Храбри кројач

Био једном један кројач који је вредно радио сваког дана. Једном купи он теглу џема од путујућег
продавца и седе да једе... Како су се муве навадиле на џем он се изнервира, узе неку крпу коју је
шио и удари по столу. Кад подиже крпу угледа седам мртвих мува и повика:

Кројач: Седам једним ударцем! Убио сам седам једним ударцем!

Његову вику чуше два пролазника која су причала о херојима који убијају џинове па кад у сред
разговора кројач повика да је убио седам једним ударцем они помослише да је он херој, убица
џинова, и одведоше га код поглавице једног оближњег села. Кад стигоше поглавица га одмери од
главе до пете па упита:

Поглавица: Људи ми кажу да си их убио седам, јел тако?

Кројач: Јесте поглавицо, убио сам их седам једним ударцем.

Поглавица: У реду младићу, ако си убио седам неће ти бити проблем да се побринеш за једног
који мучи ово село. Ја ћу те богато наградити ако пристанеш...

Кројач: Нема проблема поглавицо, само ми покажите где је.

Поглавица: Ту је, на оближњој ливади. Не можеш га промашити, огроман је.

Кројач: Не плашим се ја великих, ја сам их убио седам једним ударцем.

Кројач се поздрави са поглавицом, рече да ће се брзо вратити и оде пут ливаде... Кад је стигао
на ливаду одједном испред њега изађе огроман џин и рече:

Џин: Ти мора да си нови поглавицин убица џинова?

Кројач: Убица џинова? Не, ја сам...

Џин: Доста приче, прекину га џин. Ово са убицама џинова ми је постало досадно, већ сам их на
десетине убио могу исто тако и тебе... Али хоћу да се мало забавим, зато те изазивам на мегдан.

Кројач: У реду, прихватам. Као да имам неки избор, помисли кројач...

Џин оде мало даље док не нађе два камена... Џин узе камен у руку и здроби га у песак. Онда
даде кројачу да то исто уради... Кројач вешто замени камен за комад сира из своје торбе и кад га
стегну у руци из камена потече вода. Џин се запрепасти...

Онда узе џин друга два камена и баци један од њих у висину, толико високо да се једва камен
могао видети. Кад паде камен џин даде кројачу други камен да то исто уради... Кројач вешто
замени камен за птицу па кад је баци у небо птица одлете и не врати се. Џин се опет изненадио
како камен није пао уопште...

Онда џин рече кројачу да ће њих двојица носити велико дрво по пола. Кројач прихвати и рече да
ће носити гране а да џин понесе стабло. Како је џин понео стабло а са њим и гране кројац је
само ишао иза џина и правио се да носи дрво. Кад пренеше дрво џин одаде почаст кројачевој
снази и рече да неће више правити проблеме поглавици и селу. Кројач му се захвали за мегдан и
оде назад у село.

У селу га сви дочекаше као правог хероја. Поглавица му даде толико злата да није могао да га
понесе и рече му да иде са срећом... Кројач оде кући али не прође ни недељу дана кад неко
закуца на његова врата. То беху два краљева гласника...

Гласник: Храбри кројачу, краљ је чуо за твоје херојство и зове те у двор.

Кројач: Краљ... Зове мене... Ево само да узмем торбу, одмах излазим...

Кад стигоше у двор одведоше кројача право пред краља а он га упита:

Краљ: Ти си храбри кројач који је убио џина пре неколико дана?

Кројач: Јесам ваше височанство.

Краљ: Да ли је истина и да си ти убио седам једним ударцем?

Кројач: Јесте, и то је истина ваше височанство.

Краљ: Одлично кројачу. Дајте му коња и одведите га у шуму да се побрине за проблем одмах.

Два сназна коњаника ухаватише кројача, поставише га на коња и одведоше га до оближње шуме
у којој су живела два џина. Они га оставише и брзо побегоше из шуме... Кројач мало прошета по
шуми и угледа два џина како леже испод дрвета. Он се полако приближи, напуни своју торбу
камењем и попе се на дрво. Одатле је сакривен бацио камен џину на главу... Овај се пробуди,
погледа около па се врати да спава... Кројач сачека да опет заспи па баци други камен, још већи
од првог који погоди дзина право посред носа. Овај се пробуди, погледа около и како није видео
никога пробуди другог џина и рече му да га не гађа више. Други џин рече да га није он гађао па
се вратише обојица на спавање... Мало после опет кројач баци камен на џина, овај се опет
пробуди и удари другог џина. Почеше да се свађају али се смирише и вратише на спавање. Чим
су заспали кројач узе и изружи сво камења из вреце џину на главу, овај сав бесан удари оног
другог и почеше да се озбиљно туку. Тако су се тукли и рвали док обојица нису пали са високе
литице и погинули.

Кројач се вратио на двор и добио титулу племића од краља. Због његове огромне храбрости је
постао познат у целом краљевству а после неког времена се он и принцеза заволеше и венчаше
па су тако живели срећни још дуго дуго...
 Вук и седам јарића
Била једном једна коза па имала седам јарића које је волела баш као што свака мајка воли своју
децу.

Једнога дана коза пође у шуму да донесе хране за своје јариће. Пре него што ће кренути од куће,
она позва к себи свих седам јарића и рече:

– Драга децо, ја одох у шуму, а ви будите добри и чувајте се вука. Не отварајте му врата, јер ће
вас појести заједно са папцима и рожићима! Тај лупеж покушаће можда да вас превари разним
лукавствима, али ви ћете га лако препознати по рапавом гласу и црним шапама.

– Иди само без бриге, драга мамице, знаћемо већ да се чувамо вука, и нећемо му отворити
врата!

Коза замекета у знак поздрава и спокојно оде у шуму. Видећи где одлази, вук, који се шуњао у
близини, сачека да се коза удаљи.

– Убрзо ћемо се погостити младом јаретином, ако ме мој курјачки нос не вара! – прогунђа
облизујући се, затим се прикраде под прозор козје кућице и погледа унутра. Кад виде јариће како
се весело играју и скачу по соби, вук не одоли својој гладној похлепи, већ одмах закуца на врата.

– Ко је ? – повикаше јарићи.

– Ја сам – утањи вук мекетавим гласом – отворите, драга дечице, вратила вам, се мамица и
донела нешто веома лепо!

Али јарићи по рапавом гласу одмах познадоше да то није њихова мати него вук.

– Нећемо да отворимо – повикаше јарићи у глас – ниси ти наша мајка! Њен глас је нежан и мек, а
твој груб и рапав! Знамо ми ко си ти – ти си вук!

Вук оде покуњена носа, а јарићи наставише игру, радосни што су га надмудрили. Али су се горко
варали ако су мислили да ће вук тако лако одустати од своје намере да их поједе!

– Издао ме је глас – гунђао је вук чучећи иза једног грма. Значи, мораћу некако да га учиним
мекшим и нежнијим!

Тада се присети да је некада давно чуо како се кредом може прочистити глас.

– Држите се добро, јарићи! – повика вук, ликујући унапред, па из истих стопа одјури у оближње
село где упаде у једну радњу.

– Дај комад креде! – зарежа на продавца. – Брже само, док те нисам растргао!

Сиромах човек тако се препаде да му је одмах дао читаву кутију креде, само да се што пре
ратосиља беде.

Чим изађе из села, вук седе под грм и поједе неколико креда. И стварно – глас му одједном
постаде тако чист, мек и нежан да га ни сам није могао препознати.

– Е, овог пута ћу их преварити! – узвикну вук те се опет прикраде козјој кућици:

– Отворите, драга дечице – рече куцајући на врата – вратила вам се мамица и донела нешто
веома, веома лепо.

Овога пута сви јарићи похрлише ка вратима, јер им се глас учинио мек и нежан, баш као у мајке.
У последњем тренутку једно од њих се присети и викну:
– Чекајте! Знате ли шта нам је мајка говорила? Пре него што отворимо врата нека нам покаже
шапу, па ако је бела отворићемо!

Остали јарићи се сложише са овим мудрим саветом, те викнуше кроз врата:

– Стави најпре шапу на прозорски банак, да видимо да ли си ти заиста наша мајка!

Вук се превари те показа шапу, а јарићи са ужасом видеше да је црна.

– Нећемо да ти отворимо – повикаше у глас – ти ниси наша мајка! Њена шапа је бела као снег, а
твоја црна! Ти си вук!

Кад то чу, вук се толико разбесне, да би најрадије прождерао самога себе. Најзад се мало
примири па стаде смишљати ново лукавство. Кад се досети шта му ваља чинити, вук се још
једном запути у село. Овога пута оде пекару. Улазећи у радњу, он начини болан израз, те се
стаде пренемагати:

– Ах, добри пекару, озледио сам ногу, па како тесто блажи убоје, дођох да ми привијеш на шапу
мало теста, тек да ми бол умине!

Пекар немаде срца да га одбије, већ му рече:

– Не заслужујеш да ти помогнем, стари грешниче! Али како сваком невољнику треба помоћи, не
могу ни тебе да одбијем! – И он му намаза шапу тестом.

– Хвала ти одавде до неба! Никада ти ово нећу заборавити! – рече вук с подмуклим сјајем у
очима и храмљући напусти пекару.

– А сад – промрља вук враћајући се из села – ваља ми похитати да шапу поспем брашном док се
на њој није сасушило тесто! Свратићу до млинара. То ми је ионако уз пут, а од млина до козине
куће нема много. Тако бар нећу упрљати шапу. Мораћу само да похитам како бих стигао онамо
пре него што се коза врати из шуме. Иначе, оде ми сав труд у ветар!

Стигавши до млина, вук снажно залупа у врата. Млинар пожури да отвори и на своје огромно
чуђење угледа пред собом вука.

– Не зијај у мене тако глупо – обрецну се вук на старца – већ узми брашно те ми њим поспи ову
шапу! Брже само!

– Овај сигурно смера неко зло – помисли старац у себи, стојећи неодлучно пред уљезом.

– Пожури, стари, док те нисам прогутао заједно са том прегачом! зарежа вук на млинара. Овај
немаде куд већ учини како му је вук наредио, те му посу брашном шапу да се белела као снег.
Без иједне речи захвалности вук одјури из млина.

Прикравши се по трећи пут кућици, закуца на врата и рече:

– Отворите, драга дечице! Вратила вам се мамица и донела нешто веома, веома лепо!

Јарићи тада повикаше изнутра:

– Покажи најпре шапу, да видимо да ли си заиста наша мајка!

Вук брже стави шапу на прозор, а јарићи кади видеше да се бели као снег, повероваше да им се
вратила мајка те отворише врата и вук бану у кућу.

Смртно преплашени, јарићи се уз очајно мекетање разбежаше на све стране, тражећи где да се
сакрију. Једно се завуче под сто, друго под кревет, треће у орман, четврто побеже у кујну, пето се
сакри под корито, шесто у пећницу, а седмо, намлађе ускочи у велики зидни сат. Вук постоја неко
време на прагу колутајући страшно закрвављеним очима, затим викну:

– Узалуд се кријете! Све ћу вас похватати и појести!

И он јурну ка столу, кревету, орману, пећи, кориту, затим бану у кујну. Пронашао је и прогутао све,
сем најмлађег јарета које се сакрило у зидни сат, те га вук није могао пронаћи. Али пошто је и
онако већ био сит, вук га не хтеде даље тражити већ леже мало подаље од кућице, под једно
дрво, да мало отпочине после обилне гозбе, и одмах заспа уз громко хркање.

Ускоро затим врати се и коза кући. Још уз пут осећала је некакву чудну узнемиреност која је
расла све више и више, док се није претворила у ужасан страх, да јој децу није задесила каква
несрећа. И она потрча што је могла брже својој кући.

Но, авај! Широм отворена врата већ издалека јој потврдише оправданост њених страховања.
Обузета црном слутњом, коза ступи преко прага и срце јој се окамени у грудима… Сто беше
преврнут, столице и клупе оборене и разбацане по соби. Корито беше разлупано, постељина
свучена с кревета, а перје расуто на све стране. Разбијено посуђе лежало је расуто по поду у
кујни. Врата ормана била су широм отворена, а играчке њених малишана лежале су наоколо,
изгажене и поломљене. Кози је сада било јасно шта се догодило. Па ипак, још увек се надала да
можда није све изгубљено, и да је барем неко од њених драгих јарића избегло судбину остале
браће.

Али сав њен труд беше узалудан. Није пронашла ниједно од својих седам јарића. А кад је њено
очајање већ достигло врхунац, јави се однекуд танак, пригушен глас:

– Мајчице драга, ја сам у зидном сату! Помози ми! Ноге су ми се одузеле од силнога страха, па
не могу да изађем!

Коза притрча те извади своје мезимче и привину га на груди. Када се прибрало од претрпљеног
страха, јаре исприча мајци како је вук дошао први пут, и како су га препознали по његовом
рапавом гласу, те га нису пустили. Затим, како је дошао по други пут, и како му је глас био чист,
мек и нежан, али га је одала црна шапа, те га опет нису пустили. И најзад, како је дошао по трећи
пут и како му је глас био чист, мек и нежан а шапа бела као снег, па су сви помислили да се
вратила мама и отворили врата…

Тада јаре зајеца на сав глас и настави:

– А онда… онда је вук јурнуо и прогутао сву моју браћу…

Ту и старој кози грунуше сузе те изађе из куће да свом болу да одушка, док је јаренце скакутало
за њом. Кад стигоше до дрвета под којим је спавао вук, коза наједном примети да се у његовом
огромном трбуху нешто миче и копрца.

Нова нада испуни јој срце и коза дошапну јарету:

– Похитај кући и донеси моје велике маказе, иглу и конац! Све ми се чини да у трбушини овог
зликовца има још живих јарића!

Јаре отрча као ветар и одмах се врати носећи велике маказе, иглу и конац. Не губећи ни часка,
коза одмах приону на посао. Тек што је запарала трбух, једно јаре промоли главу. Како је коза
даље парала трбушину, тако су из ње искакали јарићи једно за другим, све док се не појави и
последње. За чудо, сви беху живи и здрави, пошто их је вук у својој претераној прождрљивости,
живе гутао. Настаде општа, неописива радост. Јарићи су се тискали око своје мајке, грлећи је и
љубећи, све док их није опоменула:

– Доста, децо! Него, потражите неколико крупног камења, да њиме напунимо трбух овом
злотвору, и да га поново ушијемо, док се није пробудио!
Јарићи се одмах растрчаше на све стране и убрзо натрпаше у вукову трбушину толико камења,
да је једва стало. Онда коза дохвати иглу и конац, те му заши трбух. Затим се са јарићима сакри
иза једног жбуна, да види шта ће бити.

Не потраја дуго, а вук се пробуди и пође до оближњег бунара да се напије воде, пошто му је
камење у трбуху изазвало велику жеђ. Кад чу како камење при ходу штропоће у трбуху, вук с
чуђењем промрља:

– Шта ли се то премеће у мом трбуху, као да сам се најео камења а не јаретине?

Кад стиже до бунара, вук се наже да дохвати ведрицу, али се у то камење у њему превали, те га
одвуче у бунар где се одмах утопио.

Када то видеше, јарићи истрчаше из свог заклона уз веселе поклике:

– Вук је мртав! Вук је мртав!

Затим се ухватише у коло, и заједно са мајком заиграше око бунара.

 Принц жабац
У стара, давна времена живео је један краљ који је због своје мудрости и доброте био веома
омиљен у народу.

Имао је више кћери чија се љупкост и лепота надалеко прочула, а међу њима нарочито се
истицала најмлађа. Она је била тако лепа да је чак и само сунце, које се нагледало толиких
дивота на овом свету, морало да застане на свом путу и да се окрене за њом кад год би је срело.

У близини краљевог двора простирала се велика, тамна шума. У тој шуми налазила се једна
стара липа, а у њеној сенци дубок бунар, који је ту стајао ко зна од када, напуштен и
заборављен. За топлих летњих дана најмлађа принцеза често је долазила у ову сеновиту шуму
и, занета у сањарије, седела крај старог бунара, док су птичице са меким цвркутом кружиле
изнад њене главе, а липа шапутала бесконачне бајке које јој је ветар доносио са свог пута.
Понекад би крај принцезе брзином сене промакао какав лаконоги срндаћ или би јој се са грана
хитро унела у лице нека несташна веверица, жељна игре. Због близине очевог двора принцезу
није плашила самоћа којом је овде била окружена. Само јој је бунар својом непокретном,
потпуно црном водом без дна, понекад уливао језу. Чинило јој се као да његове црне дубине
крију нешто испод своје површине.

Принцеза је имала златну лопту којом се често играла крај бунара, бацајући је увис и дочекујући
је на руке. Сатима је знала тако да се забавља и ништа на свету није тако волела као ту лопту.

Али једнога дана, док је као обично бацала увис своју златну лопту, принцеза је не ухвати у руке
већ лопта паде на земљу, затим одскочи неколико пута и преко ограде бунара пљусну у његове
тамне воде. Принцеза се силно препаде. Бледа лица посматрала је своју лопту како лагано тоне
у дубину, док је није сасвим изгубила из вида. Бунар је очито био веома дубок, тако дубок да му
се није могло назрети дно. При помисли да је заувек изгубила своју златну лопту, принцези
грунуше сузе на очи, сливајући се низ образе у непомичну воду тамног бунара.

Видећи принцезу где плаче, шумске звери се окупише упирући у њу своје изненађене погледе.
Одједном неко проговори из воде:

– Каква те је невоља задесила, лепа принцезо, ти плачеш тако горко и таласаш својим сузама
мирну површину мог бунара?

Принцеза се преплашено трже. Пред собом угледа велику и ружну главу једне жабе која је
радознало вирила из мирне воде напуштеног бунара. Лепотица се још више зачуди јер дотле још
никада није приметила неко живо створење у том бунару. Савлађујући свој страх и одвратност
она рече:

– Ах, то си ти, уважени мутиводо! Кад већ желиш да знаш казаћу ти! Плачем за својом златном
лоптом која је пала у твој бунар.

– Умири се, не плачи, лепа принцезо – рече жаба. Ја могу да ти помогнем. Само, шта ћеш ми
дати ако ти вратим твоју златну лопту?

– Све што год зажелиш, витеже од црног бунара – одговори принцеза. Даћу ти своје ниске
бисера, златну круну, дијаманте, рубине или што ти драго!

– До богатства ми није стало – одговори жаба – јер овај бунар крије блага каква људско око још
није угледало. Ја желим нешто друго и ако пристанеш, извадићу ти златну лопту са дна овог
најдубљег од свих бунара на свету.

– Говори, шта желиш?

– Хоћу да ме заволиш, да ме примиш као друга у игри, да ми дозволиш да за столом једем из

твог тањира и да ноћу спавам на твом узглављу.
Не размишљајући много, принцеза пристаде на све што је тражила жаба, говорећи у себи:
“Трућај ти само, надувени зелени уображенко! Остаћеш ти лепо ту где си, међу осталим жабама
и никада нећеш постати мој друг у игри!”

Примивши принцезино обећање, жаба одмах зарони у дубине црног бунара и после неког
времена опет изрони на површину носећи златну лопту, коју баци пред принцезу у траву.

Сва срећна што је опт добила своју омиљену играчку, принцеза је брзо дохвати и побеже према
двору, не сетивши се чак ни да се захвали жаби, која је викала за њом: Причекај ме, причекај! Не
могу да трчим тако брзо као ти!

Али узалуд је викао “витез од црног бунара”. Принцеза није обраћала пажњу на тужно “кре-кре” и
чим је крај стражара ушла у двор свога оца, већ је заборавила на дато обећање.

Следећег дана док је седела за краљевском трпезом пуном најпробранијих ђаконија и јела у
сласт, на мраморном степеништу зачу се неко пљаскаво “шљип-шљап! Шљип-шљап”, затим неко
закуца на врата краљевске трпезарије и узвикну:

– Најмлађа краљева кћери, отвори ми!

Принцеза похита вратима да види ко је, осећајући при томе ону исту језу која ју је прожимала при
погледу на црну воду напуштеног бунара у тамној шуми. Видећи пред собом велику ружну жабу,
она устукну ужаснуто и брзо залупи врата, затим опет седе за сто не говорећи ни речи.

Краљ примети да му је кћи врло узбуђена и запита:

– Чега си се толико уплашила, драго дете? Да не стоји можда пред вратима неки див који је
дошао да те уграби?

– Ах, не – одговори принцеза – пред вратима је некаква глупа жаба!

– Шта хоће та жаба од тебе и зашто је дошла? – распитивао се даље стари краљ.

– Јуче, док сам се играла у шуми крај старог бунара, – поче принцеза своју причу – пала ми је
златна лопта у воду. На мој плач ова жаба је пристала да извади златну лопту из бунара али сам
зато морала обећати да ћу је примити на двор, да ћу се играти са њом, да ћу јој дозволити да
једе из мог златног тањирића и да ћу јој дозволити да спава на мом свиленом узглављу. Само,
док сам све то обећавала нисам ни сањала, да ће жаба заиста напустити свој бунар и потражити
ме на двору, да би ме подсетила на дато обећање. Она је тако ружна и љигава, оче! Страшно ми
се гади!

У том часу зачу се по други пут куцање. Принцеза пребледе. Краљ је погледа строго и рече:

– Пођи, дете моје, и отвори свом госту! Дато обећање мора се испунити!

И принцеза немаде куд, већ отвори врата те пусти жабу, она је подиже са два прста у спусти крај
себе на столицу. Али жаба се не задовољи тиме већ хтеде на сто. Када се нашла на столу,
нареди:

– А сад ми примакни свој златни тањирић да ручамо заједно!

Принцеза учини како је жаба тражила, али се на њеном лицу могло видети колико јој то тешко
пада.

Тако се жаба лепо наручала, док је принцеза остала гладна. Након ручка жаба рече:

– Кад смо се овако добро најели, могла би ме однети у своју собу да се мало одморим на твом
свиленом узглављу!
Принцеза удари у плач јер није могла ни замислити да спава са том гадном жабом у истој
постељи. Али краљ се расрди и викну:

– Не презири оног ко ти помогне у невољи!

Принцеза невољно дохвати жабу са два прста и спусти је у један кутак своје собе па брзо побеже
напоље, залупивши врата за собом. Тек што је замакла у ходник, жаба се провуче испод врата и
похита за њом.

Узалуд је принцеза бежала скривајући се по свим одајама. Тек што би помислила да јој је успело
умаћи мрском пратиоцу, одједном би зачула “шљип-шљап! Шљип – шљап!” И жаба би се
појавила пред њом. Стражари и слуге зачуђено су посматрали ову голему жабу а неки су се чак и
смејали видећи је како ужурбано промиче дугим ходницима краљевског двора. Само принцези
све то није било ни најмање смешно и она би најрадије наглас заплакала, само да се није
стидела тога пред својим дворским дамама.

Зато се попе на врх највише куле, решена да са ње баци одвратну жабу у понор и тако се
коначно ослободи ове напасти. Али жаба измиче и не даде се ухватити, већ јој издалека добаци
прекорним гласом:

– Зашто си тако немилосрдна према мени, принцезо? Што ми не даш да отпочинем на твом
узглављу?

– Умукни! – повика принцеза љутито, па хитро залупи врата на кули и закључа свих девет брава
а онда се врати у своју собу, задовољна што се бар за ту ноћ ослободила одвратне жабе. Са
собом је за сваки случај повела једно мало црно псетанце које је положила на свилено јастуче
поред постеље. Онда се свукла и легла да спава. Тек што се покрила, зачу се из ходника “шљип-
шљап! Шљип-шљап!” Онда се жаба провуче испод врата и доскакута пред принцезину постељу
па се загледа у њу својим великим, буљавим очима. Принцеза је очекивала да ће се црно
псетанце бацити на жабу и растргнути је, али се преварила. Псетанце се није ни помакло са свог
свиленог јастука а ни жаба се није уплашила од њега, већ је настојала да се некако успуже уз
руб свиленог прекривача до узглавља. Принцезу обузе силан страх. Зурила је са гађењем у
велику жабу једва примећујући да јој на глави блиста златна круница. После неколико неуспелих
покушаја да се попне, жаба рече љутито:

– Сад ми је већ доста свега! Ако ме одмах не подигнеш на своје узглавље, отићи ћу твом оцу да
се пожалим!

Ово страшно разгневи принцезу те дохвати жабу и свом силином је тресну о зид, узвикнувши:

– Ево ти, одвратна жабетино, па ме тужи!

Видећи да је жаба остала неозлеђена, она је још једном тресну о зид. Жаба и овога пута остане
жива. Тада је принцеза у очајању по трећи пут завитла право у огледало. И гле! Жаба одједном
нестаде…

Принцеза се стаде зачуђено освртати по одаји, не верујући својим очима: нигде жабе! Одједном,
нешто зашушта иза ње. Када се окренула, тргла се уплашено, видећи пред собом непознатог
младића необичне лепоте, који јој се љубазно осмехивао. Пре него што се прибрала од
изненађења, он се учтиво поклони и рече:

– Не бој се, светла принцезо, већ ми допусти да ти испричам своју необичну причу.

Принцеза без речи климну главом а младић седе на једну столицу и поче:

– Жаба које си се толико гнушала, прелепа принцезо, био сам ја. Једна зла вештица зачарала ме
је давши ми овај облик којега се нисам могао ослободити.

Принцеза, која је пажљиво слушала ову необичну причу, примети:

– А зашто те је, принче, зачарала та вештица?

– Нисам хтео да се покоравам њеним заповестима и чиним зла људима. Зато ме је казнила и
претворила у ружну жабу. Злурадо ми је рекла: “Волиш људе и одбијаш да им чиниш зло. Буди
онда крастава жаба па ћете се људи гнушати и бежати од тебе све док те ове чаролије не
ослободи најлепша принцеза на свету!”

Принцеза се насмеја и рече:

– Како сам срећна сада што ме је отац нагнао да одржим дато обећање, драги мој принче, иначе
би заувек остао хладна, крастава жаба!

У том се отворише врата и на њима се појави краљ, који је дошао да обиђе своју љубимицу, те
се не мало зачуди видећи крај кћеркине постеље непознатог младића, који одмах скочи на ноге и
дубоко се поклони пред њиме. Принцеза тада исприча своме оцу све што се збило и већ
сутрадан сав је двор знао да ће се непознати принц и принцеза венчати. А када је венчање
обављено, после свадбеног ручка на коме је испијено море вина и одржано хиљаду топлих
здравица, пред капијом двора зауставиле су се златне кочије са осам белих коња, које су
младенце одвезле у далеку, лепу земљу зачараног принца.
 Чаробни сточић
Био неки кројач па имао три сина и једну козу, чијим су се млеком прехрањивали. Сваког дана
један од синова водио је козу на пашу онамо где је лишће најмекше и трава најсочнија.

Једном је најстарији син одведе у црквену порту, пуну бујне траве и младог растиња, те је пусти
да се напасе. Кад би предвече, а он упита козу:

– Козо бела, козо мила, јеси ли се заситила?

Коза му одговори:

– Не могу ни травке више, козије ми душе, сита сам до гуше – мек, мек!

– Да кренемо онда кући – рече најстарији син и врати козу у стају.

– Јеси ли напасао козу како ваља? – упита га отац. – Јесам оче! Сита је да једва дише, не може
ни травке више!

Стари кројач не поверова сину већ оде у стају да се сам увери. Милујући козу, упита је:

– Козо бела, козо мила, јеси ли се заситила?

Коза му на то одговори:

– Како бих се заситила, на камену кад сам била, травке нисам окусила – мек, мек!

– Дакле, тако? – окоми се стари кројач на свога сина. – Ја те послах да напасеш козу а ти је
остави да гладује! – па онако срдит дохвати са стола кројачки аршин те њиме опаучи по сину и
најури га из куће.

Сутрадан кројач посла средњег сина да напасе козу. И овај се трудио да угоди кози и напасао је
на ливадама, тражећи места где је грмље најзеленије а изданци најсочнији. Кад би предвече, а
он упита козу:

– Козо бела, козо мила, јеси ли се заситила?

Коза му одговори:

– Не могу ни травке више, козије ми душе, сита сам до гуше – мек, мек!

– Да кренемо онда кући, рече средњи син и врати козу у стају.

– Јеси ли напасао козу како ваља? – упита га отац. – Јесам, оче! Сита је да једва дише, не може
ни травке више!

Стари кројач не поверова сину већ оде у стају да се сам увери. Милујући козу упита је:

– Козо бела, козо мила, јеси ли се заситила?

Коза му на то одговори:

– Како бих се заситила, на камену кад сам била, травке нисам окусила- мек, мек!

– Несрећо једна! – окоми се стари кројач на средњег сина. – Ја те послах да напасеш козу а ти је
одведе у камењар! – па онако срдит дохвати кројачки аршин те њиме опаучи по сину и изјури га
из куће.
Дође ред на најмлађег сина да напасе козу. Трудећи се да што боље изврши очеву заповест,
тражио је кози пасишта где је грмље најбујније, где је зеље најмлечније, где су траве најбујније,
али му сав труд беше узалудан те на крају и њега снађе судбина његове браће.

Следећег јутра стари кројач пође сам да напасе козу, бирајући јој најлепшу храну. Кад би
предвече, он упита козу:

– Козо бела, козо мила, јеси ли се заситила?

Коза му одговори:

– Не могу ни травке више, козије ми душе, сита сам до гуше – мек, мек!

– Да кренемо онда кући – рече кројач и врати козу у стају где је привеза а затим милујући је
нежно јој рече:

– Ето, сад си најзад сита! – Али коза опет замекета:

– Како бих се заситила, на камену кад сам била, травке нисам окусила – мек, мек!

Кад је ово чуо старац просто не могаде да дође к себи од запрепашћења. Тек сада увидео је
неправду коју беше нанео својим синовима кад их је без икаквог разлога отерао од родитељског
дома. Озлојеђен, стари дохвати корбач и отера незахвалну козу у шуму где је растргоше вуци.
Кад остаде сам у кући, стари кројач се зажеле својих синова, те их стаде тражити наоколо али их
не нађе. Јер су били већ далеко у белом свету.

Најстарији син ступио је на занат код једног столара. Био је послушан и вредан, а кад му је рок
истекао, мајстор му поклони на око сасвим обичан, дрвен сточић. У ствари тај сточић је имао
једно необично, чаробно својство. Кад му се каже: “Сточићу, дед, гозбе дај!” он се истога часа
застре као снег белим прекривачем а на њему се поређају чиније пуне најпробранијих јела и
ђаконија.

– Ето мени пуне трпезе, док сам жив! – помисли момче, затим се опрости са својим мајстором и
весело крену у свет. А кад огладни, спусти само сточић на земљу и изговори: “Сточићу, дед, гозбе
дај!” и већ би се на њему нашло свега што срце само пожелети може. Кад му досади лутање по
белом свету, најстарији син крену опет својој кући јер се ужелео старог оца.

Путујући тако, он једне вечери потражи преноћиште у некој друмској крчми пуној гостију, који
младог столара позваше да седне за њихов сто и подели с њима што се нашло на трпези.

– Хвала вам, добри људи! – одговори момче. – Не бих желео да овако гладан навалим на вашу
ионако скромну трпезу, већ дозволите да ја вас угостим!

С тим речима он спусти свој сточић насред крчме и рече: “Сточићу, дед, гозбе дај!” Истога часа
на столу се створи обиље јела и ђаконија каквих крчмар и његови гости нису ни видели а камоли
окусили.

– Прихватите се, пријатељи! – позва момче све присутне, те настаде гозба која потраја до дубоко
у ноћ. Чим се једна чинија испразни, ето већ друге, врхом пуне!

Гледао то крчмар из прикрајка и никако чудом да се начуди, па најзаде рече у себи: “Богме,
овакав кувар и мени би добро дошао!”

Када се разиђоше и последњи гости, леже момче да спава пошто је претходно свој сточић
склонио у крај. Крчмар, коме чаробни сточић није давао мира, размишљао је како да га се
домогне. Најзад се сети да на тавану међу старудијама има исти такав сточић, те оде по њега и
потури га уместо чаробног сточића.
Ујутру млади столар плати крчмару колико је тражио за преноћиште, упрти сточић на леђа и оде
својим путем и не сањајући да је крчмар уместо његовог чаробног сточића подметнуо обичан
расклиматани кафански сто.

Око подне стиже најстарији син своме оцу, који га дочека са великом радошћу.

– Па, сине мој драги, реци ми какав си занат изучио? – најзад га упита отац.

– Постао сам добар столар, оче! – То је леп занат – прихвати отац – а јеси ли што год зарадио у
далеком свету?

– Највредније што сам могао донети, оче, то ти је онај сточић!

Кројач загледа сточић са свију страна, па рече:

– Зар је та стара, расклиматана столина све што си зарадио?

– Он је само на око неугледан – одврати син – у ствари то је прави чаробни сточић! На моју
заповест, за трен ока се прекрије најпробранијим јелима. Зато позови све наше рођаке и
пријатеље. Приредићемо богату гозбу на којој ће се сви најести и напити до миле воље!

Кад су се сви гости искупили, најстарији син изнесе насред собе свој сточић и рече:

– “Сточићу, дед, гозбе дај!” – Али сточић ни да макне, већ остаде празан какав је и био. Млади
столар поцрвене и само што не пропаде у земљу од стида што је испао лажов пред толиким
људима, који се уз подсмешљиве примедбе гладни и жедни, разиђоше опет својим домовима.
Отац, пак скиде са клина обешене маказе и поново приону на свој стари занат, док се његов син
запосли код неког столара.

Средњи син изучио је млинарски занат. Кад му истече рок, млинара га позва к себи и рече:

– Био си вредан и поштен момак, зато ти поклањам ово необично магаре, које не вуче кола нити
тегли вреће.

– Каква ми је онда корист од таквог магарета? – упита момче.

– Корист је већа но што можеш замислити! – одговори млинар. – Кад простреш испод њега
чаршав и кажеш: “Магаренце, дукатај!” истог часа спреда и страга пљуснуће из њега дуката!

Момче се захвали млинару на драгоценом поклону и крену у свет. Кад би се нашао у беспарици,
само би рекао свом магарету: “Магаренце, дукатај!” и дукати би се расули по земљи попут златне
кише. Када се нагледао света и кад му је дојадило странствовање, сетио се оца и пожелео да се
врати своме дому.

– Можда се већ одљутио – помисли момче – а уколико није заборавиће своју срџбу када угледа
ово магаре што избацује дукате!

Деси се те и средњи брат заноћи код истог крчмара који је преварио најстаријег брата,
потуривши му уместо чаробног сточића обичан кафански сто. Крчмар приђе да прихвати
магарца, али му момче не даде, већ рече да ће се сам бринути око магарца и сместити га у стају,
како би знао где се налази.

Крчмар се зачуди необичном госту али се још више изненади када овај извади два златника и
затражи да му се зготови богата вечера. Након обеда гост упита да ли је још штогод дужан. Не
хтевши да пропусти ретку овако ретку прилику, крчмар додаде рачуну неколико златника више.
Момче се маши за кесу, па како у њој случајно не беше ни златника више, он рече крчмару:

– Сачекајте мало, крчмару, сад ћу ја! – Затим скиде чаршав са стола и оде у стају.
Не знајући шта је год наумио, радознали крчмар пође крадом за њим. Како су врата штале била
замандаљена изнутра, крчмар приђе једном отвору у зиду и виде странца како разастире
чаршав испод магарца и чу где изговара: “Магаренце, дукатај!” Истога трена стаде магаре спреда
и од позади избацивати читаву кишу жутих дуката.

– Дођавола – прогунђа изненађени крчмар – ови дукати блистају као да су овог часа изишли из
ковнице! Оваква кеса дуката и мени би добро дошла!

Пошто је платио колико треба, гост леже да спава и убрзо усну безбрижним сном. Кад би око
поноћи, крчмар се одшуња до стаје и изведе златоносно магаре а на његово место привеза
обичног сеоског магарца.

Рано изјутра средњи брат крену даље, водећи за собом подметнутог магарца. Око подне стиже
својој кући где га отац радосно дочека:

– Па, сине мој, какав си ми ти занат изучио? – упита старац средњег сина.

– Постао сам млинар, оче. – И то је леп занат – отац ће на то – а јеси ли штогод зарадио у
далеком свету?

– Ето, овог магарца, оче!

– Магараца има доста и код нас – одговори стари кројач – боље би било да си дотерао неку
добру козу.

– Да – прихвати син – али ово није обичан магарац! Довољно је да му кажеш: “Магаренце,
дукатај!” – па да му спреда и од позади пљусне ћитава киша дуката! Него, позови наше рођаке и
пријатеље, па да видиш како ћу их часком начинити богатим људима!

– Е, то ми се допада! – обрадова се кројач и скокну да послуша сина.

Кад се сва родбина и пријатељи искупише, млади млинар положи испод магарца поњаву и рече:
“Магаренце, дукатај!” – али оно што се магарету омакло није личило на дукате а још мање на
злато! Рођаци и пријатељи одоше смејући се а млинар оста покуњена носа, видећи да га је онај
крчмар преварио.

Најмлађи брат учио је токарски занат. Из писама његове браће сазнао је шта им се десило и како
их је лакоми крчмар насамарио.

Када је изучио занат, мајстор му даде једну врећу и рече:

– Ево ти ова врећа и у њој батина!

– Врећа би ми још и могла бити од неке користи, али што ће ми батина у њој?

– Ако ти се ко замери – одговори мајстор, – довољно је да кажеш: “Батино, из вреће!” – и батина

ће тако заиграти по леђима твог душманина да ће му пресести мајчино млеко и удараће по њему
све док не наредиш: ”Батино, у врећу!”

Момче се захвали на необичном дару и оде својим путем. Пред сам мрак стиже до оне исте
крчме у којој су и његова старија браћа заноћила. Спустивши врећу на сто испред себе, почео је
да прича окупљеним мештанима о чудима којих се нагледао путујући по белом свету.

– Свачега сам се нагледао – рече момче – и чаробних сточића и магараца који избацују дукате и
многих других чуда. Али све то није ништа у поређењу са оним што се крије у овој врећи!

Крчмар начуљи уши. – Сигурно му је врећа пуно драгог камења – помислио је – мораћу и ње да
се докопам јер, како народ вели, трипут бог помаже!
Ка би време починку, гост се опружи на једну клупу, потури ону врећу под главу уместо јастука и
направи се да спава. Кад би око поноћи, крчмар се прикраде и мислећи да гост већ спава тврдим
сном, стаде опрезно извлачити испод његове главе врећу да би уместо ње потурио неку другу.

Тек што крчмар повуче врећу мало јаче, токар скочи на ноге и повика: “Батино, из вреће!” Истога
часа излете батина, па стаде крчамару играти по леђима да је било уживање гледати. Што је
крчмар више запомагао, батина је све жешће ударала по њему, док овај најзад, сав исцрпљен,
не паде на тле.

Токар нареди: “Батино, у врећу!” затим приђе крчмару и рече:

– Ако ми одмах не вратиш чаробни сточић и златоносно магаре, наредићу батини да поново
заигра по твојим леђима!

– Не, преклињем те! – завапи крчмар. Даћу ти све што желиш, само ме поштеди те ђаволске
батине!

Када је свануло, напусти крчму и крену кући са батином у врећи, чаробним сточићем и
златоносним магарцем. Кад га угледа, отац му се силно обрадова, те на крају и њега упита шта је
изучио у далеком свету.

– Постао сам токар – одгвори најмлађи син.

– Па јеси ли штогод зарадио странствујући далеко од дома?

– Јесам, оче! Ето ову батину у врећи!

– Шта?! – упита старац, са негодовањем. – Ову батину, велиш? – па њу си могао и овде одсећи
са било ког дрвета!

– Вараш се, оче! Није ово нека обична батина! Кад наредим: “Батино, из вреће!” она одмах
заигра по леђима мог непријатеља и удара све док не кажем: “Батино, у врећу!” Да не беше те
батине, ко зна да ли бих могао повратити чаробни сточић и златоносно магаре, које је она
лопужа од крчмара отела мојој браћи! Него, позови обојицу и заједно са њима и сву нашу
родбину и пријатеље на заједничку гозбу и весеље!

Поучен ранијим искуством, стари кројач није имао много вере у речи свог најмлађег сина, али му
не хтеде покварити весеље већ оде да још једном окупи све рођаке и пријатеље. Када се сви
искупише, токар рашири насред собе поњаву а онда уведе златоносно магаре и рече средњем
брату: – А сад, наређуј, драги брате!

На то млинар узвикну: “Магаренце дукатај!” – и киша дуката просу се поњавом, а гомила злата
расла је све док се сви присутни не обогатише.

Онда токар унесе чаробни сточић и рече најстаријем брату: Наређуј, драги брате!

Чим овај изусти: “Сточићу, дед, гозбе дај!” – већ га је прекрило обиље најпробранијих јела и
ђаконија сваке врсте.

Настаде гозба какву кројач и сви присутни ни сањали нису. То потраја до дубоко у ноћ, а онда се
гости опростише од љубазних домаћина и одоше сити, напити и пуних џепова жеженог злата.
Стари кројач закључа у сандук своју иглу, конац, аршин и утију, те проживе остатак живота у
здрављу и весељу са своја три сина.
 Тома Палчић
Живео једном давно неки дрвосеча са својом женом. Преко дана је напорно радио, секао дрва,
носио их у град и продавао за неке ситне новце, а кад би увече дошао кући туговао би са женом
што немају деце...

Муж: Жено баш смо несрећни што немамо деце, ма барем једно дете да имамо ја бих био
пресрећан.

Жена: Слажем се, да имамо само једно, па макар да је мало и као палац били би много срећнији
него сада. Волели би га као што сваки родитељ воли своје дете... Само кад би смо добили дете,
какво год да буде...

После седам месеци жена роди дете, нимало дуже од палца. Муж и жена су били пресрећни и
назваше дете Палчић због своје величине. Иако су га нормално хранили, дете никада није
порасло, већ је остало онолико колико беше првог дана. Једног дана пође муж у шуму да сече
дрва и повика жени:

Муж: Е жено, кад би и ми имали некога да упрегне коња и да ми довезе кола у шуму...

Палчић: Ево оче ја ћу довести кола у суму.

Муж: Али сине, ти си премали да јашеш коња.

Палчић: Јесам мали али ако мама хоће да ми помогне да веже кола за коња ја ћу му сести на
уво и говорити куда да иде, ја знам пут.

Отац беше мало забринут али пристаде. Мајка заузда коња и привеза кола а Палчић му се попе
на уво. Кад је све било спремно он повика "ђиха ђиха", коњ крену а мајка се врати у кућу да ради
даље... Док су Палчић и коњ пролазили кроз шуму видеше их два пролазника и веома се
зачудише када су чули коњаника како заповеда а нису могли да виде:

Човек: шта је ово пријатељу, чујем кочијаша али га не видим? Коњ иде сам од себе...

Други Човек: Ма то нису чиста посла пријатељу, ајмо ми за колима да видимо где ће се
зауставити.

Убрзо кола успорише и стадоше, баш на месту где је дрвосеча ређао исечена дрва. Он приђе и
једном руком ухвати коња за узде а другом спусти Палчића на земљу. Када га видеше она два
човека зачудише се и приђоше ближе дрвосечи...

Човек: Добар дан господине. Какво је то чудо, човек величине палца?

Дрвосеча: То је мој син, Палчић...

Човек: Ми смо из града, хоћемо да купимо овог малишу. Он би могао да постане велики хит у
граду, хоћемо да направимо наступ са њим и да га показујемо људима. Даћемо ти пет златника
за њега, јел може?

Дрвосеча: Он није за продају, не могу рођеног сина продати.

Палчић: Оче узми ти њима паре а ја ћу се већ некако вратити теби и мајци - прошапута Палчић.

Човек: Ево дајем ти десет златника, јел може?

Дрвосеча: Хммм, у реду. Али ми га чувајте добро...

Палчић се поздрави са оцем па пође са овом двојицом. Они га упиташе где хоће да седи а он
рече на шешир јер одатле може да гледа около а неће испасти. Тако су путовали цео дан а кад
паде вече Палчић рече да га спусте на земљу да протегне ноге. Чим су га спустили Палчић поче
да трчи лево десно док не наиђе на неку мишју рупу у коју се сакрио. Ова двојица су покушавала
да га нађу али нису успели јер је он био тако мали а и већ је пао мрак. Најзад одоше уз љутите
узвике...

Мало касније Палчић изађе из рупе и поче тражити место за спавање. На велику срећу нађе
напуштену пужеву кућицу и лепо се смести у њу. Само што није заспао кад зачу двојицу
пролазника како причају:

Пролазник: Поп има ћуп пун злата. Вечерас би било добро да уђемо у његову кућу док сви
спавају, нико нас неће видети... Само како да то урадимо а да никога не пробудимо?

Палчић: Ја могу да вам помогнем...

Пролазник: Ко је то? Ко то прича? Где си?

Палчић: Ево ме на земљи, погледајте мало боље, ја сам веома мали...

Пролазник: Али ти си тако мали, како ћеш нам ти помоћи?

Палчић: Ја се могу провући између решетака на поповом прозору и могу вам додати шта год
желите из куће.

Пролазник: У реду, пођимо онда...

Кад дођоше до попове куће Палчић уђе кроз шипке и поче да виче:

Палчић: Кажите шта хоћете. Где је тај ћуп са златницима?

Пролазници: Тише причај, пробудићеш некога.

Палчић: Ма казите само шта хоћете, све ћу вам додати - опет повика Палчић.

Пролазници: Немој да вичеш, пробудићеш их.

Сва та вика је пробудила служавку која је спавала у суседној соби. Следећи пут кад је Палчић
викнуо она устаде и дође да види шта се то чује. Ова двојица побегоше одмах. Служавка је
прегледала целу кућу па како не нађе никога оде назад да спава. Палчић пронађе неко сено у
остави која је била поред те собе па леже на њега и заспа.

Сутра ујутру служавка устаде рано и узе сено из оставе да нахрани краве и то баш део сена на
ком је спавао Палчић. Како је био преморен од претходног дана малишан се није пробудио све
док није доспео у кравин стомак. Кад се пробудио одмах је почео да виче:

Палчић: жено не доноси више сена, сита сам.

Служавка се избезуми кад чу краву како прича па побеже у собу код попа.

Служавка: Господару дођите брзо, крава проговорила!!!

Поп: Луда жено, како може крава да говори?

Служавка: Дођите да видите, брзо, брзо...

Чим уђоше у шталу поп зачу глас из краве па нареди да је одмах закољу јер је у њу ушао зли
дух. Тако и урадисе, од кравиног меса направише ручак а изнутрице и кости бацише на
сметлиште. Палчић је покушавао да изађе напоље из желудца али није успевао... У том наиђе
гладни вук и поједе изнутрице заједно са Палчићем. Тада он рече:

Палчић: Вуче, јеси ли још гладан?

Вук: Јесам, могао бих јос оволико да поједем, нисам јео данима.

Палчић: Ја знам где има доброг меса, овчијег...

Вук: Где, где?

Палчић: У кући мога оца, саћу ти објаснити где је то.

Вук је брзим трком дошао до куће, попео се на кров и спустио се кроз димњак баш како му је
Палчић рекао. Онда је ушао у оставу и појео сво месо које је тамо било. Кад је хтео да изађе
напоље није могао јер је био претезак са толико хране у стомаку а Палциц кад то виде поче да
виче и дозива оца и мајку. Они се убрзо пробудише па кад видеше вука отац оде у оставу по
секиру... Није дуго прошло а Палчић је био најзад слободан.

Жена: Хвала Богу, вратио нам се син.

Муж: Добро дошао кући сине наш, причај где си све био...

Онда им он исприча где је све био и шта је све радио а они рекоше да га никада више неће дати
ни за сво благо овог света. Од тада су сви живели срећно и задовољно...
 Успавана лепотица
Живели некад давно цар и царица који су говорили сваког дана:

- Ах, кад бисмо имали дете!

А никако нису могли да га добију. Али, једанпут, кад се краљица купала, измили нека жаба из
воде и рече јој:

- Твоја жеља ће се испунити. Пре него прође година дана, донећеш кћерку на свет.

Како жаба рече тако се и догоди и царица роди девојчицу, тако лепу да цар није знао шта ће од
радости, па приреди велико славље. Није позвао само рођаке, пријатеље и познанике, него и
мудре виле да би биле благе и наклоњене детету. Било их је тринаест у његовом царству, а
пошто је имао само дванаест златних тањира, морала је једна од њих остати код куће.

Кад је славље било при крају, почеше мудре виле даривати дете својим чудесним даровима:
једна врлином, друга лепотом, трећа богатством и тако редом са свим што се може пожелети на
овоме свету. У тренутку кад је једанаеста даровала своје, изненада уђе она тринаеста. Хтела је
да се освети што није била позвана. Нити кога погледа нити поздрави, само гласно рече:

- Нека се царева кћи у својој петнаестој години убоде вретеном и падне мртва.

Не рекавши више ни речи, окрену се и оде из дворане. Сви су били уплашени, али тада иступи
дванаеста која још није била изрекла своју жељу. Пошто није могла отклонити зло пророчанство,
него га само ублажити, рече:

- Нека то не буде смрт, него стогодишњи дубок сан.

Желећи да сачува своје драго дете од те несреће, краљ нареди да се сва вретена у царству
спале.

На девојчици се почеше јављати сви дарови мудрих вила, тако да је била лепа, чедна, пријатна
и разборита, па је свако, ко је само једном видео, заволео. Ипак, догоди се да, баш на онај дан
кад је напунила петнаест година, цар и царица не буду у дворцу и да девојчица остане сасвим
сама. Поче шврљати около, разгледати собе и одаје до миле воље, док не дође до једне старе
куле. Пењући се уским, вијугавим степеницама стиже до неких малих врата. У брави је био
зарђали кључ. Кад га она окрену, врата се отворише и она у малој собици угледа стару жену
како седи с вретеном у руци и вредно преде лан.

- Добар дан, бакице, – рече принцеза – шта ти то радиш?

Предем, – одговори старица и климну главом.

А шта ти је то што тако весело скакуће? – упита девојче, узе вретено и хтеде да преде.

Али само што га је дотакла, зло пророчанство се испуни и она се убоде у прст. У истом трену,
кад је осетила убод, она паде на старичин кревет и утону у дубок сан.

Тај сан се прошири по читавом дворцу: цар и царица, чим су стигли кући и ушли у дворану,
заспаше, а с њима и цела дворска свита. Заспаше и коњи у штали и пси у дворишту, голубови на
крову и муве по зидовима, па и ватра што је треперила на огњишту утихну и заспа, чак и кувар,
који је баш тог трена хтео да повуче за косу свог помоћника, јер је нешто забрљао, пусти га и
заспа. Стиша се и ветар. На дрвећу око дворца није се више мицао ни један листић. Око дворца
поче расти трнова живица која је сваке године била све виша, док га најзад није сасвим обавила
и прерасла да се више није могла видети ни застава на врх крова. По свету се ширила прича о
лепој, уснулој Трноружици – тако назваше цареву кћер – па су с времена на време долазили
принчеви и покушавали да кроз трње продру у дворац. Није им полазило за руком, јер их је
трње, као да има руке, хватало, гребло и заустављало, чега се младићи нису могли ослободити,
па су ту остајали и умирали.

После дуго времена дође опет један принц у ову земљу и чу како неки старац прича о трновој
живици, како се иза ње налази дворац и у њему већ сто година спава прелепа царева кћи
Трноружица, цар и царица и читава дворска свита. Он је још од свог деде слушао да су многи
принчеви долазили и покушавали да се пробију кроз трње, али да су остајали да висе на њему и
умирали тужном смрћу. Тада младић рече:

- Ја се не бојим. Идем унутра да видим лепу Трноружицу. Старац га је одвраћао, али он није
слушао његове речи.

Десило се да је управо тада протекло оних сто година и дошао дан кад Трноружица треба да се
пробуди. Кад се принц приближио живици, она се претвори у велике лепе цветове који су се
сами размицали и пропуштали га, а онда се опет за њим затварали.

У дворишту угледа коње и царске хртове како леже у дубоком сну. На крову су седели голубови
држећи своје главице под крилима. Кад је ушао у кућу, спавале су муве на зидовима, кувар је
још држао руку као да хоће шчепати момка, а служавка је седела поред црног петла, кога је
требало да очерупа. Ишао је даље и у дворани нашао читаву дворску свиту како лежи и спава, а
горе на престолу спавали су цар и царица. Све је било толико тихо да је могао и свој дах чути.
Дошао је напослетку до оне куле и отворио врата мале собе у којој је спавала Трноружица.

Била је тако лепа да није могао очи од ње одвојити, па се саже и пољуби је. Како је пољупцем
дотаче, она отвори очи, пробуди се и погледа га љубазно. Управо кад сиђоше, пробуди се цар,
за њим царица и цела дворска свита и гледаху се зачуђених очију. Коњи у дворишту устадоше и
стресоше се, пси скочише и замахаше репом, голубови на крову извукоше главице испод крила,
погледаше око себе и прхнуше у поље. Муве полетеше са зидова. У кухињи запуцкета ватра и
поче кувати јело, печење опет зацврча, кувар прилепи момку такву пљуску да је зајаукао, а
служавка очерупа петла. И кад се све пробуди започе свадба принца и Трноружице, па су
живели срећно до краја свог живота.