ФАКТОРИ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

1. ЕКОЛОШКИ ФАКТОРИ

У еколошком систему складно и комплексно, као целина, делују еколошки фактори -

чиниоци животне средине. Уосталом, животна средина је комплекс чинилаца (фактора)
који делују на организме на оном месту, на коме ти организми живе. Ови чиниоци се још
називају спољним факторима. Они настају као резултат физичких и хемијских процеса, у
живој и неживој природи.

Представљајући комплекс елемената животне средине, неопходних за опстанак живог

света (организама), еколошки фактори су неопходни организму, са којима они чине
нераскидиво јединство и без којих није могућ опстанак живог света. Еколошки фактори су
услов за опстанак организама, јер без њих организам сваке врсте не може да опстане.

Еколошки фактори су многобројна дејства различите природе: физичке, хемијске и

биотичке, којима су изложена жива бића. Делују комплексно и скупа чине животну
средину. Они се узајамо условљавају и мењају и не делују независно и изоловано један од
другог.

Сва жива бића су се током еволуције адаптирали на одређени опсег дејства појединих
еколошких фактора. Интезитет оптималног дејства еколошких фактора је тачно одређен за
сваку врсту организама. Свака промена интезитета дејства еколошких фактора, у односу
на оптимални опсег њиховог дејства, смањује животну активност организма. То има за
последицу могућност даљег егзистирања организма. Неопходни услови опстанка
организма нестају када дејство екофактора достигне максималне или минималне
вредности. У тим условима организам не опстаје, а границе изван којих није могућ
опстанак живог света називају се горња и доња граница издржљивости.

Из наведеног следи да постоји најповољније - оптимум, и најнеповољније - песимум,

дејство еколошког фактора на животну активност организама.

Еколошка валенца (еколошка пластичност, толеранција врсте) је способност

прилагођавања организма на одређени опсег дејства еколошког фактора. Она је амплитуда
колебања једног еколошког фактора у чијим је границама могућ опстанак одређене
органске врсте (температура подношљивости за човека је од - 50 0 C до + 500 C). Доња и
горња граница еколошке валенце су: минимум и максимум, а изван њих живот не постоји
(Јовановић, 2013).

Имајући у виду наведено, организми се деле на стеновалентне (гр. smenos - узан) и

еуривалентне (гр. eyros - широк). Стеновавалентни организми имају узану еколошку
валенцу на дејство еколошких фактора, а еуривалентни широку.

Особине еколошких фактора су целовитост, условљеност и променљивост.

Еколошки фактори могу се поделити на две групе: абиотичке и биотичке (табела 5).
Антропогени фактори су, по значају, посебна група биотичких фактора.

Табела 5 - Еколошки фактори

Еколошки фактори
Абиотички Биотички
Климатски Едафски Орографски Биолошки Антропогени
Узајамни
Светлост Физичке, Рељеф односи биљака
Температура хемијске, Надморска Узајамни
Влажност биолошке висина односи Човек
Кретање особине Нагиб терена животиња
ваздушних тла Експозиција Узајамни
маса односи биљака
и животиња

То је учињено у циљу лакшег сагледавања деловања појединих еколошких чинилаца на

жива бића и њихове адаптације према појединим условима које чине комплекс фактора.

1.1.Абиотички

Абиотички чиниоци (гр. a - не, bios - живот) су утицаји неживе природе на жива бића. Под
абиотичким чиниоцима подразумевају се геоморфолошки и физичко- хемијски услови
средине. Они настају као резултат физичких и хемијских процеса у неживој пророди.

Основне карактеристике абиотичких чинилаца животне средине (утицаја неживе природе)

одређују климатски услови неке области, мада се не могу запоставити и едафски и
орографски.

1.1.1 Климатски

Утицај климе на жива бића и животне заједнице врло је велики. Из тих разлога њене
особености одређују и општи карактер живог света у датој области.

Климатски чиниоци обухватају: светлост, температуру, влажност и кретање ваздушних

маса.

Светлост

Сунце је извор природне светлости (слика 15). Интезитет светлости се мења: (1) идући од
полова ка екватору, (2) географским положајем биотопа, (3) дужином светлог дела дана,
(4) надморском висином.
Биљке су се адаптирале светлосним условима, те се разликују:

- хелиофитне, прилагођене пуној дневној светлости;

- скиофитне, прилагођене условима замрачености и
- полускиофитне, прилагођене дневној светлости и замрачености.

Иако је важнија висина температуре, светлост код животиња делује стимулативно. То се

огледа преко повећаног промета материје, развоја и растења, настајања D витамина.

Температура

Температура представља један од најзначајнијих абиотичких чинилаца. Уколико биљке и

животиње не приме одређену минималну количину топлоте, успорава се развој, прекидају
се физиолошки процеси и наступа смрт.

Неке биљке су прилагођене ниским температурама (па и испод 273 К). Међутим, највећи
део је прилагођен вишим температурама. За већину животињског света најповољнија
спољна температура је између 293 до 303 К.

Према прилагођености на температурне услове, разликују се две групе животиња:

- поикилотермне, хладнокрвне животиње и

- хомеотермне, топлокрвне животиње.

Влажност

Влажност ваздуха има огроман значај за жива бића.

Биљке садрже од 50 - 98 % воде, а животиње од 50 - 87 % воде.

За нормалан развој надземних биљака потребно је да вода циркулише кроз биљку.

Целокупан процес промета воде у биљци назива се водни режим. Он је условљен:

- примањем воде из подлоге,

- провођењем воде у ткивима корена, стабла и листова и
- одавањем воде преко надземних органа, углавном листова (транспирацијом).

Водни биланс је однос између примљене и отпуштене воде. Од суштинског је значаја, за

биљке, да водни биланс буде у одређеним границама, јер поремећај доводи до сушења
биљке.

Водни режим разноврсних биотопа и карактер адаптације флоре одређују еколошке

форме, а разликују се следеће:

- ксерофите, биљке сувих биотопа;

- мезофите, биљке умерено влажних биотопа;
- хигрофите, биљке веома влажних биотопа и
- хидрофите, водене биљке.

Кретање ваздушних маса (ветрови)

Од физичких особина ваздуха значајна је влажност и интензитет струјања.

Суви ветрови нагло исушују биљке, јер се повећава транспирација.

Јаки ветрови делују и механички, те нежнија ткива (листови, пупољци, гранчице) ломе. Са
током у истом правцу, трајни ветрови огољевају дрвеће, које добија специфичан облик.

1.1.2 Едафски

Едафски чиниоци обухватају: физичке, хемијске и биолошке особине тла, као и

особине стена, са педолошким покривачем или без њега.

Захваљујући плодности земљишта зелене биљке долазе до растворених хемијских

компоненти (P, K, N, Ca, Mg) и воде. За биљке је од посебног значаја присутност
угљеника, сумпора, гвожђа, мангана, бора, бакра, цинка, натријума, калијума, молибдена,
хумуса, растворљивих соли, као и вредност pH земљишта. Хранљиви састојци су
неопходни за синтезу органских материја, које изграђују биљку.

Плодност земљишта је посебан еколошки чинилац од животног значаја, јер танак

површински слој земљишта представља комплекс карактеристичних особина тла. То су:
водни капацитет (примање и задржавање воде); корисне минералне материје - могућност
обнављања органских и минералних материја; могућност размене материја земљиште -
ћелија и др.

Животне врсте су се, такође, прилагођавале условима земљишта (растреситог или

нерастреситог тла). Тако је долазило до адаптације екстремитета животиња. Број прстију
је повећан или смањен, а орган вида је нестао или закржљао.

Распрострањеност флоре и фауне зависи од физичких и хемијских особина тла.

1.1.3. Орографски

Орографски чиниоци обухватају особине (у питању је геоморфолошка грађа) и степен

разуђености рељефа са надморском висином, експозицијом (стране света или
изложеност Сунчевим зрацима), степеном разуђености рељефа и др.

Рељеф

Рељеф терена мења климатске услове, а тиме и флору и фауну.

Микрорељеф има велики утицај, те се могу испољити значајне еколошке разлике у односу
на ближу или даљу околину.

Надморска висина

Променом надморске висине мења се клима, а то значи и флора и фауна.

Појасеви вегетације се мењају од подножја ка врху планине, брда и слично.

Нагиб терена

Степен нагнутости подлоге је веома значајан орографски чинилац, јер упадни угао
Сунчевих зрака, на подлогу, утиче на интензитет зрачења. Ако је нагиб терена велики,
може доћи до ерозије земљишта и значајног смањења хумусног слоја. На таквим
подлогама, биљке су изложене огољењу корена и слабој исхрањености (виде се код усека
путева или железничке пруге).

На слици 16 приказано је дејство ерозије.

Слика 16 - Ерозија и смањен хумусни слој као последица нагиба терена (Ђавоља варош,
Србија)

Експозиција

Падине окренуте југу, више се загревају Сунчевим зрацима, него падине са северне
стране. То указује на разлике између јужне и северне експозиције. С тим у вези, на јужним
странама успевају термофилне биљке, а на северним мезофилне.

1.2 Биотички

Биотички чиниоци (гр. bios - живот, bioticos - који је у вези са животом) су еколошки
утицаји које, на жива бића, врше друга жива бића. То су утицаји који, на одређени
организам, имају друга жива бића (биљке, животиње, човек).
Оправдано је да се утицај човека, који у много чему бива посебан, третира као изванредно
значајан антропогени чинилац.

1.2.1 Биолошки

Биолошки чиниоци опредељују узајамни утицај и међузависност живих бића. Могу се

разликовати утицаји између појединих биљних и животињских врста и међусобно
узајамно деловање биљака и животиња. То значи, утицај биљака на биљке, утицај
животиња на животиње и утицај биљака на животиње, и обратно.
1.2.1.1 Узајамни односи биљака

Биљке могу вршити утицај једна на другу и непосредно. У првом случају је реч о
симбиози, а у другом о парасимбиози.

Појава микоризе је најраспрострањенији облик симбиозе. При томе више биљке и гљиве
ступају у специфичне односе. Специфичан случај симбиозе су лишајеви који су
самостални организми, за разлику од алги и гљива.

Пример паразитизма је паразитска биљка водњача. Она се учвршћује на корену и храни се

храном коју одузима од домаћина. То доводи до поремећаја у исхрањености и сушења
домаћина.

Полупаразитске биљке користе само део хране од домаћина. На пример, познате врсте
беле и жуте имеле и ситна имела се настањују на гранама листопадног дрвећа.

1.2.1.2 Узајамни односи животиња

Узајамни односи животиња могу се сагледати кроз ланац исхране, однос грабљивице и
плена, паразитизам и однос између уљеза и домаћина.

Ланац исхране одражава прави однос (повезаност и условљеност) животиња и њихов

опстанак. Месоједи (месо им је основна храна) зависни су од популације биљоједних
животиња (биљна маса им је основна храна). Бројност других непосредно је одређена
активношћу њихових непријатеља.

Основни облик узајамне везе између животиња, у животној заједници, је однос

грабљивице и плена. Грабљивице су прилагођене хватању плена, а животиње које служе
грабљивицама, као храна, прилагођавале су се бољој заштити.

Појава паразитизма је карактеристична и за животињски свет. На пример, неке осе полажу

јаја у тело ларве других инсеката. Извор хране ларви осе је домаћиново тело. Када
домаћин угине, одрасла ларва излази из угинулог тела домаћина.

Да су односи између уљеза и домаћина тако чврсти и узајамни, да један без другог не могу
да живе, показује однос између мрава термита и бичара, који живи у цревима мрава.
Бичар лучи фермент који може да разложи целулозу дрвета до шећера. Добијени шећер
користе обе животиње.

1.2.1.3 Узајамни односи биљака и животиња

Највећи део фауне храни се биљном храном. Биљоједи су храна месоједа. Дакле, опстанак
биљоједа и месоједа је индиректно везан за продукцију зелених биљака. Као што се види,
опстанак животиња није могућ без биљака. Осим тога, зелене биљке представљају и место
настањивања, место скривања или одмора животиња.
Утицај одређених животињских популација, на биљни свет, може да буде позитиван и
негативан.

Многе биљке су, у својој исхрани упућене, више или мање, на животиње. Врло
упечатљив пример су сапрофитне гљиве, које се хране лешевима животиња. Ту, свакако,
треба сврстати цветнице, које се хране инсектима, ситним животињама или рибицама, и на
тај начин надокнађују недостатак азота у подлози.

Животиње улазе у циклус развоја биљака на следеће начине: разношењем семена, плодова
или делова биљака, мењањем квалитета тла и воде, односно станишта.

Постоји и негативан утицај одређених животињских популација на флору. Типичан

пример је претерано намножавање појединих инсеката (скакавац, губарева гусеница) који
могу нанети огромне штете, а посебно на пољопривредним културама.

1.2.2 Антропогени

Антропогени чинилац је утицај човека на живи свет. Утицај може бити двострук:

(1) посредно - мењање физичко-хемијских и биолошких услова средине и

(2) непосредно - деловање на животне организме и њихове заједнице (укључујући и
екосистеме).
Деловање човека на животну средину је свакодневно, снажно, свестрано и често
негативно.