fHarold Robins OGANJ STRASTI

Harold Robbins
THE HEAT OF PASSION

,,Pogledajte!", ponovi on, promuklim glasom, držeći lampu po-nad otvorenog kovčega. Mi
pogledasmo i, u prvi mah, nikome ne beše jasno gde se nalazimo. Taj fijuk srebrne svetlosti odnese
nam, u trenu, i vid i svest. A kad nam se oči, najzad, privikoše na prizor, shvatismo da su tri
četvrtine kovčega pune nebrušenih dijamanata, od kojih je većina bila sasvim pñstojne veličine. Sa-
gnuvši se, podigoh nekoliko komada. Da, nema greške, tako su glatki na dodir...

,,Mi smo najbogatiji ljudi na svetu", rekoh.

,,Hi, hi, hi", začu se otpozadi matora Gagul, koja je lelujala naokolo poput vampirice. ,,Eto tog
svetlucavog kamenja koje vi toliko volite, jašta, vl, beli ljudi, i ima ih, a-ha, kol'ko vam duša ište.
Uzmite ih, muljajte ih po prstima, jedite ih, hi, hi, hi... Pijte ih, jašta..."
,,Rudnici kra³ja Solomona"

Deo prvi SRCE SVETA

Vin Liberte, Beverli Hils, /997. godine

Zazvonio je telefon kraj kreveta, a Džoni se privuče uz mene, pre-bacivši mi golu, toplu nogu preko
butine, i kolenom prionu uz moje utihnule prepone. U ruci sam držao Srce sveta i nije mi bilo baš
od bog-zna kakvog značaja da skačem na slušalicu. Pretrgoh se... Znao sam, uo-stalom, ko zove. Iz
kancelarije su me cimali jer mi je neko došao u po-setu.
Držao sam dijamant veličine oraha izmedu palca i kažiprsta, da vi-dim kako će se ponašati kad
uhvati jutarnju svetlost sa prozora. Šta ti je dijamant - parče zvezde, najtvrda supstanca na planeti,
sa ognjem, milijardu godina starim, što plamti u srcu kamnom znajuć' da dragulj je kavez u kom on
plamom silnim sja... A nije, da znate, bilo dijamanta sa takvom vatrom u sebi, stvarno nije bilo, od
onog koji sam ja toga jutra držao u ruci - oganj vruć četrdeset i jedan karat, krv da uzavri. Ne ,,krv"
po kojoj dijamante iz ratnih zona nazivaju ,,krvavim", one di-jamante što podgrevaju gradanske
ratove po Africi. Ne, reč je o dija-mantu što u sebi krije crveni plamen. 0 dragulju koji ima svoju
povest. Ubistvo, požuda, pohlepa - najgori gresi smrtni - gola su suština nje-govoga pedigrea.
Nije takvog dijamanta bilo u belom svetu.
Taština i pohlepa. Na tome, kažu, počiva industrija dijamanata. Do-daju, još, da je ljudska rasa
takve naravi da će zacelo obezbediti neis-
Harold Robins
crpne resurse i jednoga i drugoga. I taštine i pohlepe. Kamen koji sam držao u ruci imao je tu moć
da rasplamsa oboje.
Poseta nije bila tek takva - ta što je došla htela je upravo dijamant. Da, ona je bila deo istorije tog
kamena. Ne, istina, iz one epohe kada su kraljevi koji su ga posedovali gubili prestole, nego iz etape
rata, ubi-stava i beskrajne požude - tako je ta žena doprinela krvavom istorijatu ovog dijamanta.
Telefon je ponovo zvonio. Džoni jače pritisnu koleno uz moje pre-pone, i sada me preplavi talas
žudnje,
,,Javi se", reče ona.
,,To je tvoja majka."
,,Jebeš nju."
I jesam - jebao sam je.
,,Neka ude", rekoh u slušalicu.
Džoni se prevrnu i utonu u svoju polovinu kreveta. Na portugalskom njeno se ime izgovaralo
Žuana, ali je na Akademiji prosvećenoga srca, na Beverli Hilsu, bila znana kao - Džoni.
Osamnaestogodišnjakinja tela kao strune, zategnute zlatno-smede kože, obljubljene zracima
izdašnog lisabonskog sunca. Grudi joj behu male i čvrste, nalik dinjicama ukra-šenim ružičastim
bradavicama koje kao da su uvek odavale uzbudenost. Mlada, lepa, divlja. Podsećala me je na
mlado žensko mladunče lava ko-je jednom bejah video u Africi, dovoljno širokih čeljusti i jakih
zuba da te pocepa, a opet žudno za majčinskim okriljem.
Taman htedoh da ustanem, kad me Džoni u³wati za kitu i povuče na-trag.
,,Tucaj me pre nego što se ona popne. Hoću da oseti miris raoje pi-ce na tebi."
Odgurnuh malu. ,,Džoni, ne mogu ja taj tempo da izdržim, znaš? Me-ni je, u stvari, potrebna jedna
odrasla žena koja mi neće stalno titrati na stojku."
Bilo mi je žao tih klinaca, klinaca koji su odrastali svetlosnim godi-nama daleki od svojih roditelja i
svih ostalih iznad tridesete. Stariji lju-di su nostalgični, čeznu za starim, dobrim vremenima, ali tih
starih, do-
Oganj strasti
brih vremena nema u životima onih koji su stasavali u kulturi seksa i droge. 0 čemu li oni
razgovaraju kad se sretnu sa starim drugarima? 0 tome kako su se prvi put zajedno naduvali? Ili o
onome kad su se pr-vi put kresnuli? Ili, možda, o prvom rejvu na koji su išli? Odrasla u eri u kojoj
je plastična seksualnost ,,čuvara plaže"1 brkana sa senzualnošću, Džoni je pripadala generaciji u
kojoj je poljubac za laku noć najčešće počinjao tako što bi tip otkopčao šlic, generaciji koja nije
verovala u Deda Mraza, koja je sanjala isključivo digitalne snove.
Sinoć mi je došla, pritisnuta bremenom mladosti. Boli to. Ušuškao sara je na kauču. Usred noći,
uvukla mi se u sobu i ušunjala u krevet, žude-ći za toplim mesom uz koje će se priviti. I negde tako,
još ne beše sva-nulo, zaroni mala pod ćebe i skliznu mi izmedu nogu, pa poče da mi dra-ška ud,
onako usnuo, dok ga ustima nije razbudila, sisajući predano.
Nabacih na sebe bade-mantil i predoh u dnevnu sobu apartmana. Od-škrinuh vrata koja su vodila ka
hodniku. Prethodno sam naručio kafu. A onda Simona grunu na vrata
Stajala je tu, časak-dva, gledali smo jedno drugo u oči. Za tri godi-ne, koliko beše prošlo od našeg
poslednjeg susreta, nimalo se nije pro-menila. A ni ja. I dalje mi je krv ključala kad je vidim. Jašta.

Za razliku od Džoninog tankog, tvrdnjikavog telašca, Simonino telo beše mesnato, sa izdašnim
prelivima, da čovek stvarno ima nešto da pre-zalogaji.
Nema spora da me ova žena uzbudivala beskrajno više nego njena kćerka. Simonino je telo bilo kao
fino vino, što se pijucka, sa uži-vanjem, satima i satima. Budila je u meni fantazije kakve Džoni ne
bi mogla ni za milion godina. Kad bi mi se Džonino zategnuto telo, sa pi-com na gotovs, zgrčilo
oko kite, osećao bih se kao da sam, unezveriv-ši se od pustinjaštva, u nekoj vukojebini pričvrljio
lasicu. Jeste mala bi-la uzbudljiva, ali je seks sa njenom majkom bio neuporedivo izazovniji i duže
se pamtio - pod uslovom, naravno, da preživiš predigru.
Dok bi se Zuana mogla opisati kao starmalo mače, njena je majka nesumnjivo bila lavica u punoj
snazi, kadra da ulovi i prikolje, sama da
Poznata američka TV serija koja je ,,glumicu" Pamelu Anderson proizvela u sili-konski ,,seks-
simbol" devede«>tih nrim nrrv
10
Harold Robins
se prehrani. Bila je nekoliko godina starija od mene, u poznim tridese-tim, kad žene, inače, bivaju
najpoželjnije; to
je ona faza kad tanušno blistavilo mladosti prerasta u raskošnu senzualnost zrelosti.
0, njena latinska krv bila je dovoljno moćna da pokrene vozila na trkama ,,Indi 500", možda i
,,Formule jedan". Opasna je bila, nego šta, ali ne u onom ludačkom smislu. Njena su zlodela vazda
bivala izvede-na pri čistoj svesti, osmišljena i trezveno realizovana. Kad bi nešto hte-la - to bi i
uzimala. A tebi ostane da prebrojiš i prste, da proveriš da li ih imaš isto onoliko koliko ih je bilo pre
nego što si sa njom imao posla.
,,Dobro izgledaš", reče mi ona ulazeći, a onda zatvori za sobom vra-ta. ,,Bogat, uspešan, nimalo
nalik dečaku koga sam svqjevremeno zavela."
,,Pa, život me je malo mazio. Imam para, zdrav sam, ne oskudevam ni u onima koji mi zavide...
Jedino mi fali dobra žena. Žene koje su dobre, a pri tom i voljne mene da podnose - prava su
retkost."
,,Mora da si tražio na pogrešnim mestima", uzvrati Simona. ,,Po ovim tabloidima te nazivaju
holivudskim plejbojem."
Nasmejah se. ,,Valjda bi morao da postaneš filmska zvezda ili barem zvezda studija pre nego što te
ufuraju u društvu holivudskih plejboja."
,,Zaboravio si onomad da se oprostiš sa mnom", reče ona dok je pro-lazila kraj mene, zaputivši se
ka balkonu.
,,Bio sam prezauzet. Trebalo je zbrisati od portugalske mafije, znaš."
Kroz otvorena vrata Simona iskorači na balkon. Moje apartmanče u hotelu ,,Bel er" gledalo je na
nabujalu tropsku baštu, baš kako i doliku-je klimi Južne Kalifornije. Sunce se probijalo kroz
Simoninu belu halji-nu, naglašavajući linije njenoga tela.
,,Belo je varljivo. Barem na tebi", rekoh.
,,Mogu i da skinem haljinu, ako bi ti više odgovaralo."
Dobro me je poznavala, nema šta. To ti je glavna frka kad si muško - žene znaju da kroz ono što se
naziva muškim mislima teče mnogo vi-še testosterona nego supstanci koje bi zaslužile etiketu
moždanih sokova.
,,Poslednji put kad smo se ufurali u tu šemu, ti si skinula sve sem pištolia."
Oganj strasti
II
Približila mi se, dovoljno da osetim vrelinu te podatne puti. Parfera joj je mirisao na seks. Žene i
inače ne stavljaju parfem da bi lepo mi-risale, nego da prodrmaju seksualni nagon u muškarcu. Zar
nije onog ti-pa što ga zvahu Odisejem u ropstvu držala neko ženče slatkastog miri-sa? Nije on bio ni
prvi ni poslednji dasa koji je pao na aromu.
Znao sam, i te kako sam znao, da je ova žena otelotvorenje nevolje. Jedared j'e, nije li to dovoljno,
pokušala da me ubije. Ali, to ti je kao ona opčinjenost koju vidimo u zanesenjacima što uvek iznova
jure zmi-je otrovnice - šta je uzbudljivije od smrtne opasnosti?
,,Nedostajao si mi, Vine", reče ona.
,,Sve vreme si znala gde možeš da me nadeš. A ti si se držala Lisa-bona."
,,Ti ne shvataš pojam odanosti, Vine", reče Simona. ,,0drastao si kao jedinac, onda si postao siroče;
nikada i nisi imao nikoga kome bi bio odan. Mene je Žoao pokupio sa ulice, spasao me od prodaje
tela za hra-nu i drogu, i to u vreme dok sam bila mlada nego Džoni sada."
,,0n je dovoljno mator deda da ti bude. A jebala si se sa svima oko njega, od onog advokata do
šofera, drugare da ne pominjem."
,,Imam ja ženske potrebe, ali sam mu uvek bila pri ruci kad bih mu zatrebala. Kad jednoga dana
umre, plakaću mu na grobu. On to zna."
„0, pa ti si prava Majka Tereza! čestitam. I, dobro, šta sad hoćeš?"
,Je l' tu, kod tebe? Vo³ela bih da ga vidim, da vidim oko čega sva ta halabuka."
Oklevao sam. Očekivao sam da će do ovoga doći, bilo mi je to na pameti od onog časa kad me je
pozvala. Nije me morila bojazan da će ga Simona zgrabiti i dati se u bekstvo. Ona nije bila ni
gluperda ni ama-ter - pre bi joj pristajao da izvadi pištolj iz brushaltera i strefi me pra-vo medu oči.
Nešto drugo me je kopkalo; nije mi se mililo da sa bilo kim delim užitak u tom kamenu iz sasvim
proste pobude - dobre, sta-re, obične pohlepe. Možda je taj dragulj sobom nosio virus pohlepe, i
liko ko ga dotakne ne bi toj pošasti mogao da umakne. Šta god to bi-'o, vatreni dijamant je na
svakoga tako uticao. Nalik veščevom kamenu, neslućena magija tog dragulja potčinila bi čoveka.
12
Harold Robins
Ko ne veruje, neka pita sve one koji su zarad njega ubili - ili zbog njega umrli. Izvadih Srce sveta iz
džepa bade-mantila i dadoh joj ga.
Ona ga diže, da ga na svetlu dobro osmotri. ,,Bože mili, pa ovo je vatra sama!"
,,Vatra bogova, sa zvezde uhvaćena. Stara maltene kao Zemlja sama. Bilo je potrebno milijardu
godina da ovako nešto nastane, i još milijar-du da ga čovek pronade."
,,Nikada ranije nisam videla rubin-dijamant", reče ona.
,,Retki su. Jedan su nasadili blizu Dijamanta nade kod 'Smitsonija-na', ali taj je manji i ne blista kao
Srce. Jedno je Srce."
,,čula sam da ti je onaj kompjuterski milijarder što je kupio jedno havajsko ostrvo nudio pravo
bogatstvo za njega. Hoćeš li ga prodati?"
Krila se ispod plašta nevinosti, kao da i ona i ja nismo znaii da je u Los Andeles došla isključivo
zbog kamena. A ako je ona u gradu, i Žoao je tu. A taj neće odustati, sve dok ne preuzme Vatreni
dijamant -ili dok jedan od nas dvojice ne padne mrtav.
,,Ne znam", odgovorih.
A znao sam, naravno da sam znao. Nisam raogao da ga prodam, isto kao što nisam bio kadar da si
odsečem ruku ili nogu i odnesem je na pijacu da se proda. Nije taj kamen bio kao novac; pare služe
da se tro-še, bez njih sam već bio i mogao bih bez njih ponovo. Dijamanti su, pak, kao seks: nikada
ne zaboravljaš dobru jebačinu i nikada ne presta-ješ da žališ za njom, ako od dotične osobe digneš
ruke. A imati ovaj kamen bilo je kao posedovati ,,Mona Lizu". Imaš nešto sa čime se ni-šta ne može
porediti.
,,Žoao je u tebi video sina, a ti si ga tako duboko povredio", progo-vori Simona.
,,Žalim slučaj, mora da su meci koji su leteli iz Žoaovih cevki na-pravili od mene ovako drskog
nezahvalnika."
,,Ne razumeš ti to, nikada i nisi razumeo... Žoao je pokušavao da te zaštiti. On i danas želi da ti
učini."
,,Pa, i mogao bi da mi učini. Mogao bi što pre da umre. To bi nam obojici pomoglo, zar ne?"
Oganj strasti
13
Uzeh joj dijamant, i ona mi se približi. Odveza pojas na bade-man-tilu i hladnim prstima obujmi mi
kitu. Krv mi uzavre. Onda se usnama očeša o moje. Sad je u meni ključalo, i osetih kako se moja, za
piska-ranje vazda spremna, olovčica podiže u stanje pune pripravnosti. Htedoh da odgurnem
Simonu, ali sam bio preslab za to.
,,Nedostajao si mi", šaputala je.
,,Zdravo, majko."
Džoni je stajala na vratima spavaće sobe, kao od Simone rodena.
Simonina se ponovo okrenu meni.
Slegnuh ramenima. ,,Vraćalo se dete iz škole pa svratilo kod mene na raleko i keksiće."
SIMONA I DŽONI ODOŠE, prepirući se, gadajući jedna drugu do-setkama i pojmovima koji meni
ama baš ništa nisu značili. Dijamant, razume se, nisu ponele. Ali, igra je upravo bila počela - još
jednom. Vratiće se Simona, znao sam. Umela je ta da ugodi muškarcu, umela je sa kitorn da se
druži kao da joj je najbolja drugarica. Sve dok, narav-no, ne dobije ono što traži. A onda bi mogla i
da je odgrize.
Stiže ona kafa. Stajao sam na balkonu i srkutao vruć napitak koji se pušio, i razmišljao o vremenu
prošlom. 0 Njujorku, Lisabonu, Africi.
Bilo je nečeg stranog u tim Vremenima i mestima, nečeg nalik onim ,,prošlim životima" o kojima
govore budisti. I, uz to, moja su sećanja imala neko nadrealno svojstvo.
Bože blagi, ako ta priča o prošlim životima ima veze sa istinom, mo-ra da sam u nekom od
prethodnih života bio hladnokrvni ubica kad sam zaslužio sve ovo što me je snašlo sada.
Prode neka žena skockana za tenis i dobro me odmeri. Ja, medutim, toga dana nisam bio u fazonu
da jurim žene u belom.
ŽIVOT JE KURVA, A ONDA UMREŠ - pročitao sam jednom u ne-kom stripu, valjda. Nikada o
životu nisam razmišljao kao o borbi, čak ni kad bi lade počele da tonu, a nada da ću se izvući
ozbiljno je ble-dela. Ali, naučio sam nešto o sebi, nešto što će zvučati čudno ljudima
14
Harold Robins
koji su imali prilike da mi budu blizu u raznim situacijama. Veći deo života proveo sam - plašeći se.
Zato sam uvek berićetno prolazio u sva-kom naumu, zato sam uvek iœao na sve ili ništa, i jedino
tako; Vin' ni-je bilo samo moje ime, bio mi je to način života.
Citav sam vek proveo kao da sutra ne postoji
Možda i ne postoji.
Win, eng. - Pobediti, osvojiti - prim. prev.
Deo drugi Njujork
Vin Liberte, Long Ajlend, 1971.
Kad sam bio klinac, aktuelna je bila ta začkoljica u vezi sa ubistvom Džona Ficdžeralda Kenedija.
Svi, ali doslovce svi ljudi, tačno su znali gde su se nalazili i šta su radili u trenutku kad su čuli da je
Kenedi ubijen. Otac mi je pričao kako se baš nešto nadnosio nad neki dijamant u svojoj kancelariji
na ćošku četrdeset sedme ulice i Pete avenije na Menhetnu, sa juvelirskom lupom u ruci, kad neki
kolega ulete u prosto-riju i reče mu da su pucali na Kenedija. Stric Berni je tvrdio da je se-deo na
WC šolji i čitao neku dobru vest sa hipodroma - kako je Po-slednja šansa napravila pičvajz u
Belmontu - kad je sekretarica prova-lila kroz vrata i, vrišteći, saopštila da je predsednik preminuo.
Meni je, u svakom slučaju, najlakše da se setim tog ambijenta. Tog 22. novembra 1963. godine bio
sam u taksiju, negde na Brodveju, i tu sam ugledao svet. Majka beše uzela taksi od porodičnog
stana na Do-njem Ist sajdu, i zaputila se ka očevoj kancelariji, da mu kaže kako je vreme da je
odbaci do porodilišta. Imao sam tu nesreću da stignem na točkovima, u žešćoj frci, sa taksimetrom
koji otkucava li otkucava - taj momenat pratiće me, kao karakterna crta, celoga života.
Kenedijeva smrt pratila me je, nekako, celoga detinjstva. Izgledalo je kao da neće biti predsednika
koji će ga dostići, koji će u ljudima pro-buditi takvo poverenje. Mora da sam oca sto puta čuo kako,
u vreme
16
Harold Robins
Džonsonove i, potom, Niksonove administracije, izgovara nostalgičnu mantru: ,,Eh, da je Kenedi
živ..."
Što se mene lično tiče, politika me nikada nije interesovala, pa ni dan-danas ne znam da li je Kenedi
bio zaista veliki predsednik, ili sa-mo velika narodna nada. Jedno sam, medutirn, imao zajedničko
sa svim tim ljudima čiji su snovi o velikoj Americi umrli sa njim - i moji su snovi malaksavali i
gasili se, neočekivano i mučno.
Kad mi je bilo osam godina, otac me je, jednoga dana, izveo iz krca-te dnevne sobe - bejasmo se
već preselili na Long Ajlend - i odveo u malu kućnu kancelariju, radni prostor koji je sebi aranžirao
u kućnom mi-Ijeu. Bavio se dijamantima. Bio je, u stvari, dijamanter, kako ljudi u tom poslu
nazivaju trgovce dijamantima, te medunarodne spodobe iz zabitih sobičaka koji raspolažu znanjem i
informacijama iz prve ruke, koji kupu-ju i prodaju dijamante na pet-šest, ne više, pijaca dijamanata
u svetu.
Otac je uglavnom trgovao neobradenim dijamantima - nebrušenim draguljima pristiglim iz rudnika,
što se moglo videti, bukvalno, po pr-ljavštini što zaklanja njihove svetlucave obrise. Težak je to bio
posao, jedan od najtežih na svetu, gde jedan pogrešan potez može da te odve-de do vrha zgrade, u
po noći, gde ćeš stati, zagledan u nigdinu pod so-bom, pitajući se kako li to izgleda kad poljubiš
pločnik pri brzini od stopedeset kilometara na sat.
Otac je dobro vodio posao, oslanjajući se na svoju tihu snagu i ne-nametljivu energiju. Nije bio od
onih koji se u toku poslovnih razgovo-ra prepuštaju uzbudenju ili ljutnji - više je tom čoveku radio
kliker ne-go većini trgovaca koje sam imao prilike da vidim na delu. Maltene si mogao da vidiš
zupčanike kako se okreću u toj glavi dok bi procenji-vao vrednost predmetne robe. Ispričao mi je
jednom da ga je njegov otac, moj deda, naučio da gleda pravo u kupčeve oči; kad kupac vidi nešto
što mu se stvarno dopada, zenice mu se prošire. To objašnjava po-slovne rezultate moga oca, koji je
bio dovoljno suptilan da najkrupnije odluke utemelji na jedva vidljivoj promeni u sabesednikovom
oku.
I, dok bih tako pratio oca kroz dnevnu sobu, razgovor oko nas bi se pritišao; ne bi to bili onaj smeh i
žamor koji bi obično ovladali kućom
Oganj strasti
kad bi moji roditelji imali goste. Majka je bila Portugalka, a otac, ime-nom Viktor, sebe je nazivao
Ciganinom, budući da je u Ameriku došao i američki državljanin postao pošto je roden u Varšavi,
odrastao u Mar-seju i oženio se u Lisabonu. Prezime Liberte1 uzeo je moj deda, bora-veći u
Francuskoj pošto je napustio varšavski geto, a jevrejsko-poljsko ime od pola kilometra samo mu je
smetalo. Potom će se moj otac od-reći tog otvorenog ,,e" na kraju prezimena, kad dode u Ameriku.
Jes', to se zove asimilacija... Pa ipak, uprkos iskazanoj volji da se i posled-njim slovom prilagodi
novoj sredini, otac je zadržao u izgovoru tu oteg-nutu varijantu, pa si od njega mogao da čuješ da se
preziva Liber-tai.
Majka je bila lepa, meke ride kose, toplih smedih očiju, biserno-be-le puti. Od nje sam nasledio
boju i oblik očiju, kao i ridkast ton u sme-doj kosi. Sećam je se kao tihe, delikatne osobe. Nikada
nije podigla glas, ali je domaćinstvo vodila olovnom voljom, baršunom optočenom. Otac joj se
nikada nije suprotstavljao, ili to barem nije činio u mom prisu-stvu, i nikada ga nisam čuo da viče
na nju.
Klinci, u stvari, ne razumeju ljubav koju njihovi roditelji gaje jedno prema drugome. Tek kad sam
odrastao i zavoleo ženu, shvatio sam ko-liko je majka značila ocu. Tada, kad sam bio dečak, jasno
mi je i bli-sko bilo jedino koliko majka znači meni. To je bilo dovoljno.
Otac se prema majci uvek odnosio sa staromodnom uvidavnošću i poštovanjem, kao da mu je ona,
maltene, ne samo žena nego i nešto vi-še od toga. Možda ju je tako tretirao zato što je bio znatno
stariji od nje. Vodio je o njoj računa kao da je majka nežni cvetak koji će krat-ko cvetati, a posle
pognuti glavicu. Ni njih dvoje nisu znali da ona ima srčanu manu, sve dok nije zatrudnela sa mnom,
kada joj je doktor re-kao da bi druga trudnoća predstavljala preveliki rizik. A ona je vazda bila tako
krhka. Smiren i analitičan kakav je bio, otac je, zacelo, pred-osećao da će je jednoga dana izgubiti.
Kad udosmo, toga dana, u očevu kancelariju, on otvorio stari sef na čijim je vratancima pisalo
ACME SAFE COMPANV i izvadi neku ku-tiju za cigare. Iz kutije uze parče hartije, presavijeno na
sedmine, da
Sloboda, fr.
18
Harold Robins
skući dragulj. Okrenu se onda ka stolu, uključi stonu lampu, posadi me na koleno i otvori hartiju, iz
koje se pomoli dijamant od dva karata. Svetlucao je i blistao, iskrilo je tih pedeset osam fino
brušenih stranica dragog kamena. Dijamant ima tu moć da prikupi, prelomi i zrači sve-tlost u
bojama. Valjano izbrušeni, perfektan dijamant toliko je živ, toli-ko vrca od svetlosti i boje, da sluti
na vatru što suklja iz dubina. Zato, pretpostavljam, 'ljudi dijamante nazivaju ,,plamenom ljubavi". I,
jašta, ako ste cinični, primetićete da to ima veze sa ljubavlju taman toliko ko-liko je muškarac, koji
ženu počasti dijamantom, siguran da će dobiti ne-što zauzvrat.
,,Tvoju majku sam upoznao u Li.sabonu pedeset sedme", reče otac. ,,Se-dela je u bašti nekog kafea
na Rosiju, centralnom skveru, u samom srcu grada. Nisam dolazio u Lisabon od kraja rata. U ratnim
godinama beše to zanimljiV, uzbudljiv grad. Portugal je u to vreme bio neutralan, pa je samim tim
postao stecište hiljada i hiljada izbeglica, baš kao i ja što sam bio, ljudi koji su bežali pred navalom
nacista i pribežište pronalazili u gra-dovima kao što su Lisabon, Istanbul, Tangers, nadajući se da će
se tu do-kopati putnih isprava sa kojima će, nekako, stići do Amerike."
,,Jednoga ću ti dana pustiti stari film koji se zove 'Kazablanka'", na-stavi otac. ,,Shvatićeš, onda,
kako je bilo u Lisabonu za vreme rata, ka-kvo je očajanje obuzimalo ljude bez novca i dokumenata
u ratnoj Evro-pi. Strepeli smo da će se Salazar, glavni u zemlji, svaki čas okrenuti na-cistima i
izručiti nas Himlerovim koljačima."
,,Najzad sam, nekako, uspeo da se izvučem iz zemlje. Stigao sam u Englesku sa krivotvorenim
papirima, a onda i u Sjedinjene Države. U potonjim godinama samo sam jednom otišao do
Lisabona, da prisustvu-jem sahrani starog prijatelja, čoveka koji mi je pomogao u vreme rata, kad
sam bio švorc i izgladneo. On je bio draguljar, i dao mi je nekoli-ko kamenova na otplatu, pa sam,
iako izbeglica bušnih džepova, mogao da obrnem nešto novca i preživim u Lisabonu. Šunjala, tako
su nas zva-li, nas, prodavce dijamanata bez prodavnice, koji robu nosaju naokolo po džepovima i
poslove sklapaju po kafanama, restoranima, čak i na uličnim ćoškovima."
/9
,,Posle njegove sahrane, lutao sam gradom i lovio uspomene. A on-da sam ugledao - nju."
Dok mi je pričao, otac je neprestano dirkao lupu. Uvek je tu lupu nosio sa sobom, bez obzira gde
bismo išli. Podsećao me je na doktora, koji svuda vuče onu torbu - kao da nikada ne zna ko će ga
zamoliti za stručnu procenu, ili poželeti sebi da priušti neki dragulj, pa mora svu aparaturu da tegli
sa sobom. A ono, stvarno je tako i bilo - dijamante-ri su poslove sklapali na bar-micvama, na
venčanjima, sahranama, čak i na prekookeanskim putovanjima kad brod tone.

,,Tvoja majka je upravo bila na nekom recitalu, studirala je muziku, bila violinistkinja, i baš je bila
završila taj nastup sa drugim studenti-ma", nastavi otac priču dodavši mi lupu i makazice. ,,Gledni,
de, ovaj dijamant, i kaži mi šta vidiš."
Uhvatih dijamant makazicama i prislonih lupu, da ga dobro ispitam na pozadini od bele hartije. Već
to bejah radio, nije mi bio prvi put. Neki klinci odrastaju sa lopticom za bejzbol, ja sam rastao sa
juvelir-skom lupom.
,,Besprekoran je", rekoh.
,,Jeste, besprekoran je, nema pukotinica, nema ogrebotina, ništa ne umanjuje njegovu krasotu. Kao
da gledaš u zvezdu... E, to sam i ja vi-deo kad sam prvi put ugledao tvoju majku. Hodao sam ulicom
kad je Ele-na podigla pogled i osmehom reagovala na nešto što joj je drugarica ka-zala. Pogledao
sam je u oči, zagledao se, osmotrio njeno srce i u trenu bio načisto sa sobom da je to žena koju ću
voleti do kraja svoga života."
,,Vine", reče još otac, ,,mi Jevreji ženama dajemo besprekorne dija-mante kad ih uzimamo za žene,
da bi nam i brakovi bili savršeni, bes-prekorni. Moj je brak, medutim, savršen isključivo zbog toga
što je že-na kojom sam se oženio - dragulj kakvog drugde nema."
Pošto je izrekao to, ocu se ovlažiše oči, i on spusti pogled. Ostavio sam ga takvog, pognutog nad
stolom, i zagledao se u dijamant, maštom prizivajući tu lisabonsku noć kad je otac prvi put ugledao
majku. Tiho otvorih vrata i vratih se u dnevnu sobu. Išao sam sve uza zid, da me rodaci ne skole i
ne počnu sa grljenjem i ljubljenjem. Beše tu jedan sve-
20
Harold Robins
štenik, koji se obraćao portugalskoj rodbini moje majke, i rabin, koga su slušali očevi prijatelji. U
uglu sobe ugledah dvojicu njegovih pozna-nika kako ispituju neki dijamant. Njihovo ponašanje nije
smatrano bog-zna kako nedoličnim u takvoj situaciji - nije to bilo ništa manje nepri-stojno nego da
se, u istoj zgodi, u po glasa priča o bejzbolu. U našoj kući, to je bio posao. To je bio način života.
Predoh u drugu Sobu, tamo gde je ležala majka. Otkada se vratila ku-c'i iz bolnice, otac joj je
namestio krevet baš u ovu prostoriju zato što je majka volela pogled na ulicu. Svetlarnik, na koji je
pucao pogled iz spavaće sobe, nije joj bio tako drag. Kad je srce počelo da malaksava, majka je
odbila da ostane u bolnici.
Stadoh kraj kreveta.
Bila je bela, bleda no ikada, toliko bleda da je njena rida kosa iz-gledala kao griva u plamenu. Uzeh
je za ruku i zagledah se u dijamant koji je nosila na prstu, prsten koji joj je otac dao kad su se
venčali.
Na dodir njene hladne šake, zaplakah.
3
Menhetn, 1974,
,,Koliko si težak, Vine?", upita me čika Berni.
Berni je bio relativno blizak rodak moga oca. Njegov deda i otac mo-ga oca bili su rodena braća.
Berni je bio mnogo stariji od mene, pa sam mu se obraćao kao stricu. Bio je dobar tip, pokadšto
bučan, usporen i zamašnije zadnjice - tvrdio je da je to od pojačanog dejstva sile gravi-tacije, budući
da je povazdan sedeo, a ne od načina ishrane.
Sedeli smo u kancelariji moga oca u Zapadnoj četrdeset sedmoj uli-ci, u njujorškom Dijamantskom
okrugu, kako su ga zvali. Kuća Liberte i još hiljadu drugih trgovaca imali su svoje prostorije u tom
delu četr-deset sedme, od Pete do Američke avenije. Tako je funkcionisala indu-strija dijamanata -
svi načičkani na malom prostoru, dok su se poslovi sklapali po hodnicima, na ulici, na stanicama
metroa ili, onako usput, uz sendvič, izmedu dva zalogaja.
Oeanj strasti
21
Takvog posla na svetu nije bilo - trgovina dijamantima temeljila se na apsolutnom poverenju.
Trgovčev ulog bila je, pre i posle svega, nje-gova reč. Drago kamenje basnoslovne vrednosti išlo je
od ruke do ru-ke, cirkulišući medu ljudima koji da su jedva jedni druge poznavali. Je-dino što bi
onaj koji prodaje u prvi mah dobio od kupca bilo je obeća-nje da će biti isplaćen. Biio je to, u isti
mah, i permanentno poslovanje sa nečastivim - robu kupuješ na vlastiti rizik, pa šta ti Bog da.
Tu, na četrdeset sedmoj, mogao si da nabaviš jedan te isti dijamant po dvo-struko nižoj ceni nego u
prestižnim prodavnicama na Petoj aveniji - kod ,,Tifanija", ,,Bulgarija", ,,Harija Vinstona",
,,Kartijea". Da, ali bi i dobio ono što si tražio, pa si, po.što se rukuješ sa prodavcem u
Dijamantskom okrugu, morao, plus, da prebrojiš prste na ruci, da vidiš da l' su na bro-ju. Nikada taj
kraj nije oskudevao u dilerima koji su ,,napumpavali" vrednost dijamanata, prseći se ,,potvrdama o
vrednosti", taman toliko merodavnim kao i one licence za propovednike-samozvance koje su še-
zdesetih deljene šakom i kapom, da poreznicima zavaraju trag.
A bila je to, istovremeno, najnepretencioznija branša na svetu. Trgov-ci su se oblačili što je
skromnije moguće, kancelarije su bile oskudno opremljene, pa sam se ponekad pitao da nije, kojim
slučajem, u toku neko nezvanično takmičenje ko će izgledati siromašnije. Može biti da je to imalo
veze sa strepnjom od lopova i ubica, ko bi ga znao. Ljudi u crnim odelima ili kapicama na temenu
stalno su se šetkali od zgrade do zgrade, noseći crne tašne u kojima najčešće nije bilo ništa sem
prostog ručka, ali su im zato u džepovima kaputa blistali dragulji vredni milio-na i miliona dolara.
I te su zgrade, elem, bile jednako nepretenciozne kao i ljudi koji su ih nastanjivali i ophodili.
Kancelarija moga oca nije bila luksuzna; na-protiv, izgledala je sivo, sasvim obično, klasična
dosadna kancelarija ka-kva bi dolikovala osrednjem računovodi. Opšti utisak remetila su samo
čelična vrata i sef skoro dva metra visok, pravi kolos. Mada bi se, tu i tamo, radila i maloprodaja,
kad bi se pojavio neki jači kupac, uglavnom se išlo na veleprodaju, tako što bi se skupljali dijamanti
sa svih strana sveta i prodavali dalje, drugim nakupcima, koji bi ih, opet, prodavali,
22
Harold Robins
sve dok dragulj ne zablista u šaci neke srećne dame u Palm Biču ili Palm Springsu. A ovako je
funkcionisala svetska dijamantska mreža: ne-brušeni dijamanti iskopani u rudnicima negde u Africi,
ili u Brazilu, re-cimo, prodavani su i brušeni u Antverpenu, Tel Avivu, Bombaju i, u nešto manjem
obimu, u Njujorku. Dijamanti bi često prošli kroz svu si-lu ruku pre nego što ih trgovac u
maloprodaji ne iznese na pult i roba konačno ne dospe na kažiprst neke žene.
Gadan je to posao bio. Težak. Da bi u njemu uspeo, tvrdio je Ber-ni, morao si da imaš tu sposobnost
da ogladnelu džukelu odvratiš od parčeta mesa.
U grad smo se vratili posle majčine smrti. Maltene svakodnevno na-vraćao sam u očevu kancelariju
posle škole, i tu bi mi otac i Berni pre-nosili znanja iz posla sa dijamantima. Otac je umeo da kaže:
,,Ne želim da mi porasteš u akVarijumu, jer jednoga ćeš dana morati da plivaš sa ajkulama." Zato
me je upisao u multirasnu, multikulturalnu javnu školu, takvu vrstu ustanove u kojoj se nikome ne
otkriva da ti je otac u bizni-su sa dijamantima, iz prostog razloga što bi se lako našao neko ko ćc te
istresti iz gaća.
,,Ne znam, možda pedeset kilograma, možda nešto više", odgovorih na ono čika-Bernijevo pitanje.
,,Grešiš! Težak si dve stotine pedeset pet hiljada karata. Zapamti to, prijatelju moj, ne računaš u
kilogramima, nego u karatima."
,,Ljudi će misliti da sam nastran ako im, kad me pitaju kol'ko sam težak, odgovaram u karatima",
pobunih se.
,,Ma, 'oće, šta te briga! A nećeš biti prvi, znaš. Bio je jednom neki indijski princ koji je svake
godine, baš na svoj rodendan, merio koiiko je težak u dijamantima... Ili to beše zlato?"
Ostavih Bemija da sam reši fantomsku dilemu ,,dijamanti ili zlato", pitajući se da nije, kojim
slučajem, princ pre nego što će stati na vagu gutao ogrlice i narukvice, pa udoh u očevu kancelariju.
Kosa mu beše prerano posedela otkako je majka umrla, a lice se usukalo - beše osla-bio - pa je sada
izgledao znatno starije od svoje pedeset četiri godine. Mojom se majkom oženio u svojim poznim
tridesetim. Govorio je da je
23
toliko dugo odlagao ženidbu zato što je tražio savršen dragulj. Onda ga je našao, pa izgubio. Sada je
ličio na čoveka koji se, poput breze na no-vembarskoj vetruštini, prepušta tišaku starosti.
Dve godine posle majčine smrti, otac se ponovo oženio, ne iz ljuba-vi, već iz osećanja
odgovornosti. Morao je da podigne sina, bio je za-uzet poslom i nedvosmisleno čuvstvovao da je
meni potrebna mati. Mo-ja maćeha, Rebeka, takode je imala sina; bio je pet godina stariji i sve-
tlosnim godmama udaljen od mene. Što se mene tiče, ja bih se redov-no odazivao očevim pozivima
i dolazio u Dijamantsku oblast, ali sam voleo i devojčice i zezanje. Leove strasti bili su dijamanti i
novac. Imaš klince koji hoće da postanu vatrogasci ili doktori kad porastu. A Leo je od malih nogu
hteo da bude organizator aukcije. Jedna od caka u dija-mantskoj industriji bila je u tome da je
,,Sindikat", De Bersov afrički dijamantski kartel, diktirao, praktično, celokupan opseg posla, diljem
glo-busa, kontrolišući puls ponude i potražnje kako bi se cene održavale na poželjnom nivou. A oni
su dijamante prodavali samo odabranoj nekoli-cini, sve u svemu - na njihovoj listi poverljivih bilo
je manje od dve-sta ljudi u celom svetu koji su mogli da računaju na tu privilegiju da dobiju
pozivnicu na veliku aukciju i kupe dijamante neposredno od kar-tela. Aukcije su održavane u
Londonu, a za njih nije bilo zelenog sve-tla u Sjedinjenim Državama, zato što je američko
ministarstvo pravde verifikovalo De Bersov monopol. Preostala gomila trgovaca dijamanta
kupovala je i prodavala mrvice što preteknu sa trpeze.
Otac izvadi nebrušeni kamen iz papira u koji dijamant beše umotan, i stavi ga na sto: ,,Reci mi šta
misliš."
Roditelji, većinom, vode računa da im deca nauče da čitaju i pišu.
Moj otac je imao druge prioritete: njemu je bilo važno da naučim sve
bistrini, boji, brušenosti i karatima, da bih mogao da procenjujem vred-
nost obradenog dragog kamena. Svi navedeni parametri bili su od ključ-
'g značaja i kada u još nebrušenom kamenom cenite vrednost budućeg
Iragulja. A to je bila uža specijalnost moga oca. On je kupovao nebru-
ne, brusio ih u dragulje, a onda ih prodavao trgovcima koji su robu
prodavali na malo.
24
Harold Robins
Najbolji način da odredite vrednost dijamanta jeste da radite pod do-brim osvetljenjem i, po
mogućstvu, na beloj podlozi. Ako je reč o bruše-nom dijamantu, bolje da ga izvadite i procenjujete
bez ,,pratnje", budući da zlatni ili srebrni prsten ili ogrlica mogu značajno da otežaju procenu.
Počeo sam, dakle, od bistrine, da bih naučio da odredim koliko je odredeni kamen ,,čist", golim
okom proveravajući njegovu površinu i unutrašnjost.\,Besprekoran" je čarobna reč u ovom poslu, i
tu i proce-na počinje. Odatle skala klizi nadole, od oštećenja koje su toliko sitna i, naizgled,
zanemarljiva da ih oko laika nikada neće opaziti, do onih tako gadnih da ih i neznalica može videti
bez uveličavajućeg stakla.
U tom konkretnorn slučaju, oštećenja su bila vidljiva i golim okom. I nova iskrsnuše, čim kamen
osmotrih kroz lupu. Nije bitno kako je ka-men sečen, nije tu načinjena šteta; kamen je bio defektan,
oštećenja su mogla da se vide i golim okom.
Potom sam proverio boju, propustivši kamen kroz snop svetlosti, spram belog papira kao idealne
pozadine. Ima trgovaca koji izvade vi-zit-kartu iz džepa, presaviju je, pa stave dijamant na beli
kunstdruk da mu provere boju.
Kod većine dragulja - rubina, safira, smaragda - važi pravilo da, što više boje ima, utoliko bolje.
Dijamanti su sušta suprotnost. Oni najredi i najskuplji su, upravo, bezbojni, što znači da će blistati
najsjajnije za-to što ništa ne blokira svetlost koja u njih prodire. Skala vrhuni onim potpuno
bezbojnim, niže su rangirani oni sa različitim nijansama žute, što zavisi od prisustva azota, a na dnu
su industrijski dijamanti. Što je žuta boja naglašenija, to je vrednost dragulja niža.
Apsolutno bezbojni dragulj nosi oznaku ,,D" (ne ,,A", kako bi se na prvu loptu moglo pretpostaviti).
Spuštamo li se tom lestvicom, recimo da jedan ,,D" dijamant od jednog karata može da košta i
četiri-pet pu-ta više od jednokaratnog ,,M" dijamanta (taj je bledožute boje). A i taj ,,M" od jednog
karata može vas stajati hiljade i hiljade dolara!
Dijamant čiju sam vrednost upravo procenjivao bio je negde na dnu te kolorne skale, turobno-žut,
mutan,
,,Kaži mi još nešto o bojama", reče mi otac.
Oeanj strasti
25
,,Ima nešto zanimljivo u vezi sa bojom uopšte", primetih. ,,Ako sa-mo malo provejava žuta boja,
vrednost pada. Ali, ako ima puno boje, Vrednost skače."
Ukoliko bi dragulj bio dobrano zasićen bojom, vrednost bi mu uisti-nu rasla. Jarkožute, zelene,
plave i ružičaste kamenove nazivaju ,,fensi" dijamantima, rekoh i to ocu. Retki su i dragoceni.
Veliki ,,fensi" dija-manti mogu se kod ,,Kristija" ili ,,Sotbija" prodati za milione, kao plat-na velikih
majstora.
,,A šta je sa onim crvenim dijamantima? Je l' su i oni dragoceni?", upita otac.
,,Nikada nisam video crveni dijamant."
,,Vrlo ih je malo uopšte i videlo crveni dijamant. Kažu da i nema mnogo pravih rubin-crvenih
dijamanata, samo onih crveno-smedih i tam-noroze. Ali, ja sam jednom imao rubin-crveni dijamant,
da, dijamant naj-žešćeg crvenog plamena ikada videnog, kao da držiš komad vatre u ša-ci, kao da ti
je zvezda na ruku sletela... Davno je to, medutim, bilo, dav-no, pre nego što si se ti rodio, pre nego
što sam upoznao tvoju majku."
„1, šta se s njim dogodilo?"
,,Ukrali su ga u Lisabonu. Ali, nikad ga neću zaboraviti. Kao i tvo-ja majka, bio je, jednostavno,
neuporediv, jedinstven. I, dobro, kakva je tvoja procena tog dijamanta?"
,,Dubre", rekoh. ,,Slaba boja, takvi da mogu da ih vidim bez lupe."
,,Ne, nije to dubre. Svaki dijamant ima vrednost, stvar je u tome da
ovaj nije vredan onoliko koliko su vredni neki drugi. čak i oni dijaman-
i koji nemaju kvalitet dragulja - lepo mogu da se iskoriste u industrij-
svrhe. Nemoj da ti se kriterijumi uvošte pa da misliš da svi dija-
manti moraju da budu bistri kao oni 'D' klase, i isto tako savršeni. Na
aite izbacujemo širok dijapazon proizvoda, za razne ukuse i razne dže-
• Poznata je ona juvelirska da bi svaki čovek na venčani prsten tre-
o da potroši dvomesečnu zaradu. E, je l' možeš sad ti da zamisliš ko bi to prstenje bilo sićušno kad
bi se rabila samo klasa 'D'?"
"Ali, dijamanti klase 'D' ubedljivo su najbolja investicija. Pa sam si
rckao da ogromna većina dijamanata prodatih u ovoj zemlji oskude-vaju u čistoti."
26
Harold Robins
,,Istina, nema šta. Ali, Amerikanci vole velike dragulje, makar oni bi-li slabijeg kvaliteta, dok
Japanci više cene visokokvalitetne dragulje, bi-li oni veći ili sasvim mali. Zato je, možda, kod nas u
Americi tako vi-soka stopa razvoda. Nego, hajde, kaži mi još nešto o tom kamenu. Ko-je je
veličine?"
Stavio sam kamen na specijalne terazije za dijamante. Dijamanti se ne vrednuju po težini, cena im
se ne utvrduje po dimenzijama. Postoji jedinstven merni sistem, što je još jedna osobenost
dijamanata. Reč ,,ka-rat" izvedena je iz prvobitne ,,karob", reči koja je označavala jedan su-rogat za
čokoladu.
U Indiji i u mediteranskim zemljama, dijamanti su prvobitno mereni tako što bi na jedan tas vage
stavili seme karoba, a na drugi dijamante. Ne znam zbog čega je izabrano baš semenje karo-ba;
možda je bilo ujednačenije mase od bilo kog drugog semena, pa se nametnulo kao idealno za ovu
namenu. U današnje se vreme, pak, ispo-stavlja da to i nije naročito praktičan metod, pa su se ljudi
u dijamant-skoj industriji usaglasili da ,,karat" bude standardizovan na masi od 200 miligrama.
Berniju nije bilo teško da proceni moju težinu u karatima, s obzirom na to da je dobro znao da u
jedan kilogram ide oko pet hilja-da karata.
Po toj računici, karati se dalje dele na ,,bodove", pri čemu jedan ka-rat meri stotinu bodova.
Dijamant od 50 bodova imao je pola karata, onaj od 75 bodova - tri četvrti karata, i tako dalje.
,,Sto dvanaest bodova, malo preko jednog karata", rekoh.
,,Dobro, ali to je masa nebrušenog kamena. Na nama je da proceni-mo koliko će biti težak kad bude
izbrušen. Kako bi ga ti sekao?"
To je već bilo ozbiljno pitanje. Šta će jedan jedanaestogodišnji kli-nac znati o brušenju dijamanata?"
Odnevši kamen na drugi sto, počeh da ga ispitujem pod jakim sve-tlom. Procedura mi je bila
poznata, znao sam kako se radi sa lupom. kako se traži vlakno kamena, gde je pravi ugao za
sečenje. Ono kad uzmete gotov dijamant, pojma nemate iz kakvog je bezobličnog kame-na - baš
takvo kamenče sam držao u ruci - izbrušen i načinjen takvim kakav ieste.
*
Oganj strasti
27
Ono najvažnije kod brušenja jeste da unapred zamislite kako će iz-gledati finalni proizvod. Otac me
je naučio da čovek koji odluči da ob-radi dijamant, onako kako će to prirodi materijala odgovarati,
mora una-pred da vidi gotov kamen, pre nego što prvi put zaseče.
,,Zamisli da si zrak svetlosti", rekao bi otac, dodajući mi kamen ko-ji valja izbrusiti. Da, u tome je
bila cela stvar: kako putuje svetlo. Ako možeš tačno da predvidiš kako će svetlo reagovati unutar
dijamanta, zna-ćeš i kako da, brušeći kamen, izvučeš iz njega maksimum sjaja.
Prvo što moraš da znaš jeste da sav taj blesak, to zračenje koje na-zivamo dijamantskom vatrom, te
svetlosne iskre, ne potiču od svetlosti koje reflektuje dijamant, već od svetla koje ulazi u kamen i
biva obra-deno u njegovoj unutrašnjosti. Sam rez važan je za boju i bistrinu. To dijamantu daje moć
da zaslepi, da obnevidiš kad ga gledaš.
Svaki dijamant izdeljen je na tri dela - onaj široki u sredini, gde pri-anja uz prsten, naziva se
,,tiganj". Gornji deo je ,,kruna", dok se onaj deo ispod ,,tiganja" obično zove ,,baza". I tako unapred
moraš da vizu-elizuješ zrak svetlosti koji prodire u dijamant, odbijajući se od stola, i gore, kroz
stranice dijamantske krune, pa onda dolazi na ,,preradu" kroz stranice baze, gde se svetlost deli na
različite boje, baš kao da promiče kroz prizmu. Svetlost koja se odrazi na bazi - to je onaj divlji
plamen koji ti uzbudi oko.
Ne možeš da kreneš da seckaš dok ne prizoveš poznati, prihvaćeni
oblik dijamanta. Premda se dragulji mahom bruse tako da imaju pede-
st osam stranica - trideset tri u kruni i dvadeset pet u bazi, iliti osno-
- svaki je kamen jedinstven, i brušenje dijamanta poslovično zah-
a prethodno brižljivo proučavanje. I, na kraju ne izade uvek onako
o je izvodač radova planirao. Zato neki dijamanti ne dostignu cenu
i, sudeći po specifikaciji, mogli da dostignu. Dva kamena, reci-
dentično procenjena što se tiče težine, bistrine i boje, mogu se od-
drastično različitom prosvetljenošću, a sve zavisi od načina na
•°J'je dragulj izvučen iz kamena.
; možeš da kreneš da sečeš dok ne dobiješ uobičajeni oblik dijaman-o se uglavnom bruse tako da
imaju pedeset osam stranica, trideset
28
Harold Robins
tri u kruni i dvadeset pet u bazi, svaki kamen je jedinstven i neponovljiv, i oblikovanje dragulja od
nebrušenog predloška zahteva brižljivo izučava-nje. I ne ispadne uvek sve na kraju onako kako si
planirao. Zato neki di-jamanti nikada ne dobiju na tržištu onakvu cenu kakva bi im, na prvi po-gled,
po specifikaciji, pripadala. Dva kamena, primera radi, sa identičnom masom, bistrinom i bojom,
mogu se značajno razlikovati po tržišnoj vred-nosti isključivo zbog sjaja, koji zavisi od toga kako
su brušeni. Strogo školski, dobiješ prvo trikaratni kamen iz kojega treba da izvučeš dijamant od
jednog karata. Može ti se dogoditi da izbrusiš jednokaratni iz manjeg kamena, dvokaratnog recimo,
ali ti se, takode, lako može desiti da pro-dukt tvog pregnuća nema isti onaj plamen kao neki izvučen
iz manjeg ka-mena, uprkos činjenici da su im, da kažemo, identične specifikacije. Ne-retko oblik i
veličinu kamena odreduje način na koji je tretiran tokorn pro-cesa ekskavacije i sve ono što se sa
njitn dogadalo dok nije isporučen.

Ja, pravo da kažem, nikada i nisam nameravao da živim od brušenja dijamanata. Ali, ako bi me
zadesilo da krenem očevim stopama i posta-nem trgovac dijamantima, svaki put kad bih uzeo da
ispitam kamen ko-ji ću, eventualno, kupiti - pažnju bih obratio prevashodno na cenu. Mo-rao bih
pažljivo da razgledam robu u nebrušenom izdanju pre nego što procenim koliko za nju vredi platiti -
i koliko će onaj kome je budem prodavao biti voljan da plati.
I, eto, tako sam bio naučen. Uvek, dakle, da počnem od toga da dra-gulj sa svih strana osmotrom u
sirovom stanju, dok je još u utrobi ka-mena, da vizuelizujem zrake koji će isijavati iz njega kad
jednom bude obraden, da prepoznam reflektivnu moć stranica budućeg dijamanta i. pre nego što
možda prionem na posao, svaki rez izvedem u glavi, pa tek onda, ako su se sve kockice sklopile,
pristupim realizaciji.
Pošto se odredi gde će kamen biti sečen, tkivo se obeleži mastilom, da bi znao gde da brusiš. Za rad
se koriste mali žilet i sečivo. Ne sme da se pogreši, najsitnija nepreciznost nije dozvoljena. Malo
sklizneš sa zacrtane linije, i cela struktura uzdrhti, a posledice ostaju trajno vidljive i, samim tim,
rebnu te po džepu. To je taj paradoks u vezi sa dijaman-tima - tvrdi su. ali ne i izdržljivi. Dijamant
je natvrdi oblik materije na
Oganj strasti
29
planeti; jedino dijamant može da preseče dijamant. Možeš da staviš di-jamant na nakovanj i da ga
tučeš čekićem, ali on će se razbiti tek ako dobro nanišaniš i udariš po liniji brušenja. Može, inače,
da istrpi bog te pita kakvu silu.
,,Dijamanti su prvo brušeni u Indiji, odatle to umeće potiče", beše mi čika-Berni rekao na jednom
od ranih časova. ,,Indusi su znali da su dija-manti tvrdi, dovoljno tvrdi da opstanu na nakovnju, pod
silinom čekića. Oni su, medutim, provalili načine kako da razbiješ dijamant. Samo treba da ga
udaraš i udaraš, istrajno, dok ne pogodiš žilu. Tako bi zamotali ka-men u tanak pleh i tukli, tukli, iz
sve snage. Uzimali bi, potom, oštre ko-madiće od polomljenog kamena i ubacivali ih u gvožde od
kojeg se ka-le mačevi. Tako bi nastajala sečiva koja i čelik mogu da iseku."
Odneo sam kamen u drugu prostoriju i proučavao ga, skoro čitav sat, što golim okom, što lupom.
Kad sam, otprilike, procenio kako bi ga tre-balo seći, mastilom sam obeležio linije. Onda sam se
javio ocu.
,,Idem na ovalni rez od četrdeset punktova. Izgubiću skoro dve tre-ćine kamena, istina, ali će biti i
peska." Taj ,,pesak" su, u stvari, mali dijamanti, sića, uglavnom komadići od deset punktova. Sve
ispod sto punktova, odnosno jednog karata, smatra se sićom. ,,0vde je mala pu-kotina. Izbrusiću je,
i tu će da ode otprilike četvrtina kamena. Ako bih je ostavio, verovatno bi podelila kamen tokom
obrade", rekoh.
Razdvajanje po obodima pukotine izvodi se rezanjem. Za to je po-treban juvelirski čekičić i sečivo,
kojima odbacujete deo dijamanta; taj proces mnogi ljudi brkaju sa brušenjem dijamanata. Tako se, u
stvari, radi u filmovima; u stvarnom životu, oblikovanje dragulja zahteva sate i sate predanog
piljenja i šlajfovanja. Tući čekićem je riskantno, kamen može da se rasprsne.
Ostatak tog popodneva i večeri, kao i sve slobodno vreme koje bi mi
J toku naredne nedelje ukazalo izmedu škole i spavanja, proveo sam
ispitujući dijamant i pripremajući se da ga obradim. 0 dijamantu sam
arao sa tatom, sa Bernijem, kao i sa Emilom, rezbarom koji je
³ moga oca. Stavio sam kamen u spravu koju su zvali ,,dop" i
:bio drugi dijamant da bih usekao žleb u njemu. Budući da dija-
30
Harold Robins
mant ne možete da sečete ničim drugim nego samim dijamantom, upra-vo je naoštreni dijamant
služio za to da se useče žleb koji ćete koristi-ti za dalju obradu finim nožem. To mi je bilo - da
brusim industrijske dijamante, svu siiu njih, jašta, sve dok se dobro ne uvežbam i dočekam taj dan
kad ću brusiti nešto dragocenije.
Otac je gledao. I, kucnu čas da se prione na rad. Zasekoh, sa drve-nim čekićem u jednoj i nožićem u
drugoj ruci. Dijamant se rascepi, i ja se spremih da opalim. Pre nego što ću to učiniti, pogledah oca.
,,Šta ako prsne?", upitah ga.
,,Dok se ne oprobaš, nećeš znati ukus neuspeha. A uspeh nećeš spo-znati dok ne stekneš iskustvo
neuspeha."
,,Što znači da nije bitno ako mi prsne?", ponovo upitah.
,,Bitno je, nego šta nego da je bitno. Ovaj dijamant vredi koliko ne-čija godišnja plata. Ako ga
razbiješ, moraćeš, bogami, svakoga dana po-sle škole da dolaziš ovamo, godinu dana. Da isplatiš
štetu."
,,To nije fer."
,,Takav je život. Shvatićeš to kad porasteš. Jedina pravda na koju u ovom svetu možeš da računaš
uvek će biti samo ona pravda za koju si se krvavo izborio."
,,Zašto moram da učim kako se bruse dijamanti?", beše mi došlo da pitam, iako sam znao odgovor;
ali, šta ćeš - kad si klinac, stalno ispi-tuješ teren, uvek bi neki odgovor da dobiješ... ,,Ja... ne želim
da se ba-vim brušenjem dijamanata kad porastem", dodadoh.
,,Moraš, u svakom slučaju, da znaš kako se radi. Do detalja. Ako ne budeš znao, ljudi će umeti da te
iskoriste, čak i da te iznevere, kad vi-de da nisi kompetentan."
I tako me je svemu i naučio. Baš tako, do detalja. Isto je bilo i sa biciklom. Hteo sam da se trkam.
Pre nego što me je pustio da se tak-mičim, razmontirao mi je bicikl i naterao me da opet sklopim
sve, do poslednjeg šrafa. I ne samo jednom; terao me je drugi, treći put, sve dok nisam uspeo da
sklopim povezanih očiju. ,,Tako je vqjnicima na obuci", rekao mi je. ,,0ni sa puškama provode i noć
i dan, sve dok ne budu kadri u DO noći da ih rastave i sastave, u potpunom mraku."
Oganj strasti
31
Ostavio sam tada radni pribor - baš bejah zanesen nad nekim kame-nom - i obrisao ruke. Znojave su
bile.
,,Možeš li da zamisliš kako se osećao onaj što je brusio dijamante u davna vremena, kad si
vrednošću njegovoga rada mogao kralja da otku-piš iz ropstva? Oni su, koliko se zna, i po godinu
dana, pa i više, pro-učavali dijamant pre nego što počnu da ga obraduju, a i doktor bi sta-jao uz njih,
za slučaj da kamen prsne."
,,Što? Je l' bi doktor popravio kamen, ako prsne?"
,,Ne. Doktor je bio tu da se pobrine za onoga ko kamen brusi."
Pričao mi je o Jozefu Ašeru, amsterdamskom proizvodaču dijamana-ta koji je izbrusio čuveni
dijamant ,,Kalinan", najveći na svetu, a name-njen Edvardu Sedmom. Beše to 1907. godine.
Dijamant je imao 3.106 karata, težio je bezmalo pola kilograma i bio veličine pesnice odrasloga
muškarca. U kraljevskoj kući želeli su da se razbije na manje dijaman-te, od kojih bi neki ukrasili
krunu i skiptar. Uz Ašera su, dok je podi-zao čekić, nadnoseći se nad rascvetalim dijamantom,
stajali doktor i me-dicinska sestra. Kad je posao, bez greške, obavio - pao je u nesvest.
Najviše mi se dopadao onaj deo priče o transportu dragocenosti u Britaniju. ,,Kalinan" je pronaden
u Južnoj Africi i, kad je odlučeno da bude prenesen u London, da ga tamo izbruse za potrebe
Njegovoga ve-ličanstva, vlasnici rudnika rastrubili su opsežan plan kako će ga tran-sportovati u
gvozdenoj kutiji, pod nevidenom stražom, da bi ga, napo-sletku, u Britaniji poslali u malenoj
poštanskoj pošiljci, sa pečatom pre-ko marke od tri šilinga.
Trgovci dijamantima i danas izvode slične trikove kad svoje drago-cenosti šalju na duga putovanja
po belom svetu.
Namestih dletance, podigoh čekić i - udarih.
Dijamant prsnu. Dok sam buljio u razbacane komadiće, srce htede da mi pukne. Očevo lice beše
bezizražajno.
,,Daj mi drugi", rekoh. ,,Hoću još jedan da izbrusim."
Usne mu se iskriviše u slabašni osmeh. ,,U redu, ali ima da ideš bos ako i njega razbucaœ."
32
Harold Robins
Long Ajlend, 1991.
Ima žena koje vole brzinu.
Nešto u njih ude i raspali u njima silni-ju žudnju od one koju im pod pupkom budi muški dodir.
Žena tog ban-kara, investitora, bila je upravo jedna od takvih. Sedela je prekoputa me-ne u kokpitu
jahfe, i videlo se kako joj se gaćice vlaže dok smo razbi-jali opojnu zavesu vetra i mora. Jahte
obično ne idu bogzna kako brzo - pre bi se reklo da najčešće gmižu - ali kad uhvatiš cug, moraš, bo-
gami, za dupe da se uhvatiš ako ne želiš da preletiš preko ograde. I pri tom doživljavaš nešto što
nije neumesno uporediti sa osećanjem da stre-lovito padaš, a zemlja se približava...
,,Tako sam uzbudena!", vikala je.
Nego šta nego uzbudena, videlo se to iz aviona. Kako nagazim čam-če, ona sve širi noge. Ružičaste
gaćice od bikinija i linijica stidnih dla-ka nisu trpele stegu oskudnih bermudica. Usta joj behu
otvorena, kao da prizivaju... Nešto je htela, samo nisam bio siguran šta je htela prvo.
Jezivo stenjanje začu se odozdo, iz kabine. A potom i brektanje i gr-gotanje. Njen muž je obilato
povraćao.
Kažu da postoje dve sorte mornara: oni koji su iskusili morsku bo-lest i oni koji će je tek iskusiti.
Ali, eto, bio je tu njen muž, Barni, ko-ji je, očito, bio primerak od neke treće vrste - njemu je pripala
muka čim je seo u brod, još se ne bejasmo od doka otisnuli. Kad mu se u glavi sve uzmutilo od
nezaustavljivog povraćanja, smestio sam ga dole, na uzani brodski krevet, sa četiri sigurnosna kaiša,
da ga primire i olak-šaju mu muke. A poslednji put kad sam bacio pogled u kabinu, Berni beše na
podu, uvaljan u povraćku k'o šnicla u prezle.
,,Brže, brže", vriskala je žena, ,,ovi nas stižu!"
,,0vi" se odnosilo na ,,0siguravajući fond", petnaestmetarski gliser sa kojim smo se trkali. Taj je,
svakako, mogao da razbije moje dvanaest-metarsko čeljade. Teoretski. Pri istom vetru i matici,
brzinu jahte odre-duje dužina trupa. Ali, to je kao da kažeš da karakteristike i kvalitet šta-pa za golf
zavise isključivo od renomea proizvodača. Dva kapetana raz-
Oganj strasti
33
ličite veštine i sposobnosti izvući će, naravno, razlićite performanse iz istog plovila, baš kao što će
onaj bolji igrač golfa nadgornjati svog sla-bijeg kolegu, makar i sto puta koristili isti štap. Za
kormilom ,,Fonda" stajao je Nolan Ričards, čovek koji nije imao ni muda ni trkački instinkt da bi
mene ostavio za sobom. Pola sata ranije, Ričards se, u duhu pro-tokola, držao svoje trkačke iinije i
čekao da vetar ojača. To je standard-na, pametna varijanta, da se držiš povetarca, pa kakav je - da je,
što je mnogo bolje nego da sečeš vodu tražeći bolji vetar, pošto ćeš tako iz-gubiti vreme i zaostati za
suparnikom. Iskusni pomorci znaju, medutim, da svaki vetar ima svoje osobenosti, svoju dušu. Baš
nalik ženama, ne-ki vam se, jednostavno, pojave na putu, a drugi, tek onako, začikavaju sa strane.
Meni je moje znanje vazda sugerisalo da se trke ne dobijaju tako što ćete pratiti udžbeničke naznake
i striktno se držati knjige - mo-rate da se prilagodite konkretnim uslovima u kojima se trkate.
Iskustvo mi je goVorilo da će moj ,,Zvuk" uskoro morati da računa na jugoza-padni vetar, odmah
posle ovog istočnjaka, i odmah kreće plima. Pa sam malo nagazio, da stignem vetar. I ,,Fond" je,
donekle, uhVatio priklju-čak^ali prekasno, pa su ispali iz igre.
,,Sta dobijem ako pobedimo?", doviknuh joj. Ona na to klimnu glavom i obliza usne. Lice joj beše
toplo, rume-no, usne izdašno crvene i mesnate, kao napaljene usmine.
Poruka je bila jasna. Beše mi samo preostalo da trku rutinski prive-
dem kraju, bez improvizacija. U jednom trenutku, huku nadjača Barni-
stenjanje i kuknjava. Beše mi žao tog jadnika, stvarno. Ko nij'e is-
o morsku bolest, pojma nema kakva je to muka. Neću da kažem da
bilo bogzna kako stalo do tog tipa, ovo jedrenje bilo je biznis i
> biznis. Katarina, moja devojka, zamolila me da Barnija i njegovu
suprugu malo provozam, da se zabavimo. I Katarina je trebalo da bude
1 nama, ali je morala na snimanje za ,,Vog".
tarina je, mače, supermodel, sa blagom intencijom da jednoga da-
holivudska zvezda. A Barni mu dode potpredsednik neke
koja, pored ostalog, investira u filmske poduhvate. Sa Katarini-
fflOVišta, bila je ovo prava zgoda da se spoji lepo i korisno. Što
34
Harold Robins
se mene tiče, Barnija sam doživeo kao dosadnu budaletinu koji me isu-više podsećao na mog
polubrata Lea. Kad su mi otac i maćeha poginu-li u saobraćajnoj nesreći pre petnaest godina,
nasledio sam posao sa di-jamantima koji, u stvari, uopšte nisam želeo da vodim. Sve sam prepu-stio
Leu i čika-Berniju. Oni bi se šalili da ja, očigledno, mislim da sam vlasnik ,,Gradske banke", jer je
to pisalo na čekovima koji su mi ured-no stizali svakog meseca i zahvaljujući kojima sam vozio
brza kola, ga-njao jahtu i stanovao u apartmanu u zgradi ,,Dakota" na Gornjem vest sajdu.
Neka tama ušunjala se u mene kad sam izgubio oca, samo nekoliko godina posle smrti moje majke.
Da, beše to crv zvani - fatalizam. Ni-kada ne znaš kad će te ta sila mraka cimnuti za članke i povući
metar i po ispod zemlje, pa je, kad to imaš u vidu, bolje da iscediš i posled-nju sočnu kap i iz onoga
što ti život nudi. Uza sve to, ja sam bio od onih koje pišljiva boba ne daju za bilo šta drugo sem za
lud provod i zabavu. To je bilo jedino što me je interesovalo. Provod nad provodi-ma, u stvari - lud
provod bio je rezervisan za mračnu volju koja će me jednom odvući u nevidiš rake.
Dogadalo mi se, gdegde, kad se probudim posle neke besne žurke, u rane popodnevne sate, da se
zapitam šta li bi otac rekao o mom život-nom stilu. Ni otac ni majka nisu poživeli dovoljno dugo da
iskuse sve radosti ovozemaljskoga trajanja. Ali, čim bi me skolile takve misli, ja bih brže-bolje
odgurnuo osećanje krivice - nije mi padalo na pamet da sebi priuštim taj luksuz da jednoga dana, na
samrtnoj postelji, u agoni-ji prebiram po beskrajnom spisku neispunjenih želja.
Bankarova žena je liskala palac i smejala se. Njihov je brak bio pra-vi raj. On bogat i dosadan - ona
zahtevna i smorena. Beše to jedna me-snata plavojka, napupela i sočna, vrele pičke. A bankar je bio
od onih koje bi, zacelo, strefila srčka ako bi Valjano objahao ženku. ,,0na vodi računa o njegovom
zdravlju", prisetih se Katarinine dušebrižničke napo-mene, ,,tako što se jebe sa drugima, da njega ne
premori."
Jahta se nagnu u stranu, voda nas sve isprska, a plavuša se kikotala kao šiparica kad je zvekne
ekstazi. U gornjem delu kokpita, raširila je
Oganj strasti
35
noge, da lakše održi ravnotežu. A onda je krenula da obraduje kliću, kao ja menjač na svom
,,bugatiju".
A onda se pustila i pala na mene. Sedeo sam iza glomaznog kormi-la, i ona se prizemljila tako što je
kolenima zaribala po podu kokpita, dok su joj dojkc, završile kod mene u krilu. Odgurnula se malko
i ot-kopčala mi šorts. Ruka joj je nakratko lutala po nutrini, a onda je pro-našla budžu. Oslobodila je
ustreptalo meso i, sekund kasnije, suočila se sa dugačkim, crvenim, brektavim falusom.
,,Zato ovo i zovu 'kokpit'1", rekoh.
Uzela ga je u usta, iz cuga, ne bez grgljanja. Usta joj behu topla i vlažna. Zapenio sam, pa joj ga
nagnah do krajnika.
„0, Bože blagi, riknuću..."
Njen pozeleneli muž se pojavi na stepenicama, na jedvite jade se iz-vlačeći iz kabine. Buljio je u
nas, posrćući, mučeničkog pogleda. Oči mu behu suzne, a lice se grčilo dok mu je iz utrobe još
jednom poku-Ijala kisela masa, izlivajući se na palubu kroz izbečena usta.
Katarina nas j'e čekala na doku. Držala je kesu sa njihovim dnevnim 'otrepštinama dok sam ja
pomagao rascvetaloj plavuši da ugura banka-"a na zadnje sedište automobila kojim su se dovezli.
Katarina je sve re-kla frknuvši tipu preko glave dok mu je žena pokušavala da upali kola. ad je
motor kresnuo, uputila mi je onaj pohotan pogled. »Sta si to uradio? Jeb'o ženu i 'teo da ubiješ
muža?", upita me Ka-tarina.
Pred nekim si ženama, stvarno, providan kao najlon. Može biti da
annma rida kosa u tome igra presudnu ulogu. U pravu je bio Brus
pnngstin što se crvenokosih tiče - ona ina ia svaku tvoju prljavštinu.
-Berni, pak, tvrdi da me ride ženske privlače zato što sam vrlo ra-
'stao bez svoje prelepe crvenokose majke. Meni je, opet, draže da o
Cockpit - igra reči: rm-t - ™v>r-
36
Harold Robins
tom pitanju razmišljam u Tuluz-Lotrekovom maniru. Tuluz-Lotrek je bio uverenja da riduše odaju
jedinstven miris, miris koji je u njemu budio želju nesravnjivo jaču od one koje bi osećao u društvu
plavuša ili bri-neta. A to što su tom liku noge bile prekratke, ne znači da na drugim mestima nije bio
izdašno darivan - kita mu je bila tako velika da su ga prostitutke koje je objahao nazivale
,,termosom" u konkurenciji sa ra-znim džezvama i šoljicama.
To parčence istorije umetnosti bilo je sve što sam uspeo da upamtim od Jstorije umetnosti 101" pre
nego što ću odlepršati sa koledža. A i to sam saznao blisko opšteći sa profesorkom, kiselkastom
ždrebicom ko-ja nas je posetila kao specijalni predavač sa Sorbone.
,,Nisam primetio tvoju slatku guzu dok sam ti zabavljao goste", na-tuknuh Katarini.
,,Kasnilo snimanje. Ali, čoveče, imam strava vesti. Idem u Holivud, na probu za film. Uzbudljivo,
a?"
,,Ma, haos." Zagrlih je i odigoh od tla. A onda masno poljubih.
,,U ustima ti je ukus kite", reče ona. ,,Tvoje kite. Je l' to plavušan-ka ostavila za 'dovidenja'?"
Oblizah usne. Meni je to mirisalo na plavušin lipstik od višanja. Ka-tarina me testirala, nego šta,
htela je da vidi da 11 ću da priznam greh. ,,Nema šanse", rekoh, ,,zezaš me. Pojeo sam tamo neku
bombonicu sa višnjom."
,,A-ha. Znam kako je izgledala folijica."
,,'Ajde, bre. Ako hoćeš, da te odvezem?"
,,Došla sam svojim autom..."
,,Srediću da ga dovezu u grad."
Tih nekoliko stotina dolara, koliko je koštalo da ti kola doteraju u grad, meni ama baš ništa nije
predstavljalo. Meni j'e bilo važno to što novac može da mi priušti još neki časak zadovoljstva, eto,
samo to. Ni jednog jedinog dana u svom životu nisam radio, zaradivao, i na tu sam činjenicu bio
ponosan. čekovi su mi stizali svakog meseca iz Kude Li-berte, u dan, tačno kao sat. Berni svakako
nije bio genije kad je o bo-gaćenju reč, mada je bio dobar i pouzdan; imao je, medutim, Lea uza
Oganj strasti
37
sebe. Tocilo što slaže paru na paru i u taj novac gleda k'o u smisao svog sitnog, bednog postojanja -
Leo je zaista bio sve ono što ja ni u snu nisam želeo da postanem.
Bla-bla-bla... Dok smo se vozili, Katarina je nastavila o svojoj holi-vudskoj probi. Da se razumemo,
ne krivim ja nju. Njeno piče se mre-škalo na naslwnim stranicama svih najjačih magazina i časopisa
u ze-mlji, da ne pommjem duplerice nekih magazina koji se prodaju u navla-kama od smedeg
papira. U Ameriku je došla iz Praga, tražeći najlakši način da se izvuče iz istočnoevropske bede,
najlakši način, svakako, ko-ji bi jednom lepom ženskom čeljadetu mogao da padne na pamet. Za-
pela je iz petnih žila, ozbiljno shvatila svoju karijeru, i radila sve što je morala e da bi jednoga dana
uspela. Sa prezirom se odnosila prema mom radnom moralu. A što i ne bi, na kraju krajeva - ni ja
sam se njime nikada ne bih ponosio.
,,Ne znam da li sam talenat, da li imam taj dar. Pokušavale su i dru-ge manekenke, pa bi se
ispostavilo da nemaju to što je potrebno za ve-liko platno. Filmska kamera je pokretna, nije to isto
kao kad sedneš, po-ziraš, i fotografišu te. Ta kamera, to ti je životinja koj'a te prosto pro-ždere ako
joj se ne dopadneš."
,,Uspećeš ti, uspećeš. Talentovana si ti", uveravao sam j'e.
,,Trebalo bi i ti da dodeš u Holivud, što da ne. Našao bi se neki po-sao na filmu i za tebe", reče ona.
,,Nisi zgodan, ali imaš te zavodničke
V , &
i, kao oni glumci u špageti vesternima."
Morao sam, jedno minut, da promućkam glavom pre nego što sam
dokonao da je glumac na koga Katarina misli - Pol Njumen. Šta će čo-
k nego da bude srećan ako ga porede sa Njumenom, ma po čemu,
ida su mi već negde rekli da podsećam na jednog starovremskog
1UmCa:.za koga danas niko ne zna- Džona Garfilda. S tim što sam ja
'žiljak posred brade, uspomenu na prvu vožnju motociklom koj'a
okončala bliskim susretom sa nekim drvetom.
Ako se ona stvarno odluči, spakuje kofere i ode u Holivud, deliće
koro pet hiljada kilometara. A opet, Katarina mi je pre bila orta-
i za dobru ševu nego srodna duša. Sem toga, nj'en boravak u Holi-
38
Harold Robim
vudu daće mi valjano opravdanje da svako malo skoknem do Zapadne obale, da vidim šta ima novo.
Možda i kupim neku kućicu u Malibuu, na plaži.
Moj ,,bugati" imao je motor snage 553 konja. Od nula do sto na sat ubrzali smo za 3,8 sekundi. Kad
je makina jurnula, Katarina se zalepi-la za sedište. A kad joj se puls tela uskladio sa tempom
razularenog vo-zila, približila mi se i protrljala me izmedu nogu. ,,'Ajd' se jebemo kad dodemo
kući", reče. ,,Uskoro ću da dobijem i baš sam napaljena."
Sta ono rekoh o ženama koje vole brzinu?
Kad smo stigli do longajlendskog autoputa, okrenuo sam kućni broj, da preslušam sekretaricu. ,,Sta
je ovo, majku mu?", ote mi se pošto sam čuo jedinu ostavljenu poruku.
,,Sta?", upita Katarina.
,,Zove Velika Berta, Bernijeva sekretarica. Zvučala mi je nešto histe-rično. Kaže da joj se smesta
javim."
Nazvao sam Bertu i - ona nije okolišala.
,,Mrtav je. Ubio se."
Nisam tu vest, nekako, uspeo odmah da progutam. A ni u glavu mi nije ulazilo. Berni mrtav?
Samoubistvo?
,,Je l' ti rekla zbog čega se ubio?", upita Katarina kad sam spustio slušalicu.
,,Nije. Skroz je pohisterisala."
Pokušao sam da dobijem Lea, mog polubrata, da vidim da on slučaj-no ne zna nešto više. Ali, nisam
mogao da ga nadem. Teško mi je bi-lo zbog Bernija. Bio je okej tip, ne od onih sa kojima sam bio u
bli-skim porodičnim odnosima, već pre kao neki tipični stric ili ujak sa ko-jim se povremeno, o
praznicima, rado srećete i družite. Otkad mi je otac umro, Bemi je umnogome preuzeo breme glave
dijamantske kompanije koju je otac utemeljio. Nije mi smetao njegov uticaj, sve dok su mi sva-kog
meseca uredno stizali čekovi, i povremene ekstra doznake, što je, sve u svemu, bilo jedino što je
Bernija i mene držalo u koliko-toliko redovnoj vezi.
,,Je l' Berni imao problema sa ženama?", raspitivala se Katarina.
Oeani strastl
39
,Ne, bio je razveden. Imao je neku curu koja živi tamo, na Stejten ajlendu, ali to nije bilo ništa
ozbiljno. Zajedno su bili od pamtiveka, i tako se vukli."
,JRak?"
,,Nijf rak, bar koliko ja znam. Vazda se hvalio da je zdrav kao konj."
,,Šta - sranje?"
,,Zar mi ne reče onomad da Berni kontroliše posao, tvoju ostavštinu i to?"
,,Nema tu problema, neko će drugi voditi posao, verovatno Leo. Leu se ja ne svidam baš naročito,
ali budući da je Berni imao pozamašan honorar, neće ni Leo dozvoliti da mu promakne fina para za
vodenje posla. Ne bi se taj odrekao dolara čak i da ruku mora krokodilu u če-Ijust da zavuče."
,,Ne brine mene to. Ljubav, novac i... ono sa velikim R."
,,Ljubav, novac i rak. To su, praktično, jedini razlozi zbog kojih čo-vek digne ruku na sebe. A ako je
on imao problema sa novcem, a bri-ne, konkretno, o tvom novcu... Vine, može se lako desiti da ti
sad imaš neke finansijske teškoće."
Finansijske teškoće? Za boga miloga, pa ja o takvim problemima poj-ma nisam imao. Pravo da
kažem, jedini stvarni problem s novcem sa kojim sam se poslovično suočavao bilo je ono kako da
nadem nožić za otvaranje koverte kad mi stigne ček, svakog meseca, sa adresom ,,Grad-ske banke"
na mestu gde se upisuje naziv pošiljaoca.
,,Bože blagi! Vine, pa ti izgledaš jezivo!"
S mukom sam zadržavao suze. ,,Jebeš ga, mnogo sam smrti preturio preko glave u ovom svom
životu. Neću da žalim za Bernijem. Ni za ki-me više ne želim da žalim."
Prekidoh priču sa Katarinom i pozvah Bertu. Ona mi dade ime i broj telefona pandura koji je
sprovodio istragu povodom Bernijeve smrti. Be-
40
Harold Robins
še to neki detektiv Leonard. Nazvao sara ga dok sam vozio kući. Pošto završismo sa uobičajenim
uvodom, čisto ono - ko sam ja i koliko sam blizak sa Bernijem bio - upitao sam detektiva kako je
Berni umro.
,,Izašao kroz prozor svog stana", reče on. ,,Na petom spratu."
,,Kroz prozor, kažete. A tamo nema balkona."
,,Ma ni simsa čestitog, da na nešto čovek stane. Samo je izgmizao napolje i - pustio se. Padao je
glavom nadole."
Isuse. Glavom nadole. Koliko ubrzanje dobije čovek kad pada sa pe-tog sprata? Sto šezdeset, sto
sedamdeset kilometara na sat? Trista?
,,Sigurni ste da je samoubistvo? Zar ne postoji mogućnost da je bio nesrećni slučaj?"
,,Vaš rodak - ne znam sad tačno šta vam je bio - nije bio sitan čo-vek. A prozori mu nisu bogzna
kako veliki. Sem toga, podižu se, a ne klizaju u stranu. Morao bi bukvalno da ispuzi kroz prozor i
onda pad-ne dole. Ne postoje, praktično, izgledi da bi on, recimo, posegnuo za nečim, a onda se
okliznuo i poleteo u dubinu."
U pravu je bio Leonard. Berni je voleo ručku, lepo je, po starinski, voleo da otvori prozor, i da ima
pri tom za šta da se uhvati rukom. A prozori u njegovom stanu behu stari i mali. Ako ćemo iskreno,
sumnjam da ih je ikada i otvarao... Nije bio od onih što vapiju za čistim vazdu-hom.
Detektiv me je nadalje ispitivao, u sličnom tonu kao Katarina, o Ber-nijevom zdravlju, finansijama i
ljubavnom životu. A onda, kad je zavr-šio, nastade, nakratko, tišina, koju sam ja ispunio jednom
jedinom mi-œlju.
,,Prosto ne mogu da shvatim", rekoh.
,,Znam na šta mislite. Nikome od nas nije lako da pronikne u tajnu samoubistva. Ali, tu imate ljude
koji su, jednostavno, priterani uza zid. Oni u tim trenucima, štono se kaže, ne vide šumu od drva.
Jedino što im je na umu jeste taj problem sa kojim se suočavaju. Nama samoubi-stvo izgleda
nasilno i ružno. Oni u samoubistvu vide olakšanje."
,,Ne, nije to ono što ne mogu da shvatim. Berni nije bio taj tip čo-veka koji c'e ispuzati kroz prozor."
Oganj strasti
-II
,,Druže, nikad čovek ne zna dok mu se ne desi."
,,Ne govorim o njegovom karakteru, govorirn, prosto, o njegovim me-todama, o tome kako je u
životu postupao. On je bio od onih koji bi pre uskočili u punu kadu sa električnim fenom u ruci, a
još je verovat-nije da bi se ubio prekomernom dozom pilula. Taj trenutak, kad je otvo-rio prozor i
pogledao dole, na ulicu - mora da se usro od straha, mo-žda i ispovraćao."
Zastadoh, pustivši da mi misao optrči krug po glavi dok je ne izba-cim kroz usta:
,,Berni se, znate, plašio visine."
čEKALA ME JE PORUKA na telefonu kad sam se vratio kući. Zvao je advokat i zamolio da ga
sutradan posetim. U kratkoj poruci napome-nuo je samo da ima loše vesti. Učinilo mi se da je hteo
da mi saopšti da je Berni preminuo.
,,Švorc si."
Buljio sam u svog advokata kao da je lik iznebuha iskoračio iz ne-
e horor pričice Džona Ferisa. Sa okrvavljenim nožem u ruci, pride. Bi-
smo u njegovoj kancelariji, na četrnaestom spratu zgrade ,,Flatiron",
[a u obliku kriške sira u vrevi Pete avenije. ,,Svorc? Ja sam milioner!"
? Sl milioner", reče advokat pucnuvši usnama. Podsećao me je na
a pogrebnog zavoda koga sam sreo opraštajući se sa zemnim
a svoga oca. Krvožednik koji nastoji da ostavi utisak saosećajne
ali, sve u svemu, uživa što saobraća sa ljudima ophrvanim ja-
je to moglo da se dogodi?"
°Sa° S' prebacio na Bernarda, eto kako. A on je nerazborito
42
Harold Robins
,,Kurac sarn mu ja prebacio. Moj otac ga je imenovao za svog pu-nomoćnika."
,,Da, ali to je važilo do tvoje dvadeset i prve godine. Onda si nad-rastao predašnji status i mogao si
da preuzmeš biznis. Ali, eto, odlučio si da sve ostane u Bernijevim rukama."
U pravu je bio. Nisam želeo da vodim računa o novcu. To bi me odvuklo od disko scene, koja me je
u to vreme okupirala. Sem toga, Berni je bio čovek u koga si mogao da imaš poverenja. član
porodice. Naš čovek.
,,Kako da taj novac...?"
,,Vratiš? Je I' na to misliš?", reče on, gricnuvši se za usnu, a onda zavrte glavom. Mogao sam da se
kladim da uživa u ovom mučnom ske-ču. ,,Bernard za sobom, bojim se, ništa nije ostavio. Sem
svega što si ti posedovao, on je prodao, ili straćio, i sve što je on sam imao. Takva ti je situacija, da
znaš na šta da računaš. Ne možeš sad od vampira da očekuješ da ode u zavod za transfuziju, zasuče
rukav i kaže: 'Izvol'te, cevčite'."
Baš je ova krvopija slikovita, pomislih.
,,Koliko bih mogao da dobijem ukoliko rešim da prodam posao?"
,,Koji posao?"
,,Kuću Liberte. čuli ste, sigurno, ta kuća vam godinama isplaćuje do-bar deo mesečnih prihoda."
,,Vine, ti mene, izgleda, ne čuješ dobro. Rekoh ti da si švorc. Kuća Liberte je prodata prošle
godine."
,,Šta? Kako? Kako je, dozlaboga, prodata?"
,,Tvoj brat Leo je kupio Kuću Liberte."
,,Kao prvo, Leo mi nije brat nego polubrat. I, drugo, on nema prava na Kuću Liberte, on je od svog
oca nasledio posao sa dijamantima."
,,Ima on prava, nego šta nego da ima. Ja sam, štaviše, obavio tu tran-sakciju, i znam da je sve
regularno.
Bernardu je bilo potrebno nešto go-tovine kada su se investicije izjalovile, pa mu je Leo dao,
zauzvrat tra-žec'i neke poslovne aranžmane, razumeš? Firma se sada zove Kuća Švar-covih."
Oganj strasti
,,To j'e suludo, jeb'o te! Kažeš mi da je Berni spiskao celokupno mo-je nasledstvo, a sad ga je, plus,
Leo dokusurio?! Sranje! Koliko pozna-jem Lea, verovatno je pomogao Berniju da kalira. Reci mi
tačno: šta je meni, konkretno, ostalo?"
,,Misliš, sem siće u džepovima?"
Primetio je da sam se zajapurio i već, očigledno, nameravao da zbri-še pod asta³, jer ne beše taj
advokat zaboravio naš poslednji susret, kad me je takode nešto, kao, zastupao. Tada sam zglajzao
zato što sam ne-kom tipu razbio flašu šampanjca o glavu u diskoteci. Sudija je zataškao slučaj
budući impresioniran činjenicom da sam za taj akt agresije upo-trebio flašu ,,Perije Žuea, vrednu
hiljadu dolara, koju sam uredno platio.
Advokat pročisti grlo i krenu da razmešta papire po stolu. ,,Koliko u ovom trenutku raogu da
sagledam tvoju aktuelnu situaciju, raspolažeš 'bugatijem' i rudnikom. Stan, jahta, avion, 'korveta',
'harli' i sav novac, izuzev onoga što imaš na ličnom računu, otuduju se i idu na račun kre-ditora."
,,Koji rudnik, bre?"
,,Rudnik u Angoli."
,,A gde mu je pa ta Angola?!"
,,Kol'ko znam, na zapadnoafričkoj obali. Nekad je to bila portugal-ska kolonija, bogata dijamantima
i naftom. A i u komunistima, da znaš. Mislim da Kastro i danas tamo drži neke kubanske trupe."
,,Pojma nemam o tom rudniku."
,,Koliko ti uopšte znaš o tome kako je Berni vodio poslove?"
Beše to uistinu dobro pitanje. Obojica smo znali odgovor, ali ja ni-sam^ bio u dovoljno lepršavom
raspoloženju da se uplićem u diskusije. ,J, šta ima s tim rudnikom? Vredi li to išta?"
,,Ne bih sa sigurnošću mogao da kažem da iko sa sigurnošću može
da odgoVori na to pitanje", uzvrati advokat. ,,Kad je Berniju posao po-
sao nizbrdo, prvo što je pokušao da proda, ili ga se na neki drugi na-
i otarasi - bio je upravo taj rudnik. Ali, niko nije bio voljan paru za
;a da da. Angola je u zoni ratnih dejstava, i nikome nije do rizika.
Onoga ŠtO se može videti i čllti n Vp.sfima Anonla ip stfllnn n harmi
44
Harold Robins
Rat, revolucija. Sudeći po mojoj prepisci sa upravnikom rudnika - rud-nik će biti zatvoren za
nekoliko meseci ukoliko ne stigne finansijska in-jekcija koja bi ga održala u životu.
,,Pomislio bi čovek da je rudnik dijamanata pravi novac, a ne da ga proždire."
,,Da, ali, koliko čujem, ti dijamanti, što ih tamo izvlače, nisu, ocito, vrhunskoga kvaliteta."
„1 kako smo, majku mu, pali na taj govnjivi rudnik?"
,,Bernard ga je kupio za pet miliona dolara. Tvojim novcem."
,,Pet miliona dolaral Uzeo je moje nasledstvo da kupi rudnik dija-manata u zoni ratnih dejstava! Je
l' on lud bio, šta li?!"
On zavrte glavom i, opet, cmoknu usnama. Došlo mi da se izvijem preko stola i odšrafim mu tu
glavudžu.
,,Vine, kao neko ko je veći deo svog profesionalnog života proveo sa ljudima koji se bave
dijamantima, mogu ti reći da je ta linija izmedu ve-likog uspeha i velikog neuspeha, u svakom
poslu, a naročito sa dragim kamenjem - tanka, stvarno tanka. Kad trgovac kupi neki veliki kamen i
da ga na brušenje, nikad ne može biti siguran da li će na kraju dobiti skupocene dragulje ili šaku
prašine i bezvrednih kamičaka. Bernard se okušao sa tim rudnikom. Možda je platio deset centi na
dolar, tako ot-prilike. Da mu je hazard upalio, ti bi sad bio ne zna se koliko bogat."
,,Berni se kockao i izgubio moj novac, ne svoj. Kapiram da je svoj odavno potrošio. Pa, reci mi, je l'
mogu ja taj rudnik lepo da prodam?"
,,Ako nadeš kupca. Niko pri čistoj svesti ne bi platio jaču sumu za rudnik u Angoli, sem ako nije reč
o kupcu koji bi imao petlju da ode tamo i sam vodi taj rudnik. To ti je, cenim, posao do bola - ono,
ruke do lakata. I, još, da gledaš da ti neko ruke do lakata ne odseče u toj Angoli, čoveče, a to ti je
baš takvo mesto."
,,Sta je, za ime Božije, moglo Bernija da navede da kupi tu prokle-tinju?"
,,Mislili su da će on uspeti da zaobide kontrolu De Bersa u industri-ji dijamanata, tako su kontali,
znaš. Kuća Liberte nikada nije bila u toj grupici trgovaca dijamanata koji kontrolišu glavninu
svetskog tržišta.
Oganj strasti
45
Tvoj otac je imao valjan izvor dijamanata, zahvaljujući starom prijatelju iz Lisabona, i Berni je tu
vezu nasledio. A onda je taj izvor, očigledno, presušio pa su došli na ideju da nadu svoj sopstveni
izvor tako što će kupiti rudnik. Sad mi se čini da su oni o sebi razmišljali kao o nekim tipoviipfi a la
Sesil Rouds, onaj što je osnovao imperiju De Bersa."
,,Rudiiik dijamanata u Africi", vrteo sam glavom. Berni teško da je za života mrdnuo dalje od tri
savezne američke države, bar koliko je meni bilo poznato. Da se šibne do Ketskilsa, vikendom, na
pecanje i u tamošnji Večernji klub - to je bilo dovoljno da zadovolji njegovu žud-nju za izazovima
ove planete. Što se Bernija tiče, taj rudnik je 'ladno mogao da bude i na Marsu.
,,Ako smem da dodam, rudnik je kupljen uz jednu izrazito pozitivnu geološku studiju. Ne znam da
li su prilike u tom rudniku bile takve da realni potencijali nikada do kraja nisu bili iskorišćeni, ili je,
možda, za-raćenim stranama odgovaralo da se posao ne razvije do maksimuma. Bi-lo kako bilo, oni
su uložili u taj rudnik, a docnije, kad su stvari poče-le da izmiču kontroli, Bernard je posegao za
tvojim fondovima, da ne-kako izvuče svoj ulog."
To, da se kupi rudnik, baš je nekako ličilo na Bernija. Jeste to ego trip, da igraš valcer oko
Dijamantskog kluba, da zaobideš sve prepreke, i onda tržištu ponudiš dijamante iz svog vlastitog
rudnika. A Berni je-ste imao jak ego, baš jak, kao odliku onog perolakog mentaliteta što snatri o
danu kada će dohakati tim nedodirljivim, svemoćnim igračima koji drugačije teško da bi ikada čuli
za njega.
,,Ali, ti stalno govoriš 'oni', pa 'oni'. Ko je u tome bio sa Bernijem?"
,,Tvoj bra... pardon, polubrat, Leo. On je od početka bio partner u kupovini tog rudnika, ali je
kasnije prodao svoj deo Berniju."

,,Leo je bio, znači, u tom poslu, a onda se isključio, pre nego što će rudnik presušiti, da bi, evo,
završio kao vlasnik moje kompanije. Je l' to hoćeš da mi kažeœ?"
On slegnu ramenima. ,,Leo je imao taj dil sa Bernijem i..."
»A ti si im dodao penkalo da potpišu, pretpostavljam."
,,Vine, mislim da..."
46
Harold Roblns
,,Leo je baraba koja bi p³zdu sopstvene majke prodala vojsci babu-na, samo ako bi na tome dolar
mogao da zaradi. Nego, kad smo krenu-li, da idemo do kraja. Ja sad, dakle, imam rudnik dijamanata
u zoni rat-nih dejstava, i taj rudnik guta pare, umesto da ih sere. Imam, uz to, 'bu-gati' - za koji bi,
možda, moglo da se dobije nekih sto hiljada - i, po-vrh svega, ovu siću što mi zvecka u džepu, je l'
tako?
,,Brat bratu, Vine, a teško mi je, i žao, što tako moram da ti kažem - to je sve što imaš. I bolje da si
se već otarasio tog 'bugatija', jer će kreditori i po njega, vrlo moguće, da dodu."
Ustadoh. Da se ide.
,,Bernard nije imao nikoga u krvnom srodstvu, izuzev tebe. Jesi li razmišljao nešto oko sahrane?"
,,Je l' još postoje ona sirotinjska groblja?"
Bejah već na vratima kad mi je rekao: ,,Vine, ti toga očito nisi sve-stan, ali Bernard je napabirčio
popriličan račun kod advokata. Stariji partner mi se, evo da ti se požalim, tako nakačio na grbaču da
ne znam šta ću s njim...
Uveravam ga da si ti častan čovek i da ćeš, van svake sumnje, učiniti sve da Bernijev dug bude
izmiren."
Smejao sam se idući hodnikom, sve do liftova. Ima neke pravde na ovom svetu.
7
Lea sam pronašao u kafeu Dijamantskog kluba, u zgradi na uglu če-trdeset sedme ulice i Pete
avenije. Dane je provodio lunjajući po kan-celarijama trgovaca dijamantima, pričajući sa njima,
štono kažu, sa po-la usta, dok je istovremeno mobilnim telefonom vodio razgovor sa ne-kira
drugim, uvek na dve stolice, uvek u nekoj kombinaciji. Seo bi sa-mo kad valja pojesti nešto, a i tada
bi u jednoj ruci držao mobilni, a u drugoj viljušku. Kad nije jeo, pišao ili spavao - sklapao je
poslove.
Leo je bio graden kao gomila automobilskih guma, pri čemu su one pri vrhu bile manje, kao za
,,mini morisa", a one dole kamionske. Kra-
Osanj strasti
47
tak i širok, krupne, okrugle glave koja je ličila na košarkašku loptu, de-belih usana i karakternih crta
koje bi se jedva nekako uklopile u perso-nalni sklop mušice što obleće po kantama za dubre. Barni
Povraćka, Ka-tarinina potonja veza sa filmskim svetom, bio je prava cvećka u odno-su na Lea. A što
se tiče njegovog odnosa prema meni, znao sam da se Leu odavno ne dopadam. Kad mi je bilo
petnaest godina, Leo je doveo kući neku devqjku, nameran da je upozna sa svojom majkom, mojom
maćehom. Pozvao sam devojku, mesnatu ridovanku, u garažu, da vidi moju novu makinu. I, bi šta
bi - ja na motorčetu, ona na meni. A Leo - na vrata. I zatekao nas, naravno.
Gledajući unatrag, učinio sam čoveku uslugu. Te mesnate su dušu da-le za seks, ali svi ti Lei i
Barniji ovoga sveta, ljudi koji nemaju vreme-na, a ni želje, da razmišljaju o ženskim potrebama,
ionako se bolje sna-laze sa ženama koje se radije bave svojim noktima nego muževima. Ove
raspomamljene sa njima bi se prvo dosadiva)e, a potom se dale u švr-Ijanje.
Uprkos tom mom dobrom delu, Leo me je zbog ovoga sa crvenoko-som jos više omrzao. A ipak,
pravi izvor te mržnje meni je vazda ostao nedokučiV. Ostalo mi je da verujem da me Leo ne gotivi
isključivo zbog toga što sam ja od onih koji vole da se zabavljaju. A Leo mrzi zaba-vu. On voli da
radi. I voli novac. Nije mu, naprosto, jasno kako je to moguće da ima onih koji ne vole posao i
novac. Meni to, da se razu-tnemo, nimalo ne smeta; koliko ljudi, toliko ćudi; što je jednome blago,
drugom nije drago, i slična govanca... Leo je, medutim, terao bar korak dalje. Njemu se gadi kad je
neko srećan, muka mu je od toga, a nije, pn tom, dozvoljavao da bilo šta, ma kakva sitnica, naruši
bedni sklad njegovog proračunatog života u kojem se novac sarao zaraduje, i zara-duje, a nikada ne
troši.
Trgovac sa kojim je nešto ćućorio ustade i ode, a ja sam sedeo na drugom kraju stola. Tu je bila i
Karen, Leova pomoćnica. Leo me ovlaš pogleda pre nego što će početi da okreće neki broj na
mobilnom, šta ga bnga. Ono, nije da mi nije klimnuo glavom - toliko sam, čak i po nje-govim
merilima, ipak zaslužio. Skinuh mu taj mobilni sa uha.
48
Harold Robins
,,Sta radiš to?", pobuni se on.
,,Šta radim? U dupe ima da te karam."
,,Š... šta?"
Glavom dadoh znak onoj Karen. ,,Beži odavde. Ovo je porodično sra-nje."
Ona ode. Brzo.
Leo pocrvene kao rak. ,,Nemaš ti prava da..."
,,Zajeb'o si me, polubrate slatki, a sad ću ja tebe u bulju malo da zajebem, znaš? K'o u zatvoru! Onaj
mali dole ga dobije u bulju, znaš? Ne moraš čak ni na tuširanje da odeš, a bićeš karan."
,,More, ti si poludeo."
,,Jok, bre. Nego sam bez kinte ostao. Švorc sam! Znaš ono, pare -doka! Prejeb'o si Bernija, jesi,
budalu si izvozao, gurnuo si ga u to sra-nje sa rudnikom, a onda ga počistio do poslednje pare, ti...
Ne bih re-kao da si se uopšte zamarao oko Bernija, ma kakvi. Mene si hteo da slomiš, mene! Oni
čekovi koji su mi stizali i moj život, sve to ludova-nje i zabavljanje - previše je to bilo za tvoj
stomak, a? Ti, Leo, jedno-stavno ne možeš da podneseš da neko bude srećan, to je! I, moraš da
platiš za Bernija. Moraš! Nisam ni ja bio lud za Bernijem, ali nije čo-vek zaslužio da padne na nos
sa prozora, majkoviću!"
,,Jebi se. Bio si previše zauzet zabadanjem kite u sve što hoda da bi se makar ponekad zainteresovao
za posao, i kako idu stvari. Bolelo je tebe... Ono što sam od Bernija dobio - dobio sam pošteno, sve
je čisto k'o suza. I ništa ti tu ne možeš da učiniš."

,,Grešiš, bato, gadno grešiš. Kad te neki stranac opelješi, ti staneš, slegneš ramenima i kažeš:
Zaslužio sam, šta je - tu je, nisam vodio ra-čuna... Ali, ti si... porodica."
,,Kakva crna porodica! Nisam ja tebi nikakav rod. Tvoj stari je..." ,,Šta je moj otac?" Tu mi već beše
udarila krv u glavu. ,,Nismo nas dvojica iste krvi", promrmlja on. ,,U pravu si, nisi ti ni rod ni
pomoz' Bog. Ali, da ti ša'nem nešto." Tu se nagnuh ka njemu i šapnuh: ,,čekaću te ja, brajko,
čekaću. Znam kako da te povredim, i bogami ću te povrediti, da znaš! Ne danas, mo-
Oeani strasti
49
žda ni sutra. Ali, čekaću te, smradu jedan, i kad najmanje očekuješ, ima
da te sredim."
Pošto sam napustio to mesto, očitah kadiš za Lea. Jevrejin očita ka-diš za mrtve. Od ovoga časa, o
Leu ću razmišljati samo u prošlom vre-menu, rekao sam sebi.
,,Gde je, bre, ta Angola?", upita Katarina.
,,C-c-c", coknuh jezikom. ,,Kakvo neznanje, Katarina. Angola ti je ze-mlja na zapadnoj obali
Afrike. I mala deca to znaju." Bio sam malo pri-pit. Pokupio sam Katarinu sa snimanja i odveo je
kod ,,Verdija" u Se-damdeset petoj ulici. Predano sam radio na petoj ili šestoj turi votka-martinija.
Možda je bila i deseta tura, jebeš ga, izgubio sam račun.
Ona me štipnu za butinu. ,,Stvarno mi je drago što se to sa Berni-jem nije desilo zbog novca. Bože,
nisam mogla, ako mi veruješ, da za-spim od brige da sada, slučajno, nisi dekintiran."
Nisam imao srca - ili petlje - da joj kažem da je sve što u tom ča-su posedujem ,,bugati" i neki
rudnik koji je više gutao nego što je da-vao. Priču sam tako konstruisao kao da je Berni, apsolutno
finansijski genije, iznenada provalio da ima rak, i odlučio da skonča. Ona se pri-mila. Nije ni čudo,
ako se ima u vidu da je tih dana bila potpuno oku-pirana Holivudom.
,,Nedostajaćeš mi", reče ona i ulepša mi veče jednim dugim. vlažnim poljupcem; more, u usta me je
jebala tim jezikom.
,,Ne brini ništa, trčkaraću ja sa ove na onu obalu."
,,Kupićeš onu kuću u Malibuu, znaš ono o čemu smo pričali?", upi-ta ona.
,,Hoću, nego šta ću, i lanac bioskopa pride, i to da u njima puštaju samo tvoje filmove, dušo."
Ona se zakikota i nastavi da me ljubi.
50
,,Znaš šta mi se dopada kod tebe?", reče Katarina. ,,Ti si jedini bo-gat tip koga poznajem a da je u
isto vreme i zabavan i, ono, stvaran, pravi. Hoću da kažem, bogati tipovi, bar u ovom gradu, svi
hoće da bu-de videni sa nekim supermodelima po čaršiji, znaš, i to ih pali. Ali, svi su kreteni. Ne
možeš medu njima da nadeš nijednoga koji priča o bilo čemu drugome sem o tome kako je zaradio
neke pare ili kako je pogo-dio rupu na golfu. A ti si mi drugačiji, nisi takav. Ti umeš sa ženom." Ona
pomeri ruku i lati se moje palice, pa stisnu dobro, i zverka po-divlja. Od nekoga sam svojevremeno
čuo da čovek krvi ima dovoljno ili za mozak, ili za doku. Ne može i jedno i drugo. Baš kao što malo
dete ne može u isto vreme da žvaće žvaku i hoda. E, to je bila moja muka - nikada nisam imao
dovoljno krvi da se, barabar, pozabavim že-norn i obavim prostu matematičku operaciju, u stilu
toliko novca smem, a onoliko ne bih smeo da potrošim.
,,Moj holivudski agent je bio stvarno oduševljen kad sam mu rekla da moj momak ima stan u zgradi
'Dakota'. Zanimalo ga je da li je to ona zgrada u kojoj je Polanski snimao 'Rozmerinu bebu'. Rekla
sam mu da su ti Loren Bekol i Joko Ono bile komšinice."
,,Kaži ti njemu da navrati do merie, upoznaću ga sa duhom Džona Lenona."
Da, bato, faca sam ti ja u ovom gradu! ,,Dakota" u Sedamdeset dru-goj ulici, kod Central parka, bila
je nesumnjivo najbolja adresa u gra-du. U poredenju sa ,,Dakotom", Trampova kula bila je projekt
za neki jadni geto. Nisam joj, naravno, rekao da sam na vratima svog stana na-šao dopis, zalepljen
na vrata, iz kancelarije svog advokata. Osoblje zgra-de klonilo me se kao da nosim ono zvonce što
su morali da nose le-prozni. Gore nego da me isteraju i osude na izgnanstvo, bilo je to suo-čavanje
sa njihovim licima - svi su izgledali kao da im je nešto poto-nulo, kao da su nešto ili nekoga
izgubili. I to nije neobično, s obzirom na činjenicu da sam ja bio najvelikodušniji stanar u božićne
dane.
,,Holivud je gadno mesto, mnogo je tamo teže nego u Njujorku", re-če ona. ,,Tamo moraš da
namontiraš fasadu i guraš napred. Ovde su lju-di, ipak, pravi; nikoga, brat bratu, ne zanima koja
kola voziš ili gde sta-
Oganj strasti
51
nuješ. Nema, u stvari, mnogo njih koji voze svoja kola, i svi živimo ov-de kao mravi, Lbijeni u istoj
rupi, pa kud koji... A na Zapadnoj obali ti je sve čista fasada. Voze skuplja kola nego što mogu da
priušte, iznajm-Ijuju stanove sa moćnim pogledom koje ne mogu sebi da priušte, nose odeću koju
sebi ne mogu da priušte." Ubacih joj ključeve ,,Bugatija" u krilo. ,,Šta to radiš?"
,,0d toga ćeš moći da kupiš stan na plaži, žešće krpice, kabriolet bo-je trule višnje, sve što ti treba za
tu losandelesku fasadu. Papiri su u kolima, prepisaću sve na tebe. Sutra uzimaš 'bugati', pa onda
lepo oti-di do prodavca egzotičnih automobila, tamo gde sam ga, uostalom, ja kupio, i ljudi će ti
napisati ček na sto hiljada dolara."
,,Bože mili, toliko sara se sekirala da li ću tamo ostaviti dobar uti-sak! A šta ćeš ti - kupićeš novi?"
,,Pa, naravno, kaži ti sutra njima u salonu da dolazim ovih dana." ,,0oooo, Vine, tako si dobar prema
meni! Kako da ti se odužim?" ,,Kako? Ima da se jebeš sa mnom do besvesti kad stignemo kući. To
će da rau dode kao neki poklon za dovidenja." ,,A što da čekamo?"
Ona skliznu pod sto. Raširih noge, kad ona poče da mi rastavlja ko-lena. Lupila je glavom o sto i
skiknula: ,,Uh!", a onda se zakikotala. Na brzinu preleteh pogledom prostoriju. ,,Verdi" je imao taj
prepoznatljiv tamni ambijent; bilo je toliko mračno da nisu mogli lako da te prepo-znaju, što je
odgovaralo onima koji izlaze u ženskom društvu a supru-ge ostavljaju kod kuće. Nije, ipak, bilo
crno ko crna noć. Katarina je, pak, nosila crvenu, drečavu haljinu koja je bukvalno blistala u tami,
ali sam ja, nekako, došao do zaključka da drugima neće biti lako da je vi-de - morao bi znatiželjnik
dobro da se sagne i zaviri pod sto pa da je opazi. I, tako reših da se prepustim uživanju.
Pošto se zbunila pred enigmom sapetog šlica, izdigoh se malo u se-distu, da joj pripomognem. I,
čim je rajsferšlus skliznuo, njene ruke pro-drese u uzavrelu nutrinu, tražeći prorez na gaćama. Kad
ga je našla, fa-lus suknu, k'o tane.
Harold Robins
,,Mmmmmm", čulo se odozdo. ,,nadoh dijamant, nebrušen, a-ha." Igrala se njim kao čokoladnim
džojstikom. Jezikom mi je plevila gla-vić, baš k'o da me zmija obraduje. Katarina je, u stvari, imala,
nekako, mačiji jezik, ne kao mi ostali; umesto da ga oblizuje kao sladoled, ona mi se jezikom lepila
za kitu i isisavala, cedila je. Svaki liz bio je izvor neopisanoga zadovoljstva.
,,Vine, zdravo!", zacvrkuta odjednom neki ženski glas. Usrah se, maltene, u gaće. Stolu se
približavala gospoda Ginsberg, majka jednog tipa s kojim sam išao u školu. Ta žena nije izgovarala
re-či - ona ih je ispevavala, i beše to baš smarajuća navika, kao da je pti-ca a ne od ljudske sorte. Još
dvoje ljudi bilo je tu sa njom.
,,ćao", izbacih jedva iz sebe, dok je mačji jezik lizao halapljivo. ,,Želela bih da upoznaš moje
prijatelje, Vine. Ovo je otac Pol Dej-vis, a ovo je njegova gospoda supruga Meri Dejvis. U grad su
došli da prikupe novac za potrebe njihove misionarske škole u Indoneziji."
Umesto ljudskog odgovora, zagrgotah nešto, ne mogadoh glasa iz se-be da izvučem. Ovaj bračni tip
misionara ličio mi je na superčednu Ke-trin Hepbern i njenog brata misionara u filmu ,,Afrička
kraljica".
Mačji jezik obrnu još jednu turu, od vrha glavića, pa lagano nadole, po ivici što razdvaja glans od
tela penisa. Beše mi došlo da odskočim od stola, u plafon da se zalepim kad je prestala da liže, da bi
oblapor-nim usnama obujmila moj penis i progutala ga kao Had Orfeja...
,,0rganizujemo skup na kojem će biti sakupljani prilozi za tu školu", reče gospoda Ginsberg. ,,Bilo
bi nam drago da i ti prisustvuješ."
Radije bih seo u kadu punu tople vode i prerezao vene nego što bih proveo tri minuta u istoj
prostoriji sa tom ženom.
,,Zauzet sam", bubnuh, smejući se k'o zubato sunce na zalasku. Ka-tarina je sad drljala gore-dole,
nemilice, pumpajući do ludila. Nisam mo-gao da pričam, nema govora; jedino mi beše preostalo da
sedim tu, s tim zaledenim osmehom na uvoštenom licu. Svakog sekunda ću eksplo-dirati, osećao
sam to. Ako ne svršim, doći će do spontane implozije. De-love mog tela skupljaće sa nameštaja,
patosa i zidova.

,,Moraš da nadeš malo vremena", reče gospoda Ginsberg. ,,Vredi, za-ista vredi. Toj deci je sWarno
potrebna pomoć..."
Ne izdržah više - zastenjao sam, tiho, ali čujno, dok je Katarina is-trajno dejstvovala pod stolom.
,,Jesi li mi ti dobro, Vine? Izgledaš mi kao da te dobrano trese gro-
znica."
Klimnuh glavom potvrdno, reč preko usana više definitivno ne bih mogao da prevalim. Katarinina
usta bila su vrela i vlažna; moj penis je u njima bubreo kao kukuruz kokičar u pokrivenom loncu.
Uskoro se i na površini stola videlo da se nešto dešava - sve se zatreslo kad je Ka-tarina počela
glavom da udara odozdo. Gospoda Ginsberg i misionarski par buljili su u sto kao da se istoga trena
mora pristupiti egzorcističkom
ritualu.
Kašičica pade sa stola i prizemlji se kraj nogu oca Dejvisa.
,,Uuuups", ote mu se. A kad se sagnuo da dohvati kašičicu, sledi se od prizora. Zenice mu se
raširiše, donja usna oklembesi.
U jedan tiraž Biblije mogao bih da se zakunem da sam mogao da vidim odsjaj Katarinine crvene
haljine u njegovim razrogačenim očima.
Probudio sam se u praskozorje u svom stanu u zgradi ,,Dakota". Ka-
tarina se upravo izvlačila iz kreveta.
,,Imam neko snimanje, rano je zakazano", reče Katanna.
Sela je na krevet i poljubila me. Raskopčah joj bluzu i poceh da lju
bim te bradavice koje su ličile na jagode. Ona me odgurnu :
ni, zakasniću. Jesi li stvarno mislio ono za kola?"
,,Prepisao sam registraciju na tvoje ime. Samo je ti nosi.' Ustadoh iz kreveta, go, i odoh u kupatilo
da se pomoknir Katarina se iznenada pojaV, na vratima kupatila. ,,Neki lju<
dnevnoj sobi. Neka žena sa oganj-crvenom kosom koja tvrdi da ji
let O'Hara.
Harold Robi,
nns
,,Idi ti na snimanje, sad ću ja." Znao sam ko j'e ta žena vatrene kose i slavnog imena. Skarlet O'Ha-
ra j'e bila vlasnica umetničke galerij'e i nabav)jala mi je umetnička dela. 0 umetnosti, iskren da
budem, jedva da sam pojma imao. 0 opusima znamenitih stvaralaca znao sam koJiko i Henri Ford.
Prirodno je, stoga, što sam pronašao Skarlet i njoj prepustio ukrašavanje zidova.
A šta sad ona radi tu, u mom stanu, i kako je uopšte ušJa - bila je za mene potpuna misterija.
Zatekoh j'e okrenutu ledima kad sam, pomokrivši se, uœao u sobu. Davala j'e instrukcij'e dvojici
radnika koji su skidali mog Pikasa sa zida. ,,Sta je ovo, j'ebote?"
Skarlet se hitro okrenu, uznemirena. Buljila je u mene. Bolelo me jc uvo da sad uzmem još i da se
oblačim. Rida kosa koju je Katarina po-menula bila j'e zaštitni znak te žene. Koja se, naravno,
redovno farbala. ,,Vine, ja... ja... mi smo došli da ti uzmemo umetničke vrednosti. Onaj ček koji je
tvoj poverenik potpisao... Cuia sam da si, uh... ,,Švorc. Pukao. Kako si ušla?" ,,Ja sam je uveo."
Glas je stigao iz grla policajca u civilu koji je stajao na drugom kra-ju sobe kad sam ušao, pa nisam
stigao da ga primetim. ,,Imam sudski nalog", reče on, zureći u mene. ,,Vi ste nagi."
,,Ma idi! Pa ti si moćan naučnik! A sad, svi marš odavde!"
POŠTO JE LEŠINARSKA EKIPA OTIŠLA, ležao sam na krevetu i buljio u plafon. Jebalo mi se
baš za le umetničke dragocenosti. Da mi je stvarno stalo do toga, sam bih birao šta ću kupiti - ne bih
taj posao prepustio Skarlet O'Hari. I nabavio sam ih isključivo zbog toga što zi-dove moraš nečim
da pokriješ, da ne zjape prazni. Mnogo sam više bio vezan za kola, buduc'i da sam ih lično birao, ali
to što sam ih dao Ka-tarini nije bio tek gest pijane budale - imalo je to veze sa mojim ludi-lom, da
ostane kao podsetnik na bezgraničnu moju glupost što sam Ber-niju prepustio punu odgovornost za
vodenje mojih finansija. Istinu da velim, nikada za novac nisam ni mario - novac je služio samo da
mi
Oganj strasti
55
pribavi ono što mu je u datom trenutku potrebno. A i lova je gadna kur-Veštija koju dupe nij'e bolelo
za mene. I, eto - iskoristila je prvu prili-ku da otperja.
Šta ćeš biti kad odrasteš? - vrtelo mi se po glavi. Dobro sam se sećao tog pitanja; beše to jedino
pitanje na koje je, kao na temu, moralo da se odgovori u pisanom zadatku, kad sam bio u osmom
razredu. Otac mi beše umro nekoliko meseci pre toga, i ja sam, umesto standardno dugačkog
sastava, napisao samo jednu kratku rečeni-cu i bacio list na katedru dok sam izlazio iz učionice.
Pisalo je: ,,To se nikada neće dogoditi."
Jedno je izvesno - ambiciju sam ostvario. Nisam pojma imao šta ću raditi, čime ću se baviti.
Obrazovanje nisam stekao, zanimanje nisam imao, talenta takode. Ne bih, čak, bio ni dobro društvo
nekoj usamlje-noj bogatašici, pošto nisarn bio dovoljno naočit i uslužan.
Još nešto zapanjujuće otkrio sam u vezi sa sobom. Nisam imao pra-vih prijatelja. Nisam imao
drugara sa koledža, nisam imao poslovnih kontakata. To mi nikada i nije palo na parnet, sve do
ovog trena, kad sam ostao sam samcijat. Mnoge su žene ulazile u moj život i izlazile iz njega;
nijedna se nije zadržala. Jes', imao sam Katarinu, ali ona je ži-vela na nekoj dnigoj planeti. Ono
čime sam mogao da se ,,pohvalim" Wlo j'e pregršt poznanstava, raznih likova sa kojima sam se
trkao u jaht klubu, pa onda roehaničar koji je vodio računa o mom avionu, proda-vac koji me j'e
snabdevao brzim automobilima, pa svi oni kelneri i šan-keri. Ali, pravih pnjatelja nisam imao.
Nisam imao drugara koji će mi se naći u nevolji, Coveka koji će zaleći za mene kad je frka. A sad je
upravo tako bilo -• frka na kub. Berni je, štaviše, podigao sav keš sa mojjh kreditnih hrtica, što je
iznelo nekoliko stotina hiljada. Sta ćeš biti kad odrasteš?
Pitao sam se, kako li bi to izgledalo kad bih sada skoknuo do pro-davca polovnjaka, uzeo neka kola
i izašao na autoput, pa zapucao dve-sta pedeset na sat. Da li bih osetio bol kad bih od auta napravio
har-moniku? Nij'e li to jedini izlaz za nekoga kome je, eto, pošlo za rukom da totalno sjebe sv°j
život, a da kap znoja maltene nije prolio? Šta mi Pa drugo Dreostaip?
56
Harold Robin
Jebi se i ti i to tvoje kljuse! U se i u svoje kljuse, bato! Pre ću da pljačkam banke nego da se predam
samo zato što sam bankrotirao. A prvo ima da ubijem onog malog zajebanta Lea.
Postojao je, u stvari, samo jedan izlaz za mene. I što sam više o toj varijanti razmišljao, sve mi se
više dopadala. Nikada nisam dokonao da ću dugo živeti. A taj plan će, jednostavno, ubrzati proces.
Zazvonio je telefon. Katarina je skenjala kola - beše prvo što mi je palo na pamet. Za ime Boga,
pomislih onda, pa ja se i ne sećam da li ona uopšte ume da vozi, Isuse Hriste, možda se zabila u
neku zgradu ako je pošteno nagazila gas.
Oeanj strasti
57
,,Vine?"
Muški glas. Sa stranim akcentom. Nije to bio istočnoevropski nagla-sak, kao Katarinin što je; beše
to nešto toplije, francuski možebiti, ili španski, portugalski možda.
,,Vin Liberte?"
,,A koga zanima?", već sam se nervirao. Zar je moguće da će ovi le-šinari do kostiju da me oglodu?
,,Žoao ovde. Znaš li ko sam ja?"
Razmislih na časak. ,,Znam, naravno da znam, ti si mi kupio prvo motorče, onu 'hondu', super
makinče, kad sam imao trinaest godina. Ka-ko da ne znam."
Bilo je to posle očeve smrti. Žoao Karmona je bio lisabonski trgo-vac dijamantima. Bio je kolega
mog oca, tip sa kojim se otac upoznao u toku Drugog svetskog rata, dok je boravio u Portugalu.
Sećam se da ga je i Berni pominjao. Veza je, po svemu sudeći, održavana.
S druge strane žice začu se kikot. ,,Nisam ni mislio da će grobno cveće značiti nešto detetu, ali je taj
motorčić, očigledno, bio pravi po-godak."
,,Samo sam ga jednorn vozio. I zakuc'o se u drvo. Ali, to se ne za-boravlja", rekoh i počešah ožiljak
na bradi. ,,Jesam li se ikada zahva-lio?"
,,Nisi, ali bi mogao sada. Navrati do mene kad kreneš za Angolu."
Sledih se, sve sa slušalicom u ruci. Odluku da odern u Afriku doneo sam nekih tridesetak sekundi
pre ovog razgovora.
,,Ti mora da si neki vidovnjak", rekoh.
,,Pa, možda."
„111 znaš više o meni nego što bi trebalo da znaš."
Opet se zakikota. Nije to bilo ljupko za slušati; pre je odavalo uti-sak čoveka čiji se smisao za
humor graniči sa makabričnim cinizmom.
,,Ja sam bio glavni izvor dijamanata tvom ocu, u toku većeg dela nje-govog života, a potom i
Bernijev izvor, dok Leo nije počeo da ga mo-ta oko malog prsta. Leo je, znaš, nagovorio Bernija da
se upusti u taj posao sa radnikom i, kad je stvar presušila, on se iskrcao i ostavio Ber-nija da se
udavi."
Da, to i sam bejah shvatio. Ono što, medutim, još nisam mogao da shvatim bilo je kakvu igru Žoao
igra. Nije on bio stari porodični prija-telj koji me zove da bi pružio pomoć. Sem oko onog zlehudog
motora, od tog tipa ni jedno jedino slovo nisam čuo otkad mi je otac umro, a beše tome već skoro
dvadeset godina. Sećam se da je otac, kad bi go-vorio o njemu, upotrebljavao reč ladrdo, što će reći
- lopov, ili bi upo-trebljavao termin crime organizado, a to mu dode portugalski pandan mafiji.
Siguran sam, medutim, da je to, donekle, bila hiperbola, budući da je otac, sveudilj, negovao
saradnju sa Žoaom. To, da jedan trgovac dijamantima druge trgovce dijamantima naziva lopovima -
bilo je nešto sasvim uobičajeno u poslu. Kompetitivnost, borba uza profit i poslova-nje pod
najgušćim mogućim velom tajne - to su odvajkada bile glavne odlike biznisa sa dijamantima.
Moj je, pak, utisak bio da su otac i Žoao bili neka vrsta saboraca, ortaka, do izvesne granice. Dotle
da sve lepo funkcioniše, s tim što je-dan drugome nikada, iz predostrožnosti, ne okreću leda. Ni moj
stari ni-' bio andeo, apsolutno, kao što to niko u poslu sa dijamantima i ne moze biti. Ali, to što je o
Žoau govorio sa maksimalnim oprezom, sig-nahzovalo je da je reč o čoveku koji je, sem toga što
bubri od pohle-P6- očigledno i opasan.
>J, tako... Ti, dakle, znaš da sam švorc, i da mi preostaje ono - An-gola ili propast... Jesi l' ti nekad
bio tamo?"
58
Harold Robins
,,Više puta. Navrati do Lisabona kad kreneš u Afriku i daću ti neke savete, kako da dole preživiš. Uz
moju pomoc', možda i poživiš dovolj-no dugo da stekneš svoje sopstveno bogatstvo. Najbolja
vazdušna veza sa Angolorn ti je upravo Lisabon, u svakom slučaju. Samo nekoliko avi-okompanija
imaju direktne letove za Angolu. To je bivša portugalska ko-lonija, zvanični jezik i danas je
portugalski, pa su i veze sa Portugalom ostale čvrste. A ja tamo imam neke kontakte za koje ćeš
ustanoviti da su od izvanredne pomoći kad sletiš u tu afričku zemlju."
Rekao mi je još da će poslati nekoga da me sačeka na lisabonskorn aerodromu, ukoliko mu
blagovremeno javim podatke o letu. Pre nego što ćemo završiti razgovor, ostavio mi je svoj broj
telefona. Mozak mi je prosto kipeo od pitanja i svakojakih scenarija. Žoao je mnogo znao za nekog
tipa koji džedži hiljadama kilometara i dve decenije daleko. Sem toga, nekako je pronašao moj broj,
kojeg nije bilo u imeniku.
Žoao. Leo. Berni. Rudnik dijamanata u Angoli. ,,Više puta", rekao je Žoao kad sam ga pitao da li je
putovao u Angolu.
Počeo sam da kapiram otkud to da se Berni upustio u taj posao sa rudnikom.
Žoao je znao da sam krahirao. I, kakve je on vajde video u tome da me navuče da odem u Angolu?
Šta sam ja to imao što on traži? Sigur-no ne taj rudnik koji guta pare usred zone ratnih dejstava.
Pitao sam se šta li bi mi otac, da je još živ, rekao o Žoau.
Deo treći Lisabon
10 Viktor Liberte, Lisabon, 1946.
Viktor je sedeo sam za stolom, na terasi kafea prekoputa estorilskog kazina. Pijuckao je garoto,
espreso sa mlekom, i ignorisao čanče sa slat-kira pastelarijama koje je konobar stavio na stočić, za
slučaj da se gost polakomi, pa da može i grickalicu da mu naplati. Pravio se da čita no-vine, ali ga je
mnogo više interesovao čovek koji je sedeo za stolom na drugom kraju kafea.
A taj čovek neprestano je, nervoznim prstima, lupkao po šoljici za kafu. Njegova izgužvana bela
linena košulja bila je vidno požutelih man-žetni, znojna kruna tugaljivo je krasila obod njegovog
panama šešira. Put mu je bila anemično siva, nalik ribljem stomaku. Zlehudo ukomponova-ne crte
lica, prćasti nosić, nejaka brada i vodenkaste smede oči dodat-no je opterećivao gadan osip po
desnoj strani vrata, koji je, svako ma-lo, ostavljajući načas šoljicu na miru, češkao nervoznim
prstima.
Po Viktorovoj proceni, ovaj čovek je mirisao na nacistu. Ne na one jurišnike iz hordi koje su
terorisale Evropu i pobile milione u svojim blic-krigovima i logorima smrti, nego na one uplašene,
pacovske tipove, što gmižu u potrazi za novim podrumora u koji će se ušunjati pošto su ih
savezničke snage isprepucale. Ni godina još ne beše prošla od kraja rata, s tim što su pacovi bili
počeli da napuštaju havarisani nacistički brod još pre konačnog sloma. I dalje su pokušavali da
očuvaju to ose-canje uzvišenosti i nadmoći, iako njihov suludi voda nije postigao ništa
60
Harold Robins
drugo sem što je pobio milione nedužnih i, naposletku, skončao kuka-vički, oduzevši sebi život da
izbegne dželata i omču.
Lisabon, neutralna luka u kojoj su u ratnim godinama svi mogli da se ukotve, sada je bio pribežište
polovini evropskih kraljevskih glava ko-je su pogubile svoje prestole, ali je kao utočište služio i
bivšim nacisti-ma, koji su pristizali u lisabonsku luku kao na odskočnu dasku za da-leka spasonosna
odredišta, poput Argentine i nekih drugih latinoamerič-kih zemalja, gde se nacistička halucinacija
ne beše raspršila pod silinom Ajzenhauerove čizme.
Viktor uzdahnu i pokuša da se koncentriše na novine, koje, inače, već beše iščitao. Casak kasnije,
pridruži mu se Žoao Karmona. Viktor naruči još jedan espreso za sebe i vinho verde za Žoaoa. Još
je bilo rano, jutro se još u prepodne nije čestito pretočilo, ali Žoao je imao tu seljačku naviku da
umače 'lebac u zeleno vino za do-ručak. Žoao je bio niskoga rasta, mršav, žilav, tamnomaslinaste
boje ko-že, živih očiju, širokoga nosa, kratke, guste crne kose. Ne baš čistokrv-ni Portugalac; imao
je u sebi mulatske krvi sa Zelenortskih ostrva, sme-štenih u okeana, nedaleko od zapadnoafričke
obale. Mali, ali opasan -tako ga je Viktor video. Opasan i brz na potezu, kakav je bio, Žoao je vazda
sa sobom nosio dva noža; jedan pod mantilom, a drugi u čizmi. Kicoš, obično je nosio bele košulje
sa uzdignutom kragnom, rukom osli-kane svilene kravate i blistavosivo odelo od materijala zvanog
,,ajkulina koža". Pušio je tanke, crne, aromatične ,,havane".
U Žoau je Viktor prepoznavao solidno živinče sa krestom, idealno za borbe petlova, dok je o sebi
samome razrnišljao kao o opreznom psu. Premda je bio petnaestak santimetara viši i otprilike isto
toliko kilogra-ma teži od Žoaoa, Viktor se sa njim nije mogao meriti ni po snazi ni po brzini. U
Lisabonu ga je život mazio, što se videlo po Viktorovim izdašnirn zalihama oko struka. Bio je to
inteligentan čovek, sa izraže-nim poslovnim nervom, oprezan, ali spreman na rizik kad dobro
razmo-tri situaciju, za razliku od Žoaoa, koji se oslanjao na kockarske instink-te i - vešto
manipulisanje oštricom noža, u slučajevima kad verbalna ko-
Zeleno vino, port.
Oeanj strasti
munikacija ne urodi plodom. I Žoao je imao smisla za posao, ali je nje-gova inteligencija bila
drugačije fele - one ulične. Njegov instinkt sa-moodržanja beše od onih tipičnih za lopove i cigane.
Bio je spreman na rizik a da prethodno i ne osmotri problem sa svih strana. I vazda pri-pravan da,
ne birajući sredstva, pobegne iz ćoška ako ga u njega sate-
laju.
Viktoru je, za posao sa dijamantima, bio potreban upravo čovek kao Žoao. Nekoliko godina mladi
od dvadesetšestogodišnjeg Viktora, Žoao je, po uličnim standardima, bio stvor već omatorele duše.
Odrastao u kvartu Alfama, uz majku koja je bila pevačica fada i kurva, Žoao je pr-ve samostalne
korake u ovom svetu činio pelješeći ljude po zabitim uli-čicama i džepario po Skveru Rosio. U
dijamantski biznis ušao je kao dvadesetdvogodišnjak, na krajnje staromodan način - otimajući od
pija-naca satove, prstenje i novac.
Viktor je u posao sa dijamantima ušao na krvava vrata. Posle Prvog svetskog rata, njegovi su iz
poljske oblasti u Ukrajini emigrirali u Fran-cusku, bežeći od crvenog pogroma. Majka mu je umrla
kad je imao pet godina. DetinjsWo i dečaštvo proveo je radeći u očevoj juvelirnici. Stu-pio je u
francusku armiju 1939. godine, prikrivši svoje jevrejsko pore-klo. Obreo se u sektoru Višija posle
pada Francuske. Otac, koji beše ostao u Parizu, izvrš³o je samoubistvo, odabravši taj čin kao
prihvatlji-vije rešenje nego da ga pokupe i interniraju zajedno sa ostalim Jevreji-ma. Posle
iskrcavanja saveznika na tle severne Afrike i nemačke oku-pacije Višija 1942. godine, kada je
počelo masovno odvodenje Jevreja
koncentracione logore, Viktor je pobegao ukrcavši se na portugalski nbarski brodić sa kojega se
iskrcao u Faru, na južnoj obali Portugala.
•?ahvaljujući lažnim dokumentima, stigao je do Lisabona, gde je -
ipucen u tajne juvelirskog zanata - uspeo nekako da preživi; u prvo vre-
ne, nakratko, matičnom profesijom bavio se uz pomoć hladnog oružja,
kao Žoao. Nije, stoga, nikada pitao Žoaoa odakle mu roba. Žoao je,
sstalom, bio jedan od prvih sa kojima je, svojevremeno, kad se upu-
° u nabavku nakita sumnjive provenijencije, obavio posao sedeći u
mljenom kafeu na Aveniji slobode.
62
Harold Robins
Viktor, sa snažnim instinktom kad je draguljima reč, i Žoao, sa svo-jim uličnim manirom i
pedigreom, funkcionisali su kao bogomdani tan-dem. Posle početnog napipavanja, brzo su počeli da
saraduju svakodnev-no. A ipak, operisanje kradenom robom nije imponovalo Viktoru, koji c'e
njihovu radnu energiju usmeriti ka legalnim vodama. Ili, barem, ka trgovanju draguljima koji imaju
kakvu-takvu potvrdu o poreklu. Povre-meno bi se postavljalo pitanje kome je ovaj ili onaj dragulj
pripadao ra-nije, ali dijamanti, i drugo drago kamenje, prevashodno su bili interna-cionalna,
svesvetska moneta, koju su kao takvu tretirale i nepresušne re-ke izbeglica koje su se sa lisabonskog
konačišta otiskivale u novu neiz-vesnost. Uključujući i one koji su, i po okončanju rata, imali
razloga da još nekuda, od nekoga, beže.
Naučio je Žoaoa kako da procenjuje vrednost dijamanata, i Portuga-lac je brzo kapirao. Viktor je sa
dijamantima radio zato što je to bilo jedino što ume da radi. Žoao je, u suštini, dragulje voleo kao
takve, na-ročito dijamante, pa je i sam nosio prsten sa velikim dijamantom, kao i dijamantsku
pribadaču za kravatu. Bio je ženskaroš, videlo se to iz avi-ona, ali je Viktor, ipak, sumnjao da su
dijamanti Žoaova najveća strast. ,,Kako ti se čini ovaj naš prijatelj iz Švajcarske što tamo sedi?",
upi-ta Žoao.
Viktor krajičkom oka pokaza na nacistu u uglu. ,,Jedino švajcarsko u vezi sa njim su sat i pasoš. A i
oni su verovatno ukradeni. Šta tip pro-daj'e?"
,,Neki veliki dijamant, to je sve što znam. Iznad četrdeset karata, ta-ko bar tvrdi."
,,četrdeset karata. To je k'o orah. Osim ako nije gadno oštećen, ta-kav dijamant košta pravo malo
bogatstvo. Ovaj, izgleda, ima mnogo buj-niju maštu nego što bi čovek mogao da pretpostavi za
jednog nacistu."
,,Pedro mu, bogami, veruje. Nije video dijamant, ali, sudeći po opi-su, Pedro misli da je reč o
nečem stvarno posebnom."
Sa Pedrom, zlatarom, njih dvojica su već neko vreme saradivali. Be-še to starac u kolicima,
usmeravao je posao ka Viktorovoj vodenici, i tako je veza funkcionisala. Nije stari bio budala, imao
je šlifa za dra-
Oeanj strasti
6.?
gulje, pa je Viktor mogao malo i da se osloni na njegovu procenu. On opet osmotri nacistu.
,,Koliko traži za taj kamen?" Pitanje je bilo, manje-više, irelevantno. Nisu još, objektivno, pojma
imali o kakvom je kamenu reč, ali se već moglo proceniti koliko je Viktor realno zainteresovan.
,,Traži američke dolare. Sto hiljada."
,,Vd para o infernol' Ako ima dragulje iz kraljevske krune, onda ta suma stoji."
Žoao slegnu ramenima. ,,Kakav ti je danas ovaj svet, možda ih i ima. Evo ti ga - koliko se ovde, po
Lisabonu, prošetalo i šeta bivših kralje-va, a koliko je tek visokog plemstva u egzilu? Kladim se da
je i ovaj naš kelner pre onog tamo rata bio neki ruski grof. Pitanje je - sad, kad ste videli čoveka, da
li vas zanima taj biznis? Vama, ponekad, kao da smeta da imate bilo šta sa Nemcima."
,,A tebi, očigledno, ne smeta. Imaš moralne uzuse ovčara koji, kad ogladni, 'ladno prikolje ovcu,
Žoao."
Žoao se cerio. Zubi su mu se blistali, beli, savršeni. ,,Poslednjih šest godina živimo u svetu u kojem
su milioni ljudi pobili milione drugih ljudi, a razloge za sva ta ubistva niko nikad nema šanse da mi
objasni. I, u celom tom pokolju, jednom ne baš umnom austrijskom kaplaru do-zvoljeno je da
osvoji skoro celu Evropu i ubija kako hoće i koga hoće, pre nego što će i samoga sebe lišiti života.
Reci mi, amigo, šta se, ma i najmanja sitnica, dogodilo ovom svetu, a da je bilo moralno? Šta?"
,,Pozovi ga da nam se pridruži", reče na to Viktor.
,,Pedro kaže da ovaj neće da se sastaje i razgovara na javnim mesti-ma. Ako se počešeš po nozi
novinama kad budemo napuštali kafe, on će krenuti za nama. Odvešćemo se negde gde može na
miru da se priča."
,Je l' tip govori portugalski? Moj nemački je jeziv."
,,Govori francuski, pomalo."
Viktor pomazi nogu izlazeći iz kafea, i ćovek krenu za njima do par-kinga gde je stajao Žoaov
predratni, crni ,,hispano suza" iz 1934. godi-
Davo te odneo, port. Prijatelju, port.
64
Harold Robin;
ne. Taj automobil, konstruisan u Barseloni, bio je Žoau na ponos i diku. Tvrdio je da su mu ta kola
navukla više žena od njegovog 27 sentime-tara dugačkog stojka. Sto se ovoga o autu tiče, Viktor je
još i mogao da poveruje. S obzirom na činjenicu da je proizvodnja automobila u čitavom svetu
obustavljena 1939. godine, imati danas bilo šta što se kotrlja na če-tiri točka neminovno je pulsiralo
aristokratskim šmekom. Viktoru, pak, kola i nisu bila potrebna. Nikada nije naučio da vozi; taksi je
smatrao prikladnijom opcijom nego da se uvlači u vlasničke obaveze.
čekali su čoveka bledoga lica da ih pristigne na parkingu.
,,Idemo negde na miru da porazgovaramo", reče mu Viktor na fran-cuskom.
,,Ništa nemam sa sobom, ni novca ni pasoša. Nema vajde da me pljačkate."
,,Ja sam Viktor. Ovo je Žoao." ,,Ja sam Varte."
To nije bilo nemačko ime, a Viktor je, do neki časak pre toga, mo-gao glavu na panj da stavi da je
tip Nemac. A opet, to što se tako zo-ve ne znači da nije nacista.
Rukom pokaza čoveku da sedne na prednje sedište, a da će on sesti pozadi, ali Varte zavrte glavom i
sede pozadi. Viktor se nasmeja sebi u brk dok je sedao napred. Pametan čova, nema šta. Sta je lakše
nego do-hvatiti odozada onoga što sedi napred i udaviti ga k'o mačku? Ne mo-že se reći da je tip
paranoičan. Tu je moralo da se odigra pošteno. ,,Dijamant nije kod mene."
,,Naravno da nije", reče Viktor. ,,Ali, mi ćemo svakako morati da ga pogledamo pre nego što
sklopimo posao."
,,Prvo da razgovaramo. Vi, dakle, garantujete da imate traženu sumu. I da niste lopovi."
,,Woher sind SieT', upita ga Viktor na Nemačkom, da sazna odakle je. ,,Nein Sprechen Deutsch",
reče Varte.
Viktor mu poverova. Nemački mu je, uistinu, bio gori nego samom Viktoru. Bilo je u tom naglasku
neke balkanske primese. ,,Rumun?", upita Viktor, nasumice.
Oganj strasti
65
čovek ga pogleda iznenadeno. ,,Ne", reče ia francu^om. ,,Ja sam Finac."
Finac, do mojega, mislio je Viktor. Rumun P, more, ^jgo šta je ne-go Rumun. Verovatno pripadnik
Gvozdene gjrde, nimijiske imitacije SS-a. Kralj Karol, prognani rumunski raonarh, iiveo je
n^Jaleko od ka-zina u Estorilu. Jedno je bilo sigurno: kralj nena nikak\s veze sa tim draguljem, kao
ni sa ovim niščim predstavnikoffl ljudske Vrste koji tvr-di da ga poseduje. Da ga je kralj imao, i
želeo da ga p«ia, učinio bi to u Londonu, Parizu ili Antverpenu, i dobio zakamen p\uu cenu, a ne bi
se, ovako, muvao sa lopovima.
Žoao ih je odvezao do mora, pa duž obale, sre do Bo»ke do Inferno, Paklenog ždrela, u Kaskaisu. Iz
kola su izašli naparkingu jonda se pro-šetali podno visokih litica, razgledajući to čudoprirode.
'Ogroman usek i pećine koje je iskopala neobuzdana silina okeaa oduve j su fascinira-li Viktora.
Varte, nespokojan na toj uzanoj stazici kraj sena, srakjčas je pogle-dao Viktora i Žoaoa, kao da
očekuje da mu pcnognu dc^ se ne izvu-ku odatle.
,,0vo mi je omiljeno mesto", reče Žoao, osfflhujudi s^ u lice nervo-znom čoveku. ,,Prelepo i
dramatično, zar ne? Jaš kao ž^ja koja će, u jednom času, pristati da vodi ljubav sa tobom.a onda, Cj
trenu, početi da vrišti i iskopati ti oči." Žoaov francuski bioje još gojji od Varteo-v°g, sa
portugalskim koji provejava.
,,Dragulj je kod mene", reče im Varte. „1 to jdan stvan>o poseban, je-Qinstven. Reč je o dijamantu
koji teži bar četrdest karata, ^ožda i više."
,,Ima dijamanata od četrdeset karata koji nevrede ni Œoljice kafe", Primeti Žoao.
»0vaj vredi više od plantaže kafe."
»A šta li ga čini tako dragocenim?"
"To je crveni dijamant."
..Retkost, nego šta", reče Viktor, ,,ali, ipak, sko je to neki dobrano Wazdani crveni dijamant, on
Žoau neće biti dc'oljan da plati sebi šo-!ju kafe kad sedne u kafanu."
66
Hawld Rob;
ins
Osani strasti
,,Ne, ovo je jedan besprekoran crveni dijamant. Nema ogrebotine."
,,Budalaština", reče Viktor. ,,Ili lažeš, ili nemaš pojma o čemu govo-riš. Takav dijamant više ne
postoji. Da postoji, znalo bi se to. A i on bi, verovatno, krasio krunu nekog kralja, a ne bi u tvom
džepu bio.'1
,,Što bi se znalo? Ko bi znao? Evropljani? Ima stotine i stotine g0-dina kako je ovaj dragulj bio na
Paunovom tronu u Persiji. U prošlora veku, bio je u skiptru Kediva u Egiptu. Otuda je stigao u
riznicu tur-skoga sultana. Kad je sultan pao, dvadeset drage, skiptar je dospeo u ruke rumunskog
kralja. To je problem sa Evropljanima - oni nikako da shvate da nisu ceo svet."
,,Je l' dragulj još u tom skiptru?" ,,Ne."
,,Imaš ih još?"
,,Više ne."
Drugim rečima, koristio je te dijamante da bi nabavio lažna doku-menta i domogao se Lisabona.
Viktor je mogao da nasluti celu priču. Rumunski kralj je otišao u izgnanstvo, ne tek tako, uz opasne
teškoće - ili je, možda, izgubio skiptar, koji su uzeli lopovi, verovatno njegova dvorska garda. Bilo
kako bilo, dragi kamen j'e prelazio iz ruke u ruku dok nije legao u dlan ovog nervoznog čovečuljka
u belom lanenom ode-lu, sa panama šeširom na glavi. Viktora je baš zanimalo šta li se sve dogadalo
sa draguljem otkad je izmakao ruci rumunskoga kralja, ali ni-je želeo da prestravi ovog čovečuljka
raspitujući se o poreklu robe.
Viktor je, tako, zdravo za gotovo prihvatio priču čoveka koji tvrdi da poseduje crveni dijamant. čak
i da nije baš savršen kao što ovaj priča. biće skupocen, veoma. A ako je sasvim čist - ne, to je
nemoguće... NeO" krnjen crveni dijamant vredeo bi koliko ostavština jednog kralja, tolika je to
vrednost.
,,Kako ćemo da se organizujemo pa da pogledamo, je li, taj dij0" mant?", upita Viktor.
Varte pogledom prostreli jednog, pa drugog sabesednika. ,,OrganizO" vaćemo kad vidim novac."
,,Koliko tražiš?", upita ponovo Viktor.
,,Dve stotine hiljada američkih dolara."
Nijedna crta na Viktorom licu se ne pomeri, ali Žoao zviznu. ,,Ne-ma čoveka u Lisabonu sa toliko
para! A i da ima, neće dati novac za ukradeni dijamant. A kraden je, zar ne?"
,,0dbacite me do kasina. Ima dragih koji će mi dati koliko tražim." Dok su stigli do parkinga kod
kasina, ugovorili su cenu od pedeset hiljada dolara. I to je bila ogromna suma. Ali, Viktor je bio
oduševljen. Ako j'e dijamant stvarno takav kako ga je čovek opisao, vredeće mno-go više. Nije,
doduše, Viktor sam mogao da obezbedi toliki novac, ali će se priključiti Pedro i ostali. Žoao je,
takode, tu, mada Žoao uvek tra-ži povlasticu samim tim što je on taj koji donosi posao.
Kad izadoše iz automobila, Viktor reče: ,,Potrebno nam je nekoliko dana da prikupimo novac, ali
pre nego što to učinimo - trebalo bi još jednom da se sretnemo, da vidim taj dijamant."
Varte pogleda Žoaoa i reče: ,,Ti ostani ovde. Ti dodi", reče onda Vik-
toru. Odveo ga je na drugi kraj parkinga, do ,,pežoa" u kojem je, za vo-
lanom, sedeo neki čovek. Viktor ga odmah prepoznade - beše to Hajn-
nh, kratko podšišani nemački koljač četvrtastoga lica i prćastog nosa.
Viktora je podsećao na divljeg vepra. Beše negde čuo da je taj Hajnrih
bio narednik u nekoj SS jedinici u vreme rata. Pošto nije imao dovolj-
novca da se izvuče iz Lisabona, skitarao je po gradu, izigravajući te-
hramtelja i spoljnog momka za koliko-toliko dobrostojeće emigrante.
to jedan zamoran, glup i, samim tim, opasan tip. A toga je da-
naročito bio opasan - na sedištu kraj njega bio je nemački Juger"
:ao vatrena podrška za svaki slučaj.
ktor, zajedno sa Varteom, sede pozadi. ,,Znači, u kolima je." kad sam i ja tu", reće Varte, isceri se i
skinu šešir. ,,Niko ne œešire, čak ni na graničnim prelazima." On odignu traku u i šešira, zamulja
prstima po nutrini i - kamen mu se obre u
Osmotnvši kamen, Viktor jedva zadrža dah. Reakciju, ipak, nije 'Peoda pnkrije. Otežano je disao.
o si da lažem, zar ne?", začu tad Varteov glas.
68
Harola³ Robins
Oganj strasti
69
čak i pri tom prigušenom osvetljenju, kakvo je bilo u tom parkira-nom vozilu, taj dijamant, brušen
po starom evropskom fazonu, jarosno je plamteo crvenom vatrom. Bio je izvanredan, nema šta. A i
Warte ni-je lagao o karatima. iktor proceni da je, tu negde, oko četrdeset, mo-žda i
karat-dva više.
,,Vredi mnogo više nego što tražim za njega", reče Varte. ,,Ne znam da li je tako, mora da ide na
procenu. Mnogo je mračno u ovim kolima, nisu pravi uslovi." čak i sa nekoliko sitnih brazzgotina,
taj dijamant je, nesumnjivo, imao ogromnu vrednost. Neokrnjem, dosti-gao bi cenu koja je,
praktično, nezamisliva... Kamen je, u svakcom slu-čaju, bio apsolutno jedinstven. Jedan jedini.
Varte nije lagao - b:io je to pravi rubin-crveni. Viktor posumnja da je Varte uopšte svestan šta rau je
u rukama. Jeste Varte znao da je kamen vredan, ali izgleda da nije kapirao koliko... ili je, možebiti,
jednostavno očajan, pa hoće da ^ga pro-da. A ono što bi za taj dijamant mogao da uzme, obezbedilo
bi rmu, sva-kako, miran život i lagodnu starost negde u Južnoj Americi.
,,Je l' ima to neki naziv?", upita Viktor. Kao i vetrovi, neki diijaman-ti su, zahvaljujući svojoj
jedinstvenosti, dobijali vlastita imena — poput indigo plavog dijamanta Nada, pa Koh-i-Nura sa
,,Planine svetlla", pa 530-karatne Zvezde Afrike, plavog ,,Velikog mogula", velike ruužičaste Darje-
i-Nur, ili, takode impresivne, kanarinsko-žute Tifani... Ime; je tu, naravno, imalo uticaja, kako na
opšti utisak, tako i na cenu.
,,Zove se Srce sveta", reče Varte. ,,Tako ga zovu u muslimajnskom svetu. Ti možeš da ga zoveš
kako ti drago." Srce sveta. Da, baš odgovara.
,,Pre nego što sam ovo video, nisam uopšte znao da crveni dijjaman-ti postoje. Mislio sam da su svi
providni."
,,Dijamanti se pojavljuju u mnogim bojama - žutoj, ružičastoj-, zele-noj, plavoj." Propustio je da
doda da nikada nije čuo za rubin-crveni, mada tu ima i svetlijih i tamnijih nijansi. A i sam rubin ne
može :se po-rediti sa tim ognjenim dijamantom koji je Varte prodavao, zato što« u ru-binu nema tog
titrajućeg plamena, kao u ovom dijamantu koji je pritu-Ijenim iskricama osvetljavao kabinu
automobila na parkingu ispresd ka-
sina. Viktor izvadi lupu iz gornjeg džepa i uze kamen u ruku. ,,Pri ovoj svetlosti zaista ne mogu da
mu procenim vrednost", reče.
Varte mu predloži da uzme baterijsku lampu. ,,Probaj s ovim", reče. Pre nego što će mu dodati
kamen, Rumun glavom dade glavom znak svom nemačkom psu, Hajnrihu: ,,Pazi na onog tamo
njegovog drugara, mnogo gadnih stvari čuo sam o tom Portugalcu."
,,Ako nam se samo približi, ubiću ga", uzvrati Nemac.
,,Ako ovaj samo takne vrata dok mu je dijamant još u ruci, ubij i njega."
,Jawol", primi k znanju Hajnrih i osmehnu se.
Viktoru je to bilo dovoljno da ostane u uverenju kako bi ošišani Ne-mac uistinu bio spreman da
izvrši naloge. Takva demonstracija lukavo-sti, kao što je puko blefiranje, bilo bi, apsolutno, isuviše
kompleksan po-duhvat za jednosmerni um pouzdanog Hajnriha. ,,Drži mi ovo svetlo", reče Viktor
Varteu. Razgledajući, uveličavajućim staklom, kamen na-spram parčeta bele hartije, Viktor nije
mogao da otkrije vidljive brazgo-tine. I dalje se, medutim, žalio na jadne uslove. ,,0vo svetlo nije
do-voljno dobro za profesionalnu procenu. Morao bih da..."
,,Kol'ko si procenio - procenio si. čak i da ima malih brazgotina, dragulj vredi čitavo bogatstvo. Daj
mi ga."
Varte ga otrgnu iz Viktorovih ruku.
,,Napolje."
Kad je Viktor izašao iz kola, Varte zaključa vrata i, pre nego što će spustiti prozorsko staklo, reče:
,,Kažeš da će vam biti potrebna dva da-na da nadete američke dolare. Razmena će biti -obavljena u
klozetu ka-sina, u sredu, tačno u osam uveče. Ako primetim da ste ti ili tvoj drug došli pre
dogovorenog vremena, Hajnrih će vas pobiti."
' Razumem,
70
Hamld Robins
11
Žoao se baškario na haubi svog automobila i pušio ,,havanu" dok mu je Viktor prilazio preko
parkinga. Kad je stigao, Žoao se glasno nasme-ja.
,,Amigo, izgledaš kao tip koji je upravo izgubio ženu svog života."
,,Trebalo je da vidiš to, Žoao, to je nešto stvarno izvanredno. Varte nije lagao. Ono je pripadalo
kraljevima, jašta je."
,,Eto još jednog razloga da nam ta svinja ne isklizne tek tako iz ru-ku", reče Žoao i napravi onaj
pokret, kao da nekome reže grkljan.
Viktor i nije baš često bio načisto sa poreklom dragulja koje kupuje i prodaje. Sest godina rata
preturili su Evropu naopačke; milioni su po-gubili glave, milioni iz te gungule izašli praznih
džepova. Ali, negde je, ipak, povukao crtu - kad oseti da je reč o nacisti. Kad bi Viktor sa ta-kvima
sklopio posao, Žoao bi pratio prodavca i kurtalisao ga uštekova-ne sume, koju bi potom podelio sa
Viktorom. I, da, Viktorje u tome video nekakav privatni rat. Ali, jedno je opljačkati čoveka - ubiti ga
ipak je nešto sasvim drugačije. Osećao se dobro kad bi, otkupivši im nakit, pomogao izbeglicama.
Mirna mu je duša bila i kad bi se potru-dio da se neki nacista, slučajno, ne okoristi o ukradenu robu.
Ubistvo mu, u svakom slučaju, nije bilo u krvi. Žoao bi uvek rekao daje samo opljačkao mušteriju,
ali Viktor u Žoaove verzije nikada nije bio stopro-centno siguran. A i nije potencirao temu. Viktor
zavrte glavom i reče:
,,Ne možeš tek tako da odeš kod tipa i mazneš dijamant, Tu je ta ljudeskara, Hajnrih, koji ga čuva. A
za mesto razmene odabrao je klo-zet u kasinu. Nema šanse da uzmemo dijamant i zadržimo novac.
A ne-ću ni da upropastim ovaj posao. Kamen vredi mnogo više nego što ovaj traži."
,,Znači, stvarno je unikat", reče Žoao pospanim glasom, više sebi u bradu, nego da Viktor čuje.
,,Unikat, nego šta. Unikatniji od ičega što sam u životu video." Vik-toru su se znojili dlanovi. On ih
obrisa o kaput. ,,Nisam ni sanjao da
Oeanj strasti
71
takvo nešto postoji. E, dragulj iz kraljevske krune... Ima i ime. I istori-ju, kao Veliki mogul, i još
zanimljiviju. Tri kralja koji su ga posedova-li - pali su sa prestola. Varte, izgleda, hoće da ga se
otarasi ne samo da bi uzeo pare, nego i iz sujeverja, jašta... Rekao mi je da smrt opse-da svakoga ko
poseduje taj kamen - i rekao je to kao čovek koji zna /nanje, ne tek onako."
Žoao napravi grimasu i slegnu ramenima. ,,Pa, možda je naš drugar vidovit, a? Mislim, u vezi sa
sopstvenom sudbinom."
,,Žoao, ja taj kamen želim. Stvarno. Dao bih sve za njega. Sve. Ni-šta takvo na svetu ne postoji. Kad
odem u Ameriku, top će mi biti po-zivnica u najviše krugove dijamantskog biznisa. Ne želim,
shvataš, da zeznem ovaj posao."
TE JE NOćI VKTOR LEŽAO u krevetu i mislio, mislio o crvenom dijamantu. Znoj ga je oblivao.
Nikada mu na pamet nije palo da ubije nekoga, ali, dok je u šaci držao Srce sveta, neznana strast
razbudila se u njegovoj duši, nezaustavljiva žud, žar što preti da preraste u plamen, u nasilje koje se
obuzdati ne može. Sta da je sa sobom nosio pištolj? Da li bi u leda roknuo onu gromadu nemačku i,
potom, napumpao Var-tea, samo da se tog dijamanta domogne? Je li to taj oganj strasti u ko-jem se
peku ljubavnici gnevom pomračenog uma, oni, obeznanjeni žud-njom, što hoće da ubiju?
A znao je da ljude dijamanti umeju da uzbude kao seks, s tim što msu samo oni imali tu moć -
pomenimo, ako ništa drugo, konjske trke i novac u rukama. Bilo kako bilo, od Srca sveta u
njegovom se biću raspalio dotad nepoznati plamen, i on oseti kako ga ta buktinja guta. "Nije to puki
kamen, nije to", rekao je Viktor Žoau pre nego što će se rastati, ,,baš kao što 'Mona Liza' nije samo
slika, ili Mikelandelcw 'Da-Vld' samo mermerna skulptura." Srcer sveta je bio jedinsWen i prelep
ra8uU, ne bez razloga vlasništvo kraljeva i kraljica. I, ne bi to bio pr-Vl put da je čudesni dragi
kamen, nekom čarolijora, dugo ostao skriven J tajnovitom amanetu otišloga monarha, pre nego što
će lopovi na nj Položiti svoje marljive ruke...
Robinfn
A ni oko porekla tog dijamanta, mišljaše dalje Viktor, nif taJ mun, verovatno, grešio. Najfiniji
svetski dragulji prvobitno su lcrasili unov presto.
Taj presto neprocenjive Vrednosti napravljen je z) šaha JasJa-hana, mugalskoga cara
, vladara Indije koga je istorija ovekot'ečila kasao graditelja Tadž Mahala. Sa ostalim plenom,
godme 1739, taj presto 6će preoteti persijski osvajači, koji su zauzeli Deli, da bi potom Presto biioio
izgubljen u ratu sa Kurdima, koji su ga rasturili i rasprodali na parče?e. Koh-i-Nur, Planina svetla,
koji je dospeo u ruke kraljice Viktorije, pooo-tiče, smatra se, upravo sa tog trona, kao i Darja-i-Nur,
More svetla, sa§a-vršeni bledoružičasti kamen, i njegova ,,sestrica", Nur ol-Ejn, Svetl° °ksx;a. Ta
dva dragulja krasila su iransku krunu.
Postojala je, takode, mogućnost da je vatreni dijamant nekad^ bio okjfko nekog kumira. Veruje se
da je Dijamant nade, indigo-plavi kanien °d če5e-trdeset pet karata, ukraden sa nekog hinduističkog
idola. Nekjda je biioio većih dimenzija i zvali su ga Francusko plavo; ukraden je, znalo se pouiou-
zdano, sa nekog kumira, i nošen dalje, ostavljajući za sobom Wg ubistw;va i izdaje, sve do
Francuske, gde će skončati u vladarskoj kruni MiJa CetUjtr-naestog - koji je izgubio glavu, presto i
dijamant, sve o istom trošku.
Identična kob pratila je i Orlovljev dijamant, jajoliki kam«n °d 19093 karata iz krune Romanova -
pre nego što su rusku carsku popdicu pooo-bili ,,crveni". I jedan i drugi dragulj pratile su povesti
obojer6 tamniniim tonovima zločina i intrige. I, po logici ljudske naravi, to ih je učinilliilo još
traženijima i dragocenijima. Ime i istorija, pa čak i zla sreća kojjpja ga prati, učiniće dragulj
vrednijim, skupljim. Mesec Barode, fd dvadeUe-set pet karata, kruškoliko kamenče kanarinsko žute
boje, koje je nekadk.da pripadalo Vladarima indijske Barode, bio je, priča se, poguban P° nosijsj-
oca dok ovaj brodi preko velikih voda. I, šta mislite, koliko jt ta rdaw.Va reputacija podigla njegovu
tržišnu Vrednost? A koliko se tek ølikovačHbki beleg Velikog mogula, francuskog Dijamanta plave
nade, ili Of'ovlJev°oog dijamanta, ugradio u konačnu cenu?
Jedno je, svakako, bilo izvesno: Viktor je morao što više saznati o samom dijamantu, o njegovoj
povesti. Kad ga jednom kupi, fldneće g>ga na bezbedno, u Ameriku, i pohraniti u banku, u sef.
Onda će otputovasva-
Oeanj strasti
73
ti u Istanbul, pa u Kairo, Teheran, na sva ta mesta koja su svqjevreme-no bila dom dragocenom
kamenu.
U Viktorovoj svesti, to nije mogao biti dragulj ukraden sa nekog ido-la u Indiji. Ne, bio je to
komadić zvezde koji se, negde u Vaseljenskom nevidišu, odlomio od vatrene matice i, prateći
nesaznatljive struje kosmo-sa, dospeo na planetu Zemlju. Da, meteoriti su ria Zemlju donosili dija-
mante; pravo za pravo, veća je koncentracija dijamanata pronadenih u meteoritima nego na
kopovima gde se dijamanti vade iz dubina tla. Di-jamanti su hladni na dodir, a toplima se čine iz
prostog razloga što se od njih zagrevaju ustreptali dlanovi. Znajući to, Viktor se, ipak, mogao
zakleti da Srce sveta ima svoju sopstvenu toplotu - baš nalik zvezdi.
,,Komad zvezde", reče on glasno, snatreći. Od same pomisli na ka-men, Viktor je drhtao.
12
Nemac Hajnrih sedeo je u baru kad je Viktor ušao u kasino, da pre-uzme dijamant. I Žoao je bio tu,
ali na drugom kraju kasina, i razgo-varao sa neke dve žene, tako obučene i našminkane, da je
izdaleka bi-lo očevidno da su tu došle da zarade neku kintu. Viktor je znao da se Žoao bavi
raznoraznim senovitim poslićima. Ne bi ga, stoga, nimalo iz-nenadilo kad bi cuo da Žoao ima i mali
lanac devojaka voljnih da mu se podrede kao agilnom makrou.
Viktor postoja malo blizu ulaznih vrata, tek da mu se oči priviknu na mutnjikavo svetlo. Vartea nije
video. Hajnrih mu uhvati pogled i glavom pokaza ka zadnjem delu prostorije. Za stolom u
zamračenom ćošku, u di-mu koji je zaogrnuo obližnji ulaz u casa de banho , sedeo je Varte, i
njegova ribolika" figura jasno se razaznavala u maglovitoj atmosfen.
,,Ola", reče Viktor, i sede za sto.
,,Poneo si novac?", upita Varte.
Toalet, špan. ' Zdravo, špan.
74
Harold Robins
Viktor podiže obrve. ,,A ti, poneo si dijamant?"
,,Prvo novac. Da ga vidim."
Viktor izvadi podebelu kovertu iz kaputa i dodade ga sagovorniku. Varte spusti kovertu u krilo, da
niko ne vidi šta je unutra. Izvadi otuda svežanj novčanica od sto dolara.
,,Nacisti su ovo falsifikovali na milione primeraka i za taj posao an-gažovali sve same
profesionalce", reče tad Varte. ,,Kako da znam da su noVčanice prave?"
,,Problera kod tih nacističkih falsifikata je u nemačkoj opsednutosti perfekcijom. Njihovi falsifikati
izgledaju bolje od originala", uzvrati Vik-tor.
On je bio siguran da mnoge banknote u tom svežnju uistinu potiču iz krivotvoriteljskih ateljea
nacističkih majstora, ali je, takode, bio uve-ren da Varte neće biti kadar da razlikuje pravu od
falsifikovane novča-nice. Ili će, u najmanju ruku, u očajanju pokupiti sve što mu je dato, pa i
lažnjake, znajući da ionako samo pravi stručnjak u ovoj oblasti mo-že da razlikuje žito od kukolja.
,,0ve su lažne", oglasi se Varte.
Viktor zavrte glavom i krenu da uzme svežanj, Varte je blefirao. Ne bi on tek tako mogao da provali
lažnjake - za to mu je bilo potrebno mnogo bolje svetlo, a i lupa. ,,Ne, sve su ispravne. Hajde da se
ne cen-kamo ovde. Zadrži ti lepo dijamant, a ja ću..." ,,Moram da ih proverim pod jačim svetlom."
,,Uzmi nekoliko i proveri, ali ostatak neka bude kod mene." Rumun uze nekoliko novčanica i vrati
mu svežanj. Štuknu onda niz hodnik koji je vodio ka toaletu.
Viktor se nasloni u stolici, pa razgiba malo vrat i ramena, da se kur-tališe napetosti. Tvrdi pregovori.
Nije to kao kad zaljubljenom paru pri-čaš bajke o burmama. Kad se razmenjuje roba i novac, tu
neminovno ima i straha, i nepoverenja, pa i opasnosti.
On ponovo pogledom prelete bar. Hajnrih je i dalje sedeo na svom mestu, nagnut na kriglom,
nalakćen na šank i, činilo se, duboko zami-šljen nad pivskom penom. ,,Možda čita iz pene", pomisli
Viktor, ,,mo-
Oganj strasti
75
Žda bi da vidi šta budućnost nosi jednom bivšem nacisti koji izmedu uši-ju nema ništa sem mišićne
nwse." Pitao se kako je to moguće da Hajn-rih nije, prosto, insistirao da bude uz svog poslodavca u
trenutku kad se razmena obavlja. Postojao je tu jedan mogući razlog - da ni Rumun ni-je imao
poverenja u tog Nemca. Ne, barem, sa tolikim novcem u dže-pu.
Viktor uhvati Žoaov pogled i dade mu glavom znak da razmena još nije obavljena. Beše prethodno
zamolio Žoaoa da se drži bara i da sva-koga časa bude spreman da mu, ukoliko za to bude potrebe,
pričuva le-da. Rumun je, izgleda, gajio opravdanu sumnju i strah od Žoaoa, pa je bilo bolje da, bar
za sada, Portugalac bude malo po strani.
Minuti su prolazili, i Viktor poče da se sekira. Što li se onaj ma³i toliko zadržao? Pušio je cigaretu, a
onda bacao pogled na časovnik; be-še to puka nervozna reakcija, čega je i sam postao svestan
setivši se da nije pogledao na sat kad je Rumun odlazio u klozet, pa nije tako ni mo-gao proveriti
koliko je potencijalni prodavac odsutan. U jednom trenut-ku, sinu mu kako mora da postoji neki
zadnji izlaz iz toaleta - a onaj tip je, eto, zbrisao sa pet-šest stotina dolara koje mu je poverio na pro-
veru!
Nije to, ipak, bio izgledan scenario, nije, ako se ima u vidu da je taj čovek imao jedan neverovatno
redak i dragocen dijamant, ali dogadale su se, brat bratu, i mnogo čudnije stvari otkad su nacisti
pretumbali svet...
Viktor ustade i, okrenuvši se Žoau, slegnu ramenima. Pa opet pogle-da ka šanku. Hajnriha više nije
bilo. Šta je ovo, do sto davola?! On po-žuri niz hodnik i gurnu vrata muškog WC-a. I, ukopa se u
mestu.
Varte je ležao na podu. Na ledima. Mrtve Rumunove oči zurile su u plafon. Lice mu beše prevučeno
obrazinom neverice. Od krvi iz prese-cenog grla načinila se barica, živahno crvene boje, oko
njegcwe glave i ramenog pojasa.
Šešira mu nije bilo.
Prozor je zjapio otvoren.
76
Harold Robins
13
Jeka brodske trube farbala je vazdušje nad Rio Tehom dok je Vik-tor koračao lisabonskim
priobaljem. Letnja magla dogmizala je zaliv-skom bogazom i otisnula se ka pučini nešto ranije nego
obično, još za obdanice. Noć je senovitu atmosferu začas ogrnula plaštom tmine, što je odgovaralo
Viktorovoj nameri da hodi neviden. Tri su dana minula ot-kako je pronašao Rumuna na podu WC-a.
Policija ga je saslušala, ali budući da pokojnik nije bio portugalske nacionalnosti, a pri tom je i pu-
tovao sa lažnim pasošem, pristojno mito u džepovima islednika priguši-lo je eventualna dodatna
pitanja kojih su se mogli dosetiti.
Hajnrih se pojavio sutradan. Njegovo telo plutalo je u velikom baze-nu koje je, podno stena Boke
do inferno, stvorilo i izdašno napojilo. Ostao bi Nemac na dnu - članak mu beše lancem privezan za
masivni čelični naplatak od kamiona - ali mu je neka istrajna ajkula bila odgri-zla nogu, pa se telo
oslobodilo.
Nije bilo teško naslutiti sled dogadaja. Žoao je podmitio Hajnriha, or-ganizovao ubistvo nesrećnog
Rumuna i kradu dijamanta, a onda učinio što je neophodno kako bi svi svedoci sa liste bili
neutralisani.
Viktor je bio siguran da njegovog imena na toj listi nije bilo - beg od nacističkih zveri u okupiranoj
Francuskoj oplemenio je njegov emo-cionalni arsenal nepogrešivim senzorom za preživljavanje.
Razmišljao je o tom nezapamćenom ubilačkom ludilu koje je zahva-tilo Evropu u toku prethodnih
šest godina. I o svemu što je u tom me-težu izgubio. Preživeo je tu nacističku eru u Evropi, epohu
koju su na-zivali Vremenom Holokausta, premda bi ciganski izraz za genocid - Pro-ždiranje - ovde
bio prihvatljiviji. Ništa ga više nije moglo iznenaditi. Nije u njemu više bilo vere u dobrotu
ljudskoga roda. Ni u prijateljstvo. Bio je uveren da su ubistvo i krada Žoaovo delo. Nije, medutim,
zbog toga osećao ni trunku besa. Predosećao je da bi se Žoao, kada bi mu se i suprotstavio, samo
osmehnuo, slegnuo ramenima i predložio da zajedno odu na vino, u druœtvu nekih lepih žena. Da,
pre bi se tako po-stavio taj Portugalac nego što bi odgovorio na Viktorova pitanja.
Oeanj strasti
77
Postoje, medutim, i pitanja koje čoveku i ne možeš da postaviš. Na-ročito ako su u igri masna
prevara, ubistvo i pljačka. čovek kao što je Žoao mogao bi da ti naspe vina, doda čašu i, u sledećem
trenu, prere-že ti grkljan. Viktor je toga bio svestan.
Žao mu je bilo jedino dijamanta. Dao bi sve za njega. Sve, sem ži-vota. Taj jadnik Varte nije ni
slutio koliko je u pravu kad je rekao da taj dragulj sobom nosi neko prokletstvo. I Viktoru ostade da
se ponada kako će ta kletva jednoga dana stići i Žoaoa. Nije, medutim, stvarno i mislio da će ga stići
- ljudi poput Žoaoa tvorci su vlastite sreće. Samo se tako može objasniti usud ljudi koji se kockaju
sa milionima iako su, takoreći juče, ustali iz kala.
Viktor oseti da Lisabon za njega više nije mirna luka.
On, konačno, pronade dok koji je tražio i zaputi se ka ribarskoj bar-ci koja ga je čekala. U
ribarskom čamcu je utekao i nacistima u Fran-cuskoj. Na isti način napustiće i Lisabon, i zaploviti
ka Engleskoj. Već godinu dana učio je engleski. U dokumentima mu piše da je Amerika-nac. Dobar
je to izbor - biti Amerikanac, pomisli on. Želeo je u Ame-riku; imao je tamo rodbinu koja bi mu
pomogla da se ustali u biznisu sa dijamantima. Amerika je, sem toga, jedina zemlja u svetu u kojoj
to što govoriš stranim naglaskom ne znači da si stranac.
14 Vin Liberte, Njujork, 1991.
Sam sam otišao na JFK', taksijem koji me je odbacio do terminala odakle leti ,,TAP er Portugal".
Niko se nije ponudio da me isprati, a ni ja ni od koga nisam tražio da pode sa mnom. Jedini način da
počnete novi život je da ostavite stari život za sobom. ,,Alisa više ne stanuje ov-de", rekao sam, u
prolazu, kućepazitelju Toniju. Začudeno me je pogle-dao. Ni ja se, istina, nisam baš najbolje sećao
ko beœe ta Alisa.
' John Fitzgerald KennedV; njujorški aerodrom imenovan po predsedniku SAD stra-dalom u
atentatu 22. novembra 1963. u Dalasu, prim. prev.
78
Harold Robin
,,Nedostajaćete mi, gos'n Liberte."
Cušnuo sam Toniju kovertu sa nešto keša. Dobar je to tip - u više navrata mi je pomogao da dodem
do stana kad sam bivao isuviše pijan da potrefim vrata,
Nekako sam se čudno osećao u tom taksiju. Utonuo sam u sedište, nastojeći da skontam šta to nije u
redu, gde škripi. Na nemalo iznena-denje, za macana koji u životu jedan jedini dan nije radio, kojem
je je-dini posao bio da jednom mesečno podigne ček i onda ga unovči kako mu drago - činjenica da
sam švorc nij'e me uplašila. Bio sam nekako otupeo, ali daleko od toga da su mi se tresle gaće. Ko
zna - možda sam bio previše glup da bih se prepao.
Nešto drugo me je morilo, i ja počeh da pretresam šta bi to moglo da bude. Nije problem bio što
više nemam čamac ili automobile - to su stvari koje danas imaš, sutra nemaš, i mogu se ponovo
nabaviti. Ma-nija vlasništva nikada mene, u stvari, i nije bila obuzela. Kupovao sam, prosto, sve te
igračke i iživljavao se na njima, pa onda kupovao nove, ne da pravim kolekciju, nego da iskoristim
sve što mi život pruža. Pri-metio sam da meni, zapravo, uopšte nije teško da se bilo koje stvari od-
reknem. Možda i stoga što sam bez majke i oca ostao kao klinac. Ni-šta ne traje zanavek.
Tako sam doživljavao i stan u zgradi ,,Dakota". Ni prvi ni poslednji. To što je reč o svetski poznatoj
adresi, meni stvarno nije bogzna šta značilo. Mogao sam sebi da priuštim taj stan, imalo se, a i
ukazala se, iskreno, zaista dobra prilika kad je jedna rok zvezda, iznebuha, potrebo-vala značajan
finansijski fiks, posle zavidnog preterivanja sa fiksevima druge vrste.
Dok je taksista jezdio niz ulice Menhetna, poigravajući se nervima i strahom mimohodećih pešaka,
preteći im, diskretno, da će njegovi pneu-matici ostaviti vidan beleg na nejakim pešačkim plećima i
njuškama, shvatio sam, da, najzad shvatio, šta je to što me muči. Nisam ja za so-bom ostavljao ništa
što bih smatrao toliko vrednim, za čim bih čeznuo. Bolelo me i za vajni stan i za brza kola i za
trofejni čamac. Pa i za tro-fejno devojče. Velika stvar! Otpremio sam Katarinu za Los Andeles avi-
Oeani strasti
79
onskom prvom klasom, namirivši dobrano i njen bankovni račun proda-jom ,,bugatija". Svidala mi
se ta Katarina, ali da mi je nedostajala - ni-je. Prazninu nastalu njenim odlaskom osetio bih samo
kad sam napaljen, što je bio pouzdan znak da je sva ta prwlačnost, pošteno, bila utemelje-na na
požudi, ne na ljubavi. Ne da mi ona, na neki način, nije bila po-sebna. Bila je. Ostali moji drugari
zbrisali su glavom bez obzira kad su saznali da sam čabrirao. Katarina je, odnekud, čula da sam
švorc, a on-da potrčala da rni se nade, a ja sam je onda ubedio da je sve to samo neka poreska frka
sa mojim računovodom i ništa više od toga. Pravi štos da je primirim. Iz njene vizure, svaka
moguća finansijska konstrukcija na svetu nikako ne bi mogla biti složenija od vodenja čekovne
knjižice, ako je i sa pukom čekovnom knjižicom uopšte umela da operiše, ruku na sr-ce. Valja, pri
tom, imati u vidu da ona potiče iz dela planete gde su se vlade dugo oslanjale na korumpirane
birokratske aparate, gde mu svako-jake malverzac³je sa porezom dodu kao ,,dobar dan".
Trudio sam se, i upinjao, da konačno počnem da razmišljam o neče-mu što mi stvarno znači, o
nečemu ili nekome, svejedno, ali tupa belina nikako nije ustupala mesto koloru u mojoj svesti.
Familije nisam imao. Bernija više nije bilo medu živima, a nas dvojica ionako nikada nismo bili
bliski. Maćeha me je zvala samo o praznicima, a ja bih, poslovično, pronalazio adekvatno
opravdanje da se pozivu uljudno ne odazovem. A moji ,,prijatelji"? Behu to, u stvari, obična
poznanstva i ništa više - ni-satn imao čoveka za koga bih ruku u vatru mogao da stavim da će uvek
biti uz mene, brata koji bi u nevolji zasukao rukav i dao mi krv.
0 švim tim stvarima nisam razmišljao dok se vrteška iznenada nije zaustavila i dok nisarn sleteo sa
tog ringišpila i prizemljio na glavu. Ber-ni mi nije učinio uslugu - neka to egoistično dubre gori u
najjarosnijim vatrama pakla! Ali, taj njegov zajeb dobro me je prodrmao, bar kad je o novcu reč.
Jesu stvari još, u tom času, bile zamagljene, jer još sam bio ornamljen od neslućenog strmoglava, ali
bilo mi je jasno da je ono što sam do tada smatrao životom bila, u stvari, tek niska nevezanih zbitija
-ove nedelje sam nešto jeb'o, iduće ću negde lepo da se provedem - pre nego jedna kontinuirana
predstava. Baš kao naslov jedne knjige koju je
trebalo da pročitam na koledžu, ali mi to nikada nije pošlo za rukom, raoj se život sastojao iz buke i
besa', i nije značio ama baš ništa. ,,Nemaš prij'atelja, nemaš ništa."
Vozač me upita šta sam rekao. Barem mi se učinilo da je to pitao. U vreme mog oca, taksisti su
teško razumevali bruklinski akcent. Sada su se s mukom snalazili sa akcentima zaklonjenim
turbanirna i zelenim kartama. Kamilari, peščari, peškiroglavci - tako su te likove nazivali mo-ji
poznanici, bivši poznanici zapravo. Ali, niko od tih koji su se rugali šoferima za godinu nisu radili
koliko ovaj čovek, recimo, za nedelju da-na. Kako li je to kad moraš da vozaš ovuda taksi i stanuješ
u nekom brlogu, da bi mogao da uštediš i šalješ pare svojima, negde u Trećem svetu, a porodica ti,
garant, umire od gladi, ako ti zakažeš? Šta li ti se vrzma po glavi, po stomaku, kad se otvore zadnja
vrata automobila i onda, lepo, pozadi sedne neki tip œto smrdi kao bačva, ili naduvana sto-ka sa
skijaškom maskom na licu usred noći - pa ti fino kaže da ga po-vezeš nekud gde je mračno i pusto,
gde niko neće čuti pucanj i vrisak? Kakvih li se samo sranja ovakvi ljudi nagledaju od raznih
frikova, kur-vi, narkića i onih što, obeznanjeni, pišaju i povraćaju po sedištima...
Zadrhtah i, brže-bolje, odagnah te misli - nikada ja taksi voziti ne-ću, prelomih u sebi. Kad baš
toliko osiromašim, otići ću do ,,Ponocxnog kauboja" i sklopiti neminovne oralne ugovore u ve-
ceima Central parka, da, može, neka mi i to bude biznis, samo da ne upadnem u to govno da vozam
tadžu po Njujork sitiju.
Izašavši iz taksija, ćušnuh tipu stotku, dvostruko više, otprilike, nego što je vožnja koštala. I rekoh
mu da zadrži kusur. Dani Vina Libertea kao bespoštednog trošadžije behu prošlost, ali mi je u tom
času, napro-sto, bilo važno da se osetim drugačije, da zaboravim da sam dekintiran.
Oganj strasti
81
,,Buka
i bes", roman američkog pisca Vilijema Foknera,
prim. prev.
15
Baš sam bio kod aerodromskog obezbedenja kad opazih ženu, otpri-like mojih godina, možda koju
godinu stariju, kako prolazi kroz detek-tor za metal ispred mene. Dopalo mi se kako izgleda
otpozadi, a ispo-stavilo se da je prizor još bolji kad sam sagledao i ostatak. Crvenoko-sa, a ride su
mi slabost.
Neka knjiga joj ispade iz otvorene tašne kad je prolazila kraj skene-ra. Zgrabih knjigu i pozvah
ženu, odlazeću već.
,,Ispalo vam je ovo." Utom bacih pogled na naslov. Sodjalna ekono-mija gladi u zemljama Trećeg
sveta.
,,Rek'o bih da sam gled'o taj film", rekoh, cereći se, i dodadoh joj knjigu.
Od njenog pogleda smrzao bi se i besan pas. ,,Uživali ste u onom delu kad jedu decu jer nemaju šta
drugo?"
Sranje. Ona je od onih. Idealista, je l' te. Pošla da spase svet.
Pridružila se trojici muškaraca, i još nekoj ženi, koji su išli ka izla-zu na pistu. Da ne beše te knjige
i, uopšte, situacije, verovatno nikada ne bih o toj ženi razmišljao ni sekundu duže nego što je
neophodno. Privlačna jeste bila, ali definitivno ispod proseka. A ja nisam od onih muškaraca što
ljube noge ženama koje ih gaze, premda je trka poslovič-no uzbudljivija kad se, usput, namaknu i
neke prepreke koje valja pre-skočiti. Sem toga, crvenokosa je, kako da preskočiš.
Prikačih se uz tu grupu kod izlaza. Kad je na mene došao red, mla-da Portugalka me dočeka, i ja joj
pokazah ridokosu što promače.
,,Hoću da je prebacite u prvu klasu, na sedište do mene. Trošak me ne interesuje." I dalje mi je u
džepu bila dobra stara kartica ,,Ameriken ekspresa". Nisam, jebi ga, mogao kuću da ostavim a nju
da ne pone-sem.
,,To vam je supruga?" ,,Nije još." ,,Kako se zove?" ,,Pa, to ćete mi vi reći."

82
Harold Robins
Žena me pogleda, s nekom dozom uvažavanja. ,,Vaš portugalski je vrlo dobar, gospodine Liberte."
,,Majka mi je bila Portugalka."
,,Mi imamo pravila u vezi sa tim stvarima."
^merikand imaju pravila u vezi sa tim stvarima. Portugalci imaju previše duše da bi dozvolili da
tehnička pitanja stanu na put romansi."
,,Zašto je sami ne pitate?"
,,Pokušao sam da doprem do nje koristeći uobičajena oružja svoga šarma i duha. I onda mi se ova
noga, eto, zaglavila u ustima. Ona je izrazito ozbiljna žena. Svetska su pitanja njoj na pameti."
,,A vama?"
,,Eh, ja sam vam totalni degenerik - mozak mi radi u jednom prav-cu, pa to ti je."
Žena uzdahnu. ,,Da, vi nesporno imate portugalske krvi u venama." Ona baci pogled na crvenokosu,
a potom na monitor. ,,0na je Marni Džouns, doktor Marni Džouns. Ide sa ekipom Ujedinjenih
nacija."
,,Kako da izdejstvujem da sedne pored mene?"
,,Kakve su vaše namere sa dr Džouns?"
,,Namera mi je da sa njom vodim ljubav čim stignem u Lisabon."
Ova klimnu glavom. ,,Pa, nije to problematika zbog koje bi moja kompanija pravila pitanje. Samo
sačekajte da sletite tamo. Sedište do vas je slobodno. Boa sortel'"
JEDVA DA SAM OBRATTO PA NJU NA DR DŽOUNS dok je ona
nešto oklevala u avionskom koridoru, preturajući po papirima. Zadržav-ši izgled preokupiranoga
čoveka, pridigoh se, tek da bi ona mogla da zauzme mesto kraj prozora. Nisam, spočetka, želeo da
joj stavim do zna-nja da sam zainteresovan. Bolje ti je da, lepo, snežnoj kraljici prepustiš draž
otapanja. Neka ona prva pokaže da je zainteresovana, jebeš mu sve. Uzleteli smo, poslužili su nas, i
tek mi se onda obratila. ,,Nikada nisam letela prvom klasom. Hvala vam."
Srećno, prim. prev.
Oganj strasti
83
Slegnuo sam ramenima. ,,Danas čoveku koji nešto taji ne možeš da veruješ. Je l' vam rekla zbog
čega sam želeo da dobijete sedište do mo-ga?"
,,Rekla mi je da nameravate da me zavedete."
„1?"
,.Prihvatila sam igru. Ali, isključivo za izdašniji obrok i udobnije se-dište, gospodine Liberte."
,,Da me bolje poznajete..."
,,Pa, poznajem vas ja. Dobila sam usput i ovo."
Ona mi pokaza magazin ,,People", izvuče ga iz torbice koju je nosi-la sa sobom. Naslovna strana je
upoznavala čitaoce sa ,,pedeset najpo-željnijih neženja". Unutra je o svakom pisalo ponešto. Ona
sama otvori stranicu i poče da čita: ,,Vin Liberte voli brza kola i brze žene. Bogat je, razmažen, vozi
automobil koji tera do trista na sat, i to po ulicama, vida se sa supermodelom Katarinom Benes i u
svom životu jedan jedi-ni dan nije proveo na nekom radnom mestu."
,,Majku mu", uzdahnuh, ,,sluti na nekog opakog momka."
,,Gospodine Liberte - raogu li da vas zovem Vin?"
,,0no 'gospodin' sasvim je u redu."
,,Gospodine, vi nemate pojma."
,,Isuse blagi! Kačili su mi i ovakve i onakve etikete, i ovo i ono mi govorili, ali otkud sad pa to da -
nemam pojma? Kad mi tako kažete, čini mi se kao da patim od neke socijalne boleštine."
,,U svetu u kojem caruju krize, sa svim ovim ratovima, revolucijama, izgladnjivanjem, nepravdom i
nemirima koji tresu kontinente - znate li vi koliko to ima smisla, i realnoga značaja, karati neku
kurveštiju dok vozite trista na sat po autoputu?"
Učinilo mi se, na časak, da će mi ona sama blagonaklono pružiti od-govor na pitanje koje je sama
postavila, pa sam se potrudio da je bla-gcwremeno kurtališem tog napora.
,,Znate li, ako dozvolite, šta ja mislim o svim tim Afrikancima što umi-na od gladi, i Azijatima, i
svima?", upitah je. ,,Problem gladi u svetu re-savamo tako što polovinu gladnih nahranimo nauštrb
druge polovine."
84
Harold Robi
,,Pogrešila sam, jesara. Nije tačno da vi nemate pojma. Vi ste total-ni egocentrik, jedno proždrljivo i
degenerisano dubre."
Nije mi bilo potrebno mnogo da saznam da je ona član misije Uje-dinjenih nacija u Angoli.
Zadržaće se neki dan u Portugalu, a onda pro-dužiti dalje, na jug, u srce ekvatorijalne Afrike.
,,Angola je pod kletvom Trećeg sveta, pod kletvom prirodnih resur-sa, petro-dijamantskog
sindroma. Nalazišta nafte ili dijamanata donela su smrt i bedu, ne mir i prosperitet, u gotovo sve
podsaharske zemlje. Ista priča neprestano se ponavlja u Angoli, Sijera Leoneu, Kongou. Gospo-dari
rata, lokalne bundžije, zauzimaju izvorišta i rudnike, pa dobijena sredstva koriste kako bi se
naoružali i ostali na vlasti. Njihove žrtve ne broje se stotinama i hiljadama - desetine hiljada,
milione su oni pota-manili, osakatili i silovali", pričala je.
,,Želeo bih još toga da saznam o Angoli", napomenuh. ,,A što?"
,,Ne znara, zaista ne znam. Možda zato što ću jednoga dana kupiti tu zemlju."
,,Kao što sam vam rekla, to je ratna zona. Do 1975. godine Angola je bila portugalska kolonija.
Strani režim je pao posle dugih godina bor-be protiv Portugalaca, ali dolazak nezavisnosti nije
doneo bitnu prome-nu. Od vremena sticanja nezavisnosti do ovih dana, traje gradanski rat izmedu
grupacije koja se naziva MPLA i grupacije UNITA. MPLA je kontrolisala vladu i uživala podršku
Rusa, uz prisustvo više hiljada ku-banskih vojnika. Grupaciju UNITA podržavala je CIA." ,,Dobri
momci i loši momci, dakle."
,,Loši momci i još gori momci, tačno govoreći. Predsednik Regan je Savimbija, vodu pobunjenika
okupljenih u Uniti, pod blagoslovom CIA, nazivao herojem. Narod Angole govorio je, i danas
govori, o njemu kao o manijakalnom ubici, nezapamćenom zlotvoru. Taj krade decu, skuplja ih,
izgladnele, sa ulica i podvodi, navlači ih na drogu, naoružava ih i preobraća u ubice. Pobunjenici i
vlada su, kao, sklopili primirje, Kuban-ci su otišli kući, ali mira nema ni od korova - rat je, znate,
isuviše pro-fitabilan da bi se tek tako okončao. Savimbi je preuzeo oblast bogatu
Oganj strasti
85
dijamantima, vladi je zapao naftni sektor, i sada se koškaju, što otvore-no, što priltriveno. I, svi su
srećni, svi sem miliona što gladuju." „1, gde vi sebe u svemu tome vidite?", upitah. ,,Ja sam tu da
nadgledam koliko stvarno od sve te pomoći koje Uje-dinjene nflcjje prikupljaju stiže do ljudi na
terenu. Do onih kojima je po-trebna i uptjC'ena Qvo rni je prvo putovanje u Angolu, ali već sam na-
čisto: ako i p0ia Od onoga što se šalje stiže u prave ruke, trebalo bi da pevam od ^adosti."
Ona zast;ac|e ; ponovo mi uputi onaj ledeni pogled. ,,Pročitala sam da
je vaša fan\j]Va u biznisu sa dijamantima. Vama je, ne sumnjam, jasno
'S ce§a te dragulje nazivaju krvavim dijamantima, gospodine Liber-
1 su dijamanti natopljeni krvlju nevinih."
Klimnuh giavom i promrmljah nešto neodobravajuće u vezi sa po-slovnim aktivtiostima moje
familije.
,,Kohko se se(<amj KU(<a Liberte je na listi Vlasnika rudnika dijama-1 Angc^j"^ produži ona.
,,Jeste li ikada bili u Angoli, da svojim oči-
e ^akav je užas u toj zemlji proizvela industrija dijamanata?" a, nara\,no_ moje jme je ^j^ na toj
usranoj [jstj j pre neg0 §(0 me
ila' ova žena je znala kakva sam svinjčuga. Učinilo mi se, u tom
u' a će podići tu viljušku kojom je kusala salatu i zabiti mi je
rcei. Nisam se usudio da joj otkrijem kako je svrha tog mog pu-
i)a u\ iscedim što više krvi iz to° mog rudnika, kako bih mogao da se vratin\
' u-a životnom stilu na koji se bejah navikao pre velikog Pada.
'' šje l' tebe, možda, majka na krkače nosila na onim demon-u* 'Berkliju', šezdesetih, kad si bila
beba?", zainteresovah se. 1 ti gledaš na problem patnje u svetu? Ono, da se vratimo
sezcvlesete? U životu nisam srela tako neobaveštenu osobu, pri tom takvu A
• u-- •••
vodi racuna samo o svoiim sopstvemm, najsebicnijim za-
p se, obećavam."
" ne Liberte, znate li šta mi se kod vas svida?"
N'"
l atpsolutno ništa. Ali, sada, kad smo to rešili, da li bismo mo-w
°amo zaiedno kad stienemo u Lisabon?"
da večer °
Harold Robins
,,Radije bih jela sa zmijom otrovnicom." ,,Je l' to znači 'da'?"
16 Lisabon
Kad prodosmo carinu i nad nama puče kupola aerodromskog hola, još jednom pokušah da obrlatim
Marni.
,,Sigurna si da nećeš da Večeraš sa mnom?", upitah.
,,Da budem sasvim iskrena, trebalo bi da ja tebe častim večerom za ovu verbalnu invaziju kojoj si
nic izložio za ovih par hiljada kilometa-ra. Ali, biću dozlaboga zauzeta raznim aktivnostima sa
Ujedinjenim na-cijama dok sam ovde u Lisabonu. Svaki dan sastanci, pa večere... Bo-jim se, stoga,
da neću, jednostavno, naći priliku da ti se odužim."
,,Uf, baš loše... Gadno ću usamljen biti u ovom gradu. Žive duše ov-de ne znam."
„0, ne bih rekla da ćeš biti baš tako usamljen", reče ona i klimnu mi glavom preko ramena, da se
okrenem. A tamo - žena sa marami-com u ruci, a na maramici ispisano raoje ime. I to ružem za
usne. Žena se osmehivala i mahala kad me opazi kako buljim u nju.
,,Srećan lov", reče Marni, i ode.
,,Ja sam Žoaova supruga", reče mi tad Simona. ,,Izvini zbog ove ma-ramice, ali sem podataka o
polu i godištu, ništa više nisam znala o te-bi, pa nije moglo drugačije."
Njen engleski bio je protkan intrigantnim akcentom. A moj portugal-ski nije bio na zavidnom nivou,
pa sam posle labavog uvoda odlučio da se, ipak, vratim maternjem. Simona je vozila biserno beli
kabriolet ,,rols rojs silver klaud". Srebrni oblak. Donekle isuviše patetično i konzerva-tivno po
mojim merilima, barem kad je o vozilima reč, ali je ona, sva-kako, dobro izgledala u tim kolima.
Zračila je golom senzualnošću. Cr-na kosa, zelene oči, bleda koža - biserna maltene kao karoserija
kabri-oleta - davali su osobit naglasak dijamantima koje je imala na sebi. A
Oeanj strasti
87
veliki behu - na ušima, oko vrata, na člancima, prstima. Sve je to bila unikatna roba. I, ništa ona nije
nosila a da nisu dijamanti. To je bilo neobično. Žene, većinom, mešaju dijamante sa inim nakitom,
kombinu-jući ih sa rubinima ili safirima. Oko njenog vrata registrovao sam više žutih i zelenih, pa
čak i jedan, retki, bledoružičasti dijamant. čim boje ostavljaju snažan utisak, jasno je da nije reč o
dijamantima najviše vred-nosti. Ogrlica bi bila ekstremno dragocena da je, kojim slučajem, sači-
njena od dijamanata u boji besprekornog reza, čistih k'o suza, a to ni-je varijanta za koju ćete se
opredeliti kad idete nekoga da pokupite sa aerodroma. Ali, čak i sa tim brazdicama, njeni dragulji
bili su strava skupi. Izvan svake sumnje.
Ti dijamanti su joj, pri tom, baš pristajali; nije sa njima odavala uti-sak obesne razmetljivice.
Naprotiv; kao da je neka retka divlja zverka, podsećala je na neku čudesnu, možda izumrlu, možda
nikad živu vrstu čiji su se izdanci sa takvim okovratnicima radali i vekovali na ovom svetu...
Na brzinu proračunah razliku u godinama izmedu nje i Žoaoa, koji mora da je bio tu negde, godište
moga oca, što će reći da je u poznim šezdesetim, ili ranim sedamdesetim. A to mu dode - dvostruko
stariji od Simone, za koju sam cenio da ima, otprilike, tri i po banke, godinu manje, godinu više.
Zanosna mlada žena, matori bogataš; nije baš rajska spojka, ali Žoa-oa, u tom času, još ne bejah
upoznao tet-a-tet. Možda je on neki por-tugalski Džek La Lejn, ko će ga znati.
Nešto me je u vezi sa Simonom posebno darnulo. Bilo je nečeg in-stinktivnog, ogoljenog u njenom
maniru. Ne baš one neprobojnosti na koju nailazimo u žena prema kojima su se ophodili nemilo, ili
žena ko-je su krvavo morale da se bore za opstanak. Onoga što sam prepoznao u Simoni bilo je, u
izvesnoj meri, kod Katarine; da, to je taj stav koji bi se mogao opisati otklonom: ,,E, nemoj da mi
pretiš!" Simona se dr-žala povučenije, suptilnija je pokadšto bila, jeste, ali se, u isti mah, u njenom
stavu osećala naglašenija doza pretnje. Dok bih od Katarine, ako je zajebem, mogao da očekujem
da, eventualno, pokuša da mi iskopa
Harold Robins
oči, u sličnoj situaciji sa Simonom morao bih da budem spreman na to da me ženska odvali
kolenom u jaja, a onda mi tutne nož pod grkljan. Zeleno svetlo za ovakvu procenu dobio sam već
kad napustismo ter-minal. ,,Rols" je parkirala nepropisno - akt arogancije tipičan za bogat svet.
Saobraćajac, na čijem se licu očitavala mučna borba da demonstrira legalistički stav, čekao je na
svom mestu; prilika da razglavi vozača koji se tu, ispred terminala, nepropisno parkirao za njega je,
verovatno, bila zi-cer nedelje. Tek što je dve reči prevalio preko usana, ona ga je zasula verbalnom
lavinom. Nisam u to vreme znao skoro ništa od tog portugal-skog slenga - što jes', jes' - ali sam
ukapirao da saobraćajca nisu zasu-le reči na koje su njegove kolege, radedi po lisabonskim ulicama,
navi-kle, naročito ne od pripadnica nežnijeg pola što vozikaju ,,rols rojseve". ,,Bastardo'", reče ona
ulazeći u prvu krivinu. ,,Sitne duše sa svojim sitnim pravilima."
,,Dobro si me podsetila da ne pokušavam, slučajno, neka svoja pra-vila da primenjujem na tebi",
primetih.
,,Izvini, ali stvarno ne volim policajce", uzvrati ona smejući se. ,,0bično ih, pravo da ti kažem, ne
napadnem ovako oštro. Mora da me je ovaj podsetio na nekoga na koga sam naletela kad sam bila
mala", dodade ona, opet se zasmejavši.
Kakav li je taj njen život, zamislih se saslušavši ove Simonine reči. Sta li ju je to dovelo u sukob sa
policajcima? I, ima li i u njenom sa-dašnjem životu razloga za takve sukobe? ,,Mora da misliš da
sam užasna", reče ona.
,,Ne, u stvari, razmišljam o tome kako bih morao da obogatim svoj portugalski rečnik, a sad sam,
eto, naučio nekoliko novih reči. Samo, ni-sam siguran na koje i kakve ću ljude te reči moći da
primenim."
Ona se ponovo glasno nasmeja. Taj smeh je bio lak, slobodan, ne-sputan. Isto tako - lako i
nesputano - prepuštala se i gnevu. U trenu me privukla, kao žena. Cuo sam negde da je u muœkoj
naravi usaden nagon za ženicama poput Marni iz Ujedinjenih nacija, i da je taj poriv
Oeanj strasti
Kopile, prim. prev
drevan, primordijalan, pećinski. Postoji, medutim, i ta druga vrsta žene, žena koja neodoljivo
privlači muškarca, i tu je na delu ona snaga pri-Vlačnosti koju, nekim tanušnim lepršavim čulcem,
sluti komarac dok leb-di na, jarom optočenom, obodu razbudenoga vulkana. Da, to je Ketlin Tarner
u filmu ,,Vrelina tela", pa Lana Tarner u originalnoj verziji ,,Po-štar uvek zvoni dva puta", Barbara
Stenvik u ,,Dvostrukoj naknadi"... Otkad postoje Lorelaj i sirene, fatalne žene posedovale su taj
životinj-ski magnetizam koji muškarca vodi pravo u propast. I neki rdavi mu-škarci poseduju taj
kobni magnetizam; oni privlače dobre žene ka svom, muškom bezdanu.
Rekoh sebi da ću na šlic sipati vosak ako treba. ćuti i drži se gaća. Sudeći po onome što sam čuo od
oca i Bernija, Žoao je bio opasan tip. Ne samo u poslovnom smislu, nego i u onom, realno
smrtonosnom.
Razmišljajući o njemu, izgradio sam sliku pravog pravcatog kuma portugalske mafije. Tome je
samo u prilog išla impresija da Portugalci, nošeni duhom latinskog mačizma, apsolutno odobravaju
takvo ponašanje muškaraca, da švrljaju i zajebavaju sve živo; a ipak, uza sve to, kad di-raš tudu
ženu, ima da znaš da ćeš biti kažnjen, i to smrću. Kad ame-ičkom mužu nabiješ roščiće, veće su
šanse da će ti, uzmogne li, opa-liti šamar; ovde moraš da očekuješ nož ili metak. Da me izrezbare u
Li-sabonu, pa da završim na sirotinjskom groblju - to mi, svakako, nije bio ?ivotni cilj, a ni
turistička atrakcija koju bih želeo da ubeležim u notes na ovom proputovanju.
Mvarno je neobično što te tvoj otac nijednom nije sa sobom poveo
Portugal", reče Simona. ,,Žoao i on su zajedno radili mnogo pre ne-go što si se ti rodio."
. "Verovatno je tajming bio pogrešan, kockice se nisu sklopile. Majka ' umrla kad mi je bilo osam
godina, otac nekoliko godina potom. 1 sam r«len, nijednom mje dolazio u Portugal. Majka mi je
bila
«ga zdravlja, a rekao bih da su on i Žoao već bili toliko uhodali po-0 da otac i nije morao da dolazi
ovamo."
..Mogu da ti sredim da se nadeš sa njom", reče Simona.
,,Sa kim?"
90
Harold Robins
,,S onom crvenokosom koju si pokušavao da smotaš kad ste izlazili iz aviona."
,,Ti vodiš neku agenciju za sklapanje poznanstava?" ,,Ne, ali sam primetila da nosi bedž
Ujedinjenih nacija. Ona i njene kolege ovde će imati sastanak sa Društvom za pomoć portugalskoj
An-goli."
,,Znaš nekog u tom društvu?" „1 te kako. Ja sam predsednica."
To što mi j'e rekla da je predsedavajuća neke dobrotvorne organiza-cije nije me začudilo ništa više
nego što bi me zatekao podatak da je žena sa kojom razgovaram - astronaut. Dobro, 'ajde, neću reći
da tu po stoji neka kontroverza, mislim, to što je ovakva senzualna životinjka čel-nica nekog
društva koje pomaže stanovništvu tamo neke afričke zemlje. Simona, medutim, naprosto nije ličila
na ženu koja će se baviti huma-nitarnom problematikom. Nije ličila ni na nekakav moralni stožer
džet-seta. Momentalno sam povezao njen dobrotvorni angažman sa rudnici-ma dijamanata, imajući
u vidu provenijenciju čoveka koji je u ovoj pri-či figurisao kao suprug moje sabesednice.
,,Žoao ima poseban interes u Angoli", reče tad ona, nasmejavši se iz-razu moga lica.
,,Jesi li ikada bila tamo?"
,,Jednom sam bila u Angoli", odgovori ona i protrlja nos. ,,Gotovo sam umrla tamo jer nisam htela
da jedem, a ni da pijera, ništa od ono-ga što se tamo davalo, pa sam gledala da odem iz zemlje što je
pre mo-guće. Šta god da si čitao ili slušao o tom životu tamo, nema blage ve-ze sa iskustvom
stečenim na licu mesta."
Onda mi rukom pokaza krajolik. ,,Vidiš ovo, sve sam beton, i zgra-de i autoput od aerodroma do
grada. Ali, centar Lisabona je prelep, sve stare zgrade. Sintra, kraj u kojem mi živimo, nije ni pola
sata od stro-gog centra grada, ali to je neki sasvim drugi svet. Samo selo i njegova okolina smatraju
se jednim od najživopisnijih predela Evrope. Ujedinje-ne nacije proglasile su taj kraj svetskom
kulturnom baštinom." ,,Imate dece?"
Oganj strasti
91
,,Huanu ćeš upoznati kasnije. To mi je kćerka, ima petnaest godina. Onda, naravno, i ako, gospodica
odluči da dode kući", reče ona, i po-novo se zasmeja.
,,A šta je tu smešno?"
,,Moraćeš da povedeš računa."
,,Zar ti ličim na nekoga ko bi iskoristio dete?"
,,Ne brine mene to da li c'eš ti nju da iskoristiš."
17
Muito mulher. Tako sam video Žoaovu ženu, Simonu, dok me je vo-zila sa aerodroma. Baš je to bila
- žena i po.
Od lisabonskog aerodroma do izlaza za Sintru išlo se autoputem, pra-vo, bez urbanog krajolika,
dvadesetak minuta. Nekoliko kilometara da-Ije, kad smo odmakli od autoputa, počeo je taj živopisni
predeo o ko-jem je Simona govorila, napomenuvši da je reč o ambijentu upisanom u listu svetske
kulturne baštine. Brdovit kraj, uzan, krivudav put, seoca stepenastih, kaldrmisanih sokaka i dvorac
zvani ,,Pena palas" na vrh br-da. Udosmo u samu Sintru, drum se dodatno suzi, jedva kola da se mi-
moidu. Minusmo kraj još jednog zamka i, gore na brdu, nekog otmenog hotela.
,,Palacio de Seteais, Palata sedam odjeka", napomenu Simona. ,,Ne-kada je tu aristokratija
obitavala, a danas je hotel. Tu smo, evo, sad će Žoaova kuća, a i ona je mnogo lepa. U njoj je neki
ponugalski markiz živep u osamnaestom veku."
Zoaova kuća. čudan način da žena opiše mesto gde živi sa svojim mužem. Taj njihov odnos više je
slutio na brak iz prigode, onako, reda radi, da se uzmemo kad već ima ćara - što mi nije promaklo,
verujte, onog trena kad sam je prvi put ugledao. Bogati starac i mlado, trofejno ženče, stopala
odrtavela da mu greje kad noćca padne. Život, pa to ti je.
Prodosmo kraj žive ograde, tri metra visoke, i pred nama se ukaza ulazna strada, oivičena redno
potkresanim italijanskim čempresima. Ku-
92
Harold Rob'ms
ća od sivog kamena na kraju tog puta raskošnim se obličjem se prsila, kao ornament na nabrekloj
litici. Atlantik se mreškao u pejzažu. Iza me-ne, kao kruna na brdu, belasala se ,,Palata Penja". Nije
to mirisalo na novac - smrdelo je.
Žoao nas je čekao kraj bazena, na uzvisini sa koje je kupač, kroz staklo koje ga je odvajalo od
stvarnog sveta, mogao da vidi šta se do-gada u okeanskoj vodi.
Bio sam u pravu nagadajući da ću se ovde sresti sa nekim portugal-skim Džekom La Lejnom.
Žoaov je ten bio poliran, antička bronza, kao na onim kipovima iz vremena koja su prethodila
osvajanju zapadnoga sveta. Kosa svilena, bela, obrve izdašne, guste. Obučen komotno, osred-nje
grade, glatke kože zategnute na jabučicama, maltene bez ijedne bo-re na licu. Majica sa kratkim
rukavima otkrivala je tvrde, nabrekle mi-šiće. Momak koji - u to nema sumnje - vodi računa o sebi.
Savršen primerak muškarca u najboljim godinama. Samo su kolica kvarila opšti utisak. To nisam
očekivao.
,,Pogodili me u leda pre nekoliko godina, dok sam igrao karte", re-če on. ,,Baš kao onog vašeg
Divljeg Bila Hikoka."
,,Sa kečevima i osrnicama?", upitah, misleći na turu koja se u Hiko-kovom slučaju ispostavila kao
malerozna.
,,Jok. Par asova i još jedan par u rukavu", uzvrati on i nasmeja se. ,,Leo te zajeb'o."
Gde ćeš boljeg načina da se odmah prede na stvar. Na portabl-baru bilo je desetak boca sa pidem.
Nasuh čašu crvenog vina, vinho tinto, jer bejah načuo da to valja probati. I, nastavih da pro-učavam
starog drugara svoga oca.
Ništa u vezi sa Žoaom nije ukazivalo na trajnost - čovek je, jedno-stavno, bio neuhvatljiv. Oženjen
je bio dvostruko mladom ženom. Gra-den kao mladić i u svojim dobrano zrelim godinama, robovao
je inva-lidskim kolicima. Kuća u kojoj je živeo bila je prastara, obitavalište ko-je je nekada pružalo
tračak radosti i spokoja kraljevima i kraljicama. Ali, taj bazen kraj kojeg smo se upoznali, sa crnim
dnom, bio je uistinu ul-tramoderan. Grčki i rimski bogovi mermera i ostaloga kamenja, prostog
Ogani strasti
93
i dragog, plivali su tu kao po svome. A ogromni carski stubovi grani-čili su bazen sa okeanskom
panoramom.
Sve je to trebalo da izgleda upravo tako - drevno i bogato. Učinilo rni se, namah, da je predamnom
pravi novobogataš, skorojević, neuku-sno nametljiv. Možda je Žoaov dizajner radio i one filmove o
Rimskom carstvu za Holivud, pa mu preteklo nešto od scenografije.
Velike sardine, barene školjke koje se ovde zovu percebes i sirne aperitivos, sve nam je to donela
neka starija žena za koju sam mogao da se kladim da je kućna pomoćnica. Sardine su servirane u
portugal-skom fazonu - moraš sam s njima da se izboriš, pa to ti je. S obzirom na ambijent ovog
doma, mogao sam da očekujem kavijar i šampanjac. Cak je i vino bilo iznenadenje. Beše to,
doduše, dobro, ali ne skupo, cr-veno stono vino, ono što Portugalci zovu vinho tinto de mesa.
Simona je poljubila Žoaoa kad smo stigli. Sada je sedela tu, tiha, ne-čujna dok on besedi, prava
dobra ženica.
,,Ja sam, znaš, predložio Berniju da razmisli o uključivanju u posao sa dijamantskim rudnicima",
reče Žoao.
Imao je tanak, vodenast glas, kao fino, staro vino. Glas koji vas ne-žno masira, tek da vam bude
prijatno, da se lepo osećate - pre nego što vam se sečivo ne zarije medu rebra. Da se samo nisam
dobro sećao oče-vog nepoverenja prema Žoau, odmah bih naseo. čim mi je postalo ja-sno da je
izmedu Portugala i Angole postojala konkretna veza, nije mi bilo teško da Žoaoa uklopim u sliku.
Marni mi je, onornad u avionu, rekla da su portugalski kolonisti, napuštajući Angolu 1975. godine,
so-bom nosili vinske boce pune dijamanata. Malo mašte mi je bilo potreb-no da zamislim Žoaoa
kao iščekuje na lisabonskom aerodromu. A onda sleću avioni, sa gotovinom i dijamantima...
,,Nisam ni sanjao da bi Berni mogao da završi tako što će svo tvo-je naslede skrckati u radnik.
Računao sam da će proširiti polje rizika, ako se razumemo, ali on je, eto, učinio tek toliko da u
posao uvede i Lea, što se ispostavilo kao katastrofalno rešenje. Kad je Berniju dogo-relo do nokata,
tu se našao pouzdani Leo da ga zavrne. 1 njega i tebe."
,,Leo je umeo sa Bernijem. Igrao je na Bernijev ego", rekoh.

94
Harold Robins
,,Pa zar se tako i inače čovek ne drži pod kontrolom? Šta će čove-ka držati pod kontrolom? Ili žene,
ili novac. Većina neće odoleti, što na jednom, što na drugom", nabaci Žoao i značajno pogleda
Simonu.
U pravu je bio, ono oko Bernija - taj je padao na novac. Ali, ne za-to što je bio nezasit. Jok. Taj bi
verovatno i dalje živeo u iznajmljenom stanu, da ne beše onog posla sa lutrijom. Ne, kod Bernija je
novac bio sredstvo da stekne poštovanje i divljenje, da ga ljudi cene. Berni je, aman, u poslednje
vreme još intenzivnije nosao odela od poliestera i to-bož kožne cipeliške nego u danima kad je bio
mlad i zelen. Da je, ko-jim slučajem, moj novac bacao na odeću, kola i žene, još bih i mogao da
skontam odakle mu ta jebena šema sa rudnikom.
,,Imam neko osećanje da ga je taj rudnik začabrio", rekoh. ,,A Ber-ni se uvukao do guše. Leo je
saznao šta se dogada i digao sidro. Ta-kav je Leo -gnjida nevidena, ali da ume s parama - ume. I,
dobro mu ide."
Nisam sebi dozvolio ni tolicki luksuz da mi se u glasu, makar na-čas, oseti trunka sumnje u to da je
Žoao, možda, montirao celu priču.
,,Istinu da ti kažem, ni sam baš nisam načisto, u stvari pojma ne-mam, o tim rudnicima dijamanata.
Kad sam bio klinac, gledao sam ne-ki stari filra gde prevaranti upucavaju zlatne metke u okno, pa
ispadne da ima zlata u rudniku, znaš. E sad, ne bih nešto tako mogao da zami-slim sa dijamantima,
što jes' - jes'. Bernija, u svakom slučaju, takva fora nije navukla. Siguran sam da rudnik u životu
nije ni video."
,,Pa, ne bi ni stvorio lažni utisak da u rudniku ima dijamanata tako što bi ih, sa strane, nabacao u
rudnik. Ne, to se postiže lažnim geolo-škim izveštajima. I, u pravu si, Berni u životu rudnik nije
video. Kupio je radnik oslanjajući se na moju preporuku."
,,Sjajno. Tebi, znači, mogu da zahvalim što me je Berni sjeb'o. Je l' to hoćeš da mi kažeš?"
,,Ako ti je stalo nekoga da okriviš, okrivi Bernija i Lea", reče Žoao. ,,Nisam znao da i tvoje
nasledstvo ulazi u igru, to stvarno nisam znao."
,,Taj rudnik je, izgleda, u svakom slučaju bio loša investicija, kako god da okreneš. Ja sam, opet,
Vlasnik tog rudnika, i dan-danas, i reče-
Oganj strasti
95
no mi je da rudnik samo guta pare. Što bi ti pa preporučio Berniju da ude u posao koji guta lovu?"
,,Nikada se i nije očekivalo da će taj rudnik napraviti pare. Berni je to znao kad je ulazio u posao."
,,Molim? Berni je uložio moj novac u rudnik od kojeg se nije oče-kivalo da donese profit?"
,,Tako se otvaraju vrata novim poslovnim mogućnostima."
,,Kojim mogućnostima?"
,,Pretpostavljam da znaš kako funkcioniše svetska industrija dijama-nata. Najveći deo dijamantskog
kontingenta koji stiže iz Afrike pod kon-trolom je De Bersa i njihcwog sistema nadzornika. To ti je
jedan privat-ni klub, i nama koji nismo članovi tog kluba ostaje samo da grebemo po zemlji i
tražimo kamenčiće, pa šta nam Bog da. Već godinama imam dobre kontakte u Africi, naročito u
Angoli, zahvaljujući portugalskom udelu u istoriji te zemlje, ali kako ljudi stare, umiru ili odlaze u
penzi-ju, i kako se režimi menjaju - gro mojih izvora u Angoli jednostavno je presušio. Ali, stvari
teku kako teku, i tako je to; no, u meduvreme-nu, druge pojave izbile su na površinu. Sada se širom
sveta pojavljuju dušebrižnici kojima je osobito stalo da se suzbiju svi ti sukobi oko di-jamanata..."
,,Krvavih dijamanata, je l' da? Onih dijamanata koji raspaljuju oganj oružanih konflikata i
gradanskih ratova na afričkom kontinentu?" Upi-tavši to, dosetih se da bi Marni, zacelo, bila
ponosna na mene.
,,Krvavi dijamanti, rat, sukobi - nazovi ti to kako ti volja, ali to ti je ono - dijamanti za oružje.
Kapiraš? Uloženi su izvesni napori da se zau-stavi ta trgovina." Žoao zavrte glavom. ,,Kakvi naivci,
o, kakvi naivci. Kao da zaraćene strane neće naći drugoga načina da fmansiraju ratovanje! Kao da
neće pribeći još okrutnijim metodima ne bi li dijamante trampili za oružje. A svi ti pokušaji da se
zaustavi trgovina bili su, zapravo, fi-nansirani neposredno iz proizvodnje dijamanata. Nego šta si
mislio!"
Žoao napravi pauzu i gucnu vina. ,,Kao što znaš, na dijamantima ne ostaju otisci prstiju. Da li je
neki dijamant iskopan u Angoli, Kongu ili u Sibiru - niko živi ne može da kaže."
96
Harold Robins
,,A koliko sam ja čuo, upravo se radi na metodima koji bi trebalo da omoguće da se i to može
saznati", ubacih.
,,Istina je, stvarno. Ali, ti metodi nikada neće biti sasvim precizni, iz prostog razloga što u Africi
imaš dijamante koji su nastali iz erupcije vulkana koji su Iavu posejali po teritorijama više
današnjih država. Svi će oni imati isti otisak. Bez obzira na to, bojkot takozvanih krvavih, rat-nih
dijamanata nama otvara rata. To je nama velika šansa", reče Žoao. Ono ,,nama" ostavi na mene
naročit utisak, ali ga nekako zatomih. „1 dijamanti iz Angole su na toj listi bojkotovanih?", upitah.
Da, beše to značajno pitanje. Nisam znao, a ni mogao znati, da li će taj moj rud-nik, što guta novac,
ikada doći u poziciju da postane profitabilan, ali bi-lo bi stvarno intrigantno ako bi, mimo svega,
jednoga dana bilo mogu-će prodati dijamante baš tu iskopane. Ili, možda, nikada ništa u tom rud-
niku pronadeno neće imati tržišnu vrednost.
,,Ne", uzvrati Žoao na moje glasno razmišljanje. ,,Angola je sada u periodu tranzicije. Savimbi i
vlada sklopili su primirje. Tehnički gleda-no, Angola više nije ratna zona." ,,Tehnički?"
,,Taj mir neće trajati. Dajem mu, eto, godinu dana, u vr' glave. Mo-žda dve, 'ajde. Savimbi nije čist
u glavu, totalni je, štaviše, ludak. Lud čovek. A ni vlada nije dostojan predstavnik naroda, u
standardnom smi-slu. Neće mnogo proći, a taj lažni medeni mesec eskaliraće u nasilan razvod. Već
decenijama se oni bore medusobno, ubijaju se i kasape. Ne može parče hartije na kojem piše da je
sklopljeno primirje da upije svu prolivenu krv."
,,Kako su se Berni i moj rudnik dijamanata uklopili u taj mozaik gra-
danskog rata i medunarodnog gneva zbog trgovine krvavim dijamantima?"
,,Postoji tu proces sertifikacije. Da bi se izbegao bojkot, dijamanti
moraju da dobiju sertifikat, u kojem je jasno naznačeno da su iskopani
u zemlji koja nije na listi ratnih zona."
Sad mi je bilo jasno. ,,Dijamanti ne nose otiske prstiju, i ne može se znati odakle su. Iskopaš
dijamante, recimo, u Sijera Leoneu, ili u nekoj drugoj zemlji sa liste nepodobnih, dobiješ sertifikat
iz, 'ajd' da kažemo,
Oganj strasti
nekog rudnika u Angoli, i onda te dijamante možeš da prodaješ na slo-bodnom tržištu. A s obzirom
na to da je reč o draguljima sa mrljom, krvave dijamante dobijaš po ceni mnogo nižoj nego druge
dijamante. A opet, oni posle dostižu istu tarifu kao i drugo drago kamenje."
,,Dobro, vrlo dobro", Žoao udari dlanom o dlan. ,,Vidim da si od oca nasledio moć intuicije. Da,
tako dijamante dobiješ mnogo jeftinije - ali ne samo zato što su to krvavi dijamanti. Cak i važniji od
pedigrea je način na koji ih plaćaš. I, to je sistem trampe, ne ono za keš."
,,Za šta se trampe?"
,,Gospodarima rata je, često, oružje potrebnije od novca. Trgovci ko-ji pred njih istupaju sa oružjem
i municijom, pre nego sa suvim nov-cem, pre će zadovoljiti klijentove potrebe. Baš kao u vašim,
američkim filmovima, te transakcije verovatno ne liče na ono kad naoružani tipovi prepadaju
vozove sa repetirkama namenjenim indijanskim plemenima u toku rata na Divljem zapadu. Tako
beše? S tim što pošiljke za ovaj rat stižu avionima, a u oružanom arsenalu ima mesta i za tenkove i
rakete zemlja-zemlja."
,,Gde trgovci dijamantima nabavljaju takvo naoružanje?"
,,Kao što postoji bojkot kad je o kupovini krvavih dijamanata reč, po-stoji i zabrana prodaje oružja
afričkim gospodarima rata. Oružje je, ta-ko, steklo status, ako može tako da se kaže, robe sa crnog
tržišta, a naj-veći deo pronalazi se u Sovjetskom Savezu, sada, kad se zemlja suoča-va sa ogromnim
ekonomskim problemima1."
,,Prirodno", nastavi on, ,,cene su zastrašujuće, da ne pominjemo do-datne troškove u tranzitu robe iz
zemlje u zemlju. A kako funkcioniše sistem naplata i isplata - od toga bi se i najtrezvenijem zavrtelo
u gla-vi. Puška za koju bi mogao da dobiješ maksimum trista dolara tamo gde je proizvedena,
prodaje se za iks puta veću sumu na nekoj prljavoj avi-onskoj pisti u džugli, usred bojnog polja."
Otpih vina i razmislih o ovome œto sam čuo. Pametna šema, nema šta. Prljava, jašta, prljava da
prljavija biti ne može. I, za verovati je, isto
Radnja se odvija u prvoj polovini 1991. godine, pre raspada SSSR-a - prim. prev.
98
Harold Robins
toliko profitabilna koliko i trgovina narkoticima. ,,Za dijamante plać'aš mnogo manje nego što bi na
otvorenom tržištu, a isplaćuješ ih oružjem koje je žešće precenjeno. Onda lepo uzmeš te dijamante i
prodaš ih po regularnoj tržišnoj ceni. Udvostručiš profit i zezneš i kupca i prodavca.'' ,,Exactamente\
Je l' vidiš sad zbog čega se i nije očekivalo da taj rudnik donese zaradu?"
,,A-ha, vidim zbog čega se Berni tako naložio. Računao je da će ima-ti svoj sopstveni rudnik. Nije
mu bilo bitno što rudnik krvari, što od di-jamanata nema vajde. Jebeš dijamante! Sama proizvodnja
dragulja nije merodavna. Zarada se ostvaruje tako što nabaviš sertifikate za krvave di-jamante.
Berni se prošeta po štrafti džepova punih dijamanata za koje kažu da su baš iz njegovog rudnika, za
sitne pare nabavi krvave dija-mante, i ubodeš ga tu, vala, bogovski, kao posrednik izmedu Vlasnika
rudnika i gospodara rata."
Žoao ponovo udari dlanom o dlan, a Simona se zasmeja. ,,To biste vi Amerikanci nazvali dobitni
scenario, je l' tako?", upita Žoao.
,,Da, ali ako već imamo tu briljantnu ideju, što mi ne kažeš kako se to desilo da ovo sa mojim
nasledstvom ode u božju mater? I, kako se to Berni, koji se onako plašio visine, bacio sa prozora?"
Žoao zavrte glavom. Po izgledu njegovom sudeći, stvarno mu je bi-lo žao. ,,Korpe i korpe pune
dijamanata mogli smo da izvučemo iz tog posla, a eto, malko olova nas porazi..." ,,Molim, nisam
razumeo?"
,,Baš taj gospodar rata sa kojim smo napravili sporazum, našao je se-bi da izbuši rupicu od devet
milimetara u levom oku pre nego što smo utanačili posao. Po raom mišljenju, bilo je tu i rikošeta -
malo mu je olovo prodžaralo lobanju pre nego što se primirilo."
,,Pa kako to jedan dogovor može da ugrozi celu šemu?"
,,0vakvi poslovi obično se svode na transakcije u kojima učestvuju
tri strane - trgovac dijamantima, odnosno prodavac, zatim prodavac
oružja i, naposletku, gospodar rata. Da bismo što je više moguće uve-
ćali zaradu, mi - Berni, Leo i ja - odlučili smo da obezbedimo oružje
Tačno - prim. prev.
Oganj strasti
99
neophodno za tu transakciju. To je podrazumevalo i pozamašnu finan-sijsku injekciju..."
,,Pozamašnu, zaista, naročito ako se ima u vidu da je Berni već bio uložio milione u taj rudnik..."
,,Istina, a oružje i transport koštali su još milione i milione. Sve je teklo kao po loju dok vladina
vojna patrola nije natrčala na tu livadu gde je obavljana razmena. Došlo je, je li, do razmene vatre i
zlehudi metak završio je svoj put u glavi našeg gospodara rata", reče Žoao i još jednom zavrte
glavom. ,,Vladina patrola je zbrisana sa lica mesta, ali čim su videli da im je gazda pao, njegovi
podredeni počeli su medu-sobno da se glože nad dijamantima i oružjem. Džip su parkirali ispred
aviona da bi ga sprečili da uzleti, dok su se oni prepirali. Rasprava se pretvorila u borbu, u kojoj su
stradali letelica i ono što je u letelici bi-lo. Nama, na kraju, ni pereca nije ostala. Džaba posao."
,,Bože blagi, to je sigurno bilo isuviše komplikovano za Bernija", re-koh, vrteći glavom u neverici.
,,Nije on bio ni loš ni glup. Bio je Ber-ni prilično vešt u trgovini dijamantima, kako god da okreneš,
čak i na tako klizavom terenu. Ali, ovaj biznis sa krvavim dijamantima definitiv-no nije bio u
njegovom fahu. Definitivno. Sve, lepo, ode dodavola. A njemu guza zapade u baru punu krokodila."
,,Veruj mi da iskreno žalim zbog toga", kaza Žoao. ,,Pojma nisam imao da se u takvu kocku upustio.
I ja sam pretrpeo veliki gubitak, ali imao sam druge izvore prihoda, nisam potonuo. Na pamet mi
nije palo da Berni ima tvoje nasledstvo kao ulog i ništa više."
Nisam se primio na tu Žoaovu predstavu. Jebeš njegovo saosećanje. Ne bi takav tip cmizdrio zato
što je neko iskrvario, ne bi, sigurno. Ni-je, medutim, bilo razloga da ga otkačim pre nego što
provalim sve nje-gove adute. Sva moja logika, sve brzopotezne analize odoše u bestraga kad nam se
oči sretoœe. Bio je on, jašta, mrtav ozbiljan, da, mrtav ozbi-Ijan. I, ne samo to; neku žišku uživanja
opazio sam u njegovom pogle-«u. Igrao se čovek sa mnom. Malko. To me je ubijalo u pojam.
>,I, tako si Bernija uvukao u posao i kar'o ga u glavu, dok čovek ni-je izgubio sve što je imao i,
pride, sve što sam imao ja", rekoh tad Zoau. „1, to je bilo sve?"
wo
,,Berni je tačno znao u šta se upušta", reče Žoao, teškim glasom. „1 ja sam pretrpeo veliki gubitak.
Berni je platio za rudnik, ali ja sarn po-krio lavovski deo troškova oko oružja. Kad je posao
sklopljen, ja sam pretrpeo kolateralnu štetu, nešto što mi je bilo draže od života saraoga. Duboko
žalim što je sin moga staroga prijatelja neprocenjivo o.štećen no-vonastalom situacijom." On ra.širi
ruke preko stola. ,.A opet, ta šteta se može nadoknaditi."
,,Ja sam i dalje vlasnik tog rudnika, a ti i dalje imaš kontakte neop-hodne za razmenu dijamanata i
oružja. Je l' u tome stvar? Zato si me zvao u Lisabon?"
Žoao se zakikota. Nije to bio smeh što dolazi iz čista srca, veseo smeh kojim bi se često oglašavala
Simona, supruga njegova. Ne, beše to zvuk kojim se odaje lovac, zasenjen čudnovatom primišlju u
času kad se priprema da povuče obarač, nanišanivši jelena.

,,Kao što rekoh, nasledio si ti od oca tu moć intuicije, jašta. On je, vala, uvek znao šta mislim, uvek.
čak i pre nego što pomislim to, on bi znao šta ću pomisliti. Ali, dobro, da... Kao što reče ti, to je to.
Da. Ti imaš rudnik koji, u ovom času, ništa ne vredi. Ali, mogao bi da stek-ne odgovarajuću
vrednost. To mu dode kao pokriće za izdavanje serti-fikata o kojima smo pričali. Ja sam, inače, u
vezi sa još jednim gospo-darem rata u toj oblasti, a taj ima dijamanata koliko ti duša ište, pri če-mu
vapije za oružjem. I, uzgred, imam tu i jednog trgovca oružjem ko-ji je spreman za trampu."
,,Ja nemam novac da fmansiram taj posao", rekoh. ,,Nemam ni ja, naročito ne ovako veliki posao.
Ako izuzmemo kata-strofu u kojoj je i Bemi, eto, stradao, imam ja i druge probleme u ve-zi sa
situacijom u Angoli. Ovoga puta će i trgovac oružjem biti uklju-čen u posao."
,,Šta želiš od mene? I, šta od tog posla mogu da očekujem?" ,,Kao vlasnik rudnika, ti bi mogao da
potpišeš sertifikate za dijaman-
te koje nabavimo. Sertifikati moraju da budu potpisani tamo, u Angoli.
Berni bi tamo otputovao, takav je bio dogovor, kad nabavimo dijaman-
te."
Oganj strasti
101
,,To je, dakle, sve što treba da učinim, da stavim potpis na parče har-tije?"
,,U suštini, da."
,,Ja nisam Berni. Daj da to uradim kako treba da se uradi. Za razliku od Bernija, ja neću sebi oduzeti
život ukoliko se zajebem u tom poslu." Žoao me pogleda, a lice mu se iskrivi u grimasu Vickastog
mučite-Ija. ,,Tvoj otac nije bio čovek telesne snage. To je jedna od stvari koje sam kod njega cenio.
Sve je radio mozgom. Bilo bi mi drago da dobi-jem povoda da se ponadam kako je njegov sin
nasledio tu dobru crtu." ,,Daj da ostavimo mog oca da počiva u miru, a ti mi lepo reci ka-kav je to,
konkretno, posao, i šta bih ja u svemu tome imao", rekoh.
Žoao nam obojici nasu vina iz karafea, već zboreći: ,,Kako ti, vero-vatno, i sara pretpostavljaš, na
svetu zacelo ima mnogo trgovaca voljnih da trarape oružje za dijamante, to nije sporno. To ti je
biznis, tu je kon-kurencija", reče on, i još jednom mi se naceri krvoločno, pa nastavi: ,,Jašta, prljav
posao, konkurencija do bola, a u svemu tome - diskreci-ja presudna. Dovoljno je, znači, reći da je
osoba koja traži oružje voj-no lice u Angoli."
,,To nema smisla. Dijamanti iskopani u Angoli mogu legalnim putem da dobiju sertifikat. čemu
diskrecija?"
,,Nazovimo celu tu situaciju delikatnom u transnacionalnim razmera-ma. Osoba, dakle, koja uzima
oružje, a iz Angole je, ne želi, prosto, da se zna, da bilo ko zna, da ona to oružje uzima. K'o što ti
rekoh, na snazi je privremeni mirovni sporazum izmedu pobunjenika i vlade. Ta-kvim stanjem
stvari nisu baš svi srećni i zadovoljni. Dijamanti koji se konste za isplatu nisu nužno oni dijamanti
iskopani u dubinama ango-lanskih rudnika - ili bilo kojih rudnika, kad j'e već o poreklu reč..."
3vim mi Žoao reče mnogo toga - a i ništa, u isti mah. Šta sam mo-
gao da zaključim iz ove priče? Taj koji menja dijamante za oružje bio
ie ili Savimbi, ili neki ,,divljak" kome nije bilo u interesu da za nj'ego-
re aktwnosti saznaju ni vlada ni lider pobunjenika.
Zoao nastavi: ,,Kad dospeš na tle Angole, s tobom će stupiti u vezu
0 KO kupuje oružje. Tu c'e se napraviti aranžmani za razmenu dija-

102
Harold Robins
manata za oružje. Sve u vezi s tim aranžmanima biće ti blagovremeno objašrtjeno."
,,Kako je u Angoli? Je l' opasno?"
,,Ništa opasnije nego da mašeš izmelskom zastavorn u Bagdadu ili Teheranu u vreme Ramazana."
,,E, nešto mi je palo na pamet. Super ideja. Daj da ja tebi, lepo, pro-dam taj rudnik. Idi ti u Angolu,
posvršavaj poslove, i onda mi pošalji ček, kol'ko bude za mene."
On uzdahnu i pogleda svoju ženu. ,,Zašto mi baš sada, kad sam star, umoran i vezan za ovu stolicu,
nabacuju toliko govana na prag?" A on-da pročisti grlo. ,,Plašim se, gospodine, da sam ja persona
non grata u toj afričkoj zemlji. Ali, ukoliko vi ne želite da se mešate u ovo, neka to bude vaša
odluka. Imate prava na to. Meni neće biti teško da prona-dem čoveka koji će se boriti za rudnik u
Angoli, spremnog da, za pet miliona dolara, završi posao kojega vi niste hteli da se prihvatite."
Popih malo vina i ne rekoh ništa. Cenu mi je fiksirao, nema šta. Ni-sam bio kadar da razmišljam
koliko je duša otišlo davolu na kolena iz kojekakvih razloga, ali sam lako izračunao da bi iznos od
pet miliona dolara moju malenkost učinio bogatim i beskrajno bezbrižnim tipom, ka-kav sam
donedavno i bio.
Nisam, ipak, reč jednu prozborio. Barem pola veka taj Žoao beše pro-veo pregovarajući sa
raznoraznim trgovcima dijamantima. A jedino su valjatori persijskih ćilima bili, bar po priči,
neumereniji u zahtevima. ,,Hajde da popijemo po jednu u ime buduće saradnje", reče Žoao. Simona
se glasno nasmeja. „1 na sahranama se smeješ, a?", upitah je. ,,Samo na tudim", odgovori Simona.
Zamolio sam Žoaoa da mi objasni zbog čega to ne može ponovo u Angolu.
,,Kada sam poslednji put bio u Angoli, igrao sam poker sa vodom pobunjenika. Neko ko je želeo
njegov, vodin posao - pucao je i pogo-dio me u leda. A čak i da me moje objektivno, fizičko stanje
ne spre-čava da opet putujem u Angolu, moj društveni položaj sigurno bi. Ako
Oeanj strasti
103
se dugo vrzmaš oko tog biznisa sa dijamantima, navlačiš sebi neprijate-Ije na vrat. I to neprijatelje
koji odrastaju tamo, u ekvatorijalnoj Africi, a takvi te posle traže sa protivtenkovskim minama na
gotovs, bato."
,,Ali". nastavi on, ruke raširivši preko stola, ,,ako se ti već plašiš da odeš tamo, ja tu nemam šta da ti
zamerim. Mogao bih da uredim da prepišeš taj rudnik na nekog drugog, na upravnika rudnika,
recimo. 1, opet će ti stizati neki procenat, možda nekih deset hiljada mesečno."
Deset hiljada mesečno. Nije bogzna šta. Neće to pokriti ni rashod za šampanjac.
,,Pet miliona za jedan posao, tako si rekao?"
,,Dva miliona otprilike za ovaj posao o kojem je reč. Ostalo će stići za šest ili osarn meseci, kroz
druge poslove. Kad ovo prvo uradimo, ste-ći ćemo stalnu klijentelu. Ima na vrata da nam kucaju...
Pa, jesmo li... partneri?"
,,Ko je treći član tima? Ko je taj trgovac oružjem?"
,,Covek poznat po nadimku Beg."
,,Turski mi to zvuči. Šta je? Alžirac?"
,,Iz jedne je od sovjetskih muslimanskih republika, iz Turkmenistana, mislim, ali sada živi u
Istanbulu. Bivši pukovnik u sovjetskoj armiji. Na-pustio je SSSR pre vatrogasaca, ili barem sam
tako načuo... Još je, či-ni se, u uniformi bio, a već se bacio na crno tržište. Sa oružjem, narav-no.
Cuo si za onaj izraz - 'kralj topova'?"
,,Pa, i nisam."
,,0no jes', to ti je pomalo staromodna figura da se opiše trgovac smr-cu, čovek koji prodaje oružje
dvema zaraćenim stranama. I, pri tom, svi znaju da on podgreva sukob kako bi intenzivirao biznis
ili se, štaviše, lično angažuje kako bi produbio konfrontaciju, a sve u cilju efikasnije trgovine...
Koliko se sećam, prvi je tom sintagmom 'kralj topova' bio obeležen nemački proizvodaqč municije
Krup."
,,Dobro, Beg je ovovremeni kralj topova. On, naravno, ne proizvodi sam oružje, već kupuje
ukradeno. I, kao i drugi od njegove sorte, nije naročito izbirljiv kad je o selekciji kupaca reč. Ako
dobro kapiram, on oružjem snabdeva zaraćene hrišćane i muslimane u Bejrutu, Hezbolahu
104
Harold Robins
prodaje sastojke za samoubilačke eksplozivne naprave, a Izmelcima ra-ketnu kompjutersku
tehnologiju."
,,To ti je pravi čovek - ako planiraš da započneš neki rat, boljeg od njega nećeš naći."
,,Da, ili ako hoćeš da trampiš oružje za dijamante. Beg ima oružje, ti imaš sertifikate, ja imam
čoveka koji će platiti u dijamantima. Sto bi-ste vi Amerikanci rekli, sve baze - pokrivene'."
Proganjalo me je osećanje da u toj igri ima mnogo više ,,ukradenih" baza nego što bi mi Žoao sam
ikada dozvolio da saznam. A i nisam baš stoprocentno legao na njegovu potresnu pripovest o
,jadnom Berniju" i mojim iščezlim milionima. Ali, u tom času, Žoao je bio jedini trener u ligi koji
mi je nudio da zaigram za pet miliona dolara. Podigoh čašu u znak pozdrava i osmehnuh se Simoni.
,,Zanimljivo, ali, da znate, ovo će biti prvi pravi posao koga sam se ikada prihvatio. I to će, izgleda,
biti baš žestoka rabota..."
Simona se smejala, ali Žoao, očito, nije bio načisto kako da rastuma-či ovu moju napomenu.
Začusmo tad mlade glasove, i više adolescentkinja izlete na plato kraj bazena. Nosile su tanga
gaćice i njihove obnažene kože behu spremne za vlaženje u bazenu. Nije bilo teško naslutiti koja je
medu tim klinka-ma Žoaova i Simonina kćerka, Žuana. Ličila je na Simonu, imala tu sen-zualnost.
Mlada i mršavija, slutila je na onaj izgladneli imidž moje Ka-tarine i bezbrojnih drugih manekenki
sa stranica modnih magazina. ,,Džoni, dodi ovamo, hoću da se upoznaš sa nekim", reče Simona.
Klinče skoči lagano, nabijeno arogancijom i razigranom požudom pet-naestogodišnjakinje. A i
rečnik joj je bio baš moderan, kao što petnae-stogodišnjakinji danas i dolikuje.
,,0vo je Vin Liberte", reče Žoao. ,,Pričao sam ti o njemu. Njegov otac mi je bio prijatelj."
Mala me odmeri od glave do pete. Bez zazora. ,,BoIje izgledate u onim magazinima", reče na
englcskom. ,,Ali u tim magazinima se, verujem, stvari malo doteruju."
Oganj
strasti
Odmah sam joj uzvratio. ,,čudi me da čitaš te magazine. Ali, kad malo bolje pogledaš, oni po
pravilu daju velike slike i malo teksta."
,,IHi..."
Simonin smeh preseče devojčicu. „1 zaslužila si to, kučkice jedna. Idi sad lepo kod svojih
drugarica."
DSoni na to promrmlja neku nečistu portugalsku sintagmu, u kojoj je ispotiha pomenut caralho,
najsuptilniji segment muške privatnosti, a on-da m:i uputi pogled iz kojega sam jasno mogao
pročitati da
ova mala, svaka_ko, sa mnom još nije završila.

M«oraću, pri tom, da priznam da me je taj kratki susret darivao žao-kom jiožude koja me je
bocnula, a kako i ne bi, dok sam pogledom pro-pratio njeno bebasto dupence što odmiče ka
drugaricama.
»^ego, imam bolju ideju", rekoh Žoau, kad njegova kćerka više ni-je rnogja (ja čuje šta pričamo.
,,Daj da nju pošaljemo da sredi to oko rata^m Angoli."
Žc>ao zagrokta. ,,E, ta bi ukrala dijamante i prodala ih za novu halji-nu."
"«ila bi ona disciplinovanija, ali je moj muž konstantno razmazuje i dozvQ>ijava j0j sve gto j0j
pacjne na pamet", dodade Simona.
"Nij'e ona ni upola tako divlja i luda k'o što joj je majka bila u nje-11 %>dinama", uzvrati Žoao.
j^teresantna opaska. Imajući u vidu toliku razliku u godinama izme-
du
šao
i Simone, nisam mogao a da se ne upitam: gde li je ovaj na-žienu? U školskom dvorištu?
18
me odvede do sobe sa pogledom na okean. Ni da sara se ;stio u hotelu-dvorcu, dole na putu, ne bih
bolje prošao. Soba je bi-de*uks, nema šta. :u vde ti je mali bar, ako ožedniš, i zvonce, tu, na kraju
stola, uko-
Aluzija na američki nacionalni sport, bejzbol - pr\
'im. prev.
liko Poslu
i zatreba posluga. Želimo da se ovde osećaš kao kod svoje kuće. će ti obezbediti sve što ti bude
potrebno."
106
Harold Robins
Posluga mi nije raogla obezbediti jedan sat voctenja ljubavi sa njiho-vom gazdaricom, ali, uljudan
kakav sam, nisam hteo da potežem tu te-mu.
Simona zastade kraj vrata.
,,Hoćeš da ti ugovorim večeru sa njom?"
,,Sa tvojom kćerkora? Da nije malo premlada..."
,,Sa onom ženom s aerodroma."
,,Mnogo bi mi značilo ako bih dobio njen broj telefona."
,,A što da ja to ne udesim tako da izgleda kao da je reč o važnom sastanku koji će dati značajan
doprinos ublažavanju svetske patnje?"
Nasmejah se. ,,0na ionako u to veruje, ali znam na šta ciljaš. Misliš da neće izaći sa mnom ako je
lično pozovem?"
,,A šta ti misliš?"
,,Lako je reći 'ne' preko telefona."
,,Jeste. A ja sam je videla na aerodromu. Liči na one, potpuno po-svećene osobe, one što se bore za
istinu i pravdu. Nije od onih što će gubiti vreme sa čovekom koji razmišlja samo o ženama i brzim
koli-ma."
,,Pametnica si ti, Simona. Pa dobro, uredi mi to."
,,Nije ona kao što smo mi, zar ne?"
Stajao sam kraj prozora i dokonao na šta li je Simona konkretno mi-slila kad je ovo rekla. Možebiti
da ja i nisam tip koji će prolivati krv i suze zbog tolike muke i bola u svetu, ili se nadati u
dobrotvorne akci-je, ali nisam za sebe mislio ni da sam baš... A onda mi se sve razjasni. Pa ja sam,
dozlaboga, sa tom ženom pričao o poslu koji bi trebalo da mi nabaci neku kintu - pet miliona
,,zelenih", da budemo precizni - i to od prodaje oružja koje ubija ljude. Kakav je to posao? Ubistvo,
go-lo ubistvo, kula sazdana na nemoralu i bezakonju. Sve za prljavu dobit.
Ništa ja bolji od Žoaoa nisam bio. I, verovatno sam, pride, imao i slabija opravdanja za uključivanje
u gadne poslove sa gadnim ljudima. Otac mi je pričao da je Žoao morao da se bori, sam sebi da
prokrči put koji će ga izvesti sa ulice, iz siromaštva i daleko od svih tih predrasu-da koje je svetina
oko njega gajila zbog njegovog mulatskog porekla. A
Oganj strasti
107
ni Simona, bar po mojoj pretpostavci, nije poticala iz aristokratske ku-će. Za svoju spremnost da
činirn zlo, sada sam mogao da optužim sa-mo i isključivo svoju glupost i lenjost koja me sputala
kada je valjalo pobrinuti se o vlastitim finansijama.
Još jedan aspekt Simonine napomene ostavio je na mene snažan uti-sak, i morao sam o tome da
promislim. Sta mene u svemu ovome, u stvari, čeka? Zar ću ja to da uistinu sklopiti pakt sa
davolom? Jesam li spreman za ilegalne i nemoralne postupke da bih se domogao pet mili-ona
dolara? Jesam li spreman neposredno da učestvujem u raspirivanju rata?
Vidi, druže moj - rekoh sebi - nije to tvoja bitka, nije tvoja dužnost da spasavaš svet.
Nisam ja stvorio bedu i jad u Africi i Aziji. Bio sam svestan činje-nice da je imperijalizam Zapada
doprineo tome, ali su uglavnom same zemlje Treće sveta bile odgovorne za svqje realno stanje. Moj
je posao bio da pravim novac. Ako ljudi koriste novac da bi jedni drugima nau-dili, nije to bila moja
greška ni moj greh. Ako ja ne uzmem pare, uze-će neko drugi.
Savest mi se, tako, primirila, i ja počeh da se raspakujem. Začuh ne-koga na vratima i okrenuh se.
Simona je izašla ne zatvorivši za sobom vrata.
Pojavi se tad Džoni sa jednom od svojih drugarica u tangama.
Džoni se nagnu ka drugarici i poljubi je u usta, a onda strže sa nje-nih grudi vlažni top. Masirala joj
je dojke i, u isto vreme, meni se osme-hivala.
,,Hoćeš da nas karaš?"
Uzvratih osmeh i pridoh im.
,,Idite sad, lepo, pa se vratite kad porastete."
Zalupih vrata. Nisam ja baš takva budala... ili, možda, i nije da ni-sam.
Morao sam, smesta, da se istuširam. Hladnom vodom.
108
Harold Robins
Ozanj strasti
109
19 Lisabon, pre dvadeset godina
Žoao ude u hladnjikavu, zatamnjenu trpezariju iz privatnog kluba. Bi-la mu je to omiljena prostorija
u toj zgradi, stalno ga podsećajući na eleganciju trpezarije u jednom starom prekookeanskom brodu
koju je ne-kada video - pre nego što će plovilo, zbog ogrebotine, biti poslato u Ja-pan, gde će od
njega napraviti automobilske karoserije i otvarače za kon-zerve. Kao i veći deo površine tog kluba,
zidovi i pod te trpezarije bi-li su od masivnog drveta, mahagonija i bukovine. Bilo je pomalo pozla-
te na plafonu i poliranih mesinganih traka po zidovima. Palme, velika paprat i umetnički predmeti
iz negdašnjih kolonija portugalske imperije u Africi, Indiji i Kini - behu razbacani po prostoriji.
Žoao nikada nije ušao u klub ,,Palacio del Mar" a da ne pomisli na svoja životna dostignuća, i na to
koliko je daleko dogurao. I eto njega tu, sada u finim, sredovečnim godinama, neženja koga bankari
i brodo-vlasnici merkaju kao potencijalnu priliku za neudate kćeri. Ne bi, dodu-še, bila istina ako
bismo rekli da je vascelo ugledno lisabonsko društvo delilo takvo povoljno mišljenje o Žoau. Kada
je njegova prijava za učla-njenje u klub uzeta u razmatranje, iskrsnule su brojne primedbe. Nj'ego-
vo društveno poreklo, pre svega, nije bilo baš odgovarajuće. Finansijsko poslovanje često pod
znakom pitanja. A, povrh svega, i sve te glasine koje su ga pratile, pa i one što su ga dovodile u
vezu sa crime organi-zado, organizovanim kriminalom, svekolikim porocima, kockom i poslo-vima
sa drogom, od Porta do Fara.
Nije, naposletku, njegov karakter - ili, pak, nedostatak karaktera -bio momenat od presudnog
značaja. Izdašan mito koji se obreo u dže-pu državnog ministra finansija dao je Žoau značajno
pokriće. A onda je čovek koji je prednjačio u glasnim kritikama Žoaovog sumnjivog pedi-grea,
najednom, promenio mišljenje, pošto je primio fotografije svoje kćerke, studentkinje, u strasnom
zagrljaju s nekim fudbalerom - fudba-lerkom, štaviše, članicom ženskog tima... Nije kod Žoaoa ni
postojala ta želja da se bogzna kako zbližava i bratimi sa članovima tog kluba. On
to, u stvari, i nije činio. Klimne glavom i osmehne se kad ulazi, podig-ne čašu sa brendijem ili
cigarom kad član kluba koji se prema njemu drži prijateljski prolazi kraj stola - to je bio neki Žoaov
limit, crta pre-ko koje nije išao u maženju i paženju sa lisabonskom elitom.
Postavši član kluba, Žoao se suočio sa brojnim pozivima na razne žurke i druge društvene skupove.
Znao je on dobro da je svrha tih po-ziva u tome da i njega, eto, prikažu na tom dogadaju, da se
razglasi ka-ko je domaćin na ,,jebi si mater" sa čovekom za koga se slutilo da je bog i batina
portugalskog kriminalnog miljea. Sve te pozive Žoao je uredno odbijao. Nikada, takode, nije ulazio
ni u kakve poslove sa dru-gim članovima kluba, ni u vezi sa dijamantima, što je bila njegova po-
slovna sfera, ni kad je reč o eventualnom ulaganju u njihove poduhva-te. Kada bi mu neki ko³ega-
član predložio da bi i on, možda, mogao da uloži u neki projekt, Žoao bi uvek uzvraćao sa
maksimalnom ljubazno-šću. A odgovor bi, poslovično, kad se sve sabere, bio odrečan. Isto je bilo i
sa njegovim angažmanom oko dragulja. Kad god bi ga nešto pro-pitivali u vezi sa dijamantima, on
bi ih uputio na trgovca koji je, pod velom tajne, radio za njega.
Zoaove pobude da se učlani u klub nije imala nikakve veze sa že-Ijom da se uspne na socijalnoj
lestvici. Nije on mario za te ljude. Žoa-ovo mišljenje o tom svetu moglo bi se opisati kao generalno
nisko. Go-tovo svi ti ljudi bejahu nasledili svoje pozicije u društvu i račune u ban-ci. Portugal je
stara zemlja sa jasno izdifirenciranom rodoslovnom ma-pom - zna se ko je ko, i ne dogada se tu
bogzna kako često da neko prede u viši stalež. Ljudi uglavnom ostaju vezani za socijalnu ravan u
kojoj su rodeni. I to je to.
Zoao je bio arogantan, pa i gore od toga, kako to samo samouka lič-nost ume, prema onima koji su
ceo život stajali u tatinim i dekinim či-zmama - imao je, sem toga, zaledinu čoveka koji je u vlastitu
iskustve-nu kartu upisao stavke pljačke i ubistva.
A ipak, članstvo u klubu bilo mu je važno. Beše to za njega stvar duboke lične satisfakcije, svest o
tome da je ostVario cilj koji je sebi,
s kao dečak, bio zacrtao. Kao dvanaestogodišnji mangup, glancao je
110
Harold Robi
cipele tu, nedaleko od ulaza u klub. I posmatrao je te ljude koje su šo-feri dovozili kako izlaze na
pločnik u unikatnim cipelama i skupim, spe-cijalno krojenim odelima. Žoao je tada bio dete, ali je
već razvio taj afi-nitet prema lepoj odeći - divio se finim odevnim artiklima, kako na mu-škarcima,
tako i na ženama.
Pitajući se kakva li je unutrašnjost tog kluba, tog ekskluzivnog svra-tišta i utočišta privilegovane
manjine, Žoao je načinio korak dalje, i jed-nom je umakao klupskom vrataru. Uspelo mu je da
protne glavu u taj-noviti enterijer, i onda ga je zapljusnuo miris ulja kojim su polirani zi-dovi od
mahagonija. Klisnuo je tada niz ulazni hodnik, stigao do cen-tralne prostorije i gvirnuo u salon gde
su, oko okruglih stolova, sedeli muškarci, uz fine cigare i stari brendi.
Vratar ga je opazio i isterao, a on je, hodajuc'i niz ulicu, obećao se-bi da će jednoga dana ovaj isti,
ili neki budući vratar, prilježno da mu prihvata kaput, i da mu se nakloni, kad on, Žoao, bude ulazio
u klub. Na kraju je, da bi zadovoljio svqju davnašnju želju, platio mito i tako, formalno, kupio
članstvo u klubu. Kako su godine prolazile, činjenica da je član tog kluba značila mu je sve manje.
Istinu govoreći, nigde mu nije bilo toliko dosadno kao na tom me-stu. Gnjavaža živa. Svraćao je sad
retko, a i kad bi došao, mahom bi gledao da u trpezariji i salonu provede taman onoliko vremena i
potro-ši onoliko novca koliko se pristoji.
Senjora' Tavora ga je čekala za stolom. ,,Senjora", reče on. Pre nego što će sesti, poljubi je u ruku.
,,Žoao, tako si galantan. Iznenadio bi se kad bi saznao kako su ret-ki muškarci u ovom svetu koji
znaju kako se valja odnositi prema jed-noj dami."
,,Ne bih se iznenadio. Ali, možda bi se ti iznenadila kad bi saznala koliko je malo žena u ovom
svetu koje umeju da budu dame."
,,Baš kao i tebe, ništa me neće iznenaditi, ali će me štošta užasnuti."
ćaskali su neki časak kao dvoje starih prijatelja, graciozna stara že-
na, bogata naslednica, i uspešni biznismen. Oba ova utiska bila bi, raz-
' Gospoda
Osanj strasti
lil
ume se, pogrešna. Senjora Tavora je bila jedan od najvećih snabdevača u gradu Lisabonu - a roba
kojom je snabdevala tržište behu žene i mu-škarci. Šta god mušterija tražila - svetloputo devojče za
arapskog naf-taša, ili tinejdžera nežnih crta lica za nekog tipa koji više voli da ulazi na zadnja vrata,
senjora bi našla zadovoljavajuće rešenje. Za odgovara-juću cenu.
Kada se dogovarao s njom da se nadu u njegovom klubu, Žoau je palo na pamet da je, možebiti,
neko iz ekipe koja se tu okuplja nekada imao nešto sa njom i da će je sada prepoznati. Ta misao ga
je zabavlja-la, i to dvojako: prvo, ljudi će pomisliti da se Tavorine skandalozne ak-tivnosti odvijaju
pod njegovim, Žoaovim, okriljem; i, drugo, svi ti pa-metnjakovići će se dobro preplašiti da ona ne
prepozna njih.
Lenjo su ćeretali uz vince, pre ručka, onako, reda radi, budući da ne-kog zajedničkog interesa jedva
da su imali. Kad je prvi put sreo senjo-ru, ona se interesovala za kupovinu nekih dijamanata. Tako
su se upo-znali. I, kako je vreme odmicalo, on se povremeno oslanjao na njene usluge kad mu je
bilo potrebno žensko društvo.
Kad ga osmotri, čovek bi se upitao šta će Žoau posrednik - fini iz-raz za makroa - da nade sebi
ženu. Telesno u dobroj formi, bivao je sve privlačniji kako su godine prolazile. Mladolikost je dugo
davala ne-mio kontrast sa prerano posedelom kosom. U kosi je i bio barem deo tajne njegovog
mladalaštva i vitalnosti - nije bila, zapravo, seda, niti prošarana crnim Vlasima, već srebrnasta. A
kad je bio mlad, tamna piit i blago raširene nozdrve štrčale su na njegovom licu kao pouzdano zna-
menje mulatskog porekla i neprikosnoveni socijalni beleg. Godine i no-vac behu, medutim,
blagorodne prema Žoau. Dok su njegovi ispisnici uveliko ćelavili, ili štedro prebrojavali preostalu
vlaščad na ćupi, njemu su geni istrajno održavali ne baš izdašno, ali postojano oreolče, sa ko-
čopernim čuperkom. Novcem je, pak, sebi mogao da obezbedi profesi-onalne usluge manikira i
krojača. Sva ta fmoća je, ipak, opstajala^ tek u domenu spoljašnjosti; čovek je i dalje nosio dva
noža, da mu se nadu.
Zoaov je problem bio u tome što je tražio ženu koja bi zadovoljila njegove posebne potrebe. Svaki
klijent senjore Tavore imao je neke na-
112
Harold Robin
ročite zahteve, ukusi su različiti. Prosečne žene su ih gnjavile. Žoao ni-je imao vremena za sve te
fine obrasce koji idu uz romantične predigre i vodenje ljubavi, kao što sebi nije želeo da priušti
neophodnu dozu str-pljenje za svakodnevne poslove. Voden instinktom, Žoao je ulazio u po-slove
koji su nudili zaradu retko, ili izrazito retko ostvarljivu kad se ba-vite nekim legalnim poduhvatima.
I voleo je opasnost i uzbudenja seno-vitoga sveta u kojem se poslovi, povremeno, sklapaju i uz
neminovno prolivanje krvi. Privlačile su ga, takode, žene iz nekog drugog sveta, one što balansiraju
na ivici pogibli.
Nijedna od njih, avaj, nije dugo potrajala u Žoaovom društvu. Neke su digle sidro zbog njegove
naravi i navike da ih prebija. Druge su uhvaćene u kradi. Većina mu je, pak, dosadivala; nisu mu
više bile za-nimljive kad bi ih prvi put objahao.
,,Imam jednu stvarno posebnu devojku", reče senjora, pošto razmeni-še kurtoazne iskaze i forma bi
zadovoljena.
,,Ako bar imalo liči na tebe, biće stvarno veoma posebna", uzvrati on. Senjora se osmehnu, očito
polaskana, uprkos tome što je znala da je, u nj'enim godinama, ovakva rečenica tek isprazan
kompliment i ništa više.
,,Došla mi iz nekog popravnog zavoda na severu. Imam tamo čoveka koji zna da sam uvek
zainteresovana za ispomoć devojkama u nedaći."
Žoao je morao da gucne vino, da bi mu kez izgledao prijemčiviji. Taj čovek, o kojem senjora
govori, verovatno je bio zatvorski stražar koji bi je nazvao kad registruje uhapšenicu podobnu za
Tavorinu delatnost.
,,Sta je čini posebnom? Mnogo lepih žena ima u Lisabonu. Premno-go, ako se uzme u obzir koliko
ja imam vremena."
,,Privlačna je, mada je ne bih nazvala baš lepom. A njeno telo, prem-da je još u cvetu mladosti, više
je nego bujno. Ali, svakako si u pravu: čovek tvog izgleda i ugleda sigurno ima svoj tip i zna šta
hoće kad je o ženama reč. Sta ovu čini posebnom, pitaš? Jesi li ikad prisustvovao nekom izboru za
mis? Kad vidim tamo sve one lepe ženske, onako po-redane, setim se vremena kad sam redovno išla
na hipodrora i posma-trala kako džokeji izvode na crtu svoja rasna grla. Gledaš sve redom, jednog
konja, drugog, trećeg, a onda ti na jednome zastane pogled. Pa-
Oganj strasti
113
žnju ti skrene nešto, ko zna šta, kako taj konj izgleda, kako držj.lavu, kako kopitom grebe po tlu. i
odmah vidiš da je to šampion, d^c'e da pobedi. Eto, upravo tako ja vidim ovu mladu ženu o kojoj ti
gC(orim - uguraj je na neki izbor za mis i ona, možebiti, i neće pobediti.ali će ti svakako pogled
zastati na njoj kad snimaš ppnudu."
,,Šta je konkretno čini posebnom?", istraja Žoao.
,,Ne rnogu precizno da ti odgovorim na to pitanje, ja sam iisamo jedna sirotica koja pokušava da
poveže usamljene ³jude. Ali, $> bih raorala da odaberem pravu reč nju da opišem, rekla bih da
omjima -duha. Možda i vatre. Ti si, naravno, tu da proceniš da li govorirmspra-
zno.
Ona mu dodade ključ hotelske sobe, zamotan u maramicu.
,,Smestila sam je u sobu u hotelu 'Alfama', u onu sobu koji smo već koristili, znaš. Diskretno
mestašce gde sam iks puta obavil^pos'o. čeka te tamo."
20
Žoao izade iz taksija, tu, kod hotela. Obično se vozio svojim koli-ma, ali je uzimao ,,Mercedesovu"
limuzinu kad god bi išao u klm. Sam se pred ^obom opravdavao činjenicom da je teško parkirati se
isptjd klu- __ ba. Stvanii razlog bio je u tome što je uživao u prisećanju na 0»e da-^ada je sanjao da
će jednom i on, pred tom kapijom, iskorjćiti iz automobiia sa šoferom.
Ov°ža je puta poslao šofera kući i do kvarta Alfama stigao tjtsijem '' Uc*stalom, i nije bio kvart u
kojem ćeš, tek tako, poželetida de-)nstriraš svoju imućnost i blagostanje. Alfama, sa svojim
maorskim artorn, beše najstariji opstali deo grada, splet uzanih uličica, aVenijica lllh skverova
podno brda na kojem se uzdizao Kastelo de Sao Hor-e'.dv°³-ac što kruniše impozantno brdo. Žoao
je odrastao u torjkraju; a J^ radila po kafanama, kao pevačica fada, vodeći život Jødnako ' anhc
tonovima i stihovima pesama koje je pevala. Uprav0u jed-
114
Harold Robiiu
noj od tih uličica, Žoao je počinio prvi zločin kad mu beše jedanaest leta; razbio je flašu i ubo
čoveka koji mu je spopao majku i odvukao je u sokače, nameran da joj oduzme novac za koji je
tvrdio da mu ga je ona ukrala.
On prode kraj hotelske recepcije i zaputi se pravo ka liftu. Samotni hotelski službenik nemušto mu
klimnu glavora. On se zaustavi na tre-ćem spratu i, stigavši do vrata sobe, zastade. Oprezan je to bio
čovek. Okrenu ključ u bravi i otvori vrata. Širom i naglo, da se uveri da niko-ga nema iza njih.
Ona je ležala na krevetu i čitala neki časopis. Kad on ode, ona od-loži štivo i ustade. Pre nego što ju
je dobro zagiedao, on proveri da ni-koga nema u kupatilu.
U pravu je bila senjora Tavora - bila je to zgodna devojka, s onim potencijalom koji obećava da će
jednoga dana stasati u atraktivnu ženu. Ali, isuviše mršava i premlada da bi ušla u otvoreno
nadmetanje sa zre-lijim, punijim ženama, bar kad je o seksepilu reč. Beše tu još ono ne-što
,,posebno" u vezi sa njom što je senjora pronicljivo detektovala. Od-brambeni stav. Da, to je Žoao
odmah opazio. Što se i može shvatiti ako se uzme u obzir da je reč o mladom ženskom biću koje
život nije ma-zio i pazio, a to se moglo zaključiti i na osnovu senjorinih reči; biću koje je silovano, i
to ne jednom, dok se vuklo po ulicama. Ali, nalik istinskim šampionima u boksu i atletici, u pravom
sportskom duhu, to se čeljade diglo na noge, odlučno da uzvrati udarac. Dok ju je pogle-dom
premeravao od temena do peta, njen pogled otvrdnu. Ona zadiže haljinu i okrenu se, skide gaćice i
pokaza mu guzu. ,,0vo si hteo da ispitaš?" ,,Video sam i bolje guzice", reče on.
Ona se okrenu, prevuče preko glave guzicu i izloži grudi njegovom pogledu. ,,Hoćeš da sisaš malo?
Skini vilicu, starče, i dudlaj mi ih." On je opali.
Udarac ju je iznenadio. Nije to očekivala. On se baš zalaufao, i tre-snuo je po glavi, iznad one
granice koju pokriva kosa, da se modrica ne vidi. Gadan udarac. Ona odlete, udari o zid.
Oganj strasti
115
Brzo se podigla i krenula ka njemu, spremna da ga kokne, ali je on zdomča i opet je zveknu o zid,
pa joj onda nabi lakat u vrat, da miru-je. Slobodnom rukom posegnu za nožem.
Pokaza joj sečivo, prošeta joj nožem ispred očiju, a oštrica dohvati ono malo svetlosti od sijalice i
odbi zrake u njene raširene zenice.
,,Zovem se Žoao. Mogu da ti kažem da sam ja sigurno najgori ba-stardo koga si u životu videla.
Bićeš moja. Kad te poželim, ima da puc-nem prstima, i ti ima da docteš. Ako hoću da te jebem, ima
da mi se sagneš lepo. Ako mi padne na pamet da te moje kuče kara, ima da se sagneš. Razumeš?"
Ona mu pljunu, pravo u lice.
Još jače je stisnu laktom, osetivši kako nežno tkanje njene guše tre-peri pod nenadanim bremenom.
Lice joj pocrvene. Jedva je disala.
,,Volim žene od duha. Ti bi, medutim, morala da budeš svesna činje-nice da moje strpljenje ima
granica", natuknu on, olabavi malo pritisak na devojčinu šiju i, onda, pomazi bradavicu izložene
dojke, ali ne prsti-ma, već vrškom noža, i oseti kako mala zadrhta.
Poljubi je u usta. Ne učestvujući, kao da nije tu, ona uzvrati polju-bac.
Nož nehajno skliznu na njene grudi. Žoao, u jednom trenutku, priti-snu sečivo uz kožu, kao da će da
joj zareže po dojci. I učini to. Krv jurnu niz bledu kožu.
,,To ti je moj žig, da ga nosiš. Od sada pa ubuduće - ti si moja. Sem u slučaju da poželim da te
ponudim nekom drugom."
On odstupi i odloži nož, pa sede na ivicu kreveta, da se izuje. ,,A sad ću da te jebem."
Primetio je da nešto leti ka njemu, ali ona je, ipak, bila isiwiše mla-da i prebrza za njegove
pojmove. Oštri obod pepeljare opali ga po vra-tu, sa strane, i duboko zaseče kožu.
,,A ovo ti je moj žig", reče Simona. To je ona bila.
Kopile, fig. dubre -
pnm. prev.
116
21 Lisabon, 1991.
Simona mi je ugovorila večeru sa Marini, naredne večeri. Restoran u kojem je trebalo da se vidim
sa mojom saputnicom iz aviona nalazio se blizu Rosija, glavnog trga, usred Lisabona. Odlučio sam
se da od do-maćina iznajmim ,,mercedes", kao prihvatljiviju Varijantu od limuzine sa šoferom.
Parkirao sam se u podzemnoj garaži, iza ćoška, sa zapadne strane tog trga, i malo otpešačio do ulaza
u restoran. Mogao sam, sigur-no, da nadem i bliže mesto za parking, ali sam baš želeo da se proše-
tam po Rosiju - na tom skveru beše i maličak moga porodičnog nasle-da, nema smisla to propustiti.
Tu je, upravo, moj otac upoznao moju majku. Tu su se zaljubili na prvi pogled.
Osmehivao sam dokonajući o tom njihovom susretu, o tome kako je on, zacelo, zverao naokolo i,
onda, opazio nju, u kafeu, a ona nekako podigla pogled i osmotrila njega... Je li tu došlo do onog
holivudskog ,,prepoznavanja" dvaju bića, muškog i ženskog? Kad su im se pogledi susreli, da li je
vreme zastalo? Da li je sve na toj ulici zastalo, kao za-cementirano, i muzika i glasovi utonuli u
bučnu tišinu?
Prolazeći kraj osvetljene fontane u središtu trga, presekoh u sebi da je baš tako bilo, da je upravo
tako otac sreo majku. Magija je isplela svoje tkanje onoga trena kad su im se oči susrele. Marni je
čekala u re-storanu, na recepciji, kad udoh. Bila mi je ledima okrenuta i gledala u sliku nekog kralja
iz ko zna koje epohe. Primakoh se tiho.
,,0ld, fala Ingles?" Zdravo, govoriš engleski - upitah je na portugal-skom.
Zagledala se u mene, usne joj se, u iznenadenju, razdvojiše, pa je na čas blenula, otvorenih usta,
Onda stisnu usne, a crvenilo joj navre u obraze. Shvatila je da sam je prevario i sada se borila sa
nedoumicom da li da ostane u toj igri ili da se, jednostavno, okrene i ode.
,,Non. Parlez-vous franfaisT, upita ona.
Ne. Govorite francuski? - prim. prev.
Oganj strasti
117
,,0ui, govorim francuski. Imam, štaviše, rodbinu u Francuskoj, ali 'ajde da se mi držimo engleskog,
šta nam fali, lakše je."
,,Kad sam dolazila ovamo, mislila sam da idem na sastanak sa ne-kim veoma važnim lisabonskim
egzekutivcem koji bi mogao da mi po-mogne oko programa pomoći. 1, sad sam vrlo ljuta što..."
,,Ne, nisi ljuta. Naterao sam Simonu da nam namesti ovaj sastanak. Re-kao sam joj da sam se
beznadežno zaljubio u tebe, odmah, u avionu, i da ću vene da sečem ako te ne vidim ponovo.
Simona mi je spasla život."
,,Ako uopšte imam izbora, mogu da kažem da bih više volela da si presekao sebi vene, nego da
večeram sa tobom."
Uhvatih Marni za ruke i privukoh je k sebi. ,,Sada imamo priliku da se prema ovome što se dogada
ophodimo kao civilizovani i odrasli lju-di, ili bi tebi, možda, više odgovaralo da te izblamiram pred
celim re-storanom i počnem naglas da pričam kako sam te izvukao sa ulice, i ti mi se sad
nabacuješ? Pa, šta ćemo?"
,,Ti si nepopravljiv. Šta podrazumevaš pod tim da budemo 'civilizo-vani i odrasli ljudi'?"
,,Da večeramo zajedno, vodimo ljubav, doručkujemo, vodimo ljubav. I tako dalje."
,,Jednosmeran mozak, da. To ti imaš u glavi."
,,Nije istina. Ponekad mislim i o drugim uzbudljivim stvarima, nije seks sa lepom ženom sve što me
uzbuduje."
Ona se nasmeja. ,,0kej, ovim laskanjem si zaslužio barem večeru. Ni-ko me nije nazvao lepom još
od kad sam imala dve godine. Ali, eto, padam na to. Tek da znaš, to što si devojci kupio skupu
večeru ne zna-či da si stekao pravo na desert."
,,Dogovoreno."
Pošto sedosmo, ona me upita:
,,Moraš nešto da mi objasniš. Što si sebi priredio tu gnjavažu da me ganjaš? Nisara lepa, nisam
seksi. Ja sam ti jedna dosadna nastavnica, administrator, a uskoro ću početi da radim na terenu kao
humanitarac. Mogao bi da biraš izmedu svih onih žena koje okreću glavu kad ulaziš
118
u neki restoran. I, šta je tu onda, Vine, tako uticalo na tebe u onom avi-onu, šta je to tako važno ušlo
u tvoj život? Nije, valjda, da te istraumi-ralo saznanje da postoje i žene koje ti neće istoga časa, čim
te ugleda-ju, uskočiti u krevet? Ili si, možebiti, mazohista?"
Ozbiljno razmislih o ovom pitanju.
,,Znaš li u šta ja verujem?", upitah je naposletku.
,,Da čujem."
,,Ni u šta. Zaista, ni u šta ne verujem. Podignut sara u porodici ustro-jenoj obrascima dveju religija,
i sve što sam iz te mešavine izvukao bi-la je izvesna pretnja da moram da budem dobar, ili će me, u
suprot-nom, kazniti Bog. Kad su opštedruštvena pitanja posredi, teško da ćc.š kod mene naići na
trunku entuzijazma." Rekavši to, zavrteh glavom. ,,Briga mene za polidku, religiju, humanitarni rad,
seksualno obrazova-nje, ekonomske pokazatelje, abortus, zemljotrese, avionske nesreće ili bi-lo šta
što me lično ne dodiruje. Možda mi je upravo to kod tebe pri-vlačno - izuzev moje mazohističke
žudnje da me zgaziš i smrviš tom štiklicom. Radoznao sam kad sretnem ljude kao što si ti, one koji
toli-ko veruju u neku stvar da joj posvete čitav svoj život." ,,Veruješ li u ljubav?"
,,Voleo sam svoje roditelje. Oboje su umrli. Nikada, inače, nikog dru-gog nisam voleo. Ako je tvoje
sledeće pitanje - da li se plašiš da za-voliš nekoga - džaba pitanj'e. Ne znam. Razmišljaću o ljubavi
kad na ljubav naletim."
,,A sve te tvoje igračke i igračkice?"
,,Kako došlo, tako prošlo. A sada, kad si čula moju ispovest, pričaj mi o sebi. Kako si to skončala
kao intelektualka, umesto da lepo posta-neš doktor, ili advokat, ili indijanski poglavica?"
,,Popuješ, a? Prvo kažeœ da sam lepa, a onda da sam inteligentna."
,,Naravno, to je prvi korak u zavodenju jedne genijalke. Tako sam pročitao u knjizi."
,,A, to sam ja? Genijalka? Ne bih rekla da mi baš pristaje to, neka-ko mi više zvuči kao termin u
matematici, možda hemiji. Ne bih pove-zala to 'genijalka' sa društvenim naukama."
Osanj strasti
119
,,Svako ko ima više od četiri godine koledža je intelektualac, bar po mojim merilima. Ma, svako ko,
kad uzme novine, ne pročita samo sport-ske strane - intelektualac je, jašta. Ne, stvarno bih hteo da
znam. Sta se to dogodilo pa si se motivisala da odeš u Afriku, da spaseš Crni kon-tinent? Kako si
završila na toj specijalizaciji u Angoli?"
,,Ne idem ja na specijalizaciju u Angolu, moja specijalnost su eko-nomija Trećeg sveta i sociologija
Afrike. Za Afriku me, inače, verovat-no zainteresovao Tarzan, svi ti filmovi koje sam gledala kao
klinka."
,,Filmovi o Tarzanu su za dečake."
,,Uh, to ti je baš staromodan, seksistički stav. Svejedno, dok sam bi-la na 'Berkliju', dobila sam
'FulbrajtoVu' stipendiju i provela godinu da-na na Univerzitetu 'Koimbra' u Portugaliji. A veza sa
Angolom se us-postavila iz prostog razloga što mi je cimerka bila iz Angole. Bila joj je potrebna
pomoć u engleskom, a zauzvrat me je naučila bantu dijalek-tu. Posle sam nastavila da učim taj jezik
jer sam zaključila da bi mo-glo da mi koristi kad jednoga dana odera u Afriku."
,,U avionu si mi rekla da ti je ovo prvo putovanje u Afriku?"
,,Jeste. Sve što sam do sada saznala o Trećem svetu, sve moje zna-nje, teoretske je prirode. Ono,
učionica, a posle u Ujedinjenim nacija-ma, u Njujorku... Uža specijalnost mi je teorija ekonomije,
razvoj pro-grama pomoći i sprovodenja misije. Idem na teren da steknem nešto is-kustva u praksi,
iz prve ruke da vidim kako stvari sa hranom i lekovi-ma funkcionišu. Kažu mi da moram da
računam s tim da ću ponekad biti do guše u bari sa krokodilima i zmijama."
Zadrhtah, kao. ,,Baš fmo. Dugo već prepoznaješ u sebi te samoubi-lačke tendencije?"
,,Tamošnji ljudi, urodenici, s takvim uslovima za život svakodnevno izlaze na kraj", reče Marni.
»Ti urodenici s osmehom primaju ujed insekta od kojeg došljaku rik-ne mozak. Zašto ti u to
ulaziš?"
>,?bog novca, razume se. Obogatiću se noseći džakove s pirinčom iz-adnehm ljudima. I, ne mogu
da dočekam taj dan kad ću svojim oči-ma videti kakva su sve zverstva počinjena ne bi li tvoj rudnik
dijama-nata radio kako treba."
120
Harold Robins

,,A kako je to moeuće da ti cr, mø=a

eto, gledaš da me optuž^š da sai^ J"t u
je živi i Iživljava se silujući oluple ff°' b™Kdn0,b™čno dubre ko-
le ³>nvrednog bica Trećeg sveta?", za-
"*
*
ku
bi nastaV1,a u i ^ P1™?' « - Žoaom,
dano zanla V.ljušku u moje besl^f ^f " ^™ ''
,,Pitanje ti j'e rogobatno i poeitičnr-pročitala", reče ona ,,Ali, 'aded ' '
je to što me pnvlači ovom poslu sam, prosto, želela kanjeru koja /će
ostvarenosti, znaš. Sa svešću da ć,' ^- 'T" 'T^ t0. °Sei:anje
Ijudima koje je savremenl svet os?av ^°J ^ PrOVef ola,ks^a^c' zivot mi i«ti «mt ³
M-avic^ negde za sobom, judima koje je
taj isti svet bacio u celjusti psima raf»>,
,,:,., rati^a - to mi, eto, pruza vecu mspira-
ciju i ushicenje nego sto bi ti reoim^,
kovni račun legne još jedan miUoS^' ^30 '" "^ ^ & "" ^"
l "* d°bm razumeh^ ^ikada ja nisam osećao uzbudenje leSne na racun. Ja s%m „,. bre, {rošadži _
razbacu - ^
; vm T Vt0 Je m°g^UC'e 5 vec'™ koHčmama! I, zaslužujem d nTeli Tf ZbA0gCmjemCe da «
88vom životu nisam a^to ni je-
e hod ' v'h ," mem Vidliš ^™sn°g k«Pi«"listu koj! i , rekoh, podlgavš, ruku kao^ ^ izvPjdač ^
u, da h h h:, vmem ^ ^ nlka*da ™ na čemu nisam radio dovoljno augo da bih bilo koga
zavrnuo."
e 0DMtT gIaV°m::'°7tkud mi ts^J uiutisak da sada govoriš .stinu^ I da ?ot tk P^"°r ^ U ^ »ad3|
a na P^« da uzalud traćiš svoj
Lr? m°te ^ S? P°nOS1Š tiime- što « ™di5 «fltor ,,Nagradu ocekujem na nebesima^."
Ona se zagrcnu. Vino joj zastada^ u tt 2rlu
"RSlmŒa°dakS Si"HPr0dUŽih' "°0a da čujem tu životnu storiju." jna sam u San Hozeu, na :
san^franciskanskom poluostrvu. Otac dio u kompjuterskoj kompanniji. . i jog radl. Obavlja
funkc.ju pot-predsednika u istrazivačkom sektoru. ."

121
Podigoh ruku da je zaustavim. ,,Ne moraš više o porodici. Ja, znaœ, imam kristalnu kuglu. Otac ti je
kompjuterski mag, a majka feministič-ka radikalka sa 'Berklija' koja te je zatrpala tim antiratnim,
antizagadi-vačkim, antisvakakvim demonstrantskim varijantania. A brak izmedu jed-nog
kompjuterskog maga i feminističke radikalke i nije, je li, osuden na dugovečnost i radosnu
koegzistenciju, zar ne? 1, došlo je do razvoda. Odrasla si u komuni gde su ljudi povazdan sedeli,
pušili travu i vodili
ljubav."
Opet je zavrtela glavom. ,,Pa ti si jedno čudo! Ili ti u venama teče krv Šerloka Holmsa, ili si
angažovao nekog detektiva da mi pročešlja biografiju. Jedan deo si, ipak, propustio: ono. kako moja
majka preda-no napušta tu hipi ekipu, pakuje me u džače na leda i nosi me u ban-ku, da pokrade
lovu kojom će ona i njeni kompanjoni sprovesti svoje ideje u delo... A onda, kada je..."
,,Drugim rečima, na pogrešnom sam putu, dibidus." ,,Gospodine Liberte, ni sama ne bih mogla
umesnije da se izrazim." ,,Smatram da smo nas dvoje apsolutno korapatibilni", rekoh slegnuv-ši
ramenima. ,,Suprotnosti se privlače. Ti si žena idealista, sa misijom i namerom da spase svet. Ja
sam jedan neodgovoran nesposobnjaković ko-ora da se promeni i ne razmišlja ni o čemu drugom
nego da se do-a nekog neslućenog blaga." Približih joj se, sasvim, dok mi se, mal-tene, usne ne
očešaše o njene. Uf, kakva je bila - senzualnost što neo-zrači. Onoga časa kad sam, svojevremeno,
ugledao Katarinu -leo sam da je jebem. Mami je bila žena sa kojom poželeh da vo-ljubav.
...
Ne, ali ne zato što to ne želim." Ona me odgurnu, blaso, i po-« mi kragnu. ,,A želim, i te kako."
ji neko koga ne bi želela da povrediš?"
^ "^ ^* Ždda da Povredim- Nisam Jaka ličnost- Pre"
da mnon - -
/ehki posao, sedam gora i sedam mora imam da prevalim.
om trenutku da dozvolim sebi taj luksuz da se spetljam
/22
Harold Robins
sa nekim muškarcem. Ako mi se to dogodi, neću biti u stanju da oba-vim to što moram da obavim."
A ja sam govorio o, je l' te, vodenju ljubavi. Ne o spetljavanju.
Pročitala mi je misli. ,,Nisam ja kao ti. Ne mogu da objasnim zbog čega sam takva kakva sam, ali
ja, naprosto, ne mogu da se smuvam s tobom. Večera je bila dobra, društvo sjajno."
Cmoknula me u obraz i ustala od stola.
I ja sarn ustao i obgrlio je. ,,Ne idi. Želim da budem sa tobom."
Vrtela je glavom i odgurnula me. ,,To, jednostavno, ne može."
Posmatrao sam je kako izlazi iz restorana, a onda posegao za novča-nikom i ostavio na stolu sumu
koja bi, zacelo, pokrila tri takve večere. Ona beše zaboravila da plati. ,,0brigado", rekoh
nasmejanom konobaru dok sam izlazio.
I, šta je bila ta Marni? Rebus umotan u šušketavi celofan enigme. Da, tako sam je doživeo - prava
misterija. Obično sam u svakoj prilici bio u stanju da klasifikujem ljude, da ih strpam u odredenu
kategoriju, a na-ročito žene koje su mi uzrastom bile bliske. Ali, ona... Svaki put kad bih je, kako-
tako, strpao u neku kutiju, ona bi iskakala i uskakala u neku drugu. Da, bila je to jedna društveno
svesna intelektualka, ali je, u isti mah, bila i poželjna, topla, senzualna žena od koje mi je nivo
testoste-rona nesumnjivo rastao, ne pokazujući hoimonalnu tendenciju ka padu.
Ono što sam osećao prema njoj zbunilo me je, sigurno u istoj meri kao što su nju zbunjivala čuvstva
prema meni.
Ali, šta pa ima tu da se bistri - i preda mnom se prostiralo famo-znih sedam gora i sedam mora koje
je nekako valjalo prebroditi. U mu-kloj noći, na pamet mi padoše nesavladivi bedemi davnašnjih
tvrdava i ognjena moć strašnih zmajeva sa kojima su se suočavali drevni vitezo-vi. Nisam, u stvari,
imao dovoljno vremena da u sopstvenoj svesti ra-svetlim tajnu zvanu Marni Džons. Hodao sam ka
podzemnoj garaži iza ćoška, kad ugledah Džoni. Bila je u grupi koja se okupila oko velike fontane
usred skvera Rosio. I, nije izgledala srećno.
Hvala vam - prim. prev.
Oeanj strasti
123
22
Osraoro, možda desetoro ljudi muvalo se tu, i uglavnom bejahu mla-di - negde izmedu Džoninih
vršnjaka i uzrasta zrelog za koledž - a na-šla su se tu i trojica starijih muškaraca, u srednjirn ili
poznim dvadese-tim. Klinci su izgledali kao Džoni - razmaženi, bogati, besciljni. Troji-ca starijih
izgledali su kao da im nešto baš nije potaman, naročito onaj koji se raspravljao sa Džoni.
Nije to bila moja stvar, istina, pa sam nastavio da hodam, ali sam morao da zastanem kad se jedan
od tih buzdovana naglo primakao de-vojci dok se ona svadala sa drugim. Osetih odnekud da se on
sprema da je zgrabi. Sranje. Nije mi u planu bilo da se sporečkam sa lisabon-skim uličnim šljamom,
ali nisam, naprosto, mogao da stojim i gledam kako maltretiraju dete.
Zapade mi za uho ime tipa kome se obraćala - Santos - kao i že-stina rasprave koja se upravo
raspirivala kako sam se ja primicao tački konflikta. Mala je bila ljuta zbog ekstazija koji joj je ovaj
uvalio - ro-ba nije bila visokog kvaliteta, a valjano je plaćena. Sjajno. Sad su mo-gli lepo da me
zakucaju, sa odličnim razlogom - što pomažem jednoj petnaestogodišnjakinji da ostane na drogama,
po mogućstvu što kvalitet-nijim.
Santosov pogled je vrludao, nije gledao direktno u Džoni, dok sam im se približavao. Većina nas
smatra da živimo u civilizovanom dru-stvu, ali kad se spustimo do odredenog nivoa, kad sidemo na
ulicu, bi-va jasno da gola fizička snaga ima veću specifičnu težinu od pameti. Santos je bio graden
kao oklopni transporter - nije bio visok, ali je bio čvrste konstitucije i širio se u visinu - masivne,
stablaste noge, zama-san torzo, debela vratina i sitna glava. A ja, makar i ne bio pilence, ni-sam
svakako bio ni žestok tip.
,,Cao, Džoni, je l' ti treba vožnja? Ideš kući?"
Izraz devojčinog lica kazivao je da se Džoni upravo premišlja da li da me otera u materinu.
,,0djebi, puta."
124
Harold Robin:
Reč ,,kurva"' Santos ne beše namenio Džoni, već meni.
,,Haj'mo mi lepo...", počev, a onda, pružajući ruku da uhvatim Džo-ni, okrenuh se na peti i zavalih
desni direkt Santosu, usred lica, nava-livši se svom težinom ramenog pojasa i, potom, čitavog tela.
Baš ona-ko kako su me učili. Rezultat je bio odličan - Santosu sam dobro pri-čvrljio vilicu. Prvo
šaka, a onda i čitava ruka, uzdrhta mi od bola.
Santos se jedva zadrža da ne padne, posrnu i napravi polukorak una-pred.
Takav udarac trebalo je da ga sravni sa zemljom. Ruka mi je još je-čala - kao da sam tresnuo u zid.
Santosove oči bludele su nakratko, u izmaglici. Kad su se izbirstrile, fokusiraše se na mene. Nije to
bio pogled ljudskog bića, već hladni, zlo-ćudni pogled pitbula dok merka ogoljeni vrat nekog
drugog pseta.
Videh da je vrag odneo šalu i da mogu da se oprostim od ovoga sve-ta.
Džoni se, najednom, nade izmedu nas dvqjice i zasu Santosa kišom udaraca.
,,Ti, dubre odvratno, Žoao će muda da ti odseče i nahrani pse!" Izraz Santosovog lica nije se nimalo
promenio dok je primao te udar-ce i vakelu.
Džoni me zgrabi za ruku. ,,'Ajdemo, idemo odavde. Jebeš ova smr-dljiva govna."
Zaputismo se ka podzemnoj garaži.
,,0brigado", reče ona. ,,Ali, da znaš, tvoja pomoć mi nije bila potreb-na. Ne bi on mene dirao, zna
da mi je Žoao otac." Napomemwši to, pogleda me s lažnom iskrenošću. ,,Sad ćeš morati da mi
platiš za tu lo-vu koju sam izgubila na njegove bedne pilulice."

.,Nema šanse. Ja se drogom ne bavim."

Uze me za ruku dok smo hodali.
,,A čime se ti baviš? Seksom? Možemo do hotela, ili da se jebemo kad stignemo kući."
,,Zar ne misliš da bi tvojim roditeljima, možda, bilo malo krivo ako bi nas zatekli kako se tucamo u
dnevnoj sobi?"
Oganj strasti
125
Ona slegnu ramenima. ,,Sve što znam o seksu naučila sam na delu gledajući svoju majku."
Osvrnuh se. Santos i dvojica njegovih drugara su nas pratili.
,,Ne sekiraj se", reče Džoni, ,,plaše se oni Žoaoa. Jeste moj otac ma-tor, ali ima važne prijatelje."
,,Možda oni i neće povrediti tebe, ali to ne znači da meni neće otfi-kariti glavu."
,,Mercedes" je bio parkiran na trećem nivou ispod zemlje. Stigosmo do kola i udosmo u ,,mečku".
Palio sam motor, a ona me spopala. Na-bila mi jezik u usta i uzela me za ruku, gurajući je sebi
izmedu nogu, na toplo maljavo jastuče.
Ugrize me za uvo. ,,Možemo i ovde."
Odgurnuh je i pokrenuh auto. ,,Idemo mi odavde. Neće biti svedoka da kažu Žoau šta se dogodilo
ako nas ovi nasmrt premlate ovde pod ze-mljom."
Navodio sam ,,mercedes" ka izlaznoj rampi. Iznertadenje me je čeka-lo tamo, gde se iz³azi na ulicu.
Izlaz je bio blokiran. Mali ,,fijat" beše parkiran iza rampe; njegovi sitni farovi buljili su u mene dok
sam pro-lazio kroz rampu.
Santos izade sa suvozačevog sedišta u ,,fijatu". U ruci je držao če-ličnu cev dugačku nešto manje od
metra. Lice mu više ne beše beziz-ražajno - sada je to bila jedna ružna, zla i dozlaboga razjarena
fiziono-mija.
Džoni me pogleda. ,,Merda."" ,,A-ha, baš k'o što rekoh - bez svedoka."
Nagazih papučicu za gas i prilegoh na volan. Dok sam okretao ko-i, točkovi su jarosno škripali, da
je parking odjekivao. Umesto da zbri-em nazad, kroz rampu, pa da me posle skembaju dole, pod
zemljom, ja tad prebacih u rikverc i okrenuh se u sedištu da vidim šta je sa tim "fijatom" na rampi.
Izlaz je i dalje bio blokiran. .,Sta to radiš?" ,,Ima da nam raščistim put. Veži pojas."
Sranje
/26
Harold Robins
Oganj strasti
127
Dodah gas, guma zacvrča, i ,,mercedes" jurnu unazad. Santos se zabezeknuo videvši da kola jure
kroz rampu. Pribio se uza zid i odbacio onu štanglu. ,,Fijat", od siline udara, polete. ,,Mečka" ga još
jednom udari, i mali automobil se zavrte, kao čigra. Ubacih u brzinu i odjurismo. Džoni je buljila u
mene, otvorenih usta.
,,0vo ti je kao karambol, ko će koga da razbije, znaš ono", rekoh. ,,Učestvovao sam jednom u
karambolu, baš pravo takmičenje, kad sam bio klinac. Prednji trap automobila je uvek osetljiv, jer tu
je smešten motor, ali zadnji deo može lepo da se iskoristi u te svrhe." ,,Ti si lud."
,,Pa, poludirn kad neko pokuša da me ubije." Ona mi se primače. ,,Svidaš mi se. Znam kako da ti se
odužim." Po-novo se vratila na engleski.
,,Ja sam gost u tvom domu. Ne bi bilo naročito pristojno kad bih sad uzeo da te pojebem."
Džoni se nasmeja. ,,Pa šta ti misliš, kakva smo mi to kuća? Porodi-ca gradana uzornih? Daj, bre! Pa
Žoao je Simonu pokupio na ulici - ili ne, možda to beše javna kuća... On mi, inače, i nije otac -
Simonu je tada kresao njihov šofer. E, taj šofer je završio u Boki di Ferno, zace-mentiranih cipela.
Ili, sad, ne uzimaj me za reč: možda i nije bio šofer, nego baštovan, učitelj tenisa. Sa svima se ona
jebala."
Ništa na to nisam rekao. A nisam ni verovao. Ne bi Džoni bila pr-vo klinče što mrzi majku ili oca.
Za ime Boga, pa ta deca ponekad stvar-no ubiju one koji su ih napravili. I obrnuto. Ali, jedno mi je
bilo jasno - Žoao nešto smera. Moj otac mu nije verovao - a ja sam već imao Valjanih razloga za
sumnju da je Berni bio isuviše lakoveran. Ono što je meni od te klinke bilo potrebno nije bio seks,
već informacija. ,,Voleo bi kad bih ti rekla šta Žoao smera, zar ne?" Osmotrih je krajičkom oka.
,,Šta, ti čitaš misli? Imaš ciganske krvi?" ,,Ne, ti si, jednostavno, čitak. Na licu ti se ogleda taj
unutrašnji su-kob, vidi ti se po faci da si u frci šta da radiš. Da li da tražiš od de-teta da izda svog
oca ili da..."
,,Rekla si maločas da ti on nije otac."
,,Ne znam ja ko je on, niti znam šta smera, ali šta god to bilo, ne-ko nešto ima da izgubi. Možda i
glavu. Otac jedne moje drugarice ima gadnu naviku - juri isključivo mlade devojke, sasvim mlade,
mlade od mene. Kažu da je to bolest, da je čovek bolestan, kažu mu da je kra-tak kod očiju jer traži
baš takve, kratke curice. 1 Žoao pati od iste bolj-ke."
,,Pedofil?"
,,Ne, glupače, njemu je opsesija novac, a Simona tvrdi da je to bo-
lest."
,,Mnogi vole novac."
,,A koliko? Toliko da bi bili spremni za novac da ubiju?"
,,Jesi li ti ikada videla Žoaoa da je ubio nekoga? Je l' će sad, reci-mo, da ubije Santosa?"
,,0noga trena kada budem ispričala Zoau ovo za Santosa, Santosa vi-še neće biti ni od korova. To
jadno govance ima da zbriše iz Lisabona, možda se sakrije negde u Spaniji, čak i Nemačkoj. Kad
prode neko vre-me, naći će načina da sebi obezbedi povratak u Lisabon. Daće Žoau do-voljno
novca da ga odobrovolji. A da me je povredio - cena povratka bila bi Santosova glava."
,,0tkud ti sve to znaš?"
,,A šta ti misliš, gde ja živim? Vratim se iz škole i čujem Žoaoa ka-ko priča telefonom, ili, kad mu
navrate prijatelji, slušam kako sklapaju poslove i pričaju o ljudima koje će izbaciti iz posla. E, o
takvima pri-čaju kao o mrvacima, kao da ih više nema."
,,Kakvu je sudbinu meni namenio?"
,,Ne znam, ništa o tebi nisam čula. A³i, mislim da ta priča ima ne-ke veze sa afričkim dijamantima i
vatrenim dijamantom."
,,Vatrenim dijamantom?"
,,Žoaovim ljubavnikom, tako Simona zove to draguljče. Nikada nisam videla taj dijamant, ali sam
ih čula kako razgovaraju o njemu, o tom di-jamantu koji nema cenu, a koji Žoao čuva bog te pita
otkada. Prošle godine se uvalio u neprilike, nešto u vezi sa nekim poslom u Africi, i
128
morao je vatrenog da preda Begu. I ti si u nekoj vezi sa tim dijaman-tom, premda ne znam tačno
kakvoj." ,,Ko je taj tip, taj Beg?"
,,Tip sa kojim Žoao posluje. Simoni se ne dopada. Živi u Istanbulu. Ponekad Žoao pošalj'e Simonu
u Istanbu), da obavi posao sa Begom. Možda i da se jebe s njim."
,,Prljava usta imaš za jednu petnaestogodišnjakinju. Zar nikada rodi-telje nisi oslovljavala sa 'mama'
i 'tata'?"
,,Nisu mi njih dvoje roditelji. Našli su me kako plutam u reci, u ne-koj košari. Majka mi je bila neka
princeza koja je zatrudnela pre nego što se udala."
,,A, tako. Sada te bolje kapiram."
Džoni me pogleda ispitivački.
,,Ti si ta košara", reče.
A onda mi se osloni glavom o rame, i ćutala je do kraja vožnje. Džo-ni je, sve u svemu, bila jedno
pravo pravcato moderno dete, klinka ko-ja otvoreno mrzi svoje roditelje i svu tu hipokriziju u svetu
koji je okru-žuje. Ima tih klinaca što istrče u svet bez korapasa i nikada i ne uspe-ju da se snadu.
Njihova bića blude, čas egzaltirana, čas potištena, u po-trazi za drogom, pićem ili seksom kao
lekom koji će ih usrećiti. Jasno se videlo na šta će Džonin život ličiti. Ima situacija koje su, prosto,
bez-izlazne ukoliko ste od onih koji za kompas nikada nisu ni čuli.
23
Parkirao sam ,,mercedes" pred kućom, i izadosmo iz kola. Zadnji trap bio je načet. ,,Ujutro ću reći
tvojima za ovu štetu. Tebe neću pominjati."
Ona me obgrli oko vrata i poljubi me u usta. Dobar je to poljubac bio, ono, da ti mužjačke tečnosti
uzavru. Pričvrljila se uz mene.
,,Dobro veče."
Beše to Simona. Pokušah da prekinem taj poljubac i skinem sa sebe Džonine ruke, ali ona se držala
pa držala. Baš namerno.
Oganj strasti
129
,,Špijuniraš?", upita Džoni Siraonu, konačno se odlepivši od mene. ,,Ne špijuniram, naravno,
dušice, samo sam bila malko zabrinuta." ,,Kao što vidiš, Vin me je doveo kući, zdravu i čitavu."
,,Nisam se ja brinula za tebe. Vin je, medutim, čovek u stranoj ze-mlji, nije svestan svih opasnosti
na koje se u Lisabonu može naići." ,,Ako si baš tako zabrinuta, možda bi bilo bolje da je odseo u
hotelu." Džoni ude u kuću.
,,Bojim se da su kola oštećena", rekoh. Ispričao sam Simoni kako sam naleteo na Džoni na ulici i
kako smo zajedno otišli do parkinga, da bismo tu otkrili kako je neko lupio kola i zbrisao, oštetivši
zadnji trap. Nisara bio stoprocentno siguran da je poverovala. Dokonao sam, s druge strane, da će
Džoni, ako joj se ćefne, ionako svojima ispričati za ono što se dogodilo sa Santosom.
,,Razgovaraćemo ujutro", reče Simona.
Bile su to reči koje su mogle da znače ,,laku noć", ali ona još nije bila rada da mi poželi prijatan san.
,,Izvini ako te Džoni ugnjavila. Teško je ovo vreme za njih, klince. Ja sam odrastala bez igde ičega,
čak i bez ljubavi, ali sam zato nauči-la da cenini sve što imam i da se više borim za sve što želim.
Džoni sve dobija za badava i ništa ne ume da ceni."
,,0na je sjajno dete", rekoh. Šta bih drugo pa rekao? Izvukao sam je iz ulične čarke sa dilerom
droge, a onda je pokušala da me zaskoči u kolima. Zar to da ispričam? Sem toga, već se u meni bilo
uvrežilo mi-šljenje da Džoni zaista nije tako loša klinka.
Osećao sam vrelinu Simoninog tela. Tu je ženu krasila nepatvorena
senzualnost, seks j'e prosto zračio iz nje. Nije mi promaklo to kako ode-
:a Pr|anja uz njene pohotne obline, ni kako hoda po sobi, nisam mogao
a da se ne zagledam u njene pune, mesnate usne i brdašca njenih doj-
1 ispod haljinice, dubokog izreza na vratu i plitkog pada na bedrima.
Malo je žena tako brzo i tako bespogovorno raspalilo u meni požudu
kao ona. Ruku na srce, naložio bih se na svaku iole privlačnu ženu što
tako hoda po sobi, ali Simona je imala još nešto, beše tu i prizvuka opa-
snosti, možebiti.

130
Harold Robins
,,0na je jedna kučkica. Je l' ti rekla da joj je otac šofer? Ili ono, da je usvojena?"
,,Pričali smo. ako ćemo pravo, o Americi. Njoj se Amerika svida."
,,Lažeš ti. Poslali smo je u jednu skupu devojačku školu u Konekti-katu. Smučilo joj se tamo.
Jedino mesto u Americi koje ona stvarno vo-li je Los Andeles, i to isključivo stoga što je to grad
čudaka. Ali, u re-du je to, ima smisla što bi da prećutiš njene ispade. Tek da znaš, ona će, nažalost, o
svemu tome brbljati koliko sutra za doručkom. Ukoliko, razume se, ustane pre podneva."
,,Pa... već je kasno", natuknuh.
,,Sta misliš o Žoaovom predlogu?"
,,Jo.š razmišljam."
,,Mora da ti je sve to čudno."
,,Šta? Afrički rudnici, krvavi dijamanti, pobunjeničke armije koje ubi-jaju sve što mrda? Ma jok, ja
sam s takvim stvarima odrastao, to ti j'e kod mene kao 'dobar dan'."
,,Cula sam da voliš opasnost, kad je reč o brzim kolima i brodovi-ma. Pretpostavljam da, ukoliko bi
morao da pogineš čineći nešto uzbu-dljivo, ne bi pravio ključnu razliku izmedu smrti u trkačkom
automobi-lu ili smrti od metka negde u Africi."
Nacerih se. ,,Pa, pravio bih razliku. Ako bih imao izbora, najradije bih umro u krevetu. I to u
rukama žene koju bih pažljivo odabrao."
24
Noć je bila topla, svežinu je donosio blagi povetarac. Širom otvorih prozor, skinuh se i odoh da se
istuširam. Isključio sam, potom, svetlo i legao na krevet, nag, uživajući u nežnom dodiru opuštene
kože sa po-znovečernjim vazdušjem.
Prode, otprilike, jedan sat kad začuh kako neko kuca. Znao sam da će doći. Ta žena je, jednostavno,
volela muškarce. Nisam, medutim, mo-gao da naslutim da li ju je ovamo poslao Žoao, ili je došla
sledeći sop-
Oeanj strasti
131
stvenu volju. A da sam bio napaljen - bio sam. Nema smisla poricati. Ona odloži svilenu spavaćicu
na ivicu kreveta i uspuza se na mene. Gru-di joj behu čvrste i pune, bradavice tvrde k'o kamen.
Pognuh glavu i prionuh na sisanje tih izdašnih vršaka. Mirisale su na ružinu kupku. Ki-tu mi je
stisla butinama. Budža se jogunila, već nabrekla, češkajući se o njene dlačice, spremna da prodre u
utrobu vrele jahačice.
,,0čekivao si Džoni?"
,,0čekivao sam ženu."
Privukoh je k sebi i poljubih, kao da ću da je pojedem.
Ona poče da mi se spušta niz telo, poigravajući se mojim bradavica-ma. od čega me podidoše
žmarci. Onda jezikom prede preko mog očvr-slog falusa, pa po mošnicama, a onda ponovo obliza
uskopišćenog stoj-ka, kao da uživa u sladoledu.
Tu je pritegnuh, pa sam je jebao u usta jezikom, tražeći puta ka stid-nom šumarku. Već je bila
mokra. Maznuh joj kliću i počeh da ga ma-siram jezikom, Telo joj uzdrhta, bila je gotova da svrši.
Ona zabrekta i poče da stenje. Ščepah je za bokove i nabih ga u nju, pumpajući na-pred, nazad,
napred, nazad - dok nisam eksplodirao. Prstima mi je iz-brazdala leda.
Ležali smo potom dok ne osetih kako se neka senka nadnosi nad na-ma.
,,To stvarno liči na tebe, majko", reče Džoni. ,,Ja ih dovedem kući, a onda tebe jebu."
NAPUSTIO SAM TU KUćU u nemušt sat, pre praskozorja. Taksi
w je čekao na glavnoj kapiji. Nisam otišao kao lopov, usred noći
- is-
puzio sam nalik nekakvom crvu. Nije mi bilo jasno otkud se to u me-
m, iznebuha, probudila savest. Onomad se nisam uopšte premišljao da
da karam ženu onog bankara - ali tada, brat bratu, nisam bio gost u
bankarovoj kući, niti sam s njime lomio 'lebac. Što jes' - jes'.
Vozeći se ka Lisabonu, shvatio sam šta je to što me muči. Nije to
i moralna dilema. Šta god vezivalo Žoaoa i Simonu, to zacelo nije
'ia ljubav. Možda je on, davo bi ga znao, i sam poslao Simonu meni
u sobu, da me smekša i privoli na taj posao sa dijamantima. Ne bi bio ni prvi ni poslednji koji
koristi piče svog ženčeta kao adut u pregovo-rima. A ja, u našem razgovoru, nijednom nisam
nagovestio da prihva-tam ponudu - ali. isto tako, ponudu nisam ni odbio.
U tom nastojanju da stvari isteram načistac, da budem pošten prema samom sebi, nisam mogao a da
ne pomislim kako je Simona, ipak, znat-no više uticala na mene nego što bih to u prvi mah bio
kadar i voljan da priznam. Privlačila me Marni, ona je bila sve ono što ja nikada ni-sarn bio i imala
veća muda od gorile od dvesta kila, čim sme tako da zabasa u ratnu zonu i deli ljudima hranu. Ali,
za Simonom sam žudeo. Od te žene krv mi je vrila. I, nalik onim fatalnim ženama o kojima je pisao
Džejms Kejn, od Simone mi se mutilo u glavi, razum sam gubio. Ne bi bilo tako teško zamisliti
mene, omadijanog, kako, slušajući Simo-nine naloge, podižem jastuk, spuštam ga na Žoaovu glavu
i stiskam, sti-skam, dok ona steže penkalo u šaci umirućeg supruga i potpisuje samrt-nikov
testament.
Pre nego što ću pozvati taksi, telefonom sam rezervisao sedište u avi-onu za Angolu. Neću poleteti
pre deset časova, ostaje mi nekoliko sati koje valja nekako utucati. Taksi me odbacio do ribarske
marine. Otac mi je jednom pričao kako je svoje poslednje lisabonsko veče, posle ra-ta, proveo
šetajući se duž embarkadera. Poželeo sara tog jutra da kora-čam njegovim stopama.
Deo četvrti Afrika
25 Luanda, Angola
Sparina što smrdi na naftu i trulu ribu zapahnu me kad sam iskora-čio iz aviona i zastao na vrh
prenosivih stepenica, na pisti luandske va-zdušne luke. Iz mesta sam počeo da se topim.
,,Dobrodošli u ekvatorijalnu Afriku", reče, cereći se, stjuard. ,,Nadam se da ste obavili neophodnu
vakcinaciju."
Jasta, koknuli su mi ono protiv kolere, pa protiv žute groznice, he-
patitisa, tuberkuloze, poliomijelitisa, kao i protiv raznih drugih boljki za
Koje u životu nisarn čuo. Jedina vakcina kojom me nisu pelcovali beše
ona protiv dosade. Dobro, ne bi se moglo reći da sam na osnovu svog
Jtiska u Luandi posumnjao da ću se tu nasmrt dosadivati. Aero-
romski terminal vrveo je od bučnih ljudi koji su se gurkali. Mrmor u
11 Je uh° moglo da prepozna pravu paradu raznolikih jezika i dija-
.a\sa tu i tamo ubačenim odjecima portugalskog, stvarao je nepre-
ZUJ, nalik konfuznim zvucima iz radio aparata dok jezdite nekim
km bespućem. Ljudi u čudesnim haljama paunovih boja češali
lenima o Afrikance i Evropljane u Kanalijevim i Armanijevim
Gkv ^ GUč'jevim tašnicama u rukama.
™ ljuc³i na koje mi puče pogled bili su mestici, portugal-
mešavina. Žoao mi je rekao da je upravo ta fela pod kon-
rzala gradoVe i samu vladu ove države, dok uticaj čistokrvnih
n'Je prernašivao okvire sela i drugih delova unutrašnjosti. A

134
Harold Robins
još značajnija od samog rasnog pitanja bila je sfera geo-demografije, u kojoj je njuh pomnog
posmatrača mogao da otkrije hemiju gradanskog rata, uzrok jada i čemera kojem je ova zemlja bila
izložena, gotovo ne-prekidno, u toku poslednjih petnaestak godina. Seosko stanovništvo osc-ćalo se
potisnutim, politički i ekonomski marginalizovanim u konkuren-ciji nadmoćnih mestika. Savimbi,
voda pobunjenika, glavna uporišta imao je na selu, i kontrolisao je veći deo unutrašnjosti zemlje,
uključu-jući i oblast u kojoj se vade dijamanti.
Pored tih civila na terminalu, primetan je bio i nipošto neznatan broj vojnika, opremljenih naoko
opakim automatskim oružjem, tek da se zna da nema šale. Vojnici su stajali u grupama, po dvojica,
eventualno troji-ca, smcjali se, razgovarali, pušili. Beše to gomila naoružanih tipova opa-snog
izgleda, ne oni penzionisani, rent-a-panduri kakvi obavljaju ovakve bezbednosne zadatke u SAD.
Zabune nije moglo biti - ovde se vodi rat. Upravo ta. prva irapresija, razlistavala se u meni dok sam
identičnu ratnu atmosferu prepoznavao svugde gde bih kročio.
Veliki crnac, plećat, nabildovanih nadlaktica, sa crnom cigarom koja je mirisala na pečeni pseći
iztnet, čekao me je na izlazu iz terminala. ,,Liberte?", upita on.

Nije bilo teško prepoznati me - jedini tip koji je iz aviona izašao sa kapicom bejzbol tima
,,Njujorški Jenkiji".
,,Ja sam Kros', šef uprave za bezbednost u rudniku. Eduardo nije mo-gao da dode."
Engleski mu je bio perfektan. Sav je bio odeven u žutomrko, a na nogama imao one kožnoplatnene
čizme za po prašumi kakve je ame-rička armija koristila u Vijetnamu. Da mu dobaciš uzi, izgledao
bi još žešće od svih tih vojnika koji su dekorisali aerodromski ambijent.
A taj Eduardo Markes, koji nije mogao da dode, beše upravnik rud-nika.
,,Što nije mogao? Je l' umro?"', upitah, sugerišući da bi to bio jedi-ni validan razlog da se upravnik
rudnika ne pojavi na aerodromu da do-čeka novog vlasnika.
Oeanj strasti
135
Cross - krst, prim. prev.
Kros slegnu ramenima. ,,U ovoj zemlji, biti mrtav ponekad znači po-boljšanje u odnosu na uslove
života."
Govor njegovog tela odražavao je gadnu narav. Kao i sve u ovqj ze-mlji, Kros je na mene odmah
utisnuo taj pečat rata. Ima onih koji se, kad te upoznaju, pitaju koliko zaraduješ, koliko si ,,težak";
drugi, pak, gleda-ju koliko si jak, čvrst. Taj govor tela bio je na liniji njegovih osećanja, u to nema
sumnje; bilo mi je jasno da bi me, u trenu. zgazio k'o bubu.
Nešto je vaistinu trulo u državi Danskoj, trulo dozlaboga, čim ukapi-raš da te tvoji rodeni podredeni
ne jebu dva posto. Tri minuta nisam sta-jao na tlu Angole, a već sam bio apsolutno spreman da se
okrenem i uskočim u prvi avion koji će me odatle odneti. Samo to što sam nedav-no, prvi put,
osetio kako mi avet siromaštva dahće za vratom, to što sam patio od urodene pohlepe i što me je
užasavala sama pomisao na to da ću, ne daj Bože, morati da radirn da bih preživljavao - nagnalo me
je da ne odustanem. U Americi me nije čekalo ništa drugo od posla u ham-burgernici, šljake kod
,,Mekdonalda". A i za to nisam bio kvalifikovan.
Trudeći se da ne iskažem emocije, gledao sam da nekako ignorišem to dubre, pa odoh da podignem
prtljag. Nisam znao da li je taj čovek narogušen zbog toga što je upravnik rudnika eskivirao
obavezu pa po-slao njega da me dočeka, ili mu je tako, jednostavno, dunulo. Podigoh bagaž i
krenuh za njim. Nije se ponudio da pomogne. Sledio sam ga preko sa po jednom torbom u svakqj
ruci i rančićem preko ramena. Imao sam, valjda, sreće što i on sam nije imao neko torbiče sa sobom
- i to bih, sigurno, ja nosio.
Sprčkani, vremešni ,,mercedes", na osnovu čijeg bi izgleda čovek za-ključio da je to časno vozilo
preživelo Treći svetski rat i još poneki ma-sovan konflikt pride, čekao nas je napolju. Rupe od
metaka na karose-nji behu ozbiljno zahvaćene rdom. Majku mu, u ovoj vreloj, vlažnoj kli-mi i ljudi
mogu da zardaju, a nekmoli automobili.
Na vozačevim vratima slutio se nekakav izbledeli znak koji bi treba-'O da znači da je ovo vozilo
nekada služilo kao taksi na ulicama Lisa-bona. Vozač je pušio i pričao sa uniformisanim čovekom
koji je bio ob-ucen drugačije od armijskog personala na terminalu, kao i od vojnika
136
Harold Robin-
koji su patrolirali ispred aerodromskog zdanja. Covek je nosio kamufla-žnu uniformu bez vojnog
znamenja, jednu ,,AK-47"' preko ramena i ci-garetu što mu je visila sa usana. Procenio sam da
pripada nekoj privat-noj formaciji. Vozač otvori gepek i skloni se u stranu da bih mogao unutra da
strpam prtljag. Ovo je već sasvim u redu, pomislih, kad stig-nemo u hotel - samom ću sebi dati
napojnicu.
Vozač i uniformisani sedoše napred, ja i Kros pozadi. ,,Idemo pravo u hotel", reče Kros, dok smo
hvatali prvu krivinu. ,.U slučaju da nisi primetio vladine snage sa automatima na aerodromu, ili one
druge, privatne, takode naoružane, tek da ti kažem da Luanda nije grad otvorenog srca."
Ni narod na ulicama nije odavao drugačiji utisak od ekipe s kojom se zatekoh u tim kolima. Ulice
su vrvele od raznolikog sveta, nagojenih macana što se u prolazu češu o ljude čiji je izgled odavao
krah, potpu-nu poraženost. Izmršaveli prolaznici mešali su se sa dobrano uhranjenim primercima
što u rukama nose kišobrane i aktn-tašne. Krhke udžerice. zidova od blata. pratile su drum kojim
smo se vozili. Ispošćena deca. tužna žgoljava obličja velikih očiju, buljila su u nas, sedeći ispred
jad-nih potleušica, dok smo prolazili.
,,0vo je musseque", reče Kros. ,,Kraj sa straćarama. Desetak miliona ljudi živi u ovoj zemlji, a tri ili
četiri miliona njih razmešteno je u to-ku gradanskog rata. Krov nad glavom nalaze u ovakvim
izbama iz pro-stog razloga što nigde drugde nemaju da odu. Mnogi završe baš ovde, u Luandi. Oko
pola miliona ljudi sada živi u gradu koji je osmišljen i sagraden da primi četrdeset, eventualno
pedeset hiljada. Sa kanalizaci-jom su problemi, govna i mokraća posvuda, kao i sa pijaćom vodom.
Dok si ovde, ništa nemoj da piješ i jedeš osim ako nije prošlo kontro-lu. Samo ako lizneš vodu dok
se tuširaš ili pereš zube - možeš 'ladno da uhvatiš nešto od čega ćeš srati kao grlica nedelju dana, i
to u bo-Ijem slučaju, pod uslovom da ne rikneš... Ovo je trebalo da bude jedan savremen. moderan
grad, ali nemoj da te oblakoderi zavaraju. Maličak uglačanog stakla i finog hroma ne čine, veruj,
ovo mesto ni civilizova-nirn ni zdravim za život."
Oeanj strasti
137
,.Kad poželiš da skineš mrenu s kite, okreneš lepo jedan broj u Am-sterdamu i oni ti pošalju kurvu
na neki dan. Košta te, otprilike, dve hi-Ijade dolara, ali u zemlji u kojoj je najčešće upotrebljavana
reč sa četi-ri slova AIDS, svaka druga opcija za seks, ne računajući ručni rad, slu-ti na puko
samoubistvo."
Rekavši to, Kros se nasmeja. Učinilo mi se tad da on prosto uživa u toj proceduri koja bi za cilj. je
li, mogla da ima moje detaljno upu-ćivanje u skrivenu realnost pakla u koji sam upravo kročio.
,.Naravno", nastavi Kros. ,,čak i zdravi zdravcati ljudi često nastradaju od trovanja oloVom, kad
neki dvanaestogodišnjak nervoznog kažiprsta, onako, iz što-sa zapuca."
Da li mi on to namerno ovdašnju situaciju predstavlja crnom da cr-nja ne može biti, ne bih li ja
procenio da valja reći taksisti da krene, lepo, u rikverc i vrati me na aerodrom - pitao sam se. Pravo
govoreći, nije Kros oko toga ni morao bogzna kako da se trudi. Pečen sam bio da begam odatle.
Luanda mi je legla kao jedno uistinu zastrašujuće is-kustvo. Ako te bube i prljavština ne skenjaju -
metak hoće. Predočila mi je to, uostalom, i Marni, pričajući mi o običajima u pobunjeničkoj arrniji,
gde su komandanti, svesno i svrsishodno, navlačili sebi podrede-ne, dvanaestogodišnje vojnike, na
drogu, e da bi ih lakše držali pod kon-trolom i načinili od njih podobne ubice. U torn trenutku,
suština ango-lanske patetike u koju mi je bilo dozvoljeno da proniknem, budila je u meni pre
duboku depresiju nego pretnju. Bedak je bio jači od straha.
Nisam, inače, primećivao mnogo tog, navodnog, portugalskog traga u ovoj sredini. Možda su
portugalski uticaji, naprosto, oduvani u ratu ko-ji je okončao kolonijalističku eru. pre nego što će
zemlju ophrvati rat za nezavisnost i, naposletku, gradanski sukob, koji je počeo 1975. godi-ne. Sve
što sam od portugalskog upliva registrovao bili su nazivi poje-dinih ulica i prodavnica. RUA
AMILCAR CABRAL. pisalo je na tabli. Tabla je bila načičkana rdom optočcnim rupicama. Od
metaka.
Kolovozi behu ulegli od tragova točkova, autobusi kao sveže napa-kovane konzerve sa sardinama,
puni ljudi što jedni drugima sede ili sto-je na ledima, ili, da uhvate vazduha, sede na krovu dok
vozilo mili kroz
138
Harold Robins
Oganj strasti
139
grad. Nije mi promakao ni poneki biciklista - neki su se oslanjali na gume, nekima su se točkovi
kotrljali na bandašima, baš kao da se i ta-ko može.
Belom farbrom neko je na zidu obznanio: SOCIOALIZMO 0 MUER-TE' Socijalizam ili smit!
Baština iz komunističkih dana, iz vremena pre pada Zloga carstva. Nekome se, medutim, ćefnulo da
precrta deo ispisa-noga, ostavljajući sarao iskrivljeni deo prvobitne poruke: SO MUERTE. Smrt,
dakle. SAMO SMRT.
Ničega suptilnog nema u vezi sa Trećim svetom. Taj svet, jednostav-no, izade odnekud, stane pred
tebe i zgromi te. Unese ti se u lice i uvu-če ti se pod kožu. Sve one šaljive priče koje sam, u toku
leta, nabaci-vao predusretljivoj Marni - sada mi se nisu činile nimaio zabavnima. Opravdanom mi
se učinila njena lekcija o užasima i strahotama koje su nafta i dijamanti uneli u stvarnost Angole.
,,Sta misliš o našoj prestonici, baba?" ,,Prenaseljena je", rekoh. „1 smrdi."
Kros me prostreli pogledom u kojem se i nije moglo osetiti mnogo toga sem neskrivenog prezira
prema jednom bogatom Amerikancu koga je, silom prilika, morao, eto, da pokupi sa aerodroma.
,,Videćeš da je Angola jedna prava škola, drugar. To ti je stajalište na putu ka paklu. Možda i
poslednja stanica."
,,Dobro govoriš engleski. U Americi si se školovao?" Kros prasnu u smeh. ,,Jašta, ako Mičigen Siti
u Indijani smatraš de-lom Amerike. Išao sam u Indijanu. da, tamo sam bio, i igrao ragbi. Bi-lo je
izgleda da predem u profesionalce, ali sam sjeb'o koleno." ,,Pa ti si Amerikanac."
,,Ne seri, Hoze", procedi on, izbaci cigaru kroz prozor i pljunu za njom.
Ta mi opaska, zaista, nije bila neophodna. ,,Kros", van svake sum-nje, nije bilo ime koje će iole
upućeni dovesti u vezu sa portugalskim ili afričkim poreklom. Mora da su mi od te vrućine misli
pobrljavlile, pa sam sebi dozvolio luksuz da tako nešto lupim. Ili, naprosto, nisam prethodno obratio
dovoljno pažnje na saputnikovo držanje.
Približih se Krosu i značajno ga pogledah.
,,Ja sam Vin Liberte, ne Hoze. ne Baba, i nisam ti nikakav drugar, to da znaš. E sad, što se ti tako
ponašaš prema meni, svom poslodav-cu. znači samo to da te boli uvo za posao koji imaš. Sto je
okej, bu-dući da ni ja tebe ne jebera dva posto. Ali, dok smo upućeni jedan na drugoga, hajde da
negujemo neko uzajamno poštovanje, majku mu! Ako ti to ne odgovara, idi, brate, jebi se."
Kros, lagano, upali novu cigaru, premerivši me krajičkom oka dok je automobilsku kabinu punio
gustim dimom. ,,Pa, umeš da pokažeš zube, toliko kapiram. A zubi će ti, bogami, i trebati. Vidi, ja
sam sklon vari-janti da te blagonaklono posavetujem, a ti poslušaj, ako hoćeš: reci, le-po, šoferu da
ovde, fino, okrene kola, pa da se mi vratimo na aerodrom. Možda ti i prode ta žvaka na nekom balu
ili seoskoj igranci, ali ovde si upao u sranje od koga bi se krv sledila i komandiru specijalne jedi-
nice."
,,Angola ti je jedno od onih ratnih područja", nastavi on, ,,koja su isuviše teška za varenje čak i iz
vizure ušminkanih TV lica u Njujorku ili Atlanti i njihovih gledalaca, Amerikanaca zavaljenih u
fotelje što grio kaju čips i čekaju najnovije vesti o razvodu neke poznate ličnosti. Uža-si koji se
dogadaju u ovom delu Afrike zapravo su isuviše nestvarni da bi taj svet mogao da ih preturi kroz
želudac. Ma, jebiga, ovdašnje ve-sti nema ko da proprati - ljudi se plaše da dodu ovde, vide šta se
do-gada i izveste o tome. Nije samo o ratu reč - pričam ti o sveukupnom nacmu života, koji se
odvija pod budnim nadzorom čitavog pandemoni-juma", besedio je Kros, pa i tu ne zastade:
,,Ako nameravaš duže da se zadržiš u Angoli, bolje ti je da se bla-govremeno navikneš na prizore
dece koja skapavaju od gladi u materin-skim rukama, na prostitutke razorene od side što poskakuju
po ćoškovi-ma, na ljude koji ne mogu da obrišu nos jer su im obe ruke odsečene, li puze po prašini
zato što su im nagazne mine raznele obe noge. Je-uan od mnogih rekorda koje ova zemlja drži
upravo je rekord po broju zivota i udova koje su odnele nagazne mine - nigde u svetu toliko lju-dl
nije od njih stradalo kao u Anaoli."
140
Harold Robins
Još jednom me Kros pogleda procenjivački. ,Ja sam tu da te poča-stim sumnjom. Možda si ti, ko
zna, mislio da je to jedna super avantu-ra - da dodeš ovamo. u Afriku, i vidiš kako to šljaka tvoj
rudcnik. Mo-žda si mislio da ćemo ti ovde, lepo. navući ono safari odelce, kao Œto je nosio Stjuart
Grejndžer, pa da jurcaš naokolo i kokneš nekog slona, a mesni živalj da ti se klanja i zove te bvana .
Okej, a sada, kad si vi-deo kako stvari stoje u stvarnosti, kupi, fino, avionsku kartu i briši ta-mo gde
ljudi ne seru i ne umiru po ulicama i gde se deci zubi ne pro-sipaju rafalima iz automatskog
naoružanja."
Zurio sam kroz prozor. ,,Angola mi se ne svida. A što se tebe tiče, ti si jedna baraba, i to dobro
namazana. Da ne pominjem to što ti ci-gara dozlaboga smrdi." Nacerih se. ,,Ali, ja sam ovde došao
da ostanem, drugar. I, šta imaš da kažeš?"
On otrese pepeo sa cigare na patos kola i počastvova me jednim pro-računatim pogledom:
,,Ne zovem se Drugar."
UZEO SAM SOBU u hotelu ..Prezident Meridijen" u Aveniji četvr-tog februara. Nisam pojma imao
zbog čega je ta ulica nazvana baš po tom datumu, i³i zbog čega su druge ulice u Luandi krštavane
po raznirn danima u godini, ali da je bilo teško pretpostaviti - nije. Behu to datu-mi po kojima su
pamćene pobede u ratu i revoluciji. A pobednici su imenovali ulice i podizali statue. Istuširah se i
izadoh na balkon, pijuc-kajući hladno pivo i pogledom prateći zbivanja na prepunoj, bučnoj, pr-
ljavoj ulici koja se prostirala poda mnom. Ljudi, automobili, bicikli lu-pali su jedni u druge kao
skuteri u dečijem zabavnom parkiću. Odsjaj zalazećeg sunca obasja zaliv tamnozlatnom, uljem
podmazanom svetlo-šću čija je vizuelna masnoća tinjala u želucu kao nesvaren mrs.
Do tog trenutka nisam, zapravo. bio kadar da shvatim kakav sam ži-vot do tada vodio.
0 novcu nikada brinuo nisam - nisam, majku mu, o parama nikada ni minuta razmišljao, jer uvek ih
je bilo. Nikada se ni-sam sekirao ni oko takvih stvari kao što su hrana, čiste ulice, pitka vo-
Gospodaru
Oeani strasti
141
da. U Americi sam mogao da putujem od obale do obale a da ni u jed-norn momentu ne pomislim
da li ovu ili onu vodu smem ili ne smem da pijem. Siguran sam da je ta vlaga u Angoli uzrok većine
nedaća sa kojima se čovek suočava. Kad sunce zade, napustih sobu da se nadem sa Krosom u
hotelskom lobiju. Bio sam, reći ću to, stvarno iznenaden što me nije, prosto, isterao iz kola ispred
hotela i nastavio dalje, kud se već zaputio. Oko Krosa još nisam bio načisto. Nisu me njegovi
stavovi zamarali - kakvi su. takvi su. To, verovatno, i jeste bio jedininačin da opstanete u ovoj
sredini - da oguglate na sve, namrštite se i pičite da-Ije. Meni su, medutim, bili potrebni saveznici, a
Kros je imaojednu cr-tu koja mi je imponovala - bio je tup i nabusit. Sve na dlanu. To ti je - što ti je.
Ne možeš, pošteno, da naslutiš valjanog razloga daupravnik rudnika, Eduardo, ne dode, glavom i
bradom, na aerodrom da dočeka vlasnika. I to mi je, razume se, odmah stavilo do znanja da ni ja, po
pretpostavljenom značaju, nisam visoko na Krosovoj listi prioriteta. Ka-ko ovde naći čoveka od
poverenja? Glupo pitanje. Da ga jebeš, vero-vatno tako nešto ovde nema smisla očekivati.
Sva ova razmišljanja ugurala su me u novu nedoumicu: šta li Kros uopšte radi ovde, u Angoli? A i
taj Eduardo - šta će taj tip ovde, da vo-di neki minorni rudničić usred ratnog područja? Mora biti da
postoje lak-ši i bezbedniji načini da se zgrne novac. Izvesno je, pri tom, bilo da ni jedan ni drugi
nisu ovde u nekoj dobrotvornoj misiji, sred svih tih zara-ćenih strana čije su aktivnosti cepale već
toliko rascepanu zemlju. Sve se svodilo na jedno - oni ovde prave pare. I, mora da je reč o
ogromnim sumama, čim oni nalaze za shodno da se muvaju po toj ratnoj zoni, ri-zikujući da ih neko
ubije. otme ili da zakače neizlečivu boljku.
Pitanja radaju pitanja. Ako zaraduju na tom, mom rudniku, što ne za-radujem i ja?
U hotelskom holu, sedoh za sto koji Kros već beše zauzeo i naručih pivo. bez čaše. (skustva
prikupljena na putovanjima na Jukatan i drugde po Srednjoj Americi naučila su me da ne uzimam
pića ukoliko nisu u zapečaćenim bocama. Ko će, bre, da rizikuje? Kad dode dotle da piće mora da
se sipa u čašu, pa ti još dodaju leda, jer tako ide, čak i u naj-

142
Harold Robins
J strasti
143
pristojnijem hoteiu, to ti je, brale, rizik da se, negde iz vihora prošlosti, uzdigne prašnjavi duh
moćnoga Montezume i, preko kojekakvih bacila, osveti se, baš tebi, za počinj'ene nepravde.
,,Kako u ovom gradu čovek može da se zabavi?'', upitah Krosa. ,,Ništa ovde nij'e bezbedno, ako se
izuzme nekoliko hotela i restora-na. Ali, ako bašželiš da iskušavaš sudbinu, postoje boites,
diskoteke u kojima se pušta arnerička i brazilska muzika, i kizombas, noćni klubovi u kojima se
forsira afro-stil. Tu se pušta lokalna muzika i hrana koja se ovde jede, kao meso od jarca, recimo.
Ne bi ti, veruj mi na reč, voleo ni na kilometar tim mestima da prideš! čak iako si unutra bezbedan,
svako može da tc rokne na metar od ulaza i - nikom ništa. Sera toga, što se pičaka tičc. bato, gde
god da ga nabodeš, tu ti je sida. Ljudi ov-de o sidi pričaju kao o običnoj kijavici, čoveče, to ti je
ovde redovna pojava, ništa naroćito. E, ako si baš, ono, rešen da umreš, ako ti je ži-vota preko
glave, idi tamo u one straćare, gde sirotinja živi, pa radi šta hoćeš. Danju, noću - nije bitno."
,,Ako je ovaj grad takva rupetina, šta ti, onda, ovde tražiš?"
,,Pa, nisam o\'de zbog lepote krajolika, to je, bar, sigurno. Došao sam iz istoCT razloga kao i svi
drugi Amerikanci i Evropljani - da uzmem pare. Završio sam višu mašinsku i zaposlio se u jednoj
naftnoj kompa-niji koja posluje u Kabindi, jednoj enklavi na severu zemlje, uz obalu. Posle frke, ta
oblast je, ipak, pripala Angoli, uprkos činjenici da je sa tri strane okružena Kongorn. Rad na
naftnom polju, provalio sam, nije za mene. Sitno mi je (o, nekako, bilo. Zarazili me dijamanti, pa
sam naftu batalio."
.,Kako si ušao u rudnik, u obezbedenje?"
,.0st'o sam bez para. Rad u dijamantskom rudniku ti je čist rizik, kao lutrija. Nematu. Ali, ima tu tog
žara, ima nade da će ti mali ulog i nešto znoja doneti veliku zaradu. I dalje sam na tržištu, kockam
se, ali mi je bio neophodan taj posao, da bih imao za 'leba i s 'leba."
,,Mora da si ga dobro ubo kad si batalio taj posao u obezbedenju", rekoh. I on i ja snio znali da Kros
taj posao, u stvari, nije batalio. Ni-je, svakako, još. Ali, eto, da se nešto priča.
Jje me prokenjalo. Dižem, bato, sidra jer neću da me koknu kao nelafejbisiterku, dok čuvam mesto
odsutnom vlasniku koji je, hvala Bo«i, konačno rešio da dovuče svoje pitomo dupence sa Menhetna
i blasoiZVoli posetiti jedan od svojih velečasnih feuda."
Oørnuh se oko sebe, kao pogledom tražeći nekoga po sobi. Gde je tajtlisnik, mamu mu njegovu, o
kojem tako ružno pričaš? Hajde da na-deiuotog tipa i ubijerao ga."
,Wni. Tvoje dupe nije pitomo. Ali, ti ne razumeš kako idu stvari sa ijJtnantima u Angoli. Da znaš,
ne bi ni bio ovde. Da počnemo od počth. Ova zemlja je u ratu duže od trideset godina, prvo se
ratova-lo prfv portugalske kolonijalne vlasti, da bi potom pobunjenici koje su po<tŸ»ale Sjedinjene
Države ratovali protiv komunističkog režima koji se oslmjao na podršku Moskve i Havane. CIA i
hiljade kubanskih voj-nifaoiišli su kućama, i sada je na snazi pakt o primitju. pri čemu je svelosamo
fasada. Politički sporazum nije ništa drugo nego obično par-če papira koje ama baš nikoga ne
zanima i nikoga ni na šta ne obave-zujt,A sve zato Što ovo nije boj za političku slobodu, već ratka
za vlast nadtftnim poljima i industrijom dijamanata."
lad si bio mali", pričao je dalje Kros, ,,sigurno si u školi učio o Zlaiiioj groznici, kad su ljudi
nagrnuli ka Kaliforniji i Aljasci, pa one, znaš.ilike kopača što jednom rukom zamahuju pijukom,
drugom teraju Indijice i uljeze, a sve vreme stoje u vodi do kolena. E, Bab... Vine, istatije situacija
ovde, s tim što oni koji tvrde da je njihovo mesto upwo na tom nalazištu imaju helikoptere sa teškim
naoružanjem, auto-mai* puške, tenkove i rakete ,,vazduh-zemlja".
.Pobunjenici su preuzeli rudnike?"
J(e u doslovnom smislu, ali jedino iz tog razloga što oni ne umeju da wde rudnik. Recimo da su oni
stvarni vlasnici rudnika i da ih iz-najnljiju ljudima kao što si ti. A oni dolaze svakog meseca da
priku-pe ptKenat dobiti, kao rentu. Ako im se učini da ih zajebavaš. ode ti glaii'
ie nešto kao mafija", produži on, ,,s tim što tipovi iz mafije ubijsji samo kada je to neophodno iz
poslovnih razloga. A ovde, ako

144
Harold Robins
se pobunjenicima ili pripadnicima Vladinih snaga, jednostavno, ne dopa-da boja tvoje košulje -
roknu te. Pod uslovom, naravno, da si nisi za-hvalan platiša. Nedavno su kidnapovali neku grupu
Evropljana iz rudni-ka i naterali ih da marširaju stotinama i stotinama kilometara po sava-ni. Nisu
i.šli na piknik, bato. Evrosi su malo kasnili sa uplatama, pa je situacija morala da se reguliše."
,,Pobunjenici, svakako, nisu glupi, oni neće zavmuti šiju zlatnoj ko-ki koja uredno nosi jaja, sem u
slučajevima kada požele da, s vremena na vreme, to učine za primer. Dogodi se, tako, da. recimo,
svom naro-du, svojim ljudima, odsecaju ruke. Dovo]jno je da to uradiš muškarci-ma u jednom selu,
i hiljade drugih sela ima da se postroje.
,,Zvuči mi to kao organizovano, legalizovano ubijanje. I totalni ha-os", glasno primetih.
,,Ubijanje, masakr, genocid, sve oni pokrivaju. A da je organizovano -organizovano je. Onaj tip koji
dolazi kod tebe po rentu, podnosi izveštaj nekom drugom, i taj raport stiže sve do Džonasa
Savimbija lično, čove-ka koji vodi pobunjeničku organizaciju UNITA. Cuo si za njega?"
,,Nisam", slagah. 0 toin tipu je Marni govorila kao o homicidalnom manijaku, ali je uz to koristila i
neke skraćenice, UNITA i ne raogu da se setim još koju.
Kros podiže ruke, kao razočarano, i poče da zvera po hotelskom ho-lu, kao da bi što pre da nade
izlaz. ,,Jesi l' ti siguran da si uradio do-maći, a, babaT Pa, dozvoli da ti ispričam nešto malo o
čoveku koji će, možebiti, jednoga dana biti odgovoran za tvoju smrt. Predsednik Regan nazivao ga
je borcem za slobodu, opisujući ga kao angolanskog Ejba Linkolna.
,,To baš ohrabruje."
,,0hrabruje ako ne znaš da je Regan. kad je to govorio, bio senilan i da je astrolog njegove žene
vodio zemlju. Ali, upravo je politički stav Amerike prema Savimbiju klasičan primer koliko su
američki političari glupi, glupi da gluplji ne mogu biti. Kad bi sam crni davo rekao da je
antikomunista, naši politički lideri sklopili bi sa njim savez - što i či-ne, pre ili kasnije, u većem
delu Trećeg sveta.
Oganj strasti
145
,,Ljudi u Angoli Savirabija zovu psihopatom i ubicom, ali mu to ni-kako ne govore u licc. Taj tip je
lično na smrt pretukao ženu i decu ti-pa koji je pokušao da mu se suprotstavi. I, da, sranje, digao je
u va-zduh bolnicu Crvenog krsta u kojoj su pravljeni veštački udovi za lju-de kojima Savimbi i
njemu slični odsecaju ruke i noge - ili stradale od nagaznih mina.
,,Kako se uopšte vodi posao u takvom ambijentu?"
„1 Savimbiju i njemu konfrontiranoj angolanskoj vladi potreban je no-vac da bi redovno
podmazivali svoje ratne mašinerije. lzvor prihoda su nafta i dijamanti. Dok god si u očima ratne
mašinerije profitabilan -podnosiće te. Ako neku sitnu ribu uhvate kako je skenjala zlatnu koku, i
sitnurija strada. A ako tebe uhvate da ih, kojim slučajem, zajebavaš, prvo ima ruke i noge da ti
otfikare, pa da imaš Vremena natenane da razmišljaš o svojim gresima dok ne iskrvariš.''
,,Isuse blagi!"
,,Jok, Isus nikada nije išao ovako daleko na jug. A sve ovo znači da te tvoji sopstveni rudari nec'e
ubiti zato što si previše njih uhvaiio u kra-di. I, čak i da preživiš sve to sa iskopavanjem dijamanata,
mogu, jed-nostavno, da te izujedaju insekti veličine ptice, ili ti se desi da staneš na zmiju koja može
celog da te proguta. Stopa smrtnosti nižih poslovo-da i šefova obezbedenja u rudnicima tolika je da
će čak i najciničnijim agentima osiguranja ogaditi život. Nemoj, naravno, da pomsiliš da nešto
takvo kao što je osiguranje uop.šte postoji u Angoli. Najbolje osiguranje su ti telohranitelji i pancir."
,,A ti si, eto. uspeo da opstaneš ovde. Zašto onda misliš da ću ja na-stradati?"
,,Ti si razmaženo bogataško dete koje jedan jedini dan u životu nije moralo da zasuče rukave i
zaradi svoj 'lebac. Najveći napor koji si mo-rao da uložiš bilo je da stisneš volan nekog brzog auta
ili sise neke ri-be kad je pritegneš. Blage veze nemaš o zakonu ulice. Tvoje je bilo da unoVčiš ček
koji te čeka, i to je sve. Dogodiće ti se, prosto, da popre-ko pogledaš i naljutiš nekog
dvanaestogodišnjaka navučenog na drogu koji nikako ne skida kažiprst sa obarača zardale ,,AK-
47". A ja ne bih
146
Harold Robi
voleo da budem u blizini kada tebi prospu creva, jer tada ću ja biti na redu.
Glasno se nasmejah.
Kros pokuša da održi opor izraz lica, ali se i on zasmeja.
,,Sve je ovde tako sme.šno", rekoh. ,,Ako ti obećam da me niko ne-će ubiti, hoćeš li da mi praviš
dru.štvo. bar neko vreme?"
,,Hoću, ali da mi daš bar jedan valjan razlog zbog čega si došao u ovu rupetinu."
,,Svorc sam, eto ti valjanog razloga. Taj rudnik je sve što imam." Razlog je, sudeći po Krosovoj
faci, zaista bio valjan, ćutao je, izne-naden. Pogledao me je sumnjičavo, kao da očima želi da
proveri koli-ko sam iskren: ,,Ne sereš?"
,,Ne serem, Hoze. Tip koji je vodio računa o mom novcu bacio je sve u rudnik ,.Plava gospa". Ni
prebijenog centa nije izvukao od te in-vesticije. a niko taj rudnik ne želi da kupi. Meni se, opet, ne
svida to što sam švorc, ama baš mi se nikako ne svida, i neću to sebi da dozvo-lim."
On zavrte glavom. „1 šta? Misliš da možeš ovamo da upadneš i is-cediš nekoliko miliona u Angoli?
čoveče, što kažu crnci u belačkim fil-movima, sanjar si ti. Bezbednije bi ti bilo da se lepo pokupiš,
vratiš ku-ći i tamo pljačkaš banke. Ili da nadeš neku žensku koja ima više para nego pameti, pa da
na njen konto živiš u visokom maniru i zauzvrat joj pružaš odredene usluge."
,,Nemoj me potcenjivati. U svemu u čemu sam se dosad okušao bio sam najbolji. Novac i dijamanti
su mi u krvi. Nisam im, jednostavno, posvećivao dovoljno pažnje neko vreme. Dok si ti igrao
bejzbol, mene je otac učio kako se procenjuje vrednost dijamanata. Ti reče da si ova-mo došao da
namakneš neku kintu. Ja hoću ono što je moje i ono što sam mogu da zaradim, ali nisam pohlepan, i
neću biti nekorektan pre-ma čoveku koji mi pomaže. Drži se mene, pokaži mi sve cake koje mo-ram
da znam, i nećeš zažaliti."
,,Je I' ovo jedna od onih situacija 'brate, imaj poverenja u mene', a?" ,,Nego šta."
Osanj strasti
147
,,Pa, ima tu jedna stvar koju bih voleo dobro da upamtiš."
,,Da?"
,,Ni ja se ne zovem Hoze, tek da znaš."
26
Sledećeg jutra uzleteli smo u iznajmljenom četvorosedu, ,,cesni", i za-putili se ka rudarskom
basenu.
,,Idemo ka oblasti reke Kuango, istočno od Luane, u severoistočnom ćošku zemlje. Većina aviona
koji idu ka rudarskom basenu slete u Sa-urimo, ali to i nije bogzna kako povoljna destinacija kad
odatle moraš da produžiš do mesta gde se nalazi tvqj rudnik. Kad sletimo na njivu krompira, ostatak
puta ići ćemo kolima, na sever, ka Zairu. Cela ta oblast u kojoj se kopaju dijamanti nije dostupna
strancima, izuzev onih koji su zaposleni u dijamantskoj industriji.
,,Jedino avionom može da se ide?"
,,Ne, ali to je najbrži i najbezbedniji način. Mali avion kao što je ovaj dovešće nas do tačke od koje
nam do rudnika treba nekoliko sati vo-žnje."
,,Pričaj mi nešto o Eduardu."
Kros slegnu ramenima. ,,0n je profesionalni upravnik rudnika, me-stik, roden u Angoli. Otac mu je
bio Portugalac, držao plantažu kafe onomad, u kolonijalna vremena. Kad mu je plantaža izgorela u
ratu, pre-šao je na kopanje dijamanata. Majka mu je bila pripadnica Ovimbun-dua, najveće etnićke
grupe u ovoj zemlji. Veći deo života Eduardo je proveo po rudnicima i oko njih. Dovoljno je
pametan da i ne pomišlja da nasamari Savimbijevog čauša koji dolazi po rentu. Da nije, odavno bi
ga skratili za glavu."
,,Ko je bio Vlasnik rudnika pre nego što sam ga - uh! - ja kupio?"
,,Neka korporacija sa sedištem u Lisabonu."
,,Jesi li ikada čuo za Žoaoa Karmonu?"
,,Cuo sam za njega", šturo uzvrati Kros.
148
HaroltJ Robins
On ponovo slegnu ramenima. ,,Karmona je prevarant, što u Angoli često i nije loša karakteristika,
budući da smo svi mi prevaranti, u ve-ćoj ili manjoj meri. čuo sam da je on neka vrsta portugalskog
kupa u toj njihovoj varijanti mafije. Lošu reputaciju ima u rudarskoj oblasti, mc-du vlasnicima
rudnika koje je prevario. On je persona non grata u ovoj zemlji zato što je počinio težak kiks
pokušavši da nasamari i vladu i pobunjenike. Pričao sam ti o Savimbiju. Nije to tip koga ćeš
pokušati da nasankaš. Savimbi je Karmoni pucao u kičmu. Koliko znam, i nije želeo da ga ubije,
već da ga obogalji. Tako je Karmona dobio priliku da ostatak života provede razmi.šljajući o svemu
što može zadesiti ljude kojima padne na pamet da zajebu Savimbija."
,,Je l' Karmona, možda, ikada imao vlasnička prava na 'Plavu go-spu'?"
,,Ne znam. Ima manje od godinu dana kako sam u ovom rudniku, i u tom razdoblju si mu ti vlasnik.
Možebiti da je i on bio vlasnik, ne samostalno, nego kroz tu portugalsku korporaciju koja je
prethodno dr-žala rudnik. Ako je bio, svakako je gledao što pre da se kurtališe rud-nika. pre nego
što Savimbi provali igru i preotme mu rudnik. Eduardo će to, verujem, znati, pošto je on duže ovde
i zna sve fore oko te kor-poracije. E sad, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da će tebi hteti sve da
ispriča."
Podigoh obrve. ,,A što ne bi hteo da mi ispriča?"
Opet Kros slegnu ramenima. ,,Eduardo živi u Angoli. A to znači da je njegov prvi profesionalni
zakon - zakon opstanka. Ti si zabludela ov-čica. Danas tu. sutra ko zna gde. Možda i glavu ovde
izgubiš. On sve opcije mora da drži otvorenima. Kako god da sagledaš situaciju, ti si ovde nov i ne
ideš na duže staze. Neće on zbog tebe paliti svoje mo-stove, bato."
,.Što nije došao da me sačeka u Luandi?"
,,Ne bih to znao reći. Možda je on kao i ja, boli ga uvo za sve i je-dva čeka da digne ruke od celog
tog posla. Tvoj rudnik nije baš naj-profitabilniji u ovom kraju. Meni je bilo drago što sam mogao da
usko-
149
čim na Eduardcwo mesto i dodem po tebe, jer sam i sam imao neki po-
sao da obavim u Luandi."
,,0n prima sasvim pristojnu platu. Ni tvoja nije loša."
,,Ma jes', doku. To su državne plate, niko od nas ne bi radio u An-
goli za te pare. Obojica radimo sa strane, kupujemo, prodajemo, trguje-
mo."
Žoao mi beše rekao da i ljudi koji rade za mene kradu da bi dopu-nili prihode. Ali, ja nisam
poznavao Krosa dovoljno dobro da bih sad potegao tu osetljivu temu. U njegcwom tonu prepoznao
sam jedan mo-menat - nije bilo ljubavi iztnedu njega i Eduarda. Niti je Eduardo. u tehničkom
smislu, njemu bio šcf. Žoao mi je pričao da mnogi vlasnici rudnika održavaju administrativnu
distancu izmedu glavnog poslovcxle u rudniku i šefa obezbedenja, kao svojevrsni balans moći. Ako
bi se, na-ime, dogodilo da se njih dvojica udruže, pa da zajedno krenu da kradu, mogli bi do koske
da oleše rudnik. Naravno, u slučajevima kad vlasnik nije prisutan, a takav je slučaj bio sa ,,Plavom
gospom", kad nikoga ni-je bilo da ih zauzda.
Uzletevši sa obale, sada smo gledali zelenkasto pobrde i visoke pla-nine kako se uzdižu ispod nas
dok smo leteli ka zemlji dijamanata.
Posle dva časa leta, sleteli smo na neku prašnjavu ledinu nedaleko od jedne varoši. Vazduh je
lelujao od Vreline i bio gotovo isto tako vla-žan kao u Luandi. Sledio sam Krosov primer i nabio
maramicu iza oko-vratnika, da skuplja znoj, koji je liptao. Svoju modernu sportsku odeću za ovu
sam zgodu odmenio kaki košulju neodredenog kvaliteta i kratke pantalone koje sam nabavio u
Luandi. Dugi rukavi i propratna oprema za odbijanje nasrtljivih komaraca bili su conditio sine qua
non ako ste želeli da opstanete u ovim predelima. Kupio sam i čizme, duboke. do kolena su mi
skoro dopirale.
,,Sta? Nadaš se da ćeš naletali samo na manje zmije?", upita Kros
kad vide čizme na mojim nogama.
Vozač, Afrikanac, za volanom ,,lend rovera" koji je izgledao kao da je izgubio bitku sa Romelom u
severnoj Africi u vreme Drugog svet-skog rata, stiže do letelice. Na drvenoj tabli okačenoj o vozilo
bledunja-
/50
Harold Robins
vim crnim slovima bilo je ispisano ,,Mina Azula Senhora", što će reći ,,Rudnik 'PIava gospa'". Nije
bilo teško pretpostaviti kako je rudnik do-bio ime. Mesto na kojem možeš da nadeš dijamante
odlikuje se tim ,,pla-vim" zemljanim naslagama.
,,0vo je Gomez", reče Kros, pokazujući na vozača koji se cerio i
obilno znojio. .,0n vozi nas, vozi i sledovanja i sve ono što nam je po-
trebno. On ti dode kao onaj što vozi diližansu preko teritorije Apača."
Drška pištolja virila je ispod Gomezove košulje. Na šoferšajbni ,,lend
rovera" istaknuto mesto zauzimala je pu.ška.
Pošto napustisrao mesto sletanja, na obodu gradića ogrezlog u neu-krotivu prašinu, zaustavismo se
kod bureta sa naftom, nekih pedeset ga-lona. iliti oko sto sedamdeset litara, nasred druma. Tri tipa u
vojnim uni-formama sedela su u senci, sa cigaretama medu prstima i usnama. i ba-cali kockice.
Jedan od njih lenjo se primače kolima da primi novac ko-ji mu je pružao Gomez. ,,Putarina",
objasni Kros.
Prodosmo kraj kuce sa zidovima od cementa i gvozdenim rešetkama na prozorima i kapiji.
Debeljko izvaljen u stolici za ljuljanje mahnu i povika nešto u znak pozdrava Krosu.
,,To je Ortego, najveći dijamantski broker u ovom kraju. On otku-pljuje robu od ljudi sa reke i
lopova. Više dijamanata promine kroz nje-gove debele šale svakog meseca nego što mi iskopamo za
godinu dana. Vidiš, izgleda kao neki fini tip koji mrava ne bi zgazio, ali mogu ti re-ći da je taj tip
ubio dva čoveka u poslednjih godinu dana. I ta dvqjica su, očigledno, mislili da ovaj ne bi zgazio
mrava."
Na izlazu iz tog mestanceta koje je imalo, valjda, samo tu jednu, glavnu ulicu, zaustavismo se kraj
još jednog bureta od pedeset galona.
,,Eh, kad bih imao
popust na sve ove putarine", ne mogoh a da ne prozborim.
Sat vremena pošto napustismo gradić, vozeći se dozlaboga prašnja-vim putem duž kanjona
krivudave reke, počesmo polako da nalećemo na ponekog muškarca i ženu, zauzetih radom u
tekućoj vodi.
Oeanj strasti
15/
,,Na dva se načina zbiraju dijamanti u ovqj regiji", reče Kros. ,,U rudnicima kopamo tunele kroz
zemlju, u nastojanju da nademo i, potom, sledirno liniju kimberlita, dijamantskog voda, a to ti je
ono što kopači zlata i srebra nazivaju 'žilom'. A ono što vidiš sada, na reci, to ti je, u suštini, temeljni
metod vadenja dijamanata. Aluvijalni rad. Dijamanti na-staju u dubinama Zemlje, pod neizmernim
pritiskom. Na površinu ih iz-nosi vulkanska aktivnost. Erozija, zemljotresi, vetar, kiša, a naročito
reč-na matica, nose dijamante, koji se mogu naći kilometre i kilometre niz-vodno."
,,0vi ljudi su individualni kopači, garimpeiros. Njuškaju po reci, pre-vrću blato i izgaraju u nadi da
će pronaći nebrušene dijamante. Metodi na koje se oni oslanjaju praktično su identični onima koji
su korišćeni u vreme 'Zlatne groznice', pre sto pedeset godina - pijuk, rešeto i čo-vek, ili, u
ovdašnjem konkretnom slučaju, čovek, žena i deca, ko je god kadar. Neki od ovih kopača usreće se
poznanstvom sa svojim sopstve-nom andelom, kao što sam, recimo, ja, koji im baci neki dolar
meseč-no, da bi zauzvrat od njih izvukao procenat. S tim što je taj procenat, najcesce, tu negde, oko
gole nule... Izdašnije finansirani kopači imaju i bolju opremu za rad, pa mogu da isisaju rečno dno.
AH, većina se u ra-du oslanja na svoje dve ruke i kofu."
Više sam znao o istorijatu kopanja dijamanata nego o savremenom
procesu eksploatacije. I za to znanje sam mogao da zahvalim ocu. Ne-
gde do sredine devetnaestog veka, dijamanti su bili isključiva svojina kra-
ljevskih familija i ultrabogataša, iz prostog razloga što je roba, mahom
'• Brazila i Indije, stizala u malim količinama. Bilo je to 1867. godine
kada je petnaestogodišnji dečak sa Berove farme, šetajući se rečnom oba-
lom, naišao na blistavi kamen za koji će se ispostaviti da je 21-karatni
dijamant. Smatralo se, medutim, da je to izuzetak koji neće potvrditi pra-
'ilo, pa dogadaj nije izazvao bogzna kakvo uzbudenje. Dve godine doc-
mje, drugi dečak je pronašao dijamant, ovoga puta kamen od svojih 85,5
rata, Zvezdu Južne Afrike - i masa je podivljala. Moreplovci su se viH u afričkim lukama, kopači
zlata su napustili dotadašnje poslove,
neri su odložili plugove, desetine i desetine hiljada njih, i svi su se
152
Hawld Robi
bacili na dijamante, i hvatali svoje teritorijice, deset sa deset, ,,za deset mrtvačkih sanduka", kako se
govorilo, žudeći za brzom parom.
Na kraju je i dijamantska industrija sišla u podzemlje, doslovno, svo-deći se na potragu za tim
vodovima kimberlitskim vodovima koje po-menu Kros. Svi živi dijamanti, izuzmemo li one pale na
ovu planetu sa meteorilima, dolazili su iz dubina Zemljine utrobe, nastali kao posledi-ca ogromnog
pritiska i visokih temperatura koje su ugljeničke sfere pre-trpele pre milijarde godina. Nasilne,
kataklizmatične erupcije povukle su dijamante nagore, u te vodove, cevke oblika šargarepe, zapravo
u vul-kanski materijal plavkasto-sive boje. Tvar koja je dijamante iznosila na površinu znana je pod
nazivom kimberlit, a krštena je po ,,velikoj rupi" u Kimberliju, u Južnoj Africi, gde se nalazi jedan
od prvih dijamantskih rudnika u svetu.
Kimberlitske ,,žile" koje su dopirale do, ili blizu, pcwršine Zemlje nu-žno su pretrpele dejstvo
erozije, što zbog klimatskih uslova, što zbog ze-mljotresa koji su maltretirali tlo u toku dugih
milijardi godina. Dijaman-te su stotinama i hiljadama kilometara nosile reke, sve do mora.
Jedna afrička porodica - muškarac, žena mu i dvoje sitne dece - pri-stigoše s reke, baš kad se naœ
,,lend rover'' primicao. čovek nije imao desnu ruku.
,,To ti je, dakle. mutilado", rekoh, upotrebljavajući reč koju bejah čuo, a kojom se opisuju ljudi sa
amputiranim udovima. ,,Automobilska nesreća?"
,,Jok. Mačeta", odvrati Kros. ,,Ima tih kopača na reci koji su pokad-što kasnili sa isplatama
pobunjeničkim glave.šinama, ima tome nekoliko godina. Nije se tu detaljisalo; ne gledajući koji je
taj konkretan lik ko-ji nije izmirio obaveze, Savimbijevi ljudi su, naprosto. uleteli u reku. iz-vukli
desetoricu za primer i odsekli im ruke. Da, nikome nisu odsekli obe. Ruka po čoveku - što znači da i
dalje može da radi. Ukoliko, raz-ume se, ne umre od posedica amputacije."
Kros izade iz vozila i približi se porodici kao stari poznanik. Ruko-vali su se i ćaskali. Iz džepa
izvuče šaku bonbonica i dade ih deci. Mo-me uhu, nanovo prilagodenom angolanskim okolnostima,
pričinilo se da
Oeanj strasti
153
aovore nekom mešavinom portugalskog i. meni neznanog, afričkog jezi-ka. Portugalski je imao
status zvaničnog jezika u ovoj zemlji, ali teško da je iko njime govorio van gradova i varošica.
Poœto su standardne druœtvene kurtoaznosti razmenjene, čovek ispo-ruči Krosu nekoliko dragih
kamenova. Kros ih podiže, da ih osmotri pri sunčevom svetlu. a onda uze i lupu, bliže da ih ispita.
Još malo popri-čaše, pa im Kros dade novac i vrati se u vozilo.
,,Jedan od mojih partnera", reče Kros. ..Nakačio sam se na neke od tih ljudi sa reke, oni obično traže
samo hranu i druge potrepštine, a ja im uzmem procenat. Inače nadem dobro mesto i onda tražim
ljude da rade tu, opet za procenat." Dodade mi dijamante. ,,Je I' imaš ti pojma koliko ovo vredi?"
Bio je to test, shvatio sam. Izvadih očevu lupu i dobro ih osmotrih. ,,0štećeni su, ali mogu da produ.
U Njujorku, možda bi vredeli hiljadu. eventualno hiljadu i po dolara. A koliko ovde vrede - blage
veze ne-mam."
,,Eto, vrede deset puta manje nego u Njujorku ili Antverpenu. a Or-tego, ovaj što radi s
dijamantima, uzme sto dolara. I to je za jednu po-rodicu ovde dobra mesečna plata, baš dobra, s tim
što, kad se odbiju troškovi, njima ostane pola sume. Ali, nekoliko dolara je mnogo za one koji
nemaju ništa. Ove ću prodati Ortegu, pa onda pobunjenicima plati-ti porez."
Kros se podrugljivo osmehnu. ,,Dignem, onako uzgred, još oko hilja-du dolara pride, nedeljno,
zahvaljujući dodatnim aktivnostima. Nije to ni bakšiš, ako gledaš iz perspektive nekog tipa kao što
si ti, ali mene, eto, održava u poslu."
,,0država te u iščekivanju onog velikog, pravog posla."
JJa, velikog, pravog posla. A i bogovi vole da se poigravaju sa tim
'kim, pravim poslom. Ima dovoljno sasvim pristojnih dijamanata da
ovolje privremene apetite, da se dobro preznojiš nad njima i osla-
15 malko, ali ih nema toliko da se stvarno obogatiš. I, da stvar bude
svako malo kresne nada da je to što ti je rukama - ono pravo.
tvo, ima nekoliko meseci, neka žena što tu radi dode i kaže da ima ka-
154
Harold Robins
men od osamdeset karata, malo oštećen, ali sigurno vredan nekoliko sto-tina hiljada. I debeljku je to
rekla. Ne znam koliko su žena i njen muž dobili - ako su, bato, išta dobili. A onda, je li, čujem da
njih dvoje sad žive u Luandi, i to kraljevski, raspištoljili se. Ima i drugačijih glasova, po kojima su
oni, navodno. sahranjeni, duboko, tamo, iza debeljkove ku-će. Ili u nekoj masovnoj grobnici koju
pobunjenici s vremena na vreme opskrbe tel³ma."
,,Šta pričaš, bre?"
,,Sta pričam? Pa. ima da pogodim u centar, čoveče. Ima da nadem kamenčinu i da to bude plavkast
jedan, neokrnjen, čist k'o suza, od hi-Ijadu karata. A onda ću da ga prodam nekom od onih
kompjuterskih magova, milijardera iz Silikonske doline. E, a tada ću sebi lepo da pri-uštim jedno
ostrvce negde u Južnom Pacifiku, sve sa palmama, ubavim domorotkinjama i svojom sopstvenom
mikropivnicom, da ima nešto i da se popije. Kao u filmu."
27
Rudnik je bio na vrh brda. Odozdo je ličio na zatvor, i ta impresija bila je prilično bliska pravom
stanju stvari. Imao je tri metra visoku ogra-du od bodljikave žice spolja, plus jo.š jednu, unutrašnju
branu nezvanim došljacima, masivan zid visok oko dva i po metra, sa dodatnih metar i po
bodljikave žice na vrhu. Izmedu spoljne i unutrašnje ograde ugledah stra-žara kako šeta dobermana.
Prvo smo naleteli na stražarsku kućicu.
,.Isuse! Osećam se kao da sam došao u Alkatraz na odsluženje ka-zne."
,,Tri stvari moraš da znaš oko kopanja dijamanata", reče Kros. ,,A to su - bezbednost, bezbednost i
samo bezbednost. Ako postoji bilo kakav način da bilo ko, bilo kada, spusti šape na dijamante, ne
sumnjaj da će taj pronaći načina da ih i ukrade. Šta sve ne rade... Gutaju dijamante. nabijaju ih u
guzice, vezuju ih golubima pismonošama za nožice, baca-ju ih u dubre pa onda njihove žene idu na
deponiju, kriju ih u guma-
Oeanj strasti
155
ma kamiona koji snabdevaju rudnik, ili ih ostave negde da ih njihovi saučesnici docnije nadu. A to
su sve samo neki od načina."
,,Radnici potpisuju ugovor o radnoj obavezi na tri meseca i nemaju prava nikuda da odu u tom
periodu", nastavi Kros. ,,Jer. dijamanti su ma-li i možeš ih progutati na desetine, a da ne pominjem
druge telesne šu-pljine gde ih možeš sakriti. Zato se radnici, iz bezbednosnih razloga, stal-no izlažu
iks-zračenju. Kao, uostalom, i svako drugi ko dode u vezu sa rudarima, izuzev Eduarda i mene. Ko
ovde malo duže radi, počne noću da svetli. Ali, ni sva ta predostrožnost nije dovoljna. Rudari prave
na-godbe sa tehničarom zaduženim za zračenje, pa on lažira rezultate sni-manja, ili, čak, napravi
neki lom na rendgenu, da ne može da snima."
Eduardo nije bio u svojoj kancelariji kad stigosmo. Njegov računo-voda, Karlota Santos, žena
impozantnih gabarita odevena u haljinicu ko-ja je jedva suzdržavala plimu dobro uhranjenih oblina,
nije mogla da pri-krije iznenadenje što nas vidi tu. Kros napomenu da j'e i Karlota od te
portugalsko-angolanske hibridne sorte.
Po samom izgledu te žene, smesta sam zaključio da je ona Eduardu, ipak, nešto više od obične
kancelarijske asistentkinje. Kros mi je pričao da Eduardo ima ženu i decu, koji žive u Luandi. Tek
što sam jedan po-gled bacio na tu knjigovodu, znao sam da Eduardo, dok je ovde, u rud-mku, sa
Karlotom greje krevet. Moram da priznam da sam od većine ljude senzitivniji kada valja proceniti
ko i kada s nekim ima nešto.
Za knjigovodu nižeg ranga, nosila je neke vrlo fine kamenove. Onaj a ogrlici bio je od dobra dva
karata. Ako bih procenjivao golim okom, -kao bih da cena samog tog dijamanta pokriva njenu
dvogodišnju pla-tu, cak i po zakonitostima inflacije koja vlada u dijamantskoj regiji.
Lako sam došao do zaključka da Eduardo svoje zlatašce nagraduje -mojim dijamantima.
-duardo je dole. Neki deo opreme se pokvario. i on je morao u in-spekciju. Poslaću mu poruku da
ste stigli."
,,Nema potrebe, otići ću ja da ga nadem", reče Kros.
Ona podrugljivo pogleda Krosa. ,,0čekivali smo vas tek sutra. Nisi ozvao da javiš da ćeš tako brzo
dovesti senjora Libertea."
156
Harold Robins
Lice mu je bilo potpuno bezizražajno dok je razgovarao sa Karlotom - na osncM'u čega sam
dokonao da me je Kros namerno, svesno i svris-hodno, doveo ovamo ranije, ne bi li iznenadio
Eduarda i ovu ženu. Ne znam da li je tako postupio nastojeći da u³wati upravnika rudnika, ili nekog
drugog, na delu, ili mu je, jednostavno, namera bila da ih sve po-stroji kad se pojavi. Postojala je i
treća mogućnost - da su on i Eduar-do napipali nešto zanimljivo, i da Kros u delikatnom trenutku
nije že-leo dugo da odsustvuje iz rudnika.
Kros ode da nade Eduarda, a ja se raskomotih u upravnikovom ofi-su. Na stolu je bio paketić sa
deset kamenova i ja ih ispitah dok sam tu čekao. Kamenovi su bili blago ,,sapunasti" na dodir, baš
kao dijaman-ti sveže izvadeni iz zemlje. Svaki kamen bio je visokog kvaliteta i mo-gao bi biti
izbrušen u dragulj od barem jednog karata, ako ne i veći.
Dijamanti od deset ili petnaest karata bili su tek kap u moru, ako se uzme u obzir šta sve mora da se
iscrpe iz jednog rudnika da bi on bio profitabilan. Za svaki karat tone zemlje moraš da pomeriš. Ali.
ti dija-manti ne bi trebalo da završe na stolu upravnika rudnika. Njihova po-slednja destinacija, pre
nego što će uz najviše mere bezbednosti biti tran-sportovani iz rudnika, trebalo bi da bude sef u
odeljenju za sortiranje.
Snažan utisak na mene je ostala i uniformnost tih dijamanata. Dija-manti koji se mogu ispolirati u
dragulje od jednog karata su neka vrsta poprečnog preseka svega onoga što se može izvući iz
rudnika. Oni, za-pravo, predstavljaju sitne deliće dijamanata kojih nema, koji su nekud isparili. U
,,Plavoj gospi" raoglo se naći više kamenova industrijskog kvaliteta nego onih sa vrednošću pravih
dragulja. Ovo na stolu očito je zbirano rukom. I to iz moje teglice sa bombonicama.
Nekoliko minuta kasnije, Kros se vratio sa Eduardom.
Upravnik rudnika nahrupi unutra, izgledao je usplahiren. Bio je suv k'o trska, oko pedeset godina,
bakarnog tena, sa dva reda krupnih žutih zuba. Dok sam, u prvi mah, Krosa doživeo kao tupavog i
bezočno iskre-nog mazgova, u upravniku sam odmah prepoznao lukavu lasicu.
Osanj strasti
/57
Pošto smo se na portugalskom upoznali. istim jezikom nastavih pri-ču i natuknuh da sam, eto, video
te dijamante na stolu. ,,Dobri kame-novi", rekoh.
,,A, ti nisu iz rudnika", brzo uzvrati Eduardo. ,,To su rečni dijaman-ti, i ja imam ljude na reci, kao i
Kros."
,,Da, ali ovi tvoji se mnogo više isplate od onih iz rudnika", nabaci Kros.
,,Pa, imao sam sreće."
,,Kamo sreće da i rudniku tako dobro ide", rekoh. ,,Ima tu nekih ne-brušenih kamenova pristojnog
kvaliteta, ali su mahom sitni, manji od ka-rata, a mnogo ima i onih što su kao pesak, uz mnoštvo
kamenčića in-dustrijskog kvaliteta. A ako bismo u dužem periodu mogli da iznosimo kamenove kao
što su ovi na stolu, rudnik bi mogao da ostvari zavidan profit."
,,Iznosimo ono što zemlja daje", reče Eduardo.
Nacerih se. ,,Ako Majka zemlja ne bude izdašnija, biće meni bolje da uzmem kofu i sićtem na reku,
nego da bacam pare na rudnik."
,,Usudio bih se da naslutim, senjor, da ćete sada, kad ste videli Lu-andu i ovu rudarsku oblast, vrlo
brzo doći do zaključka da bi vam bi-lo bolje da se vratite u Njujork."
,,Hajde da pogledamo rudnik", rekoh.
,,Sada? Možda bolje sutra, kad se odmorite i malo se orijentišete..."
,Hiljade i hiljade kilometara prešao sam da bih došao ovamo. 1 sad nema razloga da odugovlačim -
hoću odmah."
Kros se izvini, rekavši da ima nekih bezbednosnih poslova kojima mora da se posveti.
^ao sam za Eduardom, prošli smo punkt obezbedenja koji je odva-kancelarije od rudarskog okna.
JKoliko dugo nameravate da ostanete s nama?", upita Eduardo. lohko koliko bude potrebno", rekoh.
,,Ako želim da budem vla-
«ka dijamanata, želim da znam kako taj rudnik funkcioniše." i me pogleda tako da mi nije bilo teško
da konstatujem kako tip, edno, misli da sam mentalno poremećen.
/55
Harold Robins
,Ja sam radoznao čovek", rekoh. ,,Kad se upustim u nešto, želim da znam sve o tome. A o
iskopavanju dijamanata ne znam ama baš ništa, sem toga da me košta mnogo novca."
,,Kopanje dijamanata, kao proces, nije se mnogo izmenilo u toku po-slednjeg veka", reče on. ,,Tu su
dijamanti, a tu je i zemlja. I danas, kao i nekada, morate da kopate i kopate, i onda pretresete zemlju
da biste došli do dijamanata. A to znači da morate tone i tone zemlje da prevr-nete za svaki mali
karat dijamanta. Ima nekih sto, ili nešto više od sto godina, kako su Rouds i kompanija počeli da
grebuckaju površinu ze-mlje i gackaju po rečnim koritima tražeći drago kamenje, Uskoro su po-čeli
da otvaraju okna, da izvlače milione tona zemlje i pretražuju po njoj, istrajno, makar i zbog
najsitnijeg dijamanta."
„1 danas se posao, manje-više, na isti način radi", produži Eduardo, ,,Veliki rudnici, recimo oni koji
su u vlasništvu De Bersa i sličnih, ima-ju, možda, nešto moderniju opremu, naročito onu u fazi
procesuiranja zemlje, ali većina rudnika je upravo ovakva, kao 'Plava gospa'. Metod je taj stari
dobri, odavno oprobani, sve je u suštini kao pre. Kopanje di-jamanata nije ni tako opasan ni tako
prljav posao kao kopanje uglja, pri-mera radi, ali čovek, ipak, mora da bude oprezan." Rekavši to,
dodade mi kacigu.
Slušao sam Eduarda kao da baš ništa ne znam o predmetnoj materi-ji, premda sam, iz očevih
lekcija, dobro znao kako se kopaju dijaman-ti. Sem toga, oslanjao sam se isključivo na knjiško
znanje. Bio sam sve-stan da će mi uvid u stanje na terenu otvoriti oči.
,,Ukoliko bismo investirali u bolju opremu, da li bi to uvećalo pri-nos?", upitah.
,,To bi uvećalo količinu procesuirane zemlje, a tako bi se uvećao i, k'o što rekoste, 'prinos'. Ali,
moglo bi se ispostaviti da je taj novac utrošen uludo. Rudnik dijamanata često biva rupa u zemlji u
koju ljudi, prosto, bacaju pare."
Udosmo u lift. Kavez. Eduardo je pričao dok smo silazili. ,,Cilj kopanja dijamanata je da se pronadu
vodovi kimberlita, vene plave zemlje u kojoj leže dijamanti. Dijamanti se formiraju pod ogrom-
Oeanj strasti
159
nim pritiskom, na stotine hiljada kilometara ispod površine zemlje, a na-sore ih teraju vulkanske
erupcije. Kada su vulkani izneli plavu zemlju, pre mnogo miliona godina, nešto je stiglo na
površinu, ali je uglavnora ostala zatrpana, ili bivala zatrpavana protokom vremena."
On rukom pokaza na slojeve tla kraj kojih smo promicali silazeći tim liftom.
,,Zemljište koje okružuje taj vod, tu venu, zove se greben. Ovde je greben debljine otprilike trideset
metara, pa tako mora da se kopa ba-rem trideset metara ispod površine da bi se eventualno naletelo
na dija-mante."
,,Posle grebena, a pre nego što stigneš do te plave zemlje, nalazi se oblast koju nazivamo žutim
zemljištem. To je neka mešavina sivo-pla-ve zemlje i običnog, jalovog tla u kojem nema
dijamanata, a nastalo je pre ko zna koliko godina, čitav je eon prošao, kada se drugo, prosto ze-
mljište pomešalo sa onim plavim. Dijamante pronalazimo u tom žutom zemljištu, ali najizdašnije je,
naravno, plavo. To se traži."
„1 u tome je, senjor, problem sa vašim rudnikom", privede on kraju. »0vde imamo samo to žuto
zemljište. Plave zemlje ovde nema - ili nam je nekako izmakla. Pokušavali smo sa kopanjem tunela
na sve strane u ovom grebenu, ali nikako nismo potrefili."
,,A šta ako ja uložim još novca?"' Blefirao sam. Novca nisam imao, a ova Angola svakako nije
mesto gde ćeš naći bankara koii će stati iza tebe.

Kao što rekoh u vezi sa novom opremom, to može da bude bačen

. reče on. ,,'PIava gospa' je kurva, i to ne bilo kakva kurva, ne-
kurva čija je rupetina uvek suva. Ona ište novac, ali malo daje od
ih draži. Ono što mi iščeprkamo dostane nam, raožda, da pokrijemo
i nekako preguramo mesec. Možete naći i bolje i bezbednije in-
•icije u Americi. Tamo će vaš novac biti sigurniji. Tamo vam je, uo-
alom, i za život bezbednij'e."
t jeknu, i stade. Udosmo u okno, osvetljeno prigušenim sijalica-ma. Zidovi - beli.
Jfarbah srao ovako zidove da bi se smanjila potreba za osvetlje-njem", objasni on.
'
160
Harold Robins
Vodio me je kroz prolaze, do tunela gde zidovi više nisu bili u be-
10 omalani. Eduardo mi prstom pokaza grupu rudara i komade odvalje-ne stene u dnu tunela. ,,0vo
je jutros minirano. Prvo izbušimo rupe u zidovima, onda natrpamo eksploziv. Posle eksplozije,
komade stena i ze-mlje tovarc se u kolica. Idemo za kolicima."
Kolica su lagano klizila niz tunel. Prolazila su kroz specijalna vrata, koja bi se hermetički zatvarala
u slučaju poplave. Stenje i zemlja uba-civani su potom u vagonete. Gadan posao, pošteno da se
oznojiš.
,,Sad ćemo da vidimo kako ovi vagoni idu do drobilice."
Dok smo išli, Eduardo mi ispriča stari štos o kopačima dijamanata.
.Jednoga dana, neki rudar izade iz rudnika gurajući prazna kolica. Kod stražara to, naravno, izazva
sumnju i oni detaljno pretražiše čove-ka. Ništa nisu našli. Sutradan, po završetku smene, rudar izade
napolje. opet sa praznim kolicima. I stražari ga ponovo detaljno pretresoše i ne pronadoše ništa.
Nastavilo se tako, dan za danom, pa se čak i upravnik rudnik i načelnik za bezbednost uključiše u
istragu, ali nikako im ne po-de za rukom da pronadu ma i ,,d" od dijamanta kod tog rudara. Znate
11 zbog čega, senjor?"
Znao sam, jer tu priču, još kao klinac, bejah čuo od čika-Bemija, ali sam se pravio da nemam
pojma.
,,Zato što čovek nij'e krao dijamante", uskliknu Eduardo lupivši no-gom o tle, ,,nego kolica!"
Vagoneti su odvozili rudu do drobilice. Kada se ruda skrcka, pa osta-nu samo kamenčići i prašina, u
velikim košarama iznosi se na površinu i istovaruje.
,,Sigurno vas zanima da, slučajno, i neki dijamant ne strada u ovom mrvljenju?"
Ne, to me sigurno nije zanimalo, ali sam i dalje izigravao gluperdu, pa sam klimnuo glavom kao
bezazleni turista, za kakvog me je Eduar-do, očito, držao.
,,Da, čak i dijamanti, najčvršća i najtvrda supstanca na planeti, mo-gu se slomiti, ako ih pogodite u
pravu tačku. Uvek postoji mogućnost da se oštete veliki kamenovi, ali takvi su, ako ćemo pravo,
izrazito ret-
Oganj strasti
161
ki. Sem toga, u toku ovog procesa, rudari neprestano i tragaju za nečim što će reflektovati svetlost.
Oni, znate, dobijaju bonuse ako pronadu dra-gi kamen pre nego što će masa stići do drobilice."
Liftom se vratismo na površinu. Dalje smo sledili put rude, do tan-kova ispunjenih vodom.
,,0vde se istovaruje ruda. Teško kamenje i dijamanti tonu na dno, ostatak se ispira. Veliko kamenje
se odvaja, a ono što vredi, sve sa ze-mljom, vraća se u konvejer, i ide na masne table."
Te ,,masne table" zapravo su niz vibrirajućih terasastih ploča od alu-minijuma, premazanih slojem
od, otprilike, santimetar masti. Tu se ruda ispira.
,,Posebna odlika dijamanta je što se on obavezno nalepi na mrs, dok se ostali kamenčići speru."
Eduardo zaustavi načas dotok vode i špahtlom zagreba po masnoći. Olovkom je bockao po mrsu i
odatle izvadi više malih kamenova. ,,Eto, to su vam dijamanti, pravi pravcati, u nebrušenom
izdanju."
Obraćao mi se kao da sam školarac koji je ovamo došao da ga pro-vedu kroz rudnik na nekoj
ekskurziji. Obrisao je špahtlu o metalnu ko-šaru koja je ličila na kuhinjsku cedilju, s nešto finijim
rupicama. ,,Ma-snoća se zadržava u korpama sa ovim, izrazito sitnim, rupicama, pa se korpe gurnu
u kipuću vodu, da se ukloni masnoća. Onda se kamenje sortira i procenjuje."
U odeljenju za sortiranje, radnici opremljeni jakim lampama i lupa-ma procenjivali su vrednost
iskopanog kamenja. Dok mi je Eduardo ob-jašnjavao i tu fazu kompleksnog procesa, ja sam uljudno
slušao i kli-mao glavom.
Pošto izadosmo odatle, Eduardo reče: ,,Vi Amerikanci, kako to obič-no biva, volite da idete do
kraja, u svemu. Kopanje dijamanata je, uglav-nom, prosta, matematički jasna rabota. Kad jednom
naletiš na plodno tle, pitanje je samo koliko ćeš kilograma zemlje morati da ukloniš za svaki karat.
Što se manjc xemlje kopa, i što su brojniji i kvalitetniji dijaman-ti - to je i profit veći."
,,Naša profitabilnost trpi razne uticaje. Utiče na to i činjenica da ra-dimo u oblasti zahvaćenoj
ratnim dejstvima, u ratnoj zoni, gde snio pri-
162
nudeni da plaćamo milo i gde sve, jednostavno, više košta. Sem toga,
tu je i suštinski fakt da, do sada, nismo uspeli da pogodimo plavu žilu.
I, kako izgleda, te žile u ovom rudniku i nema. Sve više žutog zemlji-
šta, o kojem sam vam govorio, mora da se ukloni kako bismo došli do
dijamanata, što nije slučaj sa rudnicima koji rade na plavom zemljištu.
I, očigledno, što više škarta moraœ da iskopaš, ukloniš i procesuiraš, to
je i veća cena po karatu. U poredenju sa većinom drugih rudnika, mi
moramo da procesuiramo, otprilike, dvaput više škarta. Jes'. I zato ovaj
rudnik jedva uspeva da izgura nekakaV profit, uprkos tome što se radi
non-stop."
Slušao sam i ćutao. Progovorio nisam. Još sam, je li, procesuirao sve što mi je rečeno otkad sam
stigao ovamo, nekoliko sati ranije.
Eduardo poteže još jednu temu dok smo išli ka zgradi u kojoj je sme-štena administracija.
,,Kontaktirali su me ljudi iz sindikata koji su zain-teresovani da kupe ovaj rudnik. Očekujem da ću u
najskorije vreme ras-polagati detaljima, možda već sutra. Koliko sam načuo, oni se zanima-ju za
rudnik, ali ne bi voleli da bude nekog otezanja oko dogovora. U tom slučaju, morali biste smesta da
donesete odluku. Već sam, u stva-ri, morao da ih stavim na poček, dok vi ne dodete na lice mesta."
,,A što su to oni zainteresovani da kupe rudnik koji guta pare?" ,,Pa, cene da bi mogli da ga vode sa
manje rashoda. A možebiti da bi ga i vodili uz niže troškove. Oni se oslanjaju na robovsku radnu
sna-gu. čak i zatvorenike angažuju. To im obezbeduje UNITA."
Sada sam imao i začin za specijalitet koji sam, nekako, vario. Edu-ardo je iskren i istinoljubiv
koliko i ma koja prostitutka na ulicama Lu-ande. Što se poštenja konkretno tiče, prostitutka je,
svakako, u vidnoj prednosti. To da od mene krade, da mažnjava dijamante, bilo je više ne-go
očigledno. Lopov je to. Ali, ono pravo pitanje koje sam želeo da po-stavim bilo je - da li je i Kros u
svoj toj ujdurmi sa Eduardom? Sara-duju li njih dvojica? Zanimalo me je, da ne krijem, i to da li ću,
u pred-stojećem raspletu, izvudi iz Angole živu glavu ukoliko se ovim ljudima suprotstavim. Nisam
razmišljao samo o ličnim stvarima. Pažnju mi Je privukao i podatak da je neko, eto, ipak
zainteresovan da kupi ovaj rud-
Oganj strasti
163
nik. Znači li to da bi on mogao da donese i zaradu? Žudno sam išče-kivao čas kada će mi biti
predočeni detalji navodne sindikalne ponude, ali ni u nadi nisam preterivao. Eduardo, naprosto, nije
bio tip od koga ćete očekivati bilo šta dobro.
Pre nego što se rastadosmo, postavih mu pitanje koje mi se vrzmalo po glavi:
,,Jesi li ikada čuo za veliki crveni dijamant. rubin-crveni, u stvari?" On odrečno zavrte glavom.
,,Ako takav dijamant i postoji, nikada ga moje oči videle nisu. Postoji jedan, možda, takav, čuo sam
da se nešto priča, čist k'o suza, koji je nekada pripadao nekom kralju, ali zaista ne znam da li taj
kamen i danas postoji, ili je reč o pukoj legendi." ,,A šta misliš o Žoau Karmoni?"
Pitanje ga iznenadi. ,,Karmona? Prevarant i po, Verujte na reč. Kon-tam da je on stajao iza one
portugalske korporacije koja je nekada ovaj rudnik držala u vlasništvu. On ovde, u Angoli, nije rado
viden lik. Grd-no je pogrešio kad je pokušao da obmane Savimbija." Tu se Eduardo nacen. ,,Grdno,
baš grdno pogrešio, jašta. Savimbi nije samo lud, to oba-ška, nego voli čovek da ubija. U gadnom si
sosu ako njega imaš za ne-prijatelja."
28
se u sobu koja mi je bila namenjena.
u zgradi u kojoj su '< clanov
, uprave rudnika, i počeh da svodim račune.
izvesno: Eduardo je potkradao rudnik. Tu čovek nije
-b" šen ?e sT J" ?l3VU - ^ ^ J? 'ladn° laga° °dakl? mU °ni sto ^ TI mu nasao na stolu.
Kamenje je bilo onako, sapuna-
"' Premaz 7 t ³mantl.Št0 Stižu iz zemlJe na d°dir su masni, imaju ulj-ce" reønñ '" Val]d&'
' zadržavaJu na masnoj tabli. Uljano ,,odel-
1amanta Sp'rajU Voda * dru§i f^ktori - to beše jedna u ni-11Caj° dljamantima k°Je mi je predočio
otac u toku smo vodili kad se vratim iz škole.
razgovora
164
Hurold Robins
Kamenje koje je kopač sa reke isporučio Krosu, pa mi ovaj dao da ih pogledam u .Jend roveru",
nisu imali taj sapunast premaz. Eduardo-vi jesu. Ti dijamanti potiču iz mog rudnika, znao sam to,
kao što sam znao da su mimoišli standardnu proceduru i da nisu prošli kroz odelje-nje za sortiranje.
Ohično bi do onog časa kad stignu kod procenjivača, dijamanti već izgubili sapunast premaz, što
znači da su završavalin u Eduardovom džepu, i to ne bilo kad, nego dok je čovek još bio u rud-niku.
A kako bolje provaliti ko to krade, nego po onoj masnoj tabli.
Da li je Kros u dilu sa Eduardom - morilo me je pitanje. Jesu to dve praktično disparatne ličnosti -
jedan tup, drugi varalica - ali stoji da su obojica radili za odsutnog gazdu, hiljadama kilometara
udaljenog. Sem toga, Eduardu bi bilo znatno teže da krade a da prethodno o tome ne izvesti šefa
obezbedenja. A Kros, pri tom, nije pažnju posvećivao ni činjenici da je taj gazda došao u Angolu iz
jednog prostog razloga - da se kući vrati sa džakčetom para preko ramena. A to je meni, naravno,
bio jedini razlog što sam se zaputio u srce Afrike.
Sve u svemu, podvukavši crtu, uvideo sam da je pelješenje rudnika u toku i da je postojeći
animozitet izmedu njih dvojice, Eduarda i Krosa, faktor koji bi mogao da mi ide naruku. U jednom
sam bio siguran - ako Eduardo krade, i knjigovoda je umešan, nema šanse da nije. Lopovluk na
radnom mestu je tajna koju deliš sa ljubavnicom, ne sa ženom.
SUTRADAN UJUTRO stajao sam na prozoru sve dok ne ugledah Eduarda kako prolazi kroz kapiju
rudnika. Onda napustih stan i, oran za rad, stigoh u kancelariju knjigovode.
,,Karlota, želeo bih da pogledam knjige."
Ona se zablenu u mene kao da sam izvadio stojka.
,,Knjige? Zašto?"
,,Zato što sam ja vlasnik ovog mesta."
Po tome kako se nadurila jasno se videlo da ova žena nije navikla da joj iko, bar ovde u rudniku,
podvikne, što sam mogao da shvatim ima-jući u vidu njen odnos sa Eduardom. Tako to biva: ljudi
će pre iskazi-vati snishodljivot prema šefovoj devojci nego prema njegovom službeni-
Osanj strasti
/65
ku. Karlota beše vruće parče, prava životinja sa čisto telesnog stanovišta, isuviše seksepilna da bi
radila u neposrednoj blizini nekog muškarca a da njerau povazdan krv ne udara u glavu. A Eduardo
mi se, s druge stra-ne, nije prikazao kao čovek kome je bilo kakav greh prepreka. Najveća je fora,
pak, u svemu bio manir njihove medusobne komunikacije: ,,Se-njor Markes. molim vas...", ili
,,Menina Santos. pogledajte ovo..."
Nazivajući jedno drugo ,,gospodine" i ,,gospodice", funkcionisalo je ovo dvoje ljudi koji su po sav
dan provodili tu, u kancelariji, i svaki dan su se tako ponašali. kao da nešto kriju, pa održavaju tu
formalistič-ku fasadu.
Dok sam sedeo i prelistavao računovodstvene knjige, shvatio sam da. u stvari, blage veze nemam
kako se te knjige uopšte čitaju. Casove ra-čunovodstva mahom sam preskakao u srednjoj školi - to,
i bilo šta dru-go u vezi sa ekonomijom i biznisom, dibidus me nije zan³malo.
1, buljio sam, tako, u te knjige, pitajući se šta mi valja činiti. Možda bih i mogao neku caku da
nazrem, mada me terminologija, generalno, bacala u bedak.
Jedno sam, u svakom slučaju, ukapirao: te knjige pre-dočiće mi samo trenutno stanje u rudniku. Da
bih stvarno dopro do su-štine svih tih brojki, morao bih sa nekim drugim izvorom podataka da ih
uporedim. Sa podacima od pre pet, deset godina. I ne samo podaci-ma koji se odnose na
proizvodnju u ovom rudniku, već i u drugim rud-mcima sa približno istom produktivnošću.
Kopao sam po tom štivu što sam pribranije mogao. Bilo je tu me-sečnih i godišnjih obračuna, i na
osnovu tih cifara i nije bilo tako te.ško steci opštu sliku o poslovanju. Sudeći po onome što se
moglo crno na belo pročitati, ovaj rudnik je jedva sastavljao kraj s krajem; jednoga me-seca ostvario
bi neki tanušan profit. narednog meseca bio u minusu.
Ono što je pisalo u knjigama išlo je u prilog Eduardovqj tvrdnji da rudnik ne pravi pare zato što
ovdašnji rudari, jednostavno, nemaju sre-;e u kopanju dijamanata. Previše, jednostavno, zemlje
moramo da isko-pamo da bismo došli do jednog karata. To bi bila srž problema.
Sve bi bilo okej da ja, odnekud, nisam sumnjao da Eduardo hoće da me nasamari.
/66
Harold Robins
Nisam, oslanjajući se knjigovodstvene izvore, mogao da naslutim da li Eduardo, eventualno, krade
u tolikoj meri da osetno ugrozi profitabil-nost rudnika. U tom domenu, preciznu dijagnozu zasad
nisam mogao da dam. Bilo je, s druge strane, realno neminovno da će Eduardo i Kros, kao naknadu
za strah koji trpe radeći na području zahvaćenom ratnira dejstvima. maznuti tu i tamo ponešto, čisto
da se ovajde kad već nose glave u torbi. U toj varijanti, bilo bi logično da i ja na to zažmurim. Sem
toga, faktičko stanje skretalo mi je pažnju na to da bi Eduardo, objektivno, mogao, tu i tamo, da
ćome poneku siću, a da Kros, kao šef obezbedenja, to ne sazna. Ako bi, medutim, išao na ozbiljnije
marisa-nje, pa posledično uticao i na profitabilnost rudnika, tu već Eduardo ne bi mogao da
mimoide Krosa. Morali bi da rade zajedno, ili od krade ne bi bilo ništa.
Lopovluk nije bio jedina tamna mrlja koju sam nastojao da rasvetlim zadubljujući se u te knjige. Na
mene je snažnu impresio ostavio, pre svega, sam način na koji mi je Eduardo napomenuo da postoje
intere-senti za kupovinu rudnika. Identitet kupaca ostao je nejasan. Intrigantan je bio i onaj deo gde
odluku o prodaji, navodno, valja doneti smesta, iz ovih stopa; ne verujem da se tako ikada poslovalo
čak i u ovakvim sre-dinama i ambijentu, u vreme rata. Da ne pominjem da nema, verovat-no,
čoveka koji bi dao ponudu za kupovinu ovakvog rudnika a da pret-hodno nije došao na lice mesta i
sve prečešljao. Pa tek onda ušao s ka-parom i, u meduvremenu, još jednora do u tančine preispitao
sve aspek-te poslovanja rudnika.
Pade mi tad na pamet da bi i Eduardo mogao da bude umešan u tu prodaju, kao nečujni partner. U
tom smislu, možda i namerno drži pro-izvodnju ispod željenog nivoa, da bi snizio cenu rudniku i
lakše nama-mio kupce.
Dok sam iščitavao te stranice, počeh polako da tražim protivurečja u tim ciframa, podatke koji će
jedni druge potirati, a koji bi mogli da mi otkriju kako su, možda, i veće količine dijamanata
napuštale rudnik a da nisu upisani u knjige. Proverio sam podatke o tonaži iskopanog i proce-
suiranog zemljišta, i sravnio to sa podacima o broju niskopanih karata,
strasti
/67
iz meseca u mesec - i ništa nisam mogao da nadem, cifre su bile kon-zistentne. Koncentrisao sam
se, potom, i na p«odatke o kvantitetu i kva-litetu dragog kamenja registrovanog u izveštaji ma iz
odeljenja za sortira-nje i uporedio ih sa podacima o dijamantima iprodatim trgovcima na ve-liko -
ali i tu je sve bilo, uz sitnija odstupanj a, dosledno i pod konac. Odlučih, stoga, da proverim knjige
od pre-thodnih godina, da vidim može li se u svemu naslutiti neki obrazac negstašluka.
,.Daj mi računovodstvene knjige za posledlnjih deset godina", rekoh knjigovodi.
,,Te knjige ne postoje", odgovori Karlota. ,,Zašto ne postoje."
,,Senjor, ima tek dve godine kako je ovaj rudnik otvoren!" Molira? E, glup si da gluplji ne možeš
bijit Vine, rekoh sebi, i po-novo zabih glavu u one račune.
Celo prepodne provedoh pretražujući po k;njigama, tražeći neku ne-doslednost, neki propust, nešto
što će, iznebu ha, iskočiti sa tih strana i zapasti mi za oko, ali - ćorak. Neka kockica mi je, izgleda.
nedostaja-la da sklopim mozaik.
Došao sam, naposletku, do zaključka da, fcar što se tih knjiga tiče,
mje bilo rauvačine. Ono, stoji da ja ne pose<jujem adekvatna znanja u
računovodstva, ali mi je u zaključivanju nesporno pomogla Karlo-
.kcija kad sam od nje zatražio da Vidir^ poslovne knjige. Ona se
.nenadila, učinila mi se namah čak i iritiranotn, ali je nije obuzeo strah.
* uplašila. A i Eduardo je, dok sam se^eo nad tim knjigama, na-
'ladno me pozdravio. Ni njemu nije ^a frka što tu rovarim. conao sam da Eduardo mora da te
diJE^mante mažnjava pre ne2o ^h uknjiži. I Kros je umešan.
završih sa prelistavanjem, Eduardo m^ pozva u svoju kancelan-
,Zadovoljni ste onim što ste našli u knjigJima?" i, reklo bi se da je sve u redu."
'obro, dobro. Sada, kad ste se još jedno^ uvenli u jadnu finansij-vog rudnika, ja bih morao da vas
podstaknem da prihvatite
1
tog kupca i njegovu ponudu. Ponudu sam, evo, primio jutros, putem te-lefona. Sem toga, moraću,
nažalost, da vas izvestim o svojoj nameri da napustim ovu službu. Zena i deca ne mogu više ovako,
traže da se vra-tim u Luandu."
,,Žao mi je što čujem da si, eto, odlučio da napustiš rudnik". rekoh. „1 to će, razume se, imati
izvesnog uticaja na moje razmatranje te po-nude. Sta mi je konkretno ponudeno za rudnik?"
,,Evo suœtine - vi histe dobili pet stotina hiljada američkih dolara u gotovini. S tim što, naravski,
polovina sume, kao i 50 odsto od bilo ko-je druge transakcije, ide na ime Unite." ,,A ko je dao tu
ponudu?"
,Jedna južnoafrička korporacija. Koliko je meni poznato, tek je ne-davno utemelj'ena. Reč je o
partnerstvu većeg broja dobrostojećih bizni-smena sa iskustvom u kopanju dijamanata. A budući da
je reč o kešu, ta gospoda ne nalaze za shodno da drugu stranu u trgovini opterećuju dodatnim
informacijama o samima sebi."
,,Iskren da budem, Eduardo, tih četvrt miliona dolara koliko bih iz-vukao kad me oderu
pobunjenici, ne bi mi pokrilo ni troškove za alko-hol. A i da mi ostane 250.000 posle razduživanja
sa Unitom, ko mi ga-rantuj'e da vlada u Luandi neće prigrabiti ostatak sume kad im ja, lepo, dodem
pod nos, na aerodrom? I, šta ima za tebe u celom tom poslu?" ,,Ništa, naravno; vi ste vlasnik
rudnika, i ja ionako odlazim. To što piše na papiru samo je, razume se, njihova javna ponuda. Može
se, na-ravno, napraviti aranžman za direktan depozit sume od pola miliona do-lara na račun u nekoj
švajcarskoj banci, strogo na vaše ime. Onda bi, na papiru, Unita videla da j'e vama pripalo 250.000,
pa biste njima du-govali svega 125.000. Ne bi ovo trebalo da vam govorim, ali računam da bi svaki
novi vlasnik morao da se informiše kako da, barem u izve-snoj meri, izvrda obaveze prema
Savimbiju, a i da, u konkretnom slu-čaju, uzmete čistih pola miliona/'
Pravio sam se kao da razmi.šljam o Eduardovoj priči dok sam, zapra-vo, pokušavao da razaberem
sa kakvim se to šarolikirn slojevima la21 ovde susrećem. Za tipa koji u jednom takvom dilu ne vidi
ama baš m-
Oganj strasti
169
kakvoa interesa i od prodaje o kojoj toliko blebeće ne očekuje ni mar-jaša. Eduardo ne samo da je
znao zapanjujuće ranogo, već se potrudio da pokrije sve aspekte tog pitanja. Sve j'e rupe zakrpio.
A moj'e detektorče za otkrivanje laži i svakojakih sranja zavijao je kao sirena za objavu napada iz
Vazduha. Taj tip jedva čeka da mc vidi kako odlazim odatle sa parama u džepovima, bez obzira na
činjenicu da bi to bila puka sitnurija u odnosu na novac kojim sam donedavno ras-polagao. / on, pri
tom, ne traži ni bonus što je sklopio posao. On je to. je li, radio čisto onako, iz dobrote srca. E, to mi
se nimalo nije svidelo.
Eduardo je na neki način bio povezan sa tora ponudom, muvalo se tu nešto ispod stola. Taj preteći
momenat, da, kao, valja ubrzati dono-šenje odluke o prodaji, bilo je čisto da se meni oduzme dah,
da brže-bolj'e uvaljam to budzašto. A meni takav pritisak zaista nije bio potre-ban. Ono što mi j'e
bilo potrebno bile su gomile novca, mnogo, mnogo više od tih par stotina hiljada. Nisam mogao da
se zadovoljim sa sićom kad j'e u taj rudnik već bilo uloženo pet miliona moga novca. ,,Dobro, daj
da malo razmislim o tome", rekoh. ..Kupci bi morali da..."
suse blagi, potrebno mi je malo vremena, Eduardo, tek sam stigao. acujem ja tu ponudu, taman
posla, samo hoću malo da razmislim j, raožda da popričara sa advokatom i računovodom. Samo ti
reci ia da ja razmišljam. Nema ovaj rudnik noge."
29

n - bez Eduarda' k°J' će

dim- Hteo sam da ' ' pokazivatl mi samo ono što on želi da vi-
Nisam to, naravno T" ™ SVakim detalJem cel°kupnog procesa.
bio svestan da za ' ' dap°stl§nem za svega nekoliko sati. ali sani
n°g rudnika d,iar ° JM nadzor nad radom ' poslovanjem jed-
^ n,je potrebno znanje , kvalifikacija naučnika
170
Harold Robin
uključenog u projekte istraživanja svemira. I, već sam bio rešen da ne preduzimam bilo kakve
krupne i dramatične korake dok ne nadem no-vog upravnika ili, pak, legitimnu ponudu od nekog
kupca.
Nešto najkomplikovanije u jednom rudniku dijamanata jeste - kako preduprediti da čovek ne
napravi neku glupost i napravi popkwu, jer se u takvim slučajevima ostaje bez rezervnih delova, pa
sva mašinerija od kritičnog značaja za rad rudnika biva izbačena iz stroja, poput lifta, kon-vejera i
drobilice.
Za razliku od rudnika uglja, ovde je postojao tek minimalan rizik da će doći do eksplozije. Sem
toga, nije tu bilo ni onih dugih, beskrajnih kilometara bezbrojnih tunela, sa kakvim se obično
susrećete u inim rud-nicima. Smer i dužina tunela odreduje se na osnovu geoloških studija i testova
na osnovu kojih se relativno jasno vidi gde mogu ležati dijaman-ti, a gde opasna izvorišta podzemne
vode. Samo da mi sve mašine ra-de, rnislio sam, samo da mi svi radnici imaju posla i da keš pristiže
od primarne prodaje - moći ću nekako da vodim ovaj rudnik, pa nek' tra-je dok traje. Barem sam se
nadao da ću moći. Od velikog je značaja bilo da naučim sve elemente radnog procesa, ali i da
popamtim imena. lica i funkcije glavnih zaposlenih, kako bih, ako Eduardo ode, mogao da vodim
posao dok mu ne nadem zamenu. Momak koji podmazuje zup-čanike na kaiševima konvejera i na
liftu, neretko je, za svakodnevnu operaciju, važniji od samog upravnika rudnika, koji 99 odsto
vremena provodi u kancelariji, razgovarajući telefonom ili prevrćući papire. Ili, eto i treće opcije u
konkretnom slučaju, nasrćući na knjigOVodu.
Udoh u lift i spustih se do operativnog nivoa, gde odmah naleteh na dežurnog poslovodu.
,,Haj'rao malo da se prošetamo, hteo bih da saznam što više o po-slu."
U portugalskom nije bio briljantan, ali je umeo da mi prenese sušti-nu. Uz malo portugalskog, malo
lokalnih izraza koje već bejah uspeo da pohvatam, i mnogo mahanja rukama i nogama - nekako
smo uspostavi-li komunikaciju. I ja sam ga, čim nešto ugledam, pitao - šta je to, ka-ko se radi, kuda
to ide...
Oganj strasti
171
Kad stadosmo pred drobilicu, opazih jedan mali nebrušeni kamen i protrljah ga prstima, osetivši
sapunasti premaz zahvaljujući kojem će se ovo draguljče neminovno zalepiti za mast na tabli. na
kraju proizvod-nog procesa.
četiri sata kasnije, pošto sam stekao generalan uvid u načine rukova-nja eksplozivom, naučio da
podešavam drobilicu, zatvaram vrata za za-štitu od poplava, pustim saobraćaj po šinama, zamenim
kabl za lift i sto-tinak drugih sitnih, ali bitnih, operacija - dodoh do masne table. Usput sam
sugerisao mehaničaru kako da dijagnostikuje problem sa motorom malog Vučnog vozila koje je
pokretalo vagonete. Motori na gas ili dizel-motori bili su moj fah. Njih sam poznavao bolje od bilo
koga u rudni-ku. Jedino u šta sam bio još upućeniji behu radni delovi ženskog tela.
Dok sam posmatrao radnika za masnom tablom kako smesu mrsa i dijamanata prebacuje u sita, on
pažljivo ukloni u stranu jedan kamen, veličine otprilike dva karata, okrenu se i dodade mi ga.
Osmehnuh se i zahvalih čoveku. A onda sam malo vežbao sve radnje oko masne table, da se uverjm
da li bih i sam znao to da radim, ako zatreba.
Taj na masnoj tabli još je slabije govorio portugalski od poslovode, ali sam ira ja, izmedu dva
pitanja u vezi sa procesom rada, proturio i pitanje koje se odnosi³o na to koliko često ovaj radnik
dotura kamenje Eduardu, kao što je sad ovaj kamen dao meni.

,,0n kaže da je to, sve ukupno, nekoliko kamenova nedeljno, da, mo-žda toliko, i to je sve", prenese
mi poslovoda. Nije ni taj poslovoda bio glup. Ali, da je bio iskren - bio je. Lice mu je bilo sasvim
bezizražaj-no dok je, praktično, davao živu potvrdu mojoj sumnji da upravo tu, na masnoj tabli,
Eduardo mažnjava ubire dijamante. Rekoh tada poslovodi da ću i njemu i ovom radniku dodati
bonus na nedeljna primanja - pod uslovom da ova kratka diskusija ostane medu nama.
Na licu mesta napravih brz proračun vrednosti kamenja koje sam za-tekao u Eduardovoj kancelariji,
a sve na osnovu onoga što je upravo re-kao radnik i saznanja koliko taj debeljko koji otkupljuje
dijamante pla-ca za njih. Prema toj kalkulaciji, Eduardo je trpao u džep raožda i po nekoliko hiliada
dolara nedelino. U robi. A to nije beznačajna suma ov-
173
de, u Angoli. Ako se, medutim, ima u vidu da polovina prijavljenog pri-hoda svakog rudnika završi
u džepovima Vladinih ljudi ili gospodara ra-ta. da se i novac od kradenih dijamanata vraćao, da je
ulagan u proiz-vodnju, to ne bi bio preduslov za bogzna kakav korak naprcd. Sića j'e to, sve u
svemu, bila.
Nije, dakle, clržala vodu hipoteza da su Eduardove ,,pozajmice" iole značajno uticale na finansijski
aspekt poslovanja ovog rudnika.
Pitao sam se, još. da nije, možda, ta navodna južnoafrička ponuda, u stvari, obična razmena robe, po
sistemu krvavih dijamanata, baš kao ono što je Žoao stalno imao na umu - da menjaš krvave
dijamante za oruž-je. Postojala je, bogami, nemala mogućnost da je upravo takva varijan-ta na delu.
Ovaj je rudnik bio gubitaš i mogao se kupiti po prilično ni-skoj ceni.
Ali. kad otidoh do odeljenja za sortiranje dijamanata, da vidim kako teče operacija merenja i
rangiranja dragog kamenja, javi mi se misao: Ovaj rudnik vredi u dolar onoliko koliko je Berni
platio z,a njega.
Imao je taj Berni svojih mana, ali nije bio budala, mada se budala-sto ponekad ponašao. Hej, Berni,
uloži sve što imaš u rudnik krvavih di-jamanata u nekoj ratnoj zoni na kraju sveta! Baci tamo i
nasledstvo ovog klinca, jašta!
U Njujorku, kad me zaprepastila činjenica da sam švorc, dekintima, totalno pukao - primio sam se
na taj scenario. Ali, kad sam video Zoa-oa u Lisabonu, video ovaj rudnik i, onda, sa tim iskustvima,
razmislio malo o Berniju, ta prvobitna priča nije mi zvučala istinito.
Kazah to naglas, da bih čuo kako zvuči: ,,Berni nije bio budala." Berni je znao da moj otac ne
veruje Žoau. Ne bi ni on, sigurno, usko-čio u krevet sa Portugalcem. Ni pod razno. Ono, jeste,
velike zarade na krvavirn dijamantima i vlasništvo nad rudnikom dijamanata bili su, ne-sumnjivo,
privlačan zalogaj za Bernija. Ali, Berni nije bio budala. Pa taJ isti Berni je, majku mu, čitav posao
vodio punih deset godina pošto na je otac uniro. Nije on bio neka živa vatra, ali je sve funkcionisalo
ka-ko treba - i trajalo je tako dok ovaj posao u Angoli nije pomolio svo-ju odurnu glavudžu.
Morao sam da prihvatim premisu da je Berni bio isuviše konzervati-van da bi sve stavio na kocku i
ufurao se u tu dijamantsku šemu sa Žoaom. Berni nikada ne bi rizikovao, i to toliko rizikovao, da
nije bio uveren da ide na sigurno. Sada sam mogao da shvatim kako je ova op-cija doživela debakl.
Privukao ga je, recimo, taj dil sa krvavim dijaman-tima. i ušao je u biznis sa Žoaom. Brza zarada,
brz povraćaj uloženog novca i maličak kriminalne zavere, da zagolica Bernijevu maštu.
Berni mi nije bio otac, nije bio toliko pronicljiv u sklapanju poslo-va, niti tako ozbiljan i promišljen
kada valja prodati sebe. Berni je imao Ahilovu petu - ego. Na egu je pao. Imao je, medutim, i oštro
oko kad je dijamantskom biznisu reč. Nedostajalo mu je, izgleda, urodene inleli-gencije da se snade
u poslu koji mu je, istina, ušao u krv, budući da je čitav vek u tom bizinisu sa dijamantima proveo.
Do ovoga sa rudnikom, on ne samo što je vodio moj nasledni fond, nego ga je svake godine i
uvećavao, uprkos činjenici da se trošilo nemilice. A da je doživeo da se ja nadem u čudu i s³watim
da sam švorc, bio bih toliko ljut na njega da ne bih mogao da mu odam zasluženo priznanje.
Taj dil sa krvavim dijamantima, koji je inicirao Žoao, bio je, slutio am, isiwiše rizičan da bi Berni
gurnuo sve pare u njega. Prebirući po ecanju u svetlu novih spoznaja, nisam, prosto, mogao da
zamislim Ber-•ako bekrijski baca sve u nešto neizvesno. Mora biti da je, na ne-icin, Berni opstajao
u uverenju da ima zaledinu, da neće kalirati čak taj posao sa rudnikom u Angoli propadne. Ali, sve
je propalo. u to, dozlaboga, Berni, Eduardo i taj južnoafrički sindikat zna-rudniku što ja nisam
znao? A Žoao? Pa, siguran sam - valj-iguran - da i on ne zna o tome ništa više od mene? ;e to
d°godilo pa je Berni odlučio da presudi sebi? Ili mu je. i. neko pomogao da padne sa prozora? ™
mtuicija proradi. riziku° -•"'e ^™ ° rudniku znao nešto što ga je navelo da, uprkos
bio ta' B° ;r°man n°VaC' Tak° je b'10' m°ra biti' Isuviše Je bistar i bi se dao krvopijama, a da pri
tom nema jak plan.
Oeanj strasti
175
Jo.š me je jedna misao morila. Pitao sam se gde li se Simona dela tokom tih pregovora sa Bernijem.
Berni nije bio lud kad dode do finan-sijske problematike, ali kakav li je bio kad je o ženama reč?
Ako postoji iko na ovom svetu ko bi gladno pseto mogao da odvoji od koske, ili opreznog Bernija
od zdravog razuma - bila je to Simona.
Simona. Berni. Krvavi dijamanti. ,,Plava gospa".
Glava me zabole.
Odoh u sobu i utopih se u flaši vinjo verde-a.
30
Narednog jutra, dok sam pokušavao da odlučim šta ću sa tom nepo-godom što mi se sručila na
glavu, poseti me niko drugi do davo iično. Nisam još bio okončao obuku u vezi sa kompletnim
procesom pro-izVodnje, pa sidoh u rudnik sa dolazećom dnevnom smenom. Primetih da ima rudara
koji portugalski govore nešto bolje, ali opet naleteh na onog istog poslovodu od juče, sa kojim sam
mogao relativno pristojno da saobrac'am. Namerno bejah izbegao Krosovo i Eduardovo društvo
prethodne večeri; obedovao sam u svojoj sobi - i dobro se napio. ,,Jesi li radio u drugim
rudnicima?", upitah poslovodu. On slegnu ramenima. ,,U nekoliko." ,,Kakve su razlike u odnosu na
ovaj?"
,,Možda neki imaju bolju opremu, a neki, bogme, imaju i goru opre-mu nego ovaj. Neki stalno
gadaju plavo zemljište, neki sarno žuto, a ne-ki običnu smedu grudu, jes', i ništa od dijamanata.
Sipak. Ovaj vam je rudnik tu negde, kao i većina ostalih. Ni bogat ni siromašan."
,,Moramo da pogodimo kimberlitski vod, je l' tako, da bisrao se obo-gatili?"
,,Baš tako. Ako strefimo u plavo, svi srećni." Mislio je i na vlasnika i na rudare, jer bi rudari dobijali
bonus kad bi prinos premašio normu.
,,Pa je l' ste strefili ovde nekad u plavo?", tresnuh.
On odrečno zavrte glavom. ,,Jok plavo, samo žuto. Ali, i u žutom ima dijamanata. Samo što ne
vredi kao oni u plavoj zemlji, jes'. Ali, i plavo ćerao mi jednog dana da ubodemo, zar ne, senjor?
Zato mi ovo ovde zovemo 'Plava gospa'. A gospa nije kurva." ,,Nadam se da je dostojna svog
imena."
Naveo sam ga da mi opet pokaže ceo proces, stavku po stavku, pa posle još jednom. Na osnovu
svojih iskustava sa automobilima i čamci-ma, znao sam kako stvari idu: ako ima Božje volje, neće
trka propasti zbog toga što je riknuo neki deo motora, makar to i glavni deo bio. Ne - izgubiš zbog
neke sitnurije, nekog delića čiji naziv u životu nisi čuo. ,,Zeleo bih da pogledam i rezervne delove,
sve", rekoh ćoveku koji je vodio magacin sa rezervnim delovima i opremom. Inventar je bio ta-
nušan, ne samo zbog finansijske moći rudnika već i zbog objektivnih te-škoća prilikom uvoza
delova. Znalo se da otprilike pola isporuka, na-prostp, ispari na putu od avionskih tankova do
carinarnice.
,,Cesto od samih lopova otkupljujemo delove koje nam je stranka is-poručila", reče mi magacioner.
,,A tu su, osim toga, i svi ti porezi. Vla-da prikuplja porez, pa onda i pobunjenici prikupljaju porez.
A ako se uvozna oprema transportuje kamionima, ima tu sva sila putarina koje morate da namirite."
Postojala je i razmena nedostajućih delova i opreme izmedu raznih
rudnika. I to je bio deo igre. Nije, doduše, išlo organizovano. Uskoro će
11 postati jasno da ću ovde, uprkos svojoj aroganciji, mnogo toga imati
da naučim. Ali, motiva ne nedostaje: znaću više od Eduarda o svim pi-
tanjima u vezi sa opravkom mašina. S druge strane, pojma nisam imao
iko cu, recimo, nabaviti rezervni kaiš za generator kad, jednostavno, ne
postoji mogućnost da nazoveš lokalnu prodavnicu i naručiš deo.
u tom kavezu od žice, gde su držani delovi, police su mahom zja-
'e prazne. Ovaj što radi tu reče mi da Eduardo, polako ali istrajno, re-
ukuje kontingent rezervnih delova i da to objašnjava rečima da rudnik
16 može sebi, prosto. da priušti tolike delove. Krv mi proključa kad to
u»> jer sam odmah ukapirao da je to deo brižljivo skovanog Eduardo-
'g plana da ovaj rudnik održi na niskim granama. Oprema je ovde ko-
/76
Harold Robins
Oeanj strasti
177
štala mnogostmko više nego u Evropi ili Sjedinjenim Državama, ali sve je to bio zanemarljiv trošak
u odnosu na ukupne rashode koje sobom nosi Vodenje rudnika. Slomljeni dugmići u liftu, koji
koštaju možda ne-kih pedesetak dolara, mogli su ceo proizvodni proces da dovedu u pita-nje,
ukoliko blagovremeno nc budu zamenjeni. Rudnik bi, praktično, stao, a šut bi se gomilao, pošto bi
radnici koji su se zatekli dole nasta-vili da rade.
Magacioner je imao nekog rodaka koji se muvao tu i učestvovao u pregovorima oko delova. Taj je
radio u celoj rudarskoj oblasti.
,,Samo mi daj spisak svega što vam je potrebno", rekoh magacione-ru. „1 svega onoga što nam se i
inače doprema. Znaš već iz iskustva šta najčešće zafali. I daj, nek se taj tvoj rodak angažuje, da sve
nadenio, pre nego što nešto crkne."
Tad mi još nešto pade na pamet. ,,Je l' bi tvoj rodak primao. raožda, nebrušene dijamante umesto
gotovine?"
Magacioner me pogleda i nepoverljivo slegnu ramenima, ali ja sam primetio da sam na pravom
tragu. Rudnik je Uniti danak plaćao upravo iz sredstava prikupljenih prodajom nebrušenog
kamenja. Ako bismo oprerau i rezervne delove nabavljali prodajom robe, dijamanti ne bi išli Uniti
u džep, a ja bih dobio sve što mi treba za proizvodnju po povla-šćenim cenama. A i rodak će biti
srećan jer će tim dijamantima, faklič-ki, dobiti veću vrednost nego da ga isplatirn u kešu. Odmah
počeh da dokonam koje bih još sve troškove rudnika mogao da pokrijem isplata-ma u dijamantima.
Možda i sa Krosom porazgovaram o opciji da ga is-plaćujem u dijamantima, što da ne. Ali, to tek
kad definitivno odlučim šta ću sa Eduardom - i kad otkrijem da li je Kros umešan u Eduardo ve
rabote, ma kakve prirode one bile.
Stajao sam tu, gledao kako se radi, kad mi pride jedan rudar i do-dade mi neku poruku. Kros je
želeo da me vidi. čekao me u liftu. ,,Uskoči, davo čeka gore." ,,0va prokleta zemlja je prevruća i za
davola", uzvratih. ,,Tačno, ali ovog tipa zovu El Diablo, što će reći - davo. Ne samo zbog lica -
videćeš - već zato što bi se od njega i sam Nečastivi na-
smrt prepao. Tu je pukovnik Džomba. Opunomoćenik Savimbija i nje-gove Unite u ovoj oblasti."
,,Šta hoće?"
,,A šta ti ljudi inače hoće? Vreme je da se plati kirija. Eduardo će mu dati knjige da ih prečešlja, a
onda će mu dati i procenat od proiz-vodnje, ali nije u tome stvar. Pukovnik Džomba je lično
zahtevao cla se sretne sa tobom. Privatno."
,,Zašto?"
,,Da me ubiješ na licu mesta - pojma nemam."
,,Ih, i ti si mi neki šef obezbedenja!"
Kros me zgrabi za nadlakticu pre nego œto iskoračih iz lifta i gurnu me ustranu, da grupa rudara
koja se tu beše zatekla ne čuje šta će mi reći.
,,Pazi šta govoriš kad se upoznaš sa tim Džombom. Nikada nisi upo-znao takvog tipa. To ti je jedna
divlja zver, jedva da ičeg ljudskog ima u njemu. Najpouzdaniji Savimbijev čovek. Jede živu decu.
Samo li ga pogledaš popreko, ima ruke da ti odseče do lakata. Da ga za bednih pe-deset centi
prevariš, sekao bi te, i to sporo, da patiš. Tako bi imao do-voljno vremena da razmisliš o svom
nestašluku, pre nego što na smrt iskrvariš. Milioni su izginuli u ovom ludu ratu, a tipovi kao što je
ovaj Džomba svojeručno su pobili na stotine, možda i hiljade."
Palo mi je na pamet zbog čega to pukovnik želi da razgovara sa mnom. Nisam, medutim, ništa
mogao da otkrijem Krosu. Žoao mi beše nagovestio da će neko sa mnom stupiti u kontakt u vezi sa
razmenom dijamanata za oružje. Posumnjah da je o tome sada reč. Kolena mi za-Wecaše. U šta sam
se to, majko mila, iwalio? Pričica o oružju i dija-mantima imala je sasvim dnigačiji prizvuk tamo, u
Lisabonu, i ovde, u ovom rudniku Bogu iza nogu. Ako ne budem obazriv, možda će nešto e krvi
zbog koje se ovi dijamanti nazivaju krvavima - poteći upravo iz mog tela.
Ispred ulaza u rudnik behu parkirani džipovi sa automatskim puška-ma i protivtenkovskim
raketama u gro planu. Oko vozila se motalo tri-aesetak, možda i četrdeset, mrkih tipova, sve žešći
od žešćeg. Ni tračak
Oeanj strasti
/79
osmeha nije se nazirao u toj gomili; svi su bili jednoliko namršteni. j možda su upravo stoga više
ličili na bandu marodera nego na trupe lo-jalne vladi neke zemlje,
Kros nie ponovo zgrabi za ruku. ,,Sad moraš sam, baba, ja na raz-govor nisam pozvan. Nemoj da
piškiš clavolu po nogama, ako se upi-škiš - neću nioći da ti pomognem. Drži jezik za zubima. otvori
lepo novčanik i nastoj da izgledaš upiašeno. Ako se ukakiš u gaće, to će na njega ostaviti jači utisak
nego da se držiš ne znam kako hrabro." ,,Neće mi biti teško da izgledam uplašeno."
,,Još nešto. Ako te pozove na roštilj, to će verovatno značiti da si ti u jelovniku. Jednom je ispekao
nekog garimpeira, i to ono, reš, na lo-maći, samo zato što mu se učinilo da ga ovaj nešto zeza. Mora
biti da ga je tip prešao za pedeset centi."
Isuse Hriste! Kako sam se približavao tom čoveku, iz trena u tren bivalo mi je sve jasnije da Kros,
avaj, uopšte nije preterivao u opisima i napomenama - naprotiV. Pukovnik je ličio na biće koje bi, u
svekoli-kim apetitima, nadgornjalo kralja svih kanibala. Bikovske grade, masiv-ne telesine, krupnih
ruku, a trupastih, kratkih nogu. Ogromna glava bez i jedne jedine dlake. I vrat kao u bika. Sem toga,
odavao je utisak čo-veka koji bi ovako, golim rukama, mogao sve udove da rni iščupa i on-da, plus,
njima da mi razbije glavu.
Kad mu pridoh dovoljno blizu, slika se dodatno pogorša. Imao je da-volje rogove istetovirane na
obe strane ćele. I tatu što prikazuje bodlji-kavii žicu oko vrata, umesto ogrlice. Nisu mi promakli ni
istetovirani noževi, po jedan na svakom obrazu.
Ove cake nisu bile forsirane da bi ljudima uterivale strah u kosti. Taj čovek je i bez njih bio
dovoljno strašan. A što se tiče tih rogova i bo-dljikave žice, njima se ukrasio verovatno zato što mu
se dopala umet-nička Vrednost rada.
E, a sada, kad sam bio sasvim blizu, postalo je stvarno strašno.
U ruci je držao paradni štap kakav nose oficiri britanske armije. či-zme su mu bile izglancane da u
njima možeš da se ogledaš. Medalje su mu blistale na grudima. Devetmilimetarski poluautomatski
revolver u cr-
noi futroli na desnom boku. Još jedna cev, duga, preko levog ramena. Na njemu je sve to oružje
izgledalo kao da se okitio dečjim igračkama
- verovatno je na tim cevima čeličio desni kad je bio beba od, brat bra-tu, pedesetak kilograma, je l'
te.
Kao da mu je na čelu pisalo: ,,0pasan sam, čuvaj se".
U lom času, nisam mogao ni da zamislim tu situaciju da se bilo ko-jem upravniku rudnika dogodi
da, ne daj Bože, kasni sa kirijom. Nema šanse.
Kako da se obratiš tipu koji je istetovirao davolje rogove na glavi i bodljikavu žicu na vratu? A?
,,Cao. Ja sam Vin Liberte", rekoh na portugalskom.
,,Ja sam pukovnik Džomba", reče čovek.
,,Drago mi je što smo se upoznali", krenuh da mu pružim ruku, ali onda zastadoh, pa mi šaka klonu
uz telo. Nisam bio siguran da će mi pozdrav biti uzvraćen.
Imao je oštre zube, verovatno je takva ajkulina čeljust, šta ga znam. Upitah se u trenutku da ih nije
možda sam, svojevoljno, naoštrio. Ko zna, možebiti da je to nekakav modni detalj, kao oni rogovi i
bodljika-va žica. A možda su se ti zubi izoštrili od žvakanja kostiju bespomoć-nih žrtava.
Džip kraj kojeg je pukovnik stajao imao je neobičan ukras na haubi
- ljudsku lobanju.
Još jedan modni detalj.
Lupkao je paradnim štapom po nozi dok smo hodali i razgovarali. Portugalski mu je bio izvanredan,
izrazi su odavali kultivisanog i obra-zovanog čoveka. U svakom slučaju, tim je jezikom baratao
daleko bo-Ije od mene, koji sam portugalski govorio tako nekako, za po kuhinji.
.,Senjor Karmona vam je u Lisabonu rekao za naš plan?"
u pravu sam bio. To je to - sada se priča o tom dilu, dijamanti za oružje.
,,Ne baš. Rekao mi je da želi da uredi neki aranžman u vezi sa po-
'rdama za dijamante koji stižu iz oblasti gde ima, uh, sukoba." Nisam
napomenuo da sam krajnje neodlučan oko toga da li da udem u taj po-
sao. Pukovnik nije bio čovek koga ćete olako razočarati odbijanjem, pa
čak i najblažim kolebanjem.
..Pritisak je veliki. Ako predugo budemo čekali, doci će do otvore-
nog gradanskog rata. A kad do toga dode, angolanski dijamanti će do-
biti etiketu dijamanata iz ratnog područja, i onda će ih bojkotovati. Kad
se lo dogodi, vaše potvrde biće bezvredne."
,,Shvatam", rekoh, ne shvatajući ništa. Šta taj pukovnik smera? Bio je podreden Savimbiju. A Žoao
je bio persona non grata u svim poslo-vima sa Savimbijem i Unitom. Reč ,,udar" pade mi odnekud
na pamet. Posumnjah, na časak, da pukovnik planira da trampi dijamante za oruž-je i onda ih sam
izbrusi, za vlastite potrebe. činjenica da bi to mogla da budc jedna kriminalna operacija bila je,
svakako, obespokojavajuća. Ako posao propadne, navući ću sebi na vrat i vladu u Luandi i pobu-
njenike iz Savimbijeve Unite.

Pukovnik Džomba nastavi. ,,Ni Beg ne rnože da dode u Angolu, bar ne javno. On je Karmoni bio
partner u pokušaju da prevare Savimbija. Kako stvari stoje. vi ćete morati da preuzmete aktivniju
ulogu u svim ovim aranžmanima i da ispunite neke dužnosti koje Karmona i Beg ni-sii u prilici da
ispune."
,,Ja ne bih želeo da..."
On zastade i pogleda me ulice, lupkajuc'i se onirn štapom po nozi. ,,Razumemo se nas dvojica, zar
ne?"
,,Naravno", osmehnuh se. Razumeo sam, i te kako. Ako zajebern ovog čoveka, moja će lobanja biti
novi ukras za haubu njegovog dzipa. Žoao je, očito, propustio da mi skrene pažnju na neke
momente kad mi je u Sintri izlagao detalje ovog posla - a naročito momenat koji se od-nosio na
činjenicu da će se, ukoliko stvari krenu naopako, moje dupe naći u procepu. A Kros mi je pričao
kako je Savimbi, lično, ubio zen i decu nekog protivnika. Mogao sam samo da zamislim šta li bi tek
W u stanju da učini nekom Amerikancu koga je uhvatio kako rovari pr° tiv njega. Za tog Džombu
se priča da je nekog tipa spalio na lornac • Da ne pominjem odsecanje ruku.
Izrazio kao što su ,,biti živ odran" ili ,,seckanje natenane" iskrsnu mi u svesti dok sam nazirao
mogući ishod svoje angolanske sudbe.
181
Doći ću ponovo da razmotrimo pojedinosti oko ovih aranžmana", re-
če pukovnik.
On se osvrnu ka mestu na kojem je stajao Kros, uz telohranitelje ko-ji su nas budno motrili. ,,Jeste li
rekli svom šefu obezbedenja da ćemo mi saradivati?" To mi je pitanje postavio onako, ovlaš, da mi
laž, ako je pripremam, nezgrapno sklizne preko usana.

,,Ni reč rau nisam rekao. On misli da mi sad ovde razgovaramo o prilozima koji se daju svakog
meseca."
Dobro me premeri pogledom. ,,Vrlo dobro. Da sam posumnjao u va-še reči, ubio bih ga smesta."
uilo bi mi drago ako bi mi bili predočeni okvirni detalji oko toga kako bi taj posao trebalo da se
sprovede, znate", rckoh. ,,Znam da je to razmena dijamanata za oružje, ali nemam pojma kakva je
tu moja ulo-ga..."
,,Tako je, zapravo, i najbolje za vas - da o nekim stvarima nemate
pojma. Znate šta hoću da kažem?" Pogleda me tad procenjivački, kra-
ićkom oka. ,,Vi Amerikanci prezirete mentalne kapacitete ljudi Trećega
'eta. Doktor Savimbi stekao je svoj doktorat na švajcarskom univerzi-
Ja sam u Portugaliji diplomirao ekonomiju. Studirao sam i u Lon-
-1. Znam kako se broji, nisu mi za to potrebni prsti na rukama i no-
i. Za mene je, takode, karakteristično da se sa izdajnicima obraču-
>a gadan, staromodan način. Shvatate na šta mislim?"
i pogledah ga u oči. ,,Shvatam, ali to što shvatam svodi se
da vi pretite nekome sa kojim želite da sklopite posao. Shva-
a trebalo da završim svoj deo posla, ali shvatam i to da ima
sVe to uključeni, a medu kojima ima i onih koji neće na
:i način uspeti da odgovore zadatku. Shvatam, isto tako, da
wno, ne želim da budem onaj na kome će da slome kola uko-
Džo! ^ Zb°? "ek0ga U Llsabonu Ui zbo§ to§ Be?a-'
>e naceri i klimnu glavom, u ritmu paradnog štaba, kojim
SVOJ jeo° trance P° butini. ,,E, onda se lepo razumemo. Vi završite
ni za s< « ™ ^ Se P°sle desil°' bićete čisti- l valJano nagrade-
On pogleda ka ulazu u ,,Plavu gospu" i klimnu gla-

182
Harold Robi,
vom. „1 to nagradeni mnogo više nego što biste ikad bili od pukog ko-panja po crnici."
Rastadosmo se, i meni je barem jedno bilo sasvim jasno: problema-tika moga preživljavanja na
vrelom angolskom tlu zaoštrila se do tačke u kojoj više nije bilo mrdanja. Nije više problem bio u
tome da li c'e neki drogirani dvanaestogodišnjak da povuče obarač zardale ,,AK-47U i liši me
života. Ne, sada sam neprijatelje imao na visokim položajima. Ljude koji su bili otvoreno skloni
divljačnom kažnjavanju neposlušnih, odani metodama od kojih bi se i Torkvemadi, znamenitoj
zveri španske inkvizicije, digla kosa na glavi.
Ako je jedan rečni kopač dijamanata kod ovoga zaslužio lomaču zbog kamenja Vrednog nekoliko
dolara, šta li će tek pukovnik učiniti vajnom Amerikancu, pa još vlasniku rudnika, koji se drznuo da
sjebe dil sa di-jamantima i oružjem? I, šta da činim, kud da se denem, ako sve ode bestraga?
Savimbija nisam upoznao, ali ako je Džomba neka vrsta de-sne ruke vodi Unite - znao sam da mogu
samo da se koprcam, tako upecan, raspet izmedu dvojice razuzdanih demona.
Nekako mi je, dok sam u tom trenutku prebirao po vijugama, bilo teško da zamislim sebe kao
smirenog ili - nema veze - nervoznog star-ca, negde, bilo gde na ovoj planeti. Beše mi, vala, teško
da zamislim sebe kako proslavljam svoj naredni rodendan, ako ćemo pravo.
U jedno sam bio siguran: Žoao Karmona u svom životu nikada nije kročio pravim drumom.
Krivudanje je bilo njegov manir, naprosto. Bio je to tip koji će te uvek prevariti, bez obzira na korist
koju lično može iz svega da izvuče. A ako je taj Beg Žoaov drug, nema zbora da i taj hvata istu
džadu. Nisam obraćao naročitu pažnju na one Džombine reči - ono, da ću proći dobro, samo ako
svoj deo posla obavim kako doli-kuje - iz prostog razloga što nisam želeo da se nadera u Džombinoj
bli-zini kad bilo ko u tom lancu napravi sranje i sjebe stvar.
Dok sam se vraćao ka stražarnici, gde me je čekao Kros, nastojao sam da mi lice bude mirno, da se
ništa ne vidi. Pukovnik me beše osta-vio sa mnogim pitanjima bez odgovora, ali jedna je stvar bila
savrœeno jasna - zaigrao sam rolu u gadnom, gubitničkom scenariju. Kad jednom
Oeanj strasti
183
stavim potpis na lažne potvrde za dijamante, i učinim, potom, sve što pukovnik Džomba zatraži od
mene da bih oružje naterao na njegovu vo-denicu - moći ću da računam na status roba-saveznika,
eventualno ne-podobnog materijalnog svedoka kome se ne piše dobro. A da i ne po-minjem šetkanje
naokolo sa ogromnim sumama novca koje bi bolje pri-stajale njegovom džepu.
K'o što bi Kros rekao, tri su moguća raspleta u ovoj zbrci: ili da te skenjaju, ili da te roknu, ili da te
zveknu. Pa ti biraj.
Krosa, sudeći po njegovom ponašanju, nije neposredno zanimalo šta se odigralo u toku predašnjeg
razgovora u četiri oka, a i ja nisam bio voljan da ga uvlačim u priču. Nije ni on bio toliko glup da
sam sebi iskopa raku u toj tvrdoj angolanskoj zemlji.
Kad sam se vratio, pogledao me je onako kako dečak, tek opisme-njen, zagleda ukrštenicu. ,,Pa,
baba, ima tu mnogo više od onoga što bi se dalo naslutiti, u očima ti se vidi. I nemoj, 'leba ti, da mi
prodaješ ono sranje kako si sa pukovnikom, kao, pričao o kiriji. Izgledali ste kao dva lopova dok ste
tamo razgovarali, znaš? Da je taj lik hteo da priča o lovi, učinio bi to pred Eduardom. Nije on tako
suptilan."
,Je l' ti, bre, stvarno hoćeš da znaš o čemu smo pričali?"
,,Ne, jebote, Taman posla. Ako će taj ludak jednog dana da bane ov-de i da pobije ceo rudnik zato
što su stvari pošle naopako, meni bi bi-lo draže da umrem kao nevini posmatrač."
31
Te noći, pošto večerasmo, zakucah na Krosova vrata. Učinilo mi se da i nije naročito srećan što me
vidi. Pakovao je torbe.
,,Ideš nekud?", upitah.
,,Dižem sidro, bato. Baš kao što sam ti rekao. Dara je prevršila me-ru kad si se danas šetao sa
davolovim dokom u ruci. Ako si došao ov-de da me moliš da ostanem na radnom mestu, uzalud
traćiš vreme. Idem, i gotovo. Sutra ima da osedlam konja i da odjašem u zalazak sunca..."
184
Harolcl Robins
Osanj strasti
185
,,A kaži mi, što me baš sad ostavljaš na cedilu? Neću, valjda, čuti onu pričicu za seka-perse kako si
ti, je li, imao teško detinjstvo, dok je meni srebrna kaœika virila iz dupeta?"
,,Već sam ti rekao da mi se ne dopada tvqj izbor ljudi sa kojim ćeš se družiti. Kad moraš da
posluje.š sa raznim Džombama ovog sveta, to svakako nije dobro, ali je barem samo biznis, i ništa
više. Da ne ispla-ćujemo redovno tog Savimbijevog dečka, reketirali bi nas oni sa druge strane te
političke klackalice. Ali, dok ste ti i onaj jebeni gorila u uni-formi razgovarali, po govoru tela sam
zaključio da se tu nešto drugo krčka."
Skočih do stola gde je Kros držao više boca raznog pića i nasuh se-bi skoč. Njegov poluautomatski
devetmilimetarski pištolj visio je sa ka-iša okačenog na ivicu kreveta. Baš prigodno. Mogao je, i
usred noći, da pruži ruku i uzme pištolj, a da pri tom ni glavu sa jastuka ne podigne.
,,Sta tu ima da se krčka?", upitah. Sedoh na krevet, mućkajući onaj skoč u čaši.
,,Ne znam i nc želim da znam. Ali, budući da sam ljudsko biće i da poznajem ljudske poroke, mogu
da pretpostavim šta je posredi. Pukov-nik Džomba ima nekog keca u rukavu. On se, inaće, odlikuje
pogledom na svet kakav se sreće kod pitbula, tako da je verovatno reč o nekom prostom planu koji
podrazumeva ubijanje i pljačku. Ono što me u sve-mu najviše plaši jeste ta - tajnost. Ti tipovi nisu
nimalo suptilni i fini kad dodu da pokupe kiriju. I zbog toga mi pada na pamet mogućnost da
Džomba - ko zna - ovoga puta možda namerava da zajebe Savim-bija. I da si, eto, u tu priču
uključen i ti."
,,Ako misliš da je pukovnik jedan zlikovac i dubre neopisivo, reći ću ti samo to da je on, u odnosu
na Savimbija, puko nevinašce, umiljata maca", produži Kros. ,,Ako te Savimbi uhvati kako nešto
muvaš s ne-kim od njegovih momaka, ima da ti izbuši bulju i onda žive rane da ti vida viskijem. U
Angoli se krivica zbog saučesni.štva dokazuje brzo i Ia-ko - dovoljno je da te neko cimne za rukav
kad se nekoliko stotina voj-nika Unite rastrče da 'apse po komšiluku." ,,Kros..."
,,Ne, jok, niht... Nemoj ništa da mi pričaš, ništa me ne zanima, ne želim da znam! Ali, odmah sam
znao da je neko žešće sranje čim si mi pomenuo Karmonino ime. On je jednom pokušao da
namagarči Savim-bija i, kako ja vidim, sad je poslao tebe da mu završiš posao."
Imao sam neko osećanje da je Kros sada u pravu. Pukovnik nije že-leo da se ovaj rat završi, jer bio
je isuviše profitabilan. Kad bi doœao mir, čovek bi morao da nade neki pravi posao, da se bavi
nečiin. I si-gurno su mnogi u pobunjeničkom kampu, kao i Džomba. strepeli od re-alizacije
mirovnog plana na koji Savimbi beše pristao. To je Žoau i Be-gu otvorilo put ka trgovini oružjem za
dijamante. Kros nije bio glup.
Kad bih mu samo neki nagoveštajčić dao, on bi brzo dokonao da je reč o trgovini krvavim
dijamantirna. Ali, želco sam da ga odvučem što da~ Ije od istine, dok ne smislim naredne poteze. I,
sem toga, u njegovu sam sobu došao sa potpuno drugačijim razlogom, ne da ga moljakam da osta-
ne u rudniku."
Izvukoh njegov devetmilimetarski iz futrole.
,,Ej, ne igraj se s tim!"
Kros krenu ka meni, i ja okrenuh cev ka njegovom stomaku i rekoh: ,,Lepo sam ti kazao: šta god
radim, u tome sam najbolji. To podrazu-meva i pucanje."
,,Kqji li je, bre, čoveče? Skreni tu cev u nekom drugom pravcu ili ću ti je nabiti u bulju!"
,,Daj svqje kamenje."
,,Šta?"
,,Kamenje. Nebrušeno. Hoću da vidim."
,,A šta tebe briga... Aaaa, shvatam, misliš da te pelješim, je l' tako?"
,,Znam da me Eduardo pelješi. A što se tebe tiče, još sam u laganoj umici - možda si i ti u to
uključen, možda si čist." Da ga jebeš!", uzdahnu on i skide sa police knjigu ,,Tajna bašta" i v°n je.
Knjiga je iznutra bila šuplja. On uhvati šaku kamenčića i ba-c' in na krevet.
Svi su ovi iz reke. E sad, ti moraš da veruješ na reč, tako je, 0 je. Na dijamantima ne ostaju otisci
prstiju, baba. Ne možeš pou-
186
Harold Robins
zdano da tvrdiš da su ovi, recimo, do.šli iz rudnika, iz reke ili sa Me-seca."
Uzeh te kamemwe u ruku, protrljah ih dobro prstima. Svi bejahu raz-ličite veličine. Nekoliko njih
bili su od jednog karata, ili nešto jače, ali većinu činjaše ,,sića", kamenovi manji od karata. Neki,
štaviše, bejahu pukog industrijskog kvaliteta. Cak i golim okom, mogao sarn da proce-nim da će
neki od njih biti perfektni. A nijedan od njih nije imao onaj sapunast premaz.
,,Tačno, nisu masni, već glatki", reče on, ,,baš kao pravi rečni dija-manti. Što, opet, ne znači da nisu
mogli da budu iskopani u rudniku. Kad jednom predu tačku ključanja da bi se sa njih sprala sve ono
sra-nje sa masne table, ne možeš da razlikuješ rečni od iskopanog kamena. Sem ako te tvoj stari nije
svojevremeno naučio nešto što ne može da se nade u udžbenicima geologije."
„1 jeste me naučio. Nijedan od ovih nije iskopan u rudniku", rekoh.
Vratih tad Krosov pištolj u futrolu i ustadoh. ,,Ti me nisi potkradao.
Nisam ni mislio da ti kradeš, ali sam morao da se uverim. Eduardovo
kamenje ima taj, prepoznatljiv šmek iskopanih dijamanata. Lagao je kad
je rekao da su sa reke."
Vratih mu kamenje. A onda reagovah presporo - dok je on levom rukom uzimao dijamante, desnom
pesnicom me opalio u stomak, tako jako da mi je potpuno isterao vazduh. Poleteo sam unazad na
krevet i sklupčao se kao embrion.
,,E, nemoj sad da mi se ispovraćaš po krevetu", reče Kros, ,,ili ću te naterati da menjaš posteljinu."
On skočom napuni, gotovo do ivice, čašu od dva deci. ,,Hoćeš da tresneš ovo?"
Pridogoh se i sedoh, držeći se za stomak, koji me je jezivo boleo. ,,Hoću kod gastroenterologa."
,,E-e-ej, nemoj sad da mi kukaš tu! Namerno sam te udario u sto-mak da ti ne bih izbio te lepe zube.
Je l' znaš ti kako je teško prona-ći zubara u Angoli? I to, kad konačno nadeš zubara, i taj obavezno
ima sidu."
Oeanj strasti
187
,,Hvala, druže."
,,Sve u svemu, držim da si imao pravo da budeš sumnjičav." ,,Ne želim da napustiš ovaj posao."
,,More, jebi se! A što da ne napustim?" ,,Zato što si mi potreban. A Eduarda ću, bogami, da
otpustim." ,,Ko će da vodi rudnik kad njega više ne bude tu? Nadam se da imaš predstavu o tome
koliko je teško naći kompetentnog upravnika rudni-ka?"
,,Ja ću voditi rudnik."
,,Sranje, ova vrućina ti je već udarila u glavu, ili te je ujela ona bu-ba od koje čovek poludi. Eduardo
možda jeste seronja i lopov, ali u An-goli se ni zbog jednog ni zbog drugog ne otpušta. Sem toga, on
ima di-plomu rudarske škole i dvadeset godina radnog iskustva."
,,Nisam rekao da ću rudnik voditi zauvek, već samo dok njemu ne nadem zamenu. I znam da to
neće ići lako, ali varijanta nije ni nemo-guća. Nije kopanje dijamanata baš toliko složen proces. Pola
posla sa-stoji se u tome da održavaš mašine. A u mašine se razumem bolje od Eduarda."
,,Neće to ići."
,,Moraće, ne može Eduardo ovde više da mi se muva." ,,Reci mu da prestane da krade. I daj rau
povišicu." ,,Nije problera u tome što on, tu i tamo, ubere po neki dijamant. Vi-,^imam neko gadno
osećanje u vezi sa Eduardom i ovim rudnikom. onaj stari citat u kojem se pommje nešto trulo u
državi Danskoj'? lešto je i ovde trulo. Nešto u vezi sa rudnikom, u vezi sa tim kako !erm udavio^u
govnima.
nešto iznad svih tvojih
sumnji oko pukov-Džombe i Žoaoa Karmone. A neću saznati šta je to tačno trulo dok kurtališem
Eduarda, ne udem u rudnik. ne isprljam se do suše i, :no, ne provalim u čerau je caka."
)S pnpali cigaru i povuče dim. ,,čoveče, neću reći da se ne sla-tobom. Znao sam da Eduardo ubire
dijamante, ali to je, majku 'ična nadoknada za to što radi u ovoj prokletoj rupi. Nikada, mi-
di
iz Šekspirovog ..Hamleta" - pnm. pre\:
Haruld Robins
Oeanj strasti
slim, nije taj krao toliko da bi to uticalo na ukupno poslovanje rudni-ka."
,,Ni ja ne mislim da je toliko uzimao. Možda bi maznuo hiljadu ili dve nedeljno, a to na duže staze
ne može da naru.ši konstrukciju."
,,Pa, šta onda misliš? Šta planira Eduardo?"
Slegnuh ramenima i zavrteh glavorn. ,,Ne znam. Ali imam to predo-sećanje, to nešto u kostima, i
znam da ne grešim."
,,Pa dobro, reci mi šta sad tvoje koske kažu."
Ispričao sam mu kako je Eduardo pokušao da me ubedi da prodam rudnik. I da je, pri tom, naglasio
da ne želi nikakav procenat zato što je aranžirao tu kupoprodaju.
,,Nije tražio novac? Jebote, baba - uh, Vine - u pravu si ti. Ne bi se taj skot odrekao petoparca,
makar morao da ga iščačka krokodilu iz čeljusti. Mislim da znam šta on sad radi."
,,Svesno smanjuje produktivnost da bi rudniku pala cena?"
,,Pogodio si."
,,To je samo mogućnost. U početku sam niislio da se na ulaganju u proizVodnju štedi, da bi Berni
isukao budelar. Kad sam video da nije to na delu, pomislio sam da neko čerupa rudnik. A, eto, nije
ni to, vero-vatno stoga što bi Eduardo u takve rabote morao da umeša tebe, ili bi-lo koga ko bi se
našao na mestu šefa obezbedenja."
,,0nda sam skontao da Eduardo, možda, namerno drži proizvodnju na niskim granama da bi
umanjio izlaznu vrednost, ali sam porazgovarao sa posloVodom koji je radio u drugim rudnicima, i
od njega sazvao ko-liko se dijamanata izvlači na tim mestima. Eduardo, očigledno, u gram zna
koliko jedan radnik, za jedan radni sat, izvadi jalovine. A plavo ni-smo naboli. to je sigurno. Još
smo, zapravo, u žutom, sudeći po onome što se vidi na konvejeru."
,,A ipak, ti i dalje sumnjaš da Eduardo nešto muti?", upita Kros. ,,Da je bar tražio, recimo, deset
procenata od ukupne cene rudnika, što bi bilo logično da traži kao čovek koji je aranžirao
kupoprodaju. Sta-vio bi pedeset hiljada u džep, pa još honorar od kupaca... Da mi se ni-je odmah
učinilo da tu nešto smrdi, složio bih se."
Kros je ispuštao krugove od diwanskog dima. ,.Da, nešto taj smera. Majku mu, za te pare, mogao
bi, maltene, i moju lojalnost da kupiš."
,,Lepo sam ti rekao: ako ja ovde uspem, i ti ćeš uspeti."
,,Pa, da ti verujem? čoveku koji u životu jedan jedini dan nije radio i žutu banku nije zaradio? I ti
ćeš, sutra, da počneš da vodiš ovaj rud-nik i svi ćemo da se obogatimo?"
,,Kros, jednu bi stvar trebalo da naučiš u životu. Ima nečeg konzi-stentnog u ljudskoj sudbini.
Gubitnici nikad ne uzmu velike pare. Do-bitnici uspevaju ma čega se latili. Upravljanje jednim
rudnikom dijama-nata nije ništa složeniji zadatak od pobedivanja u trkama čamaca."
,,Sereš k'o brod."
,,Istina je to, ali da se vratimo onoj priči o konzistentnosti. Ja sam dobitnik, u svemu čega se
pri³watirn."
,,Pa šta, hoćeš da kažeš da ću ja uvek biti gubitnik?"
,,Ne..."
,,Zaboravi to što sam rekao. Došla mi ona moja standardna kuknja-va o detinjstVu provedenom u
bedi i sirotinji i onoj srebrnoj kašiki što tebi viri iz dupeta."
„1, hoćeš li da mi pomogneš u ovom prljavom poslu?"
,,0d čega planiraš da počneš?"
,,Dao si mi dobru ideju kad si mi pričao šta Savimbi radi sa nepo-slušnicima. Ima Eduardu da
izbušimo bulju i onda mu ranice zalijemo viskijem."
,,E, 'ajde u to ime nešto da popijem", reče Kros, i sasu u grlo osta-tak viskija koji mu se brčkao u
čaši. Obrisa, potom, rukavom usta i po-novo me ispitivački pogleda.
,,0kej, pametnjakoViću, otkud znaš da moji dijamanti nisu iz rudni-ka? Cim se u kuvanju spere
mast, na dodir su isti kao rečni dijamanti. Koju ti je to tajnu tvoj stari otkrio?"
,,Eduardo je birao nebrušene, sve preko karata, bez ogrebotine, per-ektne primerke. Tvoji su bili
raznorazni, neki dobri. neki loši, ništa sen-zacionalno, obično kamenje koje garimepirosi ispiraju iz
reke."
Ustadoh sa kreveta.

190
Harold Robin
,,Stari me je naučio pre svega to da u ljudima ima nečeg konzistentnog, Jednom lopov - uvek lopov,
makar se jednom i pokajao. A pošten čovek ne krade.
Da si imao samo jedan savršen kamen veći od jednog karata, smesta bih znao da si ga uzeo iz
rudnika. I pucao bih ti u levo jaje."
32
Kros je, kao šef obezbedenja, imao ključeve za sve brave, pa i onu od Eduardovog stana. Dnevna
soba je bila u tami. Svetlost je dopirala kroz pukotinu oko vrata kupatila. Puzili smo preko sobe, a ja
sam pa-žljivo osluškivao da se vrata ne otvore. Zvuke sam prepoznao - stenja-nje i ječanje
dvonožnih životinja koje naskaču jedna na drugu.
Ne držeći do finesa koliko ja, Kros je grunuo na vrata spavaće so-be. Eduardo je ležao na ledima,
raširenih udova, Karlota ga je jahala. Oboje su bili goli golcati. Karlota vrisnu, a Eduardo je odbaci
u stranu i gurnu ruku pod jastuk.
Kros mu uperi revolver u lice. ,,Vadi ruku odatle, polako." Uzeh pištolj koji je Eduardo držao pod
jastukom dok su on i žena bučno protestovali.
,,Jeste li znali da su ljudi jedine životinje koje se gledaju u lice dok se jebu?", reče Kros. ,,Pročit'o
sam to u nekoj knjizi." ,,0vo je..."
,,Navlači, more, tu odeću", rekoh Karloti, ,.i bri.ši odavde." Eduardo se s mukom uvuče u pantalone.
,,0vo je nečuveno, platiće-te za ovaj upad, imam moćne prijatelje, mrtvi ćete osvanuti."
Zanimljivo - u Americi ili Evropi, čovek u ovoj poziciji pretio bi policijom. U Angoli, eto, preti da
će te ubiti.
,,Daj da pojednostavimo stvari, Eduardo", rekoh. ,,Ti si me potkra-dao, potkradao si rudnik. Skidao
si šlag sa masne table." ,,Jebi se."
,,Ne, drugar, ti ćeš sad da ga dobiješ u bulju. Jeb'o si čvorka. Obra-ti pažnju na njega dok malo
razgledam naokolo", rekoh Krosu.
Oeanj strasti
191
U ćošku spavaće sobe Eduardo je držao otprilike metar visok sef. ,,Moraćemo nekako da ga
ubedimo da nam kaže šifru", rekoh,
,,Zajebi taj sef', reče Kros. ,,U Angoli se, barem, po sefovima ni.œta ne drži. Niko nije toliko glup u
sef da stavi bilo šta sem nekih koješta-rija. Poznajući ovog tipa, pre bih potražio neko skriveno
mesto. neku ru-pu u patosu, zidu, plafonu."
U pravu je bio. Skrovito mesto našao sam u kuhinji, ispod sudopere. Uklonih kuhinjsku ploču i
pronadoh kutiju za cigare punu umotanih dija-manata, plus jednu vodootpornu, zaptivenu fasciklu
sa dokumentacijom."
Izraz Eduardovog lica bio mi je jasan znak da sam potrefio u cen-tar.
Kros zviznu dok sam odmotavao uredno zapakovane dijamante.
,,0vaj bastardo zna šta valja, a?"
,,Jebi se", prosikta Eduardo,
Kros ga lupi preko usta. ,,Krao si dok sam ja bio na straži. compa-dre. A nisi mi, čak, ni ponudio
učešće."
,,0vo su nebrušeni dijamanti visoke vrednosti'', rekoh, ,,svi svedeni na karat, besprekornog tkanja,
ili skoro besprekornog, a sve ovo zajcd-no vredi barem pedeset hiljada dolara, čak i po ovdašnjoj,
deset puta ni-žoj tarifi."
Eduardo ponovo krenu nešto da preti, i ja mu sedoh iza leda, zavr-teh glavom i nežno mu saopštih:
,,Ne ide to tako, druže. Pukovniku Džombi ovo se nimalo neće svideti."
Eduardovo lice poprimi neke sivo-zelenkaste tonove. Oči mu se za-mutiše. ,,Džomba s ovim nema
ništa, i ti to dobro znaš."
,,Neću, ipak, moći njerau da prećutim šta se ovde dogodilo", uzvra-tin. Dok sam govorio, počeh
lagano da prebirem po papirima koje na-doh u kutiji za cigare. ,,Kad je Džomba ono dolazio
ovamo? izdvojio me u stranu, da porazgovaramo malo o tebi. Odnekud je saznao da ti ovde ubireš
dijamante, a da mu ništa od toga ne prosleduje.š. Jedan od poslo-voda otkrio mu je da se prema
masnoj tabli odnosiš kao prema svom sopstvenom vlasništvu. Džombu te vesti nisu ama baš nimalo
obradova-fc, da znaš. Savimbi mu je lično naložio da sredi situaciju."
/92
Harold Robins
,,Džomba je lud. Zadrži te dijamante, boli me za njih. Idem ja u Lu-andu. kod svojih."
,,Vrlo je uvidavno s tvoje strane što mi dozvoljavaš da preuzmem ono što si od mene ukrao. Baš
uljudan gest. Ej, šta je pa ovo?"
Iz dokumentacije izvukoh papir sa podacima o računu u nekoj švaj-carskoj banci. ,,Vi.še od trista
hiljada dolara!"
Kros zavrte glavom. ,,Boao mili, da li ovo samo snevam!"
O D
,,Koliko je dugo ovaj upravnik?", upitah Krosa.
,,Dve godine", odgovori sam Eduardo, ,,ali polovinu novca kojim ras-polažem zaradio sam u
rudniku u kojem sam radio pre ovoga."
,,0kej, ti si me. dakle, sa pedeset soma u kutiji i polovinom od onih trista hiljada na bankovnom
računu - zavrnuo, je l' te, za par stotina hi-Ijada. Što znači da si Džombu i Savimbija zavrnuo za sto
soma. A da i ne pominjemo to što im duguješ za taj lopovluk u rudniku u kojem si šljakao pre nego
što si došao ovamo."
Eduardo se obilno preznojavao. ,,Ako ovo otkrije, Džomba će nas sve pobiti."
,,Ako ćemo pravo, on mi je ponudio nagradu, polovinu sume od sve-ga što razotkrijem." Rekavši to,
pogledah Krosa. ,,Sta misliš, šta će Džomba da mu radi?"
Kros se glasno nasmeja. ,,Ne moraš da mu pretiš. Zna on i sam šta ga čeka. Zar ne, Eduardo? A, šta
misliš? Možda će na sitno da ti sec-ka noge i ruke, par santimetara, pa onda pauza, da se predahne,
pa opet santimetar-dva... I, sve što odseče, baca psima... Ili će, možda, jezik da secne malko, čisto
zato što je lagao. A kad od tebe ostane jedno stra-šno, krvavo truplo, obesic'e te usred grada, da te
muve..."
Eduardo jurnu s kreveta, a ja ga ulwatih pre nego što tresnu o pa-tos, upola onesvešćen. Vratismo ga
u stolicu, i ja ga dobro prodrmah, da se razbudi.
,,Reći ću ti šta ćemo sad, Eduardo. Kad se banke u Švajcarskoj otvo-re sutra, ti ćeš lepo da okreneš
telefon i da napraviš telefonski transfer. Sve ono što je na tvom računu, da prebaciš na moj. A onda
ima da 'va-taš leteći start pre nego što mi sve ovo ispričamo pukovniku Džombi."
Oganj strasti
193
Vezasmo Eduarda tako da nije mogao da mrdne, pa napustismo pro-storiju. Kros će, odlučismo,
spavati kod Eduarda u sobi, za slučaj da Karloti padne na pamet da oslobada svog dragog.
Kad se sklonismo dalje, da Eduardo ne može da nas čuje, Kros upi-ta: ,,Je l' stvarno nameravaš da
ispričaš Džombi? Biće gadne seče ako to učiniš."
,,Biće seče i ako mu ne kažera, a pogadaj koga će onda da secka. Šta misliš ti, kakvi su izgledi da u
ovom rudniku ima i ljudi sa Džom-binog platnog spiska ili, naprosto, tipova koji se toliko prestrave
kad vi-de pukovnika da im ni na kraj pameti nije da mu uskrate neku pover-ljivu informaciju?"
,,Nema sumnje da ga neki insajder redovno izveštava o zbivanjima u rudniku."
„1, Kros, da ti kažem", rekoh, i pogledasmo se u oči, ,,tebi će ići de-set procenata od onoga što
ostane kad Džomba uzme svoj deo. Ostatak ide u rudnik, u proizvodnju."
,,Hvala. I, znaš, mislim da si u pravu oko Eduarda. Ono što je on maznuo iz rudnika nije toliko
dragoceno da bi, kad se podvuče crta, ugrozilo celu stvar. A to znači da tip ima nešto drugo na
umu."
Mahnuh onim papirima koje nadosmo ispod sudopere. ,,0vo ću do-bro da prečešljam noćas. Možda
se neki tragovi daju naslutiti."
33
Eduardo i njegova draga odoše pošto sam proverio da li je sve u re-du sa transferom novca s
njegovog švajcarskog na moj njujorški račun. Učinilo mi se kao da je neka gadna nečist počišćena
iz rudnika. Džom-ba je bio ozbiljna pretnja, i ja bejah uveren da će mnogo vremena pro-ći pre nego
što njih dvoje ponovo, eventualno, podignu svoje ružne gla-ve.
Moj prvi zvanični čin na funkciji vršioca dužnosti upravnika rudni-ka, bilo je unapredenje
poslovode koji mi je, na terenu, davao lekcije o
194
Harold Robins
strasti
195
kopanju dijamanata. Zadužio sam ga za vodenje dnevnih operacija u rad-niku, i da o svemu
izveštava direktno mene.
Pio sam kafu sa Krosom na verandi, ispred stanova u kojima smo boravili.
,,Našao sam u onim Eduardovim papirima, račun nekog geologa. Ne-ki tip iz Kejptauna", rekoh.
,,Nema izveštaja, samo račun."
,,Ništa nije neobično da se u angolanskom rudniku angažuje geolog iz Južne Afrike. Mislim, za
rudnik je bio angažovan, je li, ili za nešto drugo?"
,,Za rudnik, za rudnik."
,,A, znam, čitao sam to u dokumentaciji. Ali, ima tu dve neobične stvari u vezi s tim računom. Prvo,
nije od one firme koja je geološke studije u ovom rudniku izvodila u prethodnom periodu. I, što je
još va-žnije, na računu piše da je za Tlavu gospu', ali ga je Eduardo platio iz ličnog fonda."
Kros frknu na to. ,,Eduardo je tako jevtin lik da nikada ne bi platio iz sopstvenog džepa. Ma, ni
majčinu sahranu taj iz svog džepa ne bi platio!"
„1, još nešto, račun je bio sakriven tamo, zajedno s kamenjem. Mo-ra da mu je bio strašno važan. I
želeo je da ga sakrije od tudih očiju."
,,Što ne pozoveš tog geologa i zamoliš ga da ti pošalje kopiju izve-štaja?"
Zavrteh glavom. ,,Ne, ne mislim da je to pravi potez. Eduardo mi je rekao da su ti što, navodno,
hoće da kupe rudnik upravo neka grupa ju-žnoafričkih biznismena. Možda je lagao, ali možda je i
bio na 'jebi si mater' sa tim geologom i tom svitom. Prvo ću da proverim tog geolo-ga, da unajmim
detektiva, da vidim da li je čovek pošten, kakva mu je reputacija, a može da se dogodi da ga i
posetim u Kejptaunu. Teže je slagati ili reći 'ne' kad staneš pred nekog oči u oči, nego ovako, na da-
Ijinu."
,,Imam drugara koji radi kao šef obezbedenja u jednom južnoafnc-kom rudniku. Mali je rudarski
svet. Možda raoj drug zna nešto o tom
,Vidi šta možeš da saznaš. U mediwremenu, povedi računa o Džom-bi Jduardo i Karlota su sigurno
već u Luandi, ako su iš³i čarterom. Mo-ramo da pokažemo pukovniku Eduardovu papirologiju i da
sve isteramo načistac sa njim. Ne bih želeo da Džombi padne na pamet da smo spo-n na isplati."
,,Uh, baba, nemoj me držati za reč, ali rekao bih da je iskrsao neki problem."
Šef smene je trčao ka nama. Kros i ja ustadosmo i susretosmo čo-veka u dnu stepeništa. Bio je
toliko uzbuden da je prosuo bujicu nekih afričkih reči.
,,Na portugalskom", rekoh mu, ,,pričaj portugalski."
,,Kaže ti da ima nekih problema u rudniku", reče Kros.
,,Uspori malo. Kakvih problema?"
,,Voda nadire u tunele."
,,0dakle?" Bilo je to glupo pitanje - voda iz podzemnih reka i po-f°ka, normalno, konstatan je
problem u rudniku.
Sef smene opet zamulja mešavinu portugalskog i angolanskog, da baš nisam mogao da ga razumem.
>,Dubre jedno...", oglasi se Kros.
vEduardo je sišao u rudnik pre nego što je odjezdio i poskidao reze a s\ih zaštitnih vrata. On je
potopio rudnik." »>Sta? Šta ćemo sada?" .Mi? Kriješ nekog u džepu? Ti si novi upravnik rudnika.
Počni da

Deo peti Marni

34
Sa beležnicom u rukama, Marni je posmatrala angolanske radnike ka-ko istovaruju kamion u
skladište Ujedinjenih nacija u malom gradidu zvanom Deveti Oktobar. Isti gradić nekada se zvao
Dvadeset osmi juli, po danu kada je osloboćten od portugalske kolonijalističke vlasti u vre-me rata
za nezavisnost, ali je, beše tome nekoliko godina, ponovo pro-menio naziv kada ga je Unita
prekrstila i donela novo ime, odnosno da-tum kada ga je ona ,,oslobo<lila"
Neki radnik ispusti džak s pirinčem sa ramena. Džak tresnu, zari se u branik kamiona i puče, pa se
pirinač rasprši po zemlji. Gomila žena i dece koja je pratila istovar zastade u silnom uzdahu, a onda
jurnu, is-trčavajući iz gomile šaka punih pirinča.
,,Dokle, bre!", kliknu Ma_rni i baci beležnicu. ,,Pa ovo je treći džak koji ste rasuli. Videla sam,
dobro sam videla šta se dogodilo, znam da je bilo namerno. Bagro jedna!"
Ljuta kao ris, ona se zapnti ka cisterni sa vodom, smeštenoj u senci nekog drveta. Obrisa znoj sa
lica maramicom, a onda se poprska hlad-nom vodom i osveži vrat.
Mišel la Font, Marnina koleginica, podiže bačenu beležnicu i pridru-ži se drugarici u senci. Smejala
se dok je dodavala sveščicu osveženoj Marni.
,,Koliko vidim, ti baš slediš instrukcije iz priručnika kad je reč o ko-munikaciji sa nemarnim radn
icima." Mišelin engleski bubreo je od mar-
strasti
/97
kantnog francuskog akcenta. Ona je, inače, bila Marnin nadzornik i uči-telj u ovqj misiji.
,,Zar se i vika i dreka ne pominju u tom priručniku? Ponekad je to jedini jezik koji oni razumeju."
Ona glavom pokaza na kamion koji su upravo istovarivali. ,,Namerno ispuštaju te džakove, gadaju
oštru ivicu branika, samo da bi ih pocepali. Ta hrana stiže preko pola sveta da na-hrani njih i
njihove porodice, a oni, eto, sabotiraju. I, šta onda - ovi što pritrčavaju pa skupljaju rasutu robu,
očigledno su u savezu sa onima što bacaju džakove."
,,Mislim da znam zbog čega to rade. Sigurno traže veće nadnice. Pa onde kasne na posao, pa vuku
noge k'o da su od olova..."
,,Da, tako ide. A naročito im smeta to što im žena nareduje."
,,A-ha, to ih degradira."
,,A u pravu si, tako je počelo. Traži³i su više novca, i to samo zato što sam ja žena, a onda, kad sam
odbila da im povisim nadnice, poče-li da sabotiraju. Kamo sreće da u tim priručnicima za osoblje
humani-tarnih misija u zemljama Trećeg sveta ima malo više realizma. U tim knjigama nema ni
retka o ovim groznim miwetinama čiji ujedi ostavlja-ju gadne ožiljke na člancima, o hrani od koje ti
se stomak pretvara u vulkan dok ne izbljuješ svu lavu, o komarcima žednijim od vampira. Ne
pominje se u tim priručnicima čak ni razlika u vremenskoj zoni. I ne imo u vremenskoj zoni, nego u
vremenu uopšte. Ovde, zapravo, i ne
stoji koncept vremena, bar ne koncept koji bih ja bila kadra da shva-i prihvatim. Ovi ljudi dolaze i
odlaze kad je njima volja, rade kad
>a dune da rade i pouzdano se pojavljuiu samo onda kad je vreme isplate."
;i im ono što sam ja rekla svojim ljudima - vrednost svakog >ašćenog džaka biće im odbijena od
prihoda." >-E, dobra ideja!"
steci neku zbrčkanu mešavinu portugalskog, umbundua i interna-
mahačkog" jezika, gde ruke i noge kazuju više od reči, Mar-
ia pnmeni u praksi ponudenu soluciju, izloživši svojim nemar-
Utaicima da će im se zbog svakog oštećenog i prosutog džaka
198
Harold Robins
Osanj strasti
199
odbijati od plate. Mrmor nezadovoljstva prostruja medu radnicima, ali oni se vratiše poslu, noseći
sada džakove mnogo pažljivije, za šta je bi-la u dovoljnoj meri zaslužna i dodatna Marnina
napomena - da ima sve da ih pootpušta ako nastave ovako.
,,0dlično si to izvela!", reče Mišela vrativši se u senku drveta.
,,Ma, još ja učim. E, kad bih imala tu tvoju sigurnost i rečitost u ko-munikaciji sa ovim svetom. I
tvoju petlju."
,,Steći ćeš ti sve što je potrebno, to je samo stvar prakse. I borbe za opstanak", dodade Mišela, i lice
joj najednom posive. ,,S juga je stigla vest da su dvoje naših ljudi i deset angolanskih radnika
ubijeni u jed-noj zasedi. Išao konvoj sa hranom, i pobili ih,"
„0, ne!"
,,Imena još nisu saopštena. Molim Boga da nijedan od mojih prijate-Ija nije stradao."
,,Isuse, kako strašan način da se umre. Da te ubiju ovde, gde si do-šao da pomogneš. Znaju li ko je
to učinio?"
„0 tome još nema ni glasa, ali ovde se ionako nikada ništa ne sa-zna. 0, naravno, vlada će poslati
svoje patrole na lice mesta, ili će Sa-vimbijeva Unita poslati svoje trupe da ispitaju o čemu reč,
onda će se sresti, biće puškaranja, pa će uslediti saopštenje da su to učinile vladi-ne snage, ili
pobunjenici, i da su zlikovci na adkevatan način kažnjeni, ali nama će zauvek ostati tajna ko je
pucao i pobio te ljude.
A onda se slegne prašina, ništa se više o tome ne priča, pa se za mesec-dva dogo-di isti takav napad.
Hranu i kamione otmu, a neke od nas skrate za gla-vu."
,,A1' si ti fatalistički nastrojena, Mišela, alal ti vera! Kad te slušam, dode mi da spakujem stvari i
kidam odavde!"
,,Paradoksalno, a? Ujedinjene nacije, Crveni krst, misionari raznih provenijencija - svi mi ovamo
dolazimo da bismo pomogli narodu koji je preživeo i preživljavao sve te ratne strahote. I onda se,
jednostavno. suočiš sa činjenicom da ti ovde nestaju hrana i lekovi, da ih neko oti-ma e da bi ih
prodavao na crnom tržištu.
I to čine upravo neki od onih ljudi kojima smo pritrčali u pomoć."
,,Dodaj tome i gadne kožne boleštine, neizlečive bolesti, nepodnošlji-ve uslove za život - ma, idem
da se pakujem!"
Dve žene se glasno nasmejaše.
,,Sve to je zaista obeshrabrujuće", reče Marni. ,,Moram da se oku-pam, moram da popijem čašu
hladne limunade, moram da večeram sa čovekom koji ne miriše tako neprijatno kao ja i, možda,
provedem ne-ki nežan trenutak sa njim u čistoj posteljini - moram sebi nekako sve to da priuštim,
inače..."
,,Posluži se mojim vibratorom!"
,,Radije bih se poslužila tvojim mužem, kad sledeći put navrati u grad."
,,E pa, on i ne navraća, zato se bolje posluži vibratorom!"
Marni uze maramicu i obrisa znoj sa vrata. ,,Sve mi je izgledalo ta-ko drugačije dok sam išla u
školu u Kaliforniji. Kad o bedi i nevolji či-taš u knjigama, ili gledaš dokumentarce, pa čak i ukoliko
docteš u pri-liku da porazgovaraš sa ljudima koji su bili na terenu - sve ti to daje jednu nedovoljnu
predstavu i ostavlja te apsolutno nepripremljenu za stvarnost."
Mišela klimnu glavom. ,,čovek ne može imati predstavu o surovoj stvarnosti dok ne vidi dete
obolelo od side koga jedu muve, ili kad mo-ras da naučiš da briše dupe nekoga kome su odsečene
ruke. Ali, držim da si ti isuviše zahtevna prema sebi. U Angoli si tek nekoliko meseci, a već si stekla
reputaciju perfekcioniste i žene koja ne odstupa ni mili-letar, bez obzira da li je reč o lenjim
radnicima ili korumpiranim zva-ničnicima."
,,0no što mene čudi, zapanjena sam, u stvari - jeste činjenica da mi, uprkos okolnostima,
nastavljamo da delamo i ostajemo ovde, ne mareći a realnu pretnju i opšti haos. Eto, upravo si mi
saopštila da su naše kolege pobijene nekoliko stotina kilometara odavde. Ali, i pre nego što -erno
zastati, raspitati se da nije, možda, stradao i neko koga lično po-Majemo, a onda briznuti u plač - mi
razmišljamo o tome kako da za-vršimo započeto.
.Jes', i završićemo."
200
Harold Robins
,,A ti i tvoj muž? Živite ovako već godinama?"
.,Nas dvoje ćemo umreti u sedlu, kako vi kauboji kažete. Nadam se, istina, da to neće biti baš skoro.
Jedina mi je želja da kad taj čas kuc-ne, on i ja odemo u isto vreme. I što brže."
,,Bože blagi, ne govori tako", uzdrhta Marni.
,,Takav je život. Svašta ti se može dogoditi kad radiš u ratnom pod-ručju."
„8 vremena na vreme, sve izgleda tako beznadežno. Deliš tu hranu,
Vakcinišeš ljude, rezultate vidiš momentalno, ali na duže staze... Pitam
se da li ovaj naš trud može imati ikakvog stvarnog i dugoročnog efek-
ta. Ako se o takvim efektima uopšte može govoritu ovom moru jada."
,,Ce n'est pas la mer a boire."
,,Nije to kao more da popiješ", ponovi Marni, sa francuskog prevo-deći Mišelinu omiljenu
poslovicu. ,,0kej, znam da ova naša misija nije neraoguća, i da se mnogo toga može učiniti, ali...
Ali, raožda ćemo se, naprosto, utopiti u ljudskoj bedi."
Mišel je stisnu za nadlakticu. ,,Tako si osetljiva, takav idealista, mo-žda i preteruješ u tome, znaš?
Do.šla si ovamo da bi spasavala narod Angole, ali si na licu mesta zatekla mnoge ljude koji,
jednostavno, ni-su dostojni spasavanja jer su i sami deo ukupnog ovdašnjeg problerna. A ostali, koji
nisu odgovorni za sunovrat, mahom su tako uniženi, tako slomljeni i smlaćeni, da nisu u stanju ni
sami sebi da pomognu, pa ta-ko i oni postaju deo problema, sekući ruku koja im pruža pomoć."
,,Meni je, vidiš, koža nešto deblja", nastavi Mišela. ,,Ideali su mi pn-kriveni negde duboko. U
ovome sam, evo, već više od dvadeset godi-na, bila sam u Kongu, u Sijera Leoneu, u Ruandi,
Bosni, u palestinskim kampovima. Znam da ne mogu da spasem svet, pa to i ne pokušavam. Moje
je da pomognem ljudima, što većem broju ljudi, svakome kome mogu da pomognem, a onda da se
nadam da će, na duže staze, moj na-por dati rezultate i ostvariti traga. Sem toga, ovaj posao je dobro
pla" ćen."
čuvši Mišeline reči, Marni se tako zasmeja, da se na kraju zagrcnu. ,,Plata je sranje", izbori se ona
konačno, ,,uslovi za rad su jezivi, ali me~
Oeanj strasti
201
ni se čini da si ti dalje delom Majka Tereza, delom Jovanka Orleanka, a delom mali Simon Legre."
,,Simon Legre? Ko ti je taj?"
,.Nadzornik plantaže, u stvari - vozač robova. Lik u jednoj knjizi. Hajde sada, nauči me još malo tog
umbundua, naročito onih prostijih iz-raza, to mi je potrebno kad radnike valja upozoriti da začepe
gubice i vrate se na posao."
U tom času, neka žena, takode u misiji, Marnina vršnjakinja otprili-ke, mahnu i doviknu nešto dok
im se približavala, pa se onda spustila nizbrdo i izašla na drum.
,,Rita, vidim, nosi dnevnu uniformicu", primeti Marni.
Mišela s gnušanjem odmeri ženinu mini suknju. ,,U svakoj, ali baš svakoj misiji, sretala sam ovakve
Rite. Uvek je tu neka takva, neka ko-ja će nositi šortsiće kratke da kraći ne mogu biti i uzanu
majičicu bez brusa kad ide na pijacu, dajući tako za pravo muškarcima Trećeg sve-ta, koji se odreda
prema ženama ponašaju kao svinje, da su žene sa Za-pada sve same kurveštije."
,,Sa grafičkom preciznošću iznela mi je sve detalje o genitalijama an-
olanskog vojnog komandanta sa kojim spava. Ona je ono nazvala - cr-
om mambom. A onda sam jednom videla tog komandanta kako se vo-
zika naokolo u džipu sa nekoliko ovdašniih prostitutki. Mislim da Rita
rizikuje."
^ se pitam da li je to, zaista, pitanje seksa zbog kojega razne 'ropljanke, kao što je Rita, uskaču u
krevete lokainih muškaraca po zemljama u koje me je put naneo, od Balkana do Dalekog is-, pre, da
su tamo odakle je došla muškarci uvek bili nepa-

,
n prema Riti, da joj nikada nisu ukazali poštovanje - verovatno za-svima davala. I, tako, Rite ovoga
sveta ispunjenje i sreću tra-:om zagrljaju. A tu se ispunjenje ne može naći, ma o kojem
a je reč. A ovde se ona, konkretno, kocka životom." zavrte glavom. ,,Baš tužno, ali jednoga dana
postoje dve stva-kojlh nema vakcine - glupost i sida."
202
Harold Robins
KAD JE KAMION istovaren, Marni se zaputi ka duguljastom šatoru gde su hrana i lekovi
skladišteni pre distribucije. Sa Venaciom, svojim angolanskim asistentom, ona poče da pregleda
prispelu pomoć. Bio je to, katkad zamoran, ali svakako lakši deo njenoga posla. Mnogo je te-že bilo
doturiti što više te robe u ruke onih ljudi kojima je stvarno bi-la namenjena i preko potrebna. Hrana
i lekovi misteriozno bi nestajali iz tog magacina, preko noći, a poslovično je bilo da kamioni na
odre-dišta stižu usput znatno olakšani. I gora od klasične pljačke bila je ta strašna iskvarenost
vladinih zvančnika, pobunjeničkih voda, crnoberzija-naca i otmičarskih bandi.
Zemlje su kao narodi, dokonala je Marni. I zemlje razvijaju svoju personalnost i emocionalnu
strukturu, kao i invidividue. Može jedna ze-mlja da odlepi, kao Nemačka pod nacistima, da upadne
u paranoju kao Rusija pod Staljinom. U Angoli je Marni prepoznala unesrećeno, prebi-jeno dete,
prvo bičevano, a onda dugo izgladnjivano, silovano i muče-no, do one tačke kada to izmrcvareno
biće više, jednostavno, nije ni mo-glo imati svest o pojmu normalnog života. Duboko
traumatizovana, ce-la ova zemlja ponašala se psihotično, često nanoseći bol sebi, ali i oni-ma koji se
trude da pomognu.
Trebalo bi pregledati taj čemer i jad, mislila je, odrediti dijagnozu, odstraniti zloćudnu izraslinu i
nagurati je u grlo svih onih kompanija i pojedinaca koji hrane zver rata dolarima zaradenim na nafti
i dijaman-tima. Glad, boleštine, otmice, zasede, silovanja, ubistva - to je pakao. Koji će lekar to
pregledati, koji će se usuditi da postavi dijagnozu?
,,Menina", prozbori Venacio, obraćajući se portugalskom reči za ,,go-spodicu". ,,Izvinite, ali ja sam
upravo prebrojao osamdeset šest džakova brašna, a vi upisaste - pirinač."
,,Izvini, mislima sam ko zna gde."
,,Misli su vam preopterećene brojnim dužnostima, pa vam u glavi ne-ma prostora za vaše sopstvene
misli", reče on i uze beležnicu iz Mar-ninih ruku. ,,Idite malo, prošetajte se. Izadite na večeru, ili
pogledajte neki film."

Oboje se slatko nasmejaše ovoj šali.

U redu, imaš ti prava. Dobro će mi doći da izadem malo na va-zduh. Završi ti to. A kad me budeš
izveštavao koliko je toga pokrade-no na putu od aerodroma u Luandi do ovamo - gledaj da me malo
sla-žeš, da bih sačuvala koliko-toliko lepo mišljenje o ovom svetu."
Ona izade iz šatora i, ubrzo, odmaknu od malog kampa Ujedinjenih nacija, hodajući prašnjavim
putem koji je pratio rečni tok. Žene poreda-ne kraj puta iznele su raznu prehrambenu robu -
pomorandže, kukuruz, slatkiše - i neka gadna, nečista pića, koja su prodavale kamiondžijama i
šoferima autobusima, Marni je znala da neke od tih žena na prodaju nude i draži svojih tela, ali joj
je dobro znan bio i podatak da sida u svesti ovih ljudi nije samo neka opaka bolest, već životna
činjenica, ne-što sa čim se živi. Kao i beda, kriminal i smrt kao deo ratne svakodne-
vice.

A opet, mnoge od tih žena bile su nasmejane i očito su užwale i najbeznačajnijim sitnicama. često
joj ne bi promakao neki velikodušan čin, nek³ izraz ljubaznosti i dobrote. Jedinu pakost u taj su
ambijent uno-sili arogantni muškarci naoružani automatskim puškama, koji su se dr-žali pre kao
klasični banditi nego kao ozbiljni vojnici.
Pod senkom eukaliptusovog drveta, Marni zastade i ugleda garimpe-irose kako po reci traže
dijamante. Neka rasprava izbi izmedu dvojice kopača, preteći da preraste u tuču pošto je jedan od
njih uzeo neku mo-čugu da otera druge sa onoga za šta je tvrdio da je njegov teren. Više je tu, sve u
svemu, bilo vikanja i prskanja nego izgleda da dode do pro-livanja krvi.
Ti što se svadaju ne behu joj više interesantni, pa joj pažnju privu-če dečak koji je pomagao ocu u
potrazi za dijamantima tamo gde je re-ka bila dublja. Muškrac je zaranjao u vodu sa sitom u ruci, i
plastič-nom cevkom u ustima. Dečak je duvao u levak prikačen na cev, šalju-ći vazduh roniocu. Ili
je, barem, to tako teoretski funkcionisalo - otac ' često izranjao, žudno hvatajući vazduha, pa se
Marni pitala da li je i improvizovana linija za snabdevanje vazduhom dobro funkcionisala. AH, svi
smo mi vodeni Božijom milošću, pomisli ona. Tu misao po-je od svoga dede, Džeka Nortona, dede
po majci, čoveka koga
204
Harold Robins
je upoznala kao već odrasla devojka. Deda je toj sentenci pribegavao kad god bi video nekoga ko je
u životu imao manje sreće od njega.
,,Tako se rodiš", reče ona naglas sebi. Samo to, što je rodena tamo i onda kada je rodena, odvajalo
ju je od sudbine žena koje po rečnorn mulju jurcala za dijamantima noseći bebe na ledima, ili onih
žena što, primivši mušterije, hvataju horizontalu u žbunju pokraj druma, žena ko-je prehranjuju
decu zadovoljavajući kamiondžijske seksualne apetite - i pri tom tiho i bolno umiru od neizlečive
boljke. Marni zahvali Bogu što nije jedna od njih.
Okrenu leda reci i osloni se na drvo, posmatrajući niz kolibica koje su oivičavale prašnjavu liniju
druma. Tamo dole, neki čovek je iskalji-vao bes na prodavačici pomorandži. Verovatno mu je to
bila žena, po-misli ona, dok je čovek urlao. Marni je dovoljno poznavala jezik, pa razluči da se ovaj
dere najverovatnije zbog nekog novca koji je žena zbrala prodajući voće. A opet, kakvo-takvo
poznavanje angolanskog je-zika nije Marni donelo naročite koristi. Jezik ima bezbroj preliva i di-
jalekata, u svakom selu govori se drugačije.
Dok je Marni gledala kako se pomeraju usne ljutitog čoveka, pred očima joj se stvori slika njenog
oca. I majke.
Rodena je u San Hozeu, središtu kalifornijske Silikonske doline, na sat vožnje od San Franciska.
Otac joj je bio vazduhoplovni inženjer ko-ji će se prekvalifikovati u stručnjaka za računare kada je
vojna industri-ja posustala, a kompjuterska doživela procvat.
Otac se zvao Brajan. A majka Rebeka. Nekada, davno, majku su zva-li Beki, ali kada se udala, otac
je insistirao da se majka oslovljava is-ključivo punim imenom.
Venčali su se u Solt Lejk Sitiju. Prestonici mormonskog sveta.
Oeanj strasti
205
35 Solt Lejk Siti, 1961
Džek Norton, nevestin otac, čekao je ispred mormonskog hrama u centru Solt Lejk Sitija. Taj hram
bioje najveći i najugledniji u mormon-skom svetu. Džek je bio mormon otkad zna za sebe, roden u
braku ro-ditelja koji su došli iz brakova mormonskih pionira u državi Juti. Dže-ku Nortonu, uprkos
njegovom pedigreu, nije bilo dozvoljeno da kroči u hram i prisustvuje venčanju. Njegova kćerka
Beki, mlada, stajala je po-dalje od njega, sa svojom majkom, nervozno očekujući poziv da ude u
svetilište. Bračni problemi odvojili su Džeka Nortona od supruge.
Kćerka se otrže od majke i pride džeku. Poljubi ga u obraz. ,,Zao mi je, tata, tako bih volela da i ti
možeš u hram, da prisustvuješ ceremo-niji."
„1 ja to bih to voleo, samo zato što želim da budem sa tobom i da gledam svoju bebicu u
najvažnijem danu njenoga života." ,,Eh, da si samo..."
,,To je prošlost, Beki. Ja sam lo što jesam. Nastojim da budem do-bar čovek. Ako to nije dovoljno
za moju porodicu i crkvu..." On sleg-nu ramenima i dodade: ,,Šta ću?"
Ona mu spusti prste na usne. ,,0bećao si da me nećeš zvati Beki." „0, zaboravio sam, sada si
isključivo Rebeka." ,,Brajan kaže da su nadimci za decu, a ja sam sada žena." Džek se na to blago
osmehnu, ali nije da nije imao svoje mišljenje o svemu ovome, naročito o diktatorskom maniru
mladića koji će mu uskoro postati zet. Bio je u tom času gotovo dvostruko stariji od Bra-jana i nije
mogao da se pomiri sa osećanjem da mora da ustaje i po-zdravlja tog dečka kad ovaj ulazi u
prostoriju. Takva je Brajan bio lič-nost - ljude je tretirao kao da je voda izvidača, a oni novajlije
koje poj-ma nemaju šta ih čeka. Džek bi, u kritičnim trenucima, uspevao da sti-sne zube i prećuti,
samo da njegova kćerka ne bi trpela posledice.
Postoji jedan izraz kojim se opisuju narav i držanje ljudi kojima je mozak upregnut, ono kad se kaže
da su nekome stavili am. E, takav je
206
Harold Robin
ovde bio slučaj - Brajan Džons je bio tip koji će se neke ideje držati kao pijan plota, bez obzira na to
šta rau drugi govorili, uprkos tome što možda i greši. U gotovo svemu se Brajan tako ophodio
prema svom okruženju - ja, pa ja. Zaključan u svom pogledu na svet. A ono što je iz te vizure
mogao da opazi bila je jedna ljigava baruština u kojoj pod konac valja postrojiti sve nevaljale patke
i inu živinu. Bio je uredan, pe-dantan do ekstrema. Odnedavno diplomirani mašinski inženjer,
izgledao
je kao mladić koji svoj život već apsolutno drži pod kontrolom i, ne-
sumnjivo, namerava da rukovodi i životom Džekove kćeri. Bez impro-
vizacija, kao da prati crtice na lenjiru.
Kad se Beki udalji od oca, poletevši u susret svojim drugaricama pri-
stiglim na venčanje, njena majka pride Džeku da popričaju. Bila je gnev-
na i nije krila osećanja.
,,Je l' shvataš ti koliko nas danas ovde blamiraš?", poče ona. ,.Nije
mi važno što blamiraš mene, ali, eto, ponizio si svoju kćer time što ne
možeš da udeš u hram, da budeš uz nju najvažnijeg dana u njenorn ži-
votu."
,,čudno", reče Džek, ,,nije mi dozvoljeno da budem sa svojom kćer-kom u svojoj crkvi. Nisam
pijanica, ne pušim, nikoga u životu nisam ubio ili opljačkao, ne mogu, prosto, da se setim bilo čega
sa spiska gre-hova što bi me, eventualno, učinilo lošom osobom."
,,Znaš ti dobro šta si učinio, neću ja sad ovde da stojim i da se sva-dam sa tobom. A da piješ alkohol
- piješ."
,,Pppijem, šta, malo vina. Ako Isusu malo vina nije škodilo, što bi škodilo meni."
„0, da, znam tu priču. Ono, kad u crkvi nude hleb i vodu za price-šće, ti si Rebeki objasnio da je
Isus pretvorio vodu u vino, a da je je-dino čudo mormonizma to što su uspeli vino da pretvore u
vodu."
,,Dobro, dok ti pokušavaš da prizove sve moje znane i neznane gre-he, je li ti možda palo na pamet
kakav je momak kome si gurnula na-šu kćerku u naručje?"
,,Brajan je mladić koji uživa poštovanje okoline. On je već sada ui pešan inženjer."
207
Oni su paklena kombinacija. Beki nedostaje samopouzdanja, a Bra-jan"to nadoknaduje, i više nego
nadoknaduje, svojom arogancijom. On će od njenog života napraviti pakao, a ona će sve upijati i
upijati, i ne-će biti sposobna da se odupre."
,,Ne želim da slušam kako rozaš jednog finog mladog čoveka. Tre-balo bi da se zabrineš nad samim
sobom, nad svojim postupcima, ne
nad Brajanovim."
Ona ode i pridruži se svojoj kćeri i njenom društvu. Ceremonija je
upravo trebalo da počne.
Džek je čekao napolju, šetajući se ulicom da prekrati vreme. Da, znao je on dobro šta je učinio, ali
nije o tome razmišljao. Pitao se šta će se dogoditi sa njegovom kćerkom. Brajan Džons je čovek kod
kog nema opuštanja - kod njega je sve zašrafljeno i zapeto, nema mrdanja, u nje-govoj je glavi
nemoguće naći prostora za bilo šta drugo sem za njegov suženi, amom sputani pogled na svet.
Dok se šetao oko velikog hrama, Džek Norton je razmišljao i o cr-kvi pod čijim su okriljem on,
njegova žena i njihova deca rasli, stasa-vali i starili.
Mormonski verski pokret začet je u zapadnom delu države Njujork, kih stopedeset godina pre te
bolne tačke u vremenu, kada se vrteo oko ma u Solt Lejk Sitiju, ne mogavši da prisustvuje venčanju
rodene toku razdoblja intenzivne religijske obnove u Americi, dvade-)godišnji sin jednog seljaka
istupio je sa tvrdnjom da mu je andeo, Moroni, dao ,,zlatne table", na kojima behu ispisana
religijska enja. Table bejahu zakopane punih hiljadu četiristo godina. Mla-imenu Džozef Smit,
tvrdio je da je, pošto mu otkrovenja behu i, uspeo da prevede tekst sa tabli i tako na svetlost dana
izne-msku knjigu. Po Smitu, table su potom vraćene andelu. bh. ' ska knJiga, koju Monnoni
prihvataju kao svetu knjigu (uz Bi-pnpoveda o tome kako je jedno ,,izgubljeno" hebrejsko pleme, n
proroka Lehija, iz Jerusalima emigriralo u Ameriku ne-Pre ^! tea godina Pre rodenJa Isusa
Nazarećanina, dve hiljade go-3 što će se Kolumbo i njegovo brodovlje spotaći na neka-
26W
kav kontinent na svom putu ka Indiji.
Budući da Mormoni upravo Ame-riku smatraju zemljom u kojoj se odvija biblijska radnja, po
mormon
-skoj tradiciji, Edenski vrt nalazi se negde u blizini današnjeg grada In-dependensa, u saveznoj
državi Misuri.
Na američkom kontinentu, u ta drevna vremena, Jevreji su se mno-žili i, posledično, podelili u dve
grupe: vrlinama obdarene, marljivc i produktivne Nefite, i grešnike, paganizmu sklone Lamanite.
Nefiti su ne-ko vreme prosperirali, podizali velike gradove, a učio ih je Isus, lično, ali su ih na
kraju, u krvavim ratovima, Lamaniti zbrisali sa lica zemlje. Više od dve stotine hiljada Nefita
pobijeno je samo u poslednjoj veli-koj bici izmedu te dve sile.
Po mormonskoj tradiciji, veruje se da su Lamaniti, koji su se odre-kli svojih verovanja i postali
pagani, bili preci američkih Indijanaca.
Kombinujući elemente hebrejskog i hrišćanskog misticizma, raormon-ski pokret postepeno se
uvećavao, pri čemu je Smit, s vremena na vre-me, obznanjivao nova otkrovenja.

Jedna od ključnih odlika ranog mormonstva bilo je mnogoženstvo. Za samoga Džozefa Srnita
pričalo se da je imao pedeset žena. Uhapšen je kada je, u nekom gradu, uništio štamparsku presu u
redakciji novina ko-je su ga kritikovale. Narastao je tada animozitet prema Mormonima, pa je
ogorčena rulja na silu izvukla Smita i njegovog brata iz zatvora i na mestu ih ubila.
Džon je više no jednom dokonao kako je, zapravo, najveća zamka mormonstva u tome što je, u tim
davnim vremenima, mnoge muškarce ovom pokretu privukla njihova žudnja da menjaju žene, a
mnoge žene voljnost da život provedu kao robovi u domovima svojih muževa gospo-dara.
Elem, jedan od Smitovih sledbenika, Brigam Jang, poveo je pastvu na novo putešestvije, do Velikog
slanog jezera u državi Juta. Mormoni će doživeti procvat u pustinji. a Juta će na kraju postati jedina
država kojom vlada jedna verska sekta.
Začu se sirena nekog ,,folksvagenovog" vozila sa kamperskom priko-licora. Kola su se približavala
ulicom i njihova larma trgnu Džeka iz
Oganj strasti
209
misli. Zadnji deo vozila bio je sav krcat od nalepnica sa ispisanim po-rukama. Na jednoj zastade
Džekovo oko: čIST STO JE ODRAZ SRE-DENOG UMA.
Imajući u vidu strukturu ličnosti novopečenog zeta Brajana, Džek Norton je zaključio da ove reči
imaju proročansku težinu.
36
A unutra, u hramu, Rebeka je, nervozno, u društvu svoje majke i dru-garica, išla ka prostoriji u
kojoj će biti obavljena ceremonija venčanja. Kao i njeni roditelji i čovek za koga se udavala, i ona je
rodena i odrastala pod brižnim okom Crkve. Premda nije bila apsolutno posvećena religiji kao
Brajan i njena mati, Rebeka je odrana iskazivala sklonost ka punoj poslušnosti i beskrajnu želju da
služi i ugodi. To što je vodila i vodi ži-vot koji je po volji njenoj majci i budućem suprugu, bilo joj
je od vel³-kog značaja. često se, inače živcirala zbog raznih stvari, oklevala i pati-la od nedostatka
samopouzdanja. Bio je to jedan od razloga što ju je Bra-jan tako privukao. On je vodio računa i
držao pod kontrolom sve što ga okružuje. Od časa kad su se sreli, on joj je govorio šta da radi i kako
da se ponaša. Sem toga što je insistirao da je svi zovu njenim punim ime-nom, udesio je i to da ona
promeni frizuru i način odevanja, u što kon-zervativnijem maniru, kako bi odavala utisak
rezervisane i zrele osobe.
Glavnina njenog verskog žara bila je usmerena upravo u tom pravcu - da stekne priznanje okoline,
da cene njene napore. Duboko u sebi, ma-lo se zanimala za religiju. Ali, Crkva je bila važna ljudima
koji su je okruživali, i stoga je crkveno učenje i njoj bilo važno.
Crkva je žensku čeljad vaspitavala da budu dobre suprage i majke. Akcenat nije stavljan na gradenje
karijere izvan kuće, već na težak rad i maksimalno zalaganje kako bi se obezbedili usiovi za
sWranje i nego-vanje zdravog porodičnog ambijenta. Ženino je da rodi više dece, da osveži Crkvu
novom krvlju - to je bio prvi zahtev utkan u mentalni sklop mormonskih devojaka. To i dužnost
prema Crkvi samoj.
210
Harold Robins
Ona je poznavala istoriju Crkve, celu tu pripovest mogla je, verovat-no, napamet da izrecituje, ali to
na nju nije delovalo ništa jače od priče o Američkoj revoluciji ili drugih važnih dogadaja u svetskoj
povesti. Pra-vi znalci crkvene istorije bili su, u stvari, njen otac Džek i, naravno, Bra-jan, a njihova
dva koncepta i stanovišta bila su otvoreno suprotstavljena.
Prethodnog dana Rebeka je takode bila u hramu i prošla probu, kom-pletan ritual u koji mladi ljudi
podignuti u duhu mormonstva i novopri-mljeni vernici bivaju upućeni. Bila je to neka vrsta
inicijacije, nazvana ,,darivanje", gde se verujući ritualno pere vodom, maže svetim uljem i oblači u
hramovnu odoru, posle čega prisustvuje dramaturški koncipira-nom performansu u kojem će se
upoznati sa pričom o stvaranju, nauči-ti tajne lozinke i načine rukovanja i, naposletku, primiti svoje
tajno ime.
Džozef Smit je bio mason, i veći deo tih rituala bio je sličan onima koje praktikuju slobodni zidari.
Način oblačenja bio je krajnje jednosta-van: bele košulje i pantalone za muškarce, dugačke bele
haljine za že-ne, te bele papuče i za jedne i za druge.
Rebeka je ritualno primljena u članstvo Crkve u toku dvočasovne ce-remonije, obavljene dan pre
nego što će se venčati. Brajan je u članstvo ušao pre nego što će otputovati u Nemačku, na
dvogodišnju ,,misiju" prenošenja mormonske reči narodu te evropske zemlje. Brajanu je, kao
muškarcu, saopšteno tajno ime koje je Rebeka ponela za vreme ceremo-nije darivanja. Rebeka
njegovo nikada neće saznati.
REBEKA I BRAJAN UDOŠE u ,,pečatnu" sobu hrama. Ove speci-jalne prostorije korišćene su da
bi se, pod okriljem i po običajima Cr-kve, brak sklopio u najsvečanijem ambijentu, kao i da zavazda
veže, za-pečati, decu za njihove roditelje.
Darivanje, venčanje i druge crkvene ceremonije izvodili su muški čla-novi koji su stigli do izvesnih
pozicija u hijerarhiji Crkve. Budući da Crkva nije imala profesionalno sveštenstvo, oslanjala se na
muške pri-padnike koji su obavljali tradicionalne svešteničke dužnosti. U dvanae-stoj godini, sva
zdrava muška deca postajali su dakoni u Aronovom sve-štenom redu. U četrnaestoj su sticali status
učitelja, a sveštenici bi po-
Oeanj strasti
211
stajali sa šesnaest leta. od tada pa nadalje,, hijerarhijski su napredovali ka zvanju biskupa ili ka
dragim po.ložajima u Crkvi. Ženama pristup u sveštenstvo nije bio dozvoljen, dok Amerikanci
afričkog porekla nisu mogli da postanu ni članovi Crkve.
Pomisao na to da njen otac ne imože da ude, da mora da čeka napo-Iju, ispred hrama, iznova se
vraćala. Rebeki. Da bi dobili pravo da kro-če u hram i tu se venčaju, Rebeka,. Brajan i svi ostali koji
su ih prati-li, morali su da donesu note sa prepoorukama svojih biskupa. Te note iz-davale su se
posle svakogodišnjeg tntervjua_, u toku kojih bi član Crkve bio okvalifikovan kao aktivan i
preodan, i nplatio prilog.
Rebekinom ocu ulazak u hram n:ije bio dozvoljen, makar i na venča-nje njegove kćerke, zato što on
veoć neko -Vreme nije redovno pohadao svoju lokalnu crkvu.
Kada su ga it:-na i deca propitivali u vezi sa prav-cem kojim se zaputila njegova dušai, on im je
rekao: ,,Verujem u Boga, ali ne mislim da mi je za raj potrelban pas«š koji su overili smrtnici."
U trenucima kakve-takve nežnostti, Rebe£ina mati je govorila da njen muž prolazi kroz klasičnu
krizu sre:dnjih godina. Kad bi, pak, bila ma-nje velikodušna, primetila bi da je • on, zacelo,
opsednut nečastivim.
San Hoze, Kailifornija, 1968.
,,0vaj hodnik ništa ne valja. Pogledajte to odstupanje, sve mi se za-vrti u glavi kad pogledam niz taj
hnodnik!"
Sedmogodišnja Marni sedela je 111 uglu dnevne sobe i posmatrala svog oca, Brajana Džonsa, kako
razgovarsa sa gradevinskim preduzimačem ko-ji im je sagradio kuću. Jela je čokolladni puding iz
plastične čašice i slu-šala.
Razgovarajući sa starijim čovekonm, njen otac se držao istog onog tona koji je koristio kad bi se
obraćao njoioj i njenoj majci. Nije dizao glas, ali Je zvukorn dominirala izvesna aroganncija, na
osnovu koje je očev sabesed-nik mogao da zaključi da je ovaj štoo mu priča - iritiran i nadmoćan.
2/2
Harold Robins
Preduzimač, čovek u godinama, grubog, od sunca spečenog lica, vr-teo je glavom. Pokušavajući da
prikrije razdraženost u glasu, on reče: ,,Gospodine Džons, imamo ovde odstupanje od dva i po
santimetra na hodničkom zidu dugom dva metra i petnaest santimetara. To je u gra-nicama
uobičajenih gradevinskih..."
,,U mojoj kući to nijc ni u kakvim granicama. Nije ovo poljska ku-ća, nego prava, solidna
domaćinska kuća." Reči je izgovarao kao da pod-učava dete. ,,Kad bih ja sam pribegavao takvim
brljivim varijacijama u svom poslu, isterali bi me i nikada više u svojoj profesiji ne bih mogao da se
zaposlim."
Jedan od radnika ovog preduzimača, mladić sa bradom i dugom ko-som, lupkao je dlanom o glavu
čekića dok je otac držao vakelu. Mla-dić je oca merkao sa neprikrivenim gnevom.
A Marnin otac to ili nije video, ili ga uopšte nije zanimalo, nego is-traja u svom suprotstavljanju
preduzimaču i mladom radniku. Onda im okrenu leda i prede na drugu stranu dnevne sobe, gde je
sedela Rebe-ka, Marnina mati.
Marni začu kako bradonja kaže preduzimaču: ,,0vom bi tipu trebalo skrckati jajca." Tada joj se
mladi radnik naceri i namignu, pa pomože svom šefu oko rušenja zida i vadenja ragastova, vetar da
ga nosi, zbog tog jednog pišljivog inča, dva i po santima...
Marnin četvorogodišnji brat, Brajan Mladi, spavao je u tom trenutku na kauču pored majke, koja je
bila u poodmakloj trudnići sa trećim de-tetom. Majka nije bila fizički jaka osoba, i breme braka,
porodice i, na-ročito, nova trudnoća - jasno se ocrtavalo na njenom licu. I prve dve trudnoće behu
teške, svaka problematičnija od prethodne. Brajan nije is-kazivao saosećanje prema njenim
trudničkim mukama: „1 ja moram sva-koga dana da idem na posao, bez obzira na to da li mi se ide.
Ti imaš svoje dužnosti, kao i svaka druga žena. Nevolja je, medutim, kod tebe što ti razmišljaš kao
gubitnik, pa si gubitnica i postala."
Marni pojede puding i odloži čašicu, a zatim pridiže lutkicu i čvrsto je zagrli. Kašičica u
ispražnjenoj čašici ispade i malko čokoladne sme-se završi na tepihu bež boje.
Oeanj strasti
2/3
Otac je baš nešto govorio majci o tome šta planira da uradi u dvo-rištu kuće, kad ugleda tu strašnu
kašičicu kako se drsko valjuška po či-stom, svetlom tepihu. Pa još sa čokoladom!
,,Rebeka! Tvoja kćerka je isflekala nov tepih!"
Majka žurno ustade sa kauča i prelete preko sobe, onako bremcnita, dok su je muževljeve reči tukle
po ledima, kao maljevi.
,,Moraš već jednom da naučiš kako se vodi jedno organizovano i ure-deno domaćinstvo. Moraš već
jednom da istreniraš svoju decu da se po-našaju kako dolikuje, a ne kao neke razmažene
životinjke!"
Marni požele da se prodere na oca: ,,Pusti je na miru!", ali se isiwi-še plašila da bi tako nešto rekla.
Približavajući se kćerki, majka je iz-gledala kao u nekom transu, sva van sebe, da Marni suze
podoše na oči.
DVE GODINE KASNUE, Marnina baba dode iz Jute da provede ne-ko vreme sa njima i pomogne
u kući dok je Rebeka trudna sa četvrtim detetom. Marni je sad već bila devojčurak od svqjih devet
leta, njen brat, Brajan Mladi, imao je šest, a sestrica, Sara, gotovo dve godine. četvr-ta trudnoća bila
je istinsko iznenadenje. Kad je zatrudnela, Rebeka se još ne beše oporavila od svih teškoća iz
prethodnih trudnoća. Predah joj je bio preko potreban, ali su njene dužnosti i obaveze nametale
druga-čiju stvarnost.
,,Sve je to u tvojoj glavi", čula je Rebeka od svoje majke. Marnine bake.
Na te reči, Rebeka uzvrati tupo klimajući glavom, dok je dojila ma-lu Saru. Istu tu frazu - koja
sugeriše da je sve u njenoj glavi - često je slušala od Brajana. Crte lica odražavale su svu muku i
težinu tovara kojim joj je život nalegao na pleća.
Marni i njen brat sedeli su na patosu, tu, blizu majke, i igrali se sla-galicom koju im je donela baba.
Dve žene su razgovarale.
,,Znam, majko, znam." Nije joj ništa vredelo da pokuša da objasni svojoj majci da nije bitno da li ta
mučnina dolazi iz njene glave ili iz palca na nozi - ona je bila u depresiji i osećala se emocionalno i
fizič-ki ispražnjena od dnevne rutine kroz koju su mnoge žene gazile, vero-
114
Harold Robi,
215
vatno, kao od šale. Neka žena iz komšiluka predložila joj je da ode kod psihijatra. Kad je Rebeka tu
zamisao prenela Brajanu, on je odlepio. Po-zvao je svoju taštu da im dode u posetu i učini šta može
kako bi se Rebeki razbistrilo u glavi.
,,Nije tebi potreban psihijatar", reče majka Rebeki. ,,Potrebno ti je da sama sebe ubediš da moraš da
obaviš sve svoje dužnosti prema mužu i deci, i da onda sve to, jednostavno, i obaviš. Potičeš od
jake loze. Ne-ma nikakvog opravdanja za haos u kući, a pogledaj samo sebe - dani-ma nisi oprala
kosu. Kako očekuješ da će te muž poštovati i odnositi se prema tebi kako dolikuje, kad ti sama ne
poštuješ sebe?"
Rebeka bi ponekad pomislila da bi sve, sigurno, ispalo bolje da se kojim slučajem njena majka
udala za Brajana, a ne ona. Njena je maj-ka bila savršena mormonska supružnica i domaćica, baš
onakva kakvu Brajan sebi želi - vredna, ne žali se a izgara od posla, besprekorno ured-na, puna
poštovanja prema autoritetima bračnog druga i Crkve. Mormon-ski način života je zdrav, a porodica
čini njegovu okosnicu, sa decom koja se podižu u jake i zdrave ljude.
Jedino što zaista nije bilo u redu sa njenom porodicom, bila je Re-bekina nesposobnost da učini sve
ono što se od nje očekivalo. A nije to bilo ništa više od onoga što se očekuje od bilo koje
mormonske ze-ne. Ona je znala da je propala, da od nje nema ništa, i mrzela je sebe zbog toga. Ali,
što se više upinjala da živi onako kako to njen muž ze-li, tonula je sve dublje u taj neuspeh,
podbacivala u kućnim poslovima, jedva stizala da ispuni dužnosti prema Crkvi. Nije u sebi osećala
ni trun ku želje da bilo šta radi.
Još jedno dete nije htela. A znala je, pri tom, da rast ove fanulij nede biti zaustavljen četvrtorn
prinovom. Brajan je želeo šestoro dece taj broj će, govorio je, zadovoljiti njega i učvrstiti ga u
uverenju da s oni, kao porodica, ispunili obavezu prema Crkvi.
,,Ne shvatarn te, Rebeka, stvarno ne mogu da te shvatim. Sve t sestre su srećne, njihovim
porodicama dobro ide. Tvoj muž je, uz? uspešniji od njihovih muževa, a opet ti sebi dozvoljavaš da
sedis po kuc'i i sažaljevaš sebe. Sve više ličiš na svog oca."
Rebekin otac više nije bio deo njenoga života. Brajan je smatrao da labavi stavovi njenog oca o
Crkvi i životu uopšte mogu imati samo lo-šeg uticaja na Rebeku, pa joj je zabranio da održava
kontakt sa njim.
,,Nije čudo što se tvqj muž žali na tebe. Pogledaj samo kako tvoje starije sestre vode svoja
domaćinstva. Njihova deca su stalno uključena u crkvene aktivnosti koje organizuju upravo tvoje
sestre."
,,Ja idem u crkvu, majko."
,,Ti se pojavljuješ u crkvi, ali Brajan kaže da ideš tamo kao zombi. Ne učestvuješ, ne organizuješ
dogadaje, a kad si ti zadužena da nadgle-daš ceremoniju, činiš to sa tako malo entuzijazma da ljudi
stvarno poč-nu da gube strpljenje i pitaju se dokle će morati da te tolerišu."
,,U pravu si, u pravu si", reče Rebeka.
Marni podiže pogled sa slagalice, dok je baba karala majku. Rebeki-no lice i oči odisali su
prazninom i tupošću. Kao da se sva njena život-nost sjurila iz tela u šake, koje su nervozno savijale
i muljale pelenu.
Marni je prethodnog leta boravila kod babe i dede po ocu, u Juti.
k je bila tamo, gledala je kako deda zavrće šiju piletu, koje će po-:avršiti u čorbi. Sada je posmatrala
majku i njen lik je neodoljivo
seti na taj trenutak kad je pile dopalo dedinih šaka.
38 San Hoze, 1971.
ama baš ništa ne umeš da uradiš kako valja!"
sedela na kauču u dnevnoj sobi i posmatrala svoje rodite-
i bili u kuhinji. Otac je vikao na majku. Mami su se tresla
?la je da zaplače, da vrišti, kad god bi otac urlao na majku,
: rekao da desetogodišnja deca ne plaču. Beba koja je le-
kraj majke nije znalo ta pravila, i plakala je dok se očev
ka višim oktavama. Brajan Mladi i Sara behu takode u
*i, gledali su neki crtani film na televiziji.
216
Hurold Rohin
,,Svaki bogovetni minut svakog bogovetnog dana ti provodiš u ovoj kući, a opet ništa nisi u stanju
da uradiš kako valja. Ne umeš da kupiš šta treba da se kupiš, ne umeš da skuvaš, ne umeš da vodiš
računa o deci, ne umeš da uradiš ništa što bi mi olakšalo život."
Majčino lice beše bezizražajno. Crte lica porinute u sebe, tamne oči šuplje, beživotne. Mesila je
testo dok je muž nasrtao. Stiskala je to te-sto, opet, pa još jednorn ga prevrtala, besciljno, zglobovi
joj pobeleli. Beba je plakala i plakala.
,,Pogledaj ovu decu, sve štrokavo, neuredno, ni o njima ne umeš da se brineš. Prljava su, hraniš ih
dubretom svakojakim, i onda ih samo gurneš pred televizor, televizor da ih vaspita. Da sam znao
kakav si ti luzer, e, da sam znao, nikad se tobom ne bih oženio. U poslu mi do-bro ide, a ti, umesto
da mi pomogneš, da mi se nadeš, ja tebe moram da vučem. čak ni tvoja majka i sestre ne mogu da
shvate zbog čega si takva. Moja majka kaže da bi trebalo kaišern stvar da sredim, da tebe, ako već
sama želiš da se ponašaš kao dete, kao dete treba i disciplino-vati. Ako se ne pribereš i ne počneš da
se ponašaš kao zrela, odgovor-na odrasla osoba, poslaću te nazad tvojoj majci, pa neka ona od tebe
napravi normalnu ženu i majku!"
Otac izade iz kuc'e, zalupivši vrata za sobom. ,,Mleka", prozbori trogodišnja Sara.
Marni ustade i ode do kuhinje da svojoj sestrici donese mleka. Sa svojih deset godina, Marni je sve
više preuzimala brigu o mladem bra-tu i maloj Sari. Majka im je obraćala sve manje pažnje. Marni
je zna-la da je majka nezainteresovana i za novu bebu. Kad bi beba zaplaka-la, Marni bi obavestila
majku da je vreme da je podoji. Majka je bila skroz ravnodušna i sate je provodila tupo zureći u
televizor. Sve češće bi Marni čula majku kako razgovara sama sa sobom, mrmljajući nešto,
pridikujući sebi kako je loša majka i loša žena. A kako su ta majčina poluglasna preispitivanja
bivala češća, Marni je sve manje razumevala šta to ona romori. Zvučalo je to, ponekad, kao da se
majka obrac'a ne-kome ko sedi kraj nje, nekome ko ju je nagonio da čini stvari koje ona nije želela
da čini.
Oeanj strasti
217
Marni donese tetrapak sa mlekom iz frižidera i nasu čašu Sari. Vra-ti, potom, pakovanje na hladno i
krenu natrag, u dnevnu sobu.
Majka je i dalje sedela za stolom. Beše prestala da mesi ono testo i sada se nešto baktala oko bebe.
Marni krajičkom oka primeti da je maj-ka promenila aktivnost i, u trenu, odluči da bolje osmotri šta
se doga-
da.
Majčine ruke behu položene oko bebinog vrata. Davila je dete. A on-da ispusti bebu, i mali
smotuljak pade na patos. Ležala je bebica na po-du, nepomična, beživotna. Marni je videla pogled
svoje majke dok je ova zurila u nedužno novorodenče; te oči više nisu bile tupe - buktale su
grozničavo. A onda mati ustade i krenu ka njoj. Marni vrisnu. Ispu-sti onu čašu i pobeže.
Deo šesti
39
Gomez, zaposlen u ,,Plavoj gospi" kao vozač, odveze me u svoju ,,Iu-remu" da otkupim generator
koji je negde privremeno nestao na putu od Luande do rudnika. Otkupiti taj generator od policije, u
čijem su sasta-vu verovatno bili i oni koji su ga maznuli, bilo je mnogo jevtinije ne-go, sad,
naručivati novi pa nedeljama čekati da stigne. A ni taj novi ge-nerator, najverovatnije, ne bi stigao
do odredišta.
S vremena na vreme bih, tako, vrteo glavom, coktao jezikom i pitao Krosa kako ova zemlja, uopšte,
može da funkcioniše kad vlada totalni metež. Odgovor bi, uz blaže varijacije, uvek bio isti - ko ti
kaže da ova zemlja funkcioniše.
,,Plava gospa" se, u svakom slučaju, beše tnalo podigla na noge sa mnom na čelu, premda mi se
činilo da mi Bog svakoga dana podiže prepone, da moram više da skočim kako bih terao dalje.
Počeh lagano da se obrazujem na novom polju, u komunikaciji sa ljudima. Tamo u Americi, sve je
šljakalo kao sat. I po satu. Kad se dogovoriš da nešto bude u jedan sat, to ima da bude u jedan sat.
Neki minut tamo ili ova-mo, ali - jedan. U ekvatorijalnoj Africi vreme je imalo sasvim drugači-ji
smisao, neko drugo značenje. Ljudi, trgovina, transport - nisu bili ka-rike u podmazanom lancu kao
što je to slučaj u zapadnome svetu. U afričkora svetu, kad se s nekim dogovorite, recimo, da se
negde nadete u jedan sat, to može poprimiti najraznovrsnija značenja. To što ste se dogoVorili za
jedan sat, ne znači da će čovek s kojim bi trebalo da se vidite uvažiti činjenicu da bi susret trebalo
da se odigra dogovorenog dana. Jedan sat je okej, ali ne mora baš danas!
Oeanj strasti
219
Povrh svega, i uprkos svemu, nisam se loše osećao u svojoj koži. Na-protiv, dobro mi je bilo. Moji
njujorški poznanici - bivši poznanici - sa-da bi, zacelo, pravili opklade koliko ću izdržati, koliko će
vremena pro-ći pre nego što dignem sidro i batalim taj rudnik, samo zato što tu ne-ma ničeg
zabavnog. Zabavno, istina, nije bilo, ali jeste bio izazov; ništa ti neće tako napumpati adrenalin kao
poplava u oknu. S druge strane, no-ći su mi bile dosadne - usamljeničke. I gadno sam bio zagoreo.
Znao sam da nema šanse da ću u tom smislu posrnuti i ćapiti neku žensku u zemlji gde je sida
epidemiološki fenomen. Do sto davola, isuviše je si-de bilo oko nas; Kros je tvrdio da ovde čovek
mora da bude obrazriv, čak i ako mu je jedini greh praktikovanje Onanove saraobludne veštine,
Džip se truckao preko džombi i rupčaga. Upravo smo prolazili kraj jednog humanitarnog centra
Ujedinjenih nacija kad opazih ženu oslonje-nu o drvo, nedaleko od reke. Reših da priliku ne
propustim.
,,Stani", rekoh Gomezu.
Ona se okrenu kad začu kako se približavam.
„0, Bože blagi, ne mogu da verujem! Slavni plejboj zapadnog sveta ovde, u Angoli", reče Marni i
pljesnu dlanom o dlan. „1 to u radnoj uni-formi. Ili je to, možda, neka nova raodna fora?"
Podigoh ruku u znak pozdrava. ,,0vo je, od pete do glave, sportska kombinacija."
,,Igraš golf?"
,,Golf? U Angoli? Ovde je svaki pesak - živi pesak. Nema loptica gde da zastane, proguta je zemlja.
A i lavovi... Ne smeš da rokneš lop-ticu u šipražje - ko će da ide da je traži?"
Zagrlih je. ,,Milo mi je što te vidim. Nemaš pojma koliko sam... ko-liko..."
,,Koliko si - šta?", upita ona.
,,Koliko sam zagoreo."
Te reči je zasmejaše.
,,Šta ćeš ti ovde?", upitah.
"Distribuiram hranu, lekove i medicinsku opremu. U stvari, distribu-iramo, ovde, barem deo onoga
što pretekne, što u meduvremenu ne po-
220
Harold Robii
Oeanj strasti
221
kradu i što ne osvane na crnom trži.štu. Tako stvari stoje. Zaboravim, ponekad, za koga uopšte
radim - za dobrotvornu agenciju ili za lokal-ne lopine. A šta ćeš ti ovde?"
,,Kupujem lošu opremu od policije koja ju je ukrala." Oboje se slatko nasmejasmo.
Kolona džipova minu kraj nas, sirena se oglasi. Pukovnik Džomba se cerio i mahao paradnirn
štapićem. Vozio se u džipu sa haubom ukraše-nom mrtvačkom lobanjom.
Mami uzdrhta. ,,0vaj čovek je čudovište. Plaćamo mu ispod stola da bi-naši kamioni prolazili
netaknuti, da sve ne opelješe. A onda, kad ne-što opljačkaju, plaćamo tom čoveku da bi nam vratio
otetu robu. Pozna-je.š ga?"
,,0nako." Pukovnik je odavao utisak srećnog, veoma srećnog čoveka. Imao je za to, svakako,
valjanog razloga - ućario je polovinu Eduardo-ve lovine. Džomba je to, zacelo, smatrao
neočekivanim bakœišom koji, apsolutno, nema smisla prijavljivati šefovima Unite. ,,Jedna od naših
službenica se vida sa njim." Slegnuh ramenima na ove Marnine reči, ne dozvolivši da mi se na licu
odrazi bilo kakva emocija. Imajući na umu istetovirane rogove i ogr-licu od bodljikave žice, nisam
imao ni volje ni želje da dokonam, niti bih u tome uspeo, šta li je tek istetovirao na onim delovima
tela do ko-jih sunčevi zraci retko ili nikada ne dopiru.
Marni mi se zagledala u lice, pa me uhvati za donju vilicu i poče da mi brčka lice. ,,Hmmmm...
Promenio si se."
,,Kako to misliš? Pa samo se nekoliko meseci nismo videli." ,,Izgledaš starije, mudrije. ozbiljnije i
introspektivnije. Nisi više ono-liko nehajan kao nekada."
,,Uh, to mi zvuči ozbiljno", rekoh. ,,Mora da je od ove vode. Ili od svega onoga što po toj vodurini
pliva, majku mu. Ako te mikrobi ne skenjaju, krokodili te neće promašiti. A i ti si se promenila, da
zna.š. Uvek si bila preozbiljna, ali bila je to neka vrsta školske serioznosti, ono, znaš, kako izgledaju
učitelji i profesori koji retko pomole glavicu izvan svojih jazbinica od učionica i zbornica. Umesto
akademske pauči-
ne, sada na tebi vidim graške znoja. Izgledaš kao veteran stvarnoga sve-
ta."
,,Ratni veteran, hoćeš da kažeš, i to jednog rata koji sam izgubila",
natuknu ona upirući prstom na iznošene vojne pantalonice i prašnjave čizme. Njena bela košulja
bila je prošarana nekim tamnim tonovima ne-znanog porekla. ,,čokolada. Dala sam neku čokoladicu
jednom detetu, pa mi je ostalo... To klinče je tada, verovatno, prvi put okusilo čokola-du. A za
nekoliko meseci umreće od side." Rekavši to, ona zabaci ko-su unazad. ,,Jezivo izgledam. Trebalo
bi da se okupam i da se...". Tad poče da se smeje, da bi taj smeh, naposletku, skliznuo u plač.
Obgrlih je i privukoh k sebi. Pokušala je da se izvuče, ali sam je čvršće stisnuo.
,,Isuse, mora da svakog Božijeg dana prolaziš kroz pravi pakao. Ne znam kako ostaješ zdrava u
glavi kraj sve te ljudske bede."
,,Zar izgledam kao da sam i dalje zdrava u glavi?", jecala je Marni.
,,Izgledaš kao žena koja već predugo nosi ceo svet na svojim neja-kim plećima. Nije ti palo na
pamet da jednom običnom smrtniku nije sudeno da čini ono što ti činiš i podnosi ono što ti
podnosiš? Ja bih ve-rovatno to dete sa čokoladicom ispustio iz ruku i pobegao glavom bez obzira
kad bih znao da ima sidu."
Sedosmo na veliki panj, držao sam je za ruku.
,,Ponekad to, jednostavno, krene da raste u meni. I raste, raste, ne znam kad će da stane. Danas smo
čuli da su neki humanitarci pobijeni dole na jugu. Možda neke i znamo, možda medu njima i naših
druga-ra", reče ona.
,,Zao mi je. Mora da si i ti sama svakodnevno u opasnosti."
,,Lakše bi mi bilo da me ubiju, bar bi sve brzo prošlo. Ali ovi stal-M susreti sa siromašnima, sa
izgladnelima, bolešću, opštim osipanjem, pa dodaj tome i neprestanu opasnost u kojoj se nalaziš - to
je... to je previše za mene... Ja nisam jaka ³ičnost."
.Jes', malo sutra nisi. To što ti radiš mesecima, ja ne bih mogao ni pet minuta. Kad god napuštam
rudnik, spustim roletne na mozak, pravo da ti kažem, samo da bih zdrav razum sačuvao. A rudnik i
ne napuštam
222
Harold Rc,

bez naoružane pratnje. Krijern se u svojoj bezbednoj rupici, dok ti da-ne i noći provodiš na prvoj
borbenoj liniji."
,,Ne, nije tako. Ja sam slaba ličnost. Mislila sam da mogu sa svim i svačim da izadem na kraj, ali
stiže me bedak. Ne mogu više... Sve što mi ovde učinimo, neko upropasti. Trudimo se pomognerao
ovirn ljudi-ma, ali nešto ih obavezno sjebe. Ako ne njihove vode, onda se oni sje-bu sami... Iz
prostog razloga što ne umeju da se ne sjebu... Ima, medu-tim, humanitaraca koji su već godinama
na terenu i bave se ovim po-slom. Njih nikad nećeš videti da bespomoćno sednu, nabiju glave u ša-
ke i cmizdre."
,,0gluglali su. Siguran sam da su se oni odavno dobro isplakali, a on-da su im osećanja otvrdnula.
Ova zemlja ne može a da ne promeni bilo koga ko u nju kroči. Pa, pogledaj, bre, mene, evo, tu sam
ti, pred očima. I ja sam se promenio. Više se, čak, i ne sprdam na račun rata i gladi."
Ona ustade i pruži mi ruku, da se rukujemo. ,,Dosta samosažaljeva-nja. Moram da se vratim na
posao, zalihe sigurno nestaju kroz zadnja vrata brže nego što ulaze na prednja. Dužnost mi je da
učinim sve ka-ko bi ta hrana stigla do pravih usta."
Uzeh je za ruku i opet je privukoh sebi.
,,Nisam ja ovde da bih se rukovao, mahnuo i otišao", rekoh.
Osanj strasti
223
,,Ne, ne, nije ovo Lisabon. Ne možeš ovde, prosto, da izadeš iz re-storana, uzmeš taksi i iščezneš.
Nas dvoje smo jedini Amerikanci ovde, ti mi se svidaš, ja se svidam tebi, oboma nam je potrebno
malo blisko-sti. Uzgred, jesi li ikad bila u nekom rudniku dijamanata?" ,,Ma, zar ti nisam rekla da je
to kopanje dijamanata..." ,,Da, da, dobro de, znam... Rudnici dijamanta su ozloglašena mesta. Ali,
evo, pružam ti priliku da odeš u jedan rudnik dijamanata i obratiš se, lično, rudarima koji ginu od
posla da bi prehranili svoje porodice i komšiluke. Svi od toga žive, a živi su ljudi. Moći ćeš, takode,
da ka-žeš šta imaš onim jadnicima što živote provedoše rovareći po rečnom dnu, tragajući za
dijamantima, ne da se obogate, nego kraj s krajem da sastave. Ako nisi te lekcije o Angoli naučila, a
ovde si već dovoljno du-
go, znaj da dijamanti, sami po sebi, nisu i ne mogu biti zli. Zlo je re-zervisano za ljude."
Duboko mi se zagledala u oči. „ Ne znam... Kakve su vaše namere, gospodine Liberte?"
,,Da nadoknadimo propušteno."
40
Kros izgoVori neke poganštine koje ne bejah čuo još od srednjoškol-skih dana.
,,Mrzim te iz dna duše. Ti ćeš da skineš paučinu s kurca, a ja još žuljam stojka od ručnog rada."
,,To je zato što ja vodim zdrav život", odgovorih sprdajući se. ,,Je-dem zdravu hranu, mnogo
spavam, izbegavam ambis alkohola."
,,Samo sereš."
,,Serem, ali lepo mirišem."
Pljusnuh se još jednom kolonjskom vodom po vratu i obrazima. U Krosovoj sobi sam bio i dovodio
se u red. Svoju sobu prepustio sam Marni, da može lepo da se osveži posle puta. Tri dana behu
prošla ot-kako sam naleteo na nju tamo, kod reke. Nije odmah htela u rudnik, dok ne posvršava
poslove. Najzad sam je, nekako, pokupio i doveo u ,,Plavu gospu".
U toku ta tri suva dana, naœao sam Vremena da pošaljem u Luandu avionće kojim će mi biti
dopremljeni šampanjac i hrana koja nije miri-sala na hranu u rudniku. Našlo se, takode, vremena da
okrečim i ure-dim svoju sobu. Da, primio sam se k'o mazgov, ali - šta me briga. Ona je, naposletku,
bila jedina žena s kojom si nešto mogao da pokušaš, je-dino raspoloživo čeljade hiljadama
kilometara naokolo. I, kako će se is-postaviti, bila je to žena koja mi se stvarno dopada.
„1, da stvari budu još gore, šalješ me, eto, u Luandu, zato što se pla-šiš da će ona, kad me ugleda,
dići ruke od tvog žgoljavog dupeta i usko-čiti u moj krevet", nastavi Kros u istom fazonu.
224
Hawld
Oeani strasti
,,Bojim se da će se rudnik potopiti ako u Luandi ne nabavimo pum-pu za vodu. Gledaj da sve prode
kako treba - ni na časak ne ispuštaj iz vida pumpu kad je pakuju u avion. Nemoj da nestane pre
nego što stigne ovamo", rekoh, prenebragavajući temu koju je potencirao.
Kros podiže ruke, kao da će da se pomoli. ,,ču li ti ovo, Bože? Ovaj krembilko koji nije pojma o
životu imao kad je došao ovamo, sada me-ne uči kako se obezbeduje pošiljka. Aman, bre!"
ZAKUCAH na vrata svoje sobe. Kad Marni otvori, dodadoh joj ka-cigu,
,,Sta će mi ovo?"
,,Propisi u rudniku. Ideš dole sa mnom."
,,U rudnik?"
,,Zar ne želiš da vidiš kako se radi u rudniku? U rupi je, sele, pra-va akcija."
,,Dobro, ali... Hoću li proći rendgen kad budemo izlazili?"
,,Videćemo. Ponekad se pribegava i ručnom pretresu."
Provedoh je pored obezbedenja, i udosmo u lift. Ona čudu nije mo-
gla da se načudi. Blenula je u sve oko sebe, k'o malo dete. I svima se
osmehivala.
,,Je l' dole opasno?", upita Marni.
,,U poredenju sa onim kroz šta si ti proilazila u poslednje vreme. ovo ti je mačji kašalj. Moraš, ipak,
da paziš na ogromne dijamantske crve. Oni buše rupe u tunelu i pojedu te ako ne vodiš računa pa u
neku od tih rupa upadneš.''
MARNI JE POSTAVLJALA INTELIGENTNA PITANJA dok smo
bili u rudniku. Bila je radoznala, htela je da sazna sve o - svemu. U početku sam bio malo nadmen,
cvetajući od samozadovoljstva što mo-gu nečemu da je naučim. Prisustvovala je miniranju. Pratili
smo šut na putu ka površini zemlje, gde je zemljište procesuirano i dijamanti zbira-ni.
Ovi ljudi mnogo rade, težak je posao", reče ona. ,,0gromna je šte-ta što je njihov rad tako
zloupotrebljen, što ih zloupotrebljavaju i vlada i pobunjenici."
Kad se vratismo gore, pokazah joj nebrušeni dijamant na lancu koji
je prošao drobilicu.
,,Zar te nimalo ne čudi što nebrušeni dijamant izgleda ovako - pro-
sto?"v
,,čudi me. Stvarno me čudi. Mislila sam da dijamanti na površinu iz-laze baš tako - kao pravi
dijamanti, znaŠ, kao oni dijamanti koje onda vidiš u izlogu kod Tifanija'."
,,Zezaš se", rekoh.
,,Zezam se."
Razmišljao sam o tim njenim rečima dok smo posmatrali šta se do-gada na masnim tablama. ,,Bio
sam malo nadmen dole, a?", upitah.
,,Jesi, ali to je, što se mene tiče, sasvim u redu. Mislim da je super što ti najzad radiš nešto korisno u
svom životu - i mislim to sve do tre-nutka kad mi na pamet padne da, u stvari, siluješ i rabiš ovaj
nesrećni Treći svet i njegove dragocene resurse."
,,Dragocene resurse? Jesi li ikada pokušala da zagrizeš, makar da gricneš jedan dijamant? Nemoj
krivi zapadni svet ili zapadne preduzet-nike za sva zla sa kojima se suočavaju nerazvijene zemlje.
Rdavština i represija vladale su ovde hiljadama godina pre nego što smo mi došli."
Ona tad poče da mi drži lekciju o ekonomiji Trećeg sveta, a tu te-mu sam baš nešto posebno
mirisao, pa je malo grublje prekinuh.
,,Sačuvaj tu govoranciju za pukovnika Džombu", rekoh. ,,Koliko znam, on je u Londonu diplomirao
ekonomiju. A onda je ovde završio specijalizaciju, na licu mesta, u autentičnom ambijentu Trećeg
sveta gde se umesto grafikona, ilustracije radi, koriste, recimo, ljudska tela. Pa, je 1 takva privreda u
većini zemalja Trećeg sveta, ili ti imaš neko speci-jalno videnje i rešenje problema?"
,,Eh, baš kad sam pomislila da mogu da te..."
Batalih priču i poljubih je u usta. Nije se opirala. ,,U pravu si, i da-'je sam ja svinja, ali sad sam
barem svinja koja radi kao luda", rekoh, skrećući joj pažnju na žuljeve koji su mi krasili dlanove.
226
Harold Robins
Kad stigosmo do masne table, rekoh joj da dobro šakom za³wati tog mrsa.
,,Siguran si da neću uhvatiti i nekog dijamantskog crva?" ,,Je l' ti baœ uvek raoraš da postavljaš
pitanja kad ti nešto kažem da uradiš? Samo uradi to."
,,Može ti se, znači, verovati?" Ne odgoVorih na ovo pitanje.
Odvadih joj masti iz dlana, uzeh je u šaku i bušnuh prstom. „1, šta je ovo?", rekoh, vadeći nebrušeni
kamičak, nešto veći od zr-na graška. ,,Hajde da odnesemo ovo na odeljenje za sortiranje, pa da vi-
dimo šta smo to našli."
Postajasmo tu malo čovek glancao kamen i brižjivo ga procenjivao. ,,0vaj je 'D'", reče procenjivač.
I ja ga pažljivo pregledah, sopstvenom lupom, a onda dadoh lupu Marni, da ga i ona osmotri pod
uveličavajućim staklom. ,,čudesno, nisam znala da u dijamantu ima toliko vatre." ,,Imaš dobar
ukus", rekoh. ,,To je savršen, neokrnjen dijamant, od najčistije sorte. Ceni se kao 'D' klasa." ,,Samo
'D'? Nije 'A'?"
Nasmejah se. ,,0vo 'D' ti je najviša klasa kod rangiranja dijamana-ta. Savršen dijamant, rekoh ti,
bezbojan, sa blagom primesom plave. Kad ga izbruse, imaće manje od jednog karata, ali će se
prodavati po vrhun-skoj ceni. Na Petoj aveniji koštaće kao kamionet. Izvanredan kamen, ne-ma
šta." Dadoh joj ga. ,,Tvoj je. Poklon od dijamantskog crva." „0, Bože, ne mogu to da primim."
,,Možeš, naravno da možeš. Bila si tu, imali smo sreće i izvukli ovo. Tvoj je. Mogla si da dobiješ
samo šaku blata."
To što joj rekoh i nije bilo stoprocentno tačno. Sve sam unapred aranžirao - da pronademo dijamant,
i tako to. Odabrao sam najbolji ka-men koji smo u toku prethodne nedelje iskopali u rudniku. Držao
sam taj dragulj kod sebe pa sam ga, na nevideno, izneo umesto onog pro-sečnjaka koji je Marni
izvadila iz jalovine.
,,Pa, je l' sad na sav ovaj posao gledaš s nekog bar malo drugačijeg stanovišta?", upitah je dok smo
išli ka izlazu iz rudnika.
Oganj strasñ
227
,,Da. Ovo je težak posao, mnogo se radi, i sigurna sam da rudari za-služuju svaki cent koji dobijaju,
a i dvostruko više, čini mi se. Ali, sto-ji ono da su vlasnici rudnika u partnerskim odnosima sa
petrobanditima koji uništavaju Angolu."
,,Eto, opet ti i tvoja naravoučenija", rekoh. ,,Krivicu za sav jad i mu-ku jedne nerazvijene zemlje, za
sve ratove što razaraju ovaj kontinent, ti i dalje svaljuješ na naftu i dijamante. Zar ne shvataš da ovi
ljudi ne ubijaju jedni drugi iz pohlepe, već iz - principa? IRA ne ubija zbog di-jamanata, Indija i
Pakistan se ne tuku zbog dijamanata, Izmelci i..."
,,Dobro, 'ajde, predi na stvar."
,,Prešao sam na stvar. Sve vreme ti pričam u čemu je stvar. Ljudi su ti koji su zli. Nisu zli dijamanti,
nije nafta zla. Nije greška Amerike što narodima Trećeg sveta vladaju diktatori. Postoji li makar
jedna demo-kratska država u Trećem svetu? Hajde, baš, navedi jednu. Pa, je l' na-ša greška što
takva zemlja ne postoji? Nismo mi ovaj svet stvarali?"
Ona se nasmeja.
,,Šta je smešno?", upitah.
,,Shvataš li ti da se mi, ovde, svadamo oko ekonomije i politike, ov-de, u jednom rudniku
dijamanata usred ekvatorijalne Afrike? Kad si bio roali, je l' ti ikada palo na pamet da ćeš ovo
jednoga dana raditi?"
,,Nikada mi, pre svega, nije padalo na pamet da ću doživeti ove go-dine."
,,Šta? Otkud ti to?"
Slegnuh ramenima. ,,Majka mi je umrla mlada, otac je otišao neko-hko godina posle nje. Tako mi
se, jednostavno, nametnulo mišljenje da ni ja neću dočekati pozno doba."
,,Kako čudno... I meni je majka umrla mlada."
Nešto u njenom glasu naznači mi da sada nije pravi čas da se ras-Pitujem za detalje.
Zastadosmo kod skenera.
,,Hoćeš da me skeniraš?"
,,A-ha."
,,Mislila sam da si se šalio kad si rekao da ću i ja na rendgen."
228
Harold Robins
229
•'iUožeš da biraš - ili skener, ili manuelan pretres, sa sve pregledom te'estiih šupljina."
'A ko će da me pretraži?"
»Vo je dužnost i privilegija vlasnika rudnika", rekoh, cereći se.
"ø'a, biram skener."
"Winite, mnogopoštovana damo, upravo sam se setio da je ureclaj trenntno u
41
^litradan osvanusmo u krevetu. Marni se beše pripila uz mene. Bilo mi J« toplo i ugodno.
Njsam imao izgraden sistem procene pa da koliko-toliko precizno vrednujem sve žene koje sam
tucao, ali voditi ljubav sa Marni bilo je nek° sasvim drugačije iskustvo. Nije da mi je krv žešće
provrila, nije da mj se dizao više puta nego standardno. Nešto je drugo tu bilo na de-lU' Dok sam
lebdeo u toploj, ugodnoj izmaglici izmedu sna i jave, po-kusavao sam (ja dokučim šta je to u vezi sa
Marni što je izdvaja od svih flnjgjh sa kojima sam bio.
"• onda sam shvatio. Mir. Osećao sam mir, kao da je Marni zadovo-ljavala neku dublju potrebu u
meni, darivajući me čuvstvom kojim me nijeclt)a žena darivala nije.
0% se pričvrlji uza me i stisnu mi penis. ,,Kako je moj dijamantski crv?"
E^ka zabrekta. ,,Spreman za novi napad."
DQ)RUčKOVALI SMO u dvorištu.
"^d kad sam došla u Angolu, noćas sam se prvi put ljudski naspa-vala", reče Marni.
"DOZvolila si ovom podneblju da ti se uvuče pod kožu", primetih.
"•^ham. Moja drugarica Mišela kaže da će ti svi užasi sa kojima se susrećgš. ak0 pred njima otvoriš
srce, ubrzo izjesti dušu. Mislim da me-ne najvjše ^ojj ono j<a(j vidim bebe kako umiru od
neizlečive bolesti i
oladi, dok se jezivi pukovnik Džomba šetka naokolo prikupljajući reket i živi k'o bubreg u loju."
0 Džombi nisam želeo da pričam naširoko sa Marni. Ne bi bilo po-željno da ona dublje zalazi u tu
temu. Ako bi otkrila da sam sa pukov-nikom u dilu oko trgovine krvavim dijamantima, pre bi
odgrizla mog dijamantskog crva nego što bi ga blagorodno dudlala.
Laknulo mi je kad zazvone telefon - nisam morao da razradujem ne-ugodnu temu. Kros je zvao iz
Luande.
,,Nadam se da te prekidam u nečemu", reče on.
,,Pa, i nije baš tako, upravo raspravljamo o socio-demografskim aspektima stvarnosti Trećeg sveta,
kao i o temeljima mogućeg ekonom-skog razvitka u svetlu..."
Sklonih slušalicu sa uha dok je Kros ispuštao neke nedolične zvuke.
Doturih slušalicu Marni.
,,Pozdravi Krosa."
Ne znam šta joj je rekao, ali nisam mogao da ne primetim da se, vraćajući mi slušalicu, bila sva
zacrvenela. Kikotala se nešto.
,,Slušaj, bvana'", reče Kros, ,,imam za tebe neke interesantne informaci-je u vezi sa računom za
geologa koji si pronašao u Eduardcwim papirima. Reč je o posedu koji se graniči sa 'Plavom
gospom' i koji je, zapravo, ta-kode u tvom vlasništvu. To parče zemlje pripada rudniku, a nalazi se
upra-vo u suprotnom pravcu od onoga u kojem su uglavnom kopani tunele."
,,Pomenuo si mi onomad da znaœ nekog tipa u Južnoj Africi? Je l' bi mogao malo da pročačkaš oko
tog geologa, da vidiš kakva mu je re-putacija?"
,Ja sam ti na 'jebi si mater' sa tipom koji je šef obezbedenja u De oersoVom rudniku dijamanata.
Zvao sam ga, ali nisam uspeo da ga pro-nadem jer je na odmoru. Pokušavaću i dalje da ga
dobijem."
Kad završismo razgovor, Marni me upita: ,,Problemi?"
"Ne bih mogao sa sigurnošću da odgovorim. Upravnik rudnika ništa ovde nije vodio košer:. Ne
samo da je ruku do lakta zabio da zagrabi
_ Gazda, gospodaru • Kako dolikuje
230
Harold Robins
što više, nego se do guše uvalio." ćušnuh je nogom ispod stola. ,,A, je li, šta ti je Kros ono rekao?"
,,Izvini, zakleo me na diskreciju. Ali, natuknuo mi je da, ako oglad-nim, ima i boljih zalogaja."
,,Pa, kad ogladniš, a ti imaj u vidu da nije bitno da li je neki drugi zalogaj bolji, nego da li uživaš u
tom zalogaju koji ti se nudi."
Taman se vratismo u krevet da se slatko prezalogajimo, kad Kros po-novo pozva.
,,Jedan moj drugar zna ko je taj geolog. To ti je neki rudarski inže-njer ćudljive naravi. Razvio je
sistem za koji tvrdi da brže dovodi do plave zemlje nego bilo koji drugi sistem na svetu. Neki kažu
da je tip prolupao, drugi misle da je genije. U jednome se svi slažu - ekscentri-čan je. Šljaka s
nekom opremom za rudnike i nikome ne da da je ko-risti za svoje svrhe."
,,'Ajd' učini još samo jednu stvar", rekoh. ,,Proveri mi kad ima let za Kejptaun."
Prekidoh vezu.
,,Ima noviteta", rekoh Marni, ,,biće od ovoga nešto. Dok sam se tr-kao, uvek sam imao to osećanje,
ono, kad, jednostavno, naslutiš da ćeš izbiti na čelo i biti prvi. I sad imam to osećanje."
,,Ideš u Kejptaun?"
,,Mi idemo u Kejptaun."
,,Ne mogu ja tako..."
,,Možeš, možeš, nego šta nego možeš. Sama si mi rekla da ćeš usko-ro na odmor."
Ona se pridiže kao da će da ustane, ali ja je povukoh nazad u kre-vet.
,,Ti to ne možeš da shvatiš, očigledno. čeka me posao, imam oba-veze..."
,,Zar mi nisi sama lepo rekla da se svaki čas svadaš sa ljudima ko-ji te okružuju? Onda kad ne bazaš
naokolo poluošamućena. Moraš da uzmeš nekoliko dana slobodno. Da ideš u kupovinu, da plešeš,
da ve-čeraš u francuskom restoranu, da vodiš ljubav na plaži..."
Oeanj strasti
231
,,0kej, ubedio si me."
,,Ne, mislim da je tebi potrebno još ubedivanja. Docti, more, ovamo. Imam nešto za tebe."
42 Kejptaun, Juina Afrika
,,Kejptaun je jedan od najlepših gradova u svetu", reče mi Marni dok je avion sletao, približavajući
se vazdušnoj luci na južnom obodu afrič-kog kontinenta. Marni je u krilu držala bedeker. ,,0keanska
voda je le-deno hladna jer je nošena antarktičkom strujom, ali su p³aže tople i ži-vopisne."
Nagnuh se i kroz prozorče osmotrih planine ravnih vrhova i maltene vertikalnih litica i, podno njih,
plaže, pa ispustih neodredene zvuke kakve obično ispuštamo kad iz pristojnosti želimo nekome da
stavimo do zna-nja da ga pažljivo slušamo, mada nije baš tako. Misli su mi bile usmere-ne na
sasvim druge stvari u toku tog, nekoliko hiljada kilometara dugog, putovanja od rudnika do
Kejptauna. Platio sam tom Krosovom šefu kole-gi da mi na brzinu pripremi što informativniji dosije
o inženjeru sa ko-jim sam nameravao da se nadem. Treći put sam prelistavao dosije.
Marni zapazi ime osobe čija me je radna biografija u tom trenutku intrigirala. ,,Kristijan Kriger? Zar
nije to onaj geolog s kojim planiraš da se sretneš? Meni se, po imenu, čini da je Afrikaner."
,,Šta mu je pa to?"
,,To je narod holandskog porekla. Borili su se protiv Britanaca, u ve-likom Burskom ratu, pre nekih
sto godina, i Britanci su tada zauzeli či-tavu teritoriju Južne Afrike. Ali Buri, koje sada zovu
Afrikaneri, i dalje su najuticajnija bela politička grupacija u zemlji. Poznati su kao opasni ljudi,
uvek sa sobom nose oružje, odani su religiji i ne vole ni crnce ni druge belce. Imaju svoj jezik,
afrikanerski, i svoju kulturu. Celokupna bela populacija Južne Afrike - znači Afrikaneri, Britanci i
dragi - ne čine ni petnaest procenata stanovništva ove zemlje."
232
Hurold Robins
Poljubih je. ,,0tkud tebi tolika pamet?"
,,Pročitala sam bedeker. Ono mesto koje si odabrao - ,,Neli", zvanič-no hotel ,,Maunt Nelson" -
objekat je svetske klase. Dobar ukus imaš, nema šta."
Skromno slegnuh ramenima. Kros me beše, zapravo, posavetovao gde da odsednem.
,,Hoću da se provozam na tuk tuku i da idem na plažu", reče ona.
,,Sta ti je sad pa to - tuk tuk?"
,,Taksi sa tri točka, sagraden, u stvari, oko motorcikla. Ime je dobio po buci koju pravi motor. Tuk,
tuk, tuk..."
Vratih se papirologiji.
Na osnovu priloženih podataka, polako sam o Krigeru sticao sliku kao o jednom načitanom,
bandoglavom, buntovnom Afrikaneru. Zapo-slio se kod De Bersa kao geolog i rudarski inženjer već
na startu kari-jere. Napustio je, potom, veliku kompaniju i angažovao se kao slobod-ni strelac u
Kimberlijevoj oblasti. Njegovo se ime dovodi u vezu sa ve-ćim brojem izuma značajnih za kopanje
zlata i dijamanata, a često i sa sudskim sporovima u koje je ulazio ogorčen zbog učestalih krada nje-
govih projekata. U toku prethodne decenije, sve se dublje zakopavao u nekom procesu, koji je
poveo protiv ljudi za koje tvrdi da su od njega neovlašćeno preuzeli metod za pronalaženje plavog
zemljišta.
U izveštaju je, takode, pisalo da je Kriger svojevremeno lišen slobo-de zato što je fizički nasrnuo na
advokata suprotstavljene strane, kao i zbog toga što je, drugom nekom zgodom, preuzeo opremu
firme u ko-joj je radio - služeći se, pri tom, pretnjom vatrenim oružjem.
Uslovna kazna koju je zakačio podrazumevala je i to da će morati da napustiti rudarsku oblast, pa se
tako preselio u Kejptaun.
Na kraju tog dosijea, ugledah rečenicu ispisanu rukom: ,,Dubre ide-alističko - načela su mu važnija
od novca."
ZatVorih oči i razmislih malo o tome što sara pročitao dok je avion sletao. Kako se približiti Krigeru
- to je bila tema mojih poslovnih me-ditacija od onoga časa kad je Kros istrčao sa njegovirn
imenom. Nisam nazvao Krigera da ga unapred obavestim da dolazim - to bi mu došlo
Osanj strasti
233
kao kec na deset, pa bi mi zbrisao ispred nosa. Išao sam na sigurno -da mu banem na vrata, bez
najave, i kažem: bato, sedi da razgovaramo. činjenica da su mu revolveri tajna ljubav nije mi
poljuljala samopou-
zdanje.
A ona, rukom ispisana, konstatacija na kraju izveštaja dade mi inte-
resantnu ideju.
43
Uzesmo apartman u ,,Neliju". Marni se divila eleganciji i raskoši tog luksuznog hotela. Jzgleda kao
iz onih vremena kada se 'Orijent ekspre-som' putovalo iz Evrope u Aziju, kada su ljudi poput Sesila
Roudsa i Barnija Barnata bili ljuti boj za dijamantsku imperiju."
,,Sjajno", rekoh, privukavši je sebi. ,,Haj'mo da večeramo u krevetu."
,,Ne, ne, ovo mi je jedinstvena prilika da jedem u pravom restoranu, gde neću morati da brinem o
tome da li je voda pitka, da li me jedu muvetine ili će neki metak da zaluta."
Večerali smo u najboljem francuskora restoranu u Kejptaunu. Napo-sletku smo sebi priuštili desert
u krevetu.
Sutradan ujutro, taksijem se odvezosmo do trgovca dijamantima o ko-jern mi je Kros pričao.
Ostavih Marni u kolima na nekoliko minuta dok ja udoh da prodam nekoliko nebrušenih. Kad
izadoh, ćušnuh joj nešto novca u tašnu.
,,Šta će mi to?"
,,Kupi neki egzotičan donji veš, seksi parfem - kupi, majku mu, ogr-tač od tigrove kože ili šta već
hoćeš."
Vratila mi je novac. ,,U Africi ima lavova, nema tigrova. A oni su ugrožena vrsta."
„1 ti si ugrožena vrsta. Neću primiti taj novac. Ako ga nećeš, daj ga sirotinji. Vidimo se u hotelu za
nekoliko sati."
,,Vine, mnogo je ovo novca..."
,,Ne brini ti ništa, nije to moj novac, ukrao sam ga."
234
Harold Robins
KRIGER JE ŽIVEO u kraju koji su Južnoafrikanci nazivali ,,oboje-nim". A ,,obojeni" su, po rečima
taksiste koji me je tamo odbacio, bili pripadnici one etničke mešavine, ljudi u čijim su venama tekle
i evrop-ska i afrička krv. ,,Takva je polovina nas u Kejptaunu", dodao je taksi-sta.
Dok smo se zaustavljali kraj jedne male, neugledne kuće sa slaba-šnom žičanom ogradom i
zapuštenim dvorištem, upitah vozača: ,,Kako biste procenili socijalnu strukturu ovog kraja?
Sirotinja, srednja klasa?"
On na časak razmisli, pa pljunu kroz prozor pre nego što će izneti procenu. ,,Ni sirotinja ni srednja
klasa. Možda tu žive ljudi koji nešto bolje stoje od siromašnih, ali nisu na nivou srednje klase."
Tako sam, otprilike, i ja kontao. Tu se krio interesantan momenat -šta jedan uspešan inženjer,
uvažen geolog, kome se pripisuju brojni pro-nalasci, traži u jednoj maltene potleušici u ovom
neuglednom delu Kejp-tauna? Učinilo mi se da znam odgovor na to pitanje. Malo opreza nije bilo
naodmet - to što, otprilike, znam na kakvo sam mesto došao, sma-njuje mogućnost da će me
domaćin isterati sa svog poseda.
,,Sačekajte me ovde", rekoh taksisti. ,,Ako čujete pucnje, zovite poli-ciju."
,,Ako čujem pucnje, pozvaću policiju kad stignem kući."
Na kapiji nije bilo brave, pa zastadoh i dobro osmotrih dvorište pre nego što udoh. Kad je avlija
ovako oskudno ogradena, pomislih, tu mo-ra da se vrzma neko veliko pseto. Primakoh se lagano
kući a da me ni-kakvo lajavo tele ne spopade, pa zakucah na vrata. Kucnuh i drugi, tre-ći, četvrti
put, a onda vrata otvori neka crnkinja četrdesetih godina, mo-žda već i na pragu šeste decenije
života. Isuviše privlačnog izgleda za jednu kućepaziteljku, ta žena je, naslutih, verovatno bila
Krigerova su-pruga.
JaT
,,Dobar dan. Došao sam kod gospodina Krigera?"
Žena me premeri od glave do pete, sva namrštena. ,,Gospodin Kriger nikoga ne prima bez
prethodno dogovorenog sastanka." Govorila je s afrikanerskim naglaskom.
Oeanj strasti
235
,,Nije s moje strane pristojno što ovako dolazim, ali nemam broj te-lefona. Dolazira sa nekim
informacijama za gospodina Krigera, a u ve-zi sa njegovim sistemom za eksploataciju plave
zemlje."
Moj odgovor ju je zagolicao. Sto mi je i bila namera. Da sam joj re-kao da me je Ed Mekmehon
poslao iz kladionice da Krigeru uručim mi-lion dolara, zacelo bi mi zalupila vrata pred nosom. Ali,
ja sam upotre-bio magične reči.
,,Sačekajte."
Žena zatvori vrata. Minut kasnije na njima se pojavi sredovečan mu-škarac. Kriger je bio niskog
rasta, preplanulog tena, očito povazdan na-mršten.
,,Ko ste vi? Šta želite? Zauzet sam." Ovo ,,šta" izgovarao je kao ,,ša-a", u duhu dijalekta.
,,Mogao bih da vam pomognem oko vašeg sistema za plavu zemlju."
,,Kako?"
Podigoh nebrušeni dijamant od pet karata. Nije bio od prvoklasnih, poput onoga koji dadoh Marni u
rudniku, ali je sigurno vredeo na hi-Ijade južnoafričkih randa.
,,Zamolio bih vas za pet minuta vašeg vremena. Mislim da bismo mo-gli da pomognemo jedan
drugome. Odlazim odmah ako se ispostavi da nisam u pravu, a možete, uostalom, i vi sami da me
izbacite iz kuće. U oba slučaja, ovaj kamen je vaš."
,,Kako mi vi to možete pomoći?", istraja on.
,,Pet minuta", istrajah i ja.
Oklevao je. Dok se on tu premišljao, veliki pas, da l' rotvajler, da l' neke druge krvoločne sorte,
promoli glavudžu izmedu Krigerove noge i vratnice.
,,Pet minuta, onda", reče Kriger, ,,a posle ima Hanu da nagnam na vas."
Ponadah se da mu je Hana žena.

Sledio sam ga do sobe natrpane svakojakom opremom i knjigama pod naslagama prašine. Pas je
išao za ranom.
On sede na hoklicu kraj stola na kojem beše gomila papira i knjiga. Ja ostadoh stojeći. I pas je bio
na pozoru.
236
Harold Robins
,,Vlasnik sam rudnika u Angoli, zove se 'Plava gospa'. Vi ste napra-vili izveœtaj o posedu uz sam
rudnik, posedu koji takode meni pripada. Osoba koja je naručila taj izvedštaj bio je upravnik mog
rudnika, Edu-ardo Markes. Želeo bih da vidim taj izveštaj."

,,Ako se izveštaj odnosi na vaš rudnik, onda mora biti da ga već ima-te", uzvrati Kruger.
,,Nemam ga. Držim da je Markes tu nešto smuljao na brzaka, sači-nio taj izveštaj meni iza leda i
onda pokušao da kupi moju imovinu po što povoljnijoj ceni."
,,Ako je taj izveštaj platio gospodin Markes, onda izveštaj pripada njemu, pa ga od njega i uzmite",
reče on i ustade. ,,Nema to nikakve veze sa sudskim sporom oko mog izuma."
,,Ima, i to na dva načina. Prvo, kao i vi, i rnene je prešao neko ko-me sam verovao. Krvavo sam
radio da bih stekao ono što imam", lup-nuh i gotovo se zagrcnuh od laži, ,,a Markes sada to
pokušava da mi ukrade. A potreban mi je i novac da bih istrajao u toj borbi. Ako se is-postavi da
biste vi mogli da mi pomognete, ako u tom rudniku ima mo-gućnosti zarade, sa zadovoljstvom ću
vas uključiti u posao i imaćete pro-cenat profita. Pa, vi se sami protiv lopova godinama i godinama
borite! Nisarn upućen u vašu trenutnu ličnu situaciju, ali i vama može biti po-treban novac za tu
borbu."
Rekoh to što rekoh, ali sam i te kako dobro uvidao kakva je Krige-rova trenutna situacija -
dizajnirao je sistem koji je trebalo da mu omo-gući lagodan život, a umesto toga, životario je tu
negde, na razmedi si-rotinje i ,,srednjaka". čekao sam da odvaga moje reči. Nije bilo sumnje da je, u
prvi mah, poželeo da me istera iz kuće, ili napujda na mene Hanu, ali, kako su minuti odmicali,
rasla je u meni nada da sam, ipak, pritisnuo pravo dugme i da ćemo, nekako, pronaći zajednički
jezik. Kad je reč o tehnici koju je pronašao, on je bio idealista i fanatik par ekse-lans. Na osnovu
prikupljenih podataka. znao sam da mu je nudeno mno-go novca da odustane od sudskih tužbi, ali
da je on sve te unosne po-nude glatko odbijao - nije čovek hteo da proda duœu davolu. Zanimale su
ga istina i pravda. Upravo stoga mu i nisam direktno ponudio novac, već šansu da nastavi da se bori
za svoju ideju.
Oeani strasti
237
,,Ne shvatam šta od mene, zapravo, tražite. Rekoste da biste hteli da pogledate taj izveštaj. A u
izveštaju piše ono što piše. I tačka. To što mi nudite novac ne može izmeniti ni jedno jedino slovo u
tom tekstu."
,,U pravu ste. Možda u tom izveštaju piše da je to jedna suva rupa iz koje ni Bog otac ništa ne bi
iscedio. Ali, upravo ono što se sada doga-da u tom mdniku sluti na krah, loše nam ide, a uzgred, tu
su i neki fak-tori kojima je stalo da me istisnu iz posla i preuzmu 'Plavu gospu'. U stomaku imam to
osećanje da u tom rudniku raora da ima još nečega."
,,Kada radim sa klijentima, taj svoj rad smatram poverljivim. Pošto mi niste vi platili da sačinim taj
izveštaj, vi niste moj klijent."
Izvukoh papire iz džepa. ,,0vo je kopija zvanične potvrde da to par-če zemlje pripada 'Plavoj gospi' i
da sam ja Vlasnik. Borim se protiv lopova koji ne polaže ama baš nikakva prava na moje vlasništvo.
U is-toj sarn situaciji kao i vi."
Kriger stavi naočare na oči i pregleda papire.
,,Znate šta?", rekoh. ,,Cela ova papazjanija može se preseći u trenut-ku, samo ako mi date da bacim
pogled na taj izveštaj. Uveren sam da su nalazi pozitivni i da dijamanata u tom delu mog poseda
ima. Ako nije tako, onda i vama i sebi uludo traćim vreme."

,,Ne mogu vam pokazati taj izveštaj."

,,Fino, jebi ga, ako ste baš rešili da pomažete tim hohštaplerima -samo napred." Okrenuh se da
podem.
,,Ne mogu vam ga pokazati jer nije kod mene. On ga je uzeo."
,,Upravnik vašeg rudnika. Juče je ovde bio."
Marni ugura prtljag u lift. Ljubazan, nasmejan čovek pridrža joj vra-ta i upita je na koji će sprat.
,,Idem do kraja", reče ona. „1 ja", reče on.
238
Harold Robins
Osanj strasti
239
Učinilo joj se da je tip malo nervozan. Osmeh nije mogao da prikri-je tenziju. Pade joj na pamet da
bi u Angoli ovakvog čoveka smatrali - mestikom. Pola afričkog, pola evropskog porekla. U Južnoj
Africi, po slovu diskriminatorskog zakona, on se vodio kao Obojeni.
,,Rekao bi čovek da ste pokupovali sve što je imalo da se kupi", na-tuknu čovek.
Ona se nasmeja. ,,Pa, i nije baš tako, ali j'esam pošteno proredila asor-timan. Neko vreme sam
provela duboko u unutrašnjosti, i izgleda da sam se malo razuzdala kad sam ugledala radnje pune
odeće."
,,Vi ste Amerikanka?"
,,Jesam. A vi imate akcenat koji me podseća na naglasak koji čujem u Angoli."
,,Ja sam iz Angole."
,,Stvarno? Kakva koincidencija! Juče sam iz Angole doputovala."
,,Poslom?"
,,Moj prijatelj je ovde došao poslom, on je vlasnik rudnika, a ja sam uzela nekoliko dana slobodno.
Radim u humanitarnoj misiji, na distribu-ciji hrane za ugrožene."
On joj ponovo pridrža vrata kad lift stiže do poslednjeg sprata.
,,Vi ste dragocena organizacija, vi što delite hranu. često sam vas vi-dao na delu."
Kad njoj već ponestade snage, on zgrabi jednu torbu.
,,Molim vas... dozvolite meni."
„0, hvala vam."
čovek krenu za njom niz hodnik noseći torbu.
Marni se zaustavi pred vratima našeg apartmana, spusti prtljag na pod i potraži karticu-ključ u tašni.
,,Hvala vam, mogu sad i sama", reče ona, smatrajući da je čovek to primiti kao slovo zahvalnosti i
pristojno ,,zbogom", a onda gurnu vrata i ugura nešto od prtljaga unutra. On je, medutim, i dalje
stajao tu, do-dajući joj, j'ednu po j'ednu, preostale torbe. Kad ih je sve unela, on ko-raknu unutra i
zalupi vrata apartmana za sobom.
A onda iz džepa mantila izvuče pištolj.
45
Buljio sam u Krigera kao da mi je upravo saopštio da imam rak.
,,Eduardo Markes je bio ovde?"
,,Baš tu gde vi sad stojite, gospodine Liberte."
„1 dali ste mu izveœtaj?"
,,Dao sam mu njegov izveštaj. On je to platio."
,,Dubre jedno", procedih.

Hana zareža. Možda joj se ružni izrazi nisu dopadali, makar i ne bi-li upućeni njenom gazdi, nego
nekom trećem.
,,Platio mi je više samo da mu predam original i da ne zadržim ko-piju. Rekao mi je da će biti
sudskog spora oko te zemlje i da će meni ići u prilog ako ne budem posedovao kopiju tog izveštaja.
Veći deo ono-ga što sam trideset godina štedeo otišlo j'e na te sporove. Prijala mi je sama pomisao
na to da neću morati da sedim medu sudskim svedocima."
,,Nema tu nikakvog spora. Markes je bio običan upravnik rudnika, ni-šta više, i ne polaže prava ni
na šta. Neko s masnim parama stoji iza njega i pokušava da sadržinu tog izveštaja zadrži u tajnosti,
kako bi ce-na rudnika pala. A vi... stvarno niste sačuvali kopiju?"
,,Nisam. Radim na stotine izveštaja godišnje, na hiljade, ako ćemo pravo. Da čuvam kopiju svakog
izveštaja, bila bi mi potrebna čitava jed-na prostorija da ih sve natrpam."
,,A pretpostavljam da osnovne podatke iz tih izveštaja ni u glavi ne možete da sačuvate. Ne biste
mogli da mi kažete kakvi su u slučaju 'Plave gospe' bili nalazi?"
,,Ne mogu, naravno. Bila je to jedna obimna, kompleksna studija."
,,0kej, izvinite što sam vas..."
,,Ali", uskoči Kriger, ,,u svakom trenutku mogu da iznesem general-nu ocenu stanja."
Zastadoh. ,,A to znači?"
,,Ništa zvanično i ništa definitivno. Ali, zabeležio sam u izveštaju da ima indicija da plave zemlje
može biti u toj oblasti."
,,Sta ste tamo pronašli?"
240
Harold Robins
On zavile glavom. ,,Ne mogu vam bogzna šta reći. Izveštaj nije bio potpun i konačan. Nisam
raspolagao kompletnim materijalom koji mi je bio potreban da bih sačinio celovitu analizu.
Pretpostavljam da vi, kao vlasnik rudnika, znate kako se ,,lovi" plava zemlja."
,,Pa, ja sam, na izvestan način. taj rudnik nasledio..."
,,Ja raspolažem sopstvenom tehnikom i opremom za analizu raspolo-živih materijala, a geolozi, svi
redom, koriste iste sirovine u istraživa-nju. Ja pregledam uzorke zemljišta, kako sa površine, tako i
iz slojeva do tridesetak metara ispod površine tla. Tražio sam 'indikatore', trago-ve koji bi mogli da
mi ukažu u kojem se pravcu, eventualno, nalazi pod-ručje plave zemlje."
,,Da biste shvatili šta su indikatori, i na šta vam oni ukazuju, mora-te znati da se dijamanti formiraju
u utrobi zemlje. Svi dijamanti koji sa-da postoje, i koji će ikada blistati na ovoj planeti, formirani su
pre mi-lijardu i više godina, duboko, duboko, u srcu Zemlje. Ali,", reče on i podiže ruku, ,,u isto
vreme kad se dijamanti formiraju, oni se pojavlju-ju u kimberlitskim vodovima, a drugi minerali,
koji se takode formira-ju u dubinama Zemlje, potiskuju dijamante naviše, ka površini. Kimber-litski
vodovi nisu široki i obično se završavaju duboko dole, pa ih nije lako pronaći."
^
Kriger zgrabi teglu u kojoj je bilo pregr.št kamenova.
,,Tragajući za ovim malim izdancima u neizmernorn prostranstvu pod-zemnog sveta lako biva kao u
onoj poslovici - kao da tražiš iglu u pla-stu sena. Sem, naravno, ako znamo šta tražimo i kako se
traži. A trago-vi su druge supstance mineralnog porekla koji nastaju u identičnom pro-cesu kao
dijamanti, i na isti način bivaju potiskivani ka površini Zemlje.
,,0ve minerale nazivamo 'indikatorima' zato što nam oni indikuju. ukazuju na mesta gde se
dijamanti nalaze, odnosno, na osnovu njihovog prisustva znamo da tu negde, u istoj oblasti, možda
ima i dijamanata. Razume se, pošto su neki od tih indikatora daleko vi.še rasprostranjeni od
dijamanata, njih je lakše naći, a gdekad i njihovo prisustvo nije sto-procentno pouzdan znak da
ćemo tu naći i dijamante."
On izvadi nekoliko kamenova iz teele.
Indikaton su, recimo, ovi zeleni hrom-diopsidi... i ovi, pogledajte, kamičci razmh boja, roze,
ljubičasti, zeleni, Žuti, narandžasti. Ovi dra-gulji su, da se tako izrazirri- u sr°dstvu sa dijamantima,
budući da su nastali u istim kataklizmati?flim grčevima Zemljine utrobe, u istom gro-tlu kao i
dijamanti. Ali, oni nisu tako retki kao dijamanti, nisu ni toli-ko tvrdi, a nemaju ni dijainantskoga
sjaja. Po mom mišljenju, indikator koji će nam najpouzdanije ukazati na blizinu kimberlitskog voda
jeste kamen koji nazivamo G 1O- Poznat ' kao 'piropa'." Kopao je po tegli, a onda izvuče jedan
tamno^eni kamen. ,,To je to. Ime je izvedeno iz starogrčke reči koja znači 'vatrenog oka'."
,,Jeste li iiaišli na te piroP6 kad ste pretraživali moje zemljište?", upi-
tah.
,,Nikada nisam ispitivao vaš posed, gospodine Liberte. Kad sam ja bio tamo, mirovni sporazufn
izmedu pobunjenika i vlade u Angoli još nije bio sklopljen, i ja nisa,m želeo da rizikujem život i
zaputim se u to područje. Vaš gospodin V?arkes je zbrao uzorke tla i poslao mi ih na ispitivanje.
Ovako, bez izveštaja, ne mogu tačno da vam kažem kakvi su bili moji nalazi, ali vrjo se dobro
sećam da su rezultati obećavali. Premda nisu bili potpuni jer na osnovu priloženog materijala
konačan sud i nije rflOgao da se donese."
,,Kažete da su obećavali. Na šta konkretno mislite?" ,,UstanovlJen° je prisustvo indikatora. Izveštaj
nije mogao da se kom-pletira, i ja Wm saopštio V[arkesu da mi je potrebno još sircwog materi-jala,
još uzofaka- Bilo je t° Pre nešto Više od godinu dana. On je rekao da novi partf121 ulazi u po>ao i
da će mi se javiti. Ni glasa od njega ni-sam čuo, eW' do juče. Ka<? i vi, bez najave mi se pojavio na
vratima."
Taj ,.nov> partner" kog^ pomenu Kriger verovatno je bio Berni. Žoao je požurivao Bemija da ucJe
u posao, da kupi rudnik dijamanata, ali mo-ra da je BE™ ^io podo^riv prema tim istraživanjima
koje je Eduardo bio preduze0' ^ije se to jnoglo držati u tajnosti - iskopavanje zemljišta zarad
uzirn9nJa uzoraka t\a zahteva silnu opremu.
Mogao *am ^a naslmim kako je Berni provalio da Eduardo traži uzorke. U Angoli bez dc^zvole ne
možete prstom da mrdnete. Sem za
242
Harold Robin
dozvolu, morate da platite i mito. Berni bi, verovatno, prečešljao doku-mentaciju u Luandi pre nego
što kupi rudnik. I verovatno bi, u sklopu te istrage, dobio dozvolu za iznajmljivanje opreme, pa bi
sam ispitao po-tencijal zemljišta. A kad bi se detaljno upoznao sa stanjem stvari, mo-gao bi da se
suprotstaVi Eduardu, makar i preko telefona, i onda bi sa-znao da u zemljištu ima indikatora. Po
svemu što sam znao, Berni je dolazio u Angolu i sreo se sa Eduardom.
,,Vi svakako razumete", reče Kriger, ,,da još toga mora da se uradi, još testova, pre nego što se dode
do preciznih rezultata. Ako se tamo pronade kimberlitski vod, postoje dve varijante: ili ćete do
njega doći kopajući novi tunel u svom rudniku, ili ćete morati da otvorite jedan potpuno novi
rudnik. A tu će vam biti neophodan rudarski inženjer i ge-olog, da vas posavetuju u toku tog
složenog procesa."
,,Je l' biste mogli vi da dodete u Angolu i vodite to istraživanje?" ,,Ne bih se zavlačio u tu rupu ni za
sav čaj što u Kini raste." ,,Ja ne radim sa čajem, gospodine Kriger, ali držim da su dijamanti mnogo
vredniji od čaja, kako god da okrenete. Onomad niste želeli da dolazite u zonu ratnih dejstava. Sada
je u Angoli mir na snazi, ili ba-rem prekid vatre. Eto prilike da se nešto uradi." ,,Eto prilike - ali za
koga od nas?"
,,Za obojicu. Eduardo Markes nije budala. Život je proveo po rudni-cima. Vodenje rudnika mu je u
krvi, on, jednostavno, ima njuha za to. Vi ste, eto, potvrdili da tamo, je l' te, može biti dijamanata i
da je to, sve u svemu, pitanje da li su oni sto metara levo ili sto metara desno. A vi ste i rudarski
inženjer i geolog. Možete da ubodete tu žicu."
Uzeh onu teglu sa mineralima iz Krigerovih ruku i vratih je na sto. Želeo sam da me sluša sa punom
pažnjom, da mu ništa ne odvlači pa-žnju. Hana opet zareža kad se primakoh njenom gospodaru.
,,Zaveži", obratih se Hani. ,,Vidi, Kristijane", predoh na ti, ,,prićepljen si uza zid, te parnice su te
finansijski iscrple, skotovi koji su te pokra-li cede te k'o limun. I, šta je bilo? Njima zlatni rudnik,
tebi - šipak. Dodeš lepo u Angolu, nademo taj kimberlitski vod, jebera li ga, i raz-bijemo se od love.
Ti se onda vratiš ovamo i jebeš kevu tim lopinama. I obojica ćemo živeti srećnod o kraja života. A,
šta kažeš?"
Oeanj strasti
243
Hani se nije svidelo što podigoh glas. Opet je režala. ,,Zaveži", reče joj sad Kriger.
46
U hotel sam se vratio u dobrom raspoloženju. S Krigerom je sve bi-lo utanačeno. Doći će u Angolu
za mesec dana. U mediwremenu, dao mi je listu stvari koje bi trebalo da pribavim, kompletne
podatke o opre-mi potrebnoj za temeljno ispitivanje. Zastadoh na recepciji i odmah, te-lefaksom,
prosledih taj spisak Krosu u rudnik.
Dok sam se vozio liftom i koračao kroz hodnik na našem spratu, do-de mi, maltene, da skakućem.
Sve mi je bilo potaman. Otvorih vrata apartmana i uctoh, veseo k'o malo dete.
Osmeh mi nestade s lica kad ugledan Eduarda sa pištoljem u ruci.
,,Zatvori vrata", reče on. ,,Ne želim da pucam u tebe i tako uznemi-rim ostale goste hotela."
Zatvorih vrata.
Marni je sedela u stolici kraj prozora.
,Je l' si dobro?", upitah je.
Ona klimnu glavom. ,,ćaskamo o raznim stvarima. Uglavnom o to-me koliko si mu mrzak."
,,Uništio si mi život", poče Eduardo. ,,Ali, sad ćeš ponovo da mi ga dovedeš u red." Pištoljem
pokaza na papire na stolu. ,,Prvo ćeš da mi potpišeš ove papire i tako mi zvanično prodati radnik.
Primetićeš, tek da ti kažem, da je cena rudnika pala. Sad košta, eto, jedan rand."
Sudeći po njegoVom izgledu, Eduardo nije baš uživao otkad smo se poslednji put videli. Odelo i
kravata bili su zreli za pranje, a oči mu be-hu krvave, ja l' od nespavanja, ja l' od alkohola. Da stvari
budu gore, nike su mu drhtale - a to nije bio dobar znak, s obzirom na činjenicu da je pištolj držao
uperen u mene.
,,Neće moći. Lud bih bio kad bih ti prodao rudnik po toj ceni."
,,Ma ne, taman posla, kakvo crno ludilo! Samo ćeš ispraviti greške iz prošlosti. Sad bih bio mrtav
čovek da nisam zbrisao iz Angole pre
244
Harold Robin
nego što me tvqj drugar pukovnik Džomba skemba. Nemoj da misliš da ne znam šta ste vas dvojica
planirali. I nemoj misliti da ne znarn da si hteo da me oteraš kako biste vas dvojica na miru svoje
namere sprove-li u delo. A ta puta s kojom si se ušemio - znam ja dobro šta ti, ona i njen muž
planirate."
,,A šta ako odbijem da ti prodam rudnik za tu sidu?" ,,Ako odbiješ? E, baš će mi biti drago ako
odbiješ, mnogo drago. Pr-vo ima u nogu da ti pucam, u stopalo, gde su one koščice, ko zna kol'ko ih
ima. A onda ću u koleno..." ,,U redu. Gde da potpišem?"
,,Neće to ići baš tako lako, senjor. Mogao bi, tako, da mi potpišcš, a onda, čim ja izadem iz sobe,
policiju da zoveš, pa im posle ispričaš kako sam te prinudio da potpišeš." I meni je ta varijanta pala
na pamet.
,,Je l' se sećaš ti kako si mi prislonio pištolj na čelo i naterao me da pozovem banku i prebacim na
tvoj račun svu svoju uštedevinu, sve što sam imao? Sećaš se toga, senjor? Da nisi, slučajno,
zaboravio kako si me maltretirao da bih tebi dao poslednju paru koju sam u životu za-radio?"
,,Nisam zaboravio. Ali, samo sam od tebe tražio da mi vratiš novac koji si od mene ukrao."
,,Exactamentel Tačno tako. A sada c'u ja da povratim ono što si ti ukrao od mene!"
Pribiiži mi se i ćušnu me po ruci cevkom pištolja. Oči mu se razro-gačiše. Pokreti mu behu
nervozni, oštri, nalik robotu cimao mi se pred očima.
A onda začuh kako se neko staklo razbija - ta buka me zagluši i kao da, u trenu, oslepih od
nenadanog zvuka.
I Eduardo i ja se ukočismo. Marni je bacila stolicu u ogroman pro-zor. Stolica je probila providnu
barijeru i sada se približavala tlu. A vi-soko smo bili, na dvanaestom spratu.
Prvi se oporavih od šoka. Ščepah ga za ruku u kojoj je držao pištolj. oko članka. Pištolj opali, metak
se zabi u tepih. Marni izade na razbijeni
Oeanj strasti
245
prozor i vrisnu: ,,Vatra!", dok smo se nas dvojica gušali. Tip je bio žilav i mnogo jači nego što sam
mogao da pretpostavim. Pokušavao sam da mu oduzmem oružje, i pištolj opet opali. Celom ga
zviznuh posred lica, raz-bih mu nos i pričvrljih ga dobro, koleno mu nabivši u stomak. Pribijen uz
patos, raskrvavljenog nosa, dubre nije moglo da diše, pa mi u magno-venju nabi palac u oko.
Odskočih, ispustivši ruku u kojoj je držao pištolj...
Marni ga je, u sledećem trenutku, opalila po glavi postoljem lampe. Udarac je bio dovoljno jak da
se on, na časak, obeznani, a ona ga uda-ri ponovo. Sada je totalno klonuo. Uzeh mu pištolj iz ruke.
Jedva dišu-ći, rekoh joj: ,,Daj mi, de, nešto, neku kravatu, da ga vežem. 1, zovi po-liciju."
,,Mislim da to neće biti neophodno."
U pravu je bila Marni - onaj razbijeni prozor verovatno su čuli i mornari u kejptaunskoj luci.
VECERALI SMO u sobi - ne onoj istoj. Posle svega što se dogodi-lo, prebacili smo se u drugi
apartman.
Policija je odvela Eduarda. Ostatak dana straćili smo dajuc;i izjave i potpisujući razne papire,
uključujući i pisano obećanje da ćemo se vra-titi u Kejptaun ukoliko to bude u interesu istrage.
Kad se Eduardo povratio iz nesvesti u koju ga je bacila Marni, kleo me je, kleo, koristeći razne
portugalsko-angolanske izraze i sentence ko-je obično srećete na zidovima javnih toaleta. Kad je
Marni nazvao pu-ta, šutnuo sam ga u stomak.
,,Nemoj, vezan je", smirivala me je Marni.
,,Jašta. Pa mi dode lakše da ga šutnem."
Nisam bio siguran da li će je to zasmejati, ili će briznuti u plač. U tim trenucima, ako ćemo pravo,
bila je neprestano negde na pola puta - čas se smeje, čas kenjka.
Kad se zasmejala jednom, upitah je: ,,Što se smeješ, šta je smešno?"
,,Toliko sam se radovala što ćemo doći u Kejptaun, što ću konačno biti negde gde mi neće pretiti
smrt. Što barem nekoliko dana neću rao-rati da se plašim da će idućeg časa neko da me ubije."
246
Dok smo večerali, bila je tiha, melanholična.
,,Još razmišljaš o Eduardu?", upitah je.
,,Ne, razmišljam o smrti. Pričao si mi da si rano ostao bez majke. I ja sam. Moja majka se ubila,
pošto je udavila mog mladeg brata i po-kušala da ubije mene."
Bio sam zapanjen. ,,Isuse..." Nisam znao šta drugo da kažem.
Marni slegnu ramenima. ,,Bila je luda, mentalno obolela, i možda ju je takvom učinio moj otac. On
je bio izrazito zahtevan i kritički nastro-jen, a ona podložna uticajima, bez samopouzdanja. Ma kako
to čudno izgledalo, ona nije ubila iz zla. Mislim da, jednostavno, više nije mogla da podnese sve to,
pa je odlučila da pobije svoju decu da i ona ne bi morala da prolaze kroz sve kroz šta je prošla ona."
,,Marni, tako mi je žao..."
,,Nema tu zbog čega da ti bude žao. To je nešto sa čime ja moram da izadem na kraj, uglavnom tako
što c'u i nadalje izbegavati svaki kon-takt sa ocem."
,,Možda se zato plašiš veze sa muškarcem." ,,Je l' smo mi u... tome? U - vezi?"
,,Ne bih znao sad da ti kažem šta je ovo i u čemu smo mi, pone-kad, pravo da ti kažem, nemam
pojma ni sam ko sam. Smrt roditelja učinila me je fatalistom, stasavao sam u uverenju da je život tu
da bi-smo ga ispunili lepim stvarima, da uživamo i udarimo brigu na veselje, pre nego što stara
zakukuljena dama sa kosom zakuca na vrata. A sada - ne znam... Kad pošteno radiœ i privedeš kraju
dan, pa svedeš račune i vidiš šta si tog dana uradio - shvatiš da postoje i vrednije stvari u ži-votu od
tog hedonističkog prepuštanja dražima svakog trenutka."
Ležao sam te večeri u krevetu, ona kraj mene, glavu mi na grudi spustila, pa joj dah na vratu
osećam... Ni ona ni ja nismo bili raspolo-ženi za divlji, strastveni seks. Pribismo se, tako, jedno uz
drugo.
Pokušavao sam da zamislim užas jedne devqjčice koja posmatra svo-ju majku kako joj ubija brata, a
onda kreće da ubije i nju. Beše to ,,Me-dejin sindrom", reče mi Marni, nazvan tako po boginji u
grčkoj mitolo-giji i Evripidovoj tragediji koja je pobila svoju decu da bi tako kaznila
Oganj
strasti
247
svoga muža, Jasona, vodu Argonauta koji je tragao za Zlatnim runom, pošto ju je on napustio zbog
druge žene. Obeznanjena Medeja ubila je svoju decu sveteći se mužu.
Pokušavao sam, takode, da analizujem svoja osećanja prema Marni. Je li to požuda? Sada, kad sam
dobio šta sam tražio, kad sam skin'o paučinu s kurca, što bi rekao Kros, jesam li bio spreman da
idem da-
Ije?
Sav taj mentalni napor nije urodio prosvetljenjem, a jedan me je mo-menat neprestano intrigirao.
Želeo sam da budem sa njom, ne samo sa-da, ne nakratko. Želeo sam da je zaštitim i da ona jednoga
dana bude ponosna na mene. I, znao sam - nikada se u životu nisam tako osećao.
47
Dva dana kasnije vratismo se avionom u Luandu.
To što je u Kejptaunu umalo poginula, izmenilo je nešto u odnosu Marni prema meni. U početku
sam mislio da ju je incident u hotelu is-traumirao više nego što bila voljna da prizna, a da su joj
osećanja mal-ko ogrubela zato što mi je otkrila strašnu porodičnu tajnu; tek u avio-nu shvatio sam
šta je stvarno muči.
,,Vine, na šta je mislio Eduardo kad je rekao da si umešan u nešto sa pukovnikom Džombom?"
,,Dao sam Džombi nešto novca koji sam povratio od Eduarda. To ti je neki vid plaćanja poreza. Da
nisam to uradio, obesio bi me o kasap-sku kuku, a onda bi raojom lobanjom ukrasio haubu svog
džipa." To je, faktički, bila istina. Barem deo istine. Drugi deo bio je da je Eduardo zbrisao glavom
bez obzira iz Angole jer bi njemu Džomba uradio sve ono što sam naveo, kao i to da sam ja bio
umešan u razmenu dijama-nata za oružje; da je to saznala, Marni bi razbila avionsko prozorče i
bacila me dole sa dvanaest kilometara visine.
,,Meni se učinilo kao da je on govorio o nečem drugom, o nečemu u šta on lično nije uključen."

Harold Robins
,,Plaćam Uniti uobičajenu sumu za zaštitu, tako rade svi vlasnici rud-nika. Džomba ide i skuplja
novac." I to je bila istina. Do tog trenutka uspeo sam da elegantno izbegnem prave odgovore dajući
neodredene, a ipak. u dovoljnoj meri konkretne odgovore.
,,Eduardo je rekao i neœto o nekoj ženi sa kojom si u vezi, pa je upo-trebio portugalsku reč za
kurvu. Tom rečju je prvo opisao nju, a onda i - mene."
Poljubih je u ruku. ,,Nikada se nisam raspitivao o tvojoj prošlosti." ,,Ne raspitujem se ni ja o tvojoj
prošlosti. Ali. on je zvučao kao da u svemu tome zaista ima nečega... Znam da si u Lisabonu bio
kod Žoa-oa Karmone. Njegova žena, Simona, uticajna je osoba u portugalsko-an-golanskoj
humanitarnoj organizaciji, dobrim delom zato što njen muž da-je novac, ali svi znaju da je Karmona
uključen u trgovinu krvavim di-jamantima." Uhvati me ispod ruke, okrenu se ka meni i zagleda mi
se u oči. Očekivala je odgovor. ,,Ne bi se ti upuštao u takve poslove, zar ne? Ti znaš šta je patnja,
video si sve užase koje su krvavi dijamanti doneli Africi."
Poljubih je u obraz i usne nam se okrznuše. ,,Dušo, Eduardo je bio očigledno drogiran. halucinirao
je čovek." Još jedna briljantna verbalna eskapada. Istina je još jednom suptilno zaobidena. Majku
mu, trebalo je da odem u advokate.
Ona zavrte glavom. ,,Približavamo se Luandi. Reci mi sad istinu jer onoga časa kad izademo iz
ovog aviona, moraćeš da zaboraviš da si me ikada sreo. Ja se vraćam u džunglu da isporučujem
hranu, a ti će.š u Njujork, gde žene ne mirišu na kremu protiv komaraca."
,,Nikada." Poljubih je u nos. ,.Nikada ni prema jednoj nisam osećao ovo što osećam prema tebi." To
je bila istina.
Izadosmo iz aviona i ušetasmo na terminal. Očekivalo me je iznena-denje. Neka žena držala je
maramicu na kojoj je, crvenim ružem, bilo ispisano ,,Vin Liberte".
Beše to Simona.
0, sranje. Učinilo mi se da sarn to poluglasno izgovorio, ali se do-bro čulo. ,,0bjasniću ti sve", rekoh
Marni.
Oganj trasti
249
Njen lice mi je kazwalo da ne postoji način da joj sada više bilo
šta objJsnim.
JZdnro, oprosti zbog ove male šale", reče Sitnona i rukova se sa mnom i sa Marni. ,,Izvinite što se
ovako nenajavljeno pojavljujem ov-de. ViK, pokušala sam da stupim s tobom u kontakt, ali mi je
tvoj čo vek u idniku rekao da si negde izvan grada. Nešto je iskrslo u vezi sa našim toslom s
pukovnikom Džombom. Mora odmah da se reaguje." ,,SaHo trenutak, molim te."
Otpiatio sam Marni do taksija. Dadoh znak jednom rent-a-telohrani-telju di otprati Marni do grada.
,,Spivao si s njom, a?", reče Marni. To lije bilo pitanje. „1 <b guše si u prljavom poslu." ću» sam -
šta da kažem?
Oniode ljuta i povredena. Dok sam gledao za tim taksijem, Simo-na se 'brela tu. kraj mene.
vøliiam valjda nešto lanula što nije trebalo?" ,,K<čka si ti."
Oflime poljubi. U usta. ,,Naravno da sam kučka. Ali sam bar dobra kučka Jedino tako žena može da
izade na kraj sa muškarcima koji mi-sle dasu Bogom dani da vode ovaj svet."
Jti tražiš ovde? ćefnulo ti se da navratiš i da mi upropastiš život?"
Šjtfjala se, „0, ma jok, daj. molim te! Nemoj mi reći da se glamu-
roznj,ranosni Vin Liberte zaljubio! I to u jednu knjišku moljčicu što
izaara11 plamenu idealizma! 0, da li je moguće! Da si me otkačio bar
zbo" pke filmske zvezde."
fjt mogu da otkačim nekoga sa kim nikada nisam ni bio." jjijssrno u taksi, zajedno.
jel' će 10 da iskomplikuje stvari ako odsednem u istom hotelu u kojgjtfSte ti i Marni?"
^larni je otišla da se nade sa kolegama, a popodne leti u dijamant-sku"0Hast."
pibro. Z^brinula sam se da vam, slučajno, ne pokvarim vece.
250
Harold Robins
251
I
,,Jes', baš si se zabrinula. Odvešću te do hotela, a ti se tamo snala-zi sama. I ja popodne idem
čarterom u unutrašnjost."
Ona spusti ruku na moju butinu. ,,Ljut si na mene. Stvarno mi je žao."
,,Da predemo na posao. Zašto si doputovala?"
,,U redu." Govorila je tiho, da vozač i čuvar ne mogu da nas čuju. ,,Pomerio se rok za razmenu.
Pogoršava se politička situacija u zemlji. Savimbi i vlada sve se žešće koškaju, mirovni sporazum
mogao bi da krahira svaki čas."
,,A šta tebe za to briga? Ovim ljudima će i dalje biti potrebna mu-nicija da pucaju jedni na drage."
,,Ako izbije rat, angolanski dijamanti će biti obeleženi kao dijamanti iz ratnog područja i one
potvrde će biti beskorisne."
,,Šta Džoraba konkretno smera?"
Ona slegnu ramenima. ,,Rat, prevrat, revoluciju, ko bi ga znao šta taj planira da izvede? Ovi ovde
imaju na stotine načina da jedni druge skra-te za glavu. Mi, u svakom slučaju, radimo sa Džombom,
i samo sa njim. Ne možemo da poslujemo sa Savimbijem a da u posao ne uključimo i Džombu, koji
se sada, očito, priprema da preuzme kontrolu nad Unitom. Mnogi istaknuti članovi Unite slažu se sa
Džombom i već ne kriju da su umorni od Savimbijevog vodstva. Ako se mirovni proces sprovede
do kraja, pobunjenici će morati da se razoružaju. A tako će ostati bez priliva novca od dijamanata."
,,Da, pa ćemo onda mi da naoružamo Džombu da bi on mogao da kokne Savimbija i da po celoj
zemlji bude krvi do kolena. Je l' to?"
Simona me pomazi po ruci. ,,Pa šta ima veze, Vine? Je l' ti to tvo-ja devojčica iz Ujedinjenih nacija
napričala kako je strašno i grozno to što se dijamanti menjaju za oružje? Zar nisi dovoljno u ovoj
zemlji da već dobro kapiraš kako ovde stvari funkcionišu? Ako mi ne snabdemo ove ljude
tenkovima i puškama da se medusobno ubijaju, oni će uzeti koplja i štitove, pa će se opet klati."
,,Jesi li ti ikad upoznala Bernija?" ,,Šta?"
,,Bernija - tipa koga sam zvao stricem, onoga što je Ul0žio moje na-sled'stvo u rudnik - jesi li se
srela nekada sa njim?"
Dobro je glumila, ali sam video da laže. Pitanje ju je uznemirilp. Šta je to tako važno u ovom
poslu", nastavih, ,,<da ste ti i Žoao spremni da rizikujete toliki novac u tom poslu sa krva\*im
dijamantima? S obzirom na to kako živite, ne bi se reklo da niste ob^zbedili egzisten-
ciju."
,,Reč je o vatrenom dijamantu."
Ivatrenom dijamantu?" Dobro sam znao o čemu ^riča, otac mi je pričao o crvenom dijamantu koji
su mu ukrali, ali sam Se pravio da ne-mam pojma. To mi i nije teško palo, lepo sam se snašao u toj
igri gde su zagonetke uvijene u oblande enigme, pa sve to preliveno filom od
misterije.
,,Srce sveta je to, rubin-crveni dijamant, izrazito r^dak, možda naj-vredniji dijamant u svetu a da
nije već u nekom muzeju. Žoao ti je re-kao da je i sam imao finansijskih problema u vezi s tim
poslom zbog kojeg je pao tvoj stric, ali ti nije kazao da Beg drži njegov vatreni di-jamant kao
zalogu. U ovom dilu sa Džombom doći će do razmene. Beg će Džombi dati oružje za dijamante, a
onda će Beg tama dati vatreni dijamant. Ali, Begu se ne može verovati."
,,Srce sveta vredi više od celog tog dila sa dijamantima. Žoao se bo-ji da će Beg pokušati da ga
zadrži, ili da će Džomba saznati za taj di-jamant i gledati da ga se domogne. A učiniće to, saino ako
načuje ne-što."
,,Šta će onda", upitah, ,,sprečiti Džombu i Bega da. se udruže i oba-ve posao Žoau iza leda?"
,,Njih dvojica se ne poznaju. Džomba ne zna ko 4aje oružje, a Beg ne zna kome to oružje
isporučuje. Žoao im neće otk;riti ni kada će, i gde, razmena biti obavljena, sve do poslednjeg
trenutka."
,,Nema časti u lopovskom društvu, a?" Sve mi se više činilo da ću ja u celoj ovoj priči da izvisim. I
još gore - da stradam.
,,Možda bi ti mogla da mi pružiš dodatna objašnjenja", rekoh i po-čeh da brojim nešto na prste.
,,Džomba, dakle, dobija oružje, Beg uzi-
252
Harold Robins
ma krvave dijamante, Žoau u ruke ide najskuplji dragulj na svetu, a ja... Sta je sa mnom?"
Ona me stisnu za butinu, sasvim gore, odmah ispod bedra. Nije mi se dopadala ta žena, i ništa joj
nisam verovao, ali od njenog dodira ni-vo testosterona u krvi rastao je nezaustavljivo. Kakve su
budale muškar-ci, kakve budaletine.
,,Raspolažem nekim informacijama koje će te možda iznenaditi", re-če ona. ,.0naj čovek koji je
vodio tvoj rudnik - kako se ono zvaše, uz-gred?"
,,Markes, Eduardo Markes."
,,Da, taj. On se nedavno javio Žoau i pričao mu nešto o rudniku. Pi-tao ga je da li bi bio voljan da
kupi rudnik."
Ne dozvolih da mi se ijedan mišić na licu pomeri, što nije bilo ni-malo lako. Setih se da mi je prva
reakcija i bila takva - odmah sam pomislio da su Žoao i Simona u nekom dogovoru sa Eduardora.
Žoao voli sve konce da drži u rukama.
,,Vine, čoveče, ti sediš na rudniku zlata, što biste vi Amerikanci re-kli. Markes ima geološki izveštaj
po kojem se kimberlitski vod može naći na tom posedu." Tu zastade, nešto je oklevala. Bože, nema
šta, do-bro glumi, prava glumica. Ja, pak, nisam bio bogzna kakav glumac. ,,Po izrazu tvog lica,
rekla bih da znaš o čemu ti pričarn, a?"
,,Znam da Markes ima nekog keca u rukavu", rekoh. ,,Pokušao je da kupi rudnik pre nego što sam
ga otpustio zbog krade. On tvrdi da ne-ka južnoafrička grupacija stoji iza njega. Opet je davao neku
ponudu za prodaju rudnika, nedavno to beše, kad je hteo da menja olovo za dija-mante."
,,01ovo za dijamante?"
,,A-ha, imao je pištolj tada. Što mi ti i Žoao niste rekli da je Mar-kes prevarant kad sam onomad bio
kod vas u Lisabonu?"
,,Nismo znali. On se Žoau javio, pa, ima nekoliko dana. Žoao ga je otkačio, naravno. Znaš, Žoao i
tvoj otac su bili prijatelji, a danas je Žoao tvoj partner u ovoj trgovini dijamantima. Ne bi on nekim
nečasnim po-stupkom narušio odnos sa toborn."
Oganj strasti
Bilo mi je sve teže da zadržim mirnu fasadu. Ne samo što je moj otac, laka mu zemlja, otvoreno
srnatrao Žoaoa lopužom svetske klase, neso je taj isti Žoao od njega ukrao Vatreni dijamant. Ne bi
me izne-nadilo da sada povlači poteze kako bi i meni maznuo rudnik. Očekivao sam vest od
južnoafričkog advokata da je i Žoao na spisku Eduardove sabraće u nepočinstvu.
Stigosmo do hotela.
,,Jesmo li završili?", upitah je.
,,Nismo, još. Rekla sam ti da se stvar ubrzava. Za tri dana moraš da odeš do Istanbula, u stvari za tri
dana treba tamo da se nacrtaš, radi fi-nalizacije dogovora."
,,Izvini, nešto mi je, izgleda, sluh oslabio. Rekla si da za tri dana tre-ba da se nacrtam u Istanbulu?"
,,Beg hoće da te upozna. Ne voli da posluje sa ljudima koje u živo-tu nije video. Hoće dobro da te
ošacuje. Sem toga, on i Žoao moraju da utanače kako će oružje biti isporućeno i kako će se
dijamanti plasi-rati na tržište."
Istanbul. Pokušah da se setim gde bi to moglo da bude. Portugal je bio u jednom ćošku Mediterana,
a Islanbul, Turska... Pa, na drugoj stra-ni Mediterana, valjda, da, na istočnotn obodu Sredozemnog
mora. E, ni tu geografiju nisam ljubio, slabo me vidala profesorka.
Ona me ponovo stisnu za butinu. ,,Izvini, Vine, što tako mora biti, ali jednostavno - ne može
drugačije. Ako zbog bilo koga od nas ovaj posao propadne, plašim se da će i Beg i Džomba učiniti
sve da se osvete."
Nije u tom kontekstu uz Begovo i Džombino pomenula i Žoaovo nne, ali on bi, verovatno, bio na
čela kaznene ekspedicije. Do pakla bi me ganjao.
Simona mi se primače i poljubi me. Usne joj behu tople, podatne.
,,Sta bih mogla da uradim da seodužim za sav tvoj napor?", upita me.
Nasmejah se. I smcjao sam se, tako, smejao dok ona ne izade iz tak-S1ja i zalupi vratima. Onda sam
je »ledao kako se udaljava, da bi se u jednom trenutku osvrnula i rekla:
254
Harold Robl
ns
Oeanj strasti
255
,,Žoa» će ti dati sve instrukcije u vezi sa rudnikom kad stigneš u In-stanbul." Tu malo zastade.
,,Nemqj me mrzeti, Vine." Kučketina.
48
Simoni je zazvonio telefon baš dok je ulazila u sobu.
,,Ja sam", reče Žoao. ,,Jesi li rekla našem prijatelju gde treba da ide?"
Žoao je pričao u šiframa, budući siguran da telefon u jednoj ango-lanskoj hotelskoj sobi ni pod
razno ne može biti bezbedan.
,,Hvala ti što se zanimaš kako sam i šta radim."
Žoao se zakikota. ,,Pa, kako si, ljubavi moja? Jesam li ti rekao da mi nedostaješ? Da sate, tužan,
brojim?"
,,Ti si jedan užasan matori prevarant, da znaš. Kako je Džoni?"
,,Verovatno baš sad 'obraduje' jednog po jednog momka u Lisabonu. U nje je rnoral razvijen kao u
ulične mačke. Isti je, uostalom, slučaj i sa njenom majkom."
,,Nemoj, molim te, samo ti da mi se sekiraš i da prebacuješ sebi što nam je kćerka ispala takva
kakva jeste. I, da ti odgovorim - rekla sarn našern prfjatelju šta mu valja činiti."
„1, kako je on to primio?"
,.Pa kaKo bi ti primio?"
,,Ne bi³i to progutao, nema šanse."
Ona se zamisli na časak. ,,Mogu ti reći da ni za njega nisam stopro-centno sigurna."
,,Je l' dolazi na sastanak?"
,,Sig~urna sam da će doc'i. U ovom trenutku, nema drugu opciju. Pi-tanje ja - koliko ćeš kontrole ti
imati nad celim poslom kad se u jed-nom ča,su ispostavi da on, ipak, ima drugu opciju?"
,,Prosta stvar, ljubavi. Potrudićemo se da nikada ne dode u tako po-voljnu poziciju." Žoaov glas
sada je zvučao gotovo hladno. ,,Mislim da
će u bliskoj budućnosti, doći vreme kada će sva ta frka sa tempom sa-vremenog života odvesti
našeg druga Vina do tačke u kojoj čovek shva-ta da goli život više vredi od svih tih izazova i
mogućnosti."

I jedno i drugo zaćutaše nakratko, a onda Žoao upita: ,,Jesi li razgo-varala sa našim prijateljem
pukcwnikom?" ,,Sreli smo se. Nakratko." „1?"
,,0n insistira da se stvar ubrza."
„1 ubrzaće se, ubrzaće se, ako mora, samo da mi se vrati moja be-bica."
Zoao se nije pretvarao: taj dijamant mu je bio važniji i od Džoni i od Simone.
,,čuo sam nešto zanimljivo o pukovnikovim tetovažama", nastavi on. ,,Sem onih, krajnje bizamih,
koje su vidljive, čovek iz angolanske am-basade mi je pričao da je pukovniku i penis istetoviran,
tako da izgle-da kao lav razjapljenih čeljusti kad se kožica navuče." Tu zastade. ,,Je-si li probala
lavlje meso otkad si tu, u Luandi?" ,,Je l' bi hteo da probam?"
,,Ljubavi moja, ti znaš da ti nikada ne govorim šta da radiš. Uzgred, budi oprezna. Naš čovek je
nezajažljiV." Neko zakuca na vrata Simonine sobe.
,,Na vratima mi je neko. Nazvaću te ujutro, pre nego što krenem na aerodrom."
Ona otvori vrata. Sobarica joj uruči koverat. Unutra je bio ključ od
sobe. Simona se potom skinula i okupala u kadi, pa onda istuširala i
nazala toaletnim uljem, da osveži isušenu kožu. Dok je, naga, sede-
3 ogledalom, minuciozno se našminkala. Vaginu je podmazala
moubicora, a onda navukla bele čipkaste gaćice i grudnjak. Boja je
ila u zavodljivom kontrastu sa njenim bakarnim tenom.
e nego što će obući haljinu, pozirala je malo pred dugačkim ogle-1 u kojem je mogla da se vidi od
glave do pete. I, uzdahnu. Mu-[ bi je opisali kao seksepilnu i senzualnu, ali je Simona, kao i ve-^na,
sama sebi bila najstroži kritičar.
256
Harold Robins
Oeanj strasti
257
Ona odabra crvenu pamučnu haljinu, bez bretela, sasvim pristojnu za večemji izlazak i ne u
naglašenoj meri provokativnu, kakvu bi, recimo, najradije obukla za neki koktel-parti.
Završivši sa opsežnim pripremama, ona napusti sobu i pope se liftom dva sprata naviše. Nije htela
da upotrebi ključ-karticu, koji je imala, ona zakuca na vrata.
Kros otvori. Bez osmeha, ukloni se u stranu i pusti ženu da ude. ,,Hoće li se Vin pitati gde si ti?",
reče ona. On zavrte glavom. ,,0stavio sam poruku da sam otišao na reku. To i inače stalno radim."
Ona sede na kauč.
,,Šta bi htela?", reče Kros. pokazavši na poslužavnik prepun boca ra-znoraznog pića.
,,Nada. Kaži mi šta ti je Vin rekao o Eduardu?" ,,Isto ono što sam Žoau preneo preko telefona. Vin
me je nazvao iz Kejptauna i rekao da mu se Eduardo uvukao u sobu sa pištoljem i ne-kim papirom, i
da je tražio da mu se taj papir potpiše." ,,Da mu, u stvari, prepiše rudnik."
,,Pa, to je bilo to, valjda. Eduardo je sad u zatvoru.
Imajući u vidu da je stranac, verovatno će ostati u zatvoru neko vreme, pošto postoji opasnost da
zbriše avionom iz zemlje ako ga puste uz kauciju." ,,Je l' ti je to rekao?"
Kros sede na naslon kauča i osmehnu joj se, čangrljajući kockicama leda po čaši u koju beše nasuo
viski. ,,Šta je, bre? Plašiš se da će Edu-ardo reći Vinu da ste ti i tvoj mužić hteli da mu maznete
rudnik?"
Simon mu se osmehnu. Sudeći po samim usnama, taj osmeh bio je isključivo prijateljski intoniran.
Oči su joj, medutim, bile hladne, prora-čunate. ..Ne daj da te mašta zanese, Kros. Žoao i ja ionako
ne bismo mogli da budemo vlasnici bilo kog rudnika u Angoli, nikako za Savim-bijeva života."
,,Mogli biste, more, mogli biste, samo ako bi vam palo na pamet da neku južnoafričku korporaciju
iskoristite kao paravan."
1 Niœta
,,Kao što rekoh, nemoj da se zanosiš."
,,Zaneo sam se već", reče on, sagnu se i poljubi je u usta. Usnama joj prede preko vrata, pa nanjuši
cvetni miris u dolini medu Simoninim dojkama.
,,Mmmmmm... Mirišeš baš onako kako bi žena trebalo da miriše-"
Sada mu i ona uzvrati poljubac, žudno. On skliznu na kauč, odiže joj haljinicu i poče da je ljubi po
gaćicama.
,,Šta? Hoćeš malo portugalske pice?"
On podiže glavu. ,,A šta misliš? Već mi se digao. Pre nego što ti pojedem macu, o nečemu bismo
morali da porazgovaramo... dok još mo-gu da se kontrolišem."
On ponovo sede na ivicu kauča.
,,Žoao kaže da si nezajažljiv, da se nećeš zadovoljiti sitnim delom."
,,Ne, ne bih tako rekao. To tni zvuči kao da sam zahtevan. A nisam ja zahtevan, mala. Ovaj posao je
gadan, i biće sve gadnije. Kad sain ja ulazio u sve ovo, ni na kraj pameti nije mi bilo da će se
Džomba usu-diti da kara Savimbija. A to ti dode kao sjajan metod kad poželiš na la-ganicu da se
ubiješ - kao da se mačetom seckaš, od prstića na nogama, pa lagano, naviše."
,,Savimbi je ljudsko biće, sigurno nije baš onakav kakvim ga pred-stavljaju u pričama."
Kros huknu. ,,Uh, dušo, ti očito nisi dovoljno proboravila ovde u An-goli. Savimbi je lud, a ima
svoju vojsku. Polovina tih vojnika su tako-de ludi, što od droge, što od rodenja. I, šta misliš, kakve
Džomba ima izglede da ga pobedi?"
>,To se nas ne tiče. Mi isporučujemo oružje, uzimamo dijamante i on-da psima prepuštamo da
čeprkaju po njihovim kostima."
»Ti im prepuštaš, hoćeš da kažeš. A nema nikoga da primeti kako ti, u stvari, nisi odavde i ne
pripadaœ ovom ambijentu. Ali, ako Savimbi oseti da nešto smrdi, on će odmah da krene da njuška,
dok ne pronade sta je to. A ja ću onda biti taj koga će da pokupe sa ulice i istresu pr?d njegov prag,
samo ako mi na pamet padne da se sklonim."
>,Cemu sve to vodi? 0 kakvoj je sumi reč?"
258
Harold Robins
\
,.Dogovorili smo se za dvesta pedeset hiljhada dolara da vam pomog-nem u ovom dilu sa
Džombom", reče on.
„1 da učiniš sve da na.š prijatelj, senjor Liberte, ostane u poslu i ne pokuša, slučajno, da nas prede."
„1 da špijuniram Vina, za vaše potrebe. Hoću, dakle, pola miliona." ,,U redu. Obavestiću Žoaoa da
je sada pola miliona." Ona ustade i uze čašu iz njegove ruke, pa je odloži u stranu. On ra-širi noge
dok je sedao na naslon kauča i ona skliznu izmedu njih. ,,S poslom smo završili?", upita Simona.
,,A šta da sam tražio milion?" „0 čemu ti to?"
,,Pitam se, samo, kako je moguće da si tako brzo prihvatila onih po-la miliona, bez rasprave, bez
ičega."
,,Pa, šta sad, ima tu dosta posla. Kako vi Amerikanci ono kažete? Ne gledaj poklonjenom konju u
zube?"
,,Da, pa, znaš, kad je s nekim lako izaći na kraj, ja se obavezno pi-tam da li je sve kako treba. čovek
ogugla na raznorazna obećanja, a če-sto ispadne - obećanje, ludom radovanje. Znaš kako ti ide. I
sada se ja, eto, pitam da li ti i taj tvoj muž zaista nameravate da mi platite po do-gOVoru. Imam od
čega da strepim: ako dil propadne, mogao bih da za-glavim ovde u Angoli, i da se onda celokupna
situacija u zemlji pokva-ri, da sve ode dodavola. Shvataš? Tebe za to baš briga, ti ćeš kulirati u
SVOJOJ vili u Lisabonu."
Ona mu otkopča košulju i stade da mu sisa bradavicu. ,,Hoću da me jebeš."
U tom času, ona začu kako se otvaraju vrata kupatila i okrenu se da vidi ko je to. Beše to mlada
osoba, svetle puti i kratke plave kose, u širokoj odeći.
,,Ko je ovo?", upita Simona.
,,Neko koga sam iwezao iz Amsterdama. Ne možeš da imaš povere-nja u luandsku pičku."
. V . O"
Simona osmotri pridošlicu i namršti se. ,,Je l' ovo dečak ili devojcica. Kros se nasmeja. ,,U tome i
jeste caka. Zajedno ćemo otkriti."
Oeanj strasti
49 Istanbul
Iznajmih brzi čamac kojim se odvezoh do Bosfora, do Mramomoga mora, pa onda, kroz Dardanele,
do grada Kanakala na azijskoj obali Tur-ske. Tu uzeh kola koja bejah rezervisao, pa svratih dd
hotela pre nego što ću poći na jednočasovno putovanje. Išao sam da vidim drevne ruševine. Kad
stigoh, izadoh iz automobila o prošetah se po starom zidu čija je li-nija pratila liticu. Pogled mi je,
preko Dardanela, pucao ka Evropi.
Ovde, na ovim zidinama, u gradu Troji, Odisej, Hektor, Ahil i Paris borili su se za srce nestalne i
prelepe Heiene.
Istanbul beše i ostade jedan od najblistavijih gradova Istoka i Zapa-da, fascinantan, tajnovit,
drhturav od pulsirajućeg života tu, na razmedi istorije i sadašnjosti, . Grad vlastodržačkih intriga i
zavera, sukobljenih kultura i ambicioznih moćnika. A mene, eto, ne privukoše svetla metro-pole,
već ove ruševine, ova naseobina od sivoga kamena, išibana rato-vima i stolećima.
Na ovom mestu ljudi umirahu u ognju boja, samo zato što jedna že-
a beše odlučna da sledi zov svoga srca, makar to sobom povuklo smrt,
ništenje i rušenje carstava. Malo je tnesta na ovoj planeti gde su ljudi
lirah tako odvažno, polažući ovozemaljsko bivstvo na oltar ljubavi.
Razmišljao sam o tome kako je Odisej napustio Troju, kad ratni vi-
mmu, pošto ga gnev božji osudi na daleko i opasno putovanje po
»m vodama. Tako sam se i ja osećao, sa iskustvom ovog puteše-
ia od Njujorka do Lisabona, pa od Afrike do Istanbula. Kao da me
ogovi prokleše. A jednooki Kiklop, u mojoj pripovesti, nesumnjivo be-
• Njegovu podlu pojavu, kao deo genetskoga koda, nasledih od
a oca. I, odnekud, bejah siguran da je rBerniieva glava od iste bolj-
e klonula.
zvah Marni pre nego što poleteh za Istanbul. Zamolih je da kre-om. Zahtev jeste bio bezuman,
priznajem. Kako bih joj ikada vaV' ' ^ U Tursku idem da se sastanera sa učesnicima u trgovini
kr-jamantima? Ona je odmah rekla: ,,Ne", i spustila slušalicu.
260
Harold Robins
Mislim da sam je upravo zato i pozvao - zato što sam znao da će me odbiti. Bio je to manir
prevejanog slabića; da se pravim kao sada, eto, imam neko intimno pokriće da se konačno
prepustim toj nečistoj raboti. I da se, pri tom, sam pred sobom pretvaram da bih, samo ako to ona
kaže, mogao iz te prljavštine ovog trena da izadem. Da, da dig-nem ruke od svega, da me nema. Ali,
ne bih mogao da tvrdim, za ime moje besmrtne duše, da bih taj posao napustio iz moralnih pobuda,
pre-stravljen pomišlju na ono što će Džomba učiniti sa tim oružjem kad mu naposletku dode u ruke.
Što se Angole tiče, držao sam se Simoninog plastično izraženog stava: ako se ti ljudi ne ubijaju
ovako, ubijaće se onako. A tih pet miliona dolara, kao utešna nadoknada, mogli su mi po moći da
stišam grižu savesti. Pa, majku mu, čak i dadoh onu donaciju jednom angolanskom humanitarnom
fondu.
Ne, nije to bila nenadana navala moralnosti u mome biću - već svest
0 mogućnosti da je ,,Plava gospa", metaforički, rudnik zlata. Ako sa ,,Gospom" upali, šta će mi sve
ovo? Ukoliko Krigerovi testovi donesu pozitivne rezultate, ukoliko se ispostavi da ima indikatora
onoliko koli-ko smo planirali, tih pet miliona dolara, koliko ću u najboljem slučaju izvući iz ovog
dila - pod uslovom da izvučem živu glavu - bili bi obič-na sića. A ako imaš u vidu da takav novac
možeš da izvučeš iz rudni-ka koje je tvoje vlasništvo. pred zakonom, onda je to apsolutno siguran
1 čist posao, da nemaš šta da brineš.
0, život je tako komplikovan. Sem što sam morao da se suočim sa kiklopom Žoaom i jednim
angolanskim komandantom sa istetoviranom bodljikavom žicom oko vrata i mrtvačkora lobanjom
na haubi džipa, mo-rao sam, eto, i da prihvatim činjenicu da Marni nikada neće biti deo moga
života.
Kad se sve sabere, bio sam i ostao govno od čoveka. I Marni je to znala.
Dok sam posmatrao uzani moreuz što deli Aziju i Evropu, o razmi-šljao o Marni, ne mogoh,
odjedared, tačno da se setim šta se dogodilo sa Helenom i kako je okončan trojanski rat. Ne bejah,
pak, zaboravio da je Paris u toj klanici ubijen.
Oeanj strasti
,,ODAVDE MATE LEP POGLED na Sultanahmeta", reče Beg.
Bea i ja smo stajali na balkonu njegove kuće. Pred nama su se pru-žali moreuzi Zlatni rog i Bosfor, i
drevni, zidinama opšiveni deo grada Istanbula.
Beg je bio čovek sitne grade, ne viši od 165, možda 170 santimeta-ra, i tanak, možda nekih 60,
eventualno 65 kilograma. ćelav, bez i jed-ne jedine dlačice na izbrijanoj glavi, bez obrva i bez ma i
najmanje bo-re na licu, bio je to čovek kome zaista nisam mogao da potrefim godi-ne. Kad sam, pre
polaska za Angolu, posetio Žoaoa i Simonu u Lisa-bonu, , ona mi je rekla da je Beg nekada radio za
KGB, ali je Žoao na to skeptički promrmljao: ,,Svi oni valjaju tu priču, da bi izgledali opa-snije. To
mu dode kao neka suptilna pretnja", rekao je on.
Bilo kako bilo, čovek tu nije mogao da bude stoprocentno siguran. Što se pretnji tiče, i nije kod
Bega bilo neke suptilnosti. Iz hotela me pokupila luksuzna limuzina. Vozač i naoružani tip u pratnji
odavali su utisak ljudi koji spavaju sa oružjem. Po prispeću na odredište, primetio sam više takvih
likova, od kojih su dvojica držali krupne mastife na krat-kim lancima. Moj prvi utisak o Begu bio je
da je to, nesumnjivo, opre-zan čovek koji ima mnogo neprijatelja.
Simona i Žoao nalazili su se u tom času u drugom delu Begove ku-će i pili sa domaćinovim
prijateljima.
Beg mi je, na prvi pogled, više ličio na Rusa nego na Turčina, za-celo stoga što mu je koža bila
svetla, a i odranije bejah čuo da priča kako je roden u Gruziji. U toku večere razgovaralo se o padu
Sovjet-skog Saveza i nezavisnom statusu koji sada uživaju pojedine bivše so-vjetske republike.
Simona je, osmotrivši me, primetila upitanost na mo-me licu, pa je objasnila da je Gruzija mala
država na obali Crnog mo-ra, izmedu Turske i Rusije. Niko, medutim, nije ponudio objašnjenje ot-
kud našem domaćinu nadimak ,,Beg", a ja nešto i ne bejah raspoložen da pitam. Nisam, uzgred, ni
znao œta ta reč uopšte znači. Sem toga, uči-nilo mi se da mi je Žoao rekao da je Beg iz neke druge
zemlje, ne mo-goh da se setim koje. Zaključih da je Beg od onih ljudi čije se poreklo sa plimom i
osekom. Ko će ga znati.
262
Harolcl Robin
,,0no što mi se posebno svida kod pogleda koji se pruža sa ovog balkona", reče Beg, ,,jeste to što, u
jednom trenu, možeš da sagledaš je-dan neizmeran presek istorije sveta. Evo, tamo je ogromna
kupola Sve-te Sofije, po značaju i veličini drugog hrišćanskog hrama pre nego što su sinovi Islama
preuzeli grad i masakrirali poslednje branitelje, koji se behu sklonili upravo u tu crkvu. Eno je tamo
palata Topkapi, sedište otomanskih vladara, sultana, eno je, levo od Svete Sofije... Princeze ni-su
smele da udu u tu palatu jer je iskustvo pokazalo da su žene sulta-na često pokušavale da zauzmu
tron za svoje sinove, ne zazirući od naj-crnjih intriga i zločina. A desno, tamo, vidimo Plavu
džamiju, jedno od najblistavijih verskih zdanja islamskoga sveta."
S vremena na vreme bih klimnuo glavom i rekao ono kurtoazno slu-šalačko ,,da", pijuckajući
votku-martini. Nisam bio načisto zbog čega li me je to Beg pozvao na balkon da mi ovde, kao
nekakav vodič, drži predavanje o istoriji Istanbula. Nisam, štaviše, imao jasnu predstavu ni o tome
zbog čega mi je uopšte rečeno da dodera u Tursku.
,,Vidim da te gnjavim", reče Beg. ,,Pre nego što si došao, zamolio sam Žoaoa da ti objasni zbog
čega ja, i inače, insistiram da se lično upoznam sa ljudima u koje se spremam da uložim veliki
novac. To je to - zato sam te pozvao da dodeš ovamo."
,,Pravo da ti kažem, nisam znao da planiraš bilo šta da ulažeš u me-ne", rekoh. ,,Moja uloga u celoj
ovoj operaciji jeste da izdarn potvrde za dijamante koji nam dodu u ruke." Bejah upozoren da ne
pominjem Begu ime pukovnika Džombe. Žoao je Džombu držao u senci. tek da bi bio siguran da
Beg neće njega, Žoaoa, preskočiti i, potom, sam za-ključiti posao.
,,A ja sam, eto, stekao utisak da će tvoja rola u ovom komadu biti značajnija."
Nanjuših nevolju. ,,Kako to misliš?"
,,Pa, mislio sam da ćeš ti preuzeti dijamante od stranke koja kupuje oružje i onda ih predati mom
predstavniku. Ti, pretpostavljam, znaš ka-ko se takve razmene sprovode u delo, zar ne?"
,,Ne, ne znam."
Oganjstraste^
263
Razmen* "e ide odjednom, nego postepeno, korak po korak. Tri da-na pre isporuta, na tebi je da
proveriš kupčevu robu i daš garancije da je sve kako treba, po karatima, kvalitetu i kvantitetu, je li.
Onda ćeš me o sverau izvestiti, a ja ću odrediti tačno vreme kad će razmena biti oba-vljena. Jedam
sat pre nego što će moji avioni sleteti na mesto razmene, ti ćeš mi se javiti i potvrditi da su
dijamanti na licu mesta. Nekoliko minuta pre s ame razmene, moja izvidačka letelica će proveriti
teren, da nema slučajmo neka zamka. Kad dode do razmene, dijamanti će ti biti predati i ti ceš moj
deo predati mom predstavniku. A šta ćeš da radiš sa Žoaovim delom, to je već izmedu tebe i tvojih
prijatelja." ,,Žoao mi nije prijatelj. Odnos je striktno poslovan." ,,Izvini, molim te. Na osnovu nekih
pokazatelja dalo se naslutiti da je tvpj odnos sa njim i Simonora maltene porodičnog karaktera."
,,Zoau veiujem isto koliko i tebi", rekoh i zastadoh, da ta rečenica malo odleži. i;A njega ne
poznajem toliko dobro kao tebe."
Beg se z^ikikota, sledih se od tog z^vuka koji me podseti na čegrtu-; kao da rr~iu se neka zmija
smejuljila u grlu. ,,0pasan si ti, Vine, svi-da mi se to.""
,,Ako ti se svida, onda da dodam još nešto. Moj deo posla je, kako >e dogckvoriii; da izdam
sertifikate za dijamante. Kako ja to vidim, 1 "a j^e moje da sedim na nekom finom, bezbednom i
toplom me-e Rotpišem na nekom parčetu hartije. Eto. Niko nije pominjao 1 "a ^lreždim na vatrenoj
liniji na nekoj livadi usred džungle dok premišljate da li da privedete posao kraju ili da zapu-
s*rn se da si ti, neizbežno, i taj posao navukao na sebe. Eli-'^ posla osobu koja je trebalo da
nadgleda razmenu." 11 ^ni sve bi jasno. ,,Hteli ste Eduarda za to da angažujete." diia' * ~*e
k'° savrš?n za taJ zadatak. Kao i ti, i on je stručnjak za rem "^izu je mesta razmene i... lako je
kupiti njegove usluge. Ba-
1 )ako, dok ga ti nisi zakova.o u Kejptaunu." ' se P°tegnu ' druga pitanja.
,,Angažovao sam
advok-
užnoj Africi da istraži ko su bili Eduardovi partneri koji su
264
Harold Rohins
planirali da mi ukradu rudnik. On je pričao o nekoj švajcarskoj kompa-niji i, eto, zveknuo u zid."
,,Svajcarci su vrlo praktični kad je o poslu reč. Dok god se krade i ubija izvan granica njihove
zcmlje, oni ne postavljaju neugodna pitanja o novcu koji im donosiš. Ali, sumnja ti je opravdana.
Taj novac koji je stajao iza Eduardovog pokušaja da uzme rudnik bio je - moj."
,,Ne samo da uzme rudnik nego i da me ubije."
On se ponovo zakikota, opet se oglasi zlokobna čegrtuša. ,.Ne, to ni-je bilo u planu, mada, da je
plan uspeo, ne bi me zbog toga grizla sa-vest. I ja sam vrlo praktičan, naročito kad je reč o ljudima
koje ne po-znajem. Ili ljudima kao što je Žoao. koga poznajem isuviše dobro. Ni-sam ni slutio da će
Eduardo pokušati, pod pretnjom pištoljem, iznuditi od tebe potpis na ugcwor o prodaji rudnika. Bio
je to stvarno glup po-tez. Kad si otpustio Eduarda, što se mene tiče barem, taj posao je bio završen.
Ja sam mu to i stavio do znanja, i možda je stoga pao u oča-janje. A ja sam mu, znaš, pozajmio
novac, kaparisao..."
,,A-ha." Drugim rečima, Eduardo nije mogao da vrati novac, budući da sam mu ja poharao
bankovni račun. 1 znao je da će mu se Begovi ljudi naći za vratom.
,,Žoau dugujem izvinjenje", rekoh. ,,Mislio sam da on stoji iza Edu-
arda."
,,Ništa ti Žoau ne duguješ. Eduardo je gledao ko će više da ponudi. I sa njim i sa mnom je
razgovarao, ali Žoao nije mogao da garantuje da će mu dati novac potreban za kupovinu rudnika.
plus dodatna sred-stva za istraživanje tla. Žoao je došao kod mene u svojstvu posrednika. i ja sam
ga otkačio iz posla."
,,Bože, kako je mali ovaj svet! I kako je sve isprepletano. Pa ova še-ma ima viœe lica nego dijamant
strana!"
,,Dobro. Ne moram, dakle, ni da naglašavam sada da ja nemam ni-kakvog interesa da preuzmern
tvoj rudnik. Ti si, verujem, svestan poten-cijala tog rudnika, i ja ti želim sve najbolje u tom poslu.
Možda se i obogatiš, a možda jednoga dana shvatiš da je to bila jedna rupetina u zemlji u koju si
beznadežno bacao novac."
Oganj strasti
265
,.Cenim to što ćeš mi dozvoliti da raspolažem svojim vlasništvom, ali i dalje nemam nameru da
budem akcionar."
„0, ali moraš da budeš akcionar. Nešto si, izgleda, zaboravio."
,,Šta to?"
,,Tvoj deo u ovoj transakciji dolazi od dijamanata koje će isporučiti pukovnik Džomba. Nije, valjda,
da ćeš dozvoliti da tvoj deo dode u mo-je ruke. Ili Žoaove?"
Isuse. Kakav tip!
Htedoh još nešto da ga pitam kad podosmo da se pridružimo dru.œtvu u kući. Fiksirah ga
pogledom:
,,Ko mi je ubio strica?"
Ništa mu ne videh u očima. Kao da sam ga pitao koliko je sati.
,,Ne znam", reče on.
A znao je, naravno da je znao. Nešto mi je, barem, do toga časa bi-li apsolutno jasno - Beg sve zna.
Uključujući i činjenicu da je Džom-ba taj koji kupuje oružje. I to zna. Ono šesto čulo reče mi da me
je sumnja navodila na pravi put. Žoao je ubio Bernija. Nisam znao kako, nisam, štaviše, bio siguran
ni zbog čega je to učinio. sem ako je to ima-lo neke veze sa dijamantima, ali sam pouzdano slutio
da je Žoao tu umešao svoje prste.
POSLE VEčERE OKUPISMO SE u Begovoj biblioteci,
pod viso-kom kupolom.
Ambijent u toj prostoriji mogao bi se opisati kao muzej-ski. Simona mi pride dok sam buljio u
neku, od glave do pete, umota-nu mumiju.
r.Beg je poznat po sakupljanju i trgcwini antikvitetima. Siguran sam da bi mnogi carinici, od Gize u
Egiptu do Angkor vata u Kambodži, voleli da zavire u ovu biblioteku."
Beg nas okupi u sredini prostorije, oko stočića prekrivenog belim čar-savom. Dok je govorio,
laserska svetla šarala su nam ponad glava.

,,Kao œto znate, prijatelji moji, ja sam strastveni kolekcionar retkih wednosti. Dozvolite da vam
pokažem šta u ovom času smatram vrhom Vrhova moje kolekcije."
266
Harold Robins
On ukloni onaj čaršav. Simona izgubi dah. Kristalna ćasa, srednje veličine, beše puna dijamanata.
Na vrhu ble-štave kamare, usred srede, jedan dijamant izdvajao se sjajem. Beše ve-ličine oraha.
Srce sveta.
S onim osvetljenjem odozgo i odozdo, ispod stola, prizor je bio fa-scinantan. Prostorija se ispuni
svetlošću koja je titrala; u tom ambijen-tu, Srce sveta je pulsiralo vulkanskom vatrom.
Nisam počeo da dahćem kao Simona, ali sam bio jednako zapanjen. Kao i mome ocu, i meni su
dijamanti bili u krvi. I, kao i moj otac, ni-kada nisam video takav dragulj. Dijamanti su odvajkada
prekriveni ve-lom mita i misterije. Dovoljno tvrde čelik da preseku. a opet tako ne-žne kad ih žena
nosi oko vrata, dijamante nikada nisam doživljavao kao tvar od ovoga sveta. Posmatrajući ovaj, ovo
Srce sveta, pomislio sam da je, zapravo, pogrešno kršten - nije to bilo srce sveta, već blistavo srce
neke zvezde. Za dijamantskog eksperta, posedovati ovo čudo bilo je ve-cxe dostignuće nego biti
vlasnik ,,Mona Lize".
Pogledah oko sebe, i videh kako rnlaz svetlosti igra po Žoaovom li-cu. Beše to čudno iskustvo; kao
da posmatraš davolovo lice i vidiš sve smrtne grehe pod jasnom neonskom svetlošću - pohlepu.
ubistvo. požu-du. To lice beše neljudsko, zastrašujuće čak. Žoao je zurio u vatreni di-jamant, kao
opsednut. Sada mi je bilo jasno zbog čega je njegova žena o tom dijamantu pričala kao o Žoaovoj
ljubavnici. A i nije to bila sa-mo druga ljubav; ne, Žoao je bio demonski opsednut tim kamenom i za
njega bi bio spreman da sam privede svoju ženu ljubavnikovoj postelji* a onda da ih isecka na
komade. i to tako da nemoćno posmatraju kako se pomahnitala sekira zabada u njihova nemoćna
telesa...
U toj prostoriji uskoro će se odigrati drama. Da, Žoao je, u jednoffl maglovitom trenu, podigao
pogled sa Srca sveta, i njegov pogled ukrs se sa Begovim. Stajale su te dve grabljivice jedna
naspram druge, oci oči, kao zveri u džungli, svaka kandžama rijući po zemlji, da obelezi ritoriju i
uspori gnev. Odjednom, na Žoacwom licu očitavala se još je na emocija - mržnja. Ubilačka,
nasilnička, preteća zloba.
Osnnj strasti
267
I mene neki davo obuze. Učini mi se, u času kad razum nekako pre-vlada tu buru u duši, da je to
zbog toga što je Žoao ovaj dragulj ukrao mom ocu. I zato što je ubio Bernija. A sada je, povrh
svega, namera-vao meni rudnik da preotme - ako već ne udesi da me Džomba rokne. ,,Koliko
shvatam, vi biste želeli da ja budem posrednik u toj razme-ni." Ove reči uputih Žoau. „1 biće tako,
ali to će uticati na moju cenu." Okrenuh se Begu. ,,Tražim Srce sveta. Srce sveta je bilo u posedu
mo-ga oca, onda su mu ga ukrali, i ja ga sada želim nazad."
Žoao je buljio u mene kao da sam ga maločas šutnuo u jaja. I Beg me je gledao u neverici, k'o da
sam mu prst u oko nabio. Simona je nešto ciknula - barem, eto, nije bila dovoljno pribrana da se
nasmeje, kako to obično čini.
,,To je moja ponuda", završih. ,Ako ne pristajete, nosite se dodavola."
Napustih prostoriju. Nisam bio siguran da ću stići do limuzine koja
me je čekala napolju. Postojala je raogućnost da me Beg ščepa s leda i
akači o mesarsku kuku, pa da onda oni skotovi vežbaju gadanje na mom
telu. A i Zoao beše tako zapenio da bi, slutitn, mogao još i da se dig-
lejz on"1 kolica i zgrabi me za gušu. Ali. nisam želeo o tome da raz-
isljam. Neka bude što biti mora. Već se bejah umorio izigravajući bu-
•alu, pretnji mi je bilo preko glave.
'što sara odjebao dvojicu najopasnijih ljudi na planeti, beše mi pre-'o da se vratim u Angolu i izadem
na kraj sa onim ubicama što vo-
i. "sput, gledam nekako da se obogatim.
a um mi pade dogodovština iz neke njujorške kafane. gde sara se
ekim tipom. Razgovarali smo o jednom uistinu neobičnom fi-
om poduhvatu. Zvalo se to ,,investicija u srećan kraj". Tip je
' ljude kojima od života nije mnogo ostalo. Ponudio bi im da
ijihovo životno osiguranje po povlašćenqj ceni. Ako bi taj umi-
o Polisu na 100.000 dolara, otkupio bi je za 50.000. I, svi za-
- kupac trlja ruke kad osiguranik umre, a osiguranik primi dra-
tciju u kešu, da ulepša sebi poslednje ovozemaljske dane.
°Porav k Pr°Pa° Jedino u slučaju kad bi umirući doživeo neočekivani
268
Harold Robins
Kad bih tog ,,investitora u srećan kraj" pozvao sada i opisao mu svo-je trenutne probleme, sigurno
bi mu bale na usta pošle; ja sam, u da-tom trenutku, obećavao dobru i sigurnu zaradu.
50 Angola
Marni je buljila u ljude koji su došli da podignu sledovanje narnir-nica. Mučnina koju je osećala
ranije, sada se povratila. Tek što beše sva-nulo, dobro se ispovraćala. Praznog želuca, jedva je na
nogama stajala. Popila je samo neki čaj, da primiri stornak, ali i dalje joj se činilo da će svakog časa
povratiti. Navukla sam neku boleštinu, strepela je. Pita-nje je bilo samo da li će je to baciti u krevet
na nekoliko dana, ili ne-ko zlo koje će je ubiti. Treća mogućnost bila je, na primer, malarija, ili
nešto drugo što ostaje hronično.
Ovoga jutra njeno je zaduženje bilo da nadgleda radnike unajmljenc da prate raspodelu paketa sa
hranom. Kako je prvobitno ta akcija zami-šljena, sve je trebalo da funkcioniše po najjednostavnijem
principu - je-dan čovek, jedan paket. Njoj se. medutim, učinilo da bi bolje bilo kad bi se lepo te
zalihe duture bacile u masu, pa kom' obojci, kom' opan-ci.
,,Sto načina ima da nekoga prevariš", reče ona svom pomoćniku Ve-nasiju. ,,A ovim su ljudima,
bogami, sve te cake poznate." Sve je ovo bila jedna nepoštena rabota, i ona je to znala. Mnogi ljudi
u beskrajnom redu bili su čisti. pošteni, kao i većina ljudi bilo gde u svetu. Ali, očaj-ni uslovi života
i najpoštenijeg čoveka nateraju da zgrabi što se zgrabi-ti može.
Ona, naposletku, odagna teške misli i predade beležnicu Venasiju. ,,Preuzmi ti sada malo i gledaj da
ih sprečih u kradi, ako možeš. Idem do doktora Mačada. Daće mi, valjda, nešto da me spase ove
bede."
Ona ode do male ambulante u kojoj su ordinirali Mačado, mulat iz Luande, i njegovo osoblje,
nastojeći da obezbede medicinsku pomoć u
Oeani strasti
269
oblasti u kojoj su lekari i zdravstvene ustanove bili prava retkost. Ma-čado je zbrinjavao i lokalno
stanovništvo i članove humanitarnih misija.
Ona dade krv i mokraću na pregled, pa prileže malo na poljski kre-vet čekajući rezultate. Šta bude -
biće, mislila je, potiskujući strah koji je stanovao u srcima svih humanitaraca na afričkom tlu. A
svakome se dogodi da se razboli, i ne jednom; ona je strahovala da nije zakačila ne-što čega se
nikada neće otresti.
Žena koja joj je merila temperaturi opazi dijamant na Marninoj ogr-lici. ,,Vrlo lepo", reče ona.
,,Izgleda kao da nema ni najmanje ogreboti-ne."
,,Nema", uzvrati Marni.
Znala je dobro na šta je žena ciljala - prava je ludost nositi takvu dragocenost oko vrata u ovim
krajevima. A ona je taj dijamant nosila jer joj se činilo da će tako, uprkos svemu, biti bliže Vinu.
Protrljala bi kamen i pomislila na Vina, tužna i usamljena. Da, bila je zaljubljena u njega, ali nije u
tome nevolja. Takav je on muškarac - lako je zaljubi-ti se u njega. Muka je bila u tome što se Marni
osećala izdanom. A ni-je Vin izdao samo nju lično, nego i čitav narod Angole, kojem je ona
pokušavala da pomogne. Krvavi dijamanti nisu za nju bili apstraktna ekonomsko-politička tema o
kojoj se može nagvaždati po kuloarima. Vi-dela je, svojim očima, isuviše krvi prolivene zbog tih
zloćudnih trgovi-na, i siročad što po ulicama gladna cijuču pogledom propratila, i stoti-ne
nesrećnika sa odsečenih ruku i nogu...
Vinu je neznanje mogla da oprosti na američkom ili portugalskom tlu, hajde još i nekako, ali on je
proveo dovoljno vremena u Angoli da se lično uveri u zastrašujuće posledice trgovine oružjem za
dijamante. Bilo je to čisto ubistvo, masovno ubistvo najvišeg stepena.
Ude doktor Mačado. Bio je namršten.
Ona zaječa. ,,Dajte, doktore, saopštite tu lošu vest. recite mi istinu, znam, uhvatila sam ncšto gadno,
neku bubu koja će živu da me izjede."
,,Pa, može biti gadno, pod uslovom da vi to sami kao gadno doži-vljavate. Uzgred budi rečeno, da
bi se to što vi imate sprečilo, ljudi su izmislili kondom."
270
Harold Robins
„0, Bože blagi, pa ja imam sidu!"
,,Uh-uh-uh, rekao bih da postoji i staromodniji izraz za tu opačinu -vi ste, draga moja, u drugom
stanju."
Ona se zablenu u doktora. ,,Trudna sam?"
Mačado zavrte glavom i coknu jezikom. ,,Molim vas, nemojte mi re-ći da ovde imamo slučaj
bezgrešnog začeća. Ili ste, možebiti, zatrudne-li sedeći na WC šolji."
Ona se osloni, glava joj utonu u jastuk. ,,Bože mili, trudna sam."
,,Pa, vreme je za radost... ili abortus."
,,Abortus? Ne... ne znam. Nisam o tome razmišljala."
,,Kad budete donosili u odluku, uzmite u obzir to da ćete morati da odete iz Angole što je pre
moguće, ukoliko hoćete da rodite. Ovo nije zdrava sredina čak ni za ovdašnje žene kad su u drugom
stanju, a one barern imaju nekakav prirodni imunitet. Bolest ovde, znate i sami, vre-ba u svakom
gutljaju, u svakom zalogaju, čim kožu izložite suncu i in-sektima..."
Ona je znala da valja doneti odluku, ali nije bogzna koliko razmi-šljala. Bebu će zadržati, to joj je
bilo jasno. Volela je Vina Libertea, svim srcem i dušom, makar to i ne želela da prizna. Dete u
njenoj utro-bi bilo je deo njega. Još je nešto Marni odlučila. Nikada Vinu neće re-ći za dete. I nije to
s njene strane bilo sebično. čovek u koga ne rno-žeš imati poverenja, takav lažov, ne može iskreno
voleti dete. Bila je sigurna da ni njen otac nije voleo nju. I neće dozvoliti da njeno dete bude
emocionalno zlostavljano kao što je bila zlostavljana ona.
51
Pokušao sam da stupim u vezu sa Marni čim sam se vratio iz Istan-bula. Rečeno mi je da je
otputovala u Sjedinjene Države. To me je šo-kiralo. Duboko u sebi, izgleda da sam se još nadao da
ćemo se vratiti jedno drugome. Bio sam, očito, precenio dubinu njenih osećanja - i pre-cenio
osećanja koja sam ja gajio prema njoj.
277
Beše prošlo nedelju dana kako sam se vratio iz Istanbula kad odoh do Luande da dočekam Krigera.
Sačekao sam ga na aerodromu, do gra-da nismo ni svraćali. Iz hotela su doneli lanč-paket na
aerodrom, a on-da smo čarterom odleteli do rudarske oblasti. Nisam hteo da r³zikujem da ga vodim
u Luandu, da se čovek prenerazi i otrči nazad, na prvi
avion za Kejptaun.
Opasno bi bilo za Krugera da se sam mota po dijamantskoj oblasti. Rekoh, stoga, Krosu da ga ne
ispušta iz vida. S obzirom na to kako su stajale stvari u rudarskoj oblasti, ako bi iko saznao da
Kriger sapolaže sistemorn za otkrivanje plave zemlje, odmah ga bi kidnapovali i držali na kmikom
lancu dok ih ne dovede do željenog cilja.
Kad je pristigla tura opreme za Krigera, odvezoh se sa Gomezom i dopremismo je do rudnika. Dok
je Kriger razgledao i montirao opremu, odvedoh Krosa u stranu.
,,Kako ti se čini?"
,,Ko će ga znati? Ovaj tip se samo šeta naokolo, razgovara sa sobom i govori ljudima gde da mu se
postavi to, gde ono. Ne bi me, pravo da ti kažem, iznenadilo da izvuče onu ronilačku trsku za
disanje kakvu ko-riste rečne veštice. Kolika je ona skalamerija koju je postavlja, ima, bre, naftu da
pronademo."
,,Meni to ne bi smetalo. Slušaj, trebalo bi da porazgovaramo."
Izložih mu sve, sve te zajebancije sa Žoaom, Begom, Džombom, po-čev od Bemijeve smrti, pa sve
do onog časa kad sam zatražio vatreni dijamant i išetao iz Begove vile. Kros je slušao, bezizraznog
lica. Ni-sam mogao da naslutim kako će reagovati. Bio je mi potreban taj Kros, °n je o poslovanju,
varanju i prljavštinama u Angoli mnoge stvari koje ja, naprosto, nisam imao vremena da naučim.
,,Pa, šta misliš?", upitah ga naposletku.
,,Interesantno. Da sam sveštenik, rekao bih ti da očitaš sto ,,Ave Ma-rija" i da počneš da razmišljaš
o onome što sam ti rekao kad si došao ovamo. A da sam doktor..."
,,Ukapirao sam šta hoćeš da kažeš. A poenta je u tome da je sada na tebi da doneseš odluku. Ili ćeš,
rame uz rame sa mnom, pokušati da
272
Harold Robins
preturiš preko glave sve to sa Džombom i iskobeljaš se iz teške situa-cije, ili, brate, pakuj kofere.
Ako rešiš da istraješ, biće akcije."
,,E, to kad kažeš 'biće akcije' ima sasvim drugačiju konotaciju u ekvatorijalnoj Africi nego drugde u
svetu. Ovde te u akciji, uglavnom, nešto proždere. I, nema te. Ne bih se ja ovde zadržavao ni za
milion zelembaća."
,,A za dva miliona?"
Ta cifra već ostavi utisak na njega. ,,Uh, bre...", češkao se po bradi. ,,To ti nudim. Ostani ovde,
pomozi mi da se iz ove gungule izvučem s glavom na ramenima i, kad nabodemo plavu zemlju,
bićeš bogat čo-vek."
On se zakikota, taj zvuk je dopirao odnekud iz dubine guše. ,,Znao sam da u svemu ovome ima
neka caka - a, u stvari, ima više caka, sad mi je jasno. Nije dovoljno da ti glava ostane na ramenima,
moraš iz ovoga da se izvučeš u jednom komadu. A onda, tu je i ta nepredvidlji-vost posla - ko ti
kaže da nećeš zauvek ostati zaglavljen u toj jalovi-ni."
Osvrnuh se da vidim šta radi Kriger, koji se nešto upravo drao na radnike koji su mu pomagali.
,,Kriger poseduje nešto na šta bi mnogi ljudi rado položili šape. A i ovaj rudnik, očigledno, nije za
bacanje čim ima onih koji bi da ga maznu. Meni to sluti na dobitnu kombinaciju.'' ,,Siguran si? I
vredi zbog te kombinacije rizikovati život?" ,,Pa, ja to i činim. A i ti si se već isuviše uvukao u sve.
Ako bi da sideœ s ovog voza, veruj mi, neću ti zameriti."
,,Možda bih i sišao, ali, znaš, meni ovo više liči na avion nego na voz. A nije zgodno iz aviona u
letu da sideš ako nemaš padobran. Ako se vratim u Ameriku, otišao bih pravo za Los Andeles, gde
mi se se-stra preselila. Sa ljudima u naftnom biznisu nisam se rastao u najprija-teljskijim odnosima,
pa ne znam, istinu govoreći, ni kako bih našao pri-stojan posao. Bez novca, bio bih jedan od bezbroj
tipova koji se vuku po ulici u potrazi za novim fiksom."
,,Baba", nastavi Kros, ,,ti mi reče onomad da je davo provalio cenu tvoje duše kad ti je Žoao, ono,
ponudio pet miliona dolara za učešće u
273
trsoVini dijamantima. A na mojoj je duši mnogo više modrica i brazgo-tina nego na tvqjoj." Rekavši
to, lupnu me po ledima. ,,Dogovorili smo
se, ostajem."
Stisnu mi desnicu. a drugom rukom me pridržavao za leda dok smo išli ka Krigeru. ,,Znaš šta,
učinilo se meni, nekako, da si ti, možda, i pametniji nego što izgledaš. Mnogo ima igrača u ovoj
igri, od Kejptau-na do Istanbula. Nećeš nekom od tih prevaranata prodati rudnik, a?"
,,Moraš mi verovati."
,,Jebeš poverenje. Ti misliš da su Zoao i Džomba gadni likovi da gadniji ne mogu biti, ali ako se
slučajno isprečiš izmedu mene i mog novca, ima srce rukama da ti iščupam i bacim ga psu za
večeru."
,,0no što mi se, Krose, najviœe dopada kod tebe, to je što uvek znam gde ću te naći - na
pobedničkoj strani."
,,Je l' već imaš spreman plan?", upita on. ,,Ili ćeš se, naprosto, pre-pustiti milosti Božijoj?"
,,Sta misliš, kakve su šanse da Džomba izvede prevrat i sruši Savim-
bija?"
,,Džombu sam video lično, Savimbija nisam. A na osnovu svega što sam slušao, Savimbi bi
Džombu mogao da pojede za doručak. Savimbi je nacionalni heroj, barem za heroja važi u
pobunjeničkim krugovima, a pobunjenici drže gotovo celu unutrašnjost Angole. Džomba je. opet,
pit-bul sa nešto mozga u glavi, on samo laje kad Savimbi zategne lanac, što Savimbi čini kad god
mu se učini da Džombi valja staviti do zna-nja ko je gospodar a ko pas-čuvar."
,,S druge strane, opšte je poznato da pukovnici uglavnom uspešno iz-vode prevrate", natuknuh.
,,Da, ali to su oni prevrati kad se pukovnik ušeta u prestonicu i sru-ši vladu. Možda Savimbi ne
iskazuje krvoločnost svoje naravi tako što ce nositi preteće tetovaže i ukrase za haube, ali je
dovoljno lukav da. s vremena na vreme, iskaže svoje manijakalne ubilačke sklonosti. A sude-ci po
svemu što sam o njemu čuo, on voli da tamani na veliko, pri če-mu održava državničku fasadu. Zato
su predsednik Regan i CIA svoje-vremeno toliko novca napumpali u Savimbijeve trupe. Doživeli su
ga
274
Harold Robins
kao idealistu i istinskog patriotu. Narod ove zemlje mnogo bolje zna šta je i ko je Savimbi."
,,To znači da je Savimbi, u stvari - naš čovek." ,,Naš čovek - u kom smislu?" ,,U smislu da ćemo
preko njega srediti Džombu." ,,Sranje, zar je i taj tvoj mali mozak proključao od dijamantske gro-
znice? Ako bi došlo dotle da bira izmedii tebe i Džombe, Savimbi će stati na pukovnikovu stranu, iz
sijaset razloga, od kojih nije nezanemar-ljiv i taj što si ti stranac, stranac koji, pri tom, nema svoju
vojsku."
,,Kad Savimbi provali da pukovnik kuje zaveru protiv njega, Džom-ba, brate, ide u istoriju."
,,Možda je tako, a možda i grešiš, jer ovde nema smisla forsirati za-padnjački način mišljenja. Hajde
da probamo po ovom scenariju: Savim-bi otkriva da Džomba priprema nešto protiv njega. Ali,
Džomba već ima svoju sopstvenu armiju. I tako njih dvojica lepo sednu oko logorske va-trice i
postignu dogovor kako da postupe sa zajedničkim neprijateljem. vladom u Luandi, dok tebe, fino,
obrću na ražnju."
,,0nda moramo bolje da zapržimo čorbu. Da damo Savimbiju opiplji-viji razlog da prekine odnose
sa Džombom." ,,A kakav bi bio taj opipljiviji razlog?"
Slegnuh ramenima. ,,Pa, recimo, Savirabi da dobije oružje namenje-no Džombi."
,,Kako bi to izveo?" ,,Pa, lepo bih centrirao."
,,Sta ti vredi da centriraš kad tamo nema centarfora da prosledi lop-tu u gol, čoveče. Ako nabaciš u
prazno, pa provale da si tanak, ima po-sle da te razglave."
,,0kej, priznajem, nemam još gotov plan. Moram više informacija da prikupim o Savimbiju."
,,0ko toga bih mogao da pomognem. Imam u Luandi drugara koji je nekada bio veza CIA sa
Savimbijem, još dok je Angolu držala komuni-stička vlada, a u Vašingtonu vladalo uverenje da je
Savimbi neka vrsta afričkog Džordža Vašingtona."
Oeani strasti
275
,,Taj tvoj drugar - još radi za CIA?"
,,Jok, on je na listi invalida. Skrasio se u Luandi sa svojom devoj-
kom."
,,Upucali ga?"
,,Ne, dobio sidu."
Kriger nam se u tom času primače. ,,Kopali ste u pogrešnom prav-
cu."
,,Kako? Ne razumem", rekoh.
,,Mislim na tunele u vašem rudniku. Moramo da ih skrenemo u dru-gom pravcu."
,,Našli ste kimberlitski vod?"
,,Našao sam iste one indikatore koje sam i prošli put bio našao, ali sada znam i u kom se pravcu
šire." Rekavši to, on pokaza negde tamo, izvan mog poseda. ,,Vod je možda na vašem posedu, ili
kod prvog kom-šije. Saznaćemo kad prokoparao tunel."
,,Moli se da uspemo", rekoh Krosu. ,,0bećaj Svevišnjem sve, sve, ali ga zamoli da nam pomogne da
izvučemo ovaj loz."
Kriger je, ipak, morao da skokne do Južne Afrike da bi nabavio svu potrebnu opremu. Nije mi bilo
pravo da ikuda mrda bez Krosa ili me-ne. Njegova iznenadna potreba da privremeno napusti
Angolu nije, ipak, donela neželjene posledice. Kros je iskoristio priliku da pozove svog drugara,
onog iz CIA, koji je živeo u Luandi, pa smo utanačili sastanak sa njim. Našli smo se sa čovekom
pošto smo Krigera otpratili do aero-droma. Do prestonice smo otputovali zajedno, čarterom.
Postarao sam se da se Kriger bezbedno smesti u avion za Kejptaun pre nego što napu-stih
aerodromski terminal.
,,Šta, plašiš se da će ga neko kidnapovati na aerodromu?", upila me Kros.
,,Angola je ovo, druže."
276
Harold Robins
Kros klimnu glavom. ,,Imaš, vala, pravo."
Pričali smo o Kirku. nekadašnjem agentu CIA, dok smo išli s njim da se sretnemo. Sastanak je
ugovoren u Kirkovom stanu. ,,Manje su šan-se da će nas tu videti nego da se nademo u nekom
kafančetu ili resto-ranu", rcče Kros.
,,A kako si ti upoznao Kirka?", zanimalo me je. ,,Po majici sa faksa. Nosio sam tu majicu jednom
kad sam imao ne-ka posla u hotelu ,,Prezident Meridijen", I tu, u holu, pride mi tip i ka-že da je i on
išao na državni koledž u Indijani, kao i ja, ista škola. On-da smo se zapričali, pa se ispostavi da smo
bili u istoj spavaonici, sa-mo je on bio godinu dana mladi." ,,Kirk je crnac?"
,,Za ime boga, baba, šta ti je, čoveče? Zar misliš da bi CIA poslala belu guzicu sa crnom facom da
ovde prode kao domaći?"
,,Lepše se izražavaj. Jednoga dana će mi se ogaditi taj tvoj prljavi je-zik. Ali, dobro. Reče ti mene
da je Kirk blizak Savimbiju još iz onih dana kad je CIA otvoreno radila ovde. Šta misliš, je l' bi i
danas mo-gao da nam obezbedi kontakt sa Savimbijem?"
,,Svojevremeno je on snabdevao Savimbija oružjem i novcem, i za-hvaljujući tim injekcijama ovaj
je i mogao da se bori protiv vladinih snaga. A Savimbi takve stvari ne zaboravlja.
E sad, nama u prilog do-datno ide činjenica da Kirk ovde Savimbiju, praktično, ima da organi-zuje
sastanak sa tipovima koji nude upravo to, oružje i novac. Neće to Savimbi prevideti."
,,A što je Kirk ostao u Angoli?"
,,A što pa ne bi ostao?", uzvrati Kros. ,,Za njegovu ženu i decu, ta-mo u Americi, on je odavno
mrtav čovek. Dok god može tu boleštinu da drži pod kontrolom, ovde ima priliku da vodi koliko-
toliko normalan život. I ova njegova žena, ova sadašnja, ovdašnja, i ona, Vine, ima si-du, znaš, Tako
da Kirk, barem kod kuće, nema problema sa predrasu-dama", dodade on.
Onda se Kros i ja usmerismo na priču koju smo hteli da predstavi-mo Savimbiju, znači, ono,
striktno o oružju i dijamantima. Dok sam ja
Oganj strasti
277
mislio da bi kompletan plan Valjalo izložiti i Kirku, Kros nije bio za tu varijantu. Na moj predlog,
on se gromoglasno nasmeja.
,,Kako si ti naivan! Pa i taj Kirk mora od nečega da živi. A valja preživeti u ovoj zemlji, nije to lako.
Ako mu kažeš da nameravaš da na-magarčiš Džombu, Kirk će to, jednostavno, Džombi reći.
Shvataš? Ta-ko će, za svaki slučaj, zaštititi sebe i svoju ženu."
,,Ej, bre, čoveče, je l' veruješ ti uopšte u bilo šta, u bilo koga?", mo-radoh da pitam Krosa,
obeshrabren njegovim skepticizmom.
,,Jašta, bato, verujem u Džordža Vašingtona, Abrahama Linkolna i sve ostale likove koji se
pojavljuju na novčanicama. Sto više dolara, to iskrenija vera u čoveka, je l' te."
Zgrada u kojoj je Kirk imao stan, sa pogledom na luku, bila je u fa-zi renoviranja. Prvo što mi
upade u oči bile su mere bezbednosti. Re-cepcioner. koji nas je propustio kroz ulazna vrata, stajao je
iza debelog, neprobojnog stakla. S obzirom na njegovo držanje, ni u trenu nisarn po-sumnjao da
ispod stola drži ,,AK-47". Ne da je tip bio od onih šlo ra-do potežu - ali, ako već dode dotle da mora
da se opali, nema smisla da frku dočeka nespreman.
Popesmo se liftom do petog sprata i podosmo hodnikom do vrata Kir-kovog stana. On nam otvori
vrata. Prizor me iznenadi, i ne znam da li sam to uspeo da prikrijem. Očekivao sam tipa koji će,
manje ili više, biti sličan Krosu, možda čak i biti Krosov duplikat, neku ljudinu širo-kih ramena,
plećatog, stasalog u bespoštednoj svakodnevici rudnika In-dijane. A Kirk je bio nizak rastom i
mršav. Nisam u tom trenutku bio načisto da li je iskopnio od bolesti, ili su ga geni predodredili da
bude tako sitan. Nosio je naočare debelih stakala, kosa mu beše prošarana se-dinom. Ličio je,
pomalo, na klasičnog štrebera. Ko bi rek'o da je čovek živeo kao Džejms Bond. A šta me je
iznenadilo? Kirk nije imao ruke. Obe su mu bile amputirane. I jedna i druge negde na pola izmedu
lak-ta i šake. Na desnoj je imao protezu.
Njegova supruga, Marija, beše privlačna žena u srednjim tridesetim. Desetogodišnja devojčica
pojavi se odnekud, ćušnu Mariju po glavi, i °na se izgubi iz vidokruga, a mi ostadosmo da pričamo
o poslu.
,,Kros mi kaže da biste želeli da se sretnete sa Savimbijem i prego-varate sa njim. Rekao mi je i to
da ste relativno odskora u Angoli. Šta znate o Savimbiju?"
,,Cuo sam da je žestok i gadan."
.,Da, ali i više od toga. On je harizmatični politički voda koga u ovoj zemlji voli i sledi nekoliko
miliona ljudi, to biste, takode, morali da ima-te na umu. U Beloj kući su ga priznali kao šefa države,
i to u trenut-ku kad je iza njega stajala armija odanih odrpanaca. Diplome je stekao na
univerzitetima u Portugalu, Svajcarskoj i Kini. Govori pet-šest jezi-ka. A lično je ljude stavljao na
lomaču."
,,Za jednog vodu - gde ćeš bolje kvalifikacije", primetih. ,,Mora da je lud."
,,Jeste lud. Da biste razumeli fenomen vode Savimbija, morali biste da razaberete zbog čega ova
zemlja već skoro dve decenije prolazi kroz oganj gradanskog rata, koji je počeo tek što se završio
rat za nezavi-snost od portugalskog kolonijalizma. Gerila je za nezavisnost počela da se bori negde
'61, i taj je rat trajao četrnaest godina, sve dok, 1975, portugalska hegemonija nije srušena. I, dok su
Portugalci pakovali ko-fere, u Angoli se, eto, dogadalo isto ono što se desilo u Meksiku i ze-mljama
Južne Amerike kad su oterani Španci. Mestici, populacija mesa-ne krvi, većinom iz gradova,
preuzeli su vladu i privredu zemlje. Selja-ci su doživeli to da ih sad njihovi zemljaci iz gradova
eksploatišu i od-uzimaju im pravo da učestvuju u odlučivanju. To je stvorilo veliki ot-por, došlo je
do komešanja koje je ishodovalo svojevrsnim političkin1 Vakuumom."
,,E, a onda je došao Savimbi i popunio taj prazan prostor", produzi Kirk. ,,Seijaci su ga odmah
zavoleli, postao je heroj miliona. Uz podr-šku kubanskog režima, vlada je napala Savimbija. On se
povukao i cirao sopstveni ,,Dugi marš", angolansku reminiscenciju pokreta koji J' u Kini sproveo
Mao Cedung. Konsolidovao je redove u dubokoj unutfl šnjosti zemlje i krenuo u iscrpljujući rat
protiv vlade u Luandi. Savim bi je, inače, sin šefa neke železničke stanice, i nije bilo čoveka koji
t>< Ije poznaje železničku mrežu zemlje. Ta znanja koristio je u napadirna
279
na železničke kompozicije, uspešno prekidajući vojne komunikacije, one-sposobljavajući transport
trupa i ratne opreme. A s obzirom na činjeni-cu da su komunisti podržavali vrhušku u Luandi,
Savimbiju nije bilo te-ško da stekne punu naklonost Vašingtona."
,,Ubrzo će vlada u Luandi biti pojačana sovjetskim 'migovima' za či-jim su komandama sedeli
kubanski piloti, koji će krenuti u nemilosrdne akcije protiv Savimbijevih trupa. Savimbi je, pak,
imao rakete tipa 'stin-ger', kojima je obarao 'migove'. Izuzev pomoći iz inostranstva, vlada je rat
finansirala iz naftnih izvora, dok je Savimbi neophodna sredstva za-hvatao iz oblasti bogate
dijamantima."
,,Savimbi za sebe kaže da je hrišćanin, ali ako taj ima ikakvih reli-gioznih poriva u sebi, onda je to,
zacelo, bezrezervna odanost Nečasti-vome i ništa drugo. Po meni, ima u njegovom pristupu jasnih
odblesa-ka marksističke doktrine, što mu, naravno, nije smetalo da se prikloni kapitalističkom
pogledu na svet čim su u Vašingtonu zašiljilili plajvaz i potpisali prvi ček. On, inače, rado priča vic
o značaju i ulicaju verske misli u stvarnosti zemlje Angole. Kad su misionari prvi put kročili na tle
Angole, a ima tome nekoliko vekova, oni su imali Bibliju. a An«o-
i j ' o
- zemlju. Sada Angolanci imaju Bibliju, a misionari zemlju. Eto, fcj štos Savimbi sa zadovoljstvom
u svakoj prilici ponavlja."
kako sam ja čuo", prekinuh načas Kirka, ,,ovaj mirovni sporazum zmedu Savimbija i vlade nije
osuden na dugovečnost."
Vfic je to puklo po svim šavovima", reče naš domaćin. ,,Pitanje je, ;no, dana kad će pucnjava
ponovo da počne. Vlada nikada neće 'hti da se Savimbi osili. Nemojte zaboraviti da je reč o čoveku
ko-ladno, SVojeručno, političke protivnike krčkao na lomači! Savimbi sto ne bi smelo da se smetne
s uma. lično pobio žene i decu lju-l' su mu se otvoreno suprotstavili. I, šta mislite, šta bi taj tek ra-
bi ,
ze° "i vladu pod svoje tako što bi potamanio sve one kojima se
rnu neko dao pravu vlast, kad bi zaseo na tron u Luandi?' ze° 1 ne dopada", reče Kros
»E, baš > bi i
ne
........., ^ri tom, dozvolio da samo drugi uživaju, ne-
i sam ubijao, svojeručno, da ga želja mine, jes'... To vam je, lju-
280
Harold Robins
Osani strasti
281
di, slika i prilika: politički voda, ljubimac miliona, ruku do lakata u kr-vi... Lujke kao što je bio
Hitler jesu pobili milione, ali ne svojim ruka-ma. Jedini vladari koji su i sami okrvavili ruke, bar
koliko ja znam, je-su Džingis kan, Staljin i Sadam."

,,Ako pukne sve to izmedu SaVimbija i vlade, ovo je, verujem, pra-vi čas da pridemo Savimbiju sa
jednom, eh, trgovačkom kombinacijom, da tako kažem... Ti si dobar sa njim?", upitah Kirka, pošto
razbismo okvire kurtoazne uvertire.
,,Bio sam čovek CIA za kontakt sa Savimbijem, kao što verovatno znaš, tamo negde, sredinom
osamdesetih. Putovao sam sa njim, sklanjao se kad je treštalo na sve strane, kad su padale bombe",
odgovori on i nasmeja se. ,,Primetio sam, ne brini se, kako si me gledao kad sam vam otvorio vrata
i kad si spazio da nemam ruke." Klimnuh glavom. ,,Kros mi nije rekao."
Kros slegnu ramenirna. ,,Pa nisam, majku mu, nikada, u stvari, ni pri-metio da ti nemaš ruke", reče
on Kirku.
Kirk proguta zamašan gutljaj čaja, pa prasnu u smeh. Kad se primi-ri, obrisa usta. ,,0prostite, ljudi.
Okej, 'ajde da predemo na posao. Nc znam kakve su vaše namere sa Savimbijem, a i ne želim da
znam, sve kad biste vi i hteli da mi kažete. U svakom slučaju, mogu da vas upo-znam sa
Savimbijem, da vam ugovorim sastanak. E sad, da l' će vas on ubiti, ili će pristati da radi sa vama -
to ja niti znam ni mogu da znam. Okej? Ono što ja tražim je pedeset hiijada dolara, američkih
naravno, unapred. I još pedeset soma ako s tog sastanka izadete živi i zdravi."
Dogovorili smo se s njim - ne za dolare, nego za dijamante - i napu-stili Kirkov stan. U taksiju,
upitah Krosa: ,,Sta je Kirku s rukama bilo?" Kros se zasmeja, malo je, rek'o bih, falilo da se zaceni
od smeha. ,,Nije, valjda, da sam nisi provalio!" ,.A. tako! Savimbi?"
,,Savimbi, nego šta. Kirka i jednog od svqjih ljudi uhvatio je na de-lu.
Dva jadnika su sklonila neko oružje koje je
poslala CIA i pokušala da ga preprodaju. Savimbi je lično Kirku odsekao obe ruke." ,,Isuse blagi...
Ali, on je radio za CIA."
,,Jeste, ali seti se šta ti je, uostalom, sam Kirk pričao. Tip je psiho-tičan, nema tu zezanja. Ne bi ti,
recimo, mogao sad da uhvatiš nekoga i spališ ga na lomači. To može samo lik koji je totalno
unereden. Ta-ko nešto i psihijatar ne vida."
,,Šta se dogodilo s tim drugini tipom, tim što je radio s Kirkom?"
,,0n nije radio za CIA. Kirk mi je pričao da je Savimbi tog čoveka nabio na kolac - živoga, razume
se. A onda mu je, dok je nesrećnik umirao, na oči silovao ženu."
Kros se nagnu ka meni i ćušnu me laktom.
,,Zajebi filozofiju, baba. Tako je - kako je. Ti već imaš bog te pita kol'ko neprijatelja, i Savimbi bi
im svima učinio uslugu kad bi te rokn'o."
53
Sastanak sa Savimbijem ugovoren je za narednu nedelju u ruralnoj oblasti oblasti Moksiko, na
jugoistoku zcmlje. Savimbijev štab nalazio se u mestu po imenu Džamba - što nije imalo nikakve
veze sa pukov-nikom Džombom i njegovim poreklom ili zaslugama - s tim što nam je Kirk
blagovremeno napomenuo da lider pobunjenika ne obitava stalno u centrali.
,,Sletećemo na neku zaravan usred džungle", reče mi Kros, prepriča-vajući Kirkove instrukcije.
,,Pilot neće ni znati gde treba da nas odbaci dok se ne približimo odredištu. A kad stignemo,
prebaciće nas kolima do Savimbija."
Pripremali smo se za polazak, Gomez će nas odbaciti do uzletišta, gde će nas sačekati helikopter,
koji nam beše obezbedio Kirk. I, kad je sve bilo cakum-pakum, Kros me obradova lepom vešću:
,,Džomba je ovde. Hoće da te vidi."
,,Sranje. Lažeš."
,,Ne lažem. Ako Džomba načuje da idemo da se vidimo sa Savimbi-jem, možemo da se oprostimo
od života."
252
Harold Robins
Džomba nas je čekao kraj svog džipa. Bacih bojažljiv pogled ka ha-ubi. Nisam bio siguran da Ii je
to ona ista lobanja.
Dok smo mu se približavali, opet se lupkao po nozi onim paradnim štapom.
,,Pozvao me Žoao Karmona. Kaže mi da ima nekih problema oko razmene i da si ti za to
odgovoran."
,,Ma, laže Karmona. Nema nikakvih problema."
,,A što bi mi to javljao ako nema problema?"
,,Kao što rekoh, lažov je to. Nema nikakvih problema, sve je u re-du, samo medu nama dvojicom
postoji izvesno neslaganje oko jednog jedinog dijamanta. S poslom to nema nikakve veze. On je
ukrao jedan dragoceni dijamant i ja sad nameravam da ga, u ovoj razmeni, vratim onome kome
pripada. To je sve."
Džomba me dobro osmotri, pa se jezivo naceri. Grozno je to izgle-dalo. Istetovirani rogovi kao da
jarosno blesnuše. ,,Tvoja frka sa Karmo-nom ne bi smela da utiče na ono što je dogovoreno", reče
pukovnik. ,,Ako primetim da utiču, biću krajnje nezadovoljan, da znaš. Razumeš?"
,,Razumem. Imamo dogovor. Posao je posao. Ako Žoao zajebe stvar, njega ganjaj."
On me dotaknu po grudima onim svojim štapom. ,,Ako Žoao zaje-be..."
Odgurnuh paradno drvce. ,,Ne mogu da funkcionišem ako sam pod pretnjom. Vidi, nas dvojica smo
u ovom poslu zajedno, potrebni smo je-dan drugome. To što si došao ovamo i stao mi na rep neće
biti ni od kakve koristi, ni tebi ni meni."
Kad to rekoh, oni rogovi na njegovqj glavi - kunem se, a vi ne ve-rujte ako vam se ne veruje -
pomodreše. Ma kakvi, ljubičasti postado-še. U tom trenu, mogao sam da se opkladim da će ta
golema baraba na licu mesta da me ubije. Bio sam, ipak, spreman da se kockam. Da za-vršim taj dil
s oružjem. A i njemu je do toga bilo stalo vi,še nego do sitnog zadovoljstva da se isprsi i zgazi
bubicu kao što sam ja.
Bacivši pogled ka rudniku, zagleda mi se u oči. ,,Da shvatiš ovo, se-njor. Boli mene briga šta ti
radiš sa Karmonom, možeš ti, lepo, i da ga
Oeanj
strasti
ubiješ ako hoćeš, mene to ne zanima. Ali, ako učiniš bilo šta što će ugroziti moj posao sa oružjem,
bilo šta, ne samo što ću ti uništiti ovaj rudnik, nego ću i tebe lično pod zemlju da bacim, u tunel bez
svetla, i tamo ću ti naneti takav bol da će gola duša da vrišti. Jasno, senjor?"
,,Jasno."
Kros me je čekao na ulazu u rudnik pošto se slatko ispričah sa Džombom. Baš je otresao pepeo sa
cigare, kao nešto zamišljeno, a on-da podiže glavu i klimnu u znak pozdrava.
,,Pa dobro, junače, tebi izgleda niko nije rekao da nema smisla, bez preke potrebe, razbesneti
davola. Po Džombinim pokretima sam ukapi-rao da je na korak od toga da haubu svog džipa ukrasi
novom loba-njom."
,,Nije me zgazio samo zbog toga što mu ja dodem kao neko sred-stvo da dode do oružja. Inače bi
me priteg'o dok mi oči ne ispadnu. A što bi se sad iživeo i ubio jednog čoveka, kad može lepo da se
natova-ri oružjem i pobije hiljade ljudi?"
,,Mene Džomba i ne bi morao da ubije", primeti Kros. ,,Svaki put kad ga vidim, ostarim dvc-tri
godine. Uskoro ću umreti od starosti."
PRELETOSMO OKO OSAMSTO kilometara, gledajući s visina srce ekvatorijalne Afrike,
uglavnom, zapravo, neizmerni plato koji se prosti-rao većim delom istočne i južne Angole. Kirk nije
bio sa nama. ,,Kaže da nije u situaciji i nogu da se odrekne", izvesti me Kros.
Sletesmo na neki prašnjav drum, gde su nas iščekivali ,,hamer" i ne-ki džip. Taj predeo više je ličio
na savanu; rastinje nije bilo tako izda-sno i gusto kao u krajevima bližim polutaru, ali je klima ipak
bila vla-zna, a vegetacija relativno bujna.
,,Stavite ovo", reče naš pilot, dodavši nam neke maske, slične onima sto se nose na Noć veštica.
«Sta će nam ove maske?", upitah.
,,Takvo je naredenje. Ne skidajte ih dok vam se ne kaže. I ne obra-cajte se vojnicima ili bilo kome
dok ne dodete do Savimbija. Kad vam se neko obrati, odgovarajte što je kraće moguće."
2,SV
Harold Robi,i
Dok smo išli ka vozilima koja su nas čekala, pokušah da pogodim za šta te maske služe.
,,To Kirk, sigurno, želi da bude siguran da nas niko neće prepozna-ti", rekoh Krosu. ,,Možda
Džomba ima špijune u Savimbijevom štabu. A sigurno bi sc svašta pričalo kad bi ljudi videli da dva
Amerikanca dolaze u posetu."
Vojnici koji su nas dočekali zacelo su imali naredenje da ne otvara-ju usta. Izuzev šturog ,,Boa-
tarde'', što će reći - dobar dan, nijednu reč s njima nismo razmenili. Vozač i naoružani tip su ćaskali
na nekom ban-tu dijalektu dok smo Kros i ja sedeli pozadi i uživali u divotama kra-jolika. Mislio
sam da ćemo začas stići do Savimbijevog štaba, ali se is-postavilo da ruta i nije tako kratka. Vozili
smo se jedno sat vremena uzanim prašnjavim drumom, a onda skrenuli i nastavili po travi koju toč-
kovi teško da su ikad mrsili.
,,Sudeći po onome što mi je Kirk napričao", reče Kros, ,,Savimbi ne visi dugo na jednom mestu.
Kirk sluti da bi vlada sve te političke raz-mirice raogla relativno lako da reši jednim simboličnim
tepihčićem bom-bi, samo kad bi locirala Savimbija."
Beše se već smrklo kad je ,,hamer" ušao u neko seoce. U gustom ra-stinju oko te naseobine, opazih
vojna vozila i grupice vojnika.
,,Hamer" se približi vodinoj kući, i mi izadosmo. Na zidu je bio im-pozantan poster - Savimbi sa
beretkom ukrašenom generalskim zname-njem, odeven u Vojničku uniformu. Poster je prikazivao i
narodne mase koje kliču Savimbiju dok ovaj stisnutom pesnicom preti svetu.
Dočekao nas je oficir u uniformi Unite. ,,Idite za mnom", reče on na portugalskom.
Udosmo LI kuću, i vrata se za nama zatvoriše.
,,Sada možete da skinete maske."
Prostorija je bila osvetljena. ali jedva i, videlo se, prigodno, zato što je neko tu, sijalicom koja je
svitkala viseći s plafona. Culi smo kako generator, smešten negde iza kuće, zuji snabdevajući
unutrašnjost Savim-bijevog legla električnom energijom. Pred nama je bio sto, postavljen za dvoje.
Oeanj strasti
285
,,Izvolite", reče oficir, major, i uputi nas ka dvema stolicama. ,,Naš voda će vam se uskoro
pridružiti. Po njegovoj izričitoj želji, uživajte u Večeri. Vino, pivo?"
Obojica se opredelismo za pivo. Ko zna kakvo je vino u ovoj bes-tragiji? A pivo beše taman, hladno
k'o zmija. .Jzgleda da i frižidcr ra-di. Nije loš ovaj generator", rekoh Krosu.
Kad jedosmo, isti onaj oficir pojavi se odnekud i ponudi nas cigara-ma i brendijem. Nekoliko
trenutaka docnije, u prostoriju ude Džonas Sa-vimbi, u majorom društvu. Savimbi beše čovek
moćne konstitucije, gu-ste, kratko ošišane kose. Za razliku od predstave na posteru, nije imao gustu,
punu bradu - obrazi mu behu ćosavi. Nije se, ipak, odrekao mu-ževnih dlaka - sačuvao je brčiće i
bradicu koja se spuštala do vrata.
Očekivao sam da će nam se prikazati u vojnoj uniformi, ali on do-de u nekom odelcetu, raskopčane
košulje.
Prvi moj utisak bio je da pred sobom imam čoveka punog energije. Njegove oči, govor tela, način
na koji se rukuje - sve je to ukazivalo na snažnu, dinamičnu ličnost. Nije to bila energija nervoznog
čoveka; ne, sve oko Savimbija odisalo je odlučnošću. Imao je harizmu. Za raz-liku od političara na
koje se bejah navikao tamo, kod kuće, za razliku od svih tih tipova koji su se ka vrhu probijali
lažnim obećanjima i pr-ljavim poslovima, ovaj čovek je srca rniliona pridobio svojim besednič-kim
umećem - a onda pobegao u afričko žbunje da se bori za... svqja uverenja? Golu vlast?
Zagledah se u njegove tamne, hladne oči i osmehnuh se dok smo se rukovali. Sve vreme mi je bilo
na pameti da je taj čovek palio ljude na lomači.
On odmah prede na posao. Portugalski je bolje govorio od mene.
,,Zašto se tražili ovaj sastanak?"
Pročistih grlo. ,,U škripcu sam. Imam rudnik u oblasti koja je pod kontrolom pukovnika Džombe."
,Ja sam pukovniku pretpostavljeni."
,,Znam, zbog toga i jesmo ovde." Duboko udahnuh i zadržaš malo vazduh. ,,Nešto se dogada, ne
mogu biti siguran kakve su sve posledi-
l
Oeanj strasti
287
ce. Džomba je isposlovao dil sa jednim trgovcem dijamantima u Lisa-bonu po imenu Žoao
Karmona i nekim istanbulskim trgovcem koga zo-vu Beg. Uvezeni su dijamanti iz neke druge
zemlje, pretpostavljam iz Sijera Leonea. Moj posao je da izdam potvrde za te dijamante. kao da su
iz Angole, tako da idu dalje bez krvave rnrlje na sebi. Bilo bi mi drago ako sam bio dovoljno jasan."
Bacih pogled na Krosa. On je mućkao onaj brendi u čaši i, učini mi se, slegnuo ramenima.
,,Sarao nastavi", reče on, ,,sad kad si počeo..."
,,Mislim da Džomba planira prevrat."
Savimbi i major razmeniše poglede. Ni jedan ni drugi, pri tom, ne otkriše ni tračak ma kakve
emocije.
,,Šta vas je navelo da poverujete kako Džomba kuje zaveru protiv mene?"
,,Pa, to je naša procena. Žoaova žena mi je rekla da Džomba name-
rava da preuzme Unitu, čim se domogne tog oružja." Savimbi klimnu glavom. ,,A šta vam je
Džomba rekao?" ,,Ništa. On me samo gleda, kao da hoćc da mi uzme meru. Za mr-
tvački sanduk."
Savimbi se zakikota. ,,Ha, ne bih rekao. Kod njega obično ne osta-ne dovoljno mesa da se pristojno
sahrani." Rekavši to, zavali se u sto-licu i ukrsti ruke na grudima. „1, senjor, molim vas lepo, kažite
vi me-ni zbog čega ste baš morali da dodete meni sa tom informacijom, kad ste fino mogli da
završite posao, tako kako je dogovoren?"
,,Ne slažem se sa Žoaom Karmonom. Zla je krv medu nama, još od Vremena kad je moj moj otac
živeo u Lisabonu i radio sa njim. Žoao je ukrao jedan dragulj mom ocu, ukrao je ponos porodične
baštine", re-koh, slagah i ostadoh živ. ,,A ja želim da mi se taj dragulj vrati. E sad, i on je deo
trgovine izmedu Žoaoa i Bega."
,,Ako dozvolite, odmah ću vam sve izložiti", nastavih, već donekle okuražen. ,,U suštini stvari, lepo
se ja slažem sa Begom, nema šta. On će isporučiti oružje, a ja ću se pobrinuti za dijamante, i sve će
proći ka-ko treba. Nema medu nama nesuglasica. Ali, ja se plašim da će Karmo-
na učiniti sve da me skrati za glavu. Ubiće me zbog onoga što meni u tom poslu pripada."
Savimbi se osmehnu. Njegovo lice, pri tom, nije otkrivalo ama baš ništa. Učinilo mi se, ipak, da ga
ta priča, bar malo, zabavlja.
,,Nema nikakve sumnje da je vaš psihološki kroki gospodina Karmo-ne prilično verodostojan", reče
Savimbi. ,,Imao sam, jednom, priliku da sprovedem pravdu na njegovoj malenkosti. Ostavio sam ga
u životu, s tim da bude vezan za kolica, jer baš mi je tako odgovaralo."
,,Usudujem se da primetim da bi svet, sigurno, bio bolji kad Karmo-ne u njemu ne bi bilo", rekoh.
,,U kojem je statusu vaš rudnik?", upita on. ,,Koliko ja znam, uglav-nom guta novac."
Oklevao sam, nisam znao šta da kažem. S jedne strane, nisam želeo da otkrijem kako smo na putu
da otkrijemo kimberlitski vod i spasemo stvar. S druge, instinkt mi je govorio da ne bih smeo da
lažem ovog čoveka. ,,Da, rudnik guta pare. Ali, ja se držim optimističnog geološkog izveštaja, a u
tom izveštaju piše da postoje indicije da na mom posedu ima dijamanata. Ako nabodemo žicu, to će,
svakako, povoljno uticati na visinu naših redovnih davanja Uniti."
,,A šta vi lično želite iz te transakcije koja bi trebalo da se obavi iz-medu Džombe i ostalih koje
pominjete? Karmonin udeo?"
,,Ne želim ništa, čak ni onaj deo koji mi je obećan. Ne želim ništa da imam sa Karmonom. A ništa, u
svakom slučaju, neću ni videti od tog posla; Karmona će me preći, ovako ili onako. Mislim, i imam
raz-loga da mislim, da je on umešan u smrt moga strica u Njujorku, a imao je, slutim, uticaja i na
ozbiljne finansijske teškoće sa kojima sam se su-ocio. Ništa ja ne želim sa njim da imam, ništa.
Hoću samo taj dragulj koji je on ukrao mom ocu. I hoću da me ostavi na miru, da vodim svoj nidnik
neometano i da pokušam iz njega da izvučem neki profit."
Nisam tom prilikom želeo da potenciram činjenicu da je Srce sveta bilo dragulj ogromne vrednosti.
Bilo bi to kao da nešto kukam, a pri tom mašem sočnom butkicom pred zakrvavljenim očima
izgladnelog la-va.
Oeanj strasti
Savimbi ustade. ,,Savetujem vam da se vratite u svoj rudnik i pona-šate se kao da se ništa nije
promenilo."
,,A šta sa Džombom i tom trgovinom krvavim dijamantima?" ,,Uspeli ste da se upletete sa vrlo
opasnim ljudima, ne sa jednim, ne-go sa vi.še njih - Karmonom, Begom, Džombom. Bilo bi, ja vam
suge-rišem, najbolje da niko od njih ne sazna da ste razgovarali sa mnom. I, samo vi odigrajte tu
ulogu koja vam je namenjena i na koju ste i sami pristali."
,,Ali, šta ako..."
Savimbi se okrenu i napusti prostoriju.
Major nam pokaza dva ležaja. ,,Večeras ćete ostati ovde. Ujutro će-mo vas odbaciti do uzletišta."
Pošto i major otide, Kros i ja se zgledasmo. ,,Ma, ko ga jebe", rekoh ja. ,,Ne mogu u ovom trenutku
da procenim kroz šta smo upravo prošli, ali nazirem svetlu stranu svega ovoga." ,,Ma idi! Šta je to
svetlo, bogati?" ,,Kako - šta? Pa još dišemo!"
54
Kad sidosmo iz aviona, tamo kod nas, kod rudnika, ugledah Gome-za. čekao nas čovek, da nas vozi.
Nije, medutim, bio sam. ,,Isuse bože! Vidi je", reče Kros.
Na Simonu je mislio. Nosila je safari žaketić, čizmice i belu košu-Iju. Kao da je iskoračila iz
propagandnog filma neke ekspanzivne turi-stičke agencije kojoj je cilj da navadi što više avanturista
gladnih isku-stava u nedirnutoj, divljoj afričkoj bestragiji. I pri tom je - kako to da ne primetim - u
odabiru odevnih artikala sačuvala tu pornografsku no-tu. U vidu suptilnog nagoveštaja, je l' te.
,,0vo ne mogu okarakterisati drugačije nego kao neprijatno iznenade-nje", rekoh donekle
diplomatski, ne krijući osećanja.
,,Pa eto, bila sam tu, u komšiluku, pa reko' - da navratim", reče ona i poljubi me u obraz. Lep
osmeh, nema šta.
Rukovala se, potom, sa Krosom.
,,E, je l' sam ja, kao, još vlasnik rudnika?"', dobacih šoferu Gomezu. „111 ga je ova žena, mož'biti.
prodala dok sam odsustvovao?"
On se osmehnu i zavrte glavom. ,,Senjora je stigla juče. Odsela je u vašem stanu."
Divno. Super. Ova ekipa misli da mi je Simona riba. I, šta to zna-či? Pa, mućni glavom: ma kakve
tajne ja poželeo da sakrijem od bilo koga, njoj bi morale da budu otkrivene. Pa ona je, je li, moja!
Golu-ždravome mravu bio je zabranjen pristup mom rudniku, a ona je, tako lepa, morala da dobije
ključ od moga stana. Ko bi joj odoleo?
Vozio sam se, tako. na zadnjem sedištu ,,rovera". Simona je sedela kraj mene.
,,Sve je sredeno oko razmene", reče ona. Obratila mi se na engle-skora, da Gomez ne razume.
,,Za kada?", upitah.
,,Za sutra."
Kros, koji je sedeo napred, poluokrenut, ošinu me pogledom. Sutra? Savimbi, po svemu sudeći,
neće stići da okupi ljude. Neće stići da uči-ni bilo šta ako uopšte planira da, bilo kako, sredi
Džombu. Morao sam, čim stignem do rudnika, da cimnem Kirka, i onda Boga da molim da će on
uspeti da stupi u vezu sa Savimbijem. S moje tačke gledišta, ni-šta ne ide kako valja; kako se
okrenem, nešto pode naopako. A ovo... Ovo nije šala. Život će mi se pretvoriti u pakao. A ja se
vozikam i raz-mišljam kako to da izbegnem.
„1 dobro, Simona, kako je to isplanirano?"
,,Džomba je pripremio mesto gde će avion moći da sleti. Pre toga, Džomba će mi dati dijamante. Na
licu mesta ćemo ih prebrojati i pro-ceniti. Onda ćemo Begu javiti. preko satelita, da je sve u redu,
ako bu-de u redu, naravno. Ti si tu da izdaš powrdu za dijamante. Beg onda stupa na scenu.
Isporučuje oružje, i mi mu dajemo dijamante, njegov deo, sve sa potvrdama koje si ti izdao."
..A ti? Sta ćeš onda ti? I, šta s ostatkom dijamanata? Je l' ćeš i ti s Begom da odmagliš?", upitah,
uplevši u svqju znatiželju nenametljivu očajničku notu, tek da joj se duša raskomoti.
290
Harold Robin
,,Mi, znaš, Begu ne verujemo. Mene čeka čarter let, tu, na licu me-sta." Ona me pomazi po ruci.
,,Ne sekiraj se, uzećeš ti svoj deo pre ne-go što ja odletim."
,,A šta ako se Beg i Džomba sporečkaju? Sta ako se, recimo, dogo-di da Džomba, u odsudnom času,
reši da zadrži te dijamante, a s dija-mantima i oružje?"
,,Beg nije glup. Dovešće mnogo ljudi. A preduzeće i dodatne mere -sve ima da ode u vazduh ako
Džomba bilo šta pokuša."
Utonuh u sedište i zatvorih oči, pokušavajući da se opustim. Život je pun iznenadenja. Simona je,
baš kako joj dolikuje, doletela ovamo na metli. Aranžman u koji je bilo uključeno i tačno vreme
kada će se od-igrati razmena dijamanata za oružje - nije više držao vodu. Da stvari budu još gore,
osetih da ne mogu ni u koga da se pouzdam. Sam ću morati sve.
A Kros? On se, kad smo sleteli, nij'e ni potrudio da me pita ko je ta žena tu, sa Gomezom. Znao je
on Simonu. Mamu li mu njegovu.
55
I ne stigosmo do kapije, a stražar dotrča do ,,rovera".
,,Rudnik je potopljen!"
,,Merda*] Gde je Kriger?"
,,U rudniku, s poslovodom. Pokušavaju da osposobe pumpe."
,,0dvedi senjoru do mog stana."
Da li me saslušao ili nije, tek, odmah začuh novu poruku: ,,Pukov-nik Džomba je dolazio, nešto
ranije. Bio je vrlo ljut kad smo mu rekli da niste u rudniku.''
,,U pravu si bio", šapnuh Rosu, ,,šta vredi da lepo centriraš kad ne-ma centarfora da dušne loptu u
gol."
Dok smo stajali pred oknom, radnik zadužen za lift reče mi da lift raože da nas spusti samo do pola
puta.
Oeanj strasti
291
,,A šta onda? Da skačemo?"
,,Ne, senjor, onda niz merdevine."
,,Ne brini se ništa", reče Kros, ,,ako polomiš kost-dve, Džombi ćeš olakšati posao, neće morati
mnogo da te melje. Ej, bre, baba, šta ću ti ja sad ovde? Kako da ti pomognem? Idem da vidim œta
mi ljudi rade."
Znao sam da laže. Verovatno ide da ga zarije u Simoninu oblapornu dubodolinu, a onda da,
natenane, zajedno s njom smisli najsuptilniji na-čin da me servira razjarenom Džombi.
Kad lift stiže, nisam bio u najlepšem raspoloženju. Žoao je započeo tu igru, i ona je već predugo
trajala, predugo, jer bejah već izmožden od svih tih kombinacija. Siguran sam bio samo u to da sam
ja - ja, a da svi ostali igraju za protivnički tim. Da ga jebeš.
Stigao sam do dna. Tunel jeste bio vlažan, ali daleko od toga da je vode bilo do kolena.
,,Ima vode, ima, ali tamo, dublje", reče mi poslovoda. ,,Sigurnosna vrata je zadržavaju", dodade.
Krigera sam našao upravo tako - do kolena je stajao u vodi, lupao po pumpi i psovao je iz sveg
glasa. Besan je bio, toliko besan i isfru-striran, da mi se, namah, učinilo da će s te pumpe preći na
mene i po-šteno me istamburati.
,,Gde si, jebote, uz'o ovu pumpu? Sesil Rouds je ovakva govna ba-cao u dubre 1890. godine,
jebote!", vikao je Kriger.
,,Ma, dobio sam to s rudnikom! Otkud znam! Šta se dogodilo!"
,,0vi tvoji što miniraju napraviše haos. Zveknuli u neku ponornicu, s(a li... Sreća njihova te se svi ne
podaviše! A i ti si imao sreće! Ovo je moglo da uništi rudnik za vjeki vjekov! Kad mi reče onomad
da ne-maš pojma o rudnicima, imao si, vala, pravo! Pojma ti nemaš! Je l' ti ucad, reci mi, molim te,
palo na pamet da ne možeš da pustiš radnike da vršljaju pod zemljom kako se njima ćefne? Pa nije,
bre, ovo školica Pa da bacamo petarde, čoveče!", pridikovao je Kriger.
Imao je on još mnogo toga da kaže, ali je forsirao onu pumpu, pa |e i njoj nešto gundao, kao da je
biće, a ne stvar. Digoh ruke od njega 1 vratih se na površinu.
292
Harold Robins
Kros me je tamo čekao.
,,Džomba je dolazio, Simona je s njim razgovarala."
,,Dobro. Kad treba da dam krv?"
,,Sutra. Ljudi kao što su tvoj ortak Beg i pukovnik Džomba vole da uhvate čoveka kad je na suvom.
Sam da dolija. I, znaš šta, mislim da to nema nikakve veze sa našom posetom Savimbiju. Jok. Da
ima, već bismo nas dvojica vrištali u paklu. Takvi su ti ljudi - vole da iznena-de. Iznenadenje je
njima, jebiga, smisao života. Ali, čoveče, nešto mo-ram da ti priznam - imaš stav. Jes', vala, stav.
Stavčinu! Ne serem, maj-ke rni. Mnogi bi se na tvom mestu upišali u gaće. A ti? Jebe ti se! Ne-što
će gadno da bude."
,,Pusti to. Duša mi jeca. Ne znam šta ću sa sobom", šturo se ispo-vedih Krosu, ,,ali znam da bi mi
značilo kad bi ti mogao da otpratiš Krigera do Luande. I nek ostane tamo dok se prašina malo ne
slegne. Izvinićemo se, idemo na tu kartu, jebiga, izvinjenje - pa šta bude. Re-ći ćemo da mora još
nešto da se proveri oko poslovanja rudnika..."
,,Šalješ me na klupu, a utakmica tek počela? Nema šanse, Hoze!"
,,Ma, tako mora biti. Više me brine Kriger nego na šta će ovaj po-sao da izade."
,,A mene baš brine na šta će posao da izade. Dva miliončeta, sećaš se?"
,,Vidim kako me gledaš. Vidim, misliš: jebe se ovom za mene. A ni-je tako. Ja nikada nisam zajeb'o
čoveka. Jesam li ti rekao: dva miliona. E, pa ima da budu dva miliona. Nema veze da li si u Luandi,
ili na li-cu mesta kad obavljamo razmenu, nema veze, čoveče. Ti imaš dogovor sa mnom, i ja ću taj
dogovor poštovati."
Okrenuh se i odoh. Nisam želeo da i on bude tamo dok se trampi oružje za dijamante. Priča koju
sam složio bila je, naravno, samo oprav-danje. Nije mi bio potreban još jedan nož iza leda, dosta ih
je već bi-lo. A kad sam mu rekao da su njegova dva miliona još u igri, da ne-ma razloga da se brine.
e tu nisam lagao nimalo. I čekaće ga ta dva mi-liona, što se mene tiče, pod uslovom da on ne pokuša
da slaže mene.
Zakucah na vrata sopstvenoga stana i sačekah da se Simona oglasi. Beše se presvukla: sada je na
sebi imala bermudice i bluzu koja niti je šta otkrivala - niti je šta krila.
Oganj strasti
293
,,Pičko jedna", rekoh joj.
Ona podiže obrve. ,,Tako se obraćati jednoj udatoj ženi, pa stvarno... Da smo u Lisabonu, Žoao bi ti
grkljan presekao kad bi mi se obratio tako kao što si mi se obratio sada. Hoću da mi se lepo izviniš."
,,Jes', u pravu si, ne priča se tako sa ženom. Pa, okej, eto, nisi pič-ka, ali si jebena kučketina. A taj
tvoj muž je više u tvoju pizdu uložio nego u rent-a-kar za sve ove decenije kol'ko je živ. Jesi l'
pušila Džom-bi kad ste se ono upoznali, a?"
Pridoh minibaru i nasuh sebi malo starog Eduardovog brendija. Ona nije sela, već me pratila po
sobi, držeći, ipak, odstojanje.
,,Vidim da si baš super raspoložen", reče.
,,Pa dobro, bre, šta vi, ljudi, mislite - dokle ćete da jebete kako ko-ga stignete? A!? Je l' vam ja ličim
na neku budaletinu koja je pala s kruške?" Iz njene tašne izvukoh mobilni telefon. A onda ovaj
lokalni te-lefon, rudnički, iščupah iz zida.
,,Šta radiš to?"
,,0d sada pa ubuduće, ja sam za tebe senka", rekoh, unevši joj se u lice, ali sam bio totalno odlepio,
pa nije bilo šanse da njena naglašena ženstvenost bitno utiče na moja čula. ,,Ima sad fino da sedneš
ovde i is-pričaš mi sve, ama baš sve, potanko, šta to rade Džomba, Beg i onaj smrad od tvog muža!"
Izgovorivši to, podigoh onaj mobilni. ,,Ništa se ti ne secaj, nema frke. Ja sam ti. recirao, sekretarica.
E da, sekretarica! Tako na mene gledaj! Ako te neko bude tražio, ja ću se uljudno javiti i primiti
poruku."
Simona je imala oči zelene. ne crne, ali Šekspirov opis Mračne da-ne, kobne žene koja je raspirila
oganj njegovih osećanja, pade mi u tom trenu na pamet. Starog dobrog Viljema ta je dama. ipak.
očigledno vi-« privlačila nego ova dama portugalska - a i plašio je se, maltene.
,,A šta ćeš ako ja, jednostavno, ne želim da saradujem? Šta ako ka-zem Džombi da ti neće.š da
saraduješ?", ciknu ona.
Dobro pitanje, nema šta. Ali, nisam ni ja bio bez odgovora. ,,Reći ću da nam niste potrebni ti i
Žoao. Reći ću mu da, kad jednom uzme 3 oružje, može uz to da zadrži i one dijamante koji bi išli
vama."
294
Harold Robins
OganJ
strasti
295

Ona se zasmeja, histerično.

,,Sta je, bre, s tobom?"
Sačekah da povrati dah. A ona ponovo zameketa: ,,Ja sam mu, da znaš, već rekla", zabrekta Simona,
jedva prevaljujući reči preko uzdrh-talih usana, ,,da može da uzme lvoj deo."
56
Ujutro poslah namrgodenog Krosa da, pik-apom, pokupi Krigera sa improvizovanog aerodroma.
,,0sećam se kao škartiran", reče Kros. ,,Kad bih ostao ovde, raogao bih, barem, da identifikujem
delove tvoga tela pošto te pukovnik obradi."
Odvedoh Gomeza, šofera, u stranu.
..Senjora Karmona i ja moramo na jedan sastanak", rekoh mu. ,,lde-mo 'roverom'."
,,Si, senjor."
,,Možeš da biraš, Gomez", rekoh. ,,Možeš ili da voziš nas, ili da osta-neš u rudniku."
,,Kakav izbor, senjor? Ja sam vaš vozač."
,,Kažem ti to zato što tamo može da bude frke. Neka roba će biti is-poručena pukovniku Džombi.
Ako stvari podu naopako..."
Nisam morao da ulazim u detalje da bih Gomezu objasnio kakva je situacija. On je poznavao
pukovnika Džombu i angolanske ratne šeme mnogo bolje od mene.
,,Nema problema, senjor."
,,0kej. Ako preživim ovo, ima godišnju platu u cugu da dobiješ."
To ga razveseli.
Simona iz mog stana izade odevena u neki drugi safari komplet. Ni-šta na njoj nije bilo od juče,
uključujući i nove čizme.
,,Izgledaš kao da ideš da se zezaš i slikaš kako pucaju na lavove", ne mogoh a da ne primetim.
,,Nadam se da ćemo pucanje ovoga puta preskočiti", uzvrati ona.
Sp#vao sam u sobi u kojoj je, pre nego što ću je oterati, boravila Eduardova devojka Karlota.
Moram da priznam da mi je u više navra-ta padalo na pamet da se ušnjam u svoju sobu i uvučem u
krevet kod Simone. Pa, majku mu, može se ispostaviti da bi mi to bio poslednji oVOzernaljski
obrok.
Ona podiže ruke. ,,Nećeš da me pretražiš?"
,,Ne, verujem ti." Rekavši to, zasmejah se, i cerekao sam sve dok ne stigosmo do ,,rovera".
Kad se smestismo na zadnjim sedištima, ona upita: ,,Nameravaš li da mi kažeš nešto o onom tvom
razgovoru sa Begom?"
,,Pa, ništa... Samo mi je saopštio gde i kad. mesto i vreme. Ništa dru-go", slagah je 'ladno. A sem
toga što smo razgovarali o detaljima raz-mene, ja sam mu tada rekao da, jednostavno, moram dobiti
taj vatreni dijamant pre nego što bilo kakav sertifikat potpišem.
Bejasmo na pola puta do zaravni na kojoj će biti obavljena razmena dijam^nata za oružje, kad
zazvoni mobilni. Beg je zvao.
"Džomba ima neke izmene. Neće da avion sleti tamo gde je bilo do-govor^no, nego na neko drugo
mesto", reče Beg i saopšti mi novu lo-kaciju giio je to livadici kraj druma, petnaestak kilometara u
suprotnom smeru.
h Gomezu nove koordinate. a, tamo i jeste bolje za sletanje aviona", reče on. eh glavom i natuknuh
Simoni: ,,0vi ljudi nikad ne rizikuju, a?" »*^, kad je glava u torbi, neće da rizikuju.
Kad bi se Savimbi ili vla-
dine
te krv
snage umešali u ovu razmenu. bilo bi krvi do kolena. A nešto od
Džo
nik bi
'i teče mojim i tvojim venama."
SMO ZAUSTAVLJANI na kontrolnim punktovima. Sve ^tiini ljudi. Isprava nismo imali, ali svaki
put kad bismo zastali, voj-
nom D,
pažljivo razgledao moje lice i poredio utiske sa podacima o lič-
^pisu ispisanima na parčetu hartije.
°k mi pridosmo mestu gde će razmena biti obavljena, čitava oblast je od pobunjeničkih trupa i dugih
cevi. Ne behu to samo mitra-
296
Harold Robins
Oeanj strasti
Ijezi na haubama džipova - po žbunju sam opazio raketne bacače i ten-kove. Rekao bi čovek da j'e
pukovnik Džomba, izvan svake sumnj'e, spreman za boj do istrebljenja. Tada mi prvi put pade na
pamet da bi onižje koje će ovde i sada biti isporučeno može da izazove rat koji će zapaliti celu ovu,
već dovoljno unesrećenu, zemlju.
Crni helikopter. sve sa mitraljezom i raketama, kružio je iznad naših glava.
,,Beg", rekoh. Beg mi beše rekao da c'e on lično proveriti stanj'e na te-renu pre nego što se njegove
letelice prizemlje. Kad je pominjao teren, znao sam da ne misli na krajolik i geološke karakteristike
zemljišta.
Kad pristigosmo na uzletište, ugledah Džombu na komandnom me-stu. Telefonirao je. Krenusmo ka
njemu, ali nas zaustavi jedan oficir.
,,Senjor, idite za mnom, sve pripreme su obavljene."
Siraonu i mene oficir odvede do šatora čije bočne strane behu uro-lane, pa je krov bacao prijatnu
senku. U sredini šatora nalazio se neka-kav astal, prekriven belim stolnjakom, stolica, aparatura za
procenu vred-nosti dijamanata i baterijska lampa, kao i kante sa poklopcima.
Ofricir stavi jednu tu kantu na sto i ukloni poklopac. Ne dozvolih da mi ijedan mišić na licu zaigra,
držeći se kao da kante pune dijamanta vidam svakoga dana. Behu to nebrušeni, razume se,
nepolirani dijaman-ti, ali svaka od tih kanti vredela je više od onoga što većina ljudi zara-di za ceo
život.
Tada oficir prstom pokaza na gomilicu sertifikata za dijamante. Pa-pira preko glave. 1 reče: ,,Molim
vas, počnite."
,,Koliko vremena imam?", upitah.
,,Jedan sat."
Sedoh i počeh da potpisujem dokumenta. Kako god da okreneš, kon-tingent dijamanta ukupne
vrednosti dvadeset miliona dolara bila je po-zamašna količina, brod da napuniš! Dani i dani bili bi
potrebni da se, makar paušalno, odredi vrednost svakog primerka. A ja sam, eto, dobio sat vremena.
Prosuh šaku dijamanta na sto. Odrediti veličinu nije bilo teško - Pro" sta stvar - ali sarn vec naoko
mogao da primetim da su svi oni dvoka-
ratni, pa i jači. Svaki kamen koji sam lupom pregledao bio je čist kao suza, a vec'inom behu beli.
Nij'e nedostajalo ni onih obojenih, mahom žutih, a i oni su bili zavidnog kvaliteta. Nisam bio u
prilici da ulazim u detalje i da pregledam sve - išao sam nasumice, ali sam vodio raču-na o tome da
pregledam bar po neki uzorak iz svakog sloja, onako ka-ko behu naslagani u kantama. Cim završih
sa jednom kantom, predoh na drugu. Sat vremena brzo minu, i zazvoni mobilni.
,,Ja sam gore", reče Beg.
Izačtoh iz šatora i mahnuh ka mitraljeskoj cevi koja se nadnosila nad okolinom.
,,Stigao sam tek nasumice da ispitam robu, ali izgleda da je sve kao što j'e rečeno da će biti", viknuh
u slušalicu.
,,Dobro. Ne ispuštaj robu iz vida. Neću da, kad stignem kući. zatek-nem kante pune kamenčina.
Moji transporteri će odmah da slete, ovog momenta. Kad Džomba pregleda oružje, meni ide
polovina dijamanata, i sertifikati pride. Ti i Žoao uzmite drugu polovinu."
,,Sertifikate dobijaš kad ja uzmem vatreni dijamant."
,,Naravno. Ne brinite se, gospodine Liberte, nemam j'a motiva da vas prevarim - ili ubijem."
Prekidoh vezu i opazih Simonu. Buljila j'e u mene.
,,Ti si budala. Nikada ti Žoao neće dati crveni dijamant."
,,Daleko je Žoao."
Transporteri se spustiše na zemlju, tri aviona, jedan za drugim, u pra-
smu kraj druma. Kako su oni sletali, vojni kamioni se pomaljahu iz žbu-
i poredaše se, spremni za utovar. Pukovnika Džombu smatrao sam
ada tek lukavim gangsterom u uniformi, ali dok sam posmatrao ovu
-raciju, zapanji me njegovo držanje - beše to, u najmanju ruku, ozbi-efikasan zapovednik. Vodio je
raćuna o svemu, i sve je funkcio-msalo kao švajcarski sal.
>s oružj'e nije bilo izneseno iz aviona, a Begov helikopter se spusti
zemlju, nekih stotinak metara od šatora. Oficir zadužen da kontroli-
mene telefonom primi naredbu da nastavi sa procedurom. ,,Pukovnik je odobrio realizaciin kni^»"
-*- -
295
Harold Robins
Oganj strasñ
299
Oko pola onih kanti beše već napakovano u avione. Dadoh znak Go-mezu. On doveze 'lend rover', i
mi natovarismo ostatak. Odvezosmo se do Begovog helikoptera. četiri Begova čoveka stajala su
pored letelice. Izgledali su jednako opasni kao oni Džombini. Jedino sam ja u celom tom društvu
bio bez svoje vojske.
Kako se primakosmo, Beg izade iz helikoptera. Osmehnu se i blago se nakloni pred Simonom.
,,Senjora", promrmlja kurtoazno.
I ona se njemu osmehnu, jedva doduše.
U meduvremenu, raontiran je bio još jedan sto sa baterijskom lam-pom. Iz helikoptera izade neki
čovek, sede za sto i poče da pregleda ka-menje u kantama. Svemu tome smo prisustvovali.
,,Ja ti verujem", reče Beg, ,,ali moramo da budemo sigurni da ti, ko-jim slučajem, kante nisu
zamenjene iza leda."
Verovao je on meni, nije nego, isto koliko i ja njemu.
Pošto onaj završi sa pregledanjem dijamanata, klimnu Begu glavom, i on mi dodade neki
zamotuljak. Uzeh ga u ruku i opipah. Be.še to va-treni dijamant. Nisam morao da razmotavam.
Znao sam šta je unutra. Džombini ljudi su stajali u blizini, i ja nisara želeo da vide šta sam do-bio.
Predadoh Begu sertifikate.
,Adeus", reče on, mašući rukom dok se peo u helikopter. ,,Boa sortel"
Zbogom i srećno. Da me je neko pitao, ni ja se u tom času ne bih setio dveju prikladnijih reči.
,,Begajmo odavde koliko nas noge nose'\ rekoh Gomezu. Sirnona i ja se popesmo na zadnja sedišta,
i Gomez pokrenu 'rovera'. Džomba je bio zauzet oko oružja. Hteo sam što pre da mu zbrišem iz
vidokruga, da me zaboravi, pre nego što mu ko zna šta padne na pamet. A ako, uz to, na lice mesta
pristignu i Savimbijevi ljudi - gadno ima da bude. ,,čistimo se odavde", doviknuh Gomezu.
Ova razmena mogla je da bude kobna za mene. 0 tome sam svih ovih dana samo i razmišljao. Kad
mi je Beg rekao da je mesto razme-ne promenjeno, nisam imao ni vremena ni mogućnosti da stupim
u kon-takt sa Kirkom i kažem mu to. Simona i Gomez behu vezani za mene kao pupčanom vrpcom,
nisam mogao da se izdvoiim i Dozovem čove-
ka. A i Simona i Gomez mogli su da me ocinkare Džombi. Šta bi mi on uradio kad bi skontao da
vodim dvostruku igru - Bog sveti zna.
Moji dani u Angoli behu odbrojani. Nema smisla da se motam tu i da Savimbiju dopadnem šaka.
Kad otkrije da je izmenjena lokacija na kojoj je obavljena razmena dijamanata za oružje, pomisliće
da sam ga prevario, naveo na pogrešan trag. Tu za mene više nema života.
Odmakosmo tek nekoliko kilometara kad ugledah poznati pik-ap par-kiran kraj puta. To vozilo beše
u vlasništvu mog rudnika. Kros je Kri-gera baš tim pik-apom odvezao do uzletišta. Da, tu je bio
Kros, stajao je kraj kola. Odbacio je Krigera i vratio se. Od nekoga je, nema sum-nje, načuo da
razmena neće biti obavljena tarao gde je prethodno bilo dogovoreno, a onda i saznao gde će to biti.
Sledih se od pomisli: Beg mu je rekao! Zato mu je i bilo lakše mene da časti Vatrenim dijaman-tom,
a ne Žoaoa. Ko bi rekao da ću ja biti u stanju takvu dragocenost da zadržim.
Gomez prikoči.
,,Samo piči!", urlao sam.
,,Stani, more", reče Simona.
,,Da, senjora."
,,Da, senjoraT, ušima sopstvenim nisam mogao da verujem.
Nešto me bocnu po rebrima. Mali, crni pištolj, kao oni automatski kakve je moj otac nazivao
,,ženskim naoružanjem za tašnicu".
,,Nisam li ti rekla da me lepo pregledaš?", oglasi se Simona.
,,Gomez! čoveče! Šta god da ti je ova ponudila, ja plaćam dvostru-ko! Goønez!"
Vozač zavrte glavom i dotera kola do mesta gde je stajao Kros. ,,Žao mi je, senjor, ali ono što ona
nudi, samo žena može da pruži."
Kros mi otvori vrata.
,,Izlazi", reče.
Izadoh. I Gomez izade, a Simona mi se pribi uz leda. Dok je silazi-la, Kros je uhvati za ruku u kojoj
je držala pištolj i zavrnu je iza leda. Onda joj oduze oružje i odgurnu je. Odloži njen pištolj u stranu
i pote-že jedan mnogo veći.
300
Harold Robins
,,Šta radiš to?", zabezeknu se Simona.
,,Na zemlju", reče Kros njoj i Gomezu. ,,Licem nadole."
Kad ovi poslušaše naredbu, obrati se Kros meni: ,,Gde su dijamanti?"
Glavom pokazah da su u 'roverovom' prtljažniku.
On otvori gepek i skinu poklopac sa kante. ,,Isuse blagi i Bože iže jesi na nebesi!"
čudesan prizor, buket dijamanata.
Pogleda me, ponovo, cereći se: ,,Kol'ko ima u ovim kantama?"
Slegnuh ramenima. ,,0sam, recimo, možda deset miliona."
,,Radimo zajedno?", upita on.
,,Dogovorili smo se da tebi idu dva miliona. To je, otprilike, polovi-na mog udela. Ako uzmeš
Žoaov deo, nećeš živeti dovoljno dugo da uživaš u blagodetima."
,,Ko zna, možda sam ja spreman da rizikujem", reče Kros.
,,Neće, čoveče, biti mesta na ovoj planeti gde ćeš moći da se sakri-ješ", reče Simona, onako, uz tle
priljubljena.
Kros na nju nije obraćao pažnju. ,,0kreni jedan broj, baba. Sta ćemo da uzmemo? Samo ono strogo
naše, ili i - njihovo?"
Ovo 'naše' i 'njihovo' u značajnoj meri me ohrabri. Bio je na mo-joj strani.
,,E, daj da se, prosto, obogatimo. Jebeš pohlepu! Sto je dosta, dosta je.''
,,Imaš pravo. A ti, kučko, možeš da ustaneš."
Simona se pridiže, psujući Krosa. Takva bujica najlascivnijih uličnih izraza iznenadila bi, slutim, i
njenu kćerku Džoni. Odjednom. stiže nam društvo. Džipovi nas okružiše. Prvo lice koje prepoznah
bilo je Džom-bino. Dovezao se onim džipom, s lobanjom na haubi.
Ali, kad videh ko sedi pored Džombe, krv mi se sledi u žilama.
Beše to onaj major koji nas je primio kod Savimbija.
I Kros je primetio. Pogledavši me, reče: ,,Mislim da smo jebali čvor-ka."
Džomba i major izadoše iz vozila i pridoše. Obojica su se nešto ce-rili. ,,Na brzinu ste otišli, senjor
Liberte. A moje ste dijamante, je l' te' sa sobom poneli, da, da. Mi baš podosmo u rudnik, da
uzmemo što je
Ogani strasti
301
naše, ali, eto, vi nas poštedeste dugog truckanja. Nosi te kante", reče pukovnik jednom od svojih
ljudi.
Simona istupi. ,,0vi dijamanti pripadaju mom mužu. Samo ih pipni-te, i Savimbi će, za tren oka, o
svemu biti obavešten. Primiće telefon-ski poziv i biće mu rečeno da kujete zaveru protiv njega."
Džomba i major se presamitiše od smeha. Džomba je, ushićen, tukao onim štapom po zemlji.
Kros i ja se još jednom pogledasmo. Sve nam je bilo jasno. Simoni još nije. Zgrabih je za ruku i
odvukoh. Ako se još jednom bude tako unela Džombi u lice, svi ćemo da nastradamo.
,,Zaveži", rekoh joj.
Ni ona nije bila glupa - zavezala je.
Kad prebaciše kante sa dijamantima, Džomba pozva Gomeza. Prime-tih krupne graške znoja na
šoferovom čelu. Džomba obgrli Gomeza i odvede ga niz put.
Pucao mu je u glavu. Gomezovo telo polete unazad i utonu u oskud-no rastinje kraj druma.
Džomba odloži revolver i zavrte glavom. ,,Bio je moj izvor u rudni-ku, sad ću morati da ga
zamenim nekim. Ne bi on mene izdao za no-vac, ali, kao i svaki muškarac, bio je slab na ženu."
Dotače me svojim paradnim štapom po grudima. Ooga puta nisam
'kwao da će ga skloniti i nasmejati se. Sad sam gotov, mislio sam.
,,Je l' hoćete da ova žena umre?", upita on.
"Ne", glas mi zadrhta. ,,Ne, ne želim."
Jkej. Dajem vam ženu." On se nasmeja, uhvati se za spolovilo i anjiha se napred-nazad. ,,A Savimbi
poručuje da slobodno zadržite rud-
• Ja, medutim, uzimam dijamante." 'zomba i major se gromoglasno nasmejaše, pa krenuše nazad ka
dži-
Kolena su mi klecala. Uskočih u kola, za volan ,,rovera". Kros prvo zauzme^mesto suvozača, ali se
predomisli. ,,Sedi ti napred", re-Simoni. ,,Što se mene tiče, bolje da ti pištolj bude uperen u po-
nljak. Sigurnije je."
302
Harold Robins
,,Ta budaletina Džomba", džvanjkala je Simona. ,,Žoao ima da kaže Savimbiju šta ovaj radi, reći će
mu za zaveru, za sve! Neće taj Džorn-ba ni časka uživati u onome što je nama pokrao."
,,Ti, bre, i dalje ništa ne shvataš", rekoh joj. ,,0ružje je bilo za Savim-bija, ne za Džombu. Ne radi
Džomba protiv Savimbija, radi ZA njega." ,,Sta? Kakve su to baljezgarije?"
,,Mirovni sporazum koji su sklopili Savimbi i vlada neće opstati. Ode mast u propast. Savimbiju je
potrebno oružje. On ima dijamante, ima či-me da kupi oružje, ali ne može u tu kupovinu da ude
otvoreno, razu-meš? Zato ugovori posao i Džombu iskoristi kao fasadu. A trguje ango-lanskim
dijamantima, robom koju je godinama prikupljao po rudnicima. Nema ni potrebe da se izdaju
sertifikati za te dijamante, sve su to an-golanski dragulji, shvataš? Sve je to bila puka šarada, za
slučaj da vla-da provali nešto. A da se to dogodilo, Savimbi bi lepo rekao da je Džomba, je li, kovao
zaveru protiv njega, da je izmakao kontroli."
Odvezosmo se pravo do uzletišta gde je Simonu čekao čarter. Ni reč više nisrao progovorili. Kad
stigosmo, ona ćutke izade iz ,,rovera". Kros i ja već bejasmo na pola puta do rudnika kad on
duboko, duboko uz-dahnu.
,,Da ga jebeš, čoveče, bar sam jedan minut bio bogat čovek. Onoli-ko dijamanata, jebote, a svi
moji! Imao sam, taj jedan minut, i svoje ostrvo, i Rivijeru, i lepe žene i imanje i sve živo što želim.
Sad sarn opet go k'o pištolj."
,,Nemoj tako. Imaš udeo u rudniku."
Sada na Krosa dode red da, kao onomad Džomba i major, zaurla od smeha. ,,E, sila si! Imam, jašta,
sa svim onim blatom, pa mogu da se mažem i doživotno lečim reumu!"
57
Kriger se vratio sutradan, kleo me što mu traćim vreme dovodeći ga u Luandu. ,,Muka mi je od ove
bolesne zemlje i tvog prokletog rudni-ka. Da otaljam ovo, pa brišem odavde."
Osanj strasti
303
Krosa sam jedva vidao prvih dana otkako se ono završi. Ni on ni ja nismo želeli da pričamo o tome
kako je Veliki dijamant otišao u tude ruke. Iskamčio sam od njega toliko da sam ja, sticajem
okolnosti, bio onaj koji nudi više, inače bi se priklonio Simoni. ,,Pristao sam da po-mognera oko tog
dila sa krvavim dijamantima pre nego što si ti stigao u Angolu", priznao mi je. I, nije lagao. Bio je,
u stvari, pristao da me zajebe pre nego što me je upoznao. Sa moralnog stanovišta je, cenim, manji
pad kad sjebeš nekoga koga ne znaš nego kad zavrneš prijatelja.
Kros nije znao da je Srce sveta kod mene. Zadržao sam ga. Kad osta-doh sam u svom stančiću,
nestrpljivo sam izvadio dragulj i dobro ga razgledao. Ispitivao sam ga pažljivo, nalik ustreptalom
dečaku koji pre-listava časopis sa golim ženskama. Ni Džomba, očigledno, nije znao za Srce sveta.
Da je znao, prošao bih kao Gomez.
Dok sam ga prevrtao po rukama, mogao sam lepo da osetim moć tog dragulja koji me je zasipao
ognjem neslućenim. A kad ga baciš pod lu-pu - kao da gledaš u srce vulkana. Ništa od svega onoga
što sam u svome životu posedovao - automobili, jahte, novac, žene - ništa od to-ga nije na mene
tako snažno uticalo kao taj vatreni dijamant.
Kad malo razmislih, da, sumnje nije bilo: ubio bih bilo koga ko bi se drznuo da mi ga uzme.
KONAčNO ZAJEDNO VEčERASMO, Kros i ja, tri dana po povrat-
sa one krvave razmene u savani. I Krigera sam pozvao, ali on se iz
udnika oglasio porukom u kojoj tni je sugerisao da i tu večeru mogu
)bodno sebi da nabijera tamo gde će. kako stvari stoje, ceo rudnik da
ii ude, mogao ja to da primim ili ne.
ečera je protekla u veseloj atmosferi, k'o na groblju. Kros je bio ladrndan, a i preterao je s pićem. S
druge strane, ni ja se nisam bog-
kako trudio da razvedrim ambijent.
,. "ldem ja kući", reče mi Kros u jednom trenutku. ,,Mislim, ono, ku-Ako je Krigeru dosta ovoga, i
meni je." »A, i tebi se smučila Angola."
304
Harold Roblns
,,Nekada mi se činilo da je život gadan u Mičigen Sitiju, ali da ti kažem ja sada, baba, svi oni moji
drugari, što su reciklirani po zatvori-ma, pa čas na slobodi, čas unutra... E, svi ti likovi su ti kao Hor
beč-kih dečaka u odnosu na ove spodobe koje vode - i vode li vode, nika-ko da batale - ovu
zemlju."
Odjednom, neko nahrupi na vrata, i eto ti Krigera. Baš me prepade. Izgledao je kao da je maločas
ispuzao iz neke blatnjave rupetine, a i j'e-ste. Tog čoveka, inače, nikada nisam video nasmejanog.
,,0vo se pojavilo u onom prokletom tunelu, poplavljenom. Ovo", re-če i jrogledom pokaza na sebe.
,,Sta, to je izazvalo poplavu?"
,,Ma, ti si, bre, najgori upravnik rudnika koga sam u životu video! Dupe sopstveno ne razlikuješ od
one rupe u zemlji."
Uzdahnuh. Dovukao sam tog jadnika u ratno područje i gurnuo ga trideset metara pod zemlju, gde
je nedelje već proboravio. I to uzalud. Ne bih mu, istinu govoreći, zamerio ni da me gadao nečim.
,,Znaš šta?", rekoh. ,,Bio je u pravu onaj Eduardo: što više novca ba-caš na ovaj rudnik, stanje je sve
gore. A meni je svega toga dosta. Mi-slim da je poslednji čas da dignemo ruke od ovoga i odemo
lepo kuća-ma."
,,Kurac ćeš ti da digneš ruke", procedi Kriger. ,,Nema kući, jok! Sa-da, kad sarn napipao
kimberlitski vod!"
Kros i ja se sledismo. Pogledah grumen sivo-plave zemlje koji je Kri-ger sve vreme držao u ruci.
Maločas se bejah uplašio da će mi ga frlj-nuti u lice, a sada mi oči zastadoše na tom mrsnom,
blatnjavom koma-du nade.
,,Vas dvojicane da ste glupi, nego ne razlikujete plavu zemlju od ja-lovine ni kad je svojim očima
vidite. Vi ste jedan vrlo, vrlo bogat čo-vek, gospodine Liberte." Cereći se sada, Kriger dodade: ,.I,
jebem li ga, ne samo vi, neeo svi mi."
Deo sedmi Antverpen i Pariz
58
Obogatih se, tako, od ,,Plave gospe", ali mi se nije posreći da malo više uživam u tom krhkom miru
- m³ru koji je Kros vedro krstio ,,mi-rom koji krvari" - izmedu Savimbijeve gerile i vlade. Mirovni
spora-zum pucao je po svim šavovima; dolazeći rat osećao se u vazduhu.
Godina nam je dana bila potrebna da dopremo do kimberlitskog vo-da. A kad dopresmo - zasu nas
podzemna reka izobilja.
,,Moramo da bežimo iz ove zemlje-prokletinje pre nego što nas po-tamane. Pa red je, valjda, i mi
malo u ovom blagu da uživamo!", reče mi Kros jednoga dana, pošto na kapiji izbi pucnjava u kojoj
su glavne role tumačili reketaši dveju suprotstavljenih strana, i jedni i drugi došli da pokupe
,,kiriju".
Jedina uteha koju sam pronalazio u angolanskoj svakodnevici ogleda-
'a se u činjenici da je Žoau mnogo teže da me likvidira dok sam ovde:
usred ekvatorijalne Afrike. Što se tiče unižavanja njegovoga veličanstva,
ičinio sam sve, samo mu na grob nisam pišao, što se kaže; a i to ću,
vala, jednom učiniti, pod uslovom da ga nadživim. Krv koju nasledih
'O majčinoj liniji na jedno me je, medutim, strogo upozoravala: Portu-
³lci nikad ne opraštaju i nikada ne zaboravljaju. A i vole da se bore
°no što smatraju naslednom vrednošću, porodičnom dragocenošću.
ako sam i ja sam video taj vatreni dijamant, koga se domogoh u onoj
ertutmi, razapet izmedu Bega, Džombe i sreće u koju sam se, i ne slu-
teći je, sve vreme uzdao.
Harold Robins
A znao sam, dobro sam znao, da Žoao još ne beše raksrstio sa mnom. Nadao sam se, jedino, da ću
biti budan i primetiti kamu što mi se pri-miče sa leda.
,,Idemo'\ rekoh Krosu. ,,0rganizuj prevoz."
,,A kuda ćemo?", upita on.
,,U Antverpen."
,,Gde ti je pa to?"
,,U Francuskoj, Holandiji, Belgiji, jebem li ga gde je, u jednoj od onih zemalja tamo. ko će ga znati,
nikad nisam bio dobar u geografiji... Znam samo da najbolji dijamanti u svetu obavezno produ kroz
taj grad. Berni i moj otac su poslovali sa nekirn trgovcem dijamantima na berzi u Antverpenu.
Pozvao sam tog tipa pre neki dan i zamolio ga da nade nekoga ko bi bio zainteresovan da kupi ovaj
rudnik. I, javio mi je da ima jednu ponudu koju bi Vredelo razmotriti."
,,Ko bi, za ime Boga, kupovao rudnik u zoni ratnih dejstava?"
,,Berni je svojevremeno kupio, da te podsetim."
KROS NARUčI veliki džet kod neke francuske aviokompanije. Kad se ukrcah, primetih da su
obezbedene sve pogodnosti. Bilo je šampanj-ca, kavijara, imali smo i šefa kuhinje, spavaće sobe,
plus četiri žene la-kog morala.
,,četiri?", upitah Krosa.
,,Pa, dve za mene, dve za tebe." Kros se naceri i dunu mi dim u li-ce. ,,Ne bi valjda izgladnelome
uskratio dva bifteka? Baba, kad ono be-še da sam se poslednji put kresao, da mi je neka pušila? Ej,
čoveče, si-guran sam da će ovaj moj stojko, kol'ko je, jadan, zagoreo - bar jednu ribu načisto da
ubije! A šta onda? Pa, bato, zato služi ova druga!"
Imao je čovek pravo: ko sara pa ja da izgladnelome uskratim drugi biftek?
Oeanj strasti
307
59
U avionu pokazah Krosu vatreni dijamant.
,,Pametan si ti, mamicu mu", reče on. ,,Što mi, bre, ne reče?"
,,Kažem ti sada."
Na aerodromu u Antverpenu imali smo šta da vidimo - prirediše nam pravi odbor za doček. Ašer
van Frank, moja dijamantska veza na berzi, došao je sa carinskim inspektorom. Njegov engleski
beše obremenjen te-škim akcentom. On je sve sredio da carinu prodemo mimo protokola, sve zbog
vrednosti vatrenog dijamanta.
,,Imam blindirana kola, dodatno obezbedenje, čak i TV ekipu, da, Si-En-En, baš kako ste tražili.
Verujte da je ljude sa kamerama bilo teže dovesti nego one sa oružjem."
Frank je bio visok, mršav čovek, sto devedeset dva-tri santimetra naj-manje. Prešavši šezdesetu,
odavao je utisak muškarca koji je u svojoj mladosti igrao košarku - da, u ta stara vremena, kad je
belce još zani-mala igra medu obručima. Pod uslovom, naravno, da je u Belgiji iko ikada igrao
košarku. Eh, kad pomenuh Belgiju - da je Antverpen u Bel-giji, a ne u Francuskoj ili Holandiji,
saznadoh kroz razgovor u pilotskoj kabini. Nije to bila jedina lekcija iz geografije; saznao sam,
takode, da ; Antverpen druga po veličini luka u Evropi, uprkos činjenici da je grad
reci, osamdesetak kilometara udaljen od Severnog mora.
Po Frankovoj bradi, zulufima i drugim obeležjima nije bilo teško za-ti da je reč o ortodoksnom
Jevrejinu, što i nije bilo iznenadujuće
kulturološkog stanovišta, budući da je trgovina dijamantima u Antver->enu uglavnom bila pod
njihovom kontrolom.
lstavih mu Krosa i primetih da je Frank sa izvesnom nelagodom
:nsku četVorku koja se upravo iskrcavala iz aviona. ; brimte se, molim vas, srediću da one sačekaju
u avionu dok no-
nan ne obave svoj posao i kamere se ne pogase", umirih ga. lie H ^ t0l'k° uzbudenJe?"< hteo J?
da zna Kros. ,,Zar ne bi bilo bo-
«a SVe ovo Prošl° bez pompe, pa da jednostavno odemo do gra-
308
Harold Robins
309
,,Publicitet dijamantima nikada nije smetao. A ja imam dijamant koji je nekada bio u kraljevoj
kruni, ne zaboravi. To je nešto što neću da kri-jern u slamarici. Dodavola, daj da pokažemo
novinarima šta kralj nudi!" ,,Koji kralj, ako dopuštate?", zainteresova se Frank. ,,E, to je poverljiva
informacija. Toliko poverljiva da ni ja sam ni-sam još načisto o kojem je kralju reč."
Kros me pogleda, i meni odmah bi jasno da mu nije po volji što prethodno o svemu ovome nismo u
četiri oka razgovarali. Bilo kako bi-lo, on mi je, ne jednom, jasno naznačio da mu je dijamanata,
general-no. preko glave i da ga jedino zanimaju kao ukras na ženskim prstima - obmotanim oko
njegovog doke. Kros pokaza palcem na mene: ,,Kad sam upozn'o ovog tipa, nije znao gde mu je
dupe, a gde rudnik. A po-gledajte ga sada, gos'n trgovče ugledni!"
Jadni Frank. Delovao mi je pomalo rastreseno. Ne verujem da su ga decenije i decenije poslovanja
sa Bernijem i mojim ocem pripremile za ekipu s kojom sam ja banuo u Antverpen.
A ja još ne bejah odlučio šta ću biti kad porastem. Ako ovo s pro-dajom rudnika prode u najboljem
redu, sigurno ću se - mislio sam - iz ,,Plave gospe" iskobeljati sa nekih četrdeset miliona dolara, ako
ne i vi-še, u džepu. Pri tom je jedan od najdragocenijih dijamanata u svetu, sa-da bio moje
vlasništvo. I, nije bio na prodaju. Vatreni dijamant mi je bio neposredna, i najjača, veza sa počivšim
ocem. Nisam više bio onaj isti-Angola me promenila. Nisam mogao tačno da odredim šta se to
dogodi-lo sa ninom u toj suludoj zemlji. Možda rad i bitka za hleb svagdanji uistinu izmene ličnost.
Rad, želja da se uspe, to nešto... Primetio sam da su sva nastojanja da se rudnik održi u životu, da ne
ode sve u maten-nu, bila za mene inspirativnija i važnija od onog dana kad stiže plata. 1 sada, kad
mi je krv uzavrela, nisam bio načisto da li želim da okrenem leda od svega toga i vratim se starom
životu, da opet postanem ono ire-levantno i neodgovorno dupe kako me je Marni videla. Ne kažem
da ona nije bila u pravu, ali ni moja potreba za promenom nije poticala od nje-nog videnja moje
ličnosti. To osećanje ispunjenosti mi je imponovalo. Davalo je mom životu neki smisao. Da su živi,
otac i majka bi bili po-
nosni na to kako sam upravljao rudnikom i učinio ga uspešnim i produk-tivnim. To mi je više
značilo od novca ili bilo čijeg mišljenja.
,,Dijamant je u tašni", rekoh šefu obezbedenja kad mi se približi. Obratio sam mu se na francuskom.
Frank prevede moje reči na neki je-zik koji je zvučao, tu i tamo, kao francuski, ali me čovek već bio
raz-umeo. ,,Hoću da vam automati budu na gotovs dok budete silazili niz ove stepenice, sve dok
dijamant ne bude na sigurnom, u blindiranim ko-
lima", rekoh.
,,Mi ovde nemamo takvih bezbednosnih problema. Vaœ dijamant je apsolutno bezbedan u
Antverpenu", reče on.
,,Briga mene za bezbednosne probleme. Hoću da sve ovo oko tran-sporta tog dijamanta poprimi
dimenzije drame, shvatate, dramatično da bude, pa da onda televizija i novine imaju o čemu da
izveštavaju. Ne morate, dobro, puške da uperite u novinare - nema potrebe - ali je va-žno da ostavite
utisak ljudi koji su spremni da svakoga časa, ukoliko nešto iskrsne, zapucaju."
Kad se nadosmo na bezbednom, u limuzini kojom će nas odbaciti do hotela, Frank poče da mi priča
o aranžmanima koje je napravio na an-tverpenskoj berzi. ,,Berza" je bila, u ovom konkretnom
značenju, fran-cuska reč za mesto gde se prodaju i kupuju dijamanti.
,,Cela berza ćućori o vašem dijamantu", reče Frank. ,,Ja sam namer-ograničio broj pozivnica na
prijem, kada će dijamant biti javno izlo-Ljudi se grabe za te pozivnice kao da je o kraljevskom
venčanju To će, naravno, podići cenu." ,Nisam spreman da prodam taj dijamant."
Frank podiže obrve. ,,Stvarno? Pa čemu onda ova promocija, čemu iva? Načuh negde da vam je
neki Amerikanac, neki kompjuterski - dao neku ponudu, a priča se da je taj jedan od najbogatijih,
ako najbogatiji čovek na svetu." "n3' bl?'. ako n'Je na Pr°daju, čemu ova fertutma?", upita Kros.
œlj'am o tome da udem u biznis sa dijamantima. Srce sveta bi-oko koje bi se taj biznis vrteo." Krosu
ne bejah govorio ni.šta o 11 namerama.
310
Harold Robins
,,Ali, vi ste u biznisu sa dijamantima čitav svoj život", natuknu Frank. ,,0d malih ste nogu u tome."
,,To mi je u krvi, ali mi nije bilo na pameti. Sada upravo razmatram mogućnost da rehabilitujem
Kuću Liberte, možda čak da je proširim na polje maloprodaje."
Frank me pogleda kao da sam mu upravo saopštio da planiram da otvorim farmu zmija,
,,Maloprodaje? Pa to je jedan sasvim drugačiji svet od onoga u ko-jem se kretao vaš otac, u kojem
se ja krećem. Kartije, Tifani, Vinston, Bulgari... Svi oni su godinama - ma, vekovima - ispred svake
konku-rencije. Mogao bih da shvatim da ste rekli kako hoćete da postanete pro-moter, ali ovo..."
,,Neću postati promoter, ne pristajem na ograničenja", rekoh. Preću-tah, pri tom, da bi mi to isuviše
ličilo na klasičan ulazak u biznis. Di-jamanti mogu biti uzbudljivi, ali svi ti pregovori, sve to
trkeljisanje, daj, uzmi, prodaj, kupi - sve to, zaista, nije bilo za mene. Ja sam želeo da sagradim
nešto, da uspem u nečemu novom, kao sa ,,Plavom gospom". A da se pretvorim u biće nalik Leu, u
tipa koji će dane provoditi sa slušalicom na uhu, prodajući i kupujući - ne, nisam sebe video u tome.
To me je, vala, još manje privlačilo nego da mi kvrcne nešto u glavi pa kupim farmu zmija.
,,Može biti da vama, sa strane gledano, ne imponuju eventualne re-strikcije sa kojima će se suočiti
svaki De Bersov promoter, ali upravo je to put koji će vas u biznis sa dijamantima uvesti na velika
vrata. Kao Vlasnik rudnika dijamanata i neko ko u vlasništvu drži jedan od najlep-ših dijamanata u
svetu, bez problema biste dobili pristup najvišim kru-govima u ovom poslu."
Promoterska rutina nije mi bila nepoznata sfera. Ti promoteri su jedi-ni ljudi kojima je dozvoljen
pristup velikim promocijama - prodajama, a ima ih deset, kada se izlažu dijamanti koje drži De
Bers. Veliki proce-nat svetskog dijamantskog krvotoka protiče kroz to srce. kroz te velike
promocije, a ima ih deset, koje De Bers svake godine, redovno, održava u Londonu. Odatle se
dijamanti, uglavnom, šalju u Antverpen na bruse-
Oeani s³rast,
311
nje mada se brusi i u Izmelu i Njujorku. U Indiji se, ako ćemo po slo-'statistike, brasi više
dijamanata nego igde u svetu, negde 80, pa i 90
vu
odsto ukupne količine. ali tu je uglavnom reč o sitnijim primercima.
Promotera je bio striktno ograničen broj, to sam znao, negde njih oko sto četrdeset, plafon sto
pedeset. U konkurenciji ne zna se koliko hilja-da trgovaca dijamantima u svetu, biti jedan od
nekoliko privilegovanih koji mogu da kupuju neposredno od De Bersa svakako je čoveku pru-žalo
užitak u etiketi i renomeu. Prestiž je to, bato. A i profit je garan-tovan. Leo bi, bogami, jajce dao da
mu odseku kad bi mu se pružila šansa da ude kod De Bersa kao promoter. Ali, nije to bilo za mene.
To ti je onaj fazon danas-sutra, uvek sve isto, klackaj, klackaj dok ne ska-paš... Pa i ona pravila
kojih moraš da se držiš... E, kao da ideš u voj-sku - sve se zna, red je red. Nisam ja, stvarno, bio za
to. Sem toga, i moj otac je imao prilično rigidan stav prema De Bersu - rigidan, da se izrazim
diplomatski - i takvom obliku dominacije na svetskom tržištu dijamanata. Znao sam šta hoću - da
savijem, nekako, svoje sopstveno gnezdo, da podignem, ciglicu po ciglicu, Vlastitu imperiju, a ne
da se migoljim pod budnim okom Velikog brata.
,,Ne, ne želim da budem promoter, i nije mi potrebna ta privilegija da robu nabavljam neposredno
od De Bersovih ljudi. Hoću De Bersa da preuzmem."
Jsuse blagi", zviznu Kros, ,,ti si, bre, lud dibidus."
>e zarumene, pa pomodre. ,,Napomenuću da upravo govorite o 'mpaniji koja drži u vlasništvu, ili
pod kontrolom, gotovo sve dijaman-vetu. Njih preuzeti, kako vi to formulišete, isto je kao biciklom
'ferari' i verovati da ćete prvi stići na cilj." bro, vi u njima vidite kraljeve druma koje niko ne može
stići i ', pnhvatih ton razgovora. ,,A oni, eto, ne moau u Americi da jer su monopolisti."
tra'" F'" 'Pak' kontro'išu §ro trgovine dijamantima na tlu Amerike", is-ajj c' "Možda oni i ne
prodaju dijamante na američkom tržištu,
ujamanti nabavljaju i prodaju u2lavnom iz De Bersovih zaliha." o planiraš to da izvedeš?", obrati
mi se Kros.
Harold Robini
,,Nisam još sasvim siguran, ali znam da, ako želiš da zgrabiš dobro parče tog dijamantskog biznisa,
moraš da startuješ Veličinu, ne da juriš sitnu boraniju. I da nipošto ne udeš u red i čekaš naredenja
od De Ber-sa. De Bers ima svoj biznis, i on se vrednuje milijardama. E, i ja hoću neku komadešku
da odvalim, pa kol'ko bude."
,,A kako to De Bers kontroliše svetsku industriju dijamanata?", proh-te se Krosu da sad, pod stare
dane, sazna, i to baš od blaziranog Fran-ka, koji se pušio kao kuvana noga. ,.Pa ne znaju oni, valjda,
sve, ima i rudnika koji rade pa. je l' te, šta zarade."
,,Da budem sažet", podvuče crtu Frank sačekavši da Kros završi, ,,oni kontrolišu cenu dijamanata u
celom svetu, i to tako što pod kontrolom drže proces proizvodnje i distribucije."
,,Ama, ne kontrolišu oni Vinov rudnik. Mi valjamo dijamante a da ne tražimo dozvolu od De
Bersa", insistirao je Kros.
,,Tako je", reče Frank, ,,možete vi lepo da kupujete i prodajete dija-mante, ma gde u svetu, bez De
Bersove dozvole, ali to činite, doslov-no, pod njegovitn uslovima."
,,Kako? Dajte, objasnite malo bliže."
,,Dijamanti su puka roba, naročito na nivou veleprodaje. Kao kuku-ruz ili svinjske iznutrice.
Veletrgovci plaćaju, u suštini, jednu te istu ce-nu za istu količinu i isti kvalitet dijamanata.
Dijamanti se kopaju i pro-cenjuju istim metodama, svugde u svetu. Svakih stotinu godina dogodi se
da se pojavi neki tip sa jedinstvenim dijamantom, s nekom blistavom kamenčinom od koje zastaje
dah, ili s ovakvim crvenim dijamantom ka-kav je Vinov, ali se, inače, uopšteno gledano, dijamanti
identičnog il' približnog kvaliteta poslovično ne razlikuju jedan od drugog, štaviše -slični su kao jaje
jajetu, kao što ma koje zrno kukuruza liči na sva osta-la zrna. Mogu oni postati modna atrakcija, u
zavisnosti od toga kako iz izbruse i plasiraju, ali, za razliku od ženskih odevnih predmeta, recimo,
cena dijamanta ne temelji se na činjenici da ga prodaje ovaj ili onaj, već na dimenzijama i
kvalitetu."
,,Na nivou veleprodaje", pričao je dalje naš domaćin, ,,pošto se tu ne mogu razlikovati, stoji pravilo
da se dijamant odredene veličine i jasno-
Osanj strasti
313
će prodaje po istoj ceni kao i milioni drugih dijamanata istih svojstava. Afrički dijamanti se, primera
radi, prodaju po istoj, ama baš istoj, ceni kao i oni iskopani u Rusiji. Kanadi ili na Mesecu. A budući
da su di-jamanti obična roba, kao svinjske iznutrice ili pamuk, k'o œto rekosmo, njihcwa cena
umnogome podleže zakonitostima ponude i potražnje. Kad dode navala, doslovce svaki dijamant
odredene veličine i kvaliteta gubi na ceni. A kad snabdevači zataje, kad dode do nestašice, svima
cena skače. Ne možete računati na to da ćete izbeći hirove tržišta samo zato što su vaši dijamanti
bolji od drugih."
„1 tako, znači, De Bers kontroliše tržište", ubacih se. ,,Njima se mo-že da manipulišu ponudora i
potražnjom." Moj komentar je, faktički, bio upućen Krosu. Ali, Frank nade za shodno da mi
odgovori:
,,Tačno tako", reče on. ,,Hajde da pretpostavimo da će Kuća Liberte hteti da se takmiči sa njima. De
Bers ima neiscrpne resurse, to je jed-na multimilijarderska kompanija. Oni mogu da smanje priliv
dijamanata na tržište i tako povećaju cenu robi, pa će Kuća Liberte morati da pla-ća više po karatu."
,J, kad jednora odrešim kesu, oni uzrnu pa puste sve živo, preplave tržište dijamantima", rekoh.
,,Cena padne, i ja ostanem na suvom."
Kros zavrte glavom. ,,Nije, valjda, tolika moć u niihovim rukama, bo-gati."
Jeste", reče Frank. ,,Ne znači to da će je uvek i svugde koristiti na
v način, naravno. Govorimo hipotetički, da se razumemo. Recimo da
uca Liberte izazove, da im stane na crtu. Da, recimo, iskaže pre-
da preuzme deo svetskog tržišta dijamantima u domenu velepro-
• Manipulacija ponudom i tražnjom bila bi moćno oružje u njiho-
vom rukama."
>s me bocnu: ,,Možda bi bolje bilo da mazneš to tržište svinjskim
baba. Ako pos'o propadne, bar imaš šta da klopaš." »h na to ramenima. ,.A ko će ga znati? Možda
odem u Rusiju. «we rudnike d,jamanata ne kontroliše De Bers."
vu o' 6lJU m°J"' reče Frank' "ako si ono u Ang°U dožive° kao ?«-nost, ko zna šta bi pomislio kad
bi se suočio sa stanjem u Ru-
,
314
Harold Robins
siji. Angola je mlada zemlja gde živi polupismeni narod koji ne zna ka-ko da barata svojim
prirodnim resursima, svet kojem je, kao grom iz ve-dra neba, na pleća palo breme da organizuje
državu. A Rusija je zemlja starostavna. Za sve ove vekove, Rusi su spoznali srž pohlepe i zločin-
stva, i sav taj mrak pretočili u pravu umetnost."
60
Sutradan sarn se sa Frankom šetao Ulicom Hovenir, u centru Antver-pena. Kao i njujorška, i
antverpenska berza, gde su se prodavali i ku-povali dijamanti, takva je da ju je zaista teško opisati.
Smeštena izme-du tri ili četiri uske uličice, to tako važno mesto nije krasilo ni ,,g" od glamura; nije
bilo sjaja, ničega stvarno posebnog i jedinstvenog što bi ovaj kraj grada razlikovalo od bilo kog
drugog.
,,Teško je i naslutiti da su gotovo svi dijamanti ovoga sveta, možda devet od deset, prošli kroz
Antverpen", primetih.
,,Tako je, ali mi ovde brusimo dijamante već više od pet stotina go-dina, još od vremena pre nego
što je Amerika pronadena i - opljačka-na. Njujork, Hongkong, Tajvan, Tajland, Ramat Gen kod Tel
Aviva, Bombaj i Surat u Indiji - svi su ti centri zagrabili pomalo iz svetske ponude, ali Antverpen
još ima status grada-kralja medu dijamantskom aristokratijom znamenitih metropola."
Bejasmo se zaputili na sastanak sa brokerorn koji je imao nekog kup-ca za ,,Plavu gospu". Po nekim
naznakama, računao sam da će kupac biti ortodoksni Jevrejin, kao Frank, budući da su oni
kontrolisali antver-pensku industriju dijamanata. Nije, medutim, tako bilo.
,,Sada ćete upoznati princa sinjorena", reče mi Frank. ,,Sinjoren je 1Z" raz koji potiče iz epohe kada
je Antverpen pripadao moćnoj španskoj m periji. Aristokratija ovog grada nazivana je sinjorenima,
po španskoj g°" spodi, senores. I danas tako nazivaju ljude iz starih, dobrostojećih grao-skih
familija. Moris Verhoven je upravo iz takve kuće, najčistije aristo kratske krvi i najdebljeg budelara.
Iznenaduje, pri tom, činjenica da J
Oganj strasti
315
sro tos bogatstva stekao sam, svojim rukama i svojora glavom, pošto je nasledio prilično malo,
ukoliko se izuzme rodoslov i patricijski nos."
,Rekoste da niste mogli Jevrejina da nadete da posreduje u prodaji rudnika. Pretpostavljam da to
znači da je kupac - Arapin?"
,,Da, da, dobro pretpostavljate." On pogleda mimo mene, pa nastavi. ,,0pservacija vam je na mestu.
Pustio sam buvu na berzi da ste vi za-interesovani za prodaju 'Plave gospe', ali u tom času nije bilo
zaintere-sovanih, iz prostog razloga što ovde ljudi, pored ostalog, i prate situa-ciju u Angoli. I
Verhovenu sam rekao, imajući na umu da on ima ve-ze u istočnoj Evropi, Rusiji i na Srednjem
istoku. Ne znam ko je ku-pac, ali nagadam da je ili Rus ili Arapin. Jedino ljudi tih dveju nacio-
nalnosti mogu imati dovoljno novca da kupe rudnik dijamanata. Verho-ven je posredovao u mnogim
dijamantskim poslovima izmedu Arapa i Jevreja, pa me ne bi iznenadilo da je i on, u stvari,
arapskoga porekla." Sastadosmo se u prostorijama kuće ,,Beus voor Diamanthandel", u klubu
zvanom ,,kasinom".
Frank nakratko zaćuta dok smo ulazili u to zdanje. ,,Moraću nešto da
vas posavetujem u vezi sa Verhovenom", reče onda. ,,Budite oprezni. Se-
"am se jednog izraza koji se koristi kod vas, ono kad imate posla sa opa-
smm pregovaračem, pa kaže da valja prebrojati prste pošto se sa njim ru-
kujete. E, to vam je slučaj sa Verhovenom. U Antverpenu, medutim, nema
misla samo prste da prebrojite posle rukovanja - bolje prebrojte šake."
i se nasmeja i dade mi dalja objašnjenja dok smo koračali jedan
'rugoga. ,,Antverpen se diči legendardnim titanom po imenu Anti-
ntigon je čuvao našu reku Šelt u danima starostavnim, i tražio
'nu od svih plovila koja su njome prolazila. Ako kapetan lade ni-
stanju da mu plati, Antigon bi mu odsekao jednu ruku. Tako
' dobio ime 'Antwerp'. To znači, otprilike, baci ili daj ruku. u
Plasticnom smislu."
11 nešto Pade na pamet da bi taj titan Antigon, čak i u ta dav-
goluTuT3 >0l"'e Urad'° da JC lep° sPakovao Prtliag"' preselio se u An-Leone. Savimbi i njegova
ekipa mogli su da ga nauče još
^ W mU' svakako' blle od koristi u svakodnevnim ak-
316
Harold Robins
Oganj strasti
317
VERHOVEN, NESUMNJIVO, JESTE IMAO pa³ricijski nos. I preko te surle gledao je, s visine, na
svet. Poletno je, i sa neskrivenim pono-som, nosio tu nezvaničnu titulu princa sinjorena. Nosio je
sivo svileno odelo, svetloplavu košulju sa belim okovratnikom i žutu kravatu. Izgle-dao je kao da je
upravo prispeo sa snimanja nekog filma iz četrdesetih. Srdačno se rukovao, prodornih očiju, i
savršeno govorio francuski.
Odmah mi se dopao. A i bi mi, iz cuga, jasno da. me Frank nije uza-lud upozoravao. Postoje dva
načina da bilo šta na ovom svetu iznesete na tržište i prodate: ili na finjaka, ili bez respekta.
Verhoven je defini-tivno bio od onih što praktikuju prvu tehniku. Nije mi bilo teško da ga pročitam,
jer je i moj otac pripadao istoj školi.
,,Imam kupca", reče Verhoven. „1 to po ceni za koju mi je Frank re-kao da će za vas biti
prihvatljiva."
,,Rekao sam Franku da novac mora odmah da legne jer mi je potre-ban za nešto drugo. Kakvi su,
dakle, uslovi?", upitah. ,,PIaća u kešu."
Nacerih se. ,,Ta mi varijanta nikada nije bila mrska. A ko je kupac. On se blago zakašlja, u
maramicu.
,,Uslovi će, po prirodi stvari, podrazumevati i vaš i Frankov deo", re-koh.
,,Hvala. Kupac je neki Arapin, iz Saudijske Arabije. Jeste li čuli za familiju bin Ladena?" Zavrteh
glavom. ,,Ne."
,,Vrlo ugledna familija u Saudijskoj Arabiji, što znači da imaju veze sa kraljevskom porodicom,
budući da je većina kuća od renomea P°ve zana i u krvnom srodstvu sa kraljevskom porodicom.
Potiču, verUJeIT1 od nekog nepismenog trgovca kamilara koji je sagradio put za onda>nJe» kralja,
da bi potom postao glavni gradevinski preduzimač u tom Ki'^'J^ stvu bogatom naftom. Jedan od
njegovih brojnih sinova, Osama, "" da kupi rudnik. On zna u šta se upušta. Svi, uostalom, znaju
kakva J' situacija u Angoli. A on ima čulo za opšti haos. Koliko sam načuo n ko vreme proveo je u
Avganistanu boreći se protiv Rusa."
Nije mi bilo jasno zbog čega bi neki bogati Arapin uzimao dijamant-ski rudnik u zoni ratnih
dejstava, ali me, pravo da kažera, i nije bilo
briga.
,,Koliko brzo možemo da zaključimo taj posao?", upitah.
,,Vrlo brzo. Pregovori su već u toku, i sada preostaje da se dogovo-rimo oko načina na koji će novac
biti transferisan. I, naravno, uredna dokumentacija, sve po zakonu. Može se desiti da iskrsne jedan
problem. Ako angolanska vlada bude morala da verifikuje tu kupoprodaju..."
Zavrteh glavom. ,,Neće tu biti problema. Sve u Angoli ima svoju ce-nu i može brzo da se dobije
samo ako čovek podmaže pravi šraf. 0 to-me sam razmišljao pre nego što sam napustio Luandu. U
hoteki mi je dozvola za prodaju rudnika. Doneću jc ovamo. Samo nam ostaje da u odredenu rubriku
upišemo ime kupca."
,,Siguran sam da će vlasništvo preuzeti neka korporacija", reče Ver-hoven. ,,Saznaću tačno koja i
onda vas obavestiti."
Razradismo neke druge detalje, medu kojima se značajem izdvajao način na koji će novac biti
prebačen na moj račun. Sve je teklo u naj-boljem redu ako se uzme u obzir da sam prodavao jednu
običnu nevo-Iju smeštenu usred zone ratnih dejstava.
Verhoven gucnu vina i, finim pokretom, obrisa maramicom usta. ,.A > se tiče vašeg crvenog
dijamanta..."
,,0n nije na prodaju."
..Mogao bih vam obezbediti zaista pristojnu cenu." Mlučio sara da ga zadržim. Vidimo se na
hotelskoj recepciji."
•OK SMO SE VRAćALI U HOTEL, rekoh Franku: .,Vidim da je ^erpen posebno poznat po nekom
slikaru koji se zvao Rubens." 1 se osmehnu. ,,Da, imamo tog Flamanca po imenu Rubens koji je
nesto, kao, slikao."
-,Nabavite mi jednu njegovu sliku."
" • 'e'zagleda se u mene- -Samo tak°'da vam kuPim sliku? Je
iteresovani za neku konkretno, ili tek onako, bilo koju? Najra-za njegovog stvaralaštva..."
318
Harold Robins
,,Ma, samo vi meni nabavite sliku sa Rubensovim potpisom, to me zanima."
,,Tako, dakle. Nešto sa Rubinsovim potpisom", promrmlja on. ,,Zna-te li koliko bi moglo da vas
ko.šta to zadovoljstvo da imate nešto sa Ru-bensovim potpisom?"
,,Cena me ne interesuje, neka košta kol'ko košta. 0 poslu je reč. U Ameriku se, je l' te, vraćam sa
dijamantom svetske klase. Slika svetske klase lepo će ići uz njega. Amerikanci su snobovi, naročito
kad dode do starih evropskih dragocenosti."
Rastadosmo se u hotelu. Frank je još nešto mrmljao sebi u bradu.
61
Parking ispred hotela, gde uprilićismo javno predstavljanje Vatrenog dijamanta, izgledao je kao ono
kad se besna kolca naslažu u Kanu, ili na dodeli Oskara - sve limuzina do limuzine. Vrata su se
otvarala i iz luksuznih automobila su izlazila lepo obučena tela, medu kojima su pa-žnju naročito
privlačila ona ženska, gotovo naga, sa više nakita nego odeće na sebi. Masa se skupljala, kamere su
bile svud naokolo.
A unutra naleteh na Franka, koji je izgledao kao da je probao malo ekstazija, po čijoj je proizvodnju
čuven obližnji Amsterdam.
,,0vo je drušveni dogadaj godine", reče on, trljajući ruke. ,,Društve-ni dogadaj veka."
On me upozna sa nekim mladim flamanskirn umetnikom, prijateljem njegove kćerke, koji je
osmislio taj spektakl i začinio ga prisustvorn evropskih filmskih zvezda. ,,Hugo je radio mnoge
holandske i nemačke filmove kao umetnički direktor", napomenu Frank, ,,a bavi se i unutra šnjom
dekoracijom i dizajnom enterijera. Senzacionalan je. Rekli ste da želite malo holivudskog šmeka.
Boljega od Huga nismo mogli da anga-žujemo."
Frank se gotovo kikotao dok nas je upoznavao. ,,Gospodin Liberte n juče reče da mu kupim jednog
Rubensa. Kao da je reč o nekom novon modelu automobila, tako me je pitao."
Oeanj strasti
U9
Stajao sam sa Hugom ispred postolja koje je dizajnirao za vatreni di-jamant. Beše to jedna oveća
kristalna činija ispunjena nečim što je on nazvao ,,dijarnantskim injem", komadićima svetlucajućih,
providnih kri-
stala.
,,Vaš dijamant nisam imao prilike da vidim uživo, samo na onoj sli-ci koju ste poslali Ašeru, ali sam
postqlje dizajnirao tako da najbolje pa-suje njegovom obliku i dimenzijama." ,,Svida mi se vaš
koncept."
,,Kad crveni dijamant položimo u ovu posudu", reče on, ,,ima da bo-de oči. Ispod njega", on pokaza
na dno posude, ,,iz postolja, izlaziće moćni zraci koje ću usmeriti tačno ka dijamantu. Svetlo će se
reflekto-vati od ovih kristalčića i crvenog dijamanta na ovu gore, vidite, veliku kulu koja će se
okretati i bacati zrake po celoj prostoriji."
Srce sveta je mali predmet, veličine oraha otprilike. Teško je bilo u prvi plan istaći nešto tako malo,
makar to bio i dijamant. Dopao mi se Hugov dizajn sa rasprostiranjem crvenkastog dijamantnog
sjaja po celoj prostpriji, što će svakako ostaviti jak utisak na ceo skup.
»Cuvajte se", šapnu mi Hugo, ,,ove dve što dolaze imaju snažne glu-mačke aspiracije. U tabloidima
su sigurno pročitale da ste vi bivši mo-mak Katarine Benes."
jtros naide, cereći se sladostrasno. ,,Kad imaš rudnik dijamanata, s 'ožudom te gledaju i najhladnije
žene na svetu", reče on gledajući ove o se okupiše oko mene. •acuh kako me neko doziva i okrenuh
se, iznenaden.
- smrdljivi, ljigavi, usrani, zli brat po maćehi Leo, stajao je tu se. A onda me zagrli. ne mogu ti
opisati koliko je cela familija uzbudena zbog tvog
Tapšao me je po ramenu.
1 m°§a brata je i moj uspeh, tako svima govorim tamo, na nju-
berzi. Sećaš se kako je tata zvao berzu - ,,burz". Baš je imao francuski šmek, a?"
«W? Ovaj kurčić me naziva bratom, i to javno?
320
Harold Rohins
Tatal Zar ova Ijiga mog oca zove ,,tata"?
Farnilija se ponosi mnome? Dode mi da ga priupitam da nije to, mo-žda, ista ona familija koja
imena nije mogla da mi se seti kad je sazna-la da sam švorc.
Da. to behu prve reči kojc čuh od te barabe otkad sam otišao iz Nju-jorka za Lisabon i, potom,
Angolu.
,,0tkud ti ovde, Leo?"
,.Došao sam da vidim šta mi radi novac u Svajcarskoj?", reče on i namignu. Prepoznadoh taj mig.
Tako su Berni i Leo namigivali jedan drugome kad bi pomenuli tajne račune u švajcarskoj banci.
Leo bi ne-koliko puta godišnje putovao u Švajcarsku, dizao keš i sklanjao ga od očiju poreznika.
Trgovci dijamantima i drogom imaju barem tu zajed-ničku crtu - vole ljudi s gotovinom da rade.
,,Sada sam, u stvari, prebacio račun u Luksemburg - veća je kama-ta. I, znaš šta, poreska služba
stalno nešto njuška po Švajcarskoj, naro-čito zbog tih skandala sa nacističkim zlatom. Nisam znao
da si u An-tverpenu dok nisam razgovarao sa Frankovom sekretaricom, sad, popod-ne."
Pošto ga predstavih Krosu. upitah Lea: ,.Došao si ovamo nešto da pa-zariš?"
,,Znaš već. Uobičajena tura", reče on kezeći se.
A, da. Uobičajena isporuka, ono sa šupljom štiklom. Setih se kako je Leo uvek prolazio carinu,
trpajući dijamante u unapred adaptirane šti-kle na cipelama. Veština koju je godinama demonstrirao
u obmanjiva-nju carinika i poreznika graničila se sa respektabilnim naučnim dostig-nućem.
,,Doterali smo veliki tovar nebrušenog kamenja iz rudnika", rekoh Leu. ,,Sve čista 'D' klasa, od po
tri karata ili više."
,,Bogami, mogli bismo da porazgovaramo..."
,,Nema šta da se razgovara, nema pogadanja." Obgrlih ga i stisnuh za rame. ,,Ti si moj čovek,
dečko. Familija smo. Ima lepo da se poslu-žiš. uzmi koliko god možeš da natrpaš u štikle. Reći ću
Franku da ti ih da upola cene."
Oganj strasti
Leo mi se maltene istopi u rukama. Narednih pet minuta pokušavao sam nekako da ga odlepim od
sebe.
Kad konačno ode, Kros me pogleda začudeno.
,,Šta je s tobom? Zar nije to onaj brat po maćehi koga si oduvek mr-zeo?"
,,Vreme je da ga popije u bulju", procedih.
,,čoveče, daj, bre, mene ovako možeš da cepaš u bulju kad ti srce ište. Samo izvoli! Daćeš mu te
dijamante za džabe, je l' si svestan ko-liko će on na njima zaraditi?"
,,Biće mu potrebno, veruj mi", uzvratih mrko.
Žamor u sali zamre kad pred hotelom stade blindirani automobil. Predstavnik kompanije koja je
pravila blindirane automobile ude noseći tašnu. Isprepodobih se malo kad ugledah ljude sa oružjem
- izgledali su kao napadnuti komandosi koji će svaki čas uzvratiti vatru.
Povedoh onog predstavnika do sobe, gde uzeh od njega tašnu i za-molih ga da me sačeka napolju.
Kad ostadoh sam, otvorih tašnu i do-bro udahnuh.
Bila je prazna.
Opet udahnuh duboko, pa iz tajnog džepa u sakou izvadih Srce sve-ta. Ni Krosu nisam rekao za ovu
prevaru.
Dokonao sam da, uz svu tu pažnju usmerenu na naoružane ljude i blindirana kola, nikome neće
pasti na pamet da oni naokolo nosaju pra-znu tašnu, a da je dijamant kod mene. Dobro, nisam
morao da izmi-šljam toplu vodu - dragocene pošiljke dijamanata stalno krstare uzduž i popreko
planete u najobičnijim paketima, kao bilo koja druga roba.
HUGO JE BIO GENDE. Kad je Srce sveta leglo u svetlucajuću kri-stalnu posudu, pa kad ga je
odozdo udario onaj mlaz svetla, dijamant je ^zgledao kao parče vulkanskog jezgra. čudesan prizor.
Osluškivao sam uzdahe, sva ona ,,aaaah" i ,,ooooh" oko sebe, kad mi konobar utrapi bežični telefon.
,,Izvinite, gospodine, al' ovaj što zove ka-že da je hitno."
,,Kako si, Vine? Nedostaješ mi."
522
Harold Robin
Oeanj strasti
323
U svakom rajskom vrtu mora biti i zmije.
,,Jedino što tebi nedostaje je prilika da mi ogadiš život, Simona", re-koh. ,,Nadam se da zoveš da mi
kažeš kako je Žoao umro i otišao u pakao."
,,Mi srao ti porodica, Vine, naši smo", reče ona. ,,Žoao i tvoj otac su bili nkao braća. Ne bi trebalo
sa svojima tako da razgovaraš."
,,Ma, slušaj, bre, kučko jebena, ubico, prevarantkinjo i lopužo! Šta hoćeš sada?"
,,Znaš ti šta mi hoćemo. Ti, eto, celom svetu pokazuješ Žoaov dija-mant, a mi čak ni pozvani nismo
na tu svečanost. Moramo spektakl da gledamo na Si-En-Enu."
,,E, daj da se ne igramo, Simona, nismo mala deca. Žoao je ukrao ovaj dijamant mom ocu. Možda
sam i bio na pola puta da zaboravim šta se dogadalo u stara ³oša vremena, pa bih, eventualno, i dao
Žoau neku kintu za dijamant, da olakšam čoveku patnju, ali sada, kad si me onako izjebala u
Angoli, možete da se nosite, znaš!"
,,Nismo se, izgleda, dobro razumeli, Vine. Nije ovde o novcu reč. Žoao voli taj dijamant više od
svega na svetu, više od mene. 0 krvi je reč. Tvojoj krvi."
62 Aerodrom ,,Dion Ficdžerald Kenedi", Njujork Siti
Leo je putovao prvom klasom. Pojma nije imao koliko je Vina ko-štalo da ga u prvu prebaci iz
ekonomske klase, kojom je uvek leteo, ali će svakako reći Vinu da to ne čini ponovo. Obično
bacanje para. D že bi mu bilo da mu je Vin dao keš, umesto da mu doplaćuje kartu. Slušao je o
nekom tipu, jednom od najvećih trgovaca na njujorškoj t>( zi dijamanata, koji je uvek leteo
najgorom klasom, a razliku u odnos na cenu karte prve kiase uplaćivao u dobrotvorne svrhe.
^A
Takav mentalitet Leo tek nije mogao da shvati. Ali, šta je, tu je.
se već obreo u toj prvoj klasi, Leo prionu na šampanjac i ukusna p
•red-
jela Hrana je servirana u porcelanskim tanjirima, ne u onom plastičnom sranju koje ti daju u
ekonomskoj, a escajg je bio srebrni.
To se zove klasa, pomisli on.
Nož, viljušku i kašiku strpa u tašnu, pa dodade i flašicu vina i šam-panjca, da se nade kod kuće. U
tašni su bili i izveštaji iz švajcarske i luksemburške banke. U toku prethodnih pet godina Leo je više
od mi-lion dolara utajio od poreza tako što je leteo u Evropu i tamo obavljao svoje ,,poslovne
transakcije". Prodaju je koordinisao iz centrale u Nju-jorku, a onda bi stranka, telefonom, prebacila
novac sa svog računa u inostranstvu na njegov račun u Evropi. On je varao, oni su varali, i svi su
bili srećni. A što poreska služba ne zna - to je i ne muči.
Stikle Leovih cipela behu ovoga puta pune puncijate dijamanata ko-je mu je Vin prodao upola
tržišne vrednosti, bukvalno mu ih poklanja-jući. Nikada Leo o Vinu nije razmišljao drugačije nego
kao o arogant-noj budaletini, ali je umeo da ceni sve što se dotiče sfere materijalnog prosperiteta, pa
je tako sada Vin, u njegovim očima, izrastao u pravog, dostojnog člana familije.
Cušnu, malo kasnije, još jednu flašicu šampanjca u tašnu. Da se na-de.
Život je tako lep.
fa pasoškoj kontroli pokaza službeniku carinsku ceklaraciju. Nemate ništa da prijavite, gospodine?"
~, morao sam na neko venčanje u Pariz, i to je to."
ie uvek putovao, preko Pariza. Bila mu je to komotnija opcija leti pravo za Antverpen ili
Švajcarsku. Kad vide da ste bili dijamantskoj prestonici, carinici vas pretresu od glave do pe-
3baveznim rovarenjem po telesnim šupljinama. U Pariz, me-mje išao poslom - taj aranžman
delovao im je bezazleno. e upravo prolazio pored carine kad ga zaustaviše dva čoveka. Mson,
Carina", reče jedan od njih, pokazujući značku. ,,0vo
P« Bemštajn iz Poreœke službe." "*••• sta želite?"
^enuh bismo od vaše tašne. A onda bismo prešli na cipele."
324
Harold Robins
Oganj strasti
Vilson se cerio. ..Posle toga će stvari postati zanimljive, naročito ako se ukaže potreba da
angažujemo kolege koje će ispitati sadržaj vaših tele-snih šupljina."
Leo je blenuo.
,,Kako... Kako ste to..."
,,Rekla nam ptičica."
63 Pariz
Istu caku kao u Antverpenu izveo sam na pariskom aerodromu ,,0r-li". Blindiranim kolima u
vazdušnu je luku prispela prazna aktn-tašna. sve u pratnji kamera. dok sam ja nosio dijamant u
džepčetu.
Glas o Srcu sveta pratilo je crveni dijamant još od Antverpena, iza-zivajući sve veću pozornost
štampe. Osoba zadužena za odnose sa jav-nošću, koju Frank beše angažovao, pojavi se na
aerodromu sa isečcima iz novina i video-trakom sa snimkom spektakularne antverpenske pre-
zentacije.
Na aerodromu se^ rastadoh s Krosom. On uze taksi koji će ga odba-citi do aerodroma ,,Šarl de
Gol", odakle će poleteti za Sjedinjene Drža-ve. ,,Ne idem ja u Indijanu. bato, nema tarao više ničega
za mene. Se-stra mi živi u EI Eju. Kaže mi da tamo nikada nije hladno i da kiša vr-lo retko pada.
Idem ja lepo da nadem neku plažicu, pa ću tamo da kam pujem, pijem pivo i mazim neko ženče. Pa
dobro, ne mora jedno žen-če da bude - mogu i dva-tri komada."
Poželeh mu sreću i rekoh mu da mi se javi s vremena na vreme, da ostanemo u vezi.
Vozač me je čekao u limuzini kad prodoh carinu.
,,Bonžur, mesje", reče šofer.
,,Trebalo je ovde da se vidim sa svojom rodakom", rekoh.
,,Žao mi je, mesje, ali došlo je do neke zabune, pa mi dispečer nije rekao da odem po nju.
Pokupićemo je usput."
Nešto mi je bilo neobično u vezi sa sakoom tog šofera - bilo je kao razapeto na mišićavim rukama i
masivnim ramenima. Izgledao je kao da je odnekud sa juga Evrope, tamnih očiju i puti, a i francuski
je govo-rio sa nekim bremenitim akcentom. Nisam bio siguran odakle je, prem-da zaključih da je po
svemu Evropljanin, ali konstatovah da, u svakom slučaju, imam sreće pošto sam dobro razumeo taj
njegov iskrivljeni fran-cuski; kad god sam, inače, dolazio u Pariz, taksisti su bili dalekoistoč-nog
porekla i poneka bi reč, ako ne i rečenica, vazda ostajali izgublje-ni u prevodu dok sarn nastojao da
uspostavim komunikaciju.
Udoh na zadnja sedišta, gde me je očekivala ukrašena kofica sa ohla-denim šampanjcem. Uzeh neke
novine koje se tu zatekoše, i brzo ih pre-leteh pogledom, da vidim šta i koliko pišu o mom
dijamantu. Francu-skim sam baratao prilično dobro, bolje od tog vozača, svakako. U ado-
lescentskom uzrastu, ponekad bih odsedao kod svoje pariske rodbine, ko-je su mi predstavljali kao
rodake iako su naše porodične veze bile tek nejasno definisane.
Ta porodica se bavila nakitom, bili su u tom poslu, pa sam se do-govorio s njima da me predstave
ljudima i pripreme listu zvanica za ga-la prijern koji sam planirao da priredim u Parizu. Ivonu,
rodaku koja je trebalo da me sačeka na ,,0rliju", godinama ne bejah video. Sećao sam je se kao
ozbiljne mlade žene koja mnogo radi, potpuno posvećena po-rodičnom biznisu, u okrugu Sen Klod.
Nedavno je, čuo sam, preuzela firmu pošto joj je otac otišao u penziju.
Maznuh onaj šampanjac i počeš da odvrćem čep kad se limuzina, iz-nebuha, ukopa u mestu na
nekoj krivini, gde je neki čovek čekao. Mo-ja vrata se otvoriše i on upade u kola.
,,Šta..."
Imao je pištolj. I gadnu narav.
,,Začepi gubicu, jebote!", reče.
Govorio je portugalski. U tom času bi mi jasno otkud šoferu onakav akcenat.
,,Žoao ti šalje pozdrave."
,,Nije dijamant kod mene."
326
Harold Robins
Usr'o sam se od straha. Tipu su se ruke jezivo tresle. Ne od straha. Njegove trome oči i nepomični
facijalni mišići svedočili su o čoveku koji preteruje sa krekotn.
Udari me pištoljem posred lica.
,,Slušaj pažljivo, amigo, i možda ćeš poživeti. Idemo negde gde ima telefon. Ti ima lepo da pozoveš
koga treba i da središ da mi dobijemo dijamant, važi? Ako napraviš sarao jedan pogrešan korak, nos
ću da ti odsečem. Jasno? Ako onaj koga pozoveš napravi pogrešan korak, secka-ću te na komade,
natenane, a od jaja ima da počnera. EntenderT
Razumeo sam, nego šta nego sam razumeo. Moj briljantni plan da skrenem pažnju sa sebe tom
blindiranom limuzinom sada me je, eto, iz-ložio najvećoj opasnosti. Trebalo je, ipak, da budem u
tom blindiranom vozilu sa dijamantom, koji mi je, inače, svetlucao u džepu. Ako ovi uli-čari
skontaju da je dragulj tu, kod mene, ili dignem ruke od svega kad krenu da me muče, pa im ga
predarn - momentalno će me ubiti. ,,Šta si se umudrio? Batali sad razmišljanje", obrecnu se
naoružani. Nisam razmišljao, ali mi je skočio adrenalin, od panike. Kreten po-diže pištolj i udari me
njime po kolenu. Skiknuh i presamitih se od bo-la. Kad se pridigoh, odgurnuh mu ruku sa pištoljem
i potegoh onu bo-cu sa šampanjcem. Tresnuh ga posred lica, preko nosa, i krv prsnu po meni i
sedištu kao vodoskok.
Glava mu klonu, ono turobno svetlo u njegovim očima namah se uga-si. Vozač nagazi kočnicu i
okrenu se. I on je bio naoružan. Ja se bacin ispod sedišta. Do³watih rukom ručicu, gurajući vrata
glavom i ramenorn, pa izleteh napolje, licem nadole, i prizemljih se na stomak i lakat. Ko-trljao sam
se malo po asfaltu, dok su mi ruke i noge landarale u vazdu-hu.
Kad se završi to mučno tumbanje, ležao sam, ošamućen, vrtelo mi s u glavi, zvonilo u ušima.
Podigoh se na kolena. Bol nisam osećao -lo mi beše obamrlo od šoka. Začuh škripu guma. i to mi
podiže adre nalin. Pregaziće me, pomislih.
Sva je sila automobila jezdila autoputem, ali ja sam bio na ostrvce tu i ništa nije išlo na mene. Ali,
začuh ubrzo kako neka ma.šina tur
Oeanj strasti
327
meni iza leda. Okrenuh se u magnovenju. Onaj skot od šofera vraćao se po mene. Pridigoh se,
nekako, na noge dohvatih se ograde, nagnuv-ši se preko nje. Do onih traka u suprotnom pravcu bio
je pad od nekih desetak, dvanaest metara. Nisam imao kuda, visio sam tu, kad mi se li-muzina
primače otpozadi, češući se o ogradu dok je onaj s naglaskom jarosno kočio. Na zadnjem prozoru
ugledah krvavo lice spljeskanog no-
sa.
Tip je pokušavao da otvori vrata, ali su kola bila isuviše blizu ogra-di. Urlajući na mene, on poče da
puca. Sagnuh glavu kad staklo od pro-zora prsnu na sve strane. U glavi mi se još vrtelo, a u ušima
su mi je-čaie sirene.
Podigao sam pogled i opazio onog tipa kako, isturivši pištolj kroz razvaljeni prozor, nišani u mene.
Limuzina, iznenada, jurau napred, na-prasno se odbi od ograde i revolveraš mi nestade iz vidnoga
polja. Ne-kih petnaestak metara kola odmakoše, a onda opet tresnuše o ogradu, pa se umešaše u
gužvu na autoputu.
Nekoliko je sekundi prošlo pre nego što shvatih da ono što rni ječi
ušima nije sirena od iznemoglosti i zadobijenih udaraca, već prava
ivca sirena. I šofer limuzine sigurno je čuo taj zvuk pre nego što će zbrisati sa lica mesta.
N'je to, medutim, bilo policijsko vozilo, već ambulantna kola. Teh-r hitne pomoći zurio je u mene sa
suvozačevog sedišta dok sam se,
usVesno, stiskao uz onu ogradu.
64

. vrlo pametno", reče mi Ivona, moja francuska rodaka. ,,Zar se Maša čovek kad ga kidnapuju -
počne da se bije s otmičarom?" a je brzo kao brzi voz. Moj francuski nade se na ozbiljnoj pro-
^trebalo je pratiti tu verbalnu bujicu.
ara lekciju o otmicama naučila", nastavi ona. ,,Morala sam kad 10 Putovala u Japan sa dijamantima
sakrivenim u postavi kaputa.
328
Harold Robh
329
Jedino je pod uslovom da uzmem časove obuke osiguravajuda korapa-nija pristala da mi izda
osiguranje za taj put. Na časovima su nam go-vorili da je jedini i najbolji trenutak da se pokuša
bekstvo u prvim tre-nucima pošto ste oteti. Posle ne vredi. Tada, kad su te kidnaperi tek zgrabili,
kad su dekoncentrisani, svašta im odvlači pažnju, gledaju na sve strane, ne osećaju se svoji na
svome i ništa ne drže pod kontrolom, stra-huju da ne naide policija ili neki svedok. A kad te
zdomčaju i odvedu u svoju jazbinu, gotov si. To je njihova teritorija, sve je pod njihovom
kontrolom, i nema svedoka."
,,Bojim se da sam ja malo opovrgao tu teoriju i uspeo i naknadno da ih nadmudrim. Imao sam, eto,
tu sreću da mi se pri ruci nade flaša šam-panjca. A bila me već uhvatila panika kad me opalio
drškom pištolja po kolenu. Da ne beše tog šampanjca..."
Ivona prasnu u smeh. Ona je trebalo, je l' te, da me sačeka na ae-rodromu. Trebalo je da sedi u onoj
limuzini. Na njenu, i moju, sreću -one bitange su procenile da je bolje da je preskoče. Limuzina je
docni-je nadena na autoputu, napuštena, nedaleko od jedne izlazne rampe. Pra-vi šofer je pronaden
vezan, zapušenih usta, nepovreden inače, u gepeku. Sve vreme je bio tamo, meni iza leda.
U priči koju sam složio o tome kako sam, navodno, došao u posed Srca sveta - a nabrbljah kako
sam kupio dijamant od nekog tajanstve-nog vagabunda koji me je spopao u divljini jedne noći, kad
sam se od-nekud vraćao u ,,Plavu gospu" - nije imala u sebi ni trunke istine, ali niko nije mogao da
kaže ni da je čista laž. Nema šanse da neko sad ode u Angolu i raspita se šta se stvarno dogodilo.
Ivona me našla u policijskoj stanici i onda me odvela nešto da po-pijem i pojedem. Piće mi je
naročito bilo potrebno.
„1 iz ovog zla izaći će nešto dobro", primetih. ,,Sav publicitet kojic pratiti ovaj pokušaj pljačke neće
nauditi kamenu." ,,Nisi, valjda, ovo namerno izveo?"
Počešah se po kolenu. Tištalo me je. ,,Da sam sve isplanirao, sigu no bih izostavio ovo sa udarcem u
čašicu. Gadno boli. Nego, pričaj " o Roni. Svašta sam o njoj čitao - te da voli muškarce, te da je
ka te da je nimfomanka, pa su pisali da je hermafrodit, biseksualka, da je 'operativnim putem
promenila pol, da se, u stvari, zove Ron..."
Išli smo na neku modnu reviju. Rona, samo Rona, bez prezimena, bi-la je jedna od vrhunskih
svetskih raodnih kreatora.
,,Sve te priče o njenom polnom opredeljenju i afinitetima verovatno su istinite. Ona sama ništa ne
krije, govori javno o svemu, a sklonosti me-nja kao Mesec mene. Ma, njoj se i zodijački znak menja
svakog meseca, takva je... Bilo kako bilo, Rona je krenula od nosa, završila s očima." ,,Nos, oči -
kako to misliš?"
,,Parfemom je osvojila noseve, tako je počela. Radila je za Nikolu Romanova, proizvodača parfema
koji tvrdi da je potomak ruske carske porodice. Kad je Romanov umro, njegova žena je preuzela
posao, a Ro-na je napustila firmu, pošto ju je ta žena istisnula. Gadnu je grešku na-pravila udovica,
gadnu grešku, jer je Rona, očito, imala izvanredan nos i umela da odabere pravi miris. Tako je Rona
dizajnirala svoju sopstve-nu liniju parfema i postigla veliki uspeh. Pravi hit! Stekavši slavu, pre-šla
je u svet mode, da bi se ispostavila kako i za to ima dara. U modi i evo, tek nekoliko godina, ali o
njenira kreacijama svi pričaju. Tema •cenije! Verovatno si video neke od njenih radova na onim,
maltene 'ohm, glumicama što su prošle godine išle na dodelu 'oskara'."
J to vreme sam, bojim se, bio do kolena u blatu, tamo u rudniku."
ih pogled na kutiju sa draguljima koja je mirovala na zadnjem sedi-
ma ih je nosila na modnu reviju, po sistemu ,,rent-a-dragulj", ka-
sama krstila svoj aranžman sa Ronom. Ivona je kreatorki iz-
ivala dragulje koje su nosili modeli na pisti i tako se besplatno
reklamirala.
l' ima ovde neki dragulj da vredi nešto?", upitah. ' °dgovori ona. ,,Ne bih rizikovala, pravo da ti
kažem, onim ama da dajem nešto što stvarno vredi. Umeju one da zbrišu •ata posle revije, pa da
uskoče u avion za Barbados ili ne-
je fino "eSt° gde takve r'be vole da vise izmedu dve tezge' Ne' sve Pravih° tlucaV°- ali je
uglavnom reč o pristojnim kopijama naših
330
Harold Robin
,,To je ono - robu vrednu pedeset centi uvaljaš za pedeset dolara." ,,Šta?"
,,Ma, razmišljam ne.što o razgovoru koji sam imao sa svojim poslov-nim partnerima, kad sam imao
rekao da nameravao ozbiljno da udem u biznis sa dijamantima. Bilo šta može da se proda po znatno
većoj ceni od realne, u zavisnosti od toga kako ga upakuješ i reklamiraš, ali pro-blem sa
dijamantima je što su oni roba pa roba - kao svinjske iznutri-ce."
Ivona se jedva suzdrža da ne vrisne. ,,Svinjske izunutricelT
,Jes', vala, svinjske iznutrice su, po tržišnim karakteristikama, baš kao dijamanti."
,,Pa, iz svinjskog ugla gledano, verovatno nisu."
,,Za čoveka koji ode u samoposlugu, kupi slaninu, vrati se kući i sed-ne da jede - jesu. Bilo kako
bilo, ja sam im tada dao zanimljiv primer u vezi sa dijamantima. Dijamant, jednostavno, nije modni
detalj, bar ne sa veleprodajnog aspekta, iz prostog razloga što su svi dijamanti - isti. A parfemi i
odevni artikli medusobno se razlikuju, je l' tako? Pa tako. recimo, miris vredan pedeset centi lako
možeš da prodaš za..."
,,Pedeset dolara?"
,,A od tkanine koja te košta dolar možeš da napraviš haljinu koja će koštati pedeset dolara, ako je za
po kući, ili pet hiljada, ako ćeš u njoj da ideš na dodelu 'oskara'."
,,Sad kapiram šta hoćeš da kažeš. Dijamanti su podložni zakonitosti-ma ponude i tražnje, a moda
nije", reče Ivona. ,,Moda sama kreira zah-teve i tarife, a dijamant je uvek dijamant. Izuzev, naravno,
u slučaju kad pred sobom imaš rubin-crveni dragi kamen kakav niko nikada nije vi-deo."
,,Ti si razmažen. Ovo Srce sveta ne može se porediti sa nekim, ne znam ni ja kakvim, čudom u
svetu mode. Ovaj kamen vredi sto puta vi.še, ili hiljadu puta više od standardne karatne vrednosti,
samo zato što je jedinstven. Jedan jedini. Takvi se dragulji pojave jednom u milion go dina. Zato i
nema veze koliko ima karata. Ti, vidim, pokušavaš da iz-nadeš neki način da svim svojim
dijarnantima, ako je to moguće, neka-
Oeanj strasti
ko podigneš cenu, da koštaju više nego što na papiru, crno na belo, pi-
še. Neće ti se posrećiti, slušaj ti mene. Nema šanse. Dugo već ljudi na
razne načine pokušavaju da smisle neku foru na tu temu, ali džaba sve."
ćušnuh je laktom, blagonaklono. ,,Znaš onu staru: Nikad ne reci ni-
kad."
,,U redu, Vine, smisli ti lepo neki novi način da se dijamanti plasi-raju na tržište, pa se seti mene.
Nemoj, molim te, da me zaobideš."
65
Nije mi bilo lako da odredim Ronine godine, kao ni njene seksual-ne sklonosti. Možda bih, da je
vidim neodevenu, lakše stekao predstavu o tome ko je i šta je. Nadosmo se iza scene, i Ivona me
predstavi.
,,Vi ste, dakle, taj čovek sa vatrenim dijamantom koji se tukao sa lo-povima", reče Rona. ,,Gledala
sam na televiziji. Morate ga doneti na mo-ju zabavu, posle revije. Baš budalasto od vas što ste se
suprotstavili lo-povima. Što da čovek rizikuje? Neka uzmu šta im drago, uzmeš posle pare od
osiguranja i teraš dalje. Donesite dijamant večeras i ja ću vam ga ukrasti."
Pričala je dvostruko brže od Ivone. a francuski joj nije bio ni upola tako razgovetan. A sad je bila u
velikoj gužvi, pa nestade negde, bez pozdrava ili mog odgovora. Ta žena bi se mogla opisati kao
pola tor-nado - pola tiranin. Posmatrao sam dok je, iza scene, išla od maneken-ke do manekenke;
ovde popravi suknjicu, onde namesti bluzicu, urla dok nareduje, svada se sa devojkama, viče na
asistente. Šljakala je na adre-nalin visokog oktanskog broja, u to sumnje nije bilo. Riba fura k'o
,,kon-kord".
Raširi se odnekud glas da sam ja onaj čovek koji ima rudnik dija-manata i poseduje najdragoceniji
dijamant na svetu. Žene koje me na ulici, u prolazu, zacelo ne bi ni primetile, sada su mi se
osmehivale kao da sam filmski reditelj koji je ovamo navratio u potrazi za glumicom kojoj će
poveriti glavnu rolu u svom novom celuloidnom poduhvatu. I,
332
Harold Robins
kako se podrazumeva, potom sa odabranom damom malo prileći, da se bolje upoznaju pre
zajedničkog profesionalnog pregnuća.
I Ivona je primetila kako reaguju na mene, začudila ju je takva žen-ska pažnja. ,,Nas žene, eto,
toliko privlače muškarci koji imaju novac i moć. To nam dode seksi. Prvo su nas privlačili oni
pećinski tipovi sa najvećim močugama, a posle je priča evoluirala, je li, pa nas danas pri-vlače
likovi sa najvećim računima u banci. U najmanju ruku, iza te pri-Vlačnosti postoji racionalna
pobuda. Muškarci su mnogo primitivniji -daj im par sisa i guzicu, i baœ njih briga šta imaš u banci
ili u glavi." Neposredan uvid u situaciju iza scene na jednoj modnoj reviji, u sav taj haos, sa
manekenkama koje se skidaju, oblače, pa opet skidaju, čas nasmejane, čas unezverene, podseti me
na dane kada sam pratio Katarinu u ovakvim prilikama. Skromnost i čednost nisu bile u opisu
radnog me-sta jedne manekenke. Ono što u svemu iznenaduje jeste činjenica da ve-ćina tih žena
bolje izgleda kad su obučene, nego kada nemaju ništa na sebi. Njihovi visoke, tanušne figure,
nikako naglašenih oblina, apsolutno su odgovarale namerama i zamislima kreatora, ali te ženske,
jednostavno, behu previše žgoljave za moj ukus. Tek tu i tamo pojavila bi se neka Ka-tarina sa
podatnim. raskošnim, punim telom koje je vazda odisalo savr-šenstvom, bilo odeveno ili nago. Top-
model i centralna figura ovog šoua kojem sam prisustvovao, Italijanka sa kojom je svojevremeno i
Katarina radila i za koju je govorila da je izrazito temperamentna, opravdala je ta-kvu reputaciju.
Baš nalik Katarini, ona nije bila spremna da navuče na se-be bilo šta, dajući sebi za pravo da odbije
nešto da nosi ako ne misli da će je odredeni odevni predmet predstaviti u pravom svetlu.
,,Ja ne mogu da prihvatim da obučem ovo", reče Italijanka Roni. ,,U poslednjem minutu si napravila
tu izmenu, i ja to ne mogu da nosim." ,,Ma, ima da ga nosiš, ili više nikad na pistu nećeš izaći",
kiptela je Rona.
Tad nahrupi bujica najdelikatnijih izraza, italijanskih, francuskih, en-gleskih. Dve žene stajale su
jedna naspram druge, nosevi su im se mal-tene dodirivali, rumene od srdžbe. Rona pokuša da
popravi nešto na ha-Ijini, ali manekenka nije želela njene ruke na sebi.
Oganj strasti
333
,,Neću! Izgledam kao krava! Neću to da nosim, i tačka!"
,,Pa ti, bre, i jesi krava, muzaro glupa! Potpisala si ugovor i tamo pi-še da ćeš tri puta da izadeš na
pistu, je l' tako? E, jeste! I ima da no-siš ovo, ili ćeš, bogami, da odeš odavde mučući, gola
golcijata!"
,,A, tako znači, dobro. Jebi se, kučko, gola idem!"
Ona poče da skida odeću sa sebe, i začas je stajala tu, k'o od maj-ke rodena.
,,Evo! Spremna sam za stejdž!"
Rona joj se netremice zagleda u oči, sva crvena u licu. Stezala je pe-snice.
Isprečih se izmedu dve žene, izvadivši iz džepa kutijicu sa Vatrenim dijamantom.
,,E, imam savršen štos za kraj ove revije", rekoh Roni. ,,0na bi mo-gla sa ovim da izade na pistu."
Izvadih dijamant. Kutijica je bila sasvim jednostavno. Dijamant je bio na tankom zlatnom lančiću;
tako je bilo lakše držati ga, a i teže - iz-gubiti.
Njih dve batališe svadu i zablenuše se u dragulj.
„0, Bože dragi", uzdahnu manekenka, ,,pa to je vatreni dijamant!"
Rona je skeptično vrtela glavom. ,,To da nosi? Ali, time se ništa ne kazuje o mojim kreacijama."
,,Kazuje, kako da ne! Tako će, o istom trošku, biti lansirana tvoja nova linija modnih dijamanata."
Stavih dijamant manekenki oko vrata.
>,To je najvredniji dijamant u svetu", rekoh. ,,Sada na sebi nosiš sto miliona dolara. Ako potrčiš,
slučajno, ka vratima - moji telohranitelji će te ubiti s leda." Bio sam fini, ali sasvim odreden. Nema
šale.
"0, Bože dragi!" Ona podiže dijamant ka svetlu, a onda pogleda me-ne- ,,Volim dijamante", tiho je
prela.
Rečnik joj beše primetno ograničen, istina, ali su joj bradavice bile u stavu ,,miiir-no!" i krotko me
pozdravljale. Smesta mi se digao. K'o sto Ivona reče, ne interesuje muškarca ono što se ženi izmedu
dva uha krije.
334
Harold Robin
66
,,Svinjske iznutricef' Roni lice se iskrivi od gadenja.
Bili smo sami u njenorn stanu na II Sen Luj, sa pogledom na Senu i Levu obalu. Srce sveta je
doživelo ovacije na reviji. I, naravno, gola manekenka koja ga je nosila oko vrata. Rona se odmah
za njom pope-la na scenu i obnarodovala da pokreće novu liniju modnih dijamanata. Samo je toliko
rekla, i to je sa njene strane bilo promućurno, pošto još nismo bili smislili kakva će ta linija
,,modnih dijamanata" biti. ,,Svinjske iznutrice, veliš", ponovi ona.
Smejao sam se. Ispričao sam joj standardnu priču o dijamantima i zakonitostima ponude i tražnje.
Kad god neko pomene priču o pokreta-nju nove modne linije, ja opalim po iznutricama i kukuruzu.
,,Ali, ne bi morali da budu kao svinjske iznutrice, zar ne?", rekoh. ,,Ukapirao sam to dok sam
gledao kako nameštaš odeću na onim devoj-kama. Malo ovde pipneš, malo tamo, i odjednom
haljina izgleda druga-čije. Da očima ne poveruješ."
,,Mi bismo, znači, išli na jedinstvene oblike", reče ona. ,,Svaki dija-mant bi bio drugačiji, unikat. Je
l' to moguće izvesti?"
,,Donekle. Većina dijamanata ima pedeset osam strana. To je idealna Varijanta, to se zove brilijant.
Taj broj - 58 - odabran je zato što optimal-no pojačava jasnoću, pa dijamant onako svetluca. Ali,
nije to jedini nacin da se kamen izbrusi. Dijamant Tifani ima, recimo, devedeset strana. Sve u
svemu, postoji neograničeno mnogo načina da se kamen obradi. Varijanti sa 58 strana najčešće se
koristi zato što daje poslovično dobar rezultat. c< nekad i sam dijamant odreduje način na koji će
biti brušen."
Primetih da ona intenzivno razmišlja o onome što joj govorim, nlJ me prekidala. Nastavih.
,,Ne bih želeo da te ostavim u uverenju da se svi dijamanti iste v ličine i jasnoće prodaju po istoj
ceni pošto ih izbruse i nabudže im n1 loprodajnu cenu. Prestižna juvelirska radnja prodaje robu po
visir nama od neke obične trgovine. Ali, na nivou veleprodaje - ono, oi
335
dileru - cene su u priličnoj meri standardizovane, po veličini kamena i kvalitetu. Kamen iste boje i
jasnoće, identično brušen, može, ipak, po-stići veću cenu od bilo kog drugog ukoliko ima više, što
se kaže, vatre - a to potiče otuda što je izvorni, nebrušeni kamen bio većih dimenzi-ja, pa je u obradi
odstranjeno više ,,mesa". da bi se postigao bolji efe-kat. Zavisi, dakle, od toga koliko ima otpada
prilikom brušenja i koliko želiš da mu skineš, smanjujući tako nominalnu karatnu Vrednost. Ljudi
su, uglavnom, više zainteresovani za veličinu finalnog proizvoda nego za sjaj, jer je to parametar
isuviše delikatan, i mnogima će i promaći ukoliko ne pribegnu detaljnom pregledu."
,,AH, ti bi mogao da napraviš nešto što bismo nazvali Ronin rez, je-dinstveni metod brušenja kojim
se niko drugi ne koristi?" ,,Mogao bih."
,,0nda nam je to potrebni - jedinstven rez", reče ona. ,,Moda se oko oga i vrti - da lansiraš nešto
jedinstveno. Žene ne kupuju moje halji-ne kod 'Bon maršea' ili kod 'Mejsi', već u radnjama u kojima
se pro-daju isključivo unikati."
,Naći ću najboljeg stručnjaka za brušenje u svetu i onda ćemo osmi-
dizajn koji će biti unikatan i odgovoriti najvišim standardima brili-
'• Možda ćemo u značajnoj meri morati da uvećamo broj strana
nta, možda ih bude i više od devedeset, da bismo dobili pravi
Proces će nešto više koštati, a praktikovaćemo ea samo na većim
draguljima."
odmahnu rukom na pomen cene. ,,Cena robe u modi ne znači sam si rekao da će ljudi više platiti za
jedan isti dijamant kad «en u luksuznoj radnji, kod 'Buleariia' ili Tifanija' recimo. neao nekom lancu
prodavnica."
• istma, u maloprodaji su ljudi spremni da plate više samo da
sno-
. - j- inia, u uuuuprouaji su ljuai sprenuu ua pimt vi^ oau e li, sebi pribavili privilegiju da kupuju
tamo gde će zadovoljiti 5 'sku sujetu. Ali, cene ipak neće bogzna kako varirati ako je reč o ka-st°g
sjaja. U luksuznim radnjama prodaje se bolja roba. Kao što
^°h, dva kamena identične iasnoće, isto rezana, ne moraju i po sjaju biti isti." J
336
Harold Robins
Oganj strasti
337
,,Kad je o modi reč, kupci su totalne budale", reče Rona. ,,Svaka že-na misli da je moja haljina koju
je kupila - jedna jedina, da nema ta-kve. Kad imam neki skuplji dezen, pošaljem po jedan primerak
u jed-nu radnju, ali imaj u vidu da od Pariza do San Franciska, pa onda još do Tokija, ima na hiljade
i hiljade prodavnica. A kad se neka glumica slika u odredenoj haljini na nekoj glamuroznoj dodeli
nagrada, odmah pustim veću količinu tog istog modela u radnje. Žene drže da je okej imitirati ženu
kojoj se pripisuju dobar ukus u odevanju i seksepil."
,,Možda ćemo mi, u ovom konkretnom slučaju, dozvoliti kupcu da sam odabere dezen koji ga
zanima", rekoh.
,,Tako će proizvod biti ekskluzivan."
,,A kako ćeš to izvesti sa dijamantima?"
,,Ljudi su navikli da udu u juvelirnicu i odaberu dijamant koji je već izbrušen i spretnan za prodaju.
A šta ako ima ponudimo nešto stvarno jedinstveno? Eto, neka lepo udu u našu radnju, odaberu
nebrušeni ka-men, po veličini i jasnoći koju će raoći da plate, a onda se, plus, odlu-če i za oblik i
rez. Tako će se mušterije same opredeljivati za konačni izgled dijamanta."
,,Je I' može to?"
,,Sa skupim draguljima može. A ako u brušenju koristimo postojeći kompjuterski program, ne samo
da ćemo na licu mesta impresionirati kupce, nego će i konačni rezultat biti u najkraćem roku vidljiv.
Radiće-mo. razume se, samo sa nebrušenim kamenjem odredenog oblika. Mo-žemo kompjuterski
da izvedemo simulaciju, pa da mušterija odmah vi-di šta će dobiti. Moći će, naravno, da se opredele
i za onaj, što ti re-če, Ronin rez, a imaće i opcije standardnog pedesetosmostranog dijaman-ta, ili za
neki apsolutno unikatan rez, kakav će stvarno biti jedan jedini na svetu."
,,To sa brušenjem prepuštam tebi. Moramo da porazgovaramo o jo.š tri važna pitanja. Prvo, šta će
meni ovo sa dijamantima uopšte? Zašto bih se u to upuštala?"
,,Pa, zbog ekskluzive. Ljudi su već dizajnirali odeću i parfeme i na-zivali ih sVojirn imenima, to nije
ništa novo. Niko, medutim, nije dija-
mante nazvao po sebi i lansirao na tržište. A znaš onaj, valjda najbolji reklamni slogan ikada
smišljen: dijamanti traju večno. Oni su najtvrda supstanca na planeti Zemlji, tvrdi su od čelika. Kad
tvoja linija parfe-ma izvetri, ili ti se haljine koje si kreirala pretvore u izandale krpe, di-jamanti po
tebi kršteni i dalje će čuvati sjaj. Hiljadu godina će proći, a Ronin dijamant će svetlucati u mraku,
kao što svetluca večeras."
Oči joj zaiskriše kad iwedoh u priču i taj momenat. Imponovala joj je sama zamisao da bi svom
imenu mogla za života da obezbedi be-smrtnost. Nešto sam, ipak, i prećutao: nameravao sam to
njeno ime mno-go, mnogo više da rabim u vremenu koje je pred nama nego što ona i sanja. Otvorili
bismo, naravno, prodavnice u Njujorku, Londonu, Parizu, na Beverli Hilsu, svuda gde ima lovana
da se opelješe. Ali, jednoga da-na ću zaraditi još više novca prodajući Roninu liniju ljudima koji
verid-beno i venčano prstenje nabavljaju u juvelirnicama kao što je ,,Val-Mart". Nije sad bio pravi
čas da potežem i to pitanje. 0 tom potom. Rona je neodoljivo privlačila snobove svih boja i
provenijencija, iz pro-stog razloga što je sama bila najVeći snob na svetu. Neću ni pokušava-ti da joj
sugerišem prelazak na masovnu proizvodnju sve dok njoj sa-moj ne zafali novca.
,,U redu, evo i dragog pitanja: koliko ću ja dobiti na ime korišćenja moga imena?"
Iscerih se. ,,Uh, a ja mislio da ćeš svoje cenjeno ime ustupiti u ime umetnosti, kao velikodušan
poklon civilizaciji..." Tu moradoh pomiritelj-ski da podignem ruke, ne bih li blagovremeno
zaustavio bujicu nemilih izraza što pokulja sa Roninih usana. ,,Dobro, dobro, samo sam se šalio,
aman! Ali, to je za tebe dobitna kombinacija, da znaš. Ti ćeš, zapravo, licencirati svoje ime i meni
prepustiti sav posao. Nemaš tu oko čega da brineš. Pogledamo kako se potpisuju takvi ugovori i
onda ćemo ustano-viti uslove koji će, veruj mi, biti više nego pošteni."
,,U tom ugovoru neće biti regulisan samo materijalni momenat, već i status mog imena kao
zaštitnog znaka, kao robne marke. Insistiraću na kontroli. U svakom trenutku moraću da znam kako
se i u koje svrhe moje ime upotrebljava. Da se ne bi, eventualno, dogodilo da ono bude
338
Harold Robins
zloupotrebljeno ili uvučeno u neki kompromitujući kontekst", deklamo-vala je Rona.
,,U redu, to je fer varijanta", rekoh. „1, šta je sa trećim pitanjem?"
,,Evo trećeg pitanja: daj mi da vidim taj crveni dijamant."
Sedeli smo bezbedno udaljeni jedno od drugoga, ali ona se primače, pa mi je sad, maltene, na glavi
sedela.
,,Nije kod mene..."
,,Daj, ne foliraj, u džepu ti je. Silno si ti zaljubljen u to kamenče da ga ne bi stalno držao na oku."
Pametnica jedna. I, šta ću, dadoh joj Srce sveta.
Okretala je dijamant u šaci, hvatajući svetlost.
,,Neverovatno. Stvarno izgleda kao da unutra neka vatra tinja."
Rona mi spusti ruku u krilo. Jednom rukom mi je gnječila penis, dru-gom dijamant.
,,0verićemo ovaj dogovor dobrom jebačinom", reče tad. ,,Mars je u Jarcu, Merkur u usponu. Ja sam
heteroseksualnog opredeljenja i vlažne mace u ovo doba meseca."
Deo osmi Holivud
67 Kuća Liberte, Beverli Hils, 1998.
Stajao sam na ćošku Rodeo drajva i Male santa Monike i gledao niz Rodeu, u pravcu Vilšajra. Bila
je to jedinstveno bezlična ulica. Uglav-nom jednospratnice i dvospratnice. Ništa od one moćne
fasade i elegan-cije trgovinskih četvrti Njujorka, Londona i Pariza. A opet, više je sno-bovštine bilo
u tih nekoliko stotina metara Rodea nego na celoj istoč-noj obali Sjedinjenih Država, plus još malo
Londona i Pariza.
Tako je bilo, a evo i zbog čega: nigde na svetu nije tako lako posta-ti snob kao na zapadnoj obali.
Na zapadu se samo jedno uzimalo u ob-zir - koliko imaš novca. I nije to morao da bude ,,stari
novac", imovi-na ,,s pedigreom". Jok. Lova je lova. Izuzev onih koji su u Kaliforniju došli sa
torbom ili rancem preko ramena i doneli svoj novac, pravog ,,sta-rog novca" ovde, zapravo, i nije
bilo, bar ne po onim kriterijumima ko-Ji su u ovom domenu Vladali u Evropi. Kalifornijska verzija
starog nov-ca odnosila se na zaradu stečenu u rudniku, od nafte i prodajom nekret-nina, a sve te
delatnosti ne sežu u ne znam kako daleku prošlost. ,,No-vi novac" ležao je u industriji zabave, u
vojnoj industriji i u Silikonskoj dolini, i tu se razvio osoben i intenzivan prezir prema modelu
,,starog novca" koji su gajili Evropljani i Amerikanci sa istočne obale. Prezir, jer unati ,,novi novac"
znači da si krvavo radio da bi ga zaradio.
SnoboVština Rodeo drajva više se, na izvestan način, doticala svako-dnevne terminologije nego
same suštine - sve je bilo u službi ,,industri-Je • Petnaest ili šesnaest miliona ljudi nastanjenih u
losandeleskom ba-
340
Harold Robins
Oganj strasti
341
senu radili su u raznoraznim industrijama, ali - generalno - kad bi ne-ko pomenuo reč ,,industrija",
svi bi, neizbežno, pomislili na industriju zabave. Tip koji je, recimo, širom Amerike držao deset
hiljada prodav-nica obuće, mogao j'e da se doseli ovamo i kupi kuću od dvadeset mi-liona dolara u
srcu Beverli Hilsa, ali je, mereno ovdašnjim snobovskim lenjirom, na listi važnih faca bio daleko
ispod glumičice koja se spora-dično pojavljuje u nekom šou-programu na kablovskoj televiziji, a pri
tom živi u nekoj izbi u Zapadnom Holivudu.
A ni ta, dvadeset miliona teœka nastamba, nije, u takvom slučaju, po-sebno impresivna, naročito
kad prolazite kolima i vidite kako je razno se, deo po deo. Oko devedeset pet odsto cene ide na
samo gradevinsko zemljište, u to možete biti sigurni. Od onih pet procenata sklepa se ku-ćerak od
iverice. Takve su vam sve te velike kuće na Beverli Hilsu -dobra stara hrastovina sa zidovima od
iverice. Kad se radovi završe, i betonski prilaz kući osuši, pristižu kamioni natovareni ,,gotovim"
drve-ćem, žbunjem i cvećem. Velika, izrasla stabla i masivno žbunje nasade se u zemlju, a cveće,
kao da im je tu mamin tučak zaprašen, cveta li cveta... Pa travica, samo je razmotaju, kao tepih. I
tako, doslovce za nc-koliko sati, jadna pustinja što okružje kuću od iverice pretvara se u ma-lu
prašumu. Naročito volim da gledam kako rolaju onu veštačku travu. To me uvek podseti na stari
film ,,Dik i Džejn" iz sedamdesetih, sa Džejn Fondom i Džordžom Sigalom u glavnim rolama.
Sigal, koji igra Dika, radi u vazduhoplovnoj industriji kao neki šefić. S posla ga odjc-bu baš u
trenutku kad on i Džejn kupuju novu, skuplju kuću. Pošto ii-nansijski tužno stoje, dolaze majstori
koji im odnose nameštaj i automo-bile, ali se pojavljuje i revnosni pejzažista, koji rola onu travu,
vadi dr-veće i žbunje iz zemlje, i nosi im i to.
Da, lažan je ovaj grad, čist falsifikat, farsa, gola plastika. Jevtina imi-tacija kvaliteta, naseobina sa
dušom od stiropora.
A ja sam jedva čekao da postanem deo tog grada.
Kad bi me neko pitao, ne bih mogao tačno da objasnim šta je to u El Eju što me toliko privlači. To,
u stvari, i nije grad u pravom smislu reči - nema ni glavnu ulicu. Pre dode kao neko šetalište ?
olišavih žite-
lia i dodoša. Ako biste morali da se opredelite za jednu ulicu i kažete da je baš ona glavna, držim da
bi to verovatno bio Vilšajrski bulevar, koji je bio dugačak trideset i kusur kilometara i prolazio,
zapravo, kroz tri različita grada.
I ja sam, medutim, imao isti emocionalni odgovor na pojam i značaj INDUSTRIJE kao i svi ostali.
Došao sam ovde da bih ćaskao sa zve-zdama i zvezdicama, možda i da obrnera neku od njih -
nadajući se da to neće biti neka akciona heroina napumpana steroidima.
A bilo je prosto zapanjujuće kako sam se dobro uklopio u losande-leski fazon. Svoj dijamantski
biznis vodio sam kao nekakaV filmski stu-dio, što se najbolje videlo kad bismo predstavljali nove
proizvode - ni-je bilo u El Eju tipa koji je umeo da na jednom mestu okupi više sta-tista i zgrne više
besplatnog publiciteta. Ono za šta je dugotrajućim ve-ličinama u industriji dijamanata bilo potrebno
sto i više godina, dok ni-su stekli ime i prezime u tom svetu, meni je pošlo za rukom u roku od
nekih pet godina otkako sam digao sidra i napustio Angolu. Igrao sam svoju igru, da, i sada, tu, na
Rodeo drajvu, gde su mi majstori upravo finiširali centralu, sedište Kuće Liberte. I, jes', prihvatio
sam taj zapad-njački akcenat, pomalo. Miriše na snobovštinu? Pa, neka. Šta su dija-manti nego
hrana za stiroporne duše snobova?
Prodavnice sam otvorio u Njujorku, Londonu, Parizu i Rimu. Bever-li Hils sam ostavio za kraj,
smatrajući da je to, ipak, najtvrdi orah. Ov-de su ljudi, više nego igde drugde u svetu, navikli na
preterivanje u sva-kom smislu. Što će reći da sam i ja morao da uletim u neko žešće pre-terivanje s
tom radnjom da bih na sebe privukao pažnju.
,,Ronini dijamanti" i dalje su bili naša poslovna baza, ali je Rona sa-ma brzo digla ruke od posla,
kad je shvatila koliko je, u stvari, dosadan i kako neznatne varijacije na istu temu čine suštinu
kreativnosti u bizni-su sa dijamantima. Da bi se pravilo nešto uistinu novo i jedinstveno, mo-rao si
da angažuješ tipa sa lupom i kompletnom opremom za brušenje di-jamanata koji će se svakodnevno
ubijati od rada. A kome je to potrebno?
Kad podvučeš crtu, ja sam lepo iznajmio njeno ime, i to mi je apso-lutno odgovaralo. A kad se
diferencirala kasta najzahvalnijih kupaca, ma-
342
Harold Robins
Oganj strasti
lo-pomalo sarn tu priču o Roni sklanjao u stranu, ostavljajući njeno ime kao beleg koji će privući
beslovesnike spremne da puknu po sto hiljada dolara za verenički prsten. Namera mi je bila da,
jednoga dana, preu-zmem sva prava nad Roninim imenom, da mrežu proširim na cele Sje-dinjene
Države, i prodajem dijamante za široku potrošnju preko sitnih tr-govaca, dok bih ozbiljnu klijentelu,
razume se, trajno vezao za svoja eks-kluzivna prodajna mesta. Od bankara sa Beverli Hilsa pokupio
sam, šta-više, neke cake koje sam revnosno primenjivao u poslovanju. Oni su to nazivali
,,personalnim bankarstvom". Male banke u centru Beverli Hilsa - a to mu dode nekih šest, možda
osarn kvartova - imale su one tesne sobice u kojima su sedeli službenici. To je bila bolja Varijanta,
da čovek, kad dode u banku, potraži tog i tog službenika i s njim sedne nasamo, nego ono kad svi
prilaze šalterima, pa koga uhvate. Istu sarn tu foru pri-menio u svojim prodavnicama, pretvorivši
svoje prodavce u svojevrsne ,,draguljologe", upućene, stručne ljude, koji su sa odabranom
klijentelom na miru mogli da porazgovaraju, da ih ,,posavetuju" i posvete im mak-simalnu pažnju.
Davalo je to i onu, privlačnu patinu mistike i taštine, ko-ja je sveukupnu trgovinu dijamantima i
inače krasila.
Žena koja će, u svojstvu upravnice, voditi moju novu prodavnicu i moj predstavnik za odnose sa
javnošću stajale su prekoputa radnje, s one strane ulice, i merkale me dok sam im prilazio.
,,Još malo pa će radovi biti gotovi, Vine", reče mi Kameron Rid, upravnica. ,,Tako sam uzbudena."
Beše to jedna sitna plavušica, oko 155 santimetara u vr' glave, ne računajući cirka deset santima
visoke, špicaste potpetice. Nisam znao da žene još nose takve štikle, ne vida se to često, ali sam
morao da pri-znam da te potpetice učine s tim ženskim telom nešto što me do bola uzbuduje. Ali,
nisam ja nju unajmio zbog seksa. Maznuo sam je ,,Bul-gariju" usred Londona, gde su njen britanski
akcenat uludo traćili. Ov-de, u El Eju, njen ostrvski naglasak biće pravi mamac za prestižnu kli-
jentelu, naročito ako se ima u vidu da je reč o plavuši sa pedigreom.
,,Sad, evo, nameštaju prozore", reče Pet Vajnštajn. Pet, petnaestak santimetara viša i dvadesetak
kilograma teža od Kameron, vodila je ra-
čuna o odnosima s javnošću. Radila je za firmu koja je otaljavala PR za filmske zvezde. Maznuo
sam je pošto me je blagoizvolela snabdeti kućnim telefonima i adresima glavnih holivudskih
starova i starleta. Da sam, kojim slučajem, obuću prodavao, e, onda bih još i ulagao novac u
advertajzing. Ovako, prodajući dijamante, nisara morao bogzna koliko da razbijam glavu oko toga
ko će mi raditi PR, jer su bogate mušterije uvek dobro obaveštene gde kakav dragulj može da se
nade, pa reklama i ni-je neophodna.
,,Prozori su naročito važan momenat", primeti Kameron. ,,Kod 'Bul-garija', primera radi..."
,,Pa, 'ajde onda da nademo pravog umetnika!", predložih
,,Imamo mi ljude koji montiraju prozore."
,,Ne želira da to bude obična staklarija kakvu možeš da vidiš na sva-koj prodavnici nakita. Hoću
nešto senzacionalno, nešto što će Pet ume-ti posle medijski da iskoristi, pa da svi po novinama pišu
i da se svu-da ćućori o našoj radnji. To hoću."
,,Nisam sigurna na šta si, konkretno, mislio kad reče ono da hoćeš 'umetnika'. I ovi majstori su
umetnid svoga zanata", napomenu Kame-ron.
,,Mislio sam na PRAVOG umetnika, nekog slavnog, nekog kao što je Ebdi Vorhol. Reci mi, ako
dovedemo Vorhola, je l' će to biti senza-cija, a?"
,,Više čudo nego senzacija", odmahnu Pet rukom. ,,0n je umro."
,,Pa nadite onda nekog drugog - ili ga iskopajte iz zemlje, šta me briga. Slušajte, dobro se sećam
kako mi je otac pričao kako je, tamo u Njujorku, unajmio svojevremeno nekog vrhunskog slikara da
mu ukrasi prozor radnje. To je. ali stvarno, senzaciju izazvalo. Rastrčite se i sa-znajte ko su u ovom
trenutku najcenjeniji slikari u zemlji. Nama je ne-ki takav potreban. Za ime Boga, pa samo ovde,
evo, u krugu od sto me-tara imate deset galerija u kojima će vam dati ta imena. Samo se treba
raspitati, i imaćemo merodavnu informaciju u roku od pet minuta."
Kameron se namršti. ,,Da bi doveo nekog velikog umetnika da ti ura-di prozore, to će sobom povući
znatne troškove. Verovatno će mu ho-norar biti šestocifren."
344
Harold Robins
Prasnuh u smeh. ,,Bože, gledaj nju, molim te! Ti odmah razmišljaš
0 budžetu! Ovo će se finansirati iz specijalnog fonda, ne iz budžeta za koji si ti odgovorna,
Kameron. Što da ne - neka nam neki poznati umet-nik koji traži sto ili dvesta hiljada dolara lepo
obradi dva ova stakla, da ih ofarba, ukrasi i uradi već šta mu je volja sa njima. Što da ne? Znaš li ti
koliko će nam to publiciteta doneti?"
,,Da, takvi potezi donose milione", priključi se Pet. ,,To je strava in-vesticija. Ako si u prilici da
napraviš prozor za sto hiljada dolara, a da ti to donese mesto u vestima - imaj na umu' da bi te isti
taj prostor u medijima, kad bi išao sa standardnom reklamom, košta milione i milio-ne. I, što je
posebno važno, ljudi sa više pažnje prate vesti nego reklam-ne TV blokove."
,,Tako je. Pa hajde da nademo nekog poznatog umetnika. I, kad po-sao bude obavljen, ti bi mogla
lepo da poredaš tu nekoliko onih film-skih zvezduljaka, da blenu naokolo, ogledaju se u prozoru.
Ma ono, kao što se narikače na sahranama plaćaju. To će privući masu. I daj, more, uguraj u tu
masu i nekog bivšeg glumca, nekoga ko ne traži mnogo, a da ga svi prepoznaju.

Videćete, za minut-dva moraćemo pandure da zo-vemo da održavaju red."

,,Lokalne TV stanice obožavaju takve spektakle", reče Pet.
,,Jebeš lokalne stanice, hoću da cela zemlja gleda to otvaranje", odva-lih. ,,Nadite mi umetnika koji
naginje ka provokaciji - ne da preteruje sa seksualnim motivima, ali da bude oslonjen na moderne
trendove. I jednu onu curicu iz 'Cuvara plaže', sa što izraženijim poprsjem, ako može. Nju ćemo da
turimo na prozor, sele, k'o izložbeno parče. Mogla bi, kad smo već kod toga, ništa na sebi da nema
sem dijamantske prašine."
Pet se nasmeja. ,,Te kurvice sa televizije zbiraju godišnje više novca nego što ćeš se ti ovajditi s
ovom radnjom. Imaj na umu, Vine. da je seks stariji od dijamanata."
,,Dobro, ali dijamanti ostaju topli i kad se seks ohladi. Ej, bre, pa to mu lepo dode kao neka parola
na promociji. To, dijamanti ostaju topli.
1 tako dalje... A, Pet, šta kažeš? Poradi malo na tom sloganu. Vidi šta bi moglo da se izvuče i javi
mi."
Oeanj strasti
Prepustih Kameron da raspravi stvar sa radnicima koji su upravo po-čeli da montiraju stakla, i
povedoh Pet niz ulicu.
,,Hajde sa mnom, imam sastanak u 'Drim artistsu'."
Ta agencija za pronalaženje talenata, smeštena na Vilšajru nedaleko od Bulevara Santa Monika, bila
je najžešća institucija tog tipa u gradu.
,,Šta je sad? Nameravaš da postaneš filmska zvezda?"
,,Kad razmislim malo bolje o onome što si rekla za honorare tih li-kova iz 'čuvara plaže', mislim da
mi ništa ne bi falilo da se okušam u nekoj ulozi. Sudeći po svim ovim oglasima koje vidam po
novinama, ako mi neki deo tela i ne odgovara idealu, postoje doktori koji sve to mogu fino da
aranžiraju, i to po povoljnoj ceni. Sve ti ljudi rade - od uvećavanja penisa do ugradnje silikona u
grudi, a nekad to čine i zarad promene pola, šta njih briga... A što se tiče onih plavušica koje zaradu-
ju milione, reci mi, 'leba ti, šta će ona kučkica tamo sa mojom ogrli-com?"
Seii Lejn je bila velika zvezda, ali kao žena koja se opasno približi-la četrdesetoj u gradu u kojem se
godine ne praštaju, dobijala je sve ma-nje uloga. Angažovali su je kao voditeljku na dodeli
,,oskara", i tada je baš nosila dijamantsku ogrlicu iz moje njujorške prodavnice. Što na Lej-novoj,
što na drugom ženskinju, bili smo na toj svečanosti prisutni sa robom u vrednosti od cirka milion,
ako ne i više dolara. I, pri tom, mi-lione i milione zaradili na besplatnoj reklami.
Dragulji su, u stvari, reklama sami po sebi. Za razliku od moje ro-'ake Ivone iz Pariza, grada u
kojem sam silom prilika izučio kaskader-
zanat, moji dragulju su uvek bili pravi pravcati. Lažnjaci ne privla-:e pubhcitet; da bi te zapazili,
moraš da imaš pravu robu.
;li je odbila da vrati ogrlicu kuriru. Upravnik tvoje prodavnice u ujorku je razgovarao sa njom.
Rekla je da je tu ogrlicu prihvatila kao
' za reklamiranje tvoje prodavnice."
•agrcnuh se. ,,Ako ne vrati ogrlicu, ima njome da je udavim. Koli-> ta besplatna reklama može, bre,
da košta?"
.Mnogo. Mnogo. A onda bi još dobio smeštaj i hranu dok te ne is-na stolici. Ili te gasom smore, ne
znam šta je sad u modi po za-
346
Harold Rob'ms
tvorima. Pokušala sam da stupim u vezu sa Šeli, ali ona neće da se oda-zove."
,,Idem ja do njene kuće, tamo ću je naći", rekoh. Lejnovu još ne bejah upoznao, ali tu je ženu
odvajkada pratila reputacija tvrde, gadne osobe.
,,Pazi, ona drži dva džukca od po pedeset kilograma. Ta stoka jede živu decu. A za njima ide i
telohranitclj koji jede šta psima pretekne."
,,Panduraciju njoj treba navući na vrat."
,,Ma, jok. Tužiće te. To što ona tvrdi, da joj pripada pravo na tu ogr-licu, nema, naravno, blage veze
sa životom. Ali, ona se ipak drži te pri-če. Bolje ti je da otpišeš sto soma nego da se kačiš s njom."
,,Ne mogu da joj dozvolim da se tek tako izvuče. Ne mogu, jedno-stavno. Nije o novcu reč, ne. Reč
je o tome što ona, kao javna i po-znata ličnost, jednostavno ne sme da mi se izmigolji. Ukoliko njoj
to pode za rukom, svaka zvezdica će mi oteti ogrlicu koju joj dam da no-si i insistirati na tome da je
zadrži. Shvataš? Onda sam puk'o. Mora ne-ka strategija da se uspostavi. A nema strategije ako ovoj
ne oduzmem tu ogrlicu."
,,Ne znam šta sad da ti kažem", reče Marni, zastavši ispred garaže gde beše parkirala kola. ,,Večeras
se održava neki dobrotvorni banket, nešto za obolele od raka ili dijabetesa, tako nešto... Tu zvezde
uvek do-laze da bi se mislilo kako ulažu novac u plemenite svrhe, a pri tom se pojavljuju samo zato
da bi bile videne. Znam da će i Šeli biti tamo ve-čeras, a možda će i ogrlicu nositi, pošto joj je to
nova omiljena igrač-ka. Kol'ko čujem, i spava sa njom oko vrata."
,,Ubaci me na listu gostiju."
U AGENCIJU ZA TALENTE otišao sam zbog - Katarine. U Holi-vudu je ona živela već duže,
nekih sedam godina, zahvaljujući novcem stečenim od prodaje moga ,,bugatija". Snimila je
nekoliko filmova, ne-što je valjalo, nešto nije, ali je uglavnom ostajala na epizodnim uloga-ma zato
što nije imala taj kvalitet velike zvezde celuloida, ono ,,nest< što se vidi na platnu i ekranu, a što
nekim ljudima daje snagu i moc ,,nose" film i, naposletku, ,,napune blagajne".
Oganj strasti
347
Dobila je ponudu za neki novi film, i prihvatila je. Igraće glavnu ulo-gu, ženu koja se u vreme
holokausta obrela u koncentracionom logoru. Isrksao je neki tip sa lancem prodavnica automobila
negde na Srednjem zapadu koji je iskazao interesovanje da uloži u taj film, s tim da zauz-vrat
potpiše neke unosne ugovore u Holivudu za prevoz važnih likova. Finansijska konstrukcija se, avaj.
srušila kad su tipa uhapsili zbog pra-nja para zaradenih prodajom droge.
Opet smo počeli da se vidamo Katarina i ja, ali ne kao ljubavnici. Na-merno sam izbegavao
krevetske scene zato što nisam želeo da joj na ja-stuku dajem obećanja koja će rni se kasnije obiti o
glavu - kao, recimo, da ću joj finansirati film. Ni ona nije navaljivala, nije tražila ni da idemo u
krevet ni da pljunem pare, i upravo je to bio jedan od razloga što sam želeo da joj pomognem.
Katarina nije imala tu pohlepnu žicu. Kad dode do novca, ona je češće bila ona koja daje nego ona
koja uzima.
Dok mi je pričala o snimanju filma i finansijskim ponudama, uspela je da zainteresuje. Ništa joj
konkretno nisam rekao, ali i ja sam bio za-mteresovan da udem u filmski biznis. Imao sam, u
svakom slučaju, ne-što drugačije videnje te igre od onoga što je njoj bilo na umu.
Ne da ne bih pomogao Katarini, da sam swarno bio u mogućnosti.
Pomogao bih joj, sigurno. Dopadala mi se. Bila je jedno od malobroj-
nih ljudskih bića koja su mi, na ovaj ili onaj način, bila posebna, dra-
icena. Ali, Katarina je živela na jednoj, ja na nekoj drugoj planeti.
ilmska groznica bespovratno ju je zarazila. A kad jednom to uhvatiš,
nema ti spasa.
'remda sam se u novu sredinu fino uklopio, bio sam svestan da je livud samo jedna u nizu stanica na
mom putu. Za nekoliko meseci. nova prodavnica startuje i uhoda se, nameravao sam da idem dalje
na zapad, preko Tihog okeana, da vidim malo šta se radi u Singapuru, *ol u i drugde po Aziji.
Imao sam nameru da skoknem i do Bangko-i se razvijao u značajno središte dijamantske industrije.
mediwremenu, gledao sam da učinim sve što je u mojoj moći ka-Pomogao Katarini. Ispostaviće se
da će ono o čemu sam istraj-razmišljao tih dana - pomoći i meni i njoj.
348
Harold Robim
68
Katarina me je čekala u kancelariji svog agenta. Poljubila me. ,,HvaIa ti što si došao, Vine."
Hari Kid, njen agent, pričao je kao navijen i lipta od nervozne ener-gije. Krvna grupa A+. piči na
sve strane. Bio je to jedan od onih tipo-va za koje se pitate kako li su izbegli da ira ljudi kojima su
se popeli na glavu ne zavrnu šiju ili ih, barem, dobro ne izdevetaju. Odgovor se, možda, krije u
brzini: Hari Kid je jurio kao poslovni voz, i niko nije mogao da ga stigne i izbubeca.
On ustade, prode oko stola, energično se rukova sa mnom i upita šta bih želeo da popijem.
Odbih piće. ,,Hajde prvo da obavimo ovaj sastanak. Je l' su tu ljudi iz producentske kuće?"
,,Možda bi bolje bilo da prvo razmotrimo strategiju pre nego što..." ,,Daj, bre, da pričamo s tim
ljudima."
,,Jesi li pročitao scenario? Fabulozno, a? Ludilo! Ma, onaj 'Sofijin iz-bor' biće malo dete za ovaj
film, čoveče, melodrama u stripu! Katarina je već na pola puta do 'oskara'. Film će napabirčiti..."
,,E, daj, je l' možemo malo da se pritišamo i da, je li, počne taj sa-stanak?", presekoh ga.
Hari žmirnu. U ovom gradu, njegovom gradu, jednom agentu za ot-krivanje talenata niko se ne
obraća ovim tonom. Naročito ako je reč o agentu kompanije ,,Drim artists". Dobro, može se
napraviti izuzetak, pod uslovom da je reč o klijentu koji dolazi sa kamarom čekova spremnih za
potpisivanje...
,,Tako se meni ne obraća", reče Hari Kid.
„0, izvini", uzeh ga za ruku, ne baš nežno. ,,Znaš, malo sam više Vremena proveo u Angoli, a tamo
se ljudi ubijaju budzašto, onako, iz fore, pa mi je potrebno još vremena da se priviknem na
civilizaciju, a ti ćeš, uveren sam, imati razumevanja. Možda bi bilo dobro da konač-no počnemo, pa
će se i moji živci, slutim, nekako primiriti."
,,Naravno." Kid pogleda Katarinu u oči dok smo išli za njim u dru-gu prostoriju.
Oeanj strasti
349
Sedosmo u konferencijsku salu, gde se već nalazilo dvoje predstav-nika producentske kuće.
muškarac i žena. Znao sam unapred da je že-na ta koja odlučuje.
Kad zauzesmo mesta, Hari reče: ,,Scenario je..."
,,Bez veze", upadoh. ,,To, bre, nema blage veze s mozgom. Ako je-dan običan tip kao što sam ja tu
ništa ne može da ukapira, niko neće. Nemam nameru da finansiram film koji će se puštati po
domovima kul-ture, dobijati neke sofisticirane kritičice koje niko ne čita i vratiti deset centi za
uložen dolar. Na pamet mi ne pada!"
,,Vine, ali, šta je...", mucala je Katarina.
,,Rekao sam ti da ću uložiti nešto novca u film, ali ta priča o holo-kaustu nije za film, to je za
umetnička dela. Hoću, bre, pravi film, ono, frka, strka, ludilo! Ono, sa nekom pljačkom."
,,Pljačka?", zainteresova se žena iz producentske kuće. ,,To danas sla-bo ide. Ko je napisao taj
scenario?"
,,Scenario još nije gotov. Vi biste, uostalom, mogli da se pobrinete za taj scenario. Ali, neće ovo biti
pozorišna predstava od pedeset mili-ona dolara, koja tek u Aziji može da zaradi novac, pod uslovom
da bu-de dovoljno akcije. Hoću pravi dvočasovni TV krimi film, da narod uži-va!"
,,Ne razumem, ništa mi nije jasno", reče prcoljak Hari. ,,0kupili smo se ovde da bismo razgovarali o
filmu o holokaustu koji će se, sigurno, naći u konkurenciji za 'oskara'. Nije ovde reč o nekom
televizijskom filmu. Stvarno ne razumem..."
,,Ti si ovde da središ sve kako bi taj film bio snimljen. Ja imam sponzora za TV film.
Transnacionalna industrija dijamanata trpi zbog lo-šeg publiciteta koji prati takozvane krvave
dijamante. Plaše se, kao, da ce te dijamante kao nepodobne obeležiti i razne grupe koje se zalažu za
ljudska prava. poput onih koje se bore za zaštitu prava životinja, pa ne daju da se nosi krzno. Znate
o čemu govorim? Dogadalo se ljudima da se odenu u neko krzno, pa izadu lepo u restoran ili u
pozorište, a tamo ih čekaju barabe sa kantama punim crvene farbe, da ih ispolivaju! Pa-nika je ~
.v!adala, po sličnom šablonu, i u industriji dijamanata. Umesto
350
Harold Robins
da dijamant bude devojčin najbolji prijatelj, sada dragulje identifikuju sa strašnim zlodelima i
izgladnjivanjem naroda Afrike."
,,Industrija dijamanta je, znači, voljna da iiwestira u film o nekoj pljački?", upita producentkinja.
,,Film će imati srećan kraj, razume se", rekoh. „1 poslaće jasnu po-ruku da su ljudi koji se bave
dijamantima humani i skloni da pomažu drugima u nevolji. Razgovarao sam sa ljudima i oni su
prihvatili da sponzorišu jedan, pre svega, ZABAVAN film. U toj frci oko pljačke lju-di najbolje, na
svojoj koži, osete koliko su im dijamanti dragoceni."
Uf, kako sam se nasr'o! Istu priču uvaljao sam i predstavnicima ne-ke medunarodne draguljarske
asocijacije u Antverpenu.
,,Daću vam spisak termina i detalja u vezi sa dijamantima koji mo-raju da budu pomenuti u
scenariju. Naslov filma biće 'Pljačka Liberte-ovih'. Snimanje će se, pored ostalog, odvijati u mojoj
radnji na Bever-li Hilsu."
,,A, tako znači", reče onaj isprdak od agenta, blagoglagoljivi Hari Kid. ,,Film će, nominalno, trajati
dva sata, a za to vreme ima, ukupno. sat i po radnje, plus sponzori koji će na reklamu potroœiti
milione. Va-ša firma neće biti sponzor, već, brat bratu - protagonista, nosilac glav-ne uloge, je l'
tako? Za ime Božije, znate li vi koliko bi devedeset mi-nuta TV reklama u udarnom terminu koštalo
sponzora, ili sponzore? A vi biste to da dobijete besplatno?"
Da, da, znao sam da će se, pre ili kasnije, doći do takvog zaključ-ka. Ali, nastavih po svomc:
,,Katarina je zvezda filma. Nema veze da li je lopov, carinica uhvaćena u kradi, poslovoda u radnji,
pandurka, neka bude šta joj vi odredite, ali mora da bude glavna. I siguran sam da će njena gluma
biti nagradena 'Emijem'. Moja radnja će, naravno, svaki čas biti u kadru."
,,Isuse", ote se ženi iz producentske kuće, ,,ne mogu ni da zamislim koliko bi koštao taj udarni
termin na TV-u kad bi se pokrio reklama-ma. A čak i kompanija koja bi to sebi mogla da priušti,
nikad ne mo-že iz toga da izvuče takvu korist, jer gledalac, pošteno, ne sedi sve vre-me ispred
televizora. nego skokne do kupatila, do kuhinje, naročito kad
Oganj strasti
351
reklame traju. Ali, ako je reklama, praktično i formalno, deo filma, ako se upliće u samu radnju i tu
je. na oku, i u najdramatičnijim trenucima - onda će je svi gledati, nema šetanja po kući! Kakav
štos! Za vašu radnju - reklama da bolje ne može biti!"
Skromno klimnuh glavom. ,,A i naslov je privlačan, zar se i vama ne čini? 'PIjačka Liberteovih'."
,,E, to ama baš ništa ne valja", reče producentkinja. ,,Ali", dodade ra-širivši prste na stolu, ,,to ne
znači da se, uz dogovor, ne može doći do idealnog rešenja. Šta kažete za, recimo, 'Pljačkaši
Liberteovog blaga'?"
„111 'Velika pljačka Liberteovih dijamanata'", ume.ša se agent.
,,'čovek koji je ubio Liberte'..."
Katarina i ja napustismo društvo koje se gadalo idealnim naslovima preko stola.
U hodniku, ona mi reče: ,,Moram da se vratim unutra i proverim da li sam i dalje u korabinaciji, ili
će da me otkače."
,,Razočarana si?"
,,Jok, mislim da je sve u najboljem redu. Stvarno. Nikada mi oni i ne bi dali glavnu ulogu u filmu o
holokaustu. Ono što ljudi pričaju po ovom gradu, i ono što stvarno misle i rade - nikada nije bilo
isto. To ti je ona fore: jedno govori, drugo misli, treće radi. Da, baš tako! Oni razne laga-rije i
baljezgarije smatraju neizostavnim delom svog posla. Razvlačili bi nas, tako, dok ne dode vreme da
krene snimanje, a onda bi, iznenada, napravili neke ključne izmene u scenariju koje su, kao, od
početka bile u planu. Meni bi pripala mala epizodna uloga, a neka za koju niko ni-kad ne bi čuo
igrala bi glavnu junakinju. Tako to biva... Znala sam una-pred šta me čeka, ali sam se ponadala da
će mi pripasti glavna uloga, pa rekoh sebi: što ne bi probala... A ovo sa televizijskim filmom je su-
per. Sjajna ideja. Navodi me na pomisao da bi trebalo da se okrenem te-leviziji. To je, kad je o
ženskim ulogama reč, zahvalnije tržište."
,,Slušaj, ovi te neće otkačiti, potrudiću se da im tako nešto ne pad-ne na pamet. Igraćeš ti kod njih."
,,Jesi li stvarno ubio nekoga u Angoli?"
Poljubih je, u obraz. ,,Ne bi mi CIA dozvolila da pričam o tome."
352
Harold Robins
69
Dok sam išao Vilšrajskim bulevarom, neka kola prodoše kraj mene trubeći, i ja se trgoh iz lagane
šetačke meditacije. Eh, ta losandeleska ulična muzika - trube, glasna dobacivanja, verbalna
objahivanja svega i svakoga po spisku... U sećanju mi, medutim, beše konkretan slučaj ko-ji mi se
dogodio nekoliko dana ranije, kad mi je isto tako auto zatrubio dok sam hodao ulicom. Bacio sam
pogled na kola. Ženska glava pro-molila se kroz prozor kod suvozačevog sediœta. Mala se smeškala
i, na-ravno, ako ne u prvi mah, ubrzo sam je prepoznao.
Beše to Džoni, Simonina kćerka.
Dugo se ne bejah čuo sa svojim dragim prijateljima u Lisabonu, sko-ro punih pet godina je prošlo
od onog nemilog dogadaja u Parizu, kad zamalo izgubih glavu, a tri godine otkako je mala Džoni
provela sa mnom noć u sobi hotela ,,Bel er", da bi nam se Simona sutradan uju-tro nacrtala na
vratima. Znao sam, u svakom slučaju, da moj okršaj sa Žoaom oko Srca sveta još nije okončan i da
je ovo razdoblje, u stvari, samo jedno malo duže zatišje pred ko zna kakvu buru.
Žoao se povukao sa scene posle pariskog fijaska. Njegove portugal-ske copine behu ostavile otiske
prstiju po unutrašnjosti one limuzine u kojoj sam doživeo ružne trenutke, pa su francuska Služba
bezbednosti i Interpol uspeli da im udu u trag. Ubrzo zatim, kulminirala je trgovina krvavim
dijamantima pošto se u Angoli i Sijera Leoneu ponovo razbuk-tao rat. A onda je neki ,,anonimni
izvor" (isti onaj koji je mog rodaka Lea izručio federalcima) razglasio da svaka humanitarna ili
policijska grupacija u svetu koja se bavi švercom i prodajom krvavih dijamanata ima i Žoaovo ime
na listi potencijalno interesantnih subjekata. Tako je Žoao, barem privremeno, gledao da se posveti
drugim poslovnim podu-hvatima, pošto je sa dijamantima morao malo da o'ladi. U dijamantskom
biznisu vrte se ogromne sume, milijarde su u opticaju, ceo globus je pre-mrežen dilerima dragulja,
ali je ipak to, kad se sve sabere, jedna bara u kojoj se svi krokodili medusobno poznaju. I tako sam
ja držao tu mu-dru razdaljinu u odnosu na Žoaoa, seljakajući se iz zemlje u zemlju.
Oeanj strasti
353
otvarajući nove radnje, ali kad mi, onomad, pre tri godine, i Simona i Džoni u istom trenutku
uleteše u život - bilo mi je jasno da moram da preduzmem neke ozbiljnije mere. I znao sam kakve bi
te mere trebalo
da budu.

Prelistavajući dokumentaciju Kuće Liberte koju Berni beše ostavio za sobom, pronašao sam
podatke o svim Bernijevim transakcijama sa Žoa-om. Sav novac koji je Portugalcu išao u džep,
stizao je na njegove ra-čune u inostranstvu. Drugim rečima, Žoao se, kad je porezu reč, držao iste
one strategije koja je dugo donosila blagodeti Leu. Onda pozvah Ašera van Franka u Antverpena i
zamolih ga da sazna u koje se još po-slove minulih godina Žoao ukljucivao. U biznisu sa
dijamantima, bar u evropskim razmerama, nije moglo da se desi da neko prdne a da taj po-datak ne
bude znan Ašeru van Franku.
Prosledio sam poverljivu informaciju portugalskoj poreskoj službi. Iz-vor je, navodno, bio
apsolutno pouzdan, ali ja ni sumnjao nisam da će Žoao provaliti ko ga je otkucao.
Neki prodavci dijamanata proneše glasinu da Žoao, navodno, ima ozbiljne medicinske probleme, ali
ja sam bio siguran da je to, zapravo, njegov prepoznatljiv manir u obmanjivanju poznatih i
nepoznatih protiv-nika i, naravno, poreznika. Sam je pustio tu buvu, stari lisac.
A Džoni je, eto, ponovo bila u El Eju, u isto vreme kad i ja. Vero-vatno je to bila čista koincidencija.
Ona je volela ovaj grad. a sada je već, zacelo, imala devetnaest, ako ne i dvadeset godina, pa je
mogla da radi šta joj je volja. Možda će ovde i da se školuje, ko zna.
Uprkos svakoj logici. joœ sam osećao nekakvu šupljinu u stomaku, neko bedno osećanje
otkrivenosti koje me je tištalo u grudima dok sam hodao tom ulicom. Ali, odbacih neugodnu
emociju. Imao sam ja svoje prioritete - ne mogu sad da kljoknem. gurnem glavu u šake i paranoi-
šem kako će me Žoao danas-sutra ubiti. Morao sam, pre svega, da se pohrvem sa jednom filmskom
zvezdom koja je imala žešće kandže.
Hodajući ulicom, okrenuh Krosov broj.
,,Još si zainteresovan za šljaku u obezbedenju?", upitah ga odmah, čim podiže slušalicu.
354
Harold Robins
,,Ej, čoveče, nije da nisam, ali nikako u El Eju. Ni pod razno! Tu se puca preciznije nego u Angoli.
A često i bez razloga."
,,Slušaj, povedi i tu svoju starleticu. Idem na neki dobrotvorni ban-ket i potrebna mi je podrška."
,,Kakav je to dobrotvorni banket. čoveče, kad ti je podrška potrebna? Neće, valjda, da vade krv i
seku ruke i noge?"
,,Ma, još gore, ne pitaj... Pikiram na Seli Lejn. Maznula mi je ogrli-cu i ja ću raorati po svaku cenu
da je vratim. Ima da joj je otrgnem na tom banketu, pa šta mi Bog da."
,,Ako ćeš s tom ženom da se kačiš, bolje se oprosti od života. Ta ima srce od metala i picu što
proždire sve živo. Megan je bila na sni-manju nekog filma gde je i ta igrala. Hotelsko osoblje tvrdi
da, kad Lej-nova zatraži da sobno posluženje, to stvarno znači da žena hoće da bu-de uslužena. Voli
dobru jebačinu, ali ako ti padne na pamet da se za-jebavaš s njom - bolje počni da prebrojavaš jajca,
bato."
,,Povedi ti samo Megan sa sobom. Kaži joj da sam iz nekih dobro upućenih izvora saznao ima za
nju jedna dobra uloga, da vodi neki tc-levizijski šou koji je već, praktično, na listi potencijalnih
dobitnika na-grade 'Emi'."
,,Sranje, baba, pogledaj se samo! Tek si, takoreći, koren pustio u El Eju, a već pričaš kao da si roden
ovde, k'o oni nazovi producenti što lažu da su Prva liga."
Gotovo prevalih preko usana da nikoga ne lažem kad kažem da ne uzimam kokain - što se za Krosa
nije moglo reći. Bilo kako bilo, do-govorismo se da ih ja pokupim limuzinom, pa prekidoh vezu.
Stvarno sarn se brinuo zbog Krosa. U Angoli je stao uz mene kad je bilo najteže. Bio sam mu
dužnik. Kad je rudnik procvetao, pokrio sam sve dugove, kao što bejah obećao. A i nadalčje sam bio
spreman da mu pomognem, ukoliko mu pomoć bude potrebna.
Iz dila sa rudnikom izašao je sa dva miliona neto, od čega je veći deo stavio na račune u
inostranstvu, da ne bi plaćao porez. Svaki put kad bih prolazio kroz El Ej, navratio bih do njega. I
svaki put je bio sve deblji, toliko se naduo da je ličio na nekog mlitavog televizijskog
Oganj strasti
355
komedijaša. A pošto su mu sinusi trulili od pudera koji je povazdan šmr-kutao, nos mu se skroz
izobličio, bolesno raširio, kao kod klovna koji je preterao sa šminkom. Prilično je dugo već bio na
drogama. Stan mu je smrdeo na skladište nedozvoljenih stimulativnih sredstava.
Krosova devojka Megan bila je okej, brinula se zbog njega i ona. Bi-la je, medutim, isuviše
zaokupljena svojom glumačkom karijerom da bi mu pružila svu podršku koja je Krosu nesumnjivo
bila potrebna, A Kros je jedna dozlaboga bandoglavo kopile. Nikada taj nije voleo čak ni naj-
dobronamerniju kritiku, a nekmoli da neko zabija nos u njegove lične stvari. Jednom sam lupio
nešto, kao da je on, eto, svu lovu zaradenu u Angoli popušio i pošmrkao - i ovaj je, bogami, zarežao
na mene, pa vi-še nisam insistirao na sličnim napomenama.
Krosa i Megan sam zamolio da podu sa mnom na taj banket isklju-čivo zato što mi je bilo potrebno
društvo. Nisam, u stvari. očekivao bi-lo kakve ozbiljne nevolje sa Šeli Lejn. Samo ću je pred svima
izblami-rati kad joj zatražim da mi vrati ogrlicu. Njen telohranitelj će morati da ostane napolju, neće
biti tu da joj na licu mesta pomogne. A to što je nju pratio glas ženetine koja voli da se grebe i čupa
kose - uopšte me nije zanimalo.
Sta jedna žena od svojih maksimum šezdeset kila može protiv pa-stuvčine od devedeset kilograma
kao što sam ja? Idi, bre!
Nikako nisam mogao da se setim jedne stare poslovice koja, otprili-ke, kaže da ni u samom paklu
nema jarosnijega bića od prezrene žene. Tako nešto. Ubrzo ću shvatiti da se taj prezir, ili šta već
beše u poslo-vici, ne odnosi samo na sferu ljubavi. Važi i za dijamante.
70
Izadosmo iz limuzine ispred banket sale na Aveniji zvezda, u Senče-ri sitiju.
Kamere, paparaci, turisti i oni œto šacuju zvezde bili su nare-dani, sve jednim drugima na glavama.
Nisu mi promakla ćućorenja u masi - odmah su me otkačili kao nevažnu, nepoznatu zvanicu, i
nasta-
356
Harold Robim

vili pogledima da traže nekoga za kim će vrištati. Za Krosa, pak, reko-še da je verovatno producent
nekih rep albuma, dok su Megan prepo znali kao glumicu koja je igrala u nekoliko filmova i imala
neku epi-zodnu rolu u seriji ,,Prijatelji".
Umešasmo se sa ostalim zvanicama i udosmo unutra. Velika prosto-rija za prijeme, u čijem se
središtu nalazila fonta sa kamenim delfinima koji se cere i bljuckaju vodu, vrvela je od fino
stilizovanog sveta u mar-kiranoj odeći, koji su se pravili da ne znam kako uživaju pijuckajući jevtin
šampanjac iz plastičnih čaša. Do prostrane trpezarije na spratu vo-dilo je stepenište, a ja sam
priželjkivao da što pre opazim Seli Lejn, pa da odavde zbrišem pre nego posade u stolicu iz koje ću
dva sata mora-ti da slušam dosadne govorancije okupljenih dobrotvora.
Odvojih se od Krosa i Megan kad ona opazi nekog producenta ko-jem je htela da se nabaci. Ove
stepenice što vode u trpezariju, pomislih. biće odlično mesto za pogled iz ptičje perspektive - moći
ću lepo da osmotrim svakoga ko se muva tu dole, pa počeh da se probijam kroz gomilu. Upravo
stigoh do fontane kad opazih ženu na vrh stepeništa. Skoro posrnuh od iznenadenja. Marni.
Došlo mi beše da zaurlam njeno ime.
Bila je u većem društvu i lagano mi se gubila iz vidokruga, nekud
u pravcu trpezarije. Onda nestade i tada uspeh da pročitam veliki tran-
sparent na kojem je, krupnim slovima, pisalo: DAJTE HRANE SVETU.
Nisam, dakle, morao da razbijam glavu čemu je posvećen ovaj do-
brotvorni banket.
Počeh bezobraznije da se probijam kroz masu. Naleteh, tako, na ne-ku ženu koja baš nije imala
strpljenja za takvo laktanje. pa mi gotovo prosu piće u lice. ,,Pazi, bre, gde..."
A onda zastade, u pola reči, i napravi grimasu kao da joj je bogzna kako drago što me vidi. Beše to
Šeli Lejn.
,,Pa, dobro, drugar, ako baš i hoćeš da me gurneš, daj bar da ti po-kažem gde su mi erogene zone",
dodade ona cereći se.
Oeanj strasti
357
,,Šeli Lejn, glavom i bradom." ,,Jedna i jedina", reče ona.
Nosila je onu dijamantsku ogrlicu. Sjajno joj je stajala, nema šta. Pri-metih i to da je do sada već
cimnula čašicu-dve više. Taj kez je bio po-malo ukočen, oči joj već behu usićile. Svi su je znali kao
pijanduru. ddd
Si-gurno je dala gas još pre nego što će se pojaviti na banketu.
,,Pa dobro, sad kad znaš moje ime, daj i ti meni reci kako se zoveš". reče ona i primače mi se, tako
da osetih viski u njenom dahu. Ne, ni-je pila šampanjac. ,,'Ajde, reci mi samo, molim te, da nisi
neki jebeni glumčić koji traži ulogu, već neki od onih milijardera koji znaju samo za kompjuter i
koji će za jedno pušenje da mi finansiraju film." ,,Pravo da ti kažem, upravo sam u poslu oko
povraćaja imovine." ,,Povraćaj imovine? Ono, kola, frižideri?"' ,,Jok, dijamanti. Ja sam Vin Liberte,
a ti nosiš moju ogrlicu." Ona opipa ogrlicu. ,,Ti si tip koji mi je dao ogrlicu?" ,,Ja sam, more, tip
kome si ukrala tu ogrlicu. A sada mi je lepo sa-ma vrati, ili ću pred svima da te izblamiram i na silu
da je skinem."
,,Da me izblamiraš?" Sva se tresla od smeha. ,,Eh, budalice jedna, pa nemaš ti pojma šta znači
izblamirati." Opet se nagnu napred, a meni maltene ošamuti silina isparenja. ,,Kako ti se ova
blamaža čini?" Sasu mi punu čašu viskija u lice. ,,Kučko jebena!"
Ona me tad tresnu čašom po Hcu i podiže pesnicu da me opali. Za-ustavih taj desni kroše, zavrnuh
joj ruku i ščepah otpozadi za bulju, pa je odigoh od zemlje i zafrljačih u onu fontanu.
Baš u deliću sekunde kad je izletela iz mojih ruku i pošla na kratki let do fontane, oči mi zaseni blic
nekog fotoaparata. Paparaci su uvek u stanju pune borbene gotovosti.
Zamor utihnu i svi se ukočiše kad Šeli Lejn pljusnu u fontanu. Kros se, iznebuha, nade tu, kraj
mene, i ščepa me za ruku. ,,Bežimo odavde, čoveče."
358
71
,,Ne mogu da verujem da je to bila ona. Posle toJiko godina!" ,,Siguran si da je ona?", upita Kros.
,,Marni je to bila. Ona i radi za tu organizaciju, Svetsku grupaciju za ishranu."
Vozili smo se limuzinom ka centru grada, što u El Eju nema isto zna-čenje kao ,,centar" u Njujorku
ili San Francisku ili većini drugih velikih gradova, gde je centar mesto gde je akcija, gde se
dogadaju stvari. U ovom gradu, zapravo, i nema centra. Nema tog srca, odakle se krv pura-pa u
druge krajeve metropole. Malo se i od uobičajene predstave centra velegrada moglo videti u El Eju,
izuzmemo li one oblakodere u kojima su advokatske kancelarije i računovodstvene firme, nekoliko
Vladinih zgrada, hotela u kojima se održavaju kongresi i konvencije, i nešto ma-lo udžerica u
kojima siromasi krckaju ovozemaljske dane. Jedini pravi razlog da u Los Andelesu odete do centra
grada bio je ono kad morate da se pojavite pred sudom, ili da se u dogovoreno vreme pojavite u
kan-celariji svog advokata. Povod, dakle, ni u kom slučaju nije bio prijatan, bez obzira na to što je
reč o situacijama koje se odigravaju za obdani-ce. A noćne kornbinacije - tek su one bile
garantovano neugodne.
Neki beskućnici povazdan su koristili svoje maglovito pravo da jav-nim okupljanjem zahtevaju
svoja ustavna i moralna prava, pa su logo-rovali na zelenim površinama ispred vladinih zgrada,
prekidajući sa sr-kutanjem pileće supe da bi otišli da se ispišaju, što po trotoaru, što po zemlji, gde
je nadu. Sem tih beskućnika, grad su naseljavale radničke mase, sirotinja što radi od jutra do sutra,
uglavnom Hispanoamerikanci bez novca i zelene karte. Vadilo ih je to što su prihvatali poslove koje
niko drugi nije hteo da radi'. Preživljavali su na pasulju i tortiljama, spa-vali i na patosu ako treba,
često po šestoro u sobi. a sve da bi uštede-li neki dolar i poslali svojima, kući.
Mi se, pak, zaputismo u jedan od elitnijih novootvorenih restorana u gradu, smešten u nekom
starom skladištu u gotovo napuštenoj industnj-skoj zoni. Bio je to jetlan od onih delova grada u
kojem biste, eventu-
359
alno, mogli da isplanirate da vas ubiju ili da vam se kola pokvare u naj-težem trenutku.
Losandeleski restorani su vam kao muzički ansambli -Ijudi se okupe, dožive slavu ako im se posreći
da sviraju na nekom ,,in" mestu gde se svet u tom trenutku rado okuplja, a onda dode druga gru-pa,
i slava prethodnika začas izbledi... Usponi i padovi aktera u biznisu sa restoranima ne zavise toliko
od seljakanja velikih šefova kuhinje od gazde do gazde, koliko od kretanja raznih likova iz
,,industrije". Niko-me tu ne smeta da jede osrednju hranu po vrtoglavim cenama. Dovolj-no je da
neka zvezda počne da dolazi u taj i taj restoran, da se to pro-čuje. i onda svi hoće baš tu da večeraju.
A kad zvezda nade za shod-no da se preseli u neki drugi restoran, za njom ide i masa.

Što se mene tiče, Krosova sugestija da večeramo upravo u tom re-storanu, u starom skladištu, bila
mi je privlačna, dobrim delom zbog to-ga što će tamo rizik da naletimo na telohranitelje Šeli Lejn
biti, objek-tivno, minimalan. Kros me je uveravao da je riba takve naravi da bi bi-la u stanju da
pošalje tipa sa zadatkom da me ubije ili obogalji. A ono kad sam je frljnuo na onom banketu, nismo
imali vremena da lovimo ogrlicu po fontani.
Kros, i mnogi dragi ljudi koji su bili ,,u fazonu", smatrali su da je
zalaziti u restorane koji se nalaze u ozloglašenom delu grada, u
aJ gde se gaca po lokvama krvi i zaobilaze pseći izmet i još gore ne-
podopštme na trotoaru, da biste, kad prodete tu Scilu i Haribdu urbanog
'eznada, ušli u renovirano skladište, sada sa svih strana zaptiveno, sa
maswmm zidovima, debelim betonskim podom i ventilatorima.
\/(
ii se ta ideja činila bezveznom, ali 'ajde... Nisam, generalno, bio esioniran losandeleskom
restoranskom ponudom i - tačka. Sva ta me-odisu nekim skorojevićkim duhom. U Njujorku,
recimo, konobari ima-v, prepoznatljivo držanje, makar bili i drčni k'o bokseri. U El Eju, ikada vas
kelner neće iwrediti ili započeti svadu. Taman posla. Ov-1 konobari se ponašaju kao da, u stvari, i
nisu kelneri, već ljudi sa ' prezimenom, a vi ste, eto, doživelu tu privilegiju da ih željno fe dok vam
oni donose hranu i piće. Nisam, medutim, želeo da tte sa Krosom oko toga gde ćemo sesti, niti
mi se upuštalo u di-
360
Harold Robins
skusiju o njegovom ukusu pri odabiru restorana. Opet sam mu bio dužnik - izvukao me je iz one
frke na banketu. Da njega nije bilo, telohranitelj Šeli Lejn bi me zacelo pronašao i progutao kao
predjelo. ,,Pa, je l' i Marni tebe Videla?", upita on.
,,Nije, ali sam siguran da je do sada saznala da sam ja kriv za ono kupanje u fontani."
Pozvao sam Pet, moju pi-arku, čim sam seo u limuzinu. Instruisao sam je da odmah okrene pi-ara
Šeli Lejn i da usklade priču oko toga zbog čega sam, je li, bacio zvezdu u fontanu. Nisam želeo da
izbije skandal oko te ogrlice. Publicitet nikada ne škodi, ali skandal bi mogao da mi rastera buduće
mušterije i otvori prostor za druge juvelirske fir-me. Pet iz cuga zaključi da bi trebalo ići na kartu
ljubavne svade. ,,Slu-šaj, baš me briga i da tamo napričate kako smo se posvadali zbog mar-ke
njenog ruža za usne, samo da se ogrlica ne pominje", rekao sam Pet. Tek što spustih slušalicu, a
Kros upita: ,,Reci mi, bre, kako to da je nikada nisi zvao otkad si ovde?"
Mislio je na Marni. ,,Nisam znao da je El Eju. Negde u podsvesti, računao sam da mora da je u
nekoj džungli, da snabdeva gladne hra-nom. Sem toga, ona mi je jasno stavila do znanja da ne želi
više da me vidi", odgovorih.
,,Sranje! I ja sam pokušao da te otkačim tako, a vidi, malo-malo pa mi baneš na vrata. Daj, bre,
viteže, sidi malo s tog plemenitog vranca i pozovi tu gospu! Kad se pomene njeno ime, osetim ti po
glasu da još patiš za njom."
U pravu je bio. Ponovo nazvah Pet.
,,Na banketu je, znaš, bila i neka žena po imenu Marni Džons. Mo-žda je u mediwremenu
promenila prezime, ukoliko se udala, ali činjeni-ca je da nema baš mnogo žena koje se zovu Marni.
Nadi mi njenu adre-su, saznaj gde radi i da li je udata."
,,Ne verujem da će to ići lako", reče Pet. ,,Ako ime ne počinje slo-vom S, obično je potrebno
unajmiti detektiva."
,,Učini šta je god potrebno, ne zanima me. Informacija mi treba od-mah, ovoga časa."
361
,,Naravno. A što se tiče onog bacanja u fontanu na banketu, štampa je obaveštena da ste ti i Seli
Lejn bili zajedno, da te je ona škartirala i da si ti odlepio od ljubomore. Njoj je kretanje, praktično,
bilo ograniče-no zato što ti nisi hteo da prihvatiš odbijanje, pa si parkirao kola ispred njene kuće i
visio tamo noćima."
,,Za ime Boga, kad si već toliko napumpala priču, mogla si da im kažeš i da sam HIV pozitivan!"
,,ćuti i kucni u drvo. I moli Boga da se ona ne predomisli pa reši da napravi neku pizdariju. Uzgred,
ona traži i narukvice koje će ići uz ogrlicu. Kaže da joj toliko duguješ za sav ovaj publicitet. A budi
sigu-ran da će slika, ono kako dama leti u fontanu, biti na naslovnoj strani svakog tabloida za koji
radi onaj paparaco."
,,Reci ti Seli da, ukoliko ikada odluči da digne ruke od filmova, imam jaka poznanstva u mafiji. Oni
bi mogli da je angažuju kao pregovarača. Poslaću joj te narukvice."
„0, ima još nešto. Njoj se dopalo kako si je obradio. Volela bi po-novo da te vidi", dodade Pet
izveštačenim glasom.
,,Pravo da ti kažem, nije njoj to baš tako prijalo, ma šta sad govorila. Sumnjam da bi više uživala
kad bi od mene napravila šnicle pa njima hra-nila svoju džukelu. Možda je zato zainteresovana da
navratim do nje."
,,Prvo bi morao da je tucaš, do besvesti. Šeli nije od onih koje će protraćiti dobrog muškarca."
Završismo razgovor, i ja se okrenuh Krosu.
,,Bio sam prezauzet, čoveče, prezauzet za sve Marni ovoga sveta, že-ne koje traže vreme i pažnju.
To mi je, brat bratu, jedino opravdanje kojeg mogu da se setim. Ali sada, kad se je ponovo video,
osetio sam se... pa, kao da me je neko šutnuo u jaja, tako sam se osetio! Kako ti
to zvuči?"
,,Sjeban si ti, čoveče. Ljubav je to, ne požuda. Požuda je kad pože-uš da ti Hže jaja. Ovo, kad ti se
čini kao da te neko razvalio, to ti je ljubav."
Nešto me je drugo kopkalo. Ranije tog dana, kad sam ga pokupio is-pred njegovog stana, Kros je
izašao posle Megan, davši joj nekoliko mi-
362
Harold Robins
nuta fore da porazgovara sa mnom u četiri oka. Ona mi je saopštila da je zabrinuta za Krosa, da se
neprestano tuče po nosu. ,,Počeo je stvari iz kuće da prodaje", rekla mi je Megan.
Obećao sam joj da ću pomoći, ako ikako mogu. Kad narkić počne da prodaje stvari iz kuće, onda
znate da je sve otišlo dodavola, Hteo sam da učinim nešto za Krosa, ali sa njim razgovarati, terati ga
da pri-hvati pomoć, da se osloni na prijatelja - to ti je kao da guraš ruke u kavez da pomaziš gladnog
tigra.
,,Trošiš se bezveze, čoveče", rekoh mu kad se približismo restoranu, ,,džonjaš, truliš i ništa ne radiš.
,,Skupljaš dokumentaciju za tvoje inve-sticije, i to ti je sva zanimacija... Ne rade tako pravi ljudi.
Sto se ne bi vratio u posao? Hajde, radi sa rnnom. Mogao bi da počneš kao šef obez-bedenja u
prodavnici na Beverli Hilsu. Ako ti se posao svidi, ako se stvarno primiš, ima od tebe da napravim,
nacionalnog savetnika za bez-bednost."
,,Zar ti ja, kuronjo, izgledarn kao neko kome je potreban posao?"
Uzdahnuh. ,,Pa, u stvari, i ne izgledaš. Da ti kažem, izgledaš kao da ti je neophodan tretman
elektrošokovima i frontalna lobotomija. A mo-žda bi mog'o i silikone u kitu da ugradiš."
72
Nedelju dana kasnije, sedeo sam u svom automobilu preko puta ne-kog obdaništa u Brentvudu i. ko
zna koji put, čitao izveštaj onog detek-tiva kojeg bejah unajmio. Taj izveštaj me i doveo ovamo.
Marni nije bila udata, bar ne trenutno. A da li se u meduvremenu. negde u inostranstvu, udavala -
detektiv nije uspeo da sazna. Ali, dete je imala - petogodišnju devojčicu. Tu bi ostavila malu svakog
jutra i dolazila po nju popodne. Krut raspored koga mame samice i tate sam-ci moraju strogo da se
pridržavaju.
Marninu kućnu adresu, model automobila koji vozi, listing telefon-skih razgovora, broj socijalnog
osiguranja, podatke o kreditiranju, radnu
Oeanj strasti
363
biografiju - sve sam to u paketu dobio. Nije ni bilo tako teško doći do svih tih informacija. Svaki
iole dobar detektiv imao je kontakt u agen-ciji koja se, pored ostalog, bavila izdavanjem izveštaja o
kreditiranju. Za odredenu cenu, mogli ste dobiti bilo čiji izveštaj. Danas bi, naravno, in-formator
mogao da bude i haker.
Detektiv, takode, nije došao da odgovora na moje pitanje da li, u ovom času, postoji neki muškarac
u Marninom životu, da li, slučajno, živi sa nekim. Ona je stanovala u zgradi u kojoj stanari nisu
imali me-dusobnih dodira, pa nije bilo smisla da ude unutra i proćaska sa kom-šijama, ali je nikada
nije video ni sa jednim muškarcem kad je dolazi-la ili odlazila od kuće.
Sa jednim sam, svakako, bio načisto - pošto je imala petogodišnju kćerku, ona, očito, nije dugo
patila za mnom pre nego što se nekom drugom bacila u zagrljaj. Ego mi je šaputao da tu moju
zamenu nije du-go birala. A ono što nisam znao - i nisam mogao znati - bilo je na ka-kav ću prijem
kod nje naići. Šta čovek da kaže bivšoj ljubavi koju ni-je video više od šest godina i koja o njemu,
najverovatnije, razmišlja kao o lažovu i izdajici?
Dodajte tome još i ono kupanje Seli Lejn na dobrotvornom banketu - sada je Marni zacelo mislila
da sam totalno poludeo. Što je još gore, verovatno je saznala da već neko vreme živim u Los
Andelesu, pa je sad imala razloga da se pita, i ljuti, što je nikada nisam pozvao. A mo-Žebiti da je o
meni nešto čitala u novinama i pre onog karambola sa LejnoVom.
Ne bi se, u svakom slučaju, moglo reći da je Marni loše išlo otkad je meni dala korpu. Bila je sada
profesor-predavač na Univerzitetu dr-žave Kalifornija, sa zavidnim brojem objavljenih naslova u
oblasti soci-oekonomije Trećega sveta. Sami naslovi bili su da ti se guza smrzne. Za svoj rad Marni
je ovenčana specijalnim priznanjem Ujedinjenih na-cija, a počastvovana je i prisustvom
Molitvenom doručku u Beloj kući. I rnene su jednom zvali na taj doručak, ali sam prcwalio caku -
mora-la je da se da neka donacija. Preskočio sam tu molitvenu zakusku jer roi se nije mililo da
pljunem pola miliona dolara za tanjirić zeleniša.
364
Harold Robins
Bilo mi je drago što je Marni napredovala u životu. Napravila je ne-što vredno za svet. A ja sam
samo pravio novac. Dok sam čitao zapi-se o njenim dostignućima, prvi put počeh ozbiljno da
preispitujem svo-ja vlastita. Marni bi me pitala: ,,A šta si ti učinio za sve u poslednje vreme, Vine
Liberte?" Pa, kresn'o sam nekol'ko dobrih riba i, ne samo to - filmsku zvezdu sam bacio u fontanu!
čekajući tu, preko puta vrtića, otkrih da sam, uprkos svom forsira-nju fasade, istinski iznenaden
svojim osećanjima prema Marni. Ta ose-ćanja behu stvarno snažna. A sve to vreme kao da sam
flašu držao do-bro zaptivenu, da bi sada, eto, zapušač izleteo, i svi oni mehurići me opalili pravo u
glavu. Bio sam, sigurno, sa desetinu, ako ne i više, že-na od kada sam otišao iz Angole, ali ni sa
jednom nisam ostao duže od nekoliko meseci. Delom i zbog toga što sam jurio na sve strane da bih
razvio biznis. Ali, sada mi je bilo jasno da je drugi važan razlog tog mog nevezivanja bila, u stvari,
ljubav prema Marni.
Što li sedim tu, pred školicom, i čekam je? Šta li očekujem od nje? Za brak nisam spreman, pa ni la
ozbiljnu vezu, ako je to uopšte u igi'i. Sto ne bih, naprosto, upalio auto i zbrisao odavde dok još ima
vreme-na?
To što sam se čekajući posvetio temeljnom analizovanju svojih ose-ćanja, nije me odvelo nikuda.
Sedeo sam za volanom, razmatrao, kao, situaciju, pa se onda kolebao, nećkao da li da odem ili da
ostanem... Privatni detektiV mi beše rekao da je Marni po dete dolazila petkorn; drugim radnim
danima devojčicu bi iz obdaništa pokupila kućna pomoć-nica, Džozi. Blago uzdrhtah ugledavši
neka kola koja su odgovarala de-tektivskom opisu Marninog vozila. Automobil se približavao
obdaništu. Da. to je bila ona. Parkirala je ispred obdaništa i ušla unutra.
I ja izadoh iz kola i predoh ulicu, ne premišljajući se više.
Minut docnije, ona je izlazila iz zgrade, ćaskajući i smejući se sa svo-jom kćerkicom. Ja sam stajao,
nepomičan, i dozvolio da maltene prode pored mene. Kad me ugledala, pažljivo sam joj promatrao
lice, name-ran da saznam šta oseća. Jedina emocija koju prepoznadoh na Marni-nom licu bilo je -
iznenadenje.
Oeanj strasti
365
,,Vine!"
,,Glavom i bradom."
,,Ja... ja... otkud ti ovde?"
,,Navratio sam, eto, da upoznam tvoju kćerku." Pružih ruku devojči-ci. ,,ćao, ja sam Vin Liberte.
Drago mi je što sam te upoznao."
Dete podiže pogled ka Marni, i Marni joj klimnu glavom. ,,U redu je, reci gospodinu kako se
zoveš."
,,Elena Džons", reče mala stidljivo, rukujući se sa mnom.
„0, pa to je prelepo ime. Elena se zvala i moja majka."
,,Moja majka se zove Marni."
,,Da, znam", ispustih Eleninu ruku da bih se pozdravio sa Marni. Kad mi uze ruku, poželeh da me
nikad više ne pusti. ,,Dugo se nismo vide-
li", rekoh.
,,Vidiš, neki ljudi bi rekli da još nije dovoljno dugo. Jesam li ti za-hvalila zbog one ljubavničke
svade koja je ukrasila naslovne stranice po-sle one dobrotvorne večere?"
,,To mogu da ti objasnim, stvarno. I, voljan sam da dam donaciju, da se iskupim za to."
,,0bjašnjenje nije potrebno, sve je pisalo u novinama, sve o tvojim patetičnim nastojanjima da
nabediš Seli Lejn da te primi nazad. čula sam da ćeš biti uhapšen zbog fizičkog nasrtaja. Kad se
osovila na no-ge i izvukla iz one fontane, skinula je mokru haljinu i bacila je u neko ćose. Haljinu
smo, naravno, našli, naći će se u aukcijskoj prodaji na sle-dećem banketu. Trebalo bi da
prisustvuješ. Možemo ti je dati i kao ute-šnu nagradu."
Padoh na kolena, dlanove skupih kao u molitvi.
,,Šta to radiš?", upita Marni.
,,01akšavam ti da me šutneš iz sve snage."
Dve majke koje su izlazile iz obližnje školske zgrade prasnuše u smeh. ,,Ako vas prosi, a vi ga
nećete, dajte ga meni", reče jedna.
,,Ne biste ga podneli, verujte. Pa, Šeli Lejn ga je isterala iz kreveta."
Sad ženski smeh postade piskutaviji, zlokobniji. „0, Bože, zar je to OH!"
366
Harold Robins
Oganj strasti
367
0 Bože-božiću, kolariću-paniću... Kad je već sve dotle došlo, podi-goh se na noge, uzeh Elenu za
ruku i povedoh je. One ženetine su mi se rugale. Kakvo poniženje.
,,Kud si to krenuo s mojom kćerkom?", uzjoguni se Marni.
,,Elena i ja idemo na večeru. Možeš da nam se pridružiš, a ako ne-ćeš sa nama - idi lepo kući, sipaj
sebi mlekce, pa se isplači."
,,A otkud znaš da me neko ne čeka kod kuće?"
,,Unajmio sam privatnog detektiva da ispita svaki detalj u vezi sa to-bom. Rekao mi je da si
usamljena usedelica koja šalje oglase za ljubav-ne rubrike magazina i kupuje Vibratore, i to ne na
komad."
Nisam se ni potrudio da pogledam preko ramenima. Koračao sam, držeći Elenu za ruku, i maltene
zažmurio. Kad bi mi sad Marni rekla da ima muža ili da voli nekoga - to bi mi proburazilo srce.
73
Odvedoh Marni i Elenu u GIedstonov riblji restoran, na Pacifički au-toput, tamo na obalu, gde se
Bulevar sumraka preliva u talase okeana. Nije to bilo, da se razumemo, jedno od mojih omiljenih
mesta - i pre-velika gužva i previše bučno - ali je nesumnjivo bilo na jednoj od naj-boljih lokacija u
gradu, na samoj plaži. Elena je mogla da trčkara po pesku dok smo Marni i ja razgovarali i šetali se
po plaži.
Pijuckao sam pivo ,,korona", iz flaše, bez limuna, a Marni je liskala so sa čaše margarite, dok smo
čekali da se isprazni sto. Klinka se igra-la, bacala pesak u okean.
,,Divno dete", rekoh. ,,Lepa je, kao i njena majka." ,,Daj, Vine, zezni komplimente. Ti mrziš decu, a
prema njenoj maj-ci si se ružno poneo."
,,Prvo, decu ne mrzim, budući da o njima, zapravo, ništa i ne znam. Sve ovo vreme sam i ja sam
dete - svih ovih godina samo idem na ne-ke sahrane. A prema tebi se nisam baš ružno poneo. Ti si
mene osta-vila i nisi mi dala čak ni priliku da ti objasnim šta se dogadalo."
,,Šta da mi objasniš? Da mi objasniš kakvo si dubre? Da mi objasniš zbog ćega si, sa svim tim
novcem, morao da zaradiš još nekoliko mili-ona tako što ćeš krvožedne kriminalce snabdevati
oružjem kojim će ovi da pucaju na nedužan narod?"
Olabavih, pa skinuh kravatu. ,,Evo."
,,Šta ti to znači?"
,,Evo ti, pa me obesi. Ako hoćeš da me linčuješ, dobro, evo, ti si su-dija, ti si porota, ti si dželat. Sve
znaš, i nemam šta da ti objašnjavam. A ti si onda otišla, napustila Angolu, i nikada nisi ni bila u
prilici da saslušaš moju stranu priče."
,,'Ajde, u redu. Objasni mi sad šta je ono tamo bilo."
E, tu me prešla. Šta da joj kažem? Da sam završio pomažući Džom-bi da natovari oružje... za
Savimbija, pride? I da je to oružje dolilo ulje na vatru gradanskog rata u Angoli, koji se vodi i
danas, i to žešće ne-go pre, bez ikakve naznake da bi moglo doći do nekakvog primirja? Šta ću joj
reći? Da sam se u Angoli obogatio tako što sam iz te zemlje is-kopavao dragocene dijamante a da
joj ništa nisam zauzvrat dao?
,,A što se ne bih, prosto, ubio...", rekoh.
,,Pa, to bi, za početak, bilo sasvim dovoljno."
,,Marni..."
,,Vine, nije mi bilo lako da tek tako odem, nikada ni prema kome nisam osetila ono što sam osećala
prema tebi. Sada, jednostavno, ne že-lim da otvaram stare rane."
Klimnuh glavom ka detetu. ,,Mora da sam te stvarno gadno povre-dio, kad uopšte nisi čekala da
nadeš nekoga i rodiš Elenu."
Malo je, primetio sam, nedostajalo da mi onu margaritu saspe u li-ce.
Podigoh ruke, za svaki slučaj. ,,Poslednja koja mi je sasula piće u li-ce popila je jedno dobro
kupanje, ono u fontani, znaš. Daj, molim te, da razgovaramo kao ljudi. Znam da misliš da sam
bezosećajno dubre, «i samo si upola u pravu. Imam i ja osećanja. Slagao sam te, tamo, u Angoli, i
kajem se zbog toga, ali moramo nekako da predemo preko to-ga. Bio sam u gadnom škripcu, nisam
imao kuda. Daj mi, evo, pet mi-
368
Harold Robin
nuta da ti potanko ispričam šta se u Angoli stvarno dogodilo. Ako i po-sle moje priče budeš uverena
da od mene nema ni mojega - diži ruke od mene, idi, i ja se u tvom životu više nikada neću
pojaviti."
Ispričah joj svoju storijicu, pa potegoh dublje u prošlost, od dana kad sam saznao za ono s
Bernijem. A, ruku na srce, samo sam istinu govo-rio, zaista - istinu i ništa sem istine. Izostavio sam,
doduše. nekoliko de-talja za koje blagovremeno procenih da ne bi bilo umesno i njima da je
opterećujem. Mislim na ono sa Žoaom, na dogovor sa njim i, naročito, na činjenicu da sam mu
karao i ženu i kćerku. Te teme behu, ipak, isu-više osetljive da bi promakle neophodnoj cenzuri u
tom delikatnom tre-nutku. Kad joj ispričah kako sara došao do plave zemlje u ,,Plavoj go-spi",
dodadoh, je li. da sam ,,priložio donaciju jednoj lokalnoj bolnici". U glavi sam držao zapisano da bi
trebalo sekretarici da kažem da, sa mojim advokatom za poreska pitanja, proveri kako idu te moje
medicin-ske donacije u Angoli. Nisam, u stvari, ni lagao Marni. Govoreći joj o toj pomoći koju
pružam angolanskoj zdravstvenoj službi, upotrebio sam sadašnje vreme, što znači da generalno
činim to, da mi je to jedna od aktuelnih aktivnosti, da je stvar u toku, a ne da sam, ono, jednom dao
pa izdao. Jedno sam pitanje morao da joj postavim - da li u ovom tre-nutku ima nekoga.
,,Nekoga? Imam ih više", reče ona. ,,Kao Šeli Lejn, i ja tako s mu-škarcima: uzmem, pa bacim kad
mi dosadi. Imam Vremena kol'ko hoces. s obzirom na to da sam zaposlena i imam dete, pa dokolicu
koristim za svakovečernje izlaske, visim, tako, po kafanama i zbiram muške."
,,Hoćeš da se savijem i okrenem, pa da možeš još da me šutiraš? 1 bi više volela da raširim noge pa
da me muneš tamo gde stvarno boli. Ona prasnu u smeh. Dobar znak, pomislih.
Dok smo večerali, pohvalio sam Marni zbog Eleninih lepih manira 1 držanja za stolom.
,,Prava mala žena", rekoh.
,,To i jeste problem kad imaš samo jedne dete. Jedinci vreme uglav" nom provode razgovarajući sa
roditeljima, više ih to privlači nego dru-ženje sa vršnjacima."
Oganj strasti
369
Je l' otac pomaže?", usudih se da pitam, ne bih li je otvorio, da mi konačno kaže neku reč i o tom
čoveku sa kojim se smiwala ubrzo po-što je odjezdila iz mog života. Do toga časa ne beše mi ni
jedno jedi-no slovo prozborila o sebi, o svojoj intimi, ako se izuzme da mi je, ona-ko, ironično,
napomenula da trenutno ncma nikoga. I, premda je ne be-jah video ima, eto, šest godina, mesec
manje ili mesec više - bio sam posesivan i ljubomoran na samu pomisao da je neki drugi čovek otac
Marninog deteta.
Pričali smo tiho, tako da tek pokoja reč dopre do ušiju male Elene, koja se zabavljala hemijskim
olovkama.
Marni gucnu margaritu. U njenom pogledu prepoznah trunčicu ironi-je. ,,Recimo da je taj čovek
isto tako veliko dubre kao i ti. Ništa se on tu nije poturio sem što je dao spermu i sebi priredio
kratko zadovolj-stvo."
,,Muškarci su smradovi", rekoh. ,,Većina ti je takva - jebe pa zbriše. Ali, u mojoj familiji, muške
glave nikada nisu bile takve." Tu zastadoh, pokušavajući da zadržim krajnje ozbiljnu grimasu. ,,Mi
smo poznati po tome što podižemo decu i umiremo mladi."
,,Nemoj tako..."
Uzeh je za ruku. ,,Zalaufao sam se u taj biznis s dijamantima. Ni-un, u stvari, ni znao koliko su mi ti
dijamanti u krvi, koliko me je
c iwukao u taj posao. Ali, ni dan-danas ne znam, stvarno ne znam, u biti i šta ću raditi kad odrastem.
Hoću da postanem astronaut. Ili,
žda, da idem u Angolu i tamo doturam pošiljke hrane..."
Ona reagova na te reči, pa se, tobož, namrštih: ,,Šta se, bre, smeješ?"
74
loh kroz vrata kancelarije koju smo uzeli u komšiluku, odmah do '' odmah odvalih nekoliko sitnijih
naredenja recepcionerki. Ona po-naženukojaje stajala kraj prozora. "imate posetu."
370
Harold Robins
Žena se okrenu. Simona. Osmehivala se. Tri godine behu prohujale kako se ono pojavila na vratima
mog apartmana u hotelu ,,Bel er". Gde, upravo, bejah obljubio njenu kćer.
,,Izvoli, sedi", rekoh Simoni, uguravši je u kancelariju. ,,Nema raja bez zmije, je l' tako ono beše?"
,,Zmije? Tako ti mene vidiš, a? K'o odurnog gmizavca?"
,,Vidim te kao prelepu i opasnu ženu, ženu koju bih uvek rado dr-žao na distanci. Ako je moguće -
okean da nas deli."
,,Slušaj, daj ti meni lepo onaj predmet - šta ti fali, mali je, ko ora-ščić - i nikada me više, veruj,
videti nećeš. Samo ga daj. Žoao ga je, ne zaboravi, imao pre nego što si ti roden."
,,Ukrao ga je od mog oca."
,,Žoaova verzija je unekoliko drugačija. On kaže da mu vatreni dija-mant nije dospeo u ruke onako
kako ti tvrdiš."
,,Laže Žoao. On je, uostalom, odgovoran i za Bernijevu pogibiju. Ne znam kako je to izveo, da li je
poslao one svoje lisabonske bitange da gurnu Bernija kroz prozor, ili je poslao, možda, tebe da ga
fino nabe-diš kako je taj skok pravo rešenje koje dolikuje pravom muškarcu... Ili je, možebiti,
prosto nagrnuo na Bernija, i finansijski i emocionalno, pa je ovaj procenio da će mu lakše biti da iz
kuće izade kroz prozor nego kroz vrata... Kakav god taj scenario bio, Žoao je odgovoran za Bernije-
vu smrt. Vrati se sad lepo u Lisabon i kaži Žoau da mu Berni ovako vraća milo za drago."
,,Stvari su se promenile", odvrati Simona. ,,Žoao već godinama ima ozbiljne probleme. Ne ide mu
najbolje. Nismo bogati koliko smo neka-da bili. Ima finansijskih teškoća, ljudi neće s njim da rade,
milione je Portugalcima dao da ga ne bi krivično gonili. A, pri tom, tebe, tebe lič-no, optužuje za
nedaće koje su ga snašle."
,,Ma, Bernijev duh je kriv, njega neka optuži ako mu je već do op-tuživanja", rekoh. ,,Bernijev duh
mi šapuće na uvce šta da radim."
,,Slušaj me, Vine, Žoao je bolestan."
,,Uh, puče mi srce."
,,Umire."
Oganj strasti
,,Sad ću da se rasplačem."
,,0n više nema šta da izgubi. Ubiće te.u
,,Neka proba."
,,Probaće, nego šta će. Jedini način da iz ovoga izvučeš živu glavu jeste da mu daš taj dijamant. On
želi da ga još jednom uzme u ruku pre nego što umre."
,,Kaži ti njemu da ću mu ja, obećavam, spustiti taj dijamant u ruku kad mu ruka bude hladna i mrtva
- a duša na putu za pakao. E, tad će da ga pipne, kad već toliko želi. E, daj da batalimo ovo sranje!
Žoao dijamant u životu videti neće. Nema šanse. A meni u testamentu piše da dragulj ide
'Smitsonijanu'." Lagao sam, naravno. 1 dosetio se, uz-gred, da testament uopšte i nisam napisao. A
trebalo bi da imam testa-ment, po svemu sudeći.
Simona ustade. ,,Žao mi je što mora ovako biti."
,,Nije ti žao, nemoj da pričaš. Žao ti je što sad nisam kljoknuo pred toborn i izigravao mrtvaca. Da
si ljudsko biće, da malo osećanja ima u tom tvom srcu, bilo bi ti žao pokojnog Bernija."
,,Već mi je preko glave žaljenja za živima. Nemam vremena i mrtve da oplakujem", reče ona, pa
dodade: ,,Džoni je, znaš, u gradu."
,,Nisam znao da je tu." Lagao sam. Video sam Džoni. Nismo, dodu-še, ni reč razmenili.
,,čudi me da te nije zvala. Mislila sam da je u El Ej dobrim delorn 1 dolazila zato što je negde
pročitala da si ti ovde. Svidaš joj se, znaš, gotivi te mala."
.J ja nju gotivim. Super klinka. Pa, dobro, ako smo završili..."
Ne znam zbog čega, ali drznuh se na jedan nizak udarac dok sam je ispraćao. ,,Prava je šteta što
nikada nisi imala vremena za svoju kćerku. Ona je, stvarno, sjajno dete koje, avaj, nikada nije
dobilo pravu šansu, iz prostog razloga što joj je otac okoreli prevarant, a majka notorna dro-Ija."
Možda sam i prekardaœio. Učinilo mi se načas da će Simona da sko-;i na sto, pa onda na mene, i
grkljan da mi iščupa. Lice joj promeni citavu paletu boja (naročito su me impresionirale nijanse
ljubičaste), ali
372
Harold Robins
Oganj strasti
373
onda osetih kako joj tenzija pada, i ona napusti kancelariju mirnim i od-lučnim korakom.
čim Simone nestade, pozvah sekretaricu da ude.
,,Nazovite neku detektivsku agenciju. Hoću telohranitelja, starosti od dvadeset četiri do dvadeset
sedam godina. I pištolj da ima, razume se. I iskustvo u baratanju Vatrenim oružjem. Nemojte da mi
nadete nekog tipa koji će da bega u zaklon."
Sekretarica se, kanda, malo zbunila. ,,Pa vi hoćete nekog ubicu!"
,,Hoću da mi angažujete nekog bivšeg pandura ili vojnika koji je bio na frontu. Zaštita mi je
potrebna dvadeset četiri časa dnevno, što znači da mi jedan čovek neće biti dovoljan." Kako se ona
okrenu da izade. sjurih joj još jedno naredenje u leda. „1 advokata mi zovnite. Moram te-stament da
napravim."
Zastadoh na minut, da se preračunam, pa okrenuh Krosa. ,,Hoćeš da uzmeš neku kintu? Pazi, lova je
dobra."
,,Koga moram da ubijem?"
,,Žoaoa Karmonu."
S druge strane ništa se nije čulo, a onda Kros promumla: ,,Je l' to tvoj dečko lično navratio do El
Eja, ili je poslao ekipu iz Lisabona?"
,,Nisam siguran, pravo da ti kažem, može i jedno i drugo da bude. Simona je, u svakom slučaju,
došla ovamo. Posetila me i rekla da je Žoao iskazao dobru volju da mi pomogne u iskopavanju rake,
s tirn što bi on učinio dodatni napor i popišao se na moj grob. Kapiraš? Nije vi-še o novcu reč, ni o
samom dijamantu. Krv je to, brate, ono kad uza-vri pa se ne 'ladi... Ili on, ili ja."
,,Pa, šta ćeš sad? A panduri?"
,,Misliš da bi panduracija mogla da mi pomogne?"
Kros se zaceni od smeha.
,,Znam, znam, kecam te malo. Tu mora vatrom na vatru da se ide. Ja bih Žoaov klin svojim klinom
izbio, da se razumemo. Nema druge. U ovom gradu, čoveče, ima tako opakih uličnih bandi, likova
od kojih bi se i pravi pravcati gorila usr'o u gaće. Možda ti, čak, i poznajeœ ta-kve tipove."
,,0tkud ti to? Zato što sam cmpurast? Pa dobro, bre, magarče jedan, je l' ti misliš da se sve što je
crno bavi kriminalom?"
,,Ma. Kros, ti si samo spolja crn, iznutra si, da ti tvoj drug kaže, smed pa šarenkast, k'o govno.
Mislio sam na ono, znaš, kad si mi pri-čao da Megan ima nekog rodaka koji je faca u tim
krugovima, u tim bandama, sećaš se?"
,,A, misliš na one latino bande. To su ti mačo tipovi, sve golo du-bre, spremni da ubiju čoveka zato
što im se ne svida kakve su mu bo-je oči. Moji ljudi ubijaju samo za oružje i novac. I, 'ajde, šta
konkret-no 'oćeš? Da ti ugovorim sastanak?"
,,Za početak."
„1, šta tu ima za mene? Postajem suvlasnik Kuće Liberte?"
,,Misliš da će tvoj trud Vredeti toliko?"
,,A koliko tvoj život vredi?"
,,Daj da lepo, k'o ljudi, počnemo od nečeg konkretnog. Na keš mi-slim. A dalje ćemo da vidimo.
Daću ti dvadeset pet hiljada da mi ugo-voriš sastanak i nadeš mi se pri ruci."
Posle tog razgovora, prionuh na temeljniju analizu Krosove ličnosti i ponašanja. Kol'ko bih mu
platio, tol'ko mu i verujem. Ništa više, ništa manje. U Angoli je bio uz mene, istina, kad je bilo
najgušće; ipak, bio je to čovek koji, generalno, gleda ko će više da ponudi, pa se tom i pri-kloni.
Ovoga puta, izvesno je bilo, nec'e se obogatiti od moje poslovne ponude. Ništa mi drugo ne beœe
preostalo nego da sedim i čekam šta će Kros učiniti kad. post festum. ukapira da ovo nije dil koji će
rešiti sve njegove materijalne probleme.
Simona spusti prozorsko staklo na limuzini i upali cigaretu, pa odba-ci jedan dim upolje, dok su se
luksuzna kolca pomaljaia iz krivine kod LAX-a. Žoaova pluća više nisu bila imuna na dim. A i njoj
više nije prijalo na duže vreme da se razdvaja od muža, jer bi je uvek šokiralo
374
Harold Robins
Oeanj strasti
375

kad bi ga, makar i posle kraćeg odsustva, videla još više sparušenog od starosti. Nije on, ako ćemo
pravo, ubrzano stario kad je ona odsustvo-vala - sve je to bilo u njenoj glavi. Uvek je o Žoau
razmišljala kao o pokretnom, jakom čoveku, bez obzira na to što je sedeo u kolicima, ali kad bi ga,
tako, posle nedelju dana ugledala, dobijala bi jasniju sliku re-alnog stanja stvari. Da, bio je to jedan
drhturavi starac. I ja ću takra jednoga dana biti, dokonala je Simona, i sama drhtureći od pomisli da
će jednom i sama toliko ostariti da će njeno telo početi da se urušava. samo sebe da jede.
,,Sta radi Huana?", upita Žoao Simonu, misleći na kćerku Džoni.
,,Videla sam je tek nakratko", odgovori Simona. ,,Kaže da nas i ne bi zvala da ne mora, s vremena
na vreme, da podigne džeparac. Više vremena provodi na žurkama nego na predavanjima. Unajmila
sam pri-vatnog profesora. tutora, ali ona ga je podmitila drogom i seksorn. Sad joj on radi domaće
zadatke, a ona se zeza."
,,Je l' se vida s onim baslardomT
Simona slegnu ramenima. ,,Koliko ja znam, ne vida se. Pitala sam je, da, baš sam htela da vidim
kako će reagovati, a ona mi je onako, iz cuga, bupnula da spava s njim. Rekla bih, sudeći po takvoj
reakciji, da ne govori istinu."
,,Ako sad nije s njim, bila je pre. Mnoge je prekršaje taj bastardo napravio na mom posedu. To što
mi ćera pred njim širi noge samo je jedno u nizu njegovih nepočinstava."
Simona ga pogleda u oči, ne trepćući. ,,Rekao mi je da će ti se odu-žiti za to što si mu ubio strica."
,,Trebalo je, more, oca da mu ubijem, ono, pre četrdeset godina. Bio sam u prilici to da učinim, ali
nisam, pa sada, eto, plaćam cenu za to što sam onda oklevao. Mlad sam bio..."
Limuzina stade preko puta obdaništa u Brentvudu.
Nekoliko minuta docnije, Simona i Žoao su zajedno posmatrali kako Elena trči u zagrljaj Marni.
,,U jedno nema sumnje - ovo je njegova kćerka. Vidi se lik tog ba-starda na njenom licu."
,,Da", uzvrati Simona. ,,Da, njegovo je dete."
Žoao je pomazi po nozi. ,,Dobra si ti. dobro si ovo uradila. Kako si
otkrila?"
,,0d njegOVOg drugara. Saznala sam da žena ima dete i proverila u porodilištu. Vina je navela kao
oca u izvodu iz matične knjige rodenih."
„1, šta misliš? Je l' zna on da je otac?"
,,Sigurna sam da ne zna. Razgovarala sam sa Krosom."
,,A Kros, je l' i dalje na prodaju?"
,,Uh, sada i više nego pre."
Žoao se nasmeja. Ne baš prijatan zvuk. ,,Taj bastardo misli da je ne-prikosnoven, ali zeznuo se.
Pomoću ove devojčice ima da mu zavrnem jajca."
,,Žoao, ne svida mi se ovo. Pa ona je dete..."
On joj pljusnu šamar, i to ne reda radi. nego svojski, te Simona zvek-nu ledima o vrata. ,,Kurvo! Ti
si me uvukla u ovo sranje! Moli Boga da mu i tvoje uši ne pošaljem!"
76
Pokupih Krosa i krenusmo na istok. putem Interstejt 10, ka Palm Springsu. Kros mi je ugovorio
sastanak sa nekim gangsterom tamo, onim rodakom naše Megan. Vozili smo se čiwenim
,,bugatijevim" modelom ,,EB110GT", sa dva sedišta i motorom snage 553 ,,konja". Luda ,,maki-na"
ubrzavala je od nula do sto na sat za manje od četiri sekunde.
,,Što baš Palm Springs?", zanimalo me je.
,,Pa, tamo taj čovek živi."
,,Tamo vodi taj posao s drogom?"
,,Posao s drogom vodi i tamo i svugde - ali nije od onih što valja-ju drogu po uličnim ćoškovima.
Roberto je Kolumbijac, iz stare kolum-bijske familije, zdrava loza, boli ga za kintu. U posao s
drogom je ušao zato što voli upravo ovakve igračke kakve su tebi drage - skupa kola i žene. Ostao
je, medutim, striktno u domenu proizvodnje, maloprodaja ni-je njegov fah."
376
Harold Robins
,,Šta, prodaje drogu bandama?"
,,Ne, prodaje drogu na veliko, kamionima. Pa onda ti što od njega kupe distribuiraju. Do roba stigne
do nivoa uličnih bandi, prode kroz iks-ipsilon ruku."
,,Mora da mu se isplati što toliku koku prevrće preko ruku. Da ga federalci uhvate, zaglavio bi na
jedno, pa, 'ajd' da kažem, hiljadu godi-na, ne manje."
,,E, takve likove nikad ne uhvate", reče Kros. ,,iz prostog razloga što oni ne dozvole da im se
uprljaju ruke. Kad pročitaš negde o velikoj za-pleni, makar to bilo pet stotina kilograma, znaj da ti
što su pohvatani nisu radili sa tipovima kao što je Roberto. Tako funkcioniše sistem: pan-duri
uhvate sitnu ribu, i pokušaju preko siće da navuku i neku važniju facu. Ali, do Roberta i njemu
sličnih ne mogu da dopru, jer niko od ovih pohvatanih takvima nemaju šta da nakače. Kokain preko
grane sti-že šleperom, avionom ili brodom. Kad roba stigne, Robertov je zadatak da se uskladišti i
distribuiše, ali on sam nikada ni pogled ne baci na drogu, izuzev manje količine za ličnu upotrebu.
On ti dode kao neki iz-vršni direktor." Kros zavrte glavom. ,,Jebem li ga, izgleda da sam ja ce-loga
života pogrešne stvari radio."
,,A možda se i tom Robertu i njemu sličnima crno piše u Vremenu koje dolazi."
,,Pa i tebi se, onda, crno piše, ako tako gledaš na stvari."
Prekidosmo taj prijatan razgovor i obojica se izgubismo u mislima. Već bejah predložio Krosu da
radi za mene, a on me je 'ladno odbio, očigledno zadovoljan ubiranjem sitne kamate.
Promenio se od onog vremena koje smo zajedno proveli u Angoli. Sad je samo nešto kenjao, više je
polagao na fasadu, vodio je računa da sve na njemu bude tip-top, pa dijamant na malom prstu, plus
,,roleks"...
I, prvi put, osetih neku neprijatnost dok sam slušao Krosa. Jasno mi je bilo da je čovek malo
popustio, da mu nedostaje samopouzdanja, ne zbog eventualnog pada u fizičkoj snazi ili zato što je,
ne daj Bože, po-stao kukavica - ne, popustio je jer mu je izbledela slika o samome se-bi. Nije više
bio svestan ko je i štaj, gubio se. Na osnovu onoga što mi
Oganj strasti
377
Megan beše rekla, zaključio sam da je uleteo u neke sulude investicije. Kiksnuo je i na akcijama i
na nekretninama. I sada, umesto da prizna poraz i zatraži prvu pomoć, tek da stane na noge i krene u
nove podu-hvate, on se krio iza lažnog paravana, kao da mu tobože dobro ide i da mu nikakva
podrška nije potrebna.
NA VRHU BRDA BEHU DVE KUćE duž Autoputa broj 111, na putu za Palm pustinju, istočno od
monumentalne rezidencije Boba Ho-upa sagradene u obliku pečurke. Podignuta u španskom stilu,
okružena visokim, zemljanim, ispranirn belim zidinama, to mesto je sve više liči-lo na klasičnu
tvrdavu kako smo se približavali uzanim, jednosmernim putem. Kad stigosmo na vrh brda,
stadosmo pred gvozdenom kapijom. sa interfonom. Pre nego što se oglasih, kapija poče da se
otvara.
,,Kamere", reče Kros. ,,Pogledaj. Verovatno nas motre još otkad smo skrenuli s autoputa."
Parkirasmo se u dvorištu, gde neki stariji čovek prijatnoga izgleda ko-ji je nosio slamnati šešir na
glavi da se zaštiti od jakog pustinjskog sun-ca, beše izašao da nas dočeka.
,,U redu je, ostavite kola tu", reče čovek.
Dobro je Kros primetio da Roberto ima njuha za dobre automobile - u dvorištu je bila parkirana
jedna ,,korveta" i jedan ,,ford ekspedišn". Dok smo prilazili kući, odnosno zamku, ugledah
profesionalnu ronilač-ku opremu."
,,Moćna stvar", rekoh krosu. „1 ja sam nekada ronio. Ovu opremu ko-riste mornaričke 'foke'."
,,Da, čak i bivše 'foke'", začuh glas iza sebe. Neki čovek je stajao podignute ruke. ,,Dobrodošli u
moj dom, ja sam Roberto Njunjez."
,,Koliko ste dugo bili u 'fokama'?", upitah domaćina.
,,Godinu dana. Otac me naterao da se priključim. Rekao mi je jed-noga dana da sam se pretvorio u
obtčnu bezvrednu pijanicu i ženskaro-ša kome je u životu. definitivno, potrebna jedna ozbiljna
lekcija. I, 'fo-ke' su bile najozbiljnija lekcija koja mu je pala na pamet. Obuku sam preživeo, ali
disciplinu nisam mogao da svarim. Ne slećem više pado-
378
Harold Robins
Oganj strasti
379

branom na plaže. ali vežbam, tu i tamo, kod svqje kuće u Malibuu, ili odem do Kozumela, skoknem
povremeno do Velikog graničnog grebe-na, kad se baš uželirn pravog ronjenja."
On je govorio i išao napred, a mi za njim. Za nama je hodao čovek pod punom ratnom opremom
koga Njunjez nije ni našao za shodno da predstavi. Nije ni mora. Beše to, evidentno, njegov
telohranitelj. Tip jc šetao poluautomatsku devetmilimetarsku ,,beretu" zataknutu za pojas.
Njunjezu je bilo oko trideset godina. Bio je vitak, ali mišićave gra-de. Doveo nas je u dnevnu sobu,
svu u belom - beli zidovi, beli name-štaj, tepih boje peska - i upoznao nas sa svojom ženom
Maribel, tam-nookom lepoticom. Zadesi se tu i mala verzija divne Maribel, dete od svojih pet ili
šest leta, mala Elena, koju nam tata predstavi kad je utr-čala u sobu.
„1 moja majka se zvala Elena", rekoh, ,,a i dete moje devojke tako se zove." Naglo izvukoh iz
džepa mali crni baršunasti zamotuljak. ,,0vo je za Elenu", rekoh gospodi Maribel. Otvorih dlan i
pokazah joj mali, nebrušeni ružičasti kamen.
,,Uuu", nasmeja se ona. ,,šta je to?"
Izvadih i lupu. ,,Ako biste mi obezbedili samo malo svetla i parče bele hartije, odmah ću vam
pokazati."
,,Tako je lep", reče Maribel, gledajući kamen kroz uveličavajuće sta-klo. ,,To je neki dragulj?"
„10 je ružičasti dijamant", rekoh. ,,Neobraden." Dopala mi se Maribel. Da Roberto nije odavao
utisak čoveka koji će 'ladno ubiti tipa koji je disao preblizu licu njegove supruge, zacelo bih doživeo
blagotvorni trenutak seksualnog uzbudenja. Ma, da ga jebeš, i ovako sam se uzbudio...
,,0bojeni dijamanti su redi i Vredniji od većine drugih dijamanata", objasnih. Nameravao sam
prvobitno taj kamen da dam Marni, za malu Elenu, ali sam, u trenu, odlučio da će mi u odnosu sa
Robertom kori-stiti ako ovim kamenčetom počastim njegovo dete. ,,Ali, mnogo je manji od ovog."
Ona mi pokaza neku stenčugu, sigurno od pet karata, ako ne i veću. Nikada mi se nisu svidali veliki
dijamanti na ženskom prstenju. Ovla-
šan pogled na kamen koji mi je pokazala bio je dovoljan da sraSBcunam: moj mali ružičasti bio je
ne znam koliko puta vredniji od ovos:! nJen°g trupca na prstu. Morao sam, naravno, diplomatski da
se postavii(/im' Pa" žljiv u komentarima da budem jer, izvan svuke sumnje, taj je o dragulj svojoj
ženici poklonio naš domaćin Roberto.
,,Da, to je dijamant druge sorte", rekoh oprezno, ,,vrlo lep, vrJ*™ 'eP-Beli dijamant. Za venčani
prsten svakako prikladniji od ovog i ruzica' stog."
,,Recite mi istinu", uključi se Roberto. ,,Koliko stvarno vredio' oval< a koliko onaj?"
,,Dajte da ih pobliže pogledam."
Maribel skide prsten i ja ga ispitah pod lupom. Nikada o jedn«l'nom ^i-jamantu koji je već na
prstenu ne možete doneti konačan zaključalPa^> Pra" vu vrednost ne možete pouzdano utvrditi, ali
video sam da draguf5u'J ima brazdice, da nije savršen. I, slika mi se javi pred očima: Robeiio^0
u'azi u juvelirnicu, baca gomilu dolara na pult - sve u apoenima od <* dvade-set dolara, od kojih bi
pandurski pas specijalizovan za otkrivanje >e narko-tika odskočio do plafona - i puca nekoliko puta
više love nego p sto taJ kamen vredi. A i nije to bio čovek koji bi se zamarao takvimd detalji-ma:
platio bi, ne trepnuvši, ne samo punu maloprodaju cenu, veSec ' "va ili tri puta viši iznos. Isuse
blagi, baš sam ga nagrabusio! Nit' saiisam mo~ gao da lažem, nit' sam istinu smeo da kažem, a
siguran sam bio'° "a llP ima autentičan detektor laži, po sistemu ,,samo ti lepo slaži, pa;ia m^u istinu
kaži". Priteran, tako, uza zid, vagao sam razne modaliteteete' SUP~ stancijalno ekvilibrirajući
potencijalne solucije kao modus opemiid"1^1 u sl" tuaciji u kojoj...
,,0vaj dijamant ima punu, zdravu belu boju, blago prošaranu p! plavom-nije besprekoran - evo,
vidite ove brazdice - ali je okej, uz man*anJe ne~ dostatke."
,,A u dolarima i centima, kako bi to zvučalo?", upita Robertoø10-
,,Pa, u maloprodaji, vredi manje od deset hiljada. Ovaj moj, iJ' ruzica" sti, koštao bi, otprilike, tri.
eventualno četiri puta više."
Njunjez se smrknu k'o olujni oblak i naredi svojoj senci: ,,IdM"' u ^ Ej i ubij onog zlatara što mi je
prodao ovaj dijamant."
Harold Robins
Videvši izraz moga lica, nasmeja se: ,,Ma, šalirn se samo." Ispisah ime upravnice svoje radnje na
vizit-karti i dadoh je Maribel. ,,Samo izvolite, pozovite Kameron kad vam zatreba. Ona će urediti da
lepo odaberete nebrušeni primerak i onda sami odredite kako će biti ob-raden i aranžiran.
Preporučio bih ogrlicu, nadam se da ogrlicu Elena ne-će izgubiti u kofici za pesak. A ako odaberete
jedinstveni rez, da vam naprave jedan jedini dijamant, Elena će dobiti dragulj koji će biti stvar-no
unikatan, da takvog nema nigde u svetu. Baš kao što je i ona uni-kat."
Maribel mi zahvali i, izvinivši se, ode. Primetio sam da joj je moj poklon imponovao. Oduševljena
je, štaviše, bila. I ja sam - ali rneni je ovde goli život bio na talonu. Sem toga, ja maloprodaju ič ne
jebem. ,,Šta biste da popijete?", upita Roberto. ,,'Koronu', bez čaše, bez limuna", rekoh.
Kros naruči isto. Sedeli smo na kauču i deretali. Roberto podiže svo-je kaubojke od zmijske kože na
čajni stočić.
,,Kažite mi šta to tražite od mene što vredi koliko ovaj dijamant?" ,,Taj dijamant meni, praktično,
ništa ne vredi, a naročito mi neće vre-deti ako ne poživim da u njemu uživam", rekoh i ukratko mu
izložih situaciju sa Žoaom, uglavnom se držeći istine. ,,Siguran sam da je Kar-mona sada u El Eju i
da želi da me vidi mrtvog", privedoh priču kra-ju.
,,Baš čudno", reče Roberto. ,,Lisabon, pa Afrika, pa sad El Ej. A ja mislio da ja vodim avanturistički
život!"
,,Pre je to bila jedna velika noćna mora nego avantura", natuknuh. „1, dakle, šta želite od mene?
Hoćete da taj čovek bude eliminisan? E. onda ste se pogrešnom čoveku obratili. Ja ljude ne
ubijam..." Tu se iskezi. ,,Sem kad je o porodici reč, ili o nečem sasvim ličnom."
,,Ne želim da ga ubijete. Koliko čujem, vi poslujete sa mnogim lju-dima. Meni je potrebno ime, da
me uputite na čoveka s kojim ću stu-piti u kontakt, pa da mu ja, čisto, skrenem pažnju da nekim
mojim uglednim prijateljima ozbiljno smeta činjenica da Žoao planira da ubije mene."
Oganj strasti
381
,,Pa, obratite se policiji."
,,Ih, bre..."
,,Unajmite telohranitelje."
„1 unajmio sam. Ali, hoću Žoau da pošaljem poruku. Poruku koja će biti jasna i koju će on dobro
razumeti."
Roberto slegnu ramenima. ,,Raspitaću se malo, videću da li ima ne-ko ko bi bio raspoložen da malo
preplaši tog momka." Rekavši to, uze poveći gutljaj piva, merkajući me preko grlića flaše. ,,Nego,
koliko je meni poznato, u dijamante vredi investirati? Vrednost im ne opada?"
,,Vrednost im. naprotiV, vremenom raste. Kao i kod nafte, postoje na tržištu sile koje kontrolišu
ponudu i tražnju, i to trajno utiče na stabil-nost cena."
,,Možda bismo nas dvojica mogli da porazgovaramo o tome. Imam nešto slobodne gotovine koju
bih morao negde da uložim. Mislim da su dijamanti najbolje rešenje."
,,Slobodna gotovina" u prevodu je mogla da znači samo - prljav no-vac. A prljavim parama
potrebno je - pranje. Nisam imao nameru da se uvlačim u kompromitujuće aranžmane sa pranjem
novca. Takva lova od-uvek mi je slutila na zatvorske rešetke. Ali, ovom zgodom prikladno klimnuh
glavom i dadoh neki od kurtoaznih. neodredenih odgovora ka-kvi dolikuju pažljivom slušaocu.
Batalismo, potom, ozbiljne teme, pa smo pričali o brzim kolima i ro-nilačkim iskustvima. Posle
nekoliko ,,korona" i ugodnog ćaskanja, Ro-berto nas otprati do mog ,,bugatija" i dobro ga premeri
sa svih strana. Baš kao ono kad momci uporeduju dužinu penisa, rekoh Robertu da bi moja kola na
stazi sigurno pobedila njegov autoraobil. 0 Žoau ni reč više nismo progovorili. Udoh u auto, kad
Kros iznenada progovori: ,,Sa-mo trenutak." On izade iz ,,bugatija" i pride Robertu. Nisam mogao
da čujem šta pričaju, a video sam da Kros nešto zapisuje.
,,Uzeo sam mu broj telefona", reče Kros kad se vratio. ,,0stalo mi je nekoliko dijamanata, još
odonda, iz Angole. Možda bi ih on kupio."
Da, da, možda ću ja sledeće godine lepo živeti od prodaje ružičastih slonova. Znao sam, sa
stoprocentnom sigurnošću, da je Kros straćio sve
382
Harold Robins
što je doneo iz Angole i da više nema nijedan dragulj koji je ubrao u Africi. To je bila puka
činjenica. Dragulje je nazivao ,,džebanom" od onog časa kad je sleteo u Sjedinjene Države, i odmah
je počeo da ih prodaje. meni lično pored ostalih. Poslednji sam od njega kupio beše tome, valj-da,
dve godine. Ali, imao je taj Kros, uprkos svemu, odredena znanja u poslu s dijamantima, a možda i
poneki jak kontakt. Nisam mu ja bio je-dina veza sa tim svetom. Moj sumnjičavi um sugerisao mi je
da je Kros, jednostavno, u fazi očajanja, da mu je novac hitno potreban i da sada već počinje da
razmišlja o kombinacijama koje gadno smrde na zatvor.
,,S'a misliš o ovom susretu s Robertom?", upita Kros.
,,Pa, i ne bih znao baš konkretno da ti kažem. Morao bih malo da razmislim." Nisam bio načisto ni
šta da mislim, istinu govoreći. Tom li-pu sam, jednostavno, u krilo spustio jedan veoma vredan
dragi kamen. A ovaj je na mene ostavio utisak časnog čoveka - časnog u meri u ko-joj se takva
vrlina od jednog medunarodnog dilera drogom može očeki-vati.
Kros mi, nenadano, pročita misli. ,,Ej, baba, ako mi zatreba malo di-jamanata, ono, na kredit, daćeš
mi, a?"
,,Naravno. Ali, vodi računa, drugar, da se federalcima mora javiti kad su na delu veće gotovinske
transakcije... Kažem ti to da bi osigurao da se roba plaća čekovima kad ugovaraš posao." Ja. to
bejah najčvršće re-šio, nisam želeo da se uplićem ni u kakvo pranje novca.
,,Ej, bre, kuronjo! Radiću s nekim drugim, da znaš!"
/7
četvrtak je bio. Marnina kućna pomoćnica Džozi išla je po Elenu u obdanište. Džozi je bila
pedesetogodišnjakinja, meksičkog porekla. Pre-ko granice je prešla ilegalno, pre tri decenije;
prebacili su je ,,kojoti" sa još dvadesetak zemljaka u kamionskoj prikolici. Prepla.šeni, ćutali su u
totalnom mraku, gotovo se gušeći. Od tog iskustva, Džozi je navukla doživotni strah od mraka, pa
je vazda spavala sa uključenim svetlima.
Oganj strasti
383
Starija Džozina sestra, koja je u Sjedinjene Države došla pre nje, za-poslila ju je u nekoj
losandeleskoj prodavnici, gde se radilo u nehuma-nim uslovima. Tu se, po diskontnim cenama,
prodavala jevtina sportska odeća velikih firmi. Vlasnici te radnje nije promakla Džozina nežna, krh-
ka telesna grada, pa ju je vremenom oslobadala posla. poveravajući joj staranje nad svqjom decom.
Dobila je Džozi, naposletku, i zelenu kar-tu, pa i državljanstvo, kada je jedna grupa ilegalnih
emigranata amnesti-rana. Nije imala dece i zadovoljstvo je pronašla u brizi o tudem potom-stvu.
Kao i većina ljudi iz njenog kulturnog miljea, bila je marljiva, po-štena i lojalna.
Kod Marni je došla da radi poœto je njena drugarica, koja se brinu-la o Eleni tokom prve godine
detetovog života, morala da se vrati u Meksiko da vodi računa o ostareloj majci.
Ušavši u zgradu sa Elenom, Džozi se nasmeši i pozdravi Tonija, na-stojnika, koji je upravo izlazio.
,,Došli su kod vas ljudi iz kablovske. Pustio sam ih", reče Toni u prolazu.
,,Hvala", reče Džozi. Nije, doduše, znala šta su to ljudi iz kablovske imali da traže u njihovom
stanu. Marni joj ništa ne beše rekla, ali Džo-zi ionako nije bila bogzna kako verzirana kad dode do
te elektronike. Njoj Je jedino važno bilo da TV radi - uskoro je trebalo da počne ,,Šou Opre Vinfri",
njoj najdraža emisija. I dalje je Džozin engleski bio po-malo klimav. Nekoliko je decenija već bila u
ovoj zemlji, ali nije ste-kla veštinu da, nalik papagaju, jednostavno ponavlja neke reči onako ka-ko
su ih ovdašnji izgovarali. Opra, medutim, nije bila teška za razume-ti; komunikativnost te voditeljke
prevazilazila je striktne jezičke okvire.
Dva čoveka u uniformama, koji se behu predstavili kao radnici ka-blovske televizije, sedeli su u
dnevnoj sobi kad je ona ušla u stan. Ni-šta nisu petljali oko televizora. Pili su pivo.
Džozi se namršti. ,,Šta ćete ovde? Šta ne valja s TV-om?"
,,Sve je u redu s TV-om."
Taj što joj je odgovorio podiže nešto sa čajnog stočića. Džozi je tek trenutak docnije shvatila da je
uperio pištolj u nju.
384
Harold Robins
78
Pregledao sam izveštaje o poslovanju moje radnje u Parizu, kad za-čuh neko komešanje u susednoj
prostoriji, i vrata moje kancelarije na-glo se otvoriše. Marni ulete, sva ispijena, u šoku. Skočih sa
stolice kad ona prozbori: ,,UzeIi su je." Izgovorila je te reči tiho, kao da se guši. Lice joj beše bledo.
usukano. Za njom se na vratima pojavi moja sekre-tarica.
,,Izvini, Vine, ona je...", poče sekretarica.
Jzadi."
Marni je stajala nasred sobe. Pridoh joj, zaobišavši sto. Njene su re-či još lebdele u vazduhu. ,,Kako
to misliš?", upitah. Odgovor sam una-pred znao, jednostavno - nisam bio kadar s odgovorom da se
suočim.
,,Uzeli su je."
„0 čemu ti to?"
,,Uzeli su našu kćerku, odveli su Elenu."
,,Našu... Šta?"
,,Dubre jedno! Odveli su je, hoće taj dijamant! Daj im gal" Ona sc obesi o mene, podivljala,
pesnicama me tukući po licu i grudima. Zgra-bih je za članke, i tako sam je držao, pokušavajući da
je privinem uza se.
Utrča sekretarica. ,,Pozvala sam obezbedenje."
,,Marš napolje!"
Marni je jecala na mojim grudima. Srce mi je tuklo kao ludo. Go-vorio sam mirno, neuzdrhtalim
glasom. ,,Ispričaj mi šta se dogodilo."
Ona je i dalje jecala, uhvatih je za ramena i prodrmah. ,,Kaži mi šta se tačno dogodilo."
,,Stigla sam kući, Džozi je bila vezana, zapušenih usta. Rekla mi je onda da su dva čoveka odvela
Elenu. Traže vatreni dijamant. Rekli su da će ti se javiti. Vratiće mi je u plastičnoj kesi, u delovima,
ako im ne daš to što traže."
U tom času zazvone mi mobilni. Sledih se na časak, a onda odgo-vorih na poziv.
Oeanj strasñ
385
,,Pažljivo slušaj i ni reč da nisi rekao", začuh Žoaov glas. ,,čujem li samo jedan ton u tvom glasu
koji mi se dopadne - uvo ima da joj od-sečem. Za početak. A onda ima dalje da seckam."
ćutao sam.
,,Šta je?", pitala je Marni. ,,Sta kaže?"
Pokušala je da mi otme telefon, i ja moradoh da je odgurnem.
,,Daću ti precizne instrukcije", nastavi Žoao, ,,Ideš Pacifičkim putem. Na jedanaestom kilometru od
poslednje benzinske pumpe ima jedan sta-ri put koji vodi pravo do plaže. Večeras, dakle, tačno u
ponoć. Ponesi dijamant. Ako ti je potrebno društvo, povedi svog starog drugara iz Afri-ke. Niko
drugi ne dolazi u obzir. Pozoveš li policiju - znaš već šta ću onda uraditi."
Prekinuo je vezu.
,,Kaži! Šta je rekao?"
,,Sve je dogOVoreno. Napravićemo razmenu. Vratiću Elenu."
„77, dubre jednol"
,,Stani, stani malo! Nisam pojma imao da hoće nju da uzmu." Ali, još dok sam izgovarao te reči,
znao sam, duboko u sebi, da je Žoao čo-vek koji će uvek naći načina da povredi onoga na koga se
nameračio. Beše mi već palo na pamet da bi mogao, eventualno, da naškodi samoj Marni, ali sam
odbacio tu ideju iz uverenja da ni on nije spreman na takav rizik. Potcenio sam ga, nema sumnje.
Marni nijc htela ništa da popije, a ja, na brzinu, strusih tri čašice ,,Džeka Denijelsa". Ruke su mi se
tresle. Elena je moja kćerka. Te su mi reči odzvanjale u ušima, ali šok je bio isiwiše jak da bi novo
sazna-nje imalo pravog efekta. Trebalo je, uostalom, i sam da naslutim da sam ja otac tom detetu.
Ali, bejah, očito, isuviše zaokupljen svojim poslovi-ma i previše glup da bih to ukapirao.
,,Moramo da zovemo policiju", reče Marni.
Zavrteh glavom. ,,Ne, taman posla. Ne znaš ti Žoaoa. On umire, te-ško je bolestan, a mene mrzi iz
dna duše. Boli njega uvo ako se poja-vim tamo sa policijom - ubiće mi Elenu na oči." „0, Božel"
386
Harold Robins
Ona poče da se njiše, kao da će da padne u nesvest. Privukoh je k sebi. Plakala je kao kiša.
Bilo je četiri popodne. Sastanak je zakazan za ponoc'. Morao sam da obavim jedan, možda dva
telefonska razgovora. Prvo da pozovem Ro-bertas Njunjeza. Neophodan mi je bio savet od čoveka
koji je znao ka-ko valja s nasilnicima. Znaće on bolje od mene kako se treba postaviti prema Žoau.
Znao sam da postoji mogućnost da Žoao, iako dobije di-jamant, ne bude time zadovoljan i ne stane
na tome. Poželeće, kad sta-vi dragulj u džep, da me ubije. A onda, ko zna, možda i Elenu, jer mu
nisu potrebni svedoci.
Mučila me je i Žoaova napomena da, ako hoću nekoga sa sobom da povedem, to raože da bude
isključivo Kros. Nisam znao šta da radim, pokolebah se. Povedem li Krosa sa sobom, možda će da
me prevari. A ako je Kros na Žoaovoj strani, možda će me ionako čekati tamo u Žoa-ovom društvu.
Marni me, iznenada, pogleda uči. ,,Videla sam ih u Angoli."
,,Koga? Šta hoćeš da kaže.š?"
,,Videla sam te Žoae - te ljude kadre da ubiju ili osakate decu. On ne blefira."
Znao sam da ne blefira, ali ne rekoh ništa. Nisam znao šta da ka-žem.
79
Žoao je za trampu odabrao usamljeno mesto duž Pacifičkog puta, se-verno od Malibua. Imao je
odatle dobar pregled puta i vozila koja s< približavaju iz oba smera. Razmišljao sam o tome zbog
čega je uopste odabrao ovo mesto za sastanak, i nešto mi ubrzo pade na pamet. Ovaj napušteni stari
put možda i daje Žoau prednost, jer može da nadgleda saobraćaj u oba smera - ali bi on tu, isto tako.
mogao da upadne u zan ku, budući da je bio krajnje ograničen broj opcija za bekstvo, ukoliko do
bežanije, kojirn slučajem, dode. Žoao bi, sve u svemu, bio glup kau
387
bi sam sebe uhvatio u zamku - a on, to sam dobro znao, budala nije
bio.
,,čamac", rekoh, iznebuha, Krosu, dok srno se vozili zamračenim au-
toputem ka mestu sastanka. ,,čamac?" ,,Ništa, naglas razmišljam... Nekako nema smisla... Zašto li je
Žoao
odabrao baš to mesto?"
,,Pa, tamo nikad nema nikoga, zar ne?"
,,Da, i postoji samo jedna mogućnost za bekstvo, ukoliko Žoao bude morao da beži - vodenim
putem. A Lisabon, i ne samo Lisabon, već cela zemlja Portugalija, leži na moru. Nekada je
Portugalija bila velika pomorska sila, tako su uzeli Brazil i sve one kolonije po svetu. Portu-galskim
venama teče pola krv, pola slana voda. Žoao je, dakle, to me-sto odabrao zato što donde može
koiima da se odbaci; ali, što bi pokoj-ni Berni rek'o, stavljam dolar na krofnu da će namerava s lica
mesta da ode čaracem. Sve što mu je u toj kombinaciji potrebno jeste da ga na stotinak metara od
obale čeka brodić i neko malo čamče da ga do ta-mo odbaci."
Dugo sam se i bolno premišljao da li da Krosa povedem sa sobom,
da li je on, zapravo, prijatelj ili neprijatelj, i naposletku odlučio da je
oolje da i on krene sa mnom. činjenica da je Žoao kategorički izjavio
• mogu da povedem Krosa sa sobom, i to baš Krosa, bacilo me je u
totalnu paranoju. Što li je to Žoao rekao? Da me napujda da ga stvar-
10 povedem sa sobom? Ili je to učinio znajući da ću posuranjati u Kro-
sa. pa da ću onda doći sam, nezaštićen?
Bio sam nenaoružan, ne videh nikakve vajde od nošenja pištolja u 'j situaciji, budući da Žoao tamo
neće biti sam. Kros je spakovao devetmilimetarski poluautomatski pištolj. Niti sam ga terao, niti
sam branio da ponese oružje, ali nisam mislio da će nam i to pištoljče
ti od ikakve koristi. K'o što rekoh, nije Žoao glup. 'arni me je neprestano pratila, iz vida me nije
ispustila. Pokušao 1 daje se kurtališem, ali ona nije nasedala ni na kakve štosove. Isti-zena je u
Angoli pokazala više hrabrosti nego ja u celom svom
388
Hawld Robi
II
^DI II
^ni
prethodnom životu, kada su me u izazove i iskušenja dovodili sarao br-
zi automobili i čamci. Na kraju sam morao da prihvatim Marnine uslo-
ve. Ona će ostati u Malibuu. Ukoliko je ne pozovem do deset minuta
iza ponoći i kažem joj da je Elena sa mnom, ona će nazvati 9111, ako
ništa drugo, izvesti zamenika i pomoćnika šerifa na lice mesta. Držao
sam da bi deset minuta trebalo da bude dovoljno Žoau da završi posao
- ili da završi sa mnom. Plašio sam se, za sebe, za svoju kćerku. Mo-
ja kćerka. Te reči još su mi čudno odzvanjale, nisam, jednostavno, mo-
gao lako da se naviknem. Pokušavao sam u svesti da prizovem Elenin
lik, da prepoznam sebe u njenim crtama lica, ali jedino sam Marni u toj
devojčici prepoznavao, jer nisam ni mogao da zamislim kako ja stvarno
izgledam. Nikada, zapravo, i nisam planirao da imam decu. Prezauzet
sam za to, tako sam odgovorio kad bi me neko pitao, ali možebiti da
sam, u stvari, bio preplašen. Rano u životu suočio sam se sa smrću i
nisam želeo jedno dete da izlažem toj strahoti.
,,Isuse, daj, uspori malo."
Vozio sam uzanim obalskim autoputem maksimalnom brzinom, ne-svesno. Nagazih sad kočnice.
Žoao je rekao da se nademo tačno u po-noć, i znam da nije želeo da se na licu mesta pojavim ma i
mirmt ra-nije.
Kako smo se približavali odredištu, filmska kamera u mojoj glavi po-če da snima daleke predele
prošlosti. Videh svoju majku kako leži hlad-na i mrtva, oca kako me pažljivo posmatra da vidi da 11
ću pravilno obeležiti gde dijamant valja seći. pa onda samoga sebe kako jedem ham-burger posle
škole, za stolom, kraj strica Bernija u Dijamantskom klu-bu, dok Berni kibicuje svoje drugare koji
se busaju u prsa i takmiče K je toga dana sklopio veći posao. Opazih onda ponovo sebe kako vodm
ljubav sa Marni u Kejptaunu. Možda i ne biva da samo davljemcirna pred očima u trenu promiče
čitav život - a možebiti da sam se i ja upra-vo davio, a da toga nisam bio svestan.
Ničega i nikoga nije bilo na autoputu, nijednog automobila, nijedr svetla da sine u mraku. Mesto
skretanja ne bih ni primetio, ali, kaK sam se primicao, neki čovek koji je stajao na ćošku mahnu
rukom. u
389
žao je bateriju i upućivao me na prašnjavi bočni put na koji je trebalo da skrenem. Dok sam
usporavao, tip nestade izmedu stenja i žbunja.
Delilo nas je samo oko dvesta metara od vode. Mesec je bio pun, video se okean, i primetih neki
brodić, pogašenih svetala, nedaleko od obale. Da, to će Žoau biti odstupnica. Trebalo je Marni da
kažem da obavesti obalsku stražu, ne da zove 911. Sada je bilo prekasno da je okrenem, videli bi me
Žoaovi ljudi.
Mamicu mu njegovu.
Zaustavih kola odmah tu, tek nekoliko metara od autoputa, i isklju-
čih motor.
,,Što se ovde parkiraš?", upita Kros.
,,Nije mi precizno rečeno gde da se parkiram. Isto mi je da stanem ovde ili tamo dalje." Kola sam
parkirao tako da se vide s autoputa, ako policijska vozila dolete otuda.
,,Taština i pohlepa", rekoh, otvarajući vrata. ,,Šta kažeš?"
,,0ko toga se sve vrti. Oko taštine i pohlepe. A to ti je ubitačna kom-binacija." Osećao sam kako mi
Srce sveta, kao da je živo, pulsira u onom džepčetu na grudima. ,,Ma, bre, proklet je ovo biznis.
Trebalo je lepo da idem u obućare."
Neprimetno bacih ključeve od kola ispod vozila dok sam izlazio. Da težam Žoau posao ako bude
morao da pomeri auto, a mene ne bude za volanom.
Krenusmo ka obali, bučno koračali po kamenju i pesku. Noć je bila iirna, plaža utonula u tišinu,
samo su se naši koraci čuli. Bilo je toplo, a ma'° vetra, okean miran - idealno za plcwidbu po
mesečini. Gotovo prasnuh u smeh na tu pomisao.
Zaobidosmo neko veliko stenje, i prvo ugledah Žoaovu limuzinu. Dok > se polako približavali. bez
žurbe, čovek koji nam baterijom beše ignahzovao gde da skrenemo s autoputa, pojavi nam se
odnekud iza le-U ruci je sada držao pištolj.
,oamo napred", reče on na portugalskom. Ličio mi je na jednu od bitangi što su me zdomčali u
Parizu. Ko zna, raožda je bio i je-od njih.

390
391

Žoao je sedeo u kolicima, s ćebetom u krilu. Alumunijska štaka sa širokim podnožjem stajala je kraj
kolica. Na plaži ugledah veliki gume-ni čamac. Žoao je, nema sumnje, nameravao da, u odsudnorn
trenutku, uzme štaku i brže-bolje se odgega do tog čamca. Prozor kod vozača bio je otvoren, jedan
od siledžija buljio je u mene iz te limuzine, hladnih, bezizraznih očiju. Onda se spusti i zatamnjeno
staklo na zadnjem pro-zoru, i otuda me sad posmatrala Simona, dok sam ja prilazio kolima. Ona
izade kad stadoh na neka tri metra od Žoaoa. ,,Gde je Elena?", upitah Simonu.
,,Na bezbednom. Džoni je vodi kod Marni. trebalo bi da su već sti-gle."
„1 Džoni je ume.šana u ovo sranje?" ,,0na ništa ne zna, misli da čini uslugu tebi i Marni." ,,Ti, dubre
jedno", obrati mi se Žoao.
,,Puki amater u odnosu na smradinu kao što si ti. Nikada ne bih de-cu uzimao za štit."
,,Ma, isekao bih tu kurvicu i posl'o ti je istranžiranu u kesi, da mi je žena nije maznula."
,,0n ti je, malo, ono, luoco", reče Simona. Da, matori je malo odle-pio. Ogromna modrica prekrivala
joj je maltene polovinu lica. ,,Decu ne smeš da povrediš", dodade ona. ,,Daj mi Srce sveta", reče
Žoao.
Dodadoh mu zamotuljak. On izvadi dijamant i stisnu ga u šaci. ,,Jes', jes', moja bebica se vratila
tatitici."A onda podiže pogled i klirnnu gla-vom čoveku koji nam j'e stajao iza leda. ,,Pobij ih."
Revolver mi opali, pravo u uvo činilo mi se, i krv mi obli lice. Za-teturah se. Kros pade. Zverao sam
u njegovo telo. Metak mu beše raz-neo potiljak.
Sada unezvereno pogledah Žoaoa, koji se smeškao. ,,Ništa, samo vra-ćam dug za ono u Angoli.
Tebe sam poštedeo zato što ima da te ubi-jam natenane, da boli, parče po parče ima da seckam."
Na obali se, odjednom, začu eksplozija. Brodić kojim je Žoao name-ravao da pobegne odlete u
paramparčad. Sad je na Žoaoa došao red da se unezveri.
,,Ubij ga!", vrištao je.
Kad se onaj sa pištoljem što je ubio Krosa okrenu ka meni, neko za-puca sa obale na njega. Meci ga
pogodiše, i on pade nauznak. Žoao odi-že ono ćebe, izvadi revolver i uperi ga u mene, kad Simona
izroni od-nekud iza starčevih leda i nožem mu prereza grkljan.
Stajao sam, ne mogući da verujem šta se sve u nekoliko sekundi od-igralo. Simona uskoči na zadnje
sedište lirauzine i kola jurnuše, malte-ne me udarivši, ošamućenog.
Plažom je hodao Roberto Njunjez. Nosio je ono ronilačko odelo ko-je ,,foke" nose. Pozdravi me
podigavši uvis ruku u kojoj je držao auto-
matsku pušku.
,,Nije loše za noćnu akciju, a, amigol K'o na filmu!"
Kada sam Roberta, pre nego što ću poći na sastanak sa Žoaom, po-
zvao i rekao mu da je ovaj oteo Elenu, rekao mi je da će radije lično
doći na plažu nego da me uputi na nekoga ko bi mogao da obavi taj
posao. Začuh sada kako se više automobila približava onim prašnjavim
drugom.
,,Moji compadres", reče Roberto. ,,Mi ćemo da te povezemo."
Zazvone mi mobilni. Marni zove.
,,Cula sam se sa Džozi. Kaže mi da je Elena kod nje. Je l' si ti do-o?", pitala me Marni. ,,Pitaj me
kad prestanem da se tresem,"
Putovanje u društvu Mami i Elene bilo je nešto sasvim drugacije od onosa na šta bejah navlkao.
Posle venćanja, sedosmo na let za Njujork, i odmah primetih da neke stvari više neću moc, da
rad.m^ Tako recimo, lepu stjuardesinu guzu merkao samo u trenuc.ma kada r ni kćerka ne gledaju.
1 Drugovi, saborci

I
392
A naš dolazak na aerodrom ,,Džon Ficdžerald Kenedi" bio je kao ne-ki deža vi iz onog vremena kad
smo Marni i ja sleteli u Lisabon.
Stajala je tu neka žena i mahala maramicom na kojoj moje ime be-še ispisala ružem za usne.
,,Ne mogu da verujem!", reče Marni. ,,Pa zar policije dvaju kontine-nata ne jure za njom!"
Marni, naravno, nije znala da sam ja u panduraciji izjavio kako mi nije poznat identitet žene koja je
Žoau prerezala vrat.
,,Dobro, 'ajde da ne preterujemo'', s osmehom rekoh Marni. Elenu sam držao za ruku, pa je sad
Marni uze.
,,Hvala ti", rekoh Simoni, dok su nas Marni i Elena ostavljale da po-razgovaramo nasamo.
,,Ako uopšte može biti utehe, učinila sam to zbog tebe. Žoao je uve-liko počeo da ludi, sigurna sam
da bi na kraju ubio mene, možda i Džo-ni." Simona slegnu ramenima. ,,Nekada sam ga iskreno
volela, ali kad pas podivlja, moraš da ga uspavaš."
Bože blagi, s ovom ženom može samo fino.
Ona mi dodade neki zamotuljak, i ja u ruci osetih Srce sveta. ,,Zašto?"
..Donela sam odluku", reče Simona. ,,Idem u samostan, da se zaka-luderim."
Videvši izraz moga lica, ona prasnu u smeh.
,,Ne seri!", ni na časak nisam poverovao.
.,A, primio si se! Ma, gde da se zakaluderim! Pokušala sam da pro-dam ovu prokletinju, ali niko
živi nije hteo da mi da ni približno ono-liko koliko kamen vredi. Najbolja ponuda koju sam dobila
bila je pet miliona, a ja sam procenila da ćeš mi ti toliko ponuditi kao nagradu. Znaš ono -
'poštenom nalazaču sledi nagrada'? Uzgred, za ono što sam ti spasla život - ne tražim ništa.
Zavrteh glavom. „1 dalje si kučka, prvoklasna." Rekoh to, ali mi sr-ce brže zalupa i dlanovi mi se, u
trenu, oznojiše dok sam stiskao dija-mant. Taština i pohlepa - ta opaka kombinacija sada mi je bila u
šaci. U formi dragulja svetske klase.
,,A ti si dubre", uzvrati Simona. ,,Da tvoja lepa nova ženica ne gle-da, odvukao bi me u prvi ve-ce i
kresnuo. Nikada ti nećeš otići u raj, Vine. Ni ti, ni ja. Nisam sigurna ni da će davo hteti da nas
primi."
Kad se ponovo pridružih Marni, osetih potrebu da je podsetim da je Simona Eleni spasla život.
,,Ma, naravno, spasla je Elenu, a prvo ju je držala na ivici provali-
je"
,,Dala mi je vatreni dijamant."
,,Zašto?"
,,Postala je pobožna. Ide u samostan."
,,Sereš." Marni pruži ruku. ,,Daj ga ovamo."
,,Da ti dam - šta?"
,,Daj taj dijamant. Njemu je mesto u muzeju, i to muzeju koji će do-bro da plati za ovaj kamen.
Shvataš li ti koliko dobra možemo da do-nesemo Angoli sa tolikim novcem? Možemo da
podignemo bolnicu ili
školu ili..."
Podigoh Elenu i produžih dalje. Brzim korakom. Marni je morala maltene da trči da bi me stigla.
Kad mi je ono zatražila dijamant, ose-tio sam, i to osećanje neću zaboraviti, kao da će srce da mi
iščupa.
,,Zar ti ne želiš da dobro prevlada u ovom svetu?", upita Marni.
,,Zelim dobro - za nas troje."
,,Taj dijamant će tolike ljude spasti bede..."
,,Koji dijamant?"
,,Ti si jedno sebično dubre, da znaš!"
,,A ti ćeš da se zakaluderiš."
Da, život je kurva, ali vredi živeti kad imate uz sebe nekoga koga volite i ko voli vas. Tačno sam
znao šta ću sa Srcem sveta. Daću ga svojoj ženi. Neka taj živi dragulj najlepšeg sjaja nosi
najdragoceniji ka-men koji je Zemlja iznedrila.
Beleška o piscu
Harold Robins je roden u Njujorku 1916. godme. Vec u svo oj dv desetoj bio je milioner. Bogatstvo
je .zgubio nesrecno procemVsi kreta-ene °e era u predvečerje Drugog svetskog rata. Spoznavši , sjaj
. ?u poslS L'la^u. Njegovi brojni — od koj>h su mnog, ekranizovani pod okriljem holwudske
Jabrike snova", ponovo ce ga u niti imućnim čovekom.
Robins je decemjama živeo na visokoj nozi okružen bogat znanma. pLdovao je ogromnu jahtu i
kuće na Francuskoj r^en Be-verli Hilsu. Njegova prozna OStvarenja odrazaVala su sva pia* stva
Romane Harolda Robinsa ,,naseljavaju" likovt koje je sretao kojima se družio plutajući svetlucavim
vodama dze
Umro ie u osamdeset i prvoj godini. u Palm Sprmgsu, ostavivsi , sobom 1 ru2u Dzen (ko/će se
brinud, pored ostalog, i o njegovom .mpozantnom književnom amanetu), i dve kćeri, Kann 1 Adre
_
Svoj debitani roman Nikada ne ljubi stranca Robms je obnarod vao 1948 aodine Pojavljivanje ovog
dela u amencbm knjizarama o; sito e početak kar.jeJe jedne od najzan^ljwijih figura u .^ ~ ke
Uterature, pisca sa fijin, & štivom - kako su zabelez , B. b^^ ografi i hroničari književnog života u
SAD - odrastat, tri gen
Amerikanaca.
I u svojoj prvoj knjizi, i u potonj.m delima, kao, reamo u Ka,nen nDarija Fišera, Robins će ćitalacku
mastu rasP opskurnim avanturama antiheroja koje je odgaj,la uhca, a k tl,e i sreće da se bore i izbore
za materijalnu moc u svetu u kojem £i'i po siavu što neprestano provejava .zmedu Robmsovih
redova -ima i nema smisla boriti se za ideale.
r
396
Harold Robins
Oganj strasti, publikovan septembra 2003, drugi je u nizu romana iz zaostavštine Harolda Robinsa
koji objavljuje ,,Narodna knjiga". U leto prošie godine svetlost dana ugledalo je srpsko izdanje
drugog Robinso-vog testamentamog dela Nikad dosra, koje je do naših čitalaca takode stiglo u
prevodu Vladimira D. Jankovića. Kako stoje stvari, može se oče-kivati još koja (,,nova") knjiga sa
Robinsovim imenom u zaglavlju. Nje-gova udovica Džen potrudila se da angažuje - citiramo -
,,brižljivo oda-branog pisca koji će, nadahnut Robinsovom briljantnom pripovedačkom
veštinom..."', ispisivati knjige ,,u maniru vernom autentičnom Robinso-vom stilu".
Harold Robins OGANJ STRASTI
hdaju , Newspapers and Magazines d.o.o.
NARODNA KNJIGA 2004.
Direktor Snežana Mijović
Lektor-korektor Brankica Mikić
Plasman 011/848-70-31, 848-70-34, 848-70-35
Tiraz 10 000
Štampa NARODNA KNJIGA

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd

821.111(73)-31
ROBINS, Harold
Oganj strasti / Harold Robins ; [preveo Vladimir D. Janković]. - Beograd : FlojiHTHKa : Narodna
knjiga, 2004 (Beograd : Alfa). - 397 str. ; 22 cm. - (Biblioteka Bestseler ; knj. br. 12)
Prevod dela: The Heat of Passion / Harold Robbins. - Tiraž 10.000. -Beleška o piscu: str. 395.
ISBN 86-331-1536-0 (Naroclna knjiga) COBISS.SR-ID 115772684
NOVO! NOVO! NOVO! NOVO!
BIBLIOTEKA
TF(S*FT*(^Tl*'rr Ti*T .Ltb?2) 11 oiJ tHJ IA! p/iJ t
DRUGO KOLO
POJEDINAčNA CENA - 150,00 dinara
(KiST!
Herkul Poaro u potrazi za misterioznom devo-
jkom
1. Agata Kristi - TREćA DEVOJKA
U uzbudljivom romanu ,,kraljicc zločina" bclgij-ski detektiv je upleten u boemski svet studenata
umetnosti u potrazi za misterioznom devqjkom koja je rekla da je možda počinila ubistvo...
Da li Dana može da nadmudri svoje progonitelje i otkrije istinu koja će zapanjiti svet? 8. Sidni
Šeldon - NEBO PADA

Popularni Vintropovi privlačili su pažnju sveta svo-jom državnom službom, svojim ogromnim
milosrdem i raskošnim načinom života. Ali, u jed-noj jedinoj godini svih petoro članova porodice
stradaju u nizu nezgoda...
Put od hrišćanke do najmoćnije žene u haremu 9. Dženit Volak - SARAJ
Još kao devojčica je kidnapovana i odvcdena u sul-tanovu palatu. Kasnije, postaje bliska sa moćnim
sultanima: konkubina jednom, omiljena žena dru-gom i maćeha trećem. Njen život se često odvija
liniii i/mec³u raskošnih zadovoljstava i
Triler o seksu, novcu, moći i - osveti 10. Džejms Paterson - KUćA NA PLAŽI
Kada Piterovo telo bude pronadeno na privatnoji plaži u elitnom delu Njujorka njegov brat de
otpočeti ličnu istragu. Džek spoznaje najveće tajne stanovnika clitne čctvrti, ali ono što je još gorc,
njegov život jc u opasnosti: ncko žcli da ga ućutka...
Da li ste vi TA bez dečka, koga još uvek tražite? 11. Džejn Grin - ISTINITE PRIčE
Ovo bi mogla biti priča o vašoj drugarici ili o vama. Upoznajte grupu mladih ljudi na njihovoj
odiseji, na putu do pronalaska ispravne strane ljubavi. Upoznajte ih u ovom romanu koji je zaba-
van, ubitačno iskren, ponekad i tužan.