Истраживање и процена минералних лежишта

Проспекција

Проспекција је најважнија дисциплина примењене геологије којој је

циљ проналажење лежишта минералних сировина. Проспекција се заснива
на уочавању карактеристичних металогенетских обележја. У одређеним
металогенетским јединицама у којима се предвиђа проспекција оцењује се
потенцијалност у погледу генетских типова лежишта и врста минералних
сировина. Карактеристична обележја стварања и просторног размештаја
појединих генетских типова лежишта у одређеним металогенетским
срединама су прогнозни проспекцијски критеријуми или контролни фактори
локализовања лежишта минералних сировина. Контролни фактори могу да
буду универзални, регионални и локални, у зависности од тога да ли важе
за целу литосферу, за једну металогенетску провинцију или само за део
неке металогенетске провинције. На пример чињеница да је већина
магматских лежишта у просторној и генетској вези са базичним и
ултрабазичним стенама, представља универзални контролни фактор.
Хром-спинели се могу образовати у перидотитској и габроперидотитској
рудоносној формацији. Овај контролни фактор припада групи регионалних.
У оквиру алпинотипних ултрабазичних комплекса лежишта хромита
депонована су у дунитима, најчешће у базној зони. Овај контролни фактор
је локални.
Металогенетска контрола заснива се на познавању правилности
расподеле лежишта минералних сировина у простору и времену. При
прогнозирању су од посебног значаја три контролна фактора: магматски,
структурни и фацијални.
Магматски контролни фактор проучава генетску повезаност лежишта
са одређеним магматским процесима.
Структурни контролни фактор указује на зависност локализације
лежишта од структурних особина терена.
Фацијални контролни фактор односи се на повезаност фацијалних
услова средине са стварањем и размештањем лежишта минералних
сировина.
Контролни фактори омогућавају предвиђање евентуалног постојања
лежишта и делимично одговарају на питање где, шта и како тражити?
Геолошким теренским истраживањем се проналазе геолошке и друге
специфичне ознаке које указују на евентуално постојање лежишта, а које се
називају проспекцијске индиције. Следеће су проспекцијске индиције: рудни
изданци, околорудне измене, елементи индикатори, минерални
индикатори, геофизичке аномалије, геоморфолошке ознаке и трагови
старог рударења.
Савремена проспекција се служи адекватним методама истраживања
које се сврставају у три основне групе: геолошке методе, геохемијке методе
и геофизичке методе проспекције.

1
Проспекција

Оцена потенцијалности металогенетских јединица

Издвајање металогенетских јединица везано је за развој геолошке

структурне грађе, од планетарних преко регионалних до локалних размера,
за време одређених металогенетских епоха у оквиру којих су стварани
поједини генетски типови лежишта. Могу се издвојити следеће
металогенетске јединице сврстане по опадајућој величини: металогенетска
провинција, металогенетски појас, металогенетска област, металогенетска
зона, басен, рудни рејон, рудна зона, рудно поље и лежиште минералних
сировина.
Објашњење повезаности лежишта минералних сировина и геолошког
развоја рудоносних простора дато је у три концепције: концепција
геосинклинала, концепција тектонско-магматске активизације и концепција
нове глобалне тектонике.
Теорија геосинклинала је у овом времену скоро сасвим напуштена,
али се наводи и изучава јер је на њеним концепцијама почела да се развија
металогенија. Теорија развоја геосинклинала заснована је на тврђењу да
се седиментне, магматске и рудне формације појављују по одређеном
редоследу, закономерно смењујући једна другу у времену и простору.
Концепција тектонско-магматске активизације подразумева процес
наглог настајања, или обнављања, тектонских покрета у већ
стабилизованим деловима земљине коре. Активизација може да захвати
како платформе тако и мобилне појасеве прикључене платформама.
Механизам процеса тектонско-магматске активизације објашњава се
залажењем крупних разлома у ниво магматских огњишта литосфере, а што
омогућује утискивање гранита дуж разломних зона и образовање лежишта,
при том, која су у генетској и парагенетској вези са гранитима.
Концепција нове глобалне тектонике подразумева круте плоче
литосфере које пливају по астеносфери и непрекидно се крећу. Две плоче
међусобно могу да се приближавају, да се удаљавају или да се сударaју.
Овом концепцијом се могу објаснити неки геолошки феномени, значајни за
металогенију, за које раније није било задовољавајућих објашњења.
Регионална геотектонска збивања су у тесној вези са металогенијом,
но прогнозирање лежишта минералних сировина ипак је могуће само на
основу присуства карактеристичних рудоносних формација. Утврђена је
јасна узајамна повезаност појединих типова лежишта минералних
сировина са магматским комплексима. На пример постоји несумњива
парагенетска веза између лежишта бакра и молибдена и интрузија
гранодиорита.
Структурни контролни фактор је веома значајан за прогнозирање
лежишта минералних сировина. Нарочито су значајне тектонске и
тектонско-магматске структуре. Тектонске структуре могу бити: слојевите,
наборне, пукотинске и раседне. Тектонско-магматске настају истовременим
деловањем тектонских и магматских процеса при чему је утицај тектонских
процеса подређен.
Фацијални контролни фактор обухвата стратиграфски проспекцијски
критеријум, који указује на везу лежишта са одређеним временским
раздобљем и литолошки проспекцијски критеријум, који упућује на везу

2
 Истраживање и процена минералних лежишта

лежишта са специфичним литолошким члановима неке серије. На пример

вулканогено-седиментна лежишта постају садејством специфичних
седиментних процеса и субмаринског магматизма у врло уским временским
интервалима.

Проспекцијске индиције

Проспекцијским индицијама се називају све геолошке и друге ознаке

које указују на постојање лежишта минералних сировина, а то су: рудни
изданци, околорудне измене, елементи индикатори, минерални
индикатори, геофизичке аномалије, геоморфолошке ознаке и трагови
старог рударења.
Рудни изданци су некада били веома значајни, јер су лежишта чији
изданци неизмењене руде избијају на површину углавном већ пронађена.
Изданци који се сада проналазе су тако интензивно измењени да је њихово
проучавање веома сложено.
Околорудне измене прате сва постмагматска лежишта, али су
нарочито изражене у хидротермалним. Околорудне измене се првенствено
своде на измене минералошког састава стене. Ове измењене стене се на
терену релативно лако препознају, некад су избељене, некад су светлије,
некад су тамније. У већини случајева околорудне измене догађају се пред
главну минерализацију или истовремено са њом. Разликују се следеће
измене: скарнизација, албититизација и грајзенизација, силификација,
серицитизација, хлоритизација, пропилитизација, лиственитизација и
доломитизација.
Лежишта минералних сировина израђена су, осим од главних, и од
пратећих елемената. Ако ови пратећи елементи, заједно са главним
индицирају лежиште и омогућавају одређивање његовог генетског типа,
они се називају елементима индикаторима. Елемент индикатор мора бити
присутан у довољно високим концентрацијама да се расположивим
методама може идентификовати и мора бити карактеристичан за неки
генетски процес.
Минерали индикатори својим присуством одређују физичко-хемијске
услове постанка лежишта и указују на његову непосредну близину.
Минерали индикатори су од посебног значаја у ситуацијама када је главна
рудна компонента врло ретка или је тешко уочљива. На пример веза
дијамант-пироп, дијамант се веома тешко дијагностицира, а пироп због
своје црвене боје и облика врло лако.
Геофизичке методе проспекције заснивају се на проучавању разлике
у интензитету физичких поља минерализације и околних стена. Геофизичке
аномалије могу бити директне и индиректне. Директна индикација је
последица непосредне везе између лежишта и физичког поља, а
индиректна евентуалне посредне везе. Скарновска лежишта магнетита
директно изазивају магнетну аномалију. Дијамант није уопште магнетичан,
али се са друге стране кимберлити који су носиоци дијаманта, врло
успешно идентификују магнетним аномалијама.

3
Проспекција

Геоморфолошке проспекцијске ознаке указују на блиско постојање

рудног тела на основу позитивних и негативних елемената микрорељефа.
Позитивне форме микрорељефа (кварцни рифови, формације џаспилита
или таконита) образују се код руда отпорнијих на разлагање од околних
стена, нпр. кварцне и пегматитске жице. Негативне форме микрорељефа
(ровови, улегнућа, вртаче) карактеристични су за руду која се лако распада
у површинским условима. Карактеристичне су сулфидне жичне
минерализације, изданци лежишта угља, боксити итд.
Од бројних негеолошких ознака које могу да укажу на област где се
некад рударило и на лежиште минералних сировина су трагови старог
рударења. Карактеристични трагови су: пинге (негативни облици
микрорељефа настали зарушавањем рударских радова), шљачишта,
одлагалишта, ваде за довођење воде. Осим тога веома интересантни могу
бити називи топонима и старе средњовековне архиве (за наше просторе
интересантне оне у Дубровнику, Бечу и Истанбулу).

Методе проспекције

Савремена геолошка пракса познаје три основне групе метода

проспекције лежишта минералних сировина: геолошке, геохемијске и
геофизичке. Геолошке методе проспекције заснивају се на испитивању
минерала и њихових заједница (стене и руде). Геохемијске методе
проспекције проучавају дистрибуцију, концентрацију и миграцију појединих
елемената у стенама, водама, ваздуху и биљкама. Геофизичке методе
проспекције проучавају различите физичке феномене који су последица
постојања лежишта (магнетичност, електромагнетичност, електрицитет,
брзину простирања таласа итд). Класичне геолошке методе проспекције, а
добрим делом и савремене геохемијске методе заснивају се на
проучавању ореола расејавања.
Ореол расејавања је простор око рудног тела са повећаном
концентрацијом елемената, минерала и одломака руде. Ореоли
расејавања настају при образовању лежишта (примарни) и при разарању
лежишта (секундарни)
Према величини честица које учествују у изградњи ореоли
расејавања могу бити: макроореоли, микроореоли и субмикроореоли.
Према положају у односу на површину разликују се откривени и
скривени ореоли расејавања.
Према облику разликују се запремински, површински и линијски
ореоли расејавања.
У зависности од агрегатног стања ореоли расејавања могу бити:
чврсти, течни и гасни ореоли.
Проспекцијски значај ореола расејавања је у томе што њихово
проналажење вишеструко смањује површину на којој ће се изводити
детаљнија истраживања. А затим релативно велики ореоли расејавања се
неупоредиво лакше проналазе од малог изданка лежишта.

4
 Истраживање и процена минералних лежишта

Геолошке методе проспекције

Метода рудних одломака и валутака

Услед гравитације и транспорта воденим токовима одломци руде

премештају се све ниже са планинских и брдовитих терена. Да би ореоли
расејавања настали морају постојати активни ерозиони процеси и повољни
топографски услови. У класичној методи визуелне проспекције
истраживање се своди на утврђивање положаја одломака руде у
алувијонима река, потока, вододерина и на падинама брда и планина.
Места проналаска се уносе на карту и добија се облик ореола расејавања.
У врху ореола расејавања налази се рудни изданак. Облик ореола такође
може да укаже на елементе залегања рудног тела.

Метода шлиха

Шлих је концентрат минерала повећане специфичне тежине (преко 3 g/cm3)

добијен испирањем алувијалних и сличних растреситих
творевина (природни шлих) или испирањем претходно
уситњених компактних стена (вештачки шлих).
Испирање се заснива на принципима гравитацијске
концентрације, а обавља се испитаком. Испитач
држећи испитак допола потопљен у води,
ритмичким покретима изазива кретање воде при
чему се односе лакши минерали, а остаје тешка
фракција минерала (шлих). Шлиховске ореоле
расејавања образују минерали повећане
специфичне тежине који су поред тога хемијски и
механички постојани. Као шлиховски минерали
првенствено су интересантни: самородно злато, платина, каситерит,
волфрамит, шелит и други.

Геохемијске методе проспекције

Геохемијске методе проспекције заснивају се на проучавању

дистрибуције хемијских елемената у различитим геосферама литосфере. У
зависности од тога у којој средини се испитује дистрибуција издвајају се
следеће методе проспекције: литохемијска, металометријска,
хидрогеохемијска и биогеохемијска.Све геохемијске методе своде се на
систематско узорковање различитих природних средина и одређивање
садржаја појединих хемијских елемената у узорцима. Мера повишеног
садржаја упоређује се са кларком (средњи садржај елемента у целој
литосфери) или регионалним фоном. Геохемијске аномалије јављају се на
просторима са вишеструко повећаним садржајем елемента у односу на

5
Проспекција

локални фон. Геохемијска аномалија може бити изазвана рудном

минерализацијом или ореолима расејавања.

Литогеохемијска метода

Литогеохемијска метода има за циљ да пронађе примарне ореоле и у

ту сврху проучава дистрибуцију елемената у магматским, седиментним и
метаморфним стенама. Процес образовања примарних ореола јединствен
је са процесом стварања лежишта, па је понекад између њих тешко повући
границу. Суштинска разлика између рудног тела и његовог примарног
ореола своди се на степен концентрисаности елемента. Узорци за
литогеохемијску проспекцију треба да су што свежији да би се
елиминисале измене првобитног хемизма. Узорци су димензија 10x5x3cm.
Узорци се уситњавају на горњу граничну крупноћу од 1mm. Уситњена маса
се просејава на ситу 0,2 или 0,3 милиметра. Надрешетни производ се
одбацује, а подрешетни анализира спектрохемијском анализом на
одређене хемијске елементе.

Металометријска метода

Металометријка проспекција по секундарним ореолима расејавања

проучава дистрибуцију елемената у растреситим елувијално-делувијалним
творевинама и хумусном покривачу. Основни принцип на коме се заснива
металометријска проспекција је: садржај рудних и индикатор елемената у
тлу биће утолико већи уколико је садржај у кореној стени већи. Над рудним
телом или његовим примарним ореолом расејавања садржај метала у
биљкама и у земљишту биће вишеструко повећан у односу на делове где
нема минерализације. Металометријска проспекција се обавља
систематским узорковањем хумуса или растреситог земљастог покривача
на оптималној дубини. Узорци се суше, уситне у порцеланском авану и
просеју на ситу од 0,3 милиметра. Надрешетни производ се одбацује, а
подрешетни пакује у папирне кесице и шаље у лабораторију на хемијску
анализу.

Хидрогеохемијска метода

Хидрогеохемијска метода проспекције заснива се на проучавању

дистрибуције хемијских елемената у хидроореолима расејавања.
Хидрогеохемијски ореоли представљају делове подземних и површинских
вода које се одликују измењеним хемијским саставом под утицајем
присутних рудних тела. Измењене подземне воде имају првенствено
повећан садржај главних рудних и индикатор елемената и сулфат-јона.
Хидрогеохемијска проспекција могућа је само ако постоји добро развијена
хидролошка мрежа, а условљена је способношћу рудног или индикатор
минерала да пређе у раствор, да се у њему задржи и да са њим мигрира.

6
 Истраживање и процена минералних лежишта

Узорковање се обавља узимањем воде из извора, површинских токова,

бушотина, бунара итд. Вода се пакује у стаклене или пластичне боце од 1
литар са херметичким затварачем како би се спречио излазак гасовитих
компоненти.

Биогеохемијска метода

Биогеохемијска метода се заснива на зависности између садржаја

елемената у биљкама и садржаја елемената у земљишту на коме та биљка
расте. Кoнцентрација елемената у различитим деловима вишегодишње
биљке је различита. Разлике постоје и у истим деловима код биљака
различите старости. Зато се прикупљају исти делови исте биљке. Обично
се прикупљају једногодишњи ластари са лишћем. Припрема
биогеохемијског узорка обухвата сушење, ситњење и сагоревање ради
добијања пепела. Спектрална анализа пепела даје сасвим задовољавајуће
резултате за читав низ главних рудних и индикатор елемената.

Геофизичке методе проспекције

Геофизика је наука о физичком стању Земље са посебним освртом

на њене физичке особине, структуру и састав. Геофизичка истраживања
представљају вештину примене физичких наука ради проучавања
структуре и састава оних слојева Земље који се налазе довољно плитко да
могу бити и експлоатисани. Четири главне геофизичке методе уско су
везане за физичке особине које се могу одредити са површине Земље:
магнетичност, густина, електрична проводљивост и еластичност. Ове
особине се могу испитивати применом магнетских, гравиметријских,
електричних и сеизмичких метода. Варијације које се утврде применом
ових метода накнадно се изражавају геолошким терминима.

Магнетне методе

Магнетне методе спадају међу најстарије методе примењене

геофизике. Према неким шведским документима рударски компас је још
1640. године употребљен за проналажење руда гвожђа. Магнетне методе
користе Земљино магнетно поље. Магнетна поља изазвана геолошким
телима која се истражују суперпонирају се на Земљино магнетно поље.
Интерпретација резултата магнетних испитивања заснива се на чињеници
да је нормално Земљино магнетно поље униформно у оним областима које
имају хомоген магнетни састав, али је оно знатно деформисано у
областима или мањим локалностима нехомогеног састава. Код ових

7
Проспекција

метода изузев у малом броју случајева, немогуће је одредити дубину са

које долази магнетни утицај. Највећи број магнетних аномалија изазван је
магматским стенама, магнетичним рудама гвожђа, као и седиментним
лежиштима која садрже магнетит. Магнетном методом су проналажена
лежишта скарновских руда бакра, никлових руда и руда азбеста које су у
вези са неким магнетичним интрузијама. У једном случају на западу
Америке пронађено је веома велико лежиште гвожђа, прекривено са
стотинак метара вулканског матријала. Магнетно поље може бити мерено
магнетометром монтираним на авион, на копнена возила или постављеним
на тло. Метода има и ограничења у примени. Електрични водови, зграде и
метални отпаци могу да изазивају интерференцију. Магнетне буре на сунцу
могу да изазову колебања очитаних вредности.

Слика бр. 1 Геолошки попречни пресек са кривом магнетске аномалије (2)

8
 Истраживање и процена минералних лежишта

Гравиметријске методе

Под проспекцијом применом

гравиметријских метода подразумева
се техника мерења поља силе теже
на Земљиној површини и коришћење
података добијених на тај начин у
циљу указивања на подземне
структуре у Земљиној кори. Аномалије
силе теже изазива густина материјала
испод површине Земље. Потребно је
да су утицаји изазвани разликом у
густини довољно велики да би дошли
до изражаја поред постојећих
топографских и регионалних утицаја.
За гравиметријска мерења користе се
клатно, торзиона вага и гравиметар.
Ове методе се успешно користе код
истраживања нафте и гаса, сумпора и
соли. Ограничена примена је код истраживања лежишта барита. Најчешће
су лежишта минералних сировина са густинама приближним околним
стенама, рудна тела су мала и неправилна, појављују се у тектонски
сложеним условима. Из ових разлога аномалије у сили земљине теже је
веома тешко разазнавати и интерпретирати.

Електричне методе

Електричне методе се заснивају на ефектима на површини

проузрокованим пролазом електричне струје кроз геолошке формације
испод земљине површине. Величина и расподела поља струје у простору
зависи од стварне електричне отпорности материјала испод површине
терена. Различите стене показују различите отпорности, а код већине
стена промене електричне отпорности су везане за уочљиве литолошке
промене. Може се користити поље природних, електрохемијски изазваних
струја у земљи, као код методе сопственог потенцијала. Чешће се користе
вештачки начини, када се ток струје остварује галванским или индуктивним
путем. Овим методама испитују се следећа својства електричног поља:
расподела потенцијала на површини терена, однос потенцијала на
површини и струје напајања, фазни поремећај, јачина и правац

9
Проспекција

електромагнетног поља, поремећај фронта електромагнетског таласа и

поларизационе ефекте.

Метода сопственог потенцијала или спонтане поларизације

Метода се заснива на основној поставци да рудно тело захваћено

оксидацијом представља извор струје. Површинска вода која се процеђује
наниже садржи апсорбован кисеоник. При додиру такве воде са сулфидним
рудним телом образује се природни галвански елемент, са горњим крајем
рудног тела као позитивним полом и слабом киселином, насталом током
оксидационих процеса, као електролитом. На површини терена струјни ток
је усмерен ка тачки која обично лежи изнад рудног тела и која се зове
негативни центар. Негативни центар се може пронаћи: одређивањем
тачака на истом потенцијалу, мерењем потенцијала у правилним
инервалима и исцртавањем еквипотенцијалних линија, одређивањем
кривих потенцијала дуж профила попречних на рудно тело.

Слика бр. 2 Еквипотенцијалне линије и негативни центар изнад рудног тела

10
 Истраживање и процена минералних лежишта

Метода еквипотенцијалних линија

Код методе еквипотенцијалних линија користе се вештачки изазвана

потенцијална поља. Користи се једносмерна струја или наизменична струја
ниске учестаности. Ова метода омогућује оконтуривање лежишта са
аномаличном проводљивошћу, као што је високопроводљиво рудно тело у
слабопроводљивој средини.

Метода специфичног електричног отпора

Поступак код ове методе састоји се у пропуштању измерене струје

кроз одабрани део стенског масива и мерењу пада потенцијала. То се
обично изводи пропуштањем струје између две електроде постављене на
одабраним тачкама.

Сеизмичке методе

Принципи примене сеизмичких метода откривени су дугогодишњим

изучавањем природног феномена земљотреса. Фреквенција вештачки
изазваних еластичних таласа у земљиној кори је неколико пута већа од
фреквенције при природним земљотресима. При сеизмичким
испитивањима вештачки потреси се изазивају помоћу експлозива или
механичким путем. При вештачким ударима настају лонгитудинални таласи
који прелазе различите путање: површинска, рефлектована и
рефрактована. Продирање, путање таласа и брзине зависе од разлике у
еластичним особинама стена кроз које пролазе. На тај начин могу да се
изведу закључци о распореду геолошких јединица испод површине земље.
Тако се могу уочити геолошке структуре и присуство неких специфичних
маса које се од околне средине разликују по својим еластичним особинама.
При сеизмичким испитивањима користе се две методе: рефрактивна и
рефлективна. Код рефракционе методе користе се они таласи који су се
преломили на граници која раздваја средине различитих еластичних
особина. Код рефлективне методе посматрају се таласи који су одбијени од
хоризоната испод земљине површине.

11
Проспекција

Радиоактивне методе

Радиоактивне методе се употребљавају за истраживање лежишта

урана и за истраживање минерала који се јављају у парагенези са
радиоактивним елементима. Ове методе се заснивају на мерењу
аномалијског поља радиоактивности које производе шест природних
елемената: урана, торијума (као главних извора зрачења) и калијума,
рубидијума, самаријума и летицијума (као малих извора зрачења). Мерења
на терену врше се Гајгер Милеровим бројачем. Брема броју откуцаја у
јединици времена одређује се интензитет зрачењ који се наноси на карту.
Ова метода се назива и гама проспекција. У зависности од начина мерења
разликују се аеро, ауто и пешачка гама проспекција. Поред ове постоји и
еманациона метода која се заснива на одређивању концентрације радона у
ваздуху изнад тла.

Специјалне методе проспекције

Поред наведених постоје и неке друге методе проспекције које се

ређе користе и асврстане су у групу специјалних. Специјалне методе су:
ботаничка, биолошка, еманациона и метода луминисценције. Ове се
методе најчешће користе уз неке друге.
Ботаничка метода се заснива на чињеници да се на различитим
теренима изграђеним од различитих стена развијају различите заједнице
биљака. На пример на серпентинским масивима често се срећу папрати.
Једна врста љубичице је класичан индикатор за лежишта цинка у западној
Европи.
Биолошка метода користи животиње за проучавање дистрибуције
појединих елемената и регистровање њиховог повишеног садржаја. Познат
је случај утврђивања ореола расејавања испитивањем садржаја олова
цинка и бакра у јетри пастрмке. Пси се често користе за проспекцију
сулфидних руда.
Поред примарних и секундарних ореола расејавања око лежишта
многих генетских типова налазе се ореоли елемената или њихових
једињења у гасном стању, на чему се заснива гасно еманациона метода.
Поједини минерали имају способност да емитују светлост под
утицајем принете енергије и та се појава назива луминисценција. Постоји
више врста луминисценције али се за истраживање на терену користи
искључиво фотолуминисценција и то озрачивањем ултраљубичастим
зрацима. За ово се користе кварцне лампе са филтером таласне дужине
живе, такозване шелитске лампе.

12