EFRAIM KIŠON

Kita boli more

www.crowarez.org

www.bosnaunited.net
 „... Tada Gospod zapovedi ribi, te izbljuva Jonu na zemlju.”

JONA, 2, 11

„O, Gospode, ja sam stari morski vuk”, reče Kit. „Već godinama se praćakam na liniji
Tarzus - Niniva i još mi ni jednom nije pripala muka. Samo još jedan putnik iz Izraela, o Gospode, i
moraću da te zamolim da me prebaciš na neku drugu liniju...”
 OPERACIJA

„GAĆE NA ŠTAPU”

Neka vrsta uvoda u kojem se čitalac upoznaje sa neodoljivim porivom Izraelaca da putuju u
inostranstvo, a istovremeno i sa trikovima kojima pribegava vlast kako bi obuzdala taj masovni
pokret. - Kako je pisac načinio kobnu grešku i navukao na sebe nemilosrdan prezir svojih
sugrađana. - Poslednje pripreme za put. - Susret sa jednom. jevrejskom sovom, iskusnim svetskim
putnikom.

Putovanje u inostranstvo postalo je omiljena razonoda širom sveta. U Izraelu je ono prava opsesija.
Za to postoje mnogi razlozi. Pre svega u Izraelu je vruće, skoro kao i u Njujorku, pa čovek ponekad
sam sebi liči na suvu šljivu. Jedna stara izraelska poslovica kaže: Kad postaneš nalik svojoj
fotografiji u pasošu, krajnje je vreme da kreneš na put.

Izraelci su više od ostalih naroda predodređeni da putuju, pre svega zato što većina
stanovništva nije rođena na ovom tlu već je više ili manje dobrovoljno izabrala Izrael kao svoju
domovinu. Zbog toga je prirodna njihova želja da s vremena na vreme posete bivšu postojbinu, tek
poređenja radi, da vide da li im je izbor bio dovoljno mudar. Osim toga, naša zemlja je toliko mala
da svi stanovnici već poznaju svako njeno zrnce peska. Kada neki turista počne da se hvali kako
sutra kreće ne bi li upoznao zemlju uzduž i popreko, mi ga sažaljivo pitamo: „A šta ćete da radite
prekosutra?”

Najveću želju Izraelaca za putovanjem u inostranstvo ipak izaziva činjenica da se vlasti

tome protive.

Ovo službeno stanovište naše vlade zasniva se na nekim praktičnim, ali i verskim
principima.

Prvo, po jevrejskom zdravom razumu: Zašto moramo da putujemo? Kome je to neophodno?

Zar i ovde nije lepo?
 Drugo, Biblija - koja je začudo uvek na strani vlasti - izričito navodi primer kako je Bog
kaznio Kaina, posle njegove neprijatnosti s bratom, pretvorivši ga u turistu: Poput skitnice lutaćeš
zemljom... Nesrećni Kain je posle toga uzdahnuo: Moja je kazna teža nego što mogu da podnesem.

Treće, vlada, sa potpuno ekonomskog stanovišta, gleda blagonaklono na turizam sve dok je
on jednosmeran, tj. dok vodi prema Izraelu. Suprotan smer anatemiše. Nedopustiva je već i sama
pomisao da novac koji smo stekli u znoju lica svog, izraelski građani rasipaju u nekoj drugoj zemlji,
možda upravo u jednoj od onih od koje smo ga i dobili. To bi bilo kao kad bi neki prosjak
milostinjom koju je isprosio u kafani, čašćavao društvo u toj istoj kafani.

Stoga nije čudo što vlast gleda popreko na takve izbeglice.

- Vi, dakle, želite da putujete u inostranstvo? - pitaju. - Što da ne? Mi živimo u slobodnoj
zemlji. Samo krenite ako vas nije sramota! Ali mi ćemo vam nabiti takve takse da ćete posle toga
nositi gaće na štapu...

I tako, čim stigne sezona, kod nas počinje operacija gaće na štapu. I dok u njoj svi sudeluju i
svi putuju, vladini tajni agenti patroliraju turističkim središtima sveta i ostavljaju poruke izraelskim
izdajnicima. Tako je na jednom jonskom stubu na vrhu Akropolja ispisano čistim hebrejskim
slovima: SNOBE! DA LI SI VEĆ BIO NA TIBERIJSKOM JEZERU?

Ipak, iz potpuno tehničkih razloga, najviše usled nedostatka transportnih sredstava, tokom
letnjih meseci u inostranstvo ne može da otputuje celokupno stanovništvo Izraela. Stoga se oni koji
ostaju osećaju kao progonjena manjina.

Prvi put sam se sreo sa tom pojavom kad sam našeg komšiju Feliksa Zeliga obavestio da
smo naumili da otputujemo u Evropu. Rekao sam mu to kao prijatelj očekujući da će s nama
podeliti radost. Njegova reakcija bila je za mene potpuno neočekivana: Zelig je pobledeo, naslonio
se na zid i zaroptao:

- Baš lepo! A kuda to nameravate, ako smem da pitam?

- Prvo na Rodos - odgovorih - zatim Italija, Švajcarska, Francuska, Engleska, a možda ćemo
skoknuti i do Amerike.

- I to je sve? - procedi moj komšija podrugljivo, drhteći celim telom. - Srećan vam put, moj
gospodine!...

Zatim se okrete i ode. Ostao sam zbunjen. Da ga nisam uvredio?

Sledećeg dana pokušao sam da priđem Zeligu s namerom da mu se izvinim, ali on bez
pozdrava pređe na drugu stranu ulice. Istog časa priđe mi užarenih očiju komšinica sa gornjeg
sprata.

- Šta to čujem? Da li je istina? - prosikta. - I kuda sve to nameravate?

- Na Rodos - odgovorih. - Možda i u Italiju...

- Lepo, bogami! - odgovori komšinica. - E pa, doviđenja, gospodine!

Sad je već bilo očigledno: oko nas se stvorila neka vrsta društvenog bojkota. Povukao sam
se u kuću i gotovo uopšte nisam izlazio. Ipak, jednog dana naleteh na komšiju iz dvorišne zgrade.

- Sedam dana na Rodosu - brzo mu dobacih. - Sedam dana na Rodosu... samo sedam dana...
samo na Rodos...

- Samo toliko? - na to će komšija. - Pa krenite već jednom!

Ovaj bar nije procedio „gospodine”. To je već bio neki napredak.

Poslednjih dana pre polaska svakom ko bi me pitao kuda ćemo na odmor (a svi su pitali)
odgovarao bih:

- Malo na more. U ribolov.

To je već nekako moglo da prođe.

Bilo nam je jasno zašto odlazimo, ali s druge strane pojma nismo imali kako to treba da
izvedemo. Već deset godina nismo nikud putovali pa smo se sada osećali poput mladih orlića koji
prvi put napuštaju roditeljsko gnezdo, ne znajući da li će ih laka krila poneti i dokle će uopšte stići
sa čvrstom valutom koja im je odobrena.

Negde na periferiji Tel Aviva postoji pećina u kojoj živi stara sova, poznata po mudrosti
koju je, kažu, stekla na dugim putovanjima. Bila je bezbroj puta u inostranstvu, prkosila mnogim
opasnostima uključujući i carinsku kontrolu. Ako iko može da nam da neki savet, to može samo
ona.

Ta sova je rabin Lipšic.

Jedne subote ujutro uputismo se ka pećini gde živi sova Lipšic. Sedela je nepomično na
čvornovatoj grani, samo bi ponekad zatreptala pametnim jevrejskim očima.

- Prečasna - počesmo da iznosimo sva naša strahovanja. - Kako? Kada? Odakle? Kuda?
Zašto?

- Sedite - reče Lipšic, zavuče se u duplju stabla i donese nam čaj. Zatim poče da nas
podučava: - Mnogi ljudi misle - otpoče - da je najvažnije da imaš para. Tu su u pravu. Ne toliko
zbog skupoće nego zbog toga što u stranoj zemlji nemaš od koga da pozajmiš. Nije u pravu onaj ko
razmišlja: „Zaradiću neki dolar na bilo koji način”, jer zašto bi se bilo koji stranac dobrovoljno lišio
makar i jednog dolara da bi ga dao nekom drugom strancu (pri tom još i Jevrejinu)?

- Rabine - rekoh - ja umem da pevam.

- Sinko - nastavi Lipšic - ne pričaj gluposti. Uzmi sav novac koji ti država odobri, pričvrsti
ga zihernadlom za najdublji džep koji imaš i ne troši ga osim za hranu, ali i u tome budi vrlo, vrlo
štedljiv! Nikada, zapamti, nikada da nisi ni primirisao u restoran gde poslužuje više od jednog
mršavog konobara ili gde tanjire greju svećama, jer će ti obračunati svaku kap voska tako da ćeš na
kraju morati da založiš i košulju. Iz istog razloga nemoj nikada, dobro me slušaj: nikada poručiti
jelo koje u jelovniku ima samo francuski naziv. Ako primetiš da tvrdo kuvana jaja nazivaju canapés
d`oeufs durs au sel á la Chateaubriand, potpraši pete, ako su ti još čitave!...

- Ali, rabine - prekinuh ga - ja ne putujem samo zato da bih jeo. Želim i da se zabavim.

- Znam - zatrepta očima mudri Lipšic. - Pređimo redom sve vrste zadovoljstava koja takvo
putovanje pruža. Da li putuješ sa ženom?

- Da.

- Znači jedno zadovoljstvo manje. Ostaju: pejzaži, pozorišta, muzeji i porodične posete.
Pejzaži su uglavnom besplatni, osim u Švajcarskoj gde plaćaš najmanje franak po kubnom metru
vazduha iznad morske površine, pa, što se više penješ u planine, to više i plaćaš.

- S pozorištem je već lako. Neposredno pre dizanja zavese, brzo ćeš prići jednom od one
dobro odevene gospode što grickaju nokte pred ulazom u dvoranu i spopasti ga na brzinu
hebrejskim rečenicama u koje ćeš s vremena na vreme da ubaciš poneki izraz kao artist... kritika...
studio... sve dok ti dotični gospodin, u uverenju da si arapski kritičar, ne da besplatnu ulaznicu.
Ovaj trik jedino ne pali u lokalima sa striptizom. Tamo ćeš morati da odrešiš kesu, ali u nekim
situacijama čak i ja zaboravljam na štednju.
 Lipšic ućuta za trenutak kao da razmišlja, pa nastavi:

- Naiđeš li u velikom gradu na velika vrata koja čuvaju dva kamena lava, uđi bez
razmišljanja. To je muzej. Pošto si ušao, ne idi napamet, već se priključi prvoj grupi turista koja ima
vodiča. S njima ćeš sve razgledati uz stručno tumačenje. Ako ti vodič s vremena na vreme uputi
besni iogled, uzvrati mu istom merom. Posle razgledanja možeš sa grupom da uđeš u turistički
autobus i zajedno sa njima da razgledaš grad. Osim toga zapamti: nikada ne ulazi u muzej ako nisi
poneo hrane za najmanje dva dana. Više puta se desilo da nemarni posetioci zalutaju u muzejskim
bespućima i, ne našavši izlaz, skapaju od gladi. U Britanskom muzeju, na primer, svakog proleća
prilikom čišćenja nađu nekoliko kostura.

- Šta je još preostalo? A, naravno, porodične posete. Veruj kad ti kažem da one ne
predstavljaju ama baš nikakvo zadovoljstvo, a pri tom koštaju čitavo malo bogatstvo. Pre svega
domaćici moraš da kupiš cveće a zatim moraš da se odvezeš kući taksijem.

- Prečasni - rekoh - sve je to predivno, ali ja tek pakujem kofere.

- Onda ih mudro pakuj, sinko - opomenu me Lipšic. - Ne nosi mnogo kofera jer će se u
svakoj zemlji tvoj prtljag povećati za još jedan komad, čak i ako ništa ne kupiš. To je čudna,
neobjašnjiva pojava, ali je neosporna činjenica. Čim stigneš na stanicu, potisni svoje osećanje manje
vrednosti i smesta iznajmi nosača. To ti je mnogo pametnije nego da tegliš kofere do pola puta da bi
onda, pre nego što padneš pod teretom, ipak iznajmio nosača - a cena je ista.

- Kad dođeš u hotel, uvek unapred proveri da li je servis uračunat u cenu i ni pod kakvim
uslovima ne pregovaraj na njihovom jeziku. Zašto da mucaš i tražiš reči? Pusti neka oni mucaju i
traže reči! Tako u Parizu, na primer, govori engleski, u Londonu francuski, u Italiji nemački. U
Grčkoj govori samo hebrejski jer sve ostale jezike već znaju...

- Šta bi sve trebalo poneti na put u Evropu? - upitah ga.

- Kad već govorimo o hotelima - nastavi stara sova - ne zaboravi da poneseš nekoliko
sijalica od dvesta sveća. Neverovatno ali istinito, čak i u najluksuznijim evropskim hotelima
osvetljenje je tako slabo da na jedvite jade možeš da pročitaš glavne naslove u novinama. Kako je u
sobama zabranjeno kuvanje i konzumiranje hrane, moraćeš da se pobrineš da neprimetno ukloniš
otpatke. Najbolje je da ih izgužvaš u čvrste lopte i oko ponoći baciš kroz prozor. Mnogo je teže
neprimetno uneti nemirnice koje su ti potrebne za kuvanje. Najveću teškoću čini flaširano mleko.
Stoga ti savetujem da poneseš veliku lekarsku torbu ili futrolu za violinu. Električii rešo na kojem
ćeš kuvati, nemoj da kriješ u koferu. Tamo će ga naći svaka sobarica. Bolje je da ga sakriješ u
ormaru, jer njega ionako nikada ne čiste...

- U redu, Lipšic - prekidoh ga ponovo o svemu si mi dosta rekao osim o jednoj stvari. Kako
s napojnicom: koliko, kome i kada?

- E, to već nije lako - zavrte glavom sova.

- Po pravilu, u restoranima daješ deset posto od iznosa, u pozorištu petnaest posto od broja
kragne razvodnika, a kada se raspituješ za neku ulicu onda pet posto od godina starosti onoga ko ti
daje informaciju. Za svaki slučaj: napojnicu daješ u sitnom kovanom novcu, i to toliko dugo dok se
onaj ko je prima ne nasmeši. To naročito vredi za taksiste. Zapamti, nikada ne plaćaj pre nego što
ste ti i tvoj prtljag već na trotoaru, jer će u protivnom vozač, ako pobesni, jednostavno da odjuri s
tvojim prtljagom.

Lipšic malo zastade, udahnu i nastavi:

- I neka ti uvek bude na umu da nisi ljudski stvor već samo običan turista. Ne dozvoli da te
zavede ljubaznost: ona nije upućena tebi već tvom novčaniku. Ti si za njih niko i ništa, a ako kojim
slučajem tečno govoriš njihov jezik, onda te još i mrze.

- To bi bilo sve - zaključi sova i još dodade: - Na kraju ti savetujem da ne putuješ avionom.
Putuj brodom i izbeći ćeš najgoru nevolju koja može da zadesi ovozemaljskog turistu: onaj napeti
trenutak kada se pokretna traka, s koje su već svi putnici iz tvog aviona pokupili prtljag, okreće
prazna a tvojih kofera nema pa nema... „Na žalost”, reći će ti, „nema više prtljaga. Vaši su koferi
greškom odleteli za Singapur.” Video sam snažne, čvrste ljude koji su tog trenutka osedeli. Zato,
sinko, putuj brodom! Ako ništa drugo, odmorićeš se pre nego što počne vatreno krštenje...
 MORISE, GDE SI?

Prvo činjenično poglavlje o čudesima stranih zemalja u kojem upoznajemo osobenu istoriju
Rodosa.. - U pozadini, milionska jata leptira zastiru plavetnilo neba. Autor još jednom prekida
zapis o svom uzbudljivom putovanju kako bi lamentirao nad nesposobnošću svoje zemlje da
iskoristi vlastita ogromna turistička blaga.

Tri dana smo se izležavali u naslonjačama na palubi luksuznog broda. Trećeg dana prenuše nas iz
sna radosni usklici koji su se orili brodom.

- Kopno! Kopno!

Pred nama se prostiralo, obavijeno jutarnjom izmaglicom, veličanstveno ostrvo Rodos.

Putnici na brodu sa zanosom su pričali o njegovim čudesnim lepotama: nešto jedinstveno, pejzaž od
kojeg zastaje dah, prijatna klima, jeftine električne pegle... jednostavno, kao san!

Mi smo već odavno bili duhovno spremni za silazak na ovo bajno tle. Naime, ubrzo pošto
smo isplovili, na brodskoj oglasnoj tabli okačili su veliki plakat koji nas je pozivao da svakako
posetimo jedno od svetskih čuda prirode: Dolinu miliona letira. Iskusniji među nama, koji su već
bili tamo, sanjalački su se prisećali.

- Nepregledni milioni nežnih letira... šareno mnoštvo koje lepršajući blista u odsjaju sunca...
nezaboravan prizor...

Tek što se brod usidrio, počeli su oko njega da se tiskaju motorni čamci spremni da nas
prebace na ostrvo.

Nagnuo sam se preko brodske ograde i mahnuo starijem crnomanjastom morskom vuku koji
je pogledom zverao po palubi. Prisetio sam se upozorenja sove Lipšica i unapred ga zapitao za cenu
prevoza.

- How much? Combien? Wievel? Koliko?

- Cinquacento!1 - odgovori mi morski vuk.

1 Pet stotina!
 - Ha-ha-ha! - podrugljivo sam se nasmejao za svaki slučaj, jer ne znam italijanski. - Šest
hiljada i ni lire više!

- Bien! - zaključi starac pogodbu neočekivano brzo.

Spustili smo se u čamac i zauzeli mesta uz kormilo. Starac je strpljivo čekao sve dok se
čamac nije toliko napunio putnicima da je postojala opasnost da ne potone. Tek tada je upalio motor
koji nas je kašljući i stenjući poveo ka obali udaljenoj tri stotine metara. Kako je i brzina čamca
iznosila oko 300 metara na sat, stari morski vuk je, da bi ubio vreme, počeo u najkraćim crtama i na
tri svetska jezika simultano da iznosi istoriju ostrva.

- U davna vremena - otpoče starac - ovo ostrvo se nalazilo pod rimskom vlašću. Posle toga
su nas osvojili Vizantinci, sve dok nisu došli Arapi. Ove su zatim oterali krstaši koji su osvojili
ostrvo. Izgradili su utvrđenja radi odbrane od turske najezde, ali su nas na kraju ovi ipak zauzeli, to
jest Turci, i ostali su na Rodosu sve dok nisu došli Italijani. I šta mislite šta su ovi učinili? Osvojili
su nas. Onda su nas Turci ponovo za kratko vreme zaposeli - nastavio je starac - ali su se Italijani
vratili, njih su potom smenili Nemci, pa Grci i tako do danas...

Zapitali smo ga čiju su okupaciju najlakše podnosili. Starac se počešao po glavi i odgovorio
kako tu i nema neke velike razlike; najvažnije je da si pod okupacijom i što dalje od nezavisnosti u
kojoj samo nabijaju poreze. Sadašnje stanje mu odgovara jer je poreklom Grk, dok su mu sinovi
Turci. Možda je i obratno, ko to može da zna posle svih tih neprekidnih promena. Zatim nam je
objasnio važnost okupiranog Rodosa u novije doba. Ovde je, na primer, 1948. godine potpisano
primirje između Arapa i onih prokletih Jevreja. Diskretno smo mu napomenuli kako smo i mi
Jevreji, pa se on izvinio rekavši da je zbog grlenog izgovora smatrao da smo prokleti Arapi.

U međuvremenu smo stigli do obale. Tek što smo stali na čvrsto tle, nestrpljivo smo potražili
taksi; nismo mogli da dočekamo autobus koji je bio iznajmljen samo za nas. Taksita je prilagodio
cenu prema našem oduševljenju.

- Ni za šta na svetu ne smete da propustite taj jedinstveni doživljaj - uveravao nas je. -
Turisti iz celog sveta, botaničari, ornitolozi, lepidopterolozi i ginekolozi dolaze ovamo samo da bi
videli Dolinu miliona letira...

Neko vreme smo se cenkali, što nas je prilično izmorilo, pa smo na kraju krajeva popustili i
krenuli.

Naša očekivanja su sve više rasla. Vozač nam je usput objašnjavao da je ono što ćemo videti
jedinstveni, natprirodni turistički fenomen kakvog nema u svetu. Šta u stvari tera milione letira baš
u tu dolinu... to samo Bog zna! Po jednima, drveće, dok je u cvatu, luči neki poseban miris koji
privlači leptire u doba parenja i oni se tada u jatima spuštaju u dolinu, sve dok je ne ispune poput
oblaka koji se preliva u duginim bojama.

Kad smo izašli iz automobila, drhtali smo od uzbuđenja. Pred nama se uzdizalo brdo kojim
je vijugala staza. Na ogromnom putokazu je pisalo:

300 METARA DO DOLINE MILIONA LEPTIRA

Šofer nas je posavetovao da se isuviše ne približavamo jer leptiri mogu lako da nas napadnu,
ali je govorio u vetar. To jest govorio bi u vetar da je vetra bilo. U stvari, nije bilo ni daška, a
pripeka je bila paklena. Sve nas to nije sprečilo da krenemo u odlučan uspon.

Iza krivine nas dočeka čovek sa upadljivom vrpcom oko ruke i predstavi se kao službeno
ovlašćeni vodič. Rekli smo mu da nam nije potreban, ali on je uporno nudio svoje usluge, čak i kad
smo mu nagovestili da nemamo nameru da mu platimo.

- Da platite? - začudi se on. - Ko je spomenuo plaćanje?

Kako nismo imali ništa lično protiv njega, dozvolili smo mu da nam se pridruži. On odmah
stade na čelo i poče kao iz rukava da sipa hvalospeve znamenitoj okolini.

- Na desnoj strani, sledite moju desnu ruku, vidite šumu. Levo žubori potok. Uz njega vodi
put kojim upravo prolazimo. Nad nama je slavno plavetnilo rodoskog neba...

Penjali smo se tako nekih pola sata diveći se skrivenim čudima prirode, a onda jedna
saputnica najzad prikupi snagu i dašćući reče:

- Kada ćemo konačno da ugledamo te leptire?

Slučajno smo zastali baš pred putokazom na kojem je pisalo:

800 METARA DO DOLINE MILIONA LEPTIRA

Naši preki pogledi zaustaviše se na vodiču koji nam reče da ne moramo da brinemo - leptiri
su se verovatno povukli u dolinu.

- Ali ako ste umorni - dodade - možemo i da se vratimo...

 - Ma nemojte! - odvratismo mu podrugljivo. - Da se vratimo a nismo videli leptire? Napred!

Uspon je bio sve strmiji, pripeka sve jača, ali mi smo se uporno penjali nastojeći da
prikrijemo nemir.

Pisac ovih redova prošao je u svom ne baš jednoličnom životu kroz mnogobrojne šume i u
svima su lepršali leptiri; doduše ne milioni, ali tu i tamo poneki. A ovde, upravo ovde, u ovoj
prostranoj šumi ni jednog jedinog...

Sada je već i vodič pokazivao znake uznemirenosti. Svaki čas je prilazio nekom stablu i
počinjao besno da ga trese ispuštajući pri tom zov ženke leptira, onako kako su to domoroce naučili
vizantijski okupatori.

Odgovora nije bilo.

- Kako bi bilo da se ipak vratimo? - upita najzad prigušenim glasom dok mu se u očima
ogledao životinjski strah.

Jasno i glasno smo mu nagovestili da nam ne pada na kraj pameti da se vratimo makar i
jedan korak a da pre toga ne vidimo milione leptira, kako su nam to obećale lokalne vlasti. Tada se
vodič bez reči pope na vrh neke strme stene, zavuče ruku do ramena u neku pukotinu i poče da rije.

- Ma šta je to danas? - reče najzad i razočarano izvuče ruku. - Tu je uvek bio jedan... s belim
prugama...

Uputili smo mu poglede pune prekora.

- Morise! - urlao je čovek u pukotinu. Morise!

Ništa se ne dogodi. Nemi, nepokretni, puni pretnje, gledali smo u vodiča. Taksi je bio
desetak kilometara iza nas. U vazduhu se osećala napetost.

Situaciju je spasila grupa stranih turista koja se polumrtva spotičući spuštala niz obronak.
Neki od njih su jedva procedili:

- Isplati se. Jednostavno, fantastično. To svakako treba da se vidi.

I nastaviše da se vuku.

Vodič nas je upozorvao da smo tek na pola puta do doline, ali se mi nismo uplašili; prezrevši
malodušnika, krenuli smo dalje. Stisnutih zuba i mokri od znoja stigosmo na vrh. Pod nama je
ležala suncem okupana Obećana dolina. Svega u izobilju: bogatih zelenih pašnjaka, šarenog cveća,
senovitog drveća, svežeg povetarca, svega, svega... osim...

- Gde su? - povikasmo svi u glas. - Gde su leptiri.

 Vodič muklo prostenja, okrete se i poče da beži izmičući nam poput veštog navalnog igrača,
ali ga naša odbrana zaustavi u naletu i obori na zemlju.

- Nemaju vremena - reče čovek dahćući. - Spavaju... a možda su se i odselili...

Drhtavom rukom izvuče iz džepa košulje uginulog leptira.

- Evo... vidite... ovako izgledaju - promuca. - Svi su jednaki. Kad vidite jednog, kao da ste ih
videli sve.

Pogledasmo primerak. Bio je to dobro razvijen mužjak smeđih, žuto obrubljenih krila. Levo
krilo mu je bilo povređeno. Okupili smo se i potreseno zurili u njega.

Zapitao sam vodiča koliko turista godišnje poseti ostrvo. Računao je da ih tokom sezone
leptira prođe oko milion. Pošao sam prema starom čvornovatom hrastu i džepnim nožićem urezao
poruku:

PUTNIČE, KAD STIGNEŠ U SPARTU, RECI IM DA JE I POSLEDNJI LEPTIR NA

RODOSU UGINUO DOK SU OVDE JOŠ VLADALI VIZANTINCI

Pošto je shvatio da nemamo nameru da ga linčujemo, vodič povrati pređašnje

samopouzdanje, pa je čak u potpunosti pokušao da izbegne odgovornost. Niko ne zna, uveravao nas
je, kako je dolina dobila ime. U nju nikada nije dospeo ni jedan jedini leptir; mora da je negde usput
iscrpljen klonuo.

Hteli smo da saznamo kako to da baš ovde nema leptira. U čemu je tajna? Di-di-ti? Neki
drugi insekticid, šta li?

- Zaista ne znam - mrmljao je jadnik. - Mislim, ako s vremena na vreme ovamo i zaluta
poneki leptir, on vrlo brzo odleti od silne dosade...

Dali smo mu napojnicu iz potpuno humanih pobuda. Čovek je briznuo u plač. To mu se još
nije desilo za sve ove godine koje je proveo u Dolini miliona leptira.

Na povratku smo se trudili da ugledamo bar neku muvu ili komarca, ali nigde ničeg.

Klateći se onako nizbrdo setili smo se podlaca koji su nas svojim silnim oduševljenjem
podstakli da sa pola puta krenemo još dalje prema Dolini miliona leptira...

Tada smo sreli grupu turista koja se penjala prema nama.

 - I kako je tamo? - vikali su već izdaleka. - Da li ste videli leptire?

- Fantastično! - odgovorismo. - Milioni i milioni u svim bojama! Naoružajte se štapovima

jer mogu da vas napadnu...

Stigli smo do taksija puzeći četvoronoške. Za vreme našeg boravka u Dolini miliona leptira
vozač se nije dosađivao već je iskoristio vreme da u nekoliko tura preveze turiste do Pećine
urlajućih duhova. Kad smo mu izneli svoje mišljenje o prevari s leptirima, samo je slegnuo
ramenima i rekao:

- Kako da znam? Tamo nikada nisam bio. Šta tamo da tražim?

Tek nam je tada sinulo: zaista, šta odrasla osoba može tamo da traži? Da gleda leptire?

Koješta!

Pre nego što nastavimo:

Ako čitalac smatra da sam ovu priču napisao sarkastično, nije u pravu. Naprotiv, napisao
sam je podstaknut iskrenim divljenjem. Ako postoji zemlja u kojoj se dive opsenarskoj veštini
turističkih pregalaca, onda je to svakako naša sirotinjska zemlja. U suštini, vrlo smo slični Rodosu.
Kad bi se na Rodosu uzdizale samo dve-tri osrednje piramide, sigurno ne bi morali da izmišljaju
leptire. Dosetljivost je melem za siromašne. Lako je namamiti turiste u Italiju gde u gradovima na
svakom koraku možeš da naletiš na neku Mikelanđelovu skulpturu; razumljivo je da svako odlazi u
Švajcarsku koju su bogovi sporta tako izdašno obdarili snegom; da ne spominjemo Francusku, tu
čudesnu mešavinu dvoraca i kabarea.

Nisam nikakvo zanovetalo, već mi se najozbiljnije čini da u našem kraju niko nikada nije
vodio računa o budućim zahtevima turizma. Oni lenji Grci i Rimljani sedeli su nam vekovima na
grbači i sve što su nam ostavili, čime bismo mogli da se pohvalimo pred malograđanima iz
američkog velegrada, su dva otrcana stuba u Cezareji i mermerna glava s odbijenim nosom u
Askalonu. Jeste da je slavni junak Samson, kako piše u Bibliji, u ono doba tumarao ulicama
Askalona, ali, eto, ni on nije turističkom birou ostavio čak ni onu magareću čeljust kojom je, dok je
još imao kosu, izdevetao Filistejce...

U stvari, primer rodoskih leptira nam pokazuje koliko smo još daleko od toga da iskoristimo
sve potencijalne mogućnosti biblijske zemlje. Na našem najmaštovitijem plakatu piše:

DOĐITE U SUNČANI IZRAEL!

kao da drugde leti nije vruće, umesto da se poslužimo privlačnim biblijskim motivima poput

SUVIH STOPALA PREKO CRVENOG MORA!

SKIJANJE NA VODI U EILATU!

A za prave muškarčine:

LOV NA KITOVE U JAFI, GDE JE MOBI DIK DOBIO MORSKU BOLEST

PROGUTAVŠI PROROKA JONU!

O, kad bi sunce bar jednom nedeljno zastalo nad Gavaonom, kao onda kad je Isus potukao
amorejske kraljeve! Kakva bi to tek senzacija bila:

SUNČAJTE SE POD SUNCEM GAVAONA 24 SATA DNEVNO!

NOVO! JEDINSTVENO! NENADMAŠNO!

Ali čemu sve to kad sunce ni za minut ne zastaje nad Gavaonom, kad su se kitovi povukli u
mirnije vode i ne gutaju više proroke koji su se potom posvetili meteorologiji. Čak je i Isusov
Nazaret danas toliko tipičan arapski grad da bismo u njemu lakše reklamirali Muhameda, da nas u
tome pre nekoliko vekova nije pretekla Meka.
 RODEO NA BRONZANIM KONJIMA

Poduže poglavlje u kome pisac pokušava da pobegne od nekih činjenica. - Kako bez po muke dobiti
popust na italijanskim železnicama. - Nožem na špagete. - Bronzani konjanik u svakom
domaćinstvu. - Sveti rat protiv venecijanskih Gondolijera. - Poraz u napojničkoj džungli.

U ovom našem putopisu stigosmo do kritične raskrsnice gde, poštovani čitaoci, moram da vas
upoznam s nekim revolucionarnim principima kojim smo vođeni u pisanju ove potpuno sulude
knjige.

Ne znam zašto je to tako, ali u svetskoj književnosti je uobičajeno da pisac može da napiše
sve što mu padne na pamet ako piše roman, priču, pozorišni komad, a pogotovo pesmu. U
putopisima međutim - i to samo u njima - mora da se drži činjenica. Da bi udovoljio tim
nerazumnim zahtevima, nesrećni putopisac mora deset do petnaest najboljih godina svog života da
provede istražujući razne izvore, da živi među domorocima, da proučava njihovu istoriju, statistike i
još mnogo toga. A kako? Čime? Za tako nešto nemamo dovoljno ni vremena ni para. Po našem
mišljenju, pravu sliku neke zemlje i njenih ljudi ostavlja upravo prvi utisak koji čovek stekne čim
kroči iz aviona, broda ili voza. Pošto provede izvesno vreme u stranoj zemlji, savesni putopisac
počinje da razume jezik, divi se znamenitostima, otkriva dobra jela, upoznaje ljude, ukratko: stiče
predrasude koje mu otupljuju oštrinu zapažanja koju je posedovao pri dolasku.

Nama na ovom putovanju nije pretila opasnost te vrste jer smo se trudili da se nigde ne
zadržavamo duže od nekoliko dana. Upravo zbog toga ova knjiga je sveža i neposredna,
enciklopedija naoko nevažnih sitnica, pouzdana a nezavisna od činjenica. Moglo bi se reći da zaista
spada u vrli svet naučne fantastike.

Hvala na pažnji! U međuvremenu stigosmo u Rimu.

 *

Na žalost, kratak susret sa našom velikom ljubavlju, Italijom, započeo je još u Izraelu onog
trenutka kad su nam u putničkoj agenciji rekli da su za sve zemlje sveta uspeli da nam obezbede
izlazne vize, samo za italijansku treba da se obratimo neposredno italijanskom konzulatu. Zašto?
Zato što je stranka - što će reći moja malenkost - poznati pisac i novinar, i kao takav ima pravo na
poseban postupak.

To je bilo u redu.

Uputili smo se dakle u konzulat i stali na začelje reda koji se otegao duž prizemlja.

Za manje od sat vremena suočili smo se s nervoznim, očigledno premorenim činovnikom

koji je govorio samo italijanski. Digao je ruke ka nebu i izgovorio giornalisti, što je značilo da
moramo da odemo u neki višu kancelariju jer imamo pravo na poseban postupak.

I to je bilo u redu.

Popeli smo se na poslednji sprat, gde nam je sekretarica na izvrsnom italijanskom objasnila
kako italijanska vlada odobrava umetnicima, naučnicima i sličnim ljudima koji posećuju njihovu
zemlju, sedamdeset posto popusta na železnici, i da smo zbog toga morali da dođemo lično.
Najbolja supruga na svetu, koja me uvek i svuda prati, nije mogla da sakrije radost zbog ove
neočekivane uštede i smesta je odlučila da u Firenci na rasprodaji kupi još tri slamnate torbe. Ja sam
sekretarici izbrojao 600 lira na ime nekakve dažbine, i ona nam reče da sutra možemo da dođemo
po potvrdu.

U redu.

Kad smo sutradan navratili, sekretarica reče kako ne može da nam izda potvrdu jer je za to
isključivo nadležno italijansko Ministarstvo inostranih poslova. Dodala je da je u međuvremenu
ioslala tri telegrama u Rim i da nas tamo već čeka potvrda u Officio Stampa.

- Oprostite signorina, - odgovorih joj - mi uopšte ne nameravamo u Rim.

- Ali sada svakako morate! - uveravala nas je sekretarica. - Rim je veličanstven u jesen.

Predložio sam joj kompromisno rešenje, to jest da ovog puta odustanemo od našeg prava na
popust, ali je ona čvrsto ostala pri svom pravu i uporno ponavljala:

- Italijanskoj vladi je veoma stalo da razgledate celu Italiju...

 I to je bilo u redu.

Sleteli smo u Napulj, videli ga i umrli. Zatim smo nastavili vozom za Rim. (Smešno ali
istinito, zasad još uvek po punoj ceni!) U tri sata izjutra stigli smo u grad koji se raštrkano prostirao
pred nama. Zamolili smo snenog taksistu da nas smesti, do jutra, u neki jeftini hotel, ali kako je on
razumeo samo italijanski, odvezao nas je pravo u Grand hotel Mažestik. Otada svim našim
prijateljima milionerima najtoplije preporučujemo to udobno svratište, s intimnim sobičcima od po
trideset dolara naviše.

Uostalom, rekosmo sebi, ionako je samo za jednu noć!

Rano izjutra krenuli smo put odredišta. Zaustavio sam taksi i kad smo seli, dobacio sam
vozaču:

- Officio Stampa.

Posle pola sata vožnje ugledasmo pred sobom Forum Romanum, zaista predivan trg (ako
izuzmemo one gadne ruševine). Napomenuh vozaču kako baš nije mnogo verovatno da bi tu mogao
da bude neki officio, a kamoli stampa, ali kako je i on znao samo italijanski, usmerio je kola prema
Bolonji, važnom industrijskom središtu. Tek negde nadomak Sijene desilo se čudo: zaustavio nas je
saobraćajac koji je znao nekoliko reči francuskog. Objasnio nam je da Officio stampa na
italijanskom ne znači Ministarstvo inostranih poslova, nego Biro za štampu, što je opet višeznačni
pojam.

Vozač se izvinio zbog nesporazuma i otada je sve išlo kao podmazano.

 *

Italijansko Ministarstvo inostranih poslova prostire se na oko 300 jutara obradive površine, i
čitavo je u mermeru u tipičnom kasiomusolinijevskom stilu. Ne gubeći vreme požurili smo prema
dvojici štitonoša koji su poput kerubina stajali na ulazu, pa smo ih zapitali gde je Biro za štampu.
Nisu nas razumeli jer su govorili samo lokalnim narečjem, tj. italijanski. Uto je mediteransko sunce
koje daje život već prešlo zenit pa su naša creva počela da krče poput oklopnih kola na kaldrmi.
Konačno smo pronašli Officio.

Izuzetno ljubazan činovnik s velikim je interesovanjem slušao našu priču o specijalnoj

potvrdi koja nas navodno čeka kod njega. Nezgoda je bila samo u tome što činovnik nije govorio
nijedan drugi jezik osim maternjeg. Od celog niza ljubaznih reči kojima nas je obasuo, razabrali
smo samo jednu: subito, a ona nam baš ništa nije govorila.

Bilo kako bilo, najbolja supruga na svetu ipak se nije dala zbuniti već je činovniku gurnula
pod nos naše novinarske legitimacije izdate u domovini, na šta se ovaj istopio od miline neprestano
ponavljajući:

- Izrael! Izrael!

Zatim je odjurio u susednu sobu i vratio se sa još jednim činovnikom, za kojeg smo odmah
utvrdili da je Jevrejin: imao je crnu kosu i pri govoru mlatarao rukama kao pravi Italijan. Večiti
Jevrejin nas izgrli, potapša po ramenima i poče na sav glas da klikće na čistom hebrejskom:

- Ajhman! Ajhman!

Ukratko smo mu objasnili da nam je hitno potrebna obećana potvrda, jer ćemo u protivnom
onim pljačkašima u Grand hotelu morati da platimo još trideset dolara.

Večiti Jevrejin se duboko zamisli, a onda reče:

- Ajhman!

Nismo baš bili zadovoljni odgovorom, ali se srećom u tom trenutku pojavio direktor Biroa
za štampu, vrlo uglađen svetski čovek koji je izvrsno vladao italijanskim jezikom. Pošto je nekih
pola sata proučavao moju novinarsku legitimaciju, reče un momentino i povuče se sa svojim
saradnicima u salu za konferencije. Kada je predveče izašao, održao je, široko mašući rukama,
beskonačni govor koji naravno nismo mogli da razumemo jer ne znamo italijanski.
 - Gospodine - prekinuh ga i pokušah da se poslužim engleskim - zašto mi neprestano
govorite italijanski, kad i sami vidite da ne razumem ni jednu jedinu reč.

Direktor takođe nije razumeo ni jednu jedinu moju reč, jer je znao samo italijanski.

Večiti Jevrejin ponovo priskoči u pomoć.

- Ta mi imamo interpretazione - reče i lupi se dlanom po čelu. - Prevodioca!

To je već bio korak napred. Izleteli smo kao iz puške na ulicu, pretrčali čitav grad i na ivici
neke šume našli službenog prevodioca italijanske vlade, mladog, vrlo dobro odevenog čoveka koji
nas je primio sa poslovičnom italijanskom gostoljubivošću. Uz to, bio je visoki intelektualac koji je
s izvrsnim uspehom diplomirao istoriju umetnosti u Padovi, a osim toga bio je i dobar znalac
italijanske književnosti. Imao je samo jednu manu: nije znao ni jedan drugi jezik osim italijanskog.

Predložio sam najboljoj supruzi na svetu da skočimo kroz prozor u baštu i nestanemo u
mraku, ali je ona uporno smatrala kako je sedamdeset posto ipak sedamdeset posto... (O, kako
mrzim te italijanske slamnate torbe!) Stoga smo odlučili da se svi zajedno vratimo našem
uglađenom direktoru: ja, moja žena, činovnik, večiti Jevrejin, prevodilac i neki vižljasti momak koji
je neprestano pričao šale na napolitanskom dijalektu i pri tom pucao od smeha.

Kad smo stigli u Biro, zgrabio sam direktorov blok i nacrtao primitivai voz. Ispod njega sam
napisao krupnim slovima:

70% - giornalista - prego

Učinilo mi se da je tračak svetla tek sada ušao u ovu do tada mutnu raspravu. Direktor je
ponovo zatražio un momentino mašio se primerka Ustava u kožnom povezu i počeo da ga uči
napamet.

Meni su dali svežanj formulara da ih čitko ispunim na italijanskom. Upisivao sam podatke
nasumce, vođen nagonom. Kad bih bio neodlučan tu i tamo bih upisao spaghetti alla bolognese Kad
je anketa bila završena, vižljasti momak me zgrabi za ruku, odvuče me na ulicu pa preko reke Tibra
u predgrađe. Tu smo se u nekoj kući pentrali ogromnim stepeništem i konačno zaustavili ispred
nekog šaltera. Vižljasti se maši mog novčanika u zadnjem džepu mojih pantalona i mi stadosmo da
se rvemo, sve dok mi nije sinulo da on traži samo 600 lira za taksene marke. Nemuštim jezikom
sam mu objasnio da sam tu sumu već uplatio u Tel Avivu, na šta on izbaci nekoliko citata iz
Danteovog Pakla. Na kraju sam ipak popustio i dao mu 600 lira.
 *

Po povratku u bazu zatekao sam ženu na ivici nesvesti. Opružila se na stolici zamagljenog
pogleda i teško je dahtala. Nisam smeo da se požalim jer sam znao da ni direktor nije ništa okusio
poslednjih dvanaest sati. Prelistavao je neke stare spiskove tražeći u njima moje ime. Odjednom -
nikada neću zaboraviti taj trenutak - moje ime poput aveti blesnu na vrhu jedne strane.

Dršćući uperih prst u to mesto, a iz grla mi se ote promuklo:

- Mio! Mio! Mio!

Direktor me pogleda iznenađeno i ponovo poče govoranciju koju ja, zbog jezičkih razlika,
naravno, opet nisam razumeo, ali sam na osnovu njegovih grčevitih pokreta mogao da zaključim
otprilike ovo:

- Dobro, dobro, u redu, pretpostavimo da je to vaše ime. Recimo i da je to spisak novinara

koji imaju pravo na popust na železnici! I šta dalje? I šta dalje?

Posle neme pauze ispunjene dubokim razmišljanjem, direktor opet izgovori svoj ip
momentino i dohvati telefonsku slušalicu. Zatim je, očigledno po instrukcijama viših foruma, počeo
da piše izveštaj nižući velika slova kao u doba Julija Cezara. Čim bi završio jednu stranu, kurir bi je
odmah odnosio u Kontrolni biro. Sve to vreme direktor me je tako mrko gledao da sam u jednom
trenutku pomislio kako umesto molbe za popust na železnici piše nalog za moje hapšenje.

Svemu, pa i najdužem izveštaju, jednom dođe kraj. Tako se direktor povukao i s ministrom
unutrašnjih poslova održao konferenciju na vrhu. Jednom je samo proturio glavu kroz vrata i upitao
me šta mi to u stvari tražimo? Na to se najbolja supruga na svetu prenula i stala da vrišti:

- Quanto costa? Quanto costa?...

Nisam mogao da joj zamerim jer je, jadnica, već bila na ivici nervnog sloma. Uglađeni
direktor je shvatio da pomalo gubimo strpljenje pa je naredio da nam donesu neke italijanske
novine. Zaspali smo za tren oka.

Kad smo se probudili, celokupan personal Biroa za štampu stajao je oko nas i blaženo se
smeškao. Direktor nam je svojeručno predao toliko željenu potvrdu. Doduše, nismo shvatili šta u
njoj piše, bila je naime napisana na italijanskom jeziku, ali je njihova srdačnost toliko zagrejala naša
srca da smo zagrljeni išetali u hladnu noć...
 *

- Potvrda? Was potvrda? - pitao je portir natucajući nemački. - Tu piše da vi sutra morate u
Ministarstvo saobraćaja, i ništa drugo...

Mrtvi umorni bacismo se u svilene krevete pod kraljevskim baldahinom. U međuvremenu

su, naime, našu sobu od trideset dolara iznajmili i u celom hotelu ostao je slobodan samo Zlatni
apartman Njegovog Kraljevskog Veličanstva Emanuela I. Cena: osamdeset i pet dolara.

Tek što sam utonuo u blagi san, moja me žena probudi i poče da me preklinje da više ni
prstom ne mrdnem kako bih dobio taj popust, jer će nas on inače oterati u grob.

- Ženo - odvratih joj - nije više reč o sedamdeset posto već o ljudskom dostojanstvu!

Sledećeg jutra nastavili smo naš pohod. Seli smo u taksi i ja preko ramena dobacih vozaču:
transportino.

Taksista je odmah shvatio (moram da priznam da smo među taksistima već stekli određenu
popularnost) i iskrcao nas pred velelepnom palatom na čijem su ulazu stajala dva staromodno
kostimirana stražara sa helebardama. Ušli smo i prošli kroz Vatikanski muzej, izašli na neka druga
vrata i iznajmili dvokolicu. Ovog puta sam viknuo transportatia pa smo tako dospeli u Sorento,
poznato kupalište sa predivnim šumarcima...

Moram da priznam, bio sam potpuno slomljen: duševno, telesno i finansijski. I upravo u tim
sudbonosnim trenucima pokazalo se šta znači imati najbolju suprugu na svetu: probudila se iz
obamrlosti, stisla usne i odlučno izjavila:
 - Ne predajemo se! Naći ćemo to prokleto ministarstvo pa makar išli na kraj sveta.

Zapravo gotovo je nemoguće opisati kako smo se osećali. Možda bi jedino približno
poređenje bilo: poput prvih hrišćana pre nego što bi se u Koloseumu sreli sa lavovima...

Sunce još nije zašlo kad smo stigli pred Ministarstvo za saobraćaj.

Kako smo ga pronašli? Ovde nema ni vremena ni prostora da vam detaljno ispričamo tu
neverovatno zamršenu ljudsku dramu u kojoj su glavne uloge odigrali jedan strpljivi kondukter u
autobusu, pilot iz Južne Afrike i dobroćudni kelner čiji je ujak u Padovi na sreću znao nešto malo
engleski.

U Ministarstvu za saobraćaj primili su nas prilično uzdržano ali je to donekle ublažilo

nemalo iznenađenje. Verovatno sam bio prvi inostrani novinar koji se u ovoj saobraćajnoj trci
probio do cilja.

Krenuli smo u napad sa novim elanom. Slali su nas iz jedne kancelarije u drugu. Tempo je
narastao kao u muzici: od primo piano preko andante cantabile i allegro moderato do crescendo
presto. Raznim mimičkim izrazima, u čemu smo se u međuvremenu izveštili, uspeli smo da im
objasnimo da smo došli po: š-š-š-š - voz, huhu-huhu - zvižduk - giornalisti - š-š-š-š - riduzione 70%
(ovo smo dopisali).

Ponovo smo ispunjavali formulare, sazivani su novi sastanci, brujale su telegrafske žice.
Najzad, kad smo u sumrak izašli, u rukama sam imao dragoceni dokument uvezan u skupocenu
kožu... i ukrašen mojom fotografijom: Ferrovia dello stato... a tariffo ridutto del sedamdeset
posto...

Kad smo se našli pod zvezdama koje su treperile, suze radosnice su nam oblile lice. Nikada
ranije u životu nismo posedovali tako dragocen dokument, mada nam, naravno, više nije bio
potreban. Italijanske vlasti su na lukav način već postigle svoj cilj: proputovali smo čitavu Italiju -
po punoj ceni.
 *

Mali dodatak uz priču o popustu:

Čitalac se verovatio seća dela teksta gde se opisuje kako smo prilikom popunjavanja
formulara na svako pitanje koje nam se učinilo nerazumljivo, jednostavno odgovarali: spaghetti
alla bolognese. Time smo gostoljubivi italijanski narod u neku ruku pogodili u ranjivo mesto.

Poznato je da svaki narod ima svoje nacionalno jelo (Izraelci, na primer, imaju arapski šiš-
kebab). Italijanima špageti nisu samo nacionalno jelo već i psihopatološka, traumatski nasleđena
prisila. Oni jedu takoreći bez prestanka i takoreći bez prestanka jedu špagete. Ako poručite biftek,
kelner će prvo da zahvati u lonac sa špagetima. Bez špageta nema ni mesa, ni ribe, ni predjela, ni
deserta, ni špageta.

Kad smo tako jednom ponovo uz jelo dobili špagete koje nismo poručili, moja neustrašiva
supruga usudila se da prigovori:

- Ali špagete nismo naručili.

- Signora - pouči je kelner - ovo nisu špageti nego allegretti con brio alla pomodore di
Ottorino Respighi... Italijani, naime, stalno menjaju nazive uvek istih špageta. Zapravo, kad jedete
špagete, nikad ne znate šta u stvari jedete - osim da jedete špagete. Protesti ničemu ne vode, možete
da pričate koliko želite. Osim toga, umetnost nabadanja špageta spada među najveća i najteža
ljudska umeća. Porodicama koje se dosele u Italiju, često tek u trećem kolenu polazi za rukom da
pravilno smotaju te osam metara duge gumene cevi.

Jednog dana mi je dojadilo. Izvukao sam džepni perorez (Italijani vam iz čistog sadizma
nikada uz ostali pribor ne daju nož) i isekao tu podivljalu zmiju od špageta na komadiće. Moja žena
je mislila da će da propadne u zemlju od sramote. Mene je, međutim, moja odvažnost spasla da ne
umrem od gladi.

Osim špageta Italijani imaju i jednu drugu slabost: skulpture konjanika.

 Na svakom drugom uglu srešćete se iznenada s nekim ratnim herojem koji visoko gore na
postolju sedi na konju kao na prestolu, ispružene ruke i s uvek istim orlovskim nosem. Poduži
latinski natpis urezan u postolje slavi hrabrost poznatog ratničkog italijanskog naroda i njegov
prezir prema smrti. Nijedna italijanska porodica koja imalo drži do sebe, neće propustiti da podigne
najmanje jedan do dva takva konjanička spomenika. Čim prođe vreme žalosti, italijanska udovica
će se setiti i reći:

- Naš je Pepino uvek rado odlazio na konjske trke. Trebalo bi da mu podignemo spomenik
ispred trgovine.

Uskoro zatim pokojni Pepino, s isukanim mačem u desnici, sedi na bronzanom konju nasred
pijace i ispred svoje radnje, a oko postolja mušterije, isklesane u belom mermeru, podignutih ruku
pozdravljaju svog heroja...

Ako govorimo o italijanskoj privredi, treba reći da je ona, kao i sve u toj zemlji, u službi
turizma, što je sasvim prirodno. Osim toga je i korisno.

Uzmimo na primer krivi toranj u Pizi, koji je ovom srećnom gradu doneo više prihoda nego
izvoz šipka. Mi smo se lično uverili da toranj u stvari uopšte nije kriv, nego - kako smo
istraživanjem ustanovili - samo ostavlja takav utisak površnom posmatraču jer je teren oko njega
stepenasto nagnut.

Ili pak Sijena u kojoj smo prisustvovali ralliu koji nije ništa drugo nego obična trka konja,
koja ne traje duže od dva minuta. Kako su jahači odeveni u srednjovekovno ruho, a takve su im i
zastave, čak i pokrovi pod sedlom, turisti izgleda kao da je i on sam istorijska ličnost.

Stanovnici San Giminjana, koje smatraju pionirima italijanske turističke privrede, prestali su
da privređuju, grade kuće ili rade bilo šta drugo već pre tri stotine godina. Umesto toga sede na
seoskom trgu u slikovitim grupama kako bi turisti, uz dobar honorar, mogli da ih razgledaju.

Ili, recimo, Firenca, začarana princeza koja sneno leži na obalama Arna i šapuće pridošlici:

- Ciao.. Ja sam udovica Leonarda da Vinčija...

Ili bajna Venecija, poprište istorijskih okršaja gondolama.

U jednom takvom okršaju izvukli smo deblji kraj.

 *

Opšteprihvaćeno je mišljenje da u Veneciji mladenci provode najsrećnije trenutke medenog

meseca. Nije baš sve tako jer, iskreno rečeno, nije lako biti srećan u ovom slavnom gradu.
Pridošlica će već pri prvom neopreznom koraku da padne pravo iz voza u prvu lagunu. Naime,
gradski oci su, mudro predvidevši sve probleme automobilskog saobraćaja, ulice zamenili kanalima,
a na ono malo kopna zabranili su svaki saobraćaj na točkovima.

Kako moja žena nije neka plivačica, raspitao sam se još na stanici kako možemo da
stignemo do hotela.

- Krenite motornim čamcem - posavetovao nas je službenik na šalteru za informacije. - Naći

ćete ih bezbroj ispred stanice. Ni po koju cenu ne sedajte u gondolu - dodao je - jer će vas to skupo
koštati.

Kad smo sa prtljagom izašli pred staničnu zgradu, tamo nije bilo ni jednog jedinog
motornog čamca, već čitava flota gondola. Gondolijeri su se izležavali na krmi u crnim širokim
pantalonama i mornarskim majicama bacajući gramzive poglede unaokolo.

- Neka bude šta mora da bude - rekosmo i iznajmismo prvu od tih romantičnih plovnih
ljuljaški. Neki starac s dugačkom motkom pomogao nam je za 100 lira da uđemo, nasmešeni mladić
dodao nam je 200 lira za prtljag, a treći je za 50 lira povikao:

- Avanti!

Vožnja je predstavljala pravo uživanje uprkos male neprijatnosti koju oseća svaki pristojan
čovek dok zavaljen na jastucima gleda bližnjeg svog kako se povija veslajući. Sama gondola
podsećala je na duge vikinške brodove kojima su ovi odvažni gusari pokorili pola Evrope. U
svakom slučaju, gondolu su izmislili još u doba kad je postojalo ropstvo a za prtljag se još nije
znalo.

Moramo da priznamo da je naš Viking, uprkos naporu veselo pevao svoj O Sole tio...
Najbolju suprugu na svetu pesma je toliko zanela da bi svakako dirnuta zaplakala da je pri svakom
zaveslaju jedan od kofera nije udarao po cevanici. Ja sam pak čitavo vreme računao koliko će nas
naš Viking odrati i kako da to izbegnem.

- Amico! - kazaću mu, „pogrešio si adresu! Možeš da pređeš nekog novajliju, ali mene,
bogami, nećeš...”
 - Dve hiljade lira! - reče gondolijer pošto smo pristali uz hotel. - Duemila!

- Amico...

Dalje nisam stigao. Počeo je da grdi i preklinje, molto prtljaga, molto umoran, molti bambini
kod kuće i Santa Maria della Croce! Čovek je drhtao u iskonskom gnevu. S dubokim prezirom
dobacio sam tom nasilniku 2000 lira, a kad sam izbacio prtljag, povrh svega još 100 lira.

A onda?

Čovek strpa novac u džep, podboči se i poče da se smejulji...

- Arrivederci! - odbrusih mu. - Šta još čekaš?

- Napojnicu - umiljato će on. - Malu napojnicu, signore.

To je sada prevršilo svaku meru! Iako si me opljačkao za 2000 lira, dao sam ti još 100 lira
pride.

- Da, naravno - blago će Viking - ali to je bila službena napojnica. Uobičajeno je da se daje i
neslužbena.

Bez reči sam mu okrenuo leđa. Nisam mu dao više od 50 lira.

Vratar hotela, koji je sve ovo posmatrao iz daljine, upita me zašto nismo došli motornim
čamcem. Zar nam niko nije rekao da je čista ludost iznajmiti gondolu? Koliko vas je odrao?

- Odrao? Zar mene? - rekoh samouvereno.

- Dao sam mu 1500 lira i ni čentezima više.

Vratar zakoluta očima i pokaza mi zvanični gradski cenovnik na kojem je pisalo: Ljubavni
par s osam komada prtljaga 800 lira!

U restoranu smo tokom ručka nadoknadili mali deo gubitka. Nekoj starijoj gospođi za
stolom do našeg ispao je nož. Kao lepo vaspitan čovek odmah sam se sagnuo i dodao joj ga, na šta
je ona pokušala da mi tutne u ruke 200 lira.

- Grazie - brzo dobaci moja žena, zgrabi novac i strpa ga u tašnu. Posle izvesnog vremena
primeti kako stara veštica i nije naročito darežljiva...

O cenama u samom restoranu ne želim da govorim iz puke dobrodušnosti. Uostalom i vredi

kad ti dva kelnera u snežno belim odelima sa zlatnim gajtanima stoje iznad glave, a šef sale ti lično
iz kristalnih bočica sipa ulje na salatu. Konačno, mora da se jede, ali više ni jedne lire nekom
gondolijeru!

Samo smo im još jednom dopali šaka. Desilo se to posle kratke kurtoazne posete mesnoj
jevrejskoj opštini. Umorni od hodanja i potišteni prisećanjima na Šajloka, mletačkog trgovca, vukli
smo se duž Kanala Grande, kao mi, onako usput, pade na pamet da bismo možda ipak, s obzirom na
okolnosti, kad smo već tu...

I pre nego što si rekao „piksla!” opkoli nas čitava četa naoružanih Vikinga kao da čitaju
moje misli i preseče nam odstupnicu.

Nije mi preostalo ništa drugo nego da priđem jednom koji mi je izgledao najljubazniji (ostali
su se razišli uz strahovite psovke).

- Quanto costa, koliko? - upitah ga.

- Hiljadu devet stotina...

Pokazah mu knjižicu sa službenom gradskom tarifom od 800 lira, na šta čoveka spopade
takav napad smeha da sam se uplašio da se ne uguši. Okrenuvši mu leđa dobacih mu svoju
poslednju cenu.

- Hiljadu tri stotine.

- Hiljadu sedam stotina pedeset.

- U redu, hiljadu šest stotina.

- Hiljadu sedam stotina pedeset.

- U redu - rekoh - ali pod uslovom da to bude konačna cena uključujući i napojnicu, dažbine,
amortizaciju, porez, osiguranje i otplatu vesala. Dogovoreno?

- Dogovoreno, signore - odgovori Viking ne trepnuvši.

- Hiljadu sedam stotina i pedeset i ni lire više.

Gondola je u napetoj tišini klizila gustom neprozirnom površinom. I pored svih mera opreza
bili smo zabrinuti i stalno smo se pitali: gde je zamka?

Najednom najbolja supruga na svetu naruši tišinu i progunđa:

- Šta to znači? Što ne peva?

Zatim se obrati gondolijeru:

- O sole mio, s`il vous plait!

- Rrego signora, - odgovori joj Viking i istog trena zapeva iz sveg glasa. Nežna pesma nas
razgali. Kao da je neka davno zapretena duboka čovečnost odjednom smekšala grubu užurbanu
gramzivost ovog turističkog grada... kao da je čitav svet sušta dobrota, pesma i osmeh.

Odjednom se blaženi smešak na licu moje žene pretvori u grč.

 - O, bože - šapnu muklo - a ja sam ga još molila da peva.

Bilo je prekasno.

- Tri hiljade - mirno reče Viking kad smo stigli pred hotel. - Hiljadu sedam stotina pedeset za
vožnju i sve ostalo i hiljadu dvesta pedeset za serenadu.

Izazovno poput naivnog deteta, moja žena stade ispred gondolijera i tresući se od straha
upita šta je u toj pesmi vredelo 1250 lira.

- Specialista! - spremno odgovori Viking. - Tenore! Molto glas, molto trud, molto bambini,
Santa maria...

Dobio je svojih 3000 lira, i kao napojnicu još samo 150 i ni lire više. Sve ima svoje granice!
Uz sve to on je zadovoljno odveslao, veselo pevajući O Sole mio.

Zakleli smo se da više nikada nećemo da sednemo u gondolu. Međutim, to sada više nije
bilo lako ostvariti jer se gradom poput vihora proneo glas da neki sumanuti par turista plaća svaku
cenu za vožnju gondolom. Svakog jutra bi već zorom počelo kucanje na našim vratima:

- Una bella vožnja celim gradom. Bellisima gondola! Soltanto 2.650! Uključujući O, So1e
mio!

U to vreme smo već prestali da se hranimo po restoranima. Problem kako da se prehranimo

ne koristeći skupe usluge kelnera s pozlaćenim gajtanima, uspešno smo rešili otkrivši jedan od onih
čudesnih automata kojih već u velikom broju ima u naprednoj Evropi, s mnogo natpisa, dugmića i
proreza za ubacivanje novca. Zastali smo se ispred natpisa: Sendvič od sira alla milanese 100 lira!...
Ovde ubaci... Tu povuci... Ovde udri pesnicom.

Kad smo sve to učinili, sendviča ni od korova. Samo je zasvetlucao jedan magični kvadrat
na kome je pisalo: Još 50 lira, prego. Dobro došli u sunčanu Italiju!

Ubacio sam samo 20 lira, pritisnuo dugme, povukao ručicu, udario pesnicom, povukao još
jednom i dobio sendvič umotan u celofan. Bio je izvrstan. Zahvalno sam ubacio još 10 lira u
automat. Otvorio se neki poklopac i izbacio cedulju na kojoj je pisalo: Grazie.

Stigao je dan odlaska u Švajcarsku. Za svaki slučaj na vreme smo poručili motorni čamac
koji je trebalo da dođe po nas sat pre polaska voza. Bili smo spremni da platimo svaku cenu, pa i
više, samo da ne moramo da bacamo novac onim pohlepnim gusarima u gondolama.

Čamac nije stigao. Ne znam zašto, ali ga jednostavno nije bilo. I to se dešava. Čak i u Italiji.

Pola sata pre polaska voza rastrčali smo se kao sumanuti duž hotelskog pristaništa vičući:

- Gondola! Gondola!

Nije ih bilo. Nigde ni jedne. Nestale. Kao da su u zemlju propale. Na svetu više nema
gondola.

U poslednjem trenutku ugledasmo tik ispod nas nekog starca kako drema. U gondoli.
Požurismo k njemu i počesmo da ga tresemo vičući:

- Presto! Tetro! Na stanicu! Brzo! Brzo!

Stari gusar podiže teške veđe i u očima mu zasvetluca broj 5000. Skoro da smo čuli i zvuk
registar kase.

Zakasnili smo na voz!

Bez daha smo se oteturali do višeg službenika u admiralskoj odori i zapitali ga kada polazi
sledeći voz za Ženevu.

- Ženeva? - razmišljao je admiral. - Ženeva... u pet i trideset!

- Ha-ha - nasmejah mu se u brk. - Najkasnije u četiri!

- Pet i petnaest!

- Četiri i dvadeset!

- Pet! Ni minut ranije!

- Četiri i trideset! Ali, eto, kad ste vi u pitanju...

Posle kraćeg cenkanja pogodili smo se za četiri i trideset i pet. Dao sam admiralu malu
nagradu, tako da mi je za mašinovođu ostalo samo 50 lira. Napustili smo Italiju praznih džepova - u
6 i 23.
 ZEMLJA BEZ BUVA

Odlomak o evropskom patricijskom raju. - Ilegalni prodor u streljačko društvo. - Raskrinkana

poslovična švajcarska tačnost. - Očajne nevolje ciriških šimpanza.

- Jezivo iskustvo: kako sam Švajcarcima odigrao Viljema Tela.

Putnik koji u Milanu uđe u voz koji ide ka severu, zapaziće posle nekoliko sati vožnje
čudnovatu promenu: vagoni odjednom više ne tandrču, putnici se grozničavo doteruju, skupljaju
papiriće s poda, pa čak i prozori, kao nekim čudom, postaju prozirni.

Onda voz prolazi jednim od onih neminovnih, beskrajno dugih tunela. Kad izađe iz njega,
eto nas u Švajcarskoj.

Putnici se sad ponašaju drukčije. Reklo bi se da sada svi pripadaju gornjem sloju od deset
hiljada. Toliko je ta Švajcarska iznad ostalih. Majka je bila baronica, otac veliki francuski fabrikant,
svi su rođaci milioneri osim jedne jedine crne ovce, strica u Italiji, koga u razgovoru otmeno
prećutkuju.

Švajcarska je san malograđana. I velegrađana. I socijalista. I revolucionara i konzervativaca

i nihilista. Švajcarska je, ukratko, pojam svih ljudskih čežnji. „Švajcarska” znači isto što i „mir”.
Kud god baciš pogled, svuda mir, red, disciplina, higijena, marljivost i moral.

Zar to nije užasno?

U Italiji se čoveku čini da kuće postoje samo zato da bi ispunile prostor između crkava. U
Švajcarskoj, međutim, banke ispunjavaju prostor između prodavnica satova. Ponekad je i obrnuto.
U svakom slučaju, prvi utisak koji čovek stekne u Švajcarskoj jeste da je svaki stanovnik ili trgovac
satovima ili bankar. Kasnije, naravno, uvidi da sve nije tako jednostavno: naime, postoje bankari
koji poseduju prodavnice satova i trgovci satovima koji su istovremeno i akcionari banaka.

Prema strancima je Švajcarska dostojanstvena i vrlo uzdržana. U društvo možete da uđete

jedino ženidbom ili kao podstanar. Prva lična dokumenta doseljenik dobija često tek pošto je
dvadeset godina privređivao u ovoj zemlji: privremenu ličnu kartu privremenog stanovnika
Švajcarske, uoči odlaska iz zemlje.

Naravno, najviše teškoća i ovde imaju sa Jevrejima. Za vreme Drugog svetskog rata mala
Švajcarska je načinila grešku koja se ne bi omakla ni nekoj čovekoljubivoj svetskoj sili: masovno je
prihvatala progonjene Jevreje. Kasnija je to morala da iskija. Kad se bura stišala, mnogi od tih
Jevreja nisu se, kao što se očekivalo, raspršili na sve četiri strane sveta, već su ostali u zemlji i
postali uspešni bankari i trgovci satovima. To je izazvalo veliko nepoverenje vlasti koja im
najmanje jednom nedeljno šalje cirkularna pisma u kojima u najlepšem svetlu opisuju lepote i
ekonomske pogodnosti drugih zemalja, da bi im na kraju uputili direktno pitanje:

Kada najzad mislite da napustite zemlju?

Stranac na to odgovara, kako će ostati samo još nekoliko godina, i da će u bliskoj budućnosti
potražiti neku drugu postojbinu. Ta igra će potrajati, u najboljem hladnoratovskom stilu, nekih
petnaestak godina, sve dok strancu konačno ne dosadi pa glasno i jasno izjavi vlastima kako ni ne
pomišlja da ode iz zemlje u kojoj se dobro oseća i gde mu posao cveta. Posle toga ostavljaju ga na
miru. Svakih pet godina produžavaju mu privremenu dozvolu boravka koja, doduše, svaki put
postaje malo manje privremena, ali samo ako dotični stranac dokaže da se više ne služi maternjnim
jezikom već govori jedino alpski jidiš, što će reći švajcarski nemački, da zna dobro da igra balote,
da poseduje račun u banci, po mogućstvu čak i banku, i da u svom streljačkom društvu može
malokalibarskom puškom na sto metara da osvoji sedamdeset i pet od sto mogućih krugova.

To sa streljačkim društvom je vrlo ozbiljna stvar. Svaki Švajcarac, naime, pati od kompleksa
niže vrednosti, jer je poslednja zabeležena vojna operacija u istoriji ove zemlje bila ona u kojoj je
Viljem Tel strelom pogodio jabuku na glavi svog sina. Uprkos tome - ili možda upravo zbog toga -
Švajcarci se smatraju vojničkim narodom i, mora se priznati, već se tri stotine godina neumorno
spremaju za Veliki domovinski rat. Nekoliko puta su već bili blizu cilja - ali bi se uvek nešto
isprečilo pa bi se sve izjalovilo. Jednostavno, ljudi nemaju sreće.

Ljubaznost. Delotvornost. Tačnost.

Švajcarac očekuje od vas tačnost jer je i sam tačan poput kazaljki na satu. Javna mesta
jednostavno vrve od satova svih vrsta; čak i u pekarama možete da nađete najmanje dva. Stoga nije
čudo što je posetiocu koji, poput mene, dolazi iz Azije ili Afrike, često potreban natčovečanski
napor kako bi stekao poverenje koje mu ukazuje Švajcarac.

U utorak je trebalo, na primer, da se sastanem sa intendantom pozorišta tačno u 22,15, posle

predstave. Došao sam u hotel oko šest, i pošto sam imao još dosta vremena, odlučio sam da malo
prilegnem. Za svaki slučaj pozvao sam recepciju i zamolio da me probude u 21,45, jer nipošto
nisam hteo da zakasnim na taj sastanak.

- U redu, gospodine - odgovoriše s recepcije i ja čvrsto utonuh u san, sa prijatnim saznanjem

kako iznad mene bdi legendarna švajcarska pouzdanost. Sanjao sam da sam originalna švajcarska
pudlica i da živim u izobilju, raskoši. Probudila me je glasna zvonjava telefona. Odmoran i opušten
skočio sam iz kreveta i podigao slušalicu.

- Danke schon - rekoh. - Da li je već 21,45?

- ’tschuldigung, još nije - odgovori mi glas sa recepcije. - Sada je 19,20. Hteo sam samo da
proverim vašu porudžbinu. Vi želite da vas probudim u 21,45, zar ne?

- Da - rekoh.

Brojao sam ovčice i već kod tridesete ponovo zaspao. Ovog puta nisam sanjao. Obuzela me
je neka teška obamrlost i trebalo mi je dugo vremena da se priberem kada je telefon ponovo
zazvonio.

- Danke - promucao sam sanjivo. - Evo, već ustajem.

- Samo vi mirno spavajte, gospodine - javio se poznati glas s recepcije. - Tek je 20 sati, ali
za pola sata mi dolazi smena i, pre nego što predam dužnost, hteo bih da budem siguran da sam
dobro shvatio vašu norudžbinu. Vi, dakle, želite buđenje u 21,45?

- Tako je - jedva izgovorih.

Pošto sam izbrojao šestotu ovcu, još uvek sam ležao budan. Zatim sam prešao na koze i
zajedno s njima preskakao ogradu. Najzad sam, iscrpljen, zaspao. Ne znam koliko sam dugo
spavao, kad mi se reski zvuk telefona zabi pravo u mozak.

- U redu - prošaputao sam - hvala.

Pogledao sam na sat: 20,30.

- Ovde noćni portir, ’ttschuldigung - prozbori novi glas. - Upravo sam primio listu buđenja.
Vi ste tražili buđenje u 21,45, zar ne?

- Tako je.

Ovog puta sam seo na krevet i tupog pogleda dugo zurio u prazno. Čim bih zadremao trzao
sam se jer mi se činilo da zvoni telefon. U 21,35 više nisam mogao da izdržim - pozvao sam
recepciju i upitao da li je sve u redu. Portir mi odgovori:

- Dobro je što ste nazvali, gospodine. Upravo sam hteo da proverim da li ostajete pri svojoj
porudžbini da vas probudimo u 21,45.

- Sve po starom - odgovorih i ostadoh da stojim pored telefona. On zazvoni tačno u 21,45 i
ja odahnuh s olakšanjem.

Ne sećam se šta se dalje dešavalo. Znam samo da sam se sledećeg jutra probudio na podu
pored stočića za telefon čvrsto držeći telefonsku slušalicu pod miškom. Pozorišni intendant, s kojim
je sinoć trebalo da se sastanem, besneo je kad sam ga pozvao, ali mi je ipak zakazao novi sastanak
te večeri tačno u 22,15, posle predstave.

Ovog puta sam nazvao pouzdanu telefonsku službu za buđenje u Tel Avivu i zamolio da me
probude u Cirihu ni pre ni kasnije već tačno u 21,45 po srednjoevropskom vremenu. Zaista, nisu me
zvali pre 21,45. Doduše, nisu me zvali ni tačno u 21,45. Ni kasnije. Niti bilo kada.

Švajcarska je trojezična zemlja. Ako izuzmemo Retoromane koji govore vlastitim jezikom,
ali se u hotelima strancu obraćaju isključivo na engleskom.

Švajcarsku naseljavaju: nemački Švajcarci, francuski Švajcarci i italijanski Švajcarci. Nemci

govore francuski i italijanski, Francuzi francuski, a Italijani o svojim pravima. Nemački Švajcarci
preziru francuske Švajcarce, francuski Švajcarci preziru nemačke Švajcarce, jedni i drugi preziru
italijanske Švajcarce a svi zajedno preziru strance.

Pre nego što smo u Cirihu krenuli u prvu šetnju, popričao sam malo s hotelskim portirom:

- Čuo sam da Švajcarci ne zaključavaju svoje bicikle - odvalio sam - već ih tek tako
ostavljaju na ulici.

- Naravno, gospodine.

- Pa zar se ne događa da ih neko ukrade?

- Naravno da se događa, i te kako! Ali svako ko ne pazi na svoj bicikl ništa drugo i ne
zaslužuje. Naročito sada, kada se toliko stranaca muva po gradu...

Svaka peta osoba u Švajcarskoj je stranac. Ja sam bio milion i peti, a moja žena milion i
deseta.
 *

Pa ipak, postoje i švajcarski emigranti. Čak i u Izraelu ima nekoliko pravih, rođenih
Švajcaraca. Kako je došlo do toga? Ne bih želeo da uopštavam, ali mi se čini da je razlog dosta
jednostavan: čistoća.

Na primer, jednog dana smo pošli u poznati ciriški zoološki vrt i zaustavili se pred kavezom
s majmunima. Posmatrali smo majmunicu kako, po svom omiljenom običaju, prstima bišti svog
potomka. Sirota majka šimpanza čeprkala je čitavih pola sata, čačkala i pretraživala njegovo krzno,
uzalud tražeći neku buvu ili vaš. Obeshrabrena, najzad je odustala n snuždeno se zavukla u jedan
ugao.

- Više ne znamo šta da radimo - žalio se čuvar. - Čak smo i uvozili buve, ali bi se one svaki
put razbežale jer ne podnose švajcarsku higijenu. Nemam pojma kako će sve to da se završi.

Nisam znao šta da mu savetujem. Uspeo sam samo da mu kažem kako se uskoro vraćam u
Izrael, zemlju koja obiluje insektima svih vrsta, veličina i boja.

Čuvaru su na rastanku potekle suze.

Zahvaljujući mom boravku Švajcarci su, prvi put posle nekoliko vekova, doživeli građanski
rat iz prve ruke. Počelo je, kao i obično, zauzimanjem radio-stanice a završilo se mojim
proterivanjem iz ciriškog kantona.

Na kraju intervjua u Radio Cirihu novinar me je upitao, da li vidim neku sličnost između
naše dve zemlje. Odgovorio sam mu da sličnosti nesumnjivo postoje, naročito što se tiče naših
suseda. Time smo priveli kraju naš živahni razgovor i trebalo je još samo da se pristojno oprostimo.

- U našoj emisiji je uobičajeno - objasni mi novinar - da gost izabere neku pesmu po svom
ukusu, koju zatim emitujemo slušaocima. Stoga vas molim, kažite...

Ovo nisam očekivao. Bio sam iznenađen. Osim toga, nisam neki veliki ljubitelj popularnih
šlagera; ja sam više porodični čovek. Ali kako intervju nismo mogli da okončamo porodičnim
pričama, morao sam da izaberem neku gramofonsku ploču. Prvo mi je pala na pamet Hava Nagila,
ona toliko poznata pseudoizraelska narodna ili izraelska pseudonarodna pesma, kako vam drago, ali
sam istog trenutka odustao od tog predloga verujući da su i Švajcarci isto tako alergični na nju kao i
mi. Stoga sam odlučio da malo podiđem svojim domaćinima, pa sam jasno i glasno izjavio kako
prosto ludujem za poznatim švajcarskim jodlovanjem.

Novinar me pogleda pomalo iznenađeno, a zatim me, slegnuvši ramenima, ćutke isprati do
vrata. Izlazeći iz studija začuo sam alpskog pevača kako iz zvučnika radosno uzvikuje - holario-o-o!

Da budem iskren, bio sam sve pre nego lud za jodlovanjem; ono me je u stvari podsećalo na
dečačke godine kad sam mutirao i zbog toga umirao od stida.

Ali prema domaćinima treba biti pristojan.

Na ulazu u hotel dočeka me neki čovek u meni nepoznatoj, ali očigledno švajcarskoj nošnji.
Najpre mi se obrati po imenu a zatim upita:

- Šta smo vam, u stvari, skrivili, gospodine?

- Izvinite, ne shvatam.

- Niste smeli da nam zadate tako niski udarac - nastavi uniformisani građanin, sav zajapuren
u licu. - Žena mi je rekla da dođem ovamo i da vam kažem kako vam švajcarski narod nikada neće
oprostiti tu zaista tešku uvredu.

Dok je govorio oči su mu plamtele od uzdržanog gneva, zatim se naglo okrenuo i otišao.
Zamišljeno sam krenuo u svoju sobu. Već pomalo ostareli liftboj upita me između trećeg i četvrtog
sprata:

- Jeste li vi onaj što je poručio jodlovanje?

- Jesam - odgovorih. - Što?

Starčić ne odgovori već samo trznu ušima.

Tek što sam stigao u sobu, pozvao sam svog ciriškog prijatelja.

- Čuj, Oskare - rekoh mu - na radiju su me pitali koju muziku najviše volim. Rekao sam:
jodlovanje.

S druge strane žice zavlada zloslutna tišina koja potraja čitav minut, možda i više.

- Ostani u hotelu - javi se najzad moj drug. - Stižem za pet minuta.

Odmah posle toga zazvonio je telefon. Neko je pitao da li sam to ja, i pošto sam potvrdio,
glasno je pljunuo u slušalicu.

Oskar je stigao bled kao smrt i odmah zaključao vrata za sobom.

- Ženi nisam ništa rekao - prošaputao je. - Pobogu, kako je to moglo da se desi?

- Pojma nemam - odgovorih. - Trenutak slabosti. Ali zašto? U čemu je stvar?

- Slušaj me - reče Oskar. - To je najgore što je moglo da ti padne na pamet. Povredio si

njihova najdublja osećanja.

Na osnovu njegove nevezane priče najzad sam shvatio da Švajcarci, koje je priroda tako
bogato nagradila najboljim bankama, najboljim satovima i najboljim čokoladama, pate od
neizlečivog kompleksa manje vrednosti zbog svog karakterističnog načina pevanje - jodlovanja koje
ih prati poput more, mada oni od njega beže kao od kuge. Po njihovom shvatanju to je budalasta,
infantilna muzika koja vređa njihovo dostojanstvo i nacionalni ponos. Po njima, pravo ljudsko
pevanje ne može da bude neko jujukanje gore dole, gore dole i tako u nedogled.

- Nisu te još izbacili iz hotela? - upita Oskar.

- Ne još.

- Imamo dovoljno prostran podrum - razmišljao je Oskar. - Nadam se da će se za nekoliko

nedelja bura stišati.

Rekavši to izjuri iz sobe. Prišao sam prozoru i pogledao napolje. Pred hotelskim ulazom se
okupilo mnoštvo ljudi i zurilo u moje prozore. Sakrio sam se iza zavese. Ako me napadnu, pucaću.
Neće me uhvatiti tek tako, bez borbe.

Telefonska veza još nije bila prekinuta pa sam pozvao radio-stanicu i zatražio novinara koji
je razgovarao sa mnom.

- Opkolili su mi hotel - rekoh mu. - Zašto me niste upozorili na vreme?

- Kod nas vlada demokratija - odgovori čovek ledenim glasom. - Ako neko želi po svaku
cenu da nas ošamari, neka izvoli. Mogli ste, na primer, da izaberete neku od vaših predivnih
narodnih pesama kao što je Hava Nagila, ali ne, vi ste, gospodine, na svaki način hteli da nas
uvredite.

- Ma kako da vas uvredim? Halo! Halo!

Već je zalupio slušalicu. Ponovo sam prišao prozoru i provirio iza zavese. Gomila se
povećala, a sada joj se pridružio i određen broj policajaca, vojnika na odsustvu i državnih
službenika. Možda su se rasporedili oko hotela kako ne bih mogao da im umaknem, pa čekaju da
me isteraju glađu. Pozvao sam hotelski servis i poručio hranu za dva dana. Bio im je potreban čitav
sat dok nisu zakucali na vrata. Uklonio sam barikadu od ormara, fotelja i kauča i odškrinuo vrata.

Na vratima je, sa poslužavnikom u ruci, stajao glavom i bradom direktor hotela.

- Osoblje je odbilo da vas poslužuje, gospodine - kratko mi objasni i dodade: - Zašto ste to
uradili?

- Ja? Zašto? Potpuno prirodno - odgovorih mu. - Jednostavno volim da jodlujem. Holario-o-
o!

Iznenađen sam zastao i osluškivao odjeke svog vlastitog jodlovanja. Kunem se da mi nije
bilo na kraj pameti da to učinim. Pobeglo mi je iz grla potpuno spontano, protiv moje volje.
Iznenadilo me je kako mi je glas zvučao iskonski čisto, mada je bio malo rečitativno obojen.

Direktor je širom razrogačio oči, zatim se brzo okrenuo i pobegao besno frkćući.

Nisam smeo da dirnem hranu. Možda je otrovana? U najgorem slučaju uhvatiću na krovu
nekoliko golubova i ispeći ih na radijatoru. Tako ću, ako ne zatvore vodu, zaista dugo vremena moći
da izdržim opsadu. Pre ili kasnije naći će se neki izlaz; intervenisaće ambasada a mogao bih i da se
podvrgnem plastičnoj operaciji i tako im neprimetno umaknem ispred nosa.

Predveče sam malo odškrinuo prozor, ali sam istog trenutka ustuknuo od straha da masa,
koja je već ispunila trg i sporedne ulice, ne počne da baca kamenje. Izgledalo je da još niko, od
vremena Viljema Tela i njegove jabuke, nije u toj meri ujedinio švajcarski narod.

Pristizali su i telegrami kao:

ARAPI SU U PRAVU, VI STE NEZAHVALNA KOPILAD.

ili:

SVINJE, VALJAJTE SE U VLASTITOM BRLOGU.

Odbio sam dva poziva na dvoboj. Telefon je neprestano zvonio.

- Od danas više ne govorim jidiš - saopštio mi je neki advokat iz Bazela. - Svršeno je s tim!

- Šta ste hteli da postignete tom vašom nakaznom ironijom? - jadikovao je neko drugi. -
Zašto, pobogu, čemu sve to?
 - Nameravam - odgovorih - da tradicionalnom jodlovanju vratim ugled koji on u narodu
zaslužuje. Holario-o-o!

I ovog puta je do toga došlo potpuno spontano: to jodlovanje mi se otelo iz grla poput
pokuljalog izraza, Adamova jabučica kotrljala se gore-dole kao dobro podmazani točkić. Obuzela
me je vrtoglavica, neko osećanje duhovnog oslobođenja, nešto što nikada ranije nisam osetio. Po
svoj prilici takva su ushićenja u stara vremena doživljavali osuđenici na smrt dok su veselo
jodlujući krvnicima pružali svoje vratove.

Širom sam otvorio prozor. Dole na trgu zatalasana rulja nosila je transparente i izvikivala
parole tražeći moju glavu. Raširio sam ruke i u gomili za trenutak zavlada tajac. Zvonko sam
zapevao koliko me grlo nosilo:

- Holario-lario-lario, holaria-ro!

Policija je na jedvite jade uspevala da zadrži masu da ne provali u hotel i da ga ne zapali.

Tokom noći su me u zapečaćenom vagonu, preobučenog u seosku učiteljicu, prokrijumčarili iz
Švajcarske.

Posle izvesnog vremena stiglo je pismo od Oskara - ne moram da spominjem da je bilo

nepotpisano - u kojem mi je prijatelj javljao da su se duhovi malo smirili. Čuli su se čak i neki
razumni glasovi koji su tražili da mi se ponovo odobri ulazak u Švajcarsku. Ma koliko me ta vest
obradovala, na žalost više nikada tamo neću moći da otputujem, jer samo kad pomislim na
Švajcarsku ne mogu da odolim a da iz sveg glasa ne počnem da jodlujem. Tu nema pomoći, to je
jače od mene - holario-lario...

Evo, opet me je spopalo.

 GARDAROBEČLIJKA

Austrija, plavkasto-beli četvrtkaratni dragulj srednje Evrope sa dva značajna obeležja: cičom
zimom koja vam se uvlači čak i pod kaput, i ljubaznim bečkim starim gospođama koje vam taj kaput
nemilosrdno skidaju.

Zima u Beču nije mačiji kašalj. Ako izađete bez kaputa, pruža vam se izvrsna prilika da se
nekoliko dana hranite aspirinima. Ipak, čim izađete u bilo koji javni lokal, odnekud bane sedokosa
austrijska bakica i kaže: Garderobe.

A to i stranac razume. Ona vam otme ogrtač i odvuče ga u svoj brlog, a vi ćete ga ponovo
ugledati tek kad budete izlazili, i to kad date otkupninu. Ona sama ne traži novac; samo vam vrati
kaput i kaže: Danke schön...

Jednom sam u jednom velikom bečkom pozorištu upitao nadležnu staricu koliko treba da
platim.

- Kao i obično - odgovorila je.

- A koliko je to?

- Koliko date, danke schön.

U stvari, njoj nije do naplate; ona to ne čini za novac, već iz ubeđenja. Ona je inventar
austrijskog glavnog grada, ona je jedna od bečkih znamenitosgi. Njihova je prostodušna odanost
zadatku koji izvršavaju poslovična.

Ni muva ne može da prođe kroz bilo koji restoran u gradu a da ne ostavi kaput. Jednom sam,
koliko se sećam, imao nameru da kažem par reči nekom poznaniku koji je sedeo u čuvenom
restoranu Saher. S tom odlukom sam samo projurio pored veštice, ali se ona, pre nego što sam
stigao do kraja predvorja, već isprečila ispred mene.

- Garderobe!
 - Samo trenutak, gospođo - dobacih joj i produžih ka vratima restorana. - Samo jednu reč,
bitte.

Ona mi prepreči put. Skočio sam u stranu u nameri da je zaobiđem, ali se ona obruši na
mene i zgrabi me za kaput. Uspeo sam da se oslobodim i da je vešto predriblam. Tako sam vodio
sve dok me nije stigla i uhvatila me obema rukama za kolena. Bio je to kratak ali žestok okršaj.
Nećete mi verovati kakve snažne, mišićave ruke imaju te žene. Ona mi zapleni kaput, s nekoliko
veštih lakih udaraca očisti s mene sve tragove borbe, a kaput pažljivo okači na vešalicu. Pošto je
stavila broj, dade mi kupon s istim brojem. Strpao sam ga u džep, ušao u restoran i doviknuo
Fridrihu: „Osam sati!”, okrenuo se, izvadio kupon iz džepa i dao ga starici. Ona zatim skide kaput s
vešalice, odstrani nekoliko nevidljivih končića, skide broj i reče: Danke schön.

Video sam svojim očima kako je jednom stari i cenjeni austrijski pesnik, skupivši svu
hrabrost, odbio da preda svoj kaput. Čvrsto ga je zakopčao i privio uz staro pogureno telo, poput
činovnika u Gogoljevoj „Kabanici”.

- Ne dam! - besno je procedio čvrsto stisnuvši beskrvne usne. - Bolestan sam. Imam
groznicu. Neću i ne dam!

Već dobrano prezrela „devojka iz garderobe” čitav je sat nemo stajala uz njega, ne skidajući
ni za trenutak pogled s predmeta svoje požude. Na kraju je čuveni pesnik popustio i krotko joj
predao svoj kaput. Vazduh je odisao nasiljem.

- Zašto? - zapitao sam jednom direktora mog hotela. - Zašto svakom skidaju kaput? Zašto
čovek sme da uđe sa psom ali ne i u kaputu?

- Zabranjeno je unošenje kaputa - odgovori mi čovek nemirno kolutajući očima. - Stolice su

za goste a ne za kapute.

- Da li to važi i kad je restoran upola prazan, kao na primer sada?

- Da, i tada! Osim toga, ne želimo da se kaputi gužvaju.

- Mogu da se izgužvaju i u garderobi.

- Možda, ali to ne možemo da sprečimo. Možemo samo da sprečimo da se ne izgužvaju u

lokalu.

I tako tih bečkih bakica ima svuda i na svakom mestu.

Do kraja života ostaće mi u sećanju doživljaj u jednom otmenom bečkom bioskopu. Za

vreme prikazivanja filma odjednom sam ispod sebe osetio neki trzaj. Starica je ispod sedišta
dopuzala do mog kaputa i u mraku zadihano izustila:
 - Garderobe.

Priča se da je jednom neki latinskoamerički turista, koji je zbog te neprestane bečke

gnjavaže s kaputom već pomalo skrenuo pameću, go golcat navukao bundu i krenuo u restoran. Kad
ga je stara gospođa skinula, ostao je nasred prepunog foajea kao od majke rođen. Stara gospođa je
spokojno, i ne trepnuvši, okačila kaput na vešalicu i dala mu broj. Još ga je upitala gde da mu ga
stavi.

Jedne sam noći, na primer, u naletu meni ne baš svojstvene lakoumnosti, u hotelu u centru
grada projurio pored bezube starice, uspeo da uskočim u lift, pa pravo na šesnaesti sprat.

- Garderobe - prošaputala je starica stojeći pravo poput šipke tik uz vrata lifta na šesnaestom
spratu. Ja sam, da budem iskren, bio sav zadihan a ona je samo mirno žmirkala očima. Pažljivo je
složila kaput preko mišićave ruke i otrčala dole u svoju gajbu.

Izuzetna je to rasa.

Dan pre mog odlaska iz habsburške prestonice, usred noći me je probudio nagli tresak. Vrata
moje hotelske sobe razvališe se ispadajući iz šarki. Starica provali u sobu, uputi se pravo prema
ormaru i uze moj kaput zajedno sa vešalicom.

- Gospodine! - prosikta. - Garderobe...

Naravno, bio je to samo besmisleni san. Izjutra su mi u garderobi u prizemlju vratili kaput,
neoštećen. Na njemu je još bio zakačen broj.
 TURISTA À LA CARTE

Turista kao otelotvorenje apsolutne nule. - Lakomisleno se odričemo turističkog imuniteta i

doživljavamo gastronomsku katastrofu. - Kratak susret licem u lice s prostitutkom. - Lepotica i zver.

Tek što voz pređe francusku granicu, putnik se oseća kao astronaut koji je napustio Zemljino
gravitaciono polje; gotovo više i ne postoji. Telesno, naravno, još postoji: diše, jede, čak se i kreće -
ali to kao da niko ne primećuje. Niko ga ne šljivi, on je vazduh, on je samo obični turist.

U jeku turističke sezone samo se u Pariz sjati i do milion stranih turista. Stoga nije ni čudo
što su se Francuzi već navikli na to šaroliko, višejezičko mnoštvo, pa i ne trzaju na turistu. Osim
toga, turistu očekuje i razočaranje kad shvati da ga je profesor francuskog dobro prevario:
francuskim koji je naučio u školi, može, u najboljem slučaju da se sporazumeva s Italijanom ali
nipošto s Francuzom.

Naime, Francuzima je nacionalna mana da govore prebrzo. Njima to, naravno, ne smeta
prilikom sporazumevanja, jer se pri govoru obilato služe i rukama, ali je za strance to velika nedaća.
Kad sam u jednoj pariskoj bakalnici hteo da platim račun, prodavac mi reče:

- Senksansenkansenk.

Pokušao sam na neki način da mu stavim do znanja kako bi bilo plemenito da mi to ponovi
sporije, na šta mi je on dvostruko brže odgovorio:

- Senksansekansenksenksansekansenk!

- Sporije! - preklinjao sam ga. - Sporije!

Trgovac se namrštio, skupio obrve i duboko uzdahnuo, zatim je zgrabio olovku i na parčetu
hartije napisao 555 - isto tako velikom brzinom.
 *

Prosečan Francuz ne voli stranca jer se oseća prevarenim od celog sveta (Sunca i Meseca, uz
to). On voli Francusku i sijamske mačke, divi se Napoleonu i De Golu, ali zato mrzi vladu, rat,
turizam, kišu, Francuze i samog sebe. Po meni, razlog tom neraspoloženju je što su stepenice u
metrou previsoke, ali možda i to što je te godine kad sam bio u Francuskoj, na trci Tour de France
pobedio Belgijanac. Mada Engleze bije glas da se drže na distanci, majstori te umetiosti ipak su
Francuzi, jer kad Englez pređe kanal i prvi put ruča u francuskom restoranu, više nije onaj isti;
rasplinu se sve iluzije o britanskoj superiornooti nad narodima evropskog kontinenta, ispare u
miomirisu sosa ai poivre kojim je preliven poulet farci Henry IV à la mode de la reine de Navarre
sur un lit de riz prèparè par le chef . Tako mi Izraelci, mada od 1948. više nismo pod britanskom
upravom, ne možemo da odolimo čarima francuske kuhinje. Meni još i dan-danas od čežnje zasuze
oči kad se samo setim soupe à l’oignon, francuske supe od luka, da i ne govorim kako još uzdišem
za dugim motkama hleba koje, dok ih nosite ulicom, morate spreda i straga da označite crvenom
zastavicom.

Ipak moramo da budemo fer i da priznamo da su i Italijani izvrsni kuvari, ali dok oni svoju
kuvarsku veštinu dokazuju najviše u turističkim restoranima, Francuzi i sami uživaju u jelu. U to
možete da se uverite u svakoj francuskoj gostionici.

To nas je i dovelo do toga da smo jedne sunčane nedelje skoro umrli od gladi.

Duboko u Bulonjskoj šumi, na raskrsnici dva teško pristupačna puteljka, postoji mali
neugledni restoran u koji uglavnom zalaze domaći gosti. Te nedelje je sve vrvelo od njih, i na ulazu
je stajao red ješnih Francuza koji su čekali da se oslobodi neko mesto. Između gusto poređanih
stolova hitala su amo-tamo, u znoju lica svog, dvojica kelnera savijena pod teretom posla, i tako
iznova potvrđivali staro pravilo da u francuskim restoranima ima ili previše ili premalo konobara,
ali nikada onoliko koliko je potrebno. Atmosfera je bila tako autentična i toliko me obuzela svojim
istinskim čarom, da sam s detinjastom lakomislenošću zaboravio sve savete sove Lipšic i seo za sto
koji je kao nekim čudom stajao prazan usred lokala. Nehajno sam se spustio na slobodnu stolicu
(bila je samo jedna), opustio napete udove i zadovoljno ustanovio da sam za relativno kratko vreme
uspeo u potpunosti da se saživim sa francuskim načinom života. Uzeo sam jelovnik, preleteo ga
iskusnim pogledom i opredelio se za entrecôte.

- Garçon! - povikah na svom iajboljem francuskom. - Un entrecôte!2

Kelner prođe pored mene s izrazom aristokratske nepristupačnosti na licu i sa sedam poput
tornja naslaganih tanjira na rukama, a da me nije ni pogledao. Pričekao sam da u povratku opet
prođe pored mog stola:

- Garçon! Un entrecôte!

Ovaj put se aristokrata udostojio da me barem usput pogleda, ali je to bilo sve. Skinuo sam
ga s liste poznanika. Ionako mi je njegov kolega, onaj s bujnim brkovima, bio bliži.

- Garçon! Un entrecôte!

Konobar kome sam se obratio - a taj je osim brkova nosio još veći broj tanjira od svog
prethodnika - nestao je bez reči u gomili. Sad sam se već pomalo uznemirio i upitao se da nisam
upao baš u sam „špic”. Oko mene je veći deo pariskog stanovništva sa uživanjem i glasno rešavao
problem nedeljne ishrane. Zar da to jedino meni ne bude dopušteno?

Čim sam opazio da se približava aristokrata, skočio sam i preprečio mu put.

- Garçon! Un entrecôte!

Jednostavno me pregazio. Prešao je preko mene kao da me ne vidi. Postao sam nevidljiv.

„Lipšic”, prođe mi kroz glavu dok sam s mukom ustajao s poda. Zar mi nije Lipšic još u
Izraelu govorio da turista za njih nije čovek? Očigledno to treba doslovce shvatiti. Možda sam već
mrtav a da to i ne znam?...

Želudac mi je krčao od gladi i to me vrati u stvarnost.

Kad je brka ponovo prošao pored mog stola, zgrabio sam ga za rep fraka:

- Garçon! Un entrecôte!

- Odmah - odgovorio je, očajnički pokušavajući da se izvuče iz mog dvostrukog nelsona.

Nisam ga puštao. Zapitao sam ga ono o čemu sam već dugo razmišljao:

- Zašto mi ne date da jedem?

- To nije moj sto! - Obaveštenje je propratio sa nekoliko snažnih udaraca nogom u moju
cevanicu.

2 Konobar!... Kotlet!
 Pustio sam ga. Ako to nije njegov sto, onda nemam prava da ga zadržavam.

Okrenuh se s novim žarom aristokrati, pokušavajući da privučem njegovu pažnju glasno

pljeskajući i preprečivši mu put telom. Ponovo je prošao kroz mene.

Tada je u meni proradio pronalazački duh. Smislio sam zamku - mada dosta primitivnu. Kad
je sledeći put pokušao da se probije kroz uski prolaz pored mog stola, skočio sam, podmetnuo mu
stolicu iza leđa i munjevitim pokretom mu preprečio put spreda. Uspravio sam se pred njim kao
obelisk. Sad više nije mogao da mi umakne.

- Garçon! Un entrecôte!

Pokušao je da se strateški povuče, ali je ustanovio da mu je moja barikada preprečila

odstupnicu.

- Monsieur3! - reče i odmeri me ubilačkim pogledom. - To nije moj sto.

Shvatio sam. Konačno sam shvatio. To je, dakle, razlog zašto je moj sto tako čudesno
slobodan. To je ničiji sto na graničnom području između dve velesile, napuštena predstraža na ivici
pustinje u kojoj noću zavijaju šakali i gde u najboljem slučaju povremeno iskrsne neki atomski
fizičar. Nagonski sam pogledao pod sto ne bi li možda ugledao kosture. I opet sam se setio sove
Lipšica. Ja sam turista. Ja sam prognanik. Šta će biti sa mnom? Iskonski snažno me obuzela ona
psiholozima tako poznata ljudska potreba da nekome pripadam.

- Tvoj sam, tvoj dušom i telom - šaptao sam u uho aristokrati koji je slučajno zastao pored
mene da se izduva. - Pripadam tebi, kročim pod tvojom zastavom, ja...

- Ostavite me na miru ili ću pozvati policiju - siktao je aristokrata i nestao.

Počeo sam da plačem. Ništa nije teže od usamljenosti.

- Efraime, - rekoh samom sebi - moraš nešto da preduzmeš. Moraš da postigneš da te

konobar prizna de facto, inače ćeš da prestaneš da postojiš.

Poslednjom snagom sam skočio na noge i mahnuo brki, koji je promicao sa porudžbinom
piletine opojnog mirisa.

- Garçon! L’addition!4

Brka mi dobaci pogled koji je govorio da mu nije ni na kraj pameti da se uhvati na tako
otrcani trik, pa nastavi dalje.

- Kad bih sad - pomislio je mali fašista u meni dok sam s mržnjom pratio pogledom brku -
kad bih sad imao u džepu plastičnu bombu, završio bih s njim.
3 Gospodine!
4 Konobar! Račun!
 Tog trenutka nastupio je nepredviđeni obrt: na kuhinjskim vratima podbočio se neki zdepasti
ćelavi čovek, i pogledom vojskovođe samouvereno prešao preko bojišta. Gazda!

Jurnuh prema njemu i gorko se požalih na način na koji njegovi konobari postupaju sa
mnom.

- To je vrlo verovatno - odvrati on ravnodušno.

- Ali šta da učinim?

Gazda slegnu ramenima.

- U pregovorima sam s još jednim, trećim konobarom. Trebalo bi da dođe krajem nedelje...
Možda bi on...

- Ali šta da radim do tada?

- Hm. Da li možda poznajete nekog od gostiju ko bi mogao da naruči i za vas?

- Da li poznajem? Ja? Ovde, usred prašume? - zatresao sam glavom.

Šef učini to isto i povuče se u kuhinju, dok sam ja - mlako i neodlučno kao tipični pripadnik
buržoazije koja propada - opet zauzeo svoj beznadežni položaj na ničijoj zemlji.

Glad me je terala u očaj. Moram, dakle, da pređem granicu, po bilo koju cenu.

Sitnim, pažljivo proračunatim trzajima, i dalje sedeći, počeh neprimetno da pomeram sto s
ničije zemlje. Mic po mic, polako ali nezadrživo probijao sam se prema brkinoj teritoriji, koristeći
svaki usputni zaklon.

- Još malo, - bodrio sam samog sebe - još malo i opet ću biti među ljudima... spas je blizu...

Ništa od svega. Uhvatila me granična policija i sada me bez sumnje očekuje sudbina kao i
svakog drugog stranog uljeza.

- Odmah da ste vratili sto na mesto! - naredi mi brka.

Ono što me tog trenutka obuzelo, ne može se objasniti razumom. Tako nešto je duboko
ukorenjeno u praiskonskim nagonima. Potmulo kriknuvši bacio sam se na konobara, oteo mu s
najvišeg tanjira polovinu patke i odmah napunio usta. Ludo mi je prijala. Ispružio sam ruku da
dohvatim krompir sa peršunom - ali dotle je konobar pribravši se od čuda, počeo da uzmiče.

- Monsieur! - mucao je. - Monsieur! Šta to radite!

- Jedem - odgovorih spremno. - Čudi vas, je li?

Sve oči su bile uperene u mene. Celi restoran je bez daha pratio ovaj zaista malo neobičan
prizor.
 Na žalost, aristokrata je pohitao brki u pomoć, pa se čak i gazda udostojio da im se pridruži.

Udruženim snagama uspeli su da mi otmu iz ruku ostatak patke. Onda su me, praćeni
poklicima gledalaca, podigli uvis i izneli do vrata. Usput sam odlučio da im uskratim napojnicu.

- Gladan sam! - urlao sam. - Gladan! Hoću da jedem!

- Čekajte dok ne budete usluženi - reče brka.

- Ovde vas niko ne šljivi! - doda aristokrata.

Od te dvojice nije moglo ništa da se očekuje. Rekao sam gazdi:

- Slušajte - preklinjao sam ga. - Primite me kao konobara.

Bilo je prekasno. U širokom luku poleteo sam kroz vrata. Pošto sam potrbuške aterirao,
skočih na noge i osvrnuh se oko sebe.

Gazda je još bio tu i gledao me skoro sažaljivo.

- Monsieur!, pođite u bilo koji restoran na Šanzelizeu. To je pravo mesto za turiste...

Prihvatio sam njegov savet i otišao tamo gde spadam. Iza odbrambenog zida turističkog
restorana na Šanzelizeu utolio sam svoju glad u gala večeri. Trojica klasičnih kelnera igrali su oko
mene klasični kelnerski balet. Čak su me naučili kako da dugačkom viljuškom izvučem puža iz
kućice. Moji prsti i jezik spremno su pratili uputstva ali srcem sam bio daleko... Za desert sam
dobio Crepe de mocca parfait flambè à l’eau de Colgne, a uz račun mali srčani udar.

Bio sam očajan. Francuzi nisu hteli da me prihvate osim kao turistu, a za turistu nisam imao
dovoljno para. Stoga ako očekujete kako ću ovde da vam pričam o „belles Parisiennes”, razočaraću
vas isto onako kao što sam i sam bio razočaran. Jednom mi je samo, dok sam prolazio Bulevarom
Sen Mišel, prišla jedna već postarija dama i nenametljivo me upitala:

- Dobro veče, monsieur, kuda ste krenuli?

Ohrabren njenim ozbiljnim izgledom, odgovorio sam joj:

- Na sastanak s Nahumom Gotlibom.

Rekao sam suštu istinu, kao i uvek. Zaista sam imao sastanak s Nahumom Gotlibom.
Razmišljao sam da li da je pozovem da pođe sa mnom, ali ona više nije pokazivala bilo kakvo
interesovanje i otišla je svojim putem.
 Nahuma sam poznavao još iz Izraela. Običan, prosečan čovek, čestit i dobroćudan, ono što
bismo rekli „zgodan dasa”. Već je šest godina u Parizu predstavnik naše nacionalne brodske
kompanije i za tih šest godina koliko živi u Gradu želja, uspeo je da se oženi pravom pravcatom
Francuskinjom, lepuškastom mršuljom krupnih očiju koja nabada visokim, tankim štiklama sa
šarmom i otmenošću svojstvenom Parižankama, u čemu im u svetu nema ravnih. Zove se Kler.

Sreli smo se ispred Nahumove kancelarije i nastavili polako peške duž Bulevara Vagram. Na
nebu su se nisko spustili tamni oblaci i najednom je zahladnelo. Seli smo u obližnju kafanu.

Upitao sam Nahuma kako je Kler, ali se on samo pokunjio, skupio i stresao kao da ga je
prošla jeza. Ponovio sam pitanje. Lagano je podigao glavu, pogledao me poput ranjene životinje i
prošaputao:

- Ona... sa mnom... ne govori...

Malo-pomalo razvezao mu se jezik i on mi je ispričao svoju parisku tragediju na večitu temu

bezrazložne ljubomore. Ova tužna priča mogla bi svojim naslovom da odgovara poznatom
Koktoovom filmu „Lepotica i zver”.

- Ti si prvi pred kim mogu slobodno da govorim o svom nesrećnom porodičnom životu -
otpoče Nahum - i to samo zbog toga što uskoro odlaziš. Sasvim sam van sebe i ne znam šta da
radim. Ne mogu da živim bez Kler, ona je moja životna potreba poput vazduha koji udišem. Znam
šta ćeš sada da kažeš: naravno, u pravu si. Ako je neko toliko lud za svojom ženom, onda mora i da
pripazi na nju. A to sam upravo i učinio. Znam da sam pogrešio, znam da to nisam smeo da uradim,
ali, eto, uradio sam to iz puke ljubavi prema njoj. Pa ipak, ona ne želi da mi oprosti...

Nahum je bio na ivici plača.

- Nahume, kaži mi najzad, pobogu, šta se desilo - upitao sam ga saosećajno. - Ispričaj mi sve
od početka. Obećavam ti da to neću objaviti u svom putopisu...

- Teško mi je da govorim o tome. U stvari, sve je tako besmisleno. Pre nekoliko meseci
primio sam anonimno pismo u kojem me „iskreni prijatelj” upozorava kako me moja žena vara s
frizerom iz komšiluka. I sam znaš kako to onda ide dalje. Prvo ne veruješ, odbacuješ i svaku
pomisao na takvu gadost, ali vremenom ipak nešto počne da te kopka. To ti je poput crva... treba ga
samo usaditi, on sam dalje rije...

- Tako ti je to u životu, Nahume, više veruješ ogovaranju nego vlastitim očima.

 - Baš tako. Malo-pomalo i počeo sam da sumnjam u svoju ženu. Na kraju sam odlučio da je
„stavim na probu”. O, kakav sam glupan bio!

- Šta si uradio?

- Bio sam uveren kako sam strašno lukav. Rekao sam Kler kako moram na trodnevno
službeno putovanje u Marsej. Nežno sam se, kao i uvek, oprostio od nje i izašao s koferom. Bože,
kako sam bio detinjast! Otišao sam u biskop a zatim se, oko ponoći, vratio kući i nečujno otključao
vrata. Ne znam šta me je spopalo te sam se tiho, na vrhovima prstiju, ušunjao u spavaću sobu i
naglo upalio svetlo...

- I zatekao ženu kako mirno spava u krevetu.

- Baš tako. Mirno je ležala i spavala. Sve je, kao i obično, bilo na svom mestu. Jedino je na
noćnom ormarčiću stajala čaša do pola ispunjena sokom od pomorandže i u njoj dve slamke.
Očigledno su oboje pili iz iste čaše...

- Ko to „oboje”?

- Kler i frizer. I on je, naime, mirno spavao u mom krevetu, pri tom i u mojoj pidžami...

- Kako?... Ne razumem?...

- Da ti pravo kažem i ja sam u prvi mah bio malo zatečen. Gotovo istovremeno probudili su
se i oni i žmirkali prema svetlu. Kler se napola uspravila i odmerila me od glave do pete s
neskrivenim prezirom. „Aha!” - povikala je dok joj je glas bio ispunjen mržnjom. „Dakle tako, ti
me špijuniraš! Pričaš mi priče iz 1001 noći o brodovima i Marseju, izigravaš uzornog muža, a kad
ono, kuješ paklene planove protiv mene! Neka, Nahume, samo se ti zabavljaj, nastavi ako voliš da
praviš budalu od sebe!” Tako me je, eto, Kler napala i to još pred stranim čovekom. Pomislio sam
da ću od stida u zemlju da propadnem...

- Kako... kako se pri tom držao frizer?

- U stvari nikako. Moja žena se okrenula k njemu i upitala ga: „Hajde, molim te, reci mi
ozbiljno, Mišel, vredi li zaista biti veran ovakvom čoveku?” Frizer se nalaktio, zatreso glavom i
odgovorio: „Da budem iskren, baš i ne vredi”. Kao što vidiš, i on mi je okrenuo leđa, jer su sve
okolnosti bile protiv mene. Pokušao sam da smirim Kler, ali je ona bila van sebe od besa: „To je
besramno, Nahume”, nastavila je da me vređa. „Tebi je dovoljno da načuješ neko glupo ogovaranje,
pa da odmah sve poveruješ i usred noći njuškaš za mnom kao neko kuče”.

- Zar frizer nije ništa preduzeo?

- Naravno da jeste. Ustao je iz kreveta i rekao: „Pardon, madame, ja sad moram da krenem”.
Navukao je moje papuče i odvukao se do kupatila. Odmah zatim čuli smo ga kako podvriskuje
ispod hladnog tuša. Ostavši sam sa svojom ženom pokušao sam da joj objasnim kako sam naseo na
svoju vlastitu pokvarenu maštu, ali mi ona dobaci takav pogled da sam pocrveneo od glave do pete.
Možeš li da zamisliš moj položaj? Verovao sam da ću doći kući i zateći sve u najboljem redu i ne
sanjajući šta me tamo čeka. Za sve je krivo ono nesrećno anonimno pismo zbog kojeg sam potpuno
izgubio razum. Kler je, naravno, iskoristila situaciju do kraja: „Tvoja glupost i zloba oslobađaju me
svih obaveza!” - rekla je hladnim glasom. „Nijedna žena nije dužna da bude verna takvom
krvoloku!” Zatim je briznula u plač i počela tako da jeca da mi se srce cepalo. Ali ja za nju više
nisam postojao, a ona mi je potrebnija od vazduha koji udišem.

- A frizer?

- Izašao je doteran iz kupatila, oprostio se od Kler poljubivši joj ruku, a mene nije udostojio
ni pogleda. Tako je to kad ti kola krenu nizbrdo...

Nahum zastade, teško uzdahnu, zari lice u šake i šapatom završi priču:

- Ona više neće sa mnom da ima bilo kakva posla, čak ne želi ni da razgovara. Uzalud sam
je uveravao da me je na taj glupi ljubomorni korak naterala samo silna ljubav prema njoj: kao da
govorim zidu. Zamisli samo, zbog te moje jedne jedine greške ona izjavljuje kako joj ja idem na
živce. I šta sad da radim, šta da radim...

Izvesno vreme smo ćutali.

- Nemoj da radiš ništa - rekoh zatim. - Vreme leči sve. Uveren sam da će ti Kler jednog dana
oprostiti.

Nahumovo ojađeno lice ozari tračak nade.

- Zaista tako misliš?

- Uveren sam u to. A drugi put kad u Parizu dobiješ anonimno pismo... pocepaj ga i baci...
 KO RIDA NA KORIDI

Koliko znamo, u istoriji borbe s bikovima niko se nikad nije zapitao za mišljenje manjine, odnosno,
nikog ne interesuje šta o svemu tome misle bikovi. Izgleda da je trebalo da ja stignem u Španiju i
pokrenem taj problem...

Korida je u Španiji nacionalni specijalitet kao što su, recimo, u Teksasu stekovi. Ima u tome i
određene sličnosti, samo što Španci u svom steku uživaju dok je još na kopitima. Pobesneli bik
postao je kod njih svakodnevna potrošna roba, pa čak i neslužbeni državni grb. Stoga nije ni čudo
što smo, čim smo sleteli u Barselonu, uzbuđeno upitali prvog carinika:

- Ima li danas koride?

- Si - odgovori čovek - i to poslednja ove godine. Imate sreću!

Tako smo saznali da je sa dolaskom prvih jesenjih kiša španskom biku dozvoljeno da malo
predahne, a mi smo stigli trenutak pre no što su se vrata arene zatvorila pred zimski san.

- I ne znate kakve ste sreće, señor rekoše mi užarenih očiju katalonski sinovi.

- U gradu je Miguel!

Miguel! Ime je budilo velike nade.

Moj stari poznanik, ugledni advokat u Barseloni, pobrinuo se da dobijemo vrlo dobra mesta,
neposredno ispod iskićene lože počasnog predsednika koji će maramicom, posebno namenjenoj za
tu priliku, mahnuti Miguelu kada da dokrajči bika.

Najmanje 60.000 ljubitelja mesa i igara ispunilo je ogromnu arenu. Polovina su bili
američki turisti, a među njima je bio i jedan uplašeni Jevrejin. Krajnje napeta atmosfera. Svima je
bilo jasno da je sudar između bika i Miguela neizbežan.

Čedne senjorite vrane kose mahale su lepezama, a u njihovim očima se ogledala

krvožednost. Ja sam, već prilično uznemiren, pokušavao mirno da žvaćem žvaku.
 - Evo ga - povika advokat. - Dolazi Miguel!

U arenu su najpre dojahali lako naoružani konjanici, za njima matadorovi pomoćnici, a onda
i sam Miguel. Na sebi je imao bogato izvezenu svilenu odeću, ali mi je delovao malo mršavo.
Zastade pred predsedničkom ložom i duboko se pokloni. Ja sam mu samo klimnuo glavom. Moj
advokat je u međuvremenu prelistavao program i proučavao spisak bikova, sa svim njihovim
podacima: imenom, težinom, bračnim stanjem.

- O bože - prošaputa moj prijatelj. - Ovo su vrlo opasni bikovi!

Upitao sam ga da li možda mrzi bikove. Advokat se malo zamisli pa mi odgovori kako ih u
stvari ne mrzi, ali ih prezire jer su nasilni i podmukli. Još sam ga upitao šta bi se desilo s bikom koji
bi, recimo, bio pacifista i ne bi hteo da se bori. Saznao sam da bi takav bik smesta bio lišen svih
građanskih prava. Najpre bi uveli neku privlačnu kravu koja bi ga izmamila iz arene. Zatim bi takav
miroljubivi bednik mesecima čekao, nestrpljivo udarajući kopitom o tle, da mu se opet pruži prilika
da ga istranžiraju.

Srećom, naš bik je bio čvršćeg kova. Stuštio se u arenu i navalio na crvene krpe kojima su
marljivo mahali pikadori - ili kako se ti ljudi već zovu. Ovi pak nisu izgubili prisebnost već su se
razbežali u paničnom strahu i poskakali preko ograde.

Arenom se prolomi bura negodovanja. Muškarci poskakaše na noge besno mašući

pesnicama prema krvožednoj zveri, dok su žene slale poljupce nepravedno progonjenim
pikadorima.

- Šta si dođavola tako navalio? - vikao je moj advokat na bika. Šta zamišljaš ko si ti, kurvin
sine?

Bik za trenutak zastade i zagleda se u nas.

- Šta buljiš, glupane - urlao je advokat.

- Dođavola, napadaj već jednom!

Bik spusti glavu i usmeri se rogovima na nekog livrejisanog pomoćnika.

- Zaustavite ga - vikao je advokat. - Ovaj bik je ubica!

I zaista, nije bilo baš lepo gledati onako neprijateljski raspoloženog bika prema ljudskoj rasi,
i to samo zbog toga što mu sa svih strana u meso zabadaju koplja, strele i zastavice. Evo, umalo da
okrzne rogovima mladog sportistu koji mu nije učinio ništa nažao, osim što mu je ispred nosa
mahao crvenom krpom.

Publika je kiptela od mržnje; atmosfera linča je sve viša narastala. U arenu su ubačena
pojačanja naoružana kopljima, štitovima i automatima. Iznad arene su počeli da kruže prvi
helikopteri, opremljeni za svaki slučaj raketama vazduh-zemlja.

Bik se zaustavio i, teško dišući, naslonio se na zid.

- Kukavice! - doviknuo mu je moj advokat. - Zar su te učili da se tako boriš?

Bik diže pogled prema njemu, kao da kaže: „Zar ja želim da se borim?”

- Da, ti - odgovori mu advokat, i, obraćajući se šinterima, viknu: - Ubijte ga, momci, smesta
ga ubite, jer ću, tako mi seviljske bogorodice, sam da skočim i da ga dokrajčim.

Već je bio spreman da skoči, ali je u poslednjem trenutku, setivši se svog društvenog
položaja, odustao.

Začuše se fanfare i u arenu uđe vitez u oklopu. Žene su opet slale poljupce.

- Da li je to Miguel? - upitao sam.

- Nije. Bik još nije dovoljno izmoren - objasniše mi obližnji gledaoci i nastaviše da psuju. -
Hajde, kopile prokleto! Kravo jedna obična! Da vidimo šta vrediš!

I mnogi drugi prihvatiše zadirkivanje dovikujući:

- Kravo!

Bik iznenada navali na nekog konja, ovaj izbaci jahača iz sedla i pade preko njega.

- Policija! - grmnu rulja. - To nije bik! To je javna opasnost!

Moj advokat skoči na noge.

- Napadaš nedužne konje, je li? Skupo ćeš to da platiš, bedniče!

Bik očigledno nije podnosio advokate. Već se jedva držao na nogama a primećivalo se da
silno pati od manije gonjenja. Odlučio sam da sagledam stvari s njegove tačke gledišta i utvrdio da
je njegov položaj, ovde, na tuđem terenu, pred neprijateljskom i brojčano daleko nadmoćnijom
publikom, zaista obeshrabrujući. No nije bilo vremena za filozofska razmatranja. Žene su odjednom
pale u esktazu, orkestar je zatreštao, a u arenu je ušao Miguel s ogromnim mačem u ruci i sa zlatom
optočenim plaštom preko ramena. Čitavom svojom pojavom odavao je snagu, srčanost i mirnoću.
Prvo je pomoću crvene krpe izveo nekoliko klasičnih baletskih egzibicija, što je u publici izazvalo
mnogobrojne uzdahe zadovoljstva. U stvari, najviše se trudio da otmeno izbegne nasrtaje bika, a pri
tom bi svaki put podvrisnuo „Ole!” Pri tom je i zadirkivao bika:

- Dođi, dođi, bičiću! Dođi čika Miguelu i pokaži šta znaš! Opa, bato! Samo probaj da me
dodirneš, saseći ću te na komadiće, ole!
 Žene su ga obasule cvećem. Miguel je podigao mač i pripremio se za dostojanstveno
ritualno krvoproliće.

- Mač mora jednim jedinim zamahom da probije pluća, srce, bubrege i creva - objasnio mi je
advokat. - Za to je potrebna ogromna veština.

Miguel se poput baletana prope na prste i uzdrhtalom biku zabode mač u leđa. No, izgleda
da nije pogodio sve zadate mete jer bik ne samo da nije klonuo, nego kao da se donekle oporavio.

Rulja je urlala u pomamnoj mržnji.

- Hej, šta je? - dovikivali su biku. Smesta da si pao mrtav! Padni već jednom!

Moj advokat je smotao program i bacio mu ga pravo na rog.

- Zabušantu! - derao se. - Ponašaj se kao čovek, majmune jedan!

Biku je prekipelo. Dokaskao je do predsednikove lože i povikao:

- Señor, skinite mi tog komarca s vrata ili više neću da se igram s vama!

Predsednik je samo odmahnuo rukom:

- Ne razgovaram s bikovima. Ubijte ga!

Miguel se još jednom uspravi u svoj svojoj veličini i zamahnu mačem, na šta se njegovi
pomoćnici baciše na bika, upotrebivši suzavac, dvadesetak strela i otrovnih strelica.

Priznajem, nije lako dokrajčiti krvožednu zver koja i posle svega još uvek stoji na sve četiri
noge.

- To je kraj - kliktao je proročanski advokat. - Sada će dobiti ono što je zaslužio.

Ako torero uspe vešto da ubije bika, predsednik mu, u znak priznanja, daruje uvo životinje.
Ako ga pak ubije izuzetno vešto prevazilazeći sva propisana pravila, stiče pravo i na rep bika.
Španski toreadori su inače milioneri s najvećim brojem obožavalaca. Muškarci su presrećni kad
mogu da im dodirnu ivicu kaputa a žene im pišu ljubavna pisma koja onda oni sriču u večernjoj
školi. Ti hrabri Migueli podsećaju na prave akrobate kad onako uspravni i gordi probadaju
pobesnelo čudovište koje je već pri kraju snaga.

- Pazi, sad ćeš da vidiš nešto što još nisi video - ponovo je proricao advokat. Miguel će da se
spusti na kolena izvodeći takozvanu veroniku, tj. u poslednji čas će veoma vešto i mudro da se
izmakne i sa strane zabode mač pravo u srce pobesnele zveri.

Veseli marš koji je svirao orkestar prekinuo je reski zvuk bubnja. Miguel kleknu a bik krenu
u napad, baš onako kako je bilo i planirano. U poslednjem trenutku Miguel odskoči u stranu. To isto
učini i bik. Miguel se prući kroz vazduh i zabode nos u vreli pesak.

Gledaoci izgubiše strpljenje.

- Dosta - vikali su biku. - Kakva grubost! Ubico!

Začuli su se i povici:

- Doktora! Doktora!

Bik s puno obzira poče da kotrlja Miguela ispred sebe, zatim ga nataknu na rogove i baci
visoko u vazduh.

Sada sam i ja skočio na noge.

- Olè! - viknuo sam oduševljeno iz sveg glasa.

Advokat me ubojito ošinu pogledom, ali me više ništa nije moglo zadržati.

- Bravo! urlao sam. - Pokaži mu! Ne štedi kukavicu. - Olè, i još jednom olè!
 NAJDRSKIJA PLJAČKA U ENGLESKOJ

KINEMATOGRAFIJI

Odlomak u kojem će biti reči o lepom ponašanju i samodisciplini. - Zeleni od zavisti ismejavamo
britansku sklonost ka tradiciji. - Ni u Engleskoj se zločin ne isplati, ali ipak, ima u tome nečeg
privlačnog. - Kako je predgrađe Sent Džon ispresecano sa tridesetak istoimenih ulica i kakve koristi
od toga imaju taksisti. - Pustolovina s psom i ludim Englezima.

U Engleskoj došljaka uvek iznova iznenađuju samodisciplina i primerno ponašanje stanovnika

Ostrva. Tako će mi zauvek ostati u sećanju ovaj događaj:

Na jednoj od londonskih stanica neki debeljko je silom pokušavao da se ugura u dupke puni
voz. Gurao se i udarao laktovima na sve strane ne bi li pronašao mesta za sebe i svoja tri kofera.
Kod nas bi takvoj volini odmah izbili zube, ali dobro vaspitani Englezi samo su mirno posmatrali
njegovu predstavu, kao da im je bilo ispod časti da bilo šta preduzmu.

Konačno jedan postariji džentlmen ipak primeti:

- Što se gurate, čoveče? Ima nas još koji bismo takođe hteli da sednemo.

- Baš me briga! - odvrati ovaj i poput buldožera nastavi da gura sve ispred sebe. - Neću
valjda zbog vas da stojim do Sautemptona.

Niko nije ništa rekao, niko mu se nije suprotstavio. Dozvolili su mu da sedne, ne osvrćući se
na njega kao da je vazduh, tim pre što je naš voz išao za Birmingem, a to je u suprotnom pravcu od
Sautemptona.

Moram da priznam da su Englezi prilično čudni. Prosto je čudno koliko su čudni. To

naročito pada u oči prilikom prvog susreta.

U autobusu se, na primer, čoveku čini da je okružen junacima koji kreću u borbu na život i
smrt.

Dvadeset i četiri sata na dan lice prosečnog Engleza izražava čudnu mešavinu herojske
odlučnosti, uznemirenosti i predanosti, kao da je pozvan da ispuni veliki istorijski zadatak. Kad
izlazite iz autobusa, dođe vam da mu stegnete ruku i ohrabrite ga:

- Glavu gore, momče, izdrži još malo! Tebi pripada zahvalnost nacije!

Ako se vrlom čitaocu ikada desi da ga Englez nekom greškom pozove u svoju kuću, neka se
ne iznenadi ako domaćin pre ručka skine levu cipelu i napuni je peskom. To je simboličan čin u
znak sećanja na opsadu Mont Tabora 1193, kojom prilikom je kralju Ričardu pesak ušao u čizme. U
Škotskoj čak postoji fabrika koja proizvodi specijalni pesak za cipele pod imenom Škotski uložak.

Ali to još nije sve. Nema ni jedne bolje kutije keksa na kojoj ne piše bar: Njegovo
Veličanstvo Kralj Čarls svojeručno je, za vreme opsade Glazgova, izdao povelju o proizvodnji ovog
keksa, čije mu je uživanje olakšalo napore tokom bitke. S druge strane kutije usiljeno se smeši
zadovoljno lice kralja Čarlsa, očigledno posle dobre porcije keksa a pre nego što su mu, nesrećniku,
odrubili glavu.

U čemu Englez uživa kad je kod kuće? Šta ga zaista interesuje? Primerno negovani
travnjak? Slavna engleska flota? Magna Karta? Šekspir? Bitlsi? Ne! Doduše, na sve to je vrlo
ponosan, ali ono čime se oduševljava nesumnjivo su kriminalističke statistike.

Prosečan Englez konzumira jedan krimić dnevno. Svaki put posle toga licemerno prevrće
očima prema nebu i žali se kako kriminal na njegovom voljenom Ostrvu jednostavno buja. I zaista,
izgleda da je svim vrhunskim majstorima u istoriji kriminala poprište delovanja bila Engleska.

- Za godinu dana imamo više seksualnih zločina nego cela Zapadna Evropa - reče mi
zanesenog pogleda britanski poznanik dok je kroz goleme prednje zube cedio listiće čaja. - Evo, na
primer, Džek Trbosek. Gde možete da nađete nekog sličnog? Ili gospodin Krinen koji je zadavio ni
manje ni više nego devet žena i u podrumu ih rastvorio u sumpornoj kiselini. Pa to je fantastično! Ili
onaj izvanredni ludak koji je sa šina izbacio Šefild ekspres. Kad smo već kod vozova, nama pripada
i poznata pljačka stoleća. Svi najveći svetski džeparoši izučavaju posao u Sohou, a u istočnom
Londonu ćete naći najistreniranije ekipe obijača, da ne spominjem besmrtnike koji su iskopali dve
milje dugačak tunel kako bi se dočepali krunskog nakita u londonskom Taueru. Svi su oni redom
genijalci!

Ovaj nacionalni ponos, pa čak i razmetanje kriminalcima, doprineli su da se u Britaniji

razvije specifična grana umetnosti. kriminalistički film u kojem grupa uglađenih džentlmena pred
nosom nesposobne policije izvršava najluđa kriminalna dela. Naravno, u poslednjem trenutku, tako
reći na sam zvižduk glavnog sudije, pobeđuju pravda i zakon (tako što, recimo, na nekoj oštroj
krivini ispadne plen pa ga policija sasvim slučajno nađe), ali sve su naše simpatije ipak na strani
junaka britanskog podzemlja, koji ostvaruju nedokučivi ljudski san: savršeni zločin.

Ovom prilikom imam čast da vrlom čitaocu predstavim projekat za snimanje filma koji bi...
recimo... mogao da se zove... Pljačka Engleske banke.. u središtu Londona... pred očima brojnih
gledalaca i uz svesrdnu pomoć policije. Pažnja! Snima se!

U 1,30 posle ponoći sve je spremno.

Tri stručnjaka Royal Arms Cluba; major Forsajt, stručnjak za eksplozive, pukovnik u penziji
Džems F. Fogibotom, bivši komandant 6. padobranske divizije i Albert Forsajt, viši činovnik u
Ministarstvu finansija, zauzimaju svoja mesta ispred zakatančenih vrata Nacionalne banke. Na
licima imaju crne maske a snabdeveni su svim potrebnim oruđem za uspešan poduhvat. U bleštavim
svetlima reflektora jasno se ocrtavaju čvrsta čelična vrata banke. Dok major Forsajt ispod njih
stavlja eksploziv, Piter Selers nastoji da zadrži znatiželjnike kojih je sve više.

- Ljudi! - preklinje ih. - Sklonite se odavde inače nećemo moći da radimo.

Ljudi naravno prilaze sve bliže.

- Hej, šta je to? Šta se tu događa? - zapitkuju.

- Pljačka Engleske banke - objašnjava Selers. - Savršeni zločin.

- Ma šta kažeš?

Ser Alek Ginis sedi na platnenoj stolici ispred osvetljenog ulaza. Iznad čela mu je veliki
štitnik a u rukama „zuher” kojim traži pogodne kadrove. Pored njega je na postolju filmska kamera.
Ser Alek izdaje poslednja uputstva:

- Momci, jesmo li spremni? - viče. - Čim dignemo vrata u vazduh, vi odmah upadate. Ne
želim da ponavljam ovu scenu jer nemamo ni vremena ni filmske trake za bacanje. Ima li tu nekog
policajca?

- Da, ser - javlja se dežurni čuvar reda u tom kvartu. - Evo me.

- Molim vas, pripazite da nam ne smetaju - naredio je ser Alek. - Gotovo? Klapa!

Policajac smesta stupa u akciju, odbija radoznalce i zaustavlja automobilski saobraćaj. Piter
Selers prinosi kameru daščici na kojoj je kredom ispisano:

VELIKA PLJAČKA BANKE EKSTERIJER,

KADAR 8, PRVI PUT

Pošto je Piter lupio klapom, major Forsajt pali fitilj. Kamera zuji i prati plamičak koji sve
brže proždire fitilj. Masi zastaje dah. Odjednom strašna eksplozija, čelična vrata Engleske banke
ispadaju iz šarki i s treskom padaju na trotoar. Iz gustog dima izranja muška spodoba prestravljenog
pogleda, pipajući put preko srušenih vrata.

- U pomoć - viče noćni čuvar. - Provalnici! Policija! U pomoć!

- Izvrsno! - dovikuje mu ser Alek Ginis bodreći ga. - Samo nastavi tako! Glasnije! Više
panike u glasu! Vrlo dobro!

Pukovnik Fogibotom skače na čuvara i udara ga francuskim ključem po glavi. Čuvar pada
na kolena, otkotrlja se u stranu i od tog trenutka više ne pokazuje interes za događanja.

- Stop! - ser Alek Ginis zadovoljno maše rukom. - Što se mene tiče, u redu je! Kupljeno!

U masi nastaje žagor. Neki još drhte od uzbuđenja. Mnogima je to prvi put da gledaju
snimanje filma. Ali čuju se i neki glasovi kritike:

- Čuvar nije bio uverljiv, previše je glumatao - primećuje neko. - Sem toga nisam razumeo ni
jednu reč dijaloga.

- Gluposti! - objašnjava drugi. - Dijalog se snima naknadno, u studiju. Ovde je prevelika

buka.

- Dosta priče - dobacuje Selers - i ne muvajte nam se pod nogama. Pre zore moramo da
završimo pljačku...

Iz susednih kuća izlazi nekoliko još pospanih stanara.

- Opet film! - mrmljaju nezadovoljno. - Nema dana a da ne snimaju neki film! Film, film,
samo film! Zašto ih ne snimaju u studiju?

- Ma nemojte! - rugaju im se neki znalci.

- Šta mislite koliko bi koštalo da se u studiju izgradi čitava Engleska banka!

Neki čovek predlaže da se izbaci sekvenca u kojoj čuvara udaraju po glavi. To cenzura i
onako neće da pusti. Neko drugi pita da li je to konačna verzija scenarija. Selers mu odgovara:

- Još ćemo ponešto tu i tamo da promenimo.

Komšije nagađaju ko se sve od poznatih glumaca krije ispod crnih maski. Policajac pita koja
kompanija snima film.

- Naša kompanija.

- A ko finansira proizvodnju?

- Vlada.

Neki laik pita da li se scene snimaju redom. Piter mu odgovara potvrdno i kaže kako se
upravo sada u zgradi snima sledeća scena.

- Tišina! - viče ser Alek. - Hoću direktan snimak alarmnog uređaja iznutra! Snimaj!

Kamera se približi pukotini u zidu a major Forsajt puzi unutra. Odjednom se čuje jaka
zvonjava.

- Seci! - grmnu ser Alek i major preseca električne žice, posle čega zvono ućuta. Više
posmatrača ironično primećuje kako je to samo loša imitacija američkih gangsterskih filmova. Za
tili čas dojure dva policijska automobila da uvedu red među nedisciplinovanom masom koja čeprka
po opremi, vere se po reflektorima, postavlja glupa pitanja, jednom reči ometa rad.

- Snimajte i nas - dosađuju ekipi. - Hajde, samo jedan kadar. Budite drugovi.

Ser Alek bira petoricu snažnih policajaca i šalje ih u zgradu gde je snimanje još uvek u toku.

- Hej, potreban sam im za snimanje enterijera - hvali se jedan od odabranih.

Presrećni dobrovoljci pomažu da se iznesu teške čelične kase i stavljaju ih na stranu, dok ih
kamera hvata iz profila. Ser Alek deset puta ponavlja scenu i snima iz raznih uglova a major Forsajt
buši rupe u čeličnim zidovima kasa preklinjujući sve u šesnaest jake reflektore od kojih se znoji.

U četiri ujutru snimaju se poslednji kadrovi:

BEKSTVO S PLENOM. EKSTERIJER. NOĆ.

KADAR 18. PRVI PUT

Osamdeset hiljada funti u svežnjevima po hiljadu prebačeno je u džakove. Momci

demontiraju opremu, trpaju je zajedno s džakovima novca u kamion i, uz burne ovacije posmatrača,
nestaju u noći.

- Baj, baj - viče šef policijske patrole - i pošaljite nam karte za premijeru!

Banda veselo uzvraća pozdrave i nestaje s bogatim plenom.

Na jednoj raskrsnici kamion udara u mala sportska kola čiji vozač gine na licu mesta. Ser
Alek prebledi.

- Sunce ti kalajisano - opsuje - ubili smo britanskog filmskog cenzora.

Svi su potreseni, nekima se oči pune suzama. Naime, cenzor im je bio veran prijatelj u 270
pljački, sve do ove poslednje. Ser Alek uzdahne, pogleda se s ostalima, posle čega svi bez reči
počinju da prebacuju džakove s parama u cenzorova kola...

KRAJ

Jedna od svetskih atrakcija na Britanskim ostrvima je i saobraćaj koji nikako da skrene s

tradicije, to jest na desnu stranu kao u celom poštenom svetu, već se odvija levom stranom koju
Britanci, u duhu već spomenute tradicije, zovu logičnom stranom.

Osim toga, u svakom gradu postoji bar dvadeset i pet istoimenih ulica, raštrkanih na karti
kao da je neko po njoj naslepo upirao prstom. Brojevi na kućama ne idu parnim i neparnim redom
već po principu bumeranga: počinju na jednoj strani, pa kad na toj strani ponestane kuća, zaokrenu i
vraćaju se na drugu stranu, sve dok nesrećnog turistu ne udare u glavu. Neki čak tvrde da ima
slučajeva da ulični brojevi počinju u Londonu a završavaju se u Liverpulu.

- Pa dobro - pitamo se onda - kako se sami Englezi snalaze u svojim gradovima?

Odgovor je: oni se uopšte ne snalaze. I sami su beskrajno zbunjeni, ali istovremeno i
beskrajno ponosni na tu zbunjenost. Jedan od najtežih problema je da objasnite nekome gde
stanujete. Počećete otprilike ovako:

Ulica se zove St. John’s Wood Court Road, a kuća u kojoj stanujemo St. John’s Wood Court
Nouse i nalazi se na potpuno drugom mestu, to jest odmah do raskrsnice ulica St. John’s Wood
Court Street i St. John’s Road Wood. Da li ste shvatili?

- Nisam.

- Znate li možda gde je Tottenham Court Road?

- Znam.

- Izvrsno. Tamo uzmite taksi i kažite adresu vozaču.

Srećom nismo stanovali u središtu Londona već u predgrađu zvanom Swiss Cottage, blizu
istoimene stanice podzemne železnice koja nam je bila izvrstan orijentir. Najzad smo jednom uspeli
da umaknemo iz kandži hotelijera i da se smestimo u privatnom smeštaju kod neke gospođe
Pilsudski. Ta dobra stara žena bila je, što se može zaključiti po samom prezimenu, jedina i pomalo
sasušena udovica pokojnog gospodina Pilsudskog, pravog engleskog džentlmena poljskog porekla.
Posle smrti ostavio joj je kućicu koju je ona izdavala tamnoputim turistima (u tu smo kategoriju, po
mišljenju putničke agencije, spadali i mi) i riđe kuče Osvalda, za kojeg je gospođa Pilsudski
hladnokrvno tvrdila da je punokrvni španijel, dok je po našem mišljenju bio obična džukela. Bilo
kako bilo, gospođa Pilsudski, koja se u Engleskoj nastanila tek početkom Drugog svetskog rata, već
se toliko saživela sa okolinom da je u začuđujućoj meri prihvatila i tradicionalnu, reklo bi se
istorijsku ljubav Britanaca prema svojim četvoronožnim ljubimcima. Više je govorila o Osvaldu
nego o dragom pokojniku i nije se ni za minut odvajala od njega.

Osim jednom prilikom.

 Tog kobnog popodneva gospođa Pilsudski zakuca na naša vrata i obavesti nas kako joj se
sestra razbolela, kako leži u bolnici u Notingemu i kako smesta mora da je poseti.

Naslućivao sam nevolju.

- Zar ne bi bilo bolje da krenete sutra, gospođo Pilsudski? rekoh sa zebnjom. - Noćni vozovi
nisu baš...

- Pa sam htela da vas zamolim za malu uslugu...

- Noću vas neće pustiti u bolnicu...

- ... da pričuvate Osvalda...

- Bolesnici moraju da spavaju...

- ... do sutra u podne...

- Zašto ne pozovete sestru telefonom?

- Baš vam hvala!

Bez i jedne reči više ona nam u sobu dovede Osvalda koji je radosno mahao repom. Imao je
tužne oči, a uši su mu bile bar dva broja predugačke.

- Biće dovoljno da ga izvedete u šetnju samo jednom dnevno - dobacila nam je gazdarica pri
odlasku. - Neka samo grebe po vratima...

- Pa kod vas psi mogu da se uvode u voz - doviknuh joj, ali se reči razbiše o zid.

Sve se to ne bi desilo da nismo bili u tako prijateljskim odnosima sa gospođom Pilsudski. To

prijateljstvo, koje se razvilo uz duge priče o bombardovanju Londona, o vrtoglavom rastu cena i
drugim nevoljama, sada nam se svetilo. Nije da smo protiv pasa. Naprotiv, volimo ih. Moja žena je
jednostavno luda za njima, ali samo kad joj ne izlaze na oči, naročito u inostranstvu. Sve u svemu
nije mi uopšte lako da detaljno opišem mučnu scenu koja se odigrala u našoj sobi posle odlaska
gospođe Pilsudski.

- Neću valjda zbog njega da propustim večerašnju predstavu - histerično je vikala moja
žena. - Zašto si pristao? Zašto? Zašto?

- To nije nikakav problem - odgovorio sam joj. - Povešćemo ga u pozorište...

 *

Kad smo krenuli u Ambasador na predstavu „Mišolovke” koja još uvek puni tu pozorišnu
kuću, Osvald je bez oklevanja uskočio u naš iznajmljeni „mini moris”. Sedeo je na zadnjem sedištu
i neprestano cvileo. Još nikada nisam video psa koji cvili kao prava pravcata beba. Dobro, znam,
njegova jedina, najbolja gazdarica na svetu otišla je kod sestre u Notingem, ali ga zato nije ostavila
na ulici. On lepo, udobno sedi u skoro novom automobilu. Zašto onda, dođavola, sve vreme cvili?

- To uopšte nije pas - reče odlučno najbolja supruga na svetu. - To je prerušeni šakal.

Parkirali smo u sporednoj ulici (kada imate iznajmljena kola ne razmišljate mnogo koliko će
vas kazniti zbog nedozvoljenog parkiranja) i izašli iz automobila. Bitka za odstupnicu bila je kratka
i oštra. Čvrsto priljubivši njušku na staklo Osvald je gledao za nama očima crvenim od suza.

Ubica je još uvek slobodno šetao pozornicom kad se u nama probudila nemirna savest.
Odjurili smo nazad psu koga smo živog sahranili, i našli ga u vrlo bednom stanju. Posle dva sata
lajanja potpuno je promukao pa je sada još samo zavijao. Skakao je po kolima bacajući se kao
sumanut s jednog prozora na drugi, povremeno i na volan, tako da se svaki čas oglašavala sirena.

Okolo se skupila gomila ljudi koji su svi redom bili vrlo neprijateljski raspoloženi i njihova
osuda je bila jedinstvena.

- Dođavola, koji je to klipan zatvorio tu jadnu životinju? - povika neki kršni mladić u
prugastoj majici.

- Nisu se čak potrudili da malo otvore prozore - primetiše drugi. - Jadnik ima da se uguši.

Neka stara babetina zapišta:

- Takve ljude bi trebalo zauvek zatvoriti, pa neka osete kako je to!

Svi se do jednog složiše s njom. I ja s njima. Naime, mladić u majici tako me je prostrelio
očima da sam odmah uzviknuo:

- Taj momak mora da je pravo čudovište, gnusni gad...

Bilo je krajnje vreme da se opredelim, jer nas je Osvald otkrio u gomili i počeo da laje pravo
na nas.
 - Strpi se još malo, kučence - tešio ga je oronuli starac. - Ta svinja od tvog gospodara mora
uskoro da se vrati...

- Kazaću mu ja kad dođe - primeti neko, a momak u prugastoj majici dodade:

- Naučićemo mi njega da voli životinje.

Šuškao je pri govoru jer mu je nedostajalo nekoliko prednjih zuba, što me je još više
uznemirilo.

- Ma, ja ću mu... - zaurlao sam. - Sve ću mu kosti polomiti, tako mi svega!

- Tako je - pridruži se moja draga. - Ovako ćemo, pravo po labrnji!

Dođavola, šta ju je sad spopalo? Ja moram da im idem niz dlaku zbog onog ludaka u majici,
ali šta je njoj to potrebno?

Masa je sada već bila spremna za linč. Samo mi je još trebalo da ovi fanatični ljubitelji
životinja doznaju kako tamo neki smrdljivi stranac muči britanskog četvoronošca!

Osvald je naravno primetio da nas je uvukao u nepriliku, pa je legao na volan i besomučno

trubio. U poređenju s ovim manijakom, Ofelijin nastup ludila na kraju trećeg čina je prava igrarija.
Ne znam zašto se tako razgoropadio. Zar ne vidi da smo mu tu ispred nosa, da dajemo sve od sebe i
vičemo iz sve snage:

- Gde je taj podlac?

Kreštava starica izgubila je strpljenje.

- Kog đavola, vi muškarci, samo stojite? Preduzmite nešto!

Sve su oči bile uprte u mene jer sam se svojom agresivnošću i nehotice nametnuo kao vođa,
bez obzira na strani naglasak. Dakle, preuzeo sam stvar u svoje ruke.

- Gospođa je u pravu - presudih i uperih prst u prugastu majicu. - Slušajte vi! Nađite
policajca!

Naravno, imao sam nameru samo da ga odstranim, ali se on naceri i odgovori mi:

- Policija me baš mnogo ne miriše.

- Ja bih rado pošao - reče oronuli starac - ali me boli noga.

- U blizini nema policajca - primeti neko sa strane. - Prvi je tek negde u Ulici Monmot.

Bilo je očigledno da svi zaziru od toga da ispune svoju građansku dužnost.

- U redu - rekoh i bacih prezriv pogled na londonsku rulju. - Sam ću poći kolima po njega.
Čekajte me ovde...
 U trenutku sam otvorio vrata automobila, jednim potezom ugurao u njega svoju zapanjenu
suprugu i dao gas. Čak je i Osvald shvatio veličinu trenutka i potpuno je zanemeo. Disciplinovana
britanska rulja mirno je stajala čekajući dalja uputstva, sve dok se nismo udaljili dvadesetak metara.
Tek tada se trgla i počela da trči za nama vičući i psujući.

Iza prvog ugla izgubili smo ih iz vida. Osvald mi je od sreće lizao ruke i lice. Ako ćemo
ozbiljno, on je ipak zlatno i umiljato kučence. Stvarno smo ga zavoleli i prigrlili, kada smo, na
žalost, posle nekoliko dana, morali zauvek da se rastanemo. Nadam se.
 S ONE STRANE „VELIKE BARE”

Bez brige sve je osigurano. - Bitka za prava. - Unapređen u Generala. - Konzulat nije privatna
kuća. - U poseti kapetanu Berniju koga umalo nisam zaklao. - Džo, ljubazna lopuža. - Kako
pomešati slavu i ulje. - Pronicljiva zapažanja o tome kako su Amerikanci (blago rečeno) duševno
neuravnoteženi, uz brojne primere iz svakodnevnog života. - Pisac kao potencijalni mormon. -
Brodvejski lešinari. - Noć dugih noževa.

Napustili smo Evropu, kolevku zapadne kulture, i krenuli u Ameriku, kolevku zapadne civilizacije.
Možemo slobodno da kažemo da su veze Izraela sa Sjedinjenim Američkim Državama
takoreći porodične, jer svaki Izraelac ima bar po jednu tetku i teču u Americi. To je, uostalom,
minimum koji zahteva Društvo za pomoć Jevrejima, neka vrsta današnje mane s neba koja je pre tri
hiljade godina prehranila Izraelce u pustinji.

Odnosi između Sjedinjenih Američkih Država i Izraela imaju niz karakteristika, mogli
bismo čak da kažemo da su jedinstveni u današnje vreme kad svaka nezavisna zemlja koja drži do
svog dostojanstva, u odnosu prema Sjedinjenim Američkim Državama obavezno prolazi ove faze:

Faza uvređenosti; sve nerazvijene zemlje dobijaju novac od Amerike, samo mi ne. Kakav je
to način? Zar im mi nismo dovoljno nerazvijeni?

Faza povređenog ponosa pošto se dobije novac: „Šta to oni zamišljaju, zar smo mi
prosjaci?”

Faza ogorčenosti pošto je pomoć obustavljena. U zemlji koja je time pogođena javlja se
mržnja prema cicijama koji ne znaju šta će s parama.

Faza prezrivog prihvatanja pomoći pošto je ona ponovo upućena: „Pa šta? Kao da je to bog
zna koliko!” Spontane demonstracije pri čemu stradaju prozorska stakla na američkim konzulatima.

Za razliku od toga, mi Izraelci smo u tom pogledu uzdržani što je za svaku pohvalu. Ne
zamerajući Amerikancima što su toliko obuzeti novcem, mi smo štaviše puni simpatija i
razumevanja za njihovu čudnu sklonost da nas obasipaju raznoraznim vrstama pomoći počevši od
punih brodova dobre volje viškova hrane. Na kraju krajeva nisu oni krivi što su bogati. U svakom
slučaju nisu krivi svi. Mi smo Izraelci, eto, spremni da zažmurimo na jedno oko pred tom
činjenicom i ne vređamo se.

Pritisak nam skoči samo kad pomislimo na njihove pisce.

Mislim da je potrebno i da mi je dužnost da ovde upozorim svetsku javnost na neverovatna

poniženja kojima su izloženi američki književnici.

Kad se u Americi u razgovoru spomene neko ugledno književno ime, niko pri tom ne ističe
njegove literarne vrednosti, njegov stil, stvaralačku snagu ili sposobnost pripovedanja. Ni govora!
Najveća je pohvala kad se kaže da određeni pisac zarađuje pet stotina hiljada dolara godišnje. Baciš
mu, dakle, pola miliona pred noge i gotova stvar! Pa kakav je to način? Zar se tako postupa s
umetnicima?

„Čovek ne živi samo od hleba”, tvrdio je još u Bibliji neki stari stručnjak u gladovanju.
Zrelost nekog naroda meri se i po tome kako vrednuju svoju književnost. U istoriji ima bezbroj
primera kako narodi koji ne odaju zasluženo priznanje svojim piscima, bezuslovno propadaju.
Prisetimo se samo kako su Grci postupali sa svojim Sokratom. I šta je ostalo od njih? Ruševine i
leptiri.

U Izraelu je to sasvim drukčije, zapravo potpupo suprotno. Hebrejski pisac u svojoj

domovini ima uzvišenu ulogu, na kojoj svako može da mu pozavidi. Doduše, ne obasipaju ga
novcem, ne mame materijalnim dobrima, nema tu luksuznih vila i velikih ružnih automobila.
Nikome u Izraealu ne bi palo na pamet da takve površne, banalne stvari podmeće majstoru pera.
Njemu pripadaju istinska i najveća životna dobra, a to su: čast i slava.

Naravno, mi se osećamo pripadnicima zapadnjačke kulture, ali smo u ovakvim stvarima

čvrsto odlučili da ne dozvolimo da na nas utiču naši bogagi prijatelji s one strane okeana. Samo
neka Amerika razbacuje novac na svoje književnike - mi Izraelci zadovoljavamo se time što im
ukazujemo poštovanje. Dođavola, to je ono pravo!

Bitku za prava vodimo samo kada je reč o tuđim piscima.

Tako me je jednom moj komšija Feliks Zelig zaustavio na stepenicama.

- Izvinite - reče mi - čujem da putujete u Ameriku?

 - Ne znam još - odgovorih. Zašto?

- Ništa naročito - reče Feliks. Hteo sam da vas zamolim da mi kupite mjuzikl Hello Dolly,
ali ne mari. Pisaću svom šuraku.

Trebalo mi je izvesno vreme da shvatim o čemu je reč. Feliks je naime načuo da je stara
udovica apotekara na uglu bila prošlog leta u Londonu i tamo kupila prava za tri krimića Agate
Kristi, koja je zatim za gomilu para prodala nekom pozorištu. To je zagolicalo Feliksa. Saznao je da
većina izraelskih turista kupuje u inostranstvu pozorišna dela, za kojima je na našem tržištu,
zahvaljujući pozorišnoj konjunkturi u zemlji, velika potražnja. Naročito se traže mjuzikli, a za
poznate hitove pozorišta i producenti spremni su da dobrano odreše kesu.

- Vlasnica praonice u prizemlju ima tri Direnmata - otkri mi Feliks. - Kamerno pozorište u
Tel Avivu i Gradsko pozorište u Haifi bore se za prava, ali ona za sada ne želi da ih proda jer se
plaši nove devalvacije.

U današnje vreme oprez nije na odmet. Uzmimo, na primer, slučaj s pozorištem Habima.
Obratili smo se slavnom francuskom piscu Anuju za autorska prava za istorijsku dramu „Beket” i
utvrdili da ih se samo dva dana ranije domogao neki stolar iz Netanije, dok je bio u poseti u Parizu.
Stolar je spreman da prepusti hebrejska prava Habimi, ali pod uslovom da mu dozvole da sam izradi
dekor. Pregovori su zapeli jer se radnički savet pozorišta protivi da se stolari zapošljavaju
honorarno. Priča se da i sindikat poseduje prava na jednog Joneska.

- Vrlo interesantno - primetih. - Zar nije prilično teško doći do tih prava?

- Ni govora - reče Feliks. - Dovoljno je da se predstavite kao izraelski impresario, glumac ili
gardarober, i tresnete nekoliko dolara o sto. To je sigurno uložen novac. Narodno pozorište je
upravo prošle nedelje na crnoj berzi kupilo dva Tenesi Vilijemsa. Doduše, bilo je dosta
komplikovano. Tih se prava prvo u Njjujorku domogao neki stjuard vazduhoplovne kompanije EL-
AL, koji se agentima slavnog dramatičara predstavio kao izraelski ministar prosvete i kulture. On je
zatim prava preprodao nekoj ovdašnjoj ostareloj glumici koja je na taj način htela da osigura sebi
glavnu ulogu. Kad uprava pozorišta nije pristala na to, ona je dva Vilijemsa zamenila za jednu
dramu Maksa Friša, koja je dotada bila u vlasništvu jednog poznatog fudbalera, a taj ju je pak kupio
u zalagaonici nekog Grka. Čim je Kamerno pozorište saznalo za transakciju, stupilo je u vezu s
fudbalerom i Habimi ispred nosa preoteo dva Vilijemsa.

- Samo trenutak - prekidoh ga, a glas mi je zvučao pomalo promuklo. - Ako je Maks Friš još
uvek na raspolaganju, ja ga kupujem.

Zelig obeća da će se raspitati. Još uvek nestrpljivo čekam. U međuvremenu je Frišu porasla
cena. Breht je postojan a za Milerima je prava jagma. Da možda ipak u Americi kupim neki
mjuzikl?

Posle uzbudljivog leta preko okeana, više vazdušnim rupama nego vazduhom, srećno smo
sleteli u Ameriku. Na aerodromu su nas čekali teča Hari i tetka Trudi i dirnuti nam pali oko vrata.

- Kako ste putovali? - upitala je tetka Trudi.

- Ne pitajte - odgovori moja žena. - Iznad okeana zapali smo u takvo nevreme da smo
pomislili da nećemo izvući živu glavu...

- Čekajte malo - upade teča Hari. - Da li ste se osigurali?

- Da. Uplatili smo osiguranje.

- Onda niste imali čega da se plašite!

Teča Hari je, naime, odmah pošto je dobio američko državljanstvo, postao i savršeni
Amerikanac. To znači da se osigurao na sve, za sve i protiv svega. U tome je i tajna njegovog
sigurnog držanja, neiscrpne unutrašnje snage i vitalnosti. Već mu je pedeset i pet godina, ali kad ga
čovek pogleda onako živopisno sportski odevenog, sa šarenom kravatom i sjajnobelim veštačkim
zubima, ne bi mu dao više od šezdeset i pet.

- Čega bih se ja plašio u životu? - pitao me teča Hari. Osigurao sam život na 200.000 dolara
za slučaj prirodne ili nasilne smrti, samoubistva, nesreće, zatvora i ludila... I onda?

S ponosom mi je pokazivao svoju kuću u tipiziranom njujorškom predelu vila. Samo ga je

centralno grejanje koštalo 15.000 dolara, a garaža, na kojoj se vrata otvaraju bešumno pomoću foto-
ćelije - 5000 dolara. Nameštaj je takođe skupocen, ne sećam se više koliko je koštao, a na zidovima
visi nekoliko starih holandskih drvoreza 2000 dolarske škole. Usput rečeno, drvorezi su osigurani
na 15.000 dolara za slučaj da se otkrije da su falsifikati. Šarolika biblioteka osigurana je protiv
požutelih listova, vatre, knjiških moljaca i bilo kakvog korišćenja. Fantastičan pogled koji se pruža
iz kuće osiguran je protiv zemljotresa, tornada i stampeda bizona. Ptice u bašti mogle su da cvrkuću
do mile volje jer su i one bile osigurane protiv slinavke, šapa, papagajske bolesti i sokolova.
 Osigurao sam i ženu, na 10.000 dolara šapnu mi teča Hari u uvo. - Inače se ne bi isplatilo.
Samo me je njen razvod od prvog muža koštao 30.000 dolara...

Ako se među čitaocima ove knjige nađe neki vrsni poznavalac Amerike (ili čak
Amerikanac), neka se ne ljuti na moje naredne opaske, jer one nikako nisu tipične za Ameriku.
Naime, moj teča Hari živi u Njujorku, a Njujork, kao što znamo, nije Amerika i to su mi uvek i
svuda uporno ponavljali. Amerika je otelotvorenje svega onog što je dobro, plemenito, čisto i
pošteno, dok je Njujork velegradska ludnica pod jevrejskim uticajem. I zaista, ne može se poreći, u
Njujorku živi više Jevreja nego u Izraelu, a ne može da se porekne ni to da žive mnogo bolje.

Ta je činjenica ostavila dubok trag na svim Jevrejima koji žive u Americi. Oni ne mogu sebi
da oproste to što imaju toliko viši standard od svoje braće u Izraelu, pa, da bi umirili savest, svakog
izraelskog turistu dočekuju uz takve talambase kao da je osvojio sve pustinje ovog sveta. Čak i u
najmanjem provincijskom gradiću s jedva milion stanovnika, istog trena kad obični izraelski turista
izađe iz aviona, iz zvučnika zatrešti:

- Neka se gospodin Kičen hitno javi na šalter informacija!

Čovek žuri ka šalteru i ko mu onda pada oko vrata? Pojma nema. Nikad u životu nije video
starijeg čoveka koji ga neprestano prijateljski tapše po ramenima i glasom drhtavim od uzbuđenja
govori:

- Vi ste u petak kod mene na večeri, O.K. generale?

- O.K. - odgovara izraelski turista - ali ja nisam general, ja sam samo rezervni potporučnik.

Stariji čovek se predstavi kao predsednik lokalnog Društva jevrejskih horova, utrpa vas
zajedno sa prtljagom i ženom u ogroman „kadilak” i vozi u grad. Usput se neprestano smejulji i
kikoće, i vi tek posle izvesnog vremena shvatite razlog njegove razdraganosti: svaki čas zaustavlja
vas na putu neki fanatični cionistički vođa, ali pre nego što stigne da izgovori i jednu reč, stariji
čovek za volan odbrusi mu s visine:

- General je zauzet u petak uveče!

Mesni Jevreji sa zavišću ispod oka gledaju predsednika koji sav blista od zadovoljstva, i
pokušavaju da se pretplate na sledeće petkove. Usput vas pitaju:

- Pa, generale, kako vam se sviđa Amerika?

 Vi odgovarate:

- Nešto slično još nisam video.

Stigavši u hotel izraelski turista se oprašta od gomile obožavalaca i na vrata kači tablu s
natpisom:

„Svi petkovi su rasprodati. Slobodni su još poneki utorak i četvrtak. Obratite se ađutantu.
General”.

Velikodušnost naših američkih rođaka ne svodi se samo na pozive na večeru u petak. Oni su
i te kako spremni da odreše kesu kako bi prihvatili i zbrinuli hiljade novih iseljenika. Oni štaviše
vode veliku brigu o tome da diplomatsko predstavništvo njihove matice zemlje bude smešteno u
otmenom kvartu, što, doduše, izaziva niz komplikacija.

Uostalom pođimo malo u izraelski konzulat u Njujorku.

Spolja zgrada liči na sve okolne stambene kuće, osim što ispred njenog ulaza stoji pravi
američki policajac, od krvi i mesa, i reži:

- Ovde je zabranjeno parkiranje!

Odgovorio sam mu svojim najboljim hebrejskim kojim govorim jedino subotom:

- Na početku Bog stvori nebo i zemlju.

Policajac shvati da sam na svom terenu.

Uzdignute glave uđoh u zgradu konzulata i pritom gotovo slomih nogu: odmah na ulazu
spotakao sam se o neke kante s krečom i nekoliko dasaka, ali sam se, srećom, spustio na džakove s
peskom. Probijao sam se dalje ne bih li našao neki biro za informacije, kad naleteh na svog starog
poznanika Šulcbauma, drugog, a možda i trećeg sekretara konzulata.

- Izvinjavam se zbog ovog krša - izvinjavao se Šulcbaum. - Selimo pasoško odeljenje u

prizemlje, pa moramo za njih da adaptiramo dve spavaće sobe.

Šulcbaumove reči rasvetlile su mi događaje. Naime desilo se da je neki dobrostojeći mesni

Jevrejin mladoj jevrejskoj državi poklonio kuću. Ona je doduše bila idealna za stanovanje, ali
graditelji očigledno nisu ni pomišljali da bi jednog dana mogla da posluži i kao konzulat.

- To nam je donelo brojne teškoće - priznao je Šulcbaum dok smo prolazili sobama ka
pasoškom odeljenju. - Osoblje je iz dana u dan sve brojnije, a u čitavoj zgradi više nema mesta ni za
patuljka. Prva garnitura smestila se kako-tako u dnevnim sobama i predsobljima. Oni koji su stigli
kasnije, morali su da se zadovolje kupatilima i tome slično. Ja sam, na primer, stigao pre četrnaest
dana pa su me strpali u plakar.

Imali smo sreću što smo uhvatili lift u kome je bilo mesta za dve izgladnele osobe, i to samo
nedeljom, utorkom i četvrtkom kad šef Biroa za informacije odlazi u Vašington. Drugim danima on
u liftu prima stranke.

Tražeći nadležnog konzula za pasošku službu celim putem smo sretali ekipe radnika sa
sekirama, bušilicama, testerama, kantama i četkama.

- Oni su neprestano u poslu - objasnio mi je Šulcbaum. - Uvek iznova negde treba da se

sruši zid, ugrade nova vrata, klozet pregradi u kuhinju ili obrnuto. Ako vam je, na primer, potreban
naš finansijski službenik, do njega možete da stignete jedino preko krova pomoću merdevina od
užeta.

Šulcbaum zastade pred kancelarijom vicekonzula, podiže teški crveni ćilim i baci opušak u
odvodnu cev koja se krila ispod ćilima.

- Tu je nekada bila kuhinja - objasnio mi je. - Molim vas, sagnite se, inače ćete glavom da
udarite o cevi.

Zatim me upozori na mnoštvo slika koje su bez ikakvog reda visile po zidovima kako bi
prekrile telefonske i električne žice, očigledno postavljene na brzinu.

Najzad smo pronašli vicekonzula koji nas je sačekao sav umotan u gunjeve. Klima uređaj
bio je veći od same prostorije koja je nekada, u bolja vremena, služila kao ostava za zimnicu.

- Danas ne primam - reče nam cvokoćući.

- Pođite na sprat kod mog zamenika. Juče sam mu ustupio pola kuhinje, a jutros sam, koliko
se sećam, video kako četa zidara odlazi gore.

Vicekonzul je delovao vrlo utučeno, kao da se nad njim nadvio ogroman teret. Možda je to
bio veliki bojler koji mu je visio iznad glave?

Provlačeći se između drvenih skela, gvozdenih šipki i ostalog građevinskog materijala,

popeli smo se na poslednji sprat i upitali najbližeg radnika gde je zamenik vicekonzula.
 - Verovatno tu negde - zaurla ovaj jer je upravo uključio mešalicu za beton. - No, bilo bi
bolje da se sklonite odavde, jer ćemo za jedan minut da miniramo tunel...

Trčali smo koliko su nas noge nosile i sklonili se na kraju tavana, iza novog neokrečenog
zida. Odjednom nam se učini da čujemo prigušeno dozivanje.

- Blagi bože - prozbori Šulcbaum - mora da su opet nekog zazidali...

Zatim mi ispriča kako su pre šest meseci, kad su rušili zidove u podrumu konzulata da
naprave mesta za izraelsku delegaciju u Ujedinjenim nacijama, iza nekih zazidanih vrata našli
kostur kulturnog atašea. Jadnik je još uvek u ruci grčevito stezao nož za sečenje hartije, kojim je
pokušavao da se izbavi.

Na brzinu smo pretrčali tunel kako u eksploziji ne bismo doživeli istu sudbinu, spustili se
požarnim stepenicama i kroz prozor upali u biro za informacije. Tamo nas dočeka neki stariji,
očigledno dobrostojeći Jevrejin u subotnjem odelu. Kad nas je ugledao lice mu se ozari. Reče nam
da je vlasnik male kuće u predgrađu koju bi hteo da pokloni izraelskim vlastima.

- Imate sreću, gospodine. Ja sam upravo nadležan za takve stvari - reče Šulcbaum ne
trepnuvši. - Budite ljubazni, pođite za mnom...

Čovek pođe za Šulcbaumom i od tada ga više nikad nisam video.

Vrli čitalac se već možda ljuti što ovde govorim samo o Jevrejima, pa će da se zapita zar u
Americi nema i drugih narodnosti? Protiv statistike smo nemoćni. Naravno da ih ima, ali su svi
prosečni Amerikanci iz istog lonca, pa među njima i nema neke razlike. Svi su nalik jedni na druge.
Jedan se zove Abraham po svom biblijskom praocu a drugi po predsedniku Linkolnu, i obojica voze
jarko crveni „kadilak”. Okreni-obrni sve se svodi samo na jedno - na automobil.

Imam za sobom dovoljno kilometara po američkim drumovima, pa sam mogao da se uverim

kako Amerikancu automobil nije samo prevozno sredstvo već i opsesija. U početku vam se čini da
svaki Amerikanac ima auto, ali to, naravno, nije tačno. Svaki Amerikanac ima bar dva automobila:
jedan za sebe i drugi za ženu i još jedan drugi za svoje drage male klince, to jest za decu. Veličina
automobila i godina proizvodnje određuju društveni položaj vlasnika, njegovu kreditnu sposobnost,
ženidbenu mogućnost, klub za koji navija, katkad čak i visinu bolničkih troškova.

Amerikanac bez automobila je kao paun bez perja. Ili ako hoćete - perje bez pauna. Jednom
reči - takvog nema.
 *

Otkako sam kupio automobil i bezuspešno pokušavao prvi put da ga parkiram, zamišljam
kako je mogao da protekne susret Kolumba s prvim domorocem, posle iskrcavanja na američko tle.

- Pozdravljam te, Veliki poglavico - kaže Kolumbo. - Pred tobom je izaslanik slavnog
španskog prestola.

- Žalim - odgovara domorodac. - Utorkom i četvrtkom možete da parkirate samo na

pacifičkoj obali!

Gledajući filmove poštovani je čitalac verovatno primetio kako su svi mladi Amerikanci
dobro građeni. Za njihov telesni razvitak bez sumnje je zaslužan sve veći broj automobila. Očevi i
dedovi današnjih mladih Amerikanaca bili su žgoljavi mlitavci nerazvijenih mišića, koji su se
kretali samo na konjima, vozili se u kolima s arnjevima i kasnije u podzemnoj železnici. Danas, kad
svako ima vlastita kola, Amerikanci su ponovo naučili da hodaju. Dnevno prevaljuju kilometre od
parkinga do kancelarije i nazad. Mišići se normalno razvijaju, krvotok se pojačava, leđa se
ispravljaju, hod postaje lagan. Stasala je nova, zdrava, sportska generacija Amerikanaca.

Kad sam hteo da posetim porodicu Rozenblat koja stanuje na Menhetnu, tetka Trudi mi reče:

- Pođi kolima, prijaće ti mala šetnja...

Poseta Rozenblatovima takođe je protekla u sportskom duhu. S tim simpatičnim parom

upoznali smo se u bruklinskom zoološkom vrtu. Iskoristili su odsustvo svog jedinca Barnija koji je
otišao na kampovanje, da ostvare svoj davnašnji san i odu u zoološki vrt. Jer, kako rekoše, Barnija
interesuje samo bejzbol. Tata Rozenblat takođe voli bejzbol, ali samo kad je u fotelji ispred
televizora. Njihov sin je kapiten svog kluba koji igra u Ligi dečijih vrtića. Gospodin Rozenblat je po
zanimanju trgovac mešovitom robom i, dok smo hranili žirafu, pozvao nas je u petak na večeru.
 To je bila velika čast jer u Americi ne pozivaju tek tako nekog na večeru, osim ako nije reč o
biznisu. Treba prvo proći tačno određene faze, a počinje se frazom: Morali bismo jednom da odemo
zajedno na ručak, što ne obećava ništa već je samo izraz pristojnosti. Ako do tog ručka i dođe, onda
je to u restoranu.

A mi smo, eto, odmah pozvani na porodičnu večeru, i to ne u bilo koji petak već u onaj kada
se kapiten Barni vraća sa kampovanja!

Sve bi bilo divno da gospodin Rozenblat nije bio - oprostite na izrazu - pomalo dosadna
osoba; svaku rečenicu započinjao bi s mi iz srednjeg staleža, a osim toga je, poput svih američkih
roditelja, neprestano govorio o svom sinu izvlačeći brda fotografija na kojima je njihov mali genije
ovekovečen kako udara loptu ili na neki drugi način dokazuje svoje izvanredne telesne sposobnosti.

Ja neobično volim decu, ali sve ima svoje granice!

Tako tog petka po podne rekoh ženi:

- Znaš, nisam naročito raspoložen za tu posetu Barnijevim roditeljima. Međutim, pošto ne

bismo smeli da uvredimo te gostoljubive ljude, predlažem da ti odeš sama, a mene izvineš jer sam
oboleo od gripa...

Sve u svemu i nije bilo tako loše. Rozenblatovima je bilo veoma žao što sam došao sam i
poželeli su mojoj ženi skoro ozdravljenje. Zatim smo pili kafu, razgovarali o srednjem staležu i
čekali da se Barii vrati s treninga. Da bi ispunila vreme, gospođa Rozenblat je po stolu prostrla
mnoštvo fotografija s Barnijevog kampovanja i svaku sam morao pojedinačno da razgledam.

Nešto kasnije se na vratima pojavi neki slabašni deran: Barni glavom, ali me gospođa
Rozenblat natera da dovršim razgledanje fotografija jer mališan, po njenom mišljenju, na slikama
mnogo više liči na sebe. Konačno gospodin Rozenblat ustade blistajući od zadovoljstva i obrati se
svom jedincu:

- Barni, pozdravi gospodina.

- Hej - reče Barni i dodade: - Kreni na mene nožem!

- Šta? - zatreptah očima ne verujući ušima. - Šta to mali hoće?

Rozenblatovo lice se ozari očinskim ponosom.

- Učinite kako vam kaže - posavetova me.

- Krenite na njega nožem!

- Ali zašto? Nije mi ništa učinio...

Gospođa Rozenblat mi objasni kako je Barni na kampovanju pohađao kurs džudoa i sada
može svaku odraslu osobu koji ga napadne, da obori na zemlju. Stoga nema smisla da detetu
pokvarim radost.

Pokušao sam da se izvučem iz neprijatne situacije uveravajući ih kako nisam iskusan u tim
stvarima, a pogotovo se ne sećam da sam ikada krenuo nožem na decu, posebio ne u inostranstvu.

Onda je gospodin Rozenblat, nestrpljiv što predstava ne počinje, zgrabio nož sa stola, tutnuo
mi ga u ruku i gurnuo me prema Barniju.

Klinac me je tako zviznuo po levoj cevanici da sam se presamitio od bola, ali kad se zaleteo
i prema desnoj, zaurlao sam i krenuo pravo na njega...

Barni panično vrisnu i istrča iz sobe, a ja sa isukanim nožem za njim. Tražio je da krenem
nožem na njega, pa eto krećem!

Uhvatio sam ga na dnu stepeništa. Čvrsto sam ga držao mada se otimao poput uhvaćene
zveri. Upravo kad sam hteo da ga prekoljem, on se izvuče iz košulje i pobeže.

Preneraženi roditelji dotrčaše i vičući me upitaše šta to radim.

- Napadam ga nožem - odgovorih im. - Zašto?

Jurio sam Barnija niz celu ulicu s nožem ruci. Ne verujem da će ubuduće biti onaj stari.
Komšije su me ispred frizerskog salona uhvatili lasom, u trenutku kad sam hteo da preskočim živicu
jureći za malim džudistom. Nisam se branio i dozvolio sam da me razoružaju.

- Ne mari - rekoh sam sebi. - Možda će dogodine više naučiti na kampovanju. Ali mi se čini
da ima više talenta za trčanje nego za džudo.

Ima već nekoliko godina kako je nasilje postalo moderan način rešavanja ličnih ili opštih
problema i otada je na juriš osvojilo zapadni svet. Izjutra te u Severnoj Irskoj mogu gađati s bilo
koje od neprijateljskih strana, u podne možeš da naletiš na jedan od niza atentata u Italiji, a uveče
mogu da ti izbiju zube u Grčkoj ili Turskoj. Nasilje ne poznaje nacionalne granice. Pa ipak,
nesumnjivo središte čistog - reklo bi se, klasičnog nasilja - još uvek je legendarni Njujork, gde
nasilnici bar imaju duha.
 *

Kad sam zazvonio na vratima stana tetke Trudi, u samom srcu Brodveja, u špijunki na
vratima ugledah njeno uplašeno oko.

- Da li si sam? - upita me uspaničeno. - Da se neko ne šunja iza tebe stepeništem?

Uverio sam se da sam potpuno sam, posle čega je tetka dva puta obrnula ključ u bravi,
izvukla tri reze, skinula lanac, privremeno isključila električni alarmni uređaj i, držeći drhtavom
rukom otkočenu pištoljčinu, otvorila vrata.

- Brzo - reče umesto pozdrava. - Požuri!

Pošto je ponovo namestila barikadu, Trudi mi objasni da su pre nepuna tri dana sprat više
mokrim peškirom zadavili vlasnika kuće. Stoga smo odlučili da ovih četrnaest dana, koliko ostajem
u Njujorku, uopšte ne izlazim iz njenog stana.

- Ja ne izlazim već dva meseca - nastavi tetka Trudi. - Zašto da se izlažem opasnosti? Dole
na ulici ubijaju ljude usred bela dana. U Njujorku ti svakog trenutka neko može zariti nož u leđa, pa
je bolje da ostanemo ovde u miru, gledamo televiziju i kuvamo đakonije.

Nije trebalo izlaziti ni po namirnice. Sve se donosilo u kuću. Za svaki slučaj, kad bi
zazvonio dostavljač iz supermarketa, moja tetka bi otvorila vrata tek pošto bi prethodno pozvala
trgovinu i uverila se da je na vratima njihov čovek a ne Bostonski davitelj.

Uprkos tome ja sam supruzi morao da kupim tašnicu, crnu lakovanu ručnu tašnicu od
krokodilske kože. Tri dana i tri noći moja tetka je pokušavala da me nagovori da pozovem obližnju
trgovinu tašnicama i poručim da mi nekoliko uzoraka pošalju u stan. Ipak sam četvrtog dana krenuo
tamo sam, šunjajući se uz zidove poput senke.

Bilo je rano i Njujorčani su još uvek bili pomalo ošamućeni od pilula kojih su se nagutali
prošle noći. Sreo sam brojne pijance, otarasio se desetak prostitutki i nekoliko profesionalnih
velegradskih nemani, te se živ i zdrav dokopao trgovine. Vlasnica me je prvo dobro odmerila kroz
staklo a zatim telefonom proverila kod Trudi da li sam to zaista ja. Najzad je odškrinula vrata.

- Izvinite - reče - ali prošle nedelje su preko puta opljačkali delikatesnu radnju a prodavačicu
ekserima zakucali za tavanicu.

Već sam pomalo izgubio poverenje u efikasnost javne zaštite u Njujorku, pa sam hteo što pre
da obavim kupovinu. Na brzinu sam odabrao tašnicu od crne lakirane krokodilske kože.
 - Imamo mi i lepših - reče vlasnica. - Ova plava sa zlatnom kopčom, na primer, baš bi vam
odgovarala.

- Ne kupujem za sebe - odgovorih joj - nego za suprugu.

- Izvinite - opravda se vlasnica. - Danas je tako teško raspoznati ko je muško a ko žensko.

Kako ste kratko ošišani, mislila sam da ste žensko.

Desilo se na povratku kući.

Prošao sam pored tri pornografske ustanove a da mi ni dlaka nije pala s glave, ali se na uglu
43. ulice ispred mene ispreči neki džinovski nemarno odeveni crnac i gurnu mi pesnicu pod nos.

- Zdravo - reče. - Pare na sunce!

Setio sam se saveta koji sam pročitao u nekom izraelskom turističkom vodiču: u neirijatnim
situacijama uvek govori hebrejski.

- Adoni - obratih se džinovskom crncu našim drevnim jezikom. - Ostavi me na miru dok sam
još dobro raspoložen. Šta te je spopalo?

Nastavio sam svojim putem prema kući tetka Trudi i proteturao kroz njena vrata silno
uzbuđen i ohrabren neobičnim doživljajem.

Čuvši moju priču, tetka preblede.

- Blagi bože - prošaputala je pre nego što se skoro onesvestila. - Zar te nisu upozorili da
nikada ne treba da se suprotstaviš? Mogao je da te ubije na licu mesta.

Nije bio naoružan.

- Ne mora ni da bude. Oni svejedno ubijaju. Zapamti da se u Njujorku ne prepire već jasno
rasuđuje: Osma avenija, namršteni crnac, plaćaj! Drugi put mu daj sve što imaš. Uostalom, najbolje
je da ne izlaziš iz kuće.

Ipak sam izašao iz kuće. Pod izgovorom da moram da potvrdim avionsku rezervaciju, izašao
sam na svež vazduh i bezbrižno šetao avenijom. Nigde nisam zastajkivao osim ispred nekoliko
filmskih reklamnih fotografija, tek toliko da osvežim sećanje kako se prave deca. Priznajem, bilo je
vrlo poučno, ali na uglu 43. ulice opet me presrete onaj džinovski crnac. Ovog puta čvrsto me ščepa
za kragnu.

- Zdravo - reče dašćući. - Pare!

U takvim situacijama obično brzo reagujem. Munjevitim pokretom izvadih novčanik.

- Zašto? - rekoh. - Zašto?

 Crnac mi se unese u lice. Nos mu je bio spljošten a oči krvave.

- Zašto? - reče otegnuto. - Zato što si ti obična bela svinja, eto zašto!

Prostor oko nas je opusteo. Prolaznici su potrčali u zaklone, a dvojica policajaca na drugom
kraju ulice nestali su na vrhovima prstiju. Gurnuo sam crncu dva dolara u šaku, oslobodio se i
odjurio nazad u stan.

- Platio sam mu! - rekoh tetki. - Dao sam mu dva dolara.

Trudi samo što nije pala u nesvest.

- Dva dolara? - prošaputa ona. - Usudio si se da mu daš dva pišljiva dolara?

- I to nepovratno - progunđao sam. - Više nisam imao pri sebi.

- Da se više nikad nisi usudio da izađeš iz kuće a da nemaš bar pet dolara u džepu! Hoćeš li
da ti preseče grkljan? Je li bio visok?

- Tako, oko metar devedeset.

- Pobogu, ponesi deset dolara!

U utorak sam se išunjao da kupim nekoliko cucli varalica strane proizvodnje za svoju
ćerkicu. U 40. ulici pokušala je da me zaustavi neobrijana spodoba koja je skupljala dobrovoljni
prilog za neku davno zaboravljenu akciju. Glatko sam ga odbio.

- Žalim, ali već su me opljačkali u 43. ulici.

Postoji tu neka vrsta sporazuma o dvostrukom oporezivanju. Plaćaš ili u 40. ili u 43. ulici,
ali nikad u obe.

Nastavio sam prema uglu 43. ulice, ali se moj džinovski crnac nije pojavio. Bio sam pomalo
razočaran jer sam mu pripremio novih novcatih deset dolara. Tražio sam ga po svim okolnim
barovima. Najzad ga otkrih na ulazu bara za homoseksualce-nudiste. Sedeo je prekrštenih nogu,
naslonjen na zid i preteći kolutao očima.

- Zdravo, bela svinjo! - dobaci mi. - Daj mi još love!

- Nemam sada. Možda sutra.

Nije navaljivao. Tada sam utvrdio kako i nije naročito velik. Mogao je da bude otprilike
moje visine a u njušci je imao samo nekoliko gornjih zuba. Na suprotnoj strani ulice neko je silovao
ženu koja je histerično vrištala i svi su se naokolo razbežali.

Rekoh sebi: imaš sreću što je Džo tako uzdržan.

- Efraime - reče mi tetka posle nekoliko dana - trebalo bi opet da odeš do onog crnca jer će
nam inače banuti ovamo. Znam ja takve.

Stavio sam u džep šuštavu novčanicu od pedeset dolara i pošao na sastanak u 43. ulicu. Na
putu onamo niko me nije uznemiravao. Čak me ni podvodači nisu vukli za rukav jer su već svi znali
da sam Džoova stalna mušterija. Čekao me je ispred restorana u kojem su služile konobarice u
toplesu.

- Zdravo, bela svinjo - dobaci mi opet. - Jesi li doneo lovu?

- Jesam - rekoh.

- Daj je ovamo, bela svinjo!

- Čekaj malo - rekoh. - Je li to pljačka do gole kože ili ti je potrebna određena suma?

- Bela svinjo - odgovori Džo - treba mi dvadeset i pet dolara.

- Imam samo novčanicu od pedeset.

Džo zgrabi novčanicu, odgega se u jazbinu gde se pušio hašiš, a bila je kamuflirana kao
javna kuća za homoseksualce, i posle izvesnog vremena se vrati i pruži mi 25 dolara kusura.

Shvatio sam da je u stvari fer i spontano sam ga upitao ne bih li mogao kod njega da se
pretplatim na nedelju dana ili nešto slično.

Tome Džo nije bio dorastao.

- Bela svinjo - reče - ja sam tu svakog dana.

Tražio sam mu broj telefona, ali on nije imao telefon. Umesto toga izvukao je iz zadnjeg
džepa zarđali nož i prvi put, uz prijateljski osmeh, iskezio ostatak zuba požutelih od duvana. Sve u
svemu, taj Džo je bio sasvim simpatičan sitni pljačkaš, visok možda metar i šezdeset i pet, koga je
mladost već bila napustila ali je i dalje ostao vrlo dobroćudan.

Na dan mog odlaska tetka Trudi me isprati do zabarikadiranih vrata stana. Čitavu je noć
proplakala pri samoj pomisli da se uskoro vraćam u nesigurno područje gde vlada rat. Ipak se
složila da mi je mesto u vlastitom domu.

Sada, dok pišem ove redove u Tel Avivu užarenom od sunca, moram da priznam da mi Džo
nedostaje. Razumeli smo jedan drugog. Seti li se on katkad između dva dima hašiša svoje bele
svinje? Čisto sumnjam. Nisu svi romantična bića kao ja.
 *

Nema na svetu upornije ustanove no što je to živa lešina koja se zove američki radio.
Njujorška televizija sama emituje od 5 ujutro do 5 ujutro na pet specijalnih kanala, od kojih su dva
namenjena crnim vernicima a jedan italijanskom podzemlju, pa ipak još 103 male radio-stanice
američke metropole uporno biju bitku za opstanak kao pravovaljani medij - kao da uopšte može biti
sumnje u ishod neravnopravne borbe između blistave slike u boji i bežičnog blebetanja. Nije onda
ni čudo što svake godine određeni broj tih mini stanica obustavlja rad, ali svaka će pre izdisanja
neizbežno pozvati na razgovor nekog stranca. Poput mene, na primer. To je u stvari i poslednji
dokaz da je radio-stanici definitivno odzvonilo.

Jedne kišne večeri u istočnom Bruklinu moja tetka Trudi me odvuče u ugao i reče:

- Nikada nećeš uspeti u Americi ako se ne pobrineš za reklamu.

- Znam - rekoh. - I, iskreno rečeno, zbog toga sam zabrinut.

- To ti u ovom slučaju ne pomaže - reče tetka Grudi. - Ono što ti je potrebno jeste da se
pojaviš u nekoj televizijskoj emisiji ili nečem sličnom. U stvari imaš sreću jer slučajno imam
izvesne veze i na radiju i na televiziji, pa ću nešto da sredim. Ako dobro razmislim - dodade tetka -
lakše će biti na radiju, jer na televiziji nikog ne poznajem.

Sve ostalo je bilo mačiji kašalj. Moja tetka se često sreće kod frizera s gospođom Perl
Graubman koja već četrdesetak godina na njujorškoj jevrejskoj radio-stanici vodi emisiju pod
nazivom Fanny Swing Show. U stvari Fani Sving je glavom i glasom sama gospođa Traubman koja
ima gomilu obožavalaca među domaćicama u Bronksu i vozačima za volanom.

Jednog dana mi tetka, vrativši se od frizera s novom trajnom, sva ozarena objavi veliku
novost:

- Perl Traubman te očekuje sutra ujutro u pola osam u studiju 203! Napričala sam joj da
pišeš bit-poeziju i da si pukovnik u padobranskoj jedinici. To je ostavilo jak utisak na nju, kad ti
kažem: pred tobom je velika karijera!

Sa suzama u očima padosmo jedan drugom u zagrljaj.

Gospođa Traubman-Sving bila je vrlo prijatna dama šezdesetih godina i nije izgledala
mnogo starija, osim što bi joj čovek zbog izrazito svetle kose i crvenih čulnih usana, dodao možda
koju godinu više.
 Čekao sam je u studiju 203 oko pola sata, a stigla je svega dva minuta pre emisije koja ide
uživo. Odmah se zadubila u hrpu hartije koju su joj pripremili njeni robovi. Zatim smo se rukovali i
ona me upita:

- U kojoj vi ono sinagogi pevate, gospodine Fridman?

Rekoh joj da za sada još ne pevam liturgije već da sam pukovnik-pesnik, onaj od tetke Trudi
iz frizerskog salona.

- Ah, da, da - priseti se gospođa Traubman i poče da prevrće po hartijama. - Pevač iz

siiagoge je, ako se ne varam, na redu sutra. Dobro, možemo da krenemo.

U taj čas se u studiju 203 upali crveno svetlo, neko proturi glavu u našu gajbu i viknu:

- Kreći, Fani!

Istog časa glas gospođe Traubman se pretvori u cvrkut slavuja i ona umiljato progovori u
mikrofon:

- Dobro jutro, dragi prijatelji. Govori vam Fani Sving iz Njujorka. Napolju pada kiša ali bar
nije sparno. Eto, stigla nam je zima. Kad sam rekla „stigla”, setila sam se da je u naš studio stigao i
vaš dobri stari poznanik koga, uverena sam, svi dobro znate, naročito oni među vama koji odlaze u
sinagogu Or Kabuki.

Tu sam joj diskretno mahnuo rukom. Fani naglo promeni ploču i nastavi:

- On je u stvari veliki izraelski pesnik, viši oficir i rezervni astronaut u poseti Sjedinjenim
Američkim Državama. Dobro jutro, gospodine Kičen! Kako ste?

- Hvala, vrlo dobro - odgovorih na tečnom engleskom.

- Drago mi je. Kako se osećate u Njujorku?

- Hvala, vrlo dobro.

- Da li ste već bili u nekom našem pozorištu?

- Nisam još, ali imam ulaznicu za prekosutra, za neku muzičku predstavu, a što se tiče mog
satiričnog komada...

- Luscanky stono ulje kuva za vas - reče umiljato gospođa Traubman. - Za laka i hranjliva
jela, za sveže salate, za pikantne sosove. Luscanky stono ulje nema premca. Je li tako Džo?

Za našim stolom sedeo je neki mrzovoljni tip i srčući kafu čitao jutarnje novine. Predstavili
su ga kao političkog komentatora i pozorišnog kritičara, ali je on očigledno radio honorarno i kao
najavljivač reklama.
 - Tako je, Fani! To je ulje pročišćeno tačno po verskim propisima i zato je najbolje na svetu -
odrecitova Džo. - Ukusno, slasno, tečno!

Ushićeno cmoknu usnama i nastavi da čita uzbudljive berzanske izveštaje.

- Luscanky stono ulje ne sadrži nitroglicerin - zaključi Fani Sving i ponovo mi se obrati. -
Vi, gospodine Kičen, sami pišete svoje pesme?

- Da, hvala na pitanju - odgovorih.

- Gitn yomtov - smešeći se reče Perl Traubman. - Moj otac bi uvek govorio jidiš kad bi želeo
da ga mi deca ne razumemo. Moja je majka takođe pisala pesme, ali na ruskom.

Jednostavno sam osećao kako mi, zahvaljujući ovoj izvanrednoj emisiji, iz minuta u minut
raste slava širom Amerike, čak do Aljaske. Nije mala stvar nastupiti u emisiji Fani Sving. Mnogi bi
za to dali silne pare.

Tetka Trudi mi je ispričala da gospođa Traubman sada pokriva 55 posto slušalaca i da svaku
njenu reč razgrabi dvadeset i pet radio-stanica. Ukratko, bio sam na putu da postanem velika
zvezda.

- U stvari pišem na hebrejskom - rekoh.

- Pa to je sjajno!

- Da, to je sjajno.

- Ja se ne trudim mnogo oko jela - priznade Fani. - Za mene kuva Luscanky stono ulje. Za
sveže salate i pikantne sosove samo Luscanky stono ulje. Po savetu lekara! Da li se slažeš, dragi?

- Do đavola - odgovorih - nikada u životu nisam kuvao...

Gospođa Traubman nervozno mahnu rukom prema Džou koji spasonosno upade ne dižući
pogled s novina.

- Luscanky stono ulje je do zadnje kapi pročišćeno po verskim propisima. Kad kuvaš za
mene, onda samo sa Luscanky stonim uljem!

- Ne sadrži nitroglicerin, ima prijatan ukus i lako se vari. Kad koristite ulje, onda samo
Luscanky stono ulje. - Zatim se Fani opet obrati meni. - Gospodine Fridman, gde ćete da pevate za
praznike?

- Nisam još odlučio...

- Svi ćemo doći da vas slušamo.

- Biće mi drago.
 - Uverena sam, gospodine Fridman, da će to biti veliki doživljaj.

- S Luscanky stonim uljem ne možete da pogrešite.

- Naravno - složi se Fani - to ulje kuva za vas.

Luscanky je provereno ulje vrhunskog kvaliteta - objasnih. - Zar nije tako, Džo. - Ukusno,
slasno, tečno - improvizovao je Co.

- Pročišćeno po verskim propisima i ne sadrži nitroglicerin.

Ja sam samo cmoknuo usnama.

Gospođa Traubman pogleda na sat.

- Hvala vam, gospodine Fridman - reče srdačno. - Drago nam je što ste nas posetili. Bilo je
vrlo korisno čuti, tako reći s izvora, kako se peva po sinagogama u Izraelu. Gitn yomtov i Shalom.

- Sveže salate i pikantni sosovi - odgovorih joj navlačeći kaput.

Kako ono kažu? Zvezda je rođena!

Naivno je sveopšte mišljenje da je Amerika mudro organizovana zemlja u kojoj sve teče
automatski i gde ljudi žive i ponašaju se šablonski, prilagođavajući se tačno utvrđenim
konvencionalnim pravilima. U stvari, Amerikanci su isto tako osobiti kao i svaki drugi narod, čak
možda i više, jer te svoje karakteristike uopšte nisu svesni.

Za Amerikanca je sve ono što on čini i šta se oko njega zbiva sasvim prirodna stvar. Neće ga
nimalo začuditi ako mu maštoviti radnik na benzinskoj pumpi ponudi na prodaju klavir pun mrava;
uveren je da je televiziju izmislio sam Bog kako bi se uklonila u prirodnu podelu dana na tri dela:
osam sati spavanja, osam sati rada i osam sati televizije, da je najbolji igrač bejzbola ravan
predsedniku Sjedinjenih Država ili čak Elvisu Prisliju, da čovek mora da planira budućnost i da
štedi bele pare za crne dane kada budu padale atomske bombe, da američki brak bez najmanje dvoje
američke dece - američkog dečaka i američke devojčice - nije američki brak, da je psihijatar član
porodice, da su šniclu izmislili Amerikanci, da sve može da se nauči iz brošura pa i to kako postati
predsednik Sjedinjenih Američkih Država u deset lekcija i da Bog voli Amerikance bez obzira na
njihovo nacionalno poreklo, rasu i veroispovest, ali uzimajući u obzir njihov socijalni status.

Sve je to naizgled vrlo zamršeno. Pa ipak, u svakoj državi te zajednice vladaju strogi red i
zakon.
 U državi Alabami, na primer, svake prestupne godine zabranjeno je prodavati kokice. U
susednom Misisipiju deca ispod osam godina smeju da se igraju „mame i tate” samo u prisustvu
matičara. U Nebraski proteruju sve neženje iznad trideset i jedne godine osim pilota, policajaca i
trkača na koturaljkama. U slikovitom Koloradu zabranjeno je pletenje vunenih pulovera a u
Oregonu svaki poštar mora da ima ronilački ispit. U Ohaju žene ne smeju da se skidaju na
pozornici, u Njujorku je to dozvoljeno, a u Nevadi obavezno.

U stvarima koje zakon ne spominje, ljudi postupaju po svom nahođenju.

Moj teča Hari, na primer, pripada vegetarijanskoj loži Slobodnih zidara i iz dna duše mrzi
članove suparničke nudističke lože. On je takođe član Svetskog saveza za širenje monogamije, vrlo
ugledne organizacije u kojoj podjednako ima Jevreja koji veruju u Isusa Hrista kao i hrišćana koji
čekaju Mesiju.

Sam teča Hari je inače običan obrezni Jevrejin, ali mu je strast da postane član neke
organizacije. Tako je on i potpredsednik lokalnog ogranka dobrotvorne organizacije Hadassa i igra
bridž u Klubu preobražaja, gde veruju u duhove i leteće tanjire.

Hari nam je pričao i o kvekerima koji se zanosno ljuljaju u nemoj molitvi, protive se svakoj
vrsti zakletve, ropstvu i vojnoj obavezi, ali se bore za ženska prava.

U državi Juta vladaju mormoni, kojih otprilike ima isto toliko koliko i Jevreja u Izraelu. Vrlo
su pristojni i izvanredno čestiti ljudi. Ne puše, ne piju alkohol, kafu i čaj i zadovoljni su s onim šta
im preostaje, a to će reći da imaju dve ili više žena...

- Šta kažeš? - upadoh teča Hariju u reč.

- Da li si rekao: dve ili više žena?

- To je nekada bilo - odgovori teča Hari i setno pogleda u pravcu Jute. - Danas su već i oni
prihvatili monogamiju.

- Zašto - upitao sam - zašto su poklekli?

- Ništa im drugo nije preostalo.

Ovo je počelo da me interesuje.

- Da, da - mrmljao sam zamišljeno idućeg jutra za doručkom. - Zaista interesantno.

 Moja supruga mi uputi upitni pogled.

- Šta je to tako interesantno?

- To što je teča Hari juče pričao o mormonima i njihovom mnogoženstvu. Zar to nije čudno?

- Zašto bi bilo čudno? To je mnogo poštenije nego da se muž tajno ljubaka naokolo.

Njena iskrenost me zapanjila. Očekivao sam da će osuti drvlje i kamenje na tu varvarsku

sektu i njene običaje, na muški egoizam, obespravljenost žena i druge stvari koje ženama obično
padaju na pamet u takvoj prilici. Umesto toga ona je pokazala puno razumevanja za mormone. Pa
lepo...

- Možda si u pravu - rekoh oprezno ispitujući teren. - Za mormone je to prirodno jer im to

vera dozvoljava.

- Zašto bi bilo prirodno samo za njih? Zašto to ne bi vredelo, recimo, i za tebe? U čemu je
razlika?

- Pre svega u tome što je rabin Geršom zabranio poligamiju - odgovorih.

- A kada je živeo rabin Geršom?

- U jedanaestom veku.

- I mi se još uvek upravljamo po njemu? Hoćeš da kažeš da bismo morali da živimo po

srednjovekovnim zakonima?

Moram da priznam da je moja pametna ženica osvetlila taj problem s potpuno novog
stanovišta. Činjenica je, naime, da prastari izraelski izvorni, tako reći večni zakon ne samo da
dopušta nego čak i preporučuje muškarcu da ima više žena. Baš kao i mormoni.

- Naši preci su očigledno bili mudriji od nas - složio sam se sa suprugom. - Znali su da se
čak i srećan brak... ponavljam, čak i srećan brak... vremenom raspadne ako se mužu ne pruži
mogućnost... kako da kažem... znaš već...

- Naravno - potvrdi moja žena. - To je prirodni zakon.

Rekla je to s blaženim mirom, mešajući kafu. Morao sam sve više da joj se divim. Zaista,
zar je greh ako tamo neki mormon baci oko na više žena? Zar ne postoji poligamija i u životinjskom
svetu koji sledi čiste, izvorne prirodne zakone? Sve to, na kraju krajeva, zavisi od nečijeg
stanovišta, vaspitanja i folklornog prilagođavanja. Osim toga ne treba zanemariti činjenicu da mi,
Izraelci, živimo na Bliskom istoku, u kolevci harema.

- Kako se uzme - dodao sam nehajno. - Sve je to pitanje inteligencije zainteresovanih strana.
 - Svakako - složi se ona. - Verujem da ti ne bi uzeo neku primitivku.

- Naravno da ne bih. Nikada ti tako nešto ne bih učinio. Konačno, vi biste morale da živite
zajedno pod istim krovom.

- To se podrazumeva. Zato bih htela vrlo pažljivo da je proverim. Crvenokose, na primer,

uopšte ne dolaze u obzir.

- Zašto?

- Isuviše su glasne.

- To ne mora da bude pravilo. Ti imaš predrasude. Ali, molim, ako si ti čvrsto protiv
crvenokosih, slažem se. Meni je najvažnije da u kući vlada harmonija.

- Drugo nisam ni očekivala. Uz malo međusobnog razumevanja sve može da se sredi. Ja ću

ujutru ustati i spremiti doručak, a ona će srediti kuću i pripremiti ti vruće kupanje.

- Mlako kupanje, draga. Leti se kupam u mlakoj vodi.

- U redu, to je njena stvar. Uverena sam da ću se vrlo dobro slagati s Klarisom.

- Klarisom?

- Volela bih da se zove Klarisa.

- Slušaj, draga, pa to je već pritisak...

- U redu, u redu, odustajem. Ti si gazda. Delićemo to između sebe.

Sve je to mnogo obećavalo. Eto, to je ono što se zove „intelektualni pristup”: kad mudar
čovek poput mene, pametnom reči nađe pravi put... Morao sam sada ženi da odam i malo priznanje.

- Znaš - rekoh joj držeći je za ruku - ne bih želeo da među nama bude bilo kakvog
nesporazuma. Ti ćeš uvek biti moja najmilija, prva i prava žena.

- O, pa to uopšte nije važno.

- I te kako je važno! U svakoj porodici vlada hijerarhija, baš kao i kod mormona. Drugoj
ženi od samog početka mora da bude jasno da nikada neće biti prva violina, pa ma kako bila lepa.
Uostalom, ti ćeš i po godinama biti starija od nje.

- Sve će se to rešiti samo od sebe u praksi. Ovakve situacije imaju i puno prednosti.

- Koje prednosti?

- Pa, recimo, čuvanje dece.

- Pa da! To će doneti i velike uštede. Naizmenično ćete čuvati decu...

 Ova poslednja misao zazvučala mi je nekako čudno. Još nisam navikao na novu situaciju.

- Decu - mrmljao sam - decu... koju... čiju...

- Tvoju, naravno! Čiju drugu?

- Mislio sam samo... znaš, deca... tu mogu da nastanu i neke komplikacije... što se tiče...
odnosno... dece...

- Pusti to. Nećemo valjda da se svađamo oko toga.

Ostao sam bez reči. Toliko životne mudrosti i uzvišenosti nisam mogao da očekujem ni u
snu! Da je svaki Amerikanac imao ovako inteligentnu ženu, mormoni ne bi morali da se odriču
mnogoženstva. Jer, ako pogledamo istini u oči, muškarac može da bude istovremeno i dobar i veran
muž a da mu se ipak s vremena na vreme dopadne i neka druga zgodna žena. To se čak ne može
nazvati ni poligamijom, to je samo raščlanjena monogamija. Eto kako uz malo dobre volje i
naizgled najteži problemi postaju sasvim jednostavni...

Osokoljen tim saznanjem veselo rekoh:

- Da ti pravo kažem, već duže vremena imam na umu jednu osobu...

- Koga to? - odseče supruga neočekivano oštrim glasom. - Koga ti to imaš na umu, je li?

Oči najbolje supruge na svetu plamtele su od gneva.

- Ali, draga...

- Hoćeš li da kažeš da si ti sve ovo ozbiljno mislio?

- Ozbiljno?... Zar ja?... Pa ti se šališ?... Ha-ha... Gde ti je smisao za humor?... Priznaj, prešao
sam te.

Sada mi je jasno zašto su mormoni napustili mnogoženstvo...

Jedno mi ipak ni posle boravka u Sjedinjenim Državama nije postalo jasno: šta je za
prosečnog Amerikanca ideal ženske lepote? S jedne strane žene se ni u jednoj zemlji na svetu toliko
ne trude da za volju svojih muževa omršave, tako da ponekad odeća na njima visi kao na pokretnim
vešalicama, a s duge strane ti isti muževi padaju u zanos kada na ekranu ugedaju bogate obline
Sofije Loren ili neke druge italijanske punokrvne lepotice. U čemu je stvar? Izgleda da odgovor
ponovo moramo da potražimo u jevrejskoj tradiciji, po kojoj je svaki brižni muž dužan da obrije
glavu svojoj ženi kako ne bi privlačila poglede drugih muškaraca. To je neka vrsta porodičnog
osiguranja protiv trećeg lica. Nešto slično, po svemu sudeći, ima na umu i američki suprug kada
svoju ženu tera da se pretvara u kost i kožu. Čovek se jednostavno osigurava.

S obzirom da sam filmski amater, pošao sam u kratku posetu Holivudu, fabrici snova (i
poneke more). Premda se u mojoj sredozemnoj zemlji možemo pohvaliti bogatom zbirkom
profesionalnih klevetnika, niz holivudskih agenata koje sam tamo sreo ostaviće neizbrisiv trag u
mojoj psihi.

Stajao sam tako na terasi trideset i trećeg sprata mog hotela i zamišljen gledao pod sobom
slavni Bulevar sumraka koji se proteže i proteže sve dok ne nestane u beskraju negde iza broja
11.935. Los Anđeles, najduži grad na svetu, još je uvek prestonica filma. Iako njegovi studiji više ne
donose nekadašnje profite, ipak čuvaju otiske stopala Čarlija Čaplina, Grete Garbo i Miki Mausa.
Osetio sam kako me prožima ushićenje: okreni-obrni, to je ipak Meka filmskog sveta...

I kad je bujica mojih misli dospela negde do te tačke, začulo se kucanje na vratima. Na
njima je stajao čovek zalizane kose držeći u ruci buket cveća.

- Dozvolite da vam poželim dobrodošlicu u Holivud, gospodine Kičene - reče i uruči mi

vizit-kartu na kojoj je zlatnim slovima pisalo: President Cinemastro Corporation Ltd. - Čuo sam da
ste u gradu - cvrkutao je predsednik - pa sam svratio da vam kažem kako mi se vaš film neobično
dopao. Čestitam!

- Izvolite, sednite - rekoh pomalo uzbuđen. - Zašto stojite?

- Poznajete li slučajno u Haifi Delugea, sanitarni uređaji? - Gost sede i dodade: - To mi je

znate, šurak. Pomislio sam da mi je dužnost, Efraime, da dođem i da te upozorim: čuvaj se lopova u
ovom gradu! Opsedaćete te, upadaće ti u sobu i pričati priče o rođacima u Izraelu, a zapravo im je
jedini cilj da postanu tvoju ekskluzivni agenti, uz debelu proviziju. Zato moraš da budeš vrlo
oprezan. Kakav film imaš?

Posle kratkog ali sadržajnog razgovora rastali smo se kao veliki prijatelji. Predsednik se
ponudio da bude moj ekskluzivni agent uz debelu proviziju, a ja sam to vrlo rado prihvatio jer svoj
film nisam želeo da dam u ruke nekom potpunom strancu. Dogovorili smo se da ćemo pojedinosti
utvrditi za vreme doručka.

Tek što je moj dobročinitelj izašao iz sobe, opet neko zakuca na vrata i ja ugledah otmenog i
pomalo razrokog čoveka.

- Nadam se da niste ništa potpisali - reče uletevši u sobu. - Uveren sam da vam je taj podlac
rekao kako je cionista i da morate da se čuvate lopova u ovom gradu. Znam sve njegove štosove!
Zatim vas je naterao da potpišete lažni ugovor, dočepao se vašeg filma i vi ga više nikada nećete
videti!

Zahvalio sam mu sav srećan što me je minut pre dvanaest spasio iz kandži pljačkaša. Moj
gost izvuče iz džepa presavijei primerak ugovora.

- Daću vam trećinu prihoda - reče. - Potpišite, molim vas, ovde.

Upravo u trenutku kad sam spuštao pero na označeno mesto, uđe hotelski momak i donese
mi telegram:

NALAZITE SE U OPASNOSTI.

ČEKAM VAS DOLE. BUHBINDER.

- Izvinite - rekoh Trećini prihoda i sjurih se niz stepenice.

Buhbinder me je čekao sakriven iza palme.

- Onaj gangster u vašoj sobi je kuvan i pečen s „predsednikom” - reče mi upola glasa.

- Udružili su se pošto su se u Alabami upoznali u zatvoru za seksualne prestupnike. Time što

vas upozorava na svog partnera stiče vaše poverenje, i pre nego što kažete „keks”, film je već u
rukama mafije. Ta dvojica su napunila čitavo jedno groblje u Holivudu. Nadam se da još niste
potpisali?

- Naravno da nisam - nasmejah se. - Nisam tako naivan kao što izgledam.

- Primećujem - složi se Buhbinder. - Vi morate da se povežete s nekom velikom, dobro

uhodanom kompanijom, u koju možete da imate puno poverenja. Ja sam u slobodno vreme
potpredsednik Metro Goldvin Majera. Gde vam je kopija filma?

- Odmah ću je doneti, gospodine potpredsedniče - rekoh sav srećan zbog ovog neočekivanog
poteza sudbine. U tom trenutku s druge strane palme iskrsnu hotelski portir i šapnu mi da me hitno
zovu na telefon. Prihod, koji je, kao što se sećamo, ostao gore u sobi, sav zadihan izgovori u
slušalicu:
 - Halo, je li otišao?

- Ko?

- Stari pacov. Predstavlja se kao potpredsednik a u stvari je penzionisani džeparoš. Kladim

se da vam je rekao kako predsednik i ja radimo zajedno poput gangsterskog para. Jesam li pogodio?

- Čini mi se - promucah - da je gospodin Buhbinder zaista spomenuo nešto slično...

- Buhbinder je izmišljeno ime. Pravo mu je ime Kraus i okoreli je zavodnik maloletnica.

Traži ga Interpol.

- Kako znate?

- Kako? Pa on mi je najbolji prijatelj!

Vratio sam se Starom pacovu i prekinuo s njim pregovore, pod izgovorom da se kopija mog
filma još obrađuje. Zatim sam pošao natrag u sobu ali se postariji liftboj zaustavi na dvadeset i
drugom spratu i šapnu mi na uvo:

- Nadam se da ne držite gotovinu u sobi? Vaš gost je kralj obijača sefova. Upravo je jutros
pobegao s Đavoljeg ostrva i krije se u nekom bordelu. Osim toga on i laže.

Stari mi pruži svoju vizit-kartu:

Confidental Films. Distribucija ekskluzivnih filmova, Usluga brza i tačna.

I tako se u svoju sobu na trideset i trećem spratu vratih pomalo zbunjen.

- Da li vas je liftboj nagovorio? - zabrinuto me upita Prihod, pošto sam ušao.

- Nije - odgovorih. - Na šta je trebalo da me iagovori?

- Čuvajte se. On je poznati bigamista, a izdržava se prihodima od krađe konja. Hajde, uzmite
već jednom to pero pa da zaključimo posao!

Zazvoni telefon. Podigoh slušalicu:

- Halo! Ne, nisam još potpisao.

- Hvala bogu - s olakšanjem uzdahnu neko s one strane žice. - Da li je to Bob?

- Ne, Kičen. Pogrešna veza.

- Bob je svinja, čuvajte ga se - reče čovek. Kao da to i sam nisam znao? Spustio sam
slušalicu.

Sad sam već bio pomalo uznemiren profesionalnošću kojom su me ti momci polako
smekšavali. Vratio sam se Prihodu i zatekao ga kako grozničavo pretura po mom ormaru tražeći
kopiju filma.

- Rutinska provera - reče i okači moje pantalone na vešalicu. - Lukavo ste postupili što ste
sakrili film. Ovaj grad je prepun huligana koji ne bi prezali ni od toga da vam preturaju po ormaru.
Dozvolite da se predstavim, ja sam konjički pukovnik Vestinghaus.

Tek sam tada primetio da u mojoj sobi više nije Prihod već neki potpuno drugi čovek, riđe
brade i s ogromnim šeširom. Verovatno su nekako promenili mesta.

- Ni za živu glavu ne dajte film iz ruke - upozori me pukovnik. - Verujte mi, ovo vam je
prava džungla. Sedite tako, na primer, u privatnom bioskopu na drugom kraju grada kuda vas je
odveo neki naoko vrlo pristojan agent, recimo bivši oficir ili nešto slično, i za vreme projekcije, dok
ste vi okrenuti leđima, ukradu vam rolne filma, odnesu ih u laboratoriju koja je u susednoj
prostoriji, i tamo ih kopiraju. Zatim te ukradene kopije prodaju u Saudijskoj Arabiji i šeikatima koji
plaćaju basnoslovne sume za filmove zapadnjaka.

Spopao me strah.

- Zar su ovde svi odreda lopovi, pukovniče Vestinghaus?

- Vestinghaus? Taj vam je momak jedan od najgorih tipova iz podzemlja, pokvareni, lažljivi
lopov i prevarant...

- Izvinite - prekidoh ga - zar niste upravo vi Vestinghaus?

Pukovnik ućuta i nekoliko puta trepnu.

- Nešto sam pobrkao - najzad priznade. - Mislio sam na nekog drugog... Sve su vam to
obični, bedni podvodači, pljačkaši grobova, svi redom. Smuči mi se kad pomislim na njih... Gde je
taj vaš film, gospodine Kičen? Hteo bih što pre da ga vidim. Imam tu na drugom kraju grada vlastiti
mali bioskop...

- Nije kod mene - rekoh prigušeno. - Ne verujem više ni samom sebi.

- Pssst, jeste li čuli neki šum?

Odgurao sam ga u najdalji ugao sobe. Odjednom sam se osetio lakim i slobodnim, reči su mi
same navirale na usta.

- Ja sam najveća lopuža koju ste ikada sreli - šaputao sam mu na uvo. Rođeni lažov, eto šta
sam ja.

- Zdravo momče! - pljesnu me pukovnik po ramenu - Ti si za moju kuću. Dobro došao u

Holivud!

Stegli smo jedan drugom ruku i odlučili da osnujemo filmsku agenciju i varamo jedan
drugog koliko god možemo i umemo.

Ako vam zatrebaju naše usluge, evo adrese:

Vestinghaus i Kičen

Spletkarenje

13.712, Bulevar sumraka

Dvorišni ulaz, ništa ne potpisujte.

Vratio sam se u Njujork s uzvišenom namerom da negde na ivici Brodveja predstavim svoj
satirični komad Nije fer, Golijate.

Džungla se neumoljivo zatvorila oko mene, počeli su da kruže lešinari, otpočela je pozorišna
borba za opstanak.

Najveća prednost koju neki komad može da ima na Brodveju ili oko njega, jeste samo
pozorište. Male neugledne dvorane nikad ne zjape prazne. Producenti čekaju u redu da ih se
domognu kako bi doživeli vrtoglavi uspeh ili munjevito samoubistvo, poput kamikaza. U tome u
Njujorku ne znaju za sredinu: ili se vineš u nebo ili sutradan posle premijere skupljaš prnje.

Naša je situacija bila potpuno slučajno dosta sigurna. Producent mog komada - nazovimo ga
kratko Džo - već je imao u džepu ugovor o zakupnini koji je sklopio s protestantskom crkvom. Na
osnovu tog službenog, gotovo istorijskog dokumenta, slobodno smo raspolagali pozorišnom salom
u sklopu crkve, za vreme od tri meseca. Pozornica je bila prikladna a atmosfera intimna i
puritanska. Probe su se već odvijale svojim uobičajenim pouzdanim tokom.

Onda nam je jednog dana udarac zadalo Odeljenje za prihode.

Spomenuta državna ustanova poslala je naime tog dana protestantskoj crkvi dopis kojim je
obaveštava da će ubuduće, kao dobrotvorna verska organizacija, biti oslobođena poreza, ali pod
uslovom da se ne bavi nikakvom komercijalnom delatnošću. Dopis je izazvao pravu paniku, ne
toliko zbog poreza koji bi crkva trebalo da plati već zbog same pomisli da sumnjičavi poreznici
mogu da dođu u situaciju da njuškaju po poslovnim knjigama crkve, što nikako nije dolazilo u
obzir.

I tako je nadbiskup pozvao Džoa i bez mnogo okolišenja ga obavestio da naš uzajamni
ugovor više ne važi, da se poništava „božjom voljom”, vidi paragraf taj i taj.

Džou pade mrak na oči. Pao je na kolena i stao da preklinje nadbiskupa da nas ne ostavlja na
cedilu. Izneo je, štaviše, vrlo čvrst dokaz da nećemo zaraditi ni centa jer će predstava ionako, poput
mnogih drugih, propasti. Čak ga je pozvao da dođe na probe kako bi se i sam u to uverio. Kako je
bio smrtno uplašen, Džo je najmio i nekog veštog advokata. Ovaj je pažljivo proučio ugovor, ali je
ustanovio da nište ne može da se učini jer Boga ne možeš da tužiš sudu. Džo je otišao tako daleko
da je optužio crkvu za antisemitizam, a kad ni to nije upalilo, odlučio je da preduzme poslednji
korak i predložio da pređe u protestantsku veru, ali ni to nije imalo uspeha.

Stoga smo morali navrat-nanos da pronađemo neko drugo pozorište.

Kako se to radi? Vrlo jednostavno. Zainteresovana strana proučava u novinama najave

budućih premijera, nastojeći da pogodi koja bi od njih mogla da doživi neuspeh. Za to postoje i
lokalni stručnjaci koji će za malo para poput lovačkih pasa nanjušiti predstavu koja je osuđena na
propast. Izbor naše ekipe stručnjaka pao je na poznato pozorište Korona u centru grada.

- Idemo da vidimo - predloži Džo.

Navukli smo nečujne cipele s gumenim đonovima, nabili šešire na oči i na mala vrata se
ušunjali u pozorište. Osećao sam se poput lešinara koji kruži vazduhom u potrazi za svežom
strvinom. Šta možemo, život je takav!

Na bini je užurbano tekla poslednja proba veselog mjuzikla. Igračice su živahno trčkarale iz
garderobe i u garderobu, scenograf je doterivao scenu, muzičari su štimovali instrumente, režiser se
drao već promuklim glasom, a koreograf preduzimao poslednje korake na putu ka uspehu. Naša
grupa grobara stajala je u uglu, okupljena oko stručnog proroka koji je duboko disao.

- Ne! - konačno reče sklopljenih očiju. - Ne prolazi!

To je bila dobra vest. Ako ovaj mjuzikl propadne isto tako brzo kao što su se užurbano
pripremali izvođači, ova će izvrsna dvorana odmah da pripadne nama.

- Hej, šta radite vi tamo? Koga tražite?

Producent predstave prišao nam je zakrvavljenih očiju. Rekosmo da smo ušli greškom
misleći da je ovde noćni klub. Umakli smo i optrčavši zgradu popeli se na drugi sprat u kancelariju
vlasnika pozorišta, koji nas je, zavaljen za svojim pisaćim stolom, već očekivao. Bezvoljno nas je
posmatrao.

- Kada želite da se pojavite sa svojom predstavom?

- Već juče - odgovori Džo. - Kakva je situacija?

- Premijera ovog dole je u ponedeljak - reče nam vlasnik. - U utorak ujutru sala može da
bude vaša.

- Da li je to pouzdano?

- Spreman sam da potpišem ugovor.

- Dozvolite - upadoh. - Zašto moramo da čekamo do utorka ujutru? Premijera mjuzikla

završiće se oko pola jedanaest, pa bismo već u jedanaest mogli da budemo u sali.

- Ne budite smešni - podrugljivo mi dobaci stručnjak. - Pa ipak prethodno moraju da

pročitaju kritike.

Položili smo kauciju u slučaju da predstava propadne, rukovali se s vlasnikom pozorišta i

otišli. Na izlazu smo još čuli veselu pesmu nadobudnih pevača i zadovoljni grohot producenta i
njegove pratnje.

Sledili su teški dani napetog iščekivanja. Ubacili smo našeg čoveka u publiku za vreme
generalne probe i on nas je obavestio da predstava, mada nije bog zna šta, ipak nije tako
katastrofalna. Džo je prebledeo.

- Dođavola - progunđa. - Ako oni uspeju, mi smo izgubljeni. Ostaćemo bez sale.

Predložio sam da otrujemo glavnog glumca neposredno pre premijere ili da sednemo iza
glavnih kritičara i bockamo ih za vreme predstave čiodama, ali to su moji partneri odbili nazvavši
moje predloge detinjastim. Uzdali su se u novine i televiziju koji nijednom do sada nisu izneverili
prosečna pozorišna njuškala.

U ponedeljak uveče, pošto je u pozorištu Korona pala zavesa, sjatili smo se, napetih nerava,
oko televizora. Kritičar na drugom kanalu ocenio je predstavu dosta mlako, ali ne preoštro. Na
trinaestom kanalu neki glupan je trabunjao kako „u toj mini opereti ima neke privlačne
neposrednosti”.

Kakva privlačnost, kakva neposrednost?

Čovek danas zaista više nikom ne može da veruje!

Džo je kupio Novosti. Opet isto: nesumnjiv neuspeh, ali ništa konkretno, ni traga ubojitom
otrovu od kojeg se predstava jednostavno rasprsne. Nervozno smo grickali nokte. Ako tako nastave,
ništa od sale. Poslednja nada bio nam je Klajv Barns iz njujorškog Tajmsa.
 Džo je izašao oko ponoći sa zebnjom u srcu. Čekali smo ga u tišini, isuviše pokunjeni da
bismo prozborili ijednu reč. Posle petnaestak minuta Džo je upao na vrata poput vetra.

- Pobedili smo! - dahtao je van sebe od sreće i mahao spasonosnim novinama. - Sahranio ih
je! Čovek se u takvim situacijama zaista mora pouzdati u gospodina Barnsa.

Te iste večeri mjuzikl je pokupio svoje prnje, kao što se i očekivalo, a mi otada uveliko
držimo probe na pozornici Korone. Atmosfera je na visini. Puni smo elana i velikih nada. Samo nam
jedna stvar pomalo kvari raspoloženje: za vreme proba šunja se naokolo neka tajanstvena grupa
ljudi. Nabiju se u mračni ugao, neko vreme šapuću, a onda se popnu stepenicama na drugi sprat, u
kancelariju vlasnika pozorišta.

Šta dođavola oni traže?

Premijera komada Nije fer, Golijate završila je oko pola deset uveče. Predstava je bila kraća
za petnaestak minuta jer kritičari nisu pljeskali; pljeskala je samo naša klaka, rodbina i prijatelji.
Pljeskali smo potajno i mi, Golijatovi duhovni oci, ali su kritičari svi u isti mah ustali i izašli
čoporativno. Predvodio ih je, s mukom navlačeći kaput, Klajv Barns iz njujorškog Tajmsa. Naš
producent Džo je tvrdio kako ga je video da se u prvom činu jednom nasmejao, ali je Dik, režiser,
smatrao da je samo čačkao zube. Bilo kako bilo, Barns je otišao isuviše brzo. Sedišta su zjapila
prazna. Džeri Tolmer, ugledni kritičar njujorškog Posta, otišao je sav zajapuren dvadeset minuta pre
kraja. Dok je prolazio pored nas, Dok je dobio histeričan napad.

- Odlazi! - zajecao je. - On odlazi, odlazi...

Što se mene tiče, i ne strepim toliko. Već sam u pauzi, kad niko od nas nije smeo ni da se
pomeri sa sedišta kako ne bi izazvao gnev bogova, odlučio da prvim avionom odletim kući i tamo
zatražim azil. Kažu da avionske kompanije uvek imaju nekoliko slobodnih mesta za begunce sa
brodvejskih premijera.

Džo je najmirniji, samo što nikako ne može da zatvori levo oko, pa mu ono u mraku trepće
poput fluorescentnog dugmeta. Neprestano zapitkuje Bernštajna, našeg predstavnika za štampu:

- Pa, šta misliš?

- Videćemo.

Izgrlili smo se s glumcima kao da poput prvih hrišćana ulazimo u arenu. Za međusobnu
ljubav i razumevanje preostalo nam je još samo tri četvrt sata. Tada će se na ekranima pojaviti prvi
kritičari a mi ćemo potonuti u pakao ispunjeni mržnjom. Svima nam je poznat realan odnos: od
deset njujorških premijera osam ne dočeka reprizu, jedna kako-tako životari još nekoliko nedelja, a
jedna... ako bude sreće... možda...

A Džeri Tejlor je otišao pre kraja...

Jedanaest sati uveče. Sedimo bez reči pred televizorom u Bernštajnovoj sobi: Džo, njegova
žena, Dik, ja, mladi izraelski kompozitor Menahem i sedam glumaca. Spiker blebeće neke
koještarije o Niksonu i Vijetnamu. Pomalo mi smeta jak šum u ušima; srca mi udara kao da će da
iskoči. U stvari ovde sam samo telesno, moja se napaćena duša kod kuće igra s dečicom. Jedino s
vremena na vreme promrmljam neku molitvu.

Jedanaest i petnaest. Prestali smo već i da dišemo. Dok Dik nepomično leži, kosa mu na
zaliscima polako sedi. Jedino Bernštajn spokojno pućka cigaru (on je na sahranama poput ove, kao
riba u vodi). U ruci drži spreman mali magnetofon kako bi posle mogao da citira ono što se može
citirati. Konačno se pojavljuje on: Stjuart Klajn sa Si-Bisa.

- Oštra satira... humor na vlastiti račun... akcenat na smešnom...

Džo skoči sa stolice i poče da ispušta indijanske krike. Svi pljeskamo, grlimo se, skačemo
po sobi, Menahem lebdi u transu a ja u mislima prekidam igru s dečicom i šaljem ih na spavanje.
Klajn nas hvali, Klajnu se sviđamo, Klajn je sjajan momak.

- To je hit! - uzvikuje Džo. - Napravili smo hit! Hit!

Prijateljski me grli i šapuće mi na uvo:

- Znam ja zašto sam vas doveo ovamo čak iz Izraela. Znam ja šta radim.

I ja njega volim. Dobar neki čovek. Njegova žena mi predlaže da se nastanim u Njujorku i
da zajedno otvorimo trgovinu mešovitom robom.

U očima glumaca već čitam želju da pređu u jevrejsku veru. Ako nas još i En-Bi-Si tako
pohvali, ništa ih neće sprečiti da odjure do najbližeg rabina.

Jedanaest i dvadeset. Na ekranu se pojavljuje Edvin Njumen, nestor među kritičarskim

grobarima. Zažarenih pogleda prikovanih za njegovu zlokobnu lobanju, vapimo za pohvalom. O
bože, što više pohvala sa što više prideva!

- Tišina! - zagrme Bernštajn. - Snimam!

Njumen se služi kineskom metodom mučenja. Najveći deo vremena troši na filozofske
rasprave o značenju humora u civilizovanom društvu. Ubija nas polako. Razvlači rečenice, znajući
vrlo dobro da sedimo kao hipnotisani ispred televizora i napeto gutamo svaku njegovu reč. Ako se
samo namrgodi, možemo odmah da skidamo predstavu. Njumen završava; slušamo ga više mrtvi
nego živi.

- Sve u svemu - sadistički se naslađuje Njumen i izgovara svečano poput pape: - Bilo je to
prijatno veče.

Džo pada u nesvest, Dik trči po vodu ali zaboravlja da je donese. Čuli smo sud televizije i
ostali živi. Sada još treba sačekati tri najveća dnevna lista: Tajms, Post i Dejli njuz. Dovoljno je da
se jedan okrene protiv nas, pa da propadnemo. (Mada to međusobno prećutkujemo, svi znamo da je
Džeri Tolmer veoma rano napustio predstavu). U sobi tišina. Bernštajn nastoji da uspostani vezu s
doušnicima koje smo postavili u novinskim uredništvima. Prvi se javlja špijun iz Dejli njuza.
Nervozno, prigušenim glasom čita u slušalicu izvanrednu ponavljam, izvanrednu kritiku gospodina
Štajnera, bog mu dao zdravlja.

- Dobronamerno... duhovito... oštroumno... fantastično!

Džo me privija na junačke grudi.

- Genije - dahće mi u uvo. - Takav se rađa jednom u sto godiia.

Ja mu verujem; konačno, on je stručnjak. Posle kratkog većanja sa svojim prijateljima,

producent predlaže da me usvoji. Što da ne? Razmisliću o tome. Dik na parčetu hartije drhtavom
rukom računa koliko bi mogao da košta bazen u vili koju će uskoro izgraditi.

Džo odlučuje da kupi Empajer Stejt Bilding i flotu tankera, pa čak i da otplati neke dugove.
Ja pak moram deo svoje zarade odmah da deponujem u Upravu prihoda kao avans za porez, što mi
donekle kvari raspoloženje.

Petnaest minuta posle ponoći. Zvoni gelefon. Javlja se doušnik iz Tajmsa. Dočepao se prva
dva stupca koja je po cenu života ukrao sa stola korektora. Piše ih glavom i bradom Klajv Barns,
papa među kritičarima.

Njegova reč vredi više nego pedesetorice drugih.

Snimamo.

- To je zgodna mala predstava koji se ugodno gleda i pobuđuje simpatije...

Preživljavamo najsrećiijih pet sekundi u našem životu. Svi do jednog osećamo kako se pred
našim očima dešava čudo, neverovatno biblijsko čudo. Bog nas je izabrao da vladamo svetom.
Verovatno u nama postoji nešto što razoružava kritičare, neka radioaktivna antikritičarska tela. Moji
drugovi već grade klimatizovane kule u vazduhu sa obaveznim bazenima. Jedino je iskusni
Bernštajn namrgođen. Ne sviđa mu se reč „mala”. A zna i zašto.
 Sad se dešava nešto strašno.

- Ali - promrmlja doušnik u slušalicu pošto je isteklo onih srećnih pet sekundi - ova
predstava nema stila i isuviše je dugačka.

- Nema... stila... isuviše dugačka...

Srce prestaje da mi kuca. Džo je prebledeo i hvata se za glavu. Te četiri reči razbile su naš
slavoluk u paramparčad. Barns je, istina, dodao još sijaset pohvala mojoj humanosti i sličnim
stvarima, ali to više nije „pesma nad pesmama”, to je tek izvrsna ocena, što ipak nije dosta da
predstava preživi na Brodveju. Menahem nekako čudno stenje. Džoova žena je briznula u plač,
Diku su počele da opadaju sede vlasi. A to su tek prva dva stupca u Tajmsu, i još kad čovek pomisli
da je Džeri Tolmer izašao pre kraja...

- Šta da radimo? - pita Džo svog šefa za štampu a glas mu zvuči kao da dolazi iz groba. - Da
li da skidamo predstavu?

Bernštajn zuri u prazno. Ponavlja one četiri sudbonosne reči prebirući jezikom kao da želi
da im oseti ukus: nema stila... isuviše dugačka...

- Iz njegove kritike bi moglo da se izvuče nekoliko dobrih reklamnih citata - najzad odluči. -
Evo, u dvadeset somova da će se održati još nekoliko nedelja!

Glumci ustaju i izlaze tiho, bez reči. Telefoniraju svojim agentima da im nađu novi posao.
Osećam se strašno usamljen. U mislima opet grlim svoju dečicu. Dik još uvek pati u svom uglu.

Džo zuri u mene široko otvorenim levim okom.

- Lepo su mi govorili - zareža odjednom.

- Rekli su mi da se ne petljam sa izraelskim piscima.

Njegova žena mi daje znak da se udaljim pre nego što pobesni. Sav slomljen tražim spas.
Menahem mi šapuće na hebrejskom: - Glavno je biti zdrav.

- Glupi sabra5. Mrzim ga iz dna duše. Mrzim i Dika. On takođe mrzi mene. A i Bernštajna.
Šef za štampu snima kraj Tajmsove kritike. Dik izlazi iz sobe; ne želi više ništa da čuje.

- Izvrsna predstava - slušamo iznenađeni. - Talentovani glumci stvorili su vrlo prijatnu

atmosferu.

Stvar kreće nabolje. Džo ustaje i skuplja samog sebe, razbacanog po čitavoj sobi. Prilazi mi
njegova žena i miluje me po kosi. Sada je pola dva. Bože, smiluj se! Sada sve zavisi od toga kako
će Barns da završi.

5 Jevrejin rođen u Izraelu.

 - U stvari, uživao sam - zaključi Barns.

- Ma ne! - kriknu Džo, skoči na noge i stade da udara pesnicama po zidu. - Ne!

- Šta ti je?

- Da je rekao „uživao sam u stvari...” bio bi to ovog trena prvorazredni hit.

Bernštajn takođe smatra da nas ova sitna razlika može koštati bogatstva.

Dok se mi na ivici snaga koprcamo po podu, čovek iz specijalne dostavne službe donosi
nam, uz visoki honorar, korektorski otisak Posta. Niko se ne usuđuje da ga pročita. Još nam je uvek
pred očima krupna pojava Džerija Tolmera kako napušta predstavu.

Bernštajn nerado uzima otisak i skupljenih obrva zuri u kritiku.

Mrtva tišina.

- Onda - javi se zagrobni glas šta kaže?

- Kritika je - kaže Bernštajn jednostavno zanosna.

Pred oči nam izlaze svetlaci, a meni u ušima odjekuje hor iz Betovenove Devete. To je
čovek, to je kritičar, taj Džeri Tolmer! Oni drugi, pigmeji, moraju da sede do kraja predstave, ali
intelektualac, njegovog kalibra zna već na samom početku šta je dobra a šta ne. Razumljivo je da je
otišao pre kraja. To je potpuno prirodno. Pravi čovek!

- Mene nos nikada ne vara - šapuće Džo. - Znao sam da ćeš uspeti.

Menahem se ne pomera; kao da je umro ili nešto slično. Moraćemo da pronađemo drugog
pijanistu. U stvari, niko se u sobi ne pomera. Novinari svetskih agencija i radioreporteri naći će
samo naša mrtva tela. Džo polako izvlači iz džepa čekovnu knjižicu i ispisuje ček na 6000 dolara za
sutrašnji trijumfalni oglas. Ali duboko u sebi on plače. Da je Klajv Barns ono „u stvari” rekao na
kraju rečenice, Džo bi sada bio milioner.

Ipak, predstava je preživela i igraće se.

U zoru me noge same vode napolje. U foajeu se okrenem, pogledam u ogledalo i stresem se
od užasa kad ugledam sumanuto lice kako, duboko upalim očima, bulji u mene.

Možda je mali Golijat i dobio bitku, ali njegov tata više nikada neće biti onaj stari.
 OPUSTITE SE!

Rodoljubivo poglavlje u kojem je pisac, bez ikakve namere da vređa zemlje koje je posetio, bolestan
od čežnje za domaćim podnebljem. - Opuštanje vodi u pakao. - Kupovinom poklona proširujemo
vlastitu garderobu. - Kraj putopisa, poslednjeg iz autorovog pera, jer, posle ovog, više ni jedna
zemlja koja drži do sebe, neće hteti da izda piscu ulaznu vizu.

Jednog lepog, klimatizovanog jutra, zaključili smo kako je došlo vreme da krenemo kući. Izvrsno
smo se proveli, upoznali Stari i Novi svet, sreli mnoge zanimljive Izraelce, posetili većinu izraelskih
inostranih predstavništava i prisustvovali izvanredno uspelom koncertu Izraelske filharomije na
njenom gostovanju po Sjedinjenim Državama. Stoga i nije čudo što smo, posle tolikih susreta s
Izrealcima, počeli da čeznemo za domom. Na našem putovanju videli smo toliko predivnih predela,
od nedokučivih alpskih vrhova do beskrajnih prerija Divljeg zapada, najsavremenijih auto-puteva i
basnoslovnog istorijskog blaga da smo se, suprotno svakoj logici, uželeli male zemlje na rubu Azije,
po mnogo čemu originalne. Čeznuli smo za uzanim krivudavim drumovima, načičkanim s obe
strane autostoperima koji u rukama drže natpise na kojima s jedne strane piše Jerusalim a s druge
Crkni, što možete da pročitate tek kada projurite pored njih. Čeznuli smo za plažom u Tel Avivu na
kojoj Izraelci krajem avgusta, dok još vlada paklena vrućina, prestaju da se kupaju jer je u to doba u
Poljskoj već hladno. Čeznuli smo za bioskopima u Tel Avivu, u kojima sami samcati stojite pred
blagajnom a neki vas potpuni neznanac pljesne po ramenu i kaže:

- Kupite usput kartu i za mene. Ništa mi nije mrskije nego da stojim u redu...

Kući! Kući!

Najednom su nam postale strane sve te visoko razvijene zemlje u kojima ekspresna pisma
stižu pre običnih, gde satovi na stanicama pokazuju tačno vreme, gde liftovi voze sve do poslednjeg
sprata i gde svaka šibica pali. Hteli smo da nas opet prevari sat na stanici i da pobesnimo na poštara
koji nam nije uručio preporučeno pismo jer se tog dana već dosta nahodao. Želeli smo da dospemo
u zemlju koja ima atomske centrale a na telefonski priključak morate da čekate godinama, i gde
vam uz lift odmah isporuče i tablu na kojoj piše Ne radi. Konačno, hteli smo ponovo da doživimo
pravu domaću atmosferu kad vas, na primer, neko nasred suncem obasjane Solomonove ulice tresne
u leđa, vi se okrenete i ugledate potpuno nepoznatog čoveka koji počinje da vam se izvinjava.

- Izvinite, zamenio sam vas s nekim drugim.

- Pa kad bih i bio taj drugi - usprotivite se vi - zar baš morate da udarite čoveka u leđa?

- Čujte vi, nije vaša briga koga ja udaram!

O, kući, kući!

Naša neodoljiva čežnja za kućom verovatno nam se ocrtavala i na licima jer me je teča Hari
povukao na stranu i počeo utešnim glasom:

- Znam da brojite dane do odlaska, pa vas to, prirodno, čini nervoznim. Zašto ne postupite
poput nas? Mi, Amerikanci, vidiš, imamo veliko iskustvo u svakodnevnoj borbi protiv te napasti
našeg stoleća - protiv nervoze. Opustite se - to je naša deviza! Ne isplati se ni zbog čega razbijati
sebi glavu. Ne budite nervozni! Opustite se! Smejte se! Veselite se! Opustite se!

Rekavši to, teča Hari se ispruži na kauču i zaklopi oči.

- Sada, vidiš, opuštam živce - objašnjavao je. - Potpuno sam slobodan... smiren... ne mislim
ni na šta... zaboravio sam na sve... nema ničeg... lebdim... opušten... O, bože... zar je već pola jedan?
Čeka me advokat! Nebesa...

Teča Hari skoči s kauča i istrča na užareni asfalt.

Legao sam na njegovo mesto i, nastojeći da sledim njegov savet, svim silama sam se trudio
da se opustim, da ne brinem, da se ne nerviram, da jednostavno zaboravim na sve, da se oslobodim
svega, svega, da više ne mislim na povratak kući, na naših devet kofera, ključeve koje smo već
odavno negde zaturili, na naš stan u Tel Avivu u kojem sada već sigurno ima metar vode jer smo
zaboravili da zavrnemo slavine, i hoćemo li uopšte ikada stići kući jer će se avion, po običaju,
srušiti, na pasoše koje već nekoliko dana ne možemo da pronađemo, na telegram koji je već odavno
trebalo poslati... na... na...

Sav očajan ležao sam sklupčan na kauču i drhtao celim telom. Od same pomisli da se ama
baš svaki Amerikanac može opustiti kad god mu se prohte, a meni to nikako ne polazi za rukom,
došlo mi je da poludim. Tetka Trudi, koja me je zatekla u tom stanju, briznula je u histerični plač i
pozvala lekara. Objasnio sam mu kako sam poslednjih dana toliko nervno iscrpljen da sam na ivici
nervnog sloma.

- Vi ste tipičan primer ove naše neurotične generacije - reče mi lekar. Isuviše ste nervozni i
napeti, pa ne možete da se opustite! Ja ću vas sada upoznati s velikom psihološkom istinom koju
smo mi Amerikanci svojevremeno otkrili: nema koristi od toga ako je čovek nervozan i napet!
Prestanite da se nervirate i počnite da živite! Ne mislite na to, kako ne možete da se opustite - i već
ste opušteni! Odmorite se! Oslobodite se! Nasmejte se! Budite srećni! Opustite se!

Lekar na brzinu proguta dve zelene pilule i ode. Pokušao sam da se priberem i rekoh sam
sebi:

- Kakav si ti to mamlaz kad ne umeš da se opustiš? Opusti se, opusti se, proklet bio...

Uveče su me odveli u bolnicu. Profesor je odmah ustanovio da sam zabrinut, razočaran i sav
u grču.

- Opustite se - govorio mi je baršunastim glasom. - Sad je sve u redu. Budite mirni, slobodni
i srećni! Opustite se! Onog trenutka kad prestanete da budete zabrinuti i nesrećni, automatski ćete
postati bezbrižni i srećni. Opustite se!

Kako sam u međuvremenu postao već pomalo alergičan na izraz „opustite se”, to bih se, čim
bih ga čuo, zgrčio celim telom i osetio neodoljivu želju da zakukuričem kao pevac. Profesor je moje
ponašanje shvatio kao ličnu uvredu, s gnušanjem prekinuo pregled, dobio nervni napad i pokušao da
me zadavi. Srećom, dotrčale su sestre i na brzinu mu ubrizgale injekciju morfijuma.

Oko ponoći sam bio već toliko izbezumljen da sam popio poveću dozu pilula za spavanje,
od kojih mi je odmah pao mrak na oči. Probudio sam se u sumpornoj pari oko koje je gorela vatra.
Neka rogata spodoba dohvati me vilama i baci u kazan.

Izvinite - upitah - gde sam to ja?

- U paklu - odgovori Mefisto. - Opusti se!

Ne znam zbog čega, ali povratak kući je uvek nezanimljiv. Srdačno smo se oprostili od
rođaka, Kipu slobode stegli slobodnu levu ruku, rezervisali dva dobra mesta u avionu, tik do pilota,
platili višak težine za naših deset pohabanih kofera, preleteli Atlantik i spustili se u Đenovi.

Čitav dan smo proveli u tom velikom lučkom gradu. Sve je teklo po planu, i uveče smo
ležali u krevetima hotela udaljenog samo stotinak koraka od našeg broda, kad se najbolja supruga
na svetu usred noći uspravi u krevetu i prebledevši reče:

- Pobogu, zaboravili smo poklone!

- Hajde, molim te - promrmljah u polusnu. - Kao da je to nešto strašno! Nemoj da se

nerviraš.

Ona je, međutim, počela da šeta po sobi i kršeći ruke jadikovala:

- Ne govori gluposti, čoveče! Posle ovako dugog putovanja svaki rođak i svaki poznanik
očekuje da mu doneseš neku vrednu sitnicu.

- Čudno - odgovorih - svi moji rođaci i poznanici putuju širom sveta ali se ne sećam da mi je
iko od njih bilo šta doneo.

- To nije istina! Zar ti tetka Ilka nije iz Danske donela onaj lepi zeleni pulover kojim stalno
pereš kola? Osim toga, ako drugi ne znaju za red, to ne znači da i mi moramo da budemo nalik na
njih.

- A, molim te, zašto ne bismo bili nalik na njih? Zašto?

Najbolja supruga na svetu sede na ivicu kreveta i sastavi prvi probni spisak onih kojima
treba doneti poklon.

Feliks Zelig, tetka Ilka, sova Lipšic, ministar finansija, Rebeka, mlekadžija, Josele, Baeba
Rotšild, bivši prodavac limuna Sprocek, Kati Goldfinger, Šragele, braća Grosman, Šulthajs, moj
prijatelj Kurt, Podmanicki, Čarls, Marija Luiza, profesor Šlezvig-Holštajn, Ziglerovi, Palteil ben
Saiš. Na sreću Šulcbaum je bio u Njujorku.

- Ali kako da to obavimo za jedan dan? - uporno je jadikovala moja žena. Kako sve to da
obavimo za samo jedan dan?

Počeo sam da proveravam listu. Odmah sam bez oklevanja precrtao Kati Goldfinger, ženinu
najbolju školsku drugaricu, koju nije videla od mature. Zatim su na red došli Ziglerovi, koji žive u
nekom zabačenom kibucu i po svemu sudeći nemaju pojma o našem putovanju. Žena se borila kao
lavica za svako ime sa spiska, preklinjući da svakom kupimo poklon jer ćemo inače navući na sebe
toliko neprijatelja da ćemo morati da se iselimo iz zemlje. Jedini za koga je pristala da ga otpišemo
bio je Paltiel ben Saiš, i priznala da nema pojma ko je to i kako je dospeo na spisak.

Trebalo je još odlučiti šta da se kupi tom golemom, pohlepnom mnoštvu?

- Svakom moramo da kupimo neki poseban poklon - odluči sastavljačica liste - nešto za šta
smo uvereni da to nema. Zatim mora da se vidi da je iz inostranstva i mora da deluje skuplje nego
što jeste.

- U pravu si - rekoh - ili originalno ili ništa.

- Dobro, šta onda da kupimo?

Uzeli smo spisak i počeli da razmatramo svakog ponaosob. Znali smo, na primer, da je
Feliks Zelig jednostavno lud za sportom i da ne propušta ni jednu fudbalsku utakmicu. Dakle,
dolaze u obzir: teniski reket (12.000 lira), kajak (104.000 lira), tegovi (21.000-62000 lira), pulover
(520 lira).

Dugo smo razmišljali šta bi najviše odgovaralo njegovom karakteru.

- Ja sam za pulover - odlučih konačno. - To je praktična stvar koja je uvek potrebna čoveku.
Kad se oznoji od navijanja za svoj tim, biće dobro da uz sebe ima pulover...

- Ne želim da budem uskogrud kada je reč o životu mog prijatelja.

- Dobro... za početak je dosta... ostalo ćemo sutra... kad krenemo u kupovinu...

Poslednje reči moja žena je izgovorila već u polusnu, a i ja sam je slušao tek s pola uha.

Već rano izjutra krenuli smo u kupovinu. Ušli smo u prvu robnu kuću i za 490 lira kupili
komšiji predivan žuti sportski pulover od čistog pamuka, originalni italijanski Santi Frutti. Cenu
smo, naravno, skinuli, kao što je red.

- S njim smo dakle završili - reče žena i na spisku precrta Zeliga. - Ali šta ćemo s tetka
Ilkom kad smo već toliko potrošili za njega?

Taj problem smo odložili za kasnije. Našoj kućnoj pomoćnici Rebeki, koja voli jarke boje,
kupili smo zgodan šareni pulover za 450 lira. Zatim je došao na red Lipšic. Čime bi u turobni život
ove usamljene sove mogli da unesemo malo svetla i topline? Da mu kupimo švajcarski sat? Radio?
Fotoaparat? Dugo smo razmišljali i merkali šta bi mu od svega toga najviše odgovaralo. Sasvim
neočekivano, samo od sebe, iskrslo je jedno jedino rešenje.

- Možda on sve to već ima, ali jedan pulover nikada nije na odmet.

Kupili smo mu crni pulover, s dugim rukavima, za 580 lira (koliko će nam još ostati za tetka
Ilku?). Usput smo našli zgodan pulover bez rukava za Čarlsa koji obožava svog psa, pa će se
verovatno tome obradovati. Josele, strasni filatelista, zadao nam je mnogo muka, ali se pred
izlogom jedne prodavnice problem rešio sam od sebe. Plava boja pulovera savršeno će mu pristajati.

Malo-pomalo i prešli smo čitav spisak. Slučaj je hteo da smo uvek iznova otkrili kako
svakome od njih najviše odgovara pulover. Jedino smo kod braće Grosman bili za trenutak u
nedoumici, ali smo na kraju odlučili da im, s obzirom da su otprilike isto građeni, kupimo samo
jedan, koji oni posle mogu naizmenično da nose. Srećom nismo imali problema s novcem jer smo
od Gradskog fonda za darodavce pozajmili 50 dolara, pa smo kupili i dva nova kofera kako bismo
imali gde da spakujemo poklone.

Laknulo nam je kad smo sve to obavili. Dobro raspoloženi krenusmo s tovarom ka brodu.

Odjednom, istovremeno s brodskom sirenom, moja žena panično kriknu i uhvati se za glavu.

- Strašno! Potpuno smo zaboravili na tetka Ilku!

Dok je brodska sirena i dalje urlala, otrčali smo, što smo brže mogli, u najbližu robnu kuću i
na naš užas - našli prazne police. Svi puloveri bili su rasprodati.

- Znate, danas dva broda plove za Izrael - objašnjavala nam je prodavačica - ali mogu da
vam ponudim vrlo lep mali seizmograf. Mnogi turisti to kupuju.

Seizmograf za tetka Ilku? Šta da radi s njim? Brodska sirena oglasila se po drugi put.
Umukni već jednom!

- Ne dolazi u obzir - procedi moja žena kroz zube: - Još će pomisliti da joj se rugamo što
hrče.

Na brod smo stigli u poslednjem trenutku i ostalim poklonima dodali i ružičasti pulover koji
smo skinuli s prodavačice.

Ostatak priče nije uopšte dramatičan. Na brodu smo iz puke dosade isprobali sve pulovere i
utvrdili da nam savršeno pristaju. Nekoliko dana nismo o tome progovorili ni reči. Tek dva sata pre
nego što je brod pristao u Haifi, moja žena primeti:

- U stvari, kad bolje razmislim, ne vidim zašto bismo svakom od tih gotovana koje
poznajemo, morali da donesemo poklon. Gde to piše?

- Potpuno si u pravu, draga - složio sam se s njom - ali u tom slučaju ne treba nikom ništa da
damo da nam ostali ne zamere...

Tako niko nije dobio ništa. Neka nas ogovaraju ako im se to sviđa! Baš nas briga! Onih
dvadeset pulovera, hvala bogu, dobro će nam doći. Iskreno rečeno, bilo je krajnje vreme da
obnovimo garderobu.

Tako smo, stojeći na palubi, ja u Joselovom plavom puloveru s visokom kragnom, a najbolja
supruga na svetu u ružičastom puloveru tetka Ilke, ugledali bele kućerke Haife. Panorama nam je
bila dobro poznata, ali i toliko nalik na milione takvih veoma običnih panorama širom prostranog
sveta. Samo što je ovo bila naša domaća luka, ulaz u našu domovinu. I povratak kući.

Brodska sirena je ponovo snažno zaurlala, ali smo sada dobro razumeli njen zvuk.