Ju Hua

ŽIVETI

Preveo s kineskog
Zoran Skrobanović

Geopoetika
Beograd, 2009.

2
Naslov originala:

Copyright © Yu Hua, 1993

Copyright © za srpski jezik Geopoetika

3
 Kad sam bio deset godina mlađi nego što sam sada, dobio sam lagodan
posao da idem po selima i prikupljam narodne pesme. Te godine sam, kao
vrabac koji leti unaokolo, proveo celo leto skitajući selom prepunim zrikavaca
i okupanim suncem. Pošto mi prija onaj blago opori seljački čaj, umeo sam
da, bez trunke dvoumljenja, iz bačve sa čajem ostavljene pod drvetom pokraj
međe, zahvatim zdelom svom prljavom od taloga i napijem se. Potom bih još
napunio i svoj lonac za čaj, neobavezno razmenio pokoju reč sa muškarcima
koji rade u polju i odlazio šepureći se pred skrivenim osmesima koje bih
izmamio devojkama. Jednom sam tako celo poslepodne proveo u razgovoru
sa starcem koji je čuvao polje s dinjama i otkad znam za sebe nisam pojeo više
dinja nego tada, ali kad sam ustao da se pozdravim, iznenada sam otkrio da
su mi koraci teški kao u trudnice. Drugi put sam sedeo na kućnom pragu s
jednom ženom koja je postala baka i ona mi je, pletući sandale od slame,
otpevala Devet meseci trudnoće. Najviše sam voleo da u sumrak sednem pred
seoske kuće i posmatram njihove žitelje kako po zemlji prosipaju vodu
izvađenu iz bunara smirujući tako uskovitlanu prašinu. Sunce na zalasku
bacalo bi odsjaj kroz vrhove krošnji i ja bih uzeo ponuđenu lepezu, probao
njihova kao sama so slana jela, odmerio poneku mladu devojku i razgovarao s
muškarcima.
Na glavi sam imao slamnati šešir širokog oboda, na nogama papuče, a
straga mi je visio o pojas zadenut peškir, koji sam puštao da mi kao rep
landara po dupetu. Po ceo dan sam zevao širom razjapljenih usta i šetao
unaokolo po puteljcima između njiva, s papučama koje su klepetale i podizale
prašinu sa stazica kao da su tuda protutnjali točkovi.
Posvuda sam tumarao i nisam više mogao da razaznam u koje selo sam
već navraćao, a u koje nisam. Dok bih prilazio nekom selu, često bih čuo kako
se deca dovikuju:
„Evo ga opet onaj što stalno zeva.”
Tako bi seljani odmah znali da je opet došao onaj što ume da priča sočne

4
priče i peva ljubavne pesme. A, u stvari, svaku od tih sočnih priča i ljubavnih
pesama naučio sam od njih. Znao sam šta im najviše golica maštu, pa bi to,
naravno, zagolicalo i mene. Jednom sam naišao na uplakanog starca kako sav
otečen i u masnicama sedi na međi. Bilo ga je potresno videti tako očajnog, a
on je, videvši me kako prilazim, podigao glavu i još glasnije zajecao. Kad sam
ga upitao ko ga je tako premlatio, on mi je, kopajući prstima po blatu na
nogavicama, ozlojeđeno rekao da je krivac njegov neposlušni sin, ali kad sam
pitao za razlog, stao je nerazumljivo da mrmlja, pa sam odmah shvatio da je
sigurno zavlačio ruku pod snajinu suknju. Druge večeri, dok sam žurio kroz
mrak s baterijskom lampom, ugledao sam pored jezerca dva potpuno naga
tela. Jedno je odozgo pritiskalo ono drugo, a kad sam ih osvetlio, potpuno su
se ukočila, samo je jedna ruka blago češkala bedro, pa sam brzo ugasio
lampu i udaljio se. Jednog podneva, u vreme poljskih radova, ušetao sam u
neku kuću s širom otvorenim vratima da zatražim vode, ali me je muškarac u
gaćama uspaničeno zadržao, odveo do bunara i predusretijivo izvukao kofu
vode, a potom se, kao kakav miš, zavukao nazad u kuću. Takvih stvari sam se
nagledao skoro onoliko puta koliko sam pesama odslušao i kad god bih pustio
pogled preko zemlje ispunjene zelenilom, postajaio mi je jasno zašto su usevi
tako bogati.
Tog leta sam se i zamalo zaljubio. Naišao sam na jednu devojku prijatnu i
srcu i oku, a njeno preplanulo lice mi do danas svetluca pred očima. Kad sam
je ugledao, podvrnutih nogavica je sedela na ozeleneloj obali i s ispruženim
bambusovim štapom motrila na jato ugojenih patki. Ta devojčica od šesnaest-
sedamnaest godina, stidljivo je sa mnom provela jedno vrelo poslepodne i
svaki put kad bi se nasmešila, duboko bi pognula glavu, a ja sam gledao kako
krišom spušta podvrnute nogavice skrivajući u travi bosa stopala. Tog
popodneva obuzela me je lakomislena rečitost, pa sam je saletao svojim
planovima o zajedničkom odlasku iz sela u beli svet. Bila je zaprepašćena i
opčinjena. I mene je u početku ponelo raspoloženje, i sve što sam govorio
iskreno sam i mislio. Osećao sam samo da mi se u njenom prisustvu raduju i
telo i srce, pa nisam ni razmišljao o tome kako će se to završiti. Tek kad su se
pojavila njena, tri brata, jaka kao volovi, ustuknuo sam i pomislio da je vreme
da bežim glavom bez obzira, inače ću morati njome da se oženim.
Kad sam upoznao starca po imenu Fugui, leto je bilo tek počelo. Tog
poslepodneva, stao sam pod jedno olistalo drvo. U polju se već brao pamuk, te
je nekoliko žena s maramama na glavama prebiralo po stabljikama i
mrdajući guzovima stresalo blato s žilica korenja. Skinuo sam šešir i dohvatio

5
peškir s leđa da obrišem znoj s lica. Pored mene je bilo jezerce, blistavožuto od
sunca, pa sam oslonjen o stablo seo licem okrenut ka vodi, a kad mi se
prispavalo, legao sam na svežu travu, šeširom pokrio lice i s rancem pod
glavom sklopio oči u hladovini.
Taj deset godina mlađi ja, ispružen između krošnje i busena trave, spavao
je dva sata. Za to vreme, nekoliko mrava mi se uzveralo uz nogu, a prsti su ih
i u dubokom snu i dalje nepogrešivo terali. Potom se, kao da je na obali,
začulo kako neki starac, otiskujući se na bambusovom splavu, viče u daljini.
Prenuo sam se iz sna uz povike koji su se jasno pronosili javom, i kad sam
ustao, ugledao sam u obližnjem polju starca kako vodi jednog matorog vola.
Vo je verovatno bio već premoren od oranja, pa je spuštene glave stajao
ukopan u mestu, a starac golih leđa, za plugom, iza njega, kao da je bio
nezadovoljan što se vo ne pomera. Čuo sam ga kako mu glasno govori:
„Volovi oru, psi čuvaju kuće, monasi traže milostinju, petlovi najavljuju
zoru, žene tkaju, pa, koji to vo ne ore? Tako je oduvek bilo i ostalo, kreći,
kreći.”
Čuvši starca kako ga goni, premoreno staro goveče podiglo je glavu kao
da priznaje da je pogrešilo i krenulo napred vukući plug.
Video sam da su i starcu i volu leđa bila jednako crna, obojica su zašli u
duboke godine i, dok su preoravali to staro i neumoljivo polje, ličili su na talase
uzburkane na vodi. Onda sam začuo grub, ali dirljiv starčev glas. Zapojao je
drevnu pesmu, najpre razvukavši jedno dugo „Oj, joooj” iz kojeg su zatim
izronila dva stiha :
Da mu budem zet, car me zove k sebi,
ali put je dalek, ja da idem ne bi.
Zato što mu je daleko, neće da postane carski zet. Njegova uobraženost mi
je izmamila osmeh. Valjda je vo usporio, pa je starac stao ponovo da ga goni:
„Zabušava li Ersi? Ne. Zabušava li Joućing? Ne. Kako Dadžen lepo ore,
kako Fengsja lepo ore, a i Kugenu lepo ide.”
Koliko li to imena ima za jednog vola? Radoznalo sam prišao njivi i upitao
starca, koji se približavao:
„Koliko taj vo ima imena?”
Starac je zaustavio plug i uspravio se, odmerio me od glave do pete i
upitao:
„Ti si iz grada?”
„Jesam”, klimnuo sam glavom.

6
 Odmah je dobio na važnosti, „Znao sam čim sam te ugledao.”
Upitao sam: „I dobro, koliko ovaj vo ima imena?”
Starac odgovori: „Ovaj vo se zove Fugui i to mu je jedino ime.”
„Ра malopre si ga dozivao s nekoliko imena.”
„Ааа” starac se radosno nasmejao, poverljivo me dozvao rukom, ali kad
sam mu prišao, krenuo je da nešto zausti, a zatim, videvši kako vo podiže
glavu, zastao i naredio mu:
„Ne prisluškuj, spuštaj glavu.”
Vo je stvarno spustio glavu i onda mi je starac došapnuo:
„Bojim se da ne shvati da je samo on na njivi, pa zovnem još koje ime da
ga zavaram, jer kad čuje da i drugi volovi oru, bude mu lakše i jače zaore.”
Starčevo tamno lice živahno se smešilo na suncu i bore na licu su mu
veselo poskakivale, u njih se bilo zavuklo blato, pa su izgledale kao puteljci u
njivi.
Taj starac je potom seo sa mnom pod ono olistalo drvo i tog sunčanog
popodneva počeo da mi pripoveda o sebi.
Pre više od četrdeset godina, moj otac se često ovuda šetkao obučen u crnu
svilu i uvek s rukama na leđima, a kad bi izlazio iz kuće, imao je običaj da
kaže mojoj majci: „Idem malo da obiđem imanje.”
I dok je on tako obilazio svoje gazdinstvo, čim bi ga ugledali, napoličari bi
se obema rukama uhvatili za motiku i s poštovanjem ga pozdravljali:
„Gazda.”
Kad bi otac otišao u grad, ljudi iz grada oslovljavali su ga sa ‘gospodine’.
Bio je to čovek od ugleda, ali kad je srao, srao je kao siromah. Nije voleo da
sere u lavoru pored kreveta u kući, nego je, kao marva, više voleo da sere u
polju. Svakog dana u predvečerje, otac bi sito podrignuo ispuštajući zvuk kao
žablji kreket, izašao iz kuće i odgegao do septičke jame na ulazu u selo.
Došavši do jame, pošto mu se gadila prljavština po ivicama, na prstima bi
se popeo i čučnuo iznad. Pošto je već bio u godinama i govno mu je ostarilo,
tako da nije lako izlazilo, i svi smo u kući mogli da ga čujemo kako stenje na
ulazu u selo.
Godinama je on tako srao, a kad je zašao u šezdesete, i dalje je mogao
podugo da otčuči na onim svojim nogama, jakim kao ptičje kandže. Voleo je
da posmatra kako se mrak polako spušta i prekriva njegovu zemlju. Kad mi je
ćerka Fengsja imala tri-četiri godine, znala je da otrči za ocem do prilaza selu i
gleda svog dedu kako sere. Otac je već bio u godinama, pa se čučeći nad
jamom malo tresao, a Fengsja bi upitala:

7
 „Deda, što se drmaš?”
Otac bi rekao: „Dunuo vetar.”
Tada nam porodica nije oskudevala i mi, Sjuovi, imali smo preko sto mua1
zemlje. Odavde pa sve do onog fabričkog dimnjaka, sve ti je to bilo naše. Otac
i ja bili smo nadaleko čuveni stari i mladi gazda, a bat naših koraka na ulici
odjekivao je kao da zveckaju bakrenjaci. Moja žena Đadžen, bila je kći
prodavca pirinča iz grada, pa i ona beše iz bogate porodice. Kad ti se bogat
oženi bogatom, tu se samo gomilaju pare, čuje se kako para na paru leže, eh,
prošlo je četrdeset godina otkad sam poslednji put čuo tako nešto.
Ja sam bio rasipnik porodice Sju, ili, kako je moj otac govorio, bio sam
njegovo zlo seme.
Pohađao sam nekoliko godina privatnu školu i najsrećniji sam bio kad bi
mi učitelj u dugoj tunici zadao da pročitam pasus iz knjige. Ustao bih, uzeo
svoju Čitanku od hiljadu reči u finom povezu i rekao privatnom učitelju:
„Dobro poslušaj, sad će ćale nešto da ti pročita. ”
Privatni učitelj, koji je bio zašao u šezdesete, govorio bi mom ocu:
„Kad mladi gospodar poraste, ima da vam bude danguba.”
Još odmalena mi nije bilo spasa, govorio je moj otac, a učitelj je znao da
kaže da sam kao trulo drvo po kojem se zalud rezbari. Kad sada o tome
razmislim, znam da su obojica bili u pravu, ali u početku nisam mislio tako.
Mislio sam kako imam para, kako sam jedini izdanak porodice Sju, koji se
nipošto ne sme preseći, inače će nam se porodica zatrti.
Kad bih odlazio na privatnu nastavu, nikada nisam išao peške, nego me je
uvek jedan naš sluga nosio na leđima. Posle mojih časova, on bi već pognutih
leđa ponizno čučao ispred, a ja bih ga zajahao i lupkao ga po glavi govoreći:
„Cangene, potrči.”
I sluga Cangen bi odmah potrčao, a ja bih na njemu poskakivao kao
vrabac po krošnji. Rekao bih mu:
„Poleti.”
Cangen bi istog trenutka korak zamenio skokom, stvarajući utisak da
letimo.
Kad sam odrastao, voleo sam da odem do grada i nije me bilo kod kuće po
deset-petnaest dana. Oblačio bih belu svilenu tuniku i zalizivao kosu da se što
više sjaji. Čim bih stao pred ogledalo i video svoju crno ulaštenu glavu,
izgledao sam sebi kao pravi bogataš.
Znao sam da ne izbivam iz javne kuće, i dok sam slušao one namiguše
kako cvrkuću i stenju, bilo je kao da me neko češka gde me svrbi. Kad čovek

8
počne da se kurva, sigurno se oda i kocki. Kurvanje i kocka su ti nerazdvojne
kao ruka i rame. Posle sam više zavoleo kocku, a kurvao sam se samo da bih
se malo opustio, isto kao kad se prepiješ vode, pa moraš malo da se olakšaš,
da se, pravo da ti kažem, kao čovek ispišaš. E, s kockom uopšte nije bilo tako,
od nje sam bio sav uzbuđen i napet, a ta napetost mi je posebno pričinjavala
neko neizrecivo zadovoljstvo. Ranije sam, sve vreme bezvoljno tavoreći, krao
bogu dane i već od rane zore bi me mučilo šta ću tog dana sa sobom. Otac bi
često uzdisao i prigovarao mi da nemam poštovanja prema precima, a ja bih
pomislio kako sam valjda i ja nekakav potomak tih istih predaka i govorio bih
sebi: što me ne pusti da živim kao čovek, nego me tu zamara nekakvim
časnim precima. Osim toga, kad je bio mlad, i otac je bio isti kao ja, ostalo mu
je bilo u nasledstvo više od dvesta mua zemlje, a kako su njemu dopali šaka,
spali su na nešto više od sto. Rekao bih mu:
„Ne sekiraj se, moj sin će ispoštovati pretke.”
Uvek narednom pokolenju treba ostaviti ponešto dobro da uradi. Majka bi
se na to zakikotala, krišom mi govoreći da je otac kao mladić isto tako
odgovarao dedi, a ja bih pomislio: a, tako znači, ubi se ne bi li me naterao da
radim ono što ni on nije umeo, pa što bih onda ja na to pristajao? U to vreme,
moj sin Joućing još nije bio ugledao svet, a ćerki Fengsji bilo je tek četiri
godine. Đadžen je bila noseća s Joućingom već šest meseci, pa je, naravno,
malo poružnela i, dok je hodala, pantalone su joj se nabirale kao da si u njih
umetnuo hleb, a stopala su joj se krivila u stranu. Gadila mi se, pa sam joj
govorio:
„Kakva si, kako zaduva vetar, tako ti se zaokrugli stomačina.”
Đadžen bi pokorno ćutala i iako joj nisu lako padale moje uvrede, samo bi
tiho rekla:
„Nije mi je vetar naduvao.”
Još otkako sam počeo da se kockam, stvarno sam se trudio da ispoštujem
pretke i želeo sam da povratim onih sto i nešto mua koje je otac izgubio. Tih
dana otac me je upitao čime se ja to zamlaćujem po gradu, pa sam mu rekao:
„Više se ne zamlaćujem, sad se bavim biznisom.”
Pita on: „Kakvim biznisom?”
Na to je odmah planuo, jer je u mladosti i on tako odgovarao svom ocu.
Znao je da se kockam, izuo se i krenuo na mene svojom platnenom cipelom, a
ja sam gledao da se nekako izmaknem, misleći da će udariti par puta i to je to.
Ali je otac, koji je dotad imao snage samo da se iskašlje, stao da udara sve
svirepije. Pa nisam ja muva da ga puštam da me tako lema. Uhvatio sam ga

9
za ruku i rekao:
„Oče, prekini više, jebem mu mater. Dobio sam svoje, sad prekini, majku
mu.”
Držao sam ga za desnu ruku, a on je levom skinuo cipelu s desnog stopala
s namerom da me još bije. Uhvatio sam ga i za levu ruku i nije više mogao da
mrdne, i tek pošto se nadrhtao od ljutnje, uspeo je da izusti: „Zlo seme.”
Uzvratio sam: „Nosi se u pičku materinu.”
Izvukao je ruke i zaseo niza zid u uglu.
Kao mladić odao sam se raspusnom životu i nema toga što je za mene bilo
previše neprilično. Taj bordel u koji sam često odlazio zvao se Crna kuća. Imali
su jednu podebelu kurvu koja mi se dopadala. Kad je ta išla ulicom, guzovi su
joj se njihali kao lampioni okačeni pred kapijom. Dok bi se ona drmusala u
krevetu, meni bi se, polegnutom preko nje, činilo kao da dremam na nekom
čamcu što se njiše na vodi. Često sam je terao da me na leđima nosi po gradu,
a ja bih je zajahao kao konja.
Moj tast, gazda Čen iz prodavnice pirinča, stajao bi iza pulta odeven u
crnu svilu. Kad god bih tuda prolazio, uvek bih povukao kurvu za kosu i
terao je da stane, skinuo šešir i uputio tastu pozdrav:
„Kako ide?”
Tastovo lice bi pocrnelo kao usoljeno jaje, a ja bih prošao kraj njega
kikoćući se. Kad mi je otac posle rekao da se tast zbog mene nekoliko puta
razboleo od muke, ja sam na to odgovorio:
„Ma, ne zasmejavaj me, ti si mi otac pa se nisi razboleo od muke. Što meni
prebacuje sopstvenu bolest?”
Znao sam ja da se tast mene boji. Dok sam kurvi na leđima prolazio pored
njegove radnje, sav bi se usplahirio i kao miš pojurio da se zavuče unutra. Nije
se usuđivao ni da me pogleda, ali kad god zet prolazi pored tastove radnje
valja se pridržavati nekakvog reda, pa bih mu ja na sav glas uputio lep
pozdrav tamo gde se zavukao.
Najbolje je bilo onog puta kad su Japančine kapitulirale, a Nacionalna
armija se spremala da uđe u grad i povrati teritoriju.
Tog dana je stvarno bilo živo, gradske ulice su s obe strane bile prepune
Ijudi sa šarenim zastavicama, na ulazima radnji bili su udenuti barjaci s belim
suncem na nebeskoplavoj pozadini, a pred prodavnicom pirinča mog tasta
visio je čak i portret Čang Kajšeka2 veličine dvokrilnih vrata, tako da su
njegova tri prodavca stajala s obe strane tik pored Čang Kajšekovih džepova.
Pošto sam proveo celu noć kockajući se u Crnoj kući, u glavi mi je sevalo

10
kao da sam preko ramena uprtio vreću pirinča. Razmišljajući o tome kako se
pola meseca nisam vraćao kući i kako je sve na meni kiselo bazdelo, izvukao
sam onu debelu kurvu iz kreveta i naterao je da me na leđima odnese kući, a
pozvao sam i jednu nosiljku kao pratnju, da bi ona mogla njome da se odveze
nazad kad ja stignem kući.
Kurva se sa mnom na leđima zaputila prema gradskoj kapiji, sve
mrmljajući kako ni bog groma ne dira u one koji spavaju i da tek što je oči
sklopila eto ti mene gde je budim i kako sam bezdušnik. Umuknula je tek
kad sam joj ubacio srebrnjak ispod pojasa. Kad smo se približili gradskoj
kapiji, ugledavši gomilu na oba kraja ulice, odmah mi se povratilo
raspoloženje.
Tast mi je bio predsednik gradskog udruženja trgovaca i još izdaleka sam
ga ugledao kako nasred ulice uzvikuje:
„Lepo se poređajte, lepo se poređajte, čim stigne Nacionalna vojska, svi da
aplaudirate i svi da kličete.”
Neko me je ugledao i uz smeh povikao:
„Evo ih, evo ih.”
Tast je pomislio da stvarno stiže vojska, pa je brzo poskočio u stranu. Ja
sam pritisnuo kurvu nogama kao konja stremenom i naredio joj:
„Trkom, trkom.”
Smeh se zaorio s obe strane ulice, a kurva se zadahtala, a onda potrčala
sve psujući:
„Noću me zaskače, danju me jaše, bezdušniče, u smrt ćeš me oterati.”
Ja sam, isceren, klimajući glavom ka obe strane ulice, otpozdravljao gomili
koja se orila od smeha, a kad sam stigao pred tasta, povukao sam kurvu za
kosu:
„Stoj, stoj.”
Kurva je jauknula i stala, a ja sam se glasno obratio tastu:
„Uvaženi taste, dozvolite da vam zet s jutra poželi dobro zdravlje.”
E tad sam ga stvarno do kraja osramotio. Dugo je tamo stajao kao
obeznanjen, usne su mu drhtale i tek je onda uspeo da procedi:
„Rođače, odlazi.”
Glas mu uopšte nije zvučao kao njegov.
Moja žena Đadžen je svakako znala za te gradske sprdačine, ali Đadžen je
jedna dobra žena i mora biti da sam se u prošlom životu nalajao kao pas da bi
mi u ovom dopalo da se oženim tako valjanim ženskim čeljadetom. Sa mnom
se uvek ophodila pokorno i dok sam ja okolo bančio, kidala se u sebi, ali nikad

11
mi ni reč nije rekla, baš kao moja majka.
I dok sam ja tako lumpovao po gradu stvarno ne znajući za meru, to je i te
kako mučilo Đadžen, htela je živa da se pojede. Jednom sam se iz grada vratio
kući i tek što sam bio seo, kad eto ti Đadžen gde mi sva nasmejana prinosi
četiri vrste jela, postavlja ih pred mene i još mi sipa piće, a onda seda po strani
i dvori me. Bilo mi je čudno što je vidim tako nasmejanu i nisam znao šta ju je
to tako obradovalo, uzalud sam pokušavao da odgonetnem koji je to naročit
dan. Pitam je, a ona ne odgovara, samo me tako s osmehom posmatra.
Sva četiri jela bila su od povrća, mada spremljena potpuno različito, ali na
dnu svakog bio je otprilike isti komad svinjetine. U početku nisam ni obraćao
pažnju, ali kad sam dovršio i poslednju činiju, opet je na dnu bio komad
svinjskog mesa. Prvo sam se zapanjio, a onda prasnuo u smeh. Shvatio sam
na šta je želela da me navede: žene su samo izgledom različite, ali su dole sve
iste. Rekao sam joj:
„I meni je to jasno.”
Znao sam ja to, ali sam ja ipak mislio da se naizgled različite žene stvarno
međusobno razlikuju i tu mi nije bilo pomoći.
Takva ti je Đadžen, i kad bi joj nešto kod mene smetalo, ne bi mi dopuštala
da to vidim, nego bi gledala da me trgne uvijeno i izokola. Kako god okreneš,
sa mnom nije uspevalo ni milom ni silom, pa ni očeve cipele, ni Đadženina jela
nisu mogla da me zaustave, jednostavno sam voleo da idem u grad i obilazim
javnu kuću. Samo je majka znala kako mi muškarci razmišljamo i govorila bi
Đadžen:
„Muškarci su ti alave mačketine.”
Nije ona to govorila samo da bi mene pravdala, nego je ciljala i na oca
kakav je bio u mladosti. Na njene reči, otac bi se, zavaljen u stolici, nasmejao
začkiljivši očima. Kao mladić je i on bio neobuzdan, a uozbiljio se tek kad je
omatorio za te stvari.
U Crnoj kući sam se i kockao, uglavnom igrajući matlang3 karte i bacajući
kocku. Kao po pravilu, stalno sam gubio, ali što sam više gubio, sve više sam
želeo da povratim onih očevih izgubljenih sto i nešto mua. Tek što sam počeo
da gubim, plaćao sam na licu mesta, a kad sam ostao bez para, krao sam
majčin i Đadženin nakit. Tako sam ukrao čak i lančić moje ćerke Fengsje.
Posle se ustalilo da igram na veresiju, jer su poverioci znali kako mi porodica
stoji, pa su me puštali da se zadužujem. Otkako sam se upustio u dugove,
nisam ni znao koliko sam izgubio, niti su me poverioci opominjali dok su iz
dana u dan krišom preračunavali naših sto i nešto porodičnih mua.

12
 Tek sam posle oslobođenja saznao da su na kocki dobijali služeći se
smicalicama, pa nije ni čudo što sam stalno gubio. Lepo su mi kopali jamu da
u nju upadnem. U ono vreme bio je u Crnoj kući jedan gospodin Šen, od
skoro šezdeset godina, očiju lopovski sjajnih kao u mačke, odeven u plavu
tuniku, prav kao sveća i obično smešten u uglu, čkiljavog pogleda, kao da
drema. Tek kad bi se ulozi sa stolom povećali, gospodin Šen bi se malo
zakašljao, sporo prišao, prvo malo stojeći odgledao, a onda bi neko požurio da
mu ustupi mesto govoreći:
„Gospodine Šen, evo sedite ovde.”
A gospodin Šen bi seo i zadižući svoje duge rukave rekao preostaloj trojici
igrača:
„Dozvolićete.”
Još niko u Crnoj kući nije video gospodina Šena da gubi. Mogao si da čuješ
samo šum karata dok ih je on mešao svojim od vena nabubrelim šakama i oči
bi me zabolele dok sam pratio kako špil u njima šuštavo raste i smanjuje se.
Jednom se gospodin Šen napio i rekao mi:
„U kocki ti sve zavisi od para očiju i para ruku. Oči treba da su ti
uvežbane kao kandže, a ruke klizave kao jegulja.”
One godine kad su Japančine kapitulirale, došao je Lung Er koji je, dok je
govorio, zanosio čas po južnjački, čas po severnjački. Dovoljno ti je bilo da mu
čuješ naglasak, pa da shvatiš da nemaš posla s jednostavnim čovekom, već s
nekim ko se svuda potucao i nagledao sveta. Lung Er nije nosio dugu tuniku,
nego je bio sav u beloj svili, a s njim su došla još dvojica koji su mu pomagali
da nosi dve ogromne pletene košare.
Trebalo je videti kad su onomad gospodin Sen i Lung Er seli da odigraju
zajedničku partiju. Ljudi su se tiskali u kockarnici Crne kuće, gde je gospodin
Šen igrao protiv njih trojice. Lung Eru za leđima je stajao poslužitelj sa
tanjirom punim suvih ubrusa u ruci, odakle je Lung Er s vremena na vreme
uzimao po jedan i brisao ruke. Svima nam je bilo čudno što ruke ne briše
vlažnim, nego suvim peškirima. Dok je brisao ruke držao se kao da je tek
završio s jelom. U početku je Lung Er gubio jednu partiju za drugom, ali
izgledalo je kao da ga je baš briga, dok ona dvojica što ih je doveo sa sobom
nisu mogla da se suzdrže, pa je jedan mahom psovao, a drugi jaukao i
uzdisao. Iako je gospodin Šen neprestano dobijao, na licu mu nije bilo ni traga
trijumfu i po njegovim nabranim obrvama, pre bi se moglo reći da je na
velikom gubitku. Obešene glave zario je oči kao eksere u Lung Erove ruke.
Budući čovek u godinama, nakon pola noći kockanja gospodin Šen je počeo

13
da sopće, a na čelu su mu izbile graške znoja, pa je predložio:
„Da odigramo odlučujuću.”
Lung Er je uzeo poslednji ubrus sa poslužavnika i odgovorio brišući ruke:
„Može.”
Sav novac su uložili na sto, sve dok ga nisu skoro sasvim prekrili
ostavljajući samo u sredini prazan prostor. Dobili su po pet karata i kad su
otvorili četiri, Lung Erova dva pajtosa su razočarano propratili karte rečima:
„Gotovo, opet smo izgubili.”
Lung Er je žustro rekao: „Niste izgubili, nego pobedili.”
Uz te reči otvorio je i poslednju kartu, keca pika, koji je njegove pajtose
smesta nagnao u smeh. U stvari i poslednja karta gospodina Šena bio je kec
pik, budući da je imao tri keca i dva kralja, a jedan od suigrača imao je tri
dame i dva žandarma. Kad je Lung Er izleteo sa kecom pikom, gospodin Šen
je dugo blenuo i tek potom, sklopivši karte koje je držao u ruci, progovorio:
„Izgubio sam.”
Baš kao i Lung Erov, pik gospodina Šena bio je zamenjen kartom iz
rukava, pa pošto ih nema dva u jednom špilu, a Lung Er se prvi dočepao
prilike, gospodinu Šenu je bilo jasno da mu ostaje samo da prizna poraz. Bio
je to prvi put da smo videli gospodina Šena kako gubi. Odgurnuo je sto i
ustao, sklopljenih ruku načinio naklon Lung Eru i ostalima, okrenuo se da
izađe, pa kad je došao do vrata smeškajući se izustio:
„Omatoreo sam.”
Nikad više niko nije video gospodina Šena i čuo sam da se tog istog dana,
tek što je svanulo, odvezao nekud nosiljkom.
Čim je on otišao, Lung Er je postao ovdašnji majstor za kocku. Njih
dvojica nisu bili isti, jer je gospodin Šen isključivo dobijao i nikad nije gubio, a
Lunga Era si mogao videti i kako gubi, doduše na malim ulozima, ali na
velikim nikad. Često sam se u Crnoj kući kockao s njim i društvom, pri čemu
bih nekad gubio, a nekad dobijao i mada sam zapravo dobijao samo na sitno,
a gubio velike sume, stalno mi se činilo da ne gubim previše. Istina je bila da
sam zavaran tapkao u mraku, misleći kako samo što nisam osvetlao obraz
precima.
Poslednjeg puta kad sam se kockao, došla je Đadžen. Skoro da se bilo
smračilo i to mi je tek posle ona rekla, jer ja u tom trenutku nisam imao pojma
je li još dan ili se smrkava. Đadžen je, podnoseći poodmaklu trudnoću,
pronašla Crnu kuću i došla noseći mog sina Joućinga, koji je već sedam-osam
meseci rastao u majčinom stomaku. Kad me je pronašla, bez glasa je kleknula

14
pred mene. Isprva je nisam ni primetio. Tog dana mi je baš išlo od ruke i kako
bih bacio kocku, tako bi bezmalo svaki put ispadao broj koji mi je potreban, a
Lung Er bi, videvši dobijenu brojku, kroz smeh se rekao:
„Brate, opet sam propao.”
Otkako je Lung Er dobio gospodina Šena na kartama, niko se više u Crnoj
kući nije usuđivao da se s njim upusti u kartanje, pa tako ni ja, te sam s Lung
Erom uvek bacao kocku, samo što je on, budući i tu spretan, češće dobijao
nego gubio, ali mi je tog dana dopao šaka i uzastopno sam ga pobeđivao. S
cigaretom u ustima i očiju poluzatvorenih kao da se ništa ne događa, na svaki
moj dobitak još bi se i nasmejao, mada bi mi sasvim nevoljko žgoljavim
rukama dodavao pare. Mislio sam, e, pa Lung Eru, red je da i ti jednom
nagrabusiš. Svi su ti ljudi isti, kad drugima zavlače ruku u džep, brci im se
smeju, a kako na njih dođe red da se uhvate za novčanik, tako im se smrkne.
Baš sam se poradovao, kad neko stade da me vuče za rukav. Spustim pogled,
a ono moja žena. Videvši je gde kleči, planuo sam i pomislio kako je preveliki
baksuz da mi sin još nije ni na svet došao, a već kleči, pa sam joj naredio:
„Ustaj, ustaj, pička ti materina.”
Đadžen je, i dalje poslušna, odmah ustala. Rekoh:
„Što si dolazila, odmah da si se vratila.”
Rekavši šta sam imao, zaboravio sam na nju i zagledao se u Lung Era koji
se, tresući kocku među sklopljenim dlanovima i sam usklimatao kao da se
klanja Budi. Bacivši kocku, namrgodio se i rekao:
„Baksuzno je kad diraš žensko dupe.”
Videvši da ponovo dobijam, uzvratio sam:
„Lung Eru, idi da opereš ruke.”
On će meni kroz smeh:
„Prvo obriši usta, pa pričaj.”
Đadžen ponovo stade da me vuče, ja bacim pogled, kad evo ti nje gde
ponovo kleči na podu. Kaže mi tihim glasom:
„Hajde i ti sa mnom.”
Da se ja vraćam sa ženom? Pravi li to ona mene namerno budalom? U
trenutku me je obuzeo bes, pogledam na Lung Kra i društvo, a oni mi se
smeju i gledaju, te ti ja zaurlam na Đadžen:
„Gubi mi se s očiju.”
A ona jednako govori: „Hajde i ti sa mnom.”
Udarim joj dva šamara, glava joj se zavrti kao čegrtaljka. Trpi ona moje
batine, nastavlja da kleči i kaže:

15
 „Ako ti ne ideš, ja ne ustajem.”
Sad kad na to pomislim, srce me zaboli što sam kao mladić bio takva
zadrta bitanga. Onako dobra žena, a ja da je tako izudaram i išutiram. Koliko
god da sam je tukao, ona jednako kleči i ne ustaje. Tukao sam je toliko da je
na kraju mene bilo sramota, a Đadžen je raspuštene kose i sva u suzama
rukama sakrila lice. Brzo zahvatim malo od dobijenih para i tutnem dvojici
što su stajali sa strane naloživši im da je odvuku ovim rečima:
„Odvlačite je što dalje.”
Dok su je vukli, Đadžen je obema rukama čvrsto prekrila nabrekli
stomak, a u njemu mi sin. Nije ni vikala, ni zapomagala i kad su je ona
dvojica odvukla i ostavila na glavnoj ulici, uspravila se oslanjajući se o zid i,
sada već u mrklom mraku, sama polako krenula kući. Kad sam je posle pitao
je li me u tom trenutku mrzela iz dna duše, odmahivala je glavom i govorila:
„Nisam.”
Žena mi je, brišući suze, stigla do ulaza u radnju s pirinčem svoga oca i
dugo tamo stajala. Videla je na zidu obrise očeve glave pod svetlošću
petrolejke i znala je da to on svodi račune. Odridala je tu malo, pa otišla.
Te večeri je prešla više od pet kilometara da bi se vratila kući. Žena bez
igde ikoga, sa sedmomesečnim Joućingom u stomaku, praćena lavežom pasa
na džombavom putu posle velikog pljuska.
Nekoliko godina pre toga, Đadžen je još bila učenica. U gradu je počela s
radom tek otvorena večernja škola i Đadžen je u ćipau4 belom kao mesec,
noseći u ruci petrolejsku lampicu, s nekoliko drugarica pošla na časove.
Ugledavši je na ćošku kako ide ka meni zanoseći se u hodu i kuckajući
štiklama po kaldrmi, kao da dobuje kiša, nisam mogao da odvojim oči od nje.
Bila je već prava lepotica, s kosom koja je uredno padala do ispod ušiju i
ćipaom koji se, dok je hodala, blago nabirao u struku i ja sam u taj čas
pomislio da je hoću za ženu.
Pošto je s drugaricama odmakla uz kikotav razgovor, upitao sam jednog
uličnog obućara koji je tu sedeo:
„Čija je ona mala?”
Obućar odgovori: „Kći gazde Čena, iz prodavnice pirinča.”
Čim sam se vratio kući, rekao sam majci:
„Idi brzo da nađeš provodadžiku, hoću da se oženim ćerkom gazde Čena
iz prodavnice pirinča u gradu.”
Čim su one večeri odvukli Đadžen, odmah mi je loše krenulo i izgubio
sam nekoliko puta zaredom, bespomoćno posmatrajući kako se pravo malo

16
brdašce nagomilanog novca na stolu prosipa kao voda iz lavora posle pranja
nogu. Malo je falilo da Lung Eru lice prepukne od silnog bekeljenja. Dočekao
sam zoru kockajući se, mutne glave, zamagljenih očiju i uz smrad koji je iz
stomaka kuljao u usta. U poslednjoj partiji ponudio sam najveći ulog u životu,
pljuvačkom zaprao ruke i pomislio kako je sve što se stotinama leta sticalo sad
prepušteno na milost ovom jednom jedinom bacanju. Taman kad sam hteo da
zgrabim kockicu, Lung Er me je zadržao ispruženom rukom, rekavši:
„Polako.”
Mahnuvši, dozvao je jednog poslužitelja:
„Donesi mladom gazdi porodice Sju topao ubrus.” Dotad svi koji su sa
strane pratili igru već behu otišli na spavanje ostavivši nas koji smo se kockali
same, a druga dvojica bili su oni što ih je Lung Er doveo sa sobom. Tek sam
kasnije saznao da je Lung Er potkupio onog poslužitelja i kad mi je on prineo
ubrus, a ja stao njime da brišem lice, Lung Er je krišom zamenio kockicu i
tako me nasamario. Ništa ne pretpostavljajući, obrisao sam lice i bacio ubrus
nazad u poslužavnik, uzeo kockicu i triput je iz sve snage protresao. Bacio
sam i pogledao. Dobro sam prošao, broj je bio prilično veliki.
Kad je došao red na Lung Era da baca, stavio je onu kockicu na sedmicu,
a onda je, pokvarenjak jedan, svom snagom udario ispruženim dlanom i
viknuo:
„Sedmica.”
Onu kockicu behu izdubili i u nju ubrizgali živu, pa bi se od Lung Erovog
udarca živa spustila, a kad bi je podigao i bacio, namah bi otežala, par puta se
otkotrljala i zaustavila baš na sedmici.
Od pogleda na kocku, koja je stvarno bila na sedmici, u glavi mi je
zazujalo. Ovog puta bio sam dokrajčen. Onda mi je na pomisao kako ipak
mogu još da se zadužim i sačekam priliku da povratim izgubljeno malo
laknulo, pa sam ustao rekavši Lung Eru:
„Ubeleži mi ovo.”
Lung Er je odmahnuo rukom i pokazao mi da sednem govoreći:
„Ne mogu više da ti dopuštam da se zadužuješ, izgubio si svih onih sto i
nešto mua porodične zemlje. Ako se ponovo zadužiš, od čega ćeš da mi
vratiš?”
Na to sam se, kao bez daha, oštro usprotivio ponavljajući:
„Neće biti, neće biti.”
Lung Er i druga dva poverioca smesta su izvadili beležnicu s računima i
sve mi do u tančine obračunali, pa me je Lung Er potapšao po glavi

17
udubljenoj u beleške i rekao: „Mladi gazda, je li sad sve jasno? Sve si ovo ti
ispotpisivao.”
Tek sam tada shvatio da sam počeo kod njih da se zadužujem još pre pola
godine i da sam za tih pola godine sasvim prokockao celu dedovinu.
Obračunao sam dopola i rekao Lung Eru:
„Nema potrebe da računam.”
Ponovo sam ustao i kao ošamućena kokoška izašao iz Crne kuće u već
sasvim svetao dan, a potom zastao na ulici ne znajući gde da krenem. Kad me
je spazio jedan poznanik, s košarom punom sojinog sira u ruci, odjeknuo je
njegov pozdrav:
„Dobro jutro, mladi gazda Sju.”
Uplašeno sam poskočio od njegovog povika i tupo se zagledao u njega.
On mi s osmehom reče:
„Na šta ličiš, kao da te je poplava izbacila.”
Mora da je pomislio da sam iscrpljen od provoda s ženama, i ne
pretpostavljajući da sam potpuno propao, da sam sad siromašan kao sluga.
Gorko sam se nasmejao gledajući ga kako se udaljava i pomislio da mi je
vreme da se pokrenem s mesta.
Kad sam došao do tastove radnje s pirinčem, dva prodavca su upravo
razmicala ulazna vrata i videvši me prasnula u smeh, jer su pomislili da ću
kao nekad da se zdravim sa tastom, samo što meni smelost beše otišla
bestraga. Pokunjene glave, udaljio sam se pribijajući se uz drugu zgradu.
Mogao sam da čujem tasta kako se unutra iskašljava i krkljajući ispljuvava
šlajm.
U bunilu sam ostavio grad za sobom i na trenutak čak zaboravio da sam
prokockao porodično imanje, glave prazne kao napušteni osinjak. Našavši se
van grada pred onim naherenim dugim puteljkom, opet sam se uplašio ne
znajući šta bi trebalo da uradim. Načinio sam par koraka i iznemoglo se
osvrnuo u pustoš oko sebe, pomislivši da bi bilo najbolje da se obesim
opasačem i prekratim muke. Tako razmišljajući, nastavio sam da hodam, ali
je jedan pogled na brest pokraj puta bio dovoljan da sasvim odustanem od
otpasavanja. Ja, u stvari, nisam želeo da umrem, samo sam tražio način da
sebi dam oduška. Palo mi je na pamet da govnavi dug ne mogu da obesim sa
sobom, pa sam rekao sebi:
„Zaboravi, ništa od umiranja.”
Otac je bio taj koji treba da vrati dug i u onaj čas kad sam na njega
pomislio, sav sam pretrnuo znajući da će me ubiti od batina. Idem ti ja tako i

18
razmišljam, a svaka misao ćorsokak, pa se na kraju opet zaputim kući. Kako
god okreneš, ipak je bolje da me otac na smrt prebije, nego da umrem napolju
obešen kao divlji pas.
I ne znajući da sam se za to kratko vreme sav prepolovio i da su mi oči
upale, dođem ja kući, a majka, ugledavši me, vrisnu od čuda i zagledajući mi
lice upita:
„Jesi li to ti, Fugui?”
Gledao sam u majčino lice i klimnuo glavom uz gorak osmeh, ali kad je
stala da se iščuđava i zapitkuje, skrenuo sam pogled i gurnuvši vrata ušao u
svoju sobu, gde je zapanjena Đadžen otvorenih usta prestala s češljanjem.
Pomislivši kako je juče uveče dolazila ne bi li me ubedila da se vratim kući, a
ja je onako tukao i šutirao, uz tresak sam se bacio pred nju na kolena rekavši:
„Đadžen, sa mnom je gotovo.”
Onda sam zajecao, a ona je usplahireno dojurila da me podigne, premda
je to bilo teško zamisliti s Joućingom u njenom stomaku. Pozvala je majku.
Dve žene su me odnele do kreveta, gde sam krenuo da bljujem i balim kao
pred smrt, pa su one isprepadane počele da mi masiraju ramena i cimaju
glavu, dok ih nisam odgurnuo rukom i rekao:
„Izgubio sam na kocki sve što imamo.”
Majka se na to prvo ukipila, a kad je konačno skinula pogled s mene,
upitala je:
„Šta to pričaš?”
Kažem: „Izgubio sam na kocki sve što imamo.”
Videvši na šta ličim, poverovala mi je, te se, otirući suze, celim turom
bespomoćno ispružila po podu rekavši:
„Ne može iver daleko od klade.”
Čak i tad me je volela svim srcem, pa joj nisam bio kriv ja, nego otac.
I Đadžen je zaplakala dok je ponavljala trljajući mi ramena:
„Sve će biti u redu, samo da se više ne kockaš.” Ionako sam bio ostao bez
igde ičega, pa, sve i da sam hteo, nisam više ni imao s čim da se kockam.
Onda čujem oca kako, još i ne sluteći da je spao na prosjački štap, u sobi ređa
psovke uznemiren ženskom kuknjavom. Začuvši očev glas, majka je prestala
s plačem, ustala i izašla, a za njom i Đadžen. Znao sam da su otišle u očevu
sobu i nedugo zatim čuo sam oca kako viče:
„Zlo seme.”
Baš u tom trenutku moja ćerka Fengsja je gurnula vrata i ušla u sobu, a
potom ih, zanoseći se, zatvorila. Odsečno i tiho mi je rekla:

19
 „Tata, brzo se sakrij, deda hoće da te bije.”
Ukočeno sam je posmatrao, a Fengsja je prišla i povukla me za ruku, pa
je, ne uspevajući da me pomeri, briznula u plač. Dok sam je gledao kako
plače, bilo je kao da me je neko nožem sekao. Moja majušna Fengsja već je
znala da brani svog oca, i od samog pogleda na to dete srce mi se kidalo.
Začuo sam oca kako sav razjaren uleće vičući:
„Zlo seme, rasporiću te, uškopiću te, raskomadaću te, bitango.”
Pomislim, samo ti uđi i raskomadaj me. Ali otac se, došavši do vrata, samo
prevrnuo i pao na zemlju izgubivši svest. Majka i Đadžen su ga zapomažući
pridigle i odnele do njegovog kreveta. Ubrzo sam ga čuo kako tamo plače
ječeći kao svirala.
Otac tri dana nije ustao iz kreveta. Prvog dana je plakao uz jecaje, a posle
je prestao i počeo glasno da uzdiše, pa sam ga čuo gde jadikuje:
„Kazna je to, kazna.”
Trećeg dana, otac je u svojoj sobi primio goste glasno kašljući i najednom
progovorio utanjenim glasom koji se nije mogao razabrati. Uveče je došla
majka da mi kaže kako me otac zove k sebi. Ustao sam iz kreveta ceneći da
mi je sad sigurno odzvonilo, jer je otac posle tri dana odmora u postelji
dovoljno osnažio da me prekolje, ili ono bar prebije na mrtvo ime. Obećao
sam sebi da, ma koliko me tukao, neću uzvraćati. Primičući se njegovoj sobi,
sasvim sam onemoćao, a noge koje su nosile iznureno telo kao da nisu bile
moje. Ušao sam stojeći iza majke i krišom osmotrio postelju odakle me je otac
netremice gledao razrogačenih očiju i drhtave bele brade. Majci je rekao:
„Izađi.”
Kako se majka odvojila od mene i izašla, smesta sam klonuo duhom od
primisli da svakog časa može da skoči iz kreveta i presudi mi. Ali, on je
nepomično ležao, s prekrivačem pred sobom, koji je iskliznuvši visio do poda.
„Fugui.”
Obrativši mi se, potapšao je rub kreveta i rekao:
„Sedi malo.”
Dok sam sedao pored njega, srce mi je tuklo kao ludo, a potom se smrzlo
od dodira njegove kao led hladne ruke. Tihim glasom je rekao:
„Fugui, kockarski dug je kao i svaki drugi dug, a odvajkada je bilo i ostalo
da dug mora da se vrati. Stotinu i nešto mua, zajedno s ovom kućom sam
založio, sutra će me isplatiti u bakrenjacima. Ostario sam i ne mogu da teglim
vreće, pa ti sam uprti novac da vratiš dug.”
Zatim je duboko uzdahnuo, a meni od onog što je rekao oči zabrideše.

20
Bilo mi je jasno da me neće smaknuti, ali njegove reči bolele su kao da mi
tupim nožem seče grkljan, a glava nikako da otpadne ostavljajući me onde ni
živog ni mrtvog. Potapšao me je po ruci rekavši:
„Idi da odspavaš.”
Rano narednog jutra, tek što sam ustao ugledao sam četiri čoveka kako
nam ulaze u dvorište predvođeni nekim bogatašem u svilenoj odeći. Taj je
mahnuo rukom trojici nosača u odeći od grubog platna iza sebe i naredio:
„Spuštaj.”
Dok su nosači spuštali vreće i zavrtali rukave da obrišu lice, onaj bogataš
je, iako gledajući u mene, dozvao oca: „Stari gazda Sju, stigla ti je roba.”
Otac je, s vlasničkim listovima za zemlju i kuću u ruci, nakašljavajući se
izašao, predao papire i uz naklon mu rekao:
„Namučio si se.”
Čovek mu je, pokazujući prstom na one tri vreće s bakrenjacima,
odgovorio:
„Sve je tu, prebroj.”
Otac je, više i ne podsećajući na dobrostojećeg čoveka, poput poniznog
siromaha rekao:
„Nema potrebe, nema potrebe, uđite da popijemo čaj.” Čovek reče: „Ma,
ne mora.”
Onda me je pogledao i upitao oca:
„Je li to mladi gazda?”
Otac zaklima glavom, a čovek mi se nasmeja i reče: „Kad budeš nosio
robu, naberi malo tikvinog lišća, pa poklopi pri vrhu da te neko ne pokrade.”
Početkom tog dana, uprtivši na leđa bakrenjake, prelazio sam put duži od
pet kilometara da u gradu vratim dug. Listove tikve na bakrenjacima behu
nabrale majka i Đadžen, a Fengsja je, videvši ih, pošla za njima i uzbrala dva
najveća da njima zaklopi vreću. Taman sam uprtio vreće u nameri da krenem,
kad me Fengsja, ne znajući da vraćam dugove, upita podignute glave:
„Tata, je l’ te opet neće dugo biti kući?”
Knedla mi stade u grlu, samo što ne zaplačem, pa požurim u grad s
vrećama na ramenu. U gradu me Lung Er, ugledavši me s teretom, srdačno
pozdravi:
„Mladi gazda Sju, stigao si.”
Spustio sam vreće pred njega, a on uklonivši tikvino lišće, skupi obrve i
reče:
„Što sam sebi otežavaš, lakše bi ti bilo da si ih zamenio srebrnjacima.”

21
 Kad sam dopremio i poslednju vreću bakrenjaka, nije me više zvao
mladim gazdom, nego je klimnuo glavom i rekao:
„Fugui, stavi to ovde.”
Drugi poverilac je bio nešto srdačniji i potapšao me po ramenu rekavši:
„Fugui, hajde da popijemo po krčag.”
Čuvši ga, i Lung Er požuri da mu se pridruži: „Da, da, popij krčag, ja
častim.”
Odmahnuo sam glavom, znajući da je bolje da se vratim kući. Na izmaku
dana, svilena košulja mi je bila poderana od tereta, a ramena su mi
prokrvarila. Vraćajući se tako sam kući, plačem ja i hodam, hodam i plačem.
Pomislivši na to koliko sam lipsao od celodnevnog nošenja bakrenjaka za koje
su mi nebrojeni preci skapavali u znoju, najzad sam razumeo zašto je otac
uzeo bakrenjake, a ne srebrnjake. Hteo je da mi pokaže, da shvatim, s
kolikom mukom je taj novac stečen. Od te misli nisam mogao dalje, nego sam
čučnuo kraj puta i isplakao se dok se nisam presamitio od plača. Uto je, s
odrpanim zavežljajem na leđima, naišao naš kućni sluga, baš onaj Čangen što
me je kao malog na leđima nosio u školu. Radio je kod nas tridesetak godina,
a sad je morao da nas napusti. Još dok je bio vrlo mali umrli su mu i majka i
otac, pa ga je otac doveo kod nas, a posle se nije nikako ženio. Roneći suze
kao i ja, prišao mi je bosih napuklih stopala i videvši me gde čučim pokraj
puta, dozvao:
„Mladi gazda.”
Odazvao sam se: „Ne zovi me mladi gazda, nego stoko.” On odmahnu
glavom: „Car je car i kad prosi, ti si i bez para mladi gazda.”
Kako mi je to rekao, niz tek obrisano lice opet mi krenuše suze, pa i on
čučnu pored mene i zajeca pokrivajući lice. Kad smo se tako zajedno isplakali,
rekoh mu:
„Samo što se nije smračilo, idi kući, Čangene.”
Čangen ustade i dok se korak po korak udaljavao, čuo sam ga gde
jadikuje:
„Odakle meni druga kuća?”
I Čangena sam upropastio. Posmatrajući ga kako se onako samotan
udaljava, srce mi se stezalo. Tek pošto je sasvim zamakao s vidika, ustao sam
da pođem i stigao kući s mrakom. Radnici i sluškinje behu već napustili kuću,
a majka i Đadžen su se, jedna ložeći vatru, druga kuvajući, vrzmale po
kuhinji dok je otac ležao u postelji. Samo je Fengsja bila vesela kao i ranije, još
uvek ne znajući da će od danas morati da trpi muku i siromaštvo. Prišla mi je

22
skakućući i bacila se na moje noge s pitanjem:
„Što mi govore da više nisam gospođica?”
Pogladio sam je po malenom licu, ne mogavši ni reč da izustim, ali ona
srećom nije nastavila da zapitkuje, nego je noktima grebala blato s mojih
pantalona kličući:
„Perem ti pantalone.”
Kad je došlo vreme jelu, majka je prišla vratima očeve sobe i upitala ga:
„Da ti tu donesem?”
Otac odgovori: „Izaći ću da jedem.”
Izašao je iz sobe, s tri prsta noseći petrolejku, lica napola okupanog
treperavom svetlošću, dopola u senci, pogureno se iskašljavajući. Kada je seo,
upitao me je:
„Jesi li vratio dug?”
Pognute glave sam odgovorio: „Vratio.”
On reče: „Dobro je, dobro je.”
Videvši mi ramena, ponovo reče:
„Odrao si ramena.”
Nisam ni glasa pustio, već sam kradom osmotrio majku i Đadžen, koje su
mi, u suzama, gledale ramena. Otac je stao polagano da jede i samo što je
uzeo nekoliko zalogaja, ostavio je štapiće na sto, a potom odgurnuo činiju
završavajući s obrokom. Nije prošlo dugo kad je progovorio:
„Nekad su preci nas, Sjuovih, počeli tako što su gajili samo jednu malu
kokoš. Ta je kokoš posle narasla u gusku, guska u ovcu, da bi od ovce postalo
goveče. Tako smo se mi Sjuovi uzdigli.”
Glas mu je zapištao, zastao je, pa nastavio:
„Kako sam ga ja dohvatio, goveče Sjuovih pretvorilo se u ovcu, a ovca u
gusku. Došavši do tebe, guska se izmetnula u kokoš, a sad smo i bez nje
ostali.”
Rekavši to, nasmejao se, a onda kroz smeh zaplakao. Ispružio je prema
meni dva prsta:
„Kuća Sjuovih izrodila je dve raspikuće.”
Nisu prošla ni dva dana, kad eto ti Lung Era. Bio se izmenio, a širok
osmeh otkrivao je dva nova zlatna zuba. Otkupio je kuću i zemlju koju smo
založili, pa je došao da vidi svoje imanje. Šutnuo je par puta u dno zida, pa
prislonivši uvo, stao da lupka po zidu sve govoreći:
„Čvrsto je, nema šta, čvrsto je.”
Napravio je krug i po njivi, da bi po povratku, uz pozdrav sklopljenim

23
rukama, rekao ocu:
„Sad kad vidim kakva je to zelena i rodna oranica, srce mi je na mestu.”
Odmah nakon što je Lung Er došao, morali smo da se iz kuće gde je
proživelo nekoliko pokolenja preselimo u kolibu od slame. Na dan selidbe,
otac je s rukama na leđima koračao po sobama i naposletku rekao majci:
„A ja mislio da ću u ovoj kući umreti.”
Kazao je to, a onda otresao prašinu sa svog svilenog odela i uzdignute
glave iskoračio preko praga. Baš kao što je to činio i ranije, s rukama na
leđima lagano je pošao do septičke jame na ulazu u selo. Upravo se
smrkavalo, ali je nekoliko napoličara još uvek radilo u polju i mada znajući da
otac više nije vlasnik, uhvatili su se za motike i pozdravili ga:
„Stari gazda.”
Blago se osmehnuvši, odmahnuo je rukom:
„Ne zovite me tako.”
Prešavši preko svog nekadašnjeg imanja, drhtavih nogu stigao je do ulaza
u selo, stao pred septičku jamu i obazrevši se oko sebe stao da se otpasava, pa
čučnuo iznad.
Tog predvečerja, otac nije stenjao dok je srao, čkiljavo se zagledao u
daljinu, posmatrajući kako se onaj puteljak što vodi do grada polako gubi u
tami. Jedan napoličar je nedaleko odatle pognut sekao zelen, a kad se ispravio,
otac više nije mogao da vidi onaj puteljak.
Beše pao s oboda septičke jame i kad je onaj napoličar, začuvši ga, požurio
ka njemu, zatekao ga je kako na leđima leži na zemlji s glavom nepomično
oslonjenom o jamu. Napoličar je sa srpom u ruci dotrčao pred njega i upitao:
„Stari gazda, je li sve u redu?”
Otac je trepnuo par puta i videvši ga, upitao hrapavim glasom:
„Čiji si ti?”
Napoličar je nagnut nad njim odgovorio:
„To sam ja, Vang Si, stari gazda. ”
Otac je malo razmislio, pa rekao:
„A, ti si, Vang Si. Nego, Vang Si, ispod mene je nekakav kamen, strašno
me žulja.”
Vang Si je okrenuo oca i napipavši kamen veličine šake, bacio ga sa strane,
a otac se ponovo ispružio i tiho rekao:
„E, sad mi je lakše. ”
Vang Si ga upita: „Da te podignem?”
Otac odmahnu glavom i uzdišući reče:

24
 „Ne treba.”
Onda ga otac upita:
„Jesi me ikad ranije video da sam pao?”
Vang Si odmahnu glavom:
„Nisam, stari gazda.”
Otac kao da se malo obradovao, pa opet upita:
„Ovo je prvi put da sam pao?”
„Tako je, stari gazda.”
Otac se malo nasmejao, a potom sklopio oči i nakrivio vrat, dok mu glava
niz jamu nije skliznula na zemlju.
Tog dana tek smo se bili tek preselili u kolibu, te smo ja i majka unutra
pospremali, a Fengsja je, nesvesna šta je čeka, veselo za nama razmeštala
stvari. Đadžen je s velikom kofom odeće u rukama stala da se uspinje sa obale
jezerceta kad je naletela na Vanga Sija, koji je dotrčavši rekao:
„Mlada gazdarice, izgleda da je stari gazda skončao. „
U kući smo začuli Đadžen kako napolju doziva na sav glas: „Majko,
Fugui, majko...”
Tek što nas je par puta dozvala, zaridala je. U taj čas sam pomislio da se
ocu nešto desilo, pa sam istrčao iz kuće i video Đadžen gde tamo stoji sa
celom kofom odeće rasute po zemlji. Videvši me, Đadžen povika:
„Fugui, otac je...”
U glavi mi je zabrujalo i kao bez duše potrčah ka ulazu u selo. Kad sam
stigao, otac beše već izdahnuo. Guram ga i dozivam, a on ništa. Ne znajući
šta da radim, osvrnem se, a tamo majka dotrčava uz plač i kuknjavu klateći se
na svojim uvijenim stopalima5 i za njom Đadžen sa Fengsjom na rukama.
Posle očeve smrti, po ceo dan sam, malaksao kao od pošasti, sedeo na
zemlji pred kolibom, redom plačući, pa uzdišući. Fengsja mi je često pravila
društvo i sedeći pored mene, igrala bi se mojom rukom zapitkujući:
„Deda pao?”
Videvši da klimam glavom, nastavila bi:
„Je l’ dunuo vetar?”
Majka i Đadžen se nisu usuđivale glasno da plaču, bojeći se da od silnog
očaja ne pođem za ocem. Kad bih ponekad neoprezno udario u nešto, njih
dve bi smesta poskočile u strahu i tek pošto bi se uverile da ne ležim na zemlji
kao otac, s olakšanjem bi me upitale:
„Je li sve u redu?”
Majka mi je tih dana često govorila:

25
 „Bitno je samo da je čovek veseo u životu, onda se ni bede ne boji.”
Tako me je ona tešila, misleći da mene tišti beda, a meni iz glave nikako
nije izlazio pokojni otac. Zbog mene je umro, a majka, moja Đadžen, pa čak i
Fengsja su zajedno sa mnom kažnjene za ceo život.
Deset dana po očevoj smrti, došao je tast. Desnom rukom pridržavajući
rukav, i zelen u licu, ušao je u selo, a za njim je išla veselo okićena svadbena
nosiljka, uz desetak mladića koji su s obe strane udarali u doboše i gongove.
Videvši ih, seljani su pohrlili da uživaju u prizoru, pa misleći da se neko ženi ili
udaje, stadoše da se iščuđavaju kako za to nisu ranije čuli, dok neko ne upita
mog tasta:
„Čija to kuća slavi?”
Tast ukočenog lica glasno odbrusi:
„Moja kuća slavi.”
Ja sam baš bio na očevom grobu i podigavši glavu na zvuk bubnjeva,
ugledah tasta kako besno dolazi pred našu kolibu i rukom daje znak onima
iza sebe, posle čega je svadbena nosiljka spuštena na zemlju, a doboši utihnuli.
Odmah sam znao da je došao po Đadžen, pa je srce stalo da mi bije i nisam
znao šta mi je činiti.
Majku i Đadžen je buka isterala napolje, a Đadžen ga pozdravi:
„Oče.”
Moj tast pogleda ćerku i reče majci:
„Gde je ona stoka?”
Majka s pokajničkim osmehom reče:
„Misliš na Fuguija?”
„Na koga bih drugog.”
Okrenuo se i, ugledavši me, načinio dva koraka ka meni i viknuo:
„Stoko, dođi ovamo.”
Stajao sam kao ukipljen ne usuđujući se da priđem. Mahnuo mi je uz
povike:
„Dolazi, stoko jedna, pa zar nećeš da me pitaš za zdravlje? Slušaj stoko,
onako kako si odveo Đadžen kad si se ženio, tako je ja danas vraćam.
Pogledaj, evo svadbene nosiljke, evo doboša, nije ništa lošije, nego samo još i
bogatije nego na tvojoj svadbi.”
Kad se izvikao, okrenuo se ka Đadžen i rekao:
„Ulazi odmah unutra i spremaj se.”
Đadžen, i dalje nepomično stojeći, zausti:
„Oče.”

26
 On svom snagom udari besno nogom o pod:
„Odmah, rekao sam.”
Đadžen se osvrnu ka meni ukipljenom daleko od nje u polju, a onda se
okrenu i uđe u kuću. Majka je u suzama vapila: „Smiluj se, pusti Đadžen da
ostane.”
On joj odmahnu rukom i ponovo se okrenu ka meni: „Stoko, od danas ste
ti i Đadžen završili za sva vremena i mi, Cenovi, nemamo više ništa s vama,
Sjuovima.”
Majka je pala na kolena preklinjući ga:
„Smiluj se makar zbog Fuguijevog oca, pusti Đadžen da ostane.”
A on dreknu na majku:
„On je taj koji je oca u grob oterao.”
A onda uvide da je malo preterao, pa ublaži ton: „Oprostićeš mi što sam
okrutan, ali do svega ovoga je ona stoka dovela.”
Potom se ponovo okrenuo ka meni i doviknuo: „Fengsju ostavljam vama,
Sjuovima, a ovo dete koje Đadžen nosi u stomaku biće Cen.”
Majka se na to uspravila i stala po strani da jadikuje otirući suze:
„Kako ću ovakva pred pretke Sjuovih.”
Đadžen je izašla sa zavežljajem u ruci i tast joj reče: „Ulazi u nosiljku.”
Đadžen me pogleda preko ramena i zastavši pored nosiljke, ponovo se
osvrnu prema meni, potom prema majci, pa ulete unutra. Uto je, ko zna
otkud, dotrčala Fengsja i videvši majku gde seda u nosiljku, htede i ona s
njom. Nije se ni dopola ugurala unutra, a Đadžen je odgurnu rukom.
Tast je nosačima pokazao znak da krenu i kad je Đadžen unutra na sav
glas briznula u plač, on povika: „Udrite sad.”
Onih desetak mladića stadoše nemilice da lupaju u talambase zaglušivši
tako Đadženin plač. Nosiljka je krenula, a tast istom brzinom pojurio stežući
rukav u ruci. Žalosno je bilo gledati kako ih majka, gegajući se na svojim
uvijenim stopalima, žurno prati sve do nakraj sela.
Fengsja mi pritrča i reče mi iskolačenih očiju:
„Tata, mama je sela u nosiljku.”
Nisam mogao da je gledam tako radosnu, pa rekoh: „Fengsja, dođi.”
Stala je pored mene, a ja sam milujući joj lice rekao: „Fengsja, nikad
nemoj da zaboraviš da sam ti ja tata.” A ona se na to zakikota i reče:
„Nemoj ni ti da zaboraviš da sam ja Fengsja.”

27
 Fugui je tu stao s pričom i pogledao me uz osmeh. Taj isti probisvet od pre
četrdeset godina, sedeo je razdrljenih grudi tu, na ozeleneloj travi, dok mu je
sunčeva svetlost, probivši put kroz gusto lišće nad nama, padala na
poluzatvorene kapke. Noge su mu bile sasvim prekrivene blatom, I na
obrijanoj ćeli izbila je pokoja seda dlaka, dok mu se preko mreškasto izborane
kože na grudima krivudavo slivao znoj. U tom trenutku, onaj stari vo je zaseo
u jarko žuto jezerce, ostavivši napolju samo glavu i duguljasta mrka pleća, da
se o njih voda razbija kao o obalu.
Taj starac je bio prvi na kog sam naišao, baš onda kad sam počeo s
lutalačkim životom, u svojoj mladalačkoj bezbrižnosti strasno privučen
svakim novim licem i duboko omamljen svakom nepoznanicom. Takvog me
je zatekao Fugui, slikovito mi pripovedajući o sebi i suočivši me po prvi put s
tolikom ljudskom otvorenošću, gde je dovoljno samo poželeti da znaš i odmah
ti bude udovoljeno.
Moj susret s Fuguijem nagnao me je u radosno iščekivanje predstojećeg
posla oko prikupljanja narodnih pesama, navevši me da pomislim kako na
ovoj rodnoj i bujnoj zemlji postoji mnoštvo takvih ljudi kao što je on. U
danima koji su usledili, zaista sam nailazio na mnoge starce slične Fuguiju,
obučene baš kao on i s pantalonama obešenim skoro do kolena. Bore na licu
bile su im okupane suncem i blatom, a blag osmeh otkrivao je rupu od usta s
nekoliko preostalih zuba. Često bi im na oči navrle mutne suze i to ne zato što
bi ih nešto povredilo, nego i kad bi ih obuzela radost, ili čak u sasvim mirnim i
bezrazložnim trenucima, suze bi krenule same od sebe, a oni bi ih brisali
rukom grubom poput kaljavih seoskih puteva, kao da sa sebe otresaju
pirinčanu slamu.
Ali, nikada više nisam naišao na nekog ko mi se u pamćenje urezao poput
Fuguija, nekog kome je toliko jasno šta je sve proživeo i s darom da tako
živopisno pripoveda o sebi. On je od onih ljudi koji mogu čestito da
raspoznaju nekadašnjeg sebe, uspevajući da se vide tačno onakvim kakvi su

28
bili kao mladi, čak i da sagledaju sebe u starosti. Takvi starci se na selu teško
nalaze, valjda im je tegoban život načeo pamćenje, pa kad ih sučeliš sa
stvarima iz prošlosti neretko deluju kao da su otupaveli, često uz unezveren
smešak samo gledajući da ovlaš pređu preko toga i umaknu. Nedostajala im
je nadahnutost sopstvenim iskustvom, pa bi se, baš kao da je u pitanju kakav
trač, prisećali samo nekakvih sitnih odlomaka, pri čemu su i ti odlomci
predstavljali sećanje na nešto što nema veze s njima, te bi im cela misao stala u
par reči. Naslušao sam se ovde kako ih mlađi grde rečima:
„Matora drtino, ceo ti život pas izjeo.”
Fugui uopšte nije bio takav, on je voleo da prošlost priziva u sećanje i da
pripoveda o sebi, kao da mu se tako pružala prilika da svaki put iznova
proživljava ovaj život. Kao kad se ptica kandžama ščepa za granu, tako
snažno je on mene ščepao svojom pričom.

Posle Đadženinog odlaska, majka je često sedela po strani potajno brišući

suze i taman kad bih pomislio da bi trebalo s par reči da je utešim, dovoljno je
bilo videti je onakvu, pa da mi reči zastanu u grlu. Ipak mi je više puta
ponovila:
„Đadžen je tvoja žena, a ne tuđa i nema toga ko može da ti je oduzme.”
A ja bih samo gutao uzdahe, ne znajući šta da joj na to odgovorim. Cela
jedna celcata porodica razbila se u paramparčad kao glineni lonac. Uveče mi
često san nije dolazio na oči i mrzeo bih, čas ovoga, čas onoga, a naposletku
najviše samog sebe. Pošto sam noću previše po njoj preturao, glava bi me
danju bolela i srećom pa je tu bila Fengsja, koja bi me onako po ceo dan
utučenog, povukla za ruku i upitala:
„Tata, ako jedan sto ima četiri ćoška, kad mu odsečeš jedan, koliko ih
ostane?”
Ne znam od koga je to čula, ali kad sam joj rekao da su ostala tri, prsnula
je radosno u smeh i rekla:
„Nije tačno, ostane ih pet.”

29
 Na njene reči, došlo mi je da se smejem, a ne mogu da prevalim osmeh
preko usana, pomislivši kako nas je bilo četvoro u kući i da smo bez Đadžen
kao bez jednog ćoška, a tu je i dete u njenom stomaku, pa kažem Fengsji:
„Kad ti se majka vrati, biće tačno pet ćoškova.”
Kad smo rasprodali iz kuće sve što je iole vredelo, majka je često išla da
iskopava divlje povrće i vodila sa sobom Fengsju, ili bolje reći zaostajala za
njom, nabadajući svojim uvezanim stopalima i s košarom o ruci. Kosa joj je
posedela, ali joj nije bilo teško da se, učeći u hodu, baci na teške poljske
poslove. Gledajući je kako, dok vodi Fengsju, obazrivo zastajkuje u koracima,
borio sam se sa suzama.
Razmišljao sam kako ne mogu više da živim kao nekad, jer moram da
izdržavam majku i Fengsju. Dogovarao sam se s majkom da od rođaka u
gradu pozajmim nešto novca i postavim kakvu tezgicu, ali je ona ćutala kao
zalivena, nije želela da napusti selo, kao i svi ljudi u godinama kad im se
pomene selidba. Ubeđivao sam je:
„Sad kad su i kuća i zemlja Lung Frovi, isto nam je gde smo, ovde ili
negde drugde.”
Posle dugog muka reče samo:
„Ovde je grob tvog oca.”
Majčine reči bile su dovoljne da odustanem od novih zamisli, te mi posle
silnog mozganja nije preostalo ništa drugo nego da odem kod Lung Era.
Otkako je postao mesni zemljoposednik, Lung Er je često, u svilenoj tunici
i s šoljom čaja u desnoj ruci, vidno raspoložen šetkao po međama. Usta s dva
velika zlatna zuba stalno su bila iskežena u osmeh, a ponekad, kad bi mu
napoličari nečim boli oči, on bi ih i psovao kezeći se, pa sam isprva mislio da je
on to ljubazan prema njima, ali sam s vremenom shvatio da hoće svima da
pokaže zlatne zube.
Kad bi me sreo, držao se još i srdačno, neretko uz osmeh govoreći:
„Fugui, dođi do mene kući da popijemo po šolju čaja.” To što sam ostajao
gluv na pozive, bilo je zato što sam se bojao da me odlazak njegovoj kući ne
potrese, jer sam u toj kući prohodao, a ona je sada bila Lung Erova, pa ti vidi
kako je meni bilo.
Istina je da kad čovek spadne na niske grane prestane svačim da se
opterećuje, pa na kraju bude po onoj staroj da ko malo ima, tome malo i
treba. Onog dana kad sam pošao da potražim Lung Era, našao sam ga gde
sedi u našoj dnevnoj sobi zavaljen u široku naslonjaču s nogama na klupici,
šoljom čaja u jednoj i lepezom u drugoj ruci. Videvši me da ulazim, nacerio se:

30
 „O, pa to je Fugui, prinesi sam klupicu pa sedi.”
Ležao je u naslonjači nepomičan, a ni ja se nešto nisam nadao da će mi
pristaviti čaj. Kad sam seo, upitao me je: „Fugui, došao si da tražiš
pozajmicu?”
Nisam stigao ni da poreknem, a on nastavi:
„Bio bi red da ti pozajmim koju paru, ali ne kaže se džabe da pomoć u
nuždi ne rešava bede, pa tako i ja mogu samo da te rešim nužde, ali ne i
bede.”
Klimnuo sam glavom: „Ja bih da zakupim par mua zemlje.”
Lung Er se naceri:
„Koliko bi mua da zakupiš?”
Rekoh mu: „Pet.”
„Pet mua?” Obrve su mu poskočile. „Hoćeš li ti to izdržati?”
Rekoh: „Hoću, čim se malo uhodam.”
Zamislio se pa rekao: „Stari smo mi poznanici, daću ti pet mua dobre
zemlje.”
Lung Er je ipak pokazao malo prijateljske volje i stvarno mi dao pet mua
dobre oranice. Radeći sam na tih pet mua, umalo nisam lipsao od umora.
Nikad se ranije nisam bavio zemljoradnjom, pa sam obavljao poslove učeći od
drugih u selu i to bolje da ti ne pričam s kolikom sporošću. Za videla nisam
odlazio s njive, a pošto bi se smrklo, kad god je bilo mesečine, opet bih odlazio
u polje. Svaki ti usev ima svoje doba i omaneš li jedno, naskroz si omanuo.
Tada ne samo da nisam uspevao da prehranim sve u kući, nego nisam
namicao roda ni za Lung Erovu rentu. Kao što glupom treba više vremena da
nauči, tako sam se ja naradio, da bih naučio.
Ne mogavši da gleda kako se satirem, i majka je sa mnom odlazila na rad
u polje, ali kad bi se, onako stara i namučena malim stopalima pognula da
radi, ne bi prošlo mnogo, a ona hi se, ne uspevajući da se uspravi, celom
zadnjicom posadila po njivi. Govorio sam joj:
„Majko, smesta idi kući.”
A ona je odmahivala glavom: „Četiri ruke vrede više nego dve.”
Kažem joj: „Ako mi padneš u krevet od premora, ostaćemo bez ijedne
ruke, jer ću morati da te pazim.”
Tek bi je to ubedilo da se polako vrati do međe i sedne pored Fengsje.
Fengsja mi je svakog dana sedeći na međi pravila društvo, i pošto bi nabrala
mnogo raznog cveća i stavila ga pokraj nogu, podizala bi jedan po jedan
pitajući me za naziv, a ja bih joj smušeno rekao:

31
 „Idi pitaj babu.”
Kad bi me s međe opazila da radim motikom, majka je /.i mnom
dovikivala:
„Pazi stopala.”
Od srpa bi se još više uzrujala opominjući:
„Fugui, nemoj da posečeš ruku.”
Badava je ona mene iz prikrajka upozoravala, kad je posla bilo preko
glave i valjalo je požuriti s radom, a u žurbi ti ne gine posečena ruka i ranjeno
stopalo. Čim bi mi na ruci ili nozi pošla krv, majka bi izbezumljeno dojurila,
zanoseći na vezanim stopalima, i prstima nanosila blato po posekotinama
ređajući grdnje kojima nije bilo kraja, a ja ne bih smeo ni da zucnem, da je ne
bih rasplakao.
Govorila je da je blato najzdravije ne samo za useve, nego i kao lek. Svih
ovih godina, kad bih se posekao, premazao bih to mesto s malo vlažnog blata.
Majka je bila u pravu, blato nije za potcenjivanje, jer je stvarno lekovito kao
melem.
Kad čovek po ceo dan pada s nogu od umora, prestane oko svačega da
lupa glavu. Otkad sam zakupio zemlju od Lung Era, zahrkao bih pre nego
što bi mi glava pala na jastuk, pa nisam ni imao vremena za razmišljanje. I
dok su tako dani prolazili u muci i znoju, ja sam se nekako ospokojio.
Razmišljao sam o tome kako mi, Sjuovi, ipak imamo jednu malenu kokoš i
budem li ovako nastavio s radom, za par godina od nje će nastati guska, pa će
se kuća jednog dana ponovo uzdići.
Nisam više oblačio svileno odelo, a grubo platno na meni je majka svojom
rukom istkala i kad sam ga prvi put navukao na sebe, nelagodno me je
žuljalo po koži, ali sam se posle sviknuo. Beše prošlo nekoliko dana od smrti
Vang Sija, našeg negdašnjeg napoličara, starijeg dve godine od mene, koji je
pre nego što je umro naložio sinu da meni pokloni njegovu staru svilenu
košulju, jer nikako nije mogao da zaboravi da sam nekad bio mladi gazda i
želeo je da za života zablistam u svili. A ja sam, svaka Vang Siju čast na lepoj
nameri, onu košulju, čim sam je navukao, odmah bacio sa sebe, potpuno
zgađen klizavom svilom koja je po meni padala kao slina.
Prođoše tako tri meseca, kad se pojavi Cangen, onaj naš sluga. Ja sam tog
dana radio u polju, a majka i Fengsja su sedele na međi. Prišao je oslonjen o
suv prut i sav u ritama, sa zavežljajem u ruci i jednom zdelom bez poklopca,
jer beše postao prosjak. Fengsja ga je prva ugledala i ustala da na dozove:
„Čangene, Čangene.”

32
 Majka je, videvši da je to onaj Čangen koji nam je u kući odrastao,
požurila pred njega, a on brišući suze reče:
„Gazdarice, ja se uželeo mladog gazde i Fengsje, pa došao da ih obiđem.”
Zašavši u polje, ugledao me je sveg blatnjavog i u grubom suknu, pa stade
da rida:
„Mladi gazda, zar je dotle došlo?”
Nakon što sam prokockao imanje, on je najgore prošao. Radio je za nas
otkad zna za sebe i red je nalagao da se mi za njega pobrinemo u starosti. Ali,
čim smo propali, nije mu bilo druge nego da ode i prosi za život.
Srce mi se pocepalo kad sam takvog ugledao istog onog Čangena koji me
kao malog okolo nosao na leđima i na kojeg se kao mladić nisam ni obazirao.
Potpuno zatečen njegovim povratkom, upitao sam ga:
„Jesi li dobro?”
Otirao je suze: „Dobro sam.”
Pitam: „Još nisi našao nikog da te unajmi?”
Čangen odmahnu glavom: „Ko bi mene unajmio ovako matorog?”
Krenule su mi suze na oči. Ali on se nije na svoju muku obazirao, nego je
zbog mene plakao:
„Mladi gazda, pa kako ti ovako da se mučiš?”
Proveo je veče kod nas u kolibi. Ja i majka smo se dogovarali da ga
zadržimo kod sebe i mada bi nam to još više otežalo, rekoh joj:
„Kako god nam bilo, moramo da ga zadržimo, pa makar svako od nas
ostavljao po dva zalogaja da ga prehranimo.”
Majka je klimnula glavom: „Mnogo je dobrog srca.”
U zoru sledećeg dana, rekoh Čangenu:
„Čangene, dobro je što si se vratio baš sad kad mi je usfalila pomoć, neka
te odsad ovde.”
Čangen me pogleda uz osmeh, pa mu iz osmeha izbiše suze i reče:
„Mladi gazda, nisam ja više u snazi da ti budem od pomoći, dovoljno mi
je što si mi ponudio.” I spremi se da pođe, živ ne dopuštajući majci i meni da
ga zadržimo nego reče: „Ne odgovarajte me, doći ću ja opet da vas vidim.”
Otad je još jednom navratio i doneo za Fengsju jednu crvenu traku za kosu
koju je odnekud pokupio, pa je opranu stavio u skut i došao samo da bi joj je
poklonio. To je bio poslednji put da sam ga video.
Zakupivši zemlju od Lung Era, postao sam njegov napoličar, pa više
nisam mogao kao ranije da ga zovem Lung Er, nego gazda Lung, mada je on
na to isprva odmahivao rukom govoreći:

33
 „Fugui, ne moraš sa mnom tako učtivo.”
Nije mu dugo trebalo da se navikne, pa bi navraćao da sa mnom popriča
dok sam radio u polju. Jednom sam tako baš sekao pirinač, a Fengsja za
mnom kupila klasove, kad eto ti Lung Era gde se približava gegajući se:
„Fugui, dosta je bilo, od danas se više ne kockam. U kockanju nema
pobednika i sad kad to vidim, povlačim se da ne bih završio ovako kao ti.”
Poklonio sam mu se i ponizno rekao:
„Tako je, gazda Lung.”
On pokazavši na Fengsju upita:
„Ovo je tvoje žgepče?”
Ja se opet poklonim i odgovorim:
„Tako je, gazda Lung.”
Vidim Fengsja tu stoji s klasjem u rukama i zabezeknuto ga posmatra, pa
požurim da je opomenem:
„Fengsja, pozdravi brzo gazdu Lunga.”
Fengsja mu se, oponašajući me, nakloni i reče:
„Tako je, gazda Lung.”
Često sam pomišljao na Đadžen i na dete u njenom stomaku. Više od dva
meseca nakon što je otišla, poslala je nekog da nam dojavi kako se porodila,
da je dete muško i da mu je tast nadenuo ime Joućing. Majka je šapatom
upitala glasnika:
„Kako se Joućing preziva?”
A on reče: „Pa, Sju.”
Za to vreme bio sam u polju, pa je majka teturajući se na malim stopalima
kao bez glave dojurila da mi saopšti vest i još dok je govorila, krenula je da
briše suze. Kako sam čuo da mi je Đadžen rodila sina, bacio sam motiku iz
ruke i zaleteo se ka gradu, ali sam istrčavši desetak metara zastao, ne
usuđujući se da nastavim, pri pomisli da me u gradu tast neće pustiti ni prag
da mu pređem, a kamoli da vidim Đadžen i dete. Smesta rekoh majci:
„Majko, brzo se spremi i idi da ih posetiš.”
Neprestano je ponavljala kako joj se valja zaputiti do grada da vidi unuka,
ali prošlo je par dana i nigde nije mrdnula, a ni ja nisam imao petlje da je
nagovaram. Ovdašnji je običaj da, pošto su je njeni silom odveli, oni treba i da
je vrate. Majka mi reče:
„Čim se Joućing preziva Sju i Đadžen samo što nije došla.”
I dodala: „Đadžen je sada slaba, pa je bolje da ostane u gradu. Mora prvo
lepo da se oporavi.”

34
 Đadžen se vratila kad je Joućing napunio pola godine. U povratku nije
došla na nosiljci, nego je, s Joućingom u naramku na leđima, peške prevalila
put od preko pet kilometara. Joućing se sklopljenih očiju i s glavicom koja se
ljuljuškala na majčinom ramenu vratio da upozna svog oca.
Đadžen se, u svetloružičastom ćipaou, sa plavim zavežljajem na bele tufne,
vratila lepša nego ikada. Uljana repica pokraj puta procvetala je zlatnožutim i
dan je zujao od pčela. Kad je stigla pred vrata naše kolibe, ni časa ne časeći je
uletela unutra i sa dovratka ozareno pogledala majku.
Majka je sedela u sobi i plela sandale od slame kad je podigavši glavu
ugledala neku lepu ženu na vratima kako joj, zaklanjajući svetlost, blještavo
treperi pred očima. Nije prepoznala Đadžen, niti videla Joućinga iza nje, pa je
upitala: „Čija si ti, devojko, i koga tražiš?”
Đadžen se zakikotala i odgovorila:
„To sam ja, Đadžen.”
Ja sam tad bio u polju s Fengsjom, koja me je sedeći na međi posmatrala
dok radim, kad začuh nekakav glas kako me doziva, sličan, a opet drugačiji
od majčinog, pa upitah Fengsju:
„Ko to zove?”
Fengsja se okrenu da pogleda, pa reče:
„Baka.”
Uspravio sam se i spazio majku kako pognuta na vratima kolibe viče iz
sveg glasa, a pored nje Đadžen u svetloružičastom ćipaou i s Joućingom na
rukama. Fengsja se, ugledavši majku, izmigoljila i potrčala. Ja sam stajao u
pirinčanom polju i posmatrao majku gde me onako pognuta doziva, previše
se napinjući i obema rukama čvrsto držeći bedra da se ne bi prevrnula.
Fengsja je prebrzo trčala zanoseći po međi i najzad obgrlila oko nogu
Đadžen, koja je čučnula da je zagrli s Joućingom u rukama. Tek sam onda
kročio na među, a majka se još jednako dere i što sam im bio bliže, sve mi je
jače bubnjalo u glavi. Stao sam pred Đadžen i nasmešio joj se. Ustala je i na
trenutak me netremice gledala. Videvši me onako bednog, samo je klonula
glavom i tiho zajecala. Majka je grcala sa strane:
„Jesam li ti govorila da je Đadžen tvoja žena i da ti je niko ne može
oduzeti.”
S Đadženinim povratkom, porodica je bila na okupu. Ja sam u poslu
dobio pomoć i postao sam pažljiv prema svojoj ženi, iako to nisam ni
primećivao, već mi je rekla sama Đadžen. Često bih joj kazao:
„Idi na među da se malo odmoriš.”

35
 Đadžen je gradsko dete i dok sam je onako nežnu i krhku gledao kako
radi grube poslove, sigurno da sam brinuo. Kad god bih joj predložio da se
odmori, radosno bi se nasmejala i rekla:
„Nisam umorna.”
Majka je toliko puta govorila da čoveku dok je veseo u životu ni beda ništa
ne može. Đadžen je skinula ćipao i odevena u grubo platno kao i ja, radila po
ceo dan ne dolazeći do daha, ali joj osmeh nikako nije silazio s lica. Fengsja je
bila dobro dete, pa ni odlazak iz zidane kuće u slamnatu kolibu, ni teška i
uboga hrana, nisu mogli da joj pokvare radost. Od bratovljevog povratka bila
je još veselija i nije me više pratila u polje, već mu se posvetila svim srcem.
Kako li je tek bilo Joućingu, kojem je sestra još i lepo proživela do svoje
četvrte-pete, a on ni pola godine nije proveo u gradu i već je dočekao da pored
mene trpi muku. Činilo mi se da sam se o njega najviše ogrešio.
Prošlo je tako godinu dana, a onda se majka razbolela. U početku je samo
imala vrtoglavice i govorila da joj se dok nas gleda gubimo pred očima.
Nisam na to mnogo obraćao pažnju, misleći da je obnevidela od starosti. Posle
se desilo da je jednom, dok je ložila vatru, samo pognula glavu u stranu i
zaspala priljubljena uza zid. Ja i Đadžen smo je po povratku zatekli gde još
uvek stoji tako oslonjena. Đadžen je stala da je doziva, pa ju je, ne dobivši
odgovor, malo i prodrmala, ali ona samo skliznu niza zid. Đadžen me je od
straha glasno dozvala i kad sam ušao u kuhinju majka je, došavši k sebi,
nemo zurila u nas i tek ju je miris zagorele hrane naterao da progovori:
„Jao, kako sam mogla da zaspim?”
Krenula je uspaničeno da se pridigne, ali su joj napola otkazale noge, pa je
ponovo završila na podu. Odmah sam je preneo do kreveta, a ona je samo
ponavljala kako je zaspala, plašeći se da joj ne verujemo. Đadžen me je
povukla u stranu:
„Idi u grad po lekara.”
Ali, lekara je trebalo nečim i platiti, pa sam se samo ukipio. Đadžen je
ispod dušeka izvukla dva srebrnjaka umotana u maramicu. Bilo mi je žao kad
sam pomislio da ih je sa sobom donela iz grada i da je to sve što joj je ostalo.
Ali, više sam brinuo za majčino zdravlje, pa sam ih uzeo. Uredno je presavila
maramicu i ponovo je stavila pod madrac, a potom mi donela čistu odeću da
se presvučem. Rekoh:
„Idem ja.”
Đadžen me je ćutke otpratila do vrata, a kad sam se posle nekoliko koraka
okrenuo da je pogledam, zabacila je kosu unazad i klimnula mi glavom. Ovo

36
je bio prvi put da je ostavljam otkako se vratila. U pohabanom ali čistom
odelu i s novim slamnatim sandalama, koje je majka isplela, namerio sam se
ka gradu. Fengsja je sedela na zemlji pred vratima sa uspavanim Joućingom
na rukama i, videvši me onako uredno obučenog, upitala:
„Tata, ne ideš u polje?”
Pohitao sam, pa sam za manje od sata stigao do grada. Prošlo je bilo više
od godinu dana kako nisam otišao u grad, te me je obuzela prava nelagoda
dok sam razmišljao šta bi mi rekli nekadašnji poznanici ako bi me videli
ovako dronjavog. Najviše sam se bojao da ne sretnem tasta, pa sam se, ne
usuđujući se da prođem pored njegove radnje s pirinčem, uputio nešto
zaobilaznijim putem. Poznavao sam umeće svakog od onih nekoliko gradskih
lekara, a znao sam i koji od njih novac prima otvoreno, a koji na kvarno.
Razmislivši, odlučio sam se kako je najbolje da potražim doktora Lina, pored
prodavnice svile, jer budući tastov prijatelj, možda zbog Đadžen naplati
manje.
Prolazeći pored kuće okružnog namesnika, ugledah neko dete odeveno u
svilu kako se propinje na prstima, pokušavajući svom silom da dohvati
bakreni zvekir na kapiji. Otprilike je bilo vršnjak s mojom Fengsjom i
pomislivši da je to namesnikov naslednik, ja mu priđoh:
„Daj da ti pomognem da pokucaš.”
Dete radosno klimnu glavom i tek što sam alkom udario nekoliko puta,
iznutra se začulo:
„Stižem.”
Dete mi tad reče:
„Brzo bežimo.”
Nisam se još ni opasuljio, a dete je već bilo umaklo uza zid. Vrata se
otvoriše i neki muškarac odeven kao sluga me bez reči odgurnu, tako da sam
se zatečen otkotrljao sa stepeništa. Pridigavši se sa zemlje, htedoh i da mu
pređem preko toga, ali je, dripac jedan, prišao i šutnuo me rekavši:
„Gledaj malo gde prosiš.”
U meni je pokuljalo, pa stadoh da ga psujem:
„Pa, sve i da glođem trule koske iz groba tvojih predaka, ne bih od tebe
prosio.”
Bacio se na mene i stao da udara, on mene šakom u llce, ja njega nogom.
Tako smo nas dvojica, prevrćući se po ulici, zapodenuli tuču. Đubre je bilo
mnogo kvarno i videvši da ne može začas da me nadjača, stade da me udara
među noge. A i ja sam njega dobrano išutirao po dupetu. Tako smo se nas

37
dvojica neko vreme nevešto mlatili, kad začusmo iza sebe:
„Ala je gadno, ala se gadno tuku ove dve stoke.” Zaustavivši se,
pogledasmo iza sebe, a tamo odred kuomitangovskih vojnika u žutim
uniformama, sa desetak lopova koje vuku zaprege. Onom što je malopre
vikao, visi oficirski pištolj o pojasu. Sluga se odmah snašao i videvši da ima
posla s nadređenim, stao da mu se klanja:
„Oficire, he, he, oficire.”
Oficir nam je pokazao rukom govoreći:
„Mazgova dva, ni da se bijete ne umete, krenite sa mnom da mi vučete
topove.”
Mene su odmah podišli žmarci kad sam čuo da hoće da nas novači. I sluga
se usplahirio, pa je stao pred njega:
„Oficire, ja sam iz kuće namesnika ovog okruga.”
Oficir reče: „Tim pre bi kao namesnikov naslednik trebalo da se zauzmeš
za partiju i državu.”
„Ne, ne.” Sluga stade prestravljeno da odriče. „Nisam ja naslednik, ne bih
se usudio ni da me ubiješ. Vodniče, ja sam namesnikov sluga.”
„Jebem ti mater.” Oficir ga na sav glas opsova, „Ja sam komandir čete.”
„Da, da, komandire, ja sam namesnikov sluga.”
Sluga je uzalud objašnjavao, samo je još razljutio komandira i dobio od
njega šamarčinu:
„Ne baljezgaj više, pička ti materina, nego idi da vučeš top.” Pa
pogledavši u mene, „A i ti si tu.”
Nije mi preostalo ništa drugo do da pridem, uzmem jednog konja za
povodac i pođem za njima. Smislio sam da pobegnem čim mi se ukaže
prilika. Onaj sluga je još uvek ispred preklinjao komandira i kad malo
odmakosmo, komandir mu najednom udovolji:
„Dobro, dobro, vraćaj se, ideš mi na živce, ništarijo.” Sluga je poblesavio
od sreće i izgledalo je kao da se kleknuvši do zemlje klanjao komandiru, ali ne
beše kleknuo, nego je samo pred njim neprekidno trljao ruke, dok mu
komandir ne reče:
„Rekao sam ti da mi se gubiš s očiju.”
Sluga reče: „Gubim se, gubim se, evo gubim se.” Jednako govoreći, sluga
se okrenu i ode, a komandir istovremeno iz opasača izvuče pištolj, uspravi
rame i zažmurivši na jedno oko, nacilja slugu. Sluga se, odmakavši
dvadesetak metara, beše načas osvrnuo, a potom, prestravljen onim što je
video, budalasto ukočio u mestu, pretvarajući se komandiru u metu laku kao

38
vrabac usred noći. Komandir mu reče:
„Kreni, kreni.”
Sluga se baci kolenima na zemlju zapomažući kroz plač:
„Komandire, komandire, komandire.”
Komandir opali ka njemu jedan hitac, ali ga promaši i pogodi pored njega,
uzvitlavši kamenčiće koji su ga posekli po ruci i raskrvarili je. Komandir
pokaza pištoljem u ruci: „Ustaj, ustaj.”
Kad je ustao, komandir ponovo reče: „Kreni, kreni.” On je bolno zagrcao:
„Komandire, a da ja ipak vučem top.”
Komandir uspravi rame i drugi put ga nacilja govoreći: „Kreni, kreni.”
Slugi kao da je tek onda sinulo, te se okrenu i potrča kao lud. Taman kad
je komandir po drugi put opalio, on već beše skrenuo u jedan sokak.
Komandir pogleda svoj pištolj i opsova:
„U pičku materinu, zažmurio sam na pogrešno oko.” Okrenuo se i
spazivši mene kako stojim pozadi, prišao s pištoljem u ruci i prislonio mi ga
uz grudi:
„I ti se vrati.”
Noge su stale mahnito da mi se tresu i pomislih da će me ovog puta,
makar i oba oka greškom sklopio, jednim pucnjem poslati na onaj svet.
Stadoh da opetujem:
„Vući ću top, vući ću top.”
Desnom rukom sam vukao povodac, a levom u džepu stiskao ona dva
srebrnjaka što mi ih je dala Đadžen. Na izlasku iz grada, ugledavši u polju
kolibu sličnu našoj, sagnuo sam glavu i zaplakao.
Odmičući s artiljerijskim odredom sve dalje ka severu, posle više od mesec
dana stigao sam u Anhui. Prvih nekoliko dana svim srcem sam želeo da
pobegnem i nisam u tome bio usamljen, jer je na svaka dva dana nedostajalo
jedno ili dva poznata lica, ali kad sam, nagađajući jesu li pobegli, upitao za to
jednog iskusnog vojnika kog smo zvali stari Cuen, on mi reče:
„Niko ne može da umakne.”
Pitao me je jesam li na spavanju čuo pucnjeve, ja kažem jesam, a on će na
to:
„E, to ti pucaju u dezertere. Oni kojima je sudbina naklonjenija prežive, ali
ih onda uhvate druge trupe.”
Od njegovih reči srce mi se sledilo. Ispričao mi je da je regrutovan kad je
počeo Odbrambeni rat6 i da je posle premeštanja trupa u Đangsi pobegao, ali
su ga posle par dana povele sa sobom trupe na putu za Fuden. Već šest godina

39
je vojevao, ali još nijednom se nije borio s Japancima, već samo sa
komunističkim gerilcima. U međuvremenu, sedam puta je bežao i uvek bi ga
nanovo hvatale druge jedinice. Poslednji put bio je na samo pedesetak
kilometara od kuće i tu je naleteo na ovaj artiljerijski odred. Objasnio mi je da
više ne želi da beži rečima:
„Dojadilo mi da bežim.”
Kad smo prešli Dugu reku, dali su nam postavljene kapute. Kako smo se
prebacili na drugu obalu, zamrla je i moja želja za begom, jer što sam bio
dalje od kuće, to sam imao manje hrabrosti da bežim. U četi je bilo desetak
balavaca od po petnaest-šesnaest godina i među njima dečačić Čunšeng iz
Đangsua, koji me je stalno zapitkivao idemo li mi to na Sever da se borimo, a
ja potvrđivao. Istini za volju, ni ja nisam znao, nego računam, kad si već
vojnik, ne gine ti borba. Čunšeng je sa mnom bio najprisniji i uvek se pribijao
uz mene vukući me za rame:
„Hoćemo li poginuti?”
Ja mu kažem: „Ne znam.”
Svaki put kad bih mu to rekao i meni bi teško palo. Nakon prelaska Duge
reke počeli su da gruvaju pucnjevi, prvo izdaleka, a posle još dva dana hoda,
sve bliže. Tad smo stigli u neko selo gde ni stoku nisi mogao videti, a kamoli
ljude. Komandir nam je naredio da postavimo topove i znao sam da nas sad
stvarno čeka borba. Neko je u prolazu upitao komanđira:
„Komandire, koje je ovo mesto?”
A on odgovori: „Mene si našao da pitaš, a koga ja da pitam, pička ti
materina?”
Ni komandir nema pojma gde smo došli, seljani kao da su u zemlju
propali, a gde god pogledam oko sebe, nigde ničeg sem golog drveća i
nekoliko koliba. Provedosmo tu dva dana, a vojnici u žutim uniformama
stadoše u grupama da naviru sa svih strana, jedni su prolazili, drugi neki
dolazili, a neki su se ulogorili pored nas. Opet prođoše dva dana da nismo ni
takli topove, a komandir će nama:
„Opkoljeni smo.”
Nije samo naša četa bila u opsadi. Na prostoru od samo desetak
kilometara tiskalo se stotinak hiljada vojnika Nacionalističke vojske i sve se
žutelo od uniformi kao na vašaru pred hramom. Stari Ćuen je živnuo i pušeći
na nasipu pred rovom posmatrao žutu vojsku u prolazu, razmenjujući
pozdrave s dosta njih, jer je mnoge poznavao. Beše prošao ratište uzduž i
popreko sa sedam različitih jedinica, pa je sad, kesereći se, sa poznanicima

40
razmenjivao pokoju psovku, upitao za poneko ime i začulo bi se da je taj neko
ili mrtav, ili viđen pre par dana. Stari Ćuen je meni i Čunšengu objasnio da su
to sve njegovi saučesnici u bekstvima. Dok je govorio, neko ga upita:
„Stari Ćuene, još nisi poginuo?”
Bio je to još jedan od nekadašnjih pajtaša, te mu se stari Ćuen nasmeja:
„Kad su te pre opet uhvatili, propalice?”
Onaj mu nije još ni odgovorio, a već ga neko drugi pozva i okrenuvši se ka
njemu, stari Ćuen naglo ustade dozivajući ga:
„Ej, znaš li gde je stari Liang?”
Onaj mu uz smeh odgovori:
„Poginuo.”
Stari Ćuen je razočarano seo i opsovao:
„Majku mu jebem, ostao mi dužan jedan srebrnjak.” Zatim se zadovoljno
okrenu prema meni i Čunšengu:
„Je l’ vidite, niko nije uspeo da umakne.”
U početku smo bili samo opkoljeni, a kako se Oslobodilačka vojska nije
žurila da nas napadne, ni mi se nismo nešto preterano plašili, pa tako ni naš
komandir, koji je govorio kako će predsednik Cang poslati tenkove da nas
izvuku. Nismo se mnogo uplašili ni kad se, docnije, paljba ispred nas
primakla, nego smo tako besposličarili svako za sebe, u odsustvu
komandirovog poziva na oružje. Neki stariji borac je, pomislivši valjda na onu
braću koja su ispred prolivala krv i opraštala se sa životom dok smo mi tu
dangubili, upitao komandira:
„A da mi ipak koji put opalimo?”
Komandir, koji se u tom trenutku kockao zaklonjen u rovu, besno ga
upita:
„A u šta da gađamo?”
Komandir je bio u pravu, ako bismo topovima zakačili saborce
nacionaliste po glavi, za tren oka bi se okrenuli da nas pokose, nije to bila šala.
Naredio nam je da ostanemo u rovu i radimo šta nam je volja, samo da se
klonimo topova.
Budući da smo bili u opsadi, svu hranu i municiju morali su da nam
doturaju iz vazduha. Čim bi se nad nama pojavili avioni, vojnici bi odozdo
pohrlili poput mrava, i ostavljajući netaknute kutije s municijom, bacali se na
vreće s pirinčem. Po odlasku aviona, braća vojnici bi, po dvojica noseći vreću
pirinča između sebe, uz pratnju nekog s uperenom puškom, odneli sve
gomilice natrag do svojih rovova.

41
 Nedugo zatim, vojnici su u grupicama nagrnuli na kolibe i ogoljeno
drveće, verali se po slamnatim krovovima, cepali kuće i sekli stabla stvarajući
pri tom sliku koja je podsećala na sve osim na rat, usput halabukom skoro
nadglasavši grmljavinu fronta. Pola dana je bilo dovoljno da od kuća i drveća
u vidokrugu ne ostane ni traga, a po pustoj zemlji videli su se samo vojnici
kako se, s krovnim gredama i deblima na ramenima, ili daskama i klupama u
rukama, vraćaju u svoje rovove, nad kojima su se, jedan po jedan, zavijorili
oblaci dima od kuvanja pirinča.
Metaka je svuda bilo toliko da nisi ni leći mogao a da se na neki ne nabiješ.
Sasvim raskomadavši okolne kuće i poharavši sve drveće, zemlju je prekrila
vojska naoružana bajonetima i bacila se na seču suve trave, a u tom prizoru
koji je podsećao na seosku berbu pirinča, neki su, lica oblivenog znojem,
čupali i korenje. Bilo ih je i koji su počeli da otkopavaju grobove da bi naložili
vatru daskama od sanduka. Iz iskopanog kovčega samo bi izbacili kosti, i ne
trudeći se da ih ponovo zakopaju, te se niko više nije plašio kostura i mogli su
pored njih mirne duše da spavaju bez ikakvog straha od košmara. Ogreva je
bilo sve manje, a pirinča sve više. Sad kad je prestalo otimanje oko pirinča, nas
trojica smo dovukli nekoliko vreća u naš rov i postavili ih umesto ležaja, ne
pateći se više s mecima pod sobom.
Ostadosmo bez ičeg čime bi potpalili pirinač, a predsednik Cang nas još
nije izbavijao. Srećom pa avioni više nisu doturali pirinač, nego pšenične
pogače i čim bi u paketima dotakle tlo, braća bi se kao stoka grabeći bacala
po njima, naslagani jedan preko drugog kao našiveni đonovi na sandalama
koje je plela moja majka i urlajući nimalo drugačije od čopora divljih vukova.
Stari Ćuen reče: „Bolje da grabimo odvojeno.”
Došlo je vreme kad smo samo razdvojeni mogli da se dočepamo više
pogača. Izašli bismo iz rova i svako bi za sebe odabrao pravac. Tanad su
zviždala tik pored nas i često bi doleteo neki zalutali metak. Trčim ja tako
jednom, a neki čovek pored mene pade, pa kad sam, osvrnuvši se jer sam
mislio da se obeznanio od gladi, video da mu fali pola glave, noge su mi se u
kašu pretvorile od straha, te umalo i ja ne završih na zemlji. Bilo je teže
otimati se za pogače nego za pirinač, jer bi vojnici, iako svakodnevno na
izdisaju, čim bi se na nebu pojavio avion, svi do jednog đipnuli poput na
prečac izniklih redova trave na goloj zemlji, potrčali za avionom i raštrkali se
tek kad bi pogače bile izbačene, hitajući ka padobranu koji su spazili. Pogače
bi se, budući labavo upakovane, rasule od udarca u zemlju, dok su se desetine
i stotine ljudi zaletale ka jednom te istom mestu, ostavljajući za sobom poneke

42
onesvešćene od udarca, još pre nego što bi pošiljke dotakle tlo, te je mene posle
svakog grabljenja za njih celo telo bolelo, baš kao da me je neko prebio
obešeničkim kaišem. Posle svega bih ostajao sa samo nekoliko pogača u
rukama. Vratio sam se u rov, gde je već sedeo stari Ćuen, sav u
plavoljubičastim masnicama i s ništa više pogača od mene. Mada je vojevao
već osam godina i dalje je bio dobrog srca, pa je stavio svoje pogače iznad
mene i rekao da pričekamo s jelom Čunšenga. Čučnuli smo u rov, izvirujući
glavama u iščekivanju Čunšenga.
Nismo dugo čekali pre nego što smo ga ugledali kako pognut dotrčava s
gomilom gumenih cipela u krilu. Detetu je lice porumenelo od sreće i tek što
se celim telom preturio u rov, pokazao je na zemlju prekrivenu gumenim
cipelama: „Vidi koliko ih je.”
Stari Ćuen me pogleda i upita ga:
„Može li ovo da se jede?”
Čunšeng odgovori: „Može da skuva pirinač.”
Uvidevši da je mali u pravu i pri tom bez ijedne ogrebotine na licu, stari
Ćuen mi reče:
„Ova propalica je bistrija od svih ostalih.”
Posle toga više nismo išli da se otimamo za pogače, već smo počeli da
primenjujemo Čunšengov izum. Sačekali bismo da se ljudi poslažu jedan
preko drugog otimajući se o pogačice, pa bismo im skidali gumene cipele sa
stopala od kojih neka ne bi ni mrdnula, a neka bi se batrgala na sve strane, te
bismo mi lepo dohvatili neki šlem i dobro izdevetali ona što su bila nemirna, a
ona bi se zgrčila od batina i ukrutila kao da su promrzla. Tad bismo se vratili s
gumenjačama natrag u rov i potpalili vatricu za pirinač, kojeg je bar bilo na
pretek, štedeći se tako one muke napolju. Tako smo ti nas trojica malo barili
pirinač, malo, smejuljeći se, pogledavali na one što su bosonogi poskakivali na
zimi.
Paljba s prednjih položaja se sve više bližila, sad već jednako danju i noću.
Ukopani u rovu bili smo se na to već navikli, kao i na česte eksplozije granata
u blizini. Za to vreme, naši topovi behu već istrulili, odavno već nesposobni da
opale i pretvoreni u gomilu dotrajalog gvožđa zbog koje smo ostajali
besposleni. Prošlo je tako neko vreme, a i Ćunšenga beše prošao strah, jer nije
više imalo svrhe plašiti se. Mada se paljba primicala, nama se uvek činilo da je
još podaleko. Najteže je bilo podnositi sve jaču zimu, od koje si se budio
smrznut čim bi sklopio oči. Povremeno bi nam od eksplozija napolju ludački
zabrujalo u glavi, a Čunšeng bi, dete kao dete, probuđen iz slatkog sna

43
zvukom granate u blizini od koje bi poskočio celim telom, razjareno stao na
rov i izvikao se na paljbu pred sobom:
„Tiše malo, pička vam materina, ne mogu od vas ni da spavam.”
Požurili smo da ga povučemo nazad iz roja metaka nad rovom.
Kuomintangovcima su se pozicije iz dana u dan smanjivale, pa se više
nismo usuđivali da olako izlazimo iz rova, osim ako bismo od silne gladi
morali u potragu za jelom. Svakodnevno su dopremali na hiljade ranjenih i
naša četa je, pošto se nalazila u pozadini, postala pravo carstvo ranjenika.
Danima smo tako ja, stari Ćuen i Čunšeng, vireći polegnuti u rovu, gledali
gde ih dovlače bez ruku i nogu. Uskoro su počeli da pristižu pogureni nosači,
s čitavim nizovima nosila, i kad bi pronašli prazno mesto pred nama, glasno
bi odbrojali do tri, a potom prevrnuli nosila, ostavIjajući povređene za sobom
kao bačeno đubre. Ranjenici su urlali od bolova, parajući nebo kricima sa
svakom novom turom nosila. Posmatrajući one nosače kako odlaze, stari
Ćuen je psovao:
„Stoke jedne.”
Nastradalih je bivalo sve više i čim bi se ispred zaorila pucnjava, stizali bi
na nosilima, završavajući posle odbrojavanja odbačeni na zemlji. Isprva su bili
razbacani po gomilama, da bi se ubrzo pretvorili u čitav jedan pokrov,
ispunjen bolnim jaucima koje nikada neću zaboraviti, dok se meni i
Čunšengu od tog prizora ledila krv u žilama, a stari Ćuen se samo mrštio.
S prvim mrakom, počeo je da pada sneg. Paljba beše već odavno utihnula,
kad začusmo hiljade preživelih kako napolju ječe glasom čas sličnim plaču,
čas smehu i toliko bolno nepodnošljivim, da za života još nisam čuo nešto tako
strašno. Kao da je nad nama u živim nanosima nadolazilo jezero. Pahulje su u
mrklom mraku padale po nama, pa ih nismo ni videli, osećali smo samo da su
nam tela hladna i mokra, dok se meki snežni pokrivač na rukama polako
topio i odmah zatim pretvarao u debeo sloj pahuljica.
Nas trojica smo spavali pribijeni jedan uz drugog, gladni i promrzli, jer
avioni se u to vreme već behu proredili i teško se dolazilo do hrane. Niko se
više nije nadao da će nas predsednik Čang izbaviti, niti si mogao da znaš
hoćeš li izvući živu glavu. Čunšeng me prodrma:
„Fugui, jesi zaspao?”
Kažem: „Jok.”
Zatim prodrma starog Ćuena, ali on ne progovara. Čunšeng dvaput
šmrknu i reče:
„Nećemo ovo preživeti.”

44
 I meni stade da se skuplja u grlu, a stari Ćuen na to protegnu ruke i reče:
„Okani se te malodušnosti.”
Zauzeo je sedeći stav:
„Ja sam prošao par desetina, što većih, što manjih borbi i svaki put sam
sebi govorio: i da umreš, ima da preživiš. Nema gde me metak nije okrznuo,
samo što me nijedan nije načeo. Čunšeng, bitno je samo da veruješ da nećeš
poginuti, pa ćeš preživeti.”
Potom smo zaćutali, i svako je za sebe razmišijao o onome što mu leži na
srcu. Meni je u misli uvek iznova dolazila kuća, Fengsja, koja sa Joućingom na
rukama sedi pred vratima, majka i Đadžen. Od tih misli, srce kao da mi se
zagušilo i da kroz njega više nije prolazila snaga, kao da mi je neko zaklopio
usta i nos.
Kako je noć odmicala, oko rova je utihnulo ječanje ranjenika i pomislih da
su većinom zaspali. Dopiralo je samo isprekidano zapomaganje nekolicine,
odjekujući kao nekakav razgovor, ili sablasni niz pitanja i odgovora iz neživih
usta. Prošlo je neko vreme i preostao je još samo jedan vapaj, jedva čujan,
poput zujanja komarca koji lebdi pred licem, koji i nije zvučao kao stenjanje,
nego kao da neko zapeva kakvu pesmicu. Još je samo taj jedan glas kružio po
mrtvoj lišini koja beše zavladala svuda unaokolo. Od tog zvuka su mi potekle
suze, koje su mi, otopivši sneg na licu, zajedno s ledenim vetrom uletele u grlo.
Svanuće je dočekao potpuni muk, te smo, promolivši glave, videli da su te
silne hiljade ranjenika što su do juče zapomagali, svi do jednog pomrli,
nasumično i ukočeno razbacani pred nama pod debelim slojem pahulja. Još
uvek živi i zaklonjeni rovom, dugo smo ih skamenjeno posmatrali bez reči.
Čak se i stari Ćuen, koji se kao iskusan vojnik nagledao mrtvaca, zapanjen
ukopao u mestu, a zatim uzdahnuo odmahujući glavom ka meni:
„Strašno.”
S tim rečima je izašao iz rova, ušetao u tu naslagu od mrtvaca i stao da ih
okreće i gurka, da bi, koračajući među njima pognutih leđa, ponekom od
njih, čučnuvši, istrljao snegom lice. Ponovo su odjeknuli pucnjevi i počeli da
doleću meci. Ja i Čunšeng smo se očas sabrali i smesta dozvali starog Ćuena:
„Brzo se vraćaj.”
On na to nije obraćao pažnju već je i dalje zagledao mrtve. Potom je
uspravljen bacio pogled oko sebe i tek onda se vratio. Prilazeći, ispružio je ka
meni i Čunšengu četiri prsta odmahujući glavom:
„Četvoricu poznajem.”
Tek što je to izgovorio, odjednom je iskolačio oči ka nama, noge kao da su

45
mu se ukočile, a potom, zanevši se, pade na kolena. Nismo znali šta mu je,
nego smo gledajući gde proleću meci, kao da nama život od toga zavisi,
povikali:
„Stari Ćuene, požuri.”
Kad je posle nekoliko poziva i dalje ostao u tom položaju, tek mi je onda
došlo u glavu da je pogođen. Izletevši iz rova, otrčao sam do njega i ugledao
lokvu krvi na njegovim leđima od koje mi se smračilo pred očima pa sam iz
sveg glasa počeo da dozivam Čunšenga. On je dojurio i pomogao mi da ga
prenesemo do rova mimoilazeći kišu metaka.
Polegli smo ga, rukom pokrivši onu vlažnu i toplu lokvu krvi na leđima,
ali je krv i dalje liptala cureći nam kroz prste. Stari Ćuen je polako trepnuo i
nakon nečeg što je izgledalo kao kratak pogled, pomerio usne prigušeno
upitavši:
„Koje je ovo mesto?”
Ja i Čunšeng unezvereno podigosmo glave ne znajući šta da mu
odgovorimo. Ponovo smo se bespomoćno okrenuli ka njemu dok je polako
širio čvrsto sklopljene oči kriveći usta u nekakav gorak osmeh i procedio:
„Ne znam ni gde umirem.”
Odmah posle toga je izdahnuo. Glava mu se iskrivila u stranu i shvativši
da je mrtav, ja i Čunšeng smo se zagledali jedan u drugoga, pa je on prvi
zaplakao, a onda ni ja nisam izdržao.
Posle toga smo opazili komandira kako se, preobučen u seljačku odeću, sa
gomilom novčanica uvezanih o pojas i zavežljajem u rukama, zaputio ka
zapadu. Znali smo da hoće da sačuva glavu, a hodajući s onim uvezanim
novčanicama na sebi, ličio je na naherenu debelu babu. Neki nedorasli vojnik
povika za njim:
„Komandire, hoće li nas predsednik Cang spasiti?”
Komandir se okrenu ka njemu:
„Budalo jedna, ni rođena majka više ne može da te spase, sam sebe
spasavaj.” Jedan stariji vojnik zapuca na ujega i promaši ga. Na zvuk metka,
komandir je, netragom izgubivši nekadašnju nadmoćnost, kao bez glave
potrčao kud ga noge nose, a kad su nekoliko njih uperili puške ka njemu i
zapucali, vrišteći je zamakao kroz sneg.
Frontovska paljba nam je bila pred nosom i već smo mogli videti obrise
snajperista kako se teturajući bacaju na zemlju u dimu baruta. Računao sam
da će do podneva i na mene svakako doći red. Pošto sam već mesec dana bio
okružen paljbom, nisam se toliko plašio smrti, samo me je mučila nepravda

46
što majka i Đadžen neće znati ni gde sam poginuo.
Bacih pogled na Čunšenga koji je, s jednom rukom još uvek prebačenom
preko ramena starog Ćuena, namrštenog pogleda i izmučenog izraza piljio u
mene. Već nekoliko dana jeli smo sirov pirinač od čega mu celo lice beše
otečeno. Izbacio je jezik i obliznuvši se rekao:
„Jede mi se pogača.”
Život nam više nije mnogo vredeo i srećan si bio ako bi pred smrt uspeo da
se najedeš pogače. Kad je ustao, nisam ga više ni upozoravao na metke, a on
me pogleda:
„Možda napolju još ima hleba, idem da potražim.”
Uzverao se uz rov, a ja ga nisam sprečavao. Ionako ćemo do podneva svi
poginuti, pa, rekoh, neka ga, nek se najede pogače. Gledao sam ga kako
željno ali iznemoglo gazi preko leševa, a onda se to dete još jednom okrenulo
ka meni s rečima:
„Ne idi nikud, čim nađem pogače, vraćam se.”
S obešenim rukama i pognute glave nestao je u gustom dimu. Vazduh je
bio težak od gareži i baruta, i parao je grlo kao da gutaš kamenčiće.
Još pre podneva, svi preživeli iz rovova behu zarobljeni. Kad je
Oslobodilačka vojska pohrlila s puškama na gotovs, neki stariji vojnik među
nama reče nam da podignemo ruke, sve vrišteći da ne diramo oružje na sebi,
iz straha da i on od toga ne nastrada. Jedan vojnik Oslobodilačke vojske, ništa
stariji od Čunšenga, uperio je u mene kao jama crnu puščanu cev i meni srce
stade na pomisao da me sad stvarno čeka smrt. Ali, on nije opalio, nego ga
začuh kako viče da izađem iz rova i srce stade ponovo da mi bije od nade da
ću preživeti. On mi napolju reče:
„Spuštaj ruke.”
Odahnule su i ruke i srce. Kolona od nas dvadesetak zarobljenika pod
nadzorom ovog jednog vojničića pošla je ka jugu i nedaleko odatle pomešala
se s jednom većom grupom zarobljenih. Svuda okolo su se prema nebu
uzdizali stubovi gustog dima, uvijajući se ka jednom te istom mestu. Zemlja
beše potpuno izrovarena, puna leševa, raznesenih topova i oružja, a izgorela
vojna kola još su praskala. Prošavši tako komad puta, dvadesetak vojnika
Oslobodilačke vojske je s velikim belim zemičkama, kuvanim na pari,
postrance stalo da nam prilazi sa severa, i od onih zemički koje su se pušile
pođe mi voda na usta. Jedan oficir koji nas je čuvao reče:
„Sami napravite red.”
Ko je mogao da zna da će nam doneti hranu, te pomislivši koliko bi se

47
Čunšeng tome obradovao, pogledah u daljinu pitajući se je li živ ili mrtav.
Sami načinismo red od po nas dvadesetak, da bismo, tiskajući se tako jedan
uz drugog, dobili po dve zemičke, utonuvši potom u mljackanje kakvo ne čuh
nikad pre toga, glasnije od stotina svinja dok žderu. Svi su jeli prebrzo, pa
neki počeše svom snagom da se iskašljavaju, krkljajući sve piskavijim glasom,
a jednog pored mene kašalj beše spopao najgore od svih, sve dok mu nisu,
presamićenom s rukama na struku, suze krenule od bola. Još više njih se
zagrcnulo, te su ukočeni bespomoćno buljili s glavom uperenom ka nebu.
U zoru narednog dana, okupili su nas na jednoj ledini i pregledno poseli
po zemlji. Pred nama su bila dva stola, gde je jedan vojnik oficirskog izgleda
održao govor, najpre iscrpno izloživši zamisli o oslobođenju cele zemlje, a
potom objavivši da oni koji žele da se priključe Oslobodilačkoj vojsci ostanu
da sede, dok oni koji bi da se vrate kućama ustanu i odu po sredstva za put.
Na pomen o povratku kući, srce mi je divlje zalupalo, ali jedan pogled na
njegov oficirski pištolj u opasaču, bio je dovoljan da u strahu pomislim kako je
sve to previše dobro da bi bilo istinito. Mnogi su ostali da sede nepomično, ali
neki su se izdvojili i stvarno prišli onom stolu da prime pomoć za put, praćeni
pogledom oficira, da bi, preuzevši novac, podizali i putne isprave. Odmah
potom i krenuše, a meni srce zape u grlu, očekujući da će ih oficir svakog časa
pokositi pištoljem, baš kao naš komandir. Međutim, oni behu već daleko
odmakli, a oficir i dalje nije izvlačio pištolj. Tu sam se već sav usplahirio,
shvativši da nas Oslobodilačka vojska stvarno pušta da se vratimo kućama.
Posle ove bitke bejah naučio šta znači rat i, zarekavši se da više neću vojevati,
želeo sam da se vratim kući. Smesta ustadoh i odoh pred onog oficira, padoh
pred njega na kolena, gromko zaplakavši i premda prvo htedoh da mu
kažem kako hoću kući, reči su se u ustima nekako same preinačile, te sam
stao da ponavljam:
„Komandire, komandire, komanđire.”
Nisam uspevao ništa drugo da zaustim, te mi je on pomogao da ustanem i
upitao me šta hoću da kažem. A ja ga jednako komandirim i jednako plačem,
sve dok mi jedan od njegovih saboraca ne reče:
„On je pukovnik.”
Na to se oduzeh i pomislih da sam nadrljao. Ali kad se među
zarobljenicima zaorio smeh, i pukovnik me kroz smeh upita:
„Šta hoćeš da kažeš?”
Tek sam tada odahnuo i uspeo da izustim:
„Ja bih kući.”

48
 Tako ti je mene Oslobodilačka vojska pustila da idem kući, opskrbivši me
još i parama za put. Grabeći ka jugu, utolio bih glad kolačićima od susama
kupljenim onim parama što su mi dali, a kad god bi me sustigao san, potražio
bih usput kakvu pogodnu zaravan i malo odspavao. Morila me je želja za
kućom i na samu pomisao da ću se za ovog života sastati s majkom, Đadžen i
decom, plakao bih i smejao se, obezglavljeno hrleći na jug.
U vreme kad sam se ja dokopao Duge reke, Oslobodilačka vojska se tek
spremala da pređe na drugu obalu i zauzme južne oblasti. Nisam mogao
preko, pa sam tu izgubio nekoliko meseci. Nema mesta gde nisam tražio
posao da ne bih skapao od gladi. Znao sam da Oslobodilačkoj vojsci fale
splavari, a ja sam se, dok sam još bio bogat, učio veslanju iz zabave. Toliko
puta sam poželeo da se pridružim oslobodiocima i pomognem im da
preveslaju Dugu reku. Želeo sam dobrim da im uzvratim za ono što su učinili
za mene. Ali, stvarno sam se bojao rata i mogućnosti da ne vidim porodicu.
Zbog Đadžen i ostalih, rekao sam sebi:
„Nećeš se sad oduživati, nego dobro zapamti šta je Oslobodilačka vojska
za tebe učinila.”
Kući sam se vratio šlepujući se uz Oslobodilačku vojsku, koja se probijala
na jug, i po mom računu, skoro dve godine sam bio van kuće. U odlasku beše
duboka, a u povratku rana jesen. Sav blatnjav zaputio sam se dobro
poznatim putem i kad se potom preda mnom ukazalo moje selo, isto onakvo
kao što je i bilo, kako sam ga ugledao, stadoh da jurim. Spazivši zidanu kuću
koja nam je nekad pripadala, a onda i sadašnju slamnatu kolibu, morao sam
da se dam u trk.
Nedaleko od ulaza u selo, neka curica od sedam-osam godina, kosila je
travu sa trogodišnjim dečačićem kraj sebe. Na prvi pogled prepoznadoh tu
devojčicu u dronjcima. Bila je to moja Fengsja. Vodila je za ruku Joućinga, koji
je još posrtao u hodu. Smesta ih dozvah:
„Fengsja, Joućinže.”
Fengsja kao da me nije čula, ali se Joućing osvrnuo i dalje hodajući, s
glavom nakrivljenom ka meni dok ga je Fengsja vukla za ruku. Ponovo
pozvah:
„Fengsja, Joućinže.”
Joućing tad zaustavi sestru, pa se i ona okrenu ka meni, a ja dotrčah pred
njih i čučnuvši upitah Fengsju:
„Fengsja, poznaješ li me?”
Ona se zagleda u mene razgoračenih očiju, nemo pomerajući usne. Rekoh

49
joj:
„To sam ja, tvoj tata.”
Fengsja stade da se osmehuje bezglasno otvarajući usta. Tad mi postade
jasno da nešto nije u redu, ali se nisam mnogo udubljivao. Znao sam da me je
prepoznala, pošto mi se osmehivala širom otvorenih usta i bez prednjih
mlečnih zuba. Pružio sam ruku da je pomilujem, a njoj zasjaše oči i priljubi
lice uz moju ruku. Vratih pogled na Joućinga, a on se naravno, ne
prepoznajući me, uplašeno pribio uz sestru, bežeći od moje ruke. Rekoh mu:
„Sine, to sam ja, tvoj tata.”
On se samo sakri iza sestre i pogurujući je reče: „Hajdemo, brzo.”
U tom trenutku ka nama je potrčala neka žena, iz sveg glasa me
dozivajući, te prepoznadoh Đadžen kako, saplićući se, leti ka meni povikavši:
„Fugui.”
Potom sede na zemlju ridajući i ja joj rekoh:
„Što plačeš, što plačeš?”
Dok sam to govorio i ja zajecah.
Napokon ponovo kod kuće, odahnuo sam videvši da je s njom i decom sve
u redu. Došavši tako okružen njima pred našu kolibu, stadoh da dozivam:
„Majko, majko.”
Onda utrčah unutra, samo da bih video da majke tamo nema, na šta mi se
malo smračilo pred očima, te se okrenuh ka Đadžen:
„Gde mi je majka?”
Đadžen ne progovara, samo sva uplakana gleda u mene i odmah mi beše
jasno gde je majka otišla. Obesio sam glavu na vratima, dok su mi se suze
slivale niz lice.
Majka beše umrla posle nešto više od dva meseca pošto sam otišao.
Đadžen mi je ispričala kako joj je pred smrt neprestano ponavljala:
„Fugui sigurno nije otišao da se kocka.”
Đadžen je nebrojeno puta odlazila do grada da se raspita za mene, ali nije
bilo nikoga ko bi joj rekao da su me regrutovali. Samo je majka to tvrdila, ali,
sirota, ni dok je umirala, nije znala gde sam. I moju jadnu Fengsju beše snašla
nesreća, kad je pre godinu dana od jake groznice onemela. Dok mi je Đadžen
kroz plač o tome govorila, Fengsja, koja je sedela preko puta i znala da o njoj
govorimo, blago mi se nasmešila, probadajući mi tim svojim osmehom srce
kao iglama. Joućing takođe beše shvatio da sam mu otac, mada je i dalje
uplašen, kad god bih ga prigrlio, izgubljeno posmatrao Đadžen i Fengsju.
Kako bilo da bilo, bio sam kod kuće. Te večeri nikako nisam uspevao da

50
zaspim, pribijen uz Đadžen i decu, slušao sam kako vetar pomera slamu na
krovu naše kolibe i posmatrao blistavu mesečinu koja se probila kroz
dovratak, spokojnog i ugrejanog srca, neprestano milujući čas Đadžen, čas
decu i ponavljao sebi:
„Vratio si se kući.”
U vreme mog povratka počela je da se sprovodi zemljišna reforma po
kojoj mi je dodeljeno pet mua zemlje i to istih onih koje bejah zakupio od
Lung Era. Lung Er je loše prošao. Razmetao se kao novopečeni
zemljoposednik manje od četiri godine, da bi dolijao odmah nakon
oslobođenja. Komunistička partija je celokupno njegovo imanje razdelila
pređašnjim napoličarima. Kako nije mogao da se s tim živ pomiri, zastrašivao
je napoličare, batinajući one koji nisu želeli da mu se potčine. Tako je sam sebi
navukao nevolju na vrat, jer ga je Narodna vlast uhapsila i proglasila mesnim
strahodršcem. Odveden je u gradski zatvor, gde ga je, i dalje potpuno gluvog
za novonastala vremena, ona njegova zmijski pogana jezičina doterala do
pogubljenja.
I ja sam bio među onima koji su otišli da gledaju njegovo streljanje. Tek je
uoči samog smaknuća klonuo duhom i pričalo se da je, dok su ga dovodili iz
grada, sav obliven suzama i balaveći, dobacio nekom poznaniku:
„Ni u snu ne bih pomislio da će me pogubiti.”
Nije se dao urazumiti, pa je, ne mogavši da poveruje kako će ga streljati,
očekivao da će za par dana biti pušten iz pritvora. Pošto je odlučeno da se
pogubljenje izvrši u jednom od susednih sela, prethodnog poslepodneva behu
iskopali raku. Na taj dan, kad sam, među mnoštvom okupljenih meštana iz
okolnih sela, nadomak gubilišta ugledao Lung Era s rukama preko vrata
uvezanim na leđima, on me je u prolazu okrznuo pogledom, ne odajući utisak
da me je prepoznao, ali onda se, načinivši par koraka, naglo okrenuo ka meni
i slineći povikao:
„Fugui, umirem umesto tebe.”
Uspaničio sam se, procenivši da bi bilo bolje da odem nego da ga gledam
kako umire. Jedva prokrčivši sebi put kroz gomilu, tek što sam, štrčeći
okrenutih leđa načinio desetak koraka, zvuk pucnja me natera da pomislim
kako je Lung Er dokrajčen, ali se potom oružje, uz još jedan, pa onda još tri
pucnja, oglasilo ukupno pet puta. Pomislio sam da je možda bilo i drugih
pogubljenika, pa sam u povratku upitao nekog iz mog sela:
„Koliko su njih pogubili?”
Reče mi: „Samo Lung Era.”

51
 Sreća ga stvarno beše sasvim napustila, čim je morao da primi pet metaka,
pa sve i da je imao pet života, sad mu nijedan nije ostao.
Na putu do kuće posle Lung Erovog pogubljenja, dođe mi u glavu šta je
sve moglo da me sustigne i stade da me steže u grlu od pomisli kako, možda
samo zahvaljujući tome što smo otac i ja bili dve raspikuće, nisam ja taj koji je
pogubljen. Opipao sam lice, pa onda ramena i uverivši se da je sve na mestu,
pade mi na pamet da sam sigurno pretke zakopao na pravom mestu, jer kako
bih inače izmicao smrti, prvo sam jedva izvukao živu glavu na ratištu, a sad i
s Lung Erom kao žrtvenim jarcem, te rekoh sebi:
„Valја tebi proživeti vek.”
Kad sam se vratio kući, Đadžen je baš ušivala sandale. Čim me je
ugledala, zgranuto je poskočila, misleći da sam bolestan. Prestravljeno je
menjala boju lica dok sam joj prepričavao svoje misli i šaputala:
„Da se naježiš.”
Posle sam se razvedrio, smatrajući kako nema potrebe da se opirem usudu
i sam sebi uterujem strah u kosti. Ionako se često kaže da posle sigurne smrti
sledi sreća. Zaključio sam kako će mi u drugoj polovini života sve krenuti
nabolje. Rekoh to Đadžen, a ona me, pregrizavši konac, pogleda i reče:
„Meni i ne treba ništa posebno, dovoljno mi je da mogu jednom godišnje
da ti napravim cipele.”
Bilo mi je jasno šta Đadžen hoće da kaže: želela je samo da se od danas
više ne razdvaja od muža. Duša me je zabolela dok sam posmatrao njeno već
prilično ostarelo lice. Bila je u pravu, bitno je samo da je porodica svakog dana
na okupu, sve ostalo je manje važno.

Pošto je Fugui tu prekinuo svoju pripovest, primetio sam da sedimo na

suncu, jer nas je od svetlosti koja se pomerala hladovina nečujno napustila i
premestila se na drugu stranu. Malo se razmrdavši, Fugui ustade i otresajući
kolena reče:
„Celo telo mi je sve kruće, samo na jednom mestu mlitavi.”

52
 Počeo sam da se keserim i bacio pogled među njegove obešene nogavice
po kojima se uhvatilo par zelenih vlati trave. I on se nasmejao, srećan što sam
ga razumeo. Zatim se okrenuo i pozvao onog vola:
„Fugui.”
Vo, koji je dotad već izašao iz vode, upravo je žvakao svežu travu na obali
jezerceta, stojeći ispod dve vrbe s granama koje više nisu visile nego su se
zaplićući trljale o njegova pleća, dok je sa njih lagano opadalo lišće. Starac ga
ponovo dozva:
„Fugui.”
Pomerivši svoju poput stene veliku zadnjicu, vo je polako izašao iz vode,
izvirio glavom iz vrbika i kolutajući svojim okruglim očima sporo nam prišao.
Starac mu reče:
„Đadžen i ostali su već završili s poslom, dosta si se odmarao. Znam da se
nisi najeo, ali ko te je terao da toliko budeš u vodi.”
Vukući vola, ušao je u pirinčano polje, i dok ga je uprezao u plug, reče mi:
„S volom ti je isto kao s ljudima kad ostare, pošto ogladni, mora prvo malo
da se odmori pa tek onda može da jede.”
Ponovo sam podbočen o ranac seo u senku drveta, hladeći se slamnatim
šeširom, oslonjen na stablo. Stomak je na starom volu visio u dugim naborima
i dok se, orući, pomerao, drmusao se kao velika mešina s vodom. Potom
usmerih pažnju na Fuguijeve opuštene pantalone, te videh da se i one tresu
baš kao volovski stomak.
Tog dana sam u hladovini dočekao zalazak sunca, ne želeći da odem dok
mi Fugui ne dovrši priču.

Koliko god bio tegoban, život je po povratku kući prolazio u spokoju.

Fengsja i Joućing su iz dana u dan rasli, dok sam ja svakim danom bivao
stariji. Nisam to ni primećivao, a tako ni Đadžen, samo sam osećao da me
snaga ne služi kao nekad. Tako sve dok jednog dana nisam, s naramkom
povrća za prodaju, pošao u grad, da bih, prolazeći pored nekadašnje

53
prodavnice svile, začuo jednog poznanika kako mi dobacuje:
„Fugui, osedeo si.”
Nije bilo ni pola godine otkako smo se on i ja poslednji put videli i kad mi
je to rekao, osetio sam se mnogo starim. Vrativši se kući, zagledah se u
Đadžen, ne skidajući pogled s nje, sve dok nije pomislila da se nešto desilo i
spustila glavu da se pogleda, potom osvrnula iza sebe i na kraju upitala:
„Šta gledaš?”
Kroz smeh joj odgovorih: „I ti si osedela.”
Te godine, Fengsja beše navršila sedamnaestu, i bila je izrasla u naočitu
devojku. Da nije bila gluvonema, već bi nam prosci zakucali na vrata. Svi su u
selu govorili da je postala lepotica, slika i prilika majke iz mlađih dana.
Joućingu beše dvanaesta i u gradu je pohađao školu.
Ja i Đadžen smo se, nemajući novca, u početku ozbiljno dvoumili da li da
ga uopšte školujemo. Fengsja beše tek napunila dvanaest-trinaest i mada je
mogla pomalo da pomogne meni u polju ili Đadžen oko kućnih poslova, ipak
smo je mi prehranjivali. S Đadžen sam se dogovarao da li da je nekom damo i
tako prištedimo za Joućingovo školovanje. lako nije čula, niti govorila, Fengsja
je bila pametna i čim smo ja i Đadžen stali da govorimo o tome, okrenula se
ka nama trepćući tako da nas je duša zabolela, pa nekoliko dana to više nismo
pominjali.
Vreme Joućingovog polaska u školu se munjevito primicalo i stvari više
nisu mogle da čekaju. Zadužio sam meštane da se po odlasku iz sela raspitaju
ima li ikoga ko bi usvojio devojčicu od dvanaest godina. Rekoh Đadžen:
„Ako naletimo na nekog dobrog, Fengsji će biti bolje nego sada.”
Đadžen na to klima glavom, a oči joj plaču. Majčino srce je uvek mekše.
Pokušavao sam da je umirim, govoreći joj kako je Fengsji suđeno da se muči i
da je to čeka do kraja života. Joućing pak ne može ceo vek da se zlopati, i za
njega ima nade samo ako se iškoluje. Nikako ne možeš pustiti da se beda svali
na oba deteta, bar jednom od njih u životu mora biti bolje.
Ljudi iz sela su se raspitivali, po povratku govoreći kako je Fengsja malo
prerasla i da bi je mnogi primili da je bar pola godine mlađa. Tako smo i mi
odustali od svoje namere. Zato smo bili zatečeni kad smo posle mesec dana
dobili poruke od dve porodice koje su želele Fengsju: jedni su hteli da je
posvoje, a drugi bi je uzeli da se brine o dvoje staraca. Ja i Đadžen smo se
složili da su bolji oni bez dece, jer kad je usvoje, sigurno će je više voleti, pa
smo im poručili da navrate i pogledaju je. Kad su došli, oboma ima se naoko
dopala, ali doznavši da ne govori, promenili su mišljenje i muž reče:

54
 „Baš fina devojčica, samo...”
I ne dovršivši, vrlo učtivo nas napustiše. Meni i Đadžen ne preostade ništa
drugo nego da pozovemo onu drugu porodicu da dođe po Fengsju. Njima
uopšte nije smetalo što ne ume da govori, bilo im je bitno samo da je vredna.
Onog dana kad su je odvodili, uprtih na leđa motiku da pođem u polje, a
Fengsja odmah uze u ruke košaru i srp i krenu za mnom. Već godinama je
tako ona dok sam radio u polju pored mene kosila i beše se već navikla.
Videvši da me prati, odgurnuh je, pokazujući joj rukom da se vrati. Gledala
me je razrogačenih očiju, pa spustih motiku i za ruku je odvedoh unutra,
uzeh joj srp i košaru iz ruku i bacih u ćošak. Još uvek je zurila u mene, ne
znajući da nas napušta. Prestala je da me posmatra tek kad je Đadžen stala
da je presvlači u svetloružičastu odeću i spuštene glave pustila majku da je
obuče u svoj stari prepravljeni ćipao. Shvatila je da odlazi. Uzeh motiku i
pođoh da izađem, rekavši Đadžen s vrata: „Idem u polje, a kad dođu po
Fengsju, nek je odmah odvedu, ne dovodi je kod mene da se oprašta.”
U njivi mi se, dok sam zamahivao motikom, stalno činilo da ne pogađam
gde treba. Osećao sam prazninu u srcu, a kad sam, osvrnuvši se, video kako
nema Fengsje da pokraj mene kosi travu, cela mi je duša opustela. Na
pomisao da je više neću videti uz sebe dok budem radio, popuno sam
onemoćao od bola. Tad je spazih gde stoji na međi, s muškarcem od nekih
pedeset godina, koji ju je držao za ruku. Oblivena suzama, sva se tresla od
nemog plača i znao sam da je, neprestano podižući ruke da protrlja oči, htela
jasnije da vidi svog tatu. Onaj čovek mi se nasmeja:
„Ne brini, biću dobar prema njoj.”
Zatim ju je uhvatio za ruku i ona pođe za njim. Odlazeći tako s rukom u
njegovoj, celim telom se krivila ka meni gledajući me. Zamakla je i nisam više
mogao da joj uhvatim pogled, a uskoro ni rukice koje su trljale oči. Tad više ne
mogah da izdržim, te nakrivivši glavu briznuh u plač. Stadoh da prebacujem
Đadžen kad je prišla:
„Jesam li ti rekao da je ne dovodiš, a ti baš morala da ih pošalješ da me
vide.”
Đadžen reče: „Nisam ja, Fengsja je sama došla.” Joućingu nije bilo
svejedno zbog njenog odlaska. Dok su je odvodili, prvo je netremice zurio ne
znajući šta se dešava i tek kad je Fengsja dobro poodmakla, onda je, osvrćući
se posle svakog koraka, krenuo nazad. Primetio sam da je izdaleka upirao
pogled ka meni, ali nije prilazio da me išta pita. Tukao sam ga još dok je bio u
Đadženinom stomaku, pa se plašio kako bi me ugledao.

55
 U vreme ručka, bez Fengsje za stolom, Joućing uze dva zalogaja i prestade
da jede, piljeći čas u mene, čas u Đadžen i ona mu reče:
„Jedi, brzo.”
On odmahnu glavicom i upita majku:
„A seka?”
Đadžen na to odmah spusti glavu i ponovi:
„Brzo jedi.”
Mališa samo odloži svoje štapiće za jelo i povika ka majci:
„Kad se vraća seka?”
I dalje smetenom zbog Fengsjinog odlaska, samo mi je još trebalo da
vidim Joućinga ovakvog, pa tresnuh rukom o sto:
„Fengsja se ne vraća.”
Joućing zadrhta od straha i opazivši da više nisam besan, plačno iskrivi
usta i pognuvši glavu reče:
„Hoću seku.”
Đadžen mu objasni kako smo Fengsju dali drugima da bismo imali za
njegovo školovanje. Čuvši da je data nekom drugom, Joućing raširenih usta
briznu u glasan plač praćen povicima:
„Neću u školu, hoću seku.”
Nisam na njega obraćao pažnju, misleći kako je bolje da ga pustim nek se
sit isplače, kad on ponovo viknu:
„Neću u školu.” Potpuno me je smeo, te viknuh:
„Koji kurac plačeš?”
Skamenio se od straha i povukao unazad, a onda, videvši da spuštam
glavu i nastavljam da jedem, ustade od stola i pođe u ugao, najednom ponovo
povikavši:
„Hoću seku.”
Znao sam da ovog puta moram da ga izbatinam, te dohvatih metlu iza
vrata i rekoh mu:
„Okreni se.”
On pogleda Đadžen, pa se poslušno okrenu rukama oslonjen o zid i ja mu
naredih:
„Skidaj pantalone.”
Joućing ponovo okrenu pogled ka Đadžen, pa se, svukavši pantalone, još
jednom osvrnu da je pogleda i videvši da majka ne dolazi da me spreči, sav se
usplahiri. Kad sam podigao metlu, bojažljivo mi reče:
„Tata, nemoj da me biješ, važi?”

56
 Na te reči smekšah. Bio je u pravu, sestra ga beše podigla i bio je za nju
vezan, pa mu je nedostajala. Pomilovao sam ga po glavi i rekao:
„Idi brzo da jedeš.”
Za dva meseca, došao je dan Joućingovog polaska u školu. Fengsja je na
odlasku bila lepo obučena, a Joućing je u školu pošao sav u ritama, te je
majka, ganuto kleknuvši pred njega, stala da ga povlači i potapšava po odeći,
rekavši mi: „Ama baš ništa nema da obuče.”
Tad Joućing iznenada ponovo reče:
„Neću u školu.”
Posle cela dva meseca, mislio sam da je već zaboravio na Fengsju, kad eto
ti njega gde se opet breca i to na dan polaska u školu. Ovog puta se nisam
ražestio, lepo i mirno sam mu objasnio kako smo Fengsju morali da damo
drugima, upravo da bi on mogao u školu i da će, samo dobrim učenjem, moći
da se oduži sestri. Joućing se uzjogunio i podigavši glavu ka meni reče:
„Ja u školu ne idem.”
Kažem mu: „Opet te je zasvrbela guza.”
On se samo okrenu i svom snagom šutirajući stopalima uđe u kuću i
viknu:
„Ubij me od batina, ali ja u školu ne idem.”
Pomislih kako ovo dete baš traži batine, pa sam uzeo metlu i pošao
unutra, ali me Đadžen zaustavi tiho rekavši: „Lakše malo, samo da ga
prepadneš, nemoj stvarno da ga biješ.”
Ušavši unutra, nađoh ga kako već leži na krevetu s pantalonama
spuštenim do bedara i natrćenom malom guzom i čeka da ga počnem da ga
bijem. Videvši ga takvog, ne mogoh da podignem ruku, nego mu prvo
zapretih:
„Još ti nije kasno da kažeš da ćeš u školu.”
On zavrišta:
„Hoću seku.”
Udarih ga jednom po guzi, a on sklopivši ruke oko glave reče:
„Ne boli me.”
Udarim još jednom, a on će i dalje:
„Ne boli me.”
To dete me je nateralo da ga krvnički izudaram, bio sam ljut kao ris.
Stadoh žestoko da ga bijem, pa on, ne mogavši da izdrži, briznu u plač, a ja,
ne obazirući se, nastavih da ga udaram kao lud. Onako mali, ubrzo stvarno
nije mogao da podnese bol, te stade da me preklinje:

57
 „Tata, ne tuci me, evo idem u školu.”
Joućing je bio dobro dete. Vrativši se tog prvog dana u podne sa nastave,
zadrhtao je kad me je ugledao i sve misleći da je još u strahu od jutrošnjih
batina, srdačno ga upitah je li u školi sve prošlo kako treba, a on mi kroz nos
potvrdi pognute glave. Za ručkom je stalno podizao uplašen pogled ka meni,
te stadoh da se grizem u sebi, misleći kako sam ga jutros prejako tukao. Pred
kraj jela, Joućing me pozva:
„Tata.”
Reče:
„Učitelj mi je rekao da vam sam kažem kako me je grdio zato što sam se
vrpoljio na klupi i nisam svojski prionuo na učenje.”
Opet me obuze bes na pomisao da smo Fengsje morali se odreknemo, a on
mi tu ne seda da uči. Tresnuo sam činijom o sto, a on prvo zaplaka, pa jecajući
reče:
„Tata, nemoj da me biješ. Nisam mogao da sedim koliko me je guza
bolela.”
Smesta mu povukoh pantalone da pogledam, a njemu guza od jutrošnjih
batina toliko modra da ne beše nimalo čudno što nije mogao da sedi na klupi.
Gledajući sina kako preda mnom drhti, stade da mi se skuplja i oko grla i u
očima.
Nije prošlo ni par meseci otkako su odveli Fengsju, a ona ti dotrči nazad
kući. Beše duboka noć, ja i Đadžen smo bili već u krevetu, kad začusmo kako
neko kuca na vrata, prvo jednom sasvim tiho, a onda još dvaput. Upitah se ko
li je to tako kasno. Ustadoh da otvorim, kad na vratima Fengsja. Zaboravio
sam i da ne čuje, te je brzo pozvah:
„Fengsja, uđi brzo.”
Đadžen istog časa siđe s kreveta i bosa dojuri pravo do vrata. Uveo sam
Fengsju držeći je za ruku, a Đadžen, obgrlivši je, stade da rida. Pogurah je da
to ne radi.
Fengsjina kosa i odeća behu sasvim mokre od rose, a kad smo je polegli na
krevet, jednom rukom je mene zgrabila za rukav, a drugom vukla Đadžen za
haljinu, gušeći se u grcajima. Đadžen htede da ode po peškir da joj obriše
kosu, ali ona je ne puštajući stegnu za haljinu, te je morala da je briše rukom.
Dugo je prošlo dok nije prestala da plače i opustila stisak. Uzeh je za dlanove,
dugo osmatrajući jesu li je tamo terali da radi kakve težačke poslove, ali ne
nađoh ništa osim debelih žuljeva koje je imala i kod kuće. Zagledah joj se u
lice i ne videh nikakve ožiljke, te mi malo laknu.

58
 Osušivši joj kosu, Đadžen ju je svukla i smestila na jastuk pored Joućinga.
Pošto je legla, Fengsja ga je širom otvorenih očiju gledala neko vreme kako
spava, krišom se nasmejala i tek onda sklopila oči. Joućing se prevrnuo i
rukom joj prekrio usta, kao da sestri udara šamar. Fengsja je uspavana
podsećala na umiljato i spokojno mače, mirna kao bubica.
Probudivši se u zoru, Joućing ugleda sestru i stade svom snagom da trlja
oči, pa videvši da je još tu, i ne obukavši se, iskoči iz kreveta i širom otvorenih
usta povika:
„Seko, seko.”
To dete se celo jutro kikotalo, dok ga Đadžen nije pozvala da na brzinu
doručkuje, jer mora u školu. Osmeh mu zamre na usnama i krišom bacivši
pogled na mene, tiho upita Đadžen:
„Mogu li danas da ne idem u školu?”
Rekoh: „Ne može.”
Nije se više usudio da progovori, samo je, izlazeći iz kuće sa školskim
rancem na leđima, divljački zaritao nogama, a odmah zatim, u strahu od
mog besa, poleteo kao strela. Kad je otišao, poslao sam Đadžen po čistu
odeću, spremajući se da vratim Fengsju, koju potražih pogledom, a ona iza
mene čeka na vratima s košarom i srpom u rukama, upirući u mene bolno
molećiv pogled od kog mi se potpuno slomila odlučnost, te pogledah Đadžen,
vidim i ona me preklinje očima, pa rekoh:
„Neka ostane još danas.”
Namerio sam se da je vratim posle večere, a ona, i ne zaplakavši, samo
stade žalosno unezverenim pogledom da posmatra majku, potom brata i
držeći me za rukav, pođe za mnom. Iza nas je Joućing cmizdrio i galamio, ali
ga Fengsja ionako nije čula, te se nisam ni obazirao.
Hodajući putem preteška srca, samo sam hrlio napred, nikako ne
dopuštajući sebi da je pogledam, a onda je počelo i da se smrkava, uz vetar
koji mi je, hladno zavijajući po licu, ulazio u grlo. Fengsja mi se obema
rukama uhvatila za rukav, ne ispuštajući ni glasa. U sada već potpunom
mraku, Fengsja se zanosila spotičući se o kamenje na putu, te čučnuh da joj
protrljam stopala, a ona osloni obe ledene i ukočene ručice o moj vrat. Ostatak
puta sam je nosio na leđima, pa je, stigavši nadomak kuće onih ljudi u gradu,
spustih pod uličnu svetiljku i uverivši se da to dobro dete i dalje ne pušta suze
iz napregnutih očiju, ispružih ruku da je pomilujem po licu, a ona ispruži
svoju da pomiluje mene. Od tog malenog dodira na licu, prošla me je svaka
zamisao da je odvedem onim ljudima. Stavio sam je na leđa i zaputio se

59
natrag s njenim ručicama sklopljenim oko vrata, osetivši da me, kad smo
odmakli, steže u čvrst zagrljaj, znajući da je vraćam kući.
Kod kuće se Đadžen zapanjila ugledavši nas, a ja joj rekoh:
„Taman da svi pocrkamo od gladi, ja je ne vraćam.”
Đadžen se blago nasmeši, pa joj kroz smeh navreše suze.
Nakon dve godine Joućingovog školovanja, negde oko njegove desete
godine, krenulo nam je malo nabolje, pošto je sad i Fengsja s nama odlazila u
polje, prehranjujući već samu sebe. Gajili smo i dve ovce, potpuno prepuštene
na brigu Joućingu, koji je za njih sekao travu i hranio ih. Ne bi se još ni
valjano razdanilo, a Đadžen bi već budila Joućinga, pa bi dete, sa srpom
ubačenim u košaru o jednoj ruci, a drugom trljajući oči, četvoronoške odlazilo
da naseče travu, da te živa tuga spopadne kad ga vidiš takvog u godinama
kad se najslađe spava, a ti ne možeš da mu pomogneš. Da nije bilo njega da
naseče trave, ovce bi skapale od gladi. Dok bi se vratio s košarom punom
trave, malo mu je falilo da zakasni u školu, te bi u žurbi sasuo u sebe činiju
hrane i žvaćući potrčao ka gradu. U podne bi po povratku opet išao po travu i
tek pošto bi nahranio ovce, seo bi i sam da jede, naravno, ponovo kasneći u
školu. Joućing je u tim godinama dvaput dnevno u odlasku i povratku
pretrčavao preko dvadeset pet kilometara.
Od tolikog trčanja, nisu mogle da mu se ne habaju cipele. Budući iz
bogate gradske porodice, Đadžen je, ne dopuštajući da u školu odlazi
bosonog, Joućingu napravila par platnenih cipela. Što se mene tiče, bitno mi je
bilo samo da dobro uči i nisam mario za to je li obuven ili nije. Ne bi prošlo ni
dva meseca kako bi navukao nove cipele, a Đadžen bi već našivala đonove i
kad god bih je upitao za koga je to, rekla bi za Joućinga.
Ionako nije mogla da progovori od umora radeći u polju, pa mora još i
Joućing da je dotuče. Uzeh da pogledam cipele koje je dva meseca nosio, a na
njima nigde više đona, jedna i odozgo poderana, na sve liče osim na cipele.
Sačekavši ga da se vrati s košarom krcatom svežom travom, bacih cipele ka
njemu i naterah ga da ih pogleda, vukući ga za uvo:
„Jel ti ovo nosiš ili žvaćeš?”
Opipavajući zabridelo uvo, stade da razvlači usta, želeći, a ne usuđujući se
da zaplače. Upozorih ga:
„Budeš li ih i dalje ovako nosio, odseći ću ti stopala.”
U stvari sam ja bio nerazuman, jer je, mučeći se kod kuće da prehrani one
dve ovce, gubio vreme za put do škole i večito trčao da ne zakasni, onda bi u
podne žurio da što pre stigne kući kako bi nasekao travu, pa trčao nazad na

60
časove. Na stranu to koliko nam je za polje značila ovčja balega, samo od
para koje smo svake godine dobijali prodajom sastrižene vune, moglo mu se
napraviti koliko hoćeš cipela. Otkad sam mu zapretio, na časove je trčao bos i
obuvao se tek pred školom. Jednom prilikom beše napadao sneg, a on i dalje
bosonog, stade da tapka kroz sneg ka školi, srce mi se kidalo, pa ga dozvah
da stane:
„Šta ti je to u ruci?”
Dete je stajalo u snegu gledajući cipele u svojim rukama, toliko se valjda
spetljao da ne zna šta bi kazao. Rekoh mu: „To su cipele, a ne rukavice, obuvaj
se.”
Tek ih je tada obuo i pokunjeno čekao moj sledeći korak. Pokazah mu
rukom:
„Idi.”
Okrenuo se i potrčao u grad, ali videh da ih je, čim je malo odmakao,
ponovo izuo. Nisam s tim detetom nikako mogao da izađem na kraj.
Pedeset i osme, osnovane su narodne zadruge. Mojih pet mua u celosti je
pripalo zadruzi, ostao mi je u vlasništvu samo komad okućnice. Seoski
starešina se više nije tako zvao, sad je bio načelnik zadruge. Načelnik zadruge
bi svakog jutra stao pod brest na ulazu u selo i zazviždao, pa bi se sve muško i
žensko iz sela, naprtivši oruđe, poput vojske okupilo da čuje od načelnika
svoje dnevne radne obaveze, a potom bi, razišavši se, polazili na rad. Za
svakog je to bila potpuna novina, te su, u kolonama odlazeći na posao,
smejuljeći se zagledali jedni druge, pri čemu smo Đađžen, Fengsja i ja još i
mogli nekako da prođemo, za razliku od pojedinih porodica s iznemoglim
starcima i nejači, čak i s jednom staricom uvijenih stopala koja je ružno štrčala
u redu, propraćena načelnikovim rečima:
„Kakvi ste vala, odakle vas god čovek pogleda, jednako je grdno.”
Đadžen, naravno, nikako nije mogla da se pomiri s tim da je naših pet
mua pripalo zadruzi, jer smo se od te zemlje poslednjih deset godina u
potpunosti prehranjivali, a sad je, dok si okom trepnuo, postala svačija i često
bi govorila: „Ako se zemlja bude ponovo delila, tražiću nazad onih pet mua.”
Ko bi i pretpostavio kako će nedugo zatim i sve šerpe iz kuće pripasti
komuni, da bi se, kako su govorili, pretopile u čelik, pa je uskoro načelnik
zadruge, predvodeći nekoliko njih koji su od vrata do vrata lomili tuđe lonce,
došao i do nas i smejući se upitao:
„Fugui, hoćeš li sam da ih izneseš, ili da mi po njih ulazimo?”
Pomislih, kako svima, tako i meni, pa odgovorih:

61
 „Sam ću, sam ću.”
Izneh šerpe i stavih ih na zemlju, a dva mladića stadoše po njima da
udaraju motikom i zamahnuvši par puta, očas ih pretvoriše u gomilu
gvožđurije. Zaplakavši koliko joj beše teško da to sa strane posmatra, Đadžen
se obrati načelniku:
„Šta ćemo od sad da jedemo bez ovih šerpi?”
„Ješćemo u menzi”, reče joj načelnik odmahnuvši rukom. „U selu smo
napravili menzu, pa se odsad više nećemo zamajavati kuvanjem u šerpama
kod kuće i imaćemo više snage da pohrlimo ka komunizmu. Čim ogladniš,
samo napraviš dva koraka do menze, a tamo mesa i ribe koliko ti duša ište, da
jedeš dok ne pukneš.”
Kad je proradila seoska menza, oduzet nam je sav pirinač, so, ogrev i
ostale potrepštine, ali najtužnije je što su konfiskovali i one dve ovce koje
Joućing beše tako lepo podgojio. Tog prepodneva smo se porodično, noseći
pirinač i so, zaputili ka menzi, a Joućing je pokunjeno poveo ovce na gumno.
Moralo je to teško da mu padne, jer ipak ih je sam, bez ičije pomoći othranio,
svakodnevno trčeći samo zbog njih do škole i nazad. On je bio samo jedan
među mnoštvom seljana koji su ovce i goveda doveli do gumna da ih predaju
na čuvanje uzgajivaču Vang Seu. I ostali su se teška srca odvajali od stoke, ali
bi je ostavljali Vang Seu i odlazili kućama. Samo je još Joućing tamo stajao
kao ukipljen grizući usne, a onda tugaljivo upitao Vang Sea:
„Mogu li da dolazim svakog dana da ih zagrlim?”
Bilo je lepo videti kako su ljudi, po dvoje iz svake kuće, pred otvorenom
menzom u dugačkoj koloni čekali na hranu, sasvim podsećajući na onaj red
za zemičke u kojem sam se našao nakon zarobljavanja. Po hranu za porodice
su išle žene, čavrljajući baš kao vrapci kad u jatima dolete u doba sušenja
pirinča. Načelnik zadruge je bio potpuno u pravu, jer s menzom je sve stvarno
bilo mnogo lakše i kad bi čovek ogladneo, trebalo je samo da stane u red da bi
dobio hranu i piće. Mogao si da jedeš koliko ti duša ište i svakodnevno je bilo
mesa. Prvih nekoliko dana, načelnik je, s činijom za hranu u rukama,
nasmejan išao od vrata do vrata zapitkujući:
„Zar nije ovako lakše? Kako vam se čini narodna zadruga?”
Svi su bez izuzetka radosno odgovarali kako je dobra, a on bi uzvratio:
„Živimo kao pravi gotovani.”
Đadžen se takođe radovala i kad god bi se vratila noseći hranu s
Fengsjom, rekla bi:
„Opet ima mesa.”

62
 Čim bi odložila hranu na sto, Đadžen bi smesta izašla da dozove Joućinga.
Dobrano bi se navikala dok ga ne bi ugledala kako s napunjenom košarom
pretrčava preko mede. Mališa je ovcama nosio travu. Prešavši u posed
narodne zadruge, tri govečeta i preko dvadeset ovaca su zajedno zatvoreni u
oboru, često sasvim izgladneli, preživljavali teške dane, pa bi odmah na
ulasku okružili Joućinga, a on bi dozvao svoje ovce:
„Hej, gde ste?”
Sačekao bi da se njih dve probiju kroz gomilu, te bacio travu pred njih na
zemlju, svom snagom odvraćajući ostale i tek pošto bi se one najele, Joućing bi
zadihan, s licem okupanim znojem dotrčao kući i skoro kasneći u školu, sasuo
u sebe hranu kao da pije vodu, zgrabio knjige i otrčao.
Besneo sam gledajući ga kako svakog dana trči tamo-amo i mada mi beše
nezgodno da mu bilo šta kažem, iz straha da me drugi ne optuže kako sam
nazadnih shvatanja, jedared stvarno ne mogah da se suzdržim, pa rekoh:
„Što brišeš tuđe dupe od govana?”
Ne shvatajući, Joućing me pogleda uz kikot i malo je falilo da mu od besa
opalim šamarčinu, ali rekoh:
„Te ovce su sad zadružne, koji se kurac tebe tiču.”
Svakodnevno im je po tri puta odnosio travu, a malo pre no što bi pao
mrak, išao bi i da ih zagrli. Videvši koliko voli sopstvene ovce, čuvar stoke
Vang Se bi mu govorio: „Joućinže, pođi sad kući, pa ih sutra izjutra obiđi.”
Joućing bi, znajući da mu to neću dopustiti, odmahnuo glavom:
„Psovaće me tata, samo da ih još malo zagrlim.”
Kako je vreme prolazilo, ovaca u oboru bivalo je sve manje, skoro svakog
dana bi zaklali po jednu. Na kraju im je još samo Joućing odnosio travu, pa je
Vang Se u prolazu često znao da mi kaže:
„Samo još Joućing svakog dana o njima razmišlja. Ostali na njih pomisle
tek kad se najedu mesa.”
Dva dana nakon otvaranja menze, načelnik zadruge je poslao dva mladića
u grad po kotao za pretapanje šerpi u čelik, pokazujući na gomilu izlomljenih
lonaca i ploha ostavljenih na gumnu:
„Moramo što pre da ih istopimo, da ne leže tu bez veze.”
Nakon što su mladići otišli sa slamnatom užadi i štapovima za nošenje
tereta, načelnik je sa stručnjakom za fengšui7 pozvanim iz grada stao da kruži
po selu, objašnjavajući da mora da pronađe najblagorodnije mesto za topljenje
čelika. Majstor za fengšui je s žmirkavim osmehom šetkao unaokolo i kako bi
došao pred nečiju kapiju, ukućani bi počeli da gutaju knedle, jer je bilo

63
dovoljno da taj pogrbljeni stari gospodin klimne glavom, pa da cela porodica
ostane bez krova nad glavom.
Kad se načelnik u pratnji majstora pojavio pred mojim pragom, stajao
sam pred vratima dok mi. je srce ludački tuklo. Načelnik reče:
„Fugui, ovo je gospodin Vang, došao je kod vas da malo pogleda.”
„Dobro, dobro.” Stao sam da klimam glavom.
Majstor je, s obema rukama na leđima, osmotrio svaki kutak, ponavljajući:
„Dobro mesto, dobar fengšui.”
Smesta obnevideh, misleći da smo nadrljali. Srećom, pa je u tom času
izašla Đadžen koja, prepoznavši ga, oslovi gospodina Vanga, a on reče:
„O, to si ti, Đadžen.”
Ona ga ponudi uz osmeh: „Udite na čaj.”
Gospodin Vang ispruži ruke: „Drugi put, drugi put.”
Đadžen reče: „Tata mi kaže da ste ovih dana prezauzeti.”
„Tako je, tako je.” Potvrđivao je glavom, „Mora u redu da se čeka koliko
imam poziva za fengšui.”
Potom pogleda u mene i upita Đadžen:
„To je on?”
Ona reče: „To je Fugui.”
Gospodinu Vangu su se oči jedva nazirale dok ih je uz osmeh skupljao i
klimajući glavom reče:
„Znam, znam.”
Znao sam da se u tom trenutku prisetio mog svojevremeno prokockanog
imanja. Nasmešio sam mu se, a on mi uzvrati sklopljenim šakama govoreći:
„Ispričaćemo se neki drugi put.”
Zatim se okrenu načelniku:
„Da pogledamo negde drugde.”
Pao mi je kamen sa srca tek kad su otišli, ali mada je moja koliba ostala
netaknuta, najgore u selu beše prošao stari Sun, jer se majstor za fengšui
namerio na njegovu kuću. Dobivši od načelnika naređenje da napusti kuću,
starina je zapomažući u suzama čučnuo u ćošak odbijajući da ode, a načelnik
mu reče:
„Mani se plača, napraviće ti narodna zadruga novu kuću.”
Starac je, s glavom u rukama, i dalje bez reči plakao. Predveče je načelnik,
shvativši da mu ne preostaje ništa drugo, pozvao nekoliko seoskih mladića da
ga, zajedno sa stvarima, odvuku iz kuće. On se onda napolju obema rukama
uhvatio za drvo, nikako se ne puštajući, pa su ona dva mladića što su ga

64
izvukla iz kuće pogledala u načelnika:
„Načelniče, ne pušta.”
Načelnik odmahnu glavom:
„Pa, dobro. Dođite vas dvojica ovamo da zapalite vatru.”
Njih dvojica su se sa šibicama u rukama popeli na klupu i stali da bacaju
upaljena drvca po kolibi. Po krovnoj slami se ionako već odavno beše uhvatila
plesan, a još kad se tome doda jučerašnji pljusak, nikako im nije polazilo za
rukom da je potpale. Načelnik reče:
„U pičku lepu materinu, ne mogu da poverujem da vatra narodne
zadruge ne može da izgori ovu straćaru.”
U pola reči stade da zavrće rukave sa namerom da se i sam prihvati posla,
kad neko reče:
„Pospite ulja, začas će izgoreti.”
Načelnik se zamisli: „Tačno, pička mu materina, kako to meni nije palo na
pamet, idite brzo u menzu po ulje.”
Pre toga sam mislio da sam samo ja raspikuća, nisam ni pomislio da bi to
mogao biti i naš načelnik zadruge. Stajao sam tako na udaljenosti od nekih
pedesetak metara, posmatrajući kako naš načelnik i ostali prosipaju ono ulje
po slami, otimajući nam ga od usta, da bi nestalo u paljevini. Kad je bila
dobro natopljena uljem koje jedemo, iz kolibe je uvis suknuo plamen
obavijajući je crnim dimom. Bacih pogled na starog Suna koji je, i dalje
priljubljen uz stablo, razrogačenih očiju posmatrao kako mu dom nestaje u
plamenu. Tuga ga je bila videti, kad se, ne pre nego što se krov pretvorio u
pepeo, a zidovi ogaraveli u vatri, brišući suze udaljio, govoreći dovoljno glasno
da su ga drugi čuli:
„Šerpe mi izlomili, kuću spalili, nema mi druge nego da i ja umrem.”
Te noći, ja i Đadžen smo se prevrtali po krevetu od pomisli šta je moglo da
nas zadesi da Đadžen igrom slučaja nije poznavala gospodina Vanga,
majstora za fengšui. Kako god okreneš, u pitanju je bila sudbina, ali se sručila
na starog Suna i Đadžen je smatrala da smo mu mi navukli nevolju na vrat, a
ni ja nisam mislio ništa drugačije. Doduše, kad sam progovorio, nisam tako i
rekao:
„Nesreća ga je sama pronašla, ne možeš reći da smo mu je mi natovarili.”
Mesto za topljenje čelika bilo je, takoreći oslobodeno, a vratili su se i oni iz
grada s kotlom. Behu kupili jedan kanistar za benzin, pa su mnogi iz sela, po
prvi put u životu videvši tako nešto, zabezeknuto promatrali pitajući se kakvo
je to čudo, a ja sam im, zahvaljujući znanju stečenom u ratu, objašnjavao:

65
 „To vam je kanistar za benzin, činija iz koje jedu automobili.”
Načelnik stade da nogama šutira automobilsku činiju za jelo, rekavši:
„Premalo je.”
Dobavljači rekoše: „Nema većeg, moraćemo da topimo šerpu po šerpu.”
Načelnik se uvek dao urazumiti i bez obzira na to s kim je imao posla,
poslušao bi ako bi zvučalo smisleno. Reče: „Imate pravo, ne postaje se
debeljko od jednog zalogaja, topićemo jednu po jednu.”
Pošto je naišao na mnoštvo okupljeno oko kanistra za benzin, mali Joućing
je, na putu do ovaca s košarom punom trave, zastao i ugurao se među nas, s
mukom izmigoljio glavu i prislonio je uz moj bok, nateravši me da se zapitam
ko je to, sve dok nisam spustio pogled i ugledao sina. Joućing doviknu
načelniku:
„Kad se budu topili lonci, u bure se mora sipati voda.” Svi se nasmejaše, a
načelnik reče:
„Voda? Ti bi to, mali, da kuvaš meso.”
Sad se i Joućing zasmeja, pa reče:
„U protivnom će se bure na dnu istopiti, još pre nego što se izlije čelik.”
Načelnik na to neočekivano podignu obrve i pogleda me:
„Fugui, mali je u pravu. Imaš u kući naučnika.”
Kako da mi ne bude drago dok slušam načelnika kao mi hvali Joućinga,
ali njegov predlog beše zapravo sasvim jalov. Kanistar za benzin je postavljen
na mestu nekadašnje kuće starog Suna i u njega su ubačeni izlomljeni lonci,
plohe i tome slično, pa su u njega stvarno sipali vodu, zatvorili ga drvenim
poklopcem i otpočeli s topljenjem čelika. Od provrele vode, drveni poklopac
stade da klopara dok je okolo hukćući izbijala para, te je ovo topljenje čelika
uistinu podsećalo na kuvanje mesa.
Načelnik je svakodnevno po nekoliko puta dolazio u obilazak, uvek
otvarajući drveni poklopac ispod kog bi suknula para, terajući ga da
preplašeno ustukne par koraka i uzvikne:
„Ošurih se živ.”
Sačekao bi da se para malo slegne, pa bi unutra zavukao štap i zalupao, a
onda opsovao:
„U pičku materinu, još je tvrdo da ne može biti tvrđe.” Nekako u to
vreme, Đadžen se razbolela. Beše je spopala zanemoćalost i u prvi mah sam
pomislio da je to samo stižu godine. Tog dana su svi u selu, noseći ovčju
balegu, pošli da đubre polja puna bambusovih pritki, po kojima su prvobitno
okačene crvene papirne zastavice, ali ih je nekoliko uzastopnih kiša potpuno

66
spralo, ostavljajući za sobom samo crvenkaste papirne poderotine. I Đadžen
beše na sebe uprtila balegu, kad je u putu izdadoše noge i skljokavši se na
zemlju, izazva smeh seljana, koji su dobacivali:
„Fugui se sinoć pomamio.”
Đadžen se i sama nasmejala i pridigla se da ponovo stavi teret na rame, ali
noge stadoše toliko da joj se tresu da su pantalone na njoj izgledale kao da je u
njih zaduvao vetar. Pomislih da je umorna, pa joj rekoh:
„Odmori se malo.”
Tek što to rekoh, kad ona ponovo sede na zemlju, prosuvši balegu iz
zavežljaja svuda po nogama. Lice joj se zajapurilo, kaže:
„Ne znam ni ja šta mi je.”
Mislio sam da treba samo da se ispava, pa će već sledećeg dana povratiti
snagu. Ispostavilo se da ni u narednih nekoliko dana nije mogla da podiže
teret, bila je kadra samo za lakše poljske poslove. Srećom pa se to desilo u
vreme zadruge, inače bismo još gore prošli. Bolest joj je svakako teško padala i
često bi me noću krišom pitala:
„Fugui, jesam vam ja na teretu?”
Rekao bih joj: „Ne razmišljaj o tome, tako to ide s godinama.”
Još uvek nisam njenoj bolesti pridavao preveliku važnost, razmišljajući
kako još od udaje nije dana lepo proživela, pa je bar u ovim godinama treba
pustiti da malo počine. Ko bi ikad pomislio da će joj se u roku od mesec dana
bolest toliko pogoršati da sam ustuknuo od straha tek kad se, jedne večeri dok
smo porodično stražarili pokraj topioničkog kanistra, srušila od iznemoglosti.
Tad mi je konačno došlo u glavu da je moram odvesti na pregled kod
gradskog lekara.
Čelik se tad beše topio već više od dva meseca, a i dalje nije bio ništa mekši,
te je načelnik zadruge, ne mogavši više danonoćno da zadužuje stražom
pored kanistra samo onih nekoliko najsnažnijih radnika iz sela, doneo odluku:
„Odsad ćemo stražariti na smenu po kućama.”
Kad je na nas došao red, načelnik mi reče:
„Fugui, sutra je Dan državnosti, naloži malo jače i istopi mi taj čelik kako
znaš i umeš.”
Poslao sam Đadžen i Fengsju da ranije odu u menzu i pričekaju kako
bismo što pre došli do hrane i posle obeda otišli da preuzmemo smenu, jer
sam se plašio da nas ne ogovaraju što kasnimo. Ali, pošto već behu donele jelo,
uzalud smo čekali na Joućinga, od kog nije bilo ni traga ni glasa, iako je
Đadžen izbio znoj na čelu koliko ga je s vrata dozivala. Znao sam da je

67
sigurno narezao trave i otišao do obora, pa rekoh Đadžen:
„Sedite vi da jedete.”
Izašao sam i zaputio se ka oboru usput razmišljajući kako to nerazumno
dete, umesto da majci malo pomogne oko kućnih poslova, po ceo dan ume
samo da seče travu za ovce, uvek s jednom rukom napolju. Došavši pred obor,
ugledah ga kako travu meće na zemlju, dok se još samo šest preostalih ovaca
oko njega nadmetalo za hranu, a on, uzevši korpu, upita Vang Sea:
„Hoće li zaklati moje ovce?”
Vang Se odgovori: „Neće, ako ih sve pokolju, ostaćemo bez đubriva, a bez
đubriva bi nam u polju propali usevi.” Videvši me gde ulazim, Vang Se mu
reče:
„Došao ti je otac, idi brzo.”
Joućing se okrenu ka meni, a ja ispružih ruku da ga pomilujem po glavi,
jer me je od njegovog žalosnog dečjeg glasa, dok je Vang Seu postavljao
pitanje, prošla srdžba. Uverivši se, na putu ka kući, da nisam pobesneo,
radosno mi reče: „Neće zaklati moje ovce.”
Rekoh mu: „Najbolje bi bilo da ih zakolju.”
Uveče smo porodično preuzeli stražu nad kanistrom za topljenje: ja sam
bio zadužen za dosipanje,vode, Fengsja je lepezom potpirivala vatru, a
Đadžen i Joućing su prikupljali grančice. U gluvo doba, kad svi u selu behu
već zaspali, posle trećeg dosipanja vode, pobodoh granu unutra, a tamo još
sve tvrdo kao kamen. Đadžen je od umora bila sva u goloj vodi i dok se
savijala da prikupi grane, kleknula bi na zemlju. Vrativši drveni poklopac na
mesto, rekoh joj:
„Bojim se da si se razbolela.”
Ona reče: „Ma, nisam. Samo sam slaba.”
Joućing je oslonjen o drvo, po svemu sudeći, spavao, a Fengsju su ruke
zabolele od mahanja lepezom. Pogurah je, a ona me, pomislivši da hoću da je
odmenim, pogleda i odmahnu glavom, te joj, pokazavši na Joućinga, objasnih
da ga unese u kuću i ona tek tad ustade klimajući glavom. Iz obora u selu
dopiralo je blejanje ovaca od kojeg se Joućing u snu nasmejao i iznenada
otvorivši oči na Fengsjinim rukama, rekao:
„To se čuju moje ovce.”
Ja još mislio da spava, a on otvorenih očiju brblja nešto o svojim ovcama, te
mu besno rekoh:
„To su zadružne ovce, nisu tvoje.”
Dete se trgnu od straha, potpuno razbuđeno, ne skidajući pogled s mene.

68
Đadžen me drmnu:
„Ne plaši ga.”
Potom čučnu blago mu govoreći:
„Joućinže, samo ti spavaj.”
Dete pogleda Đadžen i klimnuvši glavom sklopi oči, istog trena slatko
zaspavši, te ga uzeh na ruke i stavih Fengsji na leđa, objasnivši joj rukama da
ona i Joućing pođu na spavanje i da se ne vraćaju.
Kraj prijatne vatre u hladnoj noći ostadosmo ja i Đadžen, koja je, potpuno
malaksala, jedva podizala ruke, te je privukoh uz sebe i rekoh:
„Sklopi oči i odspavaj malo.”
Kako je Đadžen naslonila glavu na moje rame i mene stade da svladava
san, te je glava sama od sebe padala, iako sam se iz petnih žila trudio da je
uspravim. Poslednji put sam u vatru ubacio granu i glava mi sasvim klonu.
Ne znam koliko dugo sam spavao, kad se odjednom začu strahovit prasak
od kojeg sam smesta poskočio u sedeći stav, da bi se, u sam osvit dana, preda
mnom ukazao ceo kanistar razasut po zemlji, s vatrom koja je svud oko njega
tekla kao bujica. Smesta zbacih sa sebe odeću kojom me je Đadžen pokrila i
navrat-nanos ustadoh, ali kad, optrčavši dva kruga oko kanistra, nigde oko
sebe ne ugledah Đadžen, prestravljeno zaurlah:
„Đadžen, Đadžen.”
Do mene je dopro tihi glas kojim se odazivala negde s obale jezerceta, pa
potrčah i pronađoh je kako sedi na zemlji, sva se napinjući da ustane.
Podignem je, a odeća joj potpuno mokra.
Nakon što sam ja zaspao, ona uopšte nije oka sklopila, nego je neprestano
dodavala grane u vatru, pa kad je skoro sva voda u kanistru isparila, pošla je
onako iznemogla da drvenim kofama zahvati vode, jedva uspevajući i prazne
da ih prenese, a kamoli pune puncate vode. Nije napravila ni pet-šest koraka i
već se srušila na zemlju, ostala tu da sedi ne bi li se malo odmorila, pa onda
otišla da zahvati još jednu kofu, ovog puta praveći predah posle svakog
koraka, ali tek što je stala da se uspinje uz obalu, ponovo se okliznula i pala,
zapljusnuta vodom iz obe kofe spreda i otpozadi. Ostala je tako tu da sedi,
nemoćna da ustane, sve dok se ja nisam uplašeno trgnuo iz sna probuđen
praskom.
Uverivši se da nije povređena, srce mi se vratilo na mesto, te je povedoh do
kanistra pred kojim je još uvek tinjala vatra i videvši da mu je puklo dno,
pomislih da smo nagrabusili. I Đadžen se pred ovim prizorom prenerazila,
jednako sebi prebacujući:

69
 „Za sve sam ja kriva, za sve sam ja kriva.”
Rekoh joj: „Moja je greška, nije trebalo da zaspim.” Zaključivši kako je
bolje da što pre obavestim načelnika, povedoh Đadžen pod ono drvo i
pomogoh joj da sedne uz stablo. Sam pojurih ka našoj nekadašnjoj kući, koja
je posle postala Lung Erova, a sad je u njoj živeo načelnik zadruge, i stigavši
pred njegova vrata, povikah iz sveg glasa:
„Načelniče, načelniče.”
Načelnik iznutra odgovori: „Ko je?”
Rekoh: „Ja sam, Fugui, puklo je dno na kanistru.”
On upita: „Je li se istopio čelik?”
Odgovorih: „Nije.”
Načelnik opsova: „Koji me onda kurac zoveš?”
Ne usuđujući se i dalje da dozivam, stojim tamo i ne znam šta mi je činiti.
Beše se već skoro razdanilo, pa odlučih kako je ipak najbolje da prvo odvedem
Đadžen u gradsku bolnicu, jer, po svemu sudeći, bilo je nešto ozbiljnije u
pitanju, a da potom, po povratku iz bolnice, objasnim načelniku sve u vezi sa
napuklim kanistrom. Prvo sam se vratio kući i probudio Fengsju da pođe sa
mnom, pošto Đadžen nije mogla da hoda, a ja, onako star, ne bih mogao da je
nosim na leđima više od deset kilometara u putu i povratku, nego sam morao
da se smenjujem s Fengsjom.
Zaputih se ka gradu s Đadžen na leđima i Fengsjom pored sebe, a ona mi
na leđima ponavlja:
„Nisam bolesna, Fugui, nisam bolesna.”
Znao sam da joj beše grehota da daje pare za lečenje, pa rekoh:
„Jesi li bolesna ili nisi, saznaćemo kad te pregledaju u bolnici.”
Nije htela u bolnicu, te je celim putem mrmljala. Prešavši deo puta,
ostadoh bez snage, pa pustih Fengsju da me odmeni. Fengsja se, već snažnija
od mene, glasno zatruckala uprtivši majku, a Đadžen je na njenim leđima
prestala da mrmlja i najednom uz smeh utešeno rekla:
„Fengsja je odrasla.”
Potom joj se oči zacrveneše i reče još:
„Da se onomad nije razbolela, sve bi bilo u redu.”
Rekoh: „Prošlo je otad toliko vremena, što to još uopšte pominješ?”
Lekar je u gradu rekao kako je Đadžen dobila bolest razmekšavanja
kostiju i da tu bolest još niko nije izlečio. Naložio nam je da je vratimo kući, pa
da je, ako imamo čime, malo bolje hranimo, dodavši da će joj se bolest možda
pogoršavati, a možda pak ostati na ovome. U povratku ju je nosila Fengsja, a

70
ja sam nemo hodao sa strane rastrojen mislima o njenoj neizlečivoj bolesti,
popuštajući pred sve većim strahom da joj se život ovako brzo primakao
kraju. Posmatrajući njeno potpuno ispijeno lice, pomislih kako od udaje nije ni
jedan jedini dan pristojno proživela.
Đadžen se, naprotiv, malo razveselila, govoreći s Fengsjinih leđa:
„Dobro je što ne može da se izleči, odakle nam pare za lečenje.”
Nadomak ulaza u selo, tvrdeći kako joj je bolje, htede da siđe i sama hoda,
rekavši:
„Da ne uplašim Joućinga.”
Brinula je da se Joućing ne prepadne kad je vidi takvu, jer majčinsko srce o
svemu vodi računa. Kad je sišla s Fengsje, htedosmo da je podupremo, ali ona
reče da može sama, dodavši:
„Stvarno nisam bolesna.”
Utom se iz sela zaoriše bubnjevi, te ugledasmo načelnika kako nam se
približava predvodeći kolonu ljudi na prilazu selu, a on, čim nas je spazio,
radosno mahnu ka nama dovikujući:
„Fugui, tvoja kuća je zaslužna za veliki uspeh.”
Blenuo sam u njega kao tele u šarena vrata, pitajući se za kakav smo to
veliki uspeh zaslužni, a kad su se dovoljno primakli, ugledah dva mladića iz
sela kako nose komad zbrčkanog gvožđa na čijem se vrhu još uvek nazirala
polovina nekadašnje šerpe i nekoliko isturenih gvozdenih ploha, zakićenih
komadom crvenog platna. Pokazujući na gvožđuriju, načelnik reče:
„Tvoja kuća je istopila čelik i tako uveličala ovaj Dan državnosti. Idemo u
okrug da javimo lepe vesti.”
Onako zaprepašćenom, prođe mi kroz glavu da sam upravo brinuo kako
da mu objasnim raspukli kanistar, ni u snu ne pomišljajući da se čelik istopio.
Načelnik me potapša po ramenu:
„Od ovog čelika mogu se napraviti tri topovske granate i sve tri će se
ispaliti na Tajvan: jedna će pogoditi Čang Kajšekov krevet, druga njegovu
trpezu, a treća njegov obor s ovcama.”
Potom je, na njegov znak, desetak dobošara počelo iz sve snage da udara
u bubnjeve, a kad su prošli pored nas, načelnik se okrenu nadvikujući ih:
„Fugui, danas se u menzi jedu punjeni valjušci, na svaki je otišla po jedna
ovca, sve samo meso.”
Sačekavši da odmaknu, upitah Đadžen:
„Čelik se stvarno istopio?”
Đadžen, i sama zbunjena, odmahnu glavom. Pade mi na pamet da se

71
sigurno istopio zbog napuklog kanistra. Da ne beše Joućingovog beskorisnog
predloga, čelik bi se još davnih dana istopio. Kod kuće zatekosmo Joućinga
kako uzdrhtalih ramena plače na vratima zapomažući:
„Zaklali su mi ovce, obe ovce su zaklali.”
Patio je nekoliko dana, mada, sirotan, nije više morao posle jutarnjeg
ustajanja da trči u školu. Video sam ga kako tumara pred kućom, ne znajući
šta će sa sobom, jer bi ranije u to vreme s košarom odlazio da im naseče trave.
Đadžen bi ga pozvala da jede, pa bi već na prvi poziv ulazio da sedne za sto, a
zatim je, posle jela, stavljao školsku torbu na leđa i osvrćući se ka oboru
bezvoljno odlazio u grad na časove.
Sve ovce u selu su zaklane za jelo, dok su tri govečeta ostavljena u životu
da bi orala njive, a nije dugo trebalo ni da se pojedu i sve zalihe žitarica.
Načelnik je govorio kako će otići u zadrugu po hranu i svakog puta bi sa
sobom poveo desetak mladića, od kojih je svaki nosio po jedan štap za
tegljenje, pa je izgledalo kao da su u najmanju ruku krenuli da natovare
Zlatnu planinu, ali bi se stalno vraćalo istih deset ljudi s deset štapova bez
ijednog zrna pirinča, da bi po poslednjem povratku načelnik rekao:
„Od sutra se menza zatvara, pa svi treba što pre da odete do grada i
kupite lonce. Biće kao i ranije: svaka kuća jede za sebe.”
On beše taj koji je prvo rekao da se šerpe polome, a evo ga sad gde nam
govori o njihovoj kupovini. Menza je preostale namirnice podelila po broju
glava u domaćinstvima i nama je dopalo hrane dovoljno za svega tri dana.
Srećom da je za mesec dana počinjala žetva pirinča, pa smo se, kako smo
znali i umeli, spremali da izdržimo taj jedan mesec.
U selu su počeli da nam obračunavaju radne bodove i mene su ubrojali u
sposobnu radnu snagu sa deset radnih bodova, Đadžen bi, da nije obolela,
računali osam, ali je zbog bolesti mogla da obavlja samo lakše kućne poslove,
pa je dobila samo četiri boda. Na svu sreću, Fengsja je porasla i među ženama
je važila za snažniju, te je svakog dana zarađivala po sedam bodova.
Đadžen je teško padalo što je u zaradi bila uskraćena za pola i nikako nije
mogla da se odobrovolji, nego je, držeći da je još uvek sposobna za teže
poslove, nekoliko puta odlazila kod načelnika govoreći mu kako i sama zna
da je bolesna, ali da sada ipak može da izdrži i teži rad. Govorila je:
„Kad stvarno ne budem mogla ništa da uradim, onda mi upišite četiri
boda.”
Načelniku se učini da je u pravu, pa joj reče:
„Idi onda da žanješ pirinač.”

72
 Ona sa srpom pođe u pirinčano polje i u početku joj je stvarno brzo išlo,
tako da sam se, gledajući je, pitao da lekar možda nije pogrešio. Ali kad je
požnjela jedan red, poče da se zanosi, da bi kod drugog već vidno usporila, pa
priđoh da je upitam:
„Jesi li dobro?”
Lica okupanog znojem, uspravi se uz pridike:
„Samo ti radi svoj posao, što dolaziš?”
Plašila se da, sa mnom za vratom, ne privuče pažnju ostalih. Rekoh:
„Povedi sama računa o svom zdravlju.”
Ona mi uznemireno odgovori: „Smesta se udalji.” Odmahnuh glavom
primoran da odem. Nije prošlo dugo, kad začuh tup udarac koji nije slutio na
dobro i, podigavši pogled, ugledah Đadžen gde leži na zemlji. Dok sam stigao
do nje, premda se beše već pridigla, video sam da joj se noge tresu kao lude.
Pri padu je glavom udarila o srp, rasekavši pri tom čelo, koje je sada krvarilo.
Gledala me je s tužnim osmehom na licu, i kad je bez reči posadih na leđa da
je ponesem kući, nije se bunila, nego mi usput kroz plač reče:
„Fugui, mogu li ja još samu sebe da izdržavam?”
„Možeš”, rekao sam.
Posle je odustala i mada nikako nije mogla da se pomiri sa svoja
izgubljena četiri boda, često bi se nekako tešila mišlju da bar može samu sebe
da prehranjuje.
Od Đadženine bolesti, Fengsja se samo još više mučila. U polju nikad nije
zabušavala, a morala je više da radi i kod kuće, ali, srećom, bila je još mlada,
pa joj je posle celodnevnog rada bilo dovoljno i ono malo sna da odmah
povrati snagu i volju. Joućing je počeo da pomaže oko poslova na našem
komadu zemlje i kad sam jednog dana predveče nakon posla pošao kući,
Joućing me dozva, pleveći motikom našu parcelu. Priđoh mu, a on mi,
dečački pipkajući dršku motike, pognute glave reče:
„Naučio sam mnogo da pišem.”
Rekoh: „Bravo.”
Podignuvši glavu, pogleda me ispod oka i reče: „Dovoljno da mi posluži
za ceo život.”
Pomislivši kako dete ume lepo da priča, nisam ni obraćao pažnju na šta
cilja, nego mu onako usput rekoh:
„Moraš još vredno da učiš.”
Tek onda reče šta mu je na umu:
„Neću više da se školujem.”

73
 Istog trena se smračih i rekoh mu:
„Ne dolazi u obzir.”
Istini za volju i ja sam razmišljao o tome da ga ispišem iz škole, ali sam
izbio sebi tu zamisao iz glave zbog Đadžen. Napusti li Joućing školu,
pomisliće da ga je osudila svojom bolešću. Rekoh mu:
„Ne budeš li dobro učio, zaklaću te.”
Malo sam se pokajao zbog sopstvenih reči, jer je on zapravo zbog prilika u
kući hteo da odustane od školovanja, pokazujući takvu dečju zrelost sa svojih
dvanaest godina da sam se u isto vreme i obradovao i rastužio, obećavši sebi
da ga više ne smem bezrazložno tući i psovati. Tog istog dana otišao sam u
grad da prodam drva za ogrev i posle obavljenog posla utroših pet fenova8 na
pet bombona za Joućinga. Bio je to prvi put otkad sam otac da sam sinu nešto
kupio, osećajući da ga moram celim svojim srcem voleti.
S praznim zavežljajem na ramenu uđoh u školu sastavljenu od samo dve
zgrade, u kojima su deca tepajući naglas čitala, te se primakoh jednoj od
učionica da vidim gde je Joućing. Bio je u najgornjoj učionici sa učiteljicom
koja je pred tablom nešto objašnjavala i kako ga ugledah s prozora, obuze me
bes zbog tog deteta koje uopšte nije lepo učilo, nego nečim gađalo u glavu
neko dete pred sobom. Zbog njegove škole, Fengsju smo davali drugima,
nismo mu prekidali školovanje ni kad se Đadžen ozbiljno razbolela i sve to da
bi on kikoćući se otrčavao da se na časovima zabavlja. Od silnog besa
nemoćan da o bilo čemu razmišljam, spustih naramak i sjurih se u učionicu
pravo do njega, pa mu tresnuh šamarčinu. Ugledavši me tek pošto je primio
šamar, prebledeo je od straha, a ja mu rekoh:
„Smrtno si me nasekirao.”
Kako sam viknuo, on celim telom zadrhta, a ja mu udarih još jedan šamar,
od kojeg se on sav poguri izbezumljen od straha. Utom mi priđe ona učiteljica
i ljutito zapita:
„Ko ste vi? Ovo je škola, a ne selo.”
Rekoh: „Ja sam mu otac.”
Na vrhuncu besa nisam stišavao glas. I ona učiteljica se razjari i nabusito
mi reče:
„Izlazite, kakav ste vi to otac, meni pre ličite na fašistu, na
kuomintangovca.”
Šta je fašista, to nisam znao, ali sam zato znao šta je kuomintangovac.
Shvatih toliko da me psuje i sad mi beše manje čudno što Joućing ne uči, kad
mu je za učiteljicu dopala psovačica. Rekoh:

74
 „Ti si prava kuomintangovka, nagledao sam se ja njih, psuju tako kao ti.”
Učiteljica poče da otvara usta kao da će nešto zaustiti, ali umesto toga
zaplaka. Dodoše učitelji iz susednih učionica i izvedoše me napolje, pa me
napolju okružiše, istovremeno osuvši po meni paljbu iz više usta, od čega reč
jednu nisam razumeo. Posle je došla još jedna učiteljica, za koju čuh da je
zovu direktorka, te me ona upita zašto sam tukao Joućinga i pošto sam joj do
u tančine ispričao sve o tome kako smo davali Fengsju drugima, kako i dalje
školujemo Joućinga uprkos Đadženinoj bolesti, direktorka reče drugim
učiteljima: „Pustite ga nek ide.”
Prteći naramak da pođem, videh da se po prozorima na svim učionicama
tiskaju glavice prateći poprište događaja. Tako sam uvredio svog sina, jer
Joućinga ne beše najviše povredilo to što sam ga tukao, nego što sam ga
osramotio pred svim onim učiteljima i školskim drugovima. I dalje vruće
glave, ispričah o tome Đadžen, a ona uze da mi prigovara: „Šta je s tobom,
kako misliš da se Joućing posle svega pojavi u toj školi?”
Zamislih se malo, uviđajući da sam stvarno preterao i obrukao ne samo
sebe, nego i sopstvenog sina. Tog dana, po njegovom povratku iz škole,
pozvah ga, a on, ne udostojivši me ni pogleda, ostavi knjige i izađe napolje, ali
je na Đadženin poziv zastao i ona ga pozva da priđe. Joućing stade pred
majku, a grlo poče da mu se skuplja dok nije u najdubljem očaju zaridao.
Više od mesec dana posle toga, živ me nije zarezivao i iako bi radio šta god
mu kažem, reč jednu sa mnom nije progovarao. Nije siroto dete ništa ni
zgrešilo, a ja se na njemu tako istresao.
Uvideh da sam ja taj koji je preterao i povredio sopstvenog sina. Sva je
sreća što je bio još mali, pa je ubrzo prestao po kući da se drži tako kruto.
Mada sam ja i dalje govorio, a on još uvek nije odgovarao, ipak sam mu po
izrazu prepoznao da nije više toliko ozlojeđen, čak me je ponekad krišom i
posmatrao. Znao sam ja šta je njemu: nije sa mnom razgovarao toliko dugo,
pa se sad stideo da progovori. A meni se nije žurilo, treba valjda sin meni prvi
da se obrati.
Posle zatvaranja menze, niko više u selu nije imao čime da se izdržava i sve
se gore živelo, pa dođoh na zamisao da pomoću naše poslednje ušteđevine
kupim jedno jagnje. Najkorisnije je uzgajati ovce, jer s njima možeš da đubriš
njivu, a kad ih ostrižeš u proleće možeš i da zaradiš. Osim toga, hteo sam to
da uradim i zbog Joućinga, koji bi poludeo od sreće ako bih se kući vratio s
jagnjetom.
Posavetovao sam se s Đadžen i ona se obradova govoreći mi da ga odmah

75
kupim. Popodne sam s novcem u džepu otišao u grad. Kod mosta Velike sreće
u zapadnom delu grada kupih jednu ovcu i prolazeći u povratku pored
Joućingove škole, prvo htedoh da uđem i razgalim ga, ali potom odustadoh,
setivši se da sam ga prošlog puta obrukao u učionici, da mi je sin zbog mene
izgubio obraz. Odem li opet, sigurno mu neće biti drago.
Napustivši grad s ovcom na povocu, izbio sam na put s kojeg se već skoro
videla kuća, kad iza sebe začuh kako neko tapkajući dotrčava. Nisam stigao
ni da se osvrnem kako bih video ko je, a već prepoznadoh Joućinga, koji me s
leđa doziva:
„Tata, tata.”
Zaustavih se i ugledah ga kako dotrčava sav crven u licu, pa pošto je,
videvši me da vodim ovcu za sobom, odmah zaboravio da sa mnom ne
razgovara, stade pred mene dahćući i reče:
„Tata, jesi ovo meni kupio ovcu?”
Smejući se, klimnuh glavom i pružih mu povodac: „Uzmi.”
S povocem u ruci, uze jagnje u naručje i napravivši nekoliko koraka,
ponovo ga spusti, uhvati za noge i čučnu da ga osmotri, pa reče:
„Tata, žensko je.”
Grohotom se nasmejavši, uhvatih ga rukom za rame, ono njegovo
žgoljavo ramence, pa me, ni sam ne znam zašto, obuze nekakva seta i dok
smo zajedno hodali ka kući, rekoh mu:
„Joućinže, polako već odrastaš i tata te više neće tući, a ako te i bude
tukao, neće naočigled drugih.”
Sagnuh glavu da ga pogledam, a on, umesto da mu je drago, posramljeno
nakrivio glavicu.
Sad kad smo nabavili ovcu, Joućing je ponovo morao trkom u školu, a
osim što joj je nasecao travu, morao je više da radi i na našoj parceli. Na
pamet mi nije palo da će, tako jurcajući, na kraju još dotrčati s priznanjem.
Na dan školskih sportskih igara, pošao sam u grad da prodam povrće, kad u
povratku ugledah mnoštvo ljudi kako stoje s obe strane ulice i, raspitavši se,
doznadoh da se to đaci trkaju, optrčavajući deset krugova u gradu.
Onomad u gradu behu dobili i više razrede, a Joućing je te godine krenuo
u četvrti. Po prvi put u gradu su se održavale sportske igre, pa su se đaci iz
starijih odeljenja takmičili zajedno s mlađima. Odloživši naramak kraj sebe,
htedoh da vidim takmiči li se i on. Ubrzo ugledah buljuk dece njegovog
uzrasta kako jedno po jedno dotrčavaju mlatarajući glavom, par njih i
teturajući se, očito nisu mogli dalje.

76
 Kad su ostali zamakli, tek tad spazih mlađanog Joućinga kako bosonog, s
cipelama u rukama, zadihan sasvim sam dotrčava. Videvši ga na začelju,
pomislih kako za to dete stvarno nema nade i da ću zbog njega izgubiti
obraz, ali kad svi pored mene počeše da mu kliču, nađoh se potpuno zbunjen,
a još kad sam tako zbunjen video da za njim dotrčava i nekoliko mlađih
osnovaca, tek sam se onda zbunio i ne mogavši da dokučim kakva je to trka,
upitah prvog do sebe:
„Kako to da stariji trči slabije od mlađih?”
Čovek mi reče: „Ovaj mali što je malopre protrčao ostavio je sve ostale za
sobom nekoliko krugova.”
Ma, čuh li ja dobro, da l’ on to govori o Joućingu? O, kakva me je samo
radost obuzela, to se ne da prepričati. I ona deca pet-šest godina starija od
Joućinga zaostajala su za njim čitav krug. Svojim sam očima video rođenog
sina kako bos i s cipelama u rukama, sav crven u licu prvi istrčava deseti krug.
Istrčao dečko svoje, a nije se ni zadihao, nego je, kao da se ništa nije dogodilo,
podigao prvo jedno stopalo da ga otare o pantalone, a potom, nazuvši cipelu, i
drugo. Zatim je stavio ruke na leđa i, stojeći tako, drčno posmatrao kako
pristižu deca znatno starija od njega.
Sav srećan ga pozvah:
„Joućinže.”
S praznim naramkom na leđima priđoh mu sav pun sebe, želeći svima da
pokažem da sam mu ja otac. Ugledavši me, smesta se obespokojio i ruke
obešene na leđima žurno vratio pred sebe, a ja ga pogladih po glavi i povikah:
„Tako treba, sine. Tata je na tebe ponosan.”
Joućing se na moju dreku usplahireno osvrnu oko sebe ne želeći da me vidi
ko od njegovih školskih drugova. Utom ga prozva neki debeli:
„Sju Joućing.”
Joućing se samo okrenu i pođe ka njemu. To dete mi stvarno nije bilo
privrženo. Načinivši par koraka, okrenu se ka meni i reče:
„Zove me nastavnik.”
Znao sam ja da se on plaši da mi posle ne plati kod kuće, pa samo
odmahnuh rukom:
„Idi, idi.”
Onaj debeli je imao ogromne ruke i kad je njima poklopio joućingovo
teme, ne mogah da vidim sinovljevu glavu, kao da mi je detetu na ramenu
izrasla jedna kandža. Njih dvojica prisno došetaše pred jednu radnjicu i videh
gde mu debeli kupuje pregršt bombona, a Joućing ih prihvata obema rukama

77
i trpa u džepove, ne vadeći potom nikako jednu ruku iz džepa. U povratku se
Joućing zajapurio. Od sreće.
Istog dana uveče pitam ja njega ko mu je taj debeli, a on kaže:
„Nastavnik fizičkog.”
Dobacih mu samo: „Ko da ti je otac.”
Sve bombone koje je dobio od debelog Joućing je stavio na krevet, najpre
ih izdelio u tri gomilice i dugo ih zagledao, pa iz druge dve gomilice uzeo dva
slatkiša i stavio u svoju. Odmerivši još malo, opet je iz svoje hrpe izvadio ona
dva i vratio ih u druge dve. Znao sam da je jedna gomilica za Fengsju, jedna
za Đadžen, jedna za njega, samo sam ja ostao bez svoje. Ko bi pomislio da će
od one tri gomilice ponovo napraviti jednu, a potom ih podeliti u četiri, da bi
posle silne preraspodele opet ostale samo tri.
Posle par dana Joućing je nastavnika fizičkog doveo kući. Debeli nije
prestajao da ga hvali govoreći kako bi kad odraste mogao da postane sportista
i ode u inostranstvo da se takmiči sa strancima. Joućing je sedeo na pragu, lica
potpuno oznojenog od uzbuđenja. Nisam hteo ništa da kažem pred
nastavnikom fizičkog, nego sam tek pošto je otišao pozvao Joućinga koji me
je, misleći da ću da ga pohvalim, posmatrao zacakljenog pogleda. Rekoh mu:
„Ja, majka i sestra smo ponosni na tebe i drago mi je zbog toga. Ali, još
nikad nisam čuo da od trčanja može da se zaradi za hleb. Poslali smo te u
školu da se prihvatiš učenja, a ne da se učiš trčanju. Zar se trčanje uči? I
kokoši umeju da trče!”
Smesta je pognuo glavu i otišao u ugao po košaru i srp, a ja ga upitah:
„Jesi li zapamtio šta sam ti rekao?”
Otišavši do vrata, klimnuo je okrenut leđima i izašao. Te godine pirinač još
ne beše požuteo, tek što su iznikle zelene mladice, kad poče bez prestanka da
pada kiša skoro mesec dana, i mada se povremeno razvedravalo, ne bi prošlo
ni dva dana da se ponovo ne naoblači i krene ponovo da pljušti. Gledali smo
kako se voda nakuplja u polju i narasta od kiše, dok na kraju, komad po
komad, nije potpuno potopila dobar deo zasada. Stariji u selu zaplakaše
govoreći: „Šta će biti s nama?”
Oni malo mlađi nisu to shvatali tako ozbiljno, sve misleći kako će nam
država priteći u pomoć, pa su govorili:
„Što se brinete, uvek se nađe neko rešenje, poći će načelnik u okrug po
hranu.”
Posle tri odlaska u komunu i jednog u okrug, načelnik nije doneo ništa
osim par reči:

78
 „Ne brinite se, namesnik okruga je rekao da dok on ne umre od gladi,
niko neće.”
Nakon mesec dana kiše usledilo je par dana strašne vrućine od koje je sav
pirinač u polju istrulio, pa je s večeri vetar u naletima nanosio smrad sličan
mrtvačkom. Pre toga su se svi nadali da će biti vajde bar od slame, a ovako je s
nepožnjevenim pirinčem ugnjila i slama. Kad smo ostali bez ičega, načelnik je
počeo da govori kako će nam u okrugu dati hrane, ali pošto ga još niko ne
beše u povratku video ni sa kakvom hranom, ljudi se nisu usuđivali da olako
poveruju u to što je ponavljao, a, opet, nisu se usuđivali ni da mu ne veruju, jer
bi se tako lišili vere da će preživeti.
Svi stadoše da broje pirinač pre nego što ga stave u lonac, a kako ga ne
beše ostalo puno sa strane, niko ga više nije jeo kuvanog, nego su pravili kašu,
koja je bivala sve ređa i ređa. Prođoše tako dva-tri meseca dok nisu u neradu
pojeli sve svoje bogatstvo. Ja i Đadžen smo se dogovarali da odvedemo ovcu u
grad na prodaju, ne bi li za nju dobili nešto pirinča. Računali smo da za nju
možemo da dobijemo pedesetak kilograma krupnog pirinča i tako preživimo
do naredne žetve.
Niko se u kući već mesec-dva ne beše najeo kako treba, a ona ovca je,
dobro podgojena, svakog dana na sav glas beketala u oboru i to sve
zahvaljujući Joućingu koji, iako po ceo dan ošamućen od neuhranjenosti,
nijednom nije propustio da za nju nareže travu, voleći je svim svojim srcem,
baš kao što je Đadžen volela njega.
Posle mog i Đadženinog dogovora, trebalo je to saopštiti i Joućingu. On
baš beše prevrtao košaru s travom u obor, i dok je ovca brsteći šašoljila kao
kad pada kiša, on je s praznom košarom o ruci stajao sa strane i, smeškajući
se, gledao kako jede.
Ušao sam neprimećen i tek kad sam mu stavio ruku na rame, mališa je
onda okrenuo glavu i pogledavši me rekao:
„Lipsala je od gladi.”
Rekoh: „Joućinže, tata mora nešto da ti kaže.”
Klimnuo je glavom i okrenuo se ka meni, pa nastavih: „Pojeli smo skoro
sve u kući, pa smo se mama i ja dogovorili da prodamo ovcu za nešto pirinča,
u protivnom ćemo izgladneti.”
Pognuo je glavu ne ispustivši ni glasa, ma koliko mu ovca beše prirasla za
dečje srce. Potapšah ga po ramenu:
„Čim bude malo bolje, kupiću drugu.”
Zaklimao je glavom i beše to već odrasli Joućing, mnogo razboritiji nego

79
ranije. Još pre samo par godina sigurno bi se bacio u plač i dreku. Dok smo
izlazili iz obora, povuče me za rukav žalostivo prozborivši:
„Tata, nemoj da je prodaš kasapinu, je l’ važi?”
Pomislih u sebi, ko bi to još u ova vremena uzgajao ovcu, ako je ne
prodam kasapinu, kome ću? Ali, njegov izraz lica me natera da klimnem.
Sutradan ujutru, prebacivši vreću za pirinač preko ramena, izveo sam
ovcu iz obora, i već nadomak izlazu iz sela, začuh iza sebe Đadžen kako me
doziva te sam se okrenuo i ugledao je gde prilazi s Joućingom govoreći:
„I Joućing bi s tobom.”
Rekoh: „Nedeljom nema časove, što bi on išao?” Đadžen reče: „Pusti ga
nek ide.”
Znao sam ja da bi on još malo da bude s ovcom, a pošto ga je strah da ga
ne odbijem, poveo je majku da me zamoli. Rekoh sebi, nek ide ako mu se ide,
pa mu pokazah rukom da krene, na šta on dotrča da prihvati povodac i
pridruži mi se pognute glave.
Celim putem dete nije progovorilo, a ovca ne prestaje da bekeće i dok je on
vodi, ona malo-malo, pa isturi glavu i zabije mu je u guzu. I ovce su ti kao
ljudi – znajući da je Joućing taj koji ju je svakodnevno hranio, bila mu je
privržena. A što se ona više umiljavala, to je njemu bilo teže, pa se grizao za
usnu da ne zaplače.
Gledajući ga tako gde pokunjeno svom snagom grabi napred, i meni se
srce steglo, pa nastojeći da ga nekako utešim, rekoh:
„Bolje da je prodamo nego da je zakoljemo. Ovca ti je domaća životinja,
takva joj je sudbina.”
Stigavši do grada, Joućing se pred jednim skretanjem zaustavi i pogledavši
ovcu reče:
„Tata, čekaću te ja ovde.”
Znao sam da mu se ne mili da gleda kako je prodajem, pa prihvatih
povodac i krenuh s njom napred, ali nisam napravio ni par koraka, kad ga
začuh gde viče:
„Tata, obećao si.”
Okrenuh se da upitam: „Šta sam obećao?”
On se malo uzvrpolji:
„Da je nećeš prodati kasapinu.”
Već sam bio zaboravio šta sam mu juče rekao, ali srećom pa nije pošao sa
mnom, inače bi se dobro naplakao. Rekoh mu:
„Znam.”

80
 Zađoh s ovcom za ugao i uputih se ka gradskoj mesari. U radnji nekad
punoj obešenog mesa, te nesrećne godine nisi mogao videti ni dupe od
govečeta, samo jednog čoveka koji bezvoljno sedi unutra. Kad sam mu doveo
ovcu, nije delovao baš presrećno. Zajedno je izmerismo i on mi uzdrhtalih
ruku koje se nisu smirivale reče:
„Onemoćao sam od gladi.”
Čak su i u gradu bili izgladneli. Ispričao mi je da već više od deset dana
nije izložio meso u radnji i pokazavši rukom na banderu udaljenu dvadesetak
metara, reče:
„Pričekaj samo, za manje od sat vremena red za meso će se otegnuti
donde.”
Baš kao što je rekao, tek što sam krenuo, bilo je već njih desetak koji su
čekali u redu. Red je bio i pred prodavnicom pirinča, a umesto pedesetak kila
koliko sam mislio da ću dobiti za ovcu, kući sam se zaputio sa dvadeset.
Prošavši pokraj jedne radnjice, izdvojih dva fena da Joućingu kupim par
bombona, jer računam, ipak se cele godine mučio, red je da se i on osladi.
Vrativši se s dvadeset kila krupnog pirinča na leđima, zatekoh Joućinga
kako se šetka tamo-amo, šutirajući kamenčiće. Dadoh mu one dve bombone,
a on, ubacivši jednu u džep, drugu odmota i strpa u usta. Pođosmo, i Joućing,
uredno presavivši papirić od bombone u ruci, podiže glavu da me upita:
„Tata, hoćeš ti jednu?”
Odmahnuh glavom: „Samo ti jedi.”
Kad sam stigao kući s tih dvadeset kila pirinča, Đadžen je, bacivši pogled
na vreću, odmah znala koliko ga ima, ali ništa ne reče, samo uzdahnu. Njoj
beše najteže, jer valjalo joj je svakog dana prehraniti četvoro usta. Od brige
noću nije mogla da zaspi. Šta god nas još čekalo, trebalo je to nekako i
preživeti, pa je ona s košarom u ruci svakodnevno odlazila da iskopava divlje
rastinje, ali budući ionako bolesna, a sad još i iznurena glađu, baš kao što je
lekar predvideo, bivalo joj je sve gore i mogla je da hoda samo pomoću štapa,
od čega bi već posle dvadesetak koraka bila bi sva u goloj vodi. Dok su drugi
rovali čučeći, ona bi kleknula na zemlju zanoseći se pri svakom uspravljanju.
Nisam više mogao da je gledam takvu, pa joj rekoh:
„Ne izlazi iz kuće.”
Nije pristala, nego je izlazila oslonjena o granu. Ja je zgrabim za ruku i
povučem, a ona se koliko je duga ispruži po zemlji. Sedi dole i kuka plačući:
„Za tebe sam mrtva i pre nego što sam umrla.”
Ama baš ništa mi nije preostalo. Takve su ti žene, kad ih uhvati mala

81
snaga, nema toga što ne bi uradile ili rekle. Ja joj ne dam da radi, a ona misli
da mi je postala mrska.
Nije prošlo ni tri meseca, a onih dvadeset kila pirinča beše sasvim
dokrajčeno. Da nije bilo Đadžen, koja je svakodnevno proračunavala porcije,
dodajući tu i tamo ponešto tikvinog lišća, kore drveta i koječega, pirinča ne bi
bilo dovoljno ni za pola meseca. Niko već u selu nije imao hrane, a kako beše
iskopan i sav divlji zeleniš, neki su počeli da čupaju korenje drveća i da ga
jedu. Sve je manje bilo ljudi u selu, jer je svakog dana poneko odlazio s
činijom u ruci da prosi. Načelnik je par puta odlazio u okrug, da bi se,
iznemogao pred ulazom u selo, zadihan, celim dupetom izvalio po zemlji, pa
bi ga nekoliko njih koji su lutali poljem u potrazi za hranom upitalo:
„Načelniče, kad će nam u okrugu dati hrane?”
Načelnik bi samo nakrivio glavu govoreći: „Ne mogu da hodam.”
Gledajući one što su se namerili da prose, načelnik je govorio:
„Ne idite, ni u gradu nemaju šta da jedu.”
Mada joj je bilo jasno da nema više divljeg rastinja, Đadžen je i dalje,
oslanjajući se o granu, odlazila u potragu za kakvim jestivom, dok bi je
Joućing pratio. On je baš počeo da se izdužuje, tako da je onako neuhranjen
bio mršav kao pritka bambusa. Ipak je on bio još dete, a Đadžen, ne mogavši
od bolesti ni da hoda, luta unaokolo u potrazi za hranom, s Joućingom iza
sebe, koji joj stalno govori: „Mama, ne mogu da hodam od gladi.”
Ne zna ni ona kako da mu pomogne, pa mu kaže: „Joućinže, idi popij par
gutljaja vode da zavaraš stomak.”
Joućingu nije preostalo ništa drugo nego da grgoljeći utoli glad punim
stomakom vode.
Fengsja je pošla za mnom s ašovom u rukama da u polju iskopava slatki
krompir. Celo polje beše prekopano već nebrojeno mnogo puta, ali su seljani i
dalje po njemu ašovili, pa se dešavalo da nakon celodnevnog rovanja iskopaju
samo kakav istruleli koren tikve. I Fengsja je bila potpuno iscrpljena od gladi i
dok bi onako pocrnelog lica zamahivala ašovom, cela bi joj se glava obesila.
Budući nema, umela je samo da radi. Gde god bih ja krenuo, eto ti nje za
mnom, pa pomislih da tako više ne ide, nego nam se valja razdvojiti, jer se ne
isplati da smo stalno jedno uz drugo. Rukom joj pokazah da ode na drugi kraj
polja. Ni nakraj pameti mi ne beše da će joj se, čim se od mene odvoji, odmah
nešto desiti.
Ona i Vang Se iz sela kopali su u istom delu polja, a njega sam poznavao
kao iskrenog i dobrog čoveka. Onda kad me behu uhvatili i regrutovali u rat,

82
Vang Se je zajedno s ocem često pomagao Đadžen oko težih poslova. Ali čim
ogladni, čovek ti je sklon svakojakim podlostima, pa se tako sigurno beše
desilo da je Fengsja iskopala jedan krompir, a Vang Se joj ga je, znajući da
ona ne ume da govori, namah siledžijski oteo, dok je ona s njega rukom
otirala blato. Fengsja, naivna kao što jeste, nije znala šta bi, pa se bacila na
njega ne bi li mu preotela krompir. Kako je Vang Se zakukao, svima oko njih
u polju izgledalo je da je Fengsja ta koja otima. Vang Se mi doviknu:
„Fugui, ne greši dušu, makar nas stigla još gora glad, nije red da se otima
tuđe.”
Videvši kako mu Fengsja svom snagom razdvaja prste kojima je zgrabio
krompir, požurih da je odvojim od njega, a ona samo što ne zaplače i rukama
pokušava da mi objasni da je Vang Se od nje oteo krompir, sve dok i drugima
iz sela to ne postade jasno, pa ga upitaše:
„Jesi li ga oteo ti njoj ili ona tebi?”
On se sav snuždi:
„Svi ste videli, ko je drugi nego ona?”
Rekoh: „Nije Fengsja takva, svi u selu to znaju. Vang Se, ako je krompir
tvoj, nosi ga. A, ako nije tvoj, stomak će te od njega zaboleti.”
On prstom pokaza na Fengsju:
„Nek ti ona kaže čiji je.”
Čuvši ga gde ovako govori, a dobro zna da je nema, počeo sam da se
tresem od besa. Fengsja je sa strane bezglasno širila usta, dok joj nisu navrle
suze. Odmahnuh ka njemu rukom:
„Ako se ne bojiš groma, eto ti ga pa ga nosi.”
Nije ni pocrveneo zbog onoga što je uradio, nego je, isprsivši se, rekao:
„Moj je, nego šta ću, nego ću da ga nosim.”
Utom se okrenu da pođe, a Fengsja, na opšte zaprepašćenje, zamahnu
ašovom ka njemu i da ne beše nekog kome se oteo vrisak zbog kojeg se
izmakao, došla bi mu glave. Kad je video da Fengsja hoće da ga raseče, on je
ošamari, oborivši je, onoliko slabiju od sebe, tim jednim udarcem na zemlju.
Zazvučalo mi je kao kad se neko baca u jezerce, srce mi je ošamario. Nasrnuh
na njega i udarih ga pesnicom tako da mu se glava zaklimala, a mene
zabolela ruka. Došavši k sebi, uhvatio se za ašov da me saseče, a onda i ja
poskočih da zamahnem alatkom.
Da nas drugi iz sela nisu sprečili, jedan od nas bi nastradao. Na kraju je
došao i načelnik, koji na kraju uze da nas psuje:
„Jebem vam mater, još mi samo fali da mi se poubijate, pa šta onda da

83
kažem ovima iznad mene?”
Kad se napsovao, reče nam: „Nije Fengsja takva, a ni Vang Sea niko nije
video da otima. Ovako ćemo: svakoj kući po pola.”
Govoreći, ispruži ruku prema Vang Seu, zahtevajući da mu preda
krompir. Vang Se uhvati krompir obema rukama ne želeći da mu ga da, a
načelnik će:
„Davaj.”
Vang Seu ne preostade ništa drugo do da mu sav umušen preda krompir.
Načelnik zatraži od okupljenih da mu dodaju srp, pa postavi krompir na
zemlju i capnu ga na pola. Ruka mu se zanela tako da je jedna polovina bila
mnogo veća od druge. Rekoh mu:
„Kako to podeli, načelniče?”
A on će meni: „Nije to baš lako.”
Onda odlomi još jednom od veće kriške i stavi u svoj džep, računajući da
je njegova. Pruživši dva preostala okrajka meni i Vang Seu, reče:
„Skoro su isti, je l’ tako?”
Istinu govoreći, komadom krompira ne može se napuniti stomak celoj
porodici, ali se u to vreme nije tako razmišljalo, tad je to bila slamka spasa. U
kući smo bili bez hrane već mesec dana, a i sve što je moglo da se pojede iz
polja bilo je skoro pri kraju i bilo je mnogih koji su i ubijali za činiju hrane.
Drugog dana nakon svađe sa Vang Seom oko krompira, Đadžen je,
oslanjajući se na granu, izašla iz sela i spazivši je iz polja, upitah je kuda je
krenula, a ona će:
„Idem do grada da vidim oca.”
Kad se kćer nameri da vidi oca, ne možeš da je sprečiš sve i da hoćeš, ali
gledajući je kako s mukom hoda, rekoh:
„Neka Fengsja pođe s tobom da te pripazi na putu.”
Ona se na to i ne okrenu, nego reče:
„Nema potrebe da Fengsja ide.”
Tih dana je umela lako da plane, pa joj ništa više ne rekoh, samo sam je
pratio pogledom kako sporim i klecavim koracima zamiče ka gradu, sama
kost i koža, dok nekada pripijena odeća sad na njoj visi landarajući na vetru.
Nisam imao pojma da je u grad otišla da traži hranu i beše prošao ceo dan
pre nego što se pred sam sumrak vratila kući. U povratku nije više mogla ni
da hoda. Prva je ugledavši, Fengsja uze da me vuče za rukav i kad sam se
okrenuo, vidim gde Đadžen stoji na putu i maše nam oslonjena na štap, a dok
podiže ruku kao da joj glava spada s ramena.

84
 Brzo potrčah ka njoj i kako joj se primakoh, tako ona omlitavelog tela
pade na kolena i obema rukama oslonjena o štap, jedva čujno reče:
„Fugui, dođi, dođi.”
Ispružih ruke da je podignem, a ona me zgrabi za ruku povlačeći je ka
svom stomaku i dahćući reče:
„Pipni.”
Kako sam je dotakao, zabezeknuh se, napipavši vrećicu pirinča, te rekoh:
„Pa to je pirinač.”
Ona se zaplaka rekavši:
„To mi je otac dao.”
Tih dana, vreća pirinča bila je isto što i sve najskupocenije đakonije ovoga
sveta. Niko u kući ga već mesec-dva nije okusio i nema te reči koja bi opisala
moju radost. Fengsju poslah da pomogne Đadžen i požuri kući, a sam pođoh
da potražim Joućinga. On je, sit se napivši vode, izvaljen ležao kraj jezerceta,
pa ga dozvah:
„Joućinže, Joućinže.”
Dete se malo uspravilo i jedva odazvalo slabašnim glasom, a ja mu tiho
rekoh:
„Brzo idi kući da pojedeš kašu.”
Čim je čuo da ima pirinčane kaše, odjednom ga uhvati mala snaga i sede
uzviknuvši:
„Da jedem kašu!”
Poskočivši od straha, požurih da ga ućutkam:
„Tiše malo.”
Niko živ nije smeo da sazna da je Đadžen pirinač donela krijući ga pod
haljinom. Kad smo se svi okupili kod kuće, zatvorio sam vrata i zabravio ih
ekserom, a Đadžen tek onda iz naramka izvadi vrećicu pirinča i, izručivši
polovinu u lonac, dosu vode, da bi Fengsja naložila vatru za kašu. Joućinga
sam postavio iza vrata da kroz procep motri nailazi li ko iz sela. Kad je voda
provrila i miris pirinča ispunio sobu, on više ne izdrža pred vratima, nego
dotrča i pribi nos uz lonac, pa omirisavši reče:
„Uh, što lepo miriše.”
Odvojih ga od lonca:
„Idi da paziš na vrata.”
Mališan prvo dvaput punim plućima udahnu vrelu paru, pa tek onda
ponovo stade kod vrata, na šta se Đadžen nasmeja rekavši:
„Napokon mogu da vam dam da pojedete nešto pristojno.”

85
 U pola reči krenuše joj suze:
„Ovaj pirinač sam ocu od usta odvojila.”
Utom se začu kako neko napolju dolazi i doziva na vratima:
„Fugui.”
Od straha ni da izdahnemo, Joućing stao presamićen i ne pomera se, samo
Fengsja ništa ne čuje, nego smejuljeći se dodaje drva u furunu. Potapšah je
rukom da utiša pokrete. Pošto se u sobi ništa nije čulo, onaj napolju
nezadovoljno reče:
„Iz odžaka dimi li se dimi, a unutra nikog da se odazove.” Nedugo zatim,
taj neko kao da je otišao, pa nam i Joućing, osmotrivši na tren iza vrata, tiho
reče:
„Ode.”
Ja i Đadžen najzad odahnusmo. Kad se kaša skuvala, sve četvoro sedosmo
za sto da je ispijemo još onako vrelu vrelcatu. Ama, nikad mi ništa što sam
pojeo u životu nije onako prijalo, evo sad kad se prisetim tog ukusa, samo mi
krene voda na usta. Joućing je ispijao na brzinu, pa je, prvi završivši, širom
razjapljenih usta snažno gutao vazduh s nenaviklim ustašcima osutim
plikovima koji su ga danima posle boleli. Kad smo završili s jelom, došli su
načelnik i ostali.
Niko u selu mesec ili dva nije okusio pirinač, a svi behu videli kako se
šporet dimi iza zatvorenih vrata. Pošto se onome što nas je malopre dozivao
niko nije odazvao, on je o tome u povratku ispričao drugima, pa je sad došao
ceo buljuk njih predvođen načelnikom. Pretpostavljajući da imamo štagod
dobrog za jelo, svi su želeli da se oslade. Načelnik je još s vrata uzmrdao
nosom upitavši:
„Šta ste to kuvali, pa tako miriše?”
Ja mu se bez reči usiljeno nasmejah i pošto ništa ne rekoh, bi mu
neprijatno da ponovo pita. Đadžen im pokaza da sednu, a njih nekoliko se ne
dade lako zavarati, nego stadoše da podižu poklopce i zadižu madrace, ali
srećom te je Đadžen preostali pirinač sakrila pod haljinom na stomaku, pa
nije strepela od njihovog premetanja. Ne mogavši više nemo da posmatra,
načelnik im reče:
„Šta to radite, ovo je tuđa kuća. Napolje, napolje, svi napolje, majku vam
jebem.”
Isteravši ih, ustade, zatvori vrata i bez ikakvog dodvoravanja, unese nam
se u lice:
„Fugui, Đadžen, ako ima čega da valja za pojesti, odvojite zalogaj i za

86
mene.”
Ja pogledah Đadžen, ona pogleda mene – ipak je načelnik bio uvek dobar
prema nama, a evo ga sad gde nas preklinje, nije red da ga odbijemo. Đadžen
zavuče ruku i iz stomaka izvuče vrećicu, pa zagrabivši malo dade načelniku s
rečima:
„Načelniče, evo ti malo, pa ponesi da skuvaš supu.”
A on će samo: „Dosta je, dosta je.”
Kad mu Đadžen sasu pirinač u džep, on sav srećan ode držeći se za njega
obema rukama. Čim je načelnik otišao, Đadžen pođoše suze od silne tuge za
ono malo pirinča. Videvši je kako plače, nemoćno sam uzdisao.
Muke su potrajale sve do žetve, posle koje je, mada je bila loša, ipak
ponovo bilo hrane, pa je najednom počelo bolje da se živi. A onda se iznenada
pogoršala Đadženina bolest i skoro da više nije mogla ni da hoda, sve to
zahvaljujući onoj strašnoj godini, koja je beše dokrajčila. Ipak se nije predavala
i mada nije mogla da radi u polju, htela je makar da obavlja kućne poslove.
Pridržavajući se za zid, čas bi nešto brisala, čas malo mela, sve dok jednog
dana nije pala tako da više nije mogla da se pridigne, pa smo je ja i Fengsja,
došavši kući posle posla, zatekli kako leži na podu potpuno izgrebanog lica.
Preneo sam je na krevet, a Fengsja uze peškir da joj obriše krv s lica. Rekoh
joj:
„Odsad ima da ležiš.”
Pognuvši glavu, tiho reče:
„Nisam znala da neću moći da se uspravim.”
Đadžen je bila žilava, čak ni tad se ne beše jednom rečju požalila. Dok je
tih dana sedela na krevetu, terala me je da joj prinesem svu poderanu odeću
govoreći:
„Lakše mi je kad imam nešto da radim.”
Parala je i šila kako je umela skrojivši ponešto za Joućinga i Fengsju, pa je
odeća na njima izgledala nova. Tek sam posle shvatio da je parala i svoje
stvari, a kad je videla da se zbog toga ljutim, uz osmeh mi je rekla:
„Odeća se brzo upropasti kad je ne nosiš. Kad već ne mogu da je nosim,
što da i ona propadne?”
Taman je rekla da će i meni nešto da sašije, kad ono, i pre nego što je
završila, ni iglu više nije mogla da podigne. Fengsja i Joućing behu već
spavali, a Đadžen je pod uljanom lampom šila nešto za mene, lica svog
preznojenog od umora. Par puta sam je terao na spavanje, a ona samo
uzdišući odmahne glavom i kaže brzo će. Na kraju joj ispadne igla, pa krene

87
drhtavom rukom da je podigne, a nikako da je dohvati. Ja uzmem pa joj
dodam, ali tek što je uzme, opet joj ispadne. Krenu joj suze i to beše prvi put
da se zaplakala otkad se razbolela, jer vidi i ona da ne može više ničeg da se
prihvati, pa kaže:
„Nisam više ni za šta. Kakve od mene ima vajde?”
Ja joj brišem suze rukavom, a njoj, onako mršavoj, kosti izbile na
obrazima. Kažem joj kako je umorna i da to ne bi ni zdrav čovek podneo. Ne
bih li je utešio, govorim kako je Fengsja već odrasla i može da zaradi više
radnih bodova nego ona nekad, da ne mora više da brine zbog novca. A ona
će meni:
„Joućing je još mali.”
Te noći nije prestala da plače, pa me još i u par navrata savetuje:
„Kad umrem, ne umotavaj me u jutenu vreću, jer sva je teško učvorana, pa
neću moći iz nje da se iskobeljam na onom svetu. Dovoljan će biti jedan
komad čistog platna, i okupaj me pre nego što me ukopaš.”
Još kaže: „Fengsja je već velika, još kad bismo našli negde da je udamo, pa
da mogu mirno da umrem. Joućing je još mali, ima stvari koje ne razume,
nemoj stalno da ga biješ, dovoljno je da ga tu i tamo malo zaplašiš.”
Čuvši je tako gde priča kao da je već umrla, srce mi se steglo i duša me
zabolela, pa kažem:
„Trebalo bi valjda ja da umrem pre tebe? Onoliko njih je u ratu poginulo, a
ja još živ, i to sve zato što sam svakog dana u sebi ponavljao da moram da
preživim samo da bih se vratio i video vas, i ti bi sad da nas ostaviš?”
Izgleda da su se moje reči isplatile, jer kad sam se sledećeg dana probudio,
ona me je posmatrala i tihim glasom rekla:
„Fugui, ja ne bih da umrem. Ja bih da svakog dana mogu da vas gledam.”
Preležala je tako nekoliko dana, ništa ne radeći, a onda joj se polako
povratila snaga, toliko da je mogla da sedne podupirući se. Obradovala se,
misleći da joj je mnogo bolje, pa je htela da se oproba u polju, ali joj ja nisam
dopustio, nego rekoh:
„Odsad više ne smeš da se umaraš. Moraš malo da se štediš, ima
vremena.”
Joućing je te godine bio u petom razredu. Po onoj staroj, da nesreća nikad
ne dolazi sama, kad se Đadženina bolest pogoršala, ja sve računam sad će
Joućing da poodraste, jer ocene mu nikakve, pa razmišljam, neću dete ni da
teram da upisuje srednju školu, nego čim završi osnovnu, neka krene sa
mnom u polje da zarađuje radne bodove. Kad ono, taman što je Đadžen

88
prizdravila, nastrada Joućing.
Tog popodneva, direktorka Joućingove škole, inače žena namesnika
okruga, na porođaju u bolnici izgubila je mnogo krvi i bila takoreći već
jednom nogom u grobu. Učitelji su smesta okupili petake na igralištu i poslali
ih u bolnicu da daju krv, a oni se, čim su čuli da daju krv direktorki,
obradovaše kao da je praznik, tako da je bilo i onih koji su na licu mesta
zavrtali rukave. Čim su iskoračili iz škole, moj se Joućing izuo i s cipelama u
rukama potrčao ka bolnici, a njih četvoro-petoro pojuriše za njim. Sin mi je
prvi dotrčao u bolnicu ostavivši sve ostale za sobom, i budući prvi među
njima, još namerno reče učitelju:
„Ja sam prvi stigao.”
Na to ga učitelj smesta povuče u stranu i dobro izgrdi rekavši kako ne
poštuje pravila. Joućing je morao stojeći po strani da posmatra drugu decu
koja su, jedno po jedno, išla na proveru krvi, ali behu proverili više od njih
desetoro, a da još ničija krv nije odgovarala direktorkinoj. Gledajući sve to,
Joućing se beše već malo uzvrpoljio od straha da će poslednji doći na red, pa
više neće ni moći da da krv. Stao je pred učitelja i stidljivo izustio:
„Učitelju, znam da sam pogrešio.”
Učitelj prezrivo otpuhnu i prestade na njega da obraća pažnju čekajući da
još dvoje njih uđu na proveru, a utom iz porodilišta izađe jedan lekar s
maskom na licu dovikujući onom na proveri krvi:
„Gde je ta krv? Gde je ta krv?”
Onaj što je deci proveravao krv reče: „Nijedna krvna grupa ne odgovara.”
Doktor povika: „Brže s tim, pacijentkinji samo što nije otkazalo srce.”
Joućing ponovo stade pred učitelja upitavši ga:
„Zar nije na mene red?”
Učitelj ga odmeri i odmahnuvši rukom reče:
„Ulazi.”
Kad se ispostavilo da baš Joućingova krvna grupa odgovara, moj ti je sin
sav zajapuren od radosti dotrčao do vrata uzvikujući onima napolju:
„Meni će da vade krv.”
Jedna je stvar detetu izvaditi malo krvi, ali kad su krenuli da mu je vade,
ne bi li spasli ženu namesnika okruga, bolničari nisu umeli da se zaustave. Od
silnog vađenja, Joućing je pobeleo u licu, ali je i dalje junački i bez reči
podnosio, sve dok mu naposletku i usta nisu pobledela, pa je drhteći rekao:
„Vrti mi se u glavi.”
Onaj što mu je uzimao krv reče:

89
 „Od vađenja krvi uvek ti se zamanta.”
U tom trenutku Joućingu već nije bilo dobro, ali je izašao lekar i rekao da
krvi još uvek nema dovoljno. Krv mu je uzimala jedna fukara koja je vadila i
vadila, sve dok mi se dete nije skoro osušilo. Joućingu usne već poplavele, a on
se ne zaustavlja, nego tek kad je Joućingu glava klonula na zemlju, onda se
uspaničio i otišao po doktora koji je čučnuo i oslušnuvši ga kroz slušalice
rekao:
„Nema otkucaja.”
Ni doktor se nije preterano uzbudio, samo je opsovao onog što je vadio:
„Stvarno nemaš mozga.”
I smesta otrča u porodilište da spasava ženu namesnika okruga.
Tog dana predveče, dok sam završavao s poslom, jedno dete iz susednog
sela, Joućingov školski drug, sav unezveren dotrča i došavši pred nas, na sav
glas povika:
„Ko je tata Sju Joućinga?”
Srce stade da mi udara kao ludo i tek što sam se zabrinuo da se Joućingu
nije nešto desilo, ono dete ponovo povika: „Ko mu je mama?”
Brzo odgovorih: „Ja sam Joućingov tata.”
Dete me osmotri, pa obrisavši nos reče:
„Jeste, ti si, dolazio si kod nas u učionicu.”
Srce hoće da mi iskoči, a on će tek onda:
„Sju Joućing samo što nije umro, u bolnici je.”
Načas mi se smračilo pred očima, pa upitah ono dete: „Šta to govoriš?”
Kaže: „Idi brzo u bolnicu, Sju Joućing samo što nije umro.”
Bacih motiku i potrčah u grad, ne znam gde mi je glava. Razmišljam, kad
je u podne krenuo u školu, s Joućingom je bilo sve u redu, a sad kaže da samo
što nije umro. Mozak mi zuji kao osinjak i kad dotrčah u bolnicu, zaustavih
prvog doktora kog sam ugledao:
„Šta mi je sa sinom?”
Doktor me pogleda uz osmeh:
„Otkud ja znam tvog sina?”
Skamenih se, sve razmišljam, da nisam pogrešio, bilo bi odlično da sam
pogrešio.
Kažem:
„Rekli su mi da mi je sin na samrti i da dođem u bolnicu.”
„Kako ti se sin zove?”
Kažem: „Zove se Joućing.”

90
 On mi rukom pokaza na sobu na kraju hodnika rekavši: ”Idi tamo da
pitaš.”
Otrčim u onu sobu, a unutra sedi neki doktor i nešto zapisuje, i ja mu
onako sa srcem u nosu priđem i upitam: „Doktore, je li mi sin još živ?”
Doktor podiže glavu i zagleda se u mene, pa tek onda zapita:
„Misliš na Sju Joućinga?”
Brzo klimnem glavom, a doktor će ponovo:
„Koliko imaš sinova?”
Noge mi se oduzeše, počnem i da drhtim, pa kažem: „Imam samo jednog
sina, smiluj se, spasi mu život.” Doktor klimnu glavom kao da mu je jasno, ali
ponovo reče:
„Zašto si napravio samo jednog sina?”
Šta da mu na to odgovorim? Unezverim se, pitam:
„Je li mi sin još živ?”
On odmahnu glavom i kaže: „Umro je.”
Najednom više nisam video doktora, u glavi sve crno, samo osećam suze i
tek kad je prošlo neko vreme, upitah ga:
„Gde mi je sin?”
Joućing je ležao sam u jednoj sobici, na krevetu od cigle. Kad sam ušao, još
je bio dan i ugledah njegovo ispruženo malo telo, onako mršavo i sitno,
obučeno u odeću koju mu je Đadžen poslednju sašila. Oči moga sina bile su
sklopljene i usta čvrsto stisnuta. Stadoh da ga dozivam, Joućinže, Joućinže, ali
Joućing ni da mrdne i odmah mi beše jasno da je stvarno mrtav. Obgrlim sina
rukom, a Joućingu telo kruto. Kad je u podne krenuo u školu bio je sasvim živ,
do uveče se ukrutio. Nikako da mi uđe u glavu, sve mislim, to mora da su dve
osobe, pa pogledam Joućinga, opipam mu mršavo ramence, kad ono stvarno
moj sin. Zaplačem se, i samo što stanem, opet mi krenu suze, nisam ni
primetio da je došao joućingov nastavnik fizičkog. Ugledavši Joućinga, i on
briznu u plač, sve ponavljajući:
„Nisam ni pomislio, nisam ni pomislio.”
Nastavnik fizičkog sede pored mene, pa smo tako plakali jedan naspram
drugoga i kako ja krenem da dodirujem Joućingovo lice, dodirne ga i on.
Dugo smo tako sedeli i ja se najednom setim da i ne znam kako mi je sin
umro. Upitam nastavnika fizičkog i tek onda saznam da je umro dajući krv.
U trenutku mi je došlo da nekog ubijem, pa ostavim sina i izletim iz sobe.
Upadnem u bolničku sobu, zgrabim prvog doktora kog sam ugledao i ne
mareći ni ko je, raspalim ga šakom pravo u lice, on pade na zemlju i stade da

91
zapomaže, a ja urlam:
„Ubio si mi sina.”
Dignem nogu da ga išutiram, ali me neko stegnu otpozadi. Okrenem se, a
ono nastavnik fizičkog. Kažem:
„Puštaj me.”
A on će meni: „Nemoj tako nasumice.”
Kažem: „Ubiću ga.”
Nastavnik fizičkog me i dalje steže, nikako da se iskobeljam, pa ga kroz
plač molim:
„Znam ja da si ti bio dobar prema Joućingu, puštaj me.”
On i dalje stiska, ne popušta, a ja nemam kud, nego ga iz sve snage
odguravam laktovima, ali ništa ne pomaže. Utom se onaj doktor uspravi i
pobeže, okruži nas gomila, a među njima, vidim i jedan doktor, pa kažem
nastavniku fizičkog: „Pusti me, svega ti.”
Nastavnik fizičkog beše snažan, nikako da mu se oslobodim stiska i koliko
god ga udaram laktovima, ništa mu ne smeta, nego mi jednako govori:
„Nemoj tako nasumice.”
Utom priđe neki muškarac u maovci i natera nastavnika fizičkog da me
pusti upitavši me:
„Jesi li ti otac učenika Sju Joućinga?”
Uopšte se ne obazirući na njega, čim sam dočekao da me nastavnik
fizičkog pusti, bacih se na nekog doktora koji se izmaknu i pobeže. Onda
čujem da se onom u maovci neko obraća sa „namesniče okruga” i shvatim da
je to taj namesnik okruga zbog čije mi je žene sin izgubio život, pa mu jednim
zamahom nabijem nogu u stomak i on izdahnuvši pade na zemlju. Profesor
fizičkog me opet obgrli vičući: „To je namesnik Liu.”
Kažem: „Njega baš i hoću da ubijem.”
Dignem nogu da ga ponovo nagazim, kad on iznenada upita:
„Jesi li to ti, Fugui?”
Onda ustade i povika:
„Fugui, ja sam, Cunšeng.”
Ja se na to zabezeknem. Gledam ga, tako, gledam i sve mi više liči, pa
kažem:
„Ti si stvarno Cunšeng.”
Cunšeng mi priđe, zagleda i on mene, pa kaže:
„Ti si Fugui.”
Kako sam ugledao Cunšenga, skroz me popustio bes i ponovo se

92
zaplakavši, rekoh:
„Čunšenže, porastao si i udebljao se.”
I njemu se oči zacrveneše, pa kaže:
„Fugui, a ja mislio da si poginuo.”
Odmahujem glavom i kažem: „Nisam poginuo.”
On će opet: „Mislio sam da si poginuo zajedno sa starim Ćuenom.”
Čim je pomenuo starog Ćuena, obojica zaridasmo. Kad se malo
isplakasmo, ja ga pitam:
„Jesi li našao pogače?”
A on briše suze i kaže: „Nisam, sećaš se? Čim sam izašao, zarobili su me.”
Pitam: „Jesi li jeo zemičke?”
Kaže: „Jesam.”
Kažem: „I ja sam.”
Na to obojica prasnusmo u smeh, a onda se u smehu prisetih umrlog sina,
pa trljajući oči ponovo briznuh u plač. Osetim Čunšengovu ruku na ramenu i
kažem:
„Cunšenže, ostao sam bez sina, samo sam jednog sina imao.”
Čunšeng uzdahnuvši reče: „Pa zar tvoj sin?”
Pomislim na Joućinga kako sam leži u onoj sobici, hoće srce da mi
prepukne, pa kažem Čunšengu:
„Moram da vidim sina.”
Nije mi više bilo do ubijanja, kao da bi iko bi ikad pomislio da će Čunšeng
da iskrsne. Napravim par koraka, pa se okrenem ka njemu i kažem mu:
„Čunšenže, jedan si mi život ostao dužan, ima da mi ga vratiš u sledećem
životu.”
Zaputivši se uveče kući, sa sinom na rukama, hodam tako pa stanem, opet
zastanem pa hodam i kad su mi se ruke umorile od nošenja, uprtim sina na
leđa, pa se smesta uzrujam i ponovo ga uzmem na ruke pred sebe, ne mogu a
da ga ne gledam. Kako sam se primicao ulazu u selo, bilo mi je sve teže.
Razmišljam, šta da kažem Đadžen? Sad kad je Joućing umro, neće ni Đadžen
dugo, ionako je već bolesna. Sednem na među kod ulaza u selo, stavim
Joućinga na bedra i kako sam ga pogledao, tako me savladaše suze. Plačem
tako neko vreme, pa opet pomislim šta ću sa Đadžen. Mozgam, mozgam, pa
odlučim da je ipak bolje da prvo od nje sve sakrijem. Stavim Joućinga na
među, uzmem iz kuće krišom motiku, pa ga ponesem do majčinog i očevog
groba, i iskopam rupu.
Kad je trebalo da ga zakopam, opet mi se ne odvaja od njega. Sedim tako

93
na roditeljskom grobu i ne ispuštam sina iz ruku, nego mu prislonim lice uz
moj vrat, a njemu lice studeno, pritiska mi vrat kao led ledeni. Od noćnog
vetra šumi lišće iznad nas, Joućingu telo mokro od rose. Stalno mi se u misli
vraća slika kako u podne otrčava na časove sa školskim rancem koji mu se
klatara na leđima. Kako pomislim da više nikada neće progovoriti, da neće
više trčati s cipelama u rukama, duša me zaboli tako da ne mogu ni da
zaplačem. Sedim ja tako, samo što nije svanulo, valja mi ga zakopati, pa
skinem košulju, rasparam rukav i pokrijem mu oči, umotam ga u platno i
stavim u raku. Kažem roditeljskom grobu:
„Dolazi vam Joućing, budite vi malo bolji s njim. Bio sam loš prema njemu
za života, mazite mi ga bar vi malo.”
Što ga duže gledam kako leži tu u raci, izgleda mi sve manji i manji, kao
da nije živeo trinaest godina, nego ga je Đadžen tek rodila. Zahvatim rukom
zemlju da ga pokrijem i povadim sve kamenčiće, da ga slučajno ne bockaju.
Kad sam ga zakopao, već je potmulo svitalo, pa, osrvrćući se na svakih par
koraka, krenuh polako kući, a kad sam stigao do kućnih vrata, pade mi na
pamet da nikad više neću videti sina i ne mogoh da se suzdržim, nego
briznuh u glasan plač, ali iz straha da me ne čuje Đadžen pokrih usta i
čučnuh. Dugo sam tako čučao i tek kad sam začuo poziv za posao, ustadoh i
uđoh u kuću. Fengsja je stajala kraj vrata i gledala me iskolačenih očiju, ne
znajući još uvek da joj je brat umro. Kad je ono dete iz susednog sela došlo da
nas obavesti, i ona je bila tu, ali nije ništa čula. Đadžen me dozva s kreveta,
priđem joj i kažem:
„Joućing je imao nezgodu, leži u bolnici.”
Poverovala mi je, pa upita:
„Kakvu nezgodu?”
Kažem: „Ne znam ni ja tačno, kad je krenuo na čas onesvestio se, pa su ga
odveli u bolnicu. Doktor kaže da će potrajati koji dan dok ga ne izleči.”
Bol joj se pojavi na licu i krenuše joj suze, pa kaže: „Umoran je, ja sam ga
umorila.”
Kažem: „Nije, ne može to od umora.”
Pogleda me i reče:
„Oči su ti otečene.”
Klimnem glavom: „Ma da, nisam celu noć spavao.” Potom brzo izađoh,
jer tek sam bio zakopao Joućinga, nisu mu se kosti još ni ohladile, pa ne bih
izdržao da još razgovaram s Đadžen.
Ostatak dana proveo sam radeći u polju, a uveče sam rekao Đadžen kako

94
idem do grada da vidim je li Joućingu bolje. Polako sam krenuo ka gradu,
hodajući sve dok se nije smračilo, pa onda krenem nazad i sednem na
Joućingov grob. U mrkloj noći, vetar mi duva u lice, a ja razgovaram s
mrtvim sinom glasom koji odzvanja kao da nije moj. Sedeo sam tako do
duboko u noć i tek onda se vratio kući. Prvih nekoliko dana, Đadžen bi me
uvek dočekivala otvorenih očiju i pitala je li Joućingu bolje, a ja bih na brzinu
nešto izmislio da je zavaram. Nakon par dana, u povratku sam je zaticao
kako već spava, ležeći sklopljenih očiju. Znao sam i sam da nije neko rešenje
da je i dalje zamajavam, ali to je bilo jedino što sam mogao. Makar je još samo
na jedan dan obmanuo, bilo mi je bitno samo da Đadžen misli kako je
Joućing još u životu.
Vratim se jedne večeri kući s Joućingovog groba, legnem kraj nje, a usnula
Đadžen progovara:
„Fugui, neću još dugo.”
Srce mi se stegnu, pa joj opipam lice, a ono celo u suzama, kaže mi:
„Moraš da se brineš o Fengsji, za nju se najviše sekiram.”
Odmah se usplahirim što uopšte nije pomenula Joućinga i sve hoću nečim
da je utešim, a reč ne progovaram.
Sutradan predveče, kažem joj kao i ranije da idem u grad do Joućinga, a
ona govori da ne idem, nego traži da je na krkače prošetam po selu. Pokažem
Fengsji da prenese majku s kreveta meni na leđa. Đadžen je bila sve lakša,
sama kost i koža. Čim smo izašli, ona će meni:
„Hoću malo u zapadni deo sela.”
Ja tu sahranio Joućinga, pa kažem hoću, ali me noge nikako ne slušaju,
nego opet završimo kod istočnog ulaza u selo, a ona mi tiho reče:
„Fugui, ne laži me, znam da je Joućing umro.”
Kako mi to reče, stao sam kao ukopan, noge mi omlitavele. Vrat mi sve
vlažniji, znam da su to Đadženine suze, a ona mi kaže:
„Odvedi me da vidim Joućinga.”
Znao sam da više ne mogu da je lažem, pa je odvedem zapadno od sela, a
ona mi tiho reče:
„Svake noći sam te slušala kako dolaziš sa zapadne strane, odmah sam
znala da je umro.”
Kad smo stigli pred Joućingov grob, tražila je da je spustim, a onda se
bacila na grob u teškim suzama, s obema rukama na zemlji, kao da hoće da
pomiluje Joućinga, ali ne beše u njoj ni trunčice snage, pa su joj se samo prsti
blago pomerali. Videvši je ovakvu, došlo mi je da presvisnem. Šta mi je trebalo

95
da ga krišom pokopam i uskratim joj da ga bar poslednji put pogleda.
Ostala je tako sve dok se nije smračilo, već sam se uplašio da joj rosa ne
naškodi, pa je jedva uprtih na leđa, a ona kaže ponovo bi do ulaza u selo.
Dođemo do prilaza selu, meni kragna sva mokra, a ona će kroz plač:
„Joućing neće više ovuda dotrčavati.”
Gledam u onaj krivudavi puteljak što vodi do grada, a nigde da čujem
kako trče bose noge mog sina, na putu samo mesečina, kao da je neko po
njemu nasuo soli.

Celog tog popodneva, nisam se odvajao od staroga, a nakon što su se on i

onaj njegov vo naodmarali i zaputili u polje na oranje, nisam ni pomislio da
odem, već sam kao kakav stražar ostao pod onim drvetom da na njih motrim.
Odasvud unaokolo iz njiva je dopirao razgovor seljaka, a daleko
najživahniji beše onaj sa oranice u blizini, na kojoj su se dva robustna
muškarca s čajnim vedrima u rukama nadmetala u ispijanju vode, praćeni
silnim povicima mladih pored njih, ushićenih svojom ulogom posmatrača. Na
drugoj strani, Fugui je delovao znatno neveselije, a u pirinčanom polju pored
njega, polagale su sadnice dve žene s maramama na glavama, razgovarajući o
nekom meni sasvim nepoznatom muškarcu, koji je izgleda bio snažan i
stamen, valjda neko ko najviše zarađuje u selu. Iz njihovog razgovora sam
razabrao da u gradu često radi kao prevoznik. Jedna od njih se, uspravivši se,
nadlanicom potapšala po krstima i začuh je kako govori:
„Pola od onoga što zaradi troši na svoju ženu, a pola na tuđe.”
U tom trenutku, priđe im Fugui, s rukama na plugu, i umeša se u
razgovor:
„Čoveku valja da zapamti četiri stvari: da ne kaže kakvu pogrešnu reč, da
ne zaspi u pogrešnom krevetu, da ne zakorači na pogrešan prag i da se ne
dohvati pogrešnog džepa.”
Zatim se gurajući plug udaljio, pa okrenuvši glavu dodade:
„А on je zaboravio drugu stvar, pa je legao u pogrešan krevet.”

96
 Žene se zakikotaše i videh da je Fuguiju lice zasijalo od zadovoljstva.
Glasno potera vola, pa videvši da se i ja smejem, dobaci mi:
„То ti je ono što čini čoveka.”
Potom smo ponovo zajedno seli u hladovinu i kad ga zamolih da nastavi
svoju priču, on me pomalo zahvalno pogleda, kao da sam ga upravo nečim
zadužio. Sijao je od zadovoljstva što neko poklanja pažnju njegovom životu.

Najpre sam mislio da posle Joućingove smrti ni Đadžen neće još dugo.
Jedno vreme žalosno je bilo i pogledati je dok onako leži na krevetu i samo
uzdiše, po ceo dan poluzatvorenih očiju, ništa živo da pojede, nego ja i
Fengsja moramo svaki put da je pridignemo i s mukom joj sipamo kašu u
usta. Pretvorila se u samu kost i kožu, kako uzmeš da je pridigneš, kao da si
podigao hrpu ogreva.
Načelnik je dvaput navraćao i čim bi je ugledao onakvu, odmahivao bi
glavom, povukao me u stranu i rekao:
„Bojim se da je gotovo.”
Od njegovih reči me je obuzimao očaj, ma ni pola meseca nije prošlo
otkako je umro Joućing, a sad da ode i Đadžen. Ako nam kuća odjednom
ostane bez dva čoveka, teško nama u životu, kao kad polomiš pola šerpe, pa
šerpa više nije šerpa, tako ni kuća nije više kuća.
Načelnik reče da će u zadružnoj bolnici zamoliti nekog doktora da dođe
da je pogleda, i stvarno beše od reči, pa je posle sastanka u zadruzi zaista
jednog i doveo sa sobom. Onaj doktor beše sav mršav i sitan, s naočarima, pa
me pita od čega boluje Đjadžen, a ja mu kažem:
„Bolest omekšavanja kostiju.”
On klimnu glavom, sede na krevet i opipa joj puls, vidim, usput s njom i
razgovara, a ona, čuvši da joj se neko obraća, samo širi oči i ništa da mu
odgovori. Ne znam kako, ali doktor nikako da joj napipa bilo, pa onda kao da
zapanjen poskoči i ispruživši ruku stade da joj podiže kapke, a onda je
jednom rukom čvrsto uhvati za zglob, a drugom pritisnu puls, nagnuvši

97
glavu kao da osluškuje. Nedugo zatim, doktor ustade i reče mi:
„Puls joj je toliko slab da skoro ne može da se napipa.”
Kaže doktor: „Spremaj se polako da je otpremiš kako dolikuje.”
Te su me doktorove reči načisto dokrajčile. Samo kad se u trenu nisam
skljokao na zemlju, krenem s njim napolje i pitam:
„Koliko će mi žena još živeti?”
Kaže: „Manje od mesec dana. Kod te bolesti, čim se celo telo oduzme, ne
prođe još dugo.”
Te večeri, kad su Fengsja i Đadžen zaspale, sedeo sam sam pred kućom
skoro do svanuća. Najpre sam neko vreme ridao, a onda sam utonuo u
razmišljanja o prošlosti, sve dok me sećanja ponovo nisu naterala u plač. Kad
pre prođe ovaj život, otkad se za mene udala, jedan lep dan nije proživela, a,
evo, dok si okom trepnuo, već mora da ode. Razmišljam onda, nema vajde od
plača i očaja, šta je tu je, treba o nečem korisnom razmisliti, mogu barem da
je pristojno otpratim.
Načelnik beše dobrog srca, videvši me takvog, reče: „Fugui, razgali se
malo, svaki čovek mora da umre. Nemoj sad toliko da razmišljaš, važno je
samo da se ne muči. Izaberi slobodno koji hoćeš komad zemlje u selu da joj
napraviš grob.”
I ja sam se tad stvarno već bio pomirio sa sudbinom, pa velim načelniku:
„Đadžen bi želela da bude s Joućingom, moram da ih sahranim na
jednom mestu.”
Jadni Joućing, sahranjen je zamotan u komad odeće. E, vala, neće moći
tako sa Đadžen, ima da joj napravim sanduk, pa makar se u još veću bedu
uvalio, inače mi savest neće dati mira. Da se odmah udala za drugoga, ne bi
morala sa mnom da se zlopati kao po kazni, niti bi se ovako dotukla i
razbolela. Išao sam po selu od vrata do vrata da pozajmim novac i ni sam ne
znam kako, ali čim pomenem da pravim sanduk za Đadžen, ne mogu da
obuzdam suze. U selu sve sama sirotinja, pa ne uspeh da pozajmim dovoljno,
nego mi je načelnik prikupio nešto iz zajedničke seoske kase i tako pođoh u
susedno selo po drvodelju.
Fengsja isprva nije znala da će joj majka ubrzo skončati, ali vidi ona kako
grabim svaki slobodan trenutak da odjurim do štaglja za ovce gde je radio
drvodelja. Kako s njim zasednem, zaboravim i da jedem. Fengsja je dolazila
nekoliko puta da me dozove, vidi da se tu pomalja sanduk i tek onda malo
razabere, razrogači oči i upitno maše rukama, a ja nešto mislim, trebalo bi i
ona da zna, pa joj kažem.

98
 Dete odmahuje glavom kao ludo, jasno mi je šta hoće da mi kaže, pa joj
rukama objasnim da to pripremam za Đadžen, da njoj bude od vajde. Ona i
dalje odmahuje glavom i za ruku me povede do kuće. Tu nastavi da me vuče
za rukav, pa pogura Đadžen, na šta ona širom otvori oči. Fengsja mi svom
snagom prodrma ruku, ne bih li se uverio da je Đadžen još živa, desnom
rukom pokazujući kao da nešto komada, jer, htela bi da izlomim sanduk.
Nije nikad ni pomislila da će joj majka umreti, džabe sam joj išta govorio
kad ne može da poveruje. Gledam je takvu, pa oborim glavu i ništa joj više ne
objašnjavam.
Đadžen nije izašla iz kreveta više od dvadeset dana. Tu i tamo bi se činilo
kao da joj je malo bolje, a onda kao da je kraj stvarno blizu. Potom jedne
večeri, legnem pored nje i taman da ugasim lampu, a ona podiže ruku i
povuče me da ne gasim. Glas joj beše tih kao komarac u letu, kaže htela bi da
je okrenem prema sebi. Gleda me žena tako, gleda, pa me par puta dozva:
„Fugui.”
Zatim se nasmeši i sklopi oči. Nakon nekog vremena, opet ih otvori i upita
me:
„Spava li Fengsja?”
Pridignem se i pogledam, pa kažem:
„Spava.”
Te noći, Đadžen je na prekide sa mnom malo umiljatije razgovarala, sve
dok nije zaspala od slatkog umora. A ja, nikako da zaspim, nego mi se
svakojake misli roje po glavi, jer izgleda mi da je Đadžen mnogo bolje, ali me
opet strah da to nije samo ono što se kaže bljesak na zalasku. Stavim ruku
preko njene, pa je opipam i osetivši da je još topla, malo se smirim.
Kad sam sledećeg jutra ustao, Đadžen je još spavala. Setivši se kako je
sinoć kasno legla, ne htedoh da je budim, nego ispih s Fengsjom malo
pirinčane kaše, pa pođosmo u polje na rad. Tog dana smo ranije završili s
poslom i kad smo se vratili kući, poskočih u neverici ugledavši Đađžen kako
sedi na krevetu i to još bez ičije pomoći. Videvši nas gde ulazimo, tiho reče:
„Fugui, ogladnela sam, skuvaj mi malo kaše.”
Stajao sam tamo zablenut kao budala, nakraj pameti mi nije bilo da će se
oporaviti, i tek kad me je dozvala, došao sam k sebi, suze krenuše da mi se
slivaju niz obraze i potpuno zaboravivši da me Fengsja ne čuje, rekoh joj:
„Sve je ovo zahvaljujući tebi, sve je ovo zato što si verovala da ti majka
neće umreti.”
Čim se nekom jede, nije mu ništa. Posle izvesnog vremena, Đadžen je

99
sedeći na krevetu mogla pomalo da šije i činilo se da će, ako tako nastavi,
možda i ponovo prohodati. Napokon mi je laknulo, ali tek što sam danuo
dušom, kad ti mene pokosi bolest. Ta je bolest mene u stvari još ranije
pronašla, nego kad je Joućing umro, a onda i Đadžen bila kao na samrti,
nisam o boljci ni mogao da vodim računa, pa je nisam ni osećao. Doktor se
beše prevario oko Đadžen i kako se njoj zdravlje polako vraćalo, meni se sve
više mantalo u glavi, sve dok se jednog dana, usred presađivanja mladica
nisam onesvestio u polju i tek kad su me doneli kući, shvatih da sam se
razboleo.
Sa mnom onako bolesnim, Fengsji nije bilo nimalo lako da opslužuje nas
dvoje u postelji i ide u polje da zarađuje bodove. Posle nekoliko dana, videvši
da je Fengsja stvarno preumorna, rekoh Đadžen da mi je mnogo bolje i
odvukoh se onako bolestan na njivu da radim, kad mi seljani, zaprepašćeni,
dobaciše:
„Fugui, sav si posedeo.”
Uz smeh odvratih: „To je još odranije.”
A oni će meni: „Ranije ti je kosa bila polucrna, a za ovih par dana potpuno
je posedela.”
Tako sam ja za samo nekoliko dana strašno ostario i nikad mi se više nije
povratila nekadašnja snaga. Dok radim, probadaju me krsta i sevaju leđa, a
kako se prihvatim nečeg napornijeg, celo telo mi oblije znoj.
Više od mesec dana nakon Joućingove smrti, došao je Cunšeng. Više se nije
zvao Cunšeng, nego Liu Đefang9. Kako ga ugledaju, svi mu se obraćaju s
„namesnik Liu”, ali za mene je još bio Čunšeng. Ispričao mi je da je odmah po
zarobljavanju postao vojnik Oslobodilačke armije, s kojom se borio sve do
Fuđena, a posle toga i u Koreji. Jaka mu je bila sudbina, čim u tolikoj borbi ne
beše poginuo. Posle rata u Koreji, prebačen je na civilne poslove u jedan
susedni okrug i tek te godine kad je Joućing umro, stigao je u naš okrug.
Kad je došao, svi smo bili kod kuće. Još pre nego što je zakoračio preko
vrata, načelnik povika:
„Fugui, namesnik Liu je došao da te vidi.”
Čim su njih dvojica ušli, rekoh Đadžen:
„To je Čunšeng, došao je Čunšeng.”
Ko bi rekao da će Đadžen na pomen Čunšenga smesta zaplakati i pohrliti
ka njemu vičući:
„Izlazi.”
Ja se ukopah u mestu, načelnik se usplahiri i reče Đadžen:

100
 „Kako smeš tako da razgovaraš s namesnikom Liuom?” Ne obazirući se
mnogo, Đadžen kroz plač uzviknu: „Vrati mi Joućinga.”
Čunšeng odmahnu glavom i reče joj: „Ovo je najmanje što mogu da
uradim.”
Potom joj predade novac, a ona, i ne pogledavši, nasrnu na njega vičući:
„Idi, izlazi.”
Načelnik dotrča pred nju i zakloni Čunšenga govoreći: „Đadžen, ne budi
blesava, Joućing je stradao u nesreći, nije ga namesnik Liu ubio.”
Shvativši da Đadžen ne prima novac, Čunšeng ga tutnu meni:
„Fugui, uzmi, molim te.”
S Đadžen onakvom pred sobom, ne bih se živ usudio da ga primim.
Čunšeng mi utrpa novac u ruku, a Đadžen svoj gnev istog časa usmeri na
mene vičući:
„Je l’ ti sin vredi dvesta juana10? ”
Smesta ugurah novac natrag Čunšengu u ruku. Otkad ga je Đadžen tog
puta oterala, Čunšeng je navraćao još dvaput, ali ona nije htela ni mrtva da ga
pusti da uđe. Sve su ti žene iste, kad nešto odluče, nema toga ko bi ih od toga
odvratio. Otprativši Čunšenga do izlaza iz sela, rekoh mu: „Čunšenže, nemoj
više da dolaziš.”
On klimnu glavom i ode. Od tada, sledećih nekoliko godina nije dolazio,
sve do kulturne revolucije, kad beše navratio još jedanput.
Kad se na grad obrušila kulturna revolucija, ulicama prepunim ljudi
vladao je potpuni nered, svakog dana bilo je tuče, a neki su bivali i na smrt
prebijeni, zbog čega se niko iz sela nije usuđivao da ode do grada. U
poređenju s gradom, na selu je bilo mnogo mirnije, ništa se nije promenilo,
osim što uveče nisi mogao kao čovek da se naspavaš, jer su najnovije i najviše
direktive predsednika Maoa uvek stizale u pola noći, pa bi načelnik stao na
gumno i zasvirao u pištaljku, na čiji bi zvuk svi smesta ustajali i odlazili na
gumno da slušaju prenos uz načelnikove povike:
„Svi na gumno, naš dragi predsednik Mao ima nešto da nam saopšti.”
Mi smo ti običan narod i nije da nas je baš briga za stvari od državnog
značaja, nego nam nisu baš najjasnije, pa smo u svemu slušali načelnika, a on
opet one iznad njega. Šta god bi oni iznad rekli, mi bi odmah tako razmišljali
i radili. Ja i Đadžen smo se najviše sekirali zbog Fengsje, pošto nije više bila
mala i valjalo joj je pronaći mladoženju. Bila je sasvim nalik Đadžen u
mladosti i da je kao malu ne beše snašla ona bolest, provodadžike nam još
odavno ne bi mrdale s kućnog praga. Mene sve više izdaje snaga, Đadžen

101
teško da će se u potpunosti oporaviti, svašta bejasmo već prošli u životu, a i
čovek ti sazreva, baš kao kruška koja kad dozri otpadne s drveta. Ali, muči
nas Fengsja, jer nije kao ostali, ko će se o njoj brinuti kad ostari?
Iako gluva i nema, Fengsja je ipak žensko, i teško da nije znala da se ljudi
žene i udaju. Svake godine kad bi se neka devojka iz sela udavala ili pristizali
ženici, u silnoj graji od doboša i gongova, Fengsja bi s motikom u ruci
zabezeknuto posmatrala šta se dešava, praćena podsmehom mlađih u selu
koji su na nju pokazivali.
Kad se onomad Vangovima u selu ženio treći sin, svi su pričali da je mlada
lepotica. Tog dana, na seoskom dočeku, nevesta beše u jarkocrvenom
postavljenom kaputu i nikako ne prestaje da se kikoće. Gledam s njive, a ona
se crveni od glave do pete, milina je videti joj one zajapurene obraze.
Dotrčaše svi radnici s njiva, a mlada iz džepova napipava cigarete Pegaz i
nutka starije muškarce, uz nekoliko mlađih sa strane koji dobacuju:
„I mi smo tu, i mi smo tu.”
Nevesta uz širok osmeh vraća cigarete u džep, a oni mladići grabeći se
uzvikuju:
„Samo što nije legla u bračni krevet, a ni cigaru da da.”
Mlada iz sve snage pokri rukom džep, ali joj oni silom raširiše prste i kad
su se dočepali cigareta, jedan od njih ih podiže uvis, a drugi potrčaše za njim
na obližnju među.
Preostali momci okružiše nevestu uz glasan smeh po kojem se dalo
zaključiti da sigurno pričaju neke nepodopštine kojima se mlada sve vreme
pognute glave smejala. Kad se nevesta pridružila mladoženji, bio je to praznik
za oči i uši.
Fengsja je, zatečena, iz njive netremice gutala ceo prizor, kao oduzeta s
motikom u krilu. Teško mi je bilo dok sam je takvu sa strane posmatrao, pa ne
htedoh da je prekidam, nego je pustih da se sita nagleda. lonako joj je sudbina
dala da samo ovako iz prikrajka posmatra radost drugih nevesta. Kad ono,
gledala Fengsja tako gledala, pa najednom krenu ka povorci. Stala kraj
neveste i blesavo se smeškajući pošla i ona uz nju da korača. Ona mladež se
kida od smeha, a moja ti Fengsja sva u zakrpama hoda uz nevestu obučenu
em uredno, em svečano, pa kad je još onako naočitu uporediš s mojom
Fengsjom, bude ti je bedne prosto žao. Fengsja još i nenašminkana, ali rumeni
se kao mlada i osvrćući se sve zagleda mladoženju.
Mlađi kroz smeh dovikuju:
„Fengsja bi muža.”

102
 Čujem ih i ja gde dobacuju, a onda najednom počeše i s bezobraznim
opaskama, pa neko reče mladoženji: „Nameračila se Fengsja na tvoj krevet.”
Sa Fengsjom u korak kraj sebe, mlada ni da se nasmeje, Fengsja joj
mrska. Utom neko dobaci mladoženji:
„Nisi, vala, ni ti lud, odmah se s dve oženio, jednu pod sebe, a drugom da
se pokrije.”
Mladoženja se zasmeja, a nevesti prekipelo, pa ne hajući za skrušenost
koja joj priliči sveže udatoj, dreknu na njega:
„Koji se ti kurac smeješ?”
Stvarno to nisam više mogao da gledam, pa dođoh do međe i rekoh im:
„Kakvi ste vi to ljudi, ako bi nekog da kinjite, Fengsju ne možete, evo vam
mene pa me kinjite.”
Kad sam rekao šta sam imao, povukoh Fengsju sa sobom i pođoh kući, a
ona je, budući nimalo glupa, videvši moj izraz lica, odmah shvatila da se nešto
dogodilo, pa je pognute glave hodala za mnom do kuće i pred vratima
zaplakala.
Nakon toga, ja i Đadžen smo odlučili da joj po svaku cenu moramo
pronaći muža, jer oboje ćemo umreti pre nje i kad umremo, ona će se za nas
pobrinuti, ali ako ovako dočeka starost, neće imati nikog da se za nju mrtvu
postara. A opet, ko bi pristao da uzme Fengsju za ženu?
Đadžen reče kako ne bi bilo loše da zamolimo načelnika, pošto poznaje
mnogo ljudi van sela, da se malo raspita nema li zaista nekog ko bi hteo našu
Fengsju. Tako ja i odoh kod načelnika, koji saslušavši me reče:
„Što jest jest, treba i Fengsja da se uda, samo teško da ćemo joj naći nekog
pristalog.”
Rekoh: „Ma i da je neko bez ruke ili s kraćom nogom, neka samo pristane
da se oženi i njegova je.”
Tek što sam to izgovorio, najpre zažalih, jer ni po čemu Fengsja nije bila
gora od drugih, osim što ne ume da govori. Kad sam po povratku kući sve
ispričao Đadžen, i nju obuze žalost. Dugo je bez reči sedela na krevetu i
naposletku uz uzdah rekla:
„Šta je tu je, sad nam nema druge.”
Ne prođe dugo, a načelnik pronađe muškarca za Fengsju. Tog dana baš
sam đubrio naše parče, parcele za ličnu upotrebu, kad eto ti načelnika koji
kaže:
„Fugui, našao sam Fengsji muža, tu je iz grada u našem okrugu, prevozi
robu, odlično zarađuje.”

103
 Kad sam čuo o kakvim se uslovima radi, obuze me neverica, sve mislim
načelnik se sa mnom sprda. Kažem: „Načelniče, ne zavitlavaj me.”
A on će meni: „Ne zavitlavam te, zove se Vang Ersi i krivoglav je, glava
mu je prislonjena uz rame i nikako ne može da je podigne.”
Kako mi reče da je krivoglav, poverovah mu, pa brzo rekoh:
„Dovedi ga što pre da vidi Fengsju.”
Čim je načelnik otišao, bacih lopaticu za đubrenje pa potrčah ka svojoj
kolibi i još pre nego što sam ušao stadoh na sav glas da dozivam:
„Đadžen, Đadžen.”
Kako je sedela na krevetu, Đadžen pomisli da se nešto desilo, pa me
dočeka razrogačenih očiju, a ja joj kažem: „Fengsja ima mladoženju.”
Đadžen tek onda s olakšanjem odahnu i reče:
„Na smrt si me preplašio.”
Kažem: „Ne fali mu nijedna noga, ruke mu na mestu i još je iz grada.”
Izgovorivši to, stadoh da ridam, a Đadžen se najpre nasmeja, pa onda,
videvši me uplakanog i njoj krenuše suze. Radovali smo se tako neko vreme,
kad Đadžen upita: „Hoće li tako dobra prilika hteti Fengsju?”
Kažem: „Taj muškarac je krivoglav.”
Đadžen se tek onda malo zabrinu. Te večeri, tražila je da joj izvadim odeću
koju je ranije nosila, da bi od toga Fengsji nešto sašila. Kaže:
„Fengsja mora malo da se dotera, dolazi prosac da je odmeri.”
Nije prošlo ni tri dana, kad eto ti Vang Ersija. Stvarno beše krivoglav i kad
me je ugledao, isturi desno rame, pa ga onda isturi i prema Fengsji i Đadžen,
a Fengsja, videvši ga takvog, stade da se keseri razjapljenih usta.
Obučen u maovku, još sav čist i uredan, da mu glava ne beše priljubljena
uz rame, sasvim bi sličio nekom gradskom rukovodiocu. U pratnji načelnika,
doneo je flašu pića i komad bojadisanog platna. Đadžen je sedela na krevetu s
uredno počešljanom kosom, u pristojnoj ali pomalo pohabanoj odeći i novim
parom platnenih cipela koje sam joj, naročito za tu priliku, stavio pod krevet.
Fengsja je obučena u trešnja crveno pognute glave sedela kraj majke. Đadžen
je, sva radosna, smejuljeći se posmatrala svog budućeg zeta.
Ostavivši piće i platno na sto, Vang Ersi isturenog ramena napravi krug po
našoj sobi kako bi je što bolje osmotrio. Kažem:
„Načelniče, Ersi, sedite.”
Ersi otpuhnu i sede na hoklicu, a načelnik odmahujući rukom reče:
„Ja neću, Ersi, ovo je Fengsja, a ovo su njeni otac i majka.”
Videvši da načelnik na nju pokazuje, Fengsja mu se s obema rukama u

104
krilu nasmeja, a kad je pokazao na Đadžen, Fengsja i njoj uputi osmeh.
Đadžen reče:
„Načelniče, sedi, molim te.”
Načelnik reče: „Ne, ne, imam još neka posla, samo vi popričajte.”
Potom se okrenu da pođe i kako se nije dao odvratiti, ja ga otpratih i
vrativši se unutra pokazah Ersiju na ono piće na stolu:
„Što si bacao pare, ja ti već više od dvadeset godina ne pijem.”
Ersi jednom otpuhnu, ništa ne progovara, nego isturivši rame samo zvera
po sobi, a ja kao na iglama. Đadžen mu uz osmeh reče:
„Malo smo bedni.”
On ponovo otpuhnu, pa isturi rame da pogleda Đadžen, a ona nastavi:
„Srećom pa imamo tu jednu ovcu i nešto kokošaka, Fugui i ja smo se
dogovarali da ih za Fengsjinu udaju prodamo i spremimo joj miraz.”
On na to opet otpuhnu, nikako da mu pogodiš šta misli. Sedeo je malo, pa
ustade i reče da mora da krene. Vidim ja, slaba vajda od ovog ženika. Nije
Fengsju ni pogledao kako treba, samo zvera po našoj izanđaloj sobi.
Pogledam Đadžen, a ona, kiselo se smeškajući, reče Ersiju:
„Izdale su me noge, pa ne mogu iz kreveta.”
Ersi klimnu glavom i kad je izašao, upitah ga:
„Nećeš da nosiš darove?”
On na to otpuhnu, pa isturivši rame osmotri slamu na krovu, klimnu
glavom i ode.
Vrativši se u sobu, sedoh na hoklicu i kad promislih, obuze me malo
ljutnja, pa rekoh:
„Ni glavu ne može da podigne kako treba, a još bi da bira.”
Đadžen uzdahnuvši reče:
„Ne možeš ga kriviti.”
Videvši nas onakve, pametna Fengsja je odmah shvatila da se nije dopala
proscu, pa ode u sobu, presvuče se u staru odeću i s motikom o ramenu pođe
u polje.
Naveče dođe načelnik da me upita:
„Je li uspelo?”
Odmahnuvši glavom, rekoh: „Previše smo bedni, kuća mi je previše
bedna.”
Drugog dana ujutru, usred oranja neko me dozva:
„Fugui, pogledaj na put, izgleda da nailazi onaj krivoglavi što ti je dolazio
u prošnju.”

105
 Podignem glavu i vidim njih petoricu-šestoricu kako se gegajući
približavaju putem sve vukući za sobom natovarena kolica, samo se onaj na
čelu nimalo ne gega, nego hita napred naherene glave. Još izdaleka
prepoznadoh da to stiže Ersi, mada mi nakraj pameti nije bilo da bi mogao da
se vrati.
Ugledavši me, Ersi reče:
„Treba promeniti slamu na krovu, a dovezao sam i kreč da omalam
zidove.”
Bacim pogled na ona kolica, a na njima kreč i dve četke za krečenje, pa
preko svega stočić i na njemu svinjska glava. Ersi, s dve flaše rakije u rukama.
Tek mi tada postade jasno da se onomad, gledajući unaokolo, nije gadio
moje sirotinje, nego mu čak ni slama s krova nije promakla. Hteo sam i sam
još ranije da je zamenim, samo sam čekao da utihnu poljski radovi, pa da
zamolim nekog iz sela da mi pomogne.
Ersi je došao s petoricom, kupio meso, spremio rakiju, ma za sve se beše
pobrinuo. Stigavši pred našu kolibu, spustiše kolica, a Ersi, kao da stupa u
sopstvenu kuću, u jednoj mu ruci svinjska glava, u drugoj stočić, pa ušavši,
položi svinjsku glavu na sto i stočić postavi pred Đadženine noge i reče:
„Kad se pojede, sve je mnogo lakše.”
Đadžen se u trenutku ovlažiše oči, beše dirnuta, jer i za nju Ersijev dolazak
beše kao grom iz vedra neba, a još kad je videla da je doveo ljude da nam
promene slamu na krovu i da joj je preko noći napravio stočić, reče mu:
„Ersi, na sve si mislio.”
Ersi i ostali izneše sto i stolice napolje, pod jednim drvetom postaviše asure,
a on onda dođe pred krevet nameravajući da na leđima ponese Đadžen, a ona
uz smeh odmahnu rukom i dozva me:
„Fugui, što samo stojiš?”
Brzo priđoh da je uzmem na krkače i uz osmeh rekoh Ersiju:
„Svoju ženu ću ja na leđa, a ti posle nosaj Fengsju.”
Đadžen me malo podbode, a Ersi se slatko nasmeja. Donesoh Đadžen pod
drvo, pa je oslonih na stablo i smestih na asuru. Posmatrao sam Ersija kako s
ostalima para slamu s krova i umeće snop po snop. On i jedan među njima se
behu uzverali na krov, a ostala četvorica su ispod valjali slamu za moj kućni
pokrov. Na prvi pogled mi beše jasno da je Ersi doveo radnike naviknute na
ovaj posao, jer delovaše brzo i uvežbano. Oni ispod su bambusovim
štapovima podbadajući odozdo doturali slamu, a Ersi i još jedan od njih su
gore zastirali krov. Iako s glavom priljubljenom uz rame, Ersi u poslu nije

106
nimalo zaostajao i kad bi mu dobacili slamu, prvo bi je malo ćušnuo nogom, a
onda ispružio ruku da je uhvati. Teško da bi u selu ikog tako veštog pronašao.
Još pre podneva, krov je bio gotov. Zagrejao sam im vedro čaja, a Fengsja
im je, i sama srećna, nasipala neprestano obigravajući oko njih. Videvši da se u
kuću najednom toliko njih sjatilo da obavlja posao, osmeh joj nije silazio s
usana.
Dođoše i mnogi iz sela, a jedna od njih dobaci Đadžen:
„Nisi ćerku još ni udala, a zet ti već radi po kući, stvarno ti se posrećilo.”
Đadžen uzvrati: „Fengsji se posrećilo.”
Kad je Ersi sišao s krova, rekoh mu:
„Ersi, odmori se malo.”
On rukavom obrisa znoj s čela, pa reče:
„Nisam se umorio.”
Potom isturi rame i pogleda oko sebe, pa ugledavši povrtnjak s leve strane
upita:
„Je li ovo naša zemlja?”
Rekoh: „Jeste.”
On smesta uđe u kuću i uze kuhinjski nož, pa se, odsekavši par komada
svežeg povrća u bašti, vrati nazad u kuću. Ubrzo je unutra sekao svinjsku
glavu, a ja stadoh da ga odvraćam, terajući ga da to prepusti Fengsji, ali on
opet rukavom obrisa znoj i reče:
„Nisam umoran.”
Morah da izađem i poguram Fengsju, a ona se ukipila kraj Đadžen i dok
je ja gurkam, postiđeno okreće glavu ka majci, pa tek kad joj Đadžen uz
smeh pokaza rukom da uđe, ode u kolibu.
Ja i Đadžen smo uz čaj i razgovor pravili društvo radnicima koje je doveo
Ersi, i kad sam jednom u međuvremenu ušao, Ersi i Fengsja mi izgledaše kao
muž i žena – jedno potpaljuje vatru, drugo kuva i sprema. Sve se međusobno
zagledaju, osmehujući se širom otvorenih usta.
Izađem da ispričam Đadžen, smeje se i ona. Ne prođe dugo, a ja ne mogu
da odolim da ponovo ne virnem, ali tek pridignuta, Đadžen me zaustavi,
krišom rekavši:
„Nemoj da ulaziš.”
Posle ručka, Ersi se s ostalima bacio na krečenje i kad su se sutradan
osušili, zemljani zidovi na kući bili su bleštavo beli kao gradske kuće od cigle i
crepa. Dan još ne beše odmakao kad su završili, pa rekoh Ersiju:
„Prvo da večerate, pa onda krenite.”

107
 On reče: „Nećemo jesti.”
Zatim izbaci rame prema Fengsji, jasno je meni da je gleda. Spustivši glas,
upita mene i Đadžen:
„Oče, majko, kad mogu da uzmem Fengsju za ženu?” Čuvši ga kako nas
naziva roditeljima, od radosti nismo mogli da skinemo osmeh s lica, pa
pogledavši Đadžen rekoh:
„Kad god ti budeš hteo.”
Onda tiho dodadoh:
„Ersi, nije da hoću da te izlažem trošku, nego, Fengsji nije bilo lako u
životu, pa pozovi malo više svatova, da bude što življe i da imaju šta da vide
ovi iz sela.”
„Dobro, oče.”
Uveče je Fengsja pipkala ono bojadisano platno koje je doneo Ersi i
zagledala ga smeškajući se. Ponekad bi, podigavši pogled, videla da se ja i
Đadžen smejemo, pa bi sva usplahirena pocrvenela u licu. Videvši da joj se
Ersi dopao, ja i Đadžen se obradovasmo. Kaže Đadžen:
„Ersi je pošten i dobar čovek, mirna mi je duša što njemu dajemo
Fengsju.”
Prodali smo ono ovaca i kokošaka, pa sam poveo Fengsju u grad i obukao
je dvaput od glave do pete, uz to sam uzeo i celu jednu novu posteljinu, lavor i
još štošta. Imala je sve što i druge devojke u selu, jer što reče Đadžen:
„Ne smemo se ogrešiti o Fengsju.”
Tog dana kad se Ersi ženio Fengsjom, još izdaleka zagrmeli su bubnjevi i
gongovi, zbog čega su se svi tiskali na ulazu u selo. Ersi je sa sobom doveo
više od dvadeset ljudi odreda odevenih u maovke, i da on ne beše zakačio
crveni cvet na rever, izgledalo bi baš kao da su kakvi rukovodioci došli u
posetu. Istovremeno su udarali u više od deset gongova, uz dva velika doboša
od čije je duboke grmljavine svima u selu zujalo u ušima, a najviše su upadala
u oči sjajna uparađena teretna kolica u sredini, na kojima beše jednako
iskićena stolica. Ušavši u selo, Ersi je smesta otvorio dva boksa skupih cigareta
Velike dveri i trpao ih u ruke svim muškarcima koje bi usput ugledao, ne
prestajući da govori:
„Mnogo vam hvala, mnogo hvala.”
Kad su se drugi u selu ženili ili udavali, nikad se nije pušilo ništa bolje od
Pegaza, a Ersi je šakom i kapom deleći kutije Velikih dveri ubedljivo zasenio
sve do tada. Oni koji su dobili cigarete požurili bi da ih strpaju u džep, kao da
se boje da će im ih neko oteti, pa bi napipavajući izvukli po jednu i stavili je u

108
usta.
Ni onih dvadesetak koji su išli za Ersijem nisu se štedeli, zemlja se tresla od
njihovog bubnjanja, a još su i vikali iz sveg glasa, dok su nailazeći na devojke
i decu iz sela, iz nabubrelih džepova ka njima bacali slatkiše. Netremice sam
posmatrao ovo rasipanje, razmišljajući ćutke kako se to u stvari razbacuje
novac.
Kad su stigli pred našu kolibu, ulazili su jedan po jedan da vide Fengsju
ostavljajući doboše pred kućom, na radost mlađih, koji su pripomagali u
bubnjanju. Fengsja je tog dana u novoj odeći bila zaista lepa, čak ni ja, kao
rođeni otac, nisam mogao da zamislim da će biti tako naočita. Sedeći pred
Đadženinim krevetom, među onima što su jedan za drugim ulazili tražila je
pogledom Ersija i kad ga je spazila, požurila je da spusti glavu.
Svi Ersijevi gradski svatovi bi, ugledavši Fengsju, govorili: „Krivoglavom je
upala sekira u med.”
Još dugo godina nakon toga, kad bi se udavale druge devojke u selu, i
dalje se pričalo kako je Fengsjina svadba bila neprevaziđena. Kad su tog dana
Fengsju izveli iz kuće, lice joj beše rumeno kao paradajz, jer nikad dotad ne
beše istovremeno u nju upereno toliko očiju, zbog čega je glavu zaronila u
grudi ne znajući šta da radi, i kad ju je Ersi uzeo za ruku i doveo do kolica,
gledala je stolicu na njima i dalje sasvim zbunjena. Onako niži od nje, Ersi je
Fengsju začas na rukama preneo na kola, uz opšti smeh i Fengsjino kikotanje.
Ersi reče meni i Đadžen:
„Oče, majko, odvodim vam Fengsju.”
Uz te reči, Ersi sam povuče kolica na čiji pokret Fengsja, koja se do tada
smešila pognute glave, stade unezvereno da se osvrće zabrinuto gledajući oko
sebe. Znao sam da ona to pogledom traži mene i Đadžen, mada sam s
Đadžen na leđima u stvari stajao pored nje. Kako nas je ugledala, pošle su joj
suze i kroz plač se osvrtala ka nama. Najednom sam se setio kako me je i
onda, kao trinaestogodišnja devojčica, plačući posmatrala dok su je odvodili,
pa i ja pogruženo zaplakah, a vrat mi sav mokar, znam da plače i Đadžen.
Ipak, razmišljam, ovog puta je drugačije, jer Fengsja se udaje, pa nasmejavši
se, rekoh Đadžen:
„Đadžen, svadba je, trebalo bi da se smeješ.”
Pošteni Ersi je vukući kolica neprekidno okretao glavu ka svojoj nevesti i
videvši da se Fengsja uplakana osvrće ka nama, smesta se zaustavio i sam
ukočeno pogledajući za sobom. Što je više plakala, Fengsja je bivala sve
očajnija, srce mi se stezalo dok sam gledao kako mi se detetu tresu ramena, pa

109
rekoh Ersiju:
„Ersi, Fengsja je sad tvoja žena, bolje da je što pre odvezeš.”
S Fengsjom udatom u gradu, ja i Đadžen bili smo kao bez glave, nikako
da se smirimo. Dok nam je svakog dana bila pred očima, nije čovek posebno
ni obraćao pažnju, ali čim je otišla, u kući smo ostali samo ja i Đadžen da se
tako međusobno gledamo, kao da se posle tolikih godina nismo dovoljno
nagledali jedno drugog. Hajde ja još i nekako, radeći u polju, uspevao sam
pomalo da odagnam misli o Fengsji. Ali Đadžen nije bilo lako, dok je po ceo
dan onako besposlena sedela na krevetu, kako da se ne sekira zbog ćerkinog
odlaska? Najpre je samo tupo zureći ćutala na krevetu, ali posle ni ona više
nije mogla da podnese da se tako muči sa silnim bolovima u leđima. Znao
sam kakav je to osećaj kad si po ceo dan u krevetu, budeš umorniji nego da si
radio u polju, jer ne možeš ni telo da razdrmaš. U sumrak sam je na leđima
odneo u selo da malo prošeta, a kad su je ugledali, svi su je u selu srdačno i
naširoko propitivali, od čega se i ona mnogo bolje osećala, pa mi se naslonila
na uvo da upita:
„Da nas oni to ne ismevaju?”
Kažem: „Šta ima smešno u tome što svoju ženu nosim na krkače?”
Počela je da uživa u prisećanju na neke stvari iz prošlosti, pa je onda
najednom pomenula Fengsju, zgode sa Joućingom i tako pričajući prasnula je
u smeh. Kad smo stigli do ulaza u selo, počela je da priča o onom danu kad
sam se vratio, a ona radila u polju i začula kako neko glasno doziva Fengsju i
Joućinga, podigne glavu i ugleda me, ali nikako da poveruje. Dok je o tome
kroz smeh pripovedala, počela je da plače, sve joj suze kaplju po mom vratu,
a kaže:
„Sve je bilo kako treba kad si se vratio.”
Po pravilu, trebalo je da se Fengsja vrati posle mesec dana, a i mi smo
morali toliko da sačekamo da bismo joj otišli u posetu. Kad ono, nije prošlo ni
deset dana otkako se udala, a ona već došla. Tog dana predveče, baš smo bili
završili s večerom kad neko napolju povika:
„Fugui, idi vidi tamo na ulazu u selo, izgleda da ti dolazi onaj krivoglavi
zet.”
Ja i dalje ne verujem, jer svi u selu znaju da smo ja i Đadžen skoro
pobenavili koliko nam Fengsja nedostaje, pa sve misleći da se to ovi u selu s
nama sprdaju, kažem Đadžen:
„Ma kakvi, nema još ni deset dana.”
Đadžen uznemireno reče:

110
 „Brzo idi da pogledaš.”
Otrčim do prilaza selu, kad ono stvarno Ersi, isturio levo rame sa
zavežljajem kolača u jednoj ruci i Fengsjinom rukom u drugoj, idu tako ka
meni nasmejani. U selu da puknu od smeha, jer tih godina baš i nisi mogao
da vidiš dvoje kako se drže za ruku, a ja im kažem:
„Ersi je iz grada, a u gradu se ponašaju kao zapadnjaci.”
Đadžen je htela da svisne od radosti zbog Ersijevog i Fengsjinog dolaska;
Kako je Fengsja sela pored nje na postelju, Đadžen ju je uzela za ruku
neprestano je milujući i ponavljajući da se Fengsja udebljala, kao da je mogla
bogzna koliko da se udeblja za tih desetak dana. Kažem Ersiju:
„Nisam imao pojma da ćete doći, ništa nisam spremio.”
Ersi se nasmeja i reče da ni on nije znao da dolaze, nego je Fengsja
navaljivala, pa je on, ne znajući šta će, pošao za njom.
Nakon što je Fengsja došla posle nepunih deset dana od udaje, ni mi se
više nismo osvrtali na običaje i ja sam skoro svakodnevno hitao u grad
pravdajući se da me je Đadžen poslala, mada sam i sam želeo što češće da ih
viđam. Jurio sam u grad s istim žarom kao nekad u mladosti, samo na drugo
mesto.
Na odlasku bih nasekao malo povrća iz svoje parcele, stavio ih u košaru
na ruci i obuo nove platnene cipele koje mi je napravila Đadžen. Berući
povrće, malo bih zablatnjavio cipele, pa bi me Đadžen smesta zaustavila
terajući me da obrišem glib. Ja joj kažem:
„Ovako starog, šta me još briga za blato na cipelama.”
A Đadžen će na to: „Nemoj tako da govoriš, i star čovek je čovek, a čoveku
priliči da bude malo uredniji.”
Što jest jest, iako bolesna i vezana za krevet tolike godine, svakog dana je
bila pod konac uredno počešljana. Kad bi me ugledali kako izlazim iz sela
tako sređen i čist s košarom o ruci, pitali bi me:
„Opet ideš kod Fengsje?”
A ja bih klimnuo glavom: „Aha.”
Oni će opet: „Kad tako stalno ideš, zar te onaj krivoglavi zet ne otera?”
Kažem: „Nije Ersi takav.”
Sve su Ersijeve komšije volele Fengsju, pa su je uvek kad bih došao hvalile
govoreći da je vredna i pametna. Kad bi mela, počistila bi i pred tuđim
stanovima, ne zaustavljajući se tako ni do pola ulice, sve dok je komšije već
preznojenu ne bi potapšale po ramenu da prestane i ona nasmejana pošla
svojoj kući.

111
 Fengsja nikada ranije nije učila da plete džempere, jer kod nas u kući,
onako siromašnoj, niko ih nije ni nosio. Gledala je žene iz komšiluka kako
razigranim rukama pletu pred kućom i to joj se veoma dopalo, pa bi primakla
klupicu pred njih i sedela tako satima, nepomično zureći. Videvši je tako
opčinjenu, komšinice su joj pokazale kako da i ona plete. Tek što su je priučile,
behu ustuknule od neverice, jer je Fengsja istog trena savladala nauk i u roku
od tri-četiri dana, plela je jednako brzo kao i one. Kad su me videle, rekoše mi:
„Kako bi bilo dobro da Fengsja nije gluva i nema.”
I one su prema njoj osećale sažaljenje. Od tada je Fengsja, čim bi završila s
kućnim poslovima, sedala pred vrata i plela im. Sve su se žene u ulici slagale u
tome da im džemperi koje je plela Fengsja najbolje pristaju, što im beše baš
dobrodošlo, pa joj je svaka od njih donosila vunicu da joj ponešto isplete. Nije
da nije bila umorna, ali Fengsji beše toplo oko srca. Kad bi za ispleteni
džemper pred njom podizale palac, Fengsja bi im se dugo i široko osmehivala.
Pri svakom odlasku u grad, komšinice bi se zaređale da mi ispričaju kako
je Fengsja dobra čas u ovome čas u onome, a meni samo što suze ne pođu od
njihovih lepih reči, pa kažem:
„Vi u gradu ste baš dobri, teško da bi u selu neko tako pohvalio moju
Fengsju.”
Obradovalo me je kad sam se uverio koliko se Fengsja svima dopada i
kako je Ersi voli svim srcem. Kod kuće bi se Đadžen uvek požalila kako sam
se predugo zadržao. I imala je pravo, jer dok mene nije bilo, ona je onako bez
igde ikog kod kuće samo istezala vrat čekajući da se vratim ne bih li joj
ispričao novosti o Fengsji, a onda bi se, ne dočekavši me, naravno, sva
uzrujala. Kažem joj:
„Kako sam ugledao Fengsju, zaboravio sam na vreme.”
Po svakom povratku kući, morao sam da posedim kraj kreveta i
nadugačko pripovedam Đadžen šta se Fengsji dešava u kući i napolju, koju
boju odeće nosi, jesu li joj se poderale cipele koje joj je napravila Đadžen... Sve
je već znala, ali i dalje nije prestajala da me zapitkuje, a ja nisam prestajao da
joj odgovaram, sve dok mi se usta nisu osušila, a ona me i dalje ne pušta, nego
pita:
„Ima li nešto da si zaboravio da mi kažeš?”
Priča bi tako potrajala do noći, i dok su drugi u selu skoro odlazili na
spavanje, mi još ne bismo ni jeli, pa bih joj rekao:
„Moram nešto da nam skuvam.”
A ona bi me vukla ka sebi preklinjući:

112
 „Pričaj mi još o Fengsji.”
Istini za volju, i meni bi se još pričalo o Fengsji, sve mi se činilo da Đadžen
nije čula dovoljno, a kad sam odlazio u polje na rad, opet bih prepričavao
drugima u selu kako je Fengsja pametna i marljiva, kako lepo prolazi u
gradu, kako su je svi zavoleli i kako plete džempere brže od svakoga. Bilo je i
nekih u selu kojima to nije bilo po volji, pa bi govorili:
„Fugui, izlapeo si, u gradu su pokvarenog srca, Fengsja će svisnuti od
umora radeći za druge.”
Kažem: „Ma kakvi.”
A oni će: „Kad već za njih plete džempere, poklone li joj ponešto kao što
red nalaže?”
U selu su ti mnogo uskogrudi, samo misle kako bi nešto ušićarili. A ni
gradske žene uopšte nisu tako pokvarene kao što oni kažu, dvaput sam ih čuo
kako govore Ersiju:
„Ersi, idi kupi kilo vunice, treba i Fengsja da ima džemper.”
On bi se na to bez reči nasmejao. Ersi je bio čovek na mestu, sve me je
poslušao kad se ženio Fengsjom, pošteno se istrošio i još se i zadužio. Kad smo
se našli nasamo, krišom mi reče:
„Oče, čim vratim dug, kupiću Fengsji vunicu.”
Kako je kulturna revolucija sve strašnije uzimala maha u gradu, ulice
behu sasvim oblepljene posterima, a vešali su ih niko drugi do goli probisveti,
usput se i ne trudeći da poskidaju one stare, tako da su odebljali zidovi
izgledali kao gomila pretrpanih džepova. Čak su i Fengsja i Ersi na vratima
imali plakat, a na lavoru i drugom pokućstvu bile su im utisnute reči našeg
dragog predsednika Maoa, s jastukom na kome je pisalo: ne zaboravimo na
klasnu borbu i čaršavima s kojih se čitalo: napredujemo kroz buru i oluju. Svake
večeri Ersi i Fengsja zaspali bi na rečima predsednika Maoa.
Svakog puta kad bih došao u grad, izbegavao sam gužvu, jer nije bilo
dana da neko nekog ne bije, a viđao sam nekoliko puta i ljude kako pretučeni
leže na zemlji nemoćni da ustanu. Nije ni čudo što načelnik nije više odlazio u
grad na sastanke, i iako su iz narodne komune često slali nekog da ga
obavesti o okružnom skupu rukovodilaca treće klase, on nikada nije odlazio
da prisustvuje, već nam je krišom govorio:
„U gradu svakog dana poneko pogine, da umreš od straha, sad ti je da
odeš u grad na sastanak isto kao da ulaziš u mrtvački sanduk.”
Tako se načelnik pritajio u selu i nigde nije odlazio, ali uspeo je u spokoju
da preživi samo par meseci, jer, džaba što on nije nigde izbivao, kad su mu

113
drugi došli na vrata. Tog dana smo svi radili u polju, kad ugledasmo kako se
izdaleka vijori crvena zastava i iz grada dolaze crvenogardejci11. Načelnik je
takođe bio na njivi i kad je video da se približavaju, ustuknuo je i upitao me
kao na žeravicama:
„Nisu valjda po mene došli.”
Na čelu crvenogardejaca bila je neka ženska i kad su stali pred nas, ona
povika:
„Zašto ovde nema slogana i postera? Gde je načelnik? Ko je načelnik?”
Načelnik brzo baci motiku i pritrči klimajući glavom uz naklon:
„Drugarice predvodnice crvenogardejaca.”
A ona ženska, odmahnuvši rukom, upita:
„Zašto nema slogana i postera?”
Načelnik će: „Ima slogana, ima dva slogana, ispisani su iza one kuće.”
Ženska je imala najviše šesnaest-sedamnaest godina i dok je onako sva
narogušena sevala očima pred našim načelnikom, sve misliš da gleda mimo
njega. Onda se okrenu ka onih nekoliko crvenogardejaca sa tubama farbe u
rukama i reče im:
„Na pisanje slogana.”
Oni smesta potrčaše ka kućama u selu da ispisuju slogane, a mlađahna
predvodnica reče načelniku:
„Okupi sve iz sela.”
Načelnik kao oparen iz džepa izvuče pištaljku i zasvira u nju iz sve snage,
na šta užurbano dotrčaše i oni iz drugih njiva. Kad su bili skoro svi na broju,
devojka povika ka nama:
„Ko vam je ovde zemljoposednik?”
Na njene reči svi se okrenuše ka meni, noge mi se presekle od njihovih
pogleda, kad srećom načelnik reče: „Zemljoposednik je streljan odmah po
oslobođenju.” A ona će opet: „Ima li bogatih seljaka?”
Načelnik kaže: „Bio je jedan, ali je umro pretprošle godine.”
Ona baci pogled na načelnika, pa dreknu ka nama: „Ima li onih koji su
pošli kapitalističkim putem?” Načelnik nasmejanog lica reče:
„Ovo je malo selo, otkud nama kapitalisti?”
Ona najednom ispruži ruku i uperivši prst skoro do načelnikovog nosa,
upita:
„Ko si ti?”
Načelnik stade zaplašeno da ponavlja:
„Ja sam načelnik, načelnik.”

114
 Kad će ona odjednom na sav glas:
„A ti si, znači, strana na vlasti koja se zaputila kapitalističkim putem.”
Presvisnuvši od straha, načelnik ne prestaje da odmahuje rukom:
„Ma ne, ne, nisam se ja nigde zaputio.”
A ona, ne obazirući se na njega, uzviknu:
„On nad vama sprovodi antikomunističku vlast, ugnjetava vas, morate da
se dignete na ustanak i izlomite mu pseće nožurde.”
Svi su zgranuto gledali u načelnika, koji je obično bio pun sebe i čija se reč
bez pogovora slušala, a da pri tom nikom nikad nije palo na pamet da u
nečemu nije u pravu. Kad evo ga sad tu, pred nama, pognut od muke pred
grupom gradske dece koja ga kinje dok ih on neprekidno moli za milost,
govoreći i ono što ni nama ne bi nikad prešlo preko usana. Preklinjao je tako
neko vreme, pa se onda okrenu ka nama vičući: „Istupite i kažite da vas
nisam ugnjetavao.”
Svi pogledaše u načelnika, pa u one crvenogardejce, a onda u grupicama
progovoriše:
„Načelnik nas nije ugnjetavao, on je dobar čovek.”
Ona ti nas pogleda nabranih obrva i reče:
„Sad je za njega prekasno.”
Potom mahnu ka grupi crvenogardejaca:
„Vodite ga.”
Dvojica priđoše i zgrabiše ga za ruke, a načelniku glava samo što ne iskoči
iz ramena dok viče:
„Ne u grad, zemljaci, spasavajte, samo ne u grad, ako odem u grad, otišao
sam u mrtvački sanduk.”
Koliko god je zapomagao, ništa mu nije pomoglo i tako su ga odveli
pognutog, s rukama uvrnutim na leđima. Svi su ih posmatrali kako se,
uzvikujući krilatice, onako krvnički nastrojeni udaljavaju i niko nije ni
pokušao da ih spreči, niko živ nije imao smelosti.
Ovakav načelnikov odlazak nikome nije mirisao na dobro i računali su da
će, sa svim onim silnim metežom koji je vladao u gradu, sve i da sačuva živu
glavu, morati da ostane makar bez ruke ili noge. Ali, nije prošlo ni tri dana, a
evo ti načelnika gde sav modar i otečen u licu zanosi po onom putu, dok svi iz
njiva hitaju pred njega dozivajući: „Načelniče.”
Načelnik podignu kapke, pogleda ka njima i ne progovarajući ode pravo
svojoj kući, gde je dva dana othrkao. Kad je trećeg dana pošao na njivu s
motikom na ramenu i mnogo manjim otocima na licu, svi se sjatiše oko njega

115
zapitkujući čas o ovome čas o onome, i kad ga neko upita ima li još bolove, on
odmahnu glavom:
„Ma, bolovi još i nekako, nego, majku mu jebem, teže mi je od bolova što
ne mogu da zaspim.”
Dok je govorio pođoše mu suze:
„Mislio sam da vas poznajem, uvek sam vas čuvao kao rođene sinove, a
kad je mene zadesila nevolja, niko da mi pritekne u pomoć.”
Zbog njegovih reči niko od nas se nije usudio da ga pogleda. Na kraju
beše još i dobro prošao, jer su ga po privođenju u grad samo tri dana mlatili.
Čunšeng je živeo u gradu, ali nije bio te sreće. Uopšte i ne znajući da je i
Čunšeng nastradao, tog dana pošao sam u grad do Fengsje, kad ugledah
kako grupu njih sa svakojakim papirnim kapama na glavama i natpisima na
grudima sprovode ulicama. Prvo nisam mnogo ni obraćao pažnju, ali kad su
došli do mene, poskočih od zaprepašćenja ugledavši pred sobom Čunšenga.
Glava mu je bila pognuta i nije me ni primetio, nego je prošavši pored mene,
iznenada podigao pogled i uzviknuo:
„Živeo predsednik Mao.”
Nekoliko njih s crvenim trakama o ramenu baciše se na njega i počeše da
ga šutiraju i udaraju uz psovke:
„Ti si tu našao da mi uzvikuješ, majku ti jebem kapitalističku.”
Oboriše ga udarcima na pod preko onog drvenog natpisa i kad su ga
šutnuli u glavu, začuo se potmuo udarac, kao kad zabiješ nogu u rupu, od
čega se ceo ispružio na zemlji. Izudarali su ga tako da više ni glasa nije pustio,
u životu nisam video da nekog tako tuku, a Čunšeng samo leži na zemlji kao
komad mrtvog mesa i pušta da ga šutiraju. Da su nastavili, sigurno bi ga
ubili, pa priskočih i povukavši dvojicu za rukav, rekoh:
„Molim vas, ne bijte ga više.”
Oni me svom snagom odgurnuše, tako da umalo nisam i ja završio na
zemlji, kažu:
„Ko si ti?”
Ja kažem: „Molim vas, ne tucite ga.”
Jedan od njih pokaza na Čunšenga:
„Znaš li ti ko je ovaj, to ti je bivši namesnik okruga, kapitalista.”
Kažem: „Ništa ja od toga ne znam, znam samo da je to Čunšeng.”
Kad su počeli da govore, nisu ga više tukli, nego su se drali na njega da
ustane. Pomislim, kako li će onakav da ustane, pa priđem da mu pomognem,
a on me prepozna i kaže:

116
 „Fugui, odlazi.”
Kad sam se vratio kući, sednem na krevet i ispričam Đadžen šta se
dogodilo Čunšengu, a ona samo saginje glavu. Kažem:
„Nije trebalo onda da ga ne pustiš u kuću.” Iako ništa nije izustila, u stvari
je mislila isto što i ja. Posle više od mesec dana, Čunšeng je kradom došao do
nas u pola noći, ja i Đadžen smo već spavali, kad me probudi nečije kucanje
na vratima. Otvorim i po mesečini prepoznam da je to Čunšeng, lica okruglog
od oteklina. Kažem mu: „Čunšenže, ulazi brzo.”
On stoji pred vratima ne želeći da uđe i pita:
„Je li mi snaja dobro?”
Kažem Đadžen:
„Đadžen, to je Čunšeng.”
Ona sedi na krevetu i ništa ne odgovara, ćuti i na to što pozivam Čunšenga
da uđe, a on ne ulazi, nego kaže: „Fugui, izađi malo.”
Ponovo se okrenem ka Đadžen:
„Đadžen, došao je Čunšeng.”
Ona se i dalje ne obazire na mene, pa ja šta ću, ogrnem se nečim i izađem,
a Čunšeng ode pod ono drvo pred kućom i reče:
„Fugui, došao sam da se s tobom oprostim.”
Pitam: „A gde ideš?”
On, grizući usne, oštro reče:
„Ne želim više da živim.”
Zapanjeno ga povukoh za ruku:
„Čunšenže, ne budali, imaš ženu i sina.”
Na te reči, on se zaplaka:
„Fugui, svakog dana me okače da me biju.”
Dok je govorio, ispružio je ruku ka meni:
„Pipni mi ruku.”
Opipam, a ruka kao skuvana, da se uplašiš kako je vrela. Pitam:
„Boli li te?”
On odmahnu glavom: „Više i ne osećam.”
Povučem ga za rame i kažem:
„Čunšenže, sedi malo prvo.”
Kažem: „Nemoj slučajno da bi se glupirao, svi bi mrtvi hteli da se vrate u
život, a ti živ živcat, pa bi da umreš.” Kažem još: „Otac i majka su ti dali život
i ako ga više nećeš, moraš prvo njih da pitaš.”
On obrisa suze:

117
 „Otac i majka su mi umrli.”
Kažem: „Tim pre ti valja živeti, seti se samo koliki si put prevalio vodeći
onolike bitke, je li bilo lako da preživiš?”
Te noći smo ja i Čunšeng dugo razgovarali, a Đadžen, koja je sedela na
krevetu u kući, ništa nije promaklo. Pred svanuće je izgledalo kao da su mu
moje reči malo ušle u glavu, pa je ustao s namerom da krene, kad Đadžen
iznutra povika: „Čunšenže.”
Obojica zastadosmo kao opareni i tek kad ga je pozvala još jednom,
Čunšeng se odazva. Priđosmo vratima, a Đadžen s kreveta govori:
„Čunšenže, moraš da živiš.”
Čunšeng klimnu glavom, a ona unutra plače i kaže: „Ostao si mi dužan
jedan život, neka to bude tvoj.” Čunšeng je stajao tako neko vreme, pa reče:
„Dobro.”
Otpratio sam ga do kraja sela, a on me je odvraćao, pa sam zastao na
izlazu i posmatrao ga kako se udaljava onako šepav od prebijanja, naprežući
se, pognute glave. I dalje nisam mogao da se smirim, pa doviknuh:
„Čunšenže, obećaj mi da ćeš živeti.”
Napravivši nekoliko koraka, on se okrenu:
„Obećavam.”
Na kraju ipak nije održao obećanje. Nakon malo više od mesec dana čuo
sam da se okružni namesnik Liu u gradu obesio. Koliko god da je prema
nekome sudbina naklonjena, ako mu je do umiranja, taj će sigurno sebi i
prekratiti život. Kad sam preneo Đadžen šta se dogodilo, ceo dan je patila i
tek uveče mi rekla:
„Čunšeng stvarno nije bio kriv za Joućingovu smrt.” Kad su poljski radovi
uzeli maha, nisam više mogao onako često da obilazim Fengsju u gradu.
Srećom pa je još bilo vreme narodne zadruge, tako da su svi u selu zajedno
radili i nisam morao da brinem. Jedino što Đadžen još uvek nije mogla da
ustane iz kreveta, pa sam, radeći od jutra do mraka, morao da se pobrinem
da ne zapostavim njivu, ali ni da Đadžen kod kuće ne gladuje, od čega sam
zaista spadao s nogu. Već su me stigle godine i da mi je bilo kojih dvadeset
manje, dovoljno bi mi bilo da se jednom ispavam i bio bih kao nov, ali kad te
savlada starost, nije ti dovoljno ni da se nekoliko puta odmoriš, pa tako na
poslu nisam bio u stanju ni ruku da podignem, nego bih se samo umigoljio
među druge u selu i pretvarao da radim, mada niko od njih, da mi ne bi stajao
na muku, ništa nije pominjao.
Tokom poljskih radova, Fengsja je došla kod nas na nekoliko dana, tako

118
da je ona kuvala, grejala vodu i služila Đadžen, znatno mi olakšavši. Ali opet
razmišljam, jednom kad udaš kćer, to ti je kao kad prospeš vodu, kako god
okreneš, Fengsja je sada Ersijeva i ne može predugo da se zadrži kod kuće. Ja
i Đadžen smo se dogovorili da je pošto-poto pošaljemo natrag, tako da smo je
na kraju oterali. Gurkao sam je rukom sve do nakraj sela propraćen veselim
smehom drugih koji su dobacivali da još nisu videli takvog oca. Uzvratim i ja
njima osmehom, ćutke razmišljajući da ni ja još nisam video nečiju ćerku u
selu koja je tako dobra prema svojim roditeljima, pa kažem:
„Fengsja je jedna, dok ovde dvori mene i Đadžen, ko će da dvori mog
krivoglavog zeta?”
Ja je tako oteram nazad u grad, ali ne prođe dugo, a evo ti nje opet, ovog
puta sa sve krivoglavim zetom. Drže se za ruke u daljini, primetim ih ja i pre
nego što su se približili, ne vidim još ni Ersijevu nakrivljenu glavu, dovoljno je
da spazim ruku u ruci i odmah znam ko je. Ersi podiže flašu pirinčane rakije s
osmehom od uva do uva. Fengsji o ruci košara od bambusa, ni njoj ne silazi
osmeh s lica. Pomislim, sigurno se nešto lepo desilo, čim su tako radosni.
Ersi kod kuće zatvori za sobom vrata i kaže:
„Oče, majko, Fengsja je u drugom stanju.”
Saznavši da Fengsja očekuje dete, i ja i Đadžen razvukosmo usne u
osmeh. Ko zna koliko bismo se nas četvoro tako smejali da se Ersi nije setio
one rakije u rukama i prišao krevetu i stavio je na stočić, na šta i Fengsja iz
košare izvadi činiju soje. Rekoh:
„Svi na krevet, hajdemo svi na krevet.”
Fengsja je sela pored Đadžen, a ja, prinevši četiri činijice za piće, sedoh
pored Ersija. On mi nasu do vrha, pa onda nasu i Đadžen i na kraju Fengsji,
koja uhvativši flašu stade da odmahuje glavom, dok joj Ersi ne reče:
„Danas i ti moraš da popiješ.”
A Fengsja kao da ga razume, prestade da odmahuje glavom. Kad smo
nazdravili, Fengsja otpivši gutljaj stade da se mršti, pogledam Đadžen, i ona
nabrala čelo i smeje se skupljenih usana. Ja i Ersi smo u jednom gutljaju
iskapili celu činijicu i čim smo je sasuli u sebe, Ersiju pođoše suze, pa kaže:
„Oče, majko, ni u snu ne bih pomislio da bi mogao doći ovaj dan.”
Na te reči, Đadžen se smesta ovlažiše oči, a meni je bilo dovoljno da je
pogledam pa da i mene obliju suze. Rekoh:
„Nisam ni ja. Ranije sam najviše strahovao šta će biti s Fengsjom kad ja i
Đadžen umremo, sad nam je laknulo, bolje je ovako s detetom, imaće ko da je
pokopa.”

119
 Videvši nas sve onako uplakane, i Fengsja briznu u plač. Đadžen jecajući
reče:
„Kako bi bilo lepo da je Joućing živ, Fengsja ga je podigla, bili su tako
vezani jedno za drugo, a danas nije tu.” Ersi još jače zastenja:
„Šta bih dao da su mi roditelji još živi, kad mi je majka umirala, uhvatila
me je za ruku i nije htela da je pusti.”
Što smo više plakali, svima nam se srce sve više kidalo, dok se na kraju
Ersi nije nasmejao pokazujući na onu činiju soje:
„Oče, majko, uzmite soje, Fengsja je spremila.” Kažem: „Ja hoću, ja hoću.
Đadžen, jedi.”
Ja i Đadžen razmenjujemo poglede, oboje nasmejani, uskoro ćemo dobiti
unuka. Tako smo nas četvoro u plaču i smehu dočekali noć, da bi se Ersi i
Fengsja tek onda zaputili nazad.
Otkako je zatrudnela, Fengsja je Ersiju još više prirasla za srce. Na leto im
je kuća bila puna komaraca, a pošto nisu imali mrežu, čim bi se smrklo, Ersi
bi legao na krevet i pustio da ga celog izujedaju, ostavljajući Fengsju da se
sedeći napolju rashladi, i tek kad bi se komarci na njemu zasitili do
iznemoglosti, uveo bi Fengsju u kuću da spava. Fengsja ga je nekoliko puta
takvog zaticala, a on bi se odmah zabrinuo i izgurao je napolje. Sve su mi to
pričale Ersijeve komšije, koje su ga savetovale:
„Idi kupi mrežu za komarce.”
Ersi bi se samo nemo nasmejao i prvom prilikom mi rekao:
„Još me muči što nisam vratio sve dugove.”
Videvši ga onako sveg crvenog od ujeda, srce me je zabolelo, pa kažem:
„Nemoj tako.”
A on će meni: „Ja sam samo jedan, ništa strašno i da me malo više
izujedaju, u Fengsjinom slučaju, sad ih ima dvoje.”
Fengsja se porađala u zimu i tog dana je padao toliko jak sneg da se s
prozora ništa nije moglo razaznati. Otkako je ušla u porodilište, cele noći nije
izlazila, tako da je mene i Ersija, dok smo ispred čekali, obuzimala sve veća
zebnja. Čim bi izašao doktor, pritrčavali smo da se raspitamo i pošto bi nam
rekao da se još porađa, malo bi nam laknulo. Pred svitanje, Ersi mi reče:
„Oče, idi ti da spavaš.”
Odmahnem glavom: „Kako da zaspim kad mi srce nije na mestu.”
Ersi me je nagovarao: „Ne možemo ovako obojica, treba neko i da se
pobrine za Fengsju kad se porodi.”
Shvativši da je u pravu, kažem mu:

120
 „Ersi, idi ti prvi odspavaj.”
Tako smo ti se mi međusobno ubeđivali, da na kraju nijedan od nas nije
otišao na spavanje. Bilo se već sasvim razdanilo, a Fengsje još nema, pa smo se
ponovo uplašili, jer su sve one porodilje koje su ušle posle nje već izašle s
decom. Nismo mogli više bespomoćno da sedimo, pa smo se primakli vratima
da oslušnemo i odahnuli zaćuvši unutra ženske jauke. Ersi reče:
„Fengsja se namučila.”
Posle izvesnog vremena, pomislim da ipak nešto nije kako treba, jer
Fengsja onako nema ne bi zapomagala, pa to kažem Ersiju, a on, najednom
prebledevši, potrča do porodiljske sobe vičući na sav glas:
„Fengsja, Fengsja.”
Izađe jedan doktor, koji dreknu na njega:
„Šta se dereš, izlazi.”
Ersi ridajući reče:
„Kako to da mi žene još nema?”
Neko nam sa strane dobaci:
„Neki su porodaji brži, a neki sporiji.”
Nas dvojica se pogledasmo, sve mislimo možda je stvarno tako, pa opet
sednemo da čekamo, a srce i dalje bije kao ludo. Nedugo zatim, izađe jedan
doktor, koji nas upita:
„Birajte: majka ili dete?”
Zablejasmo se u njega kao tele u šarena vrata, a on će opet:
„Hej, vas pitam.”
Ersi se baci pred njega na kolena urlajući kroz plač: „Doktore, spasite
Fengsju, hoću Fengsju.”
Pridignem Ersija da ne jeca na podu, govoreći mu, da ne može tako, da će
uništiti zdravlje. Kažem:
„Samo da Fengsji nije ništa, znaš kako se kaže, sve dok se gora zeleni, ne
moraš da strahuješ za ogrev.”
Ersi će grcajući:
„Ostao sam bez sina.”
I ja sam ostao bez unuka. Klone mi glava i zaridam. U podne izađe doktor
i kaže:
„Porodila se, muško je.”
Ersi usplahireno skoči vičući:
„Nisam rekao da hoću dete.”
Doktor reče: „I s majkom je sve u redu.”

121
 Kad sam čuo da je s Fengsjom sve u redu, pomutilo mi se pred očima, bilo
je to previše za mene onako starog. Ersi da pukne od sreće, sedi pored mene
tresući se od prejakog smeha. Kažem mu:
„E sad mogu mirno na spavanje, brzo ću doći da te zamenim.”
Ko bi ikad pomislio da će odmah po mom odlasku s Fengsjom krenuti
naopako. Nije prošlo ni par minuta otkako sam izašao, a nekoliko doktora je
utrčalo u porodiljsku sobu dovlačeći maske s kiseonikom. Nakon porođaja je
mnogo krvarila i još pre večeri izdahnula. Tako su mi i sin i ćerka umrli na
porođaju, Joućing na tuđem, a Fengsja na svom.
Tog dana je strašno zavejalo, a Fengsja je mrtva ležala u onom sobičku
pred kojim sam, nameravajući da je vidim, nemoćno zastao ugledavši istu onu
prostoriju u kojoj sam pre više od deset godina zatekao mrtvog Joućinga.
Stajao sam u snegu slušajući kako Ersi unutra ne prestaje da je doziva, dok
nisam od bola čučnuo. Od snežnih pahulja koje su vejale po meni nisam više
mogao da razaznam ni gde su vrata, do mene iznutra dopire samo Ersijev
plač i zapomaganje. Dozovem ga po imenu i tek posle nekoliko puta, on se
iznutra odazove, pa izašavši na vrata reče:
„Hteo sam majku, a oni mi dali dete.”
Kažem: „Hajdemo kući, mora da smo se ovoj bolnici nečim zamerili u
prošlom životu, čim je tu prvo umro Joućing, a sad i Fengsja. Ersi, hajdemo
kući.”
Ersi me je poslušao, uprtio Fengsju na leđa i tako nas troje krenusmo
njihovoj kući.
Bio je već mrak, a ulica sva pod snegom, nigde žive duše, samo huči
severozapadnjak i pahulje nam biju u lice kao pesak. Ersi je od plakanja bio
već bez glasa i kad malo odmakosmo reče:
„Oče, ne mogu više da hodam.”
Kažem mu da mi preda Fengsju, a on ni da čuje, pa opet čučne posle
nekoliko koraka:
„Oče, leđa me ubijaju.”
Sve je to od onolikog plača, od toga su njega leđa zabolela. Kad smo stigli
kući, Ersi položi Fengsju na krevet, pa se sklupča pokraj nje ne ispuštajući je
iz vida. Nisam morao ni da ga pogledam, dovoljne su mi bile njegova i
Fengsjina senka na zidu da mi se duša pokida. Te dve senke bile su crne i
velike, jedna leži, a druga kao da kleči, jednako nepomične, mrdaju se samo
Ersijeve suze, jasno ih vidim kako jedna po jedna klizi između dveju senki.
Otrčim do kuhinje da zagrejem vodu, ne bi li Ersi popio nešto toplo da se

122
zagreje, ali dok sam ja sačekao da voda provri i prineo je, svetiljka je bila već
dogorela, a Ersi i Fengsja su spavali.
Celu tu noć presedeo sam u njihovoj kuhinji dočekavši tako jutro, slušam
kako napolju bruji mećava, pa onda okrene na susnežicu koja u naletima
škropoće po prozoru, i dok Ersi i Fengsja u mukloj tišini spavaju u sobi,
studen vetar fijuče kroz dovratak i unosi hladnoću od koje su me zabolela oba
kolena; srce trne kao da je zaleđeno, ostao sam i bez sina i bez ćerke, a ni suza
više nemam da se isplačem. Onda pomislim na Đadžen, koja me i dalje širom
otvorenih očiju čeka da se vratim i saopštim joj vesti, nakon što mi je na
polasku naložila da se vratim odmah po Fengsjinom porođaju i javim joj je li
muško ili žensko. Kako da joj izađem na oči i kažem da je Fengsja umrla?
Kad je umro Joućing, Đadžen umalo nije pošla za njim, a evo sad
sahranjuje i Fengsju, pa koje bi to majčinsko srce podnelo? Sutradan je Ersi s
Fengsjom na leđima pošao za mnom kući. Još je padao sneg, pa je Fengsja,
skoro sasvim bela, izgledala kao da je pokrivena pamukom. Ugledavši s vrata
Đadžen kako sedi na krevetu potpuno razbarušene kose i glave oslonjene o
zid, odmah sam znao da je shvatila kako se s Fengsjom nešto dogodilo, čim
me dva dana i dve noći nije bilo kod kuće. Mene obliše suze, a Ersi, koji je u
međuvremenu prestao da plače, od pogleda na Đadžen ponovo zarida,
mumlajući:
„Majko, majko...”
Đadžen pomeri glavu i odvoji se od zida, netremice posmatrajući Fengsju
na Ersijevim leđima. Pomogoh mu da je spusti na krevet, a Đadžen pognu
glavu pogleda uprtog u Fengsju kao da će joj oči svakog trena iskočiti iz
jabučica. Nikada ne bih pomislio da će se Đadžen ovako ponašati, ni suzu nije
pustila, samo je gledala Fengsju milujući joj rukom lice i kosu. Ersi je plačući
čučnuo s glavom prislonjenom o krevet. Ja sam stajao po strani i posmatrao
Đadžen, ne znajući šta od nje mogu da očekujem. Tog dana nije ni plakala ni
zapomagala, samo je povremeno odmahivala glavom. Kad se sneg na Fengsji
polako otopio, ceo krevet bio je mokar.
Sahranili smo Fengsju pored Joućinga. Sneg je bio prestao i zasijalo je
sunce, severozapadnjak je zaduvao još oštrije i glasnije, skoro zatomljujući
zvuk lišća. Dok smo posle pokopa ja i Ersi stajali tako s motikom i lopatom u
rukama, umalo nas vetar nije oborio. Sve je bilo prekriveno snegom, tako da
su te oči bolele od one bleštave beline na suncu usred koje je odudarao samo
Fengsjin grob, a ja i Ersi nikako da krenemo, zagledani u vlažnu zemlju. Ersi
pokaza na prazno parče zemlje pored i reče:

123
 „Oče, kad umrem, ovde me sahrani.”
Uzdahnem i kažem mu:
„To nek ostane za mene, ja ću svakako umreti pre tebe.”
Pošto smo sahranili Fengsju, sad smo mogli da uzmemo dete iz bolnice.
Ersi je sa sinom na rukama prevalio više od pet kilometara do naše kuće,
stavio dete na krevet, a ono, kako otvori oči, namršti čelo i samo švrlja
pogledom gledajući ko zna šta. Dovoljno ti da ga vidiš, pa da kao ja i Ersi
prasneš u smeh. Đadžen se uopšte nije smejala, samo ga je netremice
posmatrala i stavljala mu prst na lice, sa istim onim izrazom s kojim je gledala
u umrlu Fengsju i koji me je onespokojio, pa sam se prestrašeno pitao šta se s
njom zbiva. Ersi je potom podigao glavu, da bi, ugledavši Đadžen, istog časa
prestao da se smeje smeteno stojeći s oklembešenim rukama. Tek posle dugo
vremena, Ersi mi tiho reče:
„Oče, nadeni detetu ime.”
Đadžen tad progovori promuklim glasom:
„Ovo dete je po rođenju ostalo bez majke, neka se zove Kugen12.”
Ni tri meseca od Fengsjine smrti, umrla je i Đadžen. Tih dana, pre nego
što će umreti, često mi je govorila: „Fugui, Joućinga i Fengsju si ti sahranio,
nekako mi je lakše kad pomislim da ćeš me svojom rukom zakopati.”
Znala je da joj se bliži smrt, a delovala je sasvim smireno. Tada već nije
imala snage ni da sedne, nego je sklopljenih očiju ležala na krevetu, ali ju je
sluh i dalje odlično služio, pa bi otvorila oči čim bi me začula kako guram
vrata po povratku s rada i pomerala usne, po čemu sam znao da mi nešto
govori. Tih poslednjih dana mnogo je volela da priča i ja bih seo na krevet da
primaknem lice uz njeno, ne bih li čuo šta mi govori glasom tihim poput
otkucaja srca. Šta ti je čovek, koliko god da je u životu propatio, kad mu dođe
vreme da umre, uvek će smisliti način da se nekako uteši, pa tako i Đadžen,
koja mi je neprestano ponavljala:
„Ovaj život samo što nije prošao, pošto si bio prema meni tako dobar, ja
sam sasvim zadovoljna, a i ja sam tebi rodila sina i kćer, i tako ti se odužila,
trebalo bi da i sledeći život provedemo zajedno.”
Kad je rekla da bi mi i u sledećem životu bila žena, navrle su mi suze na
oči i pokvasile njeno lice, a ona dvaput trepnu i blago se osmehnu govoreći:
„I Fengsja i Joućing su umrli pre mene, mirna sam što ne moram više za
njih da se sekiram, ipak sam ja majka i oba deteta su mi za života bila
poslušna, a to je nešto zbog čega čovek treba da bude zadovoljan.”
A za mene će: „Ti još moraš da poživiš, tu su Kugen i Ersi, Ersi ti dođe kao

124
sin, a Kugen će kad poraste biti dobar prema tebi kao Joućing, biće poslušan.”
Umrla je u podne, kad sam došao kući s posla, još je otvarala oči, unesem
joj se u lice, ali ništa ne govori, pa odem do kuhinje da joj skuvam činiju kaše.
Sednem pored kreveta da joj prinesem kašu, kad me ona sklopljenih očiju
odjednom zgrabi za ruku i to s takvom neobičnom snagom da sam se
zapanjio, pa se onda nečujno napregnu da uzme vazduha, a nikako da
udahne. Brzo odložim onu kašu na stolicu, opipam joj slobodnom rukom čelo
i malo se smirim uverivši se da je još toplo. Izgledala je baš kao da spava,
potpuno spokojnog lica na kojem nije bilo ni traga patnje. A onda, sasvim
iznenada, ohladi joj se ruka kojom me je zgrabila, opipam joj mišicu, i ona se
hladi deo po deo, hladne su joj već i noge, hladno joj je celo telo, samo joj je još
jedan delić grudi i dalje topao, prislonim ruku na taj komadić topline, a ona
kao da mi curi između prstiju. Kad joj se ruka kojom me je držala opustila,
ostala je ukočena na mojoj.

„Đadžen je imala lepu smrt”, rekao je Fugui. U tom trenutku, popodne se

već primicalo kraju, pa su se radnici u polju u grupicama zaputili ka
međama, sa suncem na severozapadnom nebu koje je izgubilo na bleštavilu i
pretvorilo se u crveni kolut na ružičasto svetlucavom sloju oblaka.
Fugui me je posmatrao blago se osmehujući i dok mu je sunce na zalasku
obasjavalo lice, izgledao mi je posebno živopisno. Rekao mi je:
„Đadžen je imala lepu smrt, umrla je sasvim spokojna, čista kao suza, nije
za sobom ostavila ništa što bi joj čovek mogao zameriti, a ne kao neke iz sela
koje drugi ne prestaju da ogovaraju ni posle smrti.”
Slušajući kakvim tonom taj starac preko puta mene pripoveda o ženinoj
smrti, koja ga je zadesila još pre više od deset godina, neka neizreciva toplina
mi je navrla u srce. Kao da se trava povija na vetru, ugledao sam kako se
spokoj u daljini talasa.
Nakon što su polja oko nas opustela, zavladala je nekakva prijatnost i to
nepregledno prostranstvo kao voda se presijavalo pod suncem na zalasku.

125
Fugui me je s obema rukama položenim na krilu posmatrao skupljenih očiju,
još uvek ne nameravajući da ustane, a ja sam znao da njegova pripovest još
uvek nije završena. Želeo sam da iskoristim to vreme pre njegovog odlaska i
dopustim mu da mi dovrši priču, pa sam ga odmah upitao:
„Koliko Kugen sada ima godina?”
U očima mu se pojavio tako čudesan izraz, da nisam mogao da razlučim
je li u pitanju očaj ili zadovoljstvo. Preleteo je pogledom preko moje glave i
upravio ga u daljinu, a zatim rekao:
„Ako računaš u godinama, Kugen bi ove godine trebalo da napuni
sedamnaest.”

Posle Đadženine smrti, ostali su mi samo Ersi i Kugen. Ersi je nekako

uspeo da namakne novac i kod nekog napravi uprtaču u kojoj je Kugen po
ceo dan visio na očevim leđima, zbog čega se Ersi u poslu još više zamarao.
Dok je prevozio robu, vukao je za sobom pretrpana kolica sa sve Kugenom na
sebi, teško dolazeći do daha. Uprtio bi na sebe još jedan zavežljaj u kojem su
bile natrpane Kugenove pelene, pa se dešavalo da po kišnom vremenu nema
suvih pelena da mu ih zameni, nego bi morao da na kola natakne tri pritke
bambusa, dve uspravno i jednu preko njih, da bi ih na njima sušio. U gradu
su mu se smejali, a njegov ortak u poslu bi, znajući za Ersijevu nevolju, psovao
svakog ko mu se podrugivao:
„Samo se ti smej, pička ti materina. Nastaviš li da se smeješ, rasplakaćeš
se.”
Čim bi Kugen u torbi zakmečao, Ersi bi po plaču znao je li ogladneo ili se
upišao, pa je umeo da mi kaže:
„Kad otegnuto plače, znači gladan je, isprekidano znači da mu se skupilo
oko guze.”
I stvarno, kad bi se usrao ili upišao, Kugen je unjkao tako da bi čovek prvo
pomislio da se smeje. Tako mali čovek, a već ume različito da plače. To on sve
iz ljubavi prema ocu, pa mu odmah kaže šta bi, da se Ersi ne bi mučio.

126
 Kad bi ogladneo, Ersi je odmah spuštao kolica i odlazio da potraži neku
dojilju kojoj bi pružio jedan mao13 i rekao:
„Molim te daj mu par gutljaja.”
Ersi nije bio kao drugi očevi, on je gledao svoje dete kako odrasta. Čim bi
mu na leđima malo otežao, odmah bi znao da je Kugen malo ojačao.
Naravno da bi se zbog sina obradovao, pa bi mi rekao:
„Kugen je otežao.”
Kad sam odlazio u grad da ih obiđem, često bih ugledao Ersija kako sav
mokar od znoja vuče kolica po ulici, dok se Kugenu njiše glavica, koja viri iz
torbe. Ersi mi je delovao preumorno, pa sam ga nagovarao da mi dopusti da
Kugena odvedem sa sobom na selo. Nije hteo da pristane, kaže:
„Oče, ne mogu od njega da se odvojim.”
Srećom, pa je Kugen brzo porastao i mogao već da hoda, olakšavši tako
Ersiju, koji je sada mogao da ga, dok istovaruje i utovaruje, pusti da se igra sa
strane i stavi na kola u polasku. Kad je malo odrastao, Kugen je znao ko sam i
pošto je mnogo puta čuo Ersija kako me oslovljava sa „oče”, to je zapamtio.
Svakog puta kad bih dolazio do njih u grad, Kugen bi, sedeći na kolima, čim
bi me ugledao, piskavim glasićem dovikivao Ersiju:
„Otac, eno ti ga otac.”
Još dok je bio u torbi na očevim leđima, to dete je umelo da psuje i kad bi
se razljutio, pucketao je i praskao ustašcima sav crven u licu, ko bi mu ga
znao šta taj priča, vidiš samo kako mu pljuvačka izleće na usta, jasno je jedino
Ersiju, koji mi kaže:
„Ma, pusti ga, psuje.”
Kad je prohodao i malo progovorio, bio je još oštroumniji. Čim bi ugledao
drugu decu s nečim zanimljivim u rukama, nacerio bi im se i mahao iz sve
snage govoreći:
„Dođi, dođi, dođi.”
Deca bi stala pred njega, a on bi smesta ispružio ruku da im otme stvar iz
ruke, pa pošto bi se opirali, odjednom bi se narogušio i srdito ih terao od sebe
govoreći:
„Idi, idi, idi.”
Ersi se nikada nije povratio od Fengsjine smrti i mada ni ranije nije nešto
mnogo pričao, odonda je govorio još manje, tako da bi, kad god bi mu se ko
obratio, samo otpuhnuo umesto odgovora. Samo bi sa mnom, kad me sretne,
znao da prozbori koju reč više. Kugen nam je postao sve u životu i što je više
džikljao, bio je sve sličniji Fengsji, a što je više ličio na Fengsju, sve nam je teže

127
padalo da ga gledamo. Ersiju bi ponekad krenule suze dok ga je posmatrao, a
ja mu, kao tast, kažem:
„Ima već tome otkako je Fengsja umrla, bolje bi bilo da je zaboraviš ako
možeš.”
Kugenu je tad bilo tri godine, sedi na klupici i maše nogicama, a sav se
napregao iskolačenih očiju da čuje o čemu nas dvojica govorimo. Ersi nakrivi
glavu kao da razmišlja, pa posle nekog vremena reče:
„Jedina sreća koja mi je preostala je da razmišljam o Fengsji.”
Ja posle krenem da se vratim u selo, a i Ersi mora na posao, pa izađemo
zajedno. Kako smo izašli, Ersi se primače uza zid i poče da juri iskrivljene
glave, kao da se plaši da ga neko ne prepozna, vuče Kugena za sobom, dete se
spotiče, skroz se izvilo. Ja, šta ću, ćutim, znam da je Ersi takav postao tek
otkako je ostao bez Fengsje. Iz komšiluka mu samo dovikuju:
„Uspori malo, Kugen će ti pasti.”
Ersi samo frkne i nastavi da juri. Kugen se klimata iza oca, koji ga vuče za
ruku i koluta očima osvrćući se svuda oko sebe. Kad smo stigli do ugla,
kažem:
„Ersi, idem ja.”
A on se tek onda zaustavi i isturi rame da me pogleda, kažem Kugenu:
„Kugene, idem ja.”
A on mi mahnu i tankim glasićem reče:
„Idi.”
Grabio sam svaki slobodan trenutak da odem do grada, nikako mi se nije
ostajalo u kući, jer s Kugenom i Ersijem u gradu, samo tamo sam se osećao
kao kod svojih, u selu me nije čekalo ništa drugo do teška čamotinja. Nekoliko
puta dovodio sam Kugena da bude kod mene u selu, a on se nimalo ne buni,
nego sav srećan trči unaokolo i traži od mene da mu ulovim vrapca na drvetu.
Kažem, šta ti je, kako da ga ulovim, a on mi pokazuje rukom ka gore i kaže:
„Popni se.”
Kažem mu: „Pašću i polomiću se, nećeš valjda da poginem?”
A on će: „Neću da pogineš, hoću vrapca.”
Kugen je veoma bezbrižno provodio vreme na selu, samo što je Ersiju to
teško padalo, jer nije mogao ni dana bez njega, pa je svake večeri posle posla,
onako umoran kao pas, pešačio više od pet kilometara da ga vidi, a onda
ranim jutrom ustajao da ode natrag u grad na posao. Vidim ja da tako više ne
može, pa sam otada vraćao Kugena Ersiju pre mraka. Pošto od Đadženine
smrti nisam više imao obaveza, u gradu bi mi Ersi rekao:

128
 „Oče, ostani kod nas.”
Tako bih ja po nekoliko dana ostajao u gradu. Što se Ersija tiče, njemu je to
bilo po volji i često je govorio kako je bolje da su u kući zajedno tri, a ne samo
dva pokolenja, ali, sve dok su me služile ruke i noge i dok sam bio u stanju da
zarađujem, nisam mogao da dopustim da nas Ersi prehranjuje, jer dve plate
su ipak omogućavale da Kugen živi u većem izobilju.
Tako je potrajalo sve do one godine kad je Kugen navršio četvrtu, a onda je
Ersi poginuo. Zdrobila su ga dva bloka cementa. Kad se baviš prevozom robe,
dovoljna je i najmanja neopreznost, pa da nešto polomiš ili se ozlediš, ali samo
je Ersi uspeo da tako izgubi život, takva ti je sudbina nas iz kuće Sjuovih. Tom
prilikom je njih nekoliko utovarivalo na kolica cementne grede i Ersi je stajao
pred jednom, a dizalica je sa strane podigla četiri komada, kad su se, ko zna
čijom greškom, neočekivano obrušile na njega. Niko nije ni primetio da je Ersi
unutra, samo se najednom prolomio krik:
„Kugene!”
Ersijeve kolege su mi ispričale da su se od tog njegovog krika svi ukočili od
straha, niko od njih nikada nije pomisiio da mu glas ima takvu silinu od koje
kao da su mu se grudi cepale. Kad su došli do njega, moj krivoglavi zet je već
bio mrtav, s telom prilepljenim uz onaj cementni blok, a osim glave i stopala,
ceo je bio zgnječen tako da jednu celu kost nisi mogao da pronađeš u onoj
kaši od krvi i mesa slepljenoj za beton. Rekli su mi i da mu se na samrti
iznenada ispravio vrat, a usta ostala širom razjapljena dok je dozivao sina.
Kugen se igrao nedaleko odatle, pored jezerceta, bacajući kamenčiće u
vodu i kad je začuo očev samrtni poziv, okrenuo je glavu i viknuo:
„Šta je bilo?”
Sačekao je malo, pa kad je video da ga otac više ne doziva, nastavio je da
baca kamenčiće. Tek kad su Ersija otpremili u bolnicu i shvatili da je mrtav,
neko je pošao po Kugena: „Kugene, Kugene, umro ti je otac.”
A Kugen se, još i ne znajući šta to znači umreti, okrenu i odgovori:
„Dobro.”
I ne obraćajući dalje pažnju, nastavi da baca kamenčiće.
Ja sam baš radio u polju, kad dotrčaše s Ersijevog posla da mi kažu:
„Ersi samo što nije umro, u bolnici je, požuri.”
Čuvši da su Ersija posle nesreće odveli u bolnicu, odmah sam zaplakao i
doviknuo im:
„Brzo ga vadite odatle, nikako u bolnicu.”
Oni blenu u mene kao da sam poludeo, kažem:

129
 „Čim uđe u onu bolnicu, nema mu života.”
Joućing i Fengsja su umrli u toj bolnici, pa zar i Ersi tamo da završi.
Zamisli samo, triput sam u ovom životu išao u onu sobu gde polažu mrtvace i
sva tri puta su unutra ležali moji najbliži. Ostario sam, ko bi to podneo. Kad
sam otišao po Ersija, dovoljno mi je bilo da pogledam onu sobu, odmah sam
se skljokao na pod. I mene su kao Ersija izneli iz bolnice.
Posle Ersijeve smrti, preselio sam Kugena kod sebe na selo. Na odlasku iz
grada, Ersijevo pokućstvo sam ispoklanjao komšiluku, a za sebe uzeo samo
ono što je bilo lakše za poneti. Dok sam tako išao držeći Kugena za ruku, bila
je skoro noć i ceo komšiluk je izašao da me isprati. Kad smo izbili na ulicu,
rekoše:
„Svrati češće do nas.”
Nekoliko žena je i plakalo, sve miluju Kugena i govore:
„Ovo dete stvarno ima tešku sudbinu.”
Kugenu beše mrsko što mu lice zasipaju suzama, pa uze da me vuče za
ruku ne prestajući da me požuruje: „Kreni, hajde, kreći.”
Već je bilo zahladnelo dok sam ja hodao ulicom vodeći za sobom Kugena,
leden vetar mi se zariva u grlo, sa svakim korakom srce mi se još više stegne,
pa pomislim na one vesele dane kad smo svi bili na okupu, a sad ostali samo
starac i dete, teško mi toliko da ne mogu ni da uzdahnem. Pogledam Kugena,
pa se utešim, ranije nisam ni njega imao, najvažnije je da je on sada sa mnom,
imaće plamen sveće na koga da se prenese, treba još poživeti kako valja.
Nadomak jedne radnje s kuvanim rezancima, Kugen odjednom povika
tako da je sve odzvanjalo:
„Ja ne jedem rezance.”
Mene tište druge stvari, pa i ne obraćam pažnju na to šta govori, nego
samo prolazim pored ulaza u radnju, a on će opet: „Ja ne jedem rezance.”
Vuče me za ruku i ne mrda, a ja tek onda shvatim da mu se jedu rezanci,
pa kažem sebi, ovako sirot bez oca i majke, neka pojede činiju kad su mu se
već prijeli. Uđemo unutra i utrošim devet fenova za jednu malu porciju
rezanaca, pa sednem da gledam kako ih onako slasno srčući trpa u sebe, sav
se preznojio i na izlasku se još oblizuje govoreći:
„Sutra dolazimo ponovo da jedem, važi?”
Klimnem glavom: „Važi.”
Nismo daleko odmakli, kad dođosmo do jedne prodavnice slatkiša, a on
me opet vuče za ruku i podigavši glavu, sav ozbiljan kaže:
„Do malopre su mi se jeli slatkiši, ali posle ovih rezanaca sad baš i ne bih.”

130
 Znam ja da on to od mene izokola traži da mu kupim slatkiše, pa opipavši
džep nađem dva fena i dok sam se tako premišljao, napipam i jednu
petofenovku, odem i kupim mu pet bombona.
Kod kuće je Kugen kukao da je umoran i kako ga strašno bole noge od
tolikog pešačenja. Stavim ga u krevet, a ja pođem da podgrejem malo vode ne
bih li mu zagrejao stopala. Dođem s toplom vodom, a on već slatko spava s
obema nogicama prislonjenim o zid. Videvši ga onakvog, uhvati me smeh.
Zabolele ga noge, pa ih lepo uspravio uza zid da odmore, tako mali, a već zna
da se brine o sebi. Odmah zatim me spopade tuga od pomisli kako i ne zna
da nikad više neće videti oca.
Kad sam te noći zaspao, osećam samo kako mi nešto neprijatno pritiska
srce, probudim se i pogledam, kad ono Kugen se celom guzom izvalio preko
mojih grudi, a ja uzmem pa je pomerim. Nije prošlo dugo, taman da zaspim,
a njemu guza malo-malo, pa opet na meni. Pipnem ga i shvatim da se upiškio
u krevetu, sve ispod njega mokro, nije ni čudo što bi guzu da prebaci meni
preko prsa. Pomislim, neka ga.
Sutradan, dete se uželelo oca. Radim ja na njivi, a on se igra na međi, pa
me najednom upita:
„Je l’ me ti vraćaš ili tata dolazi po mene?”
Svi u selu ga gledaju i sažaljivo odmahuju glavom, a neko mu reče:
„Ne vraćaš se.”
On odmahnu glavom i ozbiljno reče:
„Nego šta nego se vraćam.”
Videvši da mu otac ne dolazi, predveče se malo unervozio, sve prevrće
ustašcima i priča kao navijen, ništa ga živo ne razumem, pa pomislim,
sigurno psuje, dok na kraju ne reče:
„Nek mu bude, kad ga već nema, i ne mora da dođe po mene, ja sam
malo dete i ne poznajem put, ti me vrati.” Kažem: „Otac neće doći po tebe, a
ni ja ne mogu da te vratim, otac ti je umro.”
A on će: „Znam ja da je umro, već se smrklo, a on ne dolazi da me vodi.”
Dok smo te večeri ležali umotani u jorgan, da bih mu objasnio šta to znači
umreti, kažem mu, kad neko umre, pokopaju ga, a živi ga više nikada ne
vide. Prvo je drhtao od straha, a onda se setio da više nikada neće videti oca,
pa je zaridao i priljubio obraščić uz moj vrat obasipajući mi grudi toplim
suzama, sve dok naposletku nije plačući zaspao.
Posle dva dana, pomislih da bi trebalo da ga povedem na Ersijev grob, pa
ga povedem za ruku zapadno od sela i pokažem mu u kojem grobu mu je

131
baka, u kojem mu je majka i na kraju ujak. Nisam mu još rekao ni gde je Ersi
sahranjen, a on plačući rukom pokazuje na očev grob i kaže:
„Ovo je moj tata.”
Nakon pola godine mog i Kugenovog zajedničkog života, u selu su uveli
utvrđivanje proizvodne norme po domaćinstvima, pa se još teže živelo. Mojoj
porodici dodeljen je mu i po zemlje. Nisam više mogao kao ranije da se na
poslu ubacim među druge u selu i zabušavam kad se umorim. Sada su poljski
poslovi neprestano čekali na mene i ako ih ja nisam obavljao, nikoga nije bilo
da me odmeni.
Kad ostariš, nisi ni za šta, svakog dana muče te leđa, oči te ne služe kako
treba. Ranije bih samo uprtio na rame štap s naramkom povrća i začas stigao
do grada, a sad ne znam da li više hodam ili se odmaram, da mi ne bi sve
ostalo neprodato, moram da krenem dva sata pre svanuća, baš kao po onoj
staroj da nezgrapnoj ptici valja poleteti pre drugih. Tako sam mučio i Kugena,
jer uvek kad je bio u najslađem snu, ja bih ga odvlačio iz kreveta i on bi,
obema rukama se hvatajući za košare iza mene, poluotvorenih očiju polazio
za mnom u grad. Kugen je bio dobro dete, kad bi se sasvim razbudio, nije mu
bilo svejedno što me vidi s onolikim teretom na ramenu, pa bi uvek kad smo
zastajali da predahnemo, iz košare izvadio dva komada povrća, uzeo ih u
naručje i prestigao me, sve osvrćući se da upita:
„Je l’ ti sad malo lakše.”
Ja se obradujem, pa kažem:
„Kako nije.”
Tek što je napunio pet godina, Kugen mi je, u pravom smislu te reči, bio
već dobar pomagač. Gde god sam ja, tu je i on, sa mnom obavlja poslove,
ume čak i pirinač da žanje. Istrošio sam se malo da bi kovač u gradu za njega
napravio mali srp, a dete zbog toga da pukne od radosti; obično kad bih ga
odvodio u grad, čim bi došli do Ersijevog sokaka, Kungenčić bi ti uzvikujući
odmah šmugnuo unutra da se igra sa starim drugarima, ništa mi nije vredelo
da ga dozivam. Kad sam mu tog dana rekao da sam za njega naručio srp,
uhvatio mi se za skut i ne pušta, nego sve vreme stoji sa mnom pred
kovačnicom i kako neko uđe, on pokazuje na srp i kaže:
„To ti je Kugenov srp.”
Zovu ga bivši drugovi da se igraju, a on sav pun sebe odmahuje glavom:
„Nemam sad vremena s vama da razgovaram.”
Kad je srp bio gotov, Kugen nije hteo od njega da se odvaja ni u snu,
kažem mu da ne može s njim u postelju, a on kaže staviće ga ispod kreveta.

132
Prva stvar koju uradi kad ujutru otvori oči je da opipa srp ispod sebe. Ispričam
mu kako je srp oštriji što ga više koristiš, a čovek snažniji što je vredniji, a on
trepće i gleda, gleda, pa najednom kaže:
„Što je srp oštriji, to sam ja snažniji.”
Ipak je bio još mali, pa je, naravno, žnjeo pirinač mnogo sporije od mene,
ali kako me vidi da ubrzam, odmah se sneveseli i dovikne:
„Fugui, uspori malo.”
Svi su me u selu zvali Fugui, pa tako i on, mada me je zvao i deda, a ja mu
pokažem na pirinač koji sam požnjeo i kažem: „Ovo je Kugen požnjeo.”
On se radosno nasmeje i pokazuje na svoj pirinač:
„Ovo je Fugui požnjeo.”
Onako malen, brzo se umarao, pa bi često otrčavao do međe da legne i
odspava, a pre toga bi dobacio:
„Fugui, otupeo mi srp.”
Hoće da kaže da nema više snage. Odleži tako na međi, pa opet ustane i
drčno me posmatra kako žanjem dovikujući:
„Fugui, ne gazi klasje.”
Smeju se svi sa okolnih njiva, smeje se čak i načelnik, i on ostario kao ja, i
dalje načelnikuje, mnogo ih ima u kući, pa im dodelili pet mua zemlje odmah
do moje. Kaže načelnik:
„Majku ti jebem, ala ovaj mali ume da blebeće.”
Kažem: „Da nadoknadi Fengsjino ćutanje.”
I tako mi je život, koliko god težak i naporan, ipak prolazio u radosti, jer s
Kugenom je čovek imao snage da živi. Gledajući unuka kako iz dana u dan
raste i meni je bivalo sve lakše. Predveče bismo nas dvojica seli na kućni prag i
gledali kako sunce pada i kako se polja onako sva crvena zacakle, slušali kako
se u selu dovikuju, dok su naše dve kokoške šetkale ispred nas, a nama lepo,
sedimo tu jedan do drugog, nikad kraja priči i često bih se, pogledavši one dve
kokoši, prisetio šta je moj otac za života govorio, pa bih ponavljao Kugenu:
„Kad ove dve kokoške porastu, pretvoriće se u guske, guske će narasti u
ovce, da bi od ovaca postala goveda. A mi, mi ćemo biti sve bogatiji.”
Kugen bi se posle toga kikotao, ali je sve zapamtio i mnogo puta dok je iz
kokošjih gnezda vadio jaja, pevajući je ponavljao.
Ako bi preteklo, odnosili smo jaja u grad na prodaju. Rekoh Kugenu:
„Kad nakupimo dovoljno para, kupujemo vola, pa ćeš moći da se igraš
jašući ga.”
Njemu odmah oči zasijaše, kaže:

133
 „Kokoška se odmah pretvorila u govedo.”
Od tada, Kugen je samo čekao kada će doći dan da se kupi vo i svakog
jutra bi me širom otvorenih očiju pitao: „Fugui, kupujemo li danas vola?”
Katkad, dok smo išli u grad da prodajemo jaja, sažalio bih se na njega i
poželeo da mu kupim malo bombona, a on bi rekao:
„Može, ali jednu, treba kupiti vola.” ,
Dok si okom trepnuo, Kugenu je već bilo sedam godina i znatno je ojačao.
Te godine bilo je vreme branja pamuka, a kad su na razglasu u selu javili da
se za sutra očekuje jaka kiša, umalo nisam svisnuo od brige, jer je mojih mu i
po pamuka bilo već dozrelo i samo mi je još falilo da mi ga kiša pokvasi.
Ranom zorom odvukao sam Kugena u polje i rekao mu da danas moramo sve
obrati, a on podiže glavu ka meni i reče:
„Fugui, vrti mi se.”
Kažem mu: „Brže beri i čim obereš, odmah idi da se igraš.”
On odmah pođe da bere, brao tako malo, pa otrči na među da prilegne. Ja
ga zovem, govorim mu da se ne izležava, a on će opet:
„Vrti mi se.”
Kažem sebi, neka ga, nek malo odleži, ali on kako je legao, nikako ne
ustaje, ja se tu brecnem i kažem:
„Kugene, ne oberemo li danas sav pamuk, nema ništa od kupovine vola.”
On tek onda ustade i kaže:
„Užasno mi se vrti.”
Radili smo sve do podneva i već sam se mnogo bolje osećao kad sam video
da smo obrali više od pola polja, pa povedem Kugena kući da jedemo, ali
kako sam ga uhvatio za ruku, prestravim se, brzo mu opipam čelo, a ono
sablasno vrelo. Tek onda shvatim da je zaista bolestan, a ja ga, matora budala,
još teram da radi. Kod kuće ga odmah smestim u krevet. U selu su govorili da
đumbir nema šta ne leči, pa mu brzo spremim supu od đumbira, ali u kući
nema šećera, krenem da stavim malo soli, pa opet razmišljam, nije pravo
prema Kugenu, nego odem do prve kuće u selu da zatražim šećera, kažem:
„Vratiću vam u dogledno vreme, čim prodam žito.”
A oni kažu: „Ma, zaboravi, Fugui.”
Dam mu da pojede supu od đumbira, pa mu onda skuvam kašu, vidim
lepo jede. Pojedem i ja nešto, pa pohitam da stignem u polje odmah posle
ručka i kažem Kugenu: „Biće ti bolje kad odspavaš.”
Izađem iz kuće, ali sve mi ga nešto žao, pa odem i naberem pola šerpe
sveže soje, vratim se, lepo mu je obarim i posolim. Prinesem mu klupicu do

134
kreveta, stavim ono pola šerpe soje na nju i kažem mu da jede, a on kad je
video da se jede soja, sav se ozario, na izlasku ga čujem kako govori: „Što ti ne
jedeš?”
Kući sam se vratio tek predveče, dok sam obrao sav pamuk, bio sam
izmožden kao pseto. Od polja do kuće ne treba mnogo, a već pred vratima
noge su počele da mi se tresu, uđem i pozovem:
„Kugene, Kugene.”
Kugen ne odgovara, sve mislim zaspao je, pa priđem krevetu i pogledam,
a on izvijen na krevetu s poluotvorenim ustima u kojima se lepo vide dva zrna
neprožvakane soje. Kako sam mu video usta, mozak stade da mi bruji, jer
Kugenu su usne bile modre. Drmam ga i dozivam iz sve snage, a on se samo
klati i ne odgovara. Onako van sebe, sednem na krevet da razmislim,
mozgam tako, pa mi dođe u glavu, ma da to Kugen nije umro, i od te pomisli
ne izdržim nego zaplačem. Uzmem opet da ga tresem, on i dalje ništa, kažem
sebi možda je stvarno umro. Izađem iz kuće, ugledam jednog mladića iz sela i
kažem mu:
„Molim te, idi da pogledaš Kugena, izgleda da je umro.”
Mladić se zagleda u mene, pa onda ispruži korak i otrča do moje kuće. I
on je protresao Kugena, pa mu prislonio uvo na grudi i dugo osluškivao, da bi
na kraju rekao:
„Ne čuje se srce.”
Dođoše mnogi iz sela, a ja svakog preklinjem da pogleda Kugena, svi ga
drmusaju, oslušnu, pa kažu:
„Umro je.”
Kugen je umro jer se prejeo soje, i to ne zato što je siroto dete bilo
proždrljivo, nego sve zahvaljujući mojoj bedi, ama nema deteta u selu koje
nije bolje od njega živelo, čak je i običnom sojom retko kad mogao da se
osladi. A ja, ovako star i nepromišljen, nađem se pametan da mu je onoliko
nakuvam, nespretna matora budaletina, osudio sam tako Kugena na smrt.
Od tada, eto, živim sam i sve mislim nije ni meni još mnogo ostalo. Da mi
je neko rekao da ću ovoliko poživeti, ne bih mu poverovao. Sa zdravljem sam
i dalje po starom, često me muče leđa, muti mi se pred očima, ali me uši još
dobro služe, svakog u selu prepoznam po glasu. Ponekad tako razmišljam, pa
mi bude teško, nekad je opet sve u redu. Celu sam porodicu sahranio, svojom
ih rukom zakopao i kad ja jednom otegnem papke, neću više imati zbog koga
da brinem. Računam, kad na mene dođe red, mogu mirne duše da umrem,
ne moram da brinem ko će me pokopati, jer sigurno će se naći neko u selu,

135
ako ništa drugo, zasmrdeću im, pa neće to moći da podnesu. Ne bih nipošto
dopustio da me neko zabadava sahranjuje, zato sam pod jastuk stavio deset
juana, koje ne bih taknuo sve i kad bih umirao od gladi. Svima je u selu
poznato da je tih deset juana namenjeno onome ko me bude sahranio, a znaju
i da hoću da me zakopaju kod Đadžen i ostalih.
Brzo je prošao ovaj život, i to sasvim običan, iako mi se otac pogrešno
nadao da ću učiniti kakvu čast precima. Šta ću, takva mi je sudbina. Imao
sam i ja svoje zlatne trenutke dok sam u mladosti trošio dedovinu, posle je išlo
samo nizbrdo, mada se to na kraju pokazalo i dobrim, jer kad pogledam oko
sebe, recimo Lung Era ili Čunšenga, njihovi zlatni trenuci su ih oterali u smrt.
Ipak je bolje biti običan čovek, jer ako kreneš da se grabiš čas za ovo, čas za
ono, na kraju platiš životom. Za mene je, s druge strane, sa svakim teško
proživljenim danom, bilo sve manje nade, ali ipak sam se naživeo, svi koje
sam poznavao umirali su jedan za drugim, a ja, eto, još u životu.
Druge godine od Kugenove smrti, skupio sam dovoljno para da uzmem
vola, pa kao velim, valja mi proživeti još koju godinu, da ja njega ipak kupim.
Vo ti je kao pola čoveka, osim što umesto mene radi, pravi mi društvo u
dokolici i kad mi je dosadno, malo se s njim ispričam. Dok ga vodiš do obale
na ispašu, kao da sa sobom vodiš dete.
Tog dana kad sam ga kupovao, stavim novac u džep i krenem peške do
Sinfenga, jer tamo imaju veliku goveđu pijacu. Nadomak jednog sela koje mi
je bilo usput, ugledam gomilu ljudi okupljenih na gumnu, priđem da
osmotrim i ugledam ovog mog vola kako nakrivljene glave leži ispružen na
zemlji, sve mu kapaju suze iz očiju, a pored njega čuči neki muškarac, go do
pojasa, zvekeće mu u ruci kasapski nož na brusu dok mu ovi oko njega
dobacuju gde je najbolje da ga zabode. Bilo mi je teško da gledam vola kako
čemerno plače. Pomislih kako je žalosno biti vo. Satireš se do smrti dok radiš
za druge, a kad ostariš i iznemogneš, zakolju te i pojedu.
Ne mogoh podneti da gledam kako ga kolju, pa odem s gumna i
nastavim dalje ka Sinfengu. Dok sam tako hodao, nikako mi ne izlazi taj vo iz
glave. Zna da će umreti, pa pognuo glavu i lije suze.
Što više odmičem, sve me više kopka, pa onda pomislim, da ja njega lepo
kupim. Požurim natrag i dođem do onog gumna, a oni ga već svezali.
Proguram se do onog čoveka koji je oštrio nož i kažem:
„Imaj srca, prodaj mi ovog vola.”
On onako go do pojasa, isprobava prstom sečivo, zagleda se u mene, pa
upita:

136
 „Šta pričaš?”
Kažem: „Hoću da kupim ovog vola.”
On prasnu u smeh, zagrohotaše se i ovi sa strane, a ja vidim smeju mi se,
pa izvadim pare iz džepa i stavim mu ih u ruku: „Izbroj.”
Raspojasani se odmah zablene, dobro me osmotri, pa upita češkajući vrat:
„Ti to ozbiljno?”
Ja ništa ne progovaram, samo čučnem i odvežem vola, ustanem i
potapšem ga po glavi, a on, onako bistar, vidi da neće umreti, te se odmah
pridigne i prestane da plače. Uzmem ga za povodac i kažem onom čoveku:
„Izbroj pare.”
On primaknu svežanj očima kao da gleda koliko je debeo, a potom reče:
„Nema potrebe da brojim, vodi ga.”
Povedem vola i krenem, a u opštem grohotu iza sebe čujem ga kako
govori:
„Danas sam dobro prošao, danas sam dobro prošao.” Vo ti je kao čovek,
dok sam ga vraćao kući, bilo mu je jasno da sam mu spasao život, pa se
neprekidno naslanjao na mene, sve mi se umiljava, a ja mu kažem:
„Ej ti, nemoj prerano da se raduješ, vodim te sa sobom da mi radiš, a ne ti
budem otac.”
Kad sam ga doveo u selo, svi su se s bukom sjatili oko mene govoreći mi
da sam potpuno izlapeo, kad sam mogao da kupim tako matorog vola. Neko
reče:
„Fugui, rekao bih da je stariji od tvog oca.”
Oni koji se razumeju u volove, rekli su mi da će poživeti još najviše dve-tri
godine, a ja razmišljam, i to će biti dovoljno, bojim se da meni nije ni toliko
ostalo. Nikad ne bih pomislio da ćemo ovoliko živeti, svi se u selu čudom čude
i baš pre neki dan, neko je za nas rekao da smo „dve večite starkelje”.
Kad sam vola već doveo kući, postao je član porodice, pa je trebalo
nadenuti mu i ime. Smišljao sam tako, smišljao i na kraju prelomim kako bi
bilo najbolje da ga zovem Fugui. Kad sam ga već tako nazvao, dobro ga
osmotrim i sve mi se čini da nekako podseća na mene, pa mi bude drago.
Posle su i drugi u selu počeli da govore kako ličimo, a ja se samo ćutke
smeškam, razmišljajući kako ja to već odavno znam.
Dobar je Fugui, mada ponekad i on zna da zabušava, ali zabušava i
čovek, a kamoli vo. Znam kad treba da ga upregnem da radi, a kad da ga
pustim da se odmori, jer čim se ja umorim, znam da je i on umoran, pa ga
ostavim da predahne dok ja ne dođem k sebi, a onda je i njemu vreme za

137
posao.

Starac je govoreći ustao, otresao prašinu s dupeta, a zatim pozvao

ostarelog vola pored jezerceta. Vo mu je smesta prišao, stao pored njega i
spustio glavu, a stari stavio plug na ramena i sporo se udaljio vukući vola za
povodac.
Oba Fuguijeva stopala bila su potpuno blatnjava i dok je odlazio, blago se
gegao. Čuo sam ga kako govori volu:
„Danas su Joućing i Ersi izorali jedan mu zemlje, Đadžen i Fengsja samo
malo manje, a Kugen, onako mali, pa pola mua. A ti, bolje da ti ne govorim
koliko si uzorao, mislićeš da hoću da te posramim. Ali, što jest jest, već si
ostario, svaka ti čast što i ovoliko pooreš.”
Starac i vo su lagano odmicali u daljini, kad začuh njegov promukli i
dirljivi glas kako izdaleka odzvanja u pesmi koja je poput vetra lepršala u
prostranom sumraku, pevao je:
Kao mladić posvuda tumarah,
kada sazreh ja grobnice harah,
u starosti postao sam monah.
Dim sa ognjišta vijorio se nad krovovima seoskih kuća i iščezavao na nebu
ispunjenom sjajem sunca na zalasku.
Tu i tamo začuli bi se glasovi žena koje su požurivale decu da se vrate
kućama, a pored mene je prošao muškarac sa kofom đubriva koja je,
odzvanjajući celim putem, škripala o štapu na njegovom ramenu. Polako,
polja su tonula u tišinu i ceo predeo postajao je nerazgovetan pod svetlošću na
uzmaku.
Znao sam da je ovo poslednji trag sutona i da će se svakog časa obrušiti
noć. Ugledao sam zemlju kako otkriva svoje čvrste grudi, kao da nekog
doziva, i baš kao što majke dozivaju sopstvenu decu, tako je zemlja k sebi
dozivala noć.

138
139
 СIР – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије,
Београд

821.581-31

ЈУ.Хуа
Živeti / Ju Hua; preveo s kineskog Zoran Skrobanović. – Beograd :
Geopoetika, 2009 (Kragujevac : Grafostil). – 184 str.; 20 cm.
(Edicija Svet proze)

ISBN 978-86-7666-201-2

COBISS.SR-ID 170357004

140
 1
Kineska zemljišna merna jedinica (1/15 hektara)
2 General i političar kineske nacionalne partije Guomindang, predsednik
Kine 1928-31 i 1943-49, kao i Tajvana od 1949, gde je uz podršku SAD
osnovao svoju desničarsku vladu nakon što su ga iz Kine proterale
komunističke snage.
3 Kineska društvena igra slična dominama
4 Tradicionalna kineska haljina s uzdignutim okovratnikom i kopčanjem

na preklop.
5 Po drevnom kineskom običaju, zabranjenom tek u NR Kini, hanskim

ženama su, u skladu s kineskim idealom ženske lepote, još u detinjstvu (5-8
godine) vezivali stopala deformišući ih tako za ceo život.
6 Rat protiv japanske agresije 1937 -1945
7 Doslovno: umeće vetra i vode kineska drevna geomantička veština

određivanja pojedinih tačaka, znamenja i odgovarajućeg rasporeda u pri

rodnom okruženju, od najpovoljnijeg uticaja na zdravlje ljudi, tj. željenu
sudbinu na njima podignutih objekata.
8 Stoti deo osnovne kineske novčane jedinice juana.
9 Ime Đefang, koje je Čunšeng sebi nadenuo, znači oslobođenje
10 Osnovna novčana jedinica u Kini
11 Masovni pokret civila, uglavnom studenata i mlađih ljudi koje je u toku

1966-67. godine mobilisao Mao Cedung da bi sprovodili u delo njegove ideje

kulturne revolucije (
12 U prevodu doslovno gorki koren, ali u prenosnom značenju izvor muke,

prokletstvo
13 Govorni izraz za deseti deo kineske novčane jedinice јиапа, nazvane

tako zbog Mao Cedunga, čiji lik se na njoj nalazi.

141
Sadržaj
Start 2

142