ЈЕСЕЊА ПЕСМА“ – Душан Радовић

Све је пошло наопачке,

За врапце и мачке,
Кад је јесен окачила
Своје жуте значке,
Кад је ветар запевао
Новембарске тачке…

Пажња! Пажња!
Велика јесења купопродаја!

Продајемо сунцобране
- купујемо кишобране!
Продајемо старо лишће
- купујемо пахуљице.
Продајемо тротинете
- купујемо санке!
Купујемо шубаре
- продајемо машне!

Продаћемо санке
- купићемо рукавице.
Продаћемо сејалице,
- купићемо грејалице.
Продаћемо сладолед
- попићемо чај!
Јер!
Све је пошло стрмоглавце!
За птице и цвеће,
Кад је сунце одустало
На кров да нам слеће.
Као да је жуто љуто,
Као да нас неће!

КРИВА ЈЕ ЈЕСЕН

Зашто је лишће постало жуто?

-север је, кажу, кашљао, љуто.
Зашто су толики пљускови пали?
То су  се облаци расплакали!

Зашто се врба још више сагла?

Е, њу је притисла најтежа магла....
А зашто је цела природа сива?

Јесен је крива...
Јесен је крива...

ЈЕСЕН ЈЕ ДОШЛА
Топло лето већ је прошло,
Лишће жути покрај пута
Чујте како ветар пева:
Дошла нам је јесен жута!

Птичице ће сада рећи:

,,збогом децо вама свима''
И на далек пут одлетет
Преко гора и планина.

КИША И МРАВ
(бројалица)

Пала киша на травицу

Мрав се скрио под гљивицу.
Поручује киши мрав:

Падај кишо сваки дан

Купио сам кишобран.

ЈЕСЕН

Ево, драга дечице,

воћа свакојака:
грожђа бела, грожђа црна,
јабука, крушака.

Ове лепе дарове

јесен нам је дала,
драга наша јесени,
велико ти хвала! ЈЕСЕН

Јесен је доба
кише и блата,
али и шумског
лишћа од злата.

Јесен је доба
кад се воће проба,
доба моба
и птичјих сеоба.

Јесен је лепа
и њено име
подсећа на време свадби
и долазак зиме.

ЈЕСЕН

Прође лето, дође јесен

са дрвета пао кестен
Час на главу, час на бок
пада кестен туп, туп, ток

ОЗБИЉНА  ЈЕСЕН

Кантице спрема
и боје жуте,
пумпа облаке
тмурне и љуте.

Просипа кишу
ко из рукава,
не може врабац
мирно да спава.

Ни врана није
у бољем стању,
тражи склониште
у густом грању.

Гладни, ћућоре
зечићи мали:
Ова се јесен
баш не шали.

Јесења прича

Mајка грана каже деци : " Немојте се нагињати,пашћете, а онда ће вас ветар
одувати."

Кад су били мали слушали су мајку, али кад су се развили , заборавили су

њене речи.

Уживали су да се љуљају на ветру и шапућу. Ко год је је пролазио шумом

говорио би : " Лишће шушти. "

Лишће би се засмејало.

Дошла је јесен. Дували су јаки ветрови. Почеле су кише. Лишћу је било

хладно.

Једног дана дође у шуму непознати ветар .

" Дошао сам" рече он "да вас поведем у једну лепу и далеку земљу. Хајде
пожурите, немам пуно времена! Ја ћу тихо засвирати гитару, а ви ћете
зашуштати ,а кад засвирам јаче, то је знак за покрет."

Листови се погледаше и видеше да више нису зелени. Неки су били црвени,

неки жути а неки тамно смеђи.

Ветар засвира тихо - лишће зашушта. Кад звуци његове гитаре постадоше
гласнији, лишће полете за ветром у далеку земљу.