1

Миленко Ратковић
ЧАМАЦ ЗА ЖАБЕ

Издавач

Компјутерска обрада и дизајн

Душко Шћепановић

Тираж

Штампа

2
 Миленко Ратковић

ЧАМАЦ ЗА ЖАБЕ

3
4
 КА­К О СЕ СПА­С ИО МЕ­Д О

Пр­ви хлад­ни да­ни опо­ме­ну­ли су је­жа Бо­дљив­ка да мора

по­тра­жи­ти ру­пу у ко­јој ће пре­спа­ва­ти зи­му. Смје­стио се у
про­стра­ној шу­пљи­ни јед­ног тру­лог др­ве­та. Да би му би­ло
топли­је, за­ву­као се у су­во ли­шће.
Од­јед­ном га при­ти­сну те­шка ме­двје­ђа ша­па.
- Ај! — ја­ук­не ме­до. — От­куд ов­дје трње?
Раз­гр­не ли­шће и угле­да не­зва­ног го­ста.
- Аха, то си ти, Бо­дљив­ко!
- Ја сам — бо­ја­жљи­во про­му­ца јеж.
- Ов­дје не мо­же­мо обо­ји­ца зи­мо­ва­ти — на­по­ме­ну ме­до.
Бо­дљив­ко те­шка ср­ца схва­ти да мо­ра по­тра­жи­ти дру­го
уто­чи­ште.
- Мо­гли би­смо — ре­че — обо­ји­ца ов­дје пре­спа­ва­ти зи­му.
Би­ће нам то­пли­је. Ти се за­ву­ци дубље, а ја ћу бли­же ула­зу.
- Мммм! — за­му­мла ме­до. — Сла­ба ми је ко­рист од те­бе.
Још ћу се опет на­бо­сти на тво­је бо­дље.
- Те­шко је на­ћи ова­кво скро­ви­ште — уз­дах­ну Бо­дљив­ко
и кре­ну.
До­бро­ћуд­ни ме­до га за­у­ста­ви:
- Па до­бро, оста­ни.
И два су­ста­на­ра се пре­да­до­ше зим­ском сну...
Усред зи­ме про­бу­ди их ла­веж ло­вач­ког пса, ко­ји је на­њ­у­
шио ме­двје­да. До­тр­ча ло­вац и за­ви­ри у шу­пљи­ну.
- Па ти, Жу­ћо, ла­јеш на је­жа. Баш си оста­рио! — пре­ко­ри
ло­вац свог пса и од­ву­че га да­ље.
Тре­су­ћи се од стра­ха, ме­до про­шап­та:
- Бо­дљив­ко, је­си ли бу­дан?
- Ко­га не би про­бу­дио онај га­лам­џи­ја! — ре­че јеж.
- Ти си ми спа­сио жи­вот! — ре­че ме­до пун за­хвал­но­сти.

5
 На то му јеж од­го­во­ри:
- Да си био се­би­чан и да си ме отје­рао из сво­је ја­зби­не,
да­нас би ло­вац имао бо­гат лов.

6
 НАЈ­ЉЕП­ШЕ МЈЕ­С ТО НА СВИ­Ј Е­Т У

Пре­су­шио бу­нар па се жа­ба на­шла у не­во­љи. По­не­ста­ло

јој хра­не, а ни­ка­ко ни­је мо­гла да ис­ко­чи из бу­на­ра. Да­ни­ма је
ту ча­ми­ла, док јед­ном за­чу­је из­над се­бе грак­та­ње вра­на.
- Еј, вра­не, спа­си­те ме одав­де! – за­ва­пи жа­ба.
- Има­мо ми сво­ја по­сла – рав­но­ду­шно ре­ко­ше вра­не.
Жа­ба се до­сје­ти ка­ко да их за­ин­те­ре­су­је.
- Чуј­те, од­ве­шћу вас у нај­љеп­ше мје­сто на сви­је­ту!
Вра­не се по­гле­да­ше. Сва­ка је же­ље­ла да ви­ди то нај­
љепше мје­сто на сви­је­ту. Из­ву­
ко­ше жабу из бу­на­ра и по­не­со­
ше је пре­ко по­ља. Жа­ба им ре­че
да је спу­сте у јед­ну ба­ру ко­ју је
угле­да­ла пред со­бом. Вра­не је
по­слу­ша­ше.
- Ово је нај­љеп­ше мје­сто на
сви­је­ту! — ра­до­сно ус­клик­не
жа­ба и бућ­не у во­ду.
- Ти си нас пре­ва­ри­ла, не­за­
хвал­ни­це! — по­ле­тје­ше пре­ма
њој љу­ти­те вра­не. Хтје­ле су да
је кљу­но­ви­ма рас­трг­ну. Али за­у­
ста­ви их нај­ста­ри­ја вра­на:
- Пу­сти­те је! За жа­бу је ово
за­и­ста пра­ви рај. А ми смо на­ив­
не што смо ­јој по­вје­ро­ва­ле да ће
нам по­ка­за­ти нај­љеп­ше мје­сто
на сви­је­ту.

7
 НЕ­ПО­СЛУ­ШНИ ЗЕ­ЧИЋ

Из сво­је скри­ве­не ку­ћи­це зе­чи­ћи су мо­гли да ви­де разне

жи­во­ти­ње. Мај­ка их је учи­ла ко­јих зви­је­ри тре­ба да се
чувају.
- Ено, оно је ли­си­ца, наш ве­ли­ки­ не­при­ја­тељ – по­ка­за
им зе­чи­ца.
- Не из­гле­да мно­го опа­сна – ре­че нај­мла­ђи зе­чић
Борко.
На об­ли­жњи про­пла­нак до­ју­ри не­ка ве­ли­ка жи­во­ти­ња са
раз­гра­на­тим ро­го­ви­ма. Упла­ше­ни зе­чи­ћи се шћу­ћу­ри­ше уз
мај­ку.
- Не бој­те се, то је до­бро­ћуд­ни је­лен – об­ја­сни им она.
Је­лен по­че да па­се тра­ву. Од­јед­ном по­ди­же гла­ву, оњуши
ва­здух и по­ју­ри пре­ма шу­ми. На мје­сту гдје је ма­ло­час био
је­лен, по­ја­ви се вук.
- По­гле­дај­те оног раз­бој­ни­ка! – шап­ну зе­чи­ца. – Он је
још опа­сни­ји од ли­си­це.
- Стра­шан је! Има оштре зу­бе – при­ми­је­ти Бор­ко.
На го­лој гра­ни ви­со­ког др­ве­та мир­но је ста­јао ја­стреб.
Па­жљи­во је мо­трио шта се де­ша­ва у шу­ми.
- Ви­ди­те ону пти­цу – по­ка­за зе­чи­ца. – Чу­вај­те се да вас
не опа­зи, јер ће­те се за трен на­ћи у њеним кан­џа­ма.
- Ја се не пла­шим те пти­це! – ре­че хра­бри Бор­ко.
Мај­ка ис­при­ча ка­ко је ја­стреб од­нио њеног­ ма­лог бра­
та. Али Бор­ко је и да­ље вје­ро­вао да ја­стреб не мо­же уло­ви­ти
зеца.
Зе­чи­ца оде да по­тра­жи хра­ну, а зе­чи­ћи­ма на­ре­ди да не
изла­зе из ку­ће. Сви су по­слу­шно оста­ли на свом мје­сту. Само
је Бор­ко ис­тр­чао на про­пла­нак. Свуд око­ло би­ло је мир­но,
ни­гдје ни јед­не зви­је­ри. Ја­стреб је осматрао с ви­со­ког др­ве­та,
али је био окре­нут на другу стра­ну.

8
 Из­не­на­да Бор­ко опа­зи из­над се­бе ра­ши­ре­на ја­стре­бо­ва
кри­ла. По­ју­ри што је бр­же мо­гао. На ле­ђи­ма осје­ти убо­де
оштрих кан­џи. От­ко­тр­ља се низ па­ди­ну и та­ко се отр­же из
смр­то­но­сног ја­стре­бо­вог за­гр­ља­ја. Ја­стреб се по­но­во устре­
ми на њега, али у бли­зи­ни опа­зи ли­си­цу те уз­ле­тје на др­во.
Сре­ћом, ли­си­ца ни­је опа­зи­ла зе­чи­ћа. А да га је ви­дје­ла,
ску­по би он пла­тио свој пр­ви из­ла­зак у шу­му.
Кад је зе­чи­ца са­зна­ла шта се де­си­ло Бор­ку, млат­ну­ла га је
ша­пом по њушки­ци.
- Ето, кад си не­по­слу­шан! Сад бар знаш да нам је и ја­
стреб опа­сан не­при­ја­тељ. Али, бо­ље да си ми по­вје­ро­вао, не­
го што си се лич­но увје­рио ка­кав је ја­стреб.

9
 ПЕ­Ћ ИН­С КО ЧУ­Д О­В И­Ш ТЕ

У хлад­но је­се­ње ве­че ме­двјед на­и­ђе на пе­ћи­ну и за­ви­ри

у њу.
- Охо! — ре­че за се­бе. — Ов­дје мо­гу са­свим угод­но да
пре­спа­вам зи­му.
Тек што за­ко­ра­чи уну­тра, не­што за­ле­пр­ша пред њего­вом
њушком. Пре­стра­шен, хтје­де по­бје­ћи, али по­зна­де сли­је­пе
ми­ше­ве.
- Ви­ди ти њих! Упла­ши­ли су ме­не, моћ­ног го­спо­да­ра
шуме! Напо­ље из пе­ћи­не! — по­ви­че ме­двјед.
- Ово је на­ша пе­ћи­на! Ово је на­ша ку­ћа! — за­цик­та­ше
сли­је­пи ми­ше­ви.
- Гле ти њих! Ка­же­те: ва­ша пе­ћи­на?
- Па мо­же да бу­де и тво­ја и на­ша — по­ку­ша­ше сли­је­пи
ми­ше­ви да се на­го­де са ме­двје­дом.
- Ов­дје има до­ста мје­ста за све нас. Ми ти не­ће­мо сме­та­
ти, јер спа­ва­мо го­ре, на вр­ху пе­ћи­не.
- Шта сте за­га­ла­ми­ли! На­по­ље, кад ка­жем! - за­брун­да
медвјед и рас­тје­ра их гра­ном.
За­тим по­тра­жи по­год­но мје­сто гдје би при­ле­гао. У углу
опа­зи до­ста су­вог ли­шћа. Див­на по­стеља за ме­двје­да! Али,
тек што се опру­жи по ли­шћу, на­бо­де се на не­ко трње. Кад
разгр­ну ли­шће, опа­зи је­жа.
- Ха! Ту си се на­мје­стио с тво­јим бо­дља­ма, не­сре­ћо јед­
на! — би­је­сно за­му­мла ме­до и из­ба­ци на­по­ље тек про­бу­ђе­ног
је­жа.
У пе­ћи­ни ме­до на­ђе још два не­же­ље­на су­ста­на­ра: со­
ву и ја­зав­ца. И њих по­тје­ра на­по­ље, па за­до­вољ­но ле­же на
лишће.
Ис­пред пе­ћи­не су њени из­ба­че­ни ста­на­ри дрх­та­ли од
хлад­но­ће. Сли­је­пи ми­ше­ви су ја­ди­ко­ва­ли:

10
 - Гдје ће­мо, јад­ни бес­кућ­ни­ци, на­ћи дру­го скро­ви­ште?
И јеж се за­бри­нуо:
- А шта ћу ја без мо­је то­пле пе­ћи­не? Оста­дох и без зимни­
це ко­ју сам са­ку­пљао ци­је­ле је­се­ни!
- Ова пе­ћи­на је од­у­ви­јек би­ла мо­ја ку­ћа. Са­да је ка­сно да
тра­жим дру­гу — ре­че ја­за­вац.
А со­ва ни­је ја­ди­ко­ва­ла. Сми­шља­ла је ка­ко да по­мог­не
себи и сво­јим при­ја­те­љи­ма.
- Зна­те ли шта ће­мо? — пред­ло­жи им она. - Ис­тје­ра­ће­мо
ме­двје­да из пе­ћи­не!
Јеж се ста­де по­дру­ги­ва­ти:
- Знам, ува­же­на со­во, да си па­мет­на, али са­да си ка­за­ла
обич­ну глу­пост. Ка­ко ми не­ја­ки мо­же­мо отје­ра­ти ме­двје­да?
- Ако се удру­жи­мо, би­ће­мо ја­чи од њега. Ви ра­ди­те она­ко
ка­ко вам ја ка­жем, па ће­те ви­дје­ти да сам у пра­ву.
Сту­де­ни вје­тар је на­го­вје­шта­вао хлад­ну ноћ. Сто­га је­жу,
ја­зав­цу и сли­је­пим ми­ше­ви­ма ни­је пре­о­ста­ло ни­шта дру­го
не­го да по­слу­ша­ју со­ву.
Кад је ме­двјед за­дри­је­мао, од­јед­ном га на­па­до­ше сви
ста­нов­ни­ци пе­ћи­не. Јеж га убо­де оштрим бо­дља­ма, сли­је­пи
ми­ше­ви га ста­до­ше ује­да­ти за уши, ја­за­вац га ја­ко угри­зе за
ша­пу, а со­ва га не­ко­ли­ко пу­та кљуц­ну сво­јим кљу­ном пра­во
у очи.
У мра­ку ме­двјед ни­је знао ко га на­па­да. Упла­шен, по­
бјегне из пе­ћи­не што је бр­же мо­гао.
Ви­де­ћи га ка­ко без­гла­во ју­ри, вук га за­пи­та:
- Шта је, ме­до? Бје­жиш ли од ло­ва­ца?
- Ка­кви лов­ци! На­па­ло ме је не­ко пе­ћин­ско чу­до­ви­ште са
без­број зу­ба, кљу­но­ва и оштрих ко­па­ља! Бје­жи и ти, ако ти је
жи­вот мио!
Вје­тар је ху­чао и љу­љао шу­му. Ву­ку се учи­ни да се то
при­бли­жа­ва пе­ћин­ско чу­до­ви­ште, па и он ста­де бје­жа­ти.

11
 СТАН У САН­Д У­Ч И­Ћ У

Дви­је вје­ве­ри­це су жи­вје­ле у су­сјед­ству. Јед­на је би­ла сива

а дру­га цр­на. По то­ме су и до­би­ле име­на — Си­ва и Цр­на.
- Бо­ја мо­је дла­ке је мно­го љеп­ша од тво­је — ше­пу­ри­ла се
Цр­на сво­јим буј­ним ре­пом.
Си­ва је ћу­та­ла. Зна­ла је и са­ма да је љеп­ше цр­но кр­зно.
- Па и мо­ја ку­ћа је бо­ља од тво­је! — на­ста­ви хва­ли­са­
ва вје­ве­ри­ца. — Др­во у ко­јем ти ста­ну­јеш са­свим је тру­ло,
пашће чим ду­не ја­чи вје­тар.
То је та­ко­ђе би­ла исти­на.
Цр­на ни­је пре­ста­ја­ла да бр­бља:
- Тво­ја оста­ва за хра­ну је пра­зна. А по­гле­дај ко­ли­ко ја
имам ље­шни­ка, жи­ро­ва, ора­ха...
Ово хва­ли­са­ње на­тје­ра Си­ву да оде без по­здра­ва.
Убр­зо се де­си оно што је Цр­на пред­ви­је­ла: јак вје­тар обо­
ри тру­ло ста­бло. Си­ва оста­де без сво­је ку­ће, па оде по шу­ми
да тра­жи но­ви стан.
Лу­та­ју­ћи та­ко на­и­ђе на це­сту. Из да­љи­не за­чу­је ту­тњ­а­ву.
По­ред ње про­ју­ри ка­ми­он на­то­ва­рен сан­ду­ци­ма. Је­дан санду­
чић се от­ка­чи с ка­ми­о­на и от­ко­тр­ља се у шу­му. Ка­ми­он од­ју­
ри да­ље.
Си­ва опре­зно при­ђе сан­ду­ку. Оњуши га и, кад се увје­ри
да је пра­зан, од­лу­чи да се у њему на­ста­ни. Кроз ма­ли отвор
уву­че се уну­тра и за­ди­вље­но ус­клик­ну:
- Охо! Па ово је као ство­ре­но за ме­не!
Од­мах отр­ча да се по­хва­ли сво­јој дру­га­ри­ци:
- Хеј, Цр­на! До­ђи да ви­диш гдје са­да ста­ну­јем. Мо­ја
кућица је слич­на шу­ма­ре­вој, са­мо што је мно­го ма­ња.
Цр­на по­хи­та за њом. Убр­зо се увје­ри да Си­ва за­и­ста има
див­ну ку­ћи­цу.
- Хо­ћеш ли да за­ми­је­ни­мо на­ше ку­ће? — пред­ло­жи јој.

12
 Си­ва се за тре­ну­так за­ми­сли, па ре­че:
- Не­ћу!
- Уз ку­ћу да­ћу ти и сву хра­ну из мо­је оста­ве — до­да­де
Цр­на.
Си­ва на то при­ста­де.
Цр­на оста­де у сан­ду­чи­ћу. А свој стан и сву зим­ни­цу
уступи Си­вој.
Не гу­бе­ћи ври­је­ме, Цр­на оде да са­ку­пља хра­ну за зи­му.
У том на­и­ђе шу­мар по­ред њеног сан­ду­чи­ћа и — од­не­се
га.

13
 ПА­Д О­Б РА­Н АЦ

Не­ста­шна вје­ве­ри­ца Ми­ми по цио дан је ска­ка­ла с гра­не

на гра­ну. По­не­кад је са ви­со­ких вр­хо­ва ска­ка­ла на зе­мљу. Њен
ве­ли­ки реп слу­жио јој је као па­до­бран.
Сва­ки скок ма­ле вје­ве­ри­це иза­зи­вао је па­жњу пти­ца и свих
шум­ских жи­во­ти­ња. Док би вје­ве­ри­ца па­да­ла кроз ваздух, у
шу­ми би на­стао та­јац. А чим би срећ­но до­дир­ну­ла зе­мљу,
шума би за­бру­ја­ла од ус­хи­ће­них цвр­ку­та и гла­со­ва.
Од­јед­ном је у шу­ми за­вла­дао страх. Ја­стреб се из ви­си­на
као стри­је­ла сту­штио к зе­мљи. Све пти­це и ма­ле жи­во­ти­ње
су се упла­ши­ле и са­кри­ле се. И Ми­ми је на ври­је­ме уско­чи­
ла у сво­ју ку­ћи­цу. На­стра­дао је са­мо је­дан нео­пре­зни па­цов.
Ја­сгреб га је по­ди­гао у ви­си­ну и пу­стио. А па­цов ни­је имао
кри­ла, па је бр­зо про­па­дао кроз ва­здух. Пао је на сти­је­ње и
на мје­сту остао мр­тав. Та­ко је ја­стреб уби­јао пли­јен, а за­тим
га јео.
Дру­гог дан опет се по­ја­вио ја­стреб. За­не­се­на игром,
Мими га је ка­сно опа­зи­ла. За­час се на­шла у њего­вим кан­џа­
ма. Пти­це и жи­во­ти­ње су за­ни­је­ми­ле. С ту­гом су по­сма­тра­ле
ка­ко ја­стреб по­ди­же у ви­си­ну бес­по­моћ­ну вје­ве­ри­цу.
По свом оби­ча­ју, ја­стреб је с ве­ли­ке ви­си­не пу­стио свој
пли­јен. А Ми­ми је ра­ши­ри­ла из­над се­бе реп. По­ла­ко је па­да­
ла к зе­мљи и спу­сти­ла се на ме­ко гра­ње. То је убла­жи­ло њен
пад.
По­гле­да­ла се у чу­ду. Зар је за­и­ста жи­ва? За раз­ми­шља­ње
ни­је би­ло вре­ме­на. Од­мах се са­кри­ла.
Уза­луд је ја­стреб пре­тра­жи­вао мје­сто гдје је па­ла вје­ве­
ри­ца.
А сви ста­нов­ни­ци шу­ме ра­до­ва­ли су се и ди­ви­ли нај­ве­ћој
акро­ба­ци­ји ма­ле вје­ве­ри­це Ми­ми.

14
 МРА­В И ОТЈЕ­РА­Л И МЕ­Д ВЈЕ­Д А

Усред шу­ме ра­сла је пи­то­ма кру­шка. Њене соч­не пло­до­

ве ра­до су је­ле шум­ске жи­во­ти­ње и пти­це. Ту је нај­че­шће
дола­зио го­ро­ста­сни ме­двјед. Јед­ном се до­бро нај­ео и за­дри­је­
мао уз кру­шку. Пла­ше­ћи се ме­двје­да, дру­ге жи­во­ти­ње ни­је­су
смје­ле да при­ђу. Вр­зма­ле су се око кру­шке че­ка­ју­ћи да он оде.
А њему се ни­је жу­ри­ло.
Та­да жи­во­ти­ње ста­до­ше да на­го­ва­ра­ју је­ле­на:
- Ти, је­ле­не, имаш ро­го­ве и мо­жеш да по­тје­раш ме­двје­да.
Је­лен је био по­но­сан на сво­је ро­го­ве, али не и то­ли­ко
храбар да би се упу­стио у бор­бу са ја­чим од се­бе.
Ме­ђу жи­во­ти­њ­а­ма је би­ла и ди­вља сви­ња. Сви су хва­ли­ли
њену ср­ча­ност, али ни она ни­је хтје­ла да се из­ла­же опасно­
сти.
Ли­си­ца по­ла­ска је­жу да би он сво­јим оштрим бо­дља­ма
мо­гао да сва­ку зви­јер на­тје­ра у бјек­ство. Ме­ђу­тим, јеж ни­је
ни по­ми­шљао да иза­зи­ва би­јес го­спо­да­ра шу­ме.
Та­да се за­чу глас си­ћу­шног мра­ва:
- Ја ћу отје­ра­ти ме­двје­да!
Жи­во­ти­ње му се подсмјех­ну­ше:
- Охо! Гле ју­на­чи­не! Кад ме­двје­да ни­је­су смје­ли да отјера­
ју ни је­лен сво­јим ду­гим ро­го­ви­ма, ни сви­ња оштрим зу­би­ма,
ни јеж сво­јим бо­дља­ма, ка­ко он­да мо­жеш ти?
Мрав оку­пи сво­ју мно­го­број­ну дру­жи­ну. Њихо­ви ује­ди
од­мах про­бу­ди­ше успа­ва­ног ме­двје­да.
- До вра­га, што су до­сад­ни ови мра­ви! — за­му­мља медвјед
и од­ге­га у шу­му.

15
 ДВА ОРА­Х А

Ра­сла на гра­ни два ора­ха. Ду­не јак вје­тар и обо­ри их на

зе­мљу. Ора­си се са­кри­ју у гр­мље. Ту су не­ко ври­је­ме мир­но
жи­вје­ли.
Раз­бо­ли се је­дан орах, а дру­ги по­ђе по ље­ка­ра. До­вео је
нај­бо­љег ље­ка­ра у шу­ми — ми­ша Гриц­ка. Али бо­ле­сни­ка не
на­ђо­ше на оном мје­сту гдје је ле­жао.
Орах ста­де пла­ка­ти и жа­ли­ти не­ста­лог бра­та:
- Јад­ни мој брат! Ко зна шта се с њим де­си­ло!
- Не пла­чи, на­ћи ће­мо га — тје­шио га је Гриц­ко. — Гле­
дај, ево не­чи­јих тра­го­ва. - Аха! Па то су тра­го­ви Ци­це вјеве­
рице!
- Ох! Вје­ве­ри­ца ће га од­мах по­је­сти! — ја­ди­ко­вао је
орах.
- А мо­жда га је од­ни­је­ла ку­ћи, да га са­чу­ва за зи­му. Хајде­
мо да га тра­жи­мо!
И та­ко, по­ђу они за­јед­но да тра­га­ју по шу­ми. Иду они,
иду, и срет­ну врап­ца Бр­бљив­ца.
- Џив! Џив! Ку­да иде­те? — упи­та их Бр­бљи­вац.
- Тра­жи­мо Ци­цу вје­ве­ри­цу — од­го­во­ри орах.
- А шта вам она тре­ба?
- Од­ни­је­ла је мо­га бра­та.
И ја сам љут на Ци­цу вје­ве­ри­цу — сје­ти се вра­бац. —
Она ми је на­дје­ну­ла на­ди­мак Бр­бљи­вац. По­ћи ћу и ја са ва­ма.
По­мо­ћи ћу вам да је на­ђе­те.
И по­ђу за­јед­но и орах, и миш, и вра­бац. Иду они та­ко, иду,
и срет­ну ма­цу Ми­цу. Она до­вик­ну:
- Ми­јау! Ку­да сте кре­ну­ли?
- Тра­жи­мо Ци­цу вје­ве­ри­цу и мо­га бра­та — об­ја­сни орах.
- И ја ћу вам по­мо­ћи — при­дру­жи им се Ми­ца.
И та­ко по­ђу за­јед­но и орах, и миш, и вра­бац, и ма­ца. Иду
они, иду, и срет­ну ве­ли­ког пса Ша­ро­ва.
16
 - Ав! Ав! Ав! Гле, ко­ли­ко их је! — за­чу­ди се Ша­ров. —
Ку­да иде­те?
- Хо­ће­мо да на­ђе­мо Ци­цу вје­ве­ри­цу.
- Је­сте ли што љу­ти на њу?
- Ка­ко да не! — ре­че орах. — Од­ни­је­ла је мо­га бра­та.
- Ето и ме­не с ва­ма. Мо­жда ћу вам би­ти од ко­ри­сти.
И по­ђу за­јед­но и орах, и миш, и вра­бац, и ма­ца, и пас. Иду

17
они та­ко, иду, и стиг­ну у шу­му. Зна­ли су да ту не­гдје живи
Ци­ца вје­ве­ри­ца. Али гдје је њена ку­ћа? То ни­је­су зна­ли.
Вра­бац Бр­бљи­вац је ду­го ле­тио кроз шу­му. Нај­зад је
опазио ру­пу у јед­ном др­ве­ту. Ту је жи­вје­ла Ци­ца вје­ве­ри­ца.
Вра­бац је од­мах до­вео сво­ју дру­жи­ну. Но, ка­ко сад да вје­ве­
ри­цу ис­тје­ра­ју из ру­пе? Ма­ца Ми­ца се до­сје­ти: поп­не се на
др­во и свој реп за­ву­че у шу­пљи­ну гдје је ста­но­ва­ла вје­ве­ри­ца.
Ви­де­ћи ма­цин реп, вје­ве­ри­ца по­ми­сли да је то зми­ја. Упла­ши
се и по­бјег­не на врх др­ве­та.
- Шта ће­мо сад? — упи­та Ша­ров.
- Ја ћу је обо­ри­ти на зе­мљу! — ре­че Гриц­ко.
- Ка­ко ћеш је обо­ри­ти, кад си мно­го ма­њи од ње? — ре­че
орах.
- Не зо­вем се уза­луд Гриц­ко! — ис­пр­си се миш.
Он ста­де гри­сти гра­ну на ко­јој је ста­ја­ла вје­ве­ри­ца. Гриц,
гриц, гриц и — гра­на се сло­ми. Вје­ве­ри­ца па­де на зе­мљу и
од­мах ста­де бје­жа­ти. Ша­ров по­ју­ри за њом и ухва­ти је.
- Чуј! Од­мах нам вра­ти орах! Ако нам га не даш жи­вог и
здра­вог, от­ки­ну­ћу ти реп! — за­при­је­ти јој Ша­ров.
- Хо­ћу, хо­ћу! — при­ста­де упла­ше­на вје­ве­ри­ца. Уз­ве­ре се
уз др­во и из ру­пе из­не­се орах.
Два ора­ха се за­гр­ли­ше.
Ота­да срећ­но жи­ве. Че­сто по­сје­ћу­ју сво­је вјер­не при­
јатеље: ми­ша Гриц­ка, врап­ца Бр­бљив­ца, ма­цу Ми­цу и пса
Шаро­ва. А Ци­ца вје­ве­ри­ца не сми­је ви­ше ни да се при­бли­жи
њихо­вој ку­ћи. Пла­ши се сло­жне дру­жи­не.

18
 ХРА­Б РИ ЗЕЦ

Стр­мо­гла­вио се зец са ви­со­ке сти­је­не и пао пра­во на

главу. Оша­му­ћен на­пи­пао је на че­лу ве­ли­ку чво­ру­гу. Мо­зак
му је био до­бро по­тре­сен и из њега је не­ста­ло стра­ха. Та­ко је
он од­јед­ном по­стао хра­бар.
- Гдје је онај зло­че­сти вук да га рас­па­лим по њушци! —
ис­пр­си се хра­бри зец.
Кре­не шум­ским пу­тељ­ком и на­ђе ка­пу ко­ју је из­гу­био
неки дје­чак. Зец на­ту­че ка­пу на гла­ву и по­ђе да­ље. Његов
необи­чан из­глед иза­звао је страх ме­ђу свим шум­ским жи­во­
ти­ња­ма. Ли­си­ца се за­чу­ди:
- Ка­кав ли је оно чу­дан зец? Про­ба­ћу да ли му је ме­со
уку­сно.
Али чим му ли­си­ца при­ђе, зец је млат­ну шта­пом по гла­ви.
Ли­си­ца по­ми­сли да је то не­ка опа­сна зви­јер на по­бје­же.
И глад­ни вук се об­ли­зну:
- Охо! Ево нај­зад до­брог руч­ка!
Зец и њега смје­ло до­че­ка и рас­па­ли шта­пом по њушци.
Вук се збу­ни и уз­ма­че.
За крат­ко ври­је­ме по шу­ми се про­не­се глас о по­ја­ви чудне
звјер­ке. Ни­ко ни­је смио да је на­пад­не. Чак ни го­ро­ста­сни
медвјед!
Сла­ва хра­брог зе­ца тра­ја­ла је све док ни­је из­гу­био ка­пу.
А он­да је опет мо­рао бје­жа­ти од сво­јих не­при­ја­те­ља. Јер, они
су у њему ви­дје­ли обич­ног зе­ца и ни­је­су ци­је­ни­ли њего­ву
хра­брост.

19
 ША­Р Е­Н И ЛЕП­Т ИР

У по­ро­ди­ци би­је­лих леп­ти­ра ро­дио се чу­дан леп­ти­рић

без­бој­них кри­ла. Ро­ди­те­љи су га са­жа­ље­ва­ли:
- Јад­ни наш ма­ли­ша­не, сва­ко ће те пре­зи­ра­ти због та­квих
кри­ла.
Су­сје­ди су се чу­ди­ли нео­бич­ном из­гле­ду без­бој­ног
лепти­ра. Дру­ги леп­ти­ри­ћи се ни­је­су дру­жи­ли с њим, јер су се
плаши­ли да је то не­ка опа­сна бо­лест.
Уса­мље­ни леп­ти­рић је ту­го­вао. Цвје­то­ви су би­ли њего­ви
је­ди­ни при­ја­те­љи. Ле­тио је од цви­је­та до цви­је­та и тра­жио
са­вјет ка­ко да обо­ји сво­ја кри­ла.
Љу­би­чи­ца му је ре­кла:
- Ја ћу ти да­ти пла­ве бо­је, али то је ма­ло за тво­ја ши­ро­ка
кри­ла.
Мај­ска ру­жа му је по­ну­ди­ла:
- Ево ти ма­ло цр­ве­не бо­је.
- А ја ћу ти да­ти би­је­ле бо­је — ја­ви­ла се ла­ла.
Цвје­то­ви ра­зних бо­ја обо­ји­ли су по дје­лић леп­ти­ро­вих
крила. Та­ко је он по­стао ша­рен. Ота­да му се сви леп­ти­ри диве.
Не зна­ју да је то онај исти леп­тир без­бој­них кри­ла. Цвје­то­ви
га ра­до до­че­ку­ју и ну­де му сво­је слат­ке пло­до­ве.
Мо­жда сте и ви, дје­цо, ви­дје­ли тог ша­ре­ног леп­ти­ра.

20
 СЛИ­К Е ИЗ БУ­К ВА­РА

Вје­ве­ри­ца опре­зно из­ви­ри из сво­је ку­ћи­це. Па­жљи­во

осмо­три око­ли­ну. Пти­це су ве­се­ло цвр­ку­та­ле и ска­ку­та­ле по
гра­на­ма. Зна­чи, не­ма ни­ка­кве опа­сно­сти.
Вје­ве­ри­ца се хи­тро ус­пен­тра на врх др­ве­та. Ода­тле се
пру­жао ли­јеп ви­дик на све стра­не. На об­ли­жњ­ој ли­ва­ди опази
не­ки чу­дан пред­мет. Та­ко не­што ни­кад у шу­ми ни­је ви­дје­ла.
Ра­до­зна­лост је на­тје­ра да си­ђе с др­ве­та и при­мак­не се том
нео­бич­ном пред­ме­ту. Био је то бу­квар. Из­гу­био га не­ки дјечак
ко­ји је ту­да про­ла­зио.
Са ве­ли­ким за­ни­ма­њ­ем вје­ве­ри­ца ста­де пре­ли­ста­ва­ти
буквар.
- Гле, ов­дје је на­сли­кан зе­ко! Ето и ли­си­це, и со­ве, и
јелена...
Нај­ви­ше се об­ра­ду­је кад угле­да сво­ју сли­ку. Од­ре­же тај
лист и од­не­се га сво­јој ку­ћи. На пу­ту је сре­те зе­ко.
- Хеј, вје­ве­ри­це, от­куд ти та сли­ка?
На­шла сам је у оној књ­и­зи, ено та­мо на пу­ту. Ви­дје­ла сам
и тво­ју сли­ку.
- Мо­гу ли и ја узе­ти сво­ју сли­ку?
- На­рав­но!
Зе­ко до­тр­ча до бу­ква­ра, из­ре­за сво­ју сли­ку и од­ју­ри да­ље.
Из­не­на­да га ухва­ти ли­си­ца.
- До­ли­јао си, зе­чи­ћу! — ре­че ли­ја. — До­сад сам те че­ти­ри
пу­та уза­луд­но ју­ри­ла. - А да­нас си био ма­ње опре­зан, па сам
те ухва­ти­ла.
- За то је кри­ва ова сли­ка... Ех! — ја­ди­ко­вао је зе­ко. Знао
је да му не­ма спа­са.
- Ко те је то сли­као? — за­пи­та ли­ја.
- Ако ме пу­стиш, ка­за­ћу ти гдје и ти мо­жеш на­ћи сво­ју
сли­ку — ре­че зе­ко.

21
 Ли­ја му обе­ћа да ће га пу­сти­ти. Ра­до­сни зе­ко од­ве­де је до
бу­ква­ра, па од­ју­ри у шу­му.
Сју­тра­дан дје­чак по­ђе да тра­жи из­гу­бље­ни бу­квар. Нашао
га је, али ка­квог? Све жи­во­ти­ње би­ле су већ из­ре­за­ле из њега
сво­је сли­ке.

22
 ГО­РАК МЕД

На­ва­ли оса да је­де мед. Пче­ла је за­мо­ли:

- Не­мој оти­ма­ти мој мед. Мно­го сам се на­му­чи­ла док сам
га ску­пи­ла.
- Баш ме бри­га што си се ти на­му­чи­ла! — осор­но јој доба­
ци оса и на­ста­ви да је­де.
Пче­ла ни­је смје­ла да је отје­ра, јер је зна­ла ка­ко је она
опа­сна.
Оса је ду­бо­ко за­га­зи­ла у мед. Кад је хтје­ла да од­ле­ти, ни­је
се мо­гла ни по­мак­ну­ти. Но­ге су јој би­ле као при­ко­ва­не медом.
Кри­ла су ле­пр­ша­ла док се ни­је­су и она за­ли­је­пи­ла.
Ви­де­ћи да ће се уда­ви­ти, оса за­ва­пи:
- Дра­га пче­ло, из­ба­ви ме одав­де!
Пче­ла јој на то од­го­во­ри:
- И кад бих хтје­ла, не мо­гу ти по­мо­ћи. Уоста­лом ти не
ци­је­ниш ту­ђи труд, па не мо­жеш би­ти ни за­хвал­на за ту­ђу
по­моћ.

23
 РАЗ­Г О­В ОР НА ОБА­Л И

Низ по­ток је ле­тио во­де­ни цви­јет. Би­ло је сун­ча­но и топло.

А то је за њега би­ла пра­ва сре­ћа. Мо­гао је жи­вје­ти од ју­тра до
мра­ка. Кра­так ви­јек, не­ма шта! Али во­де­ни цви­јет ни­је због
то­га био не­сре­ћан. На­про­тив, ра­до­вао се што ће чи­тав његов
ви­јек би­ти ве­дар.
У очи­ма тог ма­лог ство­ре­ња по­ток је из­гле­дао као огромна
ри­је­ка. Ве­о­ма се за­пре­па­стио кад је угле­дао бес­крај­но мо­ре.
Спу­стио се на ве­лик окру­гао ка­мен да се од­мо­ри. Од­јед­ном
осје­ти да се ка­мен под њим по­ми­че. Шта ли је то?
- Ааа...! — гла­сно зи­јев­ну ве­ли­ка мор­ска ко­рњ­а­ча.
Во­де­ни цви­јет тек та­да ви­дје да под њим ни­је ка­мен, већ
не­ка ве­ли­ка жи­во­ти­ња. Упла­шен, уз­ле­ти и упи­та:
- Ко си ти?
- Зар не знаш? Ја сам ко­рњ­а­ча.
- Пр­ви пут чу­јем за те­бе — ре­че во­де­ни цви­јет. — Опро­
сти што сам те про­бу­дио.
- О, ни­је­сам те ни осје­ти­ла. А и ври­је­ме је већ да се пробу­
дим. Спа­ва­ла сам чи­тав дан.
- Чи­тав дан! — за­чу­ди се во­де­ни цви­јет. — Па ти си
преспа­ва­ла чи­тав свој ви­јек!
- Не ра­зу­ми­јем шта то го­во­риш. Ја жи­вим већ пет сто­
ти­на го­ди­на и ко зна ко­ли­ко ћу још. Је­дан дан је, та­ко ре­ћи,
тренутак у жи­во­ту нас, ко­рњ­а­ча.
- Охо! А ја живм са­мо од ју­тра до мра­ка.
- Баш је при­ро­да би­ла не­пра­вед­на пре­ма те­би! — са­жа­ли
се ко­рњ­а­ча на сла­ба­шно ство­ре­ње.
- Ја не ми­слим та­ко — ре­че во­де­ни цви­јет. — За је­дан
дан мно­го се мо­же до­жи­вје­ти. Сва­ки се­кунд је за ме­не дуг и
зна­ча­јан. На кра­ју да­на ја ћу би­ти за­си­ћен жи­во­та исто као ти

24
кад бу­деш у ду­бо­кој ста­ро­сти. Већ сју­тра жи­вје­ће мо­је по­том­
ство. Ох, ја се за­при­чао, а ври­је­ме одмиче. Здра­во!
И во­де­ни цви­јет од­ле­тје да­ље.

25
 УСА­М ЉЕ­Н И МРАВ

Сва­ког да­на је мар­љи­ви мрав Ра­ден­ко до­но­сио хра­ну у

мра­ви­њ­ак. Био је то­ли­ко сна­жан да је мо­гао ву­ћи и огром­но
зр­но ку­ку­ру­за. Ни­кад ни­је дан­гу­био. Хра­ном ко­ју је он до­но­
сио мо­гла су пре­зи­ми­ти и два­де­сет мра­ва.
До­са­ди­ло Ра­ден­ку да ра­ди за дру­ге. Од­лу­чио је да се
одво­ји од мно­го­број­не мра­вље по­ро­ди­це. На­пра­вио је за се­бе
ли­је­пу ку­ћи­цу. У њу је до­ву­као са­мо оно­ли­ко хра­не ко­ли­ко
је њему по­требно. А кад је тај по­сао за­вр­шио, од­ма­рао се
до миле во­ље. По­ма­ло се до­са­ђи­вао, али се ипак ни­је вра­тио
сво­јој по­ро­ди­ци.
Кад је по­че­ла зи­ма, Ра­ден­ко је за­тво­рио вра­та.
Усред зи­ме у њего­ву ку­ћу је про­др­ла во­да. Од­ни­је­ла му
је сву зим­ни­цу. За­ма­ло се ни­је и он уда­вио. Не­ма­ју­ћи куд,
вра­тио се сво­јој по­ро­ди­ци. Али, улаз мра­ви­њ­а­ка био је до­бро
за­тво­рен. Уза­луд је лу­пао и до­зи­вао.
Вје­тар је за­ви­јао кроз ого­ље­ле гра­не и до­но­сио ле­де­ни дах
са сњ­е­жних пла­ни­на. Уса­мље­ни мрав се тре­сао од хладно­ће.
Ни­је му пре­о­ста­ло ни­шта дру­го не­го да кре­не по сви­је­ту и
тра­жи за­ло­гај хра­не и то­пли ку­так.

26
 СПО­М Е­Н ИК У KOШНИЦИ

Нај­хра­бри­ји је онај миш ко­ји се усу­ди да по­ву­че мач­ку за

реп. А исто то­ли­ко му је хра­бро­сти по­треб­но да уђе у ко­шни­
цу. Та­мо га че­ка без­број кри­ла­те вој­ске на­о­ру­жа­не отров­ним
ко­пљи­ма. Да не­ма те ра­то­бор­не вој­ске би­ло би ли­је­по ући
уну­тра и на­је­сти се ме­да.
Ма­ли миш Га­ро знао је за ту опа­сност. Па ипак је од­лу­чио
да уђе у ко­шни­цу. На ула­зу ни­је би­ло пче­ла, па је по­ми­слио
да су не­куд од­ле­тје­ле.
Чим је пре­ко­ра­чио праг, осје­ти ми­рис ме­да. Их, што ће да
се сла­ди!
У углу ко­шни­це Га­ро опа­зи јед­ног не­по­мич­ног ми­ша.
При­ђе му. Ве­о­ма се из­не­на­ди кад ви­дје да је он од во­ска.
„ То су пче­ле на­пра­ви­ле спо­ме­ник не­ком ми­шу“, по­ми­сли
Га­ро.
Пче­ле опа­зи­ше не­зва­ног го­ста и устре­ми­ше се на њега.
Јед­на га убо­де жа­о­ком. Јао ка­ко га је то за­бо­ље­ло! Сре­ћом,
из­лаз је био бли­зу и он ис­тр­ча на­по­ље. Је­два се до­ву­че до
сво­је ру­пе.
Мај­ка при­ми­је­ти да с њим не­што ни­је у ре­ду, па упи­та:
- Шта ти је, Га­ро?
- Убо­ла ме пче­ла — је­два од­го­во­ри ма­ли миш.
- О, јад­ни­че ма­ли! Хај­де ле­зи да ти ста­вим хлад­не обло­
ге — ре­че бри­жна мај­ка.
Кад се ма­ло опо­ра­вио, Га­ро ре­че:
- Мај­ко, у ко­шни­ци сам ви­дио во­шта­ног ми­ша.
- Зар си ула­зио уну­тра?! — за­пре­па­сти се мај­ка.
- Је­сам — при­зна­де миш.
- Ох! Ти си сре­ћан што си остао жив, цр­ни си­не!
- Ка­кав је оно миш од во­ска? Је ли то спо­ме­ник? — упи­та
Га­ро.
27
 - Да, то је спо­ме­ник јед­ком хра­бром ми­шу — сјет­но ре­че
мај­ка.
- Же­лио бих да и ја имам та­кав спо­ме­ник! — оду­ше­вље­но
уз­вик­ну ма­ли миш.
- Не, та­кав спо­ме­ник не тре­ба да по­же­лиш — по­са­вје­то­
ва га мај­ка. — Ис­при­ча­ћу ти ка­ко је он по­стао. Кад сам би­
ла ма­ла, че­сто сам се игра­ла с јед­ним не­ста­шним ми­ши­ћем.
Једном је он ре­као. „ Ко сми­је да уђе у ко­шни­цу?“ Ни­ко од
нас ни­је се усу­ђи­вао да то учи­ни. Он­да је он уз­вик­нуо: „ Ко
ни­је ку­ка­ви­ца, не­ка по­ђе за мном! “Ушао је у ко­шни­цу, а та­мо
су га на­па­ле пче­ле и од­мах усмр­ти­ле.
- А за­што су га об­ли­је­пи­ле во­ском? — упи­та Га­ро.
- За­то што га ни­је­су мо­гле из­ни­је­ти на­по­ље. Да им не
би сме­тао његов леш, по­кри­ле су га сло­јем во­ска. Као што
видиш, не тре­ба на­го­ни­ти пче­ле да ми­ше­ви­ма пра­ве спо­ме­
ни­ке.

28
 ВЕ­Л И­К И СКОК

У шу­пљи­ни ста­рог хра­ста жи­вје­ла је ма­ла вје­ве­ри­ца.

Мај­ка је ни­је пу­шта­ла да из­ла­зи из ку­ће, да је не би по­је­ле
зви­је­ри.
Јед­ном се ма­ла вје­ве­ри­ца ис­кра­де од мај­ке и поп­не на
хра­сто­ве гра­не. Опа­зи врап­ца и ра­до­зна­ло га упи­та:
- Ко си ти?
- Ка­ко не знаш ко сам ја? — за­чу­ди се вра­бац. — Ме­не сви
до­бро по­зна­ју.
- Али... ја пр­ви пут из­ла­зим из ку­ће.
- Аха! Зна­чи, тек си по­че­ла да упо­зна­јеш сви­јет. Е, па
да ти се пред­ста­вим: ја сам вра­бац Буц­ко. Уви­јек сам ве­сео.
Уми­јем да пје­вам, ле­тим, ска­ку­ћем...
- И ја уми­јем да ска­ку­ћем — по­хва­ли се ма­ла вје­ве­ри­ца.
— Хај­де да ви­ди­мо ко бо­ље ска­че!
- Ва­жи! — при­ста­де вра­бац и ско­чи с гра­не на гра­ну.
А вје­ве­ри­ца ско­чи још да­ље.
- Мо­жеш ли ско­чи­ти до оне сти­је­не? — упи­та вра­бац.
- О! То је да­ле­ко.
- За те­бе да­ле­ко, а за ме­не ни­је — ре­че хва­ли­са­ви вра­бац
и од­ле­тје на сти­је­ну.
Ма­ла вје­ве­ри­ца ни­је мо­гла до­зво­ли­ти да је вра­бац по­би­
је­ди. При­бе­ре сву сво­ју хра­брост и сна­гу, па ско­чи са хра­ста
пре­ма сти­је­ни. Али сти­је­на је би­ла су­ви­ше да­ле­ко. Не­ис­ку­сна
вје­ве­ри­ца се стр­мо­гла­ви и па­де на зе­мљу. Тре­сне та­ко ја­ко да
се од­мах оне­сви­је­сти.
Кад по­сли­је не­ког вре­ме­на до­ђе се­би, при­ми­је­ти да се
нала­зи у сво­јој ку­ћи. Над њом је ста­ја­ла бри­жна мај­ка. Ма­ла
вје­ве­ри­ца по­гле­да око се­бе и упи­та:
- Гдје је Буц­ко?
- Ко­ји Буц­ко? — упи­та мај­ка.

29
 - Па онај вра­бац...
- Шта ће ти он?
- Хо­ћу да му по­ка­жем да мо­гу ско­чи­ти ви­ше не­го он!
- Од­ма­рај се, лу­до ма­ла! — по­ми­ло­ва мај­ка ма­лу вје­
верицу.

30
 ЗА­Д О­В ОЉ­С ТВО

Уса­мље­ни бум­бар ни­је имао при­ја­те­ља, ни­ти је на­сто­јао

да их стек­не. Вје­ро­вао је да му не тре­ба ни­чи­ја но­моћ.
Али јед­ном пад­не у во­ду. Ду­го се не­спрет­но ба­тр­гао и
ника­ко да се до­хва­ти коп­на. Сна­ге му је по­не­ста­ја­ло, а во­да га
је гу­ши­ла. Та­да до­ле­ти ла­ста­ви­ца и опа­зи бум­ба­ра.
- Гле, јад­ни бум­бар је пао у во­ду. Из­гле­да да је још жив!
Ла­ста­ви­ца га из­ва­ди на су­во. Сил­но се об­ра­ду­је што је
још жив. А бум­бар се то­ме за­чу­ди:
- За­што се ра­ду­јеш као да си се ти спа­си­ла?
- Ве­ли­ко је за­до­вољ­ство учи­ни­ти до­бро дје­ло — од­го­во­ри
ла­ста­ви­ца.
Се­бич­ни бум­бар ни­је мо­гао да то схва­ти.
Јед­ном се и њему ука­за­ла при­ли­ка да из­ба­ви дру­гог из
не­во­ље. Угле­дао је леп­ти­ра у па­у­ко­вој мре­жи и од­лу­чио да
му по­мог­не. Ухва­ти га и ста­не ву­ћи свом сна­гом. Та­да леп­тир
још ја­че мах­не кри­ли­ма и осло­бо­ди се. Срећ­ни леп­тир ре­че
свом спа­си­о­цу:
- Хва­ла ти! Мно­го ти хва­ла! Ка­ко да ти се оду­жим што си
ме из­ба­вио?
А бум­бар му на то од­го­во­ри:
- Ја сам већ на­гра­ђен. Осје­ћам за­до­вољ­ство ка­кво ни­кад
до­сад ни­је­сам осје­тио.

31
 КВИ­К О И ДУ­Г О­Р Е­П А

Ли­си­ца Ду­го­ре­па би­ла је у се­лу сви­ма до­бро по­зна­та.

Често су је ви­ђа­ли ка­ко с ко­ко­шком у усти­ма за­ми­че у шуму.
Ко зна ко­ли­ко је ко­ко­ша­ка по­је­ла! У то­ме је ни­је­су могли
спри­је­чи­ти ни лов­ци, ни пси. Же­не су ко­ри­ле лов­це што допу­
шта­ју ли­си­ци да кра­де жи­ви­ну. А лов­ци су гр­ди­ли псе што им
Ду­го­ре­па уви­јек умак­не.
До­ја­ди­ло то пси­ма те се до­го­во­ре да сви по­ђу у хај­ку на
Ду­го­ре­пу. Ште­над су оста­ви­ли код ку­ћа. Ма­ли Кви­ко је ду­го
кви­чао, мо­ле­ћи мај­ку да и њега по­ве­де са со­бом у лов.
- Још си ти ма­ли за лов — ре­кла му је мај­ка и за­кљу­ча­ла
га у ку­ћу.
Кви­ко је остао сам цви­ле­ћи и за­ви­ја­ју­ћи. По­ку­шао је
да раз­би­је вра­та. Успио је да их од­шкри­не са­мо то­ли­ко да
је могао из­и­ћи на­по­ље. Ра­до­стан што се осло­бо­дио кућ­ног
затво­ра, од­мах од­ју­ри у шу­му. Та­мо на­ђе мај­ку и оста­ле псе.
При­та­је­ни, че­ка­ли су у за­сје­ди Ду­го­ре­пу.
- До­шао си, а?! — љу­тио га до­че­ка мај­ка. — Пла­ти­ћеш ми
за то над се вра­ти­мо! А сад чуч­ни и бу­ди ми­ран.
У да­љи­ни за­чу­ше ла­веж.
- Аха! Већ су је от­кри­ли! — про­ша­пу­та ис­ку­сни ло­вач­ки
пас Рун­дов.
Ла­веж се све гла­сни­је чуо. Пси ко­ји су го­ни­ли Ду­го­ре­пу
при­бли­жа­ва­ли су се за­сје­ди.
Кви­ко пр­ви опа­зи ли­си­цу ка­ко ис­тр­ча из нај­гу­шће шу­ме.
Он од­јед­ном ис­ко­чи из за­кло­на и ла­ ју­ћи по­ју­ри у су­срет
лиси­ци.
- Кви­ко, на­траг! — по­ви­че за њим мај­ка.
- Овај ђа­во­лан ће је по­пла­ши­ти. Не сми­је­мо ви­ше че­ка­ти
- ре­че Рун­дов и јур­ну пре­ма ли­си­ци.

32
33
 За њим по­хр­ли­ше и оста­ли пси. Али, Ду­го­ре­па бла­го­вре­
ме­но уочи опа­сност и скре­ну на дру­гу стра­ну. Да­ља по­тје­ра
би­ла је уза­луд­на.
Кви­ко је због сво­је бр­зо­пле­то­сти до­био од мај­ке ба­ти­не.
И њему са­мо­ме би­ло је жао што је по­мо­гао ли­си­ци да умакне.
Али, шта је сад мо­гао? По­ти­штен и упла­кан кре­нуо је сам
ку­ћи.
Бли­зу се­ла сре­те Ду­го­ре­пу. Уко­чи се од стра­ха и ста­де. А
ли­си­ца га при­ја­тељ­ски по­здра­ви и да­де му јед­но пи­ле.
- Ево — ре­че — по­кла­њ­ам ти ово пи­ле.
- От­куд ти то пи­ле? — упи­та Кви­ко.
- Узе­ла сам га из ко­ко­шар­ни­ка тво­га га­зде.
- О! — на­мр­шти се ма­ли пас. — Ка­ко си смје­ла!
- За­што да не сми­јем? — лу­ка­во се на­сми­је­ши Ду­го­ре­
па. — Не­ма ни­ка­кве опа­сно­сти. Сви пси су по­шли у шу­му
да мене тра­же. А ја сам то ис­ко­ри­сти­ла да се ма­ло про­ше­там
кроз се­ло. Нај­е­ла сам се до ми­ле во­ље! А те­би сам на­ми­је­ни­
ла ово пи­ле. Јер, ти си мој спа­си­лац. Да ми ни­је­си от­крио гдје
је за­сје­да па­са, не бих се жи­ва из­ву­кла. Е, па до ви­ђе­ња, ма­ли
мој при­ја­те­љу!
И ли­си­ца оде без жур­бе и стра­ха.

34
 ЗА­ВА­Ђ Е­Н И ГО­С ПО­Д А­Р И ШУ­М А

Ви­со­ки пла­нин­ски врх одва­јао је шу­му на два ди­је­ла.

Госпо­дар ис­точ­не стра­не био је сна­жни ти­гар. А за­пад­на стра­
на при­па­да­ла је исто та­ко сна­жном ла­ву. Ни­ка­да они није­су
пре­шли пла­нин­ски врх. Сто­га ни­је­су ни има­ли при­ли­ке да
ви­де је­дан дру­го­га.
Ли­си­ца је сми­шља­ла ка­ко да се осло­бо­ди ових опа­сних
го­спо­да­ра. На­у­ми­ла је да их за­ва­ди. По­ђе код ла­ва, по­кор­но
клек­не пред њим и ка­же:
- Моћ­ни ца­ре! До­но­сим ти по­ру­ку од ти­гра, го­спо­да­ра
ис­точ­не шу­ме.
- Шта ми по­ру­чу­је мој су­сјед? — за­пи­та лав.
- Он хо­ће да за­вла­да тво­јим цар­ством, па те по­зи­ва на
двобој. Че­ка­ће те сју­тра ују­тро на вр­ху пла­ни­не.
За­бри­не се лав, па пи­та ли­си­цу:
- Шта ми­слиш, ли­јо, ко је ја­чи: ти­гар или ја?
- То не­ма су­мње: рас­трг­ну­ћеш га као од ша­ле — по­ла­ска
му ли­си­ца.
„ Кад је та­ко — по­ми­сли лав — по­ћи ћу на мег­дан. Казнићу
тог др­зни­ка ко­ји ми пр­ко­си!“
Ли­си­ца се по­здра­ви и оде у ти­гро­во цар­ство. На­ђе ти­гра
и по­кло­ни му се.
- Моћ­ни ца­ре! По­слао ме је лав, го­спо­дар за­пад­не шу­
ме. Он хо­ће да осво­ји тво­је цар­ство, па те по­зи­ва на дво­бој.
Чекаће те сју­тра ују­тро на вр­ху пла­ни­не.
- Је ли сна­жан тај лав? — упи­та за­бри­ну­ти ти­гар.
- Ни­је, го­спо­да­ру — ре­че ли­ја. — стар је и из­не­мо­гао. Ти
ћеш га смо­жди­ти јед­ним удар­цем.
Охра­брен, ти­гар ри­је­ши да бра­ни сво­је цар­ство.
У зо­ру сре­то­ше се на вр­ху пла­ни­не го­спо­да­ри ис­точ­не и
за­пад­не шу­ме. Лав при­ми­је­ти да његов про­тив­ник ни­је она­ко
35
слаб ка­ко га је ли­си­ца при­ка­за­ла. И ти­гар схва­ти пре­ва­ру, али
ипак од­ва­жно ре­че:
- Звао си ме на мег­дан, ла­ве. Ево, до­шао сам.
- Не, ти си ме­не звао — на то ће лав.
Та­да обо­ји­ца схва­ти­ше пре­ва­ру. При­ја­тељ­ски се по­здра­
ви­ше, па одо­ше да тра­же ли­си­цу.

36
 ПА­Ц ОВ И ВЈЕ­В Е­Р И­Ц А

Хла­дан сје­ве­рац ус­ко­ме­ша шу­му, ви­тла­ју­ћи опа­ло ли­шће.

Шум­ски ста­нов­ни­ци уђо­ше у сво­ја скло­ни­шта.
Вје­ве­ри­ца уско­чи у шу­пљи­ну ста­ре бу­кве. Ту јој је би­ло
то­пло. Ни­кад ни­је по­же­ље­ла бо­љи по­кри­вач од соп­стве­ног
ре­па. За зи­му је спре­ми­ла до­ста ље­шни­ка, жи­ро­ва и дру­гих
шум­ских пло­до­ва.
У њену ку­ћу уђе бр­ка­ти па­цов. Не­зва­ни гост се стре­се од
хлад­но­ће и за­мо­ли:
- Вје­ве­ри­це, мо­лим те, пу­сти ме да пре­спа­вам у тво­јој
кући. Ја жи­вим да­ле­ко. Не сми­јем се вра­ти­ти ку­ћи по овом
не­вре­ме­ну.
Грам­зи­вог па­цо­ва ни­ко ни­је при­мао у ку­ћу. Али до­бра
вје­ве­ри­ца се са­жа­ли на њега и ли­је­по га уго­сти.
Око по­ла но­ћи па­цов се про­бу­ди. Уста­не и опре­зно по­ђе
у оста­ву за хра­ну. Сву спре­мље­ну зим­ни­цу из­ба­ци на­по­ље и
од­не­се је сво­јој ку­ћи.
Ују­тро се вје­ве­ри­ца за­чу­ди што не ви­ди го­ста. Још ви­ше
се из­не­на­ди кад угле­да пра­зну оста­ву. Пре­тра­жи око­ли­ну, али
од ло­по­ва ни тра­га.
По­сли­је не­ко­ли­ко да­на код об­ли­жњ­ег из­во­ра вје­ве­ри­ца
опа­зи оног па­цо­ва. Ле­жао је бо­ле­стан ис­под ви­со­ке ли­пе.
- По­мо­зи ми, вје­ве­ри­це! — за­ва­пи бо­ле­сник. — Убе­ри ми
не­ко­ли­ко ли­сто­ва ли­пе. Ка­жу да је то нај­бо­љи ли­јек за мо­ју
бо­лест. Ја се не мо­гу ни по­ма­ћи.
- Ако се не ва­рам — ре­че вје­ве­ри­ца — ми се по­зна­је­мо.
Ти си не­дав­но био мој гост, зар не?
Та­да па­цов по­зна­де вје­ве­ри­цу и по­сти­ђе­но спу­сти гла­ву.
- Мо­гла бих ти се са­да осве­ти­ти — на­ста­ви вје­ве­ри­ца.
-Али, ипак ћу ти по­мо­ћи да до­ђеш до ли­је­ка.

37
 Вје­ве­ри­ца се за­час ус­пен­тра на ли­пу, от­ки­де не­ко­ли­ко
листо­ва и да­де их бо­ле­сни­ку.
Убр­зо је па­цов оздра­вио. Ду­го­вао је вје­ве­ри­ци ве­ли­ку
захвал­ност. Да би по­пра­вио гре­шку ко­ју је учи­нио, ску­пио је
за вје­ве­ри­цу пу­но шум­ских пло­до­ва.
Та­ко је вје­ве­ри­ца сте­кла ода­ног при­ја­те­ља. А до­бро је
има­ти при­ја­те­ља, па ма­кар то био и па­цов.

38
 ЧУД­Н И ПИ­Л И­Ћ И

Ко­ка Гра­ор­ка по цио дан кво­ца:

- Квок! Квок! Квок!
А око ње не­ма пи­ли­ћа. Она их и не тра­жи. Љу­та је на
њих. Ево за­што:
Ле­жа­ла је на ја­ји­ма пу­них три­де­сет да­на. А зна се да све
дру­ге квоч­ке ле­же два­де­сет је­дан дан. По­сли­је та­ко ду­гог
чека­ња из­ле­гли су се пи­ли­ћи. Би­ли су то чуд­ни, го­лу­ждра­ви
пи­ли­ћи, са де­бе­ли­м кљу­но­ви­ма. Ко­ка их је и та­кве во­ље­ла и
бри­жно чу­ва­ла.
Но, убр­зо се по­че­ла сва­ђа­ти с њима. Уза­луд их је зва­ла:
- Квок! Квок!
Они су не­по­слу­шно бје­жа­ли у по­ток.
- Чуд­на ли су да­на­шња дје­ца! — гун­ђа­ла је Гра­о­р­ка иду­ћи
за њима кроз во­ду.
Та­ко је пре­хла­ди­ла и пре­ста­ла да их пра­ти. Са­да је са­ма.
Из на­ви­ке још уви­јек кво­ца. Дје­цу ви­ше не тра­жи, ни­ти она
тра­же њу. Мно­го је љу­та на ма­ле не­по­слу­шни­ке.
Шта ми­сли­те — због че­га се све то та­ко де­си­ло?

39
 ХРА­Б РИ ЖУЈ­К О

Ду­жност чу­ва­ра ку­ће Жуј­ко је од­лич­но оба­вљао. А као на­

гра­ду до­би­јао је по­не­ку кост или ко­ру хље­ба. По­не­кад, сасвим
за­бо­ра­вљен, по цио дан ни­је имао шта да оку­си. Живио је у
др­ве­ној ку­ћи­ци са ко­је је вје­тар одав­но од­нио кров. И ни­ко да
се сје­ти да то по­пра­ви.
„Те­жак је псе­ћи жи­вот “, вај­као се Жуј­ко, дрх­те­ћи од
хлад­но­ће.
Нај­ви­ше се љу­тио на де­бе­лог мач­ка Бр­ка­на. Тај го­то­ван је
по цио дан дри­је­мао ис­под ште­дњ­а­ка. Ни­је ни обра­ћао пажњу
на ми­ше­ве ко­ји су ска­ка­ли око њега. А кад би огладнио, стао
би да мја­у­че све док не би до­био свој оброк. До­ма­ћин му
изне­се пун та­њ­ир уку­сног је­ла, до­зи­ва­ју­ћи га:
- Мац! Бр­ка­не, до­ђи! Хај­де, је­ди... А ти, Жуј­ко, не­мој да
му от­меш је­ло. По­је­шћеш оно што њему оста­не.
Уври­је­ђе­ни Жуј­ко се за­ву­као у сво­ју ку­ћи­цу. Био је ве­о­ма
гла­дан, али ни­је хтио да је­де оно што оста­не мач­ку.
По­што је Бр­кан по­јео сва­ки ко­ма­дић ме­са, до­ма­ћин је
тањ­ир при­нио псе­ћој ку­ћи­ци. Жуј­ко је са­мо пре­зри­во окре­
нуо гла­ву на дру­гу стра­ну.
Јед­на ко­ко­шка ста­не кљу­ца­ти у та­њ­ир с хра­ном. То Жујко
ни­је мо­гао мир­но под­ни­је­ти. Љу­ти­то за­ре­жа, ке­зе­ћи зу­бе.
Коко­шка за тре­ну­так по­ди­же гла­ву, па на­ста­ви да кљу­ца.
Одјед­ном Жуј­ко ско­чи и иш­чу­па јој из ре­па не­ко­ли­ко пе­ра.
Упла­ше­на ко­ко­шка по­бје­же кре­ште­ћи из свег гла­са. Све
ко­ко­шке се уз­бу­ни­ше и за­ко­ко­да­ка­ше. Ви­де­ћи шта се де­си­
ло, до­ма­ћин мот­ком же­сто­ко ис­ту­че пса. Ду­бо­ко уври­је­ђен,
Жујко је по­же­лио да по­бјег­не у сви­јет. Па не­ка ло­по­ви све
по­кра­ду а ли­си­це по­та­ма­не све ко­ко­шке!
Бли­жи­ла се по­ноћ, а он још ни­је спа­вао. Од­јед­ном га из
тмур­них ми­сли пре­ну кре­шта­ње ко­ко­ша­ка.

40
41
 „Мо­жда је то ли­си­ца? “по­ми­сли Жуј­ко.
Од­ва­жно од­ју­ри пре­ма ко­ко­шар­ни­ку. Ли­си­ца бје­ше
проко­па­ла ру­пу ис­под жи­ча­не огра­де и уву­кла се ме­ђу ко­ко­
шке. Упра­во се спре­ма­ла да шче­па пи­је­тла, кад за­чу ла­веж.
По­ку­ша да по­бјег­не, али је Жуј­ко шче­па за врат. Ли­си­ца му
се отр­же и угри­зе га за уво.
Ко­ко­да­ка­ње и ла­веж про­бу­ди­ше до­ма­ћи­на. Но, док се он
обу­као и ис­тр­чао из ку­ће - ли­си­ца већ бје­ше за­ма­кла да­ле­ко
у шу­му.
До­ма­ћин пре­бро­ја ко­ко­шке. Би­ле су све на бро­ју. У то
сти­же Жуј­ко. Час је ла­јао, час цви­лио. Ра­сје­че­но уво му је
кр­ва­ри­ло.
- О, јад­ни Жуј­ко! — по­гла­ди га до­ма­ћин. — Ти си се
озбиљ­но по­клао са ли­си­цом. Да ни­је би­ло те­бе, на­ше ко­ко­
шке би на­стра­да­ле. Бра­во, Жуј­ко! Пра­ва си ју­на­чи­на!
Жуј­ко по­но­сно за­ла­ја.

42
 ГО­РА­НОВ САН

Че­сто је Горан ху­шкао свог пса Жу­ћа да ју­ри Ма­ца­на по

дво­ри­шту. А Ма­цан ни­је знао за ша­лу. Од­мах би се на­ко­стри­
је­шио, спре­ман да огре­бе. Кад се на­ђе у опа­сно­сти, ус­пу­же
се уз др­во. Али ни та­да не пре­ста­је њихо­ва чар­ка. Го­ран се
поп­не на др­во и ба­ца Ма­ца­на на зе­мљу. По дво­ри­шту опет
на­ста­не ју­рњ­а­ва.
- Го­ра­не! - до­вик­ну мај­ка из ку­ће. - Опет ти и Жу­ћо про­га­
њ­а­те тог јад­ног Ма­ца­на. Отје­рај пса и до­ђи ова­мо.
- Од­мах ћу, ма­ма - ода­зва се ма­ли­шан.
Го­ран узе мач­ка и уне­се га у ку­ћу. Ни у со­би га не оста­
вља на ми­ру. Гњ­а­ви га, ви­тла око се­бе и ву­че за реп. Та­ко све
док Ма­цан не по­ка­же сво­је кан­џе.
- Јао! - ври­сну Го­ран. - Овај ма­чак је пра­ви раз­бој­ник!
- Мо­ра и он да се бра­ни - ка­же мај­ка. - За­ми­сли ка­ко би
те­би би­ло кад би те не­ко обје­сио за но­ге. А њему је још те­же
кад га по­ди­жеш за реп.
Сје­де­ћи у фо­те­љи, Го­ран за­дри­је­ма...
Од­јед­ном се на­ђе у пра­шу­ми. Сву­да око­ло ви­со­ко др­ве­
ће. По гра­на­ма се пен­тра­ју раз­не жи­во­ти­ње. Уса­мље­ни дје­
чак дрх­ти од стра­ха. Кад би уз њега био Жу­ћо, ма­ње би се
плашио. Али ко зна гдје је са­да његов вјер­ни пас?
- Ав! Ав! - тр­же га Жу­ћов ла­веж. - Ево, до­шао сам да те
чу­вам у овој пра­шу­ми.
- О, хва­ла ти, Жу­ћо. За­и­ста је стра­шно би­ти сам у овој
пра­шу­ми.
- Па­зи, при­бли­жа­ва се ди­вља мач­ка! - упо­зо­ри Жу­ћо свог
ма­лог го­спо­да­ра.
Од стра­ха се дје­ча­ку ко­са на­ко­стри­је­ши. Ку­да да побјегне?
Сву­да око­ло су опа­сне зви­је­ри. Од­јед­ном му лак­ну кад по­зна­
де Ма­ца­на. Жу­ћо га ра­до­сно по­здра­ви:
43
 - Ав, ав! Здра­во, Ма­ца­не!
- Стој­те! - кре­шта­вим гла­сом по­ви­ка Ма­цан. - Ви сте мо­ји
за­ро­бље­ни­ци!
- Шта је, Ма­ца­не? Зар си не­што љут на нас? – упи­та
Горан.
- Још ка­ко! Нај­зад ћу вам се осве­ти­ти што сте ме про­га­
њ­а­ли. Ти си ме, Го­ра­не, се­дам­де­сет два пу­та ву­као за реп.
За уши си ме чу­пао пе­де­сет пу­та. А Жу­ћо ме је три­сто пу­та
ју­рио пре­ко дво­ри­шта и угри­зао за реп. Ко зна ко­ли­ко ми је
руч­ко­ва отео!
Око Ма­ца­на се оку­пи мно­штво ма­ча­ка. Два ве­ли­ка цр­на
мач­ка ве­за­ше Го­ра­на и Жу­ћа, па их од­ве­до­ше свом ца­ру. Тај
ста­ри ма­чак, са огром­ним бр­ко­ви­ма, љу­ти­то уз­вик­ну:
- А! То су они ко­ји за­гор­ча­ва­ју жи­вот Ма­ца­ну! Ве­жи­те их
и обје­си­те!
Мач­ке од­мах из­вр­ши­ше на­ре­ђе­ње. Ви­се­ћи гла­вом на­до­ле,
за­ро­бље­ни­ци су се бес­по­моћ­но ко­пр­ца­ли.
- Ето, та­ко је и Ма­ца­ну кад га ву­че­те за реп - ре­че цар и
упи­та: - Хо­ће­те ли га још му­чи­ти?
- Не­ће­мо! - углас обе­ћа­ше за­ро­бље­ни­ци.
На ца­рев знак је­дан оли­њ­а­ли ма­чак узе ве­ли­ки нож.
,, Шта ли ће сад би­ти? ’’стра­хо­ва­ли су за­ро­бље­ни­ци.
Ипак, све се срећ­но за­вр­ши­ло. Оли­њ­а­ли ма­чак пре­сје­че
ужад о ко­ји­ма су ви­си­ли за­ро­бље­ни­ци. Го­ран па­де на твр­до
тле и до­бро се угру­ва. У то за­чу мај­чин глас:
- Шта је то лу­пи­ло? О! Го­ран је пао с фо­те­ље. Пре­ни­је­ћу
га у кре­вет.
Али дје­чак ни­је ви­дио сво­ју мај­ку.
- Ма­ма, гдје си? Ма­ма! - ста­де је до­зи­ва­ти. - Ма­ма! Сад
сам чуо њен глас. Гдје је она?
- Не­ма ов­дје тво­је мај­ке - ре­че цар ма­ча­ка. - Но, уско­ро
ћеш би­ти код сво­је ку­ће. Пу­сти­ће­мо и те­бе и Жу­ћа, јер сте
обе­ћа­ли да ви­ше не­ће­те му­чи­ти Ма­ца­на. Али, ако не ис­пу­ни­
те да­то обе­ћа­ње, до­би­ће­те мно­го те­жу ка­зну!
44
 Од­јед­ном... Го­ран се на­ђе у свом кре­ве­ту. Гле­да око­ло...
Не мо­же вје­ро­ва­ти да се срећ­но из­ву­као из царства ма­ча­ка.
Шта се то чу­је? Жу­ћо опет ју­ри Ма­ца­на! Зар је за­бо­ра­вио
обе­ћа­ње да­то ца­ру ма­ча­ка?
Дје­чак до­тр­ча до про­зо­ра и до­вик­ну:
- Хеј, Жу­ћо! Оста­ви Ма­ца­на! Не­мој да га ју­риш, чу­јеш
ли?!

45
 ПАС ХЕК­ТОР

То­га да­на ни­је се чуо ла­веж ста­рог Хек­то­ра чак ни он­да

ка­да је по­ред њего­ве ку­ћи­це про­шао де­бе­ли ма­чак из ком­ши­
лу­ка и до­сад­но мја­у­као. За­ви­рио сам у ку­ћи­цу да ви­дим шта
је то с мо­јим псом. Зар чи­тав дан спа­ва? Ле­жао је на сла­ми и
ма­шу­ћи ре­пом гле­дао ме водњ­и­ка­вим очи­ма.
“Си­гур­но је гла­дан”, сје­тио сам се да му од ју­тра ни­шта
ни­је­сам дао за је­ло. До­нио сам му пар­че хље­ба. Он га је са­мо
оњушио и по­ново по­ло­жио њушку на ша­пе.
“Мо­жда је бо­ле­стан”, по­су­мњ­ао сам и у њего­ву здје­лу
усуо шо­љу то­плог мли­је­ка. По­звао сам га на­по­ље. Хек­тор је
са­мо по­ди­гао гла­ву и опет је спу­стио. То је би­ло пр­ви пут
да ме ни­је по­слу­шао. Ма­ло сам се на­љу­тио и на­ре­дио му да
иза­ђе. Је­два се др­же­ћи на но­га­ма, пас се с на­по­ром про­ву­као
кроз уска вра­та­шца. Мли­је­ко ни­је хтио ни да ли­зне. Уза­луд
сам му умо­чио њушку - са­мо се об­ли­знуо.

46
 - Ех, Хек­то­ре, Хек­то­ре - по­гла­дио сам га по раз­ри­је­ђе­ној
дла­ци. - Ти си бо­ле­стан, ста­ри дру­же. Ето, до­зво­лио си да ти
кр­пељ си­ше крв. Сад ћу га ски­ну­ти. Мо­жда ти сме­та ла­нац?
И од њега ћу те осло­бо­дити.
Пас се опет уву­као у ку­ћи­цу и на­ста­вио да дри­је­ма.
Уве­че, чим се отац вра­тио с по­сла, по­жу­рио сам да га
обави­јестим о Хек­то­ро­вој бо­ле­сти. Иако умо­ран, отац је оти­
шао да га ви­ди. На његов по­зив пас је са­мо отво­рио очи.
- Бо­ле­стан је - ре­че отац и по­гла­ди га по гла­ви. Његов прст
на­пипа ожи­љак бли­зу псе­ћег ока. То га под­сје­ти на један давни
до­га­ђај. - Ово сам га јед­ном ја ра­нио - ре­че отац. - Истим мет­
ком убио сам зе­ца ко­га је го­нио. Иако је био те­шко ра­њ­ен,
Хек­тор је шче­пао зу­би­ма зе­ца и до­нио ми га.
- Та­та, ко­ли­ко Хек­тор има го­ди­на? - за­пи­тах.
Мој отац се ма­ло за­ми­сли, па ре­че:
- Ку­пи­ли смо га оних да­на кад си се ти ро­дио. Био је та­да
сасвим ма­ло буц­ма­сто ште­не.
Раз­ми­шљао сам о се­би и Хек­то­ру. Има­ли смо исти број
го­ди­на, он је оста­рио, а ја сам још био ди­је­те. Из за­ми­шље­
но­сти тр­же ме очев глас:
- Пси ни­ка­да не уми­ру у бли­зи­ни ку­ће. Они пред­о­сје­те
сво­ју смрт и по­сле­дњ­им сна­га­ма се не­куд уда­ље.
Те ве­че­ри сам стал­но имао на уму свог дра­гог пса. И у
сну је Хек­тор био са мном, и то она­кав ка­кав је био уви­јек -
здрав, хи­тар и одан. За­јед­но смо се про­вла­чи­ли кроз мрач­не
шу­ме и бес­пућа. Ни­је­сам се пла­шио, јер сам имао по­у­зда­ног
за­штитни­ка. Од­јед­ном Хек­тор је не­стао. У ме­не се усе­лио
страх. Звао сам га, а ни сам ни­сам чуо свој глас.
Отац ме је про­др­мао.
- Про­бу­ди се. Че­га си се упла­шио у сну?
Осје­тио сам сил­но олак­ша­ње и од­мах на­ста­вио да спавам.
Чим сам се ују­тро про­бу­дио, по­жу­рио сам да ви­дим болесног
пса.
Њего­ва ку­ћи­ца би­ла је пра­зна.

47
 ЧУ­ДАН ДО­ГА­ЂАЈ

Тек што је пи­је­тао огла­сио зо­ру, Мар­ко уста­де и про­бу­ди

свог син­чи­ћа Мић­ка. Си­ноћ му је обе­ћао да ће га по­ве­сти са
со­бом у лов. Ма­ли­шан се про­ме­шко­љи, про­тр­ља очи и је­два
их отво­ри. Оч­ни кап­ци су му би­ли те­шки као да су од оло­ва.
- Бо­ље да оста­неш - ре­че му отац ви­де­ћи ка­ко се му­чи са
сном.
Мић­ко од­мах ско­чи с кре­ве­та и об­у­че ко­шу­љу. Ви­де­ћи да
су дуг­мад с уну­тра­шње стра­не, љу­ти­то је ски­де и по­но­во обу­
че. На бр­зи­ну до­руч­ко­ва и за оцем ис­тр­ча из ку­ће.
У дво­ри­шту их до­че­ка Жуј­ко, ра­до­сно ла­ју­ћи. Мић­ко га
од­ве­за, па кре­ну­ше уз пла­ни­ну.
Из­не­на­да са др­ве­та по­ред пу­та прх­ну­ше три гр­ли­це.
Марко бр­зо ски­де пу­шку, на­су­ми­це на­ни­ша­ни и опа­ли. Јед­на
гр­ли­ца се из­дво­ји од оста­лих и по­че да па­да.
- Ра­њ­е­на је! - об­ра­до­ва се Мић­ко и по­тр­ча да је ухва­ти.
Гр­ли­ца се са­кри у гр­мље, али је Жуј­ко за­час про­на­ђе и у
зу­би­ма је до­не­се свом го­спо­да­ру.
Мић­ко је узе у ру­ке. Би­ла је још жи­ва, али не­моћ­на да
побјег­не. У њеним ма­ле­ним гру­ди­ма чу­ли су се от­ку­ца­ји
срца. Пер­је умр­ља­но кр­вљу ли­је­пи­ло се за дје­ча­ко­ве пр­сте. У
птич­јим очи­ма на­зи­рао се страх. Њен жа­ло­сни из­глед про­бу­
ди пле­ме­ни­ту дје­ти­њу ду­шу.
- Та­та, мо­же­мо ли је из­ли­чи­ти?
- Хе, па за­што он­да ло­ви­мо? - ре­че отац и узе гр­ли­цу из
дје­ча­ко­вих ру­ку. Ра­њ­е­ној пти­ци за­вр­тје врат, па је опет да­
де ма­ли­ша­ну. Сад је гр­ли­ца не­по­мич­но ле­жа­ла на њего­вом
длану. Рас­ту­же­ни ма­ли­шан ума­ло не за­пла­ка.
Отац и син се упу­ти­ше пре­ма ка­ме­ни­тој па­ди­ни бр­да. Ту
Жу­јко на­њ­у­ши траг зе­ца и кев­ћу­ћи по­ју­ри за њим. Ду­го је зец
бје­жао пред псом, кру­же­ћи око бр­да. Кад су се при­бли­жи­ли
лов­цу, од­јек­ну­ше два пу­цња, а зец по­ју­ри још бр­же.

48
 - По­бје­же! - љу­ти­то уз­вик­ну Мар­ко. - Али не­ће да­ле­ко.
Пун је сач­ме.
- Шта ће би­ти с њим? - за­бри­ну се дје­чак.
- Ко зна... Вје­ро­ват­но ће се не­гдје за­ву­ћи и ту уги­ну­ти... А
мо­жда ће му ра­не пре­бо­ље­ти...
Пре­мо­ре­ни Жуј­ко се вра­ти, по­ку­ша­ва­ју­ћи да по­но­во на­ђе
из­гу­бље­ни зеч­ји траг. Мић­ко се ра­до­вао што је зец ума­као.
- Та­та, кад ће­мо се вра­ти­ти ку­ћи? - упи­та.
Отац га оштро пре­сје­че по­гле­дом.
- Гле ти њега! Ра­но си по­чео да го­во­риш о по­врат­ку. Ми
смо тек по­че­ли да ло­ви­мо.
На об­ли­жњ­ем др­ве­ту Мић­ко опа­зи вје­ве­ри­цу. Ска­ку­та­ла
је с гра­не на гра­ну и без стра­ха гле­да­ла дје­ча­ка. Он за­ма­ло
уз­вик­ну од ус­хи­ће­ња, али се уз­др­жа, да отац не би пу­цао на
вје­ве­ри­цу.
За ма­ли­ша­на лов ви­ше ни­је пред­ста­вљао ни­ка­кво
задовољ­ство. Не­и­спа­ван и умо­ран, же­лио је да се што при­је
вра­ти ку­ћи.
- Та­та, са­њ­ив сам - опет се огла­си дје­чак. - Хо­ћу још да
спа­вам.
- Опет ти! - на­љу­ти се отац. - Знао сам да ћеш ми упро­па­
сти­ти да­на­шњи лов!
- Мо­гу се сам вра­ти­ти ку­ћи - ре­че Мић­ко.
Ло­вац за тре­ну­так ста­де, пре­ми­шља­ју­ћи да ли да га пу­сти
са­мог.
- Па хај­де! - ре­че. - Иди истим пу­тем ко­јим смо до­шли.
Мић­ко кре­ну низ пла­ни­ну. У по­чет­ку га је пра­тио Жуј­ко,
али убр­зо га је и он на­пу­стио.
У под­нож­ју пла­ни­не за­у­ста­ви се код из­во­ра, на­пи се во­де
и сје­де на из­ду­бље­ни пањ. То је би­ло угод­но мје­сто за од­мор.
Док је за­ми­шљен по­сма­трао ви­ли­не ко­њ­и­це ка­ко об­ли­је­ћу
око из­во­ра, на очи му се по­ла­ко при­кра­дао сан...
... Та­нак млаз во­де из из­во­ра по­че се по­ве­ћа­ва­ти. За­
час нара­сте му­тан и бу­чан по­ток. Дје­чак хтје­де да умак­не

49
од бу­ји­це, али та­да опа­зи да га окру­жу­је мно­штво ра­зних
животиња.
Је­дан зец, об­ли­вен кр­вљу, из­не­мо­глим гла­сом про­го­во­ри:
- Ето, то је је­дан од ло­ва­ца ко­ји су пу­ца­ли на ме­не...
- До­шао си да нас уби­јаш, је ли? - за­гр­мје вук гром­ким
гла­сом.
- Ни­је­сам ја... Ја не уми­јем да пу­цам - прав­дао се дје­чак
дрх­те­ћи од стра­ха.
- Сви су љу­ди зли - за­му­мла ме­двјед. - Кад од­ра­стеш, и ти
чеш по­ста­ти ло­вац... Али, не! Ти не­ћеш ви­ше ни­ко­га уби­ти,
јер ћу те са­да ја за­да­ви­ти!
- Не­мој, мо­лим те, ме­до... Не­мој! - плач­ним гла­сом за­мо­
ли дје­чак.
Вје­ве­ри­ца га узе у за­шти­ту:
- Овај дје­чак је до­бар. Ни­је ка­зао оцу да пу­ца на ме­не.
Могао би он та­ко да за­шти­ти од сво­га оца и дру­ге жи­во­
тиње.
- Ка­ко?... Ка­ко?... -ра­до­зна­ло за­грк­та­ше вра­не.
- Ево ка­ко: не­ка кри­шом из­ва­ди све сач­ме из оче­вих мета­
ка.
- Па­мет­но! Па­мет­но! - по­хва­ли ме­двјед до­сје­тљи­ву вје­ве­
ри­цу, па се опет обра­ти дје­ча­ку: - Чуј, ма­ли! Ако по­слу­шаш
вје­ве­ри­цу и из­ва­диш све сач­ме из ме­та­ка, по­ста­ћеш при­ја­тељ
свих нас. А ако то не ура­диш, не­ћеш ума­ћи мо­јим ша­па­ма!
- Учи­ни­ћу све што тра­жи­те - обе­ћа уз­бу­ђе­ни Мић­ко.
- До­бро упам­ти што смо се до­го­во­ри­ли! - на­по­ме­ну
медјвед и са оста­лим жи­во­ти­њ­а­ма оде у шу­му...
Мић­ко про­тр­ља очи и још јед­ном по­гле­да око се­бе. Никога
ни­је ви­дио, а чи­ни­ло му се да га из шу­ме мо­тре све оне живо­
ти­ње ко­је су ма­ло­час би­ле око њега. Од пре­тр­пље­ног стра­ха
на че­лу му бје­ху из­би­ле гра­шке зно­ја. Из­вор је опет био ма­
лен, а око њега бе­шум­но су об­лије­та­ли ви­ли­ни коњи­ци.
Има­ју­ћи на уму обе­ћа­ње ко­је је дао жи­во­ти­њ­а­ма, Мић­
ко уста­де са па­ња и по­хи­та ку­ћи. Чим сти­же, узе оче­ве мет­

50
ке и из њих из­ва­ди олов­не сач­ме. Да отац не би то при­ми­је­
тио, мет­ке на­пу­ни зе­мљом и за­вр­ну их при вр­ху по­мо­ћу ма­ле
ручне ма­ши­не. Ме­ци су опет из­гле­да­ли као ра­ни­је.
Кад је Мар­ко опет по­шао у лов, де­ша­ва­ле су се чуд­не
ства­ри. Пу­цао је на ли­си­цу са пет ме­та­ра да­љи­не и - ни­је је
убио! Ума­као му је и је­дан зец. Али пра­во је чу­до ка­ко ни­је
уло­вио вје­ве­ри­цу на ко­ју је опа­лио три мет­ка. Пр­ко­сна вјеве­
ри­ца га је га­ђа­ла жи­ром, а он­да се за­ву­кла у шу­пљу бу­кву.
Не­схва­тљи­во!

51
 КА­КО ЈЕ МА­ЧАК ДО­СПИО У ЗА­ТВОР

У пр­ви су­мрак ба­ка по­ђе да за­тво­ри вра­та ко­ко­шар­ни­ка.

Као и уви­јек, пре­бро­ја ко­ко­шке и при­ми­је­ти да не­ма Бје­лу­
ше. Још ни­кад се ни­је де­си­ло да до то­га до­ба све ко­ко­шке не
до­ђу на спа­ва­ње. Сто­га се ба­ка за­бри­ну­ла:
“ Шта ли се де­си­ло с мо­јом Бје­лу­шом? Си­гур­но је на­стра­
да­ла од ли­си­це или ор­ла... “
Не­ко­ли­ко на­ред­них да­на ни­је би­ло ни тра­га ни гла­са од
не­ста­ле ко­ко­шке. Кад су је већ сви би­ли за­бо­ра­ви­ли она се
из­не­на­да по­ја­ви у дво­ри­шту окру­же­на са два­на­ест го­лу­ждра­
вих пи­ли­ћа. За по­лог је иза­бра­ла је­дан скри­вен грм и ту но­си­
ла ја­ја, а за­тим ле­жа­ла на њима пу­не три сед­ми­це.
Нео­че­ки­ван до­ла­зак квоч­ке са пи­ли­ћи­ма нај­ви­ше је об­ра­
до­вао ба­ку и њеног уну­ка Ђу­ри­цу. Обо­је по­хи­та­ше да за­ми­је­
се ку­ку­ру­зно бра­шно с во­дом за из­гла­дњ­е­лу Бје­лу­шу и њену
пи­лад. Док су пи­ли­ћи кљу­ца­ли рас­ква­ше­но бра­шно, Ћу­ри­ца
ухва­ти јед­но, слич­но жу­тој гру­дви­ци па­му­ка. Мо­рао је да га
од­мах оста­ви, јер на њега по­ле­тје на­ко­стри­је­ше­на квоч­ка.
По­сли­је то­га ра­то­бор­на квоч­ка на­па­де и де­бе­лог мач­ка
Бр­ка­на, ко­ји је про­шао су­ви­ше бли­зу њених пи­ли­ћа. Бр­кан,
тај мег­дан­џи­ја и опа­сни про­тив­ник па­са, ово­га пу­та по­бје­же
као зец.
- Бр­ка­не, ако по­ку­шаш да ома­стиш бр­ке пи­ли­ћи­ма, преби­
ћу ти ле­ђа! - за­при­је­ти му ба­ка.
- Не­ће он, не­ће - узе га у за­шти­ту Ђу­ри­ца. Дје­чак је уви­
јек во­дио бри­гу о Бр­ка­ну. Сва­ког ју­тра и ве­че­ри ста­вљао је у
њего­ву здје­лу ко­ма­дић хље­ба на­то­пљен мли­је­ком или су­пом,
пар­че ме­са или дру­ге мач­је по­сла­сти­це. Во­лио је да се по­и­гра
с њим, иако је ма­чак имао оби­чај да га огре­бе по ру­ци.
Јед­ног да­на ба­ка из­бро­ја је­да­на­ест пи­ли­ћа. Гдје је два­на­
е­сто? Су­мња па­де на Бр­ка­на.
- Мо­жда он ни­је по­јео пи­ле - опет по­ку­ша Ђу­ри­ца да га
бра­ни.
52
 - Он, и ни­ко дру­ги! - ре­че ба­ка и од­лу­чи да мач­ка др­жи у
шта­ли све док пи­ли­ћи не од­ра­сту.
Уза­луд се дје­чак то­ме про­ти­вио. Ма­чак до­спи­је у за­твор,
иако ни­је утвр­ђе­на њего­ва кри­ви­ца.
У по­чет­ку је Бр­ка­ну би­ло те­шко у за­тво­ру. Ни­је био
гладан. Ђу­ри­ца му је ре­дов­но до­но­сио хра­ну, а у шта­ли је
би­ло до­ста ми­ше­ва. Нај­те­же је под­но­сио уса­мље­ност. Сва­ког
дана је по не­коли­ко са­ти чу­чао иза вра­та и до­сад­но ми­ја­у­као.
Ђу­ри­ци је би­ло жао мач­ка, али му ни­је мо­гао по­мо­ћи. Ба­ки­на
од­лу­ка мо­ра­ла се по­што­ва­ти.
Јед­но ју­тро збио се до­га­ђај ко­ји је от­крио пра­вог крив­ца.
Док су ба­ка и Ђу­ри­ца пли­је­ви­ли тра­ву у ба­шти, за­чу­ше
квоч­ки­но кре­шта­ње. Дје­чак пр­ви по­тр­ча да ви­ди шта се до­га­
ђа. Вра­на се бје­ше око­ми­ла на пи­лад, а квоч­ка их је очајнички
бра­ни­ла. Ска­ка­ла је пре­ма пти­чу­ри­ни и кљу­ном јој пе­ру­ша­ла
цр­но пер­је.
- Иш! Иш! - по­ви­че Ћу­ри­ца и при­ско­чи Бје­лу­ши у
помоћ.
Вра­на ипак шче­па јед­но пи­ле и од­не­се га на об­ли­жње
дрво. Ђу­ри­ца ба­ци на њу ка­мен и по­го­ди де­бе­лу гра­ну.
Ударац звон­ко од­јек­ну. Пре­пла­ше­на вра­на од­ле­тје, но­се­ћи у
кљу­ну свој пли­јен.
Та­ко се по­ка­за­ло да је ма­чак Бр­кан не­вин осу­ђен на са­мо­
ва­ње. Кад су га пу­сти­ли, би­је­сно је фрк­нуо и до­сто­јан­стве­но
се уда­љио. Си­гур­но је же­лио да по­ка­же ко­ли­ко је љут због
не­прав­де.

53
 ВЕ­ЛИ­КИ БА­ЛОН

Ули­цом ше­та­ју Зо­ран и његов дјед. Ма­ли­шан за­пит­ку­је

о све­му и сва­че­му. А дјед стр­пљи­во од­го­ва­ра. Сре­то­ше про­
давца ба­ло­на. Цр­ве­ни, пла­ви и жу­ти ба­ло­ни лаб­де из­над њега
а он их при­др­жа­ва кон­ци­ма.
- Дје­де, ку­пи им је­дан ба­лон! - за­тра­жи Зо­ран.
- До­бро - при­ста­де дјед. - Иза­бе­ри нај­љеп­ши.
- Ево, узе­ћу овај цр­ве­ни.
Про­да­вац му да­де цр­ве­ни ба­лон и упо­зо­ри га:
- Са­мо па­зи да ти не по­бјег­не.
Ма­ли­шан чвр­сто стег­ну ко­нац, па се обра­ти дје­ду:
- А за­што ба­лон хо­ће да по­бјег­не?
- Та­ко... Он во­ли да ле­ти за­јед­но са обла­ци­ма - ре­че дјед.
- Мо­гу ли и ја да ле­тим на њему?
- Мо­гао би, са­мо кад би имао ве­ли­ки, ве­ли­ки ба­лон!
Зо­ран се у ми­сли­ма ви­ну ви­со­ко, пре­ма не­бу. За­ми­шљао
је ка­ко ле­ти на ве­ли­ком ба­ло­ну.
Чи­тав дан се ни­је одва­јао од свог ма­лог ба­ло­на. Кад је
оти­шао на спа­ва­ње, ве­зао га је за свој кре­вет. Ле­гао је не
скида­ју­ћи по­глед са ба­лон­чи­ћа. За­дри­је­мао је... То ви­ше ни­је
ма­ли ба­лон као фуд­бал­ска лоп­та, већ ве­ли­ки као ку­ћа. И тај
ба­лон се по­ла­ко ди­же све ви­ше и ви­ше, а на њему - Зо­ран.
Лети дје­чак из­над зе­ле­них ли­ва­да, пла­вих је­зе­ра и мо­ра.
На­јед­ном се из­над обла­ка по­ја­ви ве­ли­ки орао и спу­сти се
на ба­лон. Зо­ран по­ви­ка:
- Хеј, ово је мој ба­лон!
- Па шта ако је твој? - ре­че орао: - Ваљ­да мо­гу да се и ја
на њему ма­ло од­мо­рим?
- Не мо­жеш! Бје­жи ода­тле! - отје­ра га дје­чак.
- Е кад је та­ко, сад ћу ти ја по­ка­за­ти! - на­љу­ти се орао
и оштрим кљу­ном про­би тан­ку гу­му ба­ло­на. Ба­лон пр­ште у
парам­пар­чад.
54
 Зо­ран се стр­мо­гла­ви пре­ма зе­мљи. У тре­нут­ку кад је тре­
ба­ло да пад­не на сти­је­ну, он се - про­бу­ди!
Из­над се­бе угле­да свој ма­ли ба­лон ко­ји му се до­бро­ћуд­но
сми­је­шио.

55
 УВРЕ­ДА

Кад год се у ми­сли­ма вра­тим у до­ба дје­ти­њ­ства, уви­јек

се сје­тим ке­ру­ше Цу­ре. Ви­ше од де­сет го­ди­на она је би­ла мој
вјер­ни пра­ти­лац. За­јед­но смо се учи­ли ло­ву. Нај­при­је сам
ловио праћ­ком, за­тим “фло­бе­ром”, а ка­сни­је оче­вом пу­шком.
Али, ни­кад ни­је­сам по­стао до­бар ло­вац. Ри­јет­ко кад сам што
уло­вио. То ме ни­је ни нај­ма­ње сје­ки­ра­ло, је­ди­но сам се по­ма­
ло сти­дио пред Цу­ром. Јер, она је, тра­же­ћи ди­вљач, без пре­
да­ха ју­ри­ла по шу­ма­ма и ка­ме­њ­а­ри­ма.
Кад ми је отац пр­ви пут до­зво­лио да ло­вим њего­вом
пушком, сма­трао сам то као при­зна­ње да ви­ше ни­је­сам дје­
чак. Кре­нуо сам да оби­ђем шу­мо­ви­те об­рон­ке Ли­си­ња, гдје се
мо­гло на­ћи и круп­ни­је ди­вља­чи. Цу­ру ни­је­сам мо­рао звати,
јер је она уви­јек буд­но мо­три­ла на сва­ки мој од­ла­зак од ку­ће.
Чим ме је угле­да­ла с пу­шком, ста­ла је по­мам­но ска­ка­ти уз ме­
не и ски­ча­ти од ра­до­сти.
До­сто­јан­стве­но, као пра­ви ло­вац, упу­тио сам се уз бр­
до. Пут ме је на­нио по­ред ку­ће чи­ка Мар­ка, оче­вог до­брог
прија­те­ља. Ку­ћа му је би­ла на кра­ју се­ла, са­свим бли­зу шу­ме.
Виде­ћи ме с пу­шком, он посу­мња:
- Је­си ли је кри­шом узео?
- Та­та ми је до­зво­лио - ре­кох гор­до.
- Е, па са сре­ћом! - ис­пра­ти ме чи­ка Мар­ко. Од­мах скре­
нух с пу­та и за­ђох у шу­му. Цу­ра је не­у­мор­но ју­ри­ла пре­да
мном, њуше­ћи ли­јево-де­сно. Њено пи­ску­та­во кев­та­ње зна­чи­
ло је да је на­и­шла на траг ди­вља­чи. По­хи­тао сам за њом, је­два
се про­вла­че­ћи кроз бес­пу­ће. На­јед­ном она за­кви­ча, као да ју
је на­па­ла не­ка опа­сна зви­јер. По­ми­слио сам да се, мо­жда, ко­
ље с ву­ком или ли­си­цом. По­тр­чах још бр­же и убр­зо је на­ђох
у ве­ли­ком по­лу­мрач­ном гр­ме­ну. Гр­че­ви­то се оти­ма­ла и гри­
зла сво­ју пре­дњу ша­пу. Је­два се до ње про­ву­кох и по­ди­гох је
на ру­ке. Би­ла је нео­бич­но те­шка. Тек та­да спа­зих да јој низ
56
ша­пу ви­си ве­ли­ка гво­зде­на сту­пи­ца. Цу­ра ју је не­пре­ста­но
гри­зла окр­ва­вље­ним зу­би­ма. Ду­го сам се на­те­зао док је ни­
је­сам осло­бо­дио. Ша­па јој је би­ла по­ври­је­ђе­на, али сре­ћом
кост ни­је би­ла сло­мље­на.

57
 Био сам ја­ко љут на оно­га ко је по­ста­вио сту­пи­цу, па сам
од­лу­чио да му је укра­дем. Од­нио сам је чи­ка-Мар­ку, ко­ји се
жа­лио да му ли­си­це че­сто та­ма­не ко­ко­шке. Он бје­ше у свом
во­ћњ­а­ку а ја сје­дох пред њего­ву ку­ћу до­зи­ва­ју­ћи га:
- О, Мар­ко! До­нио сам ти не­што.
- Да ни­је ли­си­ца? Или зец? - на­га­ђао је.
- До­ђи, па ћеш ви­дје­ти.
Ви­де­ћи шта сам до­нио, Мар­ко ре­че кроз сми­јех:
- Па то је мо­ја сту­пи­ца!
Не­ко­ли­ко да­на Цу­ра је ле­жа­ла ис­под ште­дњ­а­ка. По­ври­је­
ђе­на ша­па бр­зо јој је за­ра­сла.
Од свих па­са ко­је смо има­ли је­ди­но је њој би­ло до­зво­ље­
но да спа­ва у ку­хи­њи. Дри­је­ма­ла је ис­под ште­дњ­а­ка, али није
за­бо­ра­вља­ла сво­ју ду­жност кућ­ног чу­ва­ра. Чим би сво­јим
пре­фи­њ­е­ним слу­хом осје­ти­ла да се не­ко при­бли­жа­ва ку­ћи,
упо­зо­ра­ва­ла нас је ти­хим кев­та­њ­ем. Од­мах за­тим ис­тр­ча­ла
би на­по­ље и гла­сно за­ла­ја­ла. За­чу­до, по­зна­ва­ла је бат ко­ра­ка
свих на­ших уку­ћа­на и на њих ни­је ла­ја­ла. Јед­не зим­ске но­ћи
мо­ја мај­ка је чи­сти­ла ис­под ште­дњ­а­ка. При то­ме је не­хо­ти­це
ме­тлом уда­ри­ла Цу­ру и под­вик­ну­ла:
- Што се ту из­ле­жа­ваш! А на­по­љу ло­по­ви кра­ду по­мо­
ранџе.
Под­ви­је­на ре­па, Цу­ра је од­ге­га­ла на­по­ље, на ки­шу. Мај­ка
се бр­зо по­ка­ја­ла што је би­ла гру­ба пре­ма њој и по­зва­ла је:
- Цу­ра, до­ђи ова­мо!
Пр­ви пут то ода­но псе­то ни­је до­тр­ча­ло на по­зив. Сју­тра­
дан ни­гдје ни­је­смо ви­дје­ли Цу­ру. За­бри­ну­ли смо се за њу
и сву­да је тра­жи­ли. Тек тре­ћег да­на до­шла је ку­ћи за­јед­но
с мојом се­стром Сен­ком. Оне олуј­не но­ћи Цу­ра је пре­шла
више од шест ки­ло­ме­та­ра и око по­ла но­ћи сти­гла до ку­ће моје
се­стре. За­гре­бла је ша­пом вра­та. Сен­ка је уста­ла и пу­сти­ла је
у ку­ћу. Сва мо­кра и про­мр­зла, Цу­ра је сје­ла крај огњ­и­шта, на
ја­гњ­е­ћи ко­жух. Ту при­ви­ле­ги­ју ни­кад ни­је имао ни­је­дан дру­ги
пас. За­час је на огњ­и­шту бук­ну­ла ва­тра и Цу­ра се брзо суши­

58
ла. Кад је гла­ви­цу по­ло­жи­ла на ша­пу и за­дри­је­ма­ла, Сенка је
уга­си­ла лам­пу и по­шла на спа­ва­ње. По­сли­је по­вратка у наш
дом ви­дје­ло се да Цу­ра ни­је за­бо­ра­ви­ла увре­ду. Иако смо је
на силу гу­ра­ли ис­под ште­дњ­а­ка, ни­ка­ко ни­је хтје­ла да та­мо
ле­жи. Та­ква је би­ла на­ша Цу­ра - до­сто­јан­стве­на, па­метна,
уми­ља­та, а уз то и до­бар ло­вац.

59
 ЗО­РА­НОВ БРОД

Tата је ку­пио Зо­ра­ну ма­ли брод. Ма­ли­шан се у по­чет­ку

ли­је­по за­ба­вљао бро­дом. На­ви­јао је његов мо­то­рић и пу­штао
га да пло­ви у ка­ди. А он­да је за­же­лио да има ве­лик и пра­ви
брод. Ту сво­ју же­љу по­на­вљао је из да­на у дан. Кад је већ
свима до­са­дио, нај­зад му отац ре­че:
- До­бро. Хај­де­мо да ку­пи­мо пра­ви брод.
Узео је син­чи­ћа за ру­ку и од­вео га на при­ста­ни­ште. Ту је
би­ло мно­го бро­до­ва. Зо­ра­ну се нај­ви­ше до­пао ве­ли­ки би­је­ли
брод, у ко­ји су упра­во ула­зи­ли пут­ни­ци.
- Та­та, ку­пи ми онај!
- До­бро. Хај­де­мо да пла­ти­мо оном чи­ки на шал­те­ру - ре­че
отац.
Ко­ли­ко је отац пла­тио - то Зо­ран ни­је знао. Он је умио да
бро­ји са­мо до пет.
Пре­ко уског мо­сти­ћа Зо­ран и његов та­та по­пе­ли су се на
брод. Ма­ли­шан се ди­вио огорм­ном ди­мњ­а­ку, ви­со­кој ка­тар­ки
и про­стра­ној па­лу­би.
- Та­та - ма­ли­шан га по­ву­че за ру­ку, - хај­де­мо да во­зи­мо
брод.
Отац га од­ве­де на за­дњи дио бро­да, та­мо гдје је је­дан
морнар окре­тао ве­ли­ки то­чак.
- Ух, што је ве­лик во­лан! - за­чу­ди се Зо­ран.
- Ово се зо­ве кор­ми­ло - об­ја­сни му мор­нар ко­ји је упрвљао
бро­дом.
Зо­ран се по­хва­ли да је то његов брод и да ће га од­сад он
во­зи­ти.
- Па не­ка бу­де са сре­ћом! - сми­је­ше­ћи се ре­че мор­нар.
Зо­ран по­ку­ша да окре­не кор­ми­ло. Али то ни­је ишло ла­ко.
Кор­ми­лар му при­ско­чи у по­моћ. Та­ко су они за­јед­но упра­вља­
ли бро­дом. Убр­зо ис­пло­ви­ше из лу­ке. Ви­де­ћи да се уда­ља­ва­ју
од оба­ле, ма­ли­шан ста­де плач­ним гла­сом зах­ти­је­ва­ти:

60
 - Хо­ћу ку­ћи! Хо­ћу ку­ћи!
- Зна­чи, тре­ба да окре­не­мо брод - ре­че кор­ми­лар.
Али, ма ко­ли­ко се на­пре­зао, ни­је мо­гао да окре­не кор­ми­
ло. При­дру­жи му се и Зо­ра­нов та­та. Опет ни ма­кац!
Брод је пло­вио пре­ма пу­чи­ни. Зо­ран и његов та­та уђо­ше
у ре­сто­ран да ру­ча­ју. Кад су се по­но­во по­ја­ви­ли на па­лу­би,
брод је већ ми­ро­вао у не­кој лу­ци.
- Хај­де­мо да раз­гле­да­мо овај град - по­ве­де отац Зо­ра­на.
Про­шли су кроз не­ко­ли­ко ули­ца, ку­пи­ли не­ке играч­ке и
вра­ти­ли се на при­ста­ни­ште. Али Зо­ра­но­вог бро­да ту ви­ше
ни­је би­ло!
- Гдје је мој брод? Је ли по­то­нуо? - упи­та за­брину­ти
дјечак.
Ви­де­ћи да се његов син­чић спре­ма да за­пла­че, отац му
обе­ћа:
- Ку­пи­ћу ти дру­ги брод, љеп­ши и ве­ћи од оног.
Ку­ћи су се вра­ти­ли ауто­бу­сом. Чим је сти­гао, Зо­ран се
по­хва­лио другови­ма:
- Их, ка­кав сам брод имао! Био је ве­ћи од на­ше ку­ће. Али
је по­то­нуо.

61
 МИ­ТРО­ВО ЈА­ГЊЕ

Ци­је­ло ју­тро је Ми­тар пре­сје­дио на про­зо­ру оче­ку­ју­ћи да

ме­ђу про­ла­зни­ци­ма угле­да не­ки по­зна­ти лик. Сва­ког па­зар­
ног да­на уку­ћа­ни су му до­но­си­ли хра­ну, или су је сла­ли по
не­ком су­сје­ду. Та­ко се хра­нио дје­чак ко­ји се пр­ви пут од­во­
јио од по­ро­ди­це да би у гра­ду учио шко­лу. Већ два да­на ни­је
имао шта да оку­си осим хље­ба. Бр­зо је по­јео сав сир и су­во
ме­со, ко­је је до­био про­шле не­дје­ље. За­то је не­стр­пљи­во че­као
да из се­ла стиг­не но­ва по­шиљ­ка хра­не.
Са­мо­хра­на ста­ри­ца Ста­на, код ко­је је Ми­тар ста­но­вао,
при­мије­ти­ла је да се он по­сље­дњ­их да­на оскуд­но хра­ни.
Пону­ди­ла му је да ру­ча с њом, али је он то до­сто­јан­стве­но
од­био:
- Хва­ла, ба­ко, не мо­гу. Имам до­ста хра­не у ко­фе­ру.
Из­гла­дњ­е­лом дје­ча­ку ври­је­ме је спо­ро од­ми­ца­ло. При­си­
ља­вао је се­бе да учи, иако ни­шта ни­је мо­гао да упам­ти.
Нај­зад, сав сре­ћан,
на ули­ци је угле­дао
сестру Је­лу са јагњ­е­том
у на­руч­ју.
“Шта ли ће с ја­
гње­том? Вје­ро­ват­но да
га про­да”, по­мислио је
Митар.
Од њего­вих укућа­
на нај­че­шће је Је­ла
дола­зи­ла у град. За пут
се уви­јек ду­го спре­ма­
ла. Имала је ше­сна­ест
го­ди­на, па ни­је ни чу­
до што је во­ље­ла да се
дотје­рује.
62
 Те­шко ју је би­ло натјера­ти да не­што прода на пи­ја­ци.
Стога се Митар из­не­на­дио ка­да је ви­дио с ја­гњ­е­том. Знао је
да се она сти­ди да та­ко про­ђе кроз град.
Ми­тар јој по­тр­ча у су­срет и по­љу­би је. Сми­је­ше­ћи се, она
му пре­да­де ја­гње.
- Ево ти га, бра­то, па га за­ко­љи.
- Шта? Ме­ни? - из­не­на­ди се дје­чак.
- Не­го ко­ме? Спре­ми­ће ти га га­зда­ри­ца, па се за­јед­но
храни­те док тра­је.
Ја­гње је мир­но по­чи­ва­ло у Ми­тро­вом на­руч­ју. Оно је
њего­ве ми­сли пре­ни­је­ло у род­но се­ло, на па­шњ­а­ке по ко­ји­ма
је до­не­дав­но чу­вао ов­це. Же­лио је да по­тр­чи по ли­ва­да­ма, да
се на­пи­је хлад­не во­де са из­во­ра, да се по­и­гра са дру­го­ви­ма из
се­ла или да уз­ја­ше ко­ња.
- Бе­ее... - бле­ја­ло је ја­гње.
- Си­гур­но је глад­но - за­кљу­чи Ми­тар и од­ве­де га у ма­лу
газдари­чи­ну ба­шту, сти­је­шњ­е­ну са свих стра­на ку­ћа­ма. Ту је
би­ло до­вољно тра­ве за из­гла­дњ­е­ло ја­гње.
Је­ла пре­не­се бра­ту мај­чи­не по­ру­ке: да се но­ћу до­бро
покри­ва, да се не сва­ђа с дру­го­ви­ма у шко­ли, да не гла­ду­је и
да ја­ви шта му тре­ба. Дје­чак је све то слу­шао с очи­том до­са­
дом. Од­ла­зе­ћи Је­ла му ре­че:
- До­ћи ћу опет за не­дје­љу да­на. Ако не до­ђем ја, хра­ну ће
ти до­ни­је­ти не­ко дру­ги. А ти учи. Ка­ко је у шко­ли?
- Па... ни­је баш нај­бо­ље - при­зна­де Ми­тар.
- Ка­ко то? Па ти си у основ­ној шко­ли био од­ли­каш!
Ми­тар ни­је во­лио да раз­го­ва­ра о оцје­на­ма, те сво­јој сестри
ни­шта не од­го­во­ри.
- Да ти не сме­там. До ви­ђе­ња, бра­то! - Је­ла оде.
Уса­мље­ном дје­ча­ку ја­гње је по­ста­ло пра­ви друг. По цио
дан га је па­зио и ми­ло­вао. Рас­ту­жио би се кад би по­ми­слио
ка­ква суд­би­на оче­ку­је њего­вог ми­ље­ни­ка.
“А за­што га баш мо­рам за­кла­ти? Ја о то­ме од­лу­чу­јем.

63
Нека још ра­сте! “ од­лу­чи Ми­тар и раз­дра­га­но по­ди­же на ру­ке
умиља­то ја­гње.
На­ред­них да­на че­сто је слу­шао кр­ча­ње свог пра­зног
стома­ка. Да му ба­ба Ста­на ни­је да­ва­ла по­не­што да је­де, би­ло
би грд­не не­во­ље. Кад је Је­ла по­но­во до­шла, до­ни­је­ла је још
хра­не, а за ја­гње ни­је ни­шта до­зна­ла.
На кра­ју школ­ске го­ди­не ја­гње се с дје­ча­ком вра­ти­ло у
се­ло. На­зва­ли су га Ми­тро­во ја­гње. Ово име му је оста­ло и
ка­сни­је, кад је по­стао ве­ли­ки ован с по­ви­је­ним ро­го­ви­ма.

64
 ДРА­ШКО И ДЈЕД

Kод ку­ће су оста­ли са­мо Дра­шко и дјед. Они се ли­је­по

сла­жу, јер дјед чи­ни све по во­љи свом уну­ку. Али ма­ли­шан се
за­же­лио мај­ке и плач­но пи­та:
- Де­да, гдје је мо­ја мај­ка?
Дјед по­ку­ша­ва да га за­ба­ви при­ча­ма. Не по­ма­же ни гомила
игра­ча­ка. Дра­шко зах­ти­је­ва:
- Дај ми па­па­га­ја!
То је ли­је­по обо­је­на пор­цу­лан­ска фи­гу­ра по­ста­вље­на
дале­ко од Дра­шко­ве ру­ке - на врх ор­ма­ра.
- А, то ти не сми­јем да­ти!
Ма­ли­шан све гла­сни­је пла­че и по­на­вља:
- Аааа! ... Гдје је мо­ја ма­ма?
Дјед ски­да са ор­ма­ра па­па­га­ја и да­је га Дра­шку. Не­ко
врије­ме Дра­шко је ми­ран, а он­да опет по­чи­ње да кме­зи:
- Аааа! ... Гдје је мо­ја ма­ма?
Нај­зад дјед из­гу­би схр­пље­ње. Ста­де и он исто та­ко да
кме­зи:
- Аааа! ... Гдје је мо­ја ба­ба?
Дра­шко се за­чу­ди: зар и дјед мо­же пла­ка­ти? Ви­де­ћи га
ту­жног, ста­де га уми­ри­ва­ти:
- Не пла­чи, де­да!
Али, дјед је упо­ран:
- Аааа! Кад ће до­ћи мо­ја ба­ба?
- Сад ће до­ћи - ка­же ма­ли­шан.
- Аааа... Гдје је мо­ја ба­ба? -по­на­вља­ дјед плач­ним гла­
сом.
Дра­шко му пру­жи па­па­га­ја.
- Ево, де­да, играј се... Сад ће до­ћи ба­ба.

65
 УКРА­ДЕ­НА БАЈ­КА

У на­шем кра­ју сва­ко је по­зна­вао ста­ру Ми­ле­ву, при­ча­ли­

цу и скит­ни­цу, ко­ју су не­ки у ша­ли на­зи­ва­ли Ра­дио-Ми­ле­ва.
Она је сва­ког да­на ишла од ку­ће до ку­ће, од се­ла до се­ла, про­
но­се­ћи исти­ни­те и из­ми­шље­не но­во­сти. До­ма­ћи­це су је ра­до
до­че­ки­ва­ле, да­ју­ћи јој што­год да по­је­де и по­пи­је.
Јед­ном ви­дјех Ми­ле­ву ка­ко се при­ми­че на­шој ку­ћи. Очеку­
ју­ћи да ћу од ње чу­ти не­што за­ни­мљи­во, оста­вих игру и по­ђох
за њом.
Мо­ја мај­ка је љу­ба­зно до­че­ка, при­не­се јој та­њ­ир па­су­ља и
сје­де до ње да чу­је но­во­сти. Ми­ле­ва за­час ис­пра­зни та­њ­ир и,
из­ме­ђу за­лога­ја, ис­при­ча ка­ко је Ми­јат пао с ора­ха и сло­мио
но­гу, ка­ко је не­ки жан­дар ис­пре­би­јао пи­ја­ног Кр­ста Миц­ко­ва,
ка­ко је Са­во из­гу­био на кар­та­ма грд­не па­ре... Ме­не све то ни­је
за­ни­ма­ло. Већ сам по­ми­шљао да одем, кад ме за­др­жа­ше њене
ри­је­чи:
- Је­сте ли чу­ли што се до­го­ди­ло лу­га­ру Мар­ку? Ни­је­сте?
Мо­жда не­ће­те вје­ро­ва­ти, али ис­при­ча­ћу вам оно што сам чула.
Ишао Мар­ко при­је не­ки дан у пла­ни­ну и на­и­шао на једну
пећи­ну, по­ред чи­јег ула­за је при­ми­је­тио укле­сан лик патуљка.
Бо­ја­жљи­во је ушао у пе­ћи­ну. За њим је не­ко заклопио улаз ка­
ме­ном пло­чом и та­ко га за­ро­био као ми­ша у ми­шо­лов­ци. Очи
су му се убр­зо при­ви­кле на мрак. При­ми­је­тио јс ка­ко га из
руп­ча­га по­сма­тра­ју па­туљ­ци. Ни­је­су би­ли ве­ћи од педе. У по­
чет­ку су се пла­ши­ли чо­вје­ка огром­ног ра­ста, а за­тим почеше
опре­зно да му се при­ми­чу. Чуо јс њихов раз­го­вор, али их ни­
шта ни­је ра­зу­мио. Па­туљ­ци су за­пје­ва­ли и за­и­гра­ли ко­ло око
збу­њ­е­ног Мар­ка. По­ча­сти­ли су га ди­вљим кру­шкама и ме­
дом. Кад се ма­ло при­брао, по­јео је не­ко­ли­ко кру­ша­ка. Затим
је кренуо пре­ма из­ла­зу. Па­туљ­ци су по­мје­ри­ли пло­чу са ула­за
и ве­се­ло ис­пра­ти­ли го­ста.
- То се Мар­ку си­гур­но не­што при­чи­ни­ло, или је са­њ­ао -
посу­мња мо­ја мај­ка.
66
 - При­чам ти оно што сам чу­ла - Ми­ле­ва и не по­ку­ша да
нас увјера­ва у исти­ни­тост при­че.
Ве­о­ма ме је уз­бу­ди­ла нео­бич­на ми­сао о па­туљ­ци­ма. У
машти сам их ја­сно до­ча­ра­вао. Же­лио сам да о чуд­ном су­сре­
ту у пе­ћи­ни чу­јем не­што ви­ше од са­мог Мар­ка. По­хи­тао сам
ка њего­вој ку­ћи. Љу­ба­зно ме је до­че­као и по­ну­дио ми сто­ли­цу.
Об­ја­снио сам му за­што сам до­шао и за­мо­лио га да ми ис­при­ча
свој до­жи­вљај у пе­ћи­ни.
- При­је не­ки дан - по­че Мар­ко сво­ју при­чу, гњ­е­че­ћи пола­
ко ду­ван у ша­ци - пео сам се на пла­нин­ски пре­вој, ку­да се
веру са­мо ди­во­ко­зе и ву­ко­ви. На­и­шао сам на јед­ну пе­ћи­ну и
на њеном ула­зу при­ми­је­тио укле­сан лик чо­вје­ка...
- Или па­туљ­ка? - упа­дох му у ри­јеч.
- Мо­жда и па­туљ­ка. Чим сам за­ко­ра­чио уну­тра, пре­ко мо­је
гла­ве прх­ну­ше со­ве и сли­је­пи ми­ше­ви.
- И... шта си још ви­дио? - не­стр­пљи­во упи­тах.
- Ни­шта ви­ше.
- Зар ни­је­си ви­дио па­туљ­ке?
- Ка­кве па­туљ­ке?
- Па... ма­лец­ке, са ве­ли­ким гла­ва­ма, бу­ља­вим очи­ма...
- Ма шта ти то па­да на па­мет? - за­чу­ђе­но ме по­гле­да
Марко.
Оти­шао сам раз­о­ча­ран и по­ма­ло ту­жан, као да ме је не­ко
по­крао. Ни­је­сам се љу­тио на Ми­ле­ву што је из­ми­сли­ла при­чу
о па­туљ­ци­ма, већ ми је би­ло кри­во на Мар­ка што је уни­штио
мо­ју бај­ку.

67
 ЧА­МАЦ ЗА ЖА­БЕ

Ни­ко на пла­жи ни­је имао та­ко ли­јеп слам­ни ше­ши­рић као

Ја­сна. Од ју­тра га ни­је ски­да­ла с гла­ве. Ски­ну­ла га је са­мо
јед­ном да га гле­да и да му се ди­ви.
Али њена ра­дост ни­је ду­го тра­ја­ла. Кад је с ма­мом пре­
ла­зи­ла пре­ко мо­ста, од­јед­ном ду­ну вје­тар и од­не­се њен ше­
ши­рић. Ја­сна за­пла­ка гле­да­ју­ћи ка­ко се њен ше­ши­рић спу­шта
ка во­ди.
- Ре­кла сам ти да га чу­ваш од вје­тра - бла­го је пре­ко­ри
ма­ти.
При­ђо­ше огра­ди мо­ста. Гле­да­ју: ри­је­ка но­си ше­ши­рић
све да­ље и да­ље.
- Не пла­чи - ка­же ма­ма. - Твој ше­ши­рић ће по­слу­жи­ти
жа­ба­ма као ча­мац.
- Ка­ко то? - убри­са Ја­сна су­зе и ра­до­зна­ло по­ди­же
поглед.
- Сад ће жа­бе да се поп­ну на ше­шир - на­ста­ви ма­ма, - а
ри­је­ка ће их од­ни­је­ти све до мо­ра. За­тим ће их вје­тар као
малу је­дри­ли­цу го­ни­ти по мо­ри­ма и оке­а­ни­ма. Ко зна до­кле
ће сти­ћи! Оне мно­го во­ле да пу­ту­ју.
Ја­сна ви­ше ни­је пла­ка­ла. У ми­сли­ма је пу­то­ва­ла са
жабама на нео­бич­ном чам­цу.

68
 ПРА­ЗНА ЛО­ВАЧ­КА ТОР­БА

Ва­тра на огњ­и­шту је до­го­ри­је­ва­ла. Бран­ко и његов отац

су за­ми­шље­но по­сма­тра­ли тре­пе­ра­ви пла­ми­чак. Ри­јет­ко кад
су они та­ко ћу­та­ли. Дје­чак је уви­јек по­не­што за­пит­ки­вао, а
отац му је стр­пљи­во од­го­ва­рао. По­не­кад се отац љу­тио на
сва­ко­ја­ка пи­та­ња, а сад му је би­ло нео­бич­но без њих. На­слу­
тио је да не­што му­чи њего­вог си­на, па га упи­та:
- Шта ти је, Бран­ко? Да ни­је­си бо­ле­стан?
- Ни­је­сам - је­два из­го­во­ри дје­чак и још ви­ше се на­мр­го­
ди.
- Је­си ли што љут?
Оче­во пи­та­ње оста­де без од­го­во­ра. А то је ука­зи­ва­ло да
по­сто­ји не­ки раз­лог због че­га је дје­чак не­рас­по­ло­жен.

69
 - Ка­зуј шта је! - за­тра­жи отац то­ном ко­ји ни­је тр­пио
одлага­ње.
- Дру­го­ви су ми се ру­га­ли због те­бе - нај­зад про­го­во­ри
дјечак.
- Због ме­не?
- Јест. Ка­жу да си ти нај­сла­би­ји ло­вац у на­шем кра­ју.
- Гле, мо­лим те!
- И... и ре­кли су да ти је јед­ном зец про­тр­чао из­ме­ђу но­гу,
а ти није­си успио да га уби­јеш.
- Хе, хе... - уси­ље­но се осми­јех­ну Ми­ло­је. - То су им
напри­ча­ли њихо­ви оче­ви. Не­ма­ју па­мет­ни­јег по­сла, па ого­ва­
ра­ју и ко­је­шта из­ми­шља­ју.
Бран­ко­ва мај­ка се уми­је­ша у раз­го­вор, гр­де­ћи не­вје­штог
лов­ца:
- У пра­ву су што та­ко при­ча­ју о те­би. По­тро­шио си то­ли­
ке па­ре за пу­шку и му­ни­ци­ју, по­де­рао све опан­ке по бр­ди­ма...
Мо­гао си ја­гње ку­пи­ти за но­вац ко­ји си дао за оно ло­вач­ко
псе­то, а из ло­ва се уви­јек вра­ћаш пра­зне тор­бе.
- Де, де! Што си то­ли­ко на­ва­ли­ла! - ста­де се Ми­ло­је бра­
ни­ти. - Зар ни­је­сам про­шле го­ди­не уло­вио дви­је пат­ке? Па
оног зе­ца...
- О, то је би­ло дав­но! Бо­ље про­дај пу­шку и ока­ни се ло­ва
- по­са­вје­то­ва га же­на.
Уври­је­ђен при­ча­ма ко­је су о њему кру­жи­ле по се­лу, Ми­
лоје од­лу­чи да ују­тро оде у пла­ни­ну и да се не вра­ти без бо­
га­тог ло­ва. Устао је кад су пи­је­тли пр­ви пут огла­си­ли зо­ру.
Узео је пу­шку и не­чуј­но на­пу­стио ку­ћу. Уз њега је ра­до­сно
скаку­тао ло­вач­ки пас Клем­по. То име је до­био због клем­па­
вих уши­ју ко­је су му мли­та­во ви­си­ле. Од њега у ло­ву ни­кад
ни­је би­ло ко­ри­сти. Са­мо је ју­рио и ла­јао за пти­ца­ма и леп­ти­
ри­ма.
Ми­ло­је је об­и­шао нај­гу­шће шу­ме, али ни­је ни ви­дио
никакву ди­вљач. Пас му се из­гу­био, па га је ду­го тра­жио

70
и дози­вао. Кад га је нај­зад на­шао, по­ди­је­лио је с њим свој
ручак. По­сли­је кра­ћег пре­да­ха, на­ста­вио је опет да кр­ста­ри
по пла­ни­ни. Са­вла­дан умо­ром, је­два је ву­као те­шке гу­ме­не
опан­ке. Још ни­је ни по­ми­шљао на по­вра­так, чвр­сто ри­је­шен
да се не вра­ти пра­зне тор­бе. Од то­га је за­ви­сио његов углед
код си­на, код си­но­вље­вих дру­го­ва, па и код свих се­ља­на.
Спу­штао се пр­ви су­мрак. Да­ље тра­га­ње би­ло је не­мо­гу­
ће. Те­шка ср­ца, Ми­ло­је кре­ну ку­ћи. Знао је да га Бран­ко не­
стрпљи­во оче­ку­је. Шта да му ка­же? Ка­ко да се оправ­да пред
њим?
Из­не­на­да га тр­же шум из об­ли­жњ­ег шу­мар­ка. По­хи­та у
том прав­цу и упе­ри пу­шку у грм ко­ји се љу­љао. Кад се ма­ло
при­ма­че, пред њим се ука­за нео­би­чан при­зор: ли­си­ца је да­ви­
ла тек ухва­ће­ног зе­ца.
Ло­вац се на­ђе у не­до­у­ми­ци шта да ра­ди. Ако пу­ца, уби­
ће обо­је. А он је хтио да уби­је ли­си­цу а спа­си зе­ца. У том
лисица опа­зи лов­ца, оста­ви пли­јен и од­ју­ри у че­стар. За њом
од­јекну­ше два пу­цња, али она ума­че чи­та­ве ко­же.
- Пих! За­и­ста сам нај­го­ри ло­вац! - љу­ти­то про­мр­си
Милоје.
Ви­де­ћи да зе­чић мр­да, он бр­зо на­пу­ни пу­шку и на­ни­ша­
ни.
“Би­ло би гре­хо­та да га уби­јем, по­што сам му спа­сио
живот од ли­си­це”, по­ми­сли ло­вац и спу­сти пу­шку. При­ђе зе­
цу и мало га поди­же. На зе­чи­ћу ни­је би­ло ве­ћих ра­на. Он је,
по свој при­ли­ци од страха био крат­ко ври­је­ме у не­свје­сти­
ци. Осви­је­стио се од до­ди­ра лов­че­ве ру­ке, ис­трг­нуо и по­бје­
гао. Имао је Ми­ло­је до­ста вре­ме­на да пу­ца, али то ни­је хтио.
Задо­вољ­но се сми­је­шио, гле­да­ју­ћи га ка­ко од­ми­че.
Нај­зад сти­же и Клем­по. Иако то сад ни­је би­ло по­треб­но,
он за­час оњуши зеч­ји траг и по­ју­ри за њим.
- Клем­по! Фи­ју­уу! - зви­зну ло­вац. - Хај­де, вра­ти се! Сад
ни­је те­шко на­ћи тог јад­ни­ка, ко­ји је је­два из­ву­као жи­ву гла­ву.

71
А ли­си­цу не мо­же­мо ју­ри­ти, ка­сно је. Кре­ћи­мо!
И ло­вац, пра­зне тор­бе, по­ђе низ пла­ни­ну. Пр­ви пут му је
би­ло ми­ло што је ло­вач­ка тор­ба би­ла пот­пу­но пра­зна.
Те ве­че­ри Бран­ко је с пра­вим ужи­ва­њ­ем слу­шао очеву
згоду из ло­ва. За­ни­ма­ло га је ка­ко је из­гле­дао тај зе­чић, а
отац га је опи­сао: си­ва дла­ка, бу­ља­ве очи, кра­так ре­пић, ду­ге
уши...
- Пу­стио зе­ца да по­бјег­не?! И ти си ми не­ки ло­вац! - грди­
ла га је же­на, па се об­ра­ти­ла си­ну: - Бран­ко, не­мој о то­ме
ни­шта при­ча­ти дру­го­ви­ма, да опет не на­ста­не ка­ква ша­љи­ва
при­ча.
Дје­чак је са­мо од­мах­нуо ру­ком. Не­ка њего­ви дру­го­ви
прича­ју шта хо­ће, али он се по­но­сио што има та­ко пле­ме­
нитог оца.

72
 ДВО­РАЦ ИЗ БАЈ­КЕ

Усред бес­крај­них че­ти­на­ра би­је­ли се уса­мље­на згра­да

дјечје болни­це. Ни­гдје у бли­зи­ни ни ку­ће ни ка­ту­на. Ко пр­ви
пут види ту ди­вљу ље­по­ту, оду­ше­ви се и жељ­но удах­не пу­на
плу­ћа свјежег пла­нин­ског ва­зду­ха. Али то­ме се не ди­ве они
ко­ји се ту лије­че. Осје­ћа­ју се као у пу­сти­њи.
Ма­ли Ве­ско је већ дви­је сед­ми­це у бол­ни­ци, а чи­ни му се
да је до­шао при­је дви­је го­ди­не. Би­ло би му мно­го до­сад­ни­је
да и отац ни­је с њим. Сва­ког ју­тра они ше­та­ју уским шум­
ским путељ­ком и раз­гова­ра­ју.
- Та­та, шта је иза овог бр­да?
- Не знам си­не. Вје­ро­ват­но као и ов­дје, шу­ма.
- А има ли та­мо је­зе­ро.
- Мо­жда има. Ваљ­да по­сто­ји не­ко ма­ло пла­нин­ско је­зе­
ро.
- Ја во­лим да се чам­цем во­зим по ма­лом је­зе­ру. Не во­лим
она ве­ли­ка. Страх ме је
од та­ла­са и ажда­ја.
- Ажда­је су из­ми­
шље­не. Њих не тре­ба да
се плашиш.
Ма­ли­шан с на­по­ром
ву­че но­ге, али не­ће да
при­зна оцу да је умо­ран.
Сре­ћан је што је да­ле­ко
од бол­ни­це. Кад ћу­ти, то
зна­чи да са­њ­а­ри о огром­
ном ба­ло­ну ко­јим би за­у­
ви­јек од­је­здио из ове ди­
вљи­не. Ба­лон би се спу­
стио пред њихо­ву ку­ћу, а
73
мај­ка и се­стри­ца би му до­тр­ча­ле у су­срет. Што би то би­ло
див­но!
По­сли­је овог раз­го­во­ра с оцем дје­ти­њу ма­шту је за­о­ку­пи­
ло ма­ло је­зе­ро.
- Је ли, та­та, а има ли та­мо ча­ма­ца?
- Гдје?
- Па на је­зе­ру!
- Аха... Ваљ­да има.
-А дво­рац?
- Ка­кав дво­рац?
- Као онај из књ­и­ге што ми је мај­ка ку­пи­ла.
- То је дво­рац из бај­ке. Мо­жда и крај тог је­зе­ра по­сто­ји
такав дво­рац - ре­че отац и уочи ра­до­стан сјај у си­но­вље­вим
очи­ма.
- А кад ће­мо по­ћи та­мо? - че­жњ­и­во упи­та дје­чак.
- О, то је да­ле­ко. По­ћи ће­мо кад оздра­виш.
- Ја не­ћу ни­кад оздра­ви­ти! - тро­ну­то ре­че ма­ли­шан. - Али,

74
чи­ни ми се, ако по­ђем на је­зе­ро, оздра­ви­ћу. Од­ве­ди ме, та­та,
мо­лим те!
- Од­ве­шћу те јед­ног да­на, - обе­ћа отац - али до та­да тре­ба
да узмеш све ље­ко­ве ко­је ти да­ју ље­ка­ри.
У дје­ча­ко­вој ма­шти уври­је­жи се дво­рац из бај­ке по­ред
мир­ног је­зе­ра. Шта све ни­је ту у ми­сли­ма до­жи­вља­вао! Кад
би се пре­нуо из са­њ­а­ре­ња, још ја­че је же­лио да пре­ђе пре­ко
бр­да у цар­ство сво­јих сно­ва.
- Та­ти­це, да­нас би­смо мо­гли по­ћи. Осје­ћам се до­бро.
- Хај­де­мо, кад баш хо­ћеш.
Два уса­мље­на пје­ша­ка по­ла­ко се пе­њу стр­мим пу­тељ­
ком.
Кад се за­мо­ре, отац ка­же:
- За да­нас је до­ста. Мо­ра­мо да се вра­ти­мо.
- А кад ће­мо до је­зе­ра? - по­лу­плач­но пи­та ма­ли
болесник.
- Сју­тра ће­мо опет по­ку­ша­ти. Тре­ба се по­сте­пе­но на­ви­ка­
ва­ти на пје­ша­че­ње. Та­ко се по­сти­же из­др­жљи­вост и сна­га.
Још је­дан дан не­стр­пљи­вог че­ка­ња.
Из­гле­да­ло је да ће се нај­зад оства­ри­ти дје­ча­ко­ве же­ље.
Али на­домак пла­нин­ског вр­ха де­си се не­што нео­че­ки­ва­но.
- Ох, уга­нух но­гу! - оче­во ли­це се ис­кри­ви од бо­ла.
Ма­ли­шан те­шка ср­ца од­у­ста­је од да­љег пу­та. А го­то­во су
се по­пе­ли на бр­до. Ка­ква ште­та!
Низ бр­до отац хра­мље, али се по­не­кад за­бо­ра­ви и хо­да
као обич­но. Ве­ско то не уоча­ва, ни­ти по­ми­шља да би га отац
мо­гао ва­ра­ти.
Отац се за­бри­нуо што је његов син­чић то­ли­ко оп­сјед­нут
ми­слима о је­зе­ру и двор­цу. По­ку­ша­ва да га раз­у­вје­ри у оно
што је ство­ри­ла дјеч­ја уобра­зи­ља, али то је го­то­во не­мо­гу­ће.
Због не­вре­ме­на су по­но­во од­ло­жи­ли пут. Ћу­тљи­ви дје­чак
чи­та­ве са­те ча­ми крај про­зо­ра и че­жњ­и­вим по­гле­дом по­сма­
тра сни­је­гом по­кри­ве­но бр­до.

75
 По­сли­је раз­го­во­ра с ље­ка­ри­ма, отац по­хи­та да об­ра­ду­је
си­на:
- Ве­ско, сју­тра од­ла­зи­мо ку­ћи!
На дје­ча­ко­вом ли­цу не по­ја­ви се оче­ки­ва­на ра­дост.
- Зар не­ће­мо по­ћи на је­зе­ро?
- О, ма­ли мој! Опет ти о је­зе­ру! Зар ни­је љеп­ше да иде­мо
ку­ћи?
- Ја бих при­је то­га хтио на бр­до. Са­мо да са вр­ха по­гле­дам
на ону стра­ну.
- Ти си чуд­на са­њ­а­ли­ца. Ја сам ти све то при­чао са­мо да
бих те за­ба­вљао. С дру­ге стра­не бр­да не по­сто­ји ни­шта осим
шу­ме. Да ни­је пао сни­јег, по­вео бих те да се увје­риш.
За ма­ли­ша­на је не­по­бит­на исти­на све што отац ка­же. Али,
са­да се на­ђе у не­до­у­ми­ци. Ако по­вје­ру­је оцу, мо­ра од­ба­ци­ти
чи­тав сви­јет сво­је ма­ште.
- При­че­кај ме - ре­че
отац. - Мо­рам у град да
те­ле­фо­ни­рам мај­ци да
­до­ла­зи­мо. Бол­нич­ка ко­
ла тре­ба са­да да кре­ну.
Отац по­љу­би си­на и
жур­но се уда­љи.
Гле­да­ју­ћи ка­ко од­
ми­чу бол­нич­ка ко­ла, Ве­
ско до­не­се одлу­ку: по­ћи
ће сам на бр­до! Об­у­че
ка­пут и опре­зно изи­ђе
из згра­де. На њега ни­
ко ни­је об­ра­ћао па­жњу,
па се не­сме­та­но упу­ти
сње­жном вр­ху.
Све се ви­ше пе­ње, а
ле­де­ни вје­тар га све ја­

76
че ши­ба по лицу и за­но­си као сла­ба­шну ста­бљику. Сни­јег је
све ви­ши. Поче му по­не­стаја­ти сна­ге. Од­јед­ном се окли­зну и
па­де у сни­јег. Не диже се од­мах, јер му ље­шка­ре­ње при­ја. А
врх је бли­зу, не сми­је гу­би­ти ври­је­ме. Са­бе­ре сна­гу и уста­не.
Посли­је неко­ли­ко ко­ра­ка по­но­во па­де. За­што се не би ма­ло
од­мо­рио ле­же­ћи у сни­је­гу? Ни­је имао мо­ћи да се од­у­пре тој
на­ме­тљи­вој же­љи.
За­гле­да се у би­је­ле кри­ста­ле. Под­сје­ћа­ју га на Дје­да Мра­
за, ко­га је ви­дио о Но­вој години. Гле чу­да! Тај исти Дје­да
Мраз је крај њега! Ту су и њего­ве сан­ке са свим играч­ка­ма
ко­је је Ве­ско при­жељ­ки­вао.
Сан­ке по­ла­ко кли­зе по сни­је­гу. На њима су са­мо Дје­да
Мраз и Ве­ско. По­ред пу­та дје­ца им ма­шу цр­ве­ним за­ста­ви­
цама и ба­ло­ни­ма.
Сан­ке се за­у­ста­ви­ше на обали ли­је­пог је­зе­ра. Па то је оно
је­зе­ро о ко­ме му је та­та при­чао! На оба­ли је и дво­рац на че­ти­
ри точ­ка, упра­во као онај из бај­ке.
У том цар­ству сно­ва ма­ли­шан се за­ба­вљао ка­ко је же­лио.
Од­јед­ном са­свим бли­зу за­чу очев глас: “Ве­ско, си­не, отво­ри
очи! “ Чуо је оца, али га ни­је ви­дио. Мо­жда за­и­ста тре­ба да
бо­ље отво­ри очи? Кап­ци му је­два за­треп­та­ше. Отац то при­
ми­је­ти и ус­клик­ну:
- Жив је!
Про­мр­зну­ти дје­чак се убр­зо осви­је­сти. Из­над се­бе угле­
да не­коли­ко при­ли­ка у би­је­лим ман­ти­ли­ма. Је­два по­ми­чу­ћи
усне, ре­че оцу:
- За­што си ме опет до­вео ова­мо? На је­зе­ру је би­ло та­ко
див­но!
- Ох, што ми је тре­ба­ло да ти при­чам о то­ме! - отац се
очај­но ухва­ти за ко­су.
- О ка­квом је­зе­ру го­во­ри? - за­ин­те­ре­со­ва се ље­кар.
- При­чао сам му да иза бр­да по­сто­ји је­зе­ро. Он је сил­но
же­лио да га ви­ди. По­ку­шао је да оде та­мо и, ево, шта се дого­
ди­ло.
77
 - Он је био на иви­ци жи­во­та и смр­ти - ре­че ље­кар. - За­
ни­мљи­ва је та та­ко­зва­на “би­је­ла смрт”. Онај ко се смр­зне не
пати, већ са­ња нај­љеп­ше сно­ве. То се де­си­ло и њему. Пра­во је
чу­до што се вра­тио у жи­вот. Кри­за још ни­је пот­пу­но про­шла.
Мо­ра­мо му обез­би­је­ди­ти пот­пу­ну ти­ши­ну и до­бру његу. А о
ва­шем од­ла­ску за­сад не­ма ни гово­ра.
Ве­ско ни­је мо­гао да схва­ти шта се де­си­ло. У њего­
вој машти див­но је­зер­це и дво­рац из бај­ке по­ста­ли су још
стварни­ји.

78
 УСА­МЉЕ­НИ ДЈЕ­ЧАК

Био је то ли­јеп змај, то­ли­ко ве­лик да сам га је­два мо­гао

обу­хва­ти­ти ру­ка­ма. Ле­тио је ви­со­ко и чи­ни­ло ми се да ће
неста­ти у обла­ци­ма. Про­лазни­ци су за­стај­ки­ва­ли и по­сма­тра­
ли га. Ја сам био по­но­сан.
Вје­тар је ду­вао при­лич­но ја­ко, па сам мо­рао по­сте­пе­
но по­пу­шта­ти ка­нап. Клуп­ко је би­ва­ло све ма­ње. Раз­и­гра­ни
вјетар се ти­трао мо­јим зма­јем при­је­те­ћи да га от­ме.
- Дај­те још ка­на­па! - за­тра­жих од оку­пље­них дје­ча­ка.
Гр­че­ви­то сам др­жао по­сље­дњи пе­даљ ка­на­па. И де­си се
оно што сам оче­ки­вао: ка­нап се пре­ки­ну! Ша­ре­ни змај посрну
као пти­ца по­го­ђе­на у ле­ту.
Је­дан дје­чак се по­пе на об­ли­жње др­во да бо­ље осмо­три
гдје ће змај па­сти.
- Пао је иза Иво­вих зи­ди­на - ре­че он.
То је би­ло до­ста да­ле­ко, на по­чет­ку дру­гог се­ла. Дје­ца се
ра­зи­ђо­ше, а ја по­ђох да тра­жим зма­ја...
Бри­нуо сам се хо­ћу ли
мо­ћи да пре­ско­чим ви­со­
ки зид ко­ји окру­жа­ва Иво­во
има­ње. Све што је би­ло иза
тих зи­ди­на би­ло ми је не­по­
зна­то, јер та­мо ни­кад ни­је­
сам ни при­ви­рио. Знао сам
да се ту не­дав­но до­се­ли­ла
не­ка же­на са хро­мим ма­ли­
шаном.
По­тра­жио сам по­год­но мје­сто за пре­ска­ка­ње зи­да. Најпри­
је сам се по­пео на јед­ну ма­сли­ну, а са њених гра­на ла­ко сам
се до­хва­тио вр­ха бе­де­ма. Ода­тле је би­ло још те­же ско­чи­ти на
дру­гу стра­ну. Али зар се без­број пу­та ни­је­сам изла­гао и већој
79
опа­сно­сти? Од­ва­жно се оти­снух са зи­да и свом те­жином
грунух у ме­ку ора­ни­цу.
На­ђох се у огра­ђе­ном про­сто­ру. Ту су се у мо­јој ма­шти
оди­грава­ле мно­ге бај­ке ко­је сам слу­шао или чи­тао. Замишљао
сам на том мје­сту бо­га­те цар­ске дво­ро­ве, скро­ви­шта гу­сара,
пле­мић­ки за­мак и зма­је­во цар­ство из при­че о Баш-Че­ли­
ку. Пома­ло сам се раз­о­ча­рао што умје­сто све­га то­га ви­дим
обично ку­ку­ру­зи­ште, во­ћњ­ак и оро- ну­лу ку­ћу. При­ти­ска­ла
ме је не­ка зе­бња, као да сам по­шао у кра­ђу.
Опре­зно по­ђох по­ред зи­да да по­тра­жим зма­ја.
- Ко си ти? - тр­же ме дје­ти­њи глас.
Из во­ћњ­а­ка се по­ја­ви бли­је­ди дје­чак, ко­ји је ја­ко хра­мао.
За­муц­ку­ју­ћи, не­ка­ко му об­ја­сних за­што сам ту.
- А ако од­ве­жем мог Ша­ро­ва? - за­при­је­ти хро­ми дје­чак.
Бес­по­моћ­но по­гле­дах ви­си­ну зи­да. Уз свог Ша­ро­ва хроми
дје­чак је био над­моћ­ни­ји од ме­не, иако сам ја био не­што
стари­ји од њега.
- Не­ћу, ша­лим се -
ре­че он. - Хај­де­мо да
по­тра­жи­мо змаја.
Не­си­гур­но ко­ра­
ча­ју­ћи, он ме по­ве­де
путељ­ци­ма кроз лива­
де. У ку­ку­ру­зи­ма на­
ђо­смо зма­ја. Мој но­ви
по­зна­ник за­тра­жи да
га пу­сти­мо у висину.
- Не­мам ка­на­па -
по­ку­шах да из­бјег­нем.
Сре­ћан што је у
ме­ни нашао но­вог дру­
га, он обе­ћа да ће ми
по­ка­за­ти сво­ју пушку
и ко­ња. Ни­је­сам могао

80
одо­љети радо­зна­ло­сти да то ви­дим, те по­ђох за њим. На­до­
мак ку­ће он ста­де до­вики­ва­ти:
- Ма­ма! Ма­ма!
- Ево ме, си­не! - из­ви­ри кроз про­зор бри­жно мај­чи­но
лице.
- До­био сам дру­га!
- Играј­те се, дје­цо, играј­те - ре­че же­на та­ко то­плим гла­
сом као да ме ј­е по­ми­ло­ва­ла.
Имао сам на уму њего­во обе­ћа­ње, па га под­сје­тих:
- Гдје су ти пу­шка и коњ?
- Аха! Ми­слим да сам пу­шку оста­вио код овог др­ве­та.
По­тра­жи­смо сву­да око­ло, али је не на­ђо­смо.
Из ку­ће изи­ђе њего­ва мај­ка но­се­ћи дви­је шо­ље мли­је­ка.
Обо­ји­ца ис­ка­пи­смо шо­ље. Же­на ­је би­ла за­до­вољ­на што јој је
син по­пио шо­љу мли­је­ка.
Та­да се мој но­ви при­ја­тељ сје­ти да је сво­ју пу­шку ба­цио
на кров. Та­мо за­и­ста угле­да­смо пар­че да­ске из­ре­за­но у об­ли­
ку пу­шке.
- Мо­жеш ли њоме да ло­виш? - упи­тах, иако је би­ло
очигледно да је то обич­на дјеч­ја играч­ка.
- Не, она не мо­же да пу­ца.
- А гдје ти је коњ?
Ма­ли­шан ме од­ве­де иза ку­ће и по­ка­за да­ску при­ко­ва­ну за
два ко­ца.
- Зар је то твој коњ? - раз­о­ча­рах се.
- Је­сте. Ево, по­ка­за­ћу ти ка­ко ја­шем.
И хро­ми дје­чак с му­ком оп­ко­ра­чи да­ску као ко­њ­ско седло,
па се по­че љу­ља­ти на­при­јед и на­зад. Гле­дао сам га без рије­
чи. Ни­је­сам хтио да му ку­дим “ко­ња”, ка­квим сам се и ја
за­ба­вљао док сам био знат­но ма­њи. Ме­не су већ за­ни­ма­ле
озбиљни­је игре.
До­хва­тих зма­ја и хтје­дох да кре­нем, али ме за­у­ста­ви
његов плач­ни глас:

81
 - Не­мој ићи, мо­лим те! Ја не­мам дру­го­ва, оста­ни да се још
игра­мо.
Ме­ни је по­ста­ло до­сад­но, и ја од­лу­чих да одем. Дје­чак
запла­ка и по­жа­ли се мај­ци:
- Он хо­ће да иде! Ма­ма, не­мој да га пу­стиш!
На про­зо­ру се опет по­ја­ви мај­чи­но ли­це.
- За­ба­вљај­те се још ма­ло, пи­ли­ћи мо­ји - мо­ле­ћи­во ре­че
она.
Без­вољ­но оста­вих зма­ја и по­пу­стих:
- До­бро, хај­де да се игра­мо.
Хро­ми дје­чак ме ни­је­мо гле­дао. За­до­вољ­ство му се огле­
да­ло на на­сми­је­ше­ном ли­цу, а у оку му се још искри­ла су­за.
- Хо­ћеш ли опет сју­тра до­ћи? - упи­та мо­ле­ћи­во.
- До­ћи ћу.
- А хо­ћеш ли сва­ког да­на до­ла­зи­ти?
- То не знам.
- На­вра­ти че­шће, ја сам уви­јек сам. Хо­ћеш ли? Је л’ да
хоћеш?
Обе­ћах и то јер је он био спре­ман да опет за­пла­че.
До­го­во­ри­смо се да игра­мо жмур­ке.
- Али, - на­по­ме­ну он - ја не мо­гу да се бр­зо скри­вам.
82
 - Не ма­ри. Ја ћу ду­го бро­ја­ти. А са­да нај­при­је поч­ни ти.
- Да бро­јим? - упи­та ма­ли­шан.
- Је­сте. Из­број до сто­ти­ну. Или, ако знаш, до хи­ља­ду.
- О, то је мно­го! Ја не уми­јем то­ли­ко да бро­јим.
Уби­је­дих га да тре­ба до­ста вре­ме­на да бих се до­бро
сакрио. А што се бо­ље са­кри­јем, би­ће за­ни­мљи­ви­је.
Ма­ли­шан по­кри очи ру­ка­ма, за­гњ­у­ри гла­ву у уду­бље­ње
ста­ре мур­ве и по­че не­раз­го­вјет­но да бро­ји. Не­чуј­но до­хва­тих
зма­ја и уда­љих се. Пр­ва бри­га би­ла ми је да на­ђем мје­сто гдје
се зид мо­же лак­ше пре­ско­чи­ти. С уну­тра­шње стра­не би­ло је
до­ста во­ћа­ка ко­је су ра­сле уза са­ми зид и омо­гу­ћа­ва­ле да се
лак­ше пре­ско­чи. Са зи­да нај­при­је спу­стих зма­ја. Уз­дах­нух
ду­бо­ко и скочих.
Убр­зо по­сли­је то­га по­че­ла је школ­ска го­ди­на. Ме­ђу учени­
ци­ма пр­вог раз­ре­да опа­зио сам по­зна­ти лик хро­мог дје­ча­ка.
Он се ја­ко об­ра­до­вао на­шем по­нов­ном су­сре­ту. Пр­ве њего­ве
ри­је­чи би­ле су:
- За­што си ме он­да оста­вио? За­што ви­ше ни­кад ни­је­си
до­шао?
Ни­је­сам знао ка­ко да се оправ­дам.
При­знао ми је да је због мог од­ла­ска пла­као ци­је­лог дана.
То­ме сам се чу­дио. Та­да ни­је­сам мо­гао да схва­тим не­во­ље
јед­ног уса­мљеног за­ро­бље­ни­ка древ­них зи­ди­на, жељ­ног
друштва и дјеч­јих ига­ра.

83
 ВЕ­СНИН ПА­ТУ­ЉАК

Из ма­ле ба­ште
поред ули­це уви­јек се
на про­лазни­ке смје­
шкао па­ту­љак с бра­
дом до по­ја­са. Врх
њего­ве ду­гу­ља­сте ка­
пуља­че је­два је до­пи­
рао до Ве­сни­ног ра­
ме­на. А ко­лика је би­
ла Ве­сна? Сва­ка­ко не
баш ве­ли­ка, кад је че­
сто мо­ли­ла чика-Ра­до­
ја да је стави у кор­пу и
подиг­не ви­со­ко, ви­со­
ко до пла­фо­на.
Дје­вој­чи­ца је често
по­сје­ћи­ва­ла свог па­
туљка. Раз­го­ва­ра­ла је
с њим и до­но­си­ла му
по ма­ло хра­не. Пру­ти­ћем га је на­го­ни­ла да је­де, а он - ни да
оку­си!
“Си­гур­но он је­де са­мо но­ћу”, вје­ро­ва­ла је Ве­сна.
И за­и­ста, иду­ћег да­на ту ви­ше ни­је би­ло ни мр­ви­це. Ко зна
за­што су се око па­туљ­ка вр­зма­ли не­ста­шни врап­ци? Сигур­но
су они би­ли њего­ви при­ја­те­љи.
Зи­ми, ка­да сни­јег по­кри­је ба­шту, па­ту­љак је с но­вом
бије­лом ка­пом још ви­ше уз­бу­ђи­вао ма­ле про­ла­зни­ке. Та­да је
сасвим ли­чио на “пра­ве” па­туљ­ке из сви­је­та бај­ки.
У згра­ди пре­ко пу­та ста­но­вао је дје­чак Но­ви­ца. Он се
није сје­ћао кад је пр­ви пут са свог про­зо­ра угле­дао па­туљ­ка у
су­сјед­ној ба­шти. Од пр­вог ви­ђе­ња пла­шио се тог не­по­мич­ног
84
чо­вје­чуљ­ка. За­то је увијек за­о­би­ла­зио та­јан­стве­ну ба­шту.
Кад је по­шао у шко­лу, осје­тио се до­вољ­но хра­брим да
уништи гип­са­ног па­туљ­ка. Ипак ни­је смио да то ура­ди
сам. Оку­пио је не­коли­ко вр­шњ­а­ка и на­го­во­рио их да за­јед­
но нападну па­туљ­ка. За борбе­ну дру­жи­ну то је би­ла ве­о­ма
погодна жртва. Уз рат­нич­ке уз­ви­ке пре­ско­чи­ли су огра­ду и
уско­чи­ли у ба­шту. Ни­је­су се сми­ло­ва­ли до­бро­ћуд­ном па­
туљко­вом осмије­ху. Пр­ви ба­че­ни ка­мен пре­ло­мио му је бра­ду.
Дру­ги му је од­ру­био гла­ву, ко­ја се от­ко­тр­ља­ла у тра­ву. Беза­
зле­ни осми­јех и да­ље је ши­рио њего­ве усне као да пра­шта
дје­ча­ци­ма што су га уна­ка­зи­ли. Но­ви­ца га је још јед­ном га­ђао
ка­ме­ном, па је за­јед­но са дру­го­ви­ма на­пу­стио ба­шту.
Ве­сна је сти­гла ка­сно и ни­је мо­гла да за­шти­ти свог
патуљка. Ду­го је пла­ка­ла и ми­ло­ва­ла га. А он­да је од­лу­чи­ла
да га са­хра­ни. Док је ко­па­ла ру­пу, на­и­ђе чи­ка Ра­до­је и за­чу­
ђе­но упи­та:
- Што то ра­диш, Ве­сни­це?
- Хо­ћу да за­ко­пам па­туљ­ка. Уби­ли су га зли дје­ча­ци - одго­
во­ри дје­вој­чи­ца бри­шу­ћи су­зе.
Чи­ка Ра­до­је се по­че­ша иза уха. Ка­ко да утје­ши ту­жну
дјевој­чи­цу? До­сје­ти се:
- Лу­ди­це ма­ла! Па они га ни­је­су уби­ли, не­го ра­ни­ли. Сад
ће­мо га од­ни­је­ти у бол­ни­цу, то јест у мо­ју ра­ди­о­ни­цу. Ја ћу
га из­ли­је­чи­ти.
- Не, мој па­ту­љак не мо­же ви­ше ожи­вје­ти - увје­ре­но ре­че
Ве­сна.
- Ви­дје­ћеш!
Чи­ка Ра­до­је по­ку­пи све дје­ло­ве па­туљ­ка и од­не­се их у
сво­ју ра­ди­о­ни­цу. За­ли­је­пи му нај­при­је гла­ву, па бра­ду, па нос.
Он­да му на­цр­та очи и уста, оби­је­ли му бра­ду и по­мо­ћу чет­ки­
ца и бо­ја об­у­че му ­но­во оди­је­ло. По­ста­ви га на ста­ро мје­сто
и по­зва Ве­сну:
- По­гле­дај свог па­туљ­ка. Зар ни­је љеп­ши не­го што је
био?

85
 - Не, мој па­ту­љак ни­је ви­ше жив - сјет­но ре­че дје­вој­чи­
ца.
- Ма зар не ви­диш ка­ко те уми­ља­то гле­да? Са­свим је изли­
је­чен! - ста­де је увје­ра­ва­ти чи­ка Ра­до­је.
Уза­луд­на су би­ла сва увје­ра­ва­ња. Ни­кад ви­ше Ве­сна
ни­је по­сје­ћи­ва­ла па­туљ­ка, ни­ти с њим раз­го­ва­ра­ла. Па ни
врапци ни­је­су ска­ку­та­ли по њего­вој ду­гу­ља­стој ка­пу­ља­чи и
прћастом но­си­ћу. Као да су и они опла­ки­ва­ли оног да­ре­жљи­
вог па­туљка.

86
 КРИ­ЛА­ТИ РАЗ­БОЈ­НИК

На про­план­ку, окру­же­ном сто­љет­ном шу­мом, Жар­ко је

чу­вао ко­зу и ма­ле­но ја­ре. Свуд око вла­да­ла је пот­пу­на ти­ши­
на. Ни­је се чуо ни цвр­кут пти­ца, ни шум ди­вља­чи. Ис­ку­сан
ло­вац знао би да су се ста­нов­ни­ци шу­ме при­та­ји­ли за­то што
су се не­че­га упла­ши­ли.
Жар­ко ни­је на­слу­ћи­вао ни­ка­кву опа­сност. А да се загле­
дао у кро­шњу ви­со­ког хра­ста, опа­зио би два ока ко­ја су нетре­
ми­це пра­тила сва­ки његов по­крет. Овај чо­бан­чић је сва­ког
дана оби­ла­зио шу­мар­ке. Играо се с не­ста­шним ја­ре­том, ко­јем
је на­дје­нуо име Бје­лу­шан. Њих дво­ји­ца су се гур­ка­ла че­лом у
че­ло, као да се бо­ду ро­го­ви­ма.
Уса­мље­ни дје­чак про­во­дио је ври­је­ме у за­ми­шља­њу
необич­них до­жи­вља­ја. Са­њ­а­рио је да се про­сла­ви не­ким
подви­гом. На при­мјер, кад би га на­пао вук, он би га рас­по­рио
ножи­ћем и по­но­сно га од­ву­као у се­ло. То­ме би се сви ди­ви­ли.
Његов не­по­вјер­љи­ви друг Мат­ко та­да не би мо­гао ре­ћи: “ То
си из­ми­слио! “
Исти­на, Жар­ко је по­не­кад при­чао из­ми­шље­не до­га­ђа­
је твр­де­ћи да су исти­ни­ти. Јед­ном је увје­ра­вао Мат­ка да је
у шуми ухва­тио ли­си­цу за реп, а она га угри­зла за прст и
побје­гла. Као до­каз, по­ка­зивао је огре­бо­ти­ну на пр­сту. Матко
је за­гле­дао прст и ре­као да то не мо­же би­ти траг ли­сич­јих
зу­ба. Чак је Жар­ка на­звао Мин­ха­у­зе­ном! А кад би Жар­ко
донио убије­ног ву­ка - зар би не­ко мо­гао по­су­мњ­а­ти у његов
подвиг?
Док је раз­ми­шљао о то­ме, по­ред њега про­ши­шта огро­ман
орао и устре­ми се на Бје­лу­ша­на. Упла­ше­но ја­ре по­тр­ча мај­ци.
Кри­ла­ти раз­бој­ник га за трен сти­же, за­у­ста­ви се по­ред њега и
под­ви ду­га кри­ла. Да би за­шти­ти­ла мла­дун­че, ко­за се за­ле­ти
у ор­ла и сна­жно га уда­ри ро­го­ви­ма.

87
 За­час до­тр­ча Жар­ко и де­бе­лим шта­пом за­мах­ну по ор­лу.
Оша­му­ће­ни орао на­ср­ну на но­вог на­па­да­ча, али га до­че­ка
још ја­чи уда­рац по гла­ви.
“Го­тов је! “ по­ми­сли уз­дрх­та­ли дје­чак.

88
 Раз­ја­ре­ни орао по­но­во ско­чи на њега. У по­сље­дњ­ем
тре­нут­ку Жар­ко се из­ви у стра­ну и вје­што из­бје­же за­гр­љај
оштрих кан­џи. За­тим са још не­ко­ли­ко уда­ра­ца до­ту­че ор­ла.
Ко­за као да ни­је вје­ро­ва­ла да је орао мр­тав. За­ли­је­та­ла
се у њега и уда­ра­ла га ро­го­вима. А пре­пла­ше­ни Бе­лу­шан је
непре­ста­но ме­ке­тао.
По­сли­је на­пор­ног дво­бо­ја, Жар­ко сје­де да се од­мо­ри.
Срце му је ја­ко лу­па­ло од уз­бу­ђе­ња. С ди­вље­њ­ем је из­мје­рио
огро­ман ра­спон кри­ла уби­је­не пти­чу­ри­не. До за­ла­ска сун­ца
оста­ло је још ви­ше од два са­та. Би­ло је ра­но да се кре­не кући,
али дје­чак ни­је ви­ше имао стр­пље­ња да чу­ва ко­зу. Узео је
орла и по­тје­рао ко­зу. На пу­ту је срео ста­рог Ма­ша­на.
- От­куд ти тај орао? - упи­та ста­рац.
- Убио сам га - по­но­сно ре­че Жар­ко.
- А гдје ти је пу­шка?
- Не­мам пу­шке. Умла­тио сам га шта­пом.
Ма­шан су­мњ­и­ча­во за­вр­тје гла­вом.
- При­чај ти то дру­го­ме, ко ће ти вје­ро­ва­ти. То­ли­ки орао се
и пу­шком те­шко уби­ја.
Дје­чак хтје­де да ис­при­ча ка­ко се то до­го­ди­ло, али ста­рац
про­ду­жи пу­тем.
“Ето, не вје­ру­је! “ уври­је­ди се Жар­ко и љу­ти­то оши­ну
козу. По­жу­рио је да се што при­је по­хва­ли свом дру­гу Мат­ку.
Про­ла­зе­ћи по­ред њего­ве ку­ће, ста­де га до­зи­ва­ти:
- Мат­ко! ... Мат­ко, до­ђи да ви­диш шта сам уло­вио!
Његов друг до­тр­ча, али ви­де­ћи огром­ног ор­ла и он
посумња:
- Ти уло­вио? Си­гур­но си га не­гдје на­шао мр­тва.
- Ма­ме ми, уло­вио сам га јед­ним шта­пом! - за­кле се
Жарко.
- Ка­ко си му се мо­гао то­ли­ко при­бли­жи­ти? То не мо­же
би­ти! - по­ри­цао је Мат­ко.

89
 - При­ма­као сам му се не­при­мјет­но, док је он на­па­дао
козу.
Уза­луд је Жар­ко опи­сао сва­ки де­таљ бор­бе с ор­лом.
Одлазе­ћи, Мат­ко му подсмје­шљи­во до­ба­ци:
- Би­ће то као она тво­ја при­ча о ли­си­ци!
По­ти­штен до су­за што му ни­ко не вје­ру­је, Жар­ко по­жу­ри
да стиг­не ко­зу.
“Па не­ка”, ми­слио је “нек не вје­ру­ју! А ја сам ипак убио
овог крила­тог раз­бој­ни­ка. Је ли та­ко, Бје­лу­ша­не? “ по­гла­ди јаре
по лe­ђи­ма, а оно га уми­ља­то оњуши ру­ме­ном њушкицом.

90
 У МЕ­ДВЈЕ­ЂОЈ КО­ЖИ

Ме­ђу ло­вач­ким тро­фе­ји­ма ста­рог Ву­ка­ши­на на­ла­зи­ла се

и јед­на ме­двје­ђа ко­жа. Он је са очи­тим за­до­вољ­ством, по ко
зна ко­ји пут, при­чао ка­ко је уло­вио ме­двје­да, иако је од та­да
про­шло мно­го го­дина.
Чо­ба­ни про­ни­је­ше глас да се у пла­ни­ни опет по­ја­вио
медвјед. За­клао је - ре­ко­ше - де­се­так ова­ца. Без оруж­ја ни­ко
се ни­је смио уда­љи­ти из се­ла.
Мла­ђи лов­ци ста­до­ше на­го­ва­ра­ти Ву­ка­ши­на да за­јед­но
по­ђу у хај­ку на ме­двје­да. А он се нећ­као, прав­да­ју­ћи се:
- Осла­био ми вид, а и но­ге ме бо­ле. Ето при­ли­ке да се ви,
мла­ђи, по­ка­же­те ка­кви сте лов­ци.
Одав­но Ву­ка­шин ни­је ди­рао сво­ју пу­шку. Је­ди­но је по­не­
кад пу­цао на вра­не ко­је су пу­сто­ши­ле ку­ку­руз и ба­шту.
Имао је Ву­ка­шин још јед­ну не­во­љу: дје­ча­ци су на­пра­ви­
ли игра­ли­ште на њего­вој ли­ва­ди. Ту су по цио дан ју­ри­ли
за лоптом и га­ла­ми­ли. Уза­луд их је Ву­ка­шин тје­рао. Али, ма
коли­ко се же­стио, мо­лио или гр­дио - дје­ча­ци су то пре­ба­ци­
ва­ли на ша­лу и на­ста­вља­ли игру. Јед­ном су шу­ти­ра­ли лоп­ту
ци­је­ло по­под­не и на­ста­ви­ли да играју по мје­се­чи­ни.
“ Ва­ла, до­ско­чи­ћу вам, ман­гу­пи!“ до­сје­ти се Ву­ка­шин
како да их отје­ра. Узме ме­двје­ђу ко­жу и за­о­би­ла­зним пу­тем,
кри­шом, оде у шу­му. Оту­да се, огр­нут ко­жом, упу­ти пре­ма
дје­ча­ци­ма му­мла­ју­ћи.
- Ено ме­двје­да! Јао! Бје­жи­мо! - за­ври­шта­ше дје­ча­ци и
хитро, као зе­че­ви, по­бје­го­ше сво­јим ку­ћа­ма.
Ву­ка­шин се је­два уз­др­жа да се не на­сми­је гла­сно. Оставши
сам, он кре­ну на­траг пре­ма шу­ми. Смје­шкао се, поми­шља­
ју­ћи ка­ква ће сад уз­бу­на на­ста­ти у се­лу. Али на­мах не­ста­
де њего­вог сми­је­шка јер опа­зи да се не­ки ло­вац са упере­
ном пушком кре­ће пре­ма њему. Од стра­ха му се ди­же ко­са

91
на глави. Сваког тре­на мо­гла је пу­шка опа­лити, па упла­ше­ни
ста­рац бр­зо збаци са се­бе ме­двје­ђу ко­жу и по­ви­ка:
- Хеј! При­ја­те­љу, не пу­цај! Ни­је­сам ја ме­двјед, не­го Вука­
шин!
Из­не­на­ђе­ни ло­вац спу­сти пу­шку и ста­де гр­ди­ти стар­ца:
- Бо­га му, Ву­ка­ши­не, ка­ква је то глу­па ша­ла? Дје­ти­
њарија!
- Ма, знаш, хтио сам да по­пла­шим оне дје­ча­ке. Не мо­гу
на дру­ги на­чин да их отје­рам с ли­ва­де.
- Хе, да си про­го­во­рио са­мо се­кунд ка­сни­је, - ре­че ло­вац -
ти би про­шао као онај ме­двјед чи­ју си ко­жу огр­нуо.
- Бог­ме - по­че­ша се Ву­ка­шин иза ува и ки­се­ло се на­сми­
је­ши - чи­ни ми се да сам се ја ви­ше на­гу­тао стра­ха не­го они
дје­ча­ци.

92
 МА­ЛИ МАЈ­СТОР

Сун­це се са­кри­ло иза си­вих обла­ка. Спре­ма­ла се ки­ша

коју је Ме­хо не­стр­пљи­во оче­ки­вао. Знао је да ће та­да за њега
би­ти ви­ше по­сла, јер је он опра­вљао ки­шо­бра­не. Ишао је из
ули­це у ули­цу и гла­сно уз­ви­ки­вао:
- Мај­стор за по­прав­ку ки­шо­бра­на! Јеф­ти­но и га­ран­то­ва­но
по­пра­вљам ки­шо­бра­не! ...
Његов дје­ти­њи лик ни­је ули­вао по­вје­ре­ње и ри­јет­ко му је
ко да­вао ки­шо­бра­не на оправ­ку. Јед­на кли­је­шта би­ла су чи­тав
његов алат. Но­сио их је у тор­би из ко­је су штр­ча­ле жи­це од
ки­шо­бра­на ра­зних ду­жи­на.
Је­дан де­бељ­ко с бра­да­ви­цом на но­су од­мје­ри га од гла­ве
до пе­те.
- Зар ти мај­стор? Ко­ли­ко имаш го­ди­на?
- Че­тр­на­ест.
- Млад си и зе­лен. Бо­јим се да ћеш ми још ви­ше оште­ти­ти
ки­шо­бран.
На­ви­као на та­ква пот­цје­њ­и­ва­ња и увре­де, Ме­хо ни­шта не
ре­че де­бељ­ку. На њего­во уоби­ча­је­но уз­ви­ки­ва­ње, на про­зо­ру
се по­ја­ви не­ка нер­во­зна же­на и љу­ти­то про­сик­та:
- Шта то­ли­ко ви­чеш! Гу­би се ода­тле!
Мла­ди мај­стор се на­дао да ће бар не­ко­ме би­ти по­треб­на
по­правка ки­шо­бра­на. Ра­дио би ма­кар за ко­ма­дић хље­ба, јер
тог ју­тра ни­шта ни­је оку­сио. Да би што­год за­ра­дио, по­ну­дио
је јед­ној ста­ри­ци да по­не­се два њена ко­фе­ра. Но, ста­ри­ца је
ра­ди­је са­ма но­си­ла но­го да пла­ти.
Про­ла­зе­ћи кроз дво­ри­ште јед­не ви­ше­спрат­ни­це, за­у­ста­
ви се да по­сма­тра игру дје­ча­ка. Ра­до им се хтио при­дру­жи­ти,
али глад га је тје­ра­ла да иде да­ље. Круп­не ка­пи ки­ше пре­ки­
ну­ше игру дје­ча­ка и они утрчаше у улаз ви­ше­спрат­ни­це. А
Ме­хо, не скла­њ­а­ју­ћи се, оде по киши ви­чу­ћи:
93
 - По­пра­вљам ки­шо­бра­не! ... Мај­стор за ки­шо­бра­не! ...
С про­зо­ра се ја­ви де­бељ­ко с бра­да­ви­цом, онај исти што је
ма­ло­час по­су­мњ­ао у мај­сто­ро­ву струч­ност.
- Хеј, ма­ли! До­ђи да ми попра­виш ки­шо­бран!
Ме­хо ни­је био зло­пам­ти­ло. Пред вра­ти­ма де­бељ­ко­вог
ста­на, на сте­пе­ни­шту, за­час је по­пра­вио ки­шо­бран.
За скром­ну за­ра­ду од­мах је ку­пио бу­рек и ха­ла­пљи­во
га по­јео. Опет је иза­шао на ули­цу. Во­да му се сли­ва­ла низ
чело, ли­це и ру­ке, а он је ве­се­ло ко­ра­чао и ну­дио сво­је услу­ге.
Власни­ци не­ис­прав­них ки­шо­бра­на са­да су се че­шће ја­вља­ли.
За ма­лог мај­сто­ра би­ло је до­ста по­сла. За­то је он во­лио ки­шу
и ни­чим се од ње ни­је за­кла­њ­ао. Не­ка па­да ки­ша ко­ли­ко хо­ће!
Не­ка па­да!

94
 ЛЕ­ГЕН­ДА О КО­Њ­СКОМ ГА­ЈУ

Ју­та­рњу ти­ши­ну по­ре­ме­

ти кле­пе­та­ње чак­та­ра и бле­ја­
ње ова­ца. Мир­ко се про­бу­ди,
протег­ну се и хи­тро уста­де. Док
се умио и из­и­шао из ку­ће, њего­
ва се­стра Ста­на бје­ше већ иза­
гна­ла ов­це из то­ра и кре­ну­ла с
њима уз пла­ни­ну. Са ов­ца­ма је
на па­шу ишао и ко­њ­ић Гривко.
Тај не­ста­шко је ју­рио час тамо,
час ова­мо. Још је био млад за ја­
ха­ње и ни­ко га ни­је мо­гао обу­
зда­ти. Је­ди­но је Мир­ку дозво­
ља­вао да га ухва­ти за гри­ву и
по­ми­лу­је по вра­ту.
Из дво­ри­шта дје­чак је по­сма­трао Грив­ка и ста­до ова­ца
све док ни­је­су за­ма­кле иза бри­је­га. Он­да се за­гле­да у за­ма­
гље­не пла­нин­ске вр­хо­ве. Коп­ка­ла га је ра­до­зна­лост: шта има
та­мо да­ље? Ех, да му се по­пе­ти на врх сњ­е­жне пла­ни­не! Са
вр­ха се ви­дик пру­жа у не­до­глед. Не­да­ле­ко од вр­ха је про­пла­
нак од дав­нина на­зван Ко­њ­ски гај. На­род­на ле­ген­да ка­же да
у тај ди­вљи и не­при­сту­пач­ни крај од­ла­зе остар­је­ли ко­њи да
мир­но про­ве­ду по­сље­дње да­не жи­во­та. Мир­ко је при­жељ­ки­
вао да ви­ди тај Гај. Кад је пи­тао оца да ли за­и­ста та­мо од­ла­зе
ста­ри ко­њи, до­био је од­го­вор:
- Не знам... А да си то пи­тао мо­га дје­да Га­вра, он би ти
рекао да је то жи­ва исти­на.
- За­и­ста? - с не­вје­ри­цом упи­та Мир­ко.
- Да, да... Ис­при­ча­ћу ти шта се њему јед­ном до­го­ди­ло...
Он је обич­но сам пот­ки­вао ко­ња. Јед­ном је не­вје­што за­ку­цао

95
ча­вао у ко­њ­ско ко­пи­то. Ко­ња је то за­бо­ље­ло, рит­нуо се та­ко
ја­ко да је дје­ду сло­мио два зу­ба. Дјед му се од­мах осве­тио -
не­ми­ло­срд­но га је иши­бао би­чем. Од­јед­ном коњ се отрг­нуо и
по­ју­рио уз пла­ни­ну.
- У Гај? - упи­та дје­чак ко­га је при­ча ве­о­ма за­ин­те­ре­со­
вала.
- Пра­во та­мо... Дјед Га­вро је по­шао за њим. Тра­жио га је
чи­тав дан. Са­мо га је за тре­ну­так опа­зио у Ко­њ­ском га­ју, али
му се од­мах из­гу­био. Ни­ка­да га ви­ше ни­је на­шао.
То­га да­на Мир­ко је че­сто раз­ми­шљао о Ко­њ­ском га­ју и
пра­дједо­вом до­жи­вља­ју.
Пред­ве­че Ста­на до­ја­ви ов­це. Ре­че да јој се Грив­ко из­
гу­био и да се ни­је вра­тио с па­ше. Уку­ћа­ни се за­бри­ну­ше.
Ни­је­су смје­ли да ко­њ­и­ћа оста­ве у пла­ни­ни, јер би га ву­ко­
ви растргли. Ко­њ­и­ћа је ви­ше од свих жа­лио Мир­ко. Ви­де­ћи
да се отац спре­ма да с фе­њ­е­ром оде у пла­ни­ну, дје­чак ста­де
захти­је­ва­ти:
- Та­та, хо­ћу и ја с то­бом. По­мо­ћи ћу ти у тра­га­њу.
- То ни­ка­ко! - од­луч­но ре­че отац. Увје­ра­вао га је да пла­
ни­на мо­же но­ћу би­ти опа­сна и за од­ра­сла чо­вје­ка, а ка­мо­ли за
дје­ча­ка. Мир­ко је и да­ље на­ва­љи­вао, па на­по­кон и за­пла­ка.
- Хај­де, кад си то­ли­ко упо­ран - по­пу­сти отац. - До­бро се
обу­ци, но­ћу је на пла­ни­ни вр­ло хлад­но.
Мир­ко огр­ну ја­гњ­е­ћи ко­жух и по­хи­та за оцем. За­јед­но
су об­и­шли чи­та­ву пла­ни­ну. Око по­ла но­ћи на чи­стом не­бу
испло­ви пун мје­сец, па им фе­њ­ер ви­ше ни­је био по­тре­бан.
Али, ко­њ­и­ћа ни­гдје ни­је­су видје­ли, ни­ти на­и­шли на његов
траг. Пред зо­ру сје­до­ше крај јед­ног из­во­ра да се ма­ло од­мо­ре.
Са­њ­и­ви дје­чак се на­сло­ни на ши­ро­ку бу­кву и за­дри­је­ма...
... Ко­њ­ски гај био је она­кав као што га је за­ми­шљао:
простран па­шњ­ак, на­о­ко­ло шу­ма кроз ко­ју про­ти­чу би­стри
по­то­ци... На па­шњ­а­ку не­ко­ли­ко ста­рих ко­ња, а ме­ђу њима -
Грив­ко! Од­јед­ном, ко­њ­ић по­ју­ри пре­ма шу­ми и из­гу­би се...
Сво­јим ка­пу­том отац по­кри Мир­ка, па оде да раз­гле­да око­
ли­ну. На об­ли­жњ­ој за­рав­ни на­ђе мр­твог ко­њ­и­ћа, ко­га вуко­ви
96
бје­ху са­свим рас­тр­гли. Стре­се се од по­ми­сли да би ву­ко­ви
мо­гли на­па­сти и за­спалог Мир­ка, па од­мах отр­ча к њему.
- Мир­ко! - про­др­ма га отац. - Про­бу­ди се... Ов­дје не ва­ља
спава­ти, мо­жеш се раз­бо­ље­ти.
Дје­чак про­тр­ља очи и ус­хи­ће­но уз­вик­ну:
- Та­та! Ви­дио сам Грив­ка у Ко­њ­ском га­ју! Али... ни­је­сам
мо­гао да га ухва­тим, по­бје­гао је.
Ми­лу­ју­ћи Мир­ка по ко­си, отац ту­жно ре­че:
- Не­ка га, си­не, нек оста­не у Га­ју. Та­мо ће му би­ти ли­је­
по.
Зо­ра по­че зла­ти­ти не­бо на ис­то­ку. Отац и син кре­ну­ше
низ пла­ни­ну.

97
 ПЛЕ­МЕ­НИ­ТИ ЛО­ВАЦ

Бо­шко је чу­дан ло­вац. Љу­ти се кад про­ма­ши пти­цу, а

жао му кад је по­го­ди. Лак­ше ра­њ­е­не пти­це је ли­је­чио и опет
пуштао на сло­бо­ду. А ако би ра­на би­ла не­из­ље­чи­ва, он би,
гро­зе­ћи се, за­вр­нуо пти­ци врат.
“Да се не му­чи”, прав­дао је свој по­сту­пак.
У лов је нај­че­шће ишао за­јед­но са сво­јим дру­гом Сте­вом.
Јед­ном су ова два лов­ца про­шла пре­ко има­ња ста­рог осо­бе­
њ­а­ка Мар­ка.
- Са­мо да нас не опа­зи Мар­ко... - бо­ја­жљи­во се Бо­шко
обазре око се­бе.
- Бје­жи­мо што да­ље од њего­ве ку­ће! - по­хи­та Сте­во.
Пред Мар­ко­вом ку­ћом Бо­шко при­ми­је­ти не­ко чуд­но
лепрша­ње. Кад се бо­ље за­гле­да, уочи пти­чи­цу ко­ја је би­ла
кана­пом ве­за­на за ам­бар. Ле­тје­ла је у круг, а кад би се умо­ри­
ла, бес­по­моћ­но је ви­си­ла опу­ште­них кри­ла.
- По­гле­дај! - усмје­ри Бо­шко прст у том прав­цу. - Она пти­
ца је, из­гле­да, ве­за­на.
- Да, да - по­твр­ди Сте­во. - Ту сам и ра­ни­је ви­дио ве­за­ног
врап­ца. Ле­пр­шао је та­ко све док ни­је уги­нуо.
- За­што их та­ко му­чи?
- Ко зна... Ваљ­да та­ко пла­ши дру­ге пти­це да му не би
кљуца­ле жи­то.
Бо­шко од­лу­чи да осло­бо­ди ве­за­ног врап­ца. Знао је да
кућу зло­че­стог стар­ца чу­ва опа­сан пас, али са­жа­ље­ње пре­ма
птици би­ло је ја­че од стра­ха. Опре­зно се при­ма­че ам­ба­ру. Пас
га опа­зи и би­је­сно за­ла­ја. Упла­ше­ни дје­чак за тре­ну­так стаде.
Ви­де­ћи да је пас ве­зан ја­ким лан­цем, охра­бри се и по­тр­ча
врап­цу. Ухва­ти га, но­жи­ћем пре­ки­де ка­нап и по­ју­ри на­траг.
Пас се гу­шио за­те­жу­ћи ла­нац. Чув­ши ла­веж, га­зда изи­ђе
из ку­ће и по­ви­ка:

98
 - Шта то ра­диш, ло­по­ве!
Бо­шко у ве­ли­кој бр­зи­ни пре­ско­чи огра­ду дво­ри­шта и
одма­гли пу­тем. За­у­ста­ви се по­да­ље од стар­че­ве ку­ће да са­че­
ка Сте­ва. У ру­ка­ма је њежно др­жао раш­чу­па­ног и из­не­мо­глог
врап­ца.
- По­гле­дај овог јад­ни­ка - по­ка­за га дру­гу.
- Шта ће­мо с њим?
- Зна се, пу­сти­ће­мо га - ре­че Бо­шко и ра­ши­ри дла­но­ве.
Вра­бац се од­јед­ном пре­ну и за­ле­пр­ша кри­ли­ма. Док је
ле­тио пре­ма шу­ми, Бо­шко га је за­до­вољ­но пра­тио по­гле­дом.
Али на­мах се сну­жди кад у џе­пу на­пи­па врап­ца ко­јег је тог
ју­тра убио праћ­ком.

99
 МА­ЧАК ЛО­ПОВ

Од­не­куд у се­ло до­лу­тао ма­чак, ве­лик као ли­сац. Пси су га

до­че­ка­ли же­сто­ким ла­ја­њ­ем и по­тје­ра­ли у шу­му. Исте ве­че­
ри ма­чак се вра­тио у се­ло да што­год на­ђе за ве­че­ру. Ви­ше је
волио до­ма­ћу хра­ну не­го да ју­ри за па­цо­ви­ма и пти­ца­ма.
За не­ко­ли­ко да­на про­сла­вио се у се­лу као вјешт и др­зак
ло­пов. У јед­ној ку­ћи је украо ко­ба­си­цу, у дру­гој ко­мад хље­
ба, у тре­ћој гру­ду си­ра. Са­мо­хра­на ста­ри­ца Ка­та свуд је по
селу при­ча­ла чу­до не­ви­ђе­но: ма­чак од­нио вре­ло пар­че ме­са
из лонца ко­ји је ви­сио над ва­тром!
Шу­њ­ао се сву­да гдје
ни­је би­ло па­са. Нај­че­шће
је до­ла­зио у ку­ћу си­ро­ма­
шне удо­ви­це Маре. Да би
се од­бра­ни­ли од на­па­сти,
Ма­ри­ни си­но­ви Мир­ко и
Сте­во до­бро су затво­ри­ли
све ру­пе на ку­ћи. Али, че­
тво­ро­но­жни ло­пов не­ка­ко
се прову­као ис­под кро­ва и
са гре­де од­нио по­сље­дње
пар­че пр­шу­те.
Очај­на Ма­ра за­тра­жи
по­моћ од се­ља­ка:
- По­мо­зи­те, љу­ди!
Убиј­те тог на­па­сни­ка, или
ћу због њега и ја купи­ти
пу­шку!
Огор­че­ни се­ља­ци хтје­ли су по­ди­ћи хај­ку на мач­ка, али
гдје да га на­ђу? По­ја­вљи­вао се из­не­на­да и од­мах не­ста­јао,
при­је не­го што би га не­ко мо­гао узе­ти на ни­шан.

100
 Мир­ко и Сте­во су јед­ног да­на оста­ли са­ми у ку­ћи. Пи­са­ли
су до­ма­ће за­дат­ке. У пот­пу­ној ти­ши­ни чу­ла се са­мо шкри­па
пе­ра по хар­ти­ји. У јед­ном тре­нут­ку до њихо­вих уши­ју до­при­
је не­ки шум из ку­хи­ње. Уз­не­ми­ре­ни дје­ча­ци се по­гле­да­ше,
као да се пи­та­ју: ко ли је то? До­сје­ти­ше се да би то мо­гао
би­ти ма­чак. На вр­хо­ви­ма пр­сти­ју про­ђо­ше пре­ко со­бе и за­ви­
ри­ше у ку­хи­њу. Шум је до­пи­рао из креден­ца, из ко­га је ви­рио
мач­ков реп. Шта сад? Мир­ко при­тр­ча од­шкри­ну­тим вра­ти­ма
кре­ден­ца и бр­зо их за­тво­ри. За­ро­бље­ни ма­чак ста­де уну­тра
ју­ри­ти, ло­ме­ћи шер­пе и дру­го по­су­ђе.
До­ви­тљи­ви дје­ча­ци се до­сје­ти­ше ка­ко да га ве­жу, а да их
тај раз­бој­ник не огре­бе. Ма­ло од­шкри­ну­ше вра­та кре­денца,
са­мо то­ли­ко да ма­чак мо­же про­ву­ћи гла­ву. И чим је ма­чак
поју­рио на­по­ље, на­гло за­тво­ри­ше вра­та. При­кли­је­ште­ни
лопов ни­је ви­ше мо­гао ни мрд­нути. Та­ко су га ла­ко ве­за­ли
ко­ноп­цем око вра­та и из­ве­ли га у двори­ште. На­мје­ра­ва­ли су
да га про­пи­сно ка­зне за све ло­по­влу­ке.
Ви­де­ћи шта му се спре­ма, ма­чак се стао очај­нич­ки отима­
ти и ми­ја­у­ка­ти као да му де­ру ко­жу. И, на ве­ли­ку жа­лост
дјеча­ка, успио је да се отрг­не и по­бјег­не.

101
 РА­ДОСТ ЗБОГ ШКОЉ­КЕ

У на­шем су­сјед­ству ста­но­вао је де­бе­ли апо­те­кар. Њего­ва

апо­те­ка би­ла је је­ди­на у на­шем кра­ју, па је до­бро за­ра­ђи­вао. У
њего­вој ку­ћи би­ло је све­га што се нов­цем мо­гло ку­пи­ти.
Имао је јед­ног си­на, раз­ма­же­ног и плач­љи­вог Бо­ри­са.
Дје­чак је сва­ко­днев­но зах­ти­је­вао сад ово, сад оно. По­не­кад
би се да­ни­ма кме­зио, све док не би до­био оно што је тра­жио.
Та­ко је на­тје­рао оца да му ку­пи би­цикл, а не­што ка­сни­је и
дјеч­ји ауто.
Око но­вог аута оку­
пило се мно­го ра­до­зна­ле
дје­це. Ауто се по­кре­тало
пе­да­ли­ма, али Бо­ри­су ни­
је би­ло по­треб­но да се на­
пре­же јер смо га ми гу­ра­
ли. Кад сам га за­мо­лио да
и ја ма­ло во­зим ауто, над­
ме­но ми је ре­као:
- Не мо­же! Још си
мали.
Уври­је­дио ме је ти­ме
што је ка­зао да сам ма­ли.
Јер, он је не­пу­ну го­ди­ну био ста­ри­ји од ме­не. Не­ким ста­ри­јим
дје­ча­ци­ма је до­зво­лио да во­зе ауто, све док јед­ног да­на ни­је
от­пао за­дњи то­чак.
Опет је Бо­рис сва­ко­га да­на пла­чу­ћи ис­пра­ћао и до­че­ки­
вао оца. Не знам шта је тра­жио, са­мо сам чуо апо­те­ка­ро­ве
ри­јечи:
- По­ру­чио сам из Њемач­ке. Стр­пи се док не стиг­не.
Дру­ги наш су­сјед, зи­дар­ски рад­ник, имао је исто то­ли­ког
си­на. Не сје­ћам се дје­ча­ко­вог име­на, а зва­ли смо га Ве­зи­ца.
Тај на­ди­мак до­био је за­то што је јед­ног да­на ра­до­сно до­тр­чао
102
да нам се по­хва­ли:
- Та­та ми је ку­пио но­ве ве­зи­це!
- А ци­пе­ле? - упи­та­ли смо, ви­де­ћи да су му са­свим до­тра­
ја­ле.
- Ци­пе­ле ће ми ку­пи­ти ка­да бу­де имао ви­ше па­ра. По­гле­
дај­те ве­зи­це, зар ни­је­су ли­је­пе?
По­че­ли смо да га за­дир­ку­је­мо, али ти­ме ни­је­смо по­му­ти­
ли његово за­до­вољ­ство. Оти­шао је Бо­ри­су да и њему по­ка­же
но­ве ве­зи­це. Бо­рис ни­је мо­гао схва­ти­ти да се не­ко мо­же ра­до­
ва­ти но­вим ве­зи­цама, па га је оша­ма­рио и отје­рао.
Јед­ном ми је мој друг Ве­зи­ца, сав сре­ћан, по­ка­зао шкољку
ко­ју му је дао не­ки дје­чак. Та­квих шкољ­ки на­ла­зи­ли смо
доста на мор­ској оба­ли. По­сма­трао сам га са жа­ље­њ­ем. Кад
сам оти­шао ку­ћи, ка­зао сам мај­ци да ми је жао тог не­срећ­ног
си­ро­ма­шка.
- За­што ми­слиш да је не­сре­ћан? - упи­та­ла ме је мај­ка.
- За­то што не­ма игра­ча­ка. Ра­ду­је се кад до­би­је обич­ну
шкољ­ку - ре­као сам и до­дао: - А Бо­рис има што год за­же­ли.
- Ви­диш, си­не - на то ће мо­ја мај­ка - бо­гат­ство не до­но­
си уви­јек сре­ћу и за­до­вољ­ство. Иако Бо­рис има ску­по­цје­не
играч­ке, уви­јек је не­за­до­во­љан и плач­љив. А онај си­ро­ма­шак
уми­је да се ра­ду­је све­му, па и обич­ној шкољ­ки. То је пра­ва
сре­ћа!

103
 ПИ­ТО­МО ЛА­НЕ

У ма­лој ку­ћи окру­же­ној цви­је­ћем жи­вје­ли су ста­ри Лука

и његова же­на Да­на. Уну­тра­шњ­ост ку­ће ових бла­го­род­них
ста­ра­ца ли­чи­ла је на при­ро­дњ­ач­ки му­зеј. По зи­до­ви­ма, поду
и по­ли­ца­ма би­ле су по­ре­ђа­не пре­па­ри­ра­не раз­не пти­це и
живо­ти­ње. Ни­је­су то би­ли Лу­ки­ни ло­вач­ки тро­фе­ји. Јер, он
није во­лио лов, а пре­па­ри­рао је ди­вљач ко­ју су му до­но­си­ли
ловци. Ра­дио је то вр­ло умје­шно. Дав­но уби­је­ни зе­че­ви, ку­не,
ср­не, ву­ко­ви, ор­ло­ви, со­ве и дру­ге пти­це и жи­во­ти­ње из­гле­
да­ли су као жи­ви.
До­ђе јед­ном код њега ло­вац Мр­ко­је и до­вик­не из дво­
ришта:
- О, Лу­ка, је­си ли код ку­ће?
С кућ­ног пра­га ода­зва се Да­на:
- Ти си, Мр­ко­је? До­бро нам до­шао! Хај­де у ку­ћу. Лу­ка ће
бр­зо до­ћи.
- Не­ћу да се за­др­жа­вам - ре­че ло­вац спу­шта­ју­ћи на зе­мљу
вре­ћу у ко­јој се не­што ко­пр­ца­ло. - До­нио сам не­што Лу­ки...
Да ми пре­па­ри­ра.
Да­на се при­ма­че и за­ви­ри у вре­ћу. Кад та­мо - упла­ше­не
очи­це, уз­диг­ну­те уши, ши­ља­та њушки­ца, ду­ге тан­ке но­ге и
ма­ју­шно ти­је­ло.
- Гле, жи­во ла­не! - ус­хи­ће­но уз­вик­ну Да­на. Али кад се
сјети ка­ква суд­би­на че­ка то бе­за­зле­но ство­ре­ње, на­мр­шти се
и ре­че: - Мој Лу­ка не­ће хтје­ти да га уби­је.
- Не­ће да гри­је­ши ду­шу, а? - под­сми­јех­ну се ло­вац.
- Не због гри­је­ха, не­го жао му. Ни­кад ни ко­ко­шку ни­је
заклао.
- Ја ни­је­сам за­клао то ла­не да му не бих оште­тио ко­жу
- ре­че Мр­ко­је. - Но, то мо­же да учи­ни и ме­сар Са­во. Ево ти
ла­не, а ја одох. До­ћи ћу за мје­сец да­на. У здра­вље!
Мр­ко­је се уда­љи круп­ним гор­штач­ким ко­ра­ци­ма.
104
 Кад Лу­ка сти­же ку­ћи, же­на
му ис­при­ча ко је до­ла­зио и шта
је до­нио.
- Ка­ко си мо­гла узе­ти жи­во
ла­не?! - по­ви­ка на њу Лу­ка. - Е,
па хај­де, за­ко­љи га ти!
- Не бих то учи­ни­ла ни за
жи­ву гла­ву!
- Не­ћу ни ја!
И та­ко је ла­не оста­ло да
живи у њихо­вој ку­ћи. У почет­
ку се пла­шљи­во скри­ва­ло у
углу и под кре­ве­том. По­сли­је
не­ко­ли­ко да­на по­че­ло се све
сло­бодни­је кре­та­ти по соби.
Да­на га је хра­ни­ла и па­зи­ла као
ди­је­те. По­не­кад се ла­не врзма­
ло око јед­ног пре­па­ри­ра­ног ла­не­та, ко­је је би­ло исте ве­ли­чи­
не као и оно. Тр­ља­ло се уз њега и гур­ка­ло га че­лом, као да га
по­зи­ва у игру.
Ла­не се одо­ма­ћи­ло и ви­ше ни­је би­ло бо­ја­зни да ће по­бје­
ћи. Да­на га је че­сто из­во­ди­ла у ше­тњу по ба­шти. Бли­жио се
дан ка­да је тре­ба­ло да до­ђе Мр­ко­је. То је бри­ну­ло и Лу­ку и
Да­ну. Обо­је су за­во­ље­ли ла­не и ни­је­су ни по­ми­шља­ли да га
уби­ју ра­ди пре­па­ри­ра­ња. А шта да ка­жу Мр­ко­ју?
- Знаш шта ће­мо? Да­ће­мо му оно дав­но пре­па­ри­ра­но лане
- до­сјети се Да­на.
- До­бро си се то­га сје­ти­ла! - об­ра­до­ва се Лу­ка. - Ја ћу оно
пре­па­ри­ра­но ла­не још ма­ло до­тје­ра­ти, па Мр­ко­је не­ће при­
мије­ти­ти за­мје­ну.
Јед­ног да­на из дво­ри­шта се опет за­чу Мр­ко­јев гром­ки
глас. Да­на и Лу­ка се уз­не­ми­ри­ше. Ухва­ти­ше ла­не и са­кри­ше
га у дру­гу со­бу. Мр­ко­ју да­до­ше оно пре­па­ри­ра­но ла­не.

105
 - Ли­је­по си га пре­па­ри­рао - за­до­вољ­но ре­че Мр­ко­је.
-Коли­ко да пла­тим?
Лу­ка с олак­ше­њ­ем одах­ну и ве­ли­ко­ду­шно ре­че:
- За те­бе ни­шта. Зар ни­је­смо ста­ри при­ја­те­љи?
- Е, па хва­ла ти. Не­ћу ни ја те­би оста­ти ду­жан. Кад не­што
уло­вим, до­ни­је­ћу ти на по­клон.
Мр­ко­је оде за­до­во­љан, а Да­на и Лу­ка оста­до­ше још за­до­
вољ­нији.
Ла­не је по­ра­сло и по­ста­ло ве­ли­ка ср­на. Про­ла­зни­ци су
често застај­ки­ва­ли по­ред Лу­ки­не ку­ће и по­сма­тра­ли пи­то­му
ср­ну ко­ја је па­сла тра­ву по ли­ва­да­ма.

106
 ЧУ­ВАР КУ­ЋЕ

Сва­ко­днев­но се око
канти за сме­ће вр­змао ма­ли
цр­ни пас. Као и све скит­ни­
це, био је мр­шав и пр­љав,
са кр­пе­љи­ма на уши­ма и на
вра­ту. Про­га­њ­а­ли су га и љу­
ди, и мач­ке, и пси. Јед­ном
га је Јо­ви­ца не­ми­ло­срдно
уда­рио ка­ме­ном. Ски­че­ћи
и храма­ју­ћи, псе­то по­бје­же
низ ули­цу.
Го­ран се са­жа­ли на јад­но
псе­то и под­вик­ну дру­гу:
- Баш си ди­вљак! За­што си га та­ко ду­шман­ски ударио?
- А ти имаш ме­ко ср­це као разма­же­на дје­вој­чи­ца - по­дру­
гљи­во му уз­вра­ти Јо­ви­ца.
Го­ран не хтје­де да се да­ље с њим пре­пи­ре, већ оде да
потра­жи пса. На­ђе га у пар­ку шћу­ћу­ре­на ис­под клу­пе.
- До­ђи, Бо­би, не бој се! - по­зва га дје­чак име­ном ко­је му
је управо то­га ча­са на­дје­нуо.
Пас мах­ну ре­пом и не­по­вјер­љи­во уз­ма­че. Го­ран на­ђе у
џепу ко­ма­дић хље­ба и пру­жи му га. Бо­би бо­ја­жљи­во за­гри­
зе хљеб и до­зво­ли дје­ча­ку да га по­ми­лу­је по ле­ђи­ма. Та­ко
су се спри­ја­те­љи­ли. Го­ран га од­ве­де у свој по­друм гдје му
је на­мјестио уго­дан ле­жај од ста­рих кр­па. По­што је пас био
при­лич­но пр­љав, до­бро га је ис­тр­љао са­пу­ни­цом и оку­пао
то­плом во­дом. А он­да га је и на­хра­нио.
Пас је био вр­ло по­слу­шан. За не­ко­ли­ко да­на Го­ран га је
на­у­чио да ше­ни и ска­ку­ће. Кад би му ка­зао: “Во­лиш ли ме? “,
уми­ља­то псе­то му је ли­за­ло ру­ке.
107
 Не­во­ље су на­ста­ле тек он­да ка­да је ба­ба Ро­са ви­дје­ла пса
у по­дру­му.
- Тје­рај ту џу­ке­лу ода­тле! - по­ви­ка­ла је на уну­ка.
- Пу­сти га, ба­ба - узео га је дје­чак у за­шти­ту. - То је мир­но
и по­слу­шно псе­то. По­ста­ће од њега до­бар чу­вар ку­ће.
- Ни­ка­ко! Ако га ја по­тје­рам, пре­би­ћу му ле­ђа!
Го­ран ту­жно по­ми­ло­ва пса по ле­ђи­ма и ре­че:
- Бо­би, во­лиш ли ба­бу?
Пас ли­зну ба­бу по ру­ци а ма­ли­шан ра­до­сно ус­клик­ну:
- Ви­диш ка­ко те во­ли!
- Пих! - устук­ну ба­ба, га­дљи­во отри­је ру­ку о ха­љи­ну и
ногом уда­ри псе­то. - Марш, џу­ке­ло! Марш!
У том тре­нут­ку кроз дво­ри­ште про­ју­ри ве­ли­ки ма­чак
из су­сједства. Ба­ба Ро­са је стра­шно мр­зје­ла тог мач­ка јер је
тама­нио пи­ли­ће.
- Ас, Бо­би! - по­ка­за му Го­ран мач­ка. По­слу­шно псе­то
одмах потје­ра мач­ка да­ле­ко низ ули­цу.
- Та­ко! Та­ко! - до­вик­ну ба­ба Ро­са, за­до­вољ­на што се
нашао не­ко ко ће чу­ва­ти њене пи­ли­ће.
Бо­би се убр­зо вра­ти, дах­ћу­ћи од умо­ра. Го­ран га
похвали:

108
 - Ви­диш ка­ко је до­бар мој Бо­би!
- Дај му што­год да по­је­де - по­мир­љи­во ре­че ба­ка. А то је
зна­чи­ло да га при­ма за кућ­ног чу­ва­ра.
Јед­ном је Го­ран кри­шом узео оче­ву ло­вач­ку пу­шку и
повео Бо­би­ја у лов. На­дао се да ће од њега по­ста­ти до­бар
ло­вач­ки пас. Али, ту­ма­ра­ју­ћи по окол­ним бр­ди­ма, шу­ма­ма и
ли­ва­да­ма, Бо­би је бес­циљ­но ју­рио, ла­јао на пти­це и по­ку­ша­
вао да хва­та леп­ти­ре.
Има­ли су и јед­ну не­зго­ду. Бо­би ни­ка­ко ни­је смио да пре­ђе
пре­ко јед­ног по­то­ка, па га је Го­ран мо­рао пре­ни­је­ти. Са псом
у на­руч­ју, дје­чак је пре­ска­као с ка­ме­на на ка­мен. Кад је сти­
гао до сре­ди­не по­тока, окли­знуо се и пао у во­ду. Бо­би је сам
ис­пли­вао на оба­лу и ис­тресао са се­бе во­ду. А Го­ран је наку­
пио го­ми­лу др­ва, за­па­лио ва­тру и осу­шио пан­та­ло­не.
То је био њихов пр­ви и по­сље­дњи за­јед­нич­ки лов. Бо­би
ни­кад ни­је на­у­чио ло­вач­ку вје­шти­ну, али је бар по­стао вје­ран
чу­вар ку­ће. Ка­ко је он схва­тио сво­ју ду­жност, нај­бо­ље по­ка­
зу­је овај при­мјер.

109
 Јед­ног ју­тра мај­ка је на­ре­ди­ла Го­ра­ну да ба­ци у ри­је­
ку сло­мље­ну де­ми­жа­ну. Дје­чак је узео кор­пу опле­те­ну око
огром­не бо­це и по­нио је пре­ма ри­је­ци. Уну­тра је звец­ка­ло
сло­мље­но ста­кло. Ко и уви­јек, Бо­би га је у сто­пу пра­тио. С
оба­ле је дје­чак ба­цио у ри­је­ку де­ми­жа­ну, ко­ја се уз си­лан зве­
кет от­ко­тр­ља­ла до бли­зу во­де. И Бо­би се за­час спу­стио до
ри­је­ке, оњушио де­ми­жа­ну и чуч­нуо по­ред ње.
По­сли­је ве­че­ре Го­ран је по­ку­пио ко­ре од хље­ба за Бо­би­ја.
Али, он се ни­је на­ла­зио пред вра­ти­ма, гдје је уви­јек не­стр­пљи­
во че­као свој оброк. Гла­сно га је до­зи­вао и тра­жио око ку­ће.
По­ми­слио је да су га, мо­жда, пре­га­зи­ла не­ка ко­ла. Потра­жио
га је ба­те­риј­ском лам­пом по об­ли­жњ­ој це­сти. Уза­луд га је до­
зи­вао - од њега ни тра­га ни гла­са. Сје­тио се да га је тог ју­тра
оста­вио по­ред де­ми­жа­не. Мо­жда је још та­мо? Спустио се до
ри­је­ке. И гле! Бо­би је чу­чао на оном истом мјесту. Схва­тио је
да му је ду­жност да чу­ва де­ми­жа­ну.
Дје­чак је ра­до­сно по­ми­ло­вао пса, од­вео га ку­ћи и дао му
оби­ла­ту ве­че­ру.

110
 ДРУ­ГА­РИ­ЦА ИЗ ШКОЛ­СКЕ КЛУ­ПЕ

Пр­вог да­на у шко­ли учи­тељ нам је од­ре­дио мје­сто гдје

ћемо сје­дје­ти. У сва­кој клу­пи по дје­чак и дје­вој­чи­ца. У
почетку смо се сти­дљи­во ус­те­за­ли да раз­го­ва­ра­мо са на­шим
дру­га­ри­ца­ма, али убр­зо смо се спри­ја­те­љи­ли с њима.
До ме­не је сје­дје­ла буц­ма­ста и ли­је­по вас­пи­та­на Ма­ри­ца.
Већ пр­вог да­на по­хва­лио сам јој се но­вим школ­ским прибо­
ром. Њен прибор био је ску­по­цје­ни­ји и љеп­ши. Ви­де­ћи коли­
ко се ме­ни до­па­ла њена оштраљ­ка за олов­ке, ве­ли­ко­ду­шно ми
је по­кло­ни­ла.
Кад смо из­и­шли на од­мор, у школ­ском дво­ри­шту сре­тох
свог ком­ши­ју Мо­ма. Ви­де­ћи ме, он ста­де за­пит­ки­ва­ти:
- Но, ка­ко је у шко­ли? Би­је ли те учи­тељ?
- Наш учи­тељ је до­бар, не би­је ђа­ке - бра­нио сам свог
воље­ног учи­те­ља.
- Ко сје­ди с то­бом?
- Ено, она дје­вој­чи­ца, она та­мо што пре­ска­че ко­но­пац -
по­ка­зах Ма­ри­цу.
- Сје­диш с њом? Охо! Зна­чи, то је тво­ја цу­ра!
- Ама ни­је! - по­ру­ме­њ­ех од сти­да. - Учи­тељ нас је та­ко
раз­мје­стио да сје­ди­мо за­јед­но дје­ча­ци и дје­вој­чи­це.
- Знам, знам! - на­ста­ви Мо­мо да ме за­дир­ку­је. - Ви­дим ја
ка­ко те она кри­шом гле­да.
По­бу­них се због те кле­ве­те ко­ја ме је ја­ко ври­је­ђа­ла. А он,
као да ме ни­је чуо, од­ла­зе­ћи ре­че:
- Ајд здра­во! И по­здра­ви сво­ју дје­вој­ку. До кра­ја ча­со­ва
ни­је­сам ни ри­је­чи про­го­во­рио с Ма­ри­цом. Ку­ћи сам се вра­
тио вр­ло не­рас­поло­жен. Мо­мо је жи­вио не­да­ле­ко од на­ше ку­
ће, че­сто смо се сри­је­та­ли и он ме је уви­јек за­дир­ки­вао за
Ма­ри­цу. И њу сам мр­зио, као да је она би­ла кри­ва за мо­ју
непри­ли­ку. Ни­је­сам смио ни да је по­гле­дам у очи. Ви­де­ћи да
се ду­рим, она ме упи­та:
111
 - Је­си ли што љут на ме­не?... Да те ни­је­сам уври­је­ди­ла?
Ни­је­сам знао шта да јој ка­жем. Мје­се­ци су про­ла­зи­ли а
на­ши за­хла­дњ­е­ли од­но­си ни­је­су се ми­је­њ­а­ли. Мо­мо је био
не­у­мо­ран ша­ле­ћи се на мој ра­чун, што ме је до­во­ди­ло до оча­
ја­ња.
Јед­ног да­на Ма­ри­ца при­ђе учи­те­љу.
- Го­спо­ди­не учи­те­љу, мој та­та је пре­мје­штен у дру­ги град.
Сју­тра од­ла­зи­мо, па хо­ћу да се по­здра­ви­мо.
Учи­тељ је по­гла­ди по ко­си.
- Ма­ри­це, пред то­бом је чи­тав жи­вот. На­дам се да нас
нећеш забо­ра­ви­ти.
- Не, си­гур­но вас ни­ка­да не­ћу за­бо­ра­ви­ти! - го­то­во
плачним гла­сом ре­че Ма­ри­ца и по­љу­би га у ру­ку.
За­тим се по­здра­ви са свим уче­ни­ци­ма и уче­ни­ца­ма.
Сваком је пру­жи­ла ру­ку а са нај­бо­љим дру­га­ри­ца­ма се по­љу­
би­ла. Кад при­ђе ме­ни, збу­њ­е­но по­гле­дах пре­да се. Не­спрет­
но при­хва­тих њену ру­ку. По­здра­ви­смо се без ри­је­чи. А имао
сам же­љу да је за­мо­лим за опроштај што сам се без­раз­ло­жно
дурио, иако смо мно­го шта има­ли да при­ча­мо и да по­мог­не­мо
јед­но дру­гом.

112
 СЛО­ВА ОД ГЛИ­НЕ

У пр­вом раз­ре­ду ми се уоп­ште ни­је­смо слу­жи­ли све­ска­

ма. Пи­са­ли смо на цр­ној та­бли­ци, ка­ме­ној пло­чи уокви­ре­
ној дрве­ним ра­мом. По њој се спе­ци­јал­ном олов­ком мо­гло
безброј пута пи­са­ти и бри­са­ти. Не­во­ља је би­ла са­мо што се
ла­ко ломи­ла. Кад год сам се окли­знуо и пао, раз­био сам и сво­
ју та­бли­цу. Не­ке су ми сло­ми­ли ђа­ци, га­ђа­ју­ћи ме ка­ме­њ­ем.
Нај­при­је смо на­у­чи­ли да на та­бли­ци пи­ше­мо сло­ва. А
онда нам је учи­тељ за­дао да сва сло­ва на­пра­ви­мо од гли­не.
Је­два сам у не­ком по­то­ку на­шао гли­ну и од ње из­ра­дио сло­
ва на вели­ком кар­то­ну. Сле­де­ћег ју­тра у школ­ском дво­ри­шту
ла­ко је би­ло по­зна­ти пр­ва­ке. Сва­ки је на кар­то­ну но­сио гли­
не­на слова. Је­ди­но се од нас раз­ли­ковао Га­јо, чи­ји је отац био
стакло­ре­зац. Он је на ста­клу из­ра­дио сло­ва од ки­та за про­зо­
ре. Дје­ца су ра­до­зна­ло гле­да­ла његов до­ма­ћи рад. А он се ше­
пу­рио и по­ма­ло пра­вио ва­жан. Ви­де­ћи мој гло­ма­зни кар­тон и
не­јед­на­ка сло­ва, по­дру­гљи­во ми је до­ба­цио:
- Ух, ка­ко си то ру­жно на­пра­вио!
- Хе... шта мо­гу кад мој отац ни­је ста­кло­ре­зац! - уз­вра­тио
сам му љу­ти­то.
На пр­вом ча­су учи­тељ је па­жљи­во пре­гле­дао до­ма­ће
радове. Нај­ду­же се за­др­жао код Га­ја.
- Ли­је­по је, - ре­че - но је­си ли за­и­ста сам из­ра­дио та
слова?
- Је­сам, мај­ке ми! - за­кле се Га­јо и по­ру­ме­ње.
- Ако је та­ко, он­да их мо­жеш по­но­во ов­дје на­пра­ви­ти.
Хајде, да ви­ди­мо - ре­че учи­тељ.
Га­јо збу­њ­е­но за­треп­та. Не­ма­ју­ћи куд, сва сло­ва згу­жва
у јед­ну гру­дву. За­тим ко­ма­дић ки­та из­ва­ља ме­ђу дла­но­ви­
ма и по­че пра­ви­ти сло­ва. Од­мах се мо­гло за­па­зи­ти да ни­је­су
лијепа као она ко­ја је до­нио од ку­ће. Ни­ка­ко ни­је мо­гао да се

113
сје­ти сло­ва Ђ. Вр­по­љио се, зно­јио и по­гле­дом тра­жио од нас
по­моћ.
- Зна­чи, не­ко дру­ги је из­ра­дио твој до­ма­ћи рад - за­кљу­чи
учи­тељ. - Сју­тра по­но­во до­не­си ци­је­лу азбу­ку, али да је сам
ура­диш. Не­мој да се опет ки­тиш ту­ђим пер­јем.
Га­јо по­ку­њ­е­но сје­де.

114
 УЧИ­ТЕ­ЉЕ­ВА ПТИ­ЧИ­ЦА

Би­ли смо увје­ре­ни да учи­тељ зна све на­ше тај­не. Та­ко, на

примјер, до­ђе он на пр­ви час, па­жљи­во нас осмо­три не­ко­ли­ко
тре­нут­ка, па ка­же:
- Ду­шко, ти си до­руч­ко­вао ја­ја. Је ли тач­но?
- Је­сте - уста­је збу­њ­е­ни дје­чак.
- Сје­ди, сје­ди. До­бро би би­ло да се опе­реш по­сли­је сваког
је­ла. Ето, ре­ци­мо, Ми­ра се ли­је­по уми­ла и оче­шља­ла, али
дома­ћи за­да­так ни­је са­ма из­ра­ди­ла. Не­ко јој је по­ма­гао!
- Учи­те­љу... бо­лио ме прст, па ми је по­мо­гао та­та - бр­зо­
пле­то по­ку­ша­ва Ми­ра да се оправ­да.
- Зар ти је већ прст оздра­вио? - при­је­кор­но ма­ше учи­тељ.
гла­вом, па на­ста­вља: - А Ми­лан ју­че ни­је по­слу­шао мај­ку.
Чу­ди­ли смо се от­куд учи­тељ зна шта смо ра­ди­ли код
куће.

115
 За­пит­ки­ва­ли смо не би­смо ли са­зна­ли ко му је то ка­зао, а
он је уви­јек за­го­нет­но по­ди­зао прст и го­во­рио:
- Ка­за­ла ми је мо­ја пти­чи­ца!
- Пти­чи­ца? Ка­ква пти­чи­ца? - пи­та­ли смо.
- Ма­ле­на, хи­тра, ша­ре­на... Сву­да она стиг­не и за­ви­ри.
Увече до­ле­ти на мој про­зор и ис­при­ча ми шта су ра­ди­ли мо­ји
ђа­ци.
Ши­ром отво­ре­не дјеч­је очи не­тре­ми­це су гле­да­ле учи­те­
ља. Да ли се он то ша­ли? Збу­њ­и­ва­ла нас је њего­ва озбиљ­ност,
а сва­ка њего­ва ри­јеч зна­чи­ла је за нас не­по­бит­ну исти­ну. Ни­је
би­ло те­шко увје­ри­ти нас, пр­ва­ке, да за­го­нет­на пти­чи­ца за­и­
ста по­сто­ји. Би­ло гдје да смо се на­ла­зи­ли, по­ми­шља­ли смо да
нас, мо­жда, од­не­куд мо­тре птич­је очи. Сто­га смо па­зи­ли шта
ра­ди­мо.
По­не­кад ни­је би­ло тач­но оно што је “пти­чи­ца ка­за­ла”.
Тада се учи­тељ до­ви­јао на раз­не на­чи­не, ка­ко би оправ­дао
сво­ју кри­ла­ту при­ја­те­љи­цу. А јед­ном га је Ми­ра до­ве­ла у
непри­ли­ку пи­та­њ­ем:
- Је ли вам пти­чи­ца ка­за­ла гдје сам би­ла ју­че?
Учи­тељ се бр­зо сна­шао:
- Мо­ја пти­чи­ца је те­шко ра­њ­е­на. Је­дан дје­чак, чи­је име
нећу ка­зати, по­го­дио је праћ­ком. Са­да је ли­је­чим и не пу­штам
је да ле­ти све док не оздра­ви.
Чув­ши ове ри­је­чи, сав сам пре­тр­нуо. Ми­сли ли он на
мене? При­је не­ки дан, ло­ве­ћи праћ­ком, ра­нио сам јед­ну
птичи­цу. По­ку­шао сам да је ухва­тим, али она се са­кри­ла у
гр­мље. Можда је то би­ла учи­те­ље­ва пти­чи­ца!
Скру­ше­но сам се по­вио над клу­пом, не­ма­ју­ћи смје­ло­сти
ни да по­гле­дам учи­те­ља.

116
 У НОВОЈ ШКОЛИ

Ла­ко је уочи­ти но­вог ђа­ка. Он уса­мљен сто­ји у при­крај­ку

и уз­ми­че ис­пред раз­и­гра­них дје­ча­ка. У школ­ском дво­ри­шту
се по­на­ша као да је уско­чио у ту­ђу ба­шту и че­ка да га не­ко
нај­у­ри.
Мла­ден је с ту­гом по­ми­шљао на сво­ју ста­ру шко­лу и
друго­ве ко­је је та­мо оста­вио. Чи­ни­ло му се да ви­ше ни­ка­да
не­ће има­ти та­ко до­бре дру­го­ве. У но­вој шко­ли ни­је по­зна­вао
ни­ко­га. Кад би бар имао с ким да по­раз­го­ва­ра, јер те­шко је
би­ти уса­мљен.
Из­не­на­да крај њега се на­ђо­ше два вра­го­ла­на. Је­дан чучну
за њим а дру­ги га гур­ну. Мла­ден се за трен пре­ту­ри пре­ко
оног што је чуч­нуо. По­сти­ђен уста­де и љу­ти­то ду­ну кроз нос,
али не смје­де ни ри­је­чи да ка­же об­је­сним дје­ча­ци­ма. Но да је
имао ма­кар јед­ног дру­га, си­гур­но им не би остао ду­жан.
Од­мор из­ме­ђу ча­со­ва учи­ни му се ду­жи не­го ика­да.
Нестрпљи­во је че­као школ­ско звон­це. Уто на­и­ђе дје­чак ве­се­
ла ли­ца и пр­ћа­ста но­си­ћа. Звао се Сто­јан. Но­сио је пре­гршт
ку­пи­на ко­је по­ну­ди но­вај­ли­ји:
- Узми, убрао сам их ту, иза шко­ле.
Пла­ше­ћи се да и то ни­је под­ва­ла, Мла­ден је не­ко­ли­ко
трену­та­ка ста­јао нео­д­лу­чан. Нај­зад узе дви­је-три ку­пи­не, јер
је по бе­за­зле­ном из­ра­зу ли­ца за­кљу­чио да је дје­чак до­бро­
намје­ран.
Мла­ден се бр­зо спри­ја­те­љио са Сто­ја­ном. Већ пр­вог да­на
играо се и с дру­гом дје­цом, сте­као је но­ве дру­го­ве, али се од
Сто­ја­на ни­је од­ва­јао. За­во­лио га је од пр­вог су­сре­та, увје­рен
да је он нај­бо­љи дје­чак у шко­ли.
Исти­ну да ка­же­мо, би­ло је у шко­ли до­ста до­брих дје­ча­
ка, па и бо­љих од Сто­ја­на. Али он је бо­ље не­го ико дру­ги
знао ка­ко се но­вај­ли­ја осје­ћа у не­по­зна­тој сре­ди­ни, јер је и он
прошле го­ди­не про­ми­је­нио шко­лу.
117
 НЕ­ЈЕД­НА­КЕ КА­ЗНЕ

Тек што се за­вр­шио по­сље­дњи час, два не­ста­шка из пр­вог

раз­реда као вје­тар из­ле­тје­ше из учи­о­ни­це. Иво је пр­ви ју­рио
ход­ни­ком, а Ди­ми­три­је је по­ку­ша­вао да га стиг­не. Ви­де­ћи да
га не мо­же сти­ћи, Ди­ми­три­је му за­пе но­гу. Иво па­де, а књ­и­ге
му се раз­ле­тје­ше по по­ду. На­рав­но, мо­рао му се за то осве­ти­
ти. Ме­ђу њима на­ста­де ту­ча. Раз­дво­ји их учи­те­љи­ца.
- Шта то ра­ди­те? Обо­ји­ца сте сла­би ђа­ци, па још и сва­
ђа­ли­це!
- Учи­те­љи­це, он ми је за­пео но­гу! - по­жа­ли се Иво.
- Ни­је, учи­те­љи­це, он је пр­ви по­чео - бра­нио се Ди­ми­
трије.
- Слу­шај­те! - стро­го им се об­ра­ти учи­те­љи­ца. - За ка­зну
обо­ји­ца ће­те по сто­ти­ну пу­та на­пи­са­ти сво­је име и пре­зи­ме.
Сју­тра да ми по­ка­же­те све­ске!
Вра­ћа­ју­ћи се ку­ћи, за­ва­ђе­ни дје­ча­ци су по­при­је­ко по­гле­
ди­ва­ли је­дан дру­гог. Пр­ви про­го­во­ри Иво:
- Што си сла­гао да сам ја пр­ви по­чео?
- Па не­ка сам! - пр­ко­сно се ис­пр­си Ди­ми­три­је. -Углав­ном,
јед­нако смо ка­жњ­е­ни.
- Е, баш ни­је­смо!
- Ка­ко ни­је­смо? И ти и ја мо­ра­мо сто­ти­ну пу­та да на­пи­
ше­мо сво­је име и пре­зи­ме.
- Да, али ме­ни је лак­ше да на­пи­шем Иво Зец не­го те­би
Ди­ми­три­је Кон­стан­ти­но­вић!

118
 КО­РЊ­А­ЧИН СПА­СИ­ЛАЦ

Пет дје­ча­ка из
планин­ског се­ла Бо­ри­
ка уви­јек за­јед­но иду у
шко­лу. Тач­но се зна ко­ји
од њих има пра­во да бу­де
у сре­ди­ни, а ко­ји с кра­ја.
Не­на­ду, као нај­ста­ри­јем,
при­па­да по­ча­сно мје­сто.
Ни­ко­ла је нај­ја­чи, па ако
тре­ба, мо­же се и из­бо­ри­
ти за мје­сто у сре­ди­ни.
Нај­бо­љи уче­ник ме­ђу њима, Вас­ко, та­ко­ђе за­слу­жу­је по­што­
ва­ње својих дру­го­ва.
Не­ко мо­ра да иде и с кра­ја. Та мје­ста при­па­да­ју Ду­шку и
Љу­бу. Ду­шко че­сто ис­ти­че да је он нај­бр­жи, али то дје­ча­ци
мно­го не ци­је­не.
Је­ди­но Љу­бо нема чи­ме да се по­хва­ли. Није ни нај­ја­чи,
ни најбр­жи, ни нај­бо­љи ђак. Као нај­мла­ђи мо­ра да из­вр­ша­
ва све за­хтјеве и на­ред­бе ста­ри­јих дје­ча­ка. Он уви­јек ћу­те­ћи
ко­ра­ча иви­цом пу­та, стр­пљи­во под­но­се­ћи чвр­ге и гру­бе ша­ле
друго­ва.
Не­да­ле­ко од пу­та Љу­бо опа­зи пре­вр­ну­ту ко­рњ­а­чу. От­
ко­трља­ла се низ па­ди­ну и оста­ла на ле­ђи­ма. Љу­бо је по­ка­за
дру­го­ви­ма:
- По­гле­дај­те ка­ко се она ко­рњ­а­ча бес­по­моћ­но ко­пр­ца!
Дје­ча­ци са­мо за тре­ну­так окре­ну­ше гла­ве да ви­де
корњачу.
- Ако је не­ко не окре­не, - ре­че Не­над - она ће та­ко за­у­ви­јек
оста­ти и уги­ну­ти од гла­ди.
- Хај­де­мо да је спа­си­мо - пред­ло­жи Љу­бо.
119
 - Хе, глу­по­сти! Шта ти па­да на па­мет, па­ме­тњ­а­ко­ви­ћу!
Не­ће­мо, ваљ­да, да гу­би­мо ври­је­ме због ко­рњ­а­че.
Не оба­зи­ру­ћи се на њихо­ва по­дру­гљи­ва до­ба­ци­ва­ња,
Љубо при­тр­ча ко­рњ­а­чи. По­ста­ви је на но­ге и по­лу­гла­сно јој
ре­че:
- Баш си не­спрет­на! Па­зи да се опет не от­ко­тр­љаш низ
бри­јег јер ћеш до кра­ја жи­во­та оста­ти на ле­ђи­ма.
За то ври­је­ме че­ти­ри ста­ри­ја дје­ча­ка при­лич­но од­ма­ко­
ше. Љу­бо по­тр­ча да их стиг­не. За­ди­хан, за­у­зе сво­је мје­сто на
крају ре­да. А и ко­је би дру­го? Јер, ни­је био ни нај­ста­ри­ји, ни
нај­ја­чи, ни нај­бо­љи ђак... Али - био је нај­пле­ме­ни­ти­ји.

120
 САДРЖАЈ:

Како се спасио медо ................................................................5

Најљепше мјесто на свијету ..................................................7
Непослушни зечић ....................................................................8
Пећинско чудовиште ................................................................10
Стан у сандучићу .....................................................................12
Падобранац ..............................................................................14
Мрави отјерали медвједа ......................................................15
Два ораха ................................................................................16
Храбри зец ...............................................................................19
Шарени лептир ........................................................................20
Слике из буквара ......................................................................21
Горак мед .................................................................................23
Разговор на обали .....................................................................24
Усамљени мрав .......................................................................26
Споменик у кошници ..............................................................27
Велики скок .............................................................................29
Задовољство ...........................................................................31
Квико и Дугорепа ...................................................................32З
авађени господари шума ........................................................35
Пацов и вјеверица ...................................................................37
Чудни пилићи .........................................................................39
Храбри Жујко .........................................................................40
Горанов сан ...........................................................................43
Пас Хектор ............................................................................46
Чудан догаћај ........................................................................48
Како је мачак доспио у затвор ................................................52
Велики балон ..........................................................................54
Увреда .......................................................................................56
Зоранов брод ...........................................................................60
Митрово јагње .........................................................................62
Драшко и дјед ...........................................................................65
121
Украдена бајка ........................................................................66
Чамац за жабе ..........................................................................68
Празна ловачка торба .............................................................69
Дворац из бајке ......................................................................73
Усамљени дјечак ...................................................................79
Веснин патуљак ......................................................................84
Крилати разбојник ..................................................................87
У медвјеђој кожи ...................................................................91
Мали мајстор .........................................................................93
Легенда о Коњском гају .........................................................95
Племенити ловац ..................................................................98
Мачак лопов ..........................................................................100
Радост због шкољке ...............................................................102
Питомо лане ..........................................................................104
Чувар куће ...........................................................................107
Другарица из школске клупе ................................................111
Слова од глине .......................................................................113
Учитељева птичица ..............................................................115
У новој школи ........................................................................117
Неједнаке казне ....................................................................118
Ко рњачин спасилац ...............................................................119

122