avolja kraljica

Din Kalogridis
Naslov originala: Jeanne Kalogridis The Devil's Queen

Deo I
Bloa, Francuska
avgust 1556. godine
--
Prolog
Na prvi pogled, bio je neupadljiv ovek, nizak i zdepast, sede kose i loe odee. Sa svog
mesta, dva sprata iznad, nisam mogla da mu vidim lice, ali primetila sam kako je
ustuknuo kada je izaao iz koije i prvi put spustio nogu na kaldrmu; pokretom je potraio
svoj tap i posegao za koijaevom rukom. ak i uz pomo, kretao se oprezno i rekla bih
uplaeno, zastajkujui u sparno jutro. On je samo jedan bolesni starac.
Iza njega, oblaci su se rano skupljali iznad reke, najavljujui popodnevnu oluju, ali
sunce za sada nije bilo sasvim zaklonjeno. Njegovi zraci su se probijali kroz oblake i
zaslepljujui odbijali od povrine Loare.
Pomerila sam se od prozora i sela. elela sam da zaslepim gosta koga sam pozvala, da
ga armiram, i ne primeti moju nervozu, ali tih dana nisam imala snage da se pretvaram.
Dostojanstveno sam nosila tunu, crnu, jednostavnu odeu, koja se mogla svakako
nazvati, samo ne velianstvenom. Bila sam debelo, runo stvorenje, koje je, pri tome, bilo i
izmueno.
Hvala bogu da su samo deca, promrmljala je babica.
Mislila je da spavam. Ali ula sam je i razumela: ivot kraljice je bio vaniji od ivota
njenih keri. A ostavili su bliznakinje; kraljevska loza bila je sauvana. Ali, da nisam toliko
iskrvarila i ostala bez nade, oamarila bih je. Srce mi je bilo slomljeno.
Bez straha sam poela da se poraam; taj dogaaj sam uvek dobro podnosila. Jaka sam
i odluna, i nikada se nisam plaila bola. ak sam i odabrala imena, Viktorija i ana, jer je
Rueri predskazao da u dobiti bliznakinje. Ali, nije mi rekao da e one umreti.
Prvo dete se dugo raalo, tako dugo da smo se i ja i babica uplaile. Postalo mi je
suvie teko da sedim u poroajnoj stolici.
Nakon dana i pola noi rodena je Viktorija. Bila je najsitnija beba koju sam ikada videla,
suvie slaba da zaplae normalno. Njeno roenje nije mi donelo predah; ana je odbijala
da izae. Sati agonije su proticali, a nakon noi svanuo je dan i jutro prelo u popodne.
Telo bebe je bilo tako okrenuto, da nije mogla da izae; odlueno je da joj se slome noge,
da bi mogla da bude izvuena, a da ja ne umrem.
Zatim sam osetila ruku babice u sebi, i ula uasan zvuk lomljenja malih kostiju.
Vrisnula sam zbog tog zvuka, a ne od bola. Kada se pojavila mrtvoroena ana, nisam je
ni pogledala.
Njena bolesna bliznakinja ivela je tri nedelje. Onoga dana kada je i Viktorija podlegla,
obuzelo me je hladno, uporno ubeenje: Posle svih ovih godina, Ruerijevo predskazanje
se pokazalo kao netano; moj mu i preivela deca bili su u smrtnoj opasnosti.
Postojao je, takoe, i kvatren u velikoj knjizi prorokovoj, za koji sam se plaila da je
predskazao sudbinu mog dragog Anrija. Tragam za odgovorima i neu se smiriti dok ne
saznam istinu iz usta samog velikog vidovnjaka.
Zaulo se kucanje na vratima i tihi glas straara, i oboje me vratie u sadanjost. Javila
sam se, pa se vrata otvorie i ue straar sa hromim posetiocem. Na licu ovog, drugog,
pojavio se zbunjen izraz kada je primetio da sam sasvim sama, bez svojih dama; Dijanu
sam poslala nekuda poslom, a otpustila sam ak i madam Gondi. Ovaj razgovor sa mojim
posetiocem trebalo je da bude strogo privatan.
Madam kraljice. Vidovnjakov naglasak odavao je njegovo junjako poreklo. Imao je
prijatno okruglo lice i najtoplije oi. Vae velianstvo.
Gospoa Gondi je rekla da je poreklom Jevrej, ali nisam to primetila u njegovim
crtama. Nesiguran, ak i sa tapom, uspeo je da skine eir i propisno nakloni. Njegova
kosa, duga i neoeljana, i proreena na temenu, padala je napred i zaklanjala mu lice.
Poaen sam i zahvalan to ste me primili, rekao je. Moja najvea elja je da sluim
vama i Njegovom velianstvu na bilo koji nain koji Vam odgovara. Zatraite moj ivot,
Va je. Glas mu je drhtao, kao i ruka kojom je drao eir. Ako je u pitanju neka
nedolinost ili jeres, mogu da kaem samo da sam dobar katolik i da sam se celog ivota
trudio da sluim Bogu. Na Njegov zahtev zapisao sam svoje vizije. Poslao ih je On lino, a
ne neki neisti duh.
ula sam da je esto bio optuivan za kontaktiranje sa avolima i da se poslednjih
godina selio, iz sela u selo, da bi izbegao hapenje. Slab i ranjiv, gledao me je s oklevanjem.
Proitao je moje pismo, ali bez sumnje je uo i za mrnju koju moj mu, kralj, gaji prema
okultnom i protestantima; moda se plaio da ne upadne u neku zamku inkvizicije.
Pourila sam da ga umirim.
Ne sumnjam u to, gospodine Nostradamuse, rekoh ljubazno, sa osmehom, i pruih
mu ruku. Zbog toga sam Vas i zamolila da mi pomognete. Hvala vam to ste se izloili
neudobnostima i doputovali iz takve daljine, da nas vidite. Duboko smo zahvalni.
Uzdrhtao je, oputajui se od straha. Priao je i poljubio mi ruku; kosa mu je lagano
dodirnula moje zglobove. Dah mu se oseao na beli luk.
Pogledah prema straaru. To je sve, rekoh, a kada je digao obrvu, zato toliko urim
da prekrim pristojnost i otpustim ga? Pogledala sam ga otrije, a on je klimnuo glavom,
naklonio se i izaao.
Ostala sam sama sa neobinim prorokom.
Nostradamus se ispravio i odstupio. U tom trenutku pogled mu je pao na prozor i
prizor izvan njega; njegova nervoza je nestala i zamenila je mirna usredsreenost.
Ah, ree, vie za sebe. Deca.
Okrenula sam se i ugledala Eduara kako po travnatom delu dvorita tri za Margo i
malim Navarom, uopte ne obraajui panju na pozive guvernante da uspori.
Njegovo velianstvo, princ Eduar, rekla sam objanjavajui, voli da juri svoju mlau
sestru. Petogodinji Eduar je ve bio neobino visok za svoj uzrast.
Dvoje mlaih, deai i devojica, izgledaju kao da su blizanci, a ja znam da to nije
sluaj.
To su moja kerka Margo i njen roak Anri od Navare. Zovemo ga Mali Anri ili
ponekad Navara, da ga ne zamenimo sa kraljem.
Slinost je upadljiva, promrmljao je.
Oboje imaju po tri godine, gospodine; Margo je roena trinaestog maja, a Navara
trinaestog decembra.
Vezani sudbinski, ree on nepromiljeno, pa opet pogleda u mene.
Oi su mu bile prevelike za njegovo lice, kao i moje, ali bistre, svetlosive. Bile su
detinjasto iskrene, a iza njihovog paljivog pogleda primetila sam neobinu nelagodnost.
Ja sam imao sina, ree on zamiljeno, i erku.
Htela sam da mu izrazim sauee i kaem da sam ve ula za to. Najbolji doktor u
celoj Fracuskoj, proslavio se spasavajui mnoge bolesnike od kuge, samo da bi
bespomono gledao kako njegova deca i ena umiru od nje.
Ali nisam dobila priliku, jer je nastavio. Ne elim da budem okrutan, madam,
pominjui sopstvenu tugu pred Vama, kada ste u crnini; inim to samo da bih objasnio
--
kako razumem prirodu Vae alosti. Nedavno sam saznao da tugujete zbog gubitka dveju
devojica. Nema vee tragedije od smrti deteta. Molim se bogu da ublai Vau i kraljevu
tugu.
Hvala vam, gospodine Nostradamus. Hitro sam promenila temu, jer je njegovo
saoseanje bilo tako iskreno, da sam se uplaila da u zaplakati ako kae jo neto. Molim
Vas, pokazala sam na stolicu preko puta moje i hoklicu koja je bila tu stavljena iskljuivo
zbog njega. Ve ste se dovoljno namuili zbog mene. Sedite, da vam kaem kad su deca
roena.
Suvie ste ljubazni, Vae velianstvo.
Spustio se na stolicu i smestio bolno stopalo na hoklicu, i tiho zastenjao. Stavio je tap
pored sebe tako, da mu bude na dohvat ruke.
Jesu li vam potrebni papir i pisaljka, gospodine?
Potapao se po elu. Ne, zapamtiu. Ponimo, dakle, sa najstarijim. Dofin je roen
devetnaestog januara 1544. godine. Da bih uradio tanu kartu, potrebni su mi...
Sat i mesto, prekinula sam ga. Poto sam talentovana za raunanje, ve sam nauila
da pravim karte, mada nisam bila sigurna u sopstvena tumaenja, a i preesto sam se
nadala da su pogrena.
Naravno, nijedna majka ne bi to zaboravila. Fransoa je roen u zamku Fontenblo,
nekoliko minuta posle etiri sata posle podne.
Nekoliko minuta nakon... ponovio je, a prstom kojim se lupkao po elu, umesto da
ga masira, kao da je pokuavao da utisne injenicu u pamenje. Znate li minute? Tri,
moda deset?
Namrtila sam se, pokuavajui da se setim. Manje od deset. Naalost, bila sam
iscrpljena; nisam mogla biti preciznija.
Nismo pominjali devojice, Elizabetu i Margo; po Salijskom zakonu, ena nije mogla da
zauzme francuski presto. Sada je bilo vreme da preemo na naslednike, na arl-
Maksimilijana, roenog dvadeset sedmog juna 1550. godine u Sen ermen en Laju i mog
dragog Eduar-Aleksandra. On je bio roen godinu dana nakon arla, devetnaestog
septembra, dvadeset minuta posle ponoi.
Hvala vam, madam kraljice, ree Nostradamus kada sam zavrila. Dobiete moj
pun izvetaj u roku od dva dana. Neke pripreme sam ve uradio, s obzirom da su datumi
rodenja deaka opte poznati.
Nije se pomerio da bi ustao, to bi se moglo oekivati. Sedeo je i gledao me mirno onim
bistrim oima, a u tiini koja je usledila ja sam povratila hrabrost i glas.
Sanjala sam rune snove, rekla sam.
On kao da uopte nije bio iznenaen tim udnim priznanjem.
Mogu li da budem iskren, madam? upitao je ljubazno. Pre nego to sam mogla da
odgovorim, nastavio je, Vi imate astrologe. Nisam prvi koji pravi natalne karte vaoj deci.
Uradiu ih, naravno, ali vi me niste pozvali samo zbog toga.
Ne, priznala sam. Proitala sam Vau knjigu proroanstava.
Proistila sam grlo i izrecitovala trideset peti kvatren, koji me je, kad sam ga prvi put
proitala, oborio na kolena:
Mladi lav savladae starog,
U borbi na bojnom polju.
Proboe mu oi u zlatnom kavezu,
dve rane u jednoj rani,
a onda e stari lav umreti okrutnom smru.
Zapisujem ono to moram. Pogled gospodina Nostradamusa postao je suzdran.
Ne tvrdim da razumem znaenje.
Ali ja razumem. Nagnula sam se napred, ne mogavi vie da skrivam svoj nemir.
Moj mu, kralj, je lav. Stariji. Sanjala sam... Ostala sam bez glasa, ne elei reima da
izrazim zastraujue vizije iz svoje glave.
Madam, ree on neno. Mislim da se Vi i ja dobro razumemo, bolje nego to nas
razume ostatak sveta. Vi i ja vidimo stvari koje drugi ne vide. Previe toga za nae dobro.
Okrenula sam se od njega i zagledala kroz prozor u vrt, gde su se Eduar, Margo i mali
Navara jurili ispod zelene ivice, obasjani suncem. U mojim mislima, lobanje su bile
raspoluene, a tela probodena; ljudi su padali i davili se u plimi krvi.
Ne elim vie da vidim, rekla sam.
Ne znam kako je znao. Moda je proitao na mom licu, kao to vidovnjak ita linije na
dlanu; moda je ve konsultovao moje natalne zvezde i proitao u mom loe postavljenom
Marsu. Moda je proitao u mojim oima, u blesku njihovog svesnog straha dok sam
izgovarala trideset peti kvatren.
Kralj e umreti, rekla sam mu. Moj Anri e umreti premlad, stranom smru, ako se
ne desi neto to e to spreiti. Znate to, pisali ste o tome u ovoj pesmi. Kaite mi da sam u
pravu, gospodine, i da ete mi pomoi da uradim ta god je potrebno da to spreim. Moj
mu je moj ivot, moja dua. Ako on umre, ja neu eleti da ivim.
Tih davnih godina sam verovala da su moji snovi vezani samo za Anrija. Mislila sam
da bi njegova nasiina smrt bila neto najtee to bi moglo da zadesi mene, njegove
naslednike, Francusku.
Sada je lako shvatiti koliko sam greila, i glupo se ljutila na prorokove mirne rei.
Ja piem ono to Bog eli, madam kraljice. To se mora dogoditi; ja ne mislim da shvatam
znaenje toga.
Ako Vam je Bog poslao te vizije, morate pokuati da otkrijete zato je to uinio. To je vaa
odgovornost.
Imam odgovornost da sauvam kralja, rekla sam mu. Imam odgovornost prema naoj
deci.
Vae srce Vas je zavelo, rekao je i uzdrhtao kao da su ga zgrabile neke nevidljive
kande. Kada je ponovo progovorio, to je bio drugaiji glas... glas koji nije bio sasvim
ljudski.
Ta deca, promrmljao je i shvatila sam da ni najmranije tajne ne mogu ostati skrivene
od njega. Pritisnula sam dlanom krvavi biser na svom srcu, kao da bih tim pokretom
mogla sakriti istinu.
Ta deca, njihove zvezde su loe. Madam kraljice, ta deca ne bi trebalo da postoje.

Deo II
Firenca, Italija
maj 1527. godine
Glava prva
Dan kada sam upoznala astrologa Kozima Ruerija, jedanaesti maj, bio je lo.
Osetila sam to u praskozorje, po zvuku kopita na ulinoj kaldrmi, ispred kue. Ve sam
ustala i obukla se, i htela da siem, kad sam zaula neku buku. Digla sam se na prste i
provirila dole kroz otvoren prozor svoje sobe.
Napolju, na irokoj Larga ulici, Paserini je obuzdavao svog konja koji je zapenio,
praen desetinom naoruanih ljudi. Bio je u svojoj crvenoj kardinalskoj odei, s tim to je
zaboravio eir, ili mu je on spao za vreme divljeg jahanja, a njegova seda kosa kicoki je
leprala. Izbezumljeno je vikao da mu konjuar otvori kapiju.
Pourila sam do stepenita i stigla u prizemlje istovremeno kada i tetka Klarisa.
Ona je bila lepa ena, te godine pred svoju preranu smrt, delikatna kao neka od
Botielijevih Gracija. Toga jutra bila je odevena u haljinu od ruiastog baruna i imala
prozraan veo preko kestenjaste kose.
Ali nije bilo niega delikatnog u raspoloenju tetke Klarise. Moj roak Pjero je esto
govorio da je njegova majka 'najsnaniji mukarac u porodici'. Nikome ona nije poputala,
a najmanje etvorici svojih sinova ili muu, Filipu Strociju, monom bankaru. Imala je
otar jezik i brzu ruku, i nije oklevala da udari ni jednim, ni drugim.
A tog jutra je bila namrtena. Kada me je ugledala, sagnula sam glavu i oborila pogled,
jer tetka Klarisa se nije mogla pobediti.
U osmoj godini, bila sam nezgodno dete. Majka mi je umrla devet dana posle mog
roenja, a est dana kasnije i moj otac. Na sreu, majka mi je ostavila veliko bogatstvo, a
otac titulu vojvotkinje i pravo da vladam Firencom.
Te injenice su navele tetku Klarisu da me dovede u palatu Medii i pripremi za moju
sudbinu, s tim to je naglasila da predstavljam teret. Sem njenih sinova, morala je da
vaspitava i brine o jo dva siroeta porodice Medii, mog polubrata Alesandra i roaka
Ipolita, vanbranog sina, brata mog dede ulijana de Mediija.
Kada je Klarisa stala pored mene, zauo se glas odozdo, sa ulaza: kardinal Paserini,
privremeni Firentinski namesnik, razgovarao je sa jednim slugom. Iako nisam razumela
njegove rei, njegov glas je jasno prenosio poruku: katastrofa. Siguran i udoban ivot koji
sam delila sa rodbinom u kui naih predaka bio je pri kraju.
Dok je to sluala, izraz straha prede preko Klarisinog lica, ali ga odmah zameni njena
uobiajena vrstina. Pogledala me je suenih oiju, ispitujui jesam li primetila njen
trenutak slabosti i pretei mi ako jesam.
Idi odmah dole, u kuhinju. Ne stoj i ne razgovaraj ni sa kim, naredila je.
Posluala sam je i sila, ali ubrzo sam shvatila da sam suvie nervozna da bih jela.
Umesto toga, pola sam do velikog hola, gde su tetka Klarisa i kardinal Paserini vodili
ustar razgovor. Glas njegove eminencije bio je priguen, ali sam shvatila poneku
emotivnu re tetke Klarise:
Glupane.
ta je taj idiot, Klement oekivao?
Njihov razgovor odnosio se na papu, roenog kao ulio de Medii, iji je uticaj
podravao mo nae porodice. I kao dete razumela sam politiku dovoljno da bih znala da
--
se moj daleki roak, papa, ne slae sa svetim rimskim imperatorom Karlom, ije su trupe
osvojile Italiju; Rim je bio u posebnoj opasnosti.
Odjednom, vrata se otvorie i pojavi se Paserini, dozivajui Ledu, robinju tetke Klarise.
Kardinal je bio siv u licu i zadihan, a uglovi usna su mu bili sputeni od uzbuenja.
Saekao je u dovratku sa izrazom ozbiljne urbe dok se Leda nije pojavila, pa joj naredio
da dovede strica Filipa, Ipolita i Alesandra.
Nekoliko trenutaka kasnije, dovedeni su Ipolito i Sandro. Klarisa je verovatno dola i
stajala pored vrata, jer sam ula kako sasvim jasno govori nekome u holu:
Potrebni su nam ljudi, svi koji hoe da se bore. Dok ne saznamo koliko ih ima, moramo biti
oprezni. Skupi ih to vie do veeri, pa doi kod mene. U glasu joj se oseala neobina
uzdranost. I poalji Agostina po astrologovog sina, odmah.
ula sam kako je moj tea Filipo tiho potvrdio i udaljio se, pa su se vrata opet zatvorila.
Saekala sam nekoliko minuta, uzaludno pokuavajui da shvatim zvuke koji su se uli iz
te prostorije; poto nisam uspela, pola sam prema stepenitu koje vode do deijih soba.
estogodinji Roberto, Klarisino najmlae dete, dotrao je prema meni, cvilei i lomei
ruke. Oi su mu bile vrsto stisnute; jedva sam ga uhvatila i spreila da me obori.
Bila sam mala, a Roberto je bio jo mlai. Mirisao je na vruinu i pomalo na ustajao
znoj; obrazi su mu bili crveni i oroeni suzama, a devojaki dugaka kosa lepila mu se za
vlani vrat.
U tom trenutku iza njega pojavila se dadilja. inevra je bila jednostavna, neuka ena,
odevena u pamunu haljinu, sa belom keceljom, i kosom umotanom u maramu. Toga
jutra, medutim, inevrina marama i ivci su bili u neredu; pramen plave kose padao joj
je preko lica.
Roberto me udari nogom i vrisnu. Pusti me! Udarao je svojim malim pesnicama, ali ja
sam okrenula glavu i vrsto ga drala.
ta je bilo? Zato se uplaio? upitah inevru dok se pribliavala.
Dolaze po nas! dreknu Robert, otresajui suze i pljuvaku. Dolaze da nas povrede!
inevra, nema od straha, jedva je progovorila: Neki ljudi su na kapiji.
Kakvi ljudi?, upitala sam.
Poto inevra nije odgovorila, otrala sam do prostorije za dadilje, koja je gledala na
konjunicu i kapiju, okrenutu prema Larga ulici. Privukla sam hoklicu do prozora, popela
se na nju i otvorila kapke.
Konjunica se nalazila zapadno od kue; na severu je bila masivna gvozdena kapija,
koja je spreavala ulaz neeljenih posetilaca.
Bila je zatvorena i zakljuana; kod nje su, sa unutranje strane, stajala trojica naih
naoruanih straara.
Na drugoj strani kapije sa iljcima, na ulici, odvijao se iv saobraaj; grupa
dominikanskih kaluera koji su ili peice iz oblinjeg San Marka, kardinal u svojoj
pozlaenoj koiji, trgovci na konjima. Prolazili su i Robertovi ljudi, moda dvadeset njih u
tim ranim satima, pre nego to se Paserinijeva vest proirila Firencom. Neki su stajali sa
strane u Larga ulici, a drugi ispred gvozdene kapije, kod konjunice. Zurili su prema naoj
kui sokolovskim pogledima, oekujui da se pojavi plen.
Jedan od njih veselo uzviknu prema prolaznicima. Jeste li uli? Papa je pao! Rim je u
imperatorovim rukama!
Na glavnom ulazu u palatu vijorio se barjak sa grbom Mediija, tako ponosno noen
celim gradom: est crvenih kugli, est palle, u redovima na zlatnom titu. Palle, palle! bila
je naa parola i naih simpatizera, dok su dizali maeve u nau odbranu.
Dok sam gledala, ovek koji farba vunu, ruku i poderane tunike umrljane tamno
plavom bojom, popeo se na ramena svojih drugara i skinuo barjak uz uzvike odobravanja.
Trei ovek je dodirnuo barjak bakljom i zapalio ga. Prolaznici su usporavali i gledali.
Abaso le palle! uzviknuo je ovek koji farba vunu, a oni oko njega su prihvatili uzvik.
Dole kugle! Smrt Mediiju!
Usred te gungule, gvozdena kapija se odkrinula i Agostino, potrko tetke Klarise,
neprimetno se izvukao napolje. Ali kada se kapija uz odjek iza njega zatvorila, nekoliko
ljudi je bacilo kamenje za njim. On je pokrio glavu rukama i pobegao, izgubivi se meu
prolaznicima.
Ja sam se nagnula jo vie kroz prozor. Kroz tanak pramen dima koji se dizao iz
zapaljenog barjaka, ovek koji je farbao vunu me je primetio; lice mu se zacrvenelo od
mrnje. Da je mogao da dosegne do prozora, uhvatio bi me, nedunu osmogodinju
devojicu, i razbio mi glavu o plonik.
Abaso le palle! viknuo je prema meni.
Povukla sam se. Nisam mogla da otrim kod Klarise da potraim utehu, ne bi mi je
pruila ni da je bila slobodna. Traila sam svog roaka Pjera; on se nije plaio niega, ak
ni svoje opasne majke... i bio je jedini kome sam verovala. Poto nije bio u uionici za
deake, na asovima, pourila sam u biblioteku.
Kao to sam i oekivala, Pjero je bio tamo. On je, kao i ja, bio nezasit uenik i esto
traio od svojih nastavnika vie nego to sami znaju, to je za posledicu imalo to, da smo
se esto viali sagnuti nad knjigom. Za razliku od mene, bio je nezreo esnaestogodinjak,
jo uvek aneoskih obraza, kratke kose i divnog detinjastog temperamenta. Verovala sam
mu vie nego bilo kome drugom i oboavala ga kao brata.
Pjero je sedeo na podu, s prekrtenim nogama, mirkajui dole, prema tekoj knjizi
koja mu je bila otvorena u krilu, potpuno smiren i obuzet njome. Digao je pogled prema
meni i odmah nastavio da ita.
Rekla sam ti jutros za Paserinijev dolazak, rekla sam. Vesti su vrlo loe. Papa
Klement je pao.
Pjero mirno uzdahnu i ispria mi pripovest o tekoj situaciji u kojoj se Klement nalazio,
koju je uo od kuvara. U Rimu, jedan tajni prolaz vodi od Vatikana do tvrave poznate
kao kastel Sent'Anelo. Pobunjenici cara Karla pridruili su se borcima protiv Mediija i
napali papsku palatu. Zateen nespreman, papa Klement je spasio ivot bekstvom,
leprajui odorom kao uplaena golubica, tim prolazom do tvrdave. Tu je upao u klopku i
bio opkoljen vojnicima koji su mu se rugali.
Pjero se uopte nije uznemiravao zbog svega toga.
Uvek smo imali neprijatelje, rekao je. Oni ele da oforme sopstvenu vladu. Papa je
uvek znao za njih, ali majka kae da je postao nepaljiv i nije prepoznao jasne znake
nevolje. Upozoravala ga je, ali Klement nije sluao.
Ali ta e biti sa nama? upitala sam nervozno, jer mi je glas drhtao. Pjero, neki ljudi
napolju spaljuju na barjak! Viu da treba da umremo!
Makice, ree on tiho i posegnu za mojom rukom. Pustila sam da me povue dole, da
sednem pored njega, na hladni mermer.
Oduvek smo znali da e odmetnici pokuati da iskoriste neto kao ovo, ree Pjero
teei me, ali nisu oni dovoljno organizovani. Bie im potrebno nekoliko dana da reaguju.
Mi emo do tada otii u neku od naih seoskih vila, pa e majka i Paserini odluiti ta da se
radi.
Odmakla sam se od njega. Kako emo stii do sela? Masa nas nee pustiti ni da
izaemo iz kue!
--
Makice, rekao je on, zadirkujui me neno, to su obini smutljivci. Kad se smrkne,
umorie se i otii.
Pre nego to je rekao jo bilo ta, upitala sam ga, Ko je astrologov sin? Tvoja majka je
poslala Agostina po njega.
Zamislio se, poinjui iznenaeno da shvata. To e biti najstariji sin gospodina
Benoca, Kozimo.
Odmahnula sam glavom, pokazujui svoje neznanje.
Ruerijevi su uvek bili astrolozi Mediija, objasnio je Pjero. Gospodin Benoco je
savetovao Lorenca Velianstvenog. Kau da je njegov sin nekakav neobian, vrlo moan
prorok. Drugi tvrde da su to samo glasine koje protura gospodin Benoco, da bi
potpomogao porodini posao.
Prekinula sam ga. Ali tetka Klarisa ne veruje mnogo takvim stvarima.
Ne, rekao je on zamiljeno. Kozimo je napisao majci pismo pre vie od nedelju
dana. Ponudio joj je svoje usluge; rekao je da su na pomolu ozbiljne nevolje i da e joj biti
potrebna njegova pomo.
Bila sam zainteresovana. ta je ona uradila?
Zna majku. Odbila je da odgovori, jer je bila uvreena zbog toga to tako mlad
ovek, deak, rekla je, misli da e joj biti potrebna pomo takvih kao to je on.
Otac Domeniko kae da je to avolji posao.
Pjero je prezrivo pucnuo jezikom. Magija nije zlo, ako ne namerava njome da
povredi nekoga, nije ni praznoverica, nego nauka. Moe se koristiti za pravljenje lekova, a
ne otrova. Evo. Ponosno je digao veliku knjigu u svom krilu, da bih mogla da vidim njene
korice. itam Fiina.
Koga?
Marsilija Fiina. On je bio tutor Lorencu Velianstvenom. Stari Kozimo ga je najmio da
prevede stari drevni tekst o magiji Corpus Hermeticum. Fiino je bio sjajan, a ovo je jedan od
njegovih najboljih radova. Pokazao mi je naslov: De Vita Coelitus Comparanda.
Sticanje ivota od nebesa, preveo je. Fiino je bio izvanredan astrolog i shvatao je da
je magija prirodna sila. Zagrejavao se. Sluaj ovo... Prevodio je zastajkujui sa latinskog.
Koristei tu mo zvezda, magovi su prvi oboavali malog Hrista. Dakle, zato se plaiti
imena Magus, koje je u skladu sa Jevaneljem?
Znai, sin tog astrologa dolazi da nam pomogne, rekla sam. Pomo boijih zvezda."
Da. Pjero ohrabrujue klimnu glavom. ak i da ne dolazi, ipak bi bio u redu. Majka
moe da se ali, ali samo emo otii u selo dok opet ne bude bezbedno.
Dozvolila sam sebi da prihvatim uveravanje - privremeno. Na podu biblioteke,
uurila sam se pored svog roaka i sluala ga kako ita latinski. Tako smo ostali dok se
robinja tetke Klarise, Leda - bleda, namrtena i u poodmakloj trudnoi - nije pojavila na
vratima.
Tu ste. Mahnula je nestrpljivo. Hajde odmah, Katarina. Madona Klarisa eka.
Astrolog je bio visok i mrav osamnaestogodinji mladi, slobodno reeno, ali je nosio
sivu tuniku i imao ozbiljan stav gradskog dostojanstvenika. Njegova gruba koa bila je
bolesno bleda, a kosa tako crna, da je davala plav odsjaj; eljao je pravo nazad, otkrivajui
tako otar pic kose na elu. Oi su mu bile jo tamnije i bilo je u njima neto starinsko i
pronicljivo, to me je oaravalo i plailo. Bio je ruan: imao je veliki, kukast nos,
nesrazmerne usne i velike ui. Ali ipak, nisam elela da skrenem pogled. Zurila sam u
njega, kao glupo bezobrazno dete.
Tetka Klarisa je rekla: Stani tamo, na svetlo, Katarina. Ne, ne klanjaj se, samo stani
mirno. Ledo, zatvori vrata za sobom i saekaj u holu da te pozovem. Neu da me
prekidaju. Zvuala je rastrojeno i neobino tiho.
Leda je zabrinuto pogledala gospodaricu, pa tiho izala i zatvorila vrata. Ja sam stala u
krug svetlosti, nekoliko koraka od Klarise, koja je sedela pored ugaenog kamina. Moja
tetka je bila verovatno najuticajnija ena u Italiji i dovoljno stara da tom mladiu bude
majka, ali njegovo prisustvo, smirenog i usredsreenog kao zmija pred napad, bilo je jo
monije, pa ga se ak i Klarisa, odavno naviknuta na drutvo pape i kraljeva, plaila.
Ovo je ta devojica, rekla je. Prosta je, ali uopteno posluna.
Dona Katarina, ast mi je da Vas upoznam, rekao je posetilac. Ja sam Kozimo
Rueri, sin astrologa, gospodina Benoca.
Pojava mu bee odbojna, ali glas lep i dubok. Mogla sam da zatvorim oi i sluam ga
kao muziku.
Mislite o meni kao doktoru, rekao je gospodin Kozimo. eleo bih da izvrim kratak
pregled Vae osobe.
Hoe li boleti? upitala sam.
Gospodin Kozimo se osmehnu malo ire, otkrivajui rune gornje zube. Ni najmanje.
Jedan deo sam ve zavrio; vidim da ste vrlo niski za svoje godine, a Vaa tetka kae i da
ste retko kad bolesni. Da li je to tano?
Da, odgovorila sam.
Stalno trkara po vrtu, rekla je Klarisa tiho. Jae poput deaka. U etvrtoj godini
nismo mogli da je odvojimo od konja.
Mogu li...?" Gospodin Kozimo je uljudno zastao. Moete li malo da zadignete suknje,
da vam pogledam noge, Katarina?
Spustila sam pogled u nelagodnosti i zbunjenosti, ali povukla rub haljine prvo iznad
zglobova, pa na njegovo ljubazno ohrabrenje, do kolena.
Gospodin Kozimo je odobravajui klimnuo glavom. Vrlo snane noge, kao to bi se i
oekivalo.
I butine, rekla sam, sputajui suknje. Uticaj Jupitera.
On se, zainteresovan, bledo osmehnuo i spustio lice do moga. Prouavali ste te
stvari?
Samo malo, rekla sam. Nisam mu kazala da sam samo sluala kada je Pjero itao
Fiinov tekst o Jupiteru.
Tetka Klarisa se umeala odsutnim glasom. Ali njen Jupiter je u gubitku.
Gospodin Kozimo nije svoj prodorni pogled skidao sa mene. U Vagi, u treoj kui. Ali
ima naina da se ojaa.
Usudila sam se da postavim pitanje. Onda su vama poznate moje zvezde, gospodine
Kozimo?
Malo sam se zainteresovao za njih, odgovorio je. One nude mnotvo izazova i
mogunosti. Mogu li da pitam kakve mladee imate?
Imam dva na licu.
Gospodin Kozimo se sagnuo, tako da mi se sasvim pribliio. Pokaite mi ih,
Katarina.
Sklonila sam svoju kosu braon boje sa desnog obraza. Ovde i ovde. Pokazala sam mu
slepoonicu na rubu linije kose i taku izmeu vilice i uva.
On je otro uzdahnuo i ozbiljnog izraza se okrenuo tetki Klarisi.
Je li to loe? upitala je ona.
--
Nije nepopravljivo, rekao je on. Sutra u doi u isto vreme, s talismanima i travama
za njenu zatitu. Morate ih koristiti strogo potujui moja uputstva.
I za mene, rekla je Klarisa hitro, i moje sinove, a ne samo za nju.
Astrologov sin je brzo pogledao. Naravno. Za sve koji oseaju potrebu. U glasu mu
se ula pretnja. Ali takve stvari ne donose korist ako se ne koriste tano po receptu, i
iskljuivo za onoga, kome su namenjene.
Klarisa je uplaeno spustila pogled, i bila besna na sebe zbog toga. Naravno,
gospodine Kozimo.
Dobro, rekao je on i naklonio se za oprotaj.
Bog neka je sa Vama, dona Klarisa, rekao je ljubazno. I sa Vama, dona Katarina.
Promrmljala sam dovienja, dok je on odlazio prema vratima. Bilo je udno gledati
mladia koji se kree kao starac. Mnogo godina kasnije on e priznati da je tada imao
petnaest godina. Upotrebio je mo transformacije, rekao je, da bi izgledao starije, znajui
da ga Klarisa uopte ne bi sasluala.
im je astrolog odmakao dovoljno da ne moe uti, tetka Klarisa je rekla, ula sam
prie o ovome, najstarijem sinu gospodina Benoce. Pametan je, tano, pametan za
prizivanje duhova i pravljenje otrova. ula sam da mu je otac oajan.
On nije dobar ovek? upitala sam plaljivo.
On je zlo. Sada nuno zlo. Spustila je glavu na ruke i poela da masira slepoonicu.
Sve se raspada. Rim, papstvo, sama Firenca. Samo je pitanje vremena kad e se vest
proiriti po gradu. A onda... sve e otii do avola. Moram da odluim ta da radim pre...
Uinilo mi se da sam ula jecaj, ali se sabrala i odmah otvorila oi. Idi u svoju sobu i
ui gradivo. Danas nee biti nastave, ali budi tiha. Neu tolerisati nikakvu buku."
Prola sam kroz veliki hol. Umesto da postupim po tetkinom uputstvu i poem gore,
izletela sam u dvorite. Ugledala sam astrologovog sina, kako uri prema vrtovima.
Uzviknula sam, Gospodine Kozimo! Saekajte!
Stao je i okrenuo se prema meni. Imao je izraz kao da je to oekivao i da se zabavlja, jer
je sasvim normalno oekivao da ugleda zadihanu osmogodinju devojicu koja tri prema
njemu.
Katarina, rekao je, neobino prisno.
Ne moete da odete, rekla sam. Neki ljudi napolju ele nau smrt. ak i ako
slobodno izaete napolje, nikako neete moi da se vratite.
On se sagnuo i pogledao me sa moje visine. Ma, izai u slobodno, rekao je. I
vratiu se sutra. Kad doem, morate da me doekate sami u dvoritu ili u vrtu. Treba da
razgovaramo o nekim stvarima, o nekim nezgodnim tajnama. Ali ne danas. Vreme nije
povoljno.
Dok je govorio, pogled mu je otvrdnuo, kao da posmatra udaljenu, ali sve bliu
opasnost. Ispravio se i rekao, Ali nita loe nee se desiti. Ja u se pobrinuti za to.
Razgovaraemo sutra. Neka Vas bog uva, Katarina.
Okrenuo se i otiao.
Pourila sam za njim, ali iao je bre nego to sam ja mogla da trim. Za nekoliko
sekundi stigao je do ulaza u konjunicu, u vidokrug velike kapije prema Larga ulici. Ja
sam, uplaeno, stala.
Palata je predstavljala utvrenje debelih kamenih zidova; na glavnom ulazu stajala su
nepropusna metalna vrata, postavljena u sredite zgrade. Na zapadu su bili vrtovi i
konjunica, vidljivi sa ulice kroz gvozdenu kapiju na severu, koja je poinjala tamo gde se
zavravala citadela.
Unutar te kapije, sedmorica naoruanih straara budno su motrila narod sa druge
strane debelih gvozdenih reetaka. Kada sam poslednji put provirila kroz prozor na
spratu, kod zapadne kapije bilo je samo est straara. Sada je oko dvadeset pet seljaka i
trgovaca stajalo i zurilo u straare.
Konjuar je dodao gospodinu Kozimu uzde sjajne crne kobile. Ugledavi astrologa,
neki u masi su zviznuli. Jedan od njih je bacio kamen, koji se odbio od gvozdene reetke i
pao nekoliko koraka od mete.
Gospodin Kozimo je mirno poveo svoju kobilu do kapije. Ona je udarala kopitama i
okrenula se od onih koji su ekali, kad je jedan od njih uzviknuo: Abaso le palle!
ta je, doviknuo je drugi, jesu li te doveli da popui kardinalu k...c?
I mediijevska muda! Abaso le palle!
Gungula je uznemirila ostale, koji su gledali sa druge strane ulice, pa sada pourili da
se pridrue ovima kod kapije. Uzvici postadoe glasniji.
Abaso le palle!
Abaso le palle!
Ljudi su mahali pesnicama po vazduhu i gurali ruke kroz reetke, pokuavajui da
zgrabe one sa druge strane. Kobila je njitala i irila oi, pokazivajui beonjae.
Gospodin Kozimo nije ni na trenutak ustuknuo. Dostojanstven i nepopustljiv, iao je
prema metalnim reetkama kroz kiu kamenia. Niko ga nije pogodio, ali nai straari
nisu bili te sree; psovali su, pokuavajui da zatite lica. Jedan od njih je pourio do kapije
i povukao teku gvozdenu rezu nazad, dok su ostali izvukli maeve i formirali zatitni zid
ispred gospodina Kozima.
Straar koji je povukao rezu osvrnuo se preko ramena prema gostu koji je odlazio.
Ludi ste, gospodine, rekao je. Rastrgnue vas.
Ja sam istrala iz svog skrovita i potrala prema gospodinu Kozimu.
Nemojte ga dirati! doviknula sam okupljenima. On nije jedan od nas!
Gospodin Kozimo je pustio uzde svoje uznemirene kobile i klekao da bi me uhvatio za
ramena.
Idite unutra, Katarina. Rekao je Katerin, moje ime stranim jezikom. Znam ta radim.
Biu bezbedan.
Dok je to izgovarao, jedan kameni me je okrznuo po ramenu. Trgla sam se; gospodin
Kozimo je video taj udarac. I njegove oi...
Pogled avola, htela sam da kaem, ali moda je bolje nazvati ga pogledom Boga. Jer
avo moe da vara i provocira, ali samo Bog deli smrt i samo On moe da osudi oveka na
venu patnju.
Taj pogled sam videla u Kozimovim oima. On je sposoban, zakljuila sam, bez imalo
grie savesti, za ubistvo bez trunke aljenja. Ali nije me taj pogled uznemirio. Bila je to
injenica da sam ga prepoznala i uprkos tome oseala njegovu privlanost; injenica da
sam to znala i nisam htela da se okrenem od njega.
Okrenuo se prema masi sa neizmerno zlim pogledom. Odjednom, kia kamenia je
prestala. Poto su svi uutali, on je uzviknuo glasno i jasno:
Ja sam Kozimo Rueri, astrologov sin. Udarite je jo jednom ako se usuujete.
Nita vie nije reeno. Mranog pogleda gospodin Kozimo je uzjahao svoju kobilu, a
straar je uz kripu otvorio kapiju. Astrolog je izjahao, a masa se razdvojila da ga propusti.
Kapija se zatvorila uz tresak i straar je vratio rezu na mesto. Izgledalo je kao da je to
bio neki znak: masa je opet oivela i nastavila da gaa straare kameniima i pogrdama.
--
Ali astrologov sin je proao nepovreen, uzdignute glave, stava sigurnog i
samouverenog. Dok su ostali opet usmerili panju na kapiju palate, on je odjahao i ubrzo
mi nestao iz vidokruga.
Glava druga
Moja seanja na Firencu zamagljena su uasom, naklonou, razdaljinom i vremenom,
ali neki utisci iz te davne prolosti ostali su jasni. Kao prvo, zvonjava crkvenih zvona:
budila sam se, jela i molila uz pesme iz katedrale San Lorenco, u kojoj lee kosti mojih
predaka; Santa Marija del Fjore, sa ogromnom kupolom; San Marka, u kome je nekada
iveo ludi kaluer Savonarola. Jo uvek se seam dubokog 'mukanja' zvona, zvanog
'Krava', koje je visilo u velikoj Palati dela Sinjorije, seditu firentinske vlade.
Seam se i prostorija svog detinjstva, a naroito porodine kapele. Na zidovima iznad
drvenih klupa za lanove hora, moji preci su jahali velianstveno nakiene konje na
Gocolijevom remek-delu Povorka mudraca. Taj mural se protezao preko tri zida. Moju
matu je privlaio istoni zid, koji je pripadao mudracu Gasparu; on je vodio ostale posle
vienja vitlejemske zvezde. Moji preci su jahali odmah iza njega, u zaslepljujuim
nijansama tamnocrvene, plave i zlatne boje.
Taj mural je bio naruen u vreme Pjera Kostobolnog. On je jahao tik iza Gaspara. Moj
ukundeda je bio ozbiljan, povuen ovek etrdesetih godina i jahao je ispred svog oca,
starog, ali jo uvek lukavog Kozima. Njegov sin, Lorenzo Velianstveni iao je za njima.
On je tada imao samo jedanaest godina i bio obian deak, izboene donje usne i vrlo
kukastog nosa. Ali bilo je neega lepog u njegovom dignutom pogledu i njihovoj bistroj,
usredsreenoj inteligenciji, zbog koje sam poelela da mu dodirnem obraz. Ali bio je
naslikan na zidu, izvan mog domaaja. Mnogo puta sam se penjala na klupe za hor kada je
kapela bila prazna, ali mogla sam da dohvatim samo donju ivicu freske. esto su mi
govorili da razmiljam brzo kao to je i on, pa sam zato i oseala da smo nekako bliski.
Njegov otac je umro kada je on bio mlad, ostavljajui mu grad da njime vlada; nedugo
zatim, njegov brat, koga je oboavao, bio je ubijen i on je tako ostao potpuno sam.
Ali Lorenco je bio pametan. Njegov deaki pogled bio je trezven i smiren. I nije bio
uperen u njegovog oca, Pjera, ni u dedu, Kozima, ve direktno u zlatokosog Gaspara,
mudraca koji je pratio zvezdu.
Mladi Lorenco me je gledao odozgo te veeri, dok su zvona pozivala na veernju
slubu. Tea Filipo je bio odsutan, ali Klarisa je bila tu i napet izraz njenog lica se opustio
pod tankim, crnim velom. Mrmljala je molitve s jednim otvorenim okom, bacajui njegov
jednostruki pogled iza sebe, prema otvorenim vratima. Izgledalo je da se za vreme
razgovora sa gospodinom Kozimom uzdrava, ali kasnije se sabrala i opustila.
Sa njene desne strane sedeo je moj roak Ipolito, visok i prav, jer se u poslednje vreme
razvio u pravog mukarca. Bio je potamneo u lovu, a putao je i jareu bradicu i brie,
koji su isticali njegove tamne oi, i inili ga strahovito privlanim. Bio je ljubazan prema
meni, ipak je trebalo jednog dana da se venamo i zajedno vladamo Firencom, ali tada je
imao osamnaest godina i poeo je da primeuje ene. A ja sam bila povuena devojica.
Dve godine mlai Alesandro, sedeo je pored njega i irom otvorenih oiju mrmljao
molitve. Moj polubrat, Sandro, sin afrike robinje, imao je guste, crne obrve, pune usne i
uzdrano ponaanje. Bez obzira koliko dugo sam posmatrala jake, naglaene crte njegovog
lica, nisam uspela da primetim ni nagovetaj naeg zajednikog porekla. Sandro je bio
--
sasvim svestan da ne poseduje fiziku lepotu i arm svog starijeg roaka Ipolita. Njihov
odnos je bio takmiarski, iako su bili nerazdvojni, vezani svojim posebnim statusom.
U kapeli, inevra se molila tik do Klarise, zatiena malim Robertom, a zatim i
Leonom i Tomasom, pa i mojim dragim Pjerom. ak i on, koji je ranije otklanjao moje
strahove, postao je tih i zamiljen dok se masa okupljala ispred nae kapije.
Ne seam se ba dobro onoga to se deavalo te veeri, samo snanog alta tetke Klarise
dok smo pevali psalme i svetenikovog treperavog tenora kojim je predvodio Kyrie eleison.
Upravo je otpoeo blagosiljanje, kad se tetka Klarisa naglo okrenula. Napolju, u
hodniku, stajao je tea Filipo sa kapom u rukama.
On je bio namrten ovek upalih obraza i kratko oiane sede kose, u stilu rimskih
senatora; uhvativi Klarisin pogled, namrtio se jo vie. Ona brzo mahnu inevri: Idi, idi.
Povedi i decu. Pokazala je glavom prema Ipolitu i Aleksandru. Povedi i njih.
Svetenikova ruka presee vazduh horizontalno, zavravajui nevidljivi krst. I on je
video masu na kapiji i urno izaao kroz vrata pored oltara.
Klarisa se pomerila sa strane, putajui inevru da povede moje roake prema
vratima. Istovremeno, tea Filipo ue u kapelu. Ja sam, kao poslednja od dece, zaostala.
Sandro je pokorno iao za ostalima, ali Ipolito se izdvojio iz grupe i stao ispred Klarise.
Ja u ostati, rekao je. Filipo nosi vane vesti, zar ne?
Klarisin pogled postao je stroiji, to je primoralo inevru da bre potera decu napolje.
Sagnula sam se iza klupe za hor, elei da ujem vesti tee Filipa.
Evo, ovako, ree Filipo, priavi svojoj eni. Ipolito, potreban mi je trenutak nasamo
sa njom. Saekao je da inevra izvede ostale deake iz kapele. ue sve u pravom
trenutku.
Ipolito je otro gledao tetku, pa teu. Sada je pravi trenutak. Mirno sam gledao kako
Paserini razdvaja ljude. Nemam vie strpljenja. Uzdahnuo je. Shvatio sam da ste
okupljali vojnu pomo. Kako stojimo?
Nalazimo se u sloenoj situaciji, ree Filipo. I kazau ti sve to sam saznao veeras.
Ali, prvo u nasamo razgovarati sa mojom enom.
Jedan dugi trenutak on i Ipolito su se gledali; tea Filipo je bio vrst kao stena. Ipolito
najzad popusti uz glas gaenja, pa se okrenuo i udaljio za ostalima.
Filipo je poveo Klarisu do klupe. Seo je pored nje, a ona je digla veo i rekla sa bolom:
Tako. Znai, izgubljeni smo.
Filipo je klimnuo glavom.
Klarisa ljutito skoi na noge. Ve su nas napustili? U glasu joj se oseao bes, kao i
razoaranje. Ve je znala kakve vesti e Filipo doneti, ali se ipak oajniki, tajno nadala, da
to nee biti onakve kakve oekuje.
Filipo je ostao da sedi. Boje se. Bez Klementove podrke...
Prokleti bili! Kada je Filipo posegao za njenom rukom, ona je otresla. Kukavice!
Prokleti bili i car i Paserini, proklet bio i papa!
Klarisa, ree Filipo otrije. Kada je sada uhvatio za ruku, nije se odupirala, ve se
stropotala na klupu.
Lice joj se iskrivilo u gru tuge i odjednom joj suze, dijamanti na svetlu svea, orosie
obraze i grudi. Nemogue se dogodilo: tetka Klarisa je zaplakala.
Prokleti bili svi, rekla je. Sve su to budale, do jednoga. Kao i moj otac, koji je izgubio
ovaj grad iz iste gluposti. A sad u ga i ja izgubiti.
Filipo joj je stavio ruku na rame i strpljivo ekao da se smiri. Zatim joj je obrisao suze i
tiho upitao, Hoe li onda razgovarati sa njima?
Ona kratko, bespomono mahnu rukom. ta drugo mogu? Uzdahnula je duboko, pa
pruila ruku i pomilovala Filipa po obrazu sa blagim, gorkim osmehom. On je uzeo za
ruku i poljubio sa iskrenom nenou.
Klarisin osmeh odjednom nestade. Pregovarau samo sa Kaponijem lino, ree ona.
Mora da ga nae veeras, sutra ujutru e biti prekasno. Do tada e se ve desiti
krvoprolie.
Veeras, ponovi Filipo. Potrudiu se.
Sreemo se pod mojim uslovima, ree Klarisa. Napisau to; ne elim nikakve
nesporazume. Pogleda je Filipa znaajno. Ti ve zna moj uslov.
Klarisa, ree on, ali ona mu stavi prst na usta.
Nee me povrediti, Lipo. Oni ne ele mene. Kad sve bude gotovo pridruiu vam se.
Neu te ostaviti bez zatite, ree Filipo.
Imau je, uzvrati ona. Najbolju, bolju i od vojske. Sutra dolazi astrologov sin,
astrolog Kozimo. Videu se sa njim pre nego sa Kaponijem.
Filipo se tre. Kozimo Rueri? Benocov crni momak?
On je znao, Lipo. Znao je sat i dan kad e Klement pasti. Pokuao je da me upozori pre
nekoliko nedelja, ali nisam htela da ga sasluam. Pa, sada hou.
Klarisa, kau da on priziva demone, da...
Znao je sat i dan, prekinula ga je. Ne mogu da odbijem takvog saveznika.
Filipo je i dalje bio uznemiren. Ipak u se pobrinuti da ima najbolje ljude i
naoruanje.
Klarisa ga je pogledala hladnim, lukavim osmehom. Imam najbolje mogue
osiguranje, Lipo. Drim naslednike. Ustala je i uzela mua za ruku. Doi. Potrebni su mi
pero i papir. Kaponi mora dobiti moje pismo veeras.
Tea Filipo je poao napolje za njom. Ja sam se izvukla iz svog skrovita, ali sam ostala
u kapeli.
On je znao. Znao je sat i dan.
Da je gospodin Kozimo uspeo da ubedi Klarisu u svoje saznanje nekoliko nedelja
ranije, da li bi papa Klement bio upozoren? I dalje: da je moja majka bila upozorena da e
poroaj sa mnom biti teak, zar ne bi ranije konsultovala doktora? Da li je moj otac mogao
biti upozoren da proveri svoje zdravlje? Da li su ivoti njih oboje mogli biti spaseni?
Naravno da bi bog eleo da spasi papu i moje roditelje. Naravno da ne bi osudio
uplaeno dete, zbog toga to trai bezbednost, ak i ako se ona nalazi u rukama oveka
koji govori sa avolima.
Treba da razgovaramo o nekim stvarima, o nekim nezgodnim tajnama.
Zurila sam gore, u Gaspara, kralja istoka, mladog i slavnog, na svom belom konju. Ali
nije dugo drao moju panju; privukao me je deak Lorenco, runo, usamljeno, sjajno dete,
prisiljeno sudbinom da postane lukavo pre vremena. Lorenco, koji je ignorisao sve ostale i
zagledao se samo u proroka.
Sledeeg jutra, probudili su me zvuci domainstva, nepodnoljivo budnog, ali
priguenog. Uobiajena pesma glasova sluinadi pretvorila se u kratke apate; njihovi
koraci bili su tihi. Nisam ula ak ni kuvara i devojku koja pere sudove kako lupaju
posuem u kuhinji.
inevra me je na brzinu obukla i otila. Trebalo je da siem pravo dole, na doruak, ali
znala sam da su sobarice ve zauzete svojim poslovima, pa sam otila u njihovu praznu
sobu. Privukla sam hoklicu do prozora, popela se na nju i pogledala dole.
--
Sastav okupljenih se promenio. Prethodnog dana su tu bili nenaoruani trgovci i
seljaci. Danas su bili ljudi plemenitog roda, sa kratkim maevima na bedrima; stajali su u
disciplinovanim formacijama, inei barikadu oko imanja. Saobraaj u Larga ulici je bio
usporen, zahvaljujui straarima koji su proveravali svakog prolaznika.
Uznemirena, udaljila sam se od prozora i sila da potraim Pjera. Zatekla sam ga u
deakim prostorijama, gde je inevra dizala gomilu presavijenog vea iz garderobnog
ormana. Okrenula se da ga spusti u kofer, koji je bio do pola napunjen, kad me je ugledala
na vratima.
Zurila sam u gomilu deake odee u njenim rukama. Osim nje, tu je bila i Leda, koja je
sedela na niskoj klupi i savijala posteljinu, koju je zatim stavljala u drugi kofer. Nisam
mogla da zamislim zato bi se Leda, koja je uvek brinula o tetki Klarisi, zamajavala sa
veom deaka.
inevra pocrveni kao bulka. Ne bi trebalo da bude ovde, Katarina, ree mi. Jesi li
dorukovala?
Odmahnula sam glavom. ta to radite?
Pjero me je uo i izaao iz spavae sobe. Pakuju, ree sa osmehom. Nemoj se toliko
plaiti, makice. Idemo na selo, kao to sam rekao. Majka e razgovarati sa pobunjenicima
veeras, kad mi odemo.
Ja sam tankim glasom rekla: Niko ne pakuje moje stvari.
Ma, spakovae. Pjero se okrenuo inevri, iji je pogled bio paljivo prikovan za kofer
ispred nje. Ko e se pobrinuti za njene stvari?
inevrin odgovor je dolazio tako sporo, da hrabrija, Leda, ree ozbiljno, Njena tetka
e razgovarati sa njom kad o tome doe pravi trenutak. U meuvremenu, ona treba da
dorukuje i pazi da ne stvara probleme.
Moja donja usna je zadrhtala, uprkos naporu koji sam ulagala da je kontroliem, pa, na
ivici plaa sam rekla Pjeru: Nee me pustiti da idem sa vama.
Ne budi smena! rekao je i okrenuo se prema Ledi. Ona ide sa nama, zar ne?
Leda je pokuala da mu uzvrati drskim pogledom, ali naposletku je skrenula pogled.
Madona Klarisa e kasnije razgovarati sa njom.
Pjero die glas da se usprotivi, ali ja sam pobegla pre nego to je stigao bilo ta da kae.
Sjurila sam se vratolomno niza stepenite u dvorite i otrala pored vrtova do kraja
konjunice. Veliki platan je rastao pored kamenog zida, koji je zatvarao zadnji deo imanja.
Bacila sam se u njegovu senku i zaplakala. Svet me je izdao; moja jedina nada i srea bio je
Pjero, ali njega e mi sada oduzeti. Dugo sam plakala, a onda legla leima na vlanu
zemlju i zagledala se gore, u zelenu kronju, poremeenu mestimino deliima neba.
Imam najbolje mogue osiguranje. Drim naslednike. Pjero i njegova braa bie odvedeni u
sigurnost, a ja, naslednica, ostau. Ja sam bila moneta koju Klarisa moe da upotrebi u
pregovorima sa otpadnicima.
U svom sanjarenju gotovo sam propustila zvonjavu crkvenih zvona, San Marko, San
Lorenco, Santa Marija del Fjore, koja su se preklapala kao da se takmie u ritmu. Gotovo
da su utihnula kada sam sela i prisetila se broja zvonjenja. Bilo ih je tri i tri je sata ujutru.
Ustala sam, otrla granice sa sukanja i pourila pored konjunice, dok nisam mogla da
provirim iza ugla, prema kapiji na Larga ulici.
Preko dvadeset naih straara pazilo je na tihe pobunjenike sa druge strane gvozdene
reetke, dok je talski momak vodio lepu crnu kobilu u konjunicu. Bila je ustra i
zabacivala glavu, dovoljno posluna, ali prezrivim pogledom pokazujui da mu ne veruje.
Gospodin Kozimo nije mogao biti daleko. Otila sam do pustog vrta i ekala tamo pola
sata, to je bilo prava agonija za uznemireno dete.
Astrolog se najzad pojavio u svilenom aketu sa crnim i crvenim prugama. Ugledao
me je i bez rei poveo do jednog udubljenja, skrivenog od pogleda visokom ivicom.
Kada smo stali, on ree ozbiljno, Morate mi obeati, dona Katarina, da nikome neete
rei za na sastanak, iz mnogo razloga, od kojih je najmanji moj neprikladan sastanak
nasamo sa mladom devojicom. Ne smete, ono to u vam rei da ponovite nikome,
naroito ne Vaoj tetki Klarisi.
Obeavam.
Dobro. Sagnuo se, tako da mu je lice bilo u visini sa mojim. Vae natalne zvezde su
izvanredne. Voleo bih da Vam pomognem, Katarina, da ublaim zlo i ojaam dobro.
Napravio je pauzu. Vi ete vladati. Ali ne dugo. Saturn u Jarcu to garantuje.
Izgubiemo Firencu, za neko vreme upitala sam. A posle emo se vratiti, kao to
smo i pre?
Vi neete vladati Firencom, ree on, a kada je video da sam se pokunjila, brecnuo se
na mene. Sluajte me! Vaa natalna karta pokazuje da Lav silazi i da je Ovan u Vaoj
desetoj kui. To je kraljevska oznaka, Katarina. Vladaete neim mnogo veim od jednog
grada. Ako... zaustavio se. Va horoskop sadri mnogo stranih iskuenja, a ovo sada je
prvo od njih. Ja nameravam da se pobrinem da preivite. Razumete li?
Klimnula sam glavom, zainteresovana i uplaena. Jeste li to videli jue, kad ste gledali
mladee pored mog uva? Videli ste neto, to vas je uplailo.
Namrtio se, pokuavajui da se seti, pa se osmehnuo kao da ga to zabavlja. Nisam
bio uplaen. Bio sam... impresioniran.
Impresioniran?
Kraljem, ree on. Onim za koga ete se udati.
Zinula sam, zapanjena.
Ne znam koliko moemo da se oslonimo na donu Klarisu, nastavi on. Na pomolu je
izdaja koja e ugroziti Va ivot, ali ne znam kada e se dogoditi. Iskreno sam rekao Vaoj
tetki koliko ste lino Vi vani i dao sam joj talisman, koji tititi Vas i Vae roake. Ali
nisam znao mogu li da joj verujem toliko, da bih vam poslao ovo.
Gurnuo je ruku u torbicu za pojasom i izvadio neto maleno; otvorio je taj predmet i
otkrio jedan uglaan, crni kameni ukraen zelenom biljicom.
Ovo je Agripino Krilo Korvusa, napravljeno pod zatitom Marsa i Saturna. Ono
poseduje mo gavranove zvezde. Njegovo krilo e Vas uvati od zla dok se opet ne
sretnemo. Nosite ga na sebi, tako da kamen bude gornji, a gavez Vam dodiruje kou. Ne
dozvolite ni po koju cenu da ga neko vidi ili Vam ga oduzme.
Neu dozvoliti, rekla sam. Nisam glupa.
To se vidi, odgovori on, uz prizvuk humora. Pruio je ruku i ja sam uzela taj mrani
poklon. Oekivala sam da kamen na dodir bude hladan, ali on me je grejao.
Zato to radite za mene, upitala sam ga.
Neto stidljivo blesnu u njegovom osmehu. Mi smo vezani, Katarina Marija Romula
de Medii. Pojavili ste se u mojim zvezdama jo pre nego to ste se rodili. U mom interesu
je da Vas sauvam, ako budem mogao. Prekinuo je. Hajde, da vidim gde ste sakrili
talisman na sebi.
Gurnula sam prste ispod svoje tesne ipkane koulje i stavila dragulj izmeu svojih
nerazvijenih grudi. Pare otkinutog gaveza se malo ispomeralo, pre nego to se fino
smestilo ispod kamena.
Dobro, ree gospodin Kozimo. Sada moram da poem. Ali dok se okretao da ode,
neto mu je palo na pamet, pa je upitao: Sanjate li, Katarina? Snove kojih se seate?
Upeatljive?
--
Trudim se da ih zaboravim, rekla sam. Plae me.
Sada ete ih se jasno seati, pod Korvusovim krilom, ree on. Mars stanuje u Vaoj
dvanaestoj kui, kui skrivenih neprijatelja i snova. Samo Nebo otkriva ta treba da
saznate o svojoj sudbini. To je Va dar i Vae breme. Blago se naklonio. Odlazim od
Vas za sada, dona Katarina. Neka bog dozvoli da se opet uskoro sretnemo.
Nije nameravao da glasom oda bilo kakvu sumnju u taj budui susret, ali on ga je ipak
izdao, a ja sam sasvim jasno ula tu sumnju. Okrenula sam se bez rei i otrala natrag,
preko travnjaka, sa gavranovim kamenom na grudima.
Glava trea
Otrala sam u biblioteku i otvorila prozorske kapke, da pustim unutra sunce i glasove
sa ulice ili od konjunice kod kapije. Tada sam nala De Vita Coelitus Comparanda, napisano
autorovim rukopisom na ve pomalo utom pergamentu. Pjero ga je ostavio na donjoj
polici, na kojoj sam lako mogla da ga dohvatim, pa sam ga povukla do ivice i nespretno
oborila na pod.
Sela sam prekrtenih nogu, povukla knjigu u krilo i otvorila je. Bila sam suvie
nervozna da bih itala, ali pritisnula sam dlanove na listove i zurila u rei. Smirivala sam
se diui i okreui listove, i ravnajui ih rukom. Okretala sam list za listom, dok nisam
poela da diem sporije, dok mi se pogled nije usredsredio i poeo da raspoznaje neku re
ovde i frazu onde.
Najzad sam se smirila dovoljno da ponem da itam, kad primetih neki pokret. Pjero je
stajao na vratima, crvenih obraza i uzburkanih grudi. Na licu mu je bio takav izraz jada i
krivice, da nisam izdrala da ga gledam, ve sam opet spustila pogled na knjigu u svom
krilu.
Rekao sam im da ne mogu da te ostavim, ree on. Ako ti ne moe da ide, neu ni
ja.
Nije vano ta mi elimo, rekoh ja ravnoduno. Ako sam se nala u ozbiljnoj
opasnosti, bolje je da Pjero ne bude u mom drutvu; najbolje to sam mogla da uinim za
njega bilo je da budem okrutna. Ja sam naslednica i moram da ostanem. Ti nisi i zato
mora da potuje dogovor svoje majke i ode.
Oni trae Ipolita i Sandra, a ne tebe, insistirao je on. Razgovarau sa majkom.
Videe da je razumno...
Spustila sam prst niza stranicu i hladno rekla, Ve je odlueno, Pjero. Nema svrhe
raspravljati o tome.
Makice, ree on sa takvim bolom, da sam poela da gubim sigurnost, ali i dalje sam
gledala stranu ispred sebe.
Stajao je na vratima jo trenutak, ali ja nisam digla pogled, bar dok njegovi koraci nisu
utihnuli.
Sedela sam sama u biblioteci dok sunce nije prelo preko sredine neba i nisam se
pomerila dok me neki zvuk nije privukao prozoru.
Koija u kojoj su bili Pjero, njegova braa i tea Filipo, dokotrljala se do kapije i zastala,
dok su se dvojica naih straara sklonili sa strane, da bi kapija mogla da se otvori s
unutranje strane. Dok su to inili, dvojica uoe kroz otvorenu kapiju na nae imanje.
Obojica su bili plemenitog roda; jedan je bio pun sebe, u izvezenoj plavoj tunici. Drugi je
bio taman i miiav, sa izgledom vojnog zapovednika. im su proli pored naih straara,
ovek u plavom je dao znak koijau.
Gledala sam zapanjeno kako koija izlazi kroz kapiju na ulicu. Pjero nikako nije mogao
da me vidi: sunce je zaslepljujue sijalo i nisam mogla da vidim prozor koije. Ali ipak sam
mahnula, gledajui kako se odvoze na sever, niz put De Gori i nestaju mi iz vidokruga.
--
Kada je dolo vreme za veeru, Paola me je oterala u moju sobu, gde me je oekivao
tanjir sa hranom. Donela je i talisman na konoj traci i okaila mi ga oko vrata. Pristala
sam da ostanem u sobi ako mi donesu Fiinovu knjigu, ali pre nego to je Paola mogla da
mi je donese i ode, zasula sam je pitanjima: Kako se zovu dvojica ljudi sa kapije? Koliko se
oekuje da ostanu?
Bila je iscrpljena i nervozna, ali uspela sam da izvuem od nje reenicu Nikolo
Kaponi, voda pobunjenika i njegov general, Bernardo Rinuini.
Posluala sam je i ostala u sobi. Posle viesatnog napetog itanja, zaspala sam.
Probudili su me neki uzvici, pa sam pourila do glavnog odmorita. U foajeu, u
podnoju stepenita, Paserini u skerletnoj kardinalskoj odori, obrubljenoj hermelinom,
prevelikog podvaljka koji mu se prelivao preko tesne kragne, stajao je izmeu Ipolita i
Sandra, i vikao. Kardinal je oigledno popio dobru koliinu vina.
To je sramota! vritao je. Ja sam namesnik i samo ja sam ovlaen da donosim takve
odluke. A ovu ne prihvatam! Stajao je nekoliko santimetara od tetke Klarise koja mu je, u
drutvu dvojice naoruanih ljudi, prepreila ulaz u trpezariju. Ti nas vrea!
Uhvatio je Klarisu za zglob desne ruke i trgnuo je tako jako, da je vrisnula od
iznenaenja i bola.
ubre beskorisno! uzviknu ona. Pusti me!
Oba straara, koji su bili pored nje, izvukli su maeve. Paserini je odmah pustio. Mladi
straar je bio spreman da zamahne, ali Klarisa mu je dala znak da se smiri i uhvatila je
Ipolitov pogled.
Vodite ga, da ga ne gledam, prosiktala je.
Pridravajui povreeni zglob, okrenula se i sveanim korakom vratila u trpezariju.
Vrata su se zatvorila za njom, i straari stadoe ispred njih. Kardinal je malo skrenuo, kao
da je hteo da krene prema vratima, ali Ipolito ga je uhvatio za nadlakticu.
Odluili su da se dogovore sa njom, ree mu. Mi tu ne moemo nita. Hajde.
Drei i dalje Paserinija za ruku, poao je prema stepenitu; Sandro poe za njima.
Ja sam stajala na svom mestu na odmoritu dok su se uspinjali prema meni, upitno
gledajui Ipolita.
Naa tetka je odluila da nas ponizi, Katarina, ree Ipolito podrugljivo, tako to nas
je, na zahtev pobunjenika, iskljuila iz pregovora. Siguran sam da e im ona biti
popustljivija. Utiao je glas. Ponizila nas je. I platie to.
Gledala sam kako odlaze u svoje prostorije, pa se vratila u postelju i zagledala u prozor
i tamu iza njega, remeenu samo treperavim sjajem pobunjenikih baklji.
Spavala sam trzajui se i sanjala ljude, maeve i vikanje. U zoru su me probudili zvuci:
koraci po mermeru, amor ljudskih glasova. Pozvala sam Paolu, koja je dola i obukla me
daleko grublje nego to je to inevra ikada uradila. Po njenom nalogu potrala sam dole,
prema kuhinji, ali sam zastala u hodniku u prizemlju. Vrata trpezarije bila su otvorena;
radoznalost me je nagnala da provirim sa praga.
Klarisa je bila unutra. Sedela je sama za dugakim stolom, prepunim praznih vreva;
njen je bio pun, nedirnut. Odea joj je bila od divnog, duboko zelenog brokata, a skutovi
njene odore irili su se pored njene stolice i nabirali oko nogu. Ruka joj je leala na stolu, a
lice sputeno u savijen lakat bilo okrenuto od mene. Kestenjasta kosa visila joj je sa
ramena, uvrena zlatastom mreicom, ukraenom siunim dijamantima.
ula me je i nemono digla glavu. Bila je sasvim budna, ali na licu joj je bio beivotan
izraz; tada sam bila premlada da ga protumaim, ali tokom godina sam nauila da
prepoznajem tupi izraz tuge koja savladava.
Katarina, ree ona ravnodunim glasom; oi je jedva drala otvorene od umora.
Nagnula se i potapala sedite stolice pored sebe. Doi, sedi sa mnom. Mukarci e
uskoro sii, pa moe i da uje.
Sela sam. Njen zglob, koji je leao na stolu, bio je sasvim otekao, sa tamnim tragovima
koje su ostavili Paserinijevi prsti. Nekoliko minuta kasnije, Leda dovede Paserinija i
roake do stola. Ipolito je izgledao uzdrano; Paserini i Sandro, besno i agresivno.
Poto su zauzeli svoja mesta, tetka Klarisa mahnu Ledi da izae iz prostorije. Kaponi
nam svima garantuje slobodan prolaz, rekla je. Otii emo u Napulj, gde e nas primiti
Orsini, roaci njene majke. Uz njihovu pomo, sakupiemo vojsku. Pomoi e nam
milanski vojvoda i Este iz Ferare, i sve ostale dinastije u Italiji, koje imaju dovoljno razuma
da vide da im formiranje jo jedne venecijanske republike predstavlja direktnu pretnju.
Paserini upade. Dala si Kaponiju sve to je traio, zar ne? Nije ni udo to su hteli da
pregovaraju sa enom!
Klarisa ga pogleda umorno. Njihovi ljudi su opkolili kuu, Silvio. Imaju vojnike i
oruje, a mi nemamo nita. Sa ime si mislio da pregovaram?
Oni su doli nama! zarea Paserini. Oni su traili neto.
Traili su nae glave, ree Klarisa malo ustrije. Ali dozvolie nam slobodan prolaz.
A za to, treba da im damo ovo.
Govorila je bezizrazno i dugo: Pobunjenici e nam pokloniti ivote, ako za etiri dana,
sedamnaestog dana u podne Ipolito, Alesandro i ja izaemo na veliki gradski trg, Palata
dela Sinjorija, i objavimo svoju abdikaciju. Zatim treba da se zakunemo na vernost Treoj
republici Firence. Zakleemo se, takoe, i da se nikada neemo vratiti. Kasnije e
pobunjeni vojnici da nas sprovedu do gradskih kapija i koija koje e nas ekati.
Kardinal opsova i poe da mumla. Izdaja, ree Sandro. U mojoj mati se pojavi
astrologovo lice i apnu: Ugrozie va ivot. Oboje uutae u trenutku kada je Ipolito ustao.
Znao sam da je Firenca izgubljena, ree on Klarisi drhtavim glasom. Ali ima drugih
stvari kojima smo mogli trgovati za svoju bezbednost, imanja, skriveno porodino blago,
obeanja saveznitva. Da ti pristane da nas javno ponizi...
Klarisa die obrvu. Da li bi vie voleo da te ugrize delatova otrica?
Ja im se neu pokoriti, tetka, ree Ipolito.
Ja sam zadrala na ponos, uzvrati Klarisa; siuni dijamanti u mreici na njenoj kosi
blesnue kada je digla bradu. Mogli su da nam poskidaju glave. Mogli su da nas
poskidaju i poveaju na Palati dela Sinjorije. Ali oni nas ekaju napolju. Ostavljaju nam
deli slobode. Daju nam vreme.
Ipolito duboko uzdahnu, pa izdiui uzdrhta. Ja im se neu pokoriti, ree, dajui
tome prizvuk pretnje.
etiri dana jada su prola; mukarci su ih proveli zatvoreni u Ipolitove odaje. Tetka
Klarisa je lutala praznim hodnicima, jer je sva posluga, sem najodanijih, u koje su spadali
Leda, Paola, konjuarski radnici i kuvar, otili. Pobunjenici su straarili iza gvozdene
kapije; vojnici koji su uvali nau palatu, napustili su nas.
Do popodneva esnaestog, dan pre nego to je trebalo da se svi pojavimo na Palati dela
Sinjorije, moja soba je bila ispranjena. Molila sam Paolu da spakuje i Fiinovu knjigu, ali
ona je promrmljala da je to prevelika knjiga za tako malu devojicu.
Te veeri, tetka Klarisa nas je nagovorila da veeramo u jednoj od manjih trpezarija.
Ipolito nije imao mnogo da kae bilo kome; Sandro je, meutim, kao da je bio
iznenaujue oputen, kao i Paserini, koji je Klarisu, kada je izrazila aljenje zbog toga to
--
preputa porodinu kuu neprijateljima, potapao po ruci, namerno ignoriui njen
zavijen desni zglob.
Veera je protekla u tiini, bar za Klarisu, Ipolita i mene. Nas troje smo se povukli,
ostavljajui Sandra i Paserinija sa njihovim vinom i alama. Sluala sam kako se smeju dok
sam se vraala u deije apartmane.
Te noi sam sanjala.
Stajala sam u sreditu ogromnog polja i primetila u daljini oveka ije je telo bilo iz
pozadine osvetljeno zracima zalazeeg sunca. Nisam mogla da mu vidim lice, ali on me je
znao i pozvao me je stranim naglaskom.
Katrin...
Ne Katarina, kako mi je krteno ime, nego Katrin. Prepoznala sam ga kao svoje ime, isto
kao i onda kada ga je astrolog tako izgovorio.
Katrin, uzviknu on opet, sa bolom.
Okolina se odjednom promenila, kao to se to deava u snovima. On je leao na tlu,
pored mojih nogu, a ja sam stajala iznad njega, elei da mu pomognem. Krv je liptala iz
njegovog lica u senci, kao voda iz izvora, i natapala zemlju pod njim. Znala sam da sam ja
odgovorna za tu krv, da e umreti ako neto ne uinim. Ali nisam znala ta treba da
uradim.
Katrin, apnuo je on i umro, a mene je probudio Ledin krik.
Glava etiri
Glas je dopro sa druge strane odmorita, iz apartmana koje su delili Ipolito i
Alesandro. Potrala sam prema njegovom izvoru.
Leda je pala ispred iroko otvorenih vrata. Njeni krici sada su postali jecaji, koji su se
meali sa zvonjavom sa oblinje katedrale San Lorenco, objavljujui dolazak zore.
Pritrala sam joj. Je li beba?
Leda, stiskajui zube, odmahnula je glavom. Prestravljeno je gledala u Klarisu, koja je
takoe trala u svojoj irokoj haljini, prebacivi samo al preko ramena. Klekla je pored
ene koja je pala. Znai, dete dolazi?
Leda je opet odmahnula glavom i pokazala prema sobi naslednika. Pola sam da ih
probudim, prodahtala je.
Na Klarisinom licu pojavio se zapanjen izraz. Ona je bez rei ustala i bosa pourila u
muko predsoblje. Ja sam pola za njom.
Spoljna prostorija je izgledala kao i uvek, sa stolicama, stolovima i hladnim kaminom,
zbog leta. Klarisa, ne najavljujui se, kroz otvorena vrata uplovila je u Ipolitovu spavau
sobu.
Na sredini sobe, kao da su izvrioci hteli da privuku panju na svoje dramatino
nedelo, na podu, leala je gomila odee: aketi koje su Alesandro i Ipolito nosili protekle
veeri, a na vrhu nabaene crne nogavice i Paserinijeva skerletna odora.
Stala sam iza tetke kada se sagnula da proveri je li ostavljena odea topla. Uspravila se
i tiho zareala beskrajnim besom.
Izdajnici! Izdajnici! Kurvini sinovi svi vi!
Okrenula se i ugledala me prestravljenu pred sobom. Pogled joj je bio izbezumljen, a
lice iskrivljeno u grimasu.
Zaklela sam se au, ree, ali ne meni. Svojom au i prezimenom, i Kaponi mi je
verovao.
Uutala je, dok se njen bes pretvarao u nemilosrdnu odlunost. Uhvatila me je vrsto
za ruku i grubo me povela natrag, u hodnik, gde je Leda jo uvek jecala na podu.
Uhvatila je i trudnicu za ruku. Ustaj. Brzo, idi do konjunice i vidi jesu li koije otile.
Leda je izvila lea i ukoila se; tenost je pljusnula po mermeru. Klarisa ustuknu od
bistre bare oko Ledinih kolena, pa doviknu Paolu, koja je, naravno, bila prestravljena zbog
odlaska mukaraca i bile su joj potrebne dobre batine da bi se smirila.
Klarisa je naredila Paoli da ode do konjunice i vidi da li su sve koije otile. Mirno,
opomenula je Klarisa, kao da si zaboravila da neto spakuje. Zapamti, pobunjenici
gledaju odmah iza kapije.
Poto je Paola otila na svoj zadatak, Klarisa je spustila pogled na Ledu, pa se okrenula
prema meni. Pomozi mi da je odvedem u moju sobu, ree.
Digle smo trudnicu na noge i pomogle joj da se popne uz stepenite, do tetkinih odaja.
Gr koji je obuzeo sada je popustio, pa je zadihana sela na stolicu pored Klarisine postelje.
Neto kasnije vratila se Paola, histerina: Paserinija i naslednika nigde nije bilo, ali
koije sa njihovim spakovanim stvarima jo uvek su bile tu. Glavni konjuar i svi konjuari
ve su bili otili, a tela trojice talskih momaka leala su krvava u slami. Samo je deak
--
ostao. On je rekao da je spavao i probudio se da bi prestravljen otkrio da su mu drugari
pobijeni, a gospodar nestao.
U Klarisinom oima primetih blesak Lorencovog sjajnog uma na delu.
Moje pero, ree ona Paoli, i hartiju.
Kada joj je Paola to donela, Klarisa je sela za svoj sto i napisala dva pisma. Naprezanje
je nerviralo, jer je zavijena ruka bolela, pa je mnogo puta isputala pero. Zamolila je Paolu
da jedno pismo ispresavija nekoliko puta u mali pravougaonik, a drugo na treinu. Sa
manjim pismom u ruci, tetka Klarisa je klekla ispred Ledine stolice i uzela lice sluavke u
ruke. Izmenile su pogled koji ja, dete, nisam razumela. Zatim se Klarisa nagnula i pritisla
usne na Ledine, onako kako bi mukarac poljubio enu; Leda je obavila ruke oko Klarise i
vrsto je stegla. Jedan dugi trenutak kasnije, Klarisa se povukla i spustila elo na Ledino
najnenijim moguim gestom.
Naposletku, Klarisa se uspravi. Mora da bude hrabra zbog mene, Ledo, ili smo svi
mrtvi. Srediu sa Kaponijem da ode kod mog doktora. Mora doktoru da da ovo, digla
je papir savijen u obliku malog pravougaonika, ali da to niko ne vidi, niti sazna.
Ali pobunjenici..., dahnu Leda, rairenih oiju.
Oni e se saaliti na tebe, ree Klarisa samouvereno. Doktor Katani e se pobrinuti
da tvoje dete bezbedno stigne na ovaj svet. Videemo se uskoro. Samo mi veruj. Kada je
Leda, stisnutih usana, najzad klimnula glavom, Klarisa je pokazala Paoli da uzme ono,
drugo pismo, ispresavijano na treinu.
Kai pobunjenicima na kapiji da ovo pismo odmah urue Kaponiju. Saekaj odgovor i
odmah se vrati kod mene.
Paola je oklevala, samo trenutak, jer je pogled tetke Klarise bio daleko straniji od
mogunosti suoavanja sa pobunjenicima, pa se urno udaljila sa pismom.
Posle dugog i napetog sata, tokom koga sam uspela uz Klarisinu pomo da se obuem,
vratila se Paola sa vestima da e Kaponi pustiti Ledu, jer je zakljueno da je zaista trudna i
da e uskoro roditi. Zatim je dolo do grozniavog savetovanja meu enama u vezi toga,
gde treba pismo sakriti i kako da ga Leda neprimetno preda doktoru.
Zatim su, prema Kaponijevom uputstvu, Klarisa i Paola pomogle trudnici da sie niza
stepenite, do velikih, metalnih vrata, koja su se otvarala direktno na Larga ulicu. Ja sam ih
pratila na rastojanju.
Tik iza vrata, ekala su dvojica plemia; dalje na ulici, pobunjeniki vojnici su
zadravali masu ljudi koji su se okupili na ulici. Plemii su pomogli Ledi da se popne u
kola koja su ekala na nju. Tetka Klarisa je stajala na vratima, dlana pritisnutog na
dovratak, i gledala kako odvoze Ledu. Kada se okrenula prema meni, bila je ucveljena.
Nije oekivala da e opet videti Ledu, uasna pomisao, jer je ona sluila Klarisu jo od
kada su obe bile deca.
Vratile smo se gore. Po tetkinom dranju shvatila sam istinu: svet koji smo znali
raspadao se, oslobodio mesto za neto novo i strano. Bila sam tuna, mislei da u
nekoliko nedelja biti razdvojena od Pjera; sada, gledajui Klarisino lice, shvatila sam da ga
moda nikada vie neu videti.
Uavi u svoju sobu, Klarisa je prila plakaru i izvadila zlatni florin.
Odnesi ovo talskom momku, ree Paoli. Kai mu da ostane na svom mestu do
petog jutarnjeg sata, a onda neka osedla najveeg drepca i izvede ga iza konjunice, do
zadnjeg zida imanja. Ako nas tamo saeka, dau mu jo jedan florin. Zastala je. Ako
mu kae da su naslednici otili, ako samo nagovesti istinu, sama u te izbaciti preko
kapije i pustiti da te rastrgnu, jer moe mu pasti na pamet da nas oda pobunjenicima da bi
spasio svoju kou.
Paola je uzela novi, ali je oklevala, uznemirena. Nema anse, ni na najveem konju
da proemo kroz kapiju.
Klarisin pogled je uutkao; Paola se kratko naklonila i otila. Kada se vratila, na licu joj
je bio izraz olakanja: Deak je jo uvek bio tamo i rado e posluati. Kune se da nee
pobunjenicima nita kazati, ree.
Nisam razumela Klarisin plan. Nekoliko puta mi je rekla da treba da siem u trpezariju
pre petog jutarnjeg sata, jer Kaponijev general i njegovi ljudi e pola sata kasnije doi da
nas otprate na trg. ta god da je naumila, nameravala je to da izvede pre njihovog dolaska.
Gledala sam kako Paola sreuje Klarisinu kosu i oblai joj crno-zlatastu brokatnu
haljinu, koju je odabrala za javno ponienje nae porodice. Paola je dovodila u red prvi
teki rukav sa barunastim rubovima, kad su crkvena zvona objavila tercu, to jest trei
jutarnji sat. Tri sata je proteklo od kada sam ugledala Ledu sklupanu na podu; jo tri e
proi dok zvona ne objave sekstu, esti sat, podne, kad treba da stignemo kod Palate dela
Sinjorija.
Paola je nastavila svoj posao, mada drhtavim i nespretnim prstima. Klarisa je
naposletku bila odevena i prelepa. Procenjivala je svoj izgled u ogledalu koje joj je Paola
drala, pa se mrtila i uzdisala. Neka nova briga, novi problem joj je iskrsao, koji jo uvek
nije znala kako da rei. Ali okrenula se meni sa izvetaenim, praznim osmehom.
A sada, upitala je, kako da se zabavimo sledea dva sata? Moramo nai sebi posla ti
i ja.
Ja bih elela da odem u kapelu, rekla sam.
Klarisa je ula u kapelu polako, sa potovanjem, a ja oklevajui za njom, savivi koleno
i prekrstivi se kad i ona, pa sela pored nje na klupu.
Klarisa je zatvorila oi, ali videla sam da i dalje razmilja o nekom novom problemu.
Prepustila sam je tim mislima, pa poela da se vrtim i nametam kako bih bolje videla onaj
mural.
Klarisa je uzdahnula i opet otvorila oi. Zar ti nisi dola da se pomoli, dete?
Oekivala sam nervozu, ali ula samo radoznalost, pa sam odgovorila iskreno. Ne,
htela sam opet da vidim Lorenca.
Njeno lice se raznei. Onda idi i vidi ga.
Otila sam do drvene klupe za lanove hora, ispod slike grupe koja je pratila mladog
astrologa Gaspara i zabacila glavu nazad.
Da li ih, onda, sve zna? upitala me je Klarisa iza lea, tiho i pomalo tuno.
Pokazala sam prvog konja iza Gasparovog. Ovo je Pjero Kostobolni, Lorencov otac,
rekla sam. Pored njega je njegov otac, Kozimo Stari. Oni su bili najvispreniji i najmoniji
ljudi koje je Firenca videla, dok ih Lorenco Velianstveni nije obojicu potisnuo.
Klarisa prie i pokaza prema jednom sitnom licu pored Lorencovog, gotovo
izgubljenom u grupi. A ovo je ulijano, njegov brat. Znaj da je on ubijen u katedrali.
Pokuali su da ubiju i Lorenca. Bio je ranjen i krvario je, ali nije hteo da napusti brata.
Uzvikivao je bratovo ime dok su ga prijatelji odvlaili. Niko nije bio odaniji onima koje
voli. Ima i onih koji nisu tu, pored njega, a trebalo bi da budu, nastavila je. Due za koje
jo nisi ula. Moja majka bi trebalo da bude tu, tvoja baka Alfonsina. Ona se udala za
Lorencovog najstarijeg sina, idiota koji je otuio narod i bio skinut. Ali imala je sina, tvog
oca, koga je obrazovala politiki, tako da je on, kada smo se vratili u Firencu, solidno
vladao. A sada... smo opet izgubili grad. uzdahnula je. Bez obzira koliko smo sjajne, mi
Medii ene smo osuene da budemo zasenjene svojim mukarcima.
--
Ja neu dozvoliti da mi se to desi, rekla sam.
Ona je trzajem okrenula glavu i zagledala se dole, u mene. Zaista? upitala je polako.
U njenim oima videla sam raanje nove ideje, koja je uklanjala donedavnu zabrinutost.
Ja mogu da budem jaka, rekla sam, kao Lorenco. Molim te, volela bih da ga
dodirnem. Samo jednom, pre nego to odemo.
Ona je bila krupna ena, a ja nisam bila veliko dete. Digla me je sa naporom, tedei
svoj povreeni zglob, tek toliko da dodirnem Lorencov obraz. Glupo dete, oekivala sam
obrise i toplinu mesa, pa sam se iznenadila osetivi da je povrina pod mojim prstima
ravna i hladna.
Nije on bio glup, ree ona, poto me je spustila. Znao je kada da voli, a kada da
mrzi.
Kada mu je brat ubijen, kada je video da je kua Medii u opasnosti, napao je.
Pogledala me je, uperivi prst u mene.
Shvata li da je mogue biti dobar, a ipak unititi neprijatelje, Katarina? Da je
ponekad, da bi se zatitila neija krv, neophodno proliti krv drugih?
Odmahnula sam glavom, okirana.
Ako bi neko doao na naa vrata, nastavila je ona, i hteo da ubije mene, Pjeroa i
tebe, da li bi mogla da uini ono to je neophodno da ga zaustavi?
Na trenutak sam pogledala na stranu, prizivajui matom takav prizor. Da,
odgovorila sam. Mogla bih.
Ti si kao ja, ree Klarisa sa odobravanjem, i Lorenco: senzitivna, ali kadra da uini
ono, to treba. Kua Medii mora da preivi, a ti si, Katarina, njena jedina nada.
Mrano mi se osmehnula i zavijenom rukom posegla u nabore suknje i izvukla neto
tanko sjajno i vrlo, vrlo otro.
Vratile smo se u Klarisine odaje, gde je Paola ekala, i sledei sat vremena provele
uvijajui dragulje i zlatne florine u tkaninu. Tetka je, uz Paolinu pomo, vezala etiri teka
improvizovana pojasa oko struka, ispod haljine. Par smaragdnih minua i jedan veliki
dijamant sakrila je u gornji deo haljine. Klarisa je pomogla Paoli da vee dva takva pojasa
na sebi, a onda odvojila jedan zlatni florin.
Zatim smo sedele oko pola sata, a samo Klarisa je znala ta oekujemo. Pokrenuta
znakom koji je samo ona prepoznala, Klarisa je uzela onaj zlatni florin i dala ga Paoli.
Odnesi to deaku, rekla je. Kai mu da spremi konja i izvede ga kroz zadnji deo
konjunice, pa neka nas saeka. Onda doi po nas na glavni ulaz.
Paola je otila. Tetka Klarisa me je uzela za ruku i povela niza stepenite, da stanem sa
njom kod glavnog ulaza. Kada se sluavka vratila, Klarisa je uhvatila za ramena.
Smiri se, rekla joj je, i sasluaj me paljivo. Katarina i ja idemo do konjunice. Ti
ostani ovde. Od trenutka kad mi odemo, izbroj do dvadeset, pa otvori ova vrata.
Paola je izvukla ruke da se oslobodi Klarisinog stiska; rasplakala se, ali moja tetka je
uutkala, tako to je snano prodrmala.
Sluaj," zareala je Klarisa. Mora glasno da zavriti, tako da privue sveoptu
panju. Kai da su naslednici gore i da bee. Ponavljaj to dok svi ne ulete u kuu. Onda e
moi da istri i izgubi se u guvi. Zautala je. Dragulji su tvoji. Ako se vie ne vidimo,
elim ti sreu. Povukla se i prodorno zagledala u sluavku. Pred bogom svemonim,
hoe li to uraditi?
Paola je strahovito drhtei proaputala: Uradiu to.
Neka te onda On uva.
Klarisa me zgrabi za ruku. Zajedno smo pretrale duinu palate kroz hodnike, dvorite
i vrt, dok nismo ugledale konjunicu. Ona odjednom stade u zaklonu visoke ivice i
proviri prema sada otkljuanoj gvozdenoj kapiji.
Provirila sam i ja. Sa druge strane crne reetke, umorni pobunjeniki vojnici drali su
strau pred okupljenim narodom.
A onda sam zaula kretave i prodorne Paoline krike. Klarisa se sagnula i izula papue;
ja sam uinila isto. Saekala je dok se svi nisu okrenuli prema izvoru buke, a onda, kad su
svi jurnuli od kapije na istok, udahnula je duboko i potrala na zapad, vukui me za
sobom.
U oblacima praine smo protrale pored koije naslednika i sopstvene; upregnuti konji
zanjitae u znak protesta. Stigle smo do konjunice, pa skrenule iza nje, pored mesta na
kome sam leala kada sam ula da e me Pjero ostaviti. Tu, pored visokog kamenog zida,
stajao je osedlan konj, pored zapanjenog deaka, ilavog Etiopljanina, ne mnogo starijeg
od mene, bujne, leprave kose. Slamke su mu visile iz kose i sa odee. Oi su mu, kao i
konjske, bile rairene, zabrinute i bele. Veliki arac je poigravao, ali deak ga je sa lakoom
drao.
Pomozi mi da se popnem! zatraila je Klarisa; vika na ulici je bila tako glasna da je
jedva uo.
Tetka nije gubila vreme u prenemaganju. Digla je suknje, otkrila bele noge i gurnula
boso stopalo u uzengiju. Konj je bio visok i nije mogla da digne nogu iznad hrbata; deak
je snano gurnuo odozdo, to joj je pomoglo da se popne i smesti u sedlo. Opkoraila ga je,
uzela uzde zdravom rukom i poterala konja do zida, tako da joj je noga bila pritisnuta
izmeu njegovog stomaka i kamena. Zatim je prostrelila pogledom naeg malog spasioca.
Zakuni se ivotom da nita nee rei pobunjenicima, ree. Zvualo je kao optuba.
Ne, ne, ree on urno. Neu nita rei, madona.
Samo oni koji znaju tajnu obeavaju da e je uvati, ree ona.
A pobunjenici bi danas eleli da uju samo jednu tajnu. ta bi to moglo biti? Ne bi
alili za nestalim konjuarem i njegovim pobijenim pomonicima.
On zinu: izgledalo je kao da e zaplakati.
Pogledaj kako izgleda, prekriven slamom, ree mu Klarisa. Sakrio si se, jer si, kao i
ostali previe uo, pa su hteli i tebe da ubiju. Ti zna gde su naslednici otili, zar ne?
On rairenih oiju spusti glavu i zagleda se u travu. Ne, madona, ne...
Lae, ree Klarisa. Ali ne krivim te. I ja bih bila uplaena.
Lice mu se iskrivilo dok je poinjao da plae. Molim vas dona Klarisa, ne ljutite se,
molim vas... Kunem se pred bogom da neu nikome nita rei... Mogao sam da preem
pobunjenicima, da otrim do kapije i sve im ispriam, ali sam ostao. Uvek sam bio odan i
ostau i dalje. Samo nemojte da se ljutite.
Nisam ljuta, uteila ga je ona. Poveemo te sa nama. Gospod zna, ako mi ne
znamo, pobunjenici bi te muili dok ne progovori. Dau ti jo jedan florin ako mi kae
gde su otili gospodar Ipolito i ostali. Ali prvo, daj mi devojicu. Sagnula se i pruila mi
ruku.
Bio je mrav, ali snaan; uhvatio me je ispod rebara i digao kao balu sena u Klarisin
vrsti zagrljaj.
Obuze me talas straha. Trpela sam dok se uzdizao i padao, ostavljajui sve mirno i tiho
za sobom. Imala sam izbor: da klonem ili da ovrsnem.
Ovrsnula sam.
--
U trenutku kada me je deak predao tetki, izvukla sam stilet iz kanije skrivene u depu
moje suknje. Lako je prosekao kou ispod deakove vilice istim razvuenim rezom kakav
mi je Klarisa pokazala prstom na sopstvenom grlu.
Ali bila sam dete i to ne vrlo jako. Rana je bila plitka; trgao se i uzmakao pre nego to
sam stigla da ga dovrim. Svom snagom sam mu zarila otricu duboko sa strane u vrat.
On je zgrabio bode i ispustio krkljavi krik, izbezumljeno iskolaivi oi.
Klarisa me je stegla i utnula deaka u rame. Pao je nazad, ne prestajui da vriti, dok
me je Klarisa smetala na sedlo ispred sebe.
Zurila sam dole u njega, prestravljena i zaintrigirana onim to sam upravo uinila.
Umree u svakom sluaju, rekla mi je tetka. Samo to e ga pobunjenici strahovito muiti dok
ne prizna, a onda e ga predati masi. Ti moe da ga potedi toga.
Jer moramo saznati gde su Ipolito i ostali otili. Shvata li to, Katarina?
Nije mi to sada izgledalo kao dobro delo, dok sam gledala kako se batrga na travi, a
krv iz grla skuplja u barici pored ramena, grimizna boja na prolenoj zelenoj.
On se odjednom, zloslutno, smiri i uuta.
Slomie se, rekla je Klarisa, i rei im gde su otili naslednici, i kua Medii e nestati. Ali on
nee sumnjati na dete. Ti e moi da mu prie vrlo blizu.
Klarisa mi viknu na uvo. Ustani u sedlu, Katarina! Ustani, neu dozvoliti da padne.
Nekako sam stala na noge, ljuljajui se. Sada sam dopirala gotovo do vrha zida pored
mene.
Uspui se, dete!
Izvukla sam se, dok me je Klarisa gurala odozdo. Sledeeg trenutka sam kleala na
irokoj ivici.
ta vidi? upitala je tetka. Je li tu koija? Pogledala sam napolje, po uzanom putu
inori, nije bilo nikoga, sem neke seljanke koja je vukla dvoje male dece sa sobom, i
nepokretne koije sa jednim konjem, koja je stajala pored ivinjaka.
Da, doviknula sam joj, pa uzviknula i mahnula prema koiji. Konj se polako
pokrenuo i tokovi su poeli da se okreu. Kada su najzad stigli, koija ih je dovezao tako
blizu zida, da su se tokovi oeali o kamen.
Pogledala sam iznad krova konjunice, jer je kapija zakripala; bila je sasvim otvorena
kada je mala grupa spolja nagrnula na imanje. Neki ovek pokaza prema meni i uzviknu;
grupa poe pravo prema nama.
Koija, koji je bio odeven u poderano i masno platno, ustao je sa sedita i pruio svoje
prljave ruke prema meni. Skoi! Uhvatiu te.
Iza mene, Klarisa je pruila ruke i uhvatila se za ivicu zida; njen uplaeni konj se
odmakao jednu stopu od zida. Pokuala sam da je povuem gore, ali nisam imala snage.
Udahnula sam duboko i skoila. Koija me je lako uhvatio i spusti pored sebe. Zatim
je pozvao Klarisu. Videla sam samo njene prste i nadlanice, desnu crvenu i nateklu, sa
njenim finim kostima pobelelim kao slonovaa.
Drite se, madona, povui u vas preko!
Na spasilac ode do suprotne ivice svog sedita, sve dok nije stao grudima uza zid.
Napeo se, ali mogao je samo da oee Klarisine prste.
Boe, pomozi mi, vrisnu Klarisa, a istovremeno njen konj zanjita. Ljudi su vikali na
drugoj strani zida.
Uhvati je! Dri joj konja!
Ne dajte da pobegne!
Koija se u oajanju popeo na krov koije i, savivi kolena, savio se u struku da bi
dohvatio ivicu zida i uhvatio je za rulce. Klarisa ga je uhvatila zdravom rukom; kada se
ispravio, na vrhu zida se pojavilo njeno lice.
Opet je vrisnula, vie besno nego uplaeno; zatim joj ramena nestadoe iza zida, jer su
je ljudi sa druge strane povukli. Gadovi! Gadovi! Pustite me!
Koija se spotakao i umalo nije pao, ali vukao je takvom snagom, da je pao nazad, na
krov koije. Tetka Klarisa pade na krov za njim. Koija se sagnu da je pogleda, ali ona je
sela i udarila ga levom rukom.
Vozi! zareala je. Spustila se sa strane koije i povukla me da sednem unutra, sa
njom. Dahtala je i drhtala od iscrpljenosti; kosa joj je leala raupana na ramenima, a
zadnji deo haljine bio joj je pocepan i otkrivao podsuknju.
Nagnula se kroz prozor i viknula, Van grada, brzo! Tamo u ti rei kuda idemo!
Sruila se nazad, na sedite i zagledala u svoj povreeni zglob, kao da je zapanjena, jer
je nije izdao. Zatim se zagledala gore, u prljavu, drvenu unutranjost koije; za razliku od
mene, nije pokuala da baci pogled natrag, prema domu koji je naputala.
Otii emo u Napulj, rekla je, kod rodbine moje majke. Ali ne danas. Oni e
oekivati da odemo tamo. Drhtei, ali neuzdrmana, poraena, ali nesavladana, zagledala
se svojim preteim pogledom u mene. Orsini e nam pomoi. Zna, ovo nije kraj. Medii
e opet osvojiti Firencu. Uvek je osvojimo.
Skrenula sam pogled. U poetku nisam elela da uzmem no, ali on me je privlaio kao
tama u oima Kozima Ruerija. Sada sam se zagledala u dlan kojim sam drala no i istu
tu tamu videla u sebi. Govorila sam sebi da sam to uinila za kuu Medii; u stvari, uinila
sam to iz radoznalosti, jer me je zanimalo kako izgleda ubiti oveka.
Kao i Lorenco, rano sam shvatila da sam sposobna da ubijem. I bila sam prestravljena
mojim mislima, gde bi ta sposobnost mogla da me odvede.
--
Glava pet
Poggio znai brdo, a vila mog ukundede sagraena je na Poo a Kajano, koji se nalazi
na prostranoj, travnatoj uzvisini toskanske provincije, tri sata udaljena od grada.
Lorencova kua, sagraena 1479. godine, bila je obina trospratna, pravougaona kua sa
krovom od crvenog crepa, ali u vlasnitvu Velianstvenog postala je mnogo vie. On je
ukrasio trem sa nekoliko predivnih lukova, koji su gledali na prednje dvorite. Stepenita
koja su postojala, sa obe strane sredinjeg luka, ila su kruno i sastajala se na velikom
ulazu srednjeg sprata, gde je trouglasti zabat stajao na est velikih stubova u stilu grkog
hrama. Ta struktura je stajala, velianstvena i usamljena, okruena breuljcima i potocima,
kao i oblinjim Albano planinama.
Niko nee ni pomisliti da nas potrai tu, objasnila je tetka Klarisa, poto se nalazi
severozapadno od grada, a pobunjenici e pretraivati samo puteve koji vode na jug. Tu
emo provesti no i ona e smisliti plan koji e nam omoguiti da bezbedno stignemo u
Napulj.
Proli smo kroz otvorenu kapiju, kaljui zbog praine, izvukle se bosonoge i
raupane iz koije, i suoile sa zapanjenim vrtlarem. Kako smo bile iscrpljene, ivci nam
nisu dozvoljavali da se odmorimo ili jedemo. Odsutna duhom, razmiljajui, moja tetka je
ila kroz ureeni i sa mukom odravani vrt, dok sam ja trkarala ispred nje, pokuavajui
da se umorim. Iznad nas su se skupljali sivi oblaci; povetarac je bio hladan i donosio miris
kie. Mislila sam na zaprepaenje i prekor u oima pomonika iz konjunice. Nauila sam
sutinsku istinu u vezi ubijanja: bol rtve je kratak i prolazan, a bol ubice ostaje za venost.
Trala sam i trala tog popodneva, ali nisam uspela da zaboravim malog konjuara.
Klarisa mi ga nije ni pomenula; zaista verujem da ga je, obuzeta razmiljanjima kako da
promeni mranu budunost, ve zaboravila.
Uvee smo tetka i ja podelile veeru od masne supe i povukle se na sprat. Klarisa me je
sama svukla. Kada je otkopala gornji deo moje haljine, glatki, crni kameni skriven u
njemu je pao na mermerni pod buno udarivi, a izguvana biljka za njim bez zvuka.
Sagnula sam se da ih dignem, oekujui grdnju.
Je li ti to dao gospodin Kozimo? upitala me je tetka tiho.
Klimnula sam glavom, pocrvenevi.
Klarisa takoe polako klimnu. uvaj ih onda na sigurnom, ree mi.
Poslala me je u postelju, dok je sama ostala da sedi ispred, u predsoblju, umorno piui
pisma pod svetlou lampe. Ja sam stavila biljku i dragulj ispod jastuka, i zaspala uz
grebuckanje njenog pera po hartiji.
Kasnije me je probudio zvuk udarca drveta; rana letnja kia je stigla sa hladnim
vetrom. Sluavka je dotrala u sobu i pozatvarala otvorene kapke na prozorima, da kia ne
upada. Gledala sam zid u predsoblju, gde je tetkina senka poskakivala sa igrom plamena, i
sluala tihi protest prozorskih kapaka.
Moj san, kada je najzad doao, bio je prekidan snovima, ne slikama, nego zvucima:
Klarisa vriti da joj oni ljudi puste suknje, konji njite, pobunjenici skandiraju za na pad.
Sanjala sam topot kopita i rominjanje kie, ljudske glasove i grom u daljini.
Svest mi se vratila kao munja; odmah sam shvatila da topot kopita, Klarisino vritanje i
muki glasovi nisu nikakvi delovi sna.
Skoila sam iz postelje i pourila do zatvorenog prozora. Nalazio se dovoljno nisko, da
mogu lako da pogledam napolje, ali kapci su bili zatvoreni rezom, a ja suvie niska da je
dohvatim. Pogledom sam potraila neku stolicu, a u tom trenutku vrata su se otvorila i
ula je sluavka. Nije bila mnogo starija od mene, ali bila je dovoljno visoka da na moje
nareenje skloni rezu sa kapaka i otvori ih, a zatim uzmakne, oiju rairenih od straha.
Pogledala sam napolje. Na prostranoj travnatoj padini, preko dvadeset ljudi je sedelo
na konjima u etiri vojniki postrojene kolone, sa maevima u koricama, na bedrima.
U tom trenutku, moje poverenje u Ruerijevu magiju je smrvljeno. Krilo Korvusa bilo
je u najboljem sluaju bezopasno pare crnog ilibara. Ja nikada neu odrasti da vladam;
neu odrasti uopte. Odmakla sam se od prozora.
Gde je ona? apatom sam upitala sluavku.
Madona Klarisa? Na ulaznim vratima, razgovara sa dvojicom ljudi. Kazali su mi da
vas dovedem.
Strano je ljuta na njih, nastavi sluavka. Nije elela da vas bude. Proklinje ih i
sigurno e ih izazvati... Digla je ruku na usta kao da e joj pozliti, pa se sa naporom
sabrala. Prole noi me je pozvala i kazala da, ako se njoj neto dogodi, ja treba da vas
odvedem roacima njene majke. Nervozno je pogledala prema vratima. Oni e doi po
vas ako se uskoro ne pojavimo. Ali...
Upitno sam podigla obrvu.
Ali moemo otii stepenitem za poslugu, nastavila je. Oni nas nee videti. Ovde
ima mesta za skrivanje. Mislim da bi madona Klarisa to htela.
Pretpostavljala sam da Klarisa to zaista eli i zna da e je, ako se ubrzo ne pojavim,
pobunjenici muiti u nadi da e saznati gde se nalazim; mogli bi i da je ubiju. Bekstvo je
bilo mogue, ali ne i verovatno, ali moj nestanak bi bez sumnje doveo Klarisu u veliku
opasnost. Razmiljajui o tome, prila sam postelji, gurnula ruku pod jastuk i napipala
skriveni kamen. Zagledala sam se u njegovu glatku povrinu, kao crno ogledalo na mom
dlanu, i tu videla odraz svoje tetke.
Tetka Klarisa me die da dodirnem Lorencovo mladoliko lice.
Klarisa me die van domaaja pobunjenika, po cenu da nju samu rastrgnu. Klarisa,
koja je mogla mirno da ode sa svojim muem i decom, i ostavi nas, naslednike u rukama
pobunjenika. Ali kao ni njen deda, ni ona nije napustila svoju krv, ma koliko stradala.
Stavila sam bezvredni dragulj na jastuk, pa skinula srebrni talisman na konoj vezici i
spustila ih pored kamena. Onda sam pogledala sluavku.
Donesi mi haljinu, rekla sam. Sii u dole, pred njih.

Deo III
Zatvor,
Maj 1527 avgust 1530. godine
Glava est
Slike iz toga dana ostale su jasno urezane u moje seanje: dugi silazak niza stepenite,
slika Klarise u predvorju, al prebaen preko ramena da prikrije da joj je pocepan deo sa
lea njene zlatne haljine. Zbog zgloba, koji je sada mirovao u povesci, bila je bleda od bola.
Iako je ovek sa kojim je razgovarala bio bar za glavu vii i u pratnji dvojice pomonika
sline visine, izgledalo je da je via od svih njih. Otro gestikuliui slobodnom rukom,
grdila ga je neustraivo, kao i Paserinija onoga jutra, kada je doao da joj saopti da je papa
Klement poraen.
Dok sam silazila, ovek koji je sluao die pogled. Bio je napet i vrlo tih, i podsetio me
je na neto, to je Pjero jednom rekao, da e pas koji ne laje pre ujesti. Njegova kosa, brada i
oi slagali su se sa smeim ogrtaem. Bio je to Bernardo Rinuini, voa pobunjenike
milicije.
Seam se da su mu se oi suzile kada me je ugledao, kako je tetka Klarisa zinula
pogledavi preko ramena, zapanjena i zanemela.
Obeajte mi da je neete povrediti, rekla sam generalu, i poi u sa vama.
Rinuini se zagledao u mene. Nemam razloga da je povredim.
Obeajte mi, ponovila sam, ne skidajui pogled sa njega.
Obeavam, ree on.
Prola sam pored Klarise i stala pored Rinuinija; uasnuto je gledala kako naputam
njenu zatitu. Ali ja sam oseala jo vei uas, gledajui kako se taj hrabri duh u njenim
oima u trenutku slama.
Odveli su me. Kada sam se pojavila na vratima, vojnici na travnjaku veselo su povikali.
Ila sam brzo, tako da nisu imali razloga da me dodiruju, bar dok nisam dignuta na konja,
u krilo nekog dobro vaspitanog vojnika. Nije imao ma, ve neko oruje koje nikada ranije
nisam videla: arkebuzu, spravu od drveta i metala, konstruisanu tako, da izbacuje olovne
kugle na udaljenog neprijatelja, slinu malom topu koji moe da se nosi u jednoj ruci.
Gledao me je pobedonosno i sa gaenjem; nikada trofej nije bio toliko prezren i cenjen.
Sunce koje je izlazilo izvlailo je kiu od prethodne noi iz zemlje; konji su ili kroz
niske pramenove magle dok smo lagano jahali tihom provincijom. Otupela zbog veliine
svoje odluke, jahala sam u strahu i prazne glave, leima naslonjena na grudi svoga uvara.
Sredinom jutra vratili smo se u grad. Nismo poli na jug, prema velikoj Palati dela
Sinjorija i vealima, nego na sever. Poto je na ulicama bilo mnogo naroda, privlaili smo
veliku panju, ali veina nije primetila devojicu uurenu uz jednog od vojnika; dok bi
me primetili, mi bi ve proli pored njih i njihove priguene kletve, koje su kao kamenje
bacali iz daljine, nisu me plaile. Naa jedinica je skrenula u jednu, meni nepoznatu ulicu,
oivienu kamenim zidovima. Bili su debeli i visoki, i neprekinuti, sem troje uzanih vrata,
koja su se nalazila na velikim meusobnim razmacima.
Stali smo ispred jednih od tih vrata. U njima su bile dve gvozdene reetke, jedna u
visini oiju, iza koje je bila okaena crna tkanina, i druga nepokrivena u nivou stopala.
Pomonik je sjahao i javio se kroz pokrivenu reetku, dok me je drugi vojnik skinuo sa
konja. Vrata su se otvorila u unutranjost i pomonik me je gurnuo unutra, a neko je
odmah zatvorio vrata iza mene.
--
Posrnula sam u kamenom dvoritu u senci velike zgrade i digla pogled prema eni
koja je stajala ispred mene. Bila je stara i bezbojna, i odevena sasvim u crninu, sem belog
vela za monahinje.
Stavila je prst na usta tako jasnim gestom, da sam bez rei pola za njom u zgradu, isto
tako praznu i staru kao to je bila i ona. Povela me je uzanim stepenitem na drugi sprat,
pa pored dugakog niza elija, pre nego to me je ostavila u nekoj maloj prostoriji sa
posteljom pored zida, preko puta prozora i dveju stolica.
Na stolicama su sedele dve mlade ene u iznoenim smeim haljinama. I one su
prinele prst na usta, pa spustile materijal koji su krpile i urno mi prile.
Nespretno su poele da mi skidaju haljinu. Sumnjam da su ikada videle neto tako
fino, jer nisu znale da odveu rukave, ali naposletku je moja haljina skliznula sa mene i
iskoraila sam u neizvesnu budunost.
Glava sedam
U jednoj od najprometnijih uzanih ulica nalazi se dominikanski enski manastir,
poznat kao Santa Katarina Sijenska. iteljke manastira otro su se suprotstavljale Mediiju
podravale pobunjenike, bez sumnje, zato to je to odgovaralo sirotinji. est njegovih
tienica, devojaka stasalih za udaju ili mlaih, iz porodica koje su zakljuile da je jeftinije
drati ih u manastiru, poticale su iz najnie radnike klase: farbara, tkaa i grebenara vune
i svile, ljudi ija zanimanja prljaju ruke, deformiu tela i ostavljaju oiljke na pluima. To
su bili ljudi koji se razboljevaju i umiru mladi, ostavljajui za sobom keri koje nisu u
stanju da se izdravaju. Oni su iscepali i popalili nae barjake Mediija, iz mrnje prema
bogatim i dobrostojeima.
U Santa Katarini je smrdelo, jer su vodovod i kanalizacija bili zaputeni. Monahinje su
neprestano na kolenima ribale podove i zidove, ali nikakvo pranje nije moglo da savlada
smrad. iteljke su bez razlike bile izgladnele i mrave. Tu nije bilo asova latinskog, niti
bilo kakvog truda da se devojke naue slovima ili brojevima, trebalo je samo raditi.
Opatica, sestra Violeta, nije imala snage da me voli ili ne voli; bila je suvie obuzeta
naporima da odri svoje tienice u ivotu, da bi vodila rauna o politici. Bilo joj je vano
samo da pobunjenici redovno plaaju za moje izdravanje.
eliju, i prljavi, slameni madrac, prepun buva i mieva, delila sam sa jo etiri tienice,
sve starije od mene. Jedna od njih me je zaista mrzela, jer joj je brat poginuo u okraju sa
simpatizerima Mediija. Dve su bile ravnodune. A tu je bila i dvanaestogodinja Tomasa.
Njen otac je bio trgovac svilom, koga su sve vei dugovi primorali da pobegne iz grada
i ostavi enu i decu da se bore sa njegovim poveriocima. Tomasinina majka je bila bolesna;
Tomasa je, takoe, bila krhka i patila od strahovitih napada itanja i nedostatka daha,
naroito kada se premori. Imala je dugake i tanke kosti, i delikatnu severnjaku put:
svetlu kosu, bled ten i oi plave kao nebo.
Ali radila je naporno kao i sve ostale ne alei se i uvek sa najljubaznijim osmehom na
usnama.
Prema meni se ponaala prijateljski toliko, da me, iako su njena braa strasno
zagovarala pobunjeniku stranu, Tomasa njima nikada nije pomenula.
Tomasa je bila moja jedina veza sa svetom izvan zidova Santa Katarine. Nju je majka
poseivala jednom nedeljno i uvek donosila vesti. Saznala sam da je palata Medii
opljakana i da je njena preostala blaga preuzela nova vlada. Svi barjaci sa perjanicom
Mediija poskidani su, a i sve skulpture i graevine na kojim se ona nalazila grubo su
oiene dletima.
Pitala sam i za tetku Klarisu, naravno, i pokuala da ne zaplaem kada mi je Tomasa
rekla da je jo iva, mada niko ne zna gde je otila. Boravite Ipolita i Alesandra takoe je
bilo misterija.
Kada sam pomenula kako je Tomasa ljubazna prema meni, ona se zapanjila.
Zato bih se drukije ponaala prema tebi? upitala je. Kau da je tvoja porodica
ugnjetavala narod, ali ti si ljubazna prema meni i ostalima. Ne mogu da te kanjavam za
neto, to su drugi uradili.
--
Volela sam je iz istog razloga iz koga sam volela i Pjera, zato to je bila suvie dobra da
bi primetila mrak skriven u mom srcu.
To sumorno leto sam provela u strahu od pogubljenja i oekivanju novosti. Nita od
toga nije dolazilo, pa sam i ja poetkom jeseni bila izgladnela i tuna. Izgubila sam volju i
oslabila, i prestala da propitkujem Tomasu kada mi je prenosila nove traeve.
Dola je zima i donela ledenu hladnou. U naoj sobi nije bilo kamina i bila je ba
ledena; neprestano sam drhtala. Voda se smrzavala u malom bazenu koji smo sve etiri
koristile, ali i onako je bilo suvie hladno da bismo se kupale. Buve su garantovale da e,
ako i zaspim, to biti slabo. Hladnoa uopte nije prestajala, ve je samo bila sve vea.
Jednog jutra, krajem decembra, pola sam sa ostalim devojkama u trpezariju. Dok smo
prolazile pored jedne od elija, dve monahinje su iznosile treu. Ta poslednja, bila je
potpuno ukoena, pa su je sestre drale samo za glavu i noge, kao da je komad drveta.
One
su samo digle poglede prema nama, spreavajui nas da postavljamo bilo kakva pitanja.
Dok su prolazile, Tomasa se brzo prekrstila, a i mi, ostale za njom. utale smo i stajale
na mestu dok nisu odmakle hodnikom.
Jeste li videle to? proitala je Lionarda, najstarija devojka.
Mrtva, ree jedna od ostalih.
Smrznuta, rekla sam. Ali u trpezariji, dok smo ekale da nam se napune inije, jedna
od iskuenica ispred nas je pala u nesvest i odnele su je. Nisam mnogo razmiljala o tome:
brisala sam podove i krpila iznoenu odeu, i nisam se trzala kad se ubodem iglom u prst.
Nisam brinula do te veernje slube te veeri, kada sam primetila da je kapela poluprazna.
apnula sam Tomasi, Gde su ostale sestre?
Bolesne, odgovori ona. Imaju nekakvu groznicu.
Te noi sam pet puta ula kako monahinje ure uz i niz hodnik.
Ujutru je nas pet ustalo sa dueka. Lionarda nije.
Njen dah je lebdeo kao bleda para u ledenom vazduhu iznad lica; uprkos hladnoi,
elo joj je bilo sjajno od znoja. Jedna od ostalih devojaka je pokuala da je probudi, ali ni
dozivanje, ni drmanje nisu je mogli naterati da otvori oi. Pozvale smo monahinje, ali niko
nije doao; elije oko naih bile su prazne.
Tomasa i ja smo ostale sa Lionardom, a poslale ostale dve devojke po pomo. Pola sata
kasnije, dola je jedna iskuenica pod belim velom i u crnoj kecelji. Tiho, jer to je bio sat
kada monahinje ne govore, gurnula je ruke ispod Lionardine spavaice i hitro joj prela
preko vrata, kljune kosti i pazuha. Zatim je nastavila ispod spavaice da opipa Lionardine
prepone i povukla se uz trzaj straha.
Zadigla je kraj spavaice i otkrila oteklinu veliine guijeg jajeta na vrhu devojine
butine, okruenu tamno crvenim oreolom, slinim savrenoj modrici.
ta je to? upitala je Tomasa.
Iskuenica je bez glasa na usnama izgovorila odgovor. Ja sam prekasno digla pogled da
bih ga videla, ali Tomasa dahnu i die ruku na grlo.
ta je to? ponovila sam pitanje Tomasi.
Ona se okrenula prema meni i dok su joj oi i nos curili od hladnoe, apnula mi:
Kuga.
Poto su odnele Lionardu, Tomasa i ja smo otile u trpezariju na jutarnji obrok, a zatim
u zajedniku sobu. Sestra Violeta nas je u to vreme obino rasporeivala na poslove. Ali ta
soba je pretvorena u bolnicu, u kojoj je na podu lealo nekoliko bolesnih ena, neke su
stenjale, a neke bile zloslutno tihe. Jedna starija sestra nas je doekala na vratima i
pokazala nam da se vratimo u svoju eliju. Tamo smo zatekle jo dve nove iteljke, Serenu
i Konstantinu, kako iju mrtvake pokrove.
ta se desilo Lionardi? upitala je Serena, a kada sam joj objasnila, rekla je, Polovina
sestara nije bila jutros u trpezariji. To jeste kuga.
uurile smo se na postelji, napeto razgovarajui. Ja sam mislila na tetku Klarisu, na to
kako e je pogoditi kada uje da sam umrla u nekoj bednoj uderici i kako e Pjero plakati
kad sazna da sam umrla.
Dva sata kasnije, na vratima se pojavila jedna starija sestra, da javi Tomasi da joj je brat
na kapiji, i da je upozori da ne pria o bolesti u manastiru. Tomasa je otila i sat kasnije
vratila se sa nekom tajnom u sjajnim oima. Nita nije rekla do podneva, kada je pola u
toalet, i kriom mi pokazala da poem sa njom.
Kada smo ule u smrdljivu prostoriju, izvadila je ruku iz depa i polako je otvorila.
Na dlanu joj je leao mali, crni kamen, izglaan do sjaja. Otela sam joj ga i pomislila
kako me je tetka Klarisa pogledala kada su mi Krilo Korvusa i biljica ispali iz haljine i
zamislila se kada sam se sagnula da ih podignem.
Je li ti to dao gospodin Kozimo? uvaj ih onda na sigurnom.
Samo Klarisa je mogla znati da sam kamen ostavila u Poo a Kajanu. Samo Klarisa je
mogla to da sazna i vrati mi ih da bi mi javila da nisam zaboravljena. Srce mi se ispunilo
radou.
Ko ti je dao ovo? upitah Tomasu.
Neki ovek, ree ona. Moja braa su pola i upravo sam spustila veo na kapiji. Taj
ovek mora da je gledao kroz donju reetku i video rub moje haljine.
ta ti je rekao? upitala sam.
Upitao je jesam li prijatelj ili neprijatelj Mediija, odgovori Tomasa. Poto nisam
nita odgovorila, upitao je poznajem li devojku koja se zove Katarina. Rekla sam mu da te
poznajem i da smo drugarice.
Ponudio mi je novac ako ti to donesem - Tomasa klimnu glavom prema kamenu u
mojoj ruci - ali ne pominji to nikome. Je li to porodina uspomena?
Pripadalo je mojoj majci., slagala sam. Tomasi sam oigledno mogla da verujem, ali
nije mi bilo potrebno da svojim problemima dodam i optubu za vetiarenje. Je li ti
rekao jo neto?
Rekla sam mu da ubaci novac kroz donju reetku u kutiju za milostinju, kao prilog
manastiru. Upitala sam ga i ima li neku poruku za tebe, a on je rekao, Kai joj da izdri
jo malo. Kai joj da u se vratiti.
Jo malo... vratiu se. Od tih rei osetila sam vrtoglavicu. Gurnula sam kamen izmeu
kecelje i haljine, i smestila ga u nabore tkanine koja mi je sluila kao pojas.
Pogledala sam Tomasu. Ne smemo nikada razgovarati o ovome, ni meusobno.
Pobunjenici bi me ubili ili oteli.
Ona ozbiljno klimnu glavom.
Uprkos prisustvu kuge i nemilosrdnoj zimi, ila sam hodnicima Santa Katarine
oseajui kako me obuzima sve vea radost. Svaki put kada bih gurnula ruku ispod kecelje
osetila sam kamen, a njegova hladna i glatka povrina postala mi je Klarisin zagrljaj.
Sledeeg jutra, nas etiri stanarke otkrile smo da je trpezarija zatvorena. Kuvarice su se
porazboljevale, a preostale zdrave sestre bile su preokupirane, dodatnim poslom, brigom
o bolesnicama. Bez sumnje, trebalo je saiti jo pokrova, ali manastirska svakodnevica je
bila izmenjena, pa smo to zaboravile. Vratile smo se u svoju eliju, sele na neravnu
slamaricu gladne, uplaene i smrzavajui se, i pokuale da se zabavimo traanjem.
--
Nekoliko sati kasnije, u hodniku su se zauli neki zvuci: otar glas neke monahinje,
um koraka po kamenom podu, otvaranje i zatvaranje vrata. Izvirila sam u hodnik i videla
kako jedna od sestara grozniavo isti prainu metlom.
ta rade? upitala je Serena. Sedela je prekrtenih nogu na postelji, pored Tomase.
iste, odgovorila sam zaueno.
I druga vrata su pozatvarana; izbezumljeno ienje je zavreno. ula sam kako sestra
Violeta u daljini izdaje naloge, ali nikoga nisam videla. Posle izvesnog vremena mi,
devojke, smo nastavile svoj razgovor.
Iznenada, na vratima se pojavila sestra Violeta.
Devojke, rekle ja suvo i pozvala ih prstom, iako je to bio jedan od onih sati kada
sestre ute. Ne ti, Katarina. Ti ostaje tu. Vi, ostale, poite sa mnom.
Odvela je ostale devojke. Ja sam ekala kao u agoniji. Moda je neka druga sestra
primetila stranca koji se raspitivao za mene; moda je Tomasa otkrila tajnu. Sada e me
pobunjenici ubiti ili odvesti u neki zatvor jo gori od Santa Katarine.
Trenuci su prolazili, dok se u hodniku nisu zauli koraci, zvonak, nepoznat zvuk
konih izama na kamenu. Pobunjenik, pomislila sam oajno. Doli su po mene.
Ali ovek koji se pojavio na vratima nije bio ni slian Rinuiniju i njegovim vojnicima.
Nosio je teki ogrta od ruiastog somota, obrubljen krznom od hermelina i smeu
somotsku kapu sa malim, belim perom; bradica mu je bila fino uobliena, a paljivo
oeljani uvojci rasipali su mu se po ramenima. Drao je ipkanu maramicu pritisnutu na
nos; ak i na daljinu odisao je mirisom rua.
Pored njega, sestra Violeta ree tiho, To je ta devojka, i nestade.
Ah! ree nepoznati, glasom priguenim zbog maramice. Oprostite mi, ali smrdi!
Kako to podnosite? Spustio je maramicu da bi skinuo kapu i naklonio se. Imam li
zadovoljstvo da se obraam Katrin de Medii, vojvotkinji od Urbina, keri Lorenca od
Mediija i Madlene de la Tur od Overnje?
Katrin, rekao je, kao i ovek u mom krvavom snu.
Ja sam, odgovorila sam.
Ja sam, uh! Ja sam Rober Sen Deni de la Ro, ambasador republike Firence, po volji
njegovog velianstva kralja Fransoa Prvog. Vaa pokojna majka bila je roaka njegovog
velianstva i jue smo saznali da vas, vojvotkinju, dre u najgorim moguim uslovima. Da li
je tano da je to odea koju ste primorani da nosite i da je to postelja na kojoj ste prisiljeni
da spavate?
Moja pesnica, skrivena ispod naplenjaka, koja je stezala gavranovo krilo, poe polako
da se oputa.
Da, rekla sam.
Poelela sam da preem prstima po naborima njegovog somotskog ogrtaa, da
promenim svoju grubu vunenu haljinu i obuem neto fino, da mi inevra zakopa gornji
deo haljine i donese moj izbor rukava. elela sam da opet vidim Pjera. Najvie sam elela
da se zahvalim tetki Klarisi to me je nala, i ta, poslednja misao dovela me je vrlo blizu
suzama.
Ambasador se razneio. Kako je to strano za vas, dete. Ovde je ledeno. udo je da
niste bolesni.
Ovde je kuga, rekla sam. Veina sestara je ima.
On opsova na svom, stranom jeziku; kvadratna tkanina pade na pod. Opatica mi nije
to ni pomenula! Gotovo istog trena povratio je kontrolu nad svojim temperamentom i
strahom. Onda je gotovo, ree. Srediu da Vas jo danas izvedu iz ove septike jame.
Ovo nije mesto za kraljevu roaku!
Pobunjenici nee dozvoliti da odem, rekla sam. Oni hoe da umrem.
On lukavo die jednu od svojih crnih obrva. Pobunjenici ele sigurnu Republiku, to
nemaju. Potrebna im je dobra volja kralja Fransoe, koju nee imati dok ne pokau
odgovarajue potovanje prema njegovoj roaci. Iznenada se opet naklonio. Neu
oklevati, vojvotkinjo, ako u ovoj zgradi ima kuge, moram to pre izai i to brzo. Dajte mi
nekoliko sati i odveemo vas u neki bolji dom.
Poao je, a ja sam mu doviknula: Molim vas, kaite mojoj tetki Klarisi da sam joj
zahvalna za va dolazak!
Ustao je i okrenuo se, gledajui me zbunjeno. Nisam bio u kontaktu sa njom, ali u
sigurno pokuati da joj prosledim vau poruku.
Ali ko vas je poslao?
Jedan stari prijatelj vae porodice mi se javio, ree on. Kazao je da ete znati da je to
on. Mislim da se zove Rueri. Zastao je. Dozvolite sada da poem, vojvotkinjo, jer kuga
se brzo iri. Kunem se bogom da neete jo jednu no provesti ovde. Zato budite veseli i
hrabri.
Hou, rekla sam, ali u trenutku kada je nestao u hodniku poela sam da plaem.
Plakala sam jer me je gotovo potpuni stranac naao i saalio se; plakala sam jer tetka
Klarisa to nije uinila. Digla sam ostavljenu kvadratnu tkaninu slinu paukovoj mrei da
obriem oi i udahnula miris cvea.
Rekla sam sebi da e me Gavranovo krilo zatititi od kuge i izvesti iz Santa Katarine;
zaklela sam se da ga vie nikad ne ostavim.
Ali francuski ambasador nije doao po mene tog prepodneva, niti je bilo ko drugi
doao posle podne. Sedela sam sa ostalim devojkama i ila pokrove, toliko uzbuena i
rastrojena, da sam se desetak puta ubola. Do veeri oduevljenje je nestalo. ta ako
pobunjenici ne ele toliko oajno da odobrovolje kralja Fransou kako je monsinjor La Ro
mislio?
Pala je no. Nisam htela da se svuem, ve sam legla pored Tomase i gledala u mrak,
oekujui znake kretanja. Sati su prolazili, dok nisam napolju primetila sjaj svetiljke.
Pourila sam u hodnik i zatekla sestru Violetu, koja se kratko osmehnu mojoj
uurbanosti i pozva me da poem za njom.
Odvela me je u svoju eliju i obukla mi je uobiajenu odoru monahinje i zimski ogrta.
Kuda idem? upitala sam.
Dete, ne znam.
Izvela me je napolje, do vrata koja vode na ulicu.
uvi nae korake, neki mukarac sa druge strane je upitao da li su me doveli?
Jesam, ree sestra Violeta i otvori vrata.
ovek sa druge strane bio je u tekom ogrtau i nosio dugaki ma ratnika za pojasom.
Iza njega, ekala su etvorica na konjima.
Dobro je, ree ovek. Pruio mi je ruku u rukavici. Neka vam lice bude pokriveno,
doite brzo i ne virite. Moemo se nai u opasnosti.
Ja sam ustuknula. Kuda me vodite?
Ugao njegovog brka se die. Saznaete uskoro. Dajte mi ruku. Neu vas opet fino
pozvati.
Posluala sam ga oklevajui. Digao me je na svog konja, pa zauzeo svoje mesto iza
mene u sedlu i odjahali smo u pratnji njegovih ljudi.
--
No je bila mrana i hladna. Ili smo pustim ulicama, kroz koje je odjekivalo kloparanje
kopita naih konja. Pokuala sam da shvatim kuda idemo, ali gusta magla mi je spreavala
pogled.
Put je trajao samo etvrt sata. Zaustavili smo se ispred drvenih vrata na dugakom
kamenom zidu; samo e me zatvoriti u drugi manastir. Uspaniila sam se, i ispod ogrtaa i
odede potraila crni, kameni talisman.
ovek sa kojim sam jahala skide me sa konja, a jedan od njegovih vojnika zalupao je po
tekom drvetu. Trenutak kasnije, vrata su se tiho otvorila. Jedan od njih me je gurnuo
unutra i vrsto zatvorio vrata iza mene.
Osetila sam jak miris sireta i digla ruku na nos; tkanina koju sam nosila preko glave
uvrnula se i kliznula, zaklonivi mi vidik.
Neka hladna ruka uhvatila je moju i povukla me nekoliko ukoenih koraka napred,
dalje od mirisa. Kada me je pustila, ja sam skinula veo.
U polukrugu oko mene stajalo je dvanaest monahinja, visokih, lepih, zaklonjenih
velima i crnim ogrtaima, tako da su im se oblici gubili u pomrini. Videla sam im samo
lica, osvetljena lampama koje su tri od njih drale, mnogo razliitih toplih osmeha, mnogo
razliitih pari ljubaznih oiju.
Najvia meu njima koraknula je prema meni. Bila je krupna, irokog lica, sredovena.
Draga Katarina, rekla je. Ja sam nastojnica. Mati ustina, kao i vi, Medii. Kada ste
se rodili, ja sam Vam bila kao majka. Dobrodoli.
Ne zazirui od kuge, rairila je ruke i ja sam potrala prema njoj.
Glava osam
Korvusovo krilo me nije izneverilo. Nala sam se na nebu, okruena anelima: u
benediktinskom manastiru Santisima Anuncijata dele Murate, Najsvetija Blagovest
Ograenih Zidom i plemkinjama koje su tu poloile zakletvu. Uglavnom su to bile roake
Mediija; samo nekoliko njih podravalo je novu republiku.
Sam manastir podigli su i novcem pomagali Mediijevi; to se videlo u njegovim
irokim hodnicima i elegantnom nametaju. Te noi, mati ustina me je odvela u moju
novu sobu. Od straha sam bila potpuno iscrpljena, pa nisam videla nita sem velike
postelje sa tekim ebetom i debelim jastukom. Posluno sam stajala dok me je sluavka
svlaila; u dlanu sam drala kamen i gledala tihu, ozbiljnu enu. Ona to nije primetila, jer
je bila zauzeta punjenjem posude toplom vodom. Oprala me je nekom tkaninom, pa mi je
preko glave obukla istu spavaicu od fine, mekane vune. Gurnula sam crni kamen u dep
kada mi je pokazala posluavnik sa sirom i hlebom na stoiu pored postelje. Prodrala
sam hranu i stropotala se u postelju. Sluavka mi je stavila zagrejanu ciglu ispod nogu i
dobro uukala debelo ebe oko mene. Prvi put, te zime, prestala sam da drhtim.
Spavala sam satima, stiskajui Korvusovo krilo u pesnici. Kada sam se ujutru
probudila, nala sam se u velikoj prostoriji, sa izrezbarenim oblogama na zidovima i
mermernom kaminu. Priguena svetlost probijala se kroz veliki luni prozor, i otkrivala,
takoe, veliki sto i udobne tapacirane stolice, iji tamno zeleni somot se slagao sa
zavesama i pokrivaima na postelji. Na zidu ispred mene, stajao je veliki filigranski zlatni
krst, ispod koga se nalazila klupica za kleanje, sa jastuetom.
Na zidu naspram kamina bilo je nekoliko polica sa knjigama. Jedna od njih, na donjoj
polici, privukla mi je pogled: uvezana u tamnu smeu kou, sa zlatnim naslovom,
poznata. Iskoila sam iz postelje i izvukla celu knjigu sa police.
Fiino. De Vita Coelitus Comparanda, Uiti o ivotu od zvezda, upravo onaj primerak
koji je leao na Pjerovim kolenima; prepoznala sam zareze na koi i glasno se nasmejala.
Povuena, razgledala sam police, nadajui se da u ugledati dragulje spasene iz palate
Medii. Nisam nala vie nijednu, mada sam videla jo dve knjige sa naslovima ispisanim
Fiinovom rukom.
Jo uvek sam razgledala naslove kada je neko zakucao na vratima i pojavile su se dve
obine ene i jedna monahinja. ene koje su donele kadu i starija monahinja sa naoarima
veselo su mi se smekale. Ona je bila punaka i zaobljena, a ponaanje i govor
nagovetavali su plemenito poreklo. U ruci joj je bio mali posluavnik, sa aom i
posudom slatkia.
Vojvotkinjo! ree ona veselo. Znai, otkrili ste svoju biblioteku. Imamo i veu u
drugom krilu, naravno, ali ovde smo stavile nekoliko naslova za koje smo mislile da bi Vas
moda zanimali. Ja sam sestra Nikoleta; ako Vam je potrebno bilo ta, pitajte mene. Donela
sam Vam neto sitnih slatkia i slatkog vina, da Vas odri dok ne stigne doruak, mora da
ste jo uvek gladni. Kasnije emo Vas sasvim osloboditi i tih buva.
Lat. Trea knjiga u trilogiji Italijana Marsilija Fiina (Marsilio Ficino, 1433-1499), prva je De vita sana (O
zdravom ivotu), druga je De vita longa (O dugovenosti). (Prim. red.)
--
Mala vojvotkinja. Osmehnula sam se zbog tog izraza naklonosti i potovanja u
obraanju. Stavila sam ruku na Fiinov rad i, sasvim zaboravivi na pravila ponaanja,
rekla, Ova knjiga. Kako se nala u ovoj sobi?
Zagledala se kroz debela stakla naoara, koja su uveliavala njene tamne oi.
Ambasador De la Ro je jue doneo neke stvari za Vas. To mora da je jedna od njih.
Ona je spasena iz nae palate, rekla sam.
Neka je bogu hvala, odgovorila je ona, prekidajui razgovor i okrenula se kada je ona
sluavka iz prethodne noi ula, nosei po jedan veliki ajnik u svakoj ruci. Draga
vojvotkinjo, ovo je naa sluavka Barbara. Moete isto tako i njoj da se obratite za sve to
Vam je potrebno. Spustila je posluavnik na moj noni stoi, pa iz depa na struku
izvadila pismo zapeaeno voskom. Va doruak e stii uskoro, a u meuvremenu ete
moda uivati itajui ovo.
Zbog njenog ljubaznog osmeha poelela sam da posegnem za njim i slomim peat.
Rukopis je bio Klarisin. Stisnula sam pismo na srce. Sestro Nikoleta, molim Vas da mi
oprostite neuljudnost. To je samo zato, to ve dugo nisam osetila nikakvu dobrotu, pa
sam zaboravila na lepo ponaanje. Hvala vam za sve.
Ona se ozari. Pa Vi se divno ponaate! Ne treba da mi se izvinjavate, draga, sa
obzirom na sve to ste pretrpeli. Kratko se naklonila. Uivajte u svom pismu, vojvotkinjo.
Vratiu se za jedan sat.
Bez daha sam otvorila pismo.
Najdraa moja Katarina,
Uasnula nas je vest o tvom zatoenitvu i okrutnim uslovima koje si bila prisiljena da trpi.
Nadam se da e ti tvoja nova okolina biti prijatnija. Ja u odsada, pa nadalje biti u stalnom
kontaktu
sa francuskim ambasadorom, da budem sigurna da nikada vie tako ne oskudeva. Pobunjenici
oajniki ele da zadre podrku kralja Fransoe I od Francuske, a Njegovo velianstvo da se
dobro
brine o njegovoj daljoj roaci.
Diskrecija je spreila bilo kakvo pominjanje mog novog boravita; takoe me spreava i da te
lino posetim. elim da zna da bez prestanka radim na tome da bude putena. Papa Klement je
izbegao iz pustog rimskog pejzaa. On i kralj Karlo e se uskoro pomiriti; uiniu sve to je u
mojoj
moi da odrim tu novonastalu situaciju, koja moe dovesti do ponovnog uspostavljanja vlasti
Mediija u Firenci.
Nisam zaboravila tvoju hrabrost. Dri se dobro i nikada ne zaboravi sudbinu koja ti je
predodreena.
Sa iskrenom naklonou,
tvoja tetka,
Klarisa de Medii Stroci
P.S. Tvoj stric i roaci ti alju pozdrave. Pjero insistira da napiem kako mu mnogo nedostaje.
itajui Klarisin elegantni rukopis oajniki sam poelela da je vidim, ali ubrzo sam
bila prekinuta u razmiljanju tanjirom kobasica i jabuka. Posle jela sam se okupala toplom
vodom. Barbara mi je oprala kosu, podavivi poslednje buve iz Santa Katarine i obukla mi
haljinu po meri, a zatim me omotala vunenim alovima, da me zatiti od zime.
ivot u Le Muratu bio je prijatno drugaiji. Svakog jutra i veeri sedela sam sa
monahinjama u trpezariji, pila dobro vino i jela dobru hranu, esto sa mesom i kolaima.
Sestra Nikoleta se prema meni ponaala kao prema najdraoj unuci, uvek mi je donosila
male poklone od zaeerenog voa i oraha ili svetlu traku za kosu. Ona i ostale monahinje
dale su mi punu slobodu kretanja u manastiru.
Nisam izneverila njihovo poverenje. Svakog jutra sam ila na misu, a posle pratila
Nikoletu u sobu za ivenje. Mnoge monahinje su lepo vezle, ime su se i izdravale. Sestra
Nikoleta je, bez ijedne pomone linije znala da izveze savreno jagnje koje dri barjak sa
krstom, ili Svetog duha, koji u obliku golubice silazi sa nebesa.
Tog, prvog jutra, upoznala sam se sa ostalim valjama: sestrom Antonijom,
pomonicom nastojnice, visokom, staloenom i starijom sestrom Marijom Elenom,
panjolkom aneoskog glasa, koja je vodila hor, i stanarkom Madalenom, pet godina
starijom od mene, kestenjaste kose koja joj je padala niz ramena. Madalena je bila
Tornabuoni iz porodice koja je iznedrila majku Lorenca Velianstvenog. Bila je tu sestra
Rafela, umetnica, koja je svojim talentom, etkicom i bojom, ukraavala zavrene rukopise
u skriptorijumu gde su se nalazile slike zaslepljujue lepote. Bila je tu i sestra Pipa, zgodna
mlada ena riih obrva i svetlo zelenih oiju, ivopisno drugaijih u poreenju sa njenom
monakom odorom i crnim velom. Pocrveneli su joj obrazi kada smo se upoznale; stid,
pomislila sam, dok nisam primetila pogled na licu njene senke, tamnopute sestre Lizabete,
iji pogled je izraavao istu mrnju.
Prvog jutra sam sedela na jastuku i gledala kroz velike prozore u svelu batu i sluala
veselo pucketanje vatre, dok mi sestra Nikoleta nije donela svileni konac, iglu i makaze.
Dala mi je maramicu za vebu i objasnila kako da uvuem konac u iglu i izvedem prvih
nekoliko bodova. Kasnije, sestre su poele povremeno da se doaptavaju. To mi nije
smetalo, dok sestra Pipa nije upitala:
Treba li ona slobodno da se kree. Ipak je zatvorenica.
Lizabeta se odmah ubaci. Noas niko nije uvao njenu eliju. Mogla je lako da se
iskrade.
Sestra Nikoleta spusti svoj vez u krilo i ree ozbiljno, Ona je dete i preivela je strane
stvari. Nije potrebno da je vi podseate na to.
Pipa pocrveni i o tome se vie nije prialo. Uskoro sam saznala da njena i Lizabetina
porodica pripadaju Narodnoj stranci, najradikalnijoj frakciji u okviru nove vlade.
U meuvremenu, mati ustina me je dva puta nedeljno vodila u svoju udobnu eliju,
gde me je privatno upuivala u aristokratski protokol. Nije zaboravila moju titulu
vojvotkinje, ni injenicu da sam roena da vladam Firencom, a njene lekcije su me
podseale da mnogi u gradu i dalje ele povratak Mediija na vlast. Nauila me je
ponaanju za stolom i vetini razgovora, kao i obraanje kraljevima i kraljicama, i mom
stricu, papi Klementu.
Druge asove sam pohaala sa Madalenom. Sestra Rozalina me je uila francuski, sa
obzirom da me je francuski ambasador redovno poseivao, da bi kralja Fransou
obavetavao o tome kako ivim. Za vreme prve lekcije bila sam uznemirena i nisam
razumela zato, dok me sestra Rozalin nije oslovila kao Katrin, imenom kojim me je
Rueri jednom ne razmiljajui oslovio, imenom kojim me je zvao krvavi ovek u mom
komaru.
U La Muratu sam opet poela da patim od zlih snova. To me je zbunjivalo, dok se
nisam setila da mi je gospodin Kozimo rekao da e mi ih talisman vratiti.
Mars stanuje u Vaoj dvanaestoj kui, kui skrivenih neprijatelja i snova.
Zaklela sam se da se nikada vie neu odvajati od tailismana; verovala sam da njemu i
gospodinu Kozimu treba da zahvalim za promenu svoje sree.
Va horoskop sadri mnogo stranih iskuenja, a ovo sada je prvo od njih. Ja nameravam da se
pobrinem da preivite.
Sudbina mi je vratila Fiina i talisman. Nisam mogla da previdim takve darove; veeri
sam provodila prouavajui De Vita Coelitus Comparanda uz svetlost lampe. Dalje
--
pretraivanje police sa knjigama u mojoj sobi otkrilo mi je jo jedan poklon: tik uz
pomenutu knjigu stajao je naslov Knjiga uputstava za elemente umetnosti astrologije Arapina
po imenu Al Biruni.
itanje je bilo suvoparno i zastraujue za nekoga tako mladog, ali ja sam imala utisak
da mi opstanak zavisi od toga. U osmoj godini sam zapamtila dvanaest znakova Zodijaka,
dvanaest kua i sedam planeta.
U mojim komarima, ovek je stajao i dozivao moje ime, a kasnije mi leao pod
nogama, a lice mu je bilo klobuavi izvor crvenila.
Katrin...
Krv je i dalje lila: Francuz me je zvao u pomo, da zaustavi skori pokolj. Na meni je bilo
da odgonetnem opasnost i spreim je. Sudbina mi je pruala ansu da se iskupim.
Provela sam prijatnu zimu. Prolee je donelo nove vesti od Klarise, o papi Klementu:
sada je bio bezbedan u Viterbu, car Karlo bio je blag prema uasima koje su njegovi
pobunjeni vojnici poinili u Rimu. Prolee je donelo mnotvo vesti od Pjera: sada sam tako
visok, da me ne bi poznala! Vazduh je bio pun mirisa; ja, puna optimizma. Oseala sam se
bezbednom i oekivala da se uskoro opet vratim u svoj svet zahvaljujui prouavanju
astrologije.
A onda je doao jedanaesti maj 1528. godine. Navrila se godina od kada sam prvi put
ula da je papa Klement otiao iz Vatikana. Kada je sestra Nikoleta, tog jutra, dola da me
povede na misu, osmeh joj je bio izvetaen i nesiguran. Namirisala sam neku runu tajnu,
a kada je mati ustina najavila da u se u sobi za primanje videti sa francuskim
ambasadorom, moja slutnja se pojaala.
Sedela sam u sunanoj prostoriji. Ambasador De la Ro je ubrzo doao. Obrijao se,
ostavljajui glatku bradu i tanane brie ispod pozamanog nosa. Bio je u prolenom
aketu od svetlozelenog brokata i utim nogavicama, a kada je uao naklonio se duboko,
iroko odmahnuvi rukom.
Vojvotkinjo, rekao je uspravljajui se. Nije se osmehnuo, bio je ozbiljan. Nadam se da
ste dobro.
Veoma dobro, ambasadore, rekla sam. A vi?
Sasvim dobro, sasvim dobro, hvala. Potapao se maramicom po nosu. Znai,
zdravlje vas slui? A kako ide uenje?
Zdravlje mi je dobro. I mnogo uivam u uenju. Imam izvrsne nastavnice.
Ah, rekao je i klimnuo glavom. Onda je sve u redu. Zastao je.
Molim vas, rekla sam, odjednom prozukla od straha. Doli ste da mi neto kaete.
Samo kaite.
Ah, draga vojvotkinjo. ao mi je. Glas mu je bio tuan i izvukao je pismo iz depa na
pojasu. Stigla je uasna vest. Klarisa de Medii Stroci je umrla.
U prvom trenutku, te rei su zvuale suvie apsurdno da bi imale smisla; nisam mogla
da progovorim, ni da zaplaem. Samo sam zurila u Francuza i njegove smene arene
boje.
Vojvotkinjo, ao mi je. Vi ste premladi za toliko udaraca, koliko ste pretrpeli. Izvolite.
Stavio je pismo ispred mene.
Draga
Katarina,
4. maj 1528. godine
ao mi je to moram da te obavestim da je moja supruga, Klarisa Stroci jue preminula.
Poslednje nedelje je patila odgroznice, ali je insistirala da ustane iz postelje da bi zabavila
posetioca iz Rima.
U noi pred smrt, sedela je za stolom i pisala pisma osobama koje bi najvie mogle da se zaloe
za njenu stvar; jutro je zateklo za stolom, tako slabu da nije mogla da ustane. Odveli smo je do
postelje i pozvali doktora, ali tada je ve bila svesna da umire.
ak ni u patnji nije te zaboravila. Kazala mi je da napiem ovo pismo i kaem ti da e se tvoja
situacija uskoro popraviti.
Od sada, pa nadalje, osloni se na ambasadora De la Roa. On e brinuti o tebi i titie te, jer
kralj Fransoa ostaje tvoj odani saveznik.
Ja sam oaloen.
Tvoj tea,
Filipo Stroci
Kao i tea Filipo, i ja sam bila neutena. Zagnjurila sam lice u krilo sestre Nikolete, a
ona me je obgrlila. Oseala sam se naputenom: tea Filipo nije bio krvlju vezan sa mnom;
moje blagostanje sada je zavisilo od neizvesnog, dalekog interesa kralja Francuske.
Dva dana sam ostala u postelji, odbijajui da jedem. Okruena knjigama, opsesivno
sam itala o Saturnu, pretei smrti i o njegovim tekim, hladnim atributima, pitajui se
kako je on stajao u Klarisinoj karti u trenutku njene smrti. itala sam cele noi; jutro me je
zateklo u itanju, dok su me oi pekle od naprezanja, kada je sestra Nikoleta odjednom
uletela, u pratnji svoje uzdrane sluavke Barbare.
Vojvotkinjo, rekla je, neki ovek je doao da Vas vidi i izjavi Vam sauee.
Namrtila sam se. Ko je to?
Ne seam se, ree Nikoleta, ali mati ustina ga zna i kae da moete da razgovarate
sa njim kroz reetku. Ja moram odmah da se vratim u sobu za ivenje, ali Barbara e se
pobrinuti za vas.
Okrenula se sluavki. Pazi da njegovo ponaanje bude pristojno i da niko ne
prislukuje.
Tea Filipo? upitala sam se. Moda je rizikovao dolazak u Firencu. Ili je moda, ta
misao mi je donela zrno uzbuenja, Pjero uspeo da doe, da me vidi. Odmah sam upitala,
Da li je taj ovek mlad ili star?
Nikoleta me pogleda bledo, pre nego to se okrenula da ode. Mati ustina nije rekla.
Barbara me je odvela napolje, do zida manastira. Na gornjoj reetki zastor je bio
navuen, ali pored korpe za priloge, koja se oseala na sire korieno za spreavanje
irenja kuge, donja reetka je bila otkrivena. Videla sam muke izme.
Barbara kucnu na vrata i glasno objavi, Devojica je ovde, gospodine. Neka va
razgovor bude diskretan. Slabim gestom kojim dozvoljava privatnost, odmakla se dva
koraka natrag od mene.
Dona Katarina, ree ovek, glasom tako zvunim i dubokim da sam poelela da
ujem kako peva rei, Doao sam da Vam izrazim iskreno sauee povodom smrti Vae
tetke. Ovo su bila surova vremena za Vas.
Da sam bila dovoljno visoka, zabacila bih veo i pogledala njegovo runo lice, ruan i
bolestan ten, kriv nos i prevelike ui, da vidim da li se promenio tokom haotinih meseci
koji su nas razdvajali. Digla sam se na prste, elei da mu se pribliim.
Gospodine Kozimo. U glasu mi se uo prizvuk udenja. Kako ste me nali?
Zar ste i pomislili da sam Vas napustio? U Santa Katarini, ja sam Vam doneo kamen.
Mislio sam da ete sigurno pogoditi ko ga je poslao. Imate ga kod sebe, zar ne?
Da. Nikada ga ne ostavljam.
Dobro. Zautao je. A knjige spaene iz palate?
--
To ste bili vi...? Sve vreme to nije bila Klarisa, nego Kozimo Rueri. Ali kako ste
sauvali knjige od pobunjenika? A i kamen sam ostavila u Poo a Kajanu. Kako ste mogli
znati...?
Ne treba da brinete o tome, madona. Treba da znate samo da nikada niste bili, niti
ete biti sami.
Suze mi umalo nisu krenule, ali sam ih zaustavila. Zahvalna sam Vam. Ali kako mogu
da Vas naem, ako mi budete potrebni?
Preko francuskog ambasadora.
Zato ste tako dobri prema meni?
Ve sam Vam rekao, Katarina. Vas i mene zvezde su vezale. Ja samo titim svoje
interese.
Zvezde, rekla sam. elim da nauim sve to mogu o njima.
Vi ste samo devetogodinja devojica, uzvratio je hitro, pa dodao, ali vrlo
dragocena. uzdahnuo je. Zato itajte Fiina. Al Biruni je vrlo koristan vodi.
Moram da uim, rekla sam. Zanima me ta e biti sa mnom, hoe li se papa i car
Karlo sloiti, hou li ikada biti slobodna.
Papa i car e se sloiti, ree gospodin Kozimo mirno. Ali ve sada nema razloga za
brigu o budunosti. Samo znajte da sam Vam ja na raspolaganju kad god Vam budem
potreban. Odmakao se jedan korak. Glas mu je postao udaljen. Moram sada da poem;
zbog Vas ne smem rizikovati da budem vien. Bog neka je sa Vama, Katarina.
Sluala sam njegove korake dok se polako udaljavao.
Gospodine Kozimo, rekla sam i pritisnula dlan na vrata. Nisam se pomerila dok me
Barbara nije uhvatila za lakat i povukla.
Leto je proteklo bez incidenata, kao i sledea jesen i zima. Bivala sam sve bolja sa
francuskim jezikom. U nonim snovima, rekla sam krvavom oveku, Je ne veux pas ces
reves, Ne elim ove snove.
Poetkom sledeeg leta, ja i veina sestara u Le Muratu obradovale smo se saznavi da
e se papa uskoro vratiti u Rim; Klement je pristao da krunie Karla ako se ovaj zaloi za
stvar Mediija. Poto je pretrpeo mnogo poraza od carske vojske, francuski kralj Fransoa se
takoe pomirio sa Karlom i povlaio svu podrku pobunjenikoj firentinskoj republici.
Jednog toplog, zaguljivog junskog jutra, zurila sam kroz otvorene prozore sobe za
ivenje i ugledala nekoliko crnih oblaka na horizontu: usevi i ambari izvan grada su goreli,
jer su ih zapalili vojnici pobunjenike vlade. Dolazio je car Karlo, ili bar njegova vojska,
pod vostvom Narandastog princa, a pobunjenici nisu nameravali da im ostave bilo
kakvu korist u okolini Firence.
Izvan zidova La Murata formirala se milicija od deset hiljada ljudi. etajui po vrtu ili
dvoritu, ula sam otre naredbe zapovednika, koji su pokuavali da organizuju svoje
jedinice. U strahu od predstojee bitke, stotine stanovnika napustile su Firencu. Dok je
Madalena uvala strau, popela sam se na jovu u vrtu i pokuala da pogledam preko
gradskih zidova, ali videla sam samo krovove i sivu maglu iznad grada. Firenca je mirisala
na dim; upijao nam se u odeu i kosu, i prodirao u svaki ugao manastira.
Septembar je doneo radosne vesti: kralj Fransoa je potpisao sporazum sa carem
Karlom. Francuska vojska nee pomagati pobunjeniku republiku. Likovala sam u sebi
zbog tih vesti, a u isto vreme se plaila. Seala sam se uasne pljake Rima, kada su carevi
vojnici zanemarili nareenja, postavili opsadu Svetog grada, provaljivali vrata manastira i
silovali monahinje.
Dvadeset etvrtog oktobra, ila sam na svom uobiajenom mestu, izmeu Madalene i
sestre Nikolete, napeta kao i Pipa i Lizabeta, koje su u tiini radile sagnute iznad svog
posla. Obino staloena sestra Antonija bila je zabrinuta.
Napolju, dan je bio mutan od dima i jesenje oluje koja se spremala; jova je izgubila
veinu svog lia i stajala je tako ogoljena i prazna.
Ja sam radila belu tkaninu za oltar; toga jutra nije mi ilo. Svila mi je bila nekako
predebela, a uice igle preuske. Prvih nekoliko bodova bilo mi je pogreno i morala sam da
ih oparam.
Naprstak mi se istanjio na mestu gde sam najvie pritiskala. Uznemirena, hvatala sam
previe tkanine odjednom, to je zahtevalo da suvie pritiskam naprstak. Zbog toga je
uica igle sa koncem ubadala koni naprstak, i zabadala mi se u prst.
Vrisnula sam iznenaeno i skoila na noge; tkanina za oltar je pala na pod. Monahinje
su prestale sa radom i zagledale se u mene. Stegla sam zube i sa oseajem munine
uhvatila iglu, i snano je povukla. Oslobodila sam je i zagledala se u sve vei biser krvi na
svom palcu.
Evo, ree Nikoleta. Otrgla je pare neeljane vune iz korpe za ivenje i pritisnula mi
na palac.
U tom trenutku, udaljena eksplozija zatresla je otvorene prozore. Madalena i sestra
Pipa pritrale su prozoru i zagledale se u pramen dima koji se u daljini dizao u vazduh.
Vratite se na posao, sve. Glas sestre Antonije bio je miran. Pobrinite se za njega i
bog e se pobrinuti za vas.
U trenutku kada je to rekla, zaula se druga eksplozija.
Top, apnu Nikoleta.
Sestra Pipa je i dalje stajala kod prozora, zurei kao da nekako moe da vidi iza zidova
manastira. Careva vojska, rekla je, povienim glasom. Sedam hiljada ljudi, ali mi
imamo deset. Pogledala je u mene, oiju sjajnih od mrnje. Nikad neete pobediti.
Pipa, ukori je Antonija otro. Sedi i uti.
Top se oglasio i trei put; istovremeno i etvrta detonacija se zaula iz suprotnog
smera: Firenca je bila opkoljena. Lizabeta skoi i pouri do Pipe.
Pipini obrazi bili su crveni od besa. Nee te osloboditi.
Pipa!odsee Antonija.
Pipa je ignorisala. Zna li ta Republika planira za tebe? Iscerila mi se. Da te spuste
u korpi sa gradskog zida i puste da te carski topovi raznesu u komadie.
Sestra Nikoleta skoi. Pipa, prestani! Prestani!
Ili da te strpaju u burdelj, da bi mogla da se kurva sa naim vojnicima. Onda Klement
nee tako uriti da te uda u svoju korist!
Nikoleta die ruku i oamari Pipu punim dlanom.
Dosta! uzviknu sestra Antonija. Stala je izmeu dve ene; bila je via i krupnija od
obe. Nikoleta opet sede do mene i obgrli me.
Pipa je prkosno stajala pred sestrom Antonijom. Bie vam ao to ste je tetoile. Ona je
narodni neprijatelj i loe e zavriti.
Lice, oi i glas sestre Antonije bili su kao od kamena. Idi u svoju eliju. Idi u svoju
eliju i moli se za oprotaj zbog svog besa, dok te ne pozovem.
U napetoj tiini, koja je usledila zau se pucanj topa.
Sestra Pipa se naposletku okrenula i otila. Lizabeta mrano pogleda Antoniju i vrati se
na svoju stolicu.
A ti e, ree sestra Antonija, nenije, Nikoleti, oitati sopstvene molitve kada ode
u kapelu.
--
Onda smo sve sele i nastavile da radimo. Ja sam zaboravila na svoj palac, a u
uzbuenju ispalo mi je i ono pare vune. Uzevi tkaninu za oltar u ruke umazala sam je
krvlju.
Topovska paljba je potrajala do sumraka. Tog popodneva na reetku je dola
Madalenina uspaniena majka i potvrdila ono to smo sumnjale: carska vojska je stigla i
opkolila grad.
Te noi, napisala sam pismo Kozimu Rueriju. Moje dopisivanje sa njim bilo je
ogranieno na temu astrologije, ali oaj me je primorao da otvorim srce.
Uplaena sam i usamljena.
Glupo sam pomislila da u zbog dolaska carskih trupa biti bezbednija. Ali rat je u ljudima opet
probudio mrnju prema meni. Plaim se da samo Gavranovo krilo nee moi da me zatiti od
ove,
nove opasnosti. Molim vas, doite i smirite me.
Potovana moja madona Katarina,
Rat sa sobom donosi opasnost, ali uveravam vas da vas je krilo Korvusa dobro uvalo i da e
tako i nastaviti. Verujte u taj talisman; i jo vanije, verujte u sopstvenu pamet. Vi posedujete
inteligenciju, neuobiajenu za mukaraca i neuvenu za ene.
Samo ekajte i pustite da se dogaaji sami odigraju.
Va sluga,
Kozimo Rueri
Osetila sam se naputenom, izdatom. Digla sam ruke od knjiga, prestala sam da se
trudim da uim. U trpezariji sam sedela pored Nikolete i zurila u svoju kau; hrana mi je
postala muna, nezamisliva. Tri dana nisam jela. etvrtog dana sam legla u postelju i
sluala uzvike vojnika i muziku artiljerije.
Petog dana opatica je dola da me poseti. Mirisala je pomalo na dim koji se irio
Firencom.
Drago dete, rekla je, morate da jedete. ta volite? Urediu da Vam to donesu.
Hvala vam, rekla sam. Ali ne elim nita da jedem. Ionako u umreti.
Neete dok ne ostarite, ree ustina otro. Nemojte to nikad vie rei. Sestra
Nikoleta mi je rekla ta Vam je sestra Pipa kazala. Strane rei, neoprostive. Ona je
ukorena.
Ona je govorila istinu.
Samo je prenosila glupe prie i nita vie.
Iscrpljena, okrenula sam se na drugu stranu.
Ah, Katarina... Postelja se lagano ulegla kada je sela pored mene. Uzela me je za ruku
i stavila izmeu svojih, hladnih ruku. Mnogo toga ste preiveli, a ovo su teka vremena.
Kako da Vas uteim?
Hou tetku Klarisu, htela sam da kaem, ali to bi bilo uzaludno i bolno.
Pogledala sam je opet. Hou gospodina Kozima, rekla sam. Kozima Ruerija.
Bilo je dovoljno, kazala je mati ustina, to je tolerisala jednu posetu tog astrologa i,
zaista, to mi je dozvolila da prouavam astrologiju, iako je to neprikladna tema za enu, a
pogotovo za mladu devojicu. Prenosila mi je pisma gospodina Kozima, samo zato to je
bio prijatelj nae porodice. Ali krue prie o njegovom saveznitvu sa nepodobnim
pojedincima, kao i izvesnim delovanjima.
Opet sam se okrenula prema zidu.
ustina je zabrinuto uzdahnula. Moda je ranije, pre nego to je Vaa tetka umrla,
trebalo da budemo uporniji... Ali i tada su pobunjenici motrili svaki na pokret, itali
svako Vae pismo. Bilo je nemogue da Vas izvedemo kroz gradske kapije. A sada...
Nisam je gledala. Naposletku je pristala da dozvoli dalju komunikaciju.
Tri dana kasnije, za to vreme sam i dalje ostala u postelji, ali sam sebi dozvolila
nekoliko prijatnih gutljaja supe, sestra Nikoleta je dola u moju sobu, poto se vratila u
manastir. Snana oluja je donela ledenu kiu; sitni kristali leda topili su se na njenim
ramenima. U ruci joj je bilo savijeno pare papira boje slonovae, a jo i pre nego to mi ga
je pruila znala sam ko je njegov autor.
Potovana moja madona Katarina,
Dobra opatica, mati ustina, obavestila me je o vaoj bolesti. Molim boga da uskoro povratite
zdravlje i radost.
Nema leka za ova nemirna vremena, sem opreznosti i pameti, ali bio bih srean da vam
obezbedim jo jedan talisman, ako e vas to umiriti. Jedan u znaku Jupitera bi pomogao, na
izvestan,
skroman nain, dobru sreu, ali...
Zguvala sam pismo u lopticu i pred rairenim oima sestre Nikolete bacila ga u vatru.
Posle sam odbijala ak i supu i vodu. Sledeeg dana dobila sam groznicu. Ispred moga
prozora zavijao je vetar, zagluujui pucnjave topova. Oseaj pokrivaa na koi izazivao
mi je cvokotanje zuba; telo me je bolelo od hladnoe, ali ebad mi nisu pruala toplotu.
Svetlost vatre pekla mi je oi i izazivala suze.
Poela sam da se gubim, gubili su mi se zidovi i postelja, i huk vetra. Putovala sam do
kamenog zida koji okruuje imanje Mediija, gde se pojavio nekim udom iv talski
momak, sa drkom bodea jo uvek zabodenog u vrat; raspravljali smo izvesno vreme o
neophodnosti njegove smrti. Prizor se promenio: stajala sam na bojitu gde je leao moj
krvavi Francuz. Tokom mog dugog i nejasnog razgovora sa njim, graktave vrane su se
skupljale ispred kamina, bacajui dugake senke na grimizni pejza i brbljale besmisleno.
Moda sam vikala Klarisino ime; moda sam vikala Ruerijevo.
Kada sam u suzama, bolna i nesigurna, otkrila da sam jo uvek u svojoj postelji u Le
Muratu, jo uvek je bio sumrak. Svetlost je i dalje bila suvie jaka, a vatra suvie hladna,
koa me je suvie bolela od arava.
Barbara me je gledala odozgo, sa jednom od mojih boljih haljina u rukama.
Bolje Vam je, obavestila me je. Trebalo bi malo da sedite i obuete se kako dolikuje.
Predlog je bio tako apsurdan da, u svojoj slabosti, nisam mogla da odgovorim.
Pokuala sam da ustanem, ali nisam mogla i sedela sam drhtei na stolici, dok me je
Barbara oblaila i zakopavala.
Postelja mi je bila predaleko, a noge nesigurne. Spustila sam se u stolicu, ne mogavi
da odbijem olju koja mi je prinesena do usana. olja, stolica i Barbara: njih tri su izgledale
vrsto na prvi pogled, ali ako bih se predugo zagledala u njih, poinjale su da trepere.
Ostanite tu, naredila mi je Barbara. Brzo u se vratiti. Izala je i zatvorila vrata.
Uhvatila sam se za doruja stolice da ne bih kliznula iz nje i pustila vatru da me
zaslepljuje varnicama ljubiastog, zelenog i ivopisno plavog.
Vrata su se otvorila i opet zatvorila. Gavran je stajao ispred kamina, visok i
zamaskiran, sa kapuljaom navuenom napred, tako da mu skriva lice. Polako je skinuo
kapuljau.
Bila sam sama sa Kozimom Ruerijem.
--
Glava devet
Trepnula sam: Ruerijeva prikaza nije nestala. Izgledao je starije i imao bradu koja mu
je prekrila roave obraze. Pod narandastim sjajem iz kamina, njegova koa dobila je
avolsku nijansu.
Ja sam, u delirijumu, drhtala u svojoj stolici. On, naravno, nije mogao biti tu.
Monahinje mu nikada ne bi dozvolile da ue u manastir.
Oprostite mi ako sam vas iznenadio, Katarina, ree on. Sestre su mi kazale da ste
vrlo bolesni. Vidim da su kazale istinu.
Glava mi se zaljuljala prema stolici. Bez rei sam zurila u njega.
Ostanite tako, kako jeste, ree on. Ne mrdajte. Ne govorite. Pustio je da mu ogrta
sa ramena padne na pod. Bio je sav u crnom, odea, kosa, oi, nije na njemu bilo nikakve
boje. Na srcu mu je stajao bakarni talisman veliine novia, magija bez kajanja. Stao je
nasred sobe, ba ispred moje stolice. Okrenut vatri, izvadio je bode iz pojasa i pritisnuo
pljosnati deo seiva na usne, pa ga obema rukama digao iznad glave, vrha okrenutog
prema nevidljivom nebu.
Poeo je da pevui. Zvualo je melodino, ali rei su bile grube i sasvim nerazumljive.
Pevuei, polako je spustio otricu, lagano pljosnatom stranom dodirnuo elo, pa talisman
iznad srca, a zatim oba ramena, desno, pa levo. I opet je poljubio bode.
Zatim je koraknuo napred, i naao se na dohvat ruke od kamina. Zasekao je vazduh, pa
gurnuo bode u njegovo sredite i izgovorio zapovest. etiri puta je uinio isto: urezivao
velike zvezde i sjedinjavao ih u krug. Ja sam se sklupala u stolici, oarana. U groznici sam
zamiljala da mogu da vidim bledo usijane obrise zvezda i kruga.
Gospodin Kozimo se vratio na sredinu sobe i rairio ruke, kao ivo raspee. Uzviknuo
je imena: Mihailo! Gavrilo! Rafailo!
Okrenuo se i spustio na kolena pored doruja moje stolice. Sad smo bezbedni, tiho je
rekao.
Nisam ja glupo dete, rekla sam mu. Neu se smiriti laima.
Plai Vas budunost, uzvratio je. Bojite se da nemate snage da preivite. Hajde da
saznamo neto o tome zajedno. Nakrivio je glavu i zagledao se u mene. Pitanje.
Formuliite svoje strahove u pitanje.
Nesmirena, upitala sam, Pitanje za koga?
Duha, odgovorio je. Po mom izboru, jer ja znam kome mogu da verujem.
Koa na rukama me je peckala. Mislite na demona.
Nije to demantovao, ali me je uporno gledao.
Ne, rekla sam. Ne demone. Pitajte boga.
Bog ne otkriva budunost. Aneo bi mogao, ali aneli su suvie
spori za ono to je nama potrebno veeras. Skrenuo je pogled dok su senke prekrivale
zapadni zid. Ali ima drugih, koji bi mogli...
Ko?
Opet me je pogledao. Mrtvi.
Tetka Klarisa, htela sam da kaem. Ali neto novo mi se javilo u mislima, rana skrivena
tako duboko, da do tog trenutka nisam ni bila svesna da postoji.
Moja majka, rekla sam. Hou sa njom da razgovaram.
Emocija trenutka dala mi je snage. Ustala sam i stala pored gospodina Kozima,
okrenuta prema zapadnom zidu, ispred kamina.
Gospodin Kozimo je izvadio zaepljenu boicu, otvorio je i gurnuo vrh kaiprsta u nju,
pa ocrtao zvezdu na mom elu.
Namirisala sam krv i zatvorila oi. Otila sam predaleko i dozvolila da kliznem u
zagrljaj zla. U ovome ima krvi, apnula sam i otvorila oi da vidim njegovu reakciju.
Ruerijeve oi su bile rairene, a pogled dalek, kao da se njegov duh odjednom proirio
i postao sila vea od sebe samog.
Nita nije, rekao je i iscrtao zvezdu i na svom elu, ostavljajui tamnosme trag.
Zatim je seo za moj pisai sto.
Papir, zatraio je.
Uzela sam prazan papir iz fioke i stavila ga ispred njega. Pre nego to sam mogla da
sklonim ruku, uhvatio je i bocnuo mi srednji prst vrhom bodea.
Vrisnula sam.
Pst, upozorio me je. Pokuala sam da se odmaknem, ali on mi je vrsto drao ruku i
stiskao prst dok velika kap krvi nije pala na papir. Oprostite, promrmljao je putajui
me, a ja sam stavila povreeni prst na usta. Svea krv je neophodna.
Zato?
Ona e je namirisati, odgovorio je. Privui e je.
Spustio je bode i zatvorio oi, duboko diui. Poeo je da mae glavom.
Madlen, - apnuo je. Ime moje majke. Madlen... Oni kapci mu zadrhtae.
Madlen, rekao je, pa glasno zastenjao.
Torzo i ruke mu se ukrutie i trznue; to se nastavilo dok se nije spustio u stolicu i
otro, nekontrolisano uzdahnuo.
Oigledno, ne njegovom voljom, desna ruka mu je napipala pero i zamoila ga u
mastilo. Za trenutak je lebdelo iznad lista, dok se ruka, koja ga je drala grevito trzala.
Ruka mu se odjednom opusti i poe strahovito brzo da pie.
Gledala sam kako se slova slivaju na papir. Rukopis je bio upadljivo enski, jezik
francuski, maternji jezik moje majke.
Ma fille, m'amie, ma chere, je t'adore
Keri moja voljena, draga, oboavam te
Oi mi se tiho ispunie suzama; izvirale su iste i vrele iz rane za koju nisam ni znala
da postoji.
ena, pa ipak najvea u svojoj kui
Upoznae svog dobrotvora
Pitanje
Pero je lebdelo iznad papira; Ruerijeva ruka je drhtala. Stanka, pa novi gr pisanja:
Pitanje
Da li e me pobunjenici ubiti? Upitala sam. Hou li ikada biti slobodna?
--
Ruka je oklevala, pa se trznula i nastavila da pie.
Ne boj se, m'amie, Silvestro e se pobrinuti da se bezbedno vrati.
Pero je palo i ostavilo tamnu mrlju na papiru. Ruka gospodina Kozima se sasvim
opustila, pa se stegla u pesnicu.
ta jo? uzviknuh oajno. Mora da ima jo...
Glava gospodina Kozima se ljuljala na ramenima, pa stala. Oi mu se otvorie, prazne i
zamagljene, a onda poee da se bistre, dok me naposletku nije ugledao.
Otila je, ree.
Zovite je natrag!
Odmahnuo je glavom. Ne.
Zurila sam u neshvatljivi rukopis. Ali ta to znai?
Vreme e razjasniti, ree on. Mrtvi sve vide: jue, danas, sutra, njima je svejedno.
Digla sam papir sa stola i stisnula ga na srce; Rueri, sto, pod, odjednom se sve
zavrtelo. Zateturala sam se; soba se nagnula i upala sam u pomrinu.
Probudila sam se u svojoj postelji. Sestra Nikoleta je sedela pored mene i itala mali
psaltir koji joj je bio u rukama; svetlost je ulazila kroz prozor i bleskala odraavajui se od
jednog stakla njenih naoara. Digla je pogled i toplo se osmehnula.
Slatka devojice, budna si. Spustila je knjigu sa strane i naslonila mi svoj hladan dlan
na elo. Groznica je prestala, hvala bogu! Kako se osea?
edno, rekla sam.
Okrenula mi je lea da bi se zabavila oko bokala i olje na oblinjem stolu. Sela sam i
odmah se potapala po prsima, poslednjem mestu na kome sam se seala da je ostalo
pismo moje majke, ali osetila sam samo svileni talisman koji je drao gavranovo krilo.
Uspaniila sam se. Da li je Ruerijeva poseta bila samo plod grozniavog sna?
Uspravila sam se, oslonjena na dlanove iza lea. Kliznula sam njima po aravima
ispod jastuka, gde sam prstima okrznula otru ivicu papira.
Hitro sam ga izvukla. Bio je presavijen na pola, a tekst na unutranjoj strani, tako da
nisam mogla da ga proitam, ali prepoznala sam veliku, tamnu mrlju od mastila.
Ma fille, m'amie, ma chere, je t'adore.
Kada se sestra Nikoleta okrenula sa oljom u ruci, gurnula sam pismo ispod ebeta.
I gladna sam, rekla sam joj. Da li je mogue da dobijem neto za jelo?
Drala sam majino pismo ispod jastuka i svake veeri gurala ruku tamo, stavljajui
ruku na jedinu uspomenu koja me je seala na nju; pobunjenici su uzeli sve ostalo. Ono mi
je prualo toplinu i tugu, i blagi izvor naklonosti; prualo mi je utehu kakvu nijedan
talisman ne bi mogao.
Boi je doao i proao, i stiglo je novo 1530, leto gospodnje. U februaru, papa Klement
je krunisao Karla za cara Svete rimske imperije. Klement je ispunio svoj deo pogodbe; sada
je bio red na Karla da preda Firencu u ruke Mediija.
Tih, prvih meseci, topovi su zautali. Zapovednik carske vojske shvatio je da njegova
prednost lei u tome da ne napada samu Firencu, ve gradove koji je snabdevaju hranom i
orujem. U leto pre opsade, svi usevi unutar zidova Firence spaljeni su mesecima pre
etve, a stoka poklana. Firenca se za hranu oslanjala na krijumarenje iz Voltere. Za robu,
vesti, vojsku, oslanjala se na Volteru.
Kako je vreme postajalo toplije, carska vojska je napadala nae linije snabdevanja.
Poslali smo jedan garnizon da brani prijateljski grad; Voltera je preivela prvu bitku.
Zakljuivi da je carska vojska potpuno poraena, zapovednik naeg garnizona je,
protivno nareenjima, poao natrag, kui. uvi za to, Narandasti princ je po drugi put
otpoeo opsadu.
Vezla sam, kada se mati ustina pojavila na vratima sobe za ivenje. Na licu joj je bio
uznemiren izraz, ali jedva primetno sa nadom.
Voltera je pala, rekla je.
Bez pomoi Francuza, a sada i bez podrke u naoruanju, pobunjenike voe oekivao
je siguran poraz.
Sedela sam i sluala nesreno mrmljanje sestara, duboko zamiljena.
Kosa mi je padala preko kukova, lepa i sjajna, boje kore masline. Toga dana bila je
skupljena u veliku mreu, koja mi je leala na potiljku. Odreila sam mreu i raspustila
kosu, pa uzela makaze i poela da seem. Dugo je trajalo; Makaze su bile napravljene za
vez i mogle su da seku samo po malo. Posle svakog zahvata, paljivo sam sputala pramen
kose pred noge.
Sestre su me zapanjeno gledale; samo mati ustina je shvatila. Saekala je kod vrata i
kada sam bila sasvim postriena, rekla je samo, Nai u ti rizu.
Prihvatila sam monaku rizu, ali ne i zavete. Lano sam se predstavljala, ali ni sestra
Pipa se nije alila.
U meuvremenu, graani su bivali sve oajniji. Bez ita iz Voltere nije bilo ni penice;
bez ulova iz ume izvan gradskih zidova, nije bilo ni mesa. Prvi i najtee pogoeni bili su
siromasi, i glad je poela na ulicama. Kuga je cvetala, primoravi mati ustinu da ukloni
kutiju za priloge i zatvori i donju reetku.
Prvih dana jula, primila sam poslednje pismo od gospodina Kozima:
Izvesno vreme neu pisati. Jutros sam video komiju kako sedi naslonjen na svoja vrata, oiju
zatvorenih kao da spava. Pomislio sam da je iscrpljen od gladi. Na sreu, nisam mu previe
priao,
pre nego to sam primetio plikove na njegovom vratu. Pozvao sam njegove ukuane, ali nisu
odgovorili.
Odmah sam otiao kui i okupao se limunovim sokom i ruinom vodom, koje preporuujem.
Zbog predostronosti, spalite ovo pismo i operite ruke.
Uveren sam da emo se opet lino videti.
Dvadesetog jula u sumrak, sedela sam u trpezariji, izmeu Madalene i sestre Nikolete,
za veerom, sa svim sestrama. Po obiaju, vladala je tiina dok smo veerale supu, u kojoj
sada nije bilo mesa, ni testenina.
Na istonom zidu trpezarije stajala je freska Poslednja veera; na susednom zidu
nalazio se veliki prozor koji je gledao na dvorite i vrata manastira, ije su reetke sada bile
zatvorene.
Iznad skapulara, radne kecelje koju sam nosila preko odore, nosila sam zlatno raspee,
ali ispod odore sam nosila Ruerijev crni talisman. Vredno sam prouavala svoj horoskop,
dok nisam zapamtila ono najvanije, tako da sam pratila poloaje planeta i zvezda tokom
dana i noi. estoki ratnik, nosilac smrti i razaranja, Mars bio je u konjunkciji sa Saturnom
i prolazio preko mog ascendenta, Lava, kraljevskog simbola. Takav prolaz garantuje
opasnost i esto nasilan kraj. A Saturn, tih i mraan, uplovio je u moju osmu kuu, kuu
smrti. Kao i Florensine, i moje zvezde su slutile velike promene.
--
Kada sam zaula udarce po kapiji manastira, nisam se mnogo iznenadila. Mi ene, za
trenutak smo sedele sasvim mirno i sluale odjek zvukova sa kaldrme.
Sestra Antonija pogledala je mati ustinu; opatica klimnu glavom, pa Antonija ustade i
izae iz trpezarije, ne gledajui u mene i izbegavajui moj pogled. U tom trenutku, zaue
se muki uzvici sa kapije.
Spustila sam svoju kaiku. Zidovi koji su mi protekle dve i po godine pruali zatitu
sada su predstavljali klopku. Skoila sarn elei da pobegnem, a znajui da nemam kuda
da odem.
Katarina, opomenula me je mati ustina. Kada sam se zagledala u nju, ozbiljno mi je
naredila, Idite u kapelu.
Napolju, kod kapije, sestra Antonija je uzviknula, Ne moete da uete unutra. Ovo je
enski manastir!
Neto je udarilo u vrata, tee i vre od ljudske pesnice. ustina skoi.
Idite u kapelu, ponovila je i istrala, leprajui velom i punim rukavima, da se
pridrui Antoniji. Na pola puta kroz poploano dvorite, doviknula je neto ljudima sa
druge strane zida, ali lupnjava je bila toliko buna da je zaguila njene rei.
Sestra Nikoleta je ustala i uhvatila me za ruku. Hajde. Povukla me je za sobom
prema vratima trpezarije, i odjednom smo bile okruene ostalima, Madalenom, sestrom
Rafaelom, Barbarom i sestrama Antonijom i Lusindom, ile smo sve zajedno.
Lizabeta i Pipa su ostale za stolom. Doli su po tebe, likovala je Pipa. Doli su i
boija pravda e biti izvrena.
Ostale su me okruivale. Izale smo u hodnik, pa pored nadsvoenog ulaza koji je
izlazio u dvorite, pored elija monahinja.
Lupnjava iza nas odjednom je prestala i otpoelo je dovikivanje mati ustine i nekog
mukarca preko zida. Glasovi su se sve slabije uli, kako smo odmicale dublje u manastir,
pored skriptorijuma, i kada smo izali na drugoj strani zgrade. Na otvorenom, zalazee
sunce je davalo oblacima roze i koralne nijanse sutona na pozadini sivoljubiastog neba.
Prele smo stazu i ule u kapelu, u kojoj su ve gorele svee za veernju slubu i
vazduh je mirisao na tamjan. Sestre su me povele do ograde oltara i stale u polukrug oko
mene. Ja sam kleei drhtala pored ograde; Saturn me je tako pritiskao da nisam mogla da
diem. Uzela sam brojanice sa pojasa i poela da se molim po seanju, ali su mi rei beale.
Misli mi nisu bile na brojanicama, nego na crnom kamenu iznad srca; moje molitve nisu
bile iskreno upuene Devici, nego Veneri, i ne Isusu, nego Jupiteru.
Kroz otvorena vrata uli su se ustinini uzvici. inite svetogre! Ona je dete, nikome
nije uinila nita loe.
Potpetice su lupale po kamenu. Okrenula sam se i videla ih kako ulaze: mukarci
dignutih glava, ne prekrstivi se, kao da ti zidovi nisu sveti.
Gde je ona? upita jedan od njih. Gde je Katarina Medii?
Prekrstila sam se. Ustala sam. Okrenula sam se i pogledala preko ramena svojih sestara
prema etvorici vojnika naoruanim dugim maevima, kao da mi predstavljamo opasnost,
kao da bismo mogle da se borimo.
Najmlai od njih, sav nezgrapan i ivan, imao je oi svetle i velike kao moje. Brada
mu je bila dignuta, a ruka na mau. Odmaknite se, rekao je mojim sestrama.
Odmaknite se. Moramo da je odvedemo, po nalogu Republike.
Nikoleta i ostale stajale su nepomino, bez rei. Vojnici izvukoe maeve i prioe
jedan korak. uo se opti uzdah i ene su se razmakle.
Sve, sem Nikolete. Ona stade ispred mene, rairenih ruku i otrog glasa. Nemojte ni
da pipnete ovo dete.
Skloni se, opomenuo je mladi vojnik.
Uhvatila sam Nikoletu za ruku. Posluajte ga.
Nikoleta je stajala kao stena, a vojnik je bio toliko nervozan, da je zamahnuo maem.
Udario je Nikoletu pljotimice u rame i oborio je na kolena.
Sestre i ja smo vrisnule zajedno sa Nikoletom. Kleknula sam pored nje. Bila je bez rei,
dahtala od bola, ali nije bilo krvi; njene naoari su jo uvek bile na svom mestu.
Ostali, razumniji vojnici povukoe mladia i gurnue ga u pozadinu pre nego to je
mogao da napravi jo veu tetu.
ujte sad, ree jedan od njih. Ne izazivajte nas na nasilje u boijoj kui.
Dok je govorio, uoe jo dvojica vojnika, u pratnji nekog tamnokosog oveka, prosede
i uredno podiane brade, koji je zraio autoritetom. On je doao da me odvede u smrt.
Mati ustina je crvenih oiju, pomirivi se sa sudbinom, ila pored njega.
Ja jednom rukom pokazah na svoj beli veo i progovorih; glas mi, jasan i zvonak,
odjeknu u kapeli. Kakav to izopteni zlotvor moe da ue u svetilite, da bi odveo
Hristovu nevestu iz njenog manastira? I usudio se da je odvede u susret sudbini?
Oi zapovednika zasvetlucae kao da se zabavlja.
Ja se ne bih usudio nijedno od toga, ree dobroudnim glasom, koji kao da je razbio
aroliju straha. ene koje behu digle ruke u znak protesta, polako ih spustie; vojnici
vratie oruje u korice. Doao sam, dona Katarina, samo da vas odvedem na bezbednije
mesto.
Ovo je bezbedno mesto, uzvrati mati ustina.
Zapovednik se okrenu njoj i ljubazno ree, Bezbedno za nju, opatice, ali ne i za
Republiku. Ovo je jazbina simpatizera Mediija. On opet spusti pogled na mene. Vidite
da imamo dovoljno snage da vas odvedemo, vojvotkinjo. Ja bih zaista voleo da to ne
inimo.
Gledala sam ga jedan dugi trenutak, pa digla prste do lica sestre Nikolete i pomilovala
je; ona spusti elo do moga i zaplaka.
Prestanite, rekla sam tiho i poljubila je u obraz. Koa joj je bila meka kao puder,
izborana i gorko slana.
--
Glava deset
Zapovednik je zatraio da skinem odoru i obuem obinu haljinu, ali sam odbila. Nije
to vie traio. Trebalo je pouriti, a kada sam prvi put posle dve i po godine izala izvan
zidova Le Murata na ulicu, shvatila sam i zato.
Osam vojnika na konjima rasporedilo se u polukrug oko kapije manastira. etvorica su
drala baklje; etvorica su maevima odbijala okupljene kojih je bilo tri puta vie nego njih,
i sve vie.
Kada smo vojnici i ja proli kroz kapiju, neko iz mase uzviknu, Eno je!
Nisam videla veliki deo mase iza konjanika, ve samo nogu ovde, ruku onde i poneko
lice na kratko. Boje su nestajale u sumraku, ostavljajui za sobom samo crnu i sivu.
U sredini izmeu vojnika stajala su dvojica i drali uzde konja bez jahaa i jednog
magarca. Jedan od njih, ugledavi nas, dodade uzde drugom i poe prema nama.
Komandante, ree zbunjeno, ne znam kako se proulo...?
Ne, to je ona! Mala monahinja...
Papina neaka...
Uiva u bogatom manastiru dok mi gladujemo!
Zapovednikovo lice bilo je bezizrazno, sem miia, koji mu se grio na njegovom
obrazu. On pogleda svoje ljude i tiho ree, Odabrao sam vas zato to sam mislio da
moete da drite jezike za zubima. Kad saznam ko je ovo napravio, ne zanima me zato, ni
kako, obesiu ga.
Smrt Mediiju! uzviknu neka ena.
Baeni kamen upao je unutar kruga vojnika; odskoio je i dokotrljao se do mojih nogu.
Gadovi! Izdajnici!
Dajte je nama!
Zapovednik je spustio pogled, pa se obratio svom zameniku.
Neka uzjae, ree. Hajde da krenemo pre nego to postane jo gore.
Vojnici pourie do svojih konja. Zamenik, krupan, mrgodan ovek, uhvati me za ruku
kao da sam obian neposluni graanin i die na magarca. ivotinja se prekorno osvrnu
prema meni, pokazujui velike, ute zube.
Zapovednik, uzjahavi velikog, sivog drepca, dojaha do mene i izdade naredbu
svojim ljudima. Poli smo: zapovednik i ja jedno pored drugog, oboje zaklonjeni po jednim
vojnikom na konju.
Ispred i iza nas jahala su po trojica.
Pre nego to su svi jahai stali u formaciju, tri uliara uletee izmeu konja; jedan
posegnu za mnom i okrznu mi nogu vrhovima prstiju. Ja vrisnuh. Zapovednik uzviknu i
nagnu se prema njemu tako besno, da mladi ustuknu i pade pod kopita konja.
Abaso le palle! uzviknu neko. Smrt Mediiju!
Vojnici zatvorie formaciju oko nas i poosmo urno niz iroku ibelinu ulicu. Masa
nas je pratila izvesno vreme, dobacujui pogrde i poneki kamen. Uskoro smo im izmakli i
poli mirnijim ulicama. Prolazili smo pored manastirskih zidova, katedrala i bogatakih
kua, zamraenih prozora, jer su se vlasnici razbeali oekujui opsadu.
Ja sam se drala za samar i jahala ljuljajui se. Sada je bilo kasno za javno pogubljenje;
to e morati da saeka do jutra, ako me ne oekuje brza smrt daleko od oiju javnosti. Moja
ideja, Vae velianstvo.
Ulice su postajale ue. Velika imanja su ustupala mesto prodavnicama i trgovakim
kuama.
Kada smo izali na iru ulicu, na karavan je usporio. Nedaleko od nas, tamni oblici
blokirali su ulicu. U tiini su ekali u mraku.
Prokleti da ste, opsova zapovednik svoje ljude. Boga mi, ako je neki od vas izdajnik,
lino u ga poslati do avola...
Smrt Mediiju, ree neko u pomrini nesigurno.
Uzvik je dobio na jaini: Abaso le palle!
Zatim su nas obasuli kamenjem.
Pored mene, zapovednik je zaustavio svog uznemirenog konja i uzviknuo: Ova
zatvorenica se prebacuje po nalogu Republike! Svako ko to ometa je izdajnik!
Vi ste izdajnici, uzviknuo je neki enski glas.
Izala je na svetlost baklji, kao gladna utvara, uvijena u prnje. Ispod izboene kljune
kosti, gornji deo haljine je bio rairen, otkrivajui jednu dojku, na kojoj je rasplakana beba
odbijala da sisa. Gledala me je, oiju slinih bezdanim crnim rupama.
Medii kuko! dreknu ona. Ubija me, ubija moje dete! Tvoji vojnici nas
izgladnjuju, dok se ti deblja! Ti treba da umre! Ti!
Ti, ponovila je masa. Smrt Mediiju!
Dva momka su istrala iz mraka i prila vojniku sa moje leve strane. Jedan ga je
uhvatio za petu u uzengiji i povukao dole; drugi ga je udario tapom. Pao je na stranu iz
sedla, uhvativi se u kotac sa prvim mladiem.
Uzmi mu ma! uzviknuo je neko i gomila je jurnula napred.
Zapovednik je uzviknuo nareenje i priterao konja postrance, dok mu se noga nije
nala uz moju. Vojnik koji je pao uspeo je da izvue ma i drao mladie na odstojanju.
Neki sedi prosjak istrao je na svetlost, uhvatio skut moje suknje i snano ga povukao;
magarac njaknu, a ja sam vrisnula. Samar na kome sam sedela kliznu, moj svet se sruio na
stranu u zastraujuem vrtlogu ivotinjske koe, maeva i prljavih udova.
Noge su mi se zapetljale u uzengije; ramenom sam udarila o tlo. U padu sam videla
kako se prosjak ceri kroz proreene i ispucale, trule zube, larve u bolesnoj rupi. Osetila
sam njegove ruke na sebi i opet sam vrisnula.
Odjednom je nestao; oslobodila sam se uzengija i neke snane ruke su me digle ne
noge. Zapovednikova desna ruka me je stisnula uza sebe; leva je drala ma. Na kamenu
ispred nas leao je prosjak i krvario. Vojnici su nas okruili i zadravali sada utihnulu
masu.
Zapovednik uperi vrh maa u prosjakovu glavu i uzviknu, Sledeeg ko je pipne,
ubiu. Zatim tie. Ona je samo devojica i zavisi od iste politike kao i vi, bednici.
Uzjahao je svog drepca i dao znak svom zameniku, koji me die, tako da je
zapovednik mogao da me izvue na svoje sedlo. Opet smo krenuli. Zapovednikove ruke
su bile oko mene dok je drao uzde, a zamah me je gurnuo natrag, na njegove grudi, tople
i vrste.
Povremeno sam primeivala zadah sirovog mesa koje je predugo lealo na suncu.
Zapovednik izvadi etvrtasti komad tkanine i dade mi ga.
Stavite ga preko nosa i usta, ree. U ovom kraju ima kuge.
Stavila sam ga na nos i udisala antiseptiki miris ruzmarina.
--
Vi jo uvek drhtite, ree on. Sada je u redu. To su uliari, neu dozvoliti da vas
povrede.
Ja spustih maramicu. Ne bojim se toga.
On outa, pa ree tiho, Ne znamo ta da radimo sa vama. Da se ja pitam, sad bih vas
pustio. To je samo pitanje vremena.
Ja se, obradovana, napola okrenuh u sedlu. Mislite li zaista da e me pustiti?
Isti mii na njegovom obrazu se trgnu. Okrutno je prema detetu, ree. Naa ste
zatvorenica, koliko ve? Tri godine? Sa malo sree, nadiveete mene, vojvotkinjo, a i sve
ove ostale jadne avole. Trzajem brade pokazao je svoje vojnike. Vaih prijatelja sada
ima vie nego naih.
Ja osetih traak nade. Nemojte lagati, rekla sam.
On se cinino osmehnuo. Kladim se da e se kroz dva meseca vaa i moja srea
promeniti.
A ta ulaete? upitala sam
Svoj ivot.
Tada nisam ba najbolje razumela njegov odgovor, ali sam rekla, Vai.
Dogovoreno, ree on.
Naslonila sam se na njega. Lagao ili ne, smirio me je.
Zbog nae opklade, rekla sam oputeno, gledajui radnje i zidove, koje je obasjavao
uti plamen baklji, ako izgubite, iju glavu da traim?
U trenutku kada je otvorio usta, znala sam ta e rei.
Silvestro, rekao je. Silvestro Aldobrandini, skromni vojnik Republike.
Setila sam se majinog pisma, koje je ostalo ispod mog jastuka u Le Muratu, zauvek
izgubljeno.
Naa grupa vie nije ometana, pa smo brzo napredovali do severnog dela San
ovanija. Tamo smo skrenuli u uzanu San Galo ulicu i stigli do zida manastira, iza koga je
sestra Violeta ekala da me primi.
Bio je to manastir Santa Katarina, u kome sam provela prve dane svoga zatoenitva.
Gospodin Silvestro me je bezbedno vratio.
Glava jedanaest
Kada je zatvorila drvenu kapiju za gospodinom Silvestrom, sestra Violeta me je primila
kao i pre, sa prstom na usnama. Njen fenjer je otkrivao danak koji su protekle tri godine
uzele; sada je bila jo mravija. Okrenula se i povela me uza stepenite, do moje stare elije.
Na slamarici je sedela neka mlada ena bledozlataste kose; kada je fenjer osvetlio, digla je
mravu ruku i mirnula prema svetlu. Kao i Violeta, i ona je bila izgladnela, ali njeno lice
je imalo ensku lepotu.
Tomasa? upitala sam.
Ona me poznade i uzdahnu, i zagrli me, a sestra Violeta opet dade znak za tiinu, pa se
okrenu i ode niz hodnik.
Tomasa je prekinula tiinu im su se izgubili Violetini koraci.
Katarina! proitala je. Zato su te vratili? Gde si bila?
Primetila sam prljavu slamaricu i smrad kanalizacije, pa polako sela na rub postelje.
Tamo, u Le Muratu, sestra Nikoleta je verovatno plakala, a i ja sam elela da zaplaem.
Odmahnula sam glavom, suvie utuena da bih priala.
Tomasa je bila suvie usamljena da bi utala. Veina sestara i sve tienice podlegle su
kugi, ispriala mi je, a zbog opsade, ostava manastira bila je gotovo prazna.
Leala sam budna cele te noi na tvrdoj i neravnoj slamarici, sluajui Tomasino tiho
hrkanje. Sve vreme sam mislila na sestru Nikoletu i mati ustinu, kao i ivot koji sam
napustila u Le Muratu.
Ujutru sam saznala nove uslove svog tamnovanja: neu raditi, neu jesti u trpezariji, ni
ii u kapelu. Dan i no u provoditi u svojoj eliji.
Tako su protekle dve mune nedelje. U Santa Katarini nije bilo knjiga, a moji zahtevi da
mi se nae posao da bih lake provodila vreme bili su ignorisani. Oslabila sam od
vodenaste kae. Jedinu razonodu pruala mi je Tomasa, koja je dolazila uvee.
Jednog vrelog avgustovskog jutra opet su se zauli topovi, tako jako, da mi je pod
vibrirao pod nogama. Sestra Violeta, izbezumljena od straha, pojavila se u hodniku ispred
elije, da bi razgovarala sa monahinjom koja me je uvala. Posle nekoliko zabrinutih
pogleda prema meni, Violeta prie i zatvori vrata moje elije. Da se na njima nalazila reza
ili katanac, zakljuala bi ih. Od tog trenutka, vrata su ostala zatvorena. Tomasa se nije
vratila i ja sam provela no sama, na bodljikavoj i ustajaloj slamarici, kolebajui se izmeu
straha i nade.
Sledeeg jutra probudila me je zagluujua topovska paljba; poeo je nemilosrdni
napad na zidine Firence. Moja uvarka mi nije donela hranu. Kada je pao mrak, borbe i
topovska paljba su prestali.
Drugog dana uo se samo top, jo blie; treeg jutra probudila sam se u tiini. Ustala
sam iz postelje i pokucala na vrata. Niko nije odgovorio; kada sam se uhvatila za kvaku,
zaula se zvonjava.
Nije to bilo crkveno zvono koje poziva vernike na molitvu. Bio je to potmuo, tuan
zvon Krave, zvona na kuli Palate dela Sinjorija, Palate Lordova, koje poziva sve graane
na centralni gradski trg.
--
Obuzeta radou, otvorila sam vrata i ugledala svoju uvarku kako uri niz hodnik.
Pola sam za njom. Naile smo na ostale sestre, koje su urile u dvorite pored
manastirskog zida. Odatle su se popele strmim stepenitem ugraenim u zid manastira.
Probila sam se uz stepenite do kosog krova, vrtoglavo prostranog i otvorenog prema
nebu i prema gradu; rairila sam gole ruke da osetim povetarac. Firenca se irila oko mene,
njeni zidovi su bili okrueni ustalasanim brdima, nekada zelenim, ali sada boje tamne
zemlje, raskopane neprijateljskim izmama i tokovima artiljerije.
Na krovove po celom gradu izlazili su ljudi. Neki su pokazivali prema jugu, preko
reke, prema zidinama Firence i najstarijoj kapiji na njima, Posta Romani. Tamo, tik unutar
zidina, leprala je velika, bela zastava, lagano se pribliavajui kapiji. Uskoro e izai
napolje, pred neprijatelje koji ekaju.
Dole, ispod, narod je izlazio na ulice; monahinje pored mene nisu skrivale jecaje. Srca
su im bila slomljena, ali moje je lepralo na vetru kao zastava.
Sestra Violeta, savladana, pala je na kolena i zagledala se prema lepravom belom
glasniku poraza.
Sestro Violeta rekla sam.
Ona se zagledala u mene praznog pogleda. Usta su joj zadrhtala trenutak pre nego to
je uspela da progovori, Seaj nas se po dobru, Katarina.
Hou, odgovorila sam, ako mi kaete kako da doem do Santisime Anuncijate dela
Murate.
Namrtila se i najzad primetila moju razbaruenu pletenicu i prljavu spavaicu bez
rukava, iji je porub leprao na vetru i obrise crne, svilene kese, vidljive ispod iskrzane
tkanine na mojim grudima.
Ne moe da izae ne ulicu, ree. Nisi ni odevena. A bie vojnika. Nije bezbedno.
Nasmejala sam se, to mi nije bilo blisko. Bila sam hrabra, nezaustavljiva. Mars je
upravo popustio svoj stisak na meni i sada je na ascendentnu bila planeta sree, Jupiter.
Idem, sa ili bez vae pomoi.
Kazala mi je. Juno, pa istono, niz Guelfa ulicu, pored Duoma, do ibeline ulice.
Pourila sam niza stepenite, pretrala preko dvorita, povukla rezu na debelim
vratima manastira i izala na San Galo ulicu.
Bilo je rano, ali vrue, kaldrma pod mojim bosim nogama bila je ve topla. Na ulici je
vladala buka: potmuli zvon Krave, topot kopita, amor uzbuenih glasova. Oekivala sam
da e narod biti zatvoren u kuama, da e se kriti iz straha od vojske koja je opljakala
Rim; ali oni su izlazili iz kua. Njihovo siromatvo je uinilo da se moja lakomislena
hrabrost pokoleba. Gurala sam se sa lepo odevenim trgovcima i gladnim siromasima, iji
su stomaci bili naduveni od gladi. Neki su ili, kao i ja, prema zvonu Krave na Palati dela
Sinjorija, ali veina je hitala na jug, na Larga ulicu, prema junoj kapiji i carskoj vojsci.
Prema hrani.
Republikanski vojnici ili su suprotno od mase, neki peke, neki na konjima. Niko nije
obraao panju na mene. Glave su im bile sputene, a pogledi oboreni, dok su umorno ili
svojim kuama, da ekaju osvajae i sigurnu smrt.
Trala sam neprimeena, znoj mi je curio niz slepoonice neni tabani bili u modricama
i posekotinama. Gomila je ila sve bre i bre, kad se razlegao krik.
Kapije su otvorene! Oni dolaze!
Okrenula sam se i ugledala gospodina Silvestra kako ide u pravcu suprotnom od
moga, nemarno, vrlo sporo jaui svog drepca. Bio je bez kape, sagnute glave; na uzvik iz
mase digao je bradu, prihvatajui neizbeno, pa je opet spustio.
Sluajnost, neko bi rekao, ili srea. Ali to nas je Jupiter oboje dodirnuo svojom
dobrotom, uputivi nas jedno na drugo.
Pourila sam do njega; njegov umorni konj nije obratio panju na mene.
Gospodine Silvestro! uzviknula sam lakomisleno. Gospodine Silvestro!
Nije me uo; posegnula sam i dodirnula mu izmu u uzengiji. On se pokrenuo i
namrteno pogledao dole, prema meni, spreman da vikne na derite koje ga ometa, pa se
tre i zagleda paljivije u mene.
Vojvotkinjo! uzviknu zapanjeno. Kako to?
Zautao je i posegao prema mojim rukama, a ja uhvatila njegove, pa me je digao na
svoje sedlo.
Okrenula sam se i pogledala ga. Seate li se nae opklade?
Lako je klimnuo glavom.
I treba, poduila sam ga. Zalog je bio va ivot. A kada me je pogledao ne
shvatajui, dodala sam, Rekli ste da e se kroz dva meseca nae sree promeniti. Dva
meseca, a prolo je samo tri nedelje od tada.
Njegovo lice se opustilo u bled, neveseo osmeh. Sad se seam, ree on umorno.
Pretpostavljam, poto je prolo tri, a ne osam nedelja, da sam izgubio.
Naprotiv, dobili ste, rekla sam. Treba samo da me odvedete do manastira Le Murat,
da dobijete svoju opkladu.

Deo IV
Rim
septembar 1539 - oktobar 1533. godine
Glava dvanaest
Ispunila sam pogodbu sa gospodinom Silvestrom. Njegovi saborci su stradali pod
giljotinom i na vealima; njemu je bila namenjena slina sudbina, dok nisam poslala pismo
papi. Presuda je promenjena u izgnanstvo.
Kada su mi se otvorila vrata Le Murata, uletela sam u zagrljaj sestre Nikolete; vrsto
smo se zagrlile i ja sam ismejala bazene suza, koje su se sakupljale na njenim naoarima.
Dva dana kasnije, rimski legati su stigli sa darovima u siru, kolaima, jaganjcima,
svinjama, golubovima i najfinijeg vina koje sam ikada probala. Dok je ostatak grada
tugovao zbog poraza, u Le Muratu su se gostile u ast mog povratka.
Na sreu, nai osvajai nisu bili divlja i besna vojska, kakva je unitila Rim. Firenca je
zauzeta uredno. Carski zapovednik, koji mi je doneo pozdrave pape i cara Karla, poljubio
mi je ruku i oslovljavao me sa vojvotkinjo.
etvrtog jutra, posle predaje republikanaca, odveli su me koijom do porodine vile
Strocija. Tu su me dva oveka saekala u ulaznom holu, jedan od njih sedokos i upalih
obraza, Filipo Stroci. Kada sam ula u prostoriju, zagrlio me je srdanije nego ikada ranije.
Imao je i razloga da se raduje: Firenca i Rim su bili u agoniji obnove, a Filipo, papin roak
preko ene i bankar koji ulae novac, trebalo je da postane zaslepljujue bogat.
Drugi je bio mlad, nizak, irokih grudi, u svetlozelenoj odei. Nisam ga prepoznala,
dok nije uzviknuo, glasa punog emocija, Makice! Makice, mislio sam da te vie nikad
neu videti!
Ostala sam bez rei. Zagrlila sam Pjera vrsto, ne elei da ga pustim. Kada smo seli,
privukao je stolicu do moje i uzeo me za ruku.
Moja radost zbog pobede carske vojske bila je pomuena saznanjem da u morati da
napustim La Murat, ali teila me je misao da u se uskoro vratiti u palatu Medii sa
stricem Pjerom i Filipom.
Vojvotkinjo, rekao je Filipo, Njegova svetost ti je poslala darove.
Doneo je poklone: svilenu haljinu od ivopisne plave boje i bisernu ogrlicu, na kojoj je
bio okaen dijamant veliine zrna graka.
Staviu ovo, rekla sam oduevljeno, na zajednikoj veeri u palati Medii.
Papa Klement predlae da je stavi kada poe da se vidi sa njim u Rimu. Filipo
proisti grlo. Njegova svetost eli da naslednici ostanu u Rimu dok ne budu spremni da
vladaju.
Rasplakala sam se, naravno. Trebalo je da me odvedu im se oprostimo.
Vrativi se u Le Murat, obuzela me je gorka tuga. Pisala sam pisma u kojima sam
strasno molila Klementa da ostanem u Firenci. Nije vredelo. Na kraju meseca bila sam
primorana da se oprostim sa sestrom Nikoletom, mati ustinom i mojim dragim Pjerom.
Opet sam postala siroe.
Rim lei na sedam breuljaka. Posle vie sati provedenih u gledanju ustalasanog
provincijskog zelenila, ugledala sam prvi od njih, Kvirinal, kroz prozor koije u kojoj smo
bili tea Filipo, inevra i ja. Filipo je pokazao prostranstvo stare, oronule cigle, kome smo
se pribliavali, iji su delovi bili odronjeni od vremena i zelenila kojim su obrasli.
--
Aurelijev zid, ree on sa potovanjem. Star je skoro hiljadu trista godina.
Nekoliko trenutaka kasnije, stigli smo do zida i proli ispod novijeg nadsvoenog
ulaza: Porta del Popolo, Narodne kapije. Iza nje, veliki grad se protezao do horizonta,
ukraen mestimino zvonicima i kupolama katedrala koji su se uzdizali iznad krovova
vila; beli mermer je svetlucao pod toplim septembarskim suncem. Rim je bio vei od
Firence, daleko vei nego to sam mogla i da zamislim. Vozili smo se kroz stambene
etvrti, pored prodavnica, sirotinjskih kua i otvorenih trnica. Siromasi su ili peke,
trgovci na konjima, bogati u koijama, to su mogli i kardinali. Ipak na ulicama, mada
prometnim, nije bilo guve; treina zgrada bila je jo uvek pusta, tri godine posle razaranja
koje su nanele careve jedinice. Rim je jo uvek lizao svoje rane.
Kako smo ulazili u bolje etvrti, viala sam vie znakova Velike pljake. Kitnjaste vile
kardinala i najuticajnijih porodica Rima odraavale su tetu: kameni ukrasni vrhovi i venci
bili su porazbijani, drveni dovraci izrezani. Kipovima bogova nedostajali su ekstremiteti,
nosevi, grudi. Iznad ulaza u jednu katedralu bezglava Devica drala je malog Hrista u
naruju.
U svakoj ulici udarali su ekii; drvene skele grlile su fasade svake druge zgrade.
Umetnike radnje bile su pune klijenata koji raspravljaju o prodaji, egrta koji obrauju
dragulje, vajara koji su ekiem i dletom udarali po velikim komadima mermera.
Koija je naposletku usporila i tee Filipo rekao, Trg Navona, sagraen na ruevinama
cirkusa cara Domicijana.
Bio je to najvei trg koji sam ikada videla, toliko veliki da je njime moglo da vozi tuce
koija naporedo. Oko njega su bile izgraene kitnjaste nove vile.
Filipo pokaza jednu zgradu na suprotnoj strani trga i ponosno objavi, Rimska palata
Mediija, koja lei na Neronovim kupatilima.
Nova palata, od bledog maltera oivienog mermerom, bila je izgraena u popularnom
klasinom stilu, uglasta, ravnog krova, trospratna. Koija je ula na dugaki, vijugavi
prilazni put, pa se zaustavila, a voza je skoio dole da pokuca na ulazna vrata. Umesto
oekivanog sluge, pojavila se neka plemkinja.
Bila je to moja pratetka Lukrecija de Medii, kerka Lorenca Velianstvenog i sestra
pokojnog pape Lava X. Njen mu, Jakopo Salviati, bio je nedavno postavljen za
ambasadora Firence u Rimu. Elegantna, mrava i malo pognuta, bila je u svilenoj haljini sa
crnim i srebrnim prugama koja se savreno uklapala sa njenim eirom i frizurom.
Videvi teu Filipa koji mi je pomagao da izaem iz koije, doviknula je sa osmehom,
Ja ekam celo jutro! Kako je divno najzad videti vas, vojvotkinjo!
Tetka Lukrecija je odvela inevru i mene do mojih novih prostorija. Za svoju sobu u Le
Muratu poela sam da mislim da je raskona; sada sam ula u sunano predsoblje sa est
tapaciranih somotskih stolica, persijskim tepihom, stolom za obedovanje i velikim pisaim
stolom od trenjinog drveta. Mermerni zidovi bili su prekriveni slikama: Blagovesti,
portret mladog Lorenca i jedan moje majke, privlane mlade ene tamnih oiju i kose.
Lukrecija je izvadila tu sliku iz ostave zbog mene.
Kazala mi je da je moj pratea Jakopo upravo tog trenutka kod Njegove svetosti i da
dogovara vreme za moj prijem. Ostavila me je sa valjom, koja mi je ponudila nekoliko
lepih haljina.
Pred veeru, dola je Lukrecijina lina dvorska dama. Uz inevrinu pomo, obukla mi
je ensku haljinu od utog brokata. Umetak od iste svile, fine poput pauine iao mi je od
struka do vrata. Kosu mi je na temenu drala traka od smeeg somota, ukraena malim
biserima.
Snebivajui se u svom grandioznom kostimu, sila sam za njom u privatnu porodinu
trpezariju. Na njenim vratima doekali su me tetka Lukrecija i tea Jakopo, autoritativan
proelav starac. Uveli su me do mog mesta za dugakim, sjajnim stolom, i sela sam preko
puta Ipolita i Sandra.
Znala sam da e oni biti tu, naravno, ali nisam sebi dozvolila da razmiljam o tome, jer
je suoavanje sa njima bilo jednostavno suvie strano: nikada ne bih mogla da im
oprostim, ali sada su bili jedina porodica koju imam.
Sandro, sada devetnaestogodinjak, jo vie je liio na svoju majku Afrikanku, sa
svojim istim licem, kojim su dominirale jake crne obrve i tamnim oima; na sebi je imao
ukast, starinski lucco, iroki ogrta gradskih staraca.
Roako, ree on formalno i nakloni se sa druge strane stola, pazei na razdaljinu,
istovremeno kada je Ipolito cerei se, obilazio oko stola.
Ispod simpatinog sokolovskog nosa, Ipolitovi brkovi i brada bili su potpuno crni i
gusti, a oi krupne i smee, i ukraene gustim trepavicama. Odeven u pasent zeleni aket
koji je isticao njegova iroka ramena i uzan struk, bio je jednostavno divan.
Katarina, slatka roako! uzviknuo je on. Na levom uvu sijao mu je dijamant. Koliko
si mi nedostajala!
Pruio je ruke prema meni. Meni se uinilo kao da sam videla tetku Klarisu kako
uasnuto zuri u gomilu na brzinu odbaenih nogavica i tunika; digla sam ruku da ga
spreim da me dodirne, ali on se sagnuo i poljubio je.
Vojvotkinja je umorna, objavi tetka Lukrecija glasno. Drago joj je da vas obojicu vidi,
ali mnogo je putovala; hajde da je ne optereujemo. Zauzmite svoje mesto, gospodine
Ipolito.
Seli smo. Hrana je bila izvrsna, ali pogled na nju izazivao mi je muninu. Uspela sam
da uzmem mali zalogaj i savaem ga, ali gutanje me je dovodilo do plaa.
Razgovor je bio uljudan, a upravljali su ga dona Lukrecija i gospodin Jakopo. On me je
pitao ta mislim o Rimu; zamuckivala sam u odgovorima. Dona Lukrecija je ljubazno
pitala kako roacima ide nauka; Ipolito je bio bri sa odgovorom. Usledila je pauza, tokom
koje sam neprestano oseala Ipolitov pogled na sebi.
Tiho je rekao, Svi smo bili uasnuti, naravno, kad smo uli da su te pobunjenici oteli.
Odgurnula sam svoju stolicu i otrala od stola, kroz dvokrilna vrata koja su vodila na
balkon sa pogledom na grad; hiljade prozora treperili su utom svetlou u mraku. Sela
sam u najdalji ugao i zatvorila oi. elela sam da povratim hranu koju sam upravo pojela;
elela sam da povratim protekle tri godine.
Zaula sam korake, digla pogled i ugledala Ipolitovu siluetu, osvetljenu sa lea
svetlom iz trpezarije.
Katarina... Klekao je pored mene. Mrzi me, zar ne?
Odlazi. Zvuala sam runo, odbojno. Idi i ne obraaj mi se nikad vie.
Uzdahnuo je najtunije to je mogao. Jadna roako. Mora da ti je bilo uasno.
Mogli su nas pobiti, rekla sam gorko.
Zar misli da ja ne oseam krivicu? uzvrati on, sa prizvukom estine. Razmisli o
mom gleditu; planirao sam vrlo opasno bekstvo, koje moda neu ni preiveti. Nisam ti
to rekao da te ne bih doveo u opasnost. Preruili smo se u obine uliare; sauesnici su
nam bili lopovi i ubice. Ni sami se nismo oseali bezbedno sa njima. ta bi uradili mladoj
devojici?
Pocepali su joj haljinu kad smo preskakale zid da pobegnemo, proitala sam. Srce
joj je slomio gubitak Firence. Slomio joj je srce i umrla je.
--
Njegovo lice, zaklonjeno mrakom, iskrivilo se od bola. Moje srce se slomilo jer sam
vas obe ostavio. Ali mislio sam da e pobunjenici sa pravom okriviti i goniti nas, a ostaviti
vas dve na slobodi. Mislio sam da sam vas, ne poveravajui vam se, zatitio. Onda sam
uo da si ti zatvorena. A kad je Klarisa umrla... Okrenuo se od mene, savladan oseajima.
Iznenadila sam samu sebe posegavi prema njemu, ali kada se opet okrenuo prema
meni, nesigurno sam povukla ruku.
Slatka mala roako, ree on. Moda e vremenom uspeti da mi oprosti.
Najzad, Ipolito me je vratio natrag, u trpezariju. Veera je nastavljena u tiinu. Kasnije
sam se vratila u svoju sobu, iznervirana, ali sa olakanjem zbog lakoe kojom me je Ipolito
privoleo da se vratim. Te noi, dok sam se muila da zaspim u svojoj finoj, novoj postelji,
dok je inevra slatko hrkala u predsoblju, setila sam se albe i tuge kojom je Ipolito
govorio o Klarisi i upitala se ta bi se dogodilo da nisam povukla ruku.
Sledeeg jutra, u Klementovim poklonima, plavoj haljini i sa odgovarajuim ukrasom,
popela sam se u pozlaenu koiju sa Filipom, Lukrecijom i Jakopom. Povezli smo se preko
mosta Sant Anelo, mosta nazvanog po dinovskom kipu arhanela Mihaila, iznad
oblinje tvrdave Sant Anelo, ija su velika krila titila ranjeni grad.
Taj most je premoavao reku Tibar, koja razdvaja Sveti vid od ostatka grada. Tibar je
bio tako pun trgovakih brodova - hiljadu jedara, toliko zblienih da su mogla biti i na
jednom jedinom ogromnom plovilu, da sam jedva nazirala blatnjavu vodu, smrdljivu od
otpadaka.
Preko mosta Sant Anelo stigli smo na Trg svetog Petra, u stvari, krug okruen nizom
masivnih kamenih stubova; na suprotnoj strani stajala je nova bazilika Svetog Petra.
Izgraena u obliku rimskog krsta, uzdizala se iznad stubova i obuhvatala ih. Prosjaci i
hodoasnici, svetenici i kardinali na njenim irokim mermernim stepenicama izgledali su
kao komarci. Kao i ceo Rim, i Sveti Petar je podvrgnut popravkama, tokom Pljake sluio
je kao konjunica luteranskim osvajaima, a krila su mu bila pokrivena sveprisutnim
drvenim skelama.
Naa koija se zaustavila na severnoj strani bazilike. Gospodin Jakopo je poveo, pa smo
Filipo, Lukrecija i ja prolazili stepenitima, kroz dvorita i pored fontana, en route do
papske palate koju je uvala uvena vajcarska garda, sa irokim utim i plavim prugama i
sa crvenim perjanicama Mediija na lemovima. Kada su carevi vojnici nagrnuli na Trg
svetog Petra i prinudili Klementa da bekstvom spasava ivot, vajcarski vojnici su izginuli
gotovo svi do jednog branei ga.
Straari su dobro znali gospodina Jakopa i pametno su se razdvojili da bi ga propustili.
Popeli smo se velikim mermernim stepenitem, a dona Lukrecija mi je aputala na uvo,
pokazujui orijentire, dok smo prolazili pored svetenika, biskupa i kardinala u crvenim
odorama. Na drugom spratu, par zatvorenih vrata bilo je obezbeeno lancem: neslavni
apartmani Bordija, potpuno zapeaeni posle smrti zloinakog pape Rodriga, svetu
poznatijeg kao papa Aleksandar VI.
Ubrzo smo stigli do apartmana direktno iznad apartmana Bordija: u Rafaelove sobe,
nazvane po umetniku koji je ukrasio njihove zidove. U udubljenju odmah unutra, krhki,
sedokosi kardinal se mrtio paljivo sluajui neku udovicu koja je neto napeto aputala.
Gospodin Jakopo proisti grlo; stari kardinal mu se osmehnuo i raspoloeno rekao: Ah,
roae... Je li to ona?
Jeste, odgovorio je gospodin Jakopo.
Vojvotkinjo. Starac se kruto naklonio. Ja sam ovani Rodolfo Salviati, vama na
usluzi. Dobrodoli u na grad.
Zahvalila sam mu se i on se odgegao da prenese vest o naem dolasku. Nekoliko
trenutaka kasnije, kardinal Salviati se vratio i pozvao nas vornovatim prstom. Proli smo
kroz predsoblje, toliko gusto prekriveno muralima, da nisam stigla sve da vidim.
Vrata susedne prostorije bila su odkrinuta; kardinal zastade na pragu. Vaa svetosti?
Vojvotkinja od Urbina, Katarina de Medii.
Ula sam u svet umetnosti. Pod je bio od sjajnog mermera, ukraenog raznim
geometrijskim arama, a zidovi...
Zidovi. Tri zida su bila prekrivena remek-delima slikarstva, pozlaenim i zaklonjenim
mermernim prozoriima; etvrti je bio, od poda do tavanice, zaklonjen rezbarijama
ukraenim policama sa stotinama knjiga i bezbrojnim svicima sa tekstovima, poutelim od
vekova starosti. Na tavanici je vladao haos, od mermernih venaca i naslikanih alegorijskih
figura, bogova i svetaca sa oreolima; na sredini je bila mala kupola i tu su etiri
debeljukasta heruvima drala zlatno-crveni tit sa papskom krunom i kljuevima.
Ja sam odrasla u palati Medii, okruena umetnou majstora, Masaa, Gocolija,
Botielija, ali mural na zidovima kapele u Firenci je bio jedini dostojan slave, uraen iznad
obloge od tamnog drveta, koja ga je bolje isticala. U Rimu nije bilo drvene obloge, ni
jednog jedinog kvadratnog santimetra zida na kome nije bilo umetnosti. Iznad svakih
vrata i svakog prozora nalazilo se neko remek-delo.
Digla sam glavu ne razmiljajui, dok me Lukrecija nije povukla za rukav. Za
velianstvenim stolom od mahagonija sedeo je moj roak papa Klement, nekadanji ulio
de Medii, kome je prezime omoguilo da postane kardinal, a zatim i papa, mada uopte
nije bio rukopoloen ni za obinog svetenika. U desnoj ruci mu je bilo pero, a u levoj neki
dokument, koji je drao na daljini ruke, mirkajui dok ga je itao.
Klement je posle pljake Rima, poput starih proroka, odbijao da ia bradu i kosu.
Raupana brada mu je sada dopirala do visine srca, a teka, seda kosa padala niz ramena.
Njegova crvena svilena odora nije bila finija od one koju nose kardinali; samo bela,
satenska kapica nagovetavala je njegov poloaj. Njegov pogled je odavao neizrecivi
umor, iscrpljenost izazvanu velikom tugom.
Tea Filipo proisti grlo, a Klement die pogled i susrete moj; tune oi se istog trena
razvedrie.
Mala moja vojvotkinjo, jesi li to najzad ti? Ispustio je pero i hartiju, i rairio ruke.
Doi, poljubi svog starog strica! Godinama smo ekali ovaj trenutak!
Poto me je dona Lukrecija paljivo uputila u to, pola sam napred i potraila njegovu
ruku; shvativi moju nameru, on je umirio, da bih mogla da poljubim Petrov rubinski
prsten. Ali kada sam klekla da mu poljubim stopala, spustio je ruke i vrsto me digao na
noge.
Odluili smo da te vidimo ovde, a ne u javnosti, upravo da bismo izbegli takve
formalnosti, rekao je. Ti i ja smo proli suvie strahota. Za sada ja nisam papa, ni ti
vojvotkinja; ja sam tvoj stric, a ti moja neaka i sreli smo se posle dugog perioda tuge.
Poljubi me u obraz, draga devojice.
Poljubila sam ga i uzeo me je za ruku. Kada sam se povukla, oi su mu se ispunile
suzama.
Bog se najzad smilovao na nas, uzdahnuo je. Ne mogu ti rei koliko smo besanih
noi proveli znajui da si u rukama pobunjenika. Nikada te nismo zaboravili, ni jednog
jedinog dana, ni prestali da se molimo za tebe. Sada mora da nas zove stricem i uvek
tako misli o nama. Videemo te na firentinskom prestolu.
Pogledao me je oekujui, a ja sam, ganuta, uspela da kaem samo Hvala, strie.
--
Osmehnuo se i stisnuo mi ruku pre nego to je pustio. Pogledaj je samo, rekao je,
Nosi nae poklone. Boja ti odgovara, a i dragulji. Nije mi rekao da sam lepa; to bi bila
la. Bila sam dovoljno odrasla da se pogledam u ogledalo i vidim da sam obina.
Dona Lukrecija, upitao je, jeste li joj nali uitelje, kao to sam traio?
Jesmo, Vaa svetosti.
Dobro. Namignuo mi je. Moja neaka mora znati latinski i grki, da ne bi
skandalizovala kardinale.
Znam latinski veoma dobro, Vaa svetosti, rekla sam, jer sam ga uila godinama. A
povrno znam i grki.
Zaista? digao je obrvu u neverici. Prevedi onda ovo: Assiduus usus uni rei deditus
et...
Zavrila sam umesto njega. Et ingenium et artem saepe vincit. To je Ciceron. Strpljivo
prouavanje jedne teme esto prevazilazi i inteligenciju i talenat.
On se kratko nasmejao. Bravo!
Ako je Vaa svetost zadovoljna, poela sam stidljivo. Volela bih da nastavim uenje
grkog. I matematike.
Matematike? On iznenaeno die obrvu. Zar jo ne zna da broji, devojice?
Znam, odgovorila sam. I geometriju i trigonometriju, i algebru. elela bih da uim
od nastavnika sa veim znanjem o tim predmetima.
U njeno ime molim za oprotaj, upade dona Lukrecija hitro. Monahinje su kazale da
je volela da izraunava putanje planeta. Ali to nije odgovarajue zanimanje za jednu
mladu damu.
Klement nije pogledao prema njoj; zagledao se u mene pomalo suenih oiju. Tako,
ree naposletku. Ima glavu Mediija za brojeve. Kakav bi bankar ti bila.
Moja prastrina i prastric se uljudno osmehnue; Klement nije skidao pogled sa mene.
Dona Lukrecija, ree naposletku, omoguite joj sve to eli da ui. Vrlo je bistra, a
mislim i dovoljno sposobna. I gospodine Jakopo, ne ograniavajte razgovor sa njom.
Mogla bi od vas mnogo da naui o vetini diplomatije. To e joj biti potrebno da bi
vladala.
Ustao je i, uprkos protestima svojih pomonika zbog hitne prirode posla, uzeo me za
ruku i poveo kroz Rafaelove sobe. Zastajao je da mi objasni svako umetniko delo koje mi
je privuklo panju, a na zidovima sobe poara u Bordu, pokazivao mi je mnoge slike mog
prastrica Lava X.
Klement je zamiljeno govorio o usamljenosti svog poloaja i enji za enom i
porodicom. On nikada ne bi zaeo dete na ovom svetu, poverio mi je tuno, i eleo bi da
mu ja budem kao kerka i da mi on bude otac, umesto oca koga nisam upoznala. Glas mu
je popustio kada je rekao da emo kratko biti zajedno. Uskoro e moj rodni grad biti
spreman da prihvati mene i mog mua kao zakonite vladare. On, Klement, je mogao samo
da se nada da u ga se seati sa naklonou i dozvoliti mu da jednoga dana moju decu
gleda ponosno kao da im je deda.
Govorio je tako reito i dirljivo, da sam bila ganuta, pa sam se propela na prste i
poljubila ga u upavi obraz. Ja, sposobna devojica, sve sam mu verovala.
Glava trinaest
Manja grupa gostiju bila je pozvana te veeri u palatu, na adekvatniju proslavu moga
dolaska. Dona Lukrecija se pobrinula da bude prisutan bar po jedan predstavnik svih
najuticajnijih porodica u gradu, Orsini, Farneze, Dele Rovere i Riario.
Mnogo sam se smekala, te veeri, dok su me predstavljali desetini rimskih
prosvetitelja. Tea Filipo, koji je trebalo da ode sledeeg jutra, sve je dobro poznavao i bio
sasvim oputen u rimskom drutvu. Sandro je sa gostima bio daleko oputeniji nego
prethodne veeri; doslovno se cerio i bio ak i armantan.
Dok smo sedeli za stolom, kada je sipano vino, Ipolito je ostao primetno odsutan. Bila
sam razoarana; htela sam da mu kaem da sam odluila da mu oprostim. A sumnjala sam
da je moja plava haljina sasvim privlana.
Veera je servirana. Njegova svetost je poslala vie od tuceta prasia i bure svog
najboljeg vina. Ja sam u poetku bila nervozna, ali ubrzo sam utonula u razgovor sa
francuskim ambasadorom, koji je pohvalio moje skromno znanje njegovog maternjeg
jezika i Lukrecijinom odraslom, ljupkom kerkom Marijom. Uivala sam u ljudima, hrani i
vinu, i zaboravila na Ipolita, dok ga nisam ugledala na vratima.
Njegov aket je bio od svetloplavog somota, iste nijanse kao i moja haljina, otkopanog
bisernog dugmeta ispod vrata. Kratka crna kosa bila mu je raupana. Razgovor je utihnuo
kada su ga i ostali primetili.
Izvinjavam se okupljenom drutvu, rekao je, naklonivi se uz irok zamah rukom. I
naoj dragoj domaici, doni Lukreciji, zaboravio sam na vreme.
Hitro je zauzeo svoje mesto za stolom, direktno preko puta Sandra i neto dalje od
mene. amor se nastavio, a ja sam se opet posvetila svom tanjiru i francuskom
ambasadoru.
Pet minuta kasnije ula sam uzvik. Ipolito je skoio na noge tako iznenada, da je oborio
svoj pehar; po stolu se irila tamno crvena mrlja, ali on uopte nije mario za to.
Kurvin sine, ree on glasno, izbezumljeno gledajui Sandra. Zna ti dobro o emu
govorim. Zato ne kae njima?
Njegov roak preko puta, sedeo je nepokretno. Sedi, Lito.
Ipolito zamahom ruke je pokazao ostale goste na veeri. Kai im sve, Sandro. Kai im
koliko si ,strano ambiciozan, ali suvie plaljiv da to otvoreno i pokae.
Gospodin Jakopo ustade sa svog mesta i glasom dobro izbruenog autoriteta ree:
Gospodine Ipolito, sedite.
Ipolito je bio sav napet od napora da suzbije izliv mrnje. Seu kad Sandro javno
kae istinu, objavio je. ,,Kai nam, dragi roae. Kai nam svima ta si voljan da uini da
bi me video oborenog.
Nagnuo se preko stola i uzdrmao ga, tako da se zauo zveket tanjira i pribora za jelo, i
zamalo se nije prevrnuo veliki svenjak sa upaljenim sveama, i uhvatio vratni deo
Sandrove tunike.
Tea Filipo se istog trenutka naao pored njega. Doi ovamo, naredio mu je.
--
Uhvatio je Ipolita za lakat i uspravio ga. Ipolito se otrgao; usne su mu se iskrivile kao
da e zareati. Pomislila sam da e udariti Filipa, ali njegov bes odjednom je splasnuo i
izaao je iz prostorije.
Sandro ga je, i dalje sedei, uzdranog izraza na licu, gledao kako odlazi. Veera je
nastavljena i razgovor, isprva prigueno, ali ubrzo ranijom ivou.
Posle zavrenog obeda i vieasovnog askanja, popela sam se u svoje odaje. inevra je
zaboravila da spakuje neke stvari za teu Filipa, koji je trebalo rano da poe, ali obeala je
da e doi da me svue za jedan sat. Svee u svenjaku u hodniku su bile upaljene zbog
toga to ja nisam poznavala prostor i stvarale su jaku senku u udubljenju pored mojih
vrata; jedna prilika je izala na svetlost.
Odmah sam prepoznala Ipolita. Da nisam i sama popila izvesnu koliinu vina, moda
bih primetila da su mu oi crvene, da petlja jezikom i da nije stabilan na nogama. Ruke su
mu bile pokajniki sklopljene na srcu.
Katarina, ree. Doao sam da se izvinim zbog svog ponaanja za veerom.
Meni ne treba da se izvinjava, odgovorila sam mirno, ali dona Lukrecija je ve
neto drugo.
On se tuno osmehnuo. Ona e biti zadovoljna samo ako ostatak ivota provedem
pokuavajui da to okajem.
Zato si bio toliko ljut na Sandra?
Povukao me je prema vratima, elei da me uvede u predsoblje. Odupirala sam se;
inevra je mogla da se vrati u svakom trenutku, a ako bi me zatekla samu sa mukarcem
u mojoj sobi, roakom ili ne, smatrala bi to neprikladnim.
Ne ovde, proitala sam, ali on stavi prst na usta i uvede me samo kroz vrata.
Spavaa soba je bila u mraku, ali bila je upaljena lampa na stolu u predsoblju. Ipolito
mi prie zavereniki blizu i uze me za ruke. Nisam se povukla, kao to je pristojnost
nalagala; bila sam lakomislena od vina i njegove blizine.
Bio si toliko ljut, apnula sam. Zato?
Napeo se. Ono ubre Sandro pria Njegovoj svetosti strane lai o meni. A Njegova
svetost, koja je naklonjena Sandru, to veruje.
Kakve lai?
On se malo pokunjio. Sandro hoe da ubedi Njegovu svetost da sam ja obina
pijanica, enskaro, propalitet... Gorko se nasmejao. A ja sam dovoljno glup da se
napijem zato to sam toliko ljut!
Zato bi Sandro priao takve stvari?
Zato to je ljubomoran, ree Ipolito. Hoe da okrene Klementa protiv mene. Hoe
sam da vlada. Sada se namrtio jo vie. Ako bi se usudio tebe da ogovara kod Klementa,
ja... Stisnuo mi je ruke. Te godine zatoenitva nisu te ojaale, Katarina; jo uvek ima
isto dobro srce.
Uutao je i otro se zagledao u moje oi. U njegovim, videla sam isti onaj plamen kao i
u oima tetke Klarise kada je poslednji put poljubila Ledu.
Zato te i volim ree Ipolito. Zato to nisi ni slina njemu. Zato to si briljantna, a
ipak sasvim prostoduna. Sagnuo se licem blie meni. Moe li da bude odana,
Katarina? Moe li ti da voli mene?
Naravno. Nisam znala ta drugo da kaem.
On se stisnuo uz mene, gurajui me kukovima. Bio je visok i ja sam mu jedva dopirala
do kragne. Stavio mi je jednu ruku na rame i spustio u gornji deo haljine; drugom mi je
obuhvatio vrat.
Pomislila sam da bi trebalo da pobegnem, ali oseaj njegovih ruku na mojoj goloj koi
bio je opojan. Nalegla sam se na njegovu ruku i pustila da me poljubi. Taj in je ukljuivao
veliku vrelinu; instinktivno sam obavila ruke oko njega.
Izljubio mi je ui i sputene one kapke, pa mi jezikom razdvojio usne. Imao je ukus
papinog vina.
Katarina, uzdahnuo je.
Zaula sam inevrine korake na udaljenom odmoritu i odvojila se od njega; izvukao
se iz mog predsoblja taman na vreme da ga ona ne primeti.
Prola je jedna opojna godina, sva od banketa i balova. Bila sam ubeena da u se udati
za Ipolita i vratiti u Firencu. Svakog dana sve vie sam izgledala kao ena; svakog dana
Ipolito me je sve vie osvajao komplimentima i nenim pogledima. Na moj roendan
poklonio mi je par minua sa dijamantima u obliku suza. Da bolje istakne svoj lepi
vrat, rekao je. Moje lice nije bilo lepo, ali on je naao druge stvari kojima je mogao da daje
komplimente: moj dugi vrat, mala stopala i elegantne ruke.
Dona Lukrecija se mrtila; takav poklon bi ljubavnik mogao da pokloni svojoj
ljubavnici ili mukarac verenici, ali naa veridba jo nije bila ozvaniena. Imala je razloga
za zabrinutost. Nedelju dana ranije, sjahavi posle ludog jahanja, shvatila sam da mi je
podsuknja mokra. Otila sam u spavau sobu i, zapanjena, otkrila sam da je krvava. Poto
je sobarica obavestila, dona Lukrecija je dola da mi objasni rune injenice o mesenom
krvarenju. Kasnije mi je dugo objanjavala potrebu za vrlinom, iz politikih, kao i verskih
razloga.
Jedva sam je sluala. Kad god bismo se nali nasamo, Ipolito me je obasipao
poljupcima, koje sam mu ja ustro uzvraala. Sa svakim novim susretom, dozvoljavala
sam mu neku novu slobodu. Za veerom, seanja na te arke trenutke inila su da se
cerimo jedno drugom preko stola. Sve ee sam svoju dvorsku damu, donu Marelu, slala
da izvri beznaajne poslove, da bih se iskrala i odlazila u delove vile u kojima se nalazio
Ipolito.
Jednom takvom prilikom zatekla sam ga u hodniku u blizini njegovih privatnih odaja.
Odmah smo se nali u zagrljaju. Kada je njegova ruka zaronila ispod mojih sukanja i
podsuknji, nisam ga zaustavila; kada su mi njegovi prsti zali izmeu nogu i protrljali onaj
mesnati breuljak, zastenjala sam. Iznenada je gurnuo jedan prst u mene i izgubila sam se.
Prepustila sam se punom teinom njegovim pokretima, sporim i opreznim u poetku, a
zatim brim.
Otili smo predaleko da bismo uli korake dok nije bilo prekasno. Stajali smo tako,
Ipolito snano stisnut uz mene, sa rukom ispod mojih sukanja; a naiao je Sandro,
zatvorenih usta i rairenih oiju. Zurio je u nas i mi u njega, a onda se okrenuo i otiao.
Odmakla sam se od Ipolita, a moja elja se pretvorila u neto bolesno i runo.
Proklet bio, ree Ipolito zadihano, jo uvek drhtei. Upotrebie ovo protiv mene,
znam to. Ali ako se usudi da upotrebi protiv tebe, bie pakleno.
Pakao je sporo dolazio. U meuvremenu, nastavila sam da se povremeno na kratko
viam sa Ipolitom, mada sam pazila da ne budemo otkriveni. Ipolito je postajao strasniji i
ustriji u izjavama ljubavi, a ja, sigurna da emo se venati u roku od godine dana,
dozvoljavala sam njegovim prstima i usnama potpun prilaz svojoj osobi.
Meutim, Ipolito je eleo vie, a dona Lukrecija je meni utuvila u glavu ideju da bih
mogla da zatrudnim. Drala sam svog vatrenog roaka na razdaljini, iako sam se nalazila
u sve jaem iskuenju da mu dam ono to je najvie eleo.
--
Dola je i zima, blaga i sunana, kao veseo kontrast hladnoj i sumornoj Firenci. Za
Boi smo bili na velikom banketu u papskoj palati, u slavnoj Rafaelovoj sobi poara u
Bordu. Kasnije, dok su gosti etali okrueni velianstvenim delima, Klement me je odveo
u stranu. Prijatni razgovori oko nas garantovali su da emo samo mi uti njegove rei.
ujem da si vrlo bliska sa naim Ipolitom, rekao mi je.
Shvatila sam da je Sandro sve otkrio. Poniena i besna, spustila sam pogled na
mermerni pod, nesposobna da sastavim razuman odgovor.
Ti si suvie mlada da skita sa razvratnikom poput njega, ukorio me je Klement.
Sem toga, nasledila si inteligenciju i vrstinu po kojima su Medii poznati. Ipolito to ne
poseduje, tako da ti mora, bez obzira na svoju mladost, da bude pametnija. On tebe ne
prati zbog ljubavi, ve zato to mu krv bre struji zbog tebe. Poni sada da ga izbegava,
tako da, kada se njegov ar ohladi, zadri njegovo potovanje. Inae, kaem ti kao ovek
koji razume te stvari, otkrie da te gadno koristi. Razume li me, Katarina?
Promrmljala sam, Razumem, Vaa svetosti.
Onda mi obeaj. Obeaj mi da e uvati svoju vrlinu i odbiti njegov zagrljaj.
Obeavam Svetosti.
Bila sam u godinama ludosti i verovala da stariji nisu sposobni da shvate izuzetnu
prirodu ljubavi izmeu Ipolita i mene. Zato sam bezono slagala papu.
Kasno te veeri, u drutvu svoje dame, done Marele, uspinjala sam se uza stepenite
prema svojoj sobi, kada se Sandro pojavio iza nas.
Dobro vee, Katarina, ree ozbiljnom uzdranou.
Uputila sam mu pogled koji zamrzava, pre nego to sam mu okrenula lea.
Dona Marela, ree Sandro tiho, hteo bih da razgovaram privatno sa mojom
sestrom.
Marela, oprezna ena, dvadeset godina starija od mene, oklevala je, zagledavi se u
Sandra. Bio je mrav, slabije graen od svog roaka, pomalo tamnog tena i sitnih kovrda,
irokog nosa i punih usana koje je nasledio od svoje majke Mavarke. Ustuknula je od
snage pogleda njegovih krupnih, tamnih oiju. Dala je obeanje da e me uvek pratiti; ali iz
Sandrovog i mog ponaanja bilo je jasno da nikada nita prenagljeno ne moe da se dogodi
meu nama.
Okrenula se meni. ekau vas u vaim odajama, vojvotkinjo.
Kada je otila, Sandro ree, Znam da me mrzi, ali na kraju e videti da sam radio u
tvom najboljem interesu. Ipolito te koristi ne hajui ni malo za tvoja oseanja.
Neu da sluam tvoje lai, rekla sam. Ti mrzi Ipolita zato to si ljubomoran.
Uzdahnuo je. Ne mrzim ga, ree strpljivo. Lito mrzi mene. Bilo kakva ljubomora
meu nama je njegova, a ne moja. Opet je zautao. Ja sam po prirodi smiren. Izgledam
drukije od vas dvoje i nikada to nisam zaboravio. Ali ti i ja smo sliniji. Ti si sad
zaljubljena, ali ima inteligenciju i uzdranost potrebnu da bi vladala.
Moj glas je zvuao runo. Zato si onda ispriao papi za nas?
Zato to, bez obzira ta ti misli i Ipolito moe da kae, mislim na tebe. I ako dobro
shvatam neke stvari, ti dozvoljava sebi da se nae u opasnoj situaciji. Nemoj dozvoliti da
bude povreena.
Kako se usuuje?
Okrenula sam se i pola uza stepenite. On poe nekoliko koraka za mnom.
On suvie voli vino i ene, ree Sandro. Ili si toliko zaluena, kao i ostale, da to nisi
ni primetila?
Poto sam ubrzala korak, on uini poslednji, oajniki pokuaj da me okira. Kad ti
opet doe, pitaj ga za Luciju da Pistoja. Pitaj ga za Karmelu Stroci i Karlotu Monblan.
Lae! Nisam se okrenula.
Igra se tobom, Katarina.
Progovorila sam preko ramena otro, otrovno, elei da ga povredim jako, kao to je on
mene. ,,Ti nisi moj brat.
U pravu si, naravno, ree on tiho. Pretpostavljam da to do sada svi znaju.
Nisam to razumela, ali bila sam suvie uznemirena da bih traila objanjenje. Digla
sam suknje i otrala u sobu. Alesandro nije poao za mnom, ali sam oseala da stoji,
usamljen i prekoran, na stepenitu iza mene.
Dola je i Nova 1532. godina i rano prolee. Dona Marela se retko udaljavala od mene;
Ipolito i ja smo bili ogranieni na ukradene poglede za vreme veere. Naposletku je
angaovao jednu od sobarica da mi prenosi njegova strasna pisma i vraa moje zaljubljene
odgovore.
Na kraju je napisao da je poslao molbu Klementu da nam dozvoli da se verimo i da je
Njegova svetost nagovestila da e dobiti pozitivan odgovor. Veridba je bila obavezujua
kao i brak: kada se objavi, niko, pa ni Klement, nee nas razdvojiti. Odmah sam napisala
odgovor, u kome sam izrazila svoju elju. Dan kasnije primila sam novo pismo:
Zato da ekamo Klementa i bilo kakvu ceremoniju? Nai u naina da ostanemo zajedno i
neometano u zagrljaju do zore. ekam samo pravu priliku.
Uzbueno i uznemireno gledala sam papir u svojim rukama. Ako nas otkriju, dona
Lukrecija e se skandalizovati, a papa Klement biti besan.
Davala sam sve od sebe da zaboravim Sandrove rei, ali sada su mi pakosno odjekivale
u mislima.
Pitaj ga za Luciju. I Karmelu. I Karlotu...
Usledilo je nekoliko nedelja strasne prepiske. Poetkom aprila, dona Marela se
razbolela i otila na selo, prepustivi me brizi jedne od sobarica, Selene. Toga jutra, Selena
mi je proeljavala limunov sok kroz kosu. Smestila sam se u jedan zavuen ugao dvorita,
na prekrivau rasprostrtom po travi i upijala sunevu svetlost u nadi da u malo osveiti
boju svoje kose. Sedela sam jedan sat i spremala se da poem, kad me zaustavio Ipolitov
glas.On i Sandro su prolazili, oznojeni i raupani iz lova, i tako obuzeti lakim razgovorom,
da nijedan nije primetio mene. Na sreu, Ipolito mi je bio blii i zaklanjao me telom od
Sandrovog pogleda. Usudila sam se da stidljivo mahnem; Ipolito je zastao na ulazu u
palatu i izvinio se Sandru, koji je nastavio dalje.
Pre nego to sam mogla da ustanem, Ipolito je bio pored mene na prekrivau, lica
uarenog od nade.
Noas, Katarina. Noas u doi u tvoju spavau sobu. Ne zna kako je bilo teko po
ceo dan, znati ovo i truditi se da sakrijem uzbuenje od Sandra i svih.
Stisnula sam dlan na svoj suncem zagrejani obraz. Suvie je opasno, rekoh. Otkrie
nas. Moj protest kao da je bio udaljen i neujan.
Nee.
A ako dobijem dete?
--
On se ozari. Klement e nas to pre venati. Daj mi samo ovu no, a kad se venamo,
uzvratiu tvoju plemenitost hiljadu puta. Utisnuo mi je poljupce sa unutranje strane
zglobova, jedan po jedan. Kai da e me ekati veeras.
ekau, odgovorila sam, uzbuena od enje i oseanja krivice.
Glava etrnaest
Te veeri leala sam u postelji u agoniji oekivanja. ta ako nas otkriju? Moe li se
Klement toliko razljutiti da nam oduzme pravo na Firencu? Moj strah je bledeo pred
seanjem na Ipolitov vet jezik i prste. Kada se na vratima mog predsoblja zaulo tiho
kucanje, uspravila sam se u postelji i ula utanje Seleninih arava dok je ustajala, korake
bosih nogu po mermernom podu i kripu vrata.
Ipolitova senka se pojavila na vratima moje spavae sobe. Katarina, apnuo je.
najzad.
Doao je do postelje, digao pokrivae, uvukao se pored mene i legao na stranu,
oslonivi se na lakat.
Ipolito, pokuala sam da kaem, ali on me je zaustavio i preao mi dlanom od vrata do
butina, gore i dole, lagano, jer nas je delio samo tanki batist moje spavaice. Usta su mu
bila otvorena, a dah kratak i oseao se na vino. Bila sam zaarana, ali arolija se razbila
kada je odseno rekao, Sedi.
Posluala sam. Zapanjujuom spretnou skinuo mi je spavaicu preko glave i dignutih
ruku; odjednom sam ostala gola i postiena. On je, meutim, bio raspaljen i dok sam
sedela spustio je lice na moje male grudi i poeo da ih sisa.
Uhvatila sam ga za glavu i gurnula mu rairene prste u kosu, elei da ga odmaknem,
jer mi je bilo nelagodno. Ali dok su mi njegov jezik i zubi obraivali bradavicu, osetila sam
kao da neka nevidljiva ica ide od te nene take direktno do moje materice i zatee je,
donje miie, tako da oni predivno trepere. Poto se zadovoljio, naredio je, Lezi.
Pokorila sam se. On je ustao iz postelje i povukao iroku koulju preko glave;
balansirajui na po jednoj nozi, svukao je i nogavice. Bio je vrlo nestabilan i dva puta je
pao na duek, ali naposletku ih se oslobodio.
Muke genitalije su, na prvi pogled, udne. Ispod guste umice crnih dlaka na
Ipolitovim preponama, stajala je drka od mesa, dignuta pod uglom koji sam procenila da
ima trideset stepeni. Uznemiravala me je i oaravala. Kada sam legla, Ipolito prie dueku;
pruila sam ruku i vrsto ga stisnula. Bio je vrst poput cigle, pa ipak mekan na dodir. On
ga zgri, tako da se trgnuo u mojoj ruci jednom, dva puta, pa se oboje tiho zakikotasmo.
Poljubi ga, ree on. Ta ideja me nije privlaila, bila mi je ak grozna, pa sam
ustuknula. Uhvatio me je za upletenu kosu u dnu vrata i povukao mi glavu prema njemu.
Poljubi ga, ponovio je. Rei su mu bile nerazgovetne, a oi poluzatvorene; prvi put sam
primetila koliko je pijan.
Opet me je povukao za kosu, toliko jako da me je zabolelo, pa sam se povinovala.
Poljubila sam ga kratko, lako, nabravi nos zbog golicanja kovrdavih dlaica, pazei da se
ne okrenem prebrzo od mousnog mirisa. On nije eleo samo to, ali odluio je da ne
insistira i pritisnuo mi ramena na duek.
Zatim je pljunuo u dlan i razmazao po drci. Zurila sam u taj udni, zavodljivi, sjajni
komad mesa i, suludo, poelela da ga osetim u sebi. Podvukao mi je ruke ispod butina,
tako da su se razdvojile i naposletku sam leala iroko rairenih nogu, a zabranjeno voe je
bilo spremno da bude ubrano.
--
Gurnuo je srednji prst duboko u mene, malo istraivao, pa gurnuo i drugi prst za njim,
a ja sam trgnuvi se uzdahnula. Ubrzo je usledio i trei prst. Bez obzira na uzbuenje,
zastenjala sam od nelagodnosti, ali on je nastavio da gura rukom dok se nisam opustila i
umirila. Izvukavi prste napolje, uz vlani, coktavi zvuk, osmehnuo se opako i rekao
sasvim glasno, Guica nije premlada. Potpuno je peena i sona, i eka da bude
probodena.
Spustio se na mene i ugurao noge izmeu mojih; naslonio se na jednu ruku, opet
pljunuo u drugu i ponovio raniji postupak.
Posetiu te i sutra, a i sledee noi, rekao je, mumlajui. Opet i opet, dok god je dona
Marela bolesna. Pusti me da noas legnem sa tobom nekoliko puta i pazi da, kad pustim
seme, ostane mirno da lei. to pre zatrudni, pre e nas Klement venati.
Slobodnom rukom je obuhvatio svoju batinu, koja je, tvrda i glatka, leala na mojoj
butini, izmeu mojih nogu, ispitujui.
Mislim da sam se zbog Lorencove krvi u meni prenula, zbog njegovog talenta za
politike manipulacije i prepoznavanje istih kada naie na njih. Moda se i paljivo
poduavanje diplomatije od strane gospodina Jakopa isplatilo, nauivi me da drutvena
finoa esto prikriva osnovne politike ciljeve.
Klementovo upozorenje, a i Sandrovo, kao i Ipolitova iznenadna urba da me oplodi,
sve se sloilo sa oseajem Mediija za izdaju.
Pokuala sam da sastavim noge, ali Ipolito je bio izmeu njih. Spustila sam ruku
izmeu svoje materice i njegovog nabreklog mesa.
ta je sa Lucijom? upitala sam.
On dahnu, tako da je to zvualo kao nervozan smeh i opet se nasloni na obe ruke.
Lae; dete nije moje.
Odjednom, veo zaljubljenosti se digao i ugledala sam stvari onakve, kakve jesu: Ipolitu
je bilo potrebno dosta vina da bi doao kod mene. Zaista, nai najpoudniji susreti deavali
su se kada je bio pijan. Njegov odgovor je, oigledno, iznenadio i njega; glupo se iscerio
zbog toga, pa me pogledao.
A ko je Karmela? upitala sam. I Karlota?
Katarina, osmehnuo se da bi me odobrovoljio. Zatim, shvativi da sam besna zbog
njegovog neopreznog priznanja i da e me izgubiti, odglumio je ljutinu. Ko ti je rekao te
lai? To sigurno Sandro pokuava sve da nam upropasti!
Gubi se, rekla sam. Pijan si i odvratan. Gubi se sad.
Ne moe mi ovo odbiti, proitao je pretei. Ne moe. Moja si po roenju.
Nisam, uzvratila sam istom estinom.
Zgrabio me je za zglob tako vrsto, da sam jauknula. Jednom rukom mi je pritisnuo obe
iznad glave; drugom je uhvatio mesnatu drku sa jasnom namerom da je gurne u mene.
Mnoge misli su roene u periodu udisanja vazduha, i u tom vremenu ja sam odmerila
svoje mogunosti. Mogla bih da se pokorim i molim da ne zatrudnim, a ujutru da zatraim
zatitu done Lukrecije; mogla sam da nastavim da se odupirem to oigledno ne bi uspelo;
a mogla sam i da vrisnem, pa da Selena dotri iz predsoblja. Nita od toga nije vredelo, jer
bi Ipolito u svakom sluaju imao dovoljno vremena da me deflorie. Sa obzirom na moju
raniju sklonost ka flertovanju, niko ne bi poverovao da sam nevina. Preostalo mi je samo
pregovaranje, ali Ipolito je bio suvie izbezumljen za razgovor.
Pljunula sam mu to sam mogla vie pljuvake u oi. Pokorio se prirodnom refleksu da
ih obrie, pa je izgubio ravnoteu, to mi je omoguilo da povuem svoju dragocenu
nevinost gore, prema jastucima.
Pre nego to je mogao da se sabere, rekla sam, Otimau se. I vritau. I rei u istinu,
da sam silovana. A ti si i pijan.
Kuko mala. Glas mu je bio tih i zauen.
Sandro e me podrati, rekla sam. Kazae da si zabrinut, sa razlogom, da su ti
pijanenje i tranje za enama upropastili ugled i dali Klementu razlog za oklevanje.
Nisam elela da budem u pravu; strano sam elela da se Ipolito neno nasmeje i
pobije moje razloge svojom boljom logikom. Ali njegovo dugo utanje, sa oseajem krivice,
razbilo je svu matariju da sam tako divno voljena i da u uskoro imati dom i sopstvenu
porodicu. Ja sam ipak bila obina devojka, a on najzgodniji mukarac na svetu.
Odmakla sam se to sam dalje mogla, sela, naslonila se leima na gornju dasku
postelje, obavila ruke oko nogu i poelela da umrem. Ali kao i Sandro, spolja sam bila
hladna i skrivala svoj bol.
Treba li da nastavim? upitala sam ga. Da li da produim do prirodnog zavretka, da
e onaj koji me oeni biti gotovo vladar Firence?
Seo je i zagledao se u mene. Bio je pijan, plahovit i okrutan, ali nije bio udovite. Meso
meu njegovim nogama splasnulo je u tunu, oputenu stvaricu. Na moje pitanje
odmahnuo je glavom.
Bio je to gest poraza, ali ja ga nisam shvatila i uzvratila sam estoko. Alesandro je moj
brat, tano je, ali samo polubrat. Ako Klement uini izuzetak, moemo da se venamo.
On se, bez osmeha, tiho i gorko nasmeja. Grei, rekao je.
Ne greim.
Grei, ponovi on. Sandro ti nije brat. On je Klementovo kopile, roeno jo dok je
Njegova svetost bio kardinal, pa nam ga uvalio. Moda sada bolje razume moju
zabrinutost.
Dugo smo sedeli dahui i gledali se. Mislim da je on razmiljao kako da se opet obori
na mene, ali izgubio je elju.
Ne elim da te povredim, rekao je naposletku. zaista si mi draga i postoji neto
meu nama. Zar ne mogu noas da budem sa tobom? Klement e se urazumiti i venati
nas, i uspostavie nas u Firenci, tim pre ako zatrudni...
Ne, rekla sam.
Oklevao je, a onda posegnuo kao da hoe da mi se vrati.
Ne, ponovila sam. Zvau Selenu.
Bez rei je ustao i obukao se. Saekala sam dok nije izaao i odmakao niz hodnik, pa
onda poela da plaem.
Sandro mi je uinio ljubaznost. Tri meseca posle mog nonog susreta sa mojim
roakom, papa Klement je objavio da e Ipolito postati kardinal i sluiti kao papski legat u
Maarskoj. Dobie odgovarajue obrazovanje i kroz godinu dana biti poslat tamo.
Alesandro je otiao u Firencu, ubrzo posle te objave, da se upozna sa politikom grada
kojim e uskoro vladati.
Ja sam se svojski trudila da pobegnem u nauku. Ruan rasplet moje prve ljubavne afere
me je povredio, ali nala sam utehu u injenici da mi je ipak ostala Firenca. elela sam da
zasluim da vladam tim gradom, da budem ravnopravna partnerka Alesandru, koji bee
pokazao da je mudar i dobar.
Klement me je tog aprila poslao kui, u Firencu, da posetim Alesandra kome je car
Karlo dodelio titulu prvog vojvode od Firence, kao deo ugovora sa Klementom, posle
pljake Rima. Okiena hermelinom i rubinima, stajala sam ponosno pored svog roaka
--
tokom njegovog postavljenja; u tom trenutku, Ipolito je izbledeo kao mladalaka
nepromiljenost.
Posle ceremonije prireen je opsceno velianstven banket. Kasno te veeri bila sam u
svojoj spavaoj sobi, dok je dona Marela odvezivala moje komplikovane ukrase. Bila sam
jo uvek ushiena i nisam elela da odem u postelju, i razgovarala sam sa Marijom o
dogaajima toga dana.
Kada misli da e Njegova svetost objaviti nau veridbu? upitala sam je.
Veridbu? Izgledala je iskreno zbunjena mojim pitanjem.
Moju i Sandrovu, naravno.
Marija brzo skrenu pogled, kao da trai odgovarajue rei. Njegova svetost razmatra
nekoliko moguih prosaca za tebe.
Morala sam te rei tri puta da ponovim u sebi, pre nego to sam ih sasvim shvatila.
ao mi je, ree Marija. Znai, tebi nita nisu rekli?
Ne, odgovorila sam polako. Ne, nisu.
Na njenom licu pojavio se izraz saaljenja. Alesandro je tajno veren prole godine sa
Margaretom od Austrije, carevom erkom. Njegova svetost e to uskoro zvanino
objaviti.
Bila sam poniena, u sebi sam kipela, ali sam nastavila da se pojavljujem sa Sandrom,
svesna da tu nisam kao partnerka, ve kao simbol. Bila sam duh svoga oca, koji je svojim
roenjem polagao pravo na Firencu. Kao njegova jedina zakonita naslednica, trebalo je da
vladam sama, ali ja sam ena, to je bio politiki neoprostiv greh.
Svakoga dana bila sam sve zabrinutija za svoju budunost. U trinaestoj godini, bila sam
zrela za udaju, ali ako Sandro nije moj mladoenja, ko jeste? Marija mi je priznala da
Klement razmatra prosidbu milanskog vojvode, boleljivog starca, koji je imao manje
modanih vijuga nego novia u svojim praznim koferima. Iako Klement nije bio
oduevljen tom idejom, bio je primoran da je razmotri jer je car Karlo to eleo, poto je
vojvoda uvek odano podravao cara. Ta misao mi je bila toliko odvratna, da je Marija ceo
sat bezuspeno pokuavala da me utei.
Dae bog da on ne bude poslednji izbor, rekla je. Recimo samo da je on najloija
opcija. Ima i drugih prosilaca, jedan je tako velianstven da su me zakleli da utim.
Njegova svetost daje sve od sebe da postigne ono to je najbolje za tebe.
Ima li neko iz Firence? Sve sam izgubila; ostala mi je samo kua.
Nije shvatila vanost tog pitanja; odmahnula je glavom i osmehnula se avolasto. Ne
smemo vie da priamo o tome, draga moja. Nema svrhe buditi tvoje nade, samo da bi bile
sruene.
Prekasno, htela sam da joj kaem. Pomislila sam na dan kada sam upoznala Njegovu
svetost: kako je traio da ga gledam kao oca i priznao tugu to nikada nije imao svoje dete.
Jo tada je pregovarao sa carem Karlom kako da njegovom sinu Alesandru nau
odgovarajuu nevestu, koja e doneti najvei mogui ugled novom mladom vojvodi. Ja
sam bila samo jo jedan dragulj u Klementovoj kruni, kojim moe da trguje, kao to sam
bila i pobunjenicima. Okolnosti moga zatoenitva umnogome su se popravile, ali nisam
bila nita manji zatoenik politike.
Preivela sam nemirnu jesen i Boi. Neko spolja mogao bi da mi zavidi; sa
hermelinom i zlatom na sebi, plesala sam i obedovala sa vojvodama, prinevima i
ambasadorima. Nova godina je donela novi gr proslava. Krajem januara 1533. godine,
Jakopo i Lukrecija su stigli iz Rima u svojoj pozlaenoj koiji.
Doneli su vesti od Njegove svetosti: videla sam to u Lukrecijinom samozadovoljnom,
zaverenikom osmehu. Ujutru, posle njihovog dolaska, sazvali su nas u prijemnu sobu;
mogli smo da uemo samo Jakopo, Lukrecija, Marija i ja i Alesandro, naravno, koji je
odloio svoje obaveze da bi prisustvovao.
Sedela sam izmeu Marije i Lukrecije, dok je gospodin Jakopo stajao ispred kamina iz
koga je pucketalo. Zimsko sunce je jednim zrakom obasjalo njegovu kosu, belu kao
pamuk. Proistio je grlo, a ja sam umirala, mislei na vojvodu milanskog.
Treba da objavim, rekao je, neto vrlo sreno, ali moje rei morate uvati kao strogu
tajnu. Niko drugi ne sme je saznati, ili emo svi biti u ozbiljnoj opasnosti.
Moemo verovati svima prisutnim, ujae, ree Alesandro nestrpljivo. Molim te,
nastavi.
Dogovorena je veridba, ree gospodin Jakopo i veselo se isceri. Draga moja
vojvotkinjo, ti e se udati za Anrija, vojvodu orleanskog!
Vojvoda orleanski: titula mi je zvuala poznato, ali oveka nisam mogla da se setim.
Dona Lukrecija, koja vie nije mogla da izdri uzbuenje, pogleda moj prazan izraz i
uzviknu, Sin francuskog kralja, Katarina! Sin kralja Fransoe!
Sedela sam, nema i oamuena, nesposobna da shvatim znaaj te vesti. Marija je
pljesnula rukama od radosti; ak i Sandro se osmehnuo.
Kad e se to desiti? upitala sam.
Ovoga leta.
Gospodin Jakopo je doneo dve kutije sa susednog stola, obe ukraene sedefom u obliku
cvetne aplikacije francuskih kraljeva, i stavio ih ispred mene. Tvoj budui svekar, Njegovo
velianstvo kralj Fransoa, alje ti ove poklone u ime svog sina.
Uzela sam ih. U jednoj kutiji je bila zlatna ogrlica sa tri okrugla safirna priveska, velika
kao maije oi; u drugoj se nalazio minijaturni portret ozbiljnog mladia upalih obraza.
Mlad je, rekla sam.
Dona Lukrecija mi ustro stee ruku. Anri de Valoa je roen iste godine kao i ti.
Trebalo je da oeni Meri Tjudor od Engleske, dodade Marija. Dok kralj Henri nije
uklonio njenu majku, Katarinu Aragonsku. Tako su zavreni ti pregovori. Posegnula je i
uhvatila me za ruku, i pucnula jezikom, osetivi da sam mirna. Katarina, zar nisi
uzbuena?
Nisam odgovorila. Mirno sam pogledala gospodina Jakopa i upitala, Kakvi su uslovi
dogovora?
To pitanje ga je zateklo nespremnog. Tvoj miraz, naravno. To je prilino velika suma.
To nije dovoljno, rekla sam, iako sam znala da je Francuska vrlo osiromaena ratnim
godinama; kralju Fransoi bi zlato sigurno dobro dolo. Ja sam iz nieg stalea, nisam par
za princa. Ima drugih devojaka sa veim mirazima. ta jo dajem?
Gospodin Jakopo me je gledao zadivljeno, mada nije trebalo da bude, jer ja sam bila
njegov najvredniji uenik u vetini politikih pregovora. Imovinu, vojvotkinjo. Kralj
Fransoa je oduvek eleo imovinu u Italiji. Papa Klement je obeao da e mu dati Redo,
Modenu, Parmu i Pizu; takoe e pruiti vojnu podrku Francuskoj da bi zauzela Milano,
enovu i Urbino. Ovi uslovi su poverljivi; ak ni vest o samoj veridbi ne sme se otkrivati
izvesno vreme. Car Karlo ne bi voleo da uje da ponuda vojvode milanskog bude
prezrena.
Razumem, rekla sam. Prela sam dlanom povrinom kutije, zastala kod uzdignutog
sedefa, da bih ga blago nagnula, a on je blesnuo priguenim barunastim nijansama ledeno
plavog u ruiastog.
Ali zar nisi srena, Katarina? upita me dona Lukrecija glasno. Zar ti nije drago?
--
Opet sam otvorila onu kutiju i zagledala se u mladog oveka u njoj. Njegove crte,
pravilne i dovoljno neupadljive da bi bio lep, ako ne i privlaan, bile su saete u krut izraz,
sraunat da ostavi utisak kraljevskog dostojanstva.
Drago mi je, objavila sam, mada se jo uvek nisam osmehnula. Kralj Fransoa je bio
roak moje majke; biu srena da ga nazovem svekrom. On se pobrinuo da budem
premetena iz loih uslova ivota u bezbedno sklonite u Le Muratu, zbog ega sam mu
zauvek zahvalna.
Spustila sam kutiju, zbog ega me Marija i dona Lukrecija obasue suzama i
poljupcima. Lukrecija mi je oduevljeno rekla da je papa Klement angaovao
najplemenitiju modiskinju u celoj Italiji, Izabelu d'Este, da izabere tkaninu i kreaciju za
moju venanicu i miraz. Dobiu i novog uitelja, koji je tek stigao sa francuskog dvora, koji
e ubrzati moje uenje jezika i obiaja moje nove domovine.
Gospodin Jakopo je imao da razgovara sa Alesandrom o vanim stvarima, vezanim za
Njegovu svetost; mi ene smo izale, a mukarci su se spremali da pou do Sandrovih
kancelarija. Na vratima sam zastala, pokazavi Lukreciji i Mariji da pou ispred mene, i
saekala da se Sandro priblii. Jakopo spusti pogled i ree, Saekau vas, gospodine
Alesandro, i produio niz hodnik.
Kada su se svi udaljili dovoljno da nas ne mogu uti, rekla sam Sandru, Znao si. Jo
pre godinu dana, kad si me upozorio da zadrim Ipolita na distanci. Ti i Klement ste znali
jo tada.
Nisam bio siguran, odgovori Sandro. Fransoina ponuda je bila upravo data, ali
nismo mogli znati hoe li pregovori uspeti. Hteo sam da ti kaem, ali bio sam zaklet na
utanje. Dogovor je postignut pre manje od nedelju dana.
Oduvek si planirao da ja ne dobijem Firencu, napala sam ga. Ti i tvoj otac!
Ustuknuo je zbog otrova u mom glasu, ali je mirno odgovorio, Odlueno je im te je
Klement ugledao. Ja sam dovoljno pametan da vladam gradom. Ali ti... Ti si sjajna; bog
neka je u pomoi svetu kad se ti naui prefriganosti! Meni nije potrebna ena pametnija
od mene. Mogu ocu da sauvam Firencu. Ali ti...
Ja mogu da mu donesem narod, zavrila sam gorko.
ao mi je, Katarina, rekao je Alesandro i, za trenutak, njegova uzdranost je nestala i
videla sam da je to iskreno.
Bio je to dug dan sa Lukrecijom i Marijom, i otila sam u postelju odmah posle rane
veere. Ostala sam sama, pokuala da rezimiram svoju novu sudbinu, iako mi je izgledala
maglovito i nestvarno. Kako da ostavim sve to volim i koje volim, da bih ivela meu
strancima? Slika bezizraznog, nemirnog deaka u drvenoj kutiji nije mi pruala nikakvu
utehu. Naposletku, umor je pobedio napetost i zadremala sam.
Sanjala sam da stojim na otvorenom polju i zurim u koralne zrake sunca na zalasku.
Ispred njegovog velikog diska koji se sputa stajala je crna silueta snanog oveka irokih
ramena. Gledao me je ispruenih ruku, moleivo.
Catherine, ma Catherine...
Moje ime na tom stranom jeziku nije mi vie zvualo varvarski.
Odgovorila sam.
Je suis ici, suis Catherine... Mais qui etes-vous?
Catherine! uzviknuo je on, kao da nije ni uo moje pitanje.
Ui su mi bile zagluene. Pejza se menjao kao arolijom, dok se on nije naao leei
preda mnom, lica jo uvek zaklonjenog senkom. Dok sam uzalud pokuavala da mu
raspoznam crte, krv mu je potekla iz lica kao ubor vode iz izvora.
Klekla sam pored oveka koji je pao. Ah, monsieur! Comment est-re que je peux aider? Kako
da pomognem?
Lice mu izroni iz senke. Brada mu je bila umazana lepljivom krvlju, a glava obavijena
crvenim oreolom. Pogled oiju izbezumljenih u agoniji, najzad se sreo sa mojim.
Catherine, apnuo je. Venez a moi. Aidez moi.
Doi, pomozi mi.
Obuzeli su ga strahoviti grevi; savio se u luk. Kada se opustio, vazduh iz plua mu je
izleteo glasno itei i ostao je mlitav, otvorenih usta, oiju rairenih i obnevidelih.
Primetila sam neto uznemirujue poznato u njegovim beivotnim crtama, neto, to
nisam prepoznala, a to sam poznavala suvie dobro, i vrisnula.
Probudila sam se i ugledala svoju dvorsku damu, dona Marelu, kako stoji iznad
mene.
Koga? upita ona. Na koga ste mislili?
Zbunjena, bez rei sam zurila u nju.
ovek, insistirala je. Vikali ste 'Dovedite ga odmah ovamo!' A koga da dovedem,
vojvotkinjo? Jeste li bolesni? Treba li da zovem doktora?
Sela sam i stavila ruku na srce, gde je stajalo Korvusovo krilo.
Kozima Ruerija, astrologovog sina, rekla sam. Kad svane, neka ga nau i dovedu
kod mene.
--
Glava petnaest
Ruerija nisu mogli da nau. Neka starica je dola na njegova vrata i rekla da je dan
posle opsade gospodin Kozimo nestao. Dve i po godine su prole, a on se nije javio.
Hvala bogu da smo ga se reili, rekla je. Sasvim je poludeo, buncao je o nekim
runim i stranim stvarima, odbijao da jede i spava. Iznenadilo bi me da je jo iv.
Ta vest me je unitila, ali nisam imala vremena da se preputam razoaranju. Prestala
sam da budem trinaestogodinja devojica Katarina, i postala sopstvena linost:
vojvotkinja od Urbina, budua supruga vojvode od Orleana i kraljevska snaha. Kao svaki
drugi dragoceni predmet, bila sam neprestano izloena. Za moj etrnaesti roendan u
aprilu, prireen je prijem u palati Medii, na koji je doputovala i Njegova svetost, ak iz
Rima. Nakiena draguljima, drala sam ruku pape Klementa dok me je predstavljao
pojedinano istaknutim gostima kao svoju dragu Katarinu, svoje najvee blago.
Sigurno je da nije bilo veeg blaga od onog kojim je on sada obasuo mene; sumnjala
sam da je Njegova svetost pokrenula pola Rima, uz uticaj svoje papske krune, da pokrije
taj troak. Kasnije sam saznala da je Sandro, to jest, vojvoda Alesandro, prosledio poreze
graana Firence, da bi pomogao da se plate ti trokovi.
Stigle su bale brokata, damasta, ipke i svile, koje je birala lino Izabela d'Este, po svom
ukusu. Gomile dragulja, rubina, dijamanata, smaragda, ogrlica i zlatnih pojaseva,
ukraenih draguljima i par minua, napravljenih od bisera krukastog oblika, tako velike
da sam se pitala kako u da ih nosim i drim glavu uspravno, bile su rasprostrte za
pregled. Kada nisam razabirala to drago kamenje, metale, ili fine tkanine, bila sam sa
uiteljem koji je tesao moje znanje francuskog jezika i poznavanje protokola francuskog
dvora. Uila sam francuske igre i vebala ih dok me noge ne bi zabolele. Saznala sam da
kralj Fransoa oboava lov, pa sam uzjahala drepca i vebala skakanje i, kao da je i to
neophodno, padala. Uitelj je prigovorio kada sam upotrebila damsko sedlo; to je
nepristojno, rekao je, jer dozvoljava pogled na moje zglavkove. Predloio je smenu
spravu, malu stoliicu, tako nestabilnu da bi jahaica pala ako bi poterala konja samo malo
bre od obinog hoda. Nisam to prihvatila.
Imala sam bezbroj pojavljivanja. Ako je moje prisustvo ranije davalo legitimitet
Alesandrovoj vladavini, sada joj je stvaralo kraljevski oreol. Visila sam na njegovoj ruci
kao sjajna politika igraka i stajala pored njega da poelim dobrodolicu njegovoj
verenici, Margareti od Austrije, u Firencu; slatko sam je poljubila u obraz.
Ti bezumni dani tako su me iscrpljivali, da nisam imala vremena da mislim. Leto je
dolo suvie brzo i bio mi je potreban predah, iako je lokacija venanja premetena iz Nice
u Marselj, a datum promenjen iz juna u oktobar.
Neizbeno, stigao je i prvi septembar, i napustila sam Firencu u raskonoj koiji u
pratnji veselog karavana plemstva, slugu i konjuara, kao i preko deset kola punih mojih
stvari i poklona za moju novu porodicu. U svom uzbuenju, nisam ni pomislila da se
moda neu vratiti u zemlju u kojoj sam roena; tek kada smo stigli na istonu kapiju
grada grlo mi se steglo, pa sam se okrenula, uspaniena, da se zagledam nazad, prema
narandastoj kupoli velike katedrale i vijugavom sivo-zelenom Arnu, koji su polako
ostajali sve dalje.
Tetke Klarise vie nije bilo, Ipolito je bio nestalan, a Sandro prevejan; nee mi
nedostajati niko od njih. Ali dok je Firenca ostajala iza mene, zajecala sam pomislivi na
Pjera, i bistrookog deaka Lorenca, visoko na zidu kapele palate Medii.
Putovala sam kopnom do obale, a odatle morem do Vilfrana da saekam Njegovu
svetost, koja je naumila da lino odri versku ceremoniju.
Klement je odluio da moje venanje sa Henrijem, vojvodom od Orleana bude zlatan
spektakl kakav do tada nije vien. Kada je papska flotila stigla, ukrcala sam se na brod
Njegove svetosti i videla da je potpuno obloen brokatom zlatne boje. Dva dana smo
plovili do Marselja, a kada smo bacili sidro, tri stotine topova zagluilo je veseli zvuk
zvona iz katedrala i bune trube.
Marselj je bio sunan i vonjao na ribu, sa bistrim plavim morem i vedrim nebom. Ili
smo ulicama du kojih su nas pozdravljali veseli Francuzi, do mesta poznatog kao Plas
Nev. Na jednoj strani ulice nalazila se velianstvena kraljevska palata provansalskih
grofova, a na drugoj privremena papska kua od drveta. Te dve graevine bile su spojene
ogromnom drvenom prostorijom koja se protezala preko celog trga. Tu e se odigravati
banketi i prijemi.
Ula sam u Marselj na bojnom konju, prekrivenom zlatastim brokatom. Ponuen mi je
nestabilni presto kakav koriste Francuskinje, ali sam ga odbila zbog svog damskog sedla;
ako je masa bila skandalizovana videi enu koja jae na taj nain, nije to pokazala.
Moj cilj je bila drvena papska palata na Plas Nevu. Kada sam sjahala, odmah su me
uveli u prijemni hol. Tri stotine dua, znaajnih mukaraca i blistavih ena francuskog
dvora, bilo je tu okupljeno. Doli su da me odmere kao da sam i ja jo jedan dragulj koji
treba staviti u krunu njegovog velianstva.
Prola sam ispred est stotina oiju, pored oholih svevideih ena podrugljivih osmeha.
Njihovi tesni prsluci zavravali su se picevima na nemilosrdno stegnutim strukovima; sve
su bile mrave i neobino ponosne na to. Tesni rukavi nisu im bili odvojeni od haljina, ve
priiveni na njih, sa malim prorezima na nadlakticama. Kragne su im bile visoke i
naborane oko vrata kao i muke, ali otvorene pod grlom i zavravale se uzanim V-izrezom
dekoltea. vrste, vijugave trake u kosi formirale su frizuru nalik kruni iz koje je padao veo
od somota ili neke lagane tkanine. Bile su lepe, doterane i vrlo samouverene, a ja nespretna
demode strankinja, u irokim rukavima i haljini sa neutegnutim strukom.
Ignorisala sam njihove poglede i usredsredila se na Njegovu svetost, koja je sedela na
zlatnom prestolu na visokom podijumu. Pored njega, na utivoj udaljenosti, stajao je kralj
Fransoa sa svoja tri sina: Anrijem; jedanaestogodinjim arlom; i petnaestogodinjim
Dofinom, naslednikom prestola, nazvanim Fransoa po svom ocu.
Klementovo lice je zrailo. U periodu od est godina, od zatvorenika u opustoenom
gradu postao je manipulator kraljeva.
Dok je moje ime, Katarina Marija Romula de Medii, vojvotkinja od Urbina,
objavljivano, glava mi je bila sputena, a pogled uzdran.
Katarina! uzviknuo je Klement, opijen uspehom i radou. Draga moja neako, kako
ste lepi!
Popela sam se tri od pet stepenika do njegovog podijuma, pa klekla. Spustila sam grudi
na stepenice, uzela Klementovo stopalo u ruke i pritisnula usne na somotski vrh papue.
Ustanite, vojvotkinjo, ree Klement, i upoznajte svoju novu porodicu.
Neka velika ruka mi se spustila na rame i uspravila me. Ispred mene je stajao vrlo
visok mukarac kratke, tamne brade du ruba vilice, tako kovrdave da je trala kao grm
neupredenog pamuka. Glava mu je, u poreenju sa vratom, bila mala; nos mu je bio vrlo
--
veliki, a oi i usne sitne. Njegov velianstveni kostim, satenske tunike bronzane boje, sa
umecima od crnog somota, izvezenim lisnatim arama, izazvao je moj duboki i zadivljeni
uzdah. Njegov stav i pokreti odraavali su samouvereni ponos i ogromno samopouzdanje
kroz osmeh sa kojim me je gledao.
Keri, ree kralj Fransoa, glasom u kome se ula naklonost, kako ste ljupki i
skromni! Siguran sam da bolju nevestu za svog sina ne bih naao u celom hrianskom
svetu!
Zagrlio me je plahovito i izljubio me u usta i obraze vlanim usnama.
Vae velianstvo! Izvela sam blagi naklon. Neizrecivo sam zahvalna to ste me
oslobodili iz mog uasnog zatvora; srena sam da mogu lino da vam se zahvalim.
Kralj se okrenuo svom sinu, i rekao kritikim tonom, Ovo je, Anri, stvarna skromnost;
mogao bi mnogo da naui od svoje neveste. Zagrli je neno, oseajno.
Anri die svoj ojaeni pogled sa poda. Nespretno je nosio svojih etrnaest godina, nos i
ui su mu bili preveliki u odnosu na oi i bradu, iako e se s vremenom bolje uskladiti. Bio
je koat i trkljast, deaki uzanih grudi i lea, to je trebalo da prikriju puni rukavi i
postavljena ramena njegovog kaputa. Smea kosa bila mu je oiana kratko, u rimskom
stilu.
Bio je slaba zamena za mog armantnog i zgodnog Ipolita, ali osmehnula sam mu se.
Pokuao je da mi uzvrati, ali usne su mu drhtale. Oklevao je toliko, da se u masi zauo
amor; spustila sam pogled, zbunjena.
Izmeu nas stade kraljev najstariji sin, Dofin Fransoa.
Ja moram prvi da je poljubim, objavi Fransoa glasom dvorski kolovanim, ali ipak
dobroudnim. Imao je pune obraze, rumene od sveeg vazduha i zdravlja, i kosu boje
lana.
Mi elimo da se osea dobrodolom, dodade Fransoa, namignuvi mi, ali bojim se
da je mladoenja tako nervozan, da e je umesto toga uplaiti.
Kralj kao da je bio ljut zbog njegovog prekraja pristojnosti, ali Fransoa me je kratko
poljubio, pa me predao najmlaem bratu, arlu, nestaku svetlih uvojaka.
arlo se obeenjaki iscerio, pa me poljubio u oba obraza, uz tako preterano cmoktanje,
da se u masi zaulo kikotanje.
Ne brinite, apnuo mi je. Uskoro u vam pokazati da ume da se smeje.
Povukao se i pruio moju ruku Anriju. Kralj se ozario; oigledno je odobravao svaki
arlov potez.
Anri u panici pogledao je starijeg brata; Dofin ga je pogledao, mirno ga hrabrei. Na
Anrijevom licu pojavio se izraz odlunosti kada se okrenuo meni, ali u oima mu se
stvorio uas kada se nagnuo da me poljubi; dah mu je prijatno mirisao na seme miroije.
Vojvotkinjo, poeo je da govori po seanju. Svim svojim srcem i lepim eljama mog
naroda, elim vam dobrodolicu u kraljevstvo moga oca i u... Zanemeo je.
U nau porodicu, Valoa! uzviknuo je kralj. Gde ti je mozak? Probao si to sto puta!
Anri die pogled prema ocu, namrten i sa mrnjom. Neprijatan trenutak odjednom
prekide brektavi prde. Pomislila sam da je neko iz kraljevske porodice upravo obrukao
sebe i ostale, ali primetih da se mladi arlo kriom ceri. Njegova taktika je upalila: Anri se
armantno osmehnuo i tiho nasmejao; kralj Fransoa se opustio i prekorno, ali sa ljubavlju,
gurnu arla. Dofin se osmehnuo, sa olakanjem zbog svoga oca i brata.
Anri se sabrao i, malo oputenije, rekao: Katrin, dobrodola u porodicu Valoa.
Katrin, rekao je i u tom trenutku, Katarina je prestala da postoji.
Glas mu je bio predubok za deaka, a previsok za mukarca. Iako ga nikada ranije
nisam ula, znala sam to. Glas i lice su mu sada bili mladoliki, ali s vremenom i
sazrevanjem, promenie se. Negde izmeu glasova mog mladoenje i njegovog oca, negde
izmeu njegovog i kraljevog lica nalazile su se one koje pripadaju oveku koji me je zvao u
snovima.
Catherine
Venez a moi
Aidez-moi
Te veeri, u svojoj pozlaenoj sobi, koja je mirisala na drvo, na Plas Nevu, napisala sam
jo jedno pismo astrologu Rueriju. Nije bilo mnogo svrhe u tome, sem da dam oduka
svojim crnim slutnjama: Rueri je bio u najgorem sluaju mrtav, a u najboljem, poludeo i
nestao. Nije mogao da mi pomogne, uhvaenoj u tuoj zemlji i okrvavljenom snu koji je
pretio da se ostvari buenjem.
Zastala sam usred pokreta perom, spustila ga, izguvala list i bacila ga u vatru. Uzela
sam novi list i adresirala ga na svoju roaku Mariju. Zamolila sam je da mi poalje De Vita
Coelitus Comparanda, Marsilija Fiina, i pisma gospodina Kozima Ruerija o astrologiji.
Kada je doao trenutak da potpiem pismo, zastala sam, pa navrljala debelim slovima:
Katarina
Vojvotkinja od Orleana.

Deo V
Princeza,
oktobar 1533 mart 1547. godine
Glava esnaest
Usledila su tri dana slavlja, banketi, viteke borbe i balovi. Moj verenik je preko volje
uestvovao u svemu tome. Ja sam uestvovala samo sa pola srca. Pomisao da je Anri ovek
iz mog komara, uasavala me je, ali nisam imala kome da se poverim, nikoga ko bi
mogao da se nasmeje i kae da sam umorna i napeta, pa zato putam mati na volju.
Kraljica Eleonora, moja budua svekrva, bila mi je pratilja. Ona se tri godine ranije
udala za Fransou, isto tako nevoljnog mladoenju kao to je njegov sin bio sada. udei da
zabode francusku zastavu u italijansko tlo, Fransoa je nepromiljeno krenuo na carevu
vojsku i doiveo katastrofalan poraz kod Pavije, gde je i zarobljen. Otkupio je svoju
slobodu stotinama hiljada zlatnih ekija i obeanjem da e oeniti sestru udovicu kralja
Karla, Eleonoru.
Eleonora je, kao i njen brat, bila Flamanka, teno je govorila francuski i bila dobro
upuena u francusku kulturu i obiaje, ali potpuno drugaija od ivahnih, varljivih ena sa
dvora njenog mua. Frizura joj je bila u neoprostivo staromodnom panskom stilu:
razdvojena po sredini, upletena i uvijena u dve debele pletenice koje su joj pokrivale ui.
Bila je vrsta, snanih udova i bez lepote, pokreti su joj bili teki, a oi tupe.
Sviala mi se ona. Njeno utanje, strpljenje i vrlina bili su stvarni. ekala je nedaleko
od svog mua i njegovih sinova, a kada me je kralj Fransoa doveo do nje, pogledala ga je
sa oboavanjem. On se nije potrudio ni da je pogleda i tako pokae da je svestan njenog
prisustva, ve je umornom bezbrinou rekao, Moja ena, Eleonora. Ona me je zagrlila
potpuno iskreno i predstavila me keri kralja Fransoe, desetogodinjoj Margariti; druga je
imala suicu i leala je kod kue.
Ujutru, na dan svetovne ceremonije, treeg dana mog boravka u palati na Plas Nevu,
kraljica Eleonora je dola u moje odaje dok sam se oblaila.
Osmeh joj je bio prijatan i jednostavan, a pogled vrst. Vi nemate majku, Katrin. Da li
je iko sa vama otvoreno razgovarao o prvoj branoj noi?
Ne, rekla sam i u trenutku kada sam to rekla shvatila sam da je trebalo da slaem;
nisam imala elju da sluam osnove seksualnog sjedinjavanja. Oseala sam da sam tokom
svojih susreta sa Ipolitom nauila sve to je potrebno da znam.
Ah. Pogledala me je neno saaljivo. Nije to tako neprijatno; neke ene, ujem, i
uivaju u tome. A sigurno je da i mukarci vole. Nastavila je da mi pria kako bi trebalo
da insistiram da mi mu ne rasipa seme, ve da ga uvek izrui u odgovarajuu posudu i
da posle moram mirno da leim punih etvrt sata.
Vano je da to pre rodite, rekla je, jer mislim da vas ne vole dok im ne podarite
sina. ula sam prizvuk enje u njenom glasu. Fransoa je oboavao svoju prvu enu,
kraljicu Klod, majku njegove dece, koja je bila mrtva ve gotovo celu deceniju.
Eleonora je stavila ruku preko moje. Bie sve dobro. Pre toga u vam dati malo vina,
da se opustite. Potapala me je po ruci i ustala. Imaete mnogo sinova, znam to.
Osmehnula sam se toj predstavi. Moj budui mu me sada nije voleo, ali rodiu
njegovu decu, porodicu koja e biti zaista moja, od koje se nikada neu odvojiti. Nikada
neu ni morati, kao kraljica Eleonora, da se borim sa duhovima.
--
Veridbena ceremonija u sutini je bila potpisivanje obavezujueg branog ugovora i
stajanje u tiini pored Anrija, dok nam je kardinal od Burbona izgovarao blagoslov. Zatim
smo otili u veliki hol, gde sam prvo predstavljena kralju i njegovoj porodici. Anri i ja smo
se poljubili, to je bio znak za trube; od buke smo se oboje trgli.
Otpoeo je bal. Plesala sam sa Anrijem i sa kraljem, pa sa Anrijevim bratom Fransoom.
Bilo je jasno da su Anri i njegov stariji brat bliski; Dofinovo prisustvo uvek je
izmamljivalo iskren osmeh moga mladoenje; s vremena na vreme razmenjivali su tajne
ale ispriane samo po jednim pogledom. Zlatokosi Fransoa, Dofin, vie volim tako da ga
zovem, da ga ne pomeam sa ocem, bio je priljiviji od Anrija i strasno je voleo knjige i
nauku. Poto je voleo i istoriju, objasnio mi je razvoj svoje titule. Pet vekova ranije, prvi
grof koji je vladao Vijenom u zapadnoj Francuskoj, na titu je nosio znak delfina, pa je tako
postao Dofin od Venoe. To ime se zadralo svih dve stotine godina, kada je poloaj pripao
najstarijem sinu francuskog kralja.
Dok mi je Dofin to priao, oseala sam blagu nelagodnost koja ga nikada nije
naputala, sem kada su on i njegov brat Anri sami. Ta nelagodnost je bila najvea u
prisustvu njegovog oca, koji nikada nije proputao priliku da iskritikuje dvojicu starijih
sinova ili pohvali najmlaeg, niti je Anri proputao priliku da uputi otrovan pogled prema
ocu. Upitala sam se, jedrei pored Dofina u mirnoj panskoj pavani, je li on kralj koga je
astrolog Rueri video u mojim mladeima. Moda se udajem za pogrenog sina.
Te noi vratila sam se u svoje privremene prostorije, a Anri u oevu palatu. Probudila
sam se tri sata pre zore, kada je dola ena da me obue. Sedam dugih, dosadnih sati je
prolo pre nego to sam bila spremna i to javljeno kralju.
Toga dana bila sam optereena sa vie slave nego je bilo kome potrebno. Moja jadna
glava ve je na sebi imala dragulje, kada je jedna od ena na nju stavila zlatnu vojvodsku
krunu, toliko teku da sam jedva drala glavu uspravno. Sa ramena mi je visila odora od
zlatastog brokata, obrubljena purpurnim somotom i belim hermelinom, i ukraena
rubinima. Plaila me je mogunost da satima stojim sa svim tim na sebi.
Naposletku, stigao je i kralj Fransoa. Njegovo velianstvo je bilo u belom satenu, sa
izvezenim malim ljiljanima i zlatnom ogrtau. Bio je ushien, ali, na moje iznenaenje,
pomalo nervozan; primetivi da drhtim, poljubio me je i slagao da sam najlepe stvorenje
koje je ikada video.
alei se i smejui da bi me zabavio, poveo me je niza stepenite, u kapelu, podignutu
pored papinih odaja, gde je veliki deo nacionalnog bogatstva bio izloen na osobama tri
stotine gostiju. Sunevi zraci obasjavali su prizor kroz velike, lune prozore; oltar je
obasjavalo deset visokih svenjaka. Zaslepljena, okaila sam se o kraljevu debelu
podlakticu, pratei njegov lagani korak.
Anri je ekao kod oltara. Kada nas je ugledao, preko lica mu pree izraz odbojnosti.
Nije bilo vano da li je upuen njegovom ocu ili meni: Anriju je bila mrska i sama ideja
enidbe sa mnom.
Pre nego to me je kralj predao svom sinu, poljubio me je u obraz i apnuo, Zapamtite
da ste sad moja erka i kao takvu u vas voleti do sudnjeg dana.
Digla sam se na prste da bih mu uzvratila poljubac, pa otila da stanem pored svog
mua.
Anri nije bio obuen sjajno kao kralj, ali izgledao je sasvim lepo u kaputu od belog
satena, sa crnim, somotskim nogavicama i rukavima iste boje, raseenim tako da se videla
bela koulja ispod njih. On je, takoe, nosio vojvodsku krunu i zlatni ogrta.
Dok sam mu prilazila, prikrio je odbojnost. Pokreti su mu bili graciozni i gordi, iako je
stisnuo ruke tako vrsto da su mu zglobovi prstiju pobeleli. Kada sam stala pored njega,
okrenuo se i klekao na purpurno somotsko jastue ispred oltara.
I ja sam to uinila, i digla pogled prema papi Klementu. Obasjano svetlou kroz
prozor, lice mu je izgledalo nezdravo i votano, a usne sive; sedih mu je u bradi bilo vie
nego crnih. Oi su mu bile ive. Moj brak sa Anrijem bio je njegov najvei uspeh. Mrzela
sam ga zbog toga to me je osudio na ivot u stranoj zemlji, sa strancem koji me ne
podnosi iz istog razloga iz koga ja ne podnosim njega: bili smo pioni, prisiljeni na
sjedinjenje.
Ceremonija je trajala beskrajno, sa mnogo stajanja i kleanja, i previe molitvi. Moj
verenik i ja smo naizmenino izgovorili zakletve i razmenili prstenje; Anrijev dodir je bio
hladan. Papa Klement je dugo itao na latinskom, i iscrtao mnogo znakova krsta iznad
naih glava, a onda je zavrio. Kada nam je rekao, okrenuli smo se, radosni i oputeni sa
olakanjem, prema prisutnima.
Anri je prelazio pogledom preko prvog reda prisutnih, traei neiji pogled. Izmeu
kraljice Eleonore i njenih pastorki stajala je neka svetlokosa plemkinja. Nije bila prirodno
lepa; tako je izgledala zbog svoje dostojanstvene i elegantne odee, i sitnih kostiju. Ve sam
je videla, uglavnom pored mog mua, dok mu je objanjavala finese protokola. Bila je
suvie stara i mogla je da bude Anrijeva majka, pa nisam pridavala panju enjivom
pogledu koji joj je uputio dok smo ili prema prolazu izmeu sedita, niti ohrabrujuem
pogledu koji mu je ona uzvratila.
Ali dok smo prolazili njen pogled kao da se promenio, moda kao varljivi odraz
svetlosti sunca i svea u njenim oima. Za trenutak je izgledalo kao da su znaajno
blesnule, ali kada sam se zagledala u nju, pogled joj je omekao i skrenula ga je skromno,
pokorno. Tek tada sam obratila panju na njenu haljinu. Imala je udovike boje, crnu i
belu: beli saten za koulju i podsuknju, crni za gornju haljinu i rukave, izrezane, tako da joj
se ispod videla koulja. Beli saten i crni somot, iste tkanine koje je Anri izabrao za svoje
venanje.
Posle ceremonije usledio je banket. Kraljeva porodica i ja obedovali smo na podijumu,
da bi nas bolje videle stotine dua koje su se okupile u velikom holu. Osloboena teke
krune i ogrtaa, sedela sam izmeu Anrija i Dofina. Moj novopeeni mu je imao malo rei
za mene, ali zato mnogo za svog brata; u prisustvu Fransoe, Anri je postao veseo i
simpatian mladi
Gozba je poela u podne i zavrila se u sumrak. Presvukla sam se u svoju zvaninu
boju, zelenu. Ukrasi od vetakih crvenih rua bili su mi upleteni u kosu i uvreni na
masku od crnog brokata, koja mi je skrivala gornju polovinu lica. Blago maskirana, vratila
sam se u banket salu, gde tek bee poeo maskenbal. Plesala sam sa kraljem i Dofinom, i
priali smo dvosmisleno kao da se ne poznajemo, i svojim uzdranim muem, koji je
oivljavao samo u prisustvu svoje brae ili plavokose udovice.
Pila sam malo vina te veeri. Bila sam u iskuenju, znajui ta sledi, ali razmiljala sam
da e biti bolje ako potpuno kontroliem svoja oseanja. Bilo je oigledno da spadam u
malobrojne koji su doli na tu odluku; u trenutku kada je kraljica Eleonora dola po mene,
u velikoj sali je bilo tako buno da nismo ni razgovarale, jer bi nam se glasovi pogubili u
buci. Izvela me je u hodnik, gde me je ekala pratnja dama. Neke od njih su me dopratile
iz Firence; ostale, ukljuujui i elegantnu svetlokosu enu odevenu u crnu i belu, boje
alosti, pripadale su Eleonorinoj pratnji. Njen parfem, ekstrakt urevka, iao je ispred nje
i zaostajao u vazduhu iza nje.
--
Dame su me otpratile u sobu princa Anrija, gde bee hladno uprkos razigranoj vatri u
kaminu. Njegova velika postelja, postavljena na etiri nosaa od izrezbarenog mahagonija,
bila je prekrivena modernim prekrivaima boje abonosa, koje je izabrala Izabela d'Este.
Debeli, krzneni pokriva bio je uredno smotan u dnu postelje. Ruine latice, poslednje u
sezoni, bile su paljivom rukom rasute po crnoj svili.
Zastori na postelji, sve vredne tapiserije u nijansama ume i skerleta, na kojima je
mestimino bleskala zlatna nit, prikazivale su pastoralne scene na kojima ene prebiraju
po strunama lauta, igraju i beru voe sa drvea, a sve pod visokim, picastim kapama,
slinim zubima severnih kitova, kakve su se nosile u prethodnom veku.
Stajala sam pored vatre dok su mi ene skidale rukave, koulje i suknje. Odevena u
dugaku potkoulju, stajala sam mirno dok su ene skidale sa moje kose jedan po jedan
dragulj i eljale je, tako da mi je na kraju u talasima visila niz lea. Morala sam jo malo
da ostanem mirna, dok mi je crno-bela udovica preko glave skidala potkoulju.
Bila sam gola kao Eva pod pogledima nekoliko nepoznatih ena, ja, kojoj je izgled
sopstvenog tela bio nepoznat i nedirnut posle Ipolitovih zagrljaja. Tada sam jo uvek bila
mrava, bela kolena i bedrenjae isticali su mi se na bledo maslinastom tenu. Pritisnula
sam desni dlan na levu dojku, skrivajui desnu podlakticom; levom rukom sam pokrila
trougao zlatno smeih dlaica izmeu nogu i nespretno otapkala do postelje, kada je
elegantna udovica digla gornji arav.
Crna svila je bila tako hladna da sam drhtala dok su mi ene irile kosu po jastuku i
navlaile arav tek toliko da mi prekrije grudi.
Udovica se povukla. Kraljica Eleonora se sagnula i neno mi pritisnula usne na elo.
Brzo e proi, apnula je. Ne bojte se.
Navukla je zastore i ostavila me u potpunom mraku. ene su se povukle u predsoblje;
ula sam njihov tihi smeh dok su rasipale orase po podu, da bi prikrile buku koju e
mladenci uskoro stvarati.
Sva udnja pape Klementa za moi, sve nade kralja Fransoe za slavom, sva blistava
pompa nekoliko proteklih meseci bili su samo matarija, svetli, grozniavi san. Sada,
ostavi bez svojih dragulja i svile, probudila sam se u stvarnosti, kao obina, uplaena
devojka koja u mraku oekuje tunog, nesigurnog momka. Pomislila sam na Klementa i
Fransou, pune vina i samozadovoljstva, i osetila teku gorinu.
Zauli su se koraci, pa kripa vrata u predsoblju. Snani glas Njegovog velianstva bio
je tako veseo, da je razbio prazninu koja je ostala posle kraljice.
estitam, dame! Doli smo da naemo enu mog sina! Rei su mu bile nejasne.
Odgovorio je enski glas, propraen viestrukim priguenim smehom zbog pucanja
oraha pod kraljevim izmama.
Vrata spavae sobe se otvorie kada je neko uao. Na donjoj strani posteljskih zastora
ulo se kako tkanina uka i pada na pod. Zastor se otvorio tako naglo, da sam stisnula
arav na grudi.
Pored postelje je stajao go Anri. Munjevitom brzinom se ispruio pored mene i
navukao pokriva, ali tek poto je svetlost vatre osvetlila dugi, vitki torzo i pramen dlaica
boje smeeg peska na preponama. Nije ni pogledao u mene, ve se zagledao pravo gore,
u zeleni somotski baldahin iznad nas.
Nekoliko sekundi kasnije uao je kralj Fransoa. Bio je gologlav i raupan, i teko se
naslanjao na ruku smeuranog i sedokosog kardinala od Burbona. Obojica su bila
zadihana od prozuklog smeha; kralj stade ugledavi nas, decu, gole. Moda je i on
primetio nau nelagodnost; pogled mu je omekao i popustio je stisak na podlakticu
starijeg oveka. Blagoslovite ih, eminencijo, rekao je tiho kardinalu. Blagoslovite ih, pa
idite. Moja re e biti dovoljna.
Kardinal je izaao. Kralj se zatim okrenuo svom sinu.
Dobro se seam svoje prve brane noi sa tvojom majkom, i mi smo, oboje, bili tako
mladi i uplaeni, ree Fransoa. Zakon zahteva od mene da prisustvujem spajanju, ali u
trenutku kad se to desi, ostaviu vas na miru. U meuvremenu... Glas ga je izdao.
Poljubi je deko, i zaboravite da sam ja ovde.
Anri i ja se okrenusmo na bokove, jedno prema drugom; on spusti drhtave ruke na
obline mog ramena i usne na moje, u povran poljubac bez strasti. Bio je uhvaen u svojoj
nevolji isto kao i ja u svojoj, ali jedno od nas je imalo obavezu da se oslobodi.
Zatvorila sam oi i pomislila na Klarisina usta priljubljena na Ledina, i na Ipolitov veti
jezik i prste. Uzela sam Anrijevo lice u ruke, kao to je Klarisa Ledino i prislonila usne na
njegove, pa ih malo razdvojila jezikom. Napeo se i povukao bi se, da moj dodir nije uspeo,
ali ustrajala sam dok mi nije uzvratio poljubac. Dolazilo nam je samopouzdanje, pa sam ga
povukla na sebe i spustila ruku do njegovih prepona, i osetila da se tu neto pomera.
Osetila sam neki pokret u blizini, otvorila oi i ugledala kralja Fransou iznad nas;
povukao je pokriva dole, dok nije otkrio sinu kukove.
Kada smo i Anri i ja digli poglede zbog te nametljivosti, kralj spusti pokriva i povue
se, kao da se zabavlja.
Ne prestajte! Samo se uveravam da sve ide kako treba. Neu vam vie smetati.
Povukao se jo vie, prema kaminu.
Anrijevi obrazi pocrvenee. Poto sam oseala obavezu, opet sam posegla izmeu
njegovih butina i trljala ga dok nije ponovo porastao; on je, opet, trebalo, kada je bio
spreman, da mi razdvoji noge i smesti se izmeu njih, kao to je Ipolito radio nekada
davno, samo to sada nije bilo slasti, vreline, ni udnje.
U trenutku penetracije moja odlunost se pokolebala, a telo ukoilo; kriknula sam od
bola. Anri se verovatno uplaio da e izgubiti samopouzdanje, pa je poeo izbezumljeno
da pumpa. Ja sam trpela, steui zube. Minut kasnije, njegova strast je kulminirala kada je
izvio torzo unazad i zakolutao oima ispod ustreptalih kapaka. Istovremeno, neto toplo je
poteklo izmeu mojih nogu.
Anri se povue i izvali na lea, dahui.
Dobro je! Kralj Fransoa je zapljeskao. Oboje uesnika su pokazali sranost u borbi!
Povukla sam pokriva gore i okrenula glavu prema suprotnom zidu. Kralj je apnuo
sinu da device esto plau posle takvih dogaaja i izaao.
U tiini koja je usledila, oseala sam da bi trebalo naizgled da pohvalim Anrija zbog
njegovog voenja ljubavi, ali bila sam toliko iscrpljena da nisam mogla ni da se pomerim;
to je bilo propraeno bolnim stezanjem miia u mom grlu, to je bilo siguran predznak
suza koje je kralj pomenuo.
Leala sam utei i nadajui se da e me Anri prepustiti mom samosaaljenju, ali on je
neno, pogleda uperenog u tavanicu, rekao, Izvinite.
Niste me povredili, Vae velianstvo, slagala sam, ne okreui se prema njemu.
Vrisnula sam samo zato to sam bila iznenaena.
Nisam mislio na to, ree on, iako mi je ao i zbog toga. Outao je. ao mi je to
nisam bio prijatniji. Vi ste bili tako ljubazni. Mojoj brai i sestrama ste vrlo dragi, kao i
ocu.
Zurila sam u tapiseriju na zastoru ispred sebe, gde je odraz vatre poigravao na
zlatastim nitima, upletenim sa tamno crvenim i umski zelenim. A vama? upitala sam.
--
armantni ste, odgovorio je stidljivo. Plemenita, a srdana. Svi na dvoru su
oduevljeni. Ali... Znam da nisam veseo kao moja braa, to nervira mog oca. Trudiu se
da budem bolji.
Ne treba da se izvinjavate, rekla sam. Znam da niste eleli ovakvu priliku. Ja sam
strankinja, obina i runa...
Ne govorite o sebi na taj nain! uzviknu on ogoreno. Zabranjujem to. Izgledate
dovoljno prijatno; ovek ne mora da bude lep da bi bio privlaan. Njegove rei su bile
toliko iskrene i prostodune da sam bila dirnuta i okrenula se prema njemu.
Oh, Anri, rekla sam i pruila ruku, ali pokret je bio suvie brz. Trgao se i ustuknuo sa
tako nekontrolisanim gaenjem da sam se odmah povukla. Pogledi su nam se susreli, ali
on nije gledao u mene: zurio je u neto iza mene, neto grozno. U njegovim oima
primetila sam slabo prikriveno gaenje i ustuknula pred njim.
Kako, pomislila sam, da ti ikada ispriam za moj krvavi san, ako me ne bude voleo?
Spustio je pogled. Molim vas, ja... ao mi je, Katrin, zaista. Jednostavno sam suvie
umoran.
I ja sam umorna, rekla sam ukoeno. Htela bih da spavam. Okrenula sam mu lea.
Oklevao je, pokuavajui, moda, da smisli rei kojima bi ublaio povredu koju mi je
naneo, pa se naposletku i on okrenuo. Leao je budan izvesno vreme, ali san ga je najzad
pobedio.
Da je u mom novom domu postojalo neko mesto na kome bih bila sama, otila bih
tamo; ali soba u kojoj sam provela poslednje dane svoje nevinosti u privremenoj palati bila
je puna slugu, a hodnici puni veselih gostiju. ene su sedele u naem predsoblju; da sam
ustala ili se pomerila, znale bi to. Ostala sam cele noi tamo gde sam najmanje elela da
budem, u Anrijevoj postelji.
I tu me je, u cik zore, jedna zloslutna misao trgla iz polusna.
Moda ono to je Anri video kada je zgaen ustuknuo od mene, nije bio njegov
omrznuti otac, ni neeljeni brak. Moda se, u svojoj nevinosti i osetljivosti, zagledao iza
one mrane mrlje na mojoj dui.
Glava sedamnaest
Tokom sledeih nedelja, Anri uopte nije dolazio u moje odaje, niti me je pozivao u
svoje. Vreme je provodio u lovu, na takmienjima ili na tenisu sa svojim starijim bratom.
Mnogo puta sam sedela u velikoj galeriji sa gospodom iz komore i gledala Anrija i
Fransou. Jedan od brae bi digao loptu visoko levom rukom i uzviknuo: Tenez! Moja je!
Kao upozorenje protivniku da e snano udariti loptom u visoki kameni zid. To, to su
obojica uspevali da izbegnu udarac nekontrolisanog projektila, i razbijene glave
posmatraa, bilo je preputeno njegovoj vetini.
Mladi Fransoa, bled i kao pozlaen u poreenju sa svojim tamnim bratom, osvajao je
naklonost i simpatije gledalaca cerei se na svoje greke i klanjajui se publici im ih
poini. U njegovom prisustvu Anri je oivljavao. Bio je sportski graen, dok je Fransoa bio
nii i tei, i ne tako gibak. Anri je lako mogao da pobeuje, ali esto je namerno greio da
bi njegov brat odneo pobedu.
Kada se nije bavio sportom, Anri je veliki deo vremena provodio sa plavokosom
udovicom iz pratnje kraljice Eleonore. Mladi Fransoa, opet, voleo je da obeduje sa svojim
sestrama i mnogo puta je ruao sa nama.
Jednom takvom prilikom upitala sam ga za udovicu. Zvala se Dijana de Poatje i bila
ena pokojnog Luja de Brezea, vrlo monog starca, koji je bio Veliki majordom
Normandije. Njegova baka je bila De la Tur od Overnja, pa smo bile roake u drugom
kolenu. Kada je imala etrnaest godina, madam De Poatje je dola na dvor da slui
kraljevu prvu enu, Klod. Dvadeset godina kasnije, bila je na glasu po svojoj
dostojanstvenosti i umerenosti, odevala se skromno i izbegavala belilo za lice i ru, koje su
koristile druge ene. Bila je pobona katolkinja i skandalizovala se zbog ulaska
protestanata na dvor.
emu ona poduava mog mua? upitala sam Fransou.
Nabola sam pare srnetine, donela sam svoju viljuku iz Italije i jo uvek primeivala
zbunjene poglede Francuza zbog upotrebe tako egzotinog pribora, i zastala pre nego to
u uzeti sledei zalogaj.
Mladi Fransoa je, drei meso prstima, odgrizao poveliki zalogaj, pre nego to je
odgovorio. Protokolu, ponaanju i politici, promumlao je vaui. Dobra je u sve troje.
Progutao je zalogaj i pogledao me radoznalo. Nemate razloga za ljubomoru. Dama je
poznata po svojoj ednosti. A i dobrih dvadeset godina je starija od Anrija.
Naravno da nisam ljubomorna, rekla sam i kratko se nasmejala.
Fransoa zavri tu temu lako se osmehnuvi. Treba da shvatite da je Anri imao samo
pet godina kada nam je majka umrla. Bio je vrlo vezan za nju i taj gubitak ga je posebno
teko pogodio. Madam de Poatje ga je uvala i trudila se da mu zameni majku. Zato sada
trai odobrenje od nje.
Fransoa mi nije bio jedini drag prijatelj koga sam dobila u svojoj novoj porodici.
Kraljeva sestra Margareta, kraljica Navare, male teritorije juno od Francuske i severno od
panije, na granici sa Pirinejima, ivela je na dvoru sa svojom petogodinjom kerkom
anom. Margareta i ja smo oboavale jedna drugu od prvog susreta; naa naklonost je jo
vie porasla kada smo otkrile zajedniku strast prema knjigama. Margareta je bila visoka,
--
ljubazna i vesela, sa tako istaknutim obrazima da su joj, kada bi se smejala,
delimi?no
zaklanjali oi.
Bila je roena, kao i njen brat, u Konjaku, nedaleko od centralno istone obale, gde su
italijanska umetnost i slova bili adekvatno cenjeni; ona je insistirala da kralj Fransoa
dovede starog firentinskog majstora Leonarda da Vinija u Francusku i dobro ga plati -
iako je, rekla je sa blagim, tunim humorom, suvie ostario i obnevideo da bi bog zna
ta naslikao. On je sa sobom doneo neke od najboljih radova, ukljuujui i mali, ljupki
portret nasmeene tamnokose ene, jedan od meni najdraih, koji jo uvek visi u zamku
Amboaz.
U svakom sluaju, upozorila me je Margareta, ne verujte kralju ako kae da je
Leonardo umro na njegovim rukama. Moj brat zaboravlja da nije bio u Amboazu kad je
majstor umro.
Takoe je sa ponosom govorila o radu svoga brata na stvaranju najvee i
najkompletnije biblioteke u Evropi, smetene u zamku Bloa. Obeala sam da u je prvom
zgodnom prilikom posetiti.
U meuvremenu, ivela sam takorei velianstvenim ivotom. Napustili smo sunanu
marseljsku obalu i otili u zimsku unutranjost zemlje, jer je kralja Fransou obuzimao
nemir posle par meseci boravka na jednom mestu.
Pre nego to sam dola u Francusku, mislila sam da ivim u luksuzu, jer je o mojim
potrebama brinulo mnogo slugu, ali greila sam. U Italiji, mo je bila rasuta, a vladarevih
podanika malo. Sforce su vladali Milanom; Medii, Firencom; D'Este, Ferarom; stotinu
raznih barona vladalo je raznim gradovima. Rim je bio u vlasti pape; Venecija, u Republici.
Ali Francuska je bila drava sa jednim monarhom i veliina te injenice zapanjila me je
kada sam prvi put putovala sa dvorom Fransoe I, ne toliko ni dvorom, koliko gradom od
nekoliko hiljada stanovnika.
Veina kraljevskih slubenika sluila je u jednom od tri podruja: komora, kapela i
smetaj. U okviru prvog, Veliki komornik je nadgledao snabdevanje namirnicama i
odravanje odee, ritual odevanja kralja i sve aktivnosti vezane za kraljevu linu toaletu. U
njeno osoblje spadala je posluga, gospoda iz komore, peharnici, pekari, berberi, krojai,
valje, pralje, sobarice i lude.
U kapelu, kojom je upravljao Veliki domar, spadali su kraljev ispovednik, desetine
kapelana, delitelji milostinje, hor i kraljev ita.
Smetaj, koji je vodio Veliki majstor, hranio je kralja i njegovu ogromnu svitu. Bilo je i
manjih podruja, kao to su tale, u koje su spadali kraljevi glasnici; lov, koji je brinuo o
psima i pticama; i konaari, koji su se bavili zastraujuim poslom selidbe dvora i njegove
imovine sa jedne na drugu lokaciju. Osim njih, bili su tu savetnici, sekretari, pisari,
knjigovoe, paevi, apotekari, doktori, hirurzi, muziari, pesnici, umetnici, draguljari,
arhitekte, telohranitelji, strelci, obani i titonoe.
I to su samo oni koji rade za samog kralja. Inae, ima i onih koji brinu o kraljevskoj
porodici, njegovoj sestri, deci i roacima, kao i stranim dostojanstvenicima i
ambasadorima, i svim kraljevim prijateljima, u ijem drutvu je uivao.
Napustila sam Marselj u divno ukraenoj koiji i okrenula se da pogledam vijugavi
karavan kola, konja i teko natovarenih mazgi u pozadini. Dvadeset hiljada jahaih konja,
pet stotina pasa i isto toliko jastrebova i sokolova, kao i risova i lavova, putovalo je sa
naim cirkusom. Odsedali smo u raznim prenoitima, uglavnom zamkovima plemstva
srenog da ugosti kraija, dok nismo stigli u dolinu Loare.
--
zamak od crvene cigle koji je sazidao predak Fransoe I, Luj XII, koji je nasledila njegova
kerka Klod. Tu je Jovanka Orleanka primila blagoslov nadbiskupa iz Remsa pre nego to
je povela svoje trupe u bitku. Klod je volela to imanje i kada se udala za Fransou,
osiguravi tako njegovo pravo na francuski presto, on je sagradio i savremenu
etvorospratnu palatu.
Palata je bila drugaija od italijanskih palata. Unutranje prostorije nisu sa drugim
delovima bili povezani hodnicima, ve krunim stepenitima. Prvih nekoliko dana
provedenih u Blou stalno sam ostajala bez daha, ali nedelju dana kasnije bez razmiljanja
sam trala uz i niza stepenita. Kralj je toliko voleo kruna stepenita, da je imao i jedno
masivno, dramatino, ukraeno gotskim statuama, ispred, u sreditu zgrade.
Kraljevi i kraljiini apartmani nalazili su se na drugom spratu, kao i, u flagrantnom
krenju tradicije, odaje Fransoine ljubavnice madam D'Etamp. Deiji apartmani bili su na
treem spratu. Osobe manje vanosti ivele su u prizemlju, gde su se nalazile trpezarije,
kuhinja, kao i straarska soba. U mnogim dodatnim zgradama boravili su kardinali,
slubenici, dvorjani, knjigovoe, doktori, uitelji i mnotvo drugih.
No je pala do trenutka kada sam jela i prtljag mi bio raspakovan. Pokazali su mi moj
prostrani apartman, pored odaja Anrijeve sestre, uz svetlost lampe; oekivalo se da kralj
doe sledeeg dana i smesti se u svom apartmanu. Bila sam naviknuta na spavau sobu i
predsoblje, a sada sam imala sobu, predsoblje, garderobu dovoljno veliku da u nju stane
sva moja odea, kao i sluavku za presvlaenje i kabinet, malu privatnu kancelariju. Na
ciglama iznad moga kamina stajao je zlatni crte dadevnjaka, linog simbola kralja
Fransoe, i ispod njega moto Notrisco al buono, stingo el reo, Hranim se dobrom vatrom i
izbacujem lou.
Otpustila sam francuske sluavke i pozvala jednu od sopstvenih dvorskih dama,
madam Gondi, da me svue.
Mari-Katrin de Gondi je bila zapanjujue lepa ena tridesetih godina, prerano osedele
kose, i finih crnih obrva. Ten joj je bio besprekoran, izuzev jednog malenog, tamnog
mladea na obrazu, pored ugla usana. Bila je obrazovana i inteligentna, i posedovala
prirodnu nenost, bez imalo afektacije.
Bila je Francuskinja, ali sa utenom razlikom: godinama je ivela u Firenci pre nego to
se pridruila mojoj pratnji, to je rezultiralo time da teno govori toskanski. Te veeri mi se
nije prialo francuski i prijao mi je razgovor sa njom. Poto me je svukla, zamolila sam je
da mi ita i dala joj prepis jedne pesme tetke Margarete, Miroir de l'Ame Pecheresse,
Ogledalo poslednje due.
itala je izvesno vreme, pa sam je poslala u postelju, jer je jadna ena bila iscrpljena od
celodnevnog putovanja. Ja sam jo uvek bila uznemirena i setila se onoga to mi je tetka
Margareta priala o kraljevskoj biblioteci. Obavila sam se skromno, ogrtaem i, sa lampom
u ruci, pola do krunog stepenita kojim se izlazilo iz moga apartmana.
Plan zamka me je zbunjivao, ali posle nekoliko greaka nala sam stepenite koje me je
odvelo u biblioteku. Prostorija je bila velika i mrana u toj noi bez meseine, kao i neka
peina sa visokom tavanicom. Drala sam svoju malu lampu blizu sebe, ruke ispruene
napred, da ne bih udarala u zidove ili nametaj.
Osetila sam neko prisustvo u mraku, pruila ruku i napipala glatku ivicu obraenog
drveta i svilom obloene hrbate, policu sa knjigama. Radoznala, prila sam i digla lampu,
iji je sjaj obasjao drvenu policu visoku od poda do tavanice; dalje, u senkama druge,
police su se protezale u mrani beskraj. Sve knjige su bile iste veliine, u razliitim bojama
--
i povezima. Bila su tu obavezna izdanja Danteove Boanstvene komedije, Petrarkinih Pobeda
i Zbirke pesama, i naravno, Bokaovog Dekamerona.
Bilo je tu i naslova koje nikada ranije nisam videla: Rableov Pantagruel u novom
povezu; Utopija ser Tomasa Mora, i zapanjujua zbirka Bokaa, O uvenim enama.
Ubrzo sam naila na vee bogatstvo: primerak Platonske teologije o besmrtnoj dui,
Marsilija Fiina. Naravno, odmah sam je izvukla i moda bih tu i prekinula pretragu, da
mi nije bio podstaknut apetit. Najeila sam se ugledavi Tri knjige o okultnoj filozofiji
Kornelija Agripe. Upravo sam naila na kraljevu zbirku okultnih knjiga i digavi lampu
otkrivala knjigu za knjigom na teme astrologije, alhemije, kabale i talismana.
U mati sam zaula astrologov glas: Agripino Krilo Korvusa stvoreno pod okriljem Marsa i
Saturna. Instinktivno sam digla ruku do grudi, izmeu kojih je visio moj talisman.
inilo mi se da je te Fiinove i Agripine radove odjednom poslalo samo provienje:
ako je Anri bio okrvavljeni ovek iz moga sna, bie mi potrebno sve tajno znanje koje
mogu da naem.
To me je ispunilo nekim sablasnim uzbuenjem; otvorila sam Agripinu knjigu i poela
da itam. Te rei su me toliko obuzele da nisam ula kripu vrata, tako da se sam kralj
pojavio u mraku, raupan, u nonoj koulji ispod kunog ogrtaa od pozlaenog brokata,
i uzdahnula sam kao da sam ugledala utvaru.
Kralj Fransoa se nasmejao; uti sjaj njegove lampe jezivo se odraavao na njegovom
duguljastom licu.
Ne bojte se, Katarina. eludac me, s godinama, sve ee budi.
Vae velianstvo. Zatvorila sam knjigu i nespretno se naklonila. Moram da Vam
dam komplimente za biblioteku. Veoma sam impresionirana izborom naslova. A tek sam
poela da je istraujem.
Spustio je lampu i zadovoljno se iscerio, pa pogledao knjige u mojoj ruci.
Agripa, eh? To je redak rukopis, tek e biti zvanino objavljen, ali imao sam sreu da
nabavim jedan od nekoliko primeraka koji su uraeni. Krajnje neobian izbor,
neoplatonizam i astroloka magija, za jednu mladu damu. ta mislite o Agripi?
utala sam. Mnogi svetenici nisu odobravali takve teme; zaista mnogi su tvrdili da su
bogohulne. Pomislila sam da kralj, bez obzira to ih eli u kraljevskoj biblioteci, ne mora
da odobrava te naslove, ni to, to ih ja itam.
Mislim da je fascinantan, rekla sam samouvereno. Prouavam astrologiju i srodne
predmete, i volim Fiina. U stvari, i donela sam jedan od njegovih radova iz Firence. De
Vita Coelitus Comparanda.
On je rairio oi, a pogled mu sinuo. To bi bio trei tom...
De Vita Libri Tres, da. Pisau mojima u Firenci i zamoliti ih za prva dva toma. I sva tri
u pokloniti Vaoj biblioteci.
Priskoio je i hitro me izljubio u oba obraza. Draga moja! Ne bih mogao traiti bolji
poklon! Ali ne mogu traiti ni da otuite jedno od nacionalnih blaga vae, roene zemlje.
Ja sam sada Francuskinja, rekla sam. U mojim mislima, kua Medii i kraljevska kua
Valoa bile su jedno te isto.
Zagrlio me je sa iskrenom toplinom. Prihvatiu va plemeniti dar, keri moja. Ali neu
da ih alju ovde, gde emo provesti samo mesec ili dva. Neka ih poalju u Fontenblo, kod
Pariza. Vi i ja emo biti tamo dok knjige stignu, pa emo moi odmah da uivamo u
njima. Zastao je. Nema potrebe da itate knjige ovde, dete; ponesite ih u svoju sobu i
zadrite koliko god hoete. Povukao se prema policama. A sada, malo itanja za mene.
Digao je lampu i mirnuo itajui naslove.
Ah, ree naposletku. Evo. Izvukao je jednu knjigu sa police. Naslov je bio na
francuskom, a tema italijanska arhitektura. Nameravam da jo gradim u Fontenblou.
Pomerila sam se da stanem pored njega i videla raspravu o Bruneleskiju, koji je
konstruisao veliku kupolu firentinske katedrale. Uzela sam knjigu sa police i otvorila je.
Hitro se okrenuo, primetivi moje interesovanje. Ah, tako, upitao je, volite i
filozofiju i arhitekturu? To nisu teme koje uopteno zanimaju ene.
Sudei po iznenadnoj navali topline u moj vrat i obraze, mora da sam pocrvenela.
Ovo je Bruneleski, gospodine, a ja sam iz Firence. I mislim da bi svakoga zanimalo kako
tako velika kupola stoji naizgled bez ikakve potpore.
Iscerio se sa odobravanjem. Sutra u tri sata posle podne doite u kraljevsku
konjunicu i pridruite mi se na jahanju u prirodi.
Va poziv mi predstavlja ast, Vae velianstvo, rekla sam i opet se naklonila. Biu
tana.
Kada sam najzad pola da legnem, sa Agripinom knjigom u krilu, odluila sam: ako ne
mogu da osvojim Anrija, osvojiu njegovog oca i pokuati da ih pomirim, i naravno,
okrenem Anrija sebi.
Dok je sledeeg jutra madam Gondi upuivala moje dame kako da me obuku, zamolila
sam je da mi nae jednu francusku kapicu. Ja sam imala frizuru u stilu udatih Italijanki,
skupljenu na glavi, dok sve Francuskinje imaju kapice do ramena, u stvari, velove
uvrene kao krute, vijugave trake od somota ili brokata, ispod temena, preko kose
zaeljane unazad. Poto sam kralju Fransoi rekla da sam sada Francuskinja, kapica je
trebalo da bude fiziki izraz moje najvee odanosti.
Nekoliko minuta kasnije, madam Gondi se pojavila sa belim velom zakaenim na traku
golubije sive boje. udno sam se oseala sa njim, kao da sam se preruila.
Dani na dvoru dobili su svoju predvidljivu svakodnevicu, zasnovanu na kraljevom
kretanju. Kada ustane, kralj se sastajao sa svojim sekretarima i savetnicima. U deset sati
odlazio je na misu, a u jedanaest ruao u svom prijemnom holu. Jeo bi sam, dok bi
plemstvo, molioci i stajali mirno, i ekali oko njega. esto bi mu biskup itao tekstove po
izboru Njegovog velianstva. Posle toga, kralj bi drao audijenciju ili sluao albe. Posle
podne izlazio bi na rekreaciju, na jahanje, u lov ili etnju, ili na tenis.
Toga dana sam pratila kralja u nadi da u sresti Anrija, ali on i njegov stariji brat nisu
bili tu.
Posle podne, novembarsko nebo je bilo zaklonjeno sivim oblacima koji su najavljivali
kiu. Bez obzira na to, moje raspoloenje se popravilo. Moj omiljeni konj, Zevs, dorat
kastrat, doputovao je sa mnom u Francusku. Mnogo su mi nedostajali, on i rekreacija. A
nadala sam se, takoe, da bi i moj mu mogao biti meu jahaima.
Ali kada sam u dogovoreno vreme stigla pred konjunicu, Anri nije bio tamo; kao ni
Dofin, ni mladi arl, ni bilo ko od gospode sa dvora. Izuzetak su bili konjuari, jedan od
njih je stajao i drao uzde kraljevog nemirnog, velikog, crnog jurinika , Njegovo
velianstvo je jedino bilo prisutno.
Bio je potpuno zaokupljen sa pet ljupkih ena koje su bile sa njim, smejui se i askajui
kao lepi, brbljivi papagaji, sem jedne, koja bee upravo stala na klupicu postavljenu ispred
njene kobile, sa namerom da se popne na obloeno sedalo, slino prestolu, koje bee
francusko damsko sedlo. Lea su joj bila okrenuta ostalima, to je podstaklo kralja da joj
obavije ruku oko struka i lascivno je privue sebi, pa uvebanom spretnou gurnuo je
ruku u gornji deo haljine i stisnuo joj dojku. Nije pokazala da joj je neprijatno, ak ni kada
je digla pogled i ugledala mene.
--
Vae velianstvo! uzviknula je, glumei prekor i koketno ga pljesnula po ruci. Bila je
tamnokosa i punaka, punih usana i sa rupicama na obrazima. Vae velianstvo, vi ste
nevaljali!
Jesam, priznade kralj veselo, i samo poljubac dobre hrianke moe da me spasi.
Mari, draga moja, spasite me!
Ne elei da je vidi ena koja se smetala na sedlu, Mari ga hitro poljubi u usta i
znaajno pogleda prema meni.
Naklonila sam se. Vae velianstvorekla sam glasno.
Istog trenutka pet pari oiju je primetilo moju francusku kapicu.
Keri! uzviknu kralj sa osmehom i uze me za ruku. Kako moderno izgledate i kako
francuski! Dobrodoli u nau malu bandu! Dame, ovo je moja draga kerka Katrin. A ovo
su, Katrin, madam D'Masi, vojvotkinja od Monpensijea, madam abo i madam De
Kanaple.
Klimnula sam glavom svakoj ponaosob. Madam D'Masi, moda
osamnaestogodinjakinja, i najnesigurnija u grupi, imala je mleno plavu kosu i obrve tako
fine i bezbojne, kao da su nevidljive. Pored nje, madam De Monpensije, zgodna ena
etvrtaste, jake vilice, uljudno se naklonila iz sedla, ali nije uspela sasvim da sakrije
pakosni osmeh na moju nelagodnost, zbog toga to sam zatekla kralja sa rukom u
enskom dekolteu. Madam abo, admiralska ena, osmehnula se bledo, kao da joj je
dosadno i da je iznad svega toga. Madam De Kanaple, Mari, kako je kralj nazvao, uputila
mi je samozadovoljan pogled.
Kralj je pokazao prema eni, koja je uzjahala sivu kobilu kada sam dola. A ovo je
moja voljena Ana, poznata i kao vojvotkinja D'Etamp. Pogledao je sa budalastim,
zaljubljenim osmehom.
Sve ene pogledae za njim, zbog Anine reakcije. Vojvotkinja je sedela na svom malom
jahakom prestolu, sa stopalima na visokoj podnoci, zbog ega su joj kolena bila savijena i
haljine rairene tako da pokrivaju noge. U tom poloaju nije mogla da dohvati uzde, ve je
prekrstila ruke u rukavicama, a konjuar je priao i dohvatio joj uzde.
Bila je krhka, sitna, sa velikim, zlatasto smeim oima i crvenim usnama, punim i
zapanjujue pokretnim, lako izvijenim u izraz stidljivog uivanja, prezira ili oholosti.
Njena kosa boje bakra bila je oeljana u lake, kovrdave pramenove na slepoonicama i
strogo razdeljena po sredini; traka njene francuske kapice bila je od zlatnog filigrana, u
obliku dijademe. Od brade do vrha jahaih izama bila je uvijena u aket sa visokom
kragnom, istog kroja i krzna kao kraljev. Prihvatila je njegov izraz oboavanja kao sasvim
normalan, samozadovoljnim uzgrednim pogledom.
Kada sam prila, okrenula se da me dobro pogleda kao to bi maka plen, pa me celu
odmerila: mene, u obinom, bezoblinom ogrtau i sa glupom francuskom kapicom koja
mi je pokrivala potpuno italijansku frizuru; mene, neprihvatljivo maslinastog tena i
buljavih oiju.
Madam D'Masi, rekla sam uljudno i klimnula glavom. Madam abo. Madam de
Monpensije. Madam De Kanaple. Okrenula sam se vojvotkinji i rekla samo, Vaa
milosti.
Vojvotkinjine usne se skupie u osmeh koji je liio na pupoljak, kao da se bori protiv
smeha na raun mog stegnutog naglaska.
Vae visoanstvo, ree ona, glasom dubljim nego to bi se oekivao iz njenog grla.
Poaeni smo zbog toga to danas jaete sa nama.
U tom trenutku izveli su i mog konja, Zevsa, koji je rzanjem izraavao svoju radost
zbog naeg susreta. Potrala sam prema njemu i pomilovala ga po tamnoj njuci, i apnula
mu koliko mi je nedostajao.
ta je to? upitala je vojvotkinja, klimnuvi glavom prema mom damskom sedlu.
Kralj malo finije ponovi pitanje.
Moja ideja, Vae velianstvo, odgovorila sam, da bih mogla da jaem edno i bez
pomoi. Demonstrirala sam to. Stavim levu nogu u uzengiju, ovde, i uhvatim se za
prednji unka... Lako se odbacivi, uzdigla sam se na Zevsa i sela na mesto. Taj pokret je
dozvoljavao samo kratak pogled na moje zglobove, koji su bili pokriveni belim
arapicama. Desnu nogu obavijem oko unkaa. Tako mi je koleno uvreno, vidite, i ne
mogu da padnem. Uzela sam dizgine i odmahnula konjuaru, koji je hteo da ih prihvati.
Sjajno! ree kralj. Ali ipak ne moete jahati brzo kao mukarac.
Mogu, Vae velianstvo.
Kad jaete tom brzinom, moraju vam se videti noge, ree Mari de Kanaple.
teta je, ree vojvotkinja stidljivo, odvlaiti kralju panju sa tako lepog lica.
Mari se isceri; onjaci su joj bili otri kao lisiiji.
Ja sam pocrvenela na tu uvredu i pogledala kralja, ali on se nije potrudio da me zatiti.
Kao i ostali, i on je gledao kako u se sama snai.
Vae velianstvo, rekla sam uljudno. Hoemo li jahati?
Kralj nas je poveo na jug, suprotno od zamka i strmih brda, prema irokoj reci.
Jahali smo nepodnoljivo sporo. Kobile tih ena bile su zadovoljne voenjem
konjuara, ali kraljev drebac i moj ukopljenik su malo poigravali. Da bi razbila dosadu,
Mari je ispriala kako je jedna nepotena mlada ena, nova na dvoru, pozvala svog
ljubavnika na veliki banket. Poto je njen mu sedeo pored nje, ljubavnik se priunjao
ispod stola i, pod okriljem njene iroke suknje, zadovoljio je dok je jela.
Izali smo na dugi, drveni most preko reke, za iji prelazak je bilo potrebno nekoliko
minuta. Osvrnula sam se preko reke, ije plavetnilo je bilo tu i tamo poremeeno zlatastim
peanim sprudovima, prema kuama, crkvenim tornjevima, brdima iza nas i velikom,
belom pravougaoniku kraljevskog zamka, koji je dominirao gradom.
Kralj se dosaivao; pogled mu je poivao na gustoj umi na suprotnoj obali. im smo
izali na drugu obalu, poterao je konja u kas. Konjuari su malo ubrzali korak, zbog ega
su ene poele da poskakuju u sedlima.
Vae velianstvo! uzviknu vojvotkinja za njim, iznervirana. Doktor je rekao da
danas ne treba uopte da jaete, ne smete se naprezati!
Njegovo velianstvo uzvrati smehom, koji se zavrio kratkim kaljem, i isceri mi se
preko ramena. Katrin! Hajde da vidimo moete li zaista da drite korak sa mukarcem!
Uzvratila sam mu na isti nain i petom obola Zevsa.
Oekivala sam da me kralj povede u trku otvorenim poljima pored obale; meutim, on
je pojahao galopom pravo u gustu umu. Udahnula sam vazduh i pola za njim,
zanemarujui, kao i on, upozorenja ena. Uletela sam ne razmiljajui u umu ogolelih
bukava, hrastova i mirisnih borova. Na sreu, drvee je bilo starije od sto godina i grane
dovoljno visoke da me odmah ne obore sa konja. Pa i tako sam morala da se sagnem da
bih izbegla neke od njih, to nije lako na konju u punom galopu.
Kralj Fransoa oduevljeno uzviknu shvativi da sam prihvatila trku i potera drepca
bre. Uivajui u oseaju hladnog vetra na obrazima, pratila sam ga kroz umski gusti,
zeevi i ptice su beali pred nama, dok nije skrenuo i pojahao pored jednog dobro
uzoranog vinograda. Pratila sam ga vrlo blizu, ali ipak nisam uspela da ga stignem; Zevs
--
je imao krai korak nego Fransoin veliki drebac. Bez obzira na to, nisam mu dozvoljavala
da mi vie izmakne.
Kada je napravio polukrug da bi se vratili kroz umu, pratila sam ga i ohrabrila Zevsa
da potri najbre to je mogao. Sagnula sam se zbog niske grane jednog bora, pa digla
pogled i videla da kralj vrlo otro skree: vojvotkinja i ostali su zali u umu i jahali pravo
prema nama.
im je skrenuo, kralj se spustio u sedlu, jer je njegov crni drebac skoio pred nekom
preprekom.
Stablo nekog prastarog hrasta je puklo i palo, blokirajui nam prolaz; goli ogranci
gornjih grana upleli su mu se u granje susednog drveta, tako da je on visio visoko iznad
zemlje.
Primetila sam prepreku, sekundu, poto je proao trenutak kada sam mogla da
skrenem konja od otpale grane i oblinje grupe jahaica. Poznavala sam Zevsove granice,
ovo ga je napreglo do krajnosti, ali trenutak odluke je proao, nisam imala izbora.
Konj ispod mene je napeo miie; gledateljke su uzdahnule. Pala sam, kao to se pada,
tako brzo da nisam imala vremena da se uplaim. Svet se okretao dok se moje telo
sudaralo sa Zevsovim obloenim bokom, zupastim rubovima drveta, hladnom i vlanom
zemljom.
Za trenutak nisam mogla da diem, a onda sam odjednom poela da gutam vazduh.
Kralj Fransoa je stajao iznad mene, a duguljasto lice mu je izgledalo jo izduenije, jer je
zinuo. Boe blagi! Katrin, jeste li dobro?
Vojvotkinja je stajala pored njega, usta otvorenih u mali krug. Ostale dame jo uvek su
bile na konjima.
Moje suknje su bile skupljene na butinama, otkrivajui mi podsuknju, zglavke u
arapicama i pantalone do kolena od fine italijanske ipke, kao deo izvrsne opreme koju je
izabrala Izabela dEste. Uzviknula sam gadljivo, ustala i hitro sredila suknje.
im je shvatila da nisam povreena, vojvotkinja tiho ree, Dobro. Ipak ste skrenuli
kralju panju sa svog lepog lica. Tako lepe noge. Meu enama, koje su jo uvek sedele
iza nje na konjima, zau se amor priguenog smeha; i u kraljevom oku blesnu iskra
smeha, ali on ga je obzirno uguio.
Odgurnula sam ruku konjuara dok sam ustajala. Zevs je stajao u blizini, zadihan, ali
ushien posle dobre trke, a uzde mu je drao najmlai konjuar.
Dobro sam, Vae velianstvo, rekla sam.
Otirala sam suvo lie i travke sa kapice. Jedna picasta grana, deblja od moje butine,
zakaila mi je desno rame i poderala vunu; da nisam bila zatiena debelom tkaninom, ta
grana bi mi razderala haljinu i ozbiljno me ozledila. Ovako, rame me je bolelo zbog velike
modrice. Moja francuska kapica je sasvim spala; probueni veo leprao je sa te grane kao
zastava predaje. Jedan od konjuara ga je uzeo kao trofej. Bio je pocepan, pa sam mu rekla
da ga zadri.
Kralj me je uzeo za ruku. Ne mogu da verujem da ste pokuali da preskoite to drvo.
Morate biti oprezniji.
Moj konj je dobar skaka, velianstvo, rekla sam. U boljim okolnostima preskoio bi
ga.
Na njegovom licu pojavio se izraz radoznalosti; nakrivio je glavu i na uglu usana
pojavio mu se poetak slabog osmeha. Vi skaete?
Da. Bar dok nisam dola ovde. Zar nikada niste videli neku enu koja jaui preskae
prepreke?
On se kratko nasmejao. Nisam znao da je to mogue. Naravno, moja sestra je uvek
govorila da bi ene, kada bi dobile priliku, bile bolji lovci od mukaraca. Zautao je.
Moda u vas nekad pozvati da me pratite u lov.
Nita mi ne bi bilo drae, velianstvo.
U povratku je jahao sa mnom i umu smo napustili uobiajenim, laganim korakom.
Vojvotkinja je zamiljeno utala, ignoriui Mari i njene pokuaje da zapodene razgovor.
Izali smo iz ume, na otvorenu, travnatu obalu. Kralj nas je poveo natrag, prema mostu,
ali vojvotkinja se usprotivila.
Poite u galop obalom, Vae velianstvo, rekla je sa lanim osmehom, dozvolite da
vidimo ko moe najbolje da dri korak sa vama.
Kralj se osvrnuo u sedlu da je pogleda. Ana, ne budite glupi.
Vojvotkinja se obratila konjuaru koji je drao uzde njene kobile i ree. Poi bre.
Tamo, pored obale.
Konjuar nesigurno pogleda kralja, koji nita ne ree, pa opet vojvotkinju, pre nego to
je lakim kasom izveo njenu kobilu iz grupe.
Doite, velianstvo! pozvala ga je ona. Hajde da se trkamo!
Ana, ree kralj opet, mada ga ona vie nije mogla uti. Na licu mu je bio donekle
bolan izraz kada je podbo svog drepca i odjahao za njom. Ja nisam htela da se takmiim
sa Anom; pratila sam ih polako, dok je kralj poterao konja u galop i lako prestigao njenu
kobilu. im je prestigao, ponaao se kao deak.
Bre! ree ona svom konjuaru. Bre!
Ostale ene uzviknue. Otpoela je najbesmislenija od svih trka, u kojoj je vojvotkinja
bila daleko iza kralja, a ostale ene ih sledile, nekontrolisano poskakujui na svojim
malenim prestolima. Vojvotkinja nije bila zadovoljna lakim kasom i insistirala je na
ubrzavanju, sve dok nervozni konjuar najzad nije poveo konja u galop. Ona se nagnula
napred, da se uhvati za belu grivu svoje kobile.
Rezultat je bio sasvim predvidljiv. Ja sam poterala Zevsa u galop i stigla u trenutku
kada je konjuar shvatio da vodi konja bez jahaice; kralj, koji je uhvatio zalet, i dalje je
veselo galopirao.
Uzviknula sam, sjahala i pourila do vojvotkinje. Leala je na boku, crvene suknje i
podsuknja bile su joj dignute, otkrivajui tanke, bele noge, i mnogo vie. Kada je madam
Gondi prvi put dola kod mene kao jedna od sobnih dama, primetila je moje pantalone, ne
samo zbog fine ipke i veza, ve i zbog toga to ih Francuskinje uopte ne nose. Sada sam
se i uverila u to, dok je vojvotkinja D'Etamp ustajala i, shvativi da je potpuno otkrivena,
poela da povlai suknje dole. Uzdrala sam se da se ne osmehnem; kosa joj nije bila
prirodno bakrene boje, ve mat smea, kao i moja.
Bila je nepovreena, kapica joj je jo uvek bila na mestu, ali nije htela da ustane dok nije
bila sigurna da je kralj primetio njen pad.
Dok su ostale prilazile, pruila sam joj ruku. Tako, rekla sam glasno, vidim da ste i
vi odluili da skrenete kralju panju sa svog lepog lica.
Fransoa i njegove dame se zakikotae. Ana je ustajala drei se za moju ruku i iskra
besa joj blesnu u oima, ublaena priznanjem da je moja aoka pogodila u cilj. Da bih to
ublaila promrmljala sam kako je bila hrabra i pazila, dok smo se vraali natrag preko
mosta, da primetno zaostajem iza kralja, da bi vojvotkinja mogla da zauzme svoje mesto
pored njega.
Jer, jo tada sam osetila da u, ako izgubim Aninu milost, izgubiti i kraljevu, a time i
sve ostalo.
--
Glava osamnaest
Te veeri kralj je priredio intimnu, porodinu veeru, koja je ukljuivala i njegovu decu;
njegovu sestru Margaret i njenu ker anu; i Velikog majstora, ukoenog, sedokosog Anea
Montmorensija, koji je bio ukljuen u skoro sve, jer su mu bili povereni kljuevi kraljeve
rezidencije. Kraljica Eleonora dola je sa svojom najpoverljivijom damom, Anrijevom
uiteljicom, madam De Poatje. Moj mu je zakasnio i razmenio neprijateljski pogled sa
svojim ocem pre nego to je zauzeo svoje mesto izmeu svoje tetke Margarete i mene.
Srdano sam pozdravila Anrija; on je, zauzvrat, okrenuo glavu na drugu stranu.
Kralj je poeo da govori: bio je impresioniran mojom hrabrou u pokuaju tekog
skoka i smirenou kojom sam prihvatila pad. Ispriao je incident, pomalo ulepano i, sa
primetnom dozom humora, opisujui komino kako je vojvotkinja oajniki poskakivala
na svom sedlu i onda pala, pominjui je samo kao 'jednu od dama', tako da kraljici nije bilo
neprijatno.
Meutim, Anri je oigledno shvatio o kojoj dami je re i, dok su se ostali smejali
zabavnoj prii njegovog oca, on se mrtio.
Kralj je zatim opisao moje sedlo i rekao da je, na zahtev 'jedne od dama', naredio
majstoru za konje da napravi nekoliko njegovih kopija, da bi ene iz drutva mogle da
dre korak sa svojim kraljem.
Kraljica Eleonora, madam De Poatje i Veliki majstor Montmorensi su se smejali sa
blagom nevericom, ali nisu se usuivali da izraze neslaganje. Meutim, Anri se mrtio na
tu priu; zbog neega je bio duboko uznemiren. Pokuavala sam da mu skrenem misli
zabavnim askanjem, ali to sam vie priala, on se sve vie mrtio.
Posle veere zatekla sam ga napolju, u dvoritu, u podnoju stepenita koje je vodilo
do naih razdvojenih apartmana i ponadala sam se da eli da razgovara sa mnom nasamo.
Kada su kraljica Eleonora i kraljevska deca proli pored nas i otili drugim stepenitem,
obratila sam mu se.
Vae velianstvo, rekla sam tiho, izgleda da ste nezadovoljni mnome. Jesam li vas
uvredila?
On je odrastao, tako brzo, da mu je svaki novi dan donosio nove promene. Ve je bio
vii nego kada smo se upoznali i vilica mu je bila dua i etvrtastija, inei mu nos manje
upadljivim i lice gotovo privlanim. Kosa mu je bila podiana sasvim kratko, ali kasnije je
pustio, tako da mu je sada padala na kragnu. Iako mu je brada jo uvek bila slaba, uspeo je
da pusti uoljive brkove.
Oekivala sam da e pocrveneti, zamucati i odmah otii. Ali on mi se okrenuo ljutito.
Ta bludnica, ta kurva, kako ste mogli da se sprijateljite sa njom? Ona je guja, opako
stvorenje!
Zbunjena, zatreptala sam na njega. Nikada ranije nisam ga ula kako besni ili govori
otrim jezikom.
Madam D'Etamp? upitala sam. Mislite da sam sada njena prijateljica?
Jahali ste sa njom. Zvuao je hladno, optuujui.
Kralj me je pozvao na jahanje. Nisam traila njeno drutvo.
Pomogli ste joj kad je pala.
A ta je trebalo da uradim, Vaa visosti? uzvratila sam. Da je pljunem dok lei na
zemlji?
Moj otac je budala, ree on drhtei. Dozvoljava joj da ga koristi. Ne moete
zamisliti... Na krunisanju kraljice Eleonore moj otac je njenu procesiju ulicama grada
gledao sa velikog prozora, potpuno javno. A ona, nije mogao da izgovori ime vojvotkinje,
ubedila ga je da joj dozvoli da sedi na prozoru sa njim i zavodi ga, izaziva ga da ini
strane, razvratne stvari, dok su svi, i kraljica, koja je prolazila, gledali. Uutao je i
zagledao se u mene.
Da li mi vi kaete da ne jaem sa Njegovim velianstvom kada me pozove? Da li mi to
nareujete?
Okrenuo se naglo, trzajem, i poao prema stepenitu. Ne, naravno da ne, doviknula
sam za njim. Naredba bi zahtevala da budete mu. To bi zahtevalo da brinete.
Pesnicom sam zatvorila usta, da uguim sledeu re besa i potrala uz drugo
stepenite, do svoga apartmana. Ne rekavi ni re svojim damama, uletela sam u spavau
sobu, zalupila vrata i bacila se na postelju.
Samo nekoliko trenutaka je prolo kada sam zaula kucanje na vratima. Mislei da je to
madam Gondi, otro sam doviknula da ne elim da me uznemiravaju.
Ali glas sa vrata pripadao je kraljevoj sestri. Katrin, ja sam Margaret. Mogu li da
uem? Poto nisam odgovorila, tiho je dodala, Upravo sam vas videla sa Anrijem.
Moda bih mogla da pomognem.
Odkrinula sam vrata da ne bih morala da diem glas. Ne moete nita da uinite,
rekla sam. On me mrzi i to je sve.
Oh, Katrin, to nikako nije sve. U glasu sam joj ula tako drago saoseanje, da sam je
pustila unutra. Povela me je da sednem na postelju, pored nje.
Ja nisam elela ovaj brak vie nego Anri, rekla sam ustro. Ali ja nikoga ne mrzim
zbog toga. Naravno, on je zgodan, a ja sam obina. To ne mogu da promenim.
Nemojte nikada vie da vas ujem da govorite neto tako strano, ree ona ozbiljno.
Imate prijatnu pojavu. Ovo nema veze sa vama, lino.
Pa zato me onda izbegava?
Margaret je duboko uzdahnula, da bi lake ispriala dugaku pripovest. Vi znate da je
vojvotkinja od Milana bila naa prabaka. Zbog toga je kralj arl osvajao Italiju, kao i kralj
Luj posle njega, da bi prisvojili imovinu koja po pravu naslea pripada Francuskoj.
Klimnula sam glavom. Poput veine Italijana, odgajana sam da mrzim Francuze zbog
njihovih upada; sada sam bila obavezna da promenim simpatije.
Zbog toga je i moj brat osvajao Italiju pre devet godina. To je stvar asti. Zautala je.
Fransoa je vrlo hrabar, ali ponekad budalast. Kada se borio protiv vojske cara Karla kod
Pavije, poveo je napad na otvorenom. Mislio je da se neprijatelj povlai, ali to je bila velika
greka. Svi njegovi ljudi su pobijeni, a on zarobljen. Godinu dana je amio u panskom
zatvoru, dok nije dogovoreno njegovo putanje.
Moj brat je morao da se odrekne mnogih stvari da bi dobio slobodu. Jedna je bila cela
Burgundija. Druga su bili njegovi sinovi, Dofin, Fransoa i Anri.
Rairila sam oi. I oni su bili zarobljeni?
Margaretin izraz postade udaljen i tuan. Francuska je propadala u kraljevom
odsustvu. I tako je on uinio mnogo neprijatnih ustupaka: da oeni Karlovu sestru
udovicu, Eleonoru, da preda Burgundiju... kao i svoje sinove.
Zautala je. Ja sam se setila, onoga jutra, kada sam se probudila u Poo a Kajanu i
videla vojnike na konjima, postrojene na velikom travnjaku. Setila sam se noi kada sam
jahala sa gospodinom Silvestrom, firentinskim ulicama, okruena mrnjom mase.
--
Margareta je nastavila. Anri je imao samo sedam godina kada su on i njegov brat
zamenili oca u carevom ropstvu.. U paniji su drani sedam i po godina. Kada je otiao iz
Francuske, Anri je bio srean deak, pomalo stidljiv, ponekad setan zbog majine smrti, ali
uglavnom srean. Zatvor je to promenio. Kralju su mnogo puta rekli da su panci
verovatno vratili drugog deaka.
Tako je elja njegovog oca da ima zemlju u Italiji, rekla sam polako, odvela u
ropstvo Anrija i njegovog brata. I na brak se dogodio zato to je papa garantovao kralju
za te teritorije.
Margareta je tuno klimnula glavom. Moda sada shvatate zato kralj vie voli
najmlaeg sina, arla. Dofin je oprostio ocu, mada nije zaboravio, ali Anri nije nijedno.
Njegova rnrnja prema kralju nije splasnula vremenom; moda se samo pojaala, naroito
sada, posle vaeg venanja. Uzdahnula je. Znarn da vam ovo ne olakava situaciju, ali
moda e te je, ako budete shvatili Anrija, lake podnositi.
Prinela sam Margaretinu veliku, glatku ruku svojim usnama. Hvala vam, rekla sam.
Ve mi je lake. A moda ste mi pomogli i da to popravim.
Sledeeg dana sam odbacila svoj povreeni ponos. Rano ujutru zamolila sam madam
Gondi da nae francuski astroloki kalendar. Znala sam Anrijev datum roenja, 13. mart
1519, iste godine kada sam i ja roena, i odluila da sama uradim njegovu astroloku
kartu, da bih lake shvatila njegov karakter.
Kasnije sam pratila kralja na misu u deset sati i stajala pored njega, tokom ruka u
jedanaest, dok je sluao biskupovo itanje iz dela Tome Akvinskog. Nisam to inila samo
zbog elje da se pribliim ocu da bih ga pomirila sa sinom, mada je to i dalje bilo deo mog
cilja. elela sam da bolje razumem vladavinu, da shvatim sile koje oblikuju narode i
razdvajaju decu od oeva.
Za vreme ruka, kralj me je primetio i pozvao da jaem sa njim toga popodneva. U tri
sata dola sam do konjunice i uivala gledajui vojvotkinju kako sedi na svojoj kobili, na
urno napravljenom sedlu. Ostale dame morale su da jau polako, da ih vode njihovi
konjuari, dok smo Ana i ja jahale kasom pored kralja, planirajui sledei lov. Mada ne
mogu rei da je zraila toplinom, ali prihvatila me je dovoljno lepo da moemo oputeno
da askamo. Sada sam bila primljena u kraljev ui krug.
Te veeri, porodica se opet sastala za obrokom. Tetka Margareta je bacila sauesniki
pogled prema meni dok je zauzimala svoje mesto. Sela sam pored nje.
Anri je opet zakasnio nekoliko minuta. Ovoga puta se savladavao, izvinio se ocu i hitro
zauzeo svoje mesto. Osetila sam ogromno olakanje kada je ljubazno uzvratio moj
pozdrav.
Posle veere izali smo u dvorite, osvetljeno bletavim bakljama sa krunih stepenita,
koja su vodila u nae zasebne apartmane. No je bila hladna, vedra i tiha, sem to su se
ostali rastajali, elei jedni drugima laku no. Anri je tiho izrekao moje ime, pa sam se
okrenula i videla da skuplja hrabrost, diui pogled prema zvezdama obasjanom nebu.
ao mi je, Vae visoanstvo, zbog mog nepromiljenog sinonog odgovora, rekla
sam.
Ne smete ni zbog ega da se izvinjavate, Katrin, ree on. Oi su mu bile vrlo, vrlo
crne; do tog trenutka sam mislila da su tamnosmee. Ja treba da se izvinim zbog svog
sebinog ponaanja od vaeg dolaska ovamo.
Njegova iskrenost me zbunila; traila sam podesan odgovor. Odjednom, sa stepenita
iznad nas, zauo se Madlenin smeh, dok je sa sestrom ila prema njihovim apartmanima, u
pratnji svoje male roake, ane. Iza nas, Montmorensi je razgovarao sa kraljem dok su
izlazili iz trpezarije.
Anri hitro pogleda u oba smera, pa vrati pogled na mene. Mogu li da vas otpratim do
vaih odaja? eleo bih da razgovaramo nasamo.
Da, odgovorila sam hitro. Da, naravno, Vaa visosti.
Uspeli smo se uza stepenite u nelagodnoj tiini. Anri je doao samo do mog predsoblja
i seo pored vatre. Rukom sam otpustila sve svoje dame.
Kada smo ostali sami, Anri je proistio grlo i zagledao se u kamin. ao mi je to sam
se iznervirao. Madam D'Etamp besramno manipulie mojim ocem i povredila je mnoge
dvoranke. Sino sam mislio samo na svoja oseanja i nisam ni pomislio na vaa.
Ja sam Katrin, rekla sam. Nisam Italija.
On se tre, iznenaen; obrazi mu pocrvenee. Sada to shvatam. Video sam i kako se
moj otac loe ponaa prema kraljici Eleonori, kako je zanemaruje, iako ona udi za
njegovom panjom. Kada ona ue u prostoriju, on se ponaa kao da i nije tu. Odmahnuo
je glavom. Ne elim da budem okrutan kao on.
Ona je strankinja i neprivlana, rekla sam, a va otac rtva politikih okolnosti. On
nije ni eleo da se oeni njome.
Vue ga sopstvena pohlepa, uzvrati Anri sa iznenadnim arom. udnja za
italijanskim teritorijama, to je ludilo u njemu. Potroio je dravno blago zbog toga; zamalo
nije poginuo zbog njih u Pavijeu. Budalasto je jahao ispred svojih ljudi u najeu bitku.
Okrenuo je glavu pokuavajui da sakrije svoju gorinu.
Anri, rekla sam, taj bes e vas unititi ako mu to dozvolite. Zautala sam. Tek jue
sam saznala za vae robovanje u paniji.
Trgao je glavu unazad da me pogleda. I da li vam je reeno kako nas je otac izdao
predavi nas caru? Kako je ostavio roene sinove da trunu, da umru, da... prekinuo je sa
gorinom.
Ne, promrmljala sam. Ne, nije mi reeno.
Anri je spustio pogled na svoje ruke i stegao ih u pesnice, pa se zagledao u vatru; na
licu mu se pojavio zamiljen izraz.
Izvrili su razmenu kod reke, ree. Moja majka je tada ve bila mrtva; samo madam
De Poatje je dola da se oprosti. Poljubila me je u vrh glave i rekla mi da u se brzo vratiti i
da e ona brojati dane. Brata i mene su strpali u neki amac. panci su ekali na drugoj
obali, ali mi ih nismo videli. Bilo je rano ujutro i gusta magla, ali uo sam pljuskanje vode.
Tek to smo se odgurnuli, video sam oca, kao duha u magli, kako nam mae sa pramca
broda sa kojim smo se mimoilazili. On je prelazio istovremeno.
Dugo je, treperavo, uzdahnuo. panci su u poetku bili uljudni. Bili smo u palati
careve sestre, kraljice Eleonore. A onda, odjednom poslali su nas u neku tvravu, u prljav
sobiak sa zemljanim podom i bez prozora. Kad progovorimo neku francusku re, tukli su
nas; dozvoljavali su nam da govorimo samo panski. Kad sam najzad nauio dovoljno da
pitam zato nas maltretiraju, straar mi je rekao da je moj otac prekrio uslove pod kojim je
puten. Obeao im je da e, im bude slobodan, otii u Burgundiju da pripremi mirno
preuzimanje od strane carevih snaga.
Umesto toga, otac je otiao u Burgundiju i poeo da je priprema za rat. Nije ni
nameravao da je preda caru. I znajui to, predao je mene i brata pancima.
Duboko sam uzdahnula. Jasno sam videla politiku svrhu tog ina: kako je kralj
Fransoa raunao na to da mu car nee pobiti sinove i kako je shvatio da e velika carska
tvrava u Burgundiji, samom srcu drave, predstavljati pretnju za celu Francusku. Ali to
nije ni malo ublaavalo uas i okrutnost tog postupka. Ustala sam sa svoje stolice i spustila
--
se na kolena pored Anrija; posegla sam za njegovom stegnutom pesnicom. On je
ustuknuo, toliko obuzet seanjem da ga je moj pokret iznenadio, ali pustio je da ga
uhvatim za ruku i neno je otvorim i poljubim u dlan.
Anri, rekla sam tiho. Vi i ja imamo mnogo zajednikog. A kada mu se u pogledu
pojavila radoznalost, objasnila sam, Ja sam provela tri godine u zarobljenitvu
firentinskih pobunjenika.
On malo zinu, i trepnu iznenaeno. Niko mi to nije rekao, ree. Niko se ne usuuje
da sa mnom razgovara o mom zarobljenitvu, pa se moda zato boje da mi kau i za
vae.
Uzeo je moju ruku i snano je stisnuo. Pogledao me je kao da me prvi put vidi; Katrin,
a ne papinu neaku, strankinju, omrznutu obavezu.
Katrin, ao mi je. Nikome ne bih eleo... Zamukao je. Je li bilo teko?
Povremeno. Neprestano sam strepela za svoj ivot. A bila sam i izdata, od roaka,
koji su pobegli i ostavili me, znajui da u biti zarobljena. Jedan od njih sada vlada
Firencom. Ali ne mogu da traim svoje vreme na mrnju prema njima.
Ja sam pokuao da ne mrzim oca, ree on, ali im ga vidim, osetim takav bes...
Potreban vam je, rekoh mu neno. On vam je otac, i kralj.
Znam. Spustio je pogled. Mrzim ga samo zato to toliko volim brata. Za pance je
muenje Dofina bilo isto kao da mue kralja, jer su znali da e on jednog dana vladati
Francuskom. Zato su ga izdvojili. Ukaljali su ga. Glas mu je pukao na poslednje dve rei.
Ponekad ih je bilo i po petorica, uvek nou, kad su puni vina. Bili smo izolovani, u
planinama i niko nije mogao da ga uje kako vie, sem mene. Digao je pogled prema
meni, zgrenog lica i vodnjikavih oiju. Pokuavao sam da ih zaustavim. Da se borim. Ali
bio sam suvie mali. Smejali su se i odgurnuli me da im ne smetam.
Ispustio je prozukli jecaj. Ustala sam, obavila mu ruke oko ramena i poljubila ga u
teme, a on je stisnuo lice na moje grudi.
Rei su mu bile priguene. Kako mogu ljudi da budu tako zli? Kako mogu toliko da
ele da povrede druge? Moj neni, dobroudni brat moe sve da im oprosti. Ja to ne
mogu... A na otac nas mrzi, jer svaki put kada nas vidi, mora da se seti ta je uradio.
utite, rekla sam. Va brat Fransoa se svakog jutra budi srean. On je davno
odbacio patnju. Zbog njega i vi morate da odbacite svoju.
On se povukao da me pogleda, dok sam drala njegovo toplo, vlano lice u rukama.
Vi ste kao i on, dobroudni i mudri, ree on. On die ruku i obrisa mi obraze vrhovima
prstiju. Tako ste lepi duhom, da su sve ostale ene na dvoru rune u poreenju sa vama.
Uzdahnula sam, rado oarana. Ne znam ko je prvi poeo, ali poljubili smo se, iznenada
udni i vreli. Digla sam suknje i podsuknju; kada sam skinula pantalone i bacila ih tako
bezbrino, one su mu pale na glavu i on se tiho nasmejao.
Ovoga puta, kada me je uzeo, bila sam spremna. Jahala sam ga divlje, oajniki, ne
mislei na sebe, sa spektakularnim rezultatom. Niko mi nije rekao da ene mogu iz
seksualnog doivljaja da izvuku isto toliko zadovoljstva kao i mukarci, i tu injenicu sam,
zapanjena i oduevljena, otkrila toga dana. Mislim da sam bila veoma glasna, jer se seam
da se Anri kvarno smejao dok sam bila u gru neizdrljivog zadovoljstva.
Kada smo se zamorili, pozvala sam svoje dame da mi svuku odeu, dok je madam
Gondi otila po jednog od Anrijevih linih slugu, da isto uine i njemu. Kada je posluga
otila, leali smo zajedno, goli u postelji. Dozvolila sam sebi da uinim ono za im sam
eznula od kada sam dola u Francusku: prela sam dlanovima preko obrisa tela svoga
mua. Bio je veoma visok, poput svoga oca, dugih, lepo izvajanih ruku i nogu. I on je dirao
mene, moje grudi i noge, miiave i lepe, i proglasio ih savrenim.
Tako ste hrabri i dobri, rekao je. Izdrali ste zatvor i doli u Francusku, nepoznatu
zemlju, i bili strpljivi sa mnom... On se okrenuo na bok, prema meni. elim da budem
kao vi. Ali ima trenutaka kad mislim da ludim.
Nesreni ste, uzvratila sam. To nije isto.
Ali seam se svih strahota koje je moj brat pretrpeo, i odrastao sam uplaen da se one
ne ponove. Toliko uplaen da nikome ne verujem, da ne mogu uljudno da razgovaram sa
vama, kada to elim... Skrenuo je pogled, opsednut.
Nee se ponoviti, rekla sam. ,,To je prolo.
Kako znate? upitao je. Ako kralja opet zarobe, ako se Fransoi neto dogodi... Moda
nee biti isto, ali moe da bude jo gore.
Izvalio se na jastuk, oiju rairenih zbog te misli. Obavila sam
ruke oko njega.
Nita vam se nee dogoditi, apnula sam, jer ja to neu dozvoliti. Poljubila sam ga
u obraz. Dozvolite da vam podarim decu, Anri. Dozvolite da vas usreim.
Izraz napetosti je nestao sa njegovog lica, povlaei se pred poverenjem i ja se
rasplinuh sa njim. Spustila sam glavu na njegovo rame dok je aputao, Oh, Katrin...
mogao bih da vas volim. Tako lako bih mogao da vas zavolim...
Tako je zaspao. A mene je hvatala nesvestica od ushienja, zbog oseaja njegovog
toplog tela na mome. Ispunjena blaenim mislima, zadremala sam.
Probudila sam se usred noi u besmislenoj panici, digla glavu sa Anrijevog ramena i
zagledala se u njega. U izmaglici, krv mu je curila sa lica, lica nepoznatog iz moga sna.
Catherine. Venez a moi. Aidez-moi.
U tom kristalno jasnom trenutku, shvatila sam svrhu svoga ivota.
ula sam te ak u Italiji, ljubavi, apnula sam puna emocija. Zvao si me i ja sam
dola.
uo je moj glas, pomerio se i zagledao u mene oima crnim i prodornim poput
Gavranovog krila.
Ostatak noi prespavao je pored mene, ali kada sam se probudila sa prvim jutarnjim
svetlom, vie nije bio tu.
--
Glava devetnaest
Videvi da je Anri otiao, ustala sam tiho, da ne probudim madam Gondi koja je
spavala u susednoj garderobi.
Otkrila sam u kraljevoj biblioteci tri toma o astrolokoj magiji Kornelija Agripe i sve ih
donela u svoj kabinet. Ula sam u malu kancelariju, digla prvi tom sa police i poela da ga
prelistavam. Vie nisam verovala u sluajnosti. Nije me sluajnost zbliila sa astrologom,
niti mi je dala Anrija, i Agripino remek-delo na polici biblioteke njegovog velianstva.
Do toga jutra, nisam bila spremna da pokuam da sama napravim talisman. Sumnjala
sam da te knjige sadre sve informacije potrebne za kontakt sa neopipljivim svetom. Ali
podudarnost Anrijeve potrebe, i pojava Agripinih knjiga, uverila me je da mi je sueno da
to uinim.
Nala sam ono to sam traila u drugoj knjizi: Korvus, Gavran je sazvee pored
Signusa, Labuda. Gavranovim zvezdama vladaju mrani Saturn i krvoloni Mars; pa ipak,
sjedinjeni kao to jesu u zvezdi nazvanoj Giena, rekao je Agripa, oni 'razmatraju
mogunost odbacivanja zlih duhova' i zatite od 'zlobe ljudi, avola i vetrova'. Kada se
figura gavrana nacrta preko sazvea, Giena sija u njegovom krilu.
Bio je potreban crte gavrana. Od kamenja traen je oniks; trava uti narcis, iak ili
gavez; ivotinja je aba, posebno njen jezik. U noi kada Giena izlazi i povoljno utie na
Mesec, kamen treba da bude obeleen mistinim znakom, dezinfikovan i osvetan.
To je bio moj zadatak, da nabavim prsten koji odgovara Anrijevom prstu, nacrtam
gavrana, nadem kamen, travku i abu, i odrim ceremoniju. Meutim, trebalo je prvo da
lociram Gienu, propratim njeno kretanje i odluim kada, u dogledno vreme, ostvaruje
snaan uticaj na Mesec.
Toga dana oseala sam se ispunjenom, uverena da e krvavi teret koji toliko dugo
nosim, uskoro biti skinut. Nisam ni pomislila da umesto toga, inim jo jedan korak prema
sreditu zlokobnog i sve ireg astrologovog kruga.
U meuvremenu, moja srea je cvetala, dok je Firenca stagnirala. Primila sam pismo od
mog dragog roaka Pjera. Sada je iveo u Rimu, sa ocem, Filipom, i braom. Bili su
primorani da pobegnu iz Firence. Izgleda da je Sandro postao ubilaki tiranin, bez imalo
poverenja u rodbinu, dotle da je optuio Pjera da kuje zaveru za preuzimanje grada. Ostali
koji su izazvali Alesandrovo nepoverenje bili su pogubljeni, potrovani ili su jednostavno
nestajali.
Dobro je to ti i Ipolito ivite daleko od njega, pisao je Pjero, inae oboje danas ne biste bili
ivi. Mnogi, koji su izgubili naklonost, napustili su Firencu iz straha ili protesta, pa se
prialo o sakupljanju vojske u cilju preuzimanja grada.
Odmah sam odgovorila Pjeru i pozvala ga da sa porodicom doe u Francusku, jer
elim da ih vidim; istini za volju, elela sam da i oni vide da sam ja srena.
U kralju Fransoi nala sam oca za kakvim sam oduvek eznula. Na moje oduevljenje,
pozivao me je na svoje jutarnje sastanke sa savetnicima da bih videla kako se vodi dravni
posao. Nauila sam kako kralj sarauje sa parlamentom, trezorom i velikim savetom.
Svakoga dana kralj me je tokom ruka pozivao da sednem kod njega, to je bila
posebna ast. Kada su kraljevi itai utali, razgovarali smo o graevinskim planovima
Njegovog velianstva za Fontenblo, kog italijanskog majstora bi trebalo da unajmi za koji
projekat ili o nekom literarnom delu koje smo oboje proitali.
Bio mi je naklonjen kao i roenim kerima, koje je redovno poseivao. Poseo bi ih obe
na krilo, iako su obe ve bile prerasle, pa im je bilo tesno. Kada je sedeo i smekao nam se,
viala sam u njemu istog veselog deaka, punog ljubavi, kao i u mom Anriju.
Istovremeno, bio je nemilosrdan na savetovanjima; dravno blagostanje imalo je prednost
nad bilo kakvim pojedinanim pitanjem srca.
I mada sam esto sluala o njegovoj nezasitnoj pohoti, odvajao je porodicu od toga,
iako se deavalo da naiem nenajavljena i zateknem ga sa rukom u prsluku ili pod
suknjama neke od dvorskih dama. Madam Gondi mi je priala kako je, kada je prvi put
dola na dvor, Njegovo velianstvo sateralo u oak i milovalo, govorei da ne moe da
ivi bez ljubavi.
Jeste li se podali? upitala sam, okirana.
Ne, kazala je. Slabost Njegovog velianstva jesu ene, ali kada ena zaplae, on
postane sasvim bespomoan. Tako ga vojvotkinja d'Etamp dri pod kontrolom. Tako sam i
ja zaplakala i kazala mu da volim svog mua i ne mogu da ga izneverim. Njegovo
velianstvo je prihvatilo moje objanjenje i povuklo se izvinivi se.
Takve prie su me uznemiravale, ali sam otkrila da ga uprkos razumu opravdavam, jer
sam ga mnogo zavolela.
Najbolje od svega bilo je to, to sam oseala da mi se ljubav prema Anriju uzvraa.
Sada se stidljivo osmehivao i dobacivao mi poglede, mada sa draesnom stidljivou. I
dolazio je esto, mada ne dovoljno esto, u moju spavau sobu.
Bila sam potpuno zaljubljena. Sada sam shvatala njegov bol: ta ljutina bila je roena iz
zatitnike ljubavi. Ako bi mu zbog pomena italijanskog pohoda pogled blesnuo estinom,
bilo je to samo zato to je brinuo kako e predstojei rat odraziti na njegovog brata.
Kralj je najzad objavio sve detalje naeg venanog dogovora: papa Klement je ve
isplatio polovinu preterane sume dogovorene za moj miraz; kao dodatak, Klement i kralj
Fransoa su zajedno proglasili Anrija vojvodom od Urbina na osnovu venanja sa mnom.
Milano je trebalo da pripadne nama, kao i Pjaenca i Parma; Njegova svetost papa je
potvrdio nae pravo na te teritorije i vojno e pomoi njihovo preuzimanje.
Kao deo priprema, i kralj Fransoa je poeo da sakuplja vojsku.
U meuvremenu, dvor je sledio kralja na sever, iz doline Loare u Pariz. Ovaj grad nije
bio veliki kao Rim, ali bio je deset puta gue naseljen; uzane ulice uvek su bile zakrene, a
polu drvene kue naslanjale su se jedna na drugu. Ali prolee je donelo oaravajue
cvetove slatkog mirisa, i umereno vreme, mada je vreme, jednog trenutka vedro, sledeeg
moglo da donese iznenadni pljusak. Sena, sivo-zelena oblanim danima i bleskava na
suncu, bila je suvie plitka za reni saobraaj; nekim danima isplivavalo je toliko zlatastih
sprudova, da mi se inilo da mogu peke da preem na drugu obalu. Reka je delila grad
na dve polovine; izmeu njih se ugnezdilo ostrvo Il d'la Site, na kome se nalaze
velianstvena katedrala Notr Dam i prozrana, fina Sant apel, plamenih, okruglih
prozora sa obojenim oknima.
Videla sam njihove tornjeve sa visokih i uzanih prozora Luvra. To je bila moja
poslednje omiljena kraljevska rezidencija, stara i pretrpana, sa malim prostorijama. Dvor
se tokom vekova uveiiko proirio, dok Luvr, na obali Sene, nije imao prostora za irenje.
Jedini nain da se povea broj prostorija bio je da se smanji veliina postojeih. Imao je
--
samo kaldrmisano dvorite, umesto velikih zelenih povrina kakve imaju zamkovi u
provinciji.
Sam grad sam oboavala. Pariz nije bio prefinjen, ni iznuren kao Firenca. Zraio je
uzbuenjem koje je privlailo najbolje umetnike iz cele Evrope. Bilo je tu mnogo Italijana,
zahvaljujui odlunosti kralja Fransoe da u Francusku dovede najbolje umetnike, arhitekte
i kovae. Gde god bih krenula, nailazila sam na skele i bar dvojicu Italijana koji
raspravljaju kako je najbolje ukrasiti ili popraviti odreeni deo stare palate.
U svom pretrpanom kabinetu u Luvru nacrtala sam pticu slinu gavranu, crnim
mastilom na belom pergamentu. Od jednog pariskog draguljara nabavila sam polirani,
pljosnati oniks; od nekog apotekara nabavila sam empresovo drvo u znaku Saturna i
otrovni koren emerike, u znaku Marsa. Angaovala sam i jednog deaka, koji je bio voljan
da ubije abu i izvadi joj jezik bez suvinih pitanja. Ostavila sam ih pored kamena, sa
tamjanom, u jednoj od skrivenih pregrada pored svog stola, gde su pouteli i savili se.
Ucrtala sam kretanje Giene preko nonog neba i izraunala kada e ostvariti uticaj na
Mesec. Najpovoljniji trenutak nije bio na vidiku jo dugo vremena.
Zatim, Kozimo Rueri mi je dobro pripremio kamen mnogo ranije, nedeljama, pa i
vie. On je sve vreme znao da e mi to biti potrebno, i samo je ekao priliku da mi ga lino
isporui.
Leta, te 1534. godine nismo dugo ostali u Parizu. Kralju, kao ni meni, nije se sviao taj
smetaj, pa ga je napustio i otiao u zamak Fontenblo, juno od grada.
Ako je Luvr predstavljao najmanju kraljevsku rezidenciju, Fontenblo je sasvim sigurno
bio najvea. Masivna etvorospratna kamena graevina dobila je oblik ovala, sa
unutranjim dvoritem. Bila je dovoljno velika da se u njoj smesti neko selo i suvie mala
da prihvati dvor kralja Fransoe; zapadno krilo i pripojene graevine trebalo je izgraditi.
Fransoa je unajmio jednog poznatog Firentinca da naslika freske, uramljene pozlaenim
okvirima, na zidu. Po kraljevim uputstvima, zamak je poinjao da blista, zahvaljujui
uvenom zlataru eliniju.
Pozvala sam elinija u svoj kabinet i pokazala mu crte zlatnog prstena, sa prazninom
u sreditu, gde je trebalo da stoji kamen. Kada ga je napravio, dobro sam mu platila, pa
sklonila prsten u skrivenu pregradu, sa svojim ostalim tajnama.
Dok je prolee prelazilo u leto i leto u jesen, kralj je koristio svaku priliku da poe u lov
- u pratnji La Petite Bande kako je nazivao nas, svoje dame. Mi smo sada jahale postrance i
sve smo bile odlune da drimo korak sa kraljem.
Jednog popodneva, krajem septembra, gonili smo jelena. Ja sam tog dana bila srena,
jer sam se snala u svom novom ivotu. Vreme je bilo izvrsno, povetarac i sunce pogodni i
smejala sam se sa Anom dok smo zajedno galopirale za kraljem.
Odjednom se zau zvono; neko vaan je umro. Prekinuli smo lov i pojahali natrag, tihi
i radoznali. Glavni konjuar nije imao pojma ta se dogodilo.
Sjahala sam i pola natrag, u svoje odaje, gde me je madam Gondi ekala na vratima.
Svee suze su joj obrisale deo minke na licu, ostavljajui ruiaste tragove pored belila.
Sve ostale dame i posluga su plakali.
ta je bilo? upitala sam.
Ona se prekrsti. Vae visoanstvo, toliko sam tuna jer moram ja da vam saoptim. U
pitanju je va stric, papa.
Franc. Mala banda (Prim. prev.)
Bila sam okirana i raaloena, ali nisam zaplakala. Teko je vernicima kada papa
umre, pogotovu to mi je bio i roak. Ali jo uvek sam bila ogorena zbog njegovog izbora
roenog nezakonitog sina, Alesandra, za vladara Firence.
Poto me je ok proao, obuzeo me je nemir. Klement je umro predavi samo polovinu
mog miraza i ne ispunivi nita od svojih obeanja o vojnoj pomoi kralju Fransoi. U kapeli
sam se pomolila da njegov naslednik bude prijatelj Fransuskoj i meni, ali znam da me bog
uopte nije uo.
Sedam noi posle papine smrti, mesec je izaao sa svojom bliskom prijateljicom,
Gienom. U etrdeset tri minuta posle ponoi ula sam u svoj kabinet bez prozora i
otkljuala skrivenu pregradu.
Pretvorila sam svoj sto u improvizovani oltar, sa kadionicom iz kapele u sredini, ispred
mog crtea gavrana. Upalivi ugljen u kadionici, nabacala sam strugotinu empresovog
drveta i suvo lie emerike na nju. Odmah se izvio otar dim. Sa suzama u oima, uzela
sam draguljarsko ilo i polirani oniks. Na poleini kamena urezala sam znak Giene, pa
digla kamen iznad dima i izgovarala ime zvezde. elinijevim finim kletima stavila sam
kamen u prsten i pritisnula ga zlatnim draima, dok dragulj nije vrsto leao unutra.
To je bilo uinjeno, normalno, bez i najmanje pomoi onostranog. Ponovila sam ritual
palei kadionicu i prizivajui Gienu sedam noi, u etrdeset tri minuta posle ponoi.
Brinula sam da se neu probuditi na vreme, a u stvari, nisam mogla da zaboravim.
Dve nedelje kasnije, Alesandro Farneze je bio izabran za papu i uzeo ime Pavle III. Ako
je taj izbor i za trenutak uznemirio kralja Fransou, Njegovo velianstvo to nije pokazalo,
ponaalo se prema meni ljubazno kao i uvek. Poslednjeg dana oktobra, uoi Svih svetih,
ruali smo zajedno i nadahnuto razgovarali o Rableovim radovima, i o tome, jesu li oni
jeretiki. Toga popodneva sam laka srca otila u konjunicu, spremna da jaem sa kraljem i
njegovom bandom.
Dok sam se pribliavala, dame, sem Ane, urile su natrag u zamak, sa strahom na
licima. Mari de Kanaple je neto izbezumljeno pokazivala, to sam razumela tek kasnije,
da je pokuavala da me upozori.
Kod konjunice, konjuari su vraali uznemirene konje u njihove boksove. Pored ulaza
je stajalo njih troje: Veliki majstor Montmorensi, vojvotkinja D'Etamp i kralj. Vojvotkinja je
utala, uznemirena, Montmorensi dostojanstven i nepokretan, oborenog pogleda.
Kralj je urlao i mahao svojim biem. Dok sam prilazila, zamahnuo je na jednog od
konjuara, koji se nije kretao dovoljno brzo; momak jauknu i ubrza korak.
Zastala sam na izvesnom odstojanju. Vojvotkinja je rairila oi, pokuavajui takoe
kriom da me upozori da odem.
Nita! dreknuo je kralj, izbacujui pljuvaku. Opet je presekao vazduh, pa udario
biem po zemlji, razbacujui grumenje po vazduhu. Nita mi ne donosi! Nita! Ta
devojka mi je dola gola!
Trgla sam se; moj pokret je privukao Fransoin pogled. On se okrenuo prema meni i
stao izazivaki.
Potpuno gola, razume li? Glas mu se prelomio od runih oseanja. Skroz gola!
Sve sam razumela. Naklonila sam se blago, pa sasvim, okrenula se i pola natrag,
prema zamku, sa dostojanstvom koje sam mogla da odglumim.
Mesalliance: Francuzi tom reju opisuju lo kraljevski brak. Bila je na usnama svih
dvorjana i svih slugu, mada se niko nije usuivao da je glasno izgovori preda mnom.
--
Francuski narod me je podnosio, ali nikada me nije voleo. Za njih sam bila nuno zlo,
graanka koja je obeala, ali nije uspela da donese zlato u fondove finansijski propale
drave i vojsku, da ispuni Fransoine snove o osvajanju Italijanskih teritorija. Bilo bi lako
skloniti me; najzad, trebalo je tek da raam decu.
Madam Gondi, moja vredna i ustra pijunka, najzad je priznala istinu: Francuzi su
voleli Firentinca zbog njihove umetnosti, finih tkanina i literature, ali isto tako su nas i
mrzeli. Govorili su da zabadamo no u lea i da smo trovai sa naslednom sklonou za
ubijanjem, zbog koje smo opasni i za svoje porodice i prijatelje. Mnogi dvorjani su eleli da
odem; pre nego to sam dola, mnogi su se zakleli da bi radije razbili sebi kolena nego ih
savili pred tim detetom stranih trgovaca.
A ja sam oajniki volela Anrija; u Francuskoj sam nala ivot i nisam mogla da
zamislim neki drugi, naroito sada, kad Firenca vie nije pripadala meni.
Sledeeg jutra, otila sam na misu sa kraljem i pratila ga na ruak. Posle podne sam,
dignute glave i brade, otila do kraljevske konjunice.
Tamo su bili kralj Fransoa, mrava i elegantna vojvotkinja i punaka Mari de Kanaple.
Svi su mi se osmehnuli, ali ona toplina se pretvorila u uzdranu ljubaznost. Jo jednom
sam postala nepoeljna.
Uskoro je Anrijev prsten sa Korvusovim talismanom bio spreman. Odluila sam da mu
ga poklonim jedne noi, kada smo bili zajedno. Anri je ustao iz postelje i navukao svoje
nogavice. Sedela sam i gledala ga, jo uvek gola, sa kosom rasutom do struka.
Pre nego to je mogao da posegne za zvonom, da pozove svog slugu, rekla sam: Imam
poklon za vas.
Zastao je i pogledao me sa blagim, radoznalim osmehom. Hitro sam posegla u svoj
ormani, izvadila kutijicu obloenu barunom i pruila mu je.
Njegov osmeh se rairio i kao da mu je bilo drago. Lepo od vas. Otvorio je kutijicu i
video poklon, uvijen u crveni somot.
Prsten, promrmljao je. Izraz mu je ostao paljivo zadovoljan, ali kao da mu se mali
nabor stvorio izmeu obrva. Bio je to sasvim obian zlatni prsten sa malim oniksom,
nezanimljivo pare nakita, koje bi pre odgovaralo nekom trgovcu, nego princu. Lep je.
Hvala, Katrin.
Morate uvek da ga nosite, rekla sam. ak i kad spavate. Obeajte mi.
Da me podsea na vau odanost? upitao je veselo.
Glupaa, nisam odgovorila osmehom i zadirkivanjem, kako je trebalo da bih ga
ubedila, ve oklevanjem.
On se uozbilji. Je li ovo nekakva magija?
Nema niega zlog u tome, odvratila sam brzo. Donee samo dobro.
Stavio ga je pod svetlost lampe i zagledao se sumnjiavo. Za ta slui?
Za zatitu, rekla sam.
A kako je napravljen?
Sama sam ga napravila, zato mogu da se zakunem da nije zao. Upotrebila sam mo
jedne zvezde; znate kako volim da pratim nebo.
Na uglu usana zaigrao mu je osmeh neverice. Katrin, zar ne mislite da je to sujeverje?
Uinite mi. Molim vas, samo elim da vas uva.
Ja sam mlad i zdrav. Ne bih hteo da vam povredim oseaje, ali ovo je besmisleno.
Vratio je Garvarnovo krilo natrag, u kutiju, a nju spustio na sto.
Imam snove o vama, rekla sam mu nezgodno uurbano. Vie snova, uznemirujuih.
Moda mi ih je bog poslao. Moda je bog poslao i mene ovde, da vas zatitim. Uzmite
prsten, Anri, molim vas. Uloila sam veliki trud da ga napravim.
Uzdahnuo je. Dobro. Nosiu ga, ako vam to toliko znai. Opet je uzeo prsten, stavio
ga na prst i pruio ruku prema lampi. Pretpostavljam da nee koditi.
Hvala vam, rekla sam i poljubila ga, sa dubokim olakanjem. Moj posao je bio
zavren; ta god da me zadesi od toga trenutka nije bilo vano. Anri je sada bio bezbedan.
Jedna godina je prela u drugu. Kralj je bio sve uzdraniji, a vojvotkinja i njene dame
su poele da se doaptavaju u mom prisustvu. Samim mojim ulaskom u neku prostoriju
svi su odjednom prestajali da priaju.
U oktobru, vojvoda od Milana, umro je bez naslednika i ostavio grad slobodan za
pljaku. Kralj Fransoa, ak i bez papine pomoi, nije odoleo tako lakom aru. Poslao je
svoju novoformiranu vojsku na Milano.
Da bi se osvetio, car Karlo je osvojio Provansu, na jugu Francuske. Kralj je oajniki
eleo da se lino suprotstavi carskim osvajaima, ali Veliki majstor Montmorensi ga je
odvratio od toga, delikatno izbegavi da pomene injenicu da je kralj, kada je poslednji put
poveo svoju vojsku u borbu, bio i zarobljen. Na sveopte olakanje, kralj je odredio da
iskusni i oprezni Montmorensi, kao general povede oruane snage.
Ali Fransoa je eleo da bude u blizini bitke, jo bolje da savetuje. U leto 1536. godine,
njegovi stariji sinovi su poli sa njim, pa sam pola i ja, praena najvanijim dvorjanima.
Odseli smo prvo u Lionu, pa u Turnonu, zatim smo sili u Valansu Midiju, kako Francuzi
nazivaju mediteranski jug, kreui se na bezbednoj paraleli sa linijom borbe.
Dofin je ostao u Turnonu, da zalei blagu upalu grla, preterana predostronost, ali kralj
je bio nepopustljiv. Mladi Fransoa se, naravno, alio na raun toga i smehom me ispratio
kada su nae koije krenule dalje.
U Valansu sam jahala pored madam Gondi kroz ume borova i eukaliptusa, i udisala
miris divljih lavandi, izgaenih konjskim kopitama. Nikada nisam jahala dugo, niti blizu
obale Rone, gde je bilo najvie komaraca. Sunce i reka su se zaverili da stvore
nepodnoljivu sparinu u vazduhu. Zaustavili smo se na imanju koje se nalazilo na vrhu
uzvienja sa koga se pruao pogled na dolinu i reku. Kasno posle podne, kada je vrelina
opadaia, sedela bih sa svojim vezom u prijemnoj sobi, pored kraljevih odaja, ispred
prozora, koji je gledao na reku.
Kralj je provodio duge sate u svom kabinetu, u razgovorima sa savetnicima i, zaudo,
sa Anrijem. On i njegov otac su ostajali izdvojeni, jeli u privatnosti, odbijali primanja, pa
proputali i mise; kardinal od Lorene, jedan od njegovih savetnika, prekidao je njihove
duge sastanke da bi dao kralju oprotenje i priestio ga.
Tako su nastavili oko nedelju dana, do jutra kada sam se probudila u svojoj postelji,
uvi srceparajue jaukanje. Obukla sam svoju kunu haljinu i pourila dole, prema
njegovom izvoru.
U prijemnoj sobi, pored kraljevog apartmana, zastala sam na pragu, ugledavi
kardinala od Lorene. Iako je bila tek zora, on je ve bio u svojoj crvenoj odori i kapici, ali
nije se obrijao; prvi sunevi zraci obasjavali su mu sive ekinje na obrazima. Dok sam
prilazila, okrenuo se, pogleda otupelog od uasa.
Pored njega, kralj je kleao pored sedita uz prozor, na kome sam volela da sedim dok
vezem, samo u nonoj koulji i kunom ogrtau, raupan. On odjednom die ruke i stisnu
glavu, kao da hoe da zgromi jad u njoj, a onda se isto tako opusti i die na somotski
jastuk. Tu je klekao, rairivi ruke prema reci i nebu.
--
Boe moj, uzviknuo je. Boe moj, zato nisi uzeo mene? Zato ne mene?
Spustio se u moru suza.
I ja sam se rasplakala. To nije bila alost zapovednika, ve oeva tuga. Jadna, slatka
Madlen. Pomislila sam: uvek je bila tako boleljiva. Pola sam prema Njegovom
velianstvu, ali kardinal mi otro mahnu da ne prilazim.
Jo uvek sagnut, kralj die glavu tek toliko da se razume. Anrija, zastenja. Dovedite
mi Anrija.
Kardinal nestade, ali njegov odlazak je bio suvian. Nekoliko sekundi kasnije Anri se
pojavi sam od sebe, potpuno odeven i spreman na sve; i on je uo kraljeve jauke. Uao je,
oeavi me ramenom i uputio mi upitni pogled, na koji nisam imala odgovor.
Ugledavi kralja sklupanog u jadu, Anri mu priskoi.
ta je bilo? upitao ga je. Oe, ta se desilo? Je li Montmorensi?
Stavio je ruku na kraljevo rame, a starac se uspravi na kolenima.
Anri... Kraljev rastueni glas je bio promukao. Sine moj, sine moj. Tvoj stariji brat je
mrtav.
Fransoa, moj nasmejani, zlatokosi prijatelj. Soba se okrenula oko mene; uhvatila sam se
za dovratak i prolila reku nevoljnih suza.
Ne, zarea Anri i die ruku da udari oca. Pre nego to je udarac pao, kralj uhvati sina
za podlakticu i vrsto ga stee. Anri se napree da skri oevu snagu, dok obojica nisu
drhtali. Anri se odjednom opusti i zavrita. Ne! Ne! Ne moe da govori takve stvari! To
nije tano, nije tano!
Posegao je za oblinjom stolicom i prevrnuo je takvom snagom da se otklizala po
kamenom podu. Uhvatio se i za veliki, teki sto, pa poto nije mogao da ga prevrne,
spustio se na pod.
Ne moe da ga uzme, zajecao je. Ne dozvoljavam da ga uzme...
Pritrala sam i obgrlila ga.
Bio je mlitav. U oima mu je bila razbijena praznina, bezdani oaj, pogled koji sam
videla jednom ranije. Duh mu je bio slomljen, a ja nisam znala kako da mu pomognem.
Odvela sam ga do oca i povukla se do praga, da im dam prostora. Bila sam neko ko je
zakasnio, uljez u njihovoj alosti.
Kada se smirio dovoljno da moe da govori, kralj je rekao, Sine moj. Sada si ti Dofin.
Mora postati dobar kao to je bio tvoj brat Fransoa, i isto tako ljubazan, da bi bio voljen
koliko i on. Nikada nikome ne sme dati razloga da zaali to si ti sada prvi
prestolonaslednik.
U trenutku kada sam to ula, pomislila sam samo da je Njegovo velianstvo okrutno i
nepromiljeno kad moe Anriju da kae tako neto u tom trenutku ogromne tuge. Kako
neko moe da pominje politike interese, poto mu je sin umro? Zaista, mislila sam tako
nekoliko dana, dok nismo spustili jadnog Fransou u odmorite privremenog groba.
Jednog popodneva nedugo zatim, kada je madam Gondi priala o nekim
trivijalnostima i oslovila me kao madam Dofina.
Taj izraz mi je oduzeo dah, ne zato to sam eznula za moi koju u dobiti kao kraljica,
ni zato to sam je se plaila, ve pre, zato to sam shvatila da je astrolog, Kozimo Rueri,
od samog poetka bio u svemu u pravu.
Glava dvadeset
Napisala sam novo pismo Kozimu Rueriju, objasnila mu nove okolnosti i zamolila ga
da mi se pridrui na dvoru, da bi bio moj glavni astrolog, mada nisam polagala mnogo
nade u ostvarenje toga. Rueri je bio mrtav ili lud, ali nisam znala kome drugom da se
obratim. Sa veom moi dolazi i vea ranjivost. Kao i Anri, i ja sam oseala da nema
mnogo njih kojima mogu da verujem. Jedan od takvih bio je Rueri, koji mi je davno
dokazao svoju odanost.
Bila sam uznemirena, i to sa razlogom.
Meni su detalji smrti mladog Fransoe bili potpuno jasni, ali kralj i mnogi od njegovih
savetnika i dvorjana mislili su drugaije.
Ostavi u Turnonu, Fransoa je poeo brzo da se oporavlja od upale grla. U stvari,
oseao se tako dobro, da je jednog od najvrelijih popodneva, tog jadnog avgusta, izazvao
jednog od gospode iz komore na napornu partiju tenisa. Dofin ga je lako pobedio.
Kasnije, meutim, bio je neobino zadihan. Mislei da je to zbog vruine, rekao je svom
pau sudova, Sebastijanu Montekukuliju, da mu donese au hladne vode. Ubrzo poto je
popio, Dofin se onesvestio i obuzela ga je jaka groznica. Plua su mu se napunila vodom.
Jedan doktor je rekao da ima upalu porebrice; drugi nije bio siguran. Nijedan nije uspeo da
ga spasi.
Moda zbog toga to je Montekukuli bio Firentinac i doao je sa mojom pratnjom, ali
Anri vie nije mogao da podnese ni da me pogleda i prestao je da dolazi u moju sobu.
Kralj je oajniki eleo da okrivi nekoga za svoju patnju. Montekukuli je predstavljao
dobar izbor, a otrov zgodno sredstvo, najzad bio je Italijan. Poto je uhapen i pretresena
njegova imovina, naena je knjiga o hemijskim agensima, od kojih su neki bili i opasni,
kao i papir koji mu je omoguavao slobodno kretanje kroz carska utvrenja. Neizbeno je
morao da umre.
Montekukuli je eleo brzo pogubljenje, a ne muenje rezervisano za kraljeubice, pa je
odmah priznao krivicu, tvrdei da je pijunirao po nalogu cara Karla i da mu je sledea
meta bio kralj.
Sedmog oktobra nebo je bilo vedro i bez oblaka. Popela sam se stepenitem sa mirisom
borova, urno izgraenog podijuma iza kraljice Eleonore i Dijane de Poatje; Margareta,
tada nije imala ni trinaest godina, ila je iza mene, upkajui nervozno moju suknju. Doli
smo u Lion, dovoljno blizu Valansa da kralj moe da primi vane vesti sa ratita, ali
dovoljno daleko od bitke da svi budu bezbedni.
Vie od dve stotine dvorjana ekalo nas je na podijumu. Svi su bili u crnom, kao i etiri
potpuno crna drepca, sa opremom u istoj boji, koji su nervozno poigravali na praznom
trgu ispred nas. Samo madam De Poatje je ublaila svoju crninu belom podsuknjom i
sivom trakom na kapici. Meni se inilo da ta madam priznaje da ne osea novu tugu; miris
urevka, njenog parfema, posebno jak toga jutra, izgledao je kao uvreda tom tunom
dogaaju.
--
Mi iz kraljevske porodice, kao i madam De Poatje, dobili smo postavljene stolice
naspram same mase. Nali smo svoja mesta, ali smo ostali da stojimo, ekajui kralja i
njegovu dvojicu ivih sinova.
arl se prvi popeo uza stepenite do podijuma. Imao je etrnaest godina; tokom
protekle godine izrastao je toliko da je bio samo za pola glave nii od kralja. Kao i njegov
pokojni brat, imao je zlatastu kosu i plave oi, kao i lepo, okruglo lice, dar svoje majke.
Iza njega je doao otac. Tokom protekla dva meseca na kraljevim slepoonicama
pojavili su se veliki sedi pramenovi; i podonjaci su mu se poveali. Prialo se da mu
unutranji organi trule, jer je dobio apsces intimnih delova. Molila sam se da to ne bude
tano, jer sam ga toliko volela. Kada se popeo uza stepenite i seo na svoje mesto, kralj se
zagledao pravo napred, ali zaslepljen tugom nita nije video.
Oseala sam izvesno olakanje, jer sam bila poteena njegovog pogleda, u kome bi
moglo biti optube. etrnaest dana ranije, besni car Karlo odgovorio je na optubu da je
on naredio Dofinovo pogubljenje: Da sam eleo, izjavio je, mogao sam lako da ubijem
i oca i sina pre mnogo godina, kada su obojica bili u mojoj vlasti. Njegovi agenti na
francuskom dvoru proirili su priu da sam ja, Medii eljna moi, uz punu podrku svoga
mua, ubedila Montekukulija da otruje Dofina.
Kralj Fransoa me je voleo i nije verovao u tu optubu, ali ipak ga je bolela. Onoga dana
kada je ta pria krenula jo vie se udaljio od mene, izbegavajui moj pogled i pitanja, dok
za njega nisam postala isto nemo i nevidljivo bie kakvo sam sada bila za svoga mua.
Anri, sada Dofin, poslednji se popeo uza stepenite. Njegova tuga je bila toliko mrana
i sveobuhvatna da posle bratove smrti uopte nije primao posetioce. Toga jutra u
njegovom pogledu nije bilo osvetnikog bleska, niti mranog zadovoljstva, ve samo
nesigurnosti i sveeg bola. Pomisao na jo vie patnje i smrti, nije mu pruala radost.
Kada je stupio na podijum nisam se osmehnula, ve sam mu uputila pogled najvee
ljubavi koji sam mogla. Primetio ga je i odmah skrenuo pogled, kao da nije mogao da
podnese ni da me vidi. Prsten sa crnim kamenom, Korvusovim krilom, koji je odano nosio
svakodnevno od kada ga je dobio, nestao je sa prsta.
Takvi sitni gestovi, skretanje pogleda, skidanje prstena, slamali su me. Spustila sam
glavu i nisam je digla ni kada me je mala Margareta, mislei da alim za njenim bratom
koga je izgubila, stegla za ruku i kazala da ne budem tuna.
Kada su kralj i Dofin seli, to smo uinili i mi, ostali. Sa trga se zauo uzvik jednog od
kraljevih kota u suknji, koji je stajao pored etvorice konjuara i njihovih nemirnih, crnih
drebaca.
Kao odgovor na poziv, tuna grupa izae na trg. Prvo je iao u crvenoj odori kardinal
od Lorena i kapetan kotske garde, Gabrijel de Montgomeri, vrlo muevan bez obzira na
kilt i lepravu kestenjastu kosu. Iza njih su ila dvojica straara, sa obe strane zatvorenika.
To je bio Sebastijano Montekukuli, nesrena dua koja je stavila au hladne vode u
Dofinove oznojene ruke. Montekukuli je bio grof zavidnog izgleda, obrazovanja i
inteligencije. Toliko je armirao Dofina da mu je ovaj odmah ponudio jedino slobodno u
svom domainstvu, mesto paa sudova, iji je zadatak bio da nosi prinevu au. Znala
sam da bi mladi Fransoa, da je bio iv, bio uasnut okrutnou primenjenom na njegovom
nesrenom pau.
Montekukuli je bio zgodan, ustar ovek tridesetih godina. Sada je bio sagnut,
savijenih nogu, ukoenog koraka i usporen okovima na ruim i nonim zglobovima.
Takvog ga nikada ne bih poznala: lice mu je bilo oteklo i crveno; nos mu je bio spljoten.
Bili su mu iupani itavi pramenovi dugake kose, umesto kojih su ostale velike praznine
gole koe na glavi, prekrivene osuenom krvlju. Ostavili su ga samo u nonoj koulji,
umrljanoj krvlju i izluevinama, da bude pokriven. Ona mu je padala samo do kolena;
najslabiji povetarac je dizao rubove i otkrivao mu genitalije.
Kardinal od Lorena i kapetan de Montgomeri prili su podijumu, dok su straari vukli
Montekukulija prema kralju. Pa sudova je pao na kolena, delom u molbi, a delom od
slabosti. Kardinal ga je jakim glasom zamolio da ispovedi greh.
Montekukuli je ve opovrgao ranije priznanje zloina. Kada su ga muili odmah je
priznao, ali kada su prekinuli muenje odmah je porekao krivicu. Pogledao je kralja i
pokuao da prui drhtave, okovane ruke, ali nije mogao da ih digne.
Vae velianstvo, imajte milosti! Rei su mu bile zaguene i nerazgovetne, to je bilo
posledica nedavnog gubitka veeg broja zuba. Voleo sam vaeg sina i nikada mu nisam
pomislio zlo! Pred Bogom i Devicom, voleo sam ga i nevin sam! Zajecao je i pao napred,
na kaldrmu.
Sva lica su se okrenula prema kralju. On je na trenutak sedeo nepokretno, izuzev
grenja miia na obrazu, a onda otro zamahnuo rukom na dole.
Kapetan De Montgomeri je klimnuo svojim ljudima. Straari su pokuali da dignu
Montekukulija na noge, ali jadnika su noge izdale; odvukli su ga natrag, do mesta gde su
konji ekali. Kada su ga straari pritisnuli na kaldrmu, on je povikao:
Ave Maria, gratia plena, Dominus tecum...
Straari su mu skinuli okove i prljavu nonu koulju, otkrivajui da mu je celo telo
prekriveno senkama crvene, ljubiaste, zelene i ute boje. Montekukuli je nastavio
izbezumljeno da se moli, i to tako brzo da je rei izgovarao jednu preko druge.
Mater Dei, ora pro nobis peccatoribus, nunc et in hora mortis nostrae...
Majko boija, moli se za nas grenike, sada i u asu nae smrti.
Na zahtev kapetana, konjuari su poveli etiri konja na mesta oko golog oveka koji je
leao na tlu: na severnu stranu, kod Montekukulijeve desne ruke, junu kod leve, severno
kod desne i juno kod leve noge. Kona traka, iroka kao moja ruka, uvijena i ojaana,
privrena je za opremu svakog od konja nizom jakih kopi. Na kraju svake trake nalazila
se oma od koe i gvoda.
Kada je prvi od straara hteo da stavi omu na Montekukulijev zglob, nesreni
zatvorenik urliknu, prope se i poe da se otima, tako su bila potrebna jo dvojica ljudi da
ga dre, dok su mu etvorica hitro navlaili ome, uvrivali ih i zakopavali: po jednu na
svaki zglob i jednu na butine, odmah iznad kolena. koti su brzo zavrili posao i odmah se
povukli na bezbednu udaljenost sa svojim kapetanom.
Jedan ovek, delat, sa dugakim biem u ruci, ostao je pored zatvorenika. Iako se tiho
obratio zatvoreniku, bez sumnje po tradiciji traei oprotaj, Montekukuli je bio potpuno
prestravljen i nije prestajao da vriti. Delat je digao glavu i izdao nareenje konjuarima,
koji su uzjahali svoje konje. Svaki od njih je krenuo korak napred na svoju stranu, a
Montekukuli, rairen kao morska zvezda, podigao se malo sa tla.
Mala Margareta pored mene tiho je zacvilela.
Delat, zgodan mladi kot kratke plave brade i bezizraznog lica, pogledao je prema
kralju. Fransoa je duboko uzdahnuo, i samo jednom, polako klimnuo glavom.
Delat se povukao dalje od pravca kretanja konja i to je dalje mogao od zatvorenika,
pa udario konje biem po sapima. Kada su ih jahai poterali, konji su jurnuli punim
galopom.
Margareta mi je zagnjuri lice u krilo i stee moje suknje, ali ja sam zbog svog poloaja i
uasa bila prisiljena da gledam.
Krv je prskala kao crveni vatromet. U jednoj, dve sekunde, Montekukulijeve ruke bile
su istrgnute iz ramena, a noge iz prepona, velike bedrene kosti iskoile su iz aica na
--
kukovima. Preostali torzo se od zamaha okrenuo jednom, dva puta, pre nego to je ostao
da lei licem na gore. Ono, to je ostalo, bila je uasna, neljudska stvar, kojoj su iz sva etiri
otvora ivog mesa prskali mlazevi krvi. Struk sjajnih iznutrica ispade iz najveeg od njih,
dok se torzo uvijalo na kaldrmi kao riba izvuena iz mora.
Bio je iv. Montekukuli je jo uvek bio iv.
U njegovoj blizini drepci su zaustavljeni, pa su se jahai na konjima polako vraali,
vukui za sobom ekstremitete, da bi zatvorenik mogao da ih vidi. Jedan od njih dokaska i
postavi krvavi patrljak noge koja se jo uvek grila, sa belom kuglom bedrene kosti koja je
virila iz vrha, pored lica umirueg oveka.
U masi dvorjana iza mene neki mukarac je poeo da povraa.
Sedela sam mirna i prisebna, sa rukom na ramenu male Margarete koja je jecala u mom
krilu. Gledala sam neprekidno ceo taj avolski, beskrajni dogaaj, dok Montekukuli nije
prestao da vriti, njegovo osakaeno telo da se gri, dok krv nije prestala da curi iz
njegovog lea.
Kada je Njegovo velianstvo, oigledno zadovoljno, ustalo, i ja sam ustala sa ostalima.
Pogledala sam svog mua i na njegovom licu videla istu tugu; njegov dan je, u svakom
sluaju, bio lo. Otro sam se zagledala i u lice kralja Fransoe. To vie nije bilo lice oca koji
voli svoju decu; bio je to nemilosrdni vladar koji udi za osvetom koju tek treba
zadovoljiti.
Posle egzekucije, kralj je otiao na misu i bez oklevanja se priestio. Ako je oseao bilo
kakvo kajanje zbog smrti paa, ono nije bilo dovoljno vano da bi ga ispovedio.
Posle mise svi smo se povukli u svoje odaje. Ja sam otila u kabinet i nastavila da
izraunavam Anrijev horoskop.
Saturn je hladna, zamiljena, sumorna planeta. On predskazuje teret i gubitak, i hrani
tugu. Karta roenja pod jakim uticajem Saturna znai nesrean ivot i moe da predskae
raniju smrt voljenih. Svaka planeta koja se pojavi u toj kui ili znak kojim on vlada ima
veoma uveane atribute. A Saturn mog jadnog Anrija pojavio se u njegovom znaku Jarca.
Videi to i razmiljajui o svim ranama koje je taj dan naneo, odluila sam da uinim
neto samoinicijativno i brzopleto. Izala sam iz svojih odaja i pola do svoga mua.
Nisam smislila ta u mu rei; elela sam samo da mu ponudim utehu i moda mu
skrenem misli prijatnim razgovorom. U stvari, nadala sam se da bi takva uteha mogla da
ga vrati u moj zagrljaj.
Tada je ve bilo kasno posle podne; ali Anri nije bio u svojim odajama; njegov sluga je
tvrdio da ne zna gde je. Zaduila sam ga da mi javi kada mu se gospodar vrati, a sama se
vratila u svoj kabinet.
Veerala sam sama i kasnije kazala madam Gondi da elim da mi javi im se Anri vrati.
Sati su prolazili, a ja sam odbijala da me presvuku; tada sam se i zabrinula.
Bilo je vrlo kasno kada mi je javljeno da je otiao u svoj apartman. Zabrinuta, pola sam
i zakucala mu na vrata.
Drugi sluga je otvorio i zapanjio se ugledavi me tu; Anri je bio unutra, raskopane
kragne i skinutih nogavica. Bio je umoran, mada ljubazniji nego ranije. Ugledavi me na
vratima, potpuno odevenu, uznemireno je digao obrve.
Katrin! Je li sve u redu?
Sada je bar bio voljan da me pogleda.
Sve je sasvim u redu. Okrenula sam se sluzi. Monsinjor, molim vas, saekajte
napolju dok vas ne pozovem.
Nervozno je pogledao Anrija, koji mu je klimnuo glavom, sluga je izaao u hodnik.
Moj mu me je pokretom pozvao da sednem pored njega. Sela sam i nisam mogla da
ne primetim kako mu je lice postalo snano, divno uokvireno tamnom bradom, i kako
njegove crne oi savreno odraavaju svetlost vatre. Sama injenica da sam se nala sama
sa njim i tako blizu razoruala me je i podsetila na dan kada me je uzeo na podu, ispred
kamina. Spustila sam pogled na svoje ruke i osetila navalu topline uz kimu.
Nisam htela da vas uznemirim ovako kasno. Oprostite mi, rekla sam. elela sam
samo da kaem da shvatam koliko je ovaj dan bio teak za vas.
Hvala vam, ree on, sa jedva primetnim prizvukom nestrpljenja. Bio je umoran i
eleo da odem; u ruci je drao maramicu, i stezao je.
Shvatila sam da bi moglo da se zavri odmah tu i zato sam hrabro rekla, Nedostajali
ste mi, Anri. Bila sam toliko zabrinuta; vidim da niste mnogo jeli i plaim se da se ne
razbolite. Nisam ga pitala za prsten jer nisam elela da odmah pone da se brani. Ja
sam... elela sam... Mogu li da vas zagrlim? Samo kao lan porodice, da vam izrazim svoju
naklonost i zabrinutost?
Ustao je, suvie brzo. Naravno, Katrin, rekao je i poeo nervozno da skree pogled.
Bio je vrlo visok. Obgrlila sam ga i prislonila glavu na njegove grudi. Grlila sam ga
neno i zatvorila oi, nadajui se da e ga moja smirenost opustiti, ali ubrzo sam ih opet
otvorila.
Mirisao je na urevak.
Zaprepaena, povukla sam se. Bio je u istoj odei u kojoj je bio i na pogubljenju: crnom
aketu sa crnim, somotskim rukavima, proseenim, da bi tuda mogao da se provue beli
saten potkoulje. Beo, kao i podsuknja madam De Poatje. Na stoiu pored njega stajala je
njegova crna, somotska kapa, sa jednim sivim perom, koje se uklapalo sa sivom trakom na
kapici madam.
Ona, apnula sam. Bili ste sa njom. Jeste li zato skinuli moj prsten?
Pocrveneo je. Zagledao se u pod, stidei se da pogleda mene; otvorio je dlan i otkrio
izguvanu maramicu, belu, svilenu, sa crnim rubovima i izvezenim velikim D, i priznajui
bacio je na stoi.
Vi, rekla sam, koji mrzite svoga oca jer je neljubazan prema kraljici. Sada treba da
mrzite sebe.
Nisam eleo da se to desi, Katrin, ree on tiho; glas mu je podrhtavao. Uopte nisam
eleo da vas povredim.
Ona eli da vas iskoristi, rekla sam ljutito. Sad, poto ste sada Dofin, podaje vam se.
Zavodi vas.
Ne. Odmahnuo je glavom. Volela me je kad niko drugi nije. Volela je i mene i
Fransou kao da nam je majka, ak i kad nas je otac predao pancima. Kad je ula da je
Fransoa umro, samo to nije i sama umrla. Volela ga je kao i ja. Shvata da meni njegov
gubitak znai vie nego bilo kome drugom.
Moj glas je zvuao runo. Majka ne tei sina irei noge.
On se okrenuo kao da sam ga udarila.
Iz potovanja prema vama, ree promuklim glasom uzdravao sam se iskuenju
dokle god sam mogao. Oboje smo se odupirali tome... dok nas tuga naposletku nije
slomila. Danas smo prvi put zgreili i bog me je ve kaznio poslavi vas ovde, da bih
mogao da vidim koliko sam vas povredio. Prvi put me je pogledao pravo u oi. Dao sam
sve od sebe da vas zavolim, Katrin, ali ona je osvojila moje srce mnogo pre nego to ste vi
doli. Znam da je greh, i ako sam zbog toga proklet, proklet sam. Ali ne mogu vie da
ivim bez nje.
--
Dok sam ja stajala bez rei, on uze neto sa toaletnog stoia i stavi mi na dlan; prsten
talisman.
Uzmite ga, rekao je. To je loe i bezbono sujeverje. Nije uopte trebalo da
pristanem da ga nosim.
Savila sam prste oko neeljenog poklona. Krv bi me manje bolela; prokrvarila sam
suzama i nisam mogla da ih zaustavim. Neeljena i nevoljena, uvek sam imala bar svoj
ponos, a sada sam ostala i bez njega.
Okrenula sam se i jecajui otrala natrag, u svoju sobu, i nisam prestala da plaem, ni
kada je madam Gondi ispratila sobne dame, ni kada mi je izljubila nadlanice, ak ni kada
me je obgrlila, pa i sama zaplakala.
Od toga dana, Anri je nosio samo Dijanine boje, crnu i belu. Moda zavidei sinu,
Njegovo velianstvo je pozvalo svoju metresu da bude pored njega, uprkos savetu
doktora.
Ujutru po dolasku vojvotkinje D'Etamp, jahala sam sa njom i njenom nerazdvojnom
drugaricom, Mari de Kanaple. Ova druga je postala punaka, dok je vojvotkinja, u
odsustvu svoga ljubavnika, omravila i postala otrija. Dok sam prilazila konjunici, njih
dve su neto tiho mrmljale, glavu uz glavu; ugledavi me, brzo se razdvojie. Vojvotkinja
mi se osmehnu vrsto stisnutih usana, kao da je progutala goluba; madam De Kanaple mi
se isceri svojim otrim, lisiijim zubima. Razgovor tokom jahanja bio je napet, obe su bile
uzdrane i na distanci. Kada smo zavrili jahanje, ja sam se udaljila, a njih dve su poele da
se doaptavaju i smeju iza mene, jo pre nego to sam im nestala iz vidokruga. Znala sam
da vie neu ii sa njima.
Bila sam toliko glupa da pomislim kako su me izbegavale, jer su ule za moj suzni
odlazak od Anrija, bez sumnje, ceo dvor je znao za aferu mog mua sa madam De Poatje, a
ja sam to poslednja saznala.
Ali iza vojvotkinjinog prevejanog smekanja bilo je neto vie.
Trebalo je da paljivije sluam zagonetne izjave madam Gondi dok me je oblaila za
veeru, o tome kako na dvoru ima onih koji priaju protiv mene. Sada shvatam da je htela
da me upozori, ali ja sam zanemarila njene rei.
Te veeri, kralj je priredio mali banket u zamku, na kojoj je bilo mnogo lanova
porodice Giz. Gizovi su bili potomci kraljevske kue Anu i daleki pretendenti na presto.
Kralju je bilo potrebno da odri dobre odnose sa njima; te veeri zabavljao je vojvodu,
njegovu enu i njihove kerke, Rene i Lujzu. Rene je bila jo uvek mala, ali Lujza je bila
tamnooka lepotica, zrela za udaju. Mladi arl, koji je prethodne godine poeo da primeuje
ene, oigledno je bio oaran njome.
im je to protokolom bilo dozvoljeno, povukla sam se u svoje odaje, suvie utuena da
bih uestvovala u askanju posle veere. Da bih zabavila misli, nastavila sam da radim na
Anrijevoj natalnoj karti. Ostala sam tako do kasno u noi, prestavi samo da bih pustila
madam Gondi i slukinju da me presvuku i oeljaju.
Sedela sam za malim stolom u svom pretrpanom kabinetu i prouavala Anrijev
horoskop. Bio je roen u znaku Ovna, tvrdoglavom znaku pod uticajem Marsa, a njegov
ascendent je bio, kao i moj, Lav, isti kraljevski znak.
Te noi sam se usredsredila na petu kuu roenja, kuu dece. Nadala sam se da u tu
nai lepe vesti, obeanje naslednika. Ali u Anrijevom sluaju, i sablasno, i u mome, u toj
kui nije bilo planeta i ona je pala pod zodijaki znak korpije, vladara tajni i lai,
pokopanih stvari, najmranije magije.
To je unitilo i onu krhku nadu koju sam gajila proteklih nekoliko sati. Ne samo da nije
bilo znakova dece, nego je i zona naih ivota bila u znaku prevare i mranih sila. Hvatao
me je strah i pokuala sam sebe da ubedim da nisam dobro protumaila zlokobnu prirodu
korpije u odnosu na petu kuu. Poto sam donela Agripin rukopis u Lion, odluila sam
da konsultujem jednu od njegovih knjiga u nadi da u ieprkati neki predznak svetlije
budunosti. Tu, gde smo odseli, bila je mala biblioteka, i u nju je stavljen moj veliki kofer
sa knjigama. Obukla sam kunu haljinu i iskrala se napolje.
Moj apartman je bio na treem spratu. Kruno spoljno stepenite povezivalo ga je sa
dvoritem na drugom spratu, na kome su se nalazili apartmani kralja i kraljice, kao i
biblioteka. Tiho i urno sam sila niza stepenite, sa lampom u jednoj ruci. Bila je to mirna
i vedra, zvezdana no krajem novembra, sa velikim, svetlim mesecom koji je bacao senke
ispred mene. Moja kuna haljina nije bila topla, a i kameno priruje ograde je bilo ledeno
pod golom rukom; kada sam stigla u dvorite na drugom spratu, zubi su mi cvokotali.
Protrala sam kroz veliki ulaz, ukraen sa dve visoke kleke i klimnula straarima,
naviknutim na moje none izlaske. Posle nekoliko trenutaka prekopavanja po policama
biblioteke, uspela sam da naem Agripin drugi tom. Stavila sam ga pod ruku i, sa lampom
u drugoj izala natrag u no.
Nisam daleko stigla. Pre nego to sam prola pored kleka u zavuenom ulazu, zaula
sam smeh u nonoj tiini. uo se sa loe koja je izlazila na terasu iza kraljevog apartmana;
terasa je gledala ba na deo dvorita koji je trebalo da preem.
Instinkt mi je govorio da spustim lampu i saekam u senci kleke. Smeh se zauo
glasnije jer je ena, osvetljena meseinom, istrala na terasu.
Sa loe je pozvao muki glas. Ana! Ana, ta to radi? Kraljevo ogorenje bilo je
ublaeno pripitim dobrim raspoloenjem. Hladno je!
Ona rairi ruke i okrenu se, tamna silueta, odevena samo u iroku haljinu koja joj je
dopirala iznad kukova; bila je gola ispod struka. Rasputena kosa padala joj je po
ramenima. Divno je! Oseam se kao da sam oivela! Toliko si me oznojio.
Ana... Njegovo velianstvo je hvatala mrzovolja.
Fransoa, nadurila se, pa se nasmejala, doi, uzmi me ovde, pod meseinom.
Priao joj je, njegova kontura, visoka i puna, a njena sitna i vilenjaka, i odjednom je
urliknuo i posegao za njom. Prvo mu je beala, a onda dozvolila da je uhvati na rubu
terase. Stavila je ruke na kamenu ogradu u visini struka, okrenuvi se prema njoj, i leima
prema kralju.
Vae velianstvo, uzmite svoju nagradu.
Priao joj je i stao iza nje, sa rukama na njenim bokovima, spreman da ue u nju, ali
ona se odmakla, odjednom uzdrana. Samo ako obeate da ete zapamtiti moj savet.
Zareao je. eno, ne mui me...
Lujza je ljupka devojka, zar ne mislite?
Ti si ljupkija. Obavio joj je ruke oko struke i digao je na prste, elei da je probode, ali
ona se izmigoljila i okrenula prema njemu.
Proiveo je toliko tuge, ree ona, odjednom ozbiljno. Zasluuje lepu enu kraljevske
krvi.
Ne gnjavi me, Ana. Ne planiram nita sa Gizovima. Anrijeva roaka, ana, ve je
skoro dozrela za udaju, a i donosi krunu Navare. Ona e biti mnogo bolja prilika za njega.
Ali Katrin je slatka devojka. Dajmo joj vremena i ostavimo to za sada...
To mora biti Lujza, uzvratila je nepopustljivo. Ona e vam dati unuke koji e
ujediniti kue Giz i Valoa. I meu njima vie nee biti trvenja oko krune...
--
Fransoa uzdahnu, pomalo nervozno; njegova mrana silueta se ukoila. Ovo je daleko
prerano. Jo nita nisam odluio.
Ali morate da je uklonite, ree Ana urno. Ljudi je ne vole, Anri ne moe da je se
oslobodi... ta vam donosi? Samo razoaranje.
Dosta! prekinuo je Fransoa.
Njihove senke su se spojile u poljubac, a onda je kralj odjednom okrenuo leima prema
sebi i savio je u struku. Ona se uhvatila za kamenu ogradu dok je on prodirao u nju.
Ispustila je kratak uzdah, pa se nasmejala; dah joj se dizao i lebdeo iznad glave, kao
izmaglica na hladnom, nonom vazduhu.
Fransoa! Kao bik si!
Ugasila sam svoju lampu i okrenula glavu. Jedan muni trenutak sluala sam njihovu
strast. A onda poela nekontrolisano da drhtim, i to ne samo od hladnoe.
Glava dvadeset jedan
Te noi nisam itala Agripinu knjigu o astrologiji; misli i oseaji su mi radili suvie brzo
da bih mogla da se usredsredim na bilo ta, sem onoga to sam upravo naula. Umesto
toga, leala sam budna, zurei u tapiseriju na baldahinu iznad postelje.
Bez dece i Anrijeve ljubavi, nisam imala zatitu, ni podrku. Kralj Fransoa e pismeno
zatraiti od pape ponitenje braka na osnovu moje neplodnosti. Moje sjedinjenje nee biti
prvo kraljevsko koje je poniteno na taj nain. Biu prognana, pretpostavljam, u Italiju,
iako ne mogu da se vratim u Firencu dok god njome vlada Alesandro.
A Anri, moj voljeni, neverni Anri, nee imati moju blizinu i zatitu, koju sam
nameravala da mu pruim. Bez mene e umreti kao i u mom snu, krvav i bespomoan.
Nisam bila naroito bliska sa bogom, s obzirom da sam rano shvatila da univerzum
nije ni bezbedan, niti pravedan. Ali molila sam se Njemu, koji vlada zvezdama i
planetama. Obeala sam da u, ako budem mogla da ostanem pored svog dragog Anrija,
rado da se odreknem svega, ukljuujui i poslednje zrno svog ponosa.
Ujutru sam ustala umorna, ali odluna i napisala kratko pismo Njegovom velianstvu,
u kome sam zatraila audijenciju. Neu, poput svojih neprijatelja, obilaziti kraljeve
ljubimce i moliti da me podre. Fransoa me je nazvao svojom kerkom; tvrdio je da mi je
otac i prijatelj. Razgovarau direktno sa njim, ili ni sa kim.
Odgovor je doao odmah. Kralj je pristao da me primi odmah posle jutarnjeg rituala
oblaenja.
Toga jutra nisam stavila nikakve dragulje, samo crninu zbog Dofina. Njegovo
velianstvo me je primilo nasamo, u svom privatnom kabinetu, u koji se moglo ui samo
po kraljevom pozivu. Bio je prepun, ali prijatan, zidovi su bili prekriveni rezbarenim
ploama od sjajnog trenjinog drveta, od kojih su neke skrivale pregrade za uvanje tajnih
dokumenata. Najvei prostor u sobi zauzimao je veliki sto od mahagonija; na njegovoj
glatkoj povrini leala je mapa Provanse, u kojoj pretpostavljam da su se vodile borbe, ali
bila je savijena, tako da nisam mogla da vidim ta je na njoj obeleeno. Oigledno mi se
nije moglo verovati u vezi dravnih tajni.
Fransoa je sedeo za stolom. Njegovo duguljasto lice bilo je obeleeno nesanicom, obrazi
oteali i oputeni, a oi sa podonjacima. Sede koje su mu se pojavile u kosi posle Dofinove
smrti, sada su se videle i u njegovoj crnoj bradi. Bio je u jednostavnoj odei, pogodnoj za
rad, a ne za oputanje, obinom crnom kaputu.
Katrin, molim vas sedite. Usta su mu se osmehivaia, ali oi su bile uzdrane.
Ako Vae velianstvo dozvoljava, stajau, rekla sam. Nadala sam se da e moja
patnja kratko trajati.
Kako hoete, ree on. Znajui o emu hou da razgovaram, i mislei da je njegov stav
drugaiji od moga, ponaao se sasvim kraljevski. Bio je spreman da postupi kao kralj i
uini ono to je najbolje za Francusku; da bi to postigao, prepustio je ak i svoju krv
neprijateljima. Ja, doljakinja i strankinja, nisam imala anse.
Odbacila sam sve obzire i rekla, Vae velianstvo, ja vas volim. A vi volite svoga sina.
Znam da sada obojici predstavljam prepreku. I zato... Glas me je izdao; u sebi sam se
--
proklinjala zbog te slabosti. Poto sam se sabrala, opet sam pogledala Fransou. Njegov
izraz je bio tvrd, oprezan.
Neu se protiviti razvodu. Shvatam da morate da uinite ono to je politiki isplativo i
neu se protiviti.
Zinuo je. Moje neoekivane rei su ga razoruale.
Traim samo... Rei su mi zastale u grlu jer se steglo. Ponovila sam te rei, a kada je
kia suza krenula sa njima, spustila sam glavu da ih sakrijem i prisilila se da nastavim.
Traim samo da mi se dozvoli da, bez obzira, u koliko niskom svojstvu, sluim vas i
vaeg sina. Da me ne terate. Rado u sluiti enu koja postane Anrijeva supruga. Samo ako
mogu da ostanem...
Spustila sam se na kolena; digla sam ruke na lice i zajecala. Poniavala sam se, ali nije
mi bilo vano. Mislila sam na to kako Anri krvari i umire zbog toga to sam ja izgnana i
nisam uspela da ga spasim.
Kada sam najzad digla pogled, lijui suze i jecajui, Fransoa je stajao iza stola kao da
ima motku u leima. Bio je duboko ganut, polako je irio duboko usaene oi i ubrzavao
dah, ali nisam mogla znati je li to bes, strah ili gnuanje. Samo sam kleala, trljala oi i
ekala da se oluja izlije. Skupila sam se u mrnji i preziru prema sebi samoj, zbog toga to
moja sudbina nije bila u mojim rukama, pa ni u boijim, ve su njome gospodarili ljudi:
pobunjenici, papa, kralj.
Miii kraljeve vilice su se stezali, kao i onog oktobarskog dana kada je gledao trganje
Montekukulija.
Katrin, apnuo je, i emocije, sumnja i tuga, a zatim odlunost, pokazali su se na
njegovom licu. Izaao je iza stola, neno me uhvatio za ramena i podigao.
Nijedan svetac nikada nije bio skromniji, rekao je. Svi moemo da uimo od vas.
Boija volja je da vi budete supruga mog sina i moja erka. Sada vam tvrdim da nee biti
razgovora o izgnanstvu na mom dvoru.
Poljubio me je u obraz i zagrlio.
Da sam pokuala da ga izmanipuliem, da sam otila kod njega i plakala radi parade,
ne oseajui svoje rei svim srcem, sigurno je da bi me izgnao, kao to bi to uinio i da sam
ga molila samo da ostanem Anrijeva ena. Ali onoga dana kad smo se upoznali, Njegovo
velianstvo me je zavolelo zbog moje skromnosti; trebalo je samo podsetiti ga na to.
Bila sam bezbedna, bar za izvesno vreme. Bila sam ranjiva dok Anriju ne rodim dete.
Vojvotkinja nee lako prekinuti napad na mene, a Lujza od Giza je jo uvek bila tako
mlada.
Osetila sam veliko olakanje kada je kralj Fransoa odluio da anu uda za jednog
nemakog vojvodu, koji je bio spreman da plati ogroman miraz; rat je skup posao i Fransoi
je tada novac bio potrebniji nego naslednici. ana nije bila lepa devojka: nos joj je bio dug i
okrugao, a usne i brada premali. Ali bila je inteligentna na majku, a imala je i divne zelene,
iskoene oi dugakih trepavica.
Oprostila sam se od nje kada se ukrcala u koiju za Dizeldorf i mislila sam da se nikada
vie neemo videti.
Moda iz nelagodnosti, zbog toga to neu biti skoro uklonjena, Anri je zatraio da
uestvuje u borbama u Provansi. Kralj ga je u poetku odbijao, govorei da je upravo
izgubio jednog sina i ne eli da dovodi u opasnost jo jednog. Ali Anri je bio toliko
odluan, da je uspeo da dobije dozvolu i pridrui se generalu Montmorensiju na jugu.
U Anrijevom odsustvu imala sam vremena da razmiljam o nevolji u kojoj sam se
nala. Moj mu je bio sam po sebi odan; sada, kada je dao svoje srce i telo Dijani de Poatje,
bez sumnje nee ni pomisliti da jedno od njih deli sa drugom enom. Meutim, ako elim
da rodim naslednika, Anri e, kada se vrati iz rata, morati povremeno da mi dolazi u
postelju.
Nedugo posle mog razgovora sa kraljem, otila sam do kraljice Eleonore i upitala je da
li mogu jedan sat da uivam u drutvu njene dame Dijane de Poatje.
Kraljica mi je to rado dozvolila, mada su i ona i njene pratilje bile svesne neobinosti
tog mog zahteva. Madam de Poatje i ja smo bile vrlo srdane jedna prema drugoj
kada nam se putevi ukrste, ali u svim ostalim stvarima izbegavale smo jedna drugu i to je
svima bilo jasno.
Madam de Poatje je jahala kao mukarac, ne stidei se uopte svojih listova i zglobova.
Kao ni ja, nije volela da joj vode konja i vrsto je drala uzde. Konj joj je bio beo, moda
paljivo izabran ba da bi se slagao sa njenom crninom. Bio je to bezbojan prizor neobino
hladnog dana za Midi: Dijana u crno-belom, trava pod injem, a nebo optereeno sivilom.
Zamolila sam je da izjaemo uprkos loem vremenu. Povela sam je dalje od palate i
ljudskih uiju. Konjuar nas je pratio na rastojanju, zbog mogunosti da naiemo na
divljeg vepra. Kada je doao trenutak za razgovor koji sam elela, rukom u rukavici dala
sam mu znak da se ne pribliava, a nas dve smo kasom odjahale dalje, dok se on nije video
samo kao zrno graka. Htela sam da nam niko ne vidi izraze lica.
Dijana de Poatje nije jo navrila etrdeset godina, ali njena plava kosa bila je proarana
sedim. Meutim, koa joj je jo uvek bila zategnuta, sem oko oiju, gde je jako svetlo
otkrivalo sitne bore. Ten joj je bio lep, bez vena i crvenila koji bi odavali njenu sklonost
prema vinu.
Dok sam je gledala, pokuavajui da shvatim ta je to na njoj moj mu toliko voleo, ona
mi je samouvereno i smireno uzvraala pogled. Nije bila uplaena, bez sumnje melem za
Anrijevu uplaenu i nesigurnu duu. Prezirala sam je u tom trenutku, gotovo isto koliko i
samu sebe.
Osmehnula sam joj se i oputeno rekla, Hoemo li da razgovaramo?
Njen osmeh je bio isti kao moj. Naravno, madam La Dofin, odgovorila je. Dozvolite
prvo da vam se zahvalim za priliku da jaem. Bila mi je potrebna rekreacija, ali nijedna od
ostalih dama nije htela da poe sa mnom, jer veruju da je hladnoa nezdrava.
Zadovoljstvo je moje. Moj mali osmeh je nestao. Mi imamo mnogo zajednikog,
madam. Baku, ljubav prema jahanju. Ljubav, ak prema istom oveku.
Ona nije ni trepnula, otvoreno me gledajui, oekujui.
Lujza od Giza je lepa devojka, zar ne? nastavila sam. Svea i mlada. Svaki mukarac
bi bio srean da dobije tako lepu nevestu.
Da, madam La Dofin, odgovorila je usluno.
Moj crni konj je nemirno poigravao; zategla sam mu uzde.
Ali ula sam da je preka i pomalo zahtevna, primetila sam. Moda bi bila
komplikovana kao supruga.
Da, madam, i ja sam to ula. Oi su joj bile ogledala, odraavala su mene, ne
otkrivajui nita od onoga to se nalazi iza sopstvene glatke povrine.
ula sam, rekla sam, da sam strpljiva. Nikada nisam volela da stvaram probleme
drugima. Nadam se samo da e i moja deca tako misliti.
I ja se nadam, madam La Dofin. A nadam se i da e ih biti mnogo.
Njeno lice, oi i tih i ljubazan glas bili su nepromenjeni, kao da pria o vremenu. Mogla
je biti potpuno iskrena ili isto tako neiskrena. Pokuala sam da zamislim kako je neko ko
pokazuje tako malo oseanja mogao da izazove toliko strasti moga mua.
--
Ja uopte neu imati dece, rekla sam, ako moj mu ne bude dolazio u moju
postelju. Osetila sam kako mi se grlo stee, pa sam saekala da se saberem.
Moda je osetila moj bol; po prvi put pogled joj je postao nesiguran i pogledala je iza
mene, prema estaru ogolelog rastinja.
Ako mi ne bude dolazio, rekla sam, obe znamo da u morati da odem. Progovorila
sam slatkim glasom. Ja ga zaista volim. Samo iz tog razloga neu nikada uiniti nita
neprijatno njemu, i onima koji su dovoljno sreni da dobiju njegovu naklonost, ak iako mi
srce pukne zbog toga. Dofinova volja mora se potovati.
Gledala me je, malo se namrtila, pomalo zauena.
Stav dostojan hvale, ree ona.
Lujza od Giza ne bi bila tako plemenita.
U blizini, u grmlju, neto je zapucketalo i jato prepelica je uzletelo. Vrane koje su uale
na srebrnastim granama izgrdie uljeza ispod sebe. Na udaljeni pratilac nakrivi vrat,
spreman da reaguje, ali uznemirenje se nije ponovilo i vrane uutae. Dijana i ja smo ih
gledale za trenutak, pre nego to smo se vratile svom razgovoru.
Male bore koje su joj se pojavile iznad obrva nestale su kada je odluila. Kua Valoa
mora imati naslednike, rekla je i u jednom trenutku neizvesnosti pomislila sam da je
aludirala na moju nemogunost da ih donesem, i da se slae sa onima koji ele moje
progonstvo. Ali ona je tada tiho dodala, On e doi u vau postelju, madam.
Ja svoje dogovore sa drugima nikada ne shvatam olako, rekla sam. A ula sam da
ste i vi asna ena.
Imate moju re, madam.
Natrag, do palate, jahale smo utei. Ja nisam bila raspoloena za prazne prie, sada,
kad je moje ponienje bilo kompletno.
Dok smo jahale, neto mi je lagano i hladno palo na obraz. Podigla sam pogled prema
natmurenom nebu i ugledala neto, za Midi, nemogue: snene pahulje koje padaju bele,
meke i beumne.
Posle izvesnog vremena Anri se vratio iz rata. Kao Dofin, bio je vrhovni vojni
zapovednik francuskih snaga u Provansi, ali svestan svog neiskustva, konsultovao je svog
generala, velikog majstora Montmorensija za svaki manevar. Njegovo potovanje se
isplatilo: naa vojska je potpuno porazila carske osvajae. Rezultat toga je bio da su Anri i
Montmorensi postali bliski prijatelji i kod kue doekani kao junaci. Kralj je imao samo rei
hvale za obojicu.
Ratno iskustvo je pretvorilo Anrija u mukarca i pruilo mu samopouzdanje. Uinilo je,
takoe, i da odlui da vie ne skriva svoju aferu sa madam De Poatje. Ponosno je nosio
njene boje, crnu i belu, i za svoj amblem uzeo meseev srp, simbol Dijane, boginje lova.
Ali nekoliko dana posle povratka, Anri se pojavio na vratima moje spavae sobe.
Doneo je sa sobom pomirenost, a ne radost, ali nije doneo odbojnost. Dijana mu je bez
sumnje sve ispriala; mislim da je osetio olakanje zbog toga to im neu stvarati
probleme.
Ponaao se uzdrano, ali ljubazno. Pogled na njegovo telo, sada sasvim muko,
popunjeno, muevno, izazvao je u meni bolnu udnju. Svaki put kada sam spavala sa njim
ubedivala sam sebe da u sada rei ili uiniti ba ono neto, ime u osvojiti njegovo srce; i
svaki put kada bi prerano ustao iz moje postelje, leala sam i gledala ga, zadovoljna, ali
ipak skrhana. Nikada zadovoljstvo nije donosilo toliko bola.
Godina dana je protekla, pa dve, tri, etiri, a ja nisam zatrudnela. Konsultovala sam
kraljeve astrologe i posluno odravala odnose sa Anrijem u preporueno vreme. Pevala
sam paganske pesme i arolije; madam Gondi mi je stavila koren mandragore ispod
dueka; posluala sam Aristotelov savet i do munine jela prepeliija jaja, endiviju i
ljubiice. Zbog Agripe sam napravila talisman za plodnost i stavila ga pored mandragore.
Sve je bilo uzalud.
Ana, vojvotkinja od Etampa, opet je poela da apue na uvo svom ljubavniku i svima
koji su hteli da sluaju. Dvor se podelio na dva tabora: one koji podravaju ostarelog kralja
i njegovu pokvarenu ljubavnicu, i one koji gledaju u budunost i podravaju Anrija i
Dijanu de Poatje. Vojvotkinja je bila strahovito Ijubomorna; videla je Dijanu kao svoju
suparnicu i elela da je ukloni. Najbolji nain da to postigne, zakljuila je, jeste da dovede
Anriju novu enu, neku tvrdoglavu i samovoljnu, koja nee Anrijevu ljubavnicu podnositi
blagonaklono kao ja. A ako pri tome stradam i ja, koju kralj uva u svojoj milosti, tim bolje.
Tako sam tokom nerodnih dana, meseci i godina gledala kako osmeh njegovog
velianstva namenjen meni sve vie bledi, a toplina u njegovim oima i zagrljaju se hladi.
Talismani, doktori, astrolozi... nita nije vredelo. Ali u mislima sam se vraala uspomeni
na no kada mi je pokojna majka govorila. Njene rei nekim udom su se obistinile; poto
nisam mogla da verujem ivima, odluila sam da verujem mrtvima.
Bila sam vrlo bolesna one noi kada je astrolog pozvao, pa ne mogu da se setim pravih
bajalica i pokreta. Seam se samo da nas je Rueri pomazao neim to mi je izgledalo kao
stara krv.
Sauvala sam neku purpurno crnu menstrualnu krv i jednog hladnog dana u martu
1543. godine, zatvorila se u svoj kabinet, namazala elo njome, pa se bocnula u prst iglom
za vezenje.
Potrebna je svea krv, rekao je Rueri. Mrtvi e je namirisati. Za stolom sam stisnula
prst i izvukla nekoliko debelih, crvenih kapi na malo pare papira. Zamoila sam pero u
nju i nakrabala poruku:
Poalji mi dete.
Bacila sam papir u kamin. Vatra se razbuktala i zapalila ga, i rubovi su pocrneli i savili
se unutra, dok je plamen jurio prema sredini.
Ma mere, proaputala sam. M'amie, je t'adore... Majko, uj moju molitvu i poalji mi
dete. Kai ta treba da uradim.
Pepeo je pao na uarene cepanice; parii su se izlomili i razleteli pre nego to su
odjedrili uz dimnjak.
Ponovila sam molbu, zurei u razigrane plamenove. Nisam se obratila samo svojoj
majci, mrtvima, bogu ni avolu. Obratila sam se svakome ko bi mogao da odgovori. Moje
srce se otvaralo dok nije nestala svaka prepreka izmeu njega i sile koja hrani univerzum.
Svojom voljom i udnjom zgrabila sam tu silu i nisam je putala.
Nebesa, ili pakao, otvorilo se toga trenutka. Ne znam ta. Znam samo da sam
dodirnula neto; znam samo da je moju molbu neko uo.
Sledeeg dana pratila sam kraljevo kretanje do popodneva, a onda dobila zahtev za
audijenciju. Kao Dofina, imala sam mnogo molilaca, uglavnom Firentinaca, koji su traili
pomo. Sedei na prestolu, sluala sam sve te tune prie.
Prvu je ispriala stara udovica Tornabuoni, brakom povezana sa Mediijevima. ivela
je u vili svog pokojnog mua, dok je Alesandrovi privrenici nisu nezakonito oterali u
bankrot i oduzeli joj imovinu; napustila je grad bez iega. Dala sam joj dovoljan fond da
moe udobno da ivi u jednom od boljih manastira u okolini Pariza.
--
Bio je tu i bankar sa enom i estoro dece, koji je nekada radio kao uenik kod tee
Filipa Strocija, to je bilo dovoljno da dovede njegov ivot u opasnost. Pobegao je iz
Firence sa porodicom, ostavivi celokupnu imovinu. Obeala sam da u mu nai posao u
Ministarstvu finansija.
Bilo je jo nekoiiko njih, i nekoliko sati kasnije osetila sam umor.
Madam Gondi je rekla, Kazau ostalima da dou sutra. Ali madam, tu je jedan,
gospodin udnog izgleda, koji insistira da ga primite danas. Kae da ga znate i da e vam
biti drago da ga vidite.
Otvorila sam usta da pitam za ime tog drskog prosjaka, kad mi otkrovenje odjednom
oduze glas. Kada sam opet dola do glasa, rekla sam madam Gondi da ga dovede pred
mene.
Uao je odeven u crveno i crno, boje Marsa i Saturna; sada je bio zreo ovek; ali na
njemu nije bilo mesa i njegov prugasti kaput visio je na koatom telu. Lice mu je bilo
ispijeno i nezdravo bledo prema crnim obrvama i kosi. Ugledavi me, skinuo je kapu i
naklonio se vrlo nisko.
Madam La Dofin, rekao je. Zaboravila sam kako mu je glas lep, dubok. Najzad se
opet sreemo.
Sila sam sa prestola. Kada je ustao, uzela sam njegove hladne ruke u svoje.
Monsinjor Rueri, rekla sam. Koliko sam se molila da doete.
Glava dvadeset dva
Odmah sam Kozima Ruerija postavila za svog dvorskog astrologa. On nije doneo sa
sobom nikakav prtljag, kao da se materijalizovao iz etra bez tane, kofera, ene i porodice.
Odmah sam ga odvela u svoj kabinet. Pitala sam ga za njegovu prolost: otiao je iz
Firence u Veneciju i stigavi tamo, prvog dana razboleo se od kuge. Iz Venecije je otiao u
Konstantinopolj i Arabiju, mada bez objanjenja zato i ta se tamo dogaalo. Rekla sam
mu koliko sam se obradovala primivi, tokom zatoenitva, Fiinovu knjigu i krilo
Korvusa. Kazala sam mu kako su se rei moje majke obistinile i kako me je ovek po
imenu Silvestro spasio od razbesnele mase. Ispriala sam mu kako sam se sama
obrazovala iz astrologije i o pokuajima da napravim natalnu kartu.
Ako ga je bilo ta u mojoj dugakoj prii iznenadilo, nije to pokazao. Nijednom me nije
podsetio na svoje predskazanje da u postati kraljica.
Naposletku sam rekla, Jedan san mi se vraa od kada ste mi dali Gavranovo krilo.
Sanjam oveka krvavog lica, koji me doziva na francuskom. On umire i ja imam dunost
da mu pomognem, ali ne znam kako. Spustila sam pogled, uznemirena. To je Anri.
Shvatila sam to u trenutku kad sam ga upoznala. Oseam obavezu da ga spasim neke
strane sudbine.
Sluao me je smireno. Je li to sve? Samo Anri, u vaem snu?
Ne, rekla sam. Ima i drugih okolo, stotine, hiljade moda, ali njih ne vidim. Krv...
iri se kao okean. Digla sam prste na slepoonicu i masirala je, kao da pokuavam da
oslobodim i odbacim seanje.
Ovo je vaa sudbina, ree on. Vi imate mo, madam, da prospete okean... ili
zaustavite njegov tok.
Odjednom sam poelela da zaplaem. Ali Anri... Neko zlo e ga uskoro zadesiti. Ako
ga zaustavim, moda drugi nee umirati. Kaite mi ta e mu se desiti i kako da to
zaustavim. Vi ste astrolog, mora da postoje neke ari koje bi mogle da ga zatite. Pokuala
sam: lino sam napravila talisman, drugo krilo Korvusa, ali on nee da ga nosi.
Obian talisman i bajalica nikada nisu dovoljni, ree on.
Trgla sam se. Bili su dovoljni za mene, kad su me drali pobunjenici.
Vi ste se nalazili u opasnosti koja moe da se prevazie, sa mogunou dugog ivota.
Ali princ Anri... U pogledu mu blesnu tuga. Njegov ivot e se uskoro zavriti nesreno.
Verovatno ste proitali njegove zvezde.
Od njegovih rei zastao mi je dah. Proitala sam zlokobne predznake, ali ni u jednom
trenutku nisam sebi dozvolila da poverujem u njih.
Ako obina magija ne pomogne, insistirala sam, ta hoe? Da zamenim svoj ivot za
njegov? Vi morate imati saznanja.
On se tre na to. Ja imam saznanja. Ali u vaem snu ima i drugih, zar ne? ta je sa
njima?
Ne zanimaju me, rekla sam, nesrena.
Onda e Francuska biti rastrgnuta na delove, odgovorio je. Jer odgovorni ste i za
njih, i oni su deo vaeg ivota isto kao i princ Anri.
--
Onda su oni drugi razlog zbog koga moram da ostanem, rekla sam. Ali na dvoru
ima ljudi koji ele da budem uklonjena i da se Anri oeni drugom. Bez mene, njega nee
imati ko da titi. Moram da rodim njegovo dete. Moram! Stegla sam vilice. Kaite mi
samo ta treba da uradim da bih odrala Anrija u ivotu i rodila njegovo dete.
Dugo je razmiljao o tome, pre nego to je odgovorio. Ne moemo veno
nadmudrivati sudbinu. Ali moemo dati Anriju vie godina nego to je inae dobio.
Zautao je. Da li to zaista elite? Da rodite Dofinovo dete?
To pitanje je zvualo smeno. Naravno. Sve bih uinila. Ve jesam uinila sve: pravila
sam talismane, bacala ini, stavljala odvratne obloge i pila magareu mokrau. Ne znam
ta vie da radim.
Razmislio je o tome, pa rekao polako: A dete mora biti Dofinovo.
Bila je to tvrdnja, ali osetila sam u njoj i pitanje, i pocrvenela. Kako se usuujete, elela
sam da kaem, ali to je bio Rueri i pristojnost je biia beznaajna. Nije bilo tajni pred njim,
niti je bilo koja tema bila neprijatna da bi se o njoj razgovaralo.
Pocrvenela sam i rekla, Da, mora. On je moj mu. I... volim ga.
On je u oajanju nakrivio glavu na te, poslednje rei. ao mi je to to ujem, rekao je
tiho. To komplikuje situaciju.
Kako to?
Verovatno ste prouavali sopstvenu natalnu kartu u vezi dece, ree on. Verovatno
ste prouavali i kartu princa Anrija. korpija vlada vaom petom kuom, nastavio je, i
kuom vaeg supruga. Suvie ste inteligentni da vam promaknu implikacije: neplodnost,
ili, ako tako elite, lai i prevara. Izbor je na vama.
Neu prihvatiti nita od toga, odvratila sam. Mora da postoji i trei nain.
Uvek postoji. Nagnuo se napred, bledog tena prema crnoj kosi. Ali to zavisi
iskljuivo od toga ta ste spremni da uinite.
Uprkos krivom nosu i upalim obrazima, glas i ponaanje bili su mu magnetski
privlani, otrovni. Ispod ledene povrine tekla je vrela struja, koja e me povui pod led,
ako se usudim da je proveravam.
Bilo ta, rekla sam, sem da legnem sa drugim ovekom.
On polako klimnu glavom. Onda vas upozoravam, madam La Dofin, da bi dobili krv,
morate da date krv.
Na njegove rei proe me oseaj nelagodnog uzbuenja: govorio je o najmranijoj
vrsti magije. Ali ja sam oduvek oseala da je moja dua ve izgubljena.
Dau sve do poslednje kapi, rekla sam, da spasim Anrija.
Njegov pogled nita nije otkrivao. Ah, madam. Za ovo su potrebni snana volja i jak
eludac, jer ne govorimo o vaoj krvi.
Odupirala sam se nedeljama. Viala sam Ruerija svakodnevno, konsultovala ga u
vezi sitnica i molila za instrukcije u umetnosti magije. Ovo drugo mi je odbijao: znala sam
premalo, a on previe; bilo je mnogo bezbednije da on baca ini u moje ime.
Dovoljno je, rekao je, da jedna od naih dua bude dovedena u opasnost.
Tih nedelja ivela sam u strahu. Madam Gondi mi je prijavila da su se Gizovi, porodica
lepe Lujze, u tajnosti nali sa kraljem da bi razgovarali o mogunosti branog ugovora sa
Anrijem. To je bilo gotovo dovoljno da me navede da razmotrim Ruerijevu ideju da
zatrudnim sa nekim drugim.
Ali, iako me je Anri izneverio, ja to nisam mogla njemu da uinim. Kua Valoa sada je
bila moja; i elela sam sina krvi Valoa, koji e naslediti presto. Nala sam dom i nisam
imala nameru da ga naputam.
Naposletku sam uinila nezamislivo. Usred noi uzela sam svoje pero i, sluajui
grebuckanje njegovog vrha po papiru, svojom rukom ispisala nemogue, varvarske stvari.
Rano sledeeg jutra, poslala sam po Ruerija i nala se sa njim u svom kabinetu. Iza
zakljuanih vrata dala sam mu onaj papir, ispresavijan osam puta, kao da e tako umanjiti
i veliinu zloina.
Dobro sam razmislila, rekla sam, i ovo su moji uslovi.
Papir je zautao u njegovim rukama. Namrtio se itajui poruku, pa digao pogled
tamnih oiju sa papira.
Ako se budem drao njih, rekao je, ne znam kako mogu da deluju na ishod.
Samo da uspemo, rekla sam.
Opet je presavio papir i gurnuo ga u dep na grudima, ne sklanjajui pogled sa mene;
oi su mu bile crne, kao i kod moga Anrija, samo to u njima nije bilo nikakvog sjaja. Usne
su mu se malo razvukle u bled osmeh.
Oh, uspeemo, Katarina.
Nisam imala utisak da me je oslovio po imenu sa drskou. Sada smo bili jednaki, sa
najjezivijim razlogom. Poklonila sam Anriju svoje srce, ali samo Rueri je znao kakvo zlo
se nalazi u njemu.
Poverila sam samo madam Gondi da se dogovori direktno sa upravnikom konjunice.
Naredila je da osedlaju njenog, sopstvenog konja i odvedu ga do kraja konjunice, gde se
ne moe videti sa prozora palate. Bilo je skandalozno da ena izjae pred sumrak, sama;
upravnik je bez sumnje mislio da je u pitanju neki tajni sastanak. Nije bio daleko od istine.
Madam Gondi je izjahala izvan vidokruga od konjunice, pored vrtova, do najblieg
umarka; u njegovom zaklonu smo se zamenile. Obe smo bile u crnom; neko ko bi gledao
iz daljine, mislio bi da je ena koja je ujahala u umu ista ona, koja je izjahala iz nje.
Nekoliko sati ranije, jutro je razotkrilo neuobiajeno proleno nebo, tmurno i oblano,
obasjano rasutim sjajem koralne boje, tamo gde bi trebalo da se pojavi sunce; Sada, u
sumrak, taj sjaj je kliznuo prema horizontu. Vazduh je bio hladan i mirisao je na kiu.
Odjahala sam daleko od ume; nekoliko puta sam zaustavljala svog pozajmljenog konja
elei da se osvrnem, ali misao na Anrija gonila me je dalje.
Naposletku sam stigla do nekog zaputenog vinograda, koji se graniio sa vonjakom
suvih kruaka, ije su vornovate grane bile ukraene malenim, namuenim cvetovima.
Izvan vonjaka, jedna prilika u crnom die fenjer. Dok sam se pribiiavala, prepoznala
sam Ruerijevo lice, osvetljeno utim sjajem. Okrenuo se i polako poao pored drvea
prema oronuloj kolibi od stare cigle, pokrivenoj slamom. Svetlost svee se probijala kroz
pukotine na zatvorenim kapcima.
Sjahala sam; Rueri je spustio fenjer na tlo i pomogao mi da se spustim, doekavi obe
moje ruke svojima. Za trenutak se zagledao u mene, napetog sauesnikog pogleda,
traei neto, to nije naao.
Nije eleo da ja doem. Rekao je da nisam potrebna, kao i da uvek postoji ansa da se
nae u opasnosti, i magino i praktino. Shvatila sam da, u stvari, eli da me potedi
nemira i odbojnosti koje bih mogla da osetim ako sama vidim ono to je u stanju da uini,
ali ipak sam insistirala. Nisam elela da mi zloin koji sam nameravala da poinim bude
dalek, kao pripovest, bez oseaja estoke stvarnosti.
Nisam elela da budem sposobna da tako neto ponovim.
Neoekivana hladnoa u njegovom pogledu oduzeo mi je dah; blag dodir njegovih
prstiju, iako su od mojih bili odvojeni sa dva sloja rukavica, proeo me je jezom. On je bio
--
sposoban za stvari gore od ubistva, a ja sam bila sama sa njim tu, gde niko ne bi mogao da
uje moje krike.
Pomislila sam da se povuem, da skoim na konja madam Gondi i odjaem. Ali, njegov
pogled je bio snaan, neodoljiv. Bespomona kao u snu, pola sam za njim prema ulazu u
kolibu.
Rueri je otvorio ruevna vrata i ugledala sam jedinu prostoriju sa zemljanim podom,
napola prekrivenu velikom kriljanom ploom. Izbledeli zidovi bili su prekriveni
golubijim izmetom, a kamin toliko dugo nekorien, da se zelenkasta plesan pojavila na
ciglama. Neko je nacrtao savren crni krug na kriljcu, dovoljno veliki da u njemu mogu
da lee dva mukarca. Nezapaljene svee u mesinganim draima visine oveka, stajale su
na jednakom odstojanju od obima kruga.
Na stoiu pored zida, ispod zatvorenog prozora, gorela je lampa koja je otkrivala ta
se jo nalazi u prostoriji: dve hoklice, polica sa nekoliko knjiga i instrumenata, kao i
dvoseklim bodeom, kadionicom, peharom, perom i mastionicom, pergamentom i
nekoliko malih, zaepljenih boica. Veliki biser na srebrnom lancu i ispolirani oniks leali
su pored kadionice. Sto i hoklice stajali su na zemljanom podu, polica na kriljcu, unutar
kruga, ispred jedne od velikih svea.
Za stolom je sedela neka mlada ena, okrenuta leima prema nama. Gusta, talasasta
kosa, boje zlata toliko bledog, da je ve liila na srebro, padala joj je do struka. Nije obratila
panju na nas, ve je nastavila da se obraa peenoj patki. Nae senke su pale na zid pored
stola; devojka ih je primetila, pa spustila polupojeden batak u ruci i okrenula se.
Imala je samo dvanaest ili trinaest godina. Lice joj je bilo nenormalno iroko, a plave
oi iroko razmaknute, pomalo bademaste na irokom licu. Hrbat nosa bio joj je spljoten;
vrh jezika virio joj je izmeu usana. Ugledavi me, nervozno je progunala i mahnula
rukama prema Rueriju.
Odmahnuo je glavom i mahnuo rukom na dole, nipodatavajui, ali ona je i dalje zurila
u mene tupim pogledom. Viala sam takvu decu ranije, obino u rukama starijih majki.
Gluvonema je, ree Ruderi, roena kao imbecil.
Ljubazno joj se osmehnuo i pozvao rukom da mu prie. Ustala je i okrenula se prema
nama, otkrivi grudi suvie zrele za njene godine i dignute iznad tesnog ipkanog prsluka,
da bi se stvorio utisak veliine. Nalazile su se iznad nabubrelog stomaka, koji joj je toliko
napeo haljinu na struku, da je av pukao. Izgledala je kao da je ve prola polovinu
trudnoe.
Zgaena, uspaniena, okrenula sam se Rueriju. Ona je premlada!
Koliko godina biste eleli? odvratio mi je hladno. Obuena je prostitutka; njen uvar
je koristio da zaradi dok trudnoa nije postala oigledna. Sada je odbaena skitnica i
sigurno e umreti od gladi, biti silovana ili ubijena. Ako i rodi dete... izrekao je glas
gaenja. Kako bi iveli ako je vratim u selo, na ulicu? Kazali ste mi da nau upotrebu
treba da im pruimo kao milost. U njenom sluaju, to e biti tako.
Povukla sam se jedan korak od njega i pomislila na oputeno lice i prazan pogled
devojice. Ne mogu to da uradim, apnula sam.
Ruerijeve crne oi blesnue; ispod njegovog mirnog glasa tekla je nevidljiva struja
divljeg nasilja. Idite ako morate, ree, i va Anri e umreti pre nego to mu rodite
sinove.
Stajala sam ukoena, nesposobna da odgovorim.
Devojica je do tada pojela vei deo patke i skrenula panju na Ruerija. Bez najave i
uvoda, ona die njegov kaput i spusti mu ruku niz nogavice. On se povukao i uhvatio je
za zglob.
Nezasita je, ree, gledajui je bez ikakve emocije. Tek to je obradila jednog
gospodina kad sam je naao i jedva sam odbio njene nasrtaje. Drao je vrsto devojku za
zglob dok nije poela da se otima, a onda mi je pogledom pokazao preko svog ramena.
Idite i stanite unutar kruga.
Otila sam i stala u centar kruga. Dunuo je povetarac, iji su se hladni naleti oseali
kroz rupe u slamenom krovu i pukotine u zatvorenim prozorskim kapcima, a ja sam
odjednom osetila navalu munine koja me je guila.
Rueri je pustio devojin zglob i osmehnuo se, aljivo joj tipkajui obraze. To je
opustilo, mada se, kada je povukao tanjir sa paetinom izvan njenog domaaja, namrtila.
Seo je pored nje, obgrlio je oko ramena i digao joj pehar sa vinom do usana. Stalno je
nutkao da pije, to je ona prihvatala bez oklevanja.
Devojica se odjednom zaljulja na hoklici i pala bi da je Rueri nije uhvatio. Privukao je
i preneo u krug, gde je spustio, mlitavu poput lea, na kriljac. Oi su joj bile otvorene i
sjajne, a dah plitak i spor.
Ne pomerajte se, ree Rueri, meni promuklim glasom. Ne govorite i ne upliite se
ni na koji nain. Najvanije, ne izlazite iz kruga.
Uzeo je metalni lavor i smotan, pouteo arav sa police, pa rairio tkaninu i dovukao
devojicu na nju.
Kao i one noi kada je prizivao duh moje majke, otvorio je jednu od boica i namazao
svoje i moje elo, pa upalio kandilo na polici sa knjigama. Dim se blago izvio iz ugljevlja,
nosei miris smole i neega prizemnijeg, dubljeg, pomalo trulog. Lampom je upalio svee,
poevi sa onom iza improvizovanog oltara i idui u pravcu kazaljke na satu, dok svaka
ponaosob nije prihvatila plamen. Tada je ugasio lampu.
Do tada, napolju je pao mrak; uprkos povetarcu, sumrak je obuhvatio stvari, inei
prizor nerazgovetnim. Ruerijeva kapa i kaput stopili su se sa pomrinom, tako da je
izgledalo da njegovo lice, alabastarsko u okviru brade i oiju, lebdi.
Izgledalo je nestvarno, oputeno telo devojice pod mojim nogama, dim koji se izvija i
skriva plamen svea, astrologov alat na polici, i u pozadini veliina naeg zloina. Rueri
je uzeo bode, dvosekli, sa crnom drkom, strano otar. Obema rukama ga je digao iznad
glave, kao da proseca nebo i glasno zapevao sputajui ga da joj pljosnatim delom seiva
dodirne srce i ramena. Izgledalo je kao da je postao fiziki vei, svemoan, vie nego
ovek. Kada je u trenutku otvorio oi, opak, usredsreen i bezlian, uinilo mi se da
gledam boga.
Odjednom je poeo da obilazi krug, iznad i paralelno sa crnom linijom na kriljcu,
zastajui kod svake svee da bodeom opie simbol. Kod svake svee zario je bode
napred, u vazduh i jasno izgovorio ime, dok se naposletku nije opet naao ispred oltara.
Klekao je na jedno koleno pored devojice i gurnuo ruku ispod njenih ramena, da bi joj
naslonio torzo na svoje grudi. Kada joj je glava pala napred, uhvatio je levom rukom za
gustu, zlatastu kosu i povukao joj glavu nazad, da bi otkrio njeno belo grlo.
Devojica je jo uvek bila svesna, rairenih oiju kada je ugledala no. Zacvilela je;
uzdrhtala je, uzalud pokuavi da se pokrene.
Potpuno nadmoan i beskrajno samouveren, Rueri izree neku stranu re, otru,
grubu i piskavu, pa bodeom napravi zarez ispod uva devojice. Ona je ivotinjski
zastenjala kada joj je crnilo jurnulo niz vrat, na kljunjau i izmeu dignutih, punih grudi.
Rueri opet uzviknu onu re.
Svee zadimie, pa sinue; dim se zgusnuo, i poeo da vijuga. Uinilo mi se da se
unutar njega stvara neki oblik, da je neto neopisivo hladno i teko, i okrutno upravo ulo
u tu prostoriju, i ruke mi se najeie.
--
Rueri uzviknu uslov sporazuma: ivot te ene za Anrijev; njeno dete za naslednika.
Drei devojicu za kosu, Rueri joj namesti grlo iznad lavora, pa napravi brz, siguran
rez ispod njene vilice, do drugog uva. Krv iknu u irinu, metalnim zvukom udarivi u
lavor. Rueri stisnu oi gledajui u mlaz, ali lice mu je bilo nepokretno, uglovi usana
sputeni beskrajnom odlunou.
Tako je trebalo da ja ubijem onog talskog momka. Zurila sam u krv. Nije me uplaila
ona, koliko saznanje da mogu tako lako da naruim njeno prolivanje i da mogu bez uasa
da je gledam. Oekivanje je bilo strano, ali u samom trenutku ubijanja setila sam se kako
je to lako. Bio je dovoljan blesak Ruerijevog noa da ona umre.
Kada je krv istekla, on die glavu devojke; ona pade nazad, na njega, otkrivajui veliki,
sirovi rez ispod donje vilice. On joj pusti glavu i torzo, i ona beivotno pade na pod. Lice
joj je bilo belo kao kost, a vrat crn od krvi; pogled usredsreen ka nekoj dalekoj taki.
Rueri kleknu na oba kolena iznad nje kao da e da se moli, ali umesto toga, zavue joj
bode ispod tesnog prsluka i povue; tanka tkanina se lako rasparala. Nije nosila koulju;
grudi su joj bile oble i vrlo vrste, a koa divno bleda kao mesec, tako fino prozirna, da su
se videle tanane vene koje idu do velikih, ruiastih bradavica. Telo joj je, iako neokupano,
bilo mlado, lepo i oblo.
Rueri joj pree rukom preko stomaka, kao da prstima ita mapu. Spretnou iskusnog
hirurga, zabode joj vrh bodea ispod grudne kosti i sigurnim pokretom ga povue dole,
preko ispupenja neroenog deteta, do stidne kosti. Bode je za sobom ostavljao crveni
trag, koji se irio dok je njena haljina upijala krv; nije je bilo onoliko, koliko bih oekivala.
Ostavio je no i pokuao da razdvoji meso svojim prstima, ali ono se nije odvajalo zato to
je ispod bilo mnogo sala. Opet je uzeo no i zasekao paljivije. Prekrila sam nos zbog
smrada.
Usred tog drhtavog sala, sirovih miia i sjajnih iznutrica, videlo se neto: oblina
malene crvene lobanje, deli purpurnog ramenceta, presvuen svojom opnom. Rueri
gurnu prste dublje u matericu i povue. Pojavilo se dete bez glasa, uz um isisavanja,
nedirnute pupane vrpce. Nisam mogla da mu vidim lice, a on ga nije obrisao, ve ga je
spustio sa strane, na arav; tuan mali, neroeni le velike glave i krhkih udova, jo uvek
vezan za majku.
Na Ruerijev uzdah digoh pogled. Opet je gurnuo ruke u mrtvu devojicu i digao ih sa
novom gomilom crvenog mesa i kostiju, neto manjom od one, prve. Ruke mu opet
nestadoe i pojavie se sa detetom.
Trojke, ree zadivljeno. Imate dobre anse, Katrin.
etiri ivota za otkup Anrijevog i tri sina.
Nikada vie, apnula sam. Nikada.
Astrolog je dobro znao ta time mislim; moje rei su njegovu iznenadnu radost
zamenile neim vrlo mranim.
Koliko puta sam, ree on, i sam rekao te rei.
Slabo se seam nastavka obreda. Rueri je stavio kap krvi devojice na oniks, pa po
malo krvi svakog deteta na biser. Kada je krug prekinut, ostavili smo leeve na kriljcu i
Rueri je upalio lampu. Seli smo na hoklice i on mi je objasnio da moram to pre da
legnem sa muem, pa mi dao dva premazana kamena: biser je bio moj, a oniks Anrijev.
Rekao mi je da oniks sakrijem negde, gde moj mu provodi najvie vremena. Ja treba uvek
da nosim biser i nikada da ga ne izgubim iz vida.
Dok je govorio, kia je poela da dobuje po krovu i kamenju oko kolibe. On otvori
kapke, tek toliko da se uju zvuci kie i udaljenih gromova.
Konj madam Gondi, rekla sam, besmisleno zabrinuta da bi mogao pokisnuti, pored
mojih krvavih rtava pored mene.
Stanite, naredi mi Rueri. Uveu ga pod strehu. Morate da ostanete ovde dok oluja
ne proe.
Gurnuo je vrata i izaao u pomrinu.
Stajala sam kod prozora iako su no i kia ometali pogled i guili zvuke. Zadrao se
toliko, da mi je strah odjednom oduzeo dah: neto staro, prepredeno i zlo ekalo je
napolju, u mraku na mene.
Kozimo Rueri je bio uasan ovek: upravo sam prisustvovala dokazu. Jednom je
rekao da me titi zato to je to u njegovom najboljem interesu; ta bi moglo sada da ga
interesuje?
Kia je padala jo jae. Detinjasto, iako sam znala da me ne moe uti, pozvala sam ga.
Rueri se odjednom pojavi na vratima, kao da ga je sopstveno ime primoralo da se stvori.
Voda mu je curila sa ramena; kine suze curile su mu niz obraze. Ja samo jo uvek
drhtala i pokuala strah od njega da sakrijem cerei se. Jadnie. Plaete li sada za njom i
njenom decom? Uao je unutra. Rubovi onih kapaka i nozdrva bili su mu crveni; zaista
je plakao.
Nemojte mi rei da se kajete, rekla sam.
Pogledao me je sa izrazom kakav jo nisam videla, Ruerijevog lica, ali mlaeg i
optereenog mnogim demonima; u oima sam mu videla gaenje prema samom sebi, koje
se graniilo sa ludilom.
Ni za koga drugog, Katrin, rekao je prozuklo. Ni za koga drugog. Rei su izlazile i
zastajale mu u grlu, gorine koje se nije mogao naterati da izrekne.
ula sam to, ali nisam htela da shvatim. Odmahnula sam glavom i odmakla se od
njega. Ne. Ne, nije tano. Ovo nije prvi put da ste uinili neto tako strano. ula sam za
vae zloine jo kao devojica.
Kad ste bili u rukama pobunjenika, proita on, kako mislite da sam vas titio?
Kako mislite da sam znao za opasnost koja dolazi?
Talisman, htela sam da kaem. Talisman me je sauvao. Zatvorila sam oi i osetila tvrdou
oko srca, skrivajui zlo koje bivstvuje u njemu. Nisam elela da znam ta je uinio da to
izazove.
Sagnuo je glavu; rei koje je sa toliko muke zadravao, najzad su nagrnule napolje.
Uvek, samo zbog ljubavi, Katrin.
Iskasapljeno telo devojice, kao i njene neroene dece leala su unutar kruga, a svee
su bile pogaene. Svetlost lampe je odagnala sav oseaj nestvarnosti i ostavila samo teinu.
Ganuta do krajnosti, klonula sam na hoklicu, onu na kojoj je devojica sedela dok je Rueri
nutkao loim vinom.
Ljubav.
Nemoj mi rei da si ovo uradio zbog mene. Odjednom sam shvatila kako bi se moj mu
oseao kada bih mu priznala svoj zloin. Vratile su mi se rei koje je izrekao jo pre vie od
jedne decenije:
Mi smo vezani, Katarina Marija Romula de Medii.
Zaprepaena, rekla sam, Ja volim samo Anrija. Uvek u voleti samo Anrija.
Lice mu je bilo od bola, a glas razorno tuan.
Znam, madam La Dofin. Proitao sam vae zvezde.
--
Glava dvadeset tri
Kia nije dugo padala. Otupela, pojahala sam natrag, prema palati, zastavi neto dalje,
da predam uzde madam Gondi, koja je vratila konja u konjunicu. Nita joj nisam rekla, ali
ak i u mraku je morala primetiti uas u meni.
Otila sam pravo u svoju sobu i nisam sila na veeru; jo uvek sam bila suvie
okirana da bih bila raspoloena za priu. Drhtavim prstima stavila sam biserni privezak
oko vrata.
Uprkos uznemirenosti, bilo mi je potrebno da legnem sa Anrijem jo te veeri. Pustila
sam sobaricu da eka dok sam pisala poruku muu, molei ga da doe u moju sobu
odmah posle veere, nagovetavajui da se desilo neto neoekivano.
Jedna od dama me je presvukla u koulju i otila, dok mi je madam Gondi ieljala
kosu, jo uvek vlanu jer sam pokisla u povratku. U oima joj je bilo mnogo pitanja, ali
dola je i otila bez rei.
Posle izvesnog vremena, Anri je pokucao na vrata moje spavae sobe; sama sam ih
otvorila. Zastao je na pragu, lica potamnelog u lovu, sa borom zabrinutosti izmeu obrva.
Shvatila sam ga: nije eleo da doe, ali Dijana ga je poslala.
Jeste li bolesni, madame La Dofin? upitao je formalno. Pomalo nervozno, obema
rukama je guvao svoju smeu somotsku kapu.
Pre nego to je doao, mislila sam da e me ivci izneveriti, da neu biti u stanju da ga
uvuem u postelju. Ali kada sam ga ugledala obuzela me je divlja elja za parenjem,
nekontrolisana i neznana, odnekud izvan mene, odnosei svu moju svest o asti i ponosu.
Poelela sam da ga ivog pojedem.
Stavila sam prst na usta i posegla pored njega da zatvorim vrata sobe.
Bilo mu je neprijatno zbog moje slobode i hteo je da ode; nisam mu to dozvolila. Poput
one maloumne prostitutke gurnula sam mu ruku unutar struka nogavica, napipala meso
izmeu nogu i sklopila prste oko njega; drugom rukom sam mu svukla nogavice do pola
butina.
Klekla sam pred njega i uinila neto to nisam nikada ranije: spustila sam glavu i
uzela njegovo nabreklo meso u usta, gledajui istovremeno bun kovrdavih zlatastih
dlaica tu, gde bi trebalo da budu i moje smee.
Uhvatila sam ga nespremnog. U poetku je hteo da me odgurne, onda se sasvim
umirio, pa me uhvatio za glavu i zastenjao kada mu je kapa ispala na pod, zaboravljena.
Koplje mu je bilo izbrazdano venama, crveno i nabreklo vie nego ikada do tada, kao i ja,
puno krvi i spremno da eksplodira. Pomerala sam usta gore-dole, tako brzo da sam se
ugrizla za gornju usnu i osetila krv. Hitro sam se digla na prste, uhvatila Anrija za ramena
i povukla dole, da me poljubi, da i on oseti krv.
Ovoga puta nije ustuknuo. Izbezumio se kao i ja, digao me u svoje ruke, jezici su nam
se preplitali, a tela stiskala toliko da smo drhtali od napora; tako vrsto, da mi se Ruerijev
biser gotovo bolno urezivao izmeu grudi.
Povukla sam se duboko uzdahnuvi, pa uhvatila Anrija za ruke i povela ga prema
postelji, dok je njegova dignuta batina poput strele dizala rub prsluka. Hteo je da legnem
kao i uvek; umesto toga, gurnula sam njega na postelju i svukla mu nogavice, pa zbacila i
svoju koulju. Rairila sam mu noge slino Montekukuliju dok je ekao poslednji udar
bia, pa ga opkoraila. Bila sam mokra i lako je kliznuo unutra; isto zadovoljstvo tog
pokreta uinilo je da oboje uzdahnemo.
Obuzela me je neljudska sila kao belo usijanje; njen uticaj nije trpeo otpor, ni misli, niti
emocije, sem udnje. Bilo je grubo, runo i divno; cvetalo je ivotom i zaudaralo smru. Ja
vie nisam bila Katrin, niti sam se nalazila u svojoj sobi. Dah stotine ljudi grejao mi je lice,
stotine ruku pipale su mi grudi i stidnicu; raspalila sam se, postala besramna. elela sam
da me svi oni probodu. elela sam ceo svet.
Pritisla sam Anrijeve noge i usta snano na njegova, da osetim smrt i gvode. Pritisla
sam ga svojim telom; zarila sam mu zube u rame i nasmejala se kada je jauknuo.
Nasmejala sam se i kada me je digao sa postelje i pritisnuo mi lice i grudi na oplatu od
trenjevog drveta na zidu, da bi me nabo iza lea.
Bila sam prljava, bezobrazna i zavodljiva. Isturila sam se prema njemu, stenjui i
posegla iza lea, da mu zarijem nokte u bedra i povuem dublje u sebe. A kada vie nisam
mogla da izdrim, kada je elja dostigla svoj najslai, najruniji vrhunac, zgrio se
udarajui mnome o zid i reei mi u uvo. Vrisnula sam otro i prodorno od neizdrljivog
zadovoljstva i neizdrljivog uasa. Jer, skriven u toj prezasienoj, bezumnoj, pulsirajuoj
vrelini nalazio se maleni, hladni, crni centar, u kome je leala blistava purpurna lobanja
neroenog deteta.
Misao se vratila kao Ruerijev tihi apat:
Uvek, samo zbog ljubavi.
Anri je izvukao svoje omlitavelo meso. Osetila sam teinu tenosti u sebi i shvatila da
je to seme. Za trenutak sam pomislila da ga pustim da istekne, ali njegov gubitak ne bi
niemu pomogao.
Oteturala sam se do postelje i legla, uvajui tu tenost u svojoj materici, a oseajui
odbojnost prema njoj.
Anri se spustio pored mene na stomak, sa izrazom uenja i neverice.
Katrin, proaputao je. Moja stidljiva, nevina suprugo, ta te je to obuzelo?
avo, rekoh mirno i bez osmeha.
On se malo tre od mog glasa u pomrini. Bio je uznemiren, sa razlogom, ali takoe i
zaveden, pa se i sledee veeri naao u mom zagrljaju. Do tada sam ve dala zaarani
oniks madam Gondi i naloila joj da ga sakrije ispod Dijaninog dueka.
Protekle su tri nedelje, tokom kojih je moj mu svake veeri dolazio u moju spavau
sobu. Halapljivo sam se bacala na Anrija svaki puta kada bi preao moj prag. Moj apetit je
bio bezgranian; zahtevala sam da mi ue u svaki otvor, da prstima i jezikom ispita svaki
santimetar mog mesa, a i ja sam to uinila njemu. Nasamo sa bilo kojim mukarcem,
Ruerijem, nekim konjuarem, paem ili diplomatom, odjednom me je obuzimala
neodoljiva elja.
Jednog jutra, madam Gondi mi je glasno itala spisak dnevnih obaveza, a Aneta, jedna
od sobarica mi uvezivala steznik. Bila sam umorna od svojih ludiranja sa Anrijem
prethodne veeri. Poto je mnogo panje poklanjao mojim grudima, bolele su me toliko, da
sam rekla Aneti da bude nenija. Jedva sam to izgovorila, kada sam osetila nalet vruine,
pa jezu i muninu. Pritisnula sam ruku na usta i zateturala se prema lavoru, ali usred
koraka stala sam i povraala nekontrolisano. I samo to sam pomislila da se to zavrilo,
obuzeo me je novi napad i pala sam na kolena.
U blizini sam ugledala lavor, pa se dovukla do njega i vie puta povraala. Curilo mi je
iz oiju i nosa. Digla sam pogled i ugledala madam Gondi kako ui pored mene. U
--
pogledu joj nije bilo zabrinutosti; naprotiv, iroko se cerila, a ja, glupaa, nekoliko dugih
sekundi kasnije, shvatila sam i uzvratila joj osmeh.
Prvi sin nam se rodio u Fontenblou, devetnaestog januara 1544. godine. Bilo je kasno
posle podne kada se pojavio; zimsko sunce bee ve zalo i upaljene lampe su bacale
dugake senke. Prvi pla je bio otar i slab. Nisam bila mirna dok ga nisam uzela u svoje
ruke i uverila se da je krhko, ali normalno dete. Nazvali smo ga po pokojnom Dofinu i
kralju, koji je zbog toga bio neopisivo zadovoljan.
Kako je neobino i udesno biti majka! Sa Klarisom, Ipolitom, kraljem Fransoom i
Anrijem, ja nikada nisam imala neprestanu panju. Ali drei svog sinia na grudima,
bila sam ispunjena ogromnom nenou, bezgraninom ljubavlju, za koju sam znala da je
uzvraena.
Ma fils, apnula sam u poluprovidnu koljkicu njegovog uva. M'ami, je t'adore... Te
rei ljubavi na stranom jeziku lako su mi prele preko usana, mada nikada nisam ula
kako ih neko izgovara, samo sam videla napisane na pergamentu, u ruci Kozima Ruerija.
Mali Fransoa je patio od groznica i greva u stomaku, iako su francuski astrolozi tvrdili
da e biti dugoveni monarh, koga e podanici voleti i koji e imati mnogo brae i sestara.
Nisam traila od Ruerija da uradi njegovu natalnu kartu; znala sam da ne bi lagao meni
za ljubav.
Oseala sam ogromno olakanje. Roenjem sina obezbedila sam kraljevu naklonost i
Anrijevu zahvalnost; nadala sam se, takoe, da u time zadobiti i njegovu ljubav, ali on se
sve vie okretao Dijani.
Progutala sam svoj ponos i uivala u svom siniu i drutvu kralja, koji me je sada
obasipao poklonima kao da sam mu ljubavnica. Mnoge sate provela sam sa njegovim
velianstvom, uei kako se vlada.
Takoe sam svakodnevno viala Ruerija, koji mi je poklonio mali, srebrni Jupiterov
talisman, da ga stavim ispod bebine kolevke, da bude zdrava. Nikada nismo pominjali ona
ubistva, niti njegovu nekadanju izjavu ljubavi. Povremeno sam se smejala njegovoj suvoj
inteligenciji ili osmehu i veo njegove staloenosti se istog trenutka dizao, da bi otkrio
nenost, ali ja sam se uvek pretvarala da to ne primeujem.
Dijana se i dalje drala onoga to mi je obeala: Anri je postojano dolazio u moju
postelju. Do tada se ar moje strasti ohladio, to me nije spreilo da opet zatrudnim.
Ve sam dobro zala u trudnou, kada se moja draga prijateljica ana vratila na dvor.
Njen brak sa nemakim vojvodom je poniten, delimino zbog toga to ana nije uspela da
zatrudni, ali uglavnom zbog toga to kralj Fransoa nije uspeo da prui obeanu vojnu
pomo. Bilo mi je drago to opet vidim anu; ona mi je uvek bila prijateljica i ostala je
pored mene kada sam sledee godine rodila ker Elizabetu.
Elizabeta je bila boleljiva, kao i mali Fransoa, i proteklo je izvesno vreme pre nego to
smo se uverili da e preiveti. Bila je mirno i zadovoljno dete, i retko je plakala; drala sam
je u rukama dok je spavala i gledala njeno slatko, smireno lice, najzad verujui da se moj
zloin isplatio.
Ali zadovoljstvo zbog Elzabetinog roenja bilo je pomraeno tragedijom. Engleska je
osvojila francuski region Bolonje, a u jesen 1545. godine Anrijev mlai brat je otiao u rat.
Tokom predaha u borbama, arl i njegovi drugovi su naili na stanite iji su vlasnici
pomrli od kuge. Uveren da je besmrtan, kao i mnogi drugi mladii, arl je bez straha uao
u kuu i, prezrevi jadne leeve, uzeo njihove jastuke da njima u ali udara svoje ljude. Tri
dana kasnije je umro.
Njegova smrt je iscrpela poslednju kraljevu snagu. Fransoa je godinama patio od upale
genitalija i infekcije bubrega i plua; sada mu se stanje dramatino pogoralo, ali nije imao
vremena da se odmori i tuguje. Dve godine je kao opsednut putovao provincijom, lovei
uprkos svojoj bolesti, i ja sa njim. Pred kraj zbog bola vie nije mogao da jae, ve je pratio
lov iz nosiljke. Ja nisam uestvovala u hajci, ve sam kaskala pored njega, askajui sa
njim, dok su Ana i grupa njegovih lepih dama galopirale napred, za plenom. Anri je otiao
da poseti Dijanu u njenom zamku u Anetu, ostavivi me da pazim na njegovog bolesnog
oca, ali ja bih i sama to uinila.
Premetali smo se od mesta do mesta. U Rambujeu sam jahala pored Fransoe, kada se
onesvestio u nosiljci. Naredila sam paevima da ga odnesu u njegovu sobu i pozovu
doktora. Oekivala sam da e se oporaviti. Tokom prethodne godine bolest ga je nekoliko
puta strahovito napadala, ali uvek se oporavijao.
Dok su doktori pregledali Njegovo velianstvo, vojvotkinja D'Etamp uletela je u
predsoblje gde sam ja ekala.
ta se dogodilo? upitala je. Hou da uem kod njega!
Ana je strepela, arogantna, jo uvek zavidno lepa, samo to njeno ogorenje nije
poticalo od iskrene brige za Fransou, ve od sebine elje da odri svog zatitnika u
ivotu. Tokom nekoliko proteklih meseci, ona i Dijana su poele javno da se vreaju i tajno
da prave zavere jedna protiv druge. Odanost dvorjana oscilovala je izmeu bolesnog
kralja i Dofina, s tim to je Anin uticaj slabio. Ona nije prihvatala neizbenu promenu, ve
je bezumno postajala sve zahtevnija.
Iz kraljeve sobe izae doktor. Kosa ispod crne somotske kapice bila mu je seda sa
tamnim kesicama ispod oiju. Ustala sam kada je uao, ali primetivi njegov tuni pogled,
opet sam se stropotala u stolicu.
Glas ga je izdavao dok mi je govorio rezultat svoje pretrage: Fransoin organizam nema
vie snage. Iako je kralj imao tek pedeset dve godine, infekcija ga je savladala. Trulio je
iznutra.
Laete! proita Ana Uvek se oporavljao. Potcenjujete njegovu snagu.
Ja se okrenuh njoj. Gubite se, rekoh tiho. Gubite se, vaa milosti, i ne pojavljujte se u
ovoj prostoriji dok ne budete pozvani; inae u pozvati strau.
Ona dahnu kao da sam je udarila. Kako se usuuje ree, zinuvi od besa, ali sa
tonom nesigurnosti u glasu. Kako se usuuje...
Napolje, ponovila sam.
Ona se povue do hodnika, tiho proklinjui.
Ignorisala sam je i okrenula se oaloenom doktoru suznih oiju. Jeste li sigurni?
On ozbiljno klimnu glavom. Ne oekujem da e preiveti sledeih nekoliko dana.
Sastavila sam ruke u pic, pritisnula ih na usta i zatvorila oi.
Treba odmah poslati po mog supruga. On je u zamku madam De Poatje, u Anetu...
Pobrinuu se da Dofin bude obaveten, madam, odgovorio je doktor uljudno. U
meuvremenu, Njegovo velianstvo je trailo vas.
Obrisala sam prve suze i opustila svoj napet, prazan izraz u malo prijatniji, pa ustala i
ula u spavau sobu.
Fransoa je bio naslonjen na jastuke, lica posivelog u poreenju sa belom posteljinom.
Bio je kraj hladnog, vlanog marta i vatra je gorela u kaminu, stvarajui teku vruinu u
sobi, ali kralj je ipak drhtao ispod nekoliko ebadi. Zavese su bile navuene, ali lampe nisu
bile upaljene da ga ne bi bolele oi, tako da je soba bila u polumraku. Bore na elu
otkrivale su da pati, ali jo uvek je bio priseban i kada me je ugledao, uspeo je da se slabo
osmehne.
--
Ja sam se potrudila, najvie to sam mogla, da mu uzvratim osmeh, ali nisam ga
prevarila.
Ah, Katrin, ree mi, slabim i piskavim glasom. Uvek tako hrabra. Nema svrhe
pretvarati se; znam da umirem. Plai ako eli, draga moja. Tvoje suze me nee uplaiti.
Oh, Vae velianstvo... Sklopila sam ruke oko jedne njegove. Poslala sam po
Anrija.
Ne govori Eleonori. Uzdahnuo je. alim to sam se prema njoj ponaao tako loe,
naroito kad pomislim ta si ti istrpela.
Skrenula sam pogled. Nije to nita.
Jeste. Moda... Lice mu se zgrilo, od fizikog bola, pomislila sam, dok nije otvorio
oi pune suza. Da ga nisam poslao caru za taoca moda bi postao drugaiji. Ali slab je...
Zubi mu zacvokotae. Uukala sam ebad vrsto oko njega, pa izvadila pekir iz lavora sa
vodom i stavila mu vlanu tkaninu na elo. Uzdahnuo je sa olakanjem.
Ta ena... iskrivio je usnu. Gospodari njime, pa e i Francuskom. Anri je napravio
istu greku kao i ja. Zapamti moje rei: ona e prisvojiti svu mo koju bude mogla;
nemilosrdna je, a Anri suvie glup da to vidi.
Govor ga je zamorio; uutao je dahui, dok nije opet doao do daha.
Ne putaj Anu ovde, ree naposletku. Bio sam tako glup. Stisnuo mi je ruku. Ti i
ja smo slini. Vidim to u tebi. Dovoljno si jaka da uini ono to je najbolje za zemlju, ak i
ako ti to slomi srce.
Da, rekoh ja vrlo tiho.
Gledao me je bledom naklonou. Obeaj mi onda neto. Obeaj mi da e uiniti ono
to je najbolje za Francusku. Obeaj mi da e uvati presto moga sina.
Obeavam, rekla sam.
Volim te vie nego da si mi roeno dete. ree on.
Ja sam se tada slomila i otvoreno zaplakala.
Doktori su kralju pustili krv pomou pijavica i leili ga ivom, ali njegovo stanje se
primetno pogoralo. Ujutru me nije poznao. Oko podneva se opet sabrao i zatraio
svetenika.
Anri je stigao kasno uvee. On i njegov otac su eleli da ostanu nasamo, bez svedoka
svoje tuge ili poslednjih rei koje e izmeniti.
Vojvotkinja od Etampa je tiho lebdela u hodniku, oiju rairenih od oka.
Ja sam sedela na podu kraljevog predsoblja, naslonjena na zid, i plakala sa rukama na
licu. Fransoa je bio moj zatitnik i najdrai prijatelj. Ostala sam uurena na podu cele
noi, sluajui kako Anri die i sputa glas sa druge strane zatvorenih vrata. Ujutru je
doao kraljev ispovednik, biskup od Masona. Pokuala sam da provirim kroz otvorena
vrata i ugledala Anrijevo ispijeno lice i crne oi pune bola.
Kralj me vie nije pozvao.
Kada je madam Gondi u podne dola po mene, nisam imala snage da se oduprem,
nego sam dozvolila da me odvede u moju sobu, gde su me okupale i obukle istu odeu.
Nisam mogla da se odmaram, ve sam se vratila u kraljev apartman i opet sela na pod,
pored ulaza u njegovu spavau sobu. Vojvotkinja D'Etamp se opet pojavila, zbunjena i
lagodno odevena, bez minke i rua. Nije se usudila da mi se obrati, nego je ostala u
hodniku.
Iz sobe se zauo Anrijev srceparajui pla; spustila sam lice u ruke i zajecala.
Vojvotkinja kao da je bila neobino hladna, dok se Vrata kraljeve sobe nisu otvorila i na
njima pojavio biskup od Masona crvenih oiju. Okrenuo se meni, sagnute glave.
Njegovo velianstvo, najhrianskiji kralj Fransoa je mrtav.
Ja nisam mogla da progovorim, a u hodniku, vojvotkinja DEtamp je kriknula.
Neka me zemlja proguta! jaukala je, ne od tuge, ve od uasa. Zloupotrebila je svoju
mo kraljeve metrese da povredi mnoge i zvrea sve. Oigledno je mislila da Fransoa
nikada nee umreti, da njeni neprijatelji nee moi da joj se osvete, i sada nije bila spremna.
Dobro se seam njene panike i suvih oiju, kako je prvo digla ruke na obraze, pa se
uhvatila za glavu, kao da hoe da je zadri da odjednom ne odleti, kako je zadigla suknje i
otrala, klepeui usput svojim finim papuama sa visokim tiklama. Tada sam je videla
poslednji put.
Sela sam na hladni pod kao princeza, a ustala kao kraljica, ali nisam uivala u tome kao
to bi vojvotkinja, jer ova promena za mene nije predstavljala katastrofu.

Deo VI
Kraljica
mart 1547 - jul 1559. godine
Glava dvadeset etiri
Moj suprug se promenio posle kraljeve smrti. Anri je plakao za ocem, ali sa tugom je
dolo i neko neobino olakanje, kao da su sav njegov bes i bol umrli sa starcem.
Njegov prvi zvanini in bio je da otpusti ministre svoga oca i u palatu pozove biveg
Velikog majstora, Ana Montmorensija, koji je izgubio kraljevu milost, mada je zadrao
vrsto prijateljstvo sa mojim muem.
Montmorensi je u mnogo toga bio slian Anriju i Dijani: konzervativan i dogmatian, i
nije voleo promene. Samim svojim biem odraavao je te osobine: bio je vrsto graen i
imao pompezno dranje, starinsku sivu bradu i staromodnu odeu. Anri ga je postavio na
mesto predsednika kraljevog linog saveta, koji je odgovoran samo kralju. Montmorensi se
odmah uselio u apartman do kraljevog, koji je na brzinu napustila vojvotkinja D'Etamp, da
bi pobegla na selo.
Nisam volela Montmorensija, iako sam ga potovala. Videla sam aroganciju u
njegovim stisnutim, upalim oima, u ponaanju i govoru. Prebrzo je odbijao tua
miljenja, ali bio je odan i nije, poput mnogih drugih, Anrijevo stupanje na presto smatrao
prilikom za sopstveno bogaenje.
To se nije moglo rei za Dijanu de Poatje. Ubedila je Anrija da joj da ne samo svu
imovinu vojvotkinje DEtamp, ve je zatraila i dobila velianstvenu palatu u enonsou,
kraljevsko imanje koje Anri nije imao pravo da pokloni. On joj je, sem toga, dao i svoj deo
poreza, to je bilo zavidno bogatstvo. Dao joj je ak i krunske dragulje, to je bila uvreda,
koju sam se svojski potrudila da dostojanstveno podnesem, dok su moji prijatelji urlali
zbog nepravde koja mi je time nanesena.
Meni je Anri dodelio godinje izdravanje od dve stotine hiljada livri.
Angaovao se i u dogovaranju politikih brakova: udao je svoju roaku anu od
Navare za Antoana od Burbona, prvog krvnog princa, koji je trebalo da nasledi presto po
smrti Anrija i svih njegovih sinova. Burbon je bio zgodan, mada sujetan ovek; nosio je
upavi tupe, da bi sakrio proelavo teme i zlatnu minuu u uvu. Tada ve bee preao u
protestantizam, pa ga se odrekao i opet se proglasio za hugenota, kako je ve koristilo
njegovim politikim ciljevima. Prezirala sam njegovu nedoslednost, ali sam se radovala, jer
je taj brak opet vratio anu na dvor.
Anri je takoe ojaao i poloaj porodice Giz, ogranka kraljevske kue Lorena. Najblii
prijatelj bio mu je Fransoa od Giza, zgodni, bradati mukarac zlataste kose i magnetskih
sivo-zelenih oiju, koji se lako smejao. Bio je prijatan, armantan i inteligentan, ovek koji
zrai vanou i privlai panju; mogao je da uutka agor mase samim svojim ulaskom u
neku prostoriju. Anri ga je proizveo od grofa u vojvodu i ukljuio ga u lini savet.
Anri je i Gizovog brata arla ukljuio u savet. arl, kardinal od Lorena, bio je tamnokos
i crnook, politiki mislilac i genije, poznat po dvolinosti. Njihova sestra, Mari od Giza,
bila je udovica kotskog kralja Demsa V i zastupnik svoje petogodinje kerke Meri,
kotske kraljice.
U to vreme u kotskoj su se deavali nemiri, i devojica Meri je bila u velikoj opasnosti
u sopstvenoj zemlji.
--
Dovedite je da ivi kod nas, na francuskom dvoru, rekao je Anri, gde moe
bezbedno da odraste do punoletstva. Kad dovoljno stasa, udae se za mog sina Fransou.
Neki su smatrali da je to pametna strategija: Meri je, kao katolkinja, bila jedini engleski
monarh koga papa priznaje; ako se uda za naeg sina, imae pravo na engleski, kao i na
kotski presto.
Meri je stigla u Bloa zavijena u tartan, kao tamnokosa porcelanska lutka, rairenih oiju
i uplaenog pogleda. Znala je vrlo malo francuski; gubila je grube grlene glasove, suvie
sirove da bi predstavljali rei, pa ipak pripadnici njene pratnje su ih razumeli. Dovela je sa
sobom i sopstvene telohranitelje, smee dinove u kiltovima, masne, rie kose i suenih
oiju, koji su smrdeli. koti su prezirali kupanje i lepo ponaanje, svi, sem Meri i njene
guvernante, Denet Fleming, bledolike lepotice zelenih oiju i kose boje suneve svetlosti.
Madam Fleming je bila mlada udovica koja je brzo prihvatala francusku kulturu i
prenosila je svojoj gazdarici.
Meni se Meri unapred svidela, ak sam je i zavolela: oseala sam bliskost sa tim
detetom kome su zemljaci pretili smru i oterali ga od kue. Znala sam ta znai biti
omrznuta i uplaena, i sama u stranoj zemlji. Kada sam saznala da je stigla, pourila sam
da joj poelim dobrodolicu.
Ula sam u deiju sobu bez najave i zatekla Meri kako stoji pored Fransoe i kritiki ga
posmatra. Bila je mrava i dostojanstvena, pomalo oholo dignute bradice.
Na um mojih koraka okrenula se i, na francuskom sa jakim naglaskom, upitala: Zato
se ne pokloni? Zna li da se nalazi u prisustvu kotske kraljice?
Da, rekla sam mirno, sa osmehom. Zna li ti da se nalazi u prisustvu francuske
kraljice?
Bila je potpuno zateena; nasmejala sam se i poljubila je. Uzvratila je poljubac, oprezno
malo stvorenje, usnama koje su zaudarale na ribu i pivo; njen ukoen stav izraavao je
snanu odbojnost. Bila je dve godine starija od mog Fransoe, ali ve tri puta via od njega.
Moj sin je u treoj godini izgledao kao da ima jedva dve, a intelekt mu je bio jo mlai.
Povremeno, kad se zagledam u njegove rastrojene oi, inilo mi se da vidim duha ubijene
imbecilne devojice.
Anri je mazio Meri, govorei da je voli vie nego roenu decu, jer je ve kraljica.
Ugrizla sam se za jezik na uvredu svojoj deci. Fransoa i arl od Giza bili su izbezumljeni
zbog sree svoje neake: posle Anrijeve smrti, na sin e biti kralj, a njegova nevesta, Meri,
postae kraljica Francuske, kao i kotske.
Aktivnost moga mua doprinela je i drugim promenama. Mala enska grupa starog
kralja bila je rasputena, a vojvotkinja D'Etamp osramoena i ivela je u anonimnosti;
njenu najbliu prijateljicu, koketnu Mari de Kanaple, sa rupicama na obrazima, mu je
proglasio preljubnicom i zabranjen joj je dolazak na dvor. Dve od njih su otile u
Portugaliju sa kraljicom Eleonorom, kojoj je bilo dosta Francuske i poelela je da proivi
svoje dane bez intriga.
Na dan krunisanja moga mua, sedela sam na tribini katedrale u Remsu i borila se sa
suzama dok je Anri iao prema oltaru. Nije samo ponos izazvao moje neprolivene suze,
ve i zlatni vez na satenskoj tunici mog mua, pravo iznad srca: dva velika slova D, lea
o lea, prepletena, iznad kojih je stajalo jedno slovo H. To je trebalo da postane njegov
simbol, kao to je salamander bio simbol njegovog oca; i do kraja ivota bila sam okruena
monogramom Anrija i Dijane na tapiserijama, kamenju i slikama koji su krasili svaki
zamak. Ubeivala sam sebe da mi nije vano, da imam ono to sam najvie elela: Anrijev
ivot i mogunost da mu podarim decu. Ali, zbog toga nije nita manje bolelo.
Moje krunisanje odigralo se dve godine kasnije, u katedrali Sen Deni, kod Pariza.
Ula sam najavljena trubama, gornji deo haljine mi je blistao dijamantima, smaragdima
i rubinima; moj tamnoplavi somotski ogrta bleskao je zeleno pod igrom svetlosti. U
pratnji Velikog majstora Montmorensija i uz Antoana de Burbona, jedrila sam prema
oltaru. Ispod blistavog gornjeg dela moje haljine, astrologov biser, koji me je doveo dovde,
visio mi je izmeu grudi.
Naklonila sam se savivi koleno i produila prema svom prestolu, postavljenom na
podijum presvuen zlatastom tkaninom; stepenice koje vode gore, do njega, bile su
pokrivene istim plavim somotom kao i moj ogrta. Kardinal od Burbona, Antoanov brat,
vodio je ceremoniju. Klekla sam i pomolila se po protokolu, i sigurnim glasom pozitivno
odgovarala na kardinalova pitanja. Za Anrija sam se udala petnaest godina ranije, a sada
sam se udavala za Francusku.
Stara kruna koju mi je Antoan od Burbona stavio na glavu, bila je toliko teka da nisam
mogla da je nosim. Donesena je druga, laka kruna, koju sam nosila do kraja ceremonije.
Poto je odsluena misa, ja i jo tri plemkinje dobile smo dragocene predmete, da ih
stavimo na asni presto, kao ponude pre prieivanja. Dijana je odabrana da ide odmah
iza mene, jer joj je moj mu poklonio vojvodstvo Valentinoa, to je znatno popravilo njen
poloaj i finansijsku situaciju. Pre ceremonije, objavio je i da je ona od sada jedna od mojih
dvorskih dama, to me je veoma povredilo, jer je znailo da e Dijana ubudue mnogo vie
vremena provoditi pored mene.
Produila sam niz dugaki prolaz sa zlatnom kuglom u rukama; stigavi do oltara,
predala sam je kardinalu od Burbona i okrenula se da saekam ostale ene.
Sporo su ile. Trebalo je da Dijana ide na kratkom rastojanju iza mene, ali ona je ila
besmisleno sporim korakom, pogleda dignutog u nebo, lica ozarenog glumei blaeno
ushienje. Dok je prolazila ispod loe u kojoj je sedeo moj mu, sasvim je zastala jedan
dugi trenutak, privukavi panju celog skupa, a zatim prola pored njega.
Gledala sam je besno, iako sam zadrala nepromenjeno dostojanstven izraz lica. Mislila
sam da e Dijana biti zadovoljna opscenim bogatstvom i Anrijevom ljubavlju, ali to joj nije
bilo dovoljno. elela je da ukrade i ono malo panje koje sam ja imala, ak i ovoga dana;
elela je da bude jasno ko zaista upravlja kraljem.
Pomislila sam u tom trenutku kako bi bilo lako ubiti je, zamoliti Ruerija za otrov ili
otrovnu rukavicu, ili ini, naroito zbog toga to sam tu zavodljivu prepreku ve prela
dva puta. Ali nikada ne bih ubila zbog line osvete, ve samo da bih spasila one koje
volim, kao i Kozimo Rueri.
Moda u paklu postoji bolje mesto za nas.
--
Glava dvadeset pet
Sledee godine bile su teke. anina majka, srdana, sjajna kraljica od Navare, umrla je
neto pre Boia 1549. godine, ostavljajui svoju ker i sve koji su je znali ucveljene. Anri je
dane i vei deo noi provodio u Dijaninom drutvu, dok sam ja nalazila zadovoljstvo samo
povlaenjem u jednostavna zadovoljstva majinstva.
Anri je bio tedljiv i nije traio dane jurei svaku lepojku koja mu zapadne za oko. Ali
za razliku od oca, revnosno je progonio protestante, to je izazvala i podravala Dijana.
Moda je mislila da e unitavajui jeretike uiniti da bog zaboravi da je ona kurva.
Obavila se ogrtaem pobonosti i vrline, i uivala u naglaavanju otrog kontrasta izmeu
Anrijeve 'moralnosti' i razvratnosti njegovog oca. Ali Anriju je, kao i njegovom ocu,
zapovedala metresa: Dijana je elela da imanja oduzeta protestantima budu predata
katolicima, a Anri je to izvravao. elela je da vidi kako se protestanti hapse i pogubljuju,
pa je to i uinjeno, iako je na dvoru bilo mnogo protestantskih simpatizera, ukljuujui tu i
Montmorensijevog mladog sestria Gaspara de Kolinjija, Antoana de Burbona, pa i
kraljevu roaku anu od Navare koja je prihvatila uenje Martina Lutera dok je boravila u
Nemakoj. Plemstvo je bilo zatieno; samo obini graani mogli su biti progonjeni.
Svakog jutra posle sastanka sa svojim savetnicima, Anri je odlazio u Dijanine odaje na
razgovor o dravnim stvarima; nita nije radio bez njenog odobrenja i dodelio joj je takvu
mo da je potpisivala kraljevske dokumente umesto kralja.
Kao i njegov otac, ni Anri nije primeivao ljubomoru koju je mo njegove metrese
izazivala meu dvorjanima. Nije video ni nezadovoljstvo koje je raslo u provinciji, gde su
protestantski seljaci bili ogoreni zbog novih zakona koji su zabranjivali njihov nain
bogosluenja. Pariz je gotovo ceo bio katoliki, pa Anri nije sluao savetnike koji su ga
upozoravali da njegova iskljuivost i netolerantnost prema novoj veri izaziva
buntovnitvo. Sluao je samo Dijanu, koja je, opet, sluala brau Giz. Oni su, kao i Dijana,
prezirali protestantizam, i eleli uticaj na krunu.
Anri je poeo da gubi sledbenike, a protestanti su poeli da ga mrze. Nekoliko puta
sam privatno razgovarala sa njim o tome; kralj Fransoa me je nauio koliko je vano
osvojiti ljubav naroda. Moda sam bila suvie direktna, ali Anri me je odmah prekidao,
optuujui me da precenjujem svoju i potcenjujem Dijaninu inteligenciju.
Godinama je Dijana bila u mojoj okolini, godinama tokom kojih su moja inteligencija i
sposobnosti ignorisane, godinama tokom kojih sam gledala kako zemlja propada, a moj
naivni mu nagrauje pohlepne i proraunate plemie. elela sam da progovorim, ali
nikome se nisam alila, jer sam smru one prostitutke dobila tano ono, to sam i traila:
bila sam Anrijeva ena i majka njegove dece, i ni trunku vie.
Dijana je i dalje drala svoje obeanje i slala Anrija u moju postelju. Tada nisam
shvatala da je na svom poloaju postala tako samouverena, da je poela da izbegava
fiziku naklonost moga mua, pa je Anri poeo da trai utehu na drugoj strani.
Na sin, arl-Maksimilijan, boleljiv kao i njegovi prethodnici, sa uroenim crvenoljubiastim
belegom tik ispod nosa, roen je 1550. godine, tri godine poto je Anri preuzeo
presto. Izgradili smo veliku deiju sobu u palati koju je kralj Fransoa renovirao u Sen
ermen en Laju, zapadno od Pariza, gde je Anri odrastao. Taj zamak je sagraen oko
centralnog dvorita, sa velikim travnjacima po kojima je Meri jurila Fransou, ali moj sin se
trei toliko zadihao da je izgubio svest. U danima odmah po arlovom roenju, gledala
sam sa prozora kako Meri trkara sama, kao brza i usamljena figurica na travnatom
prostranstvu.
Moj mu je postao paljiv otac tokom prvih meseci arlovog ivota i gotovo
svakodnevno je poseivao deiju sobu. Prekinuo je naviku putovanja starog kralja i
odravao dvorac u Sen ermenu zbog dece. Kada je Dijana slomila nogu tako to je pala iz
sedla, otila je u svoj zamak u Anetu da se oporavi, Anri je ostao sa mnom u Sen ermenu.
Priznajem, bilo mi je drago zbog njegovog izbora, dok nisam saznala njegov pravi uzrok.
Prve hladne jesenje noi sedela sam ispred ogledala u svojoj sobi, dok me je madam
Gondi eljala. Bilo je kasno, ali sam uivala u razgovoru o tome kako je malom Fransoi
dozvoljeno da prvi put pridri svog malog brata, arla, i kako je, uverivi se da crveni
mlade bebe nije zarazan, poijubio arla i dostojanstveno ga proglasio prihvatljivim.
Dok smo madam Gondi i ja razgovarale, zaula sam enski pla iz deije sobe iznad
nas. Istrala sam iz svojih odaja i ustrala uza stepenite, gonjena materinskim instinktom.
Na odmoritu, jedan od Merinih kotskih telohranitelja je stajao ispod upaljene zidne
lampe. I on je uo pla, ali nije reagovao na njega; u stvari, uzdrao se, zlobno se
smekajui.
Protrala sam pored njega, prema dvostrukim vratima sada utihle deije sobe. Tik iza
njih, dve prilike su stajale pod drhtavim svetlom svenjaka ispred zatvorenih vrata sobe
Merine guvernante. Raspravljali su se, i shvativi to, stala sam u mestu, na polovini
hodnika, u senci.
Bio je to Montmorensi, irokih ramena i sive brade, lea naslonjenih na vratima, sa
rukom na kvaki i Dijana, teko naslonjena na taku ispod jedne ruke. Oigledno je tek
doputovala ak iz Aneta i uletela u zamak, ne zastavi ni da skine ogrta. Svetlost lampe
joj je otkrivala tamne podonjake i staraku oputenost na vilici. Kosa na slepoonicama
sada joj je bila vie srebrnasta, nego zlatasta. Bila je elegantno odevena, sa nabranim
okovratnikom od izvrsne crne ipke, naglaenim velikim dijamantskim broem na grlu i
satenskom suknjom boje slonovae, sa zlatnim puastim vezom. Ali ni tako slavan
krojaki rad nije mogao da sakrije injenicu da je umorna i iscrpljena, a ponos joj ustupio
mesto goropadnosti. To se videlo dok je gurkala Montmorensija.
Vreate me, monsinjore, svojim laima! itala je, maui kaiprstom prema Velikom
majstoru. Unutra je, znam to! Otvorite vrata, ili se sklonite i sama u to uiniti.
Montmorensi je pokuavao da je smiri. Madam, van sebe ste. Molim vas, snizite glas,
probudiete decu.
Decu! Nervozno je uzdahnula. Samo ja ovde i mislim na decu! Pola je napred,
balansirajui na taci, i posegnula pored Velikog majstora, prema vratima. Otvorite ih
sada ili u sama ui! Zahtevam da razgovaram sa madam Fleming!
Vrata iza Montmorensija otvorie se unutra i on se zatetura korak unazad, gotovo
sudarivi se sa ovekom koji je izaao iz guvernantine sobe: mojim muem. Za razliku od
Dijane, Anri je odlino izgledao, sa oevim lepim, duguljastim licem i punom, tamnom
bradom; bio je jo privlaniji potpuno oputen, kakav se vraao iz napornog lova. Bio je
gologlav i raupan; aket mu je bio malo dignut na kukovima. Ugledavi Dijanu, on
spusti rub aketa. Soba iza njega bila je u mraku dok je zatvarao vrata, a Montmorensi se
pomerio, da ih zakloni.
Videvi dokaz da je sa pravom sumnjala, Dijana sa bolom skrenu pogled. Troje
uesnika je stajalo zapanjeno i bez rei pred razotkrivanjem, dok se ona nije opet sabrala.
--
Vae velianstvo! uzviknula je, bolno. Odakle ste doli?
Ugledavi svoju besnu ljubavnicu, Anri se zagleda u tepih pred nogama.
Nisam uradio nita loe, promrmlja, tako tiho da sam ga jedva razumela. Samo sam
razgovarao sa damom. Jadni, prostoduni Anri, suvie spor da smisli prihvatljivu la.
Razgovarao! proita Dijana. Dozvolite da pitam madam Fleming ta je bila tema
tog razgovora!
Opet je pola prema vratima, ali zaustavila se pred krupnim Montmorensijem.
Ovo je neprilino, ukorio je. Nemate pravo da tako razgovarate sa kraljem!
Anri ga je ljutito pogledao i Montmorensi je odmah uutao.
Vae velianstvo, ree Dijana tie, mada ne manje ogoreno, takvim ponaanjem ste
izneverili svoje dobre prijatelje Gizove i njihovu neaku Meri. Izneverili ste, takoe, i
svoga sina, Dofina, koji treba da se oeni detetom ija je ta, ta ena guvernanta. A ja lino,
neu ni pominjati svoj bol.
Primetila sam da nije pomenula da je izneverena i kraljeva supruga.
Nemam nameru da povredim bilo koga, ree Anri, ali nije mogao da je pogleda.
Molim vas, moemo li sutra da razgovaramo o tome? I ne ovde, u hodniku, da ne
probudimo decu...
Ali zbog njih i moram da dignem uzbunu. Najpromiljenijim potezom do tada,
Dijana usmeri svoj bes na Velikog majstora. Reeno mi je ovo. Reeno mi je da ste vi,
monsinjore Montmorensi, ohrabrivali ovu aferu. Vi ste izneverili Gizove, a time i Njegovo
velianstvo, vie nego ikoga, podravajui neveru koja je obeastila sve. Okrenula se,
naslonjena na taku, prema Anriju. Zar ne vidite, gospodine, da njihovu neaku, nevinu
malu Meri, vaspitava kurva? Kako e se oni oseati kada saznaju istinu? Da je Veliki
majstor nosio va interes u srcu, savetovao bi vas da izbegavate tu enu.
Nije on kriv, ree Anri tiho. Ja sam. Oprostite mi, madam, i ne ljutite se; mogu da
podnesem sve, sem vaeg nezadovoljstva.
Ona die bradu, opet sabrana i dostojanstvena, i ree Montmorensiju, Vi ste loe
sluili kralja i osramotili ste njegove prijatelje. Ne stajte mi opet na put, monsinjore, i ne
obraajte mi se, jer vas neu uti.
Montmorensi, besan, ali drei jezik za zubima, pogleda kralja, traei podrku. Anri se
okrenu i kratko klimnu glavom Velikom majstoru da se udalji.
Jedan mii duboko u Montmorensijevoj velikoj etvrtastoj vilici, tik iznad brade,
zaigra, ali on je bio ovek dostojanstva i samokontrole. Otiao je brzo, oborenog pogleda,
da ne bi gledao Dijanin trijumf.
Ja sam stajala nepokretna u hodniku; Montmorensi u prolazu htede da me pozdravi,
ali ja stavih prst na usta. Mogao je slobodno da upozori Anrija na moje prisustvo, ali bio je
ljut na Dijanu i moda se ponadao da bi mogla rei neto ime bi izazvala moju jo veu
mrnju. Otiao je dalje, ostavljajui me da sluam sama.
Kada je Montmorensi otiao, Dijana prva progovori, nekontrolisano i nesigurno.
Volite li je?
Anrijev izraz je bio isto onako skruen kao i kada mi je prvi put priznao da voli Dijanu.
Ne, apnuo je. Naravno da ne. Zatim malo die glas. Bilo je samo... samo fiziki i
nita vie. I jeste me sramota. Nadao sam se da u to prekinuti pre nego to povredim bilo
koga. Pre nego to povredim vas. Ali sada mogu samo da vas molim za oprotaj.
Dijana se smirila kada je kralj poeo da puzi. Ne traite oprotaj od mene, gospodine.
Traite ga od svojih dobrih prijatelja, Gizovih i od male Meri.
Oklevao je. Obeajte da neete nita rei Gizovima.
Zagledala se u njega jedan dugi trenutak, pa polako odgovorila, Neu nikome nita
rei, ako vi obeate da se ovaj zloin vie nee ponoviti.
On duboko uzdahnu pomislivi da e se odrei takvog zadovoljstva, pa se ispravi i
pogleda je u oi. Kunem se bogom da nee.
Ona zadovoljno klimnu glavom, otputajui ga, kao da je ona monarh, a ne on, i poe
polako odatle, pomaui se takom.
Anri je tiho pozva. Hoete li biti...? Nesiguran, ostavio je pitanje nedovreno.
Dijana se nije okrenula da ga pogleda. Oporavljau se u mojim odajama, pored
kraljiinih. Glas joj je bio leden, prekoran.
Anri je osetio odbacivanje u njenim reima. Okrenuo se sputenih ramena. Dijana je
pola prema meni i spiralnom stepenitu koje vodi prema mom krilu, dok je moj mu
otiao u suprotnom smeru i brzo se izgubio. Ona je ila polako, usredsreena na
koordinaciju take sa svojim koracima. Nije me primetila skrivenu u senci, dok sam ekala
da proe. elela sam da likujem, da pakosno uivam zbog toga to je moja suparnica
najzad popila gutljaj gorkog pia, koje sam ja pila toliko godina. Pa ipak, kada su nam se
pogledi sreli, njen iznenaen, a moj upuen, videla sam samo sebe, povreenu i bez
ljubavi.
Mora da je primetila saoseanje u mom pogledu, jer se i njen izraz omekao. Naklonila
se najbolje to je mogla, pre nego to je produila bolno sporim korakom. Paljivo zakaen
na njenom grlu, da bi prikrio oputenu kou vrata, pod svetlou lampe blesnuo je
dijamant.
Krajem decembra saznala sam da sam opet trudna i odluila da srenu vest saoptim
muu na dan Boia. Toga jutra otila sam u kraljevsku deiju sobu u pratnji ane, Dijane,
madam Gondi, jo tri svoje dame i jednog sluge. Ta pratnja je bila potrebna da prenese sve
poklone za decu, ukljuujui i velikog konja za ljuljanje sa pravom, konjskom grivom. Kao
i uvek, ana je htela da me prati u deiju sobu, jer je elela svoju decu.
Dan je svanuo siv i oblaan; visoki, pravougaoni prozori zamka gledali su na pusto
dvorite sa smeim travnjakom, oivienim drveem ogolelih grana. Ali ulazna prostorija
deije sobe bila je buna: gorele su desetine svea, njihovi plamenovi poigravali su u
prozorskim oknima i na mermernom podu; velika boina cepanica gorela je u kaminu.
Veliki sto bio je pun ueerenog kestenja, oraha, jabuka, smokava i sitnih kolaa.
Deca su nas doekala veselim uzvicima. Fransoa jo nije napunio sedam godina, imao
je kupolastu glavu i prazne, rairene oi; bio je manji od svoje pet i po godinje sestre
Elizabet, koja je bila slatko i neno dete. Njih dvoje su potraii prema meni, dok je dojilja
otila da uzme malog arla iz kolevke.
Osmogodinja Meri, kotska kraljica, ostala je na rastojanju, oekujui. Bila je ve vrlo
visoka, a njeno dostojanstveno ponaanje inilo je starijom nego to jeste; mnogi koji su je
videli u igri sa Fransoom mislili su da njih dvoje deli nekoliko godina. Toga dana je digla
kosu, nekoliko puta upletenu i uvijenu, sa tamnim biserima. Tartan al bio joj je uvren
na prsima okruglim srebrnim broem. Podsetila me je na mene u tim godinama, elela sam
da budem bezbrino dete, slobodna sa naklonostima, ali sa znanjem da mi je ivot u
opasnosti od onih koji me mrze.
Kada sam se sagnula da zagrlim Fransou i Elizabet, Meri doviknu Dijani, Joyeux Noel,
madam De Poatje! ta mi poruuju moji dragi ujaci?
Oni jau sa kraljem, Vae velianstvo, ree Dijana sa osmehom. Ali pridruie nam
se za sat vremena.
Dobro, uzdahnu Meri i prie mi za neeljeni poljubac. Joyeux Noel, madam kraljice!
--
Joyeux Noel, Meri, odgovorila sam. Smetalo joj je, kao i uvek, to je ne oslovljavam
titulom, ali vie sam volela da je podsetim da je dete, i da jo uvek nije kraljica Francuske.
Upravnik deije sobe, monsinjor D'Imijer doao je iz jedne od deijih soba. Nizak,
ustar i otvoren ovek, hitro ue u sobu i nakloni se.
Madam kraljice, hiljadu puta se izvinjavam ali javljeno mi je da je Njegovo velianstvo
u lovu pretrpelo blagi pad. Poruilo vam je da e on i brat Giz zakasniti, jer je sada kod
doktora.
Meri se rastuila. Jadni, zbunjeni Fransoa je pokuao da je utei, ali kako je esto
mucao, uspeo je samo sa mukom da ponavlja prvo slovo Merinog imena: M-m-m-m...
Uutkala ga je poljupcem.
Ja sam se svojski potrudila da zabavim decu poklonima. Fransoa je dobio svoj prvi,
drveni ma, kopiju pravog maa njegovog oca, sa obojenom zlatom drkom. Ozbiljno sam
ga upozorila da ga oprezno koristi, znajui sve vreme da je samo pitanje vremena kada e
neko pretrpeti manju povredu. Elizabetin konji za ljuljanje bio je tako popularan, da su se
deca posvaala oko toga ko e prvi da ga jae.
Onda je doao na red Merin poklon. ana je drala veliku drvenu kutiju, izbuenu sa
strane, i zastala je na rastojanju da deca ne bi ula grebanje i ukanje. Ali kada je pola
napred, iz unutranjosti kutije zau se jasno cviljenje i Merino tamno lice se ozari.
Devojica pouri da otvori gornji deo kutije i izvadi crno-belo tene panijela iz nje.
Ona ga uze u ruke i pogleda me veselo. Hvala vam! Hvala vam! Mogu li da ga
zadrim ovde, u deijoj sobi?
Odgovorila sam sa osmehom. Naravno da moe.
Konji za ljuljanje i ma bili su ostavljeni zbog psa. Fransoi je trebalo pokazati kako da
ga neno miluje; Elizabeta se ustezala, pa sam joj pokazala kako se kue moe naterati da
lepo sedne da bi dobilo pare jabuke.
Za vreme te srene porodine scene, Merina guvernanta poe glasno da raspravlja sa
nekim od svojih pretpostavljenih na vratima arlove sobe. Ja nisam obratila mnogo panje
na niz grlenih suglasnika i uzbudenih r.
Monsinjor D'Imijer prie njoj i njenoj koleginici i proita, Prestanite sa tim
nekulturnim ponaanjem! Idite i pozdravite kraljicu!
Ignorisala sam sve to. koti su se, od kada su doli, pokazali odani samo Meri, a
prezirali potovanje koje duguju mom muu i meni; njihovo potovanje je ponekad
dovodilo lanove oba dvora do razmene udaraca.
Madam Fleming odgovori na loem francuskom: Ne mogu da utim; sa ponosom
objavljujem, gospodine, da sam zatrudnela sa kraljem.
Ja sam davala pare jabuke kuetu, i u tom trenutku, ruka mi pade pored tela. Primetih
Dijanin pogled, pa anin, i po njihovim munim izrazima shvatih da su je i one ule.
Monsinjor D'Imijer neto promrmlja tiho, zapanjeno.
U tom trenutku, madam Fleming je ula u sobu, sa bledim osmehom izazovnog
samozadovoljstva. Dijana nekada bee lepa, ali Flemingova je bila kao zlatokoso remekdelo,
zrana boginja smaragdnih oiju u zelenoj satenskoj haljini, sa alom od plavozelenog
tartana, uvrenim na ramenu.
Madam kraljice, ree ona ljupko i duboko se nakloni. ula sam da ste trudni. Ako je
tako, razumem vau radost, jer sam i ja zatrudnela sa Njegovim velianstvom.
ana besno proita. Dijana je bila potpuno zapanjena i uopte nije reagovala.
Flemingova die glavu, likujui.
Monsinjor D'Imijer je doao u glavnu sobu, izbezumljeno mlatarajui rukama, kao da
rasteruje jato ptica. Kako se usuujete? Kako se usuujete, madam, da vreate kraljicu!
Odmah se izvinite!
Pokazala sam madam Gondi da odvede decu i ustala. Sa Dijanom za petama, uhvatila
sam Flemingovu za lakat i povela je natrag, u najbliu sobu.
Uavi u sobu, rekla sam tihim i ne ba prijatnim glasom, Uasno je neukusno
raspravljati o takvim stvarima pred decom. Vi ste neudata ena i vae ponaanje je u
najmanju ruku skandalozno.
Flemingova nije ustuknula. Bila je visoka, kao i svi koti, i sa prezirom me je gledala
niz svoj lepi nos.
Vi govorite o skandalu, ree. A dolazite deci u posetu sa kraljevom bivom
ljubavnicom.
Bivom ljubavnicom... Dijana ljutito zinu na te rei.
Zaaliete tu primedbu, rekoh mirno. I nikada vie neete pominjati svoje stanje
pred decom, ili ete imati posla sa mnom, a na mene nije tako lako uticati kao na Njegovo
velianstvo.
Flemingova uzvrati, Moj vladar je Meri, kraljica kotske, madam. I odgovaram samo
njoj.
Dijana koraknu i oamari Flemingovu hitro, zvuno. Flemingova vrisnu i die ruku na
obraz.
Oprostite mi ovaj ispad, madam kraljice, ree Dijana mrtei se na zapanjenu
guvernantu, ali neu trpeti tako grozne bezobrazluke prema mojoj kraljici.
Oproteno vam je, rekla sam, ne skidajui pogled sa guvernante. Madam Fleming, u
pravu ste: vi ste podanica kraljice Meri. Ali ja sam njen staratelj, pa prema tome, va
poslodavac. Savetujem vam da to ne zaboravite. Okrenula sam joj lea i pozvala
monsinjora D'Imijera, koji ponizno ue. Flemingova, oiju suznih od Dijaninog bolnog
amara, ispaljujui psovke svog kotskog jezika, urno izae iz sobe i ode u zajedniku
sobu, kod dece.
Rekoh mu, Monsinjore, molim vas, pobrinite se da ona ode u svoju sobu i ostane tamo
dok vam ne izdam drugaiji nalog.
Odmah, Vae velianstvo, ree on i sve troje se vratismo u zajedniku prostoriju.
Flemingova je, u skladu sa svojim nerazumnim rezonovanjem, uletela pravo kod Meri
i, uplaivi kue i decu, rasplakala se pred njom. Meri je isprva milovala kue u svojim
rukama, ali poto je Flemingova nastavljala svoju tiradu, smirila se i poela da se mrti.
Kada smo Dijana i ja prile, sa monsinjorom D'Imijerom pred nama, guvernanta uuta.
Meri se namrti na nas.
Kako se usuujete, ree ona, tihim, drhtavim glasom. Madam de Poatje, kako se
usuujete da udarite gospoicu Fleming! Izvinite se odmah!
Nema potrebe za izvinjenjem, odvratih ja sigurnim glasom. Vaa guvernanta je
izazvala. Madam Fleming, idite u svoju sobu i ekajte moju poruku.
Meri se nakostreila. Nee ona uiniti nita slino. Ja elim da ostane ovde.
Razmotrila sam situaciju, ljuta devojica, rasplakana guvernanta, Fransoa uplaen do
tucanja, Elizabeta koja uti, i uzdahnula. Meri, rekla sam, ne moe biti pobednika u
raspravi dveju kraljica. Ali ti si jo uvek dete, a ja tvoj staratelj. Okrenula sam se
usplahirenom monsinjoru D'Imijeru, Monsinjore, molim vas, otpratite madam Fleming u
njenu sobu.
Ne! uzviknu Meri. Bacila je kue na pod takvom silinom, da je jadno zacvilelo.
--
Elizabeta uze kue, da vidi nije li povreeno. Od tako temperamentnog ina, bez obzira
na uee nevinog bia, samo to mi nisu zacvokotali zubi. Okrenula sam se prema Meri,
spremna da je kaznim, ali ona izbaci bujicu rei.
Ona e uraditi ono to ja kaem! Ja sam dvostruka kraljica, i to roena, nisam erka
obinog trgovca, koja se udala daleko iznad svog statusa!
Tako sam saznala kako me vide - koti i Gizovi, koji su ekali trenutak da njihova
neaka zauzme francuski presto. Odjednom besna, prila sam Meri, zagledala se duboko u
njene neprijateljske okice i rekla vrlo tiho, Da, izborila sam se da se uspnem iz nieg
stalea, to je razlog vie da me se boji, razmaeno derite. Ja u pobediti.
Ona napui usne, ali se povue ne odgovorivi. Ja se okrenuh Elizabeti i rekoh, Pas je
sada tvoj.
Naposletku sam pozvala jednog od svojih straara da otprati Flemingovu u njenu sobu
i nagovorila monsinjora D'Imijera da zatvori Meri u njenu. Kada je moj mu sa Gizovima
najzad stigao u deiju sobu, epajui na svom zavijenom skonom zglobu, ali veseo,
dozvolila sam Meri da izae ako pristane da se ponaa uljudno.
Ime madam Fleming nije pominjano u razgovoru. Ali nekoliko puta, toga jutra,
primetila sam Merin zamiljen pogled na sebi; oi su joj bile suene, kao da udi za
osvetom.
Glava dvadeset est
Uzevi u obzir neprijatnost u deijoj sobi, elela sam da ispriam dogaaj Anriju; te
veeri, pozvala sam ga u svoje odaje.
Doao je hramajui, sa takom, mislei da sam ga pozvala u svoju postelju, uprkos
njegovoj povredi. Kada su se vrata zatvorila, zagrlila sam ga i uzvratila mu poljubac.
Oseao se na vino i bio rumen, jer je popio vie nego obino, najverovatnije da bi ublaio
bol u zglobu.
Kada sam se povukla iz zagrljaja, rekla sam, Anri, pre nego to se zanesemo... Imam
za vas jednu lepu i jednu runu vest.
On se u trenutku ukoi. Pa hajde, onda. Dajte da ujem prvo tu, runu.
Ovoga puta mislim da je bolje prvo lepu. Mislim da sam opet trudna, dragi suprue.
Koliko sam elela to da mu kaem, toliko sam se i ustezala. Svaki put kada je saznao da
sam trudna, Anri je naputao nau branu postelju, naglaavajui da odnose sa mnom ima
samo da bi dobio naslednike.
Iscerio se, pokazujui bele zube iznad tamne brade, i obavio ruke oko mene. Jo
jednom ste me oduevili. I kako ste dobra majka; video sam u deijoj sobi kako se deca
lepo ponaaju.
Poljubio me je nekoliko puta, kikotala sam se, jer me je golicala njegova kovrdava
brada, a onda sam se odmakla i uozbiljila.
Ah, ree on. A sad neprijatna vest?
Sada neprijatna, potvrdila sam. I Denet Fleming je takoe trudna.
On u oku rairi oi, na trenutak, pre nego to je posramljeno oborio pogled. Zatim
spusti ruke i odmae se.
Pokazala sam mu stolicu. Molim vas, sedite, Vae velianstvo. O ovome treba da
razgovaramo.
On se teko svali u stolicu; taj pokret je izvukao uzdah iz njega. Kako ste... Kako ste to
saznali? Od Dijane?
Ne. Od madam Fleming lino.
Njemu se vilica opusti. Ona vam je to direktno rekla?
Vrlo je ponosna na to.
Nadao sam se da uopte neete saznati, ree on, pocrvenevi. Ne ponosim se time.
Mogu samo da traim va oprotaj i kaem vam da sam pre etrnaest dana Dijani obeao
da vie nita neu imati sa Denet Fleming. I odrao sam obeanje.
Ja sam bila beskrajno smirena. Nisam vas pozvala da bih vas optuila, iako sasvim
razumem bol srca madam De Poatje. U stvari potrebna mi je vaa pomo.
On me pogleda, zapanjen. Niste ljuti?
Samo povreena. Ali ima neto, to je daleko vanije od moje line nesree, pa i
Dijanine, rekla sam. Madam Fleming je toliko ponosna na svoje stanje, da je to rekla
svima. Znaju ak i Meri i deca.
alite se. Iznenaeno je odmahnuo glavom. Ne mogu da verujem da je tako
otvoreno priala o tome. Kako je to strano za vas. A ipak ste ovde, tako smireni i puni
--
razumevanja... Neto u njegovom glasu je uinilo da pomislim da Dijana nije reagovala
tako lepo.
Morate je poslati odavde, Anri, bar dok se ne porodi. Samo e vam stvarati neprilike,
da ne pominjemo skandal zbog toga to poseuje Meri i Gizove.
Zagledao se kroz prozor, razmiljajui o tome. Meri to nee dozvoliti, ree najzad.
Ona voli madam Fleming.
Meri je dete, uzvratila sam, i mora imati poverenja da ete uiniti ono, to je
najbolje.
On se zamisli za trenutak, pa polako, preko volje klimnu glavom. Pobrinuu se da
madam Fleming bude poslata u provinciju dok se ne porodi. Naravno, pobrinuu se i da
njeno dete bude zbrinuto.
Naravno. Hvala vam.
Ja ne zasluujem tako trpeljivu suprugu. Ne mogu... Prekinuo je, odjednom na rubu
plaa, podgrejan bolom i vinom.
Je li sve u redu izmeu vas i Dijane? upitala sam tiho.
Od kada sam prekinuo sa Dejn Fleming, odgovori on, bio sam veran samo vama,
Katrin.
U meni se probudi nada, ta davno sahranjena emocija. Je li vas Dijana odgurnula od
svoje postelje zbog te afere?
Njemu obrazi pocrvenee kao i onoga dana kad smo se upoznali, kada je bio stidljivi,
nespretni deak.
Ma davno pre toga. Gotovo godinu dana. Ona... U sebi se borio izmeu rei i oseaja.
Nekako sam izgubio njeno srce. Ponekad je tako hladna, daleka. Dao sam joj imovinu,
zlato, ast, sve to je ikada elela, pa i vie... Pa ipak me odbacuje. Kae da nismo vie
deca, da nema potrebe da izraavamo ni najmanje znake naklonosti. Poeo sam da molim
za osmeh.
Potpuno sam shvatala njegov bol. Godinama vas je iskoriavala.
Ne mogu to da verujem, ree on. Znam da je iskreno brinula za mene. Moda jo
uvek brine. Ali sada je starija i umorna, a ja sam suvie nestrpljiv, pa sam prihvatio
nabacivanje madam Fleming. Kakva sam budala, ubedio sam sebe da se toj lepotici
sviam ja, a ne moja kruna. Ali ona je samo agent Gizovih, odluna da me jo vie potini
njima.
Odmahnuo je glavom, sa odvratnou prema samom sebi. Koliko god sam prezirao
oca zbog nevernosti, evo i ja sam preljubnik, od koga ene prave budalu. Trebalo je da
traim ljubav tamo, gde je ona uvek bila postojana i strpljiva, Katrin. Nemojte misliti da
vam nisam oajniki zahvalan.
Jo uvek je sedeo; spustila sam mu ruku na rame i poljubila ga u teme. Obgrlio me je
oko struka i naslonio glavu na moje grudi. Pomislila sam da je to kraj naeg susreta, da e
otii, kao i uvek, i ostaviti me u praznoj postelji dok se nae dete ne rodi. Ali on ustade i
neno me poljubi.
Jednom sam rekao da bih lako mogao da vas zavolim, Katrin, apnu. Sada shvatam
da vas ve volim.
Povela sam ga u unutranju sobu, u svoju postelju. Vodili smo ljubav sa divnom slau,
to nam je nedostajalo toliko puta ranije, dok nismo otkrili sebe.
U danima koji su usledili, nisam nikome nita pominjala, mada je madam Gondi
verovatno primetila da se neto promenilo izmeu Anrija i mene. Moja trudnoa je
objavljena, a moj mu je, ipak, gotovo svake noi dolazio u moju sobu. Anri je, po prvi put,
primetio biser koji mi je visio izmeu grudi i posegao za njim, ali odgurnula sam mu ruku
i skrenula mu panju poljupcima.
Iako vie nije posedovala kraljevo srce, Dijana de Poatje je i dalje sauvala ogroman
politiki uticaj, a moj mu nije imao snage da zbaci njen jaram. U javnosti smo
glumili veliku farsu: poasti su odavane kraljevoj metresi, a prema meni se ponaalo kao
da sam joj podreena, dok smo, u stvari, moj mu i ja postali ljubavnici. Privatno, Anri i
ja smo razgovarali o Dijaninoj sveobuhvatnoj kontroli vlade i nainu na koji bi on mogao
da je preuzme od nje, ali on nije imao snage ni volje da je uznemirava. Samo je odbijao
da joj daje nova bogatstva i poasti.
Dijana se zbog toga zbliavala sa Gizovima. Naalost, tokom afere sa Flemingovom,
Anri je pristao da zlatokosog Fransou od Giza imenuje za svog velikog komornika.
Komornik je vodio rauna o odravanju kraljevih apartmana i uvek je imao kljueve; sem
toga, na izvesnim kraljevskim dokumentima bio je potreban njegov potpis. Bio je to
poloaj vie statusa nego moi, ali ako je iko mogao da ga iskoristi da bi doao do ovog
drugog, bio je to Giz.
Anri mi nije rekao za to imenovanje, ve me je doveo pred svren in. Sa pravom je
pretpostavio da bih se ja usprotivila i odluio je da saeka dok se nismo nali zajedno u
postelji, posle nenog veernjeg voenja ljubavi. Ljubio mi je stomak i neno priao detetu
u meni. Bila sam potpuno zaarana i smekala se, dok mi nije neoekivano priznao Gizovo
naimenovanje. Ta vest me je izbacila iz postelje i digla na noge.
Anri je saekao dok se nisam izduvala, a onda rekao da bi potez protiv Dijane i Fransoe
od Giza poremetio finu ravnoteu na dvoru i stvorio konfuziju u vladi. To je bilo tano, pa
sam se smirila i porazgovarala sa njim ta bi bilo najbolje za Fracusku. Naalost, nije se
sloio da Dijana i konzervativni katolicizam Gizovih predstavljaju najveu opasnost;
slagao se sa njima da uopte ne bi trebalo tolerisati protestantizam, to me je prestravilo.
Od tada, pa nadalje, strahovala sam od sukoba koji bi mogao izbiti ako bi se elja
Gizovih za progonom protestanata ostvarila, ali Anrijeva panja me je smirila u trudnoi,
pa sam odbacila sve misli o predstojeoj politikoj katastrofi.
Kada nam se rodio drugi sin, Anri je bio pored mene, smejao se i drao me za ruku.
Eduar-Aleksandar je bio zdraviji od ostale moje dece i Anri ga je bez ustezanja obasipao
panjom. Eduar je bio najzgodniji i njegovo prisustvo me je uvek podsealo na najlepe
dane moga ivota. Anri i ja smo mnogo vremena provodili zajedno u deijoj sobi, a on je
po jedan sat svake veeri provodio razgovarajui sa mnom o dravnim poslovima.
Takva idila nije mogla dugo trajati. Kada je Eduar imao samo nekoliko meseci, moj svet
se opet zatresao.
Moj mu je godinama razmenjivao uvrede sa carem Karlom, koji je malog Anrija i
njegovog brata drao u zarobljenitvu. Anri se razumno odupirao odlasku u rat iz tako
slabog razloga; meutim, 1552. godine, godinu dana posle Eduarovog roenja, moj mu je
udovoljio molbi za pomo nemakoj princezi, koja je elela da istera cara iz njihove zemlje.
Oni su bili luterani i pobesneli su zbog pokuaja katolikog cara da ugui njihovu veru.
Na moje zaprepaenje, Anri se udruio sa njima, prihvativi da oslabi cara napadajui
ga na severoistonoj granici Francuske, izmeu ostalog, sa namerom da zauzme gradove
Kambrai i Mec. Ako je Dijana i primetila neku ironiju u tome to kralj uri da pomogne
protestantima da poraze dobrog katolika, nita nije rekla. Anri je odluio da poalje
francuske vojnike u rat.
A nameravao je i da im se pridrui. To me je uasnulo, jer je znailo da e napustiti
sigurnu teritoriju koju stvara oniksov talisman skriven ispod Dijanine postelje.
--
Mom strahu nije pomoglo pismo koje sam dobila od potovanog Luke Guorika iz
Rima. Gospodin Luka je bio veoma potovan zbog svog rada vezanog za karmiku
astrologiju, granu koja prouava uticaj zvezda na sudbinu pojedinca. Kada je brat moje
bake, ovani de Medii imao samo etrnaest godina, Luka Guoriko je predskazao da e on
postati papa - i zaista, stric ovani je postao papa Lav X. Guoriko je, takoe, vrlo tano,
predskazao uspon na poloaj pape i smrt Alesandra Farnezea.
Kada mi je madam Gondi stavila u ruku pismo iz Rima, sa strepnjom sam slomila
votani peat na njemu. Unutra se nalazilo pismo za mene i jo jedno zapeaeno pismo,
savijeno na treinu, adresirano na moga mua.
Vae najpotovanije velianstvo, dona Katarina,
Molim da oprostite to piem Vama, a ne direktno Vaem suprugu. uo sam da Njegovo
velianstvo nije zainteresovano za savete astrologa, pa se zato obraam Vama za pomo, jer
znam
da poznajete astrologiju i da su Vam bliski njeni ciljevi.
Ucrtao sam razvoj zvezda Vaeg supruga tokom sledeih nekoliko godina. Zbog toga oseam
snanu obavezu da upozorim kralja Anrija da bude krajnje oprezan u izvesnim trenucima i
specifinim situacijama.
Njegovom velianstvu preti velika opasnost. Mogu li da ubedim Vae velianstvo, dona
Katarina, da mu predate zapeaeno pismo i upotrebite svoj uticaj da biste ga ubedili da poslua
savet iz njega?
Iskuenje da slomim peat drugog pisma i proitam ga bilo je gotovo jae od mene, ali
ostavila sam pismo na stranu i saekala da Anri doe u moju sobu, i razgovaramo o
dnevnim dogaajima.
Kada je uao u sobu, pruila sam mu zapeaen dokument, uz pozdrav. Dobili ste
pismo iz Rima, Vae velianstvo. Od Luke Guorika.
Znam li ga? upita on umorno, sedajui na stolicu, kada je uzeo pismo. Proveo je dug
dan u svom kabinetu raspravljajui o planovima za rat, prvo sa svojim odanim prijateljem
Montmorensijem, a zatim i sa Fransoom od Giza, ta dvojica savetnika bila su politiki
toliko suprotstavljena da se nije savetovao sa obojicom zajedno, jer bi se razgovor vrlo
brzo pretvorio u raspravu.
Poznati astrolog, rekla sam. Onaj, koji je prorekao da e moj stric ovani postati
papa.
Ah, ree on nezainteresovano i gurnu pismo sebi za kai. Kasnije u se pozabaviti
poslovima sudbine. Danas se bavim ozbiljnim pitanjima.
Molim vas! Na neeljenu otrinu u mom glasu, on me pogleda pomalo iznenaeno.
Molim vas, rekla sam nenije, zar ga neete ni pogledati?
Katrin, mnogo razmiljate o tim stvarima.
Monsinjor Guoriko je pisao i meni. Sela sam na stolicu pored njega. Otkrio je neto
u vaim zvezdama i hoe da vas upozori na to.
Na ta da me upozori?
Pogledala sam pravo u pismo koje je bilo u njegovoj ruci. Meni nije kazao.
Onda u ga proitati, ree on. Otvorio je pismo i preleteo pogledom preko njega. Dok
ga je itao, na elu su mu se stvarale bore.
Nita, ree. Hoe da me upozori na pojedinanu borbu, protiv dvoboja, a ne borbi,
pa nema opasnosti ako odem na front. To je neto, o emu ne treba da brinem mnogo
godina. Opet je savio pismo i gurnuo ga za kai.
Bilo je drsko i od kraljice da kri kraljevu privatnost, ali nisam mogla da se uzdrim.
Molim vas, Anri, moram da znam ta vam je rekao.
Strah u vaem pogledu, zadirkivao me je. Uzbuujete se ni zbog ega. Zato i dalje
verujete u te stvari?
Zato to je astrologija kao medicina, Anri, boiji dar koji pomae u patnji. Videla sam
dokaz roenim oima.
On frknu. Bolesno je gledati astrologa koji vas prati kao duh. Zato se okruujete
takvim ljudima? Nema niega boanskog u njemu, vie izgleda kao da svakodnevno
razgovara sa avolom.
Monsinjor Rueri mi je spasio ivot u Firenci, uzvratila sam emotivno. Dao mi je
talisman bez koga ne bih preivela.
Isto tako biste preiveli i bez iega. Anri odmahnu glavom. Taj ovek vam puni
glavu udnim mislima. Razmiljam da ga oteram.
Dvokrilna vrata balkona bila su zatvorena; no je zatvorila pogled kroz staklo, ali ja
sam gledala mnogo dalje od toga.
Kada sam bila devojica, rekla sam tiho, pre nego to su me pobunjenici zatvorili,
Rueri mi je dao talisman za zatitu. Anri htede da me prekine, ali zaustavila sam ga
rukom. Rekao mi je, takoe, i da nikada neu vladati Firencom. Rekao je da u otii u
stranu zemlju i udati se za kralja. Nisam dodala ono to me je definitivno ubedilo: Rueri
je prizvao moju pokojnu majku i njeno predskazanje da e me gospodin Silvestro spasiti.
Anri je utao, ali jedan ugao usana je izvio u loe prikrivenoj neverici.
Nastavila sam. Priao mi je i o onima koji su me muili posle toga. Sanjam vas kako
leite krvavi i moram da vas spasim, ali ne znam ta da uradim. Govorite mi francuski,
uvek ste tako govorili, i dok jo nisam znala jezik. Onog dana kada smo se upoznali,
prepoznala sam vas, jer sam vas znala ve godinama.
Katrin... u Anrijevom glasu bilo je neverice, kao i zapanjenog shvatanja.
Pokuala sam... uutala sam pod talasom emocija koji me je slomio. Celog ivota
pokuavala sam da shvatim ta treba da uinim da bih vas zatitila. To mi je bog namenio
da uradim. Zato nemojte da se mrtite i ne gurajte me od sebe.
Katrin, ree on, ovoga puta neno. Video je da sam uznemirena i uzeo me je za ruku.
Suze su mi tekle niz obraze, iako mi je glas i dalje bio miran. Zato sam elela da
Rueri doe u Francusku, da vas spasi od zla, a ne da ga donese, i zato me toliko zanima
ta vam je Luka Guoriko rekao. Umrla bih za vas, Anri.
Nisam rekla, ve sam ubila.
Dugo smo utali, ja sam se borila da se saberem, a on me je drao za ruku.
Onda neemo poslati monsinjor Ruerija, poto vas njegovo prisustvo smiruje, ree
mi najzad, iako ja ne verujem u njegove metode. Izvukao je smotano pismo ispod kaia i
pruio mi ga. Poto oajniki elite da pomognete, neu ovo skrivati od vas.
Razvila sam ga sa nelagodnim uzbuenjem.
Vae najpotovanije velianstvo,
Zovem se Luka Guoriko. Njeno velianstvo, dona Katarina Vam je moda rekla da sam
astrolog, koji je usredsredio svoju umetnost na odreivanje sudbine poznatih osoba.
Poto sam prouio Vae zvezde, moram odmah da Vas upozorim da izbegavate sve borbe u
zatvorenom prostoru. Dvoboji i pojedinane borbe predstavljaju najveu opasnost i mogu
dovesti do
smrtonosnog udarca u glavu.
Opasnost preti neprestano, ali bie veoma uveana nekoliko godina od danas, u vaoj
etrdesetoj godini, kao rezultat zlog uticaja Merkura na Mars dok se ovaj kree preko Vaeg
ascendenta Lea, kraljevskog lava. Upozoravam Vas u nadi da e Vam to predznanje i opreznost
pomoi da preivite ovaj rizini period. To je sasvim mogue, jer moja istraga je otkrila da ste
raniji period pojaanog rizika preiveli bez incidenata.
--
Neka Vas bog blagoslovi i provede kroz sve opasnosti.
Nekoliko trenutaka sam sedela sa otvorenim pismom na krilu, pre nego to sam se
okrenula Anriju, koji je sada sedeo pored mene.
Obeajte mi da vie nikada neete ii u rat, zamolila sam ga.
On die obrve. Ma naravno da idem. Moram da vodim jedinice. Zar niste dobro
proitali pismo? Rat se ne odvija u zatvorenim prostorima, a ja nikoga ne izazivam na
dvoboj.
Oseala sam istu napetu bespomonost kao i u snu. Anri mi je bio tako blizu, ali ipak
nisam mogla rei nita, to bi ga zadralo tu, pored mene; on bi, poput moje majke, oca,
tetke Klarise i kralja Fransoe, lako mogao kiiznuli iz ivota u senovito seanje.
Rat je nepredvidljiv. ta moe da se dogodi ako se naete u nekoj kui, sa samo
jednim napadaem? upitala sam. Ako izgubim i vas...
Katrin, ree on, umirujui me. Tek smo, posle toliko vremena, nali jedno drugog.
Obeavam da me neete izgubiti. Ne sada.
Onda ponesite talisman sa sobom.
Nisu mi potrebne takve stvari, odgovori on neno. Ako vas je bog poslao da me
zatitite, onda e vas on uti. Molite se za mene i to e biti dovoljno da se bezbedno vratim
kui.
Nije sluao dok sam mu objanjavala da bog nije usliio moje molitve.
Glava dvadeset sedam
Pre nego to je poao u rat na severoistoku, Anri me je postavio za svog namesnika.
Dobivi zemlju na upravljanje, otkrila sam da imam i sklonosti i sposobnosti za to. Imala
sam odlinu memoriju i uivala da se priseam svake rei Anrijevih savetnika. Zajedno sa
mojim finijim, vie diplomatskim nainom vladanja, taj talenat mi je obezbedio simpatije i
podrku. Prouavala sam svako pismo koje su mi Anri i njegovi generali slali sa fronta i
omoguavala im stalno korienje fondova i snabdevanje; ak sam se ohrabrila do te mere,
da sam im nudila i vojne savete.
Pobeda je dola brzo; u roku od nekoliko meseci, osvojili smo gradove Tul, Verdun i
Mec. Moj mu se istakao u borbi, kao i Fransoa od Giza, a nastavak pohoda je uvrstio
njihovo prijateljstvo.
Anri je u rat otiao krajem januara, a vratio se u moje naruje krajem juna, blistajui od
optimizma. U avgustu sam opet bila trudna. Ovoga puta nisam se povlaila u svoje odaje
ili deiju sobu, ve sam sedela na sastancima kabineta sa Anrijem i njegovim ministrima.
Montmorensi i Dijana su ubrzo shvatili da vie nisam ona utljiva, nevidljiva kraljica.
Anri je poeo da provodi vie vremena sa prvim krvnim princem, Antoanom od
Burbona. To sam rado podravala, jer je Burbon prezirao Gizove. Tada je ve opet bio
protestant, kao i njegova supruga, ana. Nadala sam se da e Anrijevo druenje sa tim
ovekom omekati njegove predrasude protiv nekatolika.
Dok je Anri provodio vie vremena sa Burbonom, ja sam se vie druila sa anom.
Pomagala je babici pri roenju moje keri, kojoj sam dala ime Margareta, u ast anine
majke, iako smo je svi zvali Margo. U tekim satima pred roenje Margo, ana mi je rekla
da je upravo saznala da je i sama trudna.
Moja tamnooka i tamnokosa Margo, prerano sazrela i tvrdoglava kao i njena majka,
rodila se 13. maja 1553. godine. anin sin, Anri od Navare, dobio je ime po svom dedi i
mome muu, roen je sedam meseci kasnije, 13. decembra. Ostala sam pored ane sve
vreme tokom njenog poroaja, kao i ona za vreme moga. A kada sam prvi put prihvatila
njenog rasplakanog novoroenog sina, osetila sam ljubav isto kao i da je moj roeni.
Jo tada sam verovala da su ta dva deteta vezana sudbinama. Kada je ani, godinu
dana kasnije, umro otac, i ona postala kraljica Navare, odluila je da ostane u Francuskoj
zbog obrazovanja svog sina. Mali Anri ili Navara, kako sam ga ponekad zvala, rastao je na
dvoru i igrao se sa mojom decom u kraljevskoj deijoj sobi, i sluao njihove uitelje. On i
Margo su se posebno vezali jedno za drugo.
Mnogo godina nisam shvatala kako su to tako njihove sudbine isprepletene, niti koliko
duboko su oboje vezani sa predstojeom plimom krvi.
Tako je proteklo dvanaest godina moga braka. Dok sam ih ivela, doivljavala sam ih
kao teke i burne, ali prolost ih je otkrila kao mirne i prijatne u poreenju sa zlom koje je
usledilo. Oseala sam duboko olakanje jer se Anri nije vratio u rat, iako su on i car Karlo
ostali neprijatelji. Ubrzo posle roenja Margo, na engleski presto sela je nova kraljica: Meri
Tjudor, istaknuta katolkinja, odluna da oisti svoju zemlju od protestantske poasti.
--
Moda je trebalo da se obradujemo tome, ali kada se Meri udala za kralja Filipa, ujedinivi
prestole Engleske i panije, i stvorivi nepobedivog vojnog kolosa, uznemirila sam se.
Tri godine poto se rodila Margo, opet sam zatrudnela. Stomak mi je toliko narastao,
da sam uskoro shvatila da ne nosim samo jedno dete. udan strah me je obuzeo tokom
trudnoe. Iz petnih ila sam se trudila da zaboravim svoje zloine, ali savladalo me je
seanje na njih. Moj strah se jo vie poveao jednim dogaajem u poslednjim trenucima
moje poslednje trudnoe.
Anri je nastavio oevu tradiciju sakupljanja po jednog primerka svake knjige
odtampane u Francuskoj; moji bibliotekari su znali da mi skrenu panju na zanimljive
radove.
Takav je bio sluaj sa knjigom pod naslovom Les Propheties, Miela od Nostradama,
latinski, Nostradamusa, doktora poznatog po tome to je spasavao bolesne od kuge. Rad
monsinjora Nostradama sastojao se od stotina stihova, u kvatrenima od po etiri stiha, od
kojih je svaki sadravao po jedno proroanstvo. Povezanost je zaobilazna, tajanstvena.
Nisam razumela mnogo od onoga to itam, dok nisam stigla do trideset petog kvatrena.
Jedne tople junske noi leala sam naslonjena na jastuke u svojoj postelji, neudobno i
besano, zbog teine u stomaku i neprestanog nogatanja dva para noica. Odluila sam da
se porodim u zamku Bloa, i te noi vlaan vazduh se dizao iz reke Loare, donosei sa
sobom smrad trulei. Sa mukom sam drala teku knjigu na velikom stomaku i upravo
sam htela da dignem ruke od toga, kad sam okrenula stranu i ugledala ove stihove:
Mladi lav savladae starog
U borbi na bojnom polju.
Proboe mu oi u zlatnom kavezu,
dve rane u jednoj rani,
a onda e stari lav umreti okrutnom smru.
Uspravila sam se u postelji, uzdahnuvi, setivi se rei koje je napisao veliki astrolog
Luka Guoriko:
Moram odmah da Vas upozorim da izbegavate sve borbe u zatvorenom prostoru. Dvoboji i
pojedinane borbe predstavljaju najveu opasnost i mogu dovesti do smrtonosnog udarca u
glavu.
Strah mi je zgrio eludac kao suner. Kriknuh zbog neoekivanog fizikog gra i
ispustih knjigu iz krila.
Uvek sam lako podnosila trudove, ali ova agonija bee teka, zloslutna i nepoznata.
Ustala sam iz postelje, ali kada sam spustila nogu na pod, bol me oborio.
Pala sam, dozivajui madam Gondi, anu i, najvie Anrija.
Ja dobro podnosim bol, ali ovaj bol je bio tako jak i dug, da sam pomislila da u umreti
pre nego to rodim prvu bebu.
ana je sedela pored stolice za poroaj, a Anri je doao na poetku trudova, drao me
za ruke kada su se trudovi pojaali i hrabrio me u vrelo letnje popodne. Pretvarali smo se
da pojaana agonija koju doivljavam ne znai nita loe, da je to samo zato to nosim dva
deteta, a ne jedno. Moj najdui prethodni poroaj trajao je deset sati, ali kada je prolo
deset, pa dvanaest sati bez promene, zabrinuli smo se. Kada je upaljena veernja lampa,
nisam vie mogla da zadrim smiren izraz. Anri je zabrinuto etkao, dok se nisam
iznervirala i rekla mu da ode. Kada je izaao izgubila sam se u bolu, jedva svesna aninih
nenih, mirisnih ruku, koje su mi stavljale hladne obloge i tihih uputstava babice. Izgubila
sam svest i kada sam dola k sebi, videla sam da su me prebacili iz one drvene stolice u
moju postelju.
Prva beba, Viktorija, dola je u zoru, gotovo trideset est sati posle prvih bolnih
trudova. Bila je slaba i siva, i jedva ujno je zamijaukala, ali njen izlazak je obradovao anu
i babicu, koje su ga primile kao znak zavretka moje agonije. Ali njeno roenje donelo je
samo kratko olakanje, pre nego to se divlji bol vratio.
Pala sam u delirijum. Zvala sam tetku Klarisu, sestru Nikoletu, svoju pokojnu majku;
zvala sam Ruerija. Verovatno sam zvala i anu, jer kada sam se osvestila, ona je drala
moj oznojeni dlan.
Razdeljak na sredini somotskih zavesa proputao je zamiruu narandastu svetlost.
Oseala sam kratki dah babice na nogama, osetila poznati parfem i ula tihi pla. elela
sam da kaem ani da u drugu devojicu nazvati po njoj, ali shvatih da ne mogu da
govorim.
Svetlost lampe je obasjavala oblinu aninog obraza i pretvarala krug kovrda na
njenom elu u sjajni krug. Glas joj je zvuao ozbiljno, kao da objanjava jasne injenice
nerazumnom detetu.
Katrin, babica sada mora da ukloni bebu, da bi spasila tvoj ivot. Stisni mi ruku i
vriti ako mora. Bie brzo gotovo.
Zgrabila sam anu za ruku. Vete ruke babice pojaavale su moj bol; stisnula sam zube
kada su njeni prsti napipali neroeno dete u meni, i zautala osetivi da se dete okree.
Njene ruke su se sastavile u meni i uhvatile malene udove. Pomerale su se brzo,
sigurno; ula sam, ne, osetila, pucanje malih kostiju i vrisnula shvativi da je devojica jo
uvek iva, a one je osakauju, ubijaju, da bi spasile mene. Poela sam da se otimam,
bacakam i vritim izmeu njih, koje su plakale drei me vrsto.
Zaplakala sam prema ani kako me bog kanjava, jer sam kupila svoju decu
najmranijom magijom. Molila sam je da me zato pusti da umrem, da se stvari isprave;
molila sam je da ode kod Ruerija i kae mu da razbije magiju.
Niega vie se ne seam.
Beba ana je umrla prilikom roenja zbog povreda koje joj je nanela babica. Ja sam dve
nedelje lebdela u groznici, a onda ustala i saznala da Viktorija, preivela bliznakinja,
umire.
Otila sam do svoje malene, onemoale keri. Tri dana sam sedela u deijoj sobi, drei
je u naruju, gledajui njeno smeurano ukasto lice, oseajui da mi se srce rastapa i
obasipa je svom mojom ljubavlju. aputala sam izvinjenja u njeno savreno malo uvo;
molila sam je za oprotaj. Udisala je poslednje dahove, dok je njen otac stajao pored nas.
Satima sam stajala nepokretno pored tela bebe. Niko, pa ni kralj, nije me uznemiravao.
U svojoj tuzi nisam primetila svetlost koja se pojavila kada je neko odkrinuo vrata
deije sobe; nisam ula ni laki korak po mermeru. Ali osetila sam nekoga pored sebe i
spustila pogled, da bih ispod lakta ugledala deaia koji me vue za rukav. Bio je to, tada
dvoipogodinji, Anri od Navare, okrugle glavice prekrivene tamnim kovrdama, brino
naboranog ela.
Tetka Katarine, rekao je ukajui. Draga tetka, ne budite tuni.
Ali moram da budem tuna, rekla sam mu. Tvoja mala roaka Viktorija je mrtva.
Ah, ree on, zamislivi se nad tim, i uzvrpolji se malo, pre nego to je dodao: Ali
ona nas nije upoznala, pa joj neemo nedostajati na nebu.
Mogla sam da odgovorim samo suzama.
--
Ganut njima, uzviknuo je sa bolnom iskrenou, Jadna tetka! Mogu ja da se pravim da
sam jedna od beba koje si izgubila. A obeavam da u biti vrlo, vrlo dobar.
Zagrlila sam ga.
Mali moj Anri, rekla sam. Dragi moj, roeni moj.
Sledeeg dana, Rueri i hiljade drugih su mi poslali svoja sauea, ali odluila sam da
ne primim nikoga. Umesto toga, pozvala sam madam Gondi u svoj kabinet i izdiktirala joj
pismo za Miela od Nostradama iz Provanse.
Tokom nedelja u kojima sam oekivala odgovor na njega, opet sam poela da sanjam.
Glava dvadeset osam
Primila sam velikog proroka Nostradamusa kao dragog prijatelja ili roaka,
neformalno, u svojoj primaoj sobi. Kada su se vrata pred njim otvorila, sedela sam sama
pored hladnog kamina, otpustila sam sve, pa i madam Gondi, i na silu se osmehnula.
Uao je hramajui, teko se naslanjajui na tap; bog je, oigledno, bio vie
zainteresovan za prenoenje vizija zlokobne budunosti, nego za ublaavanje kostobolje.
Bio je zapanjujue neugledan: nizak, zdepast i sedokos, sa staromodno dugom bradom i
iznoenom uto-smeom odeom, izguvanom u putu.
Madam kraljice, ree on, toplim, junjakim glasom; lice mu je bilo oblo i svetlo, a
pogled topao i skroman. Roen je kao Jevrej, ali otac mu je preao u hrianstvo i uzeo
katoliko ime, u ast Device. Skinuo je kapu i, nesigurno se naslanjajui na tap, naklonio;
proreena kosa mu je pala napred i sakrila lice.
Poaen sam i obradovan to ste me pozvali, promrmljao je. elim na svaki nain
da budem na usluzi Vama i Njegovom velianstvu. Ako traite moj ivot, va je. Glas i
ruke su mu drhtali. Ako postoji bilo kakva sumnja u jeres ili zlu kob, mogu da kaem
samo ovo: celog ivota sam se trudio da sluim samo bogu i zapisivao vizije na Njegov
izriit zahtev.
Madam Gondi mi je rekla da je morao da se seljaka od sela do sela u Provansi da bi
izbegao hapenje; shvatila sam, saoseajno, da je prestravljen. On je bio ubeen da je doao
u inkvizitorsku klopku.
Ne sumnjam u to, monsinjore Nostradamus, rekla sam srdano, sa osmehom i
pruila mu ruku. Zato sam i zatraila vau pomo. Hvala vam to ste se izloili
neudobnostima i doputovali iz takve daljine da nas vidite. Duboko smo zahvalni.
On uzdrhta i duboko uzdahnu, pa se dogega da poljubi moju ispruenu ruku; kosa mu
lagano dodirnu moje zglobove. Poto se uspravio, okrenuo je glavu i ugledao prozor;
sasvim je smetnuo sa uma svoje ivce i usredsredio se, vrlo smiren.
Ah, ree, kao za sebe. Deca.
Napolju, na prostranom travnjaku u dvoritu, Eduar i mali Navara su jurili za Margo,
ne sluajui pozive guvernante da uspore. Bilo je jutro, vrelo i sparno, a ipak neobino
oblano; tamni oblaci su se rano okupili iznad reke Loare, u oekivanju nagle avgustovske
oluje.
Uspela sam da se blago osmehnem na tom prizoru. Njegovo visoanstvo, princ Eduar,
voli da juri svoju sestricu.
Dvoje mlaih, deak i devojica, kao da su blizanci, ree prorok, mrtei se.
To su moja kerka Margo i njen roak, Anri od Navare.
Slinost je upadljiva, promrmlja on.
Oboje imaju oko tri godine, monsinjore; Margo je roena trinaestog maja, a Navaro
trinaestog decembra.
Vezani sudbinski, ree on. Pogledao me je bledo sivim oima, koje su bile vrlo
krupne i otvoreno prodorne, poput deijih. Ja sam imao sina, ree tuno, i ker.
ula sam za to: poznat kao vidar i doktor, bio je uven po tome to je spasio mnoge
bolesnike od kuge, ali sopstvenu enu i decu nije uspeo da spasi.
--
Oprostite to pominjem sopstvenu tugu, madam kraljice, ali nedavno sam saznao da
vi tugujete zbog gubitka dveju devojica. Nema vee tragedije od gubitka deteta. Molim
boga da ublai vau tugu, kao i kraljevu.
Hvala vam, monsinjore Nostradamus, rekla sam i urno promenila temu, da ne bih
zaplakala. Pokazala sam mu stolicu preko puta moje, sa klupicom postavljenom posebno
zbog njega. Dovoljno ste se namuili zbog mene. Molim vas, sedite. Hoete li da vam
kaem kada su deca roena?
Suvie ste ljubazni, Vae velianstvo. Da, to bi bilo lepo. Seo je i uz malo stenjanja
digao noge na klupicu.
Jesu li vam potrebni pero i hartija, monsinjore? upitala sam.
On se potapa po elu. Ne, zapamtiu. Ponimo, onda, sa najstarijim.
Rekla sam mu detalje roenja deaka. Nisam mu pominjala podatke o datumima
roenja devojaka jer, po Salijskom zakonu, ena ne moe da sedi na francuskom prestolu.
Hvala vam, madam kraljice, rekao je monsinjor Nostradamus kada smo zavrili.
Dau vam svoj pun izvetaj za dva dana. Neke pripreme sam ve izvrio, jer su datumi
roenja deaka opte poznati.
Nije pokuao da ustane, kao to bi neko oekivao; gledao me je onim bistrim,
svevideim oima i u sekundama koje su usledile ja sam opet dola do glasa.
Imam rune snove, rekla sam.
Nakrivio je glavu, zainteresovan, ali ni malo iznenaen. Mogu li, onda, da govorim
otvoreno, madam kraljice? Ja nisam prvi astrolog koji radi natalne karte te dece. Vi ve
imate te informacije, zar ne? Pozvali ste me zbog neeg drugog.
Klimnula sam glavom. Proitala sam vau knjigu, rekla sam i odrecitovala mu
trideset peti kvatren, o lavu koji umire u zlatnom kavezu.
Pogled mu se smraio. Ja piem ono to bog eli, madam kraljice. Ne pravim se da mi je
poznato znaenje toga.
Ali meni jeste. Nagnula sam se napred, ne skrivajui vie oaj. Moj suprug je lav iz
te strofe. Sanjala sam... Glas me je izdao.
Madam, ree on tiho, mislim da se vi i ja dobro razumemo, bolje nego to nas
razume ostatak sveta. Vi i ja vidimo stvari koje drugi ne vide. Previe za nae dobro.
Okrenula sam se od njega i zagledala kroz prozor, prema vrtu, gde su se Eduar, Margo
i mali Navara jurili oko ive ograde, pod skrivenim suncem. Zatvorila sam oi i umesto
toga videla spreno bojite na kome se moj mu trzao i davio u sve veoj poplavi krvi.
Ne elim vie da vidim, rekla sam.
Bog nam ne daje izbor.
Kralj e umreti, rekla sam emotivno. Trideset peti kvatren to znai, zar ne? Mom
Anriju je sueno da umre premlad, stranom smru u ratu, ako se ne uini neto da se to
sprei. Poznato vam je to; sami ste to napisali u ovoj pesmi. Pogledala sam ga pravo u oi.
A ja sam sanjala, jo kad sam bila devojica, da e ovek koji me je dozivao na
francuskom umreti u lokvi krvi na bojitu. Nisam znala ko je on, dok nisam upoznala svog
supruga.
ao mi je, madam, odgovori on tuno. Ako Vam je bog poslao te vizije, morate
pokuati da otkrijete zato je to uinio. Imate obavezu.
Imam obavezu da zatitim kralja, rekla sam. Imam obavezu prema svojoj deci. A
ceo ivot sam provela pokuavajui da shvatim, da saznam ta treba da uinim.
Monsinjor Nostradamus spusti pogled na aru na tepihu. Izraz mu je ostao smiren; kao
da se molio.
Moda, pretpostavio je, ne treba nita da uinite. Moda treba samo da zapiete
svoje vizije.
Glas mi je poeo da puca. A moda se ni sva vaa proroanstva ne ispunjavaju.
Moda su i ona upozorenja, kao to su i moji snovi, da bi se opasnost izbegla. Da li je to
mogue, monsinjore?
Nije digao pogled. Lice mu se opustilo, a dah postao spor i dubok.
Ah! uzviknuo je, zatreperivi oima. Kako krv lipti! Kako mi curi sa lica!"
Da, apnula sam, pa glasnije dodala: Da. Ali ta opasnost moe da se izbegne.
Budunost moe da se promeni, zar ne?
Jue, danas, sutra, promrmlja on, sve je to isto u oima Svemonog. Kao to ovek
ne moe da promeni prolost, tako ne moe ni suenu budunost.
Ruke mi se napee na naslonima fotelje. Moj suprug je upozoren da bi mogao biti
smrtno ranjen u borbi. Njegove zvezde su jasne. Ako izbegne borbu i ne povede svoje
ljude u rat, bie bezbedan. Ovo je osnova astrologije, monsinjore. Morate mi rei da li e
Francuska opet ratovati? Morate mi rei kako to moe da se sprei?
Rat se sprema, ree on. Rat se uvek sprema i vi i ja nemamo mnogo naina da ga
spreimo.
Ali sigurno znate kada e biti, rekla sam. Kada ste prvi put dobili tu viziju o dva
lava, monsinjore? Pre vie godina? Mislila sam da se to moralo desiti pre nego to je
Rueri bacio ini pomou krvi one prostitutke, pre nego to smo obezbedili Anrija.
Pre pet godina, odgovori monsinjor Nostradamus. Ali i sada ga vidim duhovnim
okom. Proroanstvo stoji.
To ne moe biti istina. Molim vas, monsinjore... Anri je moj ivot, moja dua. Ako on
umre, ja neu eleti da ivim. Morate mi rei ta jo mogu da oekujem.
On u trenu otvori oi. Pogled mu je bio direktan i otvoren. ovek ne zaustavlja boga,
madam.
Ali bog je milostiv.
Bog je pravedan, ree prorok tiho.
I usliava molitve, uzvratila sam. Znai, ako ga neko zamoli dovoljno iskreno...
Kao to ga je Hristos molio u Getsimanskom vrtu? I dalje je govorio tiho. Molio da
bude poteen gorke smrti, znajui da je raspee neizbeno? Uzdrhtao je, pa se isto tako
naglo opustio u stolici. Kada je opet progovorio, glas mu je bio drugaiji.
Ova deca, uzdahnuo je. Madam kraljice, njihove zvezde su loe. Ova deca ne bi
trebalo da budu.
Digla sam ruku na srce, gde mi je visio biser i odglumila ljutinu. Uasno je to rei
majci. Okrutno.
Ignorisao je tu la. Tapiserija istorije istkana je od mnogih niti, madam. Neka samo
jedna bude zamenjena drugom, slabom i falinom, veo e se rasparati. Njegov, sada
uaren, pogled poivao je na meni. Veo e se rasparati i krv potei, vie krvi nego to ste
videli u bilo kom snu. Popravke se moraju izvriti.
Zurila sam u njega, sa oseajem munine. Bez sumnje, svojim duhovnim oima je video
ba kao i ja: prostitutku, tupog pogleda i dodir Ruerijeve otrice na njenom grlu. Pa ipak,
nisam imala snage da kaem istinu, ak ni njemu.
apnula sam, Ne razumem...
Vi mislite da nemate srca, madam, rekao je. Daleko od toga. uvajte se nenosti.
uvajte se milosra. Ne tedite one kojima dajete srce. ak i tako, povratak nee doi lako.
Jo krvi e biti proliveno.
--
Povratak: mislio je na Anrija i decu, znala sam. eleo je da napustim one koje volim.
eleo je da vratim ini. Ustala sam iznenada, primoravajui ga da se trgne iz svog
sanjarenja, da rukom potrai svoj tap i sa mukom ustane.
Naa audijencija je zavrena, monsinjore, rekla sam hladno. Potpuno ste u pravu,
imam mnogo astrologa na raspolaganju i nemam potrebu za vaim uslugama u ovom
trenutku. Molim vas, odmorite se veeras u Blou, pre nego to nastavite svojim putem.
Neka vam povratak kui bude prijatan i neka vas bog uva.
Gledao me je sa saoseanjem, tako dubokim da mi je srce pucalo.
Bilo je teko, apnuo je. Tako teko, kada sam ostao bez ene i dece. Ali bila je to
boija volja, madam. Boija volja.
To je govorio ovek, a ne prorok, ali nisam se mogla prisiliti da odgovorim. Kipei od
besa, pozvonila sam madam Gondi i ispratila je pogledom dok je odvodila proroka.
Opet sam sela, spustila glavu i vrhovima prstiju pritisnula obrve i slepoonice. Ostala
sam tako, misli i oseanja uzburkanih u konfuziji, dok me jedan instinkt nije digao na
noge.
Prila sam velikom prozoru, koji je gledao na dvorite u kome su se deca igrala. Dole je
vladalo neko uzbuenje: Eduar i arl su neto vikali i pokazivali gomilu kamenja, dok je
guvernanta teila uplakanu Margo. U pitanju je moralo biti neto ozbiljno, jer se i sama
ana pojavila na travnjaku, klekla pored sina i neto mu govorila.
Pojavio se Nostradamus, teko se oslanjajui na tap, i sa naporom poao preko
travnjaka, dok nije doao na uljudno rastojanje od ane. Obratio joj se; ta god da joj je
rekao, uinilo je da ustane i osmehne se, pa radoznalo pogleda za njim dok se udaljavao.
Taj prizor me je ispunio stravom: sem Ruerija, samo ana je znala da sam se okrenula
crnoj magiji da bih zatrudnela. Koliko bi uasnutija bila da sam joj priznala da sam svoju
decu kupila krvlju drugih?
Pourila sam iz svog apartmana i niz kruno kameno stepenite, dole, u dvorite. Dok
sam ja prela travnjak i stigla do ane, starac bee otiao, bez sumnje u svoju gostinsku
sobu.
Maman! uzviknu estogodinji arl ne razmislivi, tako uzbuen da je zaboravio na
pravila ponaanja. Maman, Margo zamalo nije ujela zmija!
Bila sam totalno okirana. Zmija? Gde je sada?
Otila je, ree Eduar, a ja sam odahnula. Margo se popela na tu gomilu kamenja,
pokazao je, i dok je tu stajala, Anri joj je rekao da sie, jer je zmija pored njene noge i hoe
da je ujede!
Anri! uzviknula sam. Kako je dobro to si spasio Margo.
Mali Navara pocrveni, okrenu se i pade majci u naruje. ana ga stee i ozari se. On je
hrabar i dobar deak, ree.
Okrenula sam se da zagrlim Margo i sasluam njen uzbueni opis dogaaja; kada je
zavrila, Eduar mi je apnuo na uvo:
Zmija je bila ispod kamenja, maman. Mali Anri nije mogao da je vidi. Niko od nas nije
mogao dok Anri nije uzeo tap i odgurnuo kamen. Ali on je znao tano gde se nalazi.
Rekao je Margo da se skloni od nje.
Osmehnula sam se popustljivo, sigurna da sluam deiju ulepanu priu. Kako je to
zanimljivo.
Anri vidi stvari, proita Eduar. Stvari koje nisu tu.
Lepo, rekoh mu povlaujuim tonom. Dadoh guvernanti znak da okupi decu i
zabavi ih, da bih mogla da razgovaram nasamo sa anom.
ana je sa blagim osmehom gledala za svojim sinom. Mislim da se zmija vie uplaila,
nego deca; odmah je pobegla. Moj Anri mora da je primetio smotanu ispod kamena.
Monsinjor Nostradamus, rekla sam, ta je rekao?
ta? Ona trepnu. Oh, tako se zove? Zvuala je kao da se zabavlja. Kae da je
prorok. Prvo mi je zasmetala njegova neposrednost, ali bio je vrlo prijatan.
Da, rekoh ja nestrpljivo, ali ta ti je rekao?
Ona se kratko nasmeja. Ozbiljno je izjavio da sam rodila kralja. A ja sam rekla: Ali
monsinjore, ja sam kraljica Navare, tako da e moj sin jednog dana sigurno biti kralj. Bilo je
simpatino. Kakav smean oveuljak.
Da, rekla sam. Da. Kakav smean oveuljak.
Monsinjor Nostradamus je proveo jednu no u Blou. Njegova koija je otila u zoru, a
kada sam kasnije, toga jutra ustala, otkrila sam da mi je ostavio jedan kvatren, nakraban
slobodnom rukom:
Jedna nit i dalje se odmotava,
Namotajte je i odvratite dolazeu plimu zla,
Ako je pokidate, sama Francuska e nestati,
Uguena krvlju roenih sinova.
Bila sam u velikom iskuenju da ga bacim u vatru; srce mi je ve bilo ranjeno smru
bliznakinja, a Nostradamus se usudio da ga opet probode.
Ali savila sam ga i gurnula u pregradu skrivenu u drvenoj oplati zida moga kabineta.
Oni koji nisu izgubili dete na roenju ili pre njega, misle da se manje tuguje za starijim
ili odraslim detetom, ali ne uzimaju u obzir ljubav prema nekome koga uopte nisu
upoznali. Tokom meseci posle smrti bliznakinja povukla sam se, odbijala da drim
audijencije i idem u lov, pa ak i da jedem sa svojom porodicom. Kada me je mu pitao
moe li da nastavi veernje posete mojoj sobi, nalazila sam razloge da ga odbijam, dok nije
prestao da me pita. Nisam trpela niije drutvo, sem mojih neophodnih dama i moje
prijateljice ane.
Jednom sam se posavetovala sa Ruerijem, koji nije uspevao sasvim da sakrije svoju
ljubomoru zbog toga to sam pozvala uvenog Nostradama. ak i da je monsinjor od
Nostradama predvideo smrt moga mua, rekao je Rueri, budunost je loa. Vidovnjak
nije bio u pravu: bog je u stvari uo molitve. Ja nisam imala srca da ga pitam da li ih je uo
i avo.
--
Glava dvadeset devet
Dugogodinji neprijatelj moga mua, stari i bolesni car Karlo, nezvanino je abdicirao u
januaru 1556. godine, ostavljajui svog brata Ferdinanda da vlada Nemakim zemljama i
sina Filipa da vlada panijom, Napuljem i Nizijama. Mene je ta vest obradovala, jer sam
mislila da e doneti mir.
Ali, rat je poeo kada je moj mu imao trideset devet godina. Jedan od Filipovih
potkraljeva, vojvoda od Albe, otpoeo je napad na ceo juni region Kampanije u Italiji.
Albina vojska je iznenaujue brzo osvojila tu zonu i otpoela mar prema Rimu.
Novi papa, Pavle IV, seao se uasa koje je poinila osvajaka carska vojska u Svetom
gradu vie od dve decenije ranije. Prestravljen, zatraio je vojnu pomo od mog mua.
Anri je pristao da je da i poslao Fransou od Giza na elu velike vojske. Giz je bio sjajan
strateg i zakleo se da nee samo odbraniti Rim, ve e i zauzeti i Napulj za Francusku. Bili
smo uvereni da e se pohod zavriti brzo, ali nai italijanski saveznici nisu uspeli da stvore
fondove, ni da regrutuju ljude koliko su garantovali.
Uskoro smo otkrili da je Albin napad bio deo klopke: im smo poslali Giza i njegovu
vojsku u Italiju, vojvoda Savojski je zauzeo Pikardiju, na severoistonoj granici Francuske
sa carevinom.
Anri je poslao svog starog prijatelja Montmorensija da vodi borbu protiv osvajaa
Savojskog. Montmorensi je poveo svog sestria, sjajnog, ali arogantnog admirala Gaspara
de Kolinjija. Pre odlaska u Pikardiju, razgovarali su sa kraljem i odluili su se za strategiju
u koju se Kolinji zaklinjao da e uspeti.
Tokom poslednjih, okrutnih dana avgusta, Montmorensi i njegovi ljudi su se sukobili
sa carskim osvajaima u francuskom utvrenju Sen Kventin, pored obale reke Some. Moj
mu je bio udaljen jedan dan jahanja; uprkos mojim protestima, insistirao je da bude
dovoljno blizu bojita, da bi bio u stalnom kontaktu sa Montmorensijem. Ja sam ostala kao
kraljev namesnik u Parizu, samo dva dana jahanja daleko od fronta, zbog ega su graani
oseali strepnju.
Veerala sam sa anom i decom, kada se na vratima pojavio kurir. Iscrpljen i zadihan
od dugog jahanja, mladi oficir je imao izraz totalnog oaja; pre nego to je stigao da
progovori, ja sam se izvinila i izala u hol, pa zatvorila vrata iza sebe.
Kakve su vesti? upitala sam, ukoena od straha.
Dolazim od Njegovog velianstva, prodahta mladi i opusti se sa olakanjem.
Je li kralj dobro? upitala sam.
Kralj je dobro, potvrdi on. Ali naa vojska je pretrpela ogromne gubitke kod Sen
Kventina. Treina naih ljudi je izginula... a zapovednik Montmorensi i njegovi najbolji
oficiri su zarobljeni i na putu u panski zatvor.
Zatvorila sam oi pred tim vestima. Bilo mi je ao poginulih, ali oni bar vie nisu patili;
bilo mi je ao zbog Montmorensija, zbog poniavanja i muenja koje e sada trpeti.
Kralj, rekla sam. Kaite mi da nije naumio da organizuje vojsku i sam je povede u
borbu protiv vojvode Savojskog.
Njegovo velianstvo se vraa u Pariz, da razgovara sa svojim savetnicima. Zakleo se
da e osvetiti ovaj poraz.
Osetila sam da e me noge izdati; teko sam se naslonila rukom na zid. Hvala vam,
proaputala sam. Hvala vam...
ula sam samo da se Anri vraa u Pariz, meni. Iz oiju su mi krenule suze olakanja;
glupo sam poverovala da se moj mu nee vraati na bojite i da e biti siguran.
Tada nisam znala da e ba Montmorensijevo ropstvo doprineti onome ega se najvie
plaim.
panski kralj Filip nije bio sjajan strateg kao njegov otac. Trebalo je da njegova vojska
krene direktno na Pariz, koji bi lako osvojili; umesto toga, naredio je da zauzmu nekoliko
gradia na severu, to je bilo traenje vremena u nau korist. Zima je dolazila,
primoravajui Filipovu vojsku na povlaenje.
U meuvremenu, moj Anri se vratio kui. Jedva da sam ga viala: po ceo dan je sa
svojim savetnicima raspravljao o planovima, suvie tajnim da bi ih poveravao i svojoj eni.
Anri je brzo stario tih gorkih meseci: kosa na slepoonicama mu je posedela i pojavili se
podonjaci. Njegov osmeh, koji se nekada lako pojavljivao, sada je retko vian i bio
umoran.
Brinula sam posmatrajui ga. Deija soba je bila moja jedina zabava, pa i to
zadovoljstvo mi je bilo zainjeno razoaranjem. Fransoa je imao skoro etrnaest godina, u
tim godinama smo njegov otac i ja bili kada smo se venali, ali moj sin je jo uvek, i
psihiki i fiziki, bio dete. Njegova sestra Elizabeta, sa gotovo trinaest godina, izgledala je
kao da je mnogo starija, a verenica, Meri, u petnaestoj godini bila je sjajna i sposobna
mlada ena; nisam sumnjala da e, kada Fransoa nasledi presto, Meri vladati. Moj drugi
sin, arl, patio je od apscesa i drugih infekcija, ali zdravstveni problemi nisu ga spreavali
da pokazuje znake ludila: morali smo da ga spreavamo da grize drugu decu do krvi, a u
jednom trenutku guvernantine nepanje uspeo je golim rukama da slomi vrat malom
deijem panijelu. Moj mu je tog psa zamenio drugim kuetom, sa nalogom da ga uvek
zakljuavaju kada je arl prisutan. Samo Eduar, tada desetogodinjak, odrastao je visok i
uljudan, kao i njegov nerazdvojni drugar, mali Navara.
Jednog hladnog, zimskog dana, u Parizu, pod sivim oblacima koji bi u svakom drugom
gradu verovatno najavljivali sneg, sedela sam sa Eduarom, Meri i kuetom u svom
predsoblju, iji su visoki prozori gledali preko nejasne, blatnjave vijuge reke Sene, prema
dvostrukim prozorima Notr Dama. Meri je nauila da bude uljudna sa mnom, mislim da
se pomirila sa injenicom da sam zdrava i da neu skoro umreti, pa je poela da dolazi u
moje odaje, da veba vezenje. Toga dana je Eduar dopratio i lepo se igrao sa kuetom,
ijim vragolijama smo se smejali.
Toga jutra, Meri i ja smo spremale njenu venanicu, raskonu kreaciju od sjajnog
svilenog satena, u njenoj omiljenoj beloj boji. Bio je to neobian izbor za venanicu,
naroito u Francuskoj, gde je belo bilo boja alosti za kraljicu. Ali Meri je tvrdoglavo
insistirala na njoj, a moram priznati i da joj je lepo stajala. Bile smo zauzete zaivanjem
cvetne aplikacije na gornjem delu, kad se na vratima pojavila madam Gondi, iroko se
osmehujui.
Madam kraljice! doviknula je. Oprostite, ali imate posetioca koji ne dozvoljava da ga
najavim! Kae da ete se obradovati kada ga vidite.
Namrtila sam se, ne mogavi da shvatim ko bi bio tako neuljudan. Poaljite ga
unutra.
Madam Gondi se skloni u stranu. Neki mukarac pree samouvereno preko praga,
dramatino odeven u kaput od plavog somota italijanskog kroja, sa velikim rukavima od
zlatastog brokata. Glava mu je bila mala za njegovo telo, to je moda objanjavalo veliki
--
eir sa perjem, koji mu je pokrivao neposlune kovrde. Nosio je vrlo dugake, crne
brkove, uvijene, kao i njegova kosa, a kada me je ugledao, iroko se osmehnuo.
Makice! uzviknu. Oh, Makice, kako dobro izgleda! Kako si velianstvena,
velianstvo!
Skinuo je eir i mahnuo njime sa jedne na drugu stranu, nisko se naklonivi. Zatim se
uspravio i rairenih ruku poao prema meni, sa jasnom namerom da me zagrli.
Tupo sam zurila u njega jedan trenutak, dok me neto u njegovim oima i kovrdama
nije podsetilo na detinjstvo, koje me je nateralo da odbacim Merinu haljinu i skoim na
noge. Pjero! Moj Pjero!
Zagrlili smo se, kroz smeh i suze, pred zapanjenim pogledima Eduara i Meri. Kada
sam se povukla, stavila sam mu ruku na lice. Nije vie bilo punako, nego muevno i sa
oiljcima iz mnogih bitaka.
Pjero, rekoh, na francuskom, zbog dece. Ti si se borio u Italiji, sa vojvodom od Giza.
ta te dovodi u Pariz?
Tvoj mu, odgovorio je, ne skidajui ruke sa mog struka. Pozvao je mene i
monsinjora Giza u Francusku. U Italiji nije ilo kako bi trebalo, pa ima druge zadatke za
nas. Zastao je i ljubazno se osmehnuo Eduaru i Meri. Jesu li ovo tvoj sin i erka? Kako su
lepa deca!
Ovo je Meri, kraljica kotske, rekoh, a uskoro e biti Dofina.
Pjero je u ruci jo uvek stezao svoj veliki eir; on dramatino zamahnu njime du svoje
visine, sagnuvi glavu gotovo do kolena.
Vae velianstvo, ree. Molim vas za oprotaj zbog toga to nisam propisno
najavljen. Mislio sam da je prisutna samo jedna kraljica. A izmeu ostalog, zaista ste lepi
kao to svi kau.
Meri, koja nije volela strance, se nasmeja i zabaci glavu.
A ovo je moj sin Eduar, rekla sam.
Eduar ustade i uljudno se nakloni. Uzbueno psetance poe da laje na Pjera; Eduar ga
uze i umiri.
Ah, velianstvo, ree mu Pjero. Sada ste vrlo markantan mladi: vaa majka mora
da je vrlo ponosna.
Pozvala sam madam Gondi da vrati decu u njihovu sobu, pa uzela roaka pod ruku i
povela ga u obilazak Luvra.
Poto smo malo hodali i uzbuenje nam je splasnulo, upitala sam Pjera, Da li ti je kralj
ve pominjao svoje vojne planove?
Tek sam stigao, ree moj roak. Nisam upuen u strategiju, ali znam ta je na cilj.
A to bi bilo? nastavila sam.
Pjero se osvrnu, da proveri jesmo li sami, pa ree tiho, Pa, da osvojimo Kale,
naravno.
Kale! uzviknuh ja, pa, poto me je utiavao, spustih glas. Pjero, ali se! Severnjaki
grad Kale je odavno bio englesko utvrenje. Smatran je neosvojivim, toliko da su postojali
stihovi koji kau
Francuz e osvojiti Kale
kad gvoe i olovo zaplivaju kao pluta.
Nisam razumela zato moj mu eli da osvoji Kale: volela ga je engleska kraljica Meri,
Filipova ena, Krvava Meri, zvali su je, jer je udela za ubijanjem protestanata zbog
njihove vere. Osvajanje Kalea bilo bi lino suprotstavljanje njoj, a time i Filipu i carstvu.
Bila sam prestravljena milju da e Anri izazvati zajedniki gnev Engleske i panije; sem
toga, osvajanje Kalea bilo je jednostavno nemogue.
Ni najmanje, uzvrati Pjero pomalo ogoreno. Razmisli o tome, Makice: niko iv ne
oekuje taj napad, pa e element iznenaenja biti na naoj strani. Njegovo velianstvo je
povuklo sve svoje jedinice iz Italije. Svi mi, zajedno sa nekim plaenicima, uzeemo uee
u invaziji. Ne moemo izgubiti.
To je Anri rekao i za Sen Kventin, rekla sam neraspoloeno.
Molim te, Pjero... Razgovaraj sa mojim muem o tome. On hoe da osveti
zarobljavanje Montmorensija. Ali to je ludilo. Rat protiv panije je jedna stvar; rat protiv
panije i Engleske je neto sasvim drugo.
Uz sve potovanje, Vae velianstvo, ree Pjero, sa hladnom odlunou umesto
razmetljivosti. To nije ludost, ve briljantnost. I mi emo pobediti.
Nastavili smo da razgovaramo o drugim, veselijim stvarima. Kralju nisam rekla nita,
jer bi on pomodreo ako bi saznao da je Pjero otkrio dravnu tajnu. Ali moja napetost je
svakim danom bivala sve vea, kao i strah da e se Francuska nai u sreditu rata, u
kraljevoj etrdesetoj godini.
Fransoa, vojvoda od Giza, stigao je u Luvr kasnije toga popodneva uz fanfare. Giz je
pred celim dvorom klekao pred moga mua, koji ga je odmah uspravio i zagrlio kao brata.
Okupljena masa klicala je oduevljeno, kao da Giz nije poraen u Italiji.
Nedeljama sam se pravila da ne znam za Anrijev plan o munjevitom zauzimanju
Kalea, u sred zime, kad neumerena temperatura sve osim najveih budala odvraa od
ratovanja. I kada je moj mu, prvog januara 1558. godine kasno uvee najzad doao u moju
spavau sobu, nije traio ljubav, nego je eleo da prizna da je poslao vojsku na Kale pod
Gizovom komandom, sa mojim roakom Pjerom kao njegovim pomonikom.
Htela sam otro da izgrdim Anrija zbog te glupe avanture, ali kocka je bila baena.
Uzdrala sam se od grdnje i rekla muu da im elim uspeh. Nita drugo se nije moglo.
Bila sam potpuno nespremna kada je, dve nedelje kasnije u podne, Anri uleteo u moj
apartman. Vezla sam sa Elizabetom, kad su drvena vrata tresnula o kameni zid kao iz
puke, iznenadivi me toliko da sam se ubola. Digla sam pogled sa krvavog prsta i
ugledala svog mua kako se ceri kao ludak.
Osvojili smo Kale! uzviknuo je. Giz je uspeo!
Elizabeta vrisnu od sree i baci svoj vez. Ja ga obgrlih i zagnjurih lice u njegove grudi,
pomislivi kako e mi mu najzad biti bezbedan od ratnih opasnosti.
Nastupio je mir. Pogoen gubitkom Kalea, Filip od panije je pristao da pregovara sa
Anrijem u vezi oslobaanja Montmorensija; u meuvremenu, sva neprijateljstva su
prekinuta.
Ovoga puta, kad se Fransoa od Giza vratio iz rata i klekao ispred prestola, Anri mu je
rekao da trai ta god eli od Krune i to e dobiti, 'u ast zapanjujue pobede koju ste
postigli za Francusku'.
Giz je tada imao trideset devet godina, kao i ja i moj mu. Meutim, ratni napori su
uinili da izgleda mnogo starije; bio je gotovo sasvim elav, roav od boginja i obeleen
oiljcima iz borbi maevima.
Imam samo jednu elju, izjavio je on zvonkim glasom, a to je da se moja neaka uda
za vaeg sina pre nego to me bog uzme iz ovog ivota.
Ispunjeno, objavi Anri, uz oduevljene uzvike dvorjana. Ovim vas zaduujem da to
organizujete, vaa milosti. Po svojoj volji.
--
Vojvodi od Giza po volji je bilo da se njegova neaka Meri vena sa Dofinom dvadeset
etvrtog aprila.
Meutim, na redu je prvo bio brani ugovor. kotski parlament je odmah pristao da
Fransoa postane kralj kotske, a ne samo kraljevski suprunik; meutim, eleli su da, ako
Fransoa prvi umre, Meri vlada Francuskom kao kraljica, protivno Salijskom zakonu, kojim
se nije dozvoljavalo da ene sede ne francuskom prestolu.
Ja bih normalno utala, preputajui sve pregovore svom muu, ali pomodrela sam na
pomisao da e Meri imati prednost nad mojim, roenim sinovima. Prila sam Anriju i
otro mu pomenula potrebu da se Kruna zatiti i sauva za nae naslednike. Sluao me je
bez rei i strpljivo, a kada sam dala oduka svojim oseanjima, toplo se osmehnuo i uzeo
me za ruku.
Neu dozvoliti da nai sinovi budu potinjeni, Katrin. Meri nikad nee sama vladati
Francuskom.
Vie bih volela da nikada uopte ne vlada njome, rekla sam ogoreno. Bila sam toliko
uznemirena, da zamalo nisam povukla ruku.
Anri je znao, naravno da se Meri i ja ne volimo previe, i iskreno je eleo da se to
promeni. Ali u ovom sluaju, sloio se sa mnom. Naposletku, u ugovoru je stajalo da, po
Fransoinoj smrti, Meri nee imati pravo na presto. Gizovi su bili vrlo razoarani tim
uslovom, ali Anri nije prihvatao promenu.
Dvadeset etvrti april je svanuo dremljiv i topao. Ja nisam mnogo spavala, jer sam vei
deo noi provela teei svog rasplakanog sina Fransou, koji je bio prestravljen da se ne
obruka ako zamuca ili se onesvesti. Jutro me je zateklo jo uvek pored svog pospanog sina.
Oni kapci su mu bili otekli i gotovo zatvoreni, a lice umrljano i oteklo. Zatraila sam da
mi donesu obloge, koje sam mu zatim neno stavljala na oi i obraze.
Do podneva svi mi, iz kraljevske grupe svatova, bili smo odeveni, Anri i ja
dostojanstveno, u crnu i tamnu boju zlata, da bi Meri i na sin mogli da sijaju. Bila su tu i
ostala kraljevska deca, odevena najbolje to su mogla; Elizabet, sada prelepa
trinaestogodinja devojka u svetlo plavom somotu, koja je bila sledea za udaju, jer je Anri
ve razmatrao prosce za njenu ruku, brinula je da se mlai ponaaju kao to dolikuje
prinevima i princezama. Sa izuzetkom, Meri, koja je ekala izvan vidokruga, u jednom
udubljenju, skupili smo se na glavnom ulazu u palatu. Nevestini ujaci bili su velianstveno
odeveni. Kardinal od Lorene je bio u crvenom satenu, i sa velikim krstom, prekrivenim
rubinima. Organizator dogaaja, vojvoda od Giza, obukao se od glave do pete u srebro i
dijamante, kao da je on mladoenja.
Pojava moga Fransoe u njegovom lepom, zlatnom aketu posebno me je ganula. Po
visini je bio jednak svom gotovo osam godina starijem bratu arlu; glava mu je bila
prevelika za njegovo telo; a visoki glas mu je jo uvek bio deaki. ak i takav, uspeo je da
izgleda kraljevski dostojanstveno. Kada se Elizabet sagnula da poljubi starijeg brata u
obraz i proglasi ga 'najzgodnijim od kada ga znam', Anrijeve oi ispunile su se suzama, i
uzeo me je za ruku i stisnuo je.
Nekoliko koija ukraenih vencima od belog satena i ljiljana ekalo nas je u dvoritu.
Anri i Fransoa su se popeli u prvu koiju; kada su se udaljili iz vidokruga, iz palate je
izala Meri.
Izgledala je kao divan tamnokosi aneo u belom satenu i sa draguljima ukraenom
zlatnom dijademom na glavi; svi smo uzdahnuli ugledavi je. Smekala se, svesna utiska
koji ostavlja; dok je ila prema koiji, dugaki veo joj se vukao po kaldrmi, uprkos
oajnikim naporima dveju dama da ga dignu to vie. Kada se smestila u njoj sa svojim
pratiljama, popela sam se i ja. Preli smo Senu do gradskog ostrva, Il d'la Site. Ili smo
prema palati kardinala od Burbona, pored crkve Notr Dam.
Tu je naa svadbena povorka otpoela spori, javni prolaz. Giz je nadzirao podizanje
drvene tribine, koja vodi od stepenita nadbiskupove palate do stepenita katedrale. Bila je
obloena purpurnim somotom od poda do tavanice i ukraena Merinim belim ljiljanima i
srebrnim trakama; na njoj su stajali strani dostojanstvenici, ambasadori, princeze i
dvorjani, svi eljni da vide nevestu iz blizine. Kardinal je vodio procesiju sa Fransoom.
Meri je ila na veem rastojanju, pod ruku sa kraljem. Posle nje ila sam ja, ispred svoje
dece, praena Dijanom i mojim damama. Fransoa od Giza i njegov brat bili su na zaelju.
Sve miris drveta doneo mi je seanja na jedan davni dan, kada sam bila uplaena i
osetljiva nevesta. Posmatrai su sa divljenjem uzdahnuli kada je Meri prolazila pored njih,
dok su ushieni pariani urlali napolju. Osmehnula sam se videvi svoga roaka Pjera u
tamno plavoj uniformi i trgla se primetivi pogled Kozima Ruerija. Izgledao je neobino
lepo, ako se to moe rei za runog oveka, u novom aketu od tamno crvenog brokata,
obrubljenog crnim somotom. Crveno i crno, podsetnici na krv i smrt, ono to je bilo
potrebno da bi se stiglo do ovog mesta i ovog trenutka.
Smekao se veselo, neskladan izraz na tako bledom, avetinjskom licu. Uzvratila sam
mu osmeh u iznenadnom oseaju naklonosti, znajui da bez njega ne bih preivela, ni
rodila sina. U naim pogledima bilo je vie prisnosti nego to sam ikada razmenila sa
svojim muem.
Naa grupa je prola galeriju i uspinjala se uza stepenite crkve Notr Dam, pod punim
pogledom sa drvenog amfiteatra na kome je bilo na hiljade veselih i bunih graana, iza
kotske garde i ograde. Gizovi su odluili da se Meri ne vena u katedrali, ve ispred nje,
zbog posmatraa. Kardinal se zaustavio na velikom, centralnom ulazu, Kapiji poslednjeg
suda, ispod velianstvene Zapadne rue, prozora od bojenog stakla i kamena. Fransoa je
stao na razmaku ruke od nadbiskupa, pa se okrenuo prema okupljenima, da saeka svoju
nevestu.
Kada je Meri dola da stane izmeu mog sina i kralja, masa je uutala. Ceremonija je
bila kratka. Kada je kardinal zatraio od mladoenje i mlade da se zakunu, Dofin je
udesno odgovorio bez zamuckivanja; Merin odgovori je bio siguran i samouveren. Kralj
je izvadio prsten, obian, zlatan, i pruio ga kardinalu, koji ga je stavio Meri na prst.
Kardinal je zastao, to je znailo da Dofin moe da poljubi svoju ljupku nevestu.
Ali Meri je uzviknula glasno, neoekivano, Pozdravite Fransou, kralja kotske!
Klekla je i duboko se naklonila, dok joj se bela suknja nabirala oko nje.
Bila je to sjajna predstava. Graani, ve zaslepljeni Merinim dostojanstvom i lepotom,
gromoglasno su klicali, oduevljeni tako skromnim izrazom potovanja prema svom
buduem kralju.
Osvrnula sam se preko ramena, prema plemstvu okupljenom iza nas, na stepenitu
katedrale. Sva lica su zraila potovanjem prema Merinom ljupkom gestu, sem jednog.
Kozimo Rueri je stajao, nezavaran i ozbiljan. U njegovim crnim oima i na bledom licu
nalazio se isti mrani pogled, kao i trideset godina ranije, u Firenci, kada je rekao jednu
runu re.
Izdaja...
Posle ceremonije, vratili smo se u kardinalovu palatu, na tradicionalnu gozbu, posle
koje je usledio bal. Stajala sam pored Meri kada je njen ujak, Fransoa od Giza, doao da je
izvede na podijum za igru. Bio je ve pijan i apnuo joj je na uvo, mnogo glasnije nego
to je bilo potrebno:
--
Sada si kraljica dveju zemalja.
Meri kao da je to bilo zabavno i pogledala me je lukavo, kao maka, dok je odlazila sa
Gizom.
Sunce je zalazilo dok smo se vraali preko mosta u Luvr, sa Meri u nosiljci, dok je
zalazee sunce davalo njenom tenu i haljini boju korala. Kada smo se vratili u palatu bili
smo umorni, ali jo ne bee zavrio svoj raskoni spektakl. Odvedeni smo u veliku balsku
salu u Luvru. Kralj se pojavio u zanimljivom mehanikom amiu, ukraenim ljiljanima,
belim satenom, i srebrnim jedrima. U pratnji primorske muzike, amac je klizio preko
mermernog poda, kao da pluta po moru; do Meri. Moj mu joj je, cerei se, pomogao da
ue u ami, pa su njih dvoje polako kruili balskom dvoranom, na uenje gostiju.
Dok su jedrili od mene, pojavio se drugi amac. Nisam ublaavala svoj javni osmeh
smetajui se pored njega na somotski jastuk, ali sam umorno uzdahnula poljubivi ga u
obraz.
Jeste li mnogo umorni, maman? upitao me je. Oi su mu se sklapale od umora, ali bio
je raspoloen i oigledno je oseao veliko olakanje zbog toga to je preiveo ceremoniju.
Malo, rekla sam i potapala ga po kolenu da bih ga smirila. Ali ne kao ti.
On ozbiljno klimnu glavom, potvrdujui to. Zar nije Meri lepa? upita odjednom.
Jeste, rekla sam oklevajui. Fransoa... ti zna da je Meri vrlo svojeglava mlada
ena.
Da, ree on sa nedunom veselou. Zna da bude vrlo tvrdoglava.
Zato mora nauiti da joj nametne svoju volju; inae, kada postane kralj pokuae da
vlada umesto tebe.
On u trenutku spusti pogied. Meri me voli. Nikada ne bi uinila nita loe.
Znam, rekoh strpljivo. Ali kada tvoj otac i ja ne budemo tu, a ti bude kralj, mora
znati da samo ti moe da odluuje.
Jo dok sam ja to govorila, Fransoa je primetio svoju nevestu kako se vozi pored Anrija
i poeo izbezumljeno da mae, dok nije privukao njenu panju. Poslala mu je poljubac i on
joj se glupavo cerio dok njen amac nije nestao iz vidokruga.
Fransoa, rekla sam, zamoliu te da mi obea samo jednu stvar u ivotu.
Pogledao me je, rairenih oiju i bazazlenog pogleda; ve je zaboravio o emu smo
priali. Naravno, maman!
Uzdahnula sam duboko. Obeaj mi da, kad postane kralj, nee dozvoliti da Meri
odluuje. Obeaj mi da nee sluati nju, nego svoje savetnike.
Savetnici e mi biti Gizovi, zar ne? A Meri se uvek slae sa njima. Zato, naravno,
obeavam ti. Nagnuo se i poljubio me u obraz.
Hvala ti, rekla sam neno. Ti si dobar sin. I dok mi se srce stezalo, shvatila sam da
ne smem da umrem dok je moj najstariji sin iv.
Glava trideset
Svadbeno veselje potrajalo je pet dana, uz rasko i cirkus; zavreno je uobiajenim
vitekim turnirom. Tradicija je zahtevala da mladoenja uestvuje u poslednjem
takmienju toga dana, ali Fransoino loe zdravlje je uinilo njegovo uee nemoguim;
sedeo je sa Meri, Dijanom i sa mnom na tribinama, odakle je navijao za svog sportski
naklonjenog oca.
Ja sam s mukom izdrala jo jedan banket u organizaciji Fransoe od Giza, pa se
povukla i svoje odaje. Na moje iznenaenje, Anri je doao nedugo posle mene.
Sagnuo se kada sam se digla na prste da ga poljubim. Lice mu je jo uvek bilo crveno i
obraz topao od takmienja; koa mu je mirisala na sapun. Paljivo sam ga prouila: nije
doao sa ljubavnim namerama; u stvari, stropotao se u fotelju i umorno uzdahnuo.
Umoran ovek bi jednostavno otiao u svoju postelju.
ta vas mui, suprue? upitala sam naslepo. Oboje smo bili suvie umorni od
proslave, da bismo traili vreme na formalnosti.
Njegov odglumljeni osmeh je izbledeo. Okrenuo se prema kaminu, sada praznom,
krajem prolea, i opet uzdahnuo.
Fransoa, ree najzad. i Meri... Nisam pitala nita u vezi prve brane noi; suvie
sam se plaila. Moj najstariji sin je nekim udom dobro proao kroz venanu ceremoniju,
ali nisam se usudila da se nadam da e preiveti i brak.
Znate da se trai da budem svedok, poe Anri. Da je u pitanju bio neki drugi deko,
zdrav, normalan deko, moda to i ne bi bilo teko. Ali s obzirom da je to bio na
Fransoa...
Bilo je strano. Glas mu je bio tih i jednolian, dok je tupo zurio u pocrneo, prazan
kamin, u koji je sobarica stavila veliku kristalnu iniju sa belim ljiljanima, u ast tek
venanih. Objasnio sam stvari o tome... znate, o branoj postelji, Fransoi. I ini mi se da je
dovoljno razumeo. Ali kada sam ja stigao, on i Meri su bili zajedno ispod arava... Pa,
samo je tako leao. Morao sam da mu apnem da bi trebalo da je uzme, ali odgovorio je da
je suvie umoran.
Bilo me je toliko sramota, nastavio je Anri. Uhvatio sam ga za rame i apnuo na uvo
da neu biti jedini koji eka; bio je tu i kardinal, koji je trebalo da izvesti papu. Zatim se
uznemirio i doiveo jedno od svojih onesveivanja tu, u postelji. Morao sam da pozovem
doktora, koji je savetovao da saekamo do jutra.
Jadni Anri, rekoh, odmahujui glavom. Jadni Fransoa... Moe li ita da se uini?
Ujutru, Fransoa je rekao da je indisponiran, rekao je moj mu nesreno. Ali bilo je
drugih stvari koje je trebalo zavriti, a Meri nee tolerisati njegov izostanak sa bilo koje od
njih. uo sam mnotvo ala u vezi prve brane noi... Ali kako da bilo kome kaem istinu?
Kako uopte?
Spustila sam neno ruku na Anrijevu podlakticu. Da li se bilo ta...
Da li se uopte bilo ta desilo? zavrio je umesto mene, neraspoloeno. Da, neto,
druge noi. Recimo samo da je Fransoa pokuao, ali nije imao volje da zavri to, to je
zapoeo. Bio je uplaen, jadnik i nije mu bilo dobro, i ostavio sam ga uplakanog u
Merinom naruju. I slagao sam ih sve, kardinala, koji je uao posle mene i zatekao ih u,
--
kako je rekao, svadbenom zagrljaju. Zakleu se pred bogom svakome ko pita, da je brak
konzumiran. Ali bojim se da bi Meri mogla neto da kae Dijani. A ako ona sazna...
Odmahnuo je glavom na tu pomisao.
Oh, Anri, kako je to strano za sve vas.
Jeste strano. Najzad se okrenuo prema meni; uta svetlost lampe bleskala je na
srebrnim nitima njegove kose i brade. Rekao sam sve to sam mogao da kaem deku.
Sad sam doao kod vas. On vas mnogo voli, Katrin, a i uvek ste mu bolje objanjavali
stvari. Da li biste vi mogli...?
Otii u kod njega, rekoh brzo. Mora da shvati koliko je vano da to pre dobije
naslednika. Stavila sam ruku na njegovu i osmehnula se. Najzad, jo se dobro seam
kako treba smiriti nervoznog mladia u branoj postelji. Opet sam se uozbiljila. Ali
morate objasniti brai Giz sistem nasleivanja. Oni nameravaju da postanu kraljevi. Ako
se prouje za Dofinovo ponaanje, moe se postaviti pitanje nasleivanja. Ako se to
dogodi, mora svima biti jasno da su Burboni sledei naslednici prestola. Gizove treba
postaviti na njihovo mesto. Inae, moe biti nemira, pa i rata.
Izraz na licu mog mua malo otvrdnu. Bili su puni sebe. Ne mogu vie da gledam
epurenje Fransoe od Giza; trpim ga samo zbog Meri.
Meri mora da zna, rekoh hladno, a i njeni ujaci, da, ako se ikada postavi to pitanje,
Burboni imaju prednost nad njima. Ako vi umrete, i ja umrem, kako e Fransoa spreiti da
se te dve porodice pobiju?
Anri zamiljeno klimnu glavom. To to kaete ima smisla. Razmisliu o tome, Katrin.
Pogledala sam ga i videla da nema mnogo odlunosti u njegovim oima, i znala da
nee mnogo uraditi. Ipak, posejala sam seme i mogla se samo nadati da e sa vremenom
roditi.
Ustala sam i stavila ruku muu na rame. Razgovarau sa naim sinom, rekla sam
tiho. Ne brinite. On i Meri e imati sinove, mnogo sinova i ova palata e biti puna naih
unuka. To vam obeavam.
Anri mi se osmehnu. Naravno, promrmlja. Naravno.
Ali kada sam ga pogledala u oi, videla sam istinu, koja se sigurno videla i u mojima:
tu nee biti dece.
Moje rei u vezi nevolja sa Burbonima ubrzo su se pokazale proroanskim: etrnaestog
maja prvi krvni princ, Antoan od Burbona, uzjahao je svoga drepca i poveo etiri hiljade
protestanata na mar kroz Pariz. Jednog popodneva, zagledana kroz prozore Luvra,
ugledala sam povorku slinu vojsci nekih civila koji pevaju himne, kako marira preko
mosta iz Il d'la Site. Anri se razbesneo, kao i dobri katolici, braa Giz.
Pozvala sam prijateljicu anu, Antoanovu enu, i kazala joj da bih se oseala izdatom
pri pomisli da je neko na dvoru znao za takve planove i nije o tome obavestio kralja. ana
je bila, kao i ja, kraljica, i nije se obradovala takvoj insinuaciji. Nije za to znala, tvrdila je, i
iznervirano dodala:
Bar vi razumete da ena ne moe uvek da kontrolie javno delovanje svoga supruga,
ni da bude upuena u sve njegove tajne.
Pogodila me je njena primedba. Rastale smo se ljubaznim reima, ali od tog trenutka
smo se udaljile jedna od druge.
Nedugo posle Anrijeve posete mojim odajama, pozvala sam Ruerija.
Opet se javlja pitanje stvaranja naslednika, rekla sam mu, ljuta zbog sopstvene
nelagodnosti. Dofinu je potrebna... pomo. Da mu se ulije strast.
Jutarnja svetlost nije bila naklonjena astrologu, otro je isticala njegov nezdrav ten,
roave obraze, podonjake. Moda neki obian talisman? upitao je.
To bi odgovaralo, da kazala sam. U sobi je odjednom postalo prijatno i toplo.
Klimnuo je glavom; neko ko ga ne poznaje, protumaio bi njegov izraz kao bezazlen,
neduan. Da li bi koristilo da to budu dva talismana: jedan za zdravlje, a drugi za
plodnost?
To bi bilo u redu, rekla sam, pomalo nervozno. Sve dok...
Da, madam kraljice, rekao je savreno uljudno i klimnuo glavom. Sve dok niko ne
strada. Razumeo sam.
Vrlo dobro, rekoh. Moete ii.
Visok i jo uvek mrav, u preirokom crnom, svilenom aketu, ustao je i naklonio se, ali
kada je stigao do vrata, okrenuo se.
Oprostite mi, madam kraljice rekao je. Oprostite mi, ali ako talismani ne uspeju da
postignu dete...?
Moj glas je postao hladan. Uspee.
On odbaci ljubaznost i ree otvoreno, Bez krvi, ne moe biti garancije. Talismani o
kojima govorimo e blago popraviti Dofinovo zdravlje i seksualnu elju. Sve vie od toga
je ista srea. Nije ustuknuo pred mojim otrim pogledom, nego je dodao, elim samo
da budem jasan.
Ustala sam iza svog stola. Nikada vie. To sam vam kazala pre petnaest godina.
Nemojte da ponavljam.
On se nakloni nisko i izae hitro, zatvorivi vrata za sobom. Stajala sam i sluala
njegove brze korake u hodniku.
Dve nedelje kasnije, madam Gondi mi je donela paketi, vrsto uvezan trakom.
Otvorila sam ga: na crnoj svili, dva talismana, jedan rubinski, a drugi bakreni, okaena na
jednu vezu.
Fransoa je prihvatio ogrlicu bez pitanja i zakleo se da je nee ni pominjati, ni pokazati
nikome, ukljuujui i Meri.
Sledeeg jutra, neoekivano sam pozvana u kraljevu sobu. Bilo je rano i nisam jo
zavrila oblaenje, pa sam pourila svoje dame, da bih odmah otila.
Anrijevo predsoblje bilo je upadljivo muko, obloeno drvetom i postavljeno smeim
somotom i zlatastim brokatom. Na kaminu je stajao zlatni reljef dadevnjaka, amblem
Anrijevog oca, Fransoe I. Anri je stajao i ekao, bez rei i pokreta, dok sluga nije izaao.
Usne su mu bile stisnute, a oi suene zbog uzdranog besa. Bio je vrlo visok ovek, a
ja veoma niska ena; duboko sam se poklonila i ostala da stojim. Vae velianstvo.
Usledila je tako duga tiina, da sam se najzad usudila da dignem pogled. Anri je
ispruio ruku. Na njegovom otvorenom dlanu leala je ogrlica sa rubinskim i bakarnim
talismanima, koje sam dala Fransoi.
ta je ovo, madam?
Obian talisman, Vae velianstvo, odgovorih mirno. Za Dofinovo zdravlje.
Neu da moj sin ima veze sa ovim, ovim smeem! Bacio ga je u prazan kamin.
Spaliu ga!
Anri, rekoh hitro, okrenuvi se, to je bezopasno. Dobro je napravljeno na osnovu
nauke zasnovane na astronomiji i matematici.
--
To je odvratna stvar, odvrati on. Znate ta ja mislim o takvim stvarima. Da vi to
date naem sinu...!
Nakostreila sam se. Kako moete i pomisliti da bih roenom detetu dala neto
tetno?
To je taj va astrolog. Zatrovao vam je misli, ubedio vas da vam je potreban. Dozvolite
da vas sada upozorim, Katrin, da e vam biti lake ako ga otpustite danas, a ne kasnije!
Nemam nameru da to uinim, rekoh ogoreno. Da li mi vi to pretite, velianstvo?
Izdahnuo je dugo, grevito i smirio se; njegov bes je zamenjen mranom odlunou.
Pre dva meseca pisao sam papi da bih mogao da obrazujem francusku inkviziciju.
Ukoila sam se.
Prole nedelje Njegova svetost je odobrila moj zahtev. Postavio sam arla od Giza na
mesto predsedavajueg. Moete li da zamislite, madam, kako sam se oseao kada mi je
dobri kardinal spustio tu stvar, sa gaenjem je pokazao na kamin, u ruku? Kako se
verovatno on oseao kada mu je njegova uplaena neaka Meri to donela?
Meri, prefrigana Meri; trebalo je da znam da Fransoa ne moe nita da sakrije od nje.
Pa, ta ete da uradite, Anri? Hoete li izvesti svoju enu pred tribunal na ispitivanje?
Ne, ree on. Ali ako imate mudrosti, kazaete svom astrologu da kraljev dvor vie
nije bezbedan za njega.
U obraze mi je navalila vrelina. Da ste uhapsili njega, zar to ne bi mene iznelo na lo
glas? Zar ne bi poele prie koje bi samo nakodile kruni?
Ima naina da se to postigne, a da vi ne budete povezani, odgovori on hladno.
Upozorio sam vas, madam.
Pozvala sam Ruerija u svoj kabinet toga popodneva. Nisam ga pozvala da sedne, nije
bilo vremena, ve sam mu pruila somotsku kesu, punu zlatnika.
Kralj je organizovao inkviziciju; vi ete biti jedna od njenih prvih rtava. Zbog mene,
uzmite ovo, rekla sam. Jaite daleko od Pariza i nigde se ne otkrivajte. Na sporednom
ulazu eka vas koija. Koija e vam pomoi oko prtljaga.
Rueri pljesnu rukama iza lea i okrenu se od mene. U mojoj maloj kancelariji nije bilo
prozora, ali on kao da je naao jedan i zagledao se negde u daljinu.
Zbog vas, ne mogu da odem, rekao je, pa vratio pogled na mene. Situacija postaje
ozbiljna, madam kraljice. Blii se kraljeva etrdeseta godina.
Nema rata, rekoh mirno. Stavila sam somotsku kesu na sto izmeu nas. A i ako
pone, neu pustiti Anrija da ide. Znate to, monsinjore. Ne stavljajte me na probu.
Ne bih to radio, odgovori on. Ali razmislite o ovome: moe biti borbe i bez rata.
ta to govorite? upitah. Tvrdite li da je vaa magija bezvredna?
Izluivala me je njegova smirenost. Sve ini, bez obzira na svoju snagu, imaju svoja
ogranienja.
Jeza mi poe uz kimu. Zato mi to radite? proaptah. Ja pokuavam da vam
pomognem.
I ja vama. Zato neu otii do trenutka kad mi ivot bude u opasnosti.
Dala sam svom pogledu, glasu i stavu vladarski izgled. Ja sam vaa kraljica, rekla
sam. I nareujem vam da odete.
Neopisivo neuljudno, okrenuo mi je lea i otiao do vrata, pa zastao da se osvrne
preko ramena. Uhvatila sam blesak ludila u njegovom pogledu, avola koga sam videla
pre vie od trideset godina, kada me je neko iz neprijateljski raspoloene mase okrznuo
kamenom.
A ja sam Kozimo Rueri. Odan sam vama, Katarina od Mediija. Neu vas napustiti
dok ne budem primoran da to uinim.
Izaao je, paljivo zatvorivi vrata za sobom.
Danima nisam razgovarala sa Ruerijem; njegove rei i drskost muili su me,
istovremeno izazivajui moju zabrinutost, za njega i za Anrija. U meuvremenu sam
koristila svoje pijune, koji su paljivo pratili kralja i kardinala od Lorene.
Kasno jedne letnje noi, probudilo me je kucanje na vrata sobe i pokret svetlosti u
lampi. Pospano sam neto promrmljala i okrenula se od svetlosti.
Osetivi neije prste na ruci, otvorila sam oi i ugledala madam Gondi, lica zlataste boje
pod svetlou lampe, jo uvek u spavaici, sa alom prebaenim preko ramena.
Madam kraljice, proaputala je. Morate da ustanete! Dolaze po njega!
Telo mi se istog trena probudilo; prebacila sam noge preko ivice postelje i sela, a
stopala su mi visila. Misli mi nisu bile brze koliko su trebale.
ta je bilo? promrmljala sam. ta se desilo?
Oficiri inkvizicije. alju ljude da uhvate monsinjora Ruerija, u zoru, ako ne i ranije!
Primorala sam se da se saberem. Moram sama da odem do njega i upozorim ga,
rekoh, znajui da Rueri nee posluati nikoga drugog.
Oi madam Gondi se rairie od uasa. Ali, madam...
Koiju, rekoh uurbano. Neku bez kraljevskih oznaka. Kaite da je dovezu do
zadnjeg dela palate, pa doite da mi pomognete da se obuem.
Svetlost dveju lampi sa koije bila je preslaba da poremeti pomrinu noi bez meseine;
ulica je bila tiha, sem kloparanja kopita naih konja po kamenu. Madam Gondi je, na svoje
insistiranje, pola sa mnom. I ona je, kao i ja, bila sva u crnom i lica skrivenog velom;
lebdeo je preko njenog tela, nerazgovetnog i avetinjskog iza tananog tkanja.
Nismo daleko jahale; Rueri je iveo u ulici koja je ograniavala zapadnu stranu Luvra.
Naa koija se zaustavila pored niza uzanih, trospratnih kua, naguranih zid uz zid. Posle
kratkog prikrivenog pregledanja, koija je naao broj 83, pa me izveo iz koije. Stajala sam
pored njega na ulazu dok je kucao, uporno, ali diskretno.
Posle izvesnog vremena vrata su se odkrinula i neka izborana starica nepokrivene
sede kose u dugakoj pletenici mrko pogleda kroz prorez, iznad plamena svee.
Za ljubav Isusa i rasplakane Device, proitala je. Kakve nevaspitane bitange se
usuuju da uznemiravaju pristojne ljude u ovo doba noi?
elim da vidim monsinjora Ruerija. Zakoraila sam u treperavi krug svetlosti i
digla veo.
Vae velianstvo! Zinula je, pokazujui desetak pokvarenih, tamnih zuba. Vrata se
irom otvorie.
Okrenuh se koijau. Ostani tu, rekoh.
Prela sam preko praga. Starica je jo uvek kleala, u takvom oku, da se prekrstila
nekoliko puta jednom kotunjavom rukom, dok je nepaljivo drala sveu u drugoj,
preblizu raupane pletenice koja joj je padala na grudi. Nagnula sam se i neno sklonila
pletenicu dalje od svee, iznenadivi je.
Da li monsinjor Rueri jo uvek spava? upitah tiho.
Ona klimnu glavom, uplaena.
Onda nemoj da ga budi, nego me odvedi do njegovih vrata.
--
Svetlost svee nije otkrila nikakav znak da je to astrologovo gnezdo, obina, oskudno
nametena soba sa nekoliko nasumino postavljenih polica sa knjigama, nekim otvorenim.
Iz kuhinje se oseao miris ovetine, luka i izgorelog drveta.
Starica zastade ispred zatvorenih vrata. Da li da kucam, Vae velianstvo?
Ne, rekoh. Ja u ga probuditi. Pogledala sam je znaajno. Bie nam potrebna
privatnost.
Odbila sam sveu i saekala da se ona udalji niz hodnik, pa ula u spavau sobu i
zatvorila vrata za sobom.
Zavese su bile navuene i soba je bila u potpunom mraku. Dezorijentisana, zastala sam,
udiui mirise mukog tela, ruzmarina i tamjana; moja mata je zamislila hiljadu groznih
stvari koje bi mogle da vrebaju tu, u astrologovoj sobi. U tiini, nisam ula duboki i
oputeni dah sna, ve brzo prigueno dahtanje. Osetila sam pokret i iznenadnu pojavu
neke figure ispred mene.
Gospodine Kozimo, proaputala sam.
Katrin? Figura zastade u prilasku. Usledili su brzi koraci, prigueni tepihom na
podu, i planula je ibica kojom je Rueri palio lampu pored postelje.
Raupana crna kosa mu je padala preko lica; nona koulja mu je otkrivala bun
tamnih dlaka pod vratom. U drhtavoj levoj ruci drao je dvosekli dugaki no, krau
verziju vitekog maa.
Katrin, ponovi on, zadihano. Gospode, mogao sam vas ubiti! spustio je no na
duek.
Moje rei krenue na toskanskom, naem maternjem jeziku. Kozimo, moram li da vam
objanjavam zato sam dola? A poto on, jo uvek u oku, nije odgovorio, dodala sam,
Dolaze po vas, pre zore.
Sagnuo je glavu i zagledao se u tepih, kao da se na njemu nalazi neka neizreciva, vana
poruka. Usne su mu se pomerale, ali nije uspevao da nae pogodne rei. Naposletku ree,
Biu vam potreban.
Ako ostanete, samo emo oboje biti povreeni, rekoh. ta e biti sa mnom ako vas
zatvore? Ili ivog spale?
On die pogled prema meni i, prvi put, ostade bez odgovora.
Ja gurnuh ruku u dep uiven u nabore suknje i izvadih somotsku kesu, teu nego to
je bila prvi put. Uzmite ovo, rekoh. Konj vas eka na ulici. Nikome ne govorite kuda
idete.
Posegao je rukom. Opustila sam stisak, mislei da e je uzeti, ali on je ispusti i stavi
ruku na moju, pa me privue sebi.
Katarina, promrmljao mi je na uvo. Ti misli da si zla. Ja ti kaem da si bolja od svih
njih. Samo najjae i najzaljubljenije srce voljno je da se suoi sa mrakom zbog onih koje
voli.
Onda smo vi i ja srodne due, rekoh. Digoh se na prste i dodirnuh mu usnama roavi
obraz, i zapanjih se osetivi koliko mu je koa na njemu meka i topla.
On mi pree zadnjim delom prstiju preko obraza. Sreemo se opet, ree Uskoro.
Vrlo uskoro.
Sagnuo se da uzme kesu. Okrenula sam se i nisam se osvrnula.
Dok se starica sa sveom pribliavala, spustila sam veo, da ne vidi kako plaem.
Ako je Anri primetio Ruerijev nestanak, meni to nije pominjao. Sumnjala sam da je
osetio olakanje, jer sam bila poteena gledanja kako astrologa izvode pred inkviziciju.
Videvi da mu je neaka bezbedno udata za Dofina, Fransoa od Giza se vratio borbama
na severu i oteo grad Tionvil iz ruku kralja Filipa. Moj roak Pjero je jahao sa njim, i
stradao u napadu, grudi probijenih hicem iz arkebuze. Iskrvario je do smrti na Gizovim
rukama i dok ga je ovaj, kao i uvek dobar katolik, molio da se pomoli da ga Isus primi na
nebo, Pjero je nervozno uzvratio:
Isusu? Kakvom Isusu? Ne pokuavaj da me preobrati u ovaj kasni sat! Ja samo
odlazim tamo kuda idu svi koji umiru.
Plakala sam dok je Giz, srca slomljenog Pjerovom jeresi, priao kako je moj oboavani
roak umro. U tom trenutku, osetila sam da sam izgubila sve koje sam volela u svom
nekadanjem ivotu: tetku Klarisu, a sada i Pjera; ak i Rueri je nestao.
Ali pobeda je donela i dobre vesti. U alosti zbog nedavne smrti svoje ene, kraljice
Meri, iji je pokuaj da oivi katolianstvo u Engleskoj lako prekinula njena polusestra i
naslednica, Elizabeta, i finansijski iscrpljen neprestanim ratovanjem, kralj Filip panski je
najzad bio spreman da prihvati mir. To je Anriju donelo veliku nadu, jer je eleo da
oslobodi svog starog mentora, Montmorensija, iz panskog zatvora.
Filip je ponudio ovo: ako Anri pristane da nikada vie ne otpone rat da bi osvajao
italijanske teritorije, Francuska moe da zadri Kale i ostale severne gradove, i
Montmorensi e biti osloboen. Da bi osigurali taj ugovor, naa trinaestogodinja erka,
Elizabeta, udae se za Filipa. Posle mesec dana razmiljanja, Anri je najzad pristao.
Ja sam se radovala, jer e nam najvei neprijatelj od sada biti prijatelj, i svi razlozi za
ratovanje su poniteni, a Njegovo velianstvo, kralj Anri II uao je u svoju etrdesetu
godinu.
--
Glava trideset jedan
Elizabet se udala dvadeset drugog juna 1559. godine u katedrali Notr Dam. Kralj Filip
je odluio da se ne pojavi na venanju. panski kraljevi, pisao je mom muu, ne idu
svojim enama; njihove ene im se dovode. Umesto toga, poslao je zastupnika, starog i
preozbiljnog vojvodu od Albe, Fernanda Alvareza od Toleda. Don Fernando i njegova
pratnja stigli su bez pompe, u najobinijoj crnoj odei, tako da je Anri u poetku bio
uvreen, dok mu ambasador nije objasnio da je to jednostavno panski obiaj.
Uljudno smo zanemarili pansku uzdranost i nastavili sa ceremonijom gotovo isto
onako raskonom, kao to bee i Dofinova i Meri, kraljice kotske. Veliki majstor
Montmorensi je dobio istaknuto mesto u procesiji. Sada je bio sed, ukoen od godina i
mrav posle robijanja, ali radostan zbog povratka kui i svome kralju.
U noi venanja, moje dame i ja smo svlaile moju nervoznu kerku. Legla je na veliku
postelju, pa sam navukla svilene arave indigo boje preko njenog golog tela. Mi, dame
smo se povukle; izlazei u predsoblje, prola sam pored don Fernanda, vojvode od Albe,
odevenog u crni aket, sa jednom nogavicom dignutom, da bi se videla tanka, bela
cevanica.
Kralj se pojavio da bi video prastari ritual: don Fernando je legao pored nae keri,
protrljao bose noge o njene, pa ustao i napustio sobu. Brak izmeu Elizabete i kralja Filipa
upravo je bio legalno konzumiran.
Usledila je nedelja slavlja: parade i spektakli, banketi i maskenbali. Za to vreme, moj
mu i Montmorensi su se retko odvajali jedan od drugog. Naposletku je poeo turnir.
Zbog takmienja, i staza za konje, radnici su digli kaldrmu iz San Antoana, ispred ato de
Turnela, palate u centru grada. Takode su podigli i tribine sa obe strane ulice, za plemstvo,
i presvukli ih zastavama sa vladarskim simbolima Francuske i panije.
Anri je bio raspoloen zbog povratka svog starog prijatelja i razmiljao o ueu na
turniru, moda elei da razbije oseaj da u etrdesetoj godini vie nije atleta kao to je bio
u mladosti. Mnogih toplih dana pred venanje provodio je sate na lanim turnirima, na
svom velianstvenom novom drepcu po imenu Le Malheur, Katastrofa, venanom
poklonu svog nekadanjeg neprijatelja, vojvode Savojskog.
Poto sam i sama nedavno napunila etrdeset godina, proslava me je iscrpljivala.
Nisam se pojavljivala prva dva dana turnira, nego sam ekala trei dan, kada je na spisku
uesnika trebalo da se pojavi i Njegovo velianstvo.
Prethodnog popodneva vazduh je postao veoma vlaan, a vee je donelo pljusak,
prekidajui sve spoljne manifestacije veselja. U mojoj spavaoj sobi bilo je toplo, a ja
neobino napeta; uprkos umoru, nisam se preputala snu. Sobarica je rairila zavese, a ja
stajala, zurei napolje u mrano dvorite i sluala kako kia pljuti po kamenu.
Kada je kia najzad popustila, sanjala sam uznemirujui san: opet sam stajala na
spaljenom bojitu i zurila u sunce na zalasku. U blizini je stajao neki ovek, tamnog obrisa
pod uarenim nebom. Vrlo jasno sam videla njegovu siluetu, spojeve oklopa na ramenima,
grudobran koji mu titi srce. Na lemu mu je stajalo perje crno i sivo.
Katrin, pozvao me je.
Potrala sam prema njemu. Mogu li da vam pomognem, monsinjore? ta treba da uradim?
Odjednom je leao ranjen. Dok sam kleala pored njega, senoviti oblici su lebdeli iznad
njega, a nevidljive ruke mu skinule lem sa glave. S njim je kljuknuo mlaz krvi; ispod tog
crvenog potoka, njegove usne su izgovorile samo jednu re.
Katrin, rekao je i umro.
Probudila sam se od svog tihog krika, u sivu i mranu zoru.
Tog, poslednjeg junskog jutra, poslala sam kralju pismo pre nego to se bilo ko od nas
obukao. Istovremeno sam pokuala da analiziram svoj strah: otkupili smo Anrijev ivot,
zar ne? Ali koliko je prostitutka bila stara? Koliko godina smo dobili? Moje misli, obino
vrlo brze kada je u pitanju matematiko proraunavanje, nisu uspele da ih izbroje.
Ako me volite, napisala sam svom muu, uzdrite se od dananjeg turnira. Znam da
prezirete takve stvari, ali bog mi je poslao ruan san. Moda sam glupa; ako i jesam, zar je
teko uiniti mi i umiriti me? Uinite mi ovo i biu vam veno zahvalna, i nita vie
neu traiti.
Nisam pomenula upozorenje Luke Guorika, ni Nostradamusove rei; a sigurno je da se
nisam usudila da pomenem ni Ruerijevo ime. Poslala sam pismo, znajui da mu Anri
nee pokloniti veliku panju; u poslednje vreme, vie vremena je provodio sa Gizovima
nego sa mnom, jer su planirali rad nove francuske inkvizicije. Njegov odgovor sam dobila
posle jednog sata:
Ne brinite za mene, draga suprugo. Traite da se povuem sa turnira vama za ljubav; ja vas
molim, meni za ljubav, ostavite strahove na stranu i danas me podrite. Tradicija trai da nosim
crnu i belu, boje izvesne dame, ali nosiu i vau, zelenu, do srca. Ove veeri, kad se vratim kao
pobednik, doekajte me poljupcem. On e zapeatiti na intimni pakt, da od ovoga dana
odbacite
sve sujeverje i ponete da verujete samo u boga.
Va mu, koji vas voli i najodaniji sluga,
Anri
Kada sam primila poruku, prvo to sam osetila bilo je da me obuzima strah. Druga
misao mi je bila da treba da se smirim, jer nisam mogla mnogo da uinim: imala sam
odgovornost prema svojoj keri Elizabeti i njenim svatovima, a bilo je toga dana jo mnogo
obaveza koje su zahtevale da se ja pobrinem za njih. Rekla sam sebi da mi je to oluja
poremetila san i donela komar, i nita drugo.
Ponavljala sam to sebi svaki put kada osetim paniku. Stajala sam mirno dok su mi moje
dame oblaile haljinu od purpurnog damasta i pozlaeni prsluk; smekala sam se svom
odrazu u ogledalo i svojim sluavkama dok se nisam setila radosti koju sam osetila na
sklapanju mira sa Filipom, dok taj gest nije postao gotovo stvaran.
Na taj nain preivela sam jutro, a bilo je i trenutaka kada sam, zagledavi se u
Elizabetino ozareno, mlado lice, zaboravljala svoju brigu i srce mi se ispunjavalo ljubavlju.
Poetkom popodneva, Elizabeta i namrteni, ozbiljni don Fernando doli su do
podijuma i posebnog mesta, napravljenog za mladence. Mi, ostali lanovi vladarske
porodice, poli smo do ato de Turnela. Jedan od njegovih balkona na drugom spratu
gledao je na stazu na kojoj e se kralj sukobiti sa svojim protivnicima.
Dok sam se penjala na drugi sprat, obuzela me je napetost; srce mi se razlupalo toliko,
da nisam mogla da uhvatim dah. Promrmljala sam izvinjenje ostalima i odmoritem otila
do otvorenog prozora, da udahnem teak, vru vazduh.
--
Dok sam stajala, dahui i steui prozorsku dasku, krajikom oka primetih pokret i
uh apat. To me je privuklo, pa sam se odmakla od prozora na tu stranu, prema malom
udubljenju, sklonjenom od pogleda.
U njemu je stajao Gabriel de Montgomeri, kapetan kotske kraljevske garde,
dvadesetdevetogodinjak u najboljoj snazi, visok i miiav, tamno kestenjaste kose
zaeljane pozadi i glatko obrijan, da bi se bolje videli velianstveni uglasti oblici njegovih
obraza i vilice. Napeto je gledao dole, u mladu enu, svu u belom, koja mu je neto ustro
aputala. Kada sam se pribliila, on tre glavu i susrete moj pogled rairenih oiju, sa
krivicom u pogledu zaverenika.
Meri zauta usred apata i pogleda preko ramena, prema meni. Izraz tajnovitosti na
njenom licu pretvori se u laan osmeh.
Madam kraljice! uzviknu ona veselo. Odmah u se pridruiti vama i ostalima.
Kapetan de Montgomeri je ljubazno pristao da danas nosi moje boje.
Ljubavni sastanak, pomislila sam i osetila se povreenom i tunom zbog svoga sina. Ali
nisam rekla nita, samo sam uzvratila osmeh, pozdravila kapetana Montgomerija i vratila
se ostalima.
Zauzeli smo mesta na balkonu drugog sprata do velikih fanfara, posle kojih je usledilo
klicanje hiljada prisutnih. Svi krovovi i prozori bili su puni gledalaca, koji su eleli da vide
kralja na turniru. Ja sam sedela izmeu Dijane i Dofina, a njemu sa druge strane njegova
dvolina ena. Vazduh je bio zaguljiv i ustajao, usklaen samo sa ritmom neprestanog
mahanja enskih lepeza. Fransoa je bio toliko crven i zadihan, da smo Meri i ja diskretno
okretale svoje lepeze da bismo mu poslale blagi povetarac.
Nie plemstvo je zavrilo takmienje prethodnog dana. Ovaj dan, petak, bio je
rezervisan za najvie plemstvo i kralja. Pozdravljali smo vojvode i grofove, dok su trube
svirale i jahai uzvikivali francuski vojniki pobedniki uzvik, jaui niz uzane trake,
odvojeni samo niskom ogradom, ija je jedina svrha bila da spree sudar konja. Sedeli smo
tako blizu takmiara, da publika nije uspevala da prigui topot kopita i udar drvenih
kopalja u elini oklop. Praina ispod kopita padala nam je na suknje i papue.
Satima kasnije, najavljivai su najavili kralja. Izjahao je iz svog paviljona, na svom
predivnom bojnom konju sa belo-zlatnom opremom i digao koplje prema uzbuenoj
publici. Pogled na njega, uspravnog i snanog u pozlaenom oklopu, uinio je da mi srce
naraste, pa sam sa ostalima ustala i zapljeskala mu.
Anri je slomio prvo koplje sa svojim starim protivnikom, vojvodom Savojskim i izbacio
ga iz sedla u prvom naletu. U drugom, koplje Savojskog je udarilo kralja pravo u grudi i
diglo ga iz sedla u vazduh. Anri je tresnuo na zemlju i za trenutak leao tako nepokretno
da sam htela da ustanem. Dijana me je lagano, ohrabrujui, dodirnula po podlaktici, i
zaista, u sledeem dahu Anri ustade i mahnu publici koja je pljeskala. U treem naletu
obojica su ostala u sedlima. Takmienje je ostalo nereeno, savren rezultat, ako se uzme u
obzir da moj slavoljubivi mu nije voleo da gubi, ali nije imao ni elju da ugrozi svoje
pomirenje sa Savojskim.
Anrijev drugi protivnik bio je vojvoda od Giza. Anri je iz tri naleta, jednom izbaen iz
sedla i jednom uspeo da izbaci Giza iz sedla, to je Njegovom velianstvu dalo jo jedan
nereen rezultat.
Tada je ve bilo kasno posle podne. Sunce se spustilo nisko i nepodnoljivo grejalo na
balkon okrenut ka zapadu; ak je i Dijana, koja se retko znojila, morala da brie elo
maramicom. Ja sam digla ruku da zaklonim oi od zaslepljujue svetlosti i usredsredim se
na mukarce ispod nas.
Poslednji kraljev protivnik, toga dana, bio je Gabrijel de Montgomeri, kapetan kotske
garde. Poto je to bio poslednji me toga dana, publika se osula, a i nekoliko plemenitih
posmatraa sa tribina ustalo je da se udalji, jer je vruina bila nepodnoljiva.
Dijana je bila elegantna u crnom somotu i belom satenu, bojama perja na lemu moga
mua i na konju.
Nadajmo se da e Njegovo velianstvo postii pobedu, rekla mi je uljudno na uvo.
Kapetan De Montgomeri mu se narugao odgovarajui na kraljev izazov. Rekao je da eli
da ukrsti koplja sa Njegovim velianstvom i vidi da li se bori u etrdeset prvoj kao to je u
dvadeset devetoj godini.
Pogledala sam prema Meri, koja se ubrzano razmahala lepezom, gledajui
Montgomerija koji je izjahao na polje. Perje na njegovom lemu bilo je crveno, rukavi crni,
a koplje u prugama jedne i druge boje, naizmenino. Ako je nosio Merinu boju, belu, ja je
nisam videla.
Crveno - Mars, crno - Saturn.
Borba moe biti, rekao je Rueri, i kad nije rat.
U tom trenutku, vojvoda Nemor, koji je zavrio takmienje prethodnog dana, pridruio
nam se na balkonu da bi izrazio potovanje Dofinu i njegovoj nevesti. Pre nego to je
stigao da mi se pokloni, uhvatila sam ga za ruku i privukla.
Njegovo velianstvo se u poslednje vreme ne osea dobro, rekla sam, a ni ova
vruina mu sigurno ne prija. Molim vas, idite do njega. Kaite mu, ne, zamolite ga, za
ljubav njegove supruge, da otkae poslednju borbu i doe kod mene.
Nemor, elegantan ovek, dve godine stariji od moga mua, duboko se poklonio i
poljubio mi ruku. Madam kraljice, neu se vratiti bez njega.
ekala sam bez daha dok se Nemor nije pojavio iz ato del Turnela i preao preko
polja, do kraljevog paviljona, na ijem ulazu se upravo pojavio moj mu na konju. Na
Nemorov znak, Anri se sagnu nisko, da ga saslua; poto je vojvoda rekao ta ima, kralj
mu ree svoj kratak odgovor.
Nemor zastade kratak trenutak, pa se nakloni i sam vrati preko polja. Moj mu okrenu
svog lepog, ustrog konja, Katastrofu i pojaha ga prema stazama, nasuprot Montgomeriju.
Sedela sam kao ukoena dok su jahai najavljivani i trube davale znak za napad.
Monjoie! uzviknu moj mu, a Montgomeri to ponovi. Konji zakloparae niz svoje
trake, a kada su drvena koplja udarila u eline grudobrane, ivotinje se propee, njitei.
Oba jahaa padoe. Nema, zadrala sam ruku pritisnutu na srce, dok se Anri nije digao na
kolena. Vratio se do konja, hramajui tako jako da je u jednom trenutku konjuar istrao iz
paviljona da mu pomogne, ali moj ponosni mu ga je odgurnuo. Montgomeri je hitro
ustao i ve se vratio u sedlo.
Oprostite, ree jedan glas, a ja se okrenuh i ugledah vojvodu od Nemora. Oprostite,
madam kraljice, ponovi on. Nisam mogao da odrim obeanje. Njegovo velianstvo me je
zamolilo da vam kaem: Upravo zbog vae ljubavi se i borim.
Nisam mogla da odgovorim; bila sam suvie uplaena zbog pogleda na
Montgomerijevo oruje: njegov zatupljeni metalni vrh, osmiljen da sprei da koplje
probije oklop ili se rascepi u smrtonosne iljke, bee otpao. Verovatno je to primetio i
Montgomeri, ali umesto da se vrati u svoj paviljon i zameni koplje, on je poterao konja
natrag, na poetak svoje trake i okrenuo se prema kralju. Njegovi oruari, iza njega,
primetili su to i zvali ga, ali Montgomeri kao da ih uopte nije uo.
Sada se i moj mu vratio u sedlo Katastrofe. Bio je toliko usredsreen na pobedu, da je
otkaio i digao vizir, i briui znoj sa ela doviknuo Montgomeriju da opet poe na njega.
--
Gledala sam ih kao za?arana, usnula, nesposobna da se pomerim, da pustim
glas. Anri
je spustio vizir, ali nije uo uzvik svoga oruara, da ga zakai; Montgomeri nije uo, ili je
ignorisao, prozukle uzvike svojih oruara.
I gledaoci su primetili njegovo neispravno koplje, kao i trubai, koji su, uprkos
kraljevim uzvicima, bili suvie zbunjeni da bi oglasili poziv. Dijana mi opet stavi ruku na
podlakticu, sada uznemireno, a ne ohrabrujue, ali kao i gledaoci, ostade nema. Pod
nestajuim dnevnim svetlom, belina njene haljine stapala se sa sivom.
Kralj, nestrpljiv da saeka trube, jurnu u napad.
Ustala sam. Vladala je tiina, izuzev uzvika monjoie! i kloparanja kopita. Montgomeri i
Anri su jurnuli jedan prema drugom, kao dva projektila, i sudarili se.
Razdvojeni samo niskom ogradom, konji se sudarie ramenima i zanjitae. Zauo se
gromoglasan pucanj: Montgomerijevo koplje razlomilo se i raspalo u iverju nalik na
vatromet.
Ali Anri nije pao.
Zaneo se kao da je pijan i nagnuo napred, ispustivi uzde i nesigurno se uhvativi za
vrat Katastrofe. Konj ga je poneo niz traku, a konjuari istrali da mu uhvate uzde i izvedu
ga na otvoreno, gde je tlo bilo raskopano zbog dignute kaldrme i tapkanja kopita. Pored
Fransoe od Giza, iz kraljevog paviljona istrao je i sedokosi Montmorensi. Prihvatio je mog
mua za ramena i, uz Gizovu pomo, spustio Anrija iz sedla na zemlju.
Mladi lav savladae starog
U borbi na bojnom polju.
Proboe mu oi u zlatnom kavezu,
dve rane u jednoj rani,
a onda e stari lav umreti okrutnom smru.
kot Gabrijel de Montgomeri nije bio kraljevski lav, ali toga dana je jahao za svoju
kraljicu, mladu Meri.
Boje su se gubile pod slabom svetlou. Pod crvenim nebom, tamne figure su skidale
oklop sa mog nepokretnog mua. Giz je uz pomo sluge skinuo kraljev pozlaeni lem:
ispod njega je potekao mlaz krvi. Kapetan de Montgomeri je doao do njih i pao na kolena.
Ui su me zabolele od otrih krikova: Dijane, Fransoe, stotina plemia i hiljade graana.
Dofin se, pored mene, onesvestio i pao napred u stolici. Meri ga je uhvatila, lica nalik na
masku, belu poput njene haljine, ali ja nisam imala vremena da je optuujem, pa ni da
pomognem svom sinu. Potrala sam sa balkona, niza stepenite, do ulaza u palatu i dalje,
poploanim prilazom.
Otvorena je kapija od crnog gvoda u San Antoan. Iz mase okupljenih gledalaca
pojavila se mala procesija: Anri, krvav i nepokretan, leao je na nosilima koja su nosili
kotski gardisti, a pored njega su ili stari Montmorensi i Fransoa, vojvoda od Giza.
Progurala sam se do svoga mua i otro uzdahnula.
Jedan kraj zalomljenog ivera, debelog kao dva prsta i gotovo dvostruko dueg, virio je
iz kraljevog desnog oka; drugi kraj mu je probio lobanju na slepoonici i izbio kroz kou
ispred desnog uva. Oko mu je bilo probijeno i nije bilo ni beonjae, ni duice, ve samo
tamna masa zgruane krvi. Drugi, manji iver virio mu je iz grla, tik ispod vilice i, nekim
udom, nije izazvao veliko krvarenje.
Digla sam ruku mog mua na svoje usne. Pomerio se na moj dodir i neto nejasno
promrmljao. Ja vie nisam bila otupela, obuzeo me je uas i nada: Anrijeva rana je bila
teka, a patnja neopisiva, ali Ruerijeva magija se odrala. Kralj je jo uvek bio iv. Kada je
--
drao vrsto ispod ramena, a Fransoa od Giza mu drao glavu; tako se moj mu teturao
preko praga, kao uzor hrabrosti.
Dofin je bio na drugim nosilima, jo uvek u nesvesti iz koje se nije probudio. Meri je
ila pored njega, kao vizija u belom, boji oaloene kraljice, to je postala im se gvozdena
kapija uz zveket zatvorila iza nje.
Naa tuna grupa se popela uza stepenite, do odavno nekorienih kraljevskih
apartmana; Fransou su odneli u odvojenu sobu a njegova mlada kraljica je otila sa njim.
Anrija su paljivo poloili na postelju i isekli mu krvavu tuniku.
Na grudima mu je, natopljena znojem i krvlju, bila prislonjena smaragdna maramica,
sa zlatnom cvetnom aplikacijom, koju sam lino izvezla. Ugledavi je, vrisnula sam, pa je
uzela i stavila pored srca.
Sledei sati su bili teki. Kraljev doktor, monsinjor aplen, doao je i izvadio jedan mali
iver iz Anrijevog grla, pa poeo da ispituje sme li da mu ukloni veliki iz oka. Moj mu nije
jaukao, ali nije mogao da se uzdri i ne povrati u najteim trenucima. Doktor je kasnije
objavio da je iver bio vrsto zaglavljen i nije se mogao izvaditi.
Popodne je prelo u vee. Bdela sam nad kraljevom posteljom, gledajui kako kraljevo
lice tamni i otie, a pocrnelo oko otie od krvi koja ne moe da istekne. Zbog bola je
uglavnom bio bez svesti, ali bilo je nekoliko trenutaka kada je dolazio k sebi i govorio mi
lepo. Bila sam samo maglovito svesna da su Montmorensi i Fransoa od Giza izali i da su
ih zamenili glavni inkvizitor, arl od Giza i vojvoda Savojski.
U zoru, stari Montmorensi, sivih usana i umoran, doao je po mene. Neno me je uzeo
za ruke i hteo da me povede, govorei da treba da se odmorim. Oslobodila sam se i glasno
rekla da nikada neu napustiti postelju svog supruga. Moje rei su trgle Anrija iz njegovog
poludelirijuma; na njegovo tiho insistiranje, povinovala sam se i dozvolila da me
Montmorensi izvede iz sobe. Ispred, u predsoblju, pala sam mu u zagrljaj i jecali smo
zajedno, zaboravivi sve razlike.
U mom apartmanu, madam Gondi me je oekivala odevena i spremna. Naredila sam
joj da poalje po Ambroza Parea, najpoznatijeg hirurga u celoj Francuskoj. Bila sam
ubeena da bi Anri mogao da preivi uz odgovarajuu operaciju, samo ako ne podlegne
infekciji. Kasnije sam odspavala jedan sat i probudila se puna straha.
Polovinom prepodneva, vratila sam se u kraljevu sobu i zatekla Montmorensija i
Fransou od Giza sa njim. Otok na desnoj strani Anrijevog lica dobio je groteskne
proporcije, iako je oko bilo zavijeno. Doktor aplen je cele noi odravao ranu istom i
suvom, i postigao jedan ohrabrujui rezultat: Anri nije dobio groznicu.
Kada sam sela pored njegove postelje i izgovorila njegovo ime, okrenuo je lice prema
meni. Pomislila sam da me moda poznaje, ali njegovo preostalo oko, sijajui pod svetlom
lampe, etalo je.
Mladi kapetan, dahnuo je i odmah sam znala da misli na kota koji ga je oborio.
Mora znati da mu opratam...
Kapetan Montgomeri je pobegao, odgovori stari Montmorensi, uputivi Fransoi od
Giza mraan pogled; neprijateljstvo izmeu njih dvojice moglo se opipati. Niko ne zna
kuda je otiao.
Kasnije sam saznala da su Gizovi javno krivili starca za kraljevu povredu, tvrdei da je,
kao Veliki majstor, bio apsolutno odgovoran za kraljev oklop, pa i Anrijev otkaen vizir.
Montmorensi je, izgleda, eleo da ispita nestalog kota.
Ah! ree kralj i zatvori zdravo oko; jedna suza mu izae iz ugla oka i kliznu u uvo.
Dijana... Gde je Dijana?
--
"Madam de Poatje se nalazi u svom apartmanu," odgovori Veliki majstor.
Indisponirana je, Vae velianstvo, i moli da joj oprostite.
Ja posegoh za Anrijevom rukom; on mi iznenaujuom snagom uzvrati stisak. Nee
umreti, pomislila sam, gledajui njegovo dugako, miiavo telo ispod belih arava.
Ja sam ovde. Glas me je izdavao, ali sam se prisilila da ga smirim. Ja sam, Katrin.
Katrin, promrmlja on. Oh, Katrin, mislio sam da ste glupi, ali ja sam najvei glupan.
Oprostite mi. Oprostite mi za sve...
Sagnula sam se iznad mua i naslonila obraz na njegove grudi. Otkucaji su mu bili
blagi, kao mahanje ptiijih krila. Suze su mi tekle iz oiju na posteljinu, dok sam oseala
kao da se stapam sa njim i utapam u njega, dok vie nita nije ostalo od mene, sem
njegovog srca koje izbezumljeno lupa.
Ne krivim vas ni za ta, rekla sam, pa nemam ta da Vam oprostim.
Kako Vas volim, apnu on i tiho zajeca. Obavio mi je levu ruku oko ramena i stisnuo
me snano uza sebe. Tada sam opet mogla da ubijem zbog njega, rado bih upotrebila no i
prolila jo krvi, samo da on, Anri, ne pretrpi vie nijednu sekundu bola.
Samo taj trenutak pokuavam da zapamtim iz tih uasnih dana: sve ostalo je bila samo
patnja.
Poznati hirurg, Ambroz Pare, stigao je sledeeg jutra. ak i njega je uplaila tako teka
rana. Tada se ve zagnojila i moj mu je dobio groznicu. Hirurg je bio iskren: iver je bio
tako vrsto zaglavljen u lobanju mog mua, da bi svaki pokuaj uklanjanja bio koban. Ne
ukloniti ga, neizbeno bi odvelo do infekcije i smrti: ukratko, kralju jednostavno nije bilo
spasa.
Poslala sam po Dofina, da budem sigurna da e jo jednom videti oca. Montmorensi se
vratio odmahujui svojom sedom glavom: Fransoa je odbio da doe. Pola sam sama da ga
dovedem. Meri je bezizraznog lica sedela u Dofinovom predsoblju, a moj sin prekrtenih
nogu na svojoj postelji stenjui, ljuljajui se i udarajui temenom u zid. Digla sam ga na
noge i povela kod oca.
Kada je kralj okrenuo lice prema nama, dok smo prilazili, Fransoa zakuka: desna strana
Anrijevog lica bila je toliko otekla, da mu se obraz stisnuo uz nos i gurao ga levo. Njegovo
povreeno oko, zavijeno, ali tako da mu nazubljeni iver irok kao dva prsta viri iz profila,
smrdelo je na trule.
Dofin zatrepta oima i glava mu se zaljulja na ramenima; Montmorensi i ja ga
uhvatismo da ne padne. Veliki majstor ga neno poloi u oeve ruke i ree Anriju da mu je
to doao sin. Zauvi glas starog prijatelja, Anri otvori zdravo oko, pa naslepo posee da
zagrli Fransou. Kada se momak pomerio, Anri apnu: Bog te blagoslovio, sine moj, i dao
ti snagu. Bie ti potrebna da bi kraljevao.
U tom trenutku, Fransoa opet tiho zastenja i opet pade u nesvest; Montmorensi i sobar
ga iznesoe iz sobe. Anri opet zatvori oi, preputajui se svom nesrenom odmoru. Ja sam
ostala da stojim pored kralja, ali savladana nesreom, naslonih se rukom na duek da bih
ostala na nogama.
Katrin, proapta moj mu, ne otvarajui oi. Potraio je moju ruku svojom, vrelom.
Uhvatila sam njegovu ruku i poljubila je. Tu sam, rekoh. Neu Vas ostaviti.
On zastenja i uzdahnu istovremeno. Obeajte mi, ree.
Sve. Glas mi je bio izdajniki vrst.
Obeajte mi da ete tititi i voditi moje sinove. Obeajte mi da e i naslednik Valoa
sedeti na prestolu.
--
Kunem se. Ignoriui gr njegovog eluca, poljubila sam njegove posivele usne, lako,
neno, da mu ne nanesem bol.
Kasnije je pao u dublji san, iz koga se nije budio. Ja sam odrala re: nisam ga
naputala, ve sam ostala pored njega, jo uvek u purpurnoj haljini sa turnira. Sedam dana
je leao slep i nem, nemoan da da oduka svojoj agoniji.
Desetog jula, rano posle podne, Njegovo velianstvo, kralj Anri II, umro je u Parizu, u
ato de Turnelu. im je doktor objavio da je preminuo, gospoda iz njegove pratnje su
pourila da razdvoje teke, brokatne zavese i otvore prozor, da bi izaao smrad trulog
mesa. Napolju je mirisalo na kiu.
ivi su pourili da se oslobode mrtvog: dok sam leala tugujui, obraza naslonjenog na
Anrijeva nepokretna prsa, doktor Pare je okrutno i definitivno razvukao sve zavese oko
postelje. Oni koji su toga dana bdeli sa mnom, Fransoa od Giza, kardinal od Lorena i
vojvode Savojski i Nemor, poli su odmah da objave tunu vest. Hodnik se ispunio
amorom i koracima. Zaula sam tiho pljuskanje vode i digla pogled: dole su dve
sluavke, sa kofama vode, da okupaju kraljevo telo.
Odlazite, zareala sam i okrenula se od njih, ali sam se trgla na nean dodir po
ramenu.
Iznad mene je stajala madam Gondi, lica podbulog od plaa. Madam kraljice rekla je
tiho. Morate izai. Molim Vas. Razboleete se.
Jo nekoliko minuta, rekla sam joj. Ne odvajajte me od njega tako brzo.
Njoj usne zadrhtae. Madam, ree, leite tu ve est sati.
Spustila sam poljubac na Anrijev hladan obraz i neno prela prstima preko njegove
kovrdave brade; tek tada sam dozvolila da me odvedu do mog apartmana. Na stepenitu
sam zastala, uplaena.
Deca, rekoh. Treba im rei. Dofin mora odmah da sazna.
Ve znaju, ree madam Gondi neno. Pre nekoliko sati, vojvoda od Giza i njegov
brat su otili da ih obaveste.
Nije u redu, rekoh. Trebalo je to da uju od mene, a ne od drugih.
Poite sada u svoju sobu i lezite, smirivala me je ona. Rei u da Vam donesu neto
da pojedete.
Hranu sam odbijala danima i pila vrlo malo; kada sam opet krenula uza stepenite,
zidovi poee da se okreu. Dahnula sam i okrenula se prema madam Gondi, ali tu je bila
samo pomrina.
Probudila sam se presvuena u spavaicu, u svojoj postelji. Prozor je bio otvoren i
primao letnju vrelinu dok se sputao sumrak. Madam Gondi je stajala sa krupnim,
sedobradim doktorom aplenom. Na stoiu pored postelje stajao je tanjir sa ovetinom,
kuvanim jajima i bocom vina.
Morate da jedete i pijete, madam kraljice, ree on, mahnuvi punakim palcem
prema meni. A onda ete spavati do jutra.
Nita nisam rekla. Doktor je otiao, pa sam uzela posluavnik koji mi je madam Gondi
ponudila. vakala sam i gutala meso i pila vino, ali nisam oseala ukus: jela sam preko
volje, jer me je hrana gorko podseala da je Anri mrtav, a ja iva i da u od tog trenutka,
nadalje, morati da jedem i pijem bez njega.
Tada sam lako mogla da legnem i pustim da tuga izbrie sve ostalo. Ali jedan tanki
zrak svetlosti razbijao je sve veu tamu: pomisao na moju decu. Zbog njih sam ustala iz
postelje, odjednom oajniki elei da im neno opiem poslednje sate ivota njihovog oca
--
i pruim svu utehu koju mogu. atraila sam istu odeu, tako otro da su moje dame
hitro pole da me opslue.
Donele su mi novu haljinu od belog, svilenog damasta, ukraenu biserima, sa visokom,
nabranom kragnom od krute, bele ipke. Bila je to staromodna kreacija, odgovarajua
alobna haljina za francusku kraljicu, sa kapicom od istog materijala i finim, belim velom.
Krojaice su bez sumnje danonono i grozniavo urile da je zavre posle Anrijeve nesree.
Pljunula sam na nju i naredila da je odnesu, a da mi donesu haljinu od iste crne svile,
koju sam nosila posle smrti bliznakinja. Ali pre nego to sam mogla da obujem papue i
spustim tamni veo, zaula sam napet i prodoran poziv iz predsoblja.
Maman...? Maman, doite odmah!
Bosa, brzo koliko mi je ok dozvoljavao, prela sam u susednu prostoriju, gde je moj
dragi, osmogodinji Eduar stajao na vratima koja vode u hodnik. Bio je vitak, sa dugim
torzom i udovima Valoa, i oevim bistrim, crnim oima. Na licu mu je bio izraz iste
panike.
Oi moje drage, rekoh. Dete moje slatko, ta je bilo?
Vojvoda od Giza i kardinal, ree on, sa suzama u oima. Kazali su Fransoi da ih
saeka dole. Trebalo je da povede Meri, arla, Margo i mene. Hoe sve da nas odvedu.
Kazali su da ne govorimo tebi, da moraju da razgovaraju samo sa Fransoom, jer je on sada
kralj. Oi su mu bile suene; jo tada je znao da oseti spletku. Ne verujem im, maman.
Oni su prijatelji one pokvarene madam De Poatje.
Zakopala sam prste u njegova ramena. Kad? Kad treba da se naete sa njima?
Sada, odgovorio je on. Na ulazu sa zapadne kapije.
Zgrabila sam ga za ruku. Zajedno smo istrali iz mog apartmana i sjurili se niz kruno
stepenite do prizemlja. Na odmoritu, zamalo se nisam sudarila sa Montmorensijem.
Starac je bio toliko pogoen gospodarevom smru, da uopte nije reagovao na injenicu da
ja punom brzinom jurim niza stepenite.
Glasom tupim koliko i pogled njegovih zakrvavljenih oiju, rekao je, Madam, doao
sam da Vas obavestim da e bdenje u kraljevoj sobi poeti sutra u devet sati. Morate noas
dobro da se odmorite, jer Vas oekuju dugi dani.
Mislio je na bdenje koje su potovale sve francuske kraljice: tradicija me je obavezivala
da sledeih etrdeset dana provedem u ato de Turnelu, u mranoj sobi, pored
balsamovanog tela svog mua.
Ali ja sam se zaklela da u tititi Anrijeve sinove. Ne mogu da ostanem, odgovorila
sam brzo. Gizovi odvode Fransou. Moram za njim.
On ustuknu zbog nepotovanja uspomene na Anrija, a ja nisam imala vremena da
objanjavam. Stegla sam Eduara za ruku, pa moj sin i ja strasmo niza stepenite i kroz
velike prijemne holove sa odjekom, stigosmo do zapadnog ulaza u zamak.
Ispred ulaza, na rubu prilaznog puta, ekala je koija. Kardinal od Lorene urokljivih
oiju, arl od Giza, drao je Dofina za lakat dok je moj sin dizao nogu, da ue u koiju.
Vojvoda od Giza, Meri i dvoje moje mlae dece, ekali su da uu za njima.
U daljini udari grom. Fransoa, uplaivi se oluje, tre se i zamalo ne udari glavom u
krov koije dok je ulazio. Na obraz mi pade jedna kap kie, pa druga.
Fransoa! uzviknuh otro, ali dok su se oni okretali prema meni, prisilih miie lica da
se opuste. Evo Eduara, koji nedostaje, doviknuh mirno, kao da su me sami Gizovi
poslali da ga potraim. A poi u i ja.
Braa Giz rairie oi u oku, ali ne usudie se da neto kau. Meri me za trenutak
pogleda kao da sam guja, koja je upravo ujela, a onda se sabra i ozbiljno klimnu glavom u
znak pozdrava. Bila je ljupka i svea uprkos vruini, kao blistava vizija u svojoj beloj
venanici.
Madam kraljice, ree. Zar ne bi trebalo da budete kod kralja?
Mislila je, naravno, na mog pokojnog mua, ali odglumila sam da je nisam razumela.
Upravo to i nameravam, odgovorila sam, pokazujui glavom na Fransou. To sam i
obeala njegovom ocu.
Nita vie nije rekla, ve je mirno stajala, dok je vojvoda od Giza prilazio jednoj strani
vrata koije, a njegov brat, kardinal drugoj. Pruili su mi ruke.
Molim Vas, madam kraljice, ree vojvoda i pokloni se.
Ja vie nisam kraljica, rekoh mu. To je sada Meri.
Stajala sam na svom mestu, drei Eduara za ruku i ekala dok su Gizovi pomagali
svojoj neaki Meri, kraljici Francuske i kotske, da ue u koiju i sedne pored svog mua,
kralja. Naposletku, Gizovi se okrenue meni.
Kia je sada ve ozbiljno padala, kvasei plonik i donosei neoekivano zahlaenje
letnjem vazduhu. Setila sam se tetke Klarise, uzdrhtale i u poderanoj odei, ali krajnje
odlune tokom one izbezumljene vonje iz palate Medii, dok sam bosa stajala na vlanu
kaldrmu i prelazila kratko rastojanje od ato de Turnela, udaljavajui se od Anrija i svog
srca, udaljavajui se od svega to je prolo.
Deo VII
Kraljica majka,
jul 1559 avgust 1572. godine
Glava trideset dva
Koija Gizovih odvezla je moju decu i mene do palate Luvr. Fransoa, vojvoda od Giza i
njegov brat arl, kardinal od Lorene oajniki su pokuavali da me odvoje od moga sina,
sada Fransoe II, kralja Francuske, da bi odbio moje savete i posluao samo njih i Meri, koju
je oboavao. A ja nisam htela da ostavim Fransou, ali kada je ljubazno upitao moe li da
razgovara nasamo sa kardinalom i vojvodom, potinila sam se tako ustrom, iako
proraunatom napadu plaa, zbog toga to je bio suvie uplaen da bi me napustio.
Plaila sam se za njega iz vie razloga. Napetost zbog patnje i smrti njegovog oca,
ostavili su Fransou fiziki iznurenog: ak i u koiji, spustio je glavu na Merino rame i tiho
jecao na svaki dah. Rekao je da mu se vrti u glavi i da ga boli uvo.
U svakom sluaju, Fransoa se zaista trudio da shvati moje rei o neophodnosti mirnog
prenosa moi. Do sumraka, uspela sam da ubedim sina da oformi regentski savet, ije bi
odluke bile ravnopravne sa odlukama Njegovog velianstva. Ja bih delila mo sa
Gizovima, koji su se uselili u apartmane Dijane i Montmorensija, poto su izbacili stvari
prethodnih stanara u kaldrmom prekriveno dvorite Luvra.
Stari Montmorensi, prekasno shvativi da bi Anriju bolje odao potu spasavajui
njegovu kraljevinu, nego sedei pored njegovog mrtvog tela, doao je u Luvr sledeeg
dana i ponudio svoje usluge Fransoi. Moj sin mu se kruto zahvalio, pa mucajui izgovorio
okrutan govor koji su napisali Gizovi: Montmorensi je suvie star da bi bio koristan i
njegov poloaj Velikog majstora sada je pripadao Fransoi, vojvodi od Giza. Novi kralj je
predloio da se Montmorensi povue na svoje imanje na selu.
Posle smrti moga mua, mnoga lica na dvoru su promenjena: stari Montmorensi, na
koga se moglo osloniti, otiao je; mladi kot, kapetan Montgomeri, nije naen. Dijana de
Poatje se vratila kui, u Anet. Na moj zahtev, odmah je vratila krunske dragulje, koje joj je
moj mu dao u svojoj zaljubljivoj mladosti, uz pismo u kome je molila da joj oprostim sav
bol koji mi je ikada nanela.
Kada su dragulji stigli, u lepom, kristalnom koveiu, mom venanom poklonu od
pape Klementa, pozvala sam Meri da ih vidi. Bila sam ljubazna prema njoj u javnosti, ali
nisam zaboravila njen zavereniki razgovor sa ovekom koji je ubio moga mua, niti
sluajni komentar Fransoe od Giza na njenom venanju, da je ve postala kraljica
Francuske.
To je sada vae, rekla sam joj. A kada im se obradovala, pribliila sam joj se i
proaputala, Ubistvo kralja je najvei zloin pred bogom. Oni koji ga poine, osueni su
na najui krug pakla. Otro me je pogledala, rairenih oiju i moda uplaeno, poavi
rukom prema dijamantskom raspeu izmeu njenih grudi.
Mirno sam skrenula pogled sa nje, na sjajni kovei, pun rubina, smaragda i bisera.
Vi ste vrlo srena devojka, promrmljala sam. Sreni ste to vas moj sin toliko voli.
Sreni, jer je kapetan De Montgomeri nestao.
Gledala me je kao sova, usana tako vrsto stisnutih da su mogle nestati. Ostavila sam je
tako, bledu, u gru, bez rei.
--
Ne znam kako sam, tih prvih dana, uspela da uradim ono to je neophodno da bih
zatitila sina. Kau da, kada vojnik izgubi ruku ili nogu, telo i dalje osea da je taj
ekstremitet tu, da se kree, dodiruje, osea. Moda sam i ja tako preivela uas gubitka
mua; disala sam, govorila i kretala se zahvaljujui fantomskom srcu.
U trenucima kada nisam bila potrebna, poputala sam. Obloila sam svoj pretrpani
apartman u Luvru crnim krepom i sedela sama na podu, stiskajui glavu. Rei ne mogu da
opiu taj bol: ludilo koje urla, gorki bol u grudima i grlu, uas zbog gubitka znaenja.
Dolazilo je u talasima, manje predvidljivim od trudova, ali beskrajno eim. U jednom
trenutku, davala sam uputstva madam Gondi; u sledeem, hvatala sam se za njene suknje,
onemoala, i padala jecajui.
Ne mogu rei da opiu ni beskrajni, grozniavi rad misli koje pokuavaju da shvate
kako sam izneverila Anrija, kako sam, uprkos svemu, dozvolila da umre. Zato rtvovanje
prostitutke nije bilo dovoljno? Zato nisam upornije insistirala da izbegne uee na
turniru?
Leto je bilo nemirno: tamni oblaci su se uvijali iznad plonika i pretvarali u paru posle
popodnevnih pljuskova, koji nisu davali predaha. Noi su donosile iznenadne oluje: esto
su me budili munje i gromovi, umesto kojih mi se inilo da ujem pucanje
Montgomerijevog koplja.
Mesec dana posle kraljeve smrti, Rueri se vratio u Pariz. Pre nego to sam pourila da
se vidim sa njim, pogledala sam u ogledalo, i u njemu videla ispijenu enu sa novim
pramenom sede kose na jednoj slepoonici i naglaenim bledilom zbog toga to nisam
izlazila napolje. Tuga mi nije koristila.
Rueri je izgledao bolje nego ikada ranije. Pustio je crnu bradu koja mu je pokrila upale
obraze i malo dobio u teini, to mu je odgovaralo. ak je malo i potamneo od sunca. im
je madam Gondi zatvorila vrata za sobom, gospodin Kozimo je klekao na jedno koleno.
Madam kraljice rekao je, glasom zvaninim, ali iskrenim. Rei ne bi mogle da opiu
tugu koju sam osetio uvi za smrt Njegovog velianstva.
Sreemo se opet, vrlo brzo, odgovorila sam.
Vrlo brzo, odgovorio je tunim glasom i pogledom.
Obila sam oko stola, do mesta gde je on kleao. Ustanite, monsinjore Rueri, rekla
sam i uhvatila ga za ruku.
Ustao je. Kada je ustao i spustio pogled na mene, sa oekivanjem, ali namrten, digla
sam ruku i udarila ga svom snagom. Taj gest je oslobodio oluju besa: stisnula sam pesnice
i udarala ga po grudima, stomaku, rukama.
Gade! vrisnula sam. Gade! Nagovorio si me da ubijem enu i njenu decu, ali to nije
bilo dovoljno i Anri je umro!
Okrenuo je lice trpeljivo i saekao dok nisam ostala bez snage i daha.
Lagao si, dahnula sam. Rekao si da je Anri bezbedan.
Dali smo mu godine, odgovorio je Rueri. Pogled mu je bio tuan. Nisam znao
koliko. Razumeete da se zvezde mogu zavarati samo izvesno vreme.
Zato mi nisi kazao? zaplakala sam i opet ga udarila. Noktom sam mu zakaila
nenu kou ispod oka i ostavila tri ogrebotine; nije pustio ni glasa i ja se povukoh,
uplaena.
Da li biste voleli da ste te godine proiveli ve tugujui? upita on. Brojei dane i
strahujui od onoga to je neizbeno?
Ubila sam nevine ni za ta! Kako da znam da i biser nije beskoristan? Kako da znam
da on uva moje dete?
Sauvali smo vaeg mua gotovo dve decenije, uzvratio je. Polovinu ivota. Ili bi
bolje bilo da je Anri nestao dok je bio mladi Dofin, tokom oevih ratova? Da li biste vie
voleli da uopte nemate decu? Biser im je kupio vreme, ne znam koliko, koje inae uopte
ne bi imali.
Uutala sam i zagledala se, neutena, u pod. Ne seam se ta je bilo kasnije: osetila sam
vrtoglavicu i pomislila kako mi je lampa na stolu odjednom zamagljena.
Kada sam dola k sebi, leala sam naslonjena na nekoliko jastuka na stolici u svom
predsoblju, sa nogama na otomanu. Madam Gondi je hladila vazduh ispred mog lica.
Madam kraljice, hvala bogu! rekla je sa blagim osmehom olakanja. Najzad ste nam
se vratili. Dala mi je da otpijem iz pehara sa vinom.
Prislonila sam ruku na elo. Gde je monsinjor Rueri?
Ispred, u hodniku. Nisam znala da moe toliko da se uplai.
Vratila sam joj pehar. Pustite ga unutra.
Poznavala me je dovoljno, da zna da ne treba da se raspravlja. Pustila je Ruerija
unutra i izala samo ispred vrata. Suvie oamuena da bih stajala, ja sam ostala da sedim.
Ugledavi me, Rueri se ozari; pokretom sam zatraila tiinu. Bila sam suvie slaba i
umorna da bih troila snagu na prazan razgovor o svom zdravlju.
Niste mi kazali sve o mom muu, rekoh, ali kazaete mi sve o mojim sinovima.
Fransoa je slabog zdravlja. Moram da znam hoe li se ono popraviti, ili... ostavila sam
reenicu nedovrenu meu nama.
Ako ste sigurni da moete da podnesete istinu, rekao je Rueri, izloiu Vam
budunost jasnije nego to bilo koja natalna karta moe da je pokae. Dajte mi nedelju-dve
dana. Ali bie nam potrebna privatnost. To ne moe da se radi ovde, u gradu, gde ima
previe oiju. Zautao je. A ako vam se istina ne bude svidela...?
Nema vie krvi, proaptala sam.
Javiu vam se uskoro, madam kraljice, obeao je, naklonivi se.
Kada je izaao, madam Gondi je stajala u dovratku, gledajui radoznalo kako odlazi
niz hodnik.
udan je ovek, znam, uzdahnula sam.
Moda, rekla je ona zamiljeno. Ali doneo Vas je ovde na svojim rukama; bio je van
sebe od brige, mislila sam da e se i sam onesvestiti. Mislim, madam kraljice, da je zaljubljen
u Vas.
Pogledala sam je otro: moje srce je jo bilo u bolu zbog Anrija; nisam mogla podneti
pomisao na Ruerijevu udnu patnju. Ali madam Gondi je promenila temu, i nastavila o
tome da nita nisam jela celog dana, tako da vie nismo pominjale astrologa.
ato de omon lei na bregu iznad reke Loare. ista, nova graevina, sa okruglim i
okreenim kulama, pokrivenim tamno sivim kriljcem, sa pogledom na poumljenu
dolinu. Poela sam da pregovaram o kupovini u vreme pre Anrijeve smrti, elei da ga
pretvorim u odmorite za svog vrednog mua: sada sam elela da se tu sakrijem, jer me tu
nisu vezale nikakve uspomene na njega.
Rueri me je ekao u omonu. Jahao je svoga konja i stigao nekoliko dana ranije, da
bismo izbegli prie. Nije me saekao prilikom dolaska, ve je ostao u svojim odajama,
pripremajui se za na poslednji zloin.
Ja sam preostale sate dnevne svetlosti provela neumorno obilazei svoju novu
nekretninu: lutajui kroz puste sobe. Kada je poeo da pada mrak, meseev fenjer je izaao
iznad mrane reke. Stajala sam na balkonu i gledala igru svetlosti na ustalasanoj vodenoj
povrini.
--
Nekoliko sati kasnije, ula sam kucanje madam Gondi na vratima. Pola sam za njom
kroz galeriju koja je vodila napolje, do zgrade u kojoj se nalazila kapela. Uvela me je
unutra, do podnoja krunog stepenita koje vodi gore, do zvonika. Odbila sam lampu
i ostavila je dole, pa pola uza strmo, uzano stepenite po mraku. Visoka vrata na vrhu
bila su zatvorena, a obrise je ocrtavala slaba, bleda svetlost. Gurnula sam ih i otvorila.
Prostorija je bila velika i prazna, a tavanica visoka, pa se stekao utisak beskrajne,
neispitane pomrine. Na njenoj sredini ekao je Rueri u sreditu velikog kruga. Svee su
slabano treperile na etiri glavne strane, jedna tik iza niskog, svilom prekrivenog oltara,
na kome su stajali mali, drveni kavez za ptice i ljudska lobanja odseenog temena, da bi
drala kadionicu. Dim je izlazio iz njenih onih duplji, dajui vazduhu smolasti, sveti miris
tamjana.
Priao je rubu pentagrama, ali ne dalje; u levoj ruci blesnuo mu je dvosekli bode.
Krug je ve obezbeen. Doite. Pokazao je taku tik izvan crnog perimetra. Stanite
tu i uradite ono, to Vam kaem.
Stala sam na to mesto i gledala kako astrolog mae bodeom, sputajui vrh do poda
na rubu kruga i diui ga, da bi izrezao nevidljivi luni prolaz, dovoljno irok da bih
mogla da proem kroz njega.
Uite sad, apnuo je. Brzo!
urno sam prola i on je hitro izveo obrnuti pokret, zatvarajui prolaz.
Unutar kruga, tama je poigravala, iva. Rueri je vratio bode u korice i vratio se u
sredite. Zamagljeni pokret njegove brze ruke i odjednom sam ugledala prikazu: sitnu
enu, odevenu u crno, sa crnim velom, bledog lica ispijenog tugom.
Posegoh za njom; prsti mi dodirnue hladan metal i ustuknuh. Bilo je to veliko, ovalno
ogledalo na postolju, pokriveno crnom tkaninom do tog trenutka. Rueri skloni tkaninu i
povue stolicu ispred elinog ogledala.
Sedite, naredio je i ja sam posluala.
Poao je do oltara i izvukao belog goluba iz kaveza. Ovaj mu je sa poverenjem stajao na
ruci, dok on nije digao ruku i zavrnuo golubu iju iznenada, divlje. Bode je blesnuo; glava
goluba pade na pod, a krv potee kroz belo perje. Rueri uze pero sa oltara, umoi ga u
krvavu iju i poe sa mukom da ispisuje udna, varvarska slova na eliku. Crveni znaci
ubrzo prekrie moj odraz, sve dok ogledalo nije bilo gotovo sasvim ispisano; spustio je
svoju jezivu mastionicu i pero, i stade pored mene.
Katrin, ree. Katrin... to je zvualo kao pesma, ritmina i neobino senzualne.
elite da saznate sudbinu svojih sinova, pevao je. Neka ogledalo sada otkrije budue
kraljeve Francuske.
Gorko iscrpljena tugom, zatvorila sam oi i naslonila se natrag, na njega, smirena i
pospana. Poela sam da diem duboko i umorno; poelela sam da se nikada ne pomerim.
Katrin, proita on.
Istog trenutka sam otvorila oi. Sedela sam na stolici bez naslona, a Rueri je nestao.
Pozvala sam ga, ali nisam dobila odgovor, samo neno gukanje ive ptice. Uglaana
elina ploa otkrila je dve upaljene svee na rubu kruga i nita vie.
Ogledalo se odjednom pretvori u sliku, kao da je okaeno dimom. Dok sam zurila u
njega, u magli se stvarao neki lik. U prvom trenutku, pomislila sam da je to astrolog doao
i opet stao iza mene, ali lice nije bilo njegovo. Crte su mu bile mutne i poluprovidne,
utvara tamnokosog deaka tamnih oiju.
Fransoa? apnula sam. Crte lica, obris glave i nagib ramena, mogli su pripadati mom
najstarijem sinu.
Lice nije odgovorilo, ve je poelo da se ari. Blesnulo je jednom, zaslepljujui kao
vatromet i odmah se zagasilo.
Ogledalo je potamnelo i poelo da se okree. Kada se magla razila po drugi put,
pojavilo se lice, sada iz profila, ali opet mutno i nerazgovetno. Ovo je bio deak, okruglih
obraza i namrten, sa runim, crvenim oiljkom na gornjoj usni: moj drugi sin, arl.
Neka ogledalo sada otkrije budue kraljeve Francuske.
Fransoa, moj jadni, krhki deak, bio je ve osuen. Stisnula sam ruke na oi,
pokuavajui da zadrim suze. Rueri je bio u pravu: nisam elela da znam.
Kada sam razdvojila prste, arlov lik je pulsirao u svetlosti. Svetlo i tamno, svetlo i
tamno su se smenjivali, dok nisam poela da brojim oscilacije: etiri, pet, est... Jesu li to
dodaci vremena? Godine? Ako jesu, koliko sam ih gropustila?
Crna suza je potekla niz arlov avetinjski obraz; pritisnula sam vrhove prstiju na
hladnu povrinu ogledala. Tamna tenost potee sa vrha ogledala na nie, rasipajui se
kao crna zavesa, da bi mi zaklonila lik sina. Povukla sam ruku i rairila prste, gusta,
crvena, mirie na gvode.
Istog trenutka krvava zavesa nestade. Zajecala sam shvativi da je i arlovo lice
nestalo; unutar ogledala, oblaci su se mutili. Stvaralo se i tree lice, bradato i lepo, vrlo
slino licu moga mua.
Drage moje oi, dahnula sam. Od sve moje dece, Eduar je bio najpogodniji za kralja.
Poela sam da brojim oscilacije, ali nisam daleko stigla: prokleti veo je opet prebrzo pao.
elik je blesnuo, kao da odbija sunce. Zaslepljena, kriknula sam i zaklonila oi.
Kada sam opet pogledala, ogledalo je bilo isto, bez oblaka, samo obino ogledalo.
Zagledala sam se u njega i jasno videla samo sopstveni odraz.
Iznad mog desnog ramena stajalo je osunano lice deaka, moda estogodinjaka.
Izgledalo je materijalno, ne avetinjski, sa kratko oianim kestenjastim kovrdama i
krupnim oima, zelenim, kao bake Margarete od Navare i njegove majke, ane.
Okrenula sam se, a stolica je zakripala ispod mene dok sam ustajala. Deak je stajao
kod vrata, stvaran, od mesa i krvi, otvorenih usta, gledajui mene.
Ti, tamo! uzviknula sam i pokrenula se, kad me je neka snana ruka uhvatila za
nadlakticu. Deak izleti kroz vrata i nestade.
Ne idite za njim, upozori me Rueri. Ne razbijajte krug.
Ali poznajem ga! rekoh. Anri od Navare, anin sin. ta on radi ovde? Trebalo bi da
je u Parizu!
To je samo konjuar, ree Rueri, deko iz tale. Mali radoznalac koga treba
izdevetati, i nita drugo. Pustite ga. Moramo adekvatno da zatvorimo krug.
Ne, rekoh. Ne jo. Moram da pitam kralja ta ovo znai. Mog mua, znam da
moete da ga pozovete.
Rueri umorno uzdahnu i zagleda se u plamen svee iza oltara, i dim koji se dizao iz
lobanje.
Dobro, ree najzad. Uzeo je drugog goluba iz kaveza i zavrnuo mu iju, pa obrisao
ogledalo svojim rukavom.
Dajte mi ruku, ree. Ustuknula sam, dok nije dodao, On vas poznaje, Katrin. Vaa
krv e ga najbre dovesti.
Dala sam mu ruku i nisam se trgla kada me je vrhom bodea ubo u vrh prsta. Rueri je
istisnuo malo krvi i pritisnuo na hladnu povrinu ogledala. Rueri je sedeo na hoklici
poeo dublje da die. Ubrzo mu se glava zaljuljala i trepavice uzdrhtale.
Anri, apnuo je promuklim glasom. Bio je to poziv, molba. Anri de Valoa...
--
Oi su mu bile zatvorene, a telo sagnuto na hoklici; udovi su poeli da mu podrhtavaju.
Odjednom se ispravio, iako mu je glava bila i dalje nagnuta napred, kao da spava. Bode
opet sevnu: odseena glava goluba tiho pade na pod, a astrologova leva ruka poe da pipa,
traei pero.
Gledala sam kao zaarana, kako Rueri umae vrh pera u golubovu preseenu iju i
pie po glatkoj povrini ogledala. Rukopis je pripadao mom muu.
Katrin
Za Vau ljubav ovo inim, za Vau ljubav ovoga puta dolazim.
Ruerijeva ruka prestade sa svojim grevitim pokretima i zastade iznad elika,
oekujui pitanje.
Nai sinovi, proaputala sam. Hoe li svi umreti bez naslednika?
Pauza; Ruerijevi prsti uzdrhtae.
Moj jedini pravi naslednik e vladati.
Jedini naslednik? pitala sam dalje. Hoe li samo Fransoa vladati?
Pero se umiri i ostade mirno. Fransoa je bio boleljiv; ako je on jedini naslednik Valoa,
ta e biti sa njegovom braom?
Zato krv? upitala sam. Odakle krv na arlovom licu i na Eduarovom? Zato se
pojavio Navara? Hoe li ih on pobiti?
Da li da ja pre toga ubijem Navaru? proaputala sam. Pre nego to im oduzme
presto?
Unitite to je najblie vaem srcu.
Ne! rekoh. Ne mogu... Spustila sam lice u ruke i nisam digla pogled dok me
Rueri nije uhvatio za ramena i prodrmao.
Katrin! Glas mu je bio grub. Uklonio sam krug. Moramo poi.
Ne mogu to da uradim, rekla sam. Ne mogu da ubijem i Navaru. Slatkog, nevinog
deaka...
Navara se nije pojavio. Rueri je bio nepopustljiv. Ja sam video samo konjuara,
crnog Etiopljanina, sa slamom u kosi.
Mislila sam da imam dovoljno snage, zastenjala sam. Ali nemam snage za ovo.
Budunost nije fiksirana, ree Rueri hitro. Fluidna je, kao okean, a Vi, Katrin,
kontroliete plimu.
Digla sam pogled prema njemu. Plimu krvi. Kaite mi kako da je zaustavim, Kozimo.
Kaite kako da spasim svoje sinove?
Moja molba ga je ganula. Na trenutak je izgubio prisebnost, i otkrio beskrajnu nenost,
bespomonost, bol. Razneen, nesigurno je digao ruku prema mom obrazu, pa je povukao
i sabrao se.
Hajdemo, madam kraljice, rekao je tiho i uhvatio me za ruku.
Glava trideset tri
Vratila sam se u Pariz na vreme da vidim svoju erku Elizabetu na odlasku u zagrljaj
svog mua, kralja Filipa panskog. Jecala sam ljubei je na rastanku, znajui ta je eka:
usamljenost meu nepoznatima, frustracija rvanja sa stranim jezikom. Dok je njena koija
odlazila, napisala sam joj prvo od mnogobrojnih pisama, da ne bi morala dugo da eka
podsetnik na zaviaj.
Tokom moga odsustva, arl od Giza, kardinal od Lorene, pokuavao je da dovede u
red finansije Francuske. Nedavni ratovi doveli su dravu gotovo do bankrotstva, a
kardinal, arogantna budala, zakljuio je da je najbolje reenje odbiti isplatu francuskim
vojnicima koji se najzad vraaju iz borbe. Zbog toga, kao i zbog odlunog progona
protestanata, njega i njegovog brata obian narod je poeo da prezire.
Protestantske voe su se sastale kod luke Iges i poeli da kuju zaveru za zbacivanje
Gizovih i uspostavljanje lakomislenog Antoana od Burbona. Kardinal mi je to uznemireno
ispriao. Ti prokleti hugenoti, rekao je, nee se zaustaviti dok ne svrgnu i samu krunu.
Najgore od svega, bilo je to, to se Fransoi u mom odsustvu pogoralo zdravlje.
Mladog kralja je sada neprestano bolelo uvo, pa je ak poelo i da zaudara; njegovi pegavi
obrazi bili su prekriveni pritevima. Uplaila sam se i konsultovala njegove doktore, i
sloili smo se da ga iz teke gradske ege prebacimo u zamak Bloa.
Kada smo se ukrcavali u koiju, Fransoi je bilo toliko loe, da mi je spustio glavu u krilo
i muno stenjao sve vreme puta, sa tri sastanka, kada je davao znake koijau da stane, da
bi se nagnuo kroz prozor i povratio.
Kada smo stigli u Bloa, De Giz je preneo Fransou do njegove postelje, a ja sam poslala
po doktora. Sedela sam pored postelje svog bolesnog sina, pored Meri, ona je jo uvek bila
u kraljiinoj beloj odei alosti, bez kraljevskog dostojanstva, samo uplaena mlada ena.
Njena naklonost prema svom mladom muu nije bila sasvim glumljena; drala ga je za
mlitavu ruku i aputala mu rei ohrabrenja. Imao je petnaest godina, tada je njegov otac
ve bio mukarac, ali telo koje je sada lealo na postelji bilo je detinje, uzanih ramena i
mravo, bez ikakvog traga brade na obrazima.
Fransoa! molila ga je. Priaj sa mnom, molim te...
Otvorio je oi kao proreze. N-ne t-teraj me, promucao je. To boli... I opet ih je
zatvorio.
arl i Eduar su uli u sobu, nesigurnih pogleda zurei u svog najstarijeg brata.
Jednostavan i temperamentan, uz itavi kaalj koji ga je muio jo od detinjstva, arl se
okrenu meni i upita glasno, bezoseajno: Pa, hoe li umreti? Da ja budem kralj?
Fransoa zatreperi oima. Meri pusti muevu ruku i nagnu se preko mene, da oamari
arla po deaki bucmastom obrazu.
Nevaljali deko! uzviknu. Kako je uasno i strano to kazati!
arlovo lice se zgrilo od besa. Eduar je kriv! uzviknu on na mlaeg brata, koji je bio
zgodan, inteligentan, visok i prijatan, sve to arl nije. On mi je rekao ta da kaem!
Okrenuo se prema Eduara, koji se skupio u mom zagrljaju. Ti hoe da Fransoa umre. I ja.
Jedva eka da obojica pomremo, da bi mogao da radi ta hoe!
Lae, proapta Eduar. Fransoa, oprosti mu... zamoli, tiho plaui.
--
Predala sam deake guvernanti, strogo zabranivi da se vraaju tu, dok ih ja ne
pozovem.
Meri i ja smo provele ostatak dana i noi sa Fransoom. Svaka je uzela po jednu njegovu
ruku i vrsto je drala, dok mu je doktor sipao toplo ulje od lavande u uvo; Fransoa se
otimao i bolno jaukao.
Satima kasnije, seo je i kriknuo; smrdljiva, uta tenost curila mu je iz bolesnog uva.
Meri i ja smo bile uasnute, ali doktor je bio zadovoljan: ir je pukao. Ako bi pacijent
ojaao od tonika, mogao bi da pobedi infekciju.
Poto je otok splasnuo i bol se ublaio, Fransoa je najzad zaspao. Ja sam sa olakanjem
prihvatila doktorov savet da odem u postelju, gde sam spavala sa prekidima.
Sanjala sam: opet sam stajala i gledala u polje, rasturene staze ispred ato de Turnela,
pomislila sam u prvom trenutku, ali nije tu bilo palate ni tribina, ni gledalaca, nikoga, sem
mene i crnog, nepokretnog oblika oveka pod mojim nogama. Gola zemlja protezala se do
horizonta i bledog neba.
Moj Anri je leao i umirao. Nisam ga zvala, ni pitala kako mogu da pomognem: sada
sam znala da ne mogu nita da uinim, sem da sluam kako apue, Katrin i gledam kako
umire.
Kada je poslednji put izdahnuo, krv mu procuri iz ranjenog oka i istee na tlo. irila se
sve vie i vie, napolje, dok nisu prekrili zemlju i pojavilo se hiljadu zasebnih lokvi.
Iz svake od tih lokvi, pojavio se ovek u smrtnoj agoniji. Iz svakog od njih izbijao je
novi mlaz, stvarajui sve vie i vie vojnika, sve smrtno ranjene. Stenjanje je polako
dobijalo u snazi, dok nije postalo urlik i ja stisnuh dlanove na slepoonice, da zdrobim
buku koja mi je odjekivala u glavi:
Madam kraljice,
Pomozite nam, pomozite nam, pomozite nam...
Kaite ta treba da uradim, traila sam. Samo mi kaite ta treba da uradim!
Glas mi je priguen sve jaim amorom. Poela sam da viem, glasnije, upornije, dok se
nisam probudila u svojoj postelji, sa poraznim shvatanjem.
Nisu samo moji sinovi bili u opasnosti. Anrijeva smrt nije oznaila kraj krvoprolia, ve
pre poetak.
Jasno sam videla budunost u trenutku posle buenja: kako e Fransoa uskoro umreti i
kako e ga zameniti njegov desetogodinji brat arl. Ali arl je bio premlad da bi nosio
krunu; francuski zakon je zahtevao da regent vlada dravom dok kralj ne dostigne
punoletstvo u etrnaestoj godini.
Po zakonu, skup plemia je birao regenta, a s obzirom na sve veu odbojnost prema
Gizovima, nema sumnje da e skup dodeliti regentstvo prvom krvnom princu, Antoanu
od Burbona.
Fransoina smrt e ostaviti Meri bez njene francuske krune i Gizove bez veze sa njom.
Oni nee dozvoliti da Burbon zauzme svoje zakonsko mesto, jer e ih on sigurno skinuti sa
vlasti. Burbon e, opet, povesti vojsku hugenota na njih, a Gizovi e pozvati sve dobre
katolike da se bore protiv jeretika. Francuska e biti rastrgnuta graanskim ratom.
Ustala sam i pozvala madam Gondi, i naloila joj da odmah pozove Burbona.
Dani pre Burbonovog dolaska bili su obojeni slabom nadom. Fransoina groznica je
nekako popustila; seo je na kratko, da bi pojeo malo kae od jema. Sa olakanjem sam
izala sama, da udahnem malo jesenjeg vazduha. Prela sam travnjak u dvoritu, vrlo lep,
i stigla do ograene galerije za tenis, koja je odjekivala od uzvika deaka i udaraca lopte o
zidove, i setila se vremena, kada sam gledala kako moj mladi mu i njegov brat igraju
tenis.
Zau se jo jedan uzvik: tenez! Istog trenutka lopta proleti pored mene i primora me da
se okrenem i pogledam natrag, preko velikog travnjaka. Obuze me napad munine; digoh
ruku na oi, a kada sam je sklonila, masa golih, osakaenih tela leala je u gomili na
travnjaku.
Bila sam suvie zapanjena da bih uinila bilo ta drugo, sem da zurim u to. Treperila su
na svetlosti, da bi nestala pred koracima koji su se zauli iz pravca galerije.
Okrenula sam se i ugledala estogodinjeg Anrija od Navare sa reketom u ruci. Zastao
je nekoliko metara od mene i zagledao se, prestravljenog pogleda, ba u mesto na kome
sam ja videla leeve.
Mahnuh mu i on poe da se odmie.
Anri, stani! uzviknuh.
On zastade dovoljno daleko, da mu se pribliim i progovorim.
I ti si ih video, zar ne? upitah ga zaueno. Video si ih...
Osvrnuo se preko ramena prema meni; lice mu se odjednom zgri i on otra natrag, u
galeriju.
im sam se vratila u palatu, poslala sam po Ruerija.
Kada je astrolog, bled i bezvremen, seo pred mene, rekla sam, Anrijeva smrt nije bila
kraj toga. Snovi me nisu u Francusku doveli samo zbog njega: jo njih e umreti, hiljade
njih, ako ja neto ne preduzmem. Moramo da otkrijemo ta treba da uradim.
Rueri je izbegavao moj pogled. Pogledom preko mene, rekao je, ivoti Vaih sinova
kupljeni su krvlju drugih. Definitivno ne elite da pobijete hiljadu ljudi da hiljadu drugih
moda ne bi umrlo.
Naravno, odsekoh. Ali ve inim sve to mogu praktino, da spreim rat izmeu
katolika i hugenota. Vi ste astrolog; vi ste moj savetnik. Morate znati ta jo moe da se
uini, sem krvoprolia.
Ve sam Vam rekao da talismani ne vrede mnogo naspram sveopte katastrofe.
Zvezde e na kraju uiniti po svome. Malo je nagnuo glavu napred, udno nesiguran.
Prouavao sam te zvezde u poslednje vreme; promenile su se od dana kad sam Vam dao
biser. Mislio sam da... Emocija koju nikada nisam primetila na njemu, krivica, zatitrala
mu je na licu. Smrt Vaeg supruga trebalo bi da je prekinula Vae snove, madam. To bi
trebalo da zaustavi krv. Mislio sam da je uticaj jednog deteta na budunost bezbedan, ali
troje...
Rei proroka odjekivale su mi u seanju:
Tapiserija istorije istkana je od mnogih niti. Ako samo jedna bude zamenjena drugom, slabom i
falinom, veo e se pocepati, i krv potei, vie krvi nego to ste videli u bilo kom snu.
Madam kraljice, ova deca ne bi trebalo da budu...
Ne, apnuh. Ja sam majka koja voli svoju decu. ta govorite? Da treba da krivim
svoje sinove? Da dignem ruku na njih? Sigurno ne, monsinjore, jer da je tako, digla bih
ruku na Vas.
Glava mu je bila sagnuta; u nagibu njegovih ramena proitala sam tugu i poraz.
elite da ih pobijem, zar ne? proaputala sam. Traite od majke da uniti roenu
decu... Prokletnie. Proklet bio do pakla!
Rueri duboko uzdahnu i pogleda me pravo u oi, tunog izraza, neoekivano nenog.
Vreme e doi, Katrin. A ako ne uinite ono to je neophodno, bie neopisivog pokolja.
Moda je ve kasno.
--
Kako se usuujete da mi govorite tako opako, rekoh drhtavim glasom, dok sam
ustajala. Kako se usuujete da govorite tako za moju decu? Ako ne elite da mi
pomognete onako kako traim, moda je dolo vreme da napustite moju slubu.
Ustao je. Vie nije imao tugu na licu, zamenio je elegantnom maskom. Naklonio se,
savren dvorjanin.
Kako elite, madam kraljice, rekao je.
Do sledeeg jutra ubedila sam sebe da mi seanje na sinoni razgovor nije doneo dobro,
da Rueri nije sposoban da kae tako strane rei. Mora da sam ga pogreno razumela.
Kada sam opet poslala po njega, kurir mi je rekao da je njegov apartman ve prazan, a
ena koja ga je sluila ne zna gde je otiao.
Izbacila sam Ruerijeve nemogue rei iz glave i pretvorila ih u praktiniju zabrinutost.
Bila sam zabrinuta da se glasine o slabom zdravlju mladog kralja nisu rairile, i da Burbon
pomislio da je doao trenutak da okupi svoje pristalice i poe na palatu. Na sreu, stigao je
samo tri dana poto sam mu poslala poziv, u drutvu svog sobara i dvojice niih plemia, i
nikoga vie.
Na pragu mog kabineta, Burbon je ustuknuo kada su mu straari kazali da e njegovi
pratioci morati da ostanu napolju. Sedela sam iza svojih zatvorenih vrata i sluala njegove
estoke psovke: finoa i sabranost bile su osobine koje on nije posedovao.
Meutim, kada se smirio, i vrata moje kancelarije se otvorila, veselo mi se osmehnuo i
poklonio srdanou na granici kominog. Skinuo je svoju somotsku kapu, otkrivi veliki
deo sede kose i svoju paperjastu, sedu periku. Nosio je vie dragulja nego ja: zlatnu
minduu sa dijamantima, rubinski privezak i nekoliko sjajnih prstenova.
Madam kraljice, rekao je. Spreman sam da budem na usluzi. ta mogu da uinim
vama na zadovoljstvo?
Pruila sam ruke prema njemu. On je bio mu Anrijeve roake ane i otac malog
Navare, mada ih je, zauzet nakaradnom politikom i enama, retko viao. U prilikama
kada smo se sretali, ponaali smo se jedno prema drugom kao prema rodbini.
Doite, rekoh, i sedite sa mnom. Ve dugo nismo razgovarali.
Srdano je prihvatio moje ruke, izljubio mi nadlanice i veselo se smestio u fotelju. I ja
sam se osmehnula, ali na kratko. Posle Anrijeve smrti sam bila tako prazna, da nisam
traila vreme na ljubaznosti. Progovorila sam ozbiljno.
ula sam, monsinjore, da su protestanti postali nezadovoljni. Da je odran sastanak u
luci Iges i da se razgovaralo o zbacivanju brae Giz.
On iznenaeno die obrve; fina koa na elu lako mu se naborala u desetine plitkih
bora. Za trenutak je zurio bez rei u mene, pa zamucao. Ah, madam kraljice... Ah. Vidite, to
nije nita lino. Znai samo da moje pravo, prvog krvnog princa mora biti zatieno.
Zastao je, pa u oajnikom pokuaju da promeni temu, rekao, Prilikom dolaska raspitao
sam se za Njegovo velianstvo i reeno mi je da se ne osea dobro. ao mi je da to ujem; je
li bolestan?
Uznemiren je, rekoh, delovanjem hugenota. Milju da e se ljudi organizovati u
zaveru da se dignu na oruje protiv njega...
Ne njega! Burbon odmahnu rukom, kao da odbacuje samu ideju. Ne, madam kraljice!
Radije bih umro, nego se okrenuo protiv kralja.
Ali digli biste ma na Velikog majstora Giza, koga je moj sin lino postavio i protiv
njegovog brata, kardinala od Lorene, koga je moj suprug postavio za Velikog inkvizitora.
Zar to nije izdaja, monsinjore?
Burbon zaprepaeno rairi oi; ta god da je oekivao od mene, ovo nije. Ne! Madam,
molim Vas, nije to!
Kako nije to? upitala sam.
Ne diemo se protiv kralja. Ali elimo nedvosmisleno da pokaemo da su Gizovi
prekoraili svoja ovlaenja.
Pokazaete Njegovom velianstvu, rekoh glasom sve tiim i opasnijim,
arkebuzama, maevima i topovima. Prolivali biste krv, da biste ga prisilili da smeni
ministre koje su on i njegov otac postavili. To nije odanost, monsinjore De Burbon. To je
izdaja. Ustala sam, prisiljavajui ga da ustane sa mnom.
Ne! Kunem se bogom! Jauknuo je, krei ruke. Madam kraljice, molim Vas, sasluajte
me...
Dosta sam sluala, rekoh hladno. Sklonite se, da pozovem straare.
On tada pade na kolena, prepreivi mi put, i zadrhta, odvratni slabi.
Za ljubav boga! vrisnu. Kako da Vas uverim? Narediu im da se svi raziu.
Oslobodiu ih zakletve. Kaite mi samo ta Njegovo velianstvo eli i uiniu to, da
dokaem da sam odan samo Njemu.
Sela sam. Otvorila sam fioku stola i izvadila pare pergamenta, ispisano savrenim
rukopisom kopiste. Burbon moe koliko hoe da oslobaa hugenote zakletve, ali on je
samo nominalni voa. Pobuna moe lako da se nastavi i bez njega.
Ustanite, rekoh mu, i potpiite ovo.
On se die na noge i nesigurno zagleda u papir. Naravno, madam kraljice. Samo, ta je
to?
Legalni dokument, kojim u sluaju kraljeve smrti, predajete svoje pravo na
regentstvo, rekoh, i prebacujete ga na mene.
Gledajui tekst, poeo je da shvata; boja mu se vratila u obraze i sasvim je pocrveneo.
Shvatio je da je naseo. Regentstvo? apnu, pa glasnije ree, Nemojte mi rei da je mladi
kralj ozbiljno bolestan.
Nisam odgovorila. Nisam elela da zovem straare da ga odvedu u zatvor, ali uinila
bih to, ako bude potrebno, i Burbon je to oseao: pred mojim nemilosrdnim pogledom,
poeo je da se vrpolji. Jadno stvorenje, pomislih. Neka bog pomogne Francuskoj ako ti ikada
postane kralj. Bilo mi je teko da poverujem da ima tako finog sina.
Umoila sam novo pero u mastionicu i pruila mu ga preko stola.
Zagledao se u njega kao da je ugledao korpiju. Ali posle nekoliko trenutaka, uze ga i
upita: Gde da potpiem?
Gurnula sam papir prema njemu i pokazala mu mesto.
Nagnuo se i brzo potpisao: A i B su bili veliki, dramatini, obli. Zatim se zavalio uz
dubok uzdah gaenja prema sebi samom.
Uzela sam dokument i mahnula njime nekoliko puta, da osuim mastilo, pre nego to
sam ga vratila u fioku. Zatim sam ustala, nagnavi ga da uini isto.
Vae visoanstvo, rekoh, kao da sam se tek setila da govorim sa princem. Va
junaki in samortvovanja nee proi neprimeeno. Kada doe vreme, svima u rei kako
ste dobro Francuske stavili daleko iznad sopstvenog.
Oboje smo, naravno, znali da nijedno od nas to vie nee pominjati, ja, zbog potrebe za
tajnou; Burbon, zbog sramote.
Ipak sam nastavila ljubazno: Molim vas, ostanite kod nas dok ste u Blou. Ovde ste sa
roacima i uvek dobrodoli.
--
Promrmljao je neke nepovezane fraze o tome kako mi je zahvalan na gostoljubivosti i
urbi da se vrati u Pariz. Pruila sam mu ruku i uzdrala se da ne zadrhtim kada mi je
usnama dodirnuo kou.
Nije mi potreban Kozimo Rueri, pomislila sam. Upravo sam spreila mogui rat,
svojom pameu i niim drugim. Pa ipak, poto se Burbon postrance provukao kroz vrata i
zatvorio ih za sobom, spustila sam lice na hladnu, glatku povrinu stola i zaplakala.
Posle susreta sa Burbonom, sila sam niz kruno stepenite do kraljevog apartmana.
Vojvoda od Giza se uspinjao uza stepenite i zbunio se jer se zamalo nismo sudarili.
Dahtao je, a prirodnu oholost nadjaala mu je slepa panika; u oima sam mu videla
slomljene snove.
Zanemarivi protokol, uhvatio me je za ruku. Madam kraljice! Svuda smo Vas traili!
Doktor Pare Vas zove da odmah doete u kraljevu sobu!
Leteli smo. Drala sam korak sa Gizom na stepenitu i protrala pored ozbiljnog skupa
u hodniku, da bih ula u kraljevo predsoblje. Doekalo me je namrteno, izborano lice
doktora Parea. Pored njega je stajala Meri, kao utvara rairenih oiju, sa izguvanom
maramicom u nervoznim rukama, ekajui sve vreme mene i svog ujaka, vojvodu od Giza,
koji joj je obavio ruku oko ramena.
Doktor Pare nije traio vreme na ljubaznosti; on je bio ovek koga ne impresioniraju
titule, a sigurno ne Meri, kraljica Francuske. Znao je da je majinska ljubav snanija od
ljubavi ene iz politikog braka i zato se obratio meni.
Njegovom velianstvu je gore, madam, ree. Tokom poslednja dva sata groznica
mu se naglo pogorala. Infekcija se proirila na krv.
Zatvorila sam oi. Iste rei sam od doktora Parea ula i ranije, kada su zapeatile
sudbinu mog mua.
ta to znai? upita Meri. ta treba sada da se uradi?
Ja ne mogu vie nita da uinim, ree joj doktor. Sada su u pitanju sati, najvie dan
ili dva.
Ona skoi na njega; taj pokret me je naveo da otvorim oi u trenutku kada je digla ruke
da ih zabode doktoru u lice. Vojvoda od Giza se borio da je zadri dok je vritala, On ne
moe da umre! Ne smete mu to dozvoliti!
Dok su se vojvoda i doktor svojski trudili da je smire, ula sam u bolesnikovu sobu, da
sednem pored svog sina. Fransoa je leao vrsto stisnutih i krmeljivih oiju, nezdravo
ljubiastih obraza. Teki krzneni prekriva bio mu je navuen skroz do brade; ali i pored
toga, zubi su mu cvokotali. Uvukla sam se u postelju pored njega i obgrlila ga rukama, pa
se stisnula uz njega, pokuavajui da ga ugrejem. Ostala sam tako ak i poto se Meri
smirila, ula i sela pored postelje. Njeno lice je stajalo iznad nas, kao bled i napet mesec.
Nema jo mnogo toga da se kae. Fransoa vie nije dolazio k svesti, iako je povremeno
muno stenjao. Na kraju je poeo bolno da se gri celim telom, opet i opet. Smirio se kada
je Meri poela tiho da govori Ave Maria i Pater Noster, a kada je ispustio poslednji hrapavi
dah, iz nozdrva mu je procurio uti gnoj.
Tek tada sam ga pustila iz zagrljaja i polako ustala. Meri je prestala da se moli i
prestravljeno se zagledala u telo svog mua; ostala je mlitava i nepomina i kada sam je
zagrlila, tek toliko, da bih joj proaputala na uvo: Idite sada kui, u kotsku. Uveravam
vas, tamo ete biti bezbedniji, nego ovde.
Prepustila sam Fransou histerinoj brizi Meri i Gizovih, i pola da naem svoju ivu
decu. Dalekovida dadilja je obukla decu u crno i okupila ih u deijoj sobi. arl je sedeo,
mirno posmatrajui kako Eduar, Margo i mali Navara bacaju loptu panijelu, koji je
vraao, bezbedan izvan arlovog domaaja. Primetivi me, arl namrteno die pogled.
Pa, je li mrtav? Je li Fransoa mrtav, a ja kralj?
Uspela sam samo da klimnem glavom. Eduar zagrli Margo, dok su ona i mali Anri
poinjali da plau, a arlove usne se iskrivile u samozadovoljni osmeh.
Vidite li? rekao je Eduaru. Ja sam, ipak, kralj i sad ete morati da radite sve to vam
ja kaem!
Ugledavi deije suze, bila sam spremna da i sama zaplaem, ali arlove rei me
otreznie.
Ne, nije, ispravila sam ga. Ti si kralj samo zvanino, arle. Francuskom sada vladam
ja.
--
Glava trideset etiri
Posle Fransoine smrti, Meri je pametno otplovila kui, u Edinburg. elei da poprave
svoj oslabljeni poloaj na dvoru, Gizovi su oformili grupu ultrakatolika, posveenu
unitavanju hugenota. Zbog prelaska Antoana od Burbona u katolianstvo, njegova ena,
ana, kraljica sada protestantske kraljevine Navare, rastavila se od njega. Iako je ostala na
dvoru, narastajua politika napetost uinila je da ona izbegava moje drutvo.
Burbonov mlai brat Luj, princ De Konde, ovek vee vrstine, zauzeo je njegovo
mesto i pokazao se kao sposoban voa, pored admirala Kolinjija. Protestantizam je
nastavio da se iri. Privukao je mnoge dvorske intelektualce, sve iskrene i razumne ljude;
zbog toga nisu uspeli da osete sve jae neprijateljstvo izvan zidova palate.
Gizovi su se svesrdno bacili u svoju ziheraku anti-hugenotsku kampanju. Jedne nedelje,
vojvoda od Giza je jahao kroz prirodu, kada je iz daljine zauo pevanje psalama. Sa svojom
pratnjom naoruanih straara naao je i izvor jedan ambar, pun hugenota koji su se okupili u
tajnosti.
Prema francuskom zakonu, jeres se kanjavala smru, formalnost koju su moj mu i njegov otac
esto svesno previali. Meutim, Giz je poslao svoje uvare na pevae, koji su pobili sedamdeset
etvoro nevinih i izranjavali, ali ostavili u ivotu vie od stotinu.
Hugenoti su se vrlo brzo osvetili. Katoliki Pariz je bio miran, ali borbe su se vodile na selu.
Konde i Kolinji su predvodili hugenote, a Gizovi i nedosledni Burbon katolike rojaliste.
Godinu dana trajale su opake borbe. Ja sam elela pregovore, ali Giz, popularni ratni junak,
estoko se zalagao protiv toga i dobio ogromnu podrku. Ogorena, otila sam da organizujem
vojsku; prilikom obilaska bedema, stari Montmorensi me je izgrdio: zar nisam shvatila u kakvu
veliku opasnost dovodim sebe? Nasmejala sam se, ne znajui da je ba ispod zidina Antoan od
Burbona bio pogoen iz arkebuze u rame dok se olakavao ispod jednog drveta. Umro je ubrzo
zatim, ostavljajui devetogodinjeg sina, Anrija, kralja Navare.
Njegova udovica je zakljuila da je dolo vreme da se sa sinom definitivno vrati u malu dravu
kojom je Anri sada vladao.
Bez suza, rekla je ana ozbiljno, kada sam je zagrlila u trenutku pre nego to se
popela u koiju.
Posluala sam je i ozbiljno poljubila, pa zagrlila malog Anrija.
Kakve god strahote vidi, apnula sam mu na uvo, nemoj se plaiti. Javljaju se po
redu, da bi te vodile. Pii mi o njima, ako eli, i ja u pokuati da ti pomognem.
Uspravila sam se, a on je stidljivo klimnuo glavom. Stavila sam mu u ruke primerak
italijanske poezije, Tasovog Rinalda, lepu romansiranu avanturu za naprednog deaka, pa
se povukla, dok su kraljica i njen sin ulazili u koiju.
Burbon nije bio jedini gubitak rojalista. Vojvoda od Giza se opet istakao u ratu,
zarobivi u bici hugenotskog vodu Kondea, ali je nekoliko meseci kasnije poginuo kod
Orleana, kada ga je pijun Gaspara de Kolinjija pogodio u lea.
Iskoristila sam priliku da spreim dalje krvoprolie. Bez obzira na proteste Gizove
porodice, koja je udela za osvetom, pregovarala sam sa buntovnicima. Poto sam
prihvatila da oslobodim Kondea i dam im ogranieno pravo na slubu boiju, hugenoti su
poloili oruje. Postavila sam Gizovog sina Anrija na mesto Velikog majstora, koje je
zauzimao njegov pokojni otac i primila hugenote natrag, na dvor. Tokom tih mirnih
godina, moja deca su rasla.
Margo je postala nadahnuto stvorenje tamnih, glatkih uvojaka i izraajnog lica. Kada se
osmehne, njene tamne oi su oivljavale i inae razumni ljudi su padali u nesvest. Izvrsnog
zdravlja, volela je jahanje i ples, a pokazala se i kao matematiko udo od deteta.
Eduar, sada Vojvoda Anujski, postao je visok, sa oevim duguljastim licem i crnim
oima. Pokazivao je i mediijevski ukus za eleganciju u odevanju i oboavao nakit, to
bletavije, to bolje. Eduara sam nauila svemu to sam znala o vladanju, a i on sam se
pokazao kao vredan uenik, brzo shvatajui intrige i finije nijanse diplomatije.
arl je rastao, ali nisam mogla rei hoe li ikada postati ovek. Brada mu je bila slaba, a
oi i elo preveliki; tu nesrenu kombinaciju crta lica nije ulepavao upadljivi mlade
ispod nosa. Od najslabijeg napora bledeo je i dahtao. Nervirao se zbog sopstvenog slabog
zdravlja i tupavosti, i duboko zavideo roenom bratu na dobrom izgledu u inteligenciji, i
esto dobijao napade bezrazlonog besa.
Mislila sam da e prevazii svoje napade manijakog besa, ali oni su sa vremenom
postajali sve ei i intenzivniji. Kada je Njegovo velianstvo napunilo etrnaest godina,
doba punoletstva, i dalje se oslanjalo na mene, da vladam dravom; progurala sam zakon
kojim se od njega zahteva da dobije odobrenje Krunskog saveta, pre nego to izda
nareenje. U javnosti, arl je odlino itao govore koje sam mu ja pisala. Ali teatralno mi se
suprotstavljao u svakom drugom smislu, a na etrnaesti roendan, insistirao je, protivno
mojim eljama i miljenju svojih doktora, da uestvuje u lovu.
Eduar, gotovo trinaestogodinjak i njegova mlaa sestra, Margo, jahali su pored kralja i
mene. Bio je kraj juna i dolina Loare se razvijala pred nama, bogata i iva. ak i sedokosi
Montmorensi je prihvatio na poziv u lov, pojaavajui utisak da je sve ba kao nekada.
Hiljadu puta sam se jedva uzdrala da ne bacim nervozan pogled prema arlu, ili
prekinem sve jer mu je dah sve vie itao. Ali hajka ga je ispunila takvim uzbuenjem, da
je gonio konja sve bre i sasvim oputeno i veselo se smejao, oiju rairenih i srenih.
Kazala sam Majstoru lova da skrati hajku i omogui da lovina bude lako uhvaena.
Nai psi su za pola sata uhvatili lovinu u estaru; divljeg zeca, najmanju pretnju za
bolesnog deaka.
Imam ga! uzviknuo je arl, kada je Majstor opozvao pse. Moj sin je sjahao i poeo
izbezumljeno da bode kopljem u estar. Kada se zec pojavio, arl je probo stvorenje kroz
stomak i zakucao ga za tlo. Tada smo Eduar, Margo i ja sjahali i prili da estitamo arlu
na prvom ulovu, ali ostali smo nemi pred nekim udnim sjajem u oima moga sina.
Zec se batrgao i pokuavao da se oslobodi, grebui nogama, iskeenih zuba. arl,
smejui se, unu da dodirne ranu ivotinje i zec ga ujede.
On strano urliknu i grozniavo okrenu prste u rani ivotinje, pa ih povue napolje,
dok je zec kretao; koa mu se razderala i otkrila ispod crvene miie. To je arla jo vie
uzbudilo; gurnuo je ruku u ivotinju koja je ugibala i izvukao iznutrice. Sa manijakim
osmehom ih je digao, creva su mu visila izmeu prstiju, da svi vide.
Dok su ostali jahai pristizali za nama, arl je spustio lice do svojih ruku. Ispred lia
jove i zimzelena, digao je pogled sa sjajem u oima, cerei se, divlje iskeenih zuba.
Izmeu njih su visile iznutrice, crvene, kao i njegov mlade ispod nosa.
Zareao je i zabacio glavu kao pas, pregrizavi vrat svog plena. Ja stadoh ispred njega,
uzaludno pokuavajui da ga zaklonim od pogleda ostalih.
Gospode, apnu Eduar.
Brzo je priao arlu i udario ga snano, tako da se kralj zateturao. arl dreknu, pa se
zagrcnu paretom mesa, a onda ga ispljunu.
Proklet bio u paklu! vrisnu kralj. Kako se usuuje da udari moju osobu! Skoio je
na Eduara.
--
Pokuala sam da stanem izmeu njih: arl je udarao naslepo, prisiljavajui me da se
povlaim, dok je Eduar pokuavao da uhvati brata za ruke. Stari Montmorensi se pojavio
usred guve; arl je u guvi oboren, a Eduar sklonjen.
Kralj je vikao nepovezano. Parii zemlje su leteli dok je on prstima i zubima grevito
grebao po travi, kao da eli da ubije neduno tlo.
Ostali lovci su se tiho razili. Naposletku, arl se umorio i morali su da ga odnesu na
nosilima. Kaljao je toliko dugo i jako, da mu je maramica bila natopljena krvlju.
Presedela sam tu no pored njegove postelje, kao jedina, sem doktora Parea, koji nije
uspevao da prikrije paniku ugledavi krv. arl, na sreu, nije dobio groznicu i tokom
prekida kalja postao je opet onaj stari namor.
Umreu mlad, objavio je mrano, i svima e biti drago.
Ne govorite tako! prekorila sam ga. Dobro znate da bi, ako ikada umrete, moje srce
puklo.
Digao je tanku obrvu. Vi bi sigurno vie voleli da Eduar bude kralj.
Strano je to, to ste kazali! Ja volim svu svoju decu isto.
Ne, ne volite, ree on umorno. Eduara volite najvie. A to je tuno, maman, jer e,
kad ja umrem, on da se pokae kao udovite, kakvo stvarno i jeste.
Nikakvi moji razloni argumenti nisu ga mogli ubediti u suprotno; ubrzo zatim,
prestala sam i da pokuavam.
Kada je kralj navrio sedamnaest godina, a Vojvoda Anujski esnaest, pojavio se
problem u Holandiji i Flandriji, kojima je vladao Filip panski. Stanovnici su bili
protestanti, hugenoti, kako smo ih sve nazivali, i pobunili su se zbog otre represije
njihove vere. Filip je poslao stotine panskih vojnika da ugue pobunu, ali oni nisu bili u
stanju da ugue rat.
Jednog hladnog zimskog jutra u Parizu, panski ambasador, Alava, objavio je da Filip
alje dvadeset hiljada vojnika u Holandiju: da li bih dozvolila da prou kroz Francusku?
Ne bih. Nai odnosi sa francuskim hugenotima bili su dovoljno napeti i bez prolaska
dvadeset hiijada katolikih vojnika kroz njihovu sredinu. Za predostronost, unajmila sam
est hiljada vajcarskih plaenika, da uvaju granicu. Ni za trenutak nisam pomislila da
Filip namerava da osvaja Francusku, ali nisam verovala njegovoj vojsci.
Nisam oekivaia da e vajcarski vojnici sa granice alarmirati hugenote, niti sam
pomislila da e pustiti glas: dok Filip gui pobunu u Nizijama, ja u poslati vajcarce da
pobiju hugenote.
Zaista, poto su vajcarci uvali nae granice, oseala sam se bezbedno, dovoljno da
odvedem Njegovo velianstvo, ije zdravlje je jo uvek bilo slabo, u selo Monso,
jugoistono od Pariza.
Jednog hladnog septembarskog dana, ba neto pre podneva, Margo, arl i ja smo
sedeli na balkonu koji je gledao na jezerce sa aranima u dvoritu ispod nas. Tamo dalje,
irila se uma u nijansama karmina, re i afrana.
Na balkonu se odjednom pojavi Eduar, oznojen i crven.
Okupljaju se, dahnu, u susednom gradu. Moramo odmah da odemo!
To su samo glasine, prekorih ga. Prethodno se prialo da hugenoti planiraju napad,
ali pretpostavljala sam da su te prie neosnovane. Smirite se i sedite sa nama.
Bio sam na jahanju, maman. Video sam ih!
Koga? upita arl, ali ja sam ustala pre nego to je Eduar zavrio reenicu.
Gde su? upitala sam. I koliko ih je?
Dva sela odavde, na zapadu, stotine peadinaca. Ve sam poslao izviae. Ako bude
sree, biemo obaveteni u roku od jednog sata.
Udahnula sam duboko da se smirim, i podsetila se da se vojska kree daleko sporije od
konjanika.
arl udari pesnicom o rukohvat svoje stolice. Ja sam kralj. Zar niko nee odgovoriti na
moje pitanje?
Iako joj se na licu videlo da se uplaila Margo spusti ruku na bratovu, da ga umiri.
Hugenoti, Vae velianstvo. Moda e biti potrebno da preduzmemo mere
predostronosti.
arl ustade iz svoje stolice. Ti sanja, ree Eduaru. Verovatno nisi dobro razumeo...
Imali su maeve i koplja, odvrati Eduar, i konjanike i arkebuzere. Govorili su
francuski, a u blizini nema kraljevske vojske. Kako to moe biti?
Okrenuh se arlu. Ako su hugenoti zaista u pohodu, moramo zatititi Vau osobu.
Postoji utvrenje na pola sata jahanja odavde, u gradu Meou. Moramo odmah da poemo
tamo.
Eduar lae, promrmlja arl. Ako neko na ovom dvoru voli da podmee glasine, to je
on.
Ali bila sam odluna. U roku od jednog sata ukrcali smo se u koiju i poneli samo ono
najvrednije, poavi pravo u Meo.
Okrueno odavno suvim kanalom, utvrenje u Meou predstavljalo je bastion straha, sa
nazubljenim grudobranima. Jahali smo sa unutranje strane razjapljenih eljusti i trgli se
kada je prastara gvozdena kapija zakripala sputajui se iza nas.
Sobe u zamku bile su vlane i gole, a uvar kapije gluv i odbojan. Sledeih nekoliko sati
Eduar je hodao grudobranom, sa naim kotskim telohraniteljima, dok smo Margo i ja
sedele sa arlom. Izmeu napada kalja tvrdio je da je sve to okrutna neslana ala
njegovog brata.
Maman! proita Eduar. Dolaze!
Ko? upitah.
vajcarci, ree on, ili pobunjenici. U svakom sluaju, odgovor emo znati uskoro.
Poveo me je gore, do zupastog grudobrana. Vetar na vrhu kule bio je jak i hladan;
pritisnula sam ruku na stenu, da smirim sebe i svoje leprave haljine, i pogledala dole.
Iza travnate livade ispred zamka, nalazila se uma; jasna svetlost se probijala kroz
velike kronje. Stotine bakljonoa osvetljavalo je prostor izmeu drvea. Vetar je u mojim
uima priguivao njihove korake. Svetla se polako pomerie gore, do ruba suvog kanala i
postavie se u oblik savrenog kvadrata.
Duboko ispod nas, jedan od naih kota uzviknu ispod kapije. Ko ide?
Ja uhvatih Eduara za ruku. Vetar je odnosio odgovor, ali razumela sam ga. vajcarska
vojska je stigla, da slui na kraljevo zadovoljstvo.
Besprekorno ljubazan zapovednik, kapetan Bergun, nosio je istu uniformu kao i
njegovi ljudi, potpuno smeu tuniku, sa jasnim belim krstom na grudima. On i njegovi
konjiki oficiri jahali su pored peadije, koja je dola da nas spasi. Bergun nam ljubazno
naredi da se vratimo u koiju i uputi naeg koijaa kako da stigne do Pariza.
Naa koija se nalazila u sreditu formacije od stotinu ljudi. Po pet redova ljudi
mariralo je ispred i iza nas, a po pet kolona sa obe strane oko nas, svi sa kopljima. Izvirila
sam iz koije i videla mnotvo sjajnih, elinih otrica koje se kree uz ritminu pesmu
na vajcarskom nemakom jeziku.
--
etvrt sata ili smo sasvim polako; zapala sam sa nemirnim mislima, koje mi je
prekinuo pucanj iz arkebuze. Jedan od naih konja se propeo; koijaeve kletve zaguili su
kapetanovi uzvici. Preko mranog pejzaa je jurila svetlost baklje, kad se zauo jo jedan
pucanj iz arkebuze. Kugla je pogodila vrata koije, pa Margo povue glavu prestravljenog
kralja u svoje krilo.
Napolju, neki plavi, neobrijani kopljanik se zatetura i udari ramenom u toak,
raznesenog obraza i gornje usne. Pao je, i ostao, izgaen od ostalih, koji su pourili da
zatvore prazninu.
Iz pomrine se zau bojni pokli: Monjoie!
Margo se prekrsti, dok je arl jecao u njenom krilu; Eduar i ja smo gledali napolje, igru
svetlosti baklji na leima kopljanika, koji su kao jedan spustili koplja. Opet se oglasi
arkebuza; na koija pade pored koije, dok su konji njitali. Koija se nagnu nazad, a ja
udarih ramenima o unutranji zid; Margo pade preko mene. arl i Eduar su se zapetljali, a
koija odjednom nagnula udesno.
Izvukla sam se do prozora i pogledala napolje, preko razigranih kopalja. Ranjenici su
jaukali: jedan vajcarac je pao, pa drugi, a ja sam poela da smiljam kako da ubedim
pobunjenike da mi potede decu.
Olovno zrno mi prozuja pored uva, a Eduar jauknu. Digao je ruku na rame i sklonio je,
sjajnu od krvi. Ustala sam, elei da ga zatitim svojim telom, ali on me je uhvatio za ruku
i snano povukao na sedite.
Zaboga milog, maman, sedite dok Vam nisu razneli glavu!
vajcarci opet zatvorie formaciju oko nas; neki oficir sjaha s konja, da bi preuzeo uzde
na naoj koiji. Poli smo malo, pa zastali, kada je kapetan Bergun pojahao pored nas.
Nagnuo se nisko u sedlu i doviknuo, Bila je to hugenotska izvidnika ekspedicija;
dvojica su pobegla, pa e se vratiti i javiti svojim pretpostavljenima gde se nalazimo. Ne
moemo dalje ovom brzinom. Poslae jo konjanika sa arkebuzama. Pogledao je prema
Eduaru, iza mene. Monsinjore, Le Duk, jeste li povreeni?
Samo okrznut, doviknu mu Eduar.
Ja isturih glavu kroz prozor. Koliko smo daleko od Pariza, kapetane?
Jedan sat, ako budemo brzi, odgovori on. Moji oficiri i ja, jahaemo sa vama, mada
vam ne moemo pruiti zatitu kao kopljanici.
Hvala vam, rekoh. Kaite koijau da ne tedi konje.
Vozili smo se tako brzo i otro, da se koija nemilosrdno tresla, primoravajui nas da se
oajniki drimo za svoja sedita.
Proklet bio svaki hugenot, ikada roen! prodahtao je arl. Napor da se odri i zadri
davao mu je pepeljastu boju i ostavljao ga bez daha, ali za to ne manje besnog. Moramo
da ih pohvatamo do poslednjeg, a ja u lino da poteram konje i rasereim bednika koji je
naredio ovaj napad!
Ja sam, kao i Eduar, utala tokom te besomune vonje, ruke pritisnute na njegovu
plitku ranu, i gajila sve jau mrnju. Do te Veeri, moj ivot je bio posveen odravanju
mira po svaku cenu, ali ovaj napad na linosti Anuja i kralja bio je neoprostiv. Gledala
sam pored arla i Margo, prema budunosti i ratu koji je sigurno dolazio.
Stigli smo u Luvr etrdeset pet minuta kasnije, jedan sat pre zore. Montmorensi nas je
ekao: poslala sam poruku da je potreban da predvodi vojsku. Kada sam ga ugledala,
sedobradog, ali jo uvek vrstog i odlunog, sa doktorom Pareom na prilaznom putu,
osetila sam zahvalnost. Nikada nisam mnogo marila za Montmorensija, ni on za mene, ali
vodio je mog mua do pobededu bici.
On i doktor Pare su se uzbudili ugledavi krv na gornjem delu Eduarovog rukava, i
bilo je teko ubediti ih da Vojvoda Anujski nije teko povreen. Dok je doktor odvodio
moje sinove, uzela sam Montmorensijevu veliku ruku u svoje.
Bili ste u pravu, monsinjore, ja sam pogreila, rekla sam. Pobunjenici su bili spremni
da ubiju i kralja, i Anua. Ako saznam ko stoji iza toga...
Princ Konde, odgovori on odmah. Moji pijuni kau da se moj sestri..., to se
odnosilo na admirala Kolinjija, ije ime je izgovarao samo sa velikim stidom , nije sloio,
ni dao svoju podrku.
Ali Konde je izdajnik, rekoh ja, i neu imati mira dok ne doivi i sudbinu
izdajnika.
Te noi uopte nisam spavala, ve sam sazvala svoje generale i savetnike.
Montmorensijevi izviai su zakljuili da Kondeova vojska marira sa severoistoka prema
Parizu.
Tokom sledeeg meseca, sakupili smo vojsku od esnaest hiljada ljudi, dok su
Kondeovi ljudi logorovlii na obali Sene, izvan samog grada, efektivno nam presecajui
snabdevanje. Progutala sam mrnju i poslala Kondeu svoje emisare, koji su mi doneli
njegovu poruku da je dobri narod Francuske umoran od plaanja poreza kojim se
odrava raskoan ivot stranaca, naroito Italijana.
Jednog oblanog novembarskog dana, poela je bitka za Pariz. U dvoritu Luvra,
Montmorensi i njegovi zapovednici uzjahali su konje, da pozdrave kralja pre nego to
odjau na front. Plahoviti arl, eljan krvoprolia, pritrao je jednom od osedlanih
drebaca, ali Montmorensi je bre povukao uzde. Vae velianstvo, rekao je, vaa
linost nam je suvie dragocena, a hugenoti su pokazali elju da vas zarobe. Ne ometajte
nas; bilo bi nam potrebno bar jo deset hiljada ljudi da vas propisno zatitimo.
ak ni arl nije se mogao suprotstaviti takvoj logici. Mi iz kraljevske porodice ostali
smo unutar Luvra; nikada ranije nisam bila toliko zahvalna za ojaane zidine i gvozdene
kapije. Popela sam se na krov i pogledala prema severoistoku, iako su mi zgrade
zaklanjale pogled na bojno polje. Eduar, kome su lako izvadili zrno koje mu je ostalo u
ramenu, ubrzo me je naao; zajedno smo giedali kako se olujni oblaci skupljaju iznad nas,
noeni hladnim vetrovima.
Vojske su se sukobile u tri sata posle podne. Konde je poveo deset hiljada ljudi protiv
naih esnaest hiljada; naa pobeda je izgledala sigurno. Posle jednog sata, izviai su
doneli vest da su pobunjenici pretrpeli teke gubitke; drugi sat je doneo vest da smo i mi
isto tako na gubicima. Moje raspoloenje se kvarilo sa sakupljanjem oblaka, koji su sada
zaklonili sunce.
Trei sat je doneo hladnu kiu i kurira prokislog do kostiju. Gospodin Montmorensi je
na zapadnoj kapiji!
Namrtila sam se, zbunjena: jesmo li toliko poraeni, da je Montmorensi napustio svoje
vojnike? Pourila sam dole, do kapije, gde je jedan iscrpljeni jaha sedeo na konju, kojim je
dovukao nosila na kii.
Montmorensi je bio vezan za nosila; ebe ispod njega bilo je natopljeno krvlju, iako
nisam videla rane. lem mu je bio skinut, a kosa se slepila sa koom; kia je jako padala, i
ja se sagnuh da ga zaklonim.
Montmorensi, rekoh. Dragi gospodine... Stavila sam ruku na njegovu prljavu i oi
mu zatreptae.
Madam kraljice, zakrklja on. Izneverio sam Vas.
Ne, gospodine, zar niste uli? Prisilila sam sebe na iroki osmeh. Nai vojnici su
pobedili! Rasterali ste neprijatelja; spasili ste Francusku.
--
Je li to tano? proaputa.
Da, odgovorila sam. Jeste.
On na to duboko uzdahnu i zatvori oi. Eduar je doao za mnom i ve je vikao da
pozovu doktora Parea. Drala sam starca za ruku, dok su drugi unosili nosila i prebacivali
ga u moju postelju.
Umro je tu, sledeeg dana, ne doavi vie k sebi. Sahranila sam ga u blizini Anrija,
kralja koga je toliko voleo.
Glava trideset pet
etiri dana kasnije, naa vojska je primorala Kondea na povlaenje. Pobunjenike
snage su ile na jugozapad, u provinciju, gde su im se pridruile jedinice
Montmorensijevog odmetnutog sestria, admirala Kolinjija. Nai pijuni su javili da
hugenoti unajmljuju nemake plaenike da bi popunili svoje redove.
Nismo imali izbora, ve da i sami unajmimo plaenike. Ali ja sam imala jo veu
dilemu: Montmorensijeva smrt je stvorila kritinu prazninu, generala, zapovednika
francuske vojske, ali nijedan od kandidata za taj poloaj nije me ispunjavao poverenjem.
Na kraju dugog dana, provedenog sa mojim savetnicima, Eduar me je pozvao sa vrata
moje sobe.
Imenujte mene za generala, rekao je.
Nasmejala sam se. Imao je samo esnaest godina, u ljubiasto-crvenom aketiu, sa
nabranom kragnom od svetlo smee pauinaste svile; sa uiju su mu visili veliki biseri.
Pomisao na njega umazanog u blato sa bojita izgledala je smeno.
Ti si lud, rekoh.
On je izgledao vrlo ozbiljno. Nisam. Pogledajte mene, pogledajte arla, razmaeni
smo, ivei u izobilju, dok narod podnosi glavni teret ovog rata. Traimo od njih da umiru
za nas. arl, sa svojom tekom naravi, teko da inspirie odanost, a ja traim dane u
maevanju i gizdanju.
Dozvolite da prikaem narodu Valou za koga je vredno boriti se, maman, koji e
inspirisati odanost. Ostavljam svoju lepu odeu da bih se igrao junakog vojnika. Ne bojim
se borbe. I doneu Vam pobedu u ovom ratu.
Nema vojnog iskustva, rekoh hladno. Ne moe da vodi vojsku.
Tano. Ali ako mi date nekoga iskusnog za zamenika, sluau ga, ba kao to je otac
sluao Montmorensija.
Gde da naem takvu osobu?
Odgovorio je vrlo brzo. U maralu Tavanesu.
Digla sam obrvu, impresionirana Eduarovim izborom. ovek nepobitne odanosti,
Tavanes je poeo karijeru kao pa starog kralja Fransoe, branei gospodara u Paviji ak i
dok su ih neprijateljski panski vojnici opkoljavali i zarobljavali. Tavanes je zatim sluio
Anrija i uveliko doprineo pobedi u Kaleu. Iako blizu svoje sedme decenije, i slep na jedno
oko, Tavanes je bio otrouman kao i uvek.
Ali pomisao da poaljem svog voljenog sina u rat, izazvala je u meni poznati, stari
strah.
Eduar mi je itao misli na pogled.
Imenujte me generalom, ree mirno, i obeau Vam neto.
A ta to? upitah oprezno, a on odgovori: Neu poginuti.
Pljunuo je u dlan i pruio ruku prema meni.
Polako, oklevajui, pljunula sam i ja u svoj, i udarila po njegovoj ruci.
--
Meseci su prolazili, a Eduar je uio vetinu ratovanja. Onoga dana kada je poao na
front, hrabro sam se osmehnula i poljubila ga za oprotaj, ali kasnije sam otrala u svoju
sobu i isplakala potoke suza.
Vie od godinu dana vodile su se estoke borbe. Eduarova optimistika pisma nisu
uspevala da ublae moj materinski strah; napetost me je ubrzo iscrpla i razbolela sam se.
U ponedeljak posle podne, sedela sam sa kardinalom od Lorene i drugim lanovima
ratnog saveta, i razgovarala o predstojeoj bici: hugenoti su se okupljali kod grada
arnaka, a moj sin i maral Tavanes su poveli deset hiljada ljudi da ih doekaju. Borbe e
poeti kroz dva dana. Mene su grlo i glava boleli toliko, da sam jedva pratila ta ostali
savetnici govore.
Sluala sam jednu od kardinalovih tirada protiv protestantskih jeretika, povremeno
zatvarajui bolne oi, jer mi je svetlost smetala, kada se na vratima pojavila madam Gondi
i javila da panski ambasador, Alava, eli da me vidi privatno. Nisam verovala svom zetu
Filipu, ni njegovom ambasadoru, i poruila sam mu smiljeno: ako Alava eli da
razgovara sa mnom, mora to da uini u prisustvu ostalih lanova saveta.
Ubrzo zatim, Alava, nizak, zdepast ovek, prstiju slinih kobasicama, uao je, nosei
pismo u rukama. Pomislila sam da je od moje erke Elizabet, u jednom trenutku nade, pre
nego to sam opet pogledala u tune oi ambasadora.
Madam kraljice, oprostite mi to donosim strane vesti.
Ustala sam i zagledala se u pismo koje je doneo, adresirano Filipovom, sopstvenom
rukom.
ao mi je, Vae velianstvo, rekao je Alava, toliko mi je ao. Nastavio je da
pripoveda uasnu priu o mladoj eni koja je dobila mrtvoroenu kerku i posle je toliko
iskrvarila, da je pobledela kao kreda i umrla.
Zaboravila sam na utihle lanove saveta i na ambasadora. Videla sam samo to zlo
pismo, napisano stranim jezikom, kraljevim karakteristinim rukopisom; prola sam oko
stola i istrgla ga iz Alavine ruke.
Nisam ga otvorila. Stisnula sam ga na biser iznad srca, kao da je ono sama Elizabeta,
pala na kolena i zajecala.
Ne seam se da sam se onesvestila; seam se samo da sam zurila u tavanicu u svojoj
spavaoj sobi i ula udaljeni, nerazgovetni glas madam Gondi. Moje telo i oseaji su se
rastapali i meali, rastvarali se u jednu, jedinu bolnu agoniju.
Bila sam van sebe od bola, od groznice: stiskala sam zube u uzaludnom naporu da
prekinem njihovo cvokotanje. Glasovi Margo i arla lebdeli su iznad moje postelje, ali
nisam imala snage da raspoznam njihove rei.
Senke na tavanici mutile su se i menjale, uzimajui oblike vojnika, maeva i topova;
enski apati dobijali su ritam bojnih poklia i jauka. Satima sam gledala prizore ljudi koji
ubijaju i ubijenih, vojsku poraenih i pobednika, krvi koja se proliva, sui i pretvara u
prah.
Kada sam se najzad probudila, Margo je sedela pored moje postelje; u blizini, madam
Gondi je hrkala u fotelji.
Maman! Hvala bogu da ste najzad sa nama! Margo me je uhvatila za ruku.
Je li ve jutro? proaputala sam.
Peto jutro, maman. Mislili smo da ete umreti, ali groznica je prestala. Doktor Pare
kae da ete se sada brzo oporaviti.
Pet dana! rekoh. A ta je sa bitkom kod arnaka?
Na njenom licu pojavio se udan izraz. Priali ste, maman, u snu. Videli ste veliku
bitku u kojoj je poginulo mnogo ljudi. Odjednom ste povikali, Pazi! Princ Konde je pao, i
ubili su ga! Onda ste rekli, Boe, ne, Eduar je pao... Pa, Gledajte! Opet je ustao!
Gledajte, moj sin je pobedio! Neprijatelj bei!
Posegla sam za njenom rukom. Pusti moje snove! ta je sa arnakom? Jesmo li se
sukobili?
Margaret me pogleda rairenih oiju. Ba je tako, kako ste rekli, maman. Princ Konde
je mrtav, a Eduar je pobednik.
Uprkos gubitku zapovednika, Kondea, hugenoti su odbili da se predaju. Preiveli
voa, Gaspar de Kolinji, poveo je svoje sledbenike na jug, u kraljevinu Navaru, gde su ih
primili ana i njen sin Anri, sada mladi. Navara je bio vrlo poznat i omiljen; hugenoti su
oekivali da zameni svog palog ujaka Kondea.
Poto je Konde poginuo, moja elja za osvetom je splasnula: napad kod Meoa je
naredio on, a ne Kolinji; ovaj mi je napisao da on i njegovi sledbenici osuuju napad na
kralja i ele samo da na miru sprovode svoju veru.
Prolo je pola godine. U avgustu, moj voljeni Eduar se vratio kao pobednik iz rata.
Izala sam na krov Luvra, vreo i bletav pod suncem u zavretku leta, i ugledavi kolonu
vojnika koja vijuga ulicama, strala sam na kapiju palate.
Zaputen i neobrijan, Eduar je jahao muevnom elegancijom na elu svojih vojnika.
Ramena su mu postala miiava, a lice potamnelo od sunca; pogled mu je bio tvrd, kao
posledica injenice da je video smrt mnogih ljudi. Ali njegov osmeh, kada me je ugledao,
bio je i dalje blistav. Sjahao je i potrao prema meni, a ja prema njemu.
Nisam zaboravio svoje obeanje, maman, rekao je.
Zagrlili smo se vrsto; udisala sam miris sunca i starog znoja.
Smrdi, rekoh ja, smejui se.
Sledee veeri priredila sam prijem za njega u Monseu. Svaki ugao balske dvorane
zamka bletao je od nakienih mukaraca i ena; da bi se ugasila njihova zajednika e,
tri fontane su bile napunjene ampanjcem. Angaovala sam svirae, pevae, igrae, i
stotinu lepotica odevenih kao vile. Da kralj ne bi bio previe ljubomoran, uredila sam da
arl ue uz najavljivae i trube; bio je pozdravljen kao veliki pobednik, koji je Francuskoj
doneo mir od poznatog pesnika, koji je zatim ponudio odu kojom je sva naa tadanja
srea pripisana kraljevoj mudrosti.
arl je sluao, uzdiui zbog blagog gnuanja. Kada je pesnik zavrio, kralj se iscerio,
Sauvaj svoje lepe rei za mog brata.
Poto je najavljen, monsinjor Le Duk, francuski general Eduar se pojavio, ali ne vie kao
umorni vojnik, ve u svetloplavom somotu, ukraenom ipkom. Kosa mu je bila paljivo
ukovrdana, a vei pramenovi zaeljani unazad, da se vide teki grozdovi dijamanata u
njegovim minuama.
Margo, pored mene, i sama dragulj, u safirnoj haljini, dremljivo uzdahnu, ugledavi ga.
Kada je otiao u rat, Margo je bratu pisala gotovo svakog dana; kroz to dopisivanje zbliili
su se vie nego ikada. Po njegovom povratku, pourila je da ga zagrli.
Dok je Margo uzbueno razgovarala sa Eduarom, kardinal od Lorene i njegov mladi
sestri Anri prili su da se poklone. Gledala sam, mada zbog ubora fontane nisam mogla
da ujem ta govore.
Anri, vojvoda od Giza je u dvadesetoj godini imao oputeno samopouzdanje oveka
naviknutog na mo. Nije bio privlaan; picasta bradica naglaavala je njegovu isturenu
bradu; sitne oi su imale istu arogantnu ambiciju, koju sam viala kod njegovog oca. Ali
--
Giz je bio vrlo duhovit i kada je progovorio, Margo se zakikota i die lepezu da prikrije
svoj nervozni osmeh. Dva puta se Giz sagnuo iznad njene ruke i poljubio je, pa je zadrao,
kao da bi voleo da je ne pusti. Povremeno, kada se Giz pribliavao i naginjao da je poljubi,
Margo je, crvena u licu, rukom hvatala bratovu, nesvesno traei zatitu.
arl je doao do mene i rekao ustro, Ako joj prie samo jo malo, udariu ga.
Ja sam bila oputena. Mislim da eli da joj se udvara, Vae velianstvo, a ako to pone,
ja u vam pomoi da ga udarite.
On frknu. Ne Giza! Eduara... Vidite kako se rairio oko nje.
Ogoreno sam pucnula jezikom. Zaboga milog, arle, zaeleo se sestre samo zato to
je toliko dugo bio u ratu! A to se tie vojvode od Giza, morate razumeti da je vaa sestra
sada u dobu za udaju; razmiljala sam o moguim prilikama za nju. A i za Vas.
arl zastenja. Ve se oseam dovoljno bedno, maman.
Trebalo bi da mislite na presto, rekoh. Morate imati naslednike.
Namrteno je pogledao svog brata, koji se smejao sa Margo i mladim vojvodom. Neka
vam on da naslednike, ree i okrenu se na peti.
Nastavila sam da gledam Eduara. Pridruila su mu se dvojica mladia, jedan po imenu
Rober-Luj, a drugi Linjerol, obojica odnedavno gospoda iz komore Vojvode Anujskog.
Oi Margo su bleskale putenou dok je gledala Linjerola. Bio je glatko obrijan, ime je
isticao svoje lepe, visoke jagodice, besprekoran ten i simpatinu rupicu na bradi. Naklonio
se Eduaru i Margo isto onako oputeno i elegantno, kao to se i odevao.
To se nije moglo rei za Robera-Luja, ija je plava kosa bila gotovo seda. Nos mu je bio
mali i okrugao, a usne rune; nosio je aketi od belog satena i ruiasti somotski ogrta.
Naklon mu je bio brz i povran, a hvatao je Anua za ruku i priao neki vic tako, da je
kardinal od Lorene digao svoje sede obrve sa izrazom neodobravanja. Ali Eduar se
nasmejao i pljesnuo Robera-Luja po leima. Ovaj se osmehnuo ostalima sa
samozadovoljstvom na granici poruge.
Posle vie asova druenja, naila sam na Eduara samog pored jedne od fontana. Prila
sam mu sa strane i bila gotovo opinjena mirisom cveta narande.
Lepe mirie, hvala bogu, naalila sam se.
Osmehnuo mi se, zagledan u arla i Margo, koji su paradirali prostorijom sa rukom u
ruci. Izgleda da su mojoj sestri ovih dana ruke pune.
arl kae da se nee eniti," rekoh tiho. Kae da za naslednike obratim tebi. Zastala
sam. Mnogo sam razmiljala o tome ko bi bila prava ena za tebe. Pisala sam Elizabeti
engleskoj i ona je zainteresovana.
On se tre iz razmiljanja. Ta krava? Ako elite naslednike, moraete se potruditi vie
nego za elavu babu sa kraom nogom.
Eduare, ukorih ga, bie kralj Engleske.
On duboko uzdahnu. Sve bih uinio za Vas i Francusku, maman - samo ne to!
Namrtila sam se. Ako ne Elizabeta, ko onda?
Niko, ree on i vrati se Gizu i Linjerolu, koji su se, obojica, jo uvek udvarali Margo.
Prihvatila sam Eduarovo odbijanje kao bezobrazluk, i odluila da opet te veeri
razgovaram sa njim, ali gosti su me prekidali svaki put. Bilo je ve kasno, a veseljaci,
ukljuujui Eduara, jo uvek su sedeli. Sedela sam i ja, jer sam elela da me saslua.
Naa pobeda kod arnaka na kraju je dovela do optimistikih pregovora sa
hugenotima. Radovala sam se tom poputanju napetosti, jer sam verovala da je ratovanju
zaista doao kraj.
Mada, prethodne noi sam sanjala san sa kricima hiljada nevinih. Probudila sam se
prestravljena i ostatak noi provela grozniavo razmiljajui: kako da spreim rat izmeu
hugenota i katolika?
Razmiljanje je pronalo reenje: udajom moje kerke Elizabet prekinuo bi se rat koji je
trajao dve generacije. Diplomatski brakovi su esto korieni da bi se nekadanji
neprijatelji pretvorili u prijatelje. Ali arl, sa svojom nabusitom naravi, verovatno bi
uvredio, ako ne i povredio protestantsku nevestu. Eduar je bio dovoljno mentalno
elastian da se udvara takvoj devojci i osvoji je. A Elizabet od Engleske mi se inila kao
jedina prilika vredna njega.
Anri i ja smo se venali, oboje, u etrnaestoj godini: arl je sada imao dvadeset, a Eduar
skoro devetnaest. I kao majka i kao kraljica bila sam dovoljno strpljiva, ali vie nisam
mogla da ekam.
Izala sam na balkon. Dvorite ispod je bilo areno od svitaca i stotinu lampi,
postavljenih u imirove lavirinte; meseina se bleskala u fontani. Zatvorila sam oi i
odjednom pomislila na svog mua, kako je bio zgodan kada je stajao pored te, iste fontane,
kao mladi vojnik koji se vratio iz rata.
ukanje odozdo nagna me da otvorim oi. Ispred niske ivice, dve mrane muke
prilike unjale su se jedna prema drugoj. Prsti su im se dodirnuli i jedan mukarac povue
drugog u snaan zagrljaj. Lica im se stopie u dug poljubac. Nii od njih se odmae i poe
da apue, suvie tiho da bih razumela, ali ritam govora doneo mi je stid i tugu.
Drugi je sluao, pa progovorio tiho, razumno, enjivo. Uutao je, pa su stajali kao
kipovi, samo da bi sledeeg trenutka skoili jedan na drugog.
Visoki mukarac je poveo svog momka do niske ivice i okrenuo ga, tako da su obojica
gledali u istom smeru. Nii pogleda preko ramena da bi protestovao, ali na dodir svog
ljubavnika sagnu se napred u struku, kapa mu spade na travnjak, a on se laktovima
nasloni na uredno oianu ivu ogradu.
Visoki kliznu iza njega i poe da petlja oko odee. Sudar kukova i senoviti oblici se
opet stopie u jednu siluetu sa vie ekstremiteta. Sagnuti mukarac ispusti senzualni, bolni
krik; njegov partner mu stavi ruku na usta. Onaj koji je bio sagnut hvatao se za ivicu, a
vii ga je opasao.
Trebalo je da ih prepustim njihovoj strasti, ali bila sam zaista radoznala. Gledano
spolja, njihova silueta se nije razlikovala od nekog mukarca i ene. Ritam tog ina bio je
isti: kas, laki galop, pa pun galop. Na kraju, jaha je uhvatio nieg za kukove i navio se
nazad, lica dignutog prema mesecu, i ispustio prozukao dah.
Vii se zateturao natrag; njegov ljubavnik se ispravio i prekrio lice rukama.
Visoki ga je obgrlio i neno mu priao, da bi nii doao k sebi. Rastali su se uz poljubac,
pre nego to su otrim korakom poli natrag, prema zgradi.
Dok se nii mukarac pribliavao, povukla sam se u senku. Svetlost baklje na ulazu
osvetlila mu je lice, lepo, glatko, obrijano, sa rupicom na bradi. Linjerol proe rukom kroz
tamnu kosu, shvati da je zaboravio kapu i hitro otra natrag, do ivice, po nju.
Vii mukarac je iao dalje. Dok je prolazio pored baklji jasno sam videla njegovo lice,
dug, prav nos i crne oi, koje su sijale kao dijamantski visuljci ispod njegovih uiju.
Moj Eduar, moje oi. Nisam bila okirana, samo tuna, jer sam shvatila da je kraljevska
kua Valoa u opasnosti da izumre.
Satima pre zore, grleni urlik me je isterao iz postelje. I madam Gondi ga je ula, i
istrala iz toaleta. Uzvici su se pribliavali i ja ubrzo poznadoh kraljev glas.
Kuko! Kurvo! Kako si mogla da me prevari?
--
Usledio je udarac i enski krici. Kada sam provirila kroz vrata svog predsoblja, arl je
ve bio u hodniku, u svilenim nogavicama i potkoulji. Vukao je Margo za ruku i kada
sam otvorila vrata, gurnuo je pred mene.
Idi svojoj majci, kurvo! vrisnuo je. Kai joj kako si nas osramotila!
Margo pade na kolena i zgrabi me za ruke. Bila je samo u pamunoj spavaici, a kosa
joj je padala u raeljanim talasima.
Najzad je poludeo. Maman! Pomozite mi!
Sklonila sam joj tamni, neposluni uvojak sa obraza i videla da joj je spavaica na
ramenu pocepana. Ispod su se na pocrveneloj i otekloj koi videli tragovi u obliku zuba iz
gornje vilice mog sina.
Zagledah se u arla. Povredio si je!
Kai joj zato! naredi joj on, a poto je ona utala, udari je po temenu. Kai joj zato!
Ona jauknu; ja strogo digoh ruku ispred kraljevog lica, zaustavljajui ga. Prestani!
Margo je plakala prekrivi lice rukama, potpuno izgubljena.
pijunira me, maman. Gleda me u postelju!
Zato to si kurva! dreknu arl. Zato to je u tvojoj postelji bio mukarac i j....a si se s
njim!
Zgrabio je Margo za kosu i povukao joj glavu nazad, da otkrije vrat. Brz kao munja,
posegao je za tankim, sjajnim predmetom sa svog struka. Pogled mu je sinuo istim
neljudskim bleskom koji sam videla u lovu, kada su mu zeije iznutrice visile izmeu
zuba.
Ne razume, ja je volim. mahao je bodeom na irinu prsta iznad nene koe Margo.
Jesam, bar, dok me nije prevarila! Je li ti to kita prvi put bila meu nogama, sestro? Je li te
bolelo? Ili si uivala u njoj, kao kurva? Kai istinu! Bio je to Anri od Giza, zar ne?
Nije bio niko, jecala je Margo.
Dok je arl dizao no, ja zaklonih Margo svojim telom i udarih ga po ruci. Bode mu
ispade na mermerni pod i otkliza se prema vratima.
On snano povue Margo za kosu i trgnu joj glavu natrag; ona vrisnu i pade na pod.
arl die dugaku, gustu, traku kose u svojoj pesnici kao trofej.
Margo pritisnu dlan na potiljak; kada je spustila, bila je krvava. Ja pokuah da
odgurnem njenog brata.
Brz kao zmija, on udari; udarac me je pogodio u vilicu, tako da sam se zateturala. Pala
sam i udarila glavom u mermer. Za trenutak sam bila oamuena, paralisana, ali svesna da
neko kalje prozuklo, nekontrolisano.
Ustala sam. Margo se obema rukama drala za okrvavljeni potiljak; arl je bio
presamien, bljuvao je krvavu sluz na pod, teturajui se prema bodeu koji je ispustio.
Zateturala sam se prema sinu; on je prvi stigao do bodea i pogledao me izbezumljeno,
pre nego to se sagnuo i digao ga.
U trenutku kada su mu se prsti sklopili oko drke, neija peta mu pritisnu zglob na
pod. Digla sam pogled i ugledala Eduara, jo uvek u odei koju je nosio na prijemu.
Maman, Margo, boe, on vas je napao! Eduar primeti pramen dugake, tamne kose,
na jednom kraju vlane od krvi, na podu i tre se kao da je strgnut sa njegove glave.
Naao sam mukarca u njenoj postelji! uzviknu arl. Jebala se s njim, znam to!
Opet se zakaljao.
Eduar je uasnuto gledao u onaj bode. Hteo si da ih pobije...
Do avola, skloni mi se sa ruke! proita arl. Nareujem ti, kao tvoj kralj!
Eduar odjednom ovlada svojim emocijama. Skloniu nogu kada ti pusti bode,
arle.
Ali u njenoj postelji je mukarac! Giz, znam da je Giz! Sad mi se skloni sa ruke!
Eduar odluno prekrsti ruke i ostade da stoji, dok arl najzad nije opustio aku i
ispustio bode.
Eduar se sagnuo i digao oruje, pa sklonio nogu; arl je otpuzao i seo na pod.
Izgubie glavu zbog ovoga, zakrkljao je.
Ja sam pourila do Margo i pritisnula joj maramicu na glavu; ramena i kosa bila su joj
puna krvi. Prestala je da drhti i sada je zvuala prkosno. Nije bilo nikoga u mojoj sobi!
Lai koliko hoe, ree arl, ali ja znam ta sam video.
ta si video? upita Eduar tiho.
Margo u spavaici, ree arl. I pored nje, golog mukarca koji se izvlai kroz
prozor.
Nisi video njegovo lice? upitah ja. Kako zna da je to bio Giz?
Pa... arl pocrveni, pa se povue u odbranu. Maman, videli ste kako je sino
flertovao s njom!
A nisi pogledao kroz prozor, da vidi kuda je otiao? Eduar je nastavljao. Nego si
pourio da donese pogrene zakljuke?
arl dahnu ogoreno. Margo mi nije dozvolila da vidim ko je to!
arle, rekoh ja promiljeno, ako je Giz osramotio kraljevsku princezu, izgubie
glavu. Koliko god da je zaljubljen u Margo, ne bi bio toliko glup.
Zaboga, ree Margo iznervirano, pa on mi se gadi!
Lai koliko hoe, proita arl. Otkriu istinu vrlo brzo! Zagledao se u Eduara. A
to se tebe tie... Bogami, jednog dana u te ubiti. Uz to se okrenuo i otiao.
Uzdahnula sam iscrpljeno. Kada su pomislili da mi je pogled usredsreen na njihovom
bratu koji se udaljavao, pogledae jedno u drugo: ona zahvalno, a on uteno.
U tom kratkom trenutku, pre nego to su im izrazi postali roaki, u njima je bilo neto
drugo, neto proraunato i potpuno zavereniko.
--
Glava trideset est
Ubeivala sam sebe da greim u vezi neke zavere Eduara i Margo. Njene dame su
tvrdile da se nita neprilino nije desilo u njenoj spavaoj sobi, ali onaj jedan sauesniki
pogled izmeu brata i sestre me je proganjao: nisam smela dozvoliti da Margo zatrudni, a
sigurno ne i da se uda za radikalnog antihugenota poput Giza.
Postojalo je jedno oigledno reenje za dobro moje keri i Francuske. Posle onog
nemilog susreta sa arlom, napisala sam pismo svojoj prijateljici ani, kraljici Navare.
Zato moramo da se borimo? Molim Vas, doite nam u posetu, znajui da ste voljeni kao
porodica. Molim se za vae dobro i sreu; molim Vas, odgovorite to pre.
Njen odgovor je stigao nekoliko dana kasnije.
Dobro smo i sreni, koliko to mogu biti oni kojima je zabranjeno da ispovedaju svog boga. Anri
je sada mukarac, hrabar kao to bee i njegov imenjak, Va suprug. Moralno je vrst i poten,
to
su osobine tuno retke na francuskom dvoru, i odan protestantskoj stvari. Pozdravlja Vas i nada
se
da ete se opet videti jednog dana.
Ali kae, takoe, da taj dan nee doi dok protestanti ne budu imali potpunu slobodu
veroispovesti.
Napisala sam pismo i Gasparu Kolinjiju, hugenotskom voi i sestriu starog
Montmorensija. Nije me iznenadilo to, to me je ana odbila, ali bila sam oduevljena
Kolinjijevim odgovorom:
Mi nemamo izbora, nego da verujemo jedno drugome. Dozvolite da budem prvi koji e
pokazati dobru volju i staviti svoj ivot u Vae ruke.
Nema sumnje da ste svoje miljenje o meni formirali na izvetajima drugih; videete da je
stvarnost sasvim drugaija. udim da vam dokaem da Njegovo velianstvo nema odanijeg
slugu
od mene.
Admiral Gaspar de Kolinji je doao u zamak Bloa sredinom septembra, kada su
hrastovi i topole tek poeli da ute, bojei dolinu boje zlata. Onoga jutra kada je stigla
njegova koija, ja sam imala groznicu. Nekoliko puta sam pokuavala da ustanem, da me
obuku, ali noge me nisu drale.
Eduarov kurir je doneo vest da se ni vojvoda od Anua ne osea dobro. Pomisao da bi
arl mogao sam da primi vou hugenota nervirala me je. Kralj se prethodnog dana
razgoropadio saznavi za Kolinjijevu posetu.
Pomenula sam mu da je pokojni princ Konde pokuao da nas zarobi, i da se Gaspar de
Kolinji otvoreno usprotivio tom inu. Meutim, kralja to nije zanimalo.
Kada sam primila Eduarovu poruku da je bolestan, promenila sam nae paljivo
smiljene planove. Pored moje postelje postavljena je stolica za leanje, u koju sam se
smestila, drhtei od groznice, ispod svojih ebadi.
Eduar se pojavio rano, u kunom ogrtau od somota boje lavande, vodei kue sa
opalskom ogrlicom. Bio je toliko slab, da su ga dvojica slugu napola donela u moj
apartman. Dogovarali smo se ta bi trebalo da kaemo, da bismo pomirili Kolinjija i kralja.
Nekoliko sati kasnije, najavljen je admiral i ja sam poslala po kralja. arl je odgovorio
porukom, ali ja sam mu odgovorila drugom, da, ako ne eli Kolinjija pod svojim krovom,
trebalo bi da bude hrabar i to admiralu kae lino.
Moja strategija je upalila. arl se ubrzo zatim pojavio, durei se, isturene donje usne i
prekrtenih ruku. Poto je seo, dala sam znak da puste unutra naeg gosta.
Uao je Gaspar de Kolinji. Bio je nizak ovek, mrav, ali krupnih kostiju, sa irokim
ramenima maevaoca. Pola veka vojnikog ivota ostavilo je traga na njegovom
privlanom licu. Svetla kosa bila mu je kratko oiana; brada mu je bila sreena tako, da
izgleda paperjasto. Nije nosio nakit; iznoen crni aket bolje bi pristajao seoskom
sveteniku nego plemiu, a etvrtasta kapa mu je bila od obinog eljanog pamuka. Pa
ipak, njegovo ponaanje i pokreti pripadali su oveku koji oekuje da svet ispuni svaku
njegovu elju.
Njegov ulazak je bio upeatljiv: ignoriui psa koji je reao u Eduarovom krilu i kraljev
pretei pogled, Kolinji je priao pravo do arla, klekao sa kapom u rukama i sagnuo glavu,
otkrivajui potamnelo elavo teme.
Vae velianstvo, rekao je, ne postoje rei koje bi izrazile moju zahvalnost zbog
Vaeg poziva. Ganuli su me Vaa plemenitost, irokogrudost i poverenje. Hvala vam za
priliku da Vam pokaem da Vas ja i ostali koji dele moju veru smatramo svojim vrhovnim
gospodarem.
Kolinji je izrekao svoj lepi govor sa takvom iskrenou i skromnou, da se arl smirio:
razvedrio se i na licu mu se pojavio izraz radoznalosti.
Dobrodoli u Bloa, promrmljao je i nestrpljivo pokazao rukom. Ustanite, ustanite.
Kolinji je, graciozan i snaan, ustao bez pomoi ruku. Njegove plave trepavice jedva su
se videle, ostavljajui utisak otvorenog, prostodunog pogleda. Ja i Eduar se kriom
pogledasmo, zbog povoljnog utiska i uzdranosti koje smo delili.
Admiralova panja je bila potpuno usredsreana na arla, tako da smo Eduar i ja
slobodno mogli biti i odsutni. vrsto verujem Vae velianstvo, da vas je bog uputio da
me pozovete, da bi se mir vratio u Francusku. to se tie Vaih nekadanjih neprijatelja,
dozvolite da Vam estitam na Vaoj vojnikoj pronicljivosti. Vie puta ste pokazali ko je od
nas bolji zapovednik.
arl malo razvue usne. Ne ulagujte mi se, monsinjore. Dobro znate da je u tim
borbama pobedio moj brat.
Da, prihvati Kolinji, ali pametan je kralj koji se okrui darovitim ljudima. U sutini,
svaka pobeda pripada Vama.
Na to se miii na arlovom licu i telu opustie. Admirale, ree pokazujui, ovo je
moj brat, Vojvoda Anujski.
Kolinjijev pogled prvi put pade na Anua. Psi u Eduarovom krilu iskezi zube, ali
admiral kao da to nije primetio. Poklonio se nisko, ispravio i rekao, Monsinjor Le Duk.
Njegovo velianstvo je zaista mudro kada je Vas postavilo za generala. Kakvo
zadovoljstvo upoznati vrednog protivnika, koji mi je toliko dugo zagoravao ivot?
Uprkos laskanju, iz Kolinjija je zraila jedva primetna odbojnost stajao je tako snaan,
vrst i iskren, gledao mog nakienog sina u somotu boje lavande, sa njegovim
psetancetom.
Ako je i primetio da ga ovaj procenjuje, Eduar to nije pokazao; nasmejao se oputeno.
I ja bih to mogao rei za Vas, admirale. Drago mi je da ste najzad na naoj strani.
--
A ovo je, ree kralj, naa voljena majka.
Kolinji prie do mene i poljubi mi ruku. Brada mu je bila mekana na mojoj ruci.
Madam kraljice, ree ozbiljno. Samo dobra majka moe odgajiti tako velike ljude.
Neka bog Vama i vojvodi podari brzo ozdravljenje.
Admirale, rekoh sa osmehom, uprkos svojoj groznici, drago mi je da mogu da Vas
nazovem prijateljem. elim da razgovaramo o nainima na koje moemo osnaiti
sporazum iz Amboaza.
Kolinji se zagleda u mog najstarijeg sina. Vae velianstvo, nita mi ne bi bilo drae,
ali takve pregovore najbolje je ograniiti na dvoje ljudi. Oekujem da u o tome
razgovarati sa Vama, oi u oi.
Eduar se mirno ubaci, Poto je mudar suveren, moj brat se uveliko oslanja na majine
savete. Ona je bila glavni pregovara u tom sporazumu.
Kolinji se opet okrenu arlu. Ako elite da imenujete svoju majku za emisara,
razgovarau sa njom. Samo me uputite, Vae velianstvo.
arl je procvetao. Veeras emo obedovati zajedno i razgovarati o tom sporazumu.
Potapao je sedite pored sebe. Hajde, sedite i osveite se neim. Pucnuo je prstima
sobarici, koja pouri da napuni vr vinom.
Poaen sam Vae velianstvo, odgovori admiral. Ali ne pijem vino, da mi ne bi
umanjilo sposobnost da sluim svom bogu i svom kralju.
U toj izjavi sam primetila verski ponos. Kolinjijeve rei su bile sraunate na to, da
ostave utisak skromne iskrenosti, zbog ega mu uopte nisam verovala. Seo je pored arla,
koji ga uhvati za ruku i naali se: Sada ste nai, mon pere, i neemo vas pustiti tako lako!
Nasmejao se sopstvenoj dosetki.
Nasmejao se i Kolinji, bez traka nelagodnosti, koju bi te rei mogle probuditi kod
manje samouverenog oveka. Razgovarali smo o njegovom putu, lepoti doline Loare i
njegovoj mladoj eni.
U toku prvih etvrt sata Kolinji je postao kraljev veliki prijatelj. Njih dvojica su izali
zajedno, jer je arl eleo da admiralu pokae palatu. Eduar i ja smo ostali gledajui za
njima.
Bie nevolja, ree Eduar kada su se njih dvojica udaljili dovoljno da nas ne uju.
Mislim da sam napravila veliku greku, rekoh ja tiho, kad sam ga pozvala ovamo.
Poto smo se oporavili, Eduar i ja smo priredili formalni prijem u Kolinjijevu ast i
pozvali tri stotine vojvoda, kardinala i ambasadora. arl je bio zadovoljan guvom.
Sveanost je poela odmah posle sumraka. Veliko spoljno kruno stepenite iznad
dvorita bilo je okieno srebrnim brokatom i pozlaenim liem. Dok su nai gosti gledali
sa stepenita, grupa mladih ena, odevenih samo u prozirne velove, mahala je pernatim
lepezama kroz vazduh, pa se skupila u krug, da sastave vrhove perja. Zatim su ih
dramatino spustile, da bi otkrile novoroenu Veneru, koja je stajala na velikoj, obojenoj
drvenoj koljci.
Nimfete se razioe. Venera je izvela kratku igru, posle koje je izaao Mars, Eduarov
Linjerol, u beloj togi i crvenom ogrtau, maui maem. Poto je zaplaio Veneru, Mars je
poeo da je progoni. Poto je uhvatio, poljubila ga je i pretvorila u posluno stvorenje. Par
je sreno proetao, uz opti aplauz.
Prijem je nastavljen unutra, gde su ukrasi visili sa tavanice; nimfete su povremeno
pomerale tkaninu, da bi imitirale talasanje mora. Na toj okeanskoj pozadini, kralj i njegova
porodica bili su i zvanino najavljeni, kao zatim i njihov poasni gost.
Ulazei u salu Kolinji je zraio staloenou, dok mu je pojava ve bila manje
upeatljiva: bio je u novom aketu od crne svile, ali bez nabranog okovratnika, kakav je
moda zahtevala, samo sa obinom, belom kragnom. Bila je to sjajna strategija: obini
Kolinji se dramatino isticao pored satena, somota i dragulja. Klekao je pred arlovim
prestolom i, izbegavi pruenu ruku Njegovog velianstva, poljubio mu papuu na nozi.
Ne samo da je neprijateljska okolina bila oduevljena, ve je i arl prihvatio taj izraz
odanosti. Cerei se, digao je Kolinjija na noge i poljubio ga u obraze.
Uvereni smo u vernost i dobru volju admirala Kolinjija, objavio je kralj, sa rukom
oko hugenotovog ramena. Volimo ga kao odanog podanika i prijatelja; ko god digne
ruku na njega, digao je na nas.
Kolinji se nakloni vojvodi od Anua. Na admiralovom prijemu Eduar je nosio ruiasti
damast ukraen biserima i, sa velikom nabranom kragnom od ruiaste ipke; njegovo
belo psetance nosilo je slian ruiast nabrani okovratnik. Bilo mi je zanimljivo kada je
uzdrani Eduar uzeo admirala za ruke i poljubio ga u usta kao da su krvni srodnici. Samo
neki paljivi pogled mogao je primetiti kako je Kolinji pourio da se izvue iz tog zagrljaja.
Na arlov znak, leutari i violisti poee da sviraju. Kralj je bio veseo i priljiv kao
nikada; uzeo je Kolinjija za ruku i odmarirao da pokae svoj novi plen.
Margo, Eduar i ja smo takode sili sa svojih prestola. Ja sam pohitala do Gizovih,
mladog vojvode, Anrija i njegovog ujaka, kardinala od Lorene, koji je imao najvie razloga
da bude uvreen astima ukazanim admiralu, jer je Kolinjijev pijun ubio Anrijevog oca,
starijeg vojvodu od Giza.
Kardinal je prihvatio moju pruenu ruku; njegova, sopstvena, bila je hladna i bez
teine, a usne su mu poljubile vazduh tik iznad mog obraza.
Njegov sestri, vojvoda od Giza, nosio je belu, nabranu kragnu, veu od sopstvene
glave; kruta ipka mi je ogrebala kou kada mi je poljubio ruku. Osmehnuo se, ali taj
osmeh je bio daleko od iskrenosti; bio je sav nervozan i napet.
Gospodo, rekoh im toplo, veoma sam vam zahvalna, obojici; okolnosti nisu lake ni
za jednog od vas, ali stavili ste dobro Francuske ispred svih linih razmiljanja. Zapamtiu
vau plemenitost.
Suvie ste ljubazni, ree mladi Giz, ali zvuao je uzbueno; gledao je kako arl i
Kolinji polako prilaze.
Htela sam da kaem jo neto, ali kralj me prekide glasnim, aljivim tonom.
Ah, monsinjeri Gizovi! Evo ga, gospodo: va najvei neprijatelj na celom svetu,
admiral Gaspar de Kolinji!
Okrenuh se. Bio je tu iscereni arl, ruku pod ruku sa admiralom, nesvestan
nelagodnosti ostalih.
Kardinal i vojvoda se ukoie. Kolinji je stajao, za glavu nii od mladog Giza, koji je
gledao niz svoj aristokratski nos u admirala.
Moram vam rei, objavi arl, admiral se kune da nije imao nita sa smru Fransoe
od Giza. Onaj pijun nije delovao po njegovim nareenjima kada je ubio Fransou.
Kardinal od Lorene se ukoio kao kip. Miii u vilici mladog Giza su se grili dok je
izgovarao, Poto ste tako dobar prijatelj kralja, admirale, moram da Vam poelim
dobrodolicu na dvor.
Mnogo puta sam se borio pored vaeg oca, ree Kolinji tiho. Nije bilo boljeg oveka
i vojnika. Plakao sam kada sam uo za njegovu smrt.
Giz blesnu oima. Poao je na Kolinjija, ali ujak mu spusti ruku na rame, upozoravajui
ga, i on se smiri. U napetoj tiini, arl opet progovori, glasno, bezbrino.
--
Pa, ta to ujem o naoj roaci, kraljici kota? Meri je opet spletkarila i zapala u
nevolju... Je li to tano?
Zadrana je u Engleskoj, odgovori kardinal ukoeno. Elizabeta je uverena da su se
Meri i vojvoda od Norfolka zaverili da je ubiju.
Ali to nije tano, zar ne? upita arl. Meri je uvek mislila da engleska kruna pripada
njoj.
Tako i jeste, Vae velianstvo, uzvrati mladi Giz namrteno. Elizabeta je jeretik,
pogledao je Kolinjija, i kopile, pa prema tome, nema prava ni na jedan hrianski presto.
Pa, Meri sigurno izaziva sreu, zar ne? upita arl veselo. Spletka za spletkom... i sve
razotkrivene. Ja tvrdim da e tako izgubiti glavu.
Tada se udaljio sa admiralom. Ostala sam jo nekoliko minuta sa Gizovima, uzalud
pokuavi da popravim tetu.
Prijem se oduio u dobar deo noi. U jednom trenutku sam primetila Kolinjija kako
udie vazduh na balkonu iznad dvorita i prila mu.
Na balkonu je bilo prijatno mirno i tiho. Kolinji se naslonio na ogradu, pomalo
uznemirenog izraza dok je zurio u mranu daljinu. uvi moje korake, okrenuo se i
prisilio na osmeh.
Tako ste ozbiljni, admirale, rekoh veselo. Nadala sam se da ete se veeras opustiti.
Nasmejao se. Stari vojnici se nikad ne oputaju, madam kraljice. To je jedna od cena
borbe.
teta, rekoh, jer potpuno ste bezbedni ovde, meu nama.
On nastavi suvo. Ne bi se tako reklo, sudei po vojvodi od Giza.
Shvatie on da ste mu prijatelj. Ja sam odluila da pomirim vae i nae sledbenike,
toliko, da u zatraiti uslugu od vas.
On die svoju zlatastu obrvu, prijatno iznenaen.
Kontaktirajte anu od Navare, rekoh. Kaite joj da moram da je vidim ovde, na
dvoru, da razgovaramo o udaji moje erke Margo za njenog sina, Anrija.
Na njegovom licu pojavi se izraz veeg iznenaenja. Ozbiljno to mislite, madam?
Sasvim.
Morate razumeti, uzvrati on, da su me moji sledbenici upozoravali da ne dolazim
na dvor. Kraljica od Navare ima jo vie razloga da bude uzdrana. Ako bi bila ubijena,
ostavila bi za sobom dravu i mladog sina.
Iskreno sam uzdahnula. ana ima jo manje razloga za strah nego vi. Ne bih udavala
Margo za njenog sina da bih joj nakodila.
Odlino reeno, sloi se on. Ali imam li ja, madam kraljice, razloga da se zabrinem
za sebe?
Ne, odgovorih samouvereno. Vojvoda Anujski je odredio pedeset telohranitelja da
paze na vas i prebacio zavidnu sumu na vae bankovne raune. Nadam se da je to
dovoljno da Vas uveri koliko sam ozbiljna u vezi mira.
On nakrivi glavu. Zna li Njegovo velianstvo za te planove o venanju?
Ugovaranje venanja je enski posao. Ali nita nee biti uinjeno bez kraljevog
odobrenja.
Shvatam. Zagledao se opet u no; kada se okrenuo meni, izraz mu je bio odluan.
Ako elite da budete prijatelji sa nama, razmislite o ovome: panci ubijaju nae
protestantske vernike u Holandiji. Potrebno mi je pet hiljada vojnika da pokaem Filipu da
Francuska nee dozvoliti ubijanje nedunih.
Ako poaljem francuske vojnike u Holandiju, kralj Filip e to smatrati ratnim inom.
Njegova vojska je vea i jaa od nae; bili bismo brzo poraeni. Ali zadrala sam isti, blag i
pozitivan izraz.
Volela bih da vie razgovaramo o tome kada se Margo i Anri venaju, rekoh
oputeno. Ali potrebno mi je da prvo prenesete poruku ani.
Vrlo dobro, madam kraljice, ree on. Va sam sluga.
Vratili smo se unutra, ja blago sputenih prstiju na njegovu vrstu podlakticu. Dobro je
odolevao godinama, sem to je oelavio. Iako mu nisam verovala, potovala sam njegovu
inteligenciju i staloenost.
im smo uli, arl je pourio prema nama.
Tu ste, mon pere!" uzviknuo je. Firentinski ambasador eli da Vas vidi. Doite!
Uhvatio je Kolinjija za ruku i poveo ga u guvu.
Ja sam nastavila da prolazim kroz desetak razgovora, sa isto toliko dostojanstvenika.
Bilo je ve kasno kada sam razgovarala sa panskim ambasadorom Alavom, masne,
trbuaste due. Upravo je priao neku anegdotu o mom bivem zetu, Filipu, kad
odjednom zausmo besan uzvik.
Laete! Laete!
Okrenuh se. Anri od Giza je stajao pored fontane ija je voda uborila, drhtei od jedva
uzdravanog besa. Kolinji, udaljen na duinu ruke, izrekao je odmeren, neujan odgovor.
ta god da je rekao, razbesnelo je Giza, koji zamahnu nadlanicom; Kolinji se zatetura.
Giz bi ga opet udario, ali Eduar je primetio napad i uhvatio ga za ruku. Mladi vojvoda se
otimao, ali Eduar ga je vrsto drao.
Poltro de Mer je bio va pijun! uzviknu Giz, lica crvenog od besa i pia. Zar
oekujete da poverujem da mu niste naredili da ubije mog oca? Zahtevam zadovoljenje!
Priao je arl, crven i besan; sam bi skoio na Giza, ali admiral mu odmahnu rukom.
Ja se ne borim u dvobojima. Kolinji je disao ubrzano, ali vrsto je kontrolisao glas i
izraz. Bog ne voli kockanje, ni novcem, ni ivotima.
Kukavice! uzviknu Giz. Moete se braniti pobonou, ali platiete za svoj zloin!
Ako umrem pre vremena, odgovori Kolinji hladno, bie to zbog odbrane ljudskog
prava da veruju u boga, a ne zato to sam se branio od uvredljivih optubi.
Njegovo velianstvo uhvati Gizov veliki, nabrani okovratnik. Treba da budete mudri,
monsinjore, zarea arl, i postanete prijatelj kraljevog prijatelja... da vas ne bih obeleio
kao svog neprijatelja.
Giz rairi oi. arl ga odgurnu natrag, u ruke njegovog ujaka, kardinala. Prolazei
pored Giza, sa Kolinjijem, arl proita:
I ako opet priete mojoj sestri, ubiu vas golim rukama.
--
Glava trideset sedam
Sledeeg jutra otila sam rano u kraljeve odaje, oekujui da u ga zatei u postelji; na
moje iznenaenje, arl je bio u svom kabinetu. Ula bih nenajavljena, ali straar me je
zaustavio ispred vrata.
Oprostite mi, madam kraljice, ali Njegovo velianstvo je naredilo da ga ne
uznemiravamo. Kod njega je admiral Kolinji.
Kaite kralju da sam ja ovde, naredila sam, i da moram odmah da razgovaram sa
njim, nasamo.
Mladi kot nerado zakuca na vrata. arl opsova jadnika na sva usta i vratio bi me
natrag, ali ula sam Kolinjija kako pokuava da urazumi kralja. Naposletku, admiral izae
iz kabineta i, naklonivi mi se, ode.
Moj sin je ljut sedeo za svojim stolom, koji je bio ist sem dokumenta koji je bio okrenut
licem na dole, da bi se sakrio od radoznalih oiju. arl je stavio pesnice na njega i zagledao
se preko stola u mene. Neka ovo bude vano, maman.
Jeste, Vae velianstvo, rekla sam. Dola sam da Vam kaem da e admiral pozvati
anu od Navare da nas poseti.
Ah, ree on bez oduevljenja. Pa to nije razlog da prekidate na sastanak.
Nije, prihvatila sam. Pozivam anu da bih dogovorila brak izmeu njenog sina i
Margo. Otkrivala sam svoj plan arlu sada jer je bio zaluen Kolinjijem i njegovim
hugenotskim prijateljima, i tako, prvi put verovatno raspoloen da ga odobri.
Pa, pretpostavljam da je to dobra prilika, ree on, neobinom blagou. Anri je ipak
kralj.
Divno! rekoh oklevajui. Ali dola sam iz jo jednog razloga, arle. Moram da Vas
upozorim na Kolinjija.
On die ruke na ui. Neu to da sluam! On je dobar ovek!
On je takoe i ubedljiv ovek, rekoh ja glasno. A otkrila sam i razlog zbog koga je
doao kod nas: trai vojnike za borbu protiv panaca u Holandiji.
Dok sam govorila, arl stavi dlan na onaj tajanstveni dokument, vrsto, kao da se plai
da mu ga ne uzmem.
Pogledala sam ga. Mogu li da pitam ta sadri taj dokument?
Ja sam sad mukarac, maman. Ne moram sve da Vam kaem.
Ma, morate, uzvratih. Ja sam Va stariji savetnik, a Vi ne moete preduzeti nikakav
formalan potez bez odobrenja saveta.
Istrgoh mu dokument iz ruke. Bilo je to kraljevo naredbodavno ovlaenje za
angaovanje pet hiljada vojnika u Holandiji, pod komandom admirala Kolinjija. Trebalo je
za prvih pet minuta susreta sa Gasparom Kolinjijem da shvatim da je naumio da zavadi
mene i mog sina, pa ipak, bila sam iznenaena i besna, i iznervirala sam se.
Glupane! mahnula sam dokumentom ispred arla. Ovo je ravno direktnom napadu
na paniju! Znate li ta e se dogoditi ako Filip uzvrati?
Najzad emo ga poraziti, ree arl; oi su mu blistale luakim sjajem.
Ne! uzviknuh. Mi emo biti poraeni. panija ima nepobedivu mornaricu; i vie
aktivnih vojnika nego mi.
Ali, admiral... htede arl da se usprotivi.
Admiral eli da nas uvue u rat koji emo izgubiti, jer ako se nai vojnici budu borili
protiv panaca, nee biti nikoga da odbrani Vas od hugenota. Oni mogu da nas unite.
Mogu da postave svog vou na presto!
arlovo lice otvrdnu i dobi mraan izraz. Kolinji me voli kao sina. Nikada ne bi to
uradio.
Odvila sam pomenutu naredbu i nagnula sa napred. Ako vie verujete Kolinjiju nego
meni, ja Vam vie nisam potrebna. Poaljite vojsku u Holandiju, a ja u se povui iz vlade.
Neu ostati da gledam pad dinastije Valoa!
arlove oi blesnue strahom. Ako ga ja napustim, istina, da je nesposoban da vlada,
postae svima oigledna.
Ne odlazite, maman! ree, odjednom pokajniki. Neu slati vojsku.
Naravno da neete, rekla sam, ispravila se i iscepala onaj papir na komadie. Oni
popadae na gomilicu na kraljevom stolu.
Izala sam, jo uvek besna na Kolinjija, ali zadovoljna nainom na koji sam sredila
arla. Glupa ena: bila sam srena zbog dobijene bitke. Nisam shvatila da sam ve izgubila
rat.
Stara godina je prola i Nova, 1572, zauzela svoje mesto. Bila sam srena tih dana, pre
oluje, mislei da sam ubedila arla da ne veruje Kolinjiju, jer sam oekivala da e
udaja moje erke u Navaru doneti mir Francuskoj. Bila sam srena i zato to je poetkom
prolea ana dola u Bloa.
Sat posle dolaska goe, pola sam u njen apartman; kada je sluga otvorio vrata, digla
sam prst na usta i uvukla se u predsoblje. Dok sam se privlaila unutranjoj prostoriji,
ana doviknu: Ko je to kucao?
Pourila sam do praga. Niko, madam.
Stajala je iznad umivaonika, mrtei se na ogledalo i tapui se suvim pekirom po
obrazima. Svoju francusku kapicu i nabranu kragnu je skinula, tako da je ostala u
starinskoj crnoj haljini, kakve su nosile hugenotske ene. Kada sam joj se javila,
iznenaeno je digla pogled, pa se iroko osmehnula.
Gotovo deset godina je proteklo od kada smo se poslednji put videle. anina kosa je
potpuno posedela i duboke bore se nagovetavale izmeu obrva i oko usana. Jo gore je
bilo to, to je toliko oslabila, da je podseala na kostur; taj utisak nije popravljao ni
upadljivo bled ten.
Ali njene zelene oi bile su jo pune ivota. Blesnule su ugledavi me, pa je spustila
pekir i naklonila se. Madam kraljice, rekla je ljupko.
I ja sam se poklonila, duboko i skromno. Madam kraljice.
Zadrale smo svoje poze za trenutak, pa se uz smeh uspravile i zagrlile. Bila je laka i
krhka u mojim rukama.
Katrin! rekla je. Mislila sam da e mi moda biti nelagodno kada vas opet vidim, ali
izgleda mi kao da se protekla decenija nije ni desila.
Veoma mi je drago da ste doli, odgovorila sam iskreno.
Na sva vaa uveravanja da u biti bezbedna osmehnula sam se, ree ona. Nikada
nisam verovala priama da jedete malu decu.
Jo niste veerali sa mnom, uzvratila sam sa podrugljivo aljivo, pa smo se opet
nasmejale.
Veera je prola najsrdanije to sam mogla da oekujem. arl je anu nazvao
roakom; Eduar je poljubio u usta. Rairila je oi ugledavi prvi put njegovu kitnjastu
--
odeu, i izvukla se iz zagrljaja kaljui, delom zbog suice, ali takoe i zbog jakog mirisa
narandinog cveta, kojim se Eduar obilno naprskao te veeri.
Na sreu, mene je najvie zanimalo anino miljenje o Margo, a moja kerka me nije
razoarala. Pojavila se u sivoj haljini zanimljivog, ali skromnog kroja i nije stavila minku,
tako da je izgledala svee umivena.
Margo! uzviknula je ana kada se moja kerka poklonila sa potovanjem. Kako ste
postali lepa ena.
Margo je trepnula kao da joj je neprijatno zbog tog komplimenta. Poaeni smo
Vaom posetom, madam kraljice! Drago mi je da imam priliku da Vas opet vidim, bila sam
tako mlada kada ste otili, a volela bih da Vas bolje upoznam, jer moja majka vrlo lepo
pria o Vama.
Sastanak je nastavljen u vrlo prijatnoj atmosferi. ana je predala Margo poklon od
Anrija; dijamantski privezak skromne veliine. Moja kerka je izrazila oduevljenje
skromnim poklonom, a Eduar je pourio da joj ga stavi oko vrata.
Tokom veeri, Margo se pokazala kao smerna i upoznata sa poezijom koju je pisala
anina majka, pokojna Margarita. Samo jedna negativnost se pokazala: kada je ana
upitala Margo ta zna o hugenotskoj veri, moja kerka se uozbiljila.
Dovoljno da znam da sam u srcu katolkinja, odgovorila je, i da u to ostati do
smrti.
ana je uutala i razgovor je malo stagnirao, dok nisam upitala kako Anri najvie voli
da provodi vreme.
To mogu da vam odgovorim u tri rei, rekla je ana. Jahanje, jahanje i jahanje. Ne
voli nita to ne moe da radi na konju.
Svi smo se ljubazno nasmejali, a ana se osmehnula, ali izmeu obrva joj se pokazala
bora, koja se nije izgubila do kraja veeri. Ona se povukla rano, rekavi da je umorna.
Prvom prilikom posle veere, povukla sam Margo na stranu.
ta vas je odjednom obuzelo, da preko noi postanete vatrena zagovornica crkve?
Nikada me niste pitali, ree ona, odjednom ustro. Nikada me nita ne pitate,
maman, zato to uopte nije vano ta ja mislim! Neu ii u Navaru! Ne mogu da ivim
meu govedima i oblaim se kao vrana!
Oi joj se napunie suzama. Htela je jo da govori, ali nije mogla da doe do glasa. Giz,
pomislila sam zapanjeno, zaljubljena je u njega. Zato bi inae pokazala tako neuobiajen
entuzijazam za svoju veru?
Htedoh da joj stavim ruku na rame, ali njeno lice se zgri i ona die suknje i otra.
Nisam pola za njom. Samo vreme, i moda Anri, ako je mukarac kakav je bio deak,
mogu da joj pomognu.
Ostatak veeri provela sam sa arlom u njegovom donjem studiju, pokuavajui da
popravim tetu koju je napravio Kolinji. Bilo je kasno kada sam otila u svoje odaje.
Uspinjala sam se spoljnim krunim stepenitem, drhtei na martovskoj hladnoi. Na
odmoritu sam zastala da doem do daha i zagledala se u dvorite, setivi se trenutka od
nekoliko decenija ranije, kada sam zastala na prvom spratu te, iste palate, da vidim kako
vojvotkinja D'Etamp skakue goliava sa kraljem Fransoom. Prisetila sam se svog straha
od gubitka, kada su me prigueni glasovi vratili u sadanjost.
Digla sam pogled. Stepenite je bilo zatieno izrezbarenom ogradom, kroz koju sam
primetila ruke i lica okrenuta na drugu stranu, na odmoritu iznad. Glasovi su im dopirali
dole, a rei bile nerazgovetne, iako su emocije, ene besne do suza i mukarca odluno
smirenog, bile jasno prepoznatljive.
Neprijatne scene izmeu ljubavnika bile su uobiajene, ali nisam imala strpljenja za
njih. Upravo sam htela da proistim grlo i produim dalje, kada me je neto, moda boja
glasa ene, ili gest kojim je mukarac smirivao, zaustavilo.
Gledala sam dok je ena izgovarala niz ustrih rei, prstiju rairenih u beznadenoj
ljutini. Mukarac, visok, samouveren, uhvatio je za ruku, skupio je u svojoj i pritisnuo na
svoje usne. Ona je zautala i sluala dok joj je govorio tiho, razumno, ali kada je zavrio,
strgnula je neto sa svog vrata i odbacila.
Palo je, tiho odjeknuvi ispod nje, na dohvat ruke od mojih nogu. Mukarac je privue
sebi i strasno poljubi. Sagnula sam se, zahvalna zbog njihove zauzetosti, i digla sjajni
predmet sa kamenog stepenika. Bila je to dijamantska ogrlica koju je ana poklonila
Margo.
Sklopila sam aku oko dragulja i uznemireno digla pogled; zagrljaj je tada bio zavren.
Margo je urno ula u svoje odaje; mukarac je poao niza stepenite. Uspaniena, kliznula
sam sa odmorita u zasvoen ugaoni ulaz i povukla se u senku.
Mukarac je urno siao do samog mesta gde sam ja stajala i tu zastao. U trenutku kada
je sasvim izaao na odmorite, zatvorila sam oi.
Ostala sam bez pokreta i daha u dugim minutima dok je on polako iao odmoritem,
traei baeni poklon. Naposletku je promrmljao neku kletvu i otiao dalje niza stepenite.
Tek tada sam otvorila oi, ali to nije moglo da me zatiti od saznanja koje nisam mogla
da podnesem. U hladnom vazduhu lebdeo je, nezamenljiv, jak miris narandinog cveta.
Satima sam se borila sa onim emu sam prisustvovala. Zakljuila sam da me je
sopstveni um prevario: bila sam toliko sigurna da gledam ljubavniku svau, da sam
pripisala strast obinom, bratskom poljupcu. Eduar je, ipak, bio suvie obuzet svojom
gospodom, da bi se zaljubio u enu, da ne pominjemo roenu sestru.
Ali elela sam vie nego ikada da udam Margo za Anrija, i nije me bilo briga hoe li sav
ostatak ivota provesti u zaostaloj Navari.
Pregovori su poeli odmah sledeeg jutra. Vatra je ve bila upaljena u sobi za
savetovanje i rairene zavese su proputale slabano sunce. ana je bila u istoj haljini
hugenotske crne boje. Osmeh joj nije bio blistav kao kada sam je prvi put videla; spustila
se na stolicu sa uzdahom, ve umorna.
Predloila sam da ponemo zapisivanjem stvari koje smatramo vanim. Kada smo to
zavrile, zamenile smo papire. Na aninom licu nije bilo iznenaenja; Anri e ostati odan
svojoj veri, a Margo e se preobratiti, tako da mogu da se venaju uz protestantsku
ceremoniju u Navari. Par e tamo da provede vei deo godine.
Ja sam, opet, elela da Anri postane katolik i vena se sa Margo u katedrali Notr Dam.
S obzirom da je Anri bio kralj Navare, prihvatila bih da par provede polovinu godine u toj
dravici.
Kada je ana proitala moj spisak, pogled joj je postao hladan i ohol.
On se nee preobratiti, rekla je mirno. Ovo nije katolianstvo; on nije roen u svojoj
veri. Doao je do nje kroz samoispitivanje, boijom voljom.
A Margo, rekla sam ja, bi bila izoptena ako bi se odrekla svoje vere. Izgubila bi svoj
kraljevski status.
On se nee preobratiti, ponovi ana. Po izrazu njene vilice i odlunom pogledu
videla sam da je ozbiljna, pa sam prela na drugu temu: gde e par iveti.
Anri e provoditi to manje vremena na francuskom dvoru, ree ana istim
odlunim tonom.
--
S obzirom da je prvi krvni princ i prestolonaslednik, Anri ima odgovornost prema
francuskom narodu, usprotivih se. Ionako e polovinu vremena ipak provoditi u Parizu,
pa nije ba razumno oekivati...
ana me presee. Ovde, u Parizu ima suvie moralne rasputenosti. Bog ne prihvata
razmetljivost, preljubu i pijanenje.
Ne moete mi rei, ana, da su sve i jedna dua na Vaem dvoru u Navari iste i
posveene bogu.
Zautala je tako dugo, da ja preoh u napad. Margo je, ini mi se, fina mlada ena.
Neka doe da ivi kod nas i sama odlui da li joj na ivot odgovara.
Margo mi je ve kazala da vie voli da ostane u Parizu, rekoh. Navikla je na lagodan
ivot. Nije fer primoravati je da provodi vreme u mestu koje je tako... provincijalno.
Ona oholo die bradu. Moda je provincijalno ali nije iskvareno.
Jesmo li ovako brzo zaboravile da smo prijateljice? upitah je. Anri i Margo se
poznaju od detinjstva. Roeni su iste godine; ona u znaku bika, a on u znaku strelcu, pa se
slau.
Nemojte mi poturati svoju astrologiju, ree ona. Ponovljeni zakon, osamnaesto
poglavlje: magija, vraanje, aranje i prizivanje duhova, svega toga gospod se gnua. Nije
bilo licemerja u njoj; izgledala je izmueno, na rubu plaa.
Ma fille, m'amie, ma chere, je t'adore
Za ljubav tvoju ovo inim, za ljubav tvoju sada dolazim.
Meni se digla kosa na zatiljku; stavih ruku na biser iznad svog srca. Pamtila je toliko
godina ono to sam priznala u agoniji poroaja: da sam svoju decu kupila najcrnjom
magijom.
Gledale smo se preko stola. Znai, vi me smatrate prokletom, rekoh prozuklo. ana,
bila sam izludela od bola kada sam vikala one stvari o Rueriju...
Mislila sam da buncate, dok nisam saznala da ste pokvarili mog, roenog sina. Lice
joj je bilo iskrivljeno od napora da zadri suze. Presrela sam pisma koja je hteo da vam
poalje, Katrin. Ubedili ste ga da vas dvoje imate tajne vizije, jezivih, krvavih, stvari.
Naterala sam ga da moli boga za oprotaj i zabranila mu da vie govori o tome.
Osetila sam se bolesno, razgolieno. Ako imate o meni tako uasno miljenje, zato ste
doli?
Dola sam jer moram da zatitim pravo svog sina kao prvog krvnog princa.
Govorila je istinu: da je odustala, mogla sam samo da traim od pape da izopti njenog
sina. Kao posledicu, Anri bi izgubio pravo naslea, koje bi pripalo vojvodi od Giza.
I tako ste me presekli u zaetku, rekoh. Demonizujete me. Ne pitate me ta je istina;
sudite mi i aljete me pravo u pakao.
Bila je nesigurna. Nikome nisam kazala ta ste mi rekli. I neu. Htela je jo neto da
kae, ali ja ustadoh i uutkah je pokretom ruke.
Neu vie da sluam, rekoh umorno. I ne elim vie da pregovaram o ovim
namerama.
Glava trideset osam
Ostavila sam anu i otila pravo u svoje odaje. Njene optube su me duboko potresle,
ali doivljavala sam stresove i ranije, i odluila sam da skrenem misli aktuelnim
poslovima. Sela sam za sto u svom predsoblju i uzela da pregledam pisma, izvetaje
diplomata, molbe za kraljevu milost.
Meutim, bila sam napeta i naposletku nisam vie mogla da sedim na miru. Bila sam
ispunjena strahom, ubeena da e se neto strano desiti. Pismo koje sam drala u ruci
poelo je da podrhtava; zatvorila sam oi i istog trena se nala u firentinskoj palati Medii,
mnogo godina u prolosti. ula sam zveket kamenja i stakla, i uzvik radnika:
Abaso le palle! Smrt Mediiju!
Uznemirena, poslala sam po svog astrologa, ulerma Perelija. Dala sam mu zadatak da
odabere povoljan dan za venanje Margo.
Pereli je bio nervozan mladi, buljavih oiju i vrata tako dugakog da je izlazio visoko
iznad njegove nabrane kragne. Nije bio genije, ali bio je dovoljno sposoban i brz.
Kaite mi, upitala sam, kakav lo poloaj zvezda se pribliava? Je li to aspekt koji
sluti loe kraljevskoj porodici?
Ne u skorije vreme, rekao je, pa se zamislio. Moda... u avgustu, mislim. Mars e
ui u korpiju i poveati mogunost za nasilje. Bie mi drago da pripremim talisman za
kralja ili Vae velianstvo, tako da uklonimo sve loe posledice.
Molim Vas, uinite to, rekla sam. I proverite nae zvezde u svetlu dolazeih
promena, da vidite ta nosi avgust. To morate uraditi odmah. Sanjala sam... sanjala sam da
e se desiti neto strano.
Dvorjani su znali da sam predvidela smrt svog mua i Eduarovu pobedu kod arnaka.
Na moje rei, Pereli se zainteresovano nagnu napred.
Morate mi pomoi, monsinjore, rekoh mu. Neto loe se sprema. Znam to...
Shvatila sam, na svoju nelagodnost, da sam na rubu plaa.
Pereli je to osetio. Potpuno sam Vam na usluzi, madam kraljice, da uradim bilo ta, da
se zatiti Vaa porodica. Dozvolite da odmah ponem da radim.
Hvala vam, rekla sam. Sedela sam za svojim stolom i gledala, nesigurna, kako se
vrata zatvaraju za njim.
Izgubila sam se u poslu. Krajem popodneva sam se smirila, pa sam zamolila jednu od
dama da mi donese vez i pozove Margo da mi se pridrui u mom predsoblju. ekala sam
je pored vatre, dok nisam ula da neko kuca na vratima. Bila je to ana; glava joj je bila
skromno sputena, a glas tih.
Mogu li da razgovaram nasamo sa Vama, Katrin?
Naravno. Pokazala sam joj stolicu pored moje.
Hvala vam, rekla je ana i sela; posle neprijatne pauze, kazala je, Dola sam da Vas
molim za oprotaj.
Moj uzdran osmeh se nije promenio. Nemojte da krivite sebe, odgovorila sam
odmah. Umorni ste od puta. Vidim i da ste bili bolesni.
--
Bila sam bolesna, potvrdila je. Ali to ne opravdava moje rune rei. Ove sate, posle
naeg sastanka, provela sam u molitvi. Sada shvatam da sam pogreila prema Vama.
Uzdahnula je. Plaila sam se kako e francuski dvor uticati na mog sina, jer sam i sama
bila iskvarena.
Nasmejala sam se. ana, ako je neko bio pokvaren naim dekadentnim ivotom, to
sigurno niste bili Vi.
Pocrvenela je. Bila sam pokvarena. Ne moete zamisliti, Katrin, Vi, koji ste uvek bili
verni svom muu, uvek iskreni prema prijateljima... Ponekad mislim da ste suvie
dobroduni, da biste primetili zlo koje Vas okruuje.
Ali saraujem sa astrologom, rekoh ja tiho. itam zvezde.
Spustila je pogled na svoje ruke, ukoeno skupljene u krilu. Znam da ste, ako ste imali
veze sa neim takvim, imali dobar razlog za to. Zbog toga, glas je izdao, zbog toga
moram da Vas zamolim da mi oprostite. Pogreila sam jer sam Vam sudila.
Zaplakala je. Htela je jo da govori i mahnula rukom da me udalji, ali ja sam je zagrlila i
pustila da jeca u mom naruju.
Te veeri je obedovala sa nama, a ujutru, pregovori o venanju poeli su od poetka.
Ne mogu rei da su bili srdani, ali bili su uljudni; seanje na njih predstavlja malu, svetlu
taku nade, pre pada u ludilo.
ana je ostala sa nama u Blou vie od mesec dana i vrsta u svojim zahtevima: Anri se
nee vratiti u katolianstvo, ni venati u Notr Damu. Nedelje su proticale bez napretka i
poele smo da nerviramo jedna drugu.
Jednog popodneva, mladi astrolog Pereli doao je da mi javi da e Mars ui u sazvee
korpije u drugoj polovini avgusta i oformiti kvadrat sa Saturnom dvadeset treeg i
dvadeset etvrtog. To bi moglo dovesti do sukobljavanja sa diplomatama i stranim silama.
Zahvalila sam mu se i naloila madam Gondi da ga plati, ali nisam imala poverenja u
njegove slabe talismane. Za svaki sluaj, dala sam prstenje svojim sinovima i keri, da ih
nose; svoj sam stavila u fioku.
Prva nedelja u aprilu protekla je bez uzbuenja. Bila sam odluna da se Margo vena u
Notr Damu, dok je ana bila isto tako odluna da se par vena uz protestantsku
ceremoniju. Moji ivci su poputali, jer su mi svake noi snovi o krvoproliu postajali sve
ivlji. Oseala sam da rat mogu da spreim samo tako to u uskoro videti venane Margo
i Anrija.
Posle jedne posebno naporne seanse sa anom, posetila sam Eduara, elei da ujem
novo miljenje, ne bih li uspela da pomerim stvari sa mrtve take. Otila sam kod njega,
znajui da me tamo niko nee traiti i sela u stolicu. Na Eduarovo pitanje, poela sam da
priam svoje probleme vezane za pregovore i aninoj tvrdoglavosti.
Dok smo razgovarali u njegovoj spavaoj sobi, zaulo se kucanje na vratima sledee
sobe. ula sam tih odgovor Robera-Luja i tih, napet glas madam Gondi.
Ubrzo zatim, madam Gondi se tiho pojavila i poklonila. Madam kraljice, oprostite mi,
ali stigla je hitna poruka za Vas.
Pruila mi je paketi uvijen u pismo. Izvinila sam se i pourila u svoju spavau sobu,
sela i odvila pismo; ispod njega, uvijen u crnu svilu, nalazio se gvozdeni prsten sa mutnim
utim dijamantom. Spustila sam prsten u krilo i slomila peat pisma.
Najcenjenija madam kraljice,
S obzirom na poloaj Vaeg natalnog Marsa i vau vetinu itanja neba, pretpostavljam da ste
ve osetili pribliavanje katastrofe.
Ovde je talisman nazvan Glava Gorgone, po Meduzi starih Grka. Na nebu je predstavljena
zvezdom Algol, koju Arapi nazivaju ra's al Ghul, Glava demona, a Kinezi Gomila leeva. Na n
ebu nema zlokobnije zvezde. Algol donosi smrt odsecanjem glave, sakaenjem i davljenjem, ne
jedne,
ve vie rtava.
Dva sata pre zore, dvadeset etvrtog avgusta, zvezda Algol e se dii u znaku Bika, Vaeg
ascendenta, madam kraljice, i suprotstaviti se ratniku Marsu, dok je on ojaan u znaku korpije.
Francuska nikada nije bila u veoj opasnosti; kao ni Vi.
Davno sam Vam dao Korvusovo krilo, koje Vam je dobro posluilo; sa nadom da e biti isto tako,
dajem Vam i Glavu Gorgone.
Ako se paljivo usmeri, demonska zvezda daje hrabrost i prua fiziku zatitu.
Onog davnog dana u palati Medii, kazao sam da Vae zvezde otkrivaju izdaju koja Vam
ugroava ivot. Vidim da se izdaja opet sprema, madam kraljice, i upozoravam Vas da budete
krajnje oprezni, ak i meu onima kojima najvie verujete.
to se tie onoga to moe da se preduzme da bi se spreila dolazea nesrea: miljenja sam, da
se
stvar nije izmenila od kada smo poslednji put razgovarali. Sumnjam da biste eleli da to ovde
ponavljam.
Uvek Va skromni sluga,
Kozimo Rueri.
Stavila sam ruku na biser ispod gornjeg dela haljine i zatvorila oi. U seanju sam se
vratila do trenutka od pre vie od deset godina, kada je Rueri poslednji put sedeo sa
mnom u mom kabinetu.
Zvezde su se promenile od kada sam Vam dao taj biser.
Doi e trenutak, Katrin. I ako ne uinite ono to je neophodno, desie se neopisivi pokolj.
Na pismu nije bilo povratne adrese. Stavila sam prsten na srednji prst leve ruke i
zagledala se u dvorite, u budue duhove gomile leeva. Intuicija mi je govorila da Rueri
nije daleko. Skrivao se, ekao i gledao ima li hrabrosti da sprei dolazeu plimu krvi.
Sledeeg jutra zamolila sam anu da mi se pridrui u mom predsoblju. Kada je stigla,
pozvala sam je da sednemo pored vatre. Napeta i oprezna, rumena od nedavnog napada
kalja, ukoeno se smestila u stolicu do moje i iskosa se zagiedala u moj osmeh. Tokom
boravka kod nas jo vie je oslabila; oi su joj bile grozniavo sjajne.
Ovi pregovori su postali neprijatni, rekla sam uljudno. Zbog njih smo zaboravile da
smo, ipak, prijateljice. Hajde da ih prekinemo.
Da ih prekinemo? Ona zapanjeno die obrvu. Nije joj bilo jasno da li ja to otkazujem
venanje.
Kralj trai samo dve stvari, rekoh. Pod jedan, da Margo ostane katolkinja, i pod dva,
da Anri doe u Pariz, da se venaju izvan Notr Dama. Va sin nee morati da ue u
katedralu; neka njegov zastupnik ue sa Margo unutra da bi se obavila katolika
ceremonija.
Namrtila se, ne verujui da sam to rekla. I par e nekoliko meseci godinje provoditi
u Navari?
Koliko hoe. Ako elite, neka se kasnije venaju i protestantskom ceremonijom.
Njen izraz se smeka, otkrivajui ostatak njenog nekadanjeg smisla za humor. Vi ste
suvie lukavi, Katrin. Neto skrivate.
--
Da, priznala sam. Venanje mora da se dogodi osamnaestog avgusta. Nisam htela
da se ceremonija odigra ni dan blie uticaju Algola. elela sam da uvrstim mir izmeu
hugenota i katolika pre nego to se zla zvezda uzdigne.
Avgusta? Ali tada e u Parizu biti uasno vrue. Maj, ili jun, su mnogo pogodniji za
venanje.
Nemamo vremena, rekoh tiho.
Ovog avgusta? Dahnula je tako snano, da je opet obuzeo napad kalja. Kada je opet
progovorila, rekla je, Nemogue je sve pripremiti! Kraljevsko venanje, za samo etiri
meseca?
Ja u sve srediti. Vi treba samo da dovedete sina u Pariz.
emu takva urba? zanimala se ana.
Bojim se novog rata izmeu Vaeg i mog naroda. A verujem da e ovaj brak prekinuti
krvoprolia, pa urba jednostavno ne moe biti prevelika.
Dogovor je postignut. Ustale smo i izljubile se u usta, da zapeatimo dogovor: nadala
sam se da nije osetila moj oaj.
Glava trideset devet
Ubrzo posle potpisivanja branog ugovora, ana je napustila Bloa. Iako je sa udnjom
govorila o kupovini venanih poklona, izgledala je oajno i bolesno. Kada je stigla u
pariski zamak svog roaka Burbona, zdravlje je izdavalo. Bez obzira na to, ustrajala je na
pripremama predstojeeg venanja do kraja maja. Preveliki napori bili su kobni; pala je u
postelju prve nedelje juna i vie nije ustala iz nje.
Oekivala sam da njen sin zamoli da se venanje odloi. Na moje iznenaenje, Anri
uopte nije postavio to pitanje; prisustvovao je majinoj sahrani prvog jula i pojavio se u
Parizu osmog, u pratnji od gotovo tri stotine hugenota, meu kojima je bio i njegov mladi
roak, princ Konde.
Kralj je privatno Anriju od Navare poeleo dobrodolicu u Luvr desetog jula. arl je
sedeo okruen mnome sa svoje leve i Eduarom sa desne strane kada je Navara uao u
drutvu svog roaka. Anri je u osamnaestoj godini imao snana ramena, uzak struk i
miiave noge konjanika. Kovrde su mu, uredno talasaste, padale oko lica, a nosio je i
bradicu i tanke brie, po tadanjoj modi. Iako je bio u hugenotski sumornom, crnom
aketu i bez nakita, osmeh mu je bio blistav i izraz oputen, kao da su nas razdvajali samo
dani, a ne godine neprijateljstva i krvoprolia.
U otrom kontrastu prema iskrenoj toplini svog roaka, mladi Konde je zraio
nepoverenjem. Bio je mraviji od Navare, simpatinog lica, ali osmeh mu je bio uzdran i
pomalo mrk.
Monsinjore Le Roa, rekao je Anri veselo; nije se naklonio, jer je i sam bio kralj.
Radostan sam jer opet vidim Vas i Vau porodicu, i ulazim u Luvr kao prijatelj.
arl se nije osmehnuo. Znai, doli ste roae. Ponaajte se prema naoj sestri lepo; mi
imamo metoda za ponaanje prema jereticima koji nas naljute.
Navara se uljudno nasmejao. Ponaau se prema njoj kao prema princezi, to ona i
jeste, i kraljici to e uskoro postati. Svestan sam da se nalazim na neprijateijskom terenu, i
to je jo stranije, da stojim pred braom svoje budue neveste, kao i da sve to uinim
mora izraavati moje potene namere.
arl neto proguna, zadovoljan. Admiral Kolinji je imao najbolje miljenje o Navari, i
proteklih nekoliko nedelja je proveo zabavljajui kralja priama o njegovoj inteligenciji,
hrabrosti i potenju.
Eduar je ustao i pozdravio svog roaka odgovarajuim poljupcem. Navara, nii za pola
glave, robustan i otvoren, nije bio ravan vitkom vojvodi od Anua, koji se obavio
kineskom svilom smaragdne boje, sa izvezenim desetinama sitnih, sjajnih, zlatnih ribica.
Dobrodoli, roae, rekao je Eduar sa osmehom.
uo sam da ste opasan protivnik u tenisu, ree Navara. Daleko vie bih voleo da se
sukobimo na terenu, nego na bojnom polju.
Mislim da moemo organizovati me. Eduar stavi ruku Navari na rame i okrenu ga
prema meni. Moja majka, kraljica.
Navara skrenu svoj otvoreni, topli pogled prema meni. Madam kraljice. Odmah sam
prila i zagrlila ga.
--
Toliko mi je ao zbog smrti Vae majke, apnula sam mu na uvo. Bila mi je draga
prijateljica.
Stisnuo me je vre posle tih mojih rei, a kada se povukao, oi su mu bile vlane.
Moja majka Vas je uvek volela, madam kraljice.
Tetka Katrin, ispravila sam ga i poljubila u usta.
Nasmejao se, odbacujui zajedniku tugu. Tetka Katrin, nisam do sada imao priliku da
Vam se zahvalim za primerak Rinalda. Toliko mi se svideo, da sam ga proitao verovatno
stotinak puta.
Posle toliko vremena, zaudila sam se, setili ste se. Uzela sam ga za ruku i polako
mu skrenula panju na dupla vrata. Ali vi niste preli sav ovaj put da biste razgovarali sa
svojom starom tetkom.
Margo je ula, tamnokosa i tamnooka, kao vizija u duboko plavom satenu, preko koga
se prelivala plavo, pa ljubiasto lagana kandante svila. Talentovana koketa, digla je glavu
da pokae svoj vrat, dug kao u labudice, pa je nakrivila i zagledala se u Anrija avolastim
osmehom. Bio je zaista zapanjen pre nego to je spustio pogled, pomalo zbunjen, jer se
zaboravio.
Monsinjor Le Roa, ree Margo, malo se naklonivi, pruajui ruku, belu i glatku kao
mleko.
Navara je stisnu na svoje usne. Kada je digao pogied, sabravi se, rekao je, Vae
kraljevsko visoanstvo. Trite li jo uvek bre od mene?
Ona se nasmeja. Verovatno, veiianstvo. Naalost, sada sam sputana ovom odeom.
Pokazala je svoju teku suknju.
Ah. Odglumio je razoaranje. Nadao sam se takmienju posle veere.
Nasmejala se i privukla ga za edan poljubac u usta, kakav i dolikuje roacima. Zatim
smo pozdravili princa Kondea; ti pozdravi su bili obostrano uzdraniji. Kasnije smo poli
u trpezariju.
Anri je bio izuzetno prijatan u drutvu; razgovor je sve ee bio prekidan smehom.
Posle obeda, povela sam ga na balkon koji je gledao na Senu. Tokom poslednje nedelje,
leto se spustilo na grad kao osvetnik, a prljava reka nije omoguavala nikakav povetarac,
ve samo slab smrad trulei. Bez obzira na to, Anri se naslonio na ogradu i zagledao u
Senu i grad, sa izrazom enje odavno zaboravljenog ljubavnika.
Posle izvesnog vremena rekla sam tiho, Vaa majka je kazala da ste mi pisali, ali ona
nije prosleivala pisma.
Anrijev izraz je ostao isti, ali osetila sam blagu uzdranost u njemu. Slegao je
ramenima, Valjda je moja... deaka mata preplaila. Zanimale su me stvari koje ona nije
razumela.
Onoga dana kada ste traili tenisku lopticu, rekla sam, izgledalo je da smo Vi i ja
obuzeti istom matom. Greim li?
Nije odmah odgovorio. Moja majka je bila opsednuta bogom i grehom. Ali za razliku
od mojih zemljaka, hugenota, ja nisam religiozan ovek; borio sam se sa njima zato to
verujem u njihovu stvar. Lino verujem u ono to vidim: zemlju, nebo, ljude i ivotinje...
A vizije krvi? upitala sam.
Okrenuo je lice. I vizije svojih drugova koji umiru stranom smru.
Ja im ne vidim lica, ali moji snovi i vizije su se pogorali u poslednje vreme. Uvek sam
mislila da oni predstavljaju upozorenje, pogled u budunost koja se moe izbei. Ali ako
ne verujete u boga, moda ne verujete ni da oni imaju znaenja.
Pogledao me je ozbiljno. Verujem, madam kraljice, da nam ovaj brak prua priliku, da
unitimo ili spasimo Francusku.
Vrlo je neobino, rekoh ja, da smo oboje doli do istog zakljuka.
Pogled mu je postao uznemirujue napet. Doao sam ovde uprkos miljenja svojih
savetnika i prijatelja, koji se plae da ovo venanje predstavlja smiljenu zamku
namenjenu naem unitenju. Doao sam jer verujem Vama, tetka Katrin, jer verujem, vrlo
nerazumno, da smo videli isto zlo koje se sprema i elimo da ga spreimo.
Digla sam ruku, optereenu gvozdenom Gorgoninom glavom i spustila je na njegovo
rame.
Zajedno emo ga zaustaviti, rekla sam i okrenula se, uvi korake princa Kondea i
njegovog autanta, koji su doli po svog kralja.
Prvi dani avgusta bili su zaguljivi; izvan starih zidova Luvra, vruina je lebdela kao
crna, drhtava avet iznad plonika. Vrata mog kabineta koji nije imao prozore bila su stalno
otvorena, ne samo u nadi da e u njega ui malo povetarca, ve i da bih primila neprestanu
reku gostiju, savetnika, krojaica i drugih. Jednog jutra osvanula sam sedei za svojim
stolom, preko puta kardinala od Burbona, mladoenjinog ujaka i brata beskimenjaka
Antoana od Burbona, koga se kardinal odavno odrekao. Kardinal je bio u dobroj kondiciji i
zdravlju: u pedesetoj godini nije imao nijednu sedu dlaku.
Razgovarali smo o proceduri svadbenog rituala, u katedrali i van nje, kada je straar
pokucao na nadvratnik.
Madam kraljice, rekao je. panski ambasador eka napolju. Zahteva da ga odmah
primite nasamo.
Namrtila sam se. Nisam poznavala tog novog ambasadora, Dijega de Zunigu, a
njegov prethodnik je bio sklon suvie dramatinim izjavama. Moda i don Dijego ima
sline sklonosti.
Ustala sam i izala u hodnik, gde je Zuniga ekao, sa kapom u rukama, na vratima mog
apartmana. Bio je nizak, sredovean, ozbiljan ovek. Kosa mu je, pomadom zaglaena
unazad, bila vrlo crna i istanjena na slepoonicama.
Stala sam ispred njega sa osmehom. ta je to, don Dijego, tako strano, da zbog toga
moram da ostavim kardinala Burbona?
Odgovorio je najpovrnijim moguim naklonom; izgledao je besno, kao da je neim
uvreen. Samo smiljeni ratni in, madam kraljice, koji je Francuska poinila protiv
panije.
Zagledala sam se u njega; uzvratio mi je ratobornim pogledom. Uzani hodnik Luvra,
dalje od ulaza u moje apartmane, bio je pun slugu, dvorjana i Navarinih gostiju.
Stavila sam ruku na Zuniginu podlakticu. Doite.
Povela sam ga u sobu za savetovanje i smestila na kraljevo mesto, na elu dugakog,
ovalnog stola.
Govorite, don Dijego, rekla sam. ime je arl uvredio svog biveg zeta?
Zuniga die obrve, kada je shvatio da ja zaista ne znam na ta on to misli.
Uzdahnuo je duboko. Sedamnaestog jula, pet hiljada francuskih vojnika, hugenota,
prelo je na teritoriju panske Holandije. Njihov zapovednik bio je va lord od Genlisa. Na
sreu, komandanti kralja Filipa su saznali za predstojei napad i presreli vae trupe.
Preivela je samo aka, a meu njima i Genlis.
Oprostite mi na slobodi, ali predlaem da otvoreno razgovarate sa Njegovim
velianstvom, s obzirom da njegov potez predstavlja prekraj sporazuma, koji je sklopio sa
panijom, kao i ratni in.
--
Pritisnula sam ruku na usta da bih zaustavila pogrde koje su mogle da izlete iz njih.
Kolinji: laljivo i arogantno ubre koje je nadraslo samog sebe, usudilo se da tajno poalje
vojsku u Holandiju, nadajui se pobedi koja bi mogla ubediti arla da podri suludi rat.
To je delo izdajnika, rekoh drhtavim glasom. Francuska nikada nee povrediti
suverenitet panije. Uveravam Vas, don Dijego, da arl niti je znao za taj upad, niti ga je
odobrio. Pobrinuemo se da onaj ko je odgovoran...
Zuniga je vanredno rizikovao i prekinuo kraljicu. Onaj ko je odgovoran, sada je ispred
kraljeve komore i oekuje audijenciju. Nema sumnje da e taj susret biti srdaan; pria se
da Genlis sa sobom nosi arlovo pismo podrke.
Ustala sam. To je nemogue, proaputala sam.
Madam kraljice, to je tano.
Izala sam iz prostorije i progurala se kroz zaguljivo vreli hod, pored oznojenih ljudi
koji su se klanjali i crno-belih mrlja iznenaenih hugenota. Stala sam pred zatvorenim
vratima kraljevog privatnog apartmana, gde je bila okupljena manja grupa ljudi.
Meu njima je bio i Kolinji, sa rukom na ramenu izboranog hugenotskog plemia
boginjavog lica i guste, crvene kose; povreena ruka leala mu je u svilenoj, crnoj povesci.
Sa njima je bio mladi princ Konde, prvi put iskreno nasmejan.
Anri od Navare im se upravo pridruio. Dok sam ja gledala, zagrlio je Kolinjija i sa
naklonou poljubio admirala u oba obraza. Zatim je Kolinji predstavio Navaru strancu,
koji kleknu, ali mu Navara prie i die ga na noge. I njih dvojica se zagrlie, oprezno, zbog
straneve povrede, posle ega se i Navara i stranac izljubie i odmah stupie u iv
razgovor.
Izdaja se javlja, proaputao je Rueri.
Pojavila sam se u vidokrugu mukaraca i ignorisala njihovo klanjanje. Nisam gledala ni
Navaru, ni ostale; gledala sam samo stranca.
Kaite mi, ser, upitala sam, imam li ast da se obratim lordu od Genlisa?
Ostali mukarci uutae, dok je on bez rei otvarao i zatvarao usta. Posle izvesnog
vremena, uspeo je da progovori: Da, Vae velianstvo.
Ah! Pruila sam ruku prema crnoj povesci i zadrala je tik iznad nje. Vaa rana... je
li teka, monsinjore?
Genlisovi obrazi i vrat bili su crveni. Nikako, madam kraljice; gotovo je zarasla.
Nosim ovo, klimnuo je glavom prema povesci, samo zato to moj doktor insistira na
tome.
Hvala bogu da niste doiveli okrutnu sudbinu toliko drugih svojih saboraca.
Odglumila sam glup osmeh sujeverne ene i nastavila poverljivo, To bez sumnje
zahvaljujete svom srenom talismanu. ula sam diplomatskim renikom od madam
Gondi da me hugenoti smatraju veticom koja uruje sa avolom.
Talismanu? On zbunjeno pogleda okolo.
Pismu podrke Njegovog velianstva, vaem poduhvatu, rekoh. Imate li ga i sada
kod sebe?
On oajniki pogleda Kolinjija, ali admiralov pogled nita nije odavao. Moda je Genlis
osetio moju odlunost, ili je doiveo zapanjujuu greku gluposti.
Imam, ree.
Pruila sam ruku oekujui, dok se on muio da pored poveske izvue pismo iz depa.
Istrgla sam mu ga. Vosak sa kraljevim peatom, bio je slomljen; izguvani papir bio je
slab i umrljan, kao da ga je Genlis kvasio svojim znojem.
Barijera koja je suzbijala moj bes sada je pala dok sam otvarala pismo, itala ga i
gledala potpis mog sina. Bez rei sam izala iz njihove grupe i, steui pismo, prila dvojici
straara koji su uvali vrata kraljevih odaja.
Sklonite se, naredila sam.
Poto me nisu posluali, progurala sam se izmeu njih i rairila vrata, koja na sreu
nisu bila zakljuana. Uletela sam pored slugu i plemia u kraljevu spavau sobu, u kojoj je
Njegovo velianstvo arl IX sedeo na svojoj nonoj posudi, dok mu je jedan od njegove
gospode glasno itao poeziju. Na moj prvi pogled, taj gospodin je zatvorio knjigu i izaao
iz sobe. Zalupila sam vrata za njim i maui pismom pola prema arlu.
Glupane, proitala sam. Ti, velianstveno, nemogue tupava budalo!
arl je nespretno desnom rukom navlaio svoje nogavice, dok je levom stavljao
poklopac na nonu posudu. On je imao obiaj da se iivljava na svetu, ali vrlo retko je to
doivljavao od drugih, a ponajmanje od svoje majke, pa je digao ruku da se odbrani i savio
se.
Pet hiljada francuskih vojnika je izginulo u slubi iste gluposti! uzviknula sam. A
panski kralj je to saznao pre mene! Njegov ambasador je danas doao da me upozori da
Filipovu... ovu ludost u Holandiji smatra objavom rata!
Pa ta onda? uzvrati arl bojaljivo.
Pa ta onda? ponovih ja zapanjeno. Zar si toliko lud, pa misli da moemo pobediti
u ratu sa panijom?
Admiral kae da moemo, usudi se on da kae. Ne vreajte mene, madam.
Spustila sam glas. Ti sanja vojnu slavu, ali nee je stei u loem ratu. Nai e poraz i
sramotu. Narod e se dii protiv tebe i postaviti hugenota na presto.
Kolinji me voli, ree arl, kao to voli i Francusku. Rat protiv zajednikog
neprijatelja ujedinie nau zemlju.
Ja sam dugo ivela, sine moj, i videla sam ta je rat sa panijom doneo ovoj zemlji.
Tvoj deda je pretrpeo strahovit poraz, a tvoj otac je bio etiri godine u zarobljenitvu.
Filipova vojska je suvie jaka. Zar ne vidi kako te Kolinji navodi? Kako pokuava da te
okrene protiv mene?
arl zinu i zakoluta oima kao luak. Admiral je rekao da e to kazati. Neprirodno je
da ena poseduje mo kakvu vi imate; suvie dugo ste me koristili.
Stegla sam vilicu i progutala u koja se stvarala u meni zbog Kolinjijevih rei, koje je
moj sin ponavljao verno kao papagaj.
Ako si tako ubeen da je rat sa panijom u najboljem interesu Francuske, rekoh tiho,
onda admiral Kolinji mora da iznese svoj predlog pred krunski savet, da bi on mogao da
ga odbije ili odobri. Ako admiral razumno razmilja, ostali lanovi e se prikloniti
njegovom miljenju. Zato se otvoreno ne obrati svima? Nemogue je uspeno ratovati u
tajnosti.
arl klimnu glavom, prihvatajui ideju. Kazau to admiralu. Spremiemo izlaganje.
Odmah sam se opustila. Dobro. Samo jednu stvar mora znati.
On se upitno namrti prema meni.
Mora da prihvati glasanje saveta. Ako se oni sloe sa admiralom, moe javno da
vodi svoj rat. Ako ga ne prihvate, mora to da prekine, sasvim.
On malo razmisli o tome, pa ree, U redu.
Izvrsno! Obavestiu lanove i odrediti datum sastanka, a na tebe se oslanjam da kae
admiralu Kolinjiju da pripremi svoje izlaganje.
--
Izala sam iz arlove spavae sobe sa najlanijim moguim osmehom. I dalje mi je bio
na usnama kada sam izala u hodnik, gde su Kolinji i Genlis jo uvek razgovarali sa
Navarom.
Kolinji se prvi okrenuo i pozdravio me naklonom, iako je sigurno uo kako viem. U
pogledu sam primetila samozadovoljni izazov. ekao je da ja izaem, pa da ue i
razgovara sa kraljem.
Dok sam prolazila, i Navara se smekao. Okrenula sam se od njega, jer nisam mogla da
ga pogledam u oi.
Glava etrdeset
Osam dana pre venanja, sastao se kraljev krunski savet. Cele prethodne noi je padala
kia, a ni nedeljno jutro nije donelo predah od oluje. Uprkos pljusku, prozori su bili
odkrinuti, da bi propustili zaguljivi vazduh, od koga su se okna maglila i smotuljak
papira u mojoj desnoj ruci savijao.
Sedela sam na elu dugakog, ovalnog stola za sastanke, izmeu Eduara i marala
Tavanesa, sada ezdesetogodinjaka, potpuno elavog i gotovo bezubog. Tavanes se borio
pored Fransoe I kod Pavije i bio zarobljen sa svojim kraljem. Ta bitka ga je kotala vida na
levom oku; to zamagljeno oko neprestano je etalo, uvek u raskoraku sa desnim. Volela
sam Tavanesa jer je jednom ponudio da ubije Dijanu de Poatje zbog njene arogancije; jo
vie sam ga volela jer je Eduaru obezbedio pobedu kod arnaka.
Pored Tavanesa sedeo je njegov stariji saborac, maral Koze, koji je sluio u ratovima
kao moj izaslanik kod ane. Nasuprot Tavanesu, Koze je jo uvek dobro izgledao, sa
uredno oianom sedom bradom.
Preko puta Kozea sedeo je ustri vojvoda od Nevera, diplomata po imenu Luj
Gonzaga, roen u Toskani, ali obrazovan u Parizu. Gonzaga se, kao mladi, borio pored
Montmorensija kod San Kventina. Poslednji lan saveta bio je stari, kostobolji vojvoda od
Monpensijea, ija je ena nekada davno pripadala kraljevoj maloj enskoj bandi.
Admiral Kolinji je uao sa nekoliko minuta zakanjenja, sa veselim komentarom da je
bog traio da se subotom odmara, ali e mu Svemoni moda oprostiti, jer nadam se da
danas, ovde vrimo boiji posao. Njegova religiozna objava doekana je tiinom i
odjekom udaljenog groma.
Zbog udara vetra, svetlost u lampama je zaigrala kada sam rekla Gospodo, admiral
Kolinji e izloiti zato se zalae za rat, posle ega emo glasati.
Klimnula sam glavom prema admiralu; Kolinji ustade i, lako naslonivi vrhove prstiju
na sto, poe da govori.
Pre pet godina, poeo je, kralj Filip je poslao svog generala vojvodu od Albe, da
okupira Holandiju i njenom narodu nametne vladavinu terora. Od tog vremena, deset
hiljada ljudi pobijeno samo zbog toga to su eleli da slave boga onako, kako oni to nalaze
za shodno. Okrenuo se prema meni. Vi, madam kraljice, uvek ste za Francusku bili glas
tolerancije. Dozvolite da Francuska ustane protiv tiranije, a za slobodu.
Spasite sada nevine na severu; jer, ako ne uspemo, bie prolivena krv jo deset hiljada
njih. Zaustavite, molim Vas, ovu plimu krvoprolia.
Ostala sam bez rei: Kolinji se tako sjajno uklopio u moja verovanja, da sam bila
ganuta. ta vie, igrao je na moje najmranije strahove, kao da je znao za moje uasne
vizije. Nemogue, pomislila sam, dok se nisam setila kako se Navara naslonio na ogradu i
zagledao prema Il d'la Site. I vizije mojih drugova koji umiru stranom smru...
Zagledala sam se u tupo sjajnu povrinu stola, pokuavajui da obuzdam gorinu koja
se raala u meni. Kada sam se sabrala, digla sam glavu prema admiralu.
Moda bih i mogla da im pomognem, rekla sam, da nema neizbene injenice da
Francuska nema naina da ukloni Albu. Hugenoti i kraljevska vojska su zajedno pretrpeli
velike gubitke i doveli dravu gotovo do bankrota posle viegodinjeg graanskog rata.
--
Mi jednostavno nemamo dovoljno ljudi, oruja, ni novca da se uhvatimo u kotac sa tako
snanim neprijateljem. ak i kada bismo pokuali da im pomognemo, ti Vai nevini bi
nestali, zajedno sa hiljadama Francuza.
To se nee dogoditi, uzvrati Kolinji hitro, zato to se neemo boriti sami.
Narandasti princ e se boriti uz nas, a on je nedavno obezbedio pomo Nemake i
Engleske.
Ali to se ve dogodilo, rekla sam. Pet hiljada naih vojnika je izginulo. Krv Francuza
je ve prolivena.
Tvrdim, ree admiral, da je rat sa panijom neizbean. Moemo joj se suprotstaviti
sada, u Holandiji, ili kasnije, na sopstvenoj zemlji, kada Filip najzad podlegne elji da
proiri svoju carevinu tako to e prei nau granicu. Zato moramo da udarimo sada, jer
imamo podrku narandastog, engleskog i nemakog princa.
Tavanes progovori dubokim reanjem. Ja sam video dvojicu kraljeva koji su pogreili
otpoevi ratove u inostranstvu, nadajui se osvajanju. I oni su dobijali obeanja podrke.
Naposletku smo se povukli pretrpevi veiike gubitke i vratili se u finansijski upropaenu
zemlju. Rat u inostranstvu zahteva vie ivota i zlata nego to mi moemo da uloimo.
Ja sam se borio pored Montmorensija kod San Kventina dok sam bio neiskusni
miadi, dodade Gonzaga, vojvoda od Nevera ustro. Poao sam u borbu ispunjen
snovima o lakoj pobedi. Otreznio sam se kada su kralja i ostale, ukljuujui i mene, panci
zarobili.
I ja sam bio tamo, kod San Kventina, promrmlja Kolinji ogoreno.
Gonzaga je govorio prekornim tonom. Da, bili ste tamo, zadueni za odbranu grada,
ako se dobro seam. Zato bismo vam, onda, poverili vostvo naih novih vojnika, poto je
njih pet hiljada ve izginulo zbog gluposti?
Svi ostali u prostoriji se raspriae u glas. Gonzaga je admiralu doviknuo jo jednu
uvredu, dok je vojvoda od Monpensijea vikao o teti koju bi novi rat naneo naoj
ekonomiji. Naposletku, stari Tavanes je dreknuo i kada su svi uutali, upitao je: Admirale
Kolinji, imate li jo neto da ponudite?
Da, rekao je Kolinji. Kada je Njegovo velianstvo, kralj Anri II sluao savete svojih
krunskih savetnika, imao je obavezu da paljivo razmisli o njima, ali nije morao da ih
poslua. To nije sluaj sa kraljem arlom; on je obavezan zakonom da postupi po elji ovog
saveta.
To je bilo razumljivo kada je kralj stupio na presto kao deak od deset godina, ali on je
sada mukarac od dvadeset dve godine. Uvreda je za njega to, to mora da se povinuje
odluci svojih staraca, ak i ako se to kosi sa njegovim miljenjem.
Kolinji je nastavio. Ja sam hugenot, govorim pred grupom katolika. Ali znam da
bismo se svi sloili da je arl kralj zato to ga je bog postavio na presto. Zar nije tako,
gospodo?
Tavanes i Monpensije se sloie da je tako; Eduar i ja izmenismo mrane poglede, dok
je Gonzaga odbio da odgovori na pitanje iji je odgovor ve poznat.
Ako se ovaj savet usprotivi arlovoj volji, ree Kolinji, znai da se usprotivio boijoj
volji. A arl eli da poe u rat sa panijom.
Zapanjili su me drskost i divlje rezonovanje tog oveka.
Kolinji se zagleda pravo u mene. Njeno velianstvo je zapanjeno. Ali ja vam kaem da
je upravljanje posao za mukarce, a ne za ene; to kae Salijski zakon. I pitam vas: ko
upravlja Francuskom? Ko upravlja ovim savetom? I ko upravlja arlom?
Svaki od vas, koji sedite ovde, mora u svom srcu da potrai istinu: oslunite tihi, mirni
glas boga u sebi. Da li je pravo da volju naeg kralja obuzdava enski strah od rata?
Moje lice je gorelo. Eduar pored mene jedva ujno promrmlja kletvu.
Bogami, vi ste ludak, ree Tavanes, i nevaspitani nitkov, kad tako govorite o naoj
kraljici.
Nisam gledala njega, ni svoje savetnike; videla sam samo blesak pobonosti u oima
Kolinjija i svetaku samopravednost, koja mu je ozarila lice, podstaknutu unutranjim
vatrama ludila.
To je sveti rat, rekao je admiral; glas mu je preao u apat. Rat za osloboenje ljudi
koji ele slobodno da veruju. Kaem vam, to je boiji rat; samo avo vam moe rei da ga
ne povedete.
U prostoriji je zavladala tiina, dok se nisam sabrala i hladno upitala: Je li to sve,
admirale? Da li ste zavrili svoje izlaganje?
Jesam, rekao je, sa izrazom koji je govorio da je vrlo zadovoljan njime, kao i sobom.
Vojvoda od Monpensijea se ubaci: Vae visoanstvo, Vae velianstvo, predlaem da
donesemo zakljuak bez bilo kakve dalje rasprave. Admiral Kolinji je dovoljno izneo svoje
gledite i uo glavne zamerke. Ne vidim potrebu da se vraamo na sve to, raspravom, koja
ima izglede da se zaotri. Predlaem da odmah preemo na glasanje.
Dobro reeno, kazala sam. Gospodo, ima li primedbi?
Nije ih bilo. Kolinji, uveren da je njegov apel dirnuo srca, zamoljen je da saeka u
hodniku. Izaao je veselo, zastavi samo na vratima, da kriom uputi pobedniki pogled
prema meni.
Ono to je usledilo, nije dugo trajalo. lanovi saveta su bili tako oigledno sloni u
miljenjima, da nismo ni glasali na papiru, ve direktno.
Ustala sam i digla ruku, da spreim kolege savetnike da skoe na noge sa mnom.
elela bih da to saoptim admiralu Kolinjiju lino.
Izala sam sama u hodnik. Sem dvojice straara, nije u blizini bilo nikoga da neto uje.
Kolinji je bio naslonjen na suprotni zid, prekrtenih ruku i glave sputene u molitvi; uvi
da se vrata otvaraju, radoznalo je digao pogled.
Videvi moje lice, njegovo se iznenaeno opusti, pa onda otvrdnu.
Tako, ree. Trebalo je da shvatim da me ne sluaju. Najzad, odabrali ste ih zbog
njihove lojalnosti.
Odabrala sam ih zato to su mudri, uzvratila sam, i odani mom sinu, koji je roen
bez temperamenta potrebnog za vladanje. Ako ustrajete u nastojanju da iskoristite tu
injenicu, admirale, proterau Vas sa dvora.
Njegove oi, potpuno plave u okviru zlatastih trepavica, se suzie sa istom mranom,
gorkom svojeglavou koju sam esto viala kod arla. Napravio je pretei korak napred,
da me podseti da je on krupan mukarac, a ja sitna ena.
Polako, nedvosmislenim nainom siledije, ree, Madam, ne mogu se suprotstaviti
onome to ste uinili, ali uveravam Vas da ete to zaaliti. Jer, ako se Njegovo velianstvo
odlui protiv ovog rata, uskoro e se nai u drugom, iz koga nee moi da se izvue.
Iako me je gledao odozgo, nisam ustuknula ni korak nazad. Carski neustraivo, mrko
sam ga gledala odozdo.
Rado smo Vas primili kao gosta. A vi se usuujete da nam pretite, i to pod samim
kraljevim krovom, novim graanskim ratom?
Neete se boriti protiv mene, ree on, ve protiv boga.
Okrenuo mi je lea ne pozdravivi me i otiao. Kada mi je nestao iz vidokruga,
zatvorila sam oi i odahnula, naslonivi se na zid.
Ispod brade, ovako, apnula je tetka Klarisa i sklopila ruku oko moje, i drke bodea.
--
Glava etrdeset jedan
Zaduila sam neustraivog Tavanesa da odluku krunskog saveta saopti kralju. Zatim
sam povela Eduara na stranu, da mu kaem za admiralovu pretnju.
Ubedila sam vojvodu od Anua da me otprati do naeg imanja u Monsou, na dan
brzog jahanja od Pariza. Poli smo odmah, ne obavestivi kralja, da bi on bio iznenaen
naim odlaskom i pretpostavio da sam ostvarila svoju pretnju da u ga napustiti. elela
sam da arl dojuri u Monso, da me moli da se vratim, i tako mi omogui da ga zadrim
dalje od Kolinjijevih kandi, bar dok ne pone svadbeno veselje.
Tri sata posle sastanka saveta, Eduar i ja smo se vozili koijom na jug iz prepunog
grada. Kia je prestala, a vetar rasterao mutne oblake, otkrivajui vrelo avgustovsko sunce;
ulice su opet bile pune trgovaca, plemia, svetenika, prosjaka i crno-belih odedi
hugenota, stranaca u ovom katolikom gradu, koji su doli da proslave venanje svog
voe, Navare.
Opustila sam se na naslonu u koiji i zagledala kroz prozor, suvie obuzeta mislima, da
bih obraala panju ta Eduar govori protiv admirala ili na cviljenje njegovog psa,
panijela koji je sedeo u korpi ukraenoj draguljima, dugakom, somotskom trakom
okaenoj o vrat vojvode od Anua. utala sam dok je vazduh postajao sve zaguljiviji i
blato seoskih puteva priguivalo kloparanje tokova. Kamene zgrade ustupile su mesto
drhtavom, tamno zelenom liu kasne jeseni; izmaglica se dizala sa puta ispred nas, poput
usparenih dua koje streme prema nebu.
Jo uvek nisam prevazila svoj poslednji razgovor sa Kolinjijem. Dok je koija
poskakivala, zatvorila sam oi i zamislila pored sebe tetku Klarisu, uzdrmanu do kosti, ali
ipak neustraivu, u njenoj poderanoj, velianstvenoj haljini.
Takva uobraenost! besneo je Eduar; kue u njegovom krilu se uplai i on poe
odsutno da ga miluje. Zamilja da je on Mojsije, a mi faraon!
Otvorila sam oi. On misli da je Isus, rekoh, pa uutah, shvativi znaenje sopstvene
analogije.
Moj sin se sa druge strane koije zagleda u mene. On nee stati maman. Videli ste mu
oi. On je luak. Moramo da ga zaustavimo.
Odmahnula sam glavom. ta moemo? Ne moemo da ga uhapsimo sada, pre
venanja. Zamislite poviku: on je jedan od asnih svatova. Zamislite neprijatnost za
Navaru, za nas...
Nisam sebi danima dozvolila da pomislim na Navaru. Volela sam ga kao sina: odluila
sam da svoju erku udam za njega. Sada mu vie nisam verovala. Da li je doao ovamo
znajui za Kolinjijevu nameru?
Kolinji zaista eli da naa vojska ode u Holandiju, dodala sam, kao da ubeujem
sebe. Mnogo vremena je proveo dodvoravajui se kralju. Bilo bi besmisleno da nas sada
napadne.
Da nas napadne? Eduar se odjednom nagnu napred. Hoete da kaete da je sve to
je radio bilo samo skretanje panje? Da nam misli zlo?
Zagledala sam se napolje, u predeo kroz koji smo prolazili i pomislila na ulice Pariza,
pune hugenota i na Luvr, iji su hodnici puni crno-belih vrana.
Ne, odgovorila sam. Ne, naravno, da ne, sem ako...
...zaaliete to. Jer, ako se Njegovo velianstvo odlui protiv ovog rata, uskoro e se nai u
drugom.
Ako ovo nije deo neke vee zavere, zavri Eduar. Ako Kolinji, Navara i ostali nisu
doli ovde sa namerom da uzurpiraju krunu. Anri je doveo pratnju od stotina ljudi, a
hiljade njegovih sledbenika stigle su u grad. Sve gostionice u Parizu prepune su hugenota;
otvorili su ak i crkve da bi ih sve primili.
Moji prsti napipae teki gvozdeni prsten Gorgonine glave i poee da ga trljaju. Ne
mogu biti tako glupi, promrmljala sam.
Govorimo o Kolinjiju, koji je dovoljno glup da prizna kako misli da ga je bog poslao
ovde, podseti me Eduar sa izrazom munog nepoverenja na svom duguljastom, lepom
licu. I uradie sve to zatrai od njega. Ako i nije kriv za organizovanje revolucije, ako
nam i ne misli zlo, nastavie da manipulie arlom. Moramo neto da uinimo.
Ako neto ponemo sada, u gradu punom hugenota i njihovih mrzovoljnih katolikih
domaina, rekoh polako, poee opti neredi.
Maman - Eduar ogoreno pucnu jezikom - ne moemo da sedimo i pustimo da nas
luak uvue u rat.
Razgovaraemo o tome u Monsou, rekoh. Neu sada da mislim o tome.
Opet sam zatvorila oi, uljuljkana truckanjem koije, i ugledala prorokovo okruglo lice.
uvajte se nenosti, rekao je. uvajte se milosti.
arl je stigao u Monso u pola noi. Kada me je oajni kralj pozvao da ustanem iz
postelje odglumila sam da neu da govorim jer sam ljuta; ali jedva sam se uzdrala od
radosti kada je pao na kolena, obgrlio me oko nogu i zakleo se da e posluati odluku
krunskog saveta, da bi me zamolio da se vratim sa njim u Pariz.
Insistirala sam da arl ostane sa nama u Monsou puna etiri dana. Za to vreme, Eduar i
ja smo proveli beskrajne sate pokuavajui da uverimo kralja da ga je Kolinji hladnokrvno
izmanipulisao. Mnogo puta arl je jecao kao dete ili putao na volju otrovnim reima svog
besa, ali treeg dana je bio toliko iscrpljen, da je poeo da razmilja o naem gleditu.
Primorala sam ga da pristane da izbegava Kolinjija do zavretka svadbe.
Tek tada smo se vratili u grad, petnaestog avgusta, dan pre veridbene ceremonije.
estoko sunce je jo od desetog prilo sa vedrog, plavetnog neba; naa koija je dizala
oblake praine na povratku.
Iz koije sam izala iscrpljena. U Monsou sam duge dane provodila sa arlom i duge
veeri razgovarala o Kolinjiju sa Eduarom; nita nismo odluili, sem da emo saekati kraj
svadbe pre nego to neto ne uinimo.
Dok sam se uspinjala stepenitem do svog apartmana, ugledah madam Gondi, jo uvek
lepu, ali umornu i slabog zdravlja, kako me eka na gornjem odmoritu. Nije se
osmehnula kada su nam se pogledi susreli, ve je stegla neto to je drala u ruci: pismo.
Stigavi do odmorita, pruila sam ruku da uzmem pismo. Slomila sam peat, odvila
ga i, idui pored madam Gondi i njene lampe, poela da itam.
Rukopis je bio muki, ali ne Zunigin. Pripadao je vojvodi od Albe, kukavikom
progoniocu hugenota, i bio datiran trinaestog avgusta.
Najcenjenijoj kraljici Katrin od Francuske
Vae kraljevsko velianstvo,
Razumeo sam da Vas je ambasador kralja Filipa u Francuskoj, don Dijego de Zuniga,
obavestio o ulasku francuskih vojnika u Holandiju, pod zapovednitvom jednog od hugenotskih
generala, kao i da je taj, pomenuti hugenotski general poverenik Vaeg sina, kralja arla.
--
Moda biste eleli da pitate svog sina da li on i njegov hugenotski prijatelj imaju bilo kakva
saznanja o tri hiljade naoruanih francuskih vojnika koji su rano jutros stigli na nau zajedniku
granicu. A bilo bi dobro i da razmotrite injenicu koju su mi moji, lini izvori, inae dobro
upoznati
sa admiralom Kolinjijem i njegovim aktivnostima, doneli pre jednog sata, da on upravo formira
vojsku od ne manje, nego etrnaest hiljada vojnika.
Pria se da je veina tih jeretika sada u Parizu zbog venanja svog voe sa Vaom erkom,
sestrom kralja arla, kao i da su sa sobom poneli oruje, da bi mogli odmah posle venanja da
pou u Holandiju.
Don Dijego, takoe, javlja da vi tvrdite da uopte niste upoznati sa tom situacijom, da je, u
stvari, arlov krunski savetglasao protiv invazije admirala Kolinjija. Ako je to tano, i Vaa
porodica se nalazi u velikoj opasnosti; moda bi trebalo da pozajmim Vaem velianstvu nekolik
o
svojih poverljivih pijuna, koji tvrde da pariski metalci danonono prave maeve i naoruanje za
hugenote i da se neposredno posle glasanja saveta, monsinjor Kolinji, javno hvalio da ne
priznaje
njegov autoritet, kao i da e doi u Holandiju sa ili bez kraljeve dozvole, i poraziti me svojom
vojskom od etrnaest hiljada Francuza.
Moj kralj bi rekao da je to nagrada Vaem velianstvu, jer je dozvolilo da jeretici jedu za
njenim stolom.
Nisam uzvratio jer je don Dijego siguran da bi kralj arl eleo da se ovaj problem rei interno,
i insistirao je da ne poinjem rat protiv Francuske, ali da piem Vaem velianstvu o tom
nesrenom napadu na paniju.
Ovo u poslati po svom kuriru, koji je sada kod Vas i oekuje Va
odgovor. Va sluga boijom milou,
Fernando Alvarez de Toledo,
Vojvoda odAlbe,
Guverner Holandije.
Stigla sam do svog predsoblja u trenutku kada sam proitala Albino pismo; spustila
sam se na stolicu za svojim stolom i pogledala kako madam Gondi sputa lampu pored
mene.
Molim Vas, rekla sam, pozovite vojvodu od Anua da odmah doe kod mene.
Kaite mu da je stvar izuzetno hitna.
Kada je otila, umorno sam spustila glavu na sto, tako da mi je obraz leao na tvrdom
drvetu. Lampa je treperila, poigravajui se mojom senkom na suprotnom zidu; odjednom
sam se setila svoje tetke, kako kasno u noi za svojim stolom, uprkos povreenom zglobu,
pie pisma onoga dana kad smo pobegle iz Firence.
Nema vie krvi, kazala sam Rueriju. Nema vie krvi, ali kua Valoa, moja krv, sada je
bila u opasnosti.
Setila sam se oiju talskog momka, rairenih u oku i nemom prekoru, i odluila.
Sledeeg jutra, u subotu, veridbena ceremonija je odrana u velikoj balskoj sali u
Luvru, a vodio je mladoenjin ujak, kardinal od Burbona. Ispred tri stotine hugenota,
Navara i Margo su se pripremili da potpiu jasan brani ugovor.
Dok je Margo, sa perom u ruci, lebdela iznad poslednje strane ugovora, grevito je
zajecala, odbacila pero i pokrila lice rukama. Prila sam joj i zagrlila je, pa se osmehnula
kardinalu.
ivci, rekla sam mu, pa apnula Margo na uvo: Ne mislite, samo uradite. Odmah.
Stavila sam joj pero u ruku i sklopila svoju oko njene. Ramena su joj se tresla od
suzdranih suza, ali spustila je ruku i potpisala se.
Navara je i dalje gordo gledao kardinala, ignoriui taj dogaaj. Poput neodlune
neveste, ni ja nisam mogla da ga pogledam: istovremeno sam se podseala da nemam
dokaza da on podrava admirala i njegov rat. Ako bih otkazala venanje, unitila bih sve
stvarne nade za trajan mir i objavila svoju nameru da se suprotstavim Kolinjiju.
Umesto toga, obgrlila sam Margo i stajala pored nje dok je kardinal pravio znak krsta
iznad para i izgovarao blagoslov. Poto je to zavreno, izljubila sam svoju kerku i Anrija, i
njemu poelela dobrodolicu u nau porodicu.
Sada ste moj sin, kazala sam mu.
Kasnije, tokom prijema, uhvatila sam za ruku svoju staru prijateljicu, vojvotkinju od
Nemora i apnula joj na uvo da doe veeras u moj kabinet. Graciozno se naklonila u znak
pristanka. Ceo ivot je provela na francuskom dvoru i bila poznata po svojoj paljivoj
diskreciji, na koju sam zaista mnogo raunala.
Vee nas je zateklo same u mom kabinetu, iza zatvorenih i zakljuanih vrata, uprkos
zaguljivoj vruini; nisam pozvala Eduara, jer nisam elela da bude umean u sluaju da
ovaj razgovor ne uspe.
Vojvotkinja je mirno, sa osmehom sedela sa druge strane stola, hladei se lepezom.
Imala je etrdeset jednu godinu i bila topla i punaka, ena bez prirodne lepote, pa se,
prema tome, nije mnogo promenila sa godinama. Oi su joj bile krupne, a nos i usne mali;
podbradak se lepo skupio ispod njene sve manje brade, kao dar njene bake, Lukrecije
Bordije. Obrve su joj bile toliko poupane, da se nisu ni videle.
Roena je kao Ana d'Este i odrasla u zaviajnoj Ferari, dok se nije, u esnaestoj godini,
udala za Fransou, vojvodu od Giza. Brzo se navikla na finese dvorskog ivota i pokazala
kao jaka podrka svom ambicioznom muu. Kada je Kolinjijev pijun ubio Fransou,
vojvotkinja se nije tiho povukla u udovitvo. Kljuajui od besa, traila je da se Kolinjiju
sudi za ubistvo i podnela kralju toliko peticija, da je iznervirani arl proglasio admirala
nevinim i zabranio joj da opet otvara to pitanje. Ali kao i njen sin, Anri od Giza, koji je
nasledio titulu vojvode od svog pokojnog oca, ona je i dalje mrzela Kolinjija i estoko ga
optuivala gde god je mogla. Pre est godina udala se za aka od Savoje, vojvodu od
Nemora, odanog katolika, koji se hrabro borio protiv hugenota.
Ana, rekla sam toskanski, da bih naznaila linu, delikatnu prirodu naeg razgovora.
Znam da Vam je teko da se tako uljudno smekate u drutvu hugenota. U ime kralja,
zahvaljujem Vam na uljudnosti u prisustvu admirala Kolinjija.
On zbog toga nije manje ubica, Vae velianstvo; danas sam se oseala kao da sam
upala u gnezdo guja. Kazala je to tiho i sasvim pribrano, kao da razgovaramo o nekim
svakodnevnim temama. Samo se nadam da Njegovo velianstvo i Francuska nee patiti
zbog vaeg druenja sa njim.
Upravo o tome elim da razgovaram sa Vama, rekoh, jer sam dola do saznanja da
admiral zaista ne misli dobro Njegovom velianstvu.
Njen izraz se nije promenio. Ne iznenauje me to to ujem.
Onda se moda neete iznenaditi ni kada ujete da je admiral Kolinji prekrio kraljevu
zabranu angaovanja vojske u Holandiji.
Ona uz kljocaj zatvori svoju lepezu. Admiral se svima hvali da odlazi za Holandiju
odmah posle svadbene proslave i da vodi mnogo vojnika sa sobom. Ti vojnici su ovde, u
Parizu, i to opremljeni za rat. Bojim se, Vae velianstvo, za kraljevu bezbednost.
Kao i ja. Udahnula sam duboko i rekla, Njegovo velianstvo vie nee tititi
admirala od pravde koju zasluuje. Zavalila sam se u stolici i paijivo zagledala u nju.
--
Bila je nepokretna kao slika nekoliko sekundi, pre nego to je najzad spustila pogled na
svoje ruke, od kojih je u jednoj drala lepezu. Kada je opet digla pogled, u oima su joj bile
suze. ekala sam godinama. Zaklela sam se dui svog pokojnog mua da u ga osvetiti.
To mora da se desi dvadeset drugog, rekoh, dan poto se proslava zavri. Tog jutra
e biti sastanak saveta, kome e admiral sigurno prisustvovati. Zastala sam. Mora se
desiti tako, da kralj i kraljevska porodica nikako ne budu umeani.
Naravno, ree ona tiho. To bi bila katastrofa za krunu.
Time je nagovestila da e kua Giz preuzeti punu odgovornost za ubistvo. Bie to
predstavljeno kao rezultat smrtnog neprijateljstva, usamljeni incident za koji kralj ne moe
biti okrivljen.
Pobrinuu se da Vi i Vaa porodica budete zatieni od bilo kakvih posledica, mada bi
bilo dobro da Va sin ode iz grada kada se to desi. Sutra ujutru u Vas pozvati da se
dogovorimo oko detalja. Veeras nemojte razgovarati ni sa kim, sem sa svojim sinom;
morate sa njim organizovati kako bi naa namera bila veto sprovedena.
Otpustila sam je i izala u predsoblje, da naem madam Gondi.
Hoete li, molim Vas, pozvati vojvodu od Anua da doe u moj kabinet? zamolila
sam je.
Kada je madam otila, vratila sam se u malu, zaguljivu prostoriju i sela za svoj sto,
ostavivi otvorena vrata. Zagledala sam se u nadlanice svojih ruku i zaudila se njihovoj
mirnoi. Za razliku od Ane d'Este, ja nisam lila suze.
Ta no nije donela osveenje, ve samo zaguljivu vlagu koja se spustila na mene dok
sam leala u postelji, odbacivi arave sa sebe. Kada je mrak najzad poeo da poputa,
ustala sam i kazala madam Gondi da pozove Anu d'Este i njenog sina, vojvodu od Giza,
da toga dana to pre dou kod mene.
Usledile su pripreme za svadbu. Otila sam u apartman Margo sa Eduarom, koji je
imao umetniki nepogreivo oko, da vidim zavrno stavljanje dragulja na venanicu, kao i
predivni plavi ogrta i veo. Oi moje keri bile su krvave i naduvene, to sam se ja pravila
da ne primeujem. Kada su i poslednji dijamanti paljivo uiveni u haljinu, Margo je stala
ispred velikog ogledala i sa strahopotovanjem se zagledala u svoj odraz.
Ne mogavi da se uzdri, Eduar skoi sa stolice. Predivna si! Bie najlepa kraljica na
celom svetu! Uzeo je za ruke i poljubio u usta, sa uivanjem, pomislila sam, trenutak
due nego to bi to brat trebao. Margo pocrveni i zakikota se, ba kao onda kada je Anri od
Giza onako napadno flertovao sa njom.
Kada je ogrta bio spreman, tri princeze, jedna od Giza i dve od Burbona, ule su u
sobu da vebaju noenje vela, koji je bio toliko dug, da je jedna od devojaka stala drei
mu kraj u spavaoj sobi Margo, dok su dve izale u predsoblje da dignu sredinu, a sama
Margo smejui se izala iz apartmana i pola niz hodnik, da bi dovoljno zategla veo i one
mogle da ga dignu sa poda.
Ostavila sam kerku da se smeje sa tri mlade princeze i povela Eduara u svoj apartman,
gde su me Anri od Giza i njegova majka ekali u kabinetu.
Sav na razgovor trajao je manje od etvrt sata. Gizovi su posedovali nekretninu u Ru
Betizi, kuu u kojoj je Ana d'Este nekada ivela. Sluaj je hteo da Gaspar Kolinji iznajmi
sobu u jednom svratitu u istoj ulici, nedaleko od Luvra.
Oi vojvode od Giza blistale su ogoreno dok je govorio. Kolinji prolazi pored nae
kue svakog jutra, kad ide kod kralja i vraa se svakog popodneva istim putem.
Sluaj ti se osmehnuo, Katrin.
Ima jedan prozor, dodala je Ana, sa koga moe da se puca.
A strelac? upitala sam.
Morver, odgovorio je vojvoda.
Znam ga, ree Eduar. Za vreme rata umeao se meu hugenote, okrenuo se meni,
da objasni, da bi ubio Kolinjija. Nije mogao da se priblii admiralu, pa je ustrelio jednog
od njegovih najbliih prijatelja, oveka po imenu Moi. De Moi je jedno vreme bio
Morverov staratelj; znali su se godinama, ali Morver je bez premiljanja povukao obara.
Hladnokrvan, rekoh, klimnuvi glavom. On e biti savren. Ostaje jo vremensko
usklaivanje: to ne sme da pokvari svadbeno veselje, koje e se odigrati dvadeset prvog. Ja
u za sledee jutro sazvati sastanak Saveta, koji zahteva Kolinjijevo prisustvo. Tada u
vam poslati kurira. Kaite monsinjoru Morveru da bude spreman, jer moda nam se nee
ukazati druga prilika.
Izvrsno, odgovori mladi Giz. Samo, pre nego to to bude izvreno, ja bih skromno
traio jednu stvar od Njegovog velianstva...
Imaete kraljevu zatitu, rekoh. Tajno, naravno. Bilo bi dobro da vi napustite Pariz
odmah posle toga, ako ne i ranije.
Poto su vojvoda i njegova majka ispraeni, Eduar mi dade znak da nas dvoje
zaostanemo.
Stanje u Parizu je postalo nestabilno, rekao mi je. Naredio sam da nekoliko jedinica
bude spremno da odrava mir, ali verujem da nai dobri prijatelji, Gizovi, stvaraju
probleme. Veina svetenika u gradu odbija hugenote i podstie katolike protiv njih.
Nadajmo se da e venanje skrenuti panju naroda sa njihove mrnje.
Razvila sam svoju lepezu i brzo se razmahala njome; u prostoriji je bilo tesno kao u
rerni. Hoe, rekoh samo. Mora.
U sumrak sam otpratila Margo do palate kardinala od Burbona, gde je trebalo da
provede no. Dok smo se u koiji vozile preko starog, kripavog mosta u Il d'la Site, Margo
se osvrnu natrag, prema palati Luvra i zaplaka.
Draga moja, rekoh joj neno, Spavaete kod kue sutra uvee. Vrlo malo toga e se
promeniti.
Sem to u biti ena hugenota, ree ona, iako pone novi rat... Ni moj mu, ni moja
porodica mi nee verovati.
Naravno, bila je u pravu, i to saznanje mi je slomilo srce. Zagrlila sam je i obrisala joj
suze sa lica.
Slatka devojko, rekla sam i poljubila je. Slatka devojko, zahvaljujui Vama, nikada
vie nee biti ratova. Zautala sam, da ublaim ton. Jeste li znali da sam, onoga dana,
kad sam se udala, prezirala Vaeg oca?
Prestala je da plae dovoljno dugo, da se namrti i zagleda u mene. alite se sa mnom,
maman.
Ali tako je. Bila sam zaljubljena u svog roaka, Ipolita, osmehnula sam se seanju.
Bio je tako visok i zgodan, stariji i daleko finiji od Vaeg oca. A i on je rekao da voli mene.
Margo potapa nos maramicom. Zato se niste udali za njega?
Uzdahnula sam. Zato to je moj stric, papa Klement imao druge planove. Doveo me je
u Francusku, u zamenu za presti i politiku podrku. Tako sam se udala za Vaeg oca.
Imao je samo etrnaest godina, bio je stidljiv i nespretan, i nije mi se sviao, stranac u
stranoj zemlji. Tada jo nismo znali da se volimo.
Sada mi je drago da se nisam udala za Ipolita. Bio je drzak, glup... i laov. Nije me
stvarno voleo; eleo je samo da me iskoristi za svoje politike planove.
Margo je sluala rairenih oiju. Kako je to strano, maman!
--
Klimnula sam glavom. Bilo je strano. Morate znati, Margo, da ima ljudi spremnih da
Vas iskoriste samo za svoje planove. Na sreu, Anri od Navare nije takav ovek. Stvari
nisu uvek onakve, kako izgledaju, i iako sada ne cenite Anrija, ako otvorite srce s
vremenom ete nauiti da ga volite.
Margo se zavali u seditu, zamiljenog izraza. Obe smo bile umorne i ljuljukanje koije
nas je smirilo u dremljivu tiinu.
Glumei da mi je to tek onako palo na pamet, rekoh, Zabrinuta sam za Vaeg brata
Eduara. On i arl se uopte ne podnose; kad kralj sazna da se njegovom mlaem bratu
neto svia, on se tome odmah usprotivi. Eduar mi esto govori da bi voleo da ima
poverljivog pijuna, kome kralj otvara srce.
Vi ste bliski sa obojicom, keri moja; da li Vam Eduar ikada pria takve stvari?
Margo pocrveni u obrazima; okrenula se i zagledala kroz prozor, oiju tako punih
krivice, da sam ja zatvorila svoje, ne elei da vide jo neto.
Ona je bila moj dar, dete koje nije kupljeno krvlju. Dete, koje mi je, nadala sam se, nebo
poslalo, da popravi zlo poinjeno kupovinom ivota njene brae.
Slatka Margo, pokvarili su te.
Ostatak puta vozile smo se u tiini.
Glava etrdeset dva
U ponedeljak su me probudila vesela crkvena zvona, koja su pozivala Pariane da
ustanu i pripreme se za taj, najveseliji dan. Pola sam da otvorim prozor, u nadi da u
osetiti malo jutarnje sveine. Ali nebo je ve bletalo vrelim, ranoranilakim suncem.
Dvorite Luvra bilo je ve puno konjuara, koji su stavljali sjajnu opremu na konje koji e
vui kraljevske koije; sama palata odjekivala je od glasova i koraka.
Ubrzo je poeo i ritual oblaenja: spavaicu su mi svukle preko glave i zamenile je
irokom kouljom od istog batista, preko koje su dole dve velike podsuknje krinoline i
nemilosrdno utegnuti steznik. Stala sam u svoju plavu haljinu i morala sam da ispruim
ruke, jer je imala i velike, trakama zapertlane rukave. Raeljale su mi kosu, pa je uplele i
uvile gustim namotajima u dnu mog vrata; sve to je pokriveno francuskom kapicom, ija je
traka od ljubiastog damasta visila pored nekoliko desetina siunih bisera. Kada je
steznik zavezan, ve sam se topila; kada su mi stavili kapicu, bila sam mokra.
Poto su mi stavile desetinu niski bisera oko vrata i dijamante na ui, madam Gondi je
oglasila da sam spremna. Sila sam u dvorite, gde su Eduar i arl stajali i gledali kako
Navarina kiena koija prolazi kroz kapiju.
Moji sinovi su nosili sline akete od bledozelene svile, gusto protkane srmom. Eduar
je dodao i pomodni eir sa paunovim perjem i biserima veliine maline. Vojvoda od
Anua je bio dobro raspoloen, a kralj tuan i rastrojen.
Uli smo u koiju i povezli se preko mosta, kroz radoznalu masu, mestimino ukraenu
crnim grupama hugenota; vojvoda od Anua i ja smo se nagnuli kroz prozor i mahali im,
dok je arl samo sedeo i durio se.
Ubrzo smo stigli do episkopske palate, pored crkve Notr Dam, gde nas je doekao
kardinal od Burbona, ve u drutvu Anrija, koji je nosio istu svetlozelenu boju, izvezenu
srmom, kao i moji sinovi. Kralja Navare pratili su njegov mentor, Kolinji i roak Konde.
Admiral je bio odeven isto kao i Konde: aket od tamnoplavog, svilenog damasta, sa
zlatnim, somotskim iritima i pantalone od plavog satena sa crvenim prugama. Kolinji je
bio sasvim oputen, jednog trenutka se smejao i udarao Navaru po ramenu, a sledeeg lio
suze. Izgledalo je da ne primeuje kraljevu uzdranost, ni nain na koji arl skree pogled
svaki put kada admiral pogleda prema njemu.
Ponosan sam na njega kao to bih bio i na roenog sina, rekao je Kolinji, mislei na
Anrija. Ponosan sam na njegovu momaku hrabrost, kao i na oveka kakav je postao. On
je danas nadahnue svim hugenotima. Impulsivno je obgrlio mladog kralja oko vrata i
poljubio ga u obraz.
Navara je odgovorio kiselim osmehom i utanjem. Divno je izgledao u svom
srebrnastom odelu i sa rubinima ukraenom krunom, ali ivci su ga izdavali: stalno je
otirao ruke o bokove svog aketa i na pitanja ili komentare odgovarao jednoslonim
reima. Odsutno je uzvratio Eduarov prisni zagrljaj i nije ni primetio da ga kralj nije
pozdravio.
Naposletku smo zauzeli svoja mesta ispred masivnih drvenih vrata, na ulazu u palatu.
Trube su se zaule dok su se vrata otvarala, irei pogled na masu, veselu i ushienu,
uprkos vruini.
--
Najmlai roaci neveste i mladoenje, dve nasmejane bliznakinje i tri stidljiva deaka,
ili su prvi, razbacujui ruine latice. Iza njih je iao kardinal i na izvesnom rastojanju
Navara, izmeu Kondea i Kolinjija.
Kada su Anri i njegova grupa poli niza stepenite palate, Margo se pojavila iz svog
skrovita, sa svojim pratiljama, koje su nosile, dugaki, utavi lajer. Hiljadu dijamanata
bletalo je na ogrtau i haljini; stotinu je grlilo njen dugaki vrat. Oi su joj bile tako
naduvene i crvene, da sam shvatila da je no provela plaui. Pomislila sam da to nije
vano: malo njih e moi da je vidi iz ovakve blizine, kao ja; oni e primetiti samo haljinu,
ogrta, dragulje i njeno kraljevsko ponaanje, i prihvatiti je kao pravu kraljicu.
Izmeu svoje brae i u pratnji svoje tri deverue, moja kerka je polako silazila niza
stepenite palate. Posle nekoliko koraka, pola sam i ja za njom; ostali prinevi i princeze
po krvi, iz kua Burbon i Giz, ili su iza mene.
Na dnu stepenita palate nalazio se ulaz za galeriju, koji se protezao od kardinalove
palate do malog, konopcem ograenog otvora ispred visoke platforme. Ona je bila dignuta
na vrhu stepenita zapadne fasade Notr Dama, tako da je bila u nivou sa vratima katedrale
i protezala se pedeset koraka napolje, otvarajui je potpuno za pogled narodu okupljenom
na trgu. Galerija je bila postavljena na visoke drvene stubove, stolarske porodice su dobro
jele u godini kraljevskog venanja, postavljene vertikaino u tlo povezane poprenim
gredama, i pokrivena platnenom nadstrenicom. Spolja i unutra bila je ukraena vencima
crvenih rua i naborima svetloplave svile, u skladu sa nevestinom venanicom.
Istisnula sam ponosni osmeh, idui iza Margo pored redova nieg plemstva koje je
sedelo na galeriji. Platnena nadstrenica je pruala zatitu od estokog podnevnog sunca,
mada je vazduh unutra predstavljao punu meavinu mirisa rua, znoja i svee iseenog
drveta. Sunevi zraci su padali na istonu stranu galerije i na velianstveni veo od moare
svile. Zurila sam u nju, oarana nainom na koji se plava tkanina pod arenom svetlou
menja kao nestalni, ustalasani okean; siuni dijamanti, uiveni na razmaku od irine
prsta, bleskali su na suncu.
Masa je odjednom zamukla, kao da je potopljena u vodu; vesela graja prela je u
priguene krike uasa, a uzvici ohrabrenja tihi samrtni jecaji. Pogledala sam sa galerije,
prema nemilosrdnom suncu i na hiljadama lica videla, ne radost, nego grimase straha i
bola.M laz krvi potekao je ispod velianstvenog plavog lajera nevestine venanice, pored
nogu devojica koje su ga drale visoko u vazduhu. Protekao je pored mene, pokvasivi
mi papue i skut haljine, i tekao dalje, irinom galerije. Pogledala sam u plemie koji su
stajali na galeriji i gledali. Njihovi samosvesni osmesi bili su nepromenjeni. Oni nisu videli
krv; nisu uli ni krike.
Spustila sam pogled na snani potok i pomislila, Prestae u trenutku kad Margo kae da.
Stae u trenutku kada se venaju.
Spustila sam nogu u papui i gledala kako je preplavljuje tamni potoi. Videla sam
krv, ali nisam je oseala: moja peta je stala na suvu kaldrmu. Digla sam pogled i iskrivila
usne u parodiju osmeha. Vie nisam sputala pogled.
Preivela sam dug prolaz kroz galeriju i izala na dnevnu svetlost i otvoren prostor
kojim se dolazilo do platforme ispred Notr Dama. Ta zona je bila odvojena kordonom
vojske i pod jakom straom, i blagosloveno beskrvna; Anri i njegovi ljudi su nas tu ekali.
Dva niza stepenica vodila su gore, do platforme; Navarina grupa se penjala severnim
stepenitem, a Margo junim. Obe grupe su se srele na sredini platforme, gde je kardinal
od Burbona stajao i ekao za molitvenom klupom. U blizini je bio postavljen red stolica da
bi svatovi mogli da posedaju i prate odvijanje venanja; stali smo na svoja mesta i na
kardinalov znak posedali. Margo i Anri su klekli na klupu i ceremonija je poela.
Obred je bio skraen do krajnosti, a kardinal vrlo efikasan. Nije imao brevijar, ve je
govorio napamet, iz Prve Pavlove poslanice Korinanima:
Ako jezike oveije i aneoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje
jei, ili kimval koji zvei. I ako imam dar prorotva i znam sve tajne i sve znanje, iako
imam svu veru da i gore premetam, a ljubavi nemam, nita sam. Ljubav ne misli o zlu, a
raduje se istini.
Sunce je nemilosrdno peklo punim arom: topila sam se ispod svih onih slojeva odee.
Znoj mi je curio niz elo; guila sam elju da ga obriem. Zatreptala sam oima dok je
kardinalovo lice poinjalo da se menja, postajalo oblije, punije, blee.
Ono to je uinjeno iz straha, mora sada biti uinjeno iz ljubavi. Madam kraljice, ova deca ne
smeju biti.
Otresla sam glavom svoju nesvesticu i usredsredila pogled, dok nisam opet ugledala
kardinalovo lice. Govorio je Navari.
Uzimate li ovu enu za svoju zakonitu enu? Da je volite i pazite dok god oboje
ivite?
Navarin jasan glas zauo se u zamuklom gradu, koji nije ni disao. Da.
Kardinal je pogledao moju kerku. A da li Vi, Margareta, uzimate ovog oveka za
svog zakonitog mua? Da ga potujete i sluate, dok god ste oboje ivi?
Prisutni su ekali. Margo je sagnula glavu i nita nije odgovorila. Posle muno duge
pauze, kardinal je, pretpostavivi da su vruina i emocije savladali nevestu, ponovio
pitanje.
Margo nije odgovarala. Usne su joj bile vrsto stisnute, a lice crveno zbog neega to
nije bila vruina. Njen mladoenja se odluno zagledao u kardinala.
Prokletstvo boije, promrmlja arl pored mene. Prokletstvo boije, zar nisam
dovoljno trpeo? Skoio je sa sedita; Eduar se pored mene sav nape kada je kralj poao
prema Margo. Spustio je vrsto ruku na njenu krunu i poeo da je pomera napred-nazad,
primoravajui je da komino potvrdno klimne glavom.
Lice Margo se zgri u izrazu ponienja i besa, ali kardinal to sa olakanjem prihvati kao
odgovor i proglasi par venanim. Zaori se gromoglasni urlik mase. Par ustade i kardinal ih
predstavi okupljenima, Anrija od Burbona, kralja Navare i princa Francuske, i njegovu
enu, Margaretu Valoa, kraljicu Navare i princezu Francuske.
Ustala sam da zagrlim svoju ker i njenog mua. Ali dok sam ustajala, dnevna svetlost
odjednom zatreperi. Spustila sam pogled i ugledala tamnu mrlju koja se irila oko njih.
Bivala je sve vea, dok cela platforma nije pocrvenela.
Margo se udala za hugenotskog kralja, ali to nije bilo dovoljno.
Neto me navede da se osvrnem preko ramena, dole. Na severnom rubu platforme, tik
pored vajcarca sa halebardom, stajao je Kozimo Rueri.
Stajao je u blizini u crno odevenih hugenota i moglo bi se pomisliti da je jedan od njih,
da nije bilo crvenih pruga na njegovim crnim rukavima i pantalonama. Proteklih trinaest
godina uzelo je svoj danak: njegova zagasitocrna kosa bila je proarana sedim, a i ramena
su mu se primetno opustila. U gomili prisutnih veseljaka samo on se nije smejao. Gledao je
ozbiljno, intenzivno, pravo u mene.
elela sam da potrim do njega, da ga pitam da li je i on video onu reku krvi. Ali mogla
sam samo da zurim pravo u njega, dok Eduar nije neto proitao prema meni: bilo je
vreme da uemo u katedralu, za ceremoniju sa zastupnikom. Dok su Navara i njegova
grupa ekali ispred, sa oklevanjem sam ula u crkvu sa ostalima.
--
Kada je ritual bio zavren, vratili smo se napolje, na platformu uz zagluujuu
zvonjavu pet zvona iz Notr Dama, i pogledala sam napeto pretraujui masu, ali Rueri
bee nestao.
Usledio je banket u kardinalovoj palati; kasnije su siti gosti preli u balsku salu Luvra.
Jela sam i igrala, motrei na svoju erku, koja se oigledno prepustila svojoj sudbini; igrala
je i osmehivala se vidnom iskrenou, ali je paljivo izbegavala oduevljeni pogled svoga
mua.
Ja sam se nepromiljeno prikljuila ivom saltarellu i vraala se na svoje mesto, brzo
maui lepezom, kada mi je ambasador Zuniga uhvatio pogled i pokretom me pozvao na
stranu. I on bee upravo zavrio skakutanje i uvijanje u zahtevnoj igri; niz lice su mu tekli
potoii znoja.
Madam kraljice, oprostite mi, rekao je zadihano. Ne elim da kvarim uivanje u
slavlju, ali moram da uloim protest.
Pogledala sam ga iza lepeze kojom sam izbezumljeno mahala. ta je sada, don
Dijego?
U pitanju je onaj neotesani Kolinji. Idite i posluajte ga sada: otvoreno se hvali da e se
vratiti kao pobednik iz Holandije i pokloniti arlu zarobljenu pansku zastavu. Kako da
mirno sluam to otvoreno protivljenje mom kralju?
Prestala sam da maem lepezom. On je izdajnik, rekoh tiho, i uskoro e platiti svoje
grehe prema naem kralju, kao i prema Vaem. Ali ne danas, don Dijego. Danas
proslavljamo venanje moje keri.
Ambasadorovo znaajno klimanje glavom znailo je da je dobro pretpostavio ono to
nisam rekla i da bi za njega bilo bolje da zaboravi na razgovor.
Hvala vam, madam kraljice, rekao je i poljubio mi ruku. U tom sluaju, moram da se
izvinim zato to sam Vam naruio veselje ovog dana.
Bila sam u iskuenju da poem i sama ujem Kolinjijevo hvalisanje, ali sam odluila da
to ne uinim: nisam elela da budem viena kako reagujem na njegovu aroganciju. Posle
toga sam sedela na svom mestu i sluala muziku, dok veina gostiju nije otila.
Pred kraj veselja priao mi je umorni Navara. Tetka Katrin, upitao je. mogu li da
razgovaram sa Vama privatno?
Naravno. Potapala sam praznu stolicu pored sebe. Vi ste sada moj sin.
Seo je i predao mi malu, kutijicu obloenu somotom i pismo. Ovo je od moje majke.
Zamolila je da Vam ih predam posle svadbe.
Uzela sam ih od njega. Zapeaeno pismo bilo je aninom paljivom rukom adresirano
na mene; upoznala sam joj rukopis kroz mnoge liste zahteva koje smo izmenjale tokom
pregovora o venanju.
Proitau ovo kasnije, kad budem sama, rekla sam i gurnula ga u rukav.
Pranjavu kutijicu sam otvorila. U njoj je, na beloj svili, pouteloj od vremena, bio bro
od jednog savrenog, velikog smaragda, okruenog grozdovima dijamanata.
Ovo je izvrsno, promrmljala sam. I mora da ja kotao pravo malo bogatstvo. Ali
nikada ga nisam videla na Vaoj majci.
Nisam ni ja, priznao je on. Ne znam kako je dola do njega ali elela je da ga Vi
dobijete. Njena negovateljica mi je rekla da ga je napisala na samrtnoj postelji.
Hvala vam, rekoh, dirnuta, i poljubih ga u obraz. Pocrveneo je armantno stidljivo;
Iskoristila sam taj trenutak da nastupim otvoreno.
Znai, rekoh, zatvarajui kutijicu, posle svadbe odlazite sa admiralom u
Holandiju?
On rairi oi, pa se sabra i namrti. Ne, ree vrsto. Moram da se izvinim zbog
njega, madam kraljice. Prekoraio je svoja ovlaenja. Ja sam mu dao do znanja ta mislim,
ali on me ignorie.
Kakvo bi bilo to miljenje?
Anrijev izraz otvrdnu. Ludost je izazivati paniju; to moe samo da izazove
katastrofu. Tek smo se oporavili od viegodinjeg rata. Sada je vreme da se oporavimo i
ponovo uzdignemo, a ne da unitavamo.
Dobro reeno, kazala sam, iako nisam bila ubeena da to zaista i misli.
Kardinal od Burbona je sa osmehom, u pratnji Margo i arla, priao, nagnuo se i
proaptao mi na uvo.
Dolo je vreme, madam kraljice.
Povela sam Margo uza stepenite, do njene sobe, udeene za mladence, sa satenskim
aravima boje indiga i svetloplavim somotskim zavesama. Sa svojim damama sam rasula
aku oraha po podu njenog predsoblja. Zatim sam pomogla keri da se svue i zavue
meu svilene arave. Dok je navlaila prekriva preko grudi, lila je suze niz obraze.
Zagrlila sam je vrsto.
Draga moja, apnula sam, bie srena i ovaj brak e nam doneti mir.
Bila je suvie ophrvana emocijama da bi odgovorila. Izala sam u predsoblje i zatekla
uznemirenog kardinala i Eduara.
Njegovo velianstvo odbija da doe i svedoi o konzumaciji, ree Eduar iznervirano.
Insistira da ja to uradim umesto njega.
Kardinal je odmahnuo glavom. Ovo je neuveno, ree. Kralj mora da potpie
ugovor kao svedok, da potvrdi da se in dogodio.
I hoe, rekoh kardinalu i okrenuh se Eduaru. Kaite mu da mora da doe.
Jesam, maman, ree Eduar. Odbija da slua.
Dahnula sam, potpuno iznervirana. Gde je on?
U svojoj spavaoj sobi. Kaem Vam, nee doi, ree Eduar.
Ja sam ve bila na vratima. Zatekla sam Njegovo velianstvo sklupano u svojoj
postelji, sa prekrivaima navuenim preko glave, u istoj odei u kojoj je bio na venanju.
Ustani, arle, rekla sam.
Neu to da uradim, zacvileo je. Ne razumete, maman. Niko me ne razume... niko,
sem Margo. A sad ovo - ova hugenotska bitanga hoe da mi je oduzme.
Ne budi dete, rekoh. Ustani. Kardinal eka.
Suze su mu potekle. Svi ele da mi je oduzmu. Eduar, Anri... a sad i vi. Zar ne vidite,
maman? Volim je...
Oamarila sam ga, tako jako, da je udario glavom u dasku od postelje.
Kako se usuuje? zareao je. Kako se usuuje da udari kraljevu osobu?"
Pokrenula sam se da ga opet udarim, ali on die ruku da se zatiti.
Iz mene izletee rei. Svi mi moramo da radimo stvari koje preziremo, sine moj, ali
podsetila bih te da tvoja sestra nije tvoja ena. Ona pripada drugom oveku, koji ima
pravo na to, i ti e sada biti dobar brat, i uiniti ono to tradicija zahteva.
Gr tuge iskrivi arlovo lice; zajecao je izbezumljeno. Hou da umrem, prodahtao je.
Niko drugi ne moe da me trpi... niko nije ljubazan prema meni, zato to sam tako
nesrean. ta u ja bez nje?
Vae velianstvo, rekoh, govorite kao da je izgubljena zauvek. Zaboravljate da je,
jo i sada, pod Vaim krovom, i verovatno e tu ostati jo godinama. Sada, kad je Anrijeva
majka umrla, on nee mnogo vremena provoditi u Navari.
--
arl die pogled prema meni, vlanog lica. Sline su mu se nakupile na tamnim
brkovima. Ne laete me?
Ne laem, rekoh, i ne trudei se da prikrijem da sam iznervirana. arle, ako jo
jednom progovori o njoj kao da ti je neto vie od sestre... bie ti gore nego da sam te
udarila. A sad ustani i izvri dunost koju su izvravali svi francuski kraljevi pre tebe.
Na posletku je izaao sa mnom u predsoblje i drhtei poao da sedne pored kardinala
dok Anri i njegova nevesta izvravaju svadbeni in. Kardinal mi je kasnije priznao da je
arl sve vreme proveo sa rukama na oima.
Kada se kralj pojavio iz spavae sobe Margo, pogledao me je naduvenim crvenim
oima. Bogami, ubiu ga, apnuo je. Ubiu i njega...
Usledila su tri dana neprekidnog veselja, iako su ivlje zabave, ukljuujui i viteki
turnir, bile otkazane jer se previe uesnika onesvestilo od nemilosrdne vruine.
Poslednjeg dana, dvadeset prvog, Eduar me je izvestio da je prisustvovao sukobu Kolinjija
i kralja kod galerije teniskog terena. Kolinji je zahtevao audijenciju; arl ga je odbijao
govorei, Dajte mi jo par dana da proslavim, mon pere, ne mogu da mislim pored svih
ovih zabava.
Ako me uskoro ne primite, biu primoran da napustim Pariz, odgovarao je Kolinji.
A ako odem, pre ete imati graanski rat, nego spoljni.
Taj Komentar je naveo Eduara, kao generala, da rasporedi vojsku na stratekim
takama oko grada, toboe da bi odrao mir izmeu Gizovih i Kolinjija. A i ja sam se,
takoe, zabrinula da naa rtva ne ode prerano, meutim, admiral je reagovao
nedvosmisleno potvrdno kada sam ga kasnije toga dana pitala hoe li sledeeg jutra doi
na sastanak saveta. Jadna budala; jo uvek je verovao da moe da nas poljulja.
Kasno uvee, uz priguene zvuke udaljene muzike i smeh sa zavrnog maskenbala,
Eduar i ja smo se sreli sa maralom Tavanesom, kome smo poverili vest o planiranom
ubistvu, kao i Ani d'Este, njenom muu, kao i sinu, vojvodi od Giza. Anin mu, vojvoda
od Nemora, izvestio je da je arkebuzer Morver ve stigao u kuu u Ru de Betizi i poeo da
trai najzgodnije mesto sa koga e imati dobar pogled na ulicu.
Izrazi zaverenika pokazivali su mrano ushienje i povremeni napad grie savesti. Ja
nisam oseala nita, samo sam imala jak utisak da je sve oko mene, razgovor, lica, muzika i
glasovi sa veselja u udaljenoj balskoj sali, nestvarno.
Te veeri sam leala u postelji mokra od znoja i pokuavala da opustim ruke i noge, i
smirim dah i srce koje se razlupalo. Razbolela sam se, oseala sam istu strahovitu jezu kao
i u trudnoi neto pre nego to u povratiti. Ovoga puta nisam mogla da izbacim ono, to
mi smeta; ovoga puta nisam nosila novi ivot.
Nisam sanjala zato to nisam spavala. Nisam spavala zato to sam se plaila snova koji
su me progonili tako dugo. Zurila sam u pomrinu iznad sebe, molei se da se zaguljivi
vazduh odozgo odjednom ne pretvori u krv i izlije dole, na mene poput smrtne kie, i
udavi me u postelji.
Sada bih volela da jeste.
Glava etrdeset tri
Petak, dan kada je vlada nastavljala svoj posao, svanuo je najvreliji do tada. Kia nije
padala od prethodne nedelje. Na ulicama, tokovi koija i konjska kopita su dizali oblake
praine. Vazduh je neprestano bio pun vlage: zamenila sam svoju mokru spavaicu
irokom haljinom i podsuknjama, koje su se odmah lepile za moju sjajnu, vlanu kou.
Eduar i ja smo se sloili da je najbolje da se tog sudbonosnog dana to manje
pojavljujemo u javnosti, da bi bilo jasno da je kraljevska porodica obuzeta daleko veselijim
stvarima nego to je ubistvo. Ja sam otila na ranu misu u oblinju katedralu Sen ermen,
kao i svi svatovi katolici.
Eduar i ja smo se vratili za sastanak krunskog saveta, zakazan za devet sati; stigli smo
ranije i vojvoda od Anua je zauzeo kraljevo mesto na elu dugakog, ovalnog stola. Ja
sam sela pored njega. Ve sam upozorila Njegovo velianstvo da e Kolinji biti prisutan i
da e opet insistirati da arl podri njegov rat u Holandiji, sada jo ustrije, jer je shvatio
da je u opasnosti da izgubi kraljev preutni blagoslov. Zbog toga je arl kukaviki odluio
da se toga jutra izleava u postelji i predsedavanje sastankom prepusti svom bratu.
Kolinji je stigao tano u devet sati, odmah posle sedokosog vojvode od Monpensijea, a
pre hitrog, mladog Gonzage, vojvode od Nevera i starog vojnika, marala Kozea. Poslednji
je uao elavi i gotovo bezubi maral Tavanes, kome su godine slube davale pravo da
pusti kraljevsku porodicu da ga eka.
Gledala sam Kolinjija, znajui da je to poslednji put da ga vidim. Njegov nekada od
sunca taman ten malo je izbledeo posle dueg odsustvovanja sa bojita, a i dobio je neto u
teini zbog dobre hrane na dvoru. Uprkos svojoj vetoj dvolinosti, uspeo je potpuno da
prikrije razoaranje zbog kraljevog izostanka. Nisam oseala nikakvo uzbuenje pred
njim, ve samo radoznalo olakanje zbog saznanja da e sutra biti mrtav. Moda sam ga
mrzela, ali samo onako, kako bi majka mrzela zmiju koja ugroava njenu decu; nije tu bilo
line odbojnosti, ve samo elja da zatitim svoje.
Poto je okupljenima dao vremena da razmene miljenja o nepodnoijivoj vruini,
vojvoda od Anua je zatraio red. Kolinji je zatraio da opet iznese svoje argumente za rat
u Nizijama. Tvrdio je da su iza same nae granice, u Flandriji, poinjena nova zverstva. S
obzirom na lokaciju, moemo brzo prebaciti svoje trupe tamo, a pobeda e nam dati novi
zamah za dalji prodor u Holandiju.
Eduar je sa velikom panjom sasluao njegov zahtev, pa rekao, O temi rata sa
panijom smo ve raspravljali i glasali. Nema potreba da se vraamo na to. Da li se moje
kolege savetnici slau sa tim?
Sloili smo se.
U Kolinjijevom pogledu blesnu bes, koji zatim zameni izraz hladne odlunosti. Bio je
spreman za tu mogunost; svoju odluku je ve doneo. Sastanak je nastavljen jo dva sata.
Tokom tog vremena admiral je sedeo sa bradom na pesnicama i zurio kroz prozor,
planirajui rat. Po zavretku, izaao je brzo, bez rei.
Kasnije smo vojvoda od Anua i ja izali da ruamo javno. Kapci na prozorima su bili
otvoreni i zavese razvuene, da bi se osvetlila velika prostorija sa visokom tavanicom. U
vazduhu je lebdela praina i svetlucala u zracima jake suneve svetlosti.
--
Eduar i ja smo sedeli na jednom kraju dugakog trpezarijskog stola. Straari su
povremeno diskretno prolazili izmeu nas i plemstva koje je stajalo. Dok je Eduaru i meni
servirano prvo jelo, muziki oktet je izveo nekoliko pesama sa vrcavim tekstovima o
ljubavi, nesporazumima, alama i srenim zavrecima. Prisutni su ivo pljeskali.
Kada je muzika prestala, zvona katedrale u celom gradu oznaila su vreme: jedanaest
sati, trenutak Kolinjijeve smrti. U kui Gizovih, u Ru de Betizi, Morver je dizao svoju
arkebuzu i paljivo nianio.
Pogledala sam svog sina. Kada smo skrenuli poglede na svoje pehare, Eduar je
izgledao smireno i oputeno. Kada bi bistrooki Lorenco, deak sa murala na zidu kapele
Mediija, mogao da nas vidi, upitala sam se da li bi to odobrio?
Otpoeli smo obrok u tiini. Bila sam otro svesna svakog pogleda, zvuka, dodira:
zveketa moje kaike o porcelansku iniju, njene drke, brzo zagrejane u mojoj ruci,
talasanja supe kada rub kaike poremeti njenu povrinu. Eduarove crne oi bile su
blistave, a ruke mirne.
Volela bih da odvedem Anrija do zamka Bloa, rekoh umorno. Tamo je mnogo
sveije nego u gradu. Nadam se da emo krenuti im to posao dozvoli.
Odlina ideja, odgovori mi sin. Ja volim da vodim Anrija u lov.
Ubrzo smo zavrili sa prvim jelom. Ja zbog vremena nisam imala apetit i vratila sam do
pola pojedeno jelo. Drugo jelo, jedno od mojih omiljenih, jegulje u crvenom vinu, servirano
je vrelo i zbog pare koja se dizala iz njega morala sam da se povuem i razmaem
lepezom. Dok se hladilo, Eduar i ja smo izmenili jo nekoliko besmislica.
Moj Eduar, pomislila sam. Drage moje oi... Ne bih ovo izdrala bez tebe.
Kako je Rueri mogao da bude takvo udovite? Kako je uopte mogao da predloi da
povredim svoje voljeno dete?
Ispred mene je upravo bio stavljen tanjir sa hladnom govedinom, kad sam primetila
kako je vojvoda od Anua uputio otar pogled na gore; pogledala sam za njim.
Maral Tavanes je urio kroz masu okupljenih plemia. Od svih okupljenih samo se on
nije smejao, ali bio je dovoljno diskretan da prikrije svoj ok i ne privlai panju okoline.
Uhvatila sam njegov pogled, oprezan, intenzivan, i shvatila.
Prisilila sam se na osmeh dok je prilazio. On nije uspeo da reaguje na slian nain, ali se
naklonio i zatraio dozvolu da prie.
Priao je prvo meni i sagnuo se da mi progovori na uvo, tako tiho, da ga ni Eduar nije
uo. Admiral Kolinji je bio ranjen u ruku. Njegovi ljudi, meu njima i oni koje mu je Eduar
dodelio kada je doao na dvor, odneli su ga na sigurno, u njegov smetaj u hotelu De
Betizi.
Osmeh mi je i dalje bio na usnama, skamenjen u oku. Je li rana smrtonosna?
apatom upitah Tavanesa.
Misle da nije, madam kraljice.
Ko jo zna za to?"
Admiral je poslao dvojicu svojih kapetana da odmah obaveste kralja. Mislim da Anri
od Navare ve sada razgovara sa kraljem.
Tavanes je, naravno, rekao vie, ali njegove rei su bile priguene upornim, sve jaim
bubnjanjem u mojim uima slinim topotu konja koji se pribliavaju. Spustila sam ruku na
podlakticu svog sina.
Eduare, rekla sam tiho. Ustala sam i pokazala da elim da Tavanes poe sa nama.
Dok smo prolazili kroz veliku salu za prijeme, plemstvo se razdvojilo da proemo.
Digla sam suknje i gledala pravo; nisam morala. Ovoga puta, krv sam i oseala.
Evo prie, sastavljene prema izvetaju maraia Tavanesa, kao i priama svedoka:
Admiral je odmah posle sastanka saveta poao da nae kralja. Na njegovu alost, arl
je bio na galeriji za tenis, igrao je set sa Kolinjijevim roakom Telinjijem i, kako se to ve
deavalo, mladim vojvodom od Giza. arlu je bilo neprijatno; Kolinji, iznerviran, jer je kralj
obeao da e ga sasluati im se zavri svadbena proslava. Admiral je zahtevao da odmah
bude primljen u privatnu audijenciju; poto ga je kralj odbio, Kolinji je pobesneo i otiao.
Izaao je kroz severnu kapiju Luvra pod straom i poao prema Ru de Betizi. Za njim
su ila etvorica hugenotskih kapetana i deset kotskih uvara. Dok se pribliavao kui
Gizovih, izvadio je iz depa naoare i pismo svoje mlade ene, koja se bee nedavno
porodila. itao ga je kada je uao u vidokrug ubice. U tom trenutku je stao u mestu,
osetivi da mu se olabavio jedan uloak u cipeli.
Ne znajui za uloak, Morver je opalio.
Admiral se upravo tog trenutka sagnuo da proveri cipelu.
Tane je prosviralo Kolinjijevu levu ruku i gotovo mu otkinulo desni kaiprst, koji je
ostao da visi na paretu mesa. Admiral se odmah onesvestio.
Njegovi ljudi su ga okruili. Svi su uli pucanj i sloili se da je doao iz oblinje kue u
vlasnitvu Gizovih. Njih trojica su provalili unutra i nali arkebuzu koja se jo dimila.
Morver je do tada ve pobegao.
Bila sam spremna za poviku koja bi usledila posle ubistva Kolinjija, ali nisam ni
pomislila da bi mogao preiveti taj pokuaj.
Eduar i ja smo uli u arlovo predsoblje i tu zatekli preko deset besnih hugenota, toliko
stisnutih meusobno, da u prvom trenutku nisam uspela da vidim kralja. uvi nae
korake, plemii u crnom se okrenue i, ugledavi nas, zagledae se prekorno, iako su se
gunajui sklonili, otkrivajui arla za njegovim stolom, sa Anrijem i Kondeom koji su
stajali oko njega.
Videvi nas, Konde se tre; Navara je bio toliko obuzet kraljem, da izgleda nije ni
primetio na ulazak. arl se skupio u stolici, drei se za glavu. Suze besa su mu tekle niz
obraze, jo crvene od ustre igre tenisa.
Ostavite me! dreknuo je. Ostavite me, ne mogu da mislim! Zato me bog toliko
mui? Poeo je da udara elom o povrinu stola.
Navara die pogled i ugleda mene. Suvie dobro se kontrolisao da bi se trgao kao
Konde, ali u oima sam mu videla nepoverenje i prikriveni bes.
Madam kraljice, rekao je uzdrano formalno. Monsinjor Le Duk. Morate nam pomoi.
Admiral Kolinji je ustreljen, a Njegovo velianstvo je izvan sebe. Ali pravda se mora
izvriti! Odmah, pre nego to nasilje krene!
Ja sam izgubljen, sloio se arl zastenjavi. Previe problema... Stisnuo je oi i
poeo polako da se ljulja napred-natrag na stolici. Ne mogu vie da podnesem!
To je zbog vruine, rekoh zatitniki. Zbog vruine i oka.
Otvorila sam lepezu i zamahala prema njegovom licu. Dragi arle, rekoh, morate
me posluati.
On otvori oi; pogieda me sa krajnjim oajem.
Zato me mue? zastenja. Molim Vas, zaustavite ih, maman. Oterajte ih, neka
umru!
Mogu da ih zaustavim, teila sam ga, ako vi pomognete admiralu Kolinjiju.
A ta treba da se uradi?
--
Morate da osudite zloinca koji je poinio ovo gnusno delo, rekoh, radujui se to
imam hugenote za svedoke, i razjasnite da Kruna nee stati dok ga ne izvede pred lice
pravde. Mora se sprovesti puna istraga.
Eduar se polako provukao do nas. Kolinjijeva okolina mora biti obezbeena, ree
ustro. Ja u ukloniti sve katolike iz okoline Ru de Betizi i tako umanjiti rizik po admirala
i njegove ljude. I poslau pedeset svojih najboljih arkebuzera da okrue admiralov hotel.
Da, ree arl sa uzdahom olakanja, iako jo uvek izbezumljenog pogleda. Da,
pobrinite se da se to uradi.
Ima li jo neto, gospodine? upitah neno.
Da. arl die pete na ivicu stolice, savijenih kolena i ruku obavijenih oko potkolenica,
lagano se ljuljajui. Doktor Pare...
Doktor koji je pokuao i nije uspeo da spasi ivot mog mua sada je bio kraljev lini
doktor. Poaljite Parea u hotel Betizi.
Uraeno je, rekoh.
arl se odjednom umiri i pogleda me. Moram da vidim admirala i zamolim ga za
oprotaj, jer nisam uspeo da ga zatitim. Moram mu dati do znanja da ga nisam napustio.
Hajdemo sada, maman.
Molim Vas samo za jednu stvar, Vae velianstvo, rekoh.
Pogledao me je namrteno.
Dozvolite da vojvoda od Anua i ja poemo sa Vama.
Bilo je, naravno, prerano da se poe kod Kolinjija; doktor Pare je trebalo tek da ga
operie. Meutim, polovinom popodneva, grupa, Navara, Konde, deset telohranitelja,
Anu, kralj i ja, okupila se kod severne kapije Luvra. Pozvala sam i starog Tavanesa, koji je
rado odobrio zaveru za ubistvo, ali je imao i ivce da poe sa mnom i glumi saoseanje za
Kolinjija meu svim onim hugenotima. Navara je bio uljudno uzdran, a Konde jo uvek
suvie ljut da bi nam se uopte obratio.
Predloila sam da poemo u kratku etnju Kolinjijevom okolinom da bi narod video da
smo zabrinuti za admirala. Osim Navarine garde, nau grupu je pratilo i dvanaest
vajcarskih vojnika, zbog zatite kralja.
Poto su dvojica straara digla debelu, gvozdenu rezu, trojica konjuara su otvorila
teku kapiju. Vojnici koji su okruili palatu, razmakli su se da bismo mi izali na ulicu.
Uskoro smo ostavili Luvr za sobom i preli na vrelu kaldrmu u Ru de Betizi, gde nas je
ratrkano jato prolaznika u crnom primetilo i pourilo prema nama. Tavanes i Eduar me
instinktivno zagrlie, a Konde i Navara uinie isto za kralja.
Dolazi Italijanka! uzviknu neki ovek, ni pet koraka od mene.
Ona doekuje prijatelje na firentinski nain: sa osmehom na licu i bodeom u ruci!
Masa povika u znak odobravanja. Odjednom nas okrui gomila crnih tkanina i bledog
tena. Na mojoj levoj strani, stari maral Tavanes se zatetura, udari ramenom u moje i
izbaci me iz ravnotee, pa naleteh na Eduara. vajcarski vojnici spustie halebarde i
okrenue sjajne otrice prema besnoj gomili koja se pribliavala.
Nemojte ih povrediti! Pustite ih! uzviknuh ja; neki kobni incident mogao bi lako da
izazove opti haos.
Kralj, Navara i Konde zastadoe da se osvrnu preko ramena prema nama: masa ih nije
ni pipnula.
Pustite ih da prou! uzviknu Navara i masa u crnom poe da se povlai.
Opet smo krenuli, ubrzanim korakom, i bez daljih problema stigli do hotela Betizi, iako
je gomila sve vreme ila za nama, pa smo sluali zloslutni amor njihovih kletvi.
Oko hotela neumorno je patroliralo vie od pedeset ljudi u crnom, neki od njih su bili
neobrijani, okoreli vojnici, a drugi udeeni plemii. Svi su pozdravljali Navaru utivim
naklonima, ali su samo mrgodno i hladno gledali vojvodu od Anua i mene. Ambasador
Zuniga je bio u pravu: svi su bili naoruani za rat, jedni dugim maevima, a drugi
arkebuzama. etvorica su stajala na ulaznom stepenitu, znojei se pod tekim grudnim
oklopima.
Navara se sam popeo uza stepenite i obratio im se; pomerili su se i pustili nas da
proemo.
Unutra se dvanaest straara i plemia guilo u krcatom, osunanom predvorju; jedni su
plakali, drugi raspravljali, svi su bili besni. Osetila sam zaguljivi miris neopranih tela i
kobasica koje su se prile na oblinjem poretu, pritisnula sam svoju namirisanu
maramicu na nos. Hugenoti su na Navaru reagovali izrazima nade, zahvalnosti i
potovanja; ugledavi Anua i mene, okretali su se na drugu stranu i pravili izraze
gaenja, kao da su upravo ugledali neto od ega im se povraa.
Produili smo kripavim drvenim stepenitem na drugi sprat, koji je ceo sluio kao
admiralova velika, otvorena spavaa soba. Iako je ta soba bila vea od moje, sopstvene
spavae sobe u starom, ruevnom Luvru, niska tavanica je ostavljala utisak da je skuenija;
taj efekat je naglaavalo pedesetak ljudi koji su se okupili oko postelje svog ranjenog voe.
Navara nas je poveo. Sunarodnici su se sklanjali pred njim, mrmljajui izraze
zahvalnosti, ali da nije bilo Navarinog opominjueg pogleda, brecali bi se na mene. Prili
smo do Kolinjija, koji je leao u postelji od izrezbarenog drveta trenje.
Admiral je bio poduprt jastucima i primetno bled. Desna ruka mu je, paljivo poloena
u krilo, bila potpuno uvijena u zavoje; doktor Pare je morao da odsee onaj prst potpuno
svesnom pacijentu, pa je Kolinji bio iscrpljen od bola i gubitka krvi. Njegova plava kosa,
potamnela od znoja, bila je sva ulepljena; oi, suene od patnje, nisu se rairile kada smo
prili. Pare je stajao iznad uzglavlja, sed i raupan, zatitnikog pogleda. Prozori su bili
zatvoreni, da povetarac ne bi propustio sveinu i ubrzao infekciju; u sobi je bilo zaguljivo.
Mogla sam da namiriem krv.
Vae velianstvo, promrmljao je admiral, ugledavi Navaru; kada je arl istupio,
Kolinji je ponovio frazu.
Oe moj, ree Navara tiho i sagnu se da poljubi admirala u vrh glave. Molio sam se
bez prestanka od kada sam uo vest. Je li bol izdrljiv? Mogu li doktori bilo kako da ga
ublae?
Nije tako teko, apnu Kolinji, ali njegove posivele usne su drhtale. Ja sam elela
samo da ga ubijem; nisam elela da pati.
Poslao sam Vam pedeset straara, ree Navara, pa ete biti bezbedni i moi da
uputite svoje ljude da nau i kazne onoga ko je ovo uinio.
Mon pere! uzviknu arl. Neka me sam bog ubije ako ne naem onoga, ko Vam je to
uinio, uhvatim ga i dam konjima da ga rastrgnu! Oprostite mi! Da sam Vas samo jutros
sasluao, to se ne bi dogodilo... I zaplakao je.
Kolinji isprui levu ruku, rairenih i drhtavih prstiju; arl je prihvati.
Nemam ta da Vam oprostim, ree Kolinji. To je boija volja. Uivajui u svojoj
ulozi muenika, uputio je mom sinu bled i blaen osmeh.
Kunem Vam se mon pere, dahnu kralj, neu se smiriti dok ne budete osveeni.
Izgubili smo ga, pomislila sam, gledajui arla; sve se okrenulo naglavce. Da je Kolinji
ubijen, kralj bi alio, ali bi sigurno prihvatio njegovu smrt. Ranjen, Kolinji je mogao da
rauna na kraljevo saoseanje; situacija je bila opasnija nego ikada.
--
Srce mi puca dok gledam kako patite, admirale, rekoh ja glasno i prioh postelji.
Njegovo velianstvo je u pravu, bie sprovedena puna istraga i izvrilac priveden pravdi.
I ja sam se celog jutra molila za vau bezbednost i oporavak.
Kolinji se okrenu prema meni. Jeste li? upita apatom.
Iako iscrpljen bolom, njegov pogled je prodirao kroz mene. Znao je, shvatila sam. Znao
je i bio odluan na odgovarajuu osvetu, ali ja sam draia glavu visoko i nisam ustuknuia
pred njegovim pogiedom.
I Eduar se provukao do postelje. Poinilac e biti brzo naen, rekao je. I ja sam
poslao ljude da Vam pomognu, pedeset mojih najboljih arkebuzera. Ulica je oiena od
katolika; okrueni ste prijateljima. Ve smo pokrenuli istragu; kao to znate, hitac je
ispaljen iz kue u vlasnitvu porodice Giz. Pokuavamo da lociramo vojvodu da bismo ga
ispitali.
arl otvori admiralovu ruku. Giz? Nemogue! Ja sam jutros igrao tenis sa njim.
Ne smemo da brzamo sa zakljucima, odgovori Eduar mirno, ali moramo da
proverimo sve mogunosti.
Admirale, upitah ga, kako Vam je ruka?
Ah, ree on. Prst... Voleo bih da su doktorove makaze bile otrije. Morao je tri puta
da see, ali prsta vie nema. Zautao je, jer smo arl, Eduar i ja zastenjali pomislivi na to.
Oprostite mi, ali moram zatraiti dozvolu da razgovaram privatno sa Njegovim
velianstvom.
Kolinji, prokletnik, znao je da nemamo izbora. Okrenula sam se arlu, razmiljajui
kako da ga navedem da odbije admirala, a da ne otkrijem svoju krivicu. Nisam znala. arl
mahnu rukom, otputajui Eduara i mene. Pozvau vas kada zavrimo.
Nisam mogla nita, sem da prihvatim Tavanesovu ponuenu ruku i, sa Eduarom sa
druge strane, okrenem lea Kolinjiju.
Udaljili smo se tri koraka od postelje i bili primorani da stanemo. Jedan din sa
arkebuzom okaenom o rame stao je ispred i zagledao se dole, u mene, oima punim
prezira.
Sklonite se da proe Njeno velianstvo, odsee Tavanes.
Poto se din nije pomerao, stari maral ga gurnu. Eduar se odmah ubaci izmeu njih,
pa smo uspeli da se proguramo jo nekoliko koraka, ljudi u izguvanoj, crnoj odei su nas
okruili i poeli da se pribliavaju. Nisu se klanjali lanovima kraljevske porodice; njihovi
pogledi su otkrivali mrnju, a ruke leale na balacima maeva.
Jedan od njih, mravko od tridesetak godina, nam prie. I on je drao ruku na balaku
maa, i dok je prilazio, Eduar se pored mene ukoio. Ja dodirnuh Dofinovu ruku da ga
upozorim, da ne bi izvukao skriveni bode: bili smo u manjini i brzo bismo izgubili svaku
borbu.
Hugenotovo lice biio je mravo i otro poput sekire; kada je progovorio, crvena brada
mu je zaigrala.
Platiete pakleno za ono, to ste uradili, proitao je. Dah mu je toliko smrdeo, da
sam se okrenula od njega.
Neko iza njega dodade, Bog kanjava ubice.
Neki drugi ovek, sa guom veliine teniske lopte, prie i stade pored crvenobradog
vojnika. Nije nam potreban bog. Oi su mu bile plave, a pogled isto tako luaki, kao i
Kolinjijev. Mi emo ih kazniti.
Trgnuo je arkebuzu sa ramena i naslonio kundak na grudi. Priao je jedan korak i
prislonio cev na moj rukav.
Sad e nas pobiti, pomislila sam. Bila sam besna na sebe, jer nisam shvatila koliko je
situacija postala opasna.
Gade nevaspitani! uzviknu Eduar. Ako jo jednom dodirne kraljiinu osobu, ubiu
te!
Hoete li rat? proita crvenobradi vojnik. Daemo vam rat!
Vlasnik arkebuze uzviknu, Namamili ste nas u svoj katoliki grad, da biste nas poklali
kao svinje! Ali mi emo pobiti vas!
Ja sam udala ker za jednog od vas, uzvratih mu dostojanstveno. Kako se usuuje
da kae da bismo mi povredili admirala! Kralj ga voli kao oca!
Moj glas se razlegao. Zaula sam Navarin uzvik; ljudi spustie svoje neprijateljske
poglede i povukoe se dok je on prilazio prema meni.
Madam kraljice, upita on uznemireno i zvanino, Jesu li Vas povredili?
Eduar pokaza. On je dodirnuo sa cevi svoje arkebuze!
Navara se okrenu okrivljenom i zamahnu rukom da ga udari; ja ga uhvatih za ruku
koju je digao.
Ne kanjavajte ga, rekoh. Emocije su dovoljno uzburkane.
Pogledala sam prema Kolinjiju. Molim Vas, rekoh Navari, hoete li da me otpratite
natrag, do admirala?
Kada sam prila, arl je sedeo na rubu postelje stisnute vilice i ozbiljno namrten.
Digao je pogled prema meni, oiju nepoverljivo suenih.
Vae velianstvo, rekoh tiho, admiral Kolinji je verovatno umoran. Moramo ga
pustiti da se odmara.
arl htede da mi se usprotivi, ali doktor Pare, koji je stajao kod uzglavlja postelje,
neoekivano progovori.
Da, ree. Pogledi su nam se susreli, ali on odmah skrenu svoj u stranu, kao da se
plai da bi mogao neto odati. Za njega je dovoljno naporno, i to su svi njegovi ljudi
ovde. Bilo bi najbolje, Vae velianstvo, da izvesno vreme provede u tiini.
Dobro, ree arl namrteno, pa se okrenu Kolinjiju. Ali vratiu se brzo, mon pere.
Neka Vas bog uva u meuvremenu. Imate svu moju ljubav i molitve.
Kao i moje, rekoh ja admiralu.
Kolinji die pogled prema meni. Drhtao je, elo mu je bilo oroeno znojem, ali u
pogledu sam mu videla trijumf.
Sa obzirom na neprijateljstvo koje je vladalo na ulici, Eduar je poslao jednog od naih
uvara po koiju. Navara i Konde su ostali u hotelu De Betizi, dok smo se kralj, Anu,
Tavanes i ja odvezli u Luvr polako, jer su nas okruivali straari koji su nas dopratili do
Kolinjijevog hotela.
arl je ostao namrten i bez rei, ne gledajui ni svog brata, ni mene, iako smo nekoliko
puta pokuali da ga uvuemo u razgovor.
Iznervirana, naposletku sam ga upitala, ta Vam je tano admiral Kolinji rekao, to
Vas je toliko uznemirilo?
Spustio je lice, napeto od besa. Samo da ne smem da vam verujem. Samo da podrivate
moju volju i koristite me onako, kako to vama odgovara.
Eduar planu. Jesi li pomislio, brate moj, da te stvari govori zato to on nije od
poverenja? Zato to on eli da podrije tvoju volju tako to e te iskoristiti da bi produio
svoj bezumni rat? Govori loe o nama zato to zna da hoemo da te zatitimo od njegove
hladnokrvne manipulacije.
Dosta! uzviknu arl. Dosta je lai, lai, lai! i poklopi ui rukama.
--
Tada smo usporavali pribliavajui se palati. Odjednom, jedan od konja zanjita; ula
sam koijaeve kletve, posle kojih neto zabubnja po krovu i zidovima koije.
Kroz prozor sam videla da stotinak u crno odevenih protestanata stoji kod severne
kapije; neki od njih su bacali kamenje na nas, dok su drugi mahali maevima i vikali na
vajcarske vojnike, koji su sada stajali rasporeeni po dvojica jedan iza drugoga, naoruani
arkebuzama, oko zidova Luvra. Nova jedinica vajcaraca izmarirala je na ulicu, da bi
formirali ljudsku barikadu. Tik iza njih, nekoliko desetina seljaka, besnih i gladnih ljudi sa
vilama, lopatama i kamenjem, okupilo se.
Smrt jereticima! Vritali su seljaci u daljini, dok su hugenoti kod kapije vikali:
Ubice! Koljai!
Uzvraamo udarac i ubijaemo!
Jo jedan plotun kamenja udari u koiju; jedan od njih uleti kroz prozor kao tane i zari
se u obloeno sedite pored arla, istog trena uguivi njegov bes.
Isuse, proaputa on.
Znai, poinje, rekoh ja, gledajui prema razbesneloj gomili, seajui se poslednjih
rei koje mi je Rueri uputio.
Moda je ve kasno.
Glava etrdeset etiri
Pod kiom projektila, kamenja, cigli, trulei, naa koija je uletela u dvorite palate,
zahvaljujui straarima koji su zadrali nalet besnih hugenota. Odmah nas je doekao
jedan od Eduarovih zapovednika, koji je izvestio da su se nemiri dogodili na nekoliko
mesta i da ih nisu izazvali samo besni hugenoti, ve i uplaeni katolici, uvereni da moraju
da se oslobode rastue pretnje. Eduar je odgovorio angaovanjem novih jedinica na
kljunim lokacijama po celom gradu, toboe radi odravanja mira.
Kada sam se vratila u svoj apartman drhtala sam, ali sam insistirala da te veeri siem
na javnu veeru, jedan sat posle zalaska sunca. Vojvoda od Anua je bio zauzet sa svojim
zapovednicima, a arl toliko uznemiren, da je odmah otiao u postelju; Margo se
pridruila svom muu pored Kolinjijeve postelje. Sila sam da sama veeram.
Bila sam sva napeta. Zbog admiralove povrede, te veeri nije bilo nikakve zabave;
desetak okupljenih plemia bilo je vrlo napeto, zamiljeno, tiho. Poto nije bilo razgovora,
zveket kaike i noa, kao i ae, odjekivali su buno u tihoj prostoriji. Prisiljavala sam sebe
da vaem, da gutam, da se pretvaram da uivam u jelu, koje mi je bivalo sve gorije.
Dok sam beznadeno zurila u nekoliko tek serviranih peenih golubova, tiinu razbi
uzvik.
Madam kraljice!
Plemi koga sam esto viala na dvoru, ali nisam mogla da se setim njegovog imena,
ini mi se da je bio baron, i hugenot, stajao je tri koraka udaljen od mog stola. Moj jedini
straar ga je uhvatio za lakat, ali baron, krupan, visok i irok kao hrast, krupnog,
duguljastog lica, uokvirenog oblakom sede kose, nije se pomerao. Nije se ni poklonio.
Krupni, uti zubi bili su mu otkriveni, ali ne u osmehu. Uzviknuo je moje ime kao
optubu.
Mi neemo odustati, razumete li? Lice mu je izgledalo potpuno crveno u poreenju
sa sedom kosom. Neemo stati dok ubice ne budu privedene pravdi. Neemo stati dok ne
budu visili!
Moj straar je uzalud pokuavao da ga odgura natrag. Pokai potovanje kraljici,
bitango!
Ne klanjam se, izjavi baron, krvavoj kruni! Uivajte u veeri dok moete, madam!
Naposletku se otresao straara, bezobrazno mi okrenuo lea i demonstrativno izaao iz
prostorije. Niko nije poao za njim; niko nije dotrao da me odbrani ili mi se izvini.
Nekolicina plemia koji su stajali sa strane mrmljali su meu sobom, pa se opet zagledali
u mene.
Ja sam zurila u male leeve na svom tanjiru, pa ih odgurnula. Ustala sam i izala iz
prostorije polako, kraljevskim korakom, drhtavih nogu.
Instinktivno sam pola da potraim Eduara. On je upravo izlazio iz ratne sobe u
prizemlju, ispod kraljevog apartmana, posle sastanka sa maralima Tavanesom i Kozeom,
i gradskim slubenikom. Dok je moj sin prelazio prag, pogledi su nam se sreli; izraz na
njegovom licu je bio onakav, kakav je verovatno bio i na mom, okiran, i u tom trenutku
sam shvatila da smo najzad doli do istog zakljuka.
--
Stao je u dovratku i, kada sam mu prila, uzeo me za ruku i uveo u prostoriju, pa tiho
zatvorio vrata iza nas. Lampa je bila ugaena; u pomrini mi je pokazao da sednem za
dugaki sto za sastanke. Sela sam i gledala kako kree ibicu i prinosi je fitilju, koji
prihvata plamen.
Gore je nego to sam mislila, rekoh ja prozuklo. Ovde, u palati, u lice mi je reeno
da sam ubica. Nismo bezbedni, Eduare.
Maman, ree on. Pokuavao je da se sabere, da izrekne teke rei. Maman...
Naposletku ipak nije mogao da ih izrekne, ve mi je u ruke stavio pare papira, poruku
ispisanu nepoznatim mukim rukopisom.
Napadnite u ponedeljak u zoru, poinjalo je, kada Notr Dam objavi prvi sat. Mi emo
napasti u palati u isto vreme i potedeti arla, jer e javna abdikacija ii nama u korist - ali
ne i u korist njegove majke i brata, jer oni predstavljaju opasnost po...
Tiho sam kriknula i digla ruku na usta. Pismo je palo na sto i ostalo tamo. Okrenula
sam se od njega; odjednom sam htela da povratim.
Eduar priblii lice mome. Napisao ga je Navara, maman, svojim zapovednicima na
terenu. Slubenik ga je presreo na gradskoj kapiji. Nai izviai kau da pet hiljada
hugenota marira prema Parizu i ulogorie se ispred gradskih zidina u nedelju uvee.
Ne, rekoh ja i zatvorih oi.
Nita vie nije rekao, samo je stajao iznad mene; njegovo nerazgovetno lice je, kao
lampa, zrailo toplinu. U toploj prostoriji, miris cvetova narande delovao je zaguljivo.
Razum me je naputao. Volela sam Navaru od njegovog roenja i verovala mu kao to bih
sinu; on me je sada izneverio. iju krv je video u svojim vizijama? Da li moje dece i moju?
Otvorila sam oi i zagledala se u svoje ruke i prsten koji je nosio mo Gorgonine glave.
Zvezda Algol, koju Arapi nazivaju r'as al-Ghul, Glava demona, a Kinezi Gomila leeva.
Dva sata pre zore dvadeset etvrtog avgusta, zvezda Algol e se dii u znaku Bika... i direktno
suprotstaviti ratobornom Marsu... Francuska nikada nije bila u veoj opasnosti; a ni vi.
Ovo je bio petak, dvadeset drugi, uvee.
Pomislila sam na veliku pratnju koju je Navara doveo na venanje, veina od njih
je smetena tu, u Luvru. Vojni zapovednici, kapetani, generali, sve njegovi
nekadanji saborci, tri stotine ljudi.
Primila sam ga u svoj dom, proaputala sam, a on je usred dana uveo svoju vojsku.
Kolinji moda zaista eli svoj rat u panskoj Holandiji, ali Navara ga je poslao ovamo
samo da nam odvrati panju. Oni lau i vrebaju nas. Nameravaju da nas pobiju na
spavanju.
Moramo da ih zaustavimo, ree moj sin tiho.
Digoh pogled prema njemu. Eduarove oi, beskrajno crne, blistale su pod svetlou
lampe. Toliko sam se trudila da obezbedim mir, ne znajui da smo ve u ratu.
Moramo prvi da udarimo, rekoh.
Sledeih nekoliko sati provela sam sa Eduarom u sobi za savetovanje, planirajui
napad. Zaduila sam ga da diskretno poalje kurira mladom vojvodi od Giza i uputi ga da
okupi ljude za napad na Kolinjijevo sedite u hotelu De Betizi. Kolinji mora biti ubijen, kao
i svi njegovi zapovednici. Eduar je, po mojoj direktivi, napisao tajne naredbe vajcarskim
vojnicima koji tite palatu i kotima koji uvaju kralja: u istom trenutku kada Giz krene na
Kolinjija, nai vojnici e napasti hugenote koji spavaju u Luvru.
Da bi se izbegao masovni pokolj, Eduar i ja smo napisali imena onih koji moraju biti
pobijeni, sve vojnih zapovednika i stratega. Nisam elela osvetu, ve samo brzo i
nemilosrdno pogubljenje onih koji mogu da otponu rat. Kada ostanu bez svojih voa,
hugenoti e biti osakaeni i onesposobljeni kao pretnja kruni i gradu.
Sve je to trebalo da pone u nedelju, dvadeset etvrtog avgusta, pre zore, kada zvona
katedrale Sen ermen objave trei sat posle ponoi, jedan sat pre nego to se demonska
zvezda Algol nae nasuprot ratobornom Marsu.
Poto je sastavljen spisak rtava, pogledala sam Eduara ozbiljno. Moramo da kaemo
arlu, rekla sam. Bez kraljevog potpisa, straari nee izvriti tako jezivo nareenje; a kada
ubijanje pone, vie nee biti tajni.
Eduar klimnu glavom. Tako e biti sigurniji. Moraemo da ga upoznamo sa svojim
stavom.
Ali ne veeras, rekoh uzdahnuvi i uutah kada je zvono Sen ermena oznailo
pono i prve sekunde uoi Svetog Vartolomeja.
Zatim smo se razili. Oboje smo bili iscrpljeni i povukli smo se u svoje apartmane.
Te noi nisam sanjala; moj dugi komar je poeo da se budi. Ustala sam iz postelje i
privukla stolicu do prozora, da gledam u mrak i sluam povremene udaljene uzvike
nervoznih ljudi na ulicama Pariza. Setila sam se snage tetke Klarise u onim tekim satima
pre naeg bekstva iz palate Medii; setila sam se i Ruerijevih okrutnih rei u naem
poslednjem razgovoru, kao i svog odgovora:
Uticaj jednog deteta na budunost, mislila sam, bezbedan je, ali troje...
ta priate? Da treba da okrivim svoje sinove? Da treba da dignem ruku na njih?
Veo e se raspasti, proaputao je Nostradamus, i krv e potei...
Odgovorila sam im tiho Klarisinim reima. Ponekad, da bi se zatitila svoja krv, neophodno
je proliti tuu. Kua Valoa mora da preivi po svaku cenu.
Ja sam donela odluku; neu rtvovati svoje.
Dreka ispred kapija Luvra poela je ozbiljno sa izlaskom sunca i postajala sve jaa
tokom dana. im je svanulo, obukla sam se i pola da naem Eduara. Bio je u sobi za
savetovanje sa maralima Tavanesom i Kozeom, zapovednicima pariske milicije i
gradskim slubenikom; straari ispred vrata tvrdili su da ne smeju da ih uznemiravaju.
Ostavila sam poruku da vojvoda od Anua posle sastanka doe u moje odaje i pola u svoj
kabinet, da napiem poruku Ani d'Este u vezi naeg plana. Nisam se usudila da piem
njenom sinu, vojvodi od Giza lino, ve sam se pouzdala da e mu Ana preneti
informacije; ona e bez sumnje sa oduevljenjem preneti sinu poruku da je on odabran da
povede napad na Kolinjija. Zamolila sam je da mi to pre poalje njegov odgovor.
Eduar je stigao u moje predsoblje sat kasnije, ispijen. Ni on uopte nije spavao, ve je
probudio Tavanesa i Kozea, i proitao im Navarino pismo. Obojica su slono potvrdili
nau odluku da napadnemo prvi. U zoru, Eduara su posetili gradonaelnik i zapovednici
milicije, koji su ga obavestili da su uline borbe intenzivirane. Bande i naoruani hugenoti
su lutali gradom i uznemiravali graane. Trgovci su zabarikadirali svoje prodavnice, a
gostioniari krme. Pripadnici milicije tiho su delili oruje katolicima, koji su eleli da se
zatite od narastajue pretnje.
Sloili smo se da arla treba obavestiti uvee, posle veere. Kralj je voleo starog, oporog
Tavanesa i verovao mu vie nego svim ostalim naim prijateljima; insistirala sam da
Tavanes ispria arlu istinu. Poto se ovaj oporavi od oka, Eduar i ja emo se pojaviti sa
sudbonosnim kraljevskim nareenjem i spiskom rtava, za kraljev potpis.
U podne, kada su se Konde i njegov roak vratili sa bdenja pored Kolinjijeve postelje,
izbila je tua izmeu njegovih hugenotskih telohranitelja i kraljevih kota, podjarena
--
podstrekakim primedbama sa obe strane. Ja nisam videla tuu, koja je brzo zavrena,
mada tek poto je jedan od arlovih starijih straara izgubio uvo.
Videla sam arla na kratko posle ruka. Posle razgovora sa Navarom i Kondeom bio je
ushien; otkrio je da je doktor Pare vrlo zadovoljan pacijentovim oporavkom. Kolinjijeva
rana nije pokazivala znake infekcije i ve je poela da zarasta.
im se oporavi, rekao je arl veselo, premestiu ga u Luvr i lino brinuti o njemu.
Lice mu odjednom postade hladno od besa. Jesu li Vam kazali, maman, da su nali oveka
koji je uveo asasina u kuu Gizovih? Priznao je da je strelac bio Morver. Samo je pitanje
vremena kada emo ga uhvatiti.
Ali ipak je Giz bio naredbodavac ubistva, kakve ivce ima, da tog jutra igra tenis sa
mnom i osmehuje se admiralu!
Odmahnula sam glavom i odglumila ok, ali nita nisam rekla.
Pred kraj popodneva, ivci su mi bili napeti do krajnosti. Zbog utiska, morali smo da se
raziemo i brinemo o svojim poslovima, on da raspravlja o vojnim penzijama sa svojim
savetnicima i rizniarima, a ja da sluam peticije i kasnije da povedem Margo u svoju
sobu, na jedan sat veza. Moja erka je, nesvesna opipljive napetosti u Luvru, bila vesela.
Na moju primedbu da je dobro raspoloena, Margo je pocrvenela i uzdrano se
osmehnula.
Anri je veoma ljubazan, rekla je. Bili ste u pravu, maman, to ipak, nije tako strano.
Da smo govorile o bilo kom drugom oveku, moj osmeh bi bio iskren. Saekala sam da
promenimo temu, pa spustila ruku na kerkinu.
Uznemirena sam, rekoh, nasiljem na ulicama. Od kada je admiral pogoen,
zabrinuta sam da se ne dogodi neto loe. Bilo bi pametno... Zastala sam. Margo, moda
bi bilo bolje da noas spava u svojoj sobi.
Ona iznenaeno die pogled sa veza. Ne mislite valjda da bi Anri mogao biti u
opasnosti?
Ja brzo skrenuh pogled, traei rei koje upozoravaju, ali ne plae. Ne mislim da bi bio
u opasnosti, ali trebalo bi da budemo oprezni. Moda ste uli da je danas izbila tua
izmeu straara Vaeg mua i Vaeg brata. Samo kaem... Zbog napetosti sam ostala bez
rei i bez daha. Zurila sam u svoj vez, odjednom uplaena za svoju ker i svesna da
nemam pojma kako da je zatitim. Nisam se usudila da joj se poverim; mogla bi da se
zaprepasti, uplai, da ode pravo kod Navare.
Primetila je moju paniku i upola boda spustila vez. Maman! Jeste li neto sanjali? Hoe
li neto loe da se desi Anriju?
Pogledala sam je, za trenutak bez rei; zatim sam se, po navici, bledo osmehnula.
Naravno da nee, rekla sam. Nita loe se nee desiti. Samo sam zabrinuta, kao svaka
majka, zbog svega ovoga to se dogodilo. Uinite mi, Margo. Lezite veeras ranije u svoju
postelju.
Dobro, maman, ree ona, ali suenih oiju; prozrela je moju glumljenu oputenost, pa
se zbog toga nisam usudila nita vie da joj kaem o svemu tome.
Posle veere, Eduar, Tavanes i ja smo poli da potraimo arla.
Ispred odkrinutih vrata kraljevog apartmana, koji je bio pod straom, stali smo i
vojvoda od Anua je dao maralu pismo koje optuuje Navaru. Sloili smo se da Tavanes
povede arla u kancelariju; poto damo maralu dovoljno vremena da kralju saopti vest,
Eduar i ja emo mu pokazati spisak onih koje treba pogubiti.
Tavanes je uao, dok smo se Eduar i ja oprezno povukli da nas kralj ne vidi; gledala
sam arla dok je sa Tavanesom iao hodnikom. Stari maral je otvorio vrata kabineta i ula
sam kako neto tiho govori arlu, koji zastade na pragu i uspanieno uzviknu.
Boe dragi! Nemojte mi rei da je mrtav!
Tavanes ga je tiho uveravao da nije; kralj je uao i maral je zatvorio vrata za njima.
Eduar i ja smo pourili da uemo u apartman i, ignoriui kraljevog telohranitelja koji je
stajao na strai, jednostavno stali ispred vrata, kao pravi zaverenici, to smo i bili.
Napinjala sam sluh, ali nisam ula nita, sem smirenog Tavanesovog glasa.
Odjednom ga je prekinuo otar uzvik, pa ljutita kletva. Eduar istog trena otpusti
straara. Iznutra se zaulo kako je neto buno i teko udarilo u zid kabineta. Eduar htede
da otvori vrata, ali ja mu zaustavih ruku; pomislila sam da se arl ne bi usudio da udari
starog Tavanesa; a znala sam, takoe, i da je maral dovoljno krepak, da izae na kraj sa
kraljevim izlivom besa.
Znala sam tano koji pasus u pismu je izazvao tu divlju reakciju:
Kolinjijeva ozleda komplikuje situaciju, ali i ja sam zadobio kraljevo poverenje i mogu lako da
ga
dovedem u nae ruke, i zatim ubedim da abdicira; bez majke i brata bie potpuno bespomoan.
Usledilo je grevito jecanje i kaljanje, i naposletku tihi pla. Tada sam klimnula
Eduaru i tiho smo uli.
Tavanes je stajao ispred kraljevog stola, sa tamnom, mokrom mrljom preko grudi i
ramena tamnozlatastog kaputa. Brisao je lice maramicom, a kada je digao pogled prema
meni, dok mu je slepo oko nekontrolisano kolutalo, spustio je tkaninu i pokazao smeu
mrlju na svee obrijanoj bradi. Na suprotnom zidu, iza njega, stajala je velika, razlivena
mrlja iste, tamnosmee tenosti; na podu, ispod, srebrna mastionica leala je prevrnuta i
krvarila na tepih.
arla nisam videla, ali tihi jecaji su dopirali iza stola. Pohitala sam i nala sina
sklupanog, kako se ljulja; odgurnula sam stolicu i klekla pored njega.
Lai, jecao je, digavi ogoreni pogled prema meni; suze su mu tekle niz obraze.
Hoete da mi slomite srce laima.
Vae velianstvo, poeia sam smirujuim tonom, ali videvi ta sam uinila, kakav
uas sam morala da izazovem, slomila sam se, spustila glavu u ruke i zaplakala i sama.
Poto sam nekoliko puta udahnula, nisam uspela da savladam emocije; Eduar i Tavanes
su gledali bez rei.
Naposletku sam se sabrala i digla pogled na jadnog arla.
Strano je, Vae velianstvo, priznala sam sasvim iskreno. I boli me to, to donosim
tako strane vesti. Ali nismo mogli da Vas potedimo te strahote; suvie toga je u pitanju.
To nije tano, uzvrati on ljutito, ali lomio se i uzviknuo sa novim arom. Kako moe
tako da me izda? On me voli, maman, kao sina koga nema. Rekao mi je to...
Nagnula sam se da ga uzmem za ruku i zahvalno primetila da je nije povukao. arle,
dragi moj, ovo je teka i strana istina, ali morate sada da budete hrabri. Vi ste na kralj;
oekujemo da nas Vi spasite.
On se uurio jo vie. A ta ja tu mogu? Ne mogu da poverujem u ovo, maman! Ne
znam vie kome da verujem! Kolinji me je upozorio...
Upozorio Vas je, rekla sam mirno, da mu Eduar i ja ne mislimo dobro, ba zato, to
je znao da e, ako mi otkrijemo njegovu zaveru, doi ovaj trenutak.
On uzdrhta, zajecavi jo jednom grevito. Ali ja ne znam ta da radim!
--
Zato smo mi tu. Posegnula sam u rukav i izvukla kobni dokument, pa pogledala u
Tavanesa. Marale, ako biste bili ljubazni... Klimnula sam glavom u pravcu oborene
mastionice: starac pouri da nae novu.
Postoji nain da to spreimo, kao i rat koji bi sigurno usledio, zapevuila sam tiho,
odvijajui papir. Vi to moete da spreite svojim potpisom. Moramo da zavrimo, Vae
velianstvo, ono to je Morver zapoeo.
Nepoverljivo je pogledao nepravilan rukopis mog, sopstvenog potpisa na belom
papiru i nesigurno ustuknuo.
Naredba, Vae velianstvo, rekoh, da napadnemo hugenote pre nego to oni
napadnu nas. Ovde su ispisana imena zaverenika. Moramo da uinimo vie, nego da
odseemo glavu Hidre; moramo da uklonimo sve koji bi otpoeli rat u Parizu.
Istrgao mi je list i jedan dugi trenutak mirkao u njega. Uplaila sam se da ne klone
pred realnou koju ona iznosi, ali onda je dobio tikove ispod oka, koji su postajali sve
bri, dok mu je raspoloenje prelazilo iz napaenog jada u neuraunljivi bes.
Oni bi mene zatvorili, promrmljao je ogoreno, i ukrali mi krunu. Pobili bi moju
porodicu...
Da, apnula sam. Seate li se sada, arle, ta ste mi kazali u koiji, prilikom naeg
stranog bekstva iz Mea? Tada bi nas sve pobili. Sve ovo vreme su ekali drugu priliku... a
ja sam im je pruila. Verovala sam im. Zastala sam. Kakav je ovek Gaspar od Kolinjija,
usuuje se da Vam preti ako se ne povinujete njegovoj volji? Usuuje se da prekri
zabranu pokreta trupa u Holandiju, koju ste Vi potpisali svojeruno? Nikada Vam nije
ukazao zaslueno potovanje, Vae velianstvo. Sve ovo vreme privatno vam se smejao.
arl napravi grimasu besa. Onda ih sve pobijte, apnu prozuklim i runim glasom.
Zato da potedimo bilo koga od njih, maman?" Glas mu se die do strasnog urlika.
Pobijte gadove! Sve ih pobijte! Sve ih pobijte!
U tom trenutku, Tavanes se vratio sa mastionicom; primetih i uznemireno lice
otputenog straara, koji se takoe vratio. On je uo kraljeve uzvike, ali je ostao ispred dok
je maral zatvarao vrata ispred njega.
Pokazala sam Tavanesu da stavi mastionicu na pod, pored mene, dok mi je Eduar
pruao pero.
Hajde da budemo bolji od naih neprijatelja, rekoh ja arlu. Mi neemo, kao to bi
oni, ubijati nedune.
Malo se smirio, da bi prouio naredenje. Kad e se to odigrati?
Noas, odgovori Eduar. Pred zoru. Vi nemojte da izlazite iz svoje spavae sobe. Ja
sam naredio dodatno obezbeenje; neemo dozvoliti da vam se bilo ta dogodi.
arl, teko diui, die pogled prema njemu, pa ga spusti na spisak u svojoj ruci. Neka
svi pomru runom smru, rekao je, i due im odu pravo u pakao.
Ja sam mu, ozbiljnog izraza na licu, pruila pero.
Glava etrdeset pet
Eduar i ja smo ostali sa arlom nekoliko sati, da bismo ga smirili i osigurali se da ne
napusti svoj apartman. U jedanaest sati, moj mlai sin i ja smo poli u svoje apartmane;
bie najbolje, zakljuili smo, da se povuemo kao i obino, da ne bismo pobudili neiju
panju. Muila sam se da prikrijem svoju sve veu napetost dok su me moje dame
presvlaile za postelju; otpustila sam ih pre nego to je moja nervoza postala suvie
upadljiva.
Legla sam u postelju, ali nisam imala mira, a jo manje sna; moj prozor je gledao na
dvorite Luvra i prestravila sam se onoga, to bih uskoro mogla videti. Poto sam se dva
sata okretala u postelji, upalila sam lampu, navukla kunu haljinu i kroz svoj zamraeni
apartman pola u nusprostoriju.
U malenoj prostoriji bez prozora bilo je vrue i zaguljivo, ali pruala je oseaj
sigurnosti; u njoj nisam mogla da vidim, niti da budem viena. Zakljuala sam vrata i
poela da prelistavam gomilu pisama, neka od naih diplomata u svetu, druga od
podnosilaca peticija, a zatim da ih itam. Bio je to uzaludan pokuaj: glupo sam pokuala
da napiem odgovor, ali rei su mi beale i odbacila sam pero. Vruina me je oamutila.
Zavalila sam se u stolicu, zatvorila oi i gotovo zadremala, ali umesto da sanjam, odlutala
sam u seanje.
Pomislila sam na Margo u predivnoj venanici i kako je osmehom oarala Navaru.
Setila sam se Ruerija, dok je stajao pored okupljene mase na venanju, kako mu je kosa
proarana sedama i kako se nije osmehnuo gledajui me; upitala sam se da li jo uvek ivi
na opasnim ulicama Pariza.
Pomislila sam na Anrija od Navare: kako je, kao deak, istrao iz galerije za tenis na
travnjak terena i video, kao i ja, gomilu leeva Algola; upitala sam se da li ih je video i
sada.
Zvono Sen ermena udarilo je dva puta, po jednom za svaki sat posle ponoi, i puls mi
se ubrzao. Kroz jedan sat, ubijanje e poeti.
Prisiljavala sam se da diem, svoje udove da se opuste u stolici, i opet se vratila u
prolost. Prisetila sam se svoje dece kada su bili mali; jadna moja slatka Elizabet; nejaki
Fransoa; i arl, ak i tada mrzovoljan i okrutan; moj dragi Eduar i mala Margo, pa ak i
Meri, kotska kraljica sa svojim kiselim i prezrivim osmehom. Kretali su se i smejali, i
priali u mom seanju, a ja sam se smekala, jecala i uzdisala sa njima. Setila sam se svog
mua, Anrija i koliko ih je sve voleo i grlio.
Grake znoja meale su se sa suzama i tekle mi niz obraze.
Videla sam Navaru, naslonjenog na ogradu, kako gleda prema Il d'la Site. Doao sam
zato to verujem Vama, tetka Katrin, zato to verujem, sasvim nerazumno, da smo videli dolazak
istog zla i elimo da ga spreimo.
Videla sam anu, kako stoji na travnjaku, pored trogodinjeg Anrija i sa radoznalim
osmehom gleda za Nostradamusom. Kakav smean oveuljak.
Otvorila sam oi pod treperavim utim svetlom lampe. Tokom izbezumljenih priprema
za venanje Margo, uopte nisam proitala pismo koje mi je ana napisala na samrtnikoj
--
postelji, jer nisam elela da se tuga umea u veselu proslavu; ali i tuga bi bila dobrodolo
skretanje misli sa neizdrivog uasa.
Uzela sam klju iz gornje fioke stola i okrenula se prema izrezbarenoj oplati pored
lakta. Na razmaku ruke dole i jo jednom levo, nalazila se, gotovo skrivena nogom stola,
mala kljuaonica. Drvena ploa je iskoila i otvorila se, otkrivajui tajnu pregradicu,
ugraenu u zid.
U njoj su bili dokumenti koje sam gotovo zaboravila: pare utog pergamenta na kome
su se nalazile rei koje je moj mu diktirao Rueriju u omonu i kvatren u
Nostradamusovom rukopisu, napisan neposredno pre nego to je napustio Bloa. Bili su tu
i dragulji, ukljuujui neprocenjivi rubin, biser i dijamantska ogrlica koju mi je papa
Klement dao za venanje; bila je tu i somotom obloena anina kutijica, u kojoj se nalazio
divan smaragdni bro.
Ispod njega je lealo pismo, jo uvek zapeaeno. Uzela sam ga, slomila vosak i poela
da itam.
Ja umirem, draga prijateljice i moram sada da ispovedim svoje grehe Vama, iako je bol koji
zbog toga oseam tako jak, da jedva drim pero.
Kazala sam Vam da sam bila zavedena dekadencijom francuskog dvora. Moda je tanije rei
da sam popustila sopstvenom pokvarenom srcu. Kada sam kazala da ste Vi bili verni, ali
okrueni zlom, mislila sam na sebe. Ja, koja se nazivam Vaom prijateljicom, izdala sam Vas.
Volela sam vaeg supruga, Katrin, i posle vie godina odupiranja jedno drugom, prepustili smo
se grehu. Iako se Anri predao zovu tela, svaka njegova misao i re odavala je da za Vas uva
daleko jau ljubav od one koju deli obinim ljubavnicama. ak ni sada ne znam zato smo toliko
udeli jedno za drugim, ni zato su nas razum i vrlina tako izneverili. To je najvea alost moga
ivota i dok odlazim u susret smrti, Va oprotaj mi je potrebniji nego boiji.
Moj Anri, moj jedini sin, je plod naeg posrnua. Znam da ga volite i drago mi je to. Molim Vas
da ovu bolnu istinu ne otkrijete njemu; neka ona umre sa nama. Njegovo srce e ionako biti
slomljeno mojom smru. Ne elim da ga jo vie povredim iz groba.
Moja ljubav prema kralju nije moj jedini greh. Kriva sam i za skrivanje istine, da bi moj sin
mogao da se oeni svojom polusestrom Margo. Moda sada razumete zato sam elela da
zatitim
Anrijeva prava kao prvog krvnog princa, i elela da ga brakom uvedem u porodicu njegovog
oca.
Kao Burbon po imenu i Valoa po krvi, on ima dvostruko pravo na presto. Va suprug misli da bi
to
odobrio.
Oprostite mi, prijateljice, a ako to ne moete, budite bar dobri prema mom Anriju. Nasledio je
oevu otvorenost i dobro srce, kao i iskrenu naklonost prema Vama.
Sada odlazim Bogu sa molitvom na usnama.
ana
Pismo mi je palo u krilo; digla sam ruke na lice i gorko, grevito zajecala, udno, bez
suza. Osetila sam duboku, veliku tugu, ne zbog izdaje, ve zbog patnje koju smo nas troje
proiveli tragajui za sreom. Izvesno vreme sam sedela, savladana tugom, pre nego to
me je isto i uasno otkrie diglo na noge.
U mom seanju, smeh vojvotkinje D'Etamp je zvonio dok je skoro gola trala u noi, sa
svojim ljubavnikom. Kralj Fransoa u bliskoj poteri.
Zar ne mislite da je Lujza lepa devojka?
I Fransoin nervozni odgovor: Ne gnjavite me, Ana... Anrijeva roaka ana, u godinama je za
udaju i donosi sa sobom i krunu Navare.
Da sam dozvolila da budem odbaena, zar nisam prolila krv da bih dobila decu, da li
bi ana zauzela moje mesto? Da li bi sada njen sin bio kralj?
Moja okolina je nestala: odjednom sam stajala u dvoritu Luvra, bosa na kaldrmi. U
mraku, neki ovek je leao, lica okrenutog prema meni.
Katrin, uzviknuo je. Glava mu se zaljuljala prema meni i jasno sam ga videla. Lice mu
je bilo izdueno, bradato i privlano, kao mog pokojnog Anrija i njegovog oca, isto ono
lice, koje me je uvek poseivalo u mojim mranim snovima.
Spustila sam se pored njega i dodirnula mu obraz. Kako da Vam pomognem,
Navara, proaputala sam, kad ete Vi pobiti mene i moju decu?
Venez a moi. Aidez-moi. Crna taka se pojaviia na njegovom elu, iznad obrva i poela da
se iri kao vlana mrlja. Curila mu je niz lice i stvarala baricu na kaldrmi.
Odmah sam se vratila u svoj kabinet i sagnula se da dohvatim pregradu. Izvukla sam
ostale papire, poruku mog dragog mua, vidovnjakov kvatren, razvila ih oboje i stavila
jedno pored drugog na sto.
Katrin, zbog ljubavi prema Vama inim ovo,
zbog ljubavi prema Vama ovoga puta dolazim.
Moj jedini pravi naslednik e vladati.
Unitite ono to Vam je najblie srcu.
Unitite to Vam je najblie srcu.
Jedna nit i dalje se odmotava,
Namotajte je i odvratite dolazeu plimu zla.
Ako je pokidate, sama Francuska e nestati
Uguena krvlju roenih sinova.
Digla sam pogled sa lista i zatvorila oi. U mislima, Navara mi je jo uvek leao pod
nogama, u zadnjim grevima samrtnog bola. Usne su mu drhtale, dok se muio da iskae
samo jednu re:
Katrin
Sagnula sam se i spustila mu prst na njih, da ga spreim da kae svoje poslednje.
Dola sam ak iz Firence, monsinjore, apnula sam, predaleko da bih dozvolila da
umrete.
Spustila sam razum kao teret i izala u no.
Kada sam izala iz svoga apartmana u hodnik, trojica kraljevskih telohranitelja, koji su
uvali vrata, okrenue se i pogledae me iznenaeno.
Madam kraljice, proita najstariji od njih, dok su se on i kolege kratko klanjali. Nije
imao vie od osamnaest godina, uredno obrijan, nezgrapan mladi rie kose i lica punog
odgovarajuih pega; kolena ispod ruba njegovog crvenog kilta bila su isto tako pegava.
Vreme je za napad! Molim Vas, bilo bi najbezbednije za Vas da ostanete u svojim
odajama.
Gde vam je kapetan? Moram odmah da razgovaram sa njim!
Madam, oprostite mi, odgovori kot, ali trenutno je preokupiran obavezama; moe
proi izvesno vreme dok ne budemo mogli da ga dovedemo kod Vas.
Ali nema vremena! Sa oklevanjem sam pogledala niz senoviti hodnik. Od kada su
poele nevolje na ulicama, svee na zidovima su nou gorele da bi patrole lake vrile
svoju dunost. Sama u otii do njega. Gde je on?
Moj straar je oklevao, pa spusti glas do jedva ujnog apata.
Madam, eka na znak ispred odaja kralja Navare.
--
Namrtila sam se, gledajui niz uzani i mrani hodnik. Tamo dalje, izvan vidokruga,
nalazila se dugaka galerija, koja povezuje staru tvravu sa novim jugozapadnim krilom,
u kome su bili smeteni Navara i njegova grupa. Ako odem najbre to mogu, stii u za
nekoliko minuta; ali ni to moda ne bi bilo dovoljno brzo.
Digla sam suknje i potrala. Stariji straar je poao za mnom, besno apui.
Madam kraljice! Molim Vas! Ja sam zaduen za vau bezbednost!
Onda vrite svoju dunost! odsekla sam, ne usporavajui.
Prestigao me je sa lakoom i poao ispred mene, sa rukom na balaku maa.
Zakunite se, prodahtala sam, da ete mi pomoi da naem Navaru i sauvam mu
ivot! Sve je to strana greka, on ne sme umreti!
Madam, ree on, hou.
urno smo se spustili niza stepenite na drugi sprat, gde su bili smeteni kralj i Anu,
pa tesnim i niskim hodnicima starog Luvra produili na zapad. Naposletku smo izali u
ire holove dugake galerije, koja vodi do novog krila, koje je izgradio moj svekar.
Galerija je bila zatvorena barikadom od vojnika koji su gledali na zapad: etvorica
vajcarskih halebardista, svaki sa belim, etvrtastim krstom na prednjem i zadnjem delu
tunike, svi sa dugakim kopljima i otrim seivima na njihovim vrhovima. Sa njima su bila
i etvorica kota, dvojica sa arkebuzama i dvojica sa irokim maevima.
Mesta za kraljicu! prodahta moj ovek dok smo im prilazili.
Osmorica ljudi se brzo okrenue i pogledae nas sa nevericom.
Isuse! apnu jedan.
Nastade blago talasanje dok su se jedva primetno klanjali.
Madam kraljice! uskliknu glavni telohranitelj, tiho. Znoj mu je curio ispod kape i
odsijavao svetlost svee u hodniku, pre nego to ga je obrisao nadlanicom; oi su mu
blistale od nervoze. Ne moete da budete ovde! Molim Vas, vratite se u svoje odaje.
Moram da razgovaram sa vaim kapetanom, rekoh nestrpljivo. Navara mora biti
spasen. Pustite me da proem!
vajcarac sa najviim inom ree, Vreme nam je za vratom, madam kraljice. Ne smemo
da vas propustimo.
Poela sam da se guram izmeu njih, koristei njihovo oklevanje da dodirnu moju
kraljevsku osobu, ali halebardista mi preprei put.
Ne mogu da raspravljam! rekoh, ne trudei se da spustim glas. U pitanju je ivot i
smrt! Ako vam je stalo do sopstvenog vrata, skloniete se u stranu, odmah!
Dozvolite, onda, da prenesem poruku kapetanu strae, ree halebardista, zbog
Vae, sopstvene bezbednosti, madam.
Izgledao mi je ljigavo i gledao neiskreno. Ako mu poverujem, Navara e umreti.
Koraknula sam na desnu stranu, a on za mnom, uljudno, ali odluno.
Provedite me! zatraila sam od svog pegavog, mladog uvara.
On stavi ruku na balak svog maa, koji je stajao u koricama.
Zvuk je prodro kroz zidove palate, od koga je ovek mogao da se ukoi: dubok, tuan
zvon iz zvonare Sen Zermena. Odzvonilo je jednom, dva puta...
U jednoj oblinjoj pariskoj ulici, vojvoda od Giza i njegovi ljudi provaljivali su
vrata hotela De Betizi.
U mojim mislima, Rueri je proaputao, Moda je ve kasno.
Na trei zvuk zvona, provukla sam se pored straara; moj mladi kot je reagovao i
poao za mnom. Ostali se nisu usudili da napuste svoje poloaje; ignoriui njihove
priguene pozive, utrali smo u galeriju.
Bila je to duga, teka trka pored slika, kipova, zaslepljujuih murala uramljenih u
elinijeve pozlaene ramove. Visoki prozori, desno od nas, gledali su na poploano
dvorite, u kome su vajcarski halebardisti i samostrelci ekali ispod velike, mermerne
statue boga Vulkana, naslonjenog na svoj nakovanj, sa tek iskovanim kopljem okrenutim
na gore. Dignuti prozori proputali su topao povetarac, od koga su plamenovi svea
podrhtavali, bacajui razigrane senke po zidovima. Zaboleo me je stomak od tranja;
disala sam isprekidano, ali nisam se usudila da usporim. Dok smo se pribliavali
jugoistonom krilu, ula sam uzvike: napad bee ve poeo.
Galerija se odjednom zavrila u hodniku, koji je ujedno bio i odmorite stepenita. Dok
sam prolazila, dva oveka u nonim kouljama sjurie se vritei niza stepenite sa sprata
iznad.
Aidez nous! Pomozite nam!
Zamalo se nisu sudarili sa mojim mladim kotom, koji izvue ma i dreknu, Mesta za
kraljicu!
rtve razrogaenih oiju kao da nisu ule njega, ni videle mene; vritei su pobegli niza
stepenite, pa iz palate u dvorite.
Ignoriui izbezumljeni mete, niza stepenite iza nas, produili smo dalje i stigli do
hodnika u novom krilu. Ubrzo smo se nali pred vratima Navarinog predsoblja. Na pragu
otvorenih vrata leao je go mukarac na boku, svetle kose, lepo izvajanih mladikih miia
i sa krvavom ranom izmeu vrata i ramena; tamni potoii curili su mu preko osavih
grudi i rebara na mermerni pod. Iz predsoblja, iza njega, uli su se uzvici borbe.
Madam kraljice! naredi moj mladi kot. Stavite ruke na moje kukove i drite se za
mene! Ne diite glavu!
Posluala sam ga ne pocrvenevi i stisnula se uz njegova od znoja mokra lea. Uli smo
dva koraka teturajui se u prostoriju, mranu, izuzev svetla lampe koje je dolazilo kroz
otvorena vrata spavae sobe. Primetila sam pokrete u mraku, munjevite zamahe ruku i
nogu, zvidanje maeva, teturanje torza, sve praeno stenjanjem uzvicima, kletvama.
Prostorija je postala poprite uzvitlane mase tela, ali ja nisam nameravala da se meam u
to. Sagnula sam glavu i vrsto se drala za debeli opasa na uzanim kukovima svog
spasioca. Miii na leima su mu poskakivali dok je zamahivao svojim orujem; trgla sam
se kada je udario u neki drugi ma.
Smrt hugenotima! uzviknu neko i odmah u prozukli odgovor:
Smrt katolikim ubicama!
Navara! uzviknuh ja, a rei mi ostadoe priguene iza lea mladog kota. Navara, ja
sam, Katrin!
Dolazimo u miru! uzviknu moj kot, zamahujui neprestano. Mesta za kraljicu!
Ispred nas se zau jezivo krkljanje; miii mog oveka odjednom se opustie dok je
sputao ma i preosmo dva koraka. Prilikom drugog, zamalo se nisam spotakla o neije
telo i bila sam primorana da za trenutak pustim koni opasa, da bih digla suknje i
preskoila ga.
Svuda oko nas neduni su vikali traei pomo. kot se sudario sa jednim od svojih i
izbezumljeno progovorio galski; razumela sam re Navara. Koni opasa me je povukao,
krenuvi prema vratima spavae sobe. Opet sam se spotakla o neiji isprueni ekstremitet i
pustila opasa. Moj ovek se hitro okrenuo i pruio mi ruku.
U tom trenutku digla sam pogled. Naspram prozora stajao je tamniji oblik nekog
oveka; maleni plamen, manji nego na fitilju lampe, lebdeo je ispred njegovog ramena.
Osetila sam miris upaljenog fitilja za puke ba kada je moj kot uzviknuo.
--
Usledio je zagluujui pucanj, propraen mirisom baruta. Moj uvar je pao nazad, na
mene, i oborio me na kolena. Izvlaila sam se ispod njegove mlitave teine; kroz dim sam
videla njegove otvorene oi i pola da mu opipam srce. Pipala sam prstima, proveravajui
da li mu se grudi diu i srce kuca, i nisam osetila nita; kliznuli su u toplu rupu u blizini
srca i istog trena se povukli.
Uspravila sam se ba kada je arkebuzer opet napunio svoje oruje i oteturao se u
spavau sobu. Tamo je bilo svetlije, sa obzirom na svetlost lampe, ali nita manje haotino;
desetak tela, hugenota, golih ili u tankim nonim kouljama, vajcarskih vojnika, kotskih
kraljevskih straara, lealo je na podu, dok su se ivi i dalje borili.
Kapetan strae, na suprotnoj strani postelje, maui maem u borbi protiv nekog
elavog hugenota, koji je proklinjao, primeti me.
Madam kraljice! Boe moj!
Nije smeo da prekine borbu i jurne prema meni, ve je zadrao panju na svom
protivniku. U blizini, u podnoju postelje, pet boraca dalje, stajao je Navara.
Jo uvek je bio u beloj majici i crnim nogavicama, kao da nije smeo da skine svu odeu.
Vlana koulja mu je visila na grudima, a kosa pozadi bila sva slepljena. Pravio je grimase,
izbezumljenog pogleda, a lice mu je bilo mokro od znoja dok je mahao maem u borbi
protiv isto tako estokog vajcarskog vojnika. Na kapetanov uzvik, on baci pogled prema
meni i lice mu se opusti od oka.
Ja sagnuh glavu pod uzvitlanim otricama. Navara! Provukla sam se pored jo
dvojice boraca, pa jo dvojice. Pruila sam ruku prema njemu, ne znajui hoe li je
prihvatiti ili odsei. U tom trenutku, neka prilika mi stade na put.
Bio je to onaj sedokosi hugenot koji mi je pretio dve veeri ranije, dok sam javno
veerala; drao je kratak ma u visini svog struka. Iscerio mi se, otkrivi svoje velike, ute
zube i povukao ma nazad, da ga jae zarije u mene. Ja se povukoh nazad i udarih nogom
o neko isprueno telo, i padoh, maui rukama.
Iscereni din se nagnuo iznad mene, a onda, odjednom klonuo u stranu, potpomognut
udarcem pljotimice maem po glavi. Pored mene se pojavio Navara, izbezumljen od besa,
konfuzije, oaja. Pogledala sam ga sa beskrajnom nadom: nije me ubio.
Katrin! Glas mu je bio jedva ujan kroz buku.
Dola sam da pomognem! Poite sa mnom na sigurno, uzviknula sam, ali on nije
mogao da me uje, pa odmahnu glavom i prui mi ruku.
Dok me je dizao, bacila sam pogled preko njegovog ramena i ugledala jedan beli krst
kako prilazi; kada je vajcarski maevalac skoio prema njemu, vrisnuh. Navara se hitro
okrenu prema njemu i nagnu se nazad da bi izbegao zamah otrice. Nije uspeo; vrh mu uz
udar rasee elo i on se stropota na pod.
Ja padoh na kolena pored njega, dok je treptao oima.
Pomozite nam, apnu on i opusti se.
Svetla krv mu je izvirala iz ela i curila na tepih. Ja dahui otkopah svoj ogrta,
pokupih koliko sam mogla od skutova i snano ih pritisnuh na ranu. vajcarski vojnik
iznad nas savi lakat i povue ma natrag, spreman da zada poslednji udarac.
Ja se uspuzah na Navaru i legoh preko njega.
Ako ga ubije, uzviknuh, ubie kraljicu!
Navara se ispod mene pomeri i zastenja. Zapanjeni vojnik spusti oruje i povue se.
Odjednom i on pade, a ja digoh pogled i ugledah mladog princa od Kondea, oputenog
lica i razrogaenih oiju. Ugledavi krvavog Navaru, on ispusti krik, pa skide svoju nonu
koulju i baci je na mene. Ja sklonih svoj vlani ogrta; rana je jo uvek krvarila, a elo
rtve oticalo, ali lobanja nije bila povreena. Uvezala sam koulju Navari oko glave i digla
pogled prema Kondeu, koji se sagnuo da me uje.
Pomozite mi da ga sklonim na sigurno! uzviknuh.
Konde nije oklevao. Uspravio me je, pa smo oboje uspravili Anrija. Navara je bio
oamuen i nestabilan, ali shvatio je dovoljno da me obgrli oko ramena i tetura se sa
mnom za Kondeom, koji je digao ma i istio put kroz vajcarce i kote, od kojih su se neki
pokorno povlaili, zbunjeni, ugledavi mene.
Zato? zajecao je Anri kada smo izleteli u predsoblje, gde je borba odjednom
prestala. Dvadesetak njegovih drugova lealo je pobijeno na mermeru.
Nisam mu odgovorila dok smo izlazili u hodnik, ve sam se obratila Kondeu, koji je
gledao oko sebe oprezno, ali bez mrnje koju sam uvek do tada primeivala. Ovamo,
pokazao je prema istoku.
Proli smo pored stepenita, sada tihog, i uli u pustu galeriju. Vlaan povetarac je
stigao do zavesa i lagano ih ljuljukao. Dva sprata ispod nas, u dvoritu, rtve su se
skrivale u velikoj senci Vulkana. Anri je zacvileo i zastao da uasnut pogleda kroz prozor.
Preko stotinu prestravljenih hugenota pobeglo je iz palate u dvorite, samo da bi otkrili
da ih tamo ekaju vajcarci sa svojim samostrelima i halebardama. Gomile tela bile su
naslagane kod zapadnog zida; pod svetlom baklji, desetak njih koji su vritali uurilo se
zajedno, dok su ih samostrelci gonili da se, korak po korak, preko krvave kaldrme povlae
prema otricama halebardista koji su ih doekivali. Pritisnula sam pesnicu na usne, da
uguim gorku muninu i tugu. Naredila sam to jer sam se plaila rata, jer nisam elela da
ljudi umiru.
Konde je gledao namrteno, suvie dirnut da bi progovorio.
Zato? zastenja Anri opet; okrenuo se meni. Zato nam to radite?
Ne smemo ovako da stanemo ovde, rekoh. Ako ostanemo tu, nai e nas i ubiti vas
obojicu. Doite.
Uzela sam lampu sa zida i povela ih do malih vrata na sredini galerije, koja su skrivala
uzano kruno stepenite, put za bekstvo, poznat samo kraljevskoj porodici. Ustajali
vazduh na njima bio je teak, a Navara se ljuljao, ali uspeli smo da siemo tri sprata, do
blaeno hladnih podruma. Povela sam ih pored velike stare vinske buradi, do zatvorske
elije i uzela zarali klju sa zida, da je otvorim. Konde je pomogao roaku da doe do
jedne od viseih dasaka, koje su sluile kao postelja; Anri je seo i teko se naslonio na
zemljani zid, dok sam ja stajala ispred, pa zatvorila reetku i zakljuala je. Njih dvojica se
zagledae kad su uli metalni zvuk kljua i brave.
Konde planu. ta nameravate da uinite sa nama? Javno pogubljenje?
Nameravam da vas zadrim tu, rekoh, dok ne odluim ta u dalje da radim. To je
jedino mesto na kome ete biti bezbedni. Kunem se bogom, neu vam uiniti nita naao.
Anri skide krvavu majicu sa glave i sa nevericom se zagleda u nju. Zato ste pobili
nae prijatelje? Glas mu je bio tuan, zbunjen.
Zato to ste nameravali da nas pobijete, odgovorih besno. Zato to vaa vojska u
ovom trenutku marira prema Parizu. Zato, to ste nameravali da ubijete Dofina i mene, i
da preotmete krunu mom sinu.
On i Konde se zagledae u mene, kao da sam odjednom skinula spavaicu.
Vi ste ludi, apnu, Konde. Nema vojske.
Navara oprezno die ruku na oteklo elo i tre se, kao da ga je zabolela slaba svetlost
lampe. ije su to lai?
Imam Vae pismo zapovednika na terenu, rekoh, kojim se otkriva zavera da se
zarati u Parizu i arl prisili na abdikaciju.
--
Laete! ree Konde. Laete da bi zaratili sa nama! Pardajana, Rofukoa, svu moju
gospodu, pobili ste zbog lai! Odjednom je gorko zaplakao, sakrivi lice rukama. Navara
mu stavi ruku na rame i okrenu se meni.
Donesite mi to pismo, ree, i dokazau Vam da je falsifikat. Nismo poinili nikakav
zloin, sem to smo tolerisali Kolinjijevu neotesanost u vezi panske Holandije. Madam
kraljice, zaboga, morate ovo da zaustavite. Svi moji ljudi, glas ga izdade, njih pedeset je
dolo iz svog smetaja da spava na mom podu jer su se plaili za mene posle napada na
admiralov ivot. A sad su mrtvi...
Zajecao je i spustio glavu.
ta je sa vaom vojskom? upitah. Eduarovi izviai tvrde da dolazi i da e se noas
ulogoriti ispred naih zidova.
Nema vojske! uzviknu Konde. Anu i njegovi izviai lau! Madam, Va mlai sin
je lud kao i njegov brat, ali jo opasniji!
Ne vreajte ga! vrisnuh ja, ali bes mi je bio pomuen sve veom konfuzijom. Uhvatila
sam se za reetke koje su nas delile.
Doli ste naoruani za rat. Doli ste spremni za borbu.
Anri die glavu, lica toliko izoblienog tugom, da nije mogao da otvori oi i pogleda
me. Doli smo ovde sa strahom za svoje ivote, ree i spusti glavu.
Zvona Sen ermena, priguena kamenom i zemljom, objavie etvrti sat posle ponoi.
Gore, na nebu, zvezda Algol se pomerila nasuprot Marsu: Kolinji i nekih dve stotine
hugenota koji su patrolirali zonom oko hotela De Betizi, bili su mrtvi. Moje ruke na
reetkama se opustie; dlanovi mi kliznue niz hladan metal, a teina mog tela obori me na
kolena. Ja sam bila organizator svega, ja i moja estoka ljubav prema svojim bezvrednim
sinovima.
Neka mi je bog u pomoi, apnuh. Neka nam je bog svima u pomoi.
Glava etrdeset est
Nala sam sporedno stepenite koje vodi iz podruma do drugog sprata junog krila, i
tajni prolaz do apartmana Vojvode Anujskog; nekoliko puta kolena su mi klecala i
morala sam da se naslonim na zid i odmorim. Stigla sam, drhtei, do plakara u Eduarovoj
spavaoj sobi. Linjerol je dremao na malom krevetu i dahnuvi ustao kada sam otvorila
kripava vrata. Odmah je upalio lampu i, ugledavi Anrijevu krv na mom ogrtau,
vrisnuo.
Ko je to tamo? doviknu Eduar iz spavae sobe. Linjerol, samo u tankoj nonoj koulji,
skoi i uhvati me za lakat; ja sam tada ve toliko drhtala, da sam jedva uspevala da stojim.
Eduar se pojavi na vratima, omotavajui svileni ogrta na golo telo. Pogledala sam ga
kao da ga vidim prvi put: lice mu nije bilo, poput moga, umorno, napaeno i izmueno
oseajem krivice, ali zinuo je ugledavi me i uhvatio me za ruku. Pourili smo napolje iz
spavae sobe, gde je utokosi Rober-Luj sedeo razrogaenih oiju i go, pokrivaa
navuenog preko grudi, u predsoblje, gde me je sin poseo u stolicu.
Boe moj, uzviknu on. Maman, Vi krvarite! Okrenuo se Linjerolu, straarima i
slugama, koji su se odjednom pojavili. Zaboga, dovedite joj doktora! I donesite odmah
lavor i arave! Okrenuo se opet meni i klekao pored moje stolice. Gde su Vas
povredili?
Spustila sam ruku koja mi je nekontrolisano drhtala, na njegovu podlakticu. Ne
doktora, rekla sam. Nisam povreena.
Ali krv... Dodirnuo mi je kosu; spustila sam pogled na pletenicu koja mi je pala na
rame i videla da i na njoj ima Anrijeve krvi.
Bila sam glupa, rekoh umorno. Pogreila sam i napustila svoju sobu. Bilo je
hugenota... oni su me okrvavili svojom krvlju.
Ali kako... Odakle ste doli? Pogledao je prema plakaru; skrenula sam pogled i nisam
odgovorila.
Linjerol se vratio sa lavorom vode namirisane narandinim cvetom, i pekirom; Eduar
umoi pekir u lavor, i pree mi njime preko lica. Ostao je krvav.
Pogledajte svoj lepi ogrta, ree on i pucnu jezikom mirnije. Upropaten je... Kako
ste se toliko okrvavili? Ovo ne lii na Vas, maman, da budete tako lakomisleni. Spustio je
moju isprljanu ruku u lavor i neno je oprao. ta ste to, zaboga, radili?
Digla sam pogled prema njemu. Eduare... ono Navarino pismo zapovednicima na
terenu. Moram odmah da ga vidim.
On prekide posao da bi iscedio pekir. Zato?
Moda je falsifikovano.
Njegov pogled, koji je bio otro usredsreen na mene, malo se povue u sebe. To bi
bilo nemogue.
Zato? Pa gradonaelnik Vam ga je dao, zar ne? Moe li se njemu verovati? Moe li se
verovati Vaim izviaima?
Da mu se ne moe verovati, ne bih ga zaduio za odbranu grada. Naravno da mu se
moe verovati, kao i izviaima! Kakvo je to pitanje?
--
Volela bih da vidim to Navarino pismo molim Vas, rekoh. Sigurno ga jo uvek
posedujete.
On se namrti u neverici i razdraeno uzdahnu. Nemam pojma gde je. Zamoliu
sekretara da ga nae ujutru.
A elela bih i da razgovaram sa Vaim izviaem, rekoh. Onim, koji je izvestio da
hugenotska vojska ide na Pariz. Zanima me gde se sada nalazi.
Vi mi ne verujete, ree on. Nasmeja se kratko, nervozno, isto kao to je i moj roak
Ipolito kada sam ga pitala za druge devojke.
Samo hou sama da vidim dokaze, rekoh mu.
Ba kao i Ipolito, odjednom je pobesneo. emu sve ovo? ta bi se postiglo sada,
prouavanjem dokaza koji su se ve pokazali osuujuim? Svi su mrtvi; nita ih nee
vratiti u ivot! ak i ako smo, u najboljem sluaju, nainili uasnu greku, nikada vie ne
mogu ratovati protiv nas, nikada! Suzio je oi gledajui me. Razgovarali ste sa nekim. Sa
kime? Prsti mu se zarie u moju nenu nadlakticu. Ko Vam je rekao te lai?
Zagledala sam se u njegove nevernike oi i srce mi je puklo; izigrao me je lako, kao i
svoju nedunu sestru. Zatim sam se zagledala iza njega, prema prozorima, koji su gledali
na prokleto dvorite. Znao je, naravno, da je arl boleljiv i da nee jo dugo iveti; Navara
i hugenoti su predstavijali jedinu stvarnu pretnju njegovoj vladavini. Kolinji mu je samo
omoguio da se otarasi glavnih suparnika.
Nije trebalo da me iznenadi bezobzirnost moga sina, poto sam znala ta sam uinila
od njegove majke.
Kozimo Rueri, apnula sam. Rekao je da u biti izdata.
Leevi su leali u dvoritu vie od jednog dana, jer su vojnici koji su ih pobili morali da
brane palatu. Pod suncem koje je prilo, vladao je nepodnoljiv smrad; zatvorili smo
prozore uprkos vruini, ali muve su nalazile prolaz, kao i smrad, koji nam se lepio za
odeu i kosu. Ja sam navukla zavese i nisam htela ni da pogledam napolje.
Borbe su nastavljene na ulicama Pariza jo pet dana, dok su se uplaeni lanovi
kraljevske porodice skrivali unutar jakih zidova Luvra i sluali krike i zvuke estokih
borbi izvan kapija palate. Ljudi nisu znali razloge napada na ulicu De Betizi i podele
oruja katolicima za samoodbranu. Krenule su prie da je kralj naredio da graani
napadaju hugenote i proirile se brzinom munje.
U roku od nedelju dana, sedamdeset hiljada nedunih izginulo je u Parizu i u
provinciji. Odgovornost za napad bila je sa pravom stavljena pred moja vrata; sada su me
prozvali Crna kraljica.
Neu ih spreavati da govore istinu. Ali moji prisvojeni zemljaci sada misle da sam taj
napad planirala od samog poetka, namamivi prvo Kolinjija, pa Navaru, kao deo svog
plana da unitim hugenotski pokret.
Gizov napad na hotel De Betizi bio je veliki uspeh. Dvojica njegovih obinih vojnika
provalila su vrata spavae sobe u kojoj je Kolinji leao, pod negom doktora Parea. Kada su
zatraili da se identifikuje, Kolinji je to uinio bez straha, ali je prezirno pogledao vojnika i
rekao, Trebalo bi bar da me ubije gospodin, a ne ovi neotesanci. Umesto odgovora, jedan
od tih neotesanaca je zario ma admiralu u grudi i izbacio ga kroz prozor. Le je nekim
sluajem pao pored samog oduevljenog vojvode od Giza.
Do tada su osvetoljubivi katolici ve izali na ulice; izmasakrirali su telo, vukli ga kroz
grad i izmasakrirano ga bacili u Senu. Giz je ponosno doneo glavu meni u svilenoj torbi,
koja nije zadrala uasan smrad. Okrenula sam se od njega, uasnuta, i naredila da tu
glavu balzamuju.
Uspela sam da sauvam Anrija od Navare i njegovog roaka princa Kondea, da ne
padnu u kande Anua. Onoga dana, kada je Kolinji umro, kriom sam otila kod Margo i
ispriala joj za izdaju njenog brata; zajedno smo otile kod arla i iznele mu dokaze o
Navarinoj nevinosti. Njegovo velianstvo je tada lako prihvatilo da Navara i Konde,
prinevi po krvi, moraju biti spaseni i izdao je takvu kraljevsku naredbu. Kasnije, poto su
borbe prestale, otila sam kod gradonaelnika, koji je potvrdio da se nikakva hugenotska
vojska nije pojavila i da on nije presreo nikakvo Navarino pismo vojnom zapovedniku na
terenu. Eduar ga je izmislio; gradonaelnik, maral Tavanes i ostali oficiri, poverovali su
reima Vojvode Anujskog.
Eduar uopte nije pokazao optuujue pismo koje je toboe napisao Navara, niti smo
ikada vie verovali jedno drugom. Upozorila sam Navaru na Anuovu prevejanost; bio je
zahvalan, mada slomljen bolom zbog gubitka svojih prijatelja i istoveraca, i nepoverljiv
prema injenici da, zbog sopstvene sigurnosti, treba da se vrati u katolianstvo i ostane u
Luvru, u blagom kunom pritvoru.
Masakr na Dan Svetog Vartolomeja slomio je arla. Poeo je, bez sumnje na Eduarovu
radost, da gubi zdravlje i klizi u smrt.
Doao je septembar i doneo smanjenje vreline i nasilja. Kada su kapije palate opet
otvorene, nedelju i jedan dan posle ubistva admirala Kolinjija, primila sam prvog
posetioca iza zatvorenih vrata svog kabineta.
Kozimo Rueri nije vie bio bezvremen: svetlost lampe sasvim jasno je otkrivala sede u
njegovoj kosi i bradi, duboke bore ispod oiju i od godina oputenu kou ispod brade. Bio
je mrav, ak koat, a runoa nepravilnih crta njegovog lica oterala bi i najhrabrije dete
trkom kod majke. Skinuo je svoju uobiajenu crvenu odeu i sada se oblaio potpuno u
crno, kao hugenot.
Uao je i zatekao me za mojim stolom, kao i uvek, kao da smo se nedavno videli i, kao i
uvek, duboko se poklonio. Ali kada je digao glavu i trebalo da izrekne pozdrav, rei su mu
zamrle na usnama. okiran, zagledao se u mene.
Kozimo, rekoh, ustajui. Obila sam oko stola, da se pozdravim ili zagrlim sa njim,
ne znam. Ali pre nego to sam stigla do njega, noge i ivci su me najzad izdali, i nala sam
se na kolenima, izgubivi snagu od tuge.
Klekao je pored mene. Obesila sam se o njega, slomljena, rasplakana.
Kad sam uspela da progovorim, prodahtala sam, Opet su poeli, zli snovi. Mrtvi jo
nisu pokopani, a snovi su poeli. Uiniu ta treba: pobiu svoje sinove sopstvenom
rukom ako treba, da ih zaustavim. Upozorili ste me, ali nisam sluala. Sada sluam.
Njegov izraz je bio iskren i otvoren, bez mranog prorokog sjaja; zbunilo me je
poigravanje svetlosti lampe na njegovim neprolivenim suzama. Nema vie potrebe za
krvlju, promrmljao je. Samo oslobodite demona i pustite zvezde da idu svojim putem.
Odmahnula sam glavom, neshvatajui.
On mi je ponovio rei moga mua: Unitite to Vam je srcu najblie.
Bilo je jednostavno i izvreno u Ruerijevom privremenom stanitu u blizini: nacrtan
krug, krvavi biser na oltaru, prizivanje varvarskog imena. Kada se demon pojavio,
njegovo prisustvo je bilo vidljivo po neoekivanom poigravanju plamenova i mojoj
najeenoj koi, prorok mu se zahvalio i oslobodio ga njegovog zadatka. Poto je povuena
sva natprirodna podrka, moji sinovi e ubrzo doiveti svoj kraj.
Rueri bi se sam oslobodio bisera koji je ostao bez moi, ali ja sam prva stavila ruku na
njega. Ovo pada na mene, rekla sam.
--
Moja koija se ljuljukala kroz mirne ulice, do obale reke Sene i nervozni koija je
saekao dok smo se Rueri i ja probijali kroz pobacane otpatke, dole, do blatnjave obale.
Nebo je bilo vedro toga dana, a vazduh sve; oluja je prethodnog dana sprala prainu i
smrad trulei koji bee preplavio grad. Na trenutak sam stala i zagledala se na jug, prema
kulama bliznakinjama Notr Dama i finim tornjevima Sen Sapela, prizorima koji su
imenjaka moga mua, Anrija od Navare, ispunili onakvom enjom. Zatim sam digla ruku
i bacila biser u tamnu vodu; dva puta je odskoio i tiho potonuo.
I ja sam tiho tonula. Da me Ruerijeve ruke nisu pridrale, pala bih.
Odrala sam obeanje, proaputala sam glasnije. Sin Valoa e uvek sedeti na
prestolu. Va jedini stvarni naslednik e vladati.
Moja slepa sebinost i nedostatak volje da se sklonim i dozvolim svom muu da nae
pravu enu za sebe, izazvali su nepojmljivi jad. Pod njegovom teinom nisam mogla ni da
stojim, ni hodam, ali Rueri me je ipak vratio do koije, pre nego to sam se sasvim
istopila i nestala, kao i arolija.
Epilog
Te noi sam opet sanjala.
Sanjala sam arlovu skoru smrt, kaalj i groznicu, krvave arave koji se menjaju skoro
svakog sata. Znajui da su moji sopstveni postupci ubrzali njegovu finalnu agoniju, leala
sam i jecala u postelji pored njega, obgrlivi ga rukama dok je aputao poslednje rei: Ma
mere... Eh, ma mere...
Sanjala sam i Eduara, ludilo, izdaju i okrutnost koju vie nije skrivao, poto se popeo
na presto i oduzeo mi svu mo. Videla sam surovost, pogubljenja, ubistva i mrnju koju je
izazivao dok se narod nije okrenuo protiv njega, pa je zavrio pre vremena, rasporen
maem ubice.
Sanjala sam i Anrija, kralja Francuske i Navare, koji je, u interesu mira, postao katolik,
da bi mogao da bude valjano krunisan u katedrali, kako govori, Pariz zasluuje misu.
Videla sam pomirene hugenote i katolike, i ujedinjenu dravu kojom najzad vlada
razuman monarh, koji stavlja blagostanje naroda ispred svoga, vladar koga podanici toliko
vole, da su ga prozvali Anri Veliki. Videla sam Francusku mirnu i naprednu.
Nisam sanjala krv. Probudila sam tuna, ali sa olakanjem, sa pokajnikim molitvama
na usnama.
Obavestila sam o tome Ruerija sledeeg popodneva, kada je doao sa svojom
oskudnom imovinom, da se smesti u svoj novi apartman u Luvru. U obinom, crnom
kaputu i slinom okovratniku, bio je u neskladu sa pozlaenim zidovima, finim,
enstvenim nametajem i bledoplavim brokatnim zavesama, razvuenim da bi propustile
slabu svetlost. I on je, kao i ja, slabo spavao posle masakra na Dan Svetog Vartolomeja;
videvi koliko je iscrpljen, insistirala sam da sedne pored mene u predsoblje, dok su
njegove sluge tapkale po spavaoj sobi i otpakivale mu prtljag.
Uinila sam to sam mogla da sve popravim, rekoh mu tiho. Ali ne mogu da vratim
nedune koji su stradali. I ne mogu podneti da gledam kako moji voljeni sinovi, iako su
moda prava udovita, umiru. Dobila sam vie nego dovoljno tuge za jedan ivot.
Dozvolite mi da umrem, Kozimo.
Nakrivio je glavu i ozbiljno se zagledao u mene. Imao je runo lice, ali dok mu je mlaz
svetlosti sa prozora padao na oi, videla sam koliko su one lepe.
Vae vreme nije dolo, Katrin, odgovorio je. Postavili ste stvari kako treba, a sada Vi
i ja treba da ivimo jo dugo i pobrinemo se da one ostanu takve. Navaru jo oekuju
mnoge prepreke.
Smuilo mi se i okrenula sam se od njega, i zatvorila oi. Uskoro sam ih opet otvorila,
osetivi neto lako i toplo na obrazu. Rueri je ustao sa stolice i klekao pored mene; prsti
su mu lebdeli, neno i nesigurno, u vazduhu izmeu nas.
Ne gubite nadu, rekao je. Obeao sam Vam pre mnogo godina da u Vas voditi
kroz sva iskuenja. Uvek u biti pored Vas.
Ali ja sam prokleta, Kozimo, rekoh tuno.
Onda smo prokleti zajedno, Katarina Marija Romula de Medii.
Zagledala sam se u njega, setivi se rei koje je rekao onoga dana kada je ona bludnica
umrla. Njegova naklonost i odanost bile su dublje i stalnije nego tetke Klarise, moga mua
--
i moje dece. Kao to sam ja bila spremna sve da rizikujem za svog Anrija, i Kozimo je bio
voljan sve da rizikuje zbog mene. Pomislivi to, moje mrano, nejako srce se otvorilo.
Uvek samo iz ljubavi, proaputala sam.
Uvek samo iz ljubavi, ponovio je ozbiljno i ruka mu opet poe prema meni.
Prihvatila sam je svojom, privukla ga sebi i poljubila.
Pogovor
Anri od Navare, svojim zemljacima poznatiji kao Anri IV ili Anri Veliki, bio je prvi
burbonski monarh i sigurno najomiljeniji. Njegov brak sa Margo naposletku je poniten i
on se opet oenio Marijom de Medii, koja mu je rodila nekoliko dece.
Katarina de Medii je poivela asnih ezdeset devet godina. Bila je posveen astrolog,
izvrstan matematiar i, po mnogim francuskim istoriarima, najinteligentnija osoba koja je
ikada sedela na francuskom prestolu. Detalji njenog horoskopa, kako su predstavljeni
ovde, po mom skromnom znanju su tani. Dva puta se srela sa Nostradamusom i
naposletku ga imenovala doktorom te oblasti, iako njihovi razgovori nigde nisu
zabeleeni. Njeni proroanski snovi ve jesu; njena ker Margo je zapisala da je njena
majka sanjala smrt kralja Anrija, kao i Eduarovu pobedu kod arnaka.
Mlada Dofina Katarina zaista je bila u opasnosti da bude odbaena, i prvih deset
godina braka, nije imala dece, posle ega je rodila desetoro za isto toliko godina. Prialo se
da je koristila moi svog dvorskog astrologa Kozima Ruerija, kome je bila vrlo
naklonjena. Legendarna je bila Katarinina zbirka talismana i zanimanje za magiju; posle
smrti svog mua, dala je Dijani de Poatje imanje u omonu za enonso. Kada je prela u
omon, Dijana je zapanjena otkrila pentagrame nacrtane na podu i ostavljen proroki
pribor, pa je zbog toga napustila to imanje.
Zvezdu Algol, poznatu i kao Glava Gorgone, astrolozi jo uvek smatraju
najzlokobnijom zvezdom. Nala se nasuprot Marsu 24. avgusta 1572. godine oko 4:00
ujutru, jedan sat posle poetka masakra na Dan Svetog Vartolomeja, dok je Mars prolazio
preko Katarininog ascendenta, Bika. Mars prolazi preko pojedinih ascendenata u
predvienim periodima ekstremnih kriza, koje se mogu zavriti smru.