1

Table of Contents
ДРАГИ ЧИТАОЧЕ
МЕЛАНЕЗИЈА
ЗМИЈА
СУНЧЕВО ДЕТЕ
ИСТОРИЈА ЛОНГА-ПОЕ
АВАНТУРЕ МАТАНДУЕ
НАПОЛЕОНИ ЈЕ ЧОВЕК СА ТОНГ
ПОЛИНЕЗИЈА
МОРСКИ КРАСТАВАЦ
ТРЕБА ДА ПОШТУЈЕШ СВОЈУ ТАШТУ
КРОКОДИЛСКА ПЕЋИНА
ЉУБАВ ЗМИЈЕ
1.
2
3
ИВА МАЈСТОР, ЛОПОВ СА ОАХУА
ПОГЛАВИЦА СА ЧУДЕСНИМ СЛУГАМА
МИКРОНЕЗИЈА
СИРОМАШНИ И БОГАТИ ПЕТАО
ПТИЦА ПЕГАЕД АРСАЈ
СКУПЉАЧИЦА БАДЕМА
ПОРЕКЛО НОВЦА
КАЈИФИ
ПРИЧА О ЈАТУ И ЈОЛИ
БИТКА ПТИЦА И РИБА
НАСАМАРЕНА ЉУДОЖДЕРКА
КАКО ЈЕ ШАУ ЕТИЕЧ ПОВРАТИО СВОЈУ ЖЕНУ
ПРИЧА О ЖИВОТИЊАМА КОЈЕ СУ СЕБИ ГРАДИЛЕ БРОД

2
 ДЕВОЈКА У МЕСЕЦУ
АУСТРАЛИЈА
ЖДРАЛ И ВРАНА
ЕМУ ДИНЕВАН И ЖДРАЛОВИ ВАН
ЦВЕТ КРВИ
МУВЕ БУНИЈАРЛ И ПЧЕЛЕ ВУРУНАХ
ПОСТАНАК СУНЦА
СЕДАМ СЕСТАРА МЕАМЕЈ
ОДАКЛЕ ДОЛАЗИ МРАЗ
ЗАШТО УМИРЕМО
ТРИ ПРИЧЕ О БРАЋИ ТО КАБИНАНИ И ТО КАРАВУВУ
Риба
Свлачење коже
Хлебни плод
КОКОШ И КАЗУАР ИЛИ ПОРЕКЛО НОВЦА ОД ШКОЉКИ
1.
2.
3.
4
КУКУКУ I ВАИМА
РОЂЕЊЕ СУНЦА
ПОСТАНАК ВАТРЕ
ПОРЕКЛО БЕЛАЦА
РИБАР И ДУХ
БЛИЗНАЦИ — ЈУНАЦИ
ПОГОВОР
I
II

3
 БИСЕРИ
10

БАЈКЕ
ЈУЖНОГ
МОРА

Превео с немачког:
Ставра Ђорђевин
Илустрације:
Мома Ф. Марковић
Насловна страна:
Љубиша Оџаклијевски

НАРОДНА КЊИГА
БЕОГРАД 1960

4
 ДРАГИ ЧИТАОЧЕ

Сви се сећамо ове дивне едиције ових прелепих књига,

нажалост ове књиге полако тону у заборав и уништење.
Често се ове књиге могу наћи на уништене , бачене ,без
омота... Штета је уништити нешто што ти је чинило
детињтво срећно и безбрижно !

Циљ обраде ове књиге није пиратерија или

умножавање ове књиге, напротив, моја жеља је да се ова
едиција књига спаси од заборава.

Драги читаоче, надам се да ће те ова књига вратити у

детињство и учини те срећним као што је мене , јер тешка
времена су пред нама...

Н.В 2020

5
МЕЛАНЕЗИЈА

6
 ЗМИЈА

На острву Оба једнога дана две жене сиђу с планине до мора

да би донеле слане воде. Спазе једну малу змију како се
склупчала крај судова за воду. Једна жена рече:
— Чуј, жао ми је овог малог створа, прихватићемо га као дете.
Тако и ураде и врате се у брда својим колибама. Ту ставе
змију у љуску кокосовог ораха; неговале су је тако добро да је
убрзо порасла, а љуска се распрснула. Онда ставе своју
штићеницу у неку округлу корпу, али змија је расла све више, и,
напослетку, корпа се поцепа.
Када је корпа била поцепана, оне рекоше својим суседима:
— Поцепала нам је наше корпе, хајде да скупимо дрва и
направимо кочину.
Потом је ставе унутра, али је змија још увек расла, и кочина се
распаде. Сада жене нису више знале шта да раде. Уплаше се.
И тачно, змија их обе поједе. Затим леже на место одакле се
могло осмотрити море, а и пут. Када би туда прошао неки
човек, она га је прождирала. Тако је постепено прогутала све
људе у околини. Само их је десет остало, а они су становали
далеко.
Тада им змија пошаље весника, по коме поручи:
— Доведите ми неког поглавицу, хоћу да га прогутам.
Када је поглавичина ћерка то чула, рече:
— Ја ћу отићи, нека поједе мене; ви останите овде и штитите
земљу.

7
 Отац јој онда поклони лепе украсне предмете: појас,
наруквице од вепрових зуба, окове од пужева и шкољки,
миришљаво уље, затим је посла рекавши јој:
— Сад иди!
А она је ишла п ишла, све даље п даље. Одједном наиђе на
човека који је са својом женом стајао на путу пред колибом. Јело
им је кључало на ватри, али још није било готово. Још док нису
скинули лишће којим су лонци били покривени, упиташе је:
— Одакле долазиш? Куда ћеш?
Она одговори;
— Хоћу да ме прогута змија да би мој отац могао остати у
животу:
Човек јој одговори:
— Молим те, не иди сада, одмори се мало, јешћемо заједно, па
онда можеш да продужиш.
Јели су. Када су се заситили, човек узе појас своје жене и
подари га девојци. Она га опаса; затим јој поклони и друге
ствари своје жене, а девојка јој поклони своје. Затим човек рече:
— Иди сад, па ћемо видети да ли ће те сада змија појести!
Девојка пође даље, а он посла свога пса кроз жбуње.
Када је девојка стигла до змије, змија је погледа и хтеде да је
прогута; избаци жалац и допузи до ње да би је прогутала.
Девојка рече:
— Лепо, прогутај ме!
Змија хтеде да је прогута, али када пас виде да ће змија да му
прогута господарицу, заобиђе је брзо и ишчупа јој реп. Змија се
склупча, телом јој прође дрхтавица, а затим црче. Када је
девојка видела да је спасена, врати се кући оцу.
Сазнао то неки човек па пође до девојчиног оца и слаже га:
— Драги мој пријатељу, твоја је ћерка сада спасена, имао сам
сажаљења према њој и послао сам за њом свога пса, који је ујео

8
змију и тако спасао твоју кћер. Услиши ми стога молитву: Дај
ми је за жену, па ће видети ко ју је спасао.
Отац одговори:
— У праву си; нека ти буде жена. Обоје ћете становати у мојој
кући.
Он се исели из своје куће и настани се на другом месту, а ово
двоје становали су у његовој кући.
Али човек који је стварно ослободио девојку и послао за њом
свога пса пошао је такође, заједно са својом женом, за њом. Када
се појави пред девојчиним оцем, упита:
— Одакле је дошао човек коме си дао своју кћер за жену?
Отац одговори:
— Пратио је моју кћер овамо, и рекао ми да ју је ослободио
његов пас.
Човек рече:
— То није истина, лаже; ја и моја жена, која стоји тамо,
послали смо пса који је убио змију. — Па додаде: — Пази, сад
ћеш видети. Позови онога човека!
Отац позва зета и овај дође. Тада му прави спасилац рече:
— Позови свог пса па му нареди да седне тамо на оно место,
мој ће пас остати овде! Па затим додаде. — Е, лепо, нека сад
поврати све што је прогутао.
Варалица нареди псу али пас не поврати ништа, јер није
ништа ни прогутао од змије. Тада прави спасилац нареди свом
псу да поврати. Овај поврати комад змије који му је вирио из
чељусти. Затим спасилац рече поглавици:
— Па суди сад сам!
Поглавица се наљути и рече своме зету:
— Слагао си ме, вуци се напоље из моје куће, моја кћи више
није твоја жена!

9
 Варалица оде посрамљен. Спасилац се усели у кућу, и отада су
сви живели заједно.

10
 СУНЧЕВО ДЕТЕ

У прастаро време живео је једном у Тонги неки моћни

поглавица за чије се име више не зна. Он је имао ћерку, и њено
су име наши очеви такође заборавили. И тако је ми, кад год о
њој говоримо, називамо Мајком Сунчевог детета Јији-Матаилаа.
Ћерка старог поглавице била је дивна; отац ју је скривао од
очију људи да је нико не би могао видети; јер још није наишао
на човека који би био довољно достојан да је одведе кући као
супругу.
На морској обали изградио је за њу високу, густу, јаку ограду
и Мајка Сунчевог детета обично је долазила овамо да се купа.
Свакога дана се гњурала у сланим таласима, па кад би изишла
из воде, била је још лепша. Међу свима овоземаљским
девојкама и женама ниједна није била тако лепа као Мајка
Сунчевог детета. После купања лежала би неко време у белом
песку да се одмори и осуши. И једнога дана, када је Сунце
погледало доле, оно се заљуби у њу; и после извесног времена
девојка му роди сина, кога назове Јији-Матаилаа, Сунчево дете.
Дете је расло и постало снажан, ваљан и леп дечак, а пошто је,
као и свако дете поглавице, био надмен, радо је тукао остале
дечаке. Када су се једнога дана сви дечаци заједно играли на
сеоском тргу, неки су наљутили Сунчево дете. Оно онда дохвати
батину и млатило је по њима док га није заболела рука а на
њиховим леђима појавиле се велике чворуге. Онда му дечаци
довикну:

11
 — Реци нам ко си ти заправо, Сунчево дете? Како се уопште
усуђујеш да нас тучеш? Ми знамо ко нам је отац, а ти уопште
немаш оца; тебе су нашли иза плота!
Тада дечака спопаде бескрајни бес. Радо би се бацио на њих и
побио их, али од љутње није могао да макне с места; глас му је
застао у грлу, и од јарости је ронио сузе.
Најзад се подиже, погледа још једном децу, па затим уз
изненадни крик појури у кућу. Када је угледао мајку, ухвати је
за руке и повиче:
— Мајко, шта значи то што ми сеоски дечаци увек кажу: „ко је
твој отац”? — И горко заплака.
— Тише, тише, мили мој! — рече мати. — Сеоски дечаци лажу.
Не треба да те вређају њихове речи, јер ти си син много већег
поглавице него што су њихови очеви.
— Али ко је мој отац? — поново упита дечак, сав у сузама.
Мати се подругљиво насмеја и рече:
— Па, ко су ти сеоски дечаци да те смеју презирати? Они су
деца овоземаљских очева, а ти си дете Сунца, оно је твој отац.
И исприча му све.
Тада срце Сунчевог детета опет постаде весело. Обриса сузе и
узвикну:
— Баш ме брига за децу земаљских људи! Никада више нећу
са њима да разговарам, нећу чак ни да живим са њима. Остај ми
здраво, мајко, одох сам оцу!
Поносним корацима изиђе на врата; није се чак ни окренуо
када је мајка за њим дозивала. Гледала је за њим док га није
нестало у шуми, и онда га више никада није видела.

12
 Дечак је ишао кроз густу шуму док није стигао до моста, где
му је на жалу лежао чамац. Ту седе, од кокосовог лишћа исплете

13
једро, па кад је наишла плима, гурну чамац у море, и отплови да
посети Сунце, свога оца.
Било је јутро кад је подигао једро и запловио према истоку
где је Сунце управо излазило; али док је једрио, Сунце се
пењало све више и више, и ма колико да је дечак викао, отац га
није чуо. Онда дечак окрену чамац и заплови према западу, куда
је Сунце журило. Иако је ветар био повољан, ипак је закаснио.
Отац му се загњурио у таласе пре него што је био довољно
близу да би могао с њим да разговара. Тако је остао потпуно сам
на широком мору.
При том је у себи мислио:
„Дакле, на истоку мој отац излази из воде, онда ћу радије да
се вратим тамо и да га сачекам”.
Опет окрену чамац. Једрио је целе ноћи према истоку. А у
свитање био је сасвим близу Сунца. Управо када је Сунце хтело
да се издигне из таласа дечак повика:
— Оче, драги оче, ево ме!
— Ко си ти? — упита Сунце, које се све више пело на
хоризонту.
— Ја сам Сунчево дете — повика дечак. — Па мора бити да ме
познајеш! Ја сам твој син, мајка је у Тонги. Причекај мало, оче,
испричај ми нешто.
— Не смем да чекам — рече Сунце пењући се све више и
више. — Земаљска деца су ме већ спазила, па не смем више да се
задржим да би се с тобом забављао. Да си дошао само неколико
тренутака раније! Остај здраво, сине, сада морам да идем!
— Па остани, оче! — узвикну Сунчево дете. — То је бар лако.
Ако су те земаљска деца и видела, сакриј се иза неког облака, па
можеш да дођеш к мени.
Сунце се насмеја, па рече:
— Паметан си, мали мој, и ако си још дечак, ипак си веома
паметан.

14
 Сунце дозва облак, сиђе иза њега доле до мора и поздрави
свога сина. Распитивао се за његову мајку, и даде му свакојаке
савете, који су и нама свакако користили. Али о томе нисмо
ништа сазнали, јер је дечак био непослушан.
Напослетку Сунце рече маломе да више не може чекати.
— А сад, сине мој, добро слушај! Остани ту док се мрак спусти
на воду, онда ћеш видети моју сестру Месец, твоју тетку. Када
буде излазила из мора, позови је и реци јој да ти да једну од
двеју ствари које чува. Једна се зове Мелаја, а друга Монуја.
Замоли је да ти да Мелају, и она ће ти дати. Али мисли на оно
што сам ти рекао, па то и учини, и биће ти добро; ако будеш
непослушан, запашћеш у невољу.
Потом Сунце изиђе иза црног облака и опет сјајно осветли
свет.
Земаљска деца рекоше:
— Изгледа да се Сунце данас спорије пење него осталих дана.
А Сунчево дете спусти једро, замота се у њега, и заспа до
вечери.
Када се пробудило, разапе једро и брзо пође према месту где
је требало да се појави лице његове тетке. Толико је близу
пришао Месецу који је управо излазио из воде да је овај морао
да му довикне:
— Хеј, дете земаљско, пази, или ћеш оштрим прамцем свога
чамца да ми улетиш у лице.
Тада Сунчево дете скрену мало и замало да окрзне Месечево
лице. Затим се одједном заустави пред ветром, пође за њим и
чврсто ухвати руком за њега.
— Нисам ја дете Земље, — рече — ја сам дете твога брата,
Сунца. Зовем се Сунчево дете, а ти си моја тетка.
— Јеси ли ти збиља Сунчево дете?—упита Месец, зачуђен. —
Па то је дивно! Али пусти ми, братанче, руку, то ме боли!

15
 — А, не! — одговори дечак. — Ако те пустим, побећи ћеш ми,
а како бих ја онда добио оне ствари за које треба, по налогу
мога оца, да те замолим?
— Али, братанче, па ја ти нећу побећи! — озбиљно рече
Месец. — Збиља се од срца радујем што си ту. Али пусти ме,
молим те, стварно ме боли!
Тада Сунчево дете попусти.
— А за шта треба да ме замолиш? — настави Месец.
Али Сунчево дете је већ било одлучило да не учини по жељи
очевој. Свакад је било непослушно, јер је било самовољно и
тврдоглаво.
— Треба да те замолим за Монују.
— За Монују? — узвикну тетка. — За Монују? Да се не вараш?
Зар ти отац није рекао да тражиш од мене Мелају?
— Не, није! — рече дечак пркосно. — Рекао ми је да Мелају
задржиш за себе, а мени да даш Монују.
— То је збиља чудно — рече Месец, па се замисли. „Не може
бити да Сунце мрзи дечака, па му жели смрт. Али, ништа не
помаже! Морам да послушам његове заповести”. — Братанче,
добићеш Монују. Погледај, то је ситна стварчица. Замотана је у
парче плуте. Сад ћу је умотати још једном и везати чврсто да се
пакет не би отворио. Ето, братанче, узми га, и сети се овога што
ћу ти рећи: Немој да одвезујеш канап, нити отварати пакет
докле год си на води, него одмах разапни једра и вози према
Тонги. Када се будеш искрцао, погледај Монују, али никако пре,
иначе ће се десити велика несрећа.
Потом се поздрави с њим и попе се у небеске висине. Сви
људи који су се налазили на води узвикнуше радосно:
— Ево нашег драгог пријатеља Месеца! Ми поморци најбоље
знамо колико је он добар!
А дечаци и девојчице по селима истрчаше из кућа и
кликнуше:

16
 — О, ево Месеца, хајдемо на сеоски трг да играмо! Сунчево
дете разапе једра и отплови за Тонгу. Целе те ноћи, следећег
дана и следеће ноћи једрило је по води, док најзад другог јутра
не наиђе на копно. Ту више није хтело да чека, јер је било
самовољно, нестрпљиво дете. Подиже са дна чамца завежљај
који му је дала тетка Месец, и развеза канап. Затим размота
плуту, једну по једну, све док не угледа Монују. Била је то дивна
бисерна шкољка; није била сребрнасто-бела као на нашој
Земљи, већ је имала ружичасти сјај, какав никада до тада ни
отада није видео. Дечак се томе много обрадовао и замишљао
како ће му остали дечаци завидети када буду угледали накит о
његовом врату. Али, док је разгледао шкољку, зачу иза себе
огромно хучање и пљускање. Када баци поглед, примети
огромну количину риба, које су брзо пливале за њим — китови,
ајкуле, морске свиње, делфини и многе друге. У дивљој журби
устремиле су се на њега да би се докопале Монује. За трен ока
чамац је био препун, тако да је потонуо. И то је био крај
Сунчевог детета. Ајкуле су га растргле у парампарчад.

17
 ИСТОРИЈА ЛОНГА-ПОЕ

У давна времена, тако причају наши очеви, био је на Тонги

неки велики, моћан, снажан, смео, паметан и храбар поглавица,
који се звао Лонга-Поа. Био је краљевске крви; његови људи су
га обожавали, а становници суседних острва плашили су га се.
Али, иако је био велики и силан, ипак је постојао неко пред
ким је он дрхтао и плашио се, а то је била Фекај, „Бесна”. Она је
била његова жена и краљевска ћерка; била је висока, поносита
појава и имала је снажан глас, али срце јој је било склоно само
покварењаштву. Стога морамо жалити Лонга-Поа; његов страх
пред женом био је велики. Али Фекај је била ћерка једног
„светог краља”; она је била ближа боговима него њен муж, и
стога није смео да дигне руку на њу.
Једнога дана Лонга-Поа се враћао са Хаа-паја, где је био са
својим ратницима, јер је бог рата Канокуболу, „Срце са Самоа”,
рекао:
— Нека Лонга-Поа разапне једра и нека оде на Хаа-пај да
казни тамошњи народ, јер ми није послао годишњи данак.
И тако се Лонга-Поа вратио, донео са собом данак, бескрајна
богатства, људи са Хаа-паја одмах му се потчине. Бојали су се
освете што су се раније бунили. Стога су му дали много више но
што је било утврђено, а Лонга-Поа једрио је радосна срца и са
тешко натовареним чамцима назад у Тонгу. Па и краљ се много
радовао када су уносили сва та богатства у његову кућу.
Говорио је својим људима:

18
 — Донесите свињу за Лонга-Поа. Припремите гозбу за њега и
његово људство. Путовање је прошло добро и срећно се
завршило. Једи, Лонга-Поа, а онда иди кући. Зар те не очекује
твоја жена?
Преко лица Лонга-Пое које је дотле било озарено наелете
сенка.
Пошто је свечаност завршена, он пође својим путем, а када је
стигао пред кућу, наиђе на своју жену, која је управо тукла
мотком једну слушкињу јер је то био њен начин поступања.
Ударала је или грдила непрекидно, а најчешће је то чинила
истовремено.
Када је повукао застор на вратима, она се окрену и спази га.
— Ти си се, дакле, вратио! — рече подругљиво.
— Да, Фекај, ту сам — одговори Лонга-Поа.
— А где су тела побијених непријатеља? — упита
господарица.
При том ишчупа девојци косу, управо прамен косе, и држала
ју је једном руком за перчин док ју је другом тукла. Иако јој је
муж улазио, није пустила девојку из шака.
— А где су твоји Боколаси? — повика. — Нареди да се унесу у
кућу, а млади људи, ти лењи, неваљали клипани, нека их
припреме за гозбу!
— Фекај, данас нема Боколаса — одговори Лонга-Поа. —
Људи са Хаа-паја одмах су се предали; донели су дарове за
искупљење и неизмерна богатства. Стога су остали живи, и због
тога данас нема Боколаса.
Тада јарост ове обесне жене није више знала за границе. Очи
су јој севале, бела пена јој се појави на уснама. Она тресну своме
мужу, великом поглавици, прамен косе у лице, што ниједан
мушкарац није смео да отрпи.
— На, пождери то! — викала је. — Проклети нека су ветрови
који су те довели овамо! Ти, бедо једна! Слабићу један!

19
Кукавице! Ти хоћеш да будеш велики поглавица? Збиља си
велики и моћни поглавица!
Устремила се на њега и батином, којом је дотле млатила
девојку, ударала је по њему. Тада се он покупи и побеже из куће.
Она се стуштила за њим, грдила је и псовала док јој није
понестало даха; више није могла да га гони.
Лонга-Поа оде до обале и седе у свој чамац, који је био
извучен на песак. Покри лице рукама и гласно заплака; његови
млади скупили су се око њега и тешка срца су ћутали.
— Јесте ли сви ту? — упита најзад поглавица. — Лоло-Хеа,
Пулу, Тама-Ејки, јесте ли сви ту?
— Ту смо сви, господару — одговори Лоло-Хеа уздржаним
гласом, јер је брига њиховог господара присно дирнула све њих,
— Припремите чамац! — рече несрећни поглавица. —
Гурните га у дубоку воду.
Уз кликтање, млади људи дадоше се на посао. Одвукоше
чамац у дубоку воду, тако да је могао да плови и да се више не
вуче по песку. Тада се Лонга-Поа подиже, стаде мирно и право
пред своје људе и рече:
— Почујте! Слушајте моје речи и урежите их у своја срца. Ја
сада одлазим и одсада нека ме нико више не зове Лонга-Поа,
Тонганац. Хоћу да постанем туђ у земљи где живи она жена. Ко
је данас малодушан, нека се врати на копно, ако је храбар и
воли свога вођу, нека пође са мном. Потражићемо себи нов
завичај и остаћемо тамо.
Настаде тајац. Млади људи се згледаше.
— Ја ћу поћи — рече Пулу. При том је ронио сузе низ образе;
помислио је на Фоуну, која му је била обећана и чије су
пријатељице већ припремале свадбено весеље. Пулу је био врло
љубазан поглавица, а Фоуна прелепа девојка.

20
 — Сви ћемо ми поћи — рече Лоло-Хеа. — Следићемо те,
Лонга-Поа. Ако умремо у Воденој пустињи, умрећемо сви
заједно, а ако нађемо нову земљу, освојићемо је.
И тако су говорили сви.

Поморско путовапе изгнаних

У великој журби донели су намирнице и воде и разапели

једра. Велики брод је пловио пуним једрима, и када је залазило
Сунце на западу, обриси обале су нестали.
Тада Лонга-Поа звонким гласом позва из кабине крманоша и
рече:
— Не дајте да вам ово тешко падне на срце! Вожња је добра!
Ветар је повољан! Море је тихо! Ноћас ће бити лепо, јер на небу
има пуно звезда. Погледајте само како блистају! Сада ће стално
дувати североисточни ветар. Запевајте песму да би нам се срце
разгалило. Она жена неће вечно живети, и онда ћемо моћи у
миру да се вратимо у завичај.
Моала, свирач, започе песму морепловаца; млади људи
тапшали су рукама и држали се такта када су певали. Лонга-Поа
их је из своје кућице на палуби бодрио и певао заједно са њима.
Али када су дошли до места где се у песми каже: „Сунце је
зашло, а земља је далеко иза нас”, снажни глас Моале задрхта,
ослаби и зацвиле као глас одојчета кад хоће да плаче. Погнули
су( главе и сви су горко плакали при помисли на завичај, који је
сакрила тама, на своје куће, родбину, пријатеље, са којима нису
могли чак ни да се поздраве и које никада више неће видети.
Али, Лонга-Поа певао је и даље, другу песму. Снажним гласом
озбиљно је певао неку борбену песму. Она је одјекивала преко
воде и надвисила сав плач и јецање; причала је како је у стара

21
времена његово племе заузело силну тврђаву Вавау. Не потраја
дуго, и млади људи опет дигоше главе; њиховом плачу дошао је
крај; храброст им се враћала док су слушали те речи. А када је
поглавица доспео до победничке песме, они се осоколише,
заори се њихов ратни поклич, опет запеваше песму названу
„Песма о смрти”, која је потресала душу и тело.
Једрили су целе ноћи и сутрадан. Пролазили су поред свих
острва архипелага, док нису на крају оставили за собом и Нијуе,
потонуле у води. Затим више дана нису више видели копна, и
људство је говорило међу собом:
— Изишли смо ван граница земље; остале су само још воде.
Па ипак, стигли су у друге земље; једрили су непрекидно;
брод им је постао дом, а вода домовина. Не би никако били
задовољни ако би стално остали у миру на чврстом тлу. Већ
после неколико дана чезнули би опет за даљом пловидбом.
Постали су права морска деца. Али, трајало би исувише дуго
када бих испричао о свим оним подвизима које су извршили у
многим земљама, куда би их ветар нанео, о свим оним силним
борбама и свечаностима, свој глади и жеђи и мукама кроз које
су прошли. Или како је Моала, свирач, био мучки убијен на
обали неког острва које штрчи усамљено из мора: забодено му
је копље у леђа, док је скупљао дрва за ватру. Како је Пулу
заборавио да се сакрије у мангро дрвећу, јер се зацопао у неку
младу девојку, која га је опчинила, и хтео је да јој постане муж,
али чим су му другови отпловили, предала га његовим
непријатељима. Како је Лонга-Поа, када је идућег јутра тражио
Пулу, видео је да су његову главу натакли на копље насред села;
како су онда Тонганци викнули уз ратни поклич, посејали
освету међу становништвом села. Како су потом једрили много
дана унаоколо, и од глади очајавали и напослетку чамцем
доспели на једног заспалог кита, попели се на њега, напали га
копљима, борили се са њим и на крају га убили. Како су после
тога поносно рекли:

22
 — Ми смо богови! Ми смо богови! Ниједан човек не може да
изврши таква смела дела која смо ми учинили!
А кад су то чули богови, посаветују се како да казне ове
силнике. Све је то исувише дуго да би могло да се исприча.
Пошто су изгнаници убили кита, ништа им више није
полазило за руком. Па ко би имао среће када се богови љуте на
њега? Најпре су послали страховиту буру, која је подерала једра
и сломила јарбол, тако да брод замало није потонуо. Али су
Тонганци црпели воду и борили се храбро против буре. Безброј
дана су лутали пучином, и најзад, потпуно исцрпени од глади и
напора, стигоше до једног острва. Искрцаше се и кад хтедоше да
се одморе и накупе нове снаге, усред ноћи их мучки нападну
становници острва. Убију тројицу од њих пре него што су
уопште стигли да дохвате оружја. Друга двојица пала су у
борби, а сам Лонга-Поа добио је погодак стрелом у руку када је
ујутру са својим људима нападао село. Па ипак село су заузели.
Затим себи направише ново једро, истесаше нови јарбол који
је требало да замени онај који им је бура оборила. Неколико
дана су се одмарали док је рана поглавици зарасла. Потом су
једрили даље, и тада је дошао крај.

Крај Фекаје

Када су били на пучини, Лонга-Поа рече једном од својих

млађих људи:
— Попни се сад на јарбол и погледај унаоколо! Можда је
земља већ на видику.
— Не види се ништа, господару! — повика младић одозго
пошто је погледао свуд унаоколо. Али управо тога тренутка

23
када је хтео да склизне низ јарбол открио је у даљини преко
воде тамну мрљу и узвикну:
— Једро! Једро!
Тада се Тонганци обрадоваше, зграбише оружје и, када им се
страни кану приближио у брзој вожњи, запеваше „Песму о
смрти”. Када је био сасвим близу, они стану и спреме се да би
ускочили у туђински чамац и људство побили буздованима.
Тада поглавици срце одједном сиђе у пете. Спусти се с палубе,
одгурну крманоша устрану и скрену брод оштро према ветру.
Људство се скаменило од чуда, али није морало дуго да се чуди.
Са страног кануа се зачу гласан, дивљи, продорни смех.
Познавали су они тај глас — био је то Фекајин глас.
— Много среће у веселој вожњи морем! — вриштала је
ужасна жена. — Срећна, весела вожња! Да дивну ли сте вожњу
направили! Доста дуго смо вас тражили и најзад смо вас нашли!
Ти лупешки поглавице! Ви лупежи! Сад вас имамо. Људи,
држите се и покажите нашим пријатељима какве смо им дивне
поклоне донели!
Уз разбојничку вику сви су скочили на ноге и млатарали
оружјем.
— То су наши поклони! — повикаше. — Сад дођите и узмите
их!
Лонга-Поа и његови људи изгубише храброст кад су у лицу
оних других видели своје смртне непријатеље. Ту су били:
Тутуј, поглавица Хаа-паја, па Фуаки, чију је кућу спалио; Имеа,
чије је лице унаказио ударцем буздована. Међу њима се нашао
и стари Нага из Ваувауа, чија је оба сина победио на мору зато
што нису били спустили једра кад им се он приближио. Нага је
био стар и имао је седу косу; удови су му били слаби, али још
увек је размахивао тешким буздованом и дивље узвикивао.
Помисао на његове синове распалила га је и дала му снаге. Те
људе и још многе друге покупила је Фекај око себе да би јурила

24
свога супруга, јер је желела његову смрт. Сада су се нашли после
много дана проведених на пучини.
Тада Лонга-Поа покуша да умакне пред својом женом, али
чамци су били једнаке брзине; није могао да јој побегне, али ни
она није могла да му приђе, јер она је окренула крму у
заветрину, а он ју је окренуо према ветру, да се не би сударили.
И тако су обоје возили уз ветар. Тако су једрили три дана; он је
бежао, она га је прогонила. Било је то ужасно, јер су Лонга-Поа и
његови људи дању могли да виде како их непријатељи гоне;
ноћу им је долазио до ушију грозни глас Фекаје, која их је
грдила и ругала им се.
Четвртог дана на видику се појави земља. Лонга-Поа рече
својима:
— Хајде да се искрцамо на то острво. Ту ћемо се борити. Ми
ћемо бити пре њих тамо, јер ми водимо. Чим чамац буде
зашкрипао у песку, потрчите, људи, на обалу! Тамо ћемо се
постројити и спремити да их одбацимо натраг када се буду
искрцавали.
Он управи чамац према обали, а Фекај је ликовала од радости.
— Они се искрцавају, — повика — сад их имамо! Хоће да беже
на копно,
Још нису стигли сасвим до острва, кад наступи лош преокрет;
запловили су у воду која је кључала и пиштала као у лонцу на
ватри; бесна олуја захвати оба чамца, заковитла их у круг и све
их је ближе носила ка некој огромнбј, црној стени, где су се воде
пенушајући се сурвавале уз грмљавину у неку дубоку, мрачну
пећину, која је, како наши очеви причају, била једно од оних
места где силазе душе умрлих. Ту су се чамци скоро сударили,
али у том часу нико није помишљао да побије непријатеље; сви
су се шћућурили од огромног ужаса, па Је чак и Фекај ућутала.
Њен чамац је био први на удару. Никада пре тога није јој језик
мировао, али сада је ћутећи ишла у смрт. Њеном сиктању дошао
је крај.

25
 Када је Лонга-Поа видео како Фекајин чамац нестаје у понору,
поврати му се храброст.
— Оде она! — узвикну с олакшањем, и насмеја се смрти у очи.
— Напред, људи, још имамо добру прилику. Припремите се и,
чим се чамац буде приближио стени, скочите! У питању је голи
живот!
Још док је говорио, матица је захватила чамац и брзо га
треснула о стену.
— Искочите! — повика Лонга-Поа, направи огроман скок
напред и дохвати се жбуна који је растао из једне пукотине у
стени. Било је то страшно скакање, али се само он једини
дохватио земље. Када се осврнуо око себе, сви су били
потонули; само је једном младићу било успело да се ухвати за
стену у води.
За тренутак се држао чврсто, онда испусти стену уз поклич:
— Живео, господару мој! — И сам пође у смрт.
Лонга-Поа обузе мучни бол. Успео се на стене и доспео до
песковите обале. Ту леже под једну палму и убрзо чврсто заспа.
Био је уморан и слаб.

Дрво са вечитим плодовима

Када се ујутру пробудио и помислио на своје храбре људе и

борбе у које су пошли са њим, врло се ожалости. Како су му само
били одани кад их је водио у смрт! Онда се сети завичаја, Тонге;
у њему се распламсала чежња да се опет врати тамо. Само, како
да се врати? Чамац му је потонуо, људство погинуло! Лонга-Поа
је био у јадном положају. Усто је много огладнео, јер никакве
бриге не могу да попуне празнину у желуцу. У себи рече:

26
 „Останем ли овде/умрећу од глади; кренућу да потражим
нешто за јело. Ако ме при том сретну становници овога острва
и убију, па добро, могу да умрем само једном смрћу!”
Дохвати неку батину у руку и оде у потрагу за храном.
Тражио је преко целог дана, али ништа није нашао, ни хране,
ни куће, ни живог створа, ничега — чак ни бедног рака. Земља
је била пуста. Било је неколико палми на обали, али су ораси
били ситни као поморанџе. Када се ближило друго вече, Лонга-
Поа, пун очајања, баци се на земљу; плакао је и оплакивао своју
бедну судбину. Одједном му допре до увета глас кроз мрак:
„Лонга-Поа! Лонга-Поа!”
— Ко ме зове? — викну у великом страху и скочи на ноге, али
глас га је и даље дозивао:
— Лонга-Поа! Лонга-Поа!
— Ево ме, господару! — одазва се он опет. — Ево ме, бедног,
потученог! Где си, господару? Ко то говори са мном?
А када је погледао према палми крај које је малочас лежао,
између себе и неба посејаног звездама спази нешто необично.
На крајњој ивици једног палминог листа, који не би могао да
одржи чак ни пацова, седео је неки стари човечуљак и њихао се
горе-доле, већ према томе како га је ноћни ветар повијао.
Човечуљак је био врло мали, не много већи од подлактице.
Глава му је била велика, а такође и очи, које су у мраку светлеле
као ужарени угаљ, тако да је Лонга-Поа при сјајној светлости
очију могао да разазна лице старог човечуљка. Срце му је сишло
у пете, јер је знао да управо говори са неким неземаљским
бићем.
— Зашто плачеш, Лонга-Поа? — упита човечуљак. — Зашто
плачеш? Па ти си неки бог, зар не? То си рекао када сте убили
кита? Зашто онда плачеш? Богови немају обичај да плачу!
Тада се поглавица веома уплаши; шћућурио се на земљу и
кршио је руке.

27
 — Не љути се, господару! — рече скрушено. — Не љути се на
мене. Биле су то глупе речи. А толико их је мртвих; нека ти то
буде довољно; или то није довољно?
— Где је твоја жена, Лонга-Поа? — упита стари човечуљак.
Ружно се кикотао и усто се њихао горе-доле на палмином листу.
— Где је Фекај? Где могу да нађем ту дивну жену? Зашто си
бежао од ње, Лонга-Поа? Па ти си неки бог, зар не? Ти си то
рекао кад си убио кита? Богови немају обичај да беже од жена.
„Желео бих да си је ти имао за жену”, мислио је Лонга-Поа у
себи. „Па да си десет пута бог, хвалио би се да си срећан кад би
могао да јој умакнеш”.
Али се добро чувао да каже своје мишљење наглас, стога је
одговорио само уздахом.
— Где су твоји људи, Лонга-Поа? — узвикну стари човечуљак.
— Где су ти силни велики богови? Они су богови, зар не? Они су
то рекли када су убили кита. Па они уопште нису могли да се
утопе у вртлогу. Богови немају обичај да се удаве.
И опет Лонга-Поа одговори дубоким уздахом.
— Јеси ли гладан, Лонга-Поа? — упита старац.
— Каквих ли само обожавалаца имаш? Ти си неки бог, зар не?
Зашто не приређују свечаност теби у част? Богови немају обичај
да гладују. Они једу, па се засите.
Тада у поглавици све узаври, скоро је полудео од беса, па
ипак се није усудио да каже иједну реч, а стари човечуљак му се
и даље ругао.
— Хоћеш ли да се вратиш у Тонгу, Лонга-Поа?— упита
церекајући се. — Где ти је чамац? Је ли усидрен, или је чак
извуче на песак? Па позови своје људе, Лонга-Поа, разапните
једро и отпутујте при овом лепом ветру. Ти си неки бог, зар не?
А богови иду куда хоће.
— Престани! — узвикну Лонга-Поа и скочи. — Заврши с тим
својим причањем! Сад је доста! Не могу то дуже да подносим.

28
Чамац ми је потонуо, људство ми се подавило, ја сам гладан,
желео бих да се вратим у Тонгу, овде сам туђинац у страној
земљи. Због тога морам да плачем. Па сиђи са палме и убиј ме.
Могу само једном да умрем, а смрт није толико горка као што су
опоре речи за човека који је беспомоћан и без пријатеља.
Стари човечуљак се тресао од смеха. О, смејао се
неуздржљиво на свом лаком седишту на листу.
— Одлично речено, Лонга-Поа! — узвикну напослетку. —
Твоје су речи добре. Па ти си добар човек; иако ниси бог, ипак
ћу имати сажаљења према теби. Буди спокојан, твојим мукама
је крај. Припреми пећ, јер најпре треба да утолиш глад.
— Ти ми се ругаш — рече Лонга-Поа. — Зашто бих припремао
пећ? Па где су јела?
— Ископај огњиште и запали ватру — доби одговор. — То је
твој посао, ја ћу се постарати о храни.
Тада Лонга-Поа направи пећ; ископа удубљење у песку,
натрпа сува дрва и одозго стави камење, а бог му добаци
пламен да би запалио дрва. После неког времена човечуљак
опет запита:
— Је ли готова пећ? Да ли се угрејало камење? Сад иди до
оног дрвета на десној страни, откини једну гранчицу и донеси
је овамо. Стави је на врело камење и покриј пећ земљом!
Али се на то поглавица врло разљути.
— То је још горе него сва твоја ругања! — узвикну. — Зашто
бих пружио ту батину? Боље сиђи с палме, па ме убиј одмах!
— Уради што ти кажем, глупави човече! — одговори му бог.
— Послушај моје речи, и твоја ће глад бити смирена. Зашто бих
ја желео твоју смрт?
Тада Лонга-Поа стави грану у пећ и пажљиво је покри
земљом. А када је то учинио, седе, ћутећи, још увек не верујући,
док се стари човечуљак са дебелом главом и ужареним очима
љуљао горедоле на крају палминог листа.

29
 — Јела су готова! — узвикну најзад. — Извуци своју закуску,
Лонга-Поа, готова је!
Лонга-Поа скиде земљу с камења и очекивао је да ће наћи
само изгорелу грану. Али тек што је оставио мотку коју је
употребио за копање, а оно му се попе у нос диван мирис, па
закликта од радости.
— Лепо мирише — рече човечуљку, њушкајући по ваздуху.
— Да, диван је то мирис! Чепркај, Лонга-Поа, чепркај, јешћемо
заједно!
О, како се радовао Лонга-Поа када је са пећи скинуо земљани
покривач! Јер, гле, испод дебелог слоја лишћа којим је по
старом обичају покрио грану угледа огромну свињу, пловке и
кокошке, многобројне врсте риба, слатког кромпира — богат
обед! А све је било тако укусно спремљено, тако лепо наизглед,
и тако је дивно мирисало.
— То је стварно дивно? — рече Лонга-Поа.
Јели су заједно док нису утолили глад. Лонга-Поа се добро
прихватио, морао је, јадан, толико дуго да пости, али, иако је
много пута био већи од свога друга — само му је глава била
мања — није могао да поједе ни десети део онога што је смазао
стари човечуљак, а није могао да престане да се чуди како је он
само успео у томе.
— Жедан сам — рече стари човечуљак кад су били готови. —
Попни се на неку палму, Лонга-Поа, и баци доле неколико
зелених ораха, па ћемо да их испијемо.
— Ти ораси су врло мали, господару — одврати поглавица. —
На целом острву нема крупнијих ораха. Јуче сам их тражио
целога дана.
— Само се ти попни — рече онај други.
Лонга-Поа учини како му је речено и баци прегршт малих
ораха. Када је сишао са палме, пободе у земљу зашиљену мотку
којом је скидао орахе. Затим избуши рупу у једном плоду,

30
додаде орах човечуљку да пије, па и себи припреми један орах.
Пио је и пиосве док му жеђ није била угашена, па када је
престао, још увек је било сока у плоду.
— И то је дивно! — узвикну. — Ово је збиља земља чуда.
Стари човечуљак му се весело смејао.
— А сад, Лонга-Поа, — рече — време је да се пође, ако мислиш
да још пре заласка сунца будеш у Тонги.
— У Тонги! — узвикну болно поглавица, и очи му се
овлажише. — У Тонги пре изласка сунца! Дивно је било јело, и
диван је био орах, али бити у Тонги пре изласка сунца то би
било чудо над чудима! Авај! Звезде на истоку почињу да бледе.
Имај самилости према мени, господару, и не шали се више!
— О, ти неповерљиви човече! — рече старац. — Зар још увек
сумњаш у моје речи? Зар је то збшва толико огромно дело тебе
одвести у Тонгу пре но што сунце изађе из мора? О, не! То је
играчка за децу! Иди сада до оног дрвета са којег си малопре
откинуо грану и донеси и другу! Ту грану посади у Тонги, па
више никада нећеш гладовати. Потом опет дођи овамо!
Лонга-Поа учини као што му је стари човечуљак наредио, а
када се вратио, угледа невероватно велику птицу. Била је
толико огромна да су јој палме једва допирале до груди када је
ходала по земљи, па се уплаши.
— Не бој се! рече стари човечуљак. — То је моја птица, неће
ти учинити ништа нажао. Помоћу твоје мараме вежи се за њене
ноге. Чврсто се привежи више колена, па се не бој! Она ће те
вратити у твој завичај,. а кад будеш стигао у Тонгу, одмах
посади грану са дрвета вечитих плодова. Посади је пре изласка
сунца. Пази на то! Пре изласка сунца, не заборави то! А сад,.
Лонга-Поа, довиђења! Мораш кренути. Поноћ је већ прошла.
— Твој сам слуга, господару! — рече поглавица и привеза се
више колена за ноге птице.
— Одсада и увек бићу ти слуга, јер си Најмоћнији.

31
 Утом велика птица рашири крила и брзо га однесе. Кад се
подигла са земље, привуче ноге. Чврсто га је и сигурно држала
уз груди.
— Остај ми здраво, Лонга-Поа! — довикну за њим стари
човечуљак оштрим гласом који се чуо надалеко. — Остај
здраво! Сети се да посадиш грану пре изласка сунца. И још
нешто, Лонга-Поа, ако икада опет будеш убио неког кита, немој
уобразити да си бог!
Зачу се још оштар пискав смех када је птица одлетела високо
у ваздух кроз ноћ.
У праскозорје птица се спусти близу краљевског града на
Тонга-Табу. Лонга-Поа се одвеза и, ван себе од радости, одјури у
град. И кога то спази да излази из краљеве куће? Свог јединог
синчића, свога Веа! Када га угледа, није више мислио ни на шта
друго иако је држао грану у руци. Та имао је у рукама свога
синчића, који га загрли и гласно узвикну:
— Оче, оче мој! Та то је отац! Није мртав, као што сви кажу.
Опет је дошао. Мој отац! Мој драги отац!
Од те вике краљ се пробуди.
— Шта је сад? повика бесно. — Шта то треба да значи? — Па
дохвати буздован и истрча из куће. Али када је видео ко је ту,
баци буздован на земљу потрча Лонга-Пои у сусрет. Загрли га и
пољуби. Заплака, јер га је волео а мислио је да је већ давно
мртав.
Новост се брзо прочула унаоколо и зачас је цели град био на
ногама и журио краљевој кући да поздрави великог поглавицу,
који се вратио кући. Само Фоуна није дошла. Стидела се. Сита је
била чекања Пулуа, па се удала за Једнооког Луа, који ју је тукао
свакога дана.
— Уђи у кућу, Лонга-Поа, — рече краљ — јер напољу постаје
топло!
— Сунце! — узвикну Лонга-Поа од страха и погледа у грану
коју је још држао у руци. — Сунце! О, ја, један несрећник!
32
 Брзо ископа прстима рупу у земљи, посади грану унутра и
дозва неколико људи, који су одмах дошли, да направе ограду
около. Краљ то одобри, јер је то било на његовом земљишту.
— Шта је? Зашто си толико сметен Лонга-Поа?— упита.
— Дођите са мном у кућу! — био је одговор.
— Тамо ћу вам испричати све, то је дуга и тужна прича.
Уђоше унутра, а за њима људи који су ту имали приступа.
Лонга-Поа исприча како је прошао. Краљ и остали слушали су га
без даха док није завршио. Онда рече краљ:
— Па то су чудне ствари!
А људи одвратише:
— Стварно!
Тога дана владало је велико весеље на Тонга-Табу, јер се
најзад вратио њихов као мртав ожаљени, велики, мудри, моћни
поглавица, стуб земље. Али у родбини погинулих проливено је
и много суза.
— Дакле, Фекај је умрла! — рече краљ. — Била је то чудна
жена! Славићемо данас њене задушнице, нека то буде велика
свечаност, јер је она била велика жена и ћерка једнога краља.
Затим људи приредише посмртну свечаност и жалили су
Фекај. Много је гласова кукало, али се ниједно око није
овлажило, а када је стари Афу, пошто је свечаност била
завршена, гласно рекао:
— За живота никада није чинила добро, али је после смрти
учинила. Данас сам јео на њен рачун и више сам него сит — сви
се насмејаше.
Али краљ није имао синова. Кћери је имао безброј, али му
жена није ниједног сина подарила. Када је годину дана после
тога умро, поставили су Лонга-Поа за Туја или краља од Тонге.
Владао је на место њега и сви људи су га поштовали. Лонга-Поа
је био добар краљ, јер је на својим путовањима много научио.
Грана са дрвета вечитих плодова расла је добро и постала

33
велико дрво, али када је пржио једну грану, као што је то
урадио на пустом острву, из пећи се не појави мирис јела. Када
су је открили, нашли су напросто грану унутра. Није ли сунце
већ било изишло када је садио грану? И Лонга-Поа је често, када
би погледао на дрво, рекао са уздахом:
— О, да сам само послушао речи старог човечуљка!
Тиме се завршава прича о поглавици Лонга-Поа.

34
 АВАНТУРЕ МАТАНДУЕ

На Тонги је био једном један краљ, диваљ и суров; највећа су

му задовољства била рат и убијање људи. Сви су га се бојали, а
нико га није волео — чак ни његове жене. Имао је пуно жена,
али се није женио по обичајима своје земље, него ако би неко од
оних које је побио имао лепу кћер, онда би је он силом одвео, а
ружне је убијао. Тиме није био задовољан, већ је и другим
људима отимао жене и кћери, јер се никога није бојао. Био је
велики, моћни краљ, имао је пуно присталица. Најсмелији и
најобеснији млади људи су му се придруживали, пратили га
свуда и побили много непријатеља.
Једнога дана једрио је својим бојним чамцем по мору.
Одједном се појави црни облак на небу, а из облака дуну неки
снажни, бесни ветар, који разби чамац, поцепа једро и однесе га
далеко преко таласа. Затим наста дуго затишје.
— Ветар има оштар зуб — рече краљ. — Можемо да кажемо
да смо срећни ако спасемо животе. Али нам једро оде.
Дохватите весла, људи, и завеслајте натраг ка копну!
Спустили су јарбол и почели да веслају. Али су споро
напредовали, јер је чамац био огроман и тешко натоварен
великим бројем људства. А када се ноћ спустила на воду, били
су прешли тек мало растојање. Веслали су целе ноћи, заморили
се и исцрпли. И поред тога, када је јутро освануло, копно је било
још далеко. Људи су губили храброст.
— Гладни смо и слаби, — рекоше — не можемо више да
весламо.

35
 Увукоше весла у чамац и ућуташе. Чамац је лагано клизио по
површини.
— Хоћемо да једемо, — рече краљ — шта још имамо на броду?
— Нема више ничега, господару — одговори неки млади
човек. — Последње кромпире скували смо јуче пре но што нас је
ухватило невреме.
— Морамо нешто појести — рече још једном краљ. — Нико не
може да ради ако ништа не једе. Погледајте на страни према
ветру да ли је можда остало још неколико гроздова банана?
Треба разумети да је у томе било двосмислености.
На тамној страни двојног чамца окренутог ветру обично су се
задржавале жене на поморском путовању, јер оне се нису смеле
задржавати на светлој страни заветрине. Па када је краљ рекао:
„Идите и погледајте на страни према ветру није ли остало
неколико гроздова банана”, онда је то значило: убијте једну
жену, коју можемо појести.
Један младић дохвати свој буздован и погледа према женама,
које су у великом страху седеле збијене, јер су чуле краљеве
речи. Изабрао је Талинго, заробљену кћер Токапе, дозвао ју је
буздованом и рекао:
— Дођи, Талинго, краљ те зове!
Жена се подиже; носила је на грудима одојче и пошла лагано
на задњу палубу, где је седео краљ. Али у тренутку када је
буздован био у замаху, она уз оштар врисак скочи у море и
потону заједно са дететом.
— Моје копље! Овамо копље! — повика краљ. — Дајте ми моје
копље! Ха-ха! Овом куком ухватићу већ ту рибу.

36
 Смејући се бесно, замахнуо је копљем и напето гледао у воду
где је очекивао да се жена појави.

37
 Али она се загњурила и изрони између два дела чамца. Ту је
остала притајена и придржавала се за спољну ограду испод
палубе. После извесног времена остали рекоше:
— Прогутале су је ајкуле заједно са дететом. Та се више не
враћа.
Али Талинго се скривала док није пао мрак. У своме
скровишту чула је јеку буздована, самртни крик поноснога и
разговор посаде када су припремали жртву. Јер, када је млади
човек по имену Фаха упитао краља:
— Кога ћу сада да узмем, пошто су ајкуле прогутале жену, а
ми морамо јести — онда га је краљ погледао у дивљем бесу и
узвикнуо:
— Свакако, морамо јести! Тебе, да, тебе ћемо појести. Зашто
ниси замахнуо када је скочила у воду?
На те речи, прободе га копљем које је држао у руци. Тада
Талинго чу самртни крик и тупи ударац буздованом.
Када се спусти мрак, она тихо отплива. Весло за крмарење,
које је остало напуштено на задњем делу брода док се људство
наслађивало јелом, понесе са собом. Положи дете на широку
површину лопатице, чврсто га придржа руком и тако отплива
по мраку; куда, ни сама није знала. Тако је лутала четири дана.
Плакала је, дојила дете и бранила се од огромних морских
птица које су често летеле сасвим близу, али, поред све пажње,
ипак се једна птица спустила на дете и кљуном му ископала
једно око. Петог дана ујутру таласи су је избацили на спруд.
Талинго још једном скупи сву снагу, загњури се испод валова и
заплива попреко кроз лагуну. Код Оноа изиђе. Успуза се до
обале и заједно са дететом скљока се крај једне палме.
У том селу живео је неки старац по имену Таузере, имао је
жену која се звала Сенирева. Кућа им је била празна јер нису
имали деце. Баш тога јутра су обоје морали на обалу да одгурају
чамац у воду, јер су хтели да иду у риболов. Тада старац
примети Талинго, која је спавала са дететом под палмом.
38
 — Ко је то? — узвикну и наже се над њу. Морао је да‘ заплаче
када је видео да је сирота жена мртва, а дете је мирно спавало у
њеним рукама.
— О, Сенирева! О, жено! Овде има да се види нешто жалосно
— зајеца старац. И жена се заплакала.
— Ово су странци — рече она. — То су Тонганци. Један чамац
са Тонге претрпео је бродолом, а они су овамо занесени. Јаој, јој!
Она је још тако млада и тако лепа! А дете! Да, мужу, у праву си,
то је збиља жалосно. Хајде ископаћемо гроб и сахранићемо их!
Тако је говорила, али када је завршила и са мужем стајала ту,
гледајући сузних очију у покојницу, одједном дете отвори очи и
осмехну се на њу. Тада јој заигра материнско срце и уз радостан
поклич прискочи, отрже дете од мајке, притисну га на груди, и,
плачући и смејући се наизменично, узвикну:
— О, сине мој, сине мој! Ти си мој син, ти ћеш бити мој прави
син. Погледај, човече, то је твој мали! Сад више не треба да
плачемо што нам је кућа празна, богови су имали самилости
према нама!
Говорећи то плакала је од силне радости.
Потом закопаше Талинго, на обали, ту где се била спустила да
умре пошто је дете било спасено. Малог су понели са собом у
село. Када су суседи притрчали и постављали свакојака питања,
одговарали су стално једно те исто:
— То је наш син, наш прави син.
Дете је расло и напредовало. Постало је леп момак, спретан,
хитар и љубазан, и својим родитељима, помајци и поочиму,
стварао све већу и већу радост. Захваљивали су боговима на
поклону који им је море донело, и назвали га Матандуа, јер је
изгубио једно око. А Талинго је почивала у своме гробу крај
обале, преко кога су прелазили таласи када је била плима.
Често, када је ноћу дувао северни ветар, а људи са Оноа дрхтали
у својим колибама, чули су неки плачан глас, а кад би тај болни

39
тон пробедео ваздухом, малишан се у сну окретао и јецао, а сузе
су му се сливале низ образе.
Једном га старица ухвати за руку и пробуди га. Мали се
уплашено трже, а плачни глас умукну.
— Па где је она, та жена? — гледајући збуњено око себе. —
Где је та жена?
— Која жена, мали мој? — питала је помајка, пуна бриге.
— О, мајко, — рече дечак — зар је то био само сан? Па ја сам је
видео! Чуо сам њен плач! Као киша капале су њене сузе на моје
образе! Погледај, мајко, погледај! Образ ми је још сасвим мокар!
То сигурно није био сан!
Руком обриса сузе.
— То су твоје сузе, мали мој! — рече она стишавајући га. —
Викао си у сну па сал1 те стога пробудила. Ко је била та жена?
Ти си само сањао, мали мој.
— Ја сам је видео, видео сам је! — узвикну дечак. — Била је то
велика, племенита, отмена жена. Није имала смеђу и коврџаву
косу као ти, него глатку и црну, а кожа јој је много светлија од
твоје. Сва је била мокра као да се управо окупала, стајала је крај
мене, плакала и кршила руке. О, мајко, реци, ко је била та жена?
Мислим да сам је већ једном видео, и срце ме боли када
помислим на њено брижно лице.
— Откуд бих ја то знала, мали мој — рече старица. — Откуд
бих ја то знала? У сну видимо много страних лица. Лези опет и
спавај, дете моје! Не узнемируј се због снова.
— Била је његова мајка — шапутао је старац.— Била је то
његова мајка. Његово срце ју је познало. Погледај, још увек
плаче! Боље би било да му све испричамо.
— Пст! — одговори старица љутећи се. — То не сме да сазна.
Нисам ли му ја мајка? Нисам ли га ја чувала и неговала и дању и
ноћу? Да није то можда могла његова мајка да уради? Да ли га је
могла више волети? А сада ти кажеш да му све испричамо?

40
Твоје су речи глупе. Она је мртва, зар не? Сада сам му ја мајка, и
не треба да познаје ниједну другу.
Помирили су се. Често се чуо плачни глас, али посинка ноћу
нису више никада будили када би у сну плакао и уздизао.
Обично би ујутру већ заборавио на снове, а када је био будан,
никада није плакао.
Током времена постао је велики, снажан, вредан младић.
Према свакоме је био љубазан и добар и волео је своју помајку и
поочима, који су остарили и постали слабији. На тај начин им је
узвраћао за њихову љубав, јер они су били усамљени у тој
земљи. Сви остали из њиховог племена, људи, жене и деца,
погинули су некада у великом рату са људима из Доја. Да не
беше њега код њих, стварно би им било тешко, јер ко би се од
осталог света у селу старао о њима?
Али млади свет га је мрзео. Нису могли да га трпе, јер није
хтео да им помаже ни да учествује у њиховим злим лудостима.
— Идите — рекао би обично — и радите што вам је драго,
нико вас не држи. Има вас доста у вашим племенима и има
довољно људи који се старају о вашим старима. Нас, напротив,
врло је мало. Наши су изгинули, па сам само ја остао и имам да
се старам о старима у кући.
Најпре су га задиркивали. Он би се томе смејао и понављао
своје речи:
— Идите и чините што хоћете, мене оставите на миру. Нико
вас не држи! Али ја остајем код свога оца и своје мајке.
Остали младићи су га се плашили; био је снажан и добро
извежбан у руковању оружјем. Једнога дана, када је Јанго-Леву,
дебели син владаоца на Оноу, хтео да њега и његовог оца
Таузереа удари буздованом по глави, Матандуа уз дивљи крик
скочи на њега и ударцима песница обори га на земљу. Затим
дохвати са земље буздован, који је био пао, па њиме завитла
око главе, и бесно погледа у млади свет — а било их је много.

41
 — Ко је сад на реду? — узвикну. Глас му је одјекивао гласно и
јасно надалеко; тако да су га чули сви људи у селу и дотрчали
на обалу.
— Ево ме! Ко је сад на реду? Чујте моје речи, господару Оноа!
Чујте моје речи, поглавице! Ударио је мога оца, седог, старог,
слабог човека. И то га је ударио без разлога.
— Стани! — рече краљ од Оноа. — Спусти буздован,
Матандуа! Слушајте! Послушајте сад моје речи, младићи! Ви
сви, чујте! Хоћете ли силом да умрете. Право је урадио. Стога ко
њега увреди, вређа и мене! Ко хоће да се бори са њим, мораће да
се бори и са мном. Ја сам то рекао, ја, краљ од Оноа!
Плашили су га се и раније због његове снаге и силовитости, а
сада су томе придошле још и краљеве речи. Пошто су га се
плашили, мрзели су га још више, па су се саветовали како да га
убију. Ако се и нису усуђивали да јавно предузму нешто против
њега, потајно су ипак чинили многошта, а неколицина
поглавица потпомагала их је у томе. Краљ од Оноа био је стар,
добар и безбрижан човек; сетио би се самога себе само онда
када би га довели до беса. А када је додељивао земљиште за
обрађивање, племе Таузереа добило је пун удео, иако је његово
лично, мало домаћинство било једнако у томе племену. Али су
сви доживљавали једно разочарење за другим, јер је једнооки
свакад био дуго пре њих готов са радом. Ако је требало да се
лови риба за неку велику свечаност, онда су бубњеви младића
увек били препуни, док су њихови били још празни, јер је њему
при томе помагала Талинго и гонила рибе од њихових бубњева,
а утеривала их у његове. Или, ако је требало да се обарају
стабла, онда је ватра коју би запалио око свог дрвета преконоћ
оборила стабло, јер се Талинго старала о ватри, а остала стабла
су падала тек после неколико дана. Тако је то ишло у сваком
погледу, а када је врховни свештеник сазвао народ и саопштио
му да мора да се сагради нов велики храм, непријатељи
Матандуа су се силно обрадовали.

42
 — Сад је наш, — рекоше — јер не може да реши задатак.
Рад је подељен путем појединачног извлачења. Таузере је
извукао да доврши целу једну страну храма. Плачући оде кући,
где је његова жена чешљала косу најмлађем и мазала га
миомирисним уљем. Стари јој кроз плач исприча како је прошао
и шта сада има да ради.
— О! — простења старица. — Целу страну? Зар они нас
сматрају за богове? Одакле ћемо само добити конопце? Како
ћемо носити стубове. Зар нико неће да нам при томе помогне?
— Нико, — одговори Таузере — нико, па чак ни неко дете. О,
поглавице нас мрзе. Хоће да нас униште. Дајте да умремо одмах
и свему да учинимо крај. Онда ће господари да буду задовољни.
Матандуа, имај милости према нама! Молим те, задави нас, та
ми смо стари, слаби и некорисни.
— Да, то ће бити најбоље — кукала је жена.
— Сине мој, слушај шта ти отац каже. Молим те, задави нас да
бисмо могли да умремо.
— Напротив — повика једнооки. — Треба да останете живи.
Покушаћемо још једном, па ако нам буде тешко, онда ћемо
побећи у другу нижу земљу. Ако тада будемо пострадали на
води, или нас становници земље у коју будемо дошли убију,
свеједно, ионако можемо само једном да умремо. Дакле,
покушаћемо још једанпут.
— Лепо, — рече Таузере — покушаћемо. По свој прилици,
биће бескорисно, али овога пута ћемо ипак још једном
покушати. Тако, ево ти кокосових влакана. Сада ћемо увијати
конопце.
Сели су, дакле, и започели рад. Сваки пут кад су окретали
влакна настајао је метар лепог, чистог, конопца. Радили су
чудећи се и са страхопоштовањем, јер је било јасно: неко
тајанствено биће им је помагало. Још пре него што се вече
спустило на земљу, цео под је био покривен најлепшим
конопцима у свима могућим бојама.
43
 — Сада доста — повика Таузере, и они намоташе конопце у
велику тешку балу. — О, да великог ли чуда! Жено, како то само
може да буде? Овако нешто још нисмо доживели!
— То је мајка — одговори старица. — То мора бити његова
мајка. Ко би се иначе од „одсутних” старао о њему?
— Можда си у праву, — рече човек — али свеједно је да ли је
то била његова мајка или неко други. Једно је јасно, био је то
срећан дан за нас када смо на обали нашли дете. Али сада ћемо
спавати, већ је касно, а сутра нас чека други, велики и тежак
задатак.
Идућег дана одоше да посеку дрвеће за стубове— носаче.
Када су нашли довољан број погодних стабала, а још нису
заложили ватру да би их погорели, одједном дуну кроз шуму
неки дивљи ветар, и за трен ока стабла су била оборена; лежала
су крај њихових ногу: гране и гранчице су све биле откинуте, а
стубови готови за употребу. Чудили су се и онда када су
подизали стубове, јер су огромна и тешка стабла била лака као
танке трске; однеше их у село и бацише доле, на место где је
требало да храм буде подигнут. Народ је био бескрајно зачуђен.
— Какво ли је то дрво, — рекоше — кад чак и стари Таузере
може да носи тако тешка стабла?
А када су покушали да подигну једно, нису чак ни двојица
најснажнијих била у стању да подигну ни крај најмањег стуба.
На тај начин, Таузереу и Матандуи је све било олакшано, и
могли су да доврше свој рад сасвим лако, чак су морали понекад
да причекају док друга племена доврше друге стране храма,
које су њима припале. Најзад се млади људи договоре међу
собом и рекну:
— Све што смо до сад радили било је узалудно, морамо их
убити.
Сковали су план и одмах ту ископали широку, дубоку јаму,
чији су отвор покрили грањем и травом; потом су хтели да
домаме ону двојицу овамо, да би ту упала унутра и погинула.
44
Али када су већ били готови и весело се враћали ка селу, Сунце
је већ било зашло, а Месец је бацао блиставу светлост. Одједном
угледаше на путу неку дивну, непознату жену, која је изгледала
као Тонганка; тело јој је било мокро као да је управо изашла из
мора, а водене капљице светлуцале су јој се у коси. Тако им је
ишла у сусрет на путу, а у руци је имала огромно весло или
крмило.
— Ко си ти? — узвикну дебели краљев син, који је ишао
напред, док су остали ишли за њим. — Па ко си ти? Зашто не
одговараш? — Јер жена није говорила ни речи, а када је потрчао
према њој, она се окрете и нестаде у шуми.
— Ухватите је! — повика син владара Оноа и полете за њом.
Млади људи су га пратили уз гласну вику.
Жена је пожурила кроз шуму и успела да им умакне. Затим се
опет појави иза њих; трчала је према јами коју су младићи били
ископали и претрча преко ње као да је то чврсто тле. Млади
људи гонили су је у стопу и у жустрини су потпуно заборавили
на јаму. Одједном се зачу страховит, гласни, дивљи, оштар смех:
дебели са још десеторицом другова упаде главачке у јаму коју
су били ископали за једнооког. Тада они последњи окренуше
назад и са узвицима страха побегоше у село.
— О, какав рђав дан! — викну господар од Оноа чувши ту
вест. Мој син мртав! О, какав рђав, судбоносни дан!
Дозва неколицину људи и пође за њима у шуму. Када су
дошли до ивице јаме, зачуше потресно јечање. Тројица младића
били су мртви, а остали су, тешко рањени, лежали крај кочева
које су били побили у земљу за једнооког. Један колац је
дебелом владаревом сину разбио колсно тако да је заувек остао
хром. Сада га више нису звали Јанго-Леву, дебели, него Локи-
Локи, хроми.
Те ноћи Оноу је пролио много суза, али када је Таузере сазнао
о томе, рекао је жени:

45
 — То је била његова мајка. Видиш ли како она бди над њим?
— И обоје су се радовали.
А усто, те ноћи, када је Месец био високо на небу, чуо се са
обале неки глас, као да је тамо неко певао песму — дивљу
победничку песму на тонганском језику. А Матандуа је спавао и
у сну је тресао руку као да држи копље. Нико на Оноу није знао
ту песму, нити је знао да објасни шта она значи. Једино је то
знао Ватути из Ваувауа, кога су пре много година у чамцу за
време снажне буре таласи дотерали са Тонге до Оноуа. Искрцао
се био на Оно, као млад, храбар и снажан човек, а сада је, слаб и
слеп старац, седео преко целог дана у краљевој колиби, ништа
није чуо ни видео и није говорио ни речи. Али када су кроз ноћ
допрли први звуци те страшне песме до његових ушију,
подскочи уз страховит врисак. Стао је пред остале, гледао
својим угаслим очима око себе и од узбуђења дрхтао целим
телом. Био је то призор достојан сажаљења.
— Је ли смрт у селу? — рече безбојним гласом. — Убијају ли
људе? Тече ли крв? Јао, јао, тешко земљи! Познајем ја ту
страшну песму! Чуо сам је оног крвавог дана, чуо сам када су
непријатељи заузели наше утврђење, а затим све побили.
Певали су је када су побијене односили за гозбу. То је „Песма
смрти”.
Тако је говорио Ватуи, и никада више није проговорио, крв
му је грунула из уста када се изнемогао скљокао на простирке;
када су га подигли, био је мртав!
Цео народ је спопао велики страх, а млади људи више нису
ковали планове за нападе на Матандуа; постали су плашљиви.
Још једном су то покушали — било је то онога дана када су
отпутовали на Такау-Лала, пуст спруд, да лове корњаче за
свечаност данка који се морао платити господару од Лакембе.
Целога дана ловили су узалуд (ухватили су само једну), па су
преко ноћи укотвили чамце на спруду и чекали јутро. Када се
вода повукла, млади људи су се скупили око краљевог чамца,

46
певали своје песме и причали приче из давних времена, као што
је то био обичај, али једнооки је остао на свом чамцу и тамо сам
заспао. Случај је хтео да дебели са својом пратњом прође управо
поред тог чамца. Када је видео њега, кога је мрзео из дна душе,
дошло му је да кликне од радости; тихо се пришуња стубу за
који је чамац био привезан, одвеза конопац, а другови узеше
весла; чамац лагано отплови у мрак, јер је вода још увек
опадала; настало је јако струјање, а са копна је дувао лаки ветар.
— Довиђења, једнооки! — узвикну дебели пакосно се смејући,
а остали му се придружише. — Срећан пут, једнооки! Добар
ветар! Срећан пут!
Али једнооки га није чуо, био је чврсто заспао.
Док је спавао, уснио је сан. Сањао је да сам плови у чамцу
далеко на пучини, и када је хтео да види где су весла, била су
нестала. Постало му је нелагодно кад је спазио да земља иза
њега све више и више нестаје, и да се испред њега, иза и око
њега простире огромна водена пустиња. Када се од силног
очајања скљокао на палубу, његово око спази на врху неког
удаљеног таласа једну тамну мрљу, а пошто је напрегнуто
посматрао, приметио је да му се она полако приближава; срце
му је лупало, ни сам није знао зашто.
„Изгледа да је то неки човек који плива”, помислио је за себе,
али је то било нешто много дивније.
У сну спази дивну жену која је, сва блистава, долазила према
њему, а пред собом је гурала широко весло на коме је седело
неко дете чије лице је било умрљано крвљу што му је капала из
повређеног ока. Када је дошла близу чамца, загњури се и
нестаде. Затим се испод палубе са обе стране чамца зачу горки
плач; Матандуа је хтео да устане, да види, али му се чинило у
сну као да не може да се покрене; покушавао је, али га свег обли
хладан зној; на муци, обузет страхом, морао је да остане да
лежи. Одједном зачу жалостан глас да дозива:
— Матандуа! Матандуа! О, сине мој, сине мој, Матандуа!

47
 — Јеси ли то ти, Сенирева, мајко? — упита зачуђено.
— Не, сине мој, — одговори глас — ја нисам Сенирева. Ја сам
твоја мајка, сине, драги мој сине, твоја права, истинита мајка. Ја
сам Талинго.
— О, тај глас познајем! — узвикну младић, још увек у сну. —
Тај глас познајем. Само, какву ми ти сада чудну причу причаш?
Зар Сенирева није моја мајка? Зар Таузере није мој отац? Они са
којима сам провео цео свој живот?
— Не, сине мој, не! — рече глас озбиљно и узбуђено. — Једино
ја сам твоја мајка. Оно двоје су добри људи. Волим их, јер они
воле тебе. Али једино ја сам твоја мајка, ја Талинго. Слушај, сине
мој, све ћу ти испричати!
Почела је испочетка и причала му како ју је као младу девојку
отео неки грозан поглавица који је тог истог дана убио њеног
оца, како је скочила преко палубе да је не би појели, како су
обоје били отерани у Оно, како га је чувала дању и ноћу,
помагала му у његовим радовима, и како га је спасавала од
смрти и опасности. Све је Матандуа сада сазнао у сну.
— А, сада, сине мој, — продужи глас — треба да знаш да те је
дебели краљев син пустио да скренеш с правца. За тебе није
добро да останеш у земљи у којој он влада, јер је име господара
Оноа прозвано у земљи духова. На путу је весник који треба да
га отпреми тамо, а твој непријатељ постаће краљ када му отац
буде мртав. Стога, сине мој, драги мој сине, чуј речи своје мајке
која те воли! Врати се у Оно! Твоја су весла додуше украдена,
али ево ти ово крмно весло. Са тим можеш да стигнеш у земљу
пре него што се остали врате из риболова. Врати се још једном у
Оно, па када будеш узео оно двоје драгих на брод, разапни једра
и одвези се у свој завичај Тонгу. Не бој се, сине мој! Имаћеш
добар ветар, никакву незгоду нећеш доживети, јер те чува твоја
мајка. Биће уз тебе, иако је нећеш видети. А сада, сине мој,
пробуди се, пробуди се, и сети се мојих речи! — При том она
закуца три пута веслом у чамац.

48
 Тада се Матандуа трже из сна и чу куцање у чамац; нагну се
изван чамца и спази весло како плови по мору, између двеју
страна од чамца, али друго није видео ништа.
— О, мати моја, драга мати! Зар ћеш тако да ме напустиш?
Допусти ми да те још једном гледам очима, мати моја, драга
мати!
Али нигде ни гласа, ни звука. Чуло се само запљускивање
таласа о чамац. Али весло, које му је дошло до руку, поче у руци
да му се креће напред-назад; тада је схватио да Талинго жели да
он крене даље. Плачући седе напред у чамац и помоћу тешког
крмног весла завесла према обали. Ма колико да је огромно
било весло, у његовој руци било је лако као обично, мало весло,
а чамац је клизио по таласима брзо, као да га је гонио лаки
ветар.
— То ми опет помаже моја мајка — рече тада.
Сад би морао да причам надугачко и нашироко шта се све
одигравало између њега и старог брачног пара када им је
саопштио да га је мајка срела на таласима, да би га спасла
сигурне смрти. То би ме одвело далеко. Али је Сенирева
покушавала да га бујицом речи и сузама убеди да је он то све
само сањао. Из два душе га је уверавала да је он њен прави син,
а она мајка која га је родила. Напослетку муж учини свему томе
крај.
— Жено, — рече строго — доста је с тим! Немој дуже да
лажеш дечка. Сине мој, речи које си у сну чуо су истините, њене
речи су потпуно истините. Она само, она је права твоја мајка.
Али и ми смо те волели. Од онога дана када смо те нашли на
обали од срца смо те заволели. А ти си нам био добар син. Не
плачи више, жено! Зашто би плакала? Он ће нас волети исто као
и раније, пошто зна истину.
— Увек и вечно ћу вас волети! .— узвикну једноки.
После многих речи одоше на чамац, поневши најпотребније
ствари. Једрили су по лепом ветру, који их је три дана терао
49
напред, и онда се на видику указа Тонга. У ноћи пре но што су
спазили копно, младић је уснио неки други сан. Сањао је да му
је мајка пошла у сусрет; овог пута није пливала, већ је скакутала
вешто по води с једног таласа на други, а наге ноге су јој се
пресијавале у белој пени таласа. Дошла је и жалосно гледала у
лице успаваном сину; причала му је много штошта, Како ствари
стоје на Тонги и шта треба да ради. А упутства су им била преко
потребна, јер нико од њих није познавао ни острва, ни
спрудове, ни улаз — били су странци који су путовали у сусрет
непознатој земљи. Када се на видику указа бели обалски појас,
са обале полете нека мала зелена птица белих груди и спусти се
на главу млада човека, који је управљао чамцем. Затим опет
одлете према неком другом острву, чије су се контуре бледо
оцртавале на видику, и после краћег времена се опет врати.
Тако је летела више пута тамо-амо.
— Спусти једро, оче — рече младић. — Спустићемо га, па
ћемо поћи га птицом.
На то Таузере спусти једро, а када је кљун брода био окренут
острву, мала зелена птица седе младићу на главу и ту заспа. Али
када се на видику указа спруд, она полете и пође према месту за
улаз у лагуну; младић заплови за њом и тако доведе чамац до
мирних вода лагуне. Ту на песковитој обали спусти ленгер.
Били су се искрцали на Тонга-Табу, „Светој Тонги”; велико
краљево село било је ту сасвим близу. Али кад су пошли тамо да
би се пријавили код краља, гле, цело је село било изумрло и
пусто, огњишта су била хладна, колибе су пропадале, а коров је
растао на свим путевима.
— Непријатељ је уништио село — рече Таузере, а његова
жена поче да плаче.
— Али, неће бити — рече једнооки. — Откад непријатељ
уништава село, а да не спали колибе? То није био непријатељ.
Мора бити да се овде догодила нека друга страшна несрећа, јер
овде је село за поглавице. Погледајте само куће, колико их је и

50
колике су! Можда је становнике покосила нека опасна болест, а
преживели су побегли и напустили село са мртвима.
— Одлазимо даље, — узвикну жена — нећу да останем у овом
мртвом селу. Па то је страшно бити заједно с мртвацима. . .
Погледај, сине мој, погледај. Ту је опет она птица која нас је
довела овамо. О, господе, у какву си нас незгоду довео! Овде
има само мртвих. Имај сажаљења према нама, молим те, и
одведи нас опет до живих бића.
Тако је кукала старица гласом пуним јада, и очима пуним суза
гледала је горе према птици, која им је лебдела над главом, а
када је завршила, птица одлете.
— Пођимо за птицом — рече Матандуа. Пратили су је и
пошли кроз село, а када су прошли кроз капију одбранбених
зидина, наишли су на шуму. Дошли до су неког великог брда, а
потом у долину. Тада се птица одједном уз оштар крик вину у
ваздух и полети према шипражју на другој страни потока који
је текао кроз долину. Газили су кроз воду, а када су стигли до
жбуња, о, какав им се страшан призор указао! Било је збиља
вредно сажаљења то што су могли видети, јер је ту седело
мноштво изгладнелих, бедних, жалосних људи. Седели су у
трави и очима без сјаја гледали једног друга који је, умирући,
лежао у њиховој средини. Био је то сасвим стар човек; борио се
за дах, а седа, потпуно запрљана коса ширила му се по земљи.
Држање једнооког било је озбиљно, око му је светлуцало када
је ступио у круг и нагао се над поглавицом на самрти, јер га је
познао. Све је он то већ унапред видео у сну који је снио
последње ноћи пре но што су угледали копно, када му је дошла
мајка на таласима. Држање му је било озбиљно. Уз пригушен
крик пун страха старац се усправи, и седе, а очима пуним ужаса
није гледао у њега, него у птицу, која се опет младићу спустила
на главу.
— Отерајте је! Однесите је! — викао је оштрим, уплашеним
гласом. Удови су му дрхтали, а на уста му је ишла пена.

51
 — Ухватите је. Одузмите јој крмно весло! Зар треба њиме да
ме умлати? — Затим продужи цвилећи: — Зашто желиш да ме
убијеш, Талинго? Нисам то био ја. Био је то млади Фаха. Стога
сам га пробуразио копљем. Милости, Талинго, милости, ја сам
стар, слаб човек! — Затим уз очајничке крике испружи руке, као
да се брани од удараца, и паде мртав наузнак.
— Био је то мој отац — рече млади човек и погледа умрлога.
— Био ми је лош отац. Хтео сам да га убијем, јер је он убио моју
мајку Талинго али сада су ме богови ослободили тога.
— Зар си ти збиља син Талинге? — упита неки седобради
старац. — Талинге, кћери Тапакеа? Како је то само могућно?
Њено једино дете још је било одојче на њеним грудима када се
утопила, и обоје су умрли заједно. Ја сам то видео, ја, Ангатону,
„праведни”.
— Ја сам син Талинге, — био је одговор — а овај мртвац овде
је мој отац. Чујте моје речи, ви људи са Тонге, и треба да сазнате
како се то све догодило.
А затим им исприча све.
— То је чудна прича — рече старац, када је младић завршио.
— Збиља, сазнали смо једну чудну причу. По нашем обичају
поздравио бих те са „добро дошао” али зашто да ти се ругам? Ти
си дошао у потпуно разорену земљу. Неколицина људи које
овде видиш су остаци смрти. А сад нам је и краљ мртав. Ти си му
син и требало би сада да будеш краљ. Али зар то још има
смисла? Ратници су побијени, а само жене су још живе.
— Какве су то речи? — узвикну син Талинге. — Какве ствари
ми ти ту причаш? Зашто сте напустили село? Зашто се тако
кријете по шуми? Где су остали људи?
— Мртви! Мртви! — зајеца седобради. — Сви су они мртви.
Поглавице и слуге, младо и старо, сви, сви су мртви. Само смо
остали још ми и жене, а и њих су нам узели.
При том су сви почели да јадикују, и цела родбина је горко
плакала.
52
 — Пре осам месеци — настави Ангатону — дошла је беда у
ову земљу. Живели смо срећно и задовољно у изобиљу и
богатству, и тада се преко мора досели неки огроман, страшан
џин. Газио је по мору; ретко кад је морао да плива, јер су му ноге
додиривале морско дно, а глава и рамена су му штрчали изнад
таласа. Не знам одакле долази, али лице му је бело, а говори и
наш језик као неки странац. Када је дошао у земљу, борили смо
се против њега, али се он смејао нашим копљима, буздованима
и стрелама, бранио се од њих као кад тера мушице, па чак и
најснажнији једва да је могао да му озледи кожу. Убијао је наш
народ, давио је наш свет рукама, газио ногама — о, било је то
страховито крвопролиће! Онда смо побегли пред њим, потом је
покупио све жене и одвукао их. Подигао је велики ратни логор у
коме живи са неким женама и кћерима, и оне су му слушкиње. А
нас лови по шуми, из дана у дан убија неколицину од нас, а
побијено прождире. Стога смо се сакрили. Видиш, остало је само
неколико бедних и болесних. Не смемо да идемо на обалу ни да
ловимо на спруду, иначе ће нас џин убити. Стога живимо само
још од корења које налазимо по шуми, морамо га јести пресно,
не смемо да палимо ватру да нас дим не би одао. А џин има
неког ђаволчића уза се, то је неки бели вампир; тај му помаже,
чува и пази у логору кад џин некуда одлази и бди када овај
спава. У почетку смо пузали до ограде да зовемо наше жене,
требало је да нам дају нешто за јело, али свакад нас је страшни
вампир откривао, и многи су били убијени пре но што су могли
да се од џина сакрију. Стога је боље да бежиш пре но што џин
буде обавештен о твом доласку, јер ако сазна за то, мораћеш
сигурно да умреш. Врати се са своја два пријатеља у чамац, и
умакните живи из ове зле земље. Ако ма према коме од нас
имаш сажаљења, онда поведи са собом онолико људи колико
твој чамац може да носи и спаси им животе. Ја сам стар и
бескористан. Ја ћу остати овде. Коме то нешто смета ако следим
свога мртвог господара? Данас, сутра, или неког другог дана! За
све време његовог живота, у рату и миру, на води и копну, био

53
сам у његовој пратњи. Били смо један поред другога, заједно
смо јели, па нека нас сада ни смрт не раздваја. Један гроб нека
прими обојицу.
Настаде дуго ћутање, затим је говорио Матандуа.
— То је — рече — свакако жалосна прича, вредна жаљења.
Сад, чујте мене! Ја ћу ступити у борбу са џином. Ако умрем, онда
је свему крај. Али ако останем жив, шта онда? Хоћете ли да ми
будете верно одани и да ми дате оно што ми по праву припада,
пошто је мој отац мртав.
— Бићемо ти верно одани, — рече седобради.
— Бићемо ти верно одани — рекоше и сви остали.
— Али, зашто желиш да идеш у смрт? — узвикну Ангатону. —
Идеш у смрт ако потражиш џина. А само си ти једини преостао
од краљевске крви. Па зашто онда желиш да умреш. Одвези се у
неку другу земљу и остани тамо док зла времена не прођу. Џин
неће вечито остати жив; када буде мртав, можеш да се вратиш
са својом децом и населиш земљу народом. Бежи док још има
времена, преклињем те, да светлост Тонге не би морала заувек
да се угаси! Кало-Фанга, сине мој, устани и пођи за својим
господарем! Буди му оно што сам ја био његовом оцу. Штити га
и брани га. Твоје око нека буде његов чувар, твоја рука његов
буздован, а твоје тело његов штит. И ви остали, пођите, пратите
свога господара у друге земље! Пазите га добро, па кад џин буде
мртав, вратите га у миру да би могао да влада земљом својих
отаца. Моји су дани одбројани, моје је дело завршено. Ја ћу
следити свога краља, који мртав пред нама почива.
То су биле речи праведника. Потом се Кгло-Фанга подиже из
траве, клече пред својим новим краљем, пољуби му руку и рече:
— Твој сам слуга, господару, твој верни слуга, сада и вечно!
И остали су устали: било их је четрдесет седам, и заветовали
су се да ће га свуда пратити. Само стари остадоше мирно да
седе.
— Ми ћемо. умрети с Ангатонуом — рекоше.
54
 Тада се млади поглавица поново диже. Говорио је. Раширених
руку, светлих очију. Глас му је звучао снажно и јасно, као онога
дана када је треснуо дебелог младића о земљу и супротставио
се младим људима са Оноа.
— Ја нећу бежати! — узвикну он. — Зар један краљ да бежи
као кукавица и да остави свој народ да пропада? О деца би
могла онда с правом да показују прстом на мене. Али чему ја
овде причам? Сада није време за приче. Хајде, Кало-Фанга,
одведи ме убици мога народа.
Обојица пођоше кроз шуму, а остали са Таузереом и његовом
женом остали су ту у шипражју. Једнооки није проговорио ни
речи док се није на видику указало ратно утврђење. Тада рече
КалоФанги:
— Остани овде и припази! Ако џин убије мене, онда се врати
и саопшти то своме оцу; убијем ли ја њега, вратићемо се
победоносно својим пријатељима.
И окрену се да оде, али га КалоФанга задржа за руку.
— Не тако, господару! — узвикну. — Пусти да пођем с тобом!
Не забрањуј ми то. Мораћу да се стидим ако ти одеш сам.
— Тако мора да буде! — рече млади краљ заповедничким
гласом и пође ка утврђењу. — Уради онако како сам ти
наредио; остани тамо и сачекај исход!
— О, о! — закука Кало-Фанга; скљока се под неким огромним
дрветом и заплака. — Да одеш у смрт! Али ја више никада нећу
да се вратим своме оцу. Не могу ваљда да се вратим и саопштим
му да је мој господар умро, а да ја нисам био приправан да
умрем са њим?
Млади краљ смело пође према утврђењу, а када је тамо ушао,
спази огромног белог вампира, који уз страховиту вриску
излете са врха једне палме и полете према мору. Тада почеше да
придолазе жене
из колиба; било их је безброј, све жене са острва које је џин
сакупио за себе. Веома су се зачудиле кад су спазиле странца у
55
утврђењу; тискале су се око њега и преклињале га да бежи.
Толико су биле окупљене тиме да га чак ни питале нису одакле
долази.
— Бежи, — рече једна — док је још време!
— Убиће те џин! — узвикну друга.
— Вампир га је обавестио о твом доласку! — викала је трећа.
— Погледај ево иде! — крикну четврта.
Притом су се све разбежале и оставиле га потпуно самог у
утврђењу.
Тада се појави џин са обале, где је на спруду ловио корњаче.
Очи су му севале гневом, ишао је брзо, а земља се тресла под
његовим тешким корацима.
— Сад ћеш да умреш — заурла џин и залете се на младога
краља.
Овај је стајао мирно и чврсто га гледао у очи. Вешто скочи
устрану када је џин јурнуо, па га добро удари по тетивама под
коленом. Џин тресну колико је дуг, и пре но што је могао да се
подигне, онда краљ му је задао још два ударца у његово слабо
место. Талинго је одала своме сину то место када му се јавила у
сну.
Уз страховит урлик џин се поново диже на ноге и пође према
свом храбром противнику. Тада се зачу велика вика; Кало-
Фанга дотрча из шуме, машући изнад главе својим ратним
буздованом.
— Ево ме! — довикну. — Ево ме! Више нисам могао да чекам,
господару! Заједно ћемо умрети!
— Његова кочена! његова колена! — викну господар — удри
га по коленима! Иза колена, Кало-Фанга!
Сада су се борили сва тројица. Била је то огорчена борба. Џин
је викао и урлао, и нападао час једнога, час другога, али они су
му свакад измицали између ногу и ударали га стално на једно
исто место, да га дотуку

56
57
 Приликом пада џин се ухвати за неко огромно дрво које
ишчупа из корена. Када је опет устао, дохвати стабло, замахну
њиме кроз ваздух и баци га на ову двојицу. Нису успели да му
измакну, пали су и запетљали се у грању.
— Аха! Сад сте моји! урлао је и бесно се смејао. Али управо у
тренутку када се тетурао да би зграбио обојицу полете му у
лице нека мала, зелена птица и поче да му кљуца очи. Он
замахну руком кроз ваздух вриштећи од бола. Тада се његови
непријатељи ослободе грања — били су неповређени — вешто
скоче иза џина, који се у самртном страху бацакао ногама око
себе и викао. Задали су му још два снажна ударца — више није
било потребно. Он се испружи наузнак преко дрвета и више
није устао.
— Уже! уже! — викну млади краљ. — Донесите ми уже!
Тада из колибе излетеше жене и довукоше огромни конопац
од неке мреже за корњаче. Поглавица га намаче на врат џину,
који се очајнички бранио, борба се убрзо заврши; повуку онда
оба краја конопца, и тако га задаве без великих тешкоћа. Тако је
завршио овај страшни кољач људи и људождер. Тада уз ужасно
крештање полете вампир са дрвета, где је седео за све време
борбе, и одлете према мору. Више се никада није вратио.
У међувремену су Ангатону, Таузере, његова жена и остали
народ седели у шипражју у очекивању пуном страха; били су
спустили главе, нису се усуђивали један другоме да погледају у
очи, јер су у њима свакако могло видети велико очајање. С
времена на време би зачули неки шум, спичан ћарлијању
североисточног ветра у тихој ноћи, али то је било њихово
сопствено уздисање. Седели су жалосно ћутећи и очекивали су
вести о смрти; одједном жена подиже главу и ослушну, па
устаде уз радосну вику:
— Он живи! Он живи! — узвикну. — Чујем му глас!

58
 А из шуме се зачуше час ближе, час даље, сад тише, сад јаче,
многи гласови који су певали неку песму добро познату
Тонгабцима.
— То је „Песма смрти”! — узвикну праведник. — Он живи!
Победио је!
Сви се дигоше, а када су се млади краљ и Кало-Фанга
појавили, запеваше сви ту потресну песму. Она двојица натакли
су џинову главу на копље за рибе и носили је високо уздигнуту.
Жене су ишле за њима а шуме су одјекивале од њихових
победничких песама. Изнад свих лебдео је густ облак дима;
запалили су село, а стубове палисада ратничког утврђења
сакупили су око џина, да би га пламен уништио.
Тако је Тонга била ослобођена страшне напасти.
Још истог дана вратили су се Тонганци у своје пусто село и
почели да поправљају куће: радшш су својски дању и ноћу док
нису све опет довели у ред. Онда су уз велике и веселе
свечаности поставили младога краља за владара и наследника
његовог оца, који је сада почивао на брду поред мора.
И тада започе његова владавина; узео је за жену најлепшу
девојку у земљи, Тауки, „веселу”, и убрзо се могло видети у
огромној кући пуно деце како се играју на простиркама. Имао је
само једну жену — њу и ни једну другу. Када му је помајка
рекла:
— Узми више жена, господару! — он се насмеја и затресе
главом.
— Мир и спокој су бољи — одврати.
Жене су родиле много деце. Она су нарасла и постала силни
људи и ослонац земљи. И не прође неколико година, а село је
већ постало мало за тај свет. Тада се поделише у три гомилице
и основаше два нова села: Муа и Хихифо.
Али, пре но што је дотле дошло, људи са Хапаја, Ваувауа и
други острва, када су сазнали за смрт џина, удруже се;
заборавили су своје размирице и хтели су да започну
59
осветнички рат против Тонга-Табу, чији су ратници раније
побили толики број њихових људи.
— Остало их је само неколицина, — рекоше — биће то лак
посао.
У Тонга-Табу завладао је велики страх; многи су гласали за
мир и хтели су да се ставе под јарам туђинаца. Али, краљ, бесан,
одбаци предлог. Заклео се на свом буздовану да ће свакоме, ма
ко то био, да размрска лобању ако само изговори реч „предаја”.
Тако је храбрио свој народ.
А кад су се непријатељи безбрижно искрцали и кренули
према селу у појединачним четама, јер ни у сну нису
помишљали да би Матандуа са својим малобројним људством
могао да пркоси његовом великом броју, он их нападе из заседе.
Кад су они који су марширали сасвим на крају побијени, наста
велика вика. Изненадна паника спопала је силног непријатеља
те он изгуби храброст, побаца оружје и разбежаше се на све
стране. Чак су и жене истрчавале из села и убијале непријатеља.
Многи су бежали ка чамцима, али краљ се и ту осигурао;
извукао их је далеко на жало; нашли су се пуни очајања без
икаквих могућности за повлачење у очекивању смрти.
Али краљ је наредио да се престане са клањем.
— Јер — рекао је — људи могу само да користе док су живи,
шта ћу са мртвима? Пашће, биће прождрани и тиме је њихова
корисност окончана. Не убијајте више!
На тај начин је жетва смрти окончана.
Поочим и помајка доживели су дубоку старост; краљ их је
волео и поштовао и увек им је био послушан син. Када су умрли,
сахрањени су у краљевској гробници и цео народ их је
оплакивао.
Стари Ангатону живео је још читав низ година после џинове
смрти; тада је потпуно напустио своју намеру да старог
господара и краља прати у смрт. Ослепео је и постао
беспомоћан као Вапуи (старац са Ваувауа који је био протеран
60
за Оно), али су му чула остала бистра до краја, никада се није
заморио да омладини прича о делима из старих времена. Али
најомиљенија му је била „Прича о Матандуи једнооком”, која је
украшавана све више и лепше што ју је чешће причао.
Краљу је све ишло од руке. Корен његовог успеха у свим
подухватима нашао се у савету Талинге, која му се још често
јављала у сну, упозоравала га на опасност и казивала му како
треба да поступи у важним стварима.
Исто тако је Кало-Фанга стално био око њега, Дању и ноћу,
код куће и у туђини, у миру и рату, на мору и на копну. Одржао
је обећање које је дао онога дана када је клекнуо доле, пољубио
му руку и рекао:
— Твој сам слуга, господару, сад и у вечности!
Тачно се придржавао речи које му је отац упутио када га је
предао краљу:
— Твоје око нека буде његов чувар, твоја рука његов
буздован, а тело његов штит!
Кало-Фанга се изврсно придржавао тих речи.
Прошло је много година, краљева деца израсла су у дивне
људе и жене, а тада краља спопадне чежња да још једном оде на
Фиџи да обиђе гроб своје мајке. Сазвао је све поглавице,
саопштио им своју намеру и одредио свог најстаријег сина за
наследника, за случај да се не врати. Онда са собом поведе
Кало-Фанга, одабрану чету ратника, разапе једра и отплови за
Оно.
Тамо је земљом владао млађи син краља од Оноа дебели је
одавно био мртав; умро је од своје старе ране на колену, која се
поново отворила, загнојила и изазвала запаљење.
Три месеца су Тонганци остали на острву и живели су са
људима на Оноу у миру; закључили су са њима савез
пријатељства, који се и до данас одржао. Затим су отпловили и
на друга острва и најзад стигли на Најрај. Ту краљ нареди да се
прегледају везе на чамцу, јер је хтео да се врати кући, на Тонгу,
61
али богови су предвидели друкчије. Нико га није убио, никаква
несрећа му се није десила, није оболео од неке опаке; болести,
али се више није вратио на Тонго. Овако. се збило: Када је све
било спремно за полазак, појавила му се последњи пут у сну
Талинго док се одмарао« у великој кући главног села Најраја.
Кад је раније долазила к њему мајка га је свакад гледала
тужним очима, али овога пута поглед јој је био ведар и весео,
махала му је руком, али није проговорила ни речи
Кало-Фанга се трже иза сна када је чуо краља како тихо каже:
— Остај ми здраво, Кало-Фанга. Ја морам сад, да идем,
Талинго ми је махала.
„Мој господар говори у сну”, помислио је, али када се ујутру
пробудио, краљ је био мртав и лежао поред њега хладан и крут.
На уснама му је лебдео срећан осмех.
Нису хтели да га сахране у туђини, положили су га у чамац,
прекрили песком, и тако су хтели да га пренесу у завичај. Кало-
Фанга га је придржавао за главу када су га уз јадиковање
сносили доле у чамац, и када су га положили, он се наже да му
још једном. пољуби руке, а низ образе су му текле сузе које су се
сливале на лице њиховог мртвог господара. Сручио се крај
шега, и без иједнога уздаха, без борбе, храбри ратник је
испустио душу; пошао је за својим господаром,. кога је волео
изнад свега.
Покрили су обојицу песком, који су донели на. брод; разапели
су једро и уз добар ветар кренули за Тонгу, где су стигли трећег
дана. Тамо су краља сахранили у гроб његовог оца, а поред њега
су положили Кало-Фанга. Тако је Матандуа умро без мука и
болести; био је најбољи краљ — храбар у рату; мудар у миру,
страшан за своје непријатеље, веран пријатељима и љубазан,
мио и драг свима.

62
 НАПОЛЕОНИ ЈЕ ЧОВЕК СА ТОНГ

Ниједан народ на целој огромној земљи није тако племенит и

храбар као ми, људи са Тонга. Други народи могу да броје више
људи, да буду имућнији и богатији; али ваљаност и храброст су
једино код нас одомаћене а и постале су код нас. Из нашег
народа су произишли они велики ратници чија имена свако
спомиње са дивљењем, јер њихова дела испуњавају свет славом.
Та дела не цени само наш народ. Не, и страни народи знају да их
цене.
И Наполеони је био син са Тонга. Мајка му је дошла из земље
Мерикеј бродом, који је остао овде дуже времена да би ловио
китове. Била је то лепа, висока, витка жена. Онда се опет
вратила у свој завичај и тамо добила сина, кога је назвала
Наполеони.
Дечак је растао и постао велики. Једнога дана људи из
Фаранизе послали су изасланство у Мерикеј да тамо моле за
помоћ против Уелингтонија, који је њихов народ потукао у
многим биткама, убио им краља и све његове синове. Њихов
првосвештеник им је прорекао да ће у Мерикеју да нађу сина
неког оца тамнокошца, коме нико неће моћи да се супротстави
и који ће да их води у борбу и победу. Тако.су пловили преко
велике воде до Мерикеја да би довели свог будућег вођу. Било
је напорно тражење. Свугде, где год су дошли и питали за сина
неког тамноликог оца, били су исмејавани. Улична мангупарија
јурила је за њима и викала:

63
 — Ако су вам потребни синови тамноликих очева, поведите
нас, ми ћемо већ умети да вам извојујемо победе!
У једном селу, чије име више није познато, били су грдно
насамарени. Дечаци су им обећали да ће их одвести до
ослободиоца њиховог народа. Томе су се много радовали.
— Најзад, имамо успеха — рекоше један другоме. — Нашим
мукама је сада крај, и тешко теби сада Уелингтони!
— У праву сте, — одговорише дечаци — вашим мукама је
сада крај, тешко теби Уелингтони! Али дођите сами и немојте
да се задржавате.
Затим изведоше изасланике напоље из села, до куће једнога
сељака који је живео у шуми, и показаше људима из Фаранизе
— теле!
— Ево онога кога тражите, — рекоше — његов отац је тамне
коже.
Изасланици из Фаранизе се окренуше и жалосни одоше даље,
док се за њима орио подругљив смех дечака.
Тога дана доцкан увече стигоше до једне мале куће која је
стајала усамљена усред неке шуме; у њој је становала мајка
Наполеонијева.
— Хајде, да погледамо и овде — рече вођа Фаранижана. —
Можда ћемо га наћи. Првосвештеник нас није лагао, рекао нам
је да ћемо у овој земљи наћи свог ослободиоца. Стога ћемо и
овде да питамо.
Тако и ураде. Наполеонијева мајка гласно узвикну од чуђења
када је чула њихове речи.
— Ко сте ви? — узвикну. — И откуд знате да је отац мога сина
био мрке боје?
— Ми смо поглавице, — одвратише — долазимо из Фаранизе.
Тражимо сина неког мрког оца, који ће да нас ослободи нашег
непријатеља и освети све оно што је непријатељ навукао на
нашу земљу. Наш врховни свештеник нас је послао овамо. Рекао

64
је да ћемо овде да нађемо ослободиоца наше земље у личности
сина неког оца чија је кожа мрка.
Најпре жена није знала од чуђења шта да каже.
— Вас су збиља послали богови, узвикну она — ја имам сина,
његов отац је силни поглавица на Тонги. Али мој син је глув.
Седи ту покрај мене на простирци, како онда може да буде ваш
вођа?
Пре тога Наполеони никада није проговорио ни речи, јер је од
рођења био глув и нем. Сад устаде и проговори, јер му је дошло
време. Кад се подигао са простирке, био је виши и снажнији од
странаца.
— Ја сам онај кога тражите — рече. — Хајде! Пођимо до чамца
и одједримо да бих могао да вас водим до победе. Остај ми
здраво, драга мајко. Остај ми здрава и весела док се не вратим
као победник, када будем побио непријатеље наших пријатеља.
Ако се не вратим, послаћу по тебе да те одведу до земље у којој
ћу желети да останем.
— Остај ми здраво, сине мој — одговори му мајка и испрати
га до врата, где му узбра цвет који је цветао у близини. — Сад
иди, и нека те богови чувају! Понеси овај цвет, и кад год га
погледаш, сети се своје мајке и свога оца.
Био је то црвени цвет.
Наполеони је постао вођ људи у Фаранизи. А сада бих могао
да вам причам о великим делима које је извршио: како је
разбио непријатеље Фаранизе, иако су ови били многобројни и
јаки; и о томе, како је прогањао Уелингтонија од једне до друге
земље, док га није најзад ухватио код Уаталуа, и прогнао на
усамљено острво, где је и умро.
О томе бих могао да вам причам много шта, али чему? Па
сваки зна за његова дела. Саопштио сам вам само о његовом
рођењу и путу у Фаранизу, пошто људи са Фаранизе крију
истину и тврде да је он био један од њихових и да је рођен на
острву где је завичај фаранижанске краљевске породице. Они
65
лажу, јер завиде нама Тонганцима због наше величине. Па и
људи из Америке присвајају га себи, пошто међу њима живе
људи тамне коже. Али ја сам вам испричао истину: Наполеони је
Тонганац.

66
ПОЛИНЕЗИЈА

67
 МОРСКИ КРАСТАВАЦ

Рибе и птице су једне другима објавиле рат, и одређен је дан

када рат има да започне. Тог јутра рибе се упуте равној обали,
где наиђу на птице, које су се у међувремену скупиле. Ту је
требало сад да се води битка.
Борили су се, и рибе су бачене у море. Тада узвикну морски
краставац:
— Браво, птице, браво!
Али рибе су ускоро почеле опет да се пењу горе, па су птице
отеране на копно. Онда морски краставац опет узвикну:
— Браво, рибе, браво!
Ниједна зараћена страна није знала којој од њих припада
кукавички морски краставац. Зато што морски краставац има
две њушке.
Тако је и са људима. Ако неко говори двосмислене речи, онда
се за њега каже: „Има две њушке као морски краставац”.

68
 ТРЕБА ДА ПОШТУЈЕШ СВОЈУ ТАШТУ

Шљука је ишла у шетњу по гребенима на обали. Једнога дана

доби дете које је назвала Сина.
Сина је расла и седела код куће, док је шљука шетала по
гребенима на обали.
Једанпут дође краљ са Фиџија са великом свитом и хтеде да
се ожени Сином. Кад је чамац дошао близу обале, видела се
шљука како шета по гребенима. Краљ од Фиџија узвикну:
— Баците камен на шљуку, па је убијте. Онда ћемо одмах
имати свадбену печеницу за Сину!
Кад је шљука то чула, брзо одлете на врх Синине куће и
запева свој зов: — Тули, тили!
— Шта је сад? — упита Сина.
Тад шљука запева:

На обали доле су сватови, тули, тули!

Сватови краља са Фиџија, тули, тули,
Који каже да ће ме каменовати, тули тули,
Као свадбену печеницу за Сину, тули, тули,
Не чини то! Не удај се, тули, тули!

Утом наиђоше људи пред Синину кућу и запросише девојку.

Али Сина им одговори:
— Вратите се кући, нећу да се удам!
69
 Тако су морали да се врате кући не обавивши посао.
После неког времена шљука је опет шетала по гребенима на
обали. Тада наиђе поглавица Тингилау са великом пратњом, и
хтео је да се ожени Сином. Када је угледао штуку, рече:
— Хајде донесите једну свињу за ону шљуку, то је Синина
мајка!
Однели су шљуки свињу. Она седе и поче да једе. Када се
заситила, опет одлете на кров Синине куће и запева:

На обали доле су сватови, тули, тули,

Сватови из Тингилауа, тули, тули,
Донео ми масну свињу, тули, тули,
Сита сам да бих пукла, тули, тули,
Спреми се кћери и удај за њега, тули, тули!

Нато шљука стресе перје, а из перја излетеше дивне

простирке и тапаштофови. Тада се Сина уда за Тингилауа и
пође са њим у његов завичај.

70
 КРОКОДИЛСКА ПЕЋИНА

Ово је прича о Сафеји и Фалангуау. Брачни пар је живео у

Самоу и имао је десет дечака, који су били крштени по овом
реду: Десет, Девет, Осам, Седам, Шест, Пет, Четири, Три, Два,
Један. Затим се родила још и девојчица, која је добила име Сина.
Једном су сви отишли у суседно село да се тамо играју бацања
копља. Најпре су бацали копља у жбуње, и Синино копље је
одлетело најдаље. Затим су бацали копља према обали, и опет
је Синино копље одлетело много даље од осталих и пало у
пећину неког крокодила. Сина потрча за копљем и замоли
крокодила:
— Молим те, врати ми моје копље.
На шта јој крокодил одговори:
— Дођи сама, и узми га!
Сина оде, па када је ушла у пећину, стене се за њом затворе и
она остаде заробљена.
Тада дође најстарији брат, Десет, и рече:
— Сина, шта ти је? Дођи, ја сада идем кући!
Сина му одговори:
— Ах, Десет, драги мој брате Десет, када будеш дошао
родитељима, испричај им да седим овде у пећини крокодила,
заробљена, и не могу да изиђем.
Десет оде. Али када су га Сафеја и Фалангуа упитали:
— Десет, где је Сина?
Он одговори:
71
 — Она ће одмах доћи у Деветкином чамцу.
И Девет оде до крокодилске пећине, па рече:
— Сина, шта ти је? Хајде, дођи, ја сада идем кући!
Сина му одговори:
— Ах, Девет, драги мој брате Девет, кад дођеш родитељима,
онда испричај да седим овде у пећини крокодила, заробљена, и
не могу да изиђем.
Девет оде. Али када су га Сафеја и Фалангуа упитали:
— Девет, где је Сина?
Он одговори:
— Сад ће одмах стићи у Осмичином чамцу.
Са осталом браћом све је било исто. Напослетку дође Један па
рече:
— Сина, шта ти је? Хајде, дођи, ја идем кући!
Она му одговори:
— Ах, драги мој брате Један, када будеш дошао родитељима,
онда им испричај да седим овде код крокодила, заробљена, и не
могу да изиђем.
Један одмах донесе одлуку и попе се уз панданус-палму, која
је ту израсла из пећине. Поче да виче као летећи пас:
— Лули, лули, лули. — И набравши гомилу плодова панданус-
палме, баци их пред улаз у пећину. Кад Сина зачу трескање
плодова, рече: — Драги крокодилу, молим те, отвори. Овде
унутра је таква врућина!
Крокодил јој испуни жељу. Тада Сина спази пред пећином
гомилу панданус плодова растурених на све стране, па рече:
— Драги крокодилу, напољу има толико дивних плодова
пандануса, молим те, допусти да их покупим, да себи направим
огрлицу. Нато крокодил одговори:
— Ум, ум, па зашто? Хтела би можда да ми умакнеш?

72
 — О, не, — одговори Сина — уопште не мислим на то, али ако
мислиш да ћу да ти побегнем, донеси конопац и вежи ми га за
ногу. Крокодил тако и уради: привеза конопац за иогу Синину,
која изиђе да покупи плодове. Али, када је изишла из пећине,
крокодил узвикну:
— Сина, о, Сина, о, о, ти ћеш да ми побегнеш!
Девојка одговори:
— Не, не, причекај док покупим ове дивне плодове
пандануса!
Један хитро зграби сестру, одвеже конопац са ноге Синине и
привеза га за стабло панданус-палме. Онда побеже заједно са
Сином.
Када се Сина више није вратила, крокодил повуче за конопац
и дозва:
— Сина!
Тада лишће панданус палме проговори и рече:
— О, о, о, охо!
— Да, да, сад ћу да те повучем за ногу. Али какво је то
мноштво људи напољу? — упита, па свом снагом повуче за
конопац, тако да је палма напослетку пала. Тресну у пећину и
умлати крокодила.
Сина је у међувремену стигла до родитеља; исприча им шта
су она и Један доживели и како су прошли. Онда Сафеа и
Фалангауа рекоше осталој деци:
— Дакле, добро је! Ви сте доказали да своју сестру Сину не
волите. Зашто бисмо при бројању почињали са десет? Одсада
ћемо да бројимо од јединице!

73
 ЉУБАВ ЗМИЈЕ

1.

Ово је прича о Тафитефауу и његовој жени Онгафау.

Жена је остала у другом стању и родила змију. Змија је брзо
расла и постајала све већа и већа, док није најпре испунила
један угао куће, па напослетку и целу кућу. Док су родитељи
тешко морали да раде, змија се само шетала.
У некој другој земљи живела је убога стара жена са својим
кћерима. Биле су тако сиромашне да нису имале шта да једу.
Чуле су причања о змији. Једнога дана најстарија ћерка рече
млађој сестри.
— Молим те, донеси ми неколико лепих асура, хоћу да их
опашем, да се удесим и да постанем жена змији. Тада ћу моћи да
се старам о јелу и пићу и више нећете морати да гладујете.
— Па зар се нимало не бојиш змије? — упита сестра.
— О не, ја радо идем.
— Добро, онда иди.
Сина, тако се звала девојка, оде да потражи свог будућег
мужа. Такс је доспела до куће у којој су становали Тафитефау и
74
Онгафау. Обоје љубазно замоле девојку да уђу у кућу и запитају
је за њену жељу.
— Будите ми срдачно поздрављени! — рече девојка.
— Па одакле долазиш? — упиташе стари.
— Ах, опростите, — одговори Сина — дошла сам овамо да
постанем жена вашега сина.
Нато Тафитефау рече:
— Како? Зар те није страх? Па наш син није човек.
— Пустите ви њега само, нека дође, — рече Сина — радо ћу да
останем код њега.
— Па лепо, онда причекај мало, он мора сада да наиђе —
рекоше стари.
И стварно, ето сина. Када је змија допузила, оштро погледа
према Сини.
— Само се ти не бој! — рекоше јој родитељи.
Змија лагано допузи, а девојка остаде мирно да седи. Змија се
умотавала у котурове, један по један, док није испунила један
угао куће, па се увијала и даље, све док више није било места у
кући.
Сина изиђе и одсече једну кокосову грану. Од тога исплете
корпу, па се врати у кућу, узе змију и смести је у корпу. Затим
натовари корпу на раме и са теретом оде до реке.
Сина, дакле, оде са змијом на леђима и после извесног
времена дође до реке. Ту остави корпу у густо жбуње, да би
потражила неколико дивљих поморанџи помоћу којих је хтела
да се опере.
За то време змија је лежала у корпи, и горећи од чежње рече:
— Ах, што немам људско тело! Онда бих могла да одговорим
на Синину љубав, јер она ме воли од свег срца!
Тек што је то изрекла, претвори се у човека.

75
 Када се Сина вратила, седео је тамо на стени која је вирила из
воде неки диван младић. Сина није опазила младића, спусти се
у воду да се купа, а змија рече:
— Драго девојче, буди тако добра па ми поклони неколико
кокосових влакана, хтела бих да се њима оперем.
Сина је мислила да змија са њом разговара, па одговори:
— Немој да ми замераш, али немам воље да оперем змију
кокосовим влакнима.
Потом Сина изиђе из воде на копно, па погледа у корпу, коју
је пре тога била оставила у жбуњу. Корпа је била празна. Она
заплака, па поче да претражује сав шипраг, али је све било
узалуд, змију није нашла.
Одједном спази младића, па га упита:
— Опрости, човече, да нисте случајно отерали змију одавде?
— Девојчице, о томе ништа не знам. Нисам видео никакву
змију.
— Лажеш, човече!
На то младић одговори:
— Да, видео сам је. Отпузила је у шуму!
Сина је поново тражила змију, али опет без успеха као и
малопре.
Али младић повика за њом:
— Дођи овамо, ја сам змија.
Сва у сузама, Сина одговори:
— То није истина! Ти уопште не изгледаш као змија!
Тада младић пође за њом, ухвати је за руку, па рече:
— Дођи, ипак сам ја змија. Али сам себи пожелео људско тело
да бих могао да одговорим на твоју љубав. Ево ме сад у људском
облику.
— То је лепо! — рече Сина.

76
 Вратише се обоје кући, па када су ушли, родитељи упитају
Сину:
— Реци, где је змија?
— Ево је — одговори девојка и показа на младића.
— Лажеш, то није истина, ти си уклонила змију! — узвикнуше
Тафитефау и Онгафау, и били су веома љутити. Тада рече змија:
— Сина је у праву; ево ме, ја сам себи пожелео тај људски
облик да бих могао да одговорим на њену љубав.
Тада се змијини родитељи и сви рођаци много обрадоваше.
После извесног времена Сина роди сина, и сви су заједно
становали у кући Тафитефауа и Онгафауа.

77
 2

Једнога дана Сина рече своме мужу:

— Хајде, сад ћемо са дететом да посетимо моју родбину. Они
ће се много обрадовати и добро ће се старати о нашем детету.
— Радо — одговори змија, и одмах поче да припрема
намирнице за пут и да их пакује. Затим пођу на пут; змија је
носила корпу са тароом и свињским месом, а Сина је имала дете
на леђима и носила је чешаљ и повез за главу свога мужа.
Ишли су тако све право док су стигли на раскрсницу. Ту је
један пут водио за неко село у коме су живеле само жене, али
које су биле зли духови, а други пут према насељу живих,
правих људи. Нису могли да се сложе којим путем да пођу и
дуго и жестоко су се свађали.
— Поћи ћемо овим путем лево, — рече змија својој жени — а
не овим десно, јер ту седи хиљадама жена духова, које ће
сигурно да дођу по мене.
Али Сина није хтела ни да чује, и тако пођу путем духова.
— Како год хоћеш — рече змија. Али жао ми је због тебе и
детета што нећеш да пођеш овим путем лево.
Сина није слушала, па су тако пошли даље док иису стигли у
место у коме су живели зли духови. Једна кућа, поред које су
морали да прођу, била је дупке пуна; жене духови показивале су
на пролазнике и узвикивале:
— Ах, погледајте, ово је змија!
— Дођи унутра к нама! — довикивале су му, попиј мало кафе!

78
 Али путници су пролазили погнутих глава као да нису ништа
чули. Тада цело друштво духова скочи, пође на њега, ухвати га и
одвуче у кућу.
Сина продужи даље својим путем, погнуте главе.

79
 3

Када су жене духови опет пустиле змију на слободу, она

потрча за Сином и својим синчићем.
Сада долазе песме ове приче — била она истинита или не.
Песма змије:

— Ах, Сина, супруго драга, ах,

Сина, жено драга, Зар нећеш да оставиш свој бес?
Ја сам те пре тога опомињао
да пођемо улево,
да избегнемо пут духова.
Јер тамо седи на хиљаде злих жена п сигурно ће доћи по
мене!

А Сина одговори:

— О, ти змијо, о, ти змијо,
Са твојим пасјим очима, са твојим свињским очима;
Зар ти нисам исплела нову корпу,
У коју сам те сместила п на леђима носила
И покренула те,
И положила те у густо жбуње?
Зар се нисам онда купала у стеновитем купатилу?

80
 Нису ли твоје очи тада светлеле?
Зар нису зрачиле као дневна светлост?
Зар ниси седео тамо пун чежње
Да добијеш људски облик?
Стој, тамо! Ти тражиш дете од мене.
Пошаљи по њега, нека га одведу!
Стој, тамо! Ти тражиш свој чешаљ од мене?
Остани тамо! Добацићу ти га!
Стој, тамо! Ти тражиш свој повез за главу?
Остани тамо! Добацићу ти га!
Остани тамо, јер се Сина теби више не враћа,
Она се враћа кући, својима.

Онда се Сина стварно врати кући мајци и сестрама, а змија се

врати са синчићем родитељима.

81
 ИВА МАЈСТОР, ЛОПОВ СА ОАХУА

Некада је на Хавајима крађа била поштена ствар. Гајило се то,

али је човек и сам по себи такав да има извесних склоности за
то. Из времена капетана Кука и његовог открића постоји прича
о једном поглавици који је изврсно знао да краде. Када је Кук
пронашао острво Кауај, као први изиђе пред брод неки
поглавица по имену Капупуу (Свето брдо).
— Ту има много гвожђа — рече. Ја ћу хао (да крадем), јер хао,
хао ми је животни елемент. Или како се то друкчије каже:
Пљачка ми је цео живот, то ми је присно као кућа и земља.
Али је поглавица при томе био ухваћен; пуцали су на њега и
убили га. Урођеници то капетану Куку никад нису пребацили,
лопов се неспретно понашао, јер крађа је важила као злочин тек
када се човек у њој ухвати.
Прича о Иви, мајстору лопову, потиче из времена када је на
Хавајима био краљ Уми, који је живео четрнаест генерација пре
краља Камехебе I. Краљ Уми је код Хавајаца добро познат, па се
много догађаја приписује његовом добу.
Када је владао Уми, био је у Пуни на Хавајима неки рибар по
имену Кеаау. Био је познат надалеко због тога што је знао да
улови огромне количине риба помоћу своје чаробне шкољке.
Била је то тигарска шкољка, помоћу које се лови сипа. Имала је
своје име и звала се Калокуна. Када би се Кеаау враћао из
риболова, увек је, кажу, био пун риба. После неког времена сви
су говорили о њему, и Уми је чуо о дивној тигарској шкољки и
рибару.

82
 Уми је тада становао у Кони и ловио своје рибе, како је то
онда било уобичајено. Послао је весника рибару и наредио му
да са својом шкољком дође у Кону да би положио испит своје
вештине. Краљ, који је слободно располагао имовином својих
поданика, одузе рибару шкољку.
Кеаау је због тога био врло забринут, стога оде до једног
човека који је на целим Хавајима био чувен због своје вештине
у крађи, и замоли га да му опет добави шкољку. Донео му је
читав товар намирница: свињу, воћа, кафу, црно-беле и шарене
тапе. Све то поклони лопову да би му овај опет донео шкољку.
Али ниједан лопов, па ни на другим острвима Хаваја, Мауи, или
Молекај, није био довољно вешт да тај посао изведе, те тако оде
на Оаху, где нађе једног рибара, који га по старинском обичају
позва да изађе на копно и да му буде гост. Када је завршен обед,
упита га домаћин за разлог путовању. Кеаау му онда исприча
како је изгубио своју дивну шкољку, па рече да путује унаоколо
да нађе „лопова који ће опет да му прибави шкољку, коју му је
отела снажна рука поглавице”.
Нато му људи са Оахуа испричају о Иви и његовој ванредној
вештини у крађи. Рекоше му нека пође чамцем около Мапапоа,
па нека се искрца, и убрзо ће да сретне неко момче без кецеље
око паса. Њему нека подари неки поклон од оних лепих ствари
у чамцу.
Нашао је момка и поклонио му ствари. Заклали су свињу и
испекли је између два врућа камена. Затим су јели, па онда
момак упита странца зашто је дошао к њему. Рибар му исприча
о претрпљеној невољи и замоли Иву да пође са њим и помогне
му да се опет домогне шкољке. Иво рече да пристаје.
Преспавали су још једну ноћ, па су се спремили за пут на Хаваје.

83
 При поласку, Ива посади Кеаауа напред, он сам заузе место
позади да би крманио и веслао. Весло се звало „капахи”, што
значи „разбиј воду”. Ива посаветова рибара да добро осмотри
земљу; затим се обрати веслу и рече:
— Океан и море, сједините се!

84
 Затим гурну весло у воду, и чамац је одмах пројурио поред
малих острва и убрзо стигао на Нихау. Од Нихауа стиже са
четири замаха веслом до Хаваја, где је Уми са осталим
поглавицама ловио рибу. На једном од чамаца подигли су
кућицу од палминог лишћа да би рибар имао сенке. Иво упита
да ли је то краљевски чамац; када је сазнао, он брзо замакне
чамцем око неког рта и спреми се да се загњури. Рече своме
пријатељу:
— Тако, сад ћу да идем и да украдем тигарску шкољку.
Скочио је у воду и заронио до морског дна. Затим је ишао по
дну — помагале су му његове чаробне силе — и дошао до места
где је краљ ловио. Са стране краљевог чамца висило је уже за
које је била привезана шкољка. Ива се мирно спусти под чамац,
пресече уже, привеза га за неке корале оштрих ивица. Затим се
врати до Кеаауа, који га је чекао. Успут су га нападале огромне
сипе и друге вражје животиње, покушавале су да му отму
шкољку. Али помоћу чаробних изрека успело му је да се докопа
чамца. Опет се попе у чамац, даде рибару шкољку, и врати се
кући. Тамо је неко време становао код Кеаауа.
Када је лопов повукао уже Умијево, краљ је помислио да је
нека огромна сипа загризла: попустио је конопац да се не би
прекинуо и шкољка изгубила, али када је хтео да је извуче горе,
била је задржана у дубини. Тада су морали да дођу гњурци из
целе земље и да окушају срећу, али нико није могао да доспе до
дна мора. Десет дана и десет ноћи је краљ Уми боравио у чамцу.
Затим поче да се распитује по целим Хавајима ко се разуме у
гњурању у велике дубине, али сви чувени гњурци подбацише.
Весници су стигли и до места где је боравио Ива. Кеаау се
налазио у риболову. Ива одведе весника до места где је рибар
сушио мреже и показа му обилни улов. Затим додаде:
— Иди, јави краљу да шкољка није привезана за конопац,
него да је задржава нека стена.

85
 Весник се врати краљу, па му исприча шта му је Ива рекао. На
то краљ пошаље хитно веснике да трче и доведу му Иву. Момак
пристаде да дође до Умија, и био је код њега пре но што су се
изаслани весници вратили. Када је стао пред краља; исприча му
целу причу и скочи у воду, одломи комад стене са привезаним
конопцем и изнесе га горе. Тада Уми затражи од Иве да се врати
и да за њега поново. украде шкољку. Потом се Ива врати у
рибареву кућицу, украде ноћу шкољку — овога пута за краља.
Када је Уми опет имао шкољку, радовао се много вештини
лопова. Сети се своје свете. камене секире у долини Вајпио:
смислио је да стави лопова на пробу.
Та света камена секира била је стварно својина Умија, сина
Лилоова, али је стално. чувана у Табу Хајау (Светом храму) у
Пакалани, у долини Вајпио. Две старе жене чувале су секиру.
Била је привезана на средини неког конопца; један. крај
конопца био је везан око врата једне а други крај. око врата
друге жене. Тако су оне носиле украсне врпце свете секире.
Када је Уми питао лопова да ли може да украде ту секиру, Ива
одговори да ће покушати. Причекао је док је сунце било скоро
сасвим зашло, па затим брзо отрча у долину Вајпио; па као да је
краљев весник који доноси табу целој земљи довикивао је
људима:

— Спавајте, спавајте над светом каменом секиром

Умијевом,
Табу — нико не сме да напусти кућу!
Табу — ниједан пас не сме да залаје!
Табу — ниједан петао не сме да кукуриче!
Табу — ниједна свиња не сме да грокће!
Спавајте — спавајте, док табу не прође!

86
 Пет пута је објављивао табу, почео је у Пуукапу код Вајмеје,
па пође путем за Вајпио. Када је изрекао табу, оде до места где
су оне две старе жене чувале секиру и узвикну:
— Спавате ли већ?
А оне му одговоре:
— Ми смо овде, али још не спавамо.
А он опет викну:
— Где сте? Сада ћу да се дотакнем свете секире Умијеве, и да
се вратим да испричам да је моја рука додирнула краљеву свету
секиру.
Приђе сасвим близу, узе секиру, па затеже замке око вратова
обеју чуварки тако јако да су се оне уплашиле и попадале једна
преко друге. Затим пресече конопац и брзо потрча преко
провалије. Две старице се једва распетљаше, па су викале:
— Умијева света секира је украдена! Лопов је умакао у
Вајмеју!
Људи су прогањали Иву из једног места у друго, али нису
могли да га стигну , и напослетку су га потпуно изгубили из
вида.
Ива се упути краљу и леже да спава. Када су га људи ујутру
видели да спава, испричали су краљу да Ива уопште није никуд
ишао. Кад се пробудио, одведу га пред краља, који рече:
— Па, зар ниси донео свету камену секиру?
— Биће то већ у реду — одговори упитани. — Али ево теби
једне секире коју сам нашао прошле ноћи. Не би ли хтео да је
погледаш?
Краљ позна своју свету секиру, и дивио се тајанственој
чаробној моћи лопова, јер је сматрао немогућим да неко преко
ноћи стигне у Вајпио и натраг, а знао је и то са колико је
тешкоћа скопчан пут до секире, и поред тога, како су слаби
изгледи да се умакне чуварима.

87
 Хтео је Иву још једном да стави на пробу: требало је да се
такмичи у крађи са шесторицом најбољих лопова у његовом
краљевству. Упита Иву да ли он то хоће. Ко буде изгубио,
изгубиће главу; ко добије, може да задржи цео плен. То је
одговарало лопову са Оахуа; биће то права борба — један
против шесторице.
Краљ позва к себи шесторицу својих личних лопова и Иву, и
саопшти им да ће бити припремљене две куће у које треба да
сместе свој плен. Ноћу нека излазе у крађу, па чија кућа буде
најпунија, нека буде победник. Вест о том такмичењу убрзо је
кружила селом, и сваки се трудио да своју имовину сакрије.
Ива легне да спава, док су се остала шесторица брзо и тихо
завукли међу народ и крали све што стигну. Када су видели Иву
да спава, би им га жао, јер је сад морао да умре. Пред зору, кућа
им је била скоро пуна, а Ива је још увек спавао. Али шесторица
лопова били су се такође уморили и огладнели: спремили су
јело и кафу. Затим су јели и пили док се нису заситили, и мало
пре зоре заспали су.
Тада Ива устаде, пожури до куће коју су лопови били
напунили, и брзо све пренесе у своју кућу. Затим се тихо упути
спаваоници у којој је Уми спавао, па да би му доказао своју
велику спретност, свуче му пажљиво тапајорган са тела и стави
га одозго на остале ствари. Затим опет леже и заспа.
Краљ је убрзо осетио јутарњу свежину; било му је зима,
пробуди се, опипа око себе тражећи јорган, али није могао да га
нађе. Тада му опет паде на памет опклада, па када је потпуно
свануло, сазва лопове.
Пођу до куће шесторице лопова, па када су је они отворили да
би показали свој плен, није било ни комада. Била је потпуно
празна. Затим оду до Ивине куће. Када су отворили врата,
краљев тапа-јорган је лежао одозго на осталој лоповској роби.
Шесторица лопова су погубљени, а Ива је био високо

88
почаствован од краља и проглашен за мајстора лопова
краљевине.
После неког времена спопаде га чежња за родним крајем.
Замоли краља да га пусти да се врати својим родитељима. Уми
му напуни двојни чамац најлепшим стварима и отпреми га за
диван зелени Коахалу на Оаху.

89
 ПОГЛАВИЦА СА ЧУДЕСНИМ СЛУГАМА

Пре много, много година живео је једном на острву Оаху неки

поглавица. Хтео је да путује по својим .земљама и да види какво
је стање у њима. Био је толико задовољан њима да није могао
довољно да их похвали. Успут га сретне неки други путник, па
му рече:
— Ја могу да видим и земље Вакеа и Папа; оне су још веће и
лепше од твојих најлепших земаља.
Решише да пођу заједно и да обиђу чудесну земљу богова.
Убрзо затим сретну неког човека који је стајао крај пута.
Поглавица га упита шта ту ради. Човек одговори:
— Ја сам Мама-Лоа, брзи. Чекам да сунце изиђе, па ћу да
потрчим да га ухватим.
Чекали су док је сунце изишло и хтело да се издигне изнад
острва. Тада човек брзо потрча, ухвати га, веже и задржа
извесно време као свога заробљеника.
Сва тројица пођу даље: поглавица Икај-Лоа, снажни, човек
Ике-Лоа, далековиди, и Мама-Лоа, брзи. После неког времена
примете на путу двојицу заспалих. Један је дрхтао од зиме, звао
се Канака-Макеану. Други је зрачио као да седи над ватром,
звао се Канако-Макевала, човек који умире у ватри. Грејали су
се и хладили узајамно. Онда сви пођу заједно.
Дођу на једно место где је неки човек врло вешто убијао
пацове помоћу лука и стрела. Звао се Панапололеи, стрелац.
Позвали су га да дође са њима у земљу Вакеа и Папа, и он се

90
прикључи. После неког времена сретну човека који је лежао на
путу и држао уво на земљи. Поглавица га упита:
— Шта радиш ту?
Овај подиже поглед и одговори:
— Слушао сам свађу између Вакеа и Папа. Јер ова два претка
хавајских људи имали су неку чувену свађу, па су се после тога
разишли заувек.
Човек који је ослушкивао оштре речи те двојице звао се
Хоолохлеа, прислушкивач.
Затим су сви заједно путовали даље и најзад дошли у неку
земљу која је била лепша но иједна коју су икад видели. А
предање каже да се једна од кућа Вакеја и Папе налази у дивној
области око долине Нуану и Хонолулуа.
Чувар спази како наилазе ова шесторица финих момака, али
седми их је у свему далеко надмашио! Брзо је послана вест о
доласку странаца краљици која је владала земљама Вакеа и
Папа. Наредила је вођи својих ратника да стигну странце и да
их доведу њеној кући. Тамо је све било припремљено за забаву.
Док су спавали, краљица скупи своје поданике, и цео дворски
простор био је дупке пун људи.
Ујутру поглавица Икај-Лоа рече краљици:
— Чуо сам да задајеш тешке загонетке. Ако решим твоје
загонетке, бићеш ми жена.
Краљица је с тим била сагласна; изведе га из куће, па рече:
— Мој садашњи муж стоји пред вратима куће Вакеа и Папа;
где се налазе та врата?
Поглавица се обрати Ике-Лои и потајно га упита може ли да
види врата Папине куће.
Овај погледа унаоколо, па најзад рече:
— Врата се налазе тамо, у корену великог дрвета. Ако си
довољно јак, сломи дрво, па ћеш моћи да их нађеш, јер се она
налазе у једном од корена.
91
 Поглавица оде до дрвета, скиде кору, расцепи дрво и отвори
врата.
Затим рече краљица:
— Имамо три пса. Један припада највишем владару Вакеа,
други његовој жени, а трећи мени. Можеш ли да ми означиш
који пас коме припада?
Поглавица шапну своме слузи Хоолохлеи на уво:
— Ослушни и упамти имена паса.
Тада човек који је тако добро чуо стави уво на земљу и чу
како Папа каже својој послузи:
— Папин црни пас нека изиђе, први, затим црвени, а бели пас
краљичин нека иде последњи.
Тако је поглавица сазнао како треба да назове псе.
Када је црни пас истрчао на врата, поглавица рече:
— Ево црног папиног пса.
Када је наишао црвени пас, рече:
— Ово је црвени пас Вакеа.
Затим наиђе бели пас, а поглавица рече:
— Бели пас припада вама, краљице.
На то су почеле велике припреме за велику свечаност.
Краљица рече:
— Још нам недостаје свежа вода за пиће, а извор је далеко
одавде. Пошаљи једнога од својих људи, ја ћу послати једну
жену; сваки нека понесе крчаг, па ако се твој весник врати први,
венчаћемо се.
Поглавица даде Мама-Лои крчаг. Он се припреми, а жена са
својим крчагом стаде поред њега.
На дати знак, обоје започеше трку. Човек је трчао брзо и
мислио је да од свих тих људи нико није тако брз као он, али
жена га престиже те он заостаде далеко за њом.

92
 Поглавица дозва Панапололеија, стрелца, па му рече нека
сада покаже своју вештину. Овај узе лук, стави стрелу и одапе.

93
Стрела је одлетела далеко, далеко, и прелете управо изнад
главе оне жене. Ова се толико уплаши да се спотакла и пала, а
човек протрча крај ње.
После неког времена поглавица упита Ике-Лоа:
— Како стоји сада?
Слуга одговори:
— Жена добија.
Поглавица рече стрелцу?
— Имаш ли још коју стрелу?
И опет је полетела стрела за тркачима. Окрзне леђа жене, и
она паде. Мама-Лоа је пређе, стиже до извора, напуни свој крчаг
и потрча назад. Али жена не буде лења, замочи крчаг у воду,
окрену се и убрзо опет престиже човека. II опет је послана
стрела, која дотаче жену по глави тако да је посрнула напред,
крчаг јој се разби, а вода просу. Она опет устаде,. види да јој је
остало још мало воде, па потрча за човеком, који ју је у
међувремену био престигао.
— О, како само трчи! Она просто лети крај човека, и одмах ће
трка бити завршена.
Тада поглавица довикну своме стрелцу:
— О, Панапололои свакако имаш једну стрелу?
Стрелац посла тупу стрелу. Она се одби од жениних груди;
пала је, ван себе, без даха, и изгубила и последњи остатак воде
из сломљеног крчага.
Поглавица узе крчаг из руку свога човека, насу воде у
кокосову љуску и пружи је краљици да пије. Када је жена
стигла, краљица је упита за њене незгоде.. Жена одговори:
— Престигла сам човека, али ме је нешто погодило и пала
сам. То се поновило више пута, а никад нисам видела ништа. На
крају сам опет пала, крчаг се разбио, вода се просула, а онај
човек тамо добио је трку.

94
 У међувремену остале слуге поглавичине задиркивале су
Мама-Лоу. Он их упита.
— Зашто ме исмејавате? Па ја сам победио.
На то се они насмеју још више и рекну:
— Ха-ха! Да ти ми нисмо помогли, ти би изгубио.
Затим су му испричали како је далековиди мотрио на њега, и
како му је стрелац помагао својим стрелама.
Али краљица рече поглавици да мора да реши још један
задатак; а онда ће збиља да се венчају.
Она рече:
— У овој земљи има једно веома топло и једно веома хладно
место. Ако можеш да пошаљеш два човека који могу тамо да
живе, онда ћемо да се венчамо.
На то поглавица рече Канака-Макеануу:
— Ти умиреш од зиме, свакако ће за тебе краљичино топло
место да буде најбоље за живот. — А Канаку—Маке—вала, који
је трпео од врућине, замоли да оде у хладно место.
Две слуге одговоре:
— Добро, ми одосмо, али више се никад нећемо вратити, јер
су та два места најпогоднија за наш живот.
Сад више није било никаквих задатака за решавање.
Поглавица се ожени краљицом, и обоје су живели у весељу и
лепој земљи.

95
МИКРОНЕЗИЈА

96
 СИРОМАШНИ И БОГАТИ ПЕТАО

У близини Гојкула налази се брдо Роисра-Бесек, на коме је

некад живео један врло сиромашан петао. Када је једног дана
зачуо другог петла како кукуриче, он одговори снажно. Онај
други петао био је богат. Имао је људску главу и умео је да
излеже новац. Живео је на брду духова Нгераоду, које такође
није било много удаљено од Гојкула, а пошто је тако лепо знао
да прави паре, осигурао је брду неизмерно богатство.
Петлу из Нгераода никако се није допало што му неко
одговара на његово кукурекање; секирао се и стога је одлучио
да посети узрочника и да га казни. Извршио је припреме и
наредио својим слугама да скувају добра јела и да припреме све
за пут. Када је све било готово, пођу. Петао је ишао на челу и
носио је неки дугачки штап, на коме је са предње стране висио
суд од корњачевине, а позади велика корпа са новцем. Дуго су
путовали тамо-амо и најзад стигли до Роисра-Бесека. Ту су чули
сиромашног петла како кукуриче.
— Ето га, опет кукуриче! — рече петао из Нгераода, а када је
угледао оног другог, узвикну бесно:
— Зашто стално тако кукуричеш, сигурно хоћеш да ме
секираш?
— О, не, — одговори овај, напротив, хтео сам да изазовем
твоје сажаљење. Ја сам тако сиромашан петао. Погледај само,
код мене не расте ништа, морам да се мучим и стално да
гладујем.

97
 На то богати петао заборави на своје зле мисли, опрости
сиромашку и поклони му сав новац који је имао при себи, па му
је дао и дивно јело које су његове слуге носиле. Затим се врати у
Нгераод. Обојица су живели весело даље и били задовољни до
смрти.

98
 ПТИЦА ПЕГАЕД АРСАЈ

У Нгаријепу на Пелилију живела су једном два брата. Обојица

су били врло вредни; старији је справљао вино од палми, а
млађи је скупљао дрва за гориво. Једнога дана млађи брат
порани у шуму где се налази мангро дрвеће, да би секао дрва.
Али, када је у подне дошао кући, није донео дрва за ватру. Брат
му се много наљути, изгрди га, па кад се љутито обрецнуо на
њега, млађи му одговори:
— Нисам могао да донесем дрва; морао сам се борити са
неком огромном. птицом која је седела на дрвету и бацала
плодове на мене, док сам се ја батинама бранио од ње.
— Та иди, — одврати му старији мргодно — вуци се одатле и
гледај да најзад донесеш дрва, да можемо наложити ватру.
Укорени брат оде и после краћег времена се врати са нешто
дрва, на којима су скували ручак; потом су ручали. Када је
млађи по подне опет отишао у шуму и дошао до мангро дрвећа,
птица је опет била ту. Дечак одреже три штапа дужине лакта, па
их баци на птицу, али ова ни да макне с места. Тада дохвати
секиру и њу баци на птицу, али је она ухвати и понесе са собом.
Са секиром, птица оде према кући, која се налазила на југу
крај чаробног дрвета Барсракесау; тамо остави секиру горе на
ивицу зида. Када је дечак дошао кући без секире, брат се опет
веома наљути и истера га напоље да потражи секиру. О, био је
толико љут да млађем брату није дао чак ниједан залогај нити
му је дозволио да попије гутљај воде. Плачући, гладан, оде до
мангро-дрвећа да потражи пљачкаша своје секире, али га не

99
нађе. Само је видео његове трагове, па када је ишао њима,
дошао је тачно до чаробног дрвета и куће у којој је седела
птица, Пеагод-Арсај. Плачући, седе пред врата.
Птица га упита:
— Па зашто плачеш?
Тада мали исприча како га је брат грдио и отерао да потражи
секиру, без које не би више могли да дођу до дрва за потпалу
ватре; како му није дозволио да узме чак ни залогај хлеба ни
гутљај воде; како је сада гладан и жедан. Птица га саслуша и
позва га да уђе у кућу да поједе нешто. Донесе комадић рибе и
мало тароа, стави све на дрвени тањир и постави пред малога.
Али се овај наљути:
— Па шта ћу са тим бедним залогајима? Ја сам много гладан!
— Једи, једи само! — узвикну Пеагол.
И гле, чим би мали узео који залогај, створио би се нови. Јео је
до миле воље, тако да више није могао ни залогаја. Пун страха,
погледа у птицу, јер није више могао да једе. А на Палау је
обичај да се поједе све, или се остатак понесе. Тада птица
узвикну кратко:
— Готово! — И нови залогаји се више нису појављивали на
тањиру. Онда упита малога: — А шта имаш да ми кажеш?
Мали одговори: — Мој брат и ја смо нежењени; он сече
палмине дршке за вино, а ја сечем дрва за гориво; себи кувамо
сируп, то нам је једина храна. Сад сам изгубио своју секиру и у
великој смо незгоди.
— Буди безбрижан и добре воље, — узвикну Пеагод — иди
тамо у кућицу. Она је пуна секира и брадви, све једна лепша од
друге. Иди и изабери себи једну. Под кућом и испод дасака има
их још.
Мали убрзо нађе опет своју секиру и узе баш њу, јер му се
чинила довољно добра. Врати се птици, сав радостан. Она му
рече:

100
 — Знала сам да си сиромах. А пошто си тако вредан, допао си
ми се, и изазвала сам те на борбу да бих се дочепала твоје
секире, па да би ми дошао у кућу да је узмеш. Хоћу сад нешто да
ти учиним. Врати се натраг своме брату и упамти добро што ти
кажем: Када дођеш до имања Гатаулукес и тамо чујеш цоктање
и пљескање, немој да се осврћеш, али у Галеулукесу слободно се
окрени ако тамо будеш нешто чуо.
Дечак се опрости од птице и уради тачно онако као што му је
било речено. Када је стигао у Гатаулукес, чу цоктање и
пљескање; продужио је, а није се ни осврнуо. А када се то исто
десило у Галеуликесу, он се осврте. И гле, на путу је стајала
једна лепа девојка. Она му приступи и рече да би хтела да му
буде жена. Било је ту још много лепих девојака које су хтеле да
га имају за мужа, али он рече:
— Ово је моја жена!
Тако се вратио кући са својом секиром и лепом женом.
Када је старији брат угледао придошлице, сав зачуђен упита
како се то све догодило. Мали му исприча о својим
доживљајима и како је добио жену. Неколико дана доцније,
старији брат рече млађем:
— Данас ти спреми палмино вино, ја ћу да донесем дрва за
потпалу.
Потом узе секиру и изгуби се. Али није довољно упамтио
речи свога брата, и тако се већ у Гатаулукесу осврнуо. Авај! Ту
није било лепих девојака, већ само гомила ружних, старих,
болесних жена, које су га пратиле до куће док је он бежао.
Млађи брат се није баш радовао том прираштају укућана, а
жене нису хтеле добровољно да оду — али је ћутао, док га
старији не упита:
— Шта ћемо да урадимо да се отарасимо ових ђавола?
Млађи се посаветовао са својом женом, па рече:
— Донећемо лонац па ћемо га напунити балегом.

101
 Тако и би. Када је лонац био до половине напуњен, ово троје
га покрију и завежу, и оставе га. Кратко време после тога,
старији брат узвикну:
— Ја више не могу да издржим са тим женама. Задржи ти
кућу и сам справљај себи палмино вино.
Како то рече, побеже.
— Лецо — рече млађи, и поче да сече палмин плод и да га
кува. Када је био готов, руча са својом женом па показујући на
савезани лонац, рече оним маторим женама:
— Ево вам вашег сирупа, можете га појести.
То рече и оде са својом женом. Убрзо се жене халапљиво баце
на лонац, али кад их је запахнуо ужасни смрад, нагоше из куће
што су брже могле и нестадоше заувек. Сада су млађи брат и
његова жена опет могли да се уселе у своју кућу. Жена је гајила
таро, а он је секао палмине трске за вино; тако су имали
довољно да једу. Старији брат се више није вратио. Побегао је у
Нгардаколок и тамо је постао мали демон Имок. Његове жене су
се претвориле у зле, ружне шумске ђаволе, који се називају
Тонгангојлегалид и којима се у жбуње доносе смрдљиве рибе
као жртва да би постале мирољубиве.

102
 СКУПЉАЧИЦА БАДЕМА

У Блисангу код Мелегејока живела је једном нека жена која се

звала Типетак. Сваког јутра је излазила да скупља бадеме за
себе и своју стару мајку. Иначе не би имале шта да једу. Толико
су биле сиромашне да нису имале чак ни таро. Једног јутра
Типетак је опет изишла и одшетала до суседног села Нгарабогу,
до бадемовог дрвећа које је припадало некој жени по имену
Комул Кајам. Попела се на дрво да би обрала плод. Кад је била
горе, наиђе газдарица Комул Кајам; она се зачуди и упита се ко
ли је то на њеном дрвету, па се попе горе да види. Али Типетак,
када је то приметила, покуша да побегне. Познавала је
„чаролију састајања”, па је изговори пре него што је Комул
Кајам стигла до врха. Одмах потом суседно дрво се сави према
њој и она пређе на њега. То се понављало више пута, док јој
Комул Кајам не предложи да сиђе да би међусобно измењале
своје чаролије, јер она је чувала тајну чаробног камена Улокоук.
Типетак се с тим сагласи, сиђе са дрвета, и оне измењаше своје
тајне. Али је Типетак при саопштавању чаробне формуле
намерно изоставила последњу реч, па када је Комул Кајам хтела
да је окуша, паде са дрвета и остаде на месту мртва.
.Тако је Типетак сама остала са знањем обеју чаробних
изрека. Улокоук је у ствари био кокосов орах, нагорен на ватри,
који је пливао по води. Кад би он пливао, безброј бадема се
јављало на површини воде и могли су се хватати руком, колико
је ко хтео. Орах се смео нагорети увек само са једне стране, и
притом је требало да се изговоре одређене речи.

103
 Једнога дана поглавица из Блисанга замоли жене да направе
излет до села Нгарамесганга, да би тамо посетиле неко женско
удружење. Пође и Типетак, иако је она спадала у мање значајне
чланице удружења жена у Бисангу. У Нгарамесгангу биле су
пријатељски дочекане и угошћене. Заказана је велика
свечаност. Врховни поглавица Гобакерај је позвао и остале
поглавице покрајине и објавио је да сутрадан треба да дођу у
велику зграду скупштине, где је женско удружење из Блисанга
било одсело. Најотменија жена треба да дочека врховне
поглавице на улазу.
Сутрадан, најотменија жена седе уз кућна врата и чекала је
врховног поглавицу. Док је тако чекала, наиђе неко огромно
чудовиште, налик на змију са људском главом. Она се њега
толико уплаши да је сместа изјурила на друга кућна врата, а са
њом и остале жене. Само је Типетак остала; она се није
плашила. Села је крај врата и ставила на праг своју малу ручну
торбу, на коју чудовиште положи главу. Постепено, цело се
чудовиште докотрља унутра у кућу и склупча се код врата. Био
је то врховни поглавица Гобакерај Бедагал. Он рече осталим
поглавицама:
— Желим да имам Типетак, оне остале можете поделити
међу собом и забављати се са њима.
Тако је остао до вечери код ње, а онда се врати својој кући.
Све док су биле овде жене из Блисанга није више долазио, јер
му је било незгодно да за њих буде страшило. Знао је он шта ће
да ради. Како се приближавао дан када све жене морају да се
опросте од поглавице, он још једном позва све поглавице у
кућу, а и сам се појави да би их питао јесу ли, по старом обичају,
даривали жене новцем. Када је то било готово, поведе Типетак
и рече јој да се спреми за пут. Наредио је да се унесе врућа вода
у којој ће она да се купа, и извини јој се што ће да је остави мало
саму. Наводно је хтео да донесе орахе. Он се стварно и попе на
дрво, али не донесе орахе, него свуче своју змијску кожу, обеси

104
је горе и сиђе као леп човек. А пошто је Типетак у међувремену
топлом чаробном водом спрала са себе своју ранију одвратну
ружноћу, били су сада озарени, лепи пар, који је свуда наилазио
на дивљење. Гобакерај рече осталим поглавицама, који су
одводили жене, нека пођу напред, а он ће са Типетак да дође за
њима.

105
106
 После извесног времена Типетак удеси „чаролију састајања”,
и убрзо су били код следећег одморишта, пре но што је стигло
остало друштво. Сви су били зачуђени тиме што су Типетак и
Гобакерај већ били ту, иако су пошли последњи. Али нису се
усудили да их питају како је дошло до тога. Тако је то бивало
док нису стигли у Блисанг. Ту су поглавице из Нгарамесганга
биле богато угошћене; даривале су потом своје сапутнице, па
крену кући. Али Готакерај поведе Типетак као своју жену.
Типетак роди ћерку, коју је сама дојила до њене дванаесте
године. Једнога дана је поведе са собом у таро-поље; док је
Типетак радила, из баре доскочи жаба и седе пред њену ћерку,
па поче да изводи неке лудорије и да је прска водом. У почетку
девојка није обраћала пажњу на то. Али када се то свакодневно
понављало, она то исприча мајци, која није уопште поклањала
пажњу кћериним речима. Стално се ова игра понављала, док
девојчица није израсла у девојку. Кад јој је било петнаест
година, жаба јој рече да је чека увече, јер има нешто да је пита.
За то дуго време девојка се била навикла на жабу и заволела је,
те радо пристаде и увече спреми постељу близу ватре. Жаба
дође, свуче своју кожу и одједном стаде пред девојку као леп
човек. Спавао је са њом до јутра, онда се опет увуче у своју
жабљу кожу и неприметно се изгуби. Девојци је наложио да
замоли мајку да јој допусти да се уда. Мајка пристаде. Када су по
подне опет били у таро-пољу, девојка му то каже и још исто
вече било је венчање пред Гобакерајем и Типетаком. Човек-
жаба се онда убрзо упути на свето место у Нгероаду, својој
мајци, и исприча јој све о свадби. Ова се томе много обрадова и
даде му неки скупоцени црвени новчић да га обеси жени о врат.
Тако је и било; а у знак захвалности, Гобакерај даде да се
спреми пуно лепих јела и посла их старој мајци-жаби у Нгераод.
Ова онда сасу пуно кеса, напуни их златом и поклони их младом
пару да их понесу са собом у Нгарамесганг. Млади поред тога
обеси о врат још и нарочито скупоцени новчић. Гобакерај се

107
обрадова том силном новцу, па га подели међу поглавице у
Нгарамесгангу. А накит за врат и данас се налази у Палау.

108
 ПОРЕКЛО НОВЦА

Једног дана људи из Голеја пођу после риболова на мало

острво Нгарегур, са својим корпама да би рибе тако појели.
Притом су заборавили једну рибу у чамцу и оставили је ту да
лежи. У том долети нека мала обалска птица. Ова откри рибу и
поче да кљуца по њој. Затим одлете на острво Нгарекеклау, које
лежи уз сам Нгарегур. Тамо се испред куће поглавица
Угелкеклауа налазило неко огромно рачвасто дрво, а на месту
где су се рачвале гране било је удубљење пуно воде. У тој
барици птица угаси жеђ, и док је то радила, паде у воду мало
икре од оне начете рибе. После краћег времена из икре изиђе
рибица.
Једнога дана поглавица посла свога сина на дрво да му набере
биберовог лишћа, јер се око дрвета увијала огромна пузавица
бател-бибера. Када се дечак успео горе откри рибицу у води у
удубљењу. Понесе је са собом доле, стави је у љуску од
кокосовог ораха и неговао ју је брижљиво. Али ускоро је љуска
била сувише малена, и дечак стави рибицу у неки дрвени суд,
па када ни овај више није био довољно простран, однесе је у
сеоско купатило. Али риба је брзо расла све више и више, тако
да су људи у селу почели да је се плаше и да се жале на њу. Тада
је дечак морао да је премести у воде лагуне, где је израсла до
таквих размера да су сви становници Мгарекеклауа били у
великом страху од немани. Тада дечак замоли свога штићеника
да напусти воде лагуне и да кроз теснац спруда исплива у
отворено море. Неман послуша и отплива уз источну страну

109
острва доле до Палауа, док није стигла до великог мореуза
Пелиљу и Нгеаур, јер су сви други пролази били уски за њу.
На Нгеауру се налази место Макиап. Ту риба роди ћерку, али
је ова имала људски лик. Расла је и једнога дана виде како се
дечаци и девојчице из Нгеаура играју у води. Онда она замоли
мајку да јој допусти да се игра са децом. Али деца нису хтела да
знају за њу, и само је ћерка поглавице Угелабуака била мила и
љубазна.
Када је поглавичина ћерка дошла кући и испричала о својој
новој пријатељици, рекоше јој родитељи да малу поведе са
собом идуће вечери. Када су се деца сутрадан опет купала у
мору, дође и риба-девојчица, а ћерка поглавичина је позва
својој кући. Девојчица се одмах загњури и упита своју мајку да
ли сме да иде.
— Да, — рече риба — слободно иди тамо, ако буду према теби
рђаво поступали, онда се врати меци.
Тако и би. Риба-девојка је отада живела и расла код своје
пријатељице, у поглавичиној кући.
Једног дана примети да се у њој збива нешто нарочито.
Постепено је набрекла. Када је поглавица то приметио, уплаши
се; помислио је да је можда губава. Стога су је издвојили од
осталих у кући. Нико није смео к њој, па ни поглавичина ћерка,
а јело су јој дотурали помоћу дугачке мотке. Па ипак,
поглавичина ћерка је користила сваку прилику да се неопажена
ушуња у собу своје другарице. Била је уз њу. А из љубави према
својој пријатељици није се ни девојка-риба вратила својој
мајци, него је одлучила да остане док не буде имала поклон
којим ће моћи да награди пријатељицу за верност.
После неког времена, када су једном поглавица и његова
жена били изишли, две пријатељице су се опет нашле и играле
се заједно. Тада девојка-риба рече:
— Моје је време сада дошло, отпрати ме доле до мора и
одведи ме до места где смо се први пут нашле.
110
 Отишле су до обале, и када су се праштале, девојка-риба рече:
— Дај твоју торбу и отвори је.
Затим стави своје набрекле прсте унутра и обриса их. Ускоро
затим врећица се напуни новцем, који усрећена пријатељица
плачући однесе кући. На то се њени грдно наљутише кад су
увидели какво су драгоцено благо пустили да им умакне.
А риба-девојка зарони у море; смести се на леђа своје мајке,
која са њом отплива. Али мајка је пливала тако да јој је ћерка
била над водом и рекла јој да прикупи сва дрва која су пливала.
Девојка тако и уради, и убрзо је скупила толико да је од тога
настало мало острво, на коме је хтела да се породи. Тамо на
Нгроту родила је најпре шеву Деларок, а затим толико новчића
да је цело острво било покривено њима.
— Сада, — рече мајка — време је да се сетимо сина поглавице
у Нгарекеклау, који ме је некада неговао тако пажљиво. Напуни
птицу Деларок новцем и пошаљи му као награду.
Деларок, напуњена новцем, одмах одлете Нгарекеклау.
Позвала је све поглавице да се скупе и онда избацила новац.
Најпре испљува новац у торбу Угелкеклауа и напуни је, а затим
су дошли сви на ред. Али један човек који је био у риболову кад
се делио новац, по повратку сместа одјури у скупштину да би
ухватио птицу. Ова га замоли за мало воде да би могла да
избаци из себе последњи комад, али човек је био толико
грамжљив да је ухватио птицу и стискао је и давио у жељи да
дође до тог једног новчића. Птица Деларок тада угину, а све
богатство са Нгераода би изгубљено за Палауанце. Добили су
само мало од тога.

111
 КАЈИФИ

Кајифи је стајао крај свог ковачког огњишта дубоко у

Сасалагуану, и ковао душе да би имао робова који ће га
служити. Потпиривао је ватру тако да је огњиште прсло.
Усијано камење и ватрене реке се разлише по земљи, из
Сасалагуана излете једна душа. Она паде код Фуније на Гуахану
и постаде камен. Али сунце је грејало камен, киша га је
размекшала, а море му је дало људски облик. Тај човек увиде да
је на земљи лепо. Направио је друге људе од земље и воде, а на
ватри сунца искова им душе онако како је то научио код
Кајифија, и назва их синовима земље.
Када је Кајифи приметио да му је једна душа побегла, тражио
ју је свугде да би је убио. Једном је нашао једног сина земље
како седи крај мора и помислио је да је то она одбегла душа.
Послао је огроман талас, јер су му вода, ватра и ветрови били
подређени. Талас је прогутао сина земље, али га није могао
убити, јер је душа онога долазила од сунца, које није било
подређено Кајифију; тако је душа постала риба. Кајифи је гонио
рибу и натерао је у неко језеро; под језером је запалио огромну
ватру, и језеро се исушило. Али риба није умрла, него се
претворила у легуана и живела је у шуми. Тада Кајифи запали
шуму. Легуан се претвори у птицу и одлете. Онда Кајифи посла
буру која је птицу треснула о стену; тако је сломила крила — и
постала опет човек.Тада човек са сунчевом душом рече
Кајифију:
— Видиш, не можеш ти мене убити иако имаш велику моћ,
јер је моја душа искована на сунчевој ватри.
112
 На то се Кајифи зачуди, па одговори:
— Не, твоју душу сам ја лично ковао.
Син земље одврати:
— Она душа која ти је побегла живи у Фунији на Гуахану и
кује друге душе на сунчевој ватри. И стварно, добро си је научио
својој вештини јер, погледај, ја сам њено дело, душа сунца, а ти,
мајстор, немаш моћи нада мном.
Када је Кајифи то чуо, обузеше га љутња и бес. Побегао је
брзином ветра; море се изли на земљу, планине су бљувале
ватру и многа острва била су уништена. А у Фунији отвори се
земља и прогута оца човечанства. Али његово племе није могла
да убије. Прогоњени син земље постаде моћан и снажан, и
изроди снажно потомство. Али није био срећан, јер је чезнуо за
завичајем своје душе.
Тада му приступи Кајифи и, пун подмуклости, рече:
— Видео сам твоју браћу на Гуахану, у земљи срећних.
Њихове душе нису жедне и не гладују, они су срећни. и добри,
јер су сити. Али ти си жедан и гладан за изгубљеним завичајем.
Добро! Опреми брод и врати се у земљу срећних.
Онда син земље опреми брод и ветар га отера до Гуахана.
Видео је своју браћу. Међутим, они га нису познавали и нису
разумели шта им каже. Али били су добри према њему, дали му
од свога вишка и хтели су с њиме да деле своју срећу. Али
њихова срећа и невиност били су за њега мука; показивао им је
своју голотињу, тако да су се они стидели, поклањао им је од
свога бедног богатства, тако да су отада избегавали плодове
својих башта; учио их је ономе што је он називао врлином —
греху. Онда су му бни позавидели на његовој мудрости и
врлини, мрзели га и мрзели се међусобно; један је био
непријатељ другоме.
Кајифи се томе радовао и смејао; појавили су се мржња и
завист, његови синови љубимци. Захватили су људска срца
зубима ајкуле и крацима полипа и одвукли их са сунчеве
113
светлости у дубине Сасалагуана. Управљали су хицем копља
ратника и праћком осветника, а са палима су се стровалили у
ждрело пакла.
Али у долини мира буди се онај ко је свој земаљски живот
завршио у миру. Тамо хлебно дрво и кокосова палма дају
бујнији плод, а море у себи скрива укусније рибе него овде на
земљи.

114
 ПРИЧА О ЈАТУ И ЈОЛИ

У стара времена живео једном неки брачни пар: човек се звао

Јат, а жена му Јол. Имали су две девојчице. Када су порасле,
удале су се обе истовремено, и у исто време остале бремените.
Када им је дошло време, обе се упуте у дом за жене где се рађају
деца, и свака за себе ископа јаму за воду. Ту посаде по један
штап. На тим штаповима су се родила деца; били су то дечаци.
Штапови су олистали и добили црвене цветове.
Једнога дана старија сестра оде у тако-поље да би донела
кртоле за ручак. Остала је нешто дуже но обично; у том њен
мали почне страшно да се дере. Мајка то чу и потрча натраг у
кућу да би га умирила, али он није хтео да ућути. Млађа сестра
се досетила, изишла напоље, откинула један цвет са сестриног
штапа и дала га детету. Оно се одмах умирило и радовало се
цвету. Мајка оде да донесе воду, даби опрала малог дерана.
Када је захватала воду из рупе, примети да на њеном штапу
недостаје један цвет. Оде сестри и добро је изгрди што јој је
узела цвет; ма колико се ова бранила и убеђивала да га је узела
да би умирила дерана, ништа није помогло. Сестра је и даље
грдила, и обе се добро позаваде. Напослетку дођу Јат и Јол и
изгладе спор; њих две се опет помире.
Затим млађа сестра седе за разбој и радила је до заласка
сунца. И док је ткала, наиђе Нитор, сестра краља
Ремезилангеготуа, који је на Истоку владао неким огромним
царством. Краљевој сестри се допаде вредна, марљива жена и
поведе је заједно са дететом горе на небо. Када је стигла тамо
горе и ушла у кућу свога брата, он је упита:
115
 — Реци, што доводиш људе овамо?
— Волим их — одговори Нитор. — Ишла сам у шетњу по
земљи, па сам спазила ову жену како вредно преде иако је већ
скоро био мрак и више није могла да види конац.
Исприча толико о лепоти жене и њеног детета да ју је
Ремезилангеготу пожелео за жену, и ожени се с њоме. Тако је
жена постала краљица, а њен муж је много волео и дете. Оно је
на путу за небо скоро одрасло до момчића. Био је већ сасвим
разуман, знао да говори, а пошто је тако лепо знао да игра, рече
му мајка:
— Иди, одиграј једном, Гапагаг, унакрсну игру.
Дечак заигра, и чинио је то тако изврсно да је
Ремезилангеготу узео рог од шкољки, дунуо у њ да би остали
свет дошао да види дечака како игра. Сви су се дивили дечаку и
били су толико одушевљени да су и сами научили игру и
играли до изласка сунца. Пошто је дечак играо најбоље, очух је
хтео да га одликује и награди. Оде у кућу, отвори своје ковчеге,
извади стотину црвених марама најтанањег ткања и њима
покри земљу; отада је дечак играо само на марамама, Следеће
вече поновили су игру, и дечак је играо тако лепо да су се људи
из свих крајева сјатили да га виде.
Вест о томе догађају допрла је до врховног небеског бога,
великог духа Елуелапса. Када је сазнао за то, хтео је да позове
Ремезилангеготуа; само није могао да нађе весника, јер су скоро
сви били одлетели са неба. Напослетку срете једнога од својих
синова, коме рече да иде да извиди ту ствар поближе, па да му
онда каже је ли истина то што се прича. Овај оде и упита свет:
— Шта радите ви ту?
— О, играмо у част сина Ремезилангеготуа — одговоре му
они. — Он игра сјајно, и сви му се дивимо.
Тада је син Елуелапсов застао и посматрао. А пошто се није
враћао, оде сам Елуелапс да погледа игру. Приликом
посматрања игра му се толико допала да је опет и опет гледао,
116
и није могао да се одвоји. Али на крају је ипак морао да оде
кући; те му изиђе у сусрет његов син Моракеро, и Елуелапс му
исприча шта је све видео.
— А сад потражи брата — додаде. — Послао сам га да ми
пошаље извештај, али се он досад није вратио.
Моракеро нађе брата како стоји у гужви, упиљивши поглед у
дечака који је играо. Тада дохвати шаком песак, па му га баци у
очи и побеже. Оцу је казао:
— Нисам могао да га поведем јер он мора да се отргне од тога
призора.
Тада и Елуелапс хтеде да изближе посматра дечака. Послао је
по онога који гура облаке, небеског чувара Уруруланга, и
наредио му да донесе педесет лепих простирки и да их однесе
Ремезилангеготу као поклон. Тако и би, а Ремезилангеготу дао
је за узврат стотину црвених марама за Еуелапса. На то
Елуелапс пошаље још стотину нарочито лепих простирки, са
дивним црвеним и црним шарама, за Ремезилангеготуа, и позва
га да заједно са својим дечаком дође у посету. Ремезилангеготу
опет посла стотину лепих марама и нареди да се простру пред
кућом богова, Фатсумал, у којој је становао Елуелапс. Затим
опра свога дечака, помаза га кореном од ђумбира и
миомирисним уљима, и пође за њим у Фатсумал.
— Ах, ево вас — рече Елуелапс, и посла по своје две слуге,
Улилема и Тибура, који су најпре морали да му добро отворе
око да би мого да посматра дечака. Обојица су најпре покушали
руком; то није ишло; онда су покушали веслима од чамца; ни то
није успело. Напослетку изрибаше весла песком. Сад је ишло.
Око је било широм отворено; намазаше га миомирисним уљем,
па рекоше дечаку:
— Мали, хајде приђи!
Тада дечак ступи пред највишега бога, који му узе руку и
стави је на чело. Када је Ремезилангеготу то видео, веома се
ожалости, јер је знао шта то значи, па од јада гласно закука:
117
 — О, сад више немам сина, Елуелапс ми је узео сина!
Елуелапс упита дечка за име, али овај још није имао имена.
Тада Елуелапс дозва све слуге, звезде, звезду Даницу, Орла,
Влашиће, Орион, Великог Медведа итд. Ови га упитају за
његову жељу, а он им рече:
— Потражите ми нарочито лепо име за овог дечка, мога сина.
Тада звезде поседаше, и размишљале су целог дана, па када је
свака нашла друго име и рекла га, Елуелапсу ниједно није било
право. Јутарња звезда се разбесне па узвикну:
— Па назовите га онда Пагарал, говнар!
Али јој Атаие одврати:
— Не, тако га нећемо назвати. Лугеиланг, средина небеса,
нека се зове.
Елуелапс дозва јутарњу звезду, па рече:
— Зато што си моме сину наменила тако одвратно име,
скинућу те са твог високог места на небу. Више никад нећеш да
се попнеш горе, него ћеш ујутру и увече да светлиш моме сину
кад на обали обавља своје послове. А ти, — и при том се окрете
Атаиру — наменио си моме сину лепо име. С тобом сам врло
задовољан. Убудуће ћеш ти стајати на највишем месту на небу,
заузећеш почасно место и загледаћеш у све.
Тако је то остало до данашњег дана.
Када је Лугеиланг одрастао, Елуелапс потражи девојку за
њега и даде му Иламулул, вичну игри, за жену. Кад је родила
сина, назвала га је Гео. После је опет затруднила, али када је
требало да роди, није било ничега. И трећи пут је затруднела и
опет није могла да роди. Тада се Елуелапс уплаши; мислио је да
ће Иламулул да роди неко чудовиште које би једном могло да
науди Геу. Саветовао јој је да сакрије Геа. Она то и уради, па га
остави на једном месту до којег се могло доћи само када се
подигне Елуелапсова простирка. Пошто је Гео био у
безбедности, мајка му и четврти пут затрудни. Када се

118
приближавало време порађања, наступише велики болови и
она се ,много мучила. Све су јој жене помагале, али све је било
узалуд, није могла да се породи. Усто је имала и страшну
главобољу. Када ју је Елуелапс видео како се мучи, рече:
— Доносите из мора велику бисерну шкољку, па помоћу ње
расеците Иламулули главу.
Тако и би, и из главе јој изиђе дете. Добило је име Олуфат.
Олуфат је био необичан дечко. Тек што се родио, већ је знао
да говори и да уради све што и одрасли. Хтели су да му одсеку
пупчану врпцу, а он узвикну:
— То могу ја сам.
Тако и учини. Врпца се очеша о палме и обоји им кору црвено,
и тај изглед су задржале до данас. Затим побеже у жбуње и
остави мајку саму у породиљској постељи. Тумарао је свуда
унаоколо и правио глупости. Најзад дође до једног места где су
жене плеле венце од цвећа.
— Ја сам Олуфат — рече. — Дајте ми који цвет!
— Олуфат? Ко је Олуфат? Откада се говори о Олуфату? —
одговоре му жене.
Много су увредиле Олуфата, јер је он мислио да свако познаје
њега, лепог Олуфата. Мислио је да ће сви да се отимају о њега,
лепог, дивног ђидију. А био је сушта супротност томе што је о
себи мислио. Био је ружан, и људи су му се ругали. Упита жене
за Геа, и хтео је да зна ко је он у ствари, јер су о њему сви
говорили.
— Где је тај који је толико лепши од мене и о коме се толико
говори?
— Он је дух — одговоре му жене. — Његово име значи лепота
и ми правимо венце за њега и Елуелапса.
Олуфат се онерасположи; био је бесан, тумарао је свуда
наоколо по небу да би докучио где се Гео налази и ко је он. Али
нико није хтео да му то каже. Врати се опет у Фатсуми и тамо

119
пред вратима виде две обешене рибе, какве још никада није
видео.
— Какве су то рибе? — упита.
— Лугеиланг их је ухватио — одвратише му.
Олуфат се тада реши да припази када Лугеиланг лови рибу.
Али, морао је дуго да чека. Људи из Фатсумала су га слагали, јер
су рибе биле из Геове земље.
Када је Олуфат то сазнао, хтео је да сваки начин до Геа. Али
нико му није показао пут. Једнога дана оде из Фатсумала, седе
украј пута, и размишљао је о томе како би могао да оствари
своју намеру. Напослетку се претвори у гуштера и врати се
натраг у Фатсумал. Завуче се Елуалапсу под простирку за
спавање и тамо убрзо нађе пут Који је водио до Геа. Када је
нашао пут, опет узе свој првобитни облик и пође у земљу Геа.
Добро је корачао. Када је стигао близу Геове куће, претвори се у
ждрала и одлете до Геовог купалишта. Гео је имао стотину
чувара, педесет слугу, десет кувара и пет жена. Када је Гео
отишао да се купа, спази ждрала. Томе се није мало зачудио, јер,
прво, никада није видео такву птицу, а друго, у његовој земљи
уопште није било птица. Потом ждрал одлете, поново се
претвори у гуштера, врати се под простирку Елуелапсову и
испузи из Фатсумала; Затим се опет претвори у Олуфата, који се
врати у Фатсумал, и тамо замоли за секиру.
— Шта ћеш с тим? — упиташе га.
— Да раскрчим жбуње — одговори он.
Дадоше .му секиру, а он је сакри испод простирке
Елуелапсове.
Сутрадан се поново претвори у гуштера, завуче се под
простирку, понесе секиру и опет узе људски облик, па пође
према Геовој кући. Успут подиже неки камен, стрпа га у џеп и
над њим изговори још и неке чаробне речи. Када је стигао до
куће, баци камен, који уз страховити тресак проби кров. Људи

120
су се толико уплашили да су сви остали неми и као узети.
Олуфат се приближи, а Гео упита своје људе:
— Нисте ли ту скоро видели неку птицу?
Али, пре но што су могли да му одговоре, уверио се да је
Олуфат био та птица, да је он бацио онај камен, и да сада хоће
све да их побије. Тако се и десило. Олуфат најпре поби сву
послугу, а напослетку одруби и Геу главу.
Олуфат понесе главу и врати се у Фатсумал. Тамо је сакри
испод неке греде на зиду. Када су га људи упитали где је био,
одговори:
— О, радио сам много и при том нашао нешто лепо.
Али им још није показао главу. Али Иламулул је предосећала
шта се догодило; она изрече своју сумњу, а када су људи
навалили на Олуфата, он им показа Геову главу. Тада гомила
заурла и назва га братоубицом. Олуфат остаде миран и прибран
и рече:
— Зашто вичете? Нисам ли вас довољно питао: ,да ли имам
брата или не? А сада кукате? Ви сте криви.
Они су и даље кукали и викали:
— Зар да не кукамо када си нам убио доброг Геа?
— Ах, којешта, не кукајте тако — одврати Олуфат. — Немате
никаквог разлога за то, јер нисте хтели да ми кажете да је Гео
мој брат.
У Фатсумалу је владала велика жалост. Лугеиланг закопа
главу свога сина пред кућом, а из главе изниче диван љиљан.
Носио је два дивна цвета, из којих су постале две лепе
девојчице. Али људи су се међусобно договарали:
— Хајде да убијемо Олуфата због његовог недела.
Томе се успротиви мајка, и рече:
— Не, доста је што ми је ово дете мртво. Треба ли сада и ово
друго да умре?

121
 Али су они постигли да Олуфат буде ирогнан из небеса. Тако
и би, а две девојчице је Елуелапс узео под своје као ћерке.
Када је Олуфат био изгнан, исели се и дође у земљу Пелит.
Тамо је живео само један човек, који се такође звао Пелит, а чије
је једино занимање било да преко целог дана справља палмино
вино и да га пије. Олуфат му је у томе помагао извесно време,
али му убрзо земља Пелит постаде досадна, и отишао је даље,
док напослетку није стигао на крај света, у Таболифалу. Тамо је
било пусто и празно, само је нашао велик комад бамбуса.
Олуфат га подиже, узе га и врати се у Пелит. Усамљени човек је
управо седео горе у крошњи палме.
Тада Олуфат дохвати бамбус и толиком снагом тресну њиме о
палму да се Пелит силно уплаши. Брзо сиђе са палме и побеже.
Сада је Олуфат био сам, али није му ишло добро. Приликом
бежања, Пелит је понео нож и судове, па је Олуфат морао да
гризе палму зубима као пацов. Када је једном седео горе на
палми, спази у даљини неку другу земљу.
Тако је отишао даље. Када је стигао до мора, узе свој штап и
умочи га у воду; одмах се таласи раздвојише, и он пређе на суво,
у другу земљу. Ту нађе пар људи, мушкарца и жену. Мушкарац
се звао Гошубериг и бис је рибар, а његова жена је садила таро.
Испрва, када је ступио на тле, Олуфат није видео никога, али је
отишао даље и спази жену како ради у таро-пољу. Тада се
претвори у одојче и поче страховито да се дере. Жена то чу,
притрча, па када је видела дете како ту лежи, би јој жао. Подиже
га и однесе кући. Пошто није имала млека, дугачком мотком
скину са дрвета кокосов орах и њиме нахрани дете. Када је у
даљини угледала мужа како долази чамцем, пође му у сусрет на
обалу и исприча му свој доживљај. Овај се веома обрадова,
остави чамац на обали, и отрча кући да види дете и да га
загрли. Држали су нахоче као своје рођено, и оно је расло.
Једном је отац отишао у риболов, а мајка је била у таро-пољу,
па Олуфат пође да справља палмино вино. Када је скинуо боцу

122
са зида, видео је да о таваници висе два велика џака. У њима је
Гошубериг раније доносио људе; у једном су били само добри
људи, у другом рђави, зли људи са пороцима, недостацима,
болестима и др. И ако му је отац стално забрањивао да дира
вреће и да гледа шта у њима има, Олуфат је ипак хтео да сазна
то. Најпре отрча до обале да види шта му ради отац, па је онда
гледао за мајком. Када је приметио да су обоје врло заузети и да
су му одрешене руке, пожури натраг у кућу и одсече обе вреће.
Уз страховиту ломњаву и буку вреће тресну о земљу; цело се
небо заљуља и задрхта. И родитељи су то приметили и
дотрчали су брзо. Вреће још нису биле отворене. Када је Олуфат
видео да родитељи долазе, упрти обе вреће на леђа и побеже.
Сад су родитељи знали да је тобожње дете било Олуфат.
Олуфат се пожури натраг у земљу Пелит, а Гошубериг је
трчао за њим. Када су Олуфату вреће постале сувише тешке, он
једну испусти. Отац је подиже и однесе кући. Што је прилазио
ближе кући, врећа му је постајала све тежа, тако да је
Гошубериг напослетку морао да је баци. Тада врећа пропаде
кроз небо и нађе се на острву Фејс. Са другом врећом Олуфат
срећно стиже у Пелит. Када ју је отворио, доживео је велико
разочарање; дохватио је врећу са рђавим људима. Па пошто
није знао шта ће са њима, све их поби. Потом се Олуфат врати у
Фатсумал, и понашао се надаље као прави бог.
Врећа је пала ноћу на Фејс. Фејс и море се узбуркаше. Када су
следећег јутра становници Фејса отворили врећу, из ње изиђе
жена лепа као слика, за њом и друга, трећа, и све више, све док
напослетку сваки човек на Фејсу није добио жену. Када је врећа
била празна, није више било ни жена. Бацили су је просто крај
обале.
У то време је насред острва живео човек по имену Апишур. Он
је приликом деобе жена закаснио, и људи су само још могли да
му испричају причу о врећи и како су је испразнили. Апишур
рече:

123
 — Баш ћу једанпут сам да погледам ту врећу.
Као што се то обично ради, положи на обалу низ ребара од
палминог лишћа и на њима довуче врећу горе. Апишур добро
разгледа врећу изнутра и на дну нађе још једну жену, на коју су
приликом деобе били заборавили. Он је извуче и назва је
Исулумар, јер ју је нашао међу прљавштином. И ма колико да је
била прљава, он је се није гадио. Ипак је могао да види колико је
лепа. Добро је опра и поведе је са собом кући.
Када је краљ чуо за то, постао је врло љубоморан на Апишура
и секирао се што овај има најлепшу жену. Хтео је да је одмами, и
стога позва све мушкарце са женама на велику игранку. А
Апишуру рече:
— Спреми свој чамац и одмах иди на Фају! Треба оданде да
донесеш птичјег перја.
Тада се човек спреми. Пошао је ујутру, на Фају је стигао у
подне, а увече је био натраг на Фејсу. Врло се журио, јер је
предосећао да му је краљ дао тај налог само да би му за време
његове отсутности отео жену. Када се он вратио, краљ у себи
рече:
„Гле, па овај се брзо вратио! Сад свакако да не могу да му
украдем жену”.
Али, није хтео да одустане од своје намере. Када је Апишур
дошао к њему, рече:
— Лепо сад иди у Јап и донеси ми оданде један Ренг.
Апишур послуша и врати се још истога дана. Краљ му онда
нареди да направи пут у велику земљу на Истоку и да донесе
лепе мараме. Када је хтео да пође онамо, Апишур најпре склони
жену на сигурно место. На његову молбу из мора изникоше
високе обале; иза њих сакри жену од краљевих прогањања и
оде на пут. После пет дана опет се врати и предаде мараме. Сада
је краљ хтео да одустане од својих намера, али му срце није
дало мира. Измислио је тежак посао за Апишура, са кога

124
сигурно неће да се врати. Дао му је налог да отпутује у земљу
ждралова, у Фалуегарар.
Када је Илусумар чула да њен муж опет треба да путује, много
се ражалости и упита га зашто мора стално да путује, зашто не
остаје с њом и куда ће овога пута. Апишур јој све исприча и она
се опет расположи због тога што он путује у Фалуелуегарар. Јер
Фалуелуегарар је био њен завичај, тамо се родила, а краљ то
није знао. Она то исприча своме мужу, замоли га да ћути о том.е
и рече му:
— Не иди овога месеца, па ни идућег, плодови још нису
зрели; земља је веома удаљена одавде и не можеш довољно јела
да понесеш. Остгни још, и пеци креч, јер ћеш успут да срећеш
много духова, а тиме можеш да их заплашиш и отераш.
Апишур је два месеца, гасио креч, товарио га у чамац натрпао
је и животних намирница. Затим отпутова. Када је био на путу
већ месец дана, спази издалека две високе, стрме стене у мору,
између којих је водио пут. Његови пратиоци му рекоше:
— Гле, тамо је та земља!
— О, не, — одврати он — морамо да путујемо још много,
много даље. То су стене које су настањене злим духовима.
А када су били између стена, духови сиђоше са обе стране и
хтедоше да униште чамац. Апишур баци на њих креч; одмах су
били укроћени, и путници су могли мирно да наставе пловидбу.
После других месец дана наишли су на огромног кита, кога су
људи опет сматрали за тражену земљу.
— О, не, — рече Апишур — морамо још много, много даље да
путујемо. Али хајде да се попемо на кита. Нека убудуће он буде
наш чамац, који ће нас одвести до Фалуелуегарара.
Онда они разбију свој чамац и баце јарбол и једра у море.
Затим се попну на кита, а Апишур рече:
— Ја сам вођа и седећу на леђима; ви остали поседајте на
пераја, а двојица нека седну на реп.

125
 Тако и учине, али Апишур је био велики чаробњак и када се
њему и његовим људима више није допадало да тако седе, он
изговори снажне чаробне речи — и сви су седели на китовој
кичми. После месец дана риба се насука у Фалуелуегарару.
Тада долетеше ждралови и поједоше све месо насукане
животиње, а када су се ждралови заситили, преостале су само
кости. Оне су се осушиле на сунцу и распале, а када су се
распале, Апишур са друговима изиђе на копно.
Одоше потом у унутрашњост земље и убрзо стигоше пред
неку кућу, која је припадала госпођи Алиселап. Алиселап је
била зла чаробница, била је пола човек, пола дух. Када је видела
странце да наилазе, пође им у сусрет и рече:
— О, жао ми вас је, јела вам тренутно не могу дати; немам
ништа у кући, али зваћу своје људе, они могу да вам их спреме!
На то запали огромну ватру да позове своје људе, али се не
појави нико, јер она у ствари није ни имала људе, била је
потпуно сама на острву. Пред кућом се налазила кокосова
палма која је припадала Илусумари, а поред ње су била два
отвора за воду. Илусумар је своме мужу причала о томе; он је
знао за то. Вода из једне рупе давала је лепоту, снагу и храброст,
али ко би се купао у другој рупи, спопале би га болести и
напасти. Овај извор био је лепо уређен и унаоколо су били
поређани корали, а вода је била бистра као суза. Алиселап је
мислила да ће се људи окупати у лепом извору и помрети, а она
би онда могла да их поједе. Први извор је био сам у блату,
неуређен и вода му је била мутна. Нико није слутио какве
одличне особине има та вода. Апишур предложи својим људима
да се купају. Али када су хтели да се спусте у лепи извор, он их
опомену да то не чине, већ да уклоне прљавштину око другог
извора и да претходно донесу пет ораха са палме његове жене.
Када су хтели да отворе орахе и да их једу, нису имали подесан
камен. Тек када су уклонили прљавштину око извора, нашли су

126
један раван камен, а испод њега шољу за воду, коју је Илусумар
раније била ту сакрила.
Затим су се окупали, добили нове снаге и освежили се
орасима. Када су с тим били готови, сетили су се краљевог
налога; распоредили су се по острву и сваки је сакупио пун
сандук ждраловог перја. Накупили су пет сандука. Када је пала
ноћ, налог је био извршен, и пре но што су пошли кући, хтели су
најпре да се добро испавају. Одоше у кућу Алиселапе и легоше;
тада рече Апишур:
— Немојте још да заспите! Сваки стуб, свака греда овде су
зачарани; то су зли духови, који хоће да вас убију у сну. Али ми
ћемо да им подвалимо. Дајте ми овамо један орах.
Затим отвори орах и исече га на ситне комаде; свакоме је дао
два. Апишур нареди својим људима да по један комад, са белом
љуском нагоре, ставе на свако око, онда ће духови мислити да
су будни, па им не могу ништа. Тако и учине. Спавали су мирно
до јутра.
Када је сунце било већ на видику, пробуде се и хтели су да се
врате у завичај. Али нису имали чамац. Тада рече Апишур, који
је био упућен:
— Идите на обалу до извора где смо се јуче купали и потпуно
уклоните равни камен!

127
128
 Тако су урадили и открили су улаз за неки подземни пут. Тај
пут је водио за Фејс. Пошли су њиме, а када су стигли на крај,
опет су наишли на камен. Подигну га, и стајали су усред куће
Илусумаре и Апишура у Фејсу. Дуги марш их је веома заморио.
Добро су се испавали и сутрадан отишли краљу. Када су стигли
пред његову кућу, спусте сандук са ждраловим перјем и рекну:
— Ево ти, краљу, што си хтео да имаш.
Тада краљ увиде да Апишуру ипак не може ништа и одустане
од својих намера према Илусумар. Отада је Апишур живео
срећан и задовољан са женом и добио много деце.
Деца су одрасла, постала велика, и радо су се играла. Када су
се једном тако играла, најстарије је имало ту несрећу да убије
неко друго дете из Фејса. Тада се више нико није хтео играти са
децом Илусумаре, па она и њен муж нису више хтели да остану
у Фејсу. Најстарији син је молио за допуштење да се врати у
мајчин завичај. Када је видела да син то мисли озбиљно, она му
исприча о свом завичају, о великим тешкоћама на које ће успут
наићи док не стигне донде, о злим духовима, поучи га чаробним
формулама и средствима којима ће моћи да се од тога брани.
Затим му помаза ноге уљем и пусти га. Син оде, а уље му је
омогућило да хода по води.
Путовао је дуго, дуго времена, и напослетку стиже на острво
где је живела Алиселапа, па са њега дође до главног острва
Фалуелуегарара. Оно је било настањено многобројним људима.
Када се приближавао, младић је објавио свој долазак гласним
дозивањем. Примили су га љубазно и одвели га у зграду Велике
скупштине. Када је ту испричао своје доживљаје, рекао своје
име и представио се као син Илусумаре, радост је била велика.
Сви су људи дотрчали, поздравили и грлили га, и захвалили су
му што им је донео вести од сестре, за коју су сви мислили да је
давно умрла. Остао је у земљи своје мајке и постао краљ.
Не потраја дуго, па је и други син хтео да оде са Фејса и да
пође стопама свога брата. Али мајци није говорио ништа о томе,

129
те није сазнао чаробне формуле за терање злих духова. Када је
био намазао ноге чаробним уљем, оде на воду и удаљи се
потајно. Убрзо је стигао до оних двеју високих стена где су
живели зли духови. Ови савладају младића и затворе га. Пошто
се није вратио кући, мајка се узнемири и посла најзад и трећег
сина да потражи свога брата. Поучила га је на исти начин као и
најстаријег и дала му суд са песком да понесе. Син оде и стиже
такође до стена. Када су духови хтели да га нападну и копљима
се бацали за њим, он изговори чаробну изреку, којој га је
научила мајка. Тада копља пролетеше поред њега, и он стиже
без сметњи на стене. Духови га нису баш љубазно примили, али
му ниси чинили ништа нажао. А када је ушао у зграду
скупштине, нађе тамо свог несталог брата, везаног за таваницу
дебелим конопцима, али још у животу. Тада узе песак који му је
мајка дала и баци га на духове, тако да су сви иомрли. Затим
ослободи брата, и обојица одоше у мајчину земљу, где их
старији брат радосно прими.
Ускоро је за њима дошао и четврти син. Тада се Апишур и
Илусимар усамише. Спопала их је чежња за својом децом, и
најзад су напустили Фејс. Отишли су у Фалуелуегарар и тамо су
живели срећно до краја, заједно са својим синовима.

130
 БИТКА ПТИЦА И РИБА

Једном се водила велика, љута битка између птпца и риба, јер

су рибе птицама украле кокосове орахе. Стога су једне другима
објавиле рат; обе завађене стране су скупиле војску, и, када су
се једнога дана судариле, започела је битка. Одмах у почетку
рађа заби копље раку у лице, јер се био прикључио птицама.
Врх се сломи и оста забоден у челу рака, где се и данас може
видети. Затим рађа побеже. Рак појури и сручи копље за њом,
које је погоди у стражњицу; потом и он побеже. Али копље је до
данас остало у рађи.
Обе стране су се оштро сукобиле; птице су ухватиле рибу
лист и трљале бесно о стену, док није постала танка и очи јој се
нашле на једној страни. Напослетку су' птице узеле под своју
власт још и једну огромну рибу, ајкулу; њу су толико тукле
каменицама по њушци, док се није сва накривила.
Битка је постала све силнија, а птице су биле јаче и имале су
предност, јер су могле да лете, што рибе нису умеле. Тако је
њихова страна остала слабија и нису могле да умакну птицама.
Један од главних вођа међу рибама био је нарочито храбар; био
је то морски јеж. Ухватио је сва копља која су била бачена на
њега, док су други бежали.
У брдима је живела огромна, снажна птица орао. Овај је
приликом својих излета по мору чуо о некој животињи која је
наводно необично велика и снажна,

131
 и зове се Ликаматантар. Није знао да је то у ствари нека мала,
ситна шкољка, која се обично прилепи уз камење. Одлете до
птица, па још издалека им довикну:
— Пазите, људи, данас ћу да ухватим Ликаматантар!
Улете у најжешћу борбу, и међу борцима је тражио
Ликаматантара. При том није ни приметио да шкољка седи
сасвим близу њега на стени и пази. Одлете до стене и диже
велику галаму. Затим седе, а нога му се заглави између
љуштура шкољке. Шкољка склопи љуштуре и добро уштину
ухваћеног хвалисавца. Тада је орао, до малопре тако храбар,
постао мањи од маковог зрна и поче да се дере, да урла, па
напослетку и да моли:
— Па пусти ме, Ликаматантару!
Када је почео да се дере, његова страна се уплаши и попусти у
борби. Орао је викао до промуклости, али шкољка није
попуштала. Морао је да прибегне лукавству, и размишљао је
како би могао да завара Ликаматантара.
Направи се мртав, рашири крила и полако се спусти на камен.
Када се сасвим умирио, шкољка полако отвори љуштуре да би
се уверила да ли је орао стварно мртав. Чим је птица то
приметила, знала је да ће се извући. Подскочи, одлете и
узвикну:
— Хаха, Ликаматантару, насео си, насео си!
Онда је борба била завршена.
Рибе су се скупиле да би утврдиле ко и колико их је рањено.
При том су пронашле да једна од риба није учествовала у борби;
спавала је, сакривена под неким каменом, ау ствари је она била
повод рату. Потражили су је, па када су је напослетку нашли,
питали су је:
— Зашто се ниси данас борила са нама? Ти си изазвала целу
свађу, зар ниси ти птицама украла кокосове орахе?
Биле су врло бесне, али она одговори:

132
 — Зашто ми нисте ништа рекле о томе? Ја сам спавала и
ништа нисам знала о тој вашој свађи.
Слагала је; стога су јој се ругале и она се много стидела.
Искључиле су је из заједнице, морала је да оде, и отада живи
сама. Била је то пастрмка.
И птице су се скупиле да пронађу ону која се сакривала од
борбе. Када су је најзад нашле, довукле су је и испитивале:
— Реци, где си била? Ми те данас нисмо виделе у борби!
Она им одговори:
— Шта хоћете од мене? Ја не спадам у вашу врсту; зар не
можете да видите да ми је лице као у пацова, а тело као у
четвороношца?
Тада је птице исмејаше, изругаше се кукавици и искључише је
из своје заједнице. Отад се зове слепи миш. Он изгледа
другачије од птица, живи на усамљеним мрачним местима, и
док птице седе на гранама, слепи миш се веша о гране, с главом
на доле.

133
 НАСАМАРЕНА ЉУДОЖДЕРКА

Била једном нека жена која је имала три дечака и једну

девојчицу. Једнога дана деца оду у шуму да се шетају. Дођу до
једне куће у којој је становала људождерка. Када их је
људождерка чула да наилазе, изиђе и позове их:
— Само уђите, децо, ја сам ваша баба.
Деца уђу — жена је била врло љубазна према њима — легну
на патос па су се бискала док од умора нису заспала. Онда она
децу умота у поњаве. Али најмлађег дечака стави у јаму
огљишта. Затим га покри лишћем. Изиђе из куће, довуче
неколико стега и навали их на врата, тако да су била добро
затворена; нико није могао да изађе. Затим оде са неком
бисерном шкољком горе до једне стене и добро је наоштри. При
том је гледала према сунцу и певала:

„Сунце, о сунце, зађи,

Хтела бих да одем да једем Ширенпуе и мауренпуе.
Радо бих их јела”.

Док је тако певала, најмлађи је чу, па пробуди своју браћу и

сестре и сви устану. Загледали су свуд унаоколо, али нигде нису
могли да нађу излаз куда би могли да утекну, јер су врата била
чврсто замандаљена. У нужди, завуку се у један угао, навале на
зид и он попусти; могли су да изађу и побегну.

134
 Када се људождерка врати, опипа поњаву у коју је била
умотала децу, па рече:
— Морам да сачекам још мало, онда ће бити добри за јело.
Док је тако говорила, изиђе мали гуштер и рече:
— Нису више овде! Јутрос су сви заједно умакли! Када је жена
чула речи гуштерове, одговори му: — Лажеш, и стога нећеш
ништа добити!
Расече поњаву, и када је погледала, није ништа нашла у њој.
Тада се наљути, истрча из куће, и њушкала је по свима
путевима не би ли пронашла децу. Њушкала је и тражила све
дотле док није децу спазила на једном путу. Сад она потрча за
њима, и напослетку их стиже на неком извору. Али се
преварила; то што је мислила да ће ухватити нису била деца,
него њихови ликови у води, јер када су деца видела да
људождерка долази, попела су се на дрво које је расло над
извором. Жена скочи у воду, мислећи да су се деца сакрила у
води. Тражила их је по свима буџацима и замало се не удави.
Када су деца спазила њене узалудне напоре, морала су гласно
да се насмеју. Тада их људождерка примети горе у крошњи
дрвета и рече:
— Сиђите доле, децо!
Деца одговоре:
— О не, само ти дођи горе!
Онда се стара попе уз дрво, и већ је скоро дотакла ногу
најмањега, а деца изговоре неку изреку да би људождерка пала
са дрвета:
— Ступи горе, ступи доле, попни се горе, попни се преко.
Желео бих да више немаш коже.
Пала је са дрвета и више није имала коже. Кукала је и рекла:
— О, шта ћу да радим?
А деца одговоре:
— Иди истрљај се пепелом, а онда скочи у слану морску воду.
135
 Она отрча кући. Истрља се пепелом и скочи у море. Морала је
да трпи велике болове и на крају да умре. А деца су била
спасена; сишла су са дрвета и отишла кући мајци.

136
 КАКО ЈЕ ШАУ ЕТИЕЧ ПОВРАТИО СВОЈУ ЖЕНУ

Био једном неки човек који се звао Шау Етиеч и становао крај
мора, у месту Етлеч. Био је вешт многим пословима и одличан
мајстор једриличарске вештине. Када се оженио, узео је згодну
лепу жену, која се звала Катин Етиеч.
Једнога дана Шау Етиеч пође на море у риболов, а жена га је
пратила. Када су стигли на обалу, Шау Етиеч укотви чамац и
рече жени нека се чува да за време његове отсутности случајно
не заспи или да јој не виси рука ван чамца. Жена одговори мужу
да ће послушати опомене.
Онда се Шау Етиеч загњури у море, јер такав му је био начин
ловљења рибе: дању са загњури у воду, а ноћу се опет појави на
површини. Шау Етиеча било је дакле нестало, и жена је морала
да га чека док се врати. При том сеумори; заспала је, а једна
рука висила јој је изван чамца. Тада се уље којим је била
намазала тело сли са руке, и таласи га однесу краљу Шаутелуру
у Понапе. Кад је Шаутелур приметио уље, позва слугу,
Шаукампула, и нареди Л1у да потражи жену која је намазана
тим уљем, и да му је доведе. Шаукампул оде и тражио је жену
док је није нашао у чамцу Шау Етиеча. Савлада жену и однесе је
у Понапе, где ју је краљ Шаутелур узео за жену.
У међувремену дан је прошао, и Шау Етиеч се појави. Када је
изронио на површину, приметио је да му жена више не седи у
чамцу. Тражио ју је свуда, па када нигде није могао да је нађе,
оде кући и остаде тамо дубоко забринут.

137
 Напослетку стаде да размишља како би направио летилицу,
Коју ми називамо летећа врећа, па да помоћу ње лети наоколо.
Једнога дана узе секиру и оде у шуму. Ту је питао дрвеће да ли
се међу њима можда налази неко лако дрво. Али дрвеће му
одговори са „не”.
Тада је Шау Етиечу постало нелагодно, јер је морао да призна
да ће у том случају његова намера бити осујећена. Ишао је даље,
па пошто је био уморан, леже да спава. Само, био је заборавио
на Пардрво, које је веома лако. Док је спавао, дрво му се јави у
сну, и са дрвета на спавача паде неколико листова. Када се Шау
Етиеч пробудио, виде листове, па му Пардрво паде на памет;
оде и обори га. Оборио је дрво и сада је могао да направи летећу
врећу. Када ју је довршио, пође и, летећи преко мора тамоамо,
на крају нађе Понапе.
Стигао је у област Матоленим и прелетео је; ту опази како
Шаутелур са својим људима лови рибу на Великом Песку крај
Матоленима. Када је приметио рибарску флотилу, спусти се на
Шаутелуров чамац. Шаутелур се не мало обрадова непознатој
птици и нареди својим људима да донесу што је могуће више
риба и да их даду птици. Шаутелур, и његови људи су се
радовали када је птица прождирала рибе; они нису знали да у
њој седи Шау Етиеч. Онда су га изнели на копно и унели у кућу
Шаутелура. Ту Шау Етиеч опет нађе Катин Етиеч; пошто ју је
тако дуго узалуд свугде тражио, обрадовао се много што ју је
најзад нашао.
Шаутелерови људи узеше птицу и хтедоше да је обесе испод
кровне греде, али сваки пут кад би је обесили, она је опет
падала доле, јер је Шау Етиеч хтео да остане само на једном
месту, које је било близу његове жене. Напослетку птицу обесе
сасвим близу жене, и више није пала. Затим су сви добро јели и
радовали се птици из туђине.
Једнога дана Шаутелур и његови људи опет одоше у риболов.
Катин Етиеч и још једна жена нису пошле са њима. Жена се

138
звала Литу и обично је она послуживала Шаутелура. Ове две,
дакле, остале су саме код куће са птицом. Једном Литу изиђе да
попије мало воде. Тада Шау Етиеч узе мало уља и њиме намаже
ноге своје жене. Катин Етиеч размаже уље, помириса и примети
да мирише као и уље њенога мужа. Онда Шау Етиеч поче да
говори из своје летеће вреће, и рече:
— Ево ме!
Сада је жена знала да јој је муж овде и обрадова се много. Шау
Етиеч узе своју жену, стави је у летећу врећу и одлете.
Када је Шаутелур спазио птицу, мислио је да опет жели да
једе риба; птица се стварно спусти на његов чамац; те Шаутелур
нареди својим људима да донесу рибе и да нахране птицу. Када
се птица заситила, одлете даље. Одлете у висине, док није скоро
окрзнула небо. Тада се жена помоли из летеће вреће па је
махала Шаутелуру и поздрављала људе.
Када је Шаутелур видео да му је птица отела жену, покида
мрежу, отрча у свој кану, где леже и умре.
А Шау Етиеч весео доведе своју жену кући.

139
 ПРИЧА О ЖИВОТИЊАМА КОЈЕ СУ СЕБИ ГРАДИЛЕ
БРОД

Четири птице, рак и пацов пођу да себи граде брод. Одоше у

шуму да донесу дрво за градњу. Пошто је била велика врућина,
брзо су ожеднели и послали једну од птица да донесе воде. А и
воде је било само у земљи гуштера. Гуштер јој напуни судове
водом и рече:
— Сад дај да ја мало отпијем, па онда можеш ићи.
Птица не хтеде да му да и одговори:
— Не, нећеш добити ни кап ове воде; нама самима је
потребна, јер смо моји пријатељи и ја у сечи дрва.
На то се гуштер разбесне. Одузе птици суд са водом, тресну је
њиме по глави и побеже у жбуње. Сада птица није имала воде, а
њени другови су скоро умирали од жеђи.
Тада рече рак:
— Сад ћу ја да покушам, отићи ћу да донесем воде за пиће.
Тако и уради. Гуштер му драговољно да воду коју је тражио.
Опет гуштер рече:
— Допусти да ја мало отпијем, па онда можеш ићи.
Али рак није хтео да му да воде и одврати:
— Не, нећеш добити ни кап наше воде, јер смо ја и моји
пријатељи у сечи дрва.
На то се гуштер разбесне. Залете се на рака и хтеде да га
убије. Али, овај се усправи и уштину гуштеру језик својим
маказама. Гуштер заурла:

140
 — Раче, драги раче, пусти ме!
А рак га је штипао и даље све док није био мртав.
Врати се својим друговима, и њих шесторица доврше грађење
чамца. Потом су сели у чамац и хтели да се мало провозају. Када
су били на пучини, чамац поче да се пуни водом. Тада рекоше:
— Шта ћемо сад?
— Ја ћу да одлетим — рече једна птица.
— То ћемо и ми да урадимо — рекоше остале три птице.
Рак рече:
— Ја ћу да седнем под веслачку клупу.
Али пацов закука:
— Авај, шта ћу ја? Ја не знам да летим, а ни под клупу не могу
да седнем.
Тек што је то рекао, а чамац се напуни водом и поче да тоне.
Птице одлетеше, рак се завуче под веслачку клупу (могао је да
живи у води), а пацов покуша да се спасе пливањем. Растојање
до обале било је велико и скоро би умро бедном смрћу да, кад је
нужда била највећа, не наиђе случајно сипа. Примети пацова
који се давио, па му рече:
— Ја ћу да ти помогнем. Хајде, попни ми се на леђа, па ћу да те
однесем до обале.
Пацов се попе на сипу, и обоје запливаше према обали. Успут
пацов огладни, па пошто није имао друго шта да једе, загризе
сипи главу и поједе јој мозак. Али она то не примети, и тако
стигоше до обале.
— Скини се и изиђи на обалу — рече сипа.
Пацов сиђе и изиђе на обалу. Када је стигао до палми, окрену
се сипи и рече.
— Хеј, сипо, ухвати се за главу.
— Зашто би се ухватила за главу? Шта има ту? — одговори
сипа.

141
 — Сипо, ухвати се већ једном за главу! — ругао се пацов опет.
Тада сипа опипа главу и примети да јој је пацов појео мозак.
Бесна, врати се, појури за пацовом да би га ухватила и казнила.
Пацов брзо устрча уз једно дрво, па када је сипа испружила
пипак да би га ухватила, он јој га одгризе. Тако је одгризао
сваки пипак који је сипа испружита, док није изгубила свих
осам кракова, а осакаћено тело остаде да лежи у подножју
палме.
Тада пацов сиђе са дрвета. Пошто су управо наишле три жене,
пацов им рече:
— Ево, понесите ту сипу, скувајте је, па ћемо је појести.
Жене ураде као што им је пацов наредио; затим су појели
сипу и све троје умру од њеног меса.
Наишли су људи, однели њихова тела и бацили их у пећине
на обали.
Тамо су остала, па када људи у близини пећине разговарају
или се дозивају, онда им она подражавају.

142
 ДЕВОЈКА У МЕСЕЦУ

У давна времена, када је свет био друкчији но што је данас,

налазила се на благородном острву Науру нека млада девојка
по имену Ејиваноко, која је са својом старамајком живела под
једним врло високим дрветом. То дрво се звало Инкуматори, и
његово највише грање додиривало је небо. Гране су му биле
дивно зелене и толико густе да сунчеви зраци никада нису
могли да продру, а и против кише су биле добар кров.
Када је старамајка опазила да јој је унука нарасла, помислила
је да би било време да јој потражи мужа, али није заправо знала
како да то уради.
У себи је рекла да лепота њене унуке даје девојци право да се
уда за некога бога. Пошто више није хтела да одлаже да се
постара за неког мужа, она дозва унуку и рече јој:
— Ејиваноко, мораћеш сада да мислиш на то да се удаш. Има
много људи који би за тебе ишли кроз ватру и воду, али сам ја
већ одабрала мужа за тебе, па ћу ти сада дати извесна упутства.
Сутра рано, пре но што сунце изиђе, мораћеш да се дигнеш и
спремиш за пут. Намажи тело миомирисним уљем и овенчај
главу и тело лепим цвећем. Затим се попни на дрво под којим
нам стоји кућа. Знаш да степенице на стаблу иду до врха, иако
се још нико није усудио да се попне на њега, јер би то донело
сигурну смрт ономе који би се латио тога. Али ти можеш да
идеш без бојазни, јер ће те чаробна реч коју ћу ја да говорим
над тобом сачувати од несреће, и све ће бити добро.
Тада Ејиваноко одговори:

143
 — Поћи ћу онамо куда желиш да одем, јер знам да је све што
за мене чиниш за моје добро.
Пошто је старамајка изговорила над њом своје чаробне речи,
обе легоше на рогозине да спавају. У одређено време Ејиваноко
се нађе у подножју дрвета, окићена дивним цвећем и намазана
миришљавим уљем. Тада дозва старамајку, која ју загрли, па јој
рече:
— Љубимице, ако се вратиш, биће ми то драго, а ако не, знаћу
да се налазиш на добром месту.
Потом се девојка успе на дрво и, ношена чаробном речи, брзо
и без опасности пређе пут преко свих грана. Када је стигла на
врх дрвета, спази пред собом малу кућу крај које је седела нека
бакица, која је укувавала сок од палми у сируп, у кокосовим
љускама иа врелом камену. Мешала је живо да сируп не би
загорео. Бакица је певала при раду и бројала своје шољице.
Свакипут када би била готова са бројањем, Ејиваноко, која се
била привукла тихо, узимала је по једну шољу. Како је било све
мање шоља, узвикну старица:
— Шта је то, све је мање шоља!
Напослетку, бака помисли да шоље не могу да иду саме, да их
је неко морао узети, па је првом приликом стварно и ухватила
руку Ејиваноке, која се управо спремала да узме још једну
шољу.
Стара узвикну:
— Најзад сам те ухватила. Ко си ти што старој, слепој жени
крадеш сируп? Али скупо ћеш ти то платити, јер ће те моја два
сина — Игуан (сунце) и Меримен (месец), убити ако сазнају да
си им злостављала мајку.
— О, смилуј се, чинила сам то само од шале — рече уплашена
девојка. — Молим те, опрости ми,више никад нећу да учиним.
тако нешто, молим те, пусти ми руку.
— Име ми је Енибурара, ја сам мајка Игуана и Меримена и
кувам сируп за њих, као што то чиним сваког јутра, али, нека ти
144
богови помогну, сад немам ништа за њих, — рече бакица — јер
си ти украла шоље.
— О, добра драга Енибурара, пусти ме овог пута, учинићу све
за тебе, бићу ти слушкиња и увек ћу ти бити послушна.
Стара јој одврати:
— Није ми потребан слуга; оно мало што радим чиним из
љубави према својој деци; мени самој није потребна ни храна,
ни пиће, ни сан.
— О, пусти ме да идем, опрости ми, драга, драга Енибурара, и
рећи ћу ти једну тајну коју ми је саопштила моја баба.
— Добро, лудо дете, реци шта је то.
— Могу да излечим слепило.
— Не, не! То ти не знаш; сви су покушавали, и никоме није
успело.
Тада Енибурара пусти девојчину руку, на шта Ејиваноко узе
старичино лице у обе шаке, и пошто је промрмљала неколико
речи, пљуну јој у очи. Тада изиђоше гуштери и бубе из очију
старе, а после неколико тренутака могла је да види.
Од радости пљесну рукама и узвикну:
— Дивног ли света! Стално сам мислила да је мрачан и ружан,
сада ћу моћи да видим и лица својих синчића. Али морам да
мислим о теби, јер ако те не сакријем, онда ће Игуан и Меримен
сигурно да те убију, пошто они убијају свакога на кога наиђу.
Затим стрпа Ејиваноко под велико, празно корито за уље, и
рече јој нека буде сасвим мирна, јер ће њени синови одмах доћи.
Мало потом стиже Игуан у свом сјају и заслепи мајци очи
толико да је била принуђена да се лицем окрене у страну. Када
је Игуан то видео, упита мајку:
— Зашто окрећеш лице? Раније то никада ниси чинила.
— Јер сада могу да те видим, драги мој сине, што раније
нисам могла.
— Како то, мајко? Ко је урадио то чудо?
145
 Када је то питао, наиђе његов брат Меримен, а мајка, кад га
спази, помисли колико је благ и нежан у поређењу са Игуаном,
коме нико није могао да гледа у очи.
Меримен пође својој мајци, па рече:
— Како то да нас гледаш као да можеш да нас видиш?
— Да, сине мој, могу да видим и да те гледам, али Игуан
својим сјајем изазива бол у мојим очима.
— Али, мајко, какав је то дах? Мирише на људско биће!
— Тако је, децо, неко дете, у близини је млада и љупка
девојчица, и она је та која ме је излечила од слепила. Девојка је
тако мила и лепа, и ја мислим да би требало да је један од вас
двојице узме за жену.
— Да, мајко, — одговоре обојица — позови девојку, и нека
бира између нас двојице; нећемо бити љубоморни један на
другог.
Тада Енибурара оде до корита за уље, па када га подиже
Ејиваноко изиђе. Енибурара узе девојку за руку, одведе је до
својих синова, па рече:
— Сад, дете, бирај кога ћеш од ове двојице да узмеш за мужа.
Ејиваноко размисли неколико тренутака, погледа у Сунце и
Месец, па им рече:
— Не могу да се удам за Игуана, он је сувише врео и не могу
да гледам у њега, али Меримен изгледа тако миран и добар и
поћи ћу са њим.
Када је девојка то рекла, Меримен јој приђе, загрли је и поче
са њом да плови по ваздуху, и до данашњег дана може да се
види Ејиваноко како са Мерименом путује небом.
То је прича о лицу у Месецу.

146
АУСТРАЛИЈА

147
 ЖДРАЛ И ВРАНА

Ждрал је био велики риболовац. Имао је обичај да ногама

истера рибе испод стабала у реци и да на тај начин ухвати
мноштво риба.
Једнога дана, када је накупио велику количину риба на обали,
приђе му врана, која је у то доба била још потпуно бела. Молила
је ждрала за неколико риба.
— Причекај још мало, — рече ждрал — док буду зготовљене.
Али врана је била гладна и нестрпљива; непрекидно је
гњавила ждрала, па је он стално понављао:
— Чекај, чекај још мало.
Једном ждрал окрете врани леђа. Она се одшуња у страну и
таман је хтела да кришом дохвати рибу, а ждрал се осврну.
Бесан, дохвати једну рибу и њоме удари врану. У трен ока врана
је била као ошамућена и није могла ништа да види. Пала је у
сагорелу траву на огњишту и ваљала се од бола. Када је опет
дошла к себи и побегла, биле су јој беле само још очи. Перје јој је
поцрнело. Отада су све вране црне.
Врана је хтела да врати ждралу мило за драго, јер је он био
крив што је сада имала беле очи, а црно перје.
Чекала је згоду за то. Када је ждрал једнога дана заспао на
обали и захркао, врана му се прикраде сасвим тихо, са рибљом
кости, и стрпа му је у ждрело. Затим се одшуња нечујно и
опрезно као што је и дошла. Најзад, ждрал се пробуди. Када је
отворио кљун и слатко хтео да зевне, имао је неки нелагодан
осећај у грлу. Покушао је да се хркањем ослободи страног тела,
148
које му је, није знао како, досиело у ждрело. Али све је било
узалудно; само је могао да даје од себе чудне крештаве шумове
и тонове. Кост му је остала у грлу. Отада ждрал још и данас виче
промуклим гласом: „Гарага, гарага”; а урођеници су му по томе
и дали име.

149
 ЕМУ ДИНЕВАН И ЖДРАЛОВИ ВАН

Ему једном пође на излет са својим двема женама,

ждраловима Ван. Успут опазе да се облаци навлаче и да ће
ускоро бити кише. Брзо скупе неколико комада коре од дрвета
и направе малу колибу. Када је киша почела да пада, завуку се
унутра да не би покисли. Али Диневан је хтео да се нашали са
својим женама.
Када нису обраћале пажњу на њега, Диневан гурне комад
коре тако да се он преврне. Онда рече својим женама да изађу и
да кору наместе. Али тек што су жене опет биле у колиби,
поново су морале да изађу. Ту своју шалу понављао је више
пута, док жене нису почеле да сумњају да он то чини намерно,
па се договоре да једна од њих припази шта Диневан ради. Тада
је једна жена видела како Диневан обара коре које су баш
наместиле, и како се превија од смеха што његове жене морају
да изађу на кишу и хладноћу да би поправиле штету, док је он
могао удобно да седи у сувом и да прождире вечеру. Она то
исприча другој, и обе се спреме да му прописно очитају
буквицу.
Увукоше се у колибу, а свака је при себи имала комад ужарене
коре. Баш тада се Диневан ваљао од смеха, али оне пођу право
на њега и рекну му:
— Е, сад ћеш ти мало да се знојиш онако као што смо ми
зебле. — И затим изруче сву жар на њега.

150
 Диневан одскочи и завришта од бола, јер се добро опекао.
Спотичући се побегао је напоље на кишу. Овога пута су жене
остале у колиби да му се смеју.

151
 ЦВЕТ КРВИ

Ноћу је Вимбакоболо побегао, одводећи са собом Пурлемил,

Тирлтову вереницу. Настало је велико комешање у логору
племена крај реке; старци су се скупили и саветовали се како би
могли да га ухвате. Док су тако седели, дошли су и млађи и
причали су да трагови бегунаца воде према великом језеру
Боулка,где се баш налазило друштво ловаца које је послало
неко племе из позадине. Томе племену је некада припадао и
отац Вимбакобола.
Старци су оправдано сматрали да ће бегунци да потраже
заштиту код тога племена. Позвали су своје људство способно
за ношење оружја и рекли:
— Донесите своје оружје, отићи ћемо том племену и
тражићемо да нам издаду бегунце. Вимбакобола ћемо убити;
Пурлемил ћемо препустити Тиртлу; он може, према своме
нахођењу, да је убије или задржи.
Пођоше у пуној ратној опреми, наоружани до зуба. Два дана
пратили су траг. Трећег дана спазили су логорску ватру.
Упутили су изасланике, које су примили старци тог племена.
Тражили су да им издаду Вимбакобола и Пурлемил.
— О, молим вас, немојте ме вратити — рече Пурлемил. —
Немојте ме послати натраг старом Тирлту. Већ је убио две жене
својим буздованом; ја нећу да будем трећа.
И гласно зајеца.

152
153
 — Престани с кукањем! — рече Вимбакоболо. — Не дам те
никоме; пре ћу те убити својим копљем. Ако је Тирлт мушкарац,
— обрати се старцима — нека се бори са мном. Ја сам на то
спреман, али он је кукавица. Људи племена мога оца! Код вас
смо нашли заштиту, ви сте нам дали да једемо кад смо били
гладни. Сетите се да је мој отац некада припадао вама, да је био
силан ратник и уништавао ваше непријатеље као мраве. Као
што се он борио за вас, учиниће то и његов син следећих дана,
само ако му ви сада помогнете. Ја сам одавно волео Пурлемил са
њеним очима као звезде, а њено срце је одувек припадало мени.
Треба ли девојка, по захтеву седобрадих, да поклони своје срце
убици жена? Треба ли да напусти вољенога да би
претпоставила хромог старкељу младом, снажном и добро
грађеном човеку? Сетите се мога оца пре него што дигнете руке
од његовог сина и будућих унука; никада више нећемо да се
вратимо Тирлтовом племену. Не, пре нека моја копља прободе
Пурлемил, благо мога срца, и нека се њена крв сједини с мојом.
Вимбакоболо се усправи, а као ратник, са оружјем у руци,
остави тако снажан утисак на старце да су рекли:
— Били бисмо луди кад бисмо сина нашег старог вође издали
непријатељима. Нека он буде наш вођ као некада његов отац, а
Пурлемил ће бити мајка храбрих ратника. Родбина
Вимбакобола је јака, као што то већ казује њено име, они су
људи као од брега одваљени.
Један од стараца обрати се изасланицима и рече:
— Реците Тиртлу нека дође у поље, тамо ће се срести са
Вимбакоболом, па ће моћи да поделе мегдан. Ако Тирлт неће,
кукавица је, па нека иде кући и тамо остане. Вимбакоболо
остаје код нас и нећемо га издати никоме.
Изасланици се вратише своме племену. Тирлт се уопште не
појави да прихвати изазивање, већ оде са осталима на Велику
Реку.

154
 Вимбакоболо н Пурлемил живели су у миру и били омиљени
код целог племена, јер је он био способан ловац, а она је певала
умилне песме.
После неког времена, када су већ дували хладни ветрови по
Боулки, племе растури логор, да би га опет подигао далеко
одатле, тамо где је дрвеће пружало заштиту и где је било
огрева, јер је зима била на прагу.
Још пре краја зиме Пурлемил роди сина. Када је племе видело
малога дебељка, назвало га је у шали „малим поглавицом” и
доносило му свакојаке поклоне: бумеранге, даске за мету и још
много којечега, тако да су се мајчине очи сијале од поноса, а
отац је већ почео да му прави оружје које ће мали доцније
употребити против непријатеља племена које их је примило.
А Пурлемил је певала нове песме што је научила од духова,
песме о своме синчићу, који је требало да поживи вечно и да
буде најлепши у пределима њихове .земље.
Када је Пурлемил певала песме а одојче врискало и смејало
се, отац је ћутао, али би му се лице разведрило чим би подигао
поглед са оружја које је резао помоћу зуба опосума да с времена
на време посматра жену и дете, тако да су се сви радовали
његовом поносу и срећи што старци нису издали Пурлемил
женоубици Тирлту.
Зима прође, а када се лето приближавало, сви су се спремали
да се врате ловиштима, тамо где су им се некада бегунци
придружили. Али Пурлемил више није певала. Духови су јој
саопштили да ће се ускоро догодити велика несрећа.
— Останимо овде у зимском логору, где смо били тако срећни
— рекла је своме мужу, — Бојим се да ћемо изгубити нашег
малог поглавицу ако одемо одавде. Драги мужу, останимо овде!
— Драга жено, то је немогуће, племе би ме назвало
кукавицом који се боји Тирлта.
— Па ипак, драги мужу, боље је бити назван кукавицом — а
сви знају да ти то ниси — него да изгубимо нашег малог
155
поглавицу! Без њега би нам живот био пуст. Он је наше сунце
које нас обасјава, а без њега би нам дани били вечно мрачни као
гробница.
— Драга жено, у праву си; када је наш мали поглавица са
нама, све је лепо, а живот, ма колико дуг, без њега би био
страшан. Али зашто бисмо га изгубили? Нису ли духови
казивали да ће вечито да поживи на убавим пољима? Зашто
бисмо се онда, драга, толико бојали за њега?
— Не умем да ти кажем. Духови су сигурно говорили истину,
па ипак сада кажу, у сваком даху чујем њихов глас, да нам
предстоји несрећа.
— Али не нашем малом поглавици, Пурлемил. Можда
племену које нас је примило. Па сина ваљда нећемо напустити,
и он се неће сам суочити са несрећом која би наишла. Само
храбро, мајко малога поглавице, иначе ћеш га ти страхом
твојим задојити.
Пурлемил стисну дете на груди и више није говорила о
својим страховањима. А када су ускоро потекли весели дани у
новом, а ипак старом логору, био је заборављен сваки страх;
духови су престали са опоменама. Једне ноћи, када је цело
племе, и не слутећи да прети опасност, чврсто заспало,
непријатељи, који су само чекали повољну прилику, опколише
логор.
Све ближе и ближе су се шуњали под вођством Тирлта. Он је
био одвише велики плашљивац да би се усудио на отворену
борбу; ноћу се пришуњао логору као динго и хтео мучки да
убије оне који су му отели плен — Пурлемил, Да, треба да буду
побијени, а са њима и остали људи, жене и деца: сви они треба
да буду жртвовани његовој мржњи. Добро је сковао план; чекао
је све док страховања од освете нису била потиснута, и будност
попустила.
Допузали су полагано, нечујно, све ближе и ближе ... Мали
поглавица се трже иза сна; Пурлемил га опет умири причајући

156
му о духовима који су рекли да ће он вечно живети на тим
ливадама, да ће бити најлепши и најдивнији. Убрзо се поново
смирио, а и мајка се приљубила уз свог много љубљеног
Вимбакобола и заспала. Није слутила да свима прети опасност.
Крај њених ногу заурла пас, и Вимбакоболо се трже иза сна. А
кад опет заурла пас, Вимбакоболо се подиже, али тек што је
устао, смртоносни ударац Тирлтов га је већ оборио на земљу.
Непријатељ је упао у логор и већину заспалих побио на лицу
места. Само је неколико успело да се дохвате оружја, али су се и
они узалудно бранили. Тирлт је већ данима испитивао положај
стана Пурлемил. Изабрао је за жртву њеног мужа. Пошто је њега
убио, ова неман зупчастим копљем прободе малог поглавицу.
Када је Пурлемил, љупка певачица, видела крај себе свога
мужа и дете мртве, прободене копљем непријатеља, застао јој је
глас у грлу. Она оте Тирлту копље и заби у своје срце врх којим
је прободено тело њенога детета. Тако, чврсто припијена уз
малога поглавицу, пала је мртва преко тела свога мужа, а
њихова се крв слила у једну локву.
Тако се осветио Тирлт.
Нико из племена које је примило под свој кров бегунце није
остао жив. Тирлт и његово племе пустили су побијене
јастребовима и крејама и вратили се у Калавалу.
Годину дана доцније хтели су да. лове у ловиштима својих
побијених непријатеља. Када су стигли тамо, подигли су логор
мало даље од места где се одиграо покољ, да их не би
узнемирили духови мртвих. Ноћу су се на том месту виђале
чудне светлости, и они су мислили да су духови отсутни.
Следећег јутра хтели су да донесу воде из језера Боулка. О,
како се оно пресијавало на сунцу. Али, зар је то била вода?
Стали су и погледали; пред њима није била вода. Ишли су даље
и видели су да се велико језеро претворило у со. Тада се племе
уплаши и врати се у своја ловишта, јер се нико није усудио да
изазове духове.

157
 Тирлт рече да ће поћи за њима, али ће најпре отићи тамо где
труле кости његових непријатеља. Да их види, рече, била би за
њега особита радост. Још увек је носио мржњу у срцу. Али,
мислио је, мора бити да су му очи потпуно заслепљене сјајем
језера, јер када је стигао на оно место, није видео никакве
кости; тамо је расло мноштво, велико мноштво најлепшег
црвеног цвећа, цвеће какво још у животу није видео.
Када је, нем од чуђења, погледао у цвеће, са неба паде
огромно копље, погоди га у ребра и подиже у висину. Док је
лебдео тако у ваздуху, иако никога није видео, зачу глас:
— Како се ти, кукавна убицо жена и деце, усуђујеш да крочиш
ногом на место које је заувек постало свето од крви коју си ти
пролио? Од крви малога поглавице, његове мајке и његовог оца,
која се слила и, као што сада видиш, процветала. Ниједан човек
не може усмртити крв, јер у крви има нечега што је живот тела.
Њихова крв нека живи вечно. Нека својим дивним сјајем
улепша пуста поља где се налазе слана језера, осушене душе
духова, чије је песме Пурлемил певала тако слатко, слане сузе
које су пролили када сте ти и теби слични угасили живот
племена, које су они толико волели. Вечно ћеш седети овде
пред својим делом, пред својим кукавичким делом.
Дух то изрече, па спусти Тирлта прободеног копљем на
земљу. Током времена човек и копље претворили су се у камен
и постали вечни споменик моћи духа. А уз ногу Тирлтову шири
се диван црвени цвет, понос пустих равница на западу, где леже
слана језера — ми га називамо пустињским грашком, али
старима је био познат као цвет крви.

158
 МУВЕ БУНИЈАРЛ И ПЧЕЛЕ ВУРУНАХ

Бунијарлови и Вурунахови били су род и становали су заједно

у истом месту. Вурунахови су били вредни и радили су марљиво
да би на време прикупили довољно меда и оставили га за
гладна времена. Бунијарлови, напротив, нису се бринули за
будућност; траћили су време у игри и лакрдијама и уопште
нису помишљали да и они скупљају залиху. Једнога дана
Вурунахови рекоше:
— Пођите са нама и скупљајте мед из цвећа! Зима је на прагу,
ускоро неће бити цвећа па нећете ни моћи накупити меда.
— Не, — одвратише Бунијарлови — имамо ми друга посла.
Па одоше да размишљају какве би нове несташлуке могли да
праве; веровали су да ће Вурунахови доцније ипак да деле
залихе са њима. Тако су Вурунахови сав посао урадили сами и
пустили су Бунијарлове да се одају неваљалствима. Обилазили
су све цвеће, скупљали мед и нису се више вратили
Бунијарловима. Било им је додијало да увек сами ураде сав
посао за ове ленштине.
И тако су се касније Вурунахови претворили у ситне дивље
пчеле, а лењи Бунијарлови у муве.

159
 ПОСТАНАК СУНЦА

У стара времена још није било сунца, само су месец и звезде

сијали на небу. Тада није било ни људи на земљи, него само
птица и животиња, које су биле много веће него данас.
Једнога дана ему Диневан и ждрал Брелгах шетали су
великом равницом крај Мурумбиђеа. Успут се посвађају и
потукоше. У свом бесу Брелгах пође гнезду Диневана, дохвати
оданде једно од великих јаја и баци га свом снагом горе ка небу.
Тамо оно паде на гомилу сувих дрва и разби се. Жуманце се
разли преко дрва, запали их и осветли цео свет тако да су се сви
зачудили. До тада су сви били навикли само на благи сумрак, а
сада су од силне светлости били скоро заслепљени. На небу је
живео неки добри дух, видео је како је диван овај свет тако јако
осветљен. Помислио је да би било лепо да сваког дана запали
такву ватру. И отада је то чинио редовно. Сваке ноћи, заједно са
духовима који су га служили, скупљао је дрва и слагао их на
гомилу. Када би гомила била скоро готова, слао је звезду
Даницу да људима на земљи објави да ће ватра ускоро бити
запаљена.
Али убрзо је приметио да овај знак није довољан, јер га људи
који су спавали нису видели. Сматрао је да би некакав шум
најбоље наговестио долазак сунца и будио спаваче. Али никако
није могао да се одлучи коме би поверио тај тешки задатак.
Једне вечери зачу смех петла Гургургаге.
— Аха, — рече — баш то хоћу.

160
 Гургургаги поручи да се од сада свако јутро, када звезда
Даница избледи, засмеје што је могуће гласније, да би још пре
изласка сунца све оне који спавају његов смех пробудио. Ако то
не буде чинио, дух неће више запалити ватру, и свет ће опет
бити обавијен тамом.
И Гургургага је, да би сачувао свету светлост, пристао на
захтев да се сваког јутра у зору заори његов најгласнији смех. И
отада се сваког дана пре изласка сунца чује његово гласно
кукурекање.
— Гургургага, гургургага, гургургага.
Када ујутру духови запале ватру, она још не зрачи много
топлоте, али је у подне, када од ње остане сами жар, најтоплије.
Затим се ватра полако гаси, сведок при заласку сунца не остане
само ужарени пепео, који се брзо гаси. Само неколико угарака
духови покривају облацима да се идућег дана може запалити
нова гомила дрва.
Деца не смеју да подражавају смех Гургургаге. Ако их он
зачује, онда престаје његов јутарњи зов. Ако деца то ипак ураде,
онда им за казну поред очњака израсте још један очњак. Јер
добри духови знају врло добро да је, ако Гургургага буде престо
својим смехом да објављује излазак сунца, дошло време када
више неће бити црнаца, а на земљи ће опет да завлада мрак.

161
 СЕДАМ СЕСТАРА МЕАМЕЈ

Вурунах је целог дана био у лову и увече се вратио уморан и

гладан кући у логор. Замолио је своју стару мајку да му да мало
хлеба од семена траве, али му она одговори да више ништа није
остало. Он онда затражи од осталих црних другова да му даду
трављег семена да би могао сам да испече хлеб за себе. Али они
нису хтели да му даду. Тада се Вурунах наљути и рече:
— Када ме моја најближа родбина пушта да гладујем, онда ћу
да одем од вас, отићи ћу у другу земљу и живећу од сада код
туђих људи.
А пошто је био тако бесан, он збиља оде. Узе своје оружје и
оде из логора да цотражи нови завичај.
Ишао је он тако кад у даљини опази неког старца, који је
празнио пчелиња гнезда и сакупљао мед. Старац се окрену
према Вурунаху јер је приметио да неко долази. А када му се
Вурунах приближио, видео је да старац нема очију, иако је
изгледало да је стари приметио његов долазак пре него што је
могао да га чује. Вурунах се уплаши и зачуди са слепом старцу
који му је ипак окренуо лице, баш као да га је гледао све време.
Када је био крај њега, стари му рече да се зове Мурунумилдах,
да се и његово племе тако зове, јер немају очију, већ виде
помоћу ноздрва. Вурунах је то сматрао чудним и није био мало
уплашен, иако је Мурунумилдах изгледао сасвим пријатан и
благ. Додао је Вурунаху шољицу меда, рекавши да је свакако
гладан. Показа му место где се налазио логор и позва га да пође
с њим и остане код њега. Вурунах узе мед и пође са старцем

162
према логору, али је сматрао да је ипак боље да се упути другим
правцем.
Пешачио је тако неко време и напослетку стигао до неког
језерцета. Зажеле да ту преноћи. Најпре се добро напи воде, па
леже да спава. Када се ујутру пробуди, погледа око себе
тражећи језерце, али место њега угледа само широку равницу.
Мислио је да још сања, ротре очи и погледа још једном.
— Па ово је чудан крај — рече. — Најпре наилазим на човека
који нема очију, а ипак види. Затим стижем до велике баре,
заспим, опет се пробудим — и сада је нема. А знам сигурно да је
ту било воде, та сам сам је пио, а сада надалеко нигде ни капи.
Сок се ишчуђавао и питао како ли је вода могла да ишчезне,
спази да наилази велика непогода.
Устаде што је брже могао и потрча у оближње жбуње да
потражи заклон. Када је мало зашао у жбуње, нађе тамо на
земљи неколико комада кора.
— Е, то ми се допада — рече. — Сада ми треба да потражим
још само неколико кочева, па да себи саградим малу колибу у
којој ћу се склонити од буре која наилази.
Истеса на брзину неколико кочева, пободе их у земљу и
наслони коре на њих. Када је подигао последње парче, одједном
се пред њим створи неко сасвим необично биће, какво још
никада није видео.
Непознати му довикну:
— Ја сам Булгахнуну. — И то викну таквим страшним гласом
да Вурунах испусти парче коре, зграби своје оружје и побеже
што је брже могао. На буру је потпуно заборавио; имао је само
једну мисао: да што пре побегне ван домашаја Булгахнунуа.
Трчао је право и најзад стигао до неке реке која му је
пресецала пут са три стране. Пошто је река била сувише
широка, па није могао да је прегази, морао је да се врати. Само,
није се вратио истим путем, него је скреиуо другим правцем.
Када се окренуо и за собом оставио реку, спазио је крдо емуа
163
које се упутило води. Половина их је била покривена перјем, а
друга половина није, али су и они имали изглед емуа. Вурунах је
једнога од њих хтео да убије копљем, да би га појео. Попе се на
дрво да га не виде; затим припреми копље да убије једну од тих
птица без перја. Када су пролазиле поред њега, он одабра своју
жртву, баци копље и уби је. Потом сиђе са дрвета да би је узео.
Када је потрчао према мртвој птици, приметио је да то није
емуи, него урођеници неког страног племена. Стајали су око
свога мртвог друга и бесно су дали на знање да хоће да га
освете. Вурунах увиде да би му слабо користило правдање да је
човека случајно убио мислећи да је ему; једини му је спас био у
бекству. Узе цут под ноге, и из страха да непријатељи не потрче
за њим није смео ни да се окрене. Тако је бежао док није стигао
до неког склоништа. А нашао се тамо пре но што је и мислио;
помишљао је само на опасност која му је претила и није обраћао
пажњу на оно што се налазило на путу.
Када је ушао у колибу, није више имао разлога за страховање,
јер је унутра било само седам младих девојака. Али му оне
уопште нису уливале страх, напротив, изгледало је да су оне
више изненађене него он. Биле су према њему веома љубазне
када су виделе да је сам и гладан. Дале су му да једе и пустиле га
да преко ноћи остане у колиби. Он их онда упита како се зову и
где се налазе остали из њиховог племена. Девојке му одврате да
се зову Меамеје и да им се племе налази далеко одатле, у
другом крају. Оне су дошле овамо само да разгледају овај крај,
да остану мало, и да се после врате у свој завичај.
Сутрадан Вурунах напусти колибу сестара Меамеј и настави
пут. Претварао се да више никада неће да да се врати. Али у
потаји је мислио да се сакрије негде у близини и да их посматра.
Хтео је, кад се укаже згодна прилика да уграби једну од њих и
узме је за жену. Био је сит самоће. Наједном спази како седам
сестара Меамеј узимају мотике и одлазе. Пратио их је издалека
и пазио да га оне не виде.

164
 Девојке су застале код неког гнезда крилатих мрава.
Мотикама су чепркале по травњаку, а када су ископале све
мраве, побацаше мотике, поседаше желећи да спреме добру
закуску, јер су ови мрави за њих били права посластица.
Док су сестре спремале дивну закуску, Вурунах се тихо
прикраде мотикама и дограби две. Затим се са својим пленом
пажљиво одшуња натраг у скровиште. Када су се сестре Меамеј
најзад најеле, одоше по своје мотике. Али само њих пет нађоше
своје мотике, и одоше оставивши оне две да траже нестале
алатке. Мислиле су да ће их две девојке, по свој прилици, наћи
ту негде у близини, и да ће потом, када опет буду имале своје
мотике, лако стићи својих пет сестара. Две девојке су
претражиле цео мравињак, али нису могле да нађу мотике.
Када су тако зачас окренуле Вурунаху леђа, он изађе из
скровишта и заби обе мотике у земљу. Затим се поново врати у
своје скровиште. Када су се девојке окренуле, одједном спазише
своје мотике. Радосне, потрчаше према њима и извукоше их из
земље, у коју су биле добро пободене. Док су то радиле, Вурунах
излете из скровишта, дограби обе девојке око паса и добро их
притеже. Оне су се опирале и викале, али узалуд. Нико није
могао да их чује, јер никога није било. Када су увиделе да је све
опирање и вика узалуд, смирише се, а Вурунах им рече да не
треба да се боје и да ће се он старати о њима. Додаде да је сам,
па би желео да има две жене. Нека мирно пођу са њим, и биће
им добро. Само, мораће да ураде све што им он буде рекао. Ако
не буду мирне, он ће брзо да их умири својом батином. Када су
младе девојке увиделе да је сваки отпор узалудан, учинише
како је Вурунах тражио и лично пођоше са њим. Рекоше му да
ће их њихово племе једнога дана опет одвести, а он, да би то
спречио, пође брже, мислећи да ће на тај начин да избегне свако
прогањање.

165
 Прошло је тако неколико недеља, а обе сестре Меамеј су се на
изглед снашле у новом положају и биле сасвим задовољне. Али
су, кад би остале саме, често разговарале о својим сестрама и
166
размишљале о томе шта ли су оне урадиле када су приметиле
њихов нестанак. Питале су се да ли њихове сестре можда
трагају за њима, или су се вратиле у завичај да доведу помоћ.
Али ниједног тренутка нису помишљале на то да су можда
одавно заборављене и да ће заувек морати да остану са
Вурунахом.
Када су тако једнога дана седеле заједно у логору, рече
Вурунах:
— Ватра неће да се разгори. Идите и донесите ми комаде
коре од она два бора.
— Не, — одвратише оне — не смемо да љуштимо кору са
бора. Ако то урадимо, нећеш нас више никада видети.
— Идите и учините то што вам кажем. Донесите ми борову
кору. Зар не видите да ватра једва тиња?
— Вурунах! Ако одемо, нећемо се никад више вратити.
Никада нас више нећеш видети. Ми то знамо.
— Хајдете, не брбљајте! Јесте ли икада виделе да се
брбљањем може одржати ватра? Шта причате? Идите, и
учините као што вам кажем! Не причајте глупости, а ако будете
бежале, ја ћу већ умети да вас ухватим, па када вас будем
зграбио, добићете добре батине. Идите! Ни речи више!
На то Меамеје одоше, понеше са собом камене секире да би
ољуштиле кору. Свака од њих отишла је до једног бора и
секиром снажно засекла кору. Када су то урадиле, борови
почеше да расту све више и више из земље, и понесоше их обе
са собом. Уколико се више тако представљале као осталих пет:
Вурунахова ватра умањила им је сјај.

167
 ОДАКЛЕ ДОЛАЗИ МРАЗ

Меамеје, или Влашићи, су некада живеле на земљи. Биле су

седам сестара чувене због своје лепоте. Имале су дугу косу која
им је падала до кукова, а тела су им била украшена леденим
свећицама. Родитељи су им живели негде далеко у брдима и
остали су тамо, а нису лутали около, као што су то ћерке
чиниле. Када су сестре одлазиле у лов, нису се прикључивале
другим племенима, иако су многи, с времена на време,
покушавали да стекну њихово пријатељство.
Нарочито је била очарана њиховом лепотом једна група
младића, који су прижељкивали да оне остану код њих и
постану њихове жене. Ови млади људи звали су се БерајБерај и
свуда су пратили Меамеје. Мотрили су где оне логорују, па су им
ту остављали поклоне.
Бера-јБерај су били врло вешти у изналажењу пчелињих
гнезда. Најпре би ухватили неку пчелу и прикачили јој нешто
бело као перце између задњих ножица. Затим би је пустили да
лети и пратили је до гнезда. Нађени мед би остављали у ћупове
и остављали у логор. Меамеја, које су додуше радо јеле мед, али
о удаји нису хтеле ни да чују. Али једнога дана стари Вурунах
лукавством ухвати две од тих девојака. Покушао је помоћу
топлоте да са њих сгопи ледене свећице, али је при томе само
угасио ватру.
Када су Берај-Берај сазнали да су Меамеје заувек нестале са
земље, били су неутешни. Нудили су им девојке из њихових
племена, али су они хтели само Меамеје, ниједну другу. И као

168
што су одбијали сваку утеху, нису хтели ни да једу ни да пију,
скапавали су од глади и жеђи и најзад умрли. Духовима је то
било жао, јер су се ипак радовали њиховој истрајности и
верности, па су ил! стога одредили место на небу,где се и данас
налазе. Ми их називамо појасом и мачем, али Денсима су те
звезде познате као Берај-Берај.
Денси тврде да и данашњи Берај-Берај даље иду у лов на
пчеле, а ноћу играју своје игре, док Меамеје певају. Иако
Меамеје имају свој табор нешто удаљен од младића БерајБерај,
нису толико удаљене да не би могле чути њихову песму. Денси
тврде да Меамеје сјаје као узор женама на Земљи. .
Када после првог ударца није чуо и други, Вурунах пође
према боровима и хтеде да види зашто се сестре Меамеј не
враћају. Када је стигао до борова, видео је да су постали много
већи, а горе у врховима лебделе су његове две жене. Довикну
им нека изволе да сиђу, али му оне не одговорише. Уколико су
се више пеле, утолико је он упорније довикивао, али му оне
нису одговарале. А борови су расли све док им врхови не
додирнуше небо. У том су осталих пет Меамеја провириле из
неба. Звале су своје две сестре и говорећи им да се не плаше и
да уђу. А када ове две зачуше гласове својих сестара, брзо се
попеше на небо. Сестре им пружише руке, и увукоше их унутра.
Тамо су свих седам остале да заједно даље живе.
И данас, када погледаш горе према небу, можеш да видиш
свих седам сестара Меамеј заједно. Ми црнци их називамо
Меамејама, а ви белци — Влашићима.
За сећање на њихов живот на Земљи Меамеје једном у години
откину неколико ледених свећица и баце их доле. Онда Денси,
када се изјутра пробуде и свуда унаоколо угледају лед, кажу:
— Меамеје нас нису заборавиле. Бациле су нам леда.
Показаћемо да их ни ми нисмо заборавили.
Онда узму комадић леда и ставе деци на носни преградни
зид, док још није пробушен. Чим преградни зид услед хладноће

169
постане неосетљив, онда га пробуше и провуку сламку или
кост.
— Сада — кажу Денси — деца могу да певају као Меамеје.
Неки рођак Меамеја гледао је доле на Земљу баш онда када су
ишле на небо. Видео је како онај старац доле бесни и виче и
наређује им да се врате, па је с невољом Верунаховом збијао
шалу. Толико се радовао бекствима двеју девојака, да је морао
гласно да се насмеје. Отада се увек смеје. За Денсе је он
Гхиндамејленах, насмејана звезда, а нама је позната као Венера.
Кад зими грми, онда Денси кажу:
— Ето, Меамеје се опет купају.
Тај шум настаје када оне у игри Бубахлармај једна за другом
скачу у воду. Победник је она која при скоку постигне најбољи
прасак; та игра је и код нас омиљена. Чим зачују шум игре
Бубахлармај, Денси кажу:
— Опет ће ускоро киша. Меамеје ће прскати водом, за три
дана ето кише.

170
 ЗАШТО УМИРЕМО

Нека добра стара жена умрла је, па су је сахранили. Али она се

сама опет ископала из гроба.
Случајно туда прође неко дете, и старица му рече:
— Донеси ми мало ватре да бих могла да се огрејем!
Али дете је одбило да иде и није послушало старицу, која му
је узалуд говорила. . . И тако старица поново умре.
Да је оно дете послушало, ми не бисмо умирали за свагда.
Закопали би нас, додуше, али ми бисмо могли сами опет да се
ископамо и пробудимо за нови живот, јер бисмо се угрејали на
ватри.

171
ТРИ ПРИЧЕ О БРАЋИ ТО КАБИНАНИ И ТО КАРАВУВУ

Риба

То Кабинана је изрезао од дрвета рибу туна и бацио је у море.

Риба тамо оживи. Из захвалности она је стално притеривала
сардине ка обали, тако да их је То Кабинана могао лако хватати
и односити кући.
Када је То Каравуву видео — тако велику количину риба,
прохтело му се да и он има рибе, па упита брата:
— Реци, где има тих риба? Волео бих да поједем коју.
— Лепо, онда направи рибу какву ја себи режем, али то мора
бити туна.
Тада То Каравуву направи себи рибу, само није урадио како
му је брат рекао, него изреже ајкулу. Затим је пусти да исплива
према сардинама; ајкула их прогута без оклеваља, а То
Каравуву оста без сардина. Плачући оде брату и рече:
— Нисам могао да направим рибу какву ти имаш, моја риба
стално прождире остале.
Тада га упита То Кабинана:
— Па какву си рибу себи направио?
172
 — Изрезао сам ајкулу — одговори Каравуву.
На то му брат рече:
— Ти си страховита будала и наша пропаст. Твоја ће риба
прождирати све остале, па ни нас неће поштедети.
Отада ајкула не само што прождире остале рибе него напада
и људе.

173
 Свлачење коже

Једног дана је То Каравуву пржио плод хлебног дрвета. Тада

наиђе То Кабинана, који се ту шетао, и упита:
— Куваш ли?
— Да.
— Па зашто то радиш потајно? Зар мајка за то не треба да зна.
Однеси и њој половину воћке.
Тада Каравуву оде мајци у колибу. Она је опет постала млада
девојка јер је свукла кожу. Стога је син није познао. Он упита:
— Где си, мајко?
— Ту сам.
— Не, одврати — ти ниси моја мајка.
— Вараш се, — рече она — ипак сам то ја.
— Али ти не изгледаш као моја мајка.
— Па ипак сам то ја. Погледај, само сам свукла кожу.
Нато То Каравуву горко заплака због тога што му је мајка
добила нову кожу, па не може да је позна.
— Не могу више да те подносим — рече јој син.
— Не допадаш ми се овако. Реци где си оставила своју стару
кожу.
Она му одговори:
— Бацила сам је у воду, која ју је већ однела.
То Каравуву је и даље плакао:

174
 — О, твоју нову кожу никако не волим, потражићу ти опет
стару.
Устаде, оде, и тражио је тражио, док је најзад није нашао у
неком шипражју. Вода ју је тдмо однела.
Понео је са собом, врати се мајци и опет јој навуче кожу.
Увече се врати То Кабинана кући и упита брата:
— Зашто си мајци опет навукао кожу коју је била свукла са
себе. Збиља си ти велики лудак. Сада ће сви наши потомци
морати да умиру. Само ће змије да мењају кошуљицу.
То Кабинана је био веома бесан на То Каравуву што је људима
онемогућио свлачење коже, па то сада знају само змије.
Бесно згази змији на главу, тако да се спљоштила.
И тако не свлачимо кожу ми, него змије. У ствари, • требало је
да то чинимо ми, па бисмо се стално подмлађивали.

175
 Хлебни плод

Једног дана изиђе То Кабинана у поље, ухвати шест живих

змија, и све их свеза узицом. Затим оде у шуму, где је на једном
месту расло хлебно дрво, које је, додуше, припадало ђаволима.
Попе се на једно дрво и хтеде да скине неколико плодова. Али
ђаволи су пазили и брижљиво чували своја дрвета, да не би
когод покрао плодове. Кабинана ипак узбра један плод, извуче
из свежња једну змију и обоје баци доле, тако да су са треском
пали на земљу. Ђаволи чују шум, помисле да је неко код
њихових хлебних плодова. Али када спазе змију, појуре за њом
не обраћајући више пажње на плод.
То Кабинана узбра други плод па и њега баци заједно са
једном змијом. Ђаволи се опет дадоше у потеру за њом.
Тако је чинио више пута, док није употребио све змије. Затим
се скиде са дрвета.
И док су ђаволи јурили по шуми за живим змијама, То
Кабинан покупи хлебне плодове и врати се кући своме брату То
Каравуву. Овај га упита:

176
— Брате, какви су то плодови?

177
 — То су хлебни плодови.
— Где могу да се добију?
— Тамо доле.
— Лепо, онда ћу да одем да узмем неколико, попећу се на
дрво.
— Направићеш велику глупост.
— Хохо, донећу ја и за себе и за тебе по неколико.
— Добро, само ти иди. Али најпре ухвати неколико живих
змија!
То Каравуву оде, али поби змије и попе се са њима на дрво.
Набра хлебни плод и баци га заједно са једном мртвом змијом
доле на земљу.
Ђаволи нису јурили за њом јер није бежала, остала је да лежи
на тлу пошто је била мртва.
Тако ђаволи примете и плод и рекну:
— Ко то скида наше плодове, а још би поред тога хтео да нам
подвали? Хајдемо да га ухватимо!
Ухвате То Каравуву и премлате га поштено. Овај повика за
помоћ:
— Ајој, То Кабинана, брате мој! Дођи и помози ми, дувај у
Триионов рог, ударај у добош.
Када То Кабинана затруби у рог и задобова, ђаволи побегоше.
То Каравуву је сад могао да сиђе са дрвета и пође своме брату.
Овај га упита:
— Г1а шта си урадио с плодовима?
— Убио сам змије, па када сам бацио плод и мртву змију, они
нису појурили за њом.
— Будалу као што си ти свет још није видео! На ја сам ти
сасвил! јасно рекао да змије треба да буду живе. Зашто би
јурили за мртвом змијом? Сад ће наша деца да се плаше ђавола,

178
а он ће да их прогања. И зато што си бацио мртву змију са
дрвета сви који иадиу са дрвета пашће мртви.
I тако је дошло до тога да ко год падне са дрвета остаје мртав.

179
 КОКОШ И КАЗУАР ИЛИ ПОРЕКЛО НОВЦА ОД
ШКОЉКИ

1.

Некада је код нас било новаца од шкољкн и ми нисмо морали

да путујемо тако далеко као данас, него смо га налазили ту у
близини. Људи су остајали на путу само четири дана. Сада, пак,
вожња траје шест месеци.
Било је то овако. Тога дана људи су се попели у бродиће, да би
донели новац од шкољки. Многи су посматрали са обале, а један
од присутних рече бродској посади:
— Ако вас неко на путу сретне и поздрави, будите љубазни и
захвалите му се на поздраву. Ако би вас поздравио рак
испосник, онда му свакако одвратите љубазним поздравом.
Потом се чамци отиснуше на море, и стварно су људи наишли
на рака испосника, који им пожеле добар дан. Али бродари су
заборавили опомену, нису захвалили, а један од њих чак се и
ругао раку испоснику.
— Погледајте само — рече — какву одвратну губицу овај
има!
180
 На то рак одврати:
— Када други пут будете долазили овамо, више нећете наћи
новац од шкољки. Шкољка ће се одселити и настанити далеко,
далеко на другом месту. Проћп ће вас воља за таквим
путовањима, падаће вам то
доста тешко, и многи ће помрети на путу. Ко умре, биће
закопан далеко од завичаја, у туђини, у дивљини, а никакве
погребне песме, никакве тужбалице неће бити испеване њему у
спомен.
Тада се људи растуже. Сви су се ждерали у себи због вољеног
новца од шкољки, али нико није знао где се он налази.

181
 2.

Био једном један мали дечак, који је волео да се шета

морском обалом.
Једнога дана мали дечак је био веома увређен. Био је гладан,
али ни отац ни мајка нису хтели да му дају нешто да једе, иако
их је он за то молио.
Дубоко су га увредили. Он им не одговори, већ мирно изиђе
из куће и оде до обале. Тамо је наишао на огромно стабло, које
је море нанело.
Оно упита дечака:
— Шта је то с тобом?
— Отац и мајка су ме грдили и нису ми дали да једем.
— О, јадниче! Куда ћеш сада?
— Лутаћу шумом.
— Само ти седни на стабло, оно ти жели добро.
Дечак тако и уради, и тада стабло брзо отплови далеко у
море. Пловило је тако и пловило све даље и најзад пристаде у
Наканају, где данас може да се нађе новац од шкољки.
Али дечак је плакао. Тада му стабло рече:
— Не плачи, него боље себи исплети више корпи!
Нигде ни живе душе. Одједном дечак спази друго стабло како
плови, а на њему нека кокош весла. Дечак узвикну:
— Погледај, ено чамца.
На то му стабло одврати:

182
 — Искрцаће се овде код нас, буди љубазан и лепо поздрави
кокош. Тобожњи чамац исплови на обалу, а кокош скочи на
песак. Дечак и стабло које говори поздраве кокош, а она упита:
— Одакле долази овај човек?
— Он је жељан шкољки које море овде избацује на обалу —
одврати стабло које говори, па упита дечака:
— Колико си корпи исплео?
— Две.
— Онда доплети још осам!
Убрзо стабло поново упита:
— Колико си корпи сада исплео?
— Осам.
— Сада доплети још десет!
И опет упита стабло:
— Колико си корпи сада доплео?
— Других десет!
— Онда исплети још нових десет!
Дечак учини као што му је стабло рекло, и када је завршио,
запита:
— Шта ће ти ових тридесет корпи?
— Ходи, — одговори стабло и понеси све корпе. Са првих
десет стани ту, а остале ћеш поређати овде на обали једну
поред друге у дугачком низу.
Дечак стави корпе на песак.
— Сад се мало удаљи од корпи! — рече стабло.
Утом наиђе талас који је носио само шкољке. Талас се разби
на обали и напуни свих тридесет корпи шкољкама.
— Јесу ли ти корпе пуне? — упита стабло.
— Јесу, али куда ћу с њима?
— Само ти натовари на друго стабло!

183
 — Па где да их носим? — упита дечак и поче ронити сузе;
спопала га туга за оцем и мајком.
Стабло му одговори:
— Почекај мало, ускоро ћеш опет видети своје родитеље.
Дечак се онда попе на друго стабло, а оно га упита:
— Ко ће да те одведе кући?
Дечак горко заплака.
Тада стабло дозва кокош и рече:
— Ти кокошко, одведи ми овог дечка у његов завичај.
На то кокош скочи на друго стабло, које одмах крену.
Пливало је, пливало све даље. Кокош упита дечка:
— Да ли ти је близу завичај?
— Не, још је далеко одавде!
Стабло је пловило све даље, и успут сретоше још једно
стабло; на њему је седео казуар и веслао.
— О, погледај, чамац! — узвикну дечак.
Казуар им пожеле добар дан; возили су се све даље и даље.
И други пут кокош упита дечка:
— Је ли близу твој завичај?
— Не, — одговори дечак — више не знам где ми је завичај.
Возили су се све даље и даље.
Изненада дечак опет заплака и рече:
— Где ли само може да буде мој завичај?
Возили су још даље и најзад стабло стиже у завичај дечаков.
Тада кокош упита:
— Мали, реци у ком селу станујеш?
Дечак јој показа место и ту пристадоше уз обалу. Пренели су
све корпе на копно и наслагали их. Затим дечак пође и стиже у
село, па уђе у очеву и мајчину кућу. Када у дворишту спази
заупокојену жртву и одар, упита:

184
 — За кога сте спремили овај одар?
— Одар и заупокојене жртве су за тебе — одговоре му
родитељи. Мислили смо да си мртав, па смо стога све то
поручили. Постали смо две сироте беде, и када умремо нећемо
ти оставити ии толико новца од шкољки да би могао да платиш
наш гроб. Сав наш новац је утрошен. Расподелили смо га и
поклањали гостима, који су дошли на твоје посмртне
свечаности.
— Хајде, пођите са мном! — рече дечак. — Само најпре
спремите велики пакет хране.
Родитељи учине тако, па запитају сина:
— Реци, где си само био, одакле долазиш?
— Управо сам се сада искрцао са осталима; шест месеци сам
био на великом далеком путу.
— Па чиме си се хранио у међувремену?
— Добијао сам свакога дана по комадић кокосовог ораха.
Затим одоше на обалу. Кад су стигли тамо, дечак рече
родитељима:
— Ето, узмите те корпе!
— Откуд ти, само, толики новац?
— Донео сам га са собом. Сетите се накета са храном, дајте,
положите га овамо на ово стабло!
— Где да га ставимо? — упиташе зачуђени родитељи.
— Спустите га само на стабло.
Тако и учине. Кокош, која је дотле чувала новац, скочи на
стабло, а казуар за њом. Затим дечак гурне стабло у море и
рече:
— Хајде, стабло, отплови!
Стабло отплови, а са њим кокош и казуар. Пловило је,
пловило и најзад стиже опет у Наканај.

185
 3.

— Шта да радимо са тим шкољкама? — упиташе родитељи

дечка.
— Пробушите их и нанижите на конац!
Тада они направише на свакој шкољки рупицу у средини и
нанижу их у велике ниске.
Дечак их све повеже и направи од тога дебели круг. Кад су
били готови, дечак преда родитељима један круг и рекне:
— Овај круг ћу вам поклонити! Ето вам новац који сте издали
за мене!
Родитељи се обрадују и задовољни оду кући. Остале кругове
дечак понесе у своју колибу. Био је сада најбогатији човек у селу
и имао је тридесет великих кругова новаца од шкољки.

186
 4

Када су то сазнали остали, и они су пожелели да имају новац.

— Хајдемо, — рекоше — одвешћемо се у земљу где се налази
новац од шкољки.
Одоше богаташу — оном дечку који је сад био одрастао човек
— и упиташе га:
— Реци нам колико месеци треба путовати да стигнемо тамо?
— Свега шест месеци — одговори овај.
— Онда путујемо, дакле, — узвикнуше људи — али морамо
понети довољно хране.
Скували су храну и припремили чамце.
— Само добро привежите ослонце за весла, како би постали
отпорни, да пркосе ветру и невремену.
Када су били спремни, укрцаше се у чамце и пођоше. Под
вођством богатог човека срећно се искрцаше у Наканају.
Тамо су скупљали шкољке, и док су их скупљали, на стаблу
доплови казуар. Посматрао је људе, али не рече ништа.
Али, богати човек је познао стабло; док су остали товарили
своја блага у чамце, он натовари стабло шкољкама.
Кад су били готови, рекоше:
— Хајде да се вратимо кући!
Спремили су све за полазак и најзад пошли. А богати човек
рече стаблу:
— Засад остани ту, ти већ знаш када треба да пођеш.

187
 Сви уђоше у чамце и одоше у завичај. Били су на широком
мору и далеко од свога села када су зачули буку иза себе.
Окренуше се и, на своје велико чуђење, угледаше како стабло
стиже за њима. На стаблу су седели пријатељи богатог човека,
кокош и казуар.
Стабло чак и престиже чамце и пристаде прво. Остали су
стигли много доцније, па упиташе птице:
— Зар сте већ истоварили корпе?
Птице одговоре:
— Да, истоварили смо их. Тамо на обали су сигурније јер
плима не може да их дохвати.
Док су се људи искрцавали на обалу, две птице опет
отпловише на стаблу. Богати човек им пожеле срећан пут, па
рече људима:
— Чувајте се да икада грдите или вређате неку кокош или
казуара!
Сви изнеше корпе са шкољкама на обалу и унеше их затим у
своје колибе, па су се радовали што су опет нашли новац од
шкољки. Корпе су припале родитељима оног богатог човека,
који, задовољни њима, одоше на своје имање. А богати рече:
— Сада ћемо стално чезнути за шкољкама из Наканаја!
Сваке године људи одлазе у Наканај и доносе нове шкољке.
Пут донде назвали су према увређеном дечаку, који је доцније
постао богат човек. Потребно је шест месеци за једну вожњу.
Отада је кокош становала у Табају, а казуар у Наканају.

188
 КУКУКУ I ВАИМА

Живео једном некп мрав по имену Ваима са својом птицом

која се звала Кукуку; били су у присном пријатељству.
Једнога дана направе велику мрежу за хватање свиња, и
Кукуку рече:
— Сад ћемо поћи да испробамо своју мрежу.
Пошли су тако и убрзо стигли у пределе са травом, где су се
налазила њихова ловишта. Договорише се да мрав остане крај
мреже да припази, а птица да оде да појури свиње. После краћег
времена Кукуку открије огромну свињу и потера је према
мрежи. Притом је дозивала:
— Ваима, где си? Пази добро! Сад ће наићи свиња!
Мрав устаде, и када се свиња запетља у мрежу, убоде је у очи
тако да она обневиде. па је онда прободе копљем и сакри у
трави.
Дође Кукуку и упита:
— Па? Шта је са свињом?
Најпре, мрав поче да лаже:
— Ја о томе ништа не знам. — А мало после додаде: — Иди и
обори неко младо дрво а донеси и неколико метара пузавица.
Када се птица врати са оним што јој је Ваима тражио, он јој
показа свињу и рече:
— Ти само понеси копља и мрежу, а ја ћу понети свињу.

189
 Код куће закољу и очисте свињу, а затим се стану договарати
ко ће носити изнутрице на обалу да их испере. Најзад Кукуку
рече:
— Брате, ја ћу их однети и опрати, а тп у међувремену можеш
испећи свињу.
Када дође до обале, стушти се орао, зграби изнутрице и
одлете са њима. Кукуку се врати кући празних руку.
— Где су изнутрице? — упита Ваима Кукукуа по повратку.
— О, допале су се орлу — одговори Кукуку.
Тако им је остала свиња без изнутрица.
Пошто су се најели, легоше да спавају.
Сутрадан су опет отишли у лов; овога пута погоде се да
Кукуку припази на мрежу, а Ваима да лови свиње.
За кратко време мрав појури неку масну свињу из скровишта
и повика:
— Кукуку, Кукуку, ево, иде ти у сусрет масна свиња!
Када Кукуку то чу, уплаши се и сакри у жбуње док свиња није
прошла. Затим узе копље и заби га у једно гагунадрво, тако да је
црвени сок цурио преко сечива. Када Ваима није могао да нађе
више ниједну свињу, врати се и Кукукуу.
Кукуку показа на копље, па рече:
— Ја сам је погодио копљем, али била је сувише дебела;
пробила је мрежу, стресла копље и побегла.
А мрав упита:
— А куда је побегла?
— То не знам, — одговори Кукуку — ја сам јој зарио копље,
али је ипак побегла.
То вече нису имали шта да једу.
Сутрадан је мрав опет остао да пази на мрежу. Убили су
велику свињу и очистили је као ону прву. Али, када је Кукуку
опет хтео да испере изнутрице, соко их уграби.

190
 Постепено мрав увиде да се Кукуку кад год треба да испира
изнутрице уплаши, па их испусти када му се приближе друге
птице. Када су опет једном убили свињу, рече:
— Нисам рад да сваки пут останем без изнутрица. Овога пута
ћу сам очистити изнутрице, ти можеш донети дрва, наложити
ватру и испећи свињу.
Када је Ваима стигао до обале, долете птица носорог и хтеде
да му отме изнутрице, али Ваима јој копљем избоде очи и убије
је, па када је испрао изнутрице, понесе птицу кући.
Када Кукуку спази мртву птицу носорога, уплаши се и
узвикну:
— Брате, шта си урадио? Сада ће све птице хтети да нам се
свете зато што смо им убили господара. Авај!
— Ако то ураде, сакрићу се у дрво тутуана.
— А где ћу ја да се сакријем? — рече Кукуку.
— Кудгод пођем, тамо и птице могу да ме прате.
Ваима оде и сакри се у дрво тутуана; Кукуку остаде сам,
морао је мислити на многобројне птице, које ће да примете
нестанак птице носорога, па ће поћи да је потраже и да се
освете. Када су птице стигле, убрзо су пронашле Кукукуа и
одјуриле га у високу траву. За Ваимом су узалуд трагали; мрав
је побегао својим рођацима и са њима градио куће у густом
дрвећу тутуана. Када су саградили многобројне куће, примете
их птице, које су се сакупиле и саветовале шта да раде.
Једна од птица рече:
— Ја ћу покушати да продрем у куће. Када је то покушала,
мрави су јој изболи очи, и она паде мртва. И друге су то
покушале, али без успеха, и тако су скоро све птице лежале
мртве под дрветом тутуана. То је посматрала креја с једног
дрвета па рече оним малобројним птицама које су још
преостале:
— Пустите да ја покушам.

191
 Она започе да кида све лишће са мрављих кућа. Мрави нису
могли да је боду у очи, јер су јој биле затворене. И тако је
покидала све куће од лишћа, до самог врха. Скоро сви мрави су
пропали, остало је само неколико живих који су успели да се
сакрију под кору. Креја слете на земљу и добро се наједе мртвих
мрава.
И због тога што мрави у њима граде своје куће птице не могу
да се настане у дрвећу тутуана; а птица Кукуку се више не
усуђује да се опет настани на неком дрвету , него до дан-данас
живи у високој трави ..

192
 РОЂЕЊЕ СУНЦА

Била једном нека жена која је целог дана ископавала и чупала

коров у својој башти крај мора. Једнога дана опази велику рибу
како се игра у приобалским таласима; жена се спусти до обале
где су се таласи разбијали и загази у море. Риба се трљала о
њене ноге и њушкала око њених кукова. Свакога дана када је
жена излазила на море, риба је долазила и играла са њом исту
игру. После извесног времена жешш кук набрекне, и, поред
топлих јастучића од лишћа којима се облагала, све више је
растао. Када је оток почео страшно да је боли, она замоли оца да
га на уобичајен начин отвори помоћу оштрог камена. Он то
учини, а из зареза изађе дечак. Жена опра дете, одсече пупчану
врпцу, седе покрај ватре и надоји дете.
Дечак је одрастао заједно са осталом децом. Једнога дана,
када су деца бацала копља према дрвећу у жбуњу Дудугера, оно
дете рођено из кука не баци своје копље према трупцима, већ за
једним од другова. На то се остали дечаци наљуте, изгрде га и
рекну му да му је отац риба па нека се врати њему. Затим деца
оду у село и испричају својим мајкама да је Дудугера бацао
копља на њих. Мајка малога преступника. много се наљути због
тога, али се истовремено уплаши да се сада њеном детету
нешто не догоди. Стога она упита своју мајку где би малога
могла да смести тако да буде сасвим сигуран, па напослетку
послуша њен савет и посла га његовом оцу.
Она поведе Дудугеру на обалу; велика риба доплива, узе дете
у ждрело, и одведе га у неку земљу која се налазила далеко на
истоку. Пре но што се Дудугера растао са мајком рече јој да
193
посаветује своју родбину да уклоне шећерну трску таро и
банане, и да раскрче поља на сунчаној страни падине велике
стене Дијау, па да се преселе тамо и да живе. Јер, пошто их он
буде напустио и попео се уз Пандануспалму а одатле у небо, све
дрвеће, све биљке и сви људи у селима мораће да умру. Само ће
његови пријатељи бити спасенн, ако га буду послушали и буду
потражили заштиту у сенци стене Дијау.
Дудугерино пророчанство се испуни: вода пресуши, дрвеће
увену, а поља више нису доносила плодове, и напослетку сви
помру од велике жеге, људи, свиње и пси. Али једног јутра мајка
Дудугерина попе се на једно брдо и понесе са собом суд са
кречом, а када сунце изиђе, она му дуну креч у лице. Стога је
сунце морало да затвори очи, п отада више није било толико
жарко као до тада. Чак је падало и мало кише, следећег јутра
појавили су се густи облаци, а иза њих се појави сунце баш
онако како то и данас често бива.

194
 ПОСТАНАК ВАТРЕ

У прастара времена пре но што су људи сазнали за ватру,

живела је у Мајвари, у заливу Милна, нека старица коју су сви
звали бабом. У оно време људи су секли јамс и таро у танке
кришке и сушили их на сунцу. И баба је тако спремала храну за
десеторо младића; али док су они ловили по густишу дивље
свиње, она је за себе кувала јела. То је чинила помоћу ватре коју
је извлачила из свога тела; само, она је сваки пут уклањала
пепео и остатке пре но што би се младићи вратили, јер они нису
смели да знају како баба за себе кува таро и јамс. Једнога дана
доспе једно парченце куваног тароа у јело за дечаке. То се
десило ненамерно. Када су младићи јели вечеру, оно парче
куваног тароа доспело је најмлађем од њих. Окусио га је и био је
силно изненађен колико му прија. И другови су морали да
окусе, и свима се допало. Иначе су и јамс и таро, онако сушени
на сунцу, били тврди и суви; сада су, међутим, били меки.
Младићи никако нису могли да схвате због чега је таро тако
пријатан. Када су идућег јутра опет пошли у шуму у лов,
најмлађи је остао код куће и сакрио се. Видео је како старица
суши на сунцу јело за њега и његове другове, а видео је и то
како извлачи ватру између ногу када је хтела да кува јело за
себе. Кад су се остали увече вратили и појели вечеру, овај
најмлађи им исприча шта је видео. Тако су дечаци упознати
вредност ватре и решили су да је жени украду, па су сковали
план.
Ујутру су наоштрили секире и оборили једно дрво које је
било високо као кућа, а онда су покушали да га прескоче. Го је
195
успео да учини само најмлађи, па је он одређен да баби украде
ватру. Сутрадан, дечаци као и обично пођу у шуму; после мало
чекања врате се, деветорица се сакрију, а најмлађи се полако
ушуња у бабину кућу. Када је хтела да скува таро, он јој се
прикраде и уграби јој један пламен. Потрча онда што је могао
брже до оног обореног стабла, прескочи га, а баба није могла да
га прати. Приликом прескакања стабла опече руку на
запаљеном иверу. Испусти га, а ватра захвати траву; запали се и
једна пандануспалма.
У једном отвору пандануспалме живела је нека змија по
имену Гарабујо; ватра јој дохвати реп, који поче да гори као
бакља. Старица пусти огромне кише и ватра се угаси. Али змија
је остала у својој рупи у палми, и њен реп је горео и даље.
Када је киша стала, појавише се дечаци и хтедоше да виде
шта је са ватром, али не нађоше никакву ватру. Најзад
приметише рупу у пандануспалми; извуку змију и откину јој
реп, који је још увек горео. Затим скупе велику гомилу дрва и
запале их помоћу змијиног репа. Одмах су са свих страна, из
свих села, дотрчали људи и однели са собом по пламен. За
преношење ватре сваки је употребио другу врсту дрвета, и то
дрво су отада сматрали за свог бога-заштитника.

196
 ПОРЕКЛО БЕЛАЦА

Био једном неки човек по имену Дуаугау, који је ишао у лов са

својим псом. Док су себи крчили пут кроз густо жбуње, пас нађе
неку рибу. Али тада још није било мора, свуда је била само
земља. Када је пас нашао рибу, залаја; господар приђе и подиже
је, па је однесе кући и поједе; пријала му је боље но што му је
икад пријала било која слатководна риба. Када је следећег дана
ловио, његов пас опет нађе рибу. Дуаугау однесе и ову кући и
поједе је. Сутрадан пође врло рано на место где је нашао рибу.
Ту је чекао до подне јер је хтео да види одакле рибе долазе.
Изненада зачу неко шуштање у једном великом дрвету које је
ту расло, и одједном паде риба са грања. Дуагау се попе горе на
дрво и виде да је оно шупље и да унутра плива мноштво риба.
Дуагау однесе рибу кући и овог пута поклони је својој мајци
испричавши јој одакле му риба. Она је поједе и потом леже да
спава. Спавала је цело поподне и преко ноћи, па се не пробуди
ни следећег јутра. Када је сунце било већ високо на небеском
своду, људи рекоше:
— Зар је старица болесна? Зашто се не појављује?
Посетили су је и, пошто је још увек спавала, продрмали је и
пробудили. Тада им она рече:
— Људи, узмите секире, пођите и оборите оно дрво и
донесите још таквих риба: нема ничег равног томе, оне су тако
укусне да не могу ни са чим да их упоредим.
Тада људи племена Лаварата и Аурана узеше секире и
упутише се оном дрвету под вођством Дуагауа. Ударали су

197
секирама, али дрво нису могли да оборе. Било је дебље и веће
него ма које друго дрво. Увече се људи вратише у село и мртви
уморни легоше да спавају.
Али, чим су напустили дрво, све иверје се врати опет стаблу и
тамо срасте. Када су људи ујутру хтели да наставе са радом, на
своје чуђење спазише да је дрво неповређено и отпорно као и
обично. Ма колико да су секли по дрвету, нису могли да га
оборе, а следећег јутра нашли су да су отпаци и иверје опет
срасли преко ноћи.
Сутрадан, поново су се бацили на дрво. Један од малих дечака
однесе један ивер јер је хтео да се њиме поигра. Употребио га је
као штит против копља у игри са осталим дечацима. Када је
увече са мајком одлазио кући, он баци штит. Ивер ухвати
корена и израсте у огромно дрво. И данас се село на том месту
зове Модева према дрвету које је ту порасло.
Ујутру људи примете да је дрво опет скоро зарасло, само је на
једном месту била празнина, као да ту недостаје велики ивер.
Најпре су се сви томе чудили, а затим се један од њих сети
дечакове игре са штитом. Онда покупе све иверје и отпатке,
запале велику ватру и спале све. Следећег јутра оборе дрво, па
кад оно уз велику буку и тресак паде на земљу, покуља огромна
количина воде и поплави равну земљу.
Следећег дана Лаварати преваре Ауране и рекну им:
— Данас ћемо се одморити и добро презалогајити, а сутра
ћемо се удружити за велики риболов.
Али док су Аурани играли, Лаварати се потајно одшуњаше до
места где је лежало дрво. Узели су са собом најлепше ствари,
накит, грнчарију, оружје и мреже из села. Одгурнули су стабло у
воду; грање су употребили као весла, а пошто је стабло било
огромно, могли су лепо и удобно да живе у његовој шупљини.
Када су Аурани приметили да су Лаварати нестали, трагали
су за њима, али су могли само још да их виде како нестају на
северозападу, односећи са собом справе и рибе.
198
 Лаварати су имали сасвим светлу боју коже, баш као и
Албини. Аурани су чекали да им Лаварати врате оружје и оруђа,
али су узалуд чекали. Одмах затим, људи су саградили чамце да
би у њима могли да се превезу преко мора, јер дотада није било
чамаца.
Када су белци стигли до Таупоте, сви су знали да су они
потомци старих Лаварата. Постали су мудар и богат народ зато
што су њихови очеви у давна времена понели са собом све
справе и оружја, док су Аурани и друга племена остали исти као
и раније.

199
 РИБАР И ДУХ

У сумраку неки рибар почне да дозива свога пријатеља да би

са њим пошао у лов. Али неки зао дух, тамбурин, чује га и
одговори уместо пријатеља; па узме на себе лик пријатељев и
пође за човеком до спруда. Рибар баци своју мрежу и ухвати
неколико риба.
— Ево риба, хватај! — довикну, мислећи да се обраћа своме
другу и баци их преко рамена, не осврћући се.
Дух их ухвати и одмах прождере иза човекових леђа. Газили
су даље кроз плићак. Рибар поново баци своју мрежу, а ловину
опет преда духу, који их прождере без одлагања. Рибарили су
даље, и свакипут се понављало исто. Напослетку човек ухвати
две остриге, добаци их тамбурину, који прогута и те животиње.
Али, да би могао да их гута, морао је најпре зубима да им здроби
љуштуре. Рибар зачује пуцкетање и страх му уђе у кости; сада је
знао да је то неки дух који је узео лик његовог пријатеља да би
му напакостио. Али је он умео да се савлађује; поново баци
мрежу и намерно је поцепа о ивицу коралног спруда.
— Почекај тренутак ту! — довикну своме тајанственом
помоћнику. — Одох часком у шуму да лијаном закрпим мрежу.
Полако се испе на обалу и зађе у шумски мрак. Затим појури
као помахнитао по уској стази да би утекао тамбурину. На путу
му се испречи стена; не успоравајући корак, човек јој довикну:
— Ако ме неко буде звао, одговори му ти!
Трчећи даље, замало се саплете преко једног стабла, па га
замоли:
200
 — Обори онога ко ме прогања!
И јурну даље.
— Мотај се око његових удова и чврсто држи онога који
долази за мном! — довикну трновитој лијани, која се испречила
преко пута. И док је сав задихан крчио себи пут кроз густо
шипражје, спази неко високо дрво, чије су се гране шириле тек
на великој висини. Брзо се успе горе, а онда поче да гули кору
унаоколо. Из огуљеног стабла потече лепљиви сок, који ће
онемогућити духу да се попне за рибаром. Али се утом појави
гонилац, спази човека горе у грању и довикну му притворно:
— Сиђи, зашто си већ престао с риболовом, још је дубока ноћ!
— Лажеш! — одврати му рибар. — Већ свиће. Познао сам те
сада, и пошто је дан, када си ти немоћан, вратићу ти мило за
драго што си ме преварио!
Дух се тада повуче и рибар га спази како се завлачи у малу
рупу у земљи. Кад је свануло, сиђе с дрвета, оде у оближње село
и доведе мноштво људи. Они одсеку гране и направе мотке па
су њима бушили земљу око рупе у којој је дух нестао.
Напослетку из дубине изиђе мрав па рече:
— Тамбурин се налази још дубље у земљи.
Копали су даље, и после неког времена мрав се опет појави и
рече:
— Још нисте доспели до духа, тај се налази још дубље, дубоко,
дубоко.
Наставили су са бушењем са још више полета, док и други
мрав не јави исту вест. А када се и трећи појави на дневној
светлости, људи запиташе.
— Па колико ће још бити мрава после тебе?
— Још их има четири за мном — беше одговор.
Четврти мрав јави да је дух још дубоко у земљи, па тако и
пети и шести. Најзад изиђе и седми мрав и јави да је он
последњи, али да људи још дуго неће допрети до духа.

201
Обливени знојем, људи су продужили да раде последњом
снагом. Одједном дух излете из земље. Бесно урлајући, људи су
се бацили на њега и млатили га батинама. Сву су му кожу
одрали и ударали су га док се није срушио као безоблична
клада. Тада рибар стаде пред њега па му се изруга:
— Е, сад можеш да осетиш како је човеку кад му поједеш рибе
и ракове.
Новом снагом сви се поново баце на духа, и сасвим га дотуку.
Свезаше га на велику мотку да би га однели у село, али кад је
људи подигоше, мотка се преломи. Тресући главом, људи
спреме још јачу мотку, али, зачудо, и ова се преломи. Тражили
су све веће мотке, док једна најзад издржа. Тада им приступи
један од мањих дечака, и помену дрво дингаринг, које је
отпорно према чаролијама духа. Неколико њих одоше да
потраже дрво дингаринг и донеше једну његову грану. Свежу
на њу духа и однесу га у село. Тамо му распоре трбух, одатле
испадну рибе, а на крају и две остриге. Све то испеку, закољу и
неколико свиња, па су уз изобилну гозбу прославили смрт
тамбурина.

202
 БЛИЗНАЦИ — ЈУНАЦИ

Било једном неко усамљено село у коме је живео само један

људски створ, једна девојка, и нико више. Једнога дана она
донесе на свет близнаце, два дечака. Зачудо, они су брзо
одрасли и постали велики и снажни. Мајка их је учила како да
направе копља и да их бацају на одређени циљ. Младићи се
показаше као врло бистри. Једнога дана мајка им рече:
— Видите ли тамо оно дрво? Покушајте да га погодите својим
копљима.
Дрво се распрште.
— Сада сте толико снажни да не треба никога да се плашите
— рече мајка поносно.
— Где има ратоборних људи? — упиташе младићи, који су
жудели за тим да окушају своју снагу и вештину.
— Овде у близини их нема, — одговори жена — али подаље у
жбуњу је једно село, тамо ћете наћи некога.
Два младића узму оружје и пођу на пут, па идући кроз густо
жбуње открију на једном дрвету двојицу непријатеља. Залете се
дрвету и оборе га ударцима рамена. Већ следећег тренутка оба
човека оборена на леђа и прикована копљима кукаху. Младићи
их поставе на ноге и одвуку их мајци у село.

203
204
 Потом их мајка поучи да направе велики добош од стабла
оног дрвета. Када је добош био готов, младићи су добовали
маљевима по њему, тако да је одјекивало далеко кроз жбуње и
преко мора. Многи људи чују тај продорни звук и слегну се
тамо. Мајка пошаље синове у једно скровиште и рекне им да са
собом понесу и велики добош. Странци нагрну у кућу и упитају
жену:
— Ко је овде ударао у велики добош?
— Не знам, у селу уопште нема људи.
Људи се растуре. После кратког времена младићи поново
залупају у добош из све снаге. Тада доплови мноштво људи
преко мора, искрца се и дошљаци упитају мајку:
— Па ко је овде ударао у добош?
— Не знам, — рече она — овде уопште нема људи.
Али један од дошљака предложи:
— Хајде да видимо има ли кога у жбуњу, мислим да се тамо
неко крије.
Нађоше оба женина сина. Сви су посматрали два снажна
младића, па и девојке које су дошле заједно са странцима.
Дивиле су се њиховим снажним телима, одлучним цртама лица.
Свака жена имала је жељу да једнога од те двојице добије за
мужа. Али мајка није хтела да да своју децу. Младићи онда
похватају све своје свиње, закољу их и испеку, па позову све
странце на велику гозбу. Јела су била постављена на огромном
трупцу. Сви поседаше да једу, осим младића, који су сели на
једну клупу и посматрали госте како једу. Очи свих девојака су
биле упрте у њих.
— Дивни су то ратници! — рекоше жене.
А мушкарци упиташе мајку:
— Одакле су, ко им је отац?
— Немају га, — одговори жена.
— Дивне људе си родила!
205
 — Савладали су у борби два јака непријатеља, гром и пакао,
биће то једном велики ратници!
Мајка оде и разби њихове кречне ноге. Бесни због тога,
младићи се устремише на своју мајку, али тога тренутка
изгубише људски облик и постадоше птице. Када мајка то
спази, бризну у плач. Плакала је и плакала, и никада више није
престала да плаче и јадикује. И дан-данас живи у мочварном
шибљу као жаба.

206
 ПОГОВОР

Бајке садржане у овој књизи припадају становницима

пацифичких острва — Меланежанима, Микронежанима и
Полинежанима. Са животом и обичајима ових последњих
упознао нас је недавно документарни филм „Последњи рај.“
Неколико речи о овим далеким и необичним људима, њиховој
прошлости и тековинама мало ће употпунити слику коју
пружају бајке.
Становници Јужног мора, односно Океаније, живе на бројним
архипелазима, острвима и острвцима, разбацаним по Тихом
океану, која су географи разврстали у три поменуте групе. Али
распоред острва је такав да су понекад могућа различита
разврставања у ове три основне групе. Тако неки у Океанију
убрајају и Аустралију и Малајски архипелаг. Једни Нову Гвинеју
издвајају из Океаније, док је други стављају у меланезијску
групу. Према некима Нови Зеланд спада у полинезијску групу,
док га на другом месту налазимо издвојена као четврту
океанијску острвску групу. Најзад, енциклопедије кажу да
острво Тонга припада Полинезији, док су у овом избору,
207
преведеном са немачког, бајке са Тонга уврштене у групу бајки
са Меланезије. Имајући у виду овакву ситуацију, често је тешко
утврдити број острва, а самим тим и број становника Океаније.
На једном месту налазимо да на милион и двеста хиљада
квадратних километара укупне површине океанијских острва
долази данас око 3 милиона становника, док, према другим
подацима, на исту ту површину отпада око 5,5 милиона
становника. Изгледа да је вернији први податак, јер према
једној статистици из 1952. године број Меланежана са
Папуасима (Папуаси су Меланежани са Нове Гвинеје) износи 2
милиона и 700 хиљада, Полинежана — 340 хиљада, а
Микронежана — сто хиљада.
Према томе, на основу броја становника и броја и распореда
острва расутих по бескрајној површини Пацифика могло би се
закључити да не може бити говора о етногенетском јединству,
а самим тим и о јединству, макар и мале и примитивне,
културне традиције. Међутим, већ саме бајке својом тематиком
обраде потврђују то јединство. Даље, ово јединство могу да
покажу и извесне историјско-етнографске чињенице.
За Полинежане се зна да су у првим вековима наше ере
населили ова најудаљенија, најраштрканија и најбројнија (што
се види и из самог назива) острва из своје индонежанске и југо
источноазијске прапостојбине. Будући да су били искусни
морепловци, није им било тешко да на својим чамцима отплове
чак на романтичне Хаваје и Гогенове егзотичне Тахите. На ова
удаљена острва доспевали су у више наврата, понекад случајно
ношени ветровима и таласима, а понекад услед расељавања
изазваног политичким трзавицама и немирима у
прапостојбини, о чему постоје бројна предања. Староседеоце на
овим острвима они су истребили. У својој новој отаџбини били
су знатно безбеднији: природа им је, без нарочитих њихових
старања и напора, давала неопходну храну, а тропска топла и
уједначена клима није од њих тражила особиту бригу за стан и
одећу. Насељавање Полинежана на острва источне Океаније
208
завршено је око XIV века. Населивши се, племена су стварала
локалне царчиће и властелу, који су себе проглашавали за
полубогове и заједно са кастом жреца подржавали сложени
систем религиозних забрана (табу), обреда, веровања и митова.
Забележено је да је код Полинежана необично распрострањена
игра, певање, музика, затим епска поезија, дуборез,
орнаментика, што је условљено поднебљем и животним
условима који су створили такве људе. Сви ови елементи
друштвеног живота Полинежана нашли су свој одраз у основној
и најраспрострањенијој врсти књижевности домородачког
становништва — у полинежанским народним бајкама.
Посебну интересантно представља основни тип
полинежанскзг језика са минималним гласовним могућностима
од 5 самогласника и свега 7—9 сугласника. Примера ради да
наведемо реч хооиаиоиа, што значи опуномоћеник,
представник.
Насупрот високим Полинежанима кратке главе стоје ниски
Меланежани издужене главе. По тамној боји коже својих
становника ова острва су и добила своје име (Меланезија значи
Црна острвска земља). Међу племенима Океаније меланежанска
племена спадају у најпримитивнија. Није им, као понекад ни
Микронежанима, било страно ни људождерство, о чему, између
осталог, сведоче и неке од ових бајки („Доживљаји Матапдуе",
„Насамарена људождерка”), са елементима стравичности и
мистике. Њихова митологија претрпела је знатне утицаје
полинежанске. Неке групе Меланежана примиле су, као,
уосталом, и неке друге океанијске групе, хришћанство и
спољашње ознаке европске културе (острва Фиџи — енглеске,
Нова Каледонија — француске). Посебан куриозитет код
Меланежана је њихов бројни систем. Док код Полинежана
имамо десетични бројни систем, Меланежани се служе бројним
системом до 5 (према томе, 7 чине 5 и 2, а 6 чине 3 и 3).
Најзад, о Микронежанима, који су најмалобројнији, се зна да
су дошли из Индонезије и да су по својој култури у ширем
209
смислу речи блиски Индонежанима. Заузели су у Океанији
најситнија острва, о чему и сам назив сведочи: Микронезија —
Земља ситних острва.
Почетком XVI века први пут су нека од ових острва пронашли
Европљани, засадивши прве клице европске цивилизације и
хришћанског мисионарства, а истовремено и колонијализма.

210
 II

Бајке са Јужног мора се често доста разликују од бајки

осталих народа Далеког Истока. Већина их има фантастично
митолошки карактер, док их је знатно мање са реалистичким
елементима, дакле таквих које би биле слике из живота. То је
сасвим разумљиво кад се има у виду да су настале на малом тлу,
у условима изолације, усамљености, сталног живота на мору, у
окружењу чаробне и бујне тропске природе која пружа многе и
благодети и задовољства, када човеку остаје доста времена за
маштање и развијање интензивнијег унутрашњег живота. Сем
тога, машта и реалност су код ових урођеника веома блиске
животне компоненте, то су елементи који се у њиховој свести
живо преплићу и узајамно подстичу. Дакле, бајка је за њих један
вид живота, а живот је на неки начин вид бајке, фантастике.
Посебну драж ових бајки чини то што поред очигледних
елемената примитивизма провејава дубоко људска нота. Оне
опевају праведност, мудрост, храброст једног Матандуе, тог
идеалног вође и владара. Прославља се верност отаџбини,
владару и жени, затим слободарство, истина, разумност. У овом
погледу је једна од најтипичних бајки она о Матандуи, који на
једном месту, у моменту када његови људи врше покољ из
одмазде, каже: „Људи могу да користе само док су живи. Шта ћу
са мртвима?... Не убијајте више.” Затим осуђује се насиље,
неправда, крађа, лаж („Змија” и друге). Сви ови моменти дају им
карактер општег, заједничког са баснама осталих народа.
Наравоученија у класичном смислу овде скоро нема, а ако их
и има, дата су веома дискретно и ненаметљиво. Њиховом
211
непознатом аутору био је циљ да што више исприча оно што
кроз своју машту доживљава, да изнесе један део свог духовног
живота, заснованог на узрочно везаним елементима
фантастичног и реалног. У том причању има често неравнина,
испрекиданости, дигресија.
Ове бајке, сем нешто забележене епске поезије код
Полинежана, остају једина изразита литерарна творевина
домородачког становништва океанијских острва. Њима не
претходе велики индијски спевови, бурманске пагоде и
јапанско кабуки позориште — ту нема свега оног што у једном
народу сачињава богату културну традицију, широку основу на
којој могу да поникну раскошна ремек дела народног
стваралаштва, посебно богате бајке. Оно што су становници
ових острва из народног усменог стваралаштва могли са собом
да понесу из своје прапостојбине, морало је у условима
територијалне расцепканости и изолованости од осталих
сродних племена добрим делом да изгуби свој праисконски и
архаични карактер, стварајући у новим условима нове мотиве
за нове бајке. Овде се управо ради о бајкама насталим на
данашњем терену који заузимају житељи Тихог океана.
Може се понекад наићи на бајке које су настале као резултат
утицаја цивилизованих европских и америчких господара,
наравно после XVI века, где не може бити речи о аутентичности
и аутохтоности. Чак се у извесним западноевропским изборима
океанијских бајки могу наћи и такве које одражавају понека
политичка и економска стремљења колонизатора, бајке које
представљају неку врсту прозних ода овима последњима. То
свакако нису бајке народа Тихог океана, и није им овде место.
И ова литерарна заоставштина пацифичких урођеника
остала би нам непозната да се пасионирани истраживачи
живота и обичаја ових народа нису потрудили да их просто
ишчупају из уста домородаца и да их тако сачувају од
пропадања и заборава. А било је великих тешкоћа приликом
записивања ових бајки. Није било довољно знати домородачки
212
језик, најчешће оскудан, па их записати, јер се бајка није
састојала само од речи, већ и од мимике, геста, игре. Бајку је,
дакле, требало не чути, већ доживети. Питање је до које се мере
и како Европљанин могао у њу уживети, да ли је писаном речју
верно пренео све урођеничке песничке емоције и плодове
маште, па чак и аутентичне реалије. Чак и у оваквом, будимо
свесни тога, по природи ствари окрњеном виду, а додајмо томе
и чињеницу да су ове бајке које имамо пред собом већ прошле
кроз филтар двају превода, двају језика — оне живо дочаравају
живот и дух нама по начину живота, обичајима и духу далеких и
страних народа. али по општељудским мотивима блиских.
В. Т

213
 Table of Contents
ДРАГИ ЧИТАОЧЕ
МЕЛАНЕЗИЈА
ЗМИЈА
СУНЧЕВО ДЕТЕ
ИСТОРИЈА ЛОНГА-ПОЕ
АВАНТУРЕ МАТАНДУЕ
НАПОЛЕОНИ ЈЕ ЧОВЕК СА ТОНГ
ПОЛИНЕЗИЈА
МОРСКИ КРАСТАВАЦ
ТРЕБА ДА ПОШТУЈЕШ СВОЈУ ТАШТУ
КРОКОДИЛСКА ПЕЋИНА
ЉУБАВ ЗМИЈЕ
1.
2
3
ИВА МАЈСТОР, ЛОПОВ СА ОАХУА
ПОГЛАВИЦА СА ЧУДЕСНИМ СЛУГАМА
МИКРОНЕЗИЈА
СИРОМАШНИ И БОГАТИ ПЕТАО
ПТИЦА ПЕГАЕД АРСАЈ
СКУПЉАЧИЦА БАДЕМА
ПОРЕКЛО НОВЦА
КАЈИФИ
ПРИЧА О ЈАТУ И ЈОЛИ
БИТКА ПТИЦА И РИБА
НАСАМАРЕНА ЉУДОЖДЕРКА
КАКО ЈЕ ШАУ ЕТИЕЧ ПОВРАТИО СВОЈУ ЖЕНУ
ПРИЧА О ЖИВОТИЊАМА КОЈЕ СУ СЕБИ ГРАДИЛЕ БРОД
ДЕВОЈКА У МЕСЕЦУ
АУСТРАЛИЈА
ЖДРАЛ И ВРАНА
ЕМУ ДИНЕВАН И ЖДРАЛОВИ ВАН
214
 ЦВЕТ КРВИ
МУВЕ БУНИЈАРЛ И ПЧЕЛЕ ВУРУНАХ
ПОСТАНАК СУНЦА
СЕДАМ СЕСТАРА МЕАМЕЈ
ОДАКЛЕ ДОЛАЗИ МРАЗ
ЗАШТО УМИРЕМО
ТРИ ПРИЧЕ О БРАЋИ ТО КАБИНАНИ И ТО КАРАВУВУ
Риба
Свлачење коже
Хлебни плод
КОКОШ И КАЗУАР ИЛИ ПОРЕКЛО НОВЦА ОД ШКОЉКИ
1.
2.
3.
4
КУКУКУ I ВАИМА
РОЂЕЊЕ СУНЦА
ПОСТАНАК ВАТРЕ
ПОРЕКЛО БЕЛАЦА
РИБАР И ДУХ
БЛИЗНАЦИ — ЈУНАЦИ
ПОГОВОР
I
II

215