УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ПОЉОПРИВРЕДНИ ФАКУЛТЕТ

СЕМИНАРСКИ РАД

ПЛОДНОСТ ЗЕМЉИШТА И ИСХРАНА БИЉАКА

КРУЖЕЊЕ АЗОТА У ПРИРОДИ

Наставник: Кандидат:

Проф.др Небојша Гуџић Бојана Станојевић,11/23

Лешак,2023 године
 САДРЖАЈ

Увод....................................................................................................3

1. Азот у земљишту ...........................................................................4

1.1 Порекло облици и садржај ..........................................................4

1.2 Трансформација азотних једињења у земљишту .......................5

1.3 Класификација земљишта према садржају укупног азота.........7

2. Губици азота из земљишта............................................................8

2.1 Волатизација................................................................................8

2.2 Важност облика азота..................................................................9

2.3 Одређивање времена и дозе.........................................................9

3. Азот у биљкама ............................................................................10

3.1 Садржај и расподела азота у биљци .........................................11

Закључак .........................................................................................13

Литература.......................................................................................14
 УВОД

Азот је неопходан макроелемент и биљке га узимају и уграђују у протеине,

аминокиселине и азотне базе. Азот се налази у атмосфери, али га већина организама не
узима директно из атмосфере. Биљке узимају азот из земљишта, а само мали број
организама узима азот из ваздуха (азотофиксаторне бактерије). Труљењем и
разлагањем ових бактерија једињења азота прелазе у неоргански облик(нитрати) и
доспевају у земљиште, одакле биљке могу да их користе. Тако се азот уграђује у
органска једињења (аминокиселине, протеини, нуклеинске киселине, пигменти) прво у
телу произвођача, а затим потрошача и разлагача. Разлагањем угинулих организама
поново се у спољашну средину ослобађају различите неорганске соли азота.

Веома је распрострањен у природи. Са гледишта исхране биљака спада у групу

неопходних макроелемената. Зато што биљке азот усвајају у минералном облику,
сврстава се у групу минералних елемената. Пореклом је из атмосфере, у биљкама гради
бројна органска једињења и непосредно и посредно учествује у скоро свим
физиолошким и биохемијским процесима. Према значају за метаболизам биљака,
принос и квалитет пољопривредних производа, њему припада посебно место. Будући
да од свих хранљивих елемената највише утиче на принос и квалитет производа,
његовој улози у промету материја и исхрани биљака посвећује се посебна пажња.

3
 1. Азот у земљишту

1.1 Порекло облици и садржај

Азот се у земљишту налази као компонента опрганских и минералних једињења. У

органском делу земљишта налази се у хумусу и разложеним остацима биљака,
животиња и микроорганизама (беланчевине, аминокиселине, амиди, амини, пигменти,
амино шећери, витамини...).

Од укупне количине на органски део отпада 97-98%, није директно приступачан

биљкама и представља резерву која се мобилише након минерализације. Минерални
део азота земљишта (NH4,NO3), биљке лако усвајају, али су његове количине у односу
на органски мале (2-3%).

Укупна количина азота у пољопривредним земљиштима се најчешће креће у

границама 0,1-1,3%. Од ове количине свега 1-3% је током године приступачно
биљкама, што није довољно за њихову потпуну исхрану, посебно не у условима
интезивне биљне производње. Зато је данас примена азотних ђубрива редовна и
незаменљива агротехничка мера без које нема високих и стабилних приноса. Количина
укупног азота зависи од бројних фактора међу којима су најважнији: клима, вегетација,
топографија, матични супстрат и др.

Азот у земљишту није пореклом од матичног супстрата, односно од стена и минерала.

Стене и минерали азот могу да садрже само као случајну компоненту и то у тра-
говима. Порекло земљишног азота је атмосфера у којој се налази у елементарном
облику (N2) у количини од 78,1% запреминских или 75,51% тежинских. Елементарни N
је инертан, тешко ступа у реакцију са другим елементима и за његово везивањр је
неопходна велика енергија. Превођење елементарног атмосферског азота у једињења
(органска и минерална) једино је могуће биолошком и небиолошком или абиотичком
фиксацијом које се детаљније обрађују на другим предметима. Ова два типа фиксације
представљају примарне изворе N у земљишту, одвијају се непрекидно, без учешћа
човека. Неопходну енергију за везивање азота при абиотичкој фиксацији обезбеђује
електрично пражњење у атмосфери (муње). Зато се за овај облик азота често користи
термин електрохемијска фиксација. Због сезонске појаве у нашим климатским

4
условима ( углавном преко лета), на овај начин у земљишта доспева нередовна,
неправилно распоређена и мала количина N. Према неким резултатима
електрохемијском фиксацијом по хектару доспева мање од 10kg N годишње.

Биолошка фиксација годишње обезбеђује много веће колучине везаног атмосферског

азота, стална је појава и резултат је микробиолошке активности. Према начину
извођења може бити несимбиотска (слободна) и симбиотска. Несимбиотско везивање
атмосферског азота обављају поједине врсте бактерија, плавозелених алги и можда
неких гљивица, а симбиотску бактерије из рода Rhizobium, које живе у заједници са
легуминозним биљкама. Човек представља фактор који утиче на биланс азота у
земљишту и то уношењем органских и минералних ђубрива.

Паралелно са сталним и/или повременим дотоком азота у земљиште, одвијају се и

бројни процеси којима се он привремено или трајно губи из њега. Најважнији процеси
губитка азота из земљишта су: волатизаација, денитрификација, хемијска
декомпозиција, испирање ерозија и изношење приносима биљака.

Разлика између укупних количина годишњег дотока и губитака азота представља

његов годишњи биланс. Значај познавања биланса азота у земљишту је велики.
Посебно са позиција правилног управљања пољопривредном производњом, односно
дела који се односи на исхрану овим елементом. Наиме, уколико су годишњи губици
азота већи од дотока. Активности треба усмерити у правцу да се разлике анулирају,
како временски не би дошло до проблема у исхрани биљака овим елементом.

1.2 Трансформација азотних једињења у земљишту

Од укупних резерви азота мањи део је приступачан биљкама и њега чине минералне
форме, односно амонијачни (NH4+) и нитратни (NO3-). Највећи део земљишног азота
представља органска материја коју биљк не могу директно да користе. Процес при
коме се неприступачни органски азот преводи у приступачни минерални назива се
минерализација. Овај процес се одвија непрекидно и то у две фазе.

Прва фаза минерализације је разградња органске материје, где се као један од

производа јавља амонијак, па се зато ова фаза назива амонификација. Друга фаза
представља оксидацију амонијака до нитрата и назива се нитрификација. У првој

5
етапи прве фазе најпре долази до декомпозиције органске материје, нпр. беланчевина,
до аминокиселина и ова етапа се назива аминизација. Следећа етапа је разградња
аминокиселина под утицајем фермента дезаминазе и том приликом се као производ
јавља и амонијак(NH3).

Друга и коначна фаза минерализације азота је нитрификација, односно

микробиолошки процес оксидације NH3 најпре до нитрита (NO2-) – нитритација, а
потом до нитрата (NO3-) – нитратација. Нитрификацију обављају нитрификационе
бактерије који су хемосинтетски организми (синтетишу сопствене угљене хидрате на
рачун енергије ослобођене оксидацијом амонијака). У нитритацији учешће узимају
бактерије из рода Nitrosomonas, Nitrocystis, Nitrospira, а нитратацију обављају
бактерије из рода Nitrobacter.

Нитрификатори су јако осетљиви на услове спољне средине и захтевају добру

аерираност земљишта, повољну температуру (26,5-32,0), влажност (50% испуњености
пора водом) и pH (5,5-7,0), затим присуство Са и добру обезбеђеност другим
хранљивим елементима. Зато овај део минерализације N представља уско грло у
циклусу кружења азота у земљишту. Поред минерализације важан процес од кога
зависи количина приступачног азота је и фиксација NH4+ у хексагоналним празнинама
трослојних минерала глине. Процес је на први поглед штетан јер се приступа-
чни азот привремено искључује из ланца исхране.

Слика 1. Азотофиксација (азот у биљкама)

6
1.3 Класификација земљишта према садржају укупног азота

Укупни азот у земљишту (органски+минерални) се најчешће одређује методом по

Kjeldahl-y. Према укупном садржају азота земљишта су сврстана у више група,
најчешће у 3, са граничним вредностима датим у табели 1:

Табела 1. Категоризација земљишта према садржају укупног N

Садржај укупног N
Група Обезбеђеност
(%)
I Висок садржај-богато >0.20

II Средњи садржај 0.10-0.20

III Низак садржај <0.10

Према предлогу Woltmann-a земљишта се групишу у више категорија које су дате у

табели 2:

Табела 2. Категоризација земљишта према садржају укупног N по Woltmann-y

Група Обезбеђеност Садржај укупног N

I Врло богата >0.30

II Богата 0.20 – 0.30

III Добро обезбеђена 0.10 –0.20

IV Средње обезбеђена 0.06 – 0.10

V Сиромашна 0.03 – 0.06

VI Врло сиромашна 0.02 – 0.03

VII Ограничено способна за гајење биљака <0.10

7
 2. Губици азота из земљишта

Повећана ефикасност искоришћености азота (EIA) се може постићи коришћењем

одговарајућег производа и комбинације хранљиве материје, ђубрењем у правом
тренутку и избегавањем губитака хранљивих материја. Азот је изузетно мобилан
елемент који се може изгубити на више начина. Испуштање у ваздух је волатизација, а
испуштање у дубље нивое земљишта и подземне воде је испирање. Оба начина
изазивају финансијске губитке и еколошке проблеме. На губитке азота утичу облик
азота ( нитрат, амонијум, или уреа), као и својства земљишта ( pH вредност, текстура,
температура, влажност, капацитет катјонске измене, органске материје ) и управљање
ђубрењем ( одређивање времена и дозе).

2.1 Волатизација

Волатизација амонијака је процес у ком се амонијум (NH4) претвара у свој гасни облик
амонијак (NH3) и испушта се у атмосферу. До ње долази на површини земљишта до
амонијака, урее или стајског ђубрива. Губитак азота услед волатизације амонијака је
блиско повезан са условима земљишта (pH вредност, капацитет измене, порозност,
садржај воде итд.) и локалних временских услова ( падавине, температура, брзина
ветра, атмосферска влажност итд.) Хемијски састав минералног ђубрива ( уреа и
амонијак ) и његов облик ( течни или чврсти ) су важни параметри који одређују
волатизацију амонијака. Укључени физички и хемијски процеси. Количина амонијака
(NH4) у земљишту. Присуство NH4 на површини земљишта. Пренос амонијака до
дубљих нивоа у земљишту смањује волатизацију ( нпр. прелажење ђубрива у
земљиште). Физичка и хемијска својства земљишта, као што су pH вредност,
температура и капацитет катјонске измене (ККI). Хидролиза урее привремено повећава
pH вредност земљишта и последично волатизацију амонијака. Пренос у атмосферу
зависи од брзине ветра.

8
2.2 Важност облика азота

Волатизација може да има утицаја на сва ђубрива која садрже уреу и амонијак. Уреа и
раствор урее и амонијум нитрата (UAN) су изузетно осетљиви на волатизацију
амонијака. То је зато што хидролиза урее изазива привремено повећање pH вредности
земљишта и велике губитке NH3 чак и на киселим земљиштима. Волатизација
амонијака има негативан утицај на животну средину и на ефикасност коришћених
ђубрива. Зато је важно изабрати одговарајући облик азота. Ђубрива која садрже
нитрат, попут ђубрива компаније Borealis L.A.T, су ефикаснија.

2.3 Одређивање времена и дозе

Примена ђубрива токо вегетације са високим уносом хранљивих материја је потребма

како би се омогућила ефикасна употреба хранљивих материја. Како би се смањило
фиксирање и испирање азота, сулфата и калијума, неопходно је применити хранљиве
материје тачно онда када су потребне. Након дугог периода хладне и влажне зиме,
доступност хранљивих материја у земљишту је ниска, а потребе усева су велике.
Ђубрење је неопходно зато што земљиште може да пружи само ограничену количину
хранљивих материја, када је минерализација органских материја спора на ниским
температурама. Током интезивног раста, пшеници је потребно 1kg P2O5 по хектару
дневно и више од 1,5kg N по хектару дневно. Примена NPK ђубрива на почетку
периода раста омогућава брз вегетативни развој који дугорочно гарантује приносе и
квалитет. Примена одговарајуће дозе је од суштинске важности за ефикасност.
Интегрисана и оптимизована примена хранљивих материја узима у обзир хранљиве
материје у земљишту, органске материје, биолошко фиксирање азота и остатке усева.

9
 3. Азот у биљкама

Биљке азот могу да усвајају у виду јона и молекула, а одређене биљне врсте, нпр.
легуминозе, помоћу симбиотске азотофиксације могу да користе елементарни азот (N2)
из атмосфере. Међутим, биљке претежно усвајају нитратни (NO3-) и мање амонијачни
јон (NH4+).

Усвајање оба јона представља активан метаболички процес који се одвија насупрот
градијенту концентрације. За усвајање нитратног јона више погодује кисела реакција
земљишта, док се амонијачни јон боље усваја при неутралној и слабо алкалној
средини. Нитратни јони су главни извор азота за биљке у повољним условима за
нитрификацију они чине и више од 90% укупно усвојеног N. Нитрати се налазе у
земљишном раствору у широком опсегу концентрације (од 10 µM до 100 mM). Биљке
су прилагођене овом варирању концентрације нитрата и развиле су сложен
транспортни систем за његово усвајање.

Потврђено је да нитрати улазе у ћелије корена активним транспортом. Епидермалне

ћелије корена имају на ћелијској мембрани H +- ATPазе, које излучују протоне и
стварају значајан електрохемијски градијент. Нитрати улазе у ћелију у котранспорту са
протонима, при чему је запажена пролазна деполаризација. То значи да уз један
нитратни јон (NO3-) са негативним наелектрисањем, у ћелију морају да уђу и два
позитивно наелектрисана протона.

Недавно су откривена два котранспортера за нитрат. Први има висок афинитет према
нитратима и помоћу њега ћелије усвајају нитрате када је њихова концентрација у
раствору мања од 1mM. Други одликује знатно нижи афинитет према нитратима и
активира се када је концентрација нитрата у спољашњем раствору већа од 1mM. Када
нитрата нема довољно или су потребе биљака велике (нпр, услед брзог раста),
активира се транспортер са високим афинитетом према нитратима. Међутим, ако
биљка располаже довољним количинама аминокиселина (нпр. у периоду старења
листова и разлагања протеина) активност транспортера за нитрат је знатно мања.

Када доспе у ћелију NO3- се у цитоплазми задржава у малој количини и подложан је

редукцији. Већи део нитрата се акумулира у вакуоли и одатле се по потреби враћа у
цитоплазму где се редукује до NH 3, а потом уграђује у органску материју. Место

10
редукције нитрата је специфично за биљну врсту и може да се одвија одмах у корену
или касније у листу.

Механизам редукције нитрата је двостепен процес који се обавља у корену и

листовима. У корену до редукције долази у леукопластима, а у листовима у
хлоропластима. Том приликом у листовима се прва фаза одвија у цитоплазми, где се
нитрати (NO3-) редукују до нитрита (NO2-), а процес каталише ензим нитрат редуктаза.
Настали нитрити улазе у хлоропласт, и у другој фази се, у присуству нитрит редуктазе,
коначно редукују до амонијака (NH3). Амонијак настао редукцијом нитрата, као и онај
усвојен из земљишта, укључује се у процес образовања амино киселина.

Усвајање већих количина амонијачног јона (NH4+) може бити штетно, посебно код
младих биљака. Код старијих биљака усвајање амонијачног азота изазива знатан
утрошак угљених хидрата, што није пожељно. То се дешава због веће потребе
образовања кето-киселина које вежу сувишак амонијака. Зато је могућност
акумулације нитрата у вакуоли повољна околност. На овај начин омогућено је да се
редукција и уградња амонијака у органску материју одложе, односно обаве у моменту
када је то физиолошки потребно.

Међутим и велико нагомилавање нитрата није повољно како за биљке, тако и за

конзументе њихових производа. Наиме, његовом накнадном и брзом редукцијом
долази до интензивирања дисања, разградње резервних угљених хидрата и
протеоцинтезе. Последице су продужење вегетације, формирање велике лисне масе на
штету приноса, повећан садржај растворљивих облика азота (аминокиселине и амиди)
који кваре квалитет неких производа (нпр, шећерне репа). Такође, накупљање нитрата
у деловима биљака који се користе као храна може да буде здравствено опасно за
човека и животиње јер изазива метхемоглобинемију.

3.1 Садржај и расподела азота у биљци

Садржај азота у сувој материји биљака се креће од 1.5 – 5 %. Млади делови биљака у
којима се одвија интезивна деоба ћелија (интезивна синтеза протеина) се одликују
већим садржајем N. Листови, а понекад и плодови, највише садрже азот, док стабло и
корен садрже знатно мање овог елемента. Азотом су нарочито богате легуминозне
биљке. Већина гајених биљака приносом износи из земљишта знатно више азота од

11
других макроелемената (P, Ca, S, Mg) и те количине, у зависности од биљне врсте и
висине биолошког приноса, крећу се у распону од 50 – 250 kg/ha. Тако, са 100 kg
пољопривредног приноса следеће биљне врсте износе азота: кукуруз 2,2, пшеница 2,5,
озими јечам 2,7, шећерна репа 0,3, коштичаво воће и винова лоза 0,7, јабучасто воће 0,3
kg.

12
 ЗАКЉУЧАК

Азотни циклус је биогехемијски циклус путем кога се азот конвертује у вишеструке

хемијске форме док циркулише између атмосфере, копнених и морских екосистема.
Конверзија азота се моше спровести путем биолошких и физичких процеса. Важни
процеси у азотном циклусу су фиксација, амонофикација,нитрификација и
денитрификација. Највећи део земљишне атмосфере је азот, те је она највећи извор
азота. Међутим доступност атмосферског азота је ограничена за биолошку примену,
што доводи до оскудице употребљивог азота у многим типовима екосистема. Азотни
цикслус је од посебног интереса за екологе пошто доступност азота може да утиче на
стопу одвијања кључних процеса екосистема, укључујући примарну продукцију и
декомпозицију.

ЛИТЕРАТУРА

13
1. https://www.slideshare.net/vvlivvli/ani-prezentacija?ref=

2. Гуџић, Н (2023) Основи исхране биљака, Универзитет у Приштини, Пољопривредни

факултет Лешак, стр. 80 – 88

3. https://www.lat-nitrogen.com/sr/sr/content/performance-and-efficiency/avoid-nitrogen-
losses-445

14