Постоји широк спектар загађујућих материја које се јављају у животној средини, а

њихова комплексна природа омогућава различите класификације према

Атмосфера представља танак слој ваздуха (гасова) који окружује планету Земљу.

Атмосфера се одржава око наше планете захваљујући сили гравитације и кључна је

за опстанак живота на земљи, првенствено због садржаја кисеоника неопходног за дисање
аеробних живих бића, као и због контроле температуре.

Емисија се односи на испуштање загађујућих материја и гасова из различитих

извора у атмосферу. То укључује различите активности које ослобађају штетне супстанце,
попут индустријских процеса, саобраћаја, производње електричне енергије, сагоревања
фосилних горива и друге људске активности.

Емисије могу бити у облику гасова попут сумпор-диоксида (SO 2), азотних оксида
(NOx), метана (CH4), угљен-диоксида (CO2) и других, као и честица које се могу ширити
ваздухом. Емисије су вештачки извор загађења ваздуха и могу имати негативан утицај на
здравље људи и на животну средину.

Имисија се односи на присуство загађујућих материја у ваздуху, води или земљи,

које су резултат емисија из различитих извора. Другим речима, имисија представља
ефекат емисија на животну средину.

На пример, када фабрике испуштају азотне оксиде у атмосферу (емисија), ти гасови

се распростре у околини и могу се таложити на површинама (имисија). Ова таложења и
концентрације загађујућих материја могу имати различите последице, укључујући
загађење ваздуха, воде и земљишта, што може негативно утицати на биљке, животиње и
здравље људи.

Емисије су извори загађења, док су имисије последица емисија. Смањење емисија

може довести до смањења имисија и побољшања квалитета ваздуха. То се постиже
применом различитих мера за смањење загађења, као што су коришћење чистих
енергетских извора, побољшање технологије у индустрији, регулисање емисија из возила,
унапређење отпада и рециклирање и слично.

Загађење воде се јавља кад се загађивачи директно или индиректно испуштају у

воду без адекватног третмана за уклањање штетних једињења.

Загађење воде утиче на биљке и организме који живе у тим воденим системима. У
скоро свим случајевима ефекат је штетан не само за индивидуалне врсте и популације,
него за целокупну биолошку заједницу.

Главни загађивачи су отпадне воде, док штету спречавају системи за обраду

отпадних вода.

Индустријске и комуналне отпадне воде превазишле су капацитете водених

токова, па вода није у стању да те отпадне материје разгради. Велике реке у Европи носе
тоне штетних супстанци (нпр. соли тешких метала: живе, олова, кадмијума, те целулозну
пулпу, уља, детерџенте и др.), па се не могу користити за пиће и рекреацију.

Осим тога, знатне количине нафте и њених деривата доспевају у мора и океане као
последица удеса танкера и кварова на нафтним платформама. Вода је незамењива у
великом броју технолошких поступака. Колико је озбиљно загађење ове врсте довољно
говори податак да је 1L потрошеног уља у стању да загади око милион литара воде.

Ако се у водене токове испуштају фосфати и нитрати из вештачких ђубрива,

детерџенти из домаћинстава и хемијске индустрије те филтрат из депонија отпада, тада те
материје потпомажу раст водених алги, које имају изражену потребу за кисеоником. Тиме
се вода још више осиромашује са кисеоником. Угинућем и труљењем тих алги троше се и
последње залихе кисеоника у води, што доводи до гашења живота. У том случају долази
до појаве која се назива еутрофикација.

У крајњем случају, недостатак кисеоника доводи до угинућа живих бића у води и

таква вода постаје мртва. У таквој води могу живети само анаеробне бактерије, које могу
живети без кисеоника.
 У случају контаминације која се природно појављује у земљишту, чак и када
њихови нивои нису довољно високи да представљају ризик, говори се да до загађења
земљишта ипак долази ако нивои загађивача у земљишту прелазе нивое који би природно
требало да буду присутни.

Сва земљишта, било загађена или незагађена, садрже различите супстанце

(загађиваче) које су природно присутне. Такви загађивачи укључују метале, неорганске
јоне и соли (на пример, фосфате, карбонате, сулфате, нитрате), као и многе органске
супстанце (како што су липиди, протеини, ДНК, масне киселине, угљоводоници, ПАУ,
алкохоли итд.). Ове супстанце се пре свега формирају кроз активност микроорганизама у
земљишту и разградњу живих бића (на пример, биљака и животиња).

Додатно, различите супстанце доспевају у земљиште из атмосфере, на пример, са

воденим капима кише, као и ветром или другим видовима дестабилизације земљишта, и из
површинских водених тела и површинских подземних вода које теку кроз земљиште. Када
количине загађивача у земљишту премаше природне нивое (оно што је природно
присутно у различитим земљиштима), долази до загађења. Постоје два главна узрока која
генеришу загађење земљишта: антропогени (човеком изазвани) и природни узроци.

Људске активности које загађују земљиште варирају од пољопривредних пракси у

којима се запрашују биљне културе пестицидима до урбаних или индустријских отпада
или радиоактивних испуштања који загађују земљиште различитим токсичним
супстанцама.

Загађење земљишта утиче на биљке, животиње и људе подједнако. Иако је било ко

подложан загађењу земљишта, ефекти загађења земљишта могу варирати на основу
старосне доби, општег здравственог стања и других фактора, као што су тип загађивача,
његова биодоступност, растворљивост у води и друго. Ипак, деца су обично осетљивија на
изложеност загађујућим материјама, јер долазе у близак контакт са земљом играјући се на
земљи. У комбинацији са нижом толеранцијом на токсине и слабије развијеном имуном
систему, ово изазива веће ризике него код одраслих. Стога је увек важно испитати
земљиште пре него што се дозволи деци да се играју, посебно ако се ради о високо
индустријализованом подручју.
 Обновљиви природни ресурси су ресурси који могу бити обновљени након што
се користе. Неки од примера обновљивих природних ресурса укључују сунчеву светлост,
воду и дрво.

Необновљиви природни ресурси су они који се исцрпљују након честе употребе,

а понекад је потребно заиста дуго времена да се обнове. Пример овога укључује природни
гас. Још један пример необновљивог природног ресурса је угаљ. Као и код угља, постоји
много таквих природних ресурса који су ограничени, што значи да их није могуће
рециклирати. Већина ових необновљивих природних ресурса не може се рециклирати, и
зато је важно чувати ове природне ресурсе.

Ваздух: Постојање свих живих бића захтева чист ваздух. Међутим, из различитих
разлога ваздух постаје загађен, и то индиректно утиче на здравље живих бића.

Вода: Веома мала количина слатке воде доступна је на Земљи. Од те количине,

само део је нама доступан, што значи да се може користити за пиће.

Фосилна горива: Природни ресурси као што су природни гас, угао и нафта ће
једног дана бити исцрпљени, што значи да су потрошни. Потребно је више милиона
година да се један мртви организам претвори у фосилно гориво. Они се троше брже него
што се формирају. Превелико коришћење ових фосилних горива доводи до загађења
ваздуха емисијом бројних загађујућих материја.

Изузетно је важно да чувамо ове необновљиве природне ресурсе, јер се исцрпљују

алармантном брзином. Поред тога, то има негативан утицај на околину, што индиректно
наноси штету живим бићима. Међутим, ако следимо неке савете у свакодневном животу,
можемо чувати ове природне ресурсе.
1. Здравствени трошкови: Загађен ваздух, вода и земљиште могу изазвати
здравствене проблеме код људи, што доводи до погоршања здравља и повећања
трошкова лечења. Лечење болести изазваних загађењем може бити скупо за
друштво, када се срачунају подаци на државном, или пак глобалном, нивоу.

2. Губитак биолошке разноврсности: Загађење и уништавање екосистема

доприносе губитку биолошке разноврсности. Овај губитак може имати непосредне
и дугорочне ефекте на пољопривредну производњу, туризам, и друге индустрије
које зависе од природних екосистема.

3. Инфраструктурни трошкови: Екстремни климатски догађаји изазвани

климатским променама, као што су поплаве или суше, могу представљати изазов за
инфраструктуру. Обнова и поправка штете може захтевати значајна финансијска
средства.

4. Опадање вредности некретнина: Загађење и еколошки проблеми у одређеној

области могу довести до опадања вредности некретнина. Људи могу изгубити
интерес за куповину или изнајмљивање имовине у загађеној области.

5. Трошкови регулације и рестрикција: Друштво се обично суочава са додатним

трошковима у форми регулација и рестрикција које су настале као резултат
законодавства које се односи на заштиту животне средине.

6. Губитак прихода из туризма: Загађење уникатних природних локалитета може

довести до смањења туристичког обима. Туризам је често кључан извор прихода за
различите регионе.