METODE ZA ODREIVANJE

MIKROELEMENATA U
ZEMLJITU
SADRAJ
1. UVOD 3
1.1. Mikroelementi................................................................................................... 3
1.2. Teki metali sa preteno toksinim dejstvom
i drugi elementi................................................................................................. 12
2. METODE ODREIVANJA SADRAJA TEKIH METALA U ZEMLJITA... 15
2.1. Metode za odreivanje ukupnog sadraja metala............................................ 16
2.2. Odreivanje pristupanih oblika tekih metala........................................... 18
2.3. Princip Atomske Apsorpcione Spektofotometrije .......................................... 20
2.4. Odreivanje ukupnog sadraja gvoa, cinka, mangana i bakra u zemljitu
metodom AAS.................................................................................................. 22
2.5. Odreivanje sadraja lakopristupanog gvoa, cinka, mangana i bakra u
zemljitu metodom AAS................................................................................... 23
2.6. Odreivanje sadraja lakopristupanog
bora u zemljitu........................................................................................... 24
2.7. Odreivanje izmenljivog aluminijuma
u zemljitu titracijom........................................................................................ 25
3. LITERATURA................................................................................................... 26
4. Uvod
Zemljite predstavlja kompleksan fiziki, hemijski i bioloki supstrat koji je kao
prirodno dobro nastao na geolokoj podlozi razliitih hemijskih osobina. S obzirom na
to da predstavlja polidisperzan, dinamiki sistem u kome se geoloka podloga
postepeno razlae snabdeveno je razliitim koliinama hraniva. Uglavnom, stepen
razloenosti minerala matinog supstrata, kao proizvod pedogeneze, zavisi od
klimatskih prilika i reljefa. Stoga kod razliitih tipova zemljita ima delova ovog
materijala koji potie iz matine podloge, dok se u nekim sluajevima on premeta
putem vode, leda, vetra ili jednostavno gravitacijom. Tako aluvijalna zemljita, na
kojima se vrlo esto nalaze vocnjaci i vinogradi, imaju potpuno razliita fiziko-
hemijska svojstva, to zavisi od njegove geneze. Neka aluvijalna zemljita, recimo,
potiu od renih nanosa, dok neka sadre materijal koji je nataloen eolskom
erozijom, pa i njihova ukupna svojstva fiziko-hemijska mogu biti potpuno suprotna, i
pored toga to pripadaju istom tipu zemljita.

a. Mikroelementi

Mikroelementi, oligoelementi, elementi u tragovima, biogeni mikroelementi,

mikrohranljivi elementi, pripadaju grupi neophodnih biogenih elemenata bez kojih
biljke ne mogu normalno da prou svoj ivotni put. Obino se uzimaju sledei
kriterijumi za ocenjivanje neophodnosti jednog elementa:
a) ako nedostatak nekog elementa spreava biljku da zavri vegetativne i
produktivne stadijume svog ivotnog ciklusa,
b) ako se pojava znaka nedostatka moe spreiti ili otkloniti dodavanjem
nekog elementa,
c) ako elemenat uestvuje direktno u ishrani, pored toga to moe da
deluje povoljno na mikrobioloku aktivnost i hemijske osobine hranljive sredine.
Za mangan, bor, cink, bakar, molibden i kobalt sasvim je dokazano da zadovoljavaju
sva tri navedena kriterijuma (Dami, Stevanovi, 2007). Mikroelementi u zemljitu
potiu od stena (minerala), naime od matinog supstrata na kome su stvorena
zemljita. Koliine mikroelemenata u zemljitu i biljkama su male i izraavaju se u
mg/kg suve biljne supstance, odnosno u mg/kg vazduno suvog zemljita ili u ppm
(par per milion = ppm, ppm - mg/kg). Odgovarajuim fiziko-hemijskim metodama
moe se odrediti ukupna koliina nekog mikroelementa i pristupana koliina. Sa
gledita ishrane biljaka daleko je vanije ustanoviti koliinu lakopristupanog bora, i
nekog drugog elementa, ali treba rei da ukupna koliina mikroelemenata zemljitu
predstavlja njihovu potencijalnu rezervu. Ukupan sadraj mikroelemenata u zemljitu
zavisi od matinog supstrata i uslova obrazovanja zemljita, mehanikog sastava i
sadraja organske materije u zemljitu.
Koliina pristupanih elemenata za biljke zavisi od hemijskih, fizikih i biolokih
osobina zemljita, od pH-vrednosti zemljita, vlanosti, temperature, mikrobioloke
aktivnosti i zastupljenosti glinovite frakcije u zemljitu. Mikroelementi koji se nalaze
u primarnim i sekundmim mineralima, u obliku tee rastvorljivih soli, u organo-
mineralnim kompleksima, u adsorbovanom obliku i u zemljinom rastvoru, ine
ukupnu koliinu mikroelemenata. Mikroelementi u zemljinom rastvoru, u
adsorbtivnom kompleksu (ima izuzetaka) i vezani za organsku materiju (ne pri svim
pH-vrednostima) predstavljaju lakopristupane koliine mikroelemenata.

3
Izvori mikroelemenata u zemljitu su sledei:

a) Stene i minerali predstavljaju najvaniji izvor mikroelemenata u zemljitu.

Njihovim raspadanjem uz uee mineralnih kiselina, mikroorganizama i
odgovarajuih uslova temperature i vlanosti, oslobaaju se mikroelementi, koji
prelaze u zemljini rastvor i mogu stvarati lake ill tee rastvorljive soli, veu se za
adsorptivni kompleks zemljita i stvaraju organo-mineralne komplekse tipa helata.

Tab. 1: Sadraj mikroelemenata u nekim mineralima

Stabilnost Minerali Glavni sastojci Sastojci u tragovima

Olivin Ni, Co, Mn, Li, Zn, Cu, Mo

Homblenda Ni, Co, Mn, So, Li, Cu, V, Zn, Ca
Lako se Augit Mg, Fe, Si Mg, Fe, Ni, Co, Mn, Sc, Li, V, Zn, Cu, Ca
raspada Apatit Ca, Al, Si Ca, Mg, Rare earthis, Pb, Sr
Anortit Al, Si Ca, P, F Ca, Sr, Cu, Ca, Mn
Andesit Al, Si C, Na, Al, Si Sr, Cu, Ga, Mn
Oligoklas Na, Ca, Al, Si Cu, Ga
Albit Na, Al, Si Cu, Ga
Garnet Ca, Mg, Fe, Al, Si Mn, Gr, Ga
Ortoklas K, Al, Si Rb, Ba, Sr, Cu, Ga
Muskovit K, Al, Si F, Rb, Ba, Sa, Ga, V
Umereno Titanit Ca, Ti, Si Rare eatrth, V, Sn
stabilno Limonit Fe, Ti Co, Ni, Cr, V
Magnetit Zn, Co, Ni, Cr, V
Fe
Turmalin
Ca, Mg, Fe, B, Al,
Si, Li, F, Ga
Circon Zn, Si
Vrlo Kvarc Si
stabilno

b) Organska i mineralna ubriva (stajnjak, treset, komposti, fosfoma ubriva,

Tomas-fosfat i dr.).
c) Mineralizacija ostataka biljaka, ivotinja i mikroorganizama.

Zadnjih desetak godina pridaje se veliki znaaj korienju mikroelemenata u obliku

odreenih soli (ZnS04, CuS04, MnS04, Na2B407, CoS04, NH4MO04, mineralna
ubriva obogaena mikrolementima), jer izvedeni eksperimenti ukazuju na
opravdanost njihove primene u odreenim uslovima i odreenim zemljitima.
Korienje mikroelemenata predstavlja dopunsku meru ishrane, te danas ishrana
biljaka mikroelementima polako postaje redovna mera ishrane odreenih biljaka.
Sve manje korienje pojedinanih (prostih) ubriva, koja su sadrala i odreene
mikroelemente, a sve vea upotrebe kompleksnih NPK ubriva, jedan je od razloga
upotrebe mikroelemenata. Drugi razlog zbog koga se danas koriste mikroelementi u
ishrani biljaka jeste sve manja upotreba organskih ubriva (stajnjak, zelenino
dubrivo), koja predstavljaju jedan od izvora mikroelemenata.

4
Visoki prinosi koji se danas postiu u svim oblastima poljoprivredne proizvodnje
dovoljan su razlog za upotrebu mikroelemenata, jer visoki prinosi odnose
mikroelemente, koje treba vratiti u zemljite radi postizanja visokih prinosa naredne
godine. Takoe, treba istai da gajenje visokorodnih sorata i hibrida zahteva i bolju
snabdevenost zemljita pristupanim oblicima mikroelemenata. Nove sorte i hibridi
poseduju vei genetski potencijal za rodnost, pa je iznoenje mikroelemenata
prinosima vee. Primena mikroelemenata kod nas novijeg je datuma, ali razloge
treba traiti u naim zemljitima koja su po svojoj prirodi snabdevena
mikroelementima, to je u veini sluajeva obezbeivalo dovoljno mikroelemenata
za postizanje dosadanjeg nivoa prinosa. Potrebe biljaka za mikroelementima veoma
su male, ali neka zemljita nemaju uvek dovoljne koliine u pristupanim oblicima
za ishranu biljaka, pa ih treba unositi preko zemljita ili preko lista. Zahtevi
raznih biljaka za pojedinim mikroelementima su razliiti, pa je i njihova osetljivost
razliita. Na osnovu dosadanjih oglednih rezultata, moe se slobodno rei da e se u
narednim godinama, u godinama koje dolaze, mikrolementima pridavati posebna
panja i bie neophodna njihova primena u sluaju izraene deficitamosti. (Dami,
Stevanovi , 2007)
Nedovoljna obezbeenost biljaka neophodnim mikroelementima retko je
prouzrokovana njihovim nedostatkom u matinom supstratu zemljita. Mnogo ee
je uzrok pH vrednost zemljita i njihovo prevoenje u nepristupane oblike za biljke.
Veina neophodnih mikroelemenata (Fe, Cu, Mn, Zn, B, Ni) u zemljitu je
pristupano za biljke u kiseloj sredini, izuzev Mo i Se ija je pristupanost vea u
alkalnoj reakciji. U kiseloj sredini oslobaa se vie mikroelemenata usled ega
njihova koncentracija u zemljinom rastvoru moe da bude toksina kao i da putem
antagonizma izaziva nedostatak nekih elemenata. Stvaranje helatnih kompleksa u
znaajnoj meri poveava pristupanost mikroelemenata za biljke (Lindsay, 1974).
Gvoe

Koliina rastvorljivog za biljke pristupanog gvoa u zemljitu je u poreenju sa

ukupnom koliinom gvoa veoma mala. U aerisanoj sredini, u fiziolokom opsegu
pH zemljita koncentracija gvoa u zemljinom rastvoru kree se od 30 do 550
g/L, dok u jako kiselim zemljitima moe da dostie 2000 g/L. Kisela zemljita se
odlikuju veim sadrajem rastvorljivog neorganskog gvoa od neutralnih i krenih
zemljita. Rastvorljivu neorgansku frakciju gvoa u zemljitu ine joni: Fe2+, Fe3+,
Fe(OH)2+ i FeOH2+, Fe(OH)3-, Fe(OH)42-. U dobro aerisanom zemljitu Fe2+ ini
samo mali deo ukupno rastvorljive neorganske frakcije gvoda, izuzev u uslovima
visoke pH vrednosti zemljita. Helati Fe(III) i ponekad Fe(II) su dominantni oblici
rastvorljivog gvoda u zemljitu i hranljivom rastvoru. Pri visokoj vrednosti pH,
aktivnost Fe u rastvoru se smanjuje za hiljadu puta za svako poveanje pH vrednosti
za jednu jedinicu (Lindsay, 1974). U alkalnoj sredini (pH 7 do 9) obrazuju se
Fe(OH)2+, Fe(OH)3 i Fe(OH)42- hidroksidi. Rastvorljivost neorganskog gvoa
dostie minimalnu vrednost izmeu pH 7,4 i 8,5 (Lindsay i Schwab, 1982).

5
Kisela zemljita u proseku imaju vei sadraj rastvorljivog gvoa od krenih u
kojima njegov sadraj moe da bude ekstremno nizak, zbog ega se na tim
zemljitima esto mogu uoiti znaci nedostatka gvoa. Kalcifikacija ima za
posledicu smanjenje raspoloivog gvoa u zemljitu (Bertie et al., 1985 preuzeto iz
Vukadinovi i Lonari, 1998). Na alkalnim i neutralnim zemljitima stvaraju se
tee rastvorljiva jedinjenja iz kojih biljke nisu u stanju da koriste gvoe: oksidi
Fe2O3, Fe3O4, hidroksidi: Fe(OH)2+ Fe(OH)3-, karbonati u uslovima visokog sadraja
krea u zemljitu: FeCO3, Fe2 (CO3)3. Obrazovanje fosfata i sulfida moe takoe u
znaajnoj meri da modifikuje pristupanost gvoa. Pri smanjenju pH vrednosti
zemljita poveava se rastvorljivost oksida i hidroksida gvoa, dok se u alkalnoj
sredini i u krenim zemljitima njihova rastvorljivost smanjuje. Pristupanost
gvoa u zemljitu zavisi i od redoks-potencijala. U uslovima visokog redoks-
potencijala i dovoljne vlanosti, pod uticajem zemljine mikroflore nastaju feri-
jedinjenja, rastvorljiva samo pri veoma niskoj vrednosti pH, oko 3. U uslovima
niskog redoks-potencijala i pH vrednosti od 4 do 6 nastaju rastvorljiva fero-
jedinjenja. Do nedostatka gvoa kod biljaka moe doi i usled antagonizma jona. U
kiseloj sredini antagonisti su: Cu > Ni > Co > Zn > Cr > Mn, a kod viih vrednosti
pH fosfati i Ca2+. Ukoliko se na viegodinjim zasadima javljaju znaci nedostatka
gvoa u zavisnosti od pH (H2O) vrednosti zemljita preporuuju se sledee doze
gvoe-sulfata: pH 6,8 - 20 kg/ha, pH 6,8 do 7,2 - 25 kg/ha, pH > 7,2 - 30 kg/ha
(Sziics et al., 1981). U kiselim anaerobnim zemljitima visoka koncentracija katjona
Fe2+ moe da deluje toksino na biljke, dok u dobro aerisanim alkalnim zemljitima
moe da nastane njegov nedostatak. (Kastori i Miloevi, 2011)

Bor

Prilikom hemijskog razlaganja stena bor lako prelazi u rastvor obrazujui anjone kao
to su: BO2-, B4O72-, B033-, H2BO3- i B(OH)4-. U zemljinom rastvoru bor se
preteno nalazi u vidu nedisocirane kiseline H3BO3 i dellmlno kao B(OH)4-. Samo
pri pH > 7 su drugi anjoni kao H2BO3- i 4O72- prisutni u zemljinom rastvoru
(Kabata Pendias i Kabata, 2000). Biljke bor usvajaju u vidu nedisocirane borne
kiseline H3BO3 i hidratisanog boratnog anjona B(OH)4-. Sadraj borne kiseline i
B(OH)4- jona u zemljinom rastvoru veoma je mali, izmedu 0,01 do 0,1 m, to je
manje od 0,1% od njegove ukupne koliine. Sadraj zamenljivog bora kree se od
0,5 do 2, a u vodi rastvorljivog samo oko 0,1 do 1 ppm (Kastori 1983). Pri pH > 6 i
niskoj koncentraciji dolazi do disocijacije borne kiseline do primanja OH jona,
nastajanja B(OH)4-. U ovom obliku bor se vezuje za okside aluminijuma i gvoa,
hidrokside, minerale gline, kalcijum-karbonat i organske supstance. Posebno je
znaajna sorpcija bora za aluminijum-hidroksid (Beyrouty et al., 1984). Nije sasvim
utvreno u kojoj meri mogu biljke da koriste sorpcijom vezan bor. Sigurno je samo
da biljke bor usvajaju iz zemljinog rastvora (Keren et al., 1985). Vrednost pH
zemljita ima izuzetan znaaj sa stanovita obezbeenja biljaka borom. Adsorpcija
borata se naroito poveava pri pH vrednosti izmeu 8 i 9 i istovremeno smanjuje
koncentracija pristupanog bora u zemljinom rastvoru (Goldberg, 1997).
Adsorpcija bora poveava se sa poveanjem vrednosti pH i u organskim zemljitima
kao i u kompostiranoj organskoj materiji (Yermiyaho et al., 1988). Smatra se da je
pri stupanost bora u zemljitu za biljke delom u kiseloj, a delom u alkalnoj sredini.

6
U zemljitu ija se pH vrednost kree od 5 do 7 ima dovoljno bora u pristupanom
obliku, a u izrazito kiselim zemljitima pH < 5 bor sa gvoem i aluminijumom
stvara teko rastvorljiva jedinjenja zbog ega u zemljinom rastvoru nema dovoljno
pristupanog bora za biljke. U zemljitima neutralne do alkalne reakcije pH od 7 do
8,5 stvaraju se tee rastvorljive soli bora kao to su CaB4O7, Ca(BO3)2 i dr. usled
ega dolazi do njegovog nedostatka. U alkalnoj sredini pH 8,5 do 10 ima dosta
rastvorljivog bora poto se obrazuju rastvorljive soli bora kao to su Na3BO3
Na2B4O7i dr. Stoga zaslanjena zemljita sadre dovoljno za biljke pristupanog bora.
Pored pH vrednosti, sadraj organske materije u znaajnoj meri odreuje mobilnost
bora u zemljitu, posebno u kiselim zemljitima (Davies, 1980). Organska materija u
veoj meri adsorbuje bor od mineralnih sastojaka zemljita. Adsorpcija bora od
strane huminske kiseline zemljita raste sa alkalnou i postie maksimum blizu pH
9 i smanjuje se pri pH > 9. U uslovima nedovoljne obezbeenosti zemljita borom
njegov nedostatak u biljkama podstie sua, visoka pH vrednost zemljita i
kalcifikacija. Nadalje, nedostatak bora se ee javlja u humidnim predelima, na
slabo kiselim do kiselim peskovitim zemljitima gde se lako ispira. Smatra se da se u
proseku godinje iz zemljita ispira oko 50 do 250 g bora/ ha. Suviak bora se ee
javlja u aridnim i semiaridnim predelima. U aridnim uslovima, na povrini zemljita
nakupljaju se natrijum- i kalcijumborat. Toksine koncentracije bora utvrene su u
vodnom ekstraktu u veini analiziranih vojvoanskih slatina (Miljkovi, 1968).
(Kastori i Miloevi, 2011)

Mangan

Biljke, pomou korenovog sistema, mangan usvajaju iz zemljita u obliku Mn2+ jona
i u vidu Mn-helata. Smatra se da pored toga, zavisno od redukujue sposobnosti
korena, mogu da koriste do odreenog stepena i lako reduktivna jedinjenja Mn. Za
biljke su pristupani sledei oblici mangana: vodorastvorljivi (Mn2+), razmenljivi
Mn2+ adsorbovan na mineralima i organskim koloidima i kao takav lako prelazi u
zemljini rastvor, lako reduktivan (MnOOH) i mangan iz rastvorljivih soli (MnCl2,
MnSO4, nH2O i dr.). Ovi oblici mangana predstavljaju aktivni mangan. Vie
oksidirani oblici kao Mn3+ i Mn4+ nisu pristupani biljkama sve dok ne doe do
njihove redukcije. Dinamika pojedinih oblika mangana u zemljitu zavisi od veeg
broja inilaca. Najveu vanost imaju oksido-redukcione reakcije, odnosno redoks
potencijal zemljita i inioci koji utiu na njegovu veliinu, kao to su: pH vrednost,
sadraj organske materije, mikrobioloka aktivnost, vlanost zemljita i dr. U
uslovima u kojima oksidacioni procesi preovladavaju, Mn2+ se oksiduje u
nepristupane ili slabo pristupane oblike za biljke. Razmenljivi mangan (Mn2+) je u
funkciji redoks potencijala (MnO2 + 4H+ + 2e- Mn2+ + 2H2O). Do oksidacije Mn
dolazi u krenim, dobro aeriranim zemljitima pri reakciji iznad pH 6. Do nedostatka
Mn najee dolazi na zemljitima koja su nastala na matinom supstratu
siromanom u Mn, zatim u tropskim regionima usled ispiranja, u uslovima visoke
pH vrednosti zemljita posebno ako je praena velikim sadrajem organske materije
i slobodnog karbonata (Farley i Draycott, 1973). I zemljini mikrooganizmi mogu da
utiu na pristupanost Mn za biljke (Crowley i Rengel, 2000). Zemljini
mikroorganizmi mogu da prevode pristupani Mn2+ u vie oksidisano za biljke
nepristupano stanje, pri emu je optimalna vrednost pH oko 7 (Katyal i Randhawa,
1983). Najznaajniji inilac u snabdevanju biljaka prislupanim oblikom mangana je
pH vrednost zemljita.

7
Sa poveanjem pH vrednosti mangan prelazi u nerastvorljive i nezamenljive oblike.
to je pH vrednost zemljita vea to je vie mangana u tro i etvorovalentnom
obliku, koje biljka praktino nije u mogunosti da koristi. Obrnuto to je reakcija
zemljita kiselija to je zastupljenost pristupanog oblika mangana Mn2+ vea. U
kiselim i veoma kiselim zemljitima i zemljitima sa visokim redukcionim
potencijalom koncentracija Mn2+ moe da postie vrednosti koje deluju toksino na
biljke. U zemljitima sa poveanom mobilnou mangana (npr. slabo aeriranim
zemljitima pH oko 6 ili vei, na jako suvim stanitima pri pH < 5,5) moe doi
takoe do toksinosti mangana. (Foy et al., 1988). Visoku koncentraciju aktivnog
Mn u kiselim zemljitima esto prati i visoka koncentracija Fe i Al (Prasad i
Goswami, 1992). Kalcifikacija smanjuje, a upotreba fizioloki kiselih mineralnih
ubriva poveava pristupanost mangana u zemljitu. Uticaj kalcifikacije na
obezbeenje biljaka manganom pre svega se zasniva na poveanju reakcije
zemljita, a samo u manjoj meri na antagonizmu kalcijuma i mangana pri usvajanju.
U sluaju primene previse visoke doze kalcijuma pri kalcifikaciji moe nastati
nedostatak mangana. Na zemljitima koja su nedovoljno obezbeena manganom
preporuljiva je njegova primena. U zavisnosti od pH (H2O) vrednosti zemljita
preporuuju se sledee doze mangana: pH 6,6 do 7,0-3 kg/ha, pH 7,0 do 7,4-6 kg/ha
i pH > 7,4-12 kg/ha (Szvics et al., 1981). (Kastori i Miloevi, 2011)

Bakar

Biljke bakar usvajaju u vidu Cu2+jona. Njegova pristupanost u zemljitu za biljke u

velikoj meri zavisi od pH vrednosti zemljita, od adsorpcije od strane negativnih
grupa organske i neogranske materije i njegovog rastvaranja u zemljinom rastvoru
u vidu Cu2+ i organskih kompleksa. Pristupanost bakra se smanjuje pri vrednostima
pH iznad 7. Ovim se moe objasniti nedostatak bakra na alkalnim, krenim
zemljitima. Ispod pH 6 pristupanost se poveava, najvea je od 4,5 do 6. Na
veoma kiselim zemljitima (pH < 4,5) u kojima se intenzivno usvajaju neki drugi
joni usled antagonizma moe doi do smanjenja primanja bakra od strane biljaka.
Pored toga u takvim zemljitima aluminijum-silikati, fosfati i dr. mogu da smanje
nivo u vodi rastvorljivog bakra (Katyala i Randhawa, 1983). Bakar se naroito
intenzivno adsorbuje za karbonate i jedinjenja Fe, Al i Mn (Reed i Martens, 1996).
U kiselim zemljitima, usled vee rastvorljivosti, dolazi i do ispiranja pristupanog
bakra, a i do veeg odnoenja prinosima. Sorpcija bakra u zemljitu u relaciji je sa
obrazovanjem organskih kompleksa i u velikoj meri zavisi od reakcije zemljita
(Studenikina, 1999). Koliina pristupanog bakra u zemljitu zavisi i od njegovog
mehanikog sastava. Peskovita zemljita su po svojoj prirodi siromana u bakru, s
toga se na njima najee javlja njegov nedostatak. Pored toga nedostatak bakra
ee se javlja na humusno-peskovitom zemljitu deluvijalnog i aluvijalnog porekla,
na zabarenim movarnim i tresetnim zemljitima. Razlog pojave nedostatka bakra na
zemljitima sa visokim sadrajem organske materije kao to su tresetna zemljita je
vrsta veza izmeu bakra i organske materije zemljita, huminske kiseline i dr. (Me
Bride, 1989). Ako su takva zemljita istovremeno slabo drenirana, verovatnoa da e
doi do nedostatka bakra kod biljaka se poveava. Nedostatak bakra ne mora da
bude uvek povezana sa visokim sadrajem organske materije u zemljitu. Na to
ukazuju zemljita nedovoljno obezbeena bakrom u aridinim predelima koja se
odlikuju niskim sadrajem organske materije. (Kastori i Miloevi, 2011)

8
Cink

Biljke cink usvajaju pre svega u obliku dvovalentnog katjona Zn2+, a pri veim
vrednostima pH u vidu jednovalentnog katjona ZnOH+. Sa poveanjem vrednosti pH
smanjuje se sadraj pristupanih oblika cinka u zemljinom rastvoru, u poetku
nastaje cink hidroksid koji se taloi, a zatim pri daljoj alkalizaciji nastaju cinkati.
Cink-hidroksid se adsorbuje za kalcijum-karbonat, usled ega u zemljitima sa
velikim sadrajem kalcijum-karbonata sadraj pristupanog cinka u zemljitu se
smanjuje < 2 ppb ( Schilling, 2000). Smatra se da u proseku od ukupne koliine
rastvorljivog cinka u zemljitu 60% ine kompleksi sa organskom materijom
(Kastori, 1990). Prema Stevenson i Ardakani (1972) cink rastvorljive organske
komplekse stvara sa amino i fulvo kiselinama, a nerastvorljive komplekse sa
huminskim kiselinama. Uopteno se moe rei da sa poveanjem koliine organske
materije u zemljitu raste nivo pristupadiog cinka. Izuzetak ine tresetna i movarna
zemljita veoma bogata organskom materijom u kojima je nivo pristupanog cinka
nizak. Mehaniki sastav zemljita ima takoe znaajnu ulogu. Zemljita teeg
mehanikog sastava bolje su obezbeena cinkom, ali je on u njima manje
pristupaan za biljke. Laka peskovita zemljita odlikuju se manjim sadrajem
pristupanog cinka, a ako su istovremeno i kisele reakcije dolazi do njegovog
ispiranja. Do pojave nedostatka cinka kod biljaka obino dolazi na zemljitima ija
je pH vrednost > 6,0 (Katyala i Randhawa, 1983). Negativna korelacija izmeu pH
vrednost i pristupanog cinka za biljke delimino je prouzrokovana sorpcijom Zn2+
jona na okside aluminijuma i silikata to dovodi do smanjenja njegove po kretljivosti
blizu pH 7 (Tyler i Olsson, 2001a,b). (Kastori i Miloevi, 2011)

Molibden

Vodorastvorljivog molibdena koji je za biljke lako pristupaan u zemljitu ima malo.

U neutralnim i slabo alkalnim zemljitima molibden se preteno nalazi u vidu
MoO42- anjona, a u kiselim zemljitima u vidu HMoO4- jona. Biljke molibden
usvajaju preteno u vidu anjona, jona molibdata MoO42- . Za razliku od veine
neophodnih mikroelemenata ija je pristupanost za biljke vea u kiselim
zemljitima molibden se sa smanjenjem pH vrednosti vre vezuje u zemljitu i
postaje manje dostupan biljkama. Molibden koji se nalazi u raznim mineralima,
vezan za okside i hidrokside gvoa i aluminijuma, nije pristupaan biljkama. Otuda
se zemljita sa veim sadrajem gvoa i aluminijuma, kao to su kisela podzolasta
zemljita, odlikuju sa niskim sadrajem biljkama pristupanim oblicima molibdena.
Vezivanje molibdena u nepristupane oblike za biljke je najvee oko pH 4 (Reddy et
al., 1997). Uticaj pH vrednosti na adsorpciju molibdena moe se objasniti
konkurencijom OH i MoO42- jona za mesto vezivanja na adsorpcionoj povrini i
poveanjem pozitivnog naboja na istoj pri nioj vrednosti pH. Poveanje pH vredno-
sti ima za posledicu ima istiskivanje molibdata od strane OH sa adsorpcione
povrine to dovodi do poveanja njegove koncentracije u zemljinom rastvoru.
Ovim se moe objasniti povoljno dejstvo kalcifikacije kiselih zemljita, i s tim u vezi
poveanje njihove pH vrednosti, na obezbeenje biljaka molibdenom.

9
 Zemljita sa pH > 6,2 skoro da ne oskudevaju u molibdenu, dok u sluaju nie
vrednosti, pH < 6,2, esto dolazi do njegovog nedostatka. Pomou zemljinog broja
Mo koji se zasniva na zavisnosti koliine pristupanog molibdena u zemljitu od
pH vrednosti mogue je utvrditi potrebu za primenom molibdena: zemljini broj Mo
= pH vrednost zemljita + 10 x sadraj Mo u zemljitu u mg/kg zemljita. Ukoliko je
dobijena vrednost vea utoliko je zemljite bolje snabdeveno pristupanim
molibdenom (Schilling, 2000). Do pojave nedostatka molibdena moe doi ponekad
i na slabo kiselim ili neutralnim zemljitima, ako je sadraj molibdena u njima nizak.
Ova pojava se ee moe uoiti na peskovitim zemljitima i u kiovitim godinama,
poto peskovita zemljita za razliku od zemljita teeg mehanikog sastava slabije
vezuju molibden. Do nedostatka molibdena moe doi i na jako kiselim
degradiranim zemljitima, a u aridnim i semiaridnim rejonima i na neutralnim do
alkalnim zemljitima. Zemljita sa visokim sadrajem organske materije odlikuju se
takoe niskim sadrajem pristupanog molibdena za biljke, poto se Mo5+koji
nastaje redukcijom MoO42- vrsto vezuje za huminsku kiselinu. Istovremeno,
zemljita sa veim sadrajem organske materije mogu dobro da obezbeuju biljke
molibdenom, poto ga postepeno oslobaaju iz organski vezanog oblika.
Ispitivanja Trobisch-a (1996) i drugih autora pokazala su, da pri gajenju biljaka u
vetakim uslovima metodom vodenih kultura vrednost pH hranljivog rastvora nema
veeg uticaja na usvajanje molibdena. Sta vie, neki autori navode da biljke gajene
metodom vodenih kultura na slabo kiselom hranljivom rastvoru intenzivnije usvajaju
ovaj elemenat, verovatno zbog manje broja OH- jona pri neutralnoj ili slabo alkalnoj
reakciji rastvora. Ovo na prvi pogled suprotno dejstvo vrednosti pH na usvajanje
molibdena pri gajenju biljaka metodom vodenih kultura i na zemljitu, moe se
objasniti njegovim prelaenjem u oblike nepristupane za biljke u kiselim
zemljitima. Kalcifikacija kiselih zemljita je jedna uobiajena agrotehnika,
meliorativna mera u cilju poveanja koliine pristupanog molibdena u zemljitu za
biljke. Meutim, u sluaju primene veih doza pri kalcifikaciji rastvorljivost
molibdena moe da se smanji, usled adsorpcije od strane kalcijum-karbonata
(Takkar, 1982). (Kastori i Miloevi, 2011)

10
Teki metali u veim koncentracijama deluju veoma toksino na ivi svet. U lanac
ishrane najveim delom ulaze preko biljaka, stoga poznavanje dejstva pojedinih
inioca koji utiu na njihovu pristupanost za biljke u hranljivom supstratu od
velikog je biolokog, ekolokog i ekonomskog znaaja. Sa ekolokog stanovita
posebno je vano poznavanje uslova u kojima dolazi do nakupljanja u biljkama
mikroelemenata sa preteno toksinim dejstvom kao to su: Cd, Pb, Hg i dr.
Teki metali u zemljinom rastvoru i u vrstoj fazi stvaraju veoma razliite veze.
Pojedini oblici najee su u dinaminoj ravnotei. Ukoliko u zemljite dospevaju u
veoj koliini intenziviraju se procesi adsorpcije i taloenja. Zakieljavanje zemljita
ima za posledicu poveanje koncentracije veine, ne svih tekih metala u
zemljinom rastvoru. Nasuprot tome,poveanjem pH vrednosti,kalcifikacijom
kiselih zemljita smanjuje se njihova pristupanost za biljke i time njihovo
nakupljanje u biljkama (Kadar i Szemes, 1994).
U zemljinom rastvoru teki metali se nalaze u vidu slobodnih hidratisanih jona,
jonskim asocijacijama, neorganskim kompleksima u vidu rastvorljivih organskih
kompleksa i kao sastavni deo dispergovanih koloida. U vrstoj fazi zemljita nalaze
se u vidu taloga, na koloidima u razmenljivom i u specifino adsorbovanom obliku a
u silikatima mogu da uestvuju u stvaranju reetke. Veina tekih metala (sa
izuzetkom nekih na primer semimetala As, Sn i Se i metala Cr, Mo i V) se u
zemljitu prvenstveno nalaze u vidu katjona (Alloway, 1990).
U dinamici metala u zemljitu znaajnu ulogu imaju kompleksi koje metali stvaraju
za organskim jedinjenjima zemljita: dikarbonskim kiselinama, alifatinim i
aromatinim hidroksikarbonskim kiselinama, dihidroksibenzolima, polifenolima,
aminokiselinama i amidima, fulvo i huminskim kiselinama (Filep, 1988). Sa
razliitim ligandima katjoni stvaraju po strukturi, stabilnosti i naboju razliite
helatne komplekse. Deo tih kompleksa je u vodi rastvorljiv. Njihova stabilnost zavisi
i od reakcije zemljita. Stabilnost kompleksa metala sa fulvo i huminskim
kiselinama u veini sluajeva raste sa poveanjem pH vrednosti od 3 do 7, a
sorpcioni kapacitet huminske kiseline se poveava sa poveanjem kiselosti. Varshal
et al. (1999) navode sledee vrednosti za sorpciju metala od strane huminske
kiseline pri pH 5 do 6 (mg/kg huminske kiseline): Cd 9, Au 16, Sr 17,5, Cu 18, Y
19, Os 24, Yb 28, Cs 29,3 Ce 31 i Pb 120. Prema Cottenie et al. (1979) huminska
kiselina zemljita koje sadri 4% humusa moe da vee 4500 kg olova, 17.929 kg
gvoa, 1517 kg bakra, 1015 kg dnka i 913 kg mangana po hektaru. Stabilnost
kompleksa nekih metala sa fulvo i huminskim kiselinama ima prema Scheffer i
Schachtschabel (1982) sleded redosled: Fe3+ > Al3+ > Cu2+ > Fe2+ > Ni2+ > Zn2+ >
Mn2+ < Ca2+ > Mg2+. Rastvorljivost organske materije zemljita ispoljava usku i
pozitivnu korelaciju sa pH vrednostima zemljinog rastvora. Tyler i Olsson (2001a)
su prouavali pristupanost 60 elemenata u zavisnosti od reakcije sredine meu
kojima i brojnih tekih metala. Prema pomenutim autorima koncentracija As, Mo, S,
Sb, Se, W, U, Br znaajno se poveava u zemljinom rastvoru sa poveanjem pH
vrednosti, naroito iznad pH 7. Koncentracija Cr, Co, Hg, Mg i Sr u zemljinom
rastvoru se sa poveanjem pH vrednosti takoe poveava ali u manjoj meri.
U kiseloj sredini Cd2+ jon je dobro rastvorljiv (Soon, 1981) (SI. 3). Pri vioj pH
vrednosti kadmijum stvara stabilne komplekse sa organskom materijom. Sorpcija
kadmijuma u kiselim zemljitima u velikoj meri zavisi od sastava tene faze
(Boekhold et al., 1993). U rastvoru 1 M Cd(II) koji je sadrao 200 mg fulvo
kiseline/L neorganska frakcija kadmijuma smanjila se sa 57% na 10% pri poveanju
vrednosti pH sa 4,0 na 5,5 (Berggren 1990).

11
 Na veliku zavisnost usvajanja kadmijuma od strane biljaka od reakcije zemljita
ukazuju i ispitivanja Jaszberenyi (preuzeto Csaho, 1994) koji je utvrdio znaajno
smanjenje nakupljanja kadmijuma u biljkama na kiselom peskovitom zemljitu
nakon kalcifikacije.
Prema Tyler i Olsson (2001a) koncentracija bakra i olova u zemljinom rastvoru
vrhuni u izrazito kiseloj sredini i pri vrednosti pH od 7,2 do 7,5. U uslovima visoke
pH vrednosti dolazi do taloenja olova u vidu hidroksida, fosfata ili karbonata i do
stvaranja prilino stabilnih organskih kompleksa olova. Kalcifikacijom mogue je
smanjiti rastvorljivost olova u zemljitu (Kabata-Pendias i Pendias, 2000).
Kompleksni anjoni AsO2-, AsO43-, HAsO42- i H2AsO3- su najei mobilni oblici
arsena u zemljitu, njihova soprcija u znaajnoj meri zavisi od reakcije zemljita.
Prema Crecelius et al. (1986) u veini ekolokih uslova As5+ nalazi se u obliku
H2AsO4-, a As3+u vidu H3AsO30 je samo dominantan pri niskoj prednosti pH i Eh.
Koncentracija arsena u zemljinom rastvoru od pH 5 do 7 neznatno raste, da bi se
izmeu pH 7 i 8 naglo poveala (Tyler i Olsson, 2001). Znaajno poveanje
rastvorljivosti arsena nakon kalcifikacije pripisuje se zavisnosti sorpcije arsena na
minerale oksida gvoa od pH (Jones et al., 1997). Oksidi i hidroksidi gvoa su
najee ukljueni u sorpciju arsena kako u kiselim tako i u alkalnim zemljitima.
U zemljitu se nalaze brojne reaktivne vrste ive: Hg2+, HgX2, HgX3 i HgX42 , gde je
X = OH-, Cl- , Br- ; HgO vezan za estice aerosola ; Hg2+ u vidu kompleksa sa
organskom materijom. Isparljiva jedinjenja ive su Hg, (CH3)2Hg. Ne postoji
jedinstveno miljenje u vezi uticaja reakcije zemljita i organske materije na
ispravanje ive (Alloway, 1990). Sorpcija ive menja se sa pH vrednou, najvea je
pri pH od 4 do 5 (Semu et al, 1986). U neutralnim i slabo alkalnim zemljitima jedva
da postoji slobodni Hg2+ jon. iva se u zemljitu transportuje preteno u vidu kom-
pleksa ili u vidu organskog helata. Poveanje rastvorljivosti organskih liganda
dovodi do poveanja ukupne rastvorljivosti ive. Vea mobilnosti ive nakon
kalcifikacije znaajno je saznanje ne samo sa naunog ve i ekolokog stanovita
(Tyler i Olsson, 2001 a,b). Jonske vrste nikla (Ni2+, NiOH+, HNiO2", HNi (OH)3 ) u
zemljitu su ograniene, one se javljaju samo ako ukupna koliina nikla nije vezana
u vidu helata (Garrels i Christ,1965). Nikal u zemljitu je strogo vezan za okside
mangana i gvoa. Sorpcija nikla za pomenute okside metala u velikoj meri zavisi
od reakcije zemljita. Rastvorljivost nikla u zemljitu je u obrnutoj relaciji sa pH
vrednou (Kabata-Pendias i Pendias,2000). Utvreno je da se u sluaju kalcifikacije
zemljita iji se pH kree od 5 do 7 smanjuje rastvorljivost nikla. Vea rastvorljivost
nikla pri pH 8 moe se pripisati kompleksiranju nikla sa azotnim ligandima
rastvorljivih organskih jedinjenja (McBridge, 1998). Usvajanje nikla od strane
biljaka u velikoj meri zavisi od prisustva gvoa, antagonizma izmeu njih. Suviak
nikla kod biljaka najee se manifestuje kao indukovani nedostatak gvoa
(Schilling, 2000). U kiselim zemljitima prisustvo vee koncentracije gvoa
smanjuje usvajanje nikla od strane biljaka. Hrom se javlja u razliitom oksidisanom
stanju od + 2 do + 6 i stvara anjonske i katjonske komplekse (npr. CrO42-, CrO33-,
Cr(OH)2+). U veini zemljita hrom se nalazi u vidu Cr3+. On je slabo mobilan u
veoma kiseloj sredini, a pri pH 5,5 se taloi. Nasuprot tome, Cr6+ (HCrO42- i CrO42- )
je veoma nestabilan u zemljitu i lako se mobilizira u kiselom i alkalnom zemljitu.
Prema El-Bassam et al. (1975) oblik hroma u zemljitu zavisi od pH vrednosti i
redokspotencijala Pri istom redoks-potencijalu Cr3+je predominantan pri pH 5,
Cr(OH)3 rastvara se izmeu pH 5 i 7, a CrO42- pri > 7.

12
Mehanizam poveanja rastvorljivost hroma sa poveanjem pH vrednosti verovatno
se zasniva na oksidaciji Cr3+i nastajanju CrO42- koji buiud da je anjon znatno manje
vee u neutralnoj i slabo alkalnoj sredini. Jon Cr3+ stvara veoma stabilne komplekse
sa humusnim materijama i sa poveanjem koncentracije rastvorljivih organskih
materija pri poveanju pH u zemljinom rastvoru poveava se prisustvo hroma.
Aluminijum je veoma znaajan sastojak Zemljine kore. Preko 15% Zemljine kore
ini Al2O3. On se ne ubraja u neophodne elemente za vie biljke. Sa ekolokog
stanovita meutim, on je veoma vaan poto u kiselim zemljitima esto deluje
toksino i u velikoj meri ograniava rastenje i razvie biljaka (Kloppel et al., 1997,
Mengel i Kirkby, 2001). Koncentracija aluminijuma u zemljinom rastvoru zavisi od
pH vrednosti i naglo raste sa njegovim smanjenjem ispod pH 5,5. U zemljitima sa
neutralnom reakcijom njegova koncentracija u zemljinom rastvoru kree se oko
400 g/L, a u kiselim zemljitima pH 4,4 i do 5700 g/L (Gough et al., 1979).
Organske materije male i velike molekulske mase (npr. huminska kiselina, limunska
kiselina i dr.) smanjuju kiselost zemljita i time koncentraciju slobodnih jona
aluminijuma u zemljinom rastvoru. Trovalentni jon aluminijuma Al3+ je
predominantan pri pH od 4 do 5, Al(OH)2+ pri 5,5 do 7, a Al(OH)4 pri pH 7 do 8.
(Kastori i Miloevi, 2011)

13
2. METODE ODREIVANJA SADRAJA TEKIH METALA U
ZEMLJITU

Otkrivanje prisustva, a zatim i utvrivanje koncentracije pojedinih mikroelemenata,

od kojih veina spada u teke metale u biljnom materijalu i zemljitu, bilo je mogue
tek posle primene dovoljno osetljivih analitikih postupaka i mernih instrumenata.
Razvoj savremenih metoda analize, zadnjih decenija, dali su novi podstrek
istraivanjima fizioloke uloge mikroelemenata u ivom svetu. Zahvaljujui njihovoj
velikoj osetljivosti oni omoguavaju ne samo utvrivanje koncentracije
mikroelemenata i ultramikroelemenata na nivou organizma ili organa, ve i
izuavanje njihove kompartmentacije na nivou elije i njenih organela. To je u velikoj
meri doprinelo boljem upoznavanju ne samo raspodele mikroelemenata u ivim
organizmima i u okolnoj sredini, ve i njihove uloge u ivotnim procesima.
Od savremenih metoda odreivanja mikroelemenata oekuje se da su tane,
pouzdane, relativno brze, da imaju veliku osetljivost i nisku cenu kotanja i da po
mogustvu omoguavaju istovremeno odreivanje vie elemenata iz istog uzorka. U
poljoprivrednim, a ponekad i u biolokim istraivanjima namee se potreba za
rutinsku analizu velikog broja uzoraka. U takvim sluajevima veoma je vano da su
trokovi analize to nii, kao i da se postupak u svim svojim fazama, poev od
uzimanja i pripreme uzoraka, zatim oreivanja, pa do registracije i obrade dobijenih
rezultata, moe lako automatizovati. (Kastori, 1993)
Odreivanje sadraja mikroelemenata u zemljitu predstavlja veoma znaajno pitanje,
jer na osnovu njihovog sadraja moe se suditi o obeenosti biljaka ovim elementima.
Mikroelementi se nalaze u zemljitu u razliitim formama, te su u razliitom stepenu
pristupani za biljke. (Ubavi, Bogdanovi, 2008)
Brojni su razlozi koji nameu potrebu za odreivanjem sadraja metala u zemljitu.
Neki teki metali (Fe, Cu, Mo, Mn, Zn) su neophodni za normalno rastenje i razvie
biljaka i ivotinja, zbog ega je veoma znaajno poznavanje njihovog sadraja u
zemljitu, iznoenje iz zemljita prinosom biljaka i unoenje mineralnim i organskim
ubrivima. Pored toga, teki metali u veim koncentracijama, meu kojima i oni koji
su neophodni za ivi svet, mogu da deluju veoma toksino zbog ega je potrebno
njihovu koncentraciju u prirodi, posebno u zemljitu, veoma brino pratiti, naroito u
ugroenim podrujima. Ovi, i brojni drugi razlozi, posebno sve vea briga za zatitom
ivotne sredine od zagaenja tekim metalima i drugim tetnim materijama, u novije
vreme doveli su do razrade i primene brojnih metoda za odreivanje sadraja tekih
metala u zemljtu. Postupci koji se koriste za odreivanje sadraja tekih metala u
zemljitu mogu da se dele na osnovu razliitih kriterijuma. Kod nekih postupaka
analiza se vri u tenom uzorku (atomska absorpciona spektrofotometrija), a kod
drugih, manje-vie direktno u vrstom uzorku (rendgenska fluorescentna
spektroskopija, neutron aktivaciona analiza). Odreene metode omoguavaju
pojedinano odreivanje elemenata (atomska absorpciona spektrofotometrija), a
postoje i simultane multielementne metode (indukovano spregnuta plazma, atomska
emisiona spektrofotometrija). Postupci mogu da se dele i prema tome da li se odreuje
ukupan sadraj nekog elementa u uzorku ili samo pristupani oblici za biljke. Pri
odreivanju sadraja elemenata u zemljitu i biljnom materijalu koriste se razliite
metode: optike, elektroanalitike, radioanalitike i dr. (Huba et al. 1986, AFRC
Working Psrty, on Characterisation of Feedstuffs, 1988, Ure, 1990). One se
meusobno razlikuju po principima na kojima se zasnivaju, granici detekcije, veliini
uzoraka za analizu, pouzdanosti, brzini, ceni kotanja i dr.

14
Od svih analitikih postupaka koji se koriste pri odreivanju tekih metala, danas su u
najiroj primeni optike metode. Naroito su rasprostranjene spektrofotometrijske
metode (atomska absorpciona spektrofotometrija i atomska emisiona
spektrofotometrija). One su jednostavne, pouzdane i brze. Potrebna oprema je
relativno jeftina i zahvaljujui tome dostupna veini laboratorija. Teki metali se u
zemljitu nalaze u primarnim mineralima, u mineralima gline, adsorbovani na
mineralima gline i organskoj materiji, vezani u vidu helatnih kompleksa i u
zemljinom rastvoru. Sa stanovita obezbeenja potreba biljaka neophodnim,
biognim, tekim metalima i njihovog ulaenja u lanac ishrane, veoma je vano u
kakvom se obliku oni u zemljtu nalaze. Stoga, ako se eli dobiti opti uvid o
njihovom sadraju u zemljitu potrebno je odrediti njihov ukupan sadraj, u sluaju da
se eli utvrditi potencijalna opasnost od njihovog nepovoljnog dejstva na ivi svet,
nedostatak ili suviak, onda je mnogo znaajnije odrediti za biljke pristupani sadraj
elemenata. (Kastori, 1993)

2.1.Metode za odreivanje ukupnog sadraja metala

Ukupan sadraj tekih metala u zemljitu moe se odrediti u vrstim u tenim
uzorcima. Od nedestruktivnih metoda koje omoguavaju odreivanje elemenata u
vrstim uzorcima potrebno je navesti neutron aktivacionu analizu i rendgensku
fluorescentnu spektroskopiju. Prednost neutron aktivacione analize u odnosu na
druge postupke pored ostalog je i u velikoj osetljivosti. Granica detekcije
mikroelemenata u rastvoru u mgkg-1 je za pojedine elemente sledea: Cu 0,01; Fe,
40; Mn, 0,01; Mo, 0,1; Zn, 0,01; Al, 0,01. Pored toga, veoma je znaajno da se
pomou ovog postupka sadraj mikroelemenata moe odrediti i in vivo, odnosno bez
prethodnog razaranja uzorka, materijala u kojem se eli odrediti koncentracija nekog
elementa. Time se u velikoj meri tedi u vremenu, a istovremeno izbegava opasnost
od zagadenja uzorka do kojeg moe doi u toku njegove pripreme za analizu. Ovaj
postupak se moe veoma uspeno koristiti i pri ispitivanju fizioloke i biohemijske
uloge mikroelemenata. Mikroelementi svoju fizioloku ulogu veinom ispoljavaju
vezani za organske molekule. Neutronskom aktivacionom analizom omogueno je
ispitivanje metalnih kompleksa organskih jedinjenja koji, kao to je poznato, imaju
veoma vanu ulogu u prometu materija biljaka. Neutron aktivaciona analiza uspeno
se moe koristiti i pri odreivanju sadraja tekih metala i drugih elemenata u
zemljitu. U proseku, masa uzorka zemljitata za analizu kree se od 50 do 200 mg
veliine estica < 200 mm. Za veinu elemenata donja granica odreivanja kree se
od 0,01 do 1 mg kg-1 (Laul,1979) Ovaj postupak omogua istovremeno
odreivanje sadraja velikog broja elemenata tj. svih elemenata kod kojih se moe
izazvati vetaka radioaktivnost. Iz vrste i aktivnosti stvorenih radioizotopa
zakljuuje se o sadraju pojedinih elemenata u uzorku. Ograniavajui inilac u
primeni neutron aktivacione analize je izvor neutrona. Najee se koristi nuklearni
reaktor. Ree se upotrebljava izvor neutron koji nije vezan za reaktor. Zbog manjeg
neutronskog fluksa takvog izvora, osetljivost postupka se smanjuje. Rendgenskom
fluorescentnom spektrometrijom mogue je odrediti sadraj samo onih elemenata
iji je atomski broj vei od 8, odnosno 10. Elemente sa manjim atomskim brojem
mogue je odrediti samo uz korienje specijalne aparature. Ovaj postupak je
takoe nedestruktivan. Granica detekcije elemenata kree se najee od 1gg-1.

15
Smatra se da rendgenska fluorescentna spektrometrija omoguava tano odreivanje
sadraja makroelemenata i multielementnu analizu makro i mikroelemenata. Za neke
mikroelemente osetljivost ovog postupka ne zadovoljava, posebno pri analizi
zemljita u kojima je njihov sadraj normalan, uobiajen ili nii. Teoretske osnove i
praktina primena rendgenske fluorescentne spektrometrije u analizi zemljita
detaljno su razmatrane u radovima Wilkins (1979) i Bain et al. (1986). Ukoliko se
ukupan sadraj tekih metala odreuje u rastvoru potrebno je zemljite prethodno
razlagati, poto se teki metali u zemljitu najveim delom nalaze u vezanom obliku
u vidu fosfata, karbonata, sulfida, u organskim jedinjenjima i dr. Za razlaganje
zemljita, pri odreivnju ukupnog sadraja tekih metala, koriste se razni postupci.
Imajui u vidu da u zemljitu preovladavaju silikati, za potpuno razlaganje zemljita
potrebno je primeniti postupak koji omoguava njegovo potpuno razlaganje. Za tu
svrhu moe se koristiti vodeni rastvor fluorovodonine kiseline (priblino 40% po
masi). Kako kiselina rastvara silikate u toku analize ne moe se koristiti pribor od
stakla ve sudovi od platine, polietilena ili polipropilena. Kiselinu pre upotrebe treba
preistiti. Poto zemljite sadri organske materije i sulfide, pri njegovoj razgradnji
potrebno je koristiti i oksidaciona sredstva kao to su azotna ili perhlorna kiselina.
One se primenjuju zajedno sa fluorovodoninom kiselinom. Za razgradnju treseta
Papp i Fischer (1987) su sa uspehom koristili smeu azotne, hlorovodonine i
fluorovodonine kiseline. U nekim sluajevima, primena smao fluorovodonine
kiseline, ili kombinacija ove sa drugim kiselinama, nije dovoljno efikasna da bi se
postiglo potpuno razlaganje zemljita (Ingamelles, 1964). Stoga se za razlaganje
materijala, koji se preteno sastoji od silikata, predvia postupak taljenja. Za tu
svrhu predlae se upotreba litijum metaborata ili natrijum-karbonat, pri emu se
prvom daje prednost (Ingamells, 1966). Smatra se da se ovim razgradnja uzorka
ubrza i pobolja. Pored toga, litijum metaborat deluje kao spektrohemijski pufer
umanjujui interferentne efekte u plamenoj spektrofotometriji. Poto se veina tekih
metala koji zagauju sredinu ne vezuju za silikate smatra se da se njihova ekstrakcija
iz zemljita uspeno moe sprovesti i upotrebom samo mineralnih kiselina (HNO3,
HClO4, H2SO4, HCl), ili njihovom smeom (Hesse, 1971). Postoje jo i brojni drugi
postupci za razlaganja zemljita pri odrevanju ukupnog sadraja tekih metala u
rastvoru. Pored tekih metala, sa ekolokog stanovita, znaajni su i neki drugi
elementi kao to su: bor, fluor i selen. U sluaju odreivanja ukupnog sadraja bora
u zemljitu uzorak se razlae smeom sumporne i fluorovodonike kiseline, a zatim
odreuje spektrofotometrijski (Weir, 1970). Pri odreivanju ukupnog sadraja fluora
zemljite se razlae hlorovodoninom kiselinom, a koncentracija fluora odreuje
potenciometrijski pomou jon selektivne elektrode. Ukupan sadraj fluora u zemljtu
moe se odrediti i destilacijom. Selen je vaan biogeni elemenat za ivotinje, zbog
ega je poznavanje njegovog sadraja u zemljtu znaajno. Pri odreivanju ukupnog
sadraja selena zemljte se razlae sa smeom azotne i perhlorne kiseline, uz
dodatak vodonik peroksida, a zatim odreuje pomou atomskog apsorpcionog
spektrometra. (Kastori, 1993)

16
Odreivanje pristupanih oblika tekih metala

Pristupanost metala za biljke zavisi od brojnih inilaca, pre svega od pH vrednosti

zemljta, sadraja organske materije, mehanikog sastava i biogenost zemljita,
prisustva odreenih jona i dr. (Mitchell, 1972). Biljke u veini sluajeva mogu da
usvajaju jone metala koji se nalaze u zemljinom rastvoru, adsorbovane za koloide
zemljita, vezane u vidu organskih kompleksa kao i zamenljivu frakciju. Za biljke su
nepristupani, ili samo teko pristupani, metali okludovani u oksidima i
sekudnarnim mineralima, gline i vezani u primarnim reetkama minerala. Imajui
navedeno u vidu, do sada su uinjeni brojni napori u cilju razrade postupaka koji
omoguavaju utvrivanje za biljke pristupane koliine kako biogenih tako i
preteno toksinih elemenata u zemljtu. Podaci o njihovoj koliini u zemljitu su
posebno vani za pouzdanu dijagnozu, poto ukazuju na nivo obezbeenosti
zemljta, preko njega i biljaka, ljudi i ivotinja, biogenim i drugim elementima. Ovo
saznanje se zatim uspeno moe koristiti pri odreivanju potrebe za ubrenjem, pri
ishrani ljudi i ivotinja i zatiti ivog sveta od tetnog dejstva visoke koncentracije
tekih metala i drugih elemenata u zemljitu. Za utvrivanje koliine biljkama
pristupanih oblika tekih metala u zemljitu ne postoje standardne i opte
prihvaene metode. Za to ima vie razloga. Pogodnost nekog sredstva za ekstrakciju
za biljke, pristupanih oblika nekog elementa iz zemljita, u velikoj meri zavisi od
fizikih i hemijskih svojstava zemljta. Nadalje, isto ekstrakciono sredstvo obino je
podesno za ekstrakciju samo jednog elementa. Problem se u znaajnoj meri dalje
komplikuje, ako se ima u vidu da se biljne vrste, pa ak i genotipovi, meusobno
esto znaajno razlikuju po mogunostima za iskoriavanje pojedinih elemenata iz
hranljivog supstrata u istim edafskim i klimatskim uslovima (Kastori i Stankovi,
1985). Postoje i znaajne razlike meu biljkama i u pogledu njihovih potreba za
pojedinim elementima za normalno rastenje i razvie, kao i osetljivosti prema
njihovom nedostatku, suviku i nakupljanju elemenata. Iz navedenih razloga, za
svaku biljnu vrstu, elemenat i tip zemljita treba posebno utvrditi koje ekstrakciono
sredstvo, odnosno postupak, daje priblino najvernije rezultate. To zahteva dosta
vremena i novanih sredstava, zbog ega, ako postoje ve pozitivna iskustva koja su
dobijena na slinim tipovima zemljita za odreenu biljnu vrstu i elemenat, takve
metode, manjim modifikacijama, imajui u vidu lokalne uslove, treba koristiti.
Smatra se da se pri odreivanju pristupanih oblika tekih metala u zemljitu, kao
ekstrakciona sredstva u mnogim sluajevima uspeno mogu koristiti, 0,01 ili 0,05 M
EDTA i 0,005 M DTPA (Ure, 1990). Houba et al. (1988) predlae ekstrakciju sa
0,43 M azotnom kiselinom pri odnosu zemljita i rastvora 1:10. Ovom ekstrakcijom
obuhvaeni su teki metali koji se u zemljtu nalaze u slabo vezanom obliku, zatim u
zemljinom rastvoru i adsorbovani na izmenljivom delu zemljinog kompleksa. Za
odreivanje koliine biljkama pristupanih oblika Pb, Zn, Cu i Cd u zemljitu,
pomenuti autori predalau ekstrakciju sa 0,01 M rastvorom kalcijum-hlorida pri
odnosu zemljita i rastvora 1:10. Ovim postupkom ekstrahuju se teki metali koji se
nalaze u zemljinom rastvoru i manji deo koji je adsorbovan na mineralima gline i
na organskoj materiji. Zahvaljujui tome, smatra se da ovaj postupak daje pouzdano
obavetenje o potrebama za ubrenjem ili o opasnoslima od toksinog dejstva tekih
metala na biljke.

17
Pored odreivanja ukupnog i za biljke pristupanog sadraja pojedinih elemenata
mogue je utvrditi njihovu koncentraciju u pojedinim fazama (pools) zemljita u
kojma je njihova rastvorljivost i mobilnost s tim i pristupanost za biljke takoe
razliita. Ekstrakcija metala iz pojedinih faza zemljita mogua je izborom
ekstrakcionih sredstava razliite jaine. Ponekad je znaajno utvrditi i oblik ili
stepen oksidacije nekog elementa u kojem se nalazi u zemljitu. Sa stanovita
ishrane biljaka to moe da bude takoe od znaaja, poto usvajanje i fizioloka
aktivnost jona nekog elementa zavisi i od stepena njegove oksidacije, na primer, kod
gvoa (Romheld i Marschner, 1983). Iako bor ne spada u teke metale u veim
koncentracijama deluje veoma toksino na biljke. Poseban problem predstavlja
injenica da je razlika izmedu optimalne i toksine koncentracije bora ponekad
veoma mala. Pri odrevanju lakopristupanog oblika bora u zemljitu predlae se
njegova ekstrakcija vrelom vodom. U novije vreme sve se vea panja posveuje
selenu, kao biogenom elementu za ivotinje. Otuda veliko interesovanje o
njegovom sadrajem u zemljitu i biljkama. Pri odreivanju pristupanih oblika
selena u zemljitu primenjuje se razliita ekstrakciona sredstva: 1,2 diamino-4-
nitrobenzen, kljuala voda, NH4HCO3-DTPA i dr. (Kastori, 1993)

Princip Atomske Apsorpcione Spektofotometrije (AAS)

Ova metoda analize se zasniva na apsorpciji svetla atomima hemiskog elementa iji
se sadraj odreuje. Osobina atoma nekog elementa da apsorbuje svetlost odreene
talasne duine bila je poznata jo u devetnaestom veku, ali se ona praktino nije
koristila sve do 1955 g., kada je australijski naunik Walch pokazao da atomska
apsorpcija moe da se primeni za odreivanje izvesnog broja metala.
Sutina ove metode sastoji se u tome da se rastvor ispitivanog elementa raspri u
plamen i izloi dejstvu svetlosti talasne duine koju ispitivani element najbolje
apsorbuje. Pri prolasku kroz plamen dolazi do smanjenja intenziteta svetlosti, to je
posledica apsorpcije od strane prisutnih atoma ispitivanog elementa. Potrebna linija
spektra za merenje izoluje se monohromatorom srednje disperzije a njen intenzitet se
meri fotoelektrinom metodom. U stvari kod ove metode se meri optika gustina
plamena pri uvoenju u njega rastvora sa elementima koji se odreuju. Optika
gustina plamena predstavlja logaritam odnosa intenziteta upadne svetlosti (pre
prolaska kroz plamen) prema intenzitetu proputene svetlosti (posle prolaska kroz
plamen). Ovde vai obrazac:

D= log lo/Ip

gde je: D- optika gustina plamena; I0 - intenzitet upadne svetlosti;

I - intenzitet proputene svetlosti.
Kao spoljanji izvori svetlosti, koji osvetljavaju plamen, koriste se gasne lampe sa
niskim pritiskom, koje daju zraenje svetlosti u ijem spektru preovlauju uske
rezonantne linije elementa koji se odreuje. Kod ovih lampi katoda (uplja) je
napravljena od elementa koji se odreuje. Ovakva konstrukcija katode proizilazi iz
opte poznate injenice da svaki elemenat apsorbuje svetlost one talasne duine koju
je on sposoban da emituje pod odreenim uslovima. Tako za svaki element koji se
odreuje postoji odgovarajua lampa. Ove lampe su napunjene argonom ili neonom
pod vrlo niskim pritiskom reda veliine nekoliko mm Hg stuba.

18
Slika 1: Atomski apsorpcioni spektofotometar

Atomska apsorpcija svetlosti, kao i molekulska, podinjava se zakonu Lambert-Beera,

iz kojeg sledi da je
D= 0,43 k s 1,
gde je:
k- koeficijent apsorpcije, koji zavisi od talasne duine upotrebljene svetlosti;
s- koncentracija elementa, koji se odreuje u plamenu;
1 - duina apsorpcionog sloja;
D - optika gustina plamena.
Prema veliini optike gustine sudi se o koncentraciji ispitivanih atoma u odreenoj
zapremini. Iz gornje jednaine se vidi da je optika gustina plamena (apsorpcionog
sloja) proporcionalna koncentraciji elementa koji iz rastvora dolazi u plamen, pri
odgovarajuoj talasnoj duini apsorpcije. Meutim, ovde je vano istai da
proporcionalnost vai u odreenom intervalu koncentracije, koja zavisi od karaktera
analiziranog elementa i od svojstva lampe. Prilikom odreivanja nepoznate
koncentracije ispitivanog elementa u rastvoru prvo se oitavaju vrednosti za optiku
gustinu plamena za seriju standardnih rastvora ispitivanog elementa (rastvori sa tano
poznatom koncentracijom). Na osnovu vrednosti itanja za seriju standardnih rastvora
kasnije se crta grafik, gde se na ordinatu nanose vrednosti za optiku gustinu, a na
apscisu vrednosti za koncentraciju. Zatim se na aparatu (atomskom apsorpcionom
spektrofotometru) oitavaju vrednosti za optiku gustinu plamena, pri uvoenju u
njega rastvora nepoznate koncentracije ispitivanog elementa. Na osnovu ovih
vrednosti i dobijenog grafika lako se moe odrediti koncentracija ispitivanog elementa
u nepoznatom rastvoru. Kao to smo ranije istakli toplotna energija plamena koristi se
za dobijanje slobodnih atoma koji su sposobni da apsorbuju zraenje odgovarajue
talasne duine. Za dobijanje plamena koriste se gasovi kao to su: acetilen, vodonik,

19
propan, butan i dr. a kao oksidansi: vazduh, kiseonik, azot suboksid i neki drugi
gasovi. U laboratorijama se vrlo esto koristi smea acetilen-vazduh koja daje
temperaturu plamena 2200 do 2300 S. Temperatura plamena smee acetilen-azot
suboksida jednak je 2750 S.
Metoda atomske apsorpcije nala je veliku primenu, jer ima visoku osetljivost (mnogi
elementi se mogu odreivati u koncentracijama od 10'6 g i manje), preciznost i veliku
selektivnost. (Ubavi, Bogdanovi, 2008)

2.2. Odreivanje ukupnog sadraja gvoa, cinka, mangana i bakra u

zemljitu metodom AAS

Prevoenje gvoa, cinka, mangana i bakra iz organskog kompleksa i iz mineralnih

sastojaka zemljita u rastvorljive soli vri se na vie naina. Neki od naina su:
topljenje prethodno kalcinisanog zemljita sa alkalnim karbonatima, tretiranje
zemljita sa fluorovodoninom kiselinom; sa perhlornom kiselinom; sa smeom
hlorovodonine i azotne kiseline (carska voda).

Princip odreivanja

Gvoe, cink, mangan i bakar iz zemljita prevodi se u rastvorljiv oblik delovanjem

carske vode. Posle filtriranja navedeni elementi (a i drugi osim silicijuma) odreuju se
iz filtrata pomou atomske apsorpcione spektrofotometrije.

Postupak

Odmeri se 1-5 g zemljita (u zavisnosti od odreivanih elemenata) u laboratorijsku

au i dodati na 1 g zemljita 2-3 cm3 konc. azotne kiseline, poklopiti sahatnim
staklom i ostaviti na sobnoj temperaturi preko noi (12 sati). Zagrevati do tihog
kljuanja i odrati kljuanje 2 sata. Ohladiti, isprati sahatno staklo sa oko 30 cm3
destilovane vode. Filtrirati kroz kiselootporni filtar, a filtrat hvatati u normalni sud od
100 cm3. Isprati filtar 5 puta sa 2 M azotnom kiselinom koja ima oko 50 C. Posle
hlaenja dopuniti normalni sud do marke sa 2 M azotnom kiselinom. Istim postupkom
pripremiti slepu robu. (Ubavi, Bogdanovi, 2008)

2.3.Odreivanje sadraja lakopristupanog gvoa, cinka, mangana i

bakra u zemljitu metodom AAS

Sa omasovljenjem primene atomske apsorpcione spektrofotometrijske metode,

ispitivana su razna ekstrakciona sredstva za istovremenu ekstrakciju lakopristupanog
cinka, bakra, mangana i gvoa.
Za istovremenu ekstrakciju lakopristupanog cinka, bakra, mangana i gvoa mogu se
koristiti sledei rastvori:
- 1 % rastvor Na2EDTA (J.E. Allan)
- rastvor 5x10 -3 M DTPA + 1x10-2 M CaCl2 + 1x10-1 M TEA, pH 7,3 (Lindsay)
- rastvor 5x10-2 M Na2EDTA + 1x10-1 M KCl, pH 6,2. (zvanina maarska metoda)

20
Princip odreivanja

Jedinjenja EDTA i DTPA stvaraju helate sa rastvorljivim jonima Zn2+, Cu2+, Mn2+,
Fe3+ iz zemljita smanjujui im aktivnost u rastvoru. Koncentracija helata cinka,
bakra, mangana i gvoa u rastvoru zavisi od aktivnosti jona pomenutih metala u
zemljitu i od sposobnosti zemljita da oslobaa iste jone u toku njihove helatizacije.
Posle ekstrakcije iz tene faze vri se odreivanje cinka, bakra, mangana i gvoa na
atomskom apsorpcionom spektrofotomotru.

Postupak

Odmeri se u bocu za mukanje 25 g uzorka zemljita, dodaje se 50 cm3 rastvora za

ekstrakciju i muka se 2 sata. Posle mukanja vri se filtriranje ekstrakta pri emu se
odbaci prva porcija, mutnog filtrata. Bistri filtrat hvata se u polietilensku bocu. Iz
boce se vri direktno oitavanje na atomskom apsorpcionom spektrofotometru.
Slepa proba priprema se proputanjem 50 cm3 rastvora za ekstrakciju kroz filter papir.
(Ubavi, Bogdanovi, 2008)

2.4.Odreivanje sadraja lakopristupanog

bora u zemljitu

Bor se u zemljitu nalazi u obliku raznih minerala, u obliku organskih

jedinjenja i adsorbovan od strane zemljinih koloida. Bil 1 usvajaju bor iz onih
jedinjenja koja se rastvaraju u vodi i slab^ , kiselinama. U proseku rastvorljivi
bor u vodi predstavlja 3-10% od sadraja ukupnog bora i dobro indicira
obezbeenost zemljita u ovom elementu.

Princip odreivanja
Lakopristupani bor iz zemljita ekstrahuje se kljualom vodom (Berger i Truog).
Nakon hlaenja obrauje se filtrat uz stvaranje kompleksnog obojenog jedinjenja
bora sa nizom organskih jedinjenja (kurkumin, karmin 1,1 % diantrimid,
azometin II i dr.). Sadraj bora se odreuje merenjem dekadne apsorbanse na
apsorpcionom spektrofotometru.

Postupak

Odmeri se u erlenmajeru od 100 cm3 10 g zemljita (5 g treseta) dodaje se 20 cm3

destilovane vode i stavi se na erlenmajer povratni kondenzator. U sluaju
nedostatka kvarcnih sudova i povratnih hladnjaka ekstrakcija se vri u
erlenmajeru od jenskog stakla, a umesto povratnog hladnjaka stavi se mali levak
u grlo suda. Uz zagrevanje sadraja erlenmajera pusti se da voda u njemu kljua 5
minuta. Erlenmajer skinuti sa reoa i ostaviti da se ohladi. Posle hlaenja skinuti
hladnjak (levak) i radi spreavanja peptizacije dodati 2 kapi rastvora
kalcijumhlorida.

21
 Filtracijom odvojiti tenu fazu, uz odbacivanje prve mutne porcije. Filtrat hvatati
u polietilenske boce. Po navedenom postupku pripremiti i slepu probu.
U normalne sudove od 50 cm3 uneti 0,45 r amonijum-persulfata, dodati 2 cm3
filtrata, 10 cm3 koncentrovane H2S04 i zagrevati u sunici 1 sat na 100-110C.
Po istom postupku pripremiti nultu i slepu probu kao i standarde. Vruem
rastvoru dodati preko levka 0,15 g hidrazinsulfata i vratiti normalne sudove u
sunicu jo 1 sat. Posle hlaenja dodati u svaki normalni sud po 5 cm3 rastvora
diantrimida. Zaepljene sudove zagrevati u sunici 5-6 sati na 70C.
Prema uputstvu pripremiti spektrofotometar za rad. U odnosu na nultu probu
odrediti dekadnu apsorbansu slepe probe, standarda i uzoraka na talasnoj duini
od 615 nanometara. Na osnovu dekadnih apsorbansi radnih standarda saini se
badarna kriva. Na apscisu koordinatnog sistema nanosi se sadraj bora u radnom
standardu a na ordinatu odgovarajua dekadna apsorbansa. Pre oitavanja
sadraja bora u uzorcima od njihove dekadne apsorbanse oduzeti dekadnu
apsorbansu slepe probe.
Sadraj bora u uzorku zemljita izraen u ppm (mikrogrami bora u jednom gramu
zemljita ili miligrami bora u jednom kilogramu zemljita) dobija se kad se
vrednost oitane koncentracije na apscisnoj osi pomnoi sa dva.

2.5.Odreivanje izmenljivog aluminijuma

u zemljitu titracijom

U zemljitu ima izmeu 1 i 8% aluminijuma kao A1203. Eksperimentalno je

utvreno da biljke uginu ako je koliina A1 u rastvorljivom stanju 10-20 mg kg-1
zemljita. Na visoke koncentracije A1 u zemljitu posebno su osetljive
leguminoze, luk, salata i spana. Aluminijum koji lako prelazi u normalni rastvor
KCl naziva se pokretnim aluminijumom i njegove koliine kreu od 0-20 i vie
mg na 100 g zemljita. Postoji klasifikacija kulturnih biljaka na osetljivost u Al.
Tako ozima penice spada u vrlo osetljive biljke na sadraj pokretnog Al. Sadraj
pokretnog aluminijuma se poveava sa dubinom.

Princip odreivanja

Zemljitu se dodaje KCl i muka u toku nekoliko minuta da bi se oslobodio

izmenljivi Al uz minimalnu ekstrakciju neizmenljivog Al. Ekstrakt se titrie
bazom radi dobijanja ukupne izmenljive kiselosti. NaF se dodaje rastvoru da bi
pretvorio Al(OH)3 u stabilan kompleks jon fluoraluminat, Na3AlF6 i nastaje
NaOH. Udeo aluminijuma se determinie titracijom NaOH koristei standardnu
kiselinu. Izmenljivi H se moe odrediti oduzimanjem izmenljivog Al od ukupne
kiselosti.

22
 3. Literatura

1. Kastori R., Miloevi N., (2011): Ekoloki i fizioloki aspekti kisele sredine, Institut
za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad, Novi Sad
2. Kastori R., (1993): Teki metali i pesticide u zemljitu, Poljoprivredni fakultet,
Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad
3. Dami R., Stevanovi D., (2007): Agrohemija,II izdanje, Partenon, Beograd
4. Ubavi M., Bogdanovi D., (2008): Praktikum iz agrohemije, Poljoprivredni fakultet
Novi Sad
5. Ubavi M., Bogdanovi D., (1995): Agrohemija, Poljoprivredni fakultet Novi Sad

23