Georgi Gospodinov

I sve postade mesec

Priče

scan: Cyrano
obrada: bojana888
Sadržaj

8 minuta i 19 sekundi........................................................3
Ispred hotela „Bugarska”..................................................8
Utvare..............................................................................13
Oceusvajanje...................................................................15
Običaj..............................................................................19
Azbuka žena....................................................................29
Da potražiš Karlu u Lisabonu.........................................36
Do Not Disturb................................................................40
Bog imena.......................................................................43
Ćerka...............................................................................46
O Henri!..........................................................................49
Za Loru............................................................................54
Višnjev čaj.......................................................................56
Fotografija.......................................................................62
Susret sa floralom............................................................65
Likovi iz poslednjih dana................................................68
Starac i more....................................................................74
Six Degrees of Separation................................................77
I sve postade mesec..........................................................81
Beleška o autoru...............................................................86
 8 minuta i 19 sekundi

U minuti u kojoj počinješ da čitaš ovaj tekst možda se Sunce već zaustavilo, ali ti to
još ne znaš. Dato ti je čitavih 8 minuta i 19 sekundi da vest o njegovoj smrti stigne do tebe.
Toliko svetlost putuje odande. Posle će pasti mrak. Do sada je prošlo 9 sekundi. Šta možeš da
uradiš? Požuri, prikupi najbitnije stvari, telefon, novac, pasoš. Čekaj, hoćeš da otputuješ
nekud? Ostavi prtljag. Javi se svojima; oni ne znaju. Javi im o kraju sveta i poklonjenim
minutama (već ih je manje od 7) o čemu oni ništa i ne naslućuju. Reci im da odmah pođu,
ako su u blizini... kuda... da budete zajedno... nemoguće je za 7 minuta. Neka ostanu tamo
gde jesu i neka se sakriju ispod stola. Sve je glupo. Nemaš iskustva sa zaustavljanjem Sunca.
Nije isto kao kada nestane struja. Reci im da ih voliš i da ćete se naći u mraku. Šta još -
možeš da poslednji put probaš sve što voliš, ali vremena je toliko koliko da uzmeš kašičicu
slatka od trešanja iz frižidera. Mačka se nekud sakrila. Ona zna. Otvaraš prozor. Napolju ljudi
rasipaju poslednje minute Sunca. Dođe ti da vrištiš. Dođavola, zar ne vidite da svetlost nije
ista. Ni to ne činiš. Šta će se posle desiti? Da li će planete pobeći, da li će se izliti okeani,
hoće li nastupiti večita arktička zima? Hoće li se dogoditi odmah ili ćemo imati još malo
vremena na raspolaganju? Još nekoliko minuta, ili sat u neprovidnom mraku. Jesi li još tu?
Izbrojmo zajedno poslednje sekunde - trinaest, dvanaest, jedanaest (namerno ih pišem
slovima da bismo produžili vreme), deset, devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri (drži se i
zbogom ako se posle ne vidimo), dva, jedan...
Ako čitaš narednu rečenicu znači da se Sunce nije zaustavilo. Sada nije. A kada će?
Saznaćemo tačno za 8 minuta i 19 sekundi. Sada ih je manje. Sada, kao čovek koji je
preživeo jednu apokalipsu, možeš sebi da dozvoliš da brojiš sekunde Sunca. I za preostalih
osam minuta možeš da baciš pogled na ovu priču. Trudio sam se da toliko traje da bismo
završili na vreme.
...
Jedan oblak je polako prekrivao nebo. Nije bilo jasno da li će pasti kiša ili je to kraj.
Neopisivi su bili ovi predapokaliptični dani. Haos, zujanje, besposličari gluvare, porodice
pakuju prtljag, kao bajagi znaju kuda će. Neki poseban vašar zbrke, pre bi se reklo slika od
pre dva veka, Tekeri, Dikens, vriska, pokret, graja, prava živost pre mrtvila koje predstoji.
Bez obzira na ranija neostvarena predskazanja (čitava dva bezuspešna pokušaja apokalipse),
sada izgleda da sve ide u tom smeru, ka nestanku. Nije više moguće sakrivati se. Promenu
nije unelo čak ni to što se pojavilo dvoje svetskih veterana - već osedeli gospodin Obama i
gospođa Merkel, ta gvozdena starica. Oboje su obećali da će kraj sveta biti kontrolisano
odlagan što je moguće duže. „Kontrolisani kraj sveta”, nema ničeg smešnijeg od toga.
Apokalipsa u kapima.
Svi su se dali u iščekivanje Zalaska poslednjeg dana, kako su glasine rešile da mu
nadenu ime. Pričalo se da će sam zalazak biti nestvarno lep, poput eutanazije, poput
anestezije posle koje će doći kraj. Naravno, bilo je skeptika koji su preživeli već nekoliko
odloženih apokalipsi. Ljudi iscrpljenih od toliko razvučenog beskraja. Uglavnom je svima
dozlogrdilo, a i život na Zemlji više nije bio toliko privlačan. Ovako ili onako, određenog
dana iz navike ili pomoću preostalog instinkta, svi su se potrudili da se zavuku u stara
skloništa zaostala iz prošlog veka ili bar da se zatarabe u podrumu. Bogati - u specijalnim
kapsulama ispod zemlje.
D. J. je odlučio da kraj dočeka u gradiću 3. Doputovao je nešto ranije da malo
prokrstari starim ulicama, da uživa u zbrci. Celog života je radio sa zalascima. Unovčavam
njihovo zlato, kako je voleo (sve ređe) da se šali u retkim susretima s prijateljima. Zalasci su
mu obezbeđivali hleb, duvan i slavu. Bio je fotograf koji je umeo da piše, sve u svemu retka
kombinacija u toj profesiji, i bolji štampani mediji su ga angažovali još dok je bio mlad.
Tačno iz gradića 3., međutim, pre mnogo godina krenula je njegova karijera eksperta
procenitelja zalazaka. Da, postojala je takva profesija i on je bio njen tvorac. Na neki način
desilo se slučajno. Poslali su ga u 3. da snima jedno subalpsko jezero i ugrožene populacije
crne liske. Brzo je obavio zadatak, ali su domaćini insistirali da ostane tokom večeri zbog
„zalaska na trećem mestu po lepoti na svetu”. Kasnije se pitao kako je prihvatio, imao je
dvadeset i nešto godina, pun drugih ambicija drugačijih od crnih liski i zalazaka. Možda ga je
izazvao „zalazak, treći po lepoti”, kakva glupost. Upitao ih je koji su na prvom i drugom
mestu. Nisu znali. Njima je bilo dovoljno i treće mesto, ipak 3. nije Kopakabana. Zalazak je
bio besplatna atrakcija koja je uspevala da gradiću da zamajac. Specijalni brodić sa
dvostrukom tarifom plovio je između obala jezera za vreme zalaska. Turistički bedekeri
takođe se nisu ustručavali da istaknu, tobože s podsmehom, treće mesto u najužem izboru. Ko
odlučuje o tim stvarima sa izborima, tiho je negodovao D. J. kada mu je u istom momentu
palo na pamet da je moguće da je upravo on taj koji odlučuje. Postoje eksperti za vodu, za
vazduh, za naftu i minerale, naravno, tamo vri od novca i eksperata ali, vidi, za zalaske nema.
Svako može sebi da dodeli kojekakve titule. Zbog čega ne bi probao, odlučio je više u šali. Pa
naravno, neko mora da upravlja ovim izborima. Da putuje, da upoređuje, da izmišlja
kriterijume, izrađuje nomenklaturu zalazaka. Prajs Sanset Haus, revizorske i konsultantske
usluge...
Nije očekivao da će krenuti tako lako, istina, iz šale. Gradovi su se takmičili koji će
pre da ga pozove da bi procenio njihov zalazak. Uplaćivali su mu neregistrovan novac,
dodeljivao je poene, određivao rejtinge. Nije mogao da veruje da jedan lokalni zalazak može
da izazove tolike strasti. Lokalni turizam, patriotizam i biznis uletali su u sukob, jer je bio
dobar za sve. Čudio se dokle može da dosegne i navodno je nameštao stvari da bi iskusio
granice šale, ali je uvek pogađao. Pogotovo kada je najavio Evropsko prvenstvo zalazaka.
Kako je moguće upecati se na takvu glupost? Odmah su iz obe Amerike i Afrike uplatili
ogroman novac za patent. Prvenstvo je uskoro postalo svetsko. I, dok se osvestio, biznis je
nadmašio sva njegova očekivanja, pa i želje. Nije davao intervjue, ljutio se na naslove poput
„Magnat zalazaka”, „Imperija u kojoj sunce uvek zalazi”, „Šeik crvenog zlata”, „Nebesni
didžej” i slične nebuloze. Odlučio je da je došlo vreme da se zaustavi, sve je prebacio na
dvojicu prijatelja i povukao se. Neosetno je prošlo dvadeset godina. Svet je počeo da se
urušava poput starca koji bez obzira na sve plastične operacije više ne može da laže o
uznapredovalom stadijumu svoje bolesti.
Sada je išao ulicama 3., grada u kojem je počeo unovčavanje zalazaka. Danas je bio
taj dan i, ako nešto mora da se desi, bar neka vidi poslednji zalazak odavde. Imao je nekoliko
sati, ulice su bile potpuno prazne. Neki čovek je u ronilačkom odelu pokušavao da trči
šljapajući perajima po trotoaru. Verovatno je izašao na kratko i bojao se da ga na ulici ne
uhvati potop. Za svaki slučaj nosio je i harpun. Uzbrdo, na malom trgu u samom podnožju
brda jedan od proroka Zalaska poslednjeg dana nepovezano je govorio i uzvikivao za sve
ređim pešacima koji su žurili svojim kućama:
- Kuda jurite, slepi miševi nesrećni. Od čega bežite... Da se slučajno ne bojite sunca?
Dođite kod nebeskih vatrometa, kukavice. Druge prilike neće biti... I neće ga emitovati preko
vaših jebenih televizora. Niste li shvatili, uskogrudi, da je svaki zalazak storija o Apokalipsi...
Kič, snobovi glupi, razglednica, a? Ali sada neće boje, neeee, krv će kapljati iz oblaka, jer je
Agnjec zaklan kao što je napisano, tupavci u tržnim centrima. Svako veče Devica gore krvari,
to je nevinost, bludnici. Nema među vama nevinih. Gde ste se svi sakrili? Jaganjac je već
zaklan i njegova krv teče kroz sedam reka. Šta ti tamo buljiš u mene...
D. J. se spontano osmehnuo, prorok je vikao na njega...
- Nemoj da se cerekaš, videćeš apokalipsu u najgledanijem terminu, u prajm-tajmu,
maloumniče...
 Polako je krenuo uzbrdo. Znao je da nije svetac. Obogatio se od nečeg što mu nije
pripadalo. A opet, šta je bilo loše u tome da nateraš što više ljudi da stoje pred zalascima.
Bolje tamo nego ispred idiotskih televizora. Onaj je u pravu. Oglašivači su ga sigurno mrzeli,
jer im je oduzeo priličan deo auditorijuma. Nastao je čitav pokret onih koji posmatraju
zalaske. Sunset gazing. Neki su ih prozvali suncojedima. Drugi su ih pak sa nipodaštavanjem
zvali „pilećima”. Pričalo se da se hrane uglavnom suncem, a ono je najhranjivije upravo na
zalasku. Zalazak kao ekohrana.
Došao je do uzvišenja sa koga bi se poslednje sunce najbolje videlo. Na svetu je
ostalo veoma malo mesta odakle je mogao da se posmatra pravi zalazak - spor, razvučen u
vremenu, sa celokupnim zaostalim ukusom, senkama i odblescima. Da raspolažeš čistim
prolazom do njega, dobre vidljivosti bez mikročestica u vazduhu, već je bilo izuzetno retko.
Pomislio je da je na pravom mestu i u pravom uzrastu kada je najzad mirno mogao da
degustira jedan zalazak, da ga ispije do dna i da ga proceni posle svih koje je degustirao s
nogu. Poneo je foto-aparat pa čak i mali pozorišni dvogled. Kao da sam krenuo na premijeru,
a ne na zatvaranje sezone, pomislio je. Osvrnuo se i uprkos očekivanju nije bio sam, neznatan
broj hrabrih rasuo se po uzvišenju. Mala grupa „suncojeda” na vrhu ljuljala se u pravcu
sunca. Pomislio je da su bez njega oni osuđeni na gladnu smrt.
Setio se takođe kako ga je otac držao za ruku na putu prema školi i rekao mu o onih 8
minuta i 19 sekundi koji su nam odobreni pošto se Sunce zaustavi. Najstrašnija i najutešnija
stvar na svetu.
Trenutak pre nego što bi zalazak prelio sve, jedva vidljivi treptaj je prošao nebom,
plavim poput monitora. Učinilo mu se da svetlost više nije ista.
Boje su bile; nekako blede, izvukao je dvogled, čak i pored minimalnog uvećanja
njegovo oko je moglo da razazna... raster. Odjednom su se pojavili oblaci koji kao da su
ispisivali ogromnim paperjastim slovima „Treća po redu najlepša apokalipsa na svetu”.
Ko ih, dođavola, bira, pomislio je D. J. i zatvorio oči.
 Ispred hotela „Bugarska”

„Ne pomeraj se jer ću da ti odsečem uvo.” I makaze škljoc, škljoc, škljoc pored mog
uha. Ne po-me-ram se. Držim se iz sve snage za braon kožnu stolicu, ruke su mi oznojene,
stisnuo sam oči. Škljoc, škljoc, škljoc. Makaze su sve bliže. Svakog momenta očekujem da,
škljoc, uho odleti i da niz leđa krene jedan topli mlaz krvi.
Sedam mi je godina, šta ću da radim čitavog života bez uha? A moj otac stoji pored
brice i ništa, pričaju. Muške priče. S mojom majkom ne razgovara o takvim stvarima. Zbog
toga će mi odseći uho, sigurno. Da ih ne slušam i da ne ocinkarim njihove priče.
Znam o čemu pričaju.
O... ženama pričaju. I zbog čega u radnjama nema toalet papira i ulja. I o komšiji za
koga svi znaju da prisluškuje ljude, i o njegovoj ženi koja je bila gradska... Tu nisam razumeo
reč ili su je oni nešto izmuljali...
Kada se to desilo? Pre, pre... pre pedeset i tri godine. Eno tamo, u dnu je bio...
frizerski salon za šišanje i brijanje hotela „Bugarska”. Mog oca i berberina odavno nema,
njihove brade negde nesmetano rastu. Nema ni žena o kojima su pričali. Dugi niz godina
nakon toga posmatrao sam kako kod svakog šišanja starim na berberskoj stolici. Među
pramenovima koji su padali na pod prvo su se pojavile pojedinačne bele vlasi, kasnije ih je
bilo sve više. Oko moje četrdesete godine belo je prevagnulo. Frizerski saloni su naš Vaterlo.
Sve belji i sve ređi pramenovi kose valjaju se po podu. Bitka je izgubljena.

Nekada, međutim... Svake prve nedelje u mesecu mi smo tu, u ovom salonu. Stolica je
ogromna, presvučena mrkom, ponegde pohabanom kožom. Prvo je sedao moj otac, a posle
kada sam ja dolazio na red stavljali su popreko dasku da ne bih utonuo. I mučenje je
počinjalo.
Mogli smo tu da dolazimo samo zato što su moj otac i berberin nekada zajedno služili
vojsku. To je za čitav život. Mogu braća da se posvađaju, država da propadne ali ako si sa
nekim bio u vojsci - kraj, to je zauvek.
U stvari, berberin nije bio rđav čovek. Ali to znam sada. Tada, kao da sam vaskrsao
svaki put kad smo izlazili iz berbernice hotela. Više puta sam opipavao uši da proverim jesu li
na mestu. Govorili su: ovaj berberin je veliki majstor. Može da ti odseče uši da i ne primetiš. I
da ti samo padnu u krilo kada pomeriš glavu.

Mrzim da kasnim... Uvek na sastanak dolazim ranije. Odavno nisam ulazio ovamo u
foaje hotela. Stari mermerni pod, kafe-poslastičarnica (naravno, i ona je „Bugarska”),
restoran za svadbe - isto „Bugarska”, a pozadi je najbolja koncertna dvorana - dvorana
„Bugarska”. Čisto da se zna gde se nalaziš. Ovi hoteli su svi u centru, svi su luksuzni, u
svakom slučaju luksuzniji od države čije ime nose.
Dok sam čekao da dođem na red, uvek posle oca, mogao sam da posmatram goste
hotela koji su ulazili i izlazili. Bilo je to šezdesetih godina. Dolazili su iz drugog sveta. Većina
je govorila nepoznatim jezicima. Njihove žene bile su lepe, daaaa, mogao sam to da
konstatujem sa svojim iskustvom sedmogodišnjaka. Otmene žene, kako su govorili muškarci
u berbernici. Oni najstariji još su pamtili pređašnji hotel koji se nalazio pedesetak koraka niz
bulevar. Tamo su odsedale sve glumice nemačkog filma pre rata, svraćali su i profesionalni
ruski revolucionari pre revolucije da kupuju oružje, sam Šaljapin je na mesec dana iznajmio
apartman sa terasom i predveče izlazio da malo maše masi ispod terase. Ovde je skoro celu
jednu godinu boravio Tajmsov reporter Džejms Baučer. Tu je, u svojoj sobi, i umro godine
1920. Mnogi umiru u hotelima, ali o tome niko ne govori.
Jednom je berberin ispričao da je nekoliko puta brijao onog... (i tu je pokazao prstom
prema plafonu), nema veze, svi su shvatili ko je u pitanju. „A zašto ga tada nisi...”, javio se
jedan od staraca i opet nije završio rečenicu već je samo povukao prst preko grla. Znao sam
taj konspirativni jezik, bilo je ipak usred socijalizma. Više, međutim, nisam video starca koji
se nesmotreno našalio. Pitao sam oca šta je moglo da mu se desi, a on je samo skupio prste
ispred lica i zavrteo ih, u smislu da usta držim zaključana. Tako su u ono vreme ljudi
međusobno razgovarali.

Još pet minuta i biće dvanaest. Da li je dogovor bio u dvanaest ili u jedanaest? Ne, ne,
dogovorili smo se tačno u podne. Tačno u podne oduvek je bilo dvanaest. A ovde sam bar sat
vremena. Nemoguće je da smo se mimoišli. Kaskam preko žutog klinkera 1 kao konj koji se
prejeo. Žuta cigla - ponos grada. Kada su pre sto i više godina dopremili klinker opeku za
carevo venčanje, sve ostale ulice bile su blatnjave i izlokane. I samo su ovde čitava ulica i
mali trg ispred Dvora - popločani žutim ciglama, ali trajnim. Dve su se države od tada

1 Najuži centar Sofije popločan je žutom klinker opekom, koja je postala i svojevrstan simbol bugarske
prestonice. - Prim. prev.
promenile, a ova opeka opstaje. Prvo su proterali cara koji je dopremio cigle, a onda je i
carstvo palo. Onda se ispostavilo da je i komunizam lomljiv, a opeka se nije pomerila.

Već je dvanaest i deset. Niko ne odseda u hotelu sopstvenog grada. Osim u vanrednim
situacijama, ako se posvađa sa ženom i zalupi vrata. Ali i tada ne odlazi u hotel. Opija se u
poslednjoj otvorenoj krčmi i, kada ga izbace odande, oko tri kreće ka stanici, ili se pak budi
sklupčan na nekoj klupi, ukočen od jutarnjeg mraza.

Jednom, samo jednom, proveo sam noć u hotelu „Bugarska”. Nisam upisan u knjigu
gostiju. Bio sam tu, tako reći, ilegalno.
Petog avgusta 1968. godine, uveče, četvrti sprat, službena soba bez broja pored lifta, s
posteljinom, sapunima i metlama. Nisam bio sam. Proveo sam noć sa osobom ženskog pola,
Helmom Laakunen, devetnaestogodišnjom Finkinjom iz Helsinkija, članicom podmlatka
Finske komunističke partije. Šta smo radili te noći? Diskutovali smo o izazovima napredne
leve omladine u borbi s provokacijama imperijalizma. Tako sam rekao kada su me posle dva
dana pozvali u policiju. Ne znam kako su saznali. Mogli su tada da me unište. Izvukao sam se
zahvaljujući berberinu koji je šišao Najvećeg i založio se za mene.

Helma Laakunen. Prva žena u mom životu s kojom sam proveo čitavu noć, ilegalno, u
centru Sofije, na stotinak metara od Partijske centrale. I nismo razgovarali o međunarodnoj
situaciji.
Imali smo tu noć, prvu i poslednju, festival se završavao sutradan i ona je odlazila.
Finska je bila iz drugog sveta i mogao sam samo da sanjam da ću ikada prići njenim obalama.
Imali smo čitavu jednu noć. Berberinov sin, moj najbolji drug, radio je na održavanju
elektrosistema u hotelu. On nas je ubacio. I za njega je bilo rizično. Nismo smeli da palimo
nikakve lampe i oko pet ujutro morali smo da nestanemo.
Sedeli smo u mraku okruženi hrpama oprane posteljine. Nikada neću zaboraviti taj
miris sapuna i čistog.

Sve se u mom životu kasnije desilo upravo onako kao što smo tada, na brzinu, u onoj
pomoćnoj sobici na četvrtom spratu, predvideli. Razdvojićemo se i svako će proživeti svoje
suđeno vreme s nekim drugim. Biće vremena da se u nju zaljubiš, kazala je, da se radujete
svojoj deci, da jedno drugom dosadite, da spavate u različitim sobama, deca da porastu i da
odu, da se tiho rastanete... A ti, upitao sam je? Ćutala je nekoliko sekundi, a posle odgovorila:
Isto, uvek je isto. Kad bismo sebi dali četrdeset godina i ponovo se sastali ovde... Imali bismo
šezdeset godina. Sreća bi ponestala i videlo bi se dno, tako je kazala; jednog jutra zazvoniće
sat i odjednom ćemo se setiti...
Onda dobro, 5 avgusta 2008. godine u foajeu hotela ili ispred ako ne bude padala kiša.
(Da li sam to tada izgovorio u šali ili sam sebi poverovao...) U koliko sati? Pa, u podne, tačno
u podne. Dotle se nećemo tražiti. Izaći ćemo na ova vrata, živećemo i sastaćemo se četrdeset
godina kasnije. A šta ako zaboravimo, ako odlutamo, upitao sam. Nećemo, kazala je.

Sa dvadeset možeš sve da obećaš. Četrdeset godina su čitava večnost ali sa dvadeset
si u stvari besmrtan...
Ja sam posle godinu dana skoro zaboravio. Zaljubio sam se, dobio sam decu, onda je
komunizam pao, cupkali smo po trgovima, onda smo opet cupkali ostareli i razočarani, onda
sam se odselio da bih živeo sam. Ponekad, kasno uveče setio bih se one beskrajne noći koja
se nikada nije ponovila. Sve je izgledalo toliko nestvarno kao da sam sve izmislio od početka
do kraja.
Onda je jednog jutra sat zazvonio. Stvarno, čak se ne sećam da sam ga navio i shvatio
sam da je prošlo tačno četrdeset godina.
Danas je 5. avgust 2008. godine.
Imam sastanak.

Ali nje nema. Ne znam kako sam tako siguran da ću je prepoznati, ali nema je.
Moguće je da njen sat nije zvonio. Ipak čovek može sebi da dozvoli malo kašnjenje na
sastanku koji će se desiti četrdeset godina posle dogovora. Svašta je moglo da se desi tokom
ovog vremena. Tolike sam godine čekao, sačekaću još pola sata.

Šta smo tada pričali?... Hoteli ne pamte, jer se posteljina pere... Svaki put mora da je
čista, bez uspomena, bez malja prethodnih tela. Najverovatnije su i tapete napravljene od
nekakve neupijajuće materije. I čaršav ispod nas će biti opran, bez fleka, bez tragova. Posle
na njemu može neko i da umre - sledećeg dana će ga opet oprati i ništa. Spavaće neki
službenik, nastavljam ja, onda dirigent Bečke filharmonije, čuo sam da često dolazi, na istim
čaršavima, na našim... i niko ništa neće saznati o ovoj noći. Deterdženti postaju sve bolji,
smeje se ona.
Nije ova... Nije ni ova... Samo se jedan muškarac već desetak minuta šeta. Da nije
ovde zakazala sastanak svim svojim bivšim ljubavnicima? Poređala nas je i posmatra nas iz
parkića preko puta? Užas, muškarac mi prilazi. I zna kako se zovem. Ja sam, jeste.
Razgovaramo na engleskom. Da li je ova koverta za mene? Kaže da je pre nekoliko godina
obećao da će je uručiti. Gospođa Laakunen već... Ovo ne čujem baš dobro.

Otvaram kovertu i čitam prve redove...

„Dragi K., već neko vreme me uznemiruje pomisao da postoji verovatnoća da
propustim ovaj sastanak, koji smo ugovorili pre trideset tri godine. Sve bih učinila da petog
avgusta 2008. u podne budem ispred hotela ’Bugarska’. Pokušaću. Ali lekari mi ne daju
velike šanse. Zato pišem ovo pismo koje ću dati svom bivšem suprugu, on je pouzdana i
odgovorna osoba i predaće ga u slučaju da ja... I tako, evo ukratko...” Prelistavam strane, na
kraju, datum je novembar 2001. godine.

Takoooo... Takoooo... Takoooo... Samo da ne počnem da cmizdrim kao sedmogodišnji

dečak. Muškarac koji mi je predao pismo uviđavno je nestao. Ne-po-me-ram-se. Kao da mi je
berberin odsekao čitavu glavu, ali ja to još ne znam. Ako se pomerim, ona će se otkotrljati na
trotoar. Nisi smela, Helma, da menjaš mesto sastanka...

Sada ću sebe prisiliti da budem priseban, ući ću i krenuću prema liftovima. Važno je
da se krećem samosvesno. Niko me ne gleda baš toliko... Na četvrtom spratu odmah posle
lifta je soba s posteljinom i metlama. Ne verujem da je zaključavaju, pa ko bi krao posteljinu.
Ući ću i popiću sav tečni sapun, sredstvo za pranje podova i tečnost za kupatila. Stomak će
mi se napuniti sapunskim mehurićima... Uvek sam ih voleo... Duša bi se vaznela sa
sapunskim mehurićima. Osetiću se čistim i lakim. Smrt može lepo da miriše. Lift je isti,
„šindler” od pre rata, sa lift-bojem.
Četvrti sprat, molim.
 Utvare

Kad mi se javio telefonom, odmah sam mu prepoznao glas. Nismo se čuli otkada je
napustio Bugarsku, a to znači tačno četrnaest godina. Sigurno imamo poseban centar za
pamćenje glasova prijatelja. Sedeli smo u istoj klupi, on je bio maher za matematiku i nula iz
književnosti, a ja - obrnuto. Onda je on otkrio kompjutere „pravec”, a ja - pisaće mašine
„marica”. Malo kasnije, oko 1992. rekao je da se nikada neće vratiti u ovu državu i otputovao
za Kanadu. Koliko sam saznao iz par mejlova koje smo razmenili sada je bio vodeći
softverski stručnjak u nekom velikom nemačkom institutu. Tako je tada bilo, prvaci iz
matematike su otputovali, a prvaci iz književnosti su ostali ovde. Odlika međunarodnog
tržišta.
Upravo mi se taj moj prijatelj, koji se do sada nije vraćao, javio telefonom. Kazao je
da će biti u Sofiji nekoliko sati i grčevito smo počeli da se dogovaramo gde ćemo se sastati.
Bioskop „Odeon” mu nije ništa govorio (pa da, najverovatnije ga je pamtio kao „Družba”),
osetio sam da se dvoumi između još dve-tri lokacije koje sam predložio i, kada je na kraju
rekao da se nađemo kod mauzoleja, ja sam automatski prihvatio. Kao domaćin, kome je sve
svejedno, samo da odgovara gostu. U poslednjem trenutku pre nego što sam spustio slušalicu,
setio sam se i čak sam povikao u slušalicu:
- Ali mauzoleja više nema, znaš, je l’ da?...
Već je bio spustio slušalicu. Zamislio sam ga kako dolazi prvi, osvrće se uznemireno i
pita se da nije promašio trg ili grad. Kako je moguće da se čitav mauzolej ne primeti?
Zamislio sam kako se u jednom trenutku osmelio i zaustavio nekog prolaznika. Namerno je
izabrao nešto starijeg, zbog pamćenja. „Oprostite, da li znate gde se nalazi mauzolej? Ovde
negde je morao biti...” Prolaznik ga gleda sumnjičavo - da li je ovaj lud, ili je stranac, ili je
pak „skrivena kamera”. I ljutito odlazi.
Da bih ga poštedeo slične situacije, odlučio sam da požurim, jednostavno trčao sam i
stigao prvi do mesta sastanka. Dok sam čekao, shvatio sam da se nikada ovde nisam
zaustavljao. Osećao sam se neobično, kao na... groblju. Oduvek sam voleo da se šetam
grobljima, naročito onim starim, na kojima se smrt pretvorila u prirodu, u travu i drveće. Ali
moj osećaj o ovom mestu - umalo opet da ne kažem groblje - posve je drugačiji.
 Groblje za samo jednog čoveka. Rezidencija onog sveta u koju sigurno dolaze u
zvanične posete nevidljive delegacije sastavljene od pokojnika. Protokolarno polaganje
venaca, potpisivanje obostranih sporazuma, bestelesnih zagrljaja i poljubaca... „Naše bratske
zemlje... Radi intenzivnije saradnje i jačanja... uzajamne pomoći... mira u svetu... u znak
protivljenja imperijalističkim težnjama...” Da li i tamo i dalje razgovaraju istim drvenim
jezikom? Da li na onom svetu hladni rat još traje? Postoje li deficiti, a raj je nešto poput
ogledne radnje, poput večitog oglednog stana? Onostrani svet se kreće jednom generacijom
unazad. Ala je to nezgodna stvar, kada mi umremo, moraćemo i na onom svetu opet da
menjamo sistem.
Takve sam stvari video dok sam sve sporije obilazio beživotne staze oko prazne mrlje
mauzoleja, sklanjajući se pred sablasnim delegacijama.
U tom trenutku neko me je lupnuo po ramenu, okrenuo sam se. Moj me je prijatelj
gledao srećan i zbunjen. „Zaboravio sam da ste srušili mauzolej.” Bio mi je potreban sekund
da se vratim s „onoga sveta”, došao sam k sebi, obradovao sam se, zagrlio sam ga i izgovorio
tiho: „Ma da, srušili smo ga, zar ne vidiš da je tu...?”
 Oceusvajanje

Mališi nikako nije išlo sa očevima. Ovde nikome nije išlo s roditeljima, ali većina ih
je jadikovala za majkama. Sama ustanova odakle su došli, ko zna zbog čega, zvala se „Majka
i dete”. Prvo, tamo majki nije bilo i, drugo, samo devojčice su htele majke. Muškarcima su
potrebni očevi. A ustanove „Otac i dete” nije bilo. I niko nije mogao da kaže zbog čega. Ko
šljivi oca, smejala se Ceca kuvarica, njegova prijateljica... Imao je već sedam godina, bio je
među starijima u dečjem sirotištu. U celoj ustanovi nije bilo nijednog muškarca osim portira -
Sakatog Mihala. Bio je bez jedne ruke, ali je drugom šamarao kao sa obe. Nosio je staru
šapku, a prazni rukav mu je bio uguran za opasač kozačke košulje, skoro da nije govorio,
samo je šamarao. Kad bi hteo da ti kaže zdravo, jednostavno te raspali iza vrata. Takav mu je
bio jezik. On drugo ne ume, pravdale su ga tetkice. Svi su ga zaobilazili. Nije bio pogodan za
oca. Otac te ne bije kad god naleti na tebe. A Mališa je toliko želeo da ima oca. Bio je u
poodmaklom uzrastu za usvajanje, starčić (to je rekla Ceca), a i ko bi uzeo usvojenika u tim
teškim vremenima.
I jednog dana ga je ugledao, samo tako, dok je zurio kroz prozor sobe. Veliki kesten u
dnu dvorišta. Istog popodneva se išunjao posle časova i otišao do njega. Vrteo se, dodirivao
mu koru, posmatrao ga sa svih strana, premeravao. Mogao je da bude otac, jer je imao sve -
bio je krupan s velikim granama. Mnogo veći od Sakatog Mihala. I nikada ga neće tući.
Usvojiću te, rekao mu je - oceusvojiti! Izmislio je ovu reč. Kad postoji usvajanje dece, može
postojati i oceusvajanje. Kesten se ćutke složio. Tako je Mališa započeo usvajanje oca. Svako
poslepodne odlazio je kod njega, pričao mu o Ceku i Teku, dvojici blizanaca koji su u grupi
bili đavolje kolovođe; o debelom Najdenu koji ima dedu i pravi se važan kada ga deda u
nedelju odvede; o Ceci kuvarici, o podrumu i uglu u koji ponekad odlazi po kazni...
Jednog dana, blizanci su ga pratili i čuli gde razgovara s kestenom. Iskočili su iza
njegovih leđa i počeli da ga ismevaju. Obojica su bili kao motke, za glavu viši od njega. Al’
mi se piški, rekao je jedan, skinuli su gaće i počeli da mokre preko njegovog oca. To je već
bilo previše. Mališa je nasrnuo na njih i počeo da ih gura svojim malim pesnicima. U početku
nisu mogli da veruju šta ih je snašlo, a onda su mu izvili ruke i počeli da ga tuku gde stignu.
Mališa se nije predavao, pokušao je da šutira i grize, jer nikako nije želeo da ga se otac stidi.
Dobro je što se u tom momentu pojavila jedna od tetkica i spasla ga.
Ali, ono najgore je tek predstojalo. Krajem godine, u kasnu jesen kesten je počeo da
vene, lišće je zarđalo, prekrile su ga mrke fleke, razboleo se i počeo da se suši. Krenula je
priča da ionako ničemu ne služi, a zauzima mesto jedne lepe barake za ugalj. I jednog dana je
došao deda Stamo s motornom testerom. Svi su bili na času kada su čuli zvuk testere. Mališa
je odmah osetio šta će da se desi, izleteo je iz klupe, pobegao iz učionice i pojurio prema
drvetu. Protutnjao je poput vetra pored zapanjenog Mihala i dotrčao do oca pre nego što je
drvoseča zario svoju oštru mašinu. Uhvatio se za najnižu granu, podigao se, prebacio se
preko druge i u sekundama se popeo na drvo. Stajao je među granama kao poplašeno
mladunče, drhtao je i gledao u starca koji je zaustavio mašinu. Ne dam ga, povikao je Mališa,
samo da znate. Osećao je da je njegov otac bezbedan, sve dok je on tu, gore, kod njega. Dole
su počele da se skupljaju tetkice, Mihal je obilazio ispod drveta kao vuk vrteći glavom, ali
nije mogao da se popne s jednom rukom. Došla je i direktorica. Da si odmah sišao, naredila je
i Mališa je ugledao veliki gvozdeni prsten na njenoj ruci. Svi su ga se bojali... Ona nije tukla
šibom kao ostale, nije udarala pesnicama kao Mihal, samo bi te lupnula po glavi teškim
prstenom. Neću da siđem, rekao je Mališa. Stvar je postajala bezizlazna. Nije bilo smisla da
zovu vatrogasce iz grada zbog jednog klinca. Mihal je sve jarosnije režao i Mališa je znao šta
ga čeka ako siđe. Tada se Ceca kuvarica, njegova prijateljica, nešto dogovorila s direktoricom
i povikala je. Ako siđeš, oprostićemo ti i nećeš dobiti batine. Evo, neka ti i direktorica kaže.
Direktorica je potvrdno klimnula. Mališa je neko vreme ćutao i odmahnuo glavom: Ne! Neće
on tako lako da izda svog oca. Sići ću, kazao je, ako obećate da ga nećete zaklati. Dve tetkice
su se nasmejale. I deda Stamo sa testerom da se skloni. Razbiću ti glavu, izdrala se
direktorica, ali joj je teta Ceca nešto rekla. Dobro, rekla je direktorica, deda Stamo odlazi, a ti
ćeš sići. Starac je uprtio testeru, obukao je pamukliju i polako krenuo prema selu. Mališa se
dvoumio još par minuta. Da li mu govore istinu? Ne boj se, rekao je drvetu, pomilovao je
granu na kojoj je sedeo i polako je krenuo da silazi. Pored toga, već mu se jako pišalo. Čim je
stao na zemlju osetio je Mihalov gvozdeni stisak. Povukao ga je prema podrumu sa ugljem
gde je bila kaznionica, tako su je zvali. Ceca kuvarica je krenula za njima i kazala je Mihalu
da ga nipošto ne bije, direktorica je naredila. I zaista, na njegovo iznenađenje, nisu ga tukli
već su ga samo zatvorili onamo dole. Sa prozora se videlo dvorište i za desetak minuta je
zapanjen čuo zvuk testere. Slagali su ga... Zapušio je uši, zažmurio i kliznuo u uglu, nije hteo
da čuje i vidi kako kolju njegovog jedinog oca.

Sledeće godine je Mališa našao svog drugog oca. Imao je već osam godina. Dopremili
su u Dom Staljinovu bistu. Nova, lepa, od gipsa; bio je skoro kao pravi. Za vreme otkrivanja
biste direktorica je kazala da je Staljin otac svih naroda. Tako se reč otac ugnezdila u njegovu
glavu. Čim je otac čitavih naroda onda je bar malo, bar jedan mravlji deo, i njegov. Stalno je
pronalazio razloge da bude blizu njega, a ako nikog nije bilo u blizini, usuđivao se i da ga
dodirne. Ovog puta niko nije smeo da ga ismeva, svi su se bojali ovog oca. O novoj 1956.
godini iz lokalne fabrike poklonili su im igračke - devojčicama lutke, a dečacima puške.
Istina je da su bile s proizvodne trake s greškom - lutkama su glave bile preterano naduvene,
a cevi pušaka bile su iskrivljene u stranu, ali koga je bilo briga. I pošto su uveče svi legli i čak
je i Mihal zaspao, Mališa je ustao i otišao kod tate Staljina da mu pokaže svoju pušku. Znao
je da mu se otac razume u oružje, bio je generalisimus, najveći na svetu. Otac je s
razumevanjem i lako stisnutih očiju posmatrao pušku. Bila je to njegova najlepša Nova
godina - po prvi put je dobio poklon i čitavo veče je proveo sa ocem. Četiri meseca kasnije,
jednog jutra dok je kao uvek trčao prema ocu da mu poželi dobro jutro, ispred profesorske
sobe se zakucao kao da je poliven vrelim tušem. Njegovog oca nije bilo. Postolje na kome je
do juče stajala bista, bilo je prazno. Nije bilo nikoga koga bi pitao osim kuvarice. To što mu
je objasnila sasvim ga je omelo. Ispostavilo se, prvo, da mu je otac umro još pre tri godine, ali
o tome u Domu niko nije govorio. Učiteljica je tvrdila da je živ, da se brine o nama, da... I
drugo, odjednom se saznalo da nije baš takav kakvog smo ga zamišljali. Više od toga nije
htela da mu kaže.
Čitavo proleće Mališa nije mogao da shvati zbog čega su sklonili bistu njegovog oca,
generalisimusa, taman je naučio glatko da izgovara reč, i zar je moguće da je on bio toliko
rđav otac svih naroda? Njemu je on bio dobar.
Prošlo je leto, došla je jesen i prebacili su ga u Dom za odrasle, a Mališa se i dalje
osvrtao tragajući za pogodnim ocem. Hteo je još jednom da pokuša. Nedeljom, kada nije bilo
gužve, krišom se provlačio kroz jednu rupu u ogradi i išao je unaokolo. Dom je bio izolovan,
u gornjem delu gradića, udaljen od poslednjih kuća, najčešće nije bilo nikog živog oko njega.
I jednog dana, odjednom, ni iz čega pojavilo se kuče. Sigurno su ga odnekud bili najurili.
Mališa mu je prišao, a ono se nije pomerilo, nije se uplašilo. Zagrlio ga je. Po prvi put je grlio
nešto toplo i živo. Njegov otac, kesten, bio je tvrd kada ga zagrliš, tata Staljin - hladan, a
njegov novi otac bio je topao, vlažne njuške i mekanog krzna. Uvezao je žicom nekoliko
grana i napravio mu kućicu u šipražju pored puta. Počeo je da beži svakog drugog dana,
prolazio je kroz ogradu, poneo bi iz kuhinje malo suvog hleba, seli bi i razgovarali. Njemu je
ispričao o učiteljici koju su jednog dana pokupili džipom direktno iz učionice i više se nije
vratila. O tome kako su mu jednom rekli da siđe dole, jer ga majka i otac čekaju i kako je on
navodno znao da oni ne postoje, ali je ipak pojurio bos niz stepenice, a posle se ispostavilo da
je greška. Bili su roditelji drugog Dimča. Na kraju mu je ispričao o lepoj Leni s tužnim
očima, koja se zagledala u njega, ali on je ne primećuje. Otac ga je samo slušao i gledao
pravo u oči, niko ga nije slušao toliko dugo. Na zimu Mališa je iz podruma ukrao jednu
veoma staru pamukliju i odneo je ocu da spava na njoj.
Dom je te zime takođe bio veoma hladan, nije bilo dovoljno uglja i on je pričao kako
su počeli da spavaju po dvoje da bi se ugrejali. Sa svojim trećim ocem Mališa je čitave četiri i
po godine lepo i srećno živeo. Jednog dana, s proleća, kada je sve bilo raspevano, Mališa nije
pronašao svog oca u kućici. Zviznuo je, osvrnuo se i nije znao kako da ga dozove, jer mu nije
dao ime. Tataaaa... Oslušnuo je, ali ništa nije čuo. Tataaa!... viknuo je jače. Na kraju puta, na
raskrsnici prema gradu, video se zaustavljeni kamion. Iz sve snage je pojurio u tom pravcu i
kada je prišao video je ljude sa puškama koji su ga obilazili. Tada je sve shvatio. Dvojica su
upravo bacala u prikolicu kamiona pseći leš. Šta je dečko, viknuo je jedan, ima li ovde još
lutalica? Okrenuo se da ne vide da će zaplakati i krenuo nazad. Imao je već trinaest godina,
dosta je iždžikljao i nadimak mu je bio poput odeće koju je prerastao. Rasplakao se tek kad je
stigao do njihovog mesta s kućicom. On, koji nije plakao ni kada bi ga zaključavali u podrum
s ugljem ili kada bi ga tukao Sakati Mihal. Kakvi su to ljudi koji sami nisu bili pogodni da
budu očevi, a kada ugledaju negde nekog oca, odmah ga ubijaju.
Tog istog dana Mališa je odlučio da odustane od oceusvajanja. Nedelju dana kasnije
našao je u podrumu dva napuštena skoro slepa mačeta i usvojio ih. Već je bio otac.
 Običaj

za N. K.

Muškarac žustro ustaje i odlazi da otvori veliku drvenu kapiju. Odjednom se prolama
muzika. Orkestar! Sedmorica crnoputih muškaraca u belim odelima stoje naspram njega kao
u meksičkom filmu. Sunce blešti preko klarineta i pastom izglancanih truba. Muškarac ne zna
šta da kaže, a pored toga se neće ni čuti, odstupa nazad i otvara put duvačkom orkestru.
Čitavo dvorište ispred kuće kupa se u zelenilu, preko ograde su prebačeni ćilimi i darovi.
Skovani dugi sto i drvene klupe na sredini dvorišta dosežu čak do staje u dnu. Sigurno ima
bar trideset raskoraka. Trpeza je prekrivena raznoraznim stolnjacima pokupljenim po selu, ali
i to šarenilo izgleda lepo. U maju sve izgleda lepo. Stolovi su natrpani kao za svadbu. I jeste
svadba. Na najvidnijem mestu štrči balon s rakijom od pedeset litara. Ponos domaćina. Malo
kasnije dvorište se puni ljudima. Svako je iz svoje bašte nešto ubrao, bar cveća ima napretek.
Svatovi su u odeći koju ne vade baš svaki dan, što se primećuje po nedostatku nabora i
ukočenom koraku. Sedi muškarci u teget odelima davno su izvan upotrebe. Starije žene u već
tesnim dvorednim kostimima i lakovanim cipelama s mašnama. Nigde se ne vide mladi ljudi.
Buka i povika.
Mičeee, vaš Dančo, u kom je beše razredu. Aaa, već dve godine radi u Nemačkoj!
Kume Rajko, nisam te video bar deset godina, još od sahrane strine Jane. Aaa, nisam bio
tamo, sigurno je bilo pre toga. Pozdravljanja, zagrljaji, poljupci, prebrojavanje živih i
umrlih...

Stooop!

Graja se odjednom stišava i svi gledaju uvis odakle dolazi glas. Na terasi kuće, kao
bog izašao iz mašine, rediteljka, sitna tridesetogodišnja žena (kasni debi), viče preko
megafona.
Deset minuta odmora i vraćamo se još jedanput. Molim da orkestar ne staje, već da se
brže povlači da bi bilo mesta za ostale svatove.
 Snima se svadba. A snimanje svadbe jeste da napraviš stvarnu svadbu.

Prethodno veče su na trgu prikupili statiste iz sela za poslednja uputstva. Morali su da

se pojave obučeni u svoju najnoviju odeću, onako kako će biti na svadbi sutradan. Kada je
rediteljka izašla pred njih, nije mogla da veruje svojim očima. Pred njom je četrdesetoro ljudi
stajalo kao da su upravo stigli iz filmskog žurnala 1960. ili s početka sedamdesetih. Tada su
sebi sašili jedno odelo za svadbu, posle su u njemu ženili sinove i udavali ćerke, obukli su ga
još dva-tri puta za druge svadbe i, kraj. Koristiće ih najviše još jednom, kada ih budu
ispraćali. Posmatrala ih je onako na gomili na seoskom trgu u sumrak, ispred čitaonice s
nekadašnjim bioskopom pored spomenika lokalnom partizanu, koji je odavno najuren, pozadi
je zakorovljena škola, svratište pacova i aveti. Ispred bioskopa još stoji izgrebana naherena
tabla s natpisom Novi filmovi danas, izlepljena čituljama. Drugi film, drugi bioskop. Zato nije
otišla da snima u selu svog dede, bilo bi isto ili još gore. Ovde bar nikog ne poznaje. Tri dana
snimanja i odlaze na sledeću lokaciju.
Kakav je ovo užas? I snimatelj je bio zaprepašćen. Ne mogu da se pojave u odelima
od pre četrdeset godina. Ne snimamo epohu, jebem ti, ne snimamo film o šezdeset trećoj ili
sedamdeset drugoj, snimamo 2007. Žena zadužena za kostime u čudu ne zna kako da se
izvuče. Pre nedelju dana im je rekla da svi obuku svoju najnoviju i najlepšu odeću. Odkud je
mogla da zna da im je odeća takva. Odstupili su malo unazad da ih ljudi ne čuju. Snimaćemo
tako kako je, kazala je na kraju rediteljka. Ne možemo ništa da uradimo, ne možemo da
kupujemo odeću, ujutro krećemo sa snimanjem. Tako stoje stvari. Jeste, dve hiljade i sedma
je, oni su u svojoj najnovijoj odeći, rekao je snimatelj. Ovde je tako, neka se vidi. (Snimatelj
je u poslednje vreme više snimao u inostranstvu.)
Ovako je čak bolje, javio se scenarista koji ionako besciljno luta i oseća se suvišnim.

Čuje se radosni žamor ljudi koji se odavno nisu okupljali na trgu. Ionako se tu ne
menja ništa osim vremena. Deca odavno ne dolaze, zalutala su negde u inostranstvu. Ćerka je
otputovala za Italiju... Moji su u Engleskoj... Naši su tu blizu, u Grčkoj... A sin - čak na
drugom kraju sveta, u Kanadi... Berači maslina, radnici na crno, čistači u metrou, čuvari
staraca na samrti - to se ne govori.
Tako je, kad se nasred seoskog trga pojavio film, to bio događaj od izuzetne važnosti
koji je zasenio i prošlogodišnji grad.
Recite nam, hoće li se film prikazivati i u inostranstvu, nemirno se okreće jedan sedi
muškarac koga zovu Džibra, jer je kod njega seoski kazan za pečenje rakije.
Jes’ crkо neko za nama u inostranstvu, odgovara mu drugi. Ako bude, da kažem ćerki
da ga gleda, nastavlja Džibra. Nisam mogao ni da sanjam da će da me snimaju za film pod
stare dane. Što nisu došli kada sam bio mlad i lep.
I scenarista stoji na stepeništu kuće, sluša ih i živcira se jer nije poneo ništa za pisanje.
Zamišlja ih u bioskopskoj sali četrdeset godina mlađe. Kako se gledaju oči u oči sa Sofijom
Loren i Lolobriđidom... Toliko blizu i toliko daleko kao što se samo na filmu događa. Kako
se ovdašnje žene, koje nisu napuštale selo, mimoilaze sa Žerarom Filipom. Alenom Delonom
i Gabenom, što se u mantilima šećkaju po Parizu... I evo ih sada, svi su tu na seoskom trgu
između nekadašnjih filmova i ovog, beskrajno okasnelog. Na kastingu za statiste - jedinom na
kome će uvek pobeđivati. Pomislio je da iz ovoga može da se rodi dobra priča.
Sutradan ujutro u osam, kakvi ste sada, utegnuti, u Pironkovoj kući na svadbi.
Snimaćemo čitavog dana, spremite se, završila je rediteljka i ljudi su počeli da se
razilaze.

Osam sati je. Kapija je otvorena, orkestar trešti, dvorište je ispunjeno ljudima s trga.
Posle toga ih vraćaju da bi ušli ponovo... I još jedanput. Posle ih ređaju za dugačkom
trpezom. Kažu im da ništa ne diraju, kažu - tako je prema scenariju. Samo da povremeno
otpiju gutljaj rakije koja je ispred njih. I niko ne sme da gleda u kameru. Domaćin - glumac
koga su gledali na televiziji - prolazi i kuca se sa svakim. Kamera ide za njim. Snimatelj
snima iz ruke.
Ali ovo je voda, viče jedan od staraca, upravo Džibra, tako iznenađen kao da su mu
sipali otrov. I pljuje na zemlju.
Stooop, kamera... Šta je sad?
Sipali ste mi vodu umesto rakije, greška je u pitanju.
Nije greška, kaže snimatelj, ovo je film. Kako vi to zamišljate s pravom rakijom?
Napićete se kod trećeg dubla. Džibra je otprilike znao šta je dubl i mogao je da mu odgovori
da ceni i rakiju i dublove, ali, nema veze. Dok su se filmadžije muvale oko početka scene,
njegov sused je iz unutrašnjeg džepa izvadio pljosku i sipao rakiju obojici. To je malo
primirilo Džibru iako mu se glumačka profesija sve više činila šalabajzerska.
Sada se opustite, oraspoložite se. Bili ste u svatovima, viče pomoćnik reditelja. Bili
smo, ali smo zaboravili, javlja se neko. Poslednji put je bilo kada sam udavao kćer pre 45
godina, a unuci neće.
Za vreme odmora rediteljka se približava baba Dani, koja je neprimetno zadremala u
stolici, čekajući u jednom kraju dvorišta. Ona će glumiti majku glavne glumice, a to znači da
je mladoženjina baba.
Baba Dano, doziva je nešto jače rediteljka da je razbudi. Sedi, sedi, nemoj da ustaješ...
Posle podne krećemo s tvojom scenom. Samo, sva si u crnom. Zar nemaš nešto u boji? Unuk
ti se ženi.
Nemam, dete, već dvadeset godina nemam, otkako je moj čovek otišao. I ćerka je
otišla u inostranstvo, samo je jednom dolazila, nemam za koga da oblačim šareno.
Hajde bar maramu da promenimo, kaže rediteljka i rukom poziva devojku zaduženu
za kostime. Evo, izaberi jednu od ovih marama. Lepe su. Baba prevrće po kutiji i opet
odabira najtamniju, ali s nekakvim crvenim lišćem. E, dobro, dobro, prihvata rediteljka.
A ’di su mladenci, stolice su prazne, usuđuje se da pita starica...
Neće biti mladenaca, baba Dano.
Ali kako svadba bez mladenaca, pa onda da se ja raskomotim.
Takav je film. Mladenci žive u Kanadi. Momak je naš, a devojka njihova. I, pošto je
skupo, oni ne mogu da pozovu čitavo selo i familiju onamo, a otac se zainatio da bude velika
svadba, kao nekad. On pravi svadbu ovde sa selom i čitavom familijom istog dana kada se
oni venčavaju onde. Ovde je poslepodne, a u Kanadi je jutro. I kada njih dvoje razmene
burme kod Nijagarinih vodopada, jer su tako odlučili, javiće se preko, evo, ovog telefona. Da
bi im odavde svatovi nazdravili za sreću, tako će se obe svadbe spojiti. Samo što se to razume
na kraju.
Od ovoga goreg nema, vrti glavom baba Dana. Mladenci tamo, a svatovi ovde.
Svetla je tvoja ćerka, majka mladoženje, tvog unuka Stenlija. Zato ćeš ti sedeti za
stolom u pročelju. Kamera će te često snimati, ali ti nemoj da se snebivaš.
Ne bojim se, kaže baba Dana, znam ja kameru. Snimala me je sedamdeset druge kako
vadim luk na njivi, po tri reda sam vadila. Rediteljka se osmehuje i blago popravlja njenu
maramu. Svetla, dođi da te upoznam s tvojom majkom.
Drago mi je, kaže glumica dok pruža ruku, a drugom poklapa telefonsku slušalicu.
Dođi kćeri, kaže baba Dana, prihvata pruženu ruku, teško ustaje i dugo je ljubi u kosu,
posle počinje da je miluje ne skidajući pogled s nje. Dobro si učinila kada si došla. Svetla
iznenađeno pogleda rediteljku i dobija znak da ćuti.
Da se vidimo, jer, ko zna...
U tom momentu glumičin telefon spasonosno zvoni i ona se brzo udaljuje izvijajući
obrve u znak izvinjenja.
Mlada je, ne zameram joj, kaže baba dok gleda za njom.
 Rediteljka kreće za glumicom. Odmah moraš da isključiš taj telefon, kaže joj, zato što
si na poslu i zato što ideš baba Dani da se upoznate, jer glumite majku i ćerku. U ovom
momentu ona je tebi najbliža osoba. Saslušaj je, ponašaj se malo umilnije. Ako ti ne dolazi
iznutra, uđi u ulogu. Nema problema, odgovorila je glumica.
Pola sata kasnije rediteljka je, prolazeći pored njih dve, videla kako Svetla i baba
Dana razgovaraju kao majka i kći koje se nisu videle godinama. Nešto se desilo između njih
dve. Utrkuju se u priči, potom dugo ćute; naposletku je Svetla zagrli poput deteta, teši je,
briše joj oči. Da li je ušla u ulogu, pita se rediteljka. Ili ju je na kraju ipak steglo, jer je i ona
majka. Osvrće sa tražeći snimatelja. Morao bi da uhvati ovu scenu, jer se iz toga rađa film.
Hajde sada svi za trpezu! Unosimo pečenu jagnjetinu. Pratite pečenje pogledom.
(Spuštaju ga na sto - rumeno, s reš pečenom koricom.) Niko ne sme da dira, komanduje
pomoćnik reditelja U pauzi će biti suve hrane za sve. Pečenje je od juče i trebaće nam sve
vreme snimanja. Prema scenariju ostaje netaknuto.
Scenaristi je pomalo neugodno, jer bi, da sada piše scenario, stavio jednu scenu s
pravom gozbom.

Na sledećoj pauzi scenarista prilazi trima staricama na klupi napolju. Momak, jesi li i
ti iz filma? Upravo pričam baba Kumi da je sve od satelitskih erupcija. Od kada su stavili
iznad sela antenu, samo ružne snove sanjam. I drugi se žale, serije i gadosti, kažu, sanjamo...
Zbog satelita je. Gore nešto leti i sve serije i gadosti sruči u činiju.
Oni ti to projektuju direktno u mozak, dodaje najmlađa, sa džemperom trula višnja
boje. Eno tamo, na Puziguz su stavili antenu, to je ujdurma vojske.
Šta je Puziguz? Eno, ono brdo, strmo. Da bi se popeo i sišao morao bi da se vučeš
guzicom, odgovara baba Kuma. Ona je najstarija i najverovatnije je bila kuma čitavom selu.
Stisnula je svesku-rečnik od onih negdašnjih, s Lenjinom na prednjoj korici i Madarskim
konjanikom2 na zadnjoj. Pokaži je momku, de, pozvale su je ostale žene. Scenarista dobro
pamti - strane u svesci bile su vertikalno podeljene crtom - za stranu reč i za objašnjenje.
Sadašnja sveska je imala drugu namenu. Poslednjih pedeset godina baba je na levoj polovini
upisivala novorođenčad - ime, datum i kratku zabelešku. Bončo - 5. maja 1965, slabašan, ali
biće od njega nešto. Dimčo - uvrh Mitrovdana, pu, ala je debeo, s rupicama. S desne strane
isto tako savesno upisana su imena umrlih uz par reči. Deda Vanča, lepotan - i dalje lep, prav
kao sveća, malo nasmejan na jednu stranu.

2 Madarski konjanik - srednjovekovni bareljef isklesan na vertikalnoj steni u blizini današnjeg sela Madara,
severoistočna Bugarska, pod zaštitom je Uneska - Prim. prev.
 Pohabana je kao alvadžijski tefter, kaže baba dok scenarista prelistava. Na prvim
stranama dve polovine, leva i desna se sustižu, negde je više rođenih, negde umrlih, a onda
postepeno leva strana postaje praznija, a desna sve gušće ispisana. I sveska se pretvara u
knjigu mrtvih. Moram i ovo da zapišem, nešto da uradim s tim.
Kraj odmoraaaa...

Ovi koji skreću saobraćaj, krenuli su u oba pravca. Nije da će neko da prođe, ali ko bi
ga znao, ako je za maler - dešava se. Asfaltni put je propao zbog kiša i snegova, s ogromnim
rupama, zakrpljen. Najviše da prođe kamion s hlebom. Jednom u tri dana zaustavlja se na
trgu i prodaje hleb, napolitanke, ako je neko naručio pivo ili liker od mente. Ako je bilo
bolesnika voze ga do grada.
Stop kamera... - viče snimatelj. Stop..., ponavlja rediteljka i okreće upitno glavu
prema snimatelju. Ali je kapriciozan. Šta je sada...
Ne može tako, galami snimatelj i kreće preteći ka jednom kraju stola. Zumiram,
prelazim preko lica, zaustavljam se na jagnjetu, ono mora da je potpuno netaknuto, jer
čekamo mladence. A ovde fali parče od buta, bezobrazluk. Zumiram, sve se vidi.
Jadni čovek koji je sedeo za stolom sa strane gde fali parče buta, gotovo je skliznuo sa
stolice. Nisam ja, nisam, da znate, izgovara brzo. Ja nemam zube, evo... I otvara bezubu
vilicu naspram snimateljevog lica.
Nema, nema, potvrđuju ostali oko njega...
Možda je neka mačka prošla za vreme odmora kad niko nije gledao. Ovde su mačke
baksuzi. Meni prekjuče samo što nije otela iz ruke pseću radost, kaže Cibra - skupio hrabrost
posle nekoliko klapa s rakijom.
Opet će morati na starinski način, mislio sam da neće morati, gunđa snimatelj,
očigledno s iskustvom u sličnim scenama. Govori nešto rediteljki, ona sleže ramenima i daje
deset minuta pauze.
Četvorica muškaraca iz produkcije odnose jagnjeće pečenice iza kuće. Dobro ih
okupaj, viče snimatelj ka šefu rekvizitera, koji odlazi sa njima.

Kad ne ide, ne ide, nervira se rediteljka. Skupi ljude, kaže pomoćnik reditelju. Slušajte
me pažljivo, ovo ovde je film, nije svadba, a ova jagnjetina je rekvizita. I sutra ćemo snimati
s njom. U tom momentu jaganjci su vraćeni na sto i jak miris nafte udara u nozdrve
zapanjenih svatova. Da ne padaju u iskušenje jagnjetina je zalivena petrolejom, kaže
rediteljka. Naftom - ispravlja je snimatelj. Naftom - ponavlja ona.
 Jagnjetina užasno zaudara. Ovo je prosto... fašizam, šapuće Džibra na uvo svom
rakijskom susedu. Film, sleže ramenima sused, šta da radiš. Pićemo rakiju na tašte. Još ne
mogu da poveruju da će ovo krhko pečeno meso propasti. Veliki je greh, kaže baba sa
satelitskim erupcijama, veliki greh... Da zakolješ jagnje i da ga tako bastišeš, nije na dobro.
Za dan dva ako ne padne grad, zovi me Hasan.
Rediteljka oseća da entuzijazam svatova ponestaje i daje znak orkestru. Hajde sada
scena sa „zdravicom”. Snimatelj pravi kiselu facu, jer nikako ne voli da mu menjaju plan i
staje iza kamere. I ova će se učiti preko mojih leđa, misli u sebi.
Sipajte sada svima vino. Pazite, vino je pravo.
Ne možeš da nas uplašiš vinom, smeje se neko.
Hajde sada svako sa čašom u ruci, ustajemo, okrećemo se prema praznim stolicama
mladenaca i zajedno vičemo: Ži-ve-li! Ži-ve-li! Čekajte, ne još, kada dam znak.
Zvuk? Spreman. Kamera? Spremna. Običaj, scena 97, prva klapa. Kreći!
Svi se okreću ka stolicama na sredini trpeze. Iznad jedne prazne stolice visi na
vešalici starinska venčanica, u njoj se nekada majka venčala. Iznad druge stolice je venčano
odelo očevo. Ima nečeg avetinjskog u toj slici. Na stepenište je kroz vrata kuće iznet telefon.
Otac diže slušalicu kao za pozdrav i okreće je prema stolu. Pomoćnik reditelja daje znak. Ži-
ve-li, počinje da viče majka. Na početku tiho, a posle sve jače i jače. Uključuju se i ostali
svatovi. Ži-ve-li... Ži-ve-li... Dvorište odzvanja.
Sada mladenci moraju da se poljube. Kao što je običaj. Ali mladenaca nema i vika se
nastavlja. Svi su u nekakvom posebnom stanju. Ži-veee-liiii..., dere se Džibra, krupan poput
Borimečke,3 kao da hoće da i njegova ćerka u Grčkoj čuje... Ži-veee-liiii - dere se baba Kuma
i maše sveskom s mrtvima. Ži-veee-lii, jedva se čuje baba Danin glas i suze joj se slivaju u
salatu. Ži-vee-liiiiii... Ži-vee-liiiiiii..., najjače se dere mladoženjina majka i glas će joj se
pokidati, ali će da nadglasa Nijagarine vodopade. Više se ne deru već zavijaju.
Sigurno prolazi petnaest minuta, ali se niko ne zaustavlja, i niko ne daje znak.
Snimatelj više ne snima, okreće se prema rediteljki, ali ga ona ne gleda, stala je ukočeno.
Uvek je mislila da je hladna, gradska osoba, profesionalac, a sada u stomaku oseća da se
nešto dešava, nešto se odlama. I očajnički želi da vrišti s njima, da uđe u zajedničko
zavijanje, ali zna da to neće učiniti, a pokvariće i scenu. I kako samo Svetla viče, može da se
kladi da su joj suze prave, na rubu histerije, u nekom iskrenom žaljenju za sobom. Sada grli
baba Danu, svoju majku, da bi se obe tešile. Svi zavijaju zagledani u dve prazne stolice.

3 Borimečka - književni lik orijaške građe iz romana Pod igom (1894), bugarskog pisca Ivana Vazova (1850-
1921). - Prim. prev.
Svako od njih ima kod kuće po jednu takvu praznu stolicu. Svadba bez mladenaca je istinska
sahrana.
Stoop... Stoop... Stoop... Čuli su ga tek iz trećeg puta. Snimatelj zvuka je skinuo
slušalice i viče prema njima. Prolazi avion, ušao je u snimak. Imamo ga. Ljudi, šta vam je?
Pola sata vičete, glava mi puca. Imamo ga.
Stoop... viče rediteljka. Glasovi se neujednačeno stišavaju jedan za drugim, ljudi brišu
svoje naočare, okreću se u nelagodi i snažno duvaju u velike maramice.

Rediteljka zna da trenutak mora da se iskoristi i odmah ubacuje sledeću scenu. Otac
prislanja mikrofon ozvučenja uz telefonsku slušalicu i do svih stiže zvuk Nijagarinih
vodopada, tamo gde su mladenci.
Ee, šta ti je tehnika, kao da ti je Kanada u avliji, a vodopad mu dođe kao česma, kaže
posle Džibra. Može li kroz kameru, onako, da nas isporuče do Nijagarinih vodopada.
Zar je to bio vodopad, pita zapanjen deda Stojčo. Jes’ vodopad, zar nisi čuo?
Ništa nisam čuo, ništa... Eee, čim ne možeš ni Nijagaru da čuješ, smeje se Džibra i
odmahuje rukom. Hej, a gde je mali Asen, odjednom se deda Stojčo priseća da je došao sa
unukom.

Jedna devojčica u beloj haljini Alisinog uzrasta viri ispod stola, dugi red formira
neobičan tunel i ona odlučuje da se uvuče. Ionako su svi preokupirani snimanjem. Ispod
stolova je drugi svet. Spolja se čuje muzika, ljudi užurbano idu tamo-amo, a ovde je
tajnovito. Kao da si u stomaku ogromne stonoge sa svim tim nogama, a svaki par sa
različitim cipelama. Na sredini tunela ugleda dečaka svojih godina, puzi prema njemu.
Zdravo, ovde je baš kul, kaže devojčica.
Zdravo, postidi se dečak, ja sam Asen, prozbori, jer ne zna kako se odgovara na „kul”.
Marta, devojčica pruža ruku. Moja majka je glavna glumica, malo su je našminkali da
izgleda starije. A s kim si ti ovde?
S dedom, odgovara dečak, evo ovim, i pokazuje na najbliže noge sa sveže naviksanim
cipelama.
Je l’ tvoja mama na filmu?
Nije, u Grčkoj je.
Kapiram. Imaš devojku?
To je već previše direktno i dečak ne zna šta bi odgovorio da se ne obruka.
Ovaaj... nećka se i odmahuje rukom kao što je video da radi njegov deda, gest koji je
mogao da se protumači na bilo koji način.
Mi smo raskinuli, kaže devojčica uz naročitu ozbiljnost u glasu. Nešto nije išlo.
Aha, odgovara dečak okrećući u rukama automobilčić bez jednog točka i povremeno
gleda između stolnjaka.
Je l’ to tvoj otac, pita on pokazujući na glumca koji u tom momentu grli majku
devojčice.
Neee, tupsone, kaže ona zaštitnički. On je muž moje majke u ovom filmu. Moja
majka ima mnogo muževa u različitim filmovima. I, osim toga, ne grle se stvarno.
Kako?
Tako, samo se dodiruju... kao u tramvaju. Bez ljubavi. I, ako baš hoćeš da znaš, oni
mogu i da se ljube kao bajagi.
Hm... kaže sumnjičavo dečak, kako kao bajagi.
Cmok, cmok i gotovo. Posao, kapiraš.
A tvoj otac...
Šta moj otac, on je inteligentan čovek. S njim sam subotom i nedeljom. Hajde da se
igramo, jer se ovo snimanje neće skoro okončati.
Dobro, kaže dečak, a čega ćemo se igrati.
Paa... igramo se filma, šta drugo.
Kako se igra film.
Ja sam žena, a ti si muž. Nikad nisi bio u bioskopu? I, naravno, ti hoćeš da se
venčamo.
Dečak hoće da kaže da je ona veoma lepa i da je obučena kao na filmu, a on s tim
džemperom što mu je deda jutros navukao, uopšte nije za svadbu...
Možeš da mi daješ poklone i komplimente.
Dečak se osvrće, ali osim slomljenog automobilčića nema ništa drugo da joj pokloni...
A komplimente uopšte ne vidi. Izvoli...
Ona kritički posmatra automobilčić, ali u tom momentu spolja počinju da viču iz sve
snage „Ži-ve-lii mladenci...”
O, ovo je za nas, kaže devojčica, to je znak da moramo da se poljubimo.
I brzo zalepi usne na njegov obraz. Dečak to nije očekivao, trgne se i udara glavom o
sto.
Je l’ te zabolelo?
Ne, uopšte.
Onda da stavimo prstenje.
 Nemamo, odgovara on.
Kao bajagi, kaže ona.
Jedan drugom stavljaju najveće prstenje, njen je s crvenim dijamantom u obliku srca,
a njegov je skromniji.
Sad smo muž i žena. Nadam se da nećemo biti ljubomorni i da nećemo uništiti svoje
karijere.
Nećemo, obećava dečak, a da nije siguran šta tačno obećava. Da li je to u filmu ili je
stvarno?
Oboje, kaže ona i smeši se svojim najlepšim osmehom.
Kraj. Imamo ga... viče snimatelj. OK, diže ruku tonac ne skidajući slušalice. Svi se
okreću ka rediteljki koja mora da oglasi kraj snimanja. Ona, međutim, ne govori ništa. Pada
mrak, statisti stoje ni reč da zucnu, negde iz daljine jedva se čuje brujanje traktora koje
registruje samo tonac. Zašto ne objavi kraj, pravi se važna, misli snimatelj.
Samo da se ne rasplače, ponavlja ona u sebi. Mora ovim ljudima da kaže nešto lepo,
nešto lično, da zahvali na zdravici, da se izvini zbog jagnjetine, da laže da je ovo njen prvi
veliki film i da uopšte ne zna hoće li nešto ispasti od njega, da njeni baba i deda takođe...
Uzima megafon. Kraj snimanja, hvala svima.
Živa slika se pomera, žubori i raspada se.

Ne znam da li smo snimili onaj pravi film, kaže ona sledećeg jutra scenaristi, pre nego
što će krenuti kolima.
To je bila njihova poslednja svadba, odgovara on.
Celokupna tehnika filma je sklonjena i čeka. Šofer otvara prozor i gleda zbog čega
odugovlače, smrkava se, uhvatiće ih grad.
Rediteljka po poslednji put gleda ka selu. Za nedelju dana putuju na Nijagaru.
Za godinu dana, u nekom bioskopu u Torontu, neko će sa zadnjih sedišta uzviknuti:
Look, this is your grandpa, the one with the hat.4
Iznad Puziguza se gomilaju oblaci i naglo zahladni.

4 Eng.: Vidi, eno ga tvoj deda, onaj sa šeširom.

 Azbuka žena

telefon je zazvonio dok sam sedeo na verandi prema dvorištu iza kuće i odsutno lutao
pogledao prema praznom kolskom putu koji je vodio do najbližeg auto-puta, hvala bogu,
dovoljno udaljenog. Nisam nameravao da ustanem zbog nekoga ko je toliko nevaspitan da
zove u vreme ručka. Mrzim telefone (zato i nisam poneo mobilni), ne podnosim ni njihovu
groznu zvonjavu u filmovima kada treba da reše rediteljski problem sa presporom radnjom
već u trećoj sceni. Jeste, i u pričama zvone, ali se bar ne čuju.
Zapalio sam poslednju cigaretu iz tri boksa s kojima sam došao ovamo pre mesec
dana i to je ovom momentu pridavalo neku dramatičnost. Za dva dana sam morao da
napustim ovu kuću u kojoj provodim svako leto i, smem da kažem, pišem svoje najbolje
stvari. Ovog puta, međutim, bila je potpuna propast. Doputovao sam sa grandioznim idejama
za roman, koje su u drugoj nedelji spale do početka pripovetke, a posle se i to pretvorilo u
dim poput tri boksa „žitana”, koji sam kupio za bagatelu (a i ko zna da li je pravi), pre nego
što sam krenuo ovamo. Bilo je krajnje vreme da se prihvatim nečeg smislenijeg -
baštovanstva, pčelarstva ili sastavljanja reklamnih slogana za koka-kolu. Ionako sam dugovao
nekoliko pripovedaka, koje sam pre nekog vremena lakomisleno obećao nekom
populističkom časopisu. Urednik me je ubeđivao da odlažu štampanje broja zbog mene, što
bih pre nekoliko godina doživeo kao kompliment, ali sam sada znao da su sigurno i oni u
problemu s tekstovima. Pušio sam poslednju cigaretu kada je telefon ponovo zazvonio.

- Molim - rekao sam najmračnijim glasom koji sam bio u stanju da izvučem iz sebe.
- Oprostite što vas uznemiravam, razgovaram s gospodinom... je li tako? - glas je bio
muški i nesiguran tačno koliko treba. - Žao mi je što vas uznemiravam tamo, vaša žena mi je
dala broj telefona...

Znao sam da ne mogu da računam na nju.

- Mi se u stvari poznajemo - nastavio je glas.
- Vi i moja žena ili vi i ja?
- Ne, ne, poznajem se s vama. Jako davno smo bili školski drugovi, pa čak, mislim,
bili smo i prijatelji. Osim toga, čitao sam sve vaše knjige.
- Pa, nije ih toliko mnogo - uvek je bolje da si malo rezervisan na početku sličnih
razgovora.
- Pričate lepe priče. U stvari, nisam vam se predstavio, Ernest vam se javlja. Da li
možemo da razgovaramo na „ti”?
Postoje pitanja na kojima sa lakoćom kažeš „da”, a da ne pretpostavljaš šta mogu da
povuku za sobom. Ernest (Ърнест), naravno, nekada smo bili prijatelji. Er Veliki i Er Mali5 -
tako su nas zvali u školi. Setio sam se toga s dosadom, nisam voleo da budem Er Mali.
- Znam da je malo nezgodno, ali mogu li da svratim do tebe na kratko, tu sam kolima
- kazao je Ernest.
- Prilično sam zauzet trenutno, pišem...
- Znam da je nezgodno - ponovio je brzo - neću ti oduzeti više od sata. Hoću da ti
prodam jednu priču. Treba mi...
- Novac?
- Ne, ne radi se o novcu. Treba mi pomoć... za priču... Pored toga mislim da si i ti
povezan s njom.
Ovaj čovek zna kako da me obrlati. Pozvao sam ga da svrati „ali zaista ne duže od
sata”. Kazao je da će nam doneti jednu bocu, „ali samo jednu” ponovio sam. Doneo bi mi i
cigarete. Spustio sam slušalicu i pomislio da upravo tako, sasvim naivno, počinju sve
neprijatne priče - izgovaranjem dva-tri lakomislena „da”.
Rečenica mi se dopala i požurio sam da je zapišem pre nego što se gost pojavi. Dok
sam čekao, pala mi je na pamet paranoična verzija po kojoj je moja žena pronašla ovog mog
školskog druga, smislila legendu (možda mu je i platila) i poslala ga da spase moju
spisateljsku čast. Pustio sam mašti na volju i zamislio kako ona plaća dokonim ženama da se
predstavljaju kao moje anonimne obožavateljke i jednom nedeljno zovu telefonom da me
veličaju. Draga moja... Dobro je da se čuo zvuk automobila da bih se tu zaustavio.
Ernest, jeste.
Izgledao je zaista kao čovek koji je došao da obavi posao i to mi se dopalo. Nismo se
videli dvadesetak godina, ali kao po prećutnom dogovoru preskočili smo sentimentalne
replike i razgovor je krenuo suštinski. Kao potencijalni kupac priče prvo sam upitao za cenu.
Ernest (koga će od sada pa nadalje da se pojavljuje samo kao E.) kazao je da prvo moram da
vidim robu i posle ćemo da razgovaramo o ceni. U to ime smo nazdravili, i on je otpočeo.

5 Aluzija na početna slova imena. Naime u bugarskom jeziku postoje dva poluglasa. - Ер гол ямо (tvrdi
poluglas ъ) i Ер малко (meki poluglas ь). - Prim. prev.
 - Priča je veoma lična i može da ti se učini suluda, manijakalna, nazovi to kako hoćeš.
Čitavog života sam imao samo jednu strast - slova i žene.
- Imam isti problem - ubacio sam. - Osim toga zar nije reč o dve strasti?
- Ne, drugačije je. Najstrašnije je što je to jedna te ista strast. Ali krenimo redom, od
samog početka. Sve je počelo od maminih kolačića koje je spremala specijalno za Uskrs.
(Malo Prusta na početku nikada nije odviše, pomislio sam, ali ga nisam prekinuo i pustio sam
da priča teče.) Svaki je kolač imao oblik nekog slova. Jasno pamtim kako je uveče mesila
testo, ostavljala ga je da odleži, a ujutro bi se prekrstila i počinjala da oblikuje slova. Pamtim
koliko je pažljivo savijala „Ž” i „3”, kako je oblikovala rešetku slova „Š”, ništa nije
propuštala pa čak ni „Er veliko” i „Er malo”. Skoro da je čitava azbuka legla u pleh. Sve je to
radila s takvom lakoćom i... pobožnošću. Znao sam da je krišom od oca čitala Bibliju što je u
ono vreme bio veliki greh. Nisam tada shvatao šta su za nju predstavljala ta pečena uskršnja
slova. Ali sam se uvek zapanjivao kada ih je vadila iz rerne. Stajao sam iznad pleha i
posmatrao njihova rumena leđa. Otprilike u to vreme sam po prvi put shvatio da svako slovo
ima svoje telo i svoje konture. U njima je bilo putenosti. I ta put će me kasnije koštati glave.
Kratko je zastao pa je nastavio:
- Sa trinaest godina sam se prvi put zaljubio - strašno ozbiljno, bolno i neuzvraćeno,
kako samo sa trinaest možeš da se zacopaš. Zvala se Ana, sećaš je se, profesorka biologije,
tek što je bila diplomirala, poslali su je u naš zabačeni grad. Moja je majka i dalje svake
godine pravila svoje najdraže kolače i ja sam uvek prvo jeo „A” i „N”. Držao sam u ustima
prva slova njenog imena i nisam dozvoljavao ni mrvica da padne. Slova su se topila kao da se
njeno telo raspadalo u skrob i ja sam ga gutao veoma sporo. Da li sam shvatao da u tome
postoji nešto neispravno, perverzno, „od đavola” kao što je govorila moja majka - ne znam.
Ali mislim da je urodilo plodom. Pet godina kasnije, u poslednjem razredu gimnazije (ti si
već živeo u drugom gradu), zamolila me je da ostanem posle časova da joj pomognem da
sklonimo stvari u ostavu. Uprtio sam rasklimatani školski kostur, a ona je krenula za mnom,
ušli smo i čuo sam kako je brava škljocnula. Stajala je naspram mene, osmatrala me pažljivo
odozdo naviše - minut, dva, tri. Samo što nisam eksplodirao, osećao sam se obnaženiji od
kostura koji je glupo štrčao pored mene. Odavno sam je želeo i bio sam siguran da ona to zna.
Ne izgovarajući nijednu reč počela je polako da otkopčava dugmad na svojoj bluzi, vešto je
skinula prsluče, suknja joj je skliznula brže nego što sam očekivao i ostala je tako, nije prišla,
niti je bilo šta rekla. Stajala je apsurdno naga okružena gmizavcima u formalinu,
prepariranom sovom, obe lobanje sa caklastim pogledima i stroge biste Darvina koji je
zasigurno u tom momentu bio spreman da se odrekne bilo kog zemaljskog porekla vrste, jer
je ono zaista bilo božansko.
- Bila je dobra - složio sam se i osetio sam u svom glasu laku iritaciju, jer je ista ta
profesorica biologije bila nadahnula nekoliko polucija u mom polnom sazrevanju. Osim tog
učinilo mi se da će E. početi da kvari priču ubacujući više patetike i literarnosti nego što je
potrebno. Ja sam, ipak, bio kupac ove priče.
- Bila je dobra, jeste, samo nemoj da koristiš „božansko”. A da je imala lepe sise,
istina je.
- Ne, ne - usprotivio se E.- u ovom slučaju to nisu bile sise, već grudi. To je prava reč,
razmišljao sam. Svako slovo je važno. Bile su istaknute i ponosne kao „G”, spremne da
vibriraju kao „R”, a „D” ih je činilo čvrstim. „Sise” je mekana i opuštena reč, veruj mi,
gledao sam kasnije mnogo sisa, ali Ana je imala grudi.
Morao sam pred sobom da priznam da je u čitavoj toj ludosti postojao dobar filološki
sistem.
- Dobro, jesi li je bar potucao?
- Svršio sam pre nego što sam je dodirnuo - kazao je sasvim tiho E. I po prvi put je
napravio dugu pauzu. - Nikada neću zaboraviti kako se smejala. Svega je bilo u tom smehu -
guštera, gmizavaca, psećih zuba. Nisam siguran da li je to bio osmeh ili keženje. Otključao
sam vrata i pobegao istovremeno i uplašen i srećan, ponižen i zadovoljan što sam sa ovom
ženom bio nekoliko minuta i video telo „A”. Što god ti rekao, ja sam je smatrao svojom
prvom ženom u svom životu. Ona je bila alef u azbuci koja me je očekivala. Odatle je počelo.
Dolio sam piće E., a i sebi, i pripremio se da čujem najbolji deo.
- To je bio projekat mog života, da ne kažem misija. Hteo sam da ovladam celom
azbukom. Hteo sam da iza svakog slova stoji jedna žena, žena koju bih ja posedovao.
Posmatrao sam slova i zamišljao sam žene koje čekaju iza njih.
„B” mi se prikazalo kao bremenita žena s velikim i toplim stomakom. Tri meseca je
trajala potraga da pronađem ženu s takvim stomakom i da njeno ime počinje na „B”. Kada
smo se upoznali bila je na početku šestog meseca. Neću da ti pričam na koje sam sve načine
pokušavao da je zavedem, kako sam vrebao kada će izaći u šetnju. Nisam hteo da izgledam
preterano nametljiv, ali i sam shvataš da je svaki dan bio bitan.
- Da li je bar bila lepa? - upitao sam.
- Sva su slova lepa - odgovorio mi je i po prvi put sam osetio da ga se blago
pribojavam. - Krajem sedmog meseca je bila moja.
- Tucao si je, idiote - ova reakcija nije bila predviđena.
- Ona se nije bunila - protestovao je E. ne razumevajući. - Osim toga bio sam pažljiv
da ne povredim plod.
- Teraj dalje - kazao sam i ovog puta sam dolio samo sebi.
- Sa „V”, „G” i „D” ispalo je lakše. Bile su koleginice sa filologije, naravno, odlučio
sam da upišem filološki.
- Jasno je, na filologiji sve vrvi od slova i žena. Pretpostavljam da je V. imala velike
sise, ako ćemo se držati oblika njenog inicijala.
- Imala je sise, jeste - složio se E. - Ali Eva mi je oduzela više vremena.
- Oho, opet se pojavilo puno ime.
- Sa samoglasnicima je drugačije. Tu treba da se rukuje pažljivije. „Bahir” kaže da...
- Ko je Bahir?
- „Bahir” je midraš,6 nešto slično zborniku. Tamo se govori da se samoglasnici u Tori
mogu uporediti s dušom u ljudskom telu. Osim toga odgovaraju krugu i...
- Jasno, jasno, baš si duboko u tome. A prema Rembou „E” zvuči prilično belo -
ubacio sam.
- Ja ga vidim više kao boje bele kafe. Ali nema veze. Eva je bila melanholična i
nekako prozirna. Po prvi put otkako sam krenuo u svoj projekat, osetio sam se nesigurnim.
Čekaj, u stvari po drugi put, posle Ane. Samoglasnici su neuhvatljiva bića. Sa Evom sam
živeo gotovo godinu dana, ali ni sada ne mogu da kažem da sam je u potpunosti posedovao,
makar jednom u potpunosti. Imao sam osećaj da ona zna zbog čega sam sa njom. Jedne
večeri jednostavno se nije vratila, ali je na krevetu bio srebrni lančić sa slovom „E”. Prihvatio
sam to kao dovoljan znak i nastavio dalje. Uglavnom su se stvari ponavljale tim redosledom.
Negde lakše, negde teže, u skladu sa suglasnicima i samoglasnicima. Sticao sam iskustvo pri
prepoznavanju odgovarajuće žene i relativnu rutinu u flertu. Pored toga zahvaljujući N., kojoj
je za njen posao bila potrebna verna osoba, zaradio sam i nešto novca. Nisam imao grižu
savesti, jer su bile namenjene projektu.
- Jeste, žene su skupe.
- Imao sam svakakvih priča. Mogu da ih ispričam slovo po slovo. O. je, recimo, bila
kao crna rupa. Usisava te i ti nestaješ. Ceo ulaziš, šetaš se kroz lavirint, kroz Mlečni put,
strava... Da sam mogao da biram, sigurno bih tamo ostao iako sa takvom ženom ne možeš
živeti... dugo. S njom možeš samo da umreš. Takvu smrt svakom bih poželeo.
- Pa dobro, zašto nisi ostao da živiš sa nekom od njih?
- Protivi se projektu. Ako izaberem jedno slovo onda gubim sva ostala. Hteo sam sve,
celu azbuku. Relativno brzo sam napredovao. Mogu da ti potvrdim da je svet pun usamljenih
6 Heb.: Midraš, istraživanje. Jevrejsko hrišćanska uporedna tumačenja svetih tekstova. - Prim. prev.
žena.
- Zakinuću ti od cene zbog klišea.
- Dobro, dobro, možeš to da preradiš u priču, ali bolje je da znaš. I tako za dvadeset
godina došao sam do tvrdog poluglasa „Ъ”.
- Tvoje slovo.
- Moje. Ako se sećaš u školi svi su me zvali Er Veliki. bilo je teško da se izgovori
Ърнест. Prema očevim rečima dobio sam ime po „tako velikom muškarcu i ljubavniku kao
što je Hemingvej”. Inače on ga je do poslednjeg dana smatrao Kubancem. I tako, došli smo
do „Ъ”.
- I šta sad, moraćeš samog sebe - nisam se uzdržao i zlurado prokomentarisao.
Ovog puta je E. napunio obe čaše. U septembarskom sumraku učinilo mi se da je
deprimiran i ostareo. Najverovatnije je pri kraju života i Don Žuan izgledao isto tako -
jednostavno jedan umoran muškarac. Ljubavnik slova, moj nekadašnji prijatelj E. nije došao
tek tako. Njegova priča je bila na prodaju i uskoro će on da kaže cenu.
- U stvari, već dve godine se mučim s ovim i još jednim slovom - nastavio je Ъ.
Naravno, u međuvremenu sam okončao sa „Ю” i „Я”. Ostali su samo „Er veliko” i „Er
malo”. Znam da neću nikada naći ime koje počinje sa „Er malo”. Jednostavno to nije početno
slovo. U stvari, postoji jedan način.
Dugo me je posmatrao i kazao je:
- Er Mali, došao sam da bi mi ti pomogao.
Ovo je već bilo preterano.
- Gade jedan - zarežao sam. - Hoćeš da me tucaš, je l’ tako? Da li je to cena? Dvojica
prijatelja, Er veliki i Er mali sastaju se, lepo se kresnu i kretenski projekat je ostvaren. Dva
slova jednim metkom. Nesrećniče kretenski, manijače!
- Er mali, nisam baš to imao u vidu - glas mu je bio hladan. - Saslušaj me samo. Tek
sam pre nekoliko dana uspeo da dođem do gradskih registara zahvaljujući F. i tamo sam
otkrio četiri Ernestine. Tri - otpio je dosta dugi gutljaj - su moje ćerke. Proverio sam i tako je.
Eva, O. i L. su ih krstile po meni. Ja... nisam znao, kunem ti se, da...
Tu je E. odjednom počeo da se trese. Otkako je došao po prvi put nije uspeo da se
uzdrži. Krkljao je, grcao i da nije bilo njegovih suza čovek ne bi pomislio da plače. Bio sam
dovoljno šokiran da bih pokušavao da ga umirujem.
- Ne znam, Er mali, šta da radim - jedva se čuo njegov glas. Zbunjen sam. Stvari su
izmakle kontroli. Ćerke ne ulaze u projekat. Došao sam kod tebe da razrešiš problem sa
slovom Ъ, ne može drugačije, kada si već umešan. Pretpostavljaš koja je četvrta žena na ovo
slovo. Pisac si, moraš da smisliš kraj. Biće tako kako ga budeš napisao. S tvojim potpisom
azbuka će biti potpuna. Ustao sam i polako sam se uputio ka telefonu. Ima momenata kada je
zaista potrebno da se konsultuješ sa sopstvenom ženom. Naročito ako se zove Ъrnestina.
 Da potražiš Karlu u Lisabonu

Fado priča

Karla je živela na tri strane mog romana. Iznenada se pojavila na sedamdeset petoj i
na sedamdeset sedmoj je isto tako iznenada nestala. Postoje takve žene čija se potpuna
karakteristika okončava time što nestaju.
Tokom godina Karla je za mene postajala sve sablasnija. I kao utvara imala je
sposobnost da se pojavljuje u snovima, da se rađa iz melodija, iz pepela cigareta, da stoji i
posmatra me sa skrinsejvera kompjutera umesto aseksualnih livada koje sam držao tamo.
Jeste, ona je koristila ovu svoju sposobnost nasumično. Jedini način na koji znam da možeš
da se izboriš sa utvarama bio je da odeš kod njih i da se sa njima nađeš uživo, oči u oči.
Portugalija je, međutim, bila nedostižna, na samom kraju (ili na početku - u zavisnosti odakle
posmatraš) ovog kontinenta. Zapušač Evrope, pampur Evrope jer, kažu, ta zemlja obiluje
plutnjacima. Sve sam iščitao o tome. Imao sam informaciju o bruto domaćoj proizvodnji, o
prosečnoj plati, jedna od najnižih u Evropskoj uniji, oprostio sam joj dugo opstali Salazarov
režim, svake godine 25. aprila skromno sam obeležavao godišnjicu Revolucije karanfila i
najiskrenije sam se brinuo zbog visokih temperatura i suše u avgustu kao i zbog uobičajenih
novembarskih kiša posle toga. Nikada neću razumeti da li sam voleo Karlu zbog Lisabona ili
sam žudeo za Lisabonom zbog Karle... Da možda oboje nisu bili jedna te ista utvara?
Šta je to toliko bilo u Karli? Bili smo zajedno samo jedno poslepodne. Ona je imala
17, ja 21 godinu, sastavljeni zbog slučajnosti jednog mnogoljudnog omladinskog susreta na
italijanskoj obali Jadrana. Bilo je to moje prvo putovanje van granica koje su se upravo bile
otvorile. Moram da podvučem da je Karla bila potpuno realna, bar na početku. U mojim
beleškama iz tog vremena opisana je sa „maslinastim tenom, prava Portugalka (kao da sam
tada održavao katalog svega što je portugalsko), s kao okean zelenim očima”. Sada ne bih bio
tako siguran. U stvari ja više ne raspolažem nikakvom fizičkom uspomenom na nju,
nikakvim portretom. Jedina fotografija koju sam tada, na fonu tonućeg dana uradio,
ispostavila se, takoreći neuspešnom. To je bio prvi dokaz njene sablasti. Jednostavno, nije je
bilo na fotografiji. Sve ostalo je bilo na fotopapiru - uska peskovita obala, jedan crveni
suncobran, odsjaj zalaska, nekoliko radoznalih galebova u kadru. Samo Karla odsustvuje.
Tada sam to pripisao slaboj dnevnoj svetlosti i mom starom foto-aparatu „smena”.
I tako, tačno dvadeset godina posle ovog prvog i poslednjeg sastanka zadesio sam se u
Portugaliji. U Karlinom rođenom Lisabonu. Onaj, koji je dvadeset godina živeo razmišljajući
o jednom gradu i jednoj ženi, što je komponovao njihovo lice i ulice, shvatiće onaj polagani
strah kada mu predstoji da se susretne s njima. Posle završetka književne radionice
raspolažem sa dva potpuno slobodna dana do datuma povratnog leta. Ljubazno odbijam
predlog domaćina da me prate u mojim šetnjama. Rano ujutro sledećeg dana potpuno sam
spreman za potragu za Karlom u Lisabonu. Ne odudaram mnogo od većine bezbrižnih turista
- u rancu su dve flaše mineralne vode, naočare i šešir, foto-aparat, u prednjem džepu mapa
grada, zeleni notes za zapisivanje, nikada se u potpunosti ne poveravam fotografijama.
Kraj je maja. Bez obzira na rani čas, atlantsko sunce je upalilo ulične bele ploče.
Svuda cveta zadivljujuće plavo drveće. Stari narandžasti tramvaji tandrču uz strme uličice,
škripe pri skretanju i udaraju u zvona na iznenadnim stanicama. Nigde nisam čuo toliki
radosni šum. Uskačem u prvi koji nailazi, registrujem da, je broj 28 i da mi je svejedno kuda
će me odvesti. Šumno prolazimo kroz uske ulice sa prostrtim vešom napolju, roze kućama
koje se trune, sa krovovima od crvenog crepa, tezgama sa ribom i povrćem, kafićima na
trotoarima. Biram jednu bučniju ulicu i silazim. Nalazim se na „Santa Agušti” što je prema
mojoj karti u samom centru grada. Ulica vodi ka obali reke Težo ili na obalu okeana, jer se
reka i okean spajaju u jedno ogromno razlivanje.
Polako krećem nizbrdo ispunjen zadovoljstvom stranca koji se ovde slučajno zatekao,
kome pripada svaka poprečna ulica i svaki minut ovog grada. Uživam u svojoj izmišljenoj
konspiraciji. Čovek s misijom koju niko ne naslućuje u lisabonskom podnevu. Raspolažem sa
čitava dva dana, iako se prvi već prepolovio, to me ni najmanje ne uznemirava. U ovom
prvom danu moja ideja je da tražim Karlu bez ikakvog plana, haotično, potčinjavajući se
jedino slučajnosti. Šetaću se ulicama posmatrajući (u granicama pristojnog) žene koje mi idu
u susret, sedeću u kafićima slušajući kako brbljaju za susednim stolovima, a da ne razumem
ni reč njihovog jezika ali siguran da ću prepoznati njen glas, ulaziću u knjižare (Karla je
volela knjižare), zagledaću prodavačice ili ću jednostavno da stanem ispod neke procvetale
džakarande, posmatraću kako plavi cvetovi nežno padaju na travu u mojim nogama i nadaću
se da i ona voli da stoji ispod ovog drveća. Ne postoji sigurniji način od slučajnosti ponovnog
izazivanja jednog susreta čim je zbog prve slučajnosti on bio izazvan i prvi put.

Upalio sam cigaretu kao da ću na taj način da podvučem besciljnost svog gluvarenja i
čuo iza svojih leđa: Marihuana, marihuana? Okrenuo sam se. Neposredno pored mog uha bila
su dvojica polupropalih likova. No, no... pokušao sam da budem odlučan i miran, a u isto
vreme sam jako stisnuo ranac, no marihuana... to, međutim nije zasmetalo dvojici, oni su
klimnuli glavama kao da hoće da kažu da su me potcenili nudeći mi nekakvu travu. OK, OK,
hasheesh... i ubrzano su iz džepova izvadili male smolaste pločice, kunući se u njihov
kvalitet.
Stali smo pored jednog ulaza na „Santa Agušte”. Sa strane sam sigurno izgledao kao
zalutali turista koji pita kako najbrže može da stigne do metroa. U međuvremenu oni su dosta
prisno prišli meni. Počeo je da me obuzima strah. I tada mi je nešto palo na pamet. Lako i
skoro sa nipodaštavanjem sam odgurnuo ruku onoga koji je držao hašiš i kazao sam: I seek
Carla. May bu Coca..., No Coca, Carla, C-a-r-l-a, skoro sam spelovao i krenuo, a da se nisam
okrenuo zamišljajući kako njih dvojica psuju proizvodnju nove droge i kako nedostaje
jedinstvena lista.
Na taj način Karla, pre nego što se pojavila, bdela je nada mnom i pomagala mi.

Ne postoji bolji način da se zaljubiš u jednom gradu od onoga da tražiš u njemu jednu
ženu. Ženu koju si poslednji put video pre dvadeset godina, zaboravio si njeno lice, nemaš
adresu ni telefon, ništa ne znaš o njoj. Osim jednog imena. Drugog dana poslepodne sedeo
sam u malom kafeu na Kjadu, polako sam ispijao porto i u sebi sastavljao pismo koje ću joj
napisati na papirnatom podmetaču za čaše na stolu. Podmetači su bili od recikliranog
bledozelenog papira čija je zadnja strana prazna i tamo možeš da zapisuješ. Razmišljao sam
kako ću sitnim slovima da ispunim ceo podmetač, da ću da zatražim od iznenađene
konobarice još podmetača, i kako ću ih ostaviti na stolu. Pismo bi počinjalo ovako: Draga
Karla, sreli smo se jednog poslepodneva pre dvadeset godina. U Lisabonu sam. Tražim te na
jedini mogući način...
Upravo sam tada čuo njeno ime iza svojih leđa. Glas koji ga izgovara je muški, dolazi
od stola iza mene, posle toga od reči nisam razumeo ništa. Karla, Karla, ponavljao je on s
blagim prekorom posle čega je usledio tih smeh. Karla nije odgovarala. Nisam smeo da se
pomerim. Ipak ima toliko mnogo žena s tim imenom. I po prvi put od kako sam ovde
postajao sam svestan blagog užasa koji se u meni zahuktava. Šta bih ugledao ako je zaista
ona? Jednu ženu drugačiju za dvadeset godina, koja srećno večera s nekim muškarcem. Ženu
od krvi i mesa i svoje odsustvo pored nje. Ko bi ga znao, možda sam ja bio utvara, a Karla je
tokom ovih dvadeset godina uvek postojala.
Sklonio sam podmetače u džep, ostavio sam novac na stolu, nataknuo borsalino
kupljen u Pesoino ime i ne pogledavši u stranu krenuo sam prema izlazu. Pre nego što sam
zakoračio na ulicu, na trenutak sam zastao, oklevao sam, drugu šansu neću imati. Dugi
sekund u kome sam mogao da osetim kako so preplavljuje moje telo. Nisam se okrenuo.
Ponekad je bolje da čitavog života sačuvaš neke utvare.
P. S.
Nastavak pisma na papirnatim podmetačima koje ono veče nisam napisao je išao
ovako:

... biram mesta koja bi priličila meni. Ponekad je to mali trg, što odjednom iskrsne
posle strme ulice. Ili pak mesto na kome se svi sastaju, na primer ispod svoda Santa Agušte.
Ponekad je to mesto mnogo više vreme ili kratka kombinacija oboje. Jedan na nekoliko
minuta osvetljen ugao ulice preko kojeg ćeš proći. Ne bi propustila takvu pozornicu.
Obrađivana je vekovima: pad ulice je dao Veliki zemljotres 1775. godine, usledio je novi
gradski plan markiza Pambala, kuće i procep između njihovih krovova... Sve se sklopilo da bi
danas u 18 časova i 27 minuta, posle podne, jedan zrak mogao proći tačno kroz ovaj procep i
osvetliti jedan ugao. Najverovatnije da u gradu ima još sto sličnih pozornica. Ja ću nastaviti
da tražim, a ti se ne pojavljuj, važno je.
U kafićima ovoga grada u koje odlazim, pišem ovo pismo na poleđini podmetača za
pivo i porto. Ostavljam tragove, da ne bih otkrio jednu ženu koju bih veoma želeo da vidim.
 Do Not Disturb

stoji na sredini hotelske sobe, televizor radi, upravo je izašla iz kupatila ogrnuta
svojim najdražim zelenim bademantilom. Nikada ne koristi hotelske bademantile, smatra da
je nehigijenski. Počinje da otresa svoju mokru kosu uživajući u kapljicama kiše naokolo.
Došla je u ovaj hotel da bi umrla, ali već se dva sata zamajava neizbežnim sitnicama.
Nije ni naslućivala da i smrt oduzima vreme. Muškarac na recepciji izgledao je tog jutra
blago zbunjen njenim pitanjem da li imaju slobodnu sobu na poslednjem spratu. Da stvarno
nije preterano providno, kakva je statistika samoubistava u ovom prestižnom lancu hotela?
Da li ljudi više vole da se bace s visine luksuznih hotela ili im postaje svejedno kad jednom
odluče,.
Volela bih poslednji sprat, čula je sebe kako izgovara, jer imam malu fobiju nizine,
ovaj, to je obrnuto fobiji visine koja je, naravno, mnogo češća, itd. Prosipa to uz naglašeno
obeshrabrujući osmeh (u istoj sekundi mrzi sebe). Bože, zbog čega je potrebno da se pravda
pred kojekakvim nepoznatima i baš u ovom momentu.
Muškarac preko puta klima glavom više iz etikecije nego razumevanja, nije siguran
da li tačno zna šta je fobija, a i ne tiče ga se. Imali su sobu na poslednjem spratu, upisao je
njene podatke, ponudio joj je pomoć oko kofera, odbila je, upitao ju je da li joj je potrebno
još nešto, ne, hvala. Pozvao je lift i pridržao vrata. Ubeđena je da mu pogled na sekund klizi
uz njeno telo, ogledalo u liftu to potvrđuje ali sada ne može da proceni da li je to nervira,
laska ili joj je svejedno. I dokle će, na kraju krajeva da raspliće svaku glupost? Pritiska
dugme za poslednji sprat, naslanja se na zid i postaje svesna (dok sebe tobož ubeđuje da ne
misli ni o čemu) da će ovaj muškarac sa recepcije biti poslednji čovek koga je ugledala, a nije
ništa njegovo zapamtila, ni oči, ni lice, ni starost, ni glas, ništa, ništa... Jedan muškarac sa
recepcije, bezličan poput svih muškaraca u hotelima. A da li je on zapamtio nešto od nje
(osim njene zadnjice)? U svakom slučaju to će biti bitnije, bar za muriju koja će posle da ga
ispituju, da li je bila uznemirena, ugrožena ili progonjena, koje su replike tačno razmenili.
Pomislila je da je mogla više da se potrudi, da ubaci neku šljašteću rečenicu sa duplim dnom
koja će...
Nikada se nije naučila da stavlja poentu. Nije znala šta se na kraju kaže. Kao kada je
prvi put spavala s muškarcem. Desilo se posle drugog semestra na koledžu, na jednoj livadi
iza teniskih terena. Bilo je neudobno, teskobno, osvrtala se, ali je bila i svesna da u svemu
tome ima nečeg uzbudljivog. Kada se sve završilo (ni bol, niti zadovoljstvo nisu bili naročito
veliki) ona je odlučila da obavezno mora da kaže nešto, ali nije znala šta. I lupila je najgluplje
moguće: Mnogo hvala. Bilo mi je drago. Odmah je požalila što je to izgovorila, ali je bilo
kasno. Mladić je jedva suzdržao smeh da je ne bi uvredio. Očigledno je da je posle svima iz
društva ispričao, jer je ona čula svoje rečenice kao slučajno ubačene u razgovor. Mnogo
hvala, bilo mi je drago. Ma nemojte, i drugi put... dodavao je neko i sledila je eksplozija
smeha. Jednom, dosta godina kasnije u sasvim drugom društvu gde je niko nije poznavao,
morala je da izdrži čitavu priču u stilu, jedan moj prijatelj je pričao da...” Kakvih se stvari
priseća čovek u svojim poslednjim minutima.
Poslednji tuš, govori sebi dok otresa svoju mokru kosu. Poslednji fen. Poslednja
krema protiv... Primećuje sve automatski, ali se sada zaustavlja, automat je štucnuo. Krema je
u njenoj šaci. Postaje svesna da su sve njene radnje usmerene ka nekakvom budućem efektu,
ka vremenu koje joj više ne pripada. Pore njene kože neće stići da dovoljno upiju ovu kremu,
ekstrakti badema i aloje neće stići da ispolje sav svoj potencijal, njena kosa, svejedno, biće
ponovo mokra i skorena od krvi. Zadrhtala je kod poslednje reči i zabranila sebi da razmišlja
kako će posle toga da izgleda. Posle toga nije postojalo.
Ipak, počinje da razmazuje kremu preko celog tela. Ono je to zaslužilo, dobro joj je
koristilo, vešto je u svojim pregibima sakrivalo svaku od svojih četrdeset godina. Maže ga
polako, sa zadovoljstvom, kao da joj je poslednji put. Krema je pre alibi da bi pomazila ovo
telo, da se oprosti od njega. Krema preko levog ramena, zbogom levom ramenu.... Krema
preko kože ispod vrata, zbogom vratu... Preko grudi, nedostajaće bar dvojici-trojici, zbogom,
zbogom...
U svemu ovome postoji ritual i ritual umiruje, slaže stvari. Liči na miropomazanje u
kome pokojnik sam nanosi sveti miro preko svog tela.
Stvari mogu da izgledaju i veselo. Jedna žena odlučuje da se ubije na najstaromodniji
način, bacajući se sa visine, sa poslednjeg sprata hotela, i već sat i više vrši sve one glupe i
sujetne ženske stvari. Biserna krema protiv bora ispod očiju, onda da li će da uključi epilator
(ponela ga je za svaki slučaj), onda... Šta joj je u glavi, dođavola. Da li će možda da izlazi?
Bolje rečeno da li će izlaziti kroz vrata ili kroz prozor, ipak?
Setila se kako je pre nekog vremena pronašla onu priču iz 1940. godine o pripravniku
fotografu u jednim njujorškim novinama i njegov slučajni snimak žene koja se baca s prozora
hotela. Tada je čak napisala pesmu kako je žena sa fotografije „još uvek živa između devetog
i osmog sprata” i da će zauvek ostati tamo, iznad glava dvojice posetilaca kafea ispred
hotela... „Mrlje kafe po trotoaru su još u šolji”, tako se pesma završavala.
Diže kofer i spušta ga na bračni krevet, otvara ga i pažljivo iz njega vadi zelenu retro
haljinu s niskim strukom, prostire je preko čaršava. Jednom su joj rekli da u njoj liči na
Tamaru de Lempicku. Obožavala je zeleno.
Zaustavimo se (kadar) kada je ona sa obe noge stala na okapnicu, malo nespretno,
lepa je, dole ljudi počinju da se okreću, da se skupljaju, šapuću i gledaju uvis. Još se pitaju da
li snimaju film ili će samoubistvo biti stvarno. Rani septembar je počeo da šara vrhove
drveća. Odozdo se nikada ne primeti. Uskoro će se neko javiti policiji ili Hitnoj pomoći. Koja
služba u ovom gradu je zadužena za samoubistva? Nije to zamišljala baš tako... Jednostavno
bi da je ne uznemiravaju. Da li da izigrava da se popela na prozor da bi obrisala neku
nevidljivu fleku sa spoljne strane? Gluposti, ko briše prozore u svojoj hotelskoj sobi...
U tom momentu televizor koji sve vreme zuji odjednom ubacuje vanredne i
uznemirujuće zvuke, čuju se vriskovi, preplašeni glas spikera, izgleda da se nešto užasno
desilo, sa prozora se vidi samo deo ekrana, izbezumljeni ljudi po ulicama, avion koji udara
u... ne može biti... Ovo se dešava u istom gradu. Silazi sa okapnice (prema sobi). Otvara
vrata, sa prozora u hodniku se jasno vidi kovitlanje dima na zapadu, kod nebodera
Trgovinskog centra, posle se čuju bezumni urlici hitne pomoći, vatrogasnih kola, policijskih
automobila, nisu za nju... vraća se u sobu.
Dva dana kasnije i dalje sedi ispred televizora, već je kod kuće, ponovo gleda iste
slike, ljudi koji iskaču kroz prozore gorućih nebodera. Ne može da odvoji pogled od tih tela
se što se grče. Osećaj je skoro fizički, kao da svaki put skaču s njenim telom, trenje kroz
vazduh, bacakanje ekstremiteta...
Tako počinje drugi život M. K. Na neki način on se rodio iz jednog masovnog
samoubistva. Bez obzira na to što će godinu i više dana posle toga ona živeti skoro normalno,
ta je slika nikada nije napustila. Nikada neće razumeti kakav je to bio znak - nekoliko stotina
ljudi odjednom bacilo se sa prozora da bi zaustavili njeno jedino i već rešeno bacanje.
Ubiće se (baciće se sa prozora nekog drugog hotela) skoro dve godine kasnije,
neuznemiravana, sredinom jula. Dana, u kome se ništa vanredno neće desiti.
 Bog imena

onog avgustovskog poslepodneva kada mi je palo na pamet da to učinim, to mi se - ko

zna zbog čega, učinilo bezrazložno, protivprirodno. Da bih opravdao sebe, moram reći da
nisam bio sam i na neki način sam bio izazvan. Sve je počelo od jednog mirnog razgovora o
imenima sa mojim prijateljem, neobičnim tipom koga bih voleo da zovem Gaustin, kao što
sam ga zvao i na drugim mestima. Sedeli smo u hladu njegove sobe uz bocu džina, more je
šumelo iza spuštenih roletni i duh (bolje reći džin) ovih poslepodnevnih dijaloga sve više nas
je ošamućivao. Od Adama, koji je imenovao, preko urođene pravilnosti imena prema
Platonovom Kratilu do javnih i tajnih etimologija, sve se mešalo u ovom razgovoru, dolazili
su i odlazili autoriteti. U jednom momentu se čak pojavila moja baba sa svojim magijskim
„маать-матмаать” kako je dozivala pčelu maticu. Ova žena sa sela koristila je drevnu
indoevropsku „mat” da bi nagovorila maticu da se vrati u košnicu. I svaki put joj je uspevalo.
Volim ovaj primer, jer je apsolutno istinski i uvek mi je pri ruci kod raznovrsnih sporova.
Osim toga skriveno sam ponosan i očigledno tužan, jer je moja baba verovatno bila poslednja
osoba u okruženju koja je u govoru koristila indoevropski jezik, a ja nisam uspeo da je u
svemu raspitam dok je bila živa.
Naš razgovor o imenima postepeno je dobijao ubrzanje i strasti. Nastao je spor oko
toga - koje je najveće ime. Najmoćnije, najpopularnije, najčešće izgovarano. Odlučili smo da
svako smisli u sebi jedno ime, da se kladimo i posle da proverimo gde, gde... naravno, na
Guglu. Vukli smo šibicu ko će biti prvi. Nikada nisam bio Tiheov ljubimac, tako da sam
prećutno prihvatio pravo na Gaustinov prvi pokušaj. Otvorio je svoj mali plavi laptop od
koga se nikada nije odvajao, ušao je u Gugl, zadržao se nekoliko sekundi kao da se dvoumio
koje ime da izabere... Tri kratka kucanja, Enter i onaj tanki osmeh kojim kao da se izvinjavao
zbog svoje nadmoći. Bog, ili tačnije God. Dođavola, u stvari Bože, ovo slovno sveto trojstvo
se vrtelo u mojoj glavi. Ne traži se bog zna kakva pamet da bi se setio da će to biti
najplodnije ime. (Evo, do sada mi se četiri puta javilo.)
Kako god bilo, na Guglu se Bog pojavio tačno 611.000.000 puta i slovima šeststo
jedanaest miliona. U tom momentu nisam znao da li je to mnogo ili malo. Koji je broj
dovoljno veliki ili dovoljno mali kada se odnosi na Boga? Gugl je jednostavno brojao hladno
i sistematski, kalkulisao je postojećeg. Da izbrojiš Boga, da baciš mrežu na njega ipak, bilo je
svetogrđe. U onom tonućem poslepodnevu Gaustin i ja smo bili načisto sa tim. Ti si na redu,
trgao me Gaustinov glas. Kada je nervozan, skoro da viče. Nije potrebno da spominjem da
sam bio svestan neuspeha svog koraka. Koje će ime prevazići božije. Grehota je čak da to i
pomisliš. Ali očigledno, greh ovog poslepodneva postajao je sve gušći, obogaćen plavkastim
dimom naših cigareta. I onaj lagani miris sumpora od šibica.
Gugl čeka kao pas, sa poluotvorenom gubicom, kao što mi se tada učinilo, da
dobacim ime čije će koske da baci ispred mene. I tačno u tom momentu, siguran sam da me je
đavo ćušnuo, palo mi je na pamet da ovoj pasmini bacim jedno ime: Google. Pustiti tražilicu
da traži samu sebe je u najmanju ruku bezrazložno i protivprirodno, kao što sam kazao na
početku. Isto je kao da nateraš zmiju da ugrize sopstveni rep. Mačka da hvata sopstvenu
senku, da pustiš psa da prati sopstvene tragove. Priroda ne prašta slične stvari. Pritiskajući
Enter očekivao sam da će se nebeskoplavi ekran ispred nas i iznad nas pocepati po sredini
jednim nemilosrdnim apokaliptičkim Shutting down. I da se svet restartuje.
Ništa se nije pocepalo, niti eksplodiralo. Guglu je bilo potrebno uvredljivo kratkih
0,09 sekundi i to narcisoidno... ne ide da kažem kopile, sa ta dva oca... ta narcisoidna
životinja bez stida je pljunula 2.810.000.000 puta svoje sopstveno ime. Da li je to bio novi
bog imena? Gaustin nije mogao da veruje svojim očima. Njegova, do malopre, sigurna
pobeda u opkladi sa lakoćom je isklizavala. Istom - da ne kažem „nepodnošljivom” -
lakoćom kojom je Gugl pobedio Boga. Bez boja, bez apokalipse, bez potresa.
Sedeli smo Gaustin i ja u poslepodne koje je nestajalo bez tragova i sve jasnije smo
shvatali da više ništa u ovom svetu imena neće biti isto. A nas dvojica bili smo na strani onih
koji su izgubili opkladu.
P.S. Naravno da ovi brojevi odgovaraju vremenu kada je ova priča napisana.
Proveravam sada na Guglu i vidim da su brojevi već različiti. Kada budete čitali sve to
sigurno će biti posve drugačije. Ali u praksi odnos je sačuvan.

P. P. S. Dok sam ponovo iščitavao ovu priču odjednom sam uvideo slepilo (oksimoron
je tačan) koje nas je obuzelo onog poslepodneva. Brojali smo Boga u jednom uskom
hrišćanskom svetu, okrenuli leđa svim ostalim svetovima, Gaustin više nije tu, ali odlučio
sam da će biti pošteno da uradim još jedno prebrojavanje. Obratio sam se jednoj prijateljici
koja je ekspert arabistike i islama s molbom da uradi upite. Prilažem podatke sa njenog
pisma.
 Alah se pojavio u roku od 0,33 sekunde sa čitavih 1,340.000.000 (1 milijardu i 34
miliona) puta. Gugl, što na arapskom može da se čita kao džudžal pojavljuje se oko
44.000.000 (44 miliona) puta. Iz rezultata je očigledno da Alahu Akbar.

Iz rezultata se vidi da je višeboj između guglova, džudžala i bogova sa promenljivim

rezultatima, a ja ne znam na čijoj sam strani. Gaustin koji razgovara i sa Guglom, i sa
Gospodom, sada se sigurno odnekud smeje.
 Ćerka

u voz je ušao sredovečni muškarac, koji je u rukama nosio, kao što se nosi dete,
veliku krpenu lutku obučenu u dečju jaknu.
- Oprostite, da li ima dva slobodna mesta?
Ostali putnici u kupeu su se pogledali, ali nisu odgovorili.
- Izvolite - kazao sam i pokazao mu mesto naspram sebe - ali je jedno.
- Nema veze, ona će mi sedeti u krilu.
Skinuo joj je jaknu, namestio kosu, smestio je na kraj sedišta i seo pored nje. Posle ju
je prebacio u krilo. Ostali iz kupea jedan po jedan su izašli da bi potražili mesta negde
drugde. Ostali smo samo nas dvojica, u stvari nas troje.
- Kako se zove? - upitao sam.
- Hajde, reci čiki kako se zoveš. A?
Lutka je ćutala.
- Kaži, Ma-rii... Zove se Marija. Stidljiva je. Takva su deca u ovom uzrastu.
- Zdravo, Marija. Koliko imaš godina?
- Pet - odgovara otac. - Samo što ne voli mnogo da priča. Je l’ da? - osmehnuo se i
čačnuo je po nosu. Nos joj je bio savršeno roze dugme. - Hoćeš li da sedneš pored prozora?
Hajde, milo moje. Daj da vidimo sada šta to ima napolju? Ooo, vidi ovu kravu kako nas
odvažno gleda, a ono magare tamo, da li ga vidiš? Ne, ne, malo dalje, pored onog drveta.
Onda su počeli da broje koliko će krava, magarića, kokošaka i ovaca videti iz voza.
Onda im se sreća osmehnula i videli su rode koje su još obilazile ugarene njive kasnog
avgusta... On joj je ispričao jednu staru priču o rodi i lisici. Veoma voli takve bajke,
namignuo je saučesnički meni. I uopšte svakakve priče. U tom momentu nekakva tetka je
grunula u kupe, bez pozdrava, ostavila je svoj kofer, zagledala se u muškarca koji je
razgovarao sa lutkom, ponovo uzela kofer, ponovo otvorila vrata, siknula jedno izopačeni i
izašla uz tresak. Muškarac je stavio ruke preko ušiju deteta, zagrlio ga i sa nelagodnošću se
osmehnuo. (Uši su joj bile dve duge sedefaste školjke.)
- Ljudi ne vode računa šta pričaju pred decom. - Dugo su tako sedeli, a ona se
šćućurila uz njega.
 - Prispavalo joj se, spavaj, milo, spavaj.
Pažljivo ju je smestio na sedište i prebacio preko nje jaknu.
Videlo se da muškarac želi da mi kaže nešto, ali nije znao kako. U tom momentu je
ušao kondukter, klimnuo je glavom, bacio rasejan pogled prema detetu koje je spavalo ispod
jakne, proverio je karte i izašao. Uopšte nije primetio, uzdahnuo sam. Sve vreme sam sedeo
kao na iglama da slučajno ne izbije skandal, da skloni jaknu, da vidi ko spava ispod nje, da
opsuje i pozove obezbeđenje voza. Shvatio sam da je moj strah izazvan najviše zbog... deteta
tj. lutke. Nisam hteo da joj učinim ništa loše. Ovde je vreme da kažem da sam ja sasvim
normalan, bez obzira na to što pišem priče. Znam da to opterećuje stvari, ali sve ostalo je
sasvim u redu.
Malo kasnije muškarac se ipak osmelio da krene. Pogledao je dete i direktno je kazao
da ima molbu, ali će razumeti ako ga odbijem. Podržao sam ga da nastavi. Govorili smo
šapućući da je ne bismo probudili.
- Moram u bolnicu - kazao je - ona još uvek ne zna. Ovde imam neke kvrge, doktori
su rekli da će biti kasapljenje, ne zna se koliko posle više od mesec dana terapije. Da nije bilo
nje, sve bih batalio.
Muškarac je namestio jaknu kojom je bila pokrivena, zagrnuo joj je ramena.
- Neću da ulazi sa mnom. Neće izdržati, nije to za nju. A sama uopšte ne može da se
snađe, i vi vidite kako je.
- Zar nema neko...
- Nikoga nema, njena majka nas je napustila... Ostali smo samo nas dvoje.
Nisam razumeo da li je preminula ili ih je ostavila. Nisam pitao.
- Možda privremeno u nekom domu - kazao sam - shvatajući u trenutku svu
apsurdnost predloga.
- Išao sam, pitao u nekoliko... razumete je l’ da... Nigde nisu hteli ni da čuju. Govorili
su da sam lud, u registrima ne postoji takvo dete. U jednom mestu čak su na nas pustili pse.
Marija, jadna, jako se uplašila.
Neko vreme smo ćutali, padao je mrak.
- Vidite, vi ste jedini koji je hteo da priča s njom. Da li mogu da je ostavim...
privremeno?
Pitanje je postavio u celoj svojoj direktnosti čovek u bezizlaznoj situaciji.
- Da li može... na mesec ili dva... Ona ne pravi nikakve probleme, čak i ne jede... Ja ću
vam, naravno, ostaviti novac... Njoj je dovoljno samo da zna da nije sama. Možete da joj
nešto pričate, da joj čitate bajke. Ona sve razume... Može li?
 Sedeli smo nepomični nekoliko minuta. U kupeu je postajalo mračno, nismo upalili
svetlo. Muškarac je morao da siđe na sledećoj stanici, u gradu gde je bila zakazana operacija.
Sigurno sam rekao da. Muškarac je napisao na jednom papiriću svoje ime. Ime
bolnice, odeljenja i lekara koji će ga operisati. Dao sam mu svoj telefon i obećao sam da ću
mu se javiti posle operacije i da ćemo doći u posetu. Rekao sam da ću izaći da popušim
cigaretu. Ostavio sam ih da se oproste. Nije je probudio već je samo nameštao jaknu preko
nje. Voz je stao. Ustao je, obukao se, nije odvajao pogled od nje, pomogao sam mu da skine
prtljag i tada sam primetio koliko je mršav. Uspeo je da siđe u poslednjem momentu i stao je
ispred prozora kupea. Prebacio sam se na njegovo mesto pored deteta i mahnuo mu. Podigao
sam palac da će sve biti u redu, voz je krenuo i muškarac je ostao u mraku.
Kada smo stigli u Sofiju, podigao sam pažljivo devojčicu, bila je još pospana i samo
je naslonila glavu na moje rame. Uzeo sam u drugu ruku obe torbe i izašao iz voza.
Od tada su prošle dve godine. Otac je preminuo sutradan posle operacije. Marija već
ima sedam godina i dok završavam ovu priču ona se igra na podu pored mene.
 O Henri!

Božićna priča

Ne verujem u Božić. Tako je zvučao opori odgovor prvog od nekolika prijatelja

kojima sam se javio s potajnom nadom da će se bar jedan od njih pretvoriti u mog Ogi Rena,
nasmešiti se i reći: pozovi me na ručak i dobićeš jednu sasvim istinitu božićnu priču. Ko
uopšte veruje u Božić, naježio se moj prijatelj, osim nekoliko miliona prevaranata-trgovaca.
Ovo je najveća narudžbina, ovo je... strukovni praznik, najveća reklamna kampanja. Znaš ko
je izmislio rumenog Božić Batu, je l’ da? Izmislila ga je Koka-Kola. Tvoj Božić Bata je
jednostavno lice sa reklama, halo..., halo...
Rekao sam da veza nešto prekida, da ćemo se čuti drugi put i spustio slušalicu.
Dođavola, a hteo sam samo jednu božićnu priču.
Pokušaj sa dvojicom drugih prijatelja nije bio ništa bolji. Prvi je, kao čovek koji
odnedavno praktikuje pravoslavlje, skoro šapćući rekao da je Božić najmasovnije dečje
poklonjenje pred idolima, pred samim zlatnim teletom. Drugi je, pravi cinik, jednostavno
nazvao dobrog starca pedofilom, a čitavu tu praksu sa poklonima - legitimnim načinom da na
svojim kolenima na kratko držiš neku devojčicu ili dečaka. Nešto što je već Božić Batama
zabranjeno u nekim protestantskim zemljama. Sexual harassment, završio je kao da mi je
poželeo Merry Chrismass.
Bili su u pravu, naravno. Išao sam sporo duž Grofa,7 pored zadriglih idola što su
plesali čoček ispred radnji i prodavnica girosa kod Popa,8 pored tezgi s girlandama i malim
veštačkim jelkama na rasklapanje. Božićna laka industrija je viksala punom parom i ako bi
sada odjednom počeo da pada sneg, bio bih siguran da to nije nikakvo čudo, već sintetička
morska pena, promocija veštačkih pahuljica itd. Pa da si Pol Oster, teško bi u sličnoj situaciji
napisao pravu božićnu priču. Jasno je da nailazi strašna kriza božićnih priča. Časopisi traže, a
pisci ne mogu, prava revolucionarna situacija. A tržište, ako je snalažljivo, moralo bi što pre
da razradi nastali vakuum.

7 Ulica grofa Ignjatijeva jedna je od glavnih i najprometnijih ulica u Sofiji. - Prim. prev.
8 Spomenik Patrijarhu Eftimiju, u gradskom žargonu „kod Popa”, kultno gradsko sastajalište mladih - Prim.
prev.
 Zamislio sam kako ulazim u mesaru, pored koje sam upravo prolazio, i pitam: da li
imate svežu božićnu priču? Kasapin (pardon, mesar) smeši se svojim krupnim zubima:
svinjsku ili teleću želi gospodin? Gospodin, naravno, želi svinjsku, od buta, jeste. Koliko da
vam isečem? Na brzinu računam rezervisano mesto u novinama i odgovaram: dve kile. Dve i
trista, mrmlja on, da ostavim ili... Ostavite, odgovaram velikodušno, urednici će ga secnuti
ako im se učini da je suviše. Čista posla, kasapska.
Ili pak prelazim sa druge strane trotoara i zaustavljam se kod mog starog prijatelja
Gaustina, bukiniste, antikvara koji je specijalno za Božić poređao na tezgu još nenapisane i
neobjavljene božićne tekstove. Iz koje godine ti treba, pita Gaustin poslovno. Hoću nešto od
pre Devetog,9 izgovaram priglupo. Pa ionako posle Devetog Božić ne postoji, odgovara mi on
nadmeno. Imam jednu za tebe, iz ’37. godine, jaka od početka do kraja i sa predosećajem za
čudo. Kopa po jednoj kartonskoj kutiji pod tezgom i dodaje mi, naravno, kutiju cigareta
„tomasjan” iz trideset sedme, tvrdo pakovanje, bez filtera, duplo prečišćenih. Unutra je, kaže,
znaš kako da je izvučeš. Halo, cigarete si maznuo iz druge priče, hoću da dreknem, ali i sam
Gaustin to zna, mahne rukom i ljubazno se okreće ka sledećoj mušteriji.
Eto, to ja zovem pravom svečanom pijacom, božićne priče se prodaju na kilo, tople
kao đevrek, posut susamom ili makom, kao pečeno kestenje, kao kuvano vino s đumbirom i
cimetom. Ovde, dragi čitaoče, priča napušta makova/susamova polja čarolije i vraća nas opet
među tezge „Grofa” gde kasapi prodaju samo svinjetinu, bez njegovih priča, a bukinisti - pre
svega onog masnog božićnog monopolistu Dikensa. I niko od mojih prijatelja se ne zove Ogi
Ren.
Nije mi preostajalo ništa drugo osim da iskoristim jednu staru tehniku za
izmamljivanje priča, koju sam koristio i ranije u bezizlaznim situacijama.
Prošetao sam se još malo, kupio sam jedne novine za pčelare i upao u idealni kafić za
lovljenje priča. Uštedeću konkretniju informaciju o njemu da se ne napuni lovcima pa da
uplašimo divljač. Bitno je da su stolovi relativno blizu jedan pored drugog, a muzika je
sasvim diskretna i satima možeš da sediš, što sam i radio, nevidljiv poput posude za šećer i
pepeljare. Jedno uvo zaboravljeno kao stari šešir. Najbitnije kod hvatanja priča jeste da ni u
čemu ne ličiš na lovca. Zato sam kupio ovaj blagi, starački dobroćudan časopis Pčelar i
košnica. Uostalom, kupujem ga svake sezone, a čini mi se da tako i izlazi. Seo sam za sto u
uglu, leđima okrenut čitavom lokalu, blaženo sam ispružio noge, nabio nos u novine i čekao.
Zimsko popodnevno sunce milelo je duž prozora kao ugrejana muva. Naručio sam običan
biljni čaj. Jedan savet. Lovac bez iskustva bi naručio crni rum i burbon i srodna piščeva sujeta
9 Deveti septembar 1944. godine. - Prim. prev.
odrubila bi mu glavu: nikakav piščev miris, jer priče odmah uspevaju da nanjuše zamku. Kraj
svih saveta. Pročitao sam polako jedan članak o zimskoj nezi pčelinjih rodova, posle o
čuvanju meda, pčelinjeg voska i propolisa. Imao sam osećaj zadovoljstva čoveka leđa
okrenutih svetu s njegovim predbožićnim haosom, koji posmatra svoje mirno uspavane pčele.
Osećao sam se nevidljivim i nevinim kao tučak, ali nisam zaboravljao zbog čega sam ovde.
Za sada - ništa. Nekoliko razgovora o nailazećoj epidemiji gripa o kojoj je pisalo u današnjim
novinama (moje nisu pisale), o franšizi Veliki Brat, da se izgleda pojavila kao knjiga, autor
nije Bugarin, a odozgo piše „neko vas posmatra”... Neko vas posmatra, zlurado sam pomislio,
ali se nisam usudio da se okrenem. Iz principa. Ionako je voajerstvo uva, koje ja koristim
dovoljan greh, pa sam čuvao nevinost svog oka. A i imaginacija ovako bolje radi.
U tom trenutku, neposredno pored mojih leđa, za sto-lom iza mene koji dobro znam,
čuo sam repliku koja je prigušila žamor iz pozadine i naterala me da naćuljim uši. U prvi mah
- ništa naročito, najobičnija replika iako izgovorena na engleskom: O Henri, tako se radujem
što smo zajedno...
Iznenadio sam se što nisam primetio kada je ovaj par ušao, sigurno sam bio negde kod
košnica. Neobično je bilo (osim engleskog koji nije osnovni jezik ovog kafića) što nisam čuo
Henrijev odgovor i ispoljavanje radosti zbog susreta. Posle je ženski glas rekao da, iako je
prošlo manje od mesec dana, tako je navikla na te susrete da ne može da... Upravo u tom
trenutku konobarica je nervozno tresnula pred mene drugi čaj i ja sam propustio kraj
rečenice. Posle toga je, međutim, ponovo usledila mučna pauza. Ovaj razgovor nije bio
normalan. Zbog čega, dođavola, Henri nije odgovarao.
Da li je bio ljut pa je ćutao, ili je tiho šaptao. Sinulo mi je da je možda gluvonem, da
čita s njenih usana i da joj odgovara gestovima. Da, da - rekao je ženski glas. Pauza. Pa
ponovo: da - razvučeno uz prizvuk tuge. Pa onda: Već možemo jedno drugom da nazdravimo,
je l’ da? Nisam čuo zvon čaša. Razgovor, ako je ovo uopšte moglo da se nazove razgovorom,
održavan isključivo njenim glasom, nastavljen je uz žaljenje da neće biti zajedno za Božić, da
tako mora biti i da tu ništa ne može da se uradi, jer je ovaj Božić izuzetno bitan njenoj majci i
ona mora da ostane, ali će se čuti svakog dana, a onda se nikada, ama baš nikada neće
razdvojiti na više od nekoliko sati.
Kada je, međutim, počela da opisuje kafić u kome su sedeli i kako je on sasvim blizu
njene kuće, to mi se učinilo stvarno preterano. Jadni Henri, nije bilo dosta što je bio gluv i
nem već će se ispostaviti da je i slep. Priznajem, nisam izdržao i po prvi put sam pogazio svoj
princip. Polako sam okrenuo glavu - tamna kosa na razdeljak, predivan vrat, lepo rame, baš je
srećan taj Henri, bez obzira na to što ne može da vidi svoju sreću. Okrenuo sam se još malo
gazeći kompletno svoje dostojanstvo lovca ne bih li na tren ugledao njenog ćutljivog
sagovornika, ali, tamo nije bilo nikoga. Henri je ispario, ako je uopšte bio tamo. Žena je
sedela za stolom iza mene i nastavljala je da čavrlja. Upitala je šta vidi iza prozora njegovog
kafića, tiho se nasmešila, onda je nemarno rukom prošla kroz kosu i tek sam tada ugledao
slušalice i minijaturni mikrofon. Izvinio sam se u mislima Henriju zbog pripisane gluvoće,
nemosti i slepila. Telefonski razgovor se nastavio još dva-tri minuta. Shvatio sam da je u
Njujorku, odakle je govorio Henri, sada jutro i da je to nekakav njihov ritual, ljubavni
sastanak istovremeno na oba mesta, u dve različite vremenske zone. Na dvadesetak minuta
sastajali su se popodne i ujutro. Henri je tu s njom pio svoju prvu kafu u ovom zadimljenom
kafiću dok je u isto vreme ona sedela tamo sa njim, negde u Bruklinu, ispred svog poslednjeg
martinija za taj dan (to je pila, sa dve trešnje). Na trenutak sam se zapitao da li i u onom kafeu
neki bruklinski lovac ćulji uši prema jednom muškarcu koji razgovara s nekakvom
nevidljivom, ćutljivom ženom. I da se nije okean, koji je razdvajao ovaj par, na nekoliko
minuta povukao i pretvorio u par vodenih kapljica na stolu, prosutih nepažnjom konobarice,
tamo ili ovde, svejedno. Postalo mi je prijatno i toplo, božićno i sentimentalno, s
nagoveštajem čuda, što bi rekao Gaustin. Znam da je nedopustivo za jednog lovca da se
razneži, da priča samo to čeka da bi šmugnula kao srna u šikaru i da se zauvek izgubi.
Zaboravio sam u ovom slučaju da sam lovac i priča je učinila nešto što mi se veoma retko
dešava - prišla mi je i blago mi liznula uvo. Evo kako.
Nekoliko minuta pošto je razgovor završen i žena najverovatnije ispijala svoj martini,
čuo sam ponovo njen glas - ovoga puta bio je odrešit, na bugarskom i odlučan. Javljala se
agenciji za avionske karte i ispostavilo se - pravo čudo (kao što je i sama uskliknula) - da
imaju jednu vraćenu kartu preko Londona. Na sam dan dvadeset i četvrtog slećem u Njujork!
Rezervišite mi kartu po svaku cenu, samo da podignem novac i dolazim - bilo je poslednje
što je izgovorila. Ustala je, obukla se užurbano, ostavila je novac na stolu i utonula u rani
decembarski sumrak.
Pomislio sam da moram odmah da potrčim za njom, da je stignem i da joj kažem da
batali ovu kartu, jer sam već znao kraj priče, znao sam kakvi su darovi prokletstvo. Sekunde
su se kotrljale i ja sam postajao sve neodlučniji. Imam li ja pravo da ulazim u tuđe priče,
utoliko više ukoliko se još nisu desile. Bilo mi je potrebno nešto žešće posle ona dva čaja,
naručio sam dupli burbon i po prvi put konobarica me je pogledala sa simpatijom. S tim se
njeno učešće u ovoj priči iscrpelo.
Evo kako su se stvari dalje razvijale. Žena uspeva da ode u banku i podigne novac,
kupuje kartu i dva dana kasnije uspeva da otputuje. Pre toga objašnjava svojoj majci zbog
čega neće biti s njom na Božić. Henriju ni reč. On, sa svoje strane, pošto je razgovor završen
ostaje u onom kafeu još nekoliko minuta i postaje svestan da će doneti odluku, uprkos svim
pravilima, po prvi put u svom životu. Ovog trena će pozvati aerodrom, posle će se javiti svom
šefu, ali prvo na aerodrom, otkazaće sve za Božić i sleteće u ovu nepoznatu balkansku
prestonicu. To će biti njegov božićni poklon, totalno iznenađenje. Tvoja prva muška odluka,
Henri, čestita sebi i naručuje dupli burbon. Sati je jedva devet, što navodi konobaricu po prvi
put da ga pogleda prekorno. I ona će se mimoići sa ovom pričom, jer se Henri izgleda zaista
zacopao. U jednu nevidljivu ženu s druge strane Zemlje.
Vidim nju kako tumara u njujorškom sumraku uoči Badnje večeri, na kraju uzima
taksi, izgovara adresu i za manje od sata ona je ispred jednog bruklinskog ulaza. Pada joj
nešto na pamet, osvrće se i malo uz ulicu se utapa u meku svetlost jednog kafea koje joj se
čini tako poznatim, kao da je samo pre par dana tamo ispijala svoj martini. Ulazi, seda za
jedan sto blizu prozora, vadi svoj telefon, naručuje martini. Sada će mu se javiti da na kratko
siđe dole. On, naravno, neće poverovati, ali...
Vidim ga sasvim jasno kako tumara u sofijskom sumraku uoči Badnje večeri,
mimoilazi se s bučnim gomilama mladih ljudi, gleda papirić sa adresom u svojoj ruci i čudna
slova kojima su ispisane table sa imenima ulica, zaustavlja nekoga, pita ga. Onda ugleda onaj
kafić koji su mu opisivali pre nekoliko dana, u kome je, tako mu se čini, bio pre nekoliko
dana. Odlučuje da sedne i da joj se odavde javi i da joj kaže da je čeka u kafiću preko puta
njene kuće. Ona, naravno, neće poverovati, ali...
Sada, međutim, ima još tri dana do Božića. Jedino što pouzdano znam jeste da ću ja
Badnje veće dočekati ovde. I ako posle drugog čaja uđe jedan srećan i smeten mladi
muškarac, sedne za sto iza mene, ukuca neki telefonski broj i kaže: This is Henry, my love...
I uz pritvornu ležernost kaže da je čeka u kafiću ispred njene kuće, a ona smogne snage da
samo izgovori: O, Henri..., to znači da se božićne priče ipak ostvaruju. Bez obzira na to što su
to priče o mimoilaženju. U tom mimoilaženju ima više ljubavi nego u svim susretima ovoga
sveta, ako vam se, naravno, ne čini isuviše sentimentalno. Ali, za Božić je dozvoljeno. Je l’
da, O. Henri?
 Za Loru

zbilo se prvog dana 2000. godine, koja je, prema jednima, imala da bude poslednja
ovog veka ili poslednja sveta - prema drugima. Kako god bilo, ako je bio kraj, počinjao je na
prekrasan način. Sofija pod debelim snegom. Sećam se da je bio neuobičajeno čist i svet je u
nekom smislu izgledao novorođen. Prvi januar je uvek teško preživeti, moraš da raščistiš sa
celokupnom nejasnoćom nečega što pretenduje da je početak, a u stvari je najobičnije
slobodno poslepodne posle teške noći. Nije mi se sedelo kod kuće i odlučio sam da izađem,
ulice su bile puste, sneg, spomenuo sam, neverovatan. Žurio sam da uhvatim svetlost i ne
mogu da objasnim zbog čega sam se uputio ka kući Javorova. 10 Tamo je bila redakcija
Literaturnog vesnika, ali ko je toliko lud da ide na posao prvog januara?
Reč „redakcija” bila je nešto veća od same prostorije u kojoj su se posle mnogo
tumaranja smestile novine. Sobičak dugačak tri i širok dva i po metra, zatrpan novinama,
jedan pisaći sto i stari kompjuter. Ali zato u kakvom domu! Govori se da je upravo iz tog
sobička, one novembarske noći ili jutra 1913, istrčala služavka vičući: „Gospođa se ubila!
Gospođa se ubila!” Kuća s mračnom legendom u kojoj se - osim podstanara Javorova i Lore -
ubio i sam vlasnik nekoliko godina kasnije, obesio se o gredu u potkrovlju. Kuća u kojoj uvek
imaš nešto u vidu.
Upravo tog poslepodneva, prvog januara fatalne i 2000. godine kraja veka, iz nejasnih
razloga našao sam se u do pojasa zavejanom dvorištu Javorove kuće, u kome nije bilo tragova
stopa. Otključao sam kapiju, teško sam je pomerio, zagazio sam u sneg, prošao sam ispred
Javorovljevog spomenika, ne pamtim da li sam blago klimnuo, ipak, on je bio deo veka koji
smo ispraćali. Eto, to je zapanjujuće, živeli smo s Javorovom u istom veku. Pažljivo sam
otključao ulazna vrata kuće i na kratko sam zastao u hodniku. Onaj koji je boravio u staroj
kući zatrpanoj snegom zna o kakvoj se zverskoj tišini radi, sa naprslinama kojekakvih
šumova.
Otključao sam vrata novinskog sobička, iznenađujuće urednog i tihog. Samo je na
praznom okruglom stolu ležala bela koverta. Prišao sam i ukočio se. Na koverti su lepim
rukopisom bile napisane samo dve reči: „Za Loru”. Postoje takvi trenuci kada nešto zaškripi

10 Pejo Javorov (1878-1914), bugarski pesnik simbolista, jedan od najvećih pesnika 20. veka - Prim. prev.
u mehanizmu vremena, na sekund se poremeti dok se ponovo ne namesti. Da li je to bio kraj
dvadesetog veka ili njegov početak? Ili su se spleli kraj i početak kobne 2000. godine. U
čistom snegu nije bilo tragova ni čoveka, a ni zveri, koji bi ostavili pismo. Zasigurno sam bio
prvi ovogodišnji posetilac u tom domu. „O, puti i priviđenje svetlo...”
Nekoliko sekundi, toliko traju ova čudesa, posle sve dolazi na svoje mesto. Pa
naravno, korektorka naših novina zove se Lora i najverovatnije joj je neko krajem decembra
ostavio tekstove.
Pališ lampu, pališ cigaretu dok ovo poslepodne odlazi s dimom. Nikada ne bude
potpuni mrak kada ima snega. Niti je do te mere besmisleno u prvom danu godine posle
sličnih poslepodneva. U stvari, sada postajem svestan da nisam otvorio pismo na stolu niti
sam upitao našu Loru da li je pismo bilo njoj namenjeno. A šta ako nije?
 Višnjev čaj

U danu u kome je morao da dobije onaj famozni znak, koračao je ubrzano

uobičajenom maršrutom. Moramo da podvučemo da je ova celishodnost koračanja pre bila
navika nego potreba. Nekakav neobičan alibi. Izgledao je kao čovek koga očekuju hitni
slučajevi i susreti koji ne trpe odlaganje, čak je nervozno gledao na sat i postepeno je
ubrzavao tempo. Krajnji cilj ovog poslovnog koračanja bio je uvek jedan te isti - radnjica za
cigarete. Namerno je izabrao onu udaljeniju, na nekoliko raskrsnica od njegove kuće. Bilo je
bar tri razloga za ovakav izbor: bila je dovoljno udaljena za jednu dužu šetnju, počinjala je da
radi pre svih u kraju, a u osmehu prodavačice bilo je nečeg posebnijeg, van uobičajene
ljubaznosti. Ili mu se bar tako činilo. Uzimao je cigarete, osmehivao se rasejano i onda istom
užurbanošću kretao nazad. Nigde ga niko nije čekao. Napustio je izdavačku kuću pre više od
pola godine da bi se u potpunosti posvetio pisanju. Njegova prva knjiga pripovedaka izazvala
je pre nekog vremena, za ovdašnje uslove, neverovatan utisak i to mu je ulilo smelost da
napusti robovsko čitanje tuđih rukopisa i da pruži svom talentu potrebno vreme. Zatvorio se u
kuću, prekinuo je poslovne sastanke, a posle i prijateljske. I... ništa. Nijedan objavljeni red.
Nijedno objavljeno slovo tokom šest meseci. Čak su ga polako otpisali i časopisi iz kojih su
ranije uporno telefonirali. Nejasni osećaj krivice i neuspeha vrzmao mu se po glavi i sada,
terajući ga da ubrzava korak, kao da ga čeka kompjuter napušten malo pre kraja pripovetke.
Kasnije će se setiti kako ga je upravo tog dana nešto navelo da se zaustavi pored
ulične telefonske govornice na uglu, pored koje je uvek prolazio. Na zaprljanoj površini
primetio je nešto napisano crnim flomasterom. Prišao je i pročitao: „Otkako sam se udala,
pretvorila sam se u staru ženu.” Rečenica mu se dopala, pomislio je da je to dobar početak za
priču. Žustro je izvadio notes da je prepiše i tek onda primetio da malo niže, ispod rečenice,
miruje broj telefona. Pročitao ga je nekoliko puta da sebe ubedi u očigledno. Bio je to njegov
broj. Za svaki slučaj prepisao je i njega. Osetio se baš glupo, podigao je slušalicu i okrenuo
broj kao da je očekivao da sa druge strane čuje sopstveni glas. Zvonilo je. Stajao je tako oko
jedan minut, hipnotisan monotonim zvukom, onda je polako vratio slušalicu. U rano aprilsko
jutro ulica je bila skoro potpuno prazna, ako se ne računa dama s psetancetom (beli špic),
koja je skrenula iza ugla i minibus koji je dovozio hleb maloj radnji na drugom kraju.
Uglavnom, ničeg sumnjivog.
Izvadio je maramicu i ubrzano počeo da trlja telefonski broj. Izbrisao ga je lakše nego
što je očekivao, očigledno je bio nedavno napisan. Krenuo je i nekoliko puta se naglo
okretao, a da nije bio siguran šta tačno očekuje da vidi. Možda bi bilo bolje da se sakrije u
neki ulaz uz potajnu nadu da će se autor šale vratiti na mesto zločina, ali je odlučio da bi to
bio odraz lošeg ukusa koji dolazi od slabih rukopisa kojih se nagutao tokom godina u
izdavačkoj kući. Na kraju krajeva, vratio se kući da bi sve na miru osmislio.
Seo je, otvorio je notes, zapalio cigaretu i počeo da premeće različite pretpostavke.
Njegov um je radio u obrtajima nepoznatim tokom poslednjih šest meseci. Iščitavao je
ponovo prepisanu frazu, škrabao je nekakve reči, povezivao ih strelicama i počinjao
ispočetka. Osećao je neobično zadovoljstvo, na kraju krajeva ponovo je radio, stvarao.
Nazirale su se tri verzije, svaka apsurdnija od sledeće.
Najcrnja je bila da je totalno odlepio, da je oboleo od neobične forme somnambulizma
ili mesečarenja (ovo drugo zvuči bolje) i kao rezultat toga uveče ustaje, otključava vrata,
izlazi napolje i po telefonskim govornicama ispisuje neobične fraze, potpisujući se
sopstvenim telefonskim brojem. Istina je da je rukopis bio drugačiji, ali kod nekih oblika
šizofrenije čovek možda piše poput drugog.
Druga verzija je uključivala njegovu bivšu ženu koja se odjednom setila njega, vratila
se namerno sa Floride gde je srećno boravila sa svojim drugim suprugom i pripremila
perfidni plan osvete. A to mu se činilo svakako manje verovatno čak i od prve verzije.
Treća varijanta se vrtela oko neostvarenog pisca čiji je rukopis jednom vratio uz
odbijanje objavljivanja. I sada, dan za danom, rečenica za rečenicom, ceo rukopis bi bio
objavljen preko oguljenog uličnog telefona. I uvek bi ispod stajao telefonski broj zločestog
urednika, kao pouka.
Ne, neozbiljno je, pomislio je pošto je ponovo razmotrio verzije. Ipak, morao je da
prizna da mu se fantazija razbuktala posle toliko vremena. Osetio se iscrpljenim i duboko je
zaspao, kako nije spavao već pola godine.
Sledećeg dana se probudio sa prijatnom uznemirenošću da će se nešto desiti. Mali
višnjik u zadnjem dvorištu zgrade (u stvari tačno tri stabla), rascvetao se za jednu noć. Sunce
je sijalo, nekakvi vrapci su živahno lepršali u granama ispod prozora i sve je to činilo da
jučerašnji događaj izgleda svetliji i blago nerealan. Krenuo je uobičajenom trasom do
radnjice s cigaretama i, kako se bližio telefonskoj govornici, sve je više usporavao korak.
Odlučio je da se ne zaustavlja, prošao je pored nje sasvim sporo. Nije bilo novog natpisa.
Osetio se prevarenim. Prema svim pravilima, moralo je biti novih znakova, još tragova. Neko
je zaustavljao igru na samom početku. Ušao je u radnju primetno skrhan, naručio je
uobičajene dve pakle cigareta i dok ih je sklanjao u džep devojka iza tezge je tiho kazala:
- Zamolili su me da vam nešto predam - i dodala mu je malu kovertu.
- Kako ste znali da je baš za mene? - malo razdraženo je upitao.
Na bledoružičastoj koverti (o, užasa!) jasno se videlo njegovo ime.
- Tako mi je rekla... žena... Znala je da dolazite ujutro - devojka se primetno zbunila. -
Čitala sam vaše pripovetke... vašu knjigu. Ne izgledate baš mnogo kao na slici...
- Kako je izgledala ta žena?
- Pa... malo neobičnija... ne znam. Ne pazari ovde.
Na nesreću, baš tada su ušle nove mušterije, on je zbunjeno zahvalio devojci i krenuo.
Stiskao je pismo u džepu i odlučio je da ga ne otvara pre nego što dođe kući. Kada je ponovo
prošao pored ulične telefonske govornice palo mu je nešto na pamet. Stao je, izvadio je
kovertu na sekund, uporedio je rukopis s jučerašnjim natpisom i nastavio primetno
zadovoljan. Bio je isti, igra se nastavljala. Već u svojoj sobi ponovo je izvadio pismo. Na
koverti je bilo napisano samo njegovo ime, bez adrese, a na mestu pošiljaoca nalazio se broj
poštanskog sandučeta i inicijali R. O. A. I zbog čega ta užasna ružičasta boja, pomislio je, kao
da smo u devetnaestom veku i uopšte kakve su ove koverte, pisma... Ali ništa nije ostalo od
lažne nezainteresovanosti pošto je otvorio kovertu.
Na belom papiru, prvo, čitalo se ime Rozalija Osipovna Aromat. Polako ga je ponovio
naglas. Neobičnije i apsurdnije ime nije mogao ni da zamisli. Znači, to su bili inicijali. I boja
koverte je bila u tonu. Približio ju je nosu, ne, nije mirisala. Ili možda sasvim blago, jedva
primetnom aromom kao iz bočice parfema koja je bila otvorena više od jednog veka.
Ispod imena istim lako iskošenim rukopisom bilo je napisano nekoliko neobičnih
rečenica odvojenih jedna od druge sa tri tačke.

...
Svadba je bila tako romantična, a kasnije - kakve budale! kakve bebe!
Služavka Nađa se zaljubila u istrebljivača buba i gundelja.
...
Mučili su devojku ricinusovim uljem zbog čega se nije udala.
...
U ljubavnom pismu: isporučena je marka za odgovor.

Čitao ih je ponovo, i ponovo. Menjao je redosled i dodavao je onu rečenicu iz

telefonske govornice, ubacivao ih je u različitim kombinacijama. U jednom momentu
rečenice su zazvučale kao jedna priča ali ogoljena, oglodana do kostiju, samo kostur. Onda su
mu se činile kao pet posebnih priča, onda kao pet početaka, kao pet finala - idealno su se
uglavljivale svuda. Sve to, međutim, nije pružalo najbitniji odgovor. Odakle su dolazile? Ko
ih je slao? Zbog čega baš njemu? I šta je, dođavola, značila ta igra što se u dva jutra
stropoštala preko njegove nedarovite glave.
Ipak, rečenice su mu zvučale poznato, samo što uopšte nije mogao da seti odakle.
Možda se u tome krila zagonetka, morao je po svaku cenu da otkrije izvor. Bilo je u njima
nečeg ruskog i klasičnog. U kombinaciji sentimentalnog i beskrupoloznog, u konstrukciji
rečenica, u ružičastoj koverti, pa i, na kraju krajeva, u imenu pošiljaoca.
Prvo je eliminisao Dostojevskog, nije da nije sentimentalan, ali nečeg drugog je bilo
tamo, drugih mirisa, drugih mijazmi. A ovde je aroma jedva bila uhvatljiva, lagana, sa
kapljicom ironije. Skinuo je sa police čitavog Turgenjeva, prelistavajući neurotično - ne, ne,
ne. Gogolj - ne, nemoguće je da promašiš onaj nos. Ljermontov - hladnije demonski, znao ga
je skoro celog napamet. Bunjin?... Čitao je nasumice. Ostao je samo još jedan. Čehov,
naravno, dragi Anton Pavlovič. Skinuo je sa gornje police svih osam tomova, izbrisao je
prašinu sa njih, pre je pomilovao tvrde korice. „Dušica”...
Prelistavao je polako tom za tomom i tonuo je u njih, sati su prolazili u jednoj osobitoj
čehovljevskoj lakoći. Isceliteljsko i zanosno čitanje, kao da su se one tri višnje iz dvorišta
zgrade presadile u njegovu sobu. Parket je pucketao, a ružičasti cvetovi su padali između
strana. Ali Rozalija Osipovna nikako nije htela da se pojavi. Soba je vrvela kao provincijska
železnička stanica nedeljom, tu su se mimoilazile svakakve Maše, Olge, Dunjaše, Sonječke,
Ane Sergejevne i Vere Josifovne... ali ni traga od Rozalije Osipovne. U svitanje, očaj ga je
totalno obuzeo, hvatao je tomove za obe korice kao fazane za krila i istresao ih je kao da je
očekivao da će odnekud poput perca iskliznuti ova neobična dama ili bar latica njenog imena.
Onda je odlučio da ih miriše, otvarao ih je i njušio poput lovačkog hrta da bi otkrio makar
trag njenog mirisa. Na kraju je potišteno pružio ruku ka poslednjem, osmom tomu bez ikakve
nade, jer je sadržao komentare, beleške i pisma. Otvorio ga je nasumice i pogled mu se
zakucao u ime. Rozalija Osipovna Aromat! Pojavila se žena iz telefonske govornice,
odjednom ostarela posle udaje i: Kakve budale! Kakve bebe!, i sve, sve... Poglavlje je glasilo
„Iz Čehovljevih beležnica”. Nikada ranije im nije posvetio pažnju. Neobična Rozalija
Osipovna možda je bila luda Čehovljeva čitateljka, koja je htela da poseduje i te nenapisane
priče, završene, ko zna zbog čega, njegovom rukom. U ovom slučaju to je bila narudžbina. Ili
je jednostavno htela da mu pokloni ideje, da ga izvuče iz njegove sopstvene rupe. A
najverovatnije - oboje. U svakom slučaju to je bilo nešto najdražesnije što je neko učinio za
njega. Prefinjeno odrađeno, znacima, misterijom.
Istog momenta uzeo je papir i napisao:

Draga Rozalija Osipovna,

Sada, dok vam pišem ove redove u mojoj sobi cvetaju tri višnje, pod je posut
ružičastim, a napolju nailazi prekrasno aprilsko jutro. Rečju - proleće sa svim detaljima, kao
što bi kazao naš zajednički... Oprostite, ne nalazim reč, u stvari, bojim se da je izgovorim.
Ja sam, Rozalija Osipovna, veoma zbunjen. U stvari - recite mi iskreno, da li se mi
poznajemo i zbog čega sve to radite zamene - i posle svega... Jednostavno, ne znam šta da
kažem...
Jednostavno... užas, kakva ponavljanja... dajte mi znak, pišite mi, hajde da negde
popijemo čaj.

Vaš
N. N.

Ustao je, ubacio je pismo u kovertu i izašao.

Posle dva dana, upravo kada je izlazio po cigarete, ugledao je u poštanskom
sandučetu ružičastu kovertu. Odmah ju je otvorio i dok je trčao nazad uz stepenice, pročitao
je:

Poštovani N. N,
Ja sam veoma srećna i zadovoljna... Htela sam samo da vam dam znak. Vaše
nenapisane pripovetke nedostaju kao što nedostaju i one našem zajedničkom... neka bude
sastavljaču ili inspiratoru, svejedno. Shvatate, ja sada moram nestati, zamislite da moram da
otputujem sa svojim suprugom na Jaltu (proleće pojačava njegov reumatizam)... Čekaću
nove pripovetke.
I jedan savet. Nemojte da odlažete čaj koji nećemo popiti. Hladi se.

Vaša
Rozalija Osipovna

Nije li to bila dama iz svesaka koja je poželela da ima svoju priču, da ne ostane samo
ime... „Rozalijino ime”, osmehnuo se. Negdašnja ruža ostaje kao ime, zadržavamo tek gola
imena, napisao je onaj bolonjski profesor. U stvari, sačuvamo samo priču. Negde je jedna
žena čekala da bude izmaštana. I on će popiti s njom sav čaj ovoga sveta.
Tek je onda okrenuo papirić i video da na naličju ima post skriptum.

P. S.
Uostalom, da li ste primetili da se u duvanskoj radnji prodaju svakakvi čajevi, čak i
od višanja. I onde vas svakog dana očekuju...

Mahinalno je potražio cigarete, ali ih nije našao. Kakva je samo budala bio. Dok je
trčao prema radnji dan se sam od sebe nameštao, lako, čehovljevski. Popiće čaj. Onda će
pisati.
 Fotografija

Pre nekog vremena mi se javio jedan nemački novinar koji je imao projekat „Živi
pisci na groblju”. Projekat je uključivao intervju sa svakim piscem na njegovom najdražem
groblju i fotografiju specijalnom retro-fotografskom tehnikom. Već je uradio takve razgovore
sa Džonom Banvilom, Margaretom Atvud. Pol Oster ga je odbio, jer se boji grobalja itd.
Šašava posla, ali ja gotivim groblja i pristao sam. U to vreme sam bio u Berlinu i odmah sam
ponudio jedno moje drago berlinsko groblje u blizini turske pijace u Šenbergu. Novinar je,
međutim, imao u vidu tačno određeno bugarsko groblje iz jedne moje stare pripovetke i
upitao me je da li ono zaista postoji? Jeste, postoji, ali u jednom selu u dubini bugarskog
jugoistoka, na oko 2500 kilometara od mesta gde se ovaj razgovor vodio. I na pola godine u
vremenu kada sam morao da se vratim u Bugarsku. Nema veze, sačekaću, kazao je nemački
novinar, i javiću se u avgustu.
Došao je avgust i ja sam iz glave skoro sasvim izbrisao ovaj događaj kada sam
sredinom meseca dobio mejl od nemačkog novinara - da li mi odgovara da razgovor uradimo
sada. Izvinio sam se rekavši da mogu samo u naredna tri dana, misleći da on neće uspeti za
tako kratko vreme da stigne iz Berlina do onog sela gde ja takođe nisam kročio godinama.
Kada se radi o organizaciji, nemoj nikada da potcenjuješ Nemce, tu je kliše tačan. Petnaest
minuta kasnije on je već imao kartu kupljenu preko interneta, rezervisan hotel za jedno
noćenje u Sofiji i čak je rezervisao kartu za ekspresni voz do Jambola za sutradan rano ujutro.
Sada sam se ja trgao, jer će ovaj čovek da potegne čak iz Berlina zbog nekog seoskog
groblja za koje čak nisam bio siguran da još postoji. Poslednji put sam onamo išao pre tačno
trideset godina. Kako god bilo, sledećeg jutra dočekao sam nemačkog novinara na jambolskoj
železničkoj stanici. Bio je nešto mlađi od mene, ushićen putovanjem bugarskim vozom. Deo
njegovog ushićenja bio je iz razloga što ga niko nije opljačkao, na šta su ga upozoravali
njegovi prijatelji. Nosio je veliku fotografsku torbu, nogare, reflektor, reagense za razvijanje.
Seli smo u kola i otputovali ka selu. Usput sam pokušavao da ga pripremim da je moguće da
je groblje potpuno podivljalo i slično. Ali njegova priča o divljim grobljima Perua i
Argentine, odakle je dolazio, malo me je primirila.
Stigli smo. Bilo je kasno poslepodne. Padala je meka svetlost, što je bio uslov za
fotografiju. Naokolo zaista nije bilo žive duše. Nisam bio siguran šta je bilo zapuštenije -
samo selo ili njegovo staro groblje. Ono je ipak bilo tamo, netaknuto bar poslednjih 25
godina, otkako su ga zatvorili. Oni, koji su ga nekada posećivali već su ležali na novom
groblju na drugom kraju sela. Odavno ovde niko nije zakoračio.
Zagazili smo otac, ja i Tobijas, tako se zvao novinar, u visoku požutelu travu. Koraci
su nam šuštali i dizali uplašene skakavce. Korak u suvoj travi i tanko zujanje poljskih mušica
- to mora da se zapisuje i sluša. Isti, potpuno isti zvuk kao pre trideset godina, tada sam
koračao kroz travu sa svojom babom koja sada leži tamo. Neke stvari se ne menjaju. Suva
trava i muve koje će nas nadživeti, večiti saundtrek sa ovih mesta. Išli smo i ćutali. Ovo je
groblje bilo lepo, trava posvetlela, spomenici jednostavni, kameni. Ničeg od mermernog kiča
na novijim grobljima. Grab, hrast, trnje i šipurak, nekoliko divljih krušaka, dve višnje i jedna
jabuka. Divlji voćnjak koji je činio da smrt izgleda podnošljivijom. Naokolo prazno trakijsko
polje, u daljini uzvišenje. I nemački novinar fotograf, koji vuče između grobljanskih
spomenika nogare i svoj posebni polaroid za crno-bele fotografije, onda moj otac, naš vođa
koji se s nelagodom vrteo s jednim okruglim reflektorom namenjenim kasnom avgustovskom
suncu i na kraju ja, sa limenom kantom za razvijanje, koju sam pozajmio u selu.
Pokušavao sam da nađem mesto na koje sam poslednji put dolazio kao
devetogodišnjak sa babom. Ona je imala sopstveni ritual. Prvo je na brzinu svraćala do groba
svekra i svekrve. Ostajala je na grobu svoje majke (otac joj je ostao negde po frontovima). A
posle je sedala kod male Kale, pored groba svoje ćerke; imala je četiri godine. Znao sam da
će ovde dugo sedeti i dugo i tiho plakati, pa sam sam kretao u svoju šetnju kroz groblje. Setio
sam se kako sam stajao ispred kamenih krstova, usijanih zbog avgustovskih vrućina, visok
koliko i oni, kako sam prstom sledio isklesana slova, sricao sam svoje tople i krute reči koje
su se ronile i ostavljale sitnu prašinu i pesak po rukama. Rođen... Umro... Dva broja i crtica
između njih. Mislio sam da što je duža crta to je duže živeo čovek.
Najzad sam pronašao kamen, mali grob iz 1942. godine male Kale. I pored njega onaj
moje babe, uvek je tražila da bude ovde, najzad su zajedno. Ovde će biti fotografije. Tobijas
je montirao nogare, izmerio je svetlost, namestio je oca s reflektorom. Izvadio je težak
staromodni foto-aparat, dugo ga je nameštao, na kraju je prebacio preko sebe onaj crni ogrtač
koji sam viđao samo u filmovima. Stajao sam pored kamena dok se on spremao i u jednom
momentu sam jako poželeo da pogledam kroz foto-aparat. Ali samo na sekund, rekao je
Tobijas, da ne izgubimo svetlost. Zavukao sam glavu pod crni ogrtač, pogledao u crnu kutiju i
video sam okrenutog naglavačke, lako mutnog sebe sa devet godina i moju babu koja me drži
za ruku. Iza njenih sukanja virila je mala četvorogodišnja Kale, nešto bleđa. A u pozadini
čitavo selo... Svi pokojni, mladi i stari, stresli su malo zemlju, nasmejani, doterani kao što su
bili ispraćeni, namestili su se za fotografiju, malo ukočeni, kao da su progutali motku.
Zatvorio sam i otvorio oči, toliko koliko bi trajala ekspozicija i brzo sam ispod crnog
ogrtača izvukao glavu i čitavo groblje iznutra. Pre nego što zaboravim s koje se strane
fotografije nalazim.
 Susret sa floralom

Iznajmio je sobu u tom hotelu u nedođiji da bi dočekao poslednje dane spokoja, dalje
od sveopšteg haosa. Već su javno saopštili da ništa više ne može da se uradi za ovaj svet. Ali
njegova skromna, lična apokalipsa zbila se pre osam godina kada je nestala njegova kći.
Imala je samo šesnaest godina. U policiji nisu na njega obratili pažnju, nije ni očekivao, zato
je odlučio da je sam traži. Obišao je svakakva mesta s kućama i ljudima. Išao je pešice.
Odavno nije saobraćao nikakav transport. Bicikl i konji ponovo su postali bitni i po
nedostižnim cenama. Ljudi su se setili da poseduju noge. Privirio je iza svakog ćoška, nosio
je fotografije, raspitivao se, gradovi su bili krcati ljudima sa svih strana. I ništa. Više nije znao
čemu da se nada.
Izašao je da se prošeta i da uhvati poslednje minute zalaska, to je bilo njegovo vreme.
Išao je dosta dugo. Imao je potrebu za takvom divljinom. Koračao je napuštenim stazama
obraslim trnjem i lijanama koje su se kačile za odeću, naokolo je krvario šipurak, ogromne
gljive u jarkim bojama gurale su jedna drugu. Obilje poslednjih dana, pomislio je.
Tada je ugledao ženu. Neverovatno mršavu i istegnutu, nije bila prosto visoka, već baš
istegnuta, stajala je na jedinom uzvišenju u okolini. Bilo je nečeg neobičnog u samom
položaju tela. Stajala je nekako povijena u pravcu sunca, prepuštena u celosti poslednjim
zracima, upijajući ih. Učinila mu se prozirnom. Zaista, mogao je da posmatra zalazak kroz
nju. Svetlost je neuznemiravana prolazila kroz njeno telo, kao kroz tanak, delikatan filter.
Sunce je dostiglo onu liniju horizonta kada je tonulo van vidljivog, jedva primetna svežina
pirkala je sa samog neba i plavetnilo je tamnelo. Telo žene se takođe menjalo kako se svetlost
menjala. Blagi drhtaj kao list javora, bez daška vetra. Jedva primetna klonulost glave, tužna
krivulja vrata - poza čoveka koga sa svakim sekundom napuštaju. I tuga napuštenog je rasla
istom brzinom, centimetar za centimetrom i sekund za sekundom. Kao da ne sme naglo da se
rastuži, da podigne ustavu svoje tuge, da pusti reke plača da ne bi sa svoje strane rastužio
odlazećeg. Ili da ne pojača njegovo bekstvo.
Čim je sunce potonulo iza horizonta, žena je polako skupila ruke ispred svojih grudi
kao da se sklupčala u sebe, a drhtaji su se primetno pojačali.
Ova je iz sekte biljara, zaključio je. Samo je slušao o njima. Verovali su da je čovek
prirodni deo biljnog sveta. Viša biljka kojaje dobila na dar posebnu milost da se kreće. Ali je
na kraju zaboravila tu božansku tj. floralističku prirodu, štaviše svesno je išla protiv nje.
Katastrofa, za koju su svi očekivali da će udariti u tim poslednjim danima, umnožavala je
kojekakve propovednike i učenja. Florali, kako su sebe zvali, bili su odvojeni deo, mučenici
velikog greha protiv prirode. Čovek je biljka, tvrdili su, i može da opstane samo sa suncem i
vodom. Čuo je da su se neki hranili zemljom. Tamo su se nalazili svi potrebni elementi i
hranljive materije. Ali i ona je već bila otrovana. Mislio je da su oni naredna gradska legenda
iako su bili upravo antigradska stvorenja. Čuo je da se kreću zabačenim i teško pristupačnim
zonama, nisu ulazili u naselja. Sve je to objašnjavalo zašto je tako teško susresti se sa
floralom.
Šta je još znao o njima? Sporost je bila jedan od kvaliteta i vrednost koju su
propovedali. Govorilo se da su im tela prozirna i da se ponekad moglo videti srce što kuca,
grozdovi pluća, kretanje unutrašnjih tečnosti...
Krenuo je ka njoj trudeći se da gazi što je moguće bučnije po prvom suvom lišću
ranog septembra da bi se čuli njegovi koraci. Samo da je ne uplaši. Poslednjih godinu dana
prestao je da se brije i pustio je bradu da slobodno raste. Klošar poslednjih dana, tako je sebe
zvao. Ona se okrenula veoma sporo i lagano je pokušala da se osmehne sa ljubaznošću
nepoznatog. Bila je istovremeno i lepa i zastrašujuća. Ogromne, zelene, neljudske oči. U
dužicama su mogle da se vide tanke žilice. Mršavo i duguljasto lice. Oduvek je znao da će
ljudska tela poslednjih dana biti poput Đakometijevih.
Mogu li ovde malo da stojim?
Nikada do sada nije čuo takvu zbijenu tišinu. Osetio je kako mu se reči teško probijaju
u zgusnutom sumraku. Učinilo mu se da se oko njih oblikuju koncentrični krugovi. Slično
žabicama koje su nekad izvodili sa ravnim oblucima po površini jezera.
Ona je samo klimnula glavom.
Da li florali govore? Pa naravno, ipak su se pojavili pre oko desetak godina, nema
šanse da su za to vreme zaboravili jezik. Sačekao je da se krugovi oko njegovih reči primire i
da se povrati tišina između njih. Čudnovato je bilo ovo mesto.
Čudnovato mesto, kazao je ovog puta tiše.
I vazduh je zgusnut, odgovorila je.
Iznenadio se koliko je normalno zvučao njen glas. Kao da je očekivao da čuje nešto
šušteće poput lipe pomerene vetrom ili ko zna šta.
Razgovor je odjednom krenuo, on se zaneo, čak se pojavila i mala rasprava oko toga
gde se ipak nalazi čovek između životinjskog i biljnog. Procenio je da devojka veoma
umešno vraća loptu. On je insistirao na tome da je čovek funkcionalno, fiziološki, preko
instinkta i ponašanja ipak bliži, sto puta bliži najobičnijoj životinji nego bilo kojoj višoj biljci.
Bliži je kišnoj glisti, kazao je, posmatrajući glistu koja se vukla ispred njih, nego Ginko
bilobi. Njen je odgovor, morao je da prizna, bio ubilački. Poezija i logika, fizika i metafizika,
u njemu su bili nerazdvojivo spojeni.
Životinje žive horizontalno, kazala je, a biljke i ljudi su u vertikali.
Nije očekivao takav argument. Osetio se kao nekada u beskrajnim raspravama sa
svojom ćerkom kada je ona izvlačila najočigledniji i neočekivani dokaz. Naravno da smo
vertikalni. Poželeo je da ostane još i da nastavi razgovor. Pomislio je da je sve ovo vreme bio
na pogrešnom putu i, da je bar malo poznavao svoje dete, ne bi obilazio zakrčene gradove.
Tražim svoju ćerku, kazao je. Pomislio sam da ste je možda videli. Hteo je da kaže da
ona ne liči na floral, da izgleda sasvim normalno, ali se na vreme zaustavio. Neočekivano i za
sebe samog počeo je da govori o njoj, kao da bi to moglo da pomogne, da ponudi neki trag.
Ispričao je da su stalno bili u nekoj raspravi o svemu, da skoro nije ni jela, da je odbijala da
jede biljke, jer je to poput ljudožderstva. Da su se jednom za stolom raspravljali o
reinkarnaciji i, dok je rezao glavicu salate ona mu je rekla: Pazi, možda je to tvoja prababa.
Samo što se nije posekao zbog smeha. Ispričao je da je kao kućnog ljubimca uzela upravo
biljku, fikus benjaminu, stalno da bude kontra svetu. Da je s fikusom, dok je bio još mali,
izlazila u šetnju, da je razgovarala s njim, i da su je čudno gledali ostali s kučićima i
mačkama.
Kada je njegovo lišće prvi put počelo da opada, kazao je, ona ga je čitavu noć krišom
selotejpom lepila na grane i stablo.
Lepkom, tiho je izgovorila, pomešala sam brašno i vodu...
 Likovi iz poslednjih dana

Desilo nam se nekoliko života. I nijedan nismo

doveli do kraja...

Grafit iz podzemnog prolaza

„Apokalipsa nije po svaku cenu vatra i pakao,

jahači, anđeli s trubljama, globalna propast.
Ponekad je kraj sveta nešto veoma lično...”

Gaustin, Poslednje beleške

Sedim ovde, sviram i posmatram. Harmonika je najbolji alibi. Niko ne gleda ulične
muzikante u oči. Zato ja mogu da zurim u prolaznike koliko god hoću. Posmatram ih i
razmišljam da li se ljudsko lice menja. Kako će izgledati lica ljudi iz poslednjih dana. Jesu li
to isti ljudi što sada prolaze ovuda ili da čekam neke druge? Da li ću ih prepoznati? Hoće li
dati znak? Da li će im glasovi biti drugačiji? Čujem samo odvojene replike. U zavisnosti od
koraka kojima prolaze pored mene. Izmišljam njihove priče. Svako mora da ima svoju priču
kojom će se predstaviti tamo, tako znam. Jer, čudne su stvari počele da se dešavaju u
poslednje vreme, ljubav se hladi i so je neslana... Ko sam pak ja da kažem da je došlo to
vreme. Ja sam samo harmonikaš. Drugi su trubači. I kada iz nekog podzemnog prolaza
zatrube njihove trube, ja ću ustati, mirno ću spakovati harmoniku, staviću svoj šešir i krenuću
posle svih. Tamo gde će se pripovedati. I počeću prvi.

Harmonikaš

Svoje prvo ubistvo izvršio sam sa devet godina. Bilo je unapred smišljeno
hladnokrvno ubistvo. Imao sam i saučesnika, Tihomiru, susedovu unuku, gluvonemu, staru
deset godina, živela je kod svoje bake. Bila je idealni saučesnik, jer nikada ne bi propevala.
 Izvršili smo ga u utorak posle podne, oko tri sata. Najmrtvije vreme. Roditelji su bili
na poslu, a matorci su spavali kao zaklani. Tako to zovu u našem kraju. Spavaju kao zaklani,
što nema ničeg zajedničkog sa zločinom koji ću opisati. A ko bi ga znao, možda i ima.
Uzeo sam harmoniku, prekrio sam je nekom starom jaknom da se ne vidi i odneo je
na kraj dvorišta, iza šupa pored jedne smokve. Onda sam se vratio po veliki kuhinjski nož -
oruđe zločina. Tihomira me je već čekala pored smokve. Već smo ranije bili iskopali rupu da
bi zatrpali leš.
Zbog čega sam toliko mrzeo ovu harmoniku?
Jer sam je se stideo, jer sam hteo da sviram klavir, sanjao sam klavir, jer je devojčica
u koju sam bio zaljubljen imala klavir, mislim da je bio jedini u gradu. Mi nismo imali toliko
novca i otac mi je za rođendan poklonio harmoniku. Veltmajster. Najbolja! Ali ja nisam hteo
harmoniku... Posle sam saznao da je novac za nju skupljao čitavu godinu.
Stideo sam se, harmoniku su svirali cigani na svadbama, a klavir...
Na harmonici su svirali „Crno vino sinoć sam piiiio...”, a na klaviru „Za Elize”, ili
„Mesečevu sonatu”...
Pa to ti je kao klavir, isto je, govorio je moj otac, evo ih i dirke, samo što je manje i
prenosivo je.
Znao sam da nije isto. Harmonika je klavir sirotinje. Kada ne možeš imati ono što
hoćeš, uvek se nađe nešto skoro isto. Zamišljao sam kako idem ulicom sa harmonikom na
leđima i devojčice se kikoću: Hoćeš li svirati na svadbi ili na krštenju?
Izvukao sam nož ispod pazuha, sklonio sam jaknu sa harmonike i tada sam shvatio šta
radim, ali bilo je kasno da odustanem, a i Tihomira me je gledala. U stvari, harmonike su
lepe, crveno, sedefasto, sa krljušti kao kod zmaja, onda belo i crno po dirkama, ličila je na
neobičnu životinju, u svakom slučaju nešto živo što diše. Razvukao sam je do kraja, udahnuo
sam zajedno s njom i zabio nož u njene grudi. Pamtim da sam se u magnovenju povukao
nazad kao da sam očekivao da će skočiti, da će me isprskati krvlju. Tako su poskakivale
kokoške kada im baba odseče glavu. Nije bilo krvi, nije bilo muzike, samo jedno
hhhhhhhhhh... hhhhhhhhhhh... Nikada ga neću zaboraviti.
Brzo smo je zatrpali, preko nje smo nasuli malo lišća da se ne primeti mokra zemlja.
Drhtao sam od glave do pete, uveče sam se razboleo, sve sam priznao i otac me nije udario,
nije me grdio, samo je ćutao u pušio pored prozora. Veoma zbunjen i veoma ostareo, tako mi
se učinilo.
Osećao sam se veoma krivim. I zbog njega sam odlučio da ću se, ipak, latiti
harmonike. Odneli smo je kod majstora, zalepio ju je, zašio. Vratili smo je iz mrtvih, kazao
je.
Eto ga, koliko je godina prošlo odonda, pocepano je postalo najjače mesto.

Ugledaćete me u sumrak u podzemnim prolazima sveta. Sa drugim neuspelim

pijanistima poput mene... Rumuni, Bugari, Mađari...
Aaa, i ti dolaziš odande gde proizvode harmonikaše za železničke stanice, rekao mi je
jedan. Odande dolazim...

Sada ću se povući i postaću nevidljiv kao uho. Uho jednoga koji u podzemnom
prolazu osluškuje.

Umorni

1.

Toliko sam umorna, nadam se da ne postoji drugi život posle...

Godinama nisam zagrlila čoveka... niti je mene... idem na masažu...
Uvek uzimam metro oko šest, kada je najveća gužva, da je maksimalno natrpan, tako
hoću. Ne izvinjavaš se kada nekoga dodirneš. I tebe dodiruju. Miriše na ljude. Miriše na tamo
odakle dolaze i, ne znam kako se to dešava, ali miriše i na tamo kuda odlaze. Na kuće, na
žene i decu, na televiziju i novine, na večeru. Dovoljno mi je da znam da postoji i takav život.

2.

Nedelja predveče, kada se smrkava, to mi je najteže vreme, jedva ga preživim... Nešto

se ispružilo ovde, na sredini dnevne sobe, da li je krava, ili foka... Samo se telefona boji.
Jednom je, pre mesec dana, tako zazvonio, bio je pogrešan broj... i ono čudo je nestalo dok si
rekao keks. Sada teram jednu staru poznanicu da mi se javlja svake nedelje u sedam uveče.
Svake nedelje oko sedam uveče. Plaćam joj, pa to je usluga. Preko dana prodajem lozove...

Neprimetni

Niko me nikada nije primećivao. Ne ostavljam uspomene. Ne ostavljam tragove.

Jednom smo imali sastanak razreda, posle deset godina. Svi su uglas prepričavali uspomene i
događaje. Nije me bilo ni u jednom od njih. Počeli su da se prepiru ko je gde sedeo, uradili su
čitavu šemu, samo je jedno mesto ostalo prazno... u poslednjem redu pored zida. Ja sam tamo
sedeo. Pogledali su me i rekli „a, može, jeste”, ali nisu bili sasvim sigurni da li sam uopšte
bio u tom razredu.
Ako krenem da pričam nešto uvek me prekidaju pre kraja prve rečenice. Da li moram
da nekog pogodim metkom ili da uzmem taoce, da oglasim svoje samoubistvo sa vrha
glavnog hotela da bi me primetili, da bi krenula jedna suza u svetskom oku. Pa ja svaki put i
kafu naručujem po dva puta, jer me promašaju.
Bilo je veliko čudo što mi je jedna žena ponudila da se venčamo i čak je rodila dete...
moje, čini mi se. Posle nešto manje od godinu dana, slučajno sam ušao u njen mejl i saznao
sve o sebi. Najimpresivnija definicija bila je hollow man napisano kurzivom. Shvatio sam da
je citat, moja žena mnogo čita, filozof je. Kasnije sam ga našao, jedna poema, naučio sam je
napamet.
Tamo, u mejlu je još pisalo da sam poput senke iz Platonove pećine, rekao sam vam
da ume. U drugom mejlu, da uveče desna polovina bračnog kreveta izgleda kao da je prazna,
čak se ne čuje kako dišem, nemam nikakav miris. Šta još, da se ne okrećem za drugim
ženama, ne psujem, pa čak ne ostavljam ni kapljicu na rubu ve-ce šolje. Da, da, takve je stvari
pisala. Kome su bili namenjeni njeni mejlovi...?
Taj čovek više ne postoji. T. R., 57 godina, muškarac, književni kritičar, ustreljen
ispred kompjutera u svojoj kući.
I niko me nije osumnjičio. Pripisali su to nekakvom snajperisti.

Posmatran

Mene sve posmatra. Sedam za sto i znam da je slanik oko. Oko insekta, posmatra me
svakom rupicom. I bočica za sirće me posmatra svojim jednim okom. Kao kiklop. A tek lišće
drveća. Na šta ti liči lišće drveća, a? Oblik nikako nije slučajan. Bog se ne igra kockicama, on
šalje znake. Oko. List ima oblik oka.
Zatvorio sam se u svojoj sobi, spustio sam roletne. Soba je potpuno prazna, četiri bela
zida, plafon i patos. Prozor, već sam rekao, zadihtovan roletnama. I, dođavola, osećam
njegove male okice. Kroz rupe utičnice. Odande viri. Ako se hitro okrenem, mogu da
ugledam njegovu senku kako se uvlači u njih.
A šta je lampa koja visi sa plafona, ako nije oko. Zamislilo je da je lampa, toliko je
očigledno, čak se ne trudi da se sakrije, zacaklilo, visi na svom očnom nervu, koji se
maskirao kao kabl.
O ljudima da i ne pričam, sedam uvek leđima prema zidu. Jednog dana, kada krenem,
sve što me pogleda na više od tri sekunde, čovek, zverka ili slanik... više od tri sekunde...
oprostiće se od svih svojih očiju.
Kao što se kaže - to što kažu da sam paranoičan ne znači da me ne prate. Imam
dokaze. Čitao sam njen dosije, još dok smo se zabavljali ona me je potkazivala, pa je čak i o
starima pisala. Ovo naše nije bilo brak, već zadatak.
Onda sam otkrio najveću konspiraciju. Televiziju. Televizor je pravi špijun. Mislimo
da mi gledamo njega, a u stvari on gleda nas. Genijalni pronalazak. Najveća konspiracija.
Devet televizora sam ustrelio.
I još nisam dospeo u vesti. U stvari, ne znam jesam li, jer volim da pucam u njih u to
vreme. Ovi sa prvih spratova su najjednostavniji, jer mi je nišan u pravcu. Preostaje dvanaest
sekundi do šest, evo sata, špice, sačekujem da zumiraju spikerku, aha, ima novu frizuru,
takooo... I tačno kada izgovori: „Dobro veče sa vestima u šest”... Dum-dum.
Rekao sam joj da ne počinje s vestima.

Džeger

Imao sam jednog prijatelja, Džegera. Time se bavio - Mik Džeger. Znao je sve pesme
Stounsa, imao je sve njihove vinile (što za ono vreme sedamdesetih i osamdesetih nije bilo
mala stvar), nekoliko puta su ga zbog toga hapsili. Neverovatno je ličio na Mika Džegera.
Čak je uspeo i da se rodi istog datuma, 26. jula. Devedesetih, kada je već moglo da se putuje
van granica, založio je majčinu kuću i krenuo da ganja Džegera tokom jednog gostovanja u
Kanadi. Vratio se posle šest meseci i rekao:
„Ovaj me već samo imitira. Ovo kopile mi je ukralo život, alal mu vera... Ali, dobro
ga održava.”
Nije mogao da vrati novac, uzeli su mu kuću, njegova majka je uspela da nađe krov
nad glavom, umrla je. On je ostao na ulici, Džeger, i opet je bio najveći dasa među klošarima,
Beggar’s Banket.

Peščani čovek

Peščanik je ogroman, ima mesta za svu decu. Stojim u najudaljenijem kraju. Nemam
koficu i lopaticu. Rukom crtam krug ispred sebe, onda drvcetom crtam oči, nos i usta. Jedni
imaju kratku kosu i to su očevi, drugi - sa dugom kosom, to su majke. Ponekad uglovi usana
idu uvis, što je osmeh. Onda ravnam lice. I kraj. Ovo više nije peščanik već groblje.
Najstrašnije je kada počinje da se smrkava. Čak se i majke boje noći. Odjednom
počinju da žure, zovu decu, sve se ispuni imenima... i posle nekoliko minuta dečiji kut je
prazan.
Mene ne sklanjaju.
Mogu da se igram u celom peščaniku i da ga napunim peščanim majkama i očevima.
Lepo je kod peščanih ljudi što se lako prave i nisu zahtevni. Osim toga peščanim ljudima ne
ulazi pesak u oči. To je bila šala. Peščani ljudi razumeju moje šale. Ako nacrtam uglove
njihovih usana uvis.
Već je sasvim mračno. Moram priznati da su, objektivno, noći strašne. Volim reč
„objektivno”. Čuo sam dve majke kako razgovaraju: „Znaš šta je rekla jedna majka:
Objektivno posmatrano, moja beba je najlepša.” Obe su se mnogo smejale i nekoliko puta su
ponovile „objektivno posmatrano”... I ja hoću da nekoga nasmejem. Zato skupljam svakakve
smešne reči poput „objektivno”. Ja se nikada ne smejem. Ne znam zbog čega. Mogu svoje
usne da izvijem uvis. Pokazujem zube. Znam da što više zuba pokažem to je veći osmeh.
Pokušavam i da ispustim nekakav zvuk, koji je u knjigama napisan kao „hi-hi-hi”... Iako sam
ga na drugim mestima viđao kao „ha-ha-ha” ili „ho-ho-ho”. Ali ne dobija se ništa drugo osim
nekakvog spazma mišića lica, kao što je jednom kazao Džeger, jedan prijatelj, koji me je
uhvatio kad sam vežbao. Kakav ti je taj spazam mišića lica, kaže. Pa, hoću da naučim da se
smejem. Odgovorio sam i skroz pocrveneo. Uvek crvenim, a kada osetim da crvenim onda
još više crvenim.
Kažu da mi je četrdeset godina.
Zaboravili su me u pesku onog dana kada sam napunio tri godine. Zovu me Peščani
Čovek. Ovde sam svako poslepodne. To je... cela priča. Što je više pričam, rekao mi je
Džeger, šanse mi se povećavaju, geometrijskom progresijom.
Hvala.
 Starac i more

Obavezan sam da na samom početku ove priče kažem da se u njoj uopšte ne

pojavljuje more, niti riba dugačka osamnaest stopa. Pored toga nikada nisam bog zna koliko
voleo Hemingveja. Ali toj priči bi odgovaralo da je on ispriča, čak ne mogu da objasnim zbog
čega. Hoću da podvučem da je sasvim istinita i čak sveža, iako svi prodavci priča, čak i
prevaranti preprodavci, za svoju robu uvek tvrde isto to.

Počinjemo.
Bio je starac koji je živeo sam u svojoj kući u selu i evo, već osamdeset i četiri dana
se zainatio da ovu kuću neće prodati dok je živ. Njegova ćerka, koja je živela u inostranstvu,
našla je firmu, firma je našla kupce, kupci su bili Englezi, novac je bio dobar, obilazili su i
drugi zainteresovani. Kuća je bila na lepom mestu, na uzvišenju, s pogledom prema planini i
velikim otvorenim dvorištem. Sama građevina, međutim, polako je popuštala. Potrebno joj je
bilo ozbiljno krpljenje, da se presloži krov, neke grede da se promene. Starac više nije imao
snage da to radi, niti pak novac da pozove nekoga. Jesen je dolazila i, pri prvoj kiši, u jednom
od ćoškova, vlaga bi krenula da puzi.
Neću se predati, govorio je starac. Prodaću neke stvari, prikupiću nešto novca i
popraviću. Vređao je predsednika opštine koji je svakog drugog dana svraćao da vidi da li mu
se inat nije slomio. Nekoliko puta je predsednik doveo i Engleze, ali starac se nije makao i
blago ih je otkačio. Tuđu vojsku si doveo, Petre (tako se zvao predsednik), ali nećete me
uplašiti. Reci ovim ljudima da drugde traže kuću, nemaju šta ovde da rade.
Predsednik je rekao da ljudi daju odličan novac i izgovorio je sumu koju starac u
životu nikada nije video. Dopao im se plac, govorio je predsednik, baš ih briga za kuću,
srušiće je, a ona će i inače da se sruši, prema tome, uzmi novac i idi kod ćerke dok te još
hoće.
Kuća nije moja, otac ju je zidao, a nemoguće je sada da ga pitam da li je daje ili ne,
govorio je starac, okrenuo bi se i polako nestao u visokoj travi dvorišta.
Neću da se predam, ponavljao je i čudio se pameti Engleza da napuste očeve kuće i da
„zauzmu” tuđe. Pa u ovoj kući su živeli drugi ljudi. Hajde, žive ćeš najuriti, platićeš im, živog
čoveka lako je prevariti. Ali kako ćeš mrtve odande da najuriš, je li, čudio se starac.
Kiše su padale sve češće, vlaga je već zauzimala ceo ugao sobe i severni zid, pare su
se topile. I tada, osamdeset i petog dana, starac je odlučio da proda što god može od
nameštaja. Našao je veliko parče kartona, vezao ga kanapom za vratanca i napisao velikim
slovima „Prodaje se”, a ispod, manjim slovima: „televizor”.
Vratio se u kuću i ugasio televizor. Moram da se navikavam bez njega, pomislio je.
Ali niko nije poželeo da kupi televizor ni sledećeg dana niti kasnije. Dobro, rekao je starac u
sebi i pogledao po sobi, moraću da prodam još nešto. Stao je kod stola. Za samca sto je bio
nepotrebni luksuz. Uzeo je hemijsku olovku i na kartonu dodao: „i jak drveni sto sa dve
stolice”.
Ponovo se vratio u kuću i od tog momenta je prestao da jede za stolom. Već je na
prodaju, moraće da se navikava. Sedao je na krevet i sa krila na brzinu jeo šta je imao. Može i
bez stola. U narednim danima niko nije kupio sto. Ljudi su imali stolove. Tada je na red
došao krevet. Bio je to star gvozdeni krevet s jakim oprugama i oslikanim stranicama. Starac
je bio ubeđen da bi svako poželeo takav krevet. Uzeo je hemijsku i dodao na parčetu kartona
„i metalni krevet sa oslikanim stranicama s labudovima”.
Napisao je i kada je ušao u sobu krevet za njega više nije postojao, isto kao sto, obe
stolice i televizor. Navići ću se, pomislio je starac, ionako spavam kao vrabac. Skinuo je
dušek na pod, pokrio se gunjem i tako je širom otvorenih očiju ležao čitavo veče. Niko nije
kupio krevet s labudovima.
Dobro, reče starac, nećete televizor, nećete sto, nećete krevet... Šta hoćete... I odlučio
je da se rastane s ormanom. Orman je bio najdragocenija stvar u kući, od punog orahovog
drveta, u duborezu, poklon od kumova za njegovu svadbu, u donjem levom uglu bilo je
urezano: „Za uspomenu, 1937.” Starac je iznutra povadio stvari gomilane godinama, krpe i
odeću koju su progrizli moljci, tanjire i kašike. Složio ih je u jedan ugao. Poslednje što je
izvadio bio je komplet odeće - nova košulja i prsluk, od ranije pripremljeni za njegovo
poslednje odevanje; tako se radilo u ovim krajevima. Izašao je napolje, dugo je u maramicu
duvao nos i samo je drhtaj ramena mogao da pokaže da rida. Onda je uzeo hemijsku i dodao
na kartonu „i orman od orahovine, oprosti mi Gospode”.
Niko nije hteo orman od orahovine. Nekoliko dana kasnije starac se odlučio na
poslednji očajnički korak. Nije imao drugog izbora, nije imao šta drugo da ponudi. Očistio je
lepo šporet od pepela, premazao bronzom ploču i sulundar, uzeo je hemijsku i izašao napolje
i u nestajuće prazno polje kartona napisao je „i šporet sa dva metra drva”.
Malo se zamislio i dodao je sasvim dole veoma iskrivljenim rukopisom „nemam ništa
više”.
Više nije upalio šporet. Jeo je s krila, sedeo na podu, nije uključivao ni televizor, nije
okretao pogled ka ormanu, uveče bi legao na pod, a ujutro je sve teže pokretao svoje staračko
telo. Jednog dana je izašao, nešto je naškrabao na karton i ušao.
Desilo se da je zima bila hladna, u decembru su se kupci kuće naglo osuli, Englezi su
se vratili svojim zamkovima, predsednik opštine se preselio kod sina u grad, a u pusta
dvorišta su se smestili šakali. Oko Svetog Nikole je pao prvi sneg i polako zatrpao karton koji
je skliznuo pored vratanaca.

Prodaje se televizor
I jak drveni sto sa dve stolice
I metalni krevet sa oslikanim stranicama sa labudovima
I orman od orahovine, oprosti mi Gospode,
I šporet sa dva metra drva
Nemam ništa više
A. T. 1913-1996.
 Six Degrees of Separation

- Našao sam te, je l’ da? Hajde, živeli... I dalje mi ne govoriš gde si se toliko vremena
krio. Deset godina, hej, burazeru...
- Pa, znaš kako je, malo sam putovao, šljakao, ovamo-onamo.
- Znam, znam...
- Dobro je što si se javio. Evo, gricnuli smo, popili... Ali sada moram da krenem.
- A, ne, ne... Kuda žuriš... Došao si mi u goste. Kao nekad. Pamtiš li naše prvo
brijanje, u ovoj sobi? Dedinim starim brijačem.
- Bilo je klanje.
- Prve brade, prva krv, bilo nam je sedamnaest?... Žileti su bili za mamine sinove, a mi
sa brijačem.
- Dobro je da tada nisam pristao da porežemo šake da bismo postali krvna braća.
- Ja sam bio spreman, ali si se ti povukao.
- Samo je falilo da se iskasapimo.
- Znaš da ga još čuvam.
- Šta?
- Kako šta, brijač. Slušaj. Hajde da te opet obrijem. Ionako si prilično zarastao za ovih
četrdeset godina.
- Šališ li se, kako ćeš sad da me briješ?...
- Samo deset minuta... Zbog prošlih vremena. Ipak, dugujemo sebi ritual. Toliko se
godina nismo videli. Da li si ikad imao boljeg prijatelja, a?
- Nisam.
- Odvajali smo se samo kada smo išli na spavanje.
- Tako je bilo... Hajde, živeli.
- Evo, staviću ti i peškir.
- Ali čekaj, čekaj...
- Mirno, u gostima si mi, nema ko da te vidi. Šta, je l’ se plašiš?
- Ne, zbog čega? Jesi li čuo o snajperisti, serijskom ubici televizora?
- Čuo sam. Neko je odlepio.
 - Izgleda stvarno dolaze poslednji dani, čoveka je strah da izađe.
- Gluposti, poslednji dani. Uvek je tako bilo. Evo, vezujem peškir.
- Zar nisi odustao...
- Daj mi sako, da ga ne isprljamo. Takoo... Gotovo.
- Ovo nisam mogao ni da zamislim...
- Sedi mirno da napravim penu. Kad bi samo znao koliko se radujem što sam te
našao! Jesi li čuo teoriju da pomoću šestorice možeš da pronađeš svakog na Zemlji? Naravno,
u proseku. To je prvo otkrio neki Mađar još pre rata.
- Hej, ti Mađari su jako promućurni. Samo što su Rubikovu kocku izmislili, pa je
dosta.
- Istina je, sećaš li se kakvo je okretanje padalo... I kakve muke da nabaviš originalnu,
mađarsku. Mi smo imali dve, ali bugarske - jednu smo odrali od okretanja, a druga nije smela
da se dira, stajala je na televizoru, umotana u celofan... Pored jednog robota od pakli cigareta.
BT tvrdo pakovanje.
- I mi smo imali takvog robota ali od crvenih „boro”.11
- Uvek si bio frajer. Ups, malo sam te macnuo iza uveta.
- Ipak, najbolje cigarete su bile „sl’nce”, tvrdo pakovanje.
- Ja sam počeo sa „stjuardesom”. Moja tetka je u to vreme živela kod nas, imao sam
osam godina, ona je bila negde u gimnaziji. Pušila je „stjuardesu” i da je ne bismo ocinkarili,
ja i brat, davala nam je da povučemo. Najgadnije cigarete koje sam ikada probao.
- Kakvo đubre.
- Ko?
- Tvoja tetka.
- Ma nije, bila je super. A kako smo došli do moje tetke?
- Ne znam, ti si krenuo nešto o Mađarima. Hajde, brij, osušiće se pena.
- Aha, o šest stupnjeva, da je svako na ovom svetu od svakog udaljen preko šestoro
ljudi, otprilike. Vidi sada, ovo ovde si ti, a ovo je - dodaj mi slanik - kraljica Engleske.
Između vas je razmak ne veći od šestoro ljudi. Neko od tvojih poznanika ima poznanika,
frajera, koji ima VIP poznanika, koji ima još više VIP... i tako do onog poznanika koji je
poznanik onom poznaniku... koji je jednom pio čaj sa engleskom kraljicom. A?
- Hm, poznajem jednog momka iz grada koji se dosta uzdigao u Londonu.
- E, a moja je radikalna verzija, da je linijom te logike svako na ovom svetu spavao sa
svakim.
11 Marlboro. - Prim. prev.
 - Ma hajde, ja nisam spavao sa kraljicom.
- Ko bi ga znao... samo kreni mrežom. Naravno, svestan sam da je prema istoj logici
svako spavao sa mojom ženom.
- Ovaj, ne, nego svako bi mogao.
- Ahaa, mogao bi... svako bi mogao da spava s mojom ženom, je l’ tako... Čak i ti...
Ne mrdaj.
- Ma ne... pa teoretski.
- Uplašio si se. Hajde da proverimo. Sećaš li se Nade?
- E, kako se ne bih sećao, pa bili ste zajedno sedam godina, baš tako...
- Onda, ti si s njom spavao.
- Ne, ne, čekaj malo...
- Polako, ona mi je rekla. Desilo se one večeri u vikendici, kada su mi javili iz bolnice
da su hitno primili starog i morao sam da trčim do železničke stanice...
- Vidi...
- Nemoj da kvariš mrežu! I nemoj tako da vrdaš, jer... Znači, ti si spavao sa Nadom,
koja je spavala sa mnom. Ha, ovde će već u drugom stepenu ispasti da teorija radi. Ti si
prešao preko mog kreveta, gade, dođavola, spavao si sa mnom. Onda sam ja spavao s mojom
ženom. Reći ću ti, jer znam da se čudiš zbog čega je ova budala ostavio Nadu i odmah se
oženio prvom bezveznom ženom koju je sreo. Zbog iste one večeri... Predložio sam
najtunjavijoj i najmirnijoj ženi, kojoj ne bi palo na pamet... Teška budala...
- Nemoj tako da govoriš...
- Ćut’! I tako smo došli dotle da si ti spavao sa mnom, a ja respektivno s mojom
blagom ženom, ergo ti... Kako si mogao po drugi put? Kako si mogao... Tolike godine...
mogao si da mi kažeš... Tada mi je Nada rekla, ona je mogla, a ti si kidnuo, nestao, pokrio
se...
- Čekaj, čoveče, pazi sa...
- Znaš li kako je Nada umrla?
- Mmmm...
- Znaš li koji je datum danas?
- Dvadeset i neki oktobar.
- Dvadeset i sedmi, kopile. Danas je punih deset godina otkako... Pamti bar smrt žena
s kojima si spavao. Ne pomeraj se jer ću ti odseći uvo... Svet bi nestao... Pa neka nestane.
Boli me za takav svet. Ali, bili su to poslednji dani... I kada su poslednji zar da se usvinjimo.
Da prestanemo da se brijemo? Da napustimo prijatelje? Da jebemo njihove žene? Sagni malo
glavu. Već sve može, jer su poslednji dani... A šta ako nisu? Šta ako sutra mora da se nastavi
da se živi?...
Hajde, gotov si.
 I sve postade mesec

Kastor P. je pošao da umre. Živeo je sedamdeset i devet godina i tri meseca i nije
video smisla da nastavi dalje. U njegovoj odluci nije bilo ni suvišnog tragizma, niti
samosažaljenja. Njegov deda je umro sa sedamdeset i devet, otac je takođe otišao pre nego
što je napunio osamdeset. Kastor je smatrao da je ta dob poštena i prirodno određena, bez
trikova genetskog modelovanja.
Morao je samo da sredi neke formalnosti. Smrt nas čini organizovanim, razmišljao je
dok je išao prema centralnoj kancelariji Službe za okončanja životnog puta „Poslednje želje”.
Zvučalo je kao „poslednje narudžbine, molim”. Nekada su ljudi jednostavno umirali,
pomislio je s nešto tuge. Sada je čak i smrt bila formalizovana. Njemu je pripadalo još
pedeset i pet godina na Zemlji. Posedovao je osiguranje koje mu je garantovalo život do sto
dvadeset i pete godine. To je bila zvanična gornja granica, iako se nezvanično pričalo da su
VIP osobe i bogati kosmički rentijeri „kupovali” do trista i više godina. Imao je pravo da
odustane od pripadajućeg ostatka života, morao je samo da podnese molbu, da potvrdi
nekoliko meseci kasnije i da odredi tačan datum.
Od dana kada je podneo prvu molbu prošlo je tačno tri meseca. Jedina molba koju je
uputio Službi bila je da pošalju informativni telegram njegovom sinu. „Da li imate druge
rođake u Vasioni? Možemo i njima da pošaljemo saopštenje. Osiguranje vam sve pokriva.”
„Nemam drugih rođaka u... Vasioni”, odgovorio je. Jezik je opasna stvar. Svi su već govorili
u tim vasionskim dimenzijama. Osećao se loše. Jedno je stvar da nikog nemaš u granicama
Zemlje, a drugo da si sam u celoj vasioni.
Morao je da zapiše saopštenje sopstvenim glasom. Trajalo je manje od minute. Ranije
je izmislio reči, čak je doterao i boju glasa. Ipak, na kraju mu je glas izdajnički utanjio.
„Odlučio sam da je došlo vreme, dođi da se oprostimo.” Nije bilo potrebno mnogo reči.
Devojka iz Službe pomogla mu je da popuni podatke. Lokacija primaoca bila je dosta
udaljena čak i za nova sredstva komunikacije, u suborbiti nekakve planete, čiju konfiguraciju
brojeva Kastor P. nikada nije mogao da zapamti. Bogu iza leđa, rekao je žargonom iz prošlog
veka, već nerazumljivim mladoj devojci. Osmehnula se ljupko i odgovorila da će najhitnije
saopštenje stići do primaoca za dve nedelje. Nekada su pisma od mog oca brže stizala,
osmehnuo se on, za oko nedelju dana.
U stvari, sve je ranije izračunao. Dve nedelje dok telegram stigne do njegovog sina,
nedelju dana u kojoj sin besni da je matori potpuno odlepio. Još nedelju dana da mu prođe
gnev i on počinje da se dvoumi. Onda je peta, nedelja odluke. Slede dve nedelje u kojima
traži hitan odmor da bi tamo sredio stvari i na kraju više od mesec dana putovanja do Zemlje.
Ali tri meseca su već prošla, a od njegovog sina nije bilo nikakve vesti. Poslednjih
nekoliko dana išao je u Službu da proveri, ali je simpatična službenica uvek saosećajno dizala
svoja četvrtasta devojačka ramena.
Danas je bio poslednji dan Kastora P. Imao je još nekoliko sati za ulice ovog grada.
Prema kalendaru moralo je da bude proleće. I zaista, kesteni su bili okićeni kao torta šlagom.
Beli grozdovi bagrema njihali su se na vetru.
Zeleno je preplavilo celu ulicu, ali ipak, ništa više nije bilo kao nekadašnja proleća. Sa
bogatih cvetova unaokolo nije dolazio nikakav miris. Kastor P. je imao sećanje na nekadašnje
mirise i setio se svih svojih bezuspešnih pokušaja da svom sinu, koji se rodio u svetu bez
mirisa, opiše miris bagrema. Nemoguće je opisati neki miris a da ga ne uporediš sa drugim.
Da, bagrem je mirisao kao jorgovan, ali nežnije. Ali, jorgovan takođe više nije mirisao.
I pčele nisu sletale na cvetove. Odavno više nije bilo bioloških pčela. Pre četrdeset
godina počele su misteriozno da nestaju. Neki su tvrdili da talasi mobilnih telefona zbunjuju
njihove signale za komunikaciju, drugi su govorili da je reč o novom agresivnom virusu.
Nestanak pčela bio je naredni znak da stvari ne idu nabolje. Tehnologije su se razvijale sve
brže, ali su uspevale samo donekle da zakrpe štetu koju su same izazivale. Pokušaji za
masovno veštačko oprašivanje, za genetsko modifikovanje običnih muva u pčele išli su ka
potpunom neuspehu i otvarali su nove pukotine u lancu.
Čitavog života Kastor P. je pokušavao da se bori protiv bezumnih projekata. Kao
sasvim mlad počeo je da radi na najvećem evropskom teleskopu u ono vreme, početkom veka
- s prečnikom od četrdeset i dva metra.
Čak je daleke 2007. otkrio najmanju crnu rupu u vasioni. Donedavno je čuvao isečke
iz novina sa senzacionalističkim naslovima. Bilo je neke ironije u tome da koristiš najveći
teleskop da bi otkrio najmanju crnu rupu. Onda mu se ovaj posao učinio isuviše mirnim i
sporim. Prišao je jednoj radikalnoj grupi zelenih naučnika. Pokušali su da dokažu da
biogoriva nisu rešenje. Prvi su upozorili da će nestanak pčela dovesti do apokalipse u
biocenozi. Niko nije obraćao pažnju na njihova upozorenja.
Seo je ispod senke jednog silikonskog bagrema. Sve je naokolo potvrđivalo čitav niz
neuspeha koji su ispunjavali njegov život. Pogledao je uvis, čak je i nebo izgledalo kao
nespretno ušiveno posle plastične operacije. Ogromne žute mrlje dolazile su iz propalih
pokušaja da se zakrpe ozonske rupe ubrizgavanjem sumpornih čestica u stratosferu. To je bila
poslednja bitka koju je izgubio, poslednji pokušaj da se usprotivi, dokazivao je da će se posle
sličnog tretmana ozonski sloj još više stanjiti. Sad je znao da je bio u pravu, ali ga je to činilo
još mračnijim.
Bilo je vreme. Preostala su mu još tri sata na Zemlji. Hteo je, ipak, da napiše dva
oproštajna pisma. Godinama niko nije pisao na papiru. Dobro je da je sačuvao jedan stari
notes i komad olovke. Namerno je tu delatnost, bolje reći ritual, ostavio za poslednji trenutak.
Stalno se nadao de će mu se sin odnekud pojaviti.
Prvo je rešio da napiše pismo ocu. Dugovao mu je oproštaj od pre pedeset godina.
Dvoumio se kako da mu se obrati, na kraju je stavio samo „Tata”. Dopao mu se zvuk
struganja tvrdog grafita na papiru. I reči su neočekivano počele da nadolaze kao da su oduvek
čekale jednu olovku i malo papira. Ispričao mu je kako se svet razvio i koliko mora da je
srećan što je otišao pre nego što je sve to video. Njegov otac je bio jedan od poslednjih pravih
baštovana, voleo je da priča o svom drveću. Intonacija mu je bila jedna za jabuke i trešnje.
Druga - za kruške i orahe. Među pčelinje košnice ulazio je miran, bez maske, razgovarao je i
sa njima. To što se sada dešavalo bilo bi njegova lična apokalipsa. „Tata, pisao je Kastor P.,
nisam uspeo da sačuvam baštu, pčela više nema, ali se stari orah u dnu još drži.” Na kraju je
napisao da je odlučio - tu je dugo tražio reč - da krene. „Sve je na svom mestu, da se ne
sekiraš i moj sin se vratio, napisao je Kastor P., nije kao ja koji nisam uspeo da se vratim za
tvoj poslednji čas. Oprosti mi, tvoj Kastor. P. S. Ako još nisu upropastili i onaj svet, videćemo
se i ispričaćemo se do mile volje.” Laknulo mu je, shvatio je da nikada za života nije tako
dugo razgovarao sa svojim ocem.
Pismo sinu krenulo je teže. Nekoliko puta je počinjao ispočetka, kidao je listove i
počinjao ponovo. Nije hteo da se oseti bilo kakva uvreda, nikakva tuga. Najzad, neočekivano
i za samog sebe, krenuo je. „Pošto sam promašio o svemu čega sam se latio, poslednjih
godina sam počeo da se bavim fraktalima i teorijom haosa. Posmatrao sam oblake i reke,
drveće i paprati, onu koja je opstala. Kroz ovu geometriju prirode, hteo sam da vidim u kom
će se pravcu razviti ono malo što je ovde, na Zemlji, opstalo. Znaš da nikada nisam imao
potpuno poverenje u kosmos, niti u njegovo naseljavanje, za razliku od tebe. Duva mi
odande, tamno mi je i hladno. Ali i ovde je već tako. Ono što su moj deda i otac gajili u bašti,
a sada ja pokušavam da opišem, već je nestalo. I moja geometrija prirodnosti je besmislena
bez njegovog postojanja. To će te nasekirati, ali i dalje mislim da smo malo požurili s
kosmosom. Nismo bili sasvim spremni. Jako davno, kada su beduini polako prelazili preko
pustinje, često su se odmarali, ne samo da bi se kamile odmorile, već da bi dali vremena
njihovim dušama da ih stignu. Zamisli koliko izgubljenih i okasnelih duša, koje su promašile
karavane, sada lutaju kosmičkom pustinjom, čujem njihov plač. Ležim uveče, posmatram
Mesec gde ću biti za nekoliko sati. Da li znaš od kakve je materije napravljen kosmos?
Napravljen je od samoće. To je materija. A samoća je isparljiva supstanca koja se trudi da
popuni čitav prostor oko sebe.
Moj deda, tvoj pradeda, živeo je u kući koju je sam sazidao, radio je u svojoj bašti, a
najudaljenije mesto do kojeg je stigao bila je šuma pored sela. I njegova je samoća bila velika
koliko kuća, i njegova bašta. Očeva samoća bila je veličine stana i grada u koji je otišao da
živi. Moj deda je govorio da je otac „pobegao” u grad. Onda sam ja „pobegao” iz grada u
drugu državu, a sada si ti pobegao negde u Kosmos. Razmišljam, kolika li je tvoja samoća
uveče, da li je veličine vasione, da li je lakša i ređa? Kakva je njena masa i kako na nju utiče
gravitacija?
Nekada je samoća bila koncentrisanija i manja, mogao si da je pripitomiš, da je maziš
kao mačku.
Sada se više ne snalazim sa kosmičkim veličinama. Neću moći da završim fraktalnu
geometriju samoće koju sam započeo, ne mogu da je prikupim u jednačinu, da je
determinišem... Evo, vidiš, ostario sam i počeo da se žalim i da se pretvaram u svog oca i
dedu. Vreme je da im se vratim. Ne tuguj što si zakasnio, meni je dovoljno da znam da si
krenuo. I, da ne zaboravim. Kada stigneš, i uzmeš ova pisma iz Službe, nemoj samo brzo
proći pored devojke koja će ti ih dati. Popričaj s njom. Pozovi je da popijete nešto meni za
dušu.

Kastor P. je pogladio ispisani papir i presavio ga. Već se bio oprostio od svih bližnjih
u vasioni. Polako je krenuo prema Službi da ostavi pisma. Nekako je odsutno posmatrao reku
ljudi što su naspram njega izašli u rani sumrak. Mimoišao se s nekoliko andželina-džoli i
bred-pitova koji su već počeli nepovratno da stare. Jeftino klonirani, najverovatnije piratske
verzije ćelija dvojnika da bi se udovoljilo nečijim hirovima. I sada su morali čitavog života da
nose ova tela koja su odavno izašla iz mode.
Hvala bogu, devojka iz Službe je ličila na sebe. Pre nego što je ušao, Kastor P. je
postajao malo napolju, registrovao krajičkom oka diskretnu kapsulu koja će ga odneti na
novo groblje na Mesecu.
Dok je primala oproštajna pisma, devojka ga je neočekivano zagrlila, na sekund. Ovo
sigurno nije ulazilo u njene obaveze.
 - Doći će ovih dana, samo da znate.
- Verujem. - kazao je.
Napolju je počelo sasvim da se smrkava, a mala fosforna blistavost, koju je Kastor P.
veoma dobro poznavao još od detinjstva, sve se više približavala.
I sve postade Mesec.
 Beleška o autoru

Georgi Gospodinov je rođen 1968. u Jambolu u Bugarskoj.

Autor je zbirki Lapidarijum (Лапидариум, 1992), za koju je dobio Nacionalnu
književnu nagradu za debitantsku knjigu, i Trešnja jednog naroda (Черешата на един народ,
1996) za koju je dobio Godišnju nagradu Udruženja bugarskih pisaca za najbolju knjigu
godine. Koautor je i književnih mistifikacija - Bugarska hrestomatija (Бъгарска
христоматия, 1995) i Bugarska antologija (Бъгарска антология: Нашата поезин от
Герова насам, 1998).
Drama Georgija Gospodinova D. Ž. (inicijali Don Žuana) proglašena je dramom
godine 2004. Komad je postavljen u Bugarskoj, Francuskoj i Austriji. Njegova drama
Apokalipsa dolazi u šest po podne (Апокалипсисът идва в 6 вечерта, 2010), izvedena u
Sofiji 2010, osvojila je nacionalnu nagradu „Asker” za najbolji dramski tekst godine, a
evropska pozorišna konvencija (ETS) odabrala ju je među 300 drama za prestižni
internacionalni festival dramskih dela mladih pisaca „Hot Ink” (hotINK at the Lark) koji
organizuje Njujorški univerzitet. Bugarski nacionalni radio producirao je audio-verziju ovog
komada.
Godine 2013. objavio je knjigu eseja Nevidljive krize (Невидимите кризи).
Georgi Gospodinov je i autor scenarija za kratkometražne igrane filmove, među
kojima je i Omlet („Omelette”, 4.44’), koji je 2009. na Festivalu Sandens, u okviru
Međunarodnog takmičarskog programa kratkog filma osvojio specijalnu nagradu žirija.
Jedan je od najprevođenijih bugarskih pisaca: Prirodni roman (Geopoetika, 2001)
preveden je na dvadeset jezika, zbirka priča I druge priče (Geopoetika, 2011) na osam, a
roman Fizika tuge (Geopoetika, 2013) na sedam jezika. Američko izdanje zbirke I druge
priče bilo je u nominaciji za najveću međunarodnu nagradu za kratku priču „Frenk
O’Konor”. Roman Fizika tuge bio je bugarski roman godine 2011/2012. u izboru
Nacionalnog zadužbinarskog fonda „13 vekova Bugarske”, osvojio je nacionalnu nagradu
„Hristo G. Danov” za najbolje prozno delo (2012), nagradu grada Sofije za književnost
(2012) i nagradu čitalaca „Cvet Helikona” za najprodavaniju knjigu u 2012. godini. Godine
2014. prevod tog romana na italijanski nominovan je za nagrade „Strega” i „Gregor fon
Recori”, a nemačko izdanje nominovano je za književnu nagradu koju svake godine dodeljuje
berlinski centar za svetsku savremenu umetnost „Kuća svetskih kultura” i nagradu za
književnost i prevod „Most-Berlin” (Brücke Berlin). Roman Fizika tuge je ušao u deset
najboljih evropskih romana po izboru austrijske državne televizije ORF.
Na Novom bugarskom univerzitetu predaje savremenu bugarsku književnost.
Laureat je nagrade „Apolon Toksoforos” (2005) za izvanredan doprinos razvoju
bugarske kulture i njenu prezentaciju u inostranstvu.
Živi i radi u Sofiji.