Шума Стриборова

I
Зашао неки момак у шуму Стриборову, а није знао да је оно шума зачарана и да се
у њој свакојака чуда збивају. Збивала се у њој чуда добра, али и наопака – свакоме
по заслузи.
Морала је пак та шума остати зачарана, докле год у њу не ступи онај, којему је
милија његова невоља, него сва срећа овога свијета.
Насјекао дакле онај момак дрва и сјео на пањ, да почине, јер бијаше лијеп зимски
дан. Али из пања изиђе пред њега змија и стаде се умиљавати око њега. Оно пак не
бијаше права змија, него бијаше људска душа, ради гријеха и злобе уклета, а могао
ју је ослободити само онај, који би се с њом вјенчао. Бљескала се змија као сребро
на сунцу и гледала момку право у очи.
– „Лијепе ли гујице, Боже мој! Готово да бих је и кући понио“ – проговори момак
од шале.
– „Ево будаласте главе, која ће ме ослободити на своју несрећу“, – помисли грешна
душа у гуји, пожури се и претвори се одмах од гује у љепоту дјевојку, те стаде пред
момка. Рукавци јој бијели и везени као крила лептирова, а ситне ножице као у
банице. Али како бијаше злобно помислила, онако јој остаде у устима гујин језик.
– „Ево ме! Води ме кући и вјенчај се са мном“! – рече гуја-дјевојка момку.
Сад да је оно био сигуран и досјетљив момак, па да је брже махнуо ушицом од
сјекире на њу и да је викнуо: „Нисам баш ја мислио, да се са шумским чудом
вјенчам“, постала би дјевојка опет гујом, и утекла би у пањ и никому ништа.
Али оно је био неки добричина, плашљив и стидљив младић, пак га било стид да
јој не испуни жељу, кад се већ ради њега претворила. А баш му се и свидјела, јер је
била љеполика, а он, неупутан, није могао знати, што јој је остало у устима.
Узе он дјевојку за руку и поведе је кући. А живио је тај момак са својом старом
мајком и пазио мајку као икону.
– „Ево, мајко, снахе“, – рече момак, кад стигоше он и дјевојка кући.
– „Хвала Богу, синко“, – одврати мајка и погледа љепоту дјевојку. Али је мајка била
стара и мудра и одмах спозна, што имаде снаха у устима.
Оде снаха да се преобуче, а мати рече сину:
– „Лијепу си младу изабрао, само пази, сине, није ли оно гуја!“
Син се малоне скаменио од чуда: откуд његова мати знаде, да је оно била гуја?
Разљути се у срцу и помисли: „Моја мајка мора да је вјештица.“ И одмах замрзи на
мајку.
Почело њих троје живјети заједно, али оно зло и наопако. Снаха језичљива,
назлобна, прождрљива и горопадна.
Била је тамо литица висока до облака, те снаха заповиједи једног дана старици,
нека јој донесе снијега са врха литице, да се умије.
– „Нема пута на ову висину“, – рече старица.
– „Узми козу, нека те води. Куда она горе, туда ти наглавце доље“, – рече снаха.
Тамо био и син, па се насмијао на те ријечи, само да угоди својој жени.
То се тако ражалило мајци, да одмах пође на литицу по снијег, јер јој није било жао
живота. Идући путем, хтјела се помолити Богу за помоћ, али се предомислила
говорећи: „Опазио би Бог, да ми син не ваља.“
Но Бог јој ипак оста на помоћи, и она сретно донесе снахи снијега с литице испод
облака.
Другога дана заповиједи снаха баки:
– „Иди тамо на језеро замрзнуто. Усред језера има рупа. Ухвати ми на рупи шарана
за ручак.“
– „Провалит ће се лед пода мном, пропаст ћу у језеро“. – одврати бака.
– „Радоват ће се шаран, пропаднеш ли с њиме“ – рече снаха.
И опет се син насмијао, а бака се тако ражалостила, да одмах оде на језеро.
Пуцкета лед под баком, плаче она, да јој се сузе по лицу мрзну. Али још неће да се
Богу моли, таји пред Богом, да јој је син грешан.
– „И боље да погинем“, – помисли бака и иде по леду.
Али још није дошло вријеме, да бака умре. Зато прелетје над њом галеб, носећи
рибу. Омакне се риба галебу и падне управо пред баку. Бака узе рибу и донесе
сретно снаси.
Трећег дана сјела бака уз огњиште и узела синову кошуљу, да је окрпа. Кад то видје
снаха, полетје до ње, истрже јој кошуљу из руку и викну:
– „Остави то, сљепице стара, нису то твоји послови. „
И не даде мајци да окрпа синову кошуљу.
Сад се старици посве растужи срце, те она оде пред кућу, сједне на оној цичи зими
на клупу и помоли се Богу:
– „Боже мој, помози ми! „
Уто видје она, како к њој иде неко убого дјевојче, на њему само издерана рубина, а
раме помодрило од студени, јер јој се рукав искинуо. Али се свеједно дјевојче
насмијава јер је умилне ћуди. Под пазухом јој свјежањ тријешћа.
– „Хоћете ли, бако, купити лучи? „ – пита дјевојче.
– „Немам новаца, кћерце, него ако хоћеш да ти окрпам тај рукавчић“, – рече тужна
бака, која је још држала у рукама иглу и конац за синову кошуљу.
Бака окрпа дјевојци рукав, а дјевојка јој даде свежањ луча, захвали јој мило и оде
даље, радосна, што јој раме не зебе.
II
Увече рече снаха баки:
– „Ми ћемо поћи у госте куми, а ти да си угријала воде, док се вратим. „
Била снаха прождрљива и увијек гледала, гдје да се угости.
Кад они одоше, оста бака сама, па узе оног тријешћа, што јој га продало дјевојче, и
потпали огањ на огњишту, а онда оде у комору по дрва.
Док је она у комори тражила дрва, зачује како у кухињи нешто пуцка, нешто куцка:
куц! куц!
– „Тко је Божји? „ – упита бака из коморе.
– „Домаћи! Домаћи! „ – озову се из кухиње неки ситни гласови, као да жвргоље
врапци под стрехом.
Дало се баки на чудо, што је ово овако у ноћи, и она уђе у кухињу. Кад она тамо,
али оно се на огњишту истом распламсале лучи, а око пламена заиграли коло
„Домаћи“, све сами мужићи од једва пô лакта. На њима кожуси, капице и опанчићи
црвени као пламенови, коса и брада сиви као пепео, а очи жарке као живи угљен.
Излази њих све више и више из пламена, свака луч по једног даје. Како излазе,
тако се смију и вриште, пребацују се по огњишту, цикћу од весеља и хватају се у
коло.
Па заигра коло: по огњишту, по пепелу, под полицу, на столицу, по ћупу, на клупу!
Играј! Играј! Брзо! Брже! Цикћу, вриште, гурају се и кревеље. Сол просуше, квас
пролише, брашно растепоше – све од велике радости. Ватра на огњишту пламса и
сјаји, пуцка и грије; а бака гледа и гледа. Није јој жао ни соли ни квасца, него се
радује весељу, што јој га Бог шаље на утјеху.
Чини се баки да се помладила – насмије се као грлица, поскочи као цурица, хвата
се у коло са Домаћима па заигра. Али јој ипак остало још чемера у срцу, а то бијаше
тако тешко, те коло одмах стаде.
– „Божја браћо“, – рече онда бака Домаћима – „бисте ли ви мени знали помоћи, да
угледам језик своје снахе, па кад кажем моме сину, што сам на своје очи видјела,
можда се опамети! „
Бака стане приповиједати Домаћима све, како је било. Домаћи посједали уоколо по
рубу огњишта, ножице овјесили низ огњиште, нанизали се као чичак до чичка и
слушају баку; па све климају главом од чуда. Како климају главама, онако им се
жаре црвене капице: мислио би тко, оно сама ватра на огњишту пламиња.
Кад је бака свршила приповиједање, викну један од Домаћих, по имену Малик
Тинтилинић:
– „Ја ћу ти помоћи! Идем у сунчану земљу и донијет ћу ти сврачјих јаја. Подметнут
ћемо их под кокош, па кад се излегу сврачићи, преварит ће се снаха: полакомит ће
се као свака шумска гуја за сврачићима и исплазит ће језик. „
Сви Домаћи цикнуше од радости, што се Малик Тинтилинић тако добро досјетио.
Још они најбоље вриште, али иде снаха из гостију и носи себи колач.
Насрне снаха љутито на врата, да види, тко то у кухињи вришти. Али кад она
раскрили врата, а оно: топ! – прасне пламен, скочише Домаћи, топнуше сви у један
мах ножицама о огњиште, понесоше се над пламен, полетјеше под кров –
кврцнуше дашчице на крову и нестаде Домаћих.
Само Малик Тинтилинић не утече, него се сакрије у пепелу.
Како је пламен изненада прснуо увис, а врата ударила о вратницу, онако се
уплашила снаха и од страха сјела на земљу као врећа. Растепе јој се колач у рукама,
распадну јој се косе и чешљеви, буљи очи и виче од јада:
– „Што је ово било, несрећо стара? „
– „Вјетар подигао пламен, кад си отворила врата“, – рече бака и мудро се држи.
– „А што је оно у пепелу? „ – опет ће снаха, јер је из пепела вирила црвена пета
опанчића Малика Тинтилинића.
– „Оно је жеравица“ – одвраћа бака.
Али снаха не вјерује, него устане онако расплетена и иде да види из ближега што је
на огњишту. Прикучила се лицем до пепела, али се Малик Тинтилинић хитро баци
ножицом и кврцне петом снаху по носу. Виче снаха као да се у мору топи, сва је
гарава по лицу, а пепео јој посуо рашчупане косе.
– „Што је ово, несрећо стара? „ – пита снаха.
– „Попрскао те кестен из жеравице“ – одвраћа бака, а Малик Тинтилинић у пепелу
пуца од смијеха.
Кад је снаха отишла да се умије, покаже бака Малику Тинтилинићу, гдје је у
комори снаха насадила кокош, да буде малих пилића за Божић. Још исте ноћи
донесе Малик сврачјих јаја и подметне их под кокош умјесто кокошјих.
III
Заповиједила снаха баки, да добро пази на кокош, па кад се излегу пилићи, нека јој
јави. Позват ће снаха читаво село, да види, како она има пилића за Божић, кад их
нитко нема.
Дошло вријеме, излегли се сврачићи. Јави бака снахи, да су пилићи изашли, а
снаха позове село. Дошле куме и сусједе, мало и велико, а био тамо и син бакин.
Снаха заповиједи баки, да донесе гнијездо у тријем.
Донесе бака гнијездо, подигоше кокош, а оно у гнијезду нешто закрешти:
искочише голи сврачићи, па скок! скок! по тријему.
Када снаха-гуја опазила овако изненада сврачиће, превари се, полакоми се у њој
змијина ћуд, полетје снаха по тријему за сврачићима и исплази за њима свој танки
и шиљасти језик као у шуми.
Вриснуше и прекрстише се куме и сусједе, те поведоше своју дјецу кући јер
упознаше, да је оно заиста шумска гуја.
Мајка пак радосно пође до сина говорећи:
– „Отпреми је, сине, откуд си је довео, сад си на своје очи видио, кога у кући
храниш. „ – И мати хтједе да огрли синка.
Али син је био баш посве будаласт човјек, па се још више успркосио и супрот села и
супрот мајке и супрот истих својих очију: Неће да суди жени-гуји, него још викне
на мајку:
– „Откуд теби сврачићи у то доба, вјештице стара? Носи ми се из куће! „
Е, сад је мати видјела, да помоћи нема. Зацвили као љута година и само умоли, да
је бар не тјера из куће, док је дан, да не види село, каквог је сина отхранила.
Син приволи, да мати остане до вечере још у кући.
Кад је дошла вечер, узе бака у торбу нешто круха и нешто оних лучи, што јој их је
дало убого дјевојче. А онда оде кукајући из куће синове.
Чим је мати прешла преко прага, утрне се ватра на огњишту и паде распело са
стијене. Остадоше син и снаха у мрачној изби – и сада син осјети, како је починио
велику грехоту на мајци, и покаје се јако. Али не смије да жени о том говори, јер је
плашљив, него јој каже:
– „Хајдемо за матером, да видимо, како ће погинути од студени. „
Скочи весело злорада снаха, нађе им кожухе, обукоше се и одоше из далека за
старицом.
А бака жалосна иде по снијегу, у по ноћи, преко поља. Кад је дошла на једно
велико стрниште, ухвати је таква студен, да није могла даље. Зато извади из торбе
оне лучи, разгрне снијег и потпали ватру, да се мало угрије.
Једва се лучи распламсале, али оно чудо! Ето из њих излазе Домаћи, управо као да
је на кућном огњишту!
Искакују из ватре све уоколо у снијег, а за њима искре фрцају на све стране у тамну
ноћ.
Мило је баки, готово би проплакала од милиња, што је не оставише саму на путу. А
они се купе око ње, смију се и звижде.
– „Божја браћо“, – рече бака, – „није мени до радости, него ми хајде помозите у
несрећи.“
Приповиједа бака Домаћима, како се будаласти син још више позлобио на њу,
откад се и он и село увјерило, да је у снахе заиста гујин језик.
– „Изагнао ме, а ви помозите, ако знате. „
Мало шуте Домаћи, мало тепу снијег с опанчића и не знају баки савјета.
Али онда Малик Тинтилинић рече:
– „Хајдемо до Стрибора, старјешине нашега. Он свачему савјета знаде. „
И одмах се Малик попне на глогов грм, звизну у прсте, а оно из мрака преко
тишина докаса к њима јелен и дванаест вјеверица.
Посадише баку на јелена, а Домаћи посједаше на вјеверице и пођоше пут шуме
Стриборове.
Јашу они кроз ноћ – на јелену рогови и парошчићи, а на сваком парошчићу
звјездица. Сјаји се јелен и казује пут, а за њим јури дванаест вјеверица, а у сваке
вјеверице два ока као два драга камена. Јуре они и журе, а за њима издалека трче
снаха и син, све им нестаје сапе.
Тако стигоше до шуме Стриборове, и понесе јелен баку кроз шуму.
Спозна снаха све у мраку, да је ово шума Стриборова, гдје је она већ једном ради
гријеха уклета била, али од велике злобе не може се ни сјетити својих нових
гријеха, ни побојати се за њих, него се још више радује говорећи: „Пропаст ће
неука бака у овој шуми сред толиких чаролија“ – и полетје још брже за јеленом.
Донесе дакле јелен баку пред Стрибора. Стрибор пак бијаше шумски старјешина.
Сједио је сред шуме, у дубу тако великом, да је у њему било седам златних дворова
и осмо село, сребрном оградицом ограђено. Пред најљепшим двором сједи
Стрибор на столици, у црвеној кабаници.
– „Помози баки, пропала је од снахе-гује“, – рекоше Домаћи Стрибору, кад му се
бијаху поклонили и они и бака. Приповиједе они све, како је било. А снаха и син
дошуљали се до дуба, па кроз црвоточ гледају и слушају што ће бити.
Кад су Домаћи свршили своју приповијест, рече Стрибор баки:
– „Не бој се старице! Остави снаху, нека живи у злоби, док је злоба не доведе опет
онамо, откуда се прерано ослободила. А теби ћу лако помоћи. Гледај тамо оно село,
сребром ограђено! „
Погледа бака, а оно њезино родно село, у којему је младовала, а у селу проштење и
весеље. Звона звоне, гусле гуде, заставе се вију, а пјесме потцикују.
– „Униђи кроз оградицу, пљесни рукама и помладит ћеш се одмах. Остат ћеш у
селу своме, да младујеш и да се радујеш, као пред педесетак година! „ – рече
Стрибор.
Развесели се бака као никада, полетје одмах до оградице, ухватила се већ руком за
сребрна враташца, али се уто још нечега сјетила, па упита Стрибора:
– „А што ће бити од мог сина? „
– „Не будали, бако! „– одговори Стрибор, – „откуд би ти за свога сина знала? Он ће
остати у свом времену, а ти ћеш се вратити у младост своју! Ни знати нећеш за
каквог сина! „
Кад је бака ово чула, замисли се тешко. А онда се полако врати од гредице, дође
натраг пред Стрибора, наклони се дубоко и рече:
– „Хвала ти, добри господару, на свему добру, што ми га дајеш. Али ја волим
остати у својој несрећи, а знати, да имам сина, неголи да ми дадеш све благо и све
добро овога свијета, а да морам заборавити на сина! „
Кад је бака ово изрекла, страховито јекну цијела дубрава, престадоше чари у шуми
Стриборовој, јер је баки била дража њезина невоља, него сва срећа овог свијета.
Зањише се читава шума, провали се земља, пропаде у земљу огромни дуб са
дворовима и са селом сребром ограђеним, нестаде Стрибора и Домаћих, – цикну
снаха иза дуба, претвори се у гују – утече у рупу – а мајка и син нађоше се насред
шуме сами, једно уз друго.
Паде син пред мајку на кољена, љуби јој скуте и рукаве, а онда је подиже на своје
руке и носи кући, куда сретно до зоре стигоше.
Моли син Бога и мајку, да му опросте. Бог му опрости, а мајка му није ни замјерила
била.
Момак се послије вјенчао с оним убогим и милим дјевојчетом, што им бијаше
довело Домаће у кућу. – Још и сад сретно живе сви заједно, пак им Малик
Тинтилинић у зимње вечери радо на огњиште доходи.