1.

У Комране био један Мирко, мајстор и он отиш 'о у Сиљевицу да ради. И дође до
Јасена, а одатле га ухватила нека свадба, неки лом, неки народ, и он никако до куће
да дође. Ако он иде! Никако до куће да дође! И он иш 'о, иш 'о, иш 'о и кад запевали
први петлови, човек се мало разбистрио, он погледне – он отиш 'о чак ка
Манастирку, ка они потока, није према кући и од тад се разболео и није се са те
постеље ни диг 'о . То некада било тако. Старинско време.

2.
Мени једна баба причала, она је тад девојка била. У планину, имали су колибе, те
штале за овце, краве напасали, све то, и једну ноћ њена рођена сестра отишла на
извор да захвати воду. А кажу да ноћу код воде се никад не иде. И сад она, ваљда
нису имали воде, оде на извор да захвати воду и код извора нађе мало дете, како
плаче, и она узме, сажали се, то мало дете, дошла до колибе и онако радосна што
нашла мало дете, она дође до села да позове оца и мајку да им каже да нашла дете.
И они је питали: «Па ниси ваљда сине узела то код воде». «Па каже, јесам!» «Јао,
ниси требала то да дираш, то су виле оставиле дете.» И она каже: «Ја нисам ни
знала то. « Врате се они брже до колибе горе, нема детета, нема ништа. И она је
живела још годину, две, и, далеко било, умре. То су та нека искушења што су била.

3.

За теја силе бш сам се уверила ка ми је свекар Рада Велков умрел. Ја и Воја, муж
ми, излезомо у Стојанову бару на појату. И он си тура на стоку, а ја улезо у колибу.
Несм излазила до тг на појату по старцатога, када смо га скарали мртвога у село. И
ја узо два балона од по две-три ћила и отидо у Ровинуту на Милатиновац на воду.
Кад, идем ја уз ту Ровину нагоре и неколко шумће преди мене излазе на водуту и
узлазе уз Ровинуту нагоре као да и ветар носи из водуту. А нема ветар јак, само
пири. И ја се това не сечам ништа, него се тамо задржа. Де да наврнем водуту, де да
се омијем, де да омијем, судовети, задржа се и све ураде. Када наточи воду и једн
балон с деснуту руку и да га узнем у левуту, левата рука, шаката, само клопну
надоле ко да неје моја, не служи ме. И узнем у деснуту руку обадва балона. И када
стиго у колибу рука исто, клопнула, не слуша ме. И ја мислим да че могу да
плетем, па узимам мање, игле. Али не могу да плетем, па се урова. Зарова и отидо
на гувното кам њивуту и ожали се Воји. А он поче да ме брука. Кажем му: Кој че
ни слуша?Гледе рука?! А он ме тека погледа, па поче да пцује, као жали ме: -
Малко ли си се наработила?! Са че одмараш, не сећирај се! И менe одједампут
штрекну на памет да у Ровинуту, казују, самовиле има. Немој да сам ја усмела теја
самовиле. И отидо у колибу. И ја граби шићер и понесо, коцће. И како преступи
прагат ја поче да се молим: - Боже мили, сестре миле, брајћа мили, ви излазите.
Мож да сте купале дечица у корито, а ја сам ви усмела? Опростете ми. И крстим се
и врљам шићерат како идем. И тека, малко по малко, свити шићер врљи. И врну се.
И када се врну, ја се исрка с левуту руку, тека испаде некако. И вану си работим с
рукуту. А знала сам какво да правим, това ме ни је баба-Душана редила.
(2006.)

1
4.

Ја сам једном чувала говеда у ливади. И легла сам да спавам. Поред мене створи се
колевка. Сад, пет сам деца одржала мојија. И ја овако пружила сам руку: «Лепа
моја ћерко». Дете, лепо дете. Повијено, а рукице му пушћене и овако се игра. И ја
му лепо то причам, а једна ме жена виче: «С ким то Миљо причаш, Миљо!» Ја се
'вако само сед 'о, како сед 'о и рек 'о: «Шта моја Петрија?» Она ме викне:»Шта то,
каже, радиш? С ким то причаш» «Јао реко ', грдна ја што данас вид 'о неко мало
дете», па натраг, овако, натраг, натраг и дођем кући. Ј 'о зима ми, ј'о зима ми, ј 'о
зима ми и свекрва ми иде те ми гаси угљевље и она је рекла: «Нагазила, каже, на
вилинско коло. Ал' није га удавила, није ни села на њега, но га поволела. Вилинско
дете».

5.

Порани некаква девојка пре сванућа на сами Божић да уради нешто у вароши.
Мајка јој није бранила да иде од куће о свецу, већ је донекле испрати, а она одатле
продужи сама. Беше ноћ. Снег навијо, па нема пртине. Нема нигде никог. Девојка
иде, иде...Кад је била код Пајева гроба, искочи преда њу јагње. Загледало јој се
право у очи. Али девојка продужи даље. Кад је мало подмакла, окрене се, а оно
јагње све поред ње иде. Сети се она да се у то доба овце јагње, па помисли да се
ово јагње изгубило. Девојка му рече:„Бела јаго“, - и хтеде да га помилује, али у
исти час јагње одговори дебелим гласом: „Беела јаагоо!“ Девојку нешто текну. Али
не даде јој се да ћути, или да се помоли Богу, него понови: „Бела јаго...“ Јагње се
издрљи у њу некаквим великим очима, па блекну: „Бе-ела ја-агооо!“ Девојка крену
да бежи, а кад виде да јагње пође за њом, обезнани се и паде у снег. Кад је свануло,
пролазили су туда неки људи из њена села са соницама. Нађоше је полусмрзнуту у
снегу. Кад су је довезли кући, мајка је девет дана и ноћи дворила и лечила. А девете
ноћи, негде испред зоре, беше се искупило доста света, кад негде заблеја јагње.
Помислише да су вукови напали на овце, па сви истрчаше напоље. И док су они
тако били напољу, девојка умре.