Naslov originala:

Maggie Stiefvater
BLUE LILY, LILY BLUE

Copyright © 2014 by Maggie Stiefvater All rights reserved. Published by arrangement

with Scholastic Inc., 557 Broadway, New York, NY 10012, USA. Za izdanje na
srpskom jeziku © Publik praktikum 2021

ZA IZDAVAČA:
Marko Sabovljević
UREDNIK:
Marina Sabovljević
PREVOD:
Jelena Katić Živanović
LEKTURA I KOREKTURA:
Maja Banjac Kesić
DIZAJN KORICE:
Predrag Marković
ŠTAMPA:
Alpha print, Zemun
TIRAŽ:
1.000
IZDAVAČ:
Publik praktikum
Dobrovoljačka 10/I, Zemun
office@publikpraktikum.rs
011/4202 544; 011/4202 545
GODINA IZDANJA
2021

Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se kopirati ni prenositi u bilo kom
obliku ili bilo kojim sredstvima, elektronskim ili mehaničkim, uključujući
fotokopiranje, snimanje ili bilo koji sistem za skladištenje i pretraživanje informacija,
bez pismenog odobrenja izdavača.
MEGI STIVOTER
Za Loru, jednu od belih vitezova
Ja tražim lik koji imah
Pre nego što svet nasta.
VILIAM BATLER JEJTS,
Pre nego što svet nasta

Budimo zahvalni ogledalu što nam

pokazuje samo naš izgled.
SAMJUEL BATLER,
Edgin
IZNAD

P ersefona je stajala na jalovom vrhu planine, izgužvana haljina boje slonovače

lepršala joj je oko nogu, a gomila svetlih, skoro belih kovrdža talasala se iza
nje. Bila je prozračna, netelesna, kao nešto što je vetar doneo među ove stene, pa
se zakačilo na jednu od njih. Bez drveća da ga spreči, vetar je ovde žestoko duvao.
Svet u nizini bio je veličanstveno jesenji.
Adam Periš stajao je pored nje, ruku nabijenih u džepove kargo pantalona s
mrljama od trave. Izgledao je umorno, ali mu je pogled bio bistar, mnogo bistriji
nego kad ga je poslednji put videla. A kako se Persefona zanimala samo za bitne
stvari, i zaista dugo nije razmišljala o sopstvenim godinama, odjednom joj je
sinulo, dok ga je posmatrala, kako je on sasvim nov. Taj neuvežbani izraz lica, ta
mladalački pogurena ramena, to mahnito širenje energije u njemu.
Kako je danas dobar dan za ovo, pomislila je. Bilo je prohladno i oblačno, bez
mešanja sunčeve energije ili lunarnog rasporeda ili radova na obližnjim
drumovima.
„Ovo je staza mrtvih”, rekla je, postavivši se u skladu s nevidljivom putanjom.
Dok je to radila, osetila je kako nešto u njoj počinje prijatno da bruji: osećaj veoma
sličan onome koji se dobija kad se poravnaju rikne knjiga na polici.
„Zmajeva linija”, pojasnio je Adam.
Spokojno je klimnula glavom. „Pronađi je sâm.”
Bez odlaganja je stao na liniju, okrenuvši lice tako da se zagleda duž nje,
sasvim prirodno, poput cveta koji se okreće suncu. Persefoni je trebalo prilično
dugo da usavrši tu veštinu, ali, s druge strane, za razliku od njenog mlađanog
učenika, ona se nije nagodila s natprirodnom šumom. Nju nisu mnogo zanimale
nagodbe. Zajednički projekti, uglavnom, nisu bili nešto čime bi se ona bavila.
„Šta vidiš?” upitala ga je.
Kapci su mu zatreperili, duge trepavice spustile se na obraze. A pošto je ona
bila Persefona, i pošto je danas bio dobar dan za to, mogla je da vidi ono što on
vidi. Nije se radilo ni o čemu u vezi sa zmajevom linijom. Videla je zbrku srušenih
i slomljenih figurica na podu neke divne vile. Zvanično pismo odštampano na
papiru sa zaglavljem okruga. Prijatelja koji se grči pod njegovim nogama.
„Izvan sebe”, podsetila ga je blagim glasom. Ona sama videla je toliko
događaja i mogućnosti čitavom dužinom staze mrtvih da se ništa od toga nije
isticalo. Bila je mnogo bolja vidovnjakinja kad su njene dve prijateljice bile s
njom: Kala da razvrsta njene utiske, i Mora da ih stavi u kontekst.
Činilo se da Adam ima potencijala u tom pogledu, mada je bio previše zelen
da bi zamenio Moru – ne, smešno je uopšte tako to postaviti, rekla je Persefona
sama sebi, prijatelje ne možeš zameniti. Mučila se da iznađe pravu reč. Koja nije
zameniti.
Izbaviti. Da, naravno, to je ono što se nudi prijateljima. Da li je Mori potrebno
izbavljenje?
Da se Mora nalazila tu na planini, Persefona bi možda znala odgovor na to
pitanje. Ali da se Mora nalazila tu na planini, Persefoni ne bi trebao odgovor.
Duboko je uzdahnula.
Često bi uzdahnula.
„Vidim svašta.” Adamove obrve su se pomicale tako da odaju ili
usredsređenost ili nesigurnost. „Ne samo jednu stvar. To je kao... kao one
životinje u Ambarima. Vidim stvari... kako spavaju.”
„Sanjaju”, složila se Persefona.
Istog trenutka kad mu je skrenula pažnju na spavače, oni su se pojavili u prvom
planu njene svesti.
„Troje”, dodala je.
„Šta troje?”
„Naročito to troje”, tiho je nastavila. „Da budu probuđeni. Oh, ne. Ne. Dvoje.
Jedno ne treba da bude probuđeno.”
Persefona nikada nije bila sasvim načisto s pojmom šta je ispravno ili
pogrešno. Ali u ovom slučaju, treći spavač je nesumnjivo bio pogrešan.
Nekoliko narednih minuta, ona i mladić – Adam, podsetila je samu sebe;
veoma je teško smatrati bitnim imena data na rođenju – stajali su na istom mestu
i osećali kako zmajeva linija protiče pod njihovim stopalima. Persefona je nežno
i neuspešno pokušavala da pronađe svetlu nit Morinog bivstvovanja u zamršenoj
pređi energije.
Pored nje, Adam se ponovo vraćao unutar sebe, najviše zainteresovan, kao i
obično, za ono što mu je ostajalo nepoznato: sopstveni um.
„Napolje”, podsetila ga je Persefona.
Adam nije otvorio oči. Reči su mu bile tako tihe da ih je vetar umalo uništio.
„Ne želim da budem nepristojan, gospo, ali ne znam zašto je ovo vredno učenja.”
Persefona nije bila sigurna zašto on misli da bi tako razumno pitanje moglo
biti neučtivo. „Kad si bio beba, šta je učinilo vrednim učenje da govoriš?”
„S kim učim da govorim?”
Bilo joj je drago što je smesta shvatio ideju.
„Sa svime”, odgovorila je.

IZMEĐU
Kalu je prenerazilo koliko je sranja Mora skupila u svojoj sobi u Lisičjoj ulici broj
300, a to je i rekla Blu.
Blu nije odgovorila. Razvrstavala je papire pod prozorom, glave usredsređeno
nakrenute na jednu stranu. Iz tog ugla, izgledala je potpuno isto kao njena majka,
jedra i atletski građena, teško bi je bilo preturiti. Bila je čudnovato ljupka, uprkos
tome što je tamnu kosu neravnomerno prikačila šnalicama po celoj glavi, i nosila
majicu koju je prethodno napala blenderom. Ili možda upravo zbog toga. Kad je
stigla toliko da stasa i prolepša se? A da uopšte ne poraste? Verovatno se to dešava
devojkama koje žive samo na jogurtu.
„Jesi li videla ove?” upitala je Blu. „Stvarno su dobre.”
Kala nije bila sigurna šta to Blu gleda, ali joj je poverovala. Blu nije devojka
koja bi delila lažne komplimente, čak ni svojoj majci. I mada jeste bila dobra, nije
bila fina. Što je dobro, zapravo, jer su fini ljudi Kali išli na živce.
„Tvoja majka je vrlo talentovana žena”, procedila je. Ova zbrka oduzela joj je
godine života. Kala je volela stvari na koje čovek može da se osloni: datoteke,
mesece od trideset jednog dana, ljubičasti ruž za usne. Mora je volela haos. „Jedan
od njenih talenata bio je u tome da me razdražuje.”
Kala je podigla Morin jastuk. Osećaji su je skolili sa svih strana. Odjednom je
osetila gde je jastuk kupljen, kako ga je Mora nameštala pod vratom, broj suza
izlivenih u jastučnicu, kao i sadržaj pet godina snova.
Zazvonio je vidovnjački telefon u susednoj sobi. Kalina koncentracija je
isparila.
„Dođavola”, rekla je.
Njen dar bila je psihometrija – prostim dodirom mogla je da otkrije i poreklo
predmeta i osećanja njegovog vlasnika. Ali ovaj jastuk bio je toliko često korišćen
da je sadržavao previše uspomena koje je trebalo razvrstati. Da je Mora ovde,
Kala bi lako mogla da izdvoji one korisne.
Ali da je Mora ovde, ne bi ni morala time da se bavi.
„Blu, dođi ovamo.”
Blu je dramatično spustila šaku na Kalino rame. Njen prirodni talenat
pojačavanja vidovnjačkih sposobnosti smesta je pojačao Kalin dar. Videla je kako
Moru njena nada drži budnom. Osetila je otisak poludnevne brade gospodina
Greja na jastučnici. Videla sadržaj Morinog poslednjeg sna: jezero mirno kao
ogledalo i priliku nejasno poznatog čoveka.
Kala se podrugljivo osmehnula.
Artemus. Morin davno nestali bivši ljubavnik.
„Ima li čega?” upitala je Blu.
„Ničeg korisnog.”
Blu je tada naglo sklonila šaku, svesna da je Kala u stanju da pokupi jednaku
količinu osećanja i od nje kao i od jastuka. Ali Kali nije trebala vidovnjačka moć
da pogodi kako je Bluin razumni, prijatni izraz lica u suprotnosti s vatrom koja
besni u njoj. Škola samo što nije počela, ljubav je visila u vazduhu, a Bluina majka
nestala je još pre mesec dana, pošavši u nekakvu tajanstvenu ličnu potragu, i
ostavivši za sobom svog novog dragana, plaćenog ubicu. Blu je bila poput uragana
koji vreba na korak od obale.
Ah, Mora! – Kali se stegao želudac. Rekla sam ti da ne ideš.
„Dodirni ovo.” Blu je pokazala na veliku crnu činiju za čaranje. Nalazila se
iskrenuta na tepihu, i niko je nije ni pipnuo otkako ju je Mora koristila.
Kala nije imala neko posebno mišljenje o čaranju, ili magiji ogledala, niti o
bilo čemu što je imalo veze s probijanjem tajanstvenog etra prostora i vremena da
bi se čovek samo zafrkavao s druge strane. Strogo govoreći, čaranje nije bilo
opasno; radilo se prosto o meditiranju nad površinom nalik na ogledalo. Ali u
praksi često je uključivalo i odvajanje duše od tela. A duša je lako lomljiv putnik.
Poslednji put kad su se Kala, Persefona i Mora petljale s magijom ogledala,
slučajno su izazvale to da Niv, Morina polusestra, nestane.
Kala bar nikada nije volela Niv.
Ali Blu je bila u pravu. Činija za čaranje je verovatno mogla da pruži najviše
odgovora.
„Dobro”, rekla je Kala. „Ali nemoj da me dodiruješ. Ne želim da ovo bude
išta jače nego što već jeste.”
Blu je podigla šake uvis, kao da dokazuje da ne drži nikakvo oružje.
Kala je oklevajući dotakla ivicu činije i kroz njenu viziju se smesta zatalasala
tama. Spavala je, sanjala. Padala kroz beskrajnu crnu vodu. Njena sopstvena
verzija u ogledalu vinula se uvis, ka zvezdama. Metal joj se zario u obraz. Kosa
joj je zapela za ugao usana.
Gde je Mora u svemu ovome?
U glavi joj je zapevao nepoznat glas, hrapav i suvoparan i rastegnut:

„Kraljice i kraljevi
Kraljevi i kraljice
Plavi ljiljan, ljiljan plavi
Krune i ptice
Mačevi i stvarčice
Plavi ljiljan, ljiljan plavi”

Iznenada se usredsredila.
Ponovo je bila Kala.
Sada je videla ono što je Mora videla: tri spavača – svetlog, tamnog, i onog
između. Saznanje da se Artemus nalazi pod zemljom. Uverenost da iz tih pećina
niko ne izlazi osim ukoliko ne bude izvučen. Shvatanje da su Blu i njeni prijatelji
deo nečega mnogo većeg, nečega prostranog, nečega što se širi i polako budi...
„BLU!” zaurlala je Kala, jer je shvatila zašto su njeni napori odjednom urodili
plodom.
I naravno, Blu joj je dodirivala rame, pojačavajući sve. „Zdravo.”
„Rekla sam ti da me ne dodiruješ.”
Blu nije izgledala kao da joj je žao. „Šta si videla?”
 Kala je i dalje bila zaglavljena u toj drugoj svesti, kao u blatu. Nije mogla da
se otrese osećaja da se sprema za borbu koju je, nekako, već jednom vodila.
Nije mogla da se seti da li je prethodni put u njoj pobedila ili ne.

ISPOD

Mora Sardžent imala je neprijatan osećaj da je vreme prestalo da radi. Ne da je

prestalo da teče, ne. Samo da je prestalo da se kreće napred na onaj način za koji
je ona navikla da misli da je „uobičajen”. Minuti koji se lepe na minute kako bi
sastavili sate, a od njih dane i nedelje.
Počinjala je da podozreva kako možda koristi jedan te isti minut iznova i
iznova.
To bi neke ljude možda uznemirilo. Neki ljudi to možda uopšte ne bi ni
primetili. Ali Mora nije bila neki ljudi. S četrnaest godina počela je da sanja
budućnost. S prvim duhom govorila je kad je imala šesnaest godina. S devetnaest
je koristila gledanje na daljinu da vidi drugu stranu sveta. Vreme i prostor bili su
kadica u kojoj se Mora sa uživanjem praćakala.
Znala je, dakle, da na svetu ima nemogućih stvari, ali nije verovala da se među
njima nalazi i pećina u kojoj vreme stoji. Da li je ovde već sat vremena? Dva sata?
Ceo dan? Četiri dana? Dvadeset godina? Baterije njene lampe nisu se istrošile.
Ali ako se vreme ovde ne pokreće napred, nikad se i neće istrošiti, zar ne?
Prelazila je snopom svetlosti baterijske lampe preko poda, pa sve do tavanice,
dok je nastavljala da se šunja dalje tunelom. Želela je da ne razbije glavu, ali i da
ne padne u provaliju bez dna, takođe. Već je zabasala u nekoliko dubokih lokvi, i
njene izgrebane čizme već su bile hladne i natopljene.
Najgora od svega bila je dosada. Odrastanje u siromaštvu u Zapadnoj
Virdžiniji naučilo je Moru da se izrazito oslanja samo na sebe, da stekne visok
prag tolerancije na neudobnost i razvije osećaj za crni humor.
Ali ova jednoličnost.
Nije moguće ispričati vic kad ste sami.
Jedina naznaka da se vreme možda nekuda kreće, Mori je dolazila od toga što
bi ponekad zaboravila koga ona to tačno traži ovde dole.
Moj cilj je Artemus, podsetila je samu sebe. Sedamnaest godina ranije
dopustila je Kali da je ubedi kako je prosto pobegao. Možda je želela da bude
ubeđena. Duboko u sebi, znala je da on čini deo nečega mnogo većeg. Znala je da
i ona sama jeste deo nečega većeg.
Verovatno.
Dosad je sumnja bila jedino što je u ovim tunelima pronašla. Ovo nije mesto
koje bi Artemus, ljubitelj sunca, ikada izabrao. Imala je neku polovičnu predstavu
o tome da bi neko poput Artemusa na ovakvom mestu umro. Počela je da je grize
savest zbog poruke koju je ostavila. Manje-više, glasila je ovako:
Glendover je pod zemljom. I ja sam.
 U tom trenutku osećala se prilično lukavo; poruka je trebalo da izazove bes i
nadahnuće, u zavisnosti od toga ko je pročita. Naravno, napisala ju je misleći da
će se vratiti već sledećeg dana.
Sada ju je ponovo sastavljala u mislima:

Idem u bezvremene pećine da tražim bivšeg dečka. Ukoliko vam se učini da ću

propustiti Bluinu maturu, pošaljite pomoć.

P.S. Pita nije obrok.

Nastavila je dalje. I ispred i iza nje bilo je mračno kao u rogu. Zrak iz njene
baterijske lampe osvetljavao je pojedinosti: zatupaste stalaktite na neravnoj
tavanici. Voda se presijavala na zidovima.
Ali nije se izgubila, pošto je zapravo uvek imala samo jedan jedini izbor:
dublje i dublje.
I dalje se nije plašila. Treba mnogo toga da bi se uplašio neko ko se igrao
vremenom i prostorom kao u kadici s vodom.
Oduprevši se o stalagmit klizav od blata, Mora se provukla kroz uzak prolaz.
Prizor s druge strane je bio zbunjujuć. Tavanica je bila sva u šiljcima; pod je bio
sav u šiljcima; prostor je bio beskrajan; bio je nemoguć.
A onda je majušna kapljica vode namreškala sliku, u trenutku narušivši iluziju.
Bilo je to podzemno jezero. Na tamnoj površini odražavali su se zlatni stalaktiti s
tavanice, zbog čega je izgledalo kao da istovetan broj stalagmita štrči uvis s dna
jezera.
Pravo dno jezera bilo je skriveno. Voda je mogla biti duboka pet centimetara,
pola metra, mogla je da bude bez dna.
Ah. Dakle tu je, napokon. Sanjala je ovo. I dalje nije bila baš uplašena, ali joj
je srce nelagodno preskakalo.
Mogla bih prosto da se vratim kući. Znam put.
Ali ako je gospodin Grej bio spreman da rizikuje život zbog onoga što želi,
sigurno i ona može da bude toliko hrabra. Pitala se da li je preživeo. Iznenadilo ju
je koliko se očajnički nadala da jeste.
Ponovo je napisala onu poruku u svojoj glavi.

Idem u bezvremene pećine da tražim bivšeg dečka. Ukoliko vam se učini da ću

propustiti Bluinu maturu, pošaljite pomoć.

P.S. Pita i dalje nije obrok.

P.P.S. Ne zaboravite da treba promeniti ulje u automobilu.
P.P.P.S. Potražite me na dnu jezera-ogledala.

Glas joj je šaputao u uvetu. Neko iz budućnosti, ili prošlosti. Neko mrtav ili
živ ili usnuo. Nije to bio zaista šapat, shvatila je Mora. Glas je bio prosto
promukao. Glas nekoga ko je već dugo uzalud dozivao.
Mora je umela dobro da sluša.
 „Možeš li da ponoviš?” upitala je.
Šapat se ponovo začuo: „Pronađi me.”
Nije to bio Artemus. Bio je to neko drugi ko se izgubio, ili se upravo gubio,
ili će se tek izgubiti. U ovim pećinama vreme nije išlo pravolinijski; vreme je bilo
jezero-ogledalo.

P.P.P.P.S. Ne budite trećeg spavača.

„M isliš li da je ovo zaista stvarno?” upitala je Blu.
Sedeli su među nabreklim hrastovima pod ukradenim letnjim nebom.
Korenje i stenje izbilo je kroz vlažnu zemlju oko njih. Treperavi vazduh nije bio
ni nalik oblačnom i prohladnom jesenjem danu koji su upravo napustili. Žudeli su
za letom, pa im je Svevoda dala leto.
Ričard Genzi Treći ležao je nauznak, zagledan u maglovito toplo plavetnilo
iznad granja. Ispružen tako, u svojim pantalonama kaki boje i limunžutom
džemperu s ve-izrezom, izgledao je kao trom, malaksao, raskošan potomak šume
koja ga okružuje. „Šta je stvarno?”
„Možda smo došli ovamo i zaspali, i sad svi isto sanjamo”, odvratila je Blu.
Znala je da to nije istina, ali je bilo istovremeno utešno i uzbudljivo zamišljati
da su tako povezani, da Svevoda predstavlja nešto na šta su svi pomislili kad su
zatvorili oči.
„Znam kad sanjam, a kad sam budan”, rekao je Ronan Linč. Ako je sve oko
Genzija bilo otupljeno i organsko, izbledelo i istorodno, Ronan je bio oštar i taman
i neskladan, i primetno se isticao naspram šume.
„Znaš li?” upitao ga je Adam Periš, u pohabanom masnom kombinezonu,
privukavši kolena do brade.
Ronan se oglasio ružnim zvukom koji je predstavljao ili nipodaštavanje ili
razdraganost. On je bio poput Svevode: stvarao je snove. Ukoliko nije znao
razliku između buđenja i spavanja, to je bilo samo zato što ta razlika njemu nije
bila bitna.
„Možda sam tebe odsanjao”, rekao je.
„Hvala ti za pravilne zube, u tom slučaju”, odgovorio je Adam.
Oko njih, Svevoda je brujala i žamorila od života. Preletale su ih ptice koje
van šume nisu postojale. Negde u blizini voda se prelivala preko stenja. Drveće
je bilo veličanstveno i staro, obraslo mahovinom i lišajima. Možda upravo zato
što je znala da je šuma svesna, Blu je pomislila kako izgleda mudro. Kad bi pustila
misli da joj dovoljno daleko odlutaju, gotovo je mogla osetiti kako je šuma sluša.
Bilo je to teško objasniti; poput onog osećaja da vam neko drži ruku tik iznad
kože, iako je ne dodiruje.
„Moramo zaslužiti poverenje Svevode pre nego što uđemo u pećinu”, rekao je
Adam.
Blu nije razumela šta Adamu znači to što je tako povezan sa šumom, to što je
obećao da će biti njene ruke i oči. Podozrevala je da ni sâm Adam ponekad to ne
razume. Ali vođeni njegovim savetom, vraćali su se ponovo i ponovo u šumu,
šetali između drveća, pažljivo istraživali, ne uzimajući ništa. Obilazili su oko
pećine koja možda u sebi krije i Glendovera – i Moru.
Mamu.
Poruka koju je ostavila pre mesec dana nije ukazivala na to kad je nameravala
da se vrati. Nije ukazivala na to da li je uopšte nameravala da se vrati. Tako da
nije bilo moguće zaključiti da li je i dalje nema zato što je upala u neku nevolju,
ili zato što ne želi da se vrati kući. Da li i drugim ljudima majke nestaju kroz rupe
u zemlji kad ih uhvati kriza srednjih godina?
„Ja ne sanjam”, rekao je Noa Černi. Bio je mrtav, tako da verovatno nije ni
spavao. „Tako da mislim da sigurno jeste stvarno.”
Stvarno, ali njihovo, samo njihovo.
Lenčarili su još nekoliko minuta, ili sati, ili dana – šta je vreme uopšte
predstavljalo ovde!
Nešto dalje od njih, Ronanov mlađi brat, Metju, čavrljao je sa Aurorom,
njihovom majkom, srećan zbog ove posete. Oboje su bili zlatokosi i anđeoskog
izgleda, oboje su izgledali kao da ih je ovo mesto izumelo. Blu je žarko želela da
mrzi Auroru zbog njenog porekla – jer ju je njen suprug bukvalno odsanjao – a i
zato što je imala raspon pažnje i intelektualnu snagu jednog šteneta. Ali bila je
toliko draga i vedra, i neodoljivo očaravajuća – isto kao i njen najmlađi sin.
Ona ne bi napustila svoju ćerku tik pred početak poslednje godine srednje
škole.
Blu je, zapravo, u vezi s Morinim nestankom najviše ljutilo to što nije znala
treba li da je muči briga ili srdžba. Neobuzdano se kolebala između to dvoje, i
naizmenično bi ili izgorela ili ne bi ništa osećala.
Kako je mogla da mi to sada priredi?
Blu je prislonila obraz na stenu obraslu toplom mahovinom, trudeći se da održi
misli prijatnim i uravnoteženim. Ista sposobnost koja je pojačavala vidovnjaštvo,
takođe je izoštravala i neobičnu magiju Svevode, a Blu nije želela da izazove novi
zemljotres ili da pokrene stampedo.
Umesto toga, počela je da razgovara s drvećem.
Razmišljala je o tome šta ptice pevaju – šta misle ili žele, za čim čeznu ili o
čemu sanjaju. Bila je to misao okrenuta na stranu, poput vrata odškrinutih u
njenom umu. Postajalo joj je sve lakše da odredi kad to radi kako treba.
Iznad nje neka čudna ptica piskavo je i nemelodično zaćurlikala.
Razmišljala je o mislima, željama, čežnjama, snovima lišća koje šušti.
Nad njenom glavom drveće je utišavalo svoje lišće, obrazujući nejasne,
šaputave reči. Avide audimus.1
Razmišljala je o prolećnom cvetu. O ljiljanu, plavom poput njenog imena.
Plava latica besciljno joj je dolebdela u kosu. Sledeća joj je pala na nadlanicu,
kliznuvši joj niz zglob kao poljubac.

1 „Željno slušamo.” (lat.)

 Genzi je otvorio oči kad su mu se latice nežno spustile na obraze. Razdvojio
je usne, u čudu, i jedna mu je završila pravo u ustima. Adam je iskrenuo vrat da
posmatra cvetnu mirisnu kišu kako pada oko njih, usporenim pokretima leptira od
plaveti.
Blu je osetila kako joj se srce rasprskava od neobuzdane radosti.
Stvarno je, stvarno je, stvarno je...
Ronan se zagledao u Blu, kroz sužene kapke. Nije skrenula pogled.
Bila je to igra koju je ponekad igrala s Ronanom Linčem: ko će prvi da obori
pogled.
Uvek je bilo nerešeno.
Promenio se preko leta, i sada se Blu osećala manje neravnopravno u njihovoj
grupi. Ne zato što je iole bolje poznavala Ronana – već zato što je imala utisak da
ga Genzi i Adam sada slabije poznaju. Sve ih je izazvao da ga ponovo upoznaju.
Genzi se podigao na laktove; latice su se sručile s njega kao da se upravo
probudio iz dugačkog sna. „U redu. Mislim da je vreme. Linče?”
Podigavši se na noge, Ronan je otišao i naglo se zaustavio pored majke i brata;
Metju, koji je mlatio rukama kao razigrana mečka, naglo se ukočio. Aurora je
potapšala Ronana po ruci, što je Ronan dozvolio.
„Diži se”, obratio se Metjuu. „Vreme je da krenemo.”
Aurora se blago osmehnula svojim sinovima. Ona će ostati ovde, u Svevodi,
radeći šta god da snovi rade kad nema nikoga da ih vidi. Blu se ne bi iznenadila
ako bi ona zaspala istog trenutka kad napusti šumu; bilo je nemoguće zamisliti da
Aurora postoji u stvarnom svetu. Još je manje moguće bilo zamisliti da neko
odrasta s takvom majkom.
Moja majka ne bi tek tako otišla zauvek. Zar ne?
Ronan je dlanovima obujmio Metjuovo lice, pritisnuvši mu plave kovrdže,
nateravši ga da ga gleda pravo u oči.
„Idi i čekaj u kolima”, rekao je. „Ako se ne vratimo do devet, pozovi Bluinu
kuću.”
Metju je imao prijatan i nimalo uplašen izraz lica. Njegove oči su bile iste
nijanse plave boje kao i Ronanove, ali beskrajno nedužnije. „Kako da znam koji
je broj?”
Ronan je nastavio da drži glavu svog brata. „Metju. Usredsredi se. Pričali smo
o ovome. Hoću da razmišljaš. Kaži mi: kako ćeš znati koji je broj?”
Njegov mlađi brat se malo nasmejao i potapšao po džepu. „Oh, tačno. Upisan
je u tvom telefonu. Sad se sećam.”
„Ostaću s njim”, smesta se ponudio Noa.
„Kukavice”, nezahvalno je odvratio Ronan.
„Linče”, rekao je Genzi. „To je dobra ideja, Noa, ako misliš da možeš.”
Noi, pošto je duh, bila je potrebna spoljašnja energija da bi ostao vidljiv. I Blu
i zmajeva linija su moćne baterije; čekanje u automobilu parkiranom u blizini
trebalo bi da bude sasvim dovoljno. Ali ponekad nije energija bila to što Noi
nedostaje – već osećaj hrabrosti.
 „Biće on dobro”, rekla je Blu, nežno munuvši Nou u mišicu.
„Biću ja dobro”, ponovio je Noa.
Šuma je čekala, slušala, šuštala. Rub neba bio je mnogo sivlji nego plavetnilo
neposredno iznad njih, kao da je pažnja Svevode bila tako čvrsto usmerena na njih
da je stvarni svet sada mogao da se nametne.
Na ulazu u pećinu, Genzi je progovorio. „De fumo in flammam.”
„Iz dima u vatru”, preveo je Adam zarad Blu.
Pećina. Pećina.
U Svevodi je sve bilo magično, ali pećina je bila neobična zato što nije
postojala onda kad su otkrili šumu. Ili možda jeste postojala, ali na nekom drugom
mestu.
„Provera opreme”, rekao je Genzi.
Blu je istresla sve iz svog pohabanog ranca. Po tlu su se rasuli kaciga
(biciklistička, polovna), štitnici za kolena (od rolera, polovni) i baterijska lampa
(minijaturna, polovna), kao i ružičasti nož skakavac. Kad je počela da sve to ređa
na sebe, Genzi je ispraznio svoju torbu pored nje. U njoj se nalazio šlem (ulubljen,
polovan), štitnici za kolena (ulubljeni, polovni), baterijska lampa (glomazna,
polovna), kao i nekoliko namotaja novog konopca, sigurnosni pojas za penjanje,
gomila klinova sa alkama i aluminijumskih karabinera.
I Blu i Adam su netremice posmatrali Genzijevu polovnu opremu. Činilo se
nemoguće da bi Ričard Genzi Treći uopšte pomislio da kupi nešto što nije novo-
novcato.
Nesvestan njihovih pomnih pogleda, Genzi je bez ikakvog napora veštim
čvorom pričvrstio karabiner za konopac.
Blu je sinulo za trenutak pre nego Adamu. Oprema je bila korišćena zato što
ju je Genzi koristio.
Ponekad nije bilo lako setiti se da je on imao život i pre nego što su ga
upoznali.
Genzi je počeo da odmotava duži sigurnosni konopac. „Kao što smo
razgovarali. Svi smo vezani, cimnite tri puta ako ste i najmanje u frci.
Usklađivanje satova?”
Adam je proverio svoj krš od sata. „Ne radi.”
Ronan je proverio svoj skupi crni sat i odmahnuo glavom.
I mada to nije bilo neočekivano, Blu se ipak osetila uznemireno, kao papirni
zmaj koji odnosi vetar.
Genzi se namrštio kao da deli njene misli. „Ne radi ni moj telefon. Ronane,
može.”
Dok je Ronan uzvikivao nešto na latinskom, Adam je šapatom prenosio
prevod Blu: „Da li je za nas bezbedno da uđemo?”
I da li je moja majka i dalje unutra?
Odgovor je stigao u obliku šuštanja lišća i grlenog škripanja, mnogo
neumerenijeg nego glasovi koje je Blu ranije čula. „Greywaren semper est
incorruptus.”
 „Uvek bezbedno”, hitro je preveo Genzi, nestrpljiv da pokaže kako nije
potpuno beskoristan kad dođe do latinskog. „Sivoslutnik je uvek bezbedan.”
Sivoslutnik je bio Ronan. Šta god da su oni značili ovoj šumi, Ronan joj je
značio više.
Adam se zamislio. „Incorruptus. Nikad ne bih pomislio da bi neko upotrebio
tu reč da opiše Linča.”
Ronan je imao zadovoljan izraz lica, onoliko koliko bi to mogla imati zmija
otrovnica kućni ljubimac.
Šta želite od nas? – pitala se Blu dok su ulazili. Kako nas vidite? Samo četiri
tinejdžera koji se šunjaju drevnom šumom.
Neposredno iza ulaza u pećinu nalazila se neobično tiha prostorija sa
zemljanim podom. Zidovi su joj bili od stena i zemlje, korenja i krede, i sve je
imalo boju Adamove kose i kože. Blu je dodirnula kolebljivo svijenu paprat,
poslednje zelenilo pre nego što je iščilela svetlost sunca. Adam se okrenuo,
osluškujući, ali čuo se samo prigušen, uobičajen odjek njihovih koraka.
Genzi je uključio lampu na šlemu. Svetlost je jedva probijala tamu sve užeg
tunela.
Neko od mladića je pomalo drhtao. Blu nije znala da li je to bio Adam ili
Ronan, ali osetila je kako se trese konopac zakačen za njen pojas.
„Voleo bih da smo ipak poveli Nou”, odjednom je progovorio Genzi.
„Ulazimo. Ronane, ne zaboravi da postavljaš oznake za pravac dok budemo išli.
Računamo na tebe. Nemoj samo da zuriš u mene. Klimni kao da si me razumeo.
Dobro. Znaš šta? Daj ih Džejn.”
„Molim?” Ronan je zvučao iznevereno.
Blu je prihvatila oznake – okrugle plastične diskove s nacrtanim strelicama.
Nije ni shvatala koliko je nervozna sve dok ih nije uzela u ruku; prijalo joj je što
sada ima na šta da se usredsredi.
„Ronane, ti počni da zviždiš, ili da pevaš, može i bez reči, tako da pratiš
proticanje vremena”, rekao je Genzi.
„Mora da me zajebavaš”, odgovorio je Ronan. „Ja da pevam!”
Genzi se zagledao niz tunel. „Znam da znaš gomilu pesama s kraja na kraj, i
da možeš svaki put da ih otpevaš istom brzinom, za isto vreme. Zato što si morao
da sve te melodije zapamtiš kad si išao na takmičenja iz irske muzike.”
Blu i Adam su se oduševljeno pogledali. Jedino što je bilo prijatnije od toga
da Ronan bude prozvan na neki način, bilo je to da bude prozvan i još nateran da
stalno iznova peva irsku poskočicu.
„’Oću, zabole me”, rekao je Ronan.
Genzi, nimalo uvređen, nastavio je da čeka.
Ronan je odmahnuo glavom, ali je tada, opako se osmehnuvši, počeo da peva:
„Smrskaj jednu, smrskaj drugu, smr...”
„Ne tu pesmu”, rekli su istovremeno Adam i Genzi.
„Neću to da slušam tri sata”, dodao je Adam.
Genzi je uperio prst u Ronana, dok Ronan nije počeo glasno da zvižduće neku
veselu narodnu pesmu.
 A onda su zašli dublje.

Dublje.

Sunca je nestalo. Korenje se pretvorilo u stalaktite. Vazduh je mirisao poznato i

memljivo. Zidovi su se presijavali kao da su živi. Blu i mladići morali su, s
vremena na vreme, da se provlače kroz jezerca i potoke – usku, nepravilnu stazu
još odavno je isklesala voda, a i dalje je radila to isto.
Kad god bi Ronan deseti put otpevao svoju pesmicu, Blu bi postavila oznaku
za pravac. I dok se zaliha u njenoj ruci smanjivala, pitala se koliko daleko će otići,
kako će znati da li se uopšte nečemu približavaju. Bilo joj je teško da zamisli kako
bi kralj mogao da bude sakriven ovde dole. Još teže da zamisli kako bi njena majka
mogla tu da bude. Ovo nije bilo mesto koje treba nastaniti.
Smirila je misli. Nema zemljotresa. Nema stampeda.
Trudila se da ne čezne za Morom, da se ne nada, da ne misli na nju, da je ne
doziva. Najmanje od svega je želela da joj Svevoda napravi kopiju njene majke.
Želela je samo ono pravo. Istinu.
Tlo je postalo strmije. Sama tama ih je iscrpljivala; Blu je žudela za svetlošću,
za prostorom, za nebom. Osećala se kao da je živa zakopana.
Adam se okliznuo, ali je povratio ravnotežu ispruživši ruke.
„Hej!” viknula je Blu. „Ne dodiruj zidove.”
Ronan je prekinuo zviždanje kako bi je upitao: „Pećinski bacili?”
„Loše utiče na rast stalaktita.”
„Oh, zaboga...”
„Ronane!” naredio mu je Genzi s čela kolone, ne okrenuvši se, dok je njegov
džemper boje kanarinca izgledao sivo pod svetlošću lampe sa šlema. „Nazad na
posao.”
Ronan samo što je ponovo počeo da zvižduće kad je Genzi nestao.
„Šta...?” zaustio je Adam.
A onda je bio oboren s nogu. Tresnuo je o zemlju i otklizao dalje, na boku,
dok su mu se prsti vukli za njim.
Blu nije imala vremena ni da shvati šta to znači kad je osetila da ju je Ronan
zgrabio otpozadi. Tada se kanap oko njenog struka jako zategao, preteći da i nju
odvuče. Ali Ronan se dobro odupro. Zario joj je prste u mišice tako jako da ju je
zabolelo.
Adam je i dalje ležao na tlu, ali je prestao da klizi.
„Genzi?” dozivao je, a ta reč je setno odjekivala u širokom prostoru iza njega.
„Jesi li dobro tamo dole?”
Pošto Genzi nije prosto nestao – upao je u rupu.
Hvala bogu što smo svi bili vezani zajedno, pomislila je Blu.
Ronan ju je i dalje čvrsto stezao; osećala je kako mu se ruke tresu. Nije znala
da li od napora ili brige. Nije ni trenutak oklevao pre nego što ju je zgrabio.
Ne smem dozvoliti sebi da to zaboravim.
 „Genzi?” ponovio je Adam, a u njegovom glasu osećala se tek nijansa
nekakvog užasa. Preko svoje strepnje nabacio je samopouzdanje u suviše debelom
sloju da bi ostala nevidljiva.
Tri cimanja konopca. Blu je osetila kako se protežu preko Adama do nje.
Adam je s vidljivim olakšanjem spustio lice u blato.
„Šta se dešava?” upitao je Ronan. „Gde je on?”
„Sigurno visi”, odgovorio je Adam, dozvolivši nesigurnosti svog henrijetskog
naglaska da mu ukrade pravilan izgovor. „Konopac se toliko zategao da me seče
na pola. Ne mogu da priđem bliže kako bih mu pomogao. Klizavo je – njegova
težina bi prosto i mene povukla.”
Oslobodivši se iz Ronanovog stiska, Blu je pažljivo probala da se približi za
korak mestu na kojem je Genzi nestao. Konopac između nje i Adama se opustio,
ali on nije kliznuo bliže rupi. „Adame”, polako je rekla, „mislim da mu možeš biti
protivteg ukoliko se ne pomeraš. Ronane, ostani tu gde si – ukoliko se nešto desi
i ja počnem da klizim, možeš li da se zadržiš za nešto?”
Zrak svetlosti s Ronanovog šlema okrenuo se ka jednom blatnjavom stubu.
Klimnuo je.
„U redu”, rekla je Blu. „Idem da pogledam preko ivice.”
Polako se provukla pored Adama. Prste je beskorisno zakačio za klizavo tlo
pored svog obraza.
Zamalo je upala u rupu.
Nije ni čudo što je Genzi nije video. Ispod nje se pružala kamena litica, a onda
– ništa. Prelazila je snopom svetlosti svoje lampe napred-nazad i videla samo
mrkli mrak. Provalija je bila suviše široka da bi ugledala drugu stranu. Suviše
duboka da bi videla dno.
Sigurnosni konopac je bio vidljiv, doduše, taman od blata, i vodio je u jamu.
Blu je baterijskom lampom osvetlila tamu.
„Genzi?”
„Ovde sam.” Genzijev glas bio je bliže nego što je očekivala. Tiši nego što je
očekivala, takođe. „Samo sam... verujem da sam doživeo napad panike.”
„Ti si doživeo napad panike! Novo pravilo: svi treba da četiri puta cimnu
konopac pre nego što nestanu. Nisi ništa slomio?”
Duga pauza. „Ne.”
Nešto u tonu te jednosložne reči otkrilo joj je, odjednom, da se uopšte nije
šalio pomenuvši svoj strah.
Blu nije bila sigurna koliko je sposobna da nekom pruži utehu, naročito kad je
uteha njoj samoj bila potrebna, ali je ipak pokušala. „Biće sve u redu. Ovde gore
smo našli oslonac. Ti samo treba da se popneš. Nećeš pasti.”
„Nije to.” Glas mu se jedva čuo. „Nešto mi je na koži, i podseća me na...”
Utihnuo je.
„Voda”, pogađala je Blu. „Ili blato. Na sve strane ih ima. Progovori ponovo
da mogu uperiti svetlo ka tebi.”
 Čuo se jedino zvuk njegovog disanja, drhtav i uplašen. Ponovo je mahnula
baterijskom lampom.
„Možda su komarci. Komaraca ima svuda”, rekla je, veselim glasom.
Nije bilo odgovora.
„Postoji preko dve desetine vrsta pećinskih buba”, dodala je. „Pročitala sam
to danas pre nego što smo došli.”
„Stršljenovi”, prošaputao je Genzi.
Srce joj se steglo.
Boreći se s navalom adrenalina, počela je da ubeđuje sebe: jeste, stršljen bi
mogao da ubije Genzija jednim jedinim ubodom, ali u ovoj pećini nema
stršljenova. A danas nije dan u kojem će Genzi umreti, pošto je ona videla njegov
duh na dan kad će umreti, a taj duh je nosio aglionbijski džemper isprskan kišnim
kapima. A ne kaki pantalone i jarkožuti džemper s ve-izrezom.
Snop svetlosti njene lampe napokon ga je pronašao. Mlitavo je visio u svom
sigurnosnom pojasu, spuštene glave, i šakama pokrivao uši. Zrak svetlosti je
prelazio preko njegovih ramena, koja su se podizala i spuštala. Bio je isprskan
blatom i prljavštinom, ali nigde nije bilo insekata na njemu.
Ponovo je mogla da diše.
„Pogledaj me”, naredila mu je. „Nema stršljenova.”
„Znam”, promrmljao je. „Zato sam rekao da mislim kako imam napad panike.
Znam da nema stršljenova.”
Ono što nije rekao, ali što su oboje znali, odnosilo se na Svevodu koja je uvek
pažljivo slušala.
A to je značilo da mora prestati da razmišlja o stršljenovima.
„E pa, ljutiš me”, rekla je Blu. „Adam zbog tebe leži s licem u blatu. Ronan
ide kući.”
Genzi se nečujno nasmejao. „Nastavi da govoriš, Džejn.”
„Ne želim da govorim. Želim da lepo uhvatiš taj konopac i izvučeš se ovamo
gore, za šta znam da si savršeno sposoban. Kakva je korist od moje priče?”
Tada je podigao pogled ka njoj, lice mu je bilo umrljano suzama i
neprepoznatljivo. „Stvar je u tome što ispod mene nešto šuška, a tvoj glas ga
utišava.”
Blu je niz kičmu prošla gadna jeza.
Svevoda je stvarno pažljivo slušala.
„Ronane”, tiho ga je pozvala preko ramena. „Novi plan: Adam i ja ćemo vrlo
brzo da izvučemo Genzija gore.”
„Molim? To je užasna ideja, jebote”, rekao je Ronan. „Zašto je to novi plan?”
Blu nije želela da mu to glasno kaže.
Adam je, međutim, slušao, pa je progovorio tiho i razgovetno. „Est aliquid in
foramen. Ne znam. Apis? Apibus? Forsitan.”2
Latinski ništa nije mogao da sakrije od Svevode; koristili su ga samo da bi
poštedeli Genzija.
2 „Postoji nešto u rupi. (...) Pčela? Pčele? Možda.” (Prim. prev.)
 „Ne”, rekao je Ronan. „Ne, nema. Tamo dole nema toga.”
Genzi je sklopio oči.
Videla sam ga, mislila se Blu. Videla sam njegov duh kad je umro, i tada nije
ovo nosio. Nije se ovako desilo. Nije sada, kasnije je, kasnije...
Ronan je nastavljao, sve glasnije. „Ne. Čuješ li me, Svevodo? Obećala si da
ću biti bezbedan. Šta smo ti mi? Ništa? Ne brineš za moju bezbednost ako dozvoliš
da on umre. Razumeš li me? Ako oni umru, i ja umirem.”
Sada je i Blu mogla da čuje brujanje iz jame.
Adam je progovorio, glasom delimično prigušenim od blata. „Nagodio sam se
s tobom, Svevodo. Ja sam tvoje ruke i tvoje oči. Šta misliš da ću videti ukoliko on
umre?”
Šuškanje se pojačalo. Zvučalo je kao do dolazi od nekakvog mnoštva.
Nisu to stršljenovi, mislila je Blu – želela, žudela, sanjala. Šta smo ti mi,
Svevodo? Šta sam ti ja?
„Zbog nas je zmajeva linija jača”, rekla je naglas. „Zbog nas si i ti jača. I
nastavićemo da ti pomažemo, ali moraš i ti nama da pomogneš...”
Tama je pojela svetlost njene baterijske lampe, podigavši se iz dubine. Prasnuo
je zvuk. Bilo je to brujanje; bila su to krila. Ispunila su jamu, sakrivši Genzija od
pogleda.
„Genzi!” povikala je Blu, ili je to možda viknuo Adam, ili je to možda viknuo
Ronan.
A onda je nešto zalepršalo pored njenog lica, zatim još nešto. Nešto se zabilo
u zid. Odbilo od tavanice. Snopovi svetla s njihovih šlemova bili su iscepkani na
hiljade treperavih delova.
Zvuk njihovih krila. Zvuk.
Nisu to stršljenovi.
Slepi miševi?
Ne.
Gavranovi.
Gavranovi ne žive na ovakvim mestima, gavranovi se ne ponašaju ovako. Ali
su nadirali i nadirali iz jame izpod Genzija. Činilo se kao da jatu nigde nema kraja.
Blu je imala smušeni osećaj da se to oduvek dešavalo, da su gavranovi šestarili
svuda oko njih, perjem joj ovlaš dodirivali obraze, kandžama grebali po šlemu. A
onda su, odjednom, gavranovi počeli da grakću, tamo-amo, tamo-amo. Zvuk se
sve više pretvarao u pevanje, a onda se razložio na reči.
Rex Corvus, parate Regis Corvi.
Gavran-kralj, spremite se za dolazak Gavran-kralja.
Perje je padalo dok su ptice skretale ka izlazu iz pećine. Bluino srce se
rascvetalo od toga koliko je ovaj trenutak bio neopisiv, ovaj trenutak i nijedan
drugi.
A zatim je usledila tišina, ili makar nije bilo dovoljno zvukova koji bi zaglušili
udaranje Bluinog srca. Perje je podrhtavalo u blatu pored Adama.
„Držite se”, rekao je Genzi. „Penjem se.”
A dam Periš bio je usamljen.
Ne postoji dobra reč koja opisuje suprotnost usamljenosti. Čovek bi mogao
biti u iskušenju da predloži zajedništvo ili ispunjenost, ali sama činjenica da ta
dva pojma mogu da se odrede nezavisno jedan od drugog savršeno prikazuje zašto
usamljenost ne može biti kako treba njima odražena. Ta reč ne označava samoću,
ili osamu, ili samotnost, mada usamljenost može sadržati sve te reči u sebi.
Biti usamljen označava stanje odvojenosti. Biti drugi. Biti u-sam-ljen.
Adam nije uvek bio sam, ali je uvek bio usamljen. Čak i u grupi, polako je
usavršavao veštinu pomoću koje se držao po strani. Bilo je to mnogo lakše nego
što bi čovek očekivao; drugi su mu dozvoljavali da to radi. Znao je da je drugačiji
otkako se ovog leta mnogo čvršće povezao sa zmajevom linijom. Bio je to što
jeste, ali mnogo moćniji. On sâm, ali manje ljudsko biće.
Da se nalazi na njihovom mestu, i on bi bez reči posmatrao sebe kako se
povlači.
Tako je bolje. Dugo se već nije sukobio ni sa kim. Nedeljama nije bio besan.
A sada, dan nakon njihovog pohoda u pećinu gavranova, Adam je vozio svoj
mali, nikakav automobil sve dalje od Henrijete, s namerom da nastavi ono što radi
za Svevodu. Kroz đonove cipela osećao je kako zmajeva linija sporo pulsira. Ako
se ne bi namerno usredsredio na to, njegovi otkucaji srca bi se nesvesno uskladili
s tim damaranjem. Bilo je nečega utešnog i teskobnog u načinu na koji se sada
izvijala kroz njega; više nije uspevao da razluči da li je u pitanju prosto moćan
prijatelj ili je ta moć sada zapravo on sâm.
Adam je pažljivo pratio kazaljku na meraču za gorivo. Dovoljno za povratak,
mislio je, ukoliko ne bude morao da vozi suviše daleko u jesenje planine. Još nije
bio siguran šta to treba da učini za Svevodu. Ono što je njoj trebalo javljalo mu se
u nemirnim noćima i bolom protkanim danima, i polako bi postajalo vidljivo kao
nešto što lagano izbija na površinu iz dubine jezera. Trenutni utisak, onaj
nesnosan osećaj nezavršenosti, još nije bio sasvim jasan, ali škola samo što nije
počela, a on se nadao da će ovo rešiti pre nego što mu počnu predavanja. Tog jutra
obložio je lavabo aluminijumskom folijom, ispunio ga vodom, a onda se
usredsredio na čaranje, ne bi li dobio pojašnjenje. Uspeo je samo da nejasno nazre
mesto.
Ostalo će mi doći kad se približim. Verovatno.
Ali umesto toga, dok se približavao, njegove misli su bez prestanka letele ka
prethodnom danu i Genzijevom glasu u pećini. Ka nijansi drhtanja u njemu. Strah
– strah toliko dubok da Genzi nije mogao naterati sebe da se uspentra iz jame,
iako nije postojalo ništa što bi ga fizički sprečilo u tome.
Nije znao da Ričard Genzi Treći može da bude kukavica.
Adam se sećao kako je čučao na kuhinjskom podu mobilne prikolice svojih
roditelja, i govorio sebi da posluša Genzijev stalno ponavljani savet da ode. Samo
stavi ono što ti je potrebno u kola, Adame.
Ali nije odlazio. Visio je u jami očeve srdžbe. I sâm je bio kukavica.
Adam je imao osećaj kao da mu je potrebno da u svetlu ovog novog saznanja
preispita svaki razgovor koji je ikada vodio s Genzijem.
Kako mu je pogled pao na skretanje ka putu Skajlajn drajv, tako su mu se misli
naglo vratile na Svevodu. Adam nikada nije bio tamo, ali je ceo život proveo u
Henrijeti, pa je znao da se radi o nacionalnom parku koji se proteže duž planina
Blu Ridž, prateći zmajevu liniju s gotovo jezivom tačnošću. Pred njim su tri trake
vodile ka tri omalene smeđe kabine s rampom. Ispred njih nalazila se kratka
kolona vozila.
Pogled mu je pronašao slobodnu traku. Nije znao da mora da plati kako bi
ušao. Petnaest dolara.
I mada nije umeo tačno da odredi mesto na kojem treba da izvrši zadatak za
Svevodu, bio je uveren da se ono nalazi s druge strane ovih naplatnih rampi. Nije
bilo drugog načina da se uđe.
Ali takođe je znao i šta sve ima u džepovima, a to nije bilo petnaest dolara.
Mogu da se vratim nekog drugog dana.
Bio je strašno umoran od odlaganja onoga što treba da se uradi za neki drugi
dan, od traženja nekog drugog načina, nekog jeftinijeg načina, čekanja na dan kad
će Genzi moći da pospremi za njim. Ovo bi trebalo da bude nešto što je u stanju
da uradi sam, to je bila njegova moć kao čarobnjaka, koja se napajala zmajevom
linijom.
Ali zmajeva linija nije mogla da ga pusti kroz naplatnu rampu.
Da je Genzi ovde, samo bi bezbrižno izbacio novčanicu iz kamara. Ne bi
uopšte ni razmišljao o tome.
Jednog dana, mislio je Adam. Jednog dana.
Dok je čekao u redu, izvukao je svoj novčanik, a kad on nije uspeo da mu pruži
dovoljno, počeo je da kopa za sitnišem ispod sedišta. Ta bi situacija istovremeno
bila i lakša i teža da se tada nalazio u društvu Genzija, Ronana i Blu. Zato što bi
tada moralo da dođe do izjava tipa „dugujem ti”, do njihovih uveravanja da nije
potrebno da novac vraća, i njegovog upornog navaljivanja da jeste.
Ali otkako je postojao samo Adam, usamljeni Adam, samo je bez reči gledao
u bednu sumu koju je uspeo nekako da napabirči.
12,38 dolara.
Neće preklinjati kad dođe do rampe. Imao je vrlo malo toga u životu, ali je
imao svoje prokleto dostojanstvo, a nije mogao da podnese da to pruži kroz prozor
s vozačke strane.
Moraće da se vrati nekog drugog dana.
 Nije se naljutio. Nije imao na koga da se naljuti. Jednostavno je odvojio za
sebe jedan kratak trenutak u kojem je naslonio slepoočnicu na prozor s vozačke
strane, a onda se izvukao iz reda i u rikverc krenuo ka bankini da se okrene.
Dok je to radio, pažnju su mu privukla vozila koja su i dalje čekala u redu.
Dva automobila su bila tačno onakva kakva bi Adam mogao da zamisli: mini-van
s mladom porodicom unutra, i limuzina s nasmejanim mladićem i devojkom,
studentima reklo bi se. Ali treći automobil nije bio sasvim kako treba. Radilo se
o iznajmljenim kolima – video je nalepnicu s bar-kodom u uglu vetrobranskog
stakla. Možda to nije bilo čudno; nekom turisti bi moglo da padne na pamet da
poseti park. Međutim, na kontrolnoj tabli automobila nalazio se uređaj koji je
Adamu bio izuzetno poznat: čitač elektromagnetnih frekvencija. Uz njega je
stajao još jedan aparat, mada Adam nije bio siguran čemu on služi. Geofon,
možda.
Bila su to oruđa kakva su Genzi i ostali koristili u potrazi za zmajevom linijom.
Ona vrsta aparata koje su koristili da pronađu Svevodu.
A onda je trepnuo i kontrolna tabla automobila je bila prazna. Oduvek je bila
prazna. Bio je to samo običan iznajmljeni automobil, i u njemu obična porodica
koja umire od dosade. Da se to desilo pre mesec dana, Adam ne bi razumeo zašto
viđa ono što nije stvarno. Ali sada je bolje poznavao Svevodu, pa je shvatao da
ono što je upravo video jeste bilo stvarno – samo stvarno na nekom drugom mestu,
ili u nekom drugom vremenu.
Još neko je došao u Henrijetu u potrazi za zmajevom linijom.
„B ošta vreba da sustimo”, Genzi je čuo kako Blu kaže, „da vidimo koliko
duboko doseže.”
„Koliko duboko doseže šta?” hteo je Genzi da čuje. Ponovio je njene reči, ali
su mu i dalje zvučale kao budalaština. „Linče, stišaj ton.”
Prošlo je nekoliko dana od njihove posete pećini gavranova, a sada su bili na
putu do aerodroma, da pokupe doktora Rodžera Malorija, međunarodnog
stručnjaka za zmajeve linije i starog Genzijevog mentora. Ronan se izvalio na
suvozačko sedište. Adam se pozadi naslonio na prozor, a usne su mu bile malo
razdvojene, u nesvesnom snu iscrpljene osobe. Blu je sedela iza Genzija, i čvrsto
stezala naslon za glavu njegovog sedišta, s naporom pokušavajući da priča s njim.
„Ovaj automobil”, očajavala je.
Genzi je znao da bi bilo mnogo logičnije da je za ovu vožnju izabrao pouzdani
i prostrani ševrolet, ali želeo je da prvo što profesor vidi bude stari kamaro, a ne
neki skupi novi terenski automobil. Kamaro je predstavljao skraćeni opis onoga
kakav je čovek postao, i želeo je, više nego išta, da Malori oseti kako je ta osoba
bila vredna tolikog puta. Profesor nije putovao avionom, ali je zbog njega preleteo
skoro pet hiljada kilometara. Genzi nije mogao ni da pojmi čime da uzvrati tu
ljubaznost, naročito kad se uzmu u obzir okolnosti u kojima je otišao iz Engleske.
„Rekla sam da bi možda prosto trebalo da se spustimo u onu jamu koju si
onako srećom pronašao.” Bluin glas ratovao je s bukom motora i Ronanovom
zlostavljačkom elektronskom muzikom. Činilo se nemogućim da Adam može da
spava uz toliku buku.
„Jednostavno ne znam... Ronane! Puca mi mozak!”
Ronan je stišao muziku.
Genzi je ponovo počeo. „Jednostavno ne mogu da zamislim zašto bi se
Glendoverovi ljudi mučili da ga spuštaju u tu rupu. Jednostavno ne mogu, Džejn.”
Čak i kad bi samo pomislio na jamu, grlo bi mu zaigralo i zapeklo ga davno
prošlim otrovom; bez imalo napora prizvao je sliku insekata sa upozoravajućim
prugama kako mu gmižu kožom između prstiju. Gotovo je zaboravio koliko je
užasno i neodoljivo ponovo proživljavati taj trenutak.
Pazi na put, Genzi.
„Možda je rupa nedavno nastala”, predložila je. „Možda se tu srušila tavanica
neke donje pećine.”
 „Ukoliko je to tačno, moramo da pređemo preko nje, a ne da silazimo u nju.
Ronan i ja bismo morali da se pentramo po zidovima kao pauci. Osim ukoliko
Adam i ti nemate iskustva u penjanju po stenama za koje ja ne znam.”
Van automobila, grad Vašington šunjao se sve bliže; tamnoplavo nebo
postajalo je sve manje. Sve širi auto-put dobijao je bankine, ulične svetiljke, be-
em-veove, aerodromske taksije. Genzi je u retrovizoru ugledao deo Bluinog lica.
Pogled njenih razrogačenih očiju zakačio se za nešto napolju, u prolazu, i ona je
iskrenula vrat da pogleda kroz prozor, kao da se obrela u nekoj drugoj zemlji.
U neku ruku, i jeste bilo tako. On je bio, kao i uvek, iseljenik koji se nerado
vraća. Osetio je žiganje, žudnju da pobegne, i to ga je iznenadilo. Odavno mu se
to nije desilo.
„Ronan bi mogao da nam odsanja most”, rekla je Blu.
Ronan je ispustio veličanstveni zvuk nipodaštavanja.
„Nemoj tu da mi frkćeš! Kaži mi što ne bi. Ti si magično stvorenje. Zašto ne
možeš da izvodiš magiju?”
„Za početak”, odgovorio joj je Ronan, zajedljivo precizno, „morao bih da
spavam tik do jame, pošto moram da dotaknem ono što želim da izvučem iz sna.
I morao bih da znam šta se nalazi na drugoj strani kako bih uopšte znao kakav
most da napravim. A onda, čak i kad bih sve to izveo kako treba, ukoliko bih iz
svog sna izneo nešto toliko veliko, to bi iscrpelo zmajevu liniju, zbog čega bi
Svevoda vrlo moguće ponovo nestala, ovoga puta s nama unutar nje, i poslala nas
u neku nedođiju vremensko-prostorne zajebancije iz koje možda nikada ne bismo
uspeli da pobegnemo. Računao sam da je, nakon događaja od prošlog leta, sve
ovo sasvim očito, pa sam malopre to sažeo ovako...”
Ronan je ponovio veličanstven zvuk nipodaštavanja.
„Hvala vam za super korisne alternativne predloge, Ronane Linče. Vaš
doprinos smaku sveta biće prikladno ubeležen”, rekla je Blu. Ponovo se okrenula
ka Genziju, ne posustajući. „Pa šta onda, dakle? Mora biti da je u pitanju nešto
bitno, inače nam ga Svevoda ne bi pokazala.”
To bi bilo tako, pomislio je Genzi, pod pretpostavkom da su prioriteti Svevode
istovetni našima. „Pronaćićemo drugi ulaz”, rekao je naglas. „Neki koji nas vodi
s druge strane rupe. A pošto to nije obična pećina – sve je povezano sa zmajevom
linijom – Malori može da nam pomogne.”
Prosto nije mogao da veruje da Malori zaista dolazi. Proveo je gotovo celu
godinu s profesorom, najduže što se negde zadržao, i tada je počeo da se oseća
kao nikada i nije postojalo vreme kad on nije bio u potrazi. Sada je gledao u uzanu
grobnicu, a negde u toj prostranoj tmini nalazili su se i Gendover i kraj potrage.
Genzi se osetio kao da gubi ravnotežu; vreme se nervozno premotavalo
unapred.
Slučajno je u retrovizoru uhvatio Bluin pogled. Za divno čudo, na njenom licu
video je odražene sopstvene misli: uzbuđenje i preneraženost. Pažljivo, da Ronan
ne vidi, proverivši da Adam i dalje spava, Genzi je provukao šaku između
vozačkog sedišta i vrata. Dlanom nagore, prstiju pruženih ka Blu.
To nije bilo dopušteno.
 Znao je da to nije dopušteno, po pravilima koje je sâm postavio. Ne bi dozvolio
sebi da bira miljenika između Adama i Ronana; na isti način, Blu i on ne mogu
ovako da iskazuju naklonost. Uostalom, neće ona ni primetiti njegov pokret. A i
da primeti, svesno će ga zanemariti. Srce mu je brujalo.
Blu je dotakla vrhove njegovih prstiju.
Samo to...
Lagano joj je stegao prste, samo na trenutak, a onda je povukao ruku i vratio
je na volan. Osetio je toplinu u grudima.
Ovo nije bilo dopušteno.
Ronan nije video; Adam i dalje spava. Jedina žrtva bio je njegov ubrzani puls.
„Skreći, majmune!” brecnuo se Ronan. Ili mu se obratio po nadimku. Moglo
je da bude i jedno i drugo, zapravo.3
Genzi je žurno smotao volan. Adam se trepćući probudio. Ronan je opsovao.
Genziju je srce ponovo proradilo.
Pazi na put, Genzi.
Kad su stigli na aerodrom, profesor ih nije čekao u spoljnjoj čekaonici za
putnike kao što je bilo dogovoreno, niti se javljao na telefon. Napokon su ga
pronašli kako sedi pored trake za prtljag, blizu grupe raspričanih ljudi, kule od
kofera i jednog naizgled veoma razdraženog psa vodiča. Izgledao je potpuno isto
kao što ga je Genzi pamtio. Bilo je nečega od kornjače na njegovom licu, a nije
imao samo jednu bradu, već još jednu koja je uredno stajala u nizu ispod prve.
Činilo se kao da su mu uši i nos bili čudno i smešno napravljeni od gume. Okrugli
podočnjaci savršeno su mu odražavali luk smeđih obrva. Imao je zbunjen izraz
lica.
„Gospodine Malori!” s radošću je rekao Genzi.
„Oh, gospode”, promrmljao je Ronan sebi u bradu. „Ala je mator.”
Adam je ćušnuo Ronana, da Genzi ne bi morao.
„Genzi”, rekao je Malori rukujući se s njim. „Kakvo olakšanje.”
„Užasno mi je žao što ste čekali – zvao sam vas!”
„Ah, prokleti telefon. Baterije na tim stvarčicama su grozne. Kao da se radi o
zaveri da nam nešto prodaju. Lekove za krvni pritisak, verovatno. Jesu li avioni
uvek ovakvi? Tako puni ljudi?”
„Plašim se da jesu”, rekao je Genzi. Krajičkom oka primetio je da Adam
posmatra Malorija na način ne sasvim svojstven Adamu, nakrenute glave,
zamišljeno usredsređenog pogleda. Uznemiren, požurio je da ih predstavi. „Da
vas upoznam. Ovo su moji prijatelji: Ronan, Adam Periš i Džejn.”
Izraz Adamovog lica se povratio. Ponovo je ličio na Adama. Trepnuo je i
pogledao Genzija.
„Blu”, ispravila ga je Blu.

3Neprevodiva igra reči – Genzijev nadimak je Dik, što se u neformalnom govoru može shvatiti
pogrdno. (Prim. prev.)
 „Oh da, zaista si plava”, složio se Malori. „Izuzetno dobro opažaš. Kako se
beše zoveš? Džejn? Ovo je damica s kojom sam razgovarao telefonom pre
nekoliko meseci, zar ne? Kako je samo mala. Hoćeš li još da rasteš?”
„Molim?” zapanjila se Blu.
Genzi je imao osećaj da je krajnje vreme da odvede Malorija s terminala.
„Koja od ovih torbi je vaša?”
„Sve su moje”, tragično je odgovorio Malori.
Ronan se svim silama trudio da značajno uhvati Genzijev pogled, ali ga je
Genzi izbegavao. Tinejdžeri su pokupili torbe. Pas vodič je ustao.
„Stani malo, drugar. Ti ostaješ ovde”, rekla je Blu, prijateljica svih pasa.
„Oh, ne”, pobunio se Malori. „Pas je moj.”
Pogledom su odmerili Psa. Nosio je mali plavi prsluk koji je objavljivao
njegovu korisnost bez pružanja detaljnijih obaveštenja.
„U redu”, rekao je Genzi.
Izbegao je još jedan začajan Ronanov pogled. Napolju, na trotoaru, zastali su
da Malori skine Psu prsluk, a onda su ga gledali kako se olakšava na znak za
iznajmljivanje mini-buseva.
„Čemu služi taj Pas?” upitao je Ronan.
Malorijeve usne, nalik na kornjačine, sasvim su se skupile. „On je uslužna
životinja.”
„Kakvu vrstu usluge pruža?”
„Kakvo je to pitanje!” odvratio je Malori.
Genzi je treći put izbegao značajan pogled, ovoga puta i od Adama i od
Malorija.
Stigli su do automobila, koji nije nimalo narastao otkad su ušli na terminal.
Genziju se nije dopalo što mora tako neposredno da se suoči s posledicama svoje
ludosti.
Dame i gospodo, moj današnji trik sastoji se u tome što ću uzeti ovaj kamaro
iz 1973. godine...
Izvadivši rezervnu gumu iz prtljažnika, Genzi ju je ostavio pored ulične lampe.
Cena Malorijeve posete.
... i u njega smestiti pet osoba, jednog psa i nenormalnu količinu prtljaga.
Nakon što je izveo svoj magični trik, Genzi je utonuo u vozačko sedište. Pas
je nestrpljivo dahtao. Genzi je znao kako mu je.
„Mogu li da je pomazim? Njega?” upitala je Blu.
„Možeš”, odgovorio je Malori. „Ali mu se neće dopasti. Veoma je napet.”
Dok su se uključivali na auto-put, Genzi je dozvolio Blu da s njim u
retrovizoru razmeni značajan pogled.
„Hrana u avionu je bila grozna; čudo jedno da celom osoblju nije već pukao
čir na želucu”, rekao je Malori. Tako naglo je pljusnuo Genzija po mišici da su i
Genzi i Pas iznenađeno poskočili. „Znaš li nešto o draperiji koju su Englezi
izgubili kod Maudvija4?”
4 Maudvi – okrug i istoimeno selo u Velsu. (Prim. prev.)
 „O draperiji? Oh. Oh. Na njoj je bila slika žene sa crvenim rukama? Mislio
sam da su zaključili kako je u pitanju zastava”, rekao je Genzi.
„Da, da, to je baš ta. Stvarno si dobar!”
Genzi je smatrao da nije ništa bolji nego što bi se očekivalo od nekoga ko je
sedam godina nešto posvećeno proučavao, ali cenio je Malorijev stav. Podigao je
glas kako bi u razgovor uključio i ostale sa zadnjeg sedišta. „To je zapravo vrlo
zanimljiva priča. Englezi su gonili neke Glendoverove ljude, i mada su oni
pobegli, Englezi su se dočepali te drevne draperije. Zastave, šta god. Crvene šake
su zanimljive zato što se povezuju s mitskom titulom Mab Darogan. Nosili su je
ljudi poput kralja Artura i Luelina Velikog, i naravno Ovajna Lovgoka...”
„Naravno”, sarkastično je ponovio Ronan. „Naravno, Ovajna Lovgoka.”
„Ne budi toliki seronja”, promrmljao je Adam.
„Ova traka se završava”, rekla je Blu.
„Tako je”, rekao je Genzi i prestrojio se. „U svakom slučaju, Mab Darogan je
bio neka vrsta velškog ’Sina Sudbine’.”
Malori se tu ubacio. „Krivi pesnike za to. Lakše je podstaći ljude na pobunu
ako misle da su na strani poluboga ili nekog izabranog. Nikada ne verujte
pesnicima. Oni...”
Genzi ga je prekinuo. „Zastava je bila uništena, zar ne? Oh, izvinjavam se,
nisam hteo da vam upadnem u reč.”
„Ne, nikakav problem”, odvratio je Malori, a to je zvučalo kao da stvarno nije
nikakav problem. Ovo – raspredanje niti iz gustog tkanja istorije – bila je njihova
zajednička tačka. Genziju je laknulo kad je shvatio da je njihov odnos ostao
nepromenjen; samo je bio sagrađen na sasvim drugačijoj osnovi nego njegovi
odnosi s ljudima koji se trenutno nalaze na zadnjem sedištu. Kad je pored njih
prozujala honda, čiji su putnici Genziju pokazali srednji prst, profesor je nastavio.
„Zaista se smatralo da je uništena. Da je iskorišćena u neke druge svrhe, u stvari.
Skidmor je pisao kako je od nje sašivena noćna košulja za Henrija Četvrtog, mada
njegove izvore nisam uspeo da pronađem.”
„Noćna košulja!” ponovila je Blu. „Zašto noćna košulja?”
„Zarad krajnje ignominacije.”
„Niko ne zna šta znači ignominacija, Genzi”, tiho je progovorio Adam.
„Obeščašćenje”, ponudio je Malori objašnjenje. „Uništenje dostojanstva.
Sasvim nalik na putovanje avionom. Draperija je, međutim, ponovo otkrivena baš
prošle nedelje.”
Genzi je nakratko izgubio kontrolu nad upravljačem. „Šalite se!”
„U užasnom je stanju – tkanine se teško održavaju s vremenom, kao što
odlično znaš. I trebalo im je sto godina da prokljuve šta je tačno u pitanju. Genzi,
sada, sada skreni, na ovaj izlaz, tako da mogu ovo da ti pokažem. Zanimljivim
sticajem okolnosti, draperija je pronađena ispod ambara u Kirtlingu. Poplava je
odnela veliki deo gornjeg sloja zemljišta, otkrivši ivicu nižih temelja. Kubici i
kubici zemlje su bili pomereni s mesta.”
„A sva ta voda nije uništila zastavu?” upitao je Adam.
 Profesor se okrenuo ka njemu. „Odlično pitanje! Nekakvim trikom fizike,
voda nije napunila temelje, već je umesto toga uspela da proseče sebi odvojen put,
neznatno uzbrdo! A odgovor na vaše nepostavljeno pitanje je: da! Ambar se nalazi
na zmajevoj liniji.”
„Upravo to pitanje sam se spremao da postavim”, rekao je Ronan.
„Ronane”, rekla je Blu, „ne budi takav seronja.”
Dok se zaustavljao na parkingu napuštene benzinske stanice, Genzi je u
retrovizoru uhvatio krajičak Adamovog osmeha. Malori je odnekud izvukao
digitalni foto-aparat, i sad je kliktao po njemu, vraćajući slike unazad. „Sada
krivca za poplavu traže u olujnoj kiši ili tako nečemu. Ali ljudi koji su bili na licu
mesta kažu da je uzrok bio to što su zidovi ambara plakali.”
„Plakali!” uzviknula je Blu. Nije bilo moguće razlučiti da li je užasnuta ili
oduševljena.
„Čemu vi verujete?” upitao je Genzi.
Umesto odgovora, Malori mu je jednostavno pružio foto-aparat. Genzi je
pogledao ekran.
„Oh”, rekao je.
Fotografija je prikazivala jako propalu tkaninu na kojoj su bile naslikane tri
žene, svaka u jednostavnoj odori iz vremena davno pre Glendovera. Stajale su u
istovetnom položaju, sa šakama podignutim s jedne i druge strane glave, dlanova
krvavocrvenih, u znak dolaska Mab Darogana.
Sve tri su imale lik Blu Sardžent.
Nemoguće.
Ali, ne. Ovih dana ništa nije bilo nemoguće. Zumirao je foografiju da bi bolje
video. Bluine krupne oči su mu uzvratile pogled. Jesu bile stilizovane, ali je
sličnost ipak bila jeziva: njene sumnjičave obrve, njena znatiželjna usta.
Zglavcima je pritisnuo usne, dok su mu u ušima zujali stršljenovi.
Odjednom ga je preplavila, onako kako odavno nije, uspomena na glas koji je
čuo u svojoj glavi kad mu je život bio spasen. Živećeš zbog Glendovera. Neko
drugi na zmajevoj liniji umire kad ne bi trebalo, i zato ćeš ti živeti kad ne bi
trebalo. Ispunila ga je potreba da lično vidi Glendovera, da mu dodirne ruku, da
klekne ispred njega, da mu zahvali, da bude on.
Nečije ruke su se pružile sa zadnjeg sedišta; nije znao čije. Dopustio im je da
uzmu foto-aparat.
Blu je promrmljala nešto što nije razumeo. „Liči na tebe”, prošaputao je
Adam.
„Koja?”
„Sve one.”
„Da me jebeš”, rekao je Ronan, izgovorivši ono što su svi mislili.
„Fotografija je napravljena iz velike blizine”, konačno je progovorio Genzi.
„Kvalitet slike je izvrstan.”
„Pa, naravno da jeste”, odvratio je Malori. „Zar ne razumeš? Taj ambar se
nalazi neposredno pored moje vikendice. Lično sam bio među onima koji su videli
suze. Moj tim je našao draperiju.”
 Genzi se mučio da poveže sve deliće slagalice. „Kako ste znali da tražite
tamo?”
„O tome se i radi, Genzi. Nisam ništa tražio. Bio sam na sasvim zasluženom
odmoru. Nakon leta kakvo sam imao, ratujući sa onim bednim Simonsom oko
njegovog gadnog problema sa odvodom, očajnički mi je bilo potrebno da odem
negde. Uveravam te, moje prisustvo u Kirtlingu bilo je čista slučajnost.”
„Slučajnost”, ponovio je Adam kao odjek, sumnjičavo.
Šta je bilo to, to nešto ogromno? Kroz Genzija je strujalo očekivanje i strah.
Ogromnost tog nečega bila je poput crne jame u pećini – nije mogao da vidi ni
dno ni drugu stranu.
„Moram da priznam, Genzi”, vedro je rekao Malori, „veoma sam uzbuđen da
upoznam tvoju zmajevu liniju.”
T e noći Blu nije mogla da spava. Neprestano je očekivala da čuje otvaranje
ulaznih vrata. Neki ukorenjen, budalasti deo njene ličnosti nije mogao da
poveruje kako joj se majka neće vratiti kući pre nego što škola sutra počne. Njena
majka je uvek imala odgovor na sve, čak i ako je bio pogrešan, i Blu je uzimala
zdravo za gotovo da će ona ostati nepromenjena dok se sve ostalo okreće
naglavačke.
Nedostajala joj je.
Izašla je u predsoblje i počela da osluškuje. Napolju je Orla s nekoliko
prilježnih mušterija izvodila ponoćno čišćenje čakri. U prizemlju je Kala sama
ljutito gledala televiziju. Na njenom spratu nije se čulo ništa, ništa – a onda je iz
Persefonine sobe u dnu hodnika doprlo nekoliko kratkih, namernih uzdaha.
Kad je pokucala, Persefona se oglasila svojim tankim glasom: „A i mogla bi.”
Unutra je svetlost lampe obasjavala samo rasklimani mali sto i ugao
Persefoninog visokog, drevnog kreveta. Persefona je prekrštenih nogu sedela na
viktorijanskoj stolici za stolom, a njen ogromni oreol kovrdžave kose sijao je
zlatnom bojom pod svetlošću jedne jedine sijalice. Krpila je stari džemper.
Kad se Blu popela na pohabane dušeke, nekoliko kalemova konca potrčalo je
da se ugnezdi uz njeno golo stopalo. Povukla je nekoliko brojeva veću majicu
preko kolena i dva-tri minuta posmatrala Persefonu. Činilo se da produžava
rukave tako što našiva rasparne manžetne. Malo-malo bi uzdahnula kao da je ljuta
ili na sebe ili na džemper.
„Da li je to tvoje?” upitala je Blu.
„Da li je šta moje?” Persefona je ispratila Bluin pogled ka džemperu. „Oh. Oh,
nije. Hoću reći, bilo je. Nekad. Ali vidiš da ga prepravljam.”
„Za nekoga s džinovski dugačkim rukama?”
Persefona je podigla odevni predmet da potvrdi kako to i jeste slučaj. „Tako
je.”
Blu je na krevetu polako slagala kalemove konca po boji. „Misliš li da je mama
otišla da traži Oraščića?”
„Tvog oca. Artemusa”, ispravila ju je Persefona. Ili pojasnila. Oraščić nije
stvarno bilo ime Bluinog oca – bio je to nadimak odmilja koji mu je Mora
nadenula u stara dobra vremena. „Mislim da je to suviše pojednostavljeno. Ali
jeste, to je jedan od razloga zašto je otišla.”
„Mislila sam da se loži na gospodina Greja.”
 Persefona je razmišljala o tome. „Problem s tvojom majkom, Blu, jeste u tome
što ona voli da čačka. Rekle smo joj da je Artemus u prošlosti. On je doneo svoju
odluku mnogo pre tebe, rekla sam joj. Ali ne, ona je morala da nastavi s
čačkanjem! Kako možeš očekivati da nešto zaceli ako stalno čeprkaš po tome?”
„Znači... ona je... otišla... da... ga... vrati?”
„Oh, ne!” odgovorila je Persefona, kratko se nasmejavši. „Ne verujem da bi
to... ne. Kao što si rekla, ona se loži na gospodina Greja. Zar mladi ljudi i dalje
tako govore?”
„Ja sam upravo to rekla. A mlada sam.”
„Recimo...”
„Pitaš li me ili ne? Ili ćeš prihvatiti moju procenu po ovom pitanju ili
nastavljamo dalje.”
„Nastavljamo dalje. Na njoj je, međutim, ako želi da ode u potragu za njim,
znaš. Nikada ne stiže da bude sasvim sama, i ovo joj je prilika da odvoji malo
vremena za sebe.”
Blu se nije činilo da je Mora osoba kojoj treba vreme za sebe, ali možda je
upravo u tome i bio problem. „Znači, kažeš mi da ne bi trebalo da i dalje tragamo
za njom?”
„Kako bih ja to mogla znati?”
„Vidovita si! Naplaćuješ ljudima da im proričeš budućnost! Pogledaj u
budućnost!”
Persefona je netremice gledala Blu svojim potpuno crnim očima sve dok se
Blu nije osetila malo loše zbog svog ispada. „Mora je otišla u Svevodu”, rekla je
tada Persefona. „To nije budućnost. Uostalom, da je htela pomoć, tražila bi je.
Verovatno.”
„Da sam ti platila”, zlobno je rekla Blu, „ovog trenutka bih tražila da mi vratiš
pare.”
„Sva sreća, onda, pa mi nisi platila. Da li ti ovo izgleda ravno?” Persefona je
podigla džemper. Dva rukava nisu bila ni izbliza slična.
Uz prilično glasno ma, daj Blu je skočila s kreveta i kao oluja izletela iz sobe.
Čula je da Persefona dovikuje za njom: „San je hrana za mozak!” dok je išla
hodnikom.
Nije bila utešena. Nije se ni na koji način osećala kao da je upravo vodila
smislen razgovor s ljudskim bićem.
Umesto da ode u svoju sobu, ušunjala se u zamračenu sobu za
telefon/šivenje/mačku i sela pored vidovnjačkog telefona, podvivši gole noge
ispod sebe. Prozor je bio odškrinut i prohladni vazduh ulazio je unutra. Ulične
svetiljke su kroz lišće bacale poznate, žive senke preko kutija s materijalom za
šivenje. Blu je dohvatila jastuk sa stolice, pa ga stavila na naježene butine, i tek
onda podigla slušalicu. Oslušnula je da se uveri kako se s druge strane čuje signal
za slobodnu vezu, a ne vidovnjačka aktivnost.
Zatim je pozvala Genzija.
Zazvonilo je jednom, drugi put, a onda: „Halo?”
Zvučao je dečački i obično. „Jesam li te probudila?” upitala je Blu.
 Čula je kako Genzi nespretno opipava oko sebe i traži naočare.
„Nisi”, slagao je. „Bio sam budan.”
„Ionako sam te slučajno pozvala. Mislila sam da zovem Kongres, ali tvoj broj
se razlikuje samo u jednoj cifri.”
„Oh?”
„Aha, pošto tvoj ima 6-6-5.” Zastala je. „Kapiraš?”
„Oh, ti.”
„6-6-5. Jedan broj se razlikuje. Kapiraš?”
„Aha, skapirao.” Čitav minut zatim nije progovorio, mada ga je čula kako diše.
„Nisam znao da možeš da zoveš pakao, zapravo.”
„Možeš da zoveš pakao”, rekla je Blu. „Stvar je u tome što ne možeš da zoveš
iz pakla.”
„Doduše, računam da možeš pisma da šalješ.”
„Nikad ne bi imao dovoljno markica.”
„Ne, faksove”, ispravio se Genzi. „Pretvaraj se da nisam rekao pisma. Faksovi
su smešniji.”
Blu se nasmejala u jastuk. „Važi, to bi bilo sve.”
„Šta sve?”
„Sve što sam imala da kažem.”
„Naučio sam dosta toga. Drago mi je što si pogrešila broj.”
„Eh pa, lako se pogreši”, rekla je. „Možda mi se ponovo desi.”
Usledila je veoma, veoma duga pauza. Zinula je da popuni tišinu, ali se onda
predomislila, i nastavila da ćuti. Ponovo je počela da drhti, iako joj s jastukom
preko nogu nije bilo hladno.
„Ne bi trebalo”, konačno je rekao Genzi, „ali se nadam da hoće.”
G enzi i Malori su narednog jutra izašli da istraže zmajevu liniju. Adam je
pristao da im se pridruži, što je Genzija iznenadilo. Nije stvar u tome da su
se njih dvojica svađali. Već u tome što... se nisu svađali. Nisu razgovarali. Nisu
ništa radili. Genzi je nastavio putem kojim je oduvek išao, a Adam je na račvanju
skrenuo na neki drugi.
Ali za trenutak, makar, išli su u istom pravcu. Cilj: pronaći drugi ulaz u pećinu
gavranova. Način: ponovo proći putem prethodnih istraživanja linije. Sredstva:
Rodžer Malori.
Bilo je to dobro doba godine da se pokaže grad. Henrijeta i njena okolina bile
su poput kutije šarenih bojica. Zelena polja trave, zlatna polja kukuruza, žuti
javorovi, narandžasti hrastovi, zimzelene planine, azurno nebo bez oblačka. Tek
asfaltiran drum bio je crn i vijugav i primamljiv. Vazduh je bio svež i prijatan i
pozivao je na akciju.
Njih trojica kretali su se brzo sve dok Maloriju nije pažnju privukla četvrta
stanica na njihovom putu: planina Masanuten. Nije bila najmističnija među
lokalnim planinama. Na padinama su bubrela naselja, a krunisao ju je ski-centar.
Genzi je smatrao da je priprosta, krcata turistima i studentima, ali kad bi to naglas
rekao, Adam bi mu istog trena iščupao grkljan zato što je elitista.
Stajali su odmah pored puta, izbegavajući poglede vozača koji su usporavali
u prolazu. Malori se kao kornjača nadnosio nad svoj tronožni stalak, i držao
predavanje što Adamu, što sebi. „Procedura pronalaženja zmajevih linija u
Sjedinjenim Državama sasvim se razlikuje od naše! U Engleskoj, istinska
zmajeva linija mora da ima makar jedan element u nizu – crkvu, mogilu, menhir
– na svaka tri kilometra, ili će se smatrati slučajnošću. Ali, naravno, ovde u
Kolonijama” – oba mladića su se dobroćudno nasmešila – „sve se nalazi na mnogo
većoj međusobnoj udaljenosti. Štaviše, vi niste imali Rimljane da vam grade stvari
u divnim pravim linijama. Šteta. Čoveku nedostaju Rimljani.”
„Meni stvarno nedostaju”, rekao je Genzi samo da bi video kako će Adam da
frkne kroz nos, što je ovaj i učinio.
Malori je nanišanio svoj teodolit5 ka razmaku među drvećem, koji je gledao
na široku dolinu ispod njih. „I mada je vaša linija sada budna i ispunjena –

5Teodolit – geodetski instrument za merenje horizontalnih i vertikalnih uglova, kao i kosih

dužina. (Prim. prev.)
nedvosmisleno ispunjena – energijom, sekundarna linija koju sada tražimo to n...
Prokletstvo!” Spotakao se preko Psa.
Pas je gledao Malorija. Na licu mu se čitalo: Prokletstvo!
„Dodaj mi tu olovku.” Malori je uzeo olovku od Adama i zabeležio nešto na
mapi. „Idi sedi u kola!”
„Molim?” upitao je Adam, učtivo i zapanjeno.
„Ne ti! Pas!”
Pas se pokunjeno povukao. Još jedan automobil je usporio u prolazu, kako bi
vozač zurio u njih. Malori je mrmljao sebi u bradu. Adam je rasejano dobovao
prstom po svom ručnom zglobu, pokretima koji su nekako istovremeno bili i
uznemirujući i onostrani. Oko njih su zujali insekti; nečija krila okrznula su
Genzija po obrazu.
Pčela, možda; mogao bih da padnem mrtav ovde pored puta, možda, pre nego
što Malori pronađe svoj telefon u kolima ili Adam shvati šta se dešava.
Nije zamahnuo da pljesne insekta. I kad je odleteo dalje, srce je nastavilo da
mu ludački tuče.
„Pričajte mi šta radite”, rekao je Genzi. „Nama. Pričajte nam”, ispravio se.
Malori je pronašao svoj profesorski glas. „Vaša pećina povezana je sa
zmajevom linijom, i nema stalan položaj. Zato, ukoliko tražimo pećinu koja će se
spojiti s njom, nema smisla tražiti uobičajene ulaze u pećine. Jedino će ulaz koji
stoji na zmajevoj liniji poslužiti. A pošto vaše mapiranje pećine pokazuje da ste
se kretali poprečno u odnosu na zmajevu liniju, umesto duž nje, verujem da se
mreža pećina u potpunosti proteže na više linija. I zato tražimo raskršće! Kaži mi,
šta je ovo?”
Pokazao je na neku tačku na jednoj od mapa koju je mlađi Genzi obilno
ispunio beleškama. Sadašnji Genzi podigao je Malorijev prst da pogleda ispod
njega. „Smrekin čvor. Najviši vrh u Zapadnoj Virdžiniji. Hiljadu trista
sedamdeset metara nadmorske visine, ili tako nešto.”
„Najviši vrh u Virdžiniji?” ponovio je Malori kao odjek.
„U Zapadnoj”, rekli su Genzi i Adam uglas.
„Zapadnoj Virdžiniji”, ponovio je Genzi, pažljivo izbegavajući da pogleda u
oči još jednog vozača koji je usporio pored njih. „Sto kilometara zapadno odavde.
Sto deset, možda?”
Malori je zatupastim vrhom prsta povukao nekoliko centimetara niz jednu od
mnogih kratkih staza ucrtanih markerom. „A šta je ovo?”
„Planina Kupers.”
Malori je kucnuo po mapi. „Šta ovde piše? Divov grob?”
„To je drugo ime za tu planinu.”
Profesor je izvio čupave obrve. „Zanimljivo ime za Novi svet.”
Genzi se sada prisetio koliko je bio uzbuđen kad je saznao staro ime planine
Kupers. Kao da je odradio zapanjujuči detektivski posao kad je nabasao na njega
u nekom starom sudskom spisu, a još ga je više ushitilo otkriće da je planina
prikladno neobična: smeštena sama za sebe usred blago iskošenih polja, nešto
preko tri kilometra udaljena od glavnog grebena.
 „Zašto je to zanimljivo?” upitao je Adam.
„U britanskoj mitologiji”, objasnio je Genzi, „kraljevi su često bili divovi.
Mnogi britanski lokaliteti u vezi s kraljevima imaju reč div u svom nazivu, ili su
divovske veličine. Postoji jedna planina u Velsu, kako beše... Idris? Doktore
Malori, podsetite me.”
Malori je coknuo usnama. „Kader Idris.”
„Tako je. Prevodi se kao Tron Idrisa, koji je bio kralj, ali i div, tako da je
njegov tron u planini takođe divovski. Dobio sam dozvolu da pešačim po
Divovom grobu – bilo je nekih glasina o grobovima američkih urođenika tamo,
ali nisam mogao da ih nađem. Nije bilo ni pećina.”
Malori je nastavio da prati označenu liniju. „A ovo?”
„Krtičnjak. Nekada je tu bio vulkan. Nalazi se usred ravnog polja. Ni tamo
nema pećina, ali ima mnogo studenata geologije.”
Malori je kucnuo po poslednjem mestu na liniji. „A mi smo ovde, je l’ tako?
Ma-sa-nu-ten. Oh, ova tvoja linija. Čitav život sam čekao da vidim ovako nešto.
Izvanredno! Kaži mi, sigurno ima i drugih koji tumaraju naokolo i čačkaju po
njoj?”
„Da, ima ih”, smesta je odgovorio Adam.
Genzi ga je pogledao. To da nije ostavljalo mesta sumnji; nije to bilo da
izazvano paranojom, već posmatranjem.
„Zbog gospodina Greja”, rekao je Adam nešto tiše, zarad Genzija, ne Malorija.
Naravno. Gospodin Grej došao je tražeći magični paket, a kad nije uspeo da
ga isporuči svom poslodavcu Kolinu Grinmantlu, Grinmantl je preplavio grad
ljudima koji su tražili gospodina Greja. Bilo bi nerazumno pretpostaviti da su svi
otišli.
Genzi je više voleo da bude nerazuman.
„Nimalo iznenađujuće!” zaključio je Malori. Spustio je šaku Genziju na rame.
„Obojica se možete smatrati srećnim što ovaj mladić ima bolji sluh od mnogih
drugih; on će čuti tog kralja pre nego što se bilo ko drugi seti da uopšte osluškuje.
A sada, da uteknemo sa ovog priprostog mesta pre nego što se zarazimo. Ovde!
Na Smrekin čvor. Preko ove dve druge izbočine.”
Genzi se povinovao staroj navici da prikupi teodolit, dži-pi-es i laserski merač
razdaljine, dok se Malori vratio u automobil da pričeka. Adam je zašao dublje u
šumu da bi se pomokrio, zbog čega bi Genzi uvek poželeo da je dovoljno opušten
da učini isto.
Kad se vratio, Adam je iznenada progovorio. „Drago mi je što smo se pomirili.
Bilo je glupo pustiti da ovo toliko traje.”
„Baš tako”, odgovorio je Genzi, trudeći se da zvuči kao da mu je laknulo, kao
da je malaksao, kao da mu je drago. Plašio se da ne kaže previše; uništio bi ovaj
trenutak, koji mu se već činio izmišljenim.
„A ovo s Blu...” nastavio je Adam. „Trebalo je da znam koliko će biti uvrnuto
ako pokušam da se zabavljam s njom jednom kad je postala... znaš, jedna od nas.
Šta god.”
 Genzi se prisetio svojih prstiju na Bluinim, i koliko je to bilo nerazumno. Ova
ravnoteža bila je tako teško stečena.
Više je voleo da bude nerazuman, ali nije mogao da nastavi tako.
Obojica mladića su se kroz razmak u drveću zagledali u dolinu. Negde je
zatutnjala grmljavina, iako na nebu nije bilo nijednog oblaka. Nije se činilo kao
da dopire s neba, u svakom slučaju. Imali su osećaj da dolazi odnekud ispod njih,
odozdo, iz zmajeve linije.
Izraz Adamovog lica bio je nemilosrdan i zadovoljan; Genzi je odjednom
osetio da je ponosan što ga poznaje i nesiguran da li ga uopšte poznaje.
„Ne mogu da verujem da ćemo ovo uraditi”, rekao je Genzi.
„Ja mogu”, odgovorio je Adam.
O vo nije bio Bluin pravi život.
Dok se naslanjala na zid ispred kancelarije savetnice za profesionalno
usmeravanje, pitala se kad će ponovo početi da smatra školu nečim bitnim. Nakon
zapanjujućeg leta ispunjenog potragom za kraljevima i nestajanjem majki, bilo joj
je zaista iskreno teško da zamisli sebe kako svakog dana ide na časove. Šta će od
ovoga biti bitno za dve godine? Niko odavde je se neće sećati, a ni ona njih. Sećaće
se jedino da je ovo bila jesen kad je njena majka iščezla. Ovo je bila godina
Glendovera.
Bacila je pogled na časovnik s druge strane linoleumom obloženog hodnika.
Za sat vremena će moći da se vrati kući, svom stvarnom životu.
Vratićeš se ovamo i sutra, rekla je Blu samoj sebi. I prekosutra.
Ovo joj se činilo kao san, više nego Svevoda.
Dodirnula je dlan prstima druge ruke i pomislila na onu zastavu koju je
pronašao Malori, a na kojoj su bile naslikane tri žene sa crvenim šakama i njenim
licem. Pomislila je na to kako su momci otišli u istraživanje bez nje.
Postala je svesna Noinog prisustva. Isprva je prosto znala da je tu, a onda, kad
je počela da razmišlja o tome kako to zna, shvatila je da ga može videti kako
pogureno stoji pored nje, u svojoj izgužvanoj aglionbijskoj uniformi.
„Ovde?” zahtevala je odgovor, iako joj je zapravo bilo milo. „Ovde, a ne u
gavranskoj pećini smrti?”
Noa je slegnuo ramenima, zamazan, kao da se izvinjava. Od njegove blizine
joj je postalo hladno, pošto je iz nje izvlačio energiju da ostane vidljiv. Zatreptao
je u pravcu dve devojke koje su prošle gurajući kolica. Činilo se da ga ne
primećuju, ali bilo je teško reći da li je to zato što je za njih nevidljiv, ili zato što
je prosto Noa.
„Mislim da mi nedostaje ovaj period”, rekao je. „Početak. Ovo je početak, zar
ne?”
„Prvi dan”, odgovorila je Blu.
„O, da.” Noa se naslonio na zid i udahnuo. „Oh, čekaj. Ne, to je onaj drugi.
Zaboravio sam. Zapravo mrzim ovaj period.”
Blu ga nije mrzela, pošto bi to zahtevalo da prvo prizna kako se zaista dešava.
„Šta radiš?” upitao ju je Noa.
Pružila mu je brošuru, iako se osećala nelagodno što mu to pokazuje, kao da
mu daje spisak želja za Deda Mraza. „Treba da pričam sa savetnicom u vezi s
tim.”
 Noa je pročitao reči kao da su napisane na nekom stranom jeziku. „Iskusite
različite vrste šuma u Amazonu. Ško-la eko-lo-gi-je pru-ža mo-guć-nost stu-di-
ra-nja u i-no-stran-stvu – oh, ne možeš da odeš negde.”
Bila je svesna da je verovatno u pravu. „Hvala ti na podršci.”
„Videće te ljudi kako pričaš uprazno i pomisliće da si čudna.” To mu je bilo
zabavno.
Blu to nije bilo naročito zabavno, ali nije je ni brinulo. Preživela je osamnaest
godina kao ćerka gradske vidovnjakinje, i sada, u poslednjoj godini srednje škole,
nije bilo razgovora na tu temu koji nije već vodila. Bila je odbacivana i prihvatana,
maltretirali su je i laskali su joj. Otići će u pakao, ima nesmetan prolaz do duhovne
nirvane. Majka joj je prevarantkinja, majka joj je veštica. Blu se oblači kao klošar,
Blu je modna ikona. Bila je nedodirljivo urnebesna, bila je kučka bez prijatelja.
Sve to se s vremenom pretvorilo u jednoličnu pozadinsku buku. Zaključak svega
toga, koji je sa sobom nosio tugu i usamljenost, svodio se na činjenicu da Blu jeste
bila nešto najčudnije u hodnicima srednje škole Pogled s planine.
Dobro, ako se ne računa Noa.
„Vidiš li i druge mrtve ljude?” upitala ga je Blu.
Što je značilo: Vidiš li moju majku?
Noa se stresao.
Kroz odškrinuta vrata kancelarije začuo se glas. „Blu? Možeš sada da uđeš,
dušo.”
Noa je kliznuo u kancelariju ispred nje. Iako je izgledao čvrsto i živo pod
jakim zracima sunčeve svetlosti koji su dopirali kroz prozor kancelarije, savetnica
je pogledala pravo kroz njega. Njegova nevidljivost činila se prosto čudesnom kad
je seo na pod ispred metalnog stola, kako bi mogao udobno da sluša.
Blu mu je uputila ubilački pogled.
Postoje dve vrste ljudi: oni koji mogu da vide Nou i oni koji to ne mogu. Blu
se uglavnom slagala samo sa ovima drugima.
Savetnica – gospođa Šiflet – bila je nova u školi, mada ne i u Henrijeti. Blu ju
je prepoznala iz pošte. Bila je to jedna od onih besprekorno obučenih žena koje
vole da iz prvog puta urade sve kako treba. Sedela je savršeno pravih leđa u stolici
napravljenoj za grbljenje, i izgledala kao da ne pripada tu, iza jeftinog zajedničkog
stola zakrčenog raznoraznim ličnim sitnicama.
Gospođa Šiftlet delotvorno je proverila kompjuter. „Vidim da je neko nedavno
proslavio rođendan.”
„Bio ti je rođendan?” Noa je zahtevao odgovor.
Blu se naprezala da se obrati savetnici, a ne Noi. „Šta... oh... da,jeste.”
Bio je pre dve nedelje. Obično bi Mora napravila gnjecave braunije, ali sada
nije bila tu. Persefona se potrudila koliko je mogla da pogodi njihovu nedopečenu
slavu, ali su kolači slučajno ispali lepi i kako treba, sa šećerom u prahu posutim
odozgo u vidu čipkane šare. Kala se izgleda zabrinula da će se Blu naljutiti, što je
Blu bilo zabavno. Zašto bi Blu bila ljuta na njih? Moru je želela da odalami. Ili
zagrli.
 „Ne mogu da verujem da nam nisi rekla”, tiho je progovorio Noa. „Mogli smo
da odemo na sladoled.”
Noa nije mogao da jede, ali je voleo sladoledžinicu u gradu, iz razloga koji su
Blu bili nejasni.
Gospođa Šiftlet nagnula je glavu ka Blu, ne kvareći pritom svoje savršeno
držanje. „Vidim da si razgovarala s gospodinom Toresom pre nego što je otišao.
Ostavio je belešku u vezi sa incidentom u...”
„To je sve sređeno i završeno”, prekinula ju je Blu, izbegavajući Noin pogled.
Gurnula je brošuru preko stola. „Pretvarajte se da se to nikada nije dogodilo. Sve
što bih želela da znam jeste da li postoji način da dospem tamo kad se uzme u
obzir šta radim sada.”
Gospođa Šiftlet bila je primetno nestrpljiva da preskoči svaku temu koja bi se
na bilo koji način mogla smatrati incidentom. Pogledala je brošuru. „E pa, čudna
šuma je to, ako znaš na šta mislim. Zanimaju te divlje životinje? Daj da potražim
neke podatke o toj školi.”
Noa se nagnuo prema njoj. „Da joj samo vidiš cipele. Šiljate su.”
Blu svesno nije obraćala pažnju na njega. „Volela bih da se bavim nečim u
vezi s rečnim tokovima, ili šumama...”
„Oh, u ovoj školi je veoma visoka konkurencija.” Gospođa Šiftlet bila je
previše delotvorna da bi dopustila Blu da završi rečenicu. „Evo, da ti pokažem
prosek ocena učenika koji su primljeni u nju.”
„Nepristojno”, prokomentarisao je Noa.
Gospođa Šiftlet okrenula je monitor tako da Blu vidi manje-više
obeshrabrujući grafikon. „Vidiš kako malo njih bude primljeno. To znači da će
biti visoka konkurencija i za finansijsku pomoć. Prijavila bi se za pomoć?”
Rekla je to kao izjavu, a ne pitanje, ali nije grešila. Ovo je bila srednja škola
Pogled s planine. Niko nije potpuno plaćao privatne škole. Većina Bluinih
školskih drugova razmišljala je o višoj školi ili državnom univerzitetu, ukoliko su
uopšte razmišljali o nastavku školovanja.
„Ne znam da li je gospodin Tores pominjao vrste škola koje su ti potrebne.”
Gospođa Šiftlet je zvučala kao da sumnja u to, i kao da ga zbog toga osuđuje.
„Tebi su potrebne tri vrste škola. Škola koju želiš, škola koja ti odgovara, i škola
koju biraš kao rezervni plan. Ovo ovde je divan primer škole koju želiš da upišeš.
Sada je, međutim, trenutak da na svoj spisak dodaš još neke. Neke za koje si
sigurna da ih možeš upisati i da ih možeš priuštiti. To je prosto zdravorazumski.”
Gospođa Šiftlet je napisala želje, mogućnosti i rezervni plan na kartici.
Podvukavši rezervni plan, gurnula je karticu preko stola. Blu nije bila sigurna
treba li da je sačuva.
„Jesi li već ispunila obrasce za stipendiju?”
„Četiri. Pročitala sam na internetu da mogu ispuniti do četiri obrasca?”
Takav pokazatelj delotvornosti izazvao je vidljivo zadovoljstvo kod gospođe
Šiftlet. „Onda možda već znaš da ova škola spada u one koje želiš! Sada je vreme
da napraviš razuman rezervni plan.”
 Blu je bila tako umorna od kompromisa. Bila je umorna od toga da bude
razumna.
Noa je zagrebao noktima po nogaru stola. Na taj zvuk – koji je nesumnjivo
bio neprijatan – gospođa Šiftlet se namrštila.
„Ja bih bio mnogo vedriji da sam savetnik”, rekao je.
„Ako budem uspela da upišem”, upitala je Blu, „mogu li da dobijem studentski
kredit i stipendiju kojima bih mogla da pokrijem sve troškove?”
„Čekaj da ti nađem papirologiju”, rekla je gospođa Šiftlet. „Stipendija bi
pokrila jedan procenat troškova, u zavisnosti od tvojih potreba. Količina novca
razlikuje se od slučaja do slučaja.”
Blu nije mogla da očekuje bilo kakvu pomoć iz tankog budžeta kuće u Lisičjoj
ulici broj 300. Pomislila je na bankovni račun u koji je polako ulagala novac.
„Koji procenat bi preostao? Možete li da pretpostavite?”
Gospođa Šiftlet je uzdahnula. Pretpostavljanje je očito spadalo u nešto van
njenog polja interesovanja. Ponovo je okrenula monitor ka Blu da bi joj pokazala
cene školarine. „Ukoliko bi živela u studentskom domu, verovatno bi morala da
platiš deset hiljada dolara godišnje. Naravno, tvoji roditelji bi mogli da uzmu
pozajmicu. Imam papirologiju i za to, ako želiš.”
Blu se zavalila u naslon, a srce joj je napustilo grudni koš. Naravno da je bilo
nemoguće. Bilo je nemoguće i pre nego što je stigla, i nastaviće da bude nemoguće
zauvek. Stvar je prosto bila u tome što ju je vreme provedeno s Genzijem i
ostalima navelo da pomisli kako nemoguće može biti malo više moguće nego što
je mislila ranije.
Mora joj je uvek govorila: Vidi samo te silne mogućnosti koje držiš u sebi!
Mogućnosti za druge ljude, doduše. Ne za Blu.
Nije bilo vredno pustiti suzu zbog nečega što je već toliko dugo znala. Ali,
nekako, ovo sad,povrh svega drugog...
Progutala je knedlu. Neću plakati pred ovom ženom.
Noa se iznenada iskobeljao ispod stola. Skočio je na noge. Bilo je nečega
pogrešnog u vezi s tim, nešto što je govorilo da je taj pokret suviše brz ili suviše
uspravan ili suviše nasilan da bi ga izveo živ mladić. I nastavio je da se proteže
uvis, čak i nakon što je ustao. Kad je dosegao do tavanice, kartica na kojoj je
pisalo želje, mogućnosti, rezervni plan poletela je u vazduh.
„Oh?” izustila je gospođa Šiftlet. Glas joj još nije bio ni iznenađen.
Toplota je bila isisana iz Bluine kože. Voda u čaši gospođe Šiftlet je
zaškripala.
Držač posetnica se prevrnuo. Kartice su se prosule po stolu. Zvučnik
kompjutera pao je na membranu. Naslagani papiri spiralno su poleteli uvis. Nečija
porodična fotografija je poletela.
Blu je skočila. Nije imala nikakav spreman plan osim da zaustavi Nou, ali
kako je ispružila ruke, shvatila je da Noa više nije tu.
Umesto njega prostorijom su se neobuzdano vrtele maramice i koverte i
posetnice, mahniti tornado koji gubi na snazi.
Kancelarijski materijal pao je nazad na sto.
 Blu i gospođa Šiftlet zurile su jedna u drugu. Hartija je šuškala dok se slegala.
Prevrnuti zvučnik kompjutera je zujao; jedan od njegovih kablova bio je iščupan.
Temperatura u prostoriji se polako podizala.
„Šta se upravo desilo?” upitala je gospođa Šiftlet.
Blu je srce tuklo kao ludo.
„Nemam blagog pojma”, odgovorila je, sasvim iskreno.
B lu je stigla u Monmutsku manufakturu pre bilo koga od ostalih. Pokucala je,
kako bi se uverila u to, a onda sama ušla. Smesta ju je okružio poznati miris
prostorije: skoro izvetreli bibliotečki miris starih knjiga, hladan miris nane, miris
čitav vek starih cigli i drevnih cevi na plesan i rđu, primesa ustajalog mirisa od
gomile prljavog veša uza zid.
„Noa?” Glas joj je bio tanak u tom ogromnom prostranstvu. Spustila je ranac
na stolicu za radnim stolom. „Jesi li ovde? U redu je, nisam uznemirena. Možeš
da koristiš moju energiju ako ti je potrebna.”
Nije bilo odgovora. Prostor se bojio u sivo i plavo, jer se jedna od neobičnih
oluja valjala preko planina, ispunjavajući oblacima prozore u skladištu, koji su se
pružali od poda do plafona. Oštre popodnevne senke iza gomila knjiga mutirale
su i rasplinjavale se. Prostorija je izgledala teško, pospano.
Blu se zagledala u tamu koja se skupljala pod vrhom krova visoko iznad nje.
„Noa? Samo želim da pričamo o onome što se desilo.”
Promolila je glavu u Noinu sobu. Tamo su trenutno bile smeštene Malorijeve
stvari, pa je mirisala muški i sveže. Jedna njegova torba bila je otvorena i Blu je
mogla da vidi kako je puna knjiga. To joj se učinilo nepraktično i vrlo nalik na
Genzija, pa je osetila malo veću blagonaklonost prema profesoru.
Noa nije bio tu.
Proverila je kupatilo, koje je u neku ruku istovremeno služilo i kao vešernica
i kuhinja. Vrata na maloj mašini za pranje i sušenje veša stajala su otvorena;
čarape su visile preko ivice sudopere, i ona nije znala da li su tu samo bačene ili
stavljene da se suše. Opasno blizu šolje krio se mali frižider. Iznad musavog
odvoda deo gumene cevi davio je bateriju tuša; zavesa je s tavanice visila na
najlonu za pecanje. Blu je uznemirio broj kesica čipsa lako dostupnih sa šolje.
Tamnocrvena kravata na podu, kao cik-cak linija, pokazivala je ka izlazu.
Blu je osetila nekakav nepoznati nagon da pospremi bilo koji deo nereda, bilo
koji deo svega toga, kako bi popravila katastrofu.
Nije to učinila.
Povukla se.
Ulaz u Ronanovu sobu bio je zabranjen, ali je ona svakako pogledala unutra.
Vrata njegovog kaveza za gavranicu bila su širom otvorena, a kavez je bio
besprekorno, i njemu nesvojstveno, čist. Soba mu nije bila toliko prljava koliko
zakrčena: lopate i mačevi naslonjeni u uglovima, zvučnici i štampači naslagani
uza zid. I bizarni predmeti između: stari kofer s vrežama koje su izlazile iz njega,
drvce u saksiji koje kao da je samo sebi pevušilo, jedna jedina kaubojska čizma
nasred poda. Visoko na zidu visila je jedna maska, razrogačenih očiju i
razjapljenih usta. Bila je pocrnela, kao u požaru, a rubovi su joj bili gadno
izgrizeni, kao načeti testerom. Preko jednog oka prelazilo joj je nešto što je strašno
ličilo na trag automobilske gume. Maska je naterala Blu da pomisli na reči poput
preživeli i uništitelj.
Nije joj se svidela.
Skočila je začuvši tresak iza leđa – ali to su se samo otvorila vrata stana.
Krivica je pojačala zvuk.
Blu je kao strela izetela iz Ronanove sobe. U stan su sporo ulazili Genzi i
Malori, zadubljeni u razgovor. Pas se nadureno vukao za njima, isključen iz istog
zbog toga što ne govori engleski.
„Naravno da ima smisla da Jolo Gok bude njegov pratilac”, govorio je Genzi,
svlačeći jaknu. „Ili on ili Grufud Luid, pretpostavljam. Ali... ne, nemoguće je.
Umro je u Velsu.”
„Mada, jesmo li sigurni?” upitao je Malori. „Znamo li gde je sahranjen? Da je
uopšte sahranjen?”
„Ili je prosto pretvoren u noćnu košulju, hoćete reći?” Tada je Genzi primetio
Blu, pa ju je nagradio svojim najboljim osmehom – ne onim uglađenim, već onim
luckastijim, koji je značio da je uzbuđen. „Zdravo, Džejn. Kaži mi, kako tebi zvuči
Jolo Gok?”
Blu je odvratila misli s Ronanove maske i Noe i škole. „Kao vodotok.”
„Pesnik najbliži Glendoveru”, ispravio ju je Genzi. „Vrlo smešno, uzgred budi
rečeno.”
„Jeste li nešto pronašli?” upitala je.
„Apsolutno ništa”, odgovorio joj je on, ali je zvučao razdragano zbog toga.
Malori se spustio na kožni kauč. Pas je legao preko njega. Nije se činilo kao
da će mu biti nešto naročito udobno; Pas se obmotao oko profesora kao suknja
oko stolice. Ali Malori je samo sklopio oči i počeo da ga mazi, pokazujući
naklonost na njemu neuobičajen način. „Genzi, umirem za šoljom čaja. Može li
se tako nešto dobiti na ovom mestu? Nikako se ne mogu nadati da ću preživeti
ovaj džetlegbez šolje čaja.”
„Nabavio sam čaj specijalno za vas”, rekao je Genzi. „Sad ću vam skuvati.”
„Nemoj s vodom iz toaleta, molim te”, doviknuo je Malori za njim, ne
otvarajući oči. Pas je nastavio da leži na njemu.
U jednom trenutku Blu se uplašila da neće moći da se suzdrži od pitanja za šta
Pas služi. Ipak je umesto toga pošla za Genzijem u kuhinju/kupatilo/vešernicu.
Genzi je rovario po pretrpanim policama. „Baš smo razgovarali o načinima na
koje je Glendover doveden ovamo. Knjige kažu da je putovao s čarobnjacima –
jesu li ga oni uspavali? Da li je on to želeo? Da li je spavao i pre nego što je
krenuo, ili je zaspao tek ovde?”
Odjednom im se učinilo kao da je strašno samotno biti pokopan preko celog
mora daleko od kuće, kao da je ispaljen u svemir. „Jolo Gok je bio jedan od
čarobnjaka?”
 „Ne, samo pesnik. Čula si Malorija u kolima. Bili su veoma pesnički –
pesnitički – politički...” Genzi se nasmejao sopstvenom zaplitanju. „Pesnici su
bili politički nastrojeni. Znam da to nije teško izgovoriti. Slušao sam Malorija ceo
dan. P-p-politički. Pesnici. Jolo je komponovao neke zaista laskave pesme o
Glendoverovim prošlim junaštvima, i o njegovom domu i zemlji. O njegovoj
porodici. I tako to. Oh, šta ja to uopšte tražim ovde?”
Zastao je da se seti gde se nalazi mala mikrotalasna pećnica. Ispitao je
unutrašnjost šoljice pre nego što ju je napunio vodom. Izvukavši iz džepa listić
nane da ga stavi u usta, nastavio je da priča dok se voda grejala. „Zapravo, da je
Glendover bio Robin Hud, Jolo Gok bi bio... onaj drugi tip.”
„Ledi Merijen”, rekla je Blu. „Mali Džon.”
Genzi je uperio prst u nju. „Kao Betmen i Robin. Ali Jolo je umro u Velsu.
Treba li da verujemo kako se vratio u Vels nakon što je ostavio Glendovera ovde?
Ne. Odbijam da verujem u to.”
Blu je volela ovog učenjaka Genzija koji nešto naširoko obrazlaže, previše
udubljen da bi razmatrao kako to izgleda sa strane. „Glendover je imao ženu, zar
ne?” upitala je.
„Koja je umrla u londonskom Taureu.”
„Braća?”
„Odrubljene glave.”
„Deca?”
„Jedno milion, ali većina ih je bila zatvorena i ubijena, ili prosto ubijena.
Izgubio je čitavu porodicu u pobuni.”
„Pesnik, dakle!”
„Jesi li ikada čula za onu glasinu kako će voda koju greješ u mikrotalasnoj
eksplodirati ako je dodirneš?” upitao je Genzi.
„Mora da bude čista”, odgovorila je. „Destilovana voda. Obična voda neće
eksplodirati zbog minerala. Ne bi trebalo da veruješ svemu što pročitaš na
internetu.”
Prekinuo ih je gromoglasan zvuk, iznenadan i sveobuhvatan. Blu se trgnula,
ali Genzi je samo podigao pogled uvis. „Kiša dobuje po krovu. Mora biti da
pljušti.”
Okrenuo se, sa šoljicom čaja u ruci, i odjednom su se našli jedno uz drugo.
Mogla je da namiriše nanu u njegovom dahu. Videla je kako mu se grlo pomera
dok guta.
Bila je besna na svoje telo što ju je izdalo, što ga želi drugačije nego bilo kog
drugog momka, što odbija da sluša njeno uveravanje da su njih dvoje samo
prijatelji.
„Kako je prošao prvi dan u školi, Džejn?” upitao ju je, glasom koji se
razlikovao od malopređašnjeg.
Mama je nestala. Noa je eksplodirao. Ne idem na koledž. Ne želim da odem
kući gde je sve čudno, i ne želim da se vratim u školu gde je sve normalno.
„Oh, znaš, državna škola”, rekla je, ne gledajući ga u oči. Umesto toga se
usredsredila na Genzijev vrat, koji joj se nalazio taman u nivou očiju, i na to kako
mu kragna zbog Adamove jabučice ne leži sasvim pripijeno uz kožu. „Samo smo
gledali crtaće ceo dan.”
Nameravala je da to zvuči suvoparno, ali je pomislila da joj to baš i nije uspelo.
„Pronaćićemo je”, rekao je, a nju je ponovo nešto žignulo u grudima.
„Ne znam želi li da bude pronađena.”
„Pošteno. Džejn, ako...” Zastao je da kružnim pokretima promućka čaj u
šoljici. „Nadam se da Malori ne želi mleko. Potpuno sam zaboravio na to.”
Volela bi da može ponovo da prizove onu Blu koja ga je prezirala. Volela bi
da zna da li bi se Adam osećao užasno zbog ovoga. Volela bi da zna da li će je,
ukoliko se bude borila protiv ovog osećanja, Genzijev predviđeni kraj iole manje
uništiti.
Zatvorila je vrata mikrotalasne. Genzi je izašao iz prostorije.
Malori je sa kauča osmotrio šoljicu čaja kao što bi čovek pogledao smrtnu
presudu.
„Još nešto?” ljubazno je upitao Genzi.
Malori je gurnuo Psa sa sebe. „Voleo bih novi kuk. I lepše vreme. Ah... kako
god. Ovo je tvoja kuća i znam da sam stranac, i zato daleko bilo da ja nešto
zakeram ili pređem neku granicu. Kad smo već kod toga, jesi li svestan da ima
nekoga ispod...?”
Pokazao je na olujno mračan prostor ispod stola za bilijar. Ako bi začkiljila,
Blu bi uspela da razazna nekakav oblik u mraku.
„Noa”, rekao je Genzi. „Smesta da si izašao.”
„Neću”, odgovorio je Noa.
„Tako dakle! Vidim da se vas dvojica poznajete, tako da je sve u redu”, rekao
je Malori, glasom nekoga ko je osetio da nailazi nevolja, a nije poneo kišobran.
„Biću u svojoj sobi i lečiti džetleg.”
Noa je ostao na istom mestu, obrgrljen rukama. Izgledao je upadljivo manje
živ nego ranije; bilo je nečega zamrljanog oko njegovih očiju, nečega
nepouzdanog u njegovom obrisu. Bilo je donekle teško gledati u mesto gde Noa
prestaje, a gde senka ispod njega počinje. Nekakva neprijatnost zapela je Blu u
grlu kad je pokušala da utvrdi šta nije u redu s njegovim licem.
„Umoran sam od toga”, rekao je Noa.
„Od čega si umoran?” upitao je Genzi blagim glasom.
„Od propadanja.”
Plakao je. To nije bilo u redu s njegovim licem, shvatila je Blu. Ništa
natprirodno.
„Oh, Noa”, rekla je i čučnula.
„Šta mogu da učinim?” upitao je Genzi. „Mi. Šta mi možemo da učinimo?”
Noa je nekako vodnjikavo slegnuo ramenima.
Blu se najednom očajnički uplašila kako Noa možda želi da zaista umre.
Činilo se da je to nešto što većina duhova želi – da ode na počinak. Bila je to
užasavajuća pomisao, taj konačni oproštaj. Njena sebičnost opasno se borila sa
svakim delićem moralnih vrednosti koje je ikada naučila od žena u svojoj
porodici.
Prokletstvo. Mora to da učini.
„Želiš li da, ovaj”, upitala je, „da te kako treba, da te položimo...”
Pre nego što je i stigla da završi, Noa je počeo da odmahuje glavom. Još je
čvršće obgrlio kolena. „Ne. Nenenene.”
„Ne treba da se stidiš”, rekla je Blu, pošto je to zvučalo kao nešto što bi njena
majka rekla. Bila je uverena da bi njena majka dodala još nešto utešno u vezi sa
zagrobnim životom, ali ona nije bila u stanju, ovoga puta, da zvuči utešno kad je
i sama žudela za utehom. „Ne treba da se plašiš”, neubedljivo je dodala.
„Ne znaš!” rekao je Noa, donekle histerično. „Ne znaš!”
Pružila je ruku ka njemu. „U redu, hej...”
„Ne znaš!” ponovio je Noa.
„Možemo da razgovaramo o ovome”, rekao je Genzi, kao da bi propadanje
duše moglo da se reši razgovorom.
„Ne znaš! Ne znaš!”
Noa je stajao. Bilo je to nemoguće, pošto ispod bilijarskog stola nije bilo
dovoljno mesta za stajanje. Ali je on nekako odlazio na drugu stranu, okružujući
Genzija i Blu. Mape su mahnito lepršale po zelenoj površini. Jato gromuljica
prašine izletelo je ispod stola i otkotrljalo se niz ulice Genzijeve minijaturne
makete Henrijete. Lampa na stolu je zatreptala.
Temperatura je opala.
Blu je videla kako je Genzi razrogačio oči iza oblaka sopstvenog daha.
„Noa”, upozorila ga je Blu. Glava joj se zanosila dok joj je Noa krao energiju.
Osetila je, začudo, jedva primetan miris starog tepiha u kancelariji savetnice za
usmerenje, a zatim i živi, zeleni miris Svevode. „Ovo nisi ti!”
Kovitlac vetra se i dalje pojačavao, raznoseći papire i obarajući gomile knjiga.
Pas je lajao s druge strane zatvorenih vrata stare Noine sobe. Blu se naježila, a
udovi su joj otežali.
„Noa, prestani”, rekao je Genzi.
Ali ga Noa nije poslušao. Vrata stana su začangrljala.
„Noa, sada te već molim”, rekla je Blu.
Nije je slušao, ili barem nije bilo dovoljno istinskog Noe da je sasluša.
Dok je stajala na klimavim nogama, Blu je počela da priziva sve one zaštitne
vizualizacije kojima ju je majka naučila. Zamislila je sebe unutar kugle od
neprobojnog stakla; mogla je da gleda napolje, ali niko nije mogao da je dotakne.
Zamislila je kako bela svetlost probija olujne oblake, krov, Noinu tamu, pronalazi
Blu i obavija se oko nje kao oklop.
A onda je isključila bateriju koja je bila Blu Sardžent.
Prostorija se umirila. Papiri su se slegli. Svetlo je još jednom zatreptalo, a onda
se pojačalo. Začula je tihi uzdah jecaja, a onda je zavladala potpuna tišina.
Genzi je izgledao zapanjeno.
 Noa je sedeo nasred poda, okružen papirima, dok se iz saksije s nanom prosula
zemlja pored njegove šake. Bio je sasvim pogrbljen i bez senke, vižljast i smeten,
jedva vidljiv. Ponovo je plakao.
„Rekla si da mogu upotrebiti tvoju energiju”, veoma tihim glasom se obratio
Blu.
Klekla je ispred njega. Želela je da ga zagrli, ali on nije zaista bio tu. Bez njene
energije, bio je kao flis-papir, bio je samo lobanja, samo vazduh u obliku Noe.
„Ne tako.”
„Žao mi je”, prošaputao je.
„I meni.”
Pokrio je šakama lice, a onda je nestao.
„To je bilo impresivno, Džejn”, rekao je Genzi.
B lu je te noći sedela naslonjena na drvo bukve u zadnjem dvorištu kuće,
pogleda uprtog u zvezde, dodirujući hladnjikavu, glatku koru jednog korena.
Svetlo koje je dopiralo kroz klizna vrata kuhinje činilo se jako daleko.
To je bilo impresivno, Džejn.
I mada je Blu bila savršeno svesna pozitivnog dejstva svojih sposobnosti,
nikada zapravo nije uzimala u obzir njihovu suprotnost. A opet, Noa bi uništio
celu Monmutsku manufakturu da se ona nije odvojila od njega.
Zvezde su treperile kroz bukvino lišće. Čitala je da nove zvezde imaju sklonost
tome da obrazuju parove. Binarne zvezde, u međusobno bliskim orbitama, koje
ostanu same samo kad njihovog partnera razbije drugi par zvezda koje se
neukrotivo okreću jedna oko druge. Kad bi se dovoljno snažno pretvarala, videla
bi mnoštvo zvezdanih parova koji se čvrsto drže jedno drugog u destruktivnoj i
kreativnoj teži svojih sazvežđa.
Impresivno.
Možda je bila malo impresionirana. Ne zato što je isključila mrtvog mladića –
to joj se činilo tužnim, nije bilo nešto čime bi trebalo da se hvali. Ali zato što je
naučila nešto novo o sebi danas, a mislila je da joj nije ostalo ništa da otkrije.
Zvezde su se sporo okretale iznad nje, mnoštvo mogućnosti, i prvi put za dugo
vremena, osetila je kako se ogledaju u njenom srcu.
Kala je otvorila klizna vrata. „Blu?”
„Molim?”
„Ako si završila s tumaranjem za danas, mogla bih da iskoristim tvoje telo”,
rekla je Kala. „Imam proricanje.”
Blu je izvila obrve. Mora je tražila njenu pomoć samo za bitna proricanja, a
Kala nikad. I tačka. Blu se podigla na noge iz radoznalosti, pre nego zbog
poslušnosti. „Ovako kasno? Sada?”
„Sada te pitam, zar ne?”
Kad je ušla, Kala se uzmuvala po sobi za proricanje i toliko puta pozvala
Persefonu da je Orla vrisnula kako neki ljudi pokušavaju da telefoniraju, a Džimi
povikala: „Mogu li ja nešto da pomognem?”
Zbog sve te frke Blu se neobično unervozila. U Lisičjoj ulici broj 300,
proricanja su se obavljala toliko često da su obično izgledala istovremeno površno
i nimalo magično. Ali ovo je odavalo utisak haosa. Imala je osećaj da bi bilo šta
moglo da se dogodi.
Začulo se zvono na vratima.
 „PERSEFONA, REKLA SAM TI”, zaurlala je Kala. „Blu, idi otvori. Biću u
sobi za proricanje. Dovedi ga kod mene.”
Kad je Blu otvorila ulazna vrata, zatekla je aglionbijskog učenika kako stoji
pod svetlošću lampe na tremu. Oko glave su mu lepršali noćni leptiri. Nosio je
svetloružičaste pantalone i bele antilop cipele, i dičio se svojim besprekornim
tenom i razbarušenom kosom.
Kad su joj se oči privikle, shvatila je da ima previše godina da bi bio jedan od
mladih gavranova. Prilično više godina, zapravo; bilo joj je teško i da zamisli kako
je tako nešto mogla da pomisli makar i za tren.
Blu se namrštila, prvo na njegove cipele, a zatim na njegovo lice. I mada je
sve na njemu bilo smišljeno da ostavi utisak, smatrala ga je mnogo manje
impresivnim nego što bi to bilo pre nekoliko meseci. „Hola.”
„Howdy”, odgovorio je, uz živahan osmeh pun očekivano pravilnih zuba.
„Došao sam na ispitivanje sopstvene budućnosti. Pretpostavljam da ne kasnim?”
„Tačno pretpostavljate, mornaru. Uđite.”
U sobi za proricanje Kali se pridružila Persefona. Sedele su s jedne strane
stola, kao porota. Čovek je stao preko puta njih, dokono dobujući prstima po
naslonu stolice.
„Sedite”, rekla je Kala zapevajući.
„Na bilo koju stolicu”, blago je dodala Persefona.
„Ne na bilo koju”, rekla je Kala. Pokazala je prstom. „Na tu.”
Seo je naspram njih, odrešitim pokretima, i pritom je oštrim pogledom
prelazio svuda po sobi. Izgledao je kao osoba koja završava stvari. Blu, međutim,
nije mogla da odredi da li je zgodan ili je samo njegov stav vara da tako nešto
pomisli.
„Dakle, kako ovo funkcioniše?” upitao je. „Da li treba da vas platim unapred
ili ćete o ceni odlučiti nakon što vidite koliko mi je budućnost komplikovana?”
„Kako god hoćete”, rekla je Persefona.
„Ne”, rekla je Kala. „Sada. Pedeset.”
Rastao se s novčanicom bez imalo zlobe. „Mogu li dobiti priznanicu? Poslovni
trošak. Ono tamo je fantastičan portret Stiva Martina, uzgred budi rečeno. Pazite
samo kako vas njegove oči prate gde god da se nalazite.”
„Blu, možeš li da spremiš priznanicu?” upitala je Persefona.
Blu, koja se motala oko vrata, otišla je po posetnicu da na njoj napiše iznos.
Kad se vratila, Persefona je pričala s Kalom. „Oh, moraćemo da upotrebimo tvoje.
Ostala sam bez svojih.”
„Ostala si bez svojih!” s nevericom je ponovila Kala. „Šta im se dogodilo?”
„Sad su kod koka-kola majice.”
Snažno frknuvši kroz nos, Kala je uzela svoje tarot karte i uputila čoveka kako
da ih promeša. „A onda ih vratite meni, licem nadole, a ja ću ih izvući”, završila
je.
Poslušao ju je.
 „Dok ih mešate, trebalo bi da mislite o onome što biste želeli da saznate”,
dodala je Persefona svojim tihim glasom. „To će malo usmeriti proricanje.”
„Sjajno, sjajno”, odgovorio je on, mešajući karte još agresivnije. Bacio je
pogled na Blu. A onda, bez upozorenja, okrenuo je špil tako da se karte vide.
Raširio ih je, brzo prelazeći pogledom preko ponuđenog.
Kala ga nije tako uputila.
Nešto u Bluinim živcima zatitralo je u znak upozorenja.
„Dakle, ako pitanje glasi: ’Kako da mi ovo uspe?’” – izabrao je jednu kartu i
spustio je na sto – „to bi bio dobar početak, zar ne?”
Vladala je mrtva tišina.
Karta je bila trojka mačeva. Prikazivala je okrvavljeno srce probodeno s
pomenuta tri mača. Usirena krv slivala se niz oštrice. Mora ju je zvala „karta
slomljenog srca”.
Blu nije bilo potrebno vidovnjačko opažanje da oseti pretnju koja izbija iz nje.
Vidovnjakinje su ga netremice posmatrale. Blu je shvatila, dok joj se led širio
utrobom, da to nisu predvidele.
„Kakvu igru igraš?” zarežala je Kala.
Nastavio je da se smeši svojim živahnim, umilnim osmehom. „Evo i pitanja:
postoji li još jedna? Neka što više liči na ovu ovde?” Pokazao je ka Blu, kojoj se
želudac ponovo neprijatno prevrnuo.
Mama.
„Idi do sto đavola”, prasnula je Kala.
Klimnuo je. „Tako sam i mislio. Očekujete li je uskoro? Naročito bih s njom
voleo da proćaskam.”
„Do sto đavola”, rekla je Persefona. „U ovom slučaju se zapravo slažem. Bar
što se tiče odlaska tamo.”
Šta ovaj čovek želi od mame?
Blu je besomučno pamtila sve u vezi s njim, kako bi kasnije mogla da ga opiše.
Čovek je ustao, podigavši trojku mačeva. „Znate šta? Ovo ću zadržati. Hvala
vam na informaciji.”
Dok se okretao da pođe, Kala je krenula za njim, ali ju je Persefona zaustavila,
položivši jedan jedini prst na njenu mišicu.
„Nemoj”, tiho je rekla. Ulazna vrata su se zatvorila. „Njega ne treba
dodirnuti.”
A dam je iznova i iznova čitao raspored časova prvog tromesečja kad se Ronan
sručio u klupu pored njega.
Samo su njih dvojica bili u učionici s teget tepihom; Adam je veoma rano
stigao u Kuću Borden. Činilo se pogrešnim što prvi dan škole treba da nosi isti
emotivni teret kao i teskobno popodne u pećini gavranova, ali se nije moglo poreći
da je ovo razdragano očekivanje i nestrpljenje u njegovim venama bilo jednako
naglašeno kao i oni minuti dok je bez daha slušao kako ptice pevaju oko njih.
Još jedna godina, i uspeo je.
Prvi dan bio je najlakši, naravno. Pre nego što zaista sve počne: domaći zadaci
i sportske aktivnosti, svečane večere i savetovanja oko koledža, ispiti i dodatna
nastava. Pre nego što se Adamov noćni posao i učenje do tri ujutru urote da ga
unište.
Ponovo je pročitao raspored. Bio je krcat časovima i vannastavnim
obavezama. Činilo se nemogućim. Aglionbi je bio teška škola: za Adama još i
teža, doduše, pošto je morao da bude najbolji.
Prošle godine je Barington Velk stajao u dnu ove učionice i predavao im
latinski. A sada je mrtav. Adam je znao da je video Velka kako umire, ali kao da
nije mogao da se seti kako je sam taj čin izgledao – mada je mogao, kad bi se jako
potrudio, da zamisli kako bi trebalo da izgleda.
Na trenutak je zatvorio oči. U tišini prazne učionice, uspevao je da čuje
šuštanje lišća uz lišće.
„Ne mogu to da podnesem”, rekao je Ronan.
Adam je otvorio oči. „Šta to?”
Recimo sedenje, očito. Ronan je prišao tabli i počeo da piše. Imao je besan
rukopis.
„Malorija. Neprestano se žali na kuk ili oči ili na vladu ili... oh, i onaj pas. A
nije ni slepac ni bogalj ni bilo šta slično.”
„Zašto ne bi mogao da ima nešto normalno, poput gavrana?”
Ronan je svesno zanemario pitanje. „I prošle noći je triput ustajao da piša.
Mislim da ima tumor.”
„Ionako ne spavaš”, rekao je Adam.
„Više ne spavam.” Piši-briši marker je zacvileo u znak protesta dok je Ronan
škrabao latinske reči po tabli. I mada se Ronan nije smeškao, a Adam nije znao
neke od reči, Adam je bio siguran da je u pitanju neka bezobrazna šala. Za trenutak
je posmatrao Ronana i pokušavao da zamisli da je sâm Ronan zapravo profesor.
Bilo mu je nemoguće. Adam nije mogao da odluči da li je to zbog toga kako je
zavrnuo rukave ili apokaliptičnog načina na koji je vezao kravatu.
„Sve zna”, ležerno je dodao Ronan.
Adam nije smesta odgovorio, mada je znao na šta Ronan misli, pošto je i
njemu samom profesorovo sveznanje bilo neprijatno. Kad je pažljivo razmislio o
izvoru te neprijatnosti – pomisao da je Malori proveo godinu dana s
petnaestogodišnjim Genzijem – morao je da prizna da se ne radi o paranoji, već o
ljubomori.
„Stariji je nego što sam očekivao”, rekao je Adam.
„Oh, gospode, mator je ko biblija”, odmah je odgovorio Ronan, kao da je samo
čekao na Adama da to pomene. „Uopšte ne žvaće zatvorenih usta.”
Podna daska je zakrckala. Ronan je istog trenutka spustio marker. Niko nije
mogao da otvori vrata Kuće Borden, a da dve prostorije dalje pod ne škripne. Tako
da su obojica mladića znala šta taj zvuk znači: počinje škola.
„E pa”, rekao je Ronan, a zvučao je gadno i nesrećno, „kucnuo je čas,
kauboju.”
Vrativši se za svoj sto, digao je noge na njega. To je bilo zabranjeno, naravno.
Prekrstio je ruke na grudima, isturio bradu, zatvorio oči. Slika drskosti u trenutku.
Bila je to verzija njega samog koju je pripremio za Aglionbi, za svog starijeg brata
Deklana, a ponekad i za Genzija.
Ronan je uvek govorio da nikada ne laže, ali je nosio lice lažova.
Ušli su ostali učenici. Bio je to tako poznat zvuk – nogari stolova koji grebu
po podu, jakne koje se nabacuju na naslone stolica, sveske koje treskaju o stolove
– da bi Adam mogao i zatvorenih očiju da savršeno jasno vidi tu sliku. Raspričali
su se, nesvesni i puni mržnje. Gde si bio na raspustu, čoveče? Na Kejpu, kao i
uvek, gde drugo? Strašno dosadno. U Vejlu. Mama je slomila članak. Oh, znaš,
išli smo po Evropi, u klošarskom stilu. Deda je rekao da moram da nabacim malo
mišića pošto u poslednje vreme izgledam gej. Ne, nije stvarno to rekao. Kad smo
već kod toga, evo ga Periš.
Neko je ćušnuo Adama po potiljku. Zatreptao je i podigao pogled. Na jednu,
pa na drugu stranu. Napadač mu je prišao sa one strane s koje ne čuje.
„Oh”, rekao je Adam. Bio je to Tad Karders, čija je najveća mana bila u tome
što ga Adam nije voleo, a on to nije shvatao.
„Oh”, dobroćudno ga je podražavao Tad, kao da ga Adamova nedruželjubivost
očarava. Adam je očajnički i mazohistički želeo da ga Tad upita gde je proveo
leto. Međutim,Tad se okrenuo ka Ronanu koji je i dalje žmurio, zavaljen u stolici.
Podigao je ruku da i njega klepi po glavi, ali je izgubio hrabrost na prst od zamaha.
Umesto toga je samo zadobovao prstima po Ronanovom stolu i nastavio dalje.
Adam je osećao pulsiranje zmajeve linije u žilama na šakama.
Učenici su nastavili da pristižu. Adam je nastavio da posmatra. Bio je dobar u
tome: u posmatranju drugih. Činilo se da samo sebe ne uspeva da prouči ili
razume. Koliko ih je samo prezirao, koliko je želeo da bude kao oni. Koliko je
bilo besmisleno letovati u Mejnu, koliko je samo želeo da to radi. Koliko je
izveštačenim smatrao njihov govor, koliko je žudeo za njihovim lenjim
jednoličnim glasovima. Nije uspevao da shvati kako sve te stvari mogu da budu
podjednako istinite.
Na pragu se pojavio Genzi. Razgovarao je s profesorom u hodniku, staloženo
dodirujući donju usnu palcem, zgodno namrštenih obrva, u uniformi koju nosi sa
samouverenom opuštenošću. Ušao je u učionicu, pravih leđa, i samo za trenutak
kao da mu je ponovo bio stranac – ponovo onaj uobraženi, nepoznati virdžinijski
knežević.
Adama je to pogodilo kao da je stvarnost. Kao da je nekako prestao da bude
prijatelj s Genzijem i na to zaboravio, sve do sada. Kao da će Genzi zauzeti mesto
pored Ronana, s druge strane, umesto odmah do Adama. Kao da se protekla
godina nije dogodila i kao da će ponovo biti sâm protiv svih ovih natovljenih
grabljivaca.
A onda je Genzi seo u klupu ispred Adama i uzdahnuo. Okrenuo se ka njemu.
„Gospode bože, nisam oka sklopio noćas.” Prisetio se svog dobrog vaspitanja, pa
ispružio pesnicu. Kad je Adam čuknuo zglavcima po njoj, osetio je izvanrednu
navalu olakšanja, ili naklonosti. „Ronane, skidaj noge sa stola.”
Ronan je spustio noge sa stola.
Genzi se ponovo okrenuo Adamu. „Ronan ti je ispričao sve o Prascu, jelda?”
„Ronan mi nije ništa ispričao.”
„Ispričao sam ti o pišanju”, ubacio se Ronan.
Adam nije obraćao pažnju na njega. „Šta je s kolima?”
Genzi se osvrnuo po Kući Borden kao da očekuje da vidi koliko se promenila
preko leta. Naravno da nije: teget tepih pokrivao je sve, podno grejanje bilo je
uključeno previše rano za to doba godine, police su bile krcate elegantno
pohabanim knjigama na latinskom, grčkom i francuskom. Poput omiljene tetke
koja poznato miriše kad je zagrlite. „Sinoć smo u Prascu izašli po hleb i džem i
još čaja, i servo je otkazao. A onda i radio, pa svetla. Gospode. Ronan je pevao
onu groznu pesmu o smrskavanju bez prestanka, pobogu, i uspeo je da otpeva
samo pola stiha pre nego što sam ostao apsolutno bez ičega. Jedva sam se sklonio
s puta.”
„Ponovo alternator”, primetio je Adam.
„Tako je, da”, rekao je Genzi. „Podigao sam haubu i video da kaiš alternatora
prosto visi tamo, sav iskrzan. Morali smo da odemo po novi, i iz nekog razloga
nastao je potpuni cirkus kad su ga potražili u zalihama, kao da je trenutno
nestašica baš tog modela. Naravno, najbrže je išlo postavljanje novog kaiša pored
puta.”
Izjavio je to na najnemarniji mogući način, kao da postavljanje novog kaiša
nije nimalo teško, ali ne tako davno Ričarda Genzija Trećeg krasila je samo jedna
veština u vezi sa automobilima: pozvati šlep-službu.
„Pametno si to rešio”, rekao je Adam.
„Oh, ne znam baš”, odgovorio je Genzi, ali očito je bio ponosan. Adam se
osećao kao da je pomogao ptičici da se izlegne iz jajeta.
Hvala bogu da se ne svađamo hvala bogu da se ne svađamo hvala bogu da se
ne svađamo kako da sprečim da se to ponovi...
 „Samo tako nastavi”, rekao je Ronan, „i možda budeš mehaničar kad
diplomiraš. Pa da to stave u časopis o svršenim studentima.”
„Ha-ha, i da...” Genzi se obrnuo na stolici da pogleda novog pofesora latinskog
koji je upravo ušao u učionicu. Svi učenici su ga gledali.
Adam je u pretincu za rukavice držao isečak iz novina, zarad nadahnuća.
Reklama je prikazivala sivi automobil koji su napravili srećni Nemci. Na vozilo
se naslanjao mladić u dugačkom kaputu od crne vune, s kragnom podignutom da
se zaštiti od vetra. Izgledao je samouvereno i uobraženo, poput moćnog deteta;
imao je gustu tamnu kosu i bele zube. Prekrstio je ruke na grudima kao
profesionalni bokser.
Upravo tako je izgledao njihov novi profesor latinskog.
Adam je bio ozbiljno impresioniran.
Novi profesor skidao je crni kaput i pritom posmatrao Ronanov ručni rad na
tabli. Zatim se okrenuo ka učenicima u klupama sa istim samopouzdanjem kojim
je odisao i onaj mladić s reklame.
„Ma, pogledajte se samo”, rekao je. Pogled mu se zaustavio na Genziju, na
Adamu, na Ronanu. „Američka omladina. Ne mogu da odlučim jeste li vi nešto
najbolje ili najgore što sam ove nedelje video. Ko je ovo napisao?”
Svi su znali, ali niko nije preuzeo odgovornost.
Spojio je ruke na leđima i podrobnije pogledao. „Rečnik je vrlo dobar.”
Kucnuo je prstom po nekim rečima. Bio je pun energije. „Ali šta se ovde dogodilo
s gramatikom? I ovde? U ovoj ovde rečenici vam treba konjuktiv. ’Plašim se da
bi mogli poverovati u to’ – a ovde bi trebalo da stoji vokativ. Ja znam šta je ovde
rečeno, jer već znam vic, ali bi onaj kome je latinski maternji samo zurio u vas.
Ovo nije koristan latinski.”
Adam nije morao da se okrene kako bi znao da Ronan ključa u sebi.
Njihov novi profesor latinskog okrenuo se ka njima, hitar i skladan i pronicljiv,
a Adam je ponovo osetio navalu i zastrašenosti i strahopoštovanja. „Sva sreća pa
je tako, inače ja ne bih imao posla. Elem, žgoljavci. Gospodo. Ja ću ove godine
biti vaš profesor latinskog. Nisam neki ljubitelj jezika zarad jezika samog. Jedino
me zanima kako ga možemo upotrebiti. I nisam zaista profesor latinskog.
Predajem istoriju. To zapravo znači da me latinski zanima jedino kao sredstvo
kojim se... kojim se... kopa po papirima mrtvih ljudi. Ima li pitanja?”
Učenici su ga odmeravali pogledom. Ovo je bio prvi čas prvog dana škole i
ništa nije moglo čas latinskog da učini manje ispunjenim latinskim. Grozničava
energija ovog čoveka beskorisno je padala na kamenje pokriveno mahovinom.
Adam je podigao ruku.
Profesor je pokazao ka njemu.
„Miserere nobis”, rekao je Adam. „Timeo nos horrendi esse. Gospodine.”
Imajte milosti prema nama – plašim se da smo užasni.
Profesoru se osmeh raširio na to gospodine. Ipak, morao je znati da su učenici
obavezni da se profesorima obraćaju sa gospodine ili gospođo kako bi pokazali
poštovanje.
„Nihil timeo”, odgovorio je. „Solvitur ambulando.”
 Istančanost njegove prve izjave – ničeg se ne plašim! – većina razreda nije
primetila, a druga – fraza kojom se ističe vrednost vežbanja – bila je protraćena
na ostale.
Ronan se lenjo nasmešio. „He-he”, rekao je, bez podizanja ruke. „Noli
prohicere maccaritas ad porcos.”
Ne bacajte bisere pred svinje.
Nije dodao gospodine na kraju.
„Jeste li vi svinje, onda?” upitao je profesor. „Ili ste ljudi?”
Adam nije imao živaca da posmatra ni Ronana ni novog profesora latinskog
kako stižu svako do svoje poente. „Quod nomen est tibi, gospodine?”
„Moje ime” – profesor je sunđerom obrisao veliki deo Ronanove loše
gramatike i na tom mestu efikasno upisao sopstvena slova – „jeste Kolin
Grinmantl.”
 I evo nas, živimo među provincijalcima!” Kolin Grinmantl nagnuo se kroz
„ prozor. Odozdo ga je posmatralo krdo krava. „Pajper, dođi da vidiš ove krave.
Ova baraba me gleda pravo u oči. ’Koline’, kaže krava, ’sada stvarno živiš među
provincijalcima.’”
„U kadi sam”, odgovorila je Pajper.
Njen glas je, doduše, dopirao iz kuhinje. Njegova supruga (mada nije voleo da
koristi tu reč, supruga, zato što ga je terala da se oseća starijim od trideset godina,
što jeste bila istina, ali ipak mu nije trebalo podsećanje na to, a uostalom i dalje je
imao svoj dobar dečački izgled; u stvari, kasirka u bakalnici je još koliko sinoć
očijukala s njim, a uprkos tome što je možda samo bio zadivljujuće lepo obučen
za nekoga ko je istrčao po sir i krekere, mislio je da su za to verovatno zaslužne
njegove morskoplave oči, jer je ona maltene plivala u njima) podnosila je
preseljenje u Henrijetu mnogo bolje nego što je očekivao. Zasad je jedini čin
pobune koji je Pajper izvela bilo to što je slupala iznajmljena kola nasilno se
zakucavši u znak za tržni centar, kako bi pokazala da je sasvim nepodobna za
život na mestu gde ne može u kupovinu da ode peške. Moguće je da to i nije
uradila namerno, ali Pajper je malo toga u životu radila slučajno.
„To su u suštini čudovišta”, rekao je Grinmantl, mada je sada već manje mislio
na krave, a više na svoje nove učenike. „Po ceo dan puštaju da ih hraniš, ali bi te
istog trenutka pojela kad bi imala prave zube za to.”
Upravo su se bili uselili u kuću za iznajmljivanje „od istorijske važnosti” na
farmi krava. Grinmantl, koji je stvorio dovoljno istorije, sumnjao je u tvrdnju o
„istoričnosti” kuće, ali je ona bila dovoljno dražesna. Sviđala mu se zamisao
farme; sada je, u najosnovnijem jezičkom smislu, bio farmer.
„U petak dolaze da ti uzmu krv”, doviknula je Pajper.
Krave su ljubopitljivo mukale. Grinmantl im je, ogleda radi, pokazao srednji
prst; izraz njihovog lica se nije promenio. „Već su ovde.”
„Ne krave. Hoću da uzmem novo životno osiguranje za tebe, pa im je potrebna
tvoja krv. Petak. Budi kod kuće.”
Povukao se nazad kroz prozor i škripeći stepenicama sišao u kuhinju. Pajper
je u ružičastom donjem vešu stajala za radnom pločom i seckala mango. Plava
kosa joj je kao zavesa padala niz leđa. Nije podigla pogled ka njemu.
„U petak imam nastavu”, rekao je. „Misli na decu. Koliko nam životnih
osiguranja uopšte treba?”
 „Imam određen standard života koji želim da zadržim ukoliko se usred noći
tebi desi nešto užasno.” Zamahnula je da ga ubode nožem kad je ukrao delić
manga. Izbegao je ranu samo zahvaljujući svojoj brzini, ne njenom nedostatku
namere. „Samo se vrati odmah posle časova. Nemoj da traćiš vreme unaokolo kao
što inače radiš.”
„Ne traćim vreme”, rekao je Grinmantl „Sve radim svrhovito.”
„Da, znam, tražiš osvetu, imaš muda, šta sve ne.”
„Možeš da pomogneš, ako želiš. Mnogo si bolja od mene što se tiče uputstava
i tako toga.”
Nije uspela potpuno da sakrije koliko joj prija takvo obraćanje njenom egu.
„Ne mogu pre nedelje. U sredu radim obrve. U četvrtak imam depilaciju prepona.
Nemoj da dolaziš kući u subotu. U subotu možeš da traćiš vreme. Doći će mi neko
da okadi kuću.”
Grinmantl je ćapio još jedan komad manga; nož je ovoga puta dospeo još bliže.
„Šta to znači?”
„Videla sam letak. To služi da se neko mesto oslobodi negativne energije. A
ova kuća je puna toga.”
„To je samo zbog tebe.”
Pajper je ubacila nož u sudoperu, gde će ostati dok ne umre. Pajper nije bila
neka domaćica. Imala je veoma mali opseg veština. Odjezdila je u pravcu spavaće
sobe, da spremi kupku ili odrema ili započne rat. „Nemoj da nas ubiju zbog tebe.”
„Niko nas neće ubiti”, ubeđeno je odvratio Grinmantl. „Sivi čovek zna pravila.
A ostali...” Isprao je nož i vratio ga u stalak.
„Šta je sa ostalima?”
Nije primetio da je i dalje u kuhinji. „Oh, upravo sam mislio o tome kako sam
danas video jednog od sinova Najla Linča.”
„Da li je i on stoka?” upitala je Pajper. Najl Linč bio je odgovoran za sedam
umereno neprijatnih i četiri krajnje neprijatna meseca u njihovom zajedničkom
životu.
„Verovatno. Ali, gospode, izgledao je isto kao onaj seronja. Ne mogu da
dočekam da ga sredim. Pitam se zna li ko sam ja. Pitam se da li bi trebalo da mu
kažem.”
„Kakav si ti sadista”, rekla je bezbrižno.
Zadobovao je prstima po radnoj ploči. „Idem da vidim na kojoj vilici ove krave
imaju zube.”
„Na donjoj. Videla sam na Animal planetu.”
„Svejedno idem.”
I dok je pokušavao da se seti koja vrata vode u predvorje s kaputima, čuo je
da mu je još nešto rekla, ali ne i šta. Već je okrenuo broj Belgijanca koji je trebalo
da se raspita o kopči za kaiš iz petnaestog veka koja je onome ko je nosi izazivala
mokre snove. Tipu je trebalo sto godina da je pronađe. Šteta što nije mogao da
pošalje Sivog čoveka na taj zadatak; on je bio najbolji. Sve do trenutka dok nije
izdao Grinmantla, naravno.
Pitao se koliko će vremena trebati Sivom čoveku da dođe kod njega.
K ad su Genzi i Ronan posle škole stigli u Lisičju ulicu broj 300, Kalu je u
dnevnoj sobi napadao čovek potpuno obučen u sivo. Blu, Persefona i komadi
nameštaja vrebali su iz prikrajka. Čovek je stajao u savršenoj pozi borca, nogu
postavljenih malo šire od ramena, s jednim stopalom izbačenim napred. Čvrsto ju
je držao za jednu šaku. Kala je u drugoj ruci držala koktel, trudeći se da ga ne
prospe.
Sivi čovek se škrto smeškao. Imao je izvanredne zube.
Momci su ušli bez kucanja, kao u svoju kuću, i Genzi je sada spustio školsku
torbu na stare iskrivljene podne daske i stao na prag dnevne sobe. Nije bio siguran
da li situacija zahteva intervenciju. Sivi čovek bio je plaćeni ubica (verovatno u
penziji). S tim se nije šaliti.
Ali ipak, da je Kala želela pomoć, nema sumnje da bi spustila piće. Nema
sumnje da Blu ne bi tek tako jela jogurt.
„Pokaži mi ponovo”, rekla je Kala. „Nisam videla, čini mi se.”
„Ovoga puta ću malo jače”, odgovorio je gospodin Grej, „ali ne želim da ti
stvarno slomim ruku.”
„Nisi bio ni blizu”, uveravala ga je. „A sad, zapni.”
Pijucnula je koktel. Ponovo ju je uhvatio za šaku i zglob, koža mu je bila bleda
naspram njene, pa joj naglo izvrnuo čitavu ruku. Rame joj se oštro nakrenulo
nadole; trgnula je čašom i zacerekala se. „Sad sam osetila.”
„Sad ti meni”, rekao joj je gospodin Grej. „Pridržaću ti piće.”
Zavukavši ruke u džepove, Genzi se naslonio na dovratak i posmatrao.
Instinktivno je znao da užasne vesti koje donosi predstavljaju breme koje može
postati samo teže kad se jednom podeli. Dopustio je sebi primirje pred buru,
dozvolivši ujedno atmosferi ove kuće da počne uobičajeno da deluje na njega. Za
razliku od Monmutske manufakture, Lisičja ulica broj 300 bila je prepuna
nepovezanih ljudi i ćudljivih predmeta. Brujala je od razgovora, muzike,
telefonskih poziva, starih aparata. Bilo je nemoguće zaboraviti da su sve ove žene
priključene na prošlost i povezane s budućnošću, povezane sa svime na svetu i
jedne s drugima.
Genzi nije toliko dolazio u posetu koliko je bivao apsorbovan.
Dopadalo mu se to. Želeo je da bude deo ovog sveta, iako je razumeo da
postoji beskonačno mnogo razloga zbog kojih to nikada neće moći da bude. Blu
je predstavljala prirodnu posledicu ovakvog doma: bila je samopouzdana, čudna,
lakoverna, radoznala. A s druge strane, bio je on: neurotičan, razređen, proizvod
nečega potpuno drugačijeg.
„Šta još?” upitala je Kala.
„Mogu ti pokazati kako da mi iščašiš vilicu, ako hoćeš”, ljubazno je odgovorio
gospodin Grej.
„Oh da, to bi... Nego, evo ga Ričard Genzi Treći”, rekla je Kala, primetivši ga.
„I zmija. Gde je koka-kola?”
„Radi”, odgovorio je Genzi. „Nije mogao da izbegne.”
Persefona je neodređeno mahnula, zaklonjena visokom čašom
svetloružičastog pića. Blu nije mahnula. Primetila je Genzijev izraz lica.
„Da li vam išta znači ime Kolin Grinmantl?” upitao je Genzi gospodina Greja,
iako je već znao odgovor.
Vrativši Kali piće, Sivi čovek obrisao je dlanove o pantalone. Izvrsni zubi su
nestali. „Kolin Grinmantl je bio moj poslodavac.”
„On je naš novi profesor latinskog.”
„Oh, zaboga”, rekla je Persefona. „Želiš li piće?”
Genzi je shvatio da se obraća njemu. „Oh, ne hvala, neću.”
„Meni treba još jedno”, rekla je. „Spremiću jedno i vama, gospodine Grej.”
Sivi čovek je prišao prozoru. Napolju je bio parkiran njegov upadljivi beli
micubiši sa ogromnim spojlerom, pa su ga i on i Ronan zamišljeno proučavali.
Nakon nekog dužeg vremena, Sivi čovek je progovorio. „To je čovek koji je od
mene tražio da ubijem Ronanovog oca.”
Genzi je znao da ne treba da ga povredi ležernost te izjave – gospodin Grej
bio je plaćeni ubica, Najl Linč bio je njegova meta, tada nije poznavao Ronana, a
i etički gledano, zanimanje gospodina Greja verovatno nije ništa gore od
zanimanja profesionalnog plaćenika – ali to ne menja činjenicu da je Ronanov
otac mrtav. Podsetio je sebe da je Sivi čovek bio puko oružje. Grinmantl je bio
ruka koja ga je držala.
„Ubiću ga”, rekao je Ronan, koji je dotad ćutao.
Genzi je odjednom imao užasnu viziju: Ronanove šake obojene krvlju, oči
prazne i nepristupačne, leš pod njegovim nogama. Bila je to svirepa slika koje se
nije mogao otresti, još gora zato što je Genzi video dovoljno njenih pojedinačnih
delova da bi tačno znao kako bi izgledali da se spoje.
Sivi čovek se naglo okrenuo.
„Ne, nećeš”, rekao je, s toliko žestine kakvu Genzi nikada ranije nije čuo od
njega. „Čuješ li me? Ne možeš.”
„Oh, zar ne mogu?” upitao je Ronan. Glas mu je bio tih i opasan; beskonačno
mnogo više ispunjen pretnjom nego da je zarežao odgovor.
„Kolin Grinmantl je nedodirljiv”, rekao je Sivi čovek. Raširio je prste, šaka
mu je ostala u vazduhu. „On je pauk koji se drži za mrežu. Svakom nogom
dodiruje jednu nit, i ako se bilo šta dogodi pauku, otvoriće se pakao na zemlji.”
„Već sam preživeo pakao”, rekao je Ronan.
 „Nemaš ti predstavu šta je pakao”, rekao je Sivi čovek, ali nimalo neljubazno.
„Misliš li da si prvi sin koji traži osvetu? Misliš li da je tvoj otac prva osoba koju
je ubio? A Grinmantl je i dalje živ i zdrav. Zato što svi znamo kako to ide. Pre
nego što je došao ovamo iz Bostona, privezao je šesnaest tankih niti za ljude poput
mene, za kompjuterske programe, za bankovne račune. Ukoliko pauk umre, mreža
zadrhti, i odjednom tvoj račun u banci više ne postoji, tvoj mlađi brat izgubi noge,
tvoj stariji brat pogine u saobraćajnoj nesreći u Vašingtonu, kampanja gospođe
Genzi propadne zbog lažnih skandaloznih fotografija, Adam izgubi školarinu, Blu
izgubi oko...”
„Prestanite”, rekao je Genzi. Pomislio je da će povratiti. „Prestanite, molim
vas. Gospode.”
„Samo želim da Ronan shvati da ne sme napraviti glupost”, rekao je Sivi
čovek. „Ubistvo Grinmantla okončalo bi vaše živote kakvi su sada. A kakvo dobro
bi ti osveta donela?”
„Kaže ubica”, rekao je Ronan. Režanje mu se sada vratilo, što je značilo da
oseća bol.
„Kaže ubica, tačno, ali ja sam dobar u svom poslu”, odvratio je gospodin Grej.
„Čak i da on nije pauk na veličanstvenoj mreži, da li bi bio spreman da odeš u
zatvor zarad zadovoljstva što si ga ubio?”
Ronan je bez ijedne reči izašao iz kuće i zalupio ulaznim vratima za sobom.
Genzi nije pošao za njim. Bio je rastrzan između potrebe da ublaži Ronanov bol i
potrebe da mu dozvoli da bude povređen, ali oprezan. Genzi je smatrao da je
nasilje bolest kojom se ne može zaraziti. Ali svuda oko njega, njegovi prijatelji su
polako podlegali.
Persefona je donela Sivom čoveku piće; imala je i jedno za sebe. Iskapili su ih
istovremeno.
„Hoćeš ovo?” upitala je Blu Genzija. Nakrenula je šolju od jogurta ka njemu
kako bi video da je na dnu ostalo samo voće. Nije klimnuo glavom, ali je ona ipak
donela šolju i dala mu svoju kašiku. To je na njega delovalo kao uzemljenje –
zapanjujuća sluz borovnica, šećer koji mu pada na želudac, prazan posle celog
dana u školi, saznanje da su njene usne bile poslednje što je kašika dotakla.
Blu ga je posmatrala dok je uzimao prvi zalogaj, a onda se naglo okrenula ka
gospodinu Greju. „On je sinoć došao na proricanje, zar ne?”
„Jeste”, rekao je gospodin Grej. „Kao što sam i mislio. A sada momcima
predaje latinski.”
„Zašto?” upitao je Genzi. „Zašto nama?”
„Ne vama”, odgovorio je gospodin Grej. „To je zbog mene. Očito nije
poverovao u moju priču da sam pobegao sa Sivoslutnikom. U ovu kuću je došao
tražeći Moru, zato što misli da je meni bitna. U školu se ubacio zato što je otkrio
da smo ti i ja povezani. Želi da znam kako on zna da sam i dalje ovde, i želi da
znam koliko on zna o mom životu ovde.”
„Šta da radimo?” upitao je Genzi. Počeo je da oseća kako je ovaj ceo dan bio
greška; ovo nije bio pravi prvi dan škole; trebalo je da ostane u krevetu do sutra,
pa da pokuša ponovo.
 „On nije tvoj problem; moj jeste”, sažeo je gospodin Grej.
„On je u mojoj školi, svakog dana. Ronan mora da ga gleda svakog dana. Kako
to nije moj problem?”
„Zato što on ne želi tebe”, odgovorio je gospodin Grej. „Ja ću se pobrinuti za
to. Tvoj problem jeste da me pustiš da se pobrinem za to.”
Genzi se skljokao na kauč. Verovao je u namere gospodina Greja, ali ne u
njegovu izjavu. Ako je išta naučio u toku protekle godine, to je da u ovom gradu
sve mora biti zamršeno.
Kala je uzela gospodina Greja za zglob i pretvarala se da mu lomi ruku.
Odmahujući malo glavom, on joj je pokazao kako, uzevši njen dlan u jednu šaku,
zglob u drugu. Okrenuo ga je polako i precizno. Nekoliko puta, kako bi ona mogla
da shvati kako se to radi. Bilo je nečega veoma prijatnog u gledanju njih dvoje
dok izvode taj čin tobožnjeg nasilja, nečega kontrolisanog i prelepog, kao da
gledate ples. Sve u vezi s njegovom čistom, mišićavom pojavom i čistim,
namernim postupcima govorilo je: Držim to pod kontrolom. Pritom, to je značilo
sve.
Kako je samo žarko želeo da dozvoli da Grinmantl bude problem Sivog
čoveka. Ali ponovo je ugledao onaj sve uži crni tunel, onu jamu, i na njenom dnu
grob.
Kala je opsovala i uhvatila se za rame.
„Izvini”, rekao je gospodin Grej. „Otkriću šta želi”, obratio se Genziju.
„Nemoj da pogineš”, nadovezala se Blu.
„Ne nameravam.”
Konačno je i Persefona progovorila svojim tankim glasom. „Mislim da je
dobro što si maltene već našao kralja.”
Genzi je shvatio da govori njemu. „Jesam li?”
„Svakako”, rekla je Kala. „Ionako ti je dugo trebalo.”
T e noći, nedugo nakon što se vratio s posla, Adam je začuo kucanje na vratima
svog crkvenog stana. Kad ih je otvorio, prvo se iznenadio što je osoba s druge
strane stvarna, a zatim i što je ta osoba Genzi, a ne Ronan.
„Oh”, rekao je. „Kasno je.”
„Znam.” Genzi je nosio kaput i naočare sa žičanim okvirom; očigledno je
pokušao da spava i nije uspeo. „Žao mi je. Jesi li već završio s domaćim iz
matematike? Ne umem da uradim četvrti zadatak.”
Nije izgovorio reč Grinmantl. Nije imalo šta više da se kaže dok se gospodin
Grej ne javi.
„Jesam, ali možeš da pogledaš.” Adam je pustio Genzija da uđe, pritom hitro
sklonivši pismo – ono pismo – iza male police pored vrata. Za razliku od Ronana,
činilo se da Genzi mnogo manje spada u ovaj stan. Nakrenuta tavanica njega je
više pritiskala; pukotine u malteru bile su mnogo izraženije; praktične plastične
kutije sa Adamovim stvarima činile su se još više lišene estetskog šarma. Genzi
je spadao među stare stvari, ali ovo mesto nije bilo samo staro, već i jeftino.
Pismo je bilo skriveno, zar ne? Jeste. Adam je osećao kako njegov obris sija
iza police. Genzi bi ga sažaljevao i unajmio bi advokata i Adam bi se osećao kao
tvor i ponovo bi se svađali...
Nećemo se svađati.
Genzi je skinuo kaput – ispod je nosio majicu i donji deo pidžame, što je
možda bila i najmetaforičnija odora koju bi Adam mogao da zamisli na svom
prijatelju, osim ukoliko Genzi ne bi uspeo da ispod majice nosi još jedan kaput,
pa drugu pidžamu ispod tog kaputa, i tako dalje, i tako dalje, poput beskonačnih
babuški u liku Genzija – pa se bacio na ćošak kreveta.
„Mama je zvala”, rekao je Genzi. „Da li hoću da sledećeg vikenda upoznam
guvernera, pošto bi bilo sjajno ako hoću, i da li hoću da povedem i svoje prijatelje?
Ne, majko, zaista ne bih. Helen će biti tamo! Da, majko, tako sam i mislio, ali
teško da to računam u pozitivne strane, pošto se plašim da će kidnapovati Adama.
Dobro, dobro, ne moraš. Znam da si zauzet, ali bla bla bla i tako dalje i tako dalje.
Oh, zaboravih, doneo sam nešto da se iskupim za to što se namećem.”
Privukao je kaput bliže sebi i iz džepa izvadio dve čokoladice. Bacio je jednu
Adamu u krilo, a drugu oljuštio za sebe.
Adam je jako želeo da je pojede, ali ju je ostavio za sutra veče, kad bude imao
pauzu na poslu. „Održaće me budnim.” Sviđala mu se pomisao da ga je Genzijeva
elegantna starija sestra smatrala privlačnim. Njena nedodirljivost je tu pomisao
pretvorila u tek jedan prijatan nalet samopouzdanja. „Ideš li?”
„Ne znam. Ako se odlučim, hoćeš da pođeš sa mnom?”
Adam je nagonski osetio nervozno žiganje. Mišićna memorija, od poslednjeg
puta kad je s Genzijem putovao na neki politički događaj. „Bolje pozovi i Blu.
Izribala me je što prošli put nije bila pozvana.”
Genzi je zatreptao, oči iza stakala naočara bile su mu pune zaprepašćenja.
„Zato što je ja nisam pozvao?”
„Ne, ja. Ali će hteti da pođe. Veruj mi. Bila je zastrašujuća.”
„Verujem ti. O gospode. Upravo sam je zamislio kako se upoznaje s
guvernerom. U glavi mi se vrti slajd-šou njenih pitanja.”
Adam se široko osmehnuo. „Guverner zaslužuje svako od njih.”
Genzi je olovkom podvlačio po svesci za domaći, poredeći je s Adamovom,
mada je Adam lako video da je Genzi sasvim dobro uradio četvrti zadatak pre
nego što je stigao. Adam je osmotrio čokoladicu i protrljao nadlanice. Svake zime
bi mu užasno ispucale, uprkos svim naporima, a sad su već počele da se suše.
Primetio je da je kuckanje olovke prestalo, a kad je podigao glavu, ugledao je
Genzija kako se mršti zagledan uprazno.
„Svi govore: Samo pronađi Glendovera”, odjednom je progovorio Genzi, „ali
svuda oko mene obrušavaju se zidovi pećine.”
Nisu se zidovi pećine obrušavali. Kako je već čuo Genzijevu strepnju u pećini,
sada je zapravo bio prijemčiv na njeno ponovno pojavljivanje. Skrenuo je pogled
kako bi Genziju ostavio vremena da se pribere. „Šta Malori kaže, šta treba da se
uradi sledeće?” upitao je zatim.
„Čini se da je, iz nekog razloga koji ne uspevam da pojmim, oduševljen
Divovim grobom.” Genzi je zaista iskoristio trenutak koji mu je Adam priuštio da
pažljivo obuzda svoj glas; strepnja se u izvežbanom ritualu preinačila u suvoparno
negodovanje. „Govori o vizuelnim tragovima i energetskim merenjima i kako sve
ukazuje na to mesto. Prosto obožava našu liniju, kaže. Naivno je oduševljen
njom.”
„I ti si nekad bio”, podsetio ga je Adam. Obojica su bili. Kako su samo
nezahvalni postali, kako pohlepno traže bolja čuda.
Genzi je zadobovao svojom olovkom, bez reči se složivši s njim.
U tišini koja je zavladala, Adam je začuo šaputanje iz pravca kupatila. Iz
iskustva je znao da potiče od vode koja kaplje iz česme i da taj jezik za njega
predstavlja nerazgovetno trtljanje. Ronan bi možda bio u stanju da prepozna reč
ili dve; ima onu svoju tajanstvenu kutiju koja prevodi taj stari jezik, koji god bio.
Adam je ipak osluškivao, čekao da čuje da li će se glasovi pojačati ili utišati, čekao
da čuje da li zmajeva linija buja ili Svevoda pokušava da komunicira.
Shvatio je da ga Genzi gleda namrštenog čela. Adam nije bio siguran kakav je
izraz lica imao, niti koliko dugo je proveo usredsređen na nešto što Genzi ne može
da čuje. Sudeći po Genzijevom licu, potrajalo je.
„Da li je Malori po ceo dan zarobljen u Monmutu?” na brzinu je upitao.
 Genzi se razvedrio. „Dao sam mu ševrolet da se vozika unaokolo. Bog nam
bio u pomoći, vozi isto kao što i hoda. Oh, i jasno mi je da mu se Monmut ne
dopada.”
„Izdaja”, rekao je Adam, pošto je znao da će to prijati Genziju, i video je da
ne greši. „Gde je Ronan?”
„Otišao u Ambare, kaže.”
„Veruješ li mu da jeste?”
„Verovatno jeste. Poveo je Šmirglu”, rekao je Genzi. „Ne verujem da će se
kačiti s Grinmantlom – gospodin Grej bio je veoma ubedljiv. A u kakvu bi se
drugo nevolju uvalio? Kavinski je mrtav, tako da – gospode bože, šta ja pričam.
Gospode bože.”
Zidovi pećine su se još malo obrušili; pređašnji ritual nije bio savršen. Genzi
se naslonio na zid i sklopio oči. Adam ga je gledao kako guta knedlu.
Ponovo je čuo Genzijev glas iz pećine.
„U redu je”, rekao je Adam. Njega nije bilo briga što je Džozef Kavinski
mrtav, ali mu se dopadalo što Genzija jeste. „Znam šta si mislio.”
„Ne, nije u redu. Gadi mi se od toga.” Genzi je i dalje žmurio. „Sve je postalo
tako ružno. Nije trebalo ovako da bude.”
Za Adama je sve i počelo ružno, ali znao je na šta Genzi misli. Njegov
plemeniti, nesvesni, optimistični prijatelj počeo je polako da otvara oči i sagledava
svet onakvim kakav jeste, a svet je bio nečist, i nasilan, i neučtiv, i nepošten. Adam
je oduvek mislio da je to ono što želi – da Genzi tako nešto zna. Ali sada više nije
bio siguran. Genzi nije bio nalik ni na koga drugog, i Adam odjednom nije bio
siguran da zaista želi da on bude takav.
„Evo”, rekao je Adam i ustao, dohvativši udžbenik iz istorije. „Ti čitaj. Naglas.
Ja ću hvatati beleške.”
Tako je prošlo sat vremena: Genzi je čitao svojim divnim starim glasom, a
Adam hvatao kratke beleške svojim previše ambicioznim rukopisom, a kad je
stigao do kraja lekcije, Genzi je pažljivo zatvorio knjigu i spustio je na prevrnutu
plastičnu korpu koju je Adam koristio kao noćni stočić.
Ustao je i obukao kaput.
„Mislim da ću”, rekao je, „ako nađemo – kad nađemo – Glendovera, zatražiti
od njega da vrati Nou u život. Misliš li da bi to uspelo?”
Bio je to tako neočekivan zaključak prethodne teme razgovora da Adam nije
odmah odgovorio. Jednostavno je pogledao Genzija. Nešto u vezi s njim bilo je
drugačije; promenio se dok je Adam gledao na drugu stranu. Ta bora između
njegovih obrva? Način na koji je spuštao bradu? Jače stegnute usne, možda, dok
odgovornost povlači njihove uglove nadole.
Adam nije uspevao da se seti kako su mogli da se celog leta tako neprekidno
svađaju. Genzi, njegov najbolji prijatelj, njegov glupavi i dobri i divni najbolji
prijatelj.
„Ne”, odgovorio je. „Ali mislim da vredi pitati.”
Genzi je jednom klimnuo glavom. I još jednom. „Izvini što sam te ovoliko
zadržao. Vidimo se sutra?”
 „Odmah ujutru.”
Nakon što je Genzi otišao, Adam je dohvatio skriveno pismo. U njemu je bilo
obaveštenje o pomeranju datuma za suđenje njegovom ocu. Neki udaljeni deo
Adamovog bića divio se tome što mu se pri samom pogledu na reči Robert Periš
nekako mučno i čeznutljivo stegne želudac.
Pogled napred, Adame. Uskoro će sve to ostaviti iza sebe. Uskoro će i ovu
školsku godinu ostaviti iza sebe. Uskoro će pronaći Glendovera, uskoro će svi biti
kraljevi. Uskoro, uskoro.
S ledećeg dana posle škole, Blu je sedela za stolom, s kašikom u jednoj ruci i
Lisistratom, dramom koju je izabrala da analizira za čas engleskog, u drugoj.
(Ta ženama je teško kuću ostavit, jer jedna od nas muža svoga poslužuje, a druga
budi slugu, ova s detetom, kraj zipke, ona kupa il’ ga zadaja.6 Siva kiša sipila je
niz prozore zakrčene kuhinje.
Blu nije razmišljala o Lisistrati. Razmišljala je o Genziju i Sivom čoveku, o
Mori i pećini gavranova.
Najednom je preko stola pala senka potpuno istog oblika i veličine kao njena
sestra od tetke Orla.
„Jasno mi je da More nema, ali to nije razlog da se vučeš unaokolo kao neki
društveni retard”, rekla je Orla umesto pozdrava. „Takođe, kad si poslednji put
pojela nešto, a da to nije jogurt?”
Blu ponekad nije mogla da podnese Orlu. Ovo je bio jedan od takvih trenutaka.
Nije ni podigla pogled. „Ne vređaj.”
„Čeriti mi je rekla da te je Ti Džej pozvao na sastanak, a da si ti samo blenula
u njega.”
„Molim?”
„Ti Džej te je pozvao na sastanak. Blenula si u njega. Je l’ ti to poznato?” Orla
je odavno završila srednju školu Pogled s planine, ali se i dalje družila sa svim
drugarima ili bivšim momcima iz odeljenja, a kolektivna moć njihovih silnih
mlađih braće i sestara omogućavala je Orli da stekne, donekle nepotpun, uvid u
Bluin trenutni društveni život u školi.
Blu je podigla pogled (podizala ga je i podizala) ka svojoj visokoj sestri od
tetke. „Ti Džej je za vreme ručka prišao mom stolu i nacrtao penis na jednorogu
mog uvijača za knjigu. Da li je to incident na koji Čeriti ukazuje?”
„Nemoj tu da mi zvučiš kao Ričard Genzi Treći”, odgovorila je Orla.
„Pošto, ukoliko je na to mislila, onda jeste – samo sam blenula u njega. Nisam
shvatila da se radi o razgovoru, pošto... penis.”
Orla je veličanstveno frknula. „Da ti dam jedan savet: ponekad ljudi prosto
pokušavaju da budu druželjubivi. Ne možeš od svih očekivati da sve vreme budu
dubokoumni. Postoji i obično ćaskanje.”

6 Lisistrata – delo starogrčkog komediografa Aristofana, u prevodu Miloša Đurića. (Prim.

prev.)
 „Ja ćaskam”, uzvratila je Blu. Incident s Ti Džejem je nije uvredio, iako je
više volela da njeni jednorozi nemaju pol. Jednostavno joj je to izazvalo umoran
osećaj da je starija od svih ostalih u školi. „Imaš li nešto protiv? Pokušavam da
završim ovo pre nego što Genzi dođe.” (O, Dive, strašno me raspinju muke!)7
„Možeš prosto da budeš druželjubiva s ljudima, znaš”, rekla je Orla. „Mislim
da je ludo što si toliko zaljubljena u sve te Mlade gavranove.”
Orla nije grešila, naravno. Ipak, ono što nije shvatala bilo je to da su Blu i svi
njeni Mladi gavranovi zaljubljeni jedni u druge. Ona nije bila ništa manje
opsednuta njima nego oni njom, ili jedni drugima, raščlanjavali su svaki razgovor
i pokret, rastezali svaku šalu u sve duže i duže fore koje traju i ponavljaju se,
provodili svaki trenutak ili jedni s drugima ili misleći o tome kad će se ponovo
naći zajedno. Blu je bila savršeno svesna da je moguće ostvariti prijateljstvo koje
nije sveobuhvatno, koje ne zaslepljuje, ne zaglušuje, ne izluđuje, ne ubrzava.
Jednostavno, sada kad je takvo prijateljstvo upoznala, drugačije nije želela.
Orla je pucnula prstima između Blu i njene knjige. „Blu. Upravo sam o tome
govorila.”
Blu je stavila prst u knjigu da zapamti gde je stala. „Nisam ti tražila nikakav
savet.”
„Nisi, ali je trebalo”, rekla je Orla. „Šta misliš, šta će se desiti za godinu dana?
Svi tvoji momci odlaze u otmene škole, a šta će biti s tobom? Ostaćeš ovde u
Henrijeti, okružena ljudima s kojima nisi ćaskala.”
Blu je otvorila usta da nešto kaže, i zatvorila ih, dok su Orline oči sevale
pobedom. Tačno je znala da je zasekla do srži.
Spolja se začulo poznato roptanje starog kamara, i Blu je skočila na noge.
Ubacila je kašiku u sudoperu. „Stigao mi je prevoz.”
„Privremeni prevoz.”
Blu je pobesnela i zavrljačila kutiju od jogurta u kantu za reciklažu. „Šta je
bilo, Orla? Ljubomorna si? Ili nešto drugo? Samo ne želiš da mi budu dragi
ovoliko koliko jesu zato što... pokušavaš da me sačuvaš od toga da budem
povređena? Znaš šta je još privremeno? Život.”
„Ma daj, molim te. Zar ne misliš da sve ovo shvataš malo previše...”
„Da možda nije trebalo da proširim svoju ljubav i na neke druge majke?” Blu
je zgrabila jaknu i kao oluja krenula niz hodnik ka vratima. „Da nju nisam ovoliko
volela, onda me ne bi tako bolelo kad je nestala? Mogla sam da imam rezervne
roditelje, pa da svakome dam majušni deo svoje naklonosti, tako da jedva
primetim kad jedno od njih nestane! Ili možda ne bi trebalo nikada nikog ili ništa
da volim! Tako je lakše, stvarno, jer onda me nikada ne bi izneverili! Sad ću lepo
da podignem kulu oko svog srca!”
„Oh, smiri živce”, rekla je Orla, stupajući za njom na svojim platformama.
„Nisam tako mislila.”

7 Isto. (Prim. prev.)

 „Znaš šta ja mislim, Orla? Mislim da si ti jedan veliki, debeli siledžija...” Blu
se zakucala pravo u Genzija, koji je taman ušao u predvorje. Na trenutak je osetila
miris nane, osetila čvrstinu njegovih grudi, a onda se u mestu okrenula.
Genzi je odmrsio svoj ručni sat od Bluine pletene jakne. „Zdravo. Oh, Orla.”
„Oh, Orla”, ponovila je Orla kao odjek, ali nimalo prijatno. Nije to bilo
upućeno njemu, ali on to nije znao; trznuo se.
„UMUKNITE”, zaurlala je Kala sa sprata.
„Setićeš se ovog razgovora jednom i tada ćeš mi se izviniti”, rekla je Orla Blu.
„Zaboravljaš ko si.” Okrenula se na drugu stranu sa onoliko gracioznosti koliko
su joj dozvoljavale njene duge noge i ogromne cipele.
Genzi je bio suviše uljudan da bi pitao za uzrok prepirke.
„Vodi me odavde”, rekla je Blu.

Napolju je bio grozan dan, hladan i gnjecav; kasna jesen došla je previše rano.
Malori se već bio smestio na prednje sedište Prasca; Blu je odjednom bilo i žao i
drago što je i on pošao. Sprečiće je da napravi neku glupost.
Sada je sedela na zadnjem sedištu pored Psa, i gledala kroz prozor dok su
prolazili pored Krtičnjaka i vozili se u pravcu planine Kupers, osećajući kako se
njeno loše raspoloženje preliva u sivilo napolju. Ovaj deo sveta bio je potpuno
drugačiji od Henrijete. Ruralan, ali manje divlji. S više krava, manje šuma. I bio
je veoma siromašan. Kuće nanizane duž auto-puta bile su manje od običnih
prikolica.
„Ne gajim neke nade oko ovoga”, govorio je Genzi Maloriju. Čeprkao je po
levom ramenu; kiša je upadala kroz prozor, iako je bio podignut. Voda je kapala
i na kontrolnu tablu iza retrovizora. Malori je stresao vodu s mape koju je držao.
„Pre godinu dana prepuzao sam tu planinu uzduž i popreko, i nisam video nikakvu
pećinu. Ukoliko postoji, to je nečija tuđa tajna.”
Blu se nagnula napred; Pas takođe. „Postoji jedan mnogo pametan način na
koji ljudi u provinciji otkrivaju tuđe tajne”, rekla je. „Pitaćemo ih.”
Genzi je u retrovizoru sreo prvo njene oči, a onda i oči psa. „Adam vrlo dobro
čuva svoje tajne.”
„Oh, ne mislim na Adamov tip ljudi iz provincije.”
Blu je otkrila da postoje dva jasno razdvojena stereotipa za ruralnu populaciju
njenog dela Virdžinije: komšije koje jedni od drugih pozajmljuju šoljicu šećera i
znaju sve o svakome, i seljačine koje sa sačmarama stoje na tremovima i uzvikuju
rasističke uvrede kad se napiju. A pošto je odrasla tako temeljno ukorenjena u
prvoj grupi, u drugu nije ni verovala sve dok već uveliko nije bila tinejdžer. Škola
ju je naučila da te dve vrste ljudi skoro nikada nisu rođene u istom leglu.
„Slušaj”, rekla je, „kad stignemo tamo, pokazaću ti kuće pored kojih da
staneš.”
Ispostavilo se da je planina Kupers više planinica nego prava planina,
upečatljiva uglavnom zato što se tako naglo pojavljuje usred slabo naseljenih
polja. Uz jednu padinu nalazilo se malo naselje. Okolno područje bilo je istačkano
usamljenim farmerskim kućama. Blu je uputila Genzija da prođe pored prvih, i
krene ka drugima.
„Ljudi u naseljima poznaju samo ljude u naseljima”, rekla je. „U naselju nema
pećina. Ovde, ovde, ova valja! Bolje bi bilo da ti i tvoje otmeno lice ostanete u
kolima.”
Genzi je bio suviše svestan otmenosti svog lica da bi se pobunio. Poterao je
kamaro niz dugačak pošljunčan prilaz koji se završavao pred ulazom u belu
farmersku kuću. Olinjali pas nijedne rase ili pomešanih svih rasa izleteo je da
zalaje na nju dok je izlazila na kišu.
„Dobra kuca”, pozdravila ga je Blu, i pas se smesta povukao nazad pod trem.
Kad je zakucala na vrata, otvorila joj je starija žena s časopisom u rukama.
Izgledala je prijateljski nastrojena. Po Bluinom iskustvu, svi koji žive u udaljenim,
iznurenim farmerskim kućama izgledaju prijateljski nastrojeno, sve do trenutka
kad to ne bude tako.
„Šta mogu učiniti za vas?”
Blu je razvukla naglasak tako da zvuči što sporije i što više nalik na meštane.
„Ništa ne prodajem, kunem se. Zovem se Blu Sardžent i živim u Henrijeti i radim
projekat iz geologije. Čula sam da ovde negde postoji pećina. Možete li me,
molim vas, uputiti u pravom smeru?”
Tada se nasmešila kao da joj je žena već pomogla. Ako je postojalo nešto što
je naučila kao konobarica i šetač pasa i ćerka More Sardžent, to je da ljudi uopšte
postaju onakvi kakvi očekujete da jesu.
Žena je razmišljala. „Pa, to zvuči poznato, ali ne sećam se da sam... Jesi li
pitala Vejna? Bauera? On dobro poznaje ovaj kraj.”
„Koja je beše njegova kuća?”
Žena je pokazala ka mestu ukoso, s druge strane auto-puta.
Blu je podigla palac. Žena joj je poželela sreću.
Ispostavilo se da Vejn Bauer nije kod kuće, ali da njegova žena jeste, ali ona
nije znala ništa ni o kakvoj pećini, ali da li su pitali Džimija, dole niz put, pošto
on stalno kopa jarkove, a znate kako možete svašta da nađete po jarkovima. A
Džimi nije znao, ali se prisetio da je Glorija Mičel pomenula nešto slično prošle
godine. Otkrili su da Glorija nije kod kuće, ali je tu bila njena starija sestra, koja
je upitala: „Šta, misliš na pećinu Džesija Ditlija?”
„Ne moraš da izgledaš toliko samozadovoljno”, rekao je Genzi Blu dok je
vezivala pojas.
„Naravno da moram”, odgovorila je ona.
Ditlijeva farma nalazila se neposredno u podnožju planine Kupers. Grbava
drvena kuća bila je okružena automobilima u delovima i celim kaučevima,
potpuno zaraslim u korov. Ostavljene automobilske gume i pokvarene klime kod
Blu su izazivale isto osećanje kao i natrpana kuhinja/kupatilo/vešernica u
Monmutu: nagon da pospremi i uvede red.
Dok je izlazila iz kola, po mislima je neprestano prevrtala ime Džesi Ditli.
Nešto u vezi s njim nije joj davalo mira, ali nije mogla da shvati šta. Stari
porodični prijatelj? Seksualni napasnik iz članka u lokalnim novinama? Lik iz
slikovnice?
U slučaju da jeste ovaj drugi pomenuti, postarala se da joj ružičasti skakavac
bude u džepu. Nije zaista mislila da će morati ikoga da izbode, ali volela je da
bude spremna na sve.
Zaustavila se na iskošenom tremu s deset mačaka i četrnaest praznih flaša od
mleka, pa pokucala. Dugo je potrajalo pre nego što su se vrata otvorila, a kad se
to desilo, zapahnuo ju je oblačić duvanskog dima.
„ŠTA SI TI, MAJKU MU?”
Podigla je pogled ka njemu. Spustio je pogled ka njoj. Sigurno je imao preko
dva metra i deset, i nosio je najveću belu majicu tregericu koju je u životu videla
(a videla ih je dosta). Izraz lica mu je bio blag, možda iznenađen; gromoglasan
glas, zaključila je Blu, poticao je od kapaciteta pluća, a ne od zlovolje. Netremice
se zagledao prvo u njenu majicu, napravljenu od tračica i metalnih alkica za
otvaranje limenki od soka, a zatim u njeno lice.
„Uzbuđena što vas upoznajem, eto šta.” Virnula je pored njega ka
unutrašnjosti kuće. Ugledala je više naslonjača nego što je u životu videla (a
videla ih je dosta). Ništa joj nije nagoveštavalo gde je mogla da čuje njegovo ime.
„Jeste li vi Džesi Ditli?”
„JESAM, JA SAM DŽESI DITLI. ZAR TI NIKAD NISI HTELA DA
POJEDEŠ SVOJ ZELENIŠ?”
Istina je da je Blu jedva dobacila do sto pedeset centimetara visine, i takođe je
istina da nikad nije jela zeleno povrće, ali jeste istraživala o tome i smatrala je da
to nema veze jedno s drugim. „Izgubila sam na lutriji kad su delili gene.”
„TO JE I VIŠE NEGO OČIGLEDNO.”
„Ovde sam zato što ljudi pričaju da imate pećinu.”
Razmišljao je o tome. Počešao se po grudima. Na kraju je pogledao ka mestu
na kojem je kamaro natopljeno stajao na izlokanom prilazu. „KO JE TO?”
„Moji prijatelji”, odgovorila je Blu, „koje takođe zanima pećina. Ukoliko
postoji.”
„OH DA, POSTOJI.” Oteo mu se uzdah nalik na uragan. „MOŽEŠ I DA IM
KAŽEŠ DA SE SKLONE S KIŠE, KAD SU VEĆ TU.”
Njih dvojica u kamaru teoretski i nisu bili na kiši – sa izuzetkom Genzijevog
ramena, doduše – ali Blu nije protivurečila. Pozvala ih je pokretom ruke da joj se
pridruže.
Unutrašnjost farmerske kuće bila je sasvim nalik na njenu spoljašnjost. Napola
secirane mašine, mrtve biljke u suvim saksijama, prašnjavi prekrivači za krevete
nagomilani po ćoškovima, mačke koje vire ispod sudopere. Po kišnom danu, sve
je bilo sivo i bezbojno i tamno. Bilo je nečega donekle nakrivog u svemu tome,
kao da su hodnici za nijansu previše uski, ili previše iskošeni, ili jednostavno
pogrešni na neki način.
Džesi Ditli. Izluđivalo ju je koliko joj je to ime bilo poznato.
U dnevnoj sobi, Malori je ne trepnuvši seo u braon naslonjaču. Genzi je ostao
da stoji. Izgledao je pomalo bledo.
 Blu je sela na divan bez stoličice za noge. Džesi Ditli je stao pored kartaškog
stola pokrivenog praznim čašama. Nije im ponudio piće.
„ŠTA VAS ZANIMA U VEZI S PEĆINOM?” Pre nego što su stigli da
odgovore, sumorno je dodao: „UKLETA JE.”
„Zaboga”, rekao je Malori.
„Nije mi nešto posebno stalo do kletvi”, rekao je Genzi, čiji je virdžinijski
naglasak starih bogataša pored Džesija zvučao elegantno i izveštačeno. „Da li se
nalazi u blizini?”
„ODMAH TU”, izvestio ga je Džesi.
„Oh! Znate li koliko je duboka?” upitao je Genzi u istom trenutku kad je Blu,
prijateljskim glasom, upitala: „Kakva je to kletva?”
„MOJ TATA JE UMRO U NJOJ. I TATA MOG TATE. I TATINOG TATE
TATA.” Zatim je zaključio, vrlo moguće pogrešno: „VEROVATNO NEMA
KRAJ. TI SI JEDAN OD ONIH MOMAKA IZ AGLIONBIJA, DAKLE?”
„Jesam”, jasno je odgovorio Genzi.
„DA LI TAJ PAS ŽELI VODE?”
Svi su pogledali Psa. Pas je izgledao pomalo iscrpljeno.
„Oh, ako vam nije teško”, rekao je Malori.
Džesi je otišao po vodu. Genzi i Blu su razmenili pogled. „Ovo je ispalo
neočekivano zloslutno.”
„Misliš li da postoji kletva?” upitala je ona.
„Naravno da postoji”, odgovorio je Malori. „Pećina se nalazi na zmajevoj
liniji. Utvare i oluje s munjama, crne zveri i vreme koje klizi.”
„Za nas, to je samo zmajeva linija. Za sve druge, kletva”, zaključio je Genzi
zamišljeno. „Naravno.”
Džesi se vratio sa okrnjenom staklenom činijom punom vode. Pas je halapljivo
pio. Kamaro je imao problem sa izduvnim gasovima koji su se probijali u
unutrašnjost, što je izazivalo dehidraciju kod putnika.
„ZAŠTO TRAŽITE OVU PEĆINU? RAČUNAM DA UNAOKOLO IMA
MNOGO DRUGIH PEĆINA KOJE NISU UKLETE.”
„Istražujemo jedan drugi sistem pećina”, odgovorio je Genzi, „i došli smo do
dela koji je blokiran. Pokušavamo da nađemo drugi ulaz, i mislimo da bi vaša
pećina mogla da posluži.”
Kako je istina krasno služila.
Džesi ih je poveo ka sporednim vratima, pa preko još jednog zatvorenog trema
napolje u izmaglicu.
Van kuće je izgledao još veći nego što je Blu mislila da jeste. Ili je, možda,
ovde bilo lakše uporediti njegovu veličinu s kućom i zaključiti da je kuća
nedovoljna. Dok ih je vodio preko prostranog pašnjaka, nije savijao glavu zbog
kiše. Blu se učinilo da je takav nedostatak zabrinutosti plemenit, mada nije
uspevala da svoju sopstvenu glavu natera da sledi njegov primer dok joj je voda
curkala sa ušnih resica.
 „Ovo vreme me podseća na onaj strašan uspon na koji sam išao s onim likom
Pelamom”, tiho je progovorio Malori, odnekud izvukavši kišobran pod koji je
primio Blu. „Četrnaest kilometara i na jednu i na drugu stranu, a sve to zbog
menhira koji je pod izvesnim osvetljenjem ličio na psa. Pelam je mleo i mleo o
fudbalu i o svojoj devojci – svi smo se užasno proveli.”
Džesi ih je krupnim krivim koracima doveo do ograde od pletene žice. Iza nje
se na stenovitoj padini brda izdizala oronula kamena građevina. Nije imala krov i
nije zauzimala više od dva metra kvadratna. A iako je imala samo poluraspalo
prizemlje, nešto u vezi s njom odavalo je utisak visine, kao da je nekada bila viša.
Blu se mučila da zamisli šta je mogla da joj bude izvorna namena. Nešto u vezi s
majušnim odlikama prozora činilo ju je nepodobnom za stanovanje. Da se ne
nalaze u Virdžiniji, da su na nekom starijem mestu, pomislila bi da izgleda poput
ruševine nekog kamenog tornja.
„EVO,TU SMO.”
Blu i Genzi su se pogledali. Genzijev pogled je govorio: Rekli smo mu
„pećina”, zar ne? Bluin je govorio: Nesumnjivo jesmo.
Džesi je štapom gurnuo gornju žicu ograde nadole kako bi mogli da preskoče
ogradu – svi osim Psa, koji je iznervirano ostao s druge strane. A onda su se,
klizajući se po mokrom lišću, popeli uzbrdo. U stari drveni okvir sa zadnje strane
građevine bila su nameštena znatno novija vrata. Bila su zatvorena katancem.
Džesi je izvadio ključ i pružio ga Blu.
„Ja?” upitala je.
„JA NE ULAZIM TAMO.”
„Vrlo viteški”, primetila je Blu. Nije bila baš nervozna; jednostavno se tog
jutra nije probudila s namerom da na sebe navuče kletvu.
„UBIJA SAMO DITLIJEVE”, utešio ju je Džesi. „OSIM UKOLIKO NEMAŠ
KRV DITLIJEVIH U SEBI?”
„Ne bih rekla”, odvratila je Blu.
Ubacila je ključ u bravu i pustila vrata da se otvore.
Unutra su zatekli izdanke drveća, obrušeno kamenje, a onda – među
ruševinama – i jednu rupu. Nije bila ni nalik na primamljiv ulaz u pećinu kakav
im je Svevoda podarila. Bila je manja, crnja, neravnija, strmija od samog početka.
Izgledala je kao mesto za tajne.
„Vidi ti tu pećinu, Genzi”, saopštio je Malori. „Pitam se ko je rekao da ovde
ima pećina.”
„Prepustite samozadovoljne izjave Džejn”, rekao mu je Genzi.
„Nemoj da ulaziš ovamo”, upozorila ga je Blu, birajući put kroz ruševine. „U
slučaju da ima gnezda stršljenova, ili tako nešto.”
„IZGLEDA GADNO KAD POGLEDAŠ UNUTRA”, rekao je Džesi kad je
zavirila u rupu. Ali tamo je bilo potpuno mračno, još mračnije zato što napolju
nije bilo sunca. „ALI NIJE STRMA. SAMO JE UKLETA.”
„Kako znate da nije strma?” upitala je.
„BIO SAM UNUTRA RANIJE, DA POKUPIM TATINE KOSTI. KLETVA
TE NE UZIMA DOK NIJE SPREMNA.”
 Bilo je teško raspravljati se s tom vrstom logike.
„Mislite da možemo ući?” upitao je Genzi. „Ne sada, već kad se vratimo s
propisnom opremom?”
Džesi se zagledao u njega, pa u Malorija, a zatim u Blu. „SVIĐATE MI SE,
TAKO DA...”
Odmahnuo je glavom.
„NE MOŽE.”
„Izvinjavam se, da li ste rekli da ne možemo?” upitao je Genzi.
„SAVEST MI NE DOZVOLJAVA. HAJDE SADA, IZLAZI ODATLE.
TREBA PONOVO DA ZAKLJUČAMO.”
Uzeo je ključ iz Bluinih uzdrhtalih prstiju.
„Oh, ali bićemo veoma oprezni”, rekla mu je.
Džesi je ponovo zaključao vrata kao da ona nije ni progovorila.
„Mogli bismo vam platiti troškove?” pažljivo je predložio Genzi, a Blu ga je
šutnula dovoljno jako da mu ostavi blatnjavu mrlju na pantalonama. „Pobogu,
Džejn!”
„NE UZIMAJ ZALUD IME GOSPODNJE U USTA”, rekao je Džesi. „SAD
IDITE DA ISTRAŽUJETE NA NEKOM DRUGOM MESTU, DECO, I LEPO
SE PROVEDITE.”
„Oh, ali...”
„MOŽETE PREČICOM PREKO POLJA. PRIJATAN VAM DAN ŽELIM.”
Najureni su. Da li je moguće da su najureni?
„Na svu sreću”, rekao je Malori dok su se vraćali preko vlažnog polja, bedno
pogrbljeni. „Pećine su užasna mesta za umiranje.”
„Kako, molim?” upitala je Blu.
„Trebalo bi da požurimo, očigledno. Žurba, žurba”, rekao je Genzi. „Znači,
moraćemo naći način da ga ubedimo, pretpostavljam. Ili ćemo se vratiti krišom.”
Nakon što je ušao u kola, Blu je shvatila da on nosi aglionbijsku uniformu, da
su mu ramena natopljena kapima kiše, isto kao i njegovom duhu kojega je videla
na zmajevoj liniji. Mogao je da umre na tom polju, na šta je ona bila upozorena.
Ali nije na to ni pomislila sve dok se nije završilo.
Bilo je sasvim nemoguće živeti život unazad.
„N a ovom piše ’organski čedar sa slobodnih pašnjaka na Novom Zelandu’”,
rekao je Grinmantl, zalupivši vrata za sobom. Bez večernjeg svetla spolja,
praznim predvorjem smesta je zavladao mrak. Držeći paket pred očima kako bi
video etiketu, nastavio je da govori glasno kako bi se čuo u celoj kući. „’Blagi
čedar sir od svežeg organskog mleka sa otvorenih farmi. Sastojci: kravlje mleko,
so, starter kultura’ – dakle, nešto kao Dejv Brubek, Vorhol i tako to – ’sirilo’, oh,
to su mejnstrim mediji.”
Odložio je kaput na stolicu pored vrata, a onda, nakon nekoliko trenutaka
razmatranja, isto to učinio i s pantalonama. Pajperina požuda bila je poput jedne
jedine zamke za medvede u divljini. Bilo ju je gotovo nemoguće pronaći ukoliko
je tražite, ali je predstavljala nešto na šta želite da budete spremni ukoliko na nju
slučajno nagazite.
„Nadam se da ova tišina znači da spremaš krekere.” Grinmantl je ušao u
kuhinju. Vađenje krekera, zapravo, nije bio uzrok Pajperine tišine. Stajala je u
delu za ručavanje, u ružičastim helankama za jogu, s krajnje mrzovoljnim izrazom
lica i pištoljem prislonjenim uz glavu.
Grinmantlov nekadašnji zaposleni, Sivi čovek, bio je zaslužan za držanje
pomenutog pištolja. I njegova i Pajperina prilika ocrtavale su se naspram prozora
koji je gledao na pašnjak s kravama. Sivi čovek izgledao je dobro, zdravo,
preplanulo, kao da su mu Henrijeta i pobuna prijale. Pajper je izgledala ljutito, ali
ne zbog Sivog čoveka, već zbog Grinmantla.
Sivom čoveku trebalo je da se pojavi duže nego što je to Grinmantl očekivao.
Pa dobro, makar je sada bio tu.
„Izgleda da ću onda sâm da uzmem krekere”, rekao je Grinmantl, spustivši sir
na radnu ploču u sredini kuhinje. „Izvinjavam se što nisam obučen za goste.”
„Ne pomeraj se”, rekao je Sivi čovek, nakrenuvši bradu u pravcu pištolja u
svojoj ruci. Bio je crn i zapanjujućeg izgleda, mada Grinmantl nije imao blagog
pojma koje je marke. Oni srebrnkasti su mu se činili manje opasnim, iako je
pretpostavljao da je to bila zabluda koja bi ga mogla uvaliti u nevolju. „Ne
pomeraj se.”
„Ma, prestani”, razdraženo je rekao Grinmantl, okrenuvši se da dohvati dasku
za sečenje. „Nećeš pucati u Pajper.”
„Jesi li siguran?”
„Aha, mislim da jesam.” Grinmantl je izvadio krekere i tanjir, izvukao nož iz
stalka za noževe, pa sve to na razuman način poređao po radnoj ploči. Začkiljivši
na jedno oko podigao je komad sira. „Misliš da je ovo prava veličina? Treba li da
sečem tanje? Imamo ove krekere da jedemo sa sirom.”
„Taj komad je veliki koliko i celo vime”, rekla je Pajper.
„Izvinjavam se, ovaj nož nije preterano oštar. Gospodine Grej. Ozbiljno.
Pištolj? Zar ne misliš da je to malo previše dramatično?”
Sivi čovek nije spustio oružje. Ono je nastavilo da izgleda opasno, isto kao i
sam Sivi čovek. Veoma mu je dobro išlo to da izgleda zastrašujuće, ali njemu je
u opisu posla i stajalo da u svakom trenutku izgleda kao najveća pretnja u okolini.
„Otkud ti ovde?” upitao je gospodin Grej.
Ah, počinje ples.
„Otkud ja ovde?” odvratio je Grinmantl. „Mene više zbunjuje otkud ti ovde, s
obzirom na to da si mi rekao kako si ukrao moje stvari i pobegao u Vest Palm
Springs.”
„Prvo sam ti rekao istinu. A to nije bilo dovoljno dobro.”
Grinmantl je kasapio parče sira. „Oh da, onu... ’istinu’. Kako beše? Da,
naravno. Istina je bilo ono kad si mi rekao da artefakt za koji se već više od
decenije govorka da se nalazi u ovom kraju i od koga su, zapravo, bez mnogo
dileme tragovi vodili ka onom gubitniku Najlu Linču, da taj artefakt uopšte ne
postoji. Odbacio sam tu istinu, koliko se sećam. Pokušavam da se setim zašto bih
učinio tako nešto. Da li se ti, zlato, sećaš zašto sam zaključio da je to laž?”
Pajper je coknula jezikom. „Zato što nisi potpuni idiot?”
Grinmantl je zatresao nožem u pravcu svoje žene. Supruge. Partnerke.
Ljubavnice. „Tako je, zato je bilo. Sad se sećam.”
„Kazao sam ti da se ne radi o artefaktu”, rekao je Sivi čovek, „a i dalje to
tvrdim. U pitanju je pojava, a ne stvar.”
„Ne zavlači me, gospodine Grej”, ljubazno je rekao Grinmantl. Stavio je
kreker sa sirom u usta i progovorio preko zalogaja. „Šta misliš, kako sam znao
kako se zove? Najl Linč mi je rekao. Jebeni hvalisavac. Mislio je da je neuništiv.
Da ti sipam malo vina? Imam ovo bezobrazno crno vino koje sam doneo sa
sobom. Sušta lepota.”
Sivi čovek ga je hladno pogledao. Svojim pogledom plaćenog ubice.
Grinmantlu se oduvek dopadala ideja da bude tajanstveni plaćeni ubica, ali taj
profesionalni san nesumnjivo je bledeo u poređenju sa zadovoljstvom izlaženja u
grad gde će se ljudi diviti njegovom ugledu i vožnje audija sa personalizovanim
tablicama (GRNMNTL) i odlaženja na odmor u zemlje koje stavljaju male šešire
iznad svojih samoglasnika, kao: ê.
„Šta hoćeš od mene?” upitao je gospodin Grej.
„Da imamo vremeplov”, odgovorio je Grinmantl, „rekao bih ti da se vratiš
kroz vreme i uradiš ono što sam ti isprva i tražio, ali pretpostavljam da je taj voz
prošao, i otišao pravo u predeo jebene katastrofe. Želiš li da otvoriš vino? Uvek
mu vratim čep. Nećeš? U redu, onda. Pretpostavljam da shvataš kako ćeš morati
da poslužiš za primer.”
Prešao je preko kuhinje i spustio kreker sa sirom Pajper na jezik. Ponudio je
jedan i Sivom čoveku, koji niti ga je prihvatio niti je spustio pištolj. „Hoću reći”,
nastavio je, „šta bi drugi pomislili ako ti dopustim da se izvučeš sa ovim? Ne bi
to bilo dobro. Tako da, iako sam uživao u vremenu koje smo proveli zajedno,
rekao bih da to verovatno znači kako ćeš morati da budeš uništen.”
„Onda me upucaj”, bez straha je rekao Sivi čovek.
Stvarno je bio nešto posebno, ovaj Sivi čovek. Prava akciona figurica plaćenog
ubice. Sva ta njegova plemenitost samo je dokazala ono što je Grinmantl već znao:
u ovom gradu postoje stvari koje Sivi čovek smatra bitnijim od sopstvenog života.
„Oh, gospodine Grej. Dine. Nisi toliko naivan. Niko ne pamti leš. Znam da si
svestan kako ovo funkcioniše.” Grinmantl je isekao novo parče sira. „Prvo ću se
motati ovuda, samo ću posmatrati. Da upijam pogled. Da pronađem najbolja
mesta za doručak, da obiđem turističke atrakcije, da te posmatram dok spavaš, da
provalim šta ti je sve važno, da pronađem onu ženu u koju si se zaljubio, da
isplaniram najbolji način kako bih ti uništavanje svega pomenutog učinio što
javnijim i mučnijim. Et cetera i tako dalje.”
„Daj mi još jedan, ali nemoj da stavljaš toliko sira”, rekla je Pajper.
Poslušao ju je.
„Ako već nameravaš da mi upropastiš život”, rekao je Sivi čovek, „onda me
ništa ne sprečava da sad odmah ne ubijem i tebe i Pajper.”
„Volim kad si bezobrazan”, rekao je Grinmantl. „Kao u stara dobra vremena.
Zapravo, gospodine Grej, postoji još jedna opcija. Možeš da mi predaš
Sivoslutnika, kao što sam ti i tražio, a onda ćemo snimiti kratak film o tome kako
sâm sebi odsecaš kažiprst na ruci kojom pucaš, i to će biti to.”
Podigao je šake u stilu boginje pravde, vagajući u jednoj sir, a u drugoj nož.
„Ili/ili.”
„A ako Sivoslutnik ne postoji?”
„Onda nam uvek preostaje javno uništavanje svega što voliš”, rekao je
Grinmantl. „Opcije: američki san.”
Činilo se da Sivi čovek razmatra ponudu. Obično bi u ovoj fazi razgovora svi
drugi izgledali zaplašeno, ali moguće je da Sivi čovek nema nikakva osećanja.
„Moram da razmislim o tome.”
„Naravno da moraš”, rekao je Grinmantl. „Da ti ostavim nedelju dana? Ne,
devet dana. Devet je skroz tri plus tri plus tri. Ja ću jednostavno da nastavim svoje
osmatranje dok ti odlučuješ. Hvala ti što si svratio.”
Sivi čovek se odmakao od Pajper, mada mu je pištolj i dalje bio uperen ka njoj,
a onda nestao kroz vrata iza njenih leđa. Prostorijom je zavladala tišina.
„Zar to nije ormar?” upitao je Grinmantl.
„To su vrata od garaže, seronjo”, rekla je Pajper sa sebi svojstvenom
naklonošću. „Zbog ovoga sam propustila jogu. I šta sada da im kažem? Oh, pištolj
mi je bio prislonjen uz glavu. Takođe, još pre mesec dana sam ti rekla da baciš te
bokserice. Lastiš ti je skroz popustio.”
„Ja sam to uradio”, rekao je. „Ja sam ga popustio. Kapiraš?”
Papjerin glas se zadržao iako se ona izgubila. „Umorna sam od tvojih hobija.
Nikad u životu nisam bila na gorem odmoru.”
A dam je bio sâm u radnji.
Veče je i dalje bilo kišovito, pa se unutra prerano smrklo, ćoškove garaže
pojela je pomrčina u koju neonske lampe odozgo nisu mogle da prodru. U ovom
prostoru proveo je nebrojene radne sate, tako da su njegove ruke tačno znale gde
šta da pronađu, čak i kad njegove oči nisu videle to što traže.
Trenutno se naginjao nad motor starog pontijaka, društvo mu je pravio čađavi
radio na polici. Bojd mu je dodelio zadatak da promeni glavu motora i zatvori
radnju. Večere su za matore ljude poput njega, rekao je. Jednolična dosada
promene glave motora više pristaje mladićima poput Adama.
Posao nije bio težak, što je na neki način bilo još gore, pošto mu je dokoni um
prosto zvrjao. Čak i kad je u mislima prošao kroz sve pojedinosti najbitnijih
događaja u američkoj istoriji dvadesetih godina prošlog veka, spremajući se za
kontrolni, preostalo mu je dovoljno moždane aktivnosti da razmišlja o tome
koliko ga bole leđa od savijanja nad motorom, o mazivu koji oseća u ušima, o
frustraciji zbog ovih zarđalih šrafova, o tome koliko se približio datum zakazanog
ročišta, kao i o postojanju drugih na ovoj zmajevoj liniji.
Pitao se da li su Genzi i ostali zaista izašli po ovoj kiši da istražuju planinu
Kupers. Delimično se nadao da nisu, koliko god da se trudio da ubije ta niska
osećanja prema svojim prijateljima – pusti li ih da ovladaju njime, postao bi
ljubomoran na Ronana, ljubomoran na Blu, ljubomoran na Genzija što provodi
vreme s bilo kim od njih dvoje. Svaka kombinacija koja ne uključuje Adama
izazvala bi izvestan nivo nelagodnosti, ukoliko to dozvoli.
Neće to dozvoliti.
Ne svađaj se s Genzijem. Ne svađaj se s Blu. Ne svađaj se s Genzijem. Ne
svađaj se s Blu.
Nije bilo svrhe da sebi govori kako ne treba da se svađa s Ronanom. Naravno
da će se ponovo posvađati, pošto Ronan i dalje diše.
Van radnje duvao je vetar, nanosio kišu na male, zamazane prozore garažnih
vrata. Suvo lišće šuškalo je uza zidove i kovitlalo se dalje. Bilo je to ono doba
godine kad je, u zavisnosti od dana, bilo ili toplo ili hladno; nit’ je leto, nit’ je
jesen. Nekakvo srednje, prelomno vreme. Granično.
Kako se pomerio da bolje dohvati blok motora, osetio je hladnu promaju oko
članaka, tik uz nogavice pantalona. Šake su ga bolele; još su više ispucale. Kao
dete imao je naviku da liže nadlanice, isprva ne shvatajući da će mu zbog toga
ruke još više ispucati na duže staze. Bilo je teško osloboditi se te navike. Čak i
sada, pošto su ga peckale, opirao se nagonu da makar na trenutak olakša sebi taj
neprijatan osećaj.
Napolju se vetar ponovo podigao, još lišća zaklepetalo je po prozoru. Unutra,
nešto se pomerilo i škljocnulo. Nešto se slegalo u kanti za đubre, možda.
Adam je protrljao obraz, pritom shvativši da na toj ruci ima mrlju od maziva.
Nije bilo svrhe da sad briše lice, doduše, sve dok ne završi za to veče.
U radnji se ponovo začulo škljocanje. Zastao je s poslom, viljuškasti ključ
ostao je da lebdi u njegovoj ruci iznad motora, dok je potiljkom dodirivao donji
deo podignute haube. Učinilo mu se da se nešto promenilo, ali nije uspevao da
provali šta.
Radio je prestao da svira.
Adam je oprezno osmotrio stari radio. Jedva ga je nazirao, udaljenog dva
parking mesta, sa one strane pontijaka i jednog pikapa i jedne male tojote.
Dugmence mu je bilo ugašeno; moguće je da je konačno umro.
Ipak, Adam je upitao praznu garažu: „Noa?”
Nije ličilo na Nou da bude namerno zastrašujuć, ali u poslednje vreme Noa je
bio manje Noa nego obično. Manje Noa i više mrtav.
Nešto je puklo.
Adamu je trebalo nekoliko sekundi da shvati da je pregorela prenosna sijalica
koja je visila sa ivice haube. Ugasila se.
„Noa? Jesi li to ti?”
Adam je odjednom stekao užasan i neminovan utisak da se nešto nalazi iza
njega, da ga posmatra iza njegovih leđa. Nešto dovoljno blizu da mu hladnoća
ponovo zaduva oko članaka. Nešto dovoljno veliko da delimično zakloni svetlost
koja pada s blistave svetiljke kod sporednih vrata.
Nije to bio Noa.
Odjedanput se napolju prolomila grmljavina. Adam se slomio. Naglo se
izvukao ispod haube, okrenuo u mestu, prislonivši leđa uz automobil.
Ispred njega nije bilo ničega osim betonskog bloka, kalendara, alatki na zidu,
postera. Ipak, jedan od okačenih viljuškastih ključeva se klatio. Naspramni deo
garaže bio je zamračen onako kako se Adam nije sećao da je ikada bio mračan.
Odlazi, odlazi...
Nešto mu je dodirnulo potiljak.
Zatvorio je oči.
Iznenada, Adam je shvatio. Bila je to Svevoda, pokuvašala je da bude
shvaćena. Persefona je radila s njim na unapređenju njegove komunikacije sa
Svevodom: obično bi je svako jutro pitao šta joj treba, dok bi okretao tarot karte
ili gatao u lavabou. Ali to nije radio otkad je počela škola.
I zato ga je sada primoravala da je sasluša.
Svevoda, rekla je Persefona jednom prilikom, tiho i strogo, nije tvoj gazda.
Nešto je začangrljalo na stolu kod naspramnog zida.
„Stani!” rekao je Adam.
 Bacio se ka svojoj torbi, dok je prostorija postajala sve mračnija. Prsti su mu
napipali beležnice, udžbenike, koverte, olovke, zaboravljenu čokoladicu. Još
nešto je palo, negde bliže. Čitav jedan minut bez vazduha mislio je da je zaboravio
tarot karte u stanu.
Neće me povrediti. Ovo će biti strašno, ali neće me povrediti...
Ipak, i strah je boleo.
Samo zato što ima nastup besa, dodala je Persefona, ne znači da je u pravu
više od tebe.
Karte. Dok je još čučao pored torbe, Adam je naglo izvukao somotsku torbicu
i istresao špil u ruke. Persefona ga je učila svakojakim metodama meditacije, ali
sada neće meditirati. Drhteći, promešao je špil, a za to vreme ulje u rezervoaru
ispod pontijaka počelo je da se nakreće, kao besan okean.
Tresnuo je tri karte na betonski pod. Smrt, Carica, Đavo.
Razmišljaj, Adame, razmišljaj. Udubi se...
Najbliža neonka oštro je zazujala, iznenada naglo sinula, a onda se ugasila,
isto tako iznenada.
Adamova podsvest proletela je kroz svest Svevode; međusobno isprepletane
u ovoj neobičnoj nagodbi na koju je pristao.
Smrt, Carica, Đavo. Tri spavača, da, da, znao je to, ali njima je bio potreban
samo jedan, a uostalom – šta Svevodu briga ko spava na zmajevoj liniji, šta joj je
bilo potrebno od Adama?
Um mu se usredsredio na razgranate misli, uputivši se duž udova, ka stablu,
dole u korenje, u tlo. Usred tame i zemlje i kamenja, ugledao je zmajevu liniju.
Najzad je ugledao mesto gde se veza pokidala i shvatio da mu Svevoda traži da je
popravi. Preplavilo ga je olakšanje.
„Kapiram”, rekao je naglas, pa se sručio unazad, zadržavši se na hladnom
betonu. „Učiniću to ove nedelje.”
Radnja se smesta vratila u uobičajeno stanje. Radio je nastavio da svira; Adam
nije čuo u kom trenutku je ponovo počeo. I mada su Svevodini načini
komunikacije umeli da budu zastrašujući – utvare, crni psi, vetar koji zavija, lica
u ogledalu – nikada joj nije bio cilj da preti. Znao je to. Ipak, bilo je teško prisetiti
se toga kad bi se zidovi pomerali i voda skupljala sa unutrašnje strane prozora, a
zamišljena žena mu jecala na uvo.
Uvek bi prestalo istog trenutka kad bi Adam razumeo. Ona je uvek želela
jedino da je on razume.
Duboko je uzdahnuo, u neposrednoj blizini tarot karata. Vreme je da se vrati
poslu.
Međutim...
Čuo je nešto. Ne bi trebalo ništa da se čuje, ne više.
Nešto je ipak grebalo po vratima servisa. Zvuk je bio jasan i slab, kao cepanje
papira. Kandža. Nokat.
Ali, razumeo je. Obećao je da će uraditi to što je tražila.
Želeo je da kaže sebi kako se radi prosto o listu ili grani. O nečemu
uobičajenom.
 Henrijeta, međutim, više nije bila ubičajeno mesto. On sâm više nije bio neko
običan.
„Rekao sam da sam shvatio”, progovorio je Adam. „Skapirao sam. Ove
nedelje. Mora li da bude ranije?”
Odgovor nije došao niotkuda iz garaže, ali napolju je nešto hitro i nelagodno
prošlo ispred jednog prozora, visoko iznad tla. Bilo je taman toliko svetla da mu
Adam vidi krljušt.
Krljušt.
Adamu se ubrzao puls, srce je počelo da mu tuče toliko jako da ga je zabolelo.
Svevoda ne može da mu ne poveruje; nikada je ranije nije izneverio. Nisu
postavili pravila, ali je među njima vladalo poverenje.
Neposredno iza vrata začuo se zvuk: cak-cak-cak-cak.
Vrata garaže su se razletela. Zvučalo je kao da teretni voz grmi duž šina po
tavanici.
U sumornoj večeri, u večernjoj tamnoplavo-crnoj kiši, uzdiglo se bledo
čudovište. Kandže oštre kao igla, nemilosrdan kljun, dronjava krila i masna
krljušt. Bilo je toliko suprotno svemu što je stvarno da ga je maltene bilo teško
zaista videti.
Užas je zavladao Adamom. Stari užas, onaj koji je predstavljao zbunjenost i
izdaju isto koliko i sâm strah.
Sve je uradio kako treba. Zašto se ovo i dalje događa, ako je već sve uradio
kako treba?
Strah i trepet u vidu životinje primakao se Adamu za jedan gmizavi,
grebuckavi korak.
„Iš odatle, kopile jedno ružno”, rekao je Ronan Linč.
Ušao je s kiše u servis; zbog jakne i tamnih farmerica bio je skriven u tami.
Šmirgla mu se držala za rame. Ronan je podigao ruku ka beloj zveri, kao da je
otpušta. Stvorenje je zabacilo glavu, oba kljuna su mu se razjapila.
„Hajde sad”, rekao je Ronan, bez imalo straha.
Odletelo je.
Zato što se nije radilo o bilo kojem čudovištu; bilo je to čudovište Ronana
Linča. Noćni strah prizvan u surovi život. Odlepršao je u mrak, neobično
graciozan sad kad mu lice više nije bilo na vidiku.
„Sranje, Ronane. Sranje”, jedva je izustio Adam, pognuvši glavu. „O gospode.
Prestravio si me.”
Ronan se zločesto smeškao. Nije shvatao da Adamu srce samo što nije prslo.
Adam je obavio ruke oko glave i sklupčao se na betonu, čekajući da se ponovo
oseti kao da ne umire.
Čuo je da su vrata garaže ponovo zakloparala. Temperatura se podigla čim je
vetar ostao zaključan napolju.
Čizma je ćušnula Adama u koleno.
„Ustaj.”
„Seronjo”, promrmljao je Adam, i dalje ne podižući glavu.
 „Ustaj. Nije nameravao da te povredi. Ne znam što si se usrao.”
Adam se ispravio. Polako mu se vraćalo dovoljno telesnih funkcija da bude
više iznerviran nego uplašen. Podigao se na noge. „Ne okreće se ceo svet oko
tebe, Linče, znaš.”
Ronan je iskrenuo glavu da pogleda karte. „Šta je ovo?”
„Svevoda.”
„Šta ti se, jebote, desilo s licem?”
Adam nije odgovorio na to. „Zašto je bio s tobom?”
„Bio sam u Ambarima. Pratio je automobil.” Ronan je natenane obilazio oko
pontijaka, zavirivši u započeti posao pod haubom s nezainteresovanim izrazom
nerazumevanja na licu. Šmirgla je odlepršala da se povijene glave šćućuri na
bloku motora.
„Nemoj”, upozorio ju je Ronan. „To je otrovno.”
Adam je želeo da pita Ronana šta on to svih ovih dana i večeri radi u
Ambarima, ali nije hteo da navaljuje. Ambari su se ticali Ronanove porodice, a
porodica je bila nešto lično.
„Video sam ono tvoje sranjce na parkingu dok sam se vraćao”, rekao je Ronan.
„Pa sam pomislio, sve može – samo da još neko vreme izbegnem Malorija.”
„Dirljivo.”
„Kako ti se čini ideja o istraživanju Grinmantlove paukove mreže? Moguće?
Nemoguće?”
„Ništa nije nemoguće.”
„Dobro onda, učini to za mene”, rekao je Ronan.
Adam se s nevericom nasmejao. „Da uradim to za tebe! Neki od nas imaju
domaći, znaš.”
„Domaći! U čemu je svrha domaćeg?”
„U dobijanju ocene? Diplome?”
Ronan je opsovao na način koji je ukazivao na još veću nezainteresovanost.
„Tebi je stvarno namera da me naljutiš?” upitao je Adam.
Ronan je podigao utičnicu s radnog stola preko puta pontijaka. Proučavao ju
je na način koji otkriva da razmatra njenu vrednost kao oružja. „Aglionbi je u
neku ruku besmislen za ljude kao što smo mi.”
„Šta znači ’ljudi kao što smo mi’?”
„Neću da ga iskoristim”, rekao je Ronan, „kako bih našao neki posao s
kravatom...” Rukom je napravio pokret kao da drži omču, pa nakrenuo glavu. „A
ti bi mogao da nađeš način da nateraš zmajevu liniju da radi za tebe, kad si se već
nagodio s njom.”
„A vidiš li ti mene sad? Šta radim?” odvratio je Adam. „Gde se mi to sad
uopšte nalazimo?”
„Ja se nalazim uvredljivo blizu one tojote, eto gde.”
„Ja sam na poslu. Za dva sata idem na sledeći posao, gde ću raditi još četiri
sata. Ukoliko pokušavaš da me ubediš kako mi Aglionbi nije potreban, nakon što
sam se godinu dana ubijao zbog njega, uzalud govoriš. Budi gubitnik ako već
hoćeš, ali ne uvlači i mene u to samo da bi se ti osećao bolje.”
Iznad pontijaka, izraz Ronanovog lica bio je leden. „Tako znači”, rekao je.
„Jebi se, Periše.”
Adam ga je samo poraženo pogledao. „Završi domaći.”
„Kako god. Odoh ja odavde.”
Do trenutka kad se Adam sagnuo da dohvati krpu kojom će obrisati mazivo iz
uveta, drugi mladić je već nestao. I kao da je sa sobom odneo svu buku garaže;
vetar je zamro, pa ni lišće više nije šuškalo, a i na radiju se promenila stanica tako
da je zvuk sada bio mnogo prigušeniji. Osećao se bezbednije, ali istovremeno
usamljenije.
Kasnije je kroz hladnu i vlažnu noć otišao do svog malog, kukavnog
automobila. Dok se smeštao na vozačko sedište, otkrio je da na njemu već ima
nečega.
Podigao je predmet da ga osmotri na slabašnoj svetlosti u unutrašnjosti kola.
U pitanju je bila mala bela plastična posuda. Adam je odvrnuo poklopac. Unutra
se nalazio bezbojan melem koji je mirisao na izmaglicu i mahovinu. Namrštivši
se, vratio je poklopac, pa okrenuo posudu da potraži bilo kakav detalj koji će mu
objasniti o čemu se radi. Na dnu je Ronanovim rukopisom pisalo prosto: manibus.
Za tvoje šake.
N imalo ne želim da zvučim neljubazno”, rekao je Malori, zavaljen u
Genzijevu stolicu za radnim stolom, „ali ti ne bi umeo da skuvaš čaj ni da ti
plate.”
Noć s one strane zida od prozora bila je crna i vlažna; činilo se da se svetla
Henrijete pomeraju dok se ispred njih crno drveće ljuljalo napred-nazad. Genzi je
sedeo na podu pored svoje makete grada, i polako radio na njoj. Nije imao
vremena da doda bilo šta novo; umesto toga, povremeno bi krao minut-dva da
popravi štetu nastalu letos. Popravljati nešto predstavljalo je primetno manje
zadovoljstvo nego to isto stvoriti ni iz čega.
„Nisam siguran u čemu grešim”, priznao je Genzi. „Čini mi se da taj proces
nije nimalo složen.”
„Da me provođenje vremena u onom kupatilu koje nazivaš kuhinjom ne
užasava toliko, posavetovao bih te”, rekao je Malori. „Ali plašim se da ću jednog
dana ući u tu prostoriju i više nikada neću izaći iz nje.”
Genzi je lepkom pričvrstio majušno kartonsko stepenište i podigao glavu,
zatekavši Psa kako ga posmatra suženih kapaka. Pas je bio pravu: nakrivo je
postavio stepenište. Genzi ga je ispravio.
„Bolje?” upitao je.
„Ne obraćaj pažnju na njega”, odgovorio je Malori. „Izuzetno je napet. Vrlo
me zbunjuje, Genzi, što nedovoljno razmišljaš o činu slanja Glendovera da šest
stotina godina provede u snu.”
„Razmišljao sam o tome”, rekao je Genzi. „To jest... nagađao. Nemam način
da dokažem ili opovrgnem neku teoriju. I mada jeste zanimljiva, u krajnjoj liniji
je nebitna.”
„Ne slažem se, s tačke gledišta jednog učenjaka. A ne bi trebalo ni ti.”
„Oh, zar ne bi?”
„Po tvojoj pretpostavci, Glendover je zmajevom linijom doputovao ovamo.
Savršeno pravom linijom preko mora, što nije lako izvesti. Prilična je to muka da
bi se sakrio princ. Zašto ga nisu sakrili na velškoj liniji?”
„Englezi se ne bi smirili dok ga ne pronađu”, rekao je Genzi. „Vels je suviše
mali za jednu takvu tajnu.”
„Misliš da jeste? Ti i ja smo prepešačili Vels. Kaži mi da u onim planinama
nije bilo mesta koje bi moglo da ga krije.”
Genzi nije mogao to da mu kaže.
 „Dakle, zašto ploviti skoro pet hiljada kilometara do Novog sveta, gde niko ne
ume da skuva poštenu šolju čaja?” Malori se dokotrljao do mapa na bilijarskom
stolu. Kad mu se Genzi pridružio, prešao je prstom preko uzburkanog mora, od
Velsa do malene Henrijete. „Zašto bi se neko latio gotovo nemogućeg zadatka da
plovi savršeno pravom linijom preko mora?”
Genzi ništa nije rekao. Ova mapa nije bila obeležena, ali nije mogao da na njoj
ne vidi sva mesta na kojima je već bio. Napolju se vetar naglo pojačao, zalepivši
vlažno mrtvo lišće na okna prozora.
„Zmajeve linije, staze mrtvih, putevi leševa, Doodwegen ako veruješ
Holanđanima, ali ko još njima veruje – nekada su nam služile da prenosimo svoje
mrtve”, rekao je Malori. „Nosači kovčega putovali su tim pogrebnim putevima
kako bi dušu sačuvali netaknutom. Pođu li vijugavom stazom, izmestili bi dušu i
stvorili sablast, ili nešto još gore. Što znači da su se, ako su s Glendoverom
putovali pravom linijom, odnosili prema njemu kao da je već mrtav.”
„Znači da je već spavao kad su krenuli”, rekao je Genzi, iako mu se sada reč
spavao činila previše olakom za tako nešto. Mislima mu je blesnula uspomena,
mada to nije bila prava uspomena; bila je to vizija koju je imao u Svevodi.
Glendover položen u kovčeg, s rukama prekrštenim na grudima, u jednoj drži
mač, u drugoj pehar. Genzi, kome dlan lebdi tik iznad šlema, uplašen i ushićen
što konačno, nakon šest stotina godina, gleda lice kralja. „Pazili su da mu se ne
razdvoji duša od tela.”
„Tačno tako. A sada kad sam došao, sada kad mogu da vidim vašu liniju –
verujem da su doplovili čak ovamo zato što su tražili ovo mesto.” Malori je
kucnuo po mapi.
„Virdžiniju?”
„Svevodu.”
Reč je ostala da visi u vazduhu.
„Ako ne samu Svevodu, onda neko mesto poput nje”, nastavio je Malori.
„Mogli su prosto da prate očitavanja energije sve dok nisu našli mesto s dovoljno
snage da stotinama godina održava dušu u uspavanom stanju. Ili makar duže nego
što bi poživeli oni koji se brinu o njemu.”
Genzi je razmatrao sve to. „Vidovnjakinje su rekle da postoje tri spavača. Ne
samo Glendover, već još dva. Pretpostavljam da bi to što govorite objasnilo i
prisustvo drugih. Ne nužno zato što niko nije pokušao da nekoga uspava negde
drugde, već zato što nigde drugde do ovde u tome nije uspeo.”
To je izazvalo drhtavu, neprijatnu pomisao na to da vas neko, umesto u san,
pošalje u neupitnu, slučajnu smrt.
Njih dvojica su još nekoliko minuta netremice gledali mape. Tada je Malori
progovorio. „Idem u krevet. Hoćemo li sutra u istraživanje, ili mogu da se ponovo
odvezem do one druge Virdžinije zarad još malo kartografije?”
„Druge...? Zapadne. Zapadne Virdžinije. Mislim da ćemo posle časova moći
da pođemo s vama.”
„Izvrsno.”
 Malori je ostavio svoju šolju čaja na bilijarskom stolu i zajedno s Psom
povukao se u sobu.
Nakon što su se vrata zatvorila, Genzi je i dalje nepomično stajao u skladištu.
Stajao je toliko dugo da se osetio dezorijentisano – možda je tako stajao jedan
minut, možda je tako stajao ceo sat. Moglo je to da se dešava sada, ili pre godinu
dana. Bio je isto toliko deo ove prostorije koliko i njegov teleskop ili njegove
naslagane knjige. Nepromenljiv. Nesposoban da se promeni.
Nije uspevao da zaključi da li je samo umoran ili je umoran od čekanja.
Pitao se gde je Ronan nestao.
Nije pozvao Blu.
„Vidi šta sam našao.”
Genzi je skočio istog trenutka kad je prepoznao Noin glas. Mrtvi mladić sedeo
je u turskom sedu pri dnu Genzijevog dušeka usred sobe. Genziju je laknulo kad
je video da Noa izgleda mnogo čvršće nego onda kad ga je poslednji put video. U
šakama je držao grumen tamnosive gline koju je oblikovao u malog sneška, kao
u negativu.
„Glinko Sivić”, rekao je Noa, zabavljajući se sam sa sobom. „Uzeo sam ga iz
Ronanove sobe. Vidi, topi se.”
Genzi se pažljivije zagledao u njega kad se smestio u turski sed preko puta
Noe, kao u ogledalu. „Da li ga je nabavio u snu?”
„Na benzinskoj pumpi, mislim. Glina po sebi ima metalne opiljke, ili tako
nešto”, rekao je Noa. „Vidiš, stoji na magnetu. Posle nekog vremena se zgnjecka
i pojede magnet.”
Posmatrali su. Dugo su posmatrali. Glina se pokretala toliko sporo da je
Genziju trebao čitav minut da uopšte poveruje kako će, kad-tad, metalizovana
smesa verovatno progutati magnet.
„Ovo je predviđeno da bude igračka?” upitao je Genzi.
„Za decu iznad šest godina.”
„Ovo je najgora igračka koju sam u životu video.”
Noa se osmehuo od uva do uva. „Idi u peršun”, rekao je.
Obojica su se gromoglasno nasmejali na Ronanove reči izgovorene Noinim
glasom.
Donji deo glinene figure uspeo je da prekrije magnet, a da Genzi nije ni
primetio bilo kakav pokret.
„Kako beše ona izreka o strpljenju?” upitao je Noa. „Zrno po zrno...”
„... pogača”, završio je Genzi. „Noa, nemoj da ideš. Hoću nešto da te pitam,
ali ne želim da odeš kao što obično radiš.”
Mrtvi mladić podigao je glavu da pogleda Genzija u oči. I mada taj pogled ni
na koji način nije bio providan ili pogrešan, pod ovim svetlom bio je nenamerno
uznemirujuć. Zbog nečega u vezi s njegovim očima koje nisu treptale.
To sam mogao da budem ja. To je trebalo da budem ja.
„Jesi li ga čuo? Kad si... kad si umro?” Genzi je već požalio što je to pitao, ali
nije posustajao. „Jesi li i ti čuo glas?”
 Noa je dodirnuo svoj umrljani obraz, iako se činilo da to i ne primećuje.
Odmahnuo je glavom.
Ako su i Genzi i Noa istovremeno umirali na zmajevoj liniji, zašto je Genzi
bio izabran da živi, a Noa da umre? Ako ćemo pošteno, Noina smrt bila je mnogo
nepravednija: bio je ubijen bez ikakvog razloga. Genzija je ubola smrt koja ga je
u stopu pratila duže od decenije.
„Mislim... da je Svevoda želela da se probudi”, rekao je Noa. „Znala je da ja
neću učiniti ono što je potrebno da se uradi, a da ti hoćeš.”
„Nije mogla to znati.”
Noa je ponovo odmahnuo glavom. „Lako je znati mnogo toga kad vreme ide
ukrug umesto pravolinijski.”
„Ali...” zaustio je Genzi, ali nije znao protiv čega namerava da se pobuni.
Zaista, postojala je samo činjenica Noine spore smrti, a činilo se da ne postoji
niko kome bi mogao da uputi svoje negodovanje. Dodirnuo je uvo, tačno je osećao
duhove onih stršljenova kako mile po njemu. „Kad nađemo Glendovera, zatražiću
od njega da ti pomogne. Kao protivuslugu.”
Nije mu se svidelo što to naglas izgovara; ne zato što nije tako mislio, već zato
što nisu bili načisto s tim kako funkcioniše protivusluga, niti da li uopšte
funkcioniše, a nije voleo da daje lažna obećanja.
Noa je buškao svog glinka. Skoro više uopšte nije ličio na sneška; jedino zato
što ga je Genzi video ranije, sada je mogao da u bezobličnoj grudvici i dalje nazre
nejasan oblik. „Znam. To je... to je lepo od tebe.”
„Ali...?”
„Ne plaši se”, neočekivano je rekao Noa. Pružio se i sklonio Genziju prste sa
uveta. Genzi nije ni shvatao da ga i dalje lagano dodiruje. Nagnuvši se napred,
Noa je dunuo svoj hladan, mrtvački dah Genziju u uvo. „Ničega nema tu. Samo
si umoran.”
Genzi je malo zadrhtao.
I zato što je to bio Noa, a ne neko drugi, Genzi je mogao da mu prizna: „Ne
znam šta da radim ako ga nađem, Noa. Ne znam šta ću postati ako ga ne tražim.
Nemam blagog pojma o tome kako da ponovo budem ta osoba.”
Noa je spustio glinu Genziju u šake. „Upravo tako se ja osećam povodom ideje
da ponovo budem živ.”
„P rorekni mi budućnost”, rekla je Blu te večeri, sručivši se ispred Kale koja je
računima prekrila čitav sto u sobi za proricanje. Cela kuća u Lisičjoj ulici
broj 300 je urlala; Orla je primila novu grupu posetilaca, isto kao i njena majka,
Džimi. Pritom, Triniti – Džimina sestra ili rođaka ili prijateljica – dovela je nekih
hiljadu malih rođaka ili tako nešto, kako bi pravili sapun. Prostorija za proricanje
bila je najtiše mesto u kući. „Kaži mi da li sam u toj budućnosti siroče.”
„Odlazi”, rekla je Kala, pritiskajući dugmiće digitrona. Uglavnom su ona i
Mora zajedno brinule o finansijama kuće – Kala bi se služila digitronom kao
odrasla osoba, a Mora bi podvijenih nogu sedela nasred stola u blizini. Ali sada
More nije bilo. „Zauzeta sam.”
„Mislim da, u stvari, ne znate”, rekla je Blu. „Mislim da se o tome radi. I ti i
Persefona pretvarate se da ste skroz mudre, i govorite: ’oh, ona mora da pronađe
sopstveni put u svetu’ i bla-bla-bla, ali zapravo to govorite samo zato što nemate
nikakvu predstavu ni o čemu.”
„Ovo je papirologija”, rekla je Kala. „A ti si napast. Odlazi.”
Blu je zgrabila nekoliko računa i bacila ih Kali u lice.
Kala ju je pogledala kroz papire koji su lepršali, ne pomerivši se s mesta.
Ponovo su se slegli na stolu.
Blu i Kala zurile su jedna u drugu.
„Mnogo mi je žao”, rekla je Blu, skvrčivši se. „Stvarno jeste.”
Pružila se da pokupi jedan račun, ali ju je Kala uhvatila za zglob.
„Nemoj”, rekla je.
Blu se samo još više pogurila.
„Slušaj”, rekla je Kala, „ovo nikome od nas ne pada lako. U pravu si. Nikada
nismo mogle da gledamo u Svevodu, a sada kad nas je samo dve, teže vidimo i
bilo šta drugo. Teže nam je da se složimo kad nema ko da preseče, naročito kad
se radi o tom nekom ko obično preseče...” Izraz lica joj se promenio. „Reči ću ti
ovo: postoje tri spavača.”
„To si mi već rekla. Svi mi to govore.”
„E pa, mislim da si ti zadužena da probudiš jednoga od njih, i mislim da je
Mora zadužena da ne probudi onog drugog.”
„To su dva zaduženja, a tri spavača.”
„Persefona i ja se malo ne slažemo oko toga da li treće zaduženje postoji ili
ne.”
 „O kakvom to zaduženju uopšte pričamo?” upitala je Blu. „Ono kao, posao za
koji dobijamo platu, pa na kraju naše slike budu okačene na Svevodin zid
Najboljih radnika epohe?”
„Posao gde se, na kraju, sve vrati u ravnotežu i svi živimo prokleto srećno do
kraja života.”
„Pa lepo, to sjajno zvuči, izuzev: pod a) što imamo tog spavača u sredini, i pod
b) što zapravo nikada ne možeš da završiš negativan posao – tj. kad će mama znati
da je uspela u tome da nekog ne probudi, a treće: da li to i dalje podrazumeva da
će Genzi umreti? Pošto: pod d) to nije moja zamisao srećnog završetka.”
„Zažalila sam što smo se upustile u razgovor”, rekla je Kala, i počela da slaže
račune.
„Takođe, pod e) ne želim više da idem u školu.”
„E pa, školu nećeš napustiti, žao mi je i doviđenja.”
„Nisam rekla da ću je napustiti. Jednostavno, zadovoljstvo poslom trenutno je
na vrlo niskom nivou. Moral je nizak. Ljudstvo ne želi da ide na državni koledž.”
Kala je snažno pritisnula novo dugme na digitronu. Usne su joj dobile
neprijatan oblik. „Onda ljudstvo ne bi trebalo da kuka nekome ko se ubijao od
posla samo da bi otišao na državni koledž.”
„Hoće li ovo biti jedna od onih lekcija tipa: ’u moje vreme se u školu išlo
uzbrdo u oba smera’? Pošto, ako jeste...”
„Ovo je lekcija tipa: ’treba pažljivo da razmisliš o tome koliko si
privilegovana, Blu Sardžent’.”
Blu, postiđena, frknula je kroz nos i ustala. „Kako god. Gde je spisak sa
crkvene straže?”
„Genzi zbog toga neće biti manje mrtav.”
„Kala.”
„Mislim da je u kutiji iznad frižidera.”
Blu je kao furija izletela iz sobe, duboko nezadovoljna, pa kroz hordu dece
koja prave sapun dovukla stolicu do frižidera. I bez sumnje, na vrhu je u kutiji
pronašla beležnice sa spiskovima sa crkvene straže. Pokupila ih je sve, ponovo se
probila kroz marljivu decu, a onda kroz klizna vrata izašla u zadnje dvorište.
Buka se istog trenutka smanjila. U dvorištu nije bilo ničega, izuzev nekoliko
hrizantema koje su čekale da budu posađene, golemog drveta bukve i njene velike
žute krošnje, i Sivog čoveka.
Sedeo je toliko tiho u jednoj od baštenskih stolica da ga nije ni primetila sve
dok se nije okrenula da i sama sedne.
„Oh! Izvinite. Da li vas prekidam? Mogu da se vratim unutra.”
Izgledao je zadubljen u misli. Pokazao je skoro punom flašom piva ka drugoj
stolici. „Ne, ja sam ovde uljez. Trebalo bi da ja pitam tebe želiš li ovaj prostor za
sebe.”
Skromno je odmahnula rukom ka njemu dok se smeštala u stolicu. Noć je
mirisala na vlagu i lukavstvo, ispunjena kišom i vatrama opalog lišća. Neko vreme
sedeli su u tišini dok je Blu prevrtala papire, a Sivi čovek zamišljeno pijuckao
pivo. Povetarac je bio hladan, i Sivi čovek je bez neke naročite pompe skinuo
jaknu i pružio je Blu.
Kad se ogrnula, upitao ju je: „Nego, šta imaš tu? Sonete, nadam se.”
Blu je zadobovala prstima po stranicama, razmišljajući kako da sažme priču.
„Svakog maja održavamo bdenje i tada vidimo duhove ljudi koji će umreti u
narednih godinu dana. Pitamo ih za ime, i ako je neko od njih naša mušterija, za
života mu kažemo šta smo videli kako bi mogao da svoje poslove dovede u red.
Ovo su spiskovi imena.”
„Jesi li dobro?”
„Oh, jesam, samo mi je upalo... nešto u oko, trepavica ili tako nešto”,
odgovorila je Blu, brišući desno oko. „Čemu takav izraz lica?”
„Moralne i duhovne posledice toga oduzimaju dah.”
„Zar ne?” Blu je podigla najnoviji spisak iznad glave tako da svetlost iz
kuhinje osvetli njen rukopis. „Oh, pa dobro.”
„Šta je bilo?”
Upravo je pronašla ono što je tražila: DŽESI DITLI.
Pogrešno zapisano, ali nesumnjivo tu.
Blu se zavalila u naslon. „Genzi i ja smo sreli nekoga, i pomislila sam da mi
je njegovo ime poznato.”
„I na spisku je.”
„Aha. Stvar je u tome što ne znam da li će umreti zato što smo mi upleteni u
njegov život, ili zato što nismo, ili bi umro u svakom slučaju.”
Sivi čovek zabacio je glavu preko naslona svoje stolice, pa se zagledao u niske
oblake od kojih su se odbijala svetla Henrijete. „Sudbina naspram prostog
predskazanja? Pretpostavljam da ti više znaš o tome kako vidovnjaci rade to što
rade.”
Kad je povetarac zaćarlijao kroz lišće bukve, Blu se još dublje uvukla u
njegovu jaknu. „Znam samo ono što su mi ispričale.”
„A šta su ti ispričale?”
Sviđao joj se način na koji je postavljao pitanja. Zvučalo je manje kao da su
mu potrebni odgovori, a više kao da uživa u njenom društvu. Činilo joj se
neobično to što se oseća manje usamljeno i neprijatno dok sedi ovde s njim,
umesto da bude s Kalom ili Persefonom.
Ponovo je osetila kako je grebe kapak.
„Mama kaže da liči na uspomenu”, rekla je Blu. „Umesto što gledate unazad,
gledate unapred. Sećate se budućnosti. Pošto vreme nije ovako...” Nacratala je
liniju. „Vreme izgleda ovako...” Nacrtala je krug. „Tako da, pretpostavljam, ako
o tome razmišljate na taj način, nije stvar u tome da ne možemo promeniti
budućnost. Već u tome da, ukoliko vidite budućnost, ona već odražava ono što ste
promenili na osnovu toga što ste videli budućnost. Ne znam. Ne znam! Zato što
mama uvek govori ljudima kako su njena predskazanja zapravo obećanja, a ne
garancije. Znači da obećanje možeš da prekršiš.”
„Možeš i neke garancije”, primetio je Sivi čovek, zlovoljno. A onda je naglo
upitao: „Da li je i Mora na spisku?”
 Blu je odmahnula glavom. „Ona je rođena u Zapadnoj Virdžiniji. Izgleda da
nam crkvena straža pokazuje samo one ljudi koji su rođeni u ovom kraju.”
Ili koji su se, kao u slučaju Ričarda Genzija Trećeg, ovde preporodili.
„Mogu li da pogledam?” upitao je gospodin Grej.
Pružila mu je papir i zagledala se u lišće koje se polako ljuljalo iznad njih, dok
se on polako probijao kroz imena. Kako je samo volela to drvo bukve. Kao mala,
često bi dolazila da prisloni dlanove o njegovu hladnu, glatku koru, ili da se smesti
među izuvijano, otkriveno korenje. Jednom mu je čak napisala i pismo, seća se
toga. Stavila ga je u pernicu koju je zaglavila među korenje. Odavno je već obraslo
oko nje i potpuno je sakrilo. Blu je poželela da ponovo pročita to pismo, pošto se
sećala samo da je postojalo, ali ne i šta je pisalo u njemu.
Gospodin Grej se ukočio. „Genzi?” rekao je brižnim glasom.
Poslednje ime na poslednjoj strani.
Samo je grizla donju usnu.
„Zna li?”
Odmahnula je glavom, jedva primetno.
„Znaš li koliko vremena ima?”
Ponovo je odmahnula glavom.
Ozbiljno ju je gledao, a onda je samo uzdahnuo i klimnuo glavom, u znak
solidarnosti s onima koji su preostali, koji nisu na spisku.
„Mnoga obećanja budu prekršena, Blu”, konačno je progovorio.
Otpio je malo piva. Blu je savila parče papira tako da sakrije ime DŽESI
DIDTLI, pa ga opet otkrila. „Volite li moju majku?” upitala je iz mraka.
Podigao je pogled kroz tamnu čipku od lišća. A onda je klimnuo.
„I ja”
Turobno je podigao kažiprst. „Nisam hteo da dovedem tvoju porodicu u
opasnost”, namršteno je rekao.
„Znam da niste. Mislim da niko ne misli da jeste.”
„Moram da donesem jednu odluku”, rekao je. „Ili da napravim plan.
Pretpostavljam da ću to završiti do nedelje.”
„Šta je tako magično u vezi s nedeljom?”
„Taj datum mi je nekada bio veoma važan”, rekao je Sivi čovek. „I čini mi se
prikladnim da na taj dan počnem da budem osoba za koju tvoja majka smatra da
sam u stanju da postanem.”
„Nadam se da moja majka smatra da ste u stanju da postanete osoba koja
pronalazi majke”, odgovorila je Blu.
Ustao je i protegao se. „Helm sceal cenum, ond a pæs heanan hyge hord
unginnost.”
„Da li to znači ’Idem da budem junak’?”
Nasmešio se. „’Kukavici ne sleduje nikakva nagrada, ali hrabar čovek
zaslužuje svoj sjajni šlem’.”
„Dakle, bila sam u pravu”, odgovorila je.
„Manje-više.”
G enzi nije spavao.
A pošto Blu nije imala mobilni telefon, nije postojao način da prekrši pravila
i pozove je. Umesto toga, počeo je da svake večeri leži u svom krevetu,
sklopljenih očiju, s rukom na telefonu, čekajući da vidi hoće li ona pozvati njega
iz prostorije za telefon/šivenje/mačku.
Prestani, govorio je sebi. Prestani to da želiš...
Telefon je zazujao.
Prineo ga je uvetu.
„Opet nisam dobila Kongres, koliko vidim.”
Potpuno se razbudio.
Bacivši pogled ka zatvorenim vratima Ronanove sobe, Genzi je pokupio
naočare sa žičanim okvirom i dnevnik, pa se iskobeljao iz kreveta. Zatvorio se u
kuhinju/kupatilo/vešernicu i seo ispred frižidera.
„Genzi?”
„Ovde sam”, tiho je odgovorio. „Šta znaš o plavokriloj krdži?”
Tišina. „Je l’ vi o tome raspravljate iza zatvorenih vrata u Kongresu?”
„Da.”
„Je l’ to patka?”
„Cin! Poen za Lisičju ulicu. Publika je na nogama! Jesi li znala da jedan letnji
mesec postanu ptice neletačice, dok se mitare, pa odjednom izgube sve perje?”
„Zar se to ne dešava svim patkama?” upitala je Blu.
„Stvarno?”
„To je problem s Kongresom.”
„Nemoj tu da mi pametuješ, Sardžentova”, rekao je Genzi. „Džejn. Jesi li znala
da plavokrila krdža mora da pojede sto grama proteina kako bi nadoknadila
šezdeset grama perja s tela i repa koje joj u to vreme otpadne?”
„Nisam.”
„To znači da mora da pojede otprilike trideset jednu hiljadu beskičmenjaka.”
„Da li ti to čitaš iz beleški?”
„Ne.” Genzi je zatvorio dnevnik.
„Pa, ovo je bilo veoma poučno.”
„Nego kako.”
„U redu, onda.”
 Ponovo je zavladala tišina i Genzi je shvatio da je Blu prekinula vezu.
Naslonio se unazad na frižider, zatvorio oči, prepustio se osećanju griže savesti,
utehe, neobuzdanosti, uzdržanosti. Za dvadeset četiri sata, ponovo će čekati na
ovo isto.
Ne budi glup ne budi glup ne budi glup
„Idi bre, čoveče”, rekao je Ronan.
Genzi je naglo otvorio oči, tačno u trenutku kad je Ronan uključio svetlo.
Stajao je na pragu, sa slušalicama spuštenim oko vrata, dok mu se Šmirgla poput
brižne bitange izdizala iznad ramena. Ronanov pogled zaustavio se na telefonu
kod Genzijeve noge, ali Ronan nije ništa pitao, a Genzi nije ništa sam rekao.
Ronan bi istog trenutka prepoznao laž, a istina nije dolazila u obzir. Ljubomora je
izjedala Ronana prvih nekoliko meseci otkako se Adam pridružio grupi; ovo bi
ga još više povredilo.
„Nisam mogao da spavam”, iskreno je rekao Genzi. A onda, nakon kratke
pauze, dodao je: „Nećeš pokušati da ubiješ Grinmantla, zar ne?”
Ronan je isturio bradu. Osmeh mu je bio oštar i ozbiljan. „Neću. Smislio sam
bolje rešenje.”
„Želim li da znam šta si smislio. Da li si se pomirio s tim da je osveta
besmislena?”
Osmeh mu se još više proširio i izoštrio. „To nije tvoj problem, Genzi.”
Bio je neopisivo više opasan kad nije bio besan.
I bio je u pravu: Genzi nije želeo da zna.
Ronan je otvorio frižider, odguravši Genzija nekoliko centimetara dalje.
Izvadio je limenku soka, i dodao Šmirgli hladan hot-dog. A onda je ponovo
osmotrio Genzija.
„Hej, čuo sam odličnu pesmu”, rekao je. Genzi je pokušavao da isključi zvuk
gavrana koji proždire hot dog. „Hoćeš da čuješ?”
Genzi i Ronan su se retko slagali oko muzike, ali Genzi je pristao slegnuvši
ramenima.
Ronan je skinuo slušalice sa svog vrata i stavio ih Genziju na uši – mirisale su
pomalo prašnjavo i ptičje, zbog Šmirgline blizine.
U slušalicama se začuo zvuk: „Smrskaj jednu, smrskaj dru...”
Genzi ih je strgao s glave, a Ronan se raspao od maničnog smeha, koji je
Šmirgla ponavljala kao odjek, lepršajući krilima. Oboje su bili užasni i razdragani.
„Kopile jedno”, divljački je rekao Genzi. „Kopile jedno. Izigrao si moje
poverenje.”
„To je najbolja pesma ikada izmišljena”, rekao mu je Ronan, kroz smeh od
koga je ostao bez daha. Nekako se pribrao. „Hajdemo, ptico, ostavimo ovog
čoveka nasamo s njegovom hranom.” U odlasku je isključio svetlo, vrativši
Genzija u mrak. Genzi ga je čuo kako na putu ka svojoj sobi zvižduće ostatak
pesmice o ubilačkom smrskavanju.
Genzi se podigao na noge, pokupio telefon i dnevnik, a onda se vratio u krevet.
Do trenutka kad je spustio glavu na jastuk griža savesti i briga već su iščilele, a
preostala mu je jedino sreća.
G enzi je zaboravio koliko škola oduzima vremena. Možda zato što je sada
imao da radi mnogo toga i van časova, ili možda zato što sada nije uspevao
da ne misli o školi čak i kada nije bio u njoj.
Grinmantl.
„Dik! Genzi! Genzi, dečko! Ričard Kembel Genzi Treći.”
Dotični Genzi se posle škole, zajedno s Ronanom i Adamom, uputio tremom
sa stubovima u pravcu zbornice. I mada je bio nejasno svestan vikanja, um mu je
bio suviše zauzet da bi registrovao reči. Jedan deo bio je posvećen Grinmantlu,
drugi Morinom nestanku, jedan Malorijevom istraživanju zmajeve linije koja pod
pravim uglom seče njihovu, još jedan pećini s gavranovima, jedan saznanju da će
ga za sedam sati Blu možda ponovo pozvati. I na kraju, onaj zabrinuti – stalno sve
veći deo – bio je zauzet bojom jesenjeg neba, lišćem na tlu, osećajem da vreme
prolazi bez zamene, da ističe i namotava se na kalem.
Tog dana je u školi bio dan kad se ne nose uniforme, u čast pobede na
regionalnom školskom takmičenju, i taj nedostatak uniformi na neki način je
pojačavao Genzijevu zabrinutost. Njegovi školski drugovi raširili su se po
istorijski znamenitom kampusu u perjanim jaknama, kariranim pantalonama i
markiranim džemperima. To ga je podsećalo da živi sada, a ne u nekom drugom
vremenu. Ostali učenici su sebe bez greške označili kao stanovnike ovog veka,
ove decenije, ove godine, ovog godišnjeg doba, ovog platnog razreda. Ljudski
časovnici. Tek kad se vrate u istovetne teget džempere sa ve-izrezom koji
izmeštaju Aglionbi iz vremena, iz svakog vremena, počeće da izgleda kao da se
zapravo nalaze u istom dobu.
Genzi se ponekad osećao kao da je poslednjih sedam godina svog života jurio
mesta na kojima se ovako oseća.
Grinmantl.
Svako jutro prethodne nedelje počinjalo je časom latinskog, tako što
Grinmantl stoji ispred njihovog odeljenja, s večnim osmehom na licu. Ronan je
prestao da dolazi na prvi čas. Nije imalo šanse da maturira ako ne položi latinski,
ali kako bi Genzi mogao da mu zameri!
Zidovi su se obrušavali.
Adam je pitao Genzija zašto mora da ide do kancelarije. Genzi je slagao. Dosta
mu je bilo svađa sa Adamom Perišom.
„Geeeeenziiiiii!”
 Prethodne večeri, gospodin Grej rekao je Ronanu: „Odsanjaj mi Sivoslutnika
da ga dam Grinmantlu.”
A Ronan je odgovorio: „Hoćeš da tom skotu dam ključeve Svevode? To tražiš
od mene?”
Tako da su zapali u ćorsokak. „Genzi, dečače! DIK!”
Ronan se u mestu okrenuo i vratio nazad da se suoči sa osobom koja viče.
Raširio je ruke koliko može. „Ne sada, Čeng. Kralj je malo zauzet.”
„Nisam se tebi obraćao, Linče. Treba mi neko s dušom.”
Svetlost koja se odbila o Ronanove zube kad je zarežao, zapala je Genziju za
oko, vrativši ga u sadašnjost.
Zastao je, proverio koliko je sati, pa se žurnim korakom vratio do Henrija, koji
je sedeo za kartaškim stolom postavljenim između stubova. Kosa mu je izgledala
kao neprozirna crna vatra.
Dvojica mladića su se prijateljski rukovali preko stola. Imali su nešto
zajedničko: pre nego što je prošle jeseni odustao, Genzi je bio kapiten veslačkog
tima, a Henri se jednom prijavio u ekipu, za vreme doručka, mada je do večere
već precrtao svoje ime sa spiska. Genzi je bio u Republici Ekvador, Henri je
jednom pozirao s trkačkim konjem po imenu Zaljubljeni Ekvador. Genzija su
jednom ubili stršljenovi, dok se Henrijeva porodica bavila dizajniranjem sledeće
generacije robotskih pčela-dronova.
Njih dvojica su bili međusobno prijateljski nastrojeni, ali nisu bili prijatelji.
Henri je visio sa ekipom iz Vankuvera, Genzi se družio s mrtvim velškim
kraljevima.
„Šta mogu učiniti za tebe, gospodine Čeng?” ljubazno je upitao Genzi.
Henri pokaza rukom ka njemu. „Vidiš, Ronane? Tako se razgovara s čovekom.
Drago. Mi. Je. Što. Pitaš. Genzi. Slušaj, treba mi tvoja pomoć. Potpiši ovo.”
Genzi je osmotrio ovo. Jezik je bio prilično zvaničan, ali izgleda da se radilo
o peticiji da se uspostavi studentsko veće koje će birati studenti. „Treba da glasam
za pravo da glasam?”
„Uvideo si pažnje najvredniju tačku mog položaja mnogo brže od ostalih naših
vršnjaka. Sasvim mi je jasno zašto te uvek pominju u biltenu.” Henri mu je
ponudio penkalo, a kad je Genzi nije odmah prihvatio, ponudio mu je prvo
flomaster, a zatim i hemijsku.
Umesto da uzme sredstvo za pisanje, Genzi je pokušavao da zaključi hoće li
potpisivanjem te peticije pristati da veću pokloni svoje vreme.
Rex Corvus, parate Regis Corvi.
„Ma hajde, Genzi”, rekao je Henri. „Tebe će saslušati. Tvoj glas se računa
duplo zato što si belac s dobrom frizurom. Ti si zlatni dečko Aglionbija. Možeš
da pokupiš više poena samo ako ti mama bude izabrana u Kongres.”
Ronan se zlobno smeškao Adamu. Genzi je palcem protrljao donju usnu,
neprijatno svestan da Henri nije rekao ništa netačno. Nikada ne bi mogao da zna
koliko je njegovo mesto pošteno zasluženo, a koliko mu ga je zaveštao sopstveni
zlatni pedigre. Nekada mu je to smetalo, malo.
Sad mu smeta, mnogo.
 „Potpisaću, ali želim da budem izuzet od svih nominacija.” Genzi je prihvatio
penkalo. „Imam pune ruke posla.”
Henri je protrljao dlanove. „Nema frke, matori. Periše?”
Adam je samo neznatno odmahnuo glavom. I to tako uzdržano i hladno da
Henri nije ni pomislio ponovo da ga pozove.
„Linče?” upitao je Henri.
Ronan je hitro prebacio pogled sa Adama na Henrija. „Zar nisi rekao da ja
nemam dušu?”
U tom trenutku uopšte nije izgledao kao da ide u Aglionbi, s tom njegovom
obrijanom glavom, crnom bajkerskom jaknom i skupim farmericama. Izgledao je,
sve u svemu, veoma odraslo. Kao da je vreme ovog leta, pomislio je Genzi, nosilo
Ronana nešto malo brže nego njih ostale.
Ko su ova dvojica?, pitao se Genzi. Šta mi to radimo?
„Ispostavilo se da je politika već nagrizla moje principe”, rekao je Henri.
Ronan je izabrao debeli marker i nagnuo se nisko nad peticijom. Ogromnim
slovima napisao je ANARHIJA, a onda bacio ratno pero Henriju na grudi.
„Hej!” povikao je Henri kad se marker odbio od njega. „Propalice.”
„Demokratija je lakrdija”, rekao je Ronan, a Adam se zlobno osmehnuo – bilo
je to nešto lično, nešto sitno, nešto suštinski isključivo. Izraz lica, zapravo, koji je
vrlo moguće naučio upravo od Ronana.
Genzi se udostojio da sažaljivo pogleda Henrija. „Izvini, nije dovoljno šetao
danas. Ili nešto nije u redu s njegovom ishranom. Sad ću ga odvesti.”
„Kad me izaberu za predsednika”, rekao je Henri Ronanu, „proglasiću tvoje
lice nezakonitim.”
Ronanov osmeh bio je tanak i mračan. „Parnice su lakrdija.”
Kad su nastavili dalje duž zasenčene kolonade, Genzi ga je upitao: „Uzimaš li
ikada u obzir mogućnost da se, što si stariji, pretvaraš u pravog seronju?”
Ronan je šutnuo šljunak na stazi. Kamenčić se otkotrljao preko cigala ispred
njih, pravo u travnjak dvorišta. „Govorka se da mu je otac poklonio fiskera za
rođendan, a da se on suviše plaši da ga vozi. Govorka se da je došao ovamo
motorom.”
„Iz Vankuvera?” upitao je Adam.
Genzi se namrštio kad su dva nemoguće mlada prvaka protrčala dvorištem –
da li je on ikada bio tako mali? Zakucao je na vrata direktorove kancelarije. Zar
stvarno ovo radim? Stvarno je to radio. „Hoćete li da me čekate ovde?”
„Nećemo”, rekao je Ronan. „Periš i ja idemo da se provozamo.”
„Idemo?” upitao je Adam.
„Odlično”, rekao je Genzi. Laknulo mu je što će nešto raditi, što neće
razmišljati o direktoru, neće se pitati da li se Genzi, na kraju krajeva, ponaša kao
Genzi. „Vidimo se kasnije.”
I pre nego što su stigli da bilo šta dodaju, ušao je i zatvorio vrata za sobom.
R onan je odveo Adama u Ambare.
Još od one katastrofalne zabave za Četvrti jul, Ronan je redovno nestajao u
pravcu svoje porodične kuće, i vraćao se kasno, bez ikakvog objašnjenja šta radi.
Adam nikada ne bi zabadao nos – tajne su tajne – ali nije mogao da porekne kako
ga muči radoznalost.
A sada se činilo da će saznati.
Ambari su mu oduvek izazivali uznemirenost. Porodično imanje Linčovih
možda nije imalo patinu luksuznog bogatstva poput kuće Genzijevih, ali je to i
više nego nadoknađivalo osećajem klaustrofobične prošlosti. Ambarima
načičkana polja bila su ostrvo, netaknuto ostatkom doline, zasejano maštom Najla
Linča i snabdeveno njegovim snovima.
Bio je to potpuno drugi svet.
Ronan je vozio uskim prilazom. Pošljunčana staza probijala se duž nasipa i
prepletenog drveća. Između stabala bleskalo je lišće otrovnog bršljana crveno kao
ruža i krvavo trnje na vrežama maline. Sve ostalo ovde bilo je zeleno: krošnje
dovoljno guste da zaklone popodnevno sunce, trava koja se mreška uz nasipe,
mahovina koja memljivo visi.
A onda su izbili iz šume na prostrana, zaštićena polja. Ovde su boje bile još
zasićenije: zeleno-zlatni pašnjaci; crveno-beli ambari; bujne, razbarušene ruže na
zbijenom žbunju; ljubičaste, dremljive planine napola skrivene iza ruba šume.
Žute jabuke, sjajne poput putera, virile su iz krošnji drveća s jedne strane prilaza.
Neka vrsta plavog cveća, nemoguća, odsanjana, neobuzdano se prostirala travom
s druge strane. Sve je bilo divlje i sirovo.
Ali takvi su bili Linčovi.
Ronan je naglo i razmetljivo zakočio na kraju prilaza – Adam je bez reči
podigao ruku da se pridrži za ručku iznad vrata – i be-em-ve je proklizao i traljavo
se zaustavio na pošljunčanom parkiralištu ispred bele farmerske kuće.
„Jednog dana ćeš se zakucati pravo kroz zid”, rekao je Adam izlazeći iz kola.
„Nego šta”, složio se Ronan. Čim je i on izašao, zagledao se u grane šljive
pored prostora predviđenog za parkiranje. Kao i uvek, Adam se prisetio koliko
Ronan pripada ovde. Nešto u vezi s prisnim načinom na koji je stajao dok je tražio
zrelo voće prećutno je govorilo da je to radio mnogo puta dotad. Zbog toga je bilo
lako videti da je Ronan ovde odrastao i da će ovde i ostariti. Bilo je lako videti
kako je izgnati ga odavde značilo iščupati mu dušu.
 Adam je dozvolio sebi jedan trenutak čežnjivog zamišljanja Adama Periša koji
je odrastao na ovim poljima, umesto u prašnjavom parku prikolica izvan Henrijete
– Adama Periša kome je dozvoljeno da želi ovaj dom za sebe. Ipak, bilo je to
nemoguće isto onoliko koliko i zamisliti Ronana kao profesora u Aglionbiju.
Nije uspevao da prokljuvi kako je Ronan naučio da bude tako žestok na ovako
zaštićenom mestu.
Ronan je pronašao dve mrkoljubičaste šljive koje su mu se dopale. Dobacio je
jednu Adamu, a onda trznuo bradom da mu pokaže kako treba da ga sledi.
Iz nekog razloga, Adam je utuvio sebi u glavu da je Ronan, kad god bi nestao
u pravcu Ambara, zapravo pripremao kuću za sebe i Metjua. Ta zamisao bila je
toliko ubedljiva da se iznenadio kad ga je Ronan poveo iza kuće, do jednog od
mnogih ambara koji su bili sagrađeni na imanju.
Bila je to velika, dugačka štala koja je verovatno bila namenjena držanju konja
ili stoke, ali je umesto toga bila ispunjena otpadom. Pažljivije ispitivanje otkrilo
je da se tu u stvari nalazi otpad iz sna, kome je bilo moguće suptilno odrediti
starost pomoću prašine i izbledelosti.
Ronan se s lakoćom kretao kroz zamračeno prostranstvo, povremeno
uzimajući u ruke sat, fenjer, balu neke čudne tkanine od koje su Adama čudno
bolele oči. Ronan je pronašao neku vrstu vilinskog svetla s kaišem; prebacio ga je
preko ramena da ga ponese sa sobom. Već je halapljivo pojeo svoju šljivu.
Adam je zastao na ulazu, posmatrajući kroz čestice prašine, natenane uživajući
u šljivi. „Ovim si se bavio?”
„Ne, ovo je tatino.” Ronan je podigao mali žičani instrument. Okrenuo ga je
tako da Adam vidi kako su mu žice od suvog zlata. „Vidi ovo.”
Adam mu se pridružio. Iako je imao da radi domaći i da se stara o Svevodi,
teško mu je bilo da se oseti kao da žuri. U štali je vazduh bio bezvremen, dremljiv,
i nije bilo ničega neprijatnog u vezi s preturanjem po čudima i ludostima. Neke
od stvari bile su mašine koje su na neki tajanstven način i dalje radile. Neke druge,
međutim, sigurno su bile stvari koje je Najl Linč odsanjao i oživeo, pošto su sada
spavale. Usred nereda pronašli su uspavane ptice, uspavanu mačku, kao i
staromodnog punjenog medveda koji je sigurno i sâm bio živ, pošto su mu se sada
grudi podizale i spuštale. A kako im je tvorac mrtav, bilo ih je nemoguće probuditi
– osim ukoliko se, poput Ronanove majke, ne vrate u Svevodu.
Dok su se probijali kroz stari ambar, Adam je osećao kako Ronanov pogled
prelazi preko njega i odlazi dalje, osećao je njegovu uvežbanu, ali nepotpunu
ravnodušnost. Adam se pitao da li su i drugi to primetili. Jednim delom svog bića
poželeo je da jesu, i smesta se osetio loše, pošto je u pitanju bila prosto taština:
Vidite, Adam Periš je poželjan, vredan da se neko zatreska u njega, i to ne bilo
ko, već neko poput Ronana, ko bi mogao da poželi Genzija ili bilo koga drugog,
ali je ipak izabrao da gladno gleda Adama.
Možda greši. Mogao bi da greši.
Ja sam nesaznatljiv, Ronane Linče.
„Hoćeš da vidiš čime sam se bavio?” upitao je Ronan. Sasvim ležerno.
„Što da ne”, odgovorio je Adam. Sasvim ležerno.
 Zaustavivši se samo da okači vilinsko svetlo na jedan stub kako bi ga kasnije
ponovo uzeo, Ronan je odveo Adama preko vlažnog polja do ambara koji su ranije
već bili posetili. Adam je znao šta će tamo zateći još i pre nego što je Ronan
povukao velika zarđala vrata, i nema sumnje – unutra se nalazilo čitavo krdo stoke
svih boja. A kao i sve ostalo što je u ovim ambarima bilo živo, i krdo je spavalo.
Čekalo.
Svetlost je unutra bila mutna i smeđa, prosejana kroz prljavštinom prekrivene
svetlarnike na visokom krovu. Miris je bio topao, živ, poznat, na krzno i balegu i
vlagu. Ko bi odsanjao krdo stoke? Nije ni čudo što Svevoda nije mogla da se
pojavi sve dok Ronanov otac nije umro. Čak su i snovi koje su Ronan i Kavinski
onako nemarno odsanjali toliko energije iscrpeli iz zmajeve linije da je šuma
morala da nestane. A to su bile drangulije, droga, automobili.
Ne polja puna živih stvorenja. Ne izmišljena dolina.
Zbog toga Grinmantl nije smeo da dobije čak ni krivotvorenog Sivoslutnika.
Žestoka Svevoda je istovremeno bila i neobično krhka.
Ronan je došao do vrata u samoj štali; iza njih nalazila se ofucana kancelarija.
Na sve strane ležala je prašina, toliko gusta da bi mogla biti i zemlja. Na stolu su
žuteli izveštaji veterinara i računi za hranu. Kanta za otpatke bila je puna drevnih
limenki koka-kole. Po zidovima su bile prikačene neuramljene hartije – letak za
neki irski bend koji svira u Njujorku, starinska fotografija dece koja trče
udaljenim, drevnim pristaništem u nekoj udaljenoj, drevnoj zemlji. Bilo je to
toliko različito od onoga što je Adamov otac kačio po zidovima na svom radnom
mestu da je Adam ponovo počeo da preispituje Ronanovo divljenje prema njemu.
Neko kao Ronan odnosi se prema nekome kao što je Adam kao prema nekome ko
je toga vredan...
Ronan se spotakao i opsovao. Pronašao je prekidač za svetlo, i na tavanici se
uključila nimalo napadna neonska lampa. Bila je puna mrtvih muva.
Pod malo boljim osvetljenjem, Adam je u prašini ugledao tragove koji vode
sa stola ka stolici pored zida. Jedno ćebe – nimalo prašnjavo – ležalo je na stolici,
i uopšte nije bilo teško zamisliti oblik mladog čoveka kako spava pod njim. Bilo
je nečega neočekivano usamljenog u vezi s tim prizorom.
Ronan je dovukao metalnu kutiju za jahaću opremu koja je stajala kod zida i
uz užasan tresak podigao poklopac. „Pokušavao sam da probudim očeve snove.”
„Molim?”
„Oni nisu mrtvi. Samo spavaju. Da ih sve odvučem u Svevodu, probudili bi se
i odšetali. I zato sam pomislio – šta ako dovedem Svevodu do njih?”
Adam nije bio siguran kakvo je otkrovenje očekivao, ali ovo nije bilo to. „Do
krava?”
„Neki od nas imaju porodice, Periše.”
Aurora je bila zarobljena u Svevodi. Sasvim je prirodno što Ronan želi da ona
bude u stanju da se slobodno kreće. „Izvini”, posramljeno je odgovorio. „Shvatio
sam.”
 „Ne radi se samo o tome. Tu je i Metju...” Ronanu je glas prepukao, potpuno,
a Adam je shvatio. Bila je to još jedna tajna, ona koju Ronan još nije bio spreman
da prizna.
Nakon što je nekoliko trenutaka preturao po kutiji, Ronan se okrenuo, držeći
prozirnu staklenu kuglu u ruci. Bila je lepa, poput nečega što se čuva u bašti ili u
kuhinji neke stare gospođe. Adamu se učinila bezbednom. A to nimalo nije ličilo
na Ronana.
Ronan ju je podigao ka svetlu. Unutra se vazduh kotrljao s jedne na drugu
stranu. Možda to uopšte nije bio vazduh. Možda je to tečnost. Adam je video kako
se ogleda u njegovim plavim očima. „Ovo je bio moj prvi pokušaj”, rekao je
Ronan.
„Odsanjao si to.”
„Naravno.”
„Hm. A Svevoda?”
Ronan je zvučao uvređeno. „Pitao sam.”
Pitao je. Prosto i jednostavno. Kao da za njega nije ništa lakše od komunikacije
s ovim entitetom, koji je Adamu uspevao da se obznani samo kroz veličanstvene
i nasilne znake.
„U snu je u sebi imala delić Svevode”, nastavio je Ronan. „Ako radi u snu,
radi i u stvarnom životu”, naglasio je.
„Radi li? Ispričaj mi ukratko.”
„Seronjo. Ne. Ne radi. Zapravo je golo govno.” Ronan je ponovo zaronio u
kutiju za opremu, vadeći razne druge propale pokušaje, koji su odreda bili
zbunjujući. Svetlucava traka, busen trave koja i dalje izbija iz grudve zemlje,
račvasta grana. Dozvolio je Adamu da drži neke od tih predmeta; svi su izazivali
čudan osećaj. Bili su suviše teški, kao da ih je gravitacija privlačila više nego što
bi trebalo. I mirisali su nejasno poznato, poput Ronana, ili poput Svevode.
Kad bi Adam razmišljao o tome – odnosno, pre kad ne bi razmišljao o tome –
osećao bi da u svakom od njih pulsira zmajeva linija.
„Imao sam i džak peska”, rekao je Ronan, „ali sam ga prosuo.”
Sati snova. Svakog dana vozio je sat vremena da bi se sklupčao na ovoj stolici
i na miru spavao.
„Zašto ovde? Zašto dolaziš ovamo da bi to radio?”
„Ponekad sanjam ose”, odgovorio je Ronan bezbojnim glasom.
Adam je tačno mogao to da zamisli: Ronan ulazi u Monmutsku manufakturu,
nosi ono što je odsanjao u rukama, ose gmižu po njegovim čaršavima, Genzi u
drugoj prostoriji, potpuno nesvestan šta se dešava.
Ne, u Monmutu nije mogao neobuzdano da sanja.
Usamljen.
„Zar se ne plašiš da ćeš se ovde povrediti? Kad si sâm?” upitao je Adam.
Ronan je frknuo. On, da se plaši za sopstveni život! Ali ipak, bilo je nečega u
njegovim očima. Zagledan u sopstvene šake, priznao je: „Odsanjao sam mu kutiju
epi-pena. Stalno sanjam lekove za ubod pčela. Nosim jedan sa sobom. Stavljam
ih u Prasca. Rasporedio sam ih svuda po Monmutu.”
 Adam je osetio divlju i surovu nadu. „Rade li?”
„Ne znam. I nema načina da saznamo pre nego što se to zaista i dogodi. Neće
biti popravnog.” Ronan je izvadio dva predmeta iz kutije i uspravio se. „Evo.
Vreme je za ekskurziju. Idemo u laboratoriju.”
Jednom rukom prigrlio je svetloplavo mekano vuneno ćebe. Preko druge je
prebacio komad mahovine kao konobar krpu.
„Želiš li da ponesem nešto?” upitao je Adam.
„Ne treba, jebote.”
Adam mu je otvorio vrata.
U glavnoj prostoriji štale, Ronan je natenane šetao među kravama,
zastajkujući da im se zagleda u lice, s glavom nakrenutom u stranu dok im pamti
šare. Najzad se zaustavio pored jedne krave boje čokolade, s reckastom šarom duž
dobroćudnog lica. Vrhom čizme ju je ćušnuo u nepokretan bok i objasnio: „Bolje
radi ukoliko se čine... šta znam. Posebniji. Ukoliko liče na nešto što bih i sâm
odsanjao.”
Adamu je ličila na kravu. „Pa šta je posebno u vezi sa ovom?”
„Izgleda jebeno prijateljski. Mali goveđi čarobnjak.” Raširio je plavo ćebe na
pod. Pažljivo. Zatim je naredio: „Pronađi joj puls. Nemoj samo da zevaš u nju.
Puls. Na licu. Tamo. Tamo, Periše, zaboga. Tamo.”
Adam je s velikim oprezom prelazio prstima preko kratke dlake na licu krave
sve dok nije osetio kako joj kuca srce.
Ronan je raširio mahovinu kravi preko leđa. „A sada?”
Adam nije bio siguran šta bi trebalo da vidi. Nije osećao ništa, ništa, ništa –
ah, ali eto ga. Kravi se puls neznatno ubrzao. I ponovo je zamislio Ronana sasvim
samog ovde, toliko punog nade u promenu da primeti čak i tako suptilnu razliku.
Bilo je tu mnogo više posvećenosti nego što je mislio da je za nju Ronan Linč
sposoban.
Usamljen.
„Da li je ovo sve što si uspeo?” upitao je.
Ronan je frknuo. „Zar si mislio da bih se mučio da ti pokažem samo ovo? Ne,
ima još nešto. Da ne moraš prvo da pišaš?”
„Ha.”
„Ne, ozbiljno te pitam.”
„Ne moram.”
Ronan se okrenuo ka predmetu koji je doneo. Nije to bilo samo ćebe, kao što
je Adam očekivao, već nešto zamotano u njega. Šta god to bilo, nije moglo biti
veće od kutije za cipele, ili neke deblje knjige. Nije se činilo mnogo teško.
A ako Adama nisu varale oči, Ronan se toga plašio.
Ronan je duboko udahnuo. „U redu, Periše.”
Odmotao je ćebe.
Adam je pogledao.
Zatim je skrenuo pogled.
Pa ga opet vratio.
 Bila je to knjiga, pomislio je. A onda nije znao zašto je pomislio da je to knjiga
kad je bila ptica. Ne, planeta. Ogledalo.
Nije bilo ništa od svega toga. Bila je to reč. U Ronanovim šakama skvrčila se
reč koja je želela da bude izrečena naglas, ali on to nije želeo, mada je zapravo
želeo...
Zatim je Adam ponovo skrenuo pogled, pošto više nije mogao da ga zadrži na
tome. Osećao je kako će izludeti pokušavajući da ga imenuje.
„Šta je to?” upitao je.
Ronan je osmotrio to što drži, ali postrance, tako da mu je brada bila okrenuta
na drugu stranu. Izgledao je mlađe nego što obično izgleda, crte lica ublažile su
mu nesigurnost i opreznost. Ponekad bi Genzi pričao o Ronanu kojeg je poznavao
pre nego što je Najl umro; a sada, posmatrajući ovog Ronana sposobnog da
pogreši, Adam je pomislio da bi mogao poverovati tim pričama.
„Deo Svevode”, rekao je Ronan. „Deo sna. To sam tražio. A ovako... mislim
da to ovako treba da izgleda, verovatno.”
Adam je osetio istinu tih reči. Ovaj užasni i nemogući i divni predmet bio je
ono što san jeste kad nema šta da nastani. Ko je čovek koji je u stanju da odsanja
san u stvaran oblik? Nije ni čudo što je Ronanu bilo dosadno u Aglionbiju.
Adam je pogledao predmet. Skrenuo je pogled.
„Radi li?” upitao je.
Ronanu su se izoštrile crte lica. Stavio je tu odsanjanu stvar pred lice krave.
Svetlost, ili nešto nalik na svetlost, odbijalo se od nje i obasjavalo mu bradu i
obraze, zbog čega je izgledao strogo i zgodno i užasavajuće i kao neko drugi. A
onda je dunuo ka tome što je držao. Njegov dah prošao je kroz reč, kroz ogledalo,
kroz nenapisani red.
Adam je začuo šapat. Unutar njega nešto se pokrenulo i uznemirilo. Ronanove
trepavice su mračno zalepršale.
Šta mi to radimo...
Krava se mrdnula.
Ne mnogo. Ali je nakrenula glavu, jedan kapak joj je zaigrao. Kao da pospano
tera muvu s njega. U blizini kičme zadrhtao joj je mišić.
Ronanove oči bile su širom otvorene; vatra je gorela u njima. Ponovo je dunuo,
i krava je sada mrdnula uvetom. Stegla usne.
Ali se nije probudila, i nije se podigla.
Ronan se povukao, skrivajući san od Adamovog izbezumljenog pogleda.
„I dalje nešto propuštam”, rekao je Ronan. „Kaži mi šta propuštam.”
„Možda prosto ne možeš da probudiš tuđi san.”
Ronan je odmahnuo glavom. Nije ga bilo briga što je to nemoguće. Svakako
će pokušati.
Adam se predao. „Snaga. Potrebno je mnogo snage. Ono što ja radim kad
popravljam zmajevu liniju uglavnom se svodi na to da uspostavljam bolju vezu,
tako da energija može efikasnije da protiče. Možda bi mogao da pronađeš način i
usmeriš jedan krak linije ovamo.”
 „Već sam pomislio na to. Ali to me ne zanima. Ne želim da napravim veći
kavez, želim da otvorim vrata.”
Gledali su se u oči. Adam svetao i oprezan, Ronan mračan i zapaljiv. Ovo je
bio Ronan u svom najiskrenijem izdanju.
„Zašto?” upitao je Adam. „Kaži mi pravi razlog.”
„Metju...” ponovo je zaustio Ronan, pa ponovo ućutao.
Adam je čekao.
„Metju je moj”, rekao je Ronan. „On je jedan od mojih.” Adam nije razumeo.
„Odsanjao sam ga, Adame!” Ronan je bio ljut – sva njegova osećanja koja
nisu bila sreća, bila su bes. „To znači da će kad... ako se meni nešto dogodi,on
postati isti ovakav. Isti kao mama.”
Svaka uspomena koju je Adam imao na Ronana i njegovog mlađeg brata
odjednom se preoblikovala. Ronanova neumorna odanost. To što Metju toliko liči
na Auroru, koja je i sama stvorenje iz sna. Deklanov večiti položaj autsajdera,
nekoga ko nije ni snevač ni san.
Samo pola Ronanove preživele porodicebilo je stvarno.
„Deklan mi je rekao”, nastavio je Ronan. „Jedne nedelje pre nekoliko
sedmica.” Deklan je otišao na koledž u Njujork, ali je i dalje svake nedelje vozio
četiri sata da bi išao u crkvu sa svojom braćom, i taj postupak bio je toliko
ekstravagantan da je Ronan bio prinuđen da prizna kako je u pitanju dobrota.
„Ti nisi znao?”
„Imao sam tri godine. Šta sam znao!” Ronan se okrenuo na drugu stranu,
trepavice su mu pale nisko na obraze. Trudio se da sakrije izraz lica, opterećen
time što je rođen, a ne stvoren.
Usamljen.
Adam je uzdahnuo i seo pored krave, naslonivši se na njeno toplo telo, pustivši
da ga njen spori dah uzdigne. Nakon nekoliko trenutaka, i Ronan je skliznuo pored
njega, pa su zajedno gledali uspavanu stoku. Adam je osećao kako Ronan baca
pogled ka njemu, i skreće ga. Ramena su im bila blizu. Iznad njih, kiša je ponovo
počela da dobuje po krovu; još jedna iznenadna oluja. Moguće je da su oni krivi
za to. Možda i nisu.
„Grinmantl”, naglo je progovorio Ronan. „Njegova mreža. Želim da mu je
obmotam oko vrata.”
„Gospodin Grej je u pravu, znaš. Ne možeš da ga ubiješ.”
„Ne želim da ga ubijem. Želim da mu uradim ono što on preti da će uraditi
gospodinu Greju. Da mu pokažem kako sam u stanju da mu život pretvorim u
pakao. Ako mogu da odsanjam to” – Ronan je pokazao bradom ka ćebetu koje je
krilo odsanjani predmet – „onda sigurno mogu da odsanjam nešto čime ću ga
uceniti.”
Adam je razmatrao tu ideju. Koliko bi bilo teško podmetnuti nekome ako ste
u stanju da stvorite kakav god dokaz poželite? Može li se to izvesti na takav način
da Grinmantl ne bude u stanju da to popravi i posle toga postane dvostruko
opasniji?
„Pametniji si od mene”, rekao je Ronan. „Smisli nešto.”
 Adamu se oteo zvuk koji izražava nevericu. „Zar me nisi već pitao da sve svoje
slobodno vreme posvetim istraživanju Grinmantla?”
„Aha. I sad ti kažem zašto sam te to pitao.”
„Zašto mene?”
Ronan se iznenada nasmejao. Taj bi zvuk, jednako iščašen i radostan i užasan
kao i san u njegovoj ruci, trebalo da probudi krave, ako već ništa drugo nije.
„Čuo sam da, ako želiš čaroliju”, rekao je, „treba da se obratiš čarobnjaku.”
B ilo je prilično kasno kad je Blu te večeri pozvala, dugo nakon što se Malori
vratio ševroletom, dugo nakon što se Ronan vratio be-em-veom.
Niko drugi nije bio budan.
„Genzi?” upitala je Blu.
Nekakva zabrinutost u njemu se primirila.
„Ispričaj mi priču”, rekla je ona. „O zmajevoj liniji.”
Smesta je otišao u kuhinju/kupatilo/vešernicu, što je tiše mogao, razmišljajuči
o tome šta da joj ispriča. Smestivši se na pod, tihim glasom je rekao: „Kad sam
bio u Poljskoj, upoznao sam jednog tipa koji se pesmom probijao kroz celu
Evropu. Rekao je da, dokle god peva, uvek uspeva da se vrati ’na put’.”
Bluin glas, s druge strane žice,bio je jednako tih. „Pretpostavljam da misliš na
stazu mrtvih, ne na međunarodni auto-put.”
„Mistični auto-put.” Genzi je razbarušio kosu, prisećajući se. „Prešli smo
tridesetak kilometara zajedno. Imao sam dži-pi-es. On je imao pesmu. I bio je u
pravu. Mogao sam da ga okrenem oko ose milion puta, i odvedem u stranu dva
miliona puta, a on bi se uvek vratio na zmajevu liniju. Kao da je bio namagnetisan.
Sve dok peva.”
„Da li je uvek pevao istu pesmu? Da nije to bila pesma o ubilačkom
smrskavanju?”
„O gospode.” Podne daske pod njegovim stopalima bile su hladne. Iz nekog
razloga, taj osećaj je bio čulan i zbunjujući podsetnik na Bluinu kožu. Genzi je
zatvorio oči. „Bilo je to jednostavnije vreme, pre nego što je to oslobođeno u ovaj
svet. Ne mogu da verujem koliko su Ronan i Noa opsednuti tom pesmom. Ronan
je pričao da će nabaviti majicu. Možeš li ga zamisliti u tome?”
Blu se zakikotala. „Šta se desilo s tim Poljakom?”
„Pretpostavljam da trenutno pesmom traži put koz Rusiju. Išao je sleva
nadesno. Sa zapada na istok, hoću reći.”
„Kakva je Poljska?”
„Lepša nego što misliš. Mnogo lepa.”
Ućutala je. „Volela bih da odem tamo, jednog dana.”
Nije sebi priuštio vremena da se zapita koliko je pametno da to izgovori glasno
pre nego što je odgovorio: „Znam kako se stiže tamo, ako želiš društvo.”
Nakon duge pauze, Blu je promenjenim glasom rekla: „Idem da se uspavam
pesmom. Vidimo se sutra. Ako želiš društvo.”
 Telefon je zamuknuo. Nikada nije bilo dovoljno, ali je i to bilo nešto. Genzi je
otvorio oči.
Noa je sedeo naslonjen na dovratak kuhinje/kupatila/vešernice. Kad je Genzi
razmislio o tome, zaključio je da je moguće kako on tamo sedi već neko duže
vreme.
U svemu tome nije bilo ničega što bi samo po sebi izazivalo krivicu, osim što
je Genzi goreo od griže savesti i uzbuđenja i želje i maglovitog osećanja da ga
neko iskreno poznaje. Sve to je bilo unutar njega, a Noa je zapravo oduvek
obraćao pažnju jedino na ono što je unutra.
Lice drugog mladića imalo je znalački izraz.
„Nemoj da kažeš ostalima”, rekao je Genzi.
„Mrtav sam”, odgovorio je Noa. „Nisam glup.”
„S trašno sam ljuta na tebe”, rekla je Pajper, odnekud iz blizine. Grinmantl je
ležao na krovu novog iznajmljenog automobila, ruku prekrštenih na
grudima, sastavljenih kolena, i razmišljao o položajima sahranjivanja u srednjem
veku.
„Znam”, odgovorio je Grinmantl, otvorivši oči. Nebo iznad njega bilo je
podrugljivo plavo. „Zbog čega sad?”
„Danas su dolazili ljudi da ti uzmu krv, a ti nisi bio ovde. Rekla sam ti da budeš
ovde.”
„Bio sam ovde.” Prvih sat vremena nakon što se vratio s posla proveo je ležeći
ničice. Mali procenat srednjovekovnih tela nađen je pokopan na taj način;
istoričari smatraju da su to grobovi samoubica ili veštica, mada iskreno – istoričari
su potpuni Nagađači, on sâm pre svih.
„Nisi se javio kad sam te zvala!”
„To ne menja činjenicu da sam bio ovde.”
„Zar je trebalo da izađem i potražim te na kolima? Zašto si uopšte tu?”
„Imam kreativnu blokadu”, rekao je Grinmantl.
„U vezi s čim?”
Okrenuo se tako da je pogleda. Stajala je pored automobila, u haljini koja je
izgledala kao da je potreban proces od nekoliko koraka da bi se skinula. Pritom je
u naručju držala malu životinju s ogrlicom ukrašenom draguljima. Nije imala
krzno, ako se ne računa dugačka, svilenkasta ćuba na glavi, potpuno istovetne
nijanse plave u koju se i Pajper farbala.
„Šta je to?” upitao je Grinmantl. Iskreno je podozrevao da je u pitanju fizička
manifestacija njegovog lošeg raspoloženja.
„Oto.”
Uspravio se. Iznajmljeni auto glasno je zaječao. „To je mačka? Glodar? Koja
je to vrsta, moliću lepo?”
„Oto je kineski ćubasti.”
„Kineski ćubasti šta?”
„Ne budi kreten.”
Kako je Grinmantl uvek imao ljude oko sebe koji će šeniti pred njim i pratiti
ga s bezumnom odanošću, nikada nije osetio potrebu da nabavi psa, ali dok je bio
mlađi, povremeno bi zamišljao sebe kako poseduje kera čupavog repa i čupavih
nogu. One rase što u zubima donosi patke, koja god to rasa bila. Oto je, naprotiv,
izgledao kao da bi patka mogla njega da ponese. „Hoće li porasti? Hoće li mu
porasti dlaka? Odakle ti?”
„Naručila sam ga.”
„Preko interneta?”
Pajper je prevrnula očima na njegovu naivnost. „A otkud to da ti ponovo imaš
kreativnu blokadu?”
„Moram da pronađem devojku gospodina Greja, vidovnjakinju, ali ispostavilo
se da niko ne zna gde je. Nestala je tačno u vreme kad me je preveslao.” Grinmantl
je skliznuo s kola. Pažljivo. Osećao se ukočeno posle ove nebeske sahrane.8
„Kako sad da uništim nešto što mu treba kad toga već nema? Prijavili su da je
nestala i sve to. Ukrao sam izveštaj i u njemu piše da je, navodno, svojoj porodici
rekla da će biti ’pod zemljom’.”
Nije ukrao izveštaj. Platio je nekome da ukrade izveštaj. Ali priča zvuči bolje
kad u njoj on ispadne junak.
„Pod zemljom?” ponovila je Pajper. „Vidovnjakinja? To je značajno za moja
interesovanja.”
„Zašto?”
„Dok si ti ovde hvatao zjala, ja sam radila nešto”, rekla je. „Pođi sa mnom.”
Povela ga je kroz garažu i kroz vrata, čijeg postojanja nije bio ni svestan, u
unutrašnjost kuće. U hodniku pored spavaće sobe pojavile su se stepenice. „Zar
nisi pročitao nijedan izveštaj gospodina Greja?” upitala je.
Zurio je u nju na način koji pokazuje da nije razumeo pitanje.
„Kad je bio ovde i tražio onu glupu stvar za tebe”, rekla mu je polako, kao da
je idiot. „Jesi li čitao ono što ti je pisao? O tome kako je traži?”
„Oh, te izveštaje. Naravno da nisam.”
„Pa zašto si mu onda tražio da ti ih šalje? Bilo ih je milion.”
„Prosto sam hteo da bude zauzet i da oseća kako ga posmatram. Ništa ne
izaziva osećaj ugnjetenosti kod čoveka kao papirologija. Zašto?”
Pajper je otvorila vrata ormara i otkrila zbirku paketa sa svojim imenom na
nalepnicama koje označavaju primaoca. Po svoj prilici, i Oto je stigao u jednom
od njih. „Čitala sam ih u kadi. A onda sam čitala i ostale izveštaje, onih jedva
pismenih propalica koje si unajmio. A onda sam čitala novine.”
Grinmantlu nije prijala pomisao da ona obnažena čita pisma gospodina Greja.
Otvorio je jednu kutiju i zavirio unutra. „Šta je ovo?”
„Štitnici za kolena”, odgovorila je, pa ih navukla da mu pokaže. Bila je odurno
zadovoljna sobom. „Taj užasni čovek pričao je o nekim natprirodnim podzemnim
energetskim linijama u ovom kraju, koje su toliko snažne da mu ometaju potragu.
Snažnije je bolje, pomislila sam. Volela bih da vidim bilo šta što je tako snažno
pošto izludeh od dosade, pomislila sam. Uostalom, koliko može biti teško pronaći
ih! I zato sam naručila sve ovo.”
„Štitnike za kolena?”

8 Vrsta sahrane kad se telo pokojnika izlaže na otvorenom, i prepušta pticama i životinjama.
(Prim. prev.)
 „Ne pada mi na pamet da skrcam čašicu dok tumaram podzemljem. Koline,
zar ti se ne čini da se ta luda vidovnjačka fufa Sivog čoveka možda nalazi na istom
mestu kao i te lude natprirodne linije? Na tvoju sreću, kupila sam štitnike za
kolena i za tebe.”
Bio je zadivljen njenom genijalnošću. Ne bi trebalo da ga čudi, zaista, pošto
je Pajper bila genijalno stvorenje. Stvar je bila prosto u tome što inače nije
koristila svoje moći za dobro, a kad jeste, obično se to nije odnosilo na njega.
Prosto... nije mislio da joj se zaista dopada.
A pošto je bila tako bezobrazno zadovoljna sobom, nije imao srca da joj kaže
kako bi radije platio nekom da ide pod zemlju i traži devojku Sivog čoveka. A
njena haljina, kako se ispostavilo, imala je skriveni rajsferšlus, i vrlo lako se
skidala. Pajper je zadržala štitnike na kolenima.
Kasnije, Grinmantl je shvatio da je pas sve vreme bio tu, što mu se nekako
učinilo neprijatnim.
„Znači, bićeš speleološkinja”, rekao je.
„Ne znam šta to znači.”
„Pećinska žena. U najosnovnijem lingvističkom smislu, bićeš pećinska žena.”
„Svejedno. Ideš sa mnom.”
B lu nije bila toliko užasan vozač koliko je sama bila užasnuta dok vozi. A
pošto, kako je Džesi Ditli napomenuo, nije jela zeleniš, morala je da privuče
sedište koliko god može. Upravljač je zgrabila s gracioznošću mečke koja igra.
Svaka stvar na kontrolnoj tabli vrištala je tražeći njenu pažnju. Svetla? Brzina!
Ventilacija ka simbolu za glavu? Ventilacija ka nogama! Gorivo! Ulje! Motor!
Čudan simbol za slaninu?
Vozila je veoma sporo.
Najgori deo tog njenog straha bilo je to što ju je vožnja strahovito ljutila. Nije
bilo ničega u tom procesu što joj se nije činilo zbunjujućim ili nepravednim.
Položila je bez ikakvih problema. Znala je čemu služi svaki od tih simbola, osim
onog za slaninu. Znakovi pored puta uopšte je nisu zbunjivali; prvenstvo prolaza
bilo joj je logično. Bila je pravi šampion u odustajanju. Dajte joj četrdeset minuta
i parkiraće ford iz Lisičje ulice gde god izaberete.
Ali nikada nije mogla da zaboravi da je zapravo samo majušni pilot u nekoliko
tona teškom oružju.
„To je samo zato što nisi dovoljno vežbala”, popustiljvo je rekao Noa, ali je
ipak stezao dršku na vratima na način koji se činio izlišnim za nekoga ko je već
mrtav.
Naravno da nije dovoljno vežbala. U Lisičjoj ulici broj 300 postojao je samo
jedan auto, i potražnja za njim bila je velika. Blu je mogla biciklom da odlazi u
školu, na posao, u Monmutsku manufakturu, tako da je automobil uglavnom bio
na raspolaganju onima koji su išli na posao van kuće ili imali neke obaveze. Ako
ovim tempom nastavi da obezbeđuje termine za vežbanje, Blu je računala da će
se za volanom osećati opušteno tek u četrdesetim.
Tog popodneva, međutim, uspela je da se izbori za pravo na upravljanje
vozilom u trajanju od nekoliko sati. Na ovoj ekskurziji jedini joj je saputnik bio
Noa: Genzi je imao neke obaveze među Mladim gavranovima, Adam je
pokušavao da nadoknadi san koji je propustio zbog posla, a Ronan je, kao po
običaju, negde ispario.
Pošli su kod Džesija Ditlija.
„Mnogo smo spori”, rekao je Noa, istegavši vrat da pogleda neminovnu
kolonu koja se stvarala iza njih. „Mislim da sam upravo video kako nas je
prestigao tricikl.”
„Ma nemoj.”
 Na kraju dugotrajnog putovanja, Blu se zaustavila na izbrazdanom prilazu kod
kuće Džesa Ditlija. Obasjana suncem, farma je izgledala manje mistično, manje
sumorno i prokleto, a mnogo više aljkavo i zarđalo. Podigla je ručnu („Ali nismo
na uzbrdici”, pobunio se Noa), izašla iz automobila i popela se na trem. Zalupala
je na vrata.
Morala je to da ponovi nekoliko puta, pre nego što je otvorio. Odmah ju je
ponovo zaprepastila njegova visina. Opet je nosio belu majicu tregericu, mada je
to možda bila i ona ista. Zbog razlike u visini bilo je teško razaznati njegov izraz
lica.
„OH, TI SI.”
„Aha”, saopštila je Blu. „Evo šta predlažem: dozvolite nam da istražimo vašu
pećinu, a ja vam očistim dvorište. Imam dobre preporuke.”
Nagnuo se napred, a ona se pružila, pa je prihvatio posetnicu koju je sama
napravila i isekla ne bi li starice iz komšiluka ubedila da joj plate za sređivanje
leja sa cvećem. Dok je Džesi čitao, Blu je proučavala njegovo lice i govor tela,
tražeći znake skrivene bolesti, neko već postojeće stanje koje bi kasnije moglo da
ga pogodi. Nešto drugo osim proklete pećine. Nije videla ništa, samo da je visok,
mnogo visok.
„POKUŠAVAŠ DA MI KAŽEŠ”, konačno je progovorio, „DA TI SE NE
DOPADA KAKO SAM UREDIO OVO MESTO?”
„Svakom dvorištu dobro dođe malo cveća”, odgovorila je Blu.
„NEGO ŠTA.” Zalupio joj je vratima ispred nosa.
„Jesi li nameravala da se ovo dogodi?” upitao je Noa, koji je neprimećeno
stajao pored nje.
Nije, ali pre nego što je stigla da smisli novi plan, Džesi je ponovo otvorio
vrata, samo što je ovoga puta na sebi imao nekakve gumene čizme s kamuflažnom
šarom. Izašao je na trem.
„KAD MISLIŠ DA ZAVRŠIŠ?”
„Danas.”
„DANAS?”
„Neopisivo sam brza.”
Spustio se niz stepenice i osmotrio dvorište. Bilo je teško reći da li procenjuje
može li Blu to da završi za jedno popodne ili razmatra hoće li mu nered nedostajati
jednom kad bude sklonjen.
„STVARI MOŽEŠ DA STAVIŠ U PRIKOLICU ONOG KAMIONETA.”
Blu je sledila njegov pogled do zarđalog braon kamioneta za koji je pogrešno
pomislila da je takođe otpad.
„Sjajno”, rekla je, a tako je i mislila. Uštedeće joj vreme ako ne bude morala
polako da vozi četiri puta do deponije i nazad.
„AKO ZAVRŠIŠ DANAS.”
Podigla je palac u znak slaganja. „Nema problema. Bacam se na posao. Nema
vremena za gubljenje.”
Džesi kao da je pogledao Nou, ali mu je pogled ipak skliznuo dalje i vratio se
na Blu. Otvorio je usta, i Blu je na trenutak pomislila da jeste video Nou i da će
reći nešto u vezi s njim, ali on je samo rekao: „OSTAVIĆU TI VODU NA
TREMU. PAZI DA JE PAS NE POPIJE.”
Nije bilo nikakvih pasa na vidiku, ali bilo je moguće da se kriju iza jednog od
odbačenih kauča po dvorištu. U svakom slučaju, njegov postupak ju je dirnuo.
„Hvala”, rekla je. „To je ljubazno od vas.”
Takva zahvalnost očigledno je pružila Džesiju samopouzdanje koje mu je
nedostajalo da izgovori ono o čemu je dotad razmišljao. Počešavši se po grudima,
začkiljio je na nju, na njenu majicu u fronclama, izbledele farmerice i cokule.
„MNOGO SI SIĆUŠNA. SIGURNA SI DA MOŽEŠ OVO DA URADIŠ?”
„U pitanju je nametnuta perspektiva. To je zato što ste vi jeli zeleniš. Veća
sam nego što vam se čini. Imate li motornu testeru?”
Zatreptao je. „HOĆEŠ DA SEČEŠ DRVEĆE?”
„Ne. Kauče.”
Dok je on tražio motornu testeru po kući, Blu je navukla rukavice i prionula
na posao. Prvo je završila lakši deo: pokupila je metalne delove veličine štenaca i
spljeskala plastične kofe kroz koje se probijao korov. Zatim je odvukla daske iz
kojih su štrčali ekseri i polomljene sudopere sa slojem kišnice u njima. Kad se
Džesi Ditli pojavio s motornom testerom, iz automobila je uzela preterano velike
naočare za sunce s ružičastim staklima, da joj posluže kao zaštita za oči, pa je
počela da rastavlja veće stvari po dvorištu na delove s kojima će lakše izaći na
kraj.
„PAZI SE ZMIJA”, upozorio ju je Džesi Ditli s trema kad je zastala da dođe
do daha. Blu nije razumela na šta misli dok zlokobnim pokretom nije pokazao na
korov koji je rastao oko trema.
„Slažem se sa zmijama”, rekla je Blu. Većina životinja nije opasna ukoliko
umete da im ostavite dovoljno prostora. Nadlanicom je obrisala znojavo čelo i
prihvatila čašu vode koju joj je ponudio. „Ne morate da pazite na mene, znate.
Mogu ja ovo.”
„ČUDNO SI TI STVORENJCE”, zaključio je Džesi Ditli. „KAO ONI
MRAVI.”
Zabacila je glavu da ga pogleda. „Kako to mislite?”
„ONI MRAVI ŠTO SU BILI NA TELEVIZIJI. U JUŽNOJ AMERICI ILI
AFRICI ILI INDIJI. NOSE TERET DESET PUTA VEĆI OD SOPSTVENE
TEŽINE.”
Blu se osetila polaskano, ali je ipak rekla: „Svi mravi mogu da nose teret deset
puta veći od sopstvene težine, zar ne? Obični mravi?”
„OVI SU BILI BOLJI OD OBIČNIH MRAVA. ŠTETA ŠTO SE NE SEĆAM
KAKO SU BILI BOLJI. INAČE BIH TI REKAO.”
„Hoćete da kažete da sam bolja vrsta mrava?”
Džesi Ditli je zagrmeo: „POPIJ VODU.”
Povukao se u kuću. Sa širokim osmehom na licu, Blu se vratila poslu. Noa je
petljao nešto po prtljažniku automobila. Blu je tamo ubacila nekoliko džakova
strugotine i biljaka s busenom; bilo ih je i na zadnjem sedištu. Noa je do pola
izvukao džak komposta, ali ga je pocepao, i komadići drveta su se rasuli svuda po
prilazu.
„Ups.”
„Noa”, rekla je Blu.
„Znam.” Mukotrpno je krenuo da skuplja iverje, dok je ona nastavila sa
sređivanjem dvorišta.
Bio je to težak posao, ali je izazivao zadovoljstvo, pomalo kao usisavanje. Bilo
je lepo odmah videti rezultat. Blu je dobro išlo znojenje i neobraćanje pažnje na
upalu mišića.
Što se sunce više spuštalo, dvorište je postajalo sve tamnije, a retko drveće
kao da se približilo. U njihovom prisustvu nije mogla da se odupre osećaju da je
neko posmatra. Uglavnom je to bilo zbog Svevode, znala je. Nikada neće
zaboraviti zvuk drveća koje govori, niti onaj dan kad je otkrila da je potpuno
okružena inteligentnim, stranim stvorenjem. Ovo drveće je verovatno bilo samo
obično drveće.
Samo što više nije bila sigurna da uopšte postoji obično drveće. Možda je u
Svevodi moglo da ima glas zahvaljujući zmajevoj liniji. Možda mu je on van
Svevode bio oduzet.
Ali ja sam baterija, pomislila je. Razmišljala je o tome kako je nedavno
isključila Nou. Pitala se da li je moguće učiniti i suprotno.
„Zvuči zamorno”, primetio je Noa.
Nije grešio. Nakon crkvene straže u maju, kad je više desetina duhova
izvlačilo snagu iz nje, Blu je bila iscrpljena. Možda da se nađu na sredini, dakle.
Nego, da li je ovo drveće pričalo, ili je to bio samo vetar?
Blu je nakratko prestala da zagrće biljke strugotinom i zaljuljala se na petama.
Podigla je glavu da osmotri drveće koje je okruživalo Ditlijevo imanje. Hrastovi,
bagremovi, poneki javor, poneki dren.
„Govorite li?” prošaputala je.
Nije se desilo ništa ni manje ni više od onoga što je osećala i čula ranije:
šuštanje lišća, pokret u stopalima. Kao da se sama trava pomerala. Bilo je teško
reći odakle to tačno dolazi.
Učinilo joj se da je čula slabašan i tanak glas...
tua tir e elintes tir e elintes
... ali možda je to bio samo vetar, koji samo što ne zaduva kroz grančice u
visini.
Pokušala je da ga ponovo čuje, ali uzalud.
Uskoro će ostati bez dnevnog svetla, i Blu nije bila oduševljena idejom da
polako vozi nazad po mraku. Makar su sada već stigli do zaista prijatnog dela
posla – sađenja samog cveća, sređivanja da sve izgleda gotovo. Noa je imao
dovoljno snage da joj u tome pomogne, pa je drugarski klečao pored nje i bušio
rupe u zemlji.
U nekom trenutku, međutim, pri slaboj svetlosti bacila je pogled ka njemu i
uhvatila ga kako ubacuje celu biljku u rupu, uključujući i cvast, i zatrpava je
zemljom.
 „Noa!” uzviknula je.
Pogledao ju je, ali bilo je nečega sasvim praznog na njegovom licu. Desnom
rukom je nasuo još zemlje preko latica. Bio je to mehanički pokret, kao da mu je
ruka odvojena od ostatka tela.
„Ne tako”, rekla je Blu, ne znajući tačno šta hoće da kaže, osim što se trudila
da zvuči ljubazno, a ne užasnuto. „Noa, obrati pažnju na to šta radiš.”
Oči su mu bile beskrajno crne, njihov pogled uperen ka njenom licu tako da
joj se digla kosa na glavi. Ruka mu se ponovo pokrenula, zasipajući cveće novom
grudvom zemlje.
A onda se obreo bliže njoj, iako ga nije videla da se pokreće. Crnim očima
zagledao se pravo u njene oči, iskrenuvši glavu na nimalo dečački način. Bilo je
nečega sasvim bez-noastog u vezi s njim.
Iznad njih je zadrhtalo drveće.
Sunce samo što nije zašlo; najvidljivije od svega bilo je mrtvačko bledilo
njegove kože. Smrskano mesto na licu gde ga je pogodio prvi udarac.
„Blu”, rekao je.
Mnogo joj je laknulo.
Ali onda je dodao: „Ljiljan.”
„Noa...”
„Ljiljan. Plavi.”
Ustao je, veoma polako. Ali se i dalje nije udaljio od nje. Nekako je ustao u
istom tenutku kad i ona, savršeno podražavajući njen pokret, očiju i dalje
prikovanih za njene. Koža mu je bila ledena.
Podigni zaštitu, rekla je Blu samoj sebi. Tako je i učinila, zamišljajući mehur
oko sebe, neprobojan zid...
Ali izgledalo je kao da se i on nalazi unutar tog mehura s njom, još bliže nego
ranije. Nos uz nos.
Čak bi i zlobu lakše podnela nego te njegove prazne oči, crne kao ogledalo, u
kojima se odražavaju samo njene oči i ništa više.
Odjednom se uključilo svetlo na tremu, i svetlost je obasjala Nou, prolazeći
kroz njega. Bio je utvaran, zamućen.
Ulazna vrata su se s treskom otvorila. Džesi Ditli je zatruptao niz stepenice,
dok je ceo trem odjekivao, i uputio se pravo prema njima. Ruka mu je poletela –
Blu je pomislila da će je udariti, ili nju ili Nou – ali je on samo postavio nešto
ravno između njenog i Noinog lica.
Ogledalo.
Bilo je okrenuto ka Noi, ona je gledala hrapavu pozadinu.
Oči su mu potamnele, upale. Zaklonio je lice šakama.
„Ne!” povikao je. Kao da je bio opečen. „Ne.”
Zateturao se unazad, dalje od Džesija, Blu, ogledala, s dlanovima i dalje
pritisnutim na lice. Jaukao je krajnje užasno – još užasnije, jer je ponovo počinjao
da zvuči kao Noa.
 Sapleo se o jednu praznu saksiju i snažno tresnuo o zemlju, ali je ostao da leži
tu gde je pao, s rukama i dalje na licu, dok su mu se ramena tresla. „Ne.”
Nije sklonio šake sa očiju, i Blu je, uz malo stida, shvatila da joj je drago zbog
toga. I sama je drhtala. Pogledala je uvis (i uvis i uvis) ka Džesiju Ditliju, koji se
nadnosio nad nju s ogledalom, tako malim i nalik na igračku u njegovoj ruci.
„ZAR TI NISAM REKAO DA POSTOJI KLETVA?” upitao ju je.
D žesi je podgrevao dve činije špageta u maloj kuhinji, dok je Blu sedela na
starom komadu nameštaja koji je istovremeno služio i kao stolica i kao
hoklica. U ovoj maloj prostoriji još je više izgledao kao džin; sve oko njega
izgledalo je kao nameštaj iz kuće za lutke. Iza njega, zloćudna tama navalila se na
prozor iznad sudopere. Blu je bilo drago što postoji ova žućkasta oaza. Nije bila
spremna da vozi nazad kroz ovu noć, naročito što bi to sada morala da radi sama.
Noa je nestao, a iskreno, nije bila sigurna da li je spremna za njegovo ponovno
pojavljivanje.
Mikrotalasna je pisnula. Dok je spuštao činiju pred nju, Džesi je objasnio da
nije zapravo sama pećina ukleta – već nešto u pećini.
„I to nešto ubija Ditlijeve”, rekla je Blu. „I užasno utiče na mog prijatelja.”
„TVOG MRTVOG PRIJATELJA”, primetio je Džesi, pa seo preko puta nje
za majušni sto na razvlačenje.
„Nije on kriv za to. Zašto niste rekli da ga vidite?”
„NISAM REKAO NI DA TEBE VIDIM.”
„Ali ja nisam mrtva”, napomenula je Blu.
„ALI SI PRILIČNO NISKA.”
Zanemarila je to. Pojela je svoje špagete. Nisu bile nešto, ali bilo je učtivo
pojesti ih. „Šta se to nalazi u pećini da bi ona bila ukleta?”
„SPAVAČI”, odgovorio je.
To je bilo u značajnoj vezi sa onim što zanima Blu.
„POD OVIM PLANINAMA SPAVAJU NEKE STVARI. NEKE OD NJIH
NE ŽELIŠ DA PROBUDIŠ.”
„Ne želim?”
Klimnuo je.
„Zašto ne bih to želela?”
Pojeo je svoju porciju špageta.
„Nemojte mi reći da ću razumeti kad porastem. Dovoljno sam velika.”
„ZAR NISI VIDELA SVOG PRIJATELJA?”
Jeste. Zaista ga jeste videla.
Uzdahnuvši, Džesi je dohvatio veliki album s fotografijama – porodični album
Ditlijevih. Bila je to ona vrsta iskustva za koju je Blu uvek podozrevala da će biti
dražesno i zanimljivo, pronicljiv i potajan kratak pogled u prošlost neke druge
porodice.
 Nije bilo tako. Bilo je veoma dosadno. Ipak, između priča o događajima koji
se protekli kao što možete i da zamislite, i ribolovačkih izleta koji se se odvijali
onako kako se ribolovački izleti odvijaju, promaljala se još jedna priča: o porodici
koja živi na ulazu u pećinu gde je nešto spavalo tako nemirno da je virilo kroz
ogledala i kroz oči i zujalo u zvučnicima i ponekad primoravalo decu da cepaju
tapete sa zidova, a supruge da čupaju pune šake kose sa glave. Taj nemirni spavač
je kroz generacije postajao sve glasniji i glasniji, sve dok konačno jedan Ditli nije
ušao u pećinu i prepustio se mraku. Njegova porodica kasnije je izvadila njegove
kosti i uživala u nekoliko decenija mira i tišine.
A onda je usledilo još fotografija Ditlijevih koji grade nadstrešnicu za garažu.
„A trebalo bi da vi budete sledeći?” upitala je Blu. „Ko će nastaviti posle vas?”
„RAČUNAM DA ĆETO BITI MOJ SIN.”
Blu nije pomenula kako ne vidi dokaze da u kući živi još neko, ali je on sigurno
primetio njenu zapitanost, pošto je dodao: „ŽENA I DECA OTIŠLI SU PRE PET
GODINA, ALI ĆE SE VRATITI KAD KLETVA BUDE NAMIRENA.”
Blu je bila toliko zapanjena svim tim da je pojela sve špagete, a da uopšte nije
mnogo razmišljala o njima. „Nikada nisam upoznala još nekoga s kletvom.”
„KOJA JE TVOJA?”
„Ako poljubim momka koji je moja prava ljubav, on će umreti.”
Džesi je klimnuo kao da kaže aha, ta je dobra.
„Dobro, ali zašto jednostavno ne odete? Zašto ne prodate ovu kuću, pa nek se
neko drugi bavi tapetama i tako tim?”
Slegnuo je ramenima – bilo je to veličanstveno sleganje. „OVO JE DOM.”
„Jeste, ali dom može biti i na drugom kraju Henrijete”, uporno je nastavljala
Blu. „Uvek možete da se provezete ovuda i doviknete zdravo kućo kojoj krvare
zidovi, vidimo se kasnije! Problem rešen.”
Uzeo je njenu činiju i spustio je u sudoperu. Nije bio uvređen, izgleda, ali se
očigledno nije slagao s njom, tako da nije nameravao da dalje priča o tome.
„Takođe, kad s... “ zaustila je Blu, ali ju je prekinulo mahnito lupanje. Činilo
se da dopire odasvud. Kletva? Noa? Upitno je pokazala ka ogledalu.
Džesi je odmahnuo glavom. „ULAZNAVRATA”, rekao je.
Obrisao je ruke o kuhinjsku krpu koja je izgledala kao da je nju samu potrebno
obrisati o nešto, a onda se uputio ka ulaznim vratima. Blu je čula kako se otvaraju,
a zatim i žamor glasova, čas jači, čas slabiji.
Na pragu kuhinje pojavilo se dvoje ljudi, a Džesi ih je pratio. Za divno čudo,
bili su to Genzi i Kala. Bilo joj je teško zamisliti njih dvoje kako bilo gde putuju
zajedno, a još teže shvatiti otkud to da njih dvoje stoje u kuhinji Džesija Ditlija.
Oboje su se potpuno usredsredili na Blu.
Džesi je izražajno pokazao ka njoj. „VIDITE?”
Uletevši unutra, Kala je pružila otvoren dlan ka Blu. S jezika joj je prskala
živa soda. „Ključeve od kola. Smesta. Nećeš ponovo sesti u taj auto dok ne budeš
imala osamdeset godina i sedu kosu. Smesta. Daj ih ovamo.”
Blu je samo blenula u nju. „Šta? Molim?”
„Misliš da prosto možeš negde da odeš, a da se ne javiš?”
 „Rekla si mi da danas nikome drugom ne trebaju kola!”
„Pa si mislila da to znači kako ne moraš da se javiš?”
Blu se spremala da odvrati izjavom kako je ona odgovorno ljudsko biće i da
nisu imali razloga da brinu gde je, ali tada je ugledala Genzijev izraz lica. On je
stajao tik iza Kale. Prstima je ovlaš dodirivao slepoočnicu i jagodicu, a pogled mu
je bio usmeren uprazno. Pre nekoliko meseci Blu ne bi uspela da to protumači, ali
sada ga je dovoljno dobro poznavala da zna kako taj pokret znači da mu je laknulo:
kao da popušta opruga strepnje. Izgledalo je kao da mu iskreno nije dobro. Oboje
ih je zabrinula, i to mnogo.
„... toliko ljudi svuda traga za tobom da su počeli pretpostavljati kako ležiš
mrtva u nekom jarku”, govorila je Kala.
„Čekaj, šta? Tražili ste me?”
„Deset je uveče! Otišla si pre šest sati, a nije da si se uputila na posao, jelda?
Nismo imali pojma gde si! Na ovoliko sam bila da ponovo pozovem policiju.”
Reč ponovo ostala je da značajno visi u vazduhu. Blu nije gledala ni ka
Genziju ni ka Kali.
„Pozvaću Ronana”, tiho je rekao Genzi, „da mu kažem da se vrati u Monmut.”
I Ronan je tragao za njom? To bi je dirnulo, da je zaista bila u ikakvoj
opasnosti.
„Ja...” Pre nego što je završila, Blu je uvidela da nema šta da kaže: oni su bili
u pravu, ona nije. „Mislila sam da niko neće primetiti”, neubedljivo je dodala.
„Ključeve od kola”, rekla je Kala.
Blu ih je krotko predala.
„I još nešto. Ne želim da se ikada više vozim u groznom automobilu ovog
momka”, nastavila je Kala. „Slobodno se vrati s njim, pošto sam suviše ljuta da
bih te uopšte gledala. Mogla bih da kažem nešto zbog čega ću se pokajati.”
Okrenula se da izleti iz kuhinje, ali se onda zaustavila pored Džesija, nabravši nos.
Mišice su im se dotakle; očigledno je stekla nekakav psihometrijski utisak o
njemu.
„Oh, to si bio ti”, rekla je.
Nagnuo je glavu da bi je osmotrio, bez imalo zlobe. Zamakla je iza ćoška, bez
ijedne reči objašnjenja ili pozdrava.
„Ovaj...” rekla je Blu i ustala. „Izvinjavam se zbog ovoga.”
„NEMA POTREBE.”
„Hvala vam za špagete. Nego, šta ćemo s pećinom?”
„IPAK ŽELIŠ DA UĐEŠ TAMO, NAKON SVEGA?”
„Kao što rekoste, ubija samo Ditlijeve.”
„KLETVA UBIJA SAMO DITLIJEVE. PEĆINA BI MOGLA DA UBIJE I
NEKOG DRUGOG.”
„Spremna sam da rizikujem, ako ste voljni da nas pustite.”
Džesi se ponovo počešao po grudima. „ŠTO JE POŠTENO, POŠTENO JE,
PRETPOSTAVLJAM.”
Rukovali su se. Bluina šaka je u njegovoj izgledala minijaturno.
 „ODLIČNO POSAO, MRAVČICE”, rekao je.
Genzi se tada umešao, uredno ubacivši telefon u džep, a izvadivši iz njega
ključeve od kola. I dalje je u njegovom izrazu bilo nečega zategnutog do pucanja.
Izgledao je, u stvari, isto onako kao u pećini, kad mu je lice bilo umrljano suzama
i neprepoznatljivo. Bilo je toliko neobično videti ga u javnosti bez njegove maske
Ričarda Genzija Trećeg da je Blu neprestano zurila u njegovo lice. Ne – nije se
radilo o njegovom licu. Već o načinu na koji je stajao, pognutih ramena, oborene
brade, dok nesigurno gleda ispod oka.
„NIJE BILA U OPASNOSTI”, tešio ga je Džesi.
„Moj mozak je to znao”, rekao je Genzi. „Ali ostatak mene nije.”
N e mogu da verujem da nisi mrtva”, rekao je Ronan Blu. „Trebalo bi da si
mrtva.”
Moguće je da je to što Genzi nije ispravio Ronana po tom pitanju bilo znak
njegove iznerviranosti.
„Zahvalna sam ti na brizi”, odgovorila mu je.
Kuhinja u Lisičjoj ulici broj 300 bila je krcata ljudima. Za kuhinjskim stolom
sedeli su Malori, Genzi, Ronan i Adam. Persefona je lebdela blizu sudopere. Kala
se mrzovoljno naslanjala na radnu ploču. Pre nego što su je oterali, Orla se
neprestano pojavljivala na pragu da baci pogled na Ronana. Ova klaustrofobična,
napeta noć podsećala je Adama na ono veče od pre nekoliko meseci kad je Genzi
slomio palac i zamalo bio upucan, nakon što su otkrili da je Noa mrtav. Stvari su
tek bile počele da se menjaju.
Adam je diskretno pogledao sat na rerni. Javio je da će kasniti dva sata na
posao u fabrici prikolica, u nameri da se vidi sa ostalima, i sad je pazio da ne
probije rok.
„Profesore Malori, želite li čaj?” upitala je Blu.
Malori je izgledao kao da mu je laknulo „Prijala bi mi šolja čaja.”
„Volite li više, ovaj, voćni ili sportski?” upitala je. „Ukoliko bi vam bili
ponuđeni u obliku čaja?”
Razmatrao je ponudu. „Sportski.”
„Hrabar izbor”, rekla je Blu. „Još neko?”
Nekoliko prisutih odmahnulo je glavom. I Adam i Genzi su već bili žrtve
čajeva u Lisičjoj ulici broj 300. Ovde su biljke za čajeve bile skupljane po dvorištu
ili kupovane na organskoj pijaci, seckane i mešane ručno, a onda pakovane u
kesice označene ili imenom većinskog sastojka ili očekivanog dejstva. Neke od
njih bilo je lakše neobavezno piti nego ostale.
„Ja sam se odmah mašila konjaka”, rekla je Kala.
Persefona i ona su se kucnule.
Dok je Blu spremala čaj i donosila vodu Psu, Genzi je uzeo reč. „Dakle, ovako.
Pronašli smo još jednu pećinu, i u njoj, navodno, neko spava. Vreme je da
odlučimo šta ćemo raditi.”
„Nema šta da se odlučuje”, rekao je Ronan. „Ulazimo.”
 „To kažeš zato što nisi video Nou danas”, rekla mu je Blu spustivši šolju pred
Malorija. „Ovaj nema nikakvo halucinogeno dejstvo, ali možda osetite blagu
euforiju.”
„Ništa što sam ovde popio nije mi izazvalo osećaj ni približan euforiji”, rekao
je Genzi.
„Nikad nisi pio ovaj”, odvratila je. „U svakom slučaju, Noa je bio nešto
prilično zastrašujuće. Džesi, čovek na čijem je posedu pećina, kaže da postoji
kletva.” Naglasila je reč kletva.
„Zašto se prosto ne odseli?” upitao je Adam.
„Iz svog porodičnog doma?” nadovezao se Ronan, a zvučao je istovremeno i
kretenski i iskreno.
„Dom je malo prejaka reč”, rekao je Genzi. „Video sam kako izgleda.”
„Ti.” Blu je pokazala prstom na njega. „Ućuti pre nego što kažeš nešto
uvredljivo. Postoji još nešto što treba da znate. Nešto ranije ove godine, jedna od
žena u ovoj kući predvidela je da će Džesi umreti. Nije ga poznavala, ali je znala
njegovo ime.”
Adam je naglo podigao glavu. Ne zato što ga je taj podatak zaprepastio, već
zato što se Bluin glas neznatno promenio, a Kala i Persefona su odjednom bile
zauzete ispijanjem svog pića i izbegavanjem da se međusobno pogledaju. Adam,
tajnovito stvorenje, bio je krajnje osetljiv na tuđe tajne. Nije bio siguran zašto bi
predviđena smrt nekog neznanca bila zaogrnuta velom tajne, ali je tačno znao da
Blu Sardžent govori samo delimičnu istinu.
„Čekaj, čekaj”, rekao je Genzi. „Znači, govoriš mi da ne samo što ovaj Džesi
Ditli veruje da tamo postoji kletva, nego da pritom zapravo i ne greši, i da će
stvarno umreti?”
„Ili će umreti zbog nečega što mi uradimo”, nije odustajala Blu. „Zato sam to
pomenula. Osećam da bi treba odgovorno da donosimo odluke.”
„Ljudi, vi imate spisak mrtvih?” ubacio se Ronan. „To je baš mračno, jebote.
Jesam li i ja na njemu?”
„Ponekad poželim da jesi”, rekla je Blu.
„Mogu li da ga vidim?” upitao je Adam.
„Molim?”
„Mogu li da vidim spisak?”
Blu se okrenula da i sebi sipa šolju čaja „Nemam ga. Mama ga je odnela sa
sobom. Samo sam se setila njegovog imena. Hoću reći, mislila sam da je u pitanju
devojka, zbog tog I na kraju, ali ono Ditli je bilo upečatljivo.”
Kala je visoko podigla obrvu, ali ništa nije rekla.
Ah, pomislio je Adam, iznenada sumorno ubeđen. To je, znači. Jedan od nas
je na spisku.
„Ma, nema veze sad to”, rekao je Genzi. „Ne gubimo vreme, Adam mora
uskoro da krene. Samo je pitanje da li idemo sutra u pećinu.”
Koji od nas?
 Malori se oraspoložio. „Sada bi bio pravi trenutak da napomenem kako ja neću
silaziti ni u kakve pećine. Rado ću vam uputiti podršku s nekog mesta do kojeg
sunčeva svetlost može da dopre.”
„Naravno da idemo”, rekao je Ronan. „Zašto ne bismo?”
„Rizično je”, odgovorio je Genzi. „Ne mogu dovoljno da naglasim koliko
nisam rad da bilo koga u ovoj prostoriji dovodim u opasnost.”
„Pritom, zečevi moji, setite se da postoji više od jednog spavača”, istakla je
Kala. „Ima ih trojica. Jednog treba da probudite, a jednog da ne probudite.”
„A onaj u sredini?” upitao je Ronan.
„Ma te stvari zapravo samo mnogo bolje zvuče kad ih ima tri”, rekla je
Persefona svojim tankim glasom.
„Džesi je takođe rekao da neke stvari ne bi trebalo da budu probuđene”, dodala
je Blu, oprezno ne dopuštajući Adamu da joj uhvati pogled. „Tako da jeste, rizično
je.”
Ne samo jedan od nas?
„Ušli smo u pećinu u Svevodi”, rekao je Ronan. „Rizik je bio isti. Možda i
veći, pošto nismo ništa znali kad smo ušli.”
Možda je, mislio je Adam, sama Blu na tom spisku. Možda je upravo zato to
krila od svih njih.
„Pa, slažem se s Ronanom”, rekla je Blu, „ali sam istovremeno i pristrasna,
zato što želim da pronađem mamu, pa je taj rizik za mene prihvatljiv.”
Adam je razmišljao o lekcijama s Persefonom. Da li bi se mučila da ga uči
ukoliko je znala da mu preti smrt? Sada ga je gledala, nepopustljivim crnim očima,
kao da ga izaziva da objavi postojanje tajne.
„Postoji još nešto o čemu bi trebalo da pričamo”, progovorio je Genzi,
kolebljivo. „A to je šta ćemo ukoliko ovo jeste Glendover. Ukoliko postoji
nagrada kad ga probudimo. Ne znam sa sigurnošću da li postoji jedna, ili ih je
više, i trebalo bi da znamo šta ćemo reći i u jednom i u drugom slučaju. Možda
sada nemate odgovor, ali razmislite o tome.”
U neko ranije vreme, sve o čemu je Adam razmišljao svodilo se na obećanje
te nagrade. Ali sada je imao samo jednu školsku godinu pred sobom i više nije
živeo u kući svog oca, tako da je i bez pomoći Glendovera video izlaz. Preostalo
mu je jedino da zatraži oslobađanje od Svevode.
A nije bio siguran da to želi.
Genzi i Ronan su tiho razgovarali o nečemu drugom, Malori se povremeno
ubacivao, ali Adam više nije uspevao da se usredsredi. Znao je da ne greši u vezi
s razlogom Bluine zatvorenosti. Znao je to na isti način na koji je znao da ga je
upravo Svevoda trgla iz sna, i gde treba da ode da bi popravio zmajevu liniju.
Znao je to onako kako se prepoznaje istina.
Pogledao je na sat. „Ako smo odlučili, morao bih da krenem.”
Nije morao. Imao je još malo vremena. Ali ovo nije moglo da čeka.
Pretpostavka je rasla u njemu.
„Već?” upitao je Genzi, ali ne s nevericom. „Baš bezveze. Oh, šta sad.”
 „Aha”, rekao je Adam. „Ali ovaj vikend mi je slobodan, kao i nekoliko dana
posle njega. Blu, možeš li da mi pomogneš da iznesem ono iz kola?”
„Šta to?”
Slagao je brzo i vešto. „Ono što si tražila. Ne verujem da se ne sećaš. Ona,
ona... tkanina.”
Persefona ga je i dalje gledala.
Blu je odmahnula glavom, ali ne zbog njega, zbog sebe; žalosna zbog
sopstvenog zaborava. Odgurnula se od radne ploče, dok se on pozdravljao
dodirom pesnice s Genzijem, klimnuvši Maloriju i Ronanu. Trudio se koliko može
da se pri pozdravljanju drži opušteno, iako se osećao naelektrisano od
neizgovorene tajne. Zajedno su izašli na sporedna vrata, pa pošli tamnom stazom
ka mestu gde je na trotoaru iza veličanstvenog kamara bio parkiran njegov
automobil.
Napolju je bilo tiho i hladno, suvo lišće je šušketalo međusobno kao kad neko
ućutkuje gomilu.
„Ne sećam se...” zaustila je Blu, ali je zaćutala kad ju je Adam zgrabio za
mišicu i privukao sebi.
„Koji od nas, Blu?”
„Hej, nemoj...!” Otrgla je ruku, ali se nije odmakla.
„Koji od nas je na spisku?”
Istrajno se zagledala u daljinu, prateći pogledom automobil na udaljenoj
raskrsnici. Nije odgovorila, ali nije bila ni toliko bezobrazna da mu kaže kako
greši.
„Blu.”
Nije ga pogledala.
Zakoračio je tako da nije mogla da ga ne pogleda. „Blu, koji od nas?”
Lice joj je bilo neprepoznatljivo, kao da je s njega očišćena sva njena
razdraganost. Nije plakala. Oči su joj, međutim, izgledale gore nego da je plakala.
Zapitao se koliko je dugo nosila taj teret. Srce mu je lupalo. Bio je u pravu. Jedan
od njih će umreti.
Ne želim da umrem, ne sada...
„Blu.”
„Jednom kad saznaš, više nećeš moći da pobegneš od tog saznanja”, rekla je.
„Moram da znam”, rekao je Adam. „Zar ne shvataš? To će biti usluga. To ću
tražiti kao nagradu. Moram da znam, tako da to bude ono što tražimo, ukoliko
možemo da dobijemo samo jedno.”
Samo je nastavila da ga gleda pravo u oči.
„Genzi”, rekao je Adam.
Zažmurila je.
Naravno. Naravno da će im on biti oduzet.
Um ga je snabdeo slikama: Genzi koji se grči na tlu, pokriven krvlju, Ronan
skljokan pored njega, skrhan od bola. Prošli su meseci otkako mu je Svevoda
pokazala tu viziju, ali on je nije zaboravio. Niti je zaboravio kako je sve to, u
viziji, bilo njegova krivica.
Srce mu je bilo grob.
Ako jesam ja kriv, mislio je Adam, onda to mogu i da sprečim.
B lu se probudila besna.
Nije se sećala šta je sanjala, jedino da je bilo u vezi s njenom majkom, a kad
se probudila, imala je želju da nešto udari. Setila se kako je jednog popodneva tog
leta posetila Adama i on je šutnuo kutiju – eto, toliko je sada bila besna. Jedino
što se činilo da nije vredno šutnuti bilo šta kad nema nikoga unaokolo da je vidi
kako to radi.
Ležala je tako i govorila sebi da se vrati na spavanje, ali umesto toga bes ju je
sve više obuzimao. Bila je umorna od toga što su Persefona i Kala i njena majka
zadržavale sve informacije za sebe jer Blu nije vidovita. Od toga što ne može da
sanjari o otmenom koledžu jer nije bogata. Od toga što ne može da drži Genzija
za ruku jer ne žele da povrede Adamova osećanja, i što ne može da ga poljubi jer
ne želi da ga ubije. Bila je umorna od znanja da će on umreti, i od straha da će i
njena majka umreti.
Iznova i iznova, čula je Adama kako pogađa istinu: Genzi.
Odgurnula je pokrivače i besno se obukla i besno odjurila u prostoriju s
telefonom.
Orla je sedela tamo, u jedan ujutru, i lakirala nokte.
Blu se ukočila na pragu, dok joj se na licu jasno čitala namera.
„Šta je bilo?” upitala je Orla. „Slobodno.”
Blu nije ni mrdnula.
„Ma, hajde. Neću te sprečavati. Samo sam htela da te poštedim slomljenog
srca, ali šta sad, samo napred”, rekla je Orla.
Blu je prešla na drugi kraj sobe i podigla slušalicu, sumnjičavo bacajući pogled
ka Orli. Njena sestra od tetke vratila se slikanju majušnih mandala po noktima.
Nije se pretvarala da ne prisluškuje, ali je svakako izgledala kao da je se to ne tiče.
Blu je pozvala Genzija.
Smesta se javio. „Nisam spavao.”
„Znam”, odgovorila je. „Dođi po mene.”

Bilo je nečeg neprepoznatljivog u vezi s njim kad je stigao u Prascu. Nečega u

njegovim očima, nekakve oštrine u njegovom bledom osmehu. Nečega sasvim
grozničavog i nesređenog. Zastala je na ivici njegovog osmeha i pogledala preko.
Nije to bio Genzi koga je nešto ranije videla u kuhinji; ovo je bio Genzi koga
je u tajnosti zvala noću.
 Nije je pitao kuda želi da ide. Nije im bilo dozvoljeno da pričaju o ovome,
tako da nisu ništa ni govorili.
Kamaro je u leru čekao u noćnoj tišini ulice. Ušla je i zalupila vratima za
sobom.
Genzi – nesmotreni, neukroćeni Genzi – ubacio je u sledeću brzinu čim su
izašli iz kvarta. Jurio je od semafora do semafora, a kad je napokon stigao do
praznog auto-puta, besomučno je povećao brzinu, grčevito stežuči menjač.
Išli su na istok, prema planinama.
Blu je uključila stereo i prebirala po Genzijevoj muzici sve dok nije našla nešto
vredno da se pusti glasno. Zatim se izborila s prozorom i spustila ga tako da je
vazduh vrišteći preplavi. Bilo je suviše hladno za tako nešto, zaista, ali Genzi je
samo pružio ruku na zadnje sedište, ne skidajući pogled s druma, i povukao svoj
kaput napred. Obukla ga je, zadrhtavši kad joj je svilena postava dotakla gole
noge. Kragna je mirisala na njega.
Nisu razgovarali.
Stereo je zaskakutao i zaplesao. Automobil je zaurlao. Vetar je šibao po
kabini. Blu je spustila šaku na Genzijevu, i zadržala je tamo; zglavci su joj skroz
pobeleli. Na drumu sem njih nije bilo ni žive duše.
Odvezli su se u planine – sve više, i više, preko prevoja.
Pod mutnom svetlošću farova, vrhovi planina bili su crni i preteći, a kad su
dospeli do najviše tačke prevoja, pod prstima je osetila kako se Genzijeva šaka
zateže dok smanjuje brzinu i naglo se okreće u pravcu odakle su došli.
Jurnuli su nazad ka Henrijeti, pored praznih mesta za parkiranje pred
radnjama, pored utihlih kuća u gradu, pored Aglionbija, kroz centar grada, na
drugu stranu Henrijete. Tamo je iza jednog ćoška skrenuo na novu, nekorišćenu
obilaznicu: uličnim lampama oivičene četiri besprekorne trake puta koji vodi
niotkuda ka nigde.
Tamo se zaustavio, pa je uzeo kaput od nje, a onda su zamenili mesta. Podigla
je sedište i privukla ga volanu koliko može da priđe, a onda joj se auto ugasio, pa
se ugasio još jednom. Spustio je dlan na njeno koleno – prsti na koži, linija života
koja dotiče kost – i sprečio je da previše naglo pusti kvačilo. Motor je zaverglao,
snažan i siguran, i automobil je jurnuo napred.
Nisu razgovarali.
Ulične lampe smenjivale su se pred vetrobranskim staklom dok je prelazila s
jedne na drugu stranu puta, a onda se okretala i vraćala, ponovo i ponovo.
Automobil je bio zastrašujuć i poslušan – previše moćan, previše brz, sve
odjednom. Kad bi stajali, menjač bi se zakucao i papučica gasa zaglavila, a onda
bi se naglo oslobodili kad krene. Hladan vazduh iz otvora za ventilaciju ispod
kontrolne table nežno je slao noćni vazduh da joj miluje gole noge; od vreline
brektavog motora gorela su joj stopala.
Zvuk. Sâm zvuk bio je čudovišan, pojačan time što ga je osećala kroz vibracije
u menjaču, kroz cimanje upravljača, kako joj urla pod tabanima.
Plašila ga se sve dok nije zgazila gas, a onda joj je srce zalupalo tako snažno
da je zaboravila na sav strah.
 Kamaro je te večeri bio kao Genzi: zatrašujuć i uzbudljiv, voljan da učini sve
što od njega zatraži.
Sa svakim okretom postajala je sve smelija. Uprkos tolikoj buci i razmetanju,
Prasac je bio trpeljiv učitelj. Nije mu smetalo što je Blu veoma niska devojka koja
nikad ranije nije vozila auto s menjačem. Trudio se koliko god može.
Nije mogla da zaboravi Genzijevu šaku na svom kolenu. Zaustavila se.
Dok je izbegavala da se poljubi sa Adamom, smatrala je da je tako nešto
sasvim jednostavno. Njeno telo nikada nije znalo šta da radi. Sada je znalo. Njene
usne nisu marile što je to što rade bilo praćeno kletvom.
Okrenula se ka Genziju.
„Blu”, upozorio ju je, ali mu je glas odavao sluđenost. Ovako blizu, vrat mu
je mirisao na nanu, na vuneni džemper, na skaj presvlaka u kolima, i na Genzija,
samo Genzija.
„Samo želim da se pretvaram”, rekla je. „Želim da se pretvaram da mogu.”
Prestao je da zadržava vazduh.
Šta je bio poljubac bez poljupca?
Poput stoljnjaka izvučenog ispod posuđa spremljenog za zabavu. U samo
nekoliko haotičnih trenutaka, sve se pretvorilo u veliku zbrku. Prsti u kosi, dlanovi
obujmljeni oko vratova, usne koje ovlašno prelaze preko obraza i brade opasno
blizu jedna drugoj.
Zastali su, nos uz nos, na onaj čudan način koji zahteva bliskost. Osećala je
njegov dah u svojim ustima.
„Možda se ne bi desilo ništa loše ako bih ja poljubio tebe”, prošaputao je.
„Možda je loše samo ako poljubiš ti mene.”
Oboje su istovremeno progutali knedlu, i čarolija se prekinula. Oboje su se
nasmejali, takođe istovremeno, uzdrhtalo.
„A onda to više nikada ne bismo pomenuli”, rekao je Genzi, tiho se izrugujući
sâm sebi, a Blu je bilo mnogo drago zbog toga, pošto je neprestano vrtela te reči
u mislima i želela je da zna kako je i on radio to isto. Genzi joj je zadenuo pramen
kose iza uha – to je bilo sasvim besmisleno, pošto joj kosa ni ranije nije bila iza
uha, niti će tu ostati. Ipak, ponovio je to nekoliko puta, a onda je izvadio dva listića
nane, pa jedan stavio sebi u usta, a drugi njoj.
Nije mogla da odredi da li je veoma kasno ili je postalo veoma rano.
A sada je katastrofalna radost čilela i stvarnost se lagano vraćala na mesto.
Sada je tačno videla da se on skoro sasvim pretvorio u onog momka kojeg je srela
u crkvenom dvorištu.
Reci mu.
Prevrtala je listić nane po jeziku, ponovo i ponovo. Osetila je drhtavicu od
hladnoće ili umora.
„Pomisliš li nekad da staneš pre nego što ga nađeš?” upitala je.
Izgledao je zbunjeno.
„Nemoj tako da me gledaš”, rekla je. „Znam da moraš da ga nađeš. Ne tražim
od tebe da mi kažeš zašto. To kapiram. Ali, kako postaje sve rizičnije, jesi li ikada
pomislio da prekineš?”
 Gledao ju je pravo u oči, ali mu je pogled bio izgubljen u daljini, zamišljen.
Vagao je, možda, cenu svog pohoda naspram svoje neprekidne potrebe da vidi
svog kralja. A onda se ponovo usredsredio na nju.
Odmahnuo je glavom.
Skljokala se nazad u sedište i uzdahnula dovoljno duboko da joj se sa usana
začuje blbbphhbbbt. „Oh, pa dobro.”
„Plašiš se? Da li zato pitaš?”
„Ne pričaj gluposti”, odgovorila je.
„U redu je ako se plašiš”, rekao je Genzi. „Ovo je samo moje, na kraju, i ne
očekujem da iko...”
„Ne. Pričaj. Gluposti.” Smešno je, zapravo; nije znala čak ni da li je potraga
za Glendoverom ono što će ga ubiti – bilo koji stršljen bi mogao. Nije mogla da
mu kaže. Mora je bila u pravu – to bi mu samo upropastilo one dane koji su mu
preostali. I Adam je bio u pravu. Moraju pronaći Glendovera i tražiti od njega da
spase Genziju život. Ali kako da čuva ovu ogromnu tajnu i da mu ne kaže?
„Trebalo bi da se vratimo.”
Sada je on uzdahnuo, ali se nije usprotivio. Sat u kamaru nije radio, ali mora
biti da je opasno blizu svanuća. Zamenili su mesta; Blu se ponovo sklupčala pod
njegovim kaputom, podigavši noge na sedište. Dok je podizala kragnu da pokrije
usta i nos, dozvolila je sebi da zamisli kako je to mesto s pravom njeno. Kako
Ronan i Adam već znaju i nemaju problem s tim. Kako njene usne ne predstavljaju
pretnju. Kako Genzi neće umreti, kako neće otići na Jejl ili Prinston, kako je to
što joj je dao svoj kaput s mirisom pšeničnih klica i nane na kragni zapravo jedino
što je bitno.
Vraćajući se ka centru, primetili su neko svetlucavo vozilo, koje je nesumnjivo
pripadalo nekom Mladom gavranu, zaustavljeno pored puta. Pod svetlošću ulične
lampe izgledao je šljokičavo i astronomski veliko.
Ružan osećaj realnosti ponovo je napao Blu.
„Šta je ovo...?” upitao je Genzi.
„Jedan od tvojih”, odvratila je Blu.
Genzi se zaustavio pored, i pokazao Blu da spusti svoj prozor.
Za volanom drugog automobila sedeo je jednako šljokičav i astronomski
veliki momak crne kose.
„Ti si riba”, rekao joj je, zbunjen.
„Dvadeset poena!” napeto je odgovorila Blu. „Ma šta sad, odmah trideset –
zato što je kasno, a ja se osećam velikodušno.”
„Čeng. Šta se događa?” upitao je Genzi, nagnuvši se da vidi pored nje. Glas
mu se odmah promenio u glas Mladog gavrana, zbog čega se Blu iznenada
ozlovoljila što je vide s njim u kolima. Kao da onaj njen bes od ranije nije bio
kako treba ugušen, i sad je saznanje što se nalazi u kolima s princom Aglionbija
bilo dovoljno da ga ponovo raspali.
Henri Čeng iskočio je iz svog automobila da se nasloni na njihov prozor sa
suvozačke strane. Blu je bilo primetno nelagodno što su joj se njegove izražene
jagodice našle toliko blizu.
 „Ne znam, samo je stao”, rekao je.
„Kako je stao?” upitao je Genzi.
„Nešto se čulo”, odgovorio je Henri. „Onda je stao. Zvučalo je besno. Ne
znam. Ne želim da umrem. Ceo život je preda mnom. Znaš li nešto o kolima?”
„Ne o ovim električnim. Šta se to tačno čulo?”
„Nešto što ne bih želeo nikada ponovo da čujem. Ne smem ovaj da pokvarim.
Prethodnog sam pokvario i otac mi je popizdeo.”
„Hoćeš da te povezemo nazad?”
„Ne, hoću tvoj telefon. Moj je crko, a ne mogu da hodam pored puta ili će
meštani da me siluju.” Kolenom se oslonio na bok kamara. „Čoveče”, rekao je,
„ovako se to radi. Američka snaga koju čuješ na kilometar udaljenosti. Nisam baš
dobar u ovim WASP9 stvarima. S druge strane, ti si šampion – samo što se meni
čini da si sve shvatio naopako. Trebalo bi da se družiš s ribama preko dana, a s
momcima noću. Tako je govorila moja halmeoni10, u svakom slučaju.”
Bilo je nečega užasnog u celom tom razgovoru. Blu nije uspevala da odredi
da li je to zato što nije zahtevao njeno učešće, ili zato što se odvijao između dva
ekstremno bogata momka, ili zato što ju je neprestano podsećao na to da je
prekršila jedno od svojih najvažnijih pravila. (Drži se dalje od momaka iz
Aglionbija.) Osećala se poput običnog prašnjavog dodatka. Ili još gore.
Jednostavno se osećala – loše.
Bez reči je dodala Genzijev telefon Henriju.
Kad se drugi mladić vratio u svoj sjajan svemirski brod da obavi poziv, Blu se
obratila Genziju. „Ne sviđa mi se kad ti glas zvuči tako, čisto da znaš.”
„Kako to?”
Znala je da to nije lepo reći, ali njena usta su ipak rekla šta su imala. „Lažno.”
„Molim?”
„Glas koji koristiš kad si s njima”, rekla je. „Sa ostalim kretenima iz
Aglionbija.”
„Henri je kul”, rekao je Genzi.
„Oh, stvarno? ’Meštani će ga silovati’?”
„To je bila šala.”
„Ha ha ha. Ha. Ha. Ha. Šala je kad neko kao on to kaže, pošto ne mora zaista
da brine o tome. Tipično.”
„Ne razumem zašto si takva. On je zapravo pomalo nalik tebi...”
Blu je frknula. „Oho-ho!” Znala je da preteruje, ali kao da nije mogla da se
zaustavi. Prosto je bilo nečega u vezi s njihovim zgodnim licima i dobrim
frizurama i lepim automobilima i lakim samopouzdanjem kad se nađu u društvu.
„Samo mislim da je verovatno dobro što ne možemo stvarno... što nikada
nećemo...”

9 WASP – akronim od ,,white Anglo-Saxon Protestant”, pripadnik najmoćnije društvene grupe

više ili srednje klase u Americi. (Prim. prev.)
10 Halmeoni – počasan naziv u korejskom jeziku, odnosi se na očevu ili majčinu majku. (Prim.

prev.)
 „Oh, zaista?” upitao je Genzi, opasno učtivim glasom. „A zašto?”
„Prosto dolazimo iz različitih sredina, to je sve. Imamo veoma različite
prioritete. Suviše smo udaljeni. Nikada ne bi uspelo.”
„Pre dve sekunde samo što se nismo poljubili”, rekao je, „a sada je sve gotovo
zato što sam se zaustavio da tipu pozajmim telefon?”
„Nikada i nije počelo!” Osećala se jednako besno kao i kad se probudila. Još
i više.
„Da li si takva zato što se nisam složio da je Henri kreten? Pokušavam da
sagledam stvari iz tvoje perspekrive, ali mi mnogo teško ide. Nešto u vezi s mojim
tonom glasa?”
„Nema veze. Zaboravi. Samo me odvezi kući”, rekla je Blu. Sada se zaista
kajala – zbog svega. Nije čak bila sigurna ni gde ju je prepirka dovela, jedino je
znala da sada ne može da odustane. „Kad ti vrati telefon.”
Genzi ju je proučavao pogledom. Očekivala je da vidi sopstvenu ljutnju
odraženu na njegovom licu, ali umesto toga, on je izgledao kao da mu je sve jasno.
Nije bio zaista srećan, ali više nije bio ni zbunjen. „Kad ćeš mi reći o čemu se
ovde zaista radi?” upitao je.
Na to je ona duboko i drhtavo uzdahnula, na ivici da zaplače. „Nikad.”
G enzi se probudio užasno loše raspoložen. I dalje je osećao umor – žrtvovao
je sate i sate sna da bi iznova i iznova u mislima ponavljao sve ono što se
odigralo u kolima, pokušavajući da zaključi da li je bio u pravu ili nije, i da li je
to uopšte bitno – a napolju je rominjala kiša, Malori je zviždukao, a Ronan je
sipao žitarice za doručak iz kutije direktno sebi u usta; Genzijev omiljen žuti
džemper je suviše mirisao na mokro kuče da bi mogao ponovo da se obuče, a u
Prasca je ušla voda i nije hteo da upali, i sada su pošli po Blu i Adama u onom
ševroletu bez duše, a on je nosio braon džemper koji je spolja izgledao potpuno
isto kako se Genzi iznutra osećao.
Ova pećina će biti samo obična pećina, i ništa više, kao što pećine obično i
jesu, tako da se Genzi ne bi bunio da ostane u Monmutu i odspava još četiri sata,
a da ovo završe neki drugi put.
„Kako pada, isto nam je kao da smo u Velsu”, rekao je Malori, a nimalo nije
zvučao kao da mu je drago zbog toga. Na sedištu pored njega ćutao je Adam, lica
koje je odavalo zabrinutost kakvu Genzi već neko vreme nije video kod njega.
Blu je takođe bila nadureno tiha, s podočnjacima u skladu s Genzijevim. Prošle
noći je kragna njegovog kaputa mirisala na njenu kosu; sada je neprestano okretao
glavu u nadi da će uhvatiti taj miris, ali kao i sve ostalo u ovom bednom danu, i
on je postao prigušen i prašnjav.
Na farmi Ditlijevih, Malori, Pas i Džesi smestili su se u kuću (Malori, bez
mnogo nade: „Pretpostavljam da nemate čaja?” Džesi: „ŽELITE LI ERL GREJ
ILI DARDŽILING?” Malori: „Oh, blagi bože!”), a tinejdžeri su otpešačili preko
mokre poljane do pećine.
„Stvarno ćeš nositi tu pticu u pećinu?” upitao je Adam.
„Da, Periše”, odgovorio je Ronan, „da znaš da hoću.”
Nije bilo prilike da pita Blu bilo šta o prethodnoj noći.
Previše je otupeo da bi i dalje raščlanjavao šta se dogodilo. Jednostavno je
želeo da zna. Da li su i dalje u svađi?
Loše raspoloženje ga nije napuštalo dok su navlačili opremu za penjanje i
proveravali, u više navrata, da li im rade baterijske lampe. Blu je odnekud
nabavila nošeni radni kombinezon, a puki napor da je ne gleda u tome oduzimao
mu je i ono malo koncentracije koju je uspeo da napabirči.
Nije ovako trebalo da bude, mislio je. Ne bi trebalo da bude nagurano između
školskih obaveza i kongresnih zaduženja. Ne bi trebalo da bude sumoran jesenji
dan, previše vlažan za to godišnje doba. Trebalo je da to bude dan kad je dovoljno
odspavao da bude u stanju da nešto kako treba oseti. Nije trebalo da bude ništa od
ovoga kako je bilo, a zapravo je bilo sve to.
Ovo čak ne izgleda, mislio je dok su se spuštali, kao nešto kako pećina treba
da izgleda. Naravno da se Glendover nalazi pod zemljom – naravno da Genzi zna
da je morao biti pokopan – ali nekako je to zamišljao s više svetlosti. Ovo je bila
tek rupa u tlu, poput svih ostalih. Zemljani zidovi pritiskali su ih sa svih strana,
izgrebani i izdubljeni, previše uski da prime kovčeg. Zečja rupa, sve dublja i
dublja.
Nije ovako izgledalo u njegovoj viziji, onda kad je stajao u šupljem drvetu
Svevode. Ali možda to nije bilo istina.
Ovo je istina. Gledali su je pravo u oči.
„Prestani, Linče”, rekao je Adam. Nalazio se na začelju, dok je Ronan bio
odmah ispred njega.
„S čim da prestanem?”
„Oh, pobogu.”
Ronan nije odgovorio; nastavili su dalje. Prešli su još samo nekoliko metara,
kad je Adam ponovio: „Ronane, pobogu!”
Svi su se polako i teturavo zaustavili. Adam je stao, a to je cimnulo Ronana
da stane, što je zaustavilo Blu, a onda najzad i Genzija. Šmirgla je zalepršala uvis,
krilima okrznuvši skučene zidove pećine. Vratila se Ronanu na rame, glave
spuštene nisko i oprezno. Mahnito je čistila kljun o njegovu majicu.
„Šta je bilo?” zatražio je Ronan objašnjenje, pucnuvši prstima u pravcu
gavrana.
„Pevanje”, rekao je Adam.
„Nisam ni zucnuo.”
Adam je držao prst na jednom uvetu. „Znam to sada – znam da nisi ti.”
„Ma nemoj?”
„Ne”, jedva čujno je rekao Adam. „Znam da nisi ti zato što ga čujem u svom
gluvom uvetu.”
Genzija je prošla jeza.
„Koju pesmu čuješ?” upitala je Blu.
Šmirgla je otvorila kljun. Zapevala je treperavim, visokim napuklim glasom,
nimalo nalik na njen grubi gavranski glas. „O devojke, mlade, lepe, poslušajte oce
svoje...”
„Prekini”, viknuo je Ronan. Ne Šmirgli, već pećini.
Ali ovo nije bila Svevoda, a šta god da jeste bilo, nije se obaziralo na Ronana
Linča.
Šmirgla je nastavila da peva – podvig još užasniji zbog toga što nijednom nije
zatvorila kljun. Kao da prosto predstavlja zvučnik za neki zvuk iznutra. „U
njegovoj zemlji ljudi slušali su oce svoje...”
Ronan je ponovo viknuo. „Ko god da si, prekini! Ona je moja.”
Šmirgla je prasnula u smeh.
Bio je to piskav, prepreden smeh, i sâm pesma koliko i ona pesma dotad.
 „Gospode bože”, rekao je Genzi, da prikrije to što mu se svaka dlaka na telu
naježila i oba testisa skvrčila.
„Šmirglo”, brecnuo se Ronan.
Smesta je obratila pažnju na njega. Zagledala mu se u lice, nakrenute glave, a
bilo je nečega neprepoznatljivog i žestokog u vezi s njom. Raskrupnjala se, perja
boje mastila našušurenog oko vrata, kljuna divljeg i moćnog. U tom trenutku bilo
je nemoguće zaboraviti kako je ona zapravo odsanjano stvorenje, a ne pravi
gavran, i da njen um radi na isti tajanstveni način kao i Ronan Linč, ili Svevoda.
Nekoliko užasavajućih sekundi, prebrzih da bi išta stigao da kaže, Genzi je mislio
da se Šmirgla sprema da Ronana napadne tim svojim strašnim kljunom.
Ali je ona samo škljocnula njime, a zatim poletela niz prolaz ispred njih.
„Šmirglo!” pozvao je Ronan, ali je ona nestala u tami. „Prokletstvo. Odvežite
me.”
„Ni slučajno”, rekli su Adam i Blu u glas.
„Ni slučajno”, složio se Genzi, još odlučnije. „Ne znam čak ni da li bi trebalo
da nastavimo. Nisam zainteresovan da budemo hrana ovoj pećini.”
I to što ih je Šmirgla napustila činilo se pogrešnim. Nekako okrenuto naopako,
ili izvrnuto iznutra ka spolja. Sve je izgledalo nepredvidljivo – što je samo po sebi
bilo čudno, jer bi to značilo da je sve do tada bilo predvidljivo. Ne – čak
neizbežno.
A sada se činilo kao da bi se bilo šta moglo desiti.
Ronanov pogled i dalje je bio uperen u mrak prolaza, tražio je Šmirglu i nije
je nalazio. „Možete da ostanete, ako se toliko plašite”, zarežao je.
Genzi je dovoljno dobro poznavo Ronana da bi pustio da ga ta žaoka zaboli.
„Ne plašim se za sebe, Linče. Priberi se.”
„Mislim da samo pokušava da nas zaplaši”, istakla je Blu, sasvim razumno.
„Da stvarno želi da nas povredi, dosad bi to već uradila.”
Pomislio je na Šmirglin kljun, koji se našao onoliko blizu Ronanovom oku.
„Adame?” doviknuo je Genzi ka začelju. „Presuda?”
Adam je bez reči vagao opcije. Lice mu je bilo neobično i nežno pod oštrim
zrakom svetlosti Genzijeve lampe sa kacige. Odjednom, i bez objašnjenja, pružio
je ruku da dotakne zid pećine. I mada on nije bio odsanjan, sada je bio nešto što
pripada Svevodi, i bilo je teško to ne primetiti u načinu na koji mu se prsti poput
pauka šire zidom, u crnilu njegovih očiju koje zure u prazno.
„Je l’ i on isto...” upitala je Blu.
Posednut.
Niko od njih nije želeo to da izgovori.
Ronan je stavio prst na usne.
Činilo se da Adam osluškuje zidove – ko je ova osoba, da li je to i dalje moj
prijatelj, šta je dao Svevodi, šta je postao, zašto se strava i užas toliko jače osećaju
tamo gde nema sunca – a onda je progovorio, oprezno: „Glasam za to da
nastavimo. Mislim da je zastrašivanje samo neželjena posledica, a ne namera.
Mislim da je ideja bila da nas Šmirgla domami.”
I tako su nastavili.
 Sve niže, i niže, niz stazu mnogo krivudaviju od one kroz pećinu u Svevodi.
Onaj prolaz je očigledno izlokala voda, dok se ovaj činio neprirodnim, kao da nije
sam nastao, već kao da ga je nešto probilo kandžama iznutra. Negde ispred njih,
zagraktala je Šmirgla. Bilo je to čudno, čuti zvuk koji pripada danu negde iz
dubine mraka pred njima.
„Šmirglo?” pozvao ju je Ronan promuklim glasom.
„Graka!” začuo se odgovor, odnekud ne tako daleko. Tu reč ptica je koristila
samo za Ronana.
„Hvala nebesima”, rekla je Blu. Genzi, na čelu kolone, prvi ju je ugledao, kako
se drži za ispust u kamenom zidu. Nije pobegla kad se približio, a kad je pružio
ruku ka njoj, doletela je i spustila se svom težinom. Činilo se da joj posednutost
nije naškodila. Osvrnuo se iza sebe. „Evo tvoje ptice, Linče.”
Ronanov glas je zvučao čudno. „A eno tvoje grobnice, Genzi.”
Gledao je negde pored njega.
Genzi se okrenuo. Stajali su pred kamenim vratima. Mogla su to biti vrata od
bilo čega, ali nisu. Bila su to izrezbarena vrata grobnice – kameni vitez u oklopu,
ruku prekrštenih na grudima. Glava mu se oslanjala o dva gavrana, stopala na
heraldičke ljiljane. Držao je štit. Glendoverov štit, s tri gavrana.
Ali ovo je bilo pogrešno. Nije bilo pogrešno zato što Genzi nije očekivao da
Glendoverova grobnica ovako izgleda. Bilo je pogrešno zato što nije trebalo da se
dogodi na ovakav način, na ovaj dan, kad ga oči bole od nespavanja i napolju sipi
kiša, i pritom je ovo pećina koju su otkrili tek nekoliko dana ranije.
Trebalo bi da postoji trag, pa još jedan trag, pa još jedan.
Nije trebalo da se sve svede na pola sata hoda i vrata od grobnice, tek tako.
Ali bilo je tek tako.
„Nemoguće”, konačno je rekao Adam, sa začelja.
„Treba li... samo da ih gurnemo?” upitala je Blu. I ona je zvučala nesigurno.
Ovo se ne događa na ovaj način. Radilo se o traženju, ne o pronalaženju.
„Osećam se neobično u vezi sa ovim”, najzad je rekao Genzi. „Imam osećaj
da je pogrešno to što nema nikakvog... obreda.”
Budi uzbuđen.
Ponovo se okrenuo ka vratima grobnice, a ostali su prišli bliže. Izvukao je
telefon, pa napravio nekoliko snimaka. A onda, nakon kraće pauze, ukucao i neke
beleške u vezi s lokacijom.
„Pobogu, Genzi”, rekao je Ronan, ali zbog toga se Genzi osetio nešto malo
bolje.
Oprezno je dotakao spoj oko ispupčenja u vidu viteza. Kamen je bio hladan,
čvrst, stvaran; prsti su mu bili prašnjavi. „Mislim da nisu zapečaćena. Mislim da
su samo potkočena. Nekom polugom, možda?”
Adam je prešao prstom duž ivice. „Ne skroz. Nije mnogo zategnuto.”
Razmišljao je o činjenici da postoje tri spavača, i da jednog treba probuditi, a
da jedan mora ostati da spava. Da li bi znali ukoliko je ovaj upravo taj koga ne
treba dirati? Svakako – zato što, ako je Mora zadužena da ga ne probudi, ovde bi
našli nekakav njen trag.
 Ali nije znao. Nije bilo načina da sazna.
Sve u vezi sa ovim danom bilo je obojeno neodlučnošću i nesigurnošću.
Odjednom, zid se raspao ka unutra.
Kad se prašina zakovitlala po vazduhu i svi ustuknuli, kašljući, Blu je rekla:
„Ronane Linče!”
Ronan je upravo povratio ravnotežu zaustavivši se usred oblaka prašine koja
se lagano slegala, nakon što je snažno šutnuo vrata grobnice.
„To ti je”, šturo je rekao, ne obraćajući se nikome naročito, „što diraš moju
pticu.”
„Ronane, odmah mi kaži treba li da ti stavim povodac, pošto se neću
ustručavati”, rekao je Genzi. Ronan je istog trenutka frknuo kroz nos, ali Genzi je
uperio prst u njega. „Ozbiljan sam. Ovo se ne tiče samo tebe. Ako je ovo grobnica,
neko je u njoj sahranjen, i toj osobi ćeš ukazati poštovanje. Ne teraj. Me. Da. Ti.
Ponavljam. Kad smo već kod toga, ukoliko još neko misli da nije u stanju da se
kontroliše kad nastavimo, predlažem da se ili okrenemo i vratimo, ili da taj neko
sačeka ovde.”
Ronan je kipteo od besa.
„Linče, nemoj”, rekao je Genzi. „Radim ovo već sedam godina, i ovo je prvi
put da neko mesto ostavljam u gorem stanju nego što sam ga zatekao. Ne teraj me
da zažalim što si pošao s nama.”
To se, napokon, probilo kroz čelik oko Ronanovog srca. Pognuo je glavu.
Ušli su.
Kao da su zakoračili u prošlost.
Čitava prostorija bila je izrezbarena i oslikana. Boje nisu izbledele na suncu:
kraljevskoplava, modroljubičasta, rumena krvavocrvena. Rezbarije su bile
podeljene na odeljke ili arkade, oivičene ljiljanima i gavranovima, stubovima i
pilastrima. Sveci su gledali sa zidova, budno i dostojanstveno. Mučenici su bili
probodeni kopljima i strelama, zapaljeni i ganuti. Izgravirani lovački psi jurili su
zečeve, koji su jurili lovačke pse. Na zidu je visio par rukavica, šlem, grudni
oklop.
Ovo je previše.
„Gospode”, izustio je Genzi. Pružio je prste da dotakne grudni oklop, i shvatio
da ne može. Povukao je ruku.
Nije bio spreman da se ovo završi.
Bio je spreman da se ovo završi.
U središtu grobnice nalazio se kameni kovčeg, visok do struka, sa stranama
bogato izrezbarenim. Kamena statua Glendovera ležala je na vrhu, glava sa
šlemom bila mu je položena na jastuk od tri gavrana.
Sećaš li se da si mi spasao život?
„Vidite sve te ptice”, rekla je Blu.
Prelazila je snopom svetlosti baterijske lampe preko zidova i kovčega. I svuda
je zrak nalazio perje. Krila su krasila kovčeg. Kljunovi kljucali voće. Gavranovi
se tukli nad štitovima.
 Svetlost se zaustavila na Adamovom licu. Kapci su mu bili suženi, pogled
oprezan. Ronan je, pored njega, izgledao neobično neprijateljski nastrojen, dok
mu se Šmirgla šćućurila na ramenu. Blu je iz Genzijevog džepa izvadila telefon i
počela da slika zidove, kovčeg, samog Genzija.
Genzijev pogled se vratio na kovčeg. Glendoverov kovčeg.
Da li se ovo zaista događa?
Sve je bilo naopako, kao u ogledalu, nimalo nalik na ono što je zamišljao.
„Šta mi to radimo?” upitao je.
„Mislim da bismo, ako svi zapnemo, mogli da podignemo poklopac”,
odgovorio je Adam.
Ali Genzi nije na to mislio. Mislio je: Šta mi to radimo? Mi, od svih ljudi?
„Znoje mi se dlanovi”, rekla je Blu, nasmejavši se kratko, bez imalo radosti.
Stali su rame uz rame. Genzi je odbrojavao, bez daha: tri-dva-jedan, a onda
su zapeli. Bez uspeha. Osećali su se kao da pokušavaju da pomere samu pećinu.
„Neće ni da mrdne”, rekao je Genzi.
„Da probamo s druge strane.”
Premestili su se na drugu stranu, jedva našavši oslonac za prste, i dok se
poklopac i dalje nije pomerao, Genzi nije mogao da ne razmišlja o starim bajkama.
Zamišljao je da nije težina poklopca ono zbog čega ne mogu da ga pomere; već
da je razlog u tome što oni toga nisu vredni. Nisu se dokazali na neki način, i zato
im i dalje nije dopušteno da nađu Glendovera.
Nekako je zbog toga osetio olakšanje. To je, makar, delovalo ispravno.
„Oni nisu imali opremu za dizanje teškog tereta”, rekao je Ronan.
„Mada su mogli da imaju konopce i čekrke”, primetila je Blu. „Ili više ljudi.
Pomeri se, ne mogu da uhvatim sa obe ruke.”
„Nisam siguran da će to išta značiti”, rekao je Genzi, ali su se ipak pribili jedni
uz druge i pogurali. Njeno telo bilo je stisnuto uz njegovo. S njegove druge strane,
Adam je bio stisnut uz Ronana.
Zavladala je tišina u kojoj se čulo samo njihovo disanje.
Blu je rekla: „Tri, dva...” pa su povukli kao jedan.
Poklopac se odvojio, kao da odjednom više nema težinu. Pomerio se i brzo
skliznuo na drugu stranu.
„Hvataj ga!” uzdahnula je Blu. A onda, čim se Genzi bacio napred: „Ne, čekaj,
nemoj!”
Začulo se gadno škripanje dok je poklopac dijagonalno strugao niz naspramnu
stranu kovčega pre nego što se prevrnuo na pod. Zaustavio se s tišim, ali mnogo
razornijim zvukom, kao kad pesnica zakači kost.
„Naprsao je”, rekao je Adam.
Primakli su se. Prosta tkanina skrivala je unutrašnjost kovčega od pogleda.
Ovo nije kako treba.
Genzi se najednom osetio neopisivo smireno. Ovaj trenutak bio je toliko
suprotan onome kako ga je njegova vizija predstavila da je sva njegova strepnja
isparila. Iza nje nije ostalo apsolutno ništa. Brzim pokretom sklonio je tkaninu.
 Niko se nije ni pomerio.
Isprva nije razumeo u šta gleda. Oblik je bio vanzemaljski; nije uspevao da ga
razazna.
„Okrenut je naopako?” pretpostavila je Blu, mada kolebljivo.
Ali naravno da je to u pitanju, bilo je jasno sada kad je ona to pomenula. Prilika
u tamnoj odori, ljubičaste ili crvene boje, lopatica na leđima koje štrče prema
njima. Gužva crne kose, više kose nego što je Genzi očekivao, tamnije nego što
bi očekivao. Ruke su bile vezane na leđima.
Vezane?
Vezane.
Nešto nelagodno zgrčilo mu se u stomaku.
Pogrešno. Pogrešno, pogrešno, pogrešno.
Adam je prešao baterijskom lampom celom dužinom kovčega. Glendoverova
odora bila je zavrnuta, tako da mu se vide blede noge. Vezane u kolenima. Licem
nadole, vezanih ruku, vezanih kolena. Tako su sahranjivali veštice. Samoubice.
Zločince. Zatvorenike. Genzijeva ruka lebdela je iznad kovčega, ali ju je sklonio.
Nije ga napustila hrabrost, već sigurnost.
Nije ovako trebalo da bude.
Adam je ponovo prešao snopom svetlosti.
Blu je rekla: „Ah...” a onda se predomislila.
Kosa se pomerila.
„Sunce ti jebem krvavo”, rekao je Ronan.
„Pacovi?” pretpostavio je Adam, ali je ta pretpostavka bila toliko odvratna da
su se i Genzi i Blu žacnuli. A onda se kosa ponovo pomerila i užasan zvuk se
prolomio iz kovčega. Vrisak?
Smeh.
Ramena su se zatresla, telo se u kovčegu pomerilo tako da se glava okrene
prema njima. Čim je krajičkom oka ugledao lice, Genziju je srce naglo zalupalo,
a onda stalo. Istovremeno je osetio i olakšanje i užasnutost.
Ovo nije Glendover.
„Ovo je žena”, rekao je.
Ž ena nije čekala da je oni oslobode.
Odskočili su kad je počela da se vrpolji i migolji, a onda se sručila na pod,
ruku i nogu i dalje vezanih. Pala je pravo Ronanu pred noge i škljocnula zubima
ka njegovim prstima, mahnito se smejući.
I Ronan i Šmirgla su zalepršali unazad.
Blu i Adam su razmenili grozničav pogled.
A žena je sada pevala:

„Kraljice i kraljevi
Kraljevi i kraljice
Plavi ljiljan, ljiljan plavi
Krune i ptice
Mačevi i stvarčice
Plavi ljiljan, ljiljan plavi”

Završila je pesmu histeričnim smehom koji se savršeno slagao sa onim koji je

ranije odjeknuo iz Šmirgle. Prevrnuvši se na leđa, kako bi mogla da pogleda pravo
ka Ronanovim zgađenim crtama lica, zapevušila je: „Odveži me, gavranski
prinče.”
„Gospode”, rekao je. „Šta si ti?”
Ponovo se nasmejala. „Oh! Moj je spasilac došao na snežnobelom pastuvu i
rekao: lepa gospo, ja ću vam doneti ono što vam treba...”
Ronanov izraz lica bio je gotovo istovetan onome koji je imao kad su otišli da
pokupe Malorija. „Luda je.”
„Ne dotičite je”, rekao je Genzi, veoma smireno. Ranije, dok je mislio da su
našli Glendovera, bio je veoma potresen, ali sada se i više nego povratio. Blu je i
dalje srce tuklo kao ludo, još od onda kad je poklopac kovčega pao i žena
izgmizala napolje. Daleko od toga da je želela da joj Genzi naređuje, ali joj je
laknulo što je preuzeo kontrolu makar nad ovim trenutkom, dok ona ubedi svoj
puls da malo uspori.
Obišao je oko kovčega i prišao mestu gde je žena ležala.
Sad kad je licem bila okrenuta ka njima, Blu je videla da je žena mlada, možda
joj je bilo tek dvadeset i nešto godina. Kosa joj je bila ogromna, crna kao
gavranovo krilo i u potpunom neredu, a koža bleda kao u mrtvaca.
Najneverovatnije na njoj, možda, bila je njena odora, zato što je bila prava. Nije
ličila na srednjovekovni kostim. Izgledala je kao prava odeća, zato što i jeste bila
prava odeća.
Genzi se nagnuo i na svoj učtivi, moćan način upitao: „Ko si ti?”
„Jedan nije bio dovoljan!” zakreštala je ona. „Poslali su još jednog! Koliko je
mladića u mojoj odaji? Molim te, reci mi da ih je trojica, jer je tri božanski broj.
Hoćeš li ti da me odvežeš? Veoma je nepristojno držati ženu vezanu duže od dve
ili tri, ili sedam generacija.”
Genzijev glas bio je još smireniji, ili je možda ostao nepromenjen, i samo se
činio smireniji u poređenju s njenim sve jačim zapevanjem. „Da li si ti zaposela
gavranicu mog prijatelja?”
Nasmešila mu se i zapevala: „O devojke, mlade, lepe, poslušajte oce svoje...”
„Tako sam i mislio”, rekao je Genzi i ispravio se. Bacio je pogled ka ostalima.
„Mislim da nije pametno da je odvežemo.”
„Ah! Da se ne plašiš?” narugala mu se. „Da nisi čuo kako sam veštica? Imam
tri sise! Imam rep, i rogove! Tamo dole sam džinovska. Oh, i sama bih se sebe
plašila, mladi viteže. Mogu da učinim da zatrudniš! Beži! Beži!”
„Neka je tu gde je”, rekao je Ronan.
„Da smo ostavljali ljude po pećinama samo zato što su ludi”, odgovorio je
Genzi, „ti bi i dalje bio u Svevodi. Daj mi tvoj nož.”
„Izgubio sam ga”, rekao je Ronan.
„Kako si... nema veze.”
„Imam ja nož”, rekla je Blu, osećajući se korisnom i zadovoljna sobom.
Izvadila je ružičasti skakavac, a žena je okrenula sive oči ka njoj. Blu se prilično
uplašila da će žena zapevati i njoj, ali se ona samo nasmešila, široko i značajno.
„Mislio sam da su ovi zabranjeni?” upitao je Genzi, kleknuvši pored žene.
Činilo se da više nije uznemiren, i kao da se smireno bavi nekom divljom
životinjom. Presekao je ženi veze oko kolena, ali joj je ruke ostavio vezane.
„I jesu”, odgovorila mu je Blu, ali nije odvratila pogled od ženinih očiju. Žena
se i dalje smeškala, smeškala, kao da čeka da Blu poklekne i skrene pogled. Ali
Blu se dovoljno izvežbala u tome, zahvaljujući Ronanu. I zato je samo nastavila
da ženi uzvraća namrgođen pogled. Želela je da je upita otkud to da govori
engleski, odakle je i ko je, i da li joj je dobro nakon toliko vremena koje je provela
u sanduku, ali joj se činilo da ova žena nije od onih koje vole da odgovaraju na
pitanja.
„Pomoćiću ti da ustaneš”, rekao je Genzi ženi, „ali ako me ugrizeš, vraćam te
pravo u kovčeg. Jesi li me razumela?”
„Oh, petliću”, rekla je žena. „Podsećaš me na mog oca. A to je baš šteta.”
Ronan je i dalje užasnuto zurio u ženu, pa je Blu pritrčala da pomogne Genziju.
Žena je bila toplija i stvarnija nego što je Blu očekivala. Bila je vrlo visoka;
verovatno je uvek jela svoj zeleniš. Dok ju je Blu podizala, držeći je za podlakticu,
ogromno okomito gnezdo njene kose zagolicalo je Blu po licu, mirišući na zemlju
i metal. Pevala je neku pesmicu i poklonima i kraljevima i unutrašnjim organima.
„Dobro, Genzi”, oprezno je rekao Adam, „šta si sada smislio?”
 „Izvešćemo je napolje, očigledno”, rekao je Genzi. Okrenuo se ka ženi. „Osim
ukoliko ne želiš da ostaneš.”
Zabacila je glavu unazad tako da joj se kosa prelila skroz preko njegovog
ramena, a lice joj se našlo na nekoliko centimetara od njegovog. „Da li sunce još
postoji?” upitala je.
Genzi se poslužio njenom kosom da joj skloni glavu sa svog ramena. „Pre
nekoliko sati još je postojalo.”
„Onda me vodi! Vodi me!”
Adam je samo odmahivao glavom.
„Ne mogu da dočekam”, rekao je Ronan, „da čujem kako ćeš ovo objasniti
Maloriju.”

Kad su izbili napolje, oblaci su se već bili razišli, a zamenilo ih je nebo tako vedro
i plavo i isušeno vetrom da su svi morali da pognu glave zbog prašine koja se
kovitlala vazduhom. Vetar je toliko divljao da su Blu šiške bolno šibale po
obrazima. Jato vrana ili gavranova letelo je visoko iznad njih, bacano na sve
strane. Ronan je privio Šmirglu na grudi, štiteći je od vetra, kao da je i dalje mlada
gavranica.
Dok su se vraćali ka kući Ditlijevih, nagnuti naspram udara vetra, kiša je na
mahove prskala iz neba bez oblaka. Adam je podigao ruku da obriše kapljicu sa
obraza, a Blu je rekla: „Adame, tvoje lice...”
Adam je sklonio prste; vrhovi su im bili crveni. Blu je pružila ruku da uhvati
sledeću zalutalu kapljicu. Crvena.
„Krv”, rekao je Ronan, a nije zvučao toliko zabrinuto koliko kao da samo
iznosi činjenice.
Blu se stresla. „Čija?”
Genzi je proučavao crvenu mrlju na naramenici svoje jakne, usana razdvojenih
od zapanjenosti.
„Genzi”, pozvao ga je Adam, pokazujući uvis. „Pogledaj.”
Zastali su usred polja ugažene trave i zagledali se u vedro nebo. Na obzorju,
nešto je mahnito svetlucalo, poput odbleska sunca na avionu u daljini. Blu je
zaklonila oči i videla da to nešto ima vatreni rep. Nije uspevala sasvim da zamisli
šta bi to bilo, tako vidljivo na ovoj jasno dnevnoj svetlosti.
„Avionska nesreća?” upitala je.
„Kometa”, rekao je Ronan, potpuno uvereno.
„Kometa?” kao odjek ponovio je Adam.
Blu se sada više uplašila nego malopre, kad su se u pećini našli u mogućoj
opasnosti. Šta to oni rade?
„Počinje!” povikala je žena. „Ponovo počinje! Ukrug, ukrug, ukrug, ukrug!”
Zavrtela se po polju, ruku i dalje vezanih iza leđa. Na sunčevoj svetlosti,
kraljevska lepota ove žene bila je mnogo primetnija. Imala je prilično veliki nos
divnog oblika, iskošene obraze i čelo, upitno izvijene tamne obrve, kao i tu
nemoguće dugu kosu koja joj se uvijala iznad ionako već visokog tela. Njena
ljubičastocrvena odora izgledala je poput mrlje boje na polju.
 Genzi je posmatrao nebesko telo kako polako izgara preko neba, ostavljajući
trag za sobom. „Znaci i predskazanja”, rekao je. „Kometa je viđena 1402. godine,
kad je Glendover počeo da se uzdiže.”
„Ha!” povikala je žena. „Uzdiže, uzdiže, uzdiže! Mnogo će se krvi proliti,
dakle, mnogo će se krvi proliti na sve strane!”
Ovaj poslednji deo ponovo se pretvorio u pesmu.
Adam je zgrabio ženu za rame, sprečivši je da se i dalje vrti. Otrgla se iz
njegovog stiska poput pijanog plesača, a onda se zagledala u njega svojim divljim
pogledom.
„Ti”, rekla je, „ti mi se najmanje dopadaš. Podsećaš me istovremeno na čoveka
i na psa koje nikad nisam volela.”
„Primljeno k znanju”, odgovorio je. „Hoćemo li dobiti nagradu? Što smo te
probudili?”
Naravno, pomislila je Blu glupavo. Naravno da je trebalo toga odmah da se
setimo. U legendama su navodno svi spavači mogli da učine uslugu onome ko ih
probudi, ne samo Glendover. Činilo se nemogućim da im to nije svima palo na
pamet, ali sve što se činilo jasnim u teoriji, u praksi je bilo mutno i glasno i
zastrašujuće.
Žena je zakreštala poput vrana u visini, a onda je zakreštala ponovo, a onda je
Blu shvatila da je to u stvari smeh. „Nagradu? Što ste me probudili? Goljo maleni,
pa ja uopšte nisam spavala.”
Adam je zurio u nju, bez prikrivanja, bez pokreta. Pustio je da mu se jedna
jedina reč – golja – zarije skroz do kičme.
Genzi se ubacio, strahovito učtiv. „Bili smo savršeno ljubazni prema tebi
dosad. On se zove Adam Periš, i jedino tako možeš da mu se obraćaš.”
Iskarikirano se naklonila Genziju, posrnula i dočekala se na koleno, pošto su
joj ruke i dalje vezane.
„Oprosti mi”, podrugnula se, „gospodaru moj.”
Stisnuo je usne, prezirući taj njen gest. „Šta hoćeš da kažeš s tim da uopšte
nisi spavala?”
„Idi spavaj, mala moja kćeri”, rekla je žena slatkim glasom. „Sanjaj rat. Samo
što ja nisam zaspala. Nisam mogla. Oduvek sam bila nemirna u snu!” Zauzela je
teatralan položaj, raširivši noge da održi ravnotežu. Kap krvi pala joj je na obraz
poput suze. Dozivala je visokim piskavim glasom: „Upomoć! Upomoć! Ne
spavam! Vratite se! Vratite se!” Dubljim glasom: „Čuješ li nešto? Samo krv koja
damara u mojoj muškosti. Idemo!”
Ronanu se izvila usna.
Blu je bila prilično sigurna da je taj zvuk čula u hodnicima svoje srednje škole.
„Hoćeš da nam kažeš kako si budna već šest stotina godina?” upitala je.
„Dve stotine gore-dole”, zapevušila je ona.
„Nije ni čudo što je luda kao struja”, rekao je Ronan.
„Ronane”, zaustio je Genzi, ali je shvatio da ne uspeva da smisli primeren
prekor. „Hajdemo.”
 U kući, Džesi Ditli se zagledao u ženu. Bila je visoka skoro kao on. „ŠTA JE
OVO?”
„Vaša kletva”, odgovorio je Genzi.
Džesi je izgledao sumnjičavo. „KAŽI TI MENI: JESI LI IKADA UČINILA
DA MOJI ZIDOVI PLAČU?”
„Samo dva ili tri puta”, rekla je. „Jesam li se to krvlju tvog oca zagrcnula, pa
morala da ućutim?”
„JESI LI TI UBILA MAČKU MOJE ŽENE?”
„To je”, zapevala je, „bio nesrećan slučaj. Da li je ono prethodno bila krv tvog
dede?”
„ODVEDITE JE IZ MOJE KUĆE”, rekao je Džesi. „MOLIM VAS.”
Dok su momci gurali ženu ka drugom kraju kuće, a Malori i Pas žurili za
njima, Blu se još malo zadržala. Stajala je pored Džesija kad je povukao dronjavu
zavesu da posmatra kako momci ubeđuju ženu da uđe u ševrolet. Blu je odlično
videla kad je ona ugrizla Psa.
Sada kad se više nije nalazila u njenoj neposrednoj blizini, Blu je bila manje
uplašena, iako je i dalje u glavi stalno imala sliku Šmirglinog kljuna raširenog
zarad lažne pesme, i nije mogla da zaboravi kako joj je srce preskočilo kad se telo
u kovčegu prvi put mrdnulo. Ova nakazna čarolija nije bila ni nalik organskoj
magiji Svevode.
„OVA NIJE SVA SVOJA.”
„Bila je budna stotinama godina”, rekla je Blu. „Iz nekog razloga, kad bi neki
Ditli umro u pećini, to bi je ućutkalo na neko kratko vreme. Ali sad smo je izvukli.
Ona je bila kletva. Sad više ne morate da odete u pećinu i tamo umrete.”
Džesi je pustio da zavesa padne na svoje mesto. „RAČUNAŠ DA SE MOŽEŠ
TAKO LAKO OSLOBODITI KLETVE?”
„Možda. Verovatno! Stvarno je baš dugo bila dole. Čuli ste je kako priznaje
da je radila sve ono.”
„NEGO, ŠTA ĆETE VI SAD S NJOM?”
„Nemam pojma. Nešto.” Potapšala ga je po mišici. „Trebalo bi da pozovete
svoju ženu, ili svog psa.”
Džesi se počešao po grudima. „STVARNO SI VEOMA DOBRA SORTA
MRAVA.”
Rukovali su se.
Dok su odlazili, Blu ga je videla kako ih posmatra kroz prozor.

Odveli su ženu u Lisičju ulicu broj 300, naravno, gde su zatekli nimalo
impresioniranu Kalu, prilično zabrinutu Džimi i zadivljenu Orlu. Persefona je ženi
uputila samo jedan pogled, odlučno klimnula glavom, a onda se izgubila negde
na spratu. Malori je pio sportski čaj u sobi za proricanje. Adam i Ronan su se
motali po predsoblju i prisluškivali, jer su bili prevelike kukavice da se suoče s
Kalinim besom.
A Kala je zaista bila u elementu. „Sećaš li se”, osorno je govorila, „kad sam
rekla da postoje tri spavača, i da je Mora zadužena da ne probudi jednog od njih,
a vi zaduženi da probudite jednog od preostala dva? Sećaš se kako o onom drugom
nisam ništa rekla? Nisam mislila da je dovedete u moju kuhinju.”
Blu je osećala u jednakoj meri olakšanje i iznerviranost. Prvo zato što je
brinula da je ova žena možda spavač koji nije trebalo da bude probuđen. Ovo
drugo zato što su sada bili u nevolji.
„A gde drugde je trebalo da je odvedemo?” zahtevala je odgovor. „Mama bi
rekla da je dovedemo ovamo.”
„Tvoja majka nema ni trunke zdravog razuma! Nismo mi ustanova za
resocijalizaciju.” Kala je prišla pravo ženi, koja je zverala po kuhinji pogledom
koliko zapanjenim, toliko i kraljevski ludim. „Kako se zoveš?”
„Zovem se kao i sve žene”, odgovorila je ona. „Tuga.”
Jedna od Kalinih obrva istog trenutka je razmotrila da li da udari ženu. „Zašto
je niste prosto ostavili?” upitala je.
Ronan je u predsoblju snishodljivo pogledao Genzija.
„Slušajte, shvatam da ona ne može ovde da ostane”, rekao je Genzi. „Ali ona
je očigledno više nalik vama nego nalik...”
Izraz Kalinog lica pretvorio se u vulkan. „Nego nalik kome, gopodine? Nalik
vama, Ričarde Genzi? Jesi li to nameravao da kažeš? Misliš da ćeš se zaraziti
njenim ludilom, ali da smo mi imune? E pa bolje bi ti bilo da razmisliš ponovo,
mladiću.”
Genzi je samo zatreptao.
Ženinim licem polako se razlio osmeh. „Nije da greši, veštice.”
Lava se prelila preko Kalinih kapaka. „Kako si me ti to sad nazvala?”
Žena se nasmejala i zapevala. „Plavi ljiljan, ljiljan plavi, ja i ti.”
I Blu i Kala su se namrštile čuvši te jezivo poznate reči. Mora biti da je ova
žena zaposela i Nou, isto kao što je zaposela Šmirglu. Blu se nadala da ta veština
ne doseže dalje od odsanjanih ptica i mrtvih dečaka.
„Nije kasno da je vratimo”, rekao je Ronan.
„VAS DVOJICA”, zaurlala je Kala. I Adam i Ronan su se trznuli. „Idite u
prodavnicu i kupite joj neke stvari.”
Adam i Ronan su se pogledali razrogačenim očima. Adamov pogled je
govorio: Šta to znači?, a Ronanov: Ne zanima me, daj da se kupimo odavde pre
nego što se predomisli. Zagrebali su ka ulaznim vratima, a Genzi je namrgođeno
gledao za njima.
Tada se ponovo pojavila Persefona, noseći džemper s različitim rukavima.
Zagledala se u ženu na nekako procenjivački način; i to bi izgledalo nepristojno
da nije u pitanju bila Persefona. Žena je zauzvrat nju procenjivala pogledom,
mada su se njoj pritom mnogo više videle beonjače.
Persefona se najzad činila zadovoljnom. Ponudila joj je džemper. „Napravila
sam ti ovo. Probaj ga... Oh! Zašto te još nisu odvezali?”
„Mislili smo da bi mogla biti... Opasna?” odgovorio je Genzi neubedljivo.
Persefona je nakrenula glavu i pogledala ga. „I mislili ste da će se to promeniti
ukoliko joj ruke budu vezane?”
 „Ovaj...” Okrenuo se ka Blu tražeći pomoć.
„Nije htela da sarađuje”, priskočila je Blu.
„Mi se prema gostima ne ophodimo na ovakav način”, rekla je Persefona,
blago ih grdeći.
„Ja nisam shvatila da je ona gost”, odvratila je Kala.
„E pa, ja sam je očekivala”, rekla je Persefona. Zastala je. „Mislim. Videćemo
da li džemper odgovara.”
Genzi se opet okrenuo ka Blu; ona je odmahnula glavom.
„Trebalo bi da me ti odvežeš, mali ljiljane”, obratila se žena Blu. „Tvojim
malim nožem boje ljiljana. To bi bilo vrlo prikladno i kružno.”
„Zašto bi to bilo prikladno i kružno”, oprezno je upitala Blu.
„Zato što me je vezao niko drugo do tvoj otac. Oh, muškarci.”
Blu se naglo probudila. Bila je budna i pre ovoga, ali je sada bila toliko više
budna nego samo sekund ranije, da se osetila kao da je spavala.
Njen otac.
Žena joj se iznenada unela u lice, ruku i dalje sputanih iza leđa.
„Oh, da. Prikladna kazna, rekao je. Artemusssssssss.” Nasmejala se ugledavši
zapanjena lica oko sebe. „Oh, šta ja sve znam! Pogledajte način na koji sija, unutar
prstena vode, unutar šanca, iznad jezera, sve u prstenu vode!”
Nešto ranije te godine, kad je Blu upoznala momke, u jednom trenutku joj se
javila neočekivana misao o tome kako je uvlače u svoje zamršene živote. Sada je
shvatila da uopšte nije bila nigde uvučena. Sve vreme je bila tamo, zajedno sa
ovom ženom, i svim ostalim ženama iz Lisičje ulice, možda čak i s Malorijem i
njegovim Psom. Nisu oni stvarali haos. Samo su polako osvetljavali njegov oblik.
Namrštivši se, Blu je izvadila skakavac. Pazeći da ne poseče ni sebe ni ženinu
bledu kožu, prerezala je veze oko njenih zglobova. „U redu, počni da pričaš.”
Žena je ispružila ruke uvis, pa u stranu; na licu joj se videlo ushićenje. Vrtela
se i vrtela, obarajući čaše sa stola i udarajući šakama o složeni luster koji je visio
iznad kuhinjskog stola. Spotakla se uprazno i nastavila dalje, smejući se i smejući,
još histeričnije.
Kad se zaustavila, pogled joj je bio naelektrisan i neuravnotežen.
„Zovem se Gvenlijan”, rekla je.
„Oh”, rekao je Genzi, jedva čujno.
„Da, mladi viteže, i mislila sam da bi ti znao.”
„Šta bi znao?” sumnjičavo je upitala Kala.
Genzi je izgledao zabrinuto. „Ti si ćerka Ovena Glendovera.”
N e znam čak ni šta da uzmem. Kućicu za psa?” upitao je Ronan.
Adam nije odgovorio. Bili su u velikom sjajnom super-marketu i gledali
sredstva za higijenu. Podigao je bočicu šampona, pa je vratio na policu. Odeća
mu je i dalje bila isprskana kapljicama krvi one apokaliptične kiše, a duša ga i
dalje bolela zbog one primedbe o golji. Gvenlijan je – Genzi je njeno ime poslao
porukom Ronanu – provela šest stotina godina u pećini, a njega je odmah
pročitala. Kako?
Ronan je uzeo šampon i ubacio ga Adamu u korpu.
„Taj je četrnaest dolara”, rekao je Adam. Otkrio je kako nema mogućnost da
isključi taj deo mozga koji računa ukupnu cenu kupljenih stvari. Možda je upravo
to Gvenlijan videla u njegovim namrštenim obrvama.
Drugi mladić se nije čak ni osvrnuo. „Šta još? Ogrlica protiv buva?”
„Već si iskoristio foru s psom. Kad si pomenuo ’kućicu’.”
„Da znaš da jesam, Periše.” Nastavio je dalje prolazom, pravih leđa, brade
uobraženo isturene. Nije izgledao kao da kupuje. Izgledao je kao da se sprema na
razbojništvo. Ubacio je pastu za zube u korpu. „Koju četkicu? Ova se čini
čvrstom.” Zavrljačio ju je među ostale stvari.
To što su pronašli Gvenlijan čudno je uticalo na Adamov mozak. Neverica ne
bi uopšte trebalo da dolazi u obzir, nakon svega što se desilo sa zmajevom linijom
i Svevodom, ali Adam je uvideo da on i dalje nije iskreno poverovao kako bi
Glendover mogao da spava negde ispod planine. A opet, našli su Gvenlijan,
sahranjenu na isti način kao u legendi. To mu je oduzelo i poslednju trunku
skepticizma.
„Šta ćemo sad?” upitao je Adam.
„Da nabavimo kućicu. A, majku mu. U pravu si. Stvarno ne mogu da smislim
drugu foru.”
„Mislio sam, šta da radimo sada kad imamo Gvenlijan.”
Ronanu se oteo zvuk koji je pokazivao da takav tok misli smatra zanimljivim.
„Isto što smo i ranije. Ona nije bitna.”
„Sve je bitno”, odgovorio je Adam, prisetivši se svojih lekcija s Persefonom.
Razmišljao je o tome da doda i dezodorans u korpu, ali nije bio siguran ima li
svrhe uzimati ga za nekog ko je rođen pre nego što je to i izmišljeno.
„Genzi želi Glendovera. Ona nije Glendover.” Ronan je zaustio nešto da kaže,
ali se onda predomislio. Zavitlao je tubu kreme za brijanje u korpu, ali ne i brijač.
Moguće je da je to uzeo za sebe, ne za Gvenlijan. „Nisam siguran da ne bi trebalo
da prestanemo dok smo u prednosti, u svakom slučaju. Imamo Svevodu. Šta će
nam i Glendover?”
Adam je pomislio na viziju u kojoj Genzi umire na tlu. „Želim uslugu”, rekao
je.
Ronan se toliko naglo zaustavio usred prolaza između rafova da mu je Adam
zamalo zakucao kolica u noge. Šest stvari u njima poletelo je napred. „Ma hajde,
Periše. I dalje misliš da ti to treba?”
„Ja ne dovodim u pitanje ono što motiv...”
„Bla-bla-bla. Važi, sve znam. Hej, vidi ono”, rekao je Ronan.
Obojica su se zagledala u prelepu ženu koja je stajala u odeljku za
baštovanstvo, okružena trojicom radnika u prodavnici. Kolica su joj bila puna
cerada i električnih trimera za živu ogradu i raznih drugih stvari koje su izgledale
kao nešto što bi se lako moglo pretvoriti u oružje. Ljudi oko nje držali su lopate i
jarbole za zastavu koji nisu ni mogli da stanu u kolica. Činili su se vrlo željnima
da pomognu.
Bila je to Pajper Grinmantl. „Nikad ne bih rekao da je tvoj tip”, procedio je
Adam.
„To je Grinmantlova žena”, prosiktao je Ronan.
„Otkud ti znaš kako ona izgleda?”
„Ma hajde, molim te. Eto, o tome bi trebalo da razmišljamo. Jesi li ga već
istražio?”
„Nisam”, rekao je Adam, ali to je bila laž. Bilo mu je teško da zanemari pitanje
jednom kad je bilo postavljeno, a Grinmantl je predstavljao pitanje veće od
mnogih drugih. „Malo”, priznao je.
„Mnogo”, preveo je Ronan, i bio je pravu, pošto je – za divno čudo – Ronan
izuzetno dobro poznavao način na koji Adam funkcioniše. Bilo je moguće da je
Adam oduvek bio svestan toga, ali je više voleo da smatra sebe – naročito one
neuglednije delove sebe – neprobojnim.
Bacivši poslednji pogled na plavušastiju polovinu Grinmantlovih, sačekali su
svoj red na kasi. Ronan je provukao karticu i ne pogledavši račun – jednog dana,
jednog dana, jednog dana – a onda su ponovo izašli u sunčano popodne. Adam je
na trotoaru shvatio da i dalje gura kolica samo s jednom kesom u ćošku. Zapitao
se da li je trebalo da uzmu još stvari, ali nije mogao da zamisli šta bi to bilo.
Ronan je pokazao na kolica. „Ulazi unutra.”
„Molim?”
Samo je nastavio da pokazuje.
„Daj, batali me”, rekao je Adam. „Ovo je javno parkiralište.”
„Periše, nemoj da prizivaš nevolju.”
Kako se neka starica uputila ka njima, Adam je uzdahnuo i popeo se u korpu
kolica za kupovinu. Privukao je kolena ispod brade kako bi mogao da stane. Nije
nimalo sumnjao da će se ovo verovatno završiti sa oderotinama.
Ronan je s teskobnom usredsređenošću moto-trkača stegao drške i odmerio
pogledom razdaljinu od njih do be-em-vea parkiranog na naspramnom kraju
parkinga. „Šta misliš, koliko stepeni ima ovde?”
 „Toplo je danas. Oh. Ne znam. Nagib od deset stepeni?” Adam se držao za
ivice korpe, ali je onda malo bolje razmislio. Umesto toga je obavio ruke oko sebe.
Okrutno se nasmešivši, Ronan je gurnuo kolica s pločnika i stuštio se ka be-
em-veu. Kako im se brzina povećavala, Ronan je radosno i užasno opsovao, pa i
sam skočio na zadnji deo kolica. Dok su jurili ka be-em-veu, Adam je shvatio da
Ronan, kao i obično, nema nameru da se zaustavi pre nego što se nešto loše
dogodi. Pokrio je šakom nos taman u trenutku kad je krajičkom oka ugledao bok
be-em-vea. Nestabilna kolica zaljuljala su se jednom, dvaput, a onda se
katastrofalno preturila na stranu. Nastavila su da klizaju, a momci su se klizali s
njima.
A onda su se i kolica i njih dvojica zaustavili.
„Oh, gospode”, rekao je Adam, dodirujući lakat oguljen na asfaltu. Nije bilo
toliko strašno, zapravo. „Gospode, gospode. Osećam sve zube.”
Ronan je nešto dalje ležao nauznak. Kutija paste za zube našla mu se na
grudima, dok su kolica bila izvrnuta odmah do njega. Izgledao je neizmerno
srećan.
„Trebalo bi da mi ispričaš šta si otkrio o Grinmantlu”, rekao je Ronan, „kako
bih mogao da počnem sa snovima.”
Adam se podigao pre nego što ga nešto zgazi. „Kad?”
Ronan se široko osmehnuo.
O va kuća je divna. Mnogo zidova. Baš mnogo zidova”, rekao je Malori kad je
Blu nešto kasnije ušla u dnevnu sobu. Jastuci na kauču zahvalno su ga
progutali. Pas je ukočeno ležao na podu pored kauča, prekrstio šape i izgledao
uopšteno prekorno.
Iza zatvorenih vrata sobe za proricanje, nakratko se začuo žamor Genzijevog
glasa, ali ga je Kalin brzo poklopio. Svađali su se s Persefonom, ili su tek pričali
dok se ona nalazila u istoj prostoriji s njima. Bilo je teško uočiti razliku.
„Hvala”, rekla je Blu.
„Gde je ona luda žena?”
Blu samo što je završila s tegljenjem svih Nivinih stvari s dušeka u potkrovlju,
kako bi Gvenlijan mogla gore da se smesti. Ruke su joj i dalje mirisale na trave
koje je Niv koristila za svoje vračanje, kao i trave koje je Džimi koristila u
pokušaju da nadvlada trave koje je Niv koristila za vračanje. „Gore na tavanu,
mislim. Mislite li da je ona stvarno Glendoverova ćerka?”
„Ne vidim razlog da ne verujem”, rekao je Malori. „Čini se da je obučena u
haljinu iz tog vremena. Sve to je dosta teško pojmiti. Šteta što čovek ne može to
da objavi u naučnom časopisu. Mislim, pretpostavljam da bi mogao, ukoliko bi
želeo da mu se karijera neopozivo završi.”
„Kad bi samo htela da govori normalno”, vajkala se Blu. „Kaže da je moj otac
bio taj koji ju je vezao i uspavao, samo što nam je rekla kako uopšte nije spavala.
Ali to je nemoguće, zar ne? Kako neko može da bude prosto živ i budan punih
šest stotina godina?”
Pas je pogledao Blu iskosa, kratko, čime je pokazao svoje uverenje da je
upravo tako Gvenlijan postala takva kakva je.
„Čini se vrlo verovatnim da je taj Artemus bio ista ona osoba koja je uspavala
i Glendovera”, primetio je Malori. „Ne želim da budem neučtiv, ali pomisao da je
zatim on začeo i tebe prilično dovodi u pitanje nečiju spremnost da u to poveruje.”
„Prilično”, kao odjek je ponovila Blu. Nije se emotivno vezala ni ovako ni
onako: otac joj je oduvek bio neznanac, a to se neće promeniti bilo da se ispostavi
kako je on ludak star šest stotina godina ili ne. Bilo je zanimljivo to što je
Gvenlijan vezao i uspavao neko ko se zvao Artemus, i bilo je zanimljivo to što je
taj Artemus navodno dosta ličio na Blu, i bilo je zanimljivo to što je Mora rekla
da se i Bluin otac zvao Artemus, ali zanimljivo nije dovoljno da se pronađe Mora.
„Mada, neko bi trebalo da uzme u obzir i onu tapiseriju”, rekao je Malori.
 Onu staru tapiseriju iz poplavljenog ambara. Blu ju je ponovo ugledala – njena
tri lica, njene crvene šake. „Šta bi neko trebalo da uzme u obzir na njoj?”
„Kad bi čovek znao. Hoće li ostati ovde?” upitao je Malori.
„Pretpostavljam. Zasad? Verovatno će nas sve pobiti na spavanju, ma šta
Persefona govorila.”
„Mislim da je mudro što će ostati ovde”, rekao je Malori. „Ona pripada
ovamo.”
Blu je zatreptala na njega. Iako joj je uvrnuti profesor prirastao za srce otkako
ga je upoznala, svakako ne bi od njega očekivala da o drugim ljudima razmišlja
dovoljno da dođe do nekog uvida u njihove međuljudske odnose.
„Da li bi želela da znaš kakvu uslugu pruža Pas?” upitao ju je.
Činilo se da ovo nema nikakve veze s prethodnom izjavom, ali Blu je izgarala
od radoznalosti. „Oh, pa dobro”, uzdržano je odgovorila. „Ne bih da vam bude
nelagodno.”
„Džejn, meni je uvek nelagodno”, rekao je Malori. „Za to Pas i služi. Pas je
psihijatrijski pas. Pas je uvežban tako da, ukoliko oseti da me hvata teskoba, uradi
nešto što će popraviti situaciju. Doći će da sedne pored mene, recimo, ili da mi
legne na grudi, ili će uzeti moju šaku u usta.”
„Da li vas često hvata teskoba?”
„Užasna je ta reč, teskoba. Tera čoveka da pomisli na kršenje ruku, na histeriju
i korsete. Pre će biti da ja jednostavno ne marim za ljude, pošto su ljudi... Zaboga,
baš su se razgalamili, zar ne?”
Uzrok tome bila je Kala, koja se upravo u susednoj sobi razdrala: „NEMOJ
DA ME GLEDAŠ TIM ISPRAZNIM POGLEDOM MOMKA IZ PRIVATNE
ŠKOLE.”
Blu je dotad bila srećna što nije uključena u ozbiljnu prepirku u sobi za
proricanje, ali se sada predomišljala.
Malori je nastavio. „Spojili su me s Psom neposredno pred ovaj put, i moram
priznati kako nisam verovao da će putovanje sa životinjom predstavljati toliki
izazov. Ne samo što je bilo prilično teško naći mesto na kome će se Pas olakšati,
ali on je neprestano pokušavao da mi legne na grudi dok sam stajao u onom
užasnom redu na carini.”
Pas nije izgledao kao da mu je žao.
Malori je nastavio. „Ne muči mene to kakvi su ljudi spolja, već ono iznutra.
Još kao dete bio sam sposoban da vidim aure, ili šta već. Ono što čini nekog
čoveka. A ako ta osoba...”
„Stanite, jeste li rekli kako možete da vidite aure?”
„Džejn, nisam očekivao da ti, od svih ljudi, budeš tako spremna da nešto
osudiš.”
Blu je bila veoma dobro upoznata sa idejom aura – energetskih polja koja
okružuju sve što je živo. Orla je u svojim tinejdžerskim godinama imala običaj da
svima oko sebe prepričava šta njihove aure govore o njima. Rekla je Blu da njena
aura znači da joj je suđeno da bude niska. Bila je prilično grozna tinejdžerka.
 „Nisam osuđivala!” uveravala je Malorija. „Samo sam htela da pojasnim. A
kako je to u vezi s Psom?”
„Tako što, ako su mi ljudi preblizu, njihove aure me dodiruju, a ako me previše
aura dodiruje, to me zbunjuje i izaziva ono što su lekari glupavo nazvali teskobom.
Lekari! Budale. Ne znam da li ti je Genzi ikada pričao o tome kako je britanski
sistem zdravstvene zaštite ubio moju majku...”
„Oh, jeste”, brzo je slagala Blu. Veoma ju je zanimala priča o tome kako
Malori vidi aure, što je bilo veoma usko povezano s njenim interesovanjima, a
mnogo manje priča o mrtvim majkama, što je nesumnjivo bilo van kruga njenih
interesovanja.
„Zapanjujuća je to priča”, rekao je Malori, pomalo se naslađujući. A onda,
zahvaljujući Bluinom izrazu lica ili držanju tela, ispričao joj je. „I mogao sam da
vidim kako joj aura lagano nestaje”, završio je. „Eto to je razlog, vidiš, zašto znam
da Gvenlijan pripada mestu kao što je ovo.”
Blu je ponovo navukla nekakav izraz na svoje lice. „Čekajte. Kako? Nešto
sam propustila.”
„Njena aura je poput tvoje – plava je”, rekao je. „Aura vidovnjakinje!”
„Stvarno?” Biće krajnje iznervirana ukoliko se ispostavi da je tako dobila ime
– to je isto kao da štene nazovete Čupko.
„Ta boja aure pripada onima koji mogu da probiju veo!”
Zaključila je da bi priznanje kako ona, zapravo, ne može da probije veo, samo
produžilo razgovor.
„I zato me je isprva i Genzi privukao”, nastavio je Malori. „Uprkos svom
merkurijalnom temperamentu, ima veoma prijatnu i neutralnu auru. Kad sam s
njim, ne osećam se kao da sam s drugom osobom. On ne oduzima od mene. Sada
je malo glasniji, ali ne mnogo.”
Blu je imala vrlo ograničeno znanje o tome šta merkurijalno znači, a to
ograničeno znanje se uopšte nije dobro provodilo pokušavajući da svoje značenje
primeni na Genziju. „Kakav je bio, u to vreme?” upitala je.
„Bili su to veličanstveni dani”, odgovorio je Malori. „Osim kad nisu bili”,
dodao je, nakon kratke stanke. „Tada je bio manji.”
Način na koji je rekao manji navelo ju je da pomisli kako ne govori o visini, i
Blu je pomislila da zna na šta misli.
Malori je nastavio. „I dalje je pokušavao da dokaže kako nije prosto
halucinirao. I dalje je bio prilično opsednut samim tim događajem. Čini se da je
to prevazišao, na njegovu sreću.”
„Događaj... Stršljenovi? Smrt, hoću reći?”
„Da, Džejn, smrt. Sve vreme je uporno razmišljao o tome. Neprestano je crtao
pčele i stršljenove i tako to. Imao je košmare iz kojih bi se budio vrišteći – morao
je da nađe svoj stan, pošto nisam mogao da spavam od njega, kao što možeš
pretpostaviti. Ponekad bi se ti napadi dešavali danju, doduše. Samo bismo se
gegali nekom jahačkom stazom kroz Lesteršir, i u sledećem trenutku bi se našao
na zemlji i grebao se po licu kao mentalni pacijent. Ne bih ga dirao, doduše, i on
bi se izduvao i onda bi bio dobro, kao da se ništa nije desilo.”
 „Kakav užas”, prošaputala je Blu. Zamislila je onaj opušteni osmeh koji je
Genzi naučio da nabaci preko svog pravog lica. Posramljeno se prisetila kako se
nekada pitala zašto bi neko poput njega, neko ko ima sve, uopšte učio tu veštinu.
Kako nije bilo pošteno od nje što pretpostavlja da ljubav i novac isključuju bol i
teškoće. S nešto griže savesti, pomislila je na njihovu prepirku u kolima od
prethodne večeri.
Činilo se da je Malori nije čuo. „Sjajan istraživač, doduše. Ima žicu za
nalaženje skrivenih stvari. To ne može da se izvežba! S tim moraš da se rodiš.”
Čula je Genzijev glas u pećini, šupalj i uplašen: Stršljenovi.
Stresla se.
„Naravno, onda je jednog dana samo otišao”, zamišljeno je rekao Malori.
„Molim?” Blu je naglo obratila pažnju.
„Nije trebalo da me to iznenadi”, na brzu ruku je rekao profesor. „Znao sam
da je veliki putnik. Ali nismo bili zaista završili sa istraživanjem, po mom
mišljenju. Malo smo se sukobili oko nečega, pa smo to izgladili. Ali jednog jutra
prosto je nestao.”
„Kako je nestao?”
Pas se popeo Maloriju na grudi i sada ga je lizao po bradi. Malori ga nije
odgurnuo. „Oh, otišao. Njegove stvari, njegove torbe. Mnogo toga je ostavio, ono
što mu nije trebalo. Ali se nikada nije vratio. Prošli su meseci pre nego što me je
ponovo pozvao, kao da se ništa nije dogodilo.”
Bilo je teško zamisliti da bi Genzi bilo šta napustio na takav način. Bio je
okružen stvarima za koje se grčevito držao. „Nije ostavio poruku, ili nešto tako?”
„Samo je otišao”, rekao je Malori. „Kasnije bi me njegovi zvali povremeno,
pokušavajuči da otkriju gde je otišao.”
„Njegovi roditelji?” Osećala se kao da sluša priču o potpuno drugačijoj osobi.
„Da, ispričao sam im sve što sam mogao, naravno. Ali nisam ništa sigurno
znao. Pre nego što je došao kod mene, bio je u Meksiku, posle na Islandu, mislim,
pre nego što se vratio u Sjedinjene Države. Sumnjam da i dalje znam makar pola
od toga gde je bio. Pokupio bi se i otišao, tako lako, tako brzo. Pre Engleske je to
već radio mnogo puta, Džejn, ništa to nije bilo novo za njega.”
U Bluinoj glavi su se polako prestrojavali neki prethodni razgovori, i pritom
dobijali nove nijanse značenja. Setila se jedne napete večeri na padini planine,
odakle su gledali Henrijetu osvetljenu poput vilinskog sela. Dom, rekao je, kao da
ga to boli. Kao da ne može u to da poveruje.
Nije bila stvar u tome da se priča koju je Malori upravo ispričao sukobljavala
sa onim Genzijem kog je ona poznavala. Više je bilo kao da Genzi kog je ona
videla predstavlja samo delimičnu istinu.
„To je bilo glupo i kukavički”, rekao je Genzi s praga. Bio je naslonjen na
dovratak, s rukama u džepovima, onako kako je često stajao. „Nisam voleo
opraštanja, pa sam ih jednostavno preskakao, i nisam razmišljao o posledicama.”
I Blu i Malori zagledali su se u njega. Nije bilo moguće odrediti koliko dugo
već stoji tamo.
 „Bilo je veoma pristojno od vas”, nastavio je, „što mi ništa niste rekli povodom
toga. Bilo je to više nego što sam zaslužio. Ali treba da znate da žalim zbog toga,
i to mnogo.”
„Pa sad”, rekao je Malori. Izgledao je kao da mu je krajnje neprijatno. Pas je
skrenuo pogled. „Pa sad. Kakvu ste presudu doneli u vezi s tvojom pećinskom
ženom?”
Genzi je ubacio listić nane u usta; bilo je nemoguće ne pomisliti na prethodnu
noć, kad je jedan dao i njoj. „Ostaće ovde, naravno. To nisam ja rekao, već
Persefona. Ponudio sam da sredim prizemlje u Monmutu. Možda se na kraju to
ipak desi.”
„Ko je ona?” upitala je Blu. Isprobala je njeno ime: „Gvenlijan.” Nije ga
izgovarala kako treba – to L nije ni blizu zvučalo onako kako je izgledalo.
„Glendover i njegova žena Margaret imali su desetoro dece. Imao je još
četvoro... koje nije rodila ona.” Genzi je to poslednje izgovorio s gađenjem;
očigledno je smatrao da to ne priliči njegovom junaku. „Gvenlijan je jedna od to
četvoro nezakonite dece za koje se zna. Ime je patriotsko. Postojale su još dve
veoma poznate Gvenlijane koje su imale neku vezu sa slobodom Velsa.”
Bilo je još nešto što je hteo da kaže, ali nije. A to je značilo da se radi o nečemu
neprijatnom ili ružnom. „Ispljuni, Genzi”, rekla je Blu. „Šta je bilo?”
„Način na koji je sahranjena...” rekao je. „Na vratima grobnice nalazi se
Glendover, na poklopcu kovčega isto. Ne njena slika. Možemo da je pitamo, mada
bi izvlačenje prave informacije iz nje predstavljalo pravi podvig, ali mi se čini
verovatnim da je sahranjena u švindl-grobu.”
„Šta je to?”
„Ponekad, kad postoji grob nekoga veoma bogatog, ili veoma važnog čoveka,
taj čovek negde u blizini pripremi kopiju svog groba, koju je lakše naći, kako bi
pljačkaši grobnica imali šta da nađu.”
Blu se zaprepastila. „Da nađu njegovu rođenu ćerku?”
„Nezakonitu”, rekao je Genzi, ali nije bio srećan dok je to izgovarao. „Čula si
je. Kao kaznu za nešto. Sve je to vrlo gnusno. Umirem od gladi. Gde su Per...
Adam i Ronan otišli?”
„Da nabave stvari za Gvenlijan.”
Pogledao je na svoj veliki i lepi sat, proprativši to izraženim i zbunjenim
mrštenjem. „Odavno?”
Napravila je grimasu. „Otprilike?”
„Šta ćemo sad?” upitao je Genzi.
Kala je zaurlala iz susedne prostorije: „IDI DA NAM KUPIŠ PICU, RIČI
RIČE11. S DODATNIM SIROM.”
„Mislim da počinješ da joj se sviđaš”, rekla je Blu.

11 Riči Rič – crtani film o najbogatijem dečaku na svetu. (Prim. prev.)

R onan ih je odvezao nazad do Crkve Svete Agnes. Adam je pomislio da
namerava da se popne kod njega u stan iznad crkvenih kancelarija, ali kad su
izašli iz kola, Ronan je skrenuo i uputio se ka glavnom ulazu u samu crkvu.
I mada je Adam živeo iznad crkve, nije ulazio u nju otkako se uselio u svoj
stan. Perišovi nikada nisu odlazili na službu, a iako je Adam podozrevao da bog
možda ipak postoji, istovremeno je podozrevao da to možda i nije bitno.
„Linče”, rekao je kad je Ronan otvorio vrata sumračnog svetilišta. „Mislio sam
da ćemo pričati.”
Ronan je umočio prste u svetu vodicu na ulazu i dotakao čelo. „Prazno je.”
Ali Adam nije imao osećaj da je crkva prazna. Izazivala je klaustrofobiju
svojim mirisom tamjana, vazama s nepoznatim ljiljanima, belim draperijama,
slomljenim pogledom napaćenogHrista. Ključala je pričama koje Adam nije znao,
obredima koje nikada neće vršiti, vezama koje nikada neće deliti. Bila je gusto
ispunjena nekakvim brujanjem prošlosti od koga mu se malo vrtelo u glavi.
Ronan je nadlanicom pljesnuo Adama po mišici. „Hajde.”
Prošao je duž zadnjeg zida mračne crkve i otvorio vrata ka strmom stepeništu.
Popevši se do vrha, Adam se obreo u skrivenoj lođi sa orguljama i dve crkvene
klupe. Kip Device Marije – verovatno je to ona? – pružio je ruke ka njemu, ali to
je bilo zato što ga nije poznavala. Ali tako je isto pozdravila i Ronana, a njega
verovatno jeste znala. Uz njena stopala gorelo je nekoliko malih sveća.
„Ovde sedi hor”, rekao je Ronan i seo za orgulje. Bez ikakvog upozorenja,
odsvirao je užasavajuće glasan i zapanjujuće zvučan deo.
„Ronane!” prosiktao je Adam. Pogledao je Devicu Mariju, ali činilo se da njoj
to ne smeta.
„Rekao sam ti. Nema nikoga.” Kad je video da mu Adam i dalje ne veruje,
Ronan je objasnio. „U Vudvilu je danas dan za ispovedanje, a s njima delimo
sveštenika. U ovo vreme je Metju imao časove orgulja, pošto nema nikoga kome
bi smetalo njegovo očajno sviranje.”
Adam je konačno seo na jednu klupu. Naslonivši obraz na glatki naslon,
pogledao je Ronana. Za divno čudo, Ronan je pripadao ovom mestu, isto kao i
Ambarima. Ova bučna, raskošna religija stvorila je od njega to što jeste isto koliko
i svet snova njegovog oca; činilo se nemogućim da sveukupnost Ronana postoji
u jednoj osobi. Adam je počinjao da shvata kako uopšte nije poznavao Ronana.
Ili pre, upoznao ga je delimično i pretpostavio je kako je to sve.
 Miris Svevode, drveća posle kiše, prolebdeo je pored njega, i Adam je shvatio
da je sve vreme dok je posmatrao Ronana, i on gledao njega.
„Dakle, Grinmantl”, rekao je, i Ronan je skrenuo pogled.
„Seronja. Aha.”
„Pogledao sam sve što je dostupno javnosti još one prve večeri.” I Ronan bi
sam lako to mogao da uradi, ali je verovatno znao da bi Adamu prijala takva
zagonetka kojom bi zaposlio misli. „Dva doktorata, kuća u Bostonu, tri kazne za
brzu vožnju u poslednjih osamnaest meseci, bla-bla-bla.”
„A šta je sa onom mrežom i paukom usred nje?”
„Nema to veze”, odgovorio je Adam. Bilo mu je potrebno samo malo vremena
da pronađe već dostupnu verziju životne priče Kolina Grinmantla. A samo još
malo više od toga da shvati kako to nije zaista životna priča koja mu je potrebna.
Nije morao da raspliće mrežu – verovatno ne bi ni mogao da rasplete mrežu.
Morao je da isplete novu.
„Naravno da ima veze. Samo to i ima veze.”
„Ne, Ronane, slušaj... dođi ovamo.”
Adam je počeo da piše po prašini na klupi pored sebe. Ronan mu se pridružio,
čučnuvši da pročita.
„Šta je to?”
„To je ono što ćemo dovesti na svoje mesto”, rekao je Adam. Sve je smislio u
glavi. I mada bi bilo lakše da sve zapiše, malo bolje je razmislio o tome. Bolje da
ne postoji nikakav trag na papiru ili elektronskom uređaju. Jedino bi Svevoda
mogla da hakuje zapis u Adamovom umu. „Ovo su jedini dokazi koje treba da
odsanjaš i ovako moramo da ih zakopamo.”
Nešto od toga moralo je da bude doslovno zakopano. Plan je bio uredno
osmišljen, mada mu izvedba nije bila takva; podmetanje nekome bilo je prljav
posao, a ubistva zahtevaju tela. Ili makar delove tela.
„Izgleda obimno”, priznao je Adam, pošto jeste tako izgledalo jednom kad je
sve popisao u prašini. „Pretpostavljam da u neku ruku i jeste. Ali uglavnom se
radi o malim stvarima.”
Ronan je završio s čitanjem Adamovog plana. Ispunjen užasom, neznatno je
odvratio lice od njega, isto kao što je odvratio lice od odsanjanog predmeta.
„Ali...” rekao je, „nije se ovako desilo. Grinmantl nije ovo uradio.”
Nije morao da kaže: Ovo je laž.
Adam je trebalo da zna da će Ronanu ovo predstavljati problem. S mukom je
pokušao da objasni. „Znam da nije. Ali preteško je podmetnuti dokaze da je on
ubio tvog oca. Previše je suptilno i ima suviše detalja koje ne znam. Mogao bi da
opovrgne jedan od naših detalja nekim pravim detaljem, ili bi nešto stvarno, poput
stvarnog dokaza o vremenu kad je nešto zaista radio, moglo da uništi nešto što
smo mi izmislili. Ali ako ja izmislim zločin, mogu da kontrolišem i sve detalje.”
Ronan je samo zurio u njega.
„Vidi, to mora biti nešto stvarno užasno, nešto zbog čega ne bi želeo da ode u
zatvor”, rekao je Adam. Sad se i sâm osećao pomalo prljavo; nije mogao da razluči
da li je Ronanovo primetno gađenje poticalo samo od prirode zločina koji je Adam
predlagao, ili zbog toga što je Adam uopšte u stanju da razmišlja o tako nečemu.
Ipak, uporno je nastavljao, pošto je sada bilo kasno da se povuče. „Želimo da bude
toliko uplašen da mu ni na pamet ne padne da uopšte pomisli da progovori ili
uzvrati. Kad bi makar bio optužen za ovo, bio bi uništen, i to će mu biti jasno. A
ako ga i osude, prema ljudima koji su počinili zločin nad decom se mnogo loše
odnose u zatvoru, a i to će mu biti jasno.”
Adam je tačno video da su dve Ronanove strane u sukobu. Tačno je video,
neverovatno, da će laž izgubiti bitku.
„Samo jednom”, brzo je dodao Adam. „Samo sad. Mogao bih, zapravo, da sve
prepravim tako da se tiče tvog oca, ali ne bi bilo ovako neprobojno. A morao bi i
da se nosiš sa suđenjem. Morao bi i Metju.” Osećao se loše što to pominje, iako
jeste bilo istina. Zato što je znao da će tako pridobiti Ronana, i bio je u pravu.
„Dobro”, žalosno je rekao Ronan. Pogledao je plan napisan u prašini, pa se
namrštio. „Genzi će mrzeti ovo.”
Zato što se radilo o najgoroj vrsti prljavštine. Kraljevi ne bi trebalo ni rubom
ogrtača da je okrznu.
„Zato mu nećemo ni reći.”
Očekivao je da se u tom trenutku Ronan pokoleba, ali on je samo klimnuo.
Oko dve stvari su se složili: da će štititi Genzijeva krhka osećanja i da će prećutati
istinu.
„Misliš li da možemo ovo da izvedemo?” upitao je Adam. „Ima tu mnogo
preciznih detalja.”
Trebalo bi da bude nemoguće. Niko ne bi trebalo da bude u stanju da odsanja
bilo šta od toga, a kamoli sve to. Ali Adam je video šta Ronan može da uradi.
Pročitao je odsanjani testament i vozio se u odsanjanom kamaru i premirao pred
odsanjanim noćnim strahom.
Bilo je vrlo moguće da se u ovoj crkvi nalaze dva boga.
Ronan je ponovo čučnuo pored klupe, proučavajući spisak, rasejano prelazeći
prstima po kratkoj poludnevnoj bradi. Kad se nije trudio da izgleda kao seronja,
lice mu je bilo veoma drugačije, i u jednom prelomnom trenutku Adam je osetio
zapanjujuću nejednakost njihovog odnosa: Ronan je poznavao Adama, ali Adam
nije bio siguran da uopšte poznaje Ronana.
„Sada ću to uraditi”, konačno je progovorio Ronan.
„Sada?” s nevericom je upitao Adam. „Ovde? Sada?”
Ronanu je licem sinuo drčan osmeh, iz zadovoljstva što je izazvao reakciju.
„Što pre, to bolje, Periše. Sada. Sve osim telefona. Moram da vidim koji koristi
pre nego što ga odsanjam.”
Adam se osvrnuo po tihoj crkvi. I dalje je imao osećaj da je nastanjena. I mada
je razumom verovao Ronanu da će crkva i dalje biti prazna, u srcu je osećao da je
prepuna... mogućnosti. Ali na Ronanovom licu se video izazov, i Adam nije
nameravao da ustukne. „Znam kakav telefon ima”, rekao je.
„Nije dovoljno da mi kažeš koji je model. Moram da ga vidim”, odgovorio je
Ronan.
 Adam je oklevao. „Šta ako pitam Svevodu da ti pokaže njegov telefon u snu?”
ipak je upitao. „Znam kakav je.”
Čekao je da se Ronan pokoleba ili da se zapita u vezi sa Adamovim
čudaštvom, ali Ronan se samo ispravio i protrljao šake. „Aha, sjajno. Sjajno. Ali
znaš, možda bi ti ipak trebalo da odeš. Idi u stan, doći ću kad završim.”
„Zašto?”
„U mojoj glavi ne cvetaju uvek ruže, Periše, verovao ili ne”, rekao je Ronan.
„Rekao sam ti. A kad vadim nešto iz sna, ponekad ne mogu da donesem nazad
samo jednu stvar.”
„Rizikovaću.”
„Onda mi makar napravi malo mesta.”
Adam se povukao da sedne pored Device Marije, a Ronan se ispružio na klupi,
obrisavši prljavi plan nogavicama farmerica. Nešto u vezi s mirnoćom s kojom je
ležao na klupi i pogrebnim svojstvom svetlosti koja je padala na njega podsetilo
je Adama na reljefni prikaz Glendovera koji su videli u grobnici. Kralj, spava.
Adam nije mogao ni da zamisli, međutim, to čudno, divlje kraljevstvo kojim bi
Ronan vladao.
„Prestani da me gledaš”, rekao je Ronan, iako su mu oči bile zatvorene.
„Kako god. Pitaću Svevodu za telefon.”
„Vidimo se s druge strane.”
Dok se Ronan meškoljio, Adam je usmerio pogled ka svećama kod stopala
Device Marije. Bilo je teže gledati u plamen nego u lokvu crne vode, ali je služilo
istoj svrsi. I dok su mu iz vidnog polja nestajale boje, osećao je kako mu se um
oslobađa i odvaja od tela, i tik pre nego što će ispasti iz sebe, zamolio je Svevodu
da Ronanu dâ telefon. Zamoliti zapravo nije sasvim tačna reč. Pokazati je bolja,
pošto je pokazao Svevodi šta mu treba: slika telefona koja se ukazuje Ronanu.
Bilo je nemoguće proceniti vreme dok tako čara.
U blizini – šta je blizu? – začuo je oštar zvuk, poput graktanja, i odjednom je
shvatio da nije siguran zuri li u plamen tek minut ili već satima, ili možda čitav
dan. I svoje telo je osećao kao da je plamen, treperavo i krhko; zašao je preduboko.
Vreme je da se vrati.
Išao je kao kroz vodu, nazad u svoje kosti. Osetio je trenutak kad se njegov
um ponovo zakačio za njegovo telo. Kapci su mu zaigrali, i otvorio je oči.
Ispred njega, Ronan se grčio.
Adam je naglo povukao noge prema telu, van domašaja katastrofe koju vidi
pred sobom. Ronanove ruke bile su isprskane krvlju, a šake prepune dubokih,
sočnih rana. Farmerice su mu bile natopljene i crne. Crkveni pod se presijavao od
krvi.
Ali užas je izazivao prizor njegove kičme, potpuno savijene unazad. Prizor
njegove šake pritisnute na grlo. Zvuk njegovog disanja – kratak, težak udah, pa
još jedan, reč kojom se zagrcne. Prizor njegovih prstiju, kako drhte dok ih prinosi
usnama. Njegove oči, previše razrogačene, previše sjajne, uperene u tavanicu.
Vide samo bol.
 Adam nije želeo da se pokrene. Nije mogao da se pokrene. Nije mogao ovo da
uradi. Ovo se nije dešavalo.
Ali se jeste dešavalo, i mogao je da se pokrene.
Nekako se dokobeljao do njega. „Ronane – o gospode.”
Pošto je sada, kad je prišao bliže, zaista video koliko je Ronanovo telo
uništeno. Nepopravljivo. Ronan je umirao.
Ja sam kriv... ovo je bila moja zamisao... on nije stvarno želeo da...
„Jesi li sada srećan?” upitao je Ronan. „Jesi li ovo želeo?”
Adam se bolno trgnuo. Glas je dopirao odnekud drugde. Podigao je pogled i
zatekao Ronana u turskom sedu na klupi iznad njega, s budnim izrazom lica. I
njemu je jedna ruka bila krvava, ali to očigledno nije bila njegova krv. Nešto
mračno preletelo mu je crtama lica kad je bacio pogled ka svom dvojniku na
samrti. Drugi Ronan je zacvileo. Bio je to odvratan zvuk.
„Šta... šta se događa?” upitao je Adam. Zavrtelo mu se u glavi. Bio je budan;
sanjao je.
„Rekao si da želiš da ostaneš i gledaš”, zarežao je Ronan s klupe. „Uživaj u
predstavi.”
Adamu je sada postalo jasno. Pravi Ronan se nije pomerio; probudio se tačno
tamo gde je i zaspao. Ovaj Ronan koji umire bio je kopija.
„Zašto bi odsanjao ovako nešto?” zatražio je objašnjenje. Želeo je da njegov
mozak poveruje kako ovaj Ronan u samrtnim mukama nije stvaran, ali udvajanje
je ispalo savršeno. Istovremeno je gledao Ronana Linča koji bolno umire i Ronana
Linča koji to posmatra s hladnim otklonom. Obojica su bila istinita, iako bi
obojica trebalo da budu nemoguća.
„Pokušao sam previše odjednom”, rekao je Ronan s klupe. Reči su mu zvučale
kratko, odsečno. Trudio se da izgleda kao da ga nije briga što gleda sebe kako
umire. Možda ga i nije bilo briga. Možda se ovo stalno dešavalo. Kakva je budala
Adam bio što je uopšte pomislio da bilo šta zna o Ronanu Linču. „Ovo nisu
stvari... ovo ne spada u ono o čemu inače sanjam, i sve se tamo uznemirilo. Došli
su noćni strahovi. A onda i ose. Tačno sam znao da ću ih vratiti ovamo sa mnom.
Da ću se i sâm probuditi ovako. I zato sam im odsanjao još jednog mene, a onda
– probudio sam se. I evo me ovde. A eno me i onde, takođe. Kakav dobar trik.
Kakav jebeno dobar trik.”
Drugi Ronan je bio mrtav.
Adam se osećao isto kao i kad je video svet snova. Stvarnost se urušavala u
samu sebe. Tu je ležao Ronan, mrtav i bez mogućnosti da bude ožaljen, zato što
je tamo sedeo Ronan, živ i bez mogućnosti da trepne.
„Evo ti...” rekao je Ronan. „Evo ti ovo tvoje sranje. Laži koje si tražio.”
Pružio je nabubreli, preterano veliki koverat ka Adamu, po svoj prilici pun
dokaza kojima će smestiti Grinmantlu. Adamu je trebalo previše vremena da
shvati kako Ronan želi da ga on uzme, a onda još malo da prebaci um na način na
koji se to radi. Adam je rekao svojoj ruci da se pruži, i njegova ruka ga je
kolebljivo poslušala.
Adame, priberi se.
 Na koverti je bilo krvi, a sada je bilo i na njegovoj ruci. „Jesi li sve nabavio?”
upitao je.
„Sve je unutra.”
„Čak i...”
„Sve je unutra.”
Kako je samo ovo bilo nešto nemoguće i čudesno i odvratno. Gnusan plan koji
je smislio gnusan mladić, sada je odsanjan u gnusan život. Iz sna u stvarnost. Kako
je samo bilo prikladno to što je Ronan, prepušten sâm sebi, otelovljavao prelepe
automobile i prelepe ptice i nežnu braću, a Adam je, dobivši moć, otelovio prljav
niz perverznih ubistava. „Šta sada?” upitao je Adam. „Šta da radimo sa...”
„Ništa”, zarežao je Ronan. „Ti nećeš ništa da uradiš. Ne, uradićeš ono što sam
ti rekao malopre. Idi.”
„Molim?”
Ronan se tresao. Ne od otrova, kao drugi Ronan, već zbog neke zauzdane
emocije. „Rekao sam ti da ne želim da budeš ovde, u slučaju da se nešto ovako
desi, a sad kad jeste – vidi kakav si.”
Adam je mislio da je dobro podneo, kad se sve uzme u obzir. Genzi bi se dosad
onesvestio. Svakako nije video kako je njegovo prisustvo pogoršalo situaciju.
Jeste video, međutim, da je Ronan Linč besan zato što je želeo da bude besan.
„Ne budi seronja. Nisam ja kriv za ovo.”
„Nisam ni rekao da si ti kriv”, odvratio je Ronan. „Rekao sam da mi se skloniš
sa očiju.”
Dva mladića su se netremice gledala. Bilo je potpuno ludo to što je ovo
zvučalo poput svake svađe koju su ikada vodili, iako je ovog puta između njih
ležalo zgrčeno telo u obliku Ronana, prekriveno usirenom krvlju. Ovo je prosto
bio Ronan koji je želeo da viče negde gde neko može da ga čuje. Adam je osetio
kako to postepeno ublažava njegovu narav, ne zato što je verovao da je Ronan ljut
na njega, već zato što je bio umoran od toga što Ronan misli kako je ovo način da
pokaže koliko je uznemiren.
„Ma, hajde”, rekao je. „Šta je sad?”
„Ćao. Eto to je”, rekao je Ronan.
„Zabole me”, rekao je Adam, i uputio se ka stepenicama. „Sledeći put
slobodno umri sâm.”
V rativši se u stan, Adam se dugo zadržao pod tušem.
Bar jednom, onaj deo njegovog mozga koji je računao koliko košta dugo
tuširanje vrućom vodom ostao je nem. Nakon što je izašao i obukao se, pala mu
je na pamet zakasnela misao da je Ronana možda uznemirio sâm san, a ne to što
je gledao sebe kako umire. Zaspao je s namerom da nabavi dokaze o ubistvu, a
probudio se sa okrvavljenim rukama. Adam je znao da noćni strahovi dolaze po
Ronana samo kad ima košmare. Ronan je sigurno znao šta ga čeka, ali je ipak rado
uleteo u san, kada mu je Adam to zatražio.
Verovatno bi trebalo da proveri kako je. Mora biti da je i dalje tamo.
Ali Adam je ostao tu gde je, razmišljajući o drugom Ronanu. Onom mrtvom.
Najčudnije od svega bilo je to što je taj trenutak već video, u viziji unutar drveta
u Svevodi, ali potpuno naopako. Nije Genzi umirao, već Ronan. Da li je, onda, ta
vizija bila pogrešna? Da li je već promenio svoju budućnost? Ili postoji još nešto
što će se tek dogoditi?
Neko je pokucao na vrata stana.
Verovatno Ronan. Mada... uopšte ne bi ličilo na njega da prvi prizna svoju
grešku.
Kucanje se ponovilo, upornije.
Adam je proverio da mu ruke nisu i dalje krvave, a onda je otvorio vrata.
Napolju je stajao njegov otac.
Otvorio je vrata.
Napolju je stajao njegov otac.
Otvorio je vrata.
Napolju je stajao njegov otac.
„Zar me nećeš pozvati da uđem?” govorio je njegov otac.
Adamovo telo nije bilo njegovo telo, i pomalo začuđeno je gledao sebe kako
se uzmiče za korak i dopušta Robertu Perišu da uđe u njegov stan.
Kako je samo izgledao kržljavo pored ovog čoveka. Bilo je teško videti
sličnost ako se čovek ne zagleda pažljivo u njihova lica. Tada bi video da Robert
Periš ima Adamove tanke, nežne usne. Tada ne bi bilo teško videti istu svetlu
kosu, istkanu od prašine, i one bore između obrva, izazvane opreznim stavom. U
stvari, uopšte nije bilo teško videti da je jedan stvorio drugog.
Adam nije mogao da se seti o čemu je mislio pre nego što je otvorio vrata.
 „Znači, ovde si se sad uvalio”, rekao je Robert Periš. Osmotrio je policu s
buvljaka, improvizovani noćni stočić, dušek na podu. Adam je bio nešto što
zaklanja pogled.
„Izgleda da ti i ja uskoro imamo sastanak”, dodao je njegov otac. Zaustavio se
neposredno ispred Adama. „Hoćeš da me gledaš u oči dok ti govorim ili misliš i
dalje da bleneš u tu policu?”
Adam je nameravao da i dalje blene u policu.
„Dobro, onda. Nego... Znam da smo svašta rekli jedan drugom, ali vreme je
da batališ ovo. Majka ti je mnogo uzrujana, i izgledaće stvarno smešno kad dođe
taj dan.”
Adam je bio prilično uveren da njegovom ocu nije dozvoljeno da bude ovde.
Nije se sećao svega što se dogodilo nakon što je podneo tužbu, ali je bio skoro
siguran da je to podrazumevalo i privremenu zabranu prilaska. Pomislio je da se
seća kako mu je u tom trenutku to donelo utehu, ali ta uspomena mu se sada činila
budalastom. Otac ga je godinama tukao pre nego što je uhvaćen, a prebijanje je
bilo teži prekršaj nego nedozvoljen ulazak. Mogao bi da pozove policiju kasnije,
naravno, i da prijavi očev prestup; nije bio siguran da bi ga kaznili, ali onaj odrasli
deo Adamove ličnosti mislio je da bi verovatno bilo dobro da to uđe u zapisnik.
Sve to, međutim, doći će tek kasnije, nakon ovih minuta koje tek treba da preživi.
Nije želeo da bude pretučen.
Bilo je čudno shvatiti tako nešto. Nije bila stvar u tome da se Adam ikada
navikao na udarce. U tom smislu, bol je bio nešto čudesno; uvek je delovao. Ali
dok je još živeo kod kuće, navikao se na ideju takve vrste prisnog nasilja. Sada je,
međutim, prošlo dovoljno dana kako bi prestao da tako nešto iščekuje, zbog čega
je iznenadna mogućnost da se to ponovo desi nekako postala još neprihvatljivija.
Nije želeo da bude pretučen.
Uradiće ono što mora da uradi kako ne bi bio pretučen.
Očekivanje mu je drhtalo u šakama.
Svevoda nije tvoj gazda, rekao je Persefonin glas.
„Adame, stvarno sam pristojan, ali iskušavaš moje strpljenje do krajnje
granice”, rekao mu je otac. „Makar se pretvaraj da si čuo šta sam rekao.”
„Čuo sam”, odgovorio je Adam.
„Drskost. Lepo, bogami.”
Samo zato što ima nastup besa ne znači da je u pravu više od tebe.
Adam je rekao polici: „Mislim da bi trebalo da odeš.”
Osećao se kao kukavica i beskičmenjak.
„Znači, tako će biti?”
Tako će biti.
„Trebalo bi da znaš, onda, da ćeš u toj sudnici ispasti budala, Adame”, rekao
je Robert Periš. „Ljudi me znaju, i znaju kakav sam čovek. I ti i ja znamo da je
ovo samo patetični pokušaj da privučeš pažnju na sebe, a znaće i svi ostali.
Dovoljno je samo da te neko pogleda, pa da mu bude jasno kakvo si govno postao.
Nemoj misliti da ne znam odakle ti sve ovo. Šepuriš se sa onim privilegovanim
kopilanima.”
 Adam je delimično i dalje bio pored svog oca, ali velikim delom se već
povlačio. Onim boljim delom. Taj Adam, čarobnjak, nije više bio u njegovom
stanu. Taj Adam je hodao među drvećem, prelazio prstima preko stena pokrivenih
mahovinom.
„Sud će to odmah prozreti. A znaš šta će tada biti? Osvanućeš u novinama kao
klinac koji je pokušao svog marljivog oca da strpa u zatvor.”
Lišće je šuštalo, blizu i zaštitnički, privijalo mu se uz uši, gužvalo u pesnicma.
Nije htelo da ga plaši. Uvek je jedino pokušavalo da govori njegovim jezikom i
da privuče njegovu pažnju. Nije kriva zastrašujuća Svevoda što je Adam već bio
zastrašeni dečak kad je pristao na nagodbu.
„Misliš da će te pogledati i stvarno videti zlostavljano dete? Znaš li ti uopšte
šta je zlostavljanje? Taj sudija je čuo dovoljno priča da prepozna lažova. Neće ni
trepnuti.”
Grane su se naginjale ka Adamu, zaštitnički se svijale oko njega, gustiš je
uperio trnje ka spolja. Svevoda je pokušavala, ranije, da se zakači za njegov um,
ali sada je znala da treba da okruži njegovo telo. Zatražio je da budu razdvojeni i
Svevoda ga je poslušala. Znam da nisi isto što i on, rekao je Adam. Ali u mojoj
glavi, sve je uvek strašno prepleteno. Ja sam nešto mnogo oštećeno.
„I tako smo se našli na početku, ti i ja, kad sam došao ovamo. Možeš da
otkažeš to saslušanje kad god poželiš, i sve će ovo nestati kao rukom odneseno.”
Kišne kapi prskale su kroz lišće, izvrtale ga naopako, curkale po Adamu.
„Samo se pogledaj. Ja sam dosad pričao s tobom. Vežbaš za suđenje? Makar
se pretvaraj da ne pričam zidu. Šta, dođavola...?”
Meketavi ton u glasu njegovog oca naglo je vratio Adama sebi. Jedna ruka mu
je bila podignuta, kao da je nameravao da dodirne Adama, ili je to već i uradio, i
sad je povlači.
Mali trn štrčao mu je iz dlana. Tanak mlaz krvi drhtavo mu se slivao iz rane,
sjajan poput čuda.
Iščupavši trn, otac je pogledom odmeravao Adama, ono što je stvorio. Neko
vreme nije progovarao, a onda se nešto pojavilo na njegovom licu. Nije to bio
pravi strah, ali jeste bila nesigurnost. Njegov sin stajao je pred njim, a on ga nije
poznavao.
Ja sam nesaznatljiv.
Robert Periš počeo je da govori, ali onda više nije govorio. Sada je video nešto
u Adamovim očima, ili na njegovom licu, ili je osetio nešto u tom trnu koji ga je
ubô, ili je možda, poput Adama, sada mogao da oseti u stanu miris vlažnog
šumskog tla.
„Ispašćeš budala na suđenju”, rekao je njegov otac konačno. „Nameravaš li
nešto da kažeš?”
Adam nije nameravao ništa da kaže.
Njegov otac je izašao i zalupio vratima za sobom.
Adam je još neko vreme stajao na istom mestu. Jastučićem dlana obrisao je
desno oko i obraz, a onda ga otro o pantalone.
 Vratio se u krevet i zažmurio, šaka skvrčenih na grudima, ispunjenih mirisom
magle i mahovine.
Kad je zatvorio oči, Svevoda ga je i dalje čekala.
Z naš šta me čudi?” naglas je razmišljao Grinmantl. „To što postoje ljudi koji
ovo u stvari rade u svoje slobodno vreme. Ljudi koji dane odmora troše na
ovo iskustvo. Ostavlja me bez reči, zapravo. Nemam apsolutno nikakvog pojma
gde se nalazimo. Pretpostavljam da bi nešto rekla u slučaju da se ovde dole
izgubimo i/ili da nas ovde čeka smrt.”
Grinmantlovi su se nalazili u pećini; žena, muž, pas – američka pećinska
porodica. Pajper je otkrila da Oto, kad ostane sâm, ume da progrize vrata kupatila
u iznajmljenoj kući, tako da se sada švrćkao ispred nje. Pećina je bila mračna i
mirisala je na pazuh. Grinmantl je površno istražio speleologiju pre nego što su
tog popodneva krenuli. Otkrio je da se pećine smatraju nosiocima nedirnute
prirodne lepote.
Ispostavilo se da su samo obične rupe u zemlji. Imao je utisak da su pećine
preterano izvikane.
„Nećemo umreti ovde dole”, rekla je Pajper. „U utorak imam sastanak
književnog kluba.”
„Književni klub! Ovde si tek dve nedelje i već si u književnom klubu.”
„A šta bi drugo trebalo da radim dok ti tražiš sebe? Da prosto visim u kući i
debljam se, jel? Nemoj da mi kažeš ’pričaj telefonom s tvojim malim prijateljima’,
ili ću ti zabiti ovaj pijuk u desno oko.”
„Šta čitate?”
Pajper je uperila baterijsku lampu prvo ka tavanici, a zatim ka vlažnom tlu. I
snop svetlosti i Pajperine usne iskrivili su se od gađenja. „Ne sećam se naslova.
Nešto o citrusima. Autobiografski roman mlade žene koja odrasta na plantaži
narandži, smešten pred kulise građanskog rata i subverzivne klasne borbe, uz
moguće provlačenje religioznih tema ili tako nešto. I nemoj da si rekao: ’Radije
bih umro’.”
„Ništa nisam rekao”, odgovorio je Grinmantl, iako je zaista rečenicu ’Radije
bih umro’ uzeo u obzir kao način za produžavanje razgovora. Više je voleo
špijunske krimiće sa zgodnim, odvažnim muškarcima koji su tek prešli tridesetu,
i koji se strelovito provlače kroz visokotehnološke senke, dok voze brza kola i
vode važne telefonske razgovore. U ruci je držao merač elektromagnetnih
frekvencija da vidi može li odrediti razliku u stepenu bleskova njegovih lampica.
Nije mogao.
Oto se zaustavio da se olakša; Pajper je izvadila plastičnu kesicu.
„Ovo je besmisleno. Jesi li ti stavila to govno u svoju torbu?”
 „Videla sam prilog na televiziji o tome kako ekoturizam upropašćava pećine”,
obavestila ga je. „Taj izraz lica? Taj što ga sada imaš? To je deo problema. Ti si
deo problema.”
Ako bi njega pitali, Grinmantl bi rekao da su rupe u zemlji najbolje mesto na
koje možete baciti pseći izmet. U jednoj ruci držao je merač elektromagnetnih
frekvencija, u drugoj geofon, i sada ih je uperio ka zidu. Dobio bi istu količinu
podataka i da je to uradio držeći baklju i ukulele. „Znaš šta ću uraditi? Ima da
unajmim milion pomoćnika da traže ovu ženu po pećinama, a ako to ne bude
uspelo, umesto toga ima da njenoj ćerki prospem creva naočigled Sivom čoveku.”
„Pomoćnika! Ne želim da milion pomoćnika baulja ovuda. Želim da istražim
svoju telepatsku povezanost bez zvukova njihovog stenjanja oko sebe.”
„Tvoju telepatsku povezanost!” Osetio je kako ga je prostrelila pogledom;
koža na potiljku mu se topila. „Dobro, reći ću im da budu obzirni.”
„Znaš šta? Trebalo bi da mi dodeliš dvojicu, da mi pomognu u ostvarivanju
mojih životnih ciljeva.”
„Molim?”
„Mogla bih da ih pozovem i pretvaram se da sam ti. Zdravo, probisvetu, ovde
Kolin, treba mi usluga.” Prihvatljivo je podražavala njegov glas, mada je zvučao
pomalo previše kroz nos i zaljubljeno u sebe. Zaustavila se u mestu, razmaknutih
stopala, dok joj se plava kosa vijorila oko nje, kao da je na nekoj pećinskoj foto-
sesiji. U jednom čudnom, prolaznom trenutku Grinmantl je imao utisak da ju je
pronašao u pećini i da je sada izvodi na svetlo, ali onda se setio kesice s psećim
izmetom i toga kako su se obreli ovde. Pomislio je da je ova pećina sigurno puna
ugljenmonoksida. Verovatno već umire.
„Jesi li čuo?” upitala je Pajper.
„Zvuk tvog izrugivanja?”
Nije odgovorila. Namrgođeno je gledala niz tunel, isturene brade, namrštenih
obrva, kao da nešto osluškuje. Pomislio je na nekoga ko spava. Pomislio je da ga
probudi.
„Zvuk moje ljubavi?” pokušao je opet.
I dalje nije odgovarala. I dalje je osluškivala.
„Zvuk proklete jeze koju mi izazivaš?”
Ali zaista, podilazila ga je jeza od nje.
Napokon se okrenula ka njemu. Nije izgledala kao da je čula zvuk njegove
ljubavi. „Nesumnjivo su mi potrebna dva tvoja pomoćnika”, rekla je. „Vratimo se
tamo gde telefon hvata signal.”
S velikim zadovoljstvom ju je poslušao. Nije želeo da više ikad u životu vidi
neku pećinu.
G enzi je možda pronašao Gvenlijan, ali Blu je morala da živi s njom. Zapravo,
s njom su morale da žive sve žene iz Lisičje ulice broj 300. Bilo je to kao
živeti s prirodnom nepogodom, ili divljim detetom, ili divljom prirodnom dečjom
nepogodom.
Za početak, nije spavala. Vikala je na Kalu kako je nakupila sna za hiljadu
života i da ovaj namerava da provede budna, a onda je nastavila da radi upravo
to. Blu bi se probudila u sitne sate i čula je kako klopara po tavanu iznad njene
sobe.
A onda, tu je bilo i pitanje njene haljine. Natprirodna svest koju je imala unutar
grobnice omogućila joj je dovoljno uvida u promene u spoljnom svetu da ne bude
zapanjena postojanjem automobila ili zbunjena engleskim jezikom, ali ne
dovoljno da joj ukaže na bilo kakve društvene običaje. I zato je nosila šta god
poželi da obuče (Blu je koliko-toliko mogla da poštuje taj poriv, ako ne i rezultat),
što se uvek svodilo na haljinu, ponekad dve ili tri jednu preko druge, ponekad i
naopako. To je često podrazumevalo krađu odeće iz tuđih ormara. Blu je bila
pošteđena samo zato što je bila toliko niža od nje.
Postojao je problem i sa obrocima: za Gvenlijan, svako vreme bilo je vreme
za jelo. Činilo se da nema osećaj ni sitosti ni ukusa, i često bi kombinovala hranu
na način koji je Blu smatrala problematičnim. Nije verovala u to da ljudima treba
govoriti kako da žive svoj život (pa, možda malo), ali bilo je teško stajati sa strane
i posmatrati kako Gvenlijan maže puter od kikirikija na hladne viršle.
A onda, tu je bilo i ono s ludilom. Četrdeset procenata onoga što je prelazilo
preko njenih usana bilo je u obliku pesme, a ostatak je predstavljao raznoliku
mešavinu zapevanja, vrištanja, izrugivanja i jezivog šaputanja. Pela se na krov,
pričala s drvećem u dvorištu iza kuće, i stajala po nameštaju. Često bi stavljala
stvari u kosu kako bi ih kasnije iskoristila, a onda bi, izgleda, zaboravila da su
tamo. U vrlo kratkom roku, njena ogromna gužva kose postala je uspravno
spremište olovaka, lišća, maramica i šibica.
„Mogli bismo da je ošišamo”, predložila je Orla u nekom trenutku.
„Mislim da takvu odluku ne može doneti ijedno ljudsko biće u ime drugog
ljudskog bića”, rekla je Persefona.
„Jedan vikend bilo je dovoljan da napravi vekovnu štetu”, primetila je Kala.
„Ona je veoma nadarena vidovnjakinja”, blago je odvratila Persefona. „Na
kraju će vratiti sve što je u nju bilo uloženo.”
„I platiti za moje lečenje”, dodala je Blu.
 „Ta ti je dobra”, rekla je Orla. Da nagradi Blu za tu odličnu dosetku, namazala
je nokte tako da se slažu s Prascem, i obavestila je Blu da se taj lak zove Ratoborni
slatkiš.
Genzi je uporno pokušavao da razgovara s Gvenlijan, ali bi ona bila puna
kočopernog poštovanja kad bi on dolazio u kuću.
Povrh svega, Genzi je imao nekakve školske obaveze o kojima nije hteo da
priča, Ronan i Adam su stalno negde odlazili zajedno, a Noa nije mogao ili nije
hteo da dođe u Lisičju ulicu broj 300.
Blu se pomalo osećala kao da je zatvorena u ludnici.
Mama, vreme je da se vratiš kući.

Sivi čovek svratio je sredinom nedelje, na čemu mu je bila veoma zahvalna.

„Ja sam”, doviknuo je iz hodnika kad je ušao. Blu ga je videla dok je sedela
za kuhinjskim stolom i radila domaći; nosio je sivu košulju i pantalone i izgledao
je uredno i opasno. Izgledao je mnogo optimističnije nego kad ga je poslednji put
videla.
Gvenlijan, koja je ispitivala razgalamljeni usisivač, mada nije usisavala,
takođe ga je primetila. „Zdravo, zgodni maču! Jesi li ubio nekoga danas?”
„Jedan mač prepoznaje drugog”, blago joj je odgovorio, odlažući ključeve od
kola u džep. „Jesi li ti ubila nekog?”
Bila je toliko ushićena da je isključila usisivač, kako bi njen ludački smeh bio
najglasniji u prostoriji.
„Gospodine Grej, ostavite je na miru i dođite da popijete čaj”, pozvala ga je
Blu, i dalje za stolom u kuhinji. „Inače će ponovo početi da peva.”
Sivi čovek je preko ramena bacio pogled na Gvenlijan dok je ulazio u kuhinju,
poslušavši Bluina uputstva, mada mu je trebalo nekoliko minuta da pronađe čaj
koji će izazvati pre veselo raspoloženje nego retku stolicu.
„Dobio sam posao od tvojih prijatelja, gospodina Periša i gospodina Linča”,
rekao je kad je seo preko puta Blu. Znači tamo su njih dvojica odlazili! Zadobovao
je prstom po jednom zadatku iz algebre, tako da ga je ponovo pogledala i rešila
na tačan način. „Imaju plan u vezi s Grinmantlom, i čini se da obećava.”
„O čemu se radi?”
„Radije ne bih da ti kažem, pošto je bolje da za njega zna što manje ljudi.
Pritom, to nije tema o kojoj se priča za stolom”, rekao je gospodin Grej. „Imam
pitanje za tebe. Tvoja ukleta pećina. Misliš li da je to mesto na kojem bi se moglo
sakriti telo? Ili makar jedan njegov deo?”
Blu ga je pogledala kroz sužene kapke. „U toj pećini ima mnogo mesta za
mnogo toga. Čije telo? Kakav deo?”
Gvenlijan se istog trenutka stvorila u kuhinji, tegleći usisivač za sobom poput
psa kome se ne ide u šetnju. „A šta je s kletvom, ljiljane?”
„Mislila sam da si ti kletva” odgovorila je Blu.
„Moguće da jesam”, nehajno je rekla Gvenlijan. „Šta još ima tamo osim mene?
Znaju me svi slobodni Velšani, krasna Gven, krasna Gven, od Govera do Anglsija,
krasna Gven, oh, mrtva Gven!”
 „Rekla sam vam da će početi da peva”, uzdahnula je Blu.
Ali Sivi čovek je samo podigao obrve. „Oružje i poezija idu ruku podruku.”
Gvenlijan se ispravila. „Kakvo si ti prepredeno oružje. Zbog pesnika sam i
završila u toj pećini.”
„Da li je to dobra priča?” upitao je Sivi čovek.
„Oh, najbolja.”
Blu je pomalo zadivljeno pratila njihov razgovor. Negde u tome krila se neka
pouka.
Sivi čovek srknuo je svoj čaj. „Trebalo bi da nam je otpevaš.”
I za divno čudo, poslušala ga je.
Otpevala je besnu pesmicu o Glendoverovom pesniku Jolu Goku, i kako je
šapatom nagovarao njenog oca na rat (taj deo je šapnula Blu na uvo) i kako je
onda, dok je krv natapala velšku zemlju, Gvenlijan učinila sve što je u njenoj moći
da ga nasmrt izbode.
„Da li je spavao?” upitao je Sivi čovek, s radoznalošću profesionalca.
Gvenlijan se smejala otprilike čitav minut. „Bilo je to za večerom”, rekla je
zatim. „Kakav bi divan obrok ispao od njega!”
Tada je pljunula Sivom čoveku u čaj, ali to je izgleda imalo više veze s Jolom
Gokom nego s gospodinom Grejem.
Uzdahnuo je i odgurnuo šoljicu. „I tako su te osudili na pećinu.”
„Bilo je ili to ili vešanje! A ja sam izabrala vešanje, pa su mi umesto toga dali
lažni grob.”
Blu je začkiljila na Gvenlijan, pokušavajući da je zamisli onakvu kakva je bila
pre šest vekova. Mlada žena, Orlinih godina, ćerka plemića, veštica u doba kad to
nije bilo baš najpametnije. Okružena ratom, trudila se koliko može da ga zaustavi.
Blu se pitala da li bi ona sama imala hrabrosti da izbode nekoga ukoliko bi
smatrala da bi to spaslo ljudske živote.
Gvenlijan je odvukla usisivač nazad u hodnik, ne oprostivši se od njih
nijednom rečju.
„Gvenlijan i usisivač, s pozornice izlaze na desnu stranu”, rekla je Blu.
Sivi čovek je još malo odgurnuo svoju šolju s čajem. „Imaš li možda vremena
da mi pokažeš tu pećinu iz koje ste je izvukli? Čisto da znam gde je, da imam
izbor.”
Pomisao o izlasku iz kuće bila je neopisivo privlačna. Ne bi bilo loše ponovo
videti Džesija, pritom. I mada ju je nerviralo to što joj Adam i Ronan nisu poverili
svoj plan u vezi s Grinmantlom, ipak je želela da bude od koristi. „Moguće. Hoću
li dobiti neku hranu?”
„Neću čak ni pljunuti u nju.”
Blu je obavestila Kalu da izlazi iz kuće s plaćenim ubicom, a gospodin Grej
ju je odveo do apoteke u centru na sendvič s tunjevinom (NAJBOLJA
TUNJEVINA U GRADU!), pre nego što će izaći iz Henrijete. Automobil je jurio
i leteo kroz mrak na način koji se činio neznatno izvan kontrole Sivog čoveka.
„Ovaj automobil je stvarno užasan”, rekla je Blu.
 To je bilo dozvoljeno, pošto automobil nije zaista bio njegov. Radilo se o
polovnom micubišiju, recimo, kakvog obično voze mladići s velikim snovima i
još većim egom. Imao je po narudžbini napravljene tablice na kojima je pisalo
LOPOV.
„Uvuče ti se pod kožu”, rekao je gospodin Grej. Zastao je. „Poput raka.”
„Dum dum tras.”
I Blu i gospodin Grej su se s uživanjem nasmejali, a onda su nakratko ostali
nemi, shvativši da je prošlo suviše vremena otkako su bili u društvu s nekim ko
deli isti smisao za humor, drugim rečima – s Morom Sardžent. U pozadini su tiho
svirali Kinksi, muzika duše gospodina Greja.
„Stalno očekujem da se sve vrati u normalno stanje”, priznala je Blu. „Ali sada
znam da se to neće desiti, čak i kad se mama vrati.” Mislila je ako, ali je rekla kad.
„Nikada ne bih za tebe rekao da si ljubitelj normalnog stanja”, odvratio je Sivi
čovek. Malo je usporio kad su farovi osvetlili oči tri jelena pored puta.
Bilo joj je toplo oko srca kad pomisli da je neko tako poznaje. „Pa i nisam, ne
stvarno”, rekla je, „ali pretpostavljam da sam se navikla na to. Dosadno je, ali
makar nije strašno. Da li se ikada uplašite? Ili ste prevelika faca za to?”
Zaigrao mu je brk, ali je takođe, kao svaka velika faca, nastavio da mirno i
efikasno sedi za volanom.
„Iz iskustva ti mogu reći”, rekao je Sivi čovek, „da se te prevelike face najviše
plaše. Ja prosto izbegavam da budem neprikladno uplašen.”
Blu je pomislila da se to čini sasvim razumnim ciljom. „Znate šta?” rekla je
posle nekog vremena. „Dopadate mi se.”
Bacio je pogled ka njoj. „Takođe.”
„Ja se vama dopadam, ili se dopadate sami sebi? Gramatički je neodređeno.”
Ponovo su se sa uživanjem nasmejali, uživajući u prisustvu nekoga ko ima isti
smisao za humor.
„Oh, eto ga skretanje”, rekla je Blu. „Nemojte da ga omašite.”
Dok su se vozili prilaznim putem, farma Ditlijevih bila je uglavnom u mraku;
osvetljen je bio samo prozor od kuhinje. U jednom trenutku Blu je pomislila da je
Džesi možda otišao da ponovo dovede svoju ženu i sina i psa. Ali onda je videla
veliku siluetu kako povlači zavesu da posmatra njihove farove dok se parkiraju
ispred kuće.
Smesta je došao do ulaznih vrata.
„Zdravo”, rekla je Blu. „Došla sam da vam malo smetam i da pokažem
gospodinu Greju vašu pećinu, ukoliko nemate ništa protiv.”
Pustio ih je unutra. „IZ USTA TI SE OSEĆA NA TUNJEVINU.”
„Da li je trebalo da vam donesem sendvič?” upitala je.
„JEDEM SAMO ŠPAGETE.” Rukovao se sa Sivim čovekom, koji se
predstavio kao gospodin Grej. Zatim se sagnuo, a Blu se popela na prste, pa su se
zagrlili, jer im se činilo da tako treba.
„UPRAVO SAM IZ ZAMRZIVAČA IZVADIO NEKE KOLAČE MLADIH
IZVIĐAČICA.”
 „Oh, neka”, rekla je Blu. „Kao što ste mogli da namirišete, samo što smo jeli.”
„Probaću ja jedan”, ubacio se Sivi čovek. „Ako su čokoladni.”
Džesi je izneo kolače. „TI NEĆEŠ NIŠTA, MRAVČICE?”
„Može, recimo, čaša vode i uzbudljiv izveštaj o tome kako vam je život sada
sjajan, otkako smo iz vaše pećine odveli ludu osobu?”
„ŽIVOT JESTE SJAJNO”, priznao je Džesi. „ALI PEĆINA... JE L’ IMATE
ČIZME? POŠTO JE PUNA BLATA.”
Blu i gospodin Grej su ga uverili da njihovoj obući ništa ne fali. Džesi je
opremio Blu baterijskom lampom, a sebe reflektorkom i sačmarom, pa ih je poveo
preko mračnog polja do građevine koja je krila pećinu. Dok su se približavali, Blu
je pomislila da oseća neki poznat miris. Nije to bio zemljani miris mokrog polja
u jesenjoj noći. Bio je metalan i prisan, vlažan i ustajao. Bio je to miris, shvatila
je Blu, pećine s gavranovima.
„PAZITE GDE GAZITE.”
„Na šta treba da pazim?” upitao je gospodin Grej.
„TO JE PRAVO PITANJE.”
Džesi je sitnim koracima, onoliko sitnim koliko je to moguće za jednog Ditlija,
prišao vratima. Predao je reflektorku Blu i otključao katanac.
„ODMAKNI SE.”
Odmakla se.
„ODMAKNUTIJE OD TOGA.”
Odmakla se još malo. Sivi čovek stao je ispred nje. Ne da joj zakloni pogled,
već da zakloni nju od napada.
Džesi Ditli je šutnuo vrata. To je izgledalo kao usporeni snimak, zato što mu
je noga bila tako dugačka – došlo je do primetnog zastoja između trenutka kad je
zamahnuo nogom do trenutka kad mu je stopalo zapravo udarilo vrata. Blu se
pitala kako se to zove. Nožni kroše, ili tako nešto.
Vrata su se otvorila.
„AHA”, rekao je Džesi kad je nešto poletelo ka njima.
Bilo je to užasno nešto.
Blu je bila ljudsko biće s veoma otvorenim shvatanjima, kako je mislila,
spremna da prihvati kako dobar deo sveta postoji van njenog razumevanja i
znanja. Znala je, akademski, da samo zato što nešto izgleda strašno ne znači da
želi i da vas povredi.
Ali ovo nešto jeste želelo da ih povredi.
Nije to čak bila ni zlonamernost. Jednostavno se nekad desi da je nešto na
vašoj strani, a nešto nije, a ovo nije bilo. Šta god da su ljudi bili, ovo je bilo protiv
njih.
Zapljusnuo ih je poražavajući osećaj propasti, a onda je nešto jurnulo kroz
vrata.
Sivi čovek je potegao ogroman crni pištolj iz jakne i upucao to nešto tri puta,
u svaku glavu po jednom. Palo je na zemlju. Od glava nije mnogo toga ostalo.
„TO SE ČINI MALO PRETERANIM”, rekao je Džesi.
 „Istina”, složio se Sivi čovek.
Blu je bilo drago što je mrtvo, a onda se osetila loše što joj je drago što je
mrtvo. Bilo joj je lakše da bude velikodušna sada kad više nije pokušavalo da
rasplete jezgro njenog postojanja.
Džesi je zatvorio vrata i ponovo ih zaključao.
„TAKO SAM PROVEO OVU NEDELJU “
Pogledala je čudno, nečlankovito telo, neodređeno nalik na crva, s krljuštima
u duginim bojama koje su se presijavale pod svetlošću njene baterijske lampe.
Nije mogla da odluči da li je ružno ili prelepo, ili prosto ni nalik bilo čemu što je
u životu videla. „Da li ih je bilo mnogo?”
„DOVOLJNO.”
„Jeste li videli nekog od njih i ranije?” upitao je gospodin Grej.
„NISAM, DOSAD. NE IZGLEDAJU UVEK ISTO, TAKOĐE. NEKI OD
NJIH NE ŽELE DA VAS UBIJU. NEKI SU SAMO STARI. USPEVAJU DA
UĐU U KUĆU, DODUŠE.”
„Zašto izlaze?” upitala je Blu.
„REKAO SAM TI DA JE PEĆINA UKLETA.”
„Ali odveli smo je!”
„RAČUNAM DA IH JE ONA I ZADRŽAVALA DOLE. PEĆINE VOLE
ŽRTVU.”
Još nekoliko minuta posmatrali su telo.
„Treba li da ga se otarasimo?” upitao je gospodin Grej.
„JOK. VRANE ĆE POJESTI OSTATKE.”
„Ovo je baš loše”, rekla je Blu. Želela je da ponudi pomoć, ali šta bi mogli da
urade! Da vrate Gvenlijan unutra?
Sivi čovek je sklonio pištolj. Izgledao je nezadovoljan čitavim ovim razvojem
događaja. Blu se pitala da li razmišlja o skrivanju delova tela u pećini koja je
izgleda već bila prepuna leševa, a onda se zapitala da li razmišlja o Mori
zatvorenoj u pećini sa ovim stvorenjima, a čim je i sama pomislila na to, izraz
njenog lica postao je isti kao i izraz lica Sivog čoveka.
„DEDER, DEDER, MRAVČICE”, rekao je Džesi. „REKAO BIH DA JE
NJENO VREME ČUVANJA PEĆINE PROŠLO. SAD JE RED NA MENE.”
T e noći, Gvenlijanin smeh objavio je njeno prisustvo na pragu Bluine sobe.
Izabrala je veoma loš trenutak – Blu je bila užasno raspoložena zato što je
bilo krajnje vreme da se Mora vrati, ili da ona ode i nađe Moru, ili da se desi nešto.
Otišla bi sama u pećinu gavranova. Borila bi se s čudovištima u Ditlijevoj pećini
i jurišala u središte zemlje u potrazi za njom. Pravila je planove, pa ih odbacivala
i prepravljala, po jedan svake sekunde.
Gvenlijan se ponovo nasmejala, značajno. Bila je to njena varijanta
pročišćavanja grla. Uzdahnuvši, Blu se okrenula na drugu stranu. Zatekla je mladu
ženu kako pažljivo čuva kašiku nečega što je izgledalo kao da bi moglo da bude
majonez.
„Nameravaš da pobegneš, mali plavi ljiljane?”
„Ne više”, odgovorila je Blu, začkiljivši u pravcu Gvenlijan ne bi li otkrila
postoji li tu i neko dublje značenje. Iz pozadine se čulo kako se Kala i Persefona
svađaju u Persefoninoj sobi. Mada, zapravo, Kala se svađala, dok Persefona nije
ništa govorila. „Slušaj”, nastavila je, „ne postoji lep način da te ovo pitam, pa ću
prosto da kažem. Misliš li da bi mogla uskoro da prevaziđeš to ludilo? Pošto imam
mnogo pitanja u vezi s mojim ocem, a moje majke nema, a ovo istraživanje mesta
zločina kroz pevanje mi izaziva veliki stres.”
„Počinješ da zvučiš kao onaj tvoj knežević, mali ljiljane”, rekla je Gvenlijan.
„A nisam sigurna da tu pripadaš. Drugim rečima, samo nastavi. Sasvim
podržavam žene uzurpatorke.”
Blu je prešla preko toga. Gvenlijan je već dokazala da je izuzetno talentovana
da pronađe onu najveću slabost kod neke osobe, i da se onako uzgred osloni na
nju. „Samo želim da mi se majka vrati. I molim te, prestani tako da me zoveš.
Moje ime je Blu.”
„Ljiljan”, dodala je Gvenlijan.
„Molim te...”
„Liljan.”
„... prestani.”
„Plavi”, završila je Gvenlijan, donekle pobedonosno. Završila je i s lizanjem
onoga s kašike, šta god to bilo. Vrlo je moguće da se radilo o balzamu za kosu.
„Dođi u moju sobu i pokazaću ti zašto smo iste, ti i ja i ja i ti.”
Uzdahnuvši, Blu se iskobeljala iz kreveta i pošla za Gvenlijan na sumračni
tavan. Čak i sada, nakon što je sunce zašlo, gore je bilo nekoliko stepeni toplije
nego u kući, zbog čega je tavan odavao utisak nečega malog i prisnog, nalik na
džemper.
Blu je počistila skoro sve dokaze koje je Niv ostavila za sobom, a Persefona i
Kala su pokupile ostalo. Jedino primetno što je ostalo bila su dva velika ogledala
na prozoru pod kosim krovom, koja su bila postavljena jedno prema drugom.
Gvenlijan je odvela Blu pravo do njih, pazeći da ne stane između. Obema
rukama pomilovala je Blu po kosi, kao da pokušava da zagladi periku, a onda joj
šakama obujmila lice i okrenula ga u pravcu ogledala s leve strane.
„Ovo sam ja”, rekla je. Okrenula je Bluinu glavu ka ogledalu s desne strane.
„Ovo si vous.”
„Objasni.”
„Bila sam mač i bila sam prasak groma, i bila sam ugasla kometa i bila sam
reč i bila sam ogledalllllllo!”
Blu je sačekala da se pesma završi. „Znači, kažeš da si ti ogledalo.”
„Najdubljeg plavetnila”, prošaputala je Gvenlijan Blu na uvo. Odskočila je
unazad kako bi mogla da prstima u vazduhu opiše oblik Bluinog tela. „Plavo.
Plavo. Plavo. Plavo. Svuda unaokolo. I ja. To je ono što mi radimo.”
„Oh. Naše aure? U redu, važi. Ali Persefona kaže da si ti vidovita, a ja to
nesumnjivo nisam.”
Gvenlijan je, s krajnjom dosadom, teatralno raširila ruke. Obema šakama
ponovo je pokazala na ogledala. „Ogledala! Govorim ti, to je ono što mi radimo.”
Blu je nešto neprijatno pecnulo. Pogledom je odmerila ogledala. Niv ih je
koristila za čaranje, rekla je Kala. Stala bi između njih i ugledala beskrajne
mogućnosti za sebe kako se protežu i na jednu i na drugu stranu, u oba ogledala.
Mora bi uvek izvukla paža pehara iz svog špila tarot karata i pokazivala ga
Blu: Vidi, to si ti! Vidi samo te silne mogućnosti koje drži!
„Tako je”, kreštavo je rekla Gvenlijan. „Počinješ da shvataš. Da li te one
koriste, plavi ljiljane? Da li ti traže da ih držiš za ruku kako bi bolje videle
budućnost? Da li im tvoje prisustvo pomaže da vide mrtve? Da li te pošalju iz
sobe kad oko njih postane previše bučno?”
Blu je tupo klimala glavom.
„Ogledala”, zapevušila je Gvenlijan. „To smo mi. Kad postaviš sveću ispred
stakla, zar to ne čini sobu dvostruko svetlijom? Tako i mi, plavi ljiljane, ljiljane
plavi.”
Bacila se na svoj dušek. „Kako je to korisno! Divan dodatak ergeli. Kao
pastuvi Gvitura i Gvardura i Kunina i Liua.” Prestala je da peva da bi odmahnula
glavom i normalnijim glasom rekla: „Ne, ne Liua. Ali ostalih da.”
Blu nije mogla sasvim da poveruje u to da je konačno srela nekoga poput sebe.
Nije ni znala da je to moguće. „Šta je onda plavi ljiljan? Odakle to ime?”
Gvenlijan je jurnula ka ogledalima, zaustavivši se tik pre nego što će zaći
između njih. Naglo se okrenula i stala na nekolko centimetara od Blu. „Veštice,
cvetni moj jastučku. To smo mi.”
Kad je čula tu reč, Blu je proželo slasno i grešno uzbuđenje. Nije se radilo o
tome da je imala težnju da bude veštica, već to što je već toliko dugo predstavljala
neimenovano pomoćno sredstvo da joj je sama ideja zvanja, ideja toga da bude
bilo šta, bila uzbudljiva.
Pogrešno usmerena, doduše.
„Možda ti jesi”, rekla je Blu. „Ali najbolje što ja mogu da uradim jeste da ne
pomognem ljudima. Ponekad.” Pomislila je na ono kad je morala da isključi Nou
u Monmutu, ali kako to nije uspela kod Džesija Ditlija. To je, shvatila je, bila
Gvenlijan.
„Ljudima!” veličanstveno se nasmejala Gvenlijan. „Ljudima! Muškarcima?
Zbog čega misliš da si prijatelj s muškarcima?”
Moglo bi se reći, pomislila je Blu, da je ona prijatelj samo s muškarcima, ali
je pomislila da ne bi bilo korisno to potegnuti.
„Ko uopšte želi da priča s ljudima!” dostojanstveno je pokazala u pravcu dva
ogledala. „Hajde! Stani tamo! Stani!”
Kala joj je ranije sasvim jasno stavila do znanja da nikako ne bi valjalo da
stane između dva Nivina ogledala. Takođe je nagovestila da je tako nešto možda
imalo neke veze s tim kako je Niv nestala.
Blu nije želela da stane između njih.
Gvenlijan ju je gurnula.
Blu je poletela ka njima, razmahavši se. Videla je kako im se svetlost odražava
s površina. Zaljuljala se. Ukopala se na mestu.
„Dobro, ja...” rekla je.
Gvenlijan ju je ponovo gurnula.
Blu je napravila samo jedan korak unazad, ali to je bilo dovoljno da se nađe
tačno između dva ogledala.
Čekala je da ispari.
Čekala je da se pojave čudovišta.
Nije se desilo ni jedno ni drugo.
Umesto toga, polako je bacila pogled prvo na levu, a zatim na desnu stranu, a
onda je pogledala svoje ruke. I dalje su bile vidljive, što je bilo značajno pošto joj
se odraz nije video ni u jednom ogledalu. Ogledala su prosto odražavala jedno
drugo, iznova i iznova. Bilo je nečega pomalo mračnog i uznemirujućeg u
prizorima unutar njih, ali ništa više od toga.
„Gde sam?” upitala je Blu Gvenlijan.
Gvenlijan se nasmejala i zaigrala naokolo, razdragano tapšući. „Ne tuguj nad
svojom glupošću! Magija ogledala ništa ne može ogledalima!”
Blu je iskoristila priliku da hitro iskorači, nazad ka središtu prostorije. „Ne
razumem.”
„Ni ja”, bezbrižno je rekla Gvenlijan. „A od ovog dokonog ćaskanja sam
ogladnela kao vuk.”
Žena se uputila niz stepenice.
„Čekaj!” pozvala ju je Blu. „Hoćeš li mi ispričati o mom ocu?”
„Neću”, odgovorila je Gvenlijan. „Idem po majonez.”
P rvi natprirodni artefakt koji je Grinmantl ikada nabavio bila je jedna ukleta
lutka. Kupio ju je na Ibeju za petsto dolara (u cenu je bila uključena i
poštarina). U obaveštenju o aukciji tvrdilo se da se lutka prethodne dve nedelje
nalazila u prodavčevom podrumu, gde je režala i kolutala očima. Ponekad bi iz
lutkinih ušiju ispuzala škorpija, napomenuto je u obaveštenju. Sledilo je i
upozorenje da se ne radi o dečjoj igrački i da se nudi na prodaju isključivo kao
dodatak satanističkim ili crnomagijskim obredima.
Grinmantl ju je kupio ispunjen skepticizmom i nadom u jednakoj meri. Bio je
iznerviran, mada ne i iznenađen, što, kad je stigla, nije izgledala nimalo vredna
pažnje. Nije režala. Oči su joj se otvarale i zatvarale samo kad je nagnete. Nije
bilo nikakvog traga nikakvim insektima.
Zajedno s Pajper – koja mu je u to vreme bila devojka – čitavo veče jeo je suši
iz restorana brze hrana i gađao lutku zrnima pasulja u pokušaju da izazove bilo
kakvu demonsku aktivnost.
„Da imamo kucu, mogla bi da pokupi ta zrna umesto nas”, rekla je kasnije
Pajper.
„A onda bismo mogli da je žrtvujemo i iskoristimo njenu krv da probudimo
lutku”, odgovorio je Grinmantl.
„Hoćeš li da me oženiš?” upitala je ona.
Razmislio je o tome. „Znaš kako? Ja sebe volim najviše. Ne smeta ti da uvek
budeš na drugom mestu?”
„I ti bi bio”, odgovorila je. A onda se posekla i razmazala krv lutki po čelu,
što je bio nivo lične umešanosti koju je Grinmantl tek trebalo da dostigne.
Lutka i dalje nije ni režala niti je ikoga ugrizla, ali te noći Grinmantl ju je
ostavio u kutiji u gostinskoj spavaćoj sobi, a ujutru ju je pronašao kako ničice leži
pred ulaznim vratima. Osetio je prikladnu dozu uzbuđenja, straha i oduševljenja.
„Bedno”, rekla je Pajper i preskočila je, uputivši se na čas mačevanja za dame
ili u klub obnaženih kuvarica. „Nađi mi nešto bolje.”
I on ju je poslušao.
Ili, pre će biti, unajmio je ljude da nađu nešto bolje. A sada, godinama kasnije,
imao je gomile natprirodnih artefakata, i skoro svi su bili zanimljiviji od lutke
koja se povremeno pomera. I dalje je više voleo da njegovi artefakti budu
obavijeni velom misterije. Pajper je volela da njeni budu mračni.
Nešto joj se dogodilo ovde u Henrijeti, a to nisu bili samo časovi joge.
Nije trebalo da je dovede ovamo.
 Grinmantl je ušao u iznajmljenu kuću.
„Pajper”, pozvao je. Nije bilo odgovora. Nakratko se zadržao u kuhinji da
uzme zalogaj sira i grožđa. „Pajper, ako te gospodin Grej opet drži, lani jednom.”
Nije je držalo ništa drugo izuzev ogledala. Nalazila se u kupatilu i zurila u svoj
odraz, i nije se odazivala kada ju je pozvao. Nije to bilo preterano neobično, pošto
je Pajper često bila opčinjena samom sobom. Vratio se u kuhinju da sipa sebi čašu
vina. Pajper je iskoristila sve vinske čaše i nije ih oprala, pa je sipao malo poganog
Punjitela u šolju sa amblemom Akademije Aglionbi.
Zatim se vratio u kupatilo. Ona je i dalje pažljivo zurila u sebe.
„Pogubila si se”, rekao je, odvukavši je od ogledala. Primetio je tarot kartu –
trojku mačeva – na rubu lavaboa. „Vreme je da se sada zagledaš u mene.”
I dalje joj je pogled bio izgubljen u daljini, pa joj je nekoliko minuta neučtivo
pucketao prstima pred očima, i tek kad je od svega toga počeo malo da se ježi,
umočio je šaku u šolju i prineo vinom pokrivene vrhove prstiju njenim usnama.
Pajper se povratila.
„Šta hoćeš? Što si mi stavio prste u usta? Kakav si ti perverznjak.”
„Samo sam hteo da ti kažem zdravo. Zdravo, dušo, stigao sam.”
„Sjajno. Stigao si. Zauzeta sam.” Zatim mu je zalupila vratima ispred nosa.
Začuo je kako iz kupatila dopire pevušenje. Nije zvučalo kao Pajperin glas, iako
nije mogao da ne bude.
Grinmantl je pomislio kako je verovatno kucnuo čas da završi sa ovim poslom
i da se, do sto đavola, izgubi odavde.
Ili možda samo da se, do sto đavola, izgubi odavde.
G enzi bi ponekad zaboravio koliko voli školu i koliko je dobar u školi. Ali u
jutrima kao što je ovo nije mogao to da zaboravi – jesenja magla izvire s
polja i diže se ispred planina, Prasac vozi opušteno i glasno, Ronan izlazi sa
suvozačkog sedišta i dobuje prstima po krovu, dok mu osmeh kratko blesne, rosna
trava vlaži crne vrhove njegovih cipela, torba prebačena preko sakoa, Adam koji
jedva gleda i dodirom pesnice ga pozdravlja na trotoaru, mladići oko njih se smeju
i dozivaju, sklanjaju se njima trojici s puta, pošto su oni već toliko dugo ekipa:
Genzi-Linč-Periš. Jutra kao ova bila su stvorena za uspomene.
Ne bi bilo ničega da uništi to jasno savršenstvo, da nije bilo prisustva
Grinmantla i odsustva More. Da nije bilo Gvenlijan i Bluinih šaka i senovitih
pećina punih obećanja i pretnji. Da nije bilo svega. Bilo je tako teško za ova dva
sveta da postoje istovremeno.
Jutarnje vrane i radnici na skelama dozivali su se širom kampusa dok su njih
trojica hodali preko školskog travnjaka. Zvuk udaraca čekićem odjekivao je od
zgrada; radilo se na zameni delova krova. Na skelama su se nalazile gomile
crepova.
„Vidi ovo”, rekao je Ronan. Isturivši bradu, pokazao je ka Henriju Čengu, koji
je u uglu travnjaka držao transparent.
„’Donesite promenu u svetu: posle diplomiranja’”, pročitao je Genzi dok su
mu se približavali. „Pobogu, jesi li ovde proveo celu noć?”
Henrijeve cipele bile su potpuno mokre od kondenzacije, a ramena su mu bila
pogurena od hladnoće. Nos mu je bio neverovatno ružičast. Njegova inače
veličanstvena i izrazito tršava kosa, naprotiv, i dalje je bila veličanstvena i tršava;
očito je imao prioritete. Posadio je još jedan transparent u saksiju iza sebe; na
njemu je pisalo DOBRO RAZMISLITE... ali ne o Aglionbiju. „Nema šanse. Tek
od šest. Hteo sam da oni pomisle kako sam ovde bio celu noć.”
Ronan je sumnjičavo podigao obrvu na taj prizor. „Ko su ’oni’?”
„Nastavničko osoblje, očigledno”, odgovorio je Henri.
Genzi je izvadio olovku iz torbe i pažljivo dodao i u reči Aglionbi. „Je l’ ovo
i dalje u vezi sa studentskim većem?”
„Potpuno su ignorisali moju peticiju”, rekao je Henri. „Fašisti. Morao sam
nešto da uradim. Ostajem ovde dok ne pristanu da ga osnuju.”
„Izgleda da si našao dobar način da te izbace iz škole”, primetio je Ronan.
„Tu si ti stručnjak.”
 Adam je začkiljio. Bilo je nečega drugačijeg u vezi s njim. Ili je možda bilo
nečega drugačijeg u vezi s njim i Henrijem. Henri je momak. Adam je...
Genzi nije znao.
„Po kom osnovu su odbili peticiju?” upitao je Adam.
Henri je zastao da vikne preko travnjaka: „Čeng broj dva – ako ta kafa nije za
mene, donesi i meni jednu! Molim te! Hvala! Molim te!”
Drugi Čeng u daljini podigao je šolju s kafom u znak pozdrava i viknuo:
„Izvini! Izvini!” pre nego što se izgubio u jednoj od zgrada Akademije.
„Ni trunke časti”, promrmljao je Henri. Zatim se obratio Adamu. „Rekli su da
bi njegovo osnivanje i nadgledanje predstavljalo preveliki odliv sredstava
administracije.”
„To se čini kao razuman razlog”, odgovorio je Adam, pogleda već usmerenog
ka školskim zgradama. „Čime ste hteli da se bavite na veću? Jelovnikom u
menzi?”
Ronan se zlobno i neprijatno osmehnuo.
Čeng se stresao. „Periše, ti si deo problema”, rekao je.
„Doneću ti ja kafu.” Genzi je pogledao na sat. „Imam vremena.”
„Genzi”, prigovorio je Ronan.
„Vidimo se tamo.”
„Dik Genzi, ti si princ među ljudima”, rekao je Čeng.
„Pre je čovek među prinčevima”, rekao je Adam sebi u bradu. „Imaš sedam
minuta, Genzi.”
Genzi ih je ostavio da pričaju s Čengom i uputio se ka zbornici. Uopšteno
govoreći, učenici ne bi trebalo da slobodno ulaze u zbornicu i izlaze iz nje, ali
Genzi je praktično predstavljao izuzetak zahvaljujući besramnom favorizovanju.
Obrisao je vlažne vlati pokošene trave sa cipela o otirač i zatvorio vrata za sobom.
Stari pod pored vrata ugnuo se od težine tradicije i zahtevao je da se vrata gurnu
snažno i na poznati način kako bi se zatvorila; Genzi je to uradio bez razmišljanja.
Prostorija je bila oskudna i promajna, mirisala je na dim vatre i đevreke.
Odavala je svu udobnost staromodnog zatvora: drvene klupe uza zid, istorijski
murali na zidovima, luster nalik na paukove noge iznad glave, mršavi doručak
raspoređen po starom izvitoperenom stolu. Genzi je stao ispred bokala s kafom.
Opet je dobio onaj stari osećaj da vreme klizi, koji mu je kampus često izazivao:
osećaj da je oduvek stajao u ovoj staroj prostoriji ove stare zgrade, ili da neko
jeste, i sva vremena i svi ljudi bili su isti. Na tom bezobličnom mestu, uvideo je
koliko je beskrajno zahvalan što ga Ronan i Adam čekaju napolju, zahvalan na
Blu i njenoj porodici, na Noi i Maloriju. Bio je tako zahvalan što ih je sve
pronašao, konačno.
Pomislio je na onu jamu u pećini gavranova.
U jednom kratkom trenutku pomislio je da zna... nešto. Odgovor.
Ali nije postavio pitanje, a onda je osećaj ionako nestao, a onda je shvatio da
nešto čuje. Dreku, tresak, Adamovo ime...
Nije se sećao odluke da se pokrene, samo da njegove noge već trče ka vratima.
 Napolju je dvorište izgledalo poput scene iz predstave: dvadesetak učenika
stajalo je raspoređeno po travnjaku, ali niko se nije pomerao. Bledi oblak se
polako kretao prema njima, lagano se spuštajući. Svima je pažnja bila usmerena
prema uglu travnjaka gde je Henri stajao.
Ali ono što je čuo bilo je Adamovo ime.
Video je da najdalji deo skela iskrivljeno visi, da radnici netremice gledaju
odozgo s krova. Prašina. To je bio oblak. Od onoga što je palo sa skela. Crepovi.
Adam.
Genzi se progurao kroz učenike. Prvo je video Henrija, zatim Ronana,
nepovređene, ali prekrivene prašinom poput leševa iz Pompeje. Pogledao je
Ronana u oči – Da li je dobro? – i nije prepoznao Ronanov izraz lica.
Tamo je bio i Adam.
Stajao je, veoma mirno, s rukama uz bokove. Brada mu je bila isturena na
oprezan, nesiguran način, a oči iza suženih kapaka uperene uprazno. Za razliku
od Ronana i Henrija, na njemu nije bilo prašine. Genzi je video kako mu se grudi
trzaju dok diše.
Oko njega nalazilo se na stotine polomljenih crepova. Delovi su se rasuli
desetinama metara unaokolo, zarivši se u travu poput projektila.
Ali jedan savršen krug na tlu oko Adama bio je sasvim čist.
Upravo u taj krug oko njega, u taj nemogući krug, zurili su ostali učenici. Neki
su slikali svojim telefonima.
Niko se nije obraćao Adamu. Nije to bilo teško razumeti: Adam nije izgledao
kao neko s kim u tom trenutku treba razgovarati. Bilo je nečega mnogo više
zastrašujućeg u vezi s njim nego u vezi s krugom. Poput gole zemlje, nije bilo
ničega suštinski neobičnog u njegovom izgledu. Ali u tom kontekstu, okružen tim
zgradama od cigle, nije... pripadao.
„Periše”, rekao je Genzi kad se približio. „Adame. Šta se desilo?”
Adamove oči su se okrenule prema njemu, iako mu se glava nije okrenula.
Upravo se zbog te mirnoće činio toliko drugačijim.
„Baš mi se sviđa kako ste pre pomislili na Instagram nego na prvu pomoć,
stoko bezrepa”, čuo je Ronana negde iza sebe. „Odjebite.”
„Ne, nemojte da odjebete”, ispravio ga je Henri. „Obavestite profesore da na
krovu ima ljudi koji treba da popiju tužbu.”
„Skele su pale”, tiho je rekao Adam. Na licu mu se sada pojavljivao nekakav
izraz, ali je i on bio nepoznat: čuđenje. „Sve je palo.”
„Ti si najsrećniji čovek u ovoj školi”, rekao je Henri. „Kako to da nisi mrtav,
Periše?”
„Krivi su tvoji usrani transparenti”, odvratio je Ronan, koji je izgledao mnogo
manje zabrinuto nego što se Genzi osećao. „Obrazovali su usrano polje sile.”
Genzi se nagnuo, a Adam ga je privukao još bliže, čvrsto ga stegnuvši za rame.
Glasa protkanog nevericom, šapnuo mu je neposredno na uvo: „Nisam... samo
sam pitao... samo sam pomislio...”
„Šta si pomislio?” upitao je Genzi.
 Adam ga je pustio. Pogled mu je bio usmeren ka krugu oko njega. „Pomislio
sam na to. I desilo se.”
Krug je bio savršeno pravilan: prašina okolo, bez prašine unutra.
„Ti čudesno stvorenje”, rekao je Genzi, pošto nije bilo ničega drugog da se
kaže. Pošto je neposredno pre toga pomislio na to kako ta dva sveta ne mogu da
postoje istovremeno, a opet – eto ga Adam, koji je bio oba istovremeno. I živ zbog
toga.
Ovo što su radili. Sve to. Genzijevo srce bilo je zjapeća provalija ispunjena
mogućnostima, zastrašeno, bez daha, i ispunjeno strahopoštovanjem.
Ronanov osmeh bio je leden. Sada je Genzi prepoznao izraz njegovog lica:
bila je to uobraženost. On se nije plašio Adama. Znao je da će ga Svevoda spasti.
Bio je siguran u to.
Genzi je pomisio da je jako čudno što ovu dvojicu mladića poznaje tako dobro,
a opet ih uopšte ne poznaje. Obojica su bila mnogo složeniji i mnogo bolji nego
kad ih je upoznao. Da li je to bilo ono što im je život svima doneo? Isklesao ih u
čvršću, istinitiju verziju njih samih?
„Rekao sam ti”, progovorio je Ronan. „Čarobnjak.”
N apokon je došao i taj dan.
Posle svih odlaganja, posle meseci čekanja, došao je dan suđenja.
Adam je ustao kao i obično, u vreme kad bi se spremao za školu, ali je umesto
uniforme obukao ono dobro odelo koje je prošle godine kupio na Genzijev savet.
U to doba nije dozvolio Genziju da za njega plati ni paru. Kravata koju je sada
vezao, doduše, to je bio božični poklon od Genzija, prihvatljiv samo zato što je
Adam već imao kravatu kada mu je Genzi ovu kupio, tako da to nije ispalo kao
milosrđe.
Sada mu se to činilo kao glupav princip, potpuno razdvojen od bilo kakve
poente. Pitao se hoće li do kraja života razmišljati o tome koliko je ove prethodne
godine bio glup.
Mislio je da sačeka do posle doručka pa da se obuče, ne bi li predupredio
mogućnost da bilo šta prospe po sebi, ali i to je bilo glupavo. Ionako neće biti u
stanju da bilo šta pojede.
Suđenje je bilo zakazano za deset sati pre podne, nekoliko sati nakon što
počinju časovi, ali Adam je zatražio dozvolu da odsustvuje ceo dan. Znao je da će
biti nemoguće da od Genzija i Ronana sakrije razlog svog odsustva, ukoliko bi
morao da ode usred dana, i jednako teško prikriti gde je bio ukoliko se vrati odmah
nakon suđenja.
Jednim delom svog bića želeo je da ne radi sve ovo bez ostalih – zapanjujuća
želja u svetlu činjenice da je još pre nekoliko nedelja Adama mučila i sama
pomisao na to da bi Genzi uopšte znao za suđenje.
Ali sad je bilo drugačije. I dalje nije želeo da pamte ovaj deo njegovog života.
Želeo je da vide samo novog Adama. Persefona mu je rekla da niko ne mora da
zna njegovu prošlost ukoliko on to ne želi.
Nije želeo da je oni znaju.
I tako je čekao, dok su se Genzi i Ronan i Blu spremali za školu i za sasvim
običan dan. Dok je trajao prvi čas, on je sedeo na ivici dušeka i smišljao plan da
uceni Grinmantla. Za vreme drugog časa zurio je u udžbenik iz biologije i
razmišljao o krugu bez prašine. A onda se odvezao do sudnice.
Svevoda ga je dozivala, ali nije mogao da se povuče. Morao je ovo da isprati.
Svaki pojedinačni korak ispred sudnice predstavljao je događaj koji je
zaboravljen čim se dogodio. Bilo je tu i parkiralište, i detektor metala, službenik,
sporedno stepenište umesto lifta, još jedan službenik, ovlaš primećena prostorija
s niskom tavanicom i klupama poređanim kao u crkvi sa obe strane prolaza, crkva
za svaki dan, služba za one koji tvrde da nisu krivi.
Adam je pokušao da se uteši tako što je sebi govorio da ljudi ovde rade svaki
dan, da ovo njima nije ništa neuobičajeno, da u vezi sa ovom zgradom nema
ničega naročitog. Ali njen stari miris na buđ i lepak, osećaj pohabanog tepiha pod
stopalima, ono bolešljivo, neravnomerno neonsko svetlo odozgo – sve to mu se
činilo stranim. Sve mu je to opterećivalo čula, teralo ga da misli kako ovaj dan ne
liči ni na jedan drugi. Pozliće mu. Ili će se onesvestiti.
Da li je njegov otac već u zgradi?
Sudnica je bila zatvorenog tipa, za slučajeve koji uključuju maloletnike, tako
da se u njoj nalazilo samo osoblje: službenici, advokati, sudski izvršitelji.
Adam je u mislima prebirao po mogućim ishodima. Čak i ako izgubi, zdrav
razum govorio mu je da ga sud ne može naterati da se vrati kući. Imao je
osamnaest godina i bio je slobodan da na svoju ruku pokuša da u životu ostvari
uspeh ili propadne. Ali hoće li ga ovo pratiti? Da je bio dečak koji je svog oca bez
osnova izveo na sud? Koliko bi to samo ružno izgledalo. Kako nisko. Zamišljao
je Genzijevog oca koji to tumači kao porodično gloženje niže klase. Tako golje
ostaju golje, rekao bi. Međusobno trvenje, pijanstva, sapunice na TV-u i
konstantni popusti u Volmartu.
S druge strane, nije uspevao da oseti ni radost zbog pobede, pošto nije znao
kako bi onda to izgledalo. Moguće je da će se njegov otac vratiti u zatvor. Ako se
to desi, hoće li njegova majka moći da plaća račune?
Ne bi trebalo da mu bude stalo. Ali se nije mogao naterati da mu ne bude.
U svom dobrom odelu, osećao se kao dete koje se pretvara.
Ali ti si samo jedan od njih, običan ološ u dijamantima.
Pojavio se njegov otac.
Nosio je jaknu sa znakom neke lokalne kompanije na leđima i majicu s
natpisom firme u kojoj radi. Adam se molio za neku vrstu otkrovenja, kako bi
mogao da vidi svog oca onako kako ga vide svi ostali, umesto samo kao Tata?
Adam je...
„Još ima vremena da kažeš istinu”, rekao je Robert Periš.
Adamova majka nije došla.
Adamu su utrnuli prsti.
Čak i ako izgubim, malodušno je razmišljao, ne može me primorati da se
vratim, tako da svakako nije bitno. Ovo poniženje će potrajati samo sat vremena
i onda će sve biti gotovo.
Poželeo je da uopšte nije ovo uradio.
„U redu, dakle”, rekao je sudija. Njegovo lice predstavljalo je uspomenu koja
je isparila čim je Adam trepnuo.
Svevoda ga je ukrala na jedan blažen sekund, lišće mu se svilo oko grla, a onda
ga je pustila. Kako je samo očajnički Adam želeo da se zadrži uz Svevodu. Koliko
god čudna bila, bila je poznata i bila je na njegovoj strani.
 Pogrešio je što je ovamo došao sâm. Zašto bi ga bilo briga da li će Genzi ili
Ronan ovo videti? Već su znali. Znali su sve o njemu. Kakva je samo laž bila ona
nesaznatljivost. Jedina osoba koja nije poznavala Adama bio je on sâm.
Kakva si samo ponosna budala bio, Adame Periše.
„Ima li svedoka u ovom slučaju?” upitao je sudija.
Nije ih bilo.
Adam nije gledao ka svom ocu.
„Onda bismo mogli i da počnemo.”
Nekakvo šištanje doprlo je od sudskog izvršitelja koji je stajao pored sudije:
nečiji glas preko toki-vokija. Sudski izvršitelj se nagnuo da bolje čuje, a onda je
nešto tiho odgovorio govorniku. Primakavši se sudiji, obavestio ga je: „Gospodine
sudija, sudski izvršitelj Mejli kaže da postoje svedoci u ovom slučaju, ukoliko nije
kasno da uđu.”
„Vrata su već zatvorena, zar ne?”
„Jesu.”
Sudija je bacio pogled na sat. „Sigurno su ovde zbog slučaja Periš?”
„Reklo bi se da sudski izvršitelj Mejli tako misli.”
Sudija se malo nasmešio; radilo se o nekoj dugotrajnoj šali u koju ostali nisu
bili upućeni. „Daleko bilo da sumnjam u njega. Pustite ih da uđu, kasnije ću
odlučiti da li ću im dozvoliti da govore.”
Adam se tužno zapitao koji li to njihov komšija dolazi da brani njegovog oca.
Za sat vremena će sve ovo biti gotovo. Nikada ponovo nećeš morati to da
radiš. Jedino što moraš sada jeste da preživiš.
Vrata su se otvorila. Adam nije želeo, ali je ipak pogledao u tom pravcu.
U hodniku je stajao Ričard Kembel Genzi Treći u svojoj školskoj uniformi i
kaputu, sa šalom i rukavicama, kao da je s nekog drugog sveta. Iza njega je bio
Ronan Linč, sa upasanom košuljom i s prokletom kravatom bar jednom u životu
vezanom kako treba.
U Adamu su se besno borili poniženje i radost.
Genzi je krupnim koracima pošao prolazom, dok je Adamov otac zurio u
njega. Prišao je pravo do podijuma i stao ispred sudije. Nalazio se neposredno do
Adama, ali nije gledao ka njemu. Adam je tačno video da je Genzi malo zadihan.
Isto kao i Ronan pored njega. Trčali su.
Zbog njega.
Skinuvši rukavicu s desne ruke, Genzi se rukovao sa sudijom.
„Sudijo Haris”, srdačno je rekao.
„Gospodine Genzi”, odvratio je sudija Haris. „Jesi li već pronašao onog tvog
kralja?”
„Samo što nisam. Jeste li vi završili onu vašu terasu?”
„Samo što nisam”, odgovorio je Haris. „Kako si ti povezan sa ovim slučajem?”
„Ovo ovde je Ronan Linč, koji je bio prisutan prilikom incidenta”, rekao je
Genzi. „Mislio sam da bi moglo biti od koristi saslušati i njegovu stranu priče. A
sa Adamom Perišem sam prijatelj od dana kad sam došao u Henrijetu, tako da mi
je drago što je ovoj ružnoj situaciji došao kraj. Želeo bih da svedočim u njegovu
korist, ako može.”
„To zvuči razumno”, rekao je Haris.
„Ulažem prigovor”, uzviknuo je Robert Periš.
Genzi se najzad okrenuo ka Adamu. I dalje je imao veličanstveno kraljevski
izraz lica, izraz lica Ričarda Kembela Genzija Trećeg, viteza na belom konju,
mada mu se u pogledu čitala nesigurnost. Da li je ovo u redu?
Da li je bilo u redu? Adam je toliko puta odbio bilo kakvu Genzijevu ponudu
da mu pomogne. Bilo da se tiče novca za školarinu, novca za hranu ili novca za
stanarinu. Sažaljenje i milosrđe, mislio je Adam. Toliko dugo je želeo da ga Genzi
gleda kao sebi ravnog, ali bilo je vrlo moguće da je sve ovo vreme Adam bio
jedina osoba koja je morala to da uvidi.
Sada je video da ono što Genzi nudi nije milosrđe. Bila je to prosto istina.
I još nešto: nepokolebljivo prijateljstvo. Prijateljstvo u koje možete da se
zakunete. Prijateljstvo koje može da se urušava skoro do pucanja, i da se ponovo
izgradi na još čvršćoj osnovi.
Adam je ispružio desnu ruku i Genzi ju je prihvatio, kao da su pravi muškarci,
pošto jesu bili pravi muškarci.
„U redu”, nastavio je Haris. „Da počnemo.”
A dam obično nije vodio nikog sa sobom dok je obavljao poslove za Svevodu.
Imao je poverenja u svoje veštine kad je bio sâm. Svojim je emocijama
verovao kad je bio sâm. U praznoj prostoriji ne može nikoga da povredi. Niko ne
može njega da povredi.
Bio je nesaznatljiv.
Osim što nije bio.
I zato, kad je konačno krenuo da završi ono što je još pre nekoliko nedelja
Svevoda tražila od njega, pozvao je Blu Sardžent da pođe s njim. Nije joj rekao
šta radi, u slučaju da ne uspe, ali je mislio da će im Svevoda, ukoliko povede Blu
sa sobom, pomoći da nađu Moru.
Sada je čekao u kolima na izbledeloj benzinskoj stanici van Henrijete. Nije
uspevao da razluči potiče li damaranje u njegovim dlanovima od njegovog pulsa
ili od zmajeve linije.
„Znam šta misliš”, rekao je Noa sa zadnjeg sedišta. Okačio se o naslon
suvozačkog sedišta poput džempera u kojem se i dalje nalazi telo. Adam je
maltene zaboravio da je i on tu, zato što Noa nije bio pozvan. Ne zato što nije bio
dobrodošao, već zato što je bio mrtav, a na preminule se ne može računati da se
pojave u određeno vreme.
„Jesi li ti to upravo odgovorio na moje misli?”
„Ne bih rekao.”
Adam se nije sećao da li je pitanje postavio naglas. Mislio je da nije.
Automobil se zaljuljao kada je auto-putem protutnjao kamion s prikolicom.
Sve u vezi sa ovim krajem izgledalo je izlizano. Benzinska stanica bila je ostatak
nekih prošlih decenija, s limenim reklamama u izlogu i pilićima za prodaju u
zadnjem dvorištu. I farma preko puta bila je izbledela, ali šarmantna, poput
požutelih novina.
Po mislima je ponovo prevrtao plan o ucenjivanju Grinmantla. Morao je da
bude neoboriv. Nije ga rekao Genziju, nije ga rekao Blu. Ubedio je Ronana da
pristane na njega, i uključio je Sivog čoveka, ali u krajnjoj liniji, ukoliko im se
plan obije o glavu, sve će se sručiti na njega.
„Mislim da je spreman”, rekao je Noa.
„Prestani s tim. Prekini. Jezivo je.”
Bacio je pogled ka Noinom odrazu u retrovizoru, i odmah požalio što je to
uradio – mrtvi mladić je u ogledalu izgledao još strašnije. Mnogo manje živ.
Noa je to znao; sklonio se s vidika.
 Spolja se začuo Bluin povišen glas. „A kako bi se ti osećao da ja od tebe vidim
samo noge?”
Adam i Noa su iskrenuli vratove da pogledaju kroz zadnje staklo.
Ponovo se začuo Bluin glas. „Ne. Ne. A kako bi bilo da na to gledaš mojim
očima? Kako bi bilo da me ne svodiš na običnu stvar i da mi, kad te zamolim da
to ne radiš, kažeš kako je to bio kompliment i kako bi trebalo da mi bude drago
zbog toga?”
Noa je namestio usne kao da kaže oooo.
„Aha”, složio se Adam i izašao iz kola.
Blu je stajala nekoliko koraka dalje. Nosila je veliku šljampavu majicu, šorc
tirkizne boje, vojničke čizme i čarape koje su joj dosezale preko kolena. Samo joj
je deset centimetara kože bilo vidljivo, mada je to bilo zaista lepih deset
centimetara.
„Mlada gospođice”, govorio je matori tip s kačketom na glavi, „jednog dana
će ti dani u kojima su ti ljudi govorili da imaš dobre noge predstavljati dragu
uspomenu.”
Adam se pripremio na prasak.
Šrapneli su poleteli na sve strane. „Dragu... uspomenu? Oh, prosto poželim da
sam glupa kao ti! Kakva je to sreća! Ima devojaka koje se ubijaju zbog toga što
misle da loše izgledaju, a ti...”
„Postoji li neki problem?” prekinuo ju je Adam.
Čovek je izgledao kao da mu je laknulo. Ljudima je uvek bilo drago kad vide
urednog, tihog Adama; smatrali su ga pravim primerom južnjačkog glasa razuma
punog poštovanja. „Tvoja devojka je prava prznica.”
Adam je zurio u čoveka. Blu je zurila u Adama.
Želeo je da joj kaže kako ovo nije vredno nerviranja – kako je on odrastao
među takvim ljudima i znao da ih je nemoguće dresirati – ali bi ga onda ona gađala
termosom u glavu i verovatno odalamila ovog tipa preko nosa. Čudilo ga je,
zapravo, zašto se ona i Ronan ne slažu bolje, pošto su njih dvoje bili satkani od
dve vrste istog nemogućeg materijala.
„Gospodine”, zaustio je Adam – Blu je oštro izvila obrve – „mislim da vas
mama možda nije lepo naučila kako da razgovarate sa ženama.”
Matori tip ga je samo sažaljivo pogledao.
„I nije mi devojka”, dodao je Adam.
Blu mu je uputila sjajan pogled pun odobravanja, a onda je ušla u kola,
teatralno zalupivši vratima za sobom, na način koji bi zaslužio Ronanovo
odobravanje.
„Slušaj, mali...” počeo je matori tip.
Adam ga je prekinuo. „Vratanca od rezervoara su vam otvorena, uzgred budi
rečeno.”
Vratio se u svoj mali, nikakav auto, koji je Ronan zvao hondajota. Osećao se
kao junak, bez nekog naročitog razloga. Dok su kretali sa benzinske stanice, Blu
je pravednički ključala. Neko vreme se nije čulo ništa osim otežanog disanja
malog automobila.
 „Doduše, stvarno imaš dobre noge”, rekao je tada Noa.
Blu se smesta okrenula ka njemu. Adam nije uspeo da se suzdrži, pa je i njega
lupila po ramenu kad se nasmejao.
„Jesi li makar uzela vodu?” upitao ju je.
Mućnula je termosom kako bi pokazala da je uspela u toj nameri. „Takođe
sam ponela i malo crnog ćilibara. Trebalo bi da služi kao dobra zaštita dok čaraš.”
„Idemo da čaramo?” ispravio se Noa.
Adam se mučio da objasni. „Svevoda govori jednim jezikom, ja govorim
drugim. Iz karata mogu da stvorim široku sliku. Ali mnogo je teže shvatiti detalje
u vezi s tim kako da popravim liniju. I zato čaram. Radim to sve vreme. Prosto je
delotvorno, Noa.”
„Delotvoran način da ti ogoljenu dušu ukradu sile čistog zla, možda”, rekao je
Noa.
Blu je pogledala Adama, koji joj je uzvratio pogled. „Ne verujem u čisto zlo.”
„Briga njega što ti ne veruješ u njega”, rekao je Noa.
Okrenula se prema njemu. „Obično ne volim da naglašavam kad se ponašaš
jezivo. Ali sada si takav.”
Mrtvi momak se povukao dalje na zadnje sedište; vazduh se pritom malčice
zagrejao. „On mi je danas već rekao da sam jeziv.”
„Kaži mi još nešto o tom poravnavanju”, rekla je Blu Adamu. „Kaži mi zašto
to traži od tebe.”
„Ne vidim zašto je to bitno.”
Oteo joj se zvuk dubokog nezadovoljstva. „Čak i kad se zanemari svako
pojedinačno duhovno razmatranje, ili... ili... mitološko razmatranje, ili bilo šta što
zapravo nešto znači, ti manipulišeš masivnim izvorom energije koji, izgleda, s
tobom komunicira na nepoznatom jeziku neposredno u tvojoj glavi, a meni se to
čini kao nešto o čemu bih imala mnogo pitanja, da sam na tvom mestu!”
„Ne želim da pričam o tome.”
„Ali ja želim. Voziš se čak ovamo, a čak i ne pitaš zašto?”
Adam joj nije odgovorio, pošto njegov odgovor ne bi bio učtiv.
Ali činilo se da je njegovo ćutanje bilo još gore. „Ne znam zašto si me pozvao
da pođem”, prasnula je, „ako nisi hteo da pričam!”
„Možda i nije trebalo da te pozovem.”
„Tačno, ko bi pored sebe poželeo da ima nekoga ko razmišlja?”
Uzdržao se, uz veliki napor. „Samo želim da završim sa ovim”, rekao je, s tek
malo oštrine u glasu.
„Samo me ostavi ovde. Vratiću se nazad peške.”
Zgazio je kočnicu. „Ne pada mi na pamet.”
„Hajde, već jednom!” Već je držala ruku na kvaci.
„Ljudi”, zavapio je Noa.
Ono najbolje i najgore u vezi s Blu Sardžent odnosilo se na činjenicu da je
uvek ozbiljno mislila to što kaže: da Adam sada zaustavi kola, ona bi se stvarno
vratila peške u Henrijetu. Iskreveljio joj se. Ona se iskreveljila njemu.
 Ne svađaj se s Blu. Ne svađaj se s Genzijem.
Uzdahnuo je i dodao gas.
Blu se pribrala i uključila stereo.
Adam nije ni znao da prastari kasetofon radi, ali nakon nekoliko sekundi
šuštanja, kaseta je zatandrkala i začula se melodija. Noa je smesta počeo da peva.
„Smrskaj jednu, smrskaj drugu...”
Adam je tresnuo po kasetofonu u istom trenutku kad i Blu. Kaseta je izletela
tolikom silinom da je Noa pružio ruku da je uhvati.
„Ta pesma. Šta će to u tvom kasetofonu?” zapanjila se Blu. „Slušaš je iz
zabave? Kako je ta pesma pobegla sa interneta?”
Noa se zacerekao i pokazao im kasetu. Na njoj se nalazila ručno napravljena
nalepnica s Ronanovim rukopisom: ZA PERIŠA, KAD JE SAM U HONDAJOTI.
A s druge strane pisalo je: ZA ZAJEDNIČKO PEVANJE U SRANJCU OD
AUTA.
„Pusti! Pusti!” razdragano je govorio Noa, mašući kasetom.
„Noa. Noa! Oduzmi mu to”, rekao je Adam.
Ispred njih se pomaljao izlaz za Skajlajn drajv. Ovoga puta Adam je bio
spreman; kad su se dokotrljali blizu, otvorio je novčanik. Unutra se gnezdilo tačno
petnaest dolara.
Blu mu je pružila novčanicu od pet. „Moj prilog.”
Usledila je stanka.
Uzeo ju je.
Na šalteru su razmenili ta zajednička sredstva za mapu, koju je Adam dodao
Blu. Uputivši se ka nagnutom parkiralištu nedaleko od ulaza, nesigurno je
ispitivao svoj ponos tražeći oštećenja i, na svoje iznenađenje, nije našao nijedno.
„Da li smo na pravom mestu?” upitala je Blu. „Da li ti je potrebna naša mapa
od petnaest dolara?”
„Saznaću za sekund”, rekao je Adam. „Možemo da izađemo.”
Ispred njih, tlo se naglo spuštalo u jarugu bez dna; iza njih, mračno su se
uzdizale planine. Vazduh je bio zagušen prijatnim i opasnim mirisom vatre:
negde, na nekoj od ovih jesenjih planina buktio je požar. Adam je začkiljio i
potražio izvor mirisa. Oblak dima pokrivao je jedan od udaljenih vrhova. Sa ove
udaljenosti, vatra nije izgledala toliko preteće koliko čarobno.
Blu i Noa su se blesavili, a Adam je izvadio tarot karte. Razmaknuvši stopala
tako da bolje oseti damaranje zmajeve linije, položio je nasumično izvučenu kartu
na toplu haubu. Neusredsređenim pogledom prešao je preko slike – crne mrlje
viteza na konju s palicom obmotanom vinovom lozom u ruci – i počeo da je
preoblikuje u nešto neizgovoreno i sanjarsko. Vid je zamenjen osećajima.
Vrtoglavim osećanjem putovanja, penjanja, ispravnosti.
Prekrio je sliku dlanom dok nije povratio vid, a onda je sklonio kartu.
„Vitez štapova?” upitala ga je Blu.
Adam već nije mogao da se seti koju je kartu zaista izvukao. „To je bilo to?”
„Ko je sad jeziv?” upitao je Noa.
 Adam je zabacio ranac na rame i uputio se ka početku staze. „Hajde. Na ovu
je stranu.”
Kamenita uska staza bila je prekrivena smrvljenim lišćem. Tlo se naglo
spuštalo s jedne strane, i jednako strmoglavo dizalo s druge. Adam je bio
preterano svestan ogromnih stena koje su štrčale ka stazi. Pod krznom od lišaja
otrovnozelene boje, kamenje je bilo hladno i živo, neukroćen provodnik zmajeve
linije. Adam je poveo Blu i Nou naviše, dok nisu stigli do zbrke stena. Sišavši sa
staze, popeo se pored njih, pronalazeći uporište na isturenom kamenju i
otkrivenim granama drveća. Velike plave stene bile su prosute jedne preko drugih
poput gomile džinovskih igračaka.
Da, to je to.
Zavirio je u pukotinu veličine čoveka.
„Zmije? Gnezda insekata? Medvedi?” upitala je Blu.
„Zaštićen nacionalni park”, rekao je Noa, s mračnim humorom. A onda je
dodao, neočekivano smelo: „Idem ja prvi. Mene ne mogu povrediti.”
Izgledao je zamrljano i nematerijalno kad je kliznuo unutra. Usledila je tišina,
tišina.
Blu je začkiljila. „Noa?”
Iz unutrašnjosti pukotine začulo se glasno užurbano šuškanje. I odjednom,
veliki oblak hrastovog lišća izleteo je iz otvora, isprepadavši i Blu i Adama.
Noa se ponovo pojavio. Skinuo je četiri i po hrastova lista s Bluine bodljikave
kose i oduvao nešto mrvica sa Adamovog nosa. „Bezbedno je.”
Adamu je bilo drago što su s njim.
Unutra je bilo sumračno, ali se ipak videlo; svetlost je dopirala sa ulaza, ali i
odozdo, gde su stene bile nezgrapno naslagane. Usred malog prostora nalazila se
povelika stena, veličine stola ili oltara. Površina joj je bila izlizana i ugnuta.
Setio je se, ili ju je prepoznao, zahvaljujući onom uvidu koji je dobio kad je
bio u garaži.
Osetio je kako je malo zadrhtao, od nervoze ili strepnje. Bilo je čudno raditi
ovo pred publikom. Nije bio sasvim siguran kako izgleda nekom sa strane.
„Blu, sipaj vodu tamo.”
Blu je rukom prešla preko kamena da ga očisti od krhotina. „Oh!” Izvadivši
crni kamen iz džepa, postavila ga je pored ulegnuća. A onda je unutra polako usula
vodu.
Plitki bazen odražavao je tamnu tavanicu.
Noa se dobrano odmakao, postaravši se da se ne ogleda u njemu. Njegov strah
isisao je toplotu iz prostora. Blu je pružila ruku ka njemu, ali je on odmahnuo
glavom.
I tako je ostala pored Adama, rame uz rame, a Adam je otkrio da mu je i zbog
toga drago. Nije se sećao kad ga je poslednji put neko dodirnuo, i to mu je pružilo
neobičan osećaj uzemljenja. Nakon nekoliko sekundi, shvatio je da za to
verovatno može da zahvali i Bluinoj sposobnosti, koja je pojačavala onaj deo
Svevode s kojim je bio povezan, koji god to deo bio.
 Osmotrio je vodu. Radio je ovo i ranije, ali nikada ovako, okružen stenama.
Imao je osećaj kao da se s njima u tom prostoru nalazi još neko. Nije želeo da
prizna kako ga je mračni bazen zastrašio još i pre nego što se bilo šta natprirodno
desilo. Nekoliko minuta niko nije progovorio ni reč.
Najzad je Blu šapatom progovorila. „Bilo je to kao da je tebi neko rekao
’Ortak, dobar ti džemper!’ dok si u aglionbijskoj uniformi.”
„Molim?”
„Htela sam da ti bude jasno zašto sam se onoliko naljutila na onog matorog
tipa. Pokušavala sam da smislim kako da ti objasnim. Znam da ne kapiraš. Ali,
eto zato.”
Istina je da nije razumeo oko čega je ispala onolika frka na benzinskoj stanici,
zaista, osim činjenice da joj je to zasmetalo, a njemu se nije dopadalo da joj bilo
šta smeta. Ipak, bila je u pravu i za džemper. Ljudi su redovno svašta
pretpostavljali na osnovu njegovog džempera ili sakoa iz Aglionbija; i sâm je kriv
za takvo ponašanje. I dalje to radi.
„Kapiram”, odvratio je šapatom. Nije bio siguran zašto šapuću, ali sada se
osećao bolje. Normalnije. Ovde su oni imali kontrolu. „Radi se o
pojednostavljivanju.”
„Upravo tako.” Duboko je udahnula. „Dobro. Šta sad?”
„Pogledaću unutra i usredsrediti se”, rekao je Adam. „Možda se onesvestim.”
Noa je malo zacvileo.
Blu je, međutim, zvučala praktično. „Šta želiš da uradimo ukoliko se
onesvestiš?”
„Mislim da ne bi trebalo ništa da radite. Ne znam kako će to zapravo izgledati
sa strane. Pretpostavljam da bi trebalo sama da proceniš, ukoliko ti se nešto učini
kako ne treba.”
Noa se obgrlio.
Nagnuvši se nad lokvu, Adam je ugledao svoje lice. Pre nego što je upisao
srednju školu, nije primećivao da se izgledom razlikuje od svih ostalih. Tek kad
su svi počeli da primećuju. Nije znao da li izgleda lepo ili ne izgleda lepo – samo
da izgleda drugačije. Od tumačenja je zavisilo da li se za neobičnost njegovog lica
može reći da je lepa ili ružna.
Čekao je da crte njegovog lica nestanu, da se rasplinu u osećaj. Ali nije video
ništa osim svog lica boje henrijetske prašine s nadole savijenim tankim usnama.
Poželeo je da, kad ostari, ne izgleda kao kombinacija gena svojih roditelja.
„Mislim da ne radi”, rekao je.
Ali Blu nije odgovorila, i nakon jednog kratkog trena, shvatio je da se njegove
usne u odrazu nisu pokrenule kad je progovorio. Njegovo lice mu je samo
netremice uzvraćalo pogled, obrva namrgođenih od sumnjičavosti i brige.
Misli su mu se uskovitlale, mulj je zamutio lokvu vode. Ljudska bića su tako
krhka; iznova i iznova žive isti spori ciklus radosti i tuge, i nikad ništa ne nauče.
Svaka lekcija u univerzumu mora da bude učena milijardu puta, i nikad se ne
primi. Kako smo samo oholi, mislio je Adam, kad rađamo bebe koje ne mogu da
hodaju, niti da pričaju, niti da se same hrane. Koliko smo samo ubeđeni da ih
ništa neće uništiti pre nego što nauče da se brinu o sebi. Kako su samo krhke,
kako ih je lako napustiti i zanemariti i tući i mrzeti. Lovina se rađa uplašena.
On sâm nije znao da je rođen uplašen, ali je s vremenom to naučio.
Možda je bilo dobro što je svet zaboravljao svaku lekciju, svaku dobru i lošu
uspomenu, svaki uspeh i poraz, što je sve to umiralo sa svakom novom
generacijom. Možda ih je ta kulturna amnezija sve poštedela. Možda bi, da se
svega sećaju, umesto toga umrla nada.
Van sebe, podsetio ga je Persefonin glas.
Bilo mu je teško da se otrgne; osećao je čudnu, odurnu utehu u habanju rubova
svoje spoljašnjosti.
S mukom se prisetio Svevode. Opipavao je polje energije u svom umu. Tamo
negde trebalo bi da se nalazi neka poderotina ili raspršenost, nekakva boljka koju
bi mogao da izleči.
Eto ga. Duboko dole niz zmajevu liniju, energija je bila izlomljena. Kad bi se
usredsredio, mogao je da vidi i tačno zašto: u planinu je bio usečen auto-put,
dubeći stene i remeteći prirodan tok linije. Sada je neravnomerno pucketala dok
je skakala iznad i ispod auto-puta. Ukoliko bi Adam poravnao nekoliko energijom
ispunjenih kamenova na vrhu planine, to bi dovelo do lančane reakcije zbog koje
bi se linija na kraju ukopala dublje u zemlju, ispod auto-puta, i tako ponovo spojila
iskrzane krajeve.
„Zašto tražiš od mene da to uradim?” upitao je. „Rogo aliquem aliquid.”12
Nije zapravo očekivao odgovor, ali je začuo žagor, sasvim nerazumljiv izuzev
jedne reči: Sivoslutnik.
Ronan, koji je bez imalo napora govorio jezikom Svevode. Ne Adam, koji se
s njim mučio.
Mada ne i u dvorištu Aglionbija. Tada se nije mučio. Tada nije bilo jezika.
Samo on i Svevoda.
„Nije Ronan”, rekao je Adam. „Ja sam. Ja radim ovo za tebe. Kaži meni.
Pokaži meni.”
Prizori su se brzom paljbom osuli na njega. Struja koja palaca iz priključaka.
Vene. Korenje. Munje koje se račvaju. Pritoke. Grane. Vreže koje se uvijaju oko
stabala, krda životinja, kapi vode koje zajedno teku.
Ne razumem.
Prepleteni prsti. Rame naslonjeno na rame. Pozdrav pesnicama. Ruka koja
izvlači Adama iz prašine.
Svevoda je mahnito preturala po Adamovim uspomenama i u bleskovima ih
pokazivala njegovom umu. Obasula ga je slikama Genzija, Ronana, Noe i Blu
takvom brzinom da nije stizao sve da ih isprati.
Zatim je preko celog sveta prasnula mreža munja, osvetljena mreža energije.
Adam i dalje nije razumeo, ali mu je onda sve bilo jasno.
Na svetu je bilo više od jedne Svevode. Ili više toga što ona predstavlja, šta
god to bilo.

12 „Pitam nešto.” (Prim. prev.)

 Koliko ih je? Nije znao. Koliko su žive? Ni to nije znao. Da li razmišljaju, da
li potiču odnekud van ovoga sveta, da li umiru, da li su dobre, da li su ispravne?
Nije znao. Ali je znao da ih je više od jedne, a ova je pružala prste koliko god
može ne bi li dosegla neku drugu.
Ogromnost sveta rasla je i rasla unutar Adama, i on nije znao može li je držati
u sebi. Bio je samo dečak. Da li bi trebalo ovo da zna?
Već su preobrazili Henrijetu time što su probudili ovu zmajevu liniju i ojačali
Svevodu. Kako bi svet izgledao kad bi širom njega bilo više probuđenih šuma?
Da li bi se raspao od pucketavog elektriciteta i magije, ili je ovo bio samo pokret
klatna, posledica uspavanosti koja je trajala hiljadama godina?
Koliko je kraljeva spavalo?
Ne mogu ja ovo. Previše je veliko. Nisam ja stvoren za ovo.
Odjednom je sumnja mračno probila put kroz njega. Bila je opipljiva, ta
sumnja – imala je težinu, i telo, i noge...
Molim? Adam je mislio da je to naglas rekao, ali nije baš mogao da se seti
kako se delanje razlikuje od zamišljanja. Odlutao je suviše daleko od sopstvenog
tela.
I ponovo je osetio kako ka njemu poseže ta opipljiva sumnja, kako mu se
obraća. Nije verovala da on ovde ima moć. Znala je da se lažno predstavlja.
Adam je posegao za rečima. Jesi li ti Svevoda? Jesi li ti Glendover? Ali činilo
se da su na ovom mestu reči pogrešan posrednik. Reči su bile za usta, a on ih više
nije imao. Protegao se preko sveta; nikako nije uspevao da pronađe put nazad do
pećine. Obreo se u okeanu, tonući u mrak.
S njim nije bilo nikoga osim te stvari, a on je mislio da ga ona mrzi, ili da ga
želi, ili i jedno i drugo. Žudeo je da je vidi; najgore od svega bilo bi da je vidi.
Adam se batrgao u mraku. Svi pravci su izgledali isto. Nešto mu je gmizalo
po koži.
Nalazio se u pećini. Zgrčen. Tavanica je bila nisko i stalaktiti su mu dodirivali
leđa. Kad se pružio da dotakne zid, pod prstima je osetio da je stvaran. Ili, kao da
je zid stvaran, a on nije.
Adame
Okrenuo se ka glasu, ka ženi koju je prepoznao, ali nije mogao da je imenuje.
Bio je previše udaljen od svojih misli.
I mada je bio siguran da je to bio njen glas, ona nije gledala ka njemu. Bila je
zgrčena u pećini pored njega, obrva namrštenih od usredsređenosti, pesnice
prislonjene na usne. Odmah do nje klečao je čovek, ali sve u vezi s njegovim
presamićenim, izduženim telom pokazivalo je da on ne komunicira sa ženom.
Oboje su bili nepokretni, licem okrenuti ka vratima u kamenu.
Adame, idi
Vrata su mu rekla da ih dodirne. Opisala su zadovoljstvo kvake koja se pomera
u njegovoj ruci. Obećala su razumevanje crnila u njemu koje će osetiti dok ih bude
otvarao. Pulsirala su unutar njega, kao glad, kao sve jača želja.
Nikada ništa nije toliko želeo.
 Nalazio se ispred njih. Nije se sećao da je prišao, ali nekako je to učinio. Vrata
su bila tamnocrvena i izrezbarena korenjem i čvorovima i krunama. Kvaka je bila
sjajna i crna.
Došao je tako daleko od svog tela da više nije mogao ni da zamisli kako uopšte
da krene nazad.
Da bi se vrata otvorila, potrebno je troje
Idi
Adam je i dalje bio šćućuren, nepokretan, prstiju oslonjenih na kamen, uplašen
i ispunjen željom.
Osetio je kako, negde daleko, njegovo telo stari.
Adame, idi
Ne mogu, pomislio je. Izgubljen sam.
„Adame! Adame. Adame Periše.”
Osvestio se u grču bola. Osećao je da mu je lice mokro, da su mu ruke mokre,
da su mu žile prepune krvi.
Prolomio se Noin glas. „Zašto si ga posekla toliko duboko?”
„Nisam merila!” rekla je Blu. „Adame, kretenu, reci nešto.”
Zbog bola bi svaki mogući odgovor zvučao zlobnije nego što bi inače bio.
Umesto da progovori, prosiktao je i ispravio se u sedeći položaj, uhvativši jednu
ruku drugom. Okruženje mu se polako vraćalo u svest; zaboravio je da su se
uvukli među ove stene. Noa je čučao odmah do njega, pomno ga posmatrajući.
Blu je stajala malo iza.
Sve je polako počelo da se vraća na svoje mesto. Bio je izuzetno svestan svojih
prstiju i svojih usta i kože i očiju i samog sebe. Nije se sećao da mu je ikada ranije
bilo toliko drago što je Adam Periš.
Pogled mu se zadržao na ružičastom skakavcu u Bluinoj ruci.
„Posekla si me?”
Noina ramena su se sa olakšanjem opustila čim mu je začuo glas.
Adam je proučavao svoju šaku. Duboka posekotina ružila mu je nadlanicu.
Krv mu je liptala kao iz slavine, ali nije ga mnogo bolelo ako se ne pomera. Mora
biti da je taj nož veoma oštar.
Noa mu je dotakao ivicu rane svojim ledenim prstima, a Adam ga je oterao
pljesnuvši ga po ruci. Mučio se da se seti svega što mu je onaj glas maločas rekao,
ali reči su mu već klizile iz glave kao da je sanjao.
Da li je reči uopšte i bilo? Zašto je mislio da je čuo reči?
„Nisam znala šta drugo da pokušam kako bih te vratila”, priznala je Blu. „Noa
je rekao da te posečem.”
Zbunjivala ga je ta oštrica. Činilo se da predstavlja njenu drugačiju stranu;
stranu za koju nije mislio da postoji. Mozak mu se umorio pokušavajući da to
uklopi sa ostatkom slike o njoj. „Zašto si me zaustavila? Šta sam radio?”
Rekla je: „Ništa” u istom trenutku kad je Noa rekao: „Umirao si.”
„Lice ti se nekako ispraznilo”, nastavila je. „A onda su ti oči prosto... stale. Da
trepću? Da se pokreću? Pokušala sam da te vratim.”
 „A onda si prestao da dišeš”, rekao je Noa. Uspravio se. „Rekao sam vam.
Rekao sam vam da je ovo loša zamisao, ali mene niko ne sluša. ’Oh, biće nama
dobro, Noa, što si takav cviketan’, i šta se onda desi? Prvom prilikom upadnete u
nekakvu smrtonosnu zamku. Niko nikad ne kaže: ’Znaš šta, Noa? Bio si u pravu,
hvala što si mi spasao život, pošto bi umiranje stvarno bilo bez veze’. Uvek
samo...”
„Ućuti”, prekinuo ga je Adam. „Pokušavam da se setim svega što se
dogodilo.”
Tamo je bio neko bitan... troje... vrata... žena koju je prepoznao...
Bledelo je. Sve osim užasa.
„Sledeći put ću te pustiti da umreš”, rekla je Blu. „Dok se praviš da si posebna
pahuljica, Adame, zaboravljaš gde sam ja odrasla. Znaš li kako se kaže kad ti neko
pomogne za vreme obreda ili predskazanja? Kaže se hvala. Nije trebalo da nas
vodiš sa sobom ako si hteo ovo da radiš sâm.”
Sećao se ovoga: bio je izgubljen.
A to je značilo da bi – da je ovamo došao sâm – sada bio mrtav.
„Izvini”, rekao je. „Malo sam ispao kreten.”
„Nismo nameravali to da kažemo”, odgovorio je Noa.
„Ja jesam”, rekla je Blu.

Zatim su se ponovo popeli na vrh planine, dok je sunce pržilo iznad njih, i pronašli
kamenje koje je Adam video u lokvi za čaranje. Morali su svi zajedno da zapnu
iz sve snage kako bi ga pogurali samo nekoliko centimetara. Adam nije znao kako
bi i ovo izveo bez pomoći. Moguće je da je sve pogrešno radio, i da je postojao
bolji, ispravniji čarobnjački način.
Ostavio je krvave otiske prstiju na kamenju, ali u tome je bilo nečega što je
izazivalo zadovoljstvo.
Bio sam ovde. Postojim. Živ sam, zato što krvarim.
Nije prestao da bude zahvalan za svoje telo. Zdravo, nekada ispucale šake
Adama Periša, srećan sam što vas imam.
Prepoznali su tačan trenutak kad su postigli poravnjanje, pošto je Noa rekao
„Ah!” i ispružio prste uvis. Nekoliko narednih minuta njegova silueta se ocrtavala
spram modrog neba i nije bilo nikakve razlike između njega i Blu i Adama. Ni po
čemu se ne bi reklo da je bio išta drugo do sasvim živ.
Dok ih je vetar šibao, Noa je prijateljski prebacio jednu ruku preko Bluinih
ramena, a drugu preko Adamovih, i privukao ih sebi. Posrtali su nizbrdo ka stazi.
Blu je provukla ruku iza Noinih leđa i prstima zgrabila Adamovu majicu, tako da
su bili jedno stvorenje, pijana životinja sa šest nogu. Adamu je šaka damarala
ritmom otkucaja njegovog srca. Verovatno će iskrvariti nasmrt dok se budu
spuštali niz planinu, ali to mu nije smetalo.
Najednom, uz Nou pored sebe, i Blu s Noine druge strane – spojeno troje –
Adam se setio žene koju je video u lokvi.
Smesta je znao ko je ona.
„Blu”, rekao je. „Video sam tvoju majku.”
„O vo mi je jedno od omiljenih mesta”, rekla je Persefona, odgurkajući se
golim stopalom na širokoj klupi za ljuljanje. Kosa joj je poput vodopada
pokrivala mišice. „Baš je domaćinski.”
Adam se smestio pored nje, na ivicu klupe. Nije mu se mnogo dopadalo to
mesto, ali to nije naglas rekao. Zvala ga je da se tu nađu, a ona skoro nikada nije
donosila odluku o tome gde će se sresti; to je prepuštala njemu, što je uvek odavalo
utisak nekakvog testa.
Radilo se o čudnom starom dućanu one vrste koja je na svim drugim mestima
izumrla, ali nije bila neuobičajena u Henrijeti. Spolja su obično izgledali poput
ove: ljuljaške poređane po širokom niskom tremu, okrenute ka putu, izlokan
pošljunčani parking, reklame za mamce i cigarete u izlogu. Unutra je obično bio
dragstor, s hranom proizvođača za koje niko nikad nije čuo na policama,
majicama koje Adam nikada ne bi nosio, ribolovačkom opremom, igračkama iz
neke prethodne decenije i, mestimično, ponekom prepariranom glavom jelena.
Bilo je to mesto za koje je Adam, i sâm provincijalac, računao da je ispunjeno
ljudima koje je smatrao još većim provincijalcima od sebe.
Genziju bi se verovatno svidelo, doduše. Bilo je to jedno od onih mesta gde se
činilo da je vreme nebitno, naročito u večerima poput ove: mrlje svetlosti meko
se probijaju kroz lišće, čvorci se dozivaju sa zategnutih telefonskih kablova,
matori ljudi u matorim kamionetima sporo prolaze, i sve izgleda kao da se moglo
desiti pre dvadeset godina.
„Tri”, rekla je Persefona, „jeste veoma snažan broj.”
Časovi s Persefonom bili su nepredvidivi. Nikada ne bi znao, s početka, šta će
na njima naučiti. Ponekad bi, i kad se završe, i dalje pokušavao da to shvati.
Ove večeri želeo je da je pita o Mori, ali bilo je teško postaviti pitanje
Persefoni i dobiti od nje odgovor kad vi to želite. Obično bi ispalo najbolje da je
nešto pitate neposredno pre nego što zausti da vam svakako odgovori.
„Poput tri spavača?”
„Naravno”, odgovorila je Persefona. „Ili tri viteza.”
„Postoje li tri viteza?”
Pokretom ruke skrenula mu je pažnju na veliku vranu ili gavrana kako polako
skakuće s druge strane puta. Bilo je teško odrediti da li taj prizor smatra značajnim
ili samo smešnim. „Postojali su, jednom. Takođe, tri Isusa.”
Adamu je trebalo nekoliko trenutaka. „Oh, zaboga. Misliš na Boga, Isusa i
Svetog duha?”
 Persefona je odmahnula ručicom. „Uvek im zaboravim imena. Postoji i
trostruka boginja. Jednoj je ime Rat, mislim, a drugoj beba... ne znam, zaboravila
sam pojedinosti. Ono što je bitno je trostrukost.”
Sada je bio bolji u ovim igricama nego ranije. Lakše je pogađao veze. „Ti,
Mora i Kala.”
Možda je ovo pravi trenutak da pomene...
Klimnula je glavom, ili se zaljuljala, ili oboje. „Tri, to je čvrst broj. Pet i sedam
su takođe dobri, ali tri je najbolji. Stvari uvek dosežu tri, ili se smanjuju na tri.
Najbolje je kad počnu od tri. Dva je užasan broj. Dva je za suparništvo i borbu i
ubistvo.”
„Ili za brak”, rekao je Adam, zamišljeno.
„Ista stvar”, odgovorila je Persefona. „Evo ti tri dolara. Uđi i uzmi mi čeri-
kolu.”
Poslušao ju je, sve vreme se trudeći da smisli kako da je pita za način da
njegovu viziju iskoriste da pronađu Moru. Kad se radi o Persefoni, bilo je moguće
da su upravo o tome i pričali sve ovo vreme.
Kad se vratio, iznenada ga je upitala: „Ovo je poslednji put, zar ne?”
Nastavila je da se ljulja, ali je klimnula. „Mislila sam, isprva, da bi mogao
zameniti jednu od nas ako se nekad nešto desi.”
Trebalo mu je dosta vremena da razume smisao te rečenice, a kad je konačno
razumeo, iznenađenost ga je još čitav minut sprečila da odgovori.
„Ja?”
„Umeš vrlo dobro da slušaš.”
„Ali ja... ja...” Nije mogao da smisli kako da završi rečenice. Najzad je rekao:
„Odlazim.”
Ali čak i dok je to izgovarao, znao je da nije na to mislio.
Persefona je, međutim, samo rekla svojim tankim glasom: „Ali sada vidim da
to ne može biti. Ti si poput mene. Mi nismo zaista kao ostali.”
Koji ostali? Ljudi?
Ti si nesaznatljiv.
Pomislio je na onaj trenutak na vrhu planine – on i Blu i Noa. Na onaj u sudnici
– on i Ronan i Genzi.
Više nije bio siguran.
„Bolje nam je, zaista, kad smo sami sa sobom”, rekla je Persefona. „Drugima
to teško pada, ponekad, kad ne mogu da nas razumeju.”
Trudila se da ga natera da nešto kaže, da uvidi nekakvu vezu, ali nije bio
siguran koju. „Nemoj mi reći da je Mora mrtva”, rekao je.
Ljuljala se i ljuljala. Zatim se zaustavila i pogledala ga svojim crnim, crnim
očima. Sunce se polako spuštalo iza ruba šume, pretvaralo lišće u crnu čipku, a
njenu kosu u belu čipku.
Adamu je zastao dah. „Možeš li da vidiš svoju smrt?” tiho je upitao.
„Svi je vide”, blagim glasom odgovorila je Persefona. „Mnogi ljudi nateraju
sebe da prestanu s gledanjem, doduše.”
 „Ja ne vidim svoju smrt”, rekao je Adam. Ali čak i dok je to izgovarao, osetio
je kako se krajičak saznanja zariva u njega. Sada je, dolazi, već se dogodila.
Negde, nekad, umirao je.
„Ah, vidiš”, rekla je.
„To nije isto kao i znati kako.”
„Nisi ni rekao kako.”
Ono što je želeo da kaže, ali nije mogao, zato što Persefona ne bi razumela,
jeste da se plaši. Ne od toga da vidi takve stvari. Već da jednog dana neće biti u
stanju da vidi sve ostalo. Ono stvarno. Ono svakodnevno. Ono... ljudsko.
Mi nismo zaista kao ostali.
Ipak, mislio je on možda jeste. Mislio je da mora biti, pošto je iskreno mario
za Morin nestanak, i još iskrenije za Genzijevu smrt, i sad kad je znao za sve to,
želeo je da učini nešto povodom toga. Morao je. Bio je Svevoda, pružao se ka
ostalima.
Drhtavo je uzdahnuo. „Znaš li kako će Genzi umreti?”
Persefona je isplazila jezik, samo malo. Činilo se da nije bila svesna da to radi.
„Evo ti još tri dolara”, rekla je zatim. „Idi uzmi i sebi čeri-kolu.”
Nije uzeo novac. „Želim da znam koliko dugo ste znale za Genzija”, rekao je.
„Od početka? Od početka. Znale ste to još kad je došao na proricanje! Jeste li
ikada nameravale da nam kažete?”
„Ne znam zašto bih uradila nešto tako smešno. Idi po kolu.”
Adam i dalje nije hteo da uzme novčanice. „Kad nađem Glendovera”, stegao
je rukohvat ljuljaške, „tražiću mu da spase Genziju život i to će biti to.”
Persefona ga je samo gledala.
U njegovoj glavi, Genzi se tresao i ritao, pokriven krvlju. Samo što je sad imao
Ronanovo lice – Ronan je već umro, Genzi će tek umreti – negde, nekad, da li se
ovo dešavalo?
Nije želeo da zna. Želeo je da zna.
„Pa reci mi, onda!” progovorio je. „Reci mi šta da radim!”
„Šta želiš da ti kažem?”
Adam je skočio na noge tako brzo da se ljuljaška mahnito zaljuljala bez njega.
„Kaži mi kako da ga spasem!”
„Na koliko dugo?” upitala je Persefona.
„Prestani!” rekao je. „Prekini s tim! Prekini da budeš tako... tako... izdvojena!
Ne mogu stalno da vidim široku sliku, niti šta je poenta! Samo mi reci kako da
sprečim sebe da ga ubijem!”
Persefona je nakrenula glavu. „Zašto misliš da ćeš ga ti ubiti?”
Netremice se zagledao u nju. Zatim je otišao po novu čeri-kolu.
„Žedan?” upitala ga je prodavačica kad joj je Adam pružio novac.
„Ona prva je bila za moju prijateljicu”, rekao je Adam, iako nije bio siguran
da je Persefoni iko prijatelj.
„Tvoju prijateljicu?” upitala je prodavačica.
„Moguće.”
 Izašao je na trem i shvatio da je prazan. Ljuljaška se i dalje neznatno ljuljala.
Druga čeri-kola nalazila se pored nje.
„Persefona?”
Odjednom, ispunjen slutnjom, pritrčao je ljuljašci na kojoj su sedeli. Spustio
je dlan na mesto gde je ona sedela. Hladno. Spustio je dlan na mesto gde je sâm
sedeo. Toplo.
Iskrenuo je vrat, pokušavajući da vidi da se nije vratila u automobil. Tamo nije
bilo ničega. Parking je bio miran; čak je i ptica nestala.
„Ne”, rekao je, iako nije bilo nikoga da ga čuje. Njegov um – njegov um koji
je čudnovato prepravila Svevoda – besomučno je izvlačio svaki podatak iz onoga
što je osetio i znao, iz svega što je Persefona rekla, iz svakog trenutka otkako je
došao. Sunce je puzalo iza drveća.
„Ne”, ponovio je.
Prodavačica je bila na vratima, zaključavala je radnju za taj dan.
„Čekajte”, rekao je Adam. „Jeste li videli moju prijateljicu? Ili sam ovamo
došao sâm?”
Iznenađeno ga je pogledala.
„Žao mi je”, rekao je. „Znam kako zvuči. Molim vas. Da li sam bio sâm?”
Prodavačica je oklevala, očekujući nekakvu neslanu šalu. A onda je klimnula.
Adam je osetio rupu bez dna u srcu. „Mogu li da se poslužim vašim
telefonom? Molim vas, gospođo. Samo na sekund.”
„Zašto?”
„Upravo se nešto strašno desilo.”
„S tigla sam”, rekla je Blu s vrata kuće u Lisičjoj ulici broj 300. Bila je znojava
i razdražljiva i nervozna, rastrzana između nade da se radi o lažnoj uzbuni i
nade da se desilo nešto dovoljno značajno da opravda to što je izmolila da izađe
na pola smene kod Nina.
Čim je spustila torbu na pod, Kala je izašla u predsoblje. „Dođi da pomogneš
Adamu.”
„Šta mu je?”
„Ništa”, prasnula je Kala. „Osim uobičajenog. Traži Persefonu!”
Stigle su do vrata prostorije za proricanje. Unutra je Adam sedeo u čelu stola
za proricanje. Bio je savršeno miran, sklopljenih očiju. Ispred njega nalazila se
crna posuda za čaranje iz Morine sobe. Jedina svetlost dopirala je od tri treperave
sveće. Bluin želudac je uradio nešto nelagodno.
„Mislim da ovo nije dobra zamisao”, rekla je. „Prošli put...”
„Znam. Ispričao mi je”, rekla je Kala. „Ali je spreman da rizikuje. A biće bolje
ako nas je troje.”
„Zašto traži Persefonu?”
„Misli da joj se nešto desilo.”
„Gde je ona? Da li ti je rekla kuda ide?”
Kala ju je samo porazno pogledala. Naravno. Persefona nikad nikome nije
ništa govorila.
„U redu”, rekla je Blu.
Kala je za njom zatvorila vrata sobe za proricanje i pokazala joj da sedne pored
Adama.
Adam je otvorio oči. Nije bila sigurna šta da ga pita, a on je samo malo
odmahnuo glavom, kao da je ljut na sebe, ili na Persefonu, ili na ceo svet.
Kala je sela preko puta Blu i uhvatila Adama za jednu ruku. „Uzmi ga za
drugu”, naložila je Blu. „Ja ću ga uzemljiti, ti ćeš ga pojačati.”
Blu i Adam su se pogledali. Nisu se držali za ruke otkako su raskinuli. Kliznula
je rukom preko stola, i on je prepleo prste s njenima. Smotreno. Bez nametanja
tog pitanja. Blu je sklopila prste oko njegove šake.
„Ja...” zaustio je Adam.
Ućutao je. Činiju za čaranje posmatrao je krajičkom oka, ne direktno.
„Šta ti?” upitala je Kala.
„Imam poverenja u vas dve”, završio je rečenicu.
 Blu ga je malo jače stegnula za ruku. „Nećemo dopustiti da padneš”, rekla je
Kala.
Činija se mračno presijavala, i Adam je pogledao u nju.
Gledao je i gledao, dok je plamen sveća treperio, a Blu je tačno osetila trenutak
kad mu je telo oslobodilo dušu, pošto su sveće u odrazu postale čudne, a njegovi
prsti malaksali u njenoj ruci.
Blu je smesta pogledala Kalu, ali na njoj se nije videla nikakva promena –
držala je njegovu svetloputu ruku u svojoj tamnoj, isturene brade, budnog pogleda
usmerenog ka njemu.
Adamu su se pokrenule usne, kao da mrmlja sebi u bradu, ali nikakv zvuk se
nije čuo.
Blu je razmišljala o tome kako pojačava njegovo čaranje, kako ga gura sve
dublje u etar. Adam je sada lutao, putovao van svog tela, razmotavajući nit koja
ga povezuje s njim. Kala je čvrsto držala kraj te niti, Blu je gurala Adama sve
dalje.
Namrštio se. Razmaknuo usne. Oči su mu bile potpuno crne – to crnilo
odražavalo je činiju za čaranje. Povremeno bi se tri izobličena plamena odražena
u činiji pojavila i u dužicama njegovih očiju. Samo što bi se ponekad u jednom
oku odrazila dva, a u drugom samo jedan, ili bi u jednom bila sva tri, a u drugom
nijedan, ili bi se videla po tri u svakom oku, nakon čega bi usledila tama.
„Ne”, prošaputao je Adam. Glas mu je zvučao normalno. Blu se sa užasom
prisetila one noći kad je zatekla Niv kako čara među korenjem bukve.
Blu je ponovo pogledala Kalu.
Kala je i dalje sedela mirno i budno.
„Mora?” pozvao je Adam. „Mora?”
Samo što je sada iz Adamovih usta dopirao Persefonin glas.
Ne mogu ja ovo, odjednom je pomislila Blu. Njeno srce nije moglo da podnese
toliki strah.
Kala je posegla preko stola i uzela Blu za ruku. Njih troje su obrazovali krug
oko činije za čaranje.
Adamu je dah zastajkivao i usporavao se.
Ne opet.
Blu je osetila kako se Kalino telo pomera dok je jače stezala Adamovu ruku.
„Ne”, ponovo je rekao, ali sada svojim glasom. Plamenovi u njegovim očima
bili su ogromni. A onda su se ponovo pretvorili u crnilo.
Nije disao.
U prostoriji je vladala tišina jedan tren. Dva trena. Tri trena.
Sveće u činiji za čaranje su se ugasile.
„PERSEFONA!” povikao je.
„Sada”, rekla je Kala, oslobodivši Bluinu ruku. „Pusti ga!” Blu mu je pustila
ruku, ali se ništa nije desilo.
„Odseci ga”, zarežala je Kala. „Znam da možeš. Povući ću ga nazad!”
 Kad je Kala prislonila palac slobodne ruke na Adamovo čelo, Blu je
besomučno pokušala da se priseti šta je ono uradila u Monmutu kad je isključila
Nou. Mada, jedno je bilo to izvesti dok Noa razbacuje stvari unaokolo – a nešto
sasvim drugo dok posmatra Adamove nepokretne grudi i prazne oči. Nešto
trostruko gore kad je videla da su se Adamu opustila ramena, a lice klonulo u
Kaline spremne šake, tik pre nego što će se skljokati u činiju za čaranje.
Ima poverenja u nas. Nikada nikome nije verovao, ali u nas ima poverenja.
Ima poverenja u tebe, Blu.
Skočila je sa stolice i podigla zidove oko sebe. Pokušala je da zamisli belu
svetlost kako kulja odnekud odozgo da bi ih ojačala, ali nije joj to polazilo za
rukom dokle god vidi Adamovo mlitavo telo u čelu stola za proricanje. Kala ga je
šamarala.
„Hajde, barabo jedna! Seti se svog tela!”
Blu im je okrenula leđa.
Zažmurila je.
I uspela.
Zavladala je tišina.
Zatim su se upalila svetla na tavanici i Adamov glas je rekao: „Ovde je.”
Blu se u mestu okrenula.
„Kako to misliš ’ovde’?” zatražila je Kala da joj objasni.
„Ovde”, rekao je Adam. Odgurnuo je stolicu. „Na spratu.”
„Ali već smo je tražili u njenoj sobi”, rekla je Kala.
„Nije u svojoj sobi.” Adam je nestrpljivo mahnuo rukom. „Na najvišem... koji
je najviši deo?”
„Tavan”, rekla je Blu. „Zašto bi bila gore? Gvenlijan...”
„Gvenlijan je na drvetu u dvorištu iza kuće”, rekla je Kala. „Peva nekim
pticama koje je mrze.”
„Ima li gore ogledala?” upitao je Adam. „Neko mesto gde bi otišla da traži
Moru?”
Kala je opsovala.
Svom silinom je otvorila vrata od tavana i prva uletela unutra, dok su joj Blu
i Adam bili odmah za petama. „Ne”, rekla je, stigavši na vrh stepeništa.
Blu se provukla pored nje.
Između dva Nivina ogledala nalazila se gomila čipke, platna i...
Persefona.
Adam se bacio ka njoj, ali ga je Kala zgrabila za ruke. „Stani, idiote. Ne možeš
da uđeš između! Blu, nemoj!”
„Ja mogu”, odgovorila je Blu. Kleknula je pored Persefone. A ona kao da se
sručila na pod na očigledno nehotičan način. Klečala je, ruku zabačenih iza leđa i
podignute brade, uhvaćena u podnožju jednog ogledala. Njene crne oči zurile su
uprazno.
„Vratićemo je”, rekao je Adam.
Ali Kala je već plakala.
 Blu, ne obraćajući ni trunke pažnje na dostojanstvo, povukla je Persefonu
držeći je ispod ruku. Bila je laka i nije se opirala.
Izvući će je, vratiti nazad, baš kao što je Adam i rekao.
Kala se skljokala na kolena i pokrila lice šakama.
„Prestani s tim”, brecnula se Blu, mada joj je glas prepukao. „Dolazi ovamo
da mi pomogneš.”
Uzela je Persefonu za ruku. Bila je hladna poput zidova pećine.
Adam je stajao obgrlivši se rukama, s pitanjem u pogledu.
Blu je već znala odgovor, ali nije uspela da ga izgovori.
Kala jeste. „Mrtva je.”
B lu do tada uopšte nije verovala u smrt.
Ne stvarno.
Smrt se događala drugim ljudima, drugim porodicama, na drugim mestima.
Dešavala se u bolnicama, na mestima automobilskih udesa ili na bojnim poljima.
Dešavala se – sada se prisetila Genzijevih reči ispred Gvenlijanine grobnice –
svečano. Tako što bi nekako najavila sebe.
Nije bila nešto što se prosto dogodilo na tavanu jednog sunčanog dana dok
ona sedi u sobi za proricanje. Nije se upravo dogodila, u samo jednom trenutku,
jednom nepovratnom trenutku.
Nije se dešavala ljudima koje je oduvek znala.
Ipak, upravo to se dogodilo.
I odsad će zauvek postojati dve Blu: Blu koja je bila pre i Blu koja je bila
posle. Ona koja nije verovala i ona koja jeste.
G enzi je stigao u Lisičju ulicu broj 300 nakon što je hitna pomoć otišla, ne
zbog nedostatka žurbe, već zbog nedostatka komunikacije. Adam je morao
dvadeset četiri puta da pozove Ronana pre nego što se Ronan ubedio da odgovori,
a onda je Ronanu trebalo dosta vremena da pronađe Genzija u kampusu. Malori
je i dalje nekuda skitao s Psom, krstareći Virdžinijom u ševroletu, ali on je mogao
i da ne sazna neko vreme.
Persefona je mrtva.
Genzi nije mogao da poveruje u to, ne zato što mu je bilo teško da poveruje u
blizinu smrti – nije mogao prestati da veruje u blizinu smrti – već zato što nikada
ne bi očekivao da Persefona izvede nešto tako svetovno kao što je umiranje. Bilo
je nečega nepromenljivog u vezi s ženama iz Lisičje ulice broj 300 – Mora,
Persefona i Kala bile su stablo od koga su se granale sve grane.
Moramo naći Moru, pomislio je izlazeći iz kamara, dok ga je Ronan pratio u
stopu, ruku nabijenih u džepove, a Šmirgla sumorno lepršala s grane na granu
pored njih. Jer ako Persefona može da umre, ništa ne može sprečiti ni Morinu
smrt.
Adam je sedeo u šarenom hladu na stepenicama pred ulazom u kuću, praznog
pogleda, s borom između obrva. Majka Ričarda Genzija Trećeg umela je da mu
palcem protrlja to mesto između obrva, kako bi mrštenje nestalo, a Genziju
Drugom to radi i dan-danas. Kad je Adam podigao glavu, Genzi je osetio potrebu
da tako nešto uradi njemu.
„Našao sam je”, rekao je Adam, „i to ništa nije vredelo.”
Bilo mu je potrebno da Genzi kaže kako je sve u redu, i bez obzira na to što
nije bilo, Genzi je ipak uspeo da progovori: „Nisi mogao ništa više da uradiš. Kala
mi je sve ispričala telefonom. Ponosna je na tebe. Periše, nećeš se sada osećati
bolje. Nemoj to ni da očekuješ.”
Adam, oslobođen, žalosno je klimnuo glavom i zagledao se u svoja stopala.
„Gde je Blu?”
Adam je trepnuo. Očito nije znao.
„Idem unutra”, rekao je Genzi kad se Ronan smestio na stepenicu pored
Adama. Dok je zatvarao vrata za sobom, Genzi je čuo kako Adam kaže: „Ne želim
da pričam”, i kako mu Ronan odgovara: „O čemu bih ja jebeno pričao?”
U kuhinji je zatekao Kalu, Džimi i Orlu, kao i još dve mlađe žene koje nije
prepoznao. Nameravao je da počne s primite moje saučešće ili nekom sličnom
učtivom frazom, nečim što bi imalo smisla van ove kuhinje, ali u ovom kontekstu
sve mu se to činilo mnogo više izveštačeno nego inače.
Umesto toga, rekao je: „Idem u pećinu. Mi idemo.”
Bilo je to nemoguće, ali nemogućnost nije ništa značila. Sve je bilo nemoguće.
Čekao je da Kala kaže kako je to loša ideja, ali se to nije dogodilo.
Jednim malim delom svog bića i dalje je želeo da je to rekla; onim delom koji
je osećao kako mu nožice gmižu po potiljku.
Kukavica.
Proveo je mnogo vremena učeći kako to da potisne u dubinu uma, i sad je
uspeo u tome.
„Idem s tobom”, rekla je Kala, čvrsto stežući čašu. „Dosta je bilo ove
budalaštine sa samostalnim putem. Toliko sam ljuta da bih mogla da...”
Zavrljačila je čašu na kuhinjski pod; razbila se Orli pred nogama. Orla se
zagledala prvo u srču, a onda u Genzija, sa izrazom lica kao da se izvinjava, ali
Genzi je dovoljno dugo živeo s Ronanovim bolom da ne bi umeo da ga prepozna.
„Eto!” viknula je Kala. „Tako to izgleda. Uništeno bez ikakvog razloga!”
„Idem po usisivač”, rekla je Džimi.
„Idem po valijum”, rekla je Orla.
Kala je kao furija izletela u dvorište iza kuće.
Genzi se povukao iz kuhinje i popeo se na sprat, do prostorije za
telefon/šivenje/mačku. Jedino je tamo bio od celog sprata, i to je bilo jedino mesto
osim kuhinje na kojem bi mogao da potraži Blu. Ali nije bila tamo, kao ni u s tom
sobom spojenoj prostoriji, koja je očito bila njena spavaća soba. Umesto toga,
našao ju je u sobi u dnu hodnika koja je izgleda bila Persefonina; mirisala je na
nju, i unutra je sve odavalo utisak neobičnosti i visprenosti.
Blu je sedela pored kreveta i nasilno strugala lak s noktiju. Pogledala ga je;
popodnevna svetlost je oštro i snažno padala na dušek pored nje, terajući je da
začkilji.
„Dugo ti je trebalo”, rekla je.
„Telefon mi se isključio. Žao mi je.”
Sastrugala je još jedan delić laka na pohabanu prostirku. „Ionako nije bilo
svrhe da se žuri, pretpostavljam.”
Ah, Blu.
„Da li je gospodin Grej stigao?” upitala je.
„Nisam ga video. Slušaj, rekao sam Kali da idemo u pećinu. Da nađemo
Moru.” Ispravio se, da bude zvaničniji. „Tvoju majku.”
„Ma daj, ozbiljan si? Nemoj tu da mi glumiš Ričarda Genzija Trećeg!”
prasnula je Blu, a onda je, odjednom, zaplakala.
Bilo je to protiv pravila, ali Genzi je čučnuo pored nje, s jednim kolenom iza
njenih leđa, a drugim uz njena kolena, i zagrlio je. Šćućurila se uz njega, pesnica
stisnutih uz njegove grudi. Osetio je kako mu se vrela suza sliva u udubljenje kod
ključne kosti. Zažmurio je zbog sunca koje je nadiralo kroz prozor, zbog toga što
se kuvao u džemperu, što mu je noga utrnula, lakat nažuljao na metalni okvir
kreveta, što je Blu Sardžent privijena uz njega, i nije se pomerao.
Upomoć, pomislio je. Prisetio se kako je Gvenlijan rekla da počinje, i sad je
tačno to osetio – kako se razmotava sve više, kao klupko uhvaćeno vetrom.
Počinje, počinje...
Nije uspevao da kaže ko koga tu teši.
„Ja sam deo beskorisne nove generacije”, konačno je progovorila Blu; njene
reči tik uz njegovu kožu. Želja i užas gnezdili su se tik jedno uz drugo u njegovom
srcu, izoštravajući se međusobno. „Kompjuterske generacije. Neprestano mislim
o tome kako ću stisnuti dugme za resetovanje, i sve pokrenuti otpočetka.”
Odmakao se, trgnuvši se od trnaca koje je osećao u nozi, pa joj dao jedan list
nane i smestio se pored nje, naslonivši se na okvir kreveta. Kad je podigao pogled,
shvatio je da na pragu sobe stoji Gvenlijan. Nije bilo moguće odrediti koliko dugo
je bila tu, ruku istegnutih iznad glave, do dovratka, kao da se brani od nečega što
bi je moglo gurnuti u sobu.
Sačekala je dok se nije uverila da Genzi gleda, a onda je zapevala:

„Kraljice i kraljevi
Kraljevi i kraljice
Plavi ljiljan, ljiljan plavi
Krune i ptice
Mačevi i stvarčice
Plavi ljiljan, ljiljan plavi”

„Pokušavaš da me razbesniš?” upitao je.

„Jesi li besan, mali viteže?” slatkim glasom odvratila je Gvenlijan. Naslonila
je obraz na mišicu, zaljuljala se napred-nazad. „Nekada sam sanjala o smrti.
Otpevala sam svaku pesmu koju sam znala toliko, toliko puta, dok sam ležala
ničice u onoj kutiji. Svako oko! Svako oko do kojeg bih uspela da doprem pitala
sam da je potraži za mene. A šta sam dobila izuzev gluposti i slepila?”
„Kako si koristila tuđe oči ako si ista kao ja?” upitala je Blu. „Ako nemaš
sopstvene vidovnjačke moći?”
Gvenlijan je opustila krajeve usana na najprezriviji mogući način. „To pitanje!
To je isto kao da pitaš kako možeš da polomiš nokat ako nisi čekić.”
„Kako god”, rekla je Blu. „Nije bitno. Ionako me nije briga.”
„Artemus me je naučio”, rekla je Gvenlijan. „Kad nije radio na jedan-dva-tri-
četiri s mojim ocem. Evo ti zagonetke, ljubavi moja, ljubavi moja, ljubavi moja,
šta raste, ljubavi moja, ljubavi moja, ljubavi moja, iz mraka, ljubavi moja, ljubavi
moja, ljubavi moja, u mrak, ljubavi moja, ljubavi moja, ljubavi moja.”
Blu se ljutito podigla na noge. „Dosta je bilo igrica.”
„Drvo u noći”, rekao je Genzi.
Gvenlijan je prestala da se ljulja i pomno se zagledala u njega, koji je i dalje
sedeo na podu.
 „Mnogo sličnosti s mojim ocem”, odgovorila je. „Mnogo sličnosti s mojim
ocem ima u tebi. To je Artemus, to drvo u noći. Tvoja majka traga za njim, plavi
ljiljane? E pa, onda bi trebalo da potražite mog oca. Artemus će biti koliko god
može blizu njega, osim ukoliko ga nešto ne spreči. Bolje za šaputanje.”
Pljunula je na podne daske pored Genzija.
„Ja ga i tražim”, rekao je Genzi. „Idemo u podzemlje.”
„Naredi mi da uradim nešto za tebe, mali prinče-dečače”, rekla je Genziju.
„Da vidimo tu tvoju kraljevsku narav.”
„Da li je tako i tvoj otac ubeđivao ljude da nešto urade za njega?” upitao je.
„Nije”, rekla je Gvenlijan, i izgledala je iznervirano zbog toga. „Pitao bi ih.”
Uprkos čitavoj ovoj pogrešnosti, čitavoj ovoj nemogućnosti, to je ogrejalo
Genzija. To je bilo ispravno: Glendover nije trebalo da vlada na osnovu straha,
već na osnovu poštovanja. To je bio kralj kojeg je tražio.
„Hoćeš li da pođeš s nama?” upitao je.
K ad je Kolin Grinmantl izašao na terasu farmerske kuće od istorijskog značaja
i pogledao ka livadi, otkrio je da krdo krava stoji veoma daleko, a dva
mladića sasvim blizu.
Bili su to, zapravo, Adam Periš i Ronan Linč.
Spustio je pogled ka njima.
Oni su podigli pogled ka njemu.
Ni on ni oni nisu progovarali. Oba momka izazivala su uznemirenost –
naročito je Adam Periš imao zanimljivo lice. Ne u onom smislu da je bio
zanimljiva osoba. Pre bi se reklo da je imao vrlo čudne crte lica. Bio je tuđinski,
zgodni primerak one vrste sa zapada Virdžinije; imao je krhke kosti, upale obraze,
obrve svetle i jedva vidljive. Izgledao je nepripitomljeno i koščato, kao da je sišao
s portreta iz doba Građanskog rata. Brat protiv brata ratuje, dok im imanja
propadaju...
A Ronan Linč izgledao je isto kao Najl Linč, što je značilo da je izgledao poput
seronje.
Oh, mladost.
I zato je Grinmantl probio led. „Došli ste da predate sastave iz latinskog?”
doviknuo im je.
Nastavili su da stoje na istom mestu, poput blizanaca iz horor filma, jedan
taman, drugi svetao.
Adam Periš se malo osmehnuo; to mu je u trenutku skinulo dve godine starosti.
Imao je zube i u gornjoj i u donjoj vilici. „Znam šta ste vi.”
To je bilo zanimjivo. „A šta sam to ja?”
„Zar ne znate?” upitao je Adam Periš, potpuno ravnodušno.
Grinmantl je začkiljio prema njemu. „Da li je ovo neka igra, gospodine
Periše?”
„Može biti.”
Igre su, makar, bile jedna od Grinmantlovih jačih strana. Naslonio se na
ogradu. „U tom slučaju, i ja znam šta si ti.”
Ronan Linč je Adamu Perišu dodao preterano veliki i debeli smeđi koverat.
„Oh, mislim da ne znate”, odgovorio je Adam.
Grinmantlu se nije dopadala neustrašivost na njegovom licu. Nije se radilo čak
ni o neustrašivosti, već o potpunom odsustvu bilo kakvog izraza. Zapitao se šta je
u koverti. Ispovest tinejdžera sociopate.
 „Znaš li zbog čega siromašni ljudi ostaju na dnu, gospodine Periše?” upitao
je. „Ne radi se o nedostatku primanja. Već o siromaštvu mašte. Park prikolica
sanja o predgrađu, a predgrađa sanjaju o gradu, grad sanja o zvezdama, i tako
dalje, i tako dalje. Siromašni mogu da zamisle presto, ali ne i da budu kraljevi.
Siromaštvo mašte. Ali ti... ti si kukavica koja se iz podmetnutog jajeta izlegla u
ovom gnezdu. Ti si Adam Periš, živiš u Antietam lejnu, broj 21, u Henrijeti,
Virdžinija, i imaš bogatu maštu, ali se svejedno lažno predstavljaš.”
Klinac je bio dobar. Koža oko očiju mu se tek neznatno zategla kad je
Grinmantl naveo adresu iz parka prikolica.
„I bilo bi tako lako baciti te na zemlju sa ovog drveta”, rekao je Grinmantl, u
slučaju da se Adam još nije unervozio. „Čeznuo bi za tim danima u tvom parku
prikolica.”
Adam Periš ga je pogledao. Grinmantl je odjednom shvatio da mu ovaj mladić
izaziva uznemirenost na isti način kao i Pajper kad ju je zatekao da posmatra sebe
u ogledalu.
Adam je okrenuo nabreklu kovertu tako da Grinmantl vidi kako iz njega curi
nešto smeđkasto-crveno, što nikad nije bio dobar znak. „Ukoliko do petka ne
napustite Henrijetu”, rekao je, „sve što je u ovoj koverti postaće istina.”
Tada se i Ronan Linč osmehnuo, i taj osmeh je bio oružje.
Ostavili su koverat za sobom.
„Pajper!” pozvao je Grinmantl kad su otišli. Ali se ona nije odazivala. Nije
bilo moguće znati da li je uopšte tu, ili je otišla da lovi ono što je čula da pevuši u
ogledalima.
Ovo mesto. Ovo prokleto mesto. Neka im ga.
Sišao je niz stepenice, konačno, i uspeo da pronađe vrata koja vode napolje.
Otvorio je koverat. Uzrok curenja bila je trula odsečena šaka. Mala. Dečja šaka.
Ispod nje se nalazila zapečaćena plastična vrećica, umazana od usirene krvi, puna
dokumenata i fotografija.
Svaka za sebe, bile su neprijatne.
Ovako zajedno, predstavljale su propast.
Sadržaj koverte prenosio je priču o Kolinu Grinmantlu, visokoobrazovanom
serijskom ubici i prevejanom perverznjaku. Pružao je dokaze o tome gde se mogu
pronaći tela, i delovi tela. Bilo je tu i skrinšotovanih poruka i fotografija s telefona
– a kad je Grinmantl pogledao svoj pravi telefon, otkrio je da se te slike, nekako,
zaista nalaze na njemu, u svem svojem jezivom sjaju. Bilo je tu i pisama, diskova
s kućnim snimcima, fotografija... gomila dokaza.
Ništa od svega toga nije bilo istinito.
Sve je bilo odsanjano.
Ali to nije ništa značilo. Izgledalo je istinito. Istinitije od istinitog.
Sivoslutnik je bio stvaran, i ova dva momka su ga imala, ali to nije ništa
značilo, pošto su bili nedodirljivi, i toga svesni.
Prokleta omladina.
 Na samom dnu gomile prljavštine nalazilo se jedno parče papira ispisano
rukopisom toliko sličnim rukopisu Najla Linča da je mogao pripadati samo
njegovom sinu.
Qui facit per alium facit per se, pisalo je na njemu.
Grinmantl je znao tu latinsku izreku.
Ko radi preko drugog, isto je kao i da sâm radi.
„D obro, odlazimo”, rekao je Grinmantl. „Hitan slučaj u porodici. Kod kuće u
Bostonu. Spakuj se. Javi se prijateljicama. Bar nećeš morati da čitaš onu
knjigu za književni klub.”
Pajper je taman uzela tašnu. „Ne, izlazim s mojim ljudima.”
„Tvojim ljudima!”
„Da”, rekla je Pajper. „Onaj grozni Sivi čovek, da li vozi beli auto? Jedan od
onih klinačkih trkačkih. Znaš već, sa onim velikim krilom pozadi. Da li je to
predviđeno da pokaže kako vozač ima velikog vršnjaka? Pošto mi se čini da me
jedan takav prati. Hoću reći, ha, više nego inače, pošto... mislim, stvarno.”
Zabacila je kosu.
„Ne želim da pričam o Sivom čoveku”, rekao je Grinmantl. „Želim da pričam
o tvom prtljagu.”
„Neću da se pakujem. Mislim da sam našla nešto”, rekla je Pajper.
Grinmantl joj je pokazao koverat.
Nije na nju ostavio onako dubok utisak kao na Grinmantla. „Ma daj, molim
te”, rekla je. „Ako ovo što nađem bude ono što mislim da jeste, učinićemo da sve
to nestane kao rukom odneseno. Kad smo već kod ruku, jelte... Oh, to je bilo
ružno.” Nasmejala se. „Dobro, otišla sam.”
S njenim ljudima. Grinmantl je ustao. „Idem s tobom. Usput ću te ubediti da
se vratiš sa mnom.”
Nije bilo šanse da će Pajper pronaći nešto što bi pobilo onu kovertu. Pajper je
mogla da nađe samo najnovije izvikane kurseve vežbi i bezdlake pse.
„Kako god. Navuci čizme.”
Pajperino odredište te večeri uključivalo je sastanak s dva probisveta koje je
Grinmantl unajmio. Zapravo, nisu izgledali toliko kao probisveti koliko je
Grinmantl očekivao. Jedan se zvao Moris i problemi oko plaćanja alimentacije
gurnuli su ga u kriminal. Drugi se, izgleda, zvao Zver i – pa, on je zapravo
izgledao kao probisvet tačno onoliko koliko je to Grinmantl očekivao.
Obojica su se prema Pajper odnosili kao da ona zna o čemu govori.
„Pokažite mi šta imate”, rekla im je Pajper.
U sâm zalazak sunca, Moris i Zver su ih poveli do propale farme. Čak i pod
svetlošću farova bilo je lako primetiti da je kuća videla i bolje dane. Trem je bio
ugnut. Neko je pokušao da ga poboljša time što će posaditi puno veselog cveća u
leju ispred njega.
 Zver i Moris su ih proveli pored kuće i preko pašnjaka. Imali su raznoraznu
opremu. Pajper je imala raznoraznu opremu. Grinmantl je imao čizme. Osećao se
kao četvrti točak na vozilu koje, zapravo, nije predviđeno za četiri točka.
Osvrnuo se preko ramena ne bi li se uverio da mu Sivi čovek, koji mu je uvek
virio preko ramena, upravo sada, zapravo, ne viri preko ramena.
„Nemam nekog iskustva s praktičnom stranom zločina”, rekao je Grinmantl
dok su išli preko polja, „ali zar ne bi trebalo da mesto na kome smo parkirali kola
bude zabašurenije?” Dodao je: „Skrivenije”, zbog Zveri.
„Tamo niko ne živi”, zabrundao je Zver. Grinmantl je bio istovremeno užasnut
i zadivljen podzvučnom prirodom njegovog glasa.
„Već smo bili ovde, proveravali smo”, dodao je Moris, koji je zvučao znatno
kulturnije.
Njeni ljudi – dva probisveta – probisvet i Moris – doveli su ih do kamene
građevine. Grinmantl je pomislio da nema krov, ali nakon nekoliko sekundi oči
su mu se privikle, pa je video da se radi o kamenom tornju koji se proteže uvis u
noć. Nije bio siguran zašto je isprva pomislio da je to ruševina. Nije bio siguran
ni zašto bi ovakav jedan toranj postojao usred ovog zatucanog kraja Virdžinije,
ali je barem to bilo zanimljivo, a on je voleo sve što je zanimljivo.
„Pećina je ovde”, rekao je Moris. Na vratima se nalazio katanac, ali je već bio
polomljen, što je verovatno uradio Zver svojim kutnjacima.
„A reklo bi se da ova pećina odgovara opisu koji sam vam dala?” upitala je
Pajper.
„Odakle tebi opis pećine?” ubacio se Grinmantl.
„Zaveži, pre nego što se povrediš”, ljubazno mu je rekla.
„Aha”, odgovorio je Moris. „Nisam video nijedna vrata kao ona što ste opisali,
ali nismo mnogo duboko zašli.” Otvorio je vrata, a Zver je uperio veliki, težak
reflektor.
Svetlost je pala na ogromnog čoveka koji je sedeo na ulazu u pećinu. Na
kolenima je držao položenu sačmaru.
„KAZAO SAM VAM DA JE OVA PEĆINA UKLETA”, obratio im se čovek.
„I MISLIM DA BI NAJBOLJE BILO DA SADA ODETE. POĐITE PREČICOM
PREKO POLJA.”
Pajper je pogledala Morisa i Zver. „Da li se ovaj tip nalazio ovde kad ste
poslednji put ulazili?”
„Nije, gospođo”, odgovorio je Moris. „Gospodine, mi ćemo ući unutra, ovako
ili onako. Tačno?”
To poslednje je dodao bacivši pogled na Pajper.
„Tačno”, odgovorila je ona. „Hvala na upozorenju, u svakom slučaju.”
Čovek je namrštio ogromno čelo. „TAMO IMA STVARI KOJE NE BI
VALJALO DA UZNEMIRITE.”
Grinmantl, zabrinut da će ga ovaj čovek kasnije prepoznati, strateški se
povukao za korak nazad u senku, ne bi li sakrio lice.
Leđima je naleteo pravo na nečije grudi.
 „Koline”, rekao je Sivi čovek. „Razočaran sam. Zar nisi pročitao sve ono iz
koverte?”
„Oh, za ime sveta!” zavapio je Grinmantl. „Ovo nije bila moja zamisao.”
„Ti”, rekla je Pajper.
„Tako je”, priznao je Sivi čovek. Bio je, za divno čudo, jednako dobro
opremljen kao i Pajper, kao da se i on spremao da uđe u pećinu. „Kako ste,
gospodine Ditli?”
„NIJE LOŠE.”
„Što se vas ostalih tiče, vreme vam je da odete”, rekao je Sivi čovek.
„Znaš šta?” javila se Pajper. „Preko glave mi je toga što se svaki put pojaviš i
kreneš da muštraš sve oko sebe. Prva sam stigla, i imam svoje planove. Vi muški,
hajde, radite muške stvari.”
Grinmantl nije imao blagog pojma šta to znači, ali Moris i Zver su smesta
nasrnuli na Sivog čoveka, dok se Ditli podigao na noge.
Sivi čovek je poslao Zver ili u grob ili u bolnicu u roku od razočaravajuće dve
sekunde. Ispostavilo se da je Moris bolji protivnik. Borili su se tiho, kao da disanje
boli a udarci uzdišu, a Džesi Ditli je spustio pušku i uhvatio Grinmantla za zglob,
kao da je ovaj nadureno dete.
„Pusti sve”, rekla je Pajper.
Uperila je pištolj Sivom čoveku u glavu. Onaj srebrnasti. Grinmantl je i dalje
smatrao da ne izgleda toliko opasno kao što bi izgledao crni, ali se ostali očigledno
nisu slagali s njim. Sivi čovek je začkiljio, ali je pustio Morisa.
Pajper je izgledala prilično samozadovoljno zbog toga. „Aha, kako ti se čini?”
obratila se Sivom čoveku. „Sjajno? Sećaš se kad si uperio jedan ovakav meni u
glavu? Aha. To rade samo seronje.”
Izraz lica Sivog čoveka nije se promenio. Bilo je moguće da uopšte ne ume da
izgleda zastrašeno.
„Odakle ti to?” upitao je Grinmantl svoju ženu. „Jesi li i meni uzela jedan?”
Pajper ga je poražavajuće pogledala, pa pokazala bradom. „Uzmi ono.”
Mislila je na sačmaru Džesija Ditlija, koju je Džesi spustio da bi sklonio
Grinmantla dalje od tuče. Grinmantlu je palo na pamet koliko je milosrđe
besmislena vrlina. Da je Džesi Ditli nešto ranije prosto upucao Grinmantla,
Grinmantl sada ne bi držao njegovu sačmaru.
Grinmantl je uperio sačmaru Džesiju Ditliju u grudi. Ništa mu se od ovoga
nije nimalo dopadalo. Nije voleo da sâm radi takve stvari. Voleo je da unajmljuje
druge ljude koji će raditi takve stvari za njega. Voleo je da svoje otiske prstiju
zadrži za sebe. Nije mu se dopadao zatvor.
Krivio je Pajper za sve.
„Skloni se s puta”, rekao je, a onda poželeo da se setio nečega dovitljivijeg.
„NE MOGU TE PUSTITI DA TO URADIŠ.”
Grinmantl je pogledao Džesija Ditlija. Prosto nije verovao da ljudima
dopuštaju da toliko izrastu. „Stvarno praviš od ovoga mnogo veći problem nego
što bi trebalo da bude.”
 Džesi Ditli je samo odmahnuo glavom, veoma polako.
„Odstupi!” probao je Grinmantl. U filmovima je to istog trenutka uspevalo.
Uperite pištolj u nekoga, on odmah šmugne i skloni se s puta. Ne ostane prosto da
stoji i gleda u njega.
„OVO NIJE VAŠA PEĆINA”, rekao je Džesi Ditli.
Pajper ga je upucala.
Tri puta, brzo, crne mrlje pojavile su mu se na košulji i glavi.
Do trenutka kad su ponovo pogledali ka njoj, već je uperila pištolj nazad ka
Sivom čoveku.
Grinmantl nije mogao da poveruje koliko je neverovatno mrtav ovaj džinovski
čovek. Bio je veoma, veoma mrtav, i izbušen. U njemu je bilo rupa. Grinmantl
nije mogao da prestane da gleda rupe. Verovatno su se protezale skroz na drugu
stranu tela.
„Pajper”, rekao je. „Upravo si ubila ovog čoveka.”
„Pa kad niko drugi nije hteo ništa da preduzme, zaista. Samo merite čiji je
duži!” rekla je Pajper. „Odvuci ga u pećinu”, rekla je Sivom čoveku.
„Neću”, odvratio je Sivi čovek.
„Nećeš?” Na lice je navukla izraz za pucanje u ljude – drugim rečima, izraz
lica koji je uvek imala.
„Oh, nemoj da ga upucaš”, rekao je Grinmantl. Puls mu je bio prilično
uznemiren. Mogao je da misli samo na to koliko će svi oni dokazi da izgledaju
uverljivije kad se povežu s događajima od ove večeri. Zar Pajper nije znala da
zločin uključuje mukotrpno planiranje i zatim pospremanje? Nije teško izvršiti
samo ubistvo, već se izvući s njim.
„Neću da pomeram nikakva tela ako nemam rukavice”, rekao je Sivi čovek
ledenim glasom, jasno pokazujući zašto je toliko dobar u svemu ovome. „Ja ga ne
bih ni ubio ako nemam rukavice. Otisci prstiju i ostaci baruta su veoma glup
razlog da se završi u zatvoru.”
„Hvala na savetu”, rekla je Pajper. „Morise? Ti imaš rukavice. Odvuci tog
tipa, pa da nastavimo.”
„A šta je s njim?” upitao je Moris, gledajući Sivog čoveka.
„Veži ga. Vodimo ga sa sobom. Koline, zašto samo stojiš?”
„Zapravo”, rekao je Grinmantl, „mislim da ću ovo presedeti.”
„Mora biti da se šališ.”
Ne samo da se nije šalio, ozbiljno je razmatrao da povrati. Nije trebalo da se
ženi. Nije trebalo da odlazi iz Bostona. Trebalo je da ostane neženjen u Bostonu.
Već je bio na korak od vrata; želeo je da obezbedi sebi kakav-takav zaklon u
slučaju da se ona iznervira i odluči da i njega upuca. „Samo ću... da se vratim.
Nemoj pogrešno da me shvatiš, mislim da sjajno izgledaš naoružana, ali...”
„Ovo je... tako.... tipično. Uvek govoriš: ’Uradićemo to i to zajedno, ti i ja’, a
ko onda na kraju sve završi? Ja, dok ti započinješ neki novi projekat. Neka te.
Vrati se. Ne očekuj da potrčim za tobom, doduše.”
Pogledao je Sivog čoveka u oči. Sivi čovek je u tom trenutku dopuštao Morisu
da ga veže. Delotvorno, plastičnim lisicama.
 Sivi čovek pogledao je telo Džesija Ditlija i nakratko zatvorio oči. Izgledao je
besno, što je bilo neverovatno – mora biti da ipak ima sposobnost da oseća.
Grinmantl je oklevao.
„Ili piški ili siđi s noše”, brecnula se Pajper.
„Idi, Koline”, rekao je Sivi čovek. „Obojicu bi nas poštedeo mnogo muka da
prosto nisi ni došao.”
Grinmantl je prihvatio priliku da ode. Izgubio se u povratku preko polja –
osećaj za pravac mu je bio sranje – ali jednom kad se našao u automobilu, znao je
kuda treba da ide. Daleko odavde. Svi putevi vodili su daleko odavde.
B lu Sardžent se plašila.
Postoji mnogo dobrih reči da se opiše suprotnost strahu. Neustrašivost,
odvažnost, smelost.
Neko bi predložio srčanost ili hrabrost kao suprotnost strahu.
Ali Blu Sardžent je bila hrabra upravo zato što se plašila. Ako Persefona može
da umre, bilo ko može da umre. Mora bi mogla da umre. Genzi bi mogao da umre.
Nisu morali da postoje svečanost ili predznak.
Moglo bi se desiti u trenutku.
Vratili su se u Svevodu. Kala je pošla s njima, ali ne i Malori, koga i dalje nisu
uspeli da nađu, kao ni Sivog čoveka, koji je nestao bez objašnjenja; nije bilo ni
Noe, koji se tog jutra pojavio samo kao jedva primetni šapat u Bluinom uvetu.
I ponovo su spremili opremu za penjanje i šlemove, samo što su ovoga puta
Adam i Ronan bili na čelu kolone. Bila je to Adamova zamisao, koju je Ronan
hitro podržao. Svevoda zbog nagodbe neće dozvoliti da Adam umre, a Ronana će
zaštititi iz nepoznatih razloga.
Već je bio pao mrak. Farovi Ronanovog be-em-vea i Genzijevog kamara jedva
su se probijali kroz maglu koja se dizala s vlažnih polja oko Svevode. Činilo se
nemogućim da je to i dalje isti dan u kojem je umrla Persefona. Kako neki dani
imaju toliko mnogo sati u sebi?
Kad su izašli, Blu je preklinjala Kalu. „Molim te, ostani ovde s Metjuom i meri
nam vreme.”
„Nema šanse, pile. Idem s vama”, rekla je Kala. „Neću te pustiti samu.”
„Molim te”, rekla je Blu. „Nisam sama. A ne bih podnela da...”
Nije završila rečenicu. Nije mogla da izgovori da i ti umreš.
Kala joj je obujmila glavu rukama, gladeći joj nezagladljivu kosu. Blu je znala
da Kala oseća sve što Blu ne uspeva da izgovori, ali joj to nije smetalo. Reči su
bile nemoguće.
Kala joj je pogledom proučavala oči. Prstima joj je proučavala dušu.
Molim te veruj mi molim te ostani ovde molim te veruj mi molim te ostani ovde
molim te nemoj da umreš
Kala je konačno progovorila. „Uzemljenje. Dobra sam za uzemljenje. Ostaću
ovde i uzemljiti vas.”
„Hvala ti”, prošaputala je Blu.
 U Svevodi je bila magla, i još magle. Ronan je pozdravljao drveće dok se
kretao u krugu mutne svetlosti odsanjane lampe koju je poneo iz Ambara. Adam
ju je zvao vilinsko svetlo, i to se činilo prikladnim.
Ronan je s puno poštovanja zatražio slobodan prolaz.
Blu je to podsetilo na molitvu.
Drveće je zašuštalo odgovor, neviđeno lišće pokrenulo se u noći.
„Šta to kažu?” odjednom je upitao Genzi. „Jesu li nam upravo rekli da budemo
oprezni?”
„Treći spavač”, rekao je Ronan. „Upozorili su nas da ga ne probudimo.”
Ušli su u pećinu.
Na putu niz tunel ka jami, Gvenlijan je pevala pesmu o tome kako čovek
dokazuje svoju vrednost da bude kralj.
Otišli su još dublje.
Gvenlijan je i dalje pevala, sada o zadacima i iskušenjima i vitezovima koji se
lažno predstavljaju. Pod pokretnim svetlima baterijskih lampi, Adam je čas stezao
pesnice, čas opuštao šake.
„Molim te, ućuti”, rekla je Blu.
„Stigli smo”, rekao je Ronan.
Gvenlijan je ućutala.
Adam se pridružio Ronanu na ivici bezdana, i obojica su se zagledali u njega
kao da su u stanju da vide dno. Svetlost oko njih bila je neobična i zlatna,
prouzrokovana ne samo baterijskim lampama i reflektorima, već i vilinskom
svetlošću.
Adam je prošaputao nešto Ronanu na uvo. Ronan je odmahnuo glavom.
„I dalje nema dna?” dopro je Genzijev glas s kraja kolone.
Ronan je skinuo vilinsko svetlo s ramena, gde je visilo poput torbe, i vezao ga
za jedan konopac.
Blu se plašila još više nego ranije. Bilo je lakše ne plašiti se kad sami radite
nešto strašno.
„Još niže”, naložio je Ronan Adamu. „Hajde da pogledamo malo tamo,
može?”
Dva mladića stajala su tako čitavih nekoliko minuta, ljuljajući vilinsko svetlo
po jami. Za to vreme su snopovi svetlosti mahnito šarali napred-nazad po tavanici.
Ipak, činilo se da nisu zadovoljni rezultatom. Adam se nagnuo napred – Ronan ga
je čvrsto stegnuo za mišicu – a onda su se obojica okrenuli ka mestu gde su ostali
čekali.
„Ne vidim ništa”, rekao je Adam. „Nije nam preostalo ništa drugo osim da
uđemo.”
„Molim te...” zaustio je Genzi, ali je onda ućutao. „Budite oprezni.”
Adam i Ronan su pogledali jedan drugog, a zatim i jamu. Izgledali su
privlačno i hrabro, puni poverenja u Svevodu, ili jedan u drugog. Nisu izgledali
uplašeno, pa je Blu bila uplašena umesto njih.
„Izgovori ono”, rekao je Ronan Genziju.
 „Šta da izgovorim?”
„Excelsior.”
„To znači nadalje i naviše”, rekao je Genzi. „Znači uspinjati se. To je potpuno
suprotno.”
„Oh, šta sad”, rekao je Ronan. „Smrskaj jednu, smrskaj drugu, smrskaj treću,
pa sve dalje i dalje i dalje...”
A onda je nestao u jami, dok mu je glas i dalje odjekivao.
„Neću da pevam s tobom!” rekao je Adam, ali je pošao za Ronanom.
Ronanov glas nastavio je da odjekuje, i odjekuje, a onda je naglo prestao.
Usledila je tišina.
Potpuna tišina, ona vrsta tišine koja može da se postigne samo usred rupe u
zemlji.
Zatim se začulo nekakvo tiho kotrljanje, kao da se šljunak prosipa po stenama.
A onda je ponovo zavladala tišina.
„Gospode”, rekao je Genzi. „Ne mogu ovo da podnesem.”
„Briga je slabost, kralju”, pisnula je Gvenlijan.
Tišina.
A onda se razlegao nečiji promukao, naglo prekinut krik. Glas nisu prepoznali.
Mogao je da pripada Adamu ili Ronanu, ili nečemu potpuno različitom od njih.
Genziju se oteo zvuk pun užasa; naslonio je čelo na zid. Bluina ruka poletela
je da čvrsto zgrabi njegovu. Ni ona nije mogla ovo da podnese, ali nisu mogli da
urade ništa drugo osim da istrpe. U njoj je rastao neki nov, crni strah, ono znanje
da se smrt može dogoditi u trenutku i bilo kome. Ronan i Adam bi mogli da budu
mrtvi, a ne bi bilo zemljotresa. Ne bi bilo fanfara.
Užas joj je poput krvi navirao u utrobu.
Jesu li imali poverenje u Svevodu?
To je bilo pravo pitanje.
Da li se jama protezala dalje od domašaja Svevode?
To je bilo sledeće pitanje.
„Neću moći da živim sa ovim”, rekao je Genzi. „Ako se nešto dogodilo.”
„Nikada nećeš biti kralj”, rekla je Gvenlijan. „Zar ne znaš kako rat
funkcioniše?”
Ali njena ogorčenost nije zaista bila usmerena na Genzija; rugala se nekome
ko ju je pre mnogo vremena sahranio, ili bio sahranjen s njom.
Odjednom se iz dubine začuo glas.
„Genzi?”
„Adame”, povikao je Genzi. „Adame?”
Glas se vratio. „Vraćamo se da vam pokažemo kako da siđete!”
N ašli su dolinu kostura.
Jama nije bila bez dna, iako je bila duboka i prostrana. Dno je bilo iskošeno
i suženo, tako da su se udaljili od Genzija i ostalih, iznenada i naglo skliznuvši
daleko od površine. Pod raspršenom svetlošću vilinskog svetla, Adam je
krajičkom oka uhvatio prizor čudnih gnezda pripijenih uza zid. Ispružio je ruku,
pokušavajući da uspori klizanje. Iz rupa na gnezdima izdizalo se nešto crno i
nemirno, ali Adam nije uspeo da vidi šta. Mogla su to da budu gnezda insekata,
ali je onda čuo Ronana, koji se kotrljao ispred njega, kako brzo priča na latinskom,
i video je kako se na njegove oči, dok klizi pored njih, to nešto pretvara u ptičja
gnezda od grančica.
To je bio njihov posao, shvatio je Adam. To su mogli da ponude: da drugima
učine put bezbednim. To je bilo ono što su obećali: da budu Genzijevi čarobnjaci.
I tako su se klizali, i šaputali, i pitali, i zajedno ubedili Svevodu da pretvori
gnezda u nešto bezazleno. Makar na neko vreme.
Pri dnu nizbrdice naglo su izbili u pećinu.
Sada su im se pridružili i ostali, pa su svi zajedno zurili u podzemnu dolinu.
Između njih i dalekog naspramnog zida nalazilo se krdo kostiju, vojska
kostiju, tragedija kostiju. Bilo je tu konjskih kostura i jelenskih kostura, majušnih
mačjih kostura i vijugavih lasičjih kostura. Kao da su svi bili uhvaćeni usred trke,
i svi su bili okrenuti ka tinejdžerima na ulazu u dolinu.
Iz nekog razloga, obuzeo ih je osećaj strahopoštovanja, a ne užasa.
I sama postorija oko njih bila je čudesna. Prostrana zdela pećinske prostorije,
dvostruko duža nego što je šira. Snopovi svetlosti padali su iz otvora na stotinama
stopa visokoj tavanici pećine. Za razliku od pećine koju su upravo napustili, ova
dolina imala je boju: paprat i mahovina posezali su za nedohvatljivom sunčevom
svetlošću.
„Oblaci”, prošaputala je Blu.
Istina je; tavanica je bila toliko visoko da se magla skupljala pod krovom,
nabodena na stalaktite.
Adam se osećao kao da je skliznuo u neki od Ronanovih snova.
Gvenlijan je počela da se smeje i tapše rukama. Smeh, i sâma pesma,
odjekivali su od tavanice.
„Neka je neko ućutka”, rekao je Ronan. „Pre nego što ja to uradim.”
„Kakvo je ovo mesto?” upitala je Blu.
 Adam je prvi sišao.
„Pažljivo...” upozorio je Genzi.
Gvenlijan je otplesala napred. „Čega se plašite? Malo kostiju?”
Šutnula je jedan mačji kostur; kosti su se razletele na sve strane. Adam se
trznuo.
„Nemoj to da radiš!” rekla je Blu.
„Mrtvi ostaju mrtvi ostaju mrtvi”, odgovorila je Gvenlijan, i butnom kosti
rasturila još jedan kostur.
„Ne uvek”, upozorio ju je Genzi. „Budi pažljiva.”
„Da, oče!” Ali se ipak spremila da ponovo nešto šutne.
„Ronane”, strogo je rekao Genzi, a Ronan se pokrenuo da je zaustavi, sputavši
joj ruke iza leđa, bez imalo zlobe ili gadljivosti.
Adam se zaustavio pored jedne zveri u prvom redu; rame joj je bilo više od
njega, lobanja na još većoj visini, a iznad nje širili su se rogovi koji su izgledali
ogromni čak i u poređenju s džinovskim kosturom. Bila je prelepa.
Negde veoma blizu začuo se Bluin glas. „To je irski los.”
Okrenuo se i zatekao je tik do sebe, kako dodiruje jednu veliku belu kost.
Beskrajno nežno prelazila je prstom duž nje, prosto se činilo da je živa.
„Izumrli su”, dodala je. „Oduvek mi je bilo žao što nikada neću videti
nijednog. Vidi koliko ih je ovde.”
Adam je pogledao; bilo ih je mnogo. Ali gledati ih značilo je gledati iza njih,
a gledati iza njih značilo je biti ošamućen ovim spektaklom kostiju. Hiljadu
životinja na vrhovima prstiju. To ga je podsećalo na nešto, iako nije mogao da se
seti na šta.
Iskrenuo je vrat da pogleda ka ulazu, a zatim ka Ronanu i Gvenlijan. Genzi se
kretao između kostura kao kroz san, lica ispunjenog čuđenjem i oprezom. S
poštovanjem je dodirivao izvijene vratove kosturnih stvorenja, i Adam se setio
kad je Genzi rekao Ronanu da nikada nije neko mesto ostavio u gorem stanju nego
što ga je zatekao. Adam je tada shvatio da je Genzijevo i Bluino strahopoštovanje
promenilo ovo mesto. Adam i Ronan su ga možda videli kao čarobno, ali
Genzijevo i Bluino čuđenje učinilo ga je svetim. Pretvorilo ga u katedralu kostiju.
Polako su hodali dolinom, tražeći odgovore i tragove. Iz prostorije nije bilo
drugog izlaza. Postojao je samo ovaj veliki prostor, i potok koji je tekao duž poda,
i nestajao ispod kamenog zida.
„Koja je svrha svega ovoga?”
„Trikovi i još trikova”, zarežala je Gvenlijan. „Svi hrabri, mladi i lepi – svi
plemeniti i verni...”
„Ko god da izvuče mač iz ovog kamena...” tiho je progovorio Genzi. Blu je
klimnula. „Ovo je ispit.”
„Treba da ih probudimo”, odjednom je rekao Ronan. Pustio je Gvenlijan. „To
treba da uradimo, zar ne?”
„Nije to ispit za mene, hrabri viteže”, rekla je Gvenlijan. „Ti si na redu.”
Opalila je prstima ka njemu kao da su pištolji.
 Bluin pogled počivao je na irskom losu; bila je sasvim očarana. „Kako da
probudimo kosti?”
„Isto kao što biste probudili spavača”, zapevušila je Gvenlijan, a njene reči su
bile upućene Ronanu. „Ako ne možeš da probudiš ove kosti, kako očekuješ da
vaskrsneš mog oca? Ali šta je to što ti vidim na ramenu? Oh, neuspeh si ovih dana
ogrnuo, vidim – slaže ti se uz oči. Pokušao si ovo i ranije, manjkavi sanjaču, ali
strast ti je veća od tačnosti, zar ne?”
„Prestani”, rekao je Genzi.
Rekao je to na takav način da su se svi zaustavili i pogledali ka njemu.
Nije bilo ljutnje u njegovom glasu, nije bilo nepravednosti. Stajao je pored dva
ogromna kosturna jelena, ramena su mu bila zabačena, a pogled ozbiljan. Adam
je za trenutak video sadašnjost, ali je istovremeno video i prošlost i budućnost,
prostrte pred njim kao onda kad ga je Persefona nadahnula da vidi sopstvenu smrt.
Video je Genzija sada i ovde, ali u nekom smislu je uvek bio ovde, samo što nije
napustio ovaj trenutak, ili se upravo sprema da ga poseti, ili ga zapravo živi.
A onda su mu se misli sredile, i vreme je nastavilo da teče.
„Gvenlijan, prestani da ih podbadaš”, rekao je Genzi. „Misliš da jedino ti ovde
imaš prava na ogorčenost? Zašto ne upotrebiš tu tvoju veštinu gledanja ispod
površine da nekoga ohrabriš umesto da ga zgaziš?”
„Vrlo rado bih pogledala šta se dešava ispod površine svih prisutnih mladića”,
rekla je Gvenlijan. „Možeš da se prvi dobrovoljno javiš kako bih te uzela u
razmatranje, ako baš želiš.”
Genzi je tada zakolutao očima i othuknuo na nimalo kraljevski način. „Ne
obraćajte pažnju na nju. Adame, daj mi neke ideje.”
Adama su uvek prozivali, čak i kad se ne bi sâm javio. Pomislio je na ono što
Ronan već nije uspeo da postigne, i pomislio je na onaj trenutak na vrhu planine,
s Blu i Noom, a onda se napokon setio i šta je Persefona rekla o moći broja tri.
„Ronane, jesi li poneo onaj tvoj san?” rekao je zatim.
Ronan je pokazao na torbu koja je visila ispod vilinskog svetla.
„Šta je poneo?” upitala je Blu.
Adam je odmahnuo rukom; nije bilo vremena za objašnjenja. „Sećaš se
Ambara? Pokušaj da ih probudiš isto kao krave, Ronane. Videću da li mogu da
preusmerim zmajevu liniju da ti pruži više energije s kojom ćeš raditi; Blu će je
pojačati. Genzi može da... pomera kamenje?”
Genzi se složio klimnuvši glavom. Nije razumeo plan, ali nije ni morao: imao
je poverenja u Adamovu procenu.
Ronan je skinuo torbu, obazrivo odmotavši svoj san iz, sada prilično prljavog,
mekog vunenog ćebeta. Držao ga je većim delo skrivenog od pogleda, dok je
Adam čučao, prislonivši prste na stenu. Čim ju je dotakao znao je da se više ne
nalaze kako treba u Svevodi; otišli su ispod nje. Zmajeva linija je i dalje bila tu,
doduše, a ako bi pomerio poneki kamen, mogao bi da je usmeri ka kosturima.
„Blu, Genzi, pomozite mi”, rekao je, podelivši im uputstva.
Gvenlijan ga je posmatrala, sa odbojnošću je izvila ugao usana.
„I ti bi mogla da pomogneš”, rekao joj je.
 „Ne”, odgovorila je. „Ne bih.”
Nije rekla kako ne bi njemu da pomogne, ali se to podrazumevalo. Genzi je
ovoga puta nije ni udostojio prekora. Prosto je radio s Blu na premeštanju kamenja
koje im je Adam pokazao. Zatim su se vratili do zveri na samom čelu krda.
Ronan je čekao sa onim odsanjanim predmetom, odvrativši oči od njega. A
onda, kad su stali pored njega, dunuo je preko reči iz sna, isto kao onda u
Ambarima.
Njegov dah je prošao kroz san i dopro do kostura.
Vladala je tišina.
Ipak, Adam je mogao to da oseti. Ova prostrana podzemna dolina bila je
nabijena energijom, pulsirala je od života. Život je žamorio duž zidova. Skakao
je s kosti na kost, s jednog kostura na drugi. Oni su želeli da ožive; sećali su se
života. Sećali su se svog tela.
Ali ipak je i dalje vladala tišina.
Adam je osećao kako moć zmajeve linije drhti, kako ga povlači, pojačana
Bluinom sposobnošću. Nije ga uništavala, ali se rasipala. On nije bio najispravniji
prenosnik ove energije, i neće biti u stanju da je još dugo usmerava.
Blu je stisla usne, i Adam je znao da i ona to isto oseća.
Zašto im ne uspeva?
Možda je i sada bilo isto onako kao u Ambarima. Bili su na korak do uspeha,
ali to nije bilo dovoljno. Možda je Gvenlijan bila u pravu.
Gvenlijan se udaljavala od njih, raširivši ruke levo i desno, leteći pogledom sa
zveri na zver kao da očekuje da će se neka od njih probuditi prva, i želi to da
posmatra.
Genzi je namrštenog čela posmatrao krda i jata, Gvenlijan i snopove svetlosti,
svoje prijatelje zaleđene u nevidljivoj borbi.
Adam nije uspevao da se oslobodi slike svog nesavršenog kralja kako visi nad
jamom u pećini gavranova.
Genzi je nežno dodirnuo donju usnu. Spustio je ruku i rekao: „Probudi se.”
Rekao je to na isti način na koji je malopre rekao prestani. Rekao je to glasom
koji je Adam bezbroj puta već čuo, glasom koji nikada ne bi mogao da ne posluša.
Zver se probudila.
Jeleni i konji, lavovi i jastrebovi, koze i jednorozi, kao i stvorenja koja Adam
nije umeo da nazove imenom.
U jednom trenutku su bili od kostiju, a u sledećem celi. Adam je propustio
trenutak preobražaja. Bilo je to kao kad se Noa pretvara iz umrljanog momka u
duha, iz nemogućeg u moguće. Svako stvorenje bilo je živo i treperavo i mnogo
lepše nego bilo šta što je Adam ikada zamišljao.
Propinjali su se i oglašavali i rzali i skakali.
Adam je video kako se Genziju grudi s nevericom podižu i spuštaju.
Uradili su to. I dalje to rade.
„Moramo da idemo!” povikala je Blu. „Gledajte!”
 Stvorenja su krenula u galop. Ne kao jedno biće, već kao hiljadu različitih
umova sa istim ciljem, a taj cilj je imao oblik pećinskog prolaza koji se pojavio
na suprotnoj strani doline. Ličio je na razjapljena usta, koja se polako zatvaraju.
Ako uskoro ne prođu kroz njih, nestaće.
Ali nijedno ljudsko biće ne može da trči toliko brzo.
„Ovako!” povikala je Blu, i bacila se irskom losu na leđa. Zatresao je
ogromnim rogovima i izvio se, ali se ona zadržala.
Adam nije verovao šta vidi.
„Oh, da...” rekao je Ronan, pa posegao za jednim jelenom, a onda i za drugim,
pre nego što je uspeo da zgrabi hrbat nekog praistorijskog stvorenja i popne se na
njega.
Bilo je to lakše reći nego učiniti, međutim. Zveri su bile brze i plašljive, pa je
Adam završio sa šakama punim krzna. Udaljen nekoliko metara, Genzi mu je
frustrirano pokazao dlan pokriven dlakama. Gvenlijan se smejala i trčala za
stvorenjima, pljeskala rukama i terala ih.
„Bežite, stvorenjca! Trk! Trk!”
Adam se naglo bacio napred, kad su ga ramena žignula, jer ga je nekakvo
stvorenje maltene preskočilo. Zakotrljao se, zaštitivši glavu. Pogodilo ga je nečije
kopito – pomislio je na njihovog prethodnog profesora latinskog, koga su
životinje nasmrt izgazile u Svevodi.
Razlika je bila u tome što Svevoda ne bi dozvolila da Adam pogine.
Pustila bi ga da se povredi, doduše. Iskobeljao se, sklonio s puta i oslonio na
noge.
„Adame”, rekao je Genzi, pokazujući rukom.
Adamov pogled pronašao je to na šta ruka pokazuje: Ronanova i Bluina zver
skaču kroz smanjeni pećinski prolaz, u poslednjem trenutku pre nego što će
nestati.
B lu se obrela u neobičnom, neodređenom pećinskom prostoru niske tavanice.
Svetlost joj je dopirala s leđa i obasjavala iskošeno tlo koje se od nje spuštalo
ka jami s šiljcima na dnu.
Ne. Nije to bilo dno. Bila je to odražena slika tavanice.
Gledala je u veliko mirno jezero. Voda je savršeno odražavala stalaktite s
tavanice, skrivajući pravu dubinu mrtvog jezera. Bilo je nečega mrtvog i
neugodnog u vezi s njim. S druge strane jezera nalazio se novi tunel, jedva vidljiv
u mutnoj svetlosti.
Blu se stresla. Rame ju je bolelo od pada, ali i zadnjica.
Okrenula je leđa jezeru – s nelagodom, pošto ko bi ga znao šta bi ogledalo
moglo da skriva – i potražila znake prisustva ostalih. Videla je da njena velika
bela zver stoji mirno i povučeno, kao da je deo pećine. I videla je pećinsku stazu
koja vodi gore odakle se strmoglavila.
„Ti si ovde”, rekla je Blu, sa olakšanjem, pošto nije bila sama: uz nju je bio
Ronan. Upravo je njegovo vilinsko svetlo, i dalje prebačeno preko njegovog
ramena, osvetljavalo pećinu.
Stajao je povučeno kao i los, a kad je iskoračio iz polumraka, oči su mu bile
tamne, oprezne i nepoznate. Od stvorenja na kojem je morao da jaše kako bi došao
ovamo, međutim, nije bilo ni traga.
Odjednom puna bojazni, izvadila je skakavac. „Jesi li ti pravi Ronan?”
Frknuo je kroz nos.
„Ozbiljna sam.”
„Jesam, crviću”, rekao je Ronan. Osvrtao se oko sebe sa istom nelagodom kao
i ona, zbog čega joj je malo laknulo u vezi s njim. Radilo se o jezeru, ili o nečemu
ispod njegove površine, što ju je činilo nervoznom.
„Kako to da ti nisi morao da ovamo ujašeš na nekom stvorenju?”
„Jesam. Pobeglo je.”
„Pobeglo? Gde?”
Krupnim koracima joj je prišao, pa se sagnuo da pokupi odvaljen kamen s tla.
Zamahnuo je nisko i bacio ga u jezero. Začuo se zvuk kao kad nešto zaduva, a
onda je kamen nestao. Blu je videla trenutak kad je dotakao vodu i nestao – nije
potonuo, već kao da je ispario.
Površina vode se nije namreškala.
„Tako da, znaš šta?” rekao je Ronan Blu. „Jebeš magiju. Jebeš sve ovo.”
 Blu je polako prišla ivici jezera.
„Hej! Jesi li gluva? Nemoj da napraviš neku glupost. Pojelo je moje jelen-
stvorenje.”
„Samo gledam”, rekla je Blu.
Približila se najviše što se usudila, a onda pogledala u vodu, pokušavajući da
vidi dno.
I ponovo je ugledala zlatan odraz tavanice, pa crnilo vode, a zatim i sopstveno
lice – oči su joj bile upale i čudne.
Izgledalo je kao da se njeno lice podiže kroz vodu prema njoj, sve bliže, s
kožom bleđom i zagasitijom, sve dok nije videla da to lice nije njeno, već lice
njene majke.
Bilo je to lice njene majke.
Oči su joj bile mrtve, usta opuštena, obrazi upali i puni vode. Plutala je tik
ispod površine. Lice je bilo najbliže, torzo se nazirao ispod, noge se gubile u tami.
Blu je osetila kako počinje da se trese. Sve ono što je osetila posle Persefonine
smrti. Sav taj bol, u trenutku, kako je sažiže.
„Ne”, naglas je rekla. „Ne. Ne.”
Ali lice njene majke je i dalje plutalo, sve mrtvije, nakon svega ovoga, i Blu
je čula samu sebe kako ispušta piskav, užasan zvuk.
Budi razumna – Blu se nije mogla naterati na to. Izvuci je.
Odjednom je osetila da je grle nečije ruke, i naglim pokretom odvlače od ivice
jezera. I te ruke su drhtale, ali im je stisak bio gvozdeno čvrst, i mirisale su na
znoj i mahovinu.
„Nije stvarno”, tiho joj je rekao Ronan. „Nije stvarno, Blu.”
„Videla sam je”, rekla je Blu, i čula jecaj u svom glasu. „Moju majku.”
„Znam”, odvratio je on. „Ja sam video svog oca.”
„Ali bila je tamo...”
„Moj otac je mrtav i pokopan. A Adam je video tvoju majku negde dublje u
ovoj jadnoj i bednoj pećini. To jezero je laž.”
Ipak, njeno srce mislilo je da je stvarno, čak iako je njena glava znala da nije.
Neko vreme su ostali tako. Ronan ju je grlio isto onoliko čvrsto kako bi grlio
svog brata Metjua, oslonivši obraz na njeno rame. Svaki put kad bi pomislila da
nastavi dalje, ponovo bi videla lice na lešu svoje majke.
Konačno se odmakla, a Ronan je ustao. Odvratio je pogled, ali ne pre nego što
je stigla da ga vidi kako otire suzu s brade.
„Jebeš ovo”, ponovio je.
Blu je uz mnogo napora uspela da joj glas zvuči normalno. „Zašto bi nam to
pokazala? Ako nije stvarno, zašto bi nam Svevoda pokazala nešto tako užasno?”
„Ovo više nije Svevoda”, odgovorio je Ronan. „Sad smo negde ispod. Jezero
pripada nečemu drugom.”
Oboje su bacili pogled nalevo i nadesno, tražeći nekakav način da pređu. Ali
u ovom golom, apokaliptičnom pejzažu nije bilo ničega osim njih i velike zveri, i
dalje mirne kao da je deo pećine.
 „Pogledaću ponovo”, konačno je rekla Blu. „Želim da vidim mogu li da
utvrdim koliko je zaista duboko.”
Ronan joj nije rekao da to ne radi, ali nije ni pošao s njom. Prišla je ivici,
trudeći se da ne drhti pri pomisli da će ponovo videti svoju majku, ili nešto još
gore. Sagnuvši se, pokupila je još jedan kamen, a kad je došla do ivice, odmah ga
je ispustila u vodu ne čekajući da se slika podigne.
Kamen je nestao u trenutku kad je dotakao površinu vode.
I ponovo se površina nije čak ni namreškala.
A sada je, nenarušena, voda počela da oblikuje viziju njene majke, puštajući
je da pluta ka površini.
Dok se užas širio, Blu se najednom prisetila Gvenlijanine lekcije o ogledalima.
Magija ogledala ništa ne može ogledalima.
Ako je mrtvo jezero njoj pokazalo Moru, a Ronanu njegovog oca, onda ono
ništa ne stvara, samo koristi njihove misli i vraća im njihove odraze.
Bilo je samo ogromna činija za čaranje.
Počela je da diže zidove unutar sebe, isto onako kao kad je isključila Nou ili
Adama. Nastavila je i dok se lice mrtvog tela polako podizalo prema njoj, svesno
ne obraćajući pažnju na njega.
Ona je ogledalo.
Ponovo je usredsredila pogled na vodu. Leša nije bilo. Nije bilo lica. Nije bilo
nikakvog odraza, kao što ih nije bilo ni u Nivinim ogledalima. Pred njom se
nalazila samo kao staklo glatka površina vode. Tada je, začkiljivši zbog odsjaja s
tavanice, ugledala i muljevito, neravno dno jezera.
Voda je bila samo nekoliko centimetara duboka. Tri, ili pet. Besprekorna
iluzija.
Dotakla je usnu – to ju je podsetilo na Genzija, pa je sklonila ruku.
„Prećiću preko”, rekla je.
Ronan se nasmejao bez imalo humora. „Aha, važi. Nisi ozbiljna.”
„Ozbiljna sam”, rekla mu je Blu. Ali je onda žurno dodala: „Ali ti ne smeš.
Mislim da ne bi smeo da dodirneš vodu. Rastopio bi se kao onaj kamen.”
„A ti se nećeš rastopiti?”
Pogledala je ka vodi. Bilo je neverovatno, zapravo, da ima poverenja u
mudrost lude osobe. „Mislim da neću. Zbog toga kakva sam.”
„Pod pretpostavkom da je to uopšte tačno”, nadovezao se Ronan. „nastavićeš
dalje sama?”
„Ostani na ovoj obali”, rekla je Blu. „Ne zauvek, doduše. Ali... obećaj mi da
ćeš ostati neko razumno vreme. Samo ću pogledati kako je na drugoj strani.”
„Pod pretpostavkom da ne nestaneš, hoćeš reći.”
Nimalo nije doprinosio njenoj ionako poljuljanoj hrabrosti. „Ronane, prekini.”
Pogledao ju je krajnje ozbiljno, onim pogledom koji inače koristi da natera
Nou da ga posluša.
„Ako je ona tamo...” zaustila je Blu.
„Aha, znam”, zarežao je. „Dobro, idi. Čekaj.”
 Pognuvši glavu, skinuo je vilinsko svetlo i obesio ga njoj o rame.
Nije se potrudila da kaže: Ali tako ćeš ti ostati u mraku. Niti je rekla: Ako
odmah nestanem u jezeru, moraćeš naslepo da tražiš put nazad. Zato što je on već
znao i jedno i drugo kad joj je dao svetlo.
„Znaš, nisi ti baš toliki seronja”, rekla je umesto toga.
„Ne”, odgovorio je Ronan, „stvarno jesam.”
Okrenuvši se ka vodi, priuštila je sebi trenutak u kojem će nakratko zatvoriti
oči, pa je malo odmahnula glavom na sav taj strah i užas onoga što se sprema da
uradi.
A onda je zakoračila unutra.
J ezero je bilo mokro, što ju je zaprepastilo.
Nekako je verovala da, ako je leš bio lažan, možda i voda bude lažna. Ipak,
ispostavilo se da je makar pet centimetara te vode veoma stvarno, i sada joj hladno
pljuska po stopalima.
Nije nestala.
Okrenula se i videla da Ronan čuči nekoliko koraka dalje, na suvom tlu,
rukama obgrlivši kolena, već spreman da ga proguta tama. Pre nego što će se
ponovo okrenuti, sreo je njen pogled i bez osmeha joj salutirao.
Oprezno je birala put preko jezera, uperivši pogled ka pravom dnu, ka tavanici
i zidovima – nije imala poverenja ni u šta na ovom mestu, naročito sada kad je
užas počeo da pupi u njoj, sve snažnije.
Nije želela da misli na to što je ostavila Ronana u mraku.
Ipak je nastavila dalje, sama, i taman kad je pomislila da više ne može podneti
crnilo u svom srcu, stigla je do obale i tunela koji se nalazio odmah iza nje.
Izašla je na stenu, i samo na sekund se zaustavila, u nadi da će se njen strah
sliti s nje.
Zašto moram da budem sama dok ovo radim?
Shvatila je koliko je to bilo nepravedno. A onda je malo bolje namestila
vilinsko svetlo i nastavila dalje.
Blu je znala da hoda u pravom smeru, pošto je počela da oseća jedva primetnu
privlačnost trećeg spavača. Bilo je to upravo onako kako je Adam rekao – glas u
njenoj glavi koji, ako se ne pripazi, mnogo zaliči na njen sopstveni.
Ali Blu jeste pazila.

Odatle nije bilo daleko do odaje koju je opisao. Provukla se kroz mračnu rupu,
osetivši kako glas unutar nje govori: priđi bliže bliže bliže, dok je njen pravi
unutrašnji glas govorio: kad bih samo mogla da pobegnem.
I onda ju je našla – upravo onakvu kako ju je Adam opisao. Mala, izdubljena
odaja, dovoljno niske tavanice da je morala da čučne kako bi ušla. Nije volela da
čuči; osećala se neprijatno ranjivom tako.
Mnogo liči na klečanje.
Ali nije to bio pravi glas u njenoj glavi koji je to pomislio; to ga je samo treći
spavač podražavao.
 Snažno je poželela da se pored nje nalaze momci, ili Kala, ili njena majka, ili...
imala je toliko ljudi koje je uzimala zdravo za gotovo, sve vreme. Nikada ranije
nije morala da se zaista plaši. Uvek je tu bila nečija ruka da je uhvati, ili makar da
drži njenu dok zajedno padaju.
Blu se uvukla u odaju. Ronanovo vilinsko svetlo obasjalo je prostor. Trznula
se kad je shvatila koliko se našla blizu čoveka koji kleči. Bio je samo nekoliko
centimetara udaljen, dugačkih tankih udova i nekako poznat, potpuno nepokretan.
Nije spavao poput odsanjanih stvorenja, nije bio ni mrtav poput stvorenja iz
doline kostura. Ali je bio usredsređen, potpuno napregnut, netremice zagledan ka
zagasitocrvenim vratima sa sjajnom crnom kvakom.
Otvori
Blu je odvratila pogled s njih.
Ja sam ogledalo, mislila je. Ogledaj se u njemu dok ja pogledam unaokolo.
Pomerila se s druge strane nepokretnog čoveka, pokušavajući da se očeliči za
ono što se sprema da ugleda. Pokušavajući da se zaštiti od najgore stvari na svetu,
od one potuljene nade, gore od šapata trećeg spavača u njenoj glavi.
Ali ništa joj nije pomoglo. Pošto se s druge strane tog čoveka nalazila Mora
Sardžent.
Bila je mirna, šaka nabijenih pod pazuha, ali bila je živa.
Živa je, živa, živa, i bila je to Bluina majka, i ona ju je volela, i ona ju je
pronašla.
Blu nije marila može li Mora to da oseti ili ne – nekako se uzverala do nje i
neobuzdano joj se obisnula o vrat. Taj je zagrljaj veoma utešno podsećao na njenu
majku, pošto to jeste bila njena majka.
Na njeno veliko iznenađenje, Mora se neznatno mrdnula pod njenim rukama,
a onda je prošaputala: „Ne dozvoli mi da se pomerim.”
„Molim?”
„Neću biti u stanju da se sprečim, moraću da otvorim, sada kad nas je troje!”
Blu je bacila pogled na čoveka. Bore na čelu su mu se produbile.
„Trebalo bi prosto da odemo”, rekla je Blu. „Kako si prešla preko jezera?”
„Išla sam okolo”, prošaputala je Mora. „Odozgo.”
„Postoji i drugi put?” Sada kad je znala da je Mora živa, Blu je u srcu imala
mesta i za druga osećanja – da se naljuti, recimo. Osvrnula se po pećini i ugledala
mali otvor na vrhu jednog niskog zida, tačno u trenutku kad je primetila da čovek
počinje da puzi prema vratima.
Blu nije stigla ni da razmisli. Presamitila se, priletela mu i izvadila skakavac.
„Nećeš, vala. Polazi sa mnom, drugar.”
Izgledao je kao da iskreno razmatra da se nabije na oštricu radije nego da
odstupi od vrata. Najzad se pomerio nekoliko centimetara unazad. A onda još
nekoliko. Blu je potražila nešto čime bi mogla da mu veže ruke, ali imala je samo
vilinsko svetlo. Skinula ga je preko glave. „Ništa lično”, rekla je, „ko god da si,
ali nemam poverenja u tebe dokle god izgledaš tako začarano.”
Stavila je dršku skakavca među zube, osetivši se pomalo junački, pa mu
mekim remenom vilinskog svetla vezala ruke iza leđa. Nije se pobunio, a pogled
mu je smekšao, kao da se u njemu javilo nešto poput zahvalnosti. Sada kad više
nije mogao da otvori vrata, svalio se na kolena, opustio ramena i drhtavo
uzdahnuo.
Koliko dugo su Mora i ovaj čovek bili ovde i odupirali se pozivu spavača iza
tih vrata, ko god on bio? Sve ovo vreme?
„Jesi li ti Artemus?” upitala ga je Blu.
Podigao je pogled ka njoj u znak unezverenog priznanja.
Znači, zato joj je bio poznat. Nije imao izduženo lice ili duboke sitne bore oko
očiju, ali te usne i oči jesu bile one u koje je čitavog života gledala u ogledalu.
Au. Zdravo, tata. A onda je pomislila: Stvarno, uz ovakve gene, trebalo bi da
budem viša.
Ponovo se osvrnula ka drugom otvoru, onom na vrhu zida. Nije to uopšte bila
rupa koja je odisala dobrodošlicom, ali Bluina majka nije imala nikakvo iskustvo
u penjanju po stenama, koliko je Blu znala, tako da taj put ne može biti nimalo
teži od onoga kojim je ona došla.
Nije imala vremena da o tome dublje razmišlja. I dalje pognuta, premestila se
do otvora tunela iz kog je došla. „Ronane?” viknula je u tamu.
Glas joj se širio i rasplinjavao u prostoru, mrak ga je progutao.
Tišina. Negde je kapala voda. A onda: „Sardžentova?”
„Pronašla sam je! Postoji i drugi izlaz! Možeš li da se vratiš istim putem kojim
smo došli?”
Još malo tišine. „Aha.”
„Kreni, onda!”
„Stvarno?”
„Da, nema svrhe da ostaješ ako ne možeš da pređeš ovamo!” Bilo je opasnije
za njega da ostane u mraku, na nepoznatom, a ona ne bi uspela da tim putem vrati
svoju majku i Artemusa.
Moje roditelje, pomislila je. Ne mogu da povedem moje roditelje tim putem.
Zbog toga se namrštila.
Vratila se Mori. „Hajde. Možeš da se pokreneš, a da ne otvoriš vrata. Idemo
odavde.”
Činilo se, međutim, da je Mora više ne sluša. Ponovo je zurila u vrata i mrštila
se.
U polumraku je odjeknuo Artemusov glas, iznenadivši je. „Kako uspevaš da
ga podneseš?”
Glas mu je imao... naglasak. Nije bila sigurna zašto se iznenadila. Zvučao je
pomalo britanski, ali iskidano, kao da mu engleski nije maternji jezik.
Blu je razmatrala čime da veže majci ruke; pitala se može li je primorati da
krene. Bilo bi užasno ukoliko bude morala da se bori s njom. „Ja sam ogledalo,
izgleda. Samo sam ga vratila nazad.”
„Ali to nije moguće”, rekao je Artemus.
 „Aha, važi”, odgovorila je. „Pa, mora biti da to nije ono što sada radim i ti si
bolje upućen. A sada, ako nemaš ništa protiv, pokušavam da smislim kako da
izvučem majku iz ove pećine.”
„Ali ona ne može da ti bude majka.”
Blu se njen otac na prvi pogled dopadao mnogo manje nego što se svih ovih
godina nadala. „Ti, gospodine, imaš mnogo pretpostavki koje smatraš
činjenicama, i mislim da bi, u dogledno vreme, trebalo da dobro razmisliš o svemu
za šta si siguran da je tačno. Ali za sada, kaži mi mogu li da je izvučem odavde
kroz onu rupu. To je izlaz, zar ne?”
Iskrenuo je ruke kako bi svetlost bolje pala na njeno lice. „U stvari, stvarno
malo ličiš na nju.”
„Oh, pobogu, čoveče”, rekla je Blu. „Ti i dalje o tome? Znaš li na koga još
malo ličim? Na tebe. Razmisli ti o tome, a ja ću sama da se snađem sa ovim.”
Artemus je ućutao, nastavivši da sedi ruku vezanih na leđima, zamišljenog
izraza lica. Blu nije bila sigurna da li on zaista misli o tome kako izgleda njeno
lice ili je ponovo podlegao kandžama trećeg spavača.
Blu je uhvatila majku za ruku i probno je cimnula. „Hajdemo.”
Ruka njene majke se ukočila, odupirući se ne samo Blu, već čitavoj ideji
pomeranja. A onda, čim ju je Blu pustila, Mora se smesta pružila ka vratima.
Blu ju je pljusnula po ruci. Okrenula se ka vratima. „Pusti je!”
Glas je pokušao da joj se prikrade, uprkos svim njenim zaštitama. Otvori vrata
i svi ste slobodni, a učiniću ti i uslugu. Sigurno želiš da spaseš život onom mladiću.
Treći spavač je bio dobar u tome što radi.
I mada je Blu znala da ni u kom slučaju ne bi otvorila vrata niti prihvatila
pomoć, osećala je kako joj se ponuda uklesala u srce.
Zapitala se šta šapuće njenoj majci.
Blu je svukla džemper. Uhvatila je Morine ruke – Mora se opirala – a onda ih
rukavima vezala najbolje što je mogla. Trudila se da ne misli o tome kako je sada
džemper sigurno uništen i istegnut, ali Persefona ga je isplela za nju, i to joj je
sada bilo jednako bolno kao i sve ostalo. Svaka briga i svaka radost sada su bile
jednake, užas je izbrisao svako prvenstvo.
Blu je uhvatila Artemusa za nadlakticu i Moru za nadlakticu, pa ih povukla da
se pridignu. Makar onoliko koliko im je to bilo moguće u ovako niskoj prostoriji.
Gurnuvši ih jedno uz drugo, i često zastajkujući da ih ponovo podigne s kolena,
počela je da ih centimetar po centimetar pomera dalje od vrata, a u pravcu rupe u
pećini. Nije marila hoće li biti sasvim modri i krvavi do trenutka kad se izvuku
odavde – samo da se izvuku odavde.
Ali onda se iznenada gomila tela skotrljala kroz njihov ulaz.
O va odaja u pećini uopšte nije bila velika, ali kad se Blu strovalila na zadnjicu,
činila se još manja. Broj ljudi u prostoriji iznenada se povećao za troje.
Osoba na čelu imala je veličanstvenu plavu kosu i pištolj, čovek iza nje imao je
špicasti nos i pištolj, a čovek iza njega bio je...
„Gospodine Grej”, radosno je uzviknula Blu. Bila je toliko zahvalna što ga
vidi da je jedva poverovala da je stvaran.
„Blu?” upitao je Sivi čovek. „Oh, ne.”
Oh, ne?
U sledećem trenutku videla je da su mu ruke vezane iza leđa.
„Šta je sad?” upitala je plavuša s pištoljem. „Jesi li ti stvarna osoba?”
„Jesam, stvarna sam osoba!” uvređeno je odgovorila Blu.
Žena je uperila pištolj u nju.
„Pajper, nemoj!” rekao je Sivi čovek i čitavim telom tako snažno munuo ženu
da je njoj baterijska lampa ispala iz ruke. Udarila je o stenu i odmah se ugasila.
Jedina svetlost sada je dopirala od vilinskog svetla kojim su bile vezane
Artemusove ruke.
„Stvarno prefinjeno, gospodine Grej”, rekla je Pajper, zažmirkavši. Bacila je
pogled ka vilinskom svetlu, a onda ga vratila na njega. „Nisam nameravala da
pucam u nju. Ali možda je napokon kucnuo čas da upucam tebe. Morise, šta ti
kažeš? Priklanjam se tvom profesionalnom mišljenju.”
„Molim te, nemoj”, rekla je Blu. „Stvarno, molim te, nemoj.”
„Mogli bismo da upucamo i nju”, odgovorio je Moris. „Niko nikada neće
uspeti da siđe ovoliko duboko kako bi ih pronašao.”
Negde iza Bluinih leđa, nekoliko kamenčića skotrljalo se s tavanice, ili
odnekud u blizini. Blu se s nejasnom strepnjom zapitala koliko su narušili
strukturu ovog sistema pećina time što su pustili da kroz njega progalopira krdo
životinja.
Pajper je pokazala ka Mori i Artemusu, najzad obrativši pažnju i na njih. „Jesu
li i ovo dvoje stvarni? Zašto tako izgledaju?”
„Mora”, rekao je Sivi čovek, koji je tek sada sklonio pogled s Pajper i Blu. U
njegovom inače odsečnom glasu sada se osetila primesa zapanjenosti. „Blu... kako
je došlo do toga...” Namrštio se, na poznat način, i Blu je znala da on sada sluša
šaputave sumnje i obećanja trećeg spavača u svojoj glavi.
Još jedan kamenčić pao je na pod pećine.
 „U redu, nije bitno”, rekla je Pajper. Njen pogled, jasan i usredsređen i siguran,
bio je uperen ka vratima. Blu nije imala ni trunku sumnje da je ova žena došla da
probudi trećeg spavača. „Pustite me da razmislim. Ovde je tako prokleto
klaustrofobično. Znaš šta, čudna devojko, možeš slobodno da ideš. U redu je.
Samo se pretvaraj da nas uopšte nisi videla.”
„Neću da ostavim gospodina Greja ovde”, rekla je Blu. Tek kad je to rekla
pomislila je kako je to bilo hrabro reći, ali u tom trenutku je prosto to izgovorila
zato što je bilo istina, čak iako je bilo strašno.
„Dirljivo, ali ne može”, odgovorila je Pajper. „On ne može da ide. Molim te,
ne teraj me da te ne-lepo zamolim.”
Sivi čovek, s rukama na leđima, bio je skroz pogrbljen kako bi stao u pećinu.
Niza zid iza njegovih leđa zlokobno su se krunili kamenje i zemlja. „Slušaj me”,
rekao je Blu. „Povedi ih i idi. Meni ovo sleduje. Ovo je bio moj život, i sada se
sveo na ovo. Ti nisi učinila ništa čime bi ovo zaslužila, a nije ni tvoja majka. Sada
je trenutak da se bude junak.”
„Slušaj čoveka”, rekla je Pajper. „Kad kaže da mu ovo ’sleduje’, misli na to
što mi je u mojoj rođenoj kuhinji držao pištolj uperen u glavu, tako da je u pravu.”
Razmišljaj, Blu, razmišljaj – kao da joj je glava bila puna zujanja i vate.
Verovatno je treći spavač čeprkao po ćoškovima njene svesti. Možda je to bilo od
užasa koji je kroz tunel dopirao s jezera. Moguće je da se radilo samo o sve jačoj
slutnji da će se ovde dogoditi nešto užasno. Jedan veći kamen skotrljao se iz tunela
odakle su se pojavili ovo troje. Mala pećina je već bila toliko skučena; uopšte se
nije činilo nemogućim da se potpuno uruši.
„Pardon, možeš li malo da ubrzaš?” upitala je Pajper. „Znam da niko ne želi
da kaže: ’Oh, ovo konkretno sranje od pećine počelo je da se urušava’, ali ja ću to
istaći kako bih doprinela hitnosti postupka.”
„Počinješ da zvučiš kao Kolin”, rekao je Sivi čovek.
„Ponoviš li to, pucaću ti u jajca.” Pajper je pokazala ka Blu. „Ideš li, ili ne?”
Blu se ugrizla za usnu. „Mogu li... mogu li da ga zagrlim za zbogom? Molim
vas?”
Opustila je ramena, obujmila se rukama, izgledala je potpuno jadno. To
poslednje nije bilo teško postići.
„Hoćeš njega da zagrliš? Kakav zverinjak”, rekla je Pajper. „Dobro, hajde.”
S dosadom je uperila pištolj u njihovom pravcu, uglavnom, dok se Blu
povijeno primicala Sivom čoveku.
„Ah, Blu”, rekao je.
Zagrlila ga je čvrsto, zagrljajem koji nije mogao da uzvrati. Naslonivši obraz
uz njegove čekinje od brade, prošaputala je: „Volela bih da se setim kako ste rekli
onaj stih o junaštvu na staroengleskom.”
Sivi čovek je ponovio.
„Zvuči kao da mačka povraća”, primetila je Pajper. „Šta to znači?”
„’Kukavici ne sleduje nikakva nagrada, ali hrabar čovek zaslužuje svoj sjajni
šlem.’”
 „Radim na tome”, odgovorila je Blu, upotrebivši skakavac koji je sakrila u
šaci da tiho prereže plastične lisice koje su sputavale zglobove Sivom čoveku.
Odmakla se. Ostao je povijen, s rukama i dalje iza leđa, ali ju je pogledao
podigavši jednu bezbojnu obrvu.
„Dobro, beži sada odavde. Briši. Zbogom”, rekla je Pajper dok se još jedan
deo zida neprijatno pomerio, njegova najviša površina prašnjavo se premestila na
pod. „Idi budi niska negde drugde.”
Blu se grozničavo nadala da će Sivi čovek sada moći nešto da uradi.
Problem je bio u tome što Mora i Artemus nisu bili nimalo pokretljiviji nego
ranije, čak i da je Blu stvarno bila spremna da ostavi Sivog čoveka u pećini. Nije
mogla da uradi ništa drugo osim da se vrati mučnom gurkanju ono dvoje ka izlazu
iz pećine. Osećala se kao da je u bunilu, osim što su, umesto da se njene sopstvene
noge pretvore u olovo, nažalost, Mora i Artemus bili grozno spori.
Pajper je dopustila da se to odvija čitavih trideset sekundi pre nego što je rekla:
„Ovo je smešno”, i nategla pištolj.
„Blu, lezi!” povikao je Sivi čovek. Već se pokrenuo.
Mora biti da je pogodio Pajper, ili Morisa, pošto su tela nekontrolisano naletela
na Artemusa, a onda i Blu. Računa li se kao padanje, ukoliko se već nalazite na
kolenima?
Negde blizu, odjeknuo je pucanj iz pištolja, i sledećih pola minuta vladala je
tišina. Svaki zvuk u ovoj majušnoj pećini bio je razlupan o zid, a kad se vratio
sastojao se samo od zvonjave. U vazduhu je lebdela prašina koju je podigao metak
kad se negde zario ili od nečega odbio. Još kamenja se strmoglavilo dole.
Okrznulo je Bluina ramena – bila je to tavanica.
Blu nije uspevala da razazna gde se nalazi čija ruka, niti da li bi ona sama
trebalo da se sklanja, da udara ili da ubada. Bila je sigurna jedino u to da bi svakog
trenutka neko mogao ovde da umre. Ta pretnja je zgusnuto visila u mračnom
vazduhu.
Moris je davio Sivog čoveka. Blu je poželela da se time pozabavi – može li?
Videla je, međutim, kako Pajper pipka naokolo, između nogu koje se povlače po
tlu, tražeći pištolj, koji je sigurno ispustila. Blu, i sama pomno pretražujući pod,
primetila je nečiji pištolj. Bacila se ka njemu, ali nije uspela da ga dohvati jer su
Moris i Sivi čovek teturavo prošli tik pored njega. Neko je šutnuo pištolj, koji je
ludački zatandrkao preko stene i nestao u crnilu tunela.
Drugi pištolj je nestao u nečijoj ruci. Zbog zvuka je postalo nemoguće da se
misli. Da li je neko ranjen? Ko je pucao? Hoće li se to ponoviti?
U tom trenutku ukočenosti, Blu je ugledala da Moris i dalje davi Sivog čoveka.
Ubola ga je u mišicu, pravo u mesnati deo. Osetila se znatno manje loše nego onda
kad je posekla Adama.
Moris je smesta pustio gospodine Greja, koji je onda podigao njega i počeo da
ga treska o tavanicu.
„U redu, prestani”, rekla je Pajper. „Ili ću je ubiti.”
 Svi su se okrenuli da pogledaju. Pajper je uperila pištolj Mori u čelo.
Odmahnula je glavom da skloni plavu kosu sa očiju, a onda dunula da sa usana
otera nekoliko zalutalih vlasi.
„Šta želiš, Pajper?” upitao je Sivi čovek. Spustio je Morisa. Moris je ostao
dole.
„Želim ono što sam tražila malopre”, rekla je Pajper. „Sećaš se kad sam pustila
žene i decu da odu, kako bih se osećala bolje? E to sam želela. Pretpostavljam da
niko od nas sada to neće dobiti.”
Iza nje, Artemus je trepnuo, što je bilo upečatljivo zato što zapravo do tada
nije zaista treptao. Rame mu je krvarilo kao da je možda ranjen. Svaki put kad bi
kap krvi pala na pod pećine, sastavila bi se sa ostalim kapima; krv je curkala preko
palog kamenja u pravcu crvenih vrata.
Uzbrdo.
Svi su zastali da posmatraju.
Pajper je pratila krv pogledom sve do vrata, pa do kvake, i njene su se usne,
ružičaste poput žvake, malo razdvojile.
Tada je Artemus svojim vezanim rukama zamahnuo vilinskim svetlom ka njoj.
Vilinsko svetlo se sudarilo s pištoljem, uz jedno neupadljivo švić. Svetlo se
ugasilo, i ostali su u savršenom mraku pećine.
Niko se nije pomerio, a ako neko i jeste, to je učinio bešumno. Niko osim
Pajper nije znao da li ona i dalje drži pištolj prislonjen Mori uz čelo.
Vladala je tišina, narušena samo ljuspastim zveketom kamenčića koje pada s
tavanice. Najgori zvuk je dopro odozgo, ili odnekud sa strane: nekakvo škripavo
gruvanje stena koje se pomeraju u šupljini iznad njih. Negde bliže začulo se
stenjanje, za koje je Blu pomislila da potiče od Morisa.
Osećala se neobično zadihano, kao da u pećini ponestaje vazduha. Znala je šta
to osećanje zapravo znači: panika.
A onda su svi počeli da se kreću.
Prvo se začulo povlačenje nogu iz pravca gde su stajali Pajper, ili Artemus, ili
Mora, a onda možda i s mesta gde se nalazio Sivi čovek, i sve je postalo tako
zbrkano da je bilo nemoguće odrediti ko je ko. Blu je sklonila skakavac, pošto su
šanse da ubode nekoga koga ne želi da ubode bile visoke, i počela da pipa po podu
tražeći ispalu baterijsku lampu. Možda treba samo da se zavije poklopac da bi
ponovo proradila.
Odjednom se začuo Morin glas. „Ne otvaraj vrata! Ne otvaraj ih!”
Blu nije čak ni znala u kom pravcu se nalaze vrata. Šuškanje je dopiralo sa
svih strana.
Ali i ona je sada mogla da čuje trećeg spavača. Kao da je sveukupno šaputanje
u glavama svih ostalih postalo toliko glasno da se prelivalo u samu pećinu. Nije
vuklo samu Blu, ali je zavijalo kroz tamu i taložilo joj se po rukama. Curelo joj
niz prste.
Blu je pomislila da joj je sada jasno kako se stvorilo ono jezero-ogledalo.
„Zaustavite je!”
 Bilo je nemoguće reći čiji je to glas bio. Čula je kako negde u blizini nečije
disanje postaje sve brže.
Prsti su joj se sklopili oko baterijske lampe. Hajde, hajde...
Najednom, začuo se tup udarac i prekinut krik.
Baterijska lampa je proradila taman na vreme da osvetli Pajper sklupčanu
ispred vrata kako se drži za potiljak.
„Dođi”, rekao je gospodin Grej. Ispustio je veoma krvav kamen na tlo.
„Smesta.”
Kamenje se sada slivalo ka njima, veće nego ranije.
„Odlazimo odavde. Odmah”, rekao je Sivi čovek, odlučno i delotvorno.
Okrenuo se ka Artemusu. „Ti. Krvariš. Da pogledam? Oh, bićeš dobro. Blu? Jesi
li dobro?”
Blu je klimnula.
„A ti, Mora?” Sivi čovek se okrenuo ka njoj. Imala je ružnu ogrebotinu na
bradi i marljivo je gledala u zemlju, ruku sputanih iza leđa. Nežno joj je pomerio
šiške s čela da joj prouči lice.
„Moramo da se sklonimo od vrata”, rekla je Blu. „Šta je... sa ostalima?”
Mislila je na Pajper i Morisa. Oboje su bili na podu. Blu nije želela da previše
razmišlja o tome.
Na licu Sivog čoveka nije bilo ljubaznosti. „Osim ukoliko nemaš neke rezerve
snage koje nisi potrošila na putu ovamo, ne možemo da ponesemo i nju i Moru, a
ja znam koja mi je draža. Moramo da krenemo.”
Kao da potvrđuje te reči, tunel kojim je Blu došla urušio se u odronu kamenja
i zemlje.
Uhvatili su se za ruke. S Blu i baterijskom lampom na čelu, popeli su se kroz
malu rupu pri vrhu pećine. Blu je otpuzala nekoliko metara, a onda sačekala,
prebrojavajući ih dok se penju.
Jedan (Artemus), dva (Mora), tri (Sivi čovek), četiri...
Četiri.
Pajper, skoro neprepoznatljiva pod naslagama prljavštine, pojavila se na
početku tunela. Nije se popela, ali je stajala ocrtana u otvoru. U drhtavoj ruci
držala je pištolj.
„Ti...” rekla je, pa ućutala, kao da ne može da smisli šta dalje da kaže.
„Kreni!” povikao je Sivi čovek. „Blu, kreni, brzo, skloni svetlo!”
Blu je požurila tunelom.
Iza nje, ponovo je odjeknuo pucanj. Ali ništa u tunelu nije bilo poremećeno.
„Nastavi!” doviknuo joj je glas Sivog čoveka. „Sve je u redu!”
Usledilo je pola piskavog zvuka, previše grlenog za vrisak, a zatim eksplozija
izazvana urušavanjem pećine iza njih.
Blu je želela da više ne čuje taj krik. Nije marila što je to bio neko ko je
maločas pokušavao da joj ubije majku. Nije mogla sebe naterati da misli kako je
zbog toga ovo u redu.
Ali ga je i dalje čula, i zato je samo nastavila da se penje i da ih vodi iz pećine.
 Kad su izašli, napolju je bio mrak, ali nikada ništa ne može da bude onoliko
mračno kao pećina ispred crvenih vrata. Ništa ne može da miriše tako divno kao
trava i drveće, čak i asfalt obližnjeg auto-puta.
Ulaz je bio samo nazubljena rupa u padini brda; bilo je nemoguće odrediti gde
su, osim da su napolju. Artemus se ošamućeno pružio na padinu, oprezno
dodirujući ranu.
Blu je odvezala majku. Mora je obavila ruke oko Blu i privukla je u snažan
zagrljaj.
„Mnogo mi je žao”, rekla je nakon nekoliko minuta. „Mnogo mi je, mnogo,
mnogo žao. Kupiću ti kola i napraviću ti veću spavaću sobu i ješćemo samo jogurt
i...”
Glas joj je zamro, i napokon su pustile jedna drugu.
Sivi čovek je stajao pored nje, a kad je okrenula glavu, napravila je grimasu,
a onda ga pomilovala po čekinjavom obrazu.
„Gospodine Grej”, rekla je.
On je samo klimnuo. Prstom je prešao preko jedne njene obrve na svoj
delotvoran, sposoban, nekako zaljubljen način, a onda je pogledao ka Blu.
„Hajde da nađemo ostale”, rekla je ona.
A dam Periš je bio budan.
Suprotnost budnom stanju trebalo bi da bude spavanje, ali Adam je protekle
dve godine svog života proveo u oba stanja odjednom, ili ni u jednom. Kad
pogleda unazad, nije bio siguran da je dosad zaista znao šta znači biti budan.
Sedeo je na zadnjem sedištu kamara s Ronanom i Blu, posmatrao kako pored
njih promiču ulične svetiljke Vašingtona, osećao kako se damaranje zmajeve
linije smanjuje što se više udaljavaju od Henrijete. Prošlo je nedelju dana otkako
su izašli iz doline kostiju, i sve se polako vraćalo u uobičajeno stanje.
Ne, ne u uobičajeno.
Nije bilo uobičajenog stanja.
Mora se vratila u Lisičju ulicu broj 300, ali Persefona nije. Momci su se vratili
u školu, ali Grinmantl nije. Smrt Džesija Ditlija bila je u svim novinama. Jedan
članak je navodio kako dolina počinje da liči na opasno mesto za život: Najl Linč,
Džozef Kavinski, Džesi Ditli, Persfona Poldma.
Svi su se iznenadili kad su otkrili da je Persefona imala prezime.
„Da li je sve bilo onako kako ste očekivali?” upitao je Genzi Malorija.
Malori i Pas podigli su pogled sa svojih avionskih karata. „I više. Mnogo više.
Previše. Nije mi namera da uvredim ni tebe ni tvoje društvo, Genzi, ali zaista će
mi laknuti da se na neko vreme vratim svojoj dremljivoj zmajevoj liniji.”
Adam je čeprkao krastu s ruke; s majušne ogrebotine koju je zadobio
spuštajući se u pećinu gavranova i ponovo izlazeći iz nje. Najtrajnija rana bila je
nevidljiva, ali istrajna: saznanje o Persefoninoj smrti neprestano je šumelo kroz
Adama, poput pulsa zmajeve linije.
Rekla mu je da postoje tri spavača. Jednog treba da probude, jednog ne smeju
da probude. Jedan u sredini. Ostali su mislili da je Gvenlijan bila taj spavač u
sredini, ali to baš i nije imalo smisla, pošto ona uopšte nije spavala.
I tako nije znao da li je to bila istina ili ne, ali mu se u neku ruku dopadalo da
zamišlja kako je taj treći spavač ustvari on sâm.
„Moraš mi doći u posetu”, rekao je Malori. „Da vidiš tapiseriju. Bazaćemo
starim stazama, čisto iz nostalgije. Psu bi bilo drago da i Džejn dođe.”
„Voleo bih to”, učtivo je odgovorio Genzi. Voleo bi, da, ali se to neće desiti.
Malori verovatno nije to čuo u njegovom glasu, ali Adam jeste. Genzi će ostati
ovde, da traži Glendovera i svoju nagradu.
Prethodne noći, Adam je nespokojno pokušao da primeni jedan od svojih
starih trikova kako bi se uspavao: uvežbavao je različite načine na koje će tražiti
nagradu, pokušavao da ubode pravi, onaj kojim neće protraćiti priliku, onaj koji
će popraviti sve što je pošlo naopako. Otkrio je, međutim, da jednostavno ne može
da se uživi u tu igru. Nije više mario za uspeh; svakako će preživeti Aglionbi,
mislio je, i računao je da će dobiti školarinu za makar jedno mesto na koje bi želeo
da ode. A donedavno je mislio kako bi trebalo da iskoristi nagradu i zatraži
oslobođenje od Svevode, ali sada mu se to činilo kao čudan zahtev. Kao da traži
da se oslobodi Ronana ili Genzija. Tada je shvatio da jedino za šta mu ta usluga
treba jeste da bi spasao Genziju život.
„Stigli smo”, rekao je Malori, očiju uperenih na terminal. Pas je prvi put
zamahao repom. „Reci majci da joj želim uspeh na izborima. Američka politika!
Mnogo opasnija od zmajeve linije.”
„Preneću joj”, rekao je Genzi.
„A ti nemoj da se petljaš s politikom”, strogo je rekao Malori kad su se
parkirali.
„Malo verovatno.”
Adamu je i dalje zvučao zabrinuto, iako u samom razgovoru nije bilo ničega
suštinski zabrinjavajućeg. Krajnje je vreme da nađu Glendovera. Svima je to bilo
jasno.
Genzi je podigao ručnu i rekao: „Kad ispratim profesora, neko od vas može
da pređe napred. Možda Adam? Osim ukoliko ne spava.”
„Ne”, rekao je Adam. „Budan sam.”
N ije se radilo o tome što je Pajper satima bila u nesvesti. U akcionim
filmovima koje je Kolin uvek mrzeo, a ona uvek volela, junaci nikad nbisu
ubijali plaćenike, samo bi ih onesvestili. Tako znate da su junaci. Zlikovci su
ubijali plaćenike, junaci bi ih onesvestili udarcem u glavu. Onda bi se oni,
nekoliko sati kasnije, osvestili i nastavili sa svojim životom. Pajper je na nekom
blogu pročitala kako to, međutim, nije moguće, pošto, ukoliko ste u nesvesti više
od minut ili dva, to znači da imate oštećenje mozga. A članak je pisao neki lekar,
ili neko ko je rekao da je nekad bio lekar, ili neko u braku s medicinskim
radnikom, tako da je Pajper mislila kako je to verovatno tačno. Tačnije od onih
akcionih filmova, u svakom slučaju.
Dok je tako ležala u pećini, razmišljala je o svim holivudskim propalicama
oštećenog mozga, koje je zanosni junak poštedeo, smatrajući da bi to bilo
plemenitije nego da ih ubije.
Nije zaista bila satima u nesvesti, ali jeste ostala na tlu satima, danima. Padala
bi u san, pa bi se prenula iz njega. Malo-malo začula bi nečije stenjanje iz pećine.
Morisovo, možda, ili je to prosto bio njen glas. Povremeno bi malčice razdvojila
kapke i pomislila da je verovatno vreme da ustane, ali onda bi joj se to učinilo
previše zahtevnim, pa bi odustala.
Ipak, najzad je prestala da udara po pećinskom dugmetu za odlaganje zvonjave
alarma, i pribrala se. Ovo je bilo smešno. Ispravila se u sedeći položaj, dok joj je
glava pulsirala, i sačekala da joj se oči prilagode. Nije bila sasvim sigurna odakle
dopire svetlost. Svuda oko nje bilo je krša i vode. Odjednom se setila da je Kolin
otperjao, ostavivši je da umre u ovoj pećini, koja je, u stvari, bila njegova zamisao.
Tipično. Uvek je sve radio za sebe i pretvarao se da to radi za oboje.
Iznenada je shvatila odakle dopire svetlost: od fenjera, starinskog, nalik na
rudarsku lampu. A s druge strane fenjera nalazile su se sklopljene šake. Punačke,
lepe šake. Spojene s rukama. Koje su bile spojene s telom. Telo je pripadalo ženi.
Žena je gledala Pajper usredsređenim i netremičnim pogledom.
„Jesi li stvarna?” upitala je Pajper.
Žena je ozbiljno klimnula glavom. Pajper, doduše, klimanje nije smatrala
jemstvom stvarnosti. Ovo mesto se nije činilo kao mesto na kojem bi se tek tako
pojavila nasumična žena.
„Jesi li paralizovana?” ljubazno ju je upitala žena.
„Nisam”, odgovorila je Pajper. Zatim je zastala. „Jesam. Nisam.”
 Jedna noga je nije slušala, ali Pajper to nije računala u paralizu. Pomislila je
da je verovatno slomljena. Počinjala je da se oseća ne tako dobro u celoj ovoj
situaciji.
„Možemo to da popravimo”, rekla je žena. „Ukoliko ga probudimo.”
Obe su pogledale ka vratima grobnice.
„Ukoliko ga probudimo, ponudiće nam nagradu”, dodala je žena. „Ima nas
troje, ali jedva. Ne zadugo.”
Neodređeno je pokazala u pravcu Morisovog stenjanja.
Pajper, koju je pre svega zanimalo sopstveno blagostanje, smesta je postala
sumnjičava. „Zašto ga onda nisi prosto sama probudila?”
„Bilo bi usamljeno postati kraljica kad si sama”, rekla je žena. „Bilo bi bolje
s troje, ali i dvoje će morati da posluži. Dva je mnogo manje stabilno od tri, ali je
bolje od jedan.”
Pajper je bila krajnje nezainteresovana za magijsku matematiku. Sada kad je
obratila pažnju, noga ju je stvarno bolela. Takođe je i curila. Pajper je počinjala
da oseća bes prema svemu oko sebe. „U redu, važi. Važi.”
Žena je podigla lampu i pomogla Pajper da se osloni na noge. Pajper je
izgovorila reč od koje se obično osećala bolje, ali u ovom slučaju to nije pomoglo.
Makar je sada verovala da je ova žena stvarna; gnječila joj je grudni koš trudeći
se da joj pomogne da stoji. „Ko si ti, uopšte?”
„Zovem se Niv.”
Dok su hramale ka vratima, Pajper je primetila: „To je pomalo glupo ime.”
„Isto koliko i Pajper”, odgovorila je Niv blagim glasom.
Na kraju, nije bilo skoro nikakve ceremonije. Jednostavno su obe položile
dlanove na vrata i gurnule. Kao da nisu čarobna, ostavljala su utisak običnog
komada drveta.
Grobnica je unutra već bila osvetljena. Količina svetlosti je bila slična onoj
koju je bacala lampa pored Nivinih nogu. Bila je, u stvari, potpuno jednaka,
vraćala im se nazad kao iz ogledala.
Njih dve su ušle, teturajući se. Unutra se nalazio izdignut kovčeg, s poklopcem
već malo odškrinutim.
Spavač nije bio ljudsko biće. Pajper nije bila sigurna zašto je očekivala da će
biti. Naprotiv, bio je mali i crn i sjajan, i imao je mnogo više nogu nego što je
mislila da će imati. Bio je moćan.
Niv je progovorila: „Moramo to da uradimo istovremeno da bismo dobile
nagra...”
Pajper je pružila ruku i dotakla ga pre nego što je Niv stigla da se pomeri.
„Probudi se.”
Megi Stivoter na prvom je mestu bestselera Njujork tajmsa, sa romanima Jeza,
Iščekivanje, Zauvek i Grešnik. Američka asocijacija bibliotekara njenom romanu
Trka škorpiona dodelila je počasnu nagradu Majkl L. Princ. Pablišers vikli je prvu
knjigu tetralogije Gavran, Mladi Gavranovi, proglasio za najbolju knjigu godine,
dok je druga knjiga tetralogije, Kradljivci snova, po mišljenju Američke
asocijacije bibliotekara, izabrana za najbolju omladinsku knjigu. Megi Stivoter se
takođe bavi slikarstvom i muzikom. Živi u Virdžiniji, sa suprugom i dvoje dece.
Možete je posetiti onlajn, na www.maggiestiefvater.com.
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.111(73)-93-31
СТИВОТЕР, Меги, 1981-
Plavi ljiljan/Megi Stivoter; [prevod Jelena Katić
Živanović]. – Beograd: Publik praktikum, 2021
(Zemun: Alpha print). - 349 str.; 20 cm
Prevod dela: Blue lily, lily blue/Maggie Stiefvater. -
Tiraž 1.000. - O autorki: str. 349.
ISBN 978-86-6035-805-1
COBISS.SR-ID 39104009