VEGETACIJA SVETA

Literatura:

1. Walter, H. (1985): Vegetation of the Earth. Springer Verlag, Berlin.

2. Jankovi, M.M. (1966): Pregled vegetacije na Zemlji. U: Fitoekologija. Nauna
knjiga, Beograd.
 Predavanje 1.

UVOD: KLASIFIKACIJA EKOLOKIH SISTEMA (EKOSISTEMA) SVETA

1. Ciljevi i znaaj ekologije

Ekologija je bioloka nauka koja je kao i sam ivot ograniena na nau planetu.

ivot, sam po sebi predstavlja sintezu baziranu na vezivanju solarne energije i stvaranju
jedinjanja, odnosno njihovoj dekompoziciji i oslobadjanju vezane energije.

Ekologija je u najirem smislu rei nauka o ekosistemima od najnieg pa do globalnog nivoa

biosfere.

Najmanja autonomna jedinica ivota je elija koju strukturno i funkcionalno izuavaju

molekularni biolozi i biohemiari. Jedinstvo ivota na narednom nivou podrazumeva
organizaciju elija u organizme koji imaju vieelijske organe i tkiva. Zeleni organizmi su
autotrofni i anaboliki, dok su bezbojni i ivotinjski organizmi heterotrofni i kataboliki.

Najvia jedinica ivota je zajednica biljnih i ivotinjskih organizama koji zajedno sa

abiotikim komponentama (klima i tlo) formiraju ekosistem. On je okarakterisan
neprestanim kruenjem materije i protokom energije.

Biosfera predstavlja prirodno okruenje sveta u kojem je smeten ovek, koji je

zahvaljujui svojim mentalnim kapacitetima u stanju da uzdigne sebe iznad tog okruenja.
2. Klasifikacija geo-biosfere u Zonobiome

Biosfera je uzan pojas koji lei na povrini Zemlje, predstavljajui fenomen za koji se
vezuje ivot, pojava i aktivnost ivih bia . Na zemlji predstavlja najnii pojas atmosfere
u kojem su nastanjena iva bia i deo litosfere u kojem se iri korenov sistem biljka, a
koji nazivamo tlo. ivi organizmi takodje nastanjuju i vodene basene, sve do najveih
dubina okeana.

Biosferu moemo da podelimo na

a) geo-biosferu sa terestinim ekosistemima i

b) hidro-biosferu, koja obuhvata akvatine ekosisteme kojom se bave hidrdobiolozi.

Tema naih predavanja je geo-biosfera, koja ukljuuje i ovekovu ivotnu sredinu to e
biti od posebnog interesa. Klima, kao najmoniji faktor, koji je u sutini nezavisan, moe
se iskoristiti kao osnova za dalju sub-podelu geo-biosfere dok su tlo i vegetacija kao
preostali faktori geo-biosfere u velikoj meri zavisni i formirani pod dejstvom klime.

Klima je odredjena planetarnim kretanjem vazdunih struja, pa se razlikuje sedam

klimatskih pojaseva na Zemlji:

1) ekvatorijalna kina zona

2) leti kina zona marginalnih pojaseva
3) subtropska suva zona
4) subtropska zimi kina zona
5) umerena zona sa padavinama tokom cele godine
6) subpolarna zona
7) polarna zona
 Klimadijagram po Walter-u
Poto ekologe uglavnom intersuje klima kao najvaniji faktor u formiranju i izgledu
vegetacije sveta klimatski faktori se najee predstavljaju u vidu klima dijagrama.
Srednja mesena temperatura Srednja mesena koliina padavina
Predstavljana crvenim takama predstavljana plavim takama

Meseci u kojima je srednja mesena temperatura Oseneno polje prikazuje mesece sa

bila ispod nule ili je bilo mrazeva prosenom temperaturom iznad nule
Osnovne klimatske zone na Zemlji tropska dve subtropske i dve polarne
Distribucija ekoklimatskih zona u skladu sa osnovnim tipovima vegetacije
na Zemlji
Prema Walter-u (1985), na Zemlji se moe razlikovati 9 glavnih klimatskih oblasti
usaglaenih sa odgovarajuim zonalnim tipom vegetacije i zemljita, koje ekolozi nazivaju
zonalni biomi ili zonobiomi (ZB):
I) ZB venozelenih tropskih kinih uma na lateritnom zemlljitu u vlanoj ekvatorijalnoj
klimi
II) ZB listopadnih tropskih (monsusnskih) uma i savana na crvenkastom lateritnom
zemljitu u periodino vlano-suvoj tropskoj klimi
III) ZB pustinjske vegetacije na sivom pustinjskom zemljitu u suvoj subtropskoj klimi
IV) ZB tvrdolisne (mediteranske) vegetacije na crvenici u periodino vlano-suvoj
subtropskoj klimi
V) ZB venozelenih uma na crvenkastom podzolastom zemljitu u prohladnoj i vlanoj
(maritimnoj) umerenoj klimi
VI) ZB vegetacije listopadnih uma na smeem umskom zemljitu u vlanoj umerenoj
klimi
VII) ZB stepske vegetacije na ernozemu u suvoj (kontinentalnoj) umerenoj klimi
VIII) ZB venozelene etinarske vegetacije (tajga) na podzolastom zemljitu u hladnoj
borealnoj umerenoj klimi
IX) ZB tundri i polarnih pustinja na oglejisanom vlanom, tresetnom zemljitu u polarnoj
klimi
3. Zonoekotoni

Klimatske zone i zonobiomi nisu podeljeni jasnim i definisanim granicama, ve irokim

tranzitnim zonama koje se nazivaju zonoekotoni. Ekoton je zona ili podruje u kojem se
jedan tip vegetacije postepeno zamenjuje drugim, na primer listopadne ume stepskom
vegetacijom. U takvim podrujima oba tipa vegetacije su zauzimajui adekvatna stanita sa
razliitim mikroklimatskim uslovima, medjuspbno isprepletana i izmeana. Jedan tip
vegetacije koji je blizi svojoj zoni je prvo bolje izrazen ali se kasnije gubi sa udaljavanjem
od svoje zone i biva zamenjen drugim koji je karakteristian za sledeu, dalju zonu.
4. Orobiomi

U skladu sa prisustvom planina i planinskih venaca, geo-biosvera moe biti zonirana i u

vertikalnom smislu, to joj daje trodimenzionalni izgled.

Planine se klimatski razlikuju od klimatske zone u kojoj su smetene i moraju biti

posmatrane odvojeno. U tom smislu one predstavljaju orobiome, a dele se vertikalno u
visinske pojaseve. Karakteristika svih orobioma je da prosena godinja temperatura opada
sa porastom nadmorske visine. Na severnoj polulopti na svakih 100 m porasta visinske
razlike dolazi do opadanja prosene godinje temperature kao na 100 km u horizontalnom
pravcu idui sa juga na sever. Ali zato su i visinski pojasevi na planinama oko 100 puta ui
od vegetacijskih zona u ravnicama.

Direktna radijacija suneve energije raste sa porastom nadmorske visine, dok koliina
vodenog taloga takodje rapidno prati njen porast. Svaka planina u nekom zonobiomu
predstavlja ekoloki entitet sa tipinim sekvencama visinskih pojaseva koje generalno
nazivamo, kolinarni, montani, alpski i nivalni pojasevima. Broj visinskih zona je u
deirektnoj zavisnosti od zonobioma u kojoj je planina smetena.
5. Pedobiomi

Izuzetak u zonobiomima je takodje prisustvo podruja sa ekstremno drugaijim tipovima

tla i azonalnom vegetacijom. esto tlo u skladu sa lokalnim uslovima moe da sadri
supstance koje su tetne za biljke i vegetaciju (NaCL, Na2S04) ili je ekstremno siromano
nutrientima pa se stvaraju forme vegetacije koje se se razlikuju od iroko zastupljenih u
toj zoni. Takvu vegetaciju nazivamo azonalnom. Pedobiomi su izdvojeni u skladu sa
tipom zemljita:

1. litobiomi (stenovito zemljite)

2. psamobiomi (peskovito zemljkite)
3. halobiomi (zaslanjeno zemljite)
4. helobiomi (zamovareno i jako vlano zemljite)
5. hidrobiomi (zemljita prekrivena slojem vode)
6. peinobiomi (zemljita siromana u nutrientima)
7. amfibiomi (periodino plavljena tla)

6. Biomi

Termin biom sam po sebi se koristi u smislu fundamentalne jedinice od koje su izgradjene
vee jedinice, ekosistemi. Biom je ekoloki ujednaena ivotna sredina koja pripada
zonobiomu, orobiomu ili pedobiomu. Srednjeevropske listopadne ume kao biom na
primer, pripadaju zonobiomu VI, dok planina Kilimandaro pripada orobiomu I.
7. Priroda i struktura ekosistema

Neprestan protok energije i kruenje nutrienata odlikuje svaki ekosistem. Biljke zajedno sa
ivotinjama i neorganskom komponentom formiraju ekosistem koji moemo nazvati
biogeocenozom. On u svakom sluaju nije zatvoren sistem. Totatlna suva masa biljnog
materijala jedne biogeocenoze predstavlja fitomasu, dok ivotinjska predstavlja zoomasu
koje zajedno predstavljaju biomasu. U skladu sa ulogom koju imaju moemo razlikovati tri
grupe organizama:

1) Producenti, autotrofni zeleni biljni organizmi koji vezuju energiju u procesu

fotosisnteze i uvaju je u obliku hemiske energije gradei organska jedinjenja od CO 2 i
H2O. U tom procesu one takodje ekstrahuju minerale i vodu iz zemljita.
2) Konzumenti herbivori su ivotinjski organizmi ili fitofagi koji manji deo
energije koju su vezale biljke transformiu u energiju vezanu u ivotinjska tkiva.
3) Dekompozitori prisutni uglavnom u zemljitu (saprofagi, makterije, gljive) koje
razgradjuju ili mineralizuju biljne ostatke do CO2 i H2O kompletirajui ciklus.

Tercijerni Koliina proizvedene biomase

konzumenti
Sekundarni
konzumenti
Primarni
konzumenti
Producenti
U ekosistemima ukupnu produkciju organske materije na godinjem nivou nazivamo
celokupnom ili bruto produkcijom. Ono to ostane od te produkcije organske supstance, a
to ne utroe biljke u procesu disanja ili drugim fiziolokim procesima nazivamo neto ili
primarna produkcija. Substance koje proizvedu animalni organizmi nazivamo
sekundarnom produkcijom. Mrtva organska materija se razlae od strane
mikroorganizama i saprofaga u tlu. Veliki deo CO2 odlazi iz tla u atmosferu i naziva se
disanje tla, predstavljajui deo kratkog ciklusa u procesu kruenja nutrienata. Sa druge
strane postoji i dugi ciklus koji ukljuuje herbivore, karnivore, predatore i omnivore i
biljne parazite koji takodje spadaju u konzumente. Ekskrementi ivotinja se takodje
vraaju u tlo gde ih takoe mikroorganizmi razlau. Dugi ciklus ima manji kvantitativni
znaaj, ali igra vanu ulogu za ekvilibrijum ekosistema. Konzumenti se zato nazivaju i
regulatorima. Ukoliko na primer brojnost neke biljke vrste u ekosistemu poraste dolazi do
porasta i ivotinjskih konzumenata, ali i zoofaga organizama koji se njome hrane.
Promene u brojnosti i gustini producenata i konzumenata predstavljaju cikline oscilacije u
gustini populacije. Na taj nain se moe rei da se ekosistem u idealnom stanju dri u stanju
regulatornog fidbeka. Stanje i stabilnost ekosistema odrava se kroz itav lanac organizama
i njihovih populacija koji su povezani u lanac ishrane. Kruenje materije je praeno
protokom energije. Fotosinteza transformie solarnu energiju u hemijsku, koju potom
koriste konzumenti i dekompozitori. Hemijska energija se konstantno gubi u vidu toplote u
procesu disanja ili fermentacije, dok se totalno ne iscrpi.

toplota

Producenti Konzumenti

Dekompozitori

toplota
Lanac ishrane: terestrini (levo) i akvatini (desno) ekosistem
8. Posebni ciklusi kruenja energije u terestrinim ekosistemima i uloga vatre

1. Uloga Mikorize: Veina predstavnika umkih bunova i drvea, lanova familije

Ericaceae i mnoge druge biljke formiraju mikorizu sa gljivama. To ima za funkciju irenje
korenovog sistema i ubrzano absorbovanje vode i minerala iz zemlje. Mikorizne gljive
mogu takodje da snabdevaju domaina organskim materijama kao to je u sluaju Neottia,
Corallorhiza i drugih saprofitskih orhideja i i lanova Pyrolaceae familije. Na taj nain
kratki ciklus biva jo vie skraen direktnim kontaktom gljiva i producenata, poto
stvorena organska materija ne mora uvek da bude mineralizovana.

Mikoriza

Monotropa uniflora Pyrola media

2. Uloga Vatre:

Poznata je injenica da poari i vatra mogu da zauzmu mesto dekompozitora dovodei do

rapidne mineralizacije. Prirodni sukcesivni poari su neophodni za opstanak pojedinih
umskih ekosistema kao to su mediteranske, pre sve ga borove ume ili stepska travna
stanita. Na pojedinim prostorima kao to su vresita u Australiji dolazi do zaustavljanja
kruenja materija u ekosistemu ukoliko se nagomilana mrtva organska materija ne zapali
bar jednom u 50 godina. Bez dejstva poara mineralni nutrienti ostaju skladiteni u
krupnim odrvenelim plodovima Banksia, Protea ili listovima bunova Xanthorrhoea.

Banksia serrata, otvara

plodove na oko 900 C

Xanthorrhoea australis
Protea sp.
3. Uloga vetra:

Vanu ulogu u ekosistemu sa aspekta kruenja materija ponekad ima i vetar, naroito ako
producenti potpuno nedostaju. Takav je sluaj u ekosistemu dina pustinje Namib gde
veoma bogata fauna izgradjena od saprofaga i predatora (reptili i insekti) opstaje
zahvaljujui mrtvim delovima biljka koje u pustinju nanosi jak vetar iz susednih podruja.

Pustinjski gekon Pustinja Namib,

jugozapadna Afrika
9. Manje jedinice od ekosistema: Biogenoceni i sinuzije

Bazina jedinica manja od ekosistema je biogeocen. Odgovara biljnoj zajednici na nivou

asocijacije koja je osnovna jedinica u fitocenologiji.

Unutar ekosistema kruenje materija i protok energije, ukupna fitomasa i produkcija u

najveoj meri su odredjeni dominantnim ili graditeljskim vrstama vrstama koje u umi
najee predstavljaju drvenaste biljke. Karakteristine vrste su po nekim autorima
takodje bitne, ali one iako pomau u identifikaciji zajednice nemaju veliku ulogu po bitanju
fitomase.

U opisivnju biogeocena neophodno je definisati sve uslove stanita i naroito njegovu neivu
komponentu, odnosno tip tla i zonu korena. U tom smislu biogeocen je shvaen kao
ekoloka, a ne fitosocioloka injenica. Iako je biogenocen fundamentalana, on nije i
najmanja jedinica ekosistema. Brojne sinuzije mogu biti diferencirane unutar njega.

Sinuzije su funkcionalne zajednice taksona, fiziognomski slinih formi ili vrsta sa slinim
ekolokim zahtevima koje predstavljaju jednu ekoloku grupu. Sinuzije nisu posebni
ekosistemi ve delovi drugih ekosistema, poto nemaju sopstveni ciklus kruenja materije,
ve doprinose procesu kruenja u okviru drugih ekosistema. Primeri sinuzija su razliite
umske perene koje imaju ujednaen ritam cvetanja u prolee (Corydalis, Anemone, Ficaria,
itd.) u zeljastom spratu, biljka ili zajednice liajeva i mahovina na granama i deblima
razliitih umskim ekosistemima.
Sinuzije su funkcionalne zajednice taksona, fiziognomski slinih formi ili vrsta sa slinim
ekolokim zahtevima koje predstavljaju jednu ekoloku grupu. Sinuzije nisu posebni
ekosistemi ve delovi drugih ekosistema, poto nemaju sopstveni ciklus kruenja materije,
ve doprinose procesu kruenja u okviru drugih ekosistema. Primeri sinuzija su razliite
umske perene koje imaju ujednaen ritam cvetanja u prolee (Corydalis, Anemone, Ficaria,
itd.) u zeljastom spratu, biljka ili zajednice liajeva i mahovina na granama i deblima
razliitih umskim ekosistemima.

Lichenes (sp. div.) Na granama umskog drvea

Anemone nemorosa u zeljastom sporatu umske zajednice

10. Dijagramsko predstavljanje Hierarhije ekolokih jedinica

Biosfera
Hidro-Biosfera
(nije kalsifikovana)

Geo-biosfera

Orobiomi (uni, Zonobiomi (po Pedomiomi,

inter, multizonalni klimi I-IX) Lito-,
Psamo-...
Orobiomi Biomi
Subzonobiomi
(I-IX) (predeoni)

Biomi
Biomi (geo- Mala azonalna
(planinski lanci pojedinano)
jedinice) podruja

Individualni visinski pojasevi

Biogeocenski
kompleks

Biogeoceni
kao fitocenoze

Sinuzije