Ареал je област распрострањења одређење врсте биљака и животиња; проучава га

биогеографија; може да обухвата готово читаву Земњину лопту или само неколико
квадратних метара.

Врсте које имају врло широко распрострањење називају се космополитске (коровске

биљке, трска...)

Врсте које имају веома мало распрострањење називају се ендемичне (банатски божур,
шарпланински шафран, Панчићева оморика...)

Врсте које су некада биле широко распрострањене а које су се чувале до данашњег

дана али на малом простору називају се реликтне (Ginkgo biloba).

Биљке и животиње које живе заједно у истим или сличним природним условима
образују животне заједнице или биоценозе (шума, пустиња, ливада).

Простор који насељава нека животна заједница (биоценоза) представља њено животно
станиште или биотоп. Постоје водени (слатких и сланих вода) и копнени биотопи.
Постоје и ваздушни биотопи јер има и неких ситних организама који могу дуго да се
задржавају у ваздуху.

Биоценоза и биотоп су повезани у јединствену еколошку целину (не могу одвојено

постојати).

Живот и распрострањење биљних и животињских врста условљени су спољашњом

средином. У њој узајамно делују бројни фактори који се могу поделити на абиотичке
и биотичке.

Абиотички фактори

Абиотички фактори су природни услови станишта. Ту спадају климатски, едафски и

орографски фактори. Пошто су они различити на појединим деловима Земљине
површине, живи свет је веома разноврстан.

Климатски фактори

Међу климатским факторима за живот у неокм биотопу велики значај имају

температура, светлост, ваздух, влажност.

За раст и развитак сваког живог бића неопходна је одређена количина топлоте.

Неодговарајућа температура ваздуха доводи успоравања или прекида основних
процеса у организму при чему наступа смрт.

Тропске и суптропске биљке су неотпорне на мразеве. За већину биљака умерених

географских ширина температура изнад 40℃ је неповољна. За већину животиња
оптималне температуре су између 20℃ и 30℃, али има и оних које су прилагођене
изузетну високим, односно ниским температурама.

Вода је веома значајна за живи свет. У зависности од карактера адаптације на водни

режим станишта, постоје четири групе биљака: хидрофите – водене биљке; хигрофите
– биљке које настањују влажна станишта (влажне шуме, мочваре, ливаде); мезофите –
биљке на умерено влажним стаништима; ксерофите – биљке на сувим стаништима
(пустиње, полупустиње, степе). Највећи број животињских врста прилагођен је
условима обилне или довољне влажности. Што је већа влага, то је животињски свет
разноврснији и бујнији.

Светлост је биљкама јако важна у процесу фотосинтезе. Она утиче на њихов облик,
анатомску грађу, брзину растења и развића. На животиње она утиче посредно – на
исхрану, миграције, оријентацију у простору... Интезитет и квалитет светлости мењају
се идући од екватора ка половима.

Ваздух делује на живи свет физичким и хемијским особинама. Промена особина

ваздуха може бити веома штетан за живи свет. Због загађења атмосфере бројне биљне
и животињске врсте су уништене. У близини великих градова све је мање лишајева и
маховина, они постају индикатори квалитета животне средине.

Едафски фактори

Едафски фактори су физичке, хемијске и биолошке особине земљишта. Из земљишта

биљке узимају воду и неопходне минералне материје. У земљишту се налазе и биљни
подземни органи. Неке животиње живе у земљишту и ту налазе храну, док га неке
користе као склониште. Земљљиште утиче на распрострањеност биљних и
животињских врста.

Орографски фактори

Орографски фактори обухватају особине рељфа (надморска висина, нагиб,

експозиција, рашчлањеност). Идући од подножја ка врху планине с променом климе
вегетацијски појасеви, од којих сваки има специфичан биљни и животињски свет.
Услови живота у низијама и котлинама другачији су од оних у брдским и планинским
пределима. Јужна, присојна страна је светлија, топлија и сувља од северне, осојне
стране, па се оне знатно разликују у погледу вегетације. На јужној страни расту
храстове, а на северној букове шуме.

Биотички фактори
Биотички фактори су утицаји биљака, животиња и човека на одређен организам.
Биљке, као и животиње, утичу једна на другу, причему јачи истискују слабије. У шуми
дрвенасте биљке мењају услове температуре, светлости и влаге, као и хемијски састав
земљишта, због чега у њој могу да опстану само жбунасте и ниже биљке. Односи
између животиња најбоље се огледају у ланцима исхране. Постоји и међусобни однос
између биљака и животиња. Они су условљени исхраном, стаништем (место за
становање) и начином размножавања (опрашивање и расејавање семена и плодова).

За распрострањење биљног и животињског света од посебног је значаја антропогени

фактори. С развојем друштва стално се повећава утицај човека на живу природу.
Преласком на гајење културних биљака и бављењем сточарством све се више мењају
природни екосистеми (крче се шуме, исушују мочваре, отима земљиште од мора,
освајају пустиње). Човек не делује на живи свет само директно него и посредно,
мењајући природне услове средине. Због тога се биљне и животињске врсте све више
проређују и на крају сасвим ишчезавају.