Biblioteka

TOKOJO

Knjiga 9

Urednici
DRAGAN MILENKOVI
SIMON SIMONOVI

uniiro Tanizaki

Preveli
DRAGAN MILENKOVI
LJUBICA PUPEZIN
MILICA URIN

TANESI 2012

Naslov originala
Junichiro Tanizaki
SEVEN JAPANESE TALES

Copyright 1963 The Heirs of Junichiro Tanizaki/

Chuokoron-Shinsha, Inc.
Copyright za srpsko izdanje TANESI, 2012

SADRAJ

UNKININ PORTRET
Prevela s engleskog Ljubica Pupezin

STRAH
Prevela s engleskog Milica urin

MOST SNOVA
Preveo s japanskog Dragan Milenkovi

MAJSTOR TETOVIRANJA
Preveo s japanskog Dragan Milenkovi

LOPOV
Prevela s engleskog Milica urin

PUPOLJAK
Preveo s japanskog Dragan Milenkovi

SLEPEVA PRIA
Preveo s japanskog Dragan Milenkovi

UNKININ
PORTRET

unkin (roena kao Koto Mozuja, ali poznatija po

svom profesionalnom imenu) bila je erka trgovca
lekovima iz Osake. Umrla je 14. oktobra 1886. (u
devetnaestoj godini ere Meii), a sahranjena na
posedu budistikog hrama koji pripada sekti ista
zemlja i nalazi se u osakoj etvrti Sitadera.
Pre nekoliko dana prolazio sam pored hrama, pa
sam svratio da posetim njen grob. Upitao sam
uvara za grobno mesto porodice Mozuja, a on me
reima: Ovuda, gospodine, povede iza glavnog
zdanja. Tamo su se u senci razbokorenih starih
kamelija nizali spomenici lanova porodice Mozuja,
generacije su sledile jedna drugu, ali nijedan nije
bio unkinin.

Pomenuo sam je uvaru kako bih mu dao do

znanja da bi i njen grob morao biti u blizini.
Razmiljao je nekoliko trenutaka, pa je naposletku
rekao: Moda je onaj na brdu. Poao sam za njim
ka istonoj strani zemljita koje je pripadalo hramu,
do stepenita na otroj kosini.
Verovatno vam je poznato da se svetilite
Ikutama nalazi na uzviici s koje puca pogled na
Sitadera: pomenuta kosina die se od hrama ka
svetilitu i obrasla je veoma gustom umom, to je
prilino neuobiajeno za Osaku. unkinin nadgrobni
spomenik otkrili smo na maloj istini, negde na pola
puta ka svetilitu. Nosio je ovaj natpis:

KOTO MOZUJA, zvana i UNKIN,

umrla 14. oktobra
devetnaeste godine ere Meii
u pedeset sedmoj godini ivota.

Na jednoj strani bile su urezane rei: Spomenik

podigao njen uenik, Sasuke Nukui. Moda je to
bio razlog to je unkin sahranjena odvojeno od
porodice, jer iako se nikada nije venala sa svojim
uenikom, ivela je s njim, s proslavljenim
majstorom amisena Sasukeom Nukuijem, kao
ena s muem.

Prema uvarevim reima, porodica Mozuja davno

je propala. Roaci skoro da vie i ne obilaze
grobove, pogotovo ne unkinin. Mislio sam da ne
pripada istoj porodici, dodao je.
Grob je, dakle, zaputen?, upitao sam.
Ne, nije, rekao je. Jedna starica iz Haginoaje,
moglo bi joj biti sedamdesetak, dolazi jednomdvaput godinje. Moli se, polae cvee, pali tapie
tamjana i onda... Zastao je pokazujui na drugi
grob koji se nalazio levo od unkininog. Vidite li
mali spomenik pored? im zavri na ovom grobu,
prelazi na taj drugi. Uz to plaa i hramu za
odravanje grobova.
Osmotrio sam paljivije drugi spomenik. Bio je
otprilike upola manji od unkininog i na njemu je
pisalo:

SASUKE NUKUI, zvani i KINDAI,

uenik unkin Mozuja,
umro 14. oktobra etrdesete godine ere Meii
u osamdeset drugoj godini ivota.

To je, dakle, grob uvenog virtuoza. Spomenik je

bio manji od unkininog i Sasuke je onde sebe
opisao kao njenog uenika, to sve govori u prilog
tome da je eleo da ostane ponizan pred njom ak i

u smrti. Dok sam stajao na padini blizu dva

spomenika uarena kasnim popodnevnim suncem,
grad se prostirao poda mnom. Brdovito zemljite
to se prualo ka zapadu sve do hrama Teno
zasigurno je zadralo isti lik tokom cele duge
istorije Osake. Trava i lie sada su potamneli od
ai i izgledaju mrtvo; golemo drvee je svenulo i
prekriveno prainom, zbog ega prizor deluje
sumorno. Ali onda kada su grobovi iskopani,
okruenje mora da je bilo raskono. ak je i sada
ovo najtie groblje u Osaki i, sasvim sigurno, s
najlepim
pogledom.
Tu,
visoko
iznad
najuurbanijeg industrijskog grada na Istoku, nad
bezbrojnim visokim zdanjima koja probijaju
veernju izmaglicu, uiteljica i uenik lee jedno
kraj drugog u venom snu, vezani tajanstvenom
sudbinom.
Osaka
se
promenila
skoro
do
neprepoznatljivosti od Sasukeovog vremena, ali ta
dva kamena i dalje svedoe o njegovoj ljubavi
prema unkin.
Porodica Nukui pripadala je budistikoj sekti
Niiren i grobovi svih njenih lanova, osim
Sasukeovog, nalaze se u hramu u Hinou,
Sasukeovom rodnom mestu, u pokrajini Omi. U
arkoj elji da bude sahranjen pored unkin, Sasuke
je napustio veru svojih predaka i pridruio se sekti
ista zemlja. Kau da je sve u vezi s grobovima
ureeno jo dok je unkin bila iva, ukljuujui i
veliinu i poloaj spomenika. unkinin nadgrobni
kamen bio je visok skoro dva metra, dok je
Sasukeov dosezao jedva neto preko metar. Stajali
su jedan do drugog postavljeni na niskim postoljima
prekrivenim kamenim ploama, a jedan bor,
zasaen desno od unkininog groba, zatitniki je

pruao zelene grane preko nje. Sasukeov spomenik

postavljen je skoro metar ulevo od unkininog, kao
ponizni sluga, tik izvan domaaja borovih grana.
Videvi ih tako, podsetili su me na to kako je Sasuke
verno sluio svoju uiteljicu, pratei je poput senke
i brinui se da sve njene potrebe budu zadovoljene.
inilo mi se kao da kamenje ima duu i da on ak i
sada uiva u njenoj srei.
Kleknuo sam nakratko pored unkininog groba, a
onda preao dlanom preko Sasukeovog spomenika.
Potom sam lutao po brdu sve dok sunce nije sasvim
zalo iza grada.

Nedavno sam doao do tanke knjiice pod

nazivom ivot unkin Mozuja, koja je u meni
pobudila zanimanje za tu enu. Knjiga ima ezdeset
strana, povezana je na japanski nain i tampana
velikim slovima na runo pravljenom papiru.
Zakljuio sam da je Sasuke na dvogodinjicu smrti
svoje uiteljice zamolio nekoga da sastavi njenu
biografiju, samo za ui krug ljudi. Premda je tivo
napisano starinskim stilom, a sam se Sasuke
pominje u treem licu, zacelo je on obezbedio sav
materijal i gotovo da se moe smatrati pravim
autorom knjige.
Navod iz ivota:
Generacijama je porodica Mozuja drala apoteku
u Doomaiju u Osaki, pod imenom Jasuzaemona
Mozuje. unkinin otac bio je sedmi u tom nizu.
Majka ige dola je iz porodice Atobe iz Kjota, i

svom je muu rodila dva sina i etiri erke. unkin

je bila druga erka po redu, roena 24. maja 1829.
(dvanaeste godine ere Bunsei). ... Jo kao dete
unkin je bila ne samo izvanredno inteligentna ve i
podarena otmenim dranjem, kao i neuporedivom
lepotom. Kada je sa tri godine poela da ui ples,
inilo se da bez imalo muke izvodi prave pokrete i
da to radi lepe nego bilo koja mlada plesaica od
zanata. Kau da je unkinin uitelj bio zadivljen
njenom vetinom. Kakvo udesno dete!, mrmljao
bi. S takvom lepotom i darovitou mogla bi
postati najslavnija geja u zemlji. teta to je
roena u uglednoj porodici! unkin je i veoma rano
poela da ita i pie i toliko je izvanredno
napredovala da je ubrzo prevazila stariju brau.
Ako pretpostavimo da je izvor ovih podataka bio
Sasuke, koji je, po svemu sudei, slepo oboavao
unkin, teko bi se moglo rei ta je od svega
navedenog stvarno istina. Ipak, postoje i mnogi
drugi dokazi koji potvruju da je zaista bila
blagoslovena otmenim dranjem i lepotom.
U ono vreme ene su uglavnom bile niske rastom,
pa je i unkin, prema onome to se pria, bila
visoka jedva metar i po, no izvrsno graena, veoma
lepih crta lica, s nenim zglobovima i glenjevima.
Fotografija snimljena kad joj je bilo trideset est
godina otkriva klasino ovalno lice s tako fino
izvajanim crtama da izgledaju gotovo nestvarno.
Ipak, budui da potie iz osamsto ezdesete,
godine su uinile svoje, pa je fotografija posuta
pegama i izbledela kao stara uspomena. Valjda je
zbog toga ostavila tako slab utisak na mene. Na toj
mutnoj slici ne otkrivam nita vie do otmenosti

jedne dame iz dobrostojee osake trgovake

porodice bila je lepa, to nesporno, ali bez iega
istinski upeatljivog. Izgledala je kao da bi mogla
imati trideset est, ali isto tako i deset godina
manje.
Iako je fotografija nastala dve decenije nakon to
je unkin izgubila vid, ona na njoj izgleda kao da je
samo sklopila oi. Za gluve ljude se kae da deluju
budalasto, a da su slepi poput mudraca. Napreui
se da shvate ta drugi govore, gluvi se mrte,
zevaju i kolutaju oima ili isteu vratove na jednu ili
drugu stranu i zbog svega toga izgledaju tupavo,
dok slepi, s druge strane, zato to sede mirno,
blago pognutih glava kao da meditiraju, ostavljaju
utisak da su potpuno zadubljeni u misli. Moda je s
tim u vezi i to to smo navikli na poluzatvorene oi
milosti pune kojima Buda i bodisatve zure u sve
to ivi, pa nam sklopljene oi izgledaju milosrdnije
od irom otvorenih, ak izazivaju i duboko
potovanje. A unkin deluje tako smerno i neno da
ovek osea samilost u njenim prekrivenim oima
kao to bi osetio u oima boginje milosti Kanon.
Koliko ja znam, to je jedina unkinina fotografija.
Dok je bila mlaa, u Japanu ova umetnost jo nije
bila poznata, a one godine kada je snimak nastao,
unkin je zadesila nesrea posle koje ni u kom
sluaju ne bi dopustila da je slikaju. Tako od nje
imamo samo jedan nejasan odraz koji bi trebalo da
nam pomogne da zamislimo kako je izgledala.
Utisak koji sam dao o njenoj spoljanjosti svakako je
mutan i nedovoljan. Ali sama fotografija je moda
jo mutnija od utiska koji prenose moje rei.

Palo mi je na pamet da je iste godine kada je

nastala unkinina fotografija, bilo joj je trideset
est, i sam Sasuke oslepeo. Poslednji put kada ju je
video mora da je izgledala upravo kao na snimku.
Nije li onda verovatno da je pod stare dane slika
koju je nosio u seanju izbledela kao i sama
fotografija? Ili je mata nadomeivala seanje koje
je postepeno slabilo? Moda je stvorio lik neke
druge divne ene, sasvim razliite od one na
fotografiji?
unkinin ivot nastavlja se sledeim odlomkom:
Stoga su roditelji gledali na nju kao na
neprocenjivu dragocenost i bila im je ljubimica
meu sve petoro brae i sestara. Sa osam godina,
meutim, zadesila ju je nesrea da dobije onu
bolest. Uskoro je sasvim oslepela. Roditelji su bili
oajni. Majka je skoro sila s uma od tuge,
ispunjena gorinom prema celom svetu zbog jada
koji je snaao njeno dete. Od tada je unkin
prestala da se bavi plesom i potpuno se predala
uenju kotoa i amisena, kao i njima srodnoj
umetnosti pevanju. Posvetila je ivot muzici.
Nije sasvim jasno koju je onu bolest unkin
imala i o tome vie nema pomena u ivotu. Ali
Sasuke je jednom primetio: Izreka kae da vetar
zavidi visokom drvetu. Samo zato to je bila lepa i
nadarenija od drugih, moja uiteljica postala je
rtva ljubomore dvaput u ivotu. Sve njene nevolje
prouzrokovala su ta dva napada. Ove rei
nagovetavaju da iza unkinine nesree lee udne
okolnosti.

Drugom prilikom Sasuke je rekao da je njegova

uiteljica oslepela usled gnojnog zapaljenja oiju.
Tano je da su unkin dobrano razmazili, ali ona je
ipak bila veselo i ljupko dete puno ivota i
uviavnosti prema onima koji su je sluili, i lepo se
slagala s ljudima. S braom i sestrama bila je u
najboljim odnosima i inilo se da je mezimica
ukuana. Govorkalo se, meutim, da ju je dadilja
njene najmlae sestre potajno mrzela jer je bila
ozlojeena tolikom naklonou koju su joj roditelji
ukazivali. Budui da je gnojno ono zapaljenje
posledica venerine infekcije, Sasuke je sigurno
hteo da nagovesti bez obzira na to jesu li postojali
stvarni razlozi za tako neto da je dadilji nekako
polo za rukom da oslepi unkin. unkinin kasniji
nasilan karakter navodi oveka da se zapita da nije
moda neki takav dogaaj uticao na oblikovanje
njene linosti. Ipak, Sasukeovim reima ne sme se
bespogovorno verovati nije to bio jedini put da ga
je tuga zbog unkin okrenula protiv drugih. Za
sumnju u dadilju verovatno nije bilo mnogo osnova.
Bilo kako bilo, umesto to sad pokuavam da
razreim to pitanje, treba samo da zabeleim toliko
da je unkin izgubila vid u osmoj godini. Dalje: Od
tada je unkin prestala da se bavi plesom i potpuno
se predala uenju kotoa i amisena, kao i njima
srodnoj umetnosti pevanju. Posvetila je ivot
muzici. Drugim reima, unkin se okrenula muzici
zbog toga to je oslepela. Sasuke je tvrdio da mu je
ona esto govorila kako je zapravo talentovana za
ples i da oni koji cene njen glas ili umee sviranja
kotoa i amisena ne poznaju njeno istinsko bie
da samo nije izgubila vid, bila bi plesaica. Zvui to
pomalo nadmeno, kao da je unkin htela da istakne

koliko je postigla ak i u umetnosti koja joj nije bila

sasvim po meri. A moda je Sasuke samo
preuveliao njene rei. Nije iskljueno da je
unkinina sluajna opaska, izgovorena u trenutku i
bez razmiljanja, ostavila tako snaan utisak na
njega da joj se neprestano vraao kao kakvom
dokazu za to koliko je u svakom pogledu
nadmaivala druge.
Starica iz Haginoaje koja i dalje poseuje
grobove jeste igizava Teru, visoka lanica kole
kotoa Ikuta. Verno je sluila unkin kad je ona zala
u godine, a potom i Sasukea. ula sam da je moja
uiteljica dobro plesala, rekla mi je mislei na
unkin, ipak poela je da ui koto i amisen ve sa
etiri ili pet godina i otada je redovno vebala. Nije
se tek tako okrenula muzici, samo zato to je
oslepela. U to su vreme sve mlade dame rano
poinjale s asovima muzike. Pria se da je sa
devet godina zapamtila dugako delo za koto nakon
samo jednog sluanja i da je zatim uspela da ga
odsvira na amisenu bez iije pomoi. Jasno je da je
bila genijalna nijedan obian ovek ne bi uspeo da
uradi tako neto! Drim da je uila jo predanije
nakon to je oslepela. Sigurno se unela u to svim
srcem i duom.
Teru je verovatno u pravu, unkinin dar ticao se
prevashodno muzike. Sklon sam da posumnjam u
njenu plesnu vetinu.

Iako se unkin unela u to svim srcem i duom,

verovatno nije nameravala da postane profesionalni

muziar jer nije morala da se brine oko toga od

ega e iveti. Iz drugog razloga je kasnije postala
uiteljica muzike i otvorila svoju kolu, ali se nikad
nije izdravala samo od poduavanja. Meseno
sledovanje koje je dobijala od roditelja, iako
nedovoljno da podmiri njenu sklonost ka raskonom
ivotu, daleko je premaivalo zaradu koju je sama
ostvarivala.
Spoetka je, dakle, marljivo vebala iz istog
zadovoljstva, bez razmiljanja o budunosti,
razvijajui svoj uroeni dar potaknuta strau
prema muzici. Verovatno je tano, kao to nam
ivot govori, da je do etrnaeste godine toliko
napredovala da se niko od drugih uenika nije
mogao meriti s njom.
igizava Teru dalje pria: Moja uiteljica se
razmetala time to je majstor uno, koji je bio
veoma strog prema svojim uenicima, nikada nije
ozbiljno izgrdio. tavie, esto ju je hvalio. Priala
mi je da se lino zainteresovao za njen rad i da je
bio neobino ljubazan i nean, pa nije mogla da
shvati zato su ga se ljudi plaili. Verujem da je bio
tako dobar prema njoj zbog njenog talenta. Nije se
patila na asovima kao to se to inae deavalo.

unkin je bila iz bogate porodice Mozuja i nijedan

uitelj, ma koliko da je strog, ne bi bio otar prema
njoj kao to je bio s decom profesionalnih muziara.
Pored toga, uno mora da je osetio i elju da
zatiti jadnu devojicu ije je radosno detinjstvo
naglo prekinuto slepilom. Ali pretpostavljam da je

svojim darom, pre nego bilo ime drugim, zadobila

njegovo divljenje i naklonost.
Brinuo je za nju vie nego za sopstvenu decu
kad god bi se desilo da unkin propusti as zbog
bolesti, odmah je slao nekoga da vidi kako je ili bi
se postarao da je poseti sam. Nije bila tajna da se
veoma ponosio time to ima unkin za uenicu.
Drugima koje je poduavao, a to su bila deca
profesionalnih muziara, govorio bi: Ugledajte se
na malu Mozuja, svi vi! Uskoro ete poeti da ivite
od muzike, a jo niste ni prineti tom detetu. (Uvek
je s prisnou govorio o unkin, verovatno zato to
je poduavao i njenu stariju sestru, a bio je i
porodini prijatelj.)
Jednom, kada su mu uenici prebacivali da je u
svakom pogledu isuvie ljubazan prema unkin,
uzvratio je da su to besmislice. to je uitelj stroi,
to bolje, rekao je. vie bih uinio za to dete da ga
grdim. Ali ona je toliko sjajna, toliko prirodno
nadarena da bi sve nauila i bez moje pomoi. Kad
bih joj silom usaivao gradivo, bila bi toliko dobra
da biste svi vi pognuli glave od stida. Meutim,
njena porodica je imuna i ona nikada nee morati
da zarauje za ivot. Tako, umesto da svojski
poduavam nju, svu snagu usredsreujem na to da
od gomile tikvana nainim pristojne izvoae. Na
ta se onda vi alite?

unoova kua nalazila se u Ucubi, skoro

kilometar od kue porodice Mozuja u Doomaiju,
ali unkin je tamo odlazila na as svakog dana, a za

ruku ju je vodio deak iz oeve radnje. Taj deak bio

je Sasuke i tako je poela njegova veza sa unkin.
Kao to sam ranije pomenuo, Sasuke je roen u
selu Hino, u Omi. Njegovi roditelji drali su duan
tamo, a i Sasukeov otac i njegov deda nauili su se
trgovini radei kod Mozuja u Osaki. Za Sasukea je
tako slubovanje u toj porodici znailo slubovanje
kod naslednog gazde.
Budui da je sa egrtovanjem poeo u
dvanaestoj, a da je etiri godine bio stariji od
unkin, Sasuke je u kuu porodice Mozuja doao
kad je njoj bilo osam one godine u kojoj je izgubila
vid. Kada je stigao, unkinine divne oi ve su bile
ugaene zauvek. Ipak, Sasuke se celog ivota
smatrao srenikom to nikada nije video njihov sjaj.
Da ju je poznavao pre nego to je oslepela,
unkinino lice bi mu kasnije moda izgledalo
manjkavo, ali na sreu nikad nije primetio ni
najmanji nedostatak u devojinoj lepoti. Od samog
poetka njeno lice izgledalo mu je savreno.
Imune osake porodice danas se rado sele u
predgraa. Njihove erke vole sport i navikle su na
sunce i otvoreno. Starinska vrsta skrivene lepote
devojica odgajanih pod staklenim zvonom potpuno
je nestala. Ipak, ak su i sada gradska deca blea i
nenija u poreenju s deacima i devojicama
odraslim na selu. Ona su osetljivija ili, ako ba
hoete, boleljivija. Ljudi iz Osake i Kjota, i sami
poznati po belini puti, tradicionalno cene svetao
ten. Sinovi starih osakih porodica podseaju na
svoje dvojnike na pozornici, mravi su i lie na
devojke. Tek kad napune tridesetu, lica im se

zarumene a tela zaokrugle, pa najednom dobijaju

izgled krupnih, dostojanstvenih ljudi, kako i prilii
uspenoj gospodi. Do tada, koa im je svetla kao u
ena, pa i ukus za odevanje pomalo im je enskast.
A kako je samo bila neobina ta blistava belina,
prozrana istota puti devojaka roenih u
dobrostojeim trgovakim porodicama pre ere
Meii, devojaka podizanih u seni mranih
unutranjih soba! Kako su udno i oaravajue
morala izgledati ta bia deaku kakav je bio
Sasuke!
U to vreme unkinina starija sestra imala je
jedanaest godina, a prva mlaa do unkin pet.
Sasukeu, koji je upravo doao sa sela, devojice
Mozuja izgledale su neverovatno ljupko. Vie od
svega panju mu je privukla tajanstvena ar slepe
unkin. Devojine sklopljene oi izgledale su mu
ivlje i lepe od otvorenih oiju njenih sestara, a
njeno lice savreno prirodno bez potrebe da bude
imalo drugaije.
unkin je uistinu bila najlepa meu sestrama,
kako su svi i govorili, ali vrlo je mogue da je i
saaljenje imalo veze s optim divljenjem koje joj je
ukazivano. Sasuke je, meutim, to poricao. Kasnije
u ivotu nita ga vie ne bi uvredilo nego kad bi mu
rekli da je njegova ljubav prema unkin bila
potaknuta saaljenjem. Besmislice!, odgovarao hi
grubo. Dok gledam lice svoje uiteljice, ni na kraj
pameti mi nije da je alim niti da mislim o njoj kao o
nekome ko je jadan. Pravi nesrenici smo zapravo
mi, obini ljudi. Zato bi tako lepoj i talentovanoj
dami bilo potrebno iije saoseanje? Istina je da je
ona saaljevala mene i zvala me svojim sirotim

Sasukeom. Vi i ja imamo sva ula, ali u svakom

drugom pogledu ona nas daleko premauje. Po
mom miljenju, mi smo ti koji imamo nedostatke.
Ali to je bilo kasnije. Na poetku je Sasuke bio
samo verni sluga, iako je tajni plamen ljubavi
sigurno ve goreo u njegovom srcu. Moda jo nije
shvatao da je zaljubljen u tu nevinu devojicu,
erku svog naslednog gazde. U svakom sluaju, bio
je presrean to je postao njen pratilac i to je
svakog dana mogao da eta s njom. Delovalo je
udno da novi momak u radnji dobije zadatak da
vodi dragocenu erku porodice Mozuja, ali isprva
nije bio jedini kome je to poverenje ukazano.
Ponekad je slukinja ila s njom, a ponekad stariji
egrt. Ali jednog dana unkin je rekla: Neka me
Sasuke vodi, i odonda je to bila samo njegova
dunost. Tada mu je bilo trinaest godina.
Blistajui od ponosa zbog velike asti, Sasuke bi
hodao pored unkin s njenom malenom akom
ugneenom u njegovoj, sve do unoove kue.
Onda bi je, nakon to bi saekao da se as zavri,
otpratio nazad. unkin mu se retko obraala i
Sasuke je utao kad je utala ona, potpuno
posveen tome da je sigurno sprovede du ulice.
Jednom su je pitali zato je odabrala ba njega.
Zato to se lepo ponaa i ne brblja usput, rekla je.
Kao to sam pomenuo, unkin je isprva bila
veoma ljupka i dobro se slagala s ljudima. Ali nakon
to je izgubila vid, postala je zlovoljna: jedva je
progovarala i retko se smejala. Zato je verovatno
bila zadovoljna Sasukeom jer je obavljao svoju
dunost savesno i nenametljivo, bez suvine prie.

(Sasuke, kau, nije voleo da je vidi kako se smeje.

Pretpostavljam da mu je to bilo bolno, jer ima
neeg potresnog u smehu slepe osobe.)

Ali da li je unkin zaista odabrala Sasukea samo

zato to joj nikad nije dosaivao? Ili je naslutila da
je oboava i onako mlada uivala u tome? Tako
neto moe izgledati nezamislivo za devojicu od
devet godina, ali ako uzmete u obzir da je unkin,
pored toga to je bila bistro, napredno dete, razvila
i neku vrstu estog ula kao posledicu slepila, takva
pomisao ne moe se odbaciti kao sasvim
neprihvatljiva. ak i kasnije, kada je znala da je
zaljubljena, ponos joj nije dozvoljavao da prizna
svoja oseanja bilo je to mnogo pre nego to mu
se podala. Stoga nije sasvim jasno ta je zapravo
mislila o njemu na samom poetku. U svakom
sluaju, ponaala se kao da je jedva svesna
njegovog postojanja. Ili se bar tako inilo Sasukeu.
Sasuke ju je vodio tako to bi podigao levu ruku u
visini njenog ramena, pa bi unkin poloila dlan
desne ruke na njegov dlan okrenut nagore. Za nju
on kao da nije predstavljao vie od te ruke. Kad je
htela da Sasuke neto uradi, nikad mu ne bi jasno
rekla ta. Umesto toga samo bi nagovestila svoju
elju pokretom ili mrtenjem, ili bi promrmljala
uputstvo kao da govori za sebe. Ukoliko bi mu ti
jedva primetni znaci promakli, pouzdano bi se
naljutila, tako da je Sasuke morao stalno da bude
na oprezu i motri na svaki njen pokret ili izraz.
Oseao je da ga iskuava, kao da eli da proveri
koliko je paljiv. Razmaena od detinjstva, naravi

izvitoperene slepilom, unkin mu nije davala ni

trenutka mira.
Jednom, dok su u kui unkininog uitelja ekali
da ona doe na red, Sasuke iznenada primeti da je
nestala. Veoma uznemiren dao se u potragu za
njom i otkrio da se iskrala do nunika. Kad god je
inae htela da ode tamo, podizala se tiho i
naputala prostoriju, a Sasuke bi pourio za njom
da je povede do vrata toaleta, kako bi joj, nakon to
zavri, polio ruke vodom iznad lavora. Toga dana,
meutim, Sasuke je bio uhvaen nespreman, pa je
ona sama morala da napipava put. Dotrao je u
trenutku kad je posezala za kutlaom u lavoru.
Tako mi je ao, glas mu je drhtao.
Nije vano, rekla je unkin odmahujui glavom.
Ali Sasuke je znao da e ga, ako je sada pusti da
nastavi sama, to kasnije skupo kotati. Najbolje to
je u tom trenutku mogao da uini bilo je da joj uzme
kutlau, ma koliko da se ona protivila, i izlije joj
vodu na ruke.
Drugi put opet, dok su jednog letnjeg popodneva
ekali unkinin red a Sasuke sedeo malo iza nje u
uobiajenoj pozi punoj potovanja, unkin je
promrsila sebi u bradu: Vrue je.
Jeste, zar ne?, sloio se utivo.
Poutala je malo, a onda ponovila: Vrue je.
Uvidevi ta eli, Sasuke je podigao lepezu i poeo
da je hladi po leima. To joj je izgleda bilo po volji,
ali im je malo usporio, ponovila je: Vrue je.

Sasukeu je ipak bilo najvanije to to je unkin

prema njemu, mnogo vie nego prema drugim
slugama, ispoljavala svojeglavost i nepokornost.
Poto je davao sve od sebe da pothrani te njene
sklonosti, ona je samo pred njim mogla da im da
oduka. Bio je to jedan od razloga to ga je
smatrala korisnim. Sasuke je sa svoje strane,
daleko od pomisli da ga zloupotrebljavaju, bio
srean zbog zahteva koje mu je postavljala. Moda
je tu njenu neobinu svojeglavost doivljavao kao
izvestan oblik zavoenja i tumaio je kao posebnu
milost.

Prostorija u kojoj je uno drao asove nalazila

se u zadnjem delu kue na meuspratu do kojeg je
vodilo nekoliko stepenika. Kad je dolazio red na
unkin, Sasuke bi je poveo uza stepenice i uveo u
prostoriju do mesta naspram uitelja. Onda bi
ispred unkin stavio njen koto ili amisen i vratio se
dole da saeka kraj asa. Ali dok je ekao, sve
vreme je bio na oprezu; naulio bi ui kako bi
mogao da prati muziku i spremno pouri po nju im
se as zavri. Na taj nain su mu dela koja je unkin
uila da svira ili peva postala bliska i tako se
formirao i njegov muziki ukus.
Sasuke je nesporno bio nadaren im je na kraju
postao vodei virtuoz. Ali da mu se nije ukazala
prilika da slui unkin i da nije bilo njegove strasne
ljubavi zbog koje je delio sva njena interesovanja,
zasigurno bi ostatak ivota proveo kao obian
apotekar. No, ak je i u svojim poznim godinama,
kada je zvanino priznat kao majstor, ostajao pri

tome da se njegova vetina ne moe meriti sa

unkininom. Nauila me je svemu to znam,
govorio je. Takva objanjenja, meutim, ne treba
uzimati zdravo za gotovo jer je on bio navikao da
uniava sebe dok je nju hvalio do nebesa. Najzad,
bez obzira na to ko je od njih dvoje bio bolji
umetnik, ini se da je unkin posedovala crtu
genijalnosti, a Sasuke sposobnost za naporan rad.
Pre isteka godine bilo mu je tada trinaest
Sasuke je u tajnosti odluio da kupi amisen, pa je
poeo da tedi od male plate koju mu je davao
gazda, kao i napojnice od raznoenja porudbina.
Narednog leta konano je mogao da kupi jeftin,
rasklopiv
instrument
za
vebanje,
koji
je
prokrijumario do svoje sobe u potkrovlju, posebno
vrat a posebno telo, kako ga glavni slubenik ne bi
otkrio. Iz noi u no, dok su drugi egrti vrsto
spavali, on je vebao na amisenu.
Na poetku nije bio siguran u svoj dar, niti je
nameravao da postane profesionalni muziar
jednostavno, iz iste odanosti, privlailo ga je sve
to unkin voli. Svojski se potrudio da od nje sakrije
svoje zanimanje za muziku, to samo govori o tome
da nije uio da svira amisen kako bi osvojio njenu
ljubav.
Sasuke je delio uzanu sobu u potkrovlju sa pet ili
est drugih slubenika i egrta. Zamolio ih je da
nikome ne pominju njegovo vebanje uz obeanje
da im nee smetati ni na koji nain. Sve su to bili
veoma mladi ljudi i zaspali bi im bi im glava
dodirnula jastuk, pa se niko od njih nikada nije alio.
Pa ipak, Sasuke bi saekao dok se ne uveri da su

svi vrsto zaspali, pa bi ustajao i vebao u ormaru

gde se uvala posteljina. Ve je u samom potkrovlju
sigurno bilo poprilino toplo i zaguljivo, a u ormaru
je za vreme letnjih noi vruina verovatno bila
nepodnoljiva. No zatvarajui se onde mogao je da
prigui zvuk ica i u isto vreme utia buku od spolja,
izmeu ostalog, hrkanje cimera. Vokalne deonice
morao je naravno da peva tiho, a ice je okidao
prstima umesto trzalicom. Sedei u tom mranom
ormaru, svirao je oslanjajui se samo na ulo
dodira.
Sasuke se, ipak, nikada nije oseao nelagodno u
mraku. Slepi ljudi ive u tami sve vreme, mislio je, a
unkin nema druge nego da svira amisen upravo
tako. Bio je oduevljen to je u njenom mranom
svetu naao mesto za sebe. ak je i kasnije, kada je
mogao slobodno da veba, po navici zatvarao oi
im bi se prihvatio instrumenta objanjavajui to
oseajem da mora da postupa upravo kao unkin.
Ukratko, eleo je da pati od istog nedostatka od
kojeg je patila i ona, da iskusi to vie moe od
ivota slepih. Katkad im je oito zavideo. I ta strast
koje se drao od deakog doba pomae da se
objasni njegovo kasnije slepilo. Bilo je to neto to
je moralo da se dogodi.

Pretpostavljam da su svi muziki instrumenti

teki kada treba ovladati njihovim najdubljim
tajnama. Ali violina i amisen posebno zadaju muke
poetniku poto nemaju pragove i zahtevaju
timanje pre svakog sviranja. Od svih instrumenata
najmanje su pogodni za samostalno uenje, pri

emu u ono vreme jo nije postojalo muziko

zapisivanje za amisen. Kau da su uz dobrog
uitelja potrebna tri meseca da se savlada koto i tri
godine za amisen. Sasuke nije mogao da priuti
tako skup instrument kao to je koto niti bi ga
onako glomaznog mogao uneti neprimeeno. Morao
je poeti sa amisenom. Od samog poetka umeo
je da ga natima bez iije pomoi, to ne samo da
govori o tome da je imao sluha ve i koliko je
paljivo sluao dok je ekao u unoovoj kui. Sve
to je uio razliite tonalitete, rei i melodije
pesama, sviranje fraza uio je iskljuivo po
seanju na ono to je uo. Drugog naina nije bilo.
Vebao je u tajnosti oko pola godine, uspevajui
to da sakrije od svih osim od svojih cimera. Ali onda
je jednog ranog zimskog jutra (bilo je oko etiri i
mrano kao da je pono), unkinina majka, koja se
digla iz kreveta da bi otila u nunik, ula priguen
zvuk amisena koji se odnekud razlegao. U ono
vreme postojao je obiaj da muziari izvode
takozvane zimske vebe, to je znailo da usred
zime ustaju pre zore i vebaju izlaui se ledenom
vetru. Ali Doomai je bila trgovaka etvrt, sa
ozbiljnim, poslovnim zdanjima koja su se nizala
jedno do drugog, nije to bilo mesto gde biste mogli
sresti profesionalne muziare ili zabavljae ili uti
kakvo veselje u tako sitne sate. Zapravo je jo bila
no, isuvie rano ak i za zimsko vebanje, a
amisen je pritom sviran veoma tiho, prstima,
umesto glasno i energino trzalicom kako bi se
oekivalo. Ali, opet, ko god da je bio, ponavljao je
isti deo, iznova i iznova, kao da eli da ga usavri.
unkininoj majci postalo je jasno da je re o nekom
predanom aku.

Iako je bila iznenaena to uje muziku, nije tome

pridavala previe panje i vratila se u krevet. Ali
ula je muziku jo nekoliko puta posle toga kada je
nou ustajala, a i drugi lanovi porodice rekoe da
su je uli, pa su se svi pitali odakle dolazi zvuk
sigurno nije bio duh! Pretresanje je nastavljeno a da
slubenici i egrti o tome nisu imali pojma.
Sve bi bilo u redu da je Sasuke ostao da veba u
ormaru, ali ohrabrilo ga je to izgleda niko nije
nasluivao ta radi. Poto je od noi otimao vreme
za muziku, bio je prilino neispavan, pa bi mu se
onako zatvorenom u zaguljivom ormaru brzo
pridremalo. Stoga je potkraj jeseni poeo da se
iskrada na krovnu terasu za suenje vea i veba
na otvorenom. U krevet je odlazio uvek u deset sati,
zajedno s drugima koji su bili zaposleni u radnji, i
budio se oko tri po ponoi. Uzimao je amisen pod
ruku i izlazio na terasu, gde bi na razgaljujuoj
hladnoi svirao sve dok nebo na istoku ne bi
ubledelo. Upravo ga je za vreme tih nonih asova
ula unkinina majka. Budui da se terasa nalazila
na krovu radnje, ba iznad potkrovlja gde su spavali
egrti, zvuk se preko unutranje bate prenosio do
porodinih odaja.
Ispitali su sve zaposlene i na kraju je Sasukeova
tajna otkrivena. Glavni slubenik ga je pozvao i
otro izgrdio. Upozorio ga je da tako neto vie
nikad ne radi, pa mu je onda uzeo i amisen. Ali
onda se, potpuno neoekivano, jedna ruka pruila k
njemu: unkin je predloila da bi bilo zanimljivo uti
ta on ume.

Sasuke je bio siguran da bi se unkin uvredila da

je doznala za njegovo sviranje. Smatrala bi to
drskou obinog egrta koji bi trebalo da bude
prezadovoljan ve i time to ispunjava dunost
njenog vodia. Svejedno da li bi ga alila ili
prezrela, svakako bi bio u nevolji. Jo se vie uplaio
kad su mu rekli da eli da uje njegovo izvoenje.
Kako bih bio srean da joj je zaista stalo, mislio je.
Ali mogao je samo da pretpostavi da hoe da ga
ismeje. Pored toga, nedostajalo mu je i vere u sebe
da svira i peva pred drugima.
unkin je, meutim, vrsto ostajala pri tome da
eli da ga uje, pa su i njena majka i sestre postale
radoznale. Na kraju su pozvali Sasukea u porodine
odaje da bi pokazao koliko se snaao uei sam. Bio
je to muan prvi nastup.
Do tada je prilino dobro savladao pet ili est
dela. Traili su da svira sve to zna i on je skupio
hrabrost i uinio ono to mu je reeno, svirao je i
pevao kao da mu ivot zavisi od toga. Sve melodije
je naravno skinuo samo po sluhu, od osnovne Crne
kose do teke Pesme beraa aja, i pritom je taj
zbrkani repertoar nauio bez ikakvog reda. Moda
su unkin i njena porodica stvarno nameravali da
ga ismeju, kao to je i posumnjao, ali kad su uli
njegovo izvoenje, shvatili su da su mu tehnika i
glas odlini, pogotovo kad se ima u vidu da je radio
bez uitelja, i to veoma kratko. Svi su bili zadivljeni

U unkininom ivotu stoji:

unkin je odmah podrala Sasukea: Kao

nagradu za tvoj naporan rad, rekla mu je, od sada
u te ja poduavati. Potuj me kao svog uitelja i
vebaj u slobodno vreme. Na dogovor je
naposletku pristao i unkinin otac Jasuzaemon i
Sasuke se oseao kao da je na sedmom nebu.
Svakoga dana odreeno mu je vreme za asove,
kada je bio osloboen egrtskih dunosti. Tako se
sve sreno zavrilo time to su desetogodinja
devojica i etrnaestogodinji deak, gospodarica i
njen sluga, ostvarili i novu, bliskiju vezu kao
uiteljica i uenik.

Ali zato je odjednom ta tvrdoglava i udljiva

devojica pokazala razumevanje za Sasukea? Neki
kau da to u stvari i nije bila njena ideja, da su je
nagovorili drugi. Pretpostavljam da je slepa
devojica esto bila usamljena i potitena uprkos
srenom ivotu kod kue, pa su ak i slukinje (da i
ne pominjemo njene roditelje) bile na ivici snaga
napreui se da smisle nain kako da je zabave i
odvrate joj misli. I onda su doznale da Sasuke deli
njenu ljubav prema muzici. Sluge su gorko patile
zbog unkinine svojeglavosti i sigurno su elele da
olakaju svoje svakodnevne dunosti tako to bi
Sasuke provodio vie vremena s njom. Moda su i
podilazile njenoj sujeti hvalei Sasukea i govorei
kako bi bilo divno kad bi se ona pomuila da ga
podui, s kakvom bi samo zahvalnou on primio tu
milost. Ipak, poto je neveto laskanje samo
nerviralo unkin, malo je verovatno da je potpala
pod uticaj okoline. Moda je na kraju zaista poela

da mari za Sasukea, da osea nov, udan nemir u

srcu.
U svakom sluaju, svi su bili oduevljeni kad je
predloila da joj Sasuke bude uenik. Niko se nije
zapitao je li desetogodinja devojica, koliko god da
je udo od deteta, zaista sposobna da nekoga
poduava. Dovoljno je bilo to e to ublaiti njenu
dosadu, a one oko nje potedeti. I tako je dobila
novu zanimaciju da se igra kole u kojoj je Sasuke
odreen za uenika. Sve je bilo smiljeno za njeno
dobro pre nego za Sasukeovo, ali na kraju je ispalo
da je on od toga imao najvie koristi.
Prema ivotu: Svakoga dana odreeno mu je
vreme za asove, kada je bio osloboen egrtskih
dunosti. Meutim, on je ionako ve nekoliko sati
dnevno provodio sa unkin kao njen vodi, pa mu je
redovan odlazak u njenu sobu na asove muzike
sigurno ostavljao malo vremena da misli na rad u
prodavnici. Jasuzaemon je verovatno oseao krivicu
pred Sasukeovim roditeljima to im je sina, kojeg je
trebalo da obui za trgovca, pretvorio u drutvo za
svoju erku. No unkinino dobro raspoloenje bilo
mu je vanije od budunosti jednog egrta, a i sam
Sasuke je sve to prihvatao s oduevljenjem.
Jasuzaemon je na kraju preutno odobrio dogovor,
smatrajui da nee biti tete ako privremeno pusti
da se stvari odvijaju svojim tokom.
Tada je Sasuke poeo da oslovljava unkin s
madam, to je bila samo jedna u nizu formalnosti
koje je ona zahtevala od njega za vreme asova.
Krenula je da mu se obraa grublje nego inae,
postupajui prema njemu upravo onako kako je

njen uitelj uno postupao s uenicima,

zahtevajui bespogovornu poslunost i potovanje.
Nastavljali su s tim bezazlenim igranjem kole,
ba kako su odrasli i bili smislili, i unkin je to silno
zabavljalo. Meseci su prolazili a njih dvoje nisu
pokazivali nameru da prekinu igru. Nakon dve ili tri
godine i uiteljica i uenik postali su toliko ozbiljni
da je bilo potpuno jasno kako nema govora da je
posredi samo zabava.
unkin je svakog dana oko dva sata po podne
potezala u Ucubo do kue svog uitelja, ostajala
izmeu pola sata i sat na asu, i onda ostatak dana
provodila kod kue vebajui. Posle veere je, ako
bi bila raspoloena, pozivala Sasukea da se popne u
njenu sobu, pa bi mu drala as. Na kraju ga je
poduavala svakoga dana bez izuzetka, ponekad ga
ne putajui do devet ili deset sati uvee. esto se
deavalo da se sluge dole prepadnu kad se
razbesni na njega: Sasuke! Je li to ono emu sam
te uila?, ili: Ne, ne tako! Kreni iz poetka dok ne
naui da svira, pa makar svirao celu no! Nije
bilo neuobiajeno da devojica natera ueniku i
suze na oi udarajui ga trzalicom po glavi i viui:
Idiote! Kako ne moe da naui?
Poznato je da su uitelji umetnosti bili svirepi
prema svojim uenicima i esto ih ak i fiziki
kanjavali. Tako je, recimo, uveni peva u
lutkarskim pozorinim komadima Koiidaju II imao
veliki srpoliki oiljak meu obrvama uspomenu,
kako kau, na trenutak kada se njegov uitelj
prodrao: Hoe li ikada nauiti?, i oborio ga
udarcem teke trzalice. Poznat je i sluaj Tamairoa
Joide iz pozorita bunraku. Jednom, dok je jo uio

zanat, pomagao je uitelju Tamazou da pokree

lutku na probi glavne scene, ali nije bio u stanju da
usavri odreen pokret lutkinih nogu za koji je bio
zaduen. Razgnevljeni uitelj iznenada je besno
viknuo: Budalo! epao je lutkin ma (onaj s
pravom otricom) i snano ga udario po temenu.
Joida i danas nosi taj oiljak. A i samome je
Tamazou, koji je raspalio Tamaira, jednom
razbijena glava, kada ga je njegov uitelj udario
lutkom. Tamazo je molio uitelja da mu da
izlomljene lutkine noge, crvene od njegove krvi, pa
ih je zamotao u svilu i odloio u jednostavnu drvenu
kutiju kakva se koristi za pohranjivanje pepela
mrtvih. S vremena na vreme vadio bi noge iz kutije
i klanjao im se, kao da iskazuje potovanje duhu
pokojne majke. Da nije bilo tih batina, govorio bi
sa suzama u oima, ceo ivot proveo bih kao
prosean izvoa.
Pokojnog Osumidajua u mladosti su zvali spora
poto mu je esto trebalo dosta vremena da neto
naui. Njegov uitelj bio je Dambei Tojozava, poznat
kao Veliki Dambei. Jedne sparne letnje noi za
vreme asa u Dambeiovoj kui, Osumi se spetljao
oko nekoliko stihova u sceni koju je pevao.
Ponavljao je deo iznova i iznova, ali koliko god se
trudio, nije mogao da zadovolji Dambeija, koji je
mudro namestio mreu za komarce i povukao se iza
nje da slua. Dok su ga komarci jeli, Osumi je
nastavljao da ponavlja, po stoti put, sve dok rana
letnja zora nije poela da osvetljava sobu, a njegov
uitelj kao da se konano umorio i zaspao. I pored
toga, s upornou neumornog radnika, Osumi je
pevao jo ivlje, odluan da ne prekine dok mu se
ne odobri. Najzad se iza mree za komarce zauo

Dambeijev glas: Uspeo si. Paljivo je sluao cele

noi.
Ovakve anegdote nisu retke niti su vezane samo
za pevae i lutkare u lutkarskom pozoritu. Slini
sluajevi dogodili su se i u poduavanju kotoa i
amisena. Ti su majstori uz to obino bili i slepi,
mnogi od njih zadrti s crtom okrutnosti kakvi su
esto ljudi s fizikim nedostatkom. unkinin uitelj
uno bio je takav ovek.
uno je dugo bio poznat po surovim metodama
poduavanja. esto je iz sveg glasa grdio uenike
(mnogi od njih bili su takoe slepi), ak ih i tukao.
Kad god bi ih grdio ili nasrtao na njih, oni bi se
pomalo povlaili unazad, sve dok se jednom neko
slepo dete, i dalje vrsto drei svoj amisen, nije
prevrnulo i skotrljalo niz stepenice. unkin je
kasnije, kada je postala profesionalna uiteljica, bila
ozloglaena zbog strogosti koja je naravno
odraavala unoov uticaj. Ali ona se tako ponaala
jo kao dete. Ono to je poelo kao deja igra sa
Sasukeom, postepeno se razvilo u njenu pravu
prirodu.
esto sluamo o okrutnim uiteljima, ali nije bilo
mnogo ena koje su poput unkin otile tako daleko
da tuku uenike. Nagoveteno je ve da je imala
sadistike porive i da joj je poduavanje donekle
bilo samo izgovor za uivanje u nekoj vrsti
izvitoperenog seksualnog zadovoljstva. Nakon toliko
godina teko se moe rei koliko u tome ima istine.
Ipak, kada se igraju mame i tate, deca uvek
oponaaju odrasle. Iako je unkin bila miljenica
svog uitelja, koji je nikad nije kaznio, znala je

dobro koje metode on koristi, pa je verovatno u

svojoj dejoj glavi zakljuila da je upravo to nain
na koji uitelj treba da se ponaa. Bilo je neizbeno
da pone da ga podraava igrajui se sa Sasukeom.
I ta je navika uzimala maha sve dok nije potpuno
prevladala i postala deo njene linosti.
Mogue je da je Sasuke bio od onih koji lako
zaplau, uglavnom, kad god bi ga unkin udarila,
on bi, kau, zaridao. Zvuao je tako alosno da bi se
svi odmah smrknuli mislei: unkin ga opet
kanjava. Roditelji su samo eleli da prue erki
novu zanimaciju, ali sada su bili veoma zabrinuti
nainom na koji su se dogaaji odvijali. Ve je samo
po sebi bilo naporno sluati amisen ili koto do
kasno u no, ali je jo gore bilo podnositi Sasukeov
pla koji bi bolno odzvanjao u uima kada bi unkin
uzela ljutito da grdi, to je esto inila. Ponekad bi
se slukinje saalile na njega a i zabrinule kako to
utie na samu unkin pa bi pourile da prekinu
as.
ta to zaboga radi?, rekle bi pokuavajui da
umire unkin. Presurova si prema jadnom momku,
a i to to radi nije nimalo otmeno!
unkin bi se nadmeno uspravila i otro uzvraala:
Odlazite! ta vi znate o ovome! Nije to tek igra, ja
ga zaista uim sve je za njegovo dobro.
Poduavanje je poduavanje bez obzira na to koliko
pobesnim ili sam otra prema njemu. Kako vam to
nije jasno!?

Ovako o tome pie unkinin ivot:

Gledate li me s visine zbog mojih godina?,
pitala bi unkin. I zar se usuujete da oskrnavite
svetost umetnosti? Bez obzira na to da li je mlad ili
star, svako ko hoe da poduava, mora se ponaati
kao uitelj. Poduavanje Sasukea za mene nikad
nije bilo samo igra. Velika je teta to on uprkos
svojoj ljubavi prema muzici nije imao mogunost da
ui od pravog znalca. Zato se trudim da mu
zamenim uitelja. elim da uinim sve to je u
mojoj moi kako bih mu pomogla da istraje u svojoj
nameri. Vi to oigledno ne moete razumeti.
Smesta izlazite! Ovaj odluan govor bio je izreen s
tako zapanjujuom reitou i s takvim strahovitim
dostojanstvom da su se nezvani gosti, propisno
ukoreni, brzo povlaili.

Nije teko zamisliti koliko je unkin bila odluna.

Iako ga je esto dovodila do suza, Sasuke je oseao
neizmernu zahvalnost kad god bi je uo da tako
govori. Njegove suze delimino su bile ba suze
zahvalnosti za to to ga je tako estoko podsticala
devojica koja je u isto vreme bila i njegova
gospodarica i uiteljica. Zato nikada nije pobegao
kad ga je muila: ak i kad je plakao, nastavljao je
sa asom dok mu ona ne bi rekla da je gotovo.
unkinino raspoloenje menjalo se iz dana u dan.
Kada bi planula i grdila na sav glas, bila je u jednom
od svojih boljih raspoloenja. Ali katkad bi se
natmurila i samo glasno okinula treu icu na
amisenu, ili bi pustila Sasukea da svira dok bi ona

sedela bez ijedne rei kritike. Za vreme tih tihih

dana, on je najvie plakao.
Jedne veeri dok je vebao interludijum iz Pesme
beraa aja za amisen, Sasuke je bio
neuobiajeno trapav i neprestano je ponavljao istu
greku. Izgubivi strpljenje, unkin je spustila svoj
instrument i desnom rukom ustro poela da udara
ritam po kolenu dok je povienim tonom pevala:
iri-iri-gan, iri-gan... Na kraju je odustala i
ostala da sedi, nema kao da je od kamena.
Sasuke je bio bespomoan. Ipak, morao je da
nastavi kako je znao i umeo. Ali koliko god se
trudio, unkin nije poputala. Zajapuren i sav
unezveren poeo je da grei vie no ikad. Kupao se
u hladnom znoju dok je nastavljao da svira, sad ve
potpuno nasumice. unkin je uporno utala, samo
je malo vie stisnula usnice i jo se vie namrtila.
Posle dva sata uza stepenice se popela unkinina
majka u nonom kimonu i prekinula as. Ne sme
toliko da se unosi, rekla je blago svojoj erki.
Nije zdravo preterivati.
Narednog dana roditelji su pozvali unkin. Dobro
je to eli da naui Sasukea da svira, rekli su joj.
Ali samo priznati uitelji smeju da viu ili tuku
svoje uenike. Pa ti i sama jo ide na asove. Ako
nastavi s takvim ponaanjem, jamano e se
uobraziti, a uobraeni ljudi nikada ne postanu veliki
umetnici. Pored toga, nije otmeno udarati deaka ili
ga nazivati idiotom. Molimo te da tako neto vie
ne radi! I od sada, odredi vreme za as i zavri u
pristojno doba. Sasukeovo jecanje ide nam na ivce
i niko od njega ne moe da spava.

unkinini roditelji nikada nisu grdili erku i sve su

ovo rekli neno i ljubazno, pa se inilo da je unkin
voljna da ih saslua. Ali to je bilo samo na povrini.
Njihove je rei, u stvari, uopte nisu dotakle.
Ti si takav slabi!, rekla je Sasukeu puna
prezira. Deak si, a ne moe da otrpi ni najmanju
sitnicu. Zbog tvog plakanja sada mene krive i misle
da sam okrutna prema tebi. Ako stvarno hoe da
postane umetnik, stisni zube i trpi koliko god te
bolelo. Ako to nisi u stanju, neu vie biti tvoja
uiteljica.
Posle toga, ma koliko da je loe postupala prema
njemu, Sasuke vie nikad nije plakao.

Izgleda da je unkinine roditelje veoma zabrinulo

to to je njihova erka, iju je linost slepoa ionako
ve iskvarila, ispoljila krajnju surovost otkako je
poduavala Sasukea. Njegovo drutvo pretvorilo se
u ma sa dve otrice. Koliko su mu bili zahvalni to
ju je razonodio, toliko ih je muila pomisao na
njegovu popustljivost pred svakim njenim udljivim
prohtevom jer je s vremenom to moglo da joj stvori
jo vei problem.
Kada je Sasuke napunio sedamnaest godina,
njegov gazda je uredio da poe na asove kod
unoa, umesto da ga i dalje poduava unkin.
Roditelji su sigurno zakljuili da je unkinino
oponaanje uitelja tetno uticalo na nju. Ta
promena odredila je Sasukeovu budunost. Od tada
je bio osloboen svih obaveza u prodavnici i odlazio

je u unoovu kuu redovno, i kao unkinin pratilac

i kao njoj ravan uenik.
Sasuke nije mogao biti zadovoljniji. Sa svoje
strane Jasuzaemon se najverovatnije valjano
potrudio kako bi ubedio Sasukeove roditelje da daju
pristanak, uveravajui ih da je njihovom sinu, kojeg
je naveo da napusti radnju, obezbedio sigurnu
budunost. Pretpostavljam da su Jasuzaemon i
njegova ena ve razmiljali o tome da bi Sasuke
bio dobar mu za unkin. Imajui u vidu njen
nedostatak, nada da e je udati za nekoga ko je
istog drutvenog poloaja skoro da nije postojala.
Sasuke je delovao kao najbolji mogui izbor.
Nakon dve godine (unkin je tada bilo petnaest, a
Sasukeu devetnaest) roditelji su predloili erki da
razmisli o braku. Na njihovo iznenaenje, glatko je
odbila. Ne nameravam da se udam dok sam iva,
obznanila je. Izgledala je prilino nezadovoljno. A i
na pamet mi ne pada da budem s mukarcem kao
to je Sasuke.
Naredne godine, meutim, majka je primetila
neobine promene u unkininom stasu. Nemogue,
rekla je sebi. Ali to je due posmatrala, sumnja se
sve vie potvrivala. Sluge e poeti da priaju,
mislila je, moramo brzo neto preduzeti ukoliko
elimo da spasemo stvar. Ali kada je jednog dana
erku veoma oprezno upitala o tome, devojka je
uzvratila da nema predstavu o emu ona to pria.
Uviajui da bi bilo neprijatno da nastavi s daljim
ispitivanjem, unkinina majka je pustila da prou
jo mesec-dva. Tada je stanje u kome se nalazila
njena erka postalo oigledno.

unkin je konano otvoreno priznala roditeljima

da je trudna, ali je odbila da kae ko joj je ljubavnik.
Kad su je pritisli da ipak odgovori, izjavila je:
Obeali smo jedno drugom da emo uvati tajnu.
Da nije to Sasuke, pitali su, a ona je ozlojeeno
poricala. Ne budite smeni!, rekla je. Zar jedan
egrt?
Svako bi prirodno posumnjao na Sasukea, ali se
njenim roditeljima, koji su se seali ta im je rekla
prole godine, to inilo malo verovatnim. Osim
toga, takva veza bi teko mogla ostati tajna:
neiskusni deak i devojica bi se odali. A zatim,
otkako je Sasuke poeo da ui kod unkininog
uitelja, nije bilo razloga da ostaje s njom do kasno
kao ranije. Ponekad bi mu unkin pomogla da
ponovi lekciju, a mimo toga se sve vreme ponaala
oholo, odnosei se prema njemu samo kao prema
svom vodiu. Niko od zaposlenih nije ni najmanje
posumnjao da se izmeu njih deava neto
neprimereno dodue, primetili su da je unkin
ipak isuvie suzdrana, isuvie hladna prema
njemu.
Ali, mislili su njeni roditelji, Sasuke mora znati
neto o tome. Sigurno je to neko od uenika.
Sasuke je, meutim, poricao da zna bilo ta. Ne
mogu ni da pretpostavim ko bi to mogao biti,
rekao je. Pa ipak, izgledao je veoma nervozno i kao
da je kriv, pa su roditelji postali podozrivi. Krenuli
su poblie da ga ispituju i Sasuke je poeo da
protivrei samom sebi. Na kraju je rekao: Ako vam
kaem, ona e se naljutiti na mene! I briznuo je u
pla.

Ne, ne, navaljivali su oni. Lepo od tebe to

hoe da je zatiti, ali zato se ne pokorava naim
nareenjima? Ako nastavi da uva tajnu, samo
e pogorati stvari. Reci nam ime tog oveka!
Uprkos njihovom navaljivanju, odbio je da odgovori.
Na kraju im je postalo jasno da je u pitanju Sasuke.
Nije nita priznavao, onako kako je i obeao unkin,
ali je u isto vreme eleo da znaju da je kriv.
Zabrinuti roditelji su odahnuli. ta je uinjeno,
uinjeno je, mislili su. Makar moemo biti zadovoljni
to je to Sasuke. Ali zato je onda pokuala da ih
prevari prole godine kada su je ohrabrivali da se
uda
za
njega?
Mlade
devojke
su
tako
nepredvidljive! Sada kad su stvari ipak otile
predaleko, za nju bi najbolje bilo da se uda, pre
nego to ljudi ponu da ogovaraju. Ali kada su joj
ponovo izneli svoj predlog, unkin je ponovo odbila.
Ne elim vie da ujem ni rei o tome, lice joj je
buknulo. Rekla sam vam i prole godine, ne elim
nekoga kao to je Sasuke. Zahvalna sam vam to
me tako alite, ali iako imam telesnu manu, neu se
spustiti tako nisko da se udam za slugu. Uostalom,
to bi bila uvreda za oca moga deteta.
Pa dobro, ko je otac?
Ne pitajte me to, molim vas, odgovorila je.
Ionako ne nameravam da se udam za njega.
Ono to je Sasuke rekao sada je delovalo jo vie
zbunjujue. U ta da veruju? Teko im je bilo, ipak,
da zamisle da je u vezi s nekim drugim. Poricala je
sve verovatno zato to ju je bilo sramota. unkinini
roditelji bili su sigurni da nee proi dugo do njenog

priznanja, pa su odustali od daljeg ispitivanja. Brebolje poslali su je u banju Arimu da tamo rodi dete.

Bilo je to u maju, kada je unkin punila esnaest

godina. Sasuke je ostao u Osaki, a ona je otila sa
dve slukinje u Arimu, gde se zadrala do oktobra,
kada je na svet donela deaka. Poto je deak bio
Sasukeova slika i prilika, inilo se da je zagonetka
konano reena. unkin je, meutim, i dalje
odbijala svaki razgovor o braku i uporno je poricala
da je Sasuke otac. Kada su bili primorani da oboje
stanu pred njene roditelje, ona se kruto uspravila
zahtevajui objanjenje: Sasuke, ta si to rekao da
izazove sumnju? Stvorio si mi time dosta neprilika,
pa bih volela da jasno kae da si nevin.
Na ovo upozorenje, Sasuke je uplaeno ustuknuo
i uzviknuo: Kako bih ja mogao biti u bilo kakvoj
vezi s erkom svoga gazde? Jo od detinjstva sve
dugujem porodici Mozuja. Nikada mi na pamet ne bi
palo da budem tako nezahvalan! To je stvarno
smeno! Tako se pridruio unkin u svesrdnom
poricanju. Reenje se inilo dalje nego ikada.
Zar ne osea nita prema roenom detetu?,
roditelji su pitali unkin. Na kraju krajeva, teko
emo ga odgajati bez oca. Ako izriito odbija da se
uda, nemamo drugog izbora nego da ga damo na
usvajanje.
unkin je ostala ravnoduna na to pozivanje na
njena majinska oseanja. Dajte ga kome god

hoete, mirno je odgovorila. Poto se ionako

nikad neu udati, predstavljae mi samo teret.

Uskoro je detence dato na usvajanje. (Bilo je to

1845, a o detetovom kasnijem ivotu ne zna se
nita. Sigurno je toliko da su se unkinini roditelji
dobro pobrinuli za njega.) Tako je unkin udesila da
sve bude po njenom i zatakala ceo sluaj s
nezakonitim detetom. Ubrzo je, ba kao da se nita
nije dogodilo, ponovo krenula na asove sa svojim
vodiem Sasukeom. Izgledalo je, ipak, da je njihova
veza sada ve postala javna tajna. Ali, kad god bi
im predloili da tu vezu i ozvanie, oboje su poricali
da izmeu njih neto postoji. Poznajui narav svoje
erke, unkininim roditeljima nije preostalo drugo
nego da se prave kao da nita ne vide.
To neodreeno stanje u isto vreme bili su
gospodarica i sluga, ravnopravni uenici i ljubavnici
nastavilo se dve ili tri godine, sve do unkinine
devetnaeste. Tada je uitelj uno umro, a ona je
postala uiteljica. Napustila je roditeljsku kuu i
preselila se u Jodojabai, a Sasuke je poao s njom.
uno je, naravno, davno prepoznao unkinin
talenat i pre nego to je umro, dao joj je dozvolu za
poduavanje. On joj je i nadenuo ime unkin, koje
je sadravalo i deo njegovog imena. Uinio je sve
da unkinina karijera napreduje, pa je s njom esto
svirao duete na javnim resitalima i pritom joj
preputao izvoenje glavnih delova. Tako je moda i
sasvim prirodno to je ona otvorila svoju kolu.
Ipak, imajui u vidu njene godine i okolnosti, udi

me to se tako brzo osamostalila. Tome je

verovatno doprinela veza sa Sasukeom. Moda su
njeni roditelji odluili da bi bilo najbolje da njih
dvoje odu da ive negde drugde ukoliko se nastavi
ta nemoralna i do sada ve svima poznata veza
koja prua lo primer zaposlenima. unkin tome
nije imala ta da prigovori.
Prema Sasukeu se pak ponaala hladno kao i
uvek. ak i sada kada su iveli u Jodojabaiju,
ophodila se prema njemu kao prema slugi. Poto je
njihov uitelj umro, on je ponovo poeo da uzima
asove kod nje, a i sada su se pred drugima drali
svojih uloga uiteljice i uenika. unkin je bio mrzak
i najmanji nagovetaj da je Sasukeova ena. Izriito
je
zahtevala
od
njega
da
se
pridrava
odgovarajuih pravila ponaanja, i kao uenik i kao
sluga, i do tanina mu propisala kako ta treba da
kae. Ako bi se dogodilo da prekri neko od tih
pravila, prebacivala mu je nemilosrdno zbog
neutivosti i ne bi lako prihvatila izvinjenje, ma
koliko da je bilo ponizno. Tako unkinini novi uenici
nisu brzo shvatali da su njih dvoje ljubavnici. Ali
bie da su sluge meu sobom ogovarale: ta
misli kako se tek ponaa kada su u krevetu? Da mi
je jednim okom da to vidim!
Zato se unkin tako odnosila prema Sasukeu?
Ljudi iz Osake su mnogo vie vodili rauna o
porodinom poreklu, imovini i poloaju kada se
radilo o braku nego oni iz Tokija. Osaka je poznata
po dostojanstvenim starim trgovakim kuama a
koliko su samo ponosite bile te porodice u
feudalnom dobu pre ere Meii! Devojka poput
unkin gledala bi na Sasukea, ija je porodica

generacijama sluila njenu, kao na nekog ko je

nemerljivo ispod nje. Pored toga, u svojoj
ogorenosti karakteristinoj za slepe osobe, unkin
je bila reena i da ne pokae nikakvu slabost niti da
bilo kome dopusti da od nje napravi budalu.
Pretpostavljam da je oseala da bi sebi nanela
nepopravljivu uvredu uzimajui Sasukea za mua.
Verovatno se stidela to spava s nekim ko je manje
vredan od nje, pa se zato prema njemu ponaala
hladno. Nije li onda razmiljala o njemu samo kao o
fiziolokoj potrebi? Onoliko koliko je ona sama bila
svesna sopstvenih oseanja, usudio bih se da
kaem da jeste.

Ponovo deo iz ivota:

unkin je bila izuzetno uredna ena, uvek
besprekorno odevena. Menjala je rublje svakoga
dana i zahtevala da se njena soba temeljno isti
ujutru i uvee. Pre nego to bi sela, prstom bi
prevukla preko jastuia za sedenje i podnih
prostirki nije podnosila ni najmanje zrnce praine.
Kau da je nekom njenom ueniku koji je patio od
loe probave jednom za vreme asa zaudaralo iz
usta. unkin je pretei okinula treu icu na
amisenu, poloila instrument ispred sebe i sedela
tako mrtei se i bez rei. Smeteni uenik plaljivo
je upitao o emu se radi. Tek kada je ponovio
pitanje, odgovorila je: To to sam slepa, ne znai
da s mojim nosom nije sve u redu. Idi, isperi usta!

Moda je zbog slepoe unkin razvila tu nezdravu

sklonost ka istoi, ali kad se pogodi da je izrazito
pedantna ena uz to jo i slepa, tekoama s kojima
mora da se nosi onaj ko se stara o njoj nema kraja.
Biti njen pratilac nije znailo samo voditi je tamoamo za ruku; treba zamisliti sve sitne pojedinosti
koje su inile njen svakodnevni ivot dok jede i
pije, kad ustaje i odlazi na spavanje, tokom
kupanja, odlaska u nunik i slino. A poto se o
svemu tome jo od unkininog detinjstva starao
Sasuke, koji je razumeo sve njene neobine
prohteve, niko drugi nije mogao da izae na kraj s
njima tako da ona bude zadovoljna. U tome je
smislu, pre nego u fiziolokom, Sasuke bio
nezamenljiv.
Povrh toga, kod kue u Doomaiju unkin su
obuzdavali roditelji, braa i sestre, ali kada je
postala gazdarica u sopstvenom domu, njena
pedanterija i samovolja postale su jo gore, a
Sasukeove dunosti jo zahtevnije.
Za pojedinosti koje slede, a koje su naravno
izostavljene iz ivota, imam da zahvalim igizavi
Teru. ak ni u toaletu moja gospodarica nikad nije
sama prala ruke, rekla mi je. unkin nije bila
navikla da samostalno obavlja takve stvari sve je
to radio Sasuke. On ju je ak i kupao. Velike
gospoe, kau ljudi, bez trunke stida doputaju
slugama da ih peru od glave do pete. Moja
uiteljica se prema Sasukeu odnosila upravo tako.
Moda i zato to je bila slepa, ali drim da je posle
svih tih godina toliko navikla da se drugi brinu o
njoj da se oko toga uopte nije premiljala. Bila je,
takoe, veoma elegantna. Iako je poslednji put

videla sebe u ogledalu kad je bila devojica, nimalo

nije sumnjala da je lepa. Provodila je vreme u
biranju odee, nametanju kose i minkanju kao i
svaka druga ena.
Zamiljam da je i nakon mnogo godina unkin u
ivom seanju zadrala sliku o tome kako je dobro
izgledala kad joj je bilo osam godina. A i uz sve
komplimente i pohvale koje je neprestano dobijala,
znala je odlino da je lepa. Zbog toga je mnogo
vremena posveivala svom izgledu.
unkin je uvek drala veliki broj slavuja, iji bi
izmet meala s mekinjama od pirina koristei tu
smesu za ienje lica. Takoe je uvala i veliku
zalihu soka od duguljastih zmijskih tikvica koji je
koristila za ulepavanje. Ukoliko joj koa nije bila
glatka kao saten, oseala se nelagodno prema
gruboj koi gajila je najveu odbojnost. Ljudi koji
sviraju iane instrumente ne putaju nokte na
prstima leve ruke budui da njima pritiskaju ice, ali
unkin je imala nokte na obe ake (kao i na oba
stopala) koji su se skraivali i turpijali redovno,
svaka tri dana. Oni za to vreme naravno nisu mogli
mnogo izrasti, ali je ona bila uporna da uvek moraju
izgledati isto. Paljivo bi opipala svaki nokat na
rukama i nogama i ne bi dopustila ni najmanju
promenu u njihovoj primerenoj duini i obliku. Sve
te usluge, kao to je, recimo, sreivanje noktiju,
obavljao je Sasuke. Tokom vremena koje bi mu
preostalo ona bi mu drala asove, a povremeno je
ak umesto nje on poduavao nekog mlaeg aka.

Seksualne veze beskrajno su raznovrsne. Sasuke

je, recimo, poznavao unkinino telo do najsitnijih
pojedinosti: bio je prisan s njom onako kako to ne
mogu da zamisle nijedan obian mu i ena ili par
ljubavnika. Ne udi onda to je kasnije kada je i
sam oslepeo i dalje mogao da zadovolji sve njene
line potrebe bez veih potekoa. Do kraja svog
dugog ivota (poiveo je osamdeset dve godine)
Sasuke se nikad nije oenio niti je imao drugu vezu:
zapravo, nikad nije iskusio nita s drugom enom
osim sa unkin. Iako slabo pozvan da sudi o tim
stvarima, pod starost mu je prelo u naviku da se
hvali njome, u godinama nakon unkinine smrti, i
nikad se ne bi umorio od prianja prijateljima o
njenoj neverovatno glatkoj koi, mekom i gipkom
telu. Upustio bi se u opirno kazivanje kao svaki
brbljivi starac. Pruio bi katkad ruku i rekao: Njeno
neno stopalo bilo je taman toliko da je moglo da se
ugnezdi na moj dlan. Ili bi preao rukom po
obrazu: ak su i njene pete bile meke i glatkije od
ovoga.
Pomenuo sam ve da je unkin bila sitna.
Meutim, nije bila tako mrava kako je izgledalo
kad je bila obuena: u svojoj nagoti, telo joj je bilo
neoekivano raskono. I bila je zaslepljujue bela
koa joj je zadrala mladalaki sjaj i sveinu tokom
celog ivota. Tome je moda doprineo njen
hedonistiki nain ivota, tako osoben za dame
onog doba. Kau da je volela piletinu i ribu,
posebno filete od morske deverike, i da je takoe
uivala u sakeu, nikad ne proputajui nekoliko
oljica uz veeru.

(Ima neeg bolnog u posmatranju slepe osobe

dok jede, posebno ako je to jo i lepa, mlada ena.
Svesna toga ili ne, tek unkin je jela iskljuivo u
Sasukeovom drutvu. Kada bi je pozvali negde na
veeru, odavala je utisak preterane finoe i jedva je
doticala hranu. A zapravo, radilo se samo o tome
da je volela da uiva. Nije jela mnogo, dve male
inije pirina i po zalogaj od svih ostalih jela. Ali
poto je uzimala pomalo od svega, moralo je biti
mnogo razliitih jela. Kao da je namerno pravila
posla Sasukeu. Postao je veoma vet u uklanjanju
kostiju iz morske deverike ili u ienju rakova ili
jastoga, i spretno je mogao da kroz rep male ribe
ukloni kosti a da joj pritom ne izmeni oblik.)
unkin je imala bujnu kosu meku poput svile,
tanane i gipke ruke, koje su, verovatno od
dugogodinjeg sviranja na kotou i amisenu, bile i
veoma snane njen amar dobro bi zaboleo. Iako
ju je od poviene temperature hvatala vrtoglavica,
istovremeno je bila i veoma osetljiva na hladnou:
stopala su joj ak i usred leta bila ledena i nikad se
nije znojila. Preko cele godine spavala je u debeloj,
postavljenoj haljini od satena ili krep svile, sa
stopalima dobro umotanim u njen dugaki, donji
deo, i leala je uvek mirno tako da se to nikad nije
poremetilo. Izbegavala je boce s toplom vodom,
kao i druge ureaje za utopljavanje, jer se plaila da
joj krv ne jurne u glavu. Kada su joj stopala bila
isuvie hladna, Sasuke bi legao i privio ih na svoje
grudi, to je uglavnom dovodilo do toga da on
promrzne do kostiju. Za vreme kupanja drala je
prozore u kupatilu irom otvorene (ak i zimi) kako
bi se para razilazila. Ulazila bi i izlazila iz kade vie
puta, zadravajui se u njoj samo nekoliko minuta

iako je voda uvek bila mlaka. Poto joj je dugo

natapanje u vodi izazivalo lupanje srca, a od pare ju
je hvatala vrtoglavica, mogla je da se ugreje jedino
tako to je ostajala veoma kratko u vodi, za koje ju
je vreme trebalo oprati to je bre mogue. to
ovek vie saznaje o unkin, postaje mu jasnije
koliko je muka zadavala Sasukeu.
Zauzvrat, materijalna nadoknada bila je veoma
mala. Povremeno je dobijao platu koja je bila toliko
neznatna da esto nije imao novca ni za duvan. Nije
imao ni novu odeu osim one kojom ga je, u
vlastelinskoj
tradiciji,
opremala
njegova
gospodarica za vreme letnjeg festivala Bon i krajem
godine. Iako je ponekad drao asove umesto
unkin, nije dobio nikakav poseban poloaj.
Uenicima i slukinjama bilo je naloeno da se
ophode prema njemu kao prema sebi ravnom i kad
god je pratio unkin do kue nekog uenika, morao
je da je eka ispred vrata.
Jednog dana Sasuke je imao groznu zubobolju
zbog ega mu se desni obraz poprilino naduo.
Uvee je bol postao nepodnoljiv, ali se on
prisiljavao da sakrije svoju muku. S vremena na
vreme kriom bi isprao usta i pazio da ne die u
unkininom pravcu dok ju je sluio. Ona se najzad
povukla i naloila mu da joj izmasira ramena i lea.
Nakon nekog vremena rekla je: Dosta. Sad mi
zagrej stopala. Posluno je legao, otvorio svoj
kimono i pritisnuo unkinine ledene tabane na
grudi. Ali lice mu se sada nalo zagnjureno u
posteljinu, pa je poelo da gori, a zubobolja je
postala jo jaa. Na kraju je, u oajanju, na svoj
oteeni obraz stavio njeno stopalo.

unkin ga je iznenada snano utnula po obrazu,

a Sasuke je odskoio uz bolni jauk. Nema potrebe
da se mui vie!, kazala je prezrivo. Rekla sam ti
da mi zagreje noge, a ne da rashladi svoje lice!
Misli li da moe da me prevari zato to sam
slepa? Znam da te ceo dan boli zub. ak i svojim
tabanom mogu da osetim da ti je desni obraz
naduven i upaljen. Ako te ve toliko boli, trebalo je
da kae nisam tiranka koja kinji svoje sluge. Ali ti
si se pretvarao da se uveliko rtvuje i onda si me
bezono iskoristio da bi udovoljio sebi. Verovatno
misli kako je to prilino mudro s tvoje strane. Treba
da se stidi!
Takvo
unkinino
ponaanje
nije
bilo
neuobiajeno. No posebno ju je nerviralo kad bi
Sasuke poklonio i najmanju panju mladim
uenicama, bio ljubazan prema njima ili im
pomogao da savladaju lekciju. to se vie trudila da
sakrije ljubomoru, to je okrutnija bila prema
Sasukeu. Tih dana trpeo je najvie.

Kada je ena slepa i pritom jo ostane i neudata,

postoje granice njene rasipnosti. unkin je volela
skupu hranu i odeu, i udovoljavala je tim svojim
sklonostima, ali suma koja je odlazila na to nije bila
preterano velika. unkinino domainstvo, meutim,
brojalo je est slugu i meseni trokovi bili su
znatni. Razlog zbog kojeg je troila toliki novac i
imala toliko imanje bio je taj to je volela ptice, a
naroito slavuje.

Danas slavuj koji lepo peva kota i do deset

hiljada jena. Tako je nesumnjivo bilo i u unkinino
doba. Ukus ljubitelja ptica malo se promenio u
meuvremenu. Najvredniji slavuji su oni koji pored
svog prirodnog poja hohokekjo mogu da otpevaju i
takozvani zov leta kroz dolinu, kekjo-kekjo, i visoke
tonove hokibekakon. Divlji slavuji ne mogu da
proizvedu te dve melodije. U najboljem sluaju
uspevaju da postignu neprijatno hokibea, a da bi
se osposobili da izvedu divni, oklevajui zvonki ton
kon, potrebno je mnogo vebe. Ptii se hvataju pre
nego to im izraste perje na repu, pa ih onda
obuava drugi slavuj, ptica uitelj. Do vremena
kad im repovi izrastu, oni ve naue nemelodine
krike svojih roditelja i nakon toga se nita vie ne
moe uiniti.
Ptice uitelji se od poetka obuavaju na taj
vetaki nain, a najslavnije meu njima dobijaju
imena kao to su Feniks ili Veni Drug. Kad se
prouje da neki gospodin ima udesnog slavuja,
drugi ljubitelji ptica dolaze sa svih strana sa svojim
pticama kako bi im bio dat glas. Obuka se obino
odrava rano ujutru i nastavlja se iz dana u dan.
Ponekad pticu uitelja izvode na posebno mesto, pa
se uenici skupe oko nje kao na bilo kom asu
pevanja. Naravno, svaki slavuj ima svoja
jedinstvena svojstva, svoj nain pevanja: postoji
bezbroj stupnjeva vetine u pravljenju melodijskih
obrta ili u zadravanju dugog, treperavog tona, ak
i prilikom isputanja istog cvrkuta. Prvorazredne
slavuje nije lako nai i jo kad se ima u vidu i
zarada koja dolazi od poduavanja, zaista zavreuju
visoku cenu.

unkin je svog najboljeg slavuja nazvala Tenko,

Rajski Bubanj, i volela je da ga slua od jutra do
mraka. Tenkov glas zaista je bio divan. isti, zvonki,
visoki tonovi naveli bi oveka da pomisli da je re o
nekom izvrsnom muzikom instrumentu. Bio je to
snaan, dobro uveban glas, istovremeno i veoma
draestan i milozvuan. Zbog toga su se o Tenku
briljivo starali, sve mere predostronosti preduzete
su u vezi s njegovom ishranom. Hrana za slavuje
priprema se tako to se suena sojina zrna i
neobraena zrna pirina melju, pa im se dodaju
pirinane mekinje kako bi se napravilo belo
brano. Potom se priprema riblje brano od
isitnjenog suenog arana ili belice ili neke druge
slatkovodne ribe, pa se onda to dvoje pomea u
jednakim razmerama i zatim dobro sjedini sa sokom
od isitnjenog lia rotkvice. Kao da ovo ve ne
iziskuje dosta truda, ptici se pride svakog dana
mora davati i nekoliko buba, i to samo onih koje
ive u stablu divlje vinove loze, jer jedino ti insekti
poboljavaju ptiju pesmu. unkin je imala oko est
ptica o kojima se trebalo brinuti na taj nain, i jedan
ili dvoje slugu stalno je bilo zauzeto oko njih.
Slavuji nikad ne pevaju kad ih ljudi posmatraju,
pa se zato dre u posebnim kavezima od cariinog
drveta, u koje se briljivo ugrauju klizei zakloni od
papira, koji proputaju samo priguenu svetlost.
Zakloni su ukraeni dekorativnim panelima od
rainog drveta, abonosa ili kakvog slinog drveta,
bogato su izrezbareni ili mogu biti pozlaeni s
umetnutim sedefom. Neki od tih kaveza mogu imati
umetniku vrednost i ak ih i danas ljudi veoma
skupo plaaju. Tenkov kavez bio je postavljen lepim
panelima za koje se prialo da su stigli iz Kine.

Okviri su bili od ruinog drveta, a donji deo ukraen

ploicama ada na kojima su u finom reljefu
predstavljeni pejzai i palate. Bilo je to veoma
skladno umetniko delo.
unkin je drala kavez u prozoru pored alkova u
svojoj dnevnoj sobi, gde je mogla da slua Tenka
kad god bi zapevao. Poto bi je Tenkov divan glas
uvek oraspoloio, sluge su davale sve od sebe da
nateraju pticu da peva (ak su je i prskale vodom).
Najlepe je pevao za sunanih dana, kada se i
unkinino raspoloenje razvedravalo. Tenkov glas
najee se uo od pozne zime pa tokom celog
prolea. Za vreme leta periodi tiine postajali su
sve dui, a unkin sve sumornija.
Uz odgovarajuu brigu slavuji mogu da poive
dugo, ali zahtevaju stalnu panju. Preputeni
nekome neiskusnom, brzo umiru. Maeni Tenko
umro je u sedmoj godini, a unkin je, poput mnogih
vlasnika koji izgube svoje ptice, pokuala da mu
nae dostojnog naslednika. Nakon nekoliko godina
polo joj je za rukom da obui drugog izvrsnog
slavuja, kojega je takoe nazvala Tenko i jednako ga
je cenila.
I Tenko Drugi imao je udesno lep glas, takav da
je mogao pevati u raju. unkin je neno volela pticu
i drala je kavez uza se dan i no. Imala je obiaj da
utia uenike kada je Tenko pevao, pa bi ih
savetovala na ovaj nain: Sluajte Tenka! Na
poetku je bio samo obino ptie, ali evo ta se
moe postii dugim vebanjem. Nijedan divlji slavuj
nema tako lep glas. Neki e rei da je to samo
vetaka lepota, nema nieg divnijeg, kazae, od

pesme divljeg slavuja to se iznenada probije iz

magle koja se spustila preko potoka, dok ovek luta
dubokim dolinama u potrazi za prolenim cveem.
Ne mogu se sloiti s njima. U stvari, samo vreme i
mesto ine krik divljeg slavuja tako dirljivim. Ako
zastanete da posluate, shvatiete da je njegov
glas daleko od lepog. Ali kada, s druge strane,
ujete pticu koja je usavrena kao to je Tenko,
opomenuete se tihe lepote usamljene klisure brzi
potok e vam aputati, oblaci trenjinog cveta
lebdeti pred oima. U toj pesmi su i cvetovi i magla,
pa zaboravljate da ste u pranjavom gradu. Tu
umetnost pobeuje prirodu. U tome je, takoe,
tajna muzike.
esto bi posramila loije uenike pitajui
podsmeljivo nisu li ak i ptiice uspele da proniknu
u tajanstva umetnosti. Niste im ni prineti, rekla
bi.
U tome to je unkin govorila bilo je zasigurno i
izvesne istine. Ipak, Sasukeu i drugim uenicima
sigurno nije bilo lako da ih tako esto i tako
podrugljivo poredi s jednom pticom.

Posle slavuja, unkin je volela i eve. Ove ptice

nagonski uzleu u nebesa, pa ak i u kavezima lete
onoliko visoko koliko mogu. Zato se kavezi za eve
prave uzani, do metar i po visoki.
Da bi se stvarno odmerila vrednost evine
pesme, ptica se mora pustiti iz kaveza da leti u
visinu sve dok je pogled vie ne moe pratiti, i onda

treba sluati njen pev dok lebdi meu oblacima.

Otuda je taj stil dobio ime probijanje oblaka. eva
se vraa u kavez posle odreenog vremena
provedenog u vazduhu, najee izmeu deset
minuta i pola sata. Za evu je bolje da to due
ostane gore. Kada se odravaju nadmetanja, kavezi
se poredaju jedan do drugog, vrata se otvaraju
istovremeno i ptice se oslobaaju. Poslednja koja se
vrati u svoj kavez odnosi pobedu. Manje vredne
ptice ponekad dolete u pogrean kavez, a najgore
od njih slete i stotinama metara dalje. Ali eve retko
prave takve greke jer lete pravo navie, krue na
jednom mestu i onda se sputaju pravo nanie, pa
se, prirodno, vraaju do sopstvenog kaveza. Uprkos
nazivu probijanje oblaka, eve zapravo ne uleu u
oblake, to samo tako izgleda jer oblaci promiu
pored njih.
Za lepih prolenih dana oni koji su iveli u blizini
unkinine kue u Jodojabaiju esto su viali slepu
uiteljicu muzike kako izlazi na krovnu terasu i
puta jednu od svojih eva u nebo. Sasuke bi uvek
stajao pored nje? zajedno s devojkom koja se
starala o kavezu. Kada bi joj unkin naredila,
devojka bi otvorila vrata kaveza i eva bi radosno
izletela, pevajui cun-cun dok bi grabila sve vie i
vie, i na kraju iezla u prolenoj izmaglici. unkin
bi podigla glavu da isprati ptiju putanju svojim
slepim oima i onda bi zaneseno sluala dugu
planu melodiju koja se sputala kroz oblake. Nekad
bi im se pridruili drugi ljubitelji ptica, svako sa
svojom omiljenom evom, pa bi se zabavljali
pravei takmienje.

I susedi bi se tada penjali na svoje krovne terase i

uivali u pesmi eva. Ali neki od njih nisu bili toliko
zainteresovani za ptice koliko za zgodnu uiteljicu
muzike. Mladii koji su iveli u blizini viali su je
preko cele godine, pa ipak, meu njima je
neminovno bilo i takvih raspusnika koji bi pourili
na krov im bi uli eve, znajui da e videti unkin.
Moda ih je opinjavala njena slepoa koja im je
raspaljivala pohotu. Ili je moda izgledala posebno
lepo kada je putala eve jer bi tada bila ivahna i
nasmeena, a ne mrgodna i utljiva kao kada ju je
Sasuke vodio da odri as.
Pored eva i slavuja, unkin je imala i crvendae,
belooke, strnadice i druge ptice, ponekad i po est
komada od svake vrste. Sve je to predstavljalo
veliki izdatak.

unkin je bila od onih osoba koje svoje ravo

raspoloenje ostavljaju kod kue. Drugde je bila
iznenaujue prijatna. Kada bi je recimo pozvali na
veeru, ponaala se blagonaklono i dopadljivo, pa
niko za nju ne bi rekao da u svojoj roenoj kui kinji
Sasukea ili grdi i amara uenike. Kada je trebalo
ispuniti neku drutvenu obavezu, volela je da se
razmee. U darivanju za vreme festivala Bon ili za
Novu godinu ili u bilo kojoj drugoj slinoj prilici, bila
je dareljiva onako kako se i oekuje od erke iz
imune porodice. ak je i prema devojkama u
ajdinicama, nosaima nosiljki i ljudima koji su
vukli riku, bila zauujue velikoduna ostavljajui
im lep baki.

Pa ipak, ne treba misliti da je unkin

nepromiljeno rasipala novac. Osaani su tedljivi
ljudi. Njihova prividna sklonost ka raskoi razlikuje
se od krajnje rasipnosti ljudi iz Tokija: razumni su u
upravljanju svojim poslovima i tede kad god mogu
tako da to bude neupadljivo. I unkin je, kao erka
iz stare bogate trgovake porodice iz Doomaija,
vrsto ostala na zemlji. Njena sklonost ka
raskonom ivotu bila je udruena s tvrdilukom i
pohlepom. Utrkivala se s drugima u rasipnitvu
samo zbog uroenog takmiarskog duha i troila je
iskljuivo u te svrhe. Nije traila novac, niti ga je
nepromiljeno bacala, ve je umesto toga paljivo
planirala svoje izdatke. U tom smislu, bila je hladna
i proraunata. Ponekad bi se, meutim, ta njena
potreba za nadmetanjem pretvorila u puku
lakomost. Nadoknada koju je uzimala za asove, na
primer, nije bila u skladu sa sumom koju su
naplaivale druge uiteljice muzike. Zahtevala je da
joj se plati tano onoliko koliko su bili plaeni
prvorazredni majstori.
Povrh toga, unkin je upornim nagovetajima
uenicima jasno stavljala do znanja kako oekuje da
tradicionalni letnji pokloni, kao i oni za kraj godine,
budu to pozamaniji. Jednom je imala slepog
uenika ija je porodica bila veoma siromana, pa
je ak esto kasnio i s mesenim plaanjem asova.
Dola je letnja ravnodnevica i poto uenik nikako
nije bio u mogunosti da pripremi odgovarajui
poklon, kupio je kutiju keksa od rie u znak
potovanja. Obratio se Sasukeu kako bi se on
zauzeo za njega. Zamoli moju uiteljicu, rekao je
moleivo, da primi ovaj nitavni poklon.

Sasuke se saalio, pa se bojaljivo izvinio unkin

u deakovo ime. Ali ona je pobelela od besa: Ako
misli da sam pohlepna kad ne odstupam od
dostojne kolarine i poklona, vara se. Novac mi
sam po sebi ne znai nita. Ukoliko, meutim, nisu
utvrena jasna pravila, izmeu uitelja i uenika ne
moe biti uspostavljen ispravan odnos. Taj deak ne
samo to zanemaruje plaanje mesene kolarine
nego je sada jo i toliko drzak da mi donese bednu
kutiju keksa od rie! Ne moe mi se zameriti to
mislim da mu manjka potovanja prema uitelju.
ao mi je, ali ako je toliko siromaan, nema nade da
e postii ita u muzici. Naravno, da poseduje
izuzetan talenat, moda bih ga poduavala i
besplatno. Ali morao bi biti udo pred kojim je
blistava budunost. Malo je njih sposobno da
pobedi siromatvo i postigne uspeh u umetnosti
ne moe se do toga samo tekim radom. Jedino u
emu se taj deak istie jeste bezobrazluk, ne
obeava nita posebno. Koliko je samo uobraen
kad trai razumevanje! Umesto to se sramoti i
uznemirava druge, trebalo je da odustane. Ako i
dalje eli da ui, ima mnogo dobrih uitelja u Osaki
neka ide njima. to se mene tie, ovo je kraj.
Neu da imam vie nita s njim. I unkin je odrala
svoje obeanje. Od daljeg izvinjavanja nije bilo
koristi.
Ali zato je, kad bi joj neko doneo naroito skup
poklon, unkinina uobiajena strogost poputala.
Celog dana bi se smekala ueniku i laskala mu,
sve dok ne bi postalo oito da je miljeniku
neprijatno. Od komplimenata koji su dolazili od
madam oveka bi podilazila jeza.

unkin je vodila rauna o tome da lino pregleda

svaki poklon, i otvarala je i ispitivala ak i malu
kutiju keksa. Slino tome, proveravala bi i
namirenje svih mesenih rauna aljui po Sasukea
da joj pomera kuglice na raunaljci. Raun joj je
iao od ruke i bilo je dovoljno da jednom uje
kuglicu pa da joj se uree u pamenje. Dva-tri
meseca kasnije setila bi se tanog iznosa koji
duguje trgovcu za pirina ili sake. Njena rasipnost
bila je potpuno sebina i novac koji je troila da bi
zadovoljila svoje potrebe morao je biti nadoknaen
na drugoj strani pre svega, na slugama. U
unkininoj kui samo je ona ivela kraljevski.
Sasuke i ostali morali su da ive kao mievi kako bi
smanjili trokove. ak je i njihovo dnevno
sledovanje pirina bilo promenljivo i esto se
smanjivalo toliko da su od stola odlazili gladni.
Sluge su iza lea osuivale svoju gospodaricu.
Govori nam da su joj eve i slavuji odaniji od nas.
Ali ta je tu udno? Koliko samo bolje postupa
prema njima!

Dok joj je otac bio iv, unkin je dobijala onoliko

novca koliko je htela. Ali nakon oeve smrti, kada je
glava porodice postao stariji brat, sledovanje joj je
ogranieno. Razmaene dokone dame i danas su
prava retkost, a u ranijim vremenima ak su se i
gospoda uzdravala od raskoi. Stare uglaene
porodice, ma koliko bile imune, nisu se razmetale
bogatstvom, ivele su skromno i nerado se
svrstavale s novobogataima. Roditelji su prema
unkin preko svake mere bili velikoduni poto ju je
slepilo liilo mnogih zadovoljstava. Ali zato kada je

odgovornost prela na brata, porodica je osudila

njeno ponaanje, pa je odreena tana suma koju
je dobijala jednom meseno. Zahtevi za vei iznos
bili su jednostavno odbijeni. To je bez sumnje
doprinelo unkininoj krtosti.
Ipak, sledovanje koje je dobijala od porodice
sigurno je bilo sasvim dovoljno da ne mora da krpi
kraj s krajem ivei od poduavanja. Mogla je
priutiti sebi da bude nadmena prema uenicima.
Imala ih je u stvari svega nekoliko, pa je ivela
usamljenim, povuenim ivotom, zbog ega joj je
uostalom i ostajalo toliko vremena da se posveti
pticama. Ali nije ona sebe svrstavala meu vodee
muziare u Osaki, kako na amisenu tako i na
kotou, samo zato to je bila uobraena. To uistinu
niko nije mogao da porekne. Oni koji su se
uasavali njene nadmenosti potajno su joj zavideli
na vetini ili su oseali strahopotovanje pred njom.
Jedan moj prijatelj, stari muziar, u mladosti je
esto sluao njena izvoenja na amisenu. Iako je
njegova specijalnost bila muzika za pozorite a ne
lirska muzika koju je izvodila unkin, rekao mi je da
nije postojao niko ko bi se mogao takmiiti s njom u
postizanju finoe tona. Pomenuo mi je i da je
Dambei, koji ju je jednom sluao, jadikovao to ona
nije muko. Kakav bi samo bila majstor na velikom
amisenu! Da li je Dambei alio to talentovana
unkin nije bila dovoljno snana za veliki pozorini
amisen, najplemenitiji meu tim instrumentima? Ili
se u stvari divio mukoj energiji s kojom je svirala?
Sudei po mom prijatelju, njen ton imao je blistavu
istotu mukog zvuka. Nije on bio samo lep, rekao
je, ve i toliko izraajan da bi ti ponekad naterao

suze na oi. ini se da je zaista bila izvanredan

izvoa.
Da je unkin imala malice vie mere i
skromnosti u ophoenju s kolegama, verovatno bi
postigla veliki uspeh. Ali bila je odrasla u raskoi,
potpuno neupuena u probleme zaraivanja za
ivot, i ponaala se tako samoivo da su je se drugi
muziari klonili. Talenat joj je samo stvorio jo vie
neprijatelja. Prava je nesrea to je ceo ivot ostala
u senci, ali tome je velikim delom i sama doprinela.
I tako su unkinini uenici bili oni koje je ve
osvojila njena umetnika vetina, oni koji su bili
obuzeti idejom da je ona jedini uitelj za njih i koji
su dolazili spremni da podnesu najsuroviju
disciplinu ak i verbalno i fiziko zlostavljanje da
bi imali tu privilegiju da ih ona poduava. Samo je
nekoliko njih izdralo dugo. Obino bi uvideli da
ipak nisu u stanju da podnesu njene metode. Oni
bez dara odustajali su ve posle mesec dana.
Pretpostavljam da je unkinina svest o tome da je
vrhunska umetnica imala veze s pakosnim, ako ne i
sadistikim kanjavanjem koje je primenjivala.
Drugim reima, poto je bila poznata po okrutnosti,
mislila je da to loije postupa s uenicima to vie
dokazuje svoj visoki poloaj kao umetnica.
Postepeno bivajui sve sujetnija, na kraju je
potpuno izgubila vlast nad sobom.

igizava Teru mi je rekla da je unkin imala malo

uenika. Neki su dolazili samo zato to je bila

zgodna, kazala je. To je privlailo veinu onih koji

nisu nameravali da se ozbiljno bave muzikom.
Lepa, neudata, i jo erka iz bogate porodice ne
udi to je privukla mukarce koji su slabo marili za
muziku. Kau da je njena surovost delimino sluila
i tome da otera takve nasrtljivce. Ali zaudo, ta
svirepost kao da je sama po sebi bila privlana.
Rekao bih da je ak i meu ozbiljnim uenicima bilo
onih koji su smatrali da je najzanimljiviji deo
kolovanja neobino prijatno uzbuenje kad te
kanjava slepa lepotica.
Sada kada sam stigao do druge velike nesree
koja je zadesila unkin, ao mi je to ne mogu da sa
izvesnou kaem zato je bila povreena ili ko je
bio njen napada poto ivot izbegava da d jasno
objanjenje o tome. Ali moglo bi se pomisliti da je
od nekog svog uenika nainila sebi neprijatelja i da
joj se on osvetio tako to ju je povredio.
Jedan dogaaj koji bi mogao biti od vanosti tie
se mladog oveka po imenu Ritaro, sina imunog
trgovca itom iz Tosaborija. Ritaro se dugo hvalisao
svojim muzikim umeem i ve je neko vreme
uzimao asove kotoa i amisena kod unkin.
Razmetao se oevim bogatstvom i bio je naviknut
da gospodari svima kud god bi poao, pa se prema
drugim uenicima ophodio s prezrenjem, tretirajui
ih kao da su obini prodavci u oevoj radnji. Iako joj
se lino nije dopadao, zasipao ju je darovima, pa se
unkin trudila da bude prijatna prema njemu.
Bilo kako bilo, Ritaro je poeo da pria svima
kako je njihova neumoljiva uiteljica slaba na njega.

Posebno je bio prezriv prema Sasukeu odbijajui da

mu on dri as umesto unkin. Postao je veoma
smeo i drzak, pa ga je unkin jedva podnosila. U
rano prolee, ba kad se stvar poprilino zaotrila,
pozvao ju je na cvetnu zabavu u Tengaaju, gde je
njegov otac bio sagradio seoski letnjikovac meu
ljupkim starim ljivama u tihom vrtu.
Sve je osmislio mladi Ritaro, okruen mnotvom
geji i drugih zabavljaa. Kao i obino, unkin je
dola u Sasukeovoj pratnji. Tog dana Ritaro i njegovi
prijatelji behu toliko gostoljubivi da se Sasuke
sasvim pomeo. On inae nije pio: u poslednje
vreme navikao je na malo sakea za vreme veere
sa unkin, ali mu je mimo toga bilo zabranjeno da
uzme kap pia bez njenog izriitog doputenja.
Poto pijan ne bi bio u stanju da obavlja dunost
vodia, on se samo pretvarao da pijucka iz svoje
oljice.
Ali Ritaro ga je prozreo, pa se obratio unkin
prisnim, ulagivakim glasom: Madam, Sasuke nee
da pije ukoliko mu vi to ne dozvolite. Na zabavi
smo, dajte mu malo odmora! Ako se ne bude drao,
njih dvojica-trojica ovde rado bi bili vai vodii!
Pa, valjda mu malo nee koditi, rekla je unkin
utivo, sa usiljenim osmehom. Samo mu, molim
vas, ne dajte da pije previe.
Kada su to uli, Ritaro i drugi povikae: Hajde!
Rekla je da sme!, i poeli su da mu doturaju ae
vina sa svih strana. Sasuke je ipak zadrao
pribranost i uspeo je da veinu isprazni u oblinju
vazu.

ini se da su sve geje i lakrdijai iz zabavljakih

etvrti bili zapanjeni raskonom lepotom uiteljice
amisena o kojoj su toliko sluali. Sada su se svojim
oima uverili da u glasinama o njenoj lepoti nije bilo
preterivanja, pa su im usta bila puna hvale. Neki su
joj moda laskali da bi se umilili Ritaru, ali nema
sumnje da je bila neodoljiva. Sa trideset est
godina, koliko je tada imala, unkin je izgledala
itavih deset godina mlae. Put joj je bila neobino
bela i bio je dovoljan samo jedan pogled na njen
vrat i ramena pa da posmatra najednom zadrhti
od zadovoljstva. Dok je sedala onde sva smerna, s
finim rukama koje su joj mirovale u krilu i glavom
blago povijenom napred, unkinino slepo lice
osvojilo je sve svojom ljupkou.
Po podne su svi izali da se etaju po bati.
Sasuke je vodio unkin izmeu rascvetalih ljiva,
lagano, od drveta do drveta, zaustavljajui se pred
svakim. Evo jo jednog, rekao bi dok je drao
njenu ruku da pogladi stablo. Kao i svi slepi ljudi, i
unkin je zavisila od ula dodira da bi se uverila da
je neto zaista tu gde jeste. Bio je to takoe njen
nain da uiva u lepoti cvea i drvea. Ali kada je
jedan lakrdija video kako ona sa strau miluje
hrapavu koru drveta stare ljive svojim finim
rukama, uzviknuo je neobinim, pitavim glasom:
O, zavidim tom drvetu! Onda je drugi lakrdija
dotrao ispred unkin zauzimajui smenu pozu i
krivei ruke i noge: I ja sam ljiva!, objavio je. Svi
su prasnuli u smeh.
Hteli su time samo da joj laskaju, nisu imali
nameru da je ismeju. Pa ipak, poto nije bila navikla
na bune, obesne ale iz zabavljakih etvrti,

unkin se uvredila. Zahtevala je u svakoj prilici da

se prema njoj ophode kao da nema manu, pa su je
ale te vrste posebno nervirale.
Vee se sputalo i svi su uli unutra da tamo
nastave zabavu. Mora da si umoran, Sasuke,
rekao je Ritaro. Pripaziu ja na unkin umesto
tebe. Veera ti je posluena u drugoj prostoriji, idi i
popij jo jedno pie!
Smatrajui da je najbolje da se okrepi dobrim
jelom, Sasuke je uradio onako kako mu je reeno i
povukao se u susednu sobu da bi veerao pre
ostalih. Iako je odmah traio da mu se donese
pirina, stara geja stajala je uz njega i uporno mu
dolivala sake, jedan za drugim. Zbog toga je jeo
due nego to je nameravao, ali ak i kada je
zavrio, morao je da saeka da ga pozovu. U
meuvremenu, neto se dogodilo u drugoj sobi.
unkin je moda ustala kako bi otila do nunika i
pozvala Sasukea, samo to joj je Ritaro prepreio
put i rekao joj da e je, ako je to ono to ona eli, on
odvesti. I moda je pokuao da je na silu izvede u
hodnik. U svakom sluaju, uo se unkinin vrisak:
Ne! Molim vas, zovite Sasukea! Uspela je da se
oslobodi iz Ritarovih ruku i stajala je zgrena od
straha kada je Sasuke uurbano stigao. Jedan
pogled na njeno lice bio mu je dovoljan da shvati
ta se dogodilo.
Nakon tog dogaaja unkin je osetila olakanje
mislei da je Ritaro vie nee uznemiravati. Ali on
oigledno nije mogao da prihvati takav udarac na
svoj ugled mukarca neodoljivog enama. Bio je
toliko drzak da se ve narednog dana pojavi na

asu, oputen kao i uvek. To je dovelo do iznenadne

promene u unkininom dranju. Ako je to ono to
hoe, mislila je, nauiu ga pameti; da vidimo moe
li izdrati pravu disciplinu. Od tog trenutka, bila je
nemilosrdna.
Dan za danom, zbunjeni Ritaro vebao je sve dok
ga znoj ne bi oblio i dok sasvim ne bi ostao bez
daha. Laskanje ga je navelo da veruje kako je
veoma umean u sviranju, ali nakon to je posle
svakog propusta sledio otar ukor, postalo je
oigledno da je njegovo sviranje puno greaka kao
sito rupa. Sada kada je unkin samo gomilala
uvrede na njegov raun, poeo je da gubi volju za
asove, koji su mu od poetka ionako samo bili
izgovor za zadovoljenje nekih posve drugaijih
potreba. to ga je vie silila, to je on namerno
svirao jednolino i beivotno. Konano je unkin
viknula: Idiote! Zamahnula je na njega trzalicom i
pogodila ga posred ela. Ritaro je zaurlao od bola
obliven krvlju koja je kapala iz rane. Naputajui
prostoriju, gnevno je promumlao: Platie mi za
ovo! Nikad se vie nije pojavio.

Po nekima, unkin je povredio otac devojice koja

se pripremala da postane geja i koja je podnosila
unkininu surovost kako bi izvukla kakvu korist od
takvog
njenog
poduavanja.
Jednog
dana,
meutim, unkin ju je udarila trzalicom po glavi i
devojica je otrala kui plaui. Rana je ostavila
vidljiv oiljak, pa je devojin otac itavu stvar uzeo
veoma ozbiljno. Izbezumljen od besa uputio se
unkin traei zadovoljenje. Priajte ta god

hoete o disciplini, ali nemate pravo da muite

ljude!, rekao joj je grubo. Lice te devojice bilo je
njena zaloga za budunost, a vi ste je sad unakazili!
Neete se izvui tek tako. ta ete preduzeti?
Na njegovo uvredljivo obraanje unkin je postala
tvrdoglava. Ljudi mi dolaze jer sam stroga,
odbrusila je. Ako vam se to ne dopada, zato ste
mi je poslali?
Ali devojin otac nije odustajao. Ve je samo po
sebi loe kad uiteljica udari uenika, ali kad ne
moe da vidi ta ini, to je stvarno zloin! Slepa
osoba treba tako i da se ponaa!
Poto je izgledalo da oveku malo fali da postane
nasilan, Sasuke se umeao i nakon dueg razgovora
ubedio ga da poe kui. Za sve to vreme unkin je
sedela utke, bleda i drhtei. Nije izgovorila ni re
izvinjenja. Neki kau da se taj ovek osvetio tako
to je potom on nju unakazio.
Sve u svemu, oiljak koji je devojica zadobila
verovatno je bio malen, na elu ili iza uha. Unititi
zbog toga unkinin izgled za ceo ivot bilo bi
neverovatno osvetoljubivo, ak i za uzrujanog oca
koji previe brine za svoju erku. Osim toga, unkin
nije mogla da vidi svoje lice, pa ako je namera bila
da se ona kazni, naruiti joj lepotu svakako nije bio
najbolji nain da se to postigne.
Pitam se da nije moda napada nameravao da
izazove bol Sasukeu, zbog ega bi, po svoj prilici,
unkin patila jo i vie. Ako poemo za tom milju,
moda bi naposletku najvea sumnja ipak pala na

Ritara. Nema naina da saznamo koliko je on

strasno udeo za unkin, ali mladi mukarci esto
bivaju privueni zrelom lepotom ena starijih od
sebe. Predivna slepa ena nesumnjivo je
posedovala posebnu ar za mladia, budei u
njemu elju iscrpenu dugim raspusnim ivotom.
ak i da je poelo s obinim pokuajem zavoenja,
to to se ona kasnije okomila na njega i povrh toga
ga i ranila posred mukih vea moglo ga je uiniti
ednim istinski podmukle osvete.
unkin je, meutim, imala jo toliko drugih
neprijatelja da je teko rei ko joj je najvie
zlopamtio i zato. Ne moemo zasigurno zakljuiti
da je upravo Ritaro bio krivac. Niti da je nuno re o
zloinu iz strasti: moda je novac stajao iza svega
poto je vie uenika bilo bezduno odbijeno zbog
svog siromatva. Govorkalo se takoe da su
postojali i drugi koji su bili ljubomorni na Sasukea,
ali koji, dodue, nisu bili tako drski kao Ritaro.
Sasuke je bio vodi koji je zauzimao dvosmislen
poloaj u unkininom domu, a to se nije dugo
moglo drati u tajnosti. Svi uenici bi pre ili kasnije
shvatili o emu se radi, a oni koji su se bili zaljubili
u unkin potajno su zavideli Sasukeovoj srei neki
od njih ak su bili uvreeni odanou s kojom ju je
sluio. Da je on bio njen mu ili barem prihvaen
ljubavnik, oni onda ne bi imali razloga da
prigovaraju. Ali po onome to se moglo videti, on je
bio samo njen vodi, njen sluga: starao se o svakoj
njenoj potrebi, ak ju je i masirao i kupao, kao verni
rob. Onima koji su znali ta se dogaa izmeu njih
kad ostanu sami, njegova poniznost izgledala je
smeno. Neki su bili zajedljivi: Moglo bi biti malo
naporno, ali ne bih imao nita protiv da joj pravim

takvo drutvo! Nema ni govora o tome da je on

nekakva rtva. I tako je neki uenik moda mrzeo
Sasukea i ovako govorio sebi: Pitam se kako bi on
podneo kad bi njeno lepo lice preko noi postalo
odvratno. Da Ii bi i dalje bio savren sluga i prolazio
kroz sve te muke zbog nje? To bih ba voleo da
vidim! Vrlo je mogue da je pravi motiv bila elja
da se udari na Sasukea.
Postoji zaista mnogo teorija o tom zloinu, stoga
je teko odluiti se za neku od njih. Pojedini misle
da unkinin napada uopte nije bio neko od njenih
uenika, ve neko od njenih profesionalnih
suparnika. Premda za takvo gledite ne postoje
naroiti dokazi, ono bi se jo moglo pokazati i kao
najpronicljivije. Mogue da su unkinina nadmenost
i visoko miljenje o sopstvenom daru miljenje
koje je publika kadra da opazi finu razliku bila
sklona da prihvati uzdrmali samopouzdanje
drugih umetnika, pa im ak izgleda ugrozili i
poloaj. Meu slepim muziarima neki mukarci
poneli su zvanje majstora, zvaninu titulu koju je u
to vreme jo odobravao dvor i koja im je
omoguavala da uivaju posebne privilegije, kao i
javno priznanje daleko vee od onog koje su dobijali
obini izvoai. Kada su poele da krue glasine
kako su ti miljenici manje nadareni od unkin, oni
su se jamano osetili duboko uvreenim, ne manje i
zbog toga to su i sami bili slepi. Moda su
pokuavali da smisle kakav zaobilazan nain da
okonaju
njenu
karijeru
jednom
zasvagda.
Ljubomorni umetnici bili su poznati po tome to su
trovali takmace ivom, ali poto je unkin bila
podjednako dobra i kao pevaica i kao
instrumentalista i pritom izuzetno ponosna na svoju

lepotu, neprijatelj je mogue odluio, da je nagrdi

tako da se vie nikad ne usudi da nastupi pred
publikom. Ukoliko je pak neprijatelj bila druga
uiteljica muzike, verovatno joj je bio mrzak i sam
pogled na uobraenu, divnu unkin, pa je s jo
veim zadovoljstvom unitila njenu lepotu.
Kad uzmemo u obzir koliko je ljudi imalo razloga
da mrzi unkin, jasno je da bi je pre ili kasnije neko
sigurno povredio. I ne uviajui to, sama je posejala
seme svoje nesree.

Dogodilo se to oko tri sata po ponoi, krajem

aprila, est nedelja nakon zabave meu rascvetalim
ljivama u Tengaaji:

Prenut iz sna unkininim stenjanjem, Sasuke je

dotrao iz susedne sobe i upalio lampu. Neko je
oigledno na silu otvorio kapke na prozorima i uao
u njenu spavau sobu, ali im je uo Sasukea,
mugnuo je ne odnosei nita sa sobom. Sasuke je
ipak stigao prekasno da bi mogao da vidi ko je to
bio.
U meuvremenu, dok Sasuke nije stigao, uplaeni
lopov je dograbio ajnik koji se nalazio u blizini i
zavitlao ga ka unkininoj glavi, poprskavi pritom s
nekoliko kapi vrele vode njene divne snenobele
obraze. Naalost, ostao je oiljak. Naravno, bio je to
samo majuni nedostatak. Lice joj je u stvari bilo
lepo kao i uvek. Ali unkin se otada veoma stidela
tog malecnog oiljka i uvek ga je krila nosei

svilenu kapuljau. Provodila bi po ceo dan

zatvorena u svojoj sobi ne odvaujui se da izae u
drutvo, tako da su joj ak i uenici i bliski roaci
retko viali lice. Zbog toga su poele da krue
razliite glasine i nagaanja.
Tako je dogaaj opisan u unkininom ivotu, u
kojem se dalje kae:
Uostalom, bila je to samo beznaajna mrlja, ali
poto je ona preterano brinula o svom izgledu, nije
joj bilo drago da je drugi vide. Moda ju je nezdrava
preosetljivost slepih ljudi navela da misli kako je to
razlog za stid.
I zatim:
udnim obrtom sudbine, za nekoliko nedelja
Sasuke je poeo da pati od katarakte i uskoro je
potpuno izgubio vid. U vreme kad su oi poele da
ga izdaju i sve okolo postajalo zamagljeno, napipao
je put do unkin i objavio oduevljeno: Madam, i ja
u oslepeti! Dok sam iv, vie nikad neu videti va
oiljak kakva srea da je moje slepilo nastupilo
upravo sada! To je samo boja volja!
unkin je dugo nakon toga bila potitena.

Koliko god ovek saoseao sa Sasukeovom

eljom da sakrije istinu, dati opis je oigledno
namerno iskrivljen. Ne mogu da poverujem da se
katarakta tek tako razvila ili da bi unkin, ma koliko
da je brinula za svoj izgled i bila preosetljiva, krila
lice i izbegavala poglede drugih samo zbog malog

oiljka. Istina je da je njeno divno lice pretrpelo

tragine promene.
Prema igizavi Teru (kao i prema nekoliko drugih
izvora), uljez je odmah otiao u kuhinju, zapalio
vatru i stavio ajnik pun vode da provri, koji je onda
poneo u unkininu spavau sobu i namerno ga
celog izlio na njeno lice. To je bilo ono zbog ega je
doao nije to bio obian lopov, niti je izvrnuo
ajnik u strahu. Povreda je bila veoma ozbiljna:
unkin je ostala bez svesti do sledeeg jutra i
prolo je vie od dva meseca dok joj se koa nije
oporavila. To objanjava sve one silne glasine o
uasnim promenama na njoj. Moda ak ima i istine
u priama da joj je otpala kosa, zbog ega joj je
polovina glave bila potpuno elava. Slepoa je
potedela Sasukea da je gleda tako unakaenu. Ali
zar je mogue da su joj ak i uenici i bliski roaci
retko viali lice? Sigurno ga je neko poput igizave
Teru, recimo, morao videti. Ali ak ni Teru, iz
potovanja prema Sasukeovim oseanjima, nikad
nije otkrila tajnu o tome kako je unkin izgledala.
Jednom sam je neposredno upitao, no ona je samo
rekla: Sasuke ju je uvek doivljavao kao veoma
lepu damu, pa je na taj nain doivljavam i ja.

Prolo je vie od deset godina nakon unkinine

smrti kada je Sasuke konano ispriao nekolicini
bliskih osoba, s vie pojedinosti i s vie istine
kako je izgubio vid.
One noi kada je unkin napadnuta, on je kao i
obino spavao u maloj prostoriji pored njene

spavae sobe. Probuen bukom, primetio je da je

nono svetlo ugaeno. Iz njene sobe koja je bila u
potpunom mraku, ulo se jeanje. Skoio je
prepadnut, ponovo upalio lampu i pourio s njom
prema unkininom krevetu iza paravana. Onoliko
koliko je mogao da vidi bacivi samo letimian
pogled pri slaboj svetlosti lampe koja se odbijala o
zlatnu povrinu paravana, soba se inila netaknuta.
Jedina stvar koja nije bila na svom mestu bee
ajnik nedaleko od njenog jastuka. unkin je leala
na leima, pod pokrivaima, ali iz nekog razloga je
stenjala. Sasuke je prvo pomislio da runo sanja i
pokuao je da je probudi pitajui je ta nije u redu.
Taman kad je hteo da je prodrma, kriknuo je od
iznenadnog uasa i prekrio oi rukama.
Sasuke, Sasuke!, dahtala je unkin. Odvratna
sam! Ne gledaj me! Uvijajui se od bolova,
izbezumljeno je pokuavala da prekrije lice rukama.
Molim te, ne brini, rekao je sklanjajui lampu.
Neu te gledati, moje oi su sklopljene. uvi to,
unkin kao da se smirila i potom je izgubila svest.
Ali u bunilu nije prestajala da mrmlja: Ne daj
nikome da mi vidi lice... Ne govori nikome...
Sasuke se trudio da je utei. Ne brini. im se
plikovi zalee, izgledae isto kao i ranije.
Meutim, nakon to je dola svesti, postajala je
sve benja i benja. Kako mogu da budem ista
posle tako groznih opekotina!, vikala bi. Prestani
da me tei samo mi ne gledaj lice! Jedino je
doktoru doputala da je pregleda. Kada je trebalo

promeniti zavoje, nikome osim njemu

dozvoljavala da bude u sobi, ak ni Sasukeu.

nije

Dakle, Sasuke jeste na trenutak video unkinino

crveno lice prekriveno opekotinama one noi kada
je pojurio k njenoj postelji, ali izgleda da je to to je
ugledao za njega bilo toliko strano da je odmah
zatvorio oi, zadravajui u svesti samo maglovito
seanje na neko udno privienje u treperavoj
svetlosti lampe. Nakon toga joj je, izuzev usta i
nozdrva, celo lice bilo prekriveno zavojima.
Pretpostavljam da se Sasuke plaio da je pogleda
isto onoliko koliko se unkin plaila da je drugi vide.
Kad god je prilazio njenom krevetu zatvarao je oi
ili je gledao u stranu, toliko je bio vrsto reen da
ne sazna nita o tome koliko joj se izgled promenio.
Ali jednog dana, kad je ve skoro prezdravila a
povreda zacelila, unkin se iznenada okrenula
prema njemu dok je sedeo sam kraj njene postelje.
Sasuke, pitala je glasom koji su preplavila
oseanja, jesi li mi video lice?
Ne, naravno da nisam!, brzo je odgovorio. Ne
bih ti odbio poslunost i pogledao ti lice ako si mi
rekla da ga ne gledam.
Ali kao da je i odluna unkin potpuno klonula
duhom. Uskoro u skinuti zavoje, rekla je. Ni
doktor vie nee dolaziti, pa u, ako ve nikom
drugom, tebi morati da dozvolim da mi vidi lice.
Rasplakala se, to je bilo veoma udno za nju,
tapkajui prstima suze preko zavoja.

Sasuke je zanemeo od tuge, pa su oboje zajedno

plakali. Na kraju je progovorio odlunim glasom:
Molim te, ne brini, rekao joj je. Sve e biti u redu,
postarau se da ti nikad vie ne vidim lice.
Nekoliko dana kasnije unkin je bila u stanju da
napusti postelju: dolo je vreme da se uklone
zavoji. Rano tog jutra Sasuke je kriom uzeo
ogledalo i igle za ivenje iz sobe za slukinje, vratio
se do svog kreveta i tamo je, sedei pravo i zurei u
ogledalo, pokuao da probije iglom zenicu levog
oka. Nije znao da li e zaista oslepeti ako oi
probode iglom, ali mislio je da je to moda najlaki i
najmanje bolan nain. Naciljati takvim predmetom
u zenicu samo je po sebi teko, ali je beonjau jo
tee probosti jer je isuvie vrsta. Posle nekoliko
pokuaja uspeo je ipak da u mekoj zenici napravi
rupicu od nekoliko milimetara. Istog trenutka cela
povrina one jabuice mu se zamagli i on shvati
da gubi vid. Nije bilo ni krvarenja, niti je dobio
groznicu, jedva da je osetio ikakav bol.
Najverovatnije je pokidao providno tkivo soiva
ime je izazvao traumatsku kataraktu. Zatim je
Sasuke primenio isti postupak i na desnom oku za
samo nekoliko trenutaka upropastio je oba oka.
Istina, nedelju dana nakon toga jo je mogao da vidi
mutne obrise. A onda je potpuno oslepeo.
Kasnije tog jutra, kada je unkin ustala, on je
opipao put do njene sobe. Naklonio joj se s
pokornou i rekao: Oslepeo sam. Neu vie videti
tvoje lice dokle god sam iv.
unkin je na to samo rekla: Stvarno, Sasuke?
Sedela je dugo utonula u misli. Nikad pre i nikad

posle toga Sasuke nije doiveo takvu sreu kao za

vreme tih trenutaka tiine.
Pria se da je pre nekoliko vekova ratnik Kagekijo
bio toliko dirnut plemenitou svog najveeg
neprijatelja Joritomoa da je odustao od elje za
osvetom i zakleo se da Joritomoa nikad vie nee
pogledati, pa je iskopao sebi oi. Iako s drugaijim
povodom, Sasukeov in bio je jednako herojski. No,
da li je to bilo ono to je unkin elela? Je li njena
molba od pre nekoliko dana izreena u suzama
znaila: Nakon ove velike nesree koju sam
pretrpela, elim da i ti bude slep? Teko je to rei.
A opet, njemu se inilo da su rei: Stvarno,
Sasuke?, zatreperile od radosti.
Dok su okrenuti jedno drugome sedeli u tiini,
Sasuke je osetio kako u njemu oivljava esto ulo,
koje imaju samo slepi, pa je mogao biti naisto s
tim da je unkinino srce ispunjeno samo dubokom
zahvalnou. Ranije ih je uvek, ak i kada su vodili
ljubav, razdvajao jaz izmeu uiteljice i uenika. Ali
sada je Sasuke osetio da su istinski sjedinjeni, u
vrstom zagrljaju. Vratile su mu se mladalake
uspomene na mraan svet ormara gde je nekada
vebao, ali tama u kojoj se sada naao bila je
sasvim drugaija. Slepi ljudi uglavnom mogu da
odrede pravac odakle dolazi svetlost. Oni ive u
svetu slabog svetla, a ne u potpunom mraku.
Sasuke je sada znao da je umesto vida koji je
izgubio pronaao unutranji vid. Ah, mislio je, ovo je
svet u kojem ivi moja uiteljica najzad sam ga
dosegao! Nije vie bio u stanju da jasno raspozna
predmete oko sebe, niti kako unkin izgleda. Mogao
je da razazna samo bledu, zamagljenu sliku njenog

lica u zavojima. Ali on nije pomiljao na zavoje. U

krugu mutne svetlosti, unkinino prelepo belo lice
onakvo kakvo je gledao samo dva meseca ranije
lebdelo je pred njim poput blistavog Budinog
oreola.

Da li je mnogo bolelo, Sasuke?, pitala ga je.

Ne, rekao je okreui svoje oslepele oi ka
bledom, sjajnom disku koji je predstavljao
unkinino lice. Nita u poreenju s onim to si ti
propatila. Nisam mogao da oprostim sebi to sam
spavao dok se taj zlikovac uunjao. Dunost mi je
da svake noi budem u susednoj sobi kako bih
mogao da te zatitim, ali sam ipak proao
nepovreen iako je moja greka to si ti pretrpela
takav bol. Osetio sam da treba da budem kanjen.
Dan i no molio sam se duhovima predaka,
preklinjui ih da me zadesi kakva nesrea jer nije
postojao drugi nain da se iskupim za svoj nemar.
Kada sam se jutros probudio, bogovi su se saalili
na mene i oslepeo sam. Draga madam! Nikad vie
neu videti kako si se promenila. Sada jedino mogu
da vidim sliku tvog lepog lica divnu sliku koja me
opseda ve trideset godina. Molim te, dozvoli mi da
nastavim da te sluim onako kako sam to uvek
inio. Poto nisam naviknut na slepou, plaim se
da neu biti u stanju da se kreem dobro, da u,
dok te budem usluivao, biti poprilino nestabilan.
Pa ipak, elim da ja budem taj koji e se u
potpunosti brinuti o tebi.

Divim se tvojoj hrabrosti, uzvratila je unkin.

veoma si me usreio. Ne znam ko me mrzi toliko
da bi mi ovo uradio, ali moram priznati da ne bih
podnela da me ba ti, od svih ljudi, vidi ovakvu
kakva sam sada. Zahvalna sam ti to si to shvatio.
Ah, Sasuke je uzviknuo, slepoa je mala cena
za radost koju mi priinjava to to ujem! Ne znam
ko je mogao biti tako okrutan prema nama i zadati
nam toliko bola. Ali ako je mislio da napadne mene
tako to e unakaziti tebe, nije uspeo u tom
gnusnom naumu. Sada kada sam slep, kao da se
tebi nita nije dogodilo. Za mene to uopte i nije
nesrea u stvari, nikad mi se nije toliko posreilo.
Srce mi poskoi kada pomislim kako sam
trijumfovao nad tom kukavicom!
Sasuke!
I slepi se ljubavnici zagrlie u suzama.

igizava Teru je jedina osoba koja ima podrobnija

saznanja o njihovom zajednikom ivotu nakon to
su svoju nesreu preokrenuli u sreu. Sada ima
sedamdeset godina, a 1874, kada joj je bilo samo
jedanaest, prela je da ivi u unkininu kuu kao
slukinja i kao uenica. Pored toga to je uila
amisen kod Sasukea, Teru je pomagala slepom
paru na mnogo naina, bilo kao vodi, bilo kao neka
vrsta veze izmeu njih dvoje. Njima je bez sumnje
bila potrebna pomo tree osobe, poto je jedno tek
odnedavno bilo slepo, a drugo, iako slepo od
detinjstva, bee dama navikla na rasko, koja nikad

nije posegnula da obavi i najmanji zadatak. Odluili

su da zaposle devojicu s kojom bi se oseali
ugodno i od trenutka kad je dola, Teru je svojom
iskrenou i pouzdanou potpuno osvojila njihovo
poverenje. Ostala je u slubi mnogo godina. Posle
unkinine smrti, Sasuke ju je zadrao uza sebe do
1890, kada je dobio zvaninu titulu majstora.
Kada je Teru dola u unkininu kuu 1874, unkin
je, sa etrdeset pet godina, ve bila na granici
starosti. Devet godina je prolo otkako su je
unakazili. Teru je reeno da njena gospodarica, iz
odreenih razloga, nikada ne pokazuje lice
drugima, te da ni ona, sa svoje strane, ne sme da
pokuava da ga vidi. unkinina glava bila je
potpuno pokrivena plavkastosivom kapuljaom od
krep svile, samo joj je malo izvirivao nos.
Sasukeu je bilo etrdeset kada je oi probio
iglom. Ve je samo po sebi veoma teko oslepeti u
srednjim godinama, pa ipak, Sasuke je bio dirljivo
paljiv prema unkin predviao je njene elje i
tedeo je svake mogue neprijatnosti. unkin nije
elela da je slui iko drugi. Obini ljudi su potpuno
nesposobni da vode brigu o meni, govorila je.
Sasuke to radi najbolje poto je ve godinama sa
mnom. I dalje je zavisila od njega, on ju je oblaio,
kupao i masirao, i on je bio taj koji ju je pratio do
nunika.
Stoga su Terine dunosti uglavnom bile vezane za
Sasukea. Retko je bila u prilici da doe u fiziki
dodir sa svojom gospodaricom. Njena pomo bila je
neophodna jedino za vreme jela. to se ostalog
tie, obavljala je samo jednostavne poslove za

unkin ili joj je bila od posredne koristi pomaui

Sasukeu. Kada je unkin odlazila na kupanje, Teru
je pratila nju i Sasukea do vrata kupatila, pa bi ih
ostavljala same dok ne bi ula kako je Sasuke
poziva udarcem dlanom o dlan, a do tada bi unkin
ve izala iz kade i obukla lagani bademantil s
kapuljaom. Sasuke bi u meuvremenu sve obavio
sam. Kako mu je to uspevalo? Mora da ju je
dodirivao s puno oseaja, onako kako je unkin
milovala stabla starih ljiva to u svakom sluaju
nije bio lak zadatak za njega. Ljudi su se pitali kako
uspeva da se nosi sa svim nevoljama koje mu
zadaje, kako se njih dvoje tako dobro slau.
Pretpostavljam da zapravo ne moemo ni da
zamislimo koliko su dvoje slepih ljubavnika uivali u
svetu koji im je otkrilo njihovo ulo dodira. Nije
onda ni udo to je Sasuke sluio unkin s takvom
posveenou, to je ona uivala u tome da je on
slui i to se nikada nisu zasitili jedno drugog.
Uza sve to, Sasuke je jo i poduavao veliki broj
uenika onda kada nije morao da bude pored
unkin, koja je itav dan provodila u svojoj sobi.
Dala mu je profesionalno ime Kindai i sasvim mu
prepustila asove. Njegovo novo ime bilo je dodato
(manjim slovima) pored njenog na natpisu ispred
kue. Svojom odanou i plemenitou Sasuke je
odavno stekao naklonost suseda i imao je vie
uenika nego to ih je unkin ikad imala. Dok je
Sasuke drao asove, unkin bi ostajala u
unutranjoj sobi i sluala svoje slavuje. Ali kad god
joj je zatrebala njegova pomo, ak i ako je bio
usred asa, ona bi pozvala: Sasuke!, i on bi
smesta prekinuo i pourio k njoj. Zbog toga je eleo

da joj bude blizu i uredio je da se svi asovi

odravaju u njenoj kui.
Ovde bi trebalo pomenuti da je otprilike u to
vreme posao porodice Mozuja u Doomaiju poeo
da opada, pa je i unkinino meseno sledovanje
esto izostajalo. Da se to nije dogodilo, da li bi se
Sasuke odluio da dri asove? Kad god je imao
slobodan trenutak, odlazio je k njoj i jamano je,
ak i dok je bio zauzet poduavanjem, bio nestrpljiv
da joj se to pre vrati. Moda se i unkin bez njega
oseala izgubljeno.

Sada kada je preuzeo na sebe sve asove i

zapravo izdravao itavo domainstvo, zato
Sasuke nije postao unkinin venani suprug? Je li
njen ponos i dalje predstavljao prepreku? Teru mi je
prenela da joj je Sasuke rekao kako je unkin bila
potpuno utuena, to ga je prilino muilo nije
mogao podneti da o njoj misli kao o nekome ko je
jadan, ko je za aljenje. Oslepeli Sasuke oigledno
je bio sasvim okrenut svom neprolaznom idealu. Za
njega je postojao samo svet uspomena. Da se
unkin zaista promenila zbog nesree koju je
doivela, ne bi vie bila unkin. eleo je da misli o
njoj kao o ponosnoj, oholoj devojci kakva je nekad
bila. U suprotnom, prelepa unkin iz njegove mate
bila bi unitena. I tako, ini se da je on bio taj koji je
imao jae razloge da ne poeli brak.
Zarad toga to je koristio pravu unkin da dozove
u misli unkin iz svojih uspomena, Sasuke se
paljivo pridravao propisnog ponaanja izmeu

sluge i gospodarice. Ponizniji no ikada, sluio ju je s

krajnjom predanou ne bi li ona to pre zaboravila
na nesreu i povratila nekadanje samopouzdanje.
Zadovoljan starom bednom platom i onom jednako
prostom hranom i odeom, sve to bi zaradio davao
je unkin. Uz to je, pored mnogih drugih uteda,
smanjio i broj slugu koje su njemu pomagale. Poto
se trudio da unkin nita ne manjka, sada je morao
da radi dvostruko vie nego pre no to je oslepeo.
Teru kae da su se neki uenici saalili na njega
jer je izgledao odrpano, pa su mu izokola dali do
znanja da bi trebalo da povede malo vie rauna o
svom izgledu. Sasuke se nije obazirao. Takoe,
vrsto je ostajao pri tome da nastave da ga zovu
Sasuke, a ne majstor. Ali oni su se zbog toga oseali
toliko nelagodno da su nastojali da ga uopte i ne
oslovljavaju. Uza sve svoje obaveze u kui, Teru
ipak nije mogla toliko da pazi. Sasukea je uvek
zvala po imenu, a unkin gospodarice.
Odnos koji je Teru imala s njima dvoma bio je
poseban i zbog toga joj se, nakon unkinine smrti,
Sasuke poeo poveravati. Povremeno se zajedno s
njom seao unkin. Kasnije, kada je njegov talenat i
zvanino priznat i svi ga oslovljavali s majstore, on
je i dalje traio da Teru koristi njegovo obino ime.
Nije joj dozvoljavao da bude zvanina s njim.
Jednom joj je rekao: Pretpostavljam da ljudi
gledaju na slepilo kao na stranu nesreu, ali ja
nikada nisam razmiljao na taj nain. Upravo
suprotno, slepoa je ovaj svet pretvorila u raj, gde
smo moja gospodarica i ja bili zajedno, odvojeni od
svih. Kada oslepi, postane svestan najrazliitijih

stvari koje ranije nisi primeivao. Ja sam tek poto

sam oslepeo shvatio koliko je bila lepa. Najzad sam
u potpunosti mogao da doivim mekotu njenog
tela, finou koe, izvrstan glas... Zato me njena
lepota nikad ranije nije dirnula na taj nain? Ali vie
od svega bio sam zadivljen naglim otkriem vetine
s kojom je svirala amisen. Uvek sam govorio da je
bila genije, daleko iznad mog skromnog nivoa, ali
me je istinska mera njene superiornosti zapanjila.
Kako sam samo bio glup to to ranije nisam uvideo.
ak i da su mi bogovi ponudili da mi vrate vid,
odbio bih. Ba zato to smo oboje bili slepi, iskusili
smo sreu koju obini ljudi nikad ne spoznaju.
ovek, naravno, okleva da Sasukeove rei uzme
zdravo za gotovo. Ali to se unkinine muzike tie,
nije li druga nesrea predstavljala prekretnicu u
njenom razvoju? Koliko god da je bila nadarena, ne
bi mogla dostii krajnje majstorstvo u svojoj
umetnosti da nije osetila gorinu ivota. unkin su
svagda mazili. Stroga i zahtevna prema drugima,
ona sama nikad nije upoznala muku ili ponienje.
Nije postojao niko ko bi nju unizio. Ali onda ju je
nebo podvrglo okrutnom iskuenju ugrozivi joj
ivot i unitivi njen tvrdoglavi ponos.
Sklon sam pomisli da je unkin viestruko
nadoknaeno to to joj je unitena lepota. I u
ljubavi i u umetnosti bez sumnje je otkrila
nesluene zanose. Teru kae da je unkin umela da
svira amisen satima, dok je Sasuke sedeo pored
nje pognute glave, sluajui ushieno. Uenici su se
esto divili finim tonovima koji su do njihovih uiju
dopirali iz unutranje sobe, saaptavajui se meu

sobom kako
instrument.

to

ne

moe

biti

samo

obian

Tih dana unkin nije samo svirala amisen ve je

mnogo vremena provodila i komponujui za njega.
ak bi i nou tiho prebirala po icama svirajui nove
melodije. Teru se sea dve njene pesme: Slavuj u
prolee i Pahulje. Pre neki dan odsvirala ih je za
mene. Bile su veoma originalne i nisu ostavljale
mesta sumnji da je unkin bila talentovana
kompozitorka.

unkin se razbolela poetkom juna 1886. godine.

Nekoliko dana pre toga ona i Sasuke izali su u vrt.
Otvorili su kavez njene voljene eve putajui je da
se vine u nebo. Dok ih je Teru posmatrala, slepi par
je stajao drei se za ruke, lica podignutih ka evi
ija se pesma sputala do njih s velike visine. Ne
prestajui sa snanom pesmom, eva se dizala sve
vie i vie, sve dok se nije izgubila u oblacima.
Dugo je nije bilo, pa su se Sasuke i unkin zabrinuli.
ekali su vie od sat vremena, ali eva se nije
vratila.
Od toga dana unkin se sva snudila. Uskoro je
dobila beriberi i na jesen je njeno stanje postalo
ozbiljno. Umrla je od sranog udara 14. oktobra.
Pored eve, unkin je imala i slavuja kojeg je
nazvala Tenko Trei. Godinama kasnije Sasuke je
plakao kad god bi uo Tenka da peva. esto je palio
tamjan ispred unkinine spomen-ploice i na kotou
ili amisenu svirao Slavuj u prolee.

Pesma poinje frazom: Raspevani slavuj sputa

se na brda. Verovatno je to unkinino najbolje delo
u koje je unela srce i duu. Iako nije dugo, sadri
neke veoma sloene instrumentalne delove
unkin je na ideju za njega dola dok je sluala
Tenka. Melodije tih delova nude toliko poetskih
asocijacija na ptiju pesmu: dok ptica leti od doline
do doline, s grane na granu, mamei oveka da
izae i uiva u arima prolea. Tu je prva, jo
priguena toplota, kad sneg duboko u brdima
zamrznute suze slavuja poinje da se topi;
potom ujemo uborenje nabujalih planinskih
potoka, huj borova na istonom vetru, vidimo brda i
polja obavijena izmaglicom, osetimo miris ljivinog
cveta i oblake trenjinog drveta u cvatu... Kad god
je unkin to svirala, Tenko bi radosno graknuo,
napreui svoj glas kako bi se takmiio s lepotom
zvuka amisena.
Pesma je moda u Tenku budila enju za suncem
i slobodom rodne doline. A kakva je seanja
prizivala Sasukeu dok ju je svirao? Godinama je
poznavao svoju idealnu unkin preko zvuka i dodira
da li je sada prazninu popunjavao muzikom?
Dokle god se seamo mrtvih, moemo ih videti u
snovima; ali za Sasukea, koji je svoju voljenu video
jedino u snovima ak i dok je bila iva, verovatno je
bilo teko da shvati kada je dolo do razdvajanja.
Sasuke i unkin imali su dva deaka i devojicu,
pored deteta koje je ranije pomenuto. Devojica je
umrla ubrzo nakon roenja, a oba deaka data su
veoma rano na usvajanje seljaku iz Kavaija. ak ni
nakon unkinine smrti Sasuke, ini se, nije osetio

povezanost s njima i nije se potrudio da ih vrati, niti

su sinovi eleli da dou svome slepom ocu.
Tako je Sasuke pozne godine proveo bez ene i
dece, i umro je, pohoen samo od svojih uenika,
14. oktobra (na godinjicu unkinine smrti) 1907, u
dubokoj starosti, sa osamdeset dve godine.
Pretpostavljam da je za tih dvadeset godina koliko
je iveo sam stvorio neku unkin koja je bila daleki
odjek stvarne ene, ali zato veoma iva u njegovim
mislima.
uvi priu o Sasukeovom rtvovanju, svetenik
Gazan iz hrama Tenrjua pohvalio je njegov zen duh
pomou kojeg je u trenutku promenio itav ivot,
pretvarajui runou u lepotu. Rekao je da je to bio
in veoma blizak inu sveca. Pitam se koliko bi se
nas sloilo s njim.

STRAH

Bilo je to poetkom prolog juna. Dok sam boravio u

Kjotu, muila me je bolest. Naravno, napade sam
imao jo u Tokiju, ali poto sam ostavio alkohol,
kupao se u hladnoj vodi, trljao telo i pio lekove,
izgledalo je da sam se oporavio. Nakon dolaska u
Kjoto, ponovo sam poeo da vodim neuredan ivot,
provodei veinu noi u barovima i kod geji, da bih
na kraju shvatio kako nanovo poinjem da padam u
bolest.
Moj prijatelj misli da je ta moja boljka ta muna,
idiotska boljka na koju mrzim da pomislim ak i
sada verovatno jedna vrsta neuroze pod imenom
Eisenbahnkrankheit (fobija od voza). Moji napadi
nisu poput munine i vrtoglavice, koje se javljaju
kod bolesti kretanja: ja patim u agoniji od istog
straha. im se ukrcam na voz, im pitaljka zapiti,
tokovi ponu da se okreu i kompozicija uz trzaj
krene puls u mojim arterijama se u tom trenutku
ubrzava kao da sam popio jako pie, a krv mi se

penje do samog temena. itavo telo oblije mi

hladan znoj, a ruke i noge poinju da se tresu kao u
groznici. Oseam da e mi se, ukoliko mi neko hitno
ne pomogne, itava krv sve do poslednje kapi
sjuriti u tu malu, tvrdu, okruglu posudu iznad mog
vrata, a lobanja e, kao balon igraka napumpana
preko mere, morati da eksplodira. Pa ipak, voz se
potpuno
ravnoduno
i
ogromnom
snagom
zahuktava na inama u punoj brzini. ta je ivot
jednog ljudskog bia?, kao da pita. Izbacujui aav
dim kao vulkan i hrabro huei, bez obaziranja,
juria napred kroz kao ugalj crne tunele, preko
dugih, klimavih metalnih mostova, iznad reka, kroz
doline, oko uma. Putnici se, takoe, ine nekako
isuvie oputenim dok itaju, pue, dremaju na
brzinu, ili ak gledaju kroz prozor na predeo koji se
oamueno otkriva.
Upomo! Ja umirem!, viem u sebi, dok bledim
i hvatam dah u samrtnom napadu bolesti. Jurim u
toalet i umivam glavu hladnom vodom ili se hvatam
za sims od prozora i lupam nogama, mlatarajui u
izbezumljenom oajanju.
U nameri da izletim iz voza na ovaj ili onaj nain,
razjareno udaram po oblogama u kupeu, nesvestan
da mi pesnice krvare, i besnim kao kriminalac
baen u eliju. Na vrhuncu napada jedva se
suzdravam da ne otvorim vrata i ne iskoim iz
voza, i napipavam ruku za sluaj opasnosti. Ipak,
nekako uspem da se obuzdam do sledee stanice,
isteturam se napolje, saaljiv, bedni prizor od
oveka; i revnosno se proguram s perona do izlaza
za ponitavanje karata. im izaem iz stanice, puls

mi se smiruje apsurdnom preciznou, a senke

nelagode jedna po jedna nestaju.
Ova moja fobija nije ograniena samo na vozove.
Moe da me spopadne u tramvaju, automobilu,
pozoritu na bilo kom mestu gde pokret i boja i
buka i komeanje gomile kao da prete mojim
morbidno uzbuenim nervima. Meta sam napada
na bilo kom mestu i u bilo koje vreme. Pa ipak, u
tramvajima i pozoritu, poto lako mogu da izaem,
nikada nisam dolazio tako blizu ivice ludila kao u
vozu.
I tako poetkom juna, dok sam se vozio
tramvajem koji se truckao kroz Kjoto, znao sam da
me bolest jo dri u aci. U meuvremenu sam
savesno izbegavao vozove i odustao od svake
pomisli da se vratim u Tokio sve dok ne budem
siguran da se moja fobija nee povratiti. eleo sam
da odem na sistematski pregled za vojsku, to je
trebalo da obavim pre kraja leta, negde u blizini
Kjota, u mestu do koga mogu stii a da ne putujem
vozom.
Naalost, saznao sam da sam zakasnio na sve
sistematske
preglede
u
oblasti
Kjota;
ali
zahvaljujui jednom mom prijatelju iz Osake, koji je
sve organizovao, trebalo je da odem u ribarsko selo
na putnom pravcu Osaka-Kobe, pod uslovom da i
legalno prebacim svoje mesto boravka tamo, dvatri dana unapred. Pregledi u tom selu bili su
zakazani za sredinu juna.
Bio sam presrean to do tamo mogu da stignem
tramvajem, bez ukrcavanja na voz, a kamoli da

moram da se vraam kui u Tokio. Oko podne

dvanaestog, sa zvaninim peatom i kopijom izvoda
iz matine knjige u depu (poslali su mi je iz Tokija),
krenuo sam ka stanici Goo na putu Osaka-Kobe.
Letnje sunce sijalo je na suvim, pranjavim
ulicama Kjota, bistro nebo izgledalo je otrovno
sjajno; mirno prostranstvo guste indigoplave boje.
Nosio sam svileni prozrani ogrta preko obinog,
nepostavljenog kimona. Na putu do stanice rikom,
osetio sam kako mi znoj lagano curi, kao lepljive
kapi krvi, s podue kose na slepoonicama, sliva se
niz obraze i natapa okovratnik. Gledajui ka planini
Atago s mosta Goo, video sam talase toplote kako
se nagomilavaju na padinama planina, kao da su ih
rasprili iz unutranjosti visoke pei. Udaljena polja
i ume bili su zamraeni izmaglicom od pare, dok
su ispred poploani krovovi i zidovi od kamenih
kocki i voda reke Kamo bili obojeni tako ivahnim
nijansama, jasnim poput svee boje, da su me
bolele oi kada bih ih pogledao. Dok sam silazio s
rike na stanici, suknje mog kimona prilepile su se
na oznojene noge, steui ih tako vrsto da sam
skoro pao.
Biu dobro, pa to je samo elektrini tramvaj,
govorio sam sebi pokuavajui da se ohrabrim, ali
su mi nervi bili ve prilino istanjeni tekom
vruinom. Poto sam kupio kartu do Osake, odluio
sam da se odmorim, dok mi se nervi malo ne smire.
Skljokao sam se na klupu i tako sam sedeo i gledao
odsutno na ulicu kao prosjak.

Dolazila su kola za kolima1 na liniji Osaka-Kobe

sagraena solidnije od obinih gradskih tramvaja,
tamna i masivna kao kavezi za divlje ivotinje
zaula bi se pitaljka, kola bi ispljunula jednu grupu
putnika i progutala drugu, i povlaila se ka Osaki.
Dolazila su svakih nekoliko minuta. Skupljajui svu
hrabrost koju sam imao, ustao sam i otiao do
kapije s kartama, ali je onda srce poelo odjednom
divlje da mi udara, a noge su odbile da me nose
dalje. inilo mi se da sam paralizovan nekim
stranim inima. Oteturao sam se nazad na klupu.
Rika, gospodine?
Ne, ekam nekoga, rekao sam oveku. Idem
za Osaku. Ali nakon to sam ga se otarasio, ostao
sam na istom mestu. Idem za Osaku, odgovorio
sam, ali mi je u uima nekako odzvanjalo: Idem u
grob. Kako bi samo zaprepaen bio voza rike
kada bih jednostavno prevrnuo oima i stropotao
se na mestu naglo kao Svidrigajlov u Zloinu i
kazni (Ako vas neko pita, kaite da sam otiao u
Ameriku!) poto je hitro prislonio pitolj na elo i
ubio se!

Kada sam pogledao na sat, video sam da je oko

jedan. Kancelarija u selu verovatno se zatvara u tri
ili etiri, a trebalo bi da se prijavim do kraja radnog
dana ako hou da me prime na pregled. Inae bi
ljubazni napori mog prijatelja bili protraeni. U
iznenadnom napadu inspiracije, kupio sam pljosku
u oblinjoj prodavnici pia. Zatim sam ponovo seo
1 Tramvajska kola. (Prim. prev.)

na klupu, naslonio se, i poeo da praznim pljosku u

malim gutljajima.
Prema ranijem iskustvu, viski bi trebalo da umrtvi
moje nerve dovoljno dugo da mi dozvoli da
pobedim najstraniji strah. Imao sam skoro
sujevernu veru u njega. Mislio sam da ukoliko se
dovoljno omamim piem pre nego to se ukrcam u
kola, uspeu da sigurno stignem u Osaku.
Umrtvljenost je sporo obuzimala moje teko telo.
Dok sam tako sedeo strpljivo, bio sam svestan
luakog pijanstva koje je divno trulilo moj um i
umrtvljivalo mi ula. Uskoro sam zurio tupim i
usporenim pogledom na svetao, buni put,
gledajui kako tee vrtlog svetala i senki.
Prolaznici na poetku mosta Goo bili su rumeni i
oroeni znojem, kao skulpture od elea koje se
tope. ak su i lepe, mlade devojke obavljene
prozranom letnjom odeom vidno patile od
nepodnoljive vruine, a tela su im naveliko oticala.
Znoj... znoj ogromne gungule ljudi inilo se da se
izluuje bez prestanka u sparnu atmosferu, lebdei
nad svim, prilepljujui se vrsto na zidove i
povrine na sve strane. Podsetilo me je na stih
pesme: Magla od znoja pritiska grad...
Kao uguvano filmsko platno, ulica je krivudala
napred-nazad, as iskrivljena, as ulegnuta,
zamrljana, duplirana... Spoznaja da sam pijan van
kontrole bila je jedina stvar koja me je hrabrila, koja
mi je davala snage.

Konano sam se odluio da se ukrcam u sledea

kola, a iz predostronosti kupio sam jo jednu flau
viskija. Isto tako, da bih bio spreman da ohladim
glavu ukoliko nekim sluajem osetim da mi
predstoji napad, kupio sam malo izlomljenog leda i
umotao ga u maramicu.
Ovako naoruan, pustio sam da me gomila koja
mili stisne i odvue prema vratima, ponitio sam
kartu, i taman sam stigao do perona kada sam se
ponovo naao na udaru ini. U prisustvu besnog
frktanja i pitanja elektrinih kola, nestrpljivih da
buno krenu, nervi su mi bili uniteni bez zatitne
glazure alkohola, a moja iznenada bistra glava se
cimnula i poela da se trese i drhti. Uhvatio me je
strah ogromne snage, kao da e mi mozak pui,
kao da bih mogao da zaronim u crnu komu ili u
procep ludila. Instinktivno sam poleteo ka vratima.
ao mi je, izlanuo sam se slubeniku. Upravo
sam ponitio kartu, ali moram da priekam
prijatelja, pa u saekati sledea kola. Pritiskajui
paket leda na elo, izborio sam put kroz bujicu ljudi
koja je ila u drugom smeru i potpuno obeshrabren,
izvukao se sa stanice kao da me goni neki zao duh.
Sputajui se malaksalo na klupu, konano sam
ponovo poeo da diem normalno. Oseao sam se
kao da mi se neko iza lea smeje s prezirom.
Nije trebalo da bude ovako, rekao sam sebi.
Mislio sam da sam dovoljno pijan da se izvuem
ta je, doavola, danas krenulo naopako? Zar su mi
nervi toliko napeti da ak ni viski ne moe da ih
umrtvi?

Ve je bilo dva sata. Ukoliko budem jo dangubio,

moda e biti suvie kasno, mislio sam. Ako
propustim ovu priliku, uskoro u morati da se
vratim u Tokio... Ali pretpostavimo da napiem
pismo vlastima u kom objanjavam svoju muku:
Poto e me put vozom ili ubiti ili izludeti, ne mogu
se vratiti u Tokio na vreme za pregled. Moda e
mi oni odgovoriti: ak i ako bi vas to ubilo ili
izludelo, nemojte propustiti da se pojavite ovde na
vreme za sistematski pregled. To bi moglo da me
natera da se ukrcam na voz i vratim u Tokio kao
potpuni luak. ...Voleo bih da uletim kod njih na dan
pregleda i napravim scenu. Je l vidite?, rekao bih
im izmeu jecaja. Toliko ste nerazumni da sam ja
izgubio razum! U stvari potpuno sam poludeo! ta
bi vojni lekar na to rekao, pitam se. Moda bi mi
mirno odao priznanje. U redu je. Dobro ste uradili
to ste se vratili, ak i ako je to znailo da ete
izgubiti razum. Divim se vaem oseaju za
dunost.
Jo napunjen viskijem, putao sam da mi misli
lete od jedne do druge idiotske ideje dok sam
sedeo tamo i smejao se, ljutio, besneo ili oseao
gaenje.
Poto sam ozbiljno razmotrio situaciju, odluio
sam da imam samo tri izbora: da umrem, poludim
ili da se klonim Tokija. Ukoliko nisam hteo da
umrem ili poludim, morao sam da pobedim svoju
fobiju i odmah krenem za Osaku.
Ali zamislite da izgubim svest u kolima.

Bespomono uzdiui, prostrelio sam pogledom

kola koja su se pribliavala i ustao s klupe. Moda bi
trebalo da odjurim i zaboravim svoje brige u kui
geji ili treba da jo malo ovde odgluvarim i
saekam dok se ne smirim? Sunce e zai,
postepeno e se spustiti no. Ako saekam ovde
dok i poslednja kola ne odu i zatim odem u svoj
stan a da nita nisam uradio, moda u se predati
sudbini i osetiti izvesno olakanje.
Vidi, vidi, pa to je T. Kuda si se to uputio?, neko
me je upitao.
Bio je to moj prijatelj K. Nosio je moderan letnji
kimono, s panama eirom koji je namestio ukrivo
na potiljku, a koji je pravio senku preko pravilnih
crta njegovog lica i dela lepo podiane kose.
Iznenaen, kao da je najednom otkriven neki moj
zloin, promrmljao sam: Samo u Osaku..., i glupo
se nacerio.
Ah, onaj vojni pregled koji si spominjao pre neki
dan. K. je klimao glavom s razumevanjem. Ja
idem do Fuimija. Moemo da krenemo zajedno.
Pa...
eleo bih da upozna mog prijatelja. K. mi je
revnosno predstavio svog saputnika, koji je bio
doktor: ovek blede puti, pomalo debeo, u ranim
tridesetim, sa armantnim kratkim, uredno
oblikovanim brkovima.
Hoemo li da krenemo? Molim vas izvolite.

Da, hvala, odgovorio sam i dalje oklevajui. Ali

sam pustio da me poure ka tim groznim kolima.
Molim, molim, posle vas, insistirao je K., skoro
me gurajui da uem.
Dobro onda. Odluno sam zatvorio oi i naglo
se popeo u kola. Tek to sam uao unutra, zgrabio
sam ruku jednom rukom, a drugom sam podigao
flau viskija do usta, i popio estinu. Dok sam
stajao i njihao se drei se za ruku, obuzeo me je
oseaj da jo imam kontrolu nad sopstvenom
sudbinom.
Prilian ste alkos, zar ne?, rekao je doktor.
Ne, nego prosto mrzim vozove. Moram da se
napijem ili ne mogu da se vozim. Na trenutak mi
se uinilo da moje objanjenje moda zvui pomalo
nelogino, posebno doktoru.
Uz poslednje pitanje zvidaljke, elektrina kola
su poela da se kreu.
Hou li sada umreti?, aputao je glas u meni.
Mora da je ovakav oseaj kada se eka na giljotinu.

ta kae, doktore? Da li misli da e proi

sistematski pregled?, pitao je moj prijatelj.
Pa da vidimo. Ah, proi e, ne brini. Jak momak
kao ti.

Ulice Kjota ve su bile za nama: iza prozora su

lelujavo promicali svei, mladi listovi drvea i
bunja u predgrau, autoput, pa niska brda van
grada. Tada je mali pupoljak samopouzdanja poeo
da se otvara u meni. Moda u ipak bezbedno stii
u Osaku.

MOST SNOVA

Danas, kada je drozd, u leto,

doleteo da peva u apljinom gnezdu,
preao sam preko mosta snova.

Iz poslednjeg poglavlja Prie o Geniju

Ovu pesmu ispisala je moja majka, ali ne znam

koja. Jer ja sam, u stvari, imao dve majke, onu
pravu i drugu, oevu enu maehu. Sklon sam da
ipak mislim da je stihove ispisala moja prava majka,
mada u to ne mogu da budem potpuno siguran.

Razlozi za tu moju nesigurnost bie jasniji kasnije,

a jedan od njih je taj to su obe ene imale isto ime
inu. Seam se da je moja majka dobila ime po
nazivu zaliva inu, zbog toga to je roena u
oblinjem mestu Hamadera, gde je njena porodica,
koja je bila iz Kjota, imala kuu pored mora.2
Moja maeha je takoe dobila ime inu, u vreme
kada je dola u nau kuu. Otada, ona nikada nije
upotrebila svoje pravo ime Cuneko. ak i na
omotima za pisma koja joj je pisao moj otac, pisalo
je inu, tako da kad ita neko od tih pisama, nisi
siguran kojoj od njih dve je bilo upueno. A ispod
pesme Most snova stajao je samo potpis inu.3
U svakom sluaju, ni moja majka ni maeha nisu
nikada napisale neku drugu pesmu, a da ja to
znam. Pronaao sam je ispisanu na tankom komadu
papira, zavijenog zajedno sa svitkom koji je uvan
kao porodina dragocenost. Moja stara dadilja, kojoj
je sada oko ezdeset godina, priala mi je da je ta
vrsta runo pravljenog papira bila ukraavana tako
to bi se papir samo nakratko potopio u vodu u koju
bi prethodno bila sipana mala koliina tua, a koju
bi papir, tu i tamo, apsorbovao. To je bila stara
tehnika ukraavanja papira nazvana tu koji tee,
a takav papir je toliko redak da je morao da se
naruuje ak iz Eizena.4 Moja majka ga sigurno nije
2 Kjoto je stari grad u centralnom Japanu, koji je bio dugovekovna japanska
prestonica, sve do sredine 19. veka, a Hamadera je primorsko mesto u blizini
dananje Osake. (Prim. prev.)
3 Japanci su u prolosti esto menjali imena, iz profesionalnih, porodinih i drugih
razloga. (Prim. prev.)
4 Eizen je stari naziv za jednu od japanskih oblasti na obalama Japanskog mora,
koja je sada deo oblasti Fukui. Eizen je poznat po vetini runog pravljenja papira i
udaljen je od Kjota oko 300 kilometara. (Prim. prev.)

dobila lako. Godinama, dok sam povremeno

iitavao tu pesmu, divio sam se lepoti ideograma
ispisanih kaligrafskim stilom Konoe, mnogim starim
kineskim ideogramima upotrebljenim u tekstu, koje
ak i odrasli, a kamoli dete, teko mogu da
proitaju. Niko vie ne koristi takve ideograme u
pisanju. Seam se i da smo imali kartice na kojima
su pesme bile ispisane istim tim ezoterinim
stilom.5
to se tie kvaliteta kaligrafije, ja stvarno o tome
ne mogu da sudim. Rekli su mi da niko ne ume da
tako divno pie stilom Konoe, kao to je ona
mogla, govorila je moja dadilja. A to se tie mog
amaterskog suda, i za mene samog ti znaci bili su
ispisani velikom kaligrafskom vetinom. Obino se
od ene oekuje da koristi tanke otmene linije kole
Kozei, pa tako deluje jo neobinije to to je ona
vie volela iroke, mesnate poteze etkicom stila
Konoe,
s
njegovim
razbaruenim
kineskim
ideogramima.
to se tie poetske vrednosti te pesme, jo sam
manje struan da govorim o tome, ali sam sklon da
smatram da ovi stihovi ne predstavljaju poseban
poetski uspon. Stih preao sam preko mosta
snova, moda jednostavno znai: Danas sam
proitao Most snova poslednju glavu knjige Prie
o Geniju.6 Poto je to veoma kratko poglavlje, za
koje ne treba mnogo vremena da se proita, nema
sumnje da je ona htela da kae da je tog dana
5 Japanci za pisanje koriste ideograme preuzete iz Kine, kao i dve slogovne
fonetske azbuke, izvedene iz pojednostavljenih ideograma. (Prim. prev.)
6 Pria o Geniju je prvi japanski i verovatno jedan od najstarijih svetskih romana.
Napisala ga je krajem 10. ili poetkom 11. veka dvorjanka Murasaki Sikibu, a govori
o avanturama princa Genija. (Prim. prev.)

zavrila itanje knjige o Geniju. apljino gnezdo

je, inae, naziv po kome je naa kua bila poznata
od vremena moga dede, a ime je dobila po tome
to su aplje nou esto sletale u nau batu. ak i
danas, aplje ponekad sleu kod nas. Iako ih ja
nisam nikada video, esto sam imao prilike da
ujem njihov dugi, piskavi zov.
Naa kua apljino gnezdo nalazila se u irokoj
ulici koja vodi prema istoku kroz umarke ispod
svetilita imogamo u Kjotu.7 Ako zae meu
drvee, a glavna zgrada svetilita ti ostane na levoj
strani, naii e na uski kameni most preko
potoia, iza koga je odmah kapija nae kue. Ljudi
koji ive due u tom kraju govore da je taj potoi
tema jedne pesme koju je napisao uveni omei:8

Potoi vrluda po kamenju

tako ist da i sam Mesec
poeli da plovi u njemu.

7 Svetilita drevne japanske mnogpboake vere into na japanskom jeziku nazivaju

se ina. Svetilite imogamo je jedno od najstarijih u Japanu i jedna je od
sedamnaest zgrada u Kjotu koje su proglaene za deo Svetske batine Uneska.
imogamo je deo kompleksa svetilita, ija je gradnja zapoeta u 6. veku, koji se
naziva Kamo ina i izgraen je da drevnu prestonicu Kjoto titi od svih zala.
(Prim. prev.)
8 Kamo no omei pesnik i pisac, koji je iveo u drugoj polovini 12. i prvoj
polovini 13. veka u Kjotu. Otac mu je bio glavni svetenik svetilita imogamo, ali
je omei, posle niza nesrenih dogaaja u to doba, odluio da postane pustinjak i
ivi kao budistiki kaluer. (Prim. prev.)

Nisam siguran koliko je to tano. Togo Joida je

pisao da mnogi smatraju da potoi iz ove pesme
tee prema istoku junom stranom svetilita
imogamo i uliva se u reku Kamo. Ali, dodaje on, u
starim spisima potoi je bio naziv za samu reku
Kamo, koja ima pritoku, mali potok koji izvire u
Macugasakiju. To je najverovatnije tano, jer je
jednom i sam omei zapisao da je potoi jedan
od starih naziva za reku Kamo. Reku Kamo, koja
protie kroz Kjoto, pominje pod takvim imenom i
pesnik ozan, koga u kasnije citirati, a koji na
jednom mestu pie: Odbio je da pree preko reke
Kamo u Kjotu. Na mali potok vie, naravno, nije
tako ist i bistar, ali u doba mog detinjstva bio je
isto tako bistar kakvim ga prikazuje omei u svojoj
pesmi. Seam se da su se, sredinom juna, tokom
sveanosti proienja, ljudi kupali u njegovoj
plitkoj vodi.
Jezerce u bati nae kue bilo je povezano s tim
potokom sistemom drenanih cevi, kako bi se
izbeglo da se voda preliva preko njegovih ivica u
danima velikih kia. Kad proe kroz kapiju, s
debelim stubovima od kedrovine, prolazi kroz
batu preko kamene staze, koja vodi do unutranje
kapije. Pored staze zasaen je bambus niskog rasta,
a s obe strane staze doljaka su gledale statue
korejskih dvorjana, verovatno iz doba dinastije Ji.
Unutranja kapija, koja je uvek bila zatvorena, bila
je prekrivena drvenim ploama od empresa, koje
su inile krov u elegantnom rustinom stilu. Na
svakom od stubova kapije bila je mala bambusova
ploa, na kojoj je bio ispisan jedan od stihova kratke
pesme u kineskom stilu:

Duboko u umici mnogo je veselih ptica.

Daleko od praine, borovi i bambus su isti.

Otac nikada nije umeo da mi kae iji su to

stihovi. Kada bi posetilac zazvonio (dugme zvona
bilo je pored jedne od bambusovih ploa), neko bi
doao da mu otvori kapiju. Posetilac bi kroz hlad
kestenovog drvea dolazio do ulaznih vrata u kuu,
a u predsoblju ekao ga je kaligrafski natpis pesnika
Sanjoa:

Soko uzlee visoko, riba se gnjura duboko.

Naa kua je bila niska i razvuenog oblika, pa

tako ne mnogo prostrana, ali ono to ju je inilo
znaajnom bio je njen prostrani vrt, povrine skoro
celog jutra. Kua je imala samo osam soba,
ukljuujui tu i sobu za slukinju, kao i malo
predsoblje, ali kuhinja je bila veoma prostrana,
velika skoro kao kuhinja nekog restorana, a imala je
i arteki bunar, blizu septike jame. U poetku je
moj deda iveo u ulici Muromai, blizu budistikog
hrama Buko, a kua apljino gnezdo sluila mu je
kao vila. Kasnije, on je prodao kuu u ulici
Muromai, preselivi se u ovu kuu, kojoj je na
severozapadnoj strani dogradio skladite. Ako biste
iz skladita poeleli da uzmete neku staru vrednu

vazu ili svitak, morali biste da prolazite kroz

kuhinju, to uopte nije bilo zgodno.
U naem domainstvu bilo nas je sedmoro: moji
roditelji i ja, moja dadilja Okane i tri sluavke. Kua
je bila dovoljno prostrana za sve nas. Otac je iveo
tiho. Povremeno je odlazio u banku, u kojoj je bio
zaposlen kao direktor, ali je najvei deo vremena
provodio u kui, retko pozivajui goste. Izgleda da
je moj deda voleo da upranjava ajnu ceremoniju i
da je vodio aktivan drutveni ivot, Imao je kuicu
za ajnu ceremoniju blizu jezerceta i u
jugoistonom delu vrta podigao jo jednu malu
zgradu za okupljanja i zabavu, koju je nazvao
Paviljon drveta svile. Ali, posle njegove smrti,
njegova kuica za ajnu ceremoniju i paviljon, koje
je toliko cenio, skoro potpuno opustee. U njih se
ulazilo samo povremeno, da se odrema posle ruka,
ili da se veba kaligrafija.
Sva ljubav moga oca bila je usmerena prema
mojoj majci. On je bio potpuno srean ovek, sa
svojom voljenom enom, kuom i vrtom. Ponekad,
on bi zahtevao od nje da mu svira na kotou,9 i
sluao ju je vrlo pomno, ali to je bila sva zabava za
njega u toj kui. Voleo je i vrt, koji je, iako je bio
povrine jednog jutra, izgledao jo vei i prostraniji
zbog naina na koji je bio izgraen i kako se
prostirao.
Kada proete kroz pomina vrata na drugoj strani
predsoblja, naspram glavnog ulaza, nai ete se u
sobi veliine osam tatamija10 iza koje je bila najvea
prostorija u kui, veliine dvanaest tatamija. Ta
9 Tradicionalni japanski instrument, slian citri, sa 13 ica. (Prim. prev.)

prostorija bila je u stilu salona tradicionalnih palata,

s verandama na istonoj i junoj strani, ograenim
drvenim stubiima. Na junoj strani, od verande do
jezerceta pruao se bogati zeleni zastor, koji je
ukuane uvao od jakog sunca, a koji se sastojao od
bogatih puzavica, slinih vinovoj lozi. Ako bi
pogledao s ograde verande, video bi mali vodopad,
koji silazi s brdaceta obraslog rastinjem, nastavlja
tok kao kratak potok i uliva se u jezerce. Na mestu
gde se vodeni tok ulivao u jezerce bila je naprava
od bambusa, koja bi se, im se bambusova cev
ispuni vodom, sputala i udarala o kamen, a voda bi
isticala iz cevi. Ovakve naprave uvek su bile od
sveeg bambusa, pa ih je trebalo esto menjati:
one su toliko stare da se pominju ak i u jednoj od
pesama iz 14. veka:

Da li je voda potoka
postala lenja reka?
Zvuk bambusove cevi
retko se uje.

ak i danas, zvuk ovih bambusovih cevi uje se u

vrtu uvenog Hola pesnika, u kui pesnika ozana
Iikave, koji je u ranom periodu Edo11 iveo u
severnim predgraima Kjota. U toj kui postoji
10 Podovi japanskih kua prekriveni su asurama od bambusove slame, tatamijima,
razapetim na ramovima standardne veliine 90 x 180 cm, a po broju tatamija meri se
i povrina prostorija. (Prim. prev.)

rukopis u kome se opisuje ista ovakva sprava od

bambusa. Pretpostavljam da je moj deda bio u Holu
pesnika, proitao tekst u kome se pominje naprava
od bambusove cevi i poeleo da istu takvu napravi
u svom vrtu. Kau da je ozanova pesma u kojoj
govori da ne eli da pree reku Kamo, u stvari bila
uglaen pesnikov nain da odbije poziv koji je dobio
od cara:

Avaj, stidim se da je preem

jer u njenoj bistroj vodi mogu
da vidim svoje zborano starako lice.

Jedan prepis teksta te pesme stoji na sveanom

mestu u Holu pesnika, a i u naoj kui postoji jedan
takav prepis.
Kad su mi bile tri ili etiri godine, voleo sam da
sluam reske zvuke naprave od bambusovih cevi.
Tadasu, vikala mi je majka, ne idi tamo jer e
pasti u jezerce! Ali, ma koliko me ona upozoravala,
nalazio sam naina da neopaeno otrim u vrt,
provuem se kroz gusto bambusovo rastinje na
brdacetu i doem do kratkog potoka.
ekaj! Tamo je opasno! Ne sme da ide sam u
vrt!, vikala je majka, a Okane bi urno trala za
11 Period Edo trajao je od 1603. do 1868, kada je Japanom vladala ogunska
porodica Tokugava. (Prim. prev.)

mnom, uspevala da me stigne i uhvati me otpozadi

za pojas. Uprkos tome, ja bih se naginjao napred
dok me je ona drala i zurio u vodu. Pomno sam
posmatrao dok se bambusova cev lagano punila
vodom, a onda, iznenada, uz reski zvuk, padala
udarivi o komad drveta ispod njega i isputala
vodu u jezerce, da bi se ponovo vratila u poetni
poloaj. Posle samo nekoliko minuta punila bi se
opet i sve se neprekidno ponavljalo. Verujem da je
taj reski zvuk udarca bambusove cevi o drvo ispod
njega moja najranija uspomena na ivot u toj kui.
Dan za danom, taj zvuk je odjekivao u mojim
uima, ponavljajui se neprekidno dok sam rastao.
Okane je uvek bila na oprezu, ne dozvoljavajui
mi da se udaljim od nje. Ali, i pored toga, moja
majka ju je esto grdila, govorei: Pazi, Okane,
mora da bude paljiva s tim detetom! Preko
jezerca postojao je mosti, prekriven zemljom, da
izgleda prirodno, pa bi Okane pazila da me uvek
zaustavi kad poelim da preem preko njega.
Ponekad bi i moja majka trala za mnom, zajedno s
dadiljom. Jezerce je bilo uglavnom dosta plitko, ali
na jednom mestu dubina je dostizala dva metra,
tamo gde je kopano dublje, kako bi riba u jezercetu,
ak i ako voda dosta opadne, mogla da tu preivi.
To duboko mesto bilo je ba ispod mosta, pa me je
majka stalno zbog toga opominjala. Bilo bi strano
ako bi upao tamo, govorila mi je, ak se ni odrasli
ne bi tako lako izvukli iz te rupe. Na drugoj strani
mosta bilo je drvo, a pored njega kuica za ajnu
ceremoniju, moje omiljeno mesto za igru.
ekaj me napolju, Okane, rekao bih dadilji, ne
sme da ulazi sa mnom unutra! Voleo sam tu

nisku kuicu, zato to je tako mala izgledala kao

kua-igraka za jednog deaka kao to sam ja. 12
Igrao bih se satima unutra, izleavajui se na
bambusovim prostirkama na podu, prolazio kroz
vratanca na ulazu, otvarao i zatvarao esmicu u
komarniku, odvezivao platnene trake kojima su bile
vezane drvene kutije s posudama i priborom za
ceremoniju, ili stavljao na glavu eire spremne za
goste koji dolaze na ceremoniju po kinom danu.
Dok je stajala i ekala me napolju, Okane bi se
zabrinula i poela da me doziva: Tadasu, hajde
izai napolje, majka e ti se brinuti!, ili bi
pokuavala da me uplai: Gledaj, evo ogromne
stonoge! Bie grozno ako te ova stonoga ujede! Ja
sam povremeno viao velike stonoge u kuici za
ajnu ceremoniju, ali me nijedna od njih nije ujela.
Ja sam se mnogo vie plaio nekoliko kamenih
figura budistikih boanstava koje su bile
postavljene tu i tamo u vrtu, na vrhu brdaceta i
pored jezerceta. Nekoliko njih bile su neto vee od
metra, mnogo manje od velikih korejskih figura
ispred unutranje kapije, ali su njihova groteskna
lica bila toliko runa i delovala nekako japanski.
Neke od njih su imale velike spljotene noseve i
izgledalo je kao da zure u onoga ko prolazi pored
njih, a neke su izgledale kao da e svakog asa da
prsnu u prepreden pakosni smeh. Nikada im se
nisam pribliavao posle zalaska sunca.
12 Kue za ajnu ceremoniju su veoma malih dimenzija, s niskim plafonima, pa ak
i ulaznim vratima toliko malim da odrasla osoba mora da se sagne kad ulazi.
Simbolika lei u tome da uesnici ceremonije treba da zaborave na svoj drutveni
poloaj i slavu dok su unutra i prepuste se samo jednostavnom ceremonijalu. (Prim.
prev.)

Majka me je povremeno pozivala na verandu,

kada bi mrvicama hranila ribe.
Hajde, ribice, evo vam, govorila je ona,
razbacujui ostatke hrane po jezercetu, a arani i
karai bi isplivavali iz svojih skrovita u dubini vode.
Ponekad bih ja sedeo pored nje na verandi,
naginjui se preko donje preke i razbacujui hranu
po vodi, a nekad bi me posadila u svoje krilo, gde
mi je bilo udobno i toplo dok sam oseao dodir
njenih elastinih ali punih bokova, dok me je vrsto
drala u zagrljajia.
Leti, moji roditelji i ja bismo ponekad veerali
pored jezerceta, uivajui u veernjoj sveini.
Povremeno bismo naruili hranu iz restorana ili bi
nam neko doneo ve pripremljene sastojke za
poneka jela, koja bi dokuvavali u naoj prostranoj
kuhinji. Otac bi spustio flau piva u vodu, ispod
naprave od bambusovih cevi, da se hladi. Majka bi
sela na samu obalu i hladila noge u vodi, a one su
joj tako, potopljene u vodu, bile lepe nego ikad.
Ona je bila mala, lepo graena ena, s jedrim belim
stopalima, koja su liila na valjuke. Sputala ih je
tiho u vodu, ne miui mnogo nogama, ekajui da
sveina prostruji kroz celo njeno telo. Mnogo godina
kasnije, kada sam odrastao, naiao sam na kineske
stihove koji su glasili:

Kada ona pere kamen za mastilo13

13 Japanci piu etkicom, tuem koji je prvobitno u vrstom stanju i izgleda kao
tvrdi crni kamen s koga se pre pisanja sastrue prah i rastapa u vodi. (Prim. prev.)

ribe dolaze da ga progutaju.

Dok sam jo bio sasvim mali, pomiljao sam da bi

bilo zanimljivo kada bi ribe iz jezerceta, umesto da
isplivavaju samo kada ih hranimo, dolazile na
povrinu dok su joj noge u vodi i igrale se oko
njenih divnih stopala.
Seam se da sam jedne od tih letnjih veeri
primetio neko neobino tanko lie u supi koju sam
jeo i zapitao majku ta je to.
To lie se zove nenunava, rekla mi je.
Stvarno, a ta je to?
To je vodena biljka, kao lotos skupljaju je u
jezeru Mizoro, objasnila mi je svojim nenim lepim
glasom.
Otac se na to nasmejao. Ako sada nekome kae
taj naziv nenunava, niko nee znati o emu
govori, rekao joj je, sada ih ljudi nazivaju
unsai.
Ali, taj naziv nenunava je dug i elastian, kao i
samo lie, zar ne? Tako ga nazivaju i u nekim
starim pesmama. I ona poe da mi recituje jednu
od njih. Otada su to lie svi zvali nenunava, i
slukinje i ljudi koji su dolazili povremeno da kuvaju
za nas.
U devet sati bi mi govorili da je vreme za
spavanje, pa bi me dadilja vodila u sobu. Ne znam

do koliko sati su moji roditelji ostajali budni. Oni su

spavali u sobi oko koje je svugde uokolo bila
veranda, a Okane i ja spavali smo u sobi veliine
est tatamija, na severnoj strani, na drugoj strani
hodnika. Ponekad, ja bih se ljutio, valjao se po podu
i molio: Pustite me da spavam sa mamom!
Onda bi majka dolazila po mene. Ah, kakvu
veeras bebu imamo u kui, govorila je, uzimajui
me u naruje, pa me je nosila u svoju spavau
sobu. Iako je postelja ve bila razmetena, otac nije
bio tu, verovatno je jo bio u paviljonu. Majka se
takoe jo nije bila presvukla za spavanje. Legla bi
pored mene, obuena i nerazvezanog pojasa i
zagrlila me tako da je moja glava bila ispod njenog
obraza.
Svetlost je bila upaljena, ali sam ja zavlaio glavu
u razrez njenog kimona na grudima i pravio se kao
da imam povez na oima i da je svugde oko mene
tama. Opijajui miris njene kose, zavijene u punu,
prodirao mi je u nozdrve. Naavi najzad njene
bradavice, obuhvatao sam ih ustima, liui ih i
igrajui se s njima kao beba koja sie. Ona mi je
uvek dozvoljavala da to radim sve dok elim, ne
prekidajui me i ne branei se od toga. Mislim da
sam sisao dugo, ak i u vreme kada sam bio ve
prilino veliki deak, a niko mi to nije branio, jer su
ene toga vremena veoma kasno prestajale da doje
decu. Kad bih usnama jae stegao i jezikom
pritisnuo njene bradavice, mleko bi lako poteklo.
Mirisi njene kose i mleka iz njenih dojki meali su se
u mojim nozdrvama. Iako je u njenim nedrima bilo
tamno, mogao sam da jasno razaznam oblik njenih
grudi.

Hajde sada na spavanje, proaptala bi ona, i

mazei me, lupkala po glavi i trljala mi lea,
zapevavi svoju uobiajenu uspavanku:

Spavaj, spavaj.
Ne plai, ti si dobro dete,
spavaj.
Tvoja majka te grli,
tvoja majka te uukava.
Ne plai, ti si dobro dete,
spavaj.

Pevala bi tu pesmu onoliko dugo koliko bi trebalo

da ja utonem u miran san, dok sam i dalje stezao
akama njene grudi i lizao njene bradavice. San bi
mi samo ponekad prekidalo lupkanje bambusovih
cevi u daljini, daleko od prozora na kojima su
roletne bile sputene.
Okane je takoe znala nekoliko uspavanki, a
jedna od njih je glasila:

Kad sam zapitala jastuk:

Da li si pospan ?
Iskreni jastuk je rekao:
Da, ba sam pospan.

Pevala mi je i druge uspavanke, ali nikada nije

uspevala da me lako uspava njima (niti sam u sobi
u kojoj sam spavao s njom mogao da ujem zvuke
bambusovih cevi). U majinom glasu bilo je nekog
posebnog zavodljivog ritma, ritma koji bi moju
matu opsedao neobinim oseanjima, pa sam brzo
uspevao da zaspim.
Iako piem samo majka, ne precizirajui na koju
od svoje dve majke mislim, moja namera je bila da
zapiem seanja samo na svoju pravu majku.
Samo, i meni samome se ini da su moja seanja
suvie jasna i detaljna za dete od tri-etiri godine.
Da se seam njenih oblih belih stopala u vodi
jezerceta, ili da sam uo kad mi je govorila o liu
nenunava, na primer, da li bi to uopte bilo mogue
da zapamti jedno tako malo dete? Mogue je da su
se uspomene na moju pravu majku meale sa
uspomenama na maehu i stvarale neku vrstu
konfuzije u mojoj glavi. Jer, jedne rane jeseni, kada
su kestenovi oko nae staze tek poeli da bacaju
senku na ulazna vrata, moja majka, stara tada
samo dvadeset dve godine, koja je bila u drugom
stanju, dobila je neku infekciju na materici i umrla.
Ja sam tada imao pet godina, a samo nekoliko
godina kasnije dobio sam maehu.

Ne mogu da se u potpunosti setim izgleda moje

prave majke. Okane mi je rekla da je ona bila
veoma lepa, ali sve ega ja mogu da se setim jeste
njeno puno okruglo lice. Dok me je drala u naruju,
esto sam joj zagledao lice i mogao sam da joj
jasno vidim nozdrve. Svetlost lampe davala je
ruiasti sjaj njenom divnom nosu, koji je, gledan iz
tog ugla, bio jo skladnijih proporcija nikako onako
obian kao nos koji je imala Okane, niti bilo koji
drugi. Ali kad pokuam da se setim njenih crta lica,
njenih oiju, usana, mogu da ih se setim samo
uopteno, nikako da ih vizuelizujem u potpunosti
kao njen nos. Verovatno mi u tome smeta i to to
sam kasnije mnogo due posmatrao lice svoje
maehe. Posle smrti moje majke otac je itao sutre
i molio se sedei pred njenom memorijalnom
ploicom, a ja sam se esto molio s njim. Ali ma
koliko dugo posmatrao njenu fotografiju postavljenu
pored ploice na naem kunom oltaru,14 nikako
nisam mogao da zamislim da je osoba na slici moja
majka ena koja me je dojila kad sam bio mali.
Na fotografiji ona je imala kosu oeljanu na
starinski nain, a izgledala je jo punija nego to
sam je se seao. Nikako nisam mogao da se na
osnovu te fotografije setim pravog izgleda svoje
majke.
Tata, pitao sam, je li ovo stvarno mamina
fotografija!
14 Japanci u kuama imaju male kune oltare, u kojima dre takozvane
memorijalne tablice, neku vrstu kamenih spomenika veoma malih dimenzija sa
ispisanim posmrtnim imenima umrlih lanova porodice, kao i njihove fotografije.
Pred ovim oltarima oni se esto mole, a za mrtve svakodnevno ostavljaju hranu koja
se u kui pripremi toga dana, kao neku vrstu ponude mrtvima. (Prim. prev.)

Naravno da je to ona , odgovorio je. Slikana je

pre nego to smo se venali, moda kada je imala
oko esnaest godina.
Ali uopte mi ne lii na nju! Zar ne moemo da
naemo neku bolju fotografiju? Zar nema neku
drugu?
Tvoja majka nije volela da se fotografie, pa je
ovo jedina slika na kojoj je ona sama. Posle
venanja fotografisali smo se nekoliko puta
zajedno, ali ovek koji je pokuao da ih retuira
potpuno ih je pokvario. Na ovoj fotografiji ona je
veoma mlada, pa ti zato izgleda razliito od onoga
kako je se sea. Ali ona je ba tako izgledala.
I meni je liila na sebe na toj fotografiji, ali
nedovoljno da bi mi povratila seanje na moju
majku.
Razmiljao sam o njoj enjivo dok sam bukvalno
leao na drvenoj ogradi i posmatrao arane kako
plivaju po jezercetu, patio za njom dok sam sluao
lupkanje bambusovih cevi. Ali, posebno nou, dok
sam leao u naruju svoje dadilje, oseao sam
neopisivo snanu enju za majkom. Zato je
nestao taj nejasni slatki svet u kome sam ja leao u
njenom naruju, dok su mi se u nozdrvama meali
mirisi njene kose i mleka iz dojki. Je li to smrt? Kuda
je ona mogla da ode? Okane je pokuavala da me
smiri, pevajui mi majine uspavanke, ali to je
poveavalo moju tugu. Ne, ne!, vikao sam,
bacakajui se po postelji, ne elim da mi peva!
elim mamu! Gurao sam pokriva nogama sa
sebe, urlao i plakao.

Onda bi otac morao da doe i kae mi: Tadasu,

ne sme da toliko mui Okane. Hajde, budi dobar
deko i spavaj. Ali ja sam samo plakao jo jae.
Tvoja majka je umrla, govorio bi mi otac, dok
mu je glas podrhtavao i postajao tii, nita ne
moe da promeni plakanjem. I meni se plae kao
i tebi, moda i vie, ali znam da moram da budem
hrabar. Pokuaj i ti da bude hrabar.
Ako eli da vidi majku, treba da se moli to
priljenije, pa e ti ona doi u snu i ,rei: Tadasu, ti
si tako dobar deak, ali ako plae, ona se nee
pojaviti, govorila mi je Okane.
Ponekad, otac bi digao ruke od pokuaja da me
smiri, pa je, kada sam suvie vikao i plakao,
govorio: Dobro, onda, doi da spava sa mnom.
Odveo bi me u svoju sobu i legao pored mene,
drei me u naruju. Ali brzo sam shvatio da je
njegov miris mukarca mnogo razliit od divnog
majinog mirisa, zbog ega sam postajao neutean.
Pa sam, umesto da idem da spavam s njim, vie
voleo da spavam s dadiljom.
Tata, muka mi je kada sam ovde pored tebe,
hou da idem natrag kod Okane, rekao bih mu.
Dobro, onda se vrati kod nje, pristajao bi on.
Zato si morao da kae da ti je muka kad si
pored oca, ak i ako se tako osea, zato mora da
govori tako grozne stvari?, grdila me je Okane.
Ona mi je tvrdila da ja u stvari liim na oca, da
uopte ne liim na majku, to me je inilo veoma
nesrenim.

Otac je svakog jutra i veeri provodio po jedan

as itajui naglas molitve pred majinom
memorijalnom ploicom. U vreme kada bi bio pri
kraju, ja sam mu se privlaio, sedao pored njega
pred kuni oltar, i poslednjih nekoliko minuta
prebirao prstima po brojanicama. Ali nekada bi on,
pre nego to bi poeo da se moli, dolazio po mene,
uzimao me za ruku i govorio: Hajde, molimo se za
tvoju majku. Onda sam morao da budem miran i
sedim pored njega itav as.
Idueg prolea, kada sam napunio est godina,
upisao sam se u osnovnu kolu 15 i od tog vremena
nisam vie uznemiravao starije nou. Ali nastavio
sam da patim za majkom, moda jo vie. ak i moj
nedrutveni otac, koji nikada nije traio niije
drutvo osim majino, poeo je da osea
usamljenost, pa bi nas povremeno izvodio.
Nedeljom, on bi esto vodio Okane i mene da
veeramo pored reke u nekom od restorana u
kvartu Jamabana, ili bismo ili na izlete u brda,
zapadno od grada.
Jednog dana me zapita: Dok ti je majka bila iva,
esto smo ili da veeramo u kvartu Jamabana, da
li se sea toga, Tadasu?
Seam se samo jedne takve veeri. Bilo je
mnogo aba koje su kreketale u reci iza nas.
Tako je. Da li se sea majke kako je tamo
otpevala jednu pesmu te veeri?
Ne bih rekao.
15 U Japanu kolska godina poinje 1. aprila, a zavrava se 31. marta. (Prim. prev.)

Onda mi iznenada ree: Tadasu, pretpostavimo

da postoji neko ko je ba kao tvoja mama, i
pretpostavimo da ta osoba eli da doe kod nas i
bude tvoja majka. Kako bi se ti oseao?
Da li stvarno misli da postoji takva osoba?,
pitao sam ga sumnjiavo. Da li poznaje nekog
takvog, tata?
Ne, samo sam rekao pretpostavimo, ree on
kao da eli da izbegne dalji razgovor o tome.
Ne seam se koliko sam imao godina u vreme
kada smo vodili taj razgovor, niti da li je on tada
ve imao nekoga u vidu, ili mu je to samo sluajno
palo na pamet. Ali kada sam bio u drugom razredu,
sledeeg prolea, kada su krupni uti cvetovi pored
vodopada bili u punom cvetu, vratio sam se kui i
zapanjio kad sam zauo zvuke kotoa iz jedne od
soba. Moja majka je bila izvanredan umetnik na
kotou, pripadala je koli Ikuta, a ja je se seam kako
na verandi svira ocu na velikom instrumentu,
ukraenom zlatnim crteima borova na lakiranom
drvetu. Posle njene smrti koto, koji je mnogo volela,
bio je zavijen u tkaninu na kojoj je bio utisnut na
porodini grb, cvet i listovi paulovnije, i ostavljen u
skladitu. Da li je to njen koto?, pitao sam se dok
sam prolazio kroz hodnik. Onda se pojavi Okane,
koja mi apnu: Tadasu, budi tih i zaviri u sobu.
Danas nam je ovde lepa mlada dama.
Proao sam kroz sobu od osam tatamija, pomerio
vrata u stranu i provirio. Otac me je odmah
primetio i mahnuo mi. Nepoznata ena je svirala na
kotou i nije se okrenula kada sam uao. Sedela je

na istom mestu na kome je moja majka sedela dok

je svirala, ak je zauzela potpuno istu pozu,
instrument je drala pod istim uglom, a leva ruka je
na isti nain bila ispruena i pritiskala ice. Koto,
meutim, nije bio majin bio je to obian
instrument, bez ikakvih ukrasa. I poloaj mog oca i
nain na koji je sedeo bio je isti kao kad mu je
svirala moja majka. Tek kada je prestala da svira i
podigla uvis naprstke za sviranje od slonovae,
ena se okrenu prema meni i nasmei mi se.
Jesi li ti Tadasu?, ljubazno me zapita, govorei
veoma dobrim naglaskom iz Kjota, 16 veoma lii na
oca.
Pokloni se lepo, ree mi otac, stavljajui mi ruku
na glavu.
Da li si se sada vratio iz kole?, pitala je ona. A,
onda, vrati naprstke od slonovae na prste i nastavi
da svira. Nisam prepoznao melodiju, ali je izgleda
bila veoma teka za izvoenje. Dok je svirala, ja
sam posluno sedeo pored oca, posmatrajui svaki
njen pokret i skoro se ne usuujui da diem. Kad je
zavrila sa sviranjem, nije vie pokuavala da me
obasipa komplimentima, ve se samo smeila kada
bi nam se oi srele. Razgovarala je s ocem mirno i
oputeno i izgledala sigurna u sebe. Posle toga je
rika17 stigla po nju i otila je pre nego to je pao
16 Kjoto je bio japanska prestonica vie od hiljadu godina (7941868). Prvobitno
ime mu je bilo Heiankjo (prestonica mira i harmonije). Do kraja 19. veka smatralo
se da su graani Kjota po obrazovanju i uglaenosti ispred graana drugih japanskih
gradova. (Prim. prev.)
17 Dvokolice s ljudskom vuom koriene su u Japanu za prevoz u gradovima sve
do poetka 20. veka. Sada riki ima samo u delovima japanskih gradova u koje
dolaze turisti, kao kuriozitet. (Prim. prev.)

mrak. Ali njen koto je ostao kod nas u kui.

Slukinje su ga odnele u plakar u sobi od osam
tatamija.
Bio sam siguran da e me otac pitati za miljenje
o njoj, kao i to da li mislim da podsea na moju
majku. Ali on ne ree nita, niti sam ja pokuavao
da saznam kako se s njom upoznao. Nekako sam
oklevao da ponem razgovor o tome, a da pravo
kaem, ne znam ta bih odgovorio ako bi me pitao
da li podsea na moju majku. U svakom sluaju,
prvi susret s njom mi sigurno nije stvorio utisak da
gledam majinu inkarnaciju. Mada, njeno blago
okruglo lice, njeno lepo graeno telo, njen miran i
neuurban nain razgovora, a posebno njena
uglaena rezervisanost i to to nije pokuavala da
mi se na silu dopadne, zajedno s njenom
privlanou i armom sve je to podsealo na
moju majku, pa osetih da sam joj na neki nain
naklonjen.
Ko je to bio?, zapitah kasnije Okane.
Stvarno ne znam, odgovori ona. Verovatno ju je
otac upozorio da mi nita ne kae.
Da li je ovo prvi put da je dola kod nas?
Ne, bila je ovde ranije, moda dva puta... ali je
ovo prvi put da je svirala na kotou.
ena je ponovo dola kod nas tog leta, negde u
vreme kada mogu da se uju pesme drozdova. Tog
puta je delovala jo oputenije, ostavi due i iavi
sa ocem i sa mnom da zajedno hranimo ribe u
jezercetu, kada je zavrila sviranje na kotou. Ali

otila je pre veere. Njen koto su ponovo stavili u

plakar moda je ona dolazila u kuu mnogo ee
nego to sam znao.
Jednog dana u martu, kada sam ve imao osam
godina, otac me pozva u sobu s verandom. Mislim
da je to bilo posle veere, negde oko osam sati
uvee, kada je bilo malo koga u kui.
Imam neto da razgovaram s tobom, Tadasu,
poe on neobino tihim glasom. Ne znam ta ti
misli o gospoi koja povremeno dolazi da nas
poseti, ali iz razliitih razloga, razloga koji se tiu i
tebe i mene, ja razmiljam o tome da se oenim
njom. Ti e se ove godine upisati u trei razred,
zato bih voleo da pokua da shvati ovo to ti
govorim. Kao to i sam zna, ja oseam veliku
ljubav prema tvojoj majci. Da je ona iva, ne bih
mislio ni o kome drugom. Njena smrt je bila straan
udarac za mene, udarac koji sam teko podneo. Ali,
onda sam upoznao ovu gospou. Ti kae da se ne
sea jasno lica svoje majke, ali e uskoro shvatiti
da podsea na nju, po mnogo emu. Dve osobe,
naravno, nikada ne mogu da u potpunosti lie jedna
na drugu. Ne mislim na to kad kaem da podsea
na nju. Mislim na utisak koji ostavlja, nain na koji
govori, nain na koji se ponaa, njena mirnoa i
oputenost, njena uglaenost, ali i privlanost, uz
istovremeno neku dubinu oseanja, sve to me
podsea na tvoju majku. Da nju nisam upoznao,
nikada ne bih pomislio da se ponovo enim, ali ba
zato to je takva osoba, poeo sam da o tome
razmiljam. Moda je tvoja majka nekako sredila da
je upoznam, da bi i tebi i meni bilo lake bez nje.
Ako ona doe i pone da ivi s nama, bie ti

izvanredna pomo sada u vreme dok odrasta. A

poto je druga godinjica smrti tvoje majke prola,
deluje mi da je pogodan trenutak da se oenim. ta
ti misli, Tadasu? Da li si shvatio sve to sam ti
rekao?
Interesantno je, ali ja sam, u dui, dao pristanak
mnogo pre nego to je on zavrio svoj govor.
Videvi kako sam raspoloen, on dodade: Ima jo
jedna stvar koju bih eleo da shvati. Kada ona
doe ovamo, ne bih eleo da je smatra maehom,
ve da razmilja tako kao da je tvoja majka bila
jedno vreme negde, a onda nam se vratila. Tvoje
dve majke postae jedna, bez neke razlike meu
njima. Tvoja majka se zvala inu, a i tvoja nova
majka se isto tako zove, inu. Sve to ona bude
govorila i radila, bie slino onome kako je radila
tvoja majka.
Posle toga, otac je prestao da me zove kada bi se
molio ispred oltara ujutru i uvee, a i njegove
molitve postadoe krae. Onda je jedne veeri u
aprilu obavljena ceremonija venanja u sobi s
verandom. Ne seam se da li je negde u nekom
restoranu bio prireen i sveani ruak, ali venanje
je bilo vrlo skromno, samo sa po nekoliko bliskih
roaka s obe strane. Otada, otac je poeo da svoju
nevestu zove inu, a meni je rekao da je zovem
mama, to mi je iznenaujue bilo lako da
izgovorim.
Poslednje dve ili tri godine, bio sam navikao da
spavam u sobi do oeve, ali one noi kada je moja
nova majka dola u nau kuu, vratio sam se u
malu sobu s druge strane hodnika, gde sam spavao

zajedno sa Okane. Otac je delovao stvarno sreno i

poe da ivi tihim mirnim porodinim ivotom, kao
u vreme dok je moja majka bila iva. ak i Okane i
slukinje koje su s nama bile godinama i za koje je
moglo da se oekuje da e joj nalaziti mane, behu u
potpunosti oarane novom oevom enom. Razlog
za to je bila verovatno njena tiha priroda, ljubaznost
i toplina, a one joj sluie isto onako verno kao i
njenoj prethodnici.
Nae domainstvo vrati se svojoj uobiajenoj
rutini. Otac bi sedeo i paljivo sluao majino
sviranje na kotou, isto onako kao to je sluao moju
prvu majku, ali je od kada su se venali, uvek
iznosio koto od pozlaenog lakiranog drveta. Leti,
nas troje bi veeralo pored jezerceta. Otac je hladio
pivo ispod bambusovih cevi u vodi, a majka bi
spustila svoja gola stopala u vodu, da se rashladi.
Dok sam gledao ta stopala kroz vodu, seao sam se
stopala svoje majke. Oseao sam da su to ista
stopala, u stvari, kada bih ih pogledao, onako lepog
oblika, u meni su se obnavljala seanja na majina
stopala, koja su ve bila poinjala da blede.
Moja maeha je, jednako kao moja majka, za
vodeno
lie
koje
smo
stavljali
u
supu
upotrebljavala isti naziv nenunava i priala mi kako
se ono sakuplja u jezeru Mizoro.
Verujem da e uskoro u koli uti za Dvorske
poetske antologije,18 ree mi ona jednoga dana.
18 Verovatno misli na Kokinju, najstariju antologiju pesama vaka, sastavljenu po
nalogu cara Daigoa (885-930) i zavrenu 905. godine. Ova zbirka je imala dvadeset
tomova, s ukupno 1.111 pesama podeljenih po tematici (godinja doba). Kokinsju je
kasnije bila model po kome su sastavljane ostale Dvorske antologije. (Prim. prev.)

E, u jednoj od najranijih pesama pominje se

nenunava, rekla mi je i izrecitovala je napamet.
Kao to sam rekao, ovakve epizode su se
dogaale i tokom ivota moje majke, a samo su se
ponavljale u maehino vreme. Nema sumnje da je
moj otac govorio maehi kako da se ponaa,
pokuavajui tako da u meni stvori neku vrstu
pozitivne konfuzije i ubedi me da obe majke, staru i
novu, ponem da u svojoj mati izjednaavam.
Jedne veeri, mislim da je tada bila jesen, majka
doe u moju sobu, gde sam se spremao da legnem
zajedno s Okane.
Tadasu, ree mi ona, da li se sea kako te je
majka mazila kad si imao samo etiri godine?
Da, odgovorih.
I da li se sea kako ti je pevala uspavanke?
Seam se.
Da li bi voleo da ti mama i sada to radi?
Da, bih..., odgovorih pocrvenevi, a moje srce
ubrzano poe da kuca.
Onda doi da spava sa mnom veeras.
Uzela me je za ruku i odvela u sobu s verandom.
Postelja je bila razmetena, ali otac jo nije bio u
sobi. Majka je i dalje bila obuena i imala je vrsto
vezan pojas preko kimona. Svetlost je bila upaljena,
a iz bate se ulo udaranje bambusovih cevi. Sve je

bilo kao i ranije. Majka lee u postelju, nasloni glavu

na drveni jastuk19 (kosa joj je bila upletena na
starinski nain u punu) i podie pokriva da se ja
uvuem ispod njega. Bio sam ve prilino veliki, pa
mi je bilo teko da se sakrijem ispod njenog obraza.
Zavukoh se to vie dole, kako se direktno ne bih
suoio s njom. Pogledao sam i video da mi je nos
tano tamo gde je izrez njenog kimona.
Tadasu, da li hoe da sisa?, zauh njene rei
izgovorene apatom, a ona se sae da me bolje
pogleda, dok joj kosa dodirnu moje teme.
Mora da si bio strano usamljen jer toliko dugo
nisi imao nikoga osim Okane da spava s tobom.
Trebalo je ranije da mi sam kae da eli da spava
s mamom, ne treba da se stidi toga, ree mi ona
tiho.
Ja samo klimnuh potvrdno glavom.
Kako si ti udan mali deko, hajde sada, vidi da li
moe da sam otkrije gde je mleko!
Ja otvorih razrez njenog kimona i zavukoh glavu
meu njene dojke, poevi da se igram njenim
bradavicama obema rukama. Svetlo s plafona mi je
osvetljavalo put. Onda uzeh prvo jednu bradavicu u
usta, pa onda drugu, pokuavajui da, sisajui i
pritiskajui jezikom, iz njih iscedim malo mleka. Ali
ma koliko pokuavao, mleka nije bilo.
19 Japanci su imali dugake etvrtaste drvene jastuke od punih komada drveta, na
koje su prilikom spavanja oslanjali vrat. enama su ovi jastuci pomagali da zadre
komplikovane frizure i preko noi, kako ne bi morale da se svakodnevno eljaju.
(Prim. prev.)

Hej, ovo me golica!, ree mama.

Nema ni kapi, rekoh joj, moda sam zaboravio
kako se to radi?
ao mi je, ree ona, budi strpljiv, uskoro u
imati bebu, pa e onda biti puno mleka za tebe.
Ali iako je to rekla, ja ne ostavih njene dojke,
nego sam i dalje pokuavao da sisam. Znao sam da
mleka nema, ali sam uivao da u ustima vrtim i
oseam njene vrste okrugle bradavice i njene
meke pune dojke.
ao mi je to nema mleka, a toliko si se trudio.
Zar eli da nastavi iako nema rezultata?
Ja samo klimnuh glavom i nastavih da sisam.
Ponovo potonuh u meavinu mirisa dojki i ulja za
kosu, istih onih mirisa koje sam oseao dok sam
davno zaranjao u grudi svoje majke. Taj topli beli
svet snova, svet za koji sam mislio da je nestao
zauvek, neoekivano mi se vratio.
Onda majka poe da mi peva staru uspavanku,
onu istu koju sam dobro znao:

Spavaj, spavaj.
Ne plai, ti si dobro dete,
spavaj...

Ali, iako mi je pevala, bio sam toliko uzbuen da

te noi nisam mogao da se opustim i brzo zaspim,
nego sam nastavio da uporno sisam njene
bradavice.
Za pola godine, ve sam toliko poeo da
zaboravljam svoju majku, tako da vie nisam jasno
mogao da ih razlikujem. Kada bih pokuavao da se
setim majinog lica, lice moje maehe pojavljivalo
se preda mnom. Kada bih pokuao da se setim
njenog glasa, glas moje maehe odjekivao je u
mojim uima. Dve vizije su se spojile u meni, pa
sam teko i sam sebi mogao da verujem da sam
nekada imao neku drugu majku. Sve se zavrilo
onako kako je moj otac planirao.
Kada sam napunio dvanaest ili trinaest godina,
poeo sam da spavam sam u sobi. Ali i tada sam
povremeno eleo da me majka dri u naruju.
Mama, pusti me da spavam s tobom, molio bih je.
im bih legao pored nje, otvarao bih joj kimono,
sisao njene bradavice i sluao kako mi peva
uspavanke. A poto bih mirno utonuo u san,
probudio bih se sledeeg jutra sa saznanjem da me
je neko u meuvremenu ne znam kada preneo
da spavam sam u mojoj maloj sobi. Uvek kada sam
poeleo da spavam s majkom, ona mi je ispunjavala
elju, a otac se tome nije protivio.
Dugo nita nisam znao o svojoj maehi gde je
roena, odakle potie, kako se udala za moga oca
o takvim temama se nikada nije razgovaralo preda
mnom. Znao sam da mogu da naem podatke o
njoj u gradskim arhivama, ali sam uvek potovao
oevo nareenje: Misli o njoj kao o svojoj majci. Ne

sme da se ponaa prema njoj kao da ti je

maeha. Moda sam se malo i pribojavao onoga
to bih o njoj mogao da otkrijem, ali sam vrlo brzo
posle toga, kad je trebalo da se upiem u starije
razrede, dobio zadatak da neto pronaem u
gradskim arhivama i onda sam saznao da se moja
maeha ne zove inu nego Cuneko.
Sledee godine je moja dadilja Okane, kojoj je
onda bilo pedeset sedam godina, zavrila
dugogodinju slubu kod nas i vratila se u svoj rodni
grad Nagahama. Jednog dana, krajem oktobra, pre
nego to je otputovala, bio sam s njom u svetilitu
imogamo. Ona je ostavila svoje ponude svetilitu,
kratko se pomolila pred glavnim oltarom, a onda je,
glasom punim emocija, rekla: Ne znam kada u
opet moi da doem u ovo svetilite. Onda me je
povela u etnju kroz umu pored svetilita, prema
mostu Aoi.
Dok smo hodali, ona se iznenada okrenu prema
meni i ree: Ti zna sve o tome, Tadasu, zar ne?
O emu?, pitao sam, iznenaen.
Ako nisi nita uo, onda neu da o tome
priam...
O emu ti govori?
Ne znam da li treba da ti to kaem, ree ona,
oklevajui. A onda, kao da na neki nain izbegava
da mi direktno kae ono to joj je na umu, ona ree:
Tadasu, koliko ti zna o svojoj maehi?

Ne mnogo, odgovorih ja, znam da joj je pravo

ime Cuneko.
Kako si to saznao?
Prole godine imao sam zadatak da neto
pronaem u gradskim arhivama, pa sam to
pronaao.
Da li je to stvarno sve to zna?
To je sve. Otac mi je govorio da ne budem suvie
radoznao kad je ona u pitanju, a ni ti mi nita nisi
govorila o tome, pa sam odluio da se ne
raspitujem.
Dok sam radila u tvojoj kui, nisam elela da
govorim o tome, ali poto uskoro idem u zaviaj, ko
zna kada u te opet videti. Zato mislim da nije loe
da ti sve kaem o tome. Ali tvoj otac ne sme da zna
nita o ovome!
Onda bolje nemoj da mi kae, rekoh, ne znam
ni sam zato. Bolje nemoj da mi kae, jer mislim
da treba da radim samo ono to mi otac odobrava.
Ali ona je insistirala. Bolje da ti kaem jer to je
neto to e saznati u svakom sluaju, pre ili
kasnije. To je neto to treba da zna.
Iznenadila me je i fascinirala njena duga,
razvuena pria, dok smo hodali putem pored
svetilita.

Ovo sam ula iz druge ruke, pa ne mogu da

budem sigurna u sve to u ti rei, poe ona i
malo-pomalo ispria mi ivotnu priu moje maehe.
Izgleda da je roena u porodici koja je imala
veliku prodavnicu kancelarijskog materijala, papira i
pribora za pisanje u kvartu Nio u Kjotu, koja je bila
poznata po dekorativnom papiru i etkicama za
pisanje. Ali kada je imala oko devet godina, radnja
je bankrotirala i za porodicu su poeli teki dani. U
jedanaestoj godini primljena je kao uenica za
geju u jednoj od kua geji u kvartu Gion, a ve
izmeu dvanaeste i petnaeste poela je da nastupa
kao igraica i zabavljaica na privatnim zabavama.
Bilo bi relativno lako otkriti ime te kue geji i
maehino tadanje profesionalno ime, ali ga Okane
nije znala. A kada je napunila petnaest godina, sin
jednog trgovca na veliko pamukom platio je njene
dugove i otkupio je, da bi je uzeo za enu. Nije
sigurno da je ona postala njegova zakonita ena, jer
nema podataka da je njeno ime upisano u porodini
registar te trgovake porodice.20
U svakom sluaju, ona je tokom tri godine ivela
kao zakonita supruga i uivala u svim privilegijama
snaje jednog tako prosperitetnog domainstva. Ali
kada je napunila osamnaest, iz nepoznatih razloga,
razvela se. Neki kau da su pritisci u porodici protiv
nje urodili plodom, a drugi da se njen raspusni mu
jednostavno umorio od nje. Ona je bez sumnje
dobila znatnu sumu novca za to vreme, a onda se
vratila u aljkavu malu kuu u kvartu Rokuo, sobu
20 U Japanu i dan-danas pri optinama postoje porodini registri, u koje se upisuju
svi novoroeni lanovi porodice, umrli, registruje svaki brak, razvod, ili bilo kakva
promena u porodinim odnosima. (Prim. prev.)

na spratu pretvorila u svoj mali lini prostor, gde je

devojkama i mladim enama iz susedstva davala
asove araniranja cvea i ajne ceremonije.
Verovatno se u to vreme moj otac upoznao s
njom. Ali niko ne zna kako su se sreli, niti kakve su
odnose imali pre nego to ju je pozvao u nau kuu
apljino gnezdo kao nevestu. Od smrti moje
majke do drugog oevog venanja prole su bile
dve i po godine. On se zaljubio u ovu mladu
ivahnu enu nepunu godinu od smrti svoje
supruge, koju je toliko oboavao, a odluku da se
oeni sigurno je doneo samo nekoliko meseci pre
venanja. Prva ena mu je umrla u dvadeset drugoj
godini, njegova druga ena imala je dvadeset kada
se udala za njega, a otac je tada imao trideset tri
godine, trinaest godina vie od nje. Poto sam ja
tada imao osam godina, razlika u godinama izmeu
mene i moje maehe bila je skoro ista kao izmeu
nje i mog oca.
Kada sam uo kakva je bila prolost moje
maehe, to je izazvalo novu dodatnu radoznalost u
meni, ali i itavu navalu drugih novih oseanja.
Nisam ni mogao da sanjam da je moja maeha
mogla da bude profesionalna zabavljaica u kvartu
Gion. Naravno, ona je na prvi pogled bila razliita
od svojih vrnjakinja u tom kvartu, jer potie iz
ugledne porodice, a u kvartu zadovoljstava provela
je samo nekoliko godina, da bi postala nevestaljubavnica lana imune familije. Tih godina ona je
stekla dodatnu uglaenost u svom ophoenju s
ljudima. Morao sam da se divim injenici da je ona
uprkos tekoama i nainu ivota igraica iz Giona,
i; uspela da sauva prirodni arm i eleganciju. Kako

li je samo sauvala taj elegantni govor koji je u

tradiciji trgovakih porodica u Kjotu. Tri godine u
Gionu su sigurno mogle da utiu na njen nain
govora, ali se to kod nje nije osealo. Da li joj je
pomoglo to to je ivela u dobrostojeoj porodici, sa
svojim muem?
Mislim da je bilo prirodno da moj otac, koji je tada
bio usamljen i tuan, bude opinjen arima te
mlade ene. I bilo je normalno da pomisli da ena
kao ona poseduje iste one kvalitete koje je imala
njegova prva ena, kao i da e moi da meni
pomogne da zaboravim na tugu zbog gubitka
majke. Poeo sam tek tada da shvatam koliko je on
dugo razmiljao o svemu pre nego to je doneo
odluku da se eni, mislei ne samo na sebe nego i
na mene. Moda su on i moja maeha zajedniki
eleli da me uvere da je moja maeha istovetna
linost s mojom majkom, ali sam primetio jo neto
dok me je ubeivao da mi je maeha ista kao
moja pokojna majka, moj otac je jo vie zavoleo
svoju prvu enu i uspomenu na nju i njegova ljubav
prema njoj se ak produbila. Pa zato, iako me je
prilino uznemirila pria o prolosti moje maehe,
istovremeno sam postao jo zahvalniji ocu za
njegove napore oko mene i poeo da jo vie
potujem svoju maehu.
Kad je Okane otila, doveli smo novu sluavku, pa
smo ih imali ukupno etiri. A u januaru idue
godine, saznadoh da mi je maeha trudna. To je bila
ve jedanaesta godina otkako se ona udala za
moga oca, a poto nije imala dece s prethodnim
muem, i moj otac i ona iznenadie se mnogo to je
tako neto moglo da se desi posle toliko godina.

Sramota me je da ovako izgledam u ovim

godinama, govorila je ona, a kako ujem, kad
proe tridesetu, prvi poroaj moe da bude veoma
teak.
I otac i maeha su mi pruali mnogo roditeljske
ljubavi, pa ih je verovatno brinulo kako u ja da
reagujem na ovu vest. Nije trebalo da brinu jer me
je posle toliko mnogo godina kao jedinca, mnogo
radovala injenica da u imati malog brata ili
sestru. Bio sam svestan da je otac verovatno
zabrinut za maehu, seajui se da je moja majka
umrla kada je po drugi put bila trudna. Ali ni otac ni
maeha tu injenicu glasno nisu pominjali, mada su
uvek kada bi se pomenuo poroaj, izgledali veoma
zabrinuti.
Poto imam Tadasua, ne treba mi drugo dete,
govorila je ona upola u ali. Suvie sam stara da
sada raam. Znajui je, mislim da je tako govorila
samo da prikrije svoj stid zbog tako kasne trudnoe.
ta to pria, majko, govorio sam joj. Ne treba
da govori takve gluposti!" Ali izgledalo mi je da se
otac u neku ruku slae s njom.
Lekar koji ju je pregledao rekao je da je njeno
srce prilino slabo, ne toliko da bi se brinulo, jer je
njen organizam, uprkos tome, bio prilino snaan. A
u maju te godine, ona rodi muko dete. Poroaj se
odigrao u naoj kui za tu svrhu posluila je soba
od est tatamija, koju sam ja dotle koristio. Deak
je bio zdrav, a uskoro mu otac dade ime Takei. Ali
kad sam se jednog dana vratio iz kole, mislim da je

to bilo dve nedelje kasnije, zaprepastio sam se kad

ga nisam video u sobi.
Tata, gde je Takei?, zapitao sam.
Poslali smo ga u izuiino, gde e ga usvojiti,
odgovori on. Jednog e dana shvatiti zato se to
desilo, ali sada nemoj da postavlja mnogo pitanja.
To nisam ja isplanirao sam, jer smo od dana kada
smo saznali da e dete doi na svet, tvoja majka i
ja svake noi neprekidno razgovarali o tome. Ona je
elela da to uradi vie nego ja. Moda je trebalo da
te prvo obavestimo pre nego to ita uinimo, ali
sam se bojao da e ti takav razgovor samo tetiti.
Za trenutak sam ga gledao s nevericom. Majka,
koja je ustala iz postelje samo dan ranije, izgleda
da je namerno nekuda otila, da bi nas dvojicu
ostavila same.
Gde je majka?, pitao sam.
Mislim da je otila u vrt, ree otac pravei se da
na zna gde je.
Odmah sam krenuo da je potraim. Bila je tano
na sredini mosta, pljeskala je rukama pozivajui
ribe kako bi mogla da ih nahrani. Kad me je
ugledala, otila je na drugi kraj jezerceta, sela na
svetlozelenu porcelansku vazu pored jedne od onih
statua zlokobnog izgleda i pozvala me da doem i
sednem na drugu vazu, preko puta nje.
Ba sam sada razgovarao s ocem, ta to uopte
znai?, zapitao sam je.

Iznenaen si, Tadasu? Neno okruglo belo lice

razvue se u osmeh. Njene oi bile su suvie sjajne
za majku koja pokuava da zadri bol zbog toga to
su joj upravo oduzeli voljeno tek roeno dete.
Naravno da sam iznenaen!
Ali zar ja nisam uvek govorila da si ti Tadasu
jedino dete koje mi je potrebno? Njena mirnoa
bila je nepoljuljana. I tvoj otac i ja mislimo da je
ovako najbolje. Hajde da o tome razgovaramo neki
drugi put.
Te veeri sam ponovo spavao u sobi u kojoj se
porodila moja maeha. to sam vie mislio o tome,
sve mi je manje bilo jasno ta se dogodilo. Zaspao
sam tek pred zoru.
Trebalo bi, moda, neto rei o tome ta je
izuiino, mesto gde su poslali Takeija. Taj deo
grada ranije se zvao Iiharano, a u njemu je
legendarni junak Raiko ubio dvojicu voa
razbojnikih bandi. Jedan deo tog kvarta koji je
inae ranije bio selo pored prestonice, zove se i
danas Iihara, a tako se zove i lokalna stanica
elektrinog voza-iare za planinu Kurama. Ta linija
elektrinog voza otvorena je nedavno. Pre nekoliko
godina morao si da uzima riku za put od desetak
kilometara od Kjota do izuiinoa, pa onda
zaprena kola do mesta zvanog Mijake-Haiman i
onda da peai jo oko pet kilometara. Nekoliko
generacija nae porodice imalo je prisne odnose s
jednom seoskom porodicom iz tog kraja, koja se
zvala Nose. Mislim da je jedan od mojih predaka
svojevremeno bio odgajen u toj porodici, a ak i

sada, u vreme moga oca, lanovi porodice Nose

dolaze da nas posete i izraze svoje potovanje za
vreme praznika O-bon i za Novu godinu. 21 U takvim
prilikama uvek su nam donosili puna kola povra i
drugih svojih proizvoda. Plavi paradajz ili pasulj od
soje, izvanrednog kvaliteta, kakve su oni gajili, nisu
mogli da se kupe na pijacama, pa smo se uvek
radovali kada bismo ih videli kako dolaze sa svojim
malim dvokolicama. Jo dok sam bio mali, iao sam
s roditeljima kod njih da traimo peurke, pa smo
ostajali tamo i da prespavamo.
Da bi se stiglo do brda na kome ima puno
peuraka, od kue porodice Nose treba ii obalom
reke Kurama, jedne od pritoka reke Kamo, koja
protie kroz Kjoto. Dok se penje uz brdo, malopomalo shvata da si se popeo iznad nivoa gradskih
krovova, a onda, kad produi jo malo, vidi ceo
grad pod sobom. Kau da je veliki mislilac i filozof
Seika Fuivara, uitelj oguna Iejasua Tokugave,
kada je odbio da s njim ode u Edo, 22 odluio da se
povue i ivi u ovim brdima. Stara planinska vila, u
kojoj je Seika obitavao, vie ne postoji, ali se zna
mesto na kome je, pored obala krivudave reke
Kurama, bila podignuta. Nedaleko odatle su mesta
koja je on oznaio kao Osam lepih pejzaa i dao
im posebno poetina imena.
Jedno od interesantnih mesta u tom kraju je i
hram Fudaraku, koji nazivaju i hram Komai, po Ono
21 O-bon je neka vrsta zadunica, u avgustu. (Prim. prev.)
22 Velika Iejasu Tokugava je 1600. godine pobedio svoje suparnike, proglasio se
za oguna i odluio da na severu sagradi novi grad Edo, u kome e, est stotina
kilometara daleko od Kjota, zapoeti novi period u istoriji Japana. Do tada u stalnim
ratovima velikaa, Japan je uao u razdoblje mira i prosperiteta. Edo je kasnije, u 19.
veku, dobio ime Tokio (istona prestonica). (Prim. prev.)

no Komai23 jer se tvrdi da su pored hrama

sahranjeni i ona i njen izmueni pratilac. Kako pie
u Ilustrovanom vodiu kroz prestonicu, taj hram je
posetio i car irakava, tokom svog puta u Oharu,
to se inae pominje u uvenom delu Prie o klanu
Heike. U jednoj No drami u kojoj se govori o Ono no
Komai, postoji mesto na kome se kae da su
putnici koji su prolazili kroz Iiharano uli glas kako
iz visoke trave govori pesmu:

Dok jesenji vetar duva,

oslepela Komai tuguje.
Gde je nestalo njeno lice
u divljini punoj trave susuki?

U drami, svetenik koji se sea te pesme odluuje

da ode u Iiharano i moli za spokoj due Ono no
Komai. U hramu sam video sliku, na kojoj je
prikazana lobanja Ono no Komai, dok iz nje raste
trava susuki. U hramu Komai postoji kamen na
kome je urezana pesma o kojoj vam govorim. U
mom detinjstvu ceo kraj bio je prekriven tom
travom susuki.

23 Ono no Komai je poetesa i lepotica koja je ivela u 10. veku. Smatra se jednim
od najboljih japanskih pesnika svih vremena, ali i jednom od najlepih ena u istoriji
te zemlje. Pisala je pesme u stilu vaka, a njen ivot tema je mnogih romana, drama,
filmova i drugih umetnikih dela. (Prim. prev.)

Nekoliko dana poto sam uo uznemirujue vesti

o Takeiju, odluio sam da odem u posetu porodici
Nose u izuiinou, a da nikome nita o tome ne
kaem. Nisam, naravno, nameravao da ukradem
Takeija od njih i vratim ga kui. Ja nisam bio osoba
koja bi takve stvari mogla da uradi samoinicijativno.
Jednostavno sam osetio snanu tugu za svojim
jadnim malim bratom, koji je uzet iz majinog
naruja i odnet daleko od kue. eleo sam da se
makar uverim da je on dobro, pomislio sam, a onda
da se vratim kui i da zamolim oca i majku da jo
jedanput razmisle o svojoj odluci. Ako me i ne budu
posluali odmah, razmiljao sam o tome da redovno
poseujem Takeija, da odrim vezu meu nama
netaknutu. Pre ili kasnije, shvatie kako sam se
oseao.
Krenuo sam rano ujutro i stigao u kuu neto pre
podneva. Sreom, Nose i njegova ena upravo su
se bili vratili sa njive, ali kad sam zapitao za
Takeija, delovali su iznenaeno.
Takei nije ovde, rekli su mi.
Nije ovde? A gde je?
Pa, zna..., poee. Zbunjeno su se pogledali,
kao da razmiljaju ta da mi odgovore.
Ali poto sam ja pitanje ponovio nekoliko puta,
Noseova ena me prekide i ree: Ostavili smo ga
kod ljudi koji su malo dalje odavde. Objasnili su mi
da su odluili da dete odnesu kod nekih prijatelja
kojima su mogli da veruju, jer u njihovoj kui nije

bilo nikoga ko je mogao da brine o detetu kako

treba.
Kad sam zapitao ta to znai malo dalje
odavde, Nose je izgledao kao da je jo vie
zbunjen. Tvoji roditelji znaju gde je on, rekoe mi,
zato je najbolje da pita njih. Ne bi bilo dobro da ti
ja kaem.
Rekli su nam da ti ne kaemo gde je ako nas
bude pitao, rekla je njegova ena. Ipak mi na
kraju rekoe da je dete u selu koje se zove Seriju.
Ima jedna narodna pesma u kojoj postoji stih:
Tamo, iza Kjota, kod Ohare i sela Seriju, a postoji i
jedna kabuki drama Seoska kola, u kojoj se na
jednom mestu kae da su dete svog gospodara
sakrili u selu Seriju, koje se ugnezdilo meu
brdima. Ali to selo Seriju koje se pominje u drami i
narodnoj pesmi nalazi se na putu iz izuiinoa,
preko prevoja Ebumi, do Ohare, ali se sada zove
potpuno drugaije. Selo Seriju o kome su govorili
Nose i njegova ena bilo je planinsko selo u kraju
koji se zove Tanba, a koje je jo dalje i jo
zabaenije. Da bi stigao tamo, mora da ide
vozom do Kibunea, druge stanice od mesta
izuiino, pa da onda pree preko prevoja Seriju
do Tanbe. Taj prevoj je veoma visok, dva puta vii
od prevoja Ebumi, a na putu od Kibunea do Serijua,
dugom nekih osam kilometara, nema nijedne kue.
Zato su moji roditelji poslali dete u takvo mesto?
Selo Seriju iz kabuki drame, mesto ugneeno
meu brdima, u koje su poslali gospodarevo dete,
nije bilo toliko daleko od Kjota. Zato je mali Takei

trebalo da bude poslat ak u tako visoka brda kao

to je oblast Tanba? Osetio sam da treba da ga
potraim odmah, ali poto sam znao samo ime sela
i nita vie od toga, morao bih da ga traim od kue
do kue. Ne bih u jednom danu mogao da odem do
Kibunea, preem preko visokog planinskog prevoja i
jo ga traim po selu. Odustao sam, bar u tom
trenutku, pa sam se istim putem kojim sam krenuo
vratio kui, potpuno utuen.
Sledeih nekoliko dana moji odnosi s roditeljima
bili su napeti. Nismo mnogo razgovarali ak ni za
veerom. Da li su oni neto uli od porodice Nose ili
ne, nisam znao, ali nisu pominjali moj odlazak u
izuiino, niti sam im ja rekao da sam bio tamo.
Majku su muile nabrekle dojke, pa se esto preko
dana povlaila u kuicu za ceremoniju aja, gde se
izmuzavala pomou jedne naprave, ili je zvala neku
od slukinja da je tamo masira. Tih dana otac je
izgleda bio boleljiv, pa je preko dana poeo da
drema u sobi s verandom, s glavom naslonjenom
na kineski jastuk ili na grimiznocrveni jastuk od
zguvane papirne mase.24 esto je izgledao kao da
ga mui groznica, a viao sam ga i s termometrom
u ustima.
Nameravao sam da odem u Seriju to pre budem
mogao, pa sam razmiljao ta bih mogao da
navedem kao razlog da negde ostanem da
prenoim. Ali jednog popodneva, mora da je bilo
kasno prolee jer je svileno drvo 25 na koje je moj
24 Kineski jastuk je oslonac za glavu polukrunog oblika, esto od drveta, slonove
kosti ili porcelana, a jastuk od zguvane papirne mase je neto to je u Japan stiglo
iz Evrope. (Prim. prev.)
25 Albizia julibrissin, drvo poreklom iz istonih krajeva Azije, koje se u Japanu
naziva nemunoki, nemurinoki ili nenenoki, to znai pospano drvo. U mnogim

otac bio tako ponosan, bilo u punom cvetu, odluio

sam da neko vreme provedem u paviljonu itajui.
Uzeo sam roman, proao kroz vrt, pored
rascvetalog drveta, i doao do stepenica koje vode
u paviljon. Iznenada, ugledah majku kako sedi na
verandi, na jastuku, i paljivo istiskuje mleko iz
svojih dojki. Ona je to obino radila u kuici za
ajnu ceremoniju, pa nisam ni u snu mogao da
pomislim da u je zatei u paviljonu u takvom
poslu. Bila je nagnuta, a njen kimono otvoren toliko
da sam lepo mogao da joj vidim izbaene grudi.
Zbunjen, okrenuh se i pooh natrag, ali me ona
zaustavi onim svojim uobiajenim mirnim tihim
glasom: Nemoj da ide, Tadasu.
Doi u kasnije, rekoh, neu da ti smetam.
Zaguljivo je u kuici za ajnu ceremoniju, pa
sam zato dola ovamo. Zar nisi nameravao da
neto ita?
Doi u kasnije, rekoh, dok mi je bilo sve
neugodnije, ali me ona opet zaustavi.
Ne mora da ide, biu gotova za minut. Ostani
tu gde si, a onda mi ree: Gledaj, moje dojke su
toliko pune mleka, da me bukvalno boli!
Nisam nita rekao, pa ona nastavi: Sigurno se
sea kako si pokuavao da ih sisa kada si imao
dvanaest ili trinaest godina. Jedio si se to nema
mleka, ma koliko snano sisao. Skinula je napravu
za dojenje sa svoje leve bradavice, pa je postavi na
desnu. Mleko iz njene dojke ve je skoro potpuno
zemljama sveta nazivaju ga persijsko svileno drvo. (Prim. prev.)

ispunilo staklenu posudu, a nekoliko mlazeva

potekoe i iz druge dojke. Ona presu malo mleka u
au i pokaza mi.
Govorila sam ti da u jednog dana imati bebu i
da e onda biti dovoljno mleka i za tebe, zar ne?
Malo sam se bio povratio od iznenaenja, ali i dalje
nisam mogao nita da odgovorim, nego sam samo
zurio u nju.
Da li se sea ukusa majinog mleka?, zapita
me, na ta ja spustih pogled i odmahnuh glavom.
Onda srkni i probaj malo, ree pruajui mi
au, hajde, probaj.
Sledeeg trenutka ja, iako nesvestan onoga to
inim, pruih ruku, uzeh au i ispih belu slatkastu
tenost.
Kako ti se svia? Da li se sada sea kakav mu je
bio ukus? Tvoja majka te je dojila do etvrte godine,
koliko znam. Bilo je neobino to to je moja
maeha prvi put preda mnom izgovorila rei tvoja
majka, izdvajajui sebe na taj nain jasno od nje,
prve ene moga oca.
Da li se sea kako se sisa?, nastavi ona.
Moe da proba, ako hoe. Ona uze jednu dojku
i prui mi je. Hajde, probaj.
Seo sam toliko blizu da su nam se kolena
dodirivala, nagao se prema njoj i uzeo jednu od
njenih bradavica u usta. U poetku mi nije ilo, ali
kako sam nastavio da sisam, moj jezik kao da se
setio pokreta koje treba da ini, poe da se kree

sve vetije i vetije. Bio sam desetak centimetara

vii od nje, ali ja se nagnuh i zagnjurih glavu u
njena nedra, eljno sisajui mleko, koje je isticalo.
Mama,
promrmljah
razmaeno,
detinjastim
glasom.
Maeha i ja ostadosmo u tom neobinom
zagrljaju oko pola sata, kad ona ree: E, pa, dosta
je za danas, zar ne?, pa povue dojku iz mojih
ruku. Bez rei, ja ustadoh, skoih s verande i otrah
kroz vrt.
Ne znam kako da objasnim njeno ponaanje tog
popodneva. Sigurno nije planirala na susret, jer
sam ja naiao iznenada. Da li je iznenada odluila
da me uzbudi i dovede u nezgodnu situaciju? Ako je
na susret bio isto tako iznenadan za nju kao i za
mene, moda je ona samo reagovala spontano. Ona
je delovala tako mirno i staloeno, kao da radimo
neto to je potpuno uobiajeno. Moda bi ona bila
isto tako smirena da je neko naiao i zatekao nas u
tom poloaju. Moda je ona o meni i dalje
razmiljala kao o detetu, mada sam ve bio
odrastao? Za mene je bila zagonetka ponaanje
moje maehe, ali sam se i ja isto ponaao prilino
nenormalno. U trenutku kada sam ugledao njenu
dojku, tako jasno izloenu i blisku, vratio sam se u
snove za kojima sam davno eznuo, u uspomene
koje su me progonile godinama. A onda, poto me
je ona navela da sisam njeno mleko, ja sam na
kraju i uradio tu ludost. Sa oseanjem strane
sramote, dok sam razmiljao o tome kako sam
uopte mogao da gajim takva oseanja prema
maehi, etao sam se oko jezerceta. Ali iako sam se
u isto vreme i kajao zbog svog ponaanja i sebe

muio zbog toga, ja sam i dalje eleo da to ponovo

uinim. Znao sam da bih, ako bih ponovo doao u
takvu situaciju, nanovo uinio isto i ne bih naao u
sebi snage da odbijem.
Posle toga, nisam svraao u paviljon, a maeha
je, izgleda, poto je shvatala kako se ja oseam,
odlazila u kuicu za ajnu ceremoniju. Ali taj dan je
uticao na to da elja, koja je zauzimala veliko mesto
u mome srcu, elja da odem u Seriju i i vidim
Takeija, postepeno pone da slabi. Poeo sam da
razmiljam o razlogu zbog koga su moji roditelji
odluili da se odvoje od deteta. Da li je to bila
oeva ideja ili je bila majina? Koliko sam ja mogao
da shvatim, izgledalo je kao da je moja maeha, da
bi se razlikovala od moje prave i majke, odluila da
u kui ostane samo jedno dete. A otac je moda
delio to njeno miljenje. Nesumnjivo je njegova
ljubav prema prvoj eni bila i dalje snana, pa je
mislio da bi bilo pogreno da u kui bude drugo
dete, pored njenog.
Moda je zbog toga moja maeha odluila da se
odvoji od svoga deteta. Time je ona pokazala
privrenost mome ocu, koja je bila tolika da ju je
navela na samortvovanje, a moda je i njena
privrenost
meni
bila
vea
nego
njenom
sopstvenom
sinu.
Mogao
sam
samo
da
pretpostavim da su zbog svih tih oseanja odluili
da tako postupe. Ali zato meni nita nisu rekli,
zato mi nisu makar nagovestili to to e da urade?
Zato su ime mesta u kome se nalazi Takei uvali
kao veliku tajnu?

Pomenuo sam da je oevo zdravlje bilo loije, pa

je moda i to uticalo na njihovu odluku. Od kraja
prole godine, on je poeo da izgleda sve blee i
blee i vidno je oslabio. Iako je retko kaljao i
proiavao grlo, delovao je kao da stalno ima
groznicu, to me je navodilo da sumnjam da ima
neku plunu bolest. Na porodini lekar zvao se
Kato, a ordinacija mu je bila na mestu zvanom
Teramai, u kvartu Imadegava. U ranoj fazi bolesti,
nikada nije dolazio da obie oca u kui. Idem da se
proetam, govorio bi otac i onda tramvajem
odlazio da poseti doktora Katoa. Sve do onog
dogaaja u paviljonu nisam znao kuda ide.
Tata, pitao sam ga, da li neto nije u redu?
Ne, nita se posebno ne deava", odgovarao je
on rasejano.
Ali da li ti je doktor Kato dao recepte za lekove?
Nema nieg ozbiljnog, imam samo probleme sa
izluivanjem.
Da ti nije zapaljena beika?
Da, tako neto, odgovarao je on.
Bilo je jasno da je otac imao takve probleme jer
je esto odlazio u klozet. Njegov ten je potamneo, a
i potpuno je izgubio apetit. Tog leta, kad je prola
kina sezona, on poe da se odmara vei deo dana
i delovao je iscrpljeno. Ponekad je dolazio da veera
sa nama pored jezerca, ali je i tada delovao
odsutno i izgledalo je da dolazi samo zbog maehe i
mene.

Poeo sam da se brinem zbog toga to je on

izbegavao da govori o svojoj bolesti i to je
prikrivao injenicu da redovno odlazi kod lekara.
Jednog dana odluio sam da sam odem do
ordinacije doktora Katoa i raspitam se o stanju
svoga oca.
Otac mi je rekao da ima zapaljenje beike, da li
je to sve ili moete jo neto da mi kaete?,
zapitao sam.
Tano je da ima zapaljenu beiku, ree doktor
Kato, koji me je poznavao itavog mog ivota.
Izgledao je iznenaeno. Ali da li je mogue da ti
nije rekao nita vie od toga?
Znate kakav je otac, uvek utljiv i rezervisan. On
ne voli da mnogo govori o svojoj bolesti.
To me dovodi u veoma neugodnu situaciju, ree
doktor Kato. Nisam tvome ocu rekao ba sve, ali
sam mu stavio do znanja da je njegovo stanje
veoma ozbiljno. Zbog toga mislim da su on i tvoja
majka pripremljeni i na najgore. Ne znam zato to
krije od tebe, moda ele da te potede brige i bola.
Onako kako ja gledam na stvari, mislim da nije ba
pametno kriti istinu od tebe, ba zato to ve toliko
brine. Znam tvoju porodicu veoma dugo jo je
tvoj deda bio moj pacijent pa mislim da niko ne bi
imao nita protiv da ti ja sve kaem. Zastao je za
trenutak, a onda nastavio: ao mi je to to moram
da izgovorim, ali verovatno ve shvata da je stanje
tvog oca skoro beznadeno. I onda mi ispria celu
priu.

Prole jeseni otac je prvi put osetio tegobe i

otiao da ga doktor Kato pregleda. alio se na
groznicu, krv u mokrai, bol posle uriniranja, kao i
na bol u donjem delu trbuha. im ga je blago
dodirnuo, doktor Kato je shvatio da su mu oba
bubrega oteena. On je takoe u oevom urinu
otkrio bacile tuberkuloze. Doktor Kato je ocu odmah
rekao da je njegovo stanje ozbiljno i da bi trebalo
da
neodlono
ode
na
uroloko
odeljenje
Univerzitetske bolnice na pregled. Otac je izgleda
prilino oklevao, ali je posle vie intervencija
doktora Katoa, koji mu je napisao preporuku za
kolegu u toj bolnici, ipak otiao.
Samo dva dana kasnije, kolega doktora Katoa
saoptio mu je da su rezultati pokazali tuberkulozu
bubrega i da je oevo zdravstveno stanje veoma
teko. Da je tuberkulozom bio napadnut samo jedan
bubreg, moda bi uklanjanjem bolesnog mogao da
se spase onaj zdravi, ali ak i u takvim sluajevima,
trideset do etrdeset procenata pacijenata je
umiralo. Naalost, oba oeva bubrega bila su
obolela, tako da mu nije bilo spasa. Iako naoko nije
izgledao kao teak bolesnik, uskoro e, rekao mi je
doktor, morati da legne u krevet. ivee moda
najvie jednu ili dve godine.
Ne moe sebi da dozvoli da zanemari svoje
stanje, rekao mu je doktor Kato. Od sada u
dolaziti da te obiem jedanput ili dva puta nedeljno,
a ti ostani kod kue i odmaraj se to vie. A onda
je dodao: Morau da te zamolim da se uzdri od
seksualnih odnosa. Nema opasnosti da ikoga
zarazi, ali tvoje opte stanje zahteva uzdravanje.

Da li je to neka vrsta tuberkuloze?

Da, ali ovo nije tuberkuloza plua.
Onda, ta je?
Bacili tuberkuloze napali
opasnost jo nije konana.

su

bubrege,

ali

Doktor Kato mu nije rekao punu istinu, da su mu

oba bubrega podjednako ugroena, ali ga je na taj
nain ipak smirio, pa je otac prihvatio njegove
savete. Shvatam, rekao mu je otac, uiniu kako
si mi rekao. Ali poto ja volim etnje, sve dok
budem mogao, dolaziu ja kod tebe u ordinaciju.
Otac je nastavio da poseuje doktora Katoa u
ordinaciji, oigledno iz elje da izbegne njegove
posete naoj kui, kako se porodica ne bi uplaila.
Uglavnom je iao sam, ali povremeno majka je ila
s njim. Doktor Kato je imao nameru da i njoj iskreno
iznese celu situaciju, ali poto je otac uvek bio
prisutan, nije uspevao da to uini.
Onda, jednog dana, otac ga iznenadi pitanjem:
Doktore, u ovakvom stanju, koliko mi je jo
ostalo?
Zato govori tako?, pitao ga je doktor Kato.
Ne treba nita da krije od mene. Oseam da
situacija uopte nije laka i to ne moe da sakrije.
Moda je to moj instinkt, ali znam da je situacija
veoma ozbiljna, pa te molim da mi kae potpunu
istinu.

Doktor Kato je dobro poznavao mog oca, znao je

da je obrazovan i pametan ovek i da je mogao da
oceni teinu svoje bolesti i po nainu na koji su ga
pregledali u Univerzitetskoj bolnici. Pre ili kasnije,
morao je da mu kae, njemu ili nekome u porodici,
pa je odluio da kae njemu. Rekao mu je punu
istinu i potvrdio opravdanost njegovih zebnji.
To mi je sve ispriao doktor Kato, a onda me
upozorio i na to da bacili tuberkuloze mogu da
napadnu i plua, a onda to moe da bude zarazno i
za ljude iz oeve okoline, a to smo bili mi, svi mi, ne
samo moja majka.
Sad dolazimo do najteeg dela ovog mog
kazivanja. Ispisao sam ga, ma koliko to bilo
amaterski, u formi kratkog romana ili novele, a dao
sam mu naslov Most snova. Ali to u stvari nije
roman, jer sve to sam ovde napisao dogodilo se,
nema nieg izmiljenog. A da me neko pita zato
sam odluio da o tome piem, ne bih mogao da
odgovorim. Ne piem da bi drugi ljudi itali, u stvari
potrudiu se da ovi redovi nikome ne dou u ruke
dok sam ja iv. Ako neko posle moje smrti doe do
ovog teksta i proita ga, mislim da mi to nee
smetati, ali isto tako, ako zauvek ostane sauvan a
da ga niko ne vidi, nee mi biti krivo. Piem samo
zato to mi se pie, zato to elim da se podsetim
dogaaja iz prolosti, jednog po jednog. Naravno,
sve to piem je istina, jer ne elim da bilo ta
sakrijem ili predstavim na drugi nain. Piem samo
ono to je istina, mada i za istinu postoje granice,
jer ponekad, ak i ako ne napiem potpunu istinu,
neu rei ni la. Verovatno postoji neto to nisam
rekao, vodei rauna o svome ocu, majci, o sebi

samome... Ako mi iko kae da ne ispriati celu

istinu u stvari znai la, to e biti njegova
interpretacija istine. Ja ga neu demantovati.
Ono to je doktor Kato rekao o stanju zdravlja
moga oca ispunilo me je najteim mislima koje su
me zaokupile kao najtee none more. U vreme
kada je, prole jeseni, postao svestan svoje teke
sudbine, moj otac je imao etrdeset tri godine. Moja
majka imala je trideset, a ja sam imao osamnaest.
U tridesetoj, majka je izgledala bar etiri ili pet
godina mlaa, pa su mnogi mislili da mi je sestra.
Setih se prie o njenom ivotu koju mi je ispriala
Okane dok smo hodali kroz umu pored svetilita
prole godine, pre nego to je otila iz nae kue.
Tvoj otac ne sme da sazna nita o tome, rekla mi
je tada, ali sada razmiljam da je to uinila na
osnovu njegovih uputstava. Verovatno je on eleo
da ne pokvari taj odnos koji je u mojoj mati
postojao izmeu moje majke i moje maehe, koje
su za mene s vremenom postale veoma bliske.
Takoe, razmiljao sam o onome to se nedavno
dogodilo u paviljonu. Moj otac mora da je znao
neto o tome. Sumnjam da bi majka pokuala da
me tako besramno izaziva bez njegove dozvole. U
svakom sluaju, iako nisam iao u paviljon nekoliko
narednih nedelja, ja sam sisao majine dojke
nekoliko puta posle toga. Otac je u to vreme esto
bio van kue, ali sumnjam da nije znao ta se
deava meu nama i takoe sumnjam da bi ona to
krila od njega. Verovatno je on, znajui da mu nije
ostalo mnogo od ivota, pokuavao da stvori veu
intimnost izmeu majke i mene, to bi omoguilo
da jednoga dana ja zauzmem njegovo mesto, emu

se ona nije protivila. To je sve to ja mogu da

kaem. To, u stvari, objanjava zato je moj brat
Takei bio poslat u Seriju... Ja sam moda pogreno
procenio neke postupke mojih roditelja, ali je ono
to mi je otac rekao na samrtnom odru, a to u
izneti u ovom tekstu, sve to demantovalo.
Ne znam kada je majka shvatila da su oevi dani
izbrojani, verovatno joj je on saoptio im je sam
saznao. Ali tog popodneva u paviljonu, kada je ona
upotrebila izraz tvoja majka, da li je taj izraz
upotrebila sluajno ili s nekom namerom? Otac
mora da joj je rekao sve o svojoj bolesti pre nego
to se Takei rodio u maju. Kad su dobro procenili
ta im nosi budunost u takvoj situaciji, odluili su
da Takeija poalju u selo, da ga tamo usvoje.
Bilo je neobino da, onoliko koliko sam ja video,
majka nije pokazivala znake depresije ili tuge zbog
toga to je uskoro trebalo da izgubi mua. Bilo je
protiv njene prirode da svoja oseanja iznosi javno,
ali ja nisam primeivao ni senku tuge ili tajnog bola
na njenom lepom okruglom licu. Da li je ona silom
zadravala suze bola kako ne bi rasplakala mene?
Ne znam, ali znam da uvek kada sam je gledao,
njeno lice bilo je vedro i raspoloeno. ak ni sada
ne mogu da kaem da znam kako se tada oseala,
da shvatim kakva su se stvarna oseanja krila iza
tog mira na povrini. Dok otac nije bio na samrtnom
asu, ona nije sa mnom ni pokuavala da zapodene
razgovor o njegovoj smrti.
U avgustu otac iznenada potpuno izgubi snagu i
vie nije mogao da ustaje iz kreveta. U to vreme bio
je sav nateen, a doktor Kato je dolazio svakoga

dana da ga obie. Otac je rapidno slabio, izgubivi

brzo volju da se makar podigne u krevetu i da bar
jede sedei. Majka se nije odvajala od njegove
postelje.
Trebalo bi da uzmete neku bolniarku, rekao joj
je doktor Kato, ali ona je odgovorila: Neka, brinuu
ja o njemu. Nikome nije dozvoljavala da ga
dodirne, a to je, oigledno, bila i oeva elja. Svi
njegovi obroci, iako je svaki put uzimao samo po
nekoliko zalogaja, bili su veoma paljivo pripremani
i planirani. Ona je birala njegova omiljena jela, pa
mu je pripremala slatku ribu ili morsku jegulju.
Poto je sve ee urinirao, bila je uvek spremna da
mu doda gusku. Bila je vruina, pa je on poeo da
dobija rane od dugog leanja, o emu se ona
neprekidno brinula. esto ga je pomerala, prevrtala
sa strane na stranu i mazala blagim rastvorom
alkohola. Sve je radila sama i nikada nije
pokuavala da nae zamenu za dunosti oko oca.
Otac je uvek gunao ako bi neko neto radio oko
njega, ali na ono to je ona radila nikada nije imao
primedaba. Toliko je postao nervozan da su mu i
najtii zvuci smetali. ak su i udarci bambusovih
cevi u vrtu poeli da mu smetaju, pa smo blokirali
cevi, da se ne pomeraju. Pred sam kraj, on je
govorio samo kada mu je neto bilo potrebno, a i
tada, obraao se samo majci. Povremeno bi
prijatelji ili roaci dolazili da ga obiu, ali je
izgledalo da mu te posete uopte nisu prijale. Majka
je bila neprekidno uz njega, ali kada bi je snaga
izdala, naa stara dadilja Okane ju je zamenjivala.
Kada je ula za oevu bolest, dola je da nam
pomogne oko njega.

Jednog dana, krajem septembra, pozvali su nas

da se okupimo oko oeve postelje. Bio je to dan
posle velikog pljuska, kada je potoi toliko bio
narastao da se izlio preko svojih obala, a njegova
voda zamutila jezerce u naem vrtu. Otac je obino
leao na leima, ali je ovog puta, zatraio da ga
okrenemo na stranu prema nama, kako bi nas bolje
video. Doi blizu mene, Tadasu, ree mi on
pokazujui mi da sednem pored njega, tvoja majka
moe sve da uje i na mestu na kome je. Poeo je
da govori, a dok je govorio, sve vreme je zurio u
moje lice, kao da eli da pronikne duboko u moj um.
Nije mi ostalo jo mnogo, ree on. Ali tako
mora da bude i ja sam se pomirio s tim. Kada odem
na drugi svet, tvoja majka e me ekati. Srean
sam to u je videti posle svih ovih godina. Ono to
me brine je tvoja maeha i njena sudbina. Ona ima
dug ivot pred sobom, ali kada ja odem, moi e da
se osloni samo na tebe. Molim te, brini o njoj i prui
joj svu svoju ljubav. Svi kau da ti lii na mene, pa
i ja to mislim. to si stariji, sve vie lii na mene.
Ako te bude imala pored sebe, moi e da se osea
kao da sam ja i dalje iv. elim da zauzme moje
mesto pored nje, kao i da ti to bude glavni izvor
sree.
Nikada me nije tako posmatrao, gledao pravo u
oi. Iako nisam mogao da shvatim razlog zato me
tako uporno gleda, ja ipak potvrdno klimnuh
glavom, a on ispusti uzdah olakanja. Onda, poto
se malo odmorio dok nije mogao da opet mirnije
die, on nastavi:

Da bi je uinio srenom, bie neophodno da se

oeni. Ali umesto da trai nevestu koja ti zbog
neega drugog odgovara, mora da nae takvu
enu koja e ti pomoi da brine o maehi. Ja sam
razmiljao o tome da se oeni sa Savako, erkom
porodice Kaikava...
Kaikava je bio batovan koji je godinama
redovno dolazio u nau kuu, da nam ureuje vrt.
Njegov otac je bio uenik oveka koji je napravio
na vrt apljino gnezdo. Viali smo ga esto jer je
s ljudima koji su mu pomagali dolazio da radi u vrtu
nekoliko puta nedeljno. I poznavali smo njegovu
erku Savako, koja je, jo u vreme kada je pola u
Devojaku srednju kolu, dolazila kod nas u posetu
bar jedanput godinje, u vreme svetkovine Aoi.26
Savako je imala lep ten i lepo ovalno lice, oblika
semena lubenice, ba onakvog oblika kakva su lica
devojaka na starim grafikama u boji.27 Verujem da
su je mnogi smatrali lepom. Poto je diplomirala,
26 U originalu Aoi macuri jedna od najpopularnijih i najstarijih sveanosti u
Japanu. Odrava se 15. maja u Kjotu, a potie jo iz 6. veka pre nae ere, iz vremena
vladavine cara Kinmeija. Podatak o nastanku ove sveanosti zapisan je i u
najstarijim japanskim analima, istorijskim spisima Nihon joki. U doba cara
Kinmeija velike kie i oluje unitile su etvu toliko da je zavladala strana glad, a
epidemije smrtonosnih bolesti harale su zemljom. Poto se nesrea smatrala kaznom
bogova koje slavi svetilite Kamo, car je uputio povorku svojih izaslanika u
svetilite, da se tamo mole za oprotaj i bolje etve u budunosti. Izaslanici su bili
ukrasili svoju odeu, konje i kola listovima biljke Aoi (Althaea rosea, trandavilje ili
slezovaa), pa je otada svake godine prireivana sveanost s velikom povorkom od
carskog dvora do svetilita Kamo. Sveanost se odrava, s kratkim prekidima, preko
dve hiljade godina, pa i dan-danas. Povorka od nekoliko stotina ljudi, s konjima i u
kolima, svi obueni u odeu iz tog doba, hodaju od carske palate do svetilita Kamo,
a u okviru sveanosti se odravaju i konjske trke i jabusame (takmienje konjanika u
streliarstvu). (Prim. prev.)
27 Ukijoe je naziv za grafike u boji, posebno popularne u 17, 18. i 19. veku u
Japanu. Ove grafike presudno su uticale i na slikare impresioniste u Evropi. (Prim.
prev.)

poela je da se upadljivo jako minka, pa je

izgledala jo zgodnije. udilo me je da devojka s
tako lepim tenom upotrebljava toliko jaku minku,
ali prole godine shvatio sam razlog za to kada je
ona svratila u nau kuu. Bila je letnja sveanost,
ljudi su s obale reke Kamo posmatrali velike vatre
paljene na Istonim brdima, pa smo je, kad je
svratila i izjavila da joj je vruina, ponudili da se
okupa u naem kupatilu. Kad je izala posle
kupanja, prola je veoma blizu mene, pa sam uoio
nekoliko pega na njenim obrazima. Zbog toga se
ona tako upadljivo minkala, pomislio sam. Posle
toga je dugo nisam video, ali je pre desetak dana
dola zajedno s ocem da obiu moga oca. Nije mi
prijala njihova poseta jer sam smatrao da e samo
smetati ocu, ali on, koji je inae odbijao da prima
posetioce, na moje iznenaenje, zatrai da ih uvedu
kod njega. Razgovarao je s njima vie od dvadeset
minuta. Sad sam shvatio znaaj te posete.
Verujem da ti zna dosta o toj devojci, ree mi
otac, ali mi ipak ispria kako je Savako bila
vaspitavana i kakva je po karakteru. U tome to je
govorio nije bilo nita novoga jer sam sve to bio uo
i ranije. Imala je devetnaest godina, bili smo
vrnjaci, jer je i ona bila roena 1906. godine. Bila
je inteligentna i veoma talentovana, a diplomirala
je na Devojakoj srednjoj koli s najviim ocenama
pre tri godine. Otada je uzimala lekcije razliitih
vetina, obuavajui se u tolikoj meri u
tradicionalnim znanjima neophodnim obrazovanoj
eni da je to prevazilazilo nivo batovanove erke.
To je od nje inilo nevestu kakvu bi poelela svaka
porodica. Jedina mana, za one koji veruju u to, bila
joj je ta to je roena 1906, u godini konja, po

starom kalendaru, to je govorilo da je suvie

snanog karaktera za jednu enu. Zbog toga je do
sada niko nije bio zaprosio.
Znao sam i taj podatak, to rekoh ocu, a on me,
na kraju, zapita da li pristajem da je uzmem za
enu. Devojka i njena porodica bie sreni ako je
bude zaprosio. Samo ako ti pristaje, sve e biti
vrlo brzo sreeno, ree on. Ali, nastavi, ako
pristane, imam jo jednu molbu za tebe. Ako vas
dvoje budete imali decu, poalji dete na usvajanje,
kao to je tvoja majka pristala da se odrekne svoga
deteta zbog tebe. Ne mora unapred da kae
Savako i njenoj porodici nita o tome, ve im kai
kada za to bude dolo vreme. to se pre vena,
bie bolje. Priredi venanje im godina alosti za
mnom proe. Ne znam ko bi mogao da bude
posrednik u tvom venanju,28 ali ti i tvoja majka
ete nai pogodnu osobu zajedno s porodicom
Kaikava, kada za to doe vreme.
Poto je neuobiajeno dugo govorio, otac od
umora zatvori oi, pokuavajui da povrati dah.
Izgledao je smireno, kao da je bio uveren da u
ispuniti njegove elje. Majka i ja ga vratismo u
prvobitni poloaj i on nastavi da lei na leima.
Sledeeg dana kod oca se javie simptomi
uremije. Nita vie nije mogao da jede, stalno je bio
u polusnu, a poe i da govori kao da je u delirijumu.
iveo je jo tri dana, do poetka oktobra, a jedino
to smo mogli da razumemo od onoga to je
govorio tih dana bilo je ime moje majke inu i
28 Nakoodo je re koja se koristi za ovakve posrednike u japanskim venanjima,
to je slino naim kumovima. (Prim. prev.)

isprekidan naziv za Most snova, naziv koji je

neprekidno ponavljao. Most snova bile su poslednje
rei koje je moj otac izgovorio.
Okane je bila dola u avgustu da nam pomogne,
a im je, nedelju dana posle smrti, bila odrana
budistika sluba sedmog dana, ona se vrati u selo.
Roaci koje nismo viali godinama okupljali su se u
naoj kui na slubama i trideset petog i etrdeset
devetog dana, ali se njihov broj postepeno
smanjivao, sve do stotog dana od smrti, kada se
pojavilo samo njih dvoje-troje.
Idueg prolea diplomirao sam na vioj koli 29 i
upisao prava na univerzitetu. Posle smrti mog
prilino nedrutvenog oca, broj posetilaca u naoj
kui se jo vie smanji, tako da se na kraju sve
svelo na Savako i njene roditelje, koji su nas jedini
redovno poseivali jedanput nedeljno. Majka je
provodila sve vreme u kui, molei se pred kunim
oltarom, u kome je bila postavljena memorijalna
ploica za moga oca. Samo ponekad bi ona, za
promenu, izvadila koto moje majke i kratko svirala
na njemu. Poto je u kui bilo veoma tiho, mi
ponovo odglavismo bambusove cevi, pa se
povremeno ulo njihovo udaranje. Kaikava ih je
popravio tako to je odsekao nove cevi od mlade
grane bambusa, pa smo onda po ceo dan sluali
njihovo klaktanje, koje sam mnogo voleo.
Majka je dobro izdrala sve napore oko negovanja
moga oca, a onda i prireivanja budistikih
29 U Japanu osnovna kola traje est godina, a srednja i via kola po tri, tako da je
broj godina kolovanja pre univerziteta isti kao kod nas ukupno dvanaest. (Prim.
prev.)

ceremonija posle njegove smrti. Uvek je delovala

pribrano i smireno, a njeno lice bilo je sve lepe i
izgledalo sve zdravije. Ponekad samo, ona bi osetila
umor, pa bi je neka od slukinja masirala. Savako ju
je takoe masirala, kada bi bila kod nas.
Jednog dana, kada je svileno drvo poelo da
cveta, ja odoh do paviljona, znajui da u tamo da
zateknem majku i Savako. Majka je leala u svom
uobiajenom poloaju, na dva jastuka, a Savako ju
je vredno masirala.
Savako odlino masira, zar ne?, rekoh joj ja.
Ona je stvarno izvanredna!, odgovori majka.
Ne poznajem nikoga ko bi mogao da se meri s
njom. Toliko me opusti da me doslovno uspava dok
me masira. Oseam se tako lepo!
Savako stvarno zna da koristi svoje ruke, da li si
uila negde masau?, zapitah je ja.
Ne, niko mi nije pokazivao, odgovori ona, ali
masiram svoje roditelje svakog dana, pa sam tako
sama nauila.
Stvarno je odlina, ree majka. Ona bi
postidela svakog profesionalca. Tadasu, neka malo
proba i na tebi.
Nije mi potrebna masaa. Ali mogla bi mene da
obui, pa da i ja nauim da masiram.
Zato bi ti uio?, pitala je majka.

Onda bih i ja mogao da te masiram, za toliko bih

mogao da nauim.
Ali tvoje ake su mnogo grublje.
Za mukarca i nisu toliko grube. Zar ne, Savako,
pogledaj.
Da vidim, ree Savako i uze me za ruke. Hej,
pa ti ima ba lepe nene ruke! Bie odlian
maser!
To je zato to se nikada nisam mnogo bavio
sportom.
Bie sve dobro, nauie brzo, ree mi Savako.
Tokom nekoliko nedelja Savako mi je pokazivala
razliite tehnike masae, a ja sam ih primenjivao na
majci. Nekada sam je toliko golicao svojim dodirima
da se smejala.
U julu, nas troje bismo ponekad sedeli u vrtu i
uivali u sveini veeri. Kao i moj otac, uzimao bih
nekoliko flaa piva i stavljao ih u jezerce, ispod
bambusovih cevi, da ih tu ohladim. Majka bi takoe
popila nekoliko aa, ako bih je nudio, ali je Savako
odbijala da pije.
Majka bi zatapala svoja gola stopala u vodu,
govorei:
Savako,
treba
da
proba
ovo.
Neverovatno je svee i mnogo prija!
Ali Savako je samo sedela u svojoj prilino
formalnoj letnjoj odei, sa svilenim pojasom vrsto
stegnutim oko kimona. Imate veoma lepa

stopala, govorila bi majci. Ne bih nikako mogla da

svoja runa stopala zaronim tu pored vaih.
Savako mi je izgledala suvie rezervisano. Mogla
je ba da bude malo slobodnija i intimnija sa
osobom koja e joj uskoro biti svekrva. Ali ona je
uvek delovala toliko zabrinuto, suvie je pokazivala
elju da zadovolji sagovornika, a u njenim reima
esto je bilo prizvuka neiskrenosti. ak i njeno
ponaanje prema meni bilo je suvie staromodno,
naroito kada se uzme u obzir da je diplomirala u
srednjoj koli, gde se devojke prilino oslobode.
Moda e je venanje promeniti, ali u tom trenutku
nisam mogao da se oduprem utisku da su odnosi
meu nama kao odnosi gospodara i slukinje.
Moda je ba ta osobina bila presudna u odluci mog
oca da mi nju predloi kao nevestu, ili je moda
majina oputenost i snaga linosti stvarala jak
kontrast, pa mi je izgledala takva. Nekako mi nije
delovala kao devojka koja bi uskoro trebalo da
postane lan nae male porodice.
Mesec ili dva poto su opali cvetovi sa svilenog
drveta i drveta nara, u vreme kada je poela da
cveta mirta, a bokvica da zri, postao sam toliko
vet u masai da sam samouvereno pozivao majku
da doe u paviljon da je masiram.
Dobro, ako ba eli, ali samo nekoliko minuta,
odgovarala bi ona.
Naravno, masirao sam je umesto Savako im
devojka nije bila tu, ali sam tada poeo da, ak i
kada bi ona bila sa nama, govorim: Hajde, Savako,
skloni se da ja probam, a ti me posmatraj i

proveravaj. Ne mogavi da zaboravim dane kada

sam tu sisao svoju maehu, sada sam nalazio
zadovoljstvo u tome da je masiram. Ba nekako u
to vreme Savako, koja je do tada imala zapadnjaku
frizuru, poe da nosi visoku tradicionalnu japansku
frizuru imada, koja je posebno isticala njeno lepo
lice, kao na starim grafikama. Ona se oigledno
pripremala za godinjicu oeve smrti, koja se
pribliavala i kada je trebalo da se odri budistika
sluba. Majka je takoe naruila novu odeu za tu
priliku, a meu njima i sveani ogrta od
tamnoljubiastog satena, s cvetovima trandavilja
izvezenim na suknji i irokim belim pojasom od
svile, na kome je bilo utisnuto sedam jesenjih
cvetova.
Sluba je bila odrana u hramu Hjakumanben, a
veera je sluena u njihovim odajama. I majka i ja
smo primetili koliko su nam roaci bili hladni i
nekako odsutni. Neki od njih su otili im su zapalili
mirisne tapie, ne ostavi na veeri. Jo od oeve
enidbe nekadanjom zabavljaicom, mnogi roaci
su se drali rezervisano prema nama. A sada, da
stvar bude jo gora, ja sam bio veren s
batovanovom erkom. Mogao sam samo da
zamislim ta su priali o nama, ali nisam mogao da
oekujem da e se ponaati ovoliko hladno. Majka
je to podnosila sa svojom uobiajenom mirnoom,
ali je Savako, koja se prilino namuila da se obue
prikladno za ovakvu priliku, izgledala tako
obeshrabreno da mi ju je bilo ao.
Poinjem da razmiljam o tome kako e tek
izgledati nae venanje, rekoh majci, da li misli
da e ovi ljudi uopte doi?

Zato brine o tome? Ne eni se ti zbog njih,

dovoljno je ako ste ti i Savako sreni. Majka nije
izgledala zabrinuto, ali ubrzo ja shvatih da je
ogorenje naih roaka mnogo vee nego to sam
mogao da zamislim.
Okane, koja je dola iz Nagahame da bi
prisustvovala slubi u hramu, ostala je kod nas
nekoliko dana, a onog jutra kad je trebalo da krene,
pozva me da je ispratim kroz umu kod svetilita.
Okane, da li ima neto da mi kae?, zapitah
je.
Da, ree.
Mislim da znam o emu eli da pria. Mora da
je neto oko mog venanja, zar ne?
Nije to jedina
razgovaramo.

stvar

kojoj

hou

da

Pa, ta je onda?
Pa..., poe ona, ali ne sme da se naljuti,
Tadasu.
Neu se ljutiti, hajde priaj, rekoh.
Ti e to sigurno uti od nekoga drugog pre ili
kasnije, pa je bolje da ti ja sada kaem. Pa mi onda
ispria sledeu priu.
Mnogi roaci su se protivili mojoj enidbi sa
Savako, ali to nije bila jedina stvar s kojom se nisu
slagali. Vie nego enidba Kaikavinom erkom,

njima je smetao moj odnos s maehom. Da bi bilo

jasno, rei u da su mislili da meu nama postoji
incest. Kako oni kau, rekla mi je Okane, majka i ja
smo poeli s odnosima jo dok je otac bio iv, a
otac je, poto je znao da se nee oporaviti od
bolesti, to tolerisao ak nas je i ohrabrivao. Neki
su u ogovaranjima ili toliko daleko da su poeli da
se glasno pitaju ija je beba koja je onako na brzinu
poslata u Tanbu, da ona nije moje dete, a ne moga
oca.
Razmiljao sam kako su ti ljudi koji su nas
izbegavali i nisu dolazili kod nas godinama, uopte
mogli da uju takva ogovaranja. Ali mi Okane
objasni da mnogo ljudi u komiluku odavno iri
takve glasine o nama. Izgleda da su znali da majka
i ja provodimo mnoge asove zajedno u paviljonu
kod svilenog drveta, a odatle su dole i druge
glasine. Moji roaci su onda zakljuili da je otac na
samrti sredio da se oenim sa Savako, devojkom
koja je zbog svoga porekla jedina htela da prihvati
takav odnos. To to je otac uredio da se oenim
govorilo je da on u stvari eli da ja i posle njegove
smrti nesmetano nastavim nemoralne odnose sa
svojom maehom. Kaikava je bio svestan te
situacije kada je pristao da mu se erka uda za
mene, a Savako je pristala na brak samo da bi
ispunila elju svojih roditelja da je zbrinu. Ne treba
ni rei da su oni bacili oko na nau imovinu. Tako su
roaci bili besni prvo na ulogu moga oca u svemu
tome, pa na moju maehu, pa na mene, pa na
Kaikavu, a tek onda na njegovu erku tim redom.
Tadasu, treba mnogo da pripazi ta radi!,
upozori me Okane, gledajui me nekako otro.

Ljudi svata priaju i mogu da kau jo gore

stvari!
Neka priaju ono to ele. Takve prie e uskoro
biti zaboravljene, odgovorih ja.
Ne znam ta e biti. Moda e svi oni ipak doi
na venanje idueg meseca, ree mi ona na
rastanku.
Nae venanje bee odrano jednog povoljnog
dana30 u novembru te godine. Da bih zadovoljio
majku, obukao sam oev crni svileni kimono, s
porodinim grbom na leima. Na venanju se
pojavilo veoma malo naih roaka, pa su ak
izostali i oni s majine strane. Najvie je bilo roaka
porodice Kaikava. Doktor Kato i njegova ena bili
su toliko ljubazni da pristanu da nam budu
posrednici na venanju. Doktor je nekada godinama
amaterski izuavao igru u pozoritu No, pa je bio
veoma srean to mu se na venanju pruila prilika
da otpeva nekoliko stihova iz poznate drame
Takasago.31 Dok sam sluao njegov zvuni glas,
moje misli behu veoma daleko.
Posle venanja, ponaanje moje neveste Savako
prema majci i meni nije se mnogo promenilo.
Putovali smo na nekoliko dana u Naru i svetilite
30 Japanci pridaju mnogo vanosti takozvanim horoskopskim srenim i nesrenim
danima, pa ih obavezno uzimaju u obzir prilikom planiranja vanih dogaaja u
ivotu. Taj horoskop se naziva Kigaku (Uenje o ivotnoj energiji Ki). (Prim. prev.)
31 No je stara forma japanskog pozorita, koje se prvobitno prikazivalo samo na
dvoru. U drami koja se zove Takasago govori se o dva veoma udaljena borova
drveta koja gaje veliku meusobnu ljubav, to simbolizuje snana i poetina
oseanja koja i ljudi mogu da osete jedni prema drugima. Neke pesme stihovi iz te
drame esto se u Japanu pevaju na venanjima. (Prim. prev.)

Ise,32 ali sam tokom tog medenog meseca

preduzimao sve mere da ona ne ostane u drugom
stanju. Spolja gledano, odnos moje majke sa mnom
i s mojom nevestom bio je neverovatno
harmonian. Majka je spavala u sobi s verandom od
dvanaest tatamija, a Savako i ja smo spavali u
mojoj sobi od est tatamija. To je bilo tako jer sam
ja jo studirao i zavisio od porodinih prihoda, a sve
poslove oko finansija i upravljanja kuom vodila je
majka.
Majka je tih dana vodila tih i oputen ivot.
Zabavljala se tako to je poela da veba kaligrafiju
stila Konoe, da ita klasinu japansku knjievnost,
svira koto ili seta kroz vrt. Uvek kada bi se zamorila,
danju ili nou, pozivala je Savako ili mene da je
masiramo. Tokom dana masirali bismo je u
paviljonu, ali tokom noi ona je pozivala Savako da
doe u njenu sobu. Povremeno bi nas troje odlazilo
zajedno u pozorite ili na neki krai izlet, ali se
majka pokazala prilino stroga kada je bio u pitanju
novac, pa nas je esto upozoravala kad bismo
napravili, po njenom miljenju, neki nepotrebni
troak. Posebno je bila stroga kada je u pitanju bila
Savako, stalno joj proveravajui sve raune i
izdatke za hranu.
Majka je izgledala sveije i mlae nego ikada, a
zaokruglila se bila toliko da je poela da dobija
podvaljak. Da je otac mogao da je vidi tako
zadovoljnu i zaokrugljenu, sigurno bi bio srean.

32 Nara je grad, stara prestonica Japana, blizu Kjota i poznato je turistiko mesto.
Svetilite Ise je jedno od najstarijih svetilita stare japanske vere into takoe
mesto koje obilazi veliki broj turista. (Prim. prev.)

iveli smo mirno, a ja za to vreme zavrih jo dve

godine na univerzitetu. Ali jedne noi u junu, oko
jedanaest sati, neposredno poto sam otiao u
postelju, dotra Savako i poe da me trese,
pozivajui me da ustanem.
Tvoja majka, tvoja majka!, vikala je pourujui
me i vukui prema njenoj spavaoj sobi. Dogodilo
se neto strano!, vikala je.
Majko!, povikah ja kad sam uao u sobu, ta
se to dogodilo, kai? Ona je leala potrbuke,
stenjui, a jastuk je drala ispod lica obema
rukama.
Vidi ta joj je uradila!, viknu mi Savako i podie
okrugli ventilator, koji je bio pored majinog
uzglavlja. Ispod njega videla se spljotena stonoga.
Savako mi objasni da ju je majka pozvala da je
masira i da ju je masirala skoro itav sat. Dok ju je
masirala, majka je bila leala na leima, diui
ravnomerno. Savako joj je masirala stopala i none
lanke, kada je, u jednom trenutku, majka vrisnula
od bola i telo joj se potpuno iskrivilo. Savako je
pogledala prema njoj i videla kako joj preko leve
dojke prelazi velika stonoga. Moja ena je zgrabila
ventilator i njime bukvalno zbrisala stonogu sa
majinih grudi, bacivi je na pod i spljotivi je
podnojem ventilatora.
Da sam je samo ranije primetila..., govorila je
Savako, bleda kao krpa. Bila sam se toliko unela u
masau da sam se jednostavno iskljuila...

Doktor Kato je brzo stigao, pokuao je da je

reanimira, dajui joj injekcije jednu za drugom, ali
sve to izgleda nije delovalo. Majka je oigledno sve
vie patila, boja lica joj je bila tamna, a disanje
ubrzano i sve je ukazivalo da je njeno stanje sve
gore i gore. Doktor Kato ostade uz nju, inivi sve
to moe da je spase, ali u zoru stanje joj se jo
vie pogoralo i ona je umrla.
Straan udarac za sve vas, ree nam doktor
Kato pre nego to je krenuo.
Ja sam kriva, ja sam kriva, ponavljala je
Savako, glasno plaui.
Nemam nameru da pokuam da opiem oseanja
koja su me obuzela: strah, bol, beznae,
obeshrabrenost, sve me je to preplavilo, kao u
nekim talasima. Nisam mogao da krivim nikoga,
bez validnih dokaza, ali nisam mogao da pobegnem
od nekih sumnji koje poee da me obuzimaju.
Prolo je etrdeset godina otkako je moj deda
sagradio ovu kuu, koja je u vreme smrti moje
maehe bila moda jo lepa, s bojama drvea i
rastinja oko nje i patinom koja jo lepim ini stare
japanske kue. U vreme kada je kua izgraena,
drvee je sigurno bilo mnogo mlae i manje visine,
ali je tek sada dobilo svoj satenski sjaj. Jedna od
najstarijih zgrada u naoj kui bila je kua za ajne
ceremonije, koju je deda izgradio u vrtu, a koja je,
kako se seam iz detinjstva, tada bila puna
stonoga. Ali kako sam ja rastao, stonoge su poele
da se pojavljuju i u paviljonu i u glavnom delu kue.
Deavalo se da naiemo na stonogu na verandi ili u

velikoj sobi, u kojoj su otac i majka spavali. Ona,

takoe, mora da je povremeno nailazila na stonoge,
a verovatno ih je viala i Savako, kada je ila da je
masira. Kad sam pomislio na to, poeh da dolazim
na ideju da majina smrt moda i nije bila potpuno
sluajna. Da nekome nije palo na pamet da
upotrebi stonogu za svoje namere?, pomislio sam.
Moda je samo eleo da napravi neslanu alu, ne
mislei da bi ujed insekta mogao da bude fatalan.
Ali kad se uzme u obzir da je majka imala slabo
srce, takva mogunost moda je postajala
privlana. ak i ako ne uspe, takva zamisao nikada
ne moe da dovede u opasnost svog aktera jer niko
ne moe da dokae takvu nameru.
Moda je stonoga dopuzala na njene grudi
sluajno. Majka je bila osoba koja je vrlo lako padala
u san, posebno kada je bila oputena dugom
masaom. U takvim situacijama vrlo brzo bi pala u
san i poela da hre. Ona nije elela da je mnogo
pritiskaju dok je masiraju, ve je volela da je samo
blago glade po koi, kako bi mogla da spava. Svako
ko joj je bio u blizini, ko ju je masirao, mogao je da
stavi na nju sve to bi mu palo na pamet, pa i
insekta. Kad sam utrao u njenu sobu, ona je leala
licem prema podu, jauui od bola, ali Savako mi je
rekla da je ona, dok ju je masirala, bila leala na
leima. Bilo mi je teko da poverujem da je Savako
mogla da vidi stonogu na njenim grudima ako joj je
masirala stopala, a ova bila okrenuta prema podu i
leala na stomaku. Majka nije bila bez odee, bila je
obuena u svoju odeu za spavanje. Ako joj se
insekt uvukao u kimono, Savako nije mogla da ga
vidi. Mora da je znala da je unutra.

Ovo su sve samo moje pretpostavke, nita vie.

Ali poto su se takve misli dugo rojile po mojoj
glavi, nisam lako mogao da ih se oslobodim. Zbog
toga moda ovde i piem o tome. U svakom sluaju,
tu svoju sumnju hteo sam da sauvam kao tajnu,
bar dok sam ja iv.
Otada su prole jo tri godine.
Kada sam zavrio studije, pre dve godine, dobio
sam posao slubenika u banci u kojoj je moj otac
bio direktor. Prolog prolea, iz razloga koje javno
nisam izneo, razveo sam se od Savako. Njena
porodica je postavila niz veoma tekih uslova da bi
pristali na razvod, ali sam ja na kraju pristao na
sve. Pria je toliko komplikovana i neprijatna da
nemam elju da piem o tome. U isto vreme kada
sam preduzeo korake da se razvedem, prodao sam
nau kuu apljino gnezdo, koja je za mene bila
puna lepih i tunih uspomena. Od tog novca
izgradio sam malu kuu u blizini hrama Honen, za
sebe i Takeija, koga sam doveo da ivi sa mnom. U
poetku se tome protivio i sam Takei i njegovi novi
roditelji, ali sam uspeo da ih ubedim. Zamolio sam
Okane, koja je tiho ivela u Nagahami, da doe kod
nas i brine se o Takeiju, makar nekoliko godina.
Sreom, ona je u svojoj ezdeset etvrtoj godini jo
dobrog zdravlja, i nije joj teko da se brine o njemu.
Ako je to tvoja elja, pomoi u ti oko malog,
rekla mi je i ostavila svoje penzionersko utoite da
bi ivela s nama. Takei ima est godina. U poetku
je bio veoma rezervisan prema Okane i meni, ali
sada smo postali veoma bliski. Idue godine on e
poi u kolu. Ono to me ini najsrenijim je to to
veoma lii na majku. Ne samo fiziki, ve je od nje

nasledio mirnou, otvorenost i srdanost prema

ljudima.
Ne nameravam da se ponovo enim. Jednostavno
elim da to due ivim s Takeijem, jedinom vezom
koja mi je ostala s majkom. Zbog toga to je moja
majka umrla kada sam bio jo deak, a moji otac i
maeha kada nisam jo bio toliko star, elim da
ivim s Takeijem bar dok ne odraste. Da ga
potedim samoe koju sam ja dugo oseao.

27. jun 1931. (godinjica majine smrti)

Tadasu Otokuni

MAJSTOR
TETOVIRANJA

Bee to doba kada su ljudi cenili plemenitu vetinu

lake zabave, kada ivot nije bio toliko surova borba
kao sada. Bee to dokono doba, doba kada je
profesionalna dovitljivost mogla da obezbedi
izvanredan ivot, to je bogatu i plemenitog porekla
mladu gospou odravalo uvek u tako dobrom
raspoloenju da dvorske dame i geje nisu
prestajale da se smeju.
U ilustrovanim ljubavnim romanima toga doba, u
pozoritu kabuki, gde su grubi junaci, kao Sadekuro
i Diraju, bili pretvarani u ene svugde su lepota i
snaga bile jedno. Ljudi su inili sve to su mogli da
se ulepaju, ak su neki traili da im se boje unose
u njihovu plemenitu kou. areni crtei od linija i
boja igrali su po ljudskim telima.

Posetioci u etvrtima zadovoljstva u Edou vie su

voleli da uzmu nosae palankina, koji su bili divno
istetovirani; kurtizane iz etvrti Joivara i Tacumi
zaljubljivale su se u istetovirane mukarce. Meu
onima koji su bili tako iskieni bili su ne samo
kockari, vatrogasci i njima slini ve i pripadnici
trgovake klase, ak i samuraji. S vremena na
vreme odravane su izlobe, gde su se uesnici
svlaili da prikau svoja filigranski ukraena tela,
pljeskali se ponosno, gordi na svoje nove ukrase, i
nalazili mane jedan drugom.
Bio je jedan izuzetno vet mladi majstor
tetoviranja, koji se zvao Seikii, a koga su hvalili na
sve strane kao umetnika ravnog aribunu ili
Jacuheiju, i mnogo desetina ljudi nudilo je svoju
kou umesto svile njegovoj etkici. Najvie radova
koji su privlaili panju na izlobama tetoviranja bilo
je njegovo. Druge su, moda, vie cenili zbog
vetine senenja ili majstorstva u upotrebi
cinobera, ali je Seikii bio uven zbog svoje
nesravnjive odvanosti i senzualnog arma svojih
dela.
Seikii je ranije zaraivao za ivot radei kao
slikar ukijoe33 grafika u koli koja je pripadala
Tojokuniju i Kunisadi, to se veoma dobro osealo u
njegovoj umetnosti, uprkos tome to je od statusa
slikara pao na crtaa na koi. Seikii je bio takav da
niko ija ga koa ili telo nisu zainteresovali nije
mogao da kupi njegove usluge. Klijenti koje bi
primio, morali su izbor crtea da potpuno prepuste
njegovom nahoenju; on je odreivao i cenu, a bili
33 Ukijoe japanske estampe ili grafike u boji, otisci u drvetu. (Prim. prev.)

su primorani da ceo mesec ili dva izdre uasan bol

koji su zadavale njegove igIe.
Duboko u srcu mladi majstor krio je tajno
zadovoljstvo i nikom znanu elju. On je uivao u
bolovima koje su ljudi oseali dok je iglama
prodirao u njih, muei njihovu oteklu, kao krv
crvenu kou, i to su glasnije stenjali, vee je bilo
udno Seikiijevo uivanje. Kau da je senenje i
bojenje svetlocrvenom bojom bilo najbolnije i da su
to bile tehnike u kojima je najvie uivao.
Kada bi neki ovek bio uboden pet ili est stotina
puta tokom redovnog rada predvienog za jedan
dan i onda se potopio u toplo kupatilo da izvue
boje, pao bi pred Seikiijem polumrtav, ali bi ga
ovaj hladno pogledao i sa zadovoljnim izrazom na
licu rekao: Rekao bih da boli. A kada bi izmodeni
ovek urlao u mukama ili krgutao zubima i krivio
usta kao da umire, Seikii bi mu rekao: Ne
ponaajte se kao dete. Saberite se, jo niste ni
poeli da oseate moje igle. I nastavljao bi da
tetovira, miran kao uvek, pogledajui povremeno sa
strane na ovekovo uplakano lice. Ali ponekad bi
neki beskrajno odvaan ovek stegao zube i
podneo sve stoiki, ne dozvolivi sebi ni da se
namrti. Tada bi se Seikii nasmeio i rekao mu: A,
ti si od onih tvrdoglavih! Saekaj samo, uskoro e ti
se celo telo tresti od bolova. Sumnjam da e to
moi da izdri...

***

Ve je dugo Seikii u sebi gajio elju da stvori

remek-delo na koi lepe ene. Ta ena trebalo je da
uz lepotu ima i odreene posebne crte karaktera,
jer lepo lice i savreno telo nisu bili dovoljni da ga
zadovolje. Iako je obiao sve tada poznate lepotice i
vladarke u etvrtima zadovoljstva u Edou, nije
mogao da pronae nijednu koja bi mogla da
odgovori njegovim zahtevima. Nekoliko godina
prolo je bez uspeha, lice i silueta idealne ene
nastavili su da mu opsedaju misli, ali je odbijao da
napusti svoje nade.
Jedne letnje veeri, etvrte godine kako je
zapoeo potragu, Seikii je sluajno prolazio pored
restorana Himsei, u etvrti Fukagava u Edou,
nedaleko od svoje kue, kada je opazio golo, kao
mleko belo ensko stopalo kako izviruje ispod
zavesa na nosiljci koja je prolazila. Za njegovo otro
oko ljudsko stopalo bilo je isto tako izraajno kao i
lice. Ovo koje je video bilo je savreno. Fino izvajani
prsti, nokti kao koljke s obale kod Enoime, koje se
prelivaju u svim duginim bojama, kao biser obla
peta, koa toliko blistava da je izgledalo kao da je
kupana u prozirnoj vodi planinskih izvora to je
stvarno bilo stopalo koje je trebalo hraniti ljudskom
krvlju, stopalo koje je bilo stvoreno da gazi po
ljudskim telima. Ovo je, bez svake sumnje, bilo
stopalo one jedinstvene ene koja mu je stalno
izmicala. Poelevi da makar na trenutak vidi njeno
lice, Seikii je poeo da prati nosiljku, ali poto ju je
sledio kroz nekoliko ulica i prolaza, konano ju je
potpuno izgubio iz vida.

Tako se Seikiijeva dugo gajena elja pretvorila u

strasnu ljubav. Jednog jutra, krajem prolea sledee
godine, stajao je na verandi nainjenoj od bambusa
u svojoj kui u Fukagavi, zurei u vazu s naslikanim
omoto34 ljiljanima kad je uo kako neko ulazi na
batenska vrata. I onda se pojavila mlada devojka
za koju je znao da dolazi od jedne njegove
prijateljice, geje iz oblinje etvrti Tacumi.
Gospoa mi je naloila da vam predam ovaj
ogrta i molila da budete tako dobri da ga islikate,
rekla je devojka i odvila bou boje afrana, iz koje
je izvadila enski svileni ogrta zavijen u omot od
debelog papira, na kojem je bio naslikan portret
glumca Toakua; uza sve to bilo je i pismo.
U pismu ga je prijateljica molila za maloas
pomenutu uslugu i istovremeno mu saoptila da
devojka koja mu donosi poruku uskoro treba da
postane geja i da radi pod njenom zatitom. Nada
se, kae u pismu, ako nije zaboravio stare prijatelje,
da nee odbiti da ponudi svoju zatitu ovoj devojci.
Mislim da te nikada ranije nisam video, rekao je
Seikii, posmatrajui je napeto. Izgledala je kao da
ima jedva petnaest-esnaest godina, ali je na
njenom licu bilo toliko udne lepote i ono je odavalo
tako veliko iskustvo kao da je godine provela u
etvrti zabave i ve zavela bezbrojne mukarce. U
njenoj lepoti ogledali su se snovi pokolenja
zanosnih ljudi i ena koji su iveli i umrli u ovoj
velikoj prestonici, u kojoj su sabrani svi gresi i
bogatstvo nacije.
34 Omoto jedna od uvenih kola keramike. (Prim. prev.)

Seikii ju je zamolio da sedne na verandu, kako bi

mogao da proui njeno fino, otkriveno stopalo,
samo u elegantnim sandalama od slame. Da li si
izila iz Himseija u nosiljci jedne noi u julu prole
godine? To mora da si bila ti?, zapitao je on.
Mogue, odgovori ona smeei se ovom
pitanju. Moj otac je tada jo bio iv i esto me je
tamo vodio.
Godinama sam ekao na tebe i sada te prvi put
stvarno vidim. Ali, video sam tvoje stopalo i seam
ga se... Ui unutra za trenutak, imam neto da ti
pokaem.
Ona je ve mislila da krene kad ju je on uzeo za
ruku i poveo uza stepenice do svog ateljea, koji je
gledao na iroku reku. Tamo je uzeo dve slike
zavijene u svitak i odvio ih pred njom. Jedno je bilo
platno koje je predstavljalo kinesku princezu,
ljubimicu surovog cara Cua iz dinastije Sang. Leala
je opruena na niskoj ogradi stepenita, dok joj je
duga haljina od islikanog brokata padala dopola
stepenita, a krhko telo jedva da je moglo da izdri
teret zlatne krune ukraene koralom i lazurom. U
desnoj ruci drala je veliki vinski pehar prinet
usnama, dok je gledala oveka privezanog za stub
muenja u bati nie nje. Ruke i noge su mu bile
lancima privezane za uplji bakarni stub u kojem
treba da se zapali vatra. I princeza i rtva s glavom
okrenutom prema njoj i oima sklopljenim kao da
time pokazuje da je spreman da prihvati sudbinu,
bili su na slici zastraujue ivotni.

Dok je devojka gledala ovu udnu sliku, usne su

joj drhtale, a oi zasijale. Postepeno, lice je poelo
da joj se menja i postaje sve slinije princezinom. U
slici kao da je nala skriveni deo sebe.
Ovde su prikazana tvoja prava oseanja, rekao
joj je Seikii, zadovoljan, dok ju je posmatrao.
Zato si mi.pokazao neto tako uasno?,
zapitala je devojka, pogledavi ga, i on je video da
je pobledela.
Ta ena, to si ti. Njena krv tee kroz tvoje telo,
rekao je i razvio drugu sliku pred njom.
To platno je nosilo naziv: rtve. Na sredini slike
stajala je mlada ena oslonjena o stablo tronog
drveta i zurila preko gomile ljudskih tela koja su joj
leala pod nogama. Ptiice su letele oko nje
pevajui veselo, a oi su joj sijale pune ponosa i
zadovoljstva. Nije se znalo da li je to bila slika
bojnog polja ili prolene bate u cvatu. Dok je
gledala sliku, devojka je osetila da u njoj nalazi
neto to je dugo krila u mraku sopstvenog srca.
Ova slika kazuje tvoju budunost, rekao je
Seikii, pokazujui enu pod trenjom, koja je bila
slika i prilika mlade devojke. Svi ovi ljudi
upropastie svoje ivote zbog tebe.
Molim te, skloni ih, rekla je devojka drhtei,
okrenula i se na drugu stranu kao da pokuava da
pobegne od njihove i privlane snage, i pala pred
njih niice i dalje sva uzdrhtala.

Najzad je ponovo progovorila: Priznajem,

priznajem da ; si u pravu; ja sam ista kao ta ena...
Ali, molim te, skloni slike.
Ne govori tako kao da si kukavica, rekao joj je
Seikii s pakosnim osmehom, pogledaj je malo
bolje, nee se vie tako gaditi. Ali devojka nije
htela da digne pogled i leala je glave zarivene u
rukave, govorei neprekidno da se plai i da eli da
ode. Ne, mora da ostane ovde, nainiu od tebe
pravu lepoticu, rekao je on pribliavajui joj se.
Sakrivenu
pod
kimonom
drao
je
boicu
anestetikog sredstva koju je pre izvesnog vremena
dobio od jednog lekara Holananina.

***

Jutarnje sunce se presijavalo u reci, inei da mali

atelje izgleda kao da gori. Zraci sunca prelamali su
se u vodi i odbijali stvarajui zlatne talase na
papirnim pominim zidovima i na licu devojke koja
je duboko spavala. Seikii je zatvorio vrata i uzeo
instrumente za tetoviranje, ali je izvesno vreme
samo sedeo ushien, uivajui u potpunosti u njenoj
neverovatnoj lepoti. Mislio je kako nikada ne bi
mogao da se umori gledajui njeno kao maska
mirno lice. I kao to su drevni Egipani ukrasili
svoju udesnu zemlju piramidama i sfingama, on se
spremao da ukrasi istu kou ove devojke.
Najzad je podigao etkicu stegnutu u levoj ruci,
spustio njen vrh na devojina lea i iglom, koju je

drao u desnoj ruci, poeo da pravi skicu. Oseao je

kako mu se duh rastapa u kao ugalj crni tu koji je
ubrizgavao u njenu kou, a svaka kap cinobera s
Rjukjua,35 koju je meao s alkoholom i utiskivao u
kou, bila je kao kap njegove krvi. U ovim bojama je
video nijanse sopstvenih strasti.
Ubrzo je dolo vee i mirni proleni dan bliio se
kraju, ali Seikii nije prestajao da radi, niti se
devojka budila. Kad je sluga iz kue geji dolazio da
se raspita o njoj, Seikii ga se oslobodio rekavi da
je ona davno otila. I satima kasnije, kada je mesec,
visei nad kuama s druge strane reke, inio da
kue du obale izgledaju kao da se kupaju u nekoj
nestvarnoj svetlosti, tetoviranje jo nije bilo ni upola
zavreno. Seikii je nastavio da radi pod svetlou
svea.
Nije bilo lako utisnuti ak ni jednu jedinu kap
boje, jer je sa svakim ubodom igle Seikii isputao
teak uzdah i oseao kao da probada sopstveno
srce. Malo-pomalo, takice na koi poele su da
dobijaju oblik ogromnog pauka crne udovice i kada
je nono nebo u zoru poelo da bledi, ovaj zlokobni
stvor rairio je svojih osam nogu i obgrlio cela
devojina lea.
U punoj svetlosti prolene zore amci su poeli da
plove uz i niz reku, dok su im vesla kripala u
jutarnjoj tiini.
Crepovi na krovovima zasjali su na suncu, a
izmaglica poe da nestaje iznad belih jedara koja su
35 Rjukju ime koje su Evropljani dali svim ostrvima izmeu Kjuua (najjunijeg
japanskog velikog ostrva) i Formoze (Tajvana). Meu njima je i Okinava. (Prim.
prev.)

treperila na povetarcu. Najzad je Seikii odloio

etkicu i pogledao istetoviranog pauka. To
umetniko delo bilo je najvelianstveniji napor koji
je uinio u svom ivotu. Sada, kad ga je zavrio,
srce mu je bilo potpuno lieno oseanja.
Dva tela su izvesno vreme mirovala i onda je
Seikii tihim promuklim glasom koji se drhtavo
odbio od zidova sobe rekao: Celu svoju duu stavio
sam u ovu tetoviranu sliku, samo da bih te uinio
stvarno lepom. Sada nema vie ene u Japanu koja
moe da se poredi s tobom. Vie nema ega da se
plai, svi mukarci e biti tvoje rtve.
Kao da mu odgovara, iz devojinih usta zauo se
slab uzdah... Lagano, ona je poela da se vraa
svesti, i sa svakim njenim drhtavim dahom paukove
noge su se micale kao da su ive.
Mora da pati, pauk te je zarobio svojim
nogama.
Na to je ona lagano otvorila oi, gledajui
bezizrazno. Pogled joj je postajao sve istiji i jasniji
dok najzad, kao to meseeva svetlost postaje sve
jasnija, njene oi ne zasijae bletavo.
Hou da vidim ta si mi istetovirao, rekla je ona
kao da govori u snu, ali s prizvukom autoriteta u
glasu. Mora da sam postala veoma lepa ako si mi
dao svoju duu.
Prvo mora da se okupa da se boja pojavi,
proaptao je Seikii saaljivo. Bojim se da e
boleti, ali budi hrabra bar jo malo.

Mogu sve da podnesem za lepotu, rekla je ona i

nasmeila se uprkos bolu koji joj je strujao kroz telo.
Kako voda pee! ... Ostavi me samu i ekaj u
sobi! Ne podnosim da me mukarac vidi kako
patim!
Kada je izila iz kade, suvie slaba i da se obrie,
devojka je odgurnula ruku koju joj je Seikii pruio
da joj pomogne i pala u bolovima na pod, stenjui
kao u runom snu. Rasputena kosa vila joj se oko
lica sva razbaruena, a beli tabani njenih nogu
ogledali su se u ogledalu iza nje.
Seikiija je zapanjila promena koja se dogodila sa
stidljivom i slabom devojkom kakva je bila jue, i
postupio je kao to mu je rekla, otiavi da je eka
u studiju. Posle otprilike jednog asa ona je dola
paljivo obuena, s vlanom i sjajnom kosom
uredno oeljanom i sputenom na ramena.
Naslonjena na ogradu na verandi, pogledala je u
bledo i mutno nebo. Oi su joj se sjale i u njima nije
bilo ni traga bola.
eleo bih da ti poklonim i ove slike, rekao je
Seikii, stavljajui svitke pred nju, uzmi ih i idi.
Ona ga je oinula pogledom britkim kao ma.
Vie se niega ne plaim, i ti si moja prva rtva!,
viknula je dok joj je u uima odjekivala pobednika
pesma.
Dozvoli mi da jo jednom pogledam ono to sam
istetovirao, zamolio je Seikii.

Lagano, devojka je klimnula glavom i pustila da

joj kimono klizne s ramena. U tom trenutku na
njena sjajno istetovirana lea pade zrak sunca i
pauk je bio spaljen plamenovima koji ga zahvatie.

LOPOV

Bilo je to pre mnogo godina, u koli u kojoj sam se

pripremao za Kraljevski univerzitet u Tokiju.
Moji cimeri u domu za uenike i ja provodili smo
dosta vremena uei pod sveama (vrlo malo
uenja bilo je ukljueno u sve to), a jedne noi,
dugo poto su svetla ugaena, nas etvorica smo
upravo to radili, skupili se oko svee i priali.
Seam se da smo imali jedan od naih
zbunjujuih, vatrenih razgovora o ljubavi
problemu koji nas je u to vreme ozbiljno muio.
Zatim, prirodnim razvojem dogaaja, razgovor se
okrenuo ka temi zloina nali smo se kako
raspravljamo o temama kao to je prevara,
lopovluk, ubistvo.
Od svih zloina najverovatnije je da e ovek
poiniti ubistvo. To je bio Higui, sin poznatog
profesora, sa svojom izjavom. Ali ne verujem da

bih ikada mogao da ukradem prosto ne bih mogao

to da uradim. Mislim da bih mogao da budem
prijatelj s bilo kojom vrstom ljudi, ali mi se ini da
lopov pripada drugoj vrsti. Senka neodobravanja
prela je preko njegovih lepih crta. Nekako je to
mrtenje isticalo njegovu lepotu.
ujem da se desila kraa u domu skoro. Ovog
puta govorio je Hirata. Zar se nije to desilo?, pitao
je okreui se ka Nakamuri, naem drugom cimeru.
Da, i kau da je neko od studenata.
Kako znaju?, pitao sam.
Pa, nisam uo sve detalje. Nakamura je spustio
ton do poverljivog aputanja: Ali deava se toliko
esto da mora da je neko iznutra.
Ne samo to, ubacio se Higui, jedan od
momaka u severnom krilu uao je u sobu pre neki
dan, kada je neko gurnuo vrata iznutra, tresnuo ga
po licu i pobegao niz hodnik. Ovaj ga je pojurio, ali
dok je stigao do dna stepenica, vie nije mogao da
ga vidi. U sobi je primetio da su mu koveg i knjige
u neredu, to dokazuje da je u pitanju lopov.
Da li mu je video lice?
Ne, sve se prebrzo desilo, ali je rekao da je
izgledao kao jedan od nas, da je bio obuen kao mi.
Navodno je otrao niz hodnik s kaputom preko
glave jedno je sigurno, kaput mu je imao grb s
cvetom puzavice.

Puzavice?, upitao je Hirata. Pa to nita ne

dokazuje. Moda sam to ja umiljao, ali mislim da
je bacio sumnjiv pogled na mene. U istom trenutku
osetio sam da sam napravio zajedljiv izraz, poto je
cvet puzavice na grbu moje porodice. Sluajno ba
te veeri nisam nosio moj sako s grbom.
Ako je jedan od nas, nee biti jednostavno
uhvatiti ga. Niko ne eli da veruje da je lopov meu
nama. Pokuavao sam da prevaziem stid koji sam
oseao zbog tog trenutka slabosti.
Ne, uhvatie ga za nekoliko dana, rekao je
Higui odluno. Oi su mu sijale. Ovo je tajna, ali
kau da obino krade stvari u svlaionici kupatila, i
ve dva-tri dana deurni profesori vode rauna o
tome. Sakriju se iznad i gledaju kroz malu rupu.
Oh? Ko ti je to rekao?, pitao je Nakamura.
Jedan od deurnih profesora. Ali ne mora sad
svima da objavi.
Ako ti toliko zna, verovatno zna i lopov! Hirata
je rekao s gaenjem.
Ovde moram da objasnim da Hirata i ja nismo bili
prijateljski raspoloeni jedan prema drugom. U
stvari, u to vreme, jedva da smo se i podnosili.
Kaem mi, ali u stvari je prvi Hirata poeo snano
da me ne podnosi. Prema onome to mi je prijatelj
preneo, jednom je rekao s prezirom da ja nisam ono
to svi misle da jesam, da je imao priliku da me
prozre. I ponovo: Muka mi je od njega. Nikada mi
nee biti prijatelj. teta je to imam bilo ta s njim.

To mi je priao samo iza lea; nikada mi nije

direktno rekao tako neto, iako je bilo oigledno da
me prezire. Ali nije bilo u mojoj prirodi da zahtevam
objanjenje. Ako neto nije u redu sa mnom, trebalo
bi da mi kae otvoreno, rekao sam sebi. Ukoliko on
nema dovoljno ljubaznosti da mi kae ta je u
pitanju, ili ako misli da ne vredi gubiti vreme sa
mnom, onda ni ja neu misliti o njemu kao o
prijatelju. Oseao sam se pomalo usamljeno kada
bih mislio o njegovom preziru prema meni, ali se
nisam u stvari mnogo brinuo oko toga.
Hirata je bio lepo graen i predstavljao je ba
onakvu vrstu mukosti kojom se naa kola
ponosila, dok sam ja bio mrav, bled i trkljast. Bilo
je neeg nespojivog kod nas dvojice u samim
korenima: morao sam da se pomirim s injenicom
da ivimo u odvojenim svetovima. Osim toga,
Hirata je bio strunjak za dudo visokog ranga, a
miii koje je pokazivao kao da su govorili: uvaj
se ili u te ispraiti! Moda je bilo kukaviki s moje
strane to sam prema njemu zauzeo tako mekan
stav i, bez sumnje, njegova fizika snaga jeste me
plaila; ali, na svu sreu, bio sam prilino
ravnoduan u trivijalnim pitanjima ponosa i
prestia. Ba me briga koliko me drugi preziru; dok
mogu da nastavim da verujem u sebe, nemam
potrebu da oseam ogorenje prema njemu. Tako
sam odluio i na taj nain sam mogao da
odgovorim na Hiratinu aroganciju svojom hladnom
velikodunou. ak sam i rekao jednom od
mladia: ta mogu ako me Hirata ne razume, ali
bez obzira na to, cenim njegove vrline. I zaista
sam verovao u to. Nikada se nisam smatrao
kukavicom. Bio sam ak i prilino uobraen mislei

o sebi kao o osobi koja mora da je plemenitog

karaktera kad moe da hvali Hiratu iz dubine srca.
Grb puzavice? Te noi kada je Hirata iznenada
bacio pogled na mene, taj zlobni pogled u njegovim
oima doveo mi je nerve na ivicu. ta bi taj pogled
mogao da znai? Da li je znao da je na mom
porodinom grbu cvet puzavice? Ili sam ja to
umislio zbog mojih oseanja? Ukoliko Hirata sumnja
na mene, kako da se postavim u toj situaciji? Moda
bi trebalo da se dobroudno nasmejem i kaem: Pa
onda sam i ja pod sumnjom, poto nosim isti grb.
Ukoliko bi se ostali smejali sa mnom, bio bih
siguran. Ali pretpostavimo da jedan od njih, Hirata
na primer, bude sve sumorniji i sumorniji ta
onda? Kada bih zamiljao tu scenu, shvatao sam da
ne mogu da se otkrivam impulsivno.
Zvui blesavo da ovek brine oko takve stvari, ali
tokom te kratke tiine razne misli jurile su mi kroz
glavu. U ovakvim situacijama, kakva je stvarna
razlika izmeu nevinog oveka i pravog kriminalca?
Tada sam osetio da proivljavam zebnju i izolaciju
pravog kriminalca. Do pre nekog trenutka, bio sam
jedan od njihovih prijatelja, jedan od predstavnika
elite nae poznate kole. Ali sada, makar samo u
sopstvenom umu, bio sam izgnanik. To je bilo
apsurdno, ali sam patio zbog nemoi da im se
poverim. Oseao sam se nelagodno zbog i
najmanje Hiratine udi Hirate koji je trebalo da mi
bude jednak.
Lopov pripada drugoj vrsti. Higui je ovo
verovatno rekao usput, ali su mi sada njegove rei
zloslutno odjekivale u umu.

Lopov pripada drugoj vrsti... Lopov! Kakvo

pogrdno ime! Pretpostavljam da ono to lopova ini
drugaijim od drugih ljudi nije toliko samo
kriminalno delo, koliko njegova namera da ga
sakrije po svaku cenu, pritisak pokuaja da to izbaci
iz glave, tamni strahovi koje nikada ne sme da
prizna. Sada sam i ja bivao opkoljen tom tamom.
Pokuavao sam da ne verujem da sam pod
sumnjom; a bio sam zabrinut zbog strahova koje
nisam mogao da priznam ni najbliim prijateljima.
Naravno, mora da mi je Higui verovao kada nam je
ispriao ono to je uo od deurnih profesora. Ne
idite okolo da priate o tome, rekao je, a meni je
bilo drago. Ali zato bi mi bilo drago?, mislio sam.
Naposletku, Higui me nikada nije sumnjiio.
Nekako sam poeo da se pitam koji je bio motiv da
nam kae.
Takoe mi je palo na pamet da, ako ak i
najplemenitija osoba ima kriminalnih namera,
moda ja nisam jedini koji se pita kako je to biti
lopov. Moda su i ostali pomalo oseali istu vrstu
nelagode, isto ushienje. Ukoliko je tako, onda
Higui, koga je deurni profesor izdvojio kao nekoga
s kim bi podelio svoju tajnu, mora da se. oseao
veoma ponosnim. Izmeu nas etvorice, on je bio
osoba kojoj se najvie moglo verovati, o njemu se
najmanje mislilo kao o nekom ko pripada toj drugoj
vrsti. Ukoliko je on osvojio to poverenje zbog toga
to je dolazio iz bogate porodice i bio sin poznatog
profesora, onda jedva da sam mogao da izbegnem
da mu zavidim. Ba kao to je njegov socijalni
status poboljavao njegov moralni karakter, tako je
i moje poreklo bio sam svestan da sam student na
stipendiji, sin siromanog farmera umanjivalo moj

status. To to oseam neku vrstu divljenja u

njegovom prisustvu, za mene nije imalo veze s tim
da li sam lopov. Nas dvojica jesmo pripadali
razliitim vrstama. Oseao sam da to mi je vie
verovao, sa svojim iskrenim, otvorenim stavom, da
je jaz izmeu nas dvojice bio sve vei. to smo
prijateljskije pokuavali da se ponaamo, alei se
naizgled prisno, ogovarajui i smejui se zajedno, to
se razdaljina meu nama poveavala. Nije bilo
nieg to sam tim povodom mogao da uradim.
Dugo vremena posle brinuo sam da li treba da
nosim sako sa cvetom puzavice na grbu. Moda
ukoliko ga okolo nosim nonalantno niko ne bi
obratio panju. Ali zamislite da ga vide, taman
dovoljno da kau: Aha, on ga ima! Neki bi
sumnjali na mene ili bi potisnuli svoje sumnje
prema meni ili me saaljevali zato to sam sumnjiv.
Ukoliko bih se stideo ili se oseao nelagodno ne
samo sa Hiratom i Higuijem ve i s drugim
studentima, i ukoliko bih se oseao obaveznim da
skinem sako, to bi se inilo jo sumnjivijim. Ono od
ega sam zazirao nije bila samo injenica da sam
osumnjien, zazirao sam i od onih neprijatnih
emocija koje bi se pojavile kod drugih. Ako bih
stvorio sumnju u glavama drugih, stvorio bih i
prepreku izmeu sebe i onih koji su mi uvek bili
prijatelji. ak ni sama kraa nije izgledala tako
runo kao sumnje koje bi njome bile izazvane. Niko
nije eleo da o meni razmilja kao o lopovu: dokle
god nije bilo dokaza, eleli bi da se drue sa mnom
slobodno kao i uvek, primoravajui se da mi veruju.
Inae, ta bi prijateljstvo znailo? Lopov ili ne, bio
bih kriv za vei greh nego to je ukrasti od
prijatelja: greh da sam pokvario prijateljstvo.

Sejanje sumnje o meni bilo je kriminalno delo. Ono

jeste gore od krae. Da sam oprezan, pametan
lopov ne, ne bi trebalo to tako da predstavljam
da sam bio lopov s najmanje savesti i razumevanja
za druge, pokuao bih da odrim svoj ugled
neukaljanim, pokuao bih da budem otvoren sa
svojim prijateljima. Da se ponaam prema njima sa
iskrenou i toplinom, kojih nikada ne treba da se
stidim, dok svoje krae izvodim u tajnosti. Moda
bih bio ono to ljudi zovu besramni lopov. Ukoliko
se na to gleda sa stanovita lopova, to je
najiskreniji stav koji treba zauzeti. Istina je da
kradem, ali podjednako je istina da cenim svoje
prijatelje, rekao bi takav ovek. To je tipino za
lopova, zato i pripada drugoj vrsti. U svakom
sluaju, kada sam poeo tako da razmiljam, nisam
mogao a da ne postanem svestan daljine izmeu
mene i mojih prijatelja. I pre nego to sam postao
svestan toga, osetio sam se kao pravi lopov.
Jedan dan sam sakupio hrabrost i nosio sako s
grbom u dvoritu kole. Sluajno sam sreo
Nakamuru i poeli smo zajedno da etamo.
Usput, rekao sam, uo sam da nisu jo uhvatili
lopova.
Tako je, odgovorio je Nakamura, gledajui na
drugu stranu.
Zato nisu? Zar nisu mogli da mu postave
klopku u kupatilu?
Nije se pojavio tamo ponovo, ali jo moe da se
uje o stvarima koje su ukradene na drugim

mestima. Pria se da su deurni profesori pozvali

Higuija pre neki dan i izgrdili ga to je dozvolio da
njihov plan procuri.
Higuija?, oseao sam kako boja nestaje s mog
lica.
Da..., uzdahnuo je bolno, a suza mu se slila niz
obraz. Mora da mi oprosti! Skrivao sam to od
tebe do sada, ali mislim da treba da zna istinu.
Ovo ti se nee svideti, ali ti si jedan od onih koga
deurni profesori sumnjie. Ne volim da priam o
tome nikada nisam sumnjao u tebe ni na
trenutak. Verujem u tebe. I zato to u tebe verujem,
prosto sam morao da ti kaem. Nadam se da mi
nee zameriti.
Hvala ti to si mi rekao. Zahvalan sam ti. Ja
sam i sam bio u suzama. Ali u isto vreme sam
mislio: Konano se dogodilo! Ma koliko da sam se
toga plaio, oekivao sam da e i ovaj dan doi.
Hajde da ne priamo vie o tome, rekao je
Nakamura da me utei. Oseam se bolje sada
kada sam ti rekao.
Ali ne moemo da ne mislimo o tome samo zato
to mrzimo da priamo o tome. Zahvalan sam ti na
ljubaznosti, ali ja nisam jedini koji je ponien
doneo sam sramotu i tebi kao svom prijatelju. Sama
injenica da sam pod sumnjom ini me nevrednim
prijateljstva. Na bilo koji nain da na to gleda,
ugled mi je uniten. Zar nije tako? Sigurno e mi i
ti okrenuti lea.

Kunem se da neu nikada i ne mislim da si me

osramotio. Nakamura se zabrinuo zbog mog
prekornog tona. Nee ni Higui. Kau da je uinio
sve to je mogao da te odbrani pred profesorima.
Rekao im je da bi pre posumnjao na sebe nego na
tebe.
Ali i dalje me sumnjie, zar ne? Nema svrhe da
me tedi. Kai mi sve to zna. Radije bih da bude
tako.
Onda mi je Nakamura s oklevanjem objasnio: Pa,
izgleda da su deurni profesori dobili razliite vrste
dojava. Jo otkako je Higui priao previe one noi
nije vie bilo kraa u kupatilu, zato te sumnjie.
Ali ja nisam jedini ko ga je uo!, nisam ovo
rekao, ali mi je misao odmah pala na pamet. To me
je nateralo da se oseam jo usamljenije i bednije.
Ali kako su znali da nam je Higui rekao? Bilo
nas je samo etvorica te noi, pa ako niko drugi nije
znao i ako mi Higui i ti verujete...
Morae sam da zakljui, rekao je Nakamura
uz moleiv pogled. Zna ko je rekao. Nije te dobro
procenio, ali ne elim da ga kritikujem.
Iznenada mi je zebnja prola kroz telo. Oseao
sam kao da Hiratine oi besno gledaju u moje.
Da li si mu priao o meni?
Da... Ali nadam se da shvata da to nije
jednostavno poto sam prijatelj i tebi i njemu. U
stvari, Higui i ja smo se dugo s njim sino

raspravljali i rekao je da naputa spavaonicu.

Moram da izgubim jednog prijatelja zbog drugog.
Uhvatio sam Nakamurinu ruku i vrsto je stisnuo.
Zahvalan sam na prijateljima poput tebe i
Higuija, rekao sam, a suze su mi potekle iz oiju.
Nakamura je takoe plakao. Prvi put u ivotu
oseao sam da sam zaista doiveo toplotu ljudskog
saaljenja. Za tim sam tragao dok me je muio
oseaj bespomone izolacije. Bez obzira na to
koliko sam okrutan lopov mogao da budem, nikada
nita ne bih mogao da ukradem od Nakamure.
Nakon kraeg vremena sam rekao: Pravo da ti
kaem, nisam vredan nevolja koje vam stvaram. Ne
mogu da stojim po strani i gledam kako gubite tako
dobrog prijatelja zbog nekoga poput mene. Iako mi
ne veruje, ja ga ipak potujem. On je daleko bolji
ovek od mene. Priznajem njegovu vrednost kao i
svakog drugog. Pa to se ne bih umesto njega ja
iselio, ako je do toga dolo? Molim te, pusti mene
da idem, a vas trojica moete da nastavite da ivite
zajedno. ak i ako sam sm, oseau se bolje.
Ali nema razloga da ti ode, rekao je Nakamura
glasom punim emocije. Priznajem i ja njegove
dobre strane, ali ti si onaj koga gone. Neu stati na
njegovu stranu kada je tako nefer. Ako ti ode, i mi
treba da odemo. Zna kako je tvrdoglav jednom
kada je odluio da odlazi, nee hteti da menja
miljenje. to da ga ne pustimo da radi kako hoe?
Moemo i da ekamo da se urazumi i izvini. Ionako
nee trebati mnogo vremena da se to desi.
Ali on se nikada nee vratiti da se izvini. Mrzee
me zauvek.

Izgledalo je da Nakamura misli da oseam prezir

prema Hirati. Oh, ne mislim da je tako, brzo je
odgovorio. Drae se svoje rei to je njegova
slabost, ali i snaga meutim, kada bude znao da
je pogreio, izvinie se i priznati greku. To je jedna
od njegovih dobrih strana.
Bilo bi dobro kada bi se to desilo..., rekao sam
zamiljeno. Moda e se vratiti, ali ne verujem da
e mi ikada biti prijatelj... Ali si u pravu, stvarno ima
dobrih strana. Samo bih eleo da i mene voli.
Nakamura je spustio ruku na moje rame kao da
titi svog jadnog prijatelja, dok smo se bezvoljno
vukli po travi. Bilo je vee i blaga magla se digla
iznad kole: izgledalo je kao da smo ostrvo
okrueno beskrajnim sivim morem. Tu i tamo
nekoliko studenata koji su ili u drugom smeru,
bacili bi pogled ka meni i proli. Ve znaju, pomislio
sam, bojkotuju me. Osetio sam ogromnu
usamljenost.
Te noi izgledalo je da je Hirata promenio
miljenje; nije pokazivao nameru da se seli. Ali je
odbio da razgovara sa nama ak i s Higuijem i
Nakamurom. Ipak, za mene je bilo nemogue da
odem u ovom trenutku, shvatio sam. Ne samo to
bih zanemario ljubaznost svojih prijatelja ve bih
izgledao jo krivlji. Moram da saekam jo malo.
Ne brini se, moja dva prijatelja su mi stalno
govorila. im ga uhvate, cela situacija e se
reiti. Ali ak i poto je prolo nedelju dana,
kriminalac je i dalje bio na slobodi, a krae su bile

sve ee. Na kraju je ak i Nakamuri i Higuiju

nestalo neto para i nekoliko knjiga.
Pa, vas dvojica ste konano dobili svoje, zar ne?
Ali imam oseaj da nas ostale niko nee dirati.
Seam se Hiratinog podsmeljivog pogleda, dok je
izgovarao ovu sarkastinu primedbu.
Nakon veere Nakamura i Higui bi obino odlazili
u biblioteku, a Hirata i ja smo bili ostavljeni da se
suoimo. Ovo mi je bilo toliko neprijatno da sam
poeo da veeri provodim van spavaonice, kao i
ostali odlazio sam u biblioteku ili u duge etnje.
Jedne noi oko devet i trideset doao sam iz etnje,
a Hirate nije bilo, niti su se ostali jo vratili. Otiao
sam da pogledam u spavau sobu, ali je i ona bila
prazna. Onda sam se vratio u radnu sobu i otiao
do Hiratinog stola. Tiho sam otvorio njegovu fioku i
iskopao preporueno pismo koje mu je stiglo od
kue pre nekoliko dana. U pismu su bile tri
novanice od po deset jena, od kojih sam jednu
oputeno uzeo i stavio u svoj dep. Zatim sam
ponovo zatvorio fioku i ponosno odetao u hodnik.
Onda sam otiao do dvorita, prepreio put preko
teniskog terena i krenuo ka mranom ulegnuu s
korovom gde sam uvek zakopavao stvari koje
ukradem. Ali u tom trenutku neko je uzviknuo:
Lopov!, i zaskoio me s lea, obarajui me
udarcem u glavu. Bio je to Hirata.
Hajde! Da vidimo ta to krije u depu!
Dobro, dobro, ne mora tako da se dere, mirno
sam odgovorio smejui mu se. Priznajem da sam
ukrao novac koji ti je stigao. Ako mi ga zatrai,

vratiu ti ga, a ako kae da idem s tobom, krenuu

kuda god mi naredi. Razumemo se, zar ne? ta jo
eli?
Izgledalo je da Hirata okleva, ali je uskoro poeo
da me besno amara. Meutim, bol nije bio sasvim
neprijatan. Odjednom sam se osetio osloboen
tekog tereta koji sam nosio.
Nema svrhe da me ovako tue kada sam ti pao
pravo u zamku. Napravio sam tu greku zato to si
bio tako siguran u sebe mislio sam: to doavola
ne bih mogao da ukradem od njega?' Ali si me ti
sada otkrio, tako da je to sve. Kasnije emo se tome
zajedno smejati.
Pokuao sam da se dobroudno rukujem s
Hiratom, ali me je on zgrabio za okovratnik i
odvukao ka naoj sobi.
Hej, momci, uhvatio sam lopova! Ne moete rei
da je mene prevario! Hirata se epurio po sobi i
gurnuo me dole ka Nakamuri i Higuiju, koji su se
vratili iz biblioteke. Poto su uli komeanje, drugi
deaci iz spavaonice su doli u gomili ispred naih
vrata.
Hirata je u pravu!, rekao sam dvojici svojih
prijatelja ustajui s poda. Ja sam lopov. Pokuao
sam da govorim normalnim tonom, oputeno kao i
uvek, ali sam shvatio da sam prebledeo.
Pretpostavljam da me mrzite, rekao sam im. Ili
me se stidite... Vi ste obojica poteni, ali ste
svakako lakoverni. Zar vam nisam iznova i iznova
govorio istinu? ak sam i rekao: Nisam osoba za

koju mislite da sam. Hirata je ovek kom treba

verovati. On se nikada nee prevariti. Ali niste
shvatali. Rekao sam vam: ak i ako se ponovo
sprijateljite s Hiratom, nikada se nee sprijateljiti sa
mnom!' ak sam iao tako daleko da sam rekao:
Znam bolje od bilo koga koliko je Hirata dobar
deko! Zar nije tako bilo? Nikada vas nisam lagao,
zar ne? Moda se pitate to se nisam otkrio i rekao
istinu. Mora da mislite da sam vas ipak varao. Ali
pokuajte da budete na mom mestu. ao mi je, ali
kraa je stvar koju ne mogu da kontroliem. Ipak,
nisam voleo to vas varam, pa sam vam istinu
rekao zaobilaznim putem. Nisam mogao da budem
iskreniji od toga vaa je greka to niste
prepoznali moje nagovetaje. Moda mislite da sam
perverzan, ali nikada nisam bio ozbiljniji. Verovatno
se pitate to ne prestanem da kradem ako toliko
elim da budem iskren. Ali to nije fer pitanje. Vidite,
roen sam lopov. Pokuao sam da budem iskren s
vama koliko sam mogao u datim okolnostima. Nita
drugo nisam mogao da uradim. Pa i tada me je
pekla savest zar nisam traio da se ja iselim
umesto Hirate? Nisam pokuavao da vas prevarim,
to sam zaista hteo da uradim za vae dobro. Istina
je da sam krao od vas, ali je isto tako istina da sam
va prijatelj. Apelujem na vae prijateljstvo: elim
da shvatite da ak i lopov ima oseanja.
Nakamura i Higui su stajali u tiini, mirkajui
zaprepaeni.
Pa, vidim da mislite da sam ba bezobrazan.
Jednostavno me ne razumete. Pretpostavljam da tu
nema pomoi poto vi pripadate drugoj vrsti.
Osmehnuo sam se da sakrijem svoju gorinu i

dodao: Ali poto sam vam prijatelj, upozoriu vas

da ovo nije poslednja ovakva stvar koja se desila.
Budite na oprezu! Vas dvojica ste se sprijateljili s
lopovom zbog svoje lakovernosti. Verovatno ete
naleteti na nevolju kada odete u svet. Moda imate
bolje ocene u koli, ali Hirata je bolji ovek. Hiratu
ne moete prevariti!
Kada sam ga pohvalno izdvojio, Hirata je
napravio suv izraz i pogledao na drugu stranu. U
tom trenutku izgledao je udno, bolesno oputen.
Mnogo je godina prolo od tada. Postao sam
profesionalni lopov i esto sam bio iza reetaka; pa
ipak, ne mogu da zaboravim ta seanja posebno
moja seanja na Hiratu. Kad god treba da neto
ukradem, vidim njegovo lice pred sobom. Vidim ga
kako se epuri nadmeno kao i uvek, podrugljivo mi
se smejui: Ba kao to sam i sumnjao! Da. On je
bio osoba od vrline sa svetlom budunou. Ali je
svet udno mesto. Moje predvianje da e naivni
Higui naleteti na nevolju bilo je pogreno:
delimino pod oevim uticajem, imao je odlinu
karijeru putovao je u inostranstvo, imao doktorsku
titulu, a danas zauzima visoku poziciju u
Ministarstvu eleznica. U meuvremenu, niko ne
zna ta se desilo s Hiratom. Nije ni udo to mislimo
da je ivot nepredvidiv.
Uveravam svog itaoca da je ova pria istinita.
Nisam ovde napisao nijednu la. I kao to sam se
nadao da e Nakamura i Higui poverovati da
delikatne moralne skrupule mogu postojati u srcu
lopova poput mene, nadam se da ete i vi.

Ali moda mi ni vi neete verovati. Osim naravno

(ako mi se moe oprostiti to tako neto predlaem)
ukoliko i vi kojim sluajem ne pripadate mojoj vrsti.

PUPOLJAK

Kao da si malo oslabio, zar ne? Da li je sve u redu?

Ne izgleda najbolje ovih dana...
TO mu je u prolazu rekao njegov prijatelj T. kada
su se nedavno susreli u Ginzi.36 Okadu to podseti da
je prethodnu no proveo s Aguri i on se iznenada
oseti umorno kao nikad do tada. Nije pretpostavljao
da se T. alio na njegov raun, u stvari na raun
njegovog odnosa s Aguri. Taj odnos bio je poznat
svima, jer ne bee neobino da ga skoro
svakodnevno sreu kako s Aguri eta po Ginzi, u
centru Tokija. Ali za Okadu, s njegovim napetim
nervima i gordou, T-jeva primedba zvuala je
uznemirujue. Moda zato to mu je to isto govorio
svako ko bi ga sreo da je oslabio. Ve je vie od
godinu dana kako to traje, a u poslednjih est
meseci promene na njemu bile su vidljive skoro
svakog dana. Njegovo dobro graeno telo kao da se
36 Ginza je jedna od centralnih ulica u Tokiju, a tako se zove i kvart kome ova ulica
pripada. (Prim. prev.)

topilo. U poetku je uobiajavao da se gleda u

velikom ogledalu posle kupanja, da proveri koliko je
oslabio, ali se sada ve plaio da gleda. Do pre
godinu-dve ljudi su mu govorili da ima lepo, ali
vitko telo, koje deluje skoro kao ensko, ime se na
neki nain i ponosio. ak se i alio na svoj raun:
Kad mene pogleda, seti se neke ene, zar ne?
Nemoj da ti svata pada na pamet!
Njegovo telo je podsealo na ensko posebno u
donjem delu. Seao se kako je nekada voleo da
stoji ispred velikog ogledala u javnom kupatilu 37 i da
rukama gladi svoje zaokrugljene bokove, kao u
neke mlade devojke. Njegovi kukovi i listovi na
nogama bili su ak toliko zaokrugljeni da ga je
veselilo to deluju debelo, kao kod kelnerice iz
nekog restorana s kuvanim jelima i rotiljem. S
druge strane, Aguri je imala tanke kukove i noge, a
tada, imala je samo etrnaest godina, izgledala je
kao neka lepotica iz zapadnih zemalja. Kad bi u
kupatilu ispruila svoje gole noge pored njegovih,
izgledala je jo lepe. Ali, po svemu drugom, ona je
bila prava mukaraa. Oborila bi ga na lea, sedala
na njega, hodala po njemu, skakala po njegovim
bokovima, gazila ih kao da eli da razvije naviljak
testa... A sada, kakve je bedne tanke noge imao!
Nekada su mu i kolena i lanci na nogama bili
zaokrugljeni, ali sada su mu kosti patetino virile
kroz kou, video se svaki njihov pokret. Vene su mu
bile vidljive i liile su na debele batenske gliste. I
zadnjica mu se stanjila, pa kad bi sedao na neto
tvrdo, inilo se kao da dve daske lupaju jedna o
37 Japanci vole da se kupaju u javnim kupatilima, u kojima imaju mnogo vie
komfora nego u njihovim malim stanovima i kuama. U takvim kupatilima ima i
velikih ogledala i drugih pogodnosti, a ona su esta mesta i za druenje. (Prim.
prev.)

drugu. Odnedavno su mu virila i rebra, svako od

njih bilo je toliko jasno istaknuto da je njegova
pojava liila na skelet izloen u kolskom
prirodnjakom kabinetu. On je uvek voleo da
mnogo jede i mislio je da mu je makar stomak
teritorija koju mravost ne moe da napadne, ali se
sada i on stanjio, pa su bukvalno mogli da se nazru
unutranji organi. Uz svoje lepe noge, on je ranije
voleo, ak bio ponosan, na svoje vitke ruke, pa je
esto koristio i najmanji povod da zavrne rukave,
kako bi ih pokazao. Posebno su se njegove ruke
sviale enama, koje su im se divile i zavidele mu
na njima, pa se on na taj raun esto alio sa
svojim prijateljicama. Sada te ruke nisu vie bile za
pokazivanje, ni kao vitke, enstvene, ni kao muke,
snane. To vie nisu mogli da nazovu rukama, ve
da ih opiu kao dva tanka tapa koja tre iz
njegovog tela. Vie nisu bile ruke, nego dva komada
tankog drveta. Dve tanke olovke koje vise na
njegovom telu. Izmeu kostiju vie nije bilo mesa,
ve su se praznine produbljivale. Koliko dugo jo
ovo moe da traje, pitao se povremeno, koliko
dugo jo mogu da slabim? udio se kako jo moe
da se kree i mota tamo-amo, s tako zastraujuim
izgledom. Bio je zahvalan bogovima to je iv, ali
plaio se sve vie.
Ove misli su ga toliko uznemiravale da Okada
iznenada dobi napad vrtoglavice. Osetio je snanu
utrnulost u zadnjem delu glave, zadrhtala su mu
kolena i pao je s nogama podvuenim pod telo, kao
da ga je neko snano udario odozgo. Nije bilo
sumnje da su njegovi nervi bili krivi za njegovo
stanje, ali je znao i da je za to krivo preterano
odavanje zadovoljstvima, seksualnim i ostalim, od

ega je verovatno dobio i dijabetes. Nije bilo svrhe

kajati se sada zbog svega to je inio, ali mu je bilo
ao to e za sve to morati uskoro da plati. I to da
plati onim to mu je bilo veoma drago, da izgubi
svoj lepi izgled, ono na ta je donedavno najvie bio
ponosan. Jo sam u tridesetim, zato moram da
ovako brzo izgubim zdravlje?, pitao se. Poeleo je
da zaplae, pa lupi stopalom o zemlju od besa.
Saekaj samo malo, vidi ovaj prsten! Ovaj
plavozelene boje! Ba bih volela da znam kako bi
izgledao na mom prstu, ree mu Aguri, koja se
iznenada zaustavila i povukla ga za ruku. Zurila je u
jedan od izloga na Ginzi. Dok mu je govorila,
mahala je akom ispred Okadinog nosa, ispruajui
i sastavljajui prste u pesnicu. Njeni dugi, tanki
prsti, tako meki da su izgledali da su stvoreni samo
radi zadovoljstva, sijali su pod zracima majskog
popodnevnog sunca i privlaili jednim posebnim
zavodljivim armom.
Seao se da je jednom u Nankingu posmatrao
prste neke pevaice dok su se odmarali na tabli
stola, kao latice nekog dragocenog cveta iz
staklene bate, a on pomislio kako na svetu nema
lepe i delikatnije stvari od ruku lepih Kineskinja. Ali
Agurine ake su bile samo neto vee od ruku tih
pevaica, bile su dimenzija blizu onih kakve su
imala druga obina ljudska bia. Ako su ake
pevaica iz Kine bile kao latice cvetova iz staklene
bate, Agurine ruke su kao latice mladog sveeg
poljskog cvea. Jo su ga vie privlaile, jer nisu bile
tako izvetaene kao ruke Kineskinja. Mogao je
samo da zamisli kako bi lep buket cvea mogao da
se napravi od latica kao to su njene ruke...

ta misli, je l ti se svia? Ona stavi ake na

metalnu ipku ispred izloga, pritisnu ih jako da se
prsti iskrivie u obliku polumeseca, kao u pozi
igraice, pa se zagleda u svoje prste skoro
zaboravljajui na prsten.
Okada neto promrmlja, ali odmah zaboravi ta je
rekao. I on je zurio u njene ake, u te lepe prste
koje je tako dobro poznavao... Prolo je nekoliko
godina otkako je poeo da se igra tim finim
komadima mesa, trljajui ih svojim prstima i
oblikujui ih, kao da su od gline, gurajui ih u svoj
dep, da ih upotrebi kao greja u hladne dane,
stavljajui ih sebi u usta, pod pazuho, na svoje
obraze. Ali dok je on neprekidno stario, njene
tajanstvene ruke su svake godine bile sve mlae i
mlae. Kad je Aguri imala etrnaest godina,
izgledale su kao da su suve i imale ukastu boju, s
jedva vidljivim borama, ali sada, u sedamnaestoj,
koa na njenim rukama bila je bela i meka, a ak i u
hladne dane bile su toliko glatke da bi pomislio da
e njena boja koe da postidi zlato na njenom
prstenu. Detinjaste male ake, tako nene kao u
odojeta, i pohotljive kao kod prostitutke, kako su
svee i mladalake bile, uvek neumorno traei
zadovoljstva!
Ali nikako nije mogao da zaboravi na pitanje
zato mu se pogoralo zdravlje. Samo pogled na
njene ake podseao ga je na ta su ga sve one
navele da uini u tim tajnim sobama u kojima su se
njih dvoje viali. Samo kad je pomislio na to, glava
ga zabole od nagle elje za njom.... Dok je zurio u
njene prste, poe da razmilja o drugim delovima
njenog tela. Ovde, na dnevnoj svetlosti i u guvi

pretrpane trgovake ulice, video je njena gola

ramena... njene dojke... njen stomak... butine...
noge... jedno po jedno, svi delovi njenog tela redali
su
se
pred
njegovim
oima
lebdei
sa
zastraujuom ivou, kao da nailaze u talasima. I
smrvi ga njeno telo i sva njegova teina od pedeset
i neto kilograma, koja se navali na njega... U
jednom trenutku Okada je pomislio da e pasti u
nesvest, ali pre nego to se zaljuljao povikao je na
samog sebe: Idiote!, i tako uspeo da uvrsti svoje
noge i ostane na njima.
Idemo li u kupovinu?, zapita Aguri, kao da nita
ne primeuje.
Naravno.
Krenue prema stanici Sinbai, odakle je vozom
trebalo da odu u Jokohamu.38
Danas bi Aguri trebalo da bude srena, pomislio
je. Odluio je da je potpuno ponovi u stranim
radnjama u Jokohami, kao to su Artur Bond i
Lejn Kraford, ali da svrate i do juvelira iz Indije i
do kineskog krojaa... Ti si prava egzotina
lepotica, rekao joj je. Japanska kimona kotaju
mnogo vie nego to vrede, a tebi bolje stoje neke
druge stvari. Pogledaj ene sa Zapada ili Kineskinje,
one znaju kako treba da se naminkaju i srede, da
svoje figure i izgled upotrebe na najbolji mogui
38 Jokohama je grad, velika luka, izgraen u drugoj polovini 19. veka na obali
Pacifika, tridesetak kilometara jugozapadno od Tokija, da bi u sebe primio prve
strance kada se Japan otvorio prema svetu posle skoro trovekovne izolacije. Zbog
toga je u vreme dogaanja u ovoj prii, u prvoj polovini 20. veka, jo mnogo radnji
sa stranom robom u Jokohami, kakvih u Tokiju jo nema. (Prim. prev.)

nain, a da na to ne potroe suvie novca. Ti tako

treba da radi od sada...
Zbog toga je Aguri jedva ekala taj dan. Dok je
hodala pored njega, diui malo tee zbog vruine
ranog leta, a njena bela koa bila sva pod debelim
slojem znoja zbog tekog flanelskog kimona, koji je
stezao njene duge mlade udove, razmiljala je o toj
novoj nemoguoj odei, draguljima u njenim
uima, ogrlici oko vrata... Ve je sebe videla u skoro
providnoj bluzi od utave svile ili batista, kako se
elegantno ljulja hodajui na vrhovima prstiju u
nesigurnim cipelama s visokom tiklom... Zamiljala
je sebe kako izgleda kao strankinje pored kojih su
prolazili. Svakog puta kada bi neka od njih naila,
Aguri ju je ispitivala pogledom od glave do pete,
istovremeno ga ispitujui da li mu se svia neto na
njoj, neki detalj, ili bilo ta drugo.
I Okada je inio neto slino. Kad bi neka zgodna
mlada strankinja naila pored nje, on ju je u
mislima transformisao u Aguri, preobuenu u
zapadnjaku odeu... Hou da ti kupim sve ovo,
aputao je, i ovo, i ovo... eleo je da se osea
malo veselije u ovom trenutku, jer, znao je, posle
zavrene kupovine i svega, njih dvoje e opet igrati
svoju veselu igru. Bio je vedar dan, s povremenim
osveavajuim povetarcem, divno majsko popodne
za svaku vrstu izlaska... bilo je to pravo vreme za
kupovinu ove vrste, da kupi za nju tu novu odeu,
da je tetoi kao voljenu domau ivotinju, kao svog
ljubimca, i da s njom sedne na voz, da nau
pogodno skrovite za njih dvoje. Sakrie se u
nekom hotelu s balkonom okrenutim plavom moru,
ili u sobi neke banje s toplim mineralnim izvorom,

gde se kroz staklena, vrata naziru listovi drvea

okolnih umaraka, ili, najzad, u nekom od hotela
dobro smetenim u kvartu u kome ive uglavnom
stranci. I tu e onda ponovo poeti njihova igra,
njihova vesela igra o kojoj je on neprekidno sanjao,
igra koja inu je jedina davala razloga da ivi... U
takvoj jednoj sobi ona e se ispruiti, mazno kao
leopard. Leopard s ogrlicom i minuama. Leopard
odgajen kao domaa maka, maka koja zna kako
da udovolji svome gospodaru, ali ije iznenadne
navale agresivnosti ine da se gospodar zgri od
straha ili zadovoljstva. Skakutanje, grebanje,
udaranje, lupanje, grebanje, cepanje, razbijanje na
komadie, sisanje sri iz njegove kime...
Smrtonosna igra koja ga je, samo kad pomisli na
nju, dovodila do ekstaze. Oseti kako se trese od
zadovoljstva, kako mu glava negde leti, kao da eli
da otpliva preko okeana, kao da nestaje... U jednom
trenutku pomisli da e ga smrt zatei ba tu, tog
trenutka, da e umreti u trideset etvrtoj, tu nasred
ulice...
ta, ti si sad mrtav? Nemoj da me zamara tim
glupostima! Aguri je gledala odsutnim pogledom u
telo mrtvaca pored svojih nogu. Jako sunce u dva
sata po podne inilo je da mu se u upalim obrazima
stvore tamne senke. ... Kad je ve trebalo da umre,
zato nije saekao bar pola dana vie, do veeras,
kad zavrimo kupovinu... Aguri je zapalacala
jezikom od besa. Ne bih volela da se bavim ovim
ovde, ali da makar neto mogu da mu pomognem.
Mada ne mogu ni da ga tako ostavim nasred ulice.
A u njegovim depovima ima mnogo novanica od
sto jena. Taj novac je trebalo da bude moj, mogao
je da mi ga ostavi testamentom pre nego to je

umro. Jadniak, bio je toliko lud za mnom da nije

mogao nita da mi odbije, davao mi je novac da
kupim ta elim, podnosio je ak i da flertujem s
drugima, samo da sam tu pored njega. Znao je da
sam nestalna, ponekad je u tome uivao... Dok je
neto mrmljala u znak izvinjenja, Aguri pokupi sav
novac iz njegovih depova. Ne bojim se da e me
progoniti posle smrti, ne plaim ga se, ne plaim ga
se ivog ni mrtvog. Radiu ta hou, govorila je.
Sluaj, gospodine due, ovaj prsten sam kupila
tvojim novcem! Ovu divnu ipkanu suknju sam
takoe kupila tvojim parama, vidi! Povukla je
suknju nagore, da mu pokae i noge. Pogledaj ove
noge koje si toliko voleo, ove velianstvene noge!
Tvojim novcem kupila sam par svilenih belih
arapa, i ove ruiaste podvezice sam kupila! Zar
ne misli da imam dobar ukus? Zar ne misli da
izgledam aneoski? Iako si ti mrtav, ja se i dalje
oblaim kako treba, nosim ba onu odeu koju si i ti
voleo, i uivam u ivotu! Toliko sam srena, ba
sam srena! I ti treba da bude srean, jer si mi ti
sve ovo dao. Tvoji snovi postali su stvarnost, sada
sam toliko lepa, toliko puna ivota! Hajde,
gospodine due, moj dragi, ljubavlju pogoeni
gospodine due, due koji ne moe mirno da
poiva, hajde, bar mi se nasmei!
Ako mi se ne nasmei, zagrliu ga, zagrliu ovaj
hladni le to vre mogu, da ga zagrlim tako
snano, dok mu ne polomim kosti, a on ne zavriti:
Stani, ne mogu vie da izdrim! Ako ne popusti,
nai u naina da ga zavedem. Voleu ga dok mu
se osuena koa ne oljuti na kaieve, dok mu ne

istekne i poslednja kap krvi, dok mu se kostur ne

raspadne. Onda e i duh valjda biti zadovoljan...
ta je, o emu razmilja?, pitala ga je Aguri,
prekinuvi iznenada njegovu fantaziju.
Aaa, nita, promrmlja Okada dok je teko disao.
Na njima se nita nije primeivalo od te
unutranje drame koju je Okada preivljavao
poslednjih stotinak metara. Hodali su jedno pored
drugog, kao dvoje koji uivaju u etnji. Njoj je
oigledno bilo veoma lepo, ali on nije to
zadovoljstvo mogao da u potpunosti podeli s njom.
Jedna za drugom teke misli izvirale su u njegovom
mozgu i on oseti umor pre nego to su i poeli svoju
igru. To su samo ivci, proi e me sve samo kada
se odmaknemo malo iz grada, govorio je sebi. Ali
to nisu bili samo njegovi ivci, ruke, noge bile su
mu umorne, svi njegovi delovi tela otkazivali su.
Nekada je umor ak oseao kao zadovoljstvo, ali
sada je to ve bio opasan znak bolesti. Nije vie
mogao da izdri umor, koji je prelazio sve
dosadanje granice. Bolje je da stvarno padne tu,
nasred ulice, nego da se i dalje mui. Poele da
sklizne u udobnu postelju, moda je stanje
njegovog zdravlja to zahtevalo od njega. Svaki lekar
bi ga sigurno posavetovao da legne i dobro se
odmori: Kako moe da hoda u takvom stanju?,
pitao bi ga svako. Ti mora u postelju, nemoj da
misli ni o emu drugom!
Dok je hodao, Okada postade jo umorniji od
takvih misli, pa mu hodanje zada jo vei napor
nego na poetku. Tu na suvom kamenom ploniku

ulice Ginza, po kome je toliko uivao da eta u

vreme kada je bio zdrav, sada mu je svaki korak bio
teak i slao signale uzbune od peta do temena.
Bolela su ga stopala stegnuta u veoma uske cipele
od tavljene telee koe. Zapadnjako odelo koje je
imao na sebi bilo je predvieno za zdravog snanog
oveka, za svakog onog ko je oseao slabost kao on
bilo je potpuno nepogodno. Oko pojasa, preko
ramena, ispod pazuha, oko vrata, svaki deo tela bio
mu je stegnut, uvijen u jake kaieve od koe, od
gume, pritisnut sa svih strana, sloj po sloj, deo po
deo, kao da je bio razapet na krstu. I, naravno, kad
nosi cipele, treba pre toga da obue i arape, koje
su pri vrhu bile stegnute podvezicama. Onda, da
obue koulju, navue pantalone, a njih da dri
na sebi tako to e ih otpozadi povui uvis i
napred vrsto zategnuti tregerima. Tvoj vrat je bio
utegnut u utirkani okovratnik koulje, koja je, opet,
bila zategnuta kravatom u obliku nosa, koja je
povrh svega bila privrena i specijalnom iglom.
Kad je ovek dobrog zdravlja, to je vie utegnut,
njegova vitalnost i snaga se poveavaju, ali ovek
koji je oslabio i postao kost i koa, to ne moe da
izdri. Sama pomisao da hoda u takvoj neudobnoj
odei inila je da Okada pone da se bori za svaki
dah, a njegove ruke i noge postajale su sve slabije.
Da nije bio utegnut u zapadnjako odelo, on moda
ne bi mogao da hoda, ali njegova psiha vie nije
mogla da izdri te pritiske kojima je bila
podvrgnuta, dok je njegovo mlitavo, slabo telo,
moglo da se kree jo samo pod njegovim
povicima, upuenim bespomonim rukama i
nogama: Hodaj, nastavi, ne dozvoli da padne. Taj
pritisak koji je oseao terao ga je na pla.

Okada iznenada pomisli kako mu je samokontrola

potpuno popustila i shvati da je poeo da rida... Taj
elegantno obueni sredoveni gospodin, koji je do
pre samo nekoliko trenutaka etao Ginzom zajedno
s mladom damom pored sebe, u prijatnoj etnji, taj
gospodin koji je izgledao kao da je ujak ili stric
mlade dame, iznenada je dobio izoblieni izgled i
poeo da plae kao malo dete. On se naglo
zaustavlja nasred ulice i moli je da ga nosi. Molim
te, Aguri, ne mogu da pruim vie nijedan korak,
molim te ponesi me na krkai!
ta je to s tobom?, pogleda ga ljutito Aguri kao
neka nezadovoljna tetka. Prestani da se ponaa
tako! Vidi, svi nas gledaju! Ona verovatno nije bila
primetila da je on poludeo, mada nije bilo neobino
da ga vidi u suzama. Ali ovo je prvi put da mu se to
deava na ulici, jer je esto plakao kada bi negde
bili potpuno sami... kako je to glupo od njega,
sigurno je mislila. Zato plae na javnom mestu,
ako mu se plae, pustiu ga da plae koliko mu je
volja kada negde budemo sami. uti, tiho! Prestani
da me bruka!
Ali Okada nikako nije prestajao da plae. Na kraju
je poeo da udara nogama o zemlju od muke, da
skida i kida kravatu i okovratnik i baca ih. A onda,
umoran kao pas, borei se za vazduh, jednostavno
je pao na trotoar. Ne mogu vie da hodam...
Bolestan sam..., mrmljao je kao u delirijumu. Skini
s mene ovo odelo i presvuci me u neto meko i
udobno. Napravi postelju za mene ovde, na ovom
mestu, ba me briga to smo nasred ulice!

Aguri je pocrvenela u licu i bila je na ivici nerava.

Nije imala kuda da pobegne jer ih je velika gomila
okruila, dok je sunce peklo sa neba. Naiao je i
policajac. Poeo je da pred svima ispituje Aguri.
(Ko bi ona mogla da bude?, poee da se
doaptavaju ljudi. Da li je erka nekog bogatog
oveka? Ne, ne bih rekao! Da nije glumica? ).
ta se deava ovde?, pitao je prilino ljubazno
policajac Okadu. Oigledno je imao utisak da ima
posla s nenormalnim ovekom. Hajde da ustanemo
odavde umesto da tu leimo nasred ulice!
Neu, neu! Bolestan sam! Kako da ustanem?,
odgovarao je Okada ridajui i dalje i odmahujui
glavom.
Video je celu tu scenu pred svojim oima, kao da
se stvarno dogaa. Oseao se kao da stvarno
plae...
Tata..., pozva ga neki tihi glas. Bio je to tihi
slatki glas i nije bio Agurin. Da li je to bio glasi
bucmaste etvorogodinje devojice u kimonu od
tampanog muslina, koja mu je mahala svojom
tankom ruicom. Pored nje je stajala ena s kosom
uvijenom u punu, koja je izgledala kao da je
devojicina majka. Teruko, Teruko, ovde sam. Ah,
Osaki i ti si tu? I on onda ugleda svoju majku, koja
je umrla pre nekoliko godina. Mahala je rukama kao
da eli da mu neto saopti, ali je bila suvie
udaljena od njega, a veo magle koji je visio izmeu
njih sakrivao ju je... On shvati da suze usamljenosti
i alosti lete niz njegove obraze...

Moram da prestanem s ovako tunim mislima,

ree Okada sebi. Ovakve misli o majci, o Osaki i
detetu, o smrti... Zato se sve to okomilo na njega?
Bez sumnje zbog njegovog slabog zdravlja. Pre dve
ili tri godine, kada je bio dobrog zdravlja, takve
misli ga nisu morile. Ali sada, zbog njegove fizike
iscrpljenosti, one su se gomilale svugde u njemu,
pa i u njegovim venama. A kada bi osetio seksualno
zadovoljstvo, smetnje bi mu postajale sve tee...
Dok je hodao po majskom suncu, osetio je kao da je
izolovan od celoga sveta, od svih tih ljudi oko sebe,
pogled mu je bio zamuen, misao zamraena, sve
je navalilo na njega.
Ako ti ostane
Aguri, mogao bi
trenutku stigli su
runog sata setila
na zgradi stanice.

dovoljno para, govorila mu je

da mi kupi runi sat. U tom
na stanicu Sinbai. Mora da se
kada je ugledala veliki asovnik

Imaju odline satove u angaju, trebalo je da ti

ga kupim kada sam bio tamo.
Za trenutak misli mu odlutae u Kinu... U gradu
Suou video je brod za uivanje po reci, koji je
plovio kanalima prema visokoj Pagodi tigrovog
brega, a u brodu je bilo dvoje ljubavnika, koji su
sedeli stisnuti jedno pored drugog, zagrljeni kao
grlice... To su bili on i Aguri, a za tu priliku su
izgledali kao neki gospodin Kinez i njegova devojka
pevaica...
Da li je bio zaljubljen u Aguri? Da ga je bilo ko to
zapitao, on bi sigurno odgovorio: Da. Ali kada bi
razmiljao o Aguri, zamiljao ju je u mranoj crnoj

sobi, zastrtoj crnim somotskim zavesama, u kojoj je

bila malo okruglo postolje na sredini, a na tom
postolju statua od mermera koja je predstavljala
nagu enu. Da li je to bila prava Aguri? Aguri koju je
on voleo bila je iva kopija te statue, koja je disala i
uivala u ivotu.
Ova devojka koja hoda pored njega ulicama u
kojima su radnje s uvoznom robom u Jokohami
mogao je da vidi obrise njenoga tela obavijenog
irokim komadima flanela kimona bila je slika i
prilika one ene od mermera koju je zamiljao. Na
njenom telu prepoznavao je svaki pojedinani zasek
i rez skulptorovog dleta, a danas je odluio da
lepotu tela te statue proslavi tako to e je obui u
svilu i okititi draguljima. Skinue s nje taj bezoblini
neprikladni kimono, osloboditi telo te ene za
trenutak, a onda ga obui u zapadnjaku odeu.
eli da tom odeom naglasi svaki zavoj, svaku
udubinu, svaku prelepu liniju na povrini njenog
tela. eli da istaknute delove na njoj jo vie
istakne, da njene lanke na rukama, nogama, njen
vrat, sve izduene i tanke, tako nene i ljupke,
prikae to bolje svima. Stvarno, mislio je, kupovina
sa enom koju voli da bi jo bolje prikazao njenu
lepotu, neto je to samo moe da se nazove
ostvarenjem najlepih snova.
San... Bilo je stvarno kao san to to je hodao
praznom, skoro opustelom ulicom, u kojoj su bile
nanizane masivne zapadnjake zgrade, i gledao
izloge radnji s njom. Ta ulica nije blistala, kao Ginza,
puna ljudi i gradske vreve, oko nje je ak i usred
dana vladao neki udan muk. Da li u ovim utljivim
zgradama uopte ima ivih ljudi, s njihovim debelim

sivim zidovima, s prozorima koji su svetlucali kao

riblje oi u kojima se ogleda plavo nebo. Ulica mu je
vie liila na aveniju punu muzeja nego na mesto
gde se dolazi u kupovinu. Sva roba izloena u
izlozima na obe strane bila je puna boja i svetlosti,
s misterioznim i fascinirajuim sjajem nekog
udesnog vrta na dnu mora.
U izlogu jedne radnje bio je natpis koji mu pade u
oi: JAPANSKE UMETNINE SVIH VRSTA SLIKE,
PORCELAN, BRONZANE STATUE... A u jednom izlogu
bila je reklama za kineskog krojaa: MAN ANG
KROJA ZA DAME I GOSPODU. Tu je bio i drugi:
JUVELIRNICA DEJMSA BERGMAN A... PRSTENJE,
MINUE, OGRLICE... E & B Co UVOZNA HRANA I
BAKALUK... DONJI VE ZA DAME... ZAVESE, TAPETI,
VEZ... Nekako su ove poruke iz reklama u sebi
imale sveanu lepotu zvuka klavira...
Samo na jedan sat tramvajem iz Tokija, a
izgledalo ti je kao da si stigao na neko daleko,
egzotino mesto. Oklevao si da ue u te radnje jer
su ti izgledale beivotno, sa svojim ulaznim vratima
vrsto zatvorenim. U izlozima ovih radnji moda
zato to su bile namenjene strancima roba je bila
izloena na hladan, formalan nain, sakrivena iza
stakla, mnogo drugaije od izazovnih izloga radnji u
Ginzi. U radnjama u Jokohami kao da ne bee
prodavaa, blagajnika, momaka na usluzi. Imali ste
svu robu pred vama, sav mogui luksuz rairen
pred vama, ali to behu prostorije bez jarke svetlosti,
kao u nekom tihom budistikom hramu. Ali ta
atmosfera kao da je inila stranu robu jo
primamljivijom.

Okada i Aguri su proli ulicu uzdu i popreko

nekoliko puta, videli prodavnicu cipela, obili
galanterijske radnje, juvelire, krznare, radnje s
tekstilom... Samo je trebalo da prui malo novca, pa
bi se svaka od tih stvari iz prodavnica preseljavala
na njeno belo telo, obavijala njene nene noge i
ruke, postajala deo nje... Evropska odea nije bilo
neto to ene oblae, bio je to samo novi sloj za
njihovu kou. Tu odeu nisi samo obavijao oko sebe,
oko svoga tela, nego si automatski postajao deo
nje, kao da ti je bila istetovirana na koi. Kad bi
bolje pogledao u te izloge, delovalo mu je kao da su
stvari iz njih postajale po jedan sloj Agurine koe,
izmenjene bojama, s kapima njene krvi.
Trebalo je samo da ona odabere ono to joj se
svia i da to postane deo nje. Ako kupimo minue
od ada, eleo je da joj kae, zamisli sebe kako ti iz
unih koljki rastu lepi zeleni ukrasi. Ako obue tu
bundu od veverice, treba sebe da zamisli kao
ivotinju s barunastim glatkim okovratnikom od
kose. Ako kupi bledozelene arape koje vise tamo
u izlogu, u trenutku kad ih navue tvoje noge bie
obavijene svilenkastom koom koju greje tvoja
sopstvena burna krv. Ako obuje ove kone cipele,
tvoja divna meka koa izgledae kao da je od
najsjajnijeg laka. Draga moja Aguri, sve ovo
pretopljeno je u statuu ene, plave, ljubiaste,
grimiznocrvene koe, od svega ovoga sastavljeno je
tvoje telo. Oni u stvari prodaju tebe u ovim
prodavnicama, tvoja draga koa samo eka da
zaivi svoj novi ivot. U svakoj od ovih radnji si ti.
Zato sebe oblai u ovakve bezobline neprijatne
stvari kao to je kimono?

Da, gospodine. Neto za mladu damu? A ta

imate na umu?
Prodava Japanac pojavio se iz neke mrane sobe
u pozadini i sumnjiavo je posmatrao Aguri. Svratili
su u jednu skromniju, manju radnju, koja nije
izgledala toliko odbijajue. To nije bila jedna od
atraktivnih radnji, ali imala je staklene vitrine na
obe strane prostorije, a one su bile pune haljina.
Bluze, suknje, enske grudi i kukovi bili su svugde
okolo. Bilo je i niih staklenih vitrina u sredini
prostorije, u kojima su bile suknje, bluze, arape,
korseti i sve mogue vrste malih kitnjastih
pomagala koja su inila enu lepom. Sve to glatko,
sjajno, neno, bukvalno nenije od prave enske
koe. Fino naborana sirova svila, sjajna svilena
tkanina, najfiniji saten, sve kao iz sna. Kad je Aguri
shvatila da e tu sjajnu odeu staviti na nju, kao na
lutku iz izloga, odjednom se posramila tog
nepoznatog prodavca, koji je buljio u nju, pa poe
da se premilja, izgubivi iznenada svu svoju ivost.
Ne znam, stvarno, ta bih volela... Delovala je
zbunjeno i potiteno. ta ti misli?, apnu Okadi
dok se krila iza njega, izbegavajui prodaveve
poglede.
Da vidimo, poe prodava odluno, verujem da
bi svaka od ovih stvari izgledala divno na vama.
On preko tezge prebaci haljinu od finog belog lana
da ona moe da je bolje vidi. ta mislite o ovoj
haljini!1 Uzmite je u ruke, moete da je samo
stavite ispred sebe ili da je probate. Ogledalo vam
je tamo.

Aguri stade pred ogledalo i obavi belu tkaninu

oko sebe. Pritisnula je tkaninu uz svoj obraz, kao da
je grli, a ostatak pade slobodno niz njeno telo. Oi
je uprla nagore i zurila je u ogledalo, pomalo kao
nadureno dete.
Je l ti se svia?, zapita je Okada.
Mmm, nije loe.
Koji je ovo materijal, kao da nije lan?
To je specijalni tanki pamuk, gospodine. Veoma
je mek, prianja uz telo, ali se, opet, ne lepi uz njega
veliko je osveenje za ensko telo.
Koja je cena?
Da vidimo... ekaj, samo... Prodava se okrenu
prema pozadini prodavnice i iz sveg glasa se
razdra: Koliko nam je ovaj meki pamuk, je l
etrdeset pet jena?!
Trebalo bi da se malo skrati, ree Okada, da li
moete to da uradite u toku dana?
Danas? Da li va brod isplovljava sutra?
Ne, ali se malo urimo.
Hej, ta misli?, prodava je opet vikao prema
prostoriji u dnu prodavnice. Kae da mu treba za
danas, da li to moe da uradi? Vidi ako moe,
molim te! Iako je bio malo grub u obraanju
nevidljivom saradniku, delovao je dobronamerno i
dobro raspoloeno.

Poeemo odmah da prepravljamo, ali e to

trajati oko dva sata, ree kad se vratio iz one
prostorije pozadi.
To nam odgovara. Taman treba da kupimo i
cipele, eir i ostalo, a onda bi se ona presvukla
ovde. Ali ta se nosi ispod toga? Ovo je prvi put da
oblai zapadnjaku odeu.
Nita ne brinite, imamo sve to na lageru. On
izvadi svileni brushalter iz staklene vitrine. Ovo je
sve lako i ima svoj red, preko ovoga ide ovo, preko
njega ono... Pokazivao je komad po komad donjeg
rublja kao da pria zanimljivu priu. Imate razliitih
oblika i razliitih stilova. Neke od ovih stvari
jednostavno nemaju zakopavanje, niti bilo kakvih
otvora, pa morate da ih skinete kad idete u toalet.
Zato su stranci esto nervozni, jer moraju da se
uzdravaju od mokrenja due nego mi. E, a ovo
vam je mnogo lake i pristupanije, na njemu imate
dugmad, otkopate ih i onda lako sve zavrite...
Bluza je osam jena, suknja est jena, veoma jeftina
odea u poreenju s kimonom, a vidite od kakve su
fine svile napravljene! Hajde, mlada damo, doite
da vam uzmemo meru.
Preko flanelske krpe uzimali su meru i
najintimnijih delova, oko butina, ispod pazuha, imali
su mnoge vrste pomagala da istrae sve tajne
njenoga tela.
Izgledalo je kao da prodava izvodi neki udan
raun i da u sebi postavlja pitanje koje glasi: Koliko
vredi ova devojka? Koliko ona kota? Izgledalo je
kao da Okada stoji tu pored ekajui da uje krajnju

cenu, kako bi saznao koliko Aguri kota, kako bi je

izneo na trg na kome se prodaje roblje.
Oko est po podne vratili su se u tu radnju sa
svim onim to su kupili u meuvremenu: cipelama,
eirom, ogrlicom od bisera, minuama od
ametista...
A, izvolite, uite, prodava je delovao
uzbueno. Da li ste pronali ono to ste eleli?
Delovalo je kao da su se vratili kui. Sve vas eka,
ne brinite. Sve je spremno! Izvolite tamo pozadi,
tamo vam je prostorija za probu, presvucite se
tamo.
Okada krete zajedno s Aguri pozadi, iza zastora,
usluno pridravajui haljinu i sve to je trebalo, tu
meku kao od snega napravljenu odeu. Aguri stade
pred veliko ogledalo i konano poe da odvezuje
pojas svog kimona...
Statua ene iz Okadine mate sada je stajala
naga pred njim. Fina bela svila uvijala se oko
njegovih prstiju dok je pokuavao da joj pomogne
da svoje telo uvije u tu odeu, da pritegne poveze,
zategne trake, zakopa dugmad i sve to treba...
Kad je bilo gotovo, Agurino lice se iznenada
zasvetli, prekri ga blistavi osmeh. A Okadina glava
poe da pliva kroz vazduh...

SLEPEVA PRIA

Rodio sam se dvadeset prve godine ere Tenbun 39 u

oblasti Omi, nedaleko od Nagahame. Bila je to
godina pacova, pa, prema tome, otprilike znate
koliko mi je godina. Oko ezdeset i pet...? Da, da,
priali su mi da sam vid izgubio kad su mi bile tri
39 Japanci su poeli da zvanino broje godine 660. godine pre n. e., od krunisanja
prvog cara inmua. Od 645. godine n. e. car Kotoku je uveo kineski obiaj da
godine dobijaju nazive prema periodima vladavina pojedinih careva. Imena era su
ponekad menjana po odreenim ciklusima, bez obzira na to da li je vladavina jednog
cara bila zavrena, to je unosilo konfuziju, jer se za vreme vladavine jednog jedinog
cara ponekad promenilo vie era. Od 645. do 1868. godine bilo je ukupno 229 era.
Od 1868. godine car Meii je uveo samo jednu eru za vladavinu pojedinog cara, i to
tako da era dobije carevo posmrtno budistiko ime, koje se odreivalo odmah na
poetku vladavine.Prva godina ere Tenbun je 1552. godina. Godina pacova je jedna
od godina u ciklusu od dvanaest, prema drevnom kineskom Zodijaku, prema kome
je svakoj godini u ciklusu davano ime ivotinje koja je dola da obie Budu na
njegovom samrtnom odru. Ovi ciklusi Japancima olakavaju snalaenje u
komplikovanom sistemu brojanja godina.
To znai da radnja ove knjige (vreme u kome slepac pria svoju priu) poinje 1617.
godine.

godine. U poetku sam jo nejasno mogao da vidim

stvari oko sebe, dovoljno da znam ta se nalazi
preda mnom. ak se i sada seam kako je plava
voda jezera Biva40 sjala u mojim oima kada bi bio
vedar dan. Ali, ve posle nekoliko meseci bio sam
slep kao slepi mi i nikakva molitva ni ponude
bogovima nisu mi pomogli. Roditelji su mi bili
seljaci; otac mi je umro kad sam imao devet
godina, a majka kad sam napunio dvanaest. Posle
toga ostao sam da zavisim od ljubaznosti suseda.
Nauio sam da masiram ljude i nekako uspevao da
od toga ivim.
Kasnije, kad mi je bilo sedamnaest ili osamnaest
godina, imao sam sreu da me pozovu da sluim u
zamku Odani, i zahvaljujui osobi koja me je
preporuila, posle izvesnog vremena ostao sam
tamo u stalnoj slubi.
Sigurno vam je poznato da je zamak Odani
pripadao gospodaru Nagamasi Asaiju, divnom
mladom oveku, koji se ve bio proslavio kao
vojskovoa. Njegov otac, stari gospodar Hisamasa,
bio je jo iv, ali se prialo da nisu ba u dobrim
odnosima. Govorilo se da je za to bio kriv otac, i
veina samuraja je, izgleda, bila na Nagamasinoj
strani.
Prema onome to sam uo, sve je poelo kad je
gospodar Nagamasa imao etrnaest godina. Uskoro
bi proslavljeno njegovo punoletstvo41 i on se oeni
kerkom kneza Hiraija, dostojanstvenika porodice
40 Jezero Biva je najvee i jedno od najlepih jezera u centralnom delu ostrva
Honu. Japanci su ga nekada nazivali i morem.
41 U srednjem veku u Japanu se punoletstvo proglaavalo s navrenih etrnaest
godina.

Sasaki, koja je drala oblast Juni Omi. Kau da

Nagamasa nije eleo da se vena s tom devojkom,
ali da je na venanje bio primoran. Oigledno je bilo
da je gospodar Hisamasa shvatio da se, posle
dugog perioda borbi izmeu Severnog i Junog
Omija, nikada ne moe znati kada e mir ponovo
biti naruen. enidbena veza s Jugom mogla je da
bude simbol pomirenja i tako se, ubudue, zemlje
Asaija sauvaju od opasnosti.
Nagamasi42 se nije svialo da bude zet jednom od
Sasakijevih vazala, ali je, poto je takvo bilo oevo
nareenje, morao da mu se povinuje. Izdrao je
ceremoniju venanja, ali je, kada mu je reeno da
treba da ode i izrazi potovanje tastu, pobesneo.
Ovo je previe!, rekao je gospodar Nagamasa.
Ve je dovoljno poniavajue to sam se s tom
porodicom orodio po oevom nareenju, ali da
odem tamo i poklonim se u znak sinovljevskog
potovanja!? Roen sam kao samuraj i tako u se
ponaati. Umesto da se klanjam niima od sebe,
treba da razmiljam o danu kad u povesti vojsku
na bojno polje. To treba da bude glavna misao
svakog borca!
On posla nevestu natrag roditeljima i za to ne
zatrai odobrenje od gospodara Hisamase. Nije bilo
sumnje da je to bilo suvie prenagljeno i prirodno je
to se njegov otac naljutio, ali su mu se svi vitezovi
u njihovoj kui zbog toga beskrajno divili. Bilo je
neobino da mladi od samo etrnaest godina bude
tako odluan. U njemu je sigurno bio duh heroja,
oveka kao to je bio prethodni gospodar
42 Nagamasa Asai je istorijska linost, kao to je istorijski taan i
okvir cele ove prie.

Sukemasa, koji je ime kue Asai uzdigao na tron na

kome se tada nalazilo. On je stvarno sjajan
mladi, mislili su, s takvim gospodarem nas eka
sjajna budunost. Uskoro svi prestadoe da sluaju
Hisamasu i on bi prinuen da upravu nad posedom
i svu vlast preda sinu. Kau da se tada, zajedno sa
svojom enom Inokui, povukao na ostrvo ikubu, u
severnom delu jezera Biva.
Sve se to dogodilo pre nego to sam stupio u
slubu u zamku Odani. U to vreme otac i sin su ve
bili u boljim odnosima; Hisamasa se sa enom
vratio sa ostrva i ponovo iveo u zamku. Nagamasa
je ve imao dvadeset etiri-dvadeset pet godina i
ponovo se oenio, ovog puta gospoom Oii,
mlaom sestrom monog gospodara Nobunage.
Do venanja je dolo tako to je Nobunaga Oda,
idui iz svoje rodne oblasti Mino i prolazei, na putu
za prestonicu, kroz Omi, uo da je Nagamasa Asai
hrabar mladi vojskovoa i pomislio da bi od njega
mogao da naini jakog saveznika. Nobunaga mu
predloi da mu postane zet i ree mu da, ako
prihvati, Asai i Oda mogu udruiti snage i slomiti
porodicu Sasaki. Onda bi zajedno mogli da krenu na
Kjoto i preuzmu vlast nad celom zemljom. Ako
Nagamasa eli, moe da dobije oblast Mino, a
Nobunaga obea da e potpisati povelju kojom e
mu dati pravo da sa Eizenom postupi po svom
nahoenju. Imajui u vidu vrste veze koje su
postojale izmeu Asaija i porodice Asakura od
Eizena, Nobunaga nije ni pomiljao da ih sam
napadne.

Sve ovo bi predloeno na tako utiv i otmen nain

da Nagamasa pristade i dogovor bi postignut.
injenica da je Nagamasa odbio da se potini
Sasakiju, kada se oenio kerkom njegovog vazala,
bilo je ono to je gospodara Nobunagu, tada ve
apsolutnog gospodara velikog broja provincija,
potaklo da poeli da se s njime orodi. Nagamasa je,
naravno, bio izvanredan vojskovoa i posedovao je
onu vrstu ambicije koju pravi ovek treba da ima.
Ne znam nita o njegovoj prvoj eni, onoj s kojom
se onako brzo razveo, ali za gospou Oii znam da
je bila poznata po lepoti jo pre nego to se udala
za njega. Ovog puta to je bio izuzetno srean brak. I
plodan, jer im se skoro svake godine raalo po
jedno dete. Mislim da su imali ve dvoje-troje u
vreme kada sam doao u zamak. Najstarija kerka,
koju su zvali Oaa, bila je jo slatka mala
devojica. Ko bi pomislio da e ona postati gospoa
od Jodoa, ljubimica regenta Hidejoija i majka
njegovog naslednika Hidejorija.43 Stvarno, niko ne
moe da predvidi budunost i kae ta e ona
doneti. Ipak su jo onda ljudi govorili da je Oaa
veoma lepa, prava dvojnica svoje majke, sa istim
ustima i oima, oblikom nosa i svim ostalim. ak i
ja, ovako slep, kao da sam bio svestan koliko je
liila na nju.
Kako je, uopte, neko ovako beznaajan kao ja
mogao da bude toliko srean da slui tako
plemenite dame? Da, zaboravio sam da vam ranije
kaem, ali u poetku je moj posao u zamku bio da
43 Jodogimi je ime po kome je Oaa poznata u japanskoj istoriji. Hidejori je
trebalo da nasledi svog oca Hidejoija na poloaju regenta, ali do toga nije dolo jer
je bio maloletan. Nastala je borba za vlast u kojoj je pobedu odneo Iejasu Tokugava,
koji se proglasio ogunom, vrhovnim vojskovoom i nominalnim vladarom Japana.

masiram samuraje. Kad bi im bilo dosadno, oni bi

rekli: Hajde, odsviraj nam neto na amisenu.44
Prie o tome da sviram i pevam najnovije i
popularne pesme mora da su dole i do dama, jer
jedanput doe dvorjanin s porukom da one ele da
vide slugu za koga se pria da je dobar peva i da
je, pored toga, veoma zabavan. Posle toga, vie
puta su me pozivale da ih razonodim.
Tako sam poeo. Naravno, u ogromnom zamku
kao to je bio taj ima, pored samuraja, raznih vrsta
ljudi u slubi. Imaju tamo ak i pozorine trupe, pa
im ba nisam bio toliko preko potreban za zabavu.
Ali, pretpostavljam da je za osobe tako visokog
ranga pevanje popularnih pesama bilo nova stvar,
naroito stoga to u to vreme amisen sa tri ice
nije bio toliko rairen kao sada. Tek je nekoliko
znatieljnih ljudi poelo da svira na njemu, pa je
moda to neobino unkanje bilo interesantno za
njih.
Meni, istina, niko nikada nije pokazao kako se
svira na amisenu. Uvek sam voleo muziku, pa bih,
im bih uo neku lepu melodiju, poinjao da sviram
i pokuavao da je otpevam. Bilo mi je to tako
prirodno, kao da diem. Tako sam, isto iz zabave,
poeo da sviram amisen i ubrzo postao prilino
vet svira.
Bio sam, naravno, samo amater i teko da sam
bio sposoban da sviram pred nekim. Moda je ba
zbog te moje plaljivosti, koja je izgleda imala neku
44 Muziki instrument sa tri ice, slian lauti.

privlanost, moje pevanje bilo toliko hvaljeno. Uvek

kad sam svirao damama, dobijao sam lepe poklone.
U to vreme, kada je cela zemlja bila u ratu, stalno
je bilo bitaka, ali je i to imalo lepih strana. Dok su
gospodari bili daleko na pohodu, njihove dame nisu
imale ta da rade, ve su samo pokuavale da
zaborave brige. Jedan od naina za to bilo je
sluanje svirke na kotou,45 pa su ak i u vreme
opsada u zamkovima prireivane velelepne zabave,
koje su nam dizale duh. Ni ratovi nisu bili tako
strani kako se obino pria.
Najomiljenija zabava gospoe Oii bilo je sviranje
na kotou, u emu je bila izvrsna. Jednom, dok je
ona svirala, uzeo sam amisen i pratio je,
uspevajui da uhvatim svaku melodiju koju bi
zapoela. To joj se izgleda bilo svidelo i pohvalila je
moj talenat.
Od tada sam sluio samo u enskim odajama.
Mala Oaa bi me esto zvala, elei da joj budem
drug u igri, i govorila mi svojim dejim glasom:
Pevaj mi pesmu o tikvama! I sad je se seam:

Dole, ispod strehe,

posadimo puno tikava,
posadimo ih i pustimo da rastu
i neka se slobodno njiu, njiu,
45 Muziki instrument od drveta, slian citri. Ima trinaest ica, a takozvani mostovi
na koje se ice oslanjaju su pomini.

njiu do mile volje...

Znao sam mnogo raznih pesama, ali sada, posle

toliko vremena, ak i da se setim melodije, ne
dolaze mi rei. Eto, tako mu je to kad je neko star
kao to sam ja.
Za to vreme su Nobunaga i Nagamasa pogorali
odnose i poe borba izmeu dve porodice. Hm, kad
to bee? ini mi se da je to poelo s bitkom kod
Anegave, prve godine perioda Genki.46 Siguran sam
da gospodin obrazovan kao vi, koji ume da ita, zna
mnogo bolje od mene o svemu tome.
U svakom sluaju, nevolje su poele ne mnogo
posle poetka mog slubovanja, a razlog je bilo to
to je gospodar Nobunaga, ne obavestivi mog
gospodara, zauzeo teritoriju gospodara Asakure od
Eizena. Poto je Nagamasin deda uzdigao
porodino ime uz pomo Asakure, kua Asaija
dugovala im je venu zahvalnost. Zbog toga je moj
gospodar, u vreme kada se orodio s porodicom
Oda, od Nobunage iznudio obeanje da ovaj nikada
nee dirnuti u provinciju Eizen.
Prvi koji je izgubio glavu bio je stari gospodar
Hisamasa. Eto, koliko moe da veruje prokletom
Nobunagi!, viknuo je. Za manje od tri godine
pogazio je obeanje kao da je najobiniji suvi list, i
napao Eizen! To je podlo!

46 1570. godina.

Hisamasa je otiao u Nagamasine odaje, sazvao

tamo sve ljude, do poslednjeg samuraja, i besno
izjavio: Nobunaga je poao da osvoji Eizen i da
onda napadne na zamak. Treba da spojimo svoje
snage sa Asakurom i smrvimo Nobunagu dok
zamak Eizen jo postoji!
Nagamasa i njegovi vitezovi su izvesno vreme
utali. Vidite, ma koliko Nobunaga pogreio to je
pogazio obeanje, istina je da se gospodar Asakura
tim obeanjem koristio da se s omalovaavanjem
odnosi prema porodici Oda.
to je jo gore, on je bio odbio Nobunagin poziv
da doe u prestonicu i tamo razgovara o dravnim
stvarima, to je, na kraju krajeva, bila i uvreda
prema caru.47
I tako su nai vitezovi pomislili da je bolje izvui
se tako to emo poslati rezervne snage od hiljadu
ljudi u Eizen da pomognu Asakuri, a da i dalje
pokuamo da zadrimo dobre odnose s porodicom
Oda. Najzad, govorili su oni, kad od Nobunage
jednom sebi naini neprijatelja, moe da izgubi
svaku nadu na pobedu, ma koga pritom uzeo za
saveznika.
Ovo je strano naljutilo Hisamasu. O emu
govorite, bedne kukavice?! dreknuo je. ak i da je
Nobunaga avo koji je siao na zemlju, kako
moete da pomislite da napustite porodicu Asakura,
47 Poto Nobunaga nije mogao da se proglasi za oguna, jer njegova porodica nije
ispunjavala stroge uslove koji su zahtevani za to, on je sve svoje poteze oko
ujedinjenja zemlje proglaavao carevom voljom. Budui da je tada car bio potpuno
bespomona linost, koja je zavisila od samovolje velikaa, car je morao da pristane
da bude pokrovitelj monom Nobunagi.

sad kad je u nevolji? Zar zaboravljate ta im

dugujemo jo iz vremena mog oca? Osramotiete
sebe kao ratnike i naneti jo veu sramotu kui
Asai! ak i ako moram da ostanem potpuno sam,
neu se poneti kao nezahvalni bednik!, vikao je,
buljei naduto u okupljene ratnike.
Stariji vitezovi se okupie oko njega, pokuavajui
da ga smire. Savetovali su mu da ne prenagljuje i
jo jednom razmotri ceo sluaj, ali on je samo
krgutao zubima u besu, tresui se celim telom. Vi
svi mislite da greim i u stvari samo elite da ja
rasporim ovaj stari stomak, govorio je.
Ljudi su osetljivi kad je ast u pitanju i izgledalo je
prirodno to se on tako ponaao, ali u njegovoj glavi
poee da kolaju misli da su ga njegovi vazali
napravili budalom. Bio je, takoe, besan na
Nagamasu zato to se ovaj oenio gospoom Oii,
odbacivi enu koju mu je on, uz toliko muka,
doveo. eleo je samo da Nagamasa moe da shvati
njegova oseanja.
Vidi ta se dogodilo, kao da je eleo da kae,
upao si u sve ovo samo zato to nisi posluao oca.
Sad, kad je sve gotovo, zato bi morao da bude
ljubazan prema onom laovu Nobunagi? Izgleda kao
da si sve ovo vreme gutao uvrede od njega samo
zato to mnogo voli svoju dragu enu. Zar samo
zbog toga ne moe da zategne luk protiv Ode?
Gospodar Nagamasa sluao je utke raspravu
izmeu oca i vazala, duboko uzdahnuo i onda jasno
objavio: Moj otac je u pravu. Iako sam Nobunagin
zet, ne mogu a da ne isplatim dug zahvalnosti

prema Asakuri. Sutra u uputiti glasnika Nobunagi i

zatraiti da ispuni obeanje. On moda misli da ima
lavlju ili tigrovsku snagu, ali emo ga, ako udruimo
snage s Eizenom u bici na ivot i smrt, sigurno
poraziti!
I tako su tome svi morali da se povinuju.
Kasnije se opet sastao ratni savet i Nagamasa i
njegov otac opet su imali razliita miljenja i
zavadili se jo vie. Poto je Nagamasa bio
briljantan vojskovoa, ovek neustraiv i jake volje,
osetio je da ovek, kada se jednom suprotstavi
Nobunagi, veoma brzom u akciji, vie nije sebi
smeo dozvoliti da okleva. Bilo je najbolje da se
preuzme inicijativa i da ga napadnu pre nego to se
osvesti od iznenaenja. No, njegov je otac bio
ovek koji je imao staraku sklonost ka opreznosti i
tako, u stvari, samo navlaio nesreu.
Kada se Nobunaga iz Eizena povukao u Kjoto,
gospodar Nagamasa je ovako razradio svoju
strategiju. Najbolje je da udruim snage sa
Asakurom, uem u Mino i razorim glavni Nobunagin
zamak u Gifuu. Tada e on pouriti da se vrati, ali
e imati problema da zaobie Sasaki juno od
jezera. Ja u za to vreme stii iz Gifua, postaviti mu
zasedu i skinuti mu glavu.
I on posla glasnika da taj plan izloi Asakuri.
Ali, i tamo su oklevali. Nikome u kui Asakura se
nije sviao njegov plan. Bilo bi opasno ii ak u
Mino, govorili su, i imati neprijatelja i spreda i
otpozadi. Njihov odgovor je glasio: Mislimo da je

bolje saekati Nobunagu da doe do zamka Odani,

to e, pre ili kasnije, sigurno uiniti. Onda emo
dovesti svu vojsku iz nae pokrajine da te
podrimo.
I tako, naalost, Nagamasina zamisao ne bi
prihvaena. Kau da je, kad je uo takav odgovor,
gospodar Nagamasa rekao: Tako znai, i Asakura je
oprezan? Sada znam kakav je to zapravo ovek. S
takvom sporou nemamo anse da pobedimo
nekoga ko je pametan kao Nobunaga. Naa sudbina
je sada zapeaena. Sluao sam oca i sada imam
bezvrednog saveznika. Posle toga on shvati da ni
on, kao ni bilo ko iz njegove porodice, ne moe
iveti jo dugo.
Onda su dole bitke kod Anegave i Sakamotoa i
nastupili pregovori o miru. Meutim, poverenje je
bilo poljuljano i posedi Asaija bili su i dalje
rasparavani od strane silnog Ode. Na hrabri
vojskovoa se nije varao, trebalo je pamtiti ono to
je govorio. Za samo dve ili tri kratke godine sva
naa manja utvrenja su pala, a glavni zamak
Odani stajao je sam i nezatien, dok je neprijatelj
bukvalno pritiskao njegove zidove. Snage napadaa
od ezdeset hiljada ratnika opkolile su zamak tako
da je izgledalo da je u smrtonosnom zagrljaju zmije.
Gospodar Nobunaga je lino komandovao vojskom
u kojoj su bili tako proslavljeni junaci kao to je
Kacuije ibata i mnogi drugi.
Gospodar Hidejoi, koji je onda bio samo
beznaajni elnik poznat pod imenom Tokiiro, 48
48 Japanci su u srednjem veku esto menjali imena, naroito pri promeni
drutvenog poloaja.

podigao je malo utvrenje na brdu, samo kilometar

od naeg zamka, i drao nas stalno na oku. Meu
vazalima Asaija bilo je takoe izvanrednih ratnika,
ali ak i oni meu njima za koje si bio siguran da na
njih moe raunati do smrti, promenie se u
svojim srcima i poee da nestaju jedan po jedan,
da se predaju Odi. Tako je svakim danom naa mo
slabila.
U poetku moral naih ljudi bio je veoma visok i u
Odaniju je bilo mnogo vie ljudi nego obino. Mnogo
njih je iz okolnih zamkova prebeglo zajedno sa
enama i decom, pa smo, pevajui i danju i nou,
jedni drugima podizali borbeni duh. Pevalo se:

Tuga traje samo trenutak,

a kad se probudi,
srea je bila samo san.

Meutim, dva vojnika kue Asai, koja su uvala

srednji krug utvrenja, izmeu spoljnog zida (koji je
drao Hisamasa) i centralne utvrde (koju je branio
Nagamasa), stupie uskoro u vezu s Hidejoijem i
uvedoe neprijatelja u svoj deo zamka. Odjednom,
u tom trenutku, svi branioci izgubie hrabrost.
Nobunaga tada posla izaslanika s porukom u kojoj
se objanjavalo da je spor poeo zbog Asakure i da
Nobunaga, kada ga je ve ubio i osvojio Eizen, ne
gaji vie nikakva neprijateljska oseanja prema
nama, niti mi sada vie ita dugujemo kui Asakura.

Ako budemo predali zamak i pristanemo da se

povuemo negde dalje, on bi, uzevi u obzir prisne
veze izmeu dve porodice, bio potpuno zadovoljen.
A ako bismo pristali da se od sada svrstamo pod
zastavu porodice Oda i pristanemo da joj verno
sluimo, on je bio spreman da nam pokloni oblast
Jamato. Bee to veoma dostojanstvena i uglaena
poruka.
Neki u zamku behu oduevljeni i poverovae da
e sve biti sreeno za tili as, ali su drugi govorili:
Ne, ne moemo da mu verujemo! On sigurno na
takav nain namerava da spase svoju sestru i onda
natera naeg gospodara da se ubije. Postojala je
itava pregrt razliitih miljenja o tome, ali
Nagamasa, kad je najzad primio izaslanika, glatko
odbi ponudu. Rekao je da je zahvalan gospodaru
Nobunagi na ljubaznostima i dobrim eljama, ali je,
kazao je, sada ve pao toliko nisko da vie nema
zbog ega da ivi. Rekao je samo da eli da asno
umre u borbi.
Nobunaga je poslao izaslanika jo jedanput da
uveri Nagamasu, koji je oigledno sumnjao da je
ponuda iskrena. Molio ga je da ne trai smrt u
borbi, ve da se mirno povue iz zamka uveren da
e prema njemu biti lepo postupano. Nagamasa je
odbio da slua izaslanika, rekavi da je ve doneo
odluku i da je ona neopoziva.
Tako, uvee, dvadeset estog dana devetog
meseca etvrte godine perioda Genki,49 gospodar
Nagamasa uze posthumno budistiko ime i dade da
mu ga iskleu na njegovom buduem nadgrobnom
49 1573. godina.

kamenu.50 Onda u rano jutro, pre izlaska sunca,

gospodar Nagamasa sabra sve samuraje koji su bili
u zamku i pripremi se za poslednji obred. Sluio je
stareina Juan iz hrama Bodan. Sevi pored
nadgrobnog kamena, on zamoli vazale da zapale
tapie tamjana i mole se za njegovu duu.
Oni su, naravno, u poetku odbijali da to ine, ali
kada je on ostao uporan, poee ceremoniju.
Kasnije nadgrobni kamen bi potajno iznet van
zamka i baen u dubine jezera Biva, oko kilometar
istono od ostrva Cikubu. Svaki ovek u zamku
znao je za to i svi odluie da se bore do smrti.
Gospoa Oii rodila je bila malog gospodara u
junu te godine i provela je vie od mesec dana
oporavljajui se. Bio sam neprekidno pored nje,
ponekad joj masirajui lea i ramena, a nekad
avrljajui s njom i pokuavajui da je zabavim.
Da, i gospodar Nagamasa je, iako je bio tako
hrabar ratnik, bio izuzetno ljubazan i plemenit
prema njoj... Celog dana bi stavljao ivot na kocku u
divljoj borbi, ali je, kada bi doao u unutranje
odaje, u najboljem raspoloenju pio sake i inio sve
da je zabavi. ak se i alio s njenim pratiljama i sa
mnom, kao da je potpuno zaboravljao da hiljade i
hiljade neprijateljskih ratnika opseda zamak.
Niko, naravno, ak ni oni koji su bili najblii
gospodaru i njegovoj gospoi, nije mogao da zna
ta su njih dvoje oseali jedno prema drugom. Meni
se i dalje inilo da je gospodarica patila, rastrgnuta
50 Svaki budista pred smrt uzima posmrtno ime jer budizam predvia nastavak
ivota i posle smrti.

oseanjima koja je gajila prema bratu i muu, i da

ju je gospodar Nagamasa zbog toga alio i inio sve
da je razveseli, kako bi je potedeo tog oseanja
ponienja.
Jednom, dok sam ih kao i obino dvorio, pozva
me gospodar Nagamasa. Ostavi amisen, rekao
mi je, nego nam izvedi neto ivlje. Neto uza ta
bismo mogli da pijemo. ta misli o igri pralja? Ja
sam, onda, da bih ih zabavio, pevao i nezgrapno
igrao:

Slatke esnaeste godine.

Skidamo rublje s konopca za suenje,
kako je to divno,
razvlaimo ga iz ruke u ruku,
kako je to divno.

No, kada obavije ruku oko

njenog vitkog struka,
to je jo lepe!

Sm sam bio izmislio tu udnu igru s nezgrapnim

pokretima i, dok sam pevao ono obavije ruku oko

njenog struka, niko nije mogao da se uzdri od

smeha.
Kad bih, usred opteg veselja, zauo i glas
gospoe Oii, bio sam srean to je bila bar malo
veselija. To mi je bila najvea nagrada. Na moju
alost, kako su dani prolazili, sve sam manje
uspevao da kod nje izazovem vie od osmeha.
Uskoro, meutim, nije ni tako reagovala.
Jednog dana moja gospodarica se poalila da je
bole lea, pa sam seo iza nje i poeo da je
masiram. Sedela je na postelji, oslonjena o naslon, 51
i uskoro mi se uinilo da je zadremala. Ali, poto
sam povremeno uo njene uzdahe, shvatih da ne
spava. Ranije smo uvek razgovarali dok bih je
masirao, ali u poslednje vreme skoro da nije priala
sa mnom.
Zato sam nastavio da, s potovanjem, utim i
masiram je, iako sam bio toliko napet da sam se
jedva uzdravao da ne progovorim. Slepi ljudi s
vremenom razviju otru intuiciju, a ja sam, kad je
ona bila u pitanju, bio jo osetljiviji, jer sam po
dunosti s njom provodio i dan i no. Poznavao sam
njeno telo tako dobro, ak i njegove najskrivenije
tajne, koje su do mene dolazile kroz vrhove prstiju.
Zato mi, dok sam je tog dana masirao, nevesele
misli ispunie srce.
Gospoa Oii bila je prela dvadesetu i bila je ve
majka petoro dece. Ona je, meutim, i dalje bila
lepa i prirodna, uvek bezbrina; vodila je ivot
51 Kad su sedeli na podu, japanski velikai su sebi dozvoljavali luksuz da lakat
oslone na neku vrstu klupice, kako bi se odmorili od sedenja u neugodnom poloaju.

zatien od svih nevolja, od najmanjeg udara vetra,

tako da je onaj oseaj koji sam imao dok sam
dodirivao njeno svee, meko telo (ako moete da
mi oprostite to o tome govorim) bio neto to
nikada nisam doiveo s bilo kojom enom. Ona je
nedavno pre toga bila rodila svoje peto dete i nije
bila zaobljena kao obino, ali je ba ta vitkost
poveavala moje divljenje prema njenom divnom
telu. Ceo ivot proveo sam radei svoj posao i
masirao sam bezbroj mladih dama, ali do
dananjeg dana nisam dodirnuo skladnije telo od
njenog.
I ona mekoa i finoa njene koe, cvetna sveina
ruku i nogu... to je ona vrsta tena koju nazivaju
rosnom koom. Njena kosa, za koju mi je rekla da
se posle silnih poroaja primetno istanjila, sputala
se kao u slapovima do stopala, tako bujna da je
izgledala skoro teka, iako joj je svaka vlat bila tako
prava i savrena kao da su svileni konci bili
sputeni jedan pored drugog. Sputala se niz njena
lea tako preobilno da mi je bilo teko da joj
masiram ramena.
A ta e se desiti s tom divnom damom ako
zamak padne? Da li e ta divna koa, ta duga
bogata kosa, to meko telo koje obavija fine kosti, da
li e sve nestati u dimu koji e obaviti utvrenja?
Iako u ratu niko ne moe da oekuje nita osim
smrti, kako moe da bude pravino ubistvo te divne
krhke ene? Verovatno je i sam gospodar Nobunaga
smiljao nain da u pogodnom trenutku spase
sestru. Besmisleno je da osoba beznaajna kao ja
brine o tome, ali sudbina me je dovela u njenu
slubu. Slepilo mi je dalo privilegiju da mogu da

dodirujem takvu damu, masiram je jutrom i

veerom, i samo taj jedan jedini zadatak davao je
smisao mom ivotu.
Sada mi je, dok sam zabrinuto razmiljao koliko
u jo dugo moi da ostanem i sluim joj,
budunost izgledala crna i moje srce ispuni se
bolom. Gospoa Oii uzdahnu jo jedanput i
izgovori moje ime. U zamku su mi davali razliite
nadimke ili me prosto zvali: Ej, ti tamo, ali je ona
insistirala da treba da imam sopstveno ime i tako
mi je dala ime Jaii.52
Jaii, ree ona, ta je!1
Nervozno promrmljah neto, a ona mi ree:
Izgleda da si danas potpuno onemoao. Pritisni
malo jae, molim te. ao mi je, gospoo,
izvinjavao sam se, shvatajui da se briga prenosi na
slabost mojih aka.
Onda ona progovori ponovo: Jaii, koliko jo
dugo misli da ostane u zamku? Ja lino elim,
odgovorih, da vas veno sluim. Znam da sam
nespretan i da nisam ni od kakve koristi, ali bih bio
zahvalan ako biste se saalili na mene i dopustili mi
da ostanem.
Ah, ree tuno. utala je za trenutak, pa onda
progovori: Ti zna da ljudi bee iz zamka i da nas je
ostalo veoma malo. Kad ak i ratnici naputaju
gospodara, zato bi neko ko nije samuraj polagao
na dunosti i pravila ponaanja. A ti ne vidi i ako
52 U srednjem veku japanski seljaci su mogli da nose samo lina imena, a siromasi
ponekad jednostavno nisu ni davali ak ni lino ime svojoj deci.

bude suvie oklevao, sigurno e biti povreen u

borbi.
Veoma je ljubazno od vas to mislite na mene,
rekoh, ali kao to ima onih koji ele da odu iz
zamka, isto tako ima i onih koji hoe da ostanu. Da
mogu da vidim, verovatno bih jedne noi izaao
pod okriljem mraka, ali poto je ovako kako je i
poto je zamak opkoljen, ak i da me otpustite, ne
bih naao naina da pobegnem. Znam da sam
samo bezvredni slepi sluga, ali ne bih voleo da se
sam predam u ruke neprijatelju.
Gospoa Oii ne ree nita. Izgleda da je brisala
suze. uo se um papirnih ubrusa u njenoj ruci. 53
Vie sam se brinuo za nju nego za sebe. ta ona
moe da uini? Duboko u srcu eznuo sam da
saznam da li e do kraja ostati s muem ili e, iz
saaljenja prema deci, uiniti neto drugo. Ali, teko
da je neko kao ja mogao da postavlja tako
sudbonosna pitanja. Morao sam da ostavim da sve
ide svojim putem i sauvam misli za sebe.
To je bilo dva dana pre slube odrane pred
nadgrobnim kamenom gospodara Nagamase. U
zoru dvadeset devetog dana devetog meseca,
poto je samurajima naloio da zapale tamjan za
njegovu duu, gospodar Nagamasa okupi decu i
enu, dvorske dame, pa ak i sluge kao ja, i ree:
Hou da se svi molite za mene.
ene behu potpuno onemoale od bola. Avaj,
mislile su, zar je mogue da je sudbina ovog
53 Japanci su pravljenje hartije nauili rano od Kineza, tako da su ak i u srednjem
veku upotrebljavali neku vrstu papirnih maramica.

zamka zapeaena i da e na gospodar morati da

se ubije? Nijedna od njih se i ne pomeri prema
oltaru.
Poslednja dva-tri dana neprijatelj je napadao
ee nego ikad. Bitka je ve trajala dan i no, bez
prekida. Tog jutra, meutim, neprijatelj kao da se
bio najzad zamorio. Napadi popustie i muk se
spusti na zamak. Velika sala, takoe, bee tiha, kao
mrtva. Bilo je to ba pred izlazak sunca, usred
jeseni, tamo na vetrovima tuenom vrhu planine u
Severnom Omiju. Dok sam sedeo na jednom od
mesta pozadi, osetih ledenu hladnou vetra i
mogah da ujem cvrke kako bez prekida cvre u
vrtu.
Jedna od ena koje su sedele u uglu poe tiho da
jeca, pa onda druge ene, koje su dotle uspevale da
se uzdre, zaplakae, a deca zajeae. Meutim,
moja gospodarica bee potpuno mirna. Hajde,
hajde, ne plai, korila je tiho Oau. Ti zna da si
najstarija. Seti se ta sam ti govorila. Treba da
bude hrabra.
I onda pozva dadilju malog Manpukumarua i ree
joj: Moj sin treba da prvi poloi tamjan. Kad je
Manpukumaru zavrio svoj udeo u ceremoniji i onda
za njim beba roena te godine, ona ree: Oaa,
red je na tebe. Ali u tom trenutku gospodar
Nagamasa progovori muklim glasom: Zato ti to
ne uini pre nje? Gospoa Oii promrmlja neto,
kao da se slae, ali ostade tamo gde je bila. Na to
gospodar Nagamasa, koji je uvek bio tako ljubazan
prema njoj, grmnu, s proraunatom grubou u
glasu: Mislim da sam dosta govorio! Zar

namerava da mi odbije poslunost? Ona je i

dalje oklevala i nikako nije ustajala s mesta. ao
mi je, ree, iako potujem ono to namerava da
uini.
Gospodar Nagamasa tada riknu na nju: Znai,
zaboravlja ta ti je dunost! Prava ena treba da
se moli za mua, a posle njegove smrti da se brine
o njegovoj deci. Ako ne misli da se pomiri s time,
nikada vie neu misliti o nama kao o muu i eni!
Vikao je na nju toliko besno da mu je glas odjekivao
velikom salom. Svi su se bili uutali, iekujui ta
e se dogoditi.
Nekoliko trenutaka nije se uo ni zvuk. Najzad,
zauh um koji je pravila duga haljina, dok se vukla
preko poda od asura.54 Bee to gospoa Oii, koja je
odluno krenula da zapali tamjan za umrlog. Za
njom krenu najstarija kerka Oaa, pa druga po
redu Ohacu, a onda Kogo, trea kerka. Svaka od
njih nosila je tamjan i izgovarala rei molitve, a
posle njih i ostali uinie isto.
Kao to sam ranije bio rekao, kamena ploa bila
je izneta iz zamka i potopljena na dno jezera. Kau
da je gospoa Oii celu no provela u raspravi s
muem. Ona ga je ubeivala da je injenica da je
uestvovala u poslednjem obredu za njegovu duu
ne obavezuje, jer je na to bila primorana, i da eli
da se ubije zajedno s njim. Rekla mu je da nee
moi da podnese da svet pokazuje na nju i kae: To
je Nagamasina udovica! I zato ga je preklinjala da
54 Asure (tatami na japanskom) od pirinane slame, sitno pletene, razapete su na
drvenim ramovima standardne veliine 90-180 cm, a iznutra su ramovi ispunjeni
slamom. Na osnovu dimenzija ovih ramova odreivane su i dimenzije prostorija u
japanskim kuama.

joj dopusti da ga prati u smrt, ali on ne pokaza ni

najmanjeg znaka da moe da se sloi s time.
Onda, sledeeg dana, dvadeset osmog, oko deset
ujutru, Nobunagin izaslanik doe po trei put i
predade poruku u kojoj ga Nobunaga pita da li
moe da bude tako dobar da ponovo razmotri celu
situaciju i preda se. Gospodar Nagamasa dade
ovakav odgovor: Nikada neu zaboraviti beskrajnu
ljubaznost gospodara Nobunage, ali sam odluan u
nameri da izvrim harakiri55 u ovom zamku. Ali bih
eleo, poto su moja ena i kerke njegove bliske
roake, da ih odmah uputim njemu. Bio bih mu
veoma zahvalan ako milostivo sauva njihove
ivote i prui im zatitu u budunosti. Poslao je
izaslanika natrag i posle toga se izgleda opet dugo
raspravljao s gospoom Oii.
Njih dvoje su uvek bili sreni i voleli se, pa on,
naravno, nije mogao da primi kao uvredu to to je
elela da umre s njim. Kad se ovek seti, vidi da je
njihov brani ivot potrajao est godina i tokom tog
vremena svet je bio sav u haosu.
Ponekad bi Nagamasa bio daleko od kue, u
prestonici ili na pohodu u Junom Omiju. Nikada
stvarno nije imao nijedan dan u kome bi se samo
odmarao. Ne udim se to je moja gospodarica
elela da umre s njim, da bi mogla da veito bude
pored njega meu lotosima u raju.
Ali, Nagamasa je bio pravi ovek, pravi ratnik,
ovek vredan potovanja. Za njega bi bilo suvie
55 Harakiri je samoubistvo rasecanjem stomaka (hara znai stomak, kiri znai sei),
koje je bilo rezervisano samo za samuraje.

bolno da ubije svoju mladu enu i verovatno je zbog

toga eleo da uini sve i spase je. Mora da je
takoe brinuo o budunosti dece.
Uinio je sve da je ubedi i na kraju je ona pristala.
Dogovoreno je da ode kod roditelja i povede kerke
sa sobom. Iako su oba deaka bila jako mala,
gospodar Nagamasa je mislio da bi bilo opasno
pustiti ih da padnu u ruke neprijatelju. Zato je u
noi dvadeset osmog mali Manpukumaru izveden
tajno iz zamka, s paom Kinainosukeom Kimurom,
koji se uvek brinuo o njemu, a sada je trebalo da ga
odvede u kuu vernog prijatelja u Eizenu.
Najmlae dete, jo beba, trebalo je da bude
povereno oblinjem hramu Fukuden. Izneli su ga
tajno iste noi, uz pratnju dadilje i dvojice samuraja.
uo sam kasnije da su amac uvukli u trsku du
obale jezera i krili se nekoliko asova, pre nego to
su se usudili da krenu do hrama.
Te iste noi, dvadeset osmog, gospoa Oii i
gospodar Nagamasa ispie sake u znak rastanka i,
dok su govorili o neizdrljivom bolu koji trpe dok se
rastaju, duga jesenja no se zavri. Zora je bledela
na istoku kad, posle poslednjeg zbogom, moja
gospodarica ue u nosiljku koja ju je ekala ispred
kapije zamka. Njene tri kerke, zajedno s dadiljama,
smestie se u nosiljke iza njene. Povorku je titila
grupa ljudi pod komandom samuraja koji je bio u
slubi gospoe Oii jo od vremena kad se udala iz
porodice Oda. Pored njih, kada je krenula iz
Odanija, pratilo ju je jo dvadeset-trideset
dvorkinja.

Gospodar Nagamasa izaao je do nosiljke da je

isprati. Kau da je ve bio obuen u svoju poslednju
odoru, odeu preko koje je nosio crni oklop, ukraen
komadima zlatnog brokata. Kada podigoe nosiljku,
on je pozva: Sada je sve u tvojim rukama. elim ti
sve najbolje. Glas mu je bio snaan, jasan i pun
hrabrosti.
Moja gospodarica je, naravno, kontrolisala svoja
oseanja i ne pusti ni suzu. Ne treba da brine,
odgovori mu ona mirno, pokai se dobro. Dvema
mlaim kerkama nije bilo ni blizu pameti ta se
deava i samo su mirno leale u naruju svojih
dadilja, ali se Oaa neprekidno osvrtala,
pogledajui oca i gorko plaui. Nastavila je da
plae i kasnije, uprkos pokuajima da je smire. To
bee najtee pratiocima. Ko je mogao da zamisli da
su sve tri kerke bile predodreene da se uzdignu
do onakvih visina: Oaa da postane gospodarica
od Jodoa, miljenica gospodara Hidejoija, Ohacu
ena Takacugua Kjogokua56 i Kogo, najmlaa, nita
manje nego ena sadanjeg oguna. 57 Nema,
stvarno, naina da se sazna ta budunost donosi.
Gospodar Nobunaga je doekao gospou Oii i
svoje neakinje s pravom radou. Drago mi je to
ste bile toliko pametne i dole, ree on ljubazno.
Nagamasa je pravi ratnik i ovek od asti. Ma
56 Takacugu Kjogoku (1560-1609) bio je feudalac u slubi Nobunage Ode, koji je
kasnije priao Iejasuu. Njegova cela porodica primila je hriansku veru, koja je
ubrzo posle toga zabranjena u Japanu.
57 Hidetada Tokugava, koji je bio ogun u vreme radnje ove knjige, bio je trei
Iejasuov sin i drugi ogun u porodici Tokugava. Vladao je od 1605. do 1622. godine.
Iejasu je kao prvi ogun iz te porodice abdicirao u njegovu korist, kako bi jo za
svog ivota osigurao naslednost ogunske titule u porodici Tokugava. U njegovo
vreme je zavreno proterivanje hriana iz Japana i pojaana izolacija zemlje od
ostalog sveta.

koliko da sam od njega traio da se preda, nije hteo

da me poslua. ao mi je to mora da umre, ali
moja ast ratnika takoe je u pitanju. Nadam se da
ete mi oprostiti. Duga opsada mora da vam je
donela mnogo patnji.
Poto su bili roaci po krvi, oseali su posebnu
bliskost i njihov prisni razgovor nastavi se dugo.
Onda moja gospodarica bi stavljena pod okrilje
svoga brata Nobukanea, kome naloie da uini sve
to moe za nju.
Borbe su bile prestale jo od jutra dvadeset
sedmog, ali gospodar Nobunaga, kada mu je sestra
najzad dola, shvati da nema vie razloga za
oklevanje. Dolo je vreme da se zamak srui jednim
udarcem i Hisamasa i njegov sin nateraju da izvre
samoubistvo. Sam Nobunaga ispeo se na oblinje
visove i celokupnoj vojsci naredio je da zbrie
zamak. Uz gromoglasan ratniki poklik, njegove
trupe jurnue napred. U to vreme bee jo oko
osam stotina ljudi koji su se jo drali u spoljnim
utvrenjima, pod komandom starog gospodara
Hisamase. Meutim, napadai behu daleko brojniji i
njihov komandant Kacuije ibata uspeo se lako na
zidove, ispred svih.
Shvativi da je sve izgubljeno, Hisamasa naredi
da se neprijatelj dri jo dovoljno dugo da on moe
da izvri harakiri. Gospodar Fukuuan bio mu je
sekundant i odsekao mu plemenitu glavu istog
trenutka kad je starac rasporio stomak. Ritualu je
prisustvovao i taju58 Kakujo, dvorjanin vet igrama.
58 Taju je titula koja je davana zabavljaicama i zabavljaima, ali i gejama. Pisac
ovde nagovetava da je velika imao homoseksualnu vezu sa zabavljaem, koji nije

Kako je uvek bio uz gospodara, on je, izgleda, rekao

da se nada da e imati tu privilegiju da ga prati i
ovoga puta. Poto su ispili po aicu sakea i poto
je bio svedok gospodarevog samoubistva, Kakujo
je bio sekundant Fukuuanu, a kada mu je odsekao
glavu, povukao se u ugao prostorije i ubio se i sam.
Jo etvorica dvorjana uinila su to isto. Bee to
tuna sudbina za jednog starog plemia kao to je
bio gospodar Hisamasa. Ipak je sve, na kraju, bila
njegova greka. Jo odavno je trebalo da poslua
sina i odvoji se od porodice Asakura, pre nego to
su ga u sve to uvalili. No, on je insistirao na svojoj
glupoj dunosti, ne primeujui da je Nobunagina
zvezda u usponu. Nikoga, ipak, nije mogao da krivi
za svoj kraj.
I ne samo to. On je stalno ometao planove
gospodara Nagamase, meajui se u njih, umesto
da ostane po strani, kao to bi svaki stari gospodar
koji se povukao s vlasti trebalo da ini. On je stalno
primoravao Nagamasu da bespomono proputa
svaku priliku koja mu se pruala i da ostavlja
pobede da mu cure kroz prste. Bez obzira na to
kakvu demonsku snagu imao Nobunaga, nikada se
situacija ne bi tako nesreno okrenula da je
Nagamasa mogao da komandu preuzme potpuno u
svoje ruke.
Tako je kua Asai, iako su njen osniva i njegov
unuk bili izvrsne vojskovoe, propala zbog toga to
je Hisamasa, drugo koleno, bio nespretnjakovi koji
nije umeo da procenjuje dogaaje. Bilo mi je veoma
ao gospodara Nagamase. On je mogao da vlada
eleo da se odvoji od njega ni u trenutku smrti. Takve veze esto se nalaze u
istorijskim zapisima, ali i kao tema knjievnih dela.

zemljom umesto Nobunage, da je samo iskoristio

pravu priliku. Ne mogu da shvatim da je morao da
skrati sopstveni ivot samo zato to je sluao oca.
Kako mora da se oseala moja gospodarica Oii?
Zbog toga to je Nagamasa ispunjavao sinovljevsku
dunost, poraz njenog mua bio je neminovan.
Bilo je podne dvadeset devetog kada padoe
spoljna utvrenja i neprijatelj opkoli centralnu kulu.
Sa pet stotina vernih mladih samuraja gospodar
Nagamasa uini ispad, krei put kroz neprijateljske
redove, sekui ih nemilosrdno, a onda se naglo
povue. Na to napadai, izbacivi vatru iz musketa i
digavi itav crni oblak oko sebe, jurnue ponovo
napred. Svaki onaj koji je pokuao da se popne na
zid oko kule bio je odbaen, a glave su letele iznad
palisada. Nijedan neprijateljski vojnik nije uspeo da
proe. I tako napadai odustadoe od napada preko
noi i odluie da saekaju jutro.
Tek ujutro gospodar Nagamasa saznade za oevu
smrt. Nisam mogao ni da sanjam da e doi taj
dan, ree on, sada nemam nita vie zbog ega
bih iveo i ostaje mi jedino da osvetim njegov duh u
borbi i onda asno uinim isto to i on.
Oko deset asova tog jutra on izvede nekih dve
stotine ljudi na neprijateljske linije, ubijajui sve
napadae koji su mu se nali na putu. Meutim,
snage Kacuijea i Hidejoija sklopie se oko njega
tako vrsto da je, kada je pokuao da se probije do
utvrenja, bio ostao samo sa pedeset-ezdeset
ljudi. Neprijatelj je bio potpuno opkolio njegovu
utvrdu i blokirao mu put do kapije, pa se Nagamasa
povue u jednu kuu blizu ulaza u zamak i tamo

izvri harakiri. Njegov sekundant odmah uini isto,

a jo nekoliko vitezova izabrae takoe da umru s
njim.
Kau da je neprijatelj, po Nobunaginom
nareenju, uinio sve da ga uhvati ivog, ali kada je
veliki i neustraivi vojskovoa reen da umre, on ne
ostavlja ni najmanju priliku neprijatelju. Nobunagini
ljudi upali su u kuu i jedino im je bilo ostalo da
uzmu njegovu glavu.
Oni koji su bili ivi uhvaeni tri ratnika:
gospodar Mimasaka, njegov sin inbei i gospodar
Ivami doiveli su sramotu da budu vezani kao
obini kriminalci i dovedeni pred Nobunagu.
Vas trojica ste gospodara Nagamasu okrenuli
protiv mene i naneli mi onoliko muka ovih godina,
zar ne? Gospodar Ivami, ovek snanog karaktera,
odgovori: Moj gospodar nije bio dvolian
vojskovoa kao ti, gospodaru. To toliko razljuti
Nobunagu da povika: Budalo! ta samuraj,
dovoljno glup da dozvoli da ga uhvate ivog, zna o
tome? I udari ga posred glave drkom koplja.
Gospodar Ivami i ne trepnu. Ovo je udan nain
ponaanja za velikog vojskovou, ree on.
Nobunaga ga je odmah ubio na mestu. Gospodar
Mimasaka bio je veoma tih i ponizan. Zato si se
predao?, zapitae ga. Bio si heroj jo od mladih
dana, kau da si kao lav u borbi... Sad sam samo
star ovek, odgovori on, zbog toga je dolo do
ovoga. Iako je Nobunaga obeavao da e da mu
pokloni ivot i uzme ga u slubu, gospodar

Mimasaka je molio da ga puste da ide. Nemam

nikakvih drugih elja, ree on.
U tom sluaju pobrinuu se za tvog sina
inbeija, izjavi Nobunaga. Ne, viknu Mimasaka,
okreui se sinu, mora to da odbije! Ne dozvoli
da te navede da postupi kao kukavica! Nobunaga
prsnu u gromoglasan smeh. Ne veruje mi, ti stari
ludi ovee! Zar ti liim na takvog laova? Posle
toga je stvarno primio inbeija u slubu.
im je ula za muevljevo samoubistvo, gospoa
Oii se zatvorila u svoje odaje i tamo se molila za
njega. Gospodar Nobunaga doe nekoliko dana
kasnije da joj izjavi sauee i ree joj: uo sam da
ima i sina. Ako je dete jo ivo, voleo bih da se
pobrinem za njega i podignem ga kao Nagamasinog
naslednika. Moja gospodarica je u poetku
oklevala, ne znajui kakve su bratovljeve namere,
pa mu zato odgovori: Ne znam ta je bilo s njim.
Ali Nobunaga je insistirao: Tvoj mu je bio moj
neprijatelj, ree on, ali dete zato nije nita krivo.
Pitam te za njega, jer mi ga je ao. On je moj
sestri.
Poto je izgledao veoma zabrinuto, ona poe da
postaje popustljivija i najzad mu otkri mesto na
kome se krije mali Manpukumaru. Odmah bi
upuen glasnik s porukom Kinainosukeu Kimuri da
odmah poalje natrag mladog gospodara. No,
Kinainosuke je bio sumnjiav i ree glasniku da e
on uzeti na sebe da ubije deaka.
Time se ipak nije sve zavrilo. Glasnici su dolazili
jedan za drugim, s porukama u kojima je gospoa

Oii insistirala da joj se dete vrati to pre. Ne bi

trebalo rizikovati i uvrediti mog brata, objanjavala
je, naroito sada kad je pokazao toliko sauea i
razumevanja. Pored toga, ona je sama elela da
dete vidi pored sebe, gde je mislila da e biti u
sigurnosti.
Iako je sumnjao, Kinainosuke shvati da nema
drugog izlaza jer je deakovo skrovite ve
otkriveno,
pa
treeg
oktobra
dovede
Manpukumarua u Kinomoto u Omiju. Hidejoi mu je
izaao bio u susret i odmah o svemu obavesti
Nobunagu. Ubij dete i javno izloi njegovu glavu,
glasilo je nareenje koje je dobio. Ono potrese ak i
Hidejoija. Zar je to neophodno?, poeo je, ali ga
Nobunaga grubo prekide i ree mu da ide da izvri
nareenje.
Nagamasina i Asakurina glava takoe behu
nabijene na koeve i izloene sve dok meso ne
otpade s njih, a onda osuene lobanje premazae
jarkocrvenim lakom. Sledee Nove godine lobanje
behu postavljene na etvrtast posluavnik, kao
ukras na stolu u dvoru, da ih ostali vazali vide kad
budu
doli
da
se
poklone
gospodaru.
Pretpostavljam da je Nobunaga oseao duboku
mrnju prema Nagamasi, jer ga je ovaj toliko puta
ugrozio, ali se sve to dogaalo zato to je on,
Nobunaga, prekrio zadatu re. Da je imalo mislio o
bolu koji je oseala njegova sestra, on nikada ne bi
tako neto uinio sa ostacima viteza koji je, najzad,
bio u bliskim rodbinskim odnosima s njim. to je jo
gore, surovo je postupio kad je izigrao sestrina
oseanja i, pravei se dobar brat, lagao da bi glavu
njenog nevinog deteta nabio na kolac. I sama

njegova smrt, u leto desete godine ere Tenjo,59 nije

oigledno bila rezultat samo Micuhideove izdaje ve
i osveta nakupljenog gneva tolikih ljudi koje je
Nobunaga prevario.
Ba negde u to vreme gospodar Hidejoi, kasniji
moni regent,60 poe da sve vie jaa svoj poloaj.
Iako su Kacuije ibata i drugi koji su uestvovali u
opsadi zamka Odani pokuali da se to vie istaknu,
Hidejoi je ipak prevaziao sve. Nobunaga je bio
toliko oduevljen njime da ga je postavio za
upravitelja severnog dela provincije Omi, davi mu
zamak Odani, zajedno sa svim teritorijama koje su
ranije posedovali Asai. Meutim, sam Hidejoi izjavi
da je Odani teko braniti malim snagama i svoje
sedite postavi u Nagahami, mestu u kome je ranije
iveo.
Sada pitate kako je Hidejoi poeo da se
zaljubljuje u moju gospodaricu? Pre nego to je
gospoa Oii krenula iz zamka, neno mi je rekla:
Volela bih da te povedem; mada sada ne mogu,
raunaj na moju pomo im bude uspeo da se
izvue odavde. Bilo mi je jasno da sam skoro
mrtav ovek, to mi ivot uini jo draim, pa uspeh
da se izvuem iz zamka krijui se iza njene nosiljke.
Ceo sledei dan proveo sam u gradu, krijui se i
ekajui da se bitka oko zamka zavri. Onda, kako
sam eleo da budem pored gospodarice, odoh u
logor njenog brata Nobukanea, gde je bila gospoa
Oii. Poto mu je objasnila da sam njen omiljeni
sluga, izbegao sam kaznu i ponovo se naao u
59 1582. godina.
60 Hidejoi, kao ni Nobunaga, nije ispunjavao uslove da postane ogun, pa je sebi
dodelio titulu taiko (regent).

njenoj slubi. Tako sam esto bio u blizini kad ju je

poseivao gospodar Hidejoi.
Kada je prvi put doao kod moje gospodarice,
duboko se poklonio pred njom i predstavio se.
Gospoa Oii mu je odvratila na prikladan nain, a
onda Hidejoi ree: Iako se nisam naroito istakao
za vreme poslednjeg ratnog pohoda, nagraen sam
posedima porodice Asai. Da kao obian vojnik
nasledim ono to je posedovao gospodar
Nagamasa, to stvarno nisam zasluio. Nadam se da
u uspeti da upravljam Omijem onako kako se
njime vladalo ranije, a kao uzor uzeu divan primer
koji je davao veliki vojskovoa. Onda dodade:
Siguran sam da je vae gospodstvo mnogo
propatilo za vreme rata. Ako ima bilo ta to vam je
potrebno, nemojte oklevati da mi se obratite.
Bio je stvarno veoma ljubazan, izuzetno prijatan
gospodin. Posebno je bio armantan s devojicama,
inei sve da ih razveseli. Da li je vae gospodstvo
najstarije?, pitao je Oau. Doi, dozvoli da te
malo drim. Stavio bi je na kolena i gladio joj kosu,
pitajui je za ime. Oaa se bila sva zgrila u
njegovom naruju i nije nita odgovarala. Onda,
moda shvatajui da je to ba onaj omrznuti ovek
koji je oteo zamak njenog oca, ona ga iznenada
pogleda pravo u oi i ree mu: Ti stvarno lii na
majmuna!61
Hidejoi je delovao pometeno. Niko se nikada nije
bio usudio da mu kae neto tako o njegovom
izgledu. Da, naravno, rekao je uz smeh,
61 Hidejoi je bio izuzetno ruan ovek, pa su ga potajno nazivali saru (majmun na
japanskom).

prikrivajui njime zbunjenost. Ja stvarno liim na

majmuna, a vae gospodstvo je lepotica, slika i
prilika svoje majke. Posle toga je redovno
poseivao moju gospodaricu i njoj i deci donosio
svakovrsne poklone. Pokazivao je takvu neobinu
privrenost gospoi Oii da ona sama jednom ree:
Hidejoi je ovek na koga se moe osloniti.
Postajala je sve oputenija u njegovom prisustvu.
Kada sada razmiljam o tome, ini mi se da je on
ve tada bio zaljubljen u nju. Mogue je da je od
samog poetka bio zadivljen njenom lepotom. Ona
je, naravno, bila sestra njegovog gospodara
Nobunage, cvet na vrhu planine, suvie dalek da bi
se mogao dosei, tako da u to prvo vreme sigurno
nije imao takvih namera. On je i dalje bio gospodar
Hidejoi, lukavi ovek koji je imao oko za ene.
U svetu su promene neprekidne, a promene su,
kad su rangovi u pitanju, posebno drastine u
vreme rata. Nije na meni da kaem da li je on
oseao skrivenu elju za gospoom Oii i pomiljao
da bi voleo da je ima, ranije ili kasnije. Ko moe da
kae ta se deava u glavi velikog oveka?
Kau da je Hidejoi bio u tekoj dilemi kada je
dobio nareenje da ubije Manpukumarua. Uinio je
sve da spase detetu ivot. Kakva teta moe da
proizae ako se sauva ivot malog deteta?, pitao
je Nobunagu. Zar za mir u zemlji, a i za tvoj
sopstveni mir, ne bi bilo bolje da se stekne njegova
vena zahvalnost tako to bi ga uinio naslednikom
loze Asai? Kad je Nobunaga odbio da slua,
Hidejoi je otiao suvie daleko u svom protivljenju.

U tom sluaju, molim

izvrenja zadatka.

da

budem

osloboen

To je razbesnelo Nobunagu. Posle tvojih

najnovijih podviga postao si prilino uobraen!,
presee ga on. Ko si ti uopte da mi daje savete
koje ti i ne traim? ak ni moja nareenja ne
slua! Izgleda da je posle tog razgovora Hidejoi
teka srca otiao i ubio mladog gospodara. Moete
da zamislite kako mu je bilo teko da ubije
Manpukumarua, rizikujui tako da ga gospoa Oii
doivotno omrzne. I to nije bilo obino ubistvo.
Trebalo je da deakovu glavu nabije na kolac i javno
je izloi! Ima stvarno ironije u tome to je od svih
Nobunaginih ljudi ba Hidejoi morao da odigra tu
ulogu. Mnogo godina kasnije borio se oko
naklonosti moje gospodarice s Kacuijeom ibatom i
izgubio. Bio je pobeen na ljubavnom polju i postao
je njihov veiti neprijatelj, a sve je verovatno
predodredilo to to je ubio deaka.
U poetku je gospodaru Nobunagi bilo veoma
stalo da gospoa Oii nita ne sazna o ubistvu, pa
joj, verovatno, niko o tome nita i nije rekao. No,
poto je glava bila javno izloena, mora da je ula
makar deo aputanja o tome ili je to bila samo
njena intuicija. U svakom sluaju, izgleda da joj je
bilo postalo jasno ta se dogodilo. Neto se kod nje
promenilo, jer je otada bila sve neraspoloenija kad
bi je Hidejoi poseivao. Jednog dana mu ree:
Brinem. Nemam uopte vesti iz Eizena. A i sanjala
sam loe. Stalno mislim da se neto nije desilo
mom sinu.

Bojim se da ne znam mnogo vie od vaeg

gospodstva, odgovori on neduno. Moda bi bilo
dobro da jo jednom poaljete glasnika. Ali ujem
da ste vi ili da ga dovedete?, ree ona tako tiho
kao da je na ivici da zaplae. Njene pratilje su mi
rekle da je u tom trenutku prebledela i ljutito mu se
zagledala u lice. Posle toga njihovi odnosi
postadoe zategnuti i uskoro on potpuno prestade
da dolazi.
Gospodar Nobunaga vratio se devetog dana
desetog meseca u zamak u Gifuu, poto je vlast
proirio na nekoliko provincija i izdao nareenja da
se njegovi ljudi nagrade, a zarobljeni neprijatelji
kazne. Svake godine on je odravao veliki banket za
Dan hrizantema,62 ali je, kau, ovoga puta spektakl
bio posebno veliki. Svi vazali, veliki i mali, potrudili
su se bili da se to blistavije opreme i ukau
potovanje Nobunagi.
Gospoa Oii objavila je da se ne osea dobro i
ostala izvesno vreme povuena u Omiju, odbijajui
da primi bilo kog posetioca. No, oko desetoga tog
meseca, s pratiljama i sa mnom, ona krete u rodni
dom u Kijosuu, Nobunagin zamak u provinciji Ovari.
Nobunagino sedite bilo je tada u Gifuu, pa je moja
gospodarica vie volela da bude na miru u mnogo
manje bunom zamku u Kijosuu.
Poto je usput elela da obie hram na ostrvu
Cikubu, krenuli smo brodom do Nagahame. Planina
Ibuki ve je bila pod snegom i hladan vetar duvao
je na jezeru. Bilo je hladno, vedro jutro i verujem da
su jasno mogle da se vide planine u daljini. Sve
62 Dan hrizantema pada na dan 9. septembra, po naem kalendaru.

pratilje drhtahu u strahu kad su se nale van

vrstog tla na koje su bile navikle. Plakale su dok su
sluale krike divljih gusaka koje su letele iznad nas,
i lupanje krila galebova. Trzale su se ak na um
koji su, vijorei se na vetru, pravile nastrenice od
bambusa, i od senki riba koje su se nazirale u vodi.
Kad je brod stigao do ostrva ikubu, gospoa Oii
ree: Zaustavite za trenutak. Nismo znali ta
namerava, a ona naredi da se na krmu donese
mala molitvena tablica i onda, smerno sklopivi
dlanove, sa akama okrenutim povrini vode, poe
da se moli. Bili smo verovatno na mestu na kome je
bio potopljen nadgrobni kamen njenoga mua. Tek
onda shvatismo ta je imala na umu kad je odluila
da krene na ostrvo. Dok se brod ljuljao u mestu na
talasima, moja gospodarica zapali tapie tamjana i
glasno pozva posmrtno ime svoga mua. Sedela je
tamo, kako mi kasnije rekoe, toliko dugo da su oni
koji su bili oko nje uhvatili kraj njenog ogrtaa,
plaei se da se ne baci u jezero. Ono ega sam ja
bio svestan bilo je samo kuckanje brojanica u
rukama moje gospodarice i jak miris tamjana.
Posle toga, gospoa Oii ode na ostrvo i no
provede u hramu. Sledeeg dana otila je u
Savajamu, gde takoe provede no. Najzad, posle
mirnog puta, stigli smo bezbedno u zamak Kijosu.
Porodica je za nju bila podigla lepu rezidenciju i
snabdela je svime to je poelela. No, i pored
zadovoljstva koje je oseala dok je gledala kako joj
kerke rastu, nije radila nita i po ceo dan je itala
svete tekstove. Poto je niko nije poseivao, vodila
je tako tuan i usamljeniki ivot kao da se ve
zamonaila. Ranije je oko nje uvek bilo mnogo ljudi

i uivala je u svim vrstama razonode, a sada je

dane provodila u mranoj sobi. Vreme kao da je
teko pritislo njena plea, ak su joj i kratki zimski
dani izgledali predugi.
Lik njenog pokojnog mua lebdeo je pred njenim
oima i poinjala je, seajui se jedne po jedne
stvari iz prolosti, koje su nestale zauvek, da
oajava. Poto je poticala iz ratnike porodice, nije
se preputala suzama, pa je tako jo tee podnosila
sve tegobe. Ali, s vremenom, njena snaga poe da
ili i ona se prepusti svome bolu. Ako bih nekada
proao hodnikom koji je vodio pored njene
usamljenike sobe, mogao sam da ujem njene
priguene jecaje. Njene uspomene, ma kakve da su
bile, donosile su joj mnogo jada.
Tako proe jedna godina, a za njom i druga, kao u
snu. Za to vreme svi smo pokuavali da je
nateramo da izlazi, jednom da vidi trenjev cvet u
prolee, drugi put skerletno javorovo lie u jesen,
ali ona je uvek govorila: Radije ne bih. Zato ne
idete bez mene? ivela je potpuno odseena od
sveta, a jedina njena uteha bilo je drutvo njenih
keri. Jedino smo tada mogli da je ujemo kako se
smeje. Sreom, sve tri devojice rasle su brzo, tako
da su svakoga dana izgledale sve vee. ak je i
mala Kogo poela da se gega okolo i avrlja sa
svima. Ali njoj i to bee razlog za patnju. Gledajui
je, gospoa Oii je govorila sama za sebe: Samo
da njen otac sada moe da je vidi...
Ono to ju je najvie bolelo bila je pomisao na
smrt malog gospodara Manpukumarua. To nije
mogla da zaboravi.

Samo iz nebrige i lakomislenosti predala je dete

neprijatelju i pomogla da njeno dete doivi tako
grozan kraj. Puna mrnje prema onome ko ju je
prevario i ojaena to je dozvolila da bude
prevarena, nikako sebi nije mogla da oprosti to to
se desilo.
Iako to nikad nije pominjala, mora da je stalno
brinula o najmlaem sinu, koga su krili u hramu
Fukuden. Kako li je on? Sreom, on je za izvesno
vreme bio bezbedan, poto Nobunaga nije ni znao
da postoji. Od njega se odvojila jo dok ga je bila
dojila i nije vie nita ula o njemu. Zbog toga je
sve vie poinjala da mazi kerke, dajui im ljubav i
oseanja koje vie nije mogla da prui izgubljenim
sinovima.
Mislim da je gospodar Takacugu Kjogoku u to
vreme mogao da ima dvanaest ili trinaest godina.
On je kasnije sluio pod Nobunagom, ali je trebalo
da boravi u Kijosuu dok ne postane punoletan, pa je
povremeno poseivao gospou Oii. Takacugu je
bio naslednik gospodara Takahidea, ija je porodica
nekada vladala severnim delom provincije Omi, a
iji su vazali tada bili lanovi porodice Asai. Prema
tome, on je imao prava da nasledi polovinu
provincije Omi i postane njen gospodar. Meutim,
kada se njegov predak Takakijo zamonaio i
povukao da ivi samotniki u podnoju planine
Ibuki, porodica Asai zauzela je sve te posede i cela
njegova porodica naglo je osiromaila.
Posle pada zamka Odani Nobunaga je odredio da
deak postane jedan od njegovih samuraja,
nameravajui da ga uzdigne i od njega naini

zahvalnog saveznika u severnom delu Omija.

Takacugu je, ipak, kasnije, u junu desete godine ere
Tenjo63 uestvovao u pobuni protiv Nobunage i bio
je meu napadaima na zamak u Nagahami. A u
vreme kada se vodila bitka na Sekigahari,
osamnaest godina posle toga,64 izdao je naslednika
gospodara Hidejoija i zatvorio se u svom zamku u
Ocuu, drei se sa samo tri hiljade ljudi protiv
petnaest hiljada napadaa.
Meutim, dok je bio jo deak u zamku Kijosu, on
nije pokazivao znake takve prevrtljivosti. Takacugu
je bio ba u godinama kada su deaci najnemirniji,
ali je, valjda zbog okolnosti u kojima je odrastao,
bilo neeg melanholinog u njegovom ponaanju.
ak i kada je dolazio kod moje gospodarice, priao
je toliko malo i ponaao se tako neupadljivo da smo
ponekad pomiljali da uopte i nije tu.
Poto je njegova majka bila sestra Nagamase
Asaija, gospoa Oii je bila njegova ujna, a njene
kerke njegove sestre. Tako, delom zbog enje za
Manpukumaruom, delom zbog te rodbinske veze,
ona mu postade privrena. Ponaaj se kao da sam
ti majka i doi kod mene uvek kad ima vremena,
rekla mu je. Bila je izuzetno ljubazna prema njemu i
stalno ga hvalila. Deko je tih, ali ima neeg
snanog i prefinjenog u njemu. Sigurna sam da je,
pored toga, i veoma inteligentan.
Da, bilo je to mnogo posle tog vremena, sedam ili
osam godina, ini mi se, kad se oenio s Ohacu. U
ono vreme kerke gospoe Oii bile su suvie male
63 1582. godina.
64 1600. godina.

da bi moglo da se pomisli da su mu prilika. ini mi

se, ipak, da je on Oau vie voleo od Ohacu i da su
njegove posete bile este samo zato to je eleo da
je makar na trenutak vidi. Niko na to nije obraao
panju, ali siguran sam da mora da je postojao
razlog to je on tamo satima sedeo s mojom
gospodaricom, skoro ne govorei, tako miran i
povuen u sebe kao da je ve odrastao. Zbog ega
bi, inae, tako esto dolazio u kuu gde nita nije
moglo da ga zabavi i gde se samo dosaivao. Ja
sam, izgleda, bio jedini koji je neto nasluivao. Kad
bih drugim slugama apnuo: Ovaj deak izgleda
merka Oau, oni bi se svi smejali i govorili da
mogu tako neto da kaem samo zato to sam slep.
Niko moje rei nije uzimao ozbiljno.
Moja gospodarica, gospoa Oii, ostala je u
Kijosuu od jeseni one godine kad je pao zamak
Odani, pa sve do jeseni one godine kad je poginuo
Nobunaga. To je, znai, bilo punih devet godina.
Vreme stvarno leti kao strela, kako kau ljudi, kad je
ve jednom odapne. Tako i izgleda kad pomisli na
ono to je prolo i shvati koliko je to istina. No,
uprkos tome, devet godina izgledaju grozno dugo
osobi koja ivi odvojeno od svih onih neprilika
okolo, ak i ne znajui gde se bitke vode.
I tako, ne shvatajui ta se to s njom deava,
gospoa Oii poe da zaboravlja tugu i jad, poe
ponovo da svira na kotou i posveuje se muzici. Ja
sam uinio isto to i ona i poeh da u slobodnim
asovima sviram na amisenu i pevam, ne zato to
sam uivao u tome ve zato to sam eleo da joj
pomognem da se razveseli. Vebao sam naporno,

tako da budem
zadovoljna.

dovoljno

dobar

da

bude

Ba u to vreme postale su popularne pesme koje

dobie ime po Rjutacuu.65 Jedna od njih ila je
ovako:

Da li si ti inje, ili prvi sneg?

Izgleda mi kao da se topi u mom naruju,
veeras, dok te vrsto drim.

esto sam zabavljao dame tim pesmama. Sada

su Rjutacuove pesme prevaziene i vie nisu u
modi, ali u ono vreme svi su ludeli za njima. Svako
ih je pevao, bio visokog poloaja ili siromaan.
Jedanput dok je regent Hidejoi gledao predstavu
pozorita No66 u svome zamku u Fuimiju, pozvao je
i Rjutacua i traio da mu peva na pozornici, dok ga
je gospodar Jusai pratio, lupajui u mali bubanj.
Meutim, dok sam bio u Kijosuu, te pesme su tek
postajale popularne. U prvo vreme sam ih pevao
slukinjama, uei i njih da pevaju, dok sam ja
davao ritam, udarajui lepezom i pevajui tiho,
toliko da okolo nita nije moglo da se uje. One su
volele te pesme pune simbolike, kao onu o prvom
65 Takasabu Rjutacu (1527-1611), svetenik budistike sekte Niiren, poznat po
kratkim pesmama koje je komponovao.
66 Klasino japansko pozorite, ije su predstave nekada bile izvoene samo na
dvoru.

(nevinom) snegu i uvek kada sam pevao tu

pesmu, prskale su u glasan smeh.
Jednog dana, ipak, ula nas je i gospoa Oii i
rekla: Pevaj, molim te, da i ja ujem. Pokuao sam
da odbijem, pod izgovorom da to nije pesma kakvu
bi trebalo da slua tako uvaena osoba, ali je ona
insistirala i posle toga sam esto pevao i pred njom.
Posebno je volela pesmu Slatki proleni pljuskovi,
ne otkidajte trenjeve cvetove i uvek je traila da
joj i to pevam. Ona je, uopte, izgleda volela tune,
sentimentalne pesme, kao to je, na primer, ona:

Hladne zimske kie i sneg

padaju samo ponekad,
ali, zbog tebe, moje suze
teku neprestano.

... ili ona:

ak i ako voli,
ne dozvoli da se
za tvoju ljubav sazna.
Ali, ne zaboravi,

dok se pretvara,
ti ne voli.

Moda su rei te pesme dirale i neka moja

skrivena oseanja... U svakom sluaju, uvek kada
sam ih pevao, unosei u pesmu itavo svoje srce,
oseao sam tajanstvenu snagu i ak uspevao da
poboljam melodiju, pevajui je toplijim i jo
strastvenijim glasom. Oni koji su me sluali bili su
oigledno dirnuti, kao i ja sam, zaboravljajui svoje
brige, kao da su nestajale negde u vazduhu.
Ja sam dosta razmiljao o pratnji na amisenu i
improvizovao lepe pasae izmeu svake pojedine
strofe, to je pesme inilo jo efektnijim. Izgleda,
pretpostavljam, hvalisavo ako sam to kaem, ali
injenica je da sam ja prvi pokuao s muzikom
pratnjom na amisenu za pesme te vrste. U to
vreme drugi su samo odravali ritam, lupajui u
mali bubanj dok su pevali.
Poeo sam samo o muzici i ni o emu drugom, ali
sam stvarno oduvek mislio da niko nije sreniji od
oveka obdarenog lepim glasom, koji zna kako da
ga upotrebi. I sam Rjutacu bio je u mladosti
prodava lekovitih trava u Sakaiju, ali je, poto se
pokazalo da je dobar peva, doiveo poasti kakve
drugi ne mogu da doive za ceo ivot. Pevao je
pred regentom, dok ga je pratio gospodar Jusai. On
je, naravno, bio majstor koji je stvorio potpuno novi
stil; u poreenju s njim ja sam bio beznaajan. Pa

ipak mi je taj moj skromni talenat obezbedio

povlasticu da budem esto pored gospoe Oii...
Tokom tih devet godina u Kijosuu, bio sam
neprekidno pored nje, njen pratilac i sadrug u svim
zadovoljstvima. Ljudi imaju razliite vrste elja,
nikada, u stvari, ne zna ta kome odgovara i
moda e me neko zbog toga aliti, ali tih devet
godina bile su najsrenije godine u mom ivotu.
Zbog njih ni najmanje ne zavidim Rjutacuu. Ja sam,
najzad, svirao amisen za svoju duu, pratei
ponekad i gospodaricu. Ublaavao sam njene
patnje, pevajui joj njene omiljene pesme.
Ona me je neprestano hvalila i zahvaljivala mi, i
bio sam mnogo sreniji nego da sam zabavljao
gospodara Hidejoija. A poto nikada ne bih, da
nisam slep, mogao da doivim takvu sreu, nisam
nikada, do dananjeg dana, zaalio zbog te svoje
mane. Postoji poslovica: I mrav eli da ga uju na
nebu. ak i siromani svira moe da bude veran i
ja sam se potpuno posvetio gospoi Oii,
pokuavajui da joj bar malo ublaim brige i uinim
sve da je oraspoloim. Moda zbog mojih molitvi
bogovima (mada to nije bio jedini razlog), ona poe
ponovo da lagano cveta.
Kada je bila stigla u zamak Kijosu, izmeu njenih
lopatica bee veliko udubljenje, koje se stalno
poveavalo. Meso s njenog tela kao da se naglo
opasno topilo, tako da su mi suze polazile uvek kad
bih je masirao. Ali, sreom, posle otprilike tri
godine, ona poe da dobija na teini i, nakon
sedam-osam godina, postade mnogo lepa i
primamljivija nego to je bila u Odaniju. ovek je

teko mogao da veruje da je ta lepotica bila ve

rodila petoro dece.
Slukinje su mi priale da je nekada okruglo lice
gospoe Oii bilo postalo slabo i izdueno, ali su joj
se obrazi ubrzo divno popunili. Bila je armantna,
kau, s nekoliko pramenova kose koji su joj padali
preko obraza, tako divna da su ak i ene bile
njome zadivljene. Uvek je imala mlenobelu kou,
ali joj je, posle toliko godina provedenih u sobi bez
suneve svetlosti, kao zavejana u dubokom snegu,
koa izgledala skoro providna. Govorili su da joj je
lice bilo toliko bledo da bi, kad biste je ugledali kako
sedi u sumrak, zamiljena, mogla da vam se digne
kosa na glavi. Slepa osoba, kao ja, takve stvari ne
mora ni da vidi, moe da ih oseti dodirom. Nije ni
trebalo da mi kau koliko je njena koa bila bela, ja
sam to znao.
ak ni sve lepe koe nisu iste. Koa gospoa
visokog ranga ipak je sasvim drugaija od obinih.
Gospoa Oii bee tek napunila tridesetu, a njena
lepota rasla je sve vie i vie. Koa joj je bila meka
nego kad je bila mlada, njeno lice ljupkije nego
ikada, njena crna kosa kao sjajna rosa. Izgledala je
kao sve lotosov cvet. Odea od fine svile koju je
nosila plovila je oko nje kao to voda tee u reci,
toliko je bila oaravajua gracioznost njenog finog,
mekog, zaobljenog tela. Ne mogu da shvatim da je
morala da postane udovica tako rano i da tako,
ostavljena, spava sama sve te noi. Kau da cvet
sakriven u planini ima bogatiji miris nego batenski
cvet. Da je neko mogao da je nazre kroz zavese na
njenoj sobi, a samo su joj u prolee pevali slavuji i
samo je meseina ulazila kod nje u jesen, sigurno bi

ga zahvatio plamen strasne ljubavi, kao to je to

nekada bilo s Hidejoijem. Ali je sudbina drugaije
htela.
Tako se ivot nastavio. Gospoa Oii kao da je
nestrpljivije iekivala dolazak sledeeg prolea.
Nju su, ipak, i dalje muili oni stari bolovi i gorina.
Jednog dana, dok sam je masirao i avrljao s njom
kao obino, izgleda da je iznenada osetila potrebu
da otvori srce i poe da sa mnom govori s takvom
zadivljujuom iskrenou kao nikada do tada. U
poetku je izgledala veoma lepo raspoloena.
Govorila je o svojim uspomenama na ivot u
Odaniju i na gospodara Nagamasu. Setila se i prvog
susreta Nobunage i Nagamase u zamku Savajama,
a onda mi je ispriala celu tu priu.
Izgleda da su se njih dvojica susrela ubrzo posle
njenog venanja. U to vreme Savajama je pripadala
posedima Asaija. Nobunaga je tamo doao iz Minoa,
a Nagamasa je izaao ak do klanca Surihari da ga
doeka. Kad je dopratio goste u zamak i kad su
izmenili formalne pozdrave, Nagamasa je priredio
velianstvenu
zabavu.
Onda,
idueg
dana,
gospodar Nobunaga predloi sledee: Dozvoli mi
da koristim tvoj zamak umesto moga i da te
ugostim. elim da budem tvoj domain i uzvratim ti
ast koju si mi ukazao. Poto je situacija u zemlji
teka, mislim da je sigurnije da ostanemo ovde i ne
gubimo vreme putujui tamo-amo, samo da bih te
ugostio u svojoj kui.
On onda pozva gospodara Nagamasu i starog
gospodara na banket u njihovom zamku, a meu
njegovim poklonima bio je tada, zajedno s itavim

bogatstvom u zlatu i srebru, ma koji je napravio

Munejoi. Uz poklon za gospodara ili su i divni
darovi za svakog od vitezova. Zauzvrat, Nagamasa
mu dade ma majstora Kanemicua, koji je dugo bio
u porodinom nasleu, zbirku pesama o uvenim
prelepim mestima u Omiju, koje je spevao Teika
Fuivara, divnog konja, pamunu tkaninu iz Omija i
mnogo drugih krasnih darova. On i drugim
lanovima Nobunagine pratnje dade nove maeve i
bodee.67
Kad je gospoa Oii, kasnije, takoe stigla iz
Odanija da posle dugog vremena vidi brata,
Nobunaga je bio van sebe od sree. Sazvao je sve
glavne vitezove porodice Asai i obratio im se ovim
reima: ujte me svi! Sada kad je va gospodar
moj zet, ceo Japan e se uskoro svrstati pod
zastave nae dve kue. Ako nam date punu
podrku, ako uloite poslednju trunku snage,
moete biti sigurni da u od svakog od vas napraviti
velikaa!
Veselje je trajalo celog dana i te noi zet i urak
odoe u sobu gospoe Oii, gde su dugo i prisno
razgovarali. Nobunaga posle toga ostade u zamku
jo deset dana. Za to vreme se gostio ribama iz
bistrih voda, aranima, smuevima i drugim
vrstama, koje su u velikom broju mreama lovili u
jezeru Biva, u samom podnoju planine. Toliko mu
se svidee te poslastice da je zatraio da ponese
kui malo ribe, poto takve ne bee u Minou.

67 Munejoi i Kanemicu su poznati majstori koji su kovali samurajske maeve.

Teika Fuivara je poznati japanski pesnik (12-13. vek).

Najzad, on ode u najboljem raspoloenju, dan

poto je odrana sveanost u ime rastanka. Kad mi
je gospoa Oii ispriala sve ovo, ree: U to vreme
moj brat i moj pokojni mu uvek su bili nasmejani
kad su bili zajedno i izgledalo je kao da su postali
veoma bliski. Moe da zamisli koliko me je to
inilo srenom! I dodade: Sad znam da su to bili
najsreniji dani moga ivota i da se srea u ovom
ivotu lako ne nalazi.
Tih dana niko ni moja gospoa, niti ostali
vitezovi nije mogao da zamisli da e se odnosi
dveju porodica pogorati i svi su samo razmiljali o
buduim pobedama. Kasnije, ipak, izgleda da je bilo
i onih koji su kritikovali gospodara Nagamasu to je
otuio Kanemicuov ma. Prema njihovom miljenju,
nije trebalo da se razdvaja od takvog blaga, jer je
taj ma bio omiljeno oruje njegovog dede, I
gospodara Sukemase. Dati ga lanu druge
porodice, ma kakva da je prilika bila u pitanju,
govorili su, bio je znak da e Oda unititi kuu
Asaija.
Lako je kriviti druge. Siguran sam da je gospodar
Nagamasa tako dragocenu stvar dao zbog izuzetne
panje prema eni i uraku. Gunati da je tako
doneo propast porodici moe samo neko ko eka po
strani da vidi kako e se stvari odvijati, pa da onda
prigovara. Kad sam to rekao gospoi Oii, ona se
sloila sa mnom.
Potpuno si u pravu, rekla je, niko. ne moe da
se vee s jednom porodicom i onda razmilja o
tome da je uniti ili se plai da e biti uniten.
Najzad, ni mom bratu nije trebalo da preduzme

tako naporno putovanje od Minoa, sa samo malim

brojem ljudi, prelazei preko negostoljubivih
teritorija. Mislim da je bilo potpuno normalno to je
ovek kao to je bio moj mu bio dareljiv u takvoj
situaciji. utala je za trenutak. Bilo je takoe
nekoliko loih ljudi meu naim vazalima. Kijemon
Endo je u najveem galopu stigao za nama u Odani,
dok je moj brat bio jo na putu, pa trudei se da ja
ne ujem, apnuo mom muu: Nobunaga e
provesti no u Kaivabari. To je dobra prilika da
svrimo sa njim. Moj mu se samo nasmejao i
rekao: Kakva idiotska ideja.
Izgleda da je Nagamasa pratio Nobunagu sve do
klanca Surihara, gde su se rastali, naredivi
Kijemonu Endou i dvojici drugih samuraja da ga
prate jo izvesno vreme. Kad je Nobunaga stigao u
Kaivabaru, otiao je u manastir obadai da
prenoi. Poto je smatrao da je to deo Nagamasine
teritorije i da nema ega da se plai, zadrao je
samo nekoliko paeva i postavio uobiajenu nonu
strau. Svim drugim samurajima iz njegove pratnje
bilo je dozvoljeno da no provedu u gradu.
Videvi to, Endo se opet galopom vratio u Odani,
ibajui konja celim putem. Nagamasi je u etiri oka
rekao otprilike ovo: Paljivo sam posmatrao
gospodara Nobunagu. Njegov um brz je kao munja i
ima otro oko kao majmun koji skae s grane na
granu. Ne moe da oekuje da zauvek bude u
dobrim odnosima s takvim borcem i vojskovoom.
Veeras se izgleda potpuno opustio i ostavio samo
nekih etrnaest-petnaest ljudi oko sebe. Mislim da
bi trebalo delovati bez oklevanja. Ako iskoristi ovu
priliku, poalje dovoljno ljudi da ga ubiju i zauzme

zamak Gifu, zamkovi Mino i Ovari e takoe pasti u

tvoje ruke. I ako, onda, krene i pobedi Sasakija u
Junom Omiju, prenese borbe u prestonicu i srui
porodicu Mijoi, cela zemlja bie tvoja za tren oka!
Ovaj predlog iznet je prilino ubedljivo, ali
gospodar Nagamasa nije eleo da ima nita s tim.
Postoje neka opta pravila ponaanja, odgovorio
mu je. U redu je napasti neprijatelja iznenada, ali je
kukaviki prevariti oveka koji je doao zato to ima
poverenja u tebe!? Nobunaga ima poverenja u
mene i provee no na mom posedu. Ako
iskoristim ovu priliku i napadnem ga, sad kad nije u
prilici da se brani, mogu da zadobijem trenutnu
prednost, ali e me na kraju nebo kazniti zbog toga.
Da sam eleo da ga ubijem, mogao sam to uiniti
jo dok smo bili na planini Sava. Odbijam i samu
pomisao na tako neastan in!
Endo prestade da ga ubeuje. Onda, tu ne moe
vie nita da se uini, ree on, ali doi e vreme
kada e zaaliti zbog toga. Onda se vrati u
Kaivaru, gde stie na gozbu pravei se da se nita
nije dogodilo. Sledeeg dana otpratio je Nobunagu
do Sekigahare.
Poto mi je sve to ispriala, gospodarica mi ree:
Kad razmiljam o tome, moram da priznam da je
bilo istine u onome to je Endo tada rekao. Glas joj
je drhtao dok je to govorila. To me za trenutak
uplai i uznemiri, ali ona nastavi, kao da ne govori
meni, ve za samu sebe: Ma kako se neko asno
ponaao, sve je to besmisleno ako se i druga strana
tako ne ponaa. Zar ovek stvarno mora da bude
takva zver da bi ovladao celom zemljom? Onda

ona zauta i izgledalo je kao da samo to ne

zaplae.
Prestao sam da je masiram i bacio se pred njene
noge. Oprostite mi, uzviknuo sam, moram da
vam kaem koliko saoseam s vama! Na to se
gospoa Oii ve potpuno pribra i zahvalivi mi za
usluge, otpusti me.
Pourio sam u susednu sobu, ali sam odande,
kroz pomina vrata, mogao da ujem tiho jecanje.
Bio sam zaprepaen njenom naglom promenom
raspoloenja. Do malopre je bila tako vesela. ta se
to desilo pa je u razgovoru sa mnom poela da
pria o takvim stvarima? Da li se samo seala
prolosti i onda, tako, postajala svesna onog to ju
je potajno titalo i onog to je pokuavala da
zaboravi? Ona nije bila od onih osoba koje su svoje
misli i oseanja poveravale slugama. Moda su
uspomene koje je drala potopljene u svom srcu
sve ove godine provalile kad je najmanje oekivala.
Kad pomislim da je ak i danas, skoro deset godina
posle svega, oseala toliko bola zbog onog to se
dogodilo u Odaniju i, jo, da je oseala toliku mrnju
prema svom bratu Nobunagi.
Prvi put sam shvatio ta znai kad eni otmu
mua i sinove i nisam mogao da prestanem da
drhtim, delom iz saaljenja prema njoj, a delom
uasnut onim to sam uo. Seam se jo mnogo
ega iz tog vremena kad je moja gospodarica bila u
Kijosuu, ali bih posebno eleo da vam ispriam kako
je iznenadna smrt gospodara Nobunage dovela do
njenog drugog venanja. Ne treba, naravno, da vas
podseam kako je Nobunaga ubijen.

Micuhideov68 napad usred noi izveden je drugog

dana sedmog meseca desete godine ere Tenjo,
godine u znaku konja.69 Ko je mogao da predvidi
Micuhideovu izdaju?
A kad se saznalo da je zajedno s Nobunagom
poginuo njegov najstariji sin, koji je izvrio
samoubistvo dok je napad pobunjenika jo trajao,
cela zemlja je prokljuala od zadovoljstva. U to
vreme preostala dva Nobunagina sina bila su u
udaljenim oblastima, a Hidejoi, Kacuije ibata i
drugi glavni Odini vazali, takoe su bili na
pohodima daleko od zamka. Kau da je Micuhide
doao do zamka Azui petog dana sedmog meseca,
zauzeo ga bez ikakvih tekoa i opljakao sve blago
koje je u njemu naao. U Kijosuu smo svi bili
preplaeni jer je mogao lako da napadne i nas.
Usred te uzbune i straha stigoe u na zamak ena i
dete Nobunaginog najstarijeg sina. Deak, koji se
zvao Sanboi, imao je samo dve godine. Njegov
otac plaio se za njegovu sigurnost i sigurnost
njegove majke u Gifuu, pa je, pre nego to se ubio,
zamolio jednog od svojih ljudi da im pomogne da
pobegnu u Kijosu.
Za to vreme Micuhideove snage zauzele su
zamkove Savajama i Nagahama, prele celu oblast
Omi i opkolile zamak Hino. Tada Nobunagin trei sin
Nobutaka napade pobunjenike trupe kod Osake i
68 Akei Micuhide (1528-1582 ) bio je vojskovoa u slubi Nobunage Ode.
Nobunaga ga je u vie prilika grubo vreao, a posredno je izazvao i smrt
Micuhideove majke, koji je, zbog toga, odluio da se jednog dana osveti svome
gospodaru. Pobedio ga je Hidejoi Tojotomi. Poto je ubio Nobunagu, Micuhide je
toliko brzo izgubio vlast da njegovu vladavinu Japanci poslovino uzimaju kao
simbol neega to kratko traje.
69 1582. godina.

ubi Micuhideovog zeta. Kad je to uo, Micuhide

prepusti opsadu Hinoa drugome i vrati se u svoje
sedite u Sakamotou, gde je stigao desetog tog
meseca. Bitka kod Jamazakija, u kojoj je Hidejoi
uguio pobunu jednim snanim hitrim udarcem,
odrana je trinaestog, a ve sledeeg dana Hidejoi
premesti logor, poto je odseenu Micuhideovu
glavu pripojio telu i razapeo ga na krstu usred
prestonice.
To je bila jo jedna pobeda gospodara Hidejoija i
jo je vie poveala njegovu slavu. Drugi su mu,
naravno, pomogli u bici, ali je zadivljujue bilo to
kako je, zavrivi uspeno pohod na zapadu, uspeo
da se brzo vrati u Kjoto. Pravi majstorski potez!
Kau da Micuhide nije nita znao o Hidejoijevom
kretanju kad je zauzeo poloaj kod Jamazakija.
Hidejoijev usiljeni mar ga je iznenadio i naterao
da razbija sopstvene poloaje i pregrupie ljude.
Kako su stvari brzo krenule i kako je Hidejoi
komandovao snagama lojalnim dvoru, posle
njegove brze pobede njegova mo se preko noi
naglo poveala.
Vesti o bici poee da stiu iz prestonice u Kijosu i
mi smo svi bili sreni i odahnuli to su stvari
krenule na dobro. Jedan za drugim, plemii koji su
bili Nobunagini vazali, veliki i mali, pourie u na
zamak. Dotle su ostaci Micuhideovih snaga spalili
Azui, nikog vie nije bilo u Gifuu, pa Kjosu, koji je
ranije bio glavni zamak porodice Oda, postade
rezidencija
malog
gospodara
Sanboija,
Nobunaginog unuka i verovatnog naslednika.

To je obavezivalo sve one koji su bili lojalni

porodici Oda da posete Kijosu i izraze svoje
potovanje. Prvi meu njima bio je Kacuije ibata,
koji je, im je uo da je Nobunaga ubijen, prekinuo
pohod na sever i pojurio prema prestonici da osveti
gospodarevu smrt. Onda, uvi da je Micuhide
mrtav, on odlui da doe direktno u Kijosu. Pored
toga, druga dva Nobunagina sina, Nobukacu i
Nobutaka, stigli su u zamak do esnaestogsedamnaestog. Hidejoi je takoe doao, poto je u
Kjotu uzeo pepeo svog gospodara i nakratko se
zaustavio u svom zamku u Nagahami.
Nobunaga je jo ranije svoje sedite premestio iz
Kijosua u Gifu, a posle toga u Azui, i vrlo je retko
dolazio u ovo udaljeno mesto; prolo je mnogo
godina otkako su se svi glavni njegovi vazali okupili
u Kijosuu. Kacuije i neki drugi vaniji vitezovi, koji
su zajedno s Nobunagom podneli sve tekoe, bili
su sada nezavisni feudalci, bar sa po jednim
zamkom i oblau, a neki od njih vladali su ak i
nad nekoliko provincija. Jedan po jedan, stizali su u
velianstvenim povorkama i grad oko zamka uskoro
bi prepun ljudi. ak i pod senkom velike alosti,
svako je oseao neku novu nadu i samopouzdanje.
Poevi od osamnaestog dana tog meseca,
velikai zapoee razgovore u glavnoj, velikoj sali u
zamku. Ne znam, naravno, ta je sve bilo meu
njima, ali izgleda da su tamo raspravljali o tome
koga da izaberu kao Nobunaginog naslednika i ta
da rade s njegovim teritorijama. Dan za danom
provodili su zajedno i raspravljali do duboko u no,
poto su im se miljenja izgleda beznadeno
razlikovala. Nekad je svaa postajala toliko glasna

da se ulo i napolju. Problemi su oigledno bili teki

i trnoviti. Bilo je, na primer, onih koji su govorili da
je gospodar Sanboi, iako je bio sledei u naslednoj
liniji, bio suvie mlad, tako da bi ga za izvesno
vreme trebalo da zamenjuje gospodar Nobukacu,
Nobunagin drugi sin. Ali, iako je pravo nasledstva
na kraju ipak dodeljeno Sanboiju, izgleda da su
Kacuije i Hidejoi od poetka bili u sukobu i
raspravljali se oko svake sitnice. To je bilo sve zbog
toga to je Hidejoi najvie postigao na poslednjem
pohodu i tako stekao dosta pristalica. Kacuije je,
kao glavni vazal porodice Oda, bio po rangu iznad
svih, osim Nobunagine brae, i zbog toga je stalno
eleo da nametne volju svim plemiima. Kau da je
sukob meu njima produbljen zbog toga to je
Kacuije, u zamenu za manje znaajne oblasti, od
Hidejoija
uzeo
velike
delove
Nagahame,
Hidejoijeve rodne oblasti. Ali, ja se pitam da to nije
samo jedna strana problema, a da je pravi razlog
njihovog sukoba bilo to to su obojica bili zaljubljeni
u gospou Oii i obojica je eleli.
Pre toga, im je stigao u Kijosu, gospodar Kacuije
je posetio moju gospodaricu i ukazao joj je sve
poasti. Izgleda da se posle toga sprijateljio s
gospodarem Nobutakom, treim Nobunaginim
sinom, koji jednog dana doe u odaje gospoe Oii i
poe da je nagovara da se uda za Kacuijea. Sada,
posle svega to se zbilo, moja gospoa je opet
poela da zavisi od srodnosti s gospodarem
Nobunagom, pa je, ma koliko ga mrzela dok je bio
iv, sada alila njegovu smrt. Sva stara
neprijateljstva i rane behu zaboravljeni i ona se
potpuno posveti molitvama za pokoj njegove due.
Ba u to vreme poela je da mnogo brine o

budunosti, ne svojoj, ve svoje tri kerke. Tako,

kad je ula za Kacuijeovu ljubav prema njoj, mora
da joj je bilo drago. U svakom sluaju, nije bila
nezadovoljna. Meutim, ona jo nije bila donela
nikakvu odluku, jer je, takoe, razmiljala da li je
prikladno udati se za vazala svog brata, koji je i
sam bio neprijatelj njenog pokojnog mua.
Uskoro stigoe slini predlozi i od strane
Hidejoija, kome je, koliko znam, posrednik bio
gospodar Nobukacu. U svakom sluaju, Nobukacu i
Nobutaka bili su samo polubraa i veoma su se loe
slagali, poto je jedan od njih bio na Kacuijevoj
strani, a drugi pomagao Hidejoiju. Nisam, naravno,
smeo da budem suvie radoznao, ali uspevao sam
da uhvatim neto od onoga to su pratilje priale
izmeu sebe i ini mi se da sam dobro pogodio.
Shvatio sam tada da se Hidejoi stvarno bio zaljubio
u moju gospodaricu jo u zamku Odani, nisam ja to
samo uobraavao. I dok je ovih deset godina iao iz
bitke u bitku, osvajao tvrave i ruio zamkove,
moda je pred njegovim oima i u njegovom srcu za
vreme tih borbi bilo lepo lice gospoe Oii.
Ranije je meu njima bila velika razlika u rangu,
ali je on osvetio gospodarevu smrt kod Jamazakija i
mogao, ako sve krene kako treba, da preuzme vlast
nad itavom zemljom. To mu je moda i dalo
smelosti da otkrije svoju ljubav. Ali, nikada nisam
mogao da pomislim da je Kacuije, koji je bio ratnik
od glave do pete, u srcu mogao da gaji tako topla
oseanja za nju. Moda to i nije bila samo ljubav.
Moda su Nobutaka i Kacuije bili u dosluhu,
naslutivi jo odavno Hidejoijeva oseanja i

pokuavajui da mu pomrse raune kod gospoe

Oii.
Ne bih se iznenadio da je to, u stvari, bilo iza
svega. Ma ta da je bilo, venanje za Hidejoija nije
moglo doi u obzir. Kad je od njega stigla poruka u
kojoj je prosi, ona se razbesne: Da li namerava da
od mene naini svoju konkubinu?, zapitala je.
Istina je bila da je izvesna gospoa Asahi ve due
vreme bila u njegovoj kui, tako da bi udaja za
njega, ak i ako bi sve formalnosti bile paljivo
obavljene, znaila zapravo da time postaje njegova
konkubina. A, pored toga, sad kad je Nobunaga bio
mrtav, ona je izgleda sve svoje neprijateljstvo s
mrtvog brata prenela na Hidejoija. On je, na kraju,
bio taj koji je poinio sva ona grozna nedela. On joj
je zadao najtee udarce prilikom opsade Odanija i
posle zadobio zemlje Asaija. I on je, najzad, ubio
malog Mampukumarua i nabio mu glavu na kolac.
Kako ona, koja je, povrh svega, lan porodice
Oda, da sebi dozvoli da postane konkubina oveka
koji je, uprkos naglom usponu i moi koju je stekao,
samo skorojevi najnieg roda i porekla. Za njih je
bilo normalno da, ako ona uopte odlui da se
ponovo uda, pre izabere Kacuijea nego Hidejoija.
Tako je, mada moja gospodarica nikako nije
mogla da donese konanu odluku, svako u zamku
pretpostavljao ta ona osea, pa odnosi izmeu dva
velikaa postadoe jo gori. Kao stariji vazal,
Kacuije je trebalo da osveti gospodarevu smrt i
zbog toga se oseao kao da mu je neko oteo tu
ast, a Hidejoi, s druge strane, ne samo to je bio
ljubomoran kao mukarac ve i pun gorine posle

gubitka svoje rodne oblasti, koju je smatrao ve

zadobijenom.
Stvari su otile toliko daleko da su obojica poela
da jedan prema drugom pokazuju otvorenu mrnju,
ak i prilikom zvaninih skupova. Uvek kad bi jedan
od njih uzeo re, bez obzira na to ta bi rekao, drugi
bi samo pogledao ispod oka i izjavio: To je
nemogue! Svi velikai, od Nobunagine brae pa
dalje, podelie se u dve grupe, jednu koja je
podravala Kacuijea i drugu koja je bila za
Hidejoija. Kau da je zbog toga Kacuijev posinak
Kacumasa usred jednog dogovora velikaa povukao
pooima u stranu i proaptao mu: Ubij sada
Hidejoija i svri ve jednom s tim. Ako ga ostavi u
ivotu, uvek e ti biti na putu. Poto je bio pravi
samuraj, gospodar Kacuije nije hteo ni da uje za
to. Sada je trenutak kada svi treba da pomognemo
mladom gospodaru, rekao je, svi e nam se
smejati ako sad ponemo da se borimo izmeu
sebe.
Izgleda da je Hidejoi oekivao neku zaveru takve
vrste, pa je stalno bio na oprezu. Kau da ga je
jedne noi, kad se probudio i poao da vri nudu, u
hodniku zaustavio Gorozaemon Niva i izneo mu
slian predlog: Ako hoe da vlada zemljom, ubij
Kacuijea! Hidejoi takoe nije eleo da pristane na
tako neto. Zato bi trebalo da ga smatram
neprijateljem?, zapitao je. On mora da je ve bio
odluio da ne ostaje suvie dugo u zamku i im se
dogovori velikaa zavrie, on tajno ode iz Kijosua u
pono. Tako se sve mirno zavrilo, bar za izvesno
vreme.

Posle toga svi ostali gospodari zaklee se

meusobno na vernost i vratie svaki u svoju
oblast. Venanje moje gospodarice Oii bee
zakazano za kraj jeseni. Poto je Nobutaka delovao
kao posrednik, gospoa Oii iz Kijosua i gospodar
Kacuije iz Eizena preoe u zamak u Gifuu da se
venaju. Posle sveanosti njih dvoje odoe na
sever, povevi sve tri njene keri sa sobom. Bilo je
mnogo govorkanja i ogovaranja povodom celog
ovog dogaaja; poto sam, kao deo pratnje, otiao
zajedno s njima u Eizen, mogu samo da zamislim
ta se sve prialo. Jedna od verzija tih pria bila je
da se Hidejoi, kad je uo za venanje, bio zakleo
da nikada nee dopustiti Kacuijeu da se vrati u
Eizen i da je svoju vojsku odveo u Nagahamu, s
namerom da iz zasede napadne na svadbenu
povorku.
Neki kau da su ga savetnici ubedili da se okane
osvete, a neki, opet, da ni u jednoj od ovih pria
nema ni trunke istine. Istina je da je Hidejoi poslao
svog posinka Hidekacua u Gifu da umesto njega
estita mladencima. Moj otac ali to i sam ne
moe da prisustvuje sveanosti, ali e saekati
:gospodara Kacuijea na putu prema Eizenu i nada
se da e imati tu ast da ga ugosti i popije au
sakea zajedno s njim, u znak veselja zbog ovako
srenog dogaaja, rekao je Hidekacu. Kacuije je
zahvalio na pozivu i odvratio da e prihvatiti
Hidejoijevo gostoprimstvo. Ba u tom trenutku
dojaha, galopirajui iz Eizena nama u susret,
velika grupa konjanika. Posle izvesnog vremena, za
koje je izgleda voena veoma buna rasprava,
Hidekacuu uputie glasnika s porukom da se poziv
odbija. Te noi, iznenada, krenusmo na sever, a da

li je ili ne Hidejoi neto imao potajno na umu, to ni

danas ne znam.

Kako se moja gospodarica gospoa Oii oseala

kad je krenula na taj dugi put? Ma kako
velianstveno bilo venanje, ima neeg tunog u
inu drugog braka. Kada se gospoa Oii udala u
porodicu Asai, ceremonija venanja mora da je bila
velelepna u svakom pogledu. Meutim, ona je sada
bila ena koja je ve bila prola tridesetu i koja je
mnogo prepatila, ostavljena da sa troje dece putuje
kroz duboke snegove severa. Nekom zlobnom
igrom sudbine, put kojim smo ili vodio je kroz Omi
i bio isti onaj put kojim je ila i posle njenog prvog
venanja. Trebalo je da sa svim svojim
uspomenama proe ponovo pored zamka Odani.
Koliko znam, ona je prvi put u Odani ula u prolee
godine u znaku zmaja;70 otada je bilo prolo itavih
petnaest godina i, mada je jo bila jesen, u
severnim oblastima izgledalo je kao da je duboka
zima. Nieg veselog ni sveanog nije bilo ni u
injenici da se na put polo u urbi, usred noi.
Neke dvorjanke su ak bile u panici zbog pria da
Hidejoi namerava da nas usput napadne.
Putovanje je u svakom sluaju bilo veoma teko.
To ba bee doba kada je vetar besno duvao s
planine Ibuki i to smo dalje ili, sve je bilo hladnije
i hladnije. Negde kod Janagasea kia poe da se
mea sa susneicom, a ljudi i konji, dok im se dah
smrzavao, muno su se uspinjali uz strmi planinski
put. Mogu da zamislim kako su se oseale gospoe
70 1568. godina.

u pratnji. Putovanje mi je uvek zadavalo tekoe.

Mislim da je meni uvek bilo tee nego ostalima. Pa
ipak, vie me je brinulo ta jo predstoji mojoj
gospodarici, koja je trebalo da prelazi planinu za
planinom pod tim sivim zimskim nebom, idui u
potpuno nepoznato mesto. Molio sam se da joj novi
brak bude sreniji, da ovoga puta moe zauvek da
bude sa svojim muem, sve do kraja ivota, i da
njihova porodica zauvek cveta.
Sreom, gospodar Kacuije bio je mnogo ljubazniji
i plemenitiji ovek nego to sam oekivao. Ne samo
da se prema njoj uvek ponaao s uvaavanjem,
koje je zasluivala kao sestra njegovog pokojnog
gospodara, ve ga je sama injenica da je uspeo da
je zadobije u borbi sa svojim rivalom navodila da je
jo vie potuje i ceni. Od dana kada su stigli u
zamak Kitanojo, moja gospodarica poe da
odbacuje svoju tugu i zahvalno se preputa toploj
ljubavi svoga mua. Tako ivot krete veselo i, mada
je napolju jo bilo hladno, u enskim odajama u
zamku kao da je ve bilo dolo prolee. I sve njene
dvorske dame osetie olakanje, posle deset godina
briga, i sve bez razlike rekoe da je brak krenuo ne
moe biti bolje. No, pre nego to se ta godina
zavri, poe novi rat.
U poetku je gospodar Kacuije eleo da se pomiri
s Hidejoijem. Odmah posle venanja uputio mu je
grupu izaslanika s porukom: Poto bi bila
neoprostiva
uvreda
duhu
naeg
pokojnog
gospodara ako bi se saveznici kao nas dvojica
svaali, nadam se da emo uspeti da odrimo lepe
odnose. Gospodar Hidejoi bee time veoma
zadovoljan i odgovori mu svojom uobiajenom

odmerenou: Potpuno delim tvoja oseanja i

zahvalan sam ti na ljubaznim izrazima prijateljstva.
Poto si ti bio glavni vazal gospodara Nobunage,
kako bih ja mogao i da pomislim da se okrenem
protiv tebe? Zato se, naprotiv, nadam od tebe
uputstvima o svojim buduim potezima. On lepo
ugosti izaslanike i vrati ih kui.
Svi u zamku, ak i ja, najnii sluga, odahnue na
vest o pomirenju dveju kua, mislei da sada vie
nema o emu da se brine i da je gospoa Oii
bezbedna. Ali samo posle mesec dana Hidejoi
povede vojsku od pedeset hiljada konjanika, ue u
Omi i opsede zamak Nagahama, koji je ranije
morao da prepusti Kacuijevim sinovima. Neki su
govorili da je Hidejoi imao jake razloge da zapone
pohod, kako bi predupredio namere iz zamka
Kitanojo. Kako oni kau, Kacuije je samo
privremeno eleo mir, poto su na severu tokom
zime snegovi bili toliko veliki da nigde nije mogao
da pokrene vee snage. On je postupao po svojim
instinktima i planovima, kau i u skladu s
dogovorom s Nobutakom od Gifua, da im u prolee
sneg pone da se otapa, krenu obojica na jug
prema prestonici. Ne znam ta je od toga istina a
ta ne, ali je u svakom sluaju Kacuijev sin, koji je
dugo bio u neslozi s ocem, neposredno posle toga
sklopio sporazum s Hidejoijem i predao mu zamak
Nagahama. Hidejoi tada sa svojim snagama ulete
u Mino i kao plimni talas71 jurnu prema zamku Gifu.

71 Kao posledica zemljotresa na okeanskom dnu, u Pacifiku se povremeno javljaju

plimni talasi, visoki po nekoliko desetina metara, koji nailaze neoekivano i mogu
da zbriu i manje gradove. Na japanskom oni se zovu cunami.

Vesti o napadu poee da stiu u Kitanojo, jedna

za drugom, ali poto to bee najhladnije doba
godine i debeli sneni pokriva prekrivae zemlju,
gospodar Kacuije je mogao samo da bespomono
gleda u zimsko nebo i govori: Ona hulja s
majmunskim licem me je obmanula! Da nije ovog
snega, slistio bih njegovu vojsku tako lako kao to
se razbija jaje! Nastavljao je da krgue zubima i
ara po snegu u vrtu tako besno da je moja
gospodarica drhtala, a sve njene sluge bile
preplaene. Za to vreme Hidejoijeve snage
ruilakom snagom potinie skoro celu oblast
Mino, pa je posle dve nedelje, poto je zamak Gifu
bio potpuno odseen od ostalog sveta, i gospodar
Nobutaka bio primoran da se preda. Poto je
Nobutaka bio Nobunagin sin, Hidejoi je pristao da
umesto njega uzme njegovu staru majku kao taoca.
Odveo je staru enu u zamak Azui i onda se, uz
trijumfalne poklike, vratio na jug.
Deseta godina ere Tenjo72 pribliila se kraju i
uskoro smo zali u sledeu godinu. Na severu je bilo
i dalje veoma hladno i jo ne bee ni najmanjeg
znaka da e se sneg skoro otopiti. Gospodar Kacuije
bio je stalno besan, ponekad se obarajui na tog
gadnog majmuna, a ponekad na svog drugog
neprijatelja, kako je nazivao sneg. Novogodinje
sveanosti svedoe se samo na formalnost, tako da
je ovek teko mogao pomisliti da je praznik.
Izgledalo je da je Hidejoi nameravao da potini sve
nae saveznike pre nego to se snegovi otope, jer
poetkom godine poee da stiu vesti kako je
izveo jo veu i snaniju armiju, osvojio Ise i uzeo
zemlje jednog od prijatelja gospodara Kacuijea,
72 1582. godina.

idui dalje iz bitke u bitku. Tako smo, mada je naa

oblast u tom trenutku bila mirna, bili sigurni da je
sukob s njim neizbean im doe prolee. Ceo
zamak bi obuzet ratnim pripremama i svaiji mir bi
pokvaren.
Ja sm bio sam nekoristan u takvim situacijama,
pa sam dane provodio sedei pored vatre u velikom
nemiru, jer sam danju i nou brinuo o svojoj
gospodarici. Avaj, mislio sam, kako sada stoje
stvari, ona nikada nee moi da ima vremena za
tihe trenutke sa svojim muem. Moda je bolje bilo
da je ostala u Kijosuu, ako je trebalo da njen brak
postane ovo to je bio sada. Nadao sam se da e
naa strana pobediti, ali i bojao se da i ovaj zamak
ne postane poprite krvoprolia i patnje i zadesi ga
ista sudbina kao zamak Odani. Nisam bio jedini koji
je pomiljao na to, jer su i dvorske dame po ceo dan
priale samo o tome. Ne boj se, govorile su jedna
drugoj, na gospodar sigurno nee izgubiti. A i
nema smisla brinuti o budunosti, to bude bilo,
bie.
Jednog dana, ba kad smo svi bili posebno
uznemireni, gospodar Takacugu Kjogoku doe u
Kitanojo da trai zatitu gospoe Oii. U ono
vreme, dok smo bili u Kijosuu, on je bio samo
deak, ali sad je postao divan mladi, onakav kakav
bi u normalnom sledu dogaaja postao veliki ratnik
i vojskovoa. Meutim, poto je izdao gospodara
Nobunagu i preao kod pobunjenika Micuhidea,
postao je zloinac za kojim se traga. Hidejoi ga je
nemilosrdno progonio i on se krio tu i tamo, irom
oblasti Omi. Najzad, kad se rat proirio na celu
oblast, izgubio je svaku nadu i odluio da se stavi

na milost i nemilost svojoj ujni Oii. Beei preko

snenih planina u seljakom ogrtau od bambusa,
on stie u Kitanojo tako izmraveo i iscrpljen da su
teko mogli da ga prepoznaju. Kad su ga doveli
pred gospou Oii, ponizno je zamoli: Molim te,
prui utoite bednom beguncu. Od moje ujne sada
zavisi da li u iveti ili umreti. Gospoa Oii
zaustavi pogled na njemu za trenutak i samo ree:
Stidim te se!, pa ostade da sedi tako, tiho plaui.
Mora da se kasnije zauzela za njega, poto mu
gospodar Kacuije odobri da ostane u zamku. Da se
ona i nije zauzela za njega, na gospodar bi mu
sigurno sve oprostio, kao to bi oprostio svakom
drugom, pa i izdajici koga u stopu goni Hidejoi.
Nedugo posle toga, Takacugu i Ohacu behu
vereni na skromnoj ceremoniji, pa se kasnije i
venae. uo sam neto interesantno o tome od
jedne slukinje. Ona kae da je Takacugu stvarno
eleo da se oeni Oaom, ali ga je ova odbila,
rekavi mu: Ne volim prokaene. Tako on, ne
videvi drugog izlaza, zaprosi Ohacu. Oaa je
stvarno, jo od detinjstva, bila veoma ponosna, a
kako je odrasla samo pod nadzorom svoje majke,
bila je prilino razmaena. Ne bih se iznenadio da
mu je stvarno neto tako rekla i mislim da bi se
Takacugu stvarno uvredio da ga je neko nazvao
prokaenim. Moda i zbog te uvrede, koja ga je
pekla, on se jo jednom pokazao kao izdajica, u
vreme bitke kod Sekigahare, kad je preao na
Iejasuovu stranu. Ja opet postajem sumnjiav, ali
imam oseaj da je glavni razlog njegovog dolaska u
Kitanojo bila u stvari njegova enja da vidi Oau,
devojku u koju se bio zaljubio na prvi pogled dok je
jo bio u Kijosuu. Da nije tako, zato bi prelazio dug

put do Eizena kad je njegova roena sestra bila

ena monog gospodara Takede, koji je jo bolje
mogao da ga zatiti? Moja gospoa mu je bila rod
samo po muu iz prvog braka i bilo je apsurdno da
pobunjenik kakav je on trai zatitu preko nje od
gospodara Kacuijea. Samo mala greka i mogao je
da zavri s glavom nataknutom na kolac. Zato
mislim da je rizikovao ivot beei kroz smetove
samo zbog Oae.
Tuno je da jedna tako vatrena elja ne bude
ispunjena. Njegova veridba bee samo mala
sveanost na kojoj su naizmenino ispijene ae
sakea u porodinom krugu, a ja, kad sada o tome
razmiljam, mislim da se on odluio za Ohacu u
trenutku slabosti, a ne zbog neke vee privrenosti.
Sveanost je bila prireena usred svih onih
neprilika i konfuzije, negde krajem februara ili
poetkom marta. U to vreme, dok su se poslednji
ostaci snega topili, Genba Sakuma ve je na elu
dvadeset hiljada konjanika, prethodnice snaga
gospodara Kacuijea, uao u severni deo Omija.
Hidejoi je iz svog logora u Iseu krenuo u
Nagahamu ve sledeeg jutra, pridruivi se i sam
obinim peacima, popeo se zajedno s nekoliko
najvernijih ljudi na planinu i odande paljivo ispitao
poloaje Genbinih snaga. Izgleda da nee biti lako
da se osvoje, rekao je. Mi samo treba da dobro
utvrdimo poloaje i spremimo se za duu opsadu.
Pourivi s pripremama, on nije ak ni pokuao da
odmah napadne. Tako proe jo jedan mesec
otkako su se dve vojske postavile jedna prema
drugoj. Najzad, u maju, i gospodar Kacuije krete u
Nagahamu. Trenjev cvet ve je bio opao i na

severu, pa to bee doba kad se ali za odlaskom

prolea. Poto je to bio prvi pohod njenog mua
otkako su se venali, gospoa Oii priredi u velikoj
dvorani oprotajnu sveanost, uz mnoge vrste
najprobranijih akonija. Gospodar Kacuije pio je
veselo sake i izjavljivao: Unitiu neprijatelja u
jednom jedinom naletu i za manje od mesec dana
od sada izloiti Hidejoijevu glavu u prestonici.
Uskoro ete uti lepe vesti o tome. Onda je
krenuo, a moja gospodarica otila da ga isprati do
kapije zamka. Ali, kau da, ba kad je uzjahivao
pomaui se pritom lukom, konj naglo poe
zloslutno da re, a gospoa Oii poblede.
Izgleda da je u to vreme gospodar Nobutaka u
Gifuu sklopio tajni sporazum s naom stranom,
odluivi da se ponovo okrene protiv Hidejoija.
ulo se takoe da e jo jedan saveznik naeg
neprijatelja za nekoliko dana prei na nau stranu.
Iako je Hidejoi bio pronicljiv ovek i talentovan
vojskovoa, gospodar Kacuije je bio nenadmaan
kad je u pitanju bila borbenost i hrabrost na bojnom
polju. Pored toga, on je bio glavni vazal porodice
Oda i vie monih plemia bilo mu je privreno
zbog toga. Ko je mogao i da zamisli da e doiveti
tako teak poraz?!
O bitkama kod Janagasea i izugatakea zna se
ve toliko da o njima vie nema ta da se kae, ali
ja i dalje ne mogu da shvatim lakoumnu Genbinu
neposlunost. Da je posluao nareenja gospodara
Kacuijea, da se odmah povukao i preao u
defanzivu, nai saveznici iz Minoa mogli bi da udare
na neprijatelja s lea. Niko, naravno, ne zna kako bi
se bitka razvijala u tom sluaju. Ali, injenica je da

je Genba svog ujaka Kacuijea zvao senilnim

starcem i da nije vodio rauna o njegovim
uputstvima, mada su ga samuraji vieg ranga, koje
je Kacuije slao, nekoliko puta opominjali. Zbog toga
je njegova vojska unitena.
Meutim, i dalje je razdaljina izmeu Kacuijevog
taba i Genbinog utvrenja bila samo nekoliko
kilometara, ne vie od dvadeset, ak i kad bi se do
njega ilo zaobilaznim putem. Zato Kacuije, kad se
ve bio toliko razljutio na njega, nije jednostavno
odjurio tamo i uinio neto? Ipak nije trebalo da
tako sporo reaguje. ak i ako ne moe da se kae
da je bio senilan starac, mora se priznati da je bio
malo suvie nemaran, naroito sada, kad je imao
tako mladu enu. Ne volim da govorim takve stvari,
ali mislim da je on delom kriv to se sve onako
odigralo.
U Kitanojo su oko dvadesetog maja stigle vesti
da je Genba zauzeo jednu neprijateljsku tvravu i
odsekao glavu jednog od Hidejoijevih saveznika.
Svi se tome obradovae i smatrahu to dobrim
znakom. Ali te iste noi neprijateljske baklje
zasvetlee se na putu za Mino i na svim brdima i
planinama du njega. Nebo se crvenelo od njihove
svetlosti; njihov broj se sve vie i vie poveavao,
nateravi i bledi mesec da jo vie izgubi boju. Cela
okolina poe da lii na prostor na kome se odigrava
narodna sveanost s lampionima. Mora da je
Hidejoi jurio na konju cele noi, jer su nam rekli da
je borba zapoeta na drugoj strani jezera Jogo ve u
zoru i da je Genbin logor u opasnosti. Bilo je rano
popodne kad je glasnik stigao s tom veu, a
grupice vojnika uskoro poee da se trkom vraaju

u zamak. Govorili su da su nae snage pretrpele

totalan poraz i da je i sam gospodar Kacuije bio u
beznadenoj situaciji. Svi smo bili zaplaeni, mislei
da li je tako neto uopte mogue. Te veeri
gospodar Kacuije se vrati potiten u logor. Sazvao
je najvernije oficire i rekao im: Doiveo sam
nesreu zato to Genba nije posluao moje
nareenje i sve to sam postigao u ivotu sada je
propalo. Pretpostavljam da me je ovo stiglo zbog
nekih grehova u prolosti. Izgledalo je da se
prepustio sudbini, s onim mirom koji je ovek i
mogao da oekuje od velikog ratnika.
Niko nije znao da li je njegov sin Gonroku bio iv
posle tako teke bitke, a gospodar Kacuije i sam
nameravae da se bori na ivot i smrt kod
Janagasea, ali ga je Kacunosuke Keke ubeivao da
se povue. Vrati se u zamak i ubij se u miru, ako
ba to namerava, a ja u ovde sve uzeti na sebe.
Onda gospodar Kacuije predade zlatnu ratnu
zastavu Kacunosukeu i odgalopira u Kitanojo. Na
putu se zaustavio da pojede iniju pirina u zamku
Toijea Maede u Fuuu. Izgleda da je Toije krenuo
iz zamka zajedno s njim, rekavi da eli do kraja da
bude uz njega, ali ga je gospodar Kacuije naterao
da se vrati. Kazao mu je: Za razliku od mene, uvek
si imao dobre odnose s Hidejoijem. Poto si ispunio
dunost prema meni, sada s njime sklopi mir da
sauva nae zemlje od potpune propasti. Zahvalan
sam ti za sve to si uinio za vreme naeg pohoda.
I rastade se najprijateljskije s njim.
Uvee, dvadeset prvog, i sledeeg dana prvi talas
snaga s juga izvri juri na zamak Kitanojo. Uskoro
stie i Hidejoi i postavi plan na planini Atago.

Zamak je bio opkoljen. U to vreme svi u zamku bili

su spremni da umru i nigde ne bee panike, ak ni
kad se ukaza obru neprijateljskih vojnika. U noi
pre toga, gospodar Kacuije sazvao je vitezove i
objavio im: Nameravam da protiv neprijatelja
povedeni odlunu bitku i onda se ubijem. Oni koji
ele da ostanu sa mnom dobrodoli su, ali neki od
vas imaju jo ive roditelje, ene i decu, pa bi bilo
najbolje da se takvi ljudi to pre vrate kuama. Ne
bih eleo da gledam kako nevini stradaju zbog
mene.
Poto je sve koji su eleli da odu pustio, ak i
taoce koje smo drali u zamku, ratnici koji su ostali,
ma kako ih malo bilo, bili su samo oni koji su ast
smatrali vrednijom od sopstvenog ivota. Ne treba
ni da pominjem da je meu njima bio tako divan
samuraj kao to je bio gospodar Vakasa. Pa ta da
kaem za njegovog jedinog sina ingoroa? Bolestan
toliko da nije mogao da hoda, ingoro je u nosiljci
doleteo u zamak i na veliku, glavnu kapiju postavio
papir sa sledeom izjavom: Ja, ingoro, star
sedamnaest godina, sin gospodara Vakase, nisam
mogao zbog bolesti da uestvujem u bici kod
Janasea. Sada ostajem u zamku da uestvujem u
odluujuoj borbi i uiniu sve to mi dunost
nalae.
Jedan ak mlai gospodin, Juzo Sakuma, imao je
samo etrnaest godina. Poto je on ve bio postao
zet gospodara Toijea Maede i bio suvie mlad,
njegovi dvorjani mu posavetovae da ode iz zamka.
Ne postoji razlog koji bi vas naterao da se oseate
obaveznim da ostanete u opsadi, rekoe.
Gospodar Toije e vas primiti. Krenite odmah u

Fuu. On odbi taj savet, objasnivi: Oseam se s

jedne strane duan gospodaru Kacuijeu, koji me je
odgajio, pa ak preneo i veliki posed na mene.
Moda bi trebalo da pokuam da pobegnem i
probijem se, jer treba da se brinem o svojoj majci,
ali mislim da bi bilo kukaviki da produavam ivot
tako to bih zatraio zatitu svog tasta. Pored toga,
ako osramotim porodino ime, obeastiu svoje
pretke. Zbog svega toga ostau u zamku. I on se
pripremi da umre u boju.
Rokuzaemon Murakami je doao u zamak u
samrtnoj odei. Kada su mu naredili da otprati
Kacuijeovu sestru Suemori i njenu kerku iz zamka,
zatraio je da ta misija bude poverena nekom
drugom. Meutim, gospodar Kacuije ree: Ne,
elim da ti to uini. Tako e najbolje pokazati
lojalnost prema meni. Tako Rokuzaemon nerado
prebee sa dve dame u oblinje selo. Kad su
dvadeset drugog oko etiri sata po podne odatle
ugledali kako se dim die iz glavne kule zamka, sve
troje izvrie samoubistvo. Toliko se, eto, ja seam,
ali sam siguran da ste vi ve uli za svu ovu
gospodu i ranije, poto njihova imena behu na
mnogim usnama u to vreme. Stvarno je bilo divnih
ljudi meu njima.
Pretpostavljam da se udite kako sam ja uspeo
da pobegnem. Ja, naravno, nisam mogao ni da se
pravim da pomaem u odbrani, ali sam u svakom
sluaju ostao u zamku. ivot mi je jednom bio
poteen za vreme opsade Odanija i sada sam bez
aljenja bio spreman da umrem. Da kaem istinu,
pre nego to sam odbacio sve nade da u preiveti,
odluio sam da saekam i vidim ta e biti sa

gospoom Oii. To moe da izgleda kukaviki, ali

nisam mogao da se ubijem pre nego to vidim ta
bi ona, tako bespomona, mogla da uradi. Njen
ivot u Odaniju trajao je est godina i zbog dece je
sebi dozvolila da se razdvoji od Nagamase.
Izgledalo je sasvim mogue da slino uini i ovog
puta. Kako je gospodar Kacuije mogao da joj dozvoli
da ostane? Tano je da su bili mu i ena, ali bili su
venani manje od godinu dana. Poto je oslobodio
ak i neprijatelje koje je drao kao taoce, nije bilo
verovatno da e zadrati sestru i sestriine svog
biveg gospodara da umru zajedno s njim. Moda je
ak bio odluio da zbog svog tvrdoglavog ponosa
ne preda voljenu enu Hidejoiju! Bio sam siguran
da e je na kraju ipak naterati da ode, pre nego to
proe suvie vremena. ovek kao on teko da bi
mogao da bude sebian u takvom trenutku... Tako
su jurile moje misli. Nije bilo pravo to to sam eleo
da sauvam svoj ivot, ali sam odluio da podelim
sudbinu sa svojom gospodaricom.
Ujutro dvadeset drugog, u vreme kada pevaju
prvi petli, napadai poee da se pribliavaju. uo
sam da su zapalili sve gradove du puta i da je
veliki oblak dima ispunio nebo, zaklonivi sunce, a
zamak bi opkoljen morem magle. Izgleda da su pod
zatitom tame snage juga poele da se uvlae u
zamak to su tie mogle, bez ijedne ak i
proaptane komande, dok je svaki vojnik nosio po
jedan bambusov tit kao zatitu od strela, ili bilo ta
drugo ime je mogao da se zakloni. Kako je
postajalo svetlije, napolju su mogle da se vide
kolone kako se uz obalu penju jedna za drugom,
kao mravi. Jaka vatra musketa iz zamka pobila je
sve neprijateljske vojnike koji su se bili toliko

privukli, dok su novi i novi talasi nailazili i bili svi

odbijani. Kako su stvari krenule, izgledalo je da
zamak nee biti tako lako zauzet.
Tako se dan zavri, napadai se povukoe, a obe
strane imadoe velike gubitke. No, u zoru sledeeg
dana, dvadeset treeg, tiina pade na neprijateljski
logor, dok su bubnjevi koji su obino oglaavali
napad utali. Kad smo to primetili, poeli smo da
razmiljamo ta bi to moglo da znai, kad se s
druge strane kanala iznenada pojavi pet ili est
stotina konjanika i zavika glasno prema nama: Sa
aljenjem vas obavetavamo da smo prole noi
uhvatili Gonrokua, sina gospodara Kacuijea! Na tu
vest svi izgubismo hrabrost i kapije ostadoe skoro
nebranjene, pa se ak i vatra naih musketa umrtvi.
Oekivao sam da e Hidejoi sad da poalje neku
poruku. Ako i dalje voli moju gospodaricu, mislio
sam, on e uskoro poslati nekoga sa uslovima za
sklapanje mira. Nadao sam se, i to se najzad ispuni.
Doao je izaslanik i doneo sledeu poruku:
Neumoljivim tokom sudbine, gospodar Hidejoi je
u ratu s gospodarem Kacuijeom od prole godine i
do sada je imao toliko sree da njegovi napadi u
svemu uspeju. Uzevi u obzir dugo prijateljstvo koje
ih je vezivalo dok su sluili pod istim gospodarem,
on ne eli da zahteva ivot svog prijatelja. Iako je
gospodar Kacuije prvi napao, da li bi on mogao da
shvati da su pobeda i poraz ratna srea, onako kako
je ponese ud sudbine. Ono to je bilo, pustimo da
proe. Predaj zamak i povuci se u podnoje planine
Koja. Ako gospodar na to pristane, bie mu
ponuen veliki posed i siguran prihod do kraja
ivota.

Da li je Hidejoi bio iskren kad je ovo ponudio?

Niko nije bio siguran u njegovu re. ak je i u
neprijateljskom logoru bilo pria da je ova ponuda
samo njegov poslednji pokuaj da dobije ivu
gospou Oii.

Gospodar Kacuije je, naravno, pobesneo. Kako

uvredljivo, da me on poziva na predaju?!, ree on
izaslaniku sav uzburkan. Ne treba ni da se pominje
da pobeda ili poraz zavise od sree i sudbine, zar
on to mora da me naui! Da je srea bila sa mnom,
ja bih ve uhvatio tog Hidejoija s majmunskim
licem i gledao bih da on raspori stomak, a ne ja. Ali,
Genba je potuen kod izigatakea jer nije sluao
moja nareenja i ja sada zbog toga treba da trpim
uvrede od tog prokletog majmuna. Jedino to mogu
da uinim je da zapalim zamak i ubijem se. Neka
nain na koji umirem bude primer kasnijim
generacijama. Jo jedna stvar. Ovaj zamak ima
zalihu baruta spremljenu tokom poslednjih deset
godina. Kad jedanput vatra doe do magacina,
veliki broj ivota bie izgubljen. Idi Hidejoiju i kai
mu da povue trupe to dalje moe. Kaem to jer
ne elim nepotrebna ubistva. Onda naglo izae iz
sobe, a izaslanik ode iz zamka, ne uspevi u svojoj
misiji.
Kad sam uo ta se dogodilo, padoh u tugu i
oajanje. Ali onda poeh da razmiljam o tome kako
e jadni ivot gospoe Oii uskoro biti priveden
kraju, a ja u, da bih ostao zajedno s njom, krenuti
takoe preko reke smrti. eleo sam da u sledeem
ivotu budem roen tako da budem sposoban da

vidim njenu lepotu. To bi za mene bilo stvarno

pravo novo buenje. Ve sam doneo odluku da
umrem i to me je smirivalo i donosilo mi ak neko
zadovoljstvo. Izgledalo mi je tada da smrt donosi
vie sree nego sam ivot.
Posle toga gospodar Kacuije pozva sve i ree: Ne
treba da alimo svoju sudbinu, ma kako gorko bilo
to to smo dovedeni dovde. Provedimo nau
poslednju no zajedno, pijmo veselo i nestanimo s
oblacima u zoru. On naredi da se pripremi velika
sveanost, ree slugama da otvore preostalu burad
najboljeg sakea, a pre toga naredi da se snopovi
sena donesu u kulu, nabiju oko stratekih taaka u
zamku i budu spremni da se na nareenje odmah
zapale. Kada sve to bee izvreno, vee je ve bilo
palo.
Za to vreme neprijateljske trupe, shvativi
verovatno da su ljudi u zamku spremni na sve,
poee da se lagano povlae sve dalje i dalje,
razvlaei liniju opsade. Njihove straarske vatre
ve nisu tako blizu, primeti mirno gospodar
Kacuije. Hidejoi zna da ja mislim tano ono to
sam rekao. Njegov glas zvuao je uzvienije nego
ikad.
Mora da je bilo oko sedam sati kad je sveanost
poela. Burad sakea bila su poslata u sve
straarnice i u veliku salu, a kuvari su pripremili
najbolja jela koja su mogli. Bilo je toliko akonija da
je uskoro svako u zamku mogao da se najede i
napije do mile volje. Najlepe slavlje bilo je naravno
u glavnoj dvorani, gde su na koama prekrivenim
seditima sedeli gospodar Kacuije, pored njega

gospoa Oii i njene kerke, a odmah, samo neto

nie od njih, tako slavni ratnici kao Bunkasai i
gospodar Vakasa. Gospodar Kacuije ponudi prvu
au svojoj eni, a budui da je on dareljivo
ponudio svim linim slugama da uestvuju u slavlju,
ak sam i ja sedeo ne tako daleko od njih. Poto je
to trebalo da bude poslednja no za sve nas, kau
da su gospoe i gospoda doli divno obueni.
Gospodar Kacuije i njegovi vitezovi bili su u
bletavim raznobojnim haljinama i oklopima, prosto
se takmiei u velianstvenosti oruja i odee i
drei se veoma ponosno. ak su i dvorske dame,
odlune da ne zaostanu u toj poslednjoj prilici, bile
obuene u najlepe to su imale. Kau, meutim,
da je gospoa Oii bila sve prevazila. Bila je
napuderisana i naminkana neto vie i jae nego
obino, a uz njenu belu kou divno je ila bela
vezena svilena haljina, sa earpom od debelog,
zlatom tkanog brokata, preko koje je imala ogrta
sa arama izvezenim zlatom i srebrom na poleini
jarkih boja.
Kad se svi prvi put obredie sakeom, gospodar
Kacuije objavi: Ne moemo da sedimo ovako i
pijemo u tiini. Neprijatelj e nas ismevati i rei da
smo suvie tuni pred rastanak sa ovim svetom.
Hou da no provedemo u veselju i da ih zapanjimo
svojim duhom. Ba tada se zaue zvuci bubnja iz
daljine i mogli smo da ujemo kako neko peva
veselu pesmu, uz koju su ostali izgleda igrali.
Tako, ree gospodar Kacuije, ti momci imaju
duha. Pridruimo im se. I on zapeva Acumorijevu
pesmu:

Na kratak ivot od pedeset godina...

Tu pesmu mnogo je voleo Nobunaga. Kau da ju

je pevao kod Okehazame, kad je odneo onu
znaajnu pobedu,73 i ta pesma je postala
karakteristina za kuu Oda. Ali u tom trenutku, dok
su sluali gospodara Kacuijea kako je peva svojim
snanim prodornim glasom, svi osetie neku tugu.

Na kratak ivot
pedeset godina
je kao prazan san.

Ko od nas moe da se nada da e

veno iveti?

Svi poee da se seaju dana kad je njihov stari

gospodar bio iv i bi im teko dok su mislili o
stalnim promenama i nestalnom svetu. Svi ti hrabri
73 Tada jo samo neznatan velika, Nobunaga Oda je 1560. godine sa samo 3.000
vojnika na polju Okehazama doekao monog feudalca Joimotoa Imagavu, koji je
predvodio monu armiju od 25.000 ljudi. Pomo do tada u Japanu neviene taktike,
Nobunaga je potpuno razbio protivnika, a onda, jednog po jednog, potinio veinu
feudalaca u Japanu, u emu je dobio podrku cara.

naoruani ljudi behu dirnuti do suza. Posle toga

Bunkasai i Iirosai otpevae po pesmu iz pozorita
NO, a Vakadaju je igrao. I drugi prisutni takoe
izvedoe poneto i dok su se ae sakea punile i
praznile, svi su eleli da pokau ta znaju, da
odigraju poslednju igru, da otpevaju po jo jednu
pesmu pre nego to poginu. To bee divna i vesela
zabava i to je due trajala, sve je ivlja i veselija
bila; izgledalo je da joj nikada nee biti kraja. Svi,
ipak, utihnue kad jedan divni muki glas poe da
peva stihove:

Tako neno, kao cvetovi kruke,

vlani od kie, cvetovi kruke
vlani od kie...

ovek koji je pevao bio je svetenik-ratnik po

imenu oroken. On je bio veoma vet u raznim
umetnostima i izvanredno svirao na bivi i amisenu.
Zbog toga sam ga dobro poznavao i esto
oduevljeno sluao njegovo pevanje. Pa ipak, mene
obuze neko udno oseanje dok sam sluao rei te
pesme, jer prepoznah odu ispevanu u ast ljubimice
cara Hsuan Cunga, gospoe Jang Kvei Fei:74

...Cvetovi kruke vlani od kie,

74 Jang Kvei Fei je uvena kineska lepotica koja je ivela u 8. veku nae ere, a ija
su sudbina i lepota esta tema knjievnih dela i kasnije filmova u Kini i Japanu.

obrve kao zelena vrba u vrtu palate,

usne kao grimizni lotos u carskom ribnjaku.
Naslikane
stvarno,

lepotice

carskim

odajama,

izgledaju beskrvne i blede pored nje.

Moda oroken nije mislio na tu pesmu kad je

zapevao, ali je meni, dok sam ga sluao, izgledalo
da peva o lepoti gospoe Oii. Avaj, mislio sam, taj
divni cvet bie moda uskoro uniten. U tom
trenutku osetih snaan bol i alost.
Onda oroken ree: Sluajte, onaj slepac tamo
zna da svira amisen! Neka on neto otpeva,
naravno ako gospoa Oii dozvoli.
Hajde, Jaii!, pozva me odmah gospodar
Kacuije, a ja, stvarno, nisam mogao da odbijem.
Izgledalo mi je samom da sam takav poziv sve
vreme i iekivao. Brzo uzeh amisen i poeh da
pevam jednu od onih pesmica koje je ona toliko
volela:

Hladne zimske kie i sneg

padaju samo ponekad,
ali zbog tebe

moje suze teku neprestano.

Ah, uzviknu oroken, dobar je kao i uvek. Daj

meni malo da probam. Uzevi od mene amisen,
poe da se prati i peva o mesecu koji sija u zalivu
iga. Sluao sam paljivo, posebno pazei na duge
instrumentalne prelaze koje je ubacivao tu i tamo.
oroken je ove prelaze svirao u najdelikatnijem
tonu, ali ja primetih izvesne udne fraze, pomeane
s njima, ponovljene ak dva puta. Postoji tajni
sistem znakova koje mi slepi svirai amisena
znamo veoma dobro. Poto za svaku icu amisena
ima esnaest podeljaka, za ukupno tri ice ima ih
etrdeset osam i kada poetnika poduavate
sviranju, uite ga da podeljke pamti prema
etrdeset osam znakova slogovne azbuke I RO HA. 75
Svako ko ui amisen zna taj sistem, ali mi slepi
muziari, poto ne moemo da itamo, moramo da
ih nauimo napamet i im ujemo bilo koji od tih
tonova, automatski ga povezujemo sa slovnim
znakom vezanim za njega. Tako, kad slepi muziari
ele da potajno neto saopte jedan drugome, oni
to rade pomou amisena. I dok sam sluao te
udne fraze, koje je svirao oroken, tonovi kao da
su mi govorili: Nagrada te eka. Zar nema naina
da se tvoja gospoa spase?
Mora da se varam, mislio sam. Kako jedan od
naih ljudi da pokuava da kae tako neto? ak i
da sam dobro uo, tonovi mora da su sluajno
75 Japanska slogovna fonetska azbuka, koja se upotrebljava zajedno s kineskim
ideogramskim pismom. Zove se HIRAGANA, ali je nazivaju i I RO HA, po pesmici
koja slui da bi se znaci azbuke lake nauili.

postavljeni tim redom, rekoh sebi. Ali dok su se te

misli rojile u mojoj glavi, oroken poe ponovo da
peva:

ta ja tu mogu.
Staza prema mojoj ljubavi
je zagraena i
uvar mi ne da
da proem.

Iako je pratnja za tu pesmu bila drugaija od

prethodne i u nju je povremeno ubacivao iste one
udne fraze.
Iznenada, srce poe da mi snano lupa. Ah, mislio
sam, oroken je pijun protivnike strane, ili je
iznenada postao izdajica. U svakom sluaju, on
postupa po Hidejoijevom nareenju i pokuava da
gospou Oii preda neprijatelju. Pomo je dola kad
sam je najmanje oekivao i bio sam zadivljen
veliinom Hidejoijeve ljubavi, koja mora da je bila
neizmerna kad jo nije odustajao od nje.
Onda mi oroken vrati amisen i ree: Hajde,
Jaii, otpevaj jo neto. Nisam mogao da verujem
da se oslanja na bednog slepog sviraa kao to sam
ja. Da nije moda prodro u moje neverno srce i
shvatio da bih iao i u vatru i u vodu da spasem

gospodaricu. Jedno, je sigurno, ja sam bio jedini

mukarac meu slugama koji je imao pristupa u
enske odaje. Pored toga, znao sam svaki kutak u
zamku, sve mnogobrojne prostorije i hodnike, bolje
nego mnogi koji su mogli da vide. Kad je bilo
potrebno, mogao sam da se provuem kroz njih
sam, lako kao mi. to sam vie razmiljao o tome,
sve mi je vie izgledalo verovatno da je oroken
mogao da odlui da se osloni na mene u svojoj
zamisli. Ja sam ba arko eleo da uinim tako
neto, neto zbog ega sam dozvolio da se ovaj moj
bedni ivot tako dugo otegne. Uiniu nemogue da
spasem gospou Oii i ako ne uspem, moi u da
umrem zajedno s njom u plamenu. U tom kratkom
trenu, ja stvorih plan. Bez oklevanja uzeh amisen i
poeh da pevam:

Kad bih samo mogao

da ti kaem ta je
u mom srcu i pokaem
ti svoje ruke
ovlaene suzama...

Dok sam pritiskao ice drhtavim prstima, pravei

se da improvizujem prelaze, dadoh tajnim
sistemom orokenu odgovor: Kad vidi dim, doi u
podnoje kule. Nikom od prisutnih koji su sluali
moje sviranje tako paljivo, naravno, nije moglo da

padne na pamet da smo mi izmenjali poruke. U isto

vreme izradih plan kako da spasem ivot gospoe
Oii. Bilo je predvieno da ona i gospodar Kacuije
odu u zoru na vrh kule i tamo izvre samoubistvo,
posle ega bi snopovi sena u zamku bili zapaljeni.
Zato pomislih da bih, ako dobro proraunam vreme,
mogao uspeti da podmetnem vatru neposredno pre
nego to pokuaju da se ubiju. U zbrci koja bi
nastala mogao bih provesti orokena i njegove
sledbenike i moda, uz brojnu nadmonost, uspemo
da gospou odvojimo od mua.
Moram da priznam da sam roen kao kukavica i
da uopte nisam sposoban da obmanjujem ljude.
Sm sam bio uplaen sopstvenim planom da
zapalim zamak i otmem gospodaricu u dogovoru s
neprijateljskim pijvinom. Meutim, pomisao da je
to, najzad, in lojalnosti, poto sam sve uinio da joj
spasem ivot, pomogla mi je da donesem odluku.
Zabava se nastavila i uskoro se kratka no ranog
leta privede kraju. Zvuci zvona iz hrama u daljini
ve su odjekivali u mojim uima i mogli smo da
ujemo drozdove kako pevaju u vrtu. Na to gospoa
Oii zatrai hartiju i ispisa ovu pesmu u klasinom
stilu:

ak i pre nego to usnimo

ove letnje veeri,
glas drozda podsea nas
da joj kaemo poslednje zbogom.

Onda gospodar Kacuije napisa:

Snovi letnje noi su nestalni.

Planinski drozd uzvinu se prema nebu
sa imenom koje ostavljamo za sobom.

Bunkasai ih proita naglas svima i ree: I ja u

napisati pesmu. Pa sastavi sledee:

Vezan zemaljskim vezama,

pratiu vas na putu
ka raju i sluiti
u buduem ivotu.

Mogao sam samo da im se divim i mislim kako su

mogli da budu toliko oputeni u takvom bolnom
trenutku.
Posle toga se svi povukoe na odreena mesta da
se pripreme za samoubistvo. Dvorske dame, i ja s
njima, pratili smo gospodara i gospodaricu prema

glavnoj kuli u zamku. No, ve na etvrtoj platformi

naredie nam da tu ostanemo i samo Bunkasai i tri
gospoine mlade kerke odoe s njima do vrha.
Shvativi da je to odluujui trenutak, otpuzah
kriom uz stepenice do pete platforme, gde sam,
zadravajui dah, sluao sve to se gore dogaalo.

Prvo je gospodar Kacuije naredio Bunkasaiju da

otvori prozore na sve etiri strane i dok je jutarnji
povetarac strujio kroz prostoriju, rekao da se osea
osveenim. Sevi, on dostojanstveno ree: Popijmo
svi na rastanku poslednju au sakea. Kaza
Bunkasaiju da poslui sve i jo jednom ispi po au
sakea s gospoom Oii i njenim kerkama. Kad su
zavrili, obrati se svojoj eni ovim reima:
Postojana ljubav, koju si mi pruila, ini me veoma
srenim. Da sam znao ta znai budunost, ne bih
se oenio tobom prole jeseni. Meutim, sada ne
vredi o tome govoriti. Moja jedina elja je da uvek
budemo zajedno, kao mu i ena, ali sam posle
dueg i paljivog razmiljanja shvatio da je, zbog
toga to si sestra mog gospodara i zbog toga to su
ove devojice deca gospodara Nagamase, moja
dunost da vas spasem. Ratnik koji umire nije
duan da i enu i decu povede sa sobom. Ako te
sada ubijem, ljudi e rei da sam to uinio u naletu
ponosa, zaboravljajui na dunost i druga vanija
oseanja. Molim te, pokuaj to da shvati i idi iz
zamka. Bojim se da ovo sve dolazi za tebe
iznenada, ali sam suvie dugo razmiljao da bih
drugaije postupio.

Njegove rei me zatekoe nespremnog. Mora da

je bio veoma uzbuen dok je to govorio, ali ne bee
ni traga tome u njegovom mirnom glasu. Dok sam
ga sluao, pomislih: Kako je to divno! Ba kao to
kau, pravi ratnik ima neno srce. Moja prezira
vredna priroda uinila je da ponem da gajim zavist
i nepoverenje prema njemu, ne shvatajui kako je
on bio divan ovek i gospodin. Lijui suze koje mi
navree, pljesnuh dlanovima, kao pri molitvi, i
poklonih se u smeru njegovog glasa.
No, u sledeem trenutku zauh gospou Oii kako
odgovara. Poto sam dola ak dovde, ono to
zahteva od mene je suvie teko da bih mogla da
podnesem. Ona se zaplaka. ak i dok je gospodar
Nobunaga bio iv, smatrala sam se delom porodice
u koju sam se udala, ne porodice Oda. I sada, kada
vie nemam brata na koga bih mogla da se
oslonim, kuda da idem ako me ti ostavi? Znam po
svom gorkom iskustvu da bi bekstvo od smrti
znailo izlaganje ponienju gorem od smrti. Zbog
toga sam, od dana kad sam se za tebe udala,
odluila da ovog puta neu dozvoliti da budem
odvojena od mua. Na brani ivot bio je kratak,
ali ako umremo zajedno, kao mu i ena, pola
godine braka bie kao ivot od stotinu godina.
Surovo je to to mi govori da odem. Ne trai to od
mene, molim te! Njen glas dopirao je do mene u
isprekidanim,
neujednaenim
reenicama,
i
izgledalo je kao da govori lica zarivenog u rukave.
Zar ti nije ao kerki?, usprotivi se gospodar
Kacuije. Ako one umru, loza Asaija se gasi. Tako
nee izvriti dunost prema svom pokojnom
muu.

Veoma si dareljiv prema Asaiju, izjavi ona,

plaui jo glasnije, elim da ostanem s tobom, ali
iskoristiu tvoju ljubaznost i spasti decu. Tako e
moi da se mole za duh svoga oca i moj kad
umrem.
U tom trenutku Oaa zavika: Ne, ne, mama! I ja
hou da ostanem! I ja, i ja, vikale su Ohacu i
Kogo, pripivi se s obe strane uz majku. Njih etiri
su jecale zajedno. U Odaniju su njene kerke bile
suvie male, nesvesne tragedije koja se oko njih
deava, ali sada je najmanja Kogo imala ve deset
godina i nije bilo naina da se smire. I sama
gospoa Oii, pored sve svoje snage i prisutnosti
duha, bila je do suza dirnuta gledajui decu i nije
mogla da zaustavi pla. Za sve ove godine nikad je
nisam video ovako potresenu. Ali vreme je
promicalo. Kako e se sve ovo zavriti, mislio
sam.
Misli mi prekide Bunkasaijev glas. Korio je decu:
Hajde, hajde, ne ponaajte se tako. Izgledalo je
kao da je pokuavao da se postavi izmeu gospoe
Oii i njenih kerki kako bi ih razdvojio. Hajde,
krenite. Samo oteavate majci da izvri dunost.
Kad sam uo te rei, bilo mi je jasno da ne mogu
sebi da dozvolim da oklevam ni trenutak vie.
Sakriven ispod stepenita, izvukoh snop sena koji je
tu bio zavuen i zapalih ga plamenom iz lampe. U
to vreme na etvrtoj platformi ne bee nikoga, osim
mene i dama koje su se presvlaile u belu
ceremonijalnu odeu i ekale as kad e umreti.
Sreom, sve su suvie bile zauzete itanjem molitvi,
ne primeujui ta radim. Jurio sam ukrug, palei
snopove sena svugde naokolo i razbacujui komade

raspaljene lui prema vratima i prozorima sa

zastorima od papira. Onda, kaljui od dima, poeh
da viem: Poar, poar!
Poto su prozori na vrhu kule bili otvoreni,
promaja jurnu kroz kulu, raznosei plamen od
snopa do snopa sena suvog kao trud. Uskoro
pucketanje zapaljenog drveta preraste u grozan
urlik, vritanje i jecaje onih koji su bili u panici i nisu
znali kako da pobegnu od vatre. U tom trenutku
pojavi se grupa ljudi trei uz stepenite i viui:
Gospodar je u opasnosti! i uvaj se izdaje!
Posle toga oko mene zapoe borba, borba izmeu
branilaca zamka i orokenovih ljudi, koji su
pokuavali da se probiju do gore uskim
stepenitem. Dok su me gurali i udarali sa svih
strana, vru vetar poe da donosi sve vee snopove
varnica i bi mi sve tee da diem. Ako treba i da
umrem usred ovog pakla, mislio sam, eleo bih
da budem sa svojom gospodaricom kad nas vatra
sve proguta. Ali ba kad sam poeo da se probijam
uz stepenice, neko, ni sad ne znam ko je to bio,
izree moje ime: Jaii, odnesi ovu gospou dole!
Osetih kako je ovek natovario telo neke devojke na
moja lea.
Gospoo Oaa!, viknuh, odjednom shvativi
koga nosim. ta je bilo s vaom majkom? Dozivao
sam je vie puta, ali izgleda da je bila izgubila svest
od uskovitlanog dima. udio sam se da ju je onaj
samuraj poverio meni, slepcu, umesto da je sam
iznese do sigurnog mesta. Mora da je odluio da,
kao lojalan vitez, umre s gospodarem. I meni je
padalo na um da je trebalo da ostanem s
gospodaricom, umesto da ovako beim. Ali, opet,

ako joj ne spasem dete, omrznue me sigurno. ta

ako mi u drugom svetu kae: Jaii, gde si ostavio
moju dragocenu kerku? Takvo neto bilo bi
neoprostivo. Bio sam uveren da mi je Oaa
predata zato to sam bio predodreen da je
spasem.
Meutim, ako elim da kaem pravu istinu,
moram da priznam da je bilo i neeg drugog,
mnogo jaeg oseanja koje me je navelo da je
spasem. U trenutku kad se Oaa svom teinom
pritisla na moja lea i ja, zabacivi ruke pozadi,
snano pritisnuo njenu stranjicu, naglo mi se vrati
ono neobino slatko oseanje, kao da dodirujem
neto poznato. Njena mladalaka putenost podseti
me snano na telo njene majke, koje sam isto
ovako oseao pod rukama pre mnogo godina. Kako
je takva misao uopte mogla da mi se javi u
trenutku kad je svako odlaganje i oklevanje znailo
izlaganje opasnosti da budemo ivi spaljeni?
oveku najudnije misli dolaze u najudnijim
situacijama. Sramota me je da to priznam, ali se u
tom trenutku iznenada setih dana kada su me
doveli u zamak da masiram gospou Oii. Oaine
ruke i noge bile su od istog elastinog mladog mesa
od kakvog je bila sastavljena moja lepa
gospodarica, samo to su gospodariine promenile
godine. Seanja na srene dane u zamku Odani
poee da mi se vraaju, jedno za drugim. Ne samo
to, kad sam pritisnuo meko Oaino telo, izgledalo
mi je nekako kao da sam se naglo vratio u
sopstvenu mladost, u doba pre deset godina. To je
bilo gadno s moje strane, ali volja za ivotom javi
mi se ponovo, uz misao da bi sluenje ovoj mladoj
gospoi bilo kao da i dalje sluim gospou Oii.

Mada verovatno izgleda da sam dugo oklevao,

ove misli sevnule su kroz moju glavu nemoguom
brzinom. I ja odluih da beim, pa potrah kroz dim,
gurajui ljude oko sebe to sam vetije mogao.
Nosim jednu od mladih gospodarica, vikao sam
to sam jae mogao. Napravite prolaz! Morao
sam da se nemilosrdno probijam ovako slep i da
guram nemilosrdno ljude u stranu, ili da ak gazim
preko njih, dok sam trao niz strmo stepenite.
Nisam bio jedini koji je beao. Ljudi su jurili na
sve strane, pod kiom ugaraka, a ja bio zajedno s
njima u toj ustalasanoj gomili koja poe da me nosi.
Dok sam prelazio preko mosta nad kanalom, zau
se prvo neka buka, a onda strani tresak, kao
grmljavina. Je li to kula?, viknuh, a ovek pored
mene odgovori: Jeste, stub plamena visok je do
neba. Mora da je vatra doprla do baruta.
ta je bilo s gospoom Oii i njenim drugim
kerkama?, pitao sam ga dalje. Deca su u
sigurnosti, ali je vrlo loe s njenim gospodstvom.
Kasnije uh vie detalja o onome to se dogodilo,
ali me ovek pored mene tada ve obavesti da je
oroken uspeo da prvi stigne do vrha kule, mada
ga je Bunkasai, koji je prozreo njegovu nameru,
posekao, viui mu: Izdajice, ta trai ovde?!
Kae da je odgurnuo njegovo telo nogom i da se
survalo niz stepenite. Onda su orokenovi ljudi
posustali, dok je sve vie branilaca pristizalo, tako
da ne samo da je postalo nemogue oteti gospou
Oii ve je veina napadaa bila iseena maevima
i izgorela u vatri. U to vreme kerke su jo sve bile
uz majku, a Bunkasai, u nameri da ih to pre izvede
odatle, gurnu ih usred gomile ratnika i viknu: Oni

koji spasu gospodarice i odvedu ih u neprijateljski

logor bie lojalniji od svih! Najblii samuraji na to
zgrabie svaki po jednu devojku i odnese ih odatle.
Mislim da su gospodar Kacuije i njegova ena
izvrili samoubistvo, tako to su se bacili u vatru,
dodade ovek. Ne znam, nisam ostao tamo
dovoljno dugo da i to vidim. A gde su onda druge
dve kerke?, pitao sam. Nai ljudi mora da su ve
otili s njima, ree. Ova koju ti nosi bila je
najtvrdoglavija od svih, pripila se bila uz majku i
drala je za rukav do poslednjeg trenutka. Ipak su
je odvojili od nje i predali je oveku koji ju je dao
tebi, a sam je otrao natrag u vatru. ovek mora da
se divi takvim samurajima, ak i da nisu bili na
naoj strani.
Pitao sam se ta misli pod tim nisu bili na naoj
strani i onda shvatih da su se Hidejoijevi vojnici
bili uvukli u prvi opkop i privukli se uz samo
podnoje kule, spremni da krenu po gospou Oii
na znak koji bi dao oroken. Ljudi s kojima sam
beao bili su ili izdajice ili neprijateljski vojnici. U
svakom sluaju, nastavi on, iako je gospodar
Hidejoi sve uinio da dobije ovu bitku, nije uspeo
da dobije i enu koju je eleo. Da sam on, sigurno
ne bih bio zadovoljan nainom na koji je oroken
ovo sve izveo. Moda je bolje to oroken vie nije
iv. utao je za trenutak i dodao: Ali tebe e
pohvaliti zato to si spasao mladu gospodaricu, pa
u gledati da ostanem to blie tebi.
Oslanjajui se povremeno na tog oveka,
nastavio sam da hodam to sam bre mogao, iako
sam teko disao i odavno ve osetio veliku

iscrpljenost. Sreom, komandir neprijateljskih

peaka poao je bio da nas potrai; imali su
nosiljku, u koju je odmah smestio Oau. Ej,
slepe, ree mi, jesi li je ti nosio celim putem?
Jesam, gospodine, odgovorih i ispriah mu sve.
Vrlo dobro, ree on onda, kreni iza nosiljke s
nama. Tako sam poao s njima, prelazio iz logora u
logor, sve dok nismo stigli u neprijateljski tab.
Oaa se dotle ve bila potpuno povratila, ali je
morala da se odmara, pa se sluge okupie oko nje,
da joj ne dozvole da ustane. Gospodar Hidejoi
zatrai da je vidi im bude spremna i pozva i njene
sestre da se okupe. To je sve bilo razumljivo, ali on
je pitao ak i za mene. Dok sam niice leao u
predsoblju, uh ga kako vie: Jaii, sea li se
moga glasa? Da, gospodaru, odgovorih, seam
ga se odlino. Zar?, ree on. Odavno je bilo kad
smo se poslednji put videli. Ono to si danas uinio,
zadivljujue je za slepca. Dau ti nagradu kakvu
eli, pa mi samo reci ta hoe.
To bee kao san. Sve se odigralo ak i bolje nego
to sam mogao da se nadam. Zahvalan sam na
vaoj dobroti, odgovorih, ali zato bi nagraivao
kukavicu
koja
je
sramno
napustila
svoju
gospodaricu, iju je milost uivao toliko godina?
Srce me boli kad pomislim ta se dogodilo s
gospoom Oii jutros. Jedino to sada mogu da
elim je da mi bude doputeno da nastavim da
sluim njene kerke. To bi bila moja najvea srea.
Gospodar Hidejoi odmah pristade. Razuman
zahtev, ree on. Udovoljiu ti i uiniu te jednim
od njihovih slugu. I ja mnogo alim smrt gospoe

Oii i nameravam da se odsad umesto nje brinem o

njenoj deci. Pogledaj samo koliko su porasle,
siguran sam da je ovo ona Oaa koja se igrala na
mom krilu, ree on i smejae se zadovoljno.
Tako sam ja bio toliko srean da sam mogao da
ostanem u njihovoj slubi, umesto da budem
ostavljen i lutam okolo. Ali, pravo reeno, moj ivot
se zavrio tog istog dana, dvadeset etvrtog dana
petog meseca jedanaeste godine ere Tenjo, na dan
kad je poginula gospoa Oii. Nikada vie nisam
mogao da budem srean kao to sam bio u Odaniju
i Kijosuu. Mlade gospodarice su izgleda bile ule da
sam ja potpalio vatru u kuli i pustio izdajnike unutra
i poee da bivaju sve hladnije prema meni. U
stvari, gospoa Oaa izjavila je jedanput, dovoljno
glasno da ja ujem: Taj slepac me je protiv moje
volje spasao i predao me mom smrtnom
neprijatelju. Dok sam bio uz njih, sedeo sam kao
na iglama. Bolje da sam umro kad sam imao
priliku za to, razmiljao sam esto o svojoj
nesrenoj sudbini. Naravno, niko nije bio kriv za
moje nevolje. Zasluio sam bio takvu kaznu, poto
sam propustio da umrem kad treba i u pravo vreme
i nisam se usudio da krenem u drugi svet s
gospoom Oii. Zato sam morao da ivim u sramoti
i beau, dok me se svako klonio. Uskoro poee
da pozivaju druge sluge da masiraju mlade
gospodarice ili da ih prate dok sviraju koto. Ostao
sam sm i bez ikakve dunosti.
U to vreme Oaa i njene sestre preoe da ive
u zamku Azui i samo zbog gospodara Hidejoija
dozvolie mi da ostanem u njihovoj slubi. Poto
sam znao ta misle o meni, poe sve vie da me

boli to to me svi podnose samo zahvaljujui

Hidejoijevoj naklonosti. Najzad to vie ne mogoh
da izdrim. Jednog dana, bez rei oprotaja, izvukoh
se tiho iz zamka i krenuh drumom. Ni sam nisam
znao kuda.
U to vreme imao sam trideset jednu godinu.
Mogao sam, naravno, da odem u Kjoto, zatraim da
me primi regent Hidejoi i sve mu objasnim.
Pretpostavljam da bi mi odredio prihode dovoljne
da se izdravam itavog ivota. No, bio sam ve
odluio da iskupim svoj greh ivei u siromatvu,
kao to me sada vidite. Od tada, pa do dananjeg
dana, lutao sam od grada do grada, masirajui
umornu gospodu ili pokuavajui da ih razonodim
svojim neuglaenim muzikim darom... Ve vie od
trideset godina ivim tako, kroz sve ove promene
koje su zadesile zemlju. Moja sudbina je izgleda
takva da moram da nastavim sa ivotom.
I pored odbojnosti prema Hidejoiju, svom
smrtnom neprijatelju, kako ga je zvala, Oaa se
uskoro prepustila tome neprijatelju i otila da ivi u
njegovom zamku Jodo. Oekivao sam da e se to
dogoditi pre ili kasnije. Kau da je Hidejoi bio
besan zbog neuspeha da otme gospou Oii, ali
kad me je onda pozvao, umesto da pokae ljutnju,
on me je pohvalio. Njegovo ponaanje promenilo se
im je video Oau i, ukratko, izgleda da je i on
imao ono isto oseanje koje sam ja osetio usred
vatre.
Ponekad ak ni veliki junaci nisu, duboko u svom
srcu, razliiti od obinih ljudi. Morao sam zbog
jedne greke da budem razdvojen od nje za ceo

ivot, dok je regent, ovek koji je unitio njenog oca

i majku i, ak, natakao glavu njenog brata na kolac,
mogao da je dobije. On je zadovoljavao elju koja je
bila preneta s majke na kerku, elju koja je tinjala
u njegovom srcu od davnih dana u zamku Odani.
Koje su smicalice sudbine navodile Hidejoija da
bude toliko podloan arima ena iste krvi kao
Nobunaga? Kau da je takoe eleo enu Uisatoa
Gamoa, koja je bila Nobunagina kerka i liila na
svoju tetku Oii. Ta slinost je sigurno bila
odluujua u njegovom interesovanju za nju. Rekli
su mi da je Hidejoi pre mnogo godina, kada joj je
mu ve bio mrtav, poslao poruku u kojoj je izneo
svoja oseanja, ali ona je odbila da ga saslua. Ona
je stvarno alila za svojim muem toliko da se na
kraju
zakaluerila.
Izgleda
da
je
Hidejoi
konfiskovao sve zemlje koje su pripadale Gamou u
Aizuu samo zato to ga je razljutilo njeno
ponaanje. Oaa je u svakom sluaju bila dovoljno
stara da zna ta je najbolje za nju, a to to je tako
spremno podlegla Hidejoijevim zahtevima govori
da je znala. Kako sam bio srean kad sam uo da je
osoba koju su zvali gospodarica Jodoa bila
najstarija kerka Nagamase Asaija! Posle svih
bolova i patnji njene majke, mislio sam, prolee
uspeha i napretka dolo je do tog deteta. Iako sam
svoj bezvredni ivot razvlaio daleko od nje, ostao
sam joj veran, ba kao da sam pored nje, i molio
sam se da zauvek bude poteena sudbine kakva
je stigla njenu majku. Ali, kao to znate, gospodar
Hidejoi je umro u jesen samo dve godine pre bitke
kod Sekigahare.76 Svet se jo jedanput menjao i
76 1598. godina. Bitka kod Sekigahare odigrala se 1600. godine, a u njoj je Iejasu
Tokugava pobedio vojsku velikaa koji su podravali Hidejoijevog sina Hidejorija.

svaki dan joj je donosio nove tekoe. Moda je to

bila kazna zbog toga to je izdala uspomenu na
svoje roditelje i postala ljubavnica njihovog
neprijatelja. To je bila udna igra sudbine, mislio
sam, koja je osobe iz dve generacije, majku i
kerku,
navela
na
smrt
samoubistvom
u
napadnutom zamku.
Ah, da sam samo mogao da ostanem u njenoj
slubi do kraja. Mogao sam, makar, da je
razveselim, kao to sam zabavljao njenu majku u
Odaniju, pa da je onda otpratim na onaj svet, gde
bih izmolio oprotaj od njene majke. Umesto toga,
provodio sam vreme plaui nad svojom zlom
sudbinom, ojaen i u brizi, sluajui svakog dana
urlike puane vatre.
Nikad neu zaboraviti kako su se sramno poneli
neki bivi Hidejoijevi vazali, koji su se pridruili
Iejasuovim snagama u opsadi zamka u Osaki i
uladima iz topova pogaali pravo u Oaine odaje
i odaje njenog sina gospodara Hidejorija. Svako je
tada hteo da se dodvori monom gospodaru
Iejasuu, kao onaj Takacugu Kjogoku, koji je izdao u
bici kod Sekigahare. Godinama pre toga, iako je bio
veren sa Ohacu, pobegao je iz Kitanojoa pre
njegovog pada i sklonio se kod gospodara Takede.
Kad je Takeda pobeen, lutao je plaei se
sopstvene senke, da bi mu najzad sve bilo
oproteno i da bi, ak, dobio veliki posed. I to na iji
zahtev? Oaa mu je, zbog njegovih veza sa
njenom sestrom, pomogla. Bilo je to mnogo pre,
kad je beao kroz snegove i kada se predao na
U toj bici, koja je odluila sudbinu Japana za vekove unapred, Iejasuu su da pobedi
pomogle izdaje nekih ranijih Hidejoijevih vazala.

milost i nemilost gospoi Oii, oslanjajui se posle

na simpatije koje je prema njemu gajila njena
kerka. Dvostruko je dugovao ivot njima dvema, a
onda je izdao Oau i gospodara Hidejorija u
presudnom trenutku, demoraliui time njihove
trupe.
Ne, ne vredi vie priati o takvim stvarima. Ni
sam ne znam koliko gorkih i tunih uspomena
imam, a danas, kada su i Takacugu i ogun Iejasu
otili na drugi svet, prolost mi izgleda kao prazan
san. Sada, kad su sve plemenite dame i gospoda
koje sam poznavao mrtvi, koliko u dugo i ja sam
ivotariti ovako nitavan? iveo sam veoma dugo i
jedino to sada mogu je da se molim za njihovu
sreu na onom svetu. No, i pored toga, uvek sam
eleo da nekome ispriam ovu priu...
Oprostite, gospodine? Pitate me da li se seam
glasa gospoe Oii? Naravno da se seam. Seam
se tog umilnog glasa kojim mi se obraala i kada je
pevala svirajui koto. Imala je nean glas, jasan, s
nekom toplotom i unutranjim bogatstvom, glas koji
je u sebi sadrao treperavi ton slavujeve pesme i
melodioznost gugutke. A Oain glas bio je skoro
identian, ak su i sluge ponekad greile.
Vrlo mi je lako da shvatim zato ju je Hidejoi
oboavao. Svi znaju kako je veliki ovek bio, ali sam
samo ja, moda, sluajno bio u prilici da prodrem
do samih dubina njegovog srca. Kad pomislim da
sam znao njegovu najveu tajnu, ja koji sam imao
ast da gospodaricu Jodoa, majku njegovog
naslednika gospodara Hidejorija, spasem iz vatre,

kad se svega toga setim, oseam da nema niega

vie zbog ega bi dalje vredelo iveti.
Ne, ne, hvala, gospodine. Ne vie. Ve sam suvie
popio i zadrao vas suvie dosadnim uspomenama
jednog starca. Imam enu kod kue, ali joj nikada
nisam rekao ni rei o ovome to sam vama veeras
ispriao. Voleo bih da budete tako ljubazni i neto o
tome jednog dana zapiete, pa da budue
generacije znaju o ovoj mojoj prii.
Dobro, hajte sad, gospodine, lezite jo malo i
dopustite da vam izmasiram lea jo jedanput, pre
nego to no suvie odmakne.

uniiro Tanizaki
SEDAM JAPANSKIH PRIA
*
TANESI
Beograd, Radovana Simia Cige 15
www. tanesi. co. rs
*
Za izdavaa
NENAD SIMONOVI
*
Lektura i korektura
TRIKLA
*
Likovno-grafiki urednik
NENAD SIMONOVI
*
tampa B&S, Beograd

ISBN 978-86-81567-52-4
COBISS.SR-ID 193221644