BISERI

11

ESKIMSKE
NARODNE
BAJKE

Prevela s ruskog:
Milena Maglić-Jovanović
Ilustracije:
Bora Lazarević
Naslovna strana:
Ljubiša Odžaklijevski

NARODNA KNJIGA
BEOGRAD 1961
 DRAGI ČITAOČE

Svi se sećamo ove divne edicije ovih prelepih

knjiga, nažalost ove knjige polako tonu u
zaborav i uništenje.
Često se ove knjige mogu naći na uništene ,
bačene ,bez omota... Šteta je uništiti nešto što
ti je činilo detinjtvo srećno i bezbrižno !

Cilj obrade ove knjige nije piraterija ili

umnožavanje ove knjige, naprotiv, moja
želja je da se ova edicija knjiga spasi od
zaborava.

Dragi čitaoče, nadam se da će te ova knjiga

vratiti u detinjstvo i učini te srećnim kao što je
mene , jer teška vremena su pred nama...

N.V 2020
 EMEMKUT

Daleko u tundri živeo je Ememkut sa svojim mladim

bratom.
Naumila braća da se žene, ali nigde nevesta. Razmišljali
oni tako, razmišljali, pa smislili: uhvatili reku, sakrili je na
visoku čuku pa stali da čekaju. Sede oni jedan dan, sede
drugi — niko ne dolazi, kad trećeg dana primetiše kako se
neko prikrada. Sve bliže, sve bliže i najposle braća ugledaju
dve devojke — dve kozice.
Na to Ememkut reče bratu:
— Pusti vodu!
Mlađi brat pusti vodu, a ona zablista na suncu. Devojke
ugledaše vodu, pojuriše čuki, a kad stigoše, imaju šta da
vide: vodeni mlaz tanak-tanušan, dok voda ne poče curiti
kap po kap, te devojke ne mogadoše ni punu šaku zahvatiti.
Pogledale one na čuku, pa će starija reći: — Hajdemo što
pre odavde, strah me je!
A mlada odvrati:
— Hoću da pijem. Tamo je po svoj prilici planinsko jezero.
— Hajdemo, hajdemo odavde! — reče starija pa povuče
sestru za ruku. Mlada sestra istrže ruku i viknu: — Nemoj
ići; ostani ovde, ja ću se sama popeti na čuku!
Ali starija sestra se poboja da je pusti nego pođe za njom.
Išle one tako, pa najposle ugledale vodu. Pojurile sestre
prema vodi i stale pohlepno da piju. A braća im se prikrala i
pohvatala ih.
Preplašile se devojke, preklinju da ih puste kući, ali braća
ni da čuju. Štarija sestra stade bogoraditi: — Tako vam
vašeg bratstva, pustite moju mlađu sestru, a mene zadržite
kao robinju!
— Pusti devojku! — reče stariji brat. — Zar si zaboravio
zakon da se stariji brat ženi pre mlađeg!
Mlađi brat pusti devojku.
Elem, počela devojka-kozica da živi u jarangi(1)
Ememkutovoj. Kuvala ona čaj, meso i šila od koža odeću
mužu, deveru i nejakom sinu.
Jedne zime braća se vraćala iz lova, kad imaju šta da
vide: tundrom ide žena-miš u nekakvom dugačkom
iscepanom kožuhu, zapliće se i spotiče.
— Ko me bude primio u saonice, tome ću biti žena! —
reče ona.
— Ne, — odgovori mlađi brat — ja ne volim žene; moj
brat ih voli, neka te on primi.
— Ememkute! Ememkute! — veli na to mišica.
— Primi me na saonice, pa ću ti biti žena!
I otada u jarangi Ememkutovoj počele da žive dve žene.
Počela mišica da vreda kozicu i njenog sina. Stala da
čupa dlaku iz pologa(2), da pravi rupe na jarangi, a
Ememkutu kaže da sve to rade starija žena i njen sin. Počeo
Ememkut da se ljuti na kozicu. Naterao muž stariju ženu da
okrpi ceo šator(3) i da istrese iz koža iščupanu dlaku.
Prestala kozica da voli muža, ali ni zub da oboli moleći da
će Ememkut uvideti koliko je nepravičan.
Krenula braća da se igraju vunenom loptom pa pozvala i
žene. Na to mišica reče kozici: — Ti si umorna, idi pa se
poigraj a ja ću spremiti obed.
 Začudi se kozica ovakvim umiljatim rečima, ne poverova
mišici, ali u strahu od muža pođe da se Igra. A mišica u
međuvremenu zgrabila vrećicu sa i učnim radom starije
žene, izvadila iz nje kožice od nevernog pantera, zatrpala ih
ispod šatora, istresla koštane igle i konce od žila, a torbicu
bacila pred prag.
Vratili se braća i kozica u šator. Onda će starija žena
upitati mlađu: — Zašto moja vrećica leži prazna na podu?
Pokupila starija žena konce i igle pa će upitati mišicu: —
A gde su kožice?
Mišica na to podiže polog i reče:
— A šta je ovo pod šatorom?
Razljuti se Ememkut pa povika:
— Dajte već jednom da se jede!
— Čaj sam skuvala, — veli na to mišica — ali meso nisam
našla. Mora da ga je sakrila kozica, jer svake noći čujem
kako krišom jede sa sinom!
Ememkut pojuri da traži meso i nađe ga u vreći za
spavanje starije žene. To ga razljuti još više i on otera ženu
s detetom iz šatora.
— Ememkute, Ememkute! — preklinjaše kozica. — Smiluj
se bar na sina i ostavi ga u šatoru! Pogledaj kako je tavna
noć, kako duva jak vetar, kako pljušti kiša!
A mišica izbacila iz jarange tri male kožice i zatvorila
ulaz.
 Kozica na to načini od tri kožice malu jarangu za sina.
Sama je pak legla pokraj nje na mokru zemlju i zagrlila
sina. Nije imala čime da ga hrani te je po čitave dane lutala
tundrom ne bi li našla kakvo korenja ili mlade izdanke, a sin
je jednako plakao i tražio da jede.
Našao Ememkut kita na obali mora tako da je imao dosta
hrane. Onda kozica posla sina ocu da proba vrućega mesa.
Došao sin ocu, a mišica sedi pokraj kotla sa mesom. Pozvala
ona dečaka k sebi pa će ga upitati: — Hoćeš li vrućega
mesa?
I kada je. mališan pružio ruke, mišica natače na njih
komad vrućeg mesa od kitovog grkljana. Mališan vrisnu od
bola, ne mogade da oslobodi ruku, a Ememkut ni glave da
okrene. Najposle mališan pobeže majci.
Cele noći je majka šila sinu odeću da izgleda kao brdski
ovan, prišila mu kopita i rogčiće — prerušio se mališan u
brdskog ovna, a onda majka i sin krenuli ka vrhu visoke
čuke.
Izašao Ememkut iz šatora, zgrabio luk i odapeo strelu.
Pala strela pokraj malenog ovna. Zgrabila majka na to sina
pa stala da beži koliko je noge nose. Trčala ona tako ceo
dan pa sustala. A sin plače i traži da jede. Predveče majka
opazi u blizini nekakvu vatru pa pođe prema njoj. A sina
stavila na ramena.
Prilazi ona zemunici, kad tamo kraj ognjišta sedi nekakva
starica i drema. Ugleda ona majku s detetom pa reče: —
Došla si!
— Da!
Smestila starica dete u polog, a majci dala da jede.
Ujutru kozica upita staru: — Ima li koga u blizini/?
— Ima vuk i njegova sestra. Jedan dan hoda odavde!
Odmorila se kozica pa krenula dalje, a sina ostavila kod
stare. Stigla ona u jarangu vukovu, kad tamo vukova sestra
sedi i šije kožuh. Opazivši ženu, reče: — Baš dobro što si
došla: nemam vremena da skuvam meso, a brat će se
uskoro vratiti iz lova!
Obradovala se kozica, zgrabila posudu, otrčala po vodu,
pa raspalila vatru, namestila kotao sa mesom iznad vatre i
napunila čajnik. A onda vukova sestra proviri iz jarange i
reče: — Brzo se sakrij, evo brata!
Kozica se sakrila iza pologa i pokrila kožuhom.
 Došao vuk, zbacio sa pleća ubijenog divljeg irvasa i počeo
da se presvlači. Skinuo sa sebe mokro odelo pa pošao iza
pologa da uzme suvo. Podigao on s kozičine glave kožuh, pa
kad je ugledao, reče: — Dosada nas je jarangi živelo dvoje,
a odsad ćemo živeti utroje!
Tako oni počeše da žive zajedno.
. . . Odrastao mališan, stara mu napravila luk i strele, te
počeo da odlazi u lov sve dalje i dalje od jarange. U početku
je donosio kući ptice i male zveri, a što se više udaljavao od
jarange, donosio je sve veći plen. Jednom je na čuki ubio
velikog irvasa, dotrčao kući, uzeo saonice i pojurio po meso.
Stara izađe iz zemunice i doviknu mu: — Nemoj ići, dečko,
noću u tundru! Sutra ćeš doneti meso!
Ali se on nije čak ni osvrnuo.
Tek što se lovac uspeo na čuku i stavio meso na saonice,
kad poče mećava. Sneg pokrio celu zemlju, tako da dečak
nije video poznate vrhove čuke po kojima je mogao da
pronađe svoju jarangu. Spustila se noć a mećava nikako ne
prestaje; jedva se pridržajući za saonice, dečak krenu
prema vatri. Išao je tako dosta dugo, dok nije nabasao na
jarangu iz čijeg su dimnjaka izletale varnice.
Uđe on u jarangu, kad tamo dva muškarca i jedna žena.
— Došao si! — rekoše domaćini.
— Da! — odvrati gost.
— Sedi s nama da zajedno popijemo čaj i nešto pojedemo.
— Uzmite pa skuvajte moga irvasa! —reče dečak.
Skuvala žena meso te se svi siti najeli.
— E pa, — reče jedan od muškaraca dečaku — pošto si
nas počastio. Mogao bi da nam ispričaš kakvu bajku da nam
brže prođe noć.
— Dobro ispričaću vam bajku koju mi je mati pričala: —
Živela jednom u tundri dva brata, došlo im vreme da se
žene, ali nigde nevesta. Onda braća sakrila reku na visoku
čuku . . .
Slušaju domaćini gosta, ne mogu oka da odvoje od njega.
— Dotrčale dve kozice da ugase žeđ, a braća ih uhvatila.
Na to starija sestra stade preklinjati i reče starijem bratu
Ememkutu . . .
— Pa to je o nama, brate! — šapnu mlađi domaćin.
— Ćuti, ćuti! — veli mu stariji.
— „Pusti moju mlađu sestru — tako ti vašega bratstva" —
reče mu kozica. Pustili oni na slobodu mlađu, a stariju
poveli u polog. I kozica bila mužu dobra žena, sinu — dobra
majka, a đeveru — pažljiva sestra.
— To je istina! — šapuće mlađi brat starijem.
— Ćuti, ne smetaj mi da slušam!
— Jednom su braća srela u tundri nekakvu prljavu i
pocepanu ženu, i ona postala druga Ememkutova žena.
Naumila ta aljkuša da upropasti stariju ženu i dete, pa
počela mužu da uliva u srce jed i srdžbu.
Tog trenutka mišica podiže zavesu pologa i ugasi žižak.
— Odmah da si upalila svetlost! — zapovedi stariji.
— Sala nema, vreme je za spavanje!
— Odmah da si donela salo od tuljana i da si upalila
svetlost — čuješ li kad ti se kaže! — reče stariji.
Na to žena upali svetlost i zatvori oči, uši i srce.
A dečak nastavi priču:
— Ne vidi muž 'kako je mlada žena cepala šator a starija
ga krpila noću dok se mlada za to vreme grejala kraj
muževljevog tela. Ne vidi muž kako je mlada žena izbacila
njegovu ženu i dete u mrklu noć, nije video kako je mlada
žena natakla na ruke njegovog sina komad vrućeg kitovog
grkljana.
 I tu dečak ispruži ruke — oba muškarca ugledaše
opekotine na njegovim rukama. Štariji pade dečaku pred
noge i reče: — Hajdemo, vodi me što pre svojoj materi! — i
stade da se oblači.
A mišica će se nasmejati:
— Kuda ćeš po mećavi? Po bajku?
Na to je muž otera od kuće.
I tako oba brata krenuše s dečakom u tundru da traže
vukovu jarangu. Stigli oni pred zemunicu, dečak ugledao
staru pa će reći muškarcima: — Oče i striče, nastavite sami
da tražite moju majku, a ja sam potreban mojoj baki.
Stigoše dva brata pred vukovu jarangu. A vukova sestra
govori snasi: — Sestro skuvaj čaj i meso došli su gosti!
Kozica ćuti i ne miče se.
Na to vukova sestra reče:
— Sestro zar si zaboravila zakon tundre —
gostoprimstvo?
— Nisu nam to gosti došli nego dušmani — odgovori
kozica. — To je Ememkut došao sa svojim bratom!
Potom Ememkutov brat reče vukovoj sestri:
Hoćeš li da mi budeš žena?
Hoću — odgovori ona.
Onda da dođem po tebe?
— Dobro čekaću te.
Dugo je Ememkut nagovarao ženu da sve zaboravi i da se
vrati u svoju jarangu.
— Gubi mi se s očiju, ne želim ni da te vidim!
Krenula braća prema visokoj čuki, pa opaze vuka gde ide
kući s dobrim plenom. Braća zapeše lukove, pustiše dve
strele i ubiše vuka.
Čekaju žene vuka da se vrati kući, čekaju ga prvi dan ,
čekaju dva, a trećeg dana udariše u kuknjavu. Vukova
sestra reče: — Još nikad se moj brat nije zadržavao tri dana
van jarange.
A kozica reče:
— Ubio ga je Ememkut, moj muž!
Dođoše braća po žene. Vukova sestra radosno pođe, a
kozica se dugo borila s mužem — sve dok je ne izdade
snaga. Najposle je Ememkut zgrabi za ruke i odveze kući.
Svratili oni po sina, ali ovaj reče roditeljima:
— Ja neću ostaviti baku, jer ni ona mene nije ostavljala.
Kozica zaplaka, a sin reče:
— Majko, doći ću k tebi kada baki ne bude bila potrebna
moja pornoć ...
 DESET PLOVKI

Deset devojaka-plovki kupalo se u jezeru.

Prikrao se Ememkut, ščepao njihove kožuhe, seo u grmlje
i počeo da traži okom najlepšu. Utom izađe iz vode jedna,
opazi Ememkuta, preplaši se pa sede na travu i stade ga
moliti da joj da kožuh. Ememkut joj učini po volji, i devojka
se obuče i otrči. Za njom izađe druga, treća, i Ememkut
svima vrati kožuhe. Ali kada je iz vode izlazila deseta,
najmlada i najlepša, preplaši se ona od Ememkuta pa
šmugnu u jezero i stade otuda moliti momka da joj vrati
kožuh.
Ememkut reče:
— Uzmi ga, ja ga ne držim. Ali moja želja je da se oženim
s tobom!
Plovčica se udalji od obale. Sunce je već zalazilo te
plovčica pristade pomislivši: „Dobro. Čim obučem kožuh,
pobeći ću!“ Ona reče Ememkutu: — Daj mi kožuh! Vidiš,
sve su odavno otišle kućama.
— Izađi na obalu i uzmi ga! — reče Ememkut. — Eno ti
kožuha na drvetu!
Plovčica izađe na obalu, nađe svoj kožuh na jednoj grani,
ali tek što se obukla, Ememkut iskoči iz grmlja, zgrabi je i
odnese kući.
 Oženio se Ememkut plovčicom, i ona mu rodila dvoje
dece — sina i kćer. Sin je ličio na oca, a kći na majku.
Pošao jednom Ememkut u lov, a Ememkutova majka
poslala plovčicu po jagode. Snaha donela jagode, ali ne
norvešku kupinu već mahunicu. Stara se razljutila pa dobro
izgrdila siroticu. Onda će plovčica reći sinu: — Izađi iz
jarange i gledaj, pa kad polete plovke, pozovi me!
I poče da se sprema na put.
Sin odjednom povika:
— Plovke lete!
Majka istrča iz jarange, pogleda i reče:
— Ne, to nisu iz moga roda!
I vrati se unutra. Onda će sin opet povikati: — Plovke
lete!
Majka pogleda i reče:
— Ne, moje lete u velikim jatima.
Sin povika treći put.
Istrča na to mati sa ćerkom, zalepršaše krilima i poleteše
za jatom. A sin zaplaka. Tek tada primeti plovčica da joj sin
nema krila. Plovke se vinuše u nebo, zagrajaše uglas.
Plovčica se spusti na zemlju, napravi sinu krila od granja i
polete sa decom preko toploga mora.
Vratio se Ememkut iz lova, upitao gde su mu žena i deca,
a mati odgovori sinu: — Odleteli su!
Sneveselio se Ememkut — ništa ne okuša niti može da
spava.
Krenuo Ememkut na obalu mora i ugledao tamo
nekakvog oronulog starca slabo odevenog, prljavog,
razbarušene kose pa će ga upitati: — Reci mi stari, da li je
ovuda proletela jedna plovka sa dva mališana?
— Nemoj mi se podsmevati, pa ću ti reći!
 — Zašto bih ti se podsmevao? — reče Ememkut. — I ja
ću, kad dođe vreme, biti kao ti!
Na to starac pokaza Ememkutu pravac u kome su odleteli
njegova žena i deca.
Seo Ememkut i teško se zamislio — kako li će preći preko
mora?
A starac se sažali na njega, da mu strele i reče: — Idi i
pusti strelu! Gde strela bude pala, tamo će se stvoriti led.
Počeo Ememkut da pušta strele u more dok najposle ovo
ne poče da se smrzava. Krenuo on stazom po ledu od jedne
obale i prešao na drugu. Ugledao decu svoju i poznao ih, a i
deca poznala njega. Pita on za mater, a ona mu vele da se
udala za plovana i da s njim nema dece.
Ememkut napravi dugačak bič i reče mužu svoje žene: —
Hajde! Ko od nas dvojice izađe kao pobednik, tome neka
pripadne žena!
— Ne, — reče plovan — neka nam presude ptice, a sa
tvoje strane ljudi.
Utom dolete toliko ptica da su zaklonile sunce. A čoveka
— nigde nijednog. Ememkut na to zamahnu bičem, bič
fijuknu i pobijene ptice popadaše na zemlju.
Na to pritrča njegova žena plovčica i reče: — Ememkute,
zašto ubijaš ptice?
Ememkut uze ženu i decu i odvede ih kući.
 NEČASTIVI I EMEMKUT

Živeo u tundri, u susedstvu sa Ememkutom, nečastivi.

Pošao Ememkut keliju na svetkovinu pa zapovedio zverima:
ovnu — da ode na čuku, lisici i puhaću — da prave jazbine,
jarebici — da ode u grmlje na rečici a galebu — na obalu
mora.
Na svetkovinu se steklo mnogo gostiju, a od dakonija
samo ovnujska glava s velikim rogovima i glava žene s
pletenicama.
— Jedite, gosti! — nudi ih keli.
Niko da se prihvati jela, samo se vuk maši ovnujske glave
a severni panter — one druge.
— Ja neću jesti! —reče Ememkut.
— Onda ja odoh u lov da uhvatim za tebe divljeg irvasa.
Krenuli su svi gosti kući. Ememkut se sakrio u lundri, pa
kada je keli zašao duboko u nju, vratio se i poubijao sve
kelijeve mladunce. Onda zabaci pušku na rame i pođe za
kelijevim tragom. Keli opazi Ememkuta pa će ga upitati: —
Šta radiš ovde?
— Došao sam da lovim.
— Šta ti je to na leđima?
— Velika lula! — odgovori Ememkut.
— Daj da pušim!
— Neka ti je.
 Ememkut stavi patron, zape pušku i pruži mu keliju. Ovaj
stavi cev u usta, a Ememkut pritisnu obarač i raznese
nečastivog u paramparčad tako da ja od njega ostala samo
jedna kap krvi. Sutradan izjutra Ememkut opet krenu na
ono mesto, prilazi, kad ono — keli sedi kao da se ništa nije
dogodilo.
— Daj mi — veli nečastivi — da povučem koji dim iz one
lule što si je juče imao. Mnogo mi se dopala.
— Nemam više lule pri sebi!
Onda Ememkut ošinu kelija granom po leđima i reče: —
Razvej se dabogda kao mećava!
I nečastivi se rasprsnu u paramparčad, da ni traga od
njega ne ostane.
 EMEMKUT I EMINA

Živeo na obali mora Ememkut sa ženom Eminom i

nejakim sinom.
Ememkut beše lenj i često je varao Eminu. Emina je
lovila ribu, postavljala zarnke za zveri, a Ememkut je ležao
u pologu i pio čaj. Kada bi Emina zamolila Ememkuta da
ode u tundru po drva, Ememkut je uzimao saonice, uz put
svraćao susedima i ostajao kod njih do večeri, ili pak
odlazio u susednu naseobinu i živeo tamo nekoliko dana, ili
se pretvarao da je bolestan. Najposle Emina prestade da
traži od Ememkuta da joj pomaže.
Jednom se Emina razbolela, tako da nije bilo nikoga ko bi
održavao vatru na ognjištu. Ememkut tada uze saonice kao
da namerava da krene po drva, pa pođe u susednu
naseobinu, u goste jednom bogatašu.
Išao tako Ememkut čitav dan, a pređveče se podiže takva
mećava da se više nisu mogli videti vrhovi čuka.
Preplašio se Ememkut pa stao dozivati svoje irvase kojih
nije bilo kraj njega.
Na njegov poziv dođe medved. Ememkut opauči medveda
štapom po gubici i upita ga:
— Jesam li tebe zvao?
Medved ode. Ememkut ponovo pozva irvase. Na njegov
poziv dođe severni panter. Ememkut i njega raspali štapom
pa reče:
— Nisam te zvao, odlazi svojim putem!
Ponovo Ememkut stade dozivati irvase. Ovog puta dođe
lisica. Ememkut udari štapom i nju, a lisica se naljuti na
Ememkuta i ode u tundru. Ponovo zove Ememkut irvase.
Umesto irvasa dotrčaše dva zeca upregnuta u saonice.
Ememkut se smesti u saonice i krenu prema naseobini.
... Sedi tako Ememkut kod gospodara naseobine — pije
čaj, a domaćinova žena došla u jarangu, pa će ovako reći
Ememkutu:
— Nigde nema vaših irvasa, da ih nije sneg zavejao?
Trebalo bi reći sluzi da ih otkopa!
— Ne treba, sam ću ih otkopati!
Izašao Ememkut pred zečeve, a domaćinova žena ispriča
mužu kakvim se to irvasima dovezao Ememkut u goste.
Opet pije čaj Ememkut s domaćinom i žali mu se na svoju
sirotinju. Ma šta zamolio Ememkut od domaćina — ovaj mu
sve daje.
Tako dadoše Ememkutu krznene pantalone, kožuh,
torbaze(4) i ogrtač s kapom. Ememkut ne može čudu da se
načudi, a onda zamoli i malo mesa.
— Štavi mu na saonice celog irvasa — veli domaćin sluzi i
pita: — Šta ti još treba, Ememkute?
Ememkut pogleda povrh naslagane gomile pa se seti da
mu je slab krov na jarangi.
— Daj Ememkutu novu jarangu! — veli domaćin.
Kad je Ememkut seo u saonice izgledalo je kao da je seo
na malu čuku, toliko su mu dobra dali.
Pozva Ememkut zečeve, a ovi nekuda odskakutali. Tera ih
Ememkut da krenu, a zečevi skakuću u mestu.
A gospodar naseobine okrenuo leda i stao se podsmevati
Ememkutu. Kada je pak nanovo pogledao na ono mesto gde
se Ememkut maločas pričao sa zečevima — ovome se i trag
zameo u mećavi!
Video gospodar gde je Ememkut već odmakao daleko u
tundru, uplašio se za svoje dobro pa će povikati za
Ememkutom:
— Čuj, našalio sam se!
A Ememkut juri da se za njime samo prašina vije! Onda
bogataš polete da dostigne Ememkuta. Trči on što igde
može, znoj samo lipti s njega pa je morao kožuh skinuti, i
opet se dade u poteru za Ememkutom. A ovaj sve dalje i
dalje odmiče. Najposle gospodar skinu i torbe s nogu te se
tako i smrzao u tundri.
Stigao Ememkut kući, pa mu žao bilo da ženi i detetu
daje meso. Posedali oni za sto, a onda će Ememkut ženi:
— Osećam da ću umreti. Nego, odvezi me u staru
zemunicu pa dovedi tamo jednog irvasa, donesi dva kamena
za tucanje kostiju, irvasovu kožu, šibice, vode i sve ostalo
što treba!
Legao Ememkut da se odmori posle obilate hrane pa se
napravio da je umro.
Položila onda žena Ememkuta na saonice i povezla ga u
staru zemunicu. Teret težak, Emina plače i upinje se iz sve
snage, a Ememkut samo leži i smeje se. Sin čuje smeh pa
reče materi, ali ova nije poverovala nego položi muža u
zemunicu kako joj je zapovedio.
Uveče dovede sin mater pred zemunicu, i tu ona ču udar
kamena o kamen i krckanje kostiju.
Razljuti se Emina što je prevarena. Uhvatila jarebicu,
počupala joj perje, a krila i rep ostavila i bacila u odžak.
Pala jarebica u zemunicu pa stala da maše krilima i digla
prašinu oko sebe. Prepao se Ememkut, pa od silnog straha
ni vrata da pogodi. Na jedvite jade pronašao je izlaz i vratio
se kući.
A žena uzela sina za ruku i otišla u tundru, svojima.
 MITI I KUJKINEKU

Postao Kujkineku gospodar naseobine miševa, odlazi im

svaki dan u goste te ga oni čašćavaju.
Sto miševi sakupe za celi jedan dan, to Kujkineku za tren
oka pojede. Vajkaju se miševi, gladuju, ali šta mogu —
gospodar!
Jednom stara mišica reče svojim mišićima: — Pođite i
donesite mi sočno korenje!
Skuvala ona tuljana, pomešala ga s korenjem i ponudila
Kujkinekua sa velikog drvenog poslužavnika. Kujkineku jeo
dok je mogao pa zaspao. Tada mu stara mišica izvadila svu
utrobu pa stavila unutra mišju, a onu obesila o jarangi.
Spava Kujkineku, a mišići mu nacrtali lice kao u žene —
po dve malene pruge na obrazima, po dve na nosu i mnogo
malih crtica na bradi.
Probudio se Kujkineku, ugledao svoja creva pa upita: —
Čija su ovo creva?
— Belog medveda — reče stara mišica.
— Daj da ih pojedem! — zatraži Kujkineku.
Stara mišica mu pružila veliki komad mesa. Zagrizao
Kujkineku jednom, zagrizao drugi put, pa će reći: — Šta je
sad ovo? . . . Ranije sam jeo i nikako mi nije bilo dosta, a
sada sam sit samo što sam zagrizao!
— To si ti sit još od tuljanovog mesa! — reče nit to mišica.
 Pošao Kujkineku kući i ugledao vodu pa htede da pije.
Nagnuo se nad vodom, kad tamo primeti jednu ženu. A
Kujkineku je voleo žene. Poče on da razgovara sa ženom,
vidi — žena mu klima glavom. ,.Mora da nešto traži!“ —
pomisli Kujkineku, te vikne ženi: — Miti! Dođi ovamo i
donesi polog i kamen na kome se tucaju kosti. Možda ću se
oženiti ovom lepom ženom!
Donela Miti polog iz zalihe.
Kujkineku ga bacio u vodu, pa će upitati: — Je li ovo?
Polog ispliva na površinu.
— Nije to! — reče Kujkineku. Onda baci u vodu kamen.
Kamen potonu. Na to Kujkineku reče: — Vidiš, to je!
Stoji Miti i čudi se samo — šta li joj to muž radi? A onda
ugleda njegovo lice i reče: — Umij se, i sve će proći!
Umio se Kujkineku, pojurio onoj vodi — kad tamo nikoga,
samo stoji Kujkineku i krevelji se. Shvatio Kujkineku da su
se to miševi našalili s njime, pa prestao da odlazi u njihovu
naseobinu.
A miševi počeli da žive srećno i zadovoljno.
 TULJAN

Živeo na obali mora stari gavran sa ženom. Za hranu nisu

imali da vode brigu — uzimali su je iz tuljanove utrobe, koji
je bio dužan da nađe hranu i za sebe, i za gavrana, i za
njegovu ženu.
Dojadilo tuljanu da hrani gavrana, pa će ga upitati: —
Reci, molim te, dokle misliš da te ja ovako hranim?
— Sve dok ne nađeš svoju sestru.
Odrastao tuljan pa krenuo u svet da traži sestru.
Svratio on u susednu naseobinu, pa došao pred jarangu
jednog bogataša: — Daj mi svoju kćer za sestru! — reče
tuljan starome.
— Ne dam bogme, imam samo jednu kćer kojoj moram
predati sve svoje irvase i svoj tavro(5).
Zatražio tuljan vode od devojke.
— Ako mi daš sala za žižak, daću ti da piješ — uzvraća
mu ona.
Izvadila devojka iz njegovih leda salo zapaljenim lučem.
Otišao tuljan u drugu naseobinu pa svratio u jarangu
jednog siromaška.
— Hoćeš li mi dati svoju kćer za sestru?
— Uzmi je! — reče otac.
 Krenuo onda tuljan u tundru da čuva starčeve irvase. Kći
primetila da su mu leda isečena, žao joj bilo tuljana pa mu
zašila ranu irvasovom žilom. Na to tuljan zbaci sa sebe
svoju kožu i pretvori se u čoveka. Izašao delija iz jarange i
opet se pretvorio u tuljana.
— Pazi da u tundri ne upadneš u kakvu jamu i ne smrzneš
se! — reče devojka tuljanu.
Počeo tuljan da se prikrada stadu. Primetili ga čobani, pa
umalo ga nisu ubili batinama ... Cuva tuljan irvase, ide po
tundri za stadom. Kako nagazi na koju grančicu s drveta i s
nje se ospe sneg — tako od svake pahuljice postane po
jedan beli irvas.
Nakupio tuljan mnogo belih irvasa, predao starome
polovinu stada, uzeo devojku i pošao gavranu.
Prolaze oni pored prve naseobine; tuljan se pretvorio u
mladog deliju pa ustao sa saonica i zatražio vode. Pojurile
sve devojke iz naseobine da usluže deliju vodom. Primetila
zla bogata devojka deliju, pa će reći siromašnoj devojci: —
Nemoj ići s njime, on će te odvesti na dno mora gde će te
pojesti veliki crvi!
Zaplaka dobra devojka, a zla je gura u stranu dok sama
sede u saonice i veli deliji: — Ja te volim više nego tvoja
devojka, te pristajem da idem s tobom makar i na dno
mora!
— Ne, — reče delija-tuljan — ona je dobra i pristala je da
mi bude sestra! — i oni nastaviše put.
Stigao tuljan gavranu pa će mu reći:
— Evo moje sestre!
— Ne, to je tvoja žena, a sestra ti živi daleko u tundri gde
raste veliko drveće. Ona sedi na drvetu pretvorena u pticu i
očekuje te. Pođi tamo, ona će skinuti s tebe kožu tuljana!
Krenuo tuljan s devojkom duboko u tundru da traži svoju
sestru. Mnogo je drveća u tundri, a još više ptica. Prilazi on
prvom drvetu na kojem sedi ptica i pita: — Nisi li ti moja
sestra?
— Ne, nisam . . .
Nastaviše put. Opet ugledaše pticu na drvetu, upitaše je i
dobiše odgovor: — Nisam ja ...
Dugo je tako išao tuljan od jednog drveta do drugog i
tražio sestru. Najposle vidi — na drvetu sedi sova. Prilazi
tuljan drvetu i veli?
— Sovo, sovo, nisi li ti moja sestra?
Pala s drveta ptica i pretvorila se u devojku, pa jednom
rukom zagrlila brata a drugom skinula s njega kožu tuljana.
Mladi delija se oženio devojkom, a sestru je udao za
dobra čoveka.
 OPET O TULJANU

Pošao jednom neki starac na obalu mora da traži hranu,

primetio tamo tuljana, uzeo ga u naručje i poneo kući.
Videla starica šta je stari doneo, pa će reći: — Šta da
radimo s njim, da ga ubijemo?
— Dece nemamo, neka ostane kod nas! — veli starac.
Te tako tuljan ostane kod starca i starice.
Izrastao tuljan, pa će jednom reći starcu i starici: — Idem
u susednu naseobinu, hoću da se ženim.
Pošao tuljan, jedva se vuče, ali kad ljudi odvrate pogled
od njega, a on ubrza kao oluja. Stigao u naseobinu, prilazi
jednom starcu, koji je deljao drvo krivim nožem.
— Jesi li ti onaj starac koji celo vreme delje drvo? Hteo
bih da razgovaram s tobom’
Ušli oni u jarangu da piju čaj. Leži tuljan u pologu, a žene
mu rasekle vrat, navrtele salo na štapiće i zapalile svetlost.
Starac reče:
— Ti si došao po ženu. Zašto si došao s leda, a ne s lica?
Zbog toga ti je neću dati.
Krenu tuljan dalje. Stigao u drugu naseobinu i ušao u
jarangu nekog starca čija je jedna kći sedela kod kuće a
druga čuvala stado. Popili oni čaj, pa će tuljan reći starome:
— E, sada idem stadu, čuvaću ga, dajte mi saonice. Samo
mi reci kuda sutra da ga teram?
 — Ostani kod nas, stado je daleko, pašnjaci su tamo na
čuki.
— Ne, idem.
— Onda obuci toplu odeću.
— Nije potrebno, neću se valjda smrznuti!
Pošao tuljan prema izlazu i nikako ne može da pređe
preko praga. Na to mu priđe devojka i pomože tuljanu da se
prebaci. Uzeo tuljan saonice i krenuo u lundru. Čim su se
jarange izgubile iz vida, tuljan hitro pređe preko čuke i
stiže do stada. Uplašila se devojka, ali to ne pokazuje, već
mu veli: — Zdravo da si.
— Da. Treba uhvatiti irvase. Dovezao sam saonice da bi
mogla da se vratiš kući.
— A umeš li ti da čuvaš stado?
Dugo je tuljan lovio irvase naočigled devojke, pa nikako
da im nabaci omču oko vrata. Ali čim je devojka okrenula
glavu — tuljan ih je odmah uhvatio, zapregao u saonice i
otpravio devojku kući.
Još se nije ni razdanilo, a tuljan doterao stado irvasa u
naseobinu. Starac pita: — Šta se to dogada u tundri?
— Zar ne vidiš: to tuljan tera naše stado!
Začudi se starac, ali ni reči da prozbori.
Ušao tuljan u jarangu pa će reći:
— E, sad ću da se obučem; dajte mi kožuh, krznene
pantalone, vunene čarape i torbaze.
Skinuo tuljan sa sebe svoju kožu zajedno sa salom i
pružio je devojci: — Od kože mi sašijte torbaze, a salo će
biti dobro za osvetljenje.
Obukao tuljan muško odelo — pa se pretvorio u mladog
deliju. Pogledao starac na deliju pa će reći: — Biraj sebi
ženu među mojim kćerima, dajem ti polovinu irvasa i
jarangu.
 Uzeo delija za ženu onu devojku što je čuvala stado i
odvezao je svojim starima na obalu mora gde su živeli
srećno i zadovoljno.
 ŠUMSKI DUH

Upregla dva brata irvase, posedala u saonice pa krenula

u lov.
Štariji je bio glup, a mlađi pametan. Stignu oni do jedne
reke, glupi brat izvadio nož pa rasekao kožu na irvasovim
nogama, zavrnuo je naviše da se ne bi uprljala i pokvarila.
Irvas se zateturao i uginuo. Dugo su braća lovila, pojela su
već sve irvase.
Pošao mlađi brat u tundru, a stariji će reći u sebi: „Kada
se brat vrati iz lova, neće bogme imati šta da jede“.
Odsekao glupi brat sebi jedan obraz pa počeo da ga peče.
Osetila miris šumska veštica, pa došla i htela da pojede
glupog brata. Ali ovaj se tako baci na nju da je stade goniti
po celoj tundri. Gonio je on tako sve dok nije posrnula, pala
i ispustila dušu. A onda joj se telo prevrnulo: što je bilo
unutra izašlo je napolje, a što je bilo spolja ušlo je unutra.
Zatrpao je glupi brat kamenjem, a na glavu umesto krznene
kape s naušnicama stavio želudac irvasa. Vratio se mlađi
brat iz lova, a glupi brat ga nudi mesom. Mlađi na to reče:
— Neću, jedi sam!
Krenula braća kući, mlađi ide pravo kao strelja, a stariji
sve kovrlja i nekakve krugove pravi po zemlji. Stigli oni
kući. Glupi brat ispriča kako je ubio šumsku vešticu.
Majka ga upozori:
 — Nemoj govoriti pred decom!
Poslao glupi brat dvoje svojih mlađih sinova sestri da
odnesu meso.
Dolaze deca tetki. A tetkin muž — šumski duh. Manji će
reći: — Naš tata je ubio šumsku vešticu u tundri!
Uštinula tetka bratanca, ali kasno. Razljutio se šumski
duh pa oduzeo dečacima noževe i koplja.
— Sutra ćete mi se javiti kada pođete kući.
Preko noći šumski duh sakri ženin kožuh. Sutradan
izjutra tetka nije mogla da isprati bratance, jer nije našla
svoj kožuh.
Krenula deca kući. Šumski duh odvezao psa-medveda pa
će mu reći: — Rastrgni ih!
— Ne, — odbijao je pas-medved — neću da pođem, oni će
me ubiti.
— Ja sam im oduzeo noževe i koplja.
Vratio se pas-medved, gubica mu sva u krvi. Šumski duh
ne reče ženi i kćeri da nahrane psa: „Odsada ću ga sam
hraniti". Pošao šumski duh na grob veštičin, razbacao
kamenje, doneo je kući, položio pored psa-medveda i
zapovedio ženi i kćeri da ne odlaze onamo.
Dolaze dvoje starijih dečaka glupog brata, donose tetki
meso i raspituju se za braću. Šumski duh se raspituje za
svoju sestru. Prepala se tetka i povukla bratance za kožuhe.
Deca odgovoriše: — Ništa mi nismo ni videli ni čuli.
Sutradan ujutru tetka htela da isprati decu, ali opet nije
našla svoje odelo, te su deca krenula sama. Šumski duh
pusti na njih psa-medveda. Vratio se pas — gubica mu opet
sva u krvi.
Grdi majka glupog brata.
Načinio ovaj koplje od kitovog rebra, a kitovu glavu
stavio pod pazuho i pošao sestri.
 — Zdravo da si — veli šumski duh glupom bratu. — Zašto
si došao?
— Kod kuće smo ostali i bez noževa i bez kopalja. Daj mi
noževe koje si oduzeo mojoj deci.
— Dobro, sutra ću ti ih dati! A jesi li to ti ubio moju
sestru? — upita šumski duh glupog brata.
Glupi brat se samo smeje na sav glas. Žena šumskog
duha mu daje znake, a on ni briga se — jednako se smeje.
Krenuo idućeg jutra glupi brat preko čuke pa viče otuda:
— Hej! Nahuškaj svoga psa-medveda, neka i mene
rastrgne!
Nahuškao šumski duh psa, ali ovaj neće da pođe.
— On će me ubiti, gospodaru!
— Neće: nema u jarangi nijednog noža niti koplja!
Pas se vratio s pola puta, a gospodar ga opet tera:
— Idi i rastrgni glupog brata!
Dotrčao pas do glupog brata, a ovaj ga raspalio kitovom
glavom i ubio. Trbuh mu je rasporio kopljem, kad tamo
njegova deca. Diže glupi brat decu na noge, a ona u
njegovim rukama oživeše.
Doveo glupi brat decu i traži od matere irvasovo rebro da
otrese sneg sa odela.
Majka ga grdi:
— Uzmi sam, ako ti treba!
— Daj mi, majko, treba mi mnogo rebara!
— Zašto te šumski duh nije ubio! Bolje da je ubio tebe
mesto dece! — viče stara.
— Ne treba tako da govoriš! — veli glupi brat materi. —
Evo moje dece.
I stara se obradovala unucima.
A žena šumskog duha izašla u dvorište, videla vešticu,
preokrenula je na desnu stranu i ova ožive.
 Pripovedala žena šumskog duha šta se dogodilo i kako je
šumski duh poubijao sve njene bratance. Zaplakala veštica,
a utom se vratio kući šumski duh, čuo gde mu sestra plače
pa će upitati: — Ko te je povratio u život?
— Tvoja dobra žena. Zašto si poubijao decu? Bolje da se
nikad nisam ni rodila poređ takvog brata.
I veštica postade dobra te više nikome nije nanosila zlo.
 MEDVEDI

Živeli u tundri brat i sestra, pa brat išao u lov a sestra

kuvala hranu i šila odeću. Vratio se jednom brat iz lova pa
će reći: — Pronađi mi strelu, maločas sam je pustio iz luka
te je odletela u tundru.
Sestra se uspentrala na jarangu pa stala da gleda na sve
strane; najednom, vidi ona medveđi trag te pođe po njemu.
Ide ona tako, ide, kad naiđe na nekakvu zdelu sa jagodama.
Ne mogade da se uzdrži sestra nego probala jagode i
krenula dalje. Onda ugleda jarangu. Ulazi, a tamo
medvedica. Ova će joj reći: — Došla si?
— Da — reče devojka.
— Zašto si došla?
— Tražim strelu.
— Sedi.
Dala medvedica devojci da niže đinđuve , a sama počela
da kuva čaj.
— Požuri samo! Popićeš čaj pre nego što se vrate moji
sinovi s rečice gde love ribu. Jesi li usput jela jagoda?
— Samo sam probala.
— Jedi brže.
Sakrila medvedica devojku pod kože u pologu, pa će reći:
— Dolaze moji sinovi. Pazi, ne miči se, jer će te primetiti.
 Došli sinovi, prihvatili se jela pa počeli da se rvu i sviraju.
Mati im veli: — Odmah da ste polegali jer ćete se sutra opet
kasno probuditi!
Medvedica reče devojci:
— Kada se probudiš, udari me čekićem po čelu!
Probudila se devojka, skuvala čaj i udarila medvedicu
čekićem po čelu. Medvedica se probudila, pa kad su popili
čaj, dala devojci strele. Devojka krenula kući i preskočila
preko najboljeg medveda.
Mati probudila sinove:
— Ustajte, devojka vas preskočila, a vi i ne čujete.
Bliži se devojka kući, obazrela se oko sebe, kad ima šta
da vidi: za njom’ ide medved. Dotrčala devojka u jarangu pa
će reći bratu: — Evo ti strela! Idi i ubij medveda!
Izašao brat, zategao luk, pustio strelu i ubio medveda.
Počela sestra da dere kožu s njega. Došla I drugarica da joj
pomogne. Kad je devojka rasporila medveda, ispod njegove
kože se pojavi lepi delija.
Tada devojka-susetka reče: — Daj mi ga za muža!
— Ne dam, sama ću se udati za njega!
Vratila se susetka kući, slomila bratovljevu strelu pa mu
veli: — Reci mi „nađi mi strelu!“
Brat se nasmeja i reče:
— Nađi mi strelu!
Popela se devojka na jarangu, obazre se na sve strane.
Primetila je medveđi trag pa pošla po njemu. Našla ona
zdelu sa mahunicama i pojela ih. Stiže ona u medveđu
jarangu pa će reći: — Medvedice, medvedice, daj mi
đinđuve!
Medvedica reče:
— Ah, kako je nestrpljiva!
 Dala medvedica devojci đinđuve bez rupa. Devojka vrati
đinđuve.
— Sakrij se pod kože i ne miči se! — zapovedi medvedica
devojci. — Ako se budeš micala, primetiće te.
Došli medvedi, prihvatili se jela pa počeli da se rvu i
sviraju. Devojka se pomače, a medvedi rekoše: — Ovde
miriše na žensku dušu.
Mati odgovori:
— Lezite da spavate, sutra valja rano ustati.
Onda medvedica reče devojci: — Kad bude jutro, udari
me čekićem po čelu!
Izjutra devojka skuvala čaj pa počešala prstima
medvedicu iza uha; medvedica na to zahrka da se sva
jaranga zaori te pade u još dublji san. Spavala ona tako,
spavala, pa kad se probudila rekla devojci: — Zašto me nisi
probudila kako sam te zamolila?
Kada su popile čaj, medvedica dade devojci dve strele.
,,A sad — da prekoračim preko najčupavijeg medveda! —
pomisli devojka. — To je zacelo najlepši muškarac!“
Vrača se devojka kući i neprestano se osvrće, kad za
njom ide onaj čupavi medved. Dotrčala devojka kući, dala
strele bratu, pa će reći: — Idi i ubij medveda!
Ubio brat medveda. Odra devojka kožu, došla i drugarica
da joj pomogne. Otvorile devojke medveđu utrobu pa
ugledale tamo muškarca u pocepanom kožuhu. Onda
devojka reče drugarici: — Hajde da menjamo ženike!
— Ni za živu glavu! — reče drugarica.
Devojka pošla u svoju jarangu, ovaj muškarac za njom, a
kožuh mu se stalno zapliće za grane. Namerno je glasno
govorio, kao da ga druge devojke zadržavaju: ,,De, de, doći
ću posle k vama“.
 DVE SESTRE

Živela tri brata i dve sestre. Krenule sestre u tundru po

jagode. Štarija počela da bere, a mlada nr samo nešto
vrpolji i švrlja očima na sve strane. Najposle će mlada reći:
— Pogledaj, sestro, nešto sasvim maleno, kao komarac,
miče se na čuki!
Štarija sestra odgovori:
— Bolje beri jagode: imaš sigurno trun na trepavicama pa
ti se učinilo.
— Pogledaj, sestro,— reče opet mlada — komarac je
porastao kao ptica.
Štarija je mislila da mlađu sestru mrzi da bere jagode, pa
se naljuti na nju.
— Pogledaj, sestro, — veli mlada još jednom — komarac
je porastao kao pas!
Ali sestra više nije ni obraćala pažnju na njene reči.
Onda mlada sestra ponovo reče:
— Jao, jao! Komarac je već porastao kao jaranga!...
Razljutila se starija sestra pa oterala mlađu sestru kući.
Kada je ostala sama, komarac, koji je porastao kao jaranga
(to je bio zao duh), najednom Joj reče glasno: — Dođi amo,
lepotice!
— Nemam vremena! — odvrati devojka.
— Dođi amo, ili ću te ubiti.
 Pošla devojka keliju. Stigoše pred nekakvu pećinu.
Otvorio starac ogromnu pećinu, kad tamo — velika jaranga.
Pita na to keli:
— Čime su te kod kuće hranili?
— Kitovim mesom! — veli devojka.
Krenuo keli da nađe kita i rekao nešto velikom kamenu.
Kamen se podigao i zatvorio ulaz u kamenu jarangu.
... A tri brata lutaju tundrom i traže sestru. Čula ona glas
svoje braće pa stala da ih dovikuje. Čuli i oni sestrin glas,
pritrčali steni, ali nikako da odmaknu kamen, a sestra
nikako da se seti reči koje je keli izgovorio.
Donela braća žrtvu — irvasa i psa, te se kamen odmakao
od stene. Jedan brat na to ispljunu duvan koji je žvakao u
vatru na ognjištu pa zaboravi na to. Uzela braća sestru i
potrčali svi zajedno kući.
Stigli oni na obalu mora, seli u čamac i krenuli kući.
Keli stiže kući i donosi kita. Zapalio vatru kad ono: duvan
za žvakanje pisnu: — Ah, sav ću izgoreti!
Skočio keli da traži devojku, ugledao duvan za žvakanje
pa će ga upitati: — Otkud ti ovde?
— Bacio me je ovamo jedan od braće, koji su dojezdili
amo morem po sestru!
Bacio keli duvan u vatru, pa pojurio na obalu mora.
Ugledao on čamac i zavitlao svoj jezik kao omču — umalo
čamac nije prevrnuo!
Udarila braća veslom po jeziku i onemeo kelijev jezik.
Onda priđoše obali, sakriše se iza stene i raspališe vatru.
Prikrao im se keli iza leda, hteo da iza stene dohvati
devojku jezikom, ali pogodio u plamen. Planuo jezik, planuo
i sam keli i izgoreo kao komarac.
 NEZAHVALNOST

Živelo u jednoj jarangi desetoro braće, pa svako Jutro

odlazili u lov. Primetila jednog dana braća da neko dolazi u
jarangu kad rijih nema i šije im odela; torbaze, vunene
čarape i kožuhe. Počela braća redom da stražare, ali nikoga
nisu primetili. Onda napuniše travom stari kožuh, staviše
pluća irvasova umesto lica i krenuše u lov — devetoro braće
, a deseti brat osta kod kuće.
Sakrio se on u polog i stao da iščekuje ko će Im to doći...
Kad najednom, u jarangu dolazi malena lisica. Mislila je da
je svih desetoro braće otišlo u lov, pa došla u njihovu
jarangu da šije. Tek što se prihvatila posla, kad je najstariji
brat ščepa, pa će je upitati: — Ti li nam to šiješ odeću?
— Ja! — reče lisica i stade ga moliti da je pusti.
Pustio je najstariji brat pa krenuo da stigne ostale. Kad
ga braća ugledaše, zapitaće ga: — Pa, reci, ko je to bio?
— Lisica! — odgovori brat.
A lisica se vratila u jarangu i sašila svakom bratu po
lutku. Štavila ona lutke svakom bratu na njegovo mesto, pa
se zavukla u vreću za spavanje najstarijeg brata. Onda će
reći lutkama: — Ustajte sada! Više niste lutke, već živi
ljudi! Idite u susret svojim muževima!
I lutke se pretvoriše u žene i pođoše u susret braći.
 Kada braća ugledaše žene, obradovaše se i stadoše da
zahvaljuju lisici, govoreći kako će je poštovati kao mater...
Posedaše da piju čaj. Kad jedna od lutaka — najmlada i
najsmešljivija — poče da se smeje svojim prstima. Dok ih je
pravila, lisica je zaboravila na nokte!
Pogledale je druge lutke pa i one počele da se smeju.
Zacerekala se i braća gledajući svoje žene, pa počela da
se podsmevaju lisici — strašno su im se smešne učinile žene
bez noktiju!
Naljutila se lisica, pa iskočila i rekla: — Eh, vi,
nezahvalnici!.. .
I pobegla u tundru . . . A žene se opet pretvoriše u lutke.
I braći više niko nije dolazio; tako su ostali da žive sami dok
nisu ostarili.. .
 BELA MEDVEDICA

Živela jednom neka starica pa imala unuka. Stric ih nije

ostavljao da gladuju, nego ako je ulovio tri morska konja —
dva je davao sirotanu i baki.
Rastao unuk . . .
— Idem da pomognem čiki da dovuče meso! — veli
jednom unuk baki.
— Dobro, idi, pomozi mu! — reče baka.
Počeo mališan da pomaže, a onda i sam ushte da lovi.
— Bako, nađi mi neko staro odelo, hteo bih i ja da idem u
lov, kako nam čika ne bi stalno sam tražio meso.
— Ali ti si još mali!
Krenula baka stričevoj ženi i ova sašila dečaku odelo za
lov. Stric mu napravio koplje i mali harpun, te krenuli
obojica u lov. Zaostao dečak, skrenuo na drugu stranu pa
dotrčao moru. Prilazi on jednoj uvali — prazna; prilazi
drugoj — morski konj promolio glavu, ali je dečak požurio
da baci koplje te je promašio i morski konj se zagnjurio pod
led. Pošao dečak dalje. Prilazi on trećoj uvali — kad tamo
leži morski konj i drema. Stao dečak da se prikrada, ali se
spotakao i uplašio morskog konja.
Utom se digla oluja. Dečak se obazre oko sebe: između
obale i leda — voda. Počeo da pada sneg u velikim
pahuljama. Trči dečak po tankoj ledenoj reci i, kad ugleda
gde na jednoj santi sedi naga žena i sva se naježila od
hladnoće.
 — Dečko, daj mi svoj kožuh!
— A šta ću ja?
— Pa ti pod kožuhom imaš drugo odelo, a ja sam potpuno
naga!
Dao joj je dečak kožuh, a žena ga bacila u vodu i izvadila
potpuno suvog. Onda ga pruži dečaku I reče: — Uzmi.
Vidim da si dobar. Ja imam odeću!
Izvukla ona ispod leda svoju odeću, obukla je i pretvorila
se u belu medvedicu .. .
— Prevešću te na obalu, da se tvoji ne bi brinuli zbog
tebe! — reče ona.
Prevezla bela medvedica dečaka. Ali kada je koračio na
obalu, više nije bio dečak već lepi delija.
— Naučiću te da loviš morske konje, — reče bela
medvedica — pa ćeš uvek imati hrane.
Udarila ona šapom o led, led se prolomio i otuda se
pojaviše morski konji.
— To ćeš ti raditi harpunom! — reče ona mladiću.
Skinula medvedica svoju kožu, stavila je pod led i
pretvorila se u lepu ženu. Krenuli oni u naseobinu. Mladić
se oženio belom medvedicom; uvek su imali mesa i sala
koliko su hteli i živeli su srećno. Rodiše im se i sin i kćer:
sin je ličio na oca, a kći na mater.
Deca rodaka su dolazila k njima da se igraju. I devojčica
je u igri uvek bila medved.
Jednom pošao muž u lov, a žena otišla susedima. Deca se
zaigrala i zagalamila. Baka se Ijutila na njih: — Zašto
nećete da me slušate? I zašto li vaša majka stalno odlazi od
jednog suseda do drugog i kao veštica poždere polovinu sve
hrane?
 Vratila se mati-medvedica kući, pa videla devojčicu kako
tuguje. Onda joj devojčica ispriča šta je sve baka rekla.
Medvedica ništa ne reče nego se stade spremati, uze kćer a
sinu reče da ostane te napusti jarangu. Dečak zaplaka i
potrča za njom.
Vratio se muž iz lova, ostavio tuljana pred jarangom i
viknuo: — Prihvatite plen!
Ali deca nisu povikala od radosti niti je žena istrčala sa
osmehom na usnama; on shvati da se nešto dogodilo.
Baka reče:
— Nema je, otišla je s decom.
— Šta si joj govorila?
— Nazvala sam je vešticom.
— Pa zar nisi znala da je ona iz medveđeg roda?
— Ne, nisam znala!
Stao muž da se sprema za put — uzeo vreću, stavi unutra
pačju kožu, pet harpuna, dve strele i luk. Krenuo je po
tragovima — dva medveda i jedan malen, čovečji.
Išao on tako, išao, pa im se već sasvim približio.
Medvedica je zastala. Muž joj priđe, a ona će mu reći: —
Uzmi sina sebi, a kćer ću ja povesti!
— Povedi i mene sa sobom! — stade je preklinjati muž.
— Kod vas je teško živeti. A ako pođeš s nama, ubiće te
moj bivši muž — beli medved, koga sam ~ napustila da bih
došla k tebi.
— Da tebe nije bilo ja bih izgubio glavu na onoj santi!
Uostalom, zašto bismo već sada mislili na moju smrt!
Pošla medvedica sa medvedićem, muž uzeo sina pa
krenuo za njom. Naišli su na poplavljeno polje — medvedica
posadila na leda muža, a sestra bratića pa preplivali i
nastavili put. Opet su naišli na poplavljeno polje —
medvedica ubila tuljana, prezalogajili malo i nastavila put.
Ponovo su naišli na poplavljeno polje — medvedica ubila
morskog konja opet malo prezalogajili, odmorili se i
nastavili put.
— E, sada više nema tako mnogo do naše naseobine! —
reče medvedica.
Stigli su noću. Otac poznao kćerine korake, odgrnuo
polog, i svi promolili glave — otac, mati i pet sinova. Onda
otac spusti polog i reče: — Kći naša dovela nekoga bez
dlake, golobradog!
Beli medved — gospodar naseobine — pozvao čoveka na
dvoboj.
Izašao čovek pred gospodara naseobine. Leži ogromni
beli medved, zakrčio telesinom celu jarangu.
— Hoću da se takmičim s tobom ko će više naloviti
morskih konja! — reče medved.
Vratio se lovac kući.
— Hajdemo u lov, — veli on — gospodar me izaziva na
takmičenje.
— Gospodar će te poslati na takvo mesto gde nema
morskih konja, dok će sam otići tamo gde ih ima u izobilju!
Ako ih pak manje od njega uloviš, on će te pojesti! — reče
starac. — Nego, stavi na sebe moju kožu: nekada, u
mladosti, umalo ga nisam pobedio.
— Hvala, nije potrebno, ona će mi samo smetati.
Uze on svojih pet harpuna i krenu.
— Evo tvoje uvale, — pokaza mu mesto beli medved, a
sam stade pred drugu.
Ustrelio čovek harpunom prvog morskog konja, privezao
ga, ustrelio drugog — privezao i njega te se stao
približavati belom medvedu, jednako streljajući i
privezujući morske konje. Najposle je došao do belog
medveda, a ovaj će ga upitati: — Koliko si ulovio?
— Pet! — odvrati čovek.
Medved obori glavu.
 — A koliko si ti ulovio? — upita čovek.
— Dva! — reče medved.
Vrati se čovek kući. Obradova se starac, pa će reći
sinovima: — Bogme, morate ga poštovati!
Zove medved ponovo čoveka na dvoboj.
Svi krenuli na okomitu stenu. Ražalostili se starac i
njegovi sinovi.
— Štavi na sebe moju kožu, nekada u mladosti u njoj
umalo nisam pobedio gospodara! — veli starac.
— Ona će mi samo smetati — ponovo odbi lovac i ponese
sa sobom pačju kožu.
Leži beli medved na samoj ivici stene, stavio glavu na
šape. Kada su se svi okupili, medved reče: — Čoveče, ti ćeš
činiti ono što i ja budem činio! — Na to on uze zalet i skoči
sa stene u more. Zagnjurio se medved u vodu i ponovo
izronio držeći u prednjim šapama veliki kamen. — Eto, ovaj
težak kamen ćeš podići iz vode!
Sada je čovek uzeo zalet i skočio. U letu stavi na sebe
pačju kožu i nestade pod vodom.
Sedi medved na steni i razmišlja: „Neće taj, vala, nikada
podići tako težak kamen te ću ja ponovo dobiti svoju ženu!“
A lovac je dugo tražio pod vodom medveđi kamen, ali mu
se on učinio odveć lakim; uzeo on kamen pod pazuho te
podigao drugi, teži, skinuo pačju kožu i izronio. Bacio čovek
ogromnu kamenčinu kao pola stene na led, a medveđi, kao
loptu, hitnuo uvis. Obradovao se starac, pa će reći
sinovima: — Poštujte ga!
Sutradan izjutra čuje mladić nekakve preplašene glasove,
hoće da istrči iz jarange da vidi šta se dogada, ali ga starac
i sinovi njegovi ne puštaju: ,,Nemoj ići, ubiće te!“
Izašao mladić napolje, vidi — beli medveđi se čas
skupljaju čas razilaze na sve strane. Prilazi bliže, kad tamo
— veverica. Skinuo on remen sa sebe, udario po veverici i
ubio je. Medvedi se obradovaše i stadoše ga sa čuđenjem
posmatrati.
Dva dana kasnije beli medved, gospodar naseodbine,
ponovo zove čoveka na dvoboj.
— Uzmi moju kožu, nekada ga umalo nisam pobrdio u
njoj! — reče starac.
— Hvala, ona će mi samo smetati!
Uzeo čovek dve strele i luk, pa pošao belom medvedu.
— Pozvao sam te, čoveče, na dvoboj, brani se!
Zaleteo se medved, pojurio na čoveka a čovek odskoči u
stranu. Proleteo medved pored njega, okrenuo se i opet
pojurio na čoveka. Lovac opet odskoči ti stranu. A onda je
zategao tetivu i izbacio strelu. Zabila se strela u desno
rame medvedovo. Okrenuo se medved, a čovek pustio
drugu strelu i pogodio levo rame. Isplazio medved jezik,
udara njime po ramenima — čas po levom čas po desnom,
dok se najposle nije srušio na zemlju. A čovek je potom
živeo dugo godina srećno i zadovoljno.
 ZLI OTAC

Živeo neki seljak i seljanka pa imali jedinicu hćer. Mati je

mnogo volela svoju kćer, ali otac ne beše dobar čovek te
nije voleo ni kćer ni ženu. I mati i kći su se bojale oca.
Pošao jednom otac u lov. Razbesnela se mećava, a otac će
reći: — Prestani, vetre, utišaj se! Daću ti sve što ulovim!
A vetar još silnije zavija. Onda će otac opet:
— Prestani, vetre, utišaj se! Daću ti najlepšeg irvasa!
Vetar zavija još jače, mećava se toliko uskovitlala da se ni
prst pred okom ne vidi. Na to će otac opet: — Prestani,
vetre! Daću ti svoju kćer!
Odmah se sve utišalo, nebo postalo plavo — nigde
oblačka. Došao otac kući i zapovedio ženi da pripremi za
kćer najlepšu haljinu. Devojka krenula drugaricama, priča
im kako joj je otac sada mnogo bolji i nežan. Drugarice
odgovaraju: — Otac hoće da te ubije!
Kad dođe jutro, oni je obukli i nahranili. Otac reče materi
da vodi kćer da je uda. Doveo je on u šumu vezao za jedan
bor i odsekao joj glavu.
Rano izjutra pošla mati po vodu i stala da traži svoju kćer
idući muževljevim tragom. Našla ona svoju kćeri, zaplakala,
pa se vratila kući. Sutradan opet krenula onamo, ali kćeri
više nema. Primetila je male tragove pa pošla po njima.
 Ide ona tako, ide, kad ima šta da vidi — stoji lepa kuća.
Uđe, a tamo njena kći. Živi sa mužem-vetrom. Obradovala
se mati, osvrnula se, kad — za njom ide otac, nosi batinu u
ruci i viče: — Ako nađem ženu, ubiću je!
Prišao on kući i vidi svoju kćer živu. Zastideo se otac, po
joj se obrati umiljatim rečima. Onda ih vetar pozva k sebi.
Uz put je trebalo pregaziti reku. Zet-vetar je poneo oca, a
kći mater. Zet je namerno ispustio oca, počeo da ga lovi
rukama, ali nije vajde — utopio se zli otac. A vetar doveo
mater i kćer kući svojoj, gde su živeli srećni i zadovoljni.
 VELIKI SEKEN

Živeli jednom starac i starica pa nisu imali dece. Jedina

njihova imovina behu dva irvasa koja su pasla privezana
dugačkim užetom odmah pokraj jarange, da ne bi pobegla u
tundru. Susedi su imali mnogo dece te su im starac i starica
zavideli. Jednom se susedi odseliše iz tog kraja, i starcu i
starici sasvim opuste život.
Onda će starac reći svojoj ženi:
— Udri u bubanj!
— Ne mogu da držim bubanj u rukama!
— Ja ću ga držati, a ti samo udaraj! — reče starac. —
Mada više nismo kadri da udaramo onako kako smo to
mogli u mladosti.
Tako i učiniše, te starica poče da udara u bubanj. Na
njenu lupu pojaviše se davoli.
— Šta tražiš od nas, stara? — upitaše oni.
— Štari i ja bismo hteli da imamo sina.
— Napravite dva tuljana od drveta pa ih bacite na put
kada bude prolazio karavan davola.
Ujutru stara kuva čaj, a starac pravi tuljane.
Napravio starac tuljane, stavio ih pod jastuk i nije stigao
ni da popije čaj, kad čuje kako se približava karavan.
Prolazi pokraj jarange karavan davola. Bacila starica na put
drvenog tuljana i zaustavio se ceo karavan. Onda keli
povikaše: — Uklonite tuljana s puta!
— Ne, nećemo ga ukloniti!
— Uklonite ga, pa ćete opet biti hitri kao u mladosti!
— Ne, nije nam potrebno da budemo hitri kada Ktno
ostarili.
 — Onda ću vas načiniti bogatim! — reče predvodnik
karavana.
— Ne, ne treba nam ni to, i zato smo već ostarili!
— Pa šta onda hoćete?
 — Sina!
— Dobro! Samo ja imam velike sinove, ako vam ih dam,
pobeći će od vas. Bolje ih zatražite od kelija Sekena njegovi
su maleni.
Uklonili starac i starica tuljana te odjezdio karavan
davola. Uskoro se približi karavan kelija Sekena. Bacila
starica tuljana na put, zaustavio se ceo karvan i irvasi sa
čela počeli da guraju Sekena.
— Uklonite s puta tuljana, — viče Seken — bićete opet
hitri kao u mladosti!
— Ne treba nam to!
— Načiniću vas bogatim!
— Ne treba nam ni to!
— Pa šta onda hoćete?
— Sina!
Poveo ih Seken prema saonicama u kojima su se vozila
deca. Hteo on da im da onoga što je tek prohodao.
— Ne, — rekoše starac i starica — taj će pobeći od nas.
Seken htede da im da dete koje ume da sedi.
— Ne, uzećemo samo onoga kome još ni pupak nije
otpao! — i starica ponese mališana u svoju jarangu, starac
ukloni tuljana i Sekenov karavan ode.
Mališan rastao naglo kao u bajci, pa kada mu je bilo dve
godine, otide da spava sa irvasima tako da je u jarangu
dolazio samo preko dana.
Jedne noći došao mališanu keli, pa će mu reći: — Ustaj,
Sekene, vreme je da pođeš Tanairginu po mladu!
— A kako ću naći put?
— Ja ću ti reći: doći ćeš na Mesec, pa na Sunce, zatim na
sazvežđe Nauskatemkin te ćeš se naći u jarangi
Tanairginovoj. On će baciti kamen, ti ćeš ga dočekati
ustima, i kamen će se raspasti u paramparčad. Kada dođeš
u jarangu, on će te ponuditi svakojakim dakonijama. Ko
pojede više od Tanairgina, tome će pripasti njegova kćij-
edinica. Kada dođeš u gornju tundru, nemoj zaboraviti da
rasporiš sebi trbuh kako bi hrana koju budeš jeo propadala
kroz tebe, Sunce i Zemlju. Kada te Tanairgin pošalje da
čuvaš stado, ti napuni kamlejku(6) puhačevim repovima pa
ih prospi nasred stada. Kada na tebe nasrne divlji irvas, ti
mu slomi rogove. Kada pođeš u gornju lundru, reći ćeš
materi da se ne brine, moći će da te vldi kao maleni
oblačak. Samo je zamoli da ništa ne govori starome!
Pošao Seken kući i rekao materi kako ide Tanaliginu da
se oženi njegovom kćeri.
— Nemoj ići, — odgovarala ga je mati — tamo će te ubiti!
— Ne, neće me ubiti. Vratiću se kroz dva dana kao
maleni oblačak.
— Dobro — pristade mati, i Seken pođe ka Suncu.
Polete Seken na Mesec, zatim na Sunce, na sazvežđe
Nauskatemkin, i tada mu Tanairgin baci kamen. Seken ga
dočeka ustima i polete na zvezdu. Približi on jarangi
Tanairginovoj, kuca na vrata.
— Ko si? — pita domaćin.
— Ja sam Seken!
— Iz donje tundre?
— Da!
Ušao Seken u jarangu, starica Tanairginova raspalila
vatru i počela da kuva čaj.
— Dok se čaj kuva, daj nam, ženo, nešto da pojedemo! —
reče Tanairgin.
Donela im starica kita na velikoj drvenoj činiji. Pojeli njih
dvojica kita, pa će domaćin zapitati gosta: — Hoćeš li još da
jedeš?
— Hoću — odgovara gost.
Donela starica morskog konja. Pojeli i njega.
 — Još? — pita Tanairgin Sekena.
— Daj još!
Sekenu pak sva hrana propada u rupu kroz Sunce I
Zemlju.
Donela domaćica tuljana. Pojeli i njega. Donela i drugog,
pojeli i njega.
— Još? — upita starac.
— Još! — reče Seken.
— E, tebe čovek bogme ne može nahraniti! — I oni
počeše da piju čaj. Tada domačin reče: — Sutra izjutra ćeš
doterati celo moje stado pred jarangu.
Tanairgin je znao da je njegovo stado ogromno i da ga
valja podeliti u dve grupe — tek tada je moguće doterati ga,
pa i to ne može da učini jedan čovek.
Ujutru pošao Seken, napunio kamlejku puhaćevim
repovima. Primetio predvodnik stada Sekena pa se stuštio
prema njemu kao vihor da ga smoždi. Zgrabio Seken irvasa
za rogove, zavrnuo mu glavu i rogovi ostali u Sekenovim
rukama a irvas šmugnu u stado. Onda Seken prosu na
zemlju puhaćeve repove iz kamlejke, a repovi se pretvorili u
nevidljive čobane te poterali celo stado.
Izašao Tanairgin iz jarange pa upitao gde je divlji irvas.
Pokazao mu Seken rogove i rekao :
— Evo gde je!
Okrenuo se Tanairgin ne obelivši zuba.
Posle nekog vremena bi priređena svetkovina. Razmišlja
Seken kako bi došao do svoje mlade. Štari keli mu je
govorio da je drže u sanduku. Onda će Seken reći
Tanairginu: — Daj mi vode!
— Idi u jarangu.
Ušao Seken u jarangu, pretvorio se u bubu sa svetlom
mrljom na glavi pa počeo da mili po svim uglovima.
Zavukao se u sanduk gde mu je mlada bila sakrivena, i opet
se pretvorio u Sekena. Kad dođe veče, Tanairgin se seti
Sekena pa pojuri u jarangu. Načulji uši, kad ima šta da čuje
— njegova kći i Seken smeju se od sreće. Otvori otac
sanduk, a kći već rodila dete.
Podelio stari Tanairgin stado na dva dela — jednu
polovinu ostavio sebi, a drugu dao kćeri. Pošao, karavan —
na čelu Seken s kopljem u rukama, za njime — stado irvasa,
a na začelju žena s detetom ti toplim saonicama. Dugo je
stajao stari Tanairgin I pratio pogledom svoju kćer, dok se
karavan nije izgubio iz vida.
... Sedi Sekenova mati na rogovima irvasa i gleda u nebo.
Vidi ona majušni-majušni oblačak. Stao oblak da se
približava zemlji, kad vidi stara da neko stoji na oblačku pa
zapeva od radosti: — Treba skuvati čaj, žuri mi sin moj u
goste.
Čuo starac ženu gde peva, pa će je upitati: — S kim to,
ženo, razgovaraš?
— Tako, sama sa sobom.
Oblačak se već sasvim približio. Mati raspalila vatru,
stavila čajnik i pošla da dočeka sina.
Seken skočio sa oblačka, zagrlio mater pa pošao u susret
ženi, a irvasi samo nailaze li nailaze, silaze sa oblaka u
čitavim stadima. Najposle i tople saonice dodirnuše zemlju i
zaustaviše se, te Seken izvede iz njih svoju ženu i dete.
Utom čitavu okolinu obasja neka naročita svetlost.
Stoji starac i starica, samo zinuli od čuda. Mahnula
rukom žena Sekenova — a pred njom se pojavila jaranga
bela kao sneg i velika kao čuka.
Ušla ona u jarangu, mahnula drugom rukom — kad svud
unaokolo zablista bakarno posuđe. Sela ona nasred jarange
— a pred njom se pojavilo belo ognjište, razbuktala se vatra
i stao da kipi veliki kotao s čitavim irvasima.
Žena Sekenova podigla beli polog i pozvala stare. A onda
Seken reče ocu: — Otidi, oče, u susednu naseobinu, pa reci
da je sutra kod nas praznik.
— Šta ću ja tamo, samo će mi se smejati i niko neće hteti
da dođe?
— A ti ih pozovi, pa ako pođu — dobro jest, a ako ne pođu
— nije važno!
Pošao starac da zove susede. Dolazi on u naseobinu,
poziva goste, a susedi mu se podsmevaju: — Ta idi, molim
te, stari, a gde su ti irvasi? Čime misliš da nas ugostiš?
— Moj sin je doterao čitavo stado.
Nasmejaše se susedi:
— Mora da je vašljivac neki taj tvoj sin!
— Nije, nije, hajdete vi samo!
Najposle bogati susedi iz radoznalosti pođoše smejući se:
— Dela, stari, vodi nas što pre!
Došli oni sasvim blizu, već se vidi jaranga.
— A gde ti je jaranga?
—Eto je!
— Ma jesi li ti pri čistoj svesti? Pa to je obična snežna
čuka!
Priđu oni bliže, kad ono — odista jaranga! Uđoše,. osvrću
se, a pred njih izlazi Seken. Pozdravi ih i ponudi da sednu.
Izašla iza pologa žena pa stala da poslužuje goste. A oni ni
čaj da piju ni mesa da okuser nego samo pilje u domaćicu.
Vratili su se susedi, skupili se u jedan polog pa rekli: —
Moramo ubiti Sekena.
A Seken leži kod kuće u pologu i veli ženi: — Čuj, ženo,
šta to oni zbore — hoće da me ubiju? Ujutru došli bogati
susedi, pa zovu Sekena u lov. Pošao Seken s njima. Odveli
oni njega daleko u tundru pa posedali da se odmore. Jedan
od njih iskresao vatru iz kremena. Seken se nagnu da
pripali, a drugi ga udari nožem u leda. Pade na zemlju
Seken. Bogataši skočiše sa svojih mesta, po potrčali prema
njegovoj jarangi. Onaj sa čela povika: — Ko prvi stigne,
tome neka pripadne žena!
Drugi povika:
— Ko drugi stigne, tome neka pripadne jaranga!
Trče oni, zadihali se. Onaj sa čela dotrčao pred jarangu
pa seo na zemlju. Dotrčao drugi, pa i on udje u jarangu.
Okupili se svi oni, kad imaju šta da vide — sedi Seken u
jarangi i pije čaj. Ustali hugataši i pošli kući. Došli oni, pa
će upitati najstarijeg među sobom: — Kaži nam, stari, ti koji
si najviše živeo među njma, ubili smo čoveka, a on oživeo.
Šta to treba da bude.
Promislio starac, pa rekao:
— Niste vi ubili čoveka nego njegovu senku.
Sutradan ujutru bogataši opet došli u jarangu Sekenovu.
Ugledao ih Seken pa će im reći: — Vidim krenuli ste u lov.
Povedite i mene!
— Mi smo po tebe i došli!
Pošli oni. Samo što se jaranga Sekenova izgubila iz vida,
nasrnuli bogati susedi na Sekena, isekli ga na komade pa
ove razbacali po tundri. Utom su doleteli gavrani pa sve
iskljuvali. Onda se bogati susedi nasmejaše pa rekoše: —
Čik sad pokušaj da oživiš!
Opet oni pojurili jarangi Sekenovoj sa uzvicima ,,Ko prvi
stigne, tome neka pripadne žena, a ko drugi — tome neka
pripadne jaranga.“
Dotrčali oni pred jarangu, kad tamo — sedi Seken u
pologu, pije čaj pa će im reći: — Došli ste!
Okrenuli se oni bez reči pa otišli. Kad su se malo udaljili,
stadoše pitati jedan drugog: „Šta je ovo sad? Šta je ovo
sad?“ Rešiše da pozovu Sekena na svetkovinu, pa da ga
bace u duboku jamu i zatrpaju zemljom.
Pozvali oni Sekena na svetkovinu. Došao Seken sa ženom
i detetom. Za vreme igre domaćin mu dao bubanj i zamolio
ga da nešto odsvira. Uzeo Seken bubanj pa tiho rekao ženi:
— Štavi dete na kolena! Čim ja padnem u jamu. a ti odmah
pođi za mnom!
Pošao Seken da svira i pao u jamu. Žena — za njim.
Padali oni, padali, pa najposle dospeli u donju tundru. A
tamo sedi stari davo pa će ih upitati: — Šta tražite ovde?
— Nismo došli po svojoj volji, bacili su nas ovamo!
Na to stari davo reče svojim malim davolčićima.
— Odvedite ih nazad na zemlju! A uz saonice odostrag
privežite besnog irvasa!
Sede bogati susedi u jarangi, raduju se što su se otarasili
Sekena. Stoji ispred njih najstariji među njima. Oni mu
rekoše šta su učinili sa Sekenom. Zavrteo starac glavom, pa
će im reći: — Niste dobro učinili. Zato ćete se i sami loše
provesti!
Oterali bogati susedi starca. Najednom — iz zemlje izmili
bubica, a za njom irvasov rog. Sede susedi i posmatraju.
Onda se pojavi drugi rog, za njime irvasova glava, vrat i
najposle čitav irvas, saonice, na saonicama Seken sa ženom
i detetom, a iza saonica na užetu — besni irvas. Onda besni
irvas poče da se bacaka tamo-amo, te sve susede izgazi i
zatrpa u zemlju. A Seken pođe s porodicom kući.
SIROTAN
 SIROTAN

Živeli baba i unuk u velikoj bedi i nemaštini. Unuk je na

obali mora skupljao kupus i baba ga je kuvala te su se tako
prehranjivali. A preko reke je živeo njegov teča, bogati
šaman(7). Imao je šaman dve žene: staru — nevoljenu,
mladu — voljenu i duh-lisicu.
Šaman je slao ženu po nećaka, da ovaj peva pesme i
udara u bubanj. Dovede tetka nećaka, a teča ga tada tuče
zato što loše svira i peva. Onda stara tetka ode iz pologa u
nezagrejani deo jarangepa plače — žao joj sirotana. A
šaman otera dečaka pošto ga dobro isprebija; zatim mu
opet bude dosadno te opet šalje po nećaka.
— Bogme, ja ne idem — veli stara tetka. — Ti ćeš ga opet
istući.
Onda je šaman tuče sve dok se ne umori, pa sam trči po
sirotana i, ljut, kao ris, vuče ga za noge u svoju jarangu,
daje mu veliki bubanj i tera ga da svira, peva i poziva duha.
— Trudi se! Pozovi mi svoga duha, kao što ja imam svog
— lisicu.
Dugo udara u bubanj mališan. A šaman dugo tuče
mališana.
. . . Jednom dolazi stara tetka.
— Hajdemo teči!
 Došao mališan, teča mu dao bubanj i zapovedio da
pozove duha. Zapevao mališan pesme koje mu je još otac
pevao, a šaman zaurla od zloće: — Zašto mi pevaš poznate
pesme? — i istera mališana iz jarange.
Utom se podigla silna mećava, mališan ne zna na koju će
stranu. Išao on tako, išao, pa nabasao na nepoznatu
jarangu. Kad iz nje mu dovikuju nekakav čovek i žena: —
Dođi ovamo, sirotane. Otpevaj nam nešto!
— Ali ja ne umem da pevam! — veli unuk.
— Mi ćemo te naučiti.
Uzeo čovek bubanj, prevukao preko njega rukom, kao da
skida prašinu, i bubanj postao veliki. Uzeo on štapić,
prevukao rukom preko njega — a on postao dugačak.
Pružio čovek bubanj i štapić, mališanove ruke ih same od
sebe dohvatiše, i on zapeva. Zapevaše i domaćini. A mališan
se čudi samom sebi. Tri pesme su otpevali zajedno, a onda
je on pevao sam, dok su domaćini samo pljeskali u dlanove.
Najposle oni rekoše: — Sutra nemoj ići teči! Neka on sam
dođe po tebe. Najpre mu otpevaj stare pesme, a ako mu to
ne bude dovoljno — otpevaj mu koju našu pesmu. A sada idi
i ne osvrći se!
Pošao mališan iz jarange, sagnuo se pri izlasku i ugledao
iza svojih leda dva mrka medveda. Izašao on napolje — kad
tamo sunce sija, nema nikakve mećave. Osvrnuo se — kad
nema ni jarange. Dotrčao on kući, dohvatio svoj bubanj,
prevukao rukom preko njega — ovaj postao veliki, prevukao
rukom po štapiću — ovaj postao dugačak.
Sutradan dotrčao šaman, zgrabio nećaka za noge i
povukao ga tako da mu je glava udarala o led.
— Evo ti bubanj. Pozovi mi duha kao što je moja lisica! —
veli teča.
Sedi šaman nasred sobe, a levo i desno od njega voljena
žena i lisica. Zapevao mališan stare pesme I udario ga
šaman: — Zašto mi pevaš stare pesme kada ih ja i bez tebe
znam!
Nasmejala se mlada žena, zaplakala stara žena kraj
ognjišta.
— Hoću da se veselim. A ti mi pevaš stare pesme— reče
šaman.
Na to mu mališan zapeva medveđe pesmice.
— O, izgleda da je nećak naučio da peva! — reče šaman.
Najednom vetar stade tako fijukati da se jedna strana
pologa poče tresti. Peva mališan drugu pesmu. Vetar stao
zavijati. Zaljuljaše se dve strane pologa. Prepao se šaman i
veli: — Nemoj da pevaš, za danas je dosta, sutra ćeš završiti
pesmu!
Zapevao sirotan treću pesmu. Mećava stade zavijati i
tresti tri strane pologa. Povika šaman u strahu: — Dosta, ne
pevaj, kad ti se kaže, i nemoj udarati u bubanj — uzmi
moga duha-lisicu!
Podigao se na to polog i s desne i s leve strane— pa ušla
dva mrka medveda. Pojurio šaman ka stražnjem zidu
pologa, voljena žena — pod njega, a lisica — pod nju.
Skotrljao se šaman, skliznuo pod lisicu, voljena žena se
izvrnula pod njih, i tako su se klizali jedno pod drugo
vrišteći od straha. A medvedi su samo škljocali zubima i
brundali. Tako se šaman otklizao u nevidno...
Onda uđe nevoljena žena i sede pokraj sirotana. A
jaranga ostade unuku, baki i staroj tetki.
 LISICA-ČOBANIN

Živeli u tundri starac i gluva starica pa imali gluvu kćer.

U kući su držali lisicu koja je pomagala starome u čuvanju
stada a starici i ćerci u domaćinstvu.
Vraća se jednom starac sa stadom. Lisica ga primetila
izdaleka pa mu potrčala u susret.
— No, kakvi su irvasi, jesu li debeli? — upita lisica.
— Da! — odvrati starac.
— Hajdemo da pijemo čaj u jarangi! — pozva ga lisica.
A kada nasta noć, lisica se tiho iskrade iz pologa, skide
jedan irvasov but, izađe na ulicu i pojede ga. Potom se vrati
i nastavi da spava.
Ujutru starčeva kći probudi lisicu.
— Zašto si tako dugo spavala? — upita je starac.
— Odspavala sam da bih mogla da idem sa stadom.
Uzela lisica omču pa pošla sa stadom. Stigla ona tamo,
pa poterala stado ka jezeru i poubijala sve irvase.
Bira ona najmasnija mesta na irvasima i odseca ih.
Najednom vidi gde nailazi starac, pa mu pojuri u susret.
Dotrčala ona a starac će je upitati: — Zašto tako brzo trčiš?
— Zagrevam se, smrzla sam se.
— No, idi kući i reci da čobanina dobro nahrane..
— Dobro — odgovori lisica i potrča.
 Stiže starac na jezero. Kad tamo — celo stado leži.
„Bogme, — misli gazda — lepo se stado odmara!“ Čekao on,
čekao, pa kad je prišao bliže, ima šta da vidi — celo stado
poubijano.
Dotrčao on kući, pa viče još izdaleka:
— Ubijte lisicu!
Štarica i kći izašle iz jarange, nije im jasno zato starac
viče. A lisica mu veli: — On viče da požurite da nahranite
čobanina debelim mesom!
Kći odmahnula rukom — dobro-de, nahranićemo ga. A
starac shvatio kao da je kazala: dobro-de, ubićemo ga.
Nahranile one lisicu debelim mesom, pa će starica reći: —
Idem da vidim šta je hteo . ..
Potrčala lisica za starom. Ugledao je starac, pa će opet
povikati: — Ubij lisicu, ona je celo stado zaklala!
Uzela stara da hvata lisicu. Pritrčao starac u pomoć;
zamalo je ne uhvatiše, ali im je svaki put lisičji rep iskliznuo
iz šaka. Umorili se starac i starica, prestali da jure lisicu, a
ona se samo nasmejala I pobegla. Vraćaju se starac i
starica u jarangu, seli i piju čaj. Starac se vajka: — Sad više
nemamo irvasa. Od čega ćemo odsada praviti kožuhe,
torbaze i pantalone? ...
— A od čega ćemo sašiti jarangu? — plače starica.
— A šta ćemo jesti? — dodaje kći.
— Idem da ubijem lisicu! — odluči starac.
Pošao on u tundru. A lisica se namazala pepelom i pošla
mu u susret. Ugledao je starac pa će joj reći: — Zašto si
poubijala moje irvase?
— Kakve irvase? Šta govoriš, stari? Ja sam bolesna i
nikuda ne izlazim.
Starac pogleda njen trag, pa pomisli: ,,Oh, to je ona
zaklala sve moje stado!“
 — Hajdemo k meni u jarangu. Pokazaću ti gde stanujem!
— zove ga lisica.
Pošao starac lisici. Nahranila ga onim masnim mesom i
vratio se starac kući. Štarica se razljutila: — Pa to je ona
ista lisica koja je zaklala naše stado. Ona te je hranila
mesom naših irvasa!
— Što je istina, istina je! — složi se starac.
 BUBICA

Starac otišao stadu, a starica spava u pologu.

Mili po starici nekakva bubica. Uhvatila je starica,
podigla polog i izbacila napolje.
Leži bubica, tiho jauče, ne može da mrdne ni nožicama ni
glavom.
Odmorila se bubica pa opet počela da mili. Domilela ona
tako do staričinih grudi, dodirnula ih i pretvorila se u lepo
devojče.
Čuje stara kao ;kroz san:
— Mama, mama, ustani da pijemo čaj!
Štarica skočila pa će upitati:
— Ko si ti?
— Ja sam bubica koju si ti maločas izbacila napolje i
povredila mi kuk — i devojče pokaza povređeno mesto.
— Lele meni, šta sam učinila! — i tu stara položi u
postelju devojče-bubicu.
Došao starac pa će upitati:
— Kakva je to devojčica?
— To je naša kći! — odazva se starica.
Obradovao se starac što su pod starost dobili kćer.
Upregao on irvase u saonice pa krenuli u tundru da potraže
dobre mahovine. Putovali oni dugo pa našli što je on tražio,
ali u blizini beše i dosta vukova.
— Hajdemo dalje, iza onih snežnih čuka! — reče devojče-
bubica — jer će ovde vukovi rastrgnuti i irvase i nas.
Ne posluša starac kćer, nego ostade.
Postaviše oni jarangu i vezaše pse pred ulazom. Štadoše
da piju čaj, kad — zalajaše psi. Skočio starac s puškom, i
opalio na vukove i oni se razbežali po celoj tundri.
Nastala noć. Vratili se vukovi i stali da rastržu irvase.
Lajali psi, lajali, a vuci se razljutili pa rastrgli i njih.
Izašao starac ujutru iz jarange — od irvasa ostali samo
rogovi i kopita. Zaplakali starac i starica: — Kako ćemo
živeti bez irvasa? Šta ćemo jesti? Od čega ćemo šiti odeću?
Kako ćemo putovati po tundri?
— Hajdemo da tražimo naseobinu! — reče devojčica-
bubica, i starac i starica krenuše za njom.
Išli oni tako, išli, pa stigli pred naseobinu. Ponudili ih
ljudi parčetom losovine i čajem, pa će im reći: — Pojedite to
i odlazite. Ni mi sami nemamo šta da jedemo!
— Dobro reče starac — ne morate nam dati da jedemo,
samo nam dopustite da prenoćimo. Kći nam se umorila, ne
može da ide dalje.
Uveče, kad domaćini počeše da jedu, opet dadoše starcu
i starici po komadić ribe i čaja.
Kad ujutru pogledali starac i starica svoju devojčicu-
bubicu, ne mogu da je prepoznaju — toliko je porasla i
prolepšala se. Povede ih ona u gore i tamo ugledaše veliku
naseobinu sa mnogo irvasa.
A bubica tako brzo ide da starac i starica jedva mogu da
je stignu. Prilaze oni naseobini, a utom svi primetiše
bubicu, obradovaše se i pođoše joj u susret. Na čelu
povorke ide lep momak; uzeo on bubicu za ruke pa će je
upitati: — Došla si?
 — Da, došla sam! — odgovori bubica i obori glavu.
Ostadoše starac i starica kod bubice u toplom pologu,
srećni i zadovoljni. Uvek su imali dovoljno masnog mesa i
celog dana su pili crnog čaja.
 STARAC I STARICA

Živeli starac i starica u jarangi na obali mora, a njihovo

stado irvasa napasalo se u tundri. Pošao jednom starac u
tundru da obiđe stado, a starica po mahunice. Brala ona
mahunice, skupljala ih u kamlejku, već se spremala da pođe
kući, kad najednom izađe pred nju zli davo.
Sedi on, jede crknuto pseto.
— Aha!... Poješću i tebe, kad si mi već pala šaka!
— Zar ne vidiš da sam prestarela, mršava i koščata?
Kakve vajde od mene?
— Dobro. Nego, pogodi od čega je moja jaranga pa ću te
pustiti.
Promislila stara, — ako je već odrao kožu sa psa, znači da
mu je potrebna, a odeća mu nije od 'pseće kože. I kosti je
lepo poredao — znači da su mu i one potrebne.
— Reci čime je pokrivena moja jaranga?
— Psećom kožom!
— Tako je! A od čega su potporni stubovi u mojoj jarangi?
— Od psećih rebara!
— Tačno!
Onda starica brže-bolje potrča kući, pa uz put dospe u
naseobinu gusaka. A kod gusaka svetkovina. Opkolile one
staricu, nikako da je puste: — Ne, ne puštamo te. Danas
nam je praznik, sve zveri iz tundre došle su nam u goste.
 . . . Vraća se starac kući gladan, a stare nema.
Stao starac da traži štogod za jelo — nije ništa našao pa
pošao da traži staru na obali mora.
Dođe on, vidi — na obali leži riba, praćaka se.
— Poješću te! — reče starac.
— Nemoj me pojesti. Bolje me baci u more!
Bacio starac ribu, a ona će mu reći:
— Pođi obalom, pa ćeš naići na tuljana.
Pošao starac i zaista naišao na tuljana.
— Tuljane, ubiću te! — veli starac.
— Nemoj me ubiti, reći ću ti kako da dođeš do mnogo
hrane!
Pomogao starac tuljanu, bacio ga u more, a tuljan će mu
reći: — Čuješ li kako ptice cvrkuću? E, pođi tamo u ptičju
naseobinu, tamo je danas praznik, ima dakonija koliko ti
duša zaželi. ..
Došao starac u ptičju naseobinu, sjatile se guske oko
njega. Ugledao on svoju staricu, zove je kući, a guske ih ne
puštaju.
— Kod nas je praznik! Pozvali smo sve zveri iz tundre.
Nećemo ni vas pustiti.
Počastili domaćini sve zveri. Onda ih sve poveli da se
spuste sa čuke ka moru. Prvi je pošao veliki gusan,
gospodar naseobine. Pojurio on niz čuku, pa se zagnjurio u
more i izvukao otuda dve velike ribe. Svi povikaše: — Alal ti
vera!
S jurio se u more starac pa izvukao iz vode tuljana i ribu.
Svi opet povikaše: — Bravo stari! Alal ti vera!
Štarica reče:
— Deder da i ja probam!
Pa i ona pojurila niz čuku u more, i izvukla dve crvene
ribe. Povikaše opet svi: — Bravo, stara! — te svi gosti i
domaćini ispratiše stare kući i pomogoše im da odnesu
tuljana i ribu.
 TULJAN

Gospodar naseobine bejaše začaran — zbog svoje lenosti.

Nije mogao da ustane, da zapali vatru, nije mogao da ode
po drva niti da odvede na ispašu stado irvasa. Bilo koga da
je slao po drva ili da otera stado, ljudi su odlazili i više se
nisu vraćali. Uskoro su se svi počeli pribojavati da mu
pomažu.
Jednog dana dođe mu tuljan. Pošalje ga gospodar
naseobine po drva pa stane da čeka. Tuljan uzeo uže,
napravio na kraju čvor pa krenuo u tundru. Zakači u čvor
oboreno drvo, pa ga vuče za sobom i ide dalje. Tako je on
nakupio mnogo drva.
Doneo je tuljan drva u jarangu i raspalio vatru. Utom
jedna varnica iskoči na njega, istopi mu salo, 1 tuljan se
pretvori u lepog momka.
Poslao momka gospodar naseobine da dotera irvase iz
tundre. Skupio delija veliko stado, nekoliko hiljada grla, i
doterao ga u naseobinu.
Pogledao gospodar irvase pa rekao :
— Nisu svi ovde, nedostaje grbonjić. Ako ga dovedeš,
daću ti polovinu stada!
Dugo je lutao momak po tundri dok najposle nije našao
grbonjića u dalekim gorama. Stuštio se irvas na momka,
hteo da ga ubije oštrim rogovima, ali ga ovaj uhvati omčom.
Ponovo se stuštio irvas na momka, hteo da ga izgazi
kopitama, a momak zamahnuo rukavicom i raspalio irvasa
po gubici. Zgrčio se irvas od bola i odmah postao pitom.
Doveo momak grbonjića u naseobinu, vezao ga i zove
gospodara. Ne veruje gospodar, a grbonjić stoji vezan o
stub oborene glave.
— Dobro — reče gospodar. Uzmi polovinu stada, a
grbonjića ću ja uzeti sebi, on mi je najvažniji u stadu, —
umesto čuvara od vukova.
Ide momak sa svojim stadom, prolazi pokraj naseobine.
Ugledali žitelji naseobine lepog momka i veliko stado, pa
jedan đidija, a uz to velika budala, izađe na put i reče:
— To je stado naše!
— Ko prvi stigne ovamo sa onih brda tamo, neka uzme
stado — veli momak.
Potrčali mladi momci iz naseobine, hoće jedan drugog da
prestignu. Stigli oni do brda, ubili momka, isekli njegovo
telo na sitne komadiće, kosti istucali i razbacali po tundri,
pa trče nazad.
Svako je hteo da stigne prvi i uzme za sebe stado lepog
momka. Dotrčali oni pred naseobinu, a momak tamo
odavno sedi i pijucka čaj. Ugledali ga momci, prepali se pa
će ga upitati:
— Jesi li to ti?
— Ja! — veli momak.
Pogledao glupi đidija stado pa veli:
— Hajde da igramo kamena s ramena.
Uzeo on veliku kamenu loptu pa je bacio na momka.
Kamen nije još ni stigao do momka, a ovaj odmahnu rukom,
— i kamen polete nazad pa odrubi đidiji glupu glavu sa
širokih pleća. Ostali momci se razbežaše po tundri.
Tada momak uze svoje stado pa pođe u tundru.
 PODSVOČE

Pošla jednom trudna žena u tundru po muhomor. Bere

ona muhomor, čisti ga od zemlje i mahovine pa ne vidi kako
joj se iza leda prikrada velika medvedica.
Nasrnula medvedica na ženu i oduzela joj život. Onda
medvedica izvadila dete iz utrobe i počela da ga razgleda.
„Kako je malo! Ostaviću ga, pa kada poraste — poješću ga!“
Odnela medvedica dete u svoj brlog pa stala da ga doji. Kad
je dete prohodalo i počelo da trči — počela ona da ga hrani
jezikom i mozgom irvasovim i masnim ukusnim mesom.
Misli ona: „Kada ne bude bilo mesa, onda ću ga pojesti!" A
kada mesa nije bilo, njoj se učinilo da je dete suviše mršavo
...
Tako su živeli zajedno: mališan raste, a medvedica stari.
— Zašto ne jedeš? Zašto se ne gojiš? — pita medvedica.
— Šta hoćeš da ti dam — divljeg irvasa ili brdskog ovna?
Medvedica je donosila mnogo mesa. Ali mališan je trčao,
skakao i nikako da se ugoji.
Najposle, kad je već postao mladić, medvedica stade sve
ređe donositi meso iz lova. Postala je zla i svadljiva. Jednom
je mladić čuo kako medvedica razgovara sama sa sobom: —
Zašto li samo obijam noge jureći za divljim irvasima? Prosto
sam isplazila jezik od zamora, a kod kuće imam mesa. Eto,
sada ću pojesti onog dvonošca i nasitiću se!
 „Tako, dakle, — pomisli mladić — pa to nije moja mati!
Zato li ja imam i ruke i noge, zato moje telo nije prekriveno
dlakom!"
Ujutru će on reći medvedici:
 — Nije li došlo vreme da ja pođem u lov po hranu?
— Pokušaj! — reče ona.
Pošli oni u lov, počeli da se prikradaju stadu divljih
irvasa. Dohvatio mladić kamen, hitnuo ga i slomio irvasu
nogu. Počeo on tako da nabavlja hranu. Jednom će mu
medvedica reći: — Možeš da ideš u lov u tundru, ali na
obalu mora nemoj ići — tamo žive zli davoli.
Isprva je momak odlazio u lov kako mu je savetovala
medvedica, a onda mu se prohte da vidi kako Izgledaju ti
davoli, i šta rade. Pošao on jednog dana na obalu. Kad je
stigao do mora, ugleda ljude kako čamcima idu u lov na
morske konje. Gledao ih, mladić, gledao — ne može da se
nagleda. ,,Pa ja ličim na te davole!“ — pomisli on. Tri dana
je momak posmatrao ljude a da se sam nije pomaljao, onda
pođe medvedici. Stiže on kući, a medvedica ljuta kao ris.
— Gde si tako dugo skitarao?
— Bio sam kod davola. Pa oni liče na mene, i ja na njih!
— To nisu davoli, to su ljudi, — veli medvedica — a ti si
čovek. Idi k njima, reci im ko si, pa pronađi svoga oca koji
živi u toj naseobini. Samo pre nego što odeš, ubij me jer
neću da gladujem!
— Ja ću ti spremiti puno mesa, a kada se ono potroši,
donosiću ti svakog dana.
— Ne, ubij me.
Ubio mladić medvedicu, pa opet pošao na morsku obalu;
ugledali ga tamo ljudi i poveli u naseobinu.
Našao mladić oca. Postade dobar lovac.
Čuo on jednog dana da na ostrvu Arkimčiken živi
nekakva lepa i snažna devojka, koja je kazala kako će se
udati za onoga ko je bude pobedio. Okupilo se mnogo
ženika, sa svih krajeva zemlje — sa Uelena, Capljina,
Serenike, Imtupa.
 Seo momak u čamac, hteo i on da krene tamo, ali čamac
počeo da tone. Napravio on veliku lađu, seo — ova opet ide
na dno. Napravio on treću, tako veliku kakvu još niko nije
gradio, seo, otisnuo se od obale, a lada pošla opet na dno —
toliko je momak Izrastao.. . Stao on da premišlja šta mu
valja činiti. Najposle uzme lopatice kita, veže ih za đonove
obuće 1 pođe pravo morem prema onom ostrvu.
Stigao on. Ženici se sjatili oko neveste. Ona veli:
— Onaj ko me pobedi, tome ću biti žena! Kako bih se
mogla udati za onog ko me ne pobedi? Zar ću ja umesto
njega trčati oko stada? Zar ću ja umesto njega ići u lov? Zar
se takav muž može voleti?
Štali oni da se utrkuju, a ženici, svi odreda od prvih
koraka počeli da zaostaju za devojkom. Jurila ona kao vihor,
a pletenice joj se viju u vazduhu kao dve strele. Momak pak
nije zaostajao za njom ni za pedalj: trčali su rame uz rame.
Negde na pola puta, reći će joj on:
— Mogu li da te ostavim za sobom?
— Pokušaj!
Na to se mladić stušti kao vihor. Dotrčao on do cilja pa
okrenuo nazad. Kada je dotrčao u naseobinu, dočeka ga
smeh: ,,A, vratio se sa pola puta! Eh, mladiću, bolje da se
nisi takmičio nego da si sedeo kod kuće sa ženama i pio
čaj!“
Prošlo je mnogo vremena dok se nije vratila devojka-
nevesta.
Svi pojuriše k njoj.
— Ovo je moj pobednik! — reče devojka i priđe mladiću.
Ako ne verujete, otidite na ostrvo Arkimčiken. Tamo i
dan-danas leže lopatice kita.
 PETORO BRAĆE

Pošlo petoro braće u lov na belog medveda i belu lisicu.

Podigla se mećava, braća zalutala u tundri. Tako je sve
brisalo i zavijalo da se nije video ni prst pred okom. Braća
su se bojala da se ne izgube, da ne padnu sa čuke ili pak
utonu u vodu. Vezali se oni dugačkim remenom od kože
morskog konja i tako išli nekoliko dana i noći dok ne
nabasaše na nekakvu jarangu.
Uđoše oni unutra. U pologu bila žena, pa će ih upitati: —
Kako ste dospeli ovamo? Znate li da ovamo niko nikada nije
dolazio — ni pešice ni saonicama?
Ispripovedala braća kako su zalutali u tundri, i kako već
nekoliko dana i noći nisu sklopili oka niti što okusili.
Svukla žena s njih mokru odeću, stavila je da se suši, a
braću posadila u krznene vreće i dala im čaja, lososovine i
usoljena mesa. Najposle će reći najstarijem bratu: —
Nemojte izlaziti iz jarange
Otišla žena i ponela sa sobom strugač i dasku za
štavljenje kože.
Čuju braća: nešto počelo da se kotrlja po jarangi; he
prođe još ni taj zvuk, a kotrljanje se nastavi, i tako
neprekidno. Najmlađi brat hoće da pogleda šta li je to.
Ostala braća ga odgovaraju: — Ne idi, ne valja to, gazdarica
je kazala da ne izlazimo!
 Ali najmlađi jednako ponavlja kako hoće da ide da
pogleda. A za to vreme ono kotrljanje po jarangi nikako da
prestane. Najmlađi brat pošao ka izlazu — četiri brata ga
ščepala rukama, ali ne mogu da ga zadrže. Migolji se on u
šakama kao jegulja, a ne mogu da ga zadrže jer je nag. Te
tako on istrča napolje, kad — ima šta da vidi: na nebu sedi
ona žena, strugačem spušta preko daske oblake, a ovi
padaju na jarangu i zemlju.
Ugledala ona muškarca. Vrati se kući i stade da ih grdi:
— Zar vam nisam kazala da ne izlazite! Sve oblake sam
spustila na zemlju, samo jedan je ostao, sad od njega
nećemo imati mira. A da sam i njega spustila s neba, nikada
više ne bi bilo lošeg vremena.
Otada se u tim krajevima često javlja mećava.
 OTAC I SIN

Živeli muž i žena. Jednom pošao muž sa šestoricom

drugih lovaca na more u lov, ali se razbesnela oluja i svi
pogiboše.
Žena rodila sina i dala mu očevo ime. Mališan je brzo
rastao, pa je skoro počeo da hoda obalom i skuplja alge.
Meso koje je ulovio njegov otac već su potrošili, a ljudi im
nisu donosili drugo. Jednom, dok je mati spavala, sin ustao i
pošao da skuplja alge. Bilo je nekako u jesen; ispod
izbledelog kamenja ugledao je alge. Pružio on ruku za
njima i pao pod kamen.
Pod kamenom se ukaza nekakvo skrovište. Mališan je
samo malo posedeo, kad najednom dolazi neki čovek
obučen u lovačko odelo. Ugledavši dečaka, on ga stade
grditi i tući. Onda dođoše još šestorica ljudi. Počeše oni da
se ljute na onog čoveka, pa upitaše dečaka:
— Čiji si ti i otkuda si?
Ispripovedao dečak sve po redu. Začudili se ljudi, a onaj
koji ga je tukao, zaplaka i zagrli dečaka.
— Sine moj! — reče on.
— Oče, hajdemo kući! — veli dečak, ali otac odgovori da
ne može. Dečak zaplaka, a otac na to skide odeću i dečak
ugleda pod njom skelet.
— Šta jedete tamo? — upita otac.
 — Samo morski kupus.
— E, pa, znaš šta: pod svaki nokat staviću ti po režanj
mesa, ribe i sala. Kad dođeš kući, priđi jami u kojoj smo
držali meso, zatvori oči i istresi ono ispod noktiju. Onda idi
kući, ne otvaraj oči, i pošalji mater po meso.
Dao otac dečaku svoje koplje. Vratio se dečak kući,
prišao jami, zatvorio oči, pljunuo, istresao ono ispod noktiju
i otišao u zemunicu. Mati je skuvala kupus, a dečak joj reče:
— Idi u jamu, sastruži sa zidova salo, biće ukusnije!
Stade ga mati grditi, ali ipak pođe. Ponela ona veliki
čabar. Prilazi jami, a ona puna mesa i sala, kao dok je još
muž bio živ. Zaplaka mati i donese pun čabar hrane.
Kad nije bilo više ni sala ni mesa, dečak uze očevo koplje
i pođe na obalu. Prišao on jednoj grupi lovaca.
— Povedite i mene! — zamoli on.
— Trči po ogrtač! — rekoše mu, i čamac otplovi.
Priđe on drugoj grupi:
— Povedite i mene!
Ali i ovi ga samo izgrdiše.
Priđe dečak trećoj grupi. Ljudi ga odgurnuli i otplovili na
more. Priđe On četvrtom čamcu, a u njemu sedi jedan
starac.
— Povedi i mene! — zamoli dečak starog.
Pomislio starac: ,,Da ga povedem, možda će mi doneti
sreću, i tako sam ostario, a ruka mi više nije sigurna!" — pa
primio dečaka.
Krenuli oni poslednji, kad su svi čamci već uveliko lovili
kitove. Štali su da obilaze podvodno grebenje. Bacio dečak
koplje na kamen — kad ono kit. Povukli oni kita ka obali pa
počeli da ga seku i stavljaju meso u jamu.
Vratili se s mora prazni čamci. Kad su čuli ljudi MU kita,
smesta pojurili dečaku, počeli se prepirati s kime je trebalo
da pođe. Jedna grupa viče: »Mi smo ga poslali po ogrtač od
tuljanovih creva!“ Druga viče: „Trebalo je da bude na
našem čamcu!“ Treća grupa viče: ,,On će kod nas biti
harpuner!“
Na to starac reče:
— Vi ste ga odbacili, i ja vam ga neću dati. Treba upitati
samog dečaka — s kime će poći.
Dečak je ostao sa starcem, te ih je uvek služila sreća u
lovu.
 OSMORO BRAĆE

Bilo osmoro braće, pa sedmoro živelo u jednoj zemunici,

a osmi odvojeno.
Najstariji brat beše tako snažan i velik da nije mogao
stati u čamac. Sedne li on na krmu — podigne se kljun,
sedne na sredinu — ova počne da tone, a kljun i krma se
dižu. Zato on nikuda nije odlazio već je sedeo kod kuće i
samo je zimi išao u lov u tundru. Da bi lepše izgledao,
probušio je obraze pa je u rupice stavljao razne ukrase
načinjene od očnjaka morskog konja: s desne strane — rep
kita, a s leve — glavu morskog konja.
Najmlađi brat, još mališan, sedeo je kod kuće sa
najstarijim, a ostala šestorica su odlazila na more u lov.
Jednom u jesen odnekud dođe mali kit i stade se igrati
pored obale. Šestoro braće posedaše u čamac. Najmlađi
brat moli najstarijeg da i njega pusti na more.
Pogledao najstariji brat u nebo — na sve strane vedro, a i
kit je pored obale, pa će reći:
— Dobro, idi.
.. . Prišao čamac kitu. Tek što je jedan brat hteo da baci
harpun, a kit se zagnjuri i udalji od obale. Poteraše braća
čamac prema kitu, a ovaj se samo gnjura, praćaka i pušta
mlazeve vode iz nozdrva. Samo što čamac dopliva do njega
i poleti harpun — ii kit se već zagnjurio i sve više odmiče od
obale. Tako se najposle obala izgubi iz vida. Utom kit izroni
tik uz čamac. Udari ga jedan brat kopljem, a kit poče da se
prevrće — mrtav.
Najednom dunu hladan vetar.
Pogledala braća prema Beringovom morezu pa ugledala
kako nailaze beli, teški, snežni oblaci gotovo dodirujući
površinu vođe.
— Eh, — reče jedan od njih — dolazi led iz morezu!
Nisu imali vremena da ponesu kita. Odsekoše samo deo
od grudi i prednja peraja, staviše ih u čamac pa — nazad ka
obali. A vetar duva sve jače i jače. Već se vidi obala, vidi se
brat kako stoji i čeka — ali tada dunu tako snažan vetar da
je bilo opasno upravljati čamcem protiv vetra te oni
zaveslaše niz vetar.
Tri dana i tri noći lutao je čamac po moru, nošen vetrom,
dok najposle treće noći ne ugledaše jedno ostrvo.
— Ima li koga na ostrvu? — upita najstariji od braće u
čamcu. — Naša sreća, ako nema nikoga. Ako pak ovde ima
ljudi, loše nam se piše!
Pronađoše oni nekakvu pećinu u zemlji, koju je vetar sa
severne strane produvao. Bila je pokrivena korenjem
svakojakog rastinja, te se nekako uvukoše unutra a onda
dovukoše i čamac.
Kad dođe jutro, primetili oni kako je prošao nekakav
starac koji je ruke držao pod kožuhom, a onda su svakog
dana vidali starije ljude. Pojeli oni delove grudi i peraja koje
su odsekli od kita, a vreme nikako da se prolepša. Ako pak
izađu napolje — zacelo će ih poubijati! Najposle, počeše oni
da jedu remenove sa čamca.
Plače najmlađi brat, hteo bi kući. Najstariji veli:
— Moramo izaći pred ljude, ako ne želimo da pomremo
od gladi!
Ali ostali neće da pristanu na to.
 Nastala zima, poče da veje mećava. Izašao najstariji brat
iz skrovišta pa stao da čeka neće li se kogod pojaviti.
Prošao onaj starac koga su braća videla još prvog jutra,
pozdravio se, pa će upitati:
— Otkuda si?
— Nisam ja sam, ima nas sedmoro braće. Najmlađi se
sasvim smrzao. Već smo pojeli remenje sa čamca.
— Sklonite se nekako do noći — veli starac. — Onda ću
doći pa ćemo porazgovarati, a sada će vas ubiti ako se
pojavite!
Došao noću starac, doneo vrućeg mesa pa će reći braći:
— Gospodar našeg ostrva ubija sve koji dopadnu na ovo
ostrvo. Takođe ubija i one koji su lepši, pametniji i jači od
njega. Gospodar hoće da bude prvi na ostrvu. Moj sin je
dobro trčao — gospodar ga je zaklao. Hajdemo k meni,
možda ćete nekako proživeti do proleća, a onda ću vam ja
pomoći da otputujete.
Došla braća starome. Smestili se potajno u zemunicu —
danju spavaju a preko noći bde. Jednog jutra najstariji brat
nije stigao da se skloni u skrovište, a jedna žena zavirila u
zemunicu — pogledala samo i nestala. Starac reče:
— Bogme, nije dobro, sada treba očekivati gospodarev
poziv na igru. Ženo, nahrani ih što bolje, neka se nasite
najlepšim dakonijama koje imamo!
Posedalo sedmoro braće pa stali da jedu mozak, jaja,
masne komade mesa i peraja kita. Utom dolazi glasnik pa
će reći:
— Gospodar zove na igru!
Ustala braća i pošla.
Stižu oni pred veliku zemunicu sa visokom motkom na
sredini. Ulaze unutra, zemunica velika. četvorouglasta, u
svakom uglu po jedan žižak, pored svakog žiška sedi po
jedna žena gospodarova. Unaokolo zemljane klupe. Nasred
zemunice — stub obliven krvlju. Ispod tavanice vise
lopatice kita, a nasred jedne lopatice — rupa.
— Sedite! — veli gospodar. Sedmoro braće posedalo
jedan do drugog. Najstariji uze najmlađeg na kolena.
Onda svi ljudi zapevaše, i gospodar izađe da igra,
pozvavši pretposlednjeg brata. Počeše da igraju. . .
Igrali oni tako, igrali, kad se najednom pogasiše svetiljke
u sva četiri ugla, nešto lupnu, neko jauknu, onda svetlost u
tren planu i braća videše kako šesti brat leži na zemljanom
podu bez glave.
Gospodar reče:
— Za danas je dosta!
Svi ustadoše, ustadoše i braća. Ali gospodar reče:
— Vi ćete živeti kod mene u zemunici!
Druge večeri se opet iskupili. Izveo gospodar braću,
posedali oni jedan uz drugog. Najstariji stavio u krilo
najmlađeg, a peti pošao da igra sa gospodarom. Igrali oni
tako, igrali — svetlost se pogasila, opet neko jauknu, nešto
lupnu. Upali se svetlost. Leži peti brat bez glave.
Opet se ljudi raziđoše po svojim zemunicama, a braća
siđoše pod zemlju.
Treće noći opet izvedoše braću. Pođe da igra četvrti brat.
Igrali, igrali. . . Svetlost se pogasila, ali niko nije jauknuo
niti štogod lupnu. Svetlost planu, četvrti brat stoji uhvativši
se rukama i nogama za stub. Gospodar predahnu pa reče:
— Za danas je dosta!
Opet braću povedoše pod zemlju.
Četvrti brat ispriča:
— Kad se svetlost ugasila, gospodar me je zgrabio za
noge, ali sam ja uspeo da se uhvatim rukama za stub.
Vukao me je gospodar nekuda, hteo je nekuda da me
podigne. Ne visi badava na tavanici kraj stuba lopatica kita
.. . Ali sledeće noći se više neću vratiti — oni mi lome kosti,
grizu, rastržu na komade!.. .
Tako i bi. Čim se svetlost opet ugasila, neko jauknu,
nešto lupnu, i kada se svetlost upalila — četvrti brat je
ležao bez glave.
A za to vreme kod kuće najstariji brat-delija niti pije, niti
jede, niti spava — samo luta po obali i tundri očekujući da
se braća vrate. Koja god mu zver padne šake — stigne je,
udari nogom a ova se razleti u prah i pepeo. Žene ostale
braće bojale su se da se pojave pred njim, toliko je bio
zlovoljan. Jednom mu u susret pođe lisica. Pojuri on na nju,
a lisica zastala, iskezila se, pa će reći:
— Udri ti, samo udri! Zašto si stao? Došla sam da ti
pričam o tvojoj braći! Umesto što tamaniš i mučiš zveri,
bolje bi bilo da promisliš kako da spaseš braću!
Zaplakao najstariji brat. Lisica se stala češati o kamen,
koža joj spala, i pred njim se pojavi majušna starica.
Ispripovedala starica gde su njegova braća i kako ih ubija
gospodar ostrva: podigne ih, provuče im glavu kroz otvor
lopatice kita, cimne za noge — i glava sleti s ramena.
— Pa kako da im pomognem? — upita najstariji brat.
— Uzmi lopatice grenlandskog kita, veži ih za đonove pa
pođi na more. Kad budeš stigao na ostrvo, svrati u
zemunicu onom starcu kod koga su se krila tvoja braća —
on će ti pomoći! Sada igra tvoj treći brat. Telo mu je sve
pocrnelo, kao kotao nad plamenom vatre! Neće se dugo
održati!
Provrteo rupe najstariji brat na lopaticama grenlandskog
kita, izašao iz kuće, vezao lopatice za noge pa krenuo
morem. Išao je ceo dan , tek kasno uveče stigao na ostrvo.
Skinuo on lopatice s nogu, i ugledao u zemljanoj pećini svoj
čamac. Lepo je rekla stara. On uđe u zemunicu starome.
— Ja sam najstariji od sedmorice braće.
— Zalud si došao — reče starac.
 — Zar su već sva moja braća poubijana?
— Juče je gospodar trećeg ubio. Dugo se držao, bio je jak.
— Idem tamo.
Pođoše oni gospodaru. Starac uđe u zemunicu. Najstariji
brat ostade napolju, rascepi crevo morskog konja koje je
bilo navučeno na prozor i stade da posmatra. Igra srednji
brat, najstariji drži u krilu najmlađeg, a ovaj se boji da
posmatra igru nego gleda u tavanicu. Primakao najstariji
brat uz otvor svoj ukras — rep kita. Vidi to najmlađi, pa
gurnu brata laktom:
— Pogledaj, najstariji brat je ovde!
Pogledao i ovaj gore pa ugledao rep kita i glavu morskog
konja. Posadio on mališana na klupu, skočio nasred
zemunice pa će dreknuti iz sveg grla:
— E, gospodaru, danas ćemo igrati pravu igru!
Otvoriše se vrata i u zemunicu uđe brat-junačina.
Ugledao ga gospodar pa ustuknuo. Još nikada nije video
tako snažnog Eskimca.
— Eto, gospodaru, — reče junačina — dođoh i ja da igram
s tobom.
Stoji gospodar pa ni reč da prozbori.
— De, što ćutite kao zaliveni, što ne pevate? — obrati se
junačina pevačima. Uze on gospodara, privede ga stubu,
lupnu, podiže, provuče mu glavu kroz lopaticu kita, cimnu
za noge i gospodarova glava slete s ramena.
Istrča starac iz zemunice pa viknu da se orilo ostrvom:
— Ej, ljudi! Stari gospodar je ubijen! Sada će omladina
živeti kako joj je volja! Svi će živeti na miru, svi će biti
gospodari!
A brat-junačina pogubio sve četiri žene gospodarove i sve
njegove pomoćnike. Na ostrvu su ostali samo oni koji su se
pod starim gospodarom zlopatili.
 U proleće, kada se led otopio, braća popraviše svoj
čamac, povedoše starog i staru i vratiše se kući. Živeli su
svi zajedno: Starac im je bio kao otac, a starica kao mati.
 KIT IZ NUNAKA

Bilo je to u davna vremena, kada je opština Nunak bila

veoma bogata. Imala je svoju lađu, pa su iz godine u godinu
njeni lovci lovili mnogo morskih konja, velikih i malenih
tuljana, morskih svinja i belih medveda.
U opštini je uvek bilo dovoljno sala i lepo se živelo.
Tako je, između ostalih, u Nunaku živeo i jedan čovek sa
ženom i decom.
Svake noći lovac je sanjao jedan isti san — kao prilazi
obali kit, stavlja glavu na trouglasti kamen, pušta iz
nozdrva mlazeve vode i zajedno s vodom izlazi mlad momak
u beloj kamlejki od creva morskog konja, penje se k njima
na čuku i ulazi u zemunicu. Upita on ženu:
— Reci, da li je to san ili nije? Ko nam to dolazi svake
noći?
Nasmeja se žena pa reče:
— Naravno, to je san!
A kit je svake noći odista prilazio obali, puStao mlazeve
vode iz nozdrva, izlazio je mlad delija i odlazio u zemunicu
dok je muž spavao čvrstim snom.
„Bogme, — razmišljao je muž svaki dan — danas ću
zacelo saznati da li je to san ili nije!“ Ali čim bi začuo šum
vode, smesta bi ga obuzimao san, pa nikako nije uspevao da
se savlada i da ne zaspi.
 Jednom će ga upitati sused:
— Ko ti to dolazi u zemunicu?
„Dakle, to ipak nije san!“ — pomisli lovac. Elem, jedne
noći nije otišao u svoju zemunicu, već je seo na kamen
pokraj obronka i čuje: prišao obali kit, pustio mlaz vode,
izašao iz kita mlad delija u beloj kamlejki i uputio se
njegovoj zemunici.
Zgrabio lovac koplje, prišao sasvim tiho kamenu, a kit
spava, — jedva se čuje kako diše. Prikrade se muž i udari
kopljem kita u samo srce. A u zemunici mladi delija u taj
čas jauknu, uhvati se rukom za levi kuk, pojuri iz jarange i
nestade bez traga.
Štali u naseobini da seku kita i da ga jedu, a žena lovčeva
samo okreće glavu i stišće nos.
A kada je došlo vreme da rodi, žena nije rodila dete nego
kita.
— Da imamo druge dece, ja bih malog kita ubio, — veli
muž — ali kad već nije tako, neka ostane kod nas i bude
nam umesto sina.
Napravio muž veliko korito, usuo u nj morske vode,
stavio unutra kita, i ovaj je tamo plivao i danju i noću.
Hranila ga mati mlekom iz dojke i divljim krompirom. Kada
je kitu bilo malo vode u koritu, muž je iskopao jamu,
napunio je vodom i pustio kita unutra.
Kada je i jama postala mala — opština napravi jezero za
kita. Pliva on po jezeru, igra še, pušta majušne mlazeve
vode. Nastade jesen, na jezeru se uhvatila tanka kora leda.
Vele ljudi materi — treba kita pustiti u more. Žao materi, ali
šta da radi? Pričvrstila ona pored kitovih organa za disanje
šarenu kićanku od tuljanovih creva: kada kit pušta mlazeve
vode, kićanka se diže i vidi izdaleka. „Sada ga neće ubiti!“
— razmišljala je ona.
Položili kita na kože od morskog konja i odvukli ga u
more. Obradova se on, samo se praćaka, igra, a izdaleka se
vidi šarena kićanka u vodoskoku.
Otišli grenlandski kitovi u tople vode, otišli plavi kitovi,
otišle glavate uljarke. Otišao s njima i mali kit.
Prođe zima. S proleća mali kit porastao i vratio se sa
velikim čoporom. Uspeo se on na trougaoni kamen pa stao
da pušta mlazeve vode. Podigla se šarena kićanka, mati mu
istrča u susret, izađe sva opština da ga dočeka.
Svako leto je dolazio i dovodio kitove. Praćakaju se,
igraju kitovi, lovi ih i mnogo mesa i sala stavlja u jame
opština Nunak.
Stala zavideti opština iz Mumraka, pa se zaklela da će
ubiti kita iz Nunaka.
— Nemoj ići, sinko, na mumračku obalu, tamo će te ubiti!
— govori mati kitu. — Drži se naše obale!
Ali prikrali se jedne tamne noći mumrački lovci i ubili na
trougaonom kamenu zaspalog kita iz Nunaka.
Tako su i otišli kitovi, a s njima i salo, i čitav život u
Nunaku. Zavladalo je neprijateljstvo između Nunačana i
Mumračana. Počeli oni da ratuju međusobno, da ubijaju
jedni druge.
Između Nunaka i Mumraka beše naukansko selo. Čim je
počeo rat, naukanska opština je pokušala da pomiri
zavađene, ali čim Nunačanima ne ide od ruke lov, oni krenu
u rat na Mumračane.
Jednom su Nunačani lovili kitove pokraj Mumračke obale
pa. da bi se napili vrele krvi — u to vreme još nije bilo čaja
— krenuli kući. Sretnu oni uz put neki čamac, a lovac
izašao na obalu pa ih stao zadirkivati i psovati. Pustio ljutu
strelu jedan Nunačanin i ranio lovca iz Mumraka. Preplašili
se Nunačani, pa prišli i ubili ranjenika a čamac zatrpali
kamenjem. Samo su odvezali mehur od morskog konja sa
čamca i poneli ga sobom. Onda Mumračani pojuriše da
stignu Nunačane.
 Naukanci pustiše Nunačane da prođu, a Mumračani se
vratiše kući. Tako su činili nekoliko puta: te vrate
Nunačane, te Mumračane ne propuste. Razljutile se na
Naukance obe opštine, pa navalile na njih. Ali ovi su imali
dobru tvrdavu, naselje je ležalo na strmoj planini — te
izdržaše opsadu.
Čuli jednom Nunačani da pokraj mumračke obale ima
mnogo kitova i da su svi muškarci u lovu. Pošli Nunačani pa
poubijali sve mumračke žene i decu. Ostade živa samo
jedna starica koja je bila u tundri i skupljala lekovite trave.
Vidi ona da nešto nije u redu, prolaze pokraj jedna, pa
druga lada. Utom baš istrče iz njihovog sela dva poslednja
Nunačanina. Omađija ih ona — skamenili se Nunačani na
mestu. Vratili se Mumračani iz lova i videli šta je neprijatelj
počinio. Pojuriše u poteru za Nunačanima. A u Nunaku
muškarci ne behu kod kuće. Mumračani poubijaše sve živo,
uzeše kamenog boga koji je visio u naseobini i odvezoše ga
kući.
Prikrali se na to Nunačani, kada muškarci u Mumraku ne
behu kod kuće, pa uzeli njihovog kamenog boga s kamenim
srcem koje je palo s neba, i odvezli ga kući.
Onda naukanska opština sazva sve Nunačane i
Mumračane pa im ovako rekoše:
— Evo vam dva prekrasna mladića — kao sunčani zraci!
— uzmite ih, neka vam donesu mir i slogu!
I otada ne beše rata između Nunaka i Mumraka, jer se
behu orodili. U selu Mumrak još uvek stoji drveni bog, ali
kamenog srca koje je palo s neba više nema — od njega je
ostalo samo jedno drvo.
 MALIŠAN-JUNAČINA

Živeo u jednom ribarskom naselju sirotan sa svojom

bakom.
Žitelji toga naselja lovili su kitove, morske konje i tuljane.
Mališan nikuda nije izlazio jer nije imao odeće, tako da je
celu zimu presedeo kod kuće. Baka je šila i štavila kože, i za
to je dobijala komad mesa ili sala. Leti je mali prosio od
ribara, kao svi sirotani i udovice, i — po eskimskom zakonu
— niko ga nije odbijao, dobijao je svoj deo — komad mesa
ili ribu.
Jednom sirotan dobije veliki komad mesa. Reče on baki:
— Zakopaću meso u zemlju, pa će nam ono dobro doći
preko zime, kad ne budemo imali hrane.
Pođe on u tundru i zakopa meso. A zimi, kada je celo
naselje gladovalo, baka reče unuku: — Ja više ne mogu da
izdržim! pođi i iskopaj meso!
Mališan obuče bakinu odeću i pođe u tundru.
Odvalio on komad mesa i stao da ga izvlači iz jame. Kad
najednom, ispod mesa počeše da beže miševi — oni behu
izgrizli gotovo ceo komad. Seo mališan i zaplakao. Utom
izađe velika mišica — mati onih miševa, pa pogleda
mališana i reče: — Ne diraj meso, ostavi ga mojoj deci!
— A šta ćemo jesti baka i ja? — upita mališan.
— Ja ću te načiniti snažnim i brzonogim.
 Zatrpao mališan jamu, a velika mišica stala da mu liže
ruke — ne prođe dugo, a ruke mu izrastoše velike i snažne.
Stala mišica da mu liže ramena — raspade se bakina odeća.
Skinuo mališan hitro kožuh i pantalone, a mišica počela da
mu liže telo te ga celog oblizala. Tako mališan postade
junačina.
Stara odeća mu posta tesna, te se mališan-junačina
morao vratiti kući nag.
Dođe on kući, a baka ga upita:
— Gde je meso?
— Nisam mogao danas da ga otkopam. Sutra ću poći
opet!
Čuje baka da su unukovi koraci nešto otežali, pogleda ga,
pa će reći: — Gle, koliko si porastao, a ja nisam ni
primetila!
Jednog dana, začula se u naselju nekakva vriska. Zgrabio
mališan-junačina svoj čekić pa potrčao ka mestu odakle je
vriska dopirala. Ugledao on dva bela medveda, koja su lovci
jurili. Prestigao on mlađeg brata gospodara naseobine, koji
je dobro bacao koplje, pa će ga upitati: — Čiji je medved?
— Tvoj! — reče gospodarov brat podsmešljivo.
Prestigao mališan-junačina srednjeg brata gospodarovog,
koji je dobro trčao, pa će ga upitati: — Čiji je medved?
— Tvoj! — odgovori srednji brat podsmešljivo.
Prestigao mališan-junačina samog gospodara naseobine,
koji je i brzo trčao i dobro bacao koplje, pa će ga upitati: —
Čiji je medved?
— Tvoj! — reče gospodar.
Dostigao mališan prvog medveda i uhvatio ga za zadnju
nogu. Okrenuo se medved, mališan ga tresnuo čekićem po
glavi i medved se srušio na zemlju. Uhvatio on i drugog
medveda za nogu. Okrenuo se medved, mališan ga tresnuo
čekićem po čelu i ubio. Zabaci mališan jednog medveda na
jedno rame, a drugog — na drugo, zapeva pesmu i pođe
kući.
Doneo on medvede u svoju zemunicu, baci ih na pod pa
rekao baki: — Pripremi medvede pa meso podeli
siromasima.
Preplašila se baka pa kazala da medvede odnese
gospodaru.
— Ja nisam ukrao, ja sam medvede ubio! — veli unuk.
Baka reče:
— Lažeš, po eskimskom zakonu gospodar daje lovcu
komad mesa, a ostalo zadržava za sebe!
— Ja sam pitao! Gospodar je rekao da su zveri moje!
Nahranio mališan celo naselje mesom. A sutradan izjutra
poslao gospodar slugu da mališan odnese medvede njemu.
Mališan reče:
— Medvedi su moji; sem toga, više ih nemam, pojeli su ih
gladni.
Došao drugi sluga i rekao da mu gospodar zapoveda da
izađe da se rve s njim. Jauknula baka, a mališan samo reče:
— Nemam odeće!
Dadoše mu krznene pantalone, i izađe mališan u krug.
Zgrabi on gospodara pa mu otkinu glavu, a braći njegovoj
reče: — Ako volite brata, izađite da se porvemo!
A braća se preplašila pa odustala.
— Sad ćeš nam ti biti mesto brata! — rekoše oni, videći
ga kako je snažan i vešt.
Mališan-junačina se oženio ženom gospodara naseobine i
živeo u njegovoj zemunici, a hranu je delio svima
podjednako, da niko više ne bude gladan.
 DEVOJKA

Živela u tundri jedna devojka. Hteli roditelji da je udaju,

ali ih ona nije slušala, naljutila se i otišla u tundru. Prođoše
tri dana. Sva iscrpena, pregladnela i ožednela, poče ona
puzati kao zver. Pocepali joj se torbazi i vunene čarape.
Omotala ona ruke i noge kožuhom pa opet pošla dalje.
Najposle ugleda u tundri jarangu.
Dopuzala ona do jarange. Kad tamo, vidi gde u kotlu stoji
kuvano meso, a nad ognjištem visi čajnik. Najela se ona
mesa, napila čaja i stala da razgleda jarangu. Kad pogleda,
a ono mnogo neuštavljenih koža leži na sve strane. „Ovde
žive samo muškarci!"— pomisli devojka.
Uzela ona kože pa pošla u tundru. „Eto, — mislila je —
sada ću ljudima šiti, a oni će mi davati hranu“.
A u onoj jarangi živela dva brata. Vratili se oni kući,
imaju šta da vide: neko jeo meso i pio čaj. Ko je to mogao
da bude? — pitaju se oni. Da je medved— on bi razbacao
stvari. Zacelo kakav duh. Ali ko je pio čaj?
— Trebalo bi da saznamo, — reče stariji brat mlađem —
ko je dolazio u jarangu.
Sutradan izjutra stariji brat ode u lov, a mlađi ostade da
motri. Sedi u jarangi s nožem u rukama i sav se prepao. . .
Najednom, vidi on kako neko s dugom kosom puzi po
jarangi. Rasparao mlađi brat zid jarange nožem, pa pojuri u
tundru da traži brata.
 — Hajdemo! U jarangu se uvukao keli!
Dok su braća išla, devojka se najela, napila čaja. uzela
kožu za čarape i otišla u tundru. Došla braća kući, obazrela
se, ugledala na podu nove pantalone i obradovala se —
kako su bile meke i udobne. Sutradan izjutra stariji brat
reče mlađem: — Idi u lov, a ja ću motriti na jarangu. Moram
videti ko nam to dolazi u goste!
Sedi brat u jarangi, pravi strele pa malo-malo pogleda u
tundru. Najednom vidi on kako neko puže prema jarangi.
Zagleda on bolje, pa će reći za sebe: ,,Pa to je žena. Zar zli
duh ide danju?“ Sakrio se momak u polog pa stao da čeka.
Ušla devojka u jarangu, zabacila kosu, sela pokraj mesa i
počela da jede. Vide momak kako ona seče nožem meso
pred samim ustima pa pomisli: „Ehej, pa to je Eskimka!"
Izađe on iz pologa, a devojka od straha ispusti meso.
— Ko si ti? — upita momak devojku.
— Žena.
— Otkuda dolaziš?
— Sa obale mora.
— A ja sam — muškarac!
— Sam?
— Ne, živim s bratom, mater mi je otac isterao iz kuće.
Onda me je mati uzela na leda i otišla u tundru, a nekoliko
dana kasnije rodio mi se brat. Mati nas je odgajila i umrla,
te otada živimo nas dvojica sami.
— A ja sam otišla od kuće. Hteli su da me udaju, ali ja
nisam pristala.
— Reci, da li ti se ja dopadam?
— Ne znam.
— Hoćeš li da mi budeš žena?
— Ne znam — smeje se devojka.
 Utom se mlađi brat vraćaše iz lova. Prilazi on jarangi,
kad ono iz nje ne izlazi dim, i vatra na ognjištu ne gori.
Ostao on da prenoći u tundri nedaleko od jarange. Cele
noći je osluškivao i gledao u pravcu jarange, nastalo već i
jutro, a brata nema.
„Zacelo je brata pojeo zli duh i sada njegove kosti leže
kraj ognjišta!" — pomisli mlađi brat.
Nije stigao ni da se snađe od iznenađenja, kad njegov
brat izađe iz jarange tako veseo, kakvog ga mlađi brat
nikada ranije nije video, i to sa ženom. Pletenice su joj bile
do kolena, u njih behu upletene svetle đinđuve, i devojka se
prijatno smešila. Mlađi brat zinuo od čuda.
— Ah, kakav sam ja plašljivac! — reče najposle mlađi brat
i više nije skidao oka sa devojke.
„Sada bi ona bila moja žena“ — pomisli on.
Stariji brat je počeo češće da ostaje kod kuće i češće da
šalje u lov mlađeg brata. Jednom će mu mlađi brat reći: —
Pođi malo i ti u lov. Danas ja nemam strela!
— Uzmi moje! — reče stariji brat.
— Ah, stalno ja, pa ja! . . .
— Dobro, danas ću poći ja — pristade stariji.
Tek što je stariji brat otišao, a mlađi seo pored devojke pa
stao da se vrti oko nje — te joj ruku hvata, te je grli, te
ljubi. Devojka će mu reći: — Ne smetaj mi kad radim!
Stala devojka da kroji kožu nožem, a mlađi brat joj istrže
kožu iz ruku. Zamahnula ona na njega nožem, ali nije dobro
odmerila pa ga pogodi u grlo. Tako je neočekivano ubila
svoga devera.
— Ah, šta sam učinila! Nisam htela da mu učinim zlo!
Hoće li mi muž verovati?
Prepala se ona, sakrila leš, pa ga pokrila kožom.
Došao muž i pita:
— Gde je brat?
 — Bilo mu je dosadno sa mnom, pa je pošao za tobom.
Prođe jedan dan. Uveče muž opet pita: — Nije došao?
— Nije.
Prođoše tri, četiri dana. Petog dana počeo muž da teše
dasku za strele, a ova sva krvava. Pođe on ka mestu za
ostavljanje hrane gde je daska ležala, podiže kožu i ugleda
svoga brata.
„ Tako, dakle? — pomisli on. — Sada je, znači, na mene
red?“
Iskopao on duboku jamu i stao u nju da baca meso pa
odgajio velike crve.
Sije devojka mužu kožuh, a pauk sišao niz mrežu pa
pravo pred nju. Devojka ga stade terati.
— Odlazi, ne smetaj mi, i tako mi je teško!
— Došao sam da ti pomognem! — reče pauk. — Tvoj muž
je odgajio crve i sutra će pokraj jame prirediti svetkovinu.
Gurnuće te u jamu, ali ti podigni ruke pa što uhvatiš, drži
čvrsto.
Sašila devojka mužu bele torbaze. Uzeo ih on, uzdahnuo i
pomislio: „Šteta pogubiti takvu majstoricu!“ Devojka mu
pruži crvene torbaze. Zagleda se muž u njen rad, pa odluči:
„Treba je što pre baciti u jamu, jer kasnije to neću moći da
učinim".
Gurnuo on ženu u jamu. Zatvorila ona oči, podigla ruke
iznad glave, čvrsto se uhvatila za končić koji joj je pauk
spustio, i najednom se podigla uvis i nestala sa očiju
muževljevih.
Podigao pauk devojku na nebo. Izašla ona pred starog
boga i njegovu staru ženu. Sedi ona u velikoj božjoj jarangi
i pije čaj. Pita je bog: — Hoćeš li da vidiš svoju rodbinu?
— Ali ja ne znam čak ni na kojoj su sada strani.
Odmače bog s poda kožu i reče:
— Gledaj!
 Nagnula se devojka, ugledala daleko dole zemlju i more,
a na obali svoju jarangu. Pored jarange mati ide i suši kože.
Zaplaka devojka — poče na zemlju da pada kiša. Uzvrpoljila
se mati, istrčala braća iz jarange, počela materi da pomažu
da pokupi kože.
— Dosta — reče bog i zatvori rupu na nebu. — Inače će
tvojoj materi propasti sve kože!
Cele noći plakala je devojka.
Izjutra će joj bog reći:
— Treba da ideš kući i da se udaš!
I spustila se devojka s neba po paukovom končiću te
otišla pravo u svoju jarangu.
 KIT-DELIJA

Živeli jedan starac i kći. Naumio starac da uda svoju

kćer, ali devojka ne pristaje ni za koga da pođe. Bilo je
raznih ženika — bogatih, siromašnih, mladih, starih,
Eskima, Cukota i Korjačana, ali ih je devojka sve terala sa
očiju. Starac je govorio da je već star, došlo je vreme da se
odmori te je kćeri potreban muž, koji bi i njega hranio u
starosti, ali kći ni da čuje.
Naljutio se starac i oterao kćer.
Pošla kći na obalu mora pa stala da roni gorke suze.
Najednom, vidi ona — daleko na moru kit pustio ogroman
mlaz vode i brzo pliva ka obali. Doplivao kit, izronio na
površinu, kad se ispostavilo da je to plavi kit. Uputio se kit
ka obali, razjapio čeljust, i iz njega izašao lep momak.
,,E, za ovakvog bih se udala!“ — pomisli devojka.
Prišao njoj momak, pa će je upitati: — Zašto plačeš?
— Otac mi je zapovedio da se udam, a ja ne želim!
Uzeo momak devojku za ruku i oni se uputili obalom.
Tako su ceo dan proveli zajedno. Kad nasta veče, vratiše se
oni kitu. Momak zagrli devojku, poljubi je, uđe u čeljust kita
i — kit nestade u moru, a devojka se vrati kući.
Živela ona kod oca u jarangi i vide otac da mu kći sve
većma deblja. Jednom će joj reći: — Šta je sad to? Nisi htela
ni za kog da se udaš, a uskoro ćeš imati dete! Gubi mi se s
očiju, stid me je da ljudima u oči gledam!
Pošla devojka na obalu mora i zaplakala.
Vide ona veliki mlaz vode na moru, opet izroni plavi kit
kraj obale, otvori čeljust i iz njega izađe momak.
— Zašto sada plačeš? — upita je momak.
— Kako da ne plačem? Otac me je oterao, uzmi me sa
sobom.
— Ja sam morski čovek, dišem drugi vazduh. Ne mogu te
povesti. Nego, kada rodiš dete, ja ću ti pomoći!
Dugo je sedela devojka na obali mora i plakala, a onda se
vratila kući i rodila malenog kita. Premišljala ona šta da
radi s njim, pa pusti kita u jezero. Praćaka se i pravi
nestašluke maleni kit, mati ga uzima u ruke i nahrani
mlekom, isklizne joj on iz šaka pa opet bućne u vodu!
Video otac da mu kći nije više debela, pa će upitati: —A
gde ti je dete?
— Zar sam se udavala? Nemam ja nikakvo dete! Stao
otac da motri na kćer, a ona treba sinakita da hrani. Zove
sin svoju mater, kraj obale repom po vodi udara pa pušta
mlazeve vode sa onim istim zvukom kao i plavi kit.
Boji se devojka ubiće joj ljudi sina.
Pošla ona na obalu mora, a plavi kit stoji kraj obale. Izađe
momak iz kita i reče: — Došao sam po svog sina. Tebe i oca
ću obezbediti za ceo život.
— A šta ću ja?
— Udaj se!
Dala mu devojka sina, pa će reći starome ocu: — Oče
sada sam saglasna da se udam.
Otac se potrudio da je što pre uda, dok se nije
predomislila.
Posle nekog vremena pošla devojka na obalu mora, kad
tamo leži veliki kit. Preplašila se ona — da to nisu ubili
njenog muža, pa nije htela da jede njegovo meso ...
Najednom pogleda — a kraj obale stoji plavi kit, dok se
momak šeta po obali.
— Zašto nećeš da jedeš moga kita? — upita on.
— Mislila sam da si to ti.
— Ne boj se, ja ti šaljem kitove s pravim brkovima, a
kada ih dobiješ sa zavijenim, — znači da su i mene upecali
lovci!
 NESREĆNI LOVAC

Živeo jedan Eskimac, pa nikako nije imao sreće u lovu.

Od jutra do mraka, po bilo kakvom vremenu — padao sneg,
duvao vetar — on je u lovu, ali je retko donosio plen kući, i
gotovo redovno se vraćao praznih šaka. Da mu porodica ne
bi umrla od gladi, on je pored drugih lovaca cedio iz snega
krv morskog konja ili tuljana i donosio kući.
Jednom santa leda na kojoj se nalazio lovac odvoji se od
obale i ponese ga ka pučini. Nosila ga struja tako dok
najposle nije dospeo među gomile santi.
Prilazi mu bela medvedica pa će ga upitati:
— Zašto ti nikada nikoga ne ubiješ?
— Ne znam, biće da rano ustajem i kasno ležem, tek, kući
ne donosim ništa.
— Sve je to zato što ti žena nije pažljiva. Zveri te ne vole,
jer si prljav!
— Ne, ja sam čovek, prema tome — i čist.
— Pogledaj svoje pantalone, odeću — kako zaudara. Zbog
toga zveri od tebe beže. Nego, hajde sa mnom — ja ću ti
pokazati kako zveri žive u čistoći.
Dovela medvedica lovca u svoj brlog i pokazala mu kako
treba živeti. Ostao on među zverima i oženio se belom
medvedicom. Stari medved priredi svetkovinu i saopšti
svim zverima da se medvedica udala za čoveka. Nauči stari
medved čoveka da kao morske zveri hoda pod vodom, lovi
ribu i plovi na santi.
 Sazvao medved morske konje, udario kitovim brkom po
vodi i prasnulo kao pucanj, preplašili se neki morski konji, a
on izabrao najjače i najneustrašivije pa ih poslao u uvale.
Odlaze u lov Eskimci na morske zveri, i nikako da ma šta
ulove. Najednom primetiše čoveka među zverima.
— Pa to je onaj naš nespretnjaković! —i uhvatiše ga.
— Šta je to, prikane, nisi valjda naumio da svoje ljude
osudiš na smrt od gladi?
— Ali ja sam se oženio belom medvedicom!
Dovedoše ženu i decu nesrećnog lovca. Žena reče:
— Kada si ti mene i svoju decu hranio krvlju tuljana i
morskog konja, i mi sedeli gladni, ja nisam otišla od tebe
drugom muškarcu!
— A zbog koga je sve ovako ispalo? Treba biti čist i
uredan, pa da zveri vole lovca.
— Kako sam ja to mogla da znam?
Otada je lovac uvek lovio mnogo plena, čak više nego
njegovi susedi. Lovčeva žena je držala uredno njegovu
odeću, održavala čistoću u šatorima, a u proleće, kada ribe
i zveri izlaze iz svojih skrovišta, nikada nije palila vatru da
ne bi dimom oterala zveri sa obale.
 SOHOLILAN

Živela u tundri dva junaka — sunce i gavran. Teško je bilo

reći ko je od njih dvojice bio jači. Obojica behu čuveni u
svim krajevima pod ledom.
Sunce je često slušalo od vetra da mraz ima lepu kćer.
Ljudi su odlazili i pešice i saonicama samo da je pogledaju,
ali se niko nije vraćao. ,,Ja sam jači od njih, — mislilo je
sunce — ja topim ledove, snežne pustinje pretvaram u
cvetna polja, kako tek neću izaći na kraj sa mrazom?"
Obuklo sunce najtopliju odeću što je imalo: jednu s
krznom iznutra a drugu s krznom spolja,, pa krenulo na
put.
Putuje sunce, putuje... Uz put nailazi na kosti irvasa,
pasa, najposle i čoveka. Smrznuo se suncu nos, zatim
obrazi, ali ono jednako ide napred.
Naposletku postade tako hladno da se tle prevuklo
ledom. Suncu se smrzle ruke i noge. Irvasi se u trku smrzli,
pa ni makac. Vratio se junak kući.
Krenuo on po drva u tundru, a sused, mladi gavran
takođe pošao po drva sa svojim malim bratom.
Ugleda mališan sunce, pa će upitati brata:
— Ko je to?
— To je sunce — veli stariji brat.
 — Sunce bez nosa! — i mališan se zacereka. Na to će
junak reći: — Nemojte se smejati! Kada su se meni, koji
dajem toplotu, smrzli nos i obrazi, šta li bi tek bilo s vama
kada biste krenuli tamo kuda sam ja krenuo. ..
— A gde si to bio?
Ispripoveda junak kako je pošao da prosi devojku, ali nije
stigao, te najposle ispriča o onoj lepotici.
— Je li to stvarno nije bajka? — reći će na to gavran. —
Pokaži mi put!
— Kreni u pravcu otkuda duva severni vetar! . . .
Vraća se gavran kući sa drvima pa razmišlja: ..Mogu da
se vinem u visine, da se spustim u morske dubine, kadar
sam da se popnem na sve čuke na svetu. Kako onda da ne
dospem do one lepotice?!“ Stigao on kući, pa upita oca: —
Reci mi kako da stignem do severa?
— Pa tamo nema ničega!
— Tamo živi mraz koji ima lepoticu kćer. Još je niko nije
video, mada su mnogi želeli da je vide! Ispripovedaj mi sve
što znaš o tome, inače neću moći oka da sklopim!
Promislio otac.
— Dobro! — reče on. — Kada si već doznao da to nije
bajka! Tvoj ded je izgubio život na putu ka severu kao i
mnogi drugi. Za to je potrebno posebno odelo: Obično ne
odgovara. Nego, pođi svome ocu Takajušanu, koji živi na
morskom dnu. On nije mogao da te drži kod sebe, pa mi te
je dao još kada si bio sasvim mali. Kada te bude upitao ko si
— reci mu da si Soholilan. On će ti pomoći!
Spustio se gavran na dno mora, kuca na jarangu
Takajušanovu. Čuo Takajušan kucanje, začudio se — ko bi
to mogao da mu dođe na dno mora! — pa poslao svoju kćer:
— Pitaj ko je!
Izišla kći, pa će upitati:
— Ko si?
 — Ja sam Soholilan.
— Oče, tamo je Soholilan! — veli kći.
— Odmah ga pusti neka uđe.
Uđe Soholilan u jarangu.
— Znam da nisi tek onako došao, sine moj, — veli mu
Takajušan. — Pa dobro, pripovedaj, ja te slušam!
— Oče, — veli Soholilan — molim te da mi pružiš
potrebnu pomoć.
Zamislio se Takajušan.
— Predosećam da hoćeš da se ženiš kćeri mrazovom!.. .
Daću ti kamene irvase, koje ne treba hraniti, koji mogu da
voze bez predaha, koji se mogu ostaviti gde god zaželiš a da
ih niko neće uzeti, — to će biti prosto kamenje. Daću ti kožu
tuljana, obući ćeš je kada čuješ zvuk bubnja. Kada budeš
stigao, reci da ti nisi tuljan nego nećak mrazov. .. . Kad
uđeš u jarangu, videćeš — biće strašna mećava, ali ti na to
nemoj obraćati pažnju, niti govori o kćeri, jer otac ne voli
prosioce . . . Na zidu jarange ugledaćeš ledeni bubanj.
Braća, svake večeri udaraju u nj štapićem, i on odaje divne
zvuke. Tada ćeš uzeti travčicu ispod nogu, nekoliko puta
ovlaš lupni po bubnju i on će se raspasti.
— Idem sada, oče! — i gavran istrča iz jarange.
— Stani nisam ti sve rekao. Nemoj odmah da hvataš
ženu, nećeš uspeti da je odvedeš, nego idi kući. Daću ti
drugi savet. Najpre ispuni jedan. Sada idi!
Putovao gavran i danju i noću. Mnogo kostiju u tundri,
što je bliže severu sve ih je više. Zemlja puca od hladnoće,
vetar zavija, sneg tragove zameće. Smrznuo se gavranu
nos, smrzli se obrazi, prsti nogu i ruku. Stao on da
premišlja da li da se vrati, ali se postideo. Putuje tako
gavran, putuje, pa ga i strpljenje stade napuštati.
Najednom začuje zvuk bubnja. Na to uzme on nož, pocepa
svoju odeću i obuče kožu tuljana. I namah mu postade
toplo, ne plaše ga ni hladnoća ni vetar.
 — Pogledaj, ženo, neko nam dolazi u goste — veli mraz
ženi. — Nekada je trebalo samo da ispustim dah, pa da
padne mrtav ma ko to bio. A ovaj jednako ide, ni briga ga
nije!
Provirio iz jarange njegov mali sin pa će reći: — To je
tuljan!
Stigao gavran, ostavio irvase pa ušao u jarangu.
— Zdravo da si! — veli mraz.
— Da! odgovara tuljan.
— Zašto si došao?
— Moja mati, tvoja sestra mećava, živi u tundri. Poslala
me da te obiđem: stalno se pita da li joj je brat još živ?
— Tako, dakle! Dobro, sedi!
Posedali oni pokraj ognjišta da jedu meso, a gavran se
jednako obzire Najposle ugleda na zidu jarange ledeni
bubanj . ..
Kad bi veče, braća počeše da udaraju u bubanj štapićem i
da sviraju. Onda dadoše bubanj gavranu. On stade lupkati u
bubanj travčicom, kad najednom iz bubnja ispade i klonu u
gavranovo naručje lepa devojka.
Pomislio gavran: „Nisu ljudi, bogme, uzaman želeli da je
ožene!“ Ali nastavi da udara u bubanj, kao da ništa ne vidi.
Najmlađi sin reče ocu:
— Oče, pogledaj, neka žena iz bubnja pala je u naručje
tulianu!
— Ćut’, pričinilo ti se u snu!
„Tuljan zacelo ne vidi moju kćer“ — pomisli mraz.
A gavran se pretvara da mu se prispavalo, pa da bubanj
braći. Pomislio mraz da tuljan spava i tiho uzeo kćer i
odneo je u susednu jarangu.
Rano izjutra, dok su još svi spavali, gavran se uputio u
jarangu lepoj devojci. Kada je podigao polog, devojka će mu
reći: — Jesi li ti Soholilan?
— Da! odgovori Soholilan.
— Čekala sam te, znala sam da ćeš doći! Ne puštaju me
čak ni sunašce da pogledam!
„Baš dobro, — pomisli Soholilan — jer bi te inače sunce
odavno otelo!“
— Sutra odlazim kući, — reče Soholilan, ako pristaješ,
doći ću po tebe.
— Dođij
Junak opet navukao kožu tuljana pa sa svojim kamenim
irvasima krenuo u lov. Poubijao nekoliko1 divljih irvasa i
doneo mrazu meso.
— E, striko, ja sutra izjutra putujem, a onda ću opet doći.
Sada znam put!
„ Šta da radim s njim? — pomisli mraz. — Kad je već
jednom došao, znači da će doći opet!“
— Dobro, odvrati on — dođi!.. .
Vratio se gavran ocu na dno mora pa kuca na jarangu iz
sve snage.
— Brže, brže otvaraj! Vratio mi se sin! — zapovedi otac
kćeri. — Zdravo da si mi, pripovedaj kako je bilo!
— Ona pristaje, oče! — veli Soholilan.
— Onda uzimaj krda kitova, tuljana malih i velikih,
morskih konja, morskih lavova — pa sve to teraj mrazu!
Sedi mraz u pologu, pije čaj. Sin mu utrča u jarangu pa
će povikati: — Oče, pogledaj bujica vode ide na nas!
Provirio mraz iz jarange, prepao se pa će povikati: —
Trčite svi na najvišu čuku!
Pobegli svi. Otrčao i domaćin, zaboravio svoju kćer u
ledenom bubnju.
Nailaze bujice vode, za njima krda morskih zveri, a za
ovima junačina gavran. Iskočio gavran na obalu, pojurio u
jarangu, zgrabio sa zida ledeni bubanj s nevestom pa
doviknu njenom ocu: — Ej, to sam ja! Obećao sam da ću
uskoro doći!
Ugleda ga mraz, pa upita ženu:
— Gde nam je kći?
— Zaboravili smo je kod kuće! — odgovori žena.
Vratio se mraz, vratila se i cela njegova porodica.
Voda se povukla u obale, a morske zveri polegale na
obalu.
Junačina reče:
— Ja nisam tuljan. Ja sam — Soholilan. Ne odvodim je
silom, neka sama kaže. . .
Mraz samo uzdahnu, ali ne imade kud — valja davati kćer
. ..
Pogleda on Soholilana:
— Kad moja kći uzhtedne da se vrati, nemoj je
zadržavati!
— Dobro — obeća junak. — A sada, uzmite sve ove zveri
za kćer!
Zapregao gavran u saonice morske lavove i konje, stavio
na kolena ledeni bubanj pa krenuo kući.
Čuo junačina-sunce da se gavran vratio kući, došao mu u
goste pa će ga upitati: — Pa kako je, jesi li bio kod mraza?
— Bio sam.
— A jesi li mu video kćer?
—Oženio sam se njome.
— Pokazuj je!
Ugledao on gavranovu ženu, pa nikako da se smiri.
— Daj je meni — veli on gavranu. — Pa mi smo braća, a
naš zakon je takav — žena jednog brata žena je i drugog
brata.
— Ne! — odbi ga gavran.
 Razljutio se junačina-sunce pa otišao iza mora. Nastala je
u tundri noć. Spava gavran, spava, probudi se najposle —
opet noć, a toliko se naspavao da mu se više i ne mili živeti.
Preplašili se žitelji tundre kako će živeti bez sunca pa
pošli gavranu: neka pošalje svoju ženu suncu.
Poslao gavran suncu najružniju ženu. Vratila se ona —
junak s njom nije hteo ni da razgovara. Poslao gavran svoju
lepu mladanu sestru. Došla ona suncu, pa ga moli da se
vrati.
— Ne, — veli sunce — neka mi gavran da svoju ženu pa
ću se vratiti u tundru.
— Zar sam ja ružnija?
— Dobro, oženiću se s tobom, ali u tundru nikada nećemo
otići.
— Ali zar bih ja mogla da budem srećna daleko od svojih?
Hajdemo u tundru!
— Dobro, živećemo i ovde i u tundri, pristaješ li?
Videla gavranova žena da sunca nema, a gavran
nemoćan, pa se naljutila. Ne zna gavran šta mu valja činiti
te napravio sunce od tuljana, a mesec od drveta.
Lepotica se samo nasmejala pa otišla ocu.
A sunce sada živi isto toliko vremena i iza mora i u
tundri.
 ŽITELJI NEBA

Živela na nebu velika porodica: mati, otac, dvanaest

sinova, kći i stara baka.
Devojka je bila lepa i tako snažna da se niko nije mogao
meriti s njom. Dolazili ženici i vraćali se praznih šaka.
Devojka je govorila da će se udati samo za onoga ko je
pobedi.
Dođe jednom delija-sunce da prosi lepoticu.
Devojčin otac reče:
— Bolje da je ne diraš. Mogla bi da te ubije.
Baka će na to primetiti:
— Ko zna? Sunce zagreva zemlju, daje svetlost, možda će
i pobediti našu unuku. Idi k njoj u polog!
A devojka upita:
— Opet ženik?
— Da!
Nije stigao delija ni da izgovori do kraja, a već je
glavačke leteo iz pologa. Leteo on tako i razmišljao kako bi
na njegovom mestu postupio Soholilan. Vratio se kući
hramajući.
Razljutio se devojčin stari pa pozvao svojih dvanaest
sinova i rekao im: — Stid me je da živim na nebu! Koliko je
prosilaca kći upropastila — koje obogaljila, koje poubijala.
Valja nam bežati odavde od stida. Pripremite lađe pa ćemo
krenuti na zemlju!
Video delija-sunce da starčeva porodica kreće ka zemlji.
Odjurio što je brže mogao stricu gavranu u tundru, pa će
mu reći: — Striko, pogledaj ko to ide?
Pogledao gavran, vidi — starac putuje na zemlju.
Čuo Soholilan razgovor, pa izašao iz jarange.
— Eto, Soholilane, dolazi nevesta, hoćeš li poći da je
prosiš? — upita sunce.
— Hm, treba da promislim.
Jedne večeri pošao Soholilan da pogleda devojku. Ide on
tundrom, a devojčina braća stoje pred jarangom i hvale ga:
— Koji nam to lep momak ide! — veli jedan od braće.
— Kako je vitak i lep! — veli drugi.
— Kako mu je odeća gizdava! — veli treći.
— Mora da je opet ženik! — veli četvrti.
— Šteta za takvog momka! — reče peti brat.
Izašao stari otac pa će reći:
— To je, zacelo, Soholilan — sin gavranov.
Baka je samo uzdahnula:
— Oh, dečice, nešto će se dogoditi!
— Dođe Soholilan. Stari mu reče:
— Došao si!
— Da! — odvrati Soholilan.
— Jesi li ti Soholilan?
— Da.
— Zašto si došao?
— Hoću da vidim vašu kćer pa da se oženim s njome.
— Nemoj je dirati, ona je zla, tolike je ljude upropastila.
— Hoću da je vidim.
— E pa, idi k njoj.
 Ušao Soholilan u polog. Tamo je stajala devojka u beloj
krznenoj odeći, a grudi i ramena joj beli kao odeća.
— Ženik? — upita devojka.
— Da — reče Soholilan i smesta izlete iz pologa kao
kakav iver. Zadržao se on na nogama, ali kada se vraćao
kući, oseti da ga veoma boli ruka.
— Oče pomozi mi da se oženim s njome! — moli Soholilan
oca.
— Ee, Soholilane, sam se ženi, ja u to neću da se mešam!
Nastade veče. Soholilan opet pošao devojci. Uđe on u
polog. Devojka sedi, šije i veli mu: — Odlazi.
— Ne, neću da idem dok ne pristaneš da se udaš za
mene!
Skoči na to devojka, rastrže krznenu odeću Soholilanovu
kao trulu krpicu, pa ga nagog izbaci na ulicu. Videla to
stara baka, pa će reći: — Bogme sada očekujte nesreću!
Ide Soholilan, tetura se. Ugleda ga stari gavran pa prsnu
u smeh: ide nekakav momak sav pocepan i počupan.
— Ah, pa to je moj sin! — prepozna ga najednom gavran.
Naljutio se gavran.
Pođe on u tundru pa viknu na nebo:
— Neka mi smesta dođe moj nećak na brzohodnoj lađi po
kožu morskog konja. Neka devojka-nevesta poželi da mu
bude žena, a on nju ne poželi. I neka je uzme okamenjeni
davo u Hipilginu, nedaleko od Ajkata, u okamenjenoj
jarangi. Neka bude kažnjena snagom koju traži!
Vratio se gavran kući. Sin će ga zamoliti: — Oče, nemoj
joj učiniti ništa nažao!
Dođe jutro, a lada ide. Lepotica podigla kraj šatora pa
potrčala na obalu mora. Pristade lada uz obalu. Devojka
prva potrča da je dočeka.
— Došao si?
 — Da.
— Kuda ideš?
— Došao sam stricu po kožu od morskog konja.
— A hoćeš li navratiti k nama?
— Neću, nemam vremena, žurim se.
Onda devojka uze u naručje gavranovog nećaka i ponese
ga kući — pravo u svoj polog.
Baka zavrte glavom pa će reći:
—Jeste li videli?
Braća se skamenila od čuđenja.
Nećak veli:
— Pusti me, ne mogu da se oženim s tobom, imam već
ženu.
— Ja ću ti biti druga žena!
Videći da ne može da se izvuče, nećak stade da vrda: —
Dobro, doći ću sutra izjutra po tebe.
Devojka pristade.
Pošao nećak stricu. A sutradan izjutra, još pre nego što je
svanulo — lada nestade iza rta. Lepotica svu noć nije
spavala, motrila je stalno na svog ženika. Kad ga je
ugledala, stade trčati obalom: — Stani, čekaj me, povedi
me! — viče ona.
Toga jutra se okamenela jaranga ponovo pretvori u šator,
i prvi se probudi brat dobri davo. Izašao on iz jarange, seo
na travu i stao da se greje na suncu. Najednom čuje glas:
„Čekaj, povedi me!“ „Treba potrčati i odvesti odavde ženu!“
— pomisli on. U taj mah izađe njegov brat, zli davo, pa će
ga upitati — Šta to govoriš? O kakvoj ženi?
— Rekao sam to onako.
Utom se opet ču onaj glas: „Čekaj, povedi me!“
— Idem ja!
 — Eh, brate! Koliko smo samo vekova stajali skamenjeni,
ti — zbog ljudožderstva, a ja zbog toga što ništa nisam
mogao s tobom da učinim! Opet si počeo po starom!
— Ne, sada ću biti drukčiji. Samo me smanji pa neću
moći ništa da učinim!
— Dobro, bićeš malen pa tvoje čarolije neće delovati.
Postade zli brat malen, sasvim nalik na gavranovog
nećaka.
Utom lada zašla za rt, a devojka pala na zemlju i počela
plakati. Priđe joj zli brat. Skoči devojka, zagrli ga pa će ga
upitati: — Vratio si se?
— Sažalio sam se na tebe, srce me je zabolelo! —
odgovori davo.
— Ah, baš divno! — i devojka uze zlog brata u naručje pa
ga ponese kući.
Živeo tako neko vreme zli brat pa mu se učinilo da to
nisu ljudi već morske zveri. Prilazi sada baka ognjištu, a on
vidi kako beli tuljan brcima miče i stresa i podiže peraja.
Iskopao zli brat duboku jamu, napunio je travurinom pa
pobacao unutra ženinu braću.
Videla to devojka pa rekla ocu, a otac odvrati: — Ti si
tako jaka, a on je tako slab. Zašto ga nosiš u naručju —
jednostavno ga oteraj!
U taj mah nešto zagrme i zemlja se zatrese te stade
tutnjati. Istrčali oni i vide da je zli brat doneo iz tundre
naramak drva visok kao jaranga te ga bacio na zemlju. Tek
tada devojka viknu: — Nije to on!
Sutradan zli duh donese celog kita pa i njega baci na
zemlju pokraj jarange, i opet zemlja zadrhta. Noću zli brat
reče devojci: — Spremaj se, idemo k meni!
— Ti idi, a ja neću!
Zli brat joj na to stisnu ruku, i devojka pade. Iskopao zli
brat iz jame braću, položio ih na saonice, odozgo stavio
devojku pa krenuo kući.
Prolazi devojka pokraj jarange Soholilanove, setila ga se
pa gorko uzdahnula: „Šta mi je bilo potrebna snaga? Eto,
sada imam snagu, a da li joj se radujem?“— I devojka
zaplaka.
Video dobri brat s kakvim tovarom ide to zli, pa se
naljutio. Ušao zli u jarangu, a dobri stavio kamen na ulaz.
Prepao se zli pa povikao iz sveg grla: — Pusti me, neću
više!
— Sve su to prazne reči. Bolje sedi tu pa odista više
nećeš činiti zlo.
A devojci reče:
— Idi sad. Možda ćeš popraviti svoju grešku. Idi, i radaj
decu!
Vratila se devojka kući.
Otac je upita:
— Pa, hoćeš li se udati?
Došao uveče Soholilan, otišao devojci u polog i ostao
tamo.
Prošlo mnogo godina. . . Soholilanu se rodilo dvanaestoro
sinova i isto toliko kćeri.
Došao prvi put gavran u jarangu žitelja neba pa će upitati
starog: — Je li ti dosadilo na zemlji?
— Dosadilo mi, bogme, hteo bih onamo odakle sam i
došao!
Reče na to gavran:
— Idi.
Starac zapovedi svojim unucima:
— Napravite onoliko lada koliko smo imali, i natovarite
ih.
Soholilanova žena veli:
 — Soholilane, nemoj me ljutiti — daj mi decu, pa ću otići
na miru!
Soholilan odgovori ženi:
— Uzmi ih, i neka ti srce bude na mestu!
Rano izjutra, kada se s mora podigla magla, krenuše lada
za lađom prema oblacima. Videlo je to samo sunce i
Soholilan koji je stajao na zemlji i pratio pogledom svoju
porodicu.
 MRAZ I VETAR

Živela dva brata, mraz i vetar, na obali mora. Jednom će

vetar upitati mraza: — Čuj, brate, da li je istina da na zemlji
nema nikoga ko bi bio jači od nas dvojice?
— Mislim da ima!
— A ko bi to mogao biti?
— Soholilan, sin gavranov, i sam gavran.
— A šta on može da učini kada ja donesem bujice vode, a
ti ih smrzneš?
— On će nam podvaliti, jer je lukav!
— Hajde da pokušamo!
Dunuo vetar, uznemirilo se more, nadneli se gusti oblaci
pa stala da pljušti kiša i veje mećava. Tundra se zaledila.
Nastao pomor među irvasima. Štale da izumiru zveri u
tundri.
Video Soholilan kako mećava veje, pa se sakrio u šumi.
Leži gavran u pologu, pa će reći najstarijoj kćeri: — Kćeri
moja, izađi-der i pogledaj kakvo je vreme!
Izašla kći iz jarange, a mećava je zahvatila i odnela.
Poslao gavran srednju kćer. Zahvatila mećava i srednju
kćer pa i nju odnela. Poslao gavran najmlađu, a mećava
odnela i treću kćer.
Čuje gavran kako mećava zavija, pa će reći ženi: —
Zacelo je lepo vreme kada čujem kćeri kako proviraju i
pevaju.
Provirila stara iz šatora.
— Pogledaj, stari, nema nam kćeri, biće da ih je vetar
odneo!
Izašao gavran na ulicu pa povikao:
— Aha, vidi ti njih šta čine! Hteli bi da budu jači od
gavrana. Co-čo-čo!
Navukao stari pantalone. Prišla mu dva miša. Opet stari
povikao: — Co-čo-čo!
Prišla mu dva medveda — beli i mrki. Navukao . stari
kožuh i povikao: — Co-čo-čo!
Prišla mu dva severna pantera. Navukao stari torbaze.
Zapregao gavran dva miša u lađu pa pošao vetru i mrazu.
Ugledali vetar i mraz gavrana pa se stali smejati: stari
gavran je zacelo pošao da nešto traži, treba mu sve dati, —
i tako ništa neće uspeti da odnese.
Došao gavran u jarangu, a braća se smeju i pitaju: —
Reci, gde ti je sin Soholilan? I gde su ti kćeri?
— Sve sam izgubio: i sina, i kćeri, i jarangu mi je vetar
odneo, a nemam šta ni da jedem. Bogme poumiraćemo žena
i ja!
A kad dođe veče, gavran reče domaćinima:
— Noću nemojte izlaziti iz jarange, moji psi su opaki!
— Kakvi psi? — pitaju braća, a onda prsnuše u smeh i
rekoše: — Štari je izgleda šenuo!
Izašao starac na ulicu pa povikao:
— Miševi moji, otidite u ambar naših domaćina pa im
izgrizite i razjedite odeću tako da do zore ostane samo
prašina! Medvedi i panteri — vi volite da jedete, pojedite
sve njihove zalihe!
Vratio se on u jarangu, a braća će ga upitati:
— Pa kako je, jesi li pogledao svoje pse?
 Kad jutro osvanu, a gavran što god vidi to i traži. Smeju
se braća: „Neka se stari malo razgali: i tako ništa neće
uspeti da odnese“.
— Dajte mi svoje torbaze i pantalone.
— Uzmi.
Izvlači gavran odeću i jelo iz jarange. A braća se samo
smeju i tiho govore jedan drugom: „Vuci, stari, na svoje
saonice — tvoji psi su jaki, izguraće!"
Natovario gavran punu lađu, seo pa doviknuo miševe. A
ovi tako povukli, da se samo snežna prašina za njima
uzvitlala!
— Ej, pogledaj, brate vetre! — reče mraz.
Uzdahnuo vetar, a njihovo stado pojurilo za gavranom.
Potrčala braća u ambar, a tamo ostalo samo trunje: od jela i
odeće nigde ni traga.
— Eto, — veli mraz — jesam li ti govorio da će nam
podvaliti! Šta sada da činimo? Nemamo čak u čemu ni na
ulicu izaći.
Te tako braća ostadoše da sede u zemunici.
A gavran se vratio kući, skuvao čorbu od smrdljivih
creva, stavio je na saonice pa krenuo braći.
— Pa kako mi živite?
Braća ćute. Zagradio gavran izlaz iz zemunice i ostavio
samo malu rupu.
— Hoćete li štogod da pojedete?
Braća su odavno ogladnela pa podmetnuše usta. ali
ustuknuše opečenih usana.
— Hoćete li još?
Stao gavran da prosipa ostatak u onu rupu.
Prosipao on, prosipao — pa napunio zemunicu. Preklinju
braća da ih pusti iz zemunice.
 — Ne, bogme, neću vas pustiti na slobodu, jer ćete tako
potamaniti sve ljude i zveri u tundri! — odgovori gavran.
I danas, kad god se braća naljute, oni stanu duvati kroz
onu rupu te se podigne mećava, ali ne više onako strašna
kao nekada.
 RUŽNI NOS

Ostario gavran, otac Soholilanov. Ostario pa se obraća

svojoj staroj: — Hteo bih da jedem jaja! Moraću da odem na
stene da ih nađem.
— Zašto sam? Ti imaš toliko sinova!
— Ne, hoću da idem sam.
A stara je znala — što se starom prohte, to će i učiniti.
— Idi onda! — reče ona, i starac pođe.
Došao stari do stena. Uzletele kairke i plovke, zagakale i
odvojile se od gnezda. Gavran pokupi sva jaja. Onda mu
pade na pamet: ,,A kako bi bilo da pokupim jaja i od sestara
kairkinih i plovkinih?" — pa pokupi i od njih.
Opet mu se učinilo malo, pa pošao ptici ekengalen (ružni
nos). Prilazi on i pevuši: „Dolazim da pojedem tvoja ukusna
jaja, sestrice ekengalen!"
— Ne, brate gavrane, nemoj uzimati od mene. Ja imam
samo jedno jaje, nemoj me upoređivati sa kairkom, ona nosi
po pet jaja, a ja jednom preko leta, i to samo jedno! — Tu
ekengalen zaplaka, i suze stadoše kapati na starog gavrana,
na glavu, na krila i grudi. A kada je došla zima, gavran sav
oćelavio, nije više mogao da leti i smrznuo se.
 SOHOLILANOVA ŽENA

Dobra je bila žena Soholilanova.

U jarangi je uvek bilo čisto, i žena je uvek imala zalihu
drva i leda.
Naumio Soholilan da se oženi drugom, Saznala za to prva
žena, pa pošla u tundru i kazala svim živim stvorenjima: —
Čujte šta je Soholilan učinio sa mnom! Soholilan hoće da se
oženi. Zar ja nisam lepa? Zar ja nisam domaćica? Ko ume
tako da gnječi kože kao ja? Ko ume tako lepo da veze?
Znam, on ima rnnogo pomoćnika, ali me svi oni sada
slušaju. Hoću da kaznim Soholilana. Više me nikada neće ni
videti ni čuti.
I stala ona da zaklinje zemlju, travu, crve, bube, zle
duhove i ptice.
Viknu ona nebu:
— Noge, ruke i telo moje uzmi, sazvežđe Rultepken!
Utrobu moju uzmi, sazvežđe Janutlaut! — i u taj mah ona
ugleda majušnu sivu ptičicu. — Ah, šta sam učinila!
Zaboravila sam na ovu ptičicu!
— Aha, — reče ptičica — ja sam sve čula i sve ću ispričati
Soholilanu!
Utom se Soholilanova žena rasu u prah i polete prema
sazvežđima.
 Tražio Soholilan svoju ženu od rane zore do kasno u noć.
Zalazio sve dublje i dublje u tundru.
Tražio Soholilanv tražio, pa se srušio na zemlju, zaplakao
i upitao zemlju: — Zemljo, zar ne vidiš gde je ona?
Ali zemlja je ćutala.
Stao on da se raspituje kod svih svojih pomoćnika, ćute i
oni. Legao Soholilan i plače.
Najednom dolete siva ptičica.
— Jao, jao, Soholilane, ti plačeš? — I ispripoveda mu sve
što je videla i čula.
Napravio Soholilan ođ očnjaka morskog konja lepu lađicu
sa velikom oštrom kukom odostrag.
Seo Soholilan u lađicu, poleteo na nebo da traži ženu, pa
počeo kukom da je sakuplja komad po komad sa zvezda.
Sakupio Soholilan delove svoje žene i složio ih. Nije se
oženio s drugom, nego je u slozi i ljubavi opet nastavio život
sa prvom.
 MUHOMOR

Pošao Soholilan da se ženi lisicom. Ugleda ga lisica pa

pobeže u tundru.
Pošao Soholilan da se ženi s jarebicom. Oženio se on s
jarebicom, proveo s njom jedan dan i pobegla jarebica kući.
Pošao Soholilan da prosi jednu devojku, a nevesta
pobegla drugom ženiku.
Oženio se Soholilan s jednom ženom, podigao polog,
rodila mu ona dvoje dece, sina i kćer. Mužu je pokazala
sina, a kćer sakrila iza pologa. Rodila mu je još dva sina a
kćer jednako krije iza pologa.
Pošao Soholilan u goste sestri i bratu. Počastili oni
Soholilana muhomorom, a Soholilan nikako da ga svari. Tek
što proguta muhomor, a ovaj izađe napolje iz usta. Oprala
sestra muhomor, i Soholilan ga je ponovo trpao u usta i
gutao.
Veli brat Iča Soholilanu:
— Znaš li šta sada radi tvoja žena?
— Ne, ne znam, Iča!
Dala sestra Soholilanu torbaze sa klinovima na đonovima
u kojima se ide po poledici, i dva štapa zašiljena na
krajevima.
Vratio se Soholilan kući. A žena obojila sokom od jagoda
drvenog kita i postavila ga kraj obale.
 — Hajde da skačemo! — reče žena.
Soholilan nije preskočio kita — klinovi i štapovi se zabili
u kitova leda. Onda žena odgurnu kita od obale, i kit otide
na dno mora. Moli i preklinje Soholilan morske alge: —
Podignite me sa dna mora na obalu!
— Nećemo, Soholilane, kad si išao po zemlji, ti si čupao
vlati trave!
Veli Soholilan žbunu:
— Pomozi mi da se podignem sa dna mora!
— Neću, ti si me palio vatrom kada si išao po tundri!
Plivaju nad Soholilanom ribe. Dovikuje im Soholilan: —
Ribe, ej, ribe, podignite me sa dna mora na obalu!
— Nećemo, Soholilane, kada si išao obalom, ti si nas lovio
i seckao pa bacao tuljanu!
Ugledao Soholilan muhomor, pa stao da ga preklinje.
Reče njemu muhomor: — Bio si dobar prema meni na
zemlji, voleo si me i tražio, i kad si me jeo, bilo ti je veselo
na srcu — pesme si pevao!
Podigao muhomor Soholilana sa dna mora:
— Evo ti moje žene: pojedi je pa ćeš biti veseo i radostan!
Legao Soholilan na obalu pa stao da peva:
— Pojeo sam ženu, pa sam sad veseo i radostan! Čula
žena muževljev glas, pa će reći sinovima: — Otac vam se
vraća iz gostiju, pođite i dovezite ga kući!
Pozvao otac najstarijeg sina. Neće da čuje Soholilan,
samo pesme peva. Pošao najmlađi sin po oca i htede da ga
podigne. Poteže nož Soholilan pa odseče sinu na ruci
bradavicu. Ugledala mati sina oblivenog krvlju pa se sama
rastrže na komade. Reče ona: — Noge i ruke moje — zvezdi
večernjači, a glava moja — zvezdi zornjači.
Peva Soholilan da ga žena čuje sa onog sveta. Peva on,
peva, ali snaga ga izdaje. Prišao njemu šaman, dunuo mu u
usta. Zapevao Soholilan tako glasno da ga je žena sa onog
sveta čula i začudila se kako je mogao njen muž tu da
dospe. Od očnjaka morskog konja napravi Soholilan leteću
lađu pa polete umrloj ženi i doveze je kući, svojoj deci.
Probudio se ujutru Soholilan a glava mu teška kao
merica. Dala mu žena čaja i mesa pa će mu reći: — Juče
umalo nisi umro od muhomora. Sinovi su te pronašli u
tundri i jedva su te doterali. Ne bi ni uspeli da te dovuku da
nisi dizao noge uvis .
 GAVRAN I SUNCE

Poslalo sunce svoju sestru mesec na zemlju po jagode.

Ide mesec tundrom( bere jagode, pa srete vranu. Brale
one jagode, nabrale punu posudu. Onda će mesec reći: —
Hajde da se malo odmorimo!
Vrana će odvratiti mesecu:
— Ti se odmaraj, a ja ću za to vreme prebrati jagode.
Zaspao mesec. Stala vrana da mu zagleda u lice pa se
samo čudi — nikako oka da odvoji: kakvo prekrasno
devojče!
Probudi se mesec pa će upitati vranu:
— Jesi li spavala ili nisi?
— Tek što sam se probudila, htela sam i tebe da
probudim. Hajdemo k meni, stanujem tu u blizini.
Mesec pristade, i one pođoše.
Uveče se vratio vranin brat iz lova. Vrana će tiho reći
bratu: „Obuci sutra moju odeću pa idi umesto mene u
tundru po jagode sa ovom ženom.
Tako i učiniše.
Beru oni jagode. Mesec gleda kako gavran bere jagode,
pa će upitati: — Da ti nisi možda muškarac?
— Nisam odgovori gavran. — Pa juče smo nas dve ovde
već brale jagode!
 Napunio mesec posudu pa se umorio. Hteo da pozove
drugaricu da se odmore zajedno, ali se ovoj i trag
zametnuo.
Stao mesec da traži drugaricu, kad nađe nekakav lep
nož. Sakrio je nož u nabore svoje haljine, stade da iščekuje
drugaricu pa zadrema.
Probudio se mesec, a umesto noža — pored njega gavran.
Rasplakao se mesec i prepao. Gavran stao da ga teši.
Ustao onda mesec pa poleteo suncu. Osvrnuo se na zemlju,
a gavran leti za njim.
— Nećeš, vala, stići, daleko je! — Veli mesec.
— Neću te napustiti, leteću dok me snaga ne izda, pa ako
mi je sudbina takva — pašću na zemlju i smrskaću se! —
odgovori gavran.
Žao bilo mesecu gavrana pa se vrati na zemlju. Uskoro
im se rodiše deca.
Čeka sunce sestru, čeka, čekaju i deca, pevaju pesme o
mesecu, a ovog nikako nema!
Pošlo sunce na zemlju, obasjalo celu tundru.
Ulazi sunce u jarangu gavranovu pa će upitati sestru: —
Zašto si još uvek na zemlji?
— Pa zar ne vidiš da imam dete!
Štali se prepirati sunce i gavran — čiji je sada mesec?
Gavran veli:
— Ona je moja, kada ima moje dete!
— Ne, ona je moja sestra! — veli sunce.
Prepirali se oni, pa ovako odlučili: kome žena bolje i brže
sašije odeću, tome neka pripadne mesec.
Pozvao gavran hermelinovu ženku, a sunce ženku miša.
Kazali im da sašiju svaka po kožuh. Sašila ženka
hermelinova kožuh, a ženka miša ni da počne.
 Pozvao gavran ženku borca, a sunce ženku puhaća.
Kazali im da sašiju krznene pantalone. Ženka bopčeva
sašila, a ženka puhaćeva ni polovinu da završi.
Pozvao gavran vidru, a sunce lisicu. Kazali im da sašiju
krznene čarape. Sašila vidra par čarapa, a lisica samo
jednu.
Pozvao gavran brdsku ovcu, a sunce ženku severnog
pantera. Kazali im da sašiju torbaze. Sašila brdska ovca
torbaze, a ženka severnog pantera nikako da je stigne.
Pozvao gavran medvedicu, a sunce vučicu . . .
Vidi sunce da će izgubiti, pa šalje po ledenu ženu. Stigla
ledena žena — lepotica, sva u sjaju. Razljutio se gavran na
sunce, brata mesečevog, što ima tako lepe žene.
— Daj mi sestru! — veli sunce.
Promislio gavran, pa će reći:
— Ne dam!
Poslalo sunce po snežnu ženu. Ulazi ona u jarangu, sunce
je obasjalo svim zracima tako da je njena ukrašena haljina
zasvetlucala raznobojnim plamičcima. U jarangi odmah
postalo svetlo i veselo.
— Uzimaj svoju sestru! — povikao gavran pa uze obe
žene — i ledenu i snežnu.
Naljutilo se sunce na gavrana što je zaboravio njegovu
sestru pa otišlo preko mora. Otada je u tundri mračno i
hladno.
 BOG I SIROTAN

Okupila se jedne večeri deca u jednoj zemunici. Igrala se

deca, pa se mnogo i smejala. Jedan mališan-sirotan počeo
nagovarati drugove da se ne smeju: — Tiše, ne valja se
smejati noću, može da dođe bog pa da nas pojede!
Ali deca nisu obraćala pažnju na njegove reči nego su se
još glasnije smejala.
Najednom, sirotan čuje nekakav topot pa će reći: — Tiše,
tiše, neko ide!
Topot je bivao sve jači. Mališan zatvori vrata. Bog
obuhvati zemunicu sa svih strana i stade tražiti vrata, ali
nikako da ih nađe. Uvukao on u sebe vazduh, i vrata se
otvorila. Zavirio bog u zemunicu, a deca na mestu ostala
mrtva — ko se smejao, ostao je otvorenih usta, ko je skakao
— skamenio se na jednoj nozi. Samo se sirotan sakrio i
ostao živ.
Postavi ga bog preda se. Mališan pade na kože.
— Smesta da si ustao! — reče bog. — Praviš se da si
mrtav, a? Zar hoćeš da umreš?
— Bojim te se, ti ćeš me pojesti!
— Ne, neću te pojesti. Nego, kako bi bilo da igramo
žmurke — hoćeš li? Ti se dobro sakrij, pa ako te nađem —
zaklaću te; ako pak ti mene nađeš — zakolji mene!
Sakrio se bog iza plota, a mališan ga odmah našao.
 — Čekaj malo, — reče bog — sada je red da ja tebe
tražim!
Dugo je tražio bog mališana. Najposle ga izdala snaga pa
će reći: — Izađi, ne mogu da te nađem. Gde si?
— Evo me — reče mališan pa proviri ispod noge boga.
Bog je imao čupave noge, pa se dečak držao za dlake.
— Tu li si ti bio! Hajde da odigramo još jednom!
Sakrio se bog u dvostruka vrata jarange. Mališan
primetio boga po velikim očima. Onda se mališan sakrio u
jednu pukotinu, i bog ga opet nije našao.
— Izlazi!
Mališan izađe, a bog reče:
— Dobro, naoštri nož!
Kad je nož bio naoštren, mališan udari boga nožem
posred grudi, ali ne jako. Onda bog iščupa nož iz grudi,
zamahnu, snažno ga zari u prsa i pade.
Umro bog, a mališan otišao u susednu naseobinu.
 ŽENIK

Živeo jednom neki momak, pa naumio da se oženi.

Obukao on odelo kakvo nose deca, pa krenuo da traži ženu.
Dolazi on u prvu naseobinu, pita ima li gde kakva nevesta, a
jednako posrće i pada, i ne može da se održi na nogama.
Ljudi mu odgovaraju: — Kod nas ima samo jedna žena.
Dolazi on u drugu naseobinu, veli: — Treba mi žena da se
oženim!
Odgovoriše mu da i tu ima samo jedna žena na čitavu
naseobinu.
Dolazi momak u treću naseobinu — opet bez uspeha.
Došao on najposle u četvrtu naseobinu. Prosio staru
devojku, ali ni ona ne hteđe da pođe za njega kada je videla
da se ženik slabo drži na nogama. Tada se najmlada sestra
smilova na njega pa će reći: — Ja ću se udati za njega. Ko
će mu pomagati u radu?
Stara devojka reče:
— Doći ću ja k tebi na leto da vidim kako živiš sa
ovakvom nakazom od muža!
Pošla devojka za ženikom. Poubijao on mnogo irvasa,
namazao krvlju lice mlade žene, natrljao ruke pepelom iz
ognjišta, i devojka ostala zauvek kod svoga muža. Svukao
momak tesno dečje odelce, obukao svoje i pretvorio se u
pravog deliju.
 Došla stara devojka sestri u goste, videla sestrinog muža
ga poželela da ostane kod njega u jarangi i da mu bude
druga žena.
Ubio momak irvasa. Zasukavši rukave, stara devojka
htede da ga raseče, ali mlada reče: — To je posao
domaćice, a ne gošće!
Skuvala ona mnogo mesa. Za vreme obeda muž reče: —
Hoću da pijem!
Stara devojka potrča da donese vodu, ali žena reče: — Ja
sam njegova žena, ja ću mu i dati da pije vode! Ti si mu se
podsmevala, nisi htela da mu budeš. žena, onda ostani sada
što si — gošća.
Naljutila se stara devojka na sestru, stala se spremati da
pođe kući, a nikako ne skida pogled sa momka — čeka neće
li on kazati da ostane kod njega kao druga žena. Ali momak
okrenu leda staroj devojci, i ona ode kući — ljuta na sestru i
na ceo svet.
 KOŽUH OD PSEĆE KOŽE

Bila jednom na obali mora velika naseobina.

U toj naseobini živela siromašna porodica u trošnoj
jarangi, gde je uvek bilo hladno, a kada zaveje mećava,
sneg je prekrivao njenu unutrašnjost čitavim smetovima.
Živela u toj jarangi oronula starica sa dvoje unučadi. Imali
su samo jedan stari kožuh od pseće kože, koji je oblačio
onaj ko bi išao da nabavi hranu. Susedi ih nisu voleli zato
što su bili siromašni, već su im se podsmevali i klonili ih se.
Pošla jednom unuka na obalu mora u potragu za hranom
pa našla komad masti od kita, stavila ga u saonice i krenula
kući.
Krenula ona ka naseobini, kad je najednom sretoše neki
mladi momci. Prepala se devojka i bacila mast u sneg.
Počeli momci da se podsmevaju devojci i njenom kožuhu
od pseće kože, pa će reći: — Hajde da posmrzavamo vaši u
kožuhu!
Povalili oni devojku, zatrpali je snegom, saonice polomili
na komade pa pobegli pucajući od smeha.
Devojka se nekako izvukla ispod snega, našla komad
masti i krenula kući. Obradovala se stara baka pa pohvalila
unuku.
Sutradan pošla devojka opet na obalu mora. Ide ona, ide,
kad joj u susret pođe — šumski duh.
 — Kuda si se zaputila? — pita šumski duh devojku.
— Idem da skupljam školjke i alge. A kuda si ti krenuo?
— Ja idem da skupljam bele oblutke. Hajde da se
menjamo! — veli šumski duh devojci. — Ti skupljaj oblutke
za mene, a ja ću za tebe izvaditi sa dna mora školjke i alge.
— Dobro! — i devojka nakupi čitavu hrpu oblutaka.
Dunuo šumski duh na oblutke i pojavilo se veliko stado
belih irvasa.
— Uzmi stado! — reče šumski duh devojci, i devojka
potera irvase u naseobinu.
Sedela baka u hladnom pologu i dremuckala. A unuk će
joj reći: — Bako, otidi u prvu jarangu pa isprosi za mene
devojku.
— Mi smo jako siromašni — odvraća baka.
— Nijedan otac neće ti dati svoju kćer.
— Bako, idi prosi devojku! — moli je unuk.
Pošla baka u prvu jarangu, bogatašu, da prosi njegovu
kćer. Nasmejao se samo bogataš pa zapovedio da staricu
oteraju batinom. Dohvatila domaćica irvasovo rebro kojim
se čisti sneg sa odeće, pa dobro oprašila staru. Vratila se
stara sva u suzama. A unuk je na to šalje u drugu jarangu.
Pošla stara u drugu jarangu, gleda 'kroz rupu na vratima.
Ugledala je domaćica pa joj umalo oči nije iskopala
irvasovim rogom. Pobegla stara kući, a unuk je šalje u treću
jarangu. Pošla starica sva u suzama, a u sebi misli: „Bogme,
sasvim će me dotući!"
Prilazi ona trećoj jarangi, boji se da uđe unutra, a nije joj
prijatno ni da zaviri. Sela ona u sneg pred ulazom i plače.
Izašao domaćin, pozvao staru i ponudio je čajem.
Obradovala se stara pa stala da prosi domaćinovu kćer za
sina. Naljutio se domaćin, izbacio staru na ulicu i gurnuo je
u sneg. Ustala stara pa pošla kući.
— Više ne idem... — reče ona.
 — Otidi, bako, poslednji put — siromahu, koji nije bogatiji
od nas.
Dolazi stara siromahu pa će reći:
— Mome unuku je potrebna žena.
— Ne znam. Treba da pitam kćer — odgovori siromah.
Kći pristade, stara uze devojku za ruku pa je povede u
svoju jarangu.
Cela naseobina izašla na ulice. Svi stoje pred svojim
jarangama, podsmesi samo sipaju sa svih strana: — Pazi da
te ne pojedu vaši!
— Pazi da ne pretovariš stomak kod njih!
— Pazi, uskoro će i tvoji tragovi u snegu biti isto tako
prljavi kao i njihovi!
I samo se drže za rukave te pucaju od smeha.
— Ne mari — odgovara devojka.
Izašao staričin unuk iz jarange, prevrnuo se preko glave,
podskočio, pa počeo da šara nogama.
— Pazi da ne pogubiš vaške! — viču jedni.
— Ja ne bih ni za šta na svetu pristala da mu budem
žena! — reče jedna devojka.
— Da me celu prekrije zlatnim đinđuvama, ne bih pošla
za njega! — veli druga.
Nisu još stigli ni da se raziđu po svojim jarangama, kad
unuk i unuka dotakoše veliko stado belih irvasa.
Obradovala se starica pa kazala unuku da poubija irvase za
odeću, polog i jarangu.
Stuštili se žitelji naseobine da im pomognu. A u svakom
želucu našli po jednu đinđuvu, lepu i krupnu kao jagoda.
Devojke stale da nižu đinđuve u kosu. Unuk im na to veli: —
Pa one nisu od zlata!
Ali devojke mu samo zagledaju u oči i nastavljaju da nižu
đinđuve.
 Štali bogataši da pozivaju unuka u goste, pa mu ovako
vele: — Sad bi ti mogao da imaš i dve-tri žene — veliko je to
domaćinstvo! — a sem toga, muškarcu dosadi da živi s
jednom ženom.
Ali unuk odgovara da mu je žena dobra i umiljata, te mu
druga ne treba.
Kada je stara podigla belu jarangu i beli polog, rekla je
svima: — Uzimajte, ko hoće, moju staru jarangu!
Bogataši pojurili, pa stali da otimaju jedan drugom iz
ruku stare kože. A unuk se samo smeje i dobacuje im: —
Pazite da se ne uvašljivite!
Naljutio se unuk zbog pohlepnosti bogataša pa se
preselio u drugu naseobinu.
LEGENDA O SIROMAHU I BOGATAŠU

Živeli u tundri bogataš i siromah, pa bogataš imao veliko

stado irvasa, a siromah — samo jednog, i to mužjaka.
Terao bogataš siromaha da mu napasa stado, a on ležao i
odmarao se u jarangi, pio čaj i jeo sveže meso.
Kada je siromah dolazio k njemu i tražio štogod za jelo —
bogataš ga je terao da čuva stado. Tako su dugo živeli.
Jednog dana promenilo se vreme te je trebalo spasti stado
od pogibije. Siromah poterao stado u čuke, a bogataš za to
vreme spavao u toplom pologu.
Kada je mećava prestala, uplašio se bogataš za svoje
irvase pa pošao da traži stado. Dugo je on tako išao, ali
nikako da nađe ni irvase ni njihov trag, dok i sam nije
zalutao. Našao se on usred mnogobrojnih čuka i potpuno se
izgubio.
Kada je nastalo lepo vreme, siromah doterao stado
neokrnjeno, a bogataš se nije ni vratio. Čekao siromah neko
vreme, pa uzeo stado sebi.
 MERI-O-O-K

Živeli u tundri Tanićani i Cukoti, pa nikako da se slože:

prolazile godine, a njihovom neprijateljstvu nikada kraja.
Jednog dana, neki Tanićanin ukrade devojku po imenu
Meri. A Meri imala brata. Taj dečak se jednom veselio u igri
sa dečacima iz susedstva, a stariji momci će mu reći: — Seti
se svoje sestre!
Dečak se preplašio, pobegao kući, pa će upitati mater: —
Mama, reci mi, imam li ja sestru?
— Nemaš, ti si jedinac — odgovori mati.
Vraća se otac iz lova. Trči dečak ocu u susret pa će ga
upitati: — Oče, imam li ja sestru?
— Nemaš, sinko, ti si jedinac.
Razmišljao on o sestri, razmišljao, pa pošao da je traži.
Išao on tundrom — dan, dva, tri.. . Onda nastavio šumom i
došao do jednog crvenog jezera, gde se nalazila tanićanska
naseobina, ali nikako da nađe put do nje. Sakrio se on u
žbunje pa stao da čeka .. . Utom se vraća kući jedan
Tanićanin — onaj koji je oteo Meri.
Pošao dečak za njim, prikrio se, cimnuo ga za kožuh, pa
namah čučnuo. Okrenuo se Tanićanin — nigde nikoga.
Pošao je dalje. Još jednom ga cimnuo dečak za kožuh.
Okrenuo se Tanićanin — pa potrčao kući. Dotrčali oni
obojica u isti mah u jarangu, jedan sav preplašen, drugi —
samo što ne pukne od smeha.
 Poznala Meri brata, a brat poznao Meri.
Sutradan izjutra zagakale guske iz crvenog jezera:
,,Meri-o-o-k!“ Prepala se Meri, pomislila: „Otkud plovke
znaju kako mi je ime?“
Tanićanin upita dečaka:
— Ko će od nas dvojice danas umreti?
 — Treba da se tučemo, pa ko pobedi, taj će ostati živ! —
reče dečak.
Iskupili se sutradan svi Tanićani na obali Crvenog jezera
pa pojurili oko jezera za dečakom.
Svi su ga gadali kopljima, ali ga nijedan nije pogodio.
Potrčali oni drugi krug — sada su Tanićani trčali, a dečak ih
je stizao i gadao kopljem. Pobedio dečak Tanićane i vratio
kući sestru.
 LEGENDA O USAMLJENOJ GORI

Bilo je to u davna vremena, kada su se Cukoti što su

živeli u podnožju Usamljene gore smrtno zavadili sa jednim
plemenom.
Bežali jednom žitelji Usamljene gore od svojih
neprijatelja. Jednom od njih ispadne dete iz saonica.
Gonioci nabasaše na dete, i jedan ga uze k sebi.
Rastao dečak, postao mladić. Snaga mu navirala iz dana
u dan, jer je želeo da postane junak; celog dana je trčao po
tundri, nosio težak teret, vraćao se kući kasno u noć i
spavao stojeći — oslonjen o polog. Cukoti sa Istoka su sa
strahom pratili mladićev rast, i već su ga se pribojavali.
„Ako sazna da ima rođenog oca i svoju kuću, sve će nas
pobiti. Nego bolje da ga ubiješ sada, dok nije kasno!" —
savetovali su mladićevog poočima u naseobini.
Vratio se uveče junačina kući, pokrio krznenom
kamlejkom i legao. Poočim uzeo luk, zategao tetivu i rekao:
— Ubiću te!
Ali mladić ni da trepne okom. Otac pustio strelu, a ona
prošla pored. Pustio otac drugu strelu — opet prošla pored.
Onda duboko uzdahnuo, pa će reći:
— Ne, ne mogu da te ubijem! Idi svome ocu.
— Kuda da idem? Pa ja sam tvoj sin!
 — Ne, ti nisi moj sin. Davno, kad si još bio dete, našli smo
te na putu i ja sam te odgajio. Idi sada! Sutra ćeš imati da
hodaš ceo dan. U ponoć ćeš stići na veliko jezero i tamo ćeš
prespavati do jutra. Preksutra ćeš opet imati da ideš ceo
dan. U ponoć ćeš se uspeti na vrh najviše planine i tamo
ćeš prenoćiti. Sledećeg dana stići ćeš u jarangu svojih
roditelja.
Krenuo junačina na put, poneo samo krznenu kamlejku.
Tačno u ponoć stigao na veliko jezero, pokrio se kožuhom i
zaspao. Kad dođe jutro, probudi ga nekakav žamor. Ustao
on, kad ima šta da vidi: Cukoti sa Istoka ga stigli i spremaju
se da ga ubiju. Ali čim se podigao sa zemlje, oni se
razbežaše kud koji. Mladić krenu dalje.
Opet je išao ceo dan, dok se nije uspeo na vrh najviše
planine. Onda opet leže i pokri se kožuhom. Sutradan
izjutra nastavi put i posle dugog hodanja nađe se pokraj
jednog velikog stada. Stado je čuvao mlad momak, koji
pomisli za mladića da je kakav neprijatelj. Na to junačina
reče:
— Di li si čuo što za dete koje ste izgubili posle bitke sa
Cukotima sa Istoka? Ako nisu, mogu ti reći: to sam ja . . .
Mladi momak se osmehnu:
— Onda si ti moj stariji brat. Hajde sa mnom! — reče on.
Mnogo se obradova otac sinovljevom povratku. Priredio
veliku svetkovinu, poubijao mnogo debelih irvasa, ali
junačina kroz nekoliko dana pođe svome poočimu pa će mu
reći:
— Našao sam roditelje. Hajde da prestanemo sa svadama
i ratovanjem — pa da živimo u miru!
Otada više nikada nije bilo svađe između Cukota sa
Istoka i žitelja Usamljene gore.
 DVA BRATA

Živela dva brata, pa obojica bili oženjeni Stariji brat nije

voleo mlađeg i njegovu ženu. Jednom pođu braća na more u
lov. Lovili su morske zveri pa doplivali do nekog ostrva.
Iskrcaše se ne ostrvo i izvukoše svoje čamce na obalu.
Stariji brat će reći:
— Hajdemo da obiđemo ostrvo, možda ćemo štogod i
naći!
Poskidala braća sve sa sebe da ne bi pokvasili odeću,
uzela noževe pa krenula — jedan desno, drug levo. Ali
stariji brat se odmah vratio, obukao, uze bratovljevo odelo i
oba čamca pa otplovio. Dođe mlađi brat na ono mesto
odakle su se rastali i gde su čamci stajali, pa viknu
starijem:
— Ej, što si me ostavio ovde nagog?
— Ne mari ništa, videćemo se iduće godine izdržaćeš! —
reče stariji i ode.
Pošao mlađi brat po ostrvu, našao mahovine drva. Iz
kreipena dobio vatru i raspalio je. Krenuo dalje, kad ugleda
kita koga su talasi izbacili na obalu Očistio on kita, zavukao
mu se u utrobu i ponese vatru sa sobom, napravio žižak i
bilo mu toplo. Izbacilo more na obalu tuljana, doneo ga brat
kući, skinuo kožu, pojeo meso, od kože načinio sebi odeću,
a skele postavio u stojećem stavu na čuki.
Živi stariji brat kod kuće i vreda ženu mlađeg brata.
 Nastalo leto. Stariji brat pošao na ostrvo da obiđe kosti
mlađeg brata. Ugledao ga mlađi brat, isekao kita na
komade i pobacao ih u more pa se sakrio u jednu pukotinu
stene.
Doplovio stariji brat do ostrva, Vidi on skelet tuljana pa
pomisli da su to bratovljeve kosti. Izvukao on čamac na
obalu pa pošao na čuku. A mlađi uzeo njegov čamac i
otplovio od obale. Obazreo se stariji brat, stao da viče i juri
niz čuku, pa kad je došao do obale, maše rukama i poziva
mlađeg brata:
— Dođi po mene!
— Ne, brate. Budi i ti kadar da ovde prezimiš iako na sebi
imaš odelo! — reče mu mlađi i pođe kući.
Prošla godina dana, vratio se mlađi brat na ostrvo —
nigde nikoga! Obišao on celo ostrvo i našao bratovljeve
kosti.
 DVA BRATA I SESTRA

Bilo je to u davna vremena. Na obali Beringovog mora

živela su dva brata i sestra — sirotani. Pojeli oni celo svoje
maleno stado irvasa, a onda krenuli u lov na zveri — tako se
prehranjivali.
Sestra ni u čemu nije zaostajala za braćom — sama je išla
u lov na medvede, ali je stizala i da pripremi hranu i da šije
odeću za braću.
Odrastoše braća u snažne muškarce. Reče njima sestra:
— Treba krenuti među ljude. Vi treba da se oženite, a ja
da se udam. Hoću da imam dece, hoću da moja krv živi
večno.
Braća nisu imala ništa protiv, ali se nisu ni žurili da
pronađu za sebe žene a za sestru ženika.
Otišla jednom sestra u tundru, popela se na najvišu čuku
pa se obazrela po tundri: jezera, rečice 1 čuke vide se kao
na dlanu. A daleko usred čuka nekakva naseobina i veliko
stado irvasa. Vratila se sestra pa ispripovedala braći šta je
videla. A ovima ni na kraj pameti da uzmu koplja u ruke.
Naljutila se sestra na braću, pa počela da ih kori:
— Zar sam vas loše učila da trčite, zar vas nisam naučila
da bacate koplje? Hajdemo, otećemo im stado kad već ne
želite da tražite sebi žene. Nemamo nijednog irvasa, a šta
ima bolje nego kad hrana hoda na nogama pokraj tebe!
 Pošla braća sa sestrom.
Naseobina se nalazila na visokoj, blago nagnutoj čuki, u
dolu se videlo plavo more, a na nebu je plamteo rumeni
smiraj sunca. Iz svake jarange sukao je tanušni dim i
mračne sasušene motke na jarangama jasno su se ocrtavale
na rumenom nebu. Po zelenoj planini tumarali su irvasi.
Sestra prva zateže luk i pusti strelu. U naseobini se diže
vriska. Žene i deca se posakrivaše, a muškarci pojuriše u
boj. Sestra nanišani i uputi strelu na jednog muškarca, ali
ovaj poskoči i strela ga promaši. Onda muškarac zgrabi
devojku u svoj snažni zagrljaj. Ni momak ni devojka nisu
upotrebili noževe. Onda je on pusti, a devojka je njega
stezala sve snažnije i snažnije. Kada su joj braća pritekla u
pomoć, ona ga je zaštitila svojim telom.
Još ni sunce nije zašlo za more, a braća i sestra poteraše
stado kući. Na isti način braća su osvojila i žene, pa
zaboravili na sestru. Ali sestra nije zaboravila momka nego
pođe u onu naseobinu pa pozva momka na takmičenje.
Isprva su trčali, leteli po tundri tako da su se devojci
pletenice vijorile na vetru kao strele. Devojka je jurila kao
vihor. Mladić zaostade. Onda joj priđe i bez reči pade na
zemlju kraj nje. Zatim su se borili kopljima — devojka
vezala pletenice oko struka, pa svom snagom navalila na
svog protivnika i oborila ga. Ležao je on ničice na zemlji i
preklinjao je da ga ubije i spase ponižavanja.
Ona reče:
— Ja hoću da me ti uzmeš za ženu!
I momak se sav radostan oženi s devojkom.
 GALEB

Daleko na severu živeli starac i starica, pa imali troje

dece — dve devojčice i sinčića.
Otac je išao u lov na morske zveri i lovio ribu, mati je
štavila kože za odeću i pripremala hranu, a deca su
skupljala alge i školjke.
Sredinom leta otac se otisnuo lađom daleko na more po
morske konje, mati je šila od koža novi krov za jarangu, a
deca su se igrala na obali. Najednom mališan povika: —
Pogledajte — eno nam oca!
Starija devojčica i mališan čuli su kako ih otac zove: —
Dečice, dođite da vas provozam po moru!
— Ja ništa ne vidim niti što čujem! — reče mlada
devojčica i ostade da se igra na pesku.
Starija devojčica uze za ruku mališana, pa potrčaše u
pravcu odakle je dopirao očev glas. Dotrčala deca, sela u
lađu i otisnula se na more. Lada je letela kao strela s jednog
talasa na drugi.
Pogledala devojčica na oca, ali umesto njega, ugleda
nešto strašno. Bio je to davo. Mališan povika: „Mama,
mama!“ — i priljubi se uz sestricu.
— Ćutite, dok vas nisam pobacao u more! — reče davo
ljutito. Dovezao on decu na ostrvo, zatvorio ih u mračnu
zemunicu i otišao. Sedela deca jedan dan, sedela dva dana
a možda i više — nigde svetlosti, gusta pomrčina. Stadoše
oni plakati. Plače mališan moli sestru da mu da gutljaj
vode, komadić mesa ili ribe. Stala devojčica da pretražuje
po zemunici pa našla gomilu stare kože, dala bratu komadić
i uzela sebi. Utom primetiše malenu pukotinu u zidu
zemunice. Obradovali se oni pa počeli i danju i noću da
čeprkaju po pukotini. okuse malo od one stare kože,
malčice odspavaju, pa opet navale na kopanje. Onda
najednom ugledaše kroz pukotinu kako sunce zalazi.
Ugledali su i more i baricu vode pokraj zemunice. Onda
sestra otcepi 'komad drveta i reče: — Braco, svuci se pa
pokušaj da se provučeš kroz pukotinu!
Provukao on glavu a sestra počela da ga polako gura iz
zemunice te se najposle našao na drugoj strani. Našao on
vode pa napojio sestru iz svojih usta. Nastala noć, s mora se
digla magla, zahladnelo, ali mališan nikako nije mogao da
se uvuče nazad u zemunicu. Sestra pružila ruku bratu, on
se priljubio uz nju i zaspao.
Sutradan izjutra kazala mu sestra da donese veliki štap i
oštar kamen, te zajedno počeše da proširuju pukotinu, brat
— spolja, a sestra — iznutra. Tri dana kasnije i sestra se
izvukla iz zemunice.
Pošla deca po ostrvu, pa ugledala labuda.
— Deko labude, pomozi nam!
Labud samo kliknu:
— Dni-dni-digi! — zamahnu krilima i odlete. Ugledala
deca gavrana: — Gavrane, gavrane, pomozi nam!
— Gra-gra! — zagrakta gavran i odlete.
Pošla deca dalje. Sreću oni razne ptice — guske, plovke,
crne liske, velike vrance, kairke i druge ptice — nijedna
neće da im pomogne. Plovi morem veliki galeb, primetila ga
deca pa će povikati: — Galebe, galebe, pomozi nam!
Doplovio galeb do obale pa će reći:
— Ah, kako su to naša draga deca dospela ovamo?
 Ispripovedala deca sve po redu. Zaplakao galeb, pa
stavio decu u lađu, pokrio ih svojim kožuhom i rekao: —
Nemojte gledati kuda letimo!
. . . Ide mati obalom mora, plače, doziva svoju decu, a
muž joj veli: — Zaboravi na to! Naša deca su se utopila! .. .
Najednom, žena će vrisnuti:
— Ej, vidiš li gde neko dolazi! Pa to su moja dečica!
Izašao muž ljutit, hoće da uvede ženu u jarangu, kad
odista — dolaze deca. Sav radostan, pojuri im stari u
susret.
Ispripovedala deca o galebu, i otac seo u lađu, krenuo na
more i tamo za galebove ubio velikog morskog konja. Onda
mati opremila trup morskog psa i postavila ga na obalu, te
se okupila čitava jata galebova, prekrila celu obalu i svojim
kliktanjem zaglušila pljuskanje mora.
Odrasla deca. Devojčica postala žena, pa imala mnogo
dece. Sedi ona tako jednom na zaleđenoj površini širokog
morskog zaliva, peca ribu, mraz i vetar joj prodiru do srži
kostiju. Kođ kuće deca čekaju ribu, a riba potekla na udicu.
Nalovila ona silnu ribu, uprtila je na leda pa krenula kući.
Najednom — doleteo galeb, postavio se nasred puta pa ni
da makne. Zgrabila žena kamen, htela da ga hitne — kad će
joj galeb reći: — Seti se, koga ste poslednji put dozivali na
ostrvu kad vas je zli keli odvezao?
No to žena skide s leda ribu i reče:
— Uzmi sve i jedi!
A uveče je ispripovedala deci sve o galebu i zamolila ih
da nikada ne vredaju ptice.
 DEVOJKA-ŽENIK

U mračnoj i zagušljivoj jarangi umirala je žena Tivljana.

U tundri je besnela mećava. Stara jaranga samo se tresla
od naleta vetra.
— Eh, dečice, ko će se smilovati na vas, sirotane? —
govorila je Tivljana deci okupljenoj oko njene postelje. — Ko
će vam reći dobru reč? Ko će vas od zlih ljudi zaštititi?
Utom nalete tako besan vihor da umalo ne odnese
jarangu. Starija kći četvoronoške izmile iz jarange, bez
kožuha i ogrtača, pa pipajući pred sobom stade vezivati za
jarangu veliko kamenje užetom od kože morskog konja.
— Ragtitvali — pozva je Tivljana. Ali kći nije čula mater
od zavijanja mećave. Onda će mati reći sinu: — Ragtirgine,
reci sestri da te pazi i više misli na tebe nego na sebe, a ti
je slušaj u svemu kao mater!
Cele noći je zavijala mećava, vatra u žišku je samo
treperila osvetljavajući bojažljivom svetlošću krznene
zidove pologa. Deca su se uvukla u krzna, a mati je
nepomično ležala i umirala.
Sutradan izjutra stigoše pet ujaka. Položiše Tivljanu na
stare saonice, odvezoše je, iseckaše na sitne komade pa ih
razbacaše po celoj tundri, a onda pohitaše da podele dobro
koje je iza nje preostalo. Delili oni tako, delili, prepirali se,
tukli — podelili irvase, krzna, odeću, a kada su ugledali
decu, niko ne htede da ih uzme sa sobom. Opet poče
prepirka i tuča, pa braća odlučiše da decu predadu
najstarijem bratu. Onda ponovo počeše da dele imovinu.
Najsitariji brat uze polovinu irvasa, jarangu i odvede decu
sa sobom.
Poslao ujak sirotane u tundru da čuvaju stada irvasa. Nije
im dao da ponesu ni jarangu ni čajnik. ,,U jarangi ćete samo
spavati — a irvase će vuci rastrgnuti. Ovako ćete se
smrzavati — pa ćete i bolje trčkarati oko stada. Ako pak
budete imali čaja da pijete — olenjićete se“ — govorio je
ujak sirotanima.
Preko leta je na sirotane lila kiša, a preko zime ih silna
mećava zametala. Drhtahu sirotani i pribijahu se uz irvase,
da se bar malčice ugreju. Pripitomili se irvasi pa u svemu
slušali sirotane. A sirotani su znali gde kakva mahovina
raste, gde u koje godišnje vreme valja irvase napasati.
Preko zime, kada je mahovinu prekrivala debela kora
leda i irvasi nisu mogli da dođu do nje, sirotani su terali
stado duboko u tundru. U proleće, kada su se topili glečeri
u planinama, sirotani su terali stada bliže moru.
Tako su živeli sa stadom, dok nisu odrasli.
Jednom došao ujak da pogleda kako se otelila ženka
irvasa.
Brata i sestru napustila snaga dok.su terali sitne zveri i
ptice. Tek što se malo irvašče pojavi iz majčine utrobe, a
gavran mu iskljuje oči te nije kadro da se održi pa nogama;
a čim irvašče klone na zemlju — napadaju ga bele lisice i
hermelini.
Zategla devojka luk pa pustila strelu na gavrana.
Ugledao to ujak, razbesneo se, oborio nećaku i stao joj na
grudi, pa će povikati: — Znaš li ti da je veliki gavran zapalio
sunce? Znaš li ti da ako razljutiš gavrana — on će poslati
strašnu mećavu pa će naša stada i jarange propasti!
Ragtirgin polete da spasava sestru, ali ujak i njega udari
nogom u trbuh da ga umalo nije ubio.
 Ragtitval zagrli brata pa će reći:
— Čuvaćemo tuda stada dok ne poumiremo od gladi i
hladnoće!
— Idi ti, pa traži srećniju sudbinu!
— Dobro, ja idem.
Obukla ona bratovljevu odeću, uzela teško očevo koplje,
oprostila se od brata pa pošla daleko u tundru.
Stigla Ragtitval u nekakvu nepoznatu naseobinu.
Uđe ona u prvu jarangu, u kojoj je živeo starac sa kćeri.
Dade mu naramak drva. Starac će upitati: — Zašto si
došao?
— Hoću da se ženim, ali nemam ni irvasa ni odeće.
— Čuješ li? — pita starac svoju kćer.
— Čujem, oče. Neću tako malog muža!
Pošla Ragtitval dalje. Dođe ona u drugu naseobinu, u
kojoj su živele dve devojke. Otac upita kćeri: — Evo, došao
je ženik. Hoće li jedna od vas da se uda z& njega?
— Neka ženik poodraste, pa ćemo videti! — odgovaraju
kćeri.
Pošla Ragtitval u treću naseobinu, donela naramak drva
u jarangu u kojoj su živele devojke. Starac, njihov otac,
upita: — Zašto si došao, momče?
— Hoću da se oženim, ali nemam ni irvasa ni odeće.
— Ostani kod nas, radi dve godine pa će dotle valjda i
devojke promisliti. Koja bi od vas htela da se uda za njega?
— upitaće otac kćeri. Najstarija sestra pogleda Ragtitval,
pa će reći: — To nije ženik već čir nekakav!
Srednja kći samo okrenula leda pa ništa da odgovori ocu.
Samo najmlada priđe Ragtitvali, bez reči svuče sa nje
mokru odeću i dade joj da jede.
— Dakle, ti ćeš se udati za njega? — upita najstarija pa
stade da se podsmeva najmlađoj sestri.
 Otišla Ragtitval sa stadom. Nevesta joj dala miša-irvasa,
da dobro čuva irvase. U proleće je Ragtitval sačuvala čitav
podmladak, te je starac pohvalio budućeg zeta. Najstarija
sestra je bila sva srdita na mladog čobanina, pa kada ovaj
dođe u jarangu po hranu, krije od njega lososovinu i meso.
Ali najmlada sestra odvajala je za svog ženika hranu, pa mu
dala da ponese poklon u tundru.
Gleda ih najstarija sestra, a oči joj samo sijaju od ljutnje.
— Što te tvoj ženik tako izbegava?
Najmlada sestra će upitati Ragtitval:
— Zašto me izbegavaš? Zašto ne dolaziš k meni kao svi
ženici?
— Doći ću tebi kada podignem svoju jarangu. Doći ću i na
rukama te odneti u svoj polog!
— A hoće li to uskoro biti?
— To zavisi od tebe!
I devojka stade da štavi kože za budući polog. Često je
nevesta dolazila Ragtitvali, pa su zajedno čuvali irvase.
Devojka je želela da i ona ima sve kao i drugi, ali njen ženik
nije hteo ono što su drugi radili.
Najstarija sestra će upitati najmlađu:
— Hoćete li skoro imati dete?
— Ne znam.
I nevesta bi tada utrčala ženiku sa stadom. Zajedno s
njim vežbala se u bacanju koplja, trčanju, a noću su
posmatrali jarke zvezde i veliki mesec, pa bi i nevesta
zaspala na kolenima Ragtitvale.
 Prošle dve godine. Starac reče Ragtitvali:
— Deder, ženiku, pokupi sve moje stado i dovedi ga u
jarangu, pa ako stigneš do smiraja sunca, možeš da uzmeš i
moju kćer!
 Pošla Ragtitval stadu, a nevesta se popela na jarangu i
mahnula rukom mišu-irvasu da sakupi stado. Nije sunce još
stiglo da zađe za čuke, a Ragtitval doterala irvase.
Sutradan se Ragtitval spremila za put, a ruke i noge joj
drhte. Prilikom prosidbe se dogadalo da otac ne kaže ništa
nevesti niti pak ženiku kaže da vodi nevestu; ako pak
nevesta ne bi dala ženiku novo odelo — on je odlazio
praznih šaka pošto je odradio svoje dve-tri godine.
Ispljunuo starac duvan za žvakanje, stavio ga za uho, pa
će upitati: — Odlaziš?
— Da.
— Uzmi devojku i polovinu moga stada irvasa.
Nevesta pruži Ragtitvali novu odeću.
Izašla Ragtitval iz pologa u lepoj krznenoj odeći. Uto će
najstarija kći uzdahnuti: — Vidi ti njega! možda bi mene
uzeo za drugu ženu?
— Neka, nije mi potrebno, — veli Ragtitval —volim
najmlađu. Za ove dve godine sam se uverio da će biti dobra
žena! — Posadila Ragtitval nevestu u pokrivene saonice pa
krenula na put. Na čelu stada kao predvodnik ide irvas-miš.
Najzad se ukazaše i poznate čuke!
Ragtitval će reći devojci:
— Pričekaj me ovde! Idem da pogledam da li je tu moja
sestra Ragtitval!
Kad — u susret joj dolazi brat.
— Ti si to?
— Da, ja sam. Uzmi moju odeću, obuci je pa pođi i dovedi
svoju ženu.
Kada je Ragtirgin prišao saonicama, nije se usudio da
pogleda devojku.
— Da li ti je sestra živa, Ragtirgine?
— Da, živa je i zdrava.
 — Zašto mi se ne osmehneš?
Ragtirgin pogleda devojku, zgrabi je u naručje pa je
čvrsto steže.
— Ragtirgine, obećao si da ćeš me na rukama uneti u
svoj polog! — I Ragtirgin ponese svoju ženu na rukama.
A Ragtitval obukla staru odeću, namazala licepepelom pa
nije više ličila na brata.
Sva petorica ujaka dođoše da pogledaju nećakovu ženu.
Najstariji brat reče:
— Ja ću uzeti ovu ženu, jer sam ja najstariji!
Najmlađi reče:
— Sto će ona tebi, ti si već ostareo, ja sam najmlađi — ja
ću je i uzeti.
Ostala braća poleteše na najstarijeg i najmlađeg, te poče
tuča. Sestra otrže Ragtirgina pa ga posla za stadom: — Idi
čuvaj irvase! Ja ću te pozvati kada bude bilo potrebno!
— Sakrij devojku! — veli Ragtirgin.
— Kada sam već umela da je osvojim, umeću i da je
sakrijem! — reče sestra.
Dugo su se tukli ujaci — najstariji se jedva odvukao, a
ostala četvorica se i ne podigoše sa zemlje. „E, — misli ujak
— sad bi valjalo da se otarasim nećaka!' Iskopao on jamu pa
počeo da baca u nju meso. Izrasli u jami veliki crvi, dugački
kao remen. Stigao ujak stadu pa zove nećaka u pomoć.
Išli oni prema čuki, a ispod čuke — duboka jama. Išao
Ragtirgin spreda, a ujak odostrag. Htedeujak da gurne
momka u leda, već zamahnu, a Ragtirgin preskoči preko
jame. Ujak se, ne održa na nogama te sam pade u jamu.
Vratio se Ragtirgin kući pa će reći Ragtitvali: — E,
sestro, uzmi sad svih pet stada irvasa, koji su ostali od
ujaka, pa budi bogata nevesta. Meni će biti dovoljno i
ženino stado.
 Godinu dana kasnije Ragtirginu se rodio sin. Hrani ga
mlada mati pa će reći Ragtitvali: — Celo vreme te gledam
pa mislim: kada bi obukla bratovljevo odelo, bogme ne bih
mogla da razlikujem — ko je od vas dvoje moj muž?
 SIROČE

Imao jedan bogati odgajivač irvasa ženu i malu kćer.

Naumio muž da se oženi i drugi put. Stao on da čini
nepravdu ženi i počeo da je vreda.
Uzela žena kćer pa otišla u tundru. Ide ona tako, ide pa
najednom naiđe na nekakvu usamljenu jarangu. Ušla žena u
jarangu, a u njoj — polog od novih koža, a i cela jaranga
nova novcata. Stala žena da čeka domaćine, skuvala dosta
mesa, čaja, a domaćina nikako nema. Čekala žena tako dan-
dva, pa prestala da čeka.
Provela je u toj jarangi mnogo godina. Kći joj izrasla u
veliku devojku. Razbolela se mati, pa će reći kćeri:
— Drago moje dete, budi srećna dugo poživi na ovom
svetu! — I, umre.
Ostala devojka sama. Postalo joj je dosadno u jarangi.
Popela se ona na najvišu čuku pa videla da na suprotnoj
strani postoji još jedna jaranga. Počela devojka da dolazi na
čuku svaki dan i da posmatra tuđu jarangu.
Primetila ona kako osam delija svakog jutra rano odlaze
u lov j kasno se vraćaju. Požele da vidi kako žive drugi ljudi.
Pojuri niz čuku kao divlji irvas, dotrča u tuđu jarangu,
pogleda kako žive braća, pospremi sve pa otrča kući.
Vratila se braća iz lova i ugledala osam pari vunenih
čarapa. Razmišljali oni ko je to mogao da im donese čarape,
ali ništa nisu mogli da smisle te ponovo odu u lov.
Sašila im devojka osam kožuha. Začudila se braća kada
su ugledala kožuhe — ko li im to pomaže?
Najstariji brat će reći:
— Idite vi u lov, a ja ću se sakriti i uvrebati neznanog
gosta!
Sakrio se on iza kamena, kad ono — devojka se kao
divokoza stuštila sa čuke prema njihovoj jarangi. Krenuo on
za njom. Ušao u jarangu pa će reći:
— Zdravo da si!.. .
Devojka se prepala, potrčala u polog pa zaklonila lice
rukama i sedi šćućurivši se u uglu. Stao brat nežno da je
ispituje ko je i ko su joj roditelji.
Ispripoveda devojka sve po redu. Onda najstariji brat
reče:
— Ostani kod nas zauvek, a ako hoćeš, udaj se za mene.
— Ne znam, — reče devojka — ja nemam mater!
Vratila se braća kući pa se obradovala kad su čula da se
najstariji brat ženi. Samo je najmlađi brat, glupavko, rekao
da je i on mogao da ostane kod kuće pa da se oženi.
Izgrdila braća najmlađeg, i on ućutao.
Sutradan izjutra pošla braća u lov. Najmlađi pak krenuo
na drugu stranu i sakrio se. Kada su braća zašla u tundru,
on se vrati i poče da se zanoveta s devojkom. Zgrabila
devojka štap, zamahnula, i još nije ni stigla da udari, kad se
glava najmlađeg brata raspoluti.
Preplašila se devojka pa sakrila leš u gomile mesa.
Došla braća kući, i čekala da se najmlađi brat vrati pa
najposle zaključila da je ostao da prenoći u tundri. Prošao
još jedan dan — a brata nikako nema. Stali da traže
glupavka po celoj tundri, ali bez uspeha.
Kad — jedan od braće primeti leš ubijenog.
 Stala braća da premišljaju kako da kazne devojku.
Iskopali oni duboku jamu i doneli iz tundre vlaknaste crve
pa ih bacili u jamu. Vraćaju se braća iz lova pa ako je plen
dobar — dele ga na jednake delove, a ako nije — sve bacaju
u jamu. Devojka pita:
— Gde je meso?
A oni vele da ništa nisu ulovili. Crvi pak u jami izrasli,
dugački kao remen.
Sedi devojka u jarangi i šije braći odeću. Utom dolete
jedan komarac. Zuji on pokraj same igle, dunula devojka i
oterala ga pa nastavila da šije. Komarac se vratio i samo što
joj ne ulete u oči. Opet devojka stala da ga tera:
— Odlazi, ne smetaj mi kad radim! — veli ona.
Na to će joj komarac reći:
— Sašij mi lepo odelce, torbaze i kožuh, a ja ću ti za to
odati jednu tajnu. Čuj, braća nameravaju da te sutra bace u
jamu da te crvi pojedu. Ali ti nemoj gledati u jamu, nego
gledaj uvis — kuda budeš gledala tamo ćeš i odleteti!
— Hvala ti! — reče devojka pa saši komarcu kožuh i
torbaze.
Sutradan izjutra braća posedala pokraj jame. Stavila
devojka lepu odeću za braću na ivici jame, pa sela podalje.
Braća joj rekoše:
— Sedi na ivicu!
Sela devojka na ivicu, a braća je gurnula u jamu.
Pogledala devojka uvis — pa počela da leti u nebo!
Htedoše braća da uhvate devojku, ali dosegoše samo do
nogu. Onda im ona reče 'kako nije htela da im ubije brata,
već je on pokušao da je napadne. Odlete devojka na nebo;
izgubiše je braća sa očiju.
Vratili se oni kući, večerali pa polegali, a vatru nisu
pogasili. Čekali crvi na meso, čekali pa ih privukla vatra te
izmileli iz jame.
 A sutradan izjutra od braće ostale samo kosti i gola
jaranga bez kože ...
 EUTKAN I NJEGOVI SINOVI

U vreme velikih ratova živeo na jezeru Ajsitgan stari

Eutkan sa svoja tri sina. Dvojica su bili oženjeni, a treći
beše momak. Dvojica su bili odrasli muškarci, a treći beše
pred ispitom zrelosti.
Najstariji brat je stražario na najvišoj čuki odakle se
videla cela tundra — otuda su Tanićani vršili stalne napade.
Srednji brat je čuvao južni deo tundre. Najmlađi brat je
čuvao istočnu tundru i obalu mora, najmirniji deo. Jednom,
primetio najmlađi brat kako su pored severne i južne čuke
projurila četiri divlja irvasa i otišla u pravcu mora.
Stuštio se on kao vetar da im prepreči put, stigao ih,
uhvatio jednog za zadnju nogu, zaklao ga, pa uprtio na leda
i pojurio u dolinu gde je između tri čuke ležala njihova
jaranga. Utrčao momak u kuću, zbacio teret pored ognjišta
i stao da očekuje pohvalu od oca. Otac je pozvao sinove sa
čuka. Žene su pripremale meso, i ono se već uskoro kuvalo
u velikom kotlu.
Kada su sinovi došli, otac im pokaza najmlađeg sina i
ubijenog irvasa pa ih upita šta misle o postupku najmlađeg
brata. Najstariji brat je ćutao. Srednjem bilo žao najmlađeg,
— još uvek se dobro sećao teškog ispita zrelosti — ali ga je
strah od oca sprečavao da izrazi svoje mišljenje. Najposle,
kao uzgred, on reče: — Brat nije utrošio nijednu strelu na
irvasa!
 Posmatrao otac srednjeg sina toliko dugo, dok ovome
nisu izbile graške znoja na čelu.
— Ti, koji si nedavno završio ispit, tako zboriš? Šta će biti
s nama ako svi budemo mislili kao ti? Ako i za trenutak
posustanemo, poubijaće nas kao pitome irvase, a naše žene
i decu oteraće u ropstvo. Strela je samo za neprijatelja.
— Tako li se ti prekaljuješ? — reče on najmlađem sinu. —
Čim si ogladneo, napustio si svoje stražarsko mesto. Zbog
tebe su i tvoja braća ovde, dok Tanićani mogu svakog
trenutka da nas napadnu. Odlazi na svoje mesto — Ali ja
sam zbog gladi pošao u poteru za irvasom!
Žao materi sina, pa reče:
— Sprema se mećava, sin neće skoro moći da dođe kući,
valja mu dati mesa za put.
— Ako si žena, ćuti! — viknu na ženu stari Eutkan.
Najmlađi sin izađe iz jarange.
Otac i stariji sinovi su sedeli u pologu, nagi do pojasa,
uzimali rukama velike komade mesa, dočekivali ih zubima,
pa pošto bi ih odsecali ispred samih usana nožem odozdo
naviše, gutali su nesažvakanu meso. Onda bi oblizali usta
od sala i brisali ruke o torbaze.
Otac se nasitio, povukao iz lule, pa će reći: — Neka
postane pravi muškarac. Nekada je bilo mnogo strože. Ide
momak, kad najednom — leti na njega tupa strela, čik
izvuci glavu!
Žene su u nezagrejanom delu jarange čekale kraj
ognjišta, jele ostatke hrane i pažljivo oblizivale posudu
jezikom.Stražare na čukama najstariji i najmlađi brat, a
otac i srednji brat spavaju u jarangi.
Probudio se stari Eutkan pa će reći:
— Pogledaj, ženo, šta nam rade sinovi!
Pogledala stara pa odvratila:
— Oho-ho! Pa tamo polovina Tanićana leži pobijena!
 Skočili starac i srednji sin iz kreveta pa dovikuju onoj
dvojici: — Zašto nas niste probudili?
— Možemo se mi i sami snaći! — vele oni.
Ugledali Tanićani starog, pa se nadali u bekstvo. Sinovi u
trk za njima, pohvatali ih i doveli starome. Stari će upitati
Tanićane: — Na koju stranu je pobegao vaš starešina?
Zarobljenici pokazaše svaki na drugu stranu.
— Gde vam je naseobina?
Ćute Tanićani.
— Gde vam je voda?
— Tamo gde treba da bude!
Zarobljeni Tanićani nisu hteli da odgovaraju. Morali su
da budu ubijeni.
. . . Došlo proleće. Eutkan pošao da lovi ribu, a braća
odlazila u lov na divlje irvase. Jednom prilikom, za njihova
odsustva, Tanićani sa usklicima ,,Eveč!“ upadoše u jarangu
i odvedoše starčevu kćer.
Uveče se braća vratila s plenom pa će upitati žene: —
Gde je sestra?
— Oteli je Tanićani!
Tri brata su bila spremna da pojure u poteru za
Tanićanima. Ali otac im reče: — Dogovorićemo se sa
drugim Cukotima te ćemo lako osloboditi ženu. Vašoj sestri
se ništa neće dogoditi — ostaće onakva ikakva je i bila!
Najstariji sin više nije pominjao sestrino ime. ' Srednji
brat je govorio o njoj kada otac nije bio u jarangi. Najmlađi
brat je najviše žalio pa je neprestano govorio o sestri.
Štarija braća otišla jednom u lov sa ocem. Najmlađi tada
dotrča u jarangu, zagrli mater i reče joj: — Idem da
oslobodim sestru! Reci ocu da se ne ljuti.
Dugo je išao mladić snežnom tundrom. U početku od
jedne naseobine do druge, a zatim tundrom. Hranio se kao
vuk, pa je kao vuk i živeo. Najposle ugleda daleko u tundri
pokraj čuka veliku naseobinu Tanićana. Reče im da bi hteo
da ostane kod njih da živi. ,,Ostani!“ — rekoše mu Tanićani.
..
Tražio on sestru po svim jarangama. Ušao tako u najveću
jarangu i tamo je ugledao. Ona ničim nije pokazala da ga je
poznala, nego uzela vedricu pa pošla po vodu. Stigao je
brat pa će joj reći: — Noćas se što toplije obuci i izađi iz
jarange.
Kad se spustila noć, brat i sestra izašli u krznenoj odeći.
Uzeo brat sestru u naručje pa potrčao u tundru prema
velikom jezeru. Dotrčao brat do jezera pa pao na led i
zaspao, a sestra ostala da čuva stražu. Čuje ona škripu
saonica, frktanje irvasa i lavež zaprežnih pasa. Probudila
devojka brata, pa ovaj obuo potkovane torbaze. Tanićani
krenuli preko leda. A led takav da se ni stajati ne može a
kamoli ići! Gada momak Tanićane kopljem, preskače preko
njihovih glava. Zamahne li Tanićanin kopljem, odmah se
oklizne i sruči na led. Zamorio se momak, isplazio jezik pa
samo viče pokašto ne bi li mu lakše bilo.
Kad je ostala polovina Tanićana, ovi rekoše: — Junače!
Uzmi svoju sestru i zapregu sa irvasima onih Tanićana koje
si pobedio! Možeš da ideš kući!
Stigao brat sa sestrom u svoju jarangu i doterao stado
irvasa. Rekao otac sinu: — Sinko, sada si — muškarac!
 KURKUL I BOGATAS

Živeo u davna vremena u tundri siromašni Kurkul sa

svojom starom ženom. Kurkul je čuvao tuđe stado, a
njegova stara je išla i krpila tuđu odeću i štavila kože. Često
bi legali prazna stomaka.
Jednom se Kurkulu razbolela žena, pa je zatražio od
gospodara naseobine komad lososovine ili mesa od kakve
životinje. Gospodar ga otera i Kurkul se u jarangu vratio
praznih šaka.
Krenuo Kurkul u susednu naseobinu.
Izašao on iz jarange pa stao da zove irvase koje nije imao.
Na njegov glas odazva se beli medved. Kurkul ga udari po
njušci štapom od rebra morskog konja pa će ga upitati:
— Jesam li tebe zvao?
Otišao medved. Ponovo zove Kurkul irvase. Odazva se
severni panter. Udari i njega Kurkul štapićem pa će ga
upitati:
— Jesam li tebe zvao?
Otišao severni panter.
Ponovo zove Kurkul — dolazi lisici. Udari je Kurkul po
gubici. Naljutila se lisica pa pobegla u tundru. Ponovo zove
Kurkul, dotrčaše dva zeca.
Zapregao Kurkul zečeve u saonice od trave pa se stuštio
kao vihor. Stiže on pred naseobinu. Zečići posustali,
prepliću nogama.
Izašli ljudi iz jarange pa samo pucaju od smeha. Čuo to
gospodar pa poslao kćer da dozna šta se dešava. Vratila se
kći i rekla:
— Stigao je stari Kurkul!
— Zovi ga ovamo! — reče bogataš kćeri.
Sedi Kurkul, pije čaj kod gospodara naseobine i
pripoveda mu o svojoj nevolji. Ušla domaćinova žena u
jarangu pa će reći Kurkulu:
— Nigde ti nema irvasa, mora da ih je sneg zavejao!
— Treba reći sluzi da ih odgrne! — veli domaćin.
— Ne mari, sam ću ih odgrnuti! — odgovori Kurkul pa
izašao iz jarange. Ispričala žena mužu kakvim se irvasima
dovezao Kurkul i kakve su mu saonice.
Uđe Kurkul u jarangu, opet sede da pije čaj, pa će
zatražiti komadić mesa za bolesnu ženu. Domaćin zapovedi
sluzi:
— Štavi u Kurkulove saonice celog irvasa!
Ne može Kurkul ušima da poveruje, a domaćin se smeje i
pita.
— Treba li ti još štogod?
Setio se Kurkul da mu jaranga prokišnjava, nema čime da
je okrpi. Zapovedio domaćin sluzi da stavi u Kurkulove
saonice novu jarangu.
,,E, — pomisli Kurkul — sad valja krenuti, jer će se
bogme domaćin još predomisliti!"
Seo Kurkul u svoje saonice, poziva zečeve a ovi se i ne
vide od natovarenih saonica. Svi se podsmevaju Kurkulu i
trpaju na saonice — neko torbaze, neko pantalone, neko
čarape.
Poterao Kurkul svoje zečeve, ali ovi ni makac. Podbočio
se domaćin, zabacio glavu, zatvorio oči pa stao da se
cereka. Onda predahnuo, izbrisao suze, pogledao na ono
mesto gde je maločas bio Kurkul, a ovome se i trag
zametnuo! Uzmuvao se bogataš, a Kurkul odjezdio! Prepao
se bogataš za svoje dobro pa stao vikati za Kurkulom:
— Ej, stani! Ja sam se samo šalio!
A Kurkul juri kao strela, samo se prašina za njim vije!
Poleteo bogataš u poteru za Kurkulom. Trčao on neko
vreme, pa se oznojio od vrućine. Svukao kožuh, pa nastavio
da trči. Vidi on da mu Kurkul odmiče — izuo torbaze pa bos
pojurio što su ga noge nosile. . . Tako se i smrznuo u tundri.
 KUTVIRIT

Stigle lađe iz Caplina u Alhatvam radi lova na morske

zveri. Onda otplivale nazad, a samo jedna porodica ostala
kod Cukota, koji su Eskimcima dali odeću i hranu.
Jedne zime igrala se dečurlija na ulici ,,irvasa“. Mali
Eskimac je bio irvas — držao je iznad glave irvasove rogove
i hitro trčao po snegu, a ostali su nabacivali na rogove
omču. Mali brat Kutviritov promašio rog pa obruč udario
Eskimca, povredio ga i dečak se rasplakao pa će reći: —
Čekaj samo, na jesen će doći moj čika iz Caplina pa će ubiti
tvoga brata Kutvirita!
Kutvirit se zadesio u taj čas na ulici pa sve čuo. Sutradan
on odvede malog Eskimca na stranu pa ga stao ispitivati: —
Reci mi šta si juče rekao mome malom bratu?
— Ne sećam se! — reče dečak.
— Koji će to čika doći ovamo?
— Nikakav.
— Daću ti belu kožu i bele pantalone.
— Ne poznajem ja nikakvog čiku.
— Nedavno sam upregao dva krasna malena irvasa u
saonice.
— Video sam.
— Pa jesu li ti se dopali?
— Mnogo.
 — Eto, biće tvoji, ako kažeš ko će ovamo doći i zašto.
— A nećeš me prevariti?
— Kutvirit još nikoga nije prevario.
— Moj čika-junačina doći će krajem leta, porvaće se s
tobom i ti više nećeš biti jak. Čika ne voli druge ljude koji
su snažni, on ne želi da još neko osim njega bude snažan.
Poklonio Kutvirit dečaku irvase i belu odeću. Kutvirit je
bio mlad, pa ga je bilo stid da se priprema za doček junaka.
Krišom od svih nosio je veliko kamenje na visoke čuke i
spuStao se otuda s njima, te je svakim danom postajao sve
snažniji.
Onda je i njegov otac čuo da će eskimski junak doći da se
nadmeće u snazi sa Kutviritom. Štali otac i stric da
premišljaju šta im valja činiti. Stric predloži da se Kutviritu
ne dopusti da spava i da ga stalno teraju da radi. Otac je
rekao da će biti bolje ako bude nosio težak teret na čuke. A
da ne bi podvalio, treba ga proveravati: ići za njim i na čuku
i dole.
Kad su na proleće irvasi krenuli u tundru, Kutvirit pošao
sa stadom. Stado se udaljilo od jarange na dva dana hoda.
KutVirit reši da ide kući i ponese meso. Stric pusti i jednog
mladog čobanina, zaklao irvasa i podeli ga na dva dela.
Uzeli oni svaki po polovinu trupa pa krenuli. Ali čim je
stado izmaklo iz vida, Kutvirit će reći: — Čuj, pobratime,
daj mi tvoju polovinu tereta i sam uzjaši na moja leda, ali o
tome nikom ni reči!
Uzjahao momak Kutvirita, seo na irvasa, i Kutvirit pojurio
tundrom kao vihor. Čobanin isprva dremao, a onda i zaspao.
Kada su se približili naseobini, Kutvirit probudi druga, pa
stigoše kući pre smiraja. Otac će upitati gde se nalazi
stado, pa nikako da poveruje da je sin pretrčao toliko
rastojanje za ciglo jedan dan. Pošao Kutvirit nazad, pa čim
se naseobina izgubila iz vida, opet posadio druga na leda i
poleteo kao vihor, a čobanin opet zaspao na njegovim
leđima. Kad su se približili tundri, Kutvirit ga probudi pa
zajedno stigoše stadu. Stric nikako da poveruje da su već
bili kod kuće. Ali gde je irvas? A uz to — Kutvirit je imao
novu obuću! . . .
Prošlo neko vreme, stao se bližiti dan kada će izaći pun
mesec, i stado krenulo kući.
Stigao lađom eskimski junak, dovezao kože od morskog
konja i morskog psa i mnogo svakovrsnog remenja. Nije
kročio junak ni u jednu jarangu nego podigao svoju.
Utom stiže i stado. Kutvirit će upitati oca: — Biće da je on
došao k meni?
— Da, k tebi! Video sam ga, bolje i da mu se ne javljaš na
oči. Govorio sam ti ja da ostaneš sa mnom, a tebi se
prohtelo da ideš sa stadom.
— Sad se više nema kud!— reče sin.
Gleda eskimski junak, gde se to deo delija Kutvirit?
Pokazaše mu ga, a on će reći:
— Eee! Izgleda da sam uzaman dolazio!
Prišao mu Kutvirit pa će ga upitati:
— Jesi li k meni došao?
— Da, — odgovori junak leno — k tebi i na svetkovinu.
Obukao junak torbaze i pantalone od tuljanove kože, a
Kutvirit — pantalone i torbaze od irvasove kože. Izašli oni u
veliki krug. Prsti Kutviritovi ostavljali su na telu
Eskimčevom tragove kao od noža. Zamahnuo Eskimac
nogom, hteo da udari Kutvirita u prsa, ali ga Kutvirit
raspalio po tabanima tako da je Eskimac glavačke odleteo.
Sede on na zemlju pa će pozvati Kutvirita: — Sedi do mene.
Ja ne mogu da ti priđem — slomio sam nogu. Time si jači od
mene! Deset dana sam nosio na rukama kost od donje vilice
kita, ali ti si mlađi j jači. Ostavljam ti svoje kože i morskog
konja i morskog psa i remenje kao poklon.
 — A ja ću ti napuniti lađu mesom i irvasovim kožama i
sam ću veslati do Anadira — reče Kutvirit.
Prošlo mnogo godina. Potomci Kutviritovi se okupili kraj
Pikulejskog jezera, nedaleko od MajnoPilgina. Jednom je tu
doneo Kutvirit veliki kamen s dalekih čuka, postavio ga
nasred puta i rekao: — Neka se ljudi sećaju da je nekad
živeo Kutvirit.
. . . Rodio se u tundri junak Alal, pa ljudi počeli da govore
kako je on jak kao Kutviril. Piokrstario on celu tundru —
nadmetao se u Olutorku, nadmetao u Anadiru, u Polpolu, i
svi govorahu: ,,Alal je jak kao Kutvirit".
Ali junak Alal nije želeo slavu tuđeg imena, pa je sazvao
ljude iz tundre i potomke Kutviritove i hteo da baci u jezero
kamen Kutviritov i da zajedno s njim utopi i ime Kutviritovo.
Ali samo što je podigao kamen do kolena, presušila se
snaga junaka Alala i kamen pade na staro mesto. Otada više
niko nije nazivao Alala junakom, niti ga je ko poredio sa
Kutviritom.
 TRI PRIJATELJA

U davna vremena na Cukoti su besneli veliki ratovi.

Tanićani su neprestano napadali Cukote, a ovi Korjačane i
Eskimce.
Živela u to vreme tri Cukotadelije, tri prijatelja —
Petutečka, Tihotom i Hunleli. Petutečka je dobro bacao
koplje i precizno gadao iz luka. Tihotoma su slušali irvasi, a
umeo je da zarobi važnog neprijatelja u ratu. Ali najveštiji i
najjači beše Hunleli. Kao i Petutečka, i on je dobro bacao
koplje i precizno gadao iz luka, kao 'i Tihotom je trčao
poput vetra utrkujući se sa vukom u tundri, ali najvažnije
beše to što je znao gde i kuda treiba postaviti ratnike i gde i
kada ih uputiti na neprijatelja.
A među Tanićanima je živeo nekakav čovek po imenu
Mulento. Bio je on neiskren, podmukao, uvek je gledao ko
ima prednosti pa je na tu stranu i prelazio. Dođe on tako
Cukotima — sušta dobrota i nežnost, sve im ispripoveda o
Tanićanima, gde su, kakvim snagama raspolažu, koliko
imaju irvasa i gdc ovi pasu. Ponekad je pomagao Cukotima.
Ali onda je Muleinto prelazio svojima i saopštavao im sve o
Cukotima. I Tanićani su hvalili svoga Mulenta zbog
njegovog lukavstva.
Pošten i odvažan, Hunleli nije voleo Mulenta.
. . . Jednom prilikom Tanićani otimali u tundri stada
irvasa, a Cukoti vodili s njima ljuti boj. Otegao se rat
godinama, proređivao se sve više muški živalj i jednih i
drugih.
Jednom će stari Cukota reći:
— Dosta je bilo ubijanja, tundre ima dovoljno za sve!
Samo kad bi prestali da nas napadaju.
I stari Tanićani rekoše:
— Dosta je bilo međusobnog ubijanja!
Počeli Cukoti i Tanićani da žive u miru.
Ali Mulento došao jednom kao senka Cukotima i rekao
im: — Tanićani se spremaju da vas napadnu.
A kad se vratio kući, rekao svojima:
— Obišao sam mnogo Cukotskih naseobina. Cukoti se
spremaju da vas napadnu!
Stali ljudi da se spremaju za rat. I Cukoti i Tanićani.
Pozvao Hunleli svoje prijatelje pa će im reći: — Dok je
Mulento živ nećemo imati mira!
Krenuli oni prema Ačepotu, gde je živeo stari Cukot sa
sinom — prijateljem Mulentovim. Stigli su i zaustavili se
nedaleko od jarange. Hunleli reče: — Tihotome, čini sad
svoje!
Utom izašao iz jarange neki čovek da obavi nuždu.
Tihotom izleteo kao strela na saonicama, zabacio omču,
oborio ga, privukao saonicama i čovek nije stigao ni da
bekne a već je stajao pred Hunlelijem.
Momak je iz početka ogovarao samo ,,Ne znam!“ bojeći
se oca, a onda će reći: „ Otac zna gde se nalazi Mulento".
Čekao otac da mu se sin vrati pa najposle krenuo da ga
traži. Izašao on iz jarange, ugledao na snegu tragove —
zaokret saonica.
„Bogami, — pomisli on — ovakve zaokrete je kadar da
izvede samo Tihotom!11 — pa krenuo po tragu.Prilazi on
Hunleliju.
 — Stari, — pita ga Hunleli — gde je Mulento?
— Ne znam.
—Ne znam? A ako ti sin bude ubijen, hoće li te Mulento
hraniti kad sasvim ostariš?
Na to starac reče:
— Mulento je na Ačepotskoj čuki, u kamenoj jarangi...
Počela da veje mećava. Hunleli i njegovi drugovi pojurili
ka Mulentovom boravištu. Mećava im je zametala tragove i
krila ih od tuđeg pogleda. Tako su stigli do Ačepotske čuke.
Cuka beše okomita i pokrivena ledom.
Privezao Tihotom dugačak remen za irvasove rogove,
pustio ga napred, stavio potkovice na noge, uhvatio se
rukom za remen pa krenuo za irvasom. Zastane irvas uz
put, Tihotom se učvrsti, cimne remen te irvas krene naviše
dok najposle nisu stigli do vrha. Onda je Tihotom pomoću
remena izvukao gore i drugove.
Otvori Petutečka vrata kamene jarange i poviče: —
Izlazite da se porvemo, vas je trojica i nas je trojica!
Izađe jedan Tanićanin. Hunleli će mu reći:
— Petutečka će te gadati u noge. Ako uspeš da odskočiš,
ideš kući, ako ne uspeš — nemoj se na nas ljutiti.
Pustio strelu Petutečka. Tanićanin odskočio i strela se
zarila u sneg. Pustio Petutečka drugu strelu i ranio
Tanićanina. Onda će ovaj reći: — Dotucite me, otac neće
primiti bogalja, neće hteti da me hrani!
Za njim izađe drugi, pa i njega ubiše. Tada Mulento ubi
svoju ženu i dvoje dece pa izađe iz jarange, Petutečka će
mu reći: — Mulento, zašto to činiš, zašto seješ mržnju među
Cukotima i Tanićanima? Zar je malo krvi proliveno?
Ali Hunleli odmahnu rukom i reče:
— Nemoj uzaman trošiti reči, postoje ljudi koji čine samo
zlo!
 Na to Hunleli, Petutečka i Tihotom iseckaše Mulenta na
komadiće i pobacaše ih po tundri.
 HUNLELI-JEDNOBRKI

Poslao jednom Hunleli svoga rodaka bogatom odgajivaču

irvasa, hromome Kereku, radi dogovora o sklapanju mira.
A Kerek upravo priredio veliku svetkovinu, gosti se sjatili
u naseobinu sa svih strana. Došli gosti s reke Batirke, s
reke Vaamočke, s reke Velkalvem, s Pikulvema, s
Hajgitkina.
Pošao Hunlelijev glasonoša Kereku, a ovaj se zatvorio u
svojoj zemunici. Lupa na vrata glasonoša a gosti se smeju i
takmiče u duhovitosti. Stao glasonoša da cima vrata iz sve
snage. Vrata se iznenada otvore, i Kerek pogodi strelom
glasonošu posred srca. Gosti se razljutili i otišli svojim
kućama.
Kada je Hunleli saznao za ubistvo svoga glasonoše, pođe
sam Kereku. Izašao mu Kerek u susret.
Sreli se oni u tundri, nedaleko od naseobine. Sreli se, pa
će Hunleli reći Kereku:
— Dolazim k tebi!
Kerek ništa ne odgovori, nego se okrete i pođe kući.
A Hunleli se vrati kući, povede svoje ratnike na najvišu
čuku, kojoj se moglo prići samo s jedm1 strane — kroz
duboki tesnac, preveze sve saonice na čuku, natovari ih
mesom, kožama, a dole u podnožju postavi stražara i
zapovedi mu da mu maše ogrtačeni nataknutim na koplje
čim Kerekovi ratnici počnu da se penju.
Stigli Kerekovi ratnici pa počeli da se penju na čuku.
Mahnuo stražar ogrtačem, i u taj mah Hunleli gurnu na
neprijatelja dvadeset natovarenih saonica. Krv stade liti sa
čuke: samo je Kerek izvukao živu glavu.
Primetio Hunleli begunca pa poslao za njim najboljeg
trkača.
Trče oni s jedne čuke na drugu, gaze preko rečica,
rastojanje se sve više smanjuje, ali Cukot nikako da stigne
Kereka. Znoj lipti sa obojice, zadihali se kao irvasi u trku,
pa najposle pošli korakom. Hitnuo koplje Cukot —
promašaj! Kerek se već uspentrao na okomitu čuku. Skupio
Cukot poslednje snage, pritrčao, hitnuo koplje i pogodio
neprijatelja posred leda.
Vide Hunleli da mu se približava hromi Kerek. Sjurio se
on niz čuku preko potoka krvi, pa pošao u susret Kereku.
Ugleda Kerek krv i usamljenog Hunlelija, pomisli da su
njegovi ratnici potukli Hunlelijeve, pa stade da psuje: ,,Ah
ti, nezasiti vuče!“
Na to se Hunleli razljuti, stade udarati Kereka po zadnjici
te ovaj najposle pade na zemlju i izdahnu.
 HUNLELI

Živelo u davna vremena pokraj reke Konalčik pleme

Tanićana. Jedino zanimanje im je bilo — otmica i krada.
Svidelo se Tanićanima stado Arepuovo koji je živeo s
velikom porodicom nedaleko od reke Konalčik. Štali ratnici
da se pripremaju za napad.
— Sklopili smo mir sa Arepunom, ne smemo ga napasti!
— reče voda.
— Sklopili smo mir s njegovim bratom Hunlelijem, a ne s
Arepuom! — vele Tanićani.
— Nije tako, dogovorili smo se s Telhapskim Cukotima da
nećemo ratovati! — reče voda.
Dugo su se prepirali ratnici pa ne poslušaše svoga vođu
— napadoše Arepua, poubijaše mu ženu i decu a stado
oteraše.
Zatvorivši nekako ranu u kuku, Arepu sav zadihan pojuri
s kćerju u Majno-Pilgino da upozori Cukote da će ih
Tanićani napasti.
Kada je stigao do poslednjeh čuka i ugledao more, izdade
ga snaga. Zapovedi on kćeri da ga ostavi gde je, a sama da
otrči u MajnoPilgino, Korjačanima, po pomoć i da obavesti
Cukote da su Tanićani započeli rat.
Ali kćer ne htedne da ostavi oca i nikako se ne udaljavaše
od njega.
 Onda će on reći kćeri:
— Hoću da pijem!
Skupila kći sneg u šaku, ali je Arepu tražio makar jedan
gutljaj vode. Stala kći da se spušta niz čuku prema vodi, ali
ne stiže ni do potoka, kad začu očev glas: — Požuri i reci
mome bratu Hunleliju za Tanićane!
I otac se baci sa stene.
Sa suzama u očima kći potrča kuda joj je otac rekao.
lako su drhtali od straha, Korjačani u .MajnoPilginu su
ipak pomogli devojci. Iskopali su jamu ispod pologa, sakrili
tamo devojku i zatrpali jamu granjem i kožama.
Utom u naseobinu dođe Hunleli, brat Arepuov. Korjačani
nisu ni stigli da mu ispripovedaju šta se dogodilo, kad
ugledaše zaprege Tanićana.
Hunleli sede u svoje saonice.
— Devojka je vaša, pazite na nju! — reče on i potera
irvase.
Tanićani prepoznali Hunlelija pa ga zasuli kišom strela.
Odjezdio Hunleli u brda, gde je bilo moguće zametnuti
trag i tako prevariti Tanićane.
Irvasi su se brzo umorili, i Tanićani se sasvim približili
Arepuovom bratu. Pogodila strela jednog irvasa, Hunleli
odsekao remene na amu, ostavio ranjenog irvasa i odjurio
dalje.
Obradovali se Tanićani, Znali su da Hunleli neće daleko
odmaći s jednim irvasom. Već je video oči Tanićanima, čuo
njihov smeh i uzvike. Hunleli je terao irvasa iz sve snage
pazeći da ne padne u obruč.
Utom se podigla mećava pa tako zavejala da se ni prst
pred okom uskoro nije video. Hunleli čuje uzvike Tanićana,
ali već slobodnije diše. Nije se bojao mećave...
Irvasa i Hunlelija već je izdavala snaga te su jedva vukli
noge po dubokom snegu. Najednom osetiše miris dima.
Irvas krenu bodrije i uskoro su stigli u podnožje jedne
velike planine gde je ležala naseobina Hunlelijeva.
Hunleli podiže polog.
Rodbina njegova sedi i pije čaj.
— Došao si? — upitaće ga ded.
Hunlelija ponudiše sa drvenog poslužavnika vrućim
debelim mesom od grudi.
Pripoveda im Hunleli o Tanićanima, o smrti Arepuovoj i o
poteri kojoj je izmakao.
Ded reče da se upregnu najbolje saonice. Kada se Hunleli
sit najeo, starac će upitati: — Šta misliš da činiš sada?
— Da pođem na spavanje! — odvrati unuk.
— I čekaš da dođu Tanićani pa da te zakolju kao irvasa?
— dodade ded. — Ja poznajem Tanićane, to su bezbrižni
ljudi. Oni su se sada najeli mesa, napili čaja i polegali, a
stražari čim su čuli da im drugovi hrču, takođe zaspali
nadajući se da po ovakvoj mećavi niko i ne pomišlja da
promoli nos iz jarange. Sada ih je lako poklati kao stado
irvasa! Hoće li se u tundri naći koji junak da potamani
Tanićane . . .
Unuk nije odgovarao.
— Idem ja sam! — reče starac i skoči sa koža.
Na to Hunleli istrča iz pologa, obuče kožuh i sede u
saonice.
Ded mu reče:
— Nemoj ulaziti u jarangu dok ne čuješ buncanje,
pevanje i kreštanje u snu. Tanićani spavaju nemirno ali
čvrsto, čovek ih sve može izvući iz jarange za noge a da
ništa ne čuju.
Odmorni irvasi su nosili Hunlelija kao vetar.
Da bi sačuvao irvase, Hunleli je pošao preko brda. Kada
je prevalio greben, ispregao ih je, vezao za saonice pa ove
poterao nizbrdo. Saonice su jurile kao sumanute, irvasi su
poskakivali i leteli naniže. Kada im je brdo ostalo za leđima,
Hunleli je ponovo upregao irvase u saonice pa pojurio kao
strela. Pregazivši reku Majno-Pilgino i ugledavši naseobinu,
Hunleli zaustavi irvase u podnožju jednog brežuljka pa se
kradomice povuče u jarangu pred čijim su ulazom spavali
stražari obgrlivši svoja koplja.
„Ded je imao pravo!“ — pomisli Hunleli, pa pritaji dah i
kao senka stade nečujno kliziti među onima što su spavali.
On se naginjao i napipavao vrat ili srce neprijatelja. Samo
je potmule uzdahe i jauke čuo Hunleli dok u jarangi nije
zavladala grobna tišina.
Sunce je ostalo iza mora. Mećava se stišala, u tundri je
sve bilo mirno i spokojno. Sneg je svetlucao, dim se mirno
izvijao iznad korjačkih jaranga.
Hunleli je terao kući dva velika stada — stado Tanićansko
i stado Arepuovo.
 KRVAVA GORA

Usred brda uzdiže se okomita stenovita čuka. 'Sa triju

strana je strma kao litica. Na samom vrhu, kraj nogu
Hunlelijevih — leži široka zaravan na kojoj se nalazi
jaranga, a u jarangi zaliha za celu zimu: lososovina, salo,
drva, mnogo leda, i mnogo saonica na ivici zaravni.
U daljini se naziru modrikasti dugi planinski lanci što
odlaze put oblaka. Kao u bajci blistaju spletovi planinskih
potoka. Jezera se protegla na svu tundru, pa se u njihovoj
vodi ogledaju čuke i nebo. Stoji mladi Hunleli oslonjen na
koplje. Zamislio se. Ne vidi on severnu svetlost. Cele jeseni
je Hunleli zalivao čuku verući se po terasastim padinama s
kožnom vrećom punom vode. Nije bilo trenutka kada nije
postojala opasnost da se oklizne i stropošta . . .
Povratak nije bio nimalo lakši. Prilikom spuštanja morao
je opipavati nogom svaki kamičak.
Onda se jednom nebo pokri oblacima, dunu vetar s mora,
tundrom zavlada hladnoća i čuka se prekri ledom kao
pancirom.
. . . Krajem leta u susednoj naseobini bila je priređena
svetkovina. Hunleli i cela njegova naseobina pošli su u
goste. Molila mati Hunlelija da ne ide, bojala se njegovog
susreta s vođom Tanićana.
— Moram da pođem kako ne bi rekli da je Hunleli
plašljivac!
 Stigli oni u susednu naseobinu. Na nebu svetlucaju
zvezde. Iz svake jarange kulja dim, a sneg leži u nanosima
obasjan plamenom mnogobrojnih vatara. Cela naseobina
izašla je da dočeka Hunlelija.
— Zdravo da si, Hunleli!
Hunleli odvraća starima s poštovanjem, a mladima —
nežno, kao drug i prijatelj. Dečaci isprežu irvase i odvlače
saonice. Žene stresaju sneg s njegove odeće i uvode ga u
jarangu. Po strani stoji voda Tanićana, mračan kao
močvara.
Nekad je otac Hunlelijev bio gospodar malene naseobine.
Bio je dobar čovek. Cukoti su se sve češće preseljavali u
njegovu naseobinu. Živeo je pored mora i reke, gde se
moglo ići u lov na morske zveri i ribu. Arepu, otac
Hunlelijev, nije bio bogat, ali su ljudi uvek bili siti i topla
odeća je štitila njihova tela od hladnoće.
Kada bi se voda Tanićana spremao da ga napadne, otac
Hunlelijev bi odlazio sa naseobinom iz kraja i niko ga nije
nazivao plašljivcem. Pa ipak je Arepu pao u ruke
tanićanske. Mali Hunleli je ostao sam s materom. I mati je
postala gospodarica malene naseobine.
Voda Tanićana ih je proganjao. Mati je čuvala sina,
odvodila žitelje naseobine duboko u tundru i čekala da joj
sin poodraste i ojača.
. . . Pre podne je u naseobini bilo priređeno takmičenje u
gadanju irvasa kopljem i oštrim noževima. Najbolji je bio
Hunleli — tačan i hitar. Pušten sa užeta, irvas juri kao
strela. Hunleli ga pogada kopljem usred srca. Irvas u
punom trku padana kolena, račvasti mu rogovi riju zemlju.
Gomila urla, a matere dovode svoju decu pred ubijenog
irvasa i mažu im lice vrelom krvlju.
Počele trke. Sva mladež se pokupila i pošla u daleka brda
da bi odatle krenula u trku. Stariji izašli iz jarangi i sedeći
na irvasovim rogovima ili ležeći na zemlji čekaju da se
trkači približe. Žene čučnule, naslonile se rukama na
kolena; one su po strani, okružene malom decom. Žvaće se
duvan i vode razgovori. Najednom, pojaviše se u tundri
trkači. Svi zagalamiše, uskomešali se, a dečurlija pojurila u
susret trkačima. Utom svi povikaše:
— Hunleli, Hunleli!
Prvi stiže Hunleli — dotrča lako, ujednačeno dišući, sa
štapom za leđima i rukom na njemu. Gomila ga okruži i
ponese prema jarangi.
Vođi se smrklo pred očima: on, kojim plaše decu,
zaboravljen na svetkovini! Nekakav balavac da mu pomrači
slavu!
Sav zadihan, promuklim glasom pohvali on Hunlelija i
reče njegovoj materi:
— Lepo je što si ga naučila da tako trči. Još će mu to
zatrebati!
— Ume on i bolje da se nadmeće!
Posle trčanja jeli su mnogo mesa, pili čaja i gutali
muhomor.
— Igra gavrana, igra gavrana! — povikaše gosti.
Kao da ne čuje, voda Tanićana je pušio lulu i razgovarao
sa starcima. Prošlo je već mnogo godina kako je ubijen otac
Hunlelijev, najbolji igrač — niko se u igri s njime nije mogao
porediti. Voda Tanićana bio je najstariji posle Arepua i sada
niko nije imao smelosti da se nadmeće s njime, a niko neće
izaći u krug ako voda nije izašao.
Najednom se začu zvuk bubnja, i gosti obrazovaše krug.
Voda podiže pogled. Igralo se bez njega . . , Ne izdrža voda,
pođe da pogleda tog drznika — bio je to Hunleli. Voda
Tanićana uze bubanj i uđe u krug.
Posle Hunlelija nije trebalo da izlazi. Dugo je udarao on u
bubanj, tapkao u mestu, pravio čučnjeve i tromo skakutao.
Ruke, noge i vrat nisu mu više bili gipki kao nekad te se
nije mogao kretati kao Hunleii.
— Eh, bolje da nije ulazio u krug naš stari voda! —
govorili su ratnici.
Otišao Hunleli, a za njim otišli momci — krug se
proredio.
Voda nije verovao samom sebi. Umalo nije doviknuo
svojim starijim ratnicima da na licu mesta ubiju Hunlelija,
ali se uplašio. Stao se on pretvarati da ništa ne primećuje,
ali se zavetovao u sebi da će Hunlelija poslati i kuda i
njegovog oca.
Štali se rvati najsnažniji ratnici s Hunlelijem, ali su kao
iverje samo preletali preko njegove glave i padali na
zemlju. I nisu se srdili za to na Hunlelija nego su se smejali,
tapšali ga po ramenu i odlazili.
— Stariji ratnici stali šaputati na uho vođi:
— Neka se zamori mladi ratnik! — te počeli slati
Hunleliju sve nove protivnike ne bi li ga premorili: znali su
da voda neće izdržati nego će se umešati u boj, a on ni u
mladosti nije bio tako spretan i hrabar.
— Sravniću ga sa zemljom! — rekao je voda i ušao u
krug.
Devojke zaklonile lice rukavima kožuha, mati Hunlelijeva
jeknu od straha i klonu na zemlju.
Tek što su se takmaci susreli — a voda Tanićana je već
ležao pred nogama njenog sina. Zapenušenih usana, voda
povika da još nije bio spreman. Opet se susretoše dva
junaka — mladi i stari.
— Jesi li spreman —upita Hunleli.
Voda se odupro nogama o zemlju, sav pocrveneo u licu,
na čelu i vratu nabrekle mu modre žile. I opet su debele
noge vođine samo promakle u vazduhu i on se našao na
zemlji.
 — Doći ću k tebi kad padne prvi sneg i ubiću te! — reče
voda.
— Čekam te! — odvrati Hunleli.
. . . Nudili Cukoti pomoć Hunleliju, ali ih ovaj vraća kući.
— Ako hoćete da mi pomognete, nemojte mi smetati! —
reče on svima.
Cela naseobina sa stadom krenula u čuke — tako je želeo
Hunleli. Uspeo se Hunleli na čuku pa sagradio na njoj svoju
ledenu tvrdavu. Kad ona bi gotova, Hunleli reče za sebe:
„Dan će pokazati kakve će pesme o meni pevati devojke,
kakve će bajke o meni pripovedati starci!“
Sutradan izjutra u tundri se diže snežna prašina i ču se
nekakva buka kao od zapljuskivanja morskih talasa.
Nebrojene sile Tanićana stadoše se približavati čuki
Hunlelijevoj — toliko ih je bilo da se sneg zacrneo.
Voda Tanićana reče:
— Dovedite pred moje noge tog slepog psa! — pa odbaci
od sebe koplje i uvuče ruke u kožuh skrstivši ih na grudima.
Bio je ljut što je zbog jednog balavca skupio sav svoj narod
— Cukoti su bili otišli, unaokolo se nije videla nijedna
njihova jaranga.
Pojurili ratnici na čuku, 'ali stali da se kližu i padaju
jedan drugom na glavu. Počeli oni očnjacima morskih konja
da usecaju u ledu stepenike i da se penju. Ratnik je stavljao
nogu tek kad bi je onaj ispred njega uklonio, i tako, korak
po korak, uspinjali su se oni priljubljujući se celim telom
uza stenu.
Stoji Hunleli na čuki oslonjen o koplje, posmatra
Tanićane kako se veru.
Oni s čela već mu jasno mogu videti lice. Zadihani,
podsmevaju se Hunleliju. Stoji Hunleli i ćuti. Samo čvršće
steže zube. .. Najednom će zaurlati:
 — Ej, ej, ej! — pa gurnu na Tanićane saonice natovarene
kamenjem, u kojima behu pobodena oštru koplja.
Štali jaukati Tanićani i poleteli sa stene držeći se jedan za
drugog. Saonice su ih udarale, gnječile, a koplja im se
zarivala u telo i probadala ih. Oboreni Tanićani padali su
pred noge svoga vođe. Krv je obojila ledenu goru, i ova se
zacrvene od podnožja do vrha, te bujice krvi pokuljaše niz
njene padine. Stoji , Hunleli na čuki, oslonjen na koplje.
Voda Tanićana pojurio irvasima, uskočio u prve saonice
pa odjezdio u duboku tundru. Ali Hunleli kao vetar polete
za njim, preseče mu put, uhvati njegove irvase za račvaste
rogove i upita:
— Jesi li me tražio?
Hunleli mu dade u ruke koplje i zapovedi mu da se brani.
Koplje ispade iz vođinih ruku, i Hunleli mu zari svoje u telo.
StropoStao se voda Tanićana na zemlju ne pustivši glasa.
Više niko nije zadavao strah Cukotima.
To je učinio Hunleli — sin Arepuov.
 GAVRAN I KIT

Živela jednom u tundri lepota devojka — kći gavranova.

Ženici su nudili ocu za kćer velika stada irvasa i bili
spremni da ih sami čuvaju u toku tri godine.
Otac je želeo za zeta starijeg susedovog sina. A kći pak —
prugastog kita, koga je odavno volela.
Najposle su ženici toliko dosadili lepotici da se ona bacila
sa stene u more . . .
Ne stiže devojka do dna mora, a prugasti kit je proguta.
Došla ona sebi u pomrčini gustoj kao testo, nakupila sala,
načinila malu buktinju i zapalila je. Stala ona mirno da živi,
a kit je gutao sve što je devojci bilo potrebno.
Naljutio se sused gavranov kada je izgubio nevestu za
sina, pa poslao sinove da ubiju prugastog kita.
Oba sina — i stariji i mlađi — želeli su da se ožene
devojkom te drage volje pođoše da ispune očevu zapovest.
Čula devojka da su njeni ženici krenuli na more, pa rekla
to kitu.
Podigao kit talase kao čuka visoke i poterao ih prema
obali. Ne stigoše momci ni da se izvezu na more, a talasi ih
zapljusnuše, dohvatiše njihovu lađicu i izbaciše je daleko na
pesak .. .
Gavran poslao drugi put sinove na more noću. Spava na
talasima prugasti kit, spava i nevesta — ne čuju kako im se
prikrada lađica sa dvojicom momaka. Prišli oni sasvim
blizu, ubili kita i doterali ga na obalu.

Cela gavranova porodica pojurila da skida sa kita salo.

Mlađi sin poleteo u kitovu utrobu, ali stariji sin preduhitrio
brata, zgrabio lepoticu u naručje i izneo je .
— Oče, ženi me, evo mi neveste!
Naljutio se mlađi brat pa otišao na sever u tundru. Uz put
prošao kroz naseobinu gde se sušilo meso od kita a ne od
crvene ribe. Stao on da uči žitelje kako se suši riba, pa se
zagledao u devojku koja ne beše ružnija od kitove neveste.
Isprosio on devojku, a njeni roditelji traže da ženik lovi
godinu dana u otkup za nevestu. Pošao gavran-ženik na
more, ulovio tamo nekoliko kitova i tuljana i dao sve za
devojku. Onda je uzeo za ruku i odvezao kući.
Stala braća da žive u slozi i ljubavi, ali stariji brat nikako
da dobije dete od lepe devojke. Poslao jednom stari sused
svoju kćer po kitovo meso starijem bratu, pa će reći:
— Budi njegova žena!
Devojka je bila ružna i prljava. Ona se rasplaka, nipošto
nije želela da bude žena susedovog momka koji već ima
lepu ženu. Ali kad već otac zapoveda — valja se povinovati
te devojka pođe starijem gavranu i zatraži kitovo meso.
— Ja nemam, zatraži od drugih — veli gavran.
Dali su joj susedi meso, skuvao ga otac devojčin pa
pozvao starijeg gavrana, a kćeri rekao:
— Idi k njemu u polog i jedi meso!
Tek što je devojka sela, gavran je otera:
— Gubi se, prljava devojčuro!
Onda će otac tiho reći kćeri:
— Idi u hladnu jarangu. Svejedno ćeš biti njegova žena!
Uveče otac ponovo posla kćer starijem gavranu po meso.
Naljuti se gavran i otera devojku:
— Ja nemam mesa, nemoj više da mi se obraćaš!
Uzeo njen otac meso od suseda, skuvao ga, ponovo
pozvao starijeg gavrana, posadio ga u polog i stavio preda
nj veliki poslužavnik s mesom. Onda doveo kćer, posadio je
kraj gavrana, a sam izašao iz pologa, stavio dugačku rezu
na vrata te dugo nije puStao gavrana. Posle toga je devojka
rodila gavranu desetoro sinova odjednom, i on je napustio
svoju lepu ženu.
U susednoj naseobini je živela neka bolesna žena. Uveče
joj je toliko pozlilo, tako je teško disala da je zamolila muža
da je provoza po tundri saonicama u koje behu upregnuti
psi. Štarija deca su spavala, a mlađeg povedoše sa sobom. .
Dugo su se oni tako vozali, a kada su se vratili,
ispostavilo se da im se dete izgubilo.
— Hajdemo odmah da tražimo dete! — zamolila žena
muža.
— Nemoj, kasno je, mrkla je noć, i tako ga nećemo naći.
Bolje je da pođemo sutra!
— Ali možda se on nalazi u blizini!
— Tim pre ćemo ga sutra lakše naći!
Sutradan izjutra pošla prva žena starijeg brata sa
sinovicom u tundru po jagode pa našla u rupi zaspalo dete.
— Pogledaj, kakvog sam dečaka rodila! — reče ona
sinovici. — Odvedi me što pre u napuštenu zemunicu da se
odmorim!
Sakrile se one u zemunici te pseća zaprega sa ocem i
materom nestalog deteta prođe pokraj njih.
Mlađi brat se uznemirio zbog kćeri i snahe pa pošao da
ih traži. Kada su se uveče svi vraćali iz tundre, stariji brat
primeti iz svoje jarange da brat nosi dete, a njegova prva
žena vodi nećaka. Potrčao stariji brat, hteo da uzme dete od
brata, ali njegov otac povika:
— Ne prilazi! Tvoje je mesto kraj one aljkuše! Pogledajte
ga samo, postao je prljav kao i njegova žena!
— Smesta mi dajte da se umijem! — reče stariji brat, ali
mu niko ne pomože. Tada on sam zagreja vodu i umi se, pa
ostade kraj svoje prve žene.
 Iste večeri desetoro njegovih sinova od prve žene dođoše
po njega, ali on nije hteo da ide. Onda dođe otac druge žene
— on ga otera. Najposle dođe sama druga žena — on otera i
nju.
Pošla jednom braća u tundru, u lov na divlje irvase, i lov
bio uspešan. Vratili se oni s plenom, stariji brat podigao
polog, a žena mu rodila dvoje dece: dečaka i devojčicu.
Obradovao se otac.
Uveče dođe druga žena — traži mesa i zove ga. Reče on
mlađem bratu da joj svakog dana šalje mesa.
Došlo vreme za lov na tuljane, i dok su lovili, stariji brat
čuo da mu žena rodila pet sinova. Napustio on lov pa
krenuo kući, a u jarangi ga čeka otac druge žene i veli:
— Zašto nam ne donosiš mesa? Zašto ne dolaziš da jedeš
s nama?
— Ne, — veli stariji brat — neću doći da s vama jedem
meso — znam da ćeš me opet zatvoriti sa svojom kćeri! . . .
Vraćao se jednom zimi stariji brat iz tundre gde je
postavljao zamke za zveri, a opet ga čeka vest:
— Žena ti danas rodila dva sina!
Ušao on u jarangu, a utom dotrčala druga ženu pa ga
zove da jede meso. Otera je on, a svojoj ženi reče:
— Hajdemo u tvoju naseobinu. Ovde nemam mira od
starog i njegove kćeri. O deci će se pobrinutli mlađi brat! —
Tako su se preselili u ženinu naseobinu.
 GAVRAN I VUCI

Klizao se gavran niz čuku, a vuk protrčao pokraj njega.

— Ej, gavrane, hteo bih i ja da se malo kližem! — veli
vuk.
— Bogme, nećeš smeti, tu je obronak pa možeš da
padneš u reku!
— Umem ja da se kližem! — reče vuk i poče se klizati.
Stigli oni do obronka, uzleteo gavran u vazduh, a vuk
poleteo u reku. Nikako da se izvuče iz ledene vode, pa će
najposle zamoliti gavrana da mu pomogne.
— Pa ti si rekao da umeš da se kližeš! — odvrati mu
gavran.
— Daću ti stado irvasa!
— Ne treba mi, imam irvase!
— Daću ti svoju sestru!
— Dobro! — pristade gavran i pomože vuku da se izvuče
iz vode.
Iskočio vuk na obalu, otresao se i odjurio u tundru
doviknuvši iz daljine: — Odveć si ti crn za moju sestru!
Vinuo se gavran u vazduh, preleteo preko čuke pa pao
nasred puta kao kamen, pretvorivši se u meso. Pojeo vuk
meso, a gavran opet postao gavran te prevrnuo svu utrobu
vukovu, porazbacao creva kao mamac za vukove.
 Dovukao gavran kući vuka.
— Hajde da priredim gozbu! — reče žena gavranu.
— Sačekajmo da se sinovi vrate iz tundre!
A braća vukova čekala, čekala da se on vrati pa1 najposle
pošla da ga traže. Uz put ugledala onaj mamac od creva,
pojela ga i na mestu uginula. Sestra čekala, čekala pa
poslala dva preostala biata da ih traže. Pošli oni pa naišli na
creva te se tako nijedan vuk nije vratio kući.
Morala sestra sama da ide u lov.
Uganula ona nogu u lovu, jedva se dovukla kući.
— Bogme, više ne mogu da idem u lov, neka ide mati! —
reče sestra, leže i više nije htela da se digne.
A mati te noći rodila sina — ali takvog da je sutradan
izjutra progovorio, a naveče krenuo u tundru u lov.
Sledećeg jutra doneo sin celog irvasa.
Sedi sin, pijucka čaj, pa će upitati:
— Zašto imamo tako mnogo postelja?
— To su stare postelje — odgovori mati.
— Zašto imamo tako mnogo lukova i strela?
— To su strele tvoga oca!
— Nije tako, zacelo ste imali još dece osim mene i sestre.
Vidim po tragovima pored jarange.
Kad se spustila noć, krenuo najmlađi sin po tragovima
svoje braće i došao u gavranovu naseobinu. Ulazi on u
jarangu pa će upitati gavrana: — Gde su moja braća?
— Ne znam — veli gavran.
— A šta je to razbacano oko vaše naseobine?
Prepade se stari gavran pa se sakri i on i njegova žena.
Pošao vuk u drugu jarangu, a tamo leže njegovu braća.
Oživeo ih sve najmlađi brat pa krenuli kući.
Poveli oni gavranovu kćer, a devojka se rasplakala: —
Otac će me grditi!
 — Neće, on mi je pobio svu braću! — reče najmlađi vuk.
Došla braća kući i obradovala oca, mater i sestru.
— Zašto mi ništa niste rekli o braći? — upita najmlađi sin.
— Mislila sam da će gavran i tebe ubiti! — reče mati.
Vratila se braća-gavranovi iz tundre kući. Seli oni da piju
čaj pa će upitati: — Gde nam je sestra?
— Zaboga, pa mi smo na nju zaboravili! — reče mati i
potrča da traži kćer u susednoj jarangi, ali najednom
vrisnu: — Tamo nema nikoga, sve je odveo mladi vuk!
Dolaze braća-gavranovi braći-vucima. Stigli, ugledali
svoju sestru, pa će upitati: — Šta ćeš ovde?
— Odveli me vuci.
— Zašto ste nam oteli sestru? — upitaše braća-gavranovi
braću-vuke.
— A zašto je vaš otac pobio moju braću? — upita najmlađi
vuk.
— Mi o tome ne znamo ništa, nismo bili kod kuće.
Dugo se prepirali gavranovi s vucima te najposle odlučili
ovako: čija je porodica manja, tome neka ostane devojka.
Štali oni da broje — ispostavilo se da je gavranova više.
Opet stali da se prepiru i odlučili ovako: ko ima manje
stvari, tome neka ostane devojka, Ispostavilo se da ih je u
gavranova više. Ponovo se prepirahu, dok najmlađi vuk
najposle reče: — Hajde da menjamo sestre!
Tako i učiniše. Braća-gavranovi ostaviše svoju sestru
vucima, a sestru vukova povedoše sa sobom. Otada se više
nikada nisu svadali i među njima zavlada sloga i mir.
 GALEB I GAVRAN

Išao gavran po morskoj obali pa posmatrao kako se kreću

kitovi. Suseda gavrana skupljala je u to vreme u tundri
lekovite trave.
Sretnu se oni.
Gavran će upitati:
— Nameravaš li skoro da udaješ svoju kćer za moga sina?
— Reci mi gde se nalazi naseobina kitova, pa ćeš dobiti
moju kćer.
— A šta će ti kitovi? — upita gavran, koji je i sam
nameravao da pođe u lov.
— Treba mi salo od kita — odgovori vrana.
— Onda pođi na ono ostrvo tamo, pa ćeš naći puno
kitovog sala! — pokaza gavran.
Stara vrana pozvala zeta pa se uputila lađicom prema
ostrvu. A gavran stoji na obali i samo se smeška za njima.
Stigli oni na ostrvo, kad tamo naseobina galebova.
Raspituju se gosti za kitovo salo, a galebovi im se
podsmevaju. Spustilo se veče, stara vrana pošla na
spavanje u lađicu, a zet u jarangu.
U jarangi gavran ugledao kćer domaćinovu, prekrasnu
devojku, belu kao sneg. Dopala mu se ona, pa je zaprosi.
Otac pristade, uze otkup za kćer i preda je gavranu.
 Sutradan izjutra gavran sakrio galeba na kljunu lađice i
stavio u lađicu polog koji mu je dala kao miraz galebova
porodica.
Krenuli oni kući, a gavran, koji ih je poslao na ostrvo,
dovikuje vrani sa obale: — Ej, ženo! Jesi li ti pri čistoj
svesti? Koga to voziš u svojoj lađi?
Stara vrana slabo čuje, vrti glavom, načuljila uši, a zet će
joj reći: — Zapevaj pesmu kako je vuk stigao zeca, jer će
nam se inače lada potopiti!
Zapevala stara vrana:
— Ni-pi-kak, ni-pi-kak.
— Eto, vidiš, kako smo krenuli brže! — reče zet i stade
veslati iz sve snage.
A stari gavran se ne predaje, sve trči obalom i opet
dovikuje: — Ej, ženo, jesi li ti pri čistoj svesti?
— Stani malo, nemoj veslati, on mi nešto govori stara
vrana načulji uši da čuje šta joj to gavran dovikuje.
— Pevaj samo, inače nikada nećemo stići kući! — viknuo
joj zet.
— No-no-nok! — zapeva stara vrana i najednom ugleda
iza zetovljevih leda nešto belo.
— Moram da vidim šta se to tamo beli! — reče vrana.
Zakloni gavran galeba, a vrana se naljutila i bacila polog u
more.
Stigli gavran i galeb kući, dočekuje ih gavranova žena.
— Ovo je moja druga žena, — veli joj muž — ti si dobra i
ja te mnogo volim, ali ti mi radaš samo kćeri a ja hoću i
sinove!
— Dobro! — reče žena.
... Stara vrana počela svaki dan da vreda galeba. Zet je
bio prinuđen da veže staru za veliki kamen na obali mora
.Pođe galeb na obalu i pogleda na ostrvo odakle je došla pa
zapeva: — Dihi-gidi, dihi-gidi! — I samo plače, tuži za
svojima.
— Zašto stalno tamo gledaš? — upita je vrana.
— Otuda dopire lep miris, i tamo se lovi mnogo kitova! —
odgovori galeb pa nastavi pesmu: — Rig-iip!
Nosio jednom galeb vodu iz potoka, a vrana zatražila
malo vode. Zahvatio galeb punu šolju, a vrana je zgrabila i
razbila.
Muž pravio veslo pokraj jarange pa će reći ženama:
— Hajde da jedemo ovde, ne bih hteo da ulazim u
jarangu.
Iznela vrana drveni poslužavnik s mesom, a galeb — čaj.
— Gde je moja šolja? — upita muž.
Doviknula stara vrana zetu:
—Šolju ti je razbio galeb i bacio je ovamo, dođi da
pogledaš!
Naljutio se muž, a stara vrana samo nabeđuje galeba: te
kako jednako tuži za svojim ostrvom, te kako kaže da otuda
dopire lep miris a od muža loš! Zgrabio muž veslo pa udario
galeba i prelomi mu krilo.
Preko noći žena-galeb pođe kući.
Ide ona obalom, bliže ostrvu gde se odmaraju galebovi.
Vezala krilo travom pa stala da iščekuje svoje sunarodnike
sa ostrva . . . Rodila ona na obali dva sina a krilo počelo
malo pomalo da zarasta. Podigla se oluja i izbacila na obalu
kita. Započe galeb život sa svojim sinovima. Ptićima počelo
da raste perje, i galeb ih je učio da lete.
Poslao gavran mater i prvu ženu da traže galeba.
Natrapale njih dve na jagode pa zaboravile na galeba.
Vraćaju se one uveče kući pa će reći gavranu!
— Nema je nigde!
Pošao gavran sam da traži galeba.
 Naučili sinovi da lete pa ih šalje galeb-mati na ostrvo
njihovoj braći. Dugo su oni leteli nad morem, zamorila im
se krila, Kad najednom — vide veliku glavatu uljarku kako
se odmara na talasima, a po njoj se šećkaju galebovi,
kljuckaju sitne školjke s tela kitovog, a ovaj se samo
prevrće s jednog boka na drugi. Spustili se sinovi galebovi
na kita, odmorili se malo pa nastavili put.
Doleteli na ostrvo, pronašli baku i deda pa im
ispripovedali sve po redu.
Okupila se cela naseobina pa poleteli svi po galeba. Stigli
oni, a muž pronašao svoju ženugaleba i preklinje je da se
vrati kući. Kada ugleda svoje sinove, stade još više da je
preklinje.
— Ti nisi dobar, neću da se vratim — reče galeb.
Uhvatili galebovi ženu-galeba ispod krila i preneli je
preko mora na ostrvo.
A gavran ostao na obali.
 PUHAĆ

Istrčao iz svoje rupe puhać da pije vode na reci pa sreo

uz put gavrana. Seo gavran na zemlju i zagradio kamenom
izlaz iz rupe.
Vratio se puhać, ima šta da vidi: ulaz zagrađen. Podigao
se on na zadnje šape pa ugledao gavrana: — E, puhaću, ja
ću te pojesti! — veli gavran.
— Počekaj malo, hteo bih da vidim igru gavrana. Gavran
nije umeo da igra, ali nije hteo da prizna. — Dobro, — reče
gavran — ja sam ti pravi majstor za igru gavrana! — i stade
igrati.
Ali puhać povika:
— Nije tako, nije tako!
— Nego kako? — veli gavran.
— Zatvori oči i mlataraj nogama levo-desno!
Zatvorio gavran oči pa stao da mlatara nogama: te levo,
te desno, dok najposle nije odvalio kamen sa rupe. Puhać
samo pisnu pa šmugnu u rupu. Pojurio gavran za puhaćem
— ali nije vajde: samo mu rep istrgao.
Okretao, okretao gavran puhaćev rep pa će reći za sebe:
— Bolje išta nego ništa! — Poneo on rep kući, dao ga vrani.
— Pogledaj, ženo, kakav sam ti plen doneo!
— Fuj, i to mi je nekakav plen — bedni repić — veli
vrana.
 — Ne mari, rep kao svaki rep . .. Skuvaj ti njega samo, to
ti je prava poslastica.
Raspalila vrana vatru, stavila vodu da se greje, a gavran
legao u topli polog.
Razboleo se puhać bez repa. Šta mu valja činiti? Pozvao
on kćer pa će joj reći: — Otidi na obalu reke i pronađi mi
kamen veličine oka.
Donela kći okrugao kamen. Nacrtao puhać na kamenu
oko — našarao sve žilice do najmanje pa napravio i zenicu.
— Idi, kćeri, — veli on — gavranu, pa mu reci da hoću da
se menjamo: neka mi vrati rep, a ja ću mu dati oko.
Došla kći puhaćeva gavranu pa će mu reći:
— Moja mati traži da joj daš rep. Kazala ti da uzmeš oko,
a da joj vratiš rep.
— Ah, odavno je to trebalo učiniti! Daj ga što pre! Ženo,
baci joj onaj bedni rep!
Dao puhać kamen, uzeo rep pa uhvatio maglu. Gleda
gavran oko, uživa samo i pucka jezikom od zadovoljstva.
— Ima li šta na svetu ukusnije od oka?
Okretao on oko, okretao i stao da nišani: kljucnuo ga iz
zaleta, slomio zub. pa dreknuo strašnim glasom. Hteo on da
pojuri za puhaćem, ali ovaj već odavno stigao kući.
Više se puhać nije pojavljivao gavranu na oči,
 GAVRAN I LISICA

Živeo jedan gavran pa napustio svoju porodicu i podigao

zemunicu na obali Beringovog mora.
Ugledala lisica zemunicu pa stala da hvali gavrana na sva
usta:
— Ah, kakva dobrota, ah, kakva lepota! Tvoje perje se
tako sjaji i širi kada se sunašce žarko rada!
Sluša gavran lisicu, pa raste od zadovoljstva. Pozvao on
lisicu da zajedno žive u njegovoj zemunici.
— Sjajno, — pristala lisica — moja rupa je i tako malena i
mračna, a tvoja zemunica visoka i svetla.
Štali njih dvoje da žive zajedno. Gavran se brine za hranu
a lisica sprema zimnicu.
Napravio gavran koplje i harpun pa pošao po ledu na
more. Ugledao on otvor u ledu, a u prikrajku — crknutog
tuljana. Zario gavran koplje u tuljana i doneo ga kući. Lisica
će ga upitati:
— Jesi li ga oteo nekome ili sam ubio?
— Ubio — reče gavran.
Počela lisica da ga hvali:
— Ah, kakva dobrota, ah, kakva lepota! Tvoje perje se
tako sjaji i širi kada se sunašce žarko rada!
Podelili oni tuljana pa stali da jedu — lisica na svoj način
a gavran na svoj. Pojela lisica sve meso a gavran polovinu.
Dao on lisici svoj deo, pa otišao ponovo u lov.
Prišao on onom otvoru, vidi — iskočio tuljan iz vode,
uzdahnuo pa zaronio. Stao gavran da čeka.
Izronio tuljan, a gavran hitnuo harpun. Zaronio tuljan u
vodu — a gavran čvrsto stegao remen harpuna. Vrzmao se
tuljan pod vodom i opet prišao otvoru. Hitnuo gavran koplje
pa izvukao tuljana na led i doneo kući. Pohvalila ga lisica, a
kad se spustila noć stala da razmišlja: „Kako li to on lovi
tuljane? Moram da pođem i ja, pa kad ulovim, ništa gavranu
neću dati!“
Izašla ona krišom iz zemunice, uzela harpun i koplje,
onjušila trag pa pošla prema moru.
Stigla lisica pred onaj otvor pa stala da premišlja šta
najpre da baci — harpun ili koplje? Izronio tuljan kroz
otvor, lisica hitnula harpun, pa se uhvatila čvrsto za kraj
remena i ne pušta. Vrzmao se tuljan pod vodom pa ponovo
prišao otvoru. Lisica tada bacila koplje, ali ga nije uspela da
zadrži a na remen harpuna zaboravila — tuljan nestade pod
ledom i odnese sa sobom i harpun i koplje. Preplašila se
lisica dotrčala kući, legla i stala se pretvarati da spava.
Probudio se gavran pa se stade spremati za lov. Tražio on
harpun i koplje, ali nikako da ih nađe, te će upitati lisicu:
— Sestro, ko je uzeo harpun i koplje?
Lisica odgovori kroz san:
— Ti i sam znaš da ja nikada iz zemunice ne izlazim.
„Šta sad da radim,— razmišlja gavran — čime ću da
lovim?“ Vrpoljio se on i premišljao, pa najposle smislio da
lovi ribu udicom.
Pošao gavran na obalu i napravio prosek u ledu. Sedeo
on tako pa oseti da mu je hladno . . . Kad tamo, najednom
primeti da se nešto teško uhvatilo na udicu. Cimnuo on, i
izvukao nekakvo morsko čudo — svo obraslo žabokrečinom,
ogromne glave, oči se oklembesile na obrazima a celo telo
načičkano ribama. Poskidao on ribe, a ono morsko čudo
bacio u vodu. Tako je svaki dan dolazio u lov i redovno
donosio ribu.
 Stala lisica da razmišlja: „Kako to on lovi ribu? Idem i ja
da sama probam! Izašla lisica krišom, uzela sa zida udicu,
onjušila trag pa krenula stazom prema obali.
Došla ona do onog otvora, bacila udicu, pa uhvatila nešto
teško. Vuče ona iz sve snage i razmišlja: „Vala, neću dati
gavranu!" Nad vodom se ukaza morsko čudo. Prepade se
lisica, ostavi udicu i čudo nestade u moru zajedno sa
udicom. Dotrčala lisica kući pa se napravila da spava.
Ustao gavran, počeo se spremati za lov. A od udice ni
traga. Viče on lisici:
— Ej, sestro, ko je uzeo udicu?
— Zašto mi ne daješ da spavam? Znaš i sam da ne izlazim
iz zemunice ...
Ostadoše gladni i gavran i lisica. Lutao gavran po tundri,
izašao najposle na morsku obalu pa odlučio da krene u
pravcu kojim nikad do tada nije išao.. .
Išao on tako, sreo mačku, a onda — ugledao okomitu
stenu. Krenuo on preko stene, uspeo se visoko, nebu pod
oblake. Obazreo se gavran i ugledao daleko na obali
zemunicu.
Prišao on zemunici, popeo se na krov, pogledao kroz
dimnjak, kad ima šta da vidi: nasred zemunice sedi neka
žena, plete vitice, a oko nje sve beli i crni irvasi. Kako ona
poče da raspliće vitice — irvasi se okreću na drugu stranu.
Graknuo gavran od čuđenja, njegova pljuvačka pala na
malog irvasa i ovaj smesta uginuo. Uzela žena malog irvasa
i izbacila ga napolje. Gavran napravio omču, uhvatio irvasa,
prebacio ga preko ramena i krenuo kući sa svojim plenom.
Ugledala ga lisica pa će zapevati svoje: „Kada se sunašce
žarko rada, tvoje perje se tako sjaji i podiže".
Išao tako gavran svaki dan do kada im nestala hrana.
 Leži lisica i razmišlja: „Gde li to on dolazi do mesa? Kako
bi bilo da i ja pođem onamo u lov?“ Ustala ona i pošla
gavranovim tragom. Stiže ona pred zemunicu i proviri kroz
dimnjak. Vidi: sedi neka žena, upliće vitice — unaokolo
irvasi idu u jednom pravcu, raspliće vitice — irvasi idu u
drugom pravcu.
Uvrebala lisica najvećeg irvasa pa pljunula na njega.
Irvas pao, a žena ga uhvatila za noge i izbacila napolje.
Napravila lisica omču, prebacila je oko irvasa, stavila na
leda pa stala da vuče, ali nikako s mesta da ga pomeri. Sva
se namučila jadnica, pa će se najposle popeti na zemunicu i
doviknuti ženi kroz dimnjak:
— Ej, pomozi mi da podignem irvasa!
— Odmah — reče žena pa pomisli: „Dakle, ona mi irvase
krade!" Uzela žena štap i dasku na kojoj se dere koža pa
prišla lisici, raspalila je po temenu i vratila se u zemunicu.
Čekao gavran lisicu pa pomislio: „Mora da je otišla
svojima!"
Pošao gavran po malog irvasa. Prišao on, kad ima šta da
vidi: gde je stajala zemunica — leži donja vilica kita, umesto
žene — crni kamen, umesto irvasa — belo kamenje svud
unaokolo. ,,Ko li mi je to opet sve pokvario?" — pomisli on.
Utom ugleda lisicu pokraj irvasa.
— Dakle, ona je to učinila! — reče on i sahrani lisicu.
Onda pođe kući i poče živeti sam.
Dosadilo gavranu da živi sam. „Eto, dok je lisica bila živa,
pripovedala mi je o svom ocu, ja sam njoj pripovedao o
svom, i bilo nam je prijatno i veselo!“ — govorio je gavran
sebi svakog dana. Obuzela ga dosada, seća se stalno lisice
— kako ga je čekala kada se vraćao iz lova, kako su delili
hranu.
Sreo gavran drugu lisicu pa je pozvao da živi s njim u
zemunici. Opet se gavran brinuo za hranu, a lisica spremala
zimnicu.
 Jednom će lisica reći gavranu:
— Trebalo bi gavrane da se oženiš.
— Lepo kažeš! — odvrati gavran, pa pođe da se ženi.
Naljutila se lisica pa stala razmišljati: ,,Čekaj samo, čekaj
pokazaću ja tebi već kad si naumio da se s drugom oženiš!“
A gavran išao po zaleđenom moru, išao dugo, dok nije
nabasao na jednu ribicu koja se praćakala na ledu. Kad je
vide, gavran će je upitati:
— Šta radiš tu?
— Hoću da se udam pa čekam ženika!
Oženio se gavran ribicom, a na lisicu sasvim zaboravio.
Lisica omrznula gavrana i njegovu ženu pa naumila da im
se osveti.
Pošao jednom gavran u lov. Lisica zagrejala vodu u
koritu, stavila unutra ribicu i ispljusnula je napolje.
Vraća se gavran iz lova pa kad ugleda svoju ženu na
pragu, stade da peva od radosti što ga ona čeka. A žena
zanemela — nije u stanju ni reči da prozbori.
Uneo gavran ribicu u zemunicu. Lisica će mu na to reći:
— Eh, braco-gavrane, ribica je navikla da živi na širini a
ti je strpao u zemunicu!
Tek što je gavran sutradan otišao u tundru, a lisica
stavila ribicu u vrelu vodu i izbacila je na sneg. Vratio se
gavran, a žena mu jedva daje znake života.
Lisica pak jednako ponavlja svoje:
— Ribica je navikla na širinu, a ti je strpao u zemunicu!
Trećeg dana, tek što je gavran otišao u lov — lisica
pustila vodu da provri pa stavila ribicu unutra i izbacila je
napolje. Onda spakovala u vreću svoje stvari: koštanu iglu,
konce od žile, koštani naprstak i parčad od krzna, pa
krenula na čuku, legla na kamen i stala da čeka.
 Vratio se gavran kasno naveče, gladan, i ugledao ribicu
na snegu. Pojurio on za lisicom, a njoj se i trag zametnuo.
Uzvrpoljio se tamo-amo, ne zna šta će— pa najposle pojeo
ribicu.
Vratio se gavran u zemunicu pa ga obuzela tuga— opet
ostao sam. Odlučio on da umre: stavio omču, skočio u nju,
ali promašio — zapetljao se nogama, pa visi glavačke.
Krešti gavran, lisica umire od radoznalosti ali se boji da
uđe. Onda se sasvim tiho prikrade i ugleda gavrana kako
visi u omči glavačke. Stala ona da skakuće oko njega i da
ga zadirkuje.
Počeo se gavran praćakati i otimati iz omče. Prekinula se
omča, gavran pao pravo na lisicu te se njih dvoje ščepaše —
u zemunici se digla prašina od perja i dlake! Kad bi se
umorili, legli bi jedno pokraj drugog da predahnu, pa bi
opet nastavili. .. Tako su najposle rastrgli i umorili jedno
drugo.
 LEGENDA O MIŠU KOJI SE
PROSLAVIO

Stoji na obali Beringovog moreuza naselje Caplino, a

pokraj njega — planina. Na eskimskom jeziku ona se zove
Avsiniom, to jest planina koju je preneo miš. Evo kako se to
dogodilo.
Zamislio se jednom mali miš pod velikim grmom čička:
„Zašto je to tako — o čoveku se pevaju pesme,
pripovedaju bajke, a o miševima nikada ništa? Ljudi mogu
da postanu junaci: dobri rvači, trkači, skakači, strelci, lovci,
jednom rečju — delije! A miševi? . . . Šta bi trebalo da
učinim pa da se o meni pevaju pesme i pripovedaju bajke?"
Utom naiđe neki čovek, ali niti je on video miša niti miš
njega: jedan je bio odveć veliki, a drugi odveć malen. „Kako
bi bilo — razmišlja mišić — da pregrizem drvo i odnesem ga
na onu čuku, pa da se tako proslavim među ljudima i
miševima?“
Grizao on drvo, sveg ga oglodao unaokolo, pa ga
obuhvatio i počeo da ljulja. Ali drvo ni da se pomakne. Opet
navalio mišić — grize on uporno, dok drvo najednom ne
stade da puca te se nakrivi i pade na zemlju.
Isprva se mišić prepao, a onda se gordo obazreo oko sebe
i tek tada video da nije oborio drvo već vlat trave. „Dobro je
što niko nije video — pomisli mišić s gorčinom — inače bi
mi se ljudi podsmevali kada im na jesen budem došao u
zemunicu! . .. Šta da učinim da bih se proslavio?"
Krenuo mišić tundrom pa ugledao nekakva velika jezera.
„Eto, preplivaću ovo jezero, pa kad stignem na drugu obalu,
sešću da osušim kožuh i torbaze. Onda će svakako tuda
proći ljudi, primetiće me, pa će posle pripovedati jedni
drugima o meni: — taj ti je plivač i po! — a posle će se
nekako i pesma spevati!" Pomisli tako mišić pa zaplivao
preko jezera.
Plivao on tako, plivao, gnjurio se, umalo se nije udavio,
ali je ipak išao dalje. Doplivao on do obale, izišao na zemlju
i stao da se suši. Najednom, ugleda čoveka: ide on i ostavlja
tragove — jezera koja je mišić preplivao! Opet oseti mišić
gorčinu i zamisli se.
Onda priđe čuki, uprti je na leda pa je ponese na sever.
Išao on pa se umorio. Najposle ugledao Caplino pa
pomislio: „Navratiću u selo, popiću čaj, odmoriću se, a ljudi
će me primetiti pa će ispevati pesmu i pripovedati bajku!“
Počeo on da pušta čuku. Odvalio se mali komad zemlje,
udario mišića i ubio ga.
Otada se pripoveda bajka o mišiću koji je hteo da se
proslavi.
 GAVRAN I MIŠEVI

Ležala na obali jaranga gavranova. Imao on jedanaest

sinova i jednu kćer, a bio je jako star i zao. Nije se mogao
otresti običaja da otima plen od slabijih, čak i kada mu nije
bio potreban. Gavranova žena je bila dobra, i često je
vraćala nazad oteti plen.
Beše jedan divan dan, iz tundre se širio prijatan miris
cveća, na morskim talasima su se igrale glavate uljarke, a
tuljani su promaljali svoje glavice iz vode. Stari gavran je
pleo mrežu, a njegova žena kuvala hranu.
Nedaleko od njegove jarange živela je porodica miševa.
Toga dana su otac i mati otišli u lov u tundru, a kod kuće su
ostali mali mišići i stara baka.
— Bako, daj nam da jedemo! — mole unučići,
— Nemamo kod kuće ni komadić sušene ribe, — veli baka
— nego otidite na obalu, možda je more nešto izbacilo, a
alge će te uvek naći!
Otrčali mišići na obalu pa počeli da se igraju, prevrću
preko glave i pište. Ugledali oni na pesku tuljana koga je
izbacilo more. Popeli se mišići na njega, uhvatili se za ruke
pa stali da igraju i pevaju.
— Sada imamo mnogo mesa, a sala još više!
Čuo stari gavran pesmu pa načuljio uši. Žena stala
zveckati posuđem kako bi zaglušila galamu koju su miševi
dizali, ali gavran već ostavio mrežu i pošao iz jarange.
— Kuda ćeš? — upitaće žena. — Reci šta ti treba, ja ću ti
doneti!
— Neka, sam ću — i ode.
Mišići se uhvatili prstićima za tuljana pa stali da ga vuku
kući. Ugledali oni gavrana pa se prepali i zakopali tuljana u
pesak. Krenuo gavran tragom, stigao do miševa pa će ih
upitati: — Šta ste to vukli?
— E. . . drva smo vukli.
— Pa gde su vam drva?
Iskopa gavran tuljana iz peska i dovuče ga kući.
Potrčali miševi svojoj baki pa joj sve ispripovedali.
Uzela baka bubanj pa stala da udara u njega. Peva baka
da nema dobra tamo gde se otima hrana od malene dece.
Čula žena gavranova zvuk bubnja i pesmu stare mišice i
dosetila se da je to njen muž oteo hranu mišićima.
Uleteo gavran u jarangu pa će reći:
— Veseli se, ženo, uhvatio sam tuljana.
Žena uzela bubani pa počela da igra i peva: — Gde sam
to ja? Jaranga nije naša. Ko je to? Šta mi to govoriš? On veli
da tuljan nije tvoj, ti si ga oteo miševima, neće nam to
doneti sreću!
Naljutio se gavran i pošao da kuva tuljana sam, pod
lađicom. Raspalili on i sluga vatru, stavili tuljana u vodu pa
počeli da ga kuvaju. Kuvali oni tako, kuvali i obojica zaspali.
A miševi su samo to i čekali. Odvukoše oni meso a u
kotao staviše starog psa. Gubicu sa iskeženim zubima
izvukoše malo iz vode, a creva namotaše oko ručica kotla.
Probudio se gavran, dovikuje sluzi:
— Je li gotov tuljan?
Pritrčao sluga kotlu pa preplašeno odskoči u stranu.
— Šta ti je? — upita gavran.
 — Tamo je pas, gospodaru!
— Kakav pas, pobogu! Idem sam da vidim! — Razbesne
se gavran pa pojuri kući. Uleteo on u jarangu pa će
povikati: — Stara, daj mi najveći bakarni kotao koji imamo!
— i potrčao miševima.
Dotrčao on pred tuđu jarangu pa stao da udara po njoj
kotlom, da se cela jaranga prolamala i tresla.
Baka veli unuci:
— Pogledaj, to mora da je stari gavran! Reci da sam mu
pripremila njegovo omiljeno jelo.
Pozvala unuka gavrana.
— A, tako — reče gavran. — Dobro — i uđe u jarangu.
— Zdravo da si — reče baka. — Dobro je što si došao, već
sam htela da pošaljem po tebe. — I ona mu prinese
poslužavnik s mesom, začinjen jagodama i svakojakim
mirišljavim travama. — Kuda si se to uputio s kotlom?
— Doneo sam vam ga na poklon.
— Hvala ti — zahvali starica.
Gavran se najeo i zaspao, a miševi mu obesili na oči
tanke crvene alge.
Probudio se gavran pa se počeo spremati da pođe kući.
Izašao on iz jarange — a zemlja sva crvena! On pojuri pa
nadade dreku: — Zemlja gori!
Zgrabio najmlađeg sina pa ga tresnuo o zemlju tako da je
perje samo poletelo na sve strane.
Istrča žena pa dreknu:
— Šta to činiš? .
— Zar ne vidiš da zemlja gori, valja žrtvu prineti!
— Stani, šta ti je to na očima? — Žena skinu alge.
Naljutio se gavran; shvatio da su se miševi našalili s njim,
pa će reći: — Daj mi veliki bakarni kotao, idem da im
razlupam jarangu!
 Dala mu žena kotao. Došao gavran pred tuđu jarangu,
raspalio po njoj kotlom, jaranga se umalo nije preturila.
— Pogledaj, — veli baka unuci — ako je gavran, reci mu
da si ti njegova unuka.
Istrčala unuka pa će reći:
— Zdravo da si mi, deko, ja sam tvoja unuka!
— A, tako. Dobro, evo ti poklona! — veli gavran i daje joj
kotao.
Ušli gavran i unuka u jarangu, a baka će ga upitati: — Da
li bi hteo malo tuljanovog mesa s jagodama?
Jeo gavran, jeo, pa opet zadremao. Pao u čvrst san, a
miševi mu tako išarali lice da je ličio na ženu.
Probudio se gavran, pošao kući. Najednom ožedne.
Prilazi on rečici, nagnuo se nad vodom i ugledao svoj lik.
Gledao on tako, gledao, nakrenuo glavu — vidi da ga iz
vode posmatra neka žena. Toliko se čudio gavran da je
zaboravio da pije vode. ,,Ko je ona? Kakva je to lepotica,
zašto li je ranije nigde nisam video? Deder sad, pogledaću
krišom, možda me još čeka!“ pa opet oprezno pogleda u
vodu. Vidi on kako i žena proteže vrat iz vode i posmatra
ga. „Izgleda da se zaljubila u mene — stade razmišljati
starac. — Pa ne bi bilo loše da se oženim s njom!“
Potrčao gavran kući pa će reći ženi:
— Stara, hoću da se ženim!
— Kako? A šta će biti sa mnom? A sa decom? — pita žena
a u sebi se smeje — vidi ona kako su miševi išarali staru
budalu.
— Neću da vas napustim, samo se ženim, a ona će ti
pomagati u domaćinstvu.
„Neka se samo ispriča!" — misli starica.
— Kako bi bilo da poneseš kameni čekić i okrugli kamen
za tucanje kostiju, kada već nemaš zuba? Kako bi bilo da
poneseš drveni poslužavnik — na svadbi će po svoj prilici
biti mnogo gostiju? Kako bi bilo da uzmeš kakvu jarangu za
prvo vreme, da se malo provedeš posle svadbe? Vidiš kako
se ja o tebi brinem!
— Vidim, — veli gavran — vidim, i hvala ti!
Natovario gavran slugu svadbenim poklonima, pa njih
dvojica krenuli. Štavio sluga sve na obalu, a gavran će mu
reći: — E, sada ću se ja oženiti, a ti idi kući da mi ne
smetaš!
,,Da li je još tu?“ — pomisli gavran pa pogleda u reku, a
žena tamo — čeka.
— Hoćeš li me za muža? — Gavran pokaza čekić svojoj
nevesti, pa će upitati: — Treba li ti ovo? — Bacio on u reku
čekić a za njim i okrugao kamen. Sve otišlo na dno. „Primila
je!“ — pomisli gavran. — A ovo — da li ti treba? — Bacio je
drveni poslužavnik, a poslužavnik otplivao morem. „Šta,
nije primila?“ — prepao se gavran. Iz vode ga je posmatrao
preplašeni lik žene. — Sad mi je jasno, — veli gavran —
dakle, ona je bogata, ima mnogo irvasa kad joj nije
potreban poslužavnik! — Tu on pokaza jarangu. — A da li ti
je ovo potrebno? — Stao se on umotavati u jarangu. —
Odmah ću ti je doneti! — veli on, pa kada se sasvim
umotao, baci se u vodu . . .
Čekala stara muža, čekala, pa došla na reku. Dolazi ona
— a od muža ni traga. Gde li je sad? Izgleda da se stari
odista oženio!
Pošla starica po drva na obalu mora. Najednom ima šta
da vidi: leži njihova jaranga koju je talaa izbacio, sva
načičkana algama. Dohvatila je stara, u iznutra se čuje
gavranov glas: — Ko mi to smeta da se oženim?
Obradovala se stara, odmotala jarangu, a gavran trlja oči
i pita ženu: — Jesam li se oženio ili nisam?
— Hajdemo što pre kući matora budalo, deca nas čekaju!
 PSI

Živela u tundri velika porodica pasa.

Jednom će najstariji sin reći materi: — Hoću da se ženim.
Mati odgovara:
— Dobro, ženi se.
— Nećeš se, vala, usrećiti! — veli mati.
Pošao najstariji sin u drugu naseobinu. Uz put se
pretvorio u tuljana. Prilazi on naseobini, a gospodar ga pita
zašto je došao.
— Došao sam da se oženim!
Nasmejao se gospodar pa će mu reći: — Eto ti mojih
kćeri, pa biraj!
Pokazao ženik na najstariju kćer, a ova ne želi za tuljana.
Pokazao na srednju, ova takođe odbila. Pokazao na
najmlađu kćer — neće ni ona! Nijedna devojka iz naseobine
nije htela da mu bude žena.
Krenuo on dalje. Išao tundrom pa sreo starcu koji je
sedeo i deljao nekakvo drvce. Ženik će gu upitati: — Ima li
ovde negde u blizini kakva naseobina'/
Pokazao starac rukom pa veli:
— Idi pravo.
Ženik pretvoren u tuljana stigao u naseobinu bacio se
nekako preko motke u jarangu. Gospodai naseobine će ga
upitati: — Zašto si došao?
— Da se oženim!
— Eto ti mojih kćeri, pitaj njih!
Upita on stariju kćer — ova pristala. I mlada sestra htede
da mu bude žena. Kad se spustila noć, ženik pošao da čuva
irvase.
Starija sestra će reći:
— Poći ću i ja s tobom !
Sutradan izjutra nevesta donela ženika na rukama, umalo
se nije smrzao. Položila ga u polog da se ugreje, a ženik će
joj reći: — Idem kući, brzo ću se vratiti.
Došao on kući pa veli materi:
— Uzmi kožu belog medveda, stavi mi je na glavu pa udri
po njoj!
Udarila mati po koži, a ispod kože izašao lep momak.
Stigao on nevesti. Pogledala devojka svog ženika, pa se
obradovala. Dao im devojčin otac irvase te krenuli kući.
Prolaze oni pokraj prve naseobine, gledaju žene momka,
zavide nevesti a ženiku vele: — Ostavi nevestu, uzmi mene!
Stigao momak pred svoju naseobinu, psi ga dočekaju
lavežom, izlaze pred njega i veliki i mali.
— Eto veli ženik — to su moja braća i sestre izašli da nas
dočekaju!
Ne dopadaju se nevesti ženikovi roditelji i popreko gleda
njegovu braću i sestre.
Izašla iz jarange stara čupava kučka.
— To mi je mati! — veli ženik nevesti.
Uveče je mati poslala po vodu.
— Idi, ćero, samo zatvori oči. Kada čuješ zvuk bubnja,
pogni glavu i zahvataj vodu!
Nevesta pošla, ali nije zatvorila oči. Prilazi ona rečici a
vode nema, u ledu se smrzle pseće šape. Vratila se nevesta
praznih šaka.
Posedali oni da večeraju, a mati će reći: — Idi, ćero, iza
pologa, tamo, ima sveže smrznute ribe, donesi je, ali zatvori
oči.
Ide nevesta, ali nije zatvorila oči. Iza pologa gusta
pomrčina, stala ona da pipa rukom po zemlji pa se uprljala.
Naljutila se nevesta pa će reći ženiku: — Odvezi me kući,
ne želim da ostanem ovde!
Šta da se radi! Odvezao je ženik kući i uzeo mlađu sestru.
Putuju oni kući, kad im u susret pošli psi: vrte repićima,
ližu im lice i ruke. Veli ženik nevesti: — To su moja braća i
sestre!
A nevesta svima poklone deli: nekom masnu kost, nekom
komad mesa.
Poslala mati devojku po vodu i rekla joj da zatvori oči. Ide
nevesta, zatvorila oči, pa čula zvuk bubnja i stala da
zahvata vodu. Uveče je mati poslala iza pologa da donese
sveže ribe za večeru. Ona je pošla, zatvorila oči i donela
mnogo sveže ribe.
Sutradan izjutra krenuli ona i muž u tundru pa gde god je
muž udario nogom u grmlje — svaki grm se pretvorio u
irvasa. Tako su ženik i nevesta doterali kući veliko stado.
 GAVRAN I TULJAN

Živeo stari šaman-gavran pa imao staru i glupu ženu —

galeba.
Zapovedio gavran galebu:
— Idi i dovedi mi tuljana!
A galeb dovukao patku.
— Nisam to tražio! Treba mi tuljan, a ti si dovela patku.
Opet pošao galeb po tuljana, a uz put zaboravio zašto je
gavran poslao pa doveo sve patke koje su živele u tundri.
— Tuljana, tuljana sam tražio! — povika gavran.
Doveo galeb najposle tuljana.
Gavran će reći tuljanu:
— Hoću da se ženim, idi i isprosi mi devojku!
Pošao tuljan u jarangu u kojoj je živelo pet devojaka.
Prišao on jarangi, seo u saonice pa stao da seče nokte.
Ugledala ga jedna od devojaka pa će reći ocu: — Oče, na
ulici sedi tuljan i nožem seče nokte.
„Došao je da prosi moje devojke" — pomisli starac pa
reče kćeri: — Pozovi ga ovamo!
Pita stari:
— Zašto si došao?
— Poslao me gavran po devojku koja bude pristala da se
uda za njega.
 — Jeste li ga čule, kćeri?
— Da, oče, čule smo, samo od toga nema ništa!
Pošao tuljan u jarangu u kojoj su živele četiri devojke.
Došao on, seo da se odmori, a devojke ga ugledale i javile
ocu.
— Pozovite ga ovamo — veli otac. — Zašto si došao?
— Poslao me gavran po devojku!
— Jeste li ga čuli, kćeri?
— Čule smo, oče, ali nećemo pristati — nego su mu
kratke!
Pošao tuljan u jarangu u kojoj su živele tri devojke.
Ugledala ga jedna od devojaka i reći će ocu: — Oče, sedi
pred jarangom jedan tuljan na saonicama i seče nokte. •
— Pozovi ga ovamo.
Ušao tuljan u jarangu. Starac će ga upitati: — Zašto si
došao?
— Poslao me gavran po devojku.
— Jeste li čule, kćeri moje?
— Da, oče, čule smo, ali od toga nema ništa, on je star i
slep.
Pošao tuljan u jarangu u kojoj su živele dve devojke.
Ugledala ga jedna od devojaka pa rekla ocu.
— Pozovi ga ovamo! — veli otac.
Ulazi tuljan, a stari će ga upitati:
— Zašto si došao?
Poslao me gavran po devojku!
— Jeste li čule, kćeri?
— Da, čule smo, ali od toga nema ništa, on je slab i
oronuo!
Spustila se noć, tuljan se umorio, nije mogao dalje, te
zaspi u jarangi. Kada se žižak stade gasiti, jedna od
devojaka se prikrade s nožem, raseče kožu tuljanovu, a
druga stade da navija salo iz leda njegovih na luč... Tuljan
je otišao iz jarange.
Naljutio se gavran na tuljana pa mu zapovedio da ode
duboko u tundru, starcu koji je imao samo jednu kćer, ali
pre nego što uđe u jarangu da donese drva sa obližnje čuke
i tek tada da prosi devojku.
Tuljan se jedva dovukao do jarange. Ugledala ga devojka
pa kazala ocu. Pozvali tuljana u jarangu, dali mu čaja i
mesa, pa će ga starac upitati: — Kuda si se uputio?
— Poslao me gavran da prosim tvoju kćer.
— Jesi li ga čula, kćeri?
— Čula sam, oče, ali ja bih se pre udala za provodadžiju
nego za starog gavrana.
Čim je devojka izgovorila da pristaje da bude tuljanova
žena — s tuljana koža spade do pojasa, i pred starcem i
devojkom se pojavi čovek.
— Dobro, — veli stari — ako hoćeš da se oženiš s mojom
kćeri, doteraj sve moje stado ovamo. Dosad još nijedan moj
čobanin nije mogao to da učini.
Odmileo momak u tundru da dovede stado. Devojka mu
dala suvu irvasovu kožu, kazala da je stavi predvodniku na
rogove, da ga uzjaše i tako tera stado pred jarangu.
Nije još ni sunce provirilo iza čuke, a momak već dotera
irvase pred jarangu.
— Sada mi dovezi pune saonice drva sa one planine —
veli otac.
Krenuo momak sa saonicama prema čuki, jedva miče
perajima od tereta.
A devojka opet naučila momka kako da uradi: „Iza čuke
se nalazi ljudska glava sa svetlećim očima; čim ona nasrne
na tebe, a ti dohvati grumen zemlje i baci ga na nju, ali pazi
da ne promašiš!" Momak je dovezao mnogo suvog drveta.
Kad se spustila noć, momak slučajno zakačio repom
devojku, a ona zatrudnela.
Sutradan izjutra starac će reći ženiku: — Pođi kući i
povedi moju kćer i polovinu stada!.. .
. . . A galeb i gavran u međuvremenu umalo nisu umrli od
gladi. Obradovali su se kada su ugledali tuljana s devojkom
i stadom irvasa.
— Brže, brže mi daj da jedem! — povika gavran na
tuljana.
Pošao tuljan-delija pa ubio najdebljeg irvasa. Devojka
skuvala mnogo mesa i jednako nudila gavrana, a gavran jeo
i samo hvalio tuljana što mu je isprosio tako lepu devojku.
Navalili gavran i galeb na meso i pred jutro uginuli.
Čim je šaman uginuo, tuljan se potpuno pretvorio u
čoveka. Onda će mu devojka reći: — Hajde da se veselimo i
pazimo!
I bilo je tako. Imali su veliko stado irvasa i mnogo dece.
 JAREBICA

Pošle dve sestre u tundru po drva.

Lome one granje, trpaju ga na saonice, a nedaleko sedi
na snegu jedna jarebica. Starija sestra uzela štap pa stala
da se prikrada jarebici. Žao bilo mlađoj sestri ptice, pa
pljesnula u dlanove i trgla jarebicu . . .
Dogodilo se da je devojka zašla u grmlje i najednom se
obrela u maloj jarangi od snega, u kojoj se nalazilo ognjište
od snega, na ognjištu gorela modra vatra, iznad vatre visio
ledeni kotao a u kotlu se kuvalo ivovo pruće. Pokraj ognjišta
je sedela jarebica, na koju se devojka nedavno sažalila.
— Kako ti je mala jaranga! — reče devojka.
— Pogledaj bolje, zar je mala? — odgovori domaćin. I
devojka vide kako se zidovi jarange razmakli i pokrili belim
irvasovim kožama.
— Zašto ti je takvo ognjište? — upita ona.
Kad, ognjište postade zemljano.
— Zašto ti je kotao od leda?
Nije stigla devojka ni okom da trepne, a na ognjištu
buknu prava vatra i bakarni kotao zasvetluca.
— Zašto kuvaš ivovo pruće? — upita devojka.
Sad je domaćin izvukao iz kotla debelo irvasovo rebro i
pružio ga gošći, i devojka ugleda pred sobom — ne jarebicu
već lepog momka.
 Najela se devojka mesa pa ostala da živi kod momka.
Svakog jutra, čim se sunce rađalo, momak je skidao sa sebe
kožu jarebice i pretvarao se u čoveka; svakog jutra dizao je
on polog u kome je spavala devojka, ljubio joj oči i devojka
se budila. Toliko je bila srećna da nije ni primetila kako su
prošli zima i proleće i kako je ponovo nastalo leto. Onda se
devojka zaželela kuće i htela da vidi svoje.
— Počekaj malo, — molio momak devojku — uskoro ću
postati čovek, pa ćemo zajedno poći tvojim roditeljima!
— A kada ćeš ti postati čovek? — upita devojka.
— Ne znam, ali zacelo uskoro.
Nije poslušala devojka momka i stala je da se sprema za
odlazak.
Krenuo momak u tundru, udario nogom po grani jednog
drveta —stvorilo se stado crnih irvasa. Udario delija nogom
po grani drugog drveta — stvorilo se stado belih irvasa, te
tako poteraše dva stada irvasa devojčinim roditeljima.
Obradovali se otac i mati što im se kći vratila, pa pozvali
mnogo gostiju i priredili veliku svetkovinu. Bilo je tu
nadmetanja u trčanju, bacanju koplja i svakojakih drugih
razonoda gde su muškarci mogli da pokažu svoju veštinu i
snagu. Ali najviše uspeha je imao momak-jarebica. Mnogi
su zavideli devojci na sreći, a roditelje obuze velika radost.
Počelo sunce da se kloni zapadu, a momak sve tužniji i
tužniji. Devojka ga posmatra, a srce joj se cepa od bola. Već
su se duguljaste senke čuka spustile na zemlju, već je sunce
zašlo za čuke. . .
Onda momak poblede kao sneg. Pojuri devojka ženiku,
uze ga u naručje i pođe u jarangu.
Smestila devojka momka u polog, pa uzela da čuva stražu
kako preko noći niko ne bi naškodio jarebici. Sedela ona
tako, sedela, pa pala u čvrst san. Jutro nastalo, devojka se
buđi, a ženik je više ne ljubi. Traži ga devojka pokraj sebe,
a njega nema. Podigla ona polog i ugledala jarebicu sa
smrskanom glavom; počela da kuka i leleče, zagrli ga, i
umesto jarebice ugleda momka-deliju još lepšeg nego
ranije.
 GAVRAN I LISICA

Sedi gavran pred jarangom i razmišlja kuda bi se uputio

u lov — na morsku obalu ili u tundru. Premišljao on pa
najposle odlučio da pođe na obalu.
Stigao on tamo, a talasi ljutito šume i šušti na pesku
gorka pena.
Hodao gavran po obali tamo-amo, umorio se već, a od
plena ni traga ni glasa. Počešao se on iza uha od jada, i na
pesak pala velika vaš. Vezao je gavran užetom pa krenuo
kući.
Ide on tako, a što se više bliži kući — teret sve teži. Vuče
gavran, sav se zamorio. Deca ga gledala, potrčala mu u
susret i pomogla da dovuče plen do jarange. Tek tada se
gavran osvrnuo i ugledao na užetu velikog tuljana.
Utom protrča pokraj jarange lisica pa će ga upitati: —
Gde si nabavio toliko hrane?
— Na obali? — odvraća gavran.
— E, tamo i ja idem
— Nemoj ići, zašto mi kvariš lov? Bolje da podelimo ovaj
plen.
— Zašto bismo delili? Bolje ti meni reci kako da ulovim
tuljana?
Gavran joj ispripoveda sve po redu i lisica otrča.
 Trčkarala lisica po obali tamo-amo, već joj dosadilo,
počešala se iza uha, a vaš pala na pesak. Vezala je lisica
užetom pa stala da vuče kući. Sto se više bliži cilju, to lisica
radoznalija da vidi šta je ulovila. Ugleda ona jarangu, deca
joj trče u susret, hoće da pomognu, a lisica nije mogla da
izdrži: okrenula se, a umesto tuljana, na užetu ono što je
vezala — nije se trebalo osvrtati.
Pojeo gavran tuljana pa opet stao da razmišlja kuda bi se
uputio u lov: na obalu reke ili u tundru. Odluči se on za
reku.
Prilazi gavran reci, kad tamo miševi kolo vode, Ugledali
oni gavrana pa povikali: — Došao nam deka, došao nam
deka!
Okružili miševi gavrana pa ga poveli u jarangu na čaj,
dobro ga počastili i dali mu da ponese na put korenje i
dosta ribe.
Gavran natovario sve to na saonice pa krenuo kući. Ide
gavran, a saonice sve teže. Ide gavran, nikako se ne okreće.
Kada je stigao pred jarangu, okrenuo on glavu, a na
saonicama mnogo crvene ribe i debelog mesa.
Utom pokraj jarange protrča lisica pa će ga upitati: —
Gde si nabavio toliko hrane?
Ispripoveda gavran lisici sve po redu, a lisica — trk na
obalu!
— Nemoj ići, zašto mi kvariš lov? — moli je gavran.
Ali ko bi lisicu ubedio!
Trči ona obalom reke, ugledali je miševi pa povikali: —
Evo ide naša baka, evo ide naša baka!
— Nisam ja vaša baka, vi ste ružni i buljooki i nemate
čupave i raskošne repove — odvrati lisica.
Vratili se miševi kući pa sve ispripovedah roditeljima.
Došla im lisica u jarangu pa veli:
— E, kako vam je mala i mračna jaranga!
 Sela lisica u polog pa stala da zapoveda miševima:
— Dajte mi nešto za jelo!
Iznela stara mišica nekakve korenčiće i komadiće ribe
pred lisicu.
Naljutila se lisica na miševe:
— Šta ste mi to dali? Odmah da ste mi doneli još, ili ću
vas sve pojesti!
„Kako je rđava ova naša gošća“ — pomislila stara mišica i
setila se gavrana.
— Idi kući, kod nas više nema hrane za tebe!
Dali miševi lisici poklon: pune saonice trave. Vraća se
lisica kući, a saonice sve teže. Ugleda ona jarangu, deca
trče u susret. Nije lisica izdržala, i svrnula se — a na
saonicama samo trava koju je dobila.
Opet stao da razmišlja gavran kuda bi da krene u lov pa
odlučio da pođe u tundru. Ide on tundrom, kad najednom
ugleda usamljenu jarangu. Stao on da viri kroz dimnjak, a u
zemunici mnogo debelih mladih irvasa i kraj njih žena-
čobanin. Izabrao gavran manjeg irvasa i pljunuo na njega.
Irvas uginu, a žena ga izbaci u tundru. Štavi ga gavran na
saonice i krenu kući. Ide on, ne osvrće se, prilazi kući —
kad umesto malog irvasa na saonicama leži debeo veliki
irvas.
Utom pokraj jarange protrča lisica pa će ga upitati: —
Gde si nabavio toliko mesa?
— Koliko si mi već puta kvarila lov! — veli joj gavran. —
Neću ti reći. Bolje da ti dam mesa!
— Neću ja meso, želela bih da sama donesem kući irvasa!
Rekao joj gavran šta valja da učini. Lisica otrčala,
pronašla onu zemunicu, izabrala najboljeg irvasa i pljunula
na njega. Irvas uginuo.
— Šta je to sa ovim irvasima? — upitala se gazdarica i
izbacila irvasa u tundru.
 Lisica ga natovari na leda, ali ne može da se podigne.
Stala ona da viče: — Ej, gazdarice, dođi da mi podigneš!
Izašla žena sa velikim prutom pa uzela da mlati lisicu
tako da samo krv lije. Onda joj pomogne da uprti irvasa i
lisica krenu kući.
Ide ona tundrom, a teret sve lakši. Prilazi jarangi, a
umesto debelog irvasa — mali, mršavi, crknuti irvas. Sela
lisica pred jarangu pa počela da plače.
 PATKE

Živela u tundri porodica pataka: otac, mati i sin.

Jednom će stari reći ženi:
— Nije li došlo vreme da ženimo sina?
— Možemo — odgovori stara. — Samo, s kime si naumio
da ga oženiš?
— Video sam u naseobini jednu lepu devojku.
— Ne bi trebalo da stupimo u dodir s ljudima! — veli
mati.
Dugo je žena nagovarala starog, ali ovaj ipak povede sina
u naseobinu da prosi nevestu. Kada je sve bilo gotovo,
starac ostavi sina kod neveste a sam se vrati kući.
— Gde je sin?
— Ostade kod neveste.
— Ubiće ga!
Pošao starac sutradan izjutra u naseobinu da vidi sina.
Ovaj leži kraj neveste pokriven kožuhom, a nevesta šije.
Vratio se stari kući, a žena ga pita: — Kako nam je sin?
— Spava pokraj neveste.
— Nisu ga ubili?
— Nisu, svojim očima sam video kako spava!
Sutradan izjutra stari se sprema da pođe u naseobinu, a
stara će reći: — Hoću i ja da pođem da vidim sina.
 Dolaze oni u naseobinu. Ugledao ih nevestin otac pa
zapovedio devojci da sedne, a patku da stavi pokraj sebe.
Stari ostao na ulici da razgovara s nevestinim ocem, a stara
pošla da vidi sina. Ulazi stara, odigla kožuh, vidi da joj je
sin ranjen pa izašla iz jarange i stala da briše oči od suza:
— Nisam li ti govorila da ne stupamo u dodir s ljudima!
— Ko je mogao da pomisli tako šta? — odgovori starac.
Pozvao sve ptice iz tundre pa će ih upitati: — Ko ume da
razgovara s čovekom pretećim glasom?
— Ja — reče gavran, i pođe u naseobinu. Ugledao ga
nevestin otac pa veli: — Evo nam crnošijastog u goste —
hoće da spasava balavca! — Svi se zasmejaše.
Vratio se gavran pa će reći starome: — Nađi drugog ko
ume da pretećim glasom razgovara s čovekom — ja ne
mogu! — i odlete u tundru.
 ZEC, MEDVED I LISICA

Živeli u tundri zec, medved i lisica. Pozvao zec medveda i

lisicu da love ribu.
— Ja idem u goste u naseobinu! — odvrati lisica i ode.
— A ja idem u polog da spavam— izjavio medved i legao.
Ostao zec sam, boji se da pođe na reku. Stao on da moli
medveda, medved se naljutio ali je pošao. Uz put naiđu na
zamku. Medved će reći: — Hoćeš da jedeš? Evo ti mesa,
uzimaj samo! Hteo zec da uzme meso, ali se uhvati u
zamku. — Oslobodi me zamke, brate, — veli zec. — Ti si
tako snažan.
— Ne, neću te osloboditi. Hteo si da jedeš — jedi sada, a
ja odoh na spavanje.
Molio zec, preklinjao, ali medved ni da čuje. Stigao
medved kući, a lisica će ga upitati: — Gde je zec?
— Zalutao! — slaga medved.
Preplašila se lisica pa odjurila da traži zeca.
— Idem i ja — veli medved.
Idu oni tundrom pa naiđu na miša.
— Kuda si se zaputio? — upita ga lisica.
— Idem u naseobinu da pijem čaj, a kuda ćete vi?
— Tražimo zeca.
— Eno ga gde sedi u zamci — reče miš i ode u naseobinu.
 Pošla lisica da spase zeca, a medved otišao na reku da
peca. Stigao on i ugledao ribara pokraj koga je na ledu
ležalo mnogo ribe. Medved se prikrao, oborio starca na led,
zatrpao ga snegom pa navalio na ribu.
Odvela lisica zeca u jarangu pa i ona došla na reku. Vidi
ona da pred medvedom stoji gomila ribe.
— Kako si toliko ulovio?
— Zavukao sam rep u vodu, i riba se hvatala na njega.
„Ako se na njegov rep nahvatalo toliko ribe, koliko će tek
za moj da se nahvata!" — pomisli lisica. Zavukla ona rep u
vodu i stala da čeka, a rep počeo da se smrzava.
Medved će joj reći:
— Mnogo ribe se nahvatalo, izvlači rep!
Povukla lisica, kad ima šta da vidi — rep joj se zamrzao!
Stala ona da moli medveda da joj pomogne.
— Neću, — reče medved — sedećeš kao što je zec sedeo
u zamci! — Nasmejao se medved i otrčao u tundru.
Zec čekao lisicu i medveda pa najposle pošao da ih traži.
Prilazi on reci, a lisicu već izdala snaga.
— Sejo lisice, gde si? — povika zec.
Lisica se obradova i zaplaka:
— Spasi me, zečiću moj!
Pomogao zec lisici da se izvuče pa su zajedno krenuli
kući. Otada se više nisu družili s medvedom.
 ZEC I MEDVEDlĆ

Selili se jednom medvedi iz jednog kraja turdre u drugi.

Išli su dugo, pregazili mnogo rečica i potoka, još više
čuka prevalili. Na začelju povorke išao je mali medvedić.
Umorio se, jedva je vukao noge, hramao, gunđao od
napora, ali mu je mati išla na čelu i nije ga slušala. Primetio
medvedić norvešku kupinu pa stao pohlepno da je jede i
oblizuje šape. Tako je i zaostao.. . Poigrao se malo
medvedić, zaspao, a kada se spustila noć, probudio se od
hladnoće i zabrundao. Odazvao mu se nekakav strašan glas,
medvedić se prepao pa pojurio glavom bez obzira. Najpre je
upao u jednu rečicu, onda se zaglavio u nekom grmlju da se
jedva izvukao na čistinu, ali utom je naleteo na zeca i
zajedno s njim skotrljao se nizbrdo.
Stao medvedić da brunda a zec će ga upitati ko je i kako
je dospeo ovamo. Tako su se sprijateljili, zec je odveo
medvedića u svoju jarangu i svuda su izlazili zajedno.
Jednom prilikom došao zec na reku, kad tamo velika
medvedica lovi ribu.
— Zdravo da si! — veli medvedica.
— Da! — reče zec. — Odakle dolaziš i kuda ideš?
— Tražim svog malog sinčića, letos je zaostao za
čoporom i zalutao u brdima.
 — To je zacelo moj prijatelj koga sam pronašao letos u
brdima.
I zec dovede medvedicu u svoju jarangu.
— Jesi li ti moja mati? — upita medvedić.
— Da, ti si moj sin! — reče medvedica.
Kada su popili čaj i najeli se mesa, medvedica je uzela
sina i pošla kući.
Plakao je zec dok medvedić nije nestao u tundri.
Ide medvedić, osvrće se. A kad se jaranga njegovog
prijatelja izgubila iz vida, zaplakao je i plakao celim putem.
Došli oni kući i medvedica skuvala mnogo mesa. Sin
samo plače, neće ništa da okusi. Povela ga mati u šumu, a'
medvedić samo plače: — Neću u šumu, ja volim brda, ne
dopada mi se ovde!
— Dobro, nemoj plakati, preselićemo se u brda —
obećava mati.
Ne spava medvedić, neprestano misli na zeca.
Tek što je zadremao, čuje kako neko struže šapicama po
zemlji, a onda skakuće oko jarange. Istrčao medvedić iz
jarange, kad tamo — dotrčao njegov prijatelj-zečić!
Sutradan izjutra spremila se medvedica za selidbu, a sin
će je upitati: — Kuda ćeš, mama?
— Kako, kuda ću? Pa rekao si da ti se ovde ne dopada!
— Ne, promenio sam mišljenje! — reče medvedić.
Tako su zečić i medvedić počeli da žive zajedno.
 LISICA I MEDVED

Ide lisica obalom mora, a patke se ljuljaju na santi leda.

— Uzmite i mene, htela bih i ja da se malo ljuljam! — veli
lisica .
— Ti ne bi smela da se ljuljaš, — odgovaraju patke —
santa je mala: ako napukne, mi ćemo se vinuti u vazduh i
odleteti, a ti ćeš pasti u more i utopiti se.
Otplovile patke na santi, a lisica nastavila put. Obišla ona
rt pa primetila kako se galebovi ljuljuškaju na santi leda.
— Uzmite i mene! — veli lisica.
Uzeli galebovi lisicu na santu, pa se i ona počela
ljuljuškati s njima na talasima. Najednom dunu vetar, santa
naprsnu i slomi se. Galebovi prhnuše u nebo i odleteše a
lisica propade u more.
Na jedvite jade doplivala do obale, prosušila se i krenula
u tundru.
Sretne ona medveda. Pošli oni zajedno, idu putem i
razgovaraju.
— Čega se ti bojiš? — upitaće lisica medveda.
— Bojim se jarebica kada lepršaju krilima pokraj moga
uha.
— Nemoj se bojati, ja ću ih uhvatiti! — reče lisica.
— A čega se ti bojiš? — upitaće medved lisicu.
 — Ja se bojim čoveka!
— Nemoj se bojati — veli medved. — Ja ću ga pojesti.
— Dobro — odvrati lisica. — Ti pođi i pojedi čoveka, a ja
odoh da uhvatim koju jarebicu.
Pošla lisica u tundru da lovi jarebice, a medved krenuo u
naseobinu. Nije ni stigao da priđe čoveku bliže, a ovaj
odape na medveda strelu i ranio ga. Začepio medved ranu
šapom pa pobegao u tundru.
A lisica nalovila jarebica, okačila ih sebi oko vrata pa mu
ide u susret.
— Umeš li ti da lečiš? — upitaće je medved.
— Umem, — odgovori lisica — samo treba da raspališ što
veću vatru.
Lisica jede jarebice a medved raspaljuje vatru. Stala
onda lisica da leči medveda. Usijala ona nekakvo kamenje
da se crvenelo, pa ga stavila na ranu.
— Je li ti lakše?
— Lakše mi je — veli medved, a od bola i ne shvata šta
zbori.
A lisica samo sedi, gleda medveda i govori sebi: „Sad ću
imati mnogo mesa! Sad ću imati mnogo mesa!“
— Šta to govoriš? — pita medved.
— To što si čuo: sada ću imati mnogo mesa.
Nasrnuo medved na lisicu, a ova — bež!
Tako je nastradao medved.
 KIT I IRVAS

Ide obalom mora irvas, a kit mu dovikuje iz vode: — Ej,

irvasu, hajde da se ogledamo ko je jači — ti ili ja?
— Hajde! — reče irvas.
Ispleo irvas uže od trave, a kit od morskih algi. Vezali oni
oba užeta jedno za drugo. Prebacio irvas uže preko ramena,
a kit svoje zakačio za rep pa stali za vuku svaki na svoju
stranu: kit u more, a irvas u tundru.
Udara kit repom po vodi, lete mlazevi. Utonuo irvas do
kolena u zemlju, ali sene predaje. Najednom, uže puče! Kit
ode na dno mora, a irvas odlete daleko u tundru. Otada
irvas ne živi na obali mora.. .
 BRDSKI OVAN I MEDVED

Živeli u tundri u jednoj jarangi brdski ovan i medved.

Medved je šio odeću, a ovan je obavljao kućne poslove.
Jednom primete oni u tundri saonice sa upregnutim
psima i lisicu kako ide na smučkama. Uzeo medved da
raspaljuje vatru, a ovan otrčao po vodu. Skuvali oni dva
čajnika čaja, dva vedra mesa i čekaju.
Lisica došla, a saonice nastavile put.
— E, kad ste već nakuvali toliko mesa i čaja za mene, ja
ću umesto vas poći u lov! — reče lisica.
Najela se ona i napila, pa zatražila luk i strele i pošla u
lov. Ubila lisica severnog pantera, donela ga i kaže kako se
mnogo umorila. Nahranili je oni opet i položili u topli polog
da spava. Ovan odrao pantera i obesio kožu u jarangi da se
suši.
— Dajte mi za pantera dva irvasa, saonice a u njih stavite
mesa, sušene ribe i sala — veli lisica.
— Dobro — odgovoriše medved i ovan.
Upregla lisica irvase, stavila u saonice meso, ribu i salo a
uz put zgrabila i kožu pantera, Došla ona kući i stala da
štavi kožu.
Najednom u lisičinu jarangu ulazi ovan. Lisica sede na
kožu i reče: — Došao si?
 — Da! — reče ovan. — Tražim kožu pantera, negde smo
je zaturili!
— Da je nije vetar odneo?
— Kakav vetar, zaboga? Vidiš da je sve smrznuto. Nego,
šta je to ispod tebe?
— To je panter, nedavno sam ga ubila.
— Ne, to je onaj panter koga sam ja odrao!
Dugo se prepirahu ovan i lisica. Najposle će lisica reći: —
Dobro, uzmi je ako je koža tvoja!
Savio ovan kožu pantera pa seo da pije čaj u lisičinoj
jarangi.
Lisica neprimetno odsekla na koži leda, savila komad i
stavila ga na isto mesto.
Došao, ovan kući. Medved ga čeka.
— Dobro je što si našao pantera! Trebaće mi za skute
kožuha.
Odvio ovan kožu, kad tamo — ostale samo šape i trbuh.
Bio Ijut ovan na lisicu, a medved će reći: — Ne mari, ovnu, i
tako će dobro ispasti!
 POGOVOR

Daleki prostori krajnjeg severa milenijumima čuvaju

tajnu o istoriji, običajima i naravi svojih neobičnih
stanovnika — Eskima . .. I danas, posle toliko stoleća
intenzivnog istraživačkog rada na proučavanju raznih
civilizacija, život Eskima je za savremenog Evropljanina
sačuvao sve draži tajanstva. Ponešto odista zvuči
neverovatno za pojmove današnjeg čoveka, ali najveći deo
predstava o obitavaocima Severa samo pokazuje koliko se
čovečanstvo udaljilo od svoje daleke prošlosti u načinu
života, shvatanjima i notama ponašanja te mu ova danas
izgleda kao bajka
Kakav je i kako u stvari živi ovaj simpatični zagonetni
narod?
Današnji Eskimi (ime potiče od indijanske reči eskimatik
to jest onaj koji upotrebljava sirovo meso; sami pak Eskimi
nazivaju sebe »inuitima«, to jest ljudima) naseljavaju
najisturenije prostore Severne Amerike, obalu Severnog
mora od Labradora do Aljaske, kao i obližnja ostrva, na
primer Grenland; oko 1.500 pripadnika ovih plemena živi
na krajnjem severoistoku SSSR-a, na poluostrvu Cukotki.
Naučne predstave o njihovom poreklu veoma su nejasne i
katkad protivrečne, a izvesne okolnosti samo otežavaju rad
na formiranju potpune istorijske i etnografske slike o
prošlosti Eskima. Tako, u lingvističkom pogledu oni
pokazuju najviše sličnosti s narodima Amerike, po
obeležjima kulturnog razvitka — sa azijskim
Hiperborejoima, po crtama lica — sa Mongolima (teorija o
Eskimima kao lokalnoj podrasi mongolske rase najviše
odgovara proverenim činjenicama), dok ih oblik lobanje
umnogome približuje predstavniku brojnih naroda Južne
Amerike. Ovakva raznolikost podataka izazvala je krajnju
podvojenost u mišljenjima naučnika o pravom poreklu
Eskima, ali se i najoprečnija među njima — mišljenja
monogenista Kina i poligenista Topinara, na primer — slažu
u jednom: da stanovnici krajnjeg severa predstavljaju
potomke najstarijih žitelja Amerike. Prema tvrđenjima
nekih novijih istraživača ova plemena su se veoma davno
pojavila na području današnje Azije, odakle su u velikim
vremenskim razmacima, preko zaleđene površine
Berdngovog moreuza, učestvovala u najvećoj seobi
evroazijskog življa u Ameriku, koja se završila neposredno
pred izbijanje drugog svetskog rata. Ova teorija o azijskoj
postojbini Eskima zasada se čini najverodostojnijom i
najdokumentovanijom.
Prema mestu stanovanja i osobenostima istorijskog
razvitka Eskimi se dele u pet grupa: grenlandsku
(najstarijeg porekla i danas gotovo izumrlu), labradorsku
(obeležje ove grupe je srazmerno visok nivo materijalne i
duhovne kulture), centralnu (lociranu između Hadsonovog
zaliva i ostrva Bartera), z a p a d n u (lociranu između
ostrva Bartera i Beringovog moreuza) i azijsku (njeno
stanovništvo predstavljaju uglavnom Cukoti, koji u uslovima
socijalističkog razvitka SSSRa dobijaju sva prava
nacionalnosti). No, i pored geografske udaljenosti i
podvojenosti u sistemu društvene organizacije, Eskimi
pokazuju veliku fizičku i mentalnu srodnost, koja se
ispoljava naročito u sličnosti dijalekta (tri azijska i tri
američka, uz poseban »jezik duhova«, neku vrstu jezika
eskimskih duhovnih poglavara), što čini da se Eskimi lako
sporazumevaju ma u kom kraju sveta živeli. (Ovome
doprinosi i struktura njihova jezika, polisintetičkog, u kome
je sistem aglutinacije skoro usavršen: prostim nizanjem
sufiksa na osnovu reči postižu se različite nijanse u
značenju, te rečenica deluje kao jedna jedina iskazana reč).
Što se tiče pisane literature ovog podneblja, ona je dosta
oskudna; podaci govore da pokušaji misionara u ovom
smislu nisu bili duga veka kao ni u oblasti podizanja opšteg
nivoa materijalne i duhovne kulture tamošnjeg življa. Pravo
na služenje maternjim jezikom podvrgavano je kroz istoriju
Eskima raznim iskušenjima: dok su, na primer, Eskimi na
Grenlandu, budući pod upravom Danske, mogli koristiti
svoj jezik u školi i u običnoj prepisci, dotle u Kanadi i na
Aljasci engleski jezik bio je obavezan u vođenju nastave, a
na Cukotki je tek socijalizam doneo Eskimiima uslove za
samostalni, svestrani kulturni razvitak. Tako su bogata
uobrazilja ovog naroda i urođena sklonost ka stvaralaštvu
nalazile oduške uglavnom u negovanju usmene literature, u
ljubavi prema bajkama, pesmi, igri, čije su glavne
karakteristike — humorističan ton i nepatvorena radost
stvaranja — sačuvale kroz mnoga stoleća i u najmračnijim
uslovima opstanka. U novije vreme, naročito u SSSR-u,
forsirano se odvaja rad na prikupljanju i sređivanju ovog
bogatog nasleđa eskimske prošlosti.
Oko 30.000 pripadnika ovog neobičnog sveta provodilo je
vekove u prilagođavanju uslovima surove i grube
egzistencije. Ogromna zavejana i sleđena prostranstva,
kratkoća čežnjivo očekivanog leta i trajnost surove, okrutne
zime, veoma oskudna flora (nekoliko vrsta mahovine,
korenja i jagoda koje pretežno služe kao začin) primorali su
Eskime na neobičan izbor načina života i zanimanja. Vrsni
lovci i ribolovci, oni su tokom vremena naučili da izrade
najsavršeniji tip čamca na svetu (takozvanu bajdaru ili
kajak) ali je pitomi irvas ostao za njih samo vekovni san,
tako da im na kopnu za prevoz služe isključivo psi
upregnuti u saone. Materijalna kultura Eskima održala se i
danas na nivou koji je nauka zabeležila u neolitu; graditelji
pretežno kamenih i koštanih oruda (tek ponegde Eskimi se
služe i gvozdenim oruđima načinjenim od hladno kovanog
meteorskog gvožđa), oni su poznati i kao sjajni rezbari i
crtači a zapažena je i njihova veština da sa nepodražljivom
preciznošću sastavljaju topografske karte velikih oblasti.
Nastanjeni na ogromnim prostranstvima, Eskimi preko leta
žive u šatorima od jelenske ili tuljanske kože, a preko zime
u zemunicama sa krovom od zemlje a osnovom od drveta ili
kostiju morskih životinja; Eskimi centralne grupe grade i
specijalne igloe, boravišta od snega u obliku kupole, koja
traju samo jednu »sezonu«, to jest dok se njihovi zidovi ne
počnu topiti od velike unutrašnje toplote. Međutim, ova
provizorna boravišta više su simbolična: Eskimi koriste
svaku priliku da se otisnu od svoga doma, u potrazi za
plenom morskim ili kopnenim, te se događa da mesece
provode u osmatranju divljači i lovu.
Ipak, ovaj uporni narod nikada nije ispoljio znake
malodušnosti; Eskimi su zadovoljni svojim životom, svesni
da njegova surova jednostavnost poseduje naročitu poeziju,
koja ih izdvaja od naroda civilizovanijih podneblja. To se
ogleda i u njihovoj društvenoj organizaciji, sračunatoj na
jedno stanje beskrajno stoičke samoće; prepušteni sebi
samima. sopstvenoj snazi i dovitljivosti u borbi sa silama
stihije, oni su i danas očuvali porodicu kao skoro
jedinstvenu društvenu jedinicu; pored nje, jedini poznati
oblik društvene zajednice jeste takozvana »opština
suseda«, ostatak nekadašnjeg rodovskog uređenja, nastala
udruživanjem više porodica jednog naselja (uglavnom u
težim prilikama, kada zajednički cilj nalaže ujedinjenje
snaga). Religiozne predstave Eskima počivaju na
animističkom pogledu na svet; po njihovom uverenju
svetom upravlja čitav niz antropomorfnih bića (gospodara
— »inua«), u čijoj se vlasti nalaze veće i manje oblasti
prirode pa čak i duhovne delatnosti. Verski obredi su im
vrlo jednostavni: osim molitava koje se upućuju isključivo
radi postizanja uspeha u lovu bilo neposredno bilo preko
posebnih verskih lica, postoje i specijalni praznici veoma
svečanog karaktera, koji svedoče o bogatstvu i originalnosti
mitoloških predstava
Eskima; prirodno je da su kult životinja i totemizam
nerazdvojni deo ovih predstava. Norme običajnog prava
takođe pokazuju iziuzetnost ovog podneblja, one su vrlo
elastične j u celini podređene načinu života Eskima. Tako.
među Eskimima vlada zakon matrijarhata, korigovan
mnogim običajima primljenim usled čestog dugotrajnog
odsustva muške glave iz porodice; fenomen razmene žena,
praćen čitavom ceremonijom, tretira se kao dokaz
miroljubivosti porodica; na isti način rešava se i pitanje
lične svojine uopšte, kojom se u slučaju krajnje nužde može
služiti svako. Ovakve pojave pokazuju da je posredi davno
iživeli oblik postojane društvene organizacije, koja je
govorila o velikoj humanosti, toplini i plemenitosti predaka
današnjih stanovnika Severa.
Drevni stanovnik zemlje večitog leda upoznavao je svet
oko sebe u stalnom, neposrednom dodiru s njim,
savlađujući ograničenosti sopstvenog pogleda na svet, sile
stihije i potrebe i svakodnevne egzistencije. Ova borba je
pružala radost malih ostvarenja, rađala veru u sopstvene
snage i sposobnost za održavanje i nastavljanje vrste.
Iskustvo iz ovog dugotrajnog prilagođavanja uslovima
opstanka koje zaprepašćuje svet modernog čoveka Eskimi
su prenosili s kolena na koleno putem legendi i predanja,
mešajući stvarnost i snove, uplićući u surovu pripovest o
osvajanju prava na postojanje maštarije o nepobedivoisti
uma i snage jednog plemena neobične sudbine. Njihove
bajke, nastale kao plodovi potrebe da se pripoveda o
njihovoj svagdanjoj borbi, poseduju stoga jedno obeležje
koje ih izdvaja od bajki ostalih naroda: one su ispunjene
nizom pojedinoisti iz svakidašnjice, podacima o načinu
života i normama ponašanja, koji inače ne ulaze u tkivo
bajke, jer remete osnovnu nit fabule. Ova osobenost ih čini
značajnim materijalom za proučavanje arhaične društvene
formacije Eskima i njihove neobične materijalne i duhovne
kulture.
U stvari, eskimske bajke su sačuvale svoj prastari, izvorni
lik u odnosu na bajke drugih naroda; u i procesu
prenošenja usmenim putem ove su doživljavale brojne
transformacije, podlegale preradama i obradama pa je
element koji ih je isticao postepeno uklonjen na račun
uniformisanja sižea i zapleta, što kod eskimskih bajki nije
slučaj. Dok bajke drugih naroda danas ne pružaju dovoljno
podataka o prošlosti naroda koji ih je stvara, eskimske
bajke su u tom smislu pravi dokument o vremenu,
svedočanstvo savremenika a ne puka rekonstrukcija života
iz daleke prošlosti.
Spoljnim izgledom jedna eskimska bajka deluje kao
iscrpni zapis neke priče, sa svim detaljima koji obično
podležu obradi; težnja živog svedoka istorije da učestvuje u
objašnjavanju mnogih strana svega života očglednija je u
njima od potrebe za jezičkim i stilskokompozicionim
usavršavanjem bajke kao ugledne književne vrste. Iz ovih
isečaka života, i prenesenih neposiredno i što je moguće
autentičnije, u kojima Eskim ne nalazi potrebu da izdvaja
ono što» se odista desilo od onoga što je on pretpostavljao
da ,se može desiti ili pak želeo da se desi, doznajemo više
no iz bilo koje druge publikacije o životu ovog naroda, o
njegovom nepisanom kodeksu ponašanja, o stavu prema
dobru i zlu, ljubavi i mržnji, uzvišenom i trivijalnom, lepom i
ružnom.
Moderni istraživači folklora s velikim pouzdanjem naziru
u današnjem izgledu eskimskih bajki mnogostrane
mogućnosti da se uputi jedan uspešniji i plodniji i pogled u
dubine vekova i otkrije ona neophodna karika u razvitku
usmene književnosti kada je život naših predaka evoluirao
od porodične ćelije ka osnovnoj vrsti zajednice — opštini,
praobliku buduće države. Prema tome, materijal eskimskog
folklora ima i naučnu vrednost opšteg značaja: on nam
pokazuje kako su živeli, osećali, mislili i maštali naši preci, i
to ne na jedan posredan način već neposredno, putem
direktnog upoznavanja sa umetnošću ljudi koji su
istovremeno i naši savremenici.
Kakve nam podatke o životu Eskima pružaju njihove
bajke?
Kao u kakvom dokumentarnom filmu snimljenom u davna
vremena pruža se pred nama panorama belih prostora,
dugih polarnih noći i usamljenih ljudi u grozničavoj
vekovnoj potrazi za hranom. Na izgled se u ovoj samom
usavršavaju samo oruđa za pribavljanje plena: o nekom
usavršavanju načina života ne može biti ni govora. Svet u
kome žive Eskimi neizmenljiv je, pa ipak, ma koliko
neobičan u svojoj strašnoj jednostavnosti, on je jedinstven u
saznanju i shvatanjima njegovih obitavalaca. To se ogleda i
u bajkama; one su ilustracija tegoba i zlosreće života
Eskima, ali i jedne iskonske privrženosti njegovim oblicima,
jednog povinovanja za naše pojmove kad kad neshvatljivim
običajima i propisima (»Ememkut«, »Deset pataka«,
»Ememkut i Emina«). Na ovim slikama život kao da je
fiksiran jednom zauvek: u okviru svoje porodice, u jarangi,
zemunici ili lovu, Eskim provodi svoje jednolične dane,
noseći u sebi nepoverenje prema drugom čoveku ii
prirodnim silama. Posle uspešno obavljenog lova kolorit
slike se menja: tada siu svi zadovoljni, zemunice su
snabdevene mesom za duži period, razlozi za bojazan i
sumnju nestaju, i ljudi stupaju u dodire, izražavajući
zahvalnost, divljenje i veselost. Kao najčešći motiv
ispredanja fabule. dakle, služi sam čin potrage za hranom
— odlazak u lov na jelene ili na more u lov na kita i tuljana:
pri tom je na sceni jedna porodica najčešće, jedan porod,
ograničen svojim uskim vidokrugom i interesima, svojom
jednostavnom sudbinom. Pozivanje na čoveka sa strane,
traženje pomoći sa strane i počinje tek kada su u pitanju
sile koje se ne mogu savladati sopstvenim snagama. Drugi
motiv uspostavljanja kontakta s drugim ljudima jeste težnja
za nastavljanjem vrste. Prirodan početak bajke u ovom
smislu izgleda ovako: »Živeli jednom brat i sestra, sami
samcat na svetu. Živeli oni tako dok su imali stado irvasa.
Onda su stado pojeli. Sestra će tada reći: »Trebalo bi da
pođemo i potražimo ljude!« Pošto su ljudi počeli da traže
sebi slične tek pred vizijom smrti od gladi, nastaje čitava
ceremonija: brat se uspinje na obližnju čuku, nastoji da
negde u daljini ugleda kakav trag dima i kada mu to pođe
za rukom, kreće u osmotrenom pravcu. snabdeven
opreznošću i nepoverenjem prema domu tuđeg čoveka. Ili:
sestra tera brata da potraži sebi nevestu: on polazi i fabula
se razvija prema rezultatima njegovog nastojanja da
izabere sebi saputnicu kroz život. Očevi ga najčešće
odbijaju, traže od njega da ispuni nekakve čudnovate
zadatke, proveravajući tako njegove moralne kvalitete i
fizičke sposobnosti; tokom ove odiseje upoznajemo. se sa
primerima eskimskog običajnog prava, njihovim shvatanjem
vrline, hrabrosti, snage, s njihovim predstavama o
sopstvenom značaju u svetu nepoznatih sila i božanstava
(bajke o Ememkutu i Soholilanu, »Gavran i tuljan«, »Psi«,
»Jarebica« i dr.).
Neke bajke ilustruju kako se želja današnjeg pretka
čovekovog da stvori za sebe snošljivije uslove života izlivala
u predanje kao težnja za neostvarljivim. Eskimske bajke
pune su primera fantastike, neprevaziđene u pogledu
njenog učešća u stvarnom životu i uticaja na tok fabule; pri
tom, životinje i nečastive sile često uzimaju ljudski lik i
ravnopravno s ljudima učestvuju u lancu doživljaja. Večita
težnja običnog Eskima da savlada velikog kita dobija
obeležje irealnog: znajući da je usamljen u ovom večnom
dvoboju, Eskim izmišlja sredstva koja će mu pomoći da iz
borbe izađe kao pobednik, pa kad nema bajdaru, pregaziće
more pomoću kitovih lopatica privezanih za noge. Nalazeći
se često u mitski usamljenom položaju u odnosu na neznane
sile koje ga vrebaju sa svih strana i ugrožavaju mu
opstanak, on svoju nadu u pobedu prenosi na porod, i tada
se u bajci javlja čudnovata pripovest o novorođenom sinu
koji je sledećeg jutra progovorio i naveče krenuo u tundru u
lov! U realnom životu steći stado irvasa često predstavlja
konačni smisao mnogih napora jednog Eskima; u bajci pak
čoveku pomažu mađijske sile: čobanin istresa sneg sa
kožuha i svaka pahulja se pretvara u irvasa. Takođe, u
irvasa še može pretvoriti svaka uz put polomljena grančica
kakvog žbuna, ako nekog treba nagraditi za plemenitost i
dobrotu, a ponekad dostojnog prati i sreća: mladić u
traganju za divljači nailazi na usamljenu jarangu, pogleda
kroz otvor na krovu kad tamo — u jarangi sedi neka žena,
oko nje se šepure stada belih i crnih irvasa i dovoljno je
pljunuti kroz otvor pa da žena izbaci napolje živinče koje joj
se učini mrtvo. Na sličan način Eskimi beleže i ljudsku
Čežnju za materijanim blagostanjem, kako vidimo iz finala
bajke o junačnom Velikom Sekenu: »Mahnu žena Sekenova
jednom rukom — pojavi se pred njom jaranga bela kao
sneg, velika kao čuka. Uđe ona unutra, mahnu drugom
rukom — oko nje zablista bakarno posuđe. Sede ona nasred
jarange, i pojavi se pred njom ognjište befo kao sneg, i
uzavre nad njim veliki kotao sa celim trupovima irvasa.«
Tako se praksa svakodnevnih napora za sticanjem osnovnih
materijlnih dobara prepliće sa snovima, ali bajke pri tom
redovno pokazuju da se snovi ostvaruju samo onima koji to
svojim delima zaslužuju.
Čitav niz bajki otkriva posebne unutrašnje zakone po
kojima se upravljaju njihovi tvorci — Eskimi. U njima su
živo naslikani odnosi međ članovima porodice, dužnosti i
obaveze žena kao i način vaspitanja muškaraca, ukazano je
na moralne vrednosti koje se medu Eskimima odvajkada
cene i koje se smatraju kao ideal. Bajke sa životinjama kao
glavnim akterima, bajke o Ememkutu i Kujkinekuu tretiraju
pitanje dobra i zla, pravde i krivde, sreće i zlosreće: čak ni
najsuroviji uslovi opstanka neće uticati na to da dobro bude
nagrađeno a zlo kažnjeno, kako je to odgovaralo
maštanjima ovih ljudi. Osim hrabrosti i dovitljivosti koje se
proslavljaju i u bajkama drugih naroda, eskimske bajke
pružaju sliku celog sistema Ljudskog ponašanja u pojedinim
životnim situacijama. Tako, one pokazuju da Eskimi poštuju
život drugog čoveka pa ga unapred opominju na opasnost
koja mu od njih preti (»Kutviirit«); gospodar medveđe
naseobine odabira za lov samo one momke iz naseobine koji
su pravi junaci i ne plaše se opasnosti — ostali podležu i
preziru i moraju se tek pripremiti za stupanje u život (»Bela
medvedica«); protivnik ne ubija pobeđenog dok njegova
rodbina ne da za to pristanak; uništavajući neprijatelja.
pobednik podaruje život nekolicini, kako bi pošli u tundru i
proneli vest o njegovoj snazi i moći, itd. Iz drugih bajki
saznajemo pojedinosti eskimskog običajnog prava: sporovi
među porodicama rešavaju se na taj način što mladići koji
se prihvate zadatka izmirenja zavađenih postaju članovi
njihovih rodova; žena se javlja kao mogućnost iskupljenja
za ubistvo i umesto osvete dolazi do sklapanja rodbinskih
veza; problem svojine razrješuje se u korist onoga ko
poseduje manje imovine, a spor oko posinovljenja u korist
onoga ko ima manje dece; pitanje starešinstva u jednoj
opštini suseda raspravlja se na bojnom polju, pod
ravnopravnim uslovima.
Ma koliko ove bajke delovale didaktično svojom
jednoličnom poukom o životu, one su sačuvale i pristojnu
meru satiričnog tona te često blesne i iskreni smešak u
kakvoj naoko ozbiljnoj situaciji, dostojnoj tragične slutnje.
U stvari, bajke ne daju gotovo nijednu situaciju u kojoj
kolotečina naslikane svakodnevice Eskima nije zaparana
izvrgavanjem neke ličnosti podsmehu, pa tako i junaci
nepisanog eskimskog eposa Hunleli i Soholilan — ponekad
bivaju predmet duhovito zajedljive oštrice iskričavog
narodnog duha. U ovom pogledu značajne su predstave
koje se iz bajki dobijaju o »stanovnicima gornje tundre«,
»žiteljima neba« — eskimskim »gospodarima« sveta.
Eskimske bajke jasno opredeljuju obim funkcija u okviru
porodice, gospodara naseobine u okviru naseobine; o
nekom drugom tipu gospodara među ljudima nema ni
pomena. Ove funkcije su znatno ograničene i u svesti
običnog Eskima svedene na minimum; one nikada ne
prelaže granice potrebe za izvesnim, najneophodnijim
stepenom organizovanosti udružene Ljudske akcije.
Naprotiv, mnogo češće su bajke u kojima je gospodar
naseobine predstavljen kao ličnost koja budi prezir svojom
grubošću i okrutnošću, a u nekima on je oličenje
neprijatelja, otelovljenog u pojmu zloduha, i radost zbog
njegovog uništenja, zasenjuje žitelje naseobine, javljajući se
kao središnji motiv bajke. Budući da uslovi rodovskog
uređenja u raspadanju na kojima su se današnji Eskimi
zadržali, nisu dopuštali mogućnost posebnog izdvajanja
zemaljskog gospodara, ni u verskom Panteonu Eskima
nema izdvojenog »boga« kao gospodara sveta. Lik boga koji
se javlja u nekolikim bajkama ni najmanje ne odgovara
uobičajenim shvatanjima o religioznom idolu; slučaj
Tanairgina (»Veliki Seken«) pokazuje da on ni blizu nije
onoliko moćan koliko mu se to pripisuje, a pogotovu nije u
stanju da upravlja sudbinama ljudi. Eskimi svakako poštuju
ličnosti »gornjeg sveta« koji je stvorila njihova mašta, ali ni
u jednom slučaju njihove bajke ne dopuštaju pomisao da je
posredi bilo šta drugo osim vekovima ukorenjene tradicije;
kao u klasičnim mitovima, ljudi su kadri, najhrabriji i
najomiljeniji među njima, da se ravnopravno nose sa
bogovima, da stupaju u dodir s njima, da im podvaljuju i da
ih pobeđuju u neravnopravnoj bici.
 Čudnovat je i zagonetan svet koji nastanjuje istruniće
eskimskih bajki. U njemu žive obični ljudi, životinje, zlodusi,
bogovi, oni koji stvaraju svet, oni koji ga unapređuju i oni
koji 'Služe cilju nastavljanja Ljudske vrste i života na zemlji.
Nijedan drugi narod nije ispoljio toliko smisla za traganje u
sferama neverovatnog kao Eskimi; mnoge njihove
predstave, čak ako se i prime kao predstave ljudi na veoma
niskom stupnju duhovne kulture, deluju kao čudo za
današnjeg čitaoca naviknutog na tradicionalni siže i
kompoziciju bajke. Negde je zabeleženo da naivna,
primitivna umetnost Eskima u oblasti materijalne kulture
predstavlja obrazac savršenstva dostojan maldevške epohe.
Naivnosti primitivizam, oplemenjeni briljantnom inom
fantazije usred grube svakodnevice, odlike su i usmenog
čvorasta eskimskog naroda. koje će nesumnjivo poslužiti
daljem proširenju vidika modernog čoveka, objašnjavajući
mu mnogo šta neznano iz njegove daleke prošlosti,
M. J.
1 Jaranga — eskimsko boravište; sastoji se iz dva dela—
šatora i pologa (prim. prev.).
2 Polog — zagrejan nastanjen deo jarange (iprim. prev.) 3
Šator — hladan, nenastanjen deo jarange (prirn. prev.).
4 Torbaz — vrsta obuće, visoke čizme sa krznom spolja,
obično od tuljanove illi irvasove kože (prim. prev).
5 Tavro — žig odgajivača stada irvasa; prilikom prenošenja
prava na stado predaje se taviro novom vlasniku (prim.
prev.).
6 Kamlejka — odeća od kože irvasa ili kakve morske
životinje, sa krznom iznutra (prim. prev.).
7 Saman — gatar, žrec (prim. prev.).