Pčela i cvet

Prošla zima, zazelenela trava, a u travi prolećni cvetovi, bubice – vri od života. Sunce razneženo
obasjava planetu, vazduh prepun mirisa. Duvaju vetrovi, otvaraju listove na drveću. Onda preko noći
procvetaju voćke: okite se grane belim i ružičastim cvetovima. Priroda se pretvorila u radionicu: svi
rade. Jabuka u dvorištu kao nevesta – cvet do cveta. Čuje se uzbuđeno zujanje – rojevi pčela zaposeli
voćku. Ali jedan cvet, kad ugleda pčelu, skuplja svoje latice.

„Hej, ti, otvaraj se! Ja sam pčela, znaš.“

Cvet kaže: „Neću. Ne primam pčele. Vidi kakav sam lep, najlepši. Ne dozvoljavam nikome da mi
priđe.“

Pčela ne može da veruje da cvet jabuke tako govori, ali neće da raspravlja i da objašnjava kako, ako
ne bude oprašen, nikad neće postati plod. Još malo je stajala i čudila se, a onda odlete do drugog
cveta. Ljudi kažu da vreme brzo prolazi, kod biljaka je to drugačije, ali bilo kako bilo, zametnuše se
mali zeleni plodovi koji su svakim danom bivali sve veći. Grane otežaše od sazrelih jabuka. Samo na
jednoj grani, na mestu gde je bio cvet, stajale su suve latice i uveo tučak.

Jabuke pogledaše jedna drugu i tiho rekoše: „To je bio onaj uobraženi cvet, koji nije dozvolio pčeli ni
da mu priđe i koji nije poštovao Majku Prirodu.

Svako ima svoj zadatak na ovom svetu.

„Ućutaše jabuke, zarumeneše se njihovi obrazi i nasmešiše se grupi dece koja se približavala.
 Jesenja priča

Majka grana kaže deci : “ Nemojte se naginjati, pašćete, a onda će vas vetar oduvati.“

Kad su bili mali slušali su majku, ali kad su se razvili , zaboravili su njene reči.

Uživali su da se ljuljaju na vetru i šapuću. Ko god je je prolazio šumom govorio bi : “ Lišće šušti. “

Lišće bi se zasmejalo.

Došla je jesen. Duvali su jaki vetrovi. Počele su kiše. Lišću je bilo hladno.

Jednog dana dođe u šumu nepoznati vetar .

“ Došao sam“ reče on „da vas povedem u jednu lepu i daleku zemlju. Hajde požurite, nemam puno

vremena! Ja ću tiho zasvirati gitaru, a vi ćete zašuštati ,a kad zasviram jače, to je znak za pokret.“

Listovi se pogledaše i videše da više nisu zeleni. Neki su bili crveni, neki žuti a neki tamno smeđi.

Vetar zasvira tiho – lišće zašušta. Kad zvuci njegove gitare postadoše glasniji, lišće polete za vetrom u

daleku zemlju.
 Šumska priča

Lica: VEVERICA, ZEC, LISICA, VUK, MEDVED, DEDA MRAZ

Mesto: Šuma

VEVERICA: Jao, jao, moram da žurim! Imam toliko posla!

ZEC: Uh,uh! Imaš posla? Svi mi imamo posla, a ne samo ti.

LISICA: Oh, oh, dragi moji, i vi ste došli! Baš lepo!

Veverica i zec uglas: Čuli smo na Šumskoj televiziji da sve životinje treba da dođu na ovu livadu.

MEDVED: Treba da kažemo šta želimo da nam Deda Mraz donese.

VUK: Au, auuu…Baš super! Evo ja ću prvi: Želim da dobijem od Deda Mraza stado debelih ovaca.

MEDVED: A meni bure puno meda.

LISICA: E, baš ako treba reći želju, ja ću biti skromna: deset debelih gusaka (o, već mi curi voda na
usta!)

ZEC: Ne mogu da odlučim: kupus ili šargarepa? Najbolje je džak kupusa i džak šargarepe.

VEVERICA: Želim korpu lešnika ali onu veeeliku.

VUK: Šta se ono vidi u daljini? Da nije Deda Mraz?!

ZEC: Joj, joj joj! To su lovci s psima! Bežimo!

* * *

Stiže Deda Mraz:

Šta je ovo? Nigde nikoga! Hoće da im ispunim želje, a onda ih nema da prime poklone.
Zar sam ja prevalio toliki put sa ovim džakovima, korpama? Pa, ovo bure s medom! A ovce i guske?!
Šta će svet pomisliti o meni: ide deda i tera stado ovaca i jato gusaka!

A tek deca?! A možda me nisu prepoznali ili su dugo čekali pa otišli, ko zna? Šta sad da radim? Da
ih čekam? Da li će doći? Umorio sam se i ožedneo.

Odoh u kafić da popijem čaj sa ledom i da se nađem sa Novom godinom, a vi deco, ako vidite Lisicu,
Zeca, Vuka, Medveda i Vevericu, recite im da ih pokloni čekaju. Važi?

Hvalisavi zec

Živeo jednom u šumi jedan zec. Leti mu je bilo dobro, a zimi loše, jer je morao od seljaka da krade ovas.
Dolazi on tako kod jednog seljaka, kad tamo mnogo zečeva. Poče se on pred njima hvaliti:

-Ja nemam brke, imam brčine, nemam šape imam šapetine, nemam zube imam zubekanje, nikoga se ja ne
bojim. Zečevi ispričali vrani o zecu hvalisavcu. Tetka vrana pošla za njim da ga traži i našla ga pod
panjem. Zec se uplašio kad je vrana sletela.

-Tetka vrano, neću vise da se hvalim.

-Kako si se hvalisao?

-Da nemam brke da imam brčine, da nemam šape da imam šapetine, da nemam zube da imam zubekanje.

Vrana ga malo povukla za uši.

-Više se ne hvali!

Posle nekoliko dana od njihovog razgovora, vranu uhvatiše psi i počese je daviti. Zec to spazi i brzo poče
razmisljati kako vrani da pomogne. Popne se na brdašce i počne skakati. Psi ugledase zeca i potrčaše ka
njemu, a vranu ostave. Vrana odleti na drvo, a zec pobeže.
Posle nekog vremena oni su se sreli i vrana mu reče:

-Alal ti vera, nisi hvalisavac, ti si junak!