10.

Seizmička rejonizacija I seizmiči hazard

Prognoza zemljotresa se zasniva na praćeju uslova koji vladaju u žarištu zemljotresa I

žarišnoj zoni.
Prognoza mesta pojave zemljotresa je osnov seizmičke rejonizacije.

Radi pravilne ocene seizmičnosti terena vrši se sizmička rejonizacija kojom se definišu
uslovi na seizmičnost, tj. podaci o mestu pojavljivanja I jačini budućih zemljotresa.

Seizmička makrorejonizacija- radi se za veća područja (država, republika); sadrži

podatke o relativnom stepenu s. ugroženosti , sa izdvojenim prostorima za primenu
detaljnih mera.

Detaljna seizmička rejonizacija-predstavlja osnovu za prostorno planiranje; stepen s.

ugroženosti određuju se na osnovu geoloških, tektonskih I seizmičkih parametara,
uzimajui u obzir prognozna stanja maks. Zemljotresa.

Seizmička mikrorejonizacija- radi se za veće urbane celine (onova za GUP); značajna

za projektovanje I građenje objekata.

Detaljna seizmička mikrorejonizacija- radi se za objekte specijalne namene ili

konstrukcije.

Da bi se rejoniyacija sprovela neophodno je izvršiti detaljno geološko kartiranje I

poznavati geološke I tektonske odnose.
Na svakkoj seizmološkoj stanici postavljaju se po tri seizmografa od kojih jedan
registruje vertikalna kolebanja površine, a drugi dva horizontalna kolebanja .
Na taj način se dobijaju tri eizmograma koji pokazuju sva tri pravca kretanja zemljine
unutrašnjosti nakon čega se uporednomm analizom omogućava određivanje epicentra,
dubina hipocentra, orijentacija udara I mnogi drugi parametric zemljotresa.
Na bazi ovih parametara se izrađuju seizmičke karte na koima su za određenje
zemljotresa u uporebi različite skale, a najzastupljenija je merkalijeva skala(12 stepeni).

Za seizmološko rejoniranje postoje nadležne institucije koje se bave ovim problemom.

Kod nas je to Republički seizmološki zavod u Beogradu.

Dejstvo zemljotresa zavisi od više faktora, a najvažniji su seizmotektonske I

seizmogenetske osobine područja, geološki sklop, inženjerskogeološke I hidro geološke
odlike terene, geofizičke osobine površinskih slojeva…
Seizmičnost u određenoj tački na površini terena zavisii od seizmičnosti na osnovnoj
steni I od lokalnih geološko- seizmoloških osobina površine terena.
Oblik reljefa utiče na seizmičnost, hidrogeološki uslovi…

Seizmički hazard- predstavlja vrovatnoću pojavljivanja zemljotresa odgovarajućih

karakteristika ( intenziteta, ubrzanje oscilovanja tla…) u određenom vremenskom
period, na na određenom mestu, koji će se na specifičan način manifestovati na
posmatranoj lokaciji.

Na osnovu parametara seizmičkog hazarda crtaju se karte seizmičkog hazarda I

dijagrami povratnog perioda maksimalne vrednosti posmatranog parametra
zemljotresa.

Seizmički hazard definišu tri međusobno zavisna paraetra:

● Parameter oscilacije tla- podrazumeva brzinu, ubrzanje ili amplitudu oscilanja tla
u okviru određenog povratnog perioda. Definiše se analizom proteklih događaja.
● Povratni period- dobija se tako što se za svaku žarišnu zonu odredi frekventna
karakteristika, tj. ponvljivost procesa raznih magnitude.
● Verovatnoća realizovanja takog događaja.

Osnovni elementi procene seizmičkog hazarda su:

● Katalozi zemljotresa- zapisi dogođenih zemljotresa u određenoj oblasti, katalški
prezentovani. Njihova tačnost I sadžaj je od primarnog značaja.
● Žarišta zemljotresa- geološka struktura sposobna da generiše zemljotres.
● Efekti zemljotresa- inženjerski pokazatelji. Zavise od jačine zemljotresa,
rastojanje do žarišta zemljotresa, karakteristika stena odnosno sredine kroz koju
se talasi prostiru, I lokalnih uslova.
● Proračun seizmičkog hazarda.
Seizmički hazard je prihvaćen u skor svim temljama.
Koncept seizmičkog hazarda sadrži u sebi dva glavna I međusobno povezana
problema.
Prvi problem se odbosi na : usvajanje jedinstvene metodologije proračuna seizmičkog
hazarda.
Drugi na: problematiku prikupljanja I korišćenja seizmoloških I seizmotektonskih
podataka.

Za proračun seizmičkog hazarda koriste se metode matematičke statistike I teorije

verovatnoće.
Rezultat proračuna seizmičkog hazarda je kvantitativan pokazatelj seizmičnosti.
 14. Zemljište kao prirodni usovi

Zemljište nastaje kao rezultat raspadanja stenovite podloge u kombinaciji sa

delovanjem žive I nežive organske materije bez koje zemljište ne može postojati.
To je rastresiti površinski sloj Zemljine kore koji se karakteriše plodnošću, odnosno
sposobnošću razvoja prirodne vegetacije I proizvodnje poljoprivrednih kultura.

Zemljište treba posmatrati kao jedinstven kompleks u kome se prožimaju različiti

elementi prirodn sredine I odvijaju različiti biohemijski procesi.
To je složena kombinacija mineralnih I organskih materija, vode I vazduha.

Zemljište predstavlja jedan od osnovnih prirodnih uslova, jer najveći deo živg sveta, a
naročito ljudi, zavisi od produkta koji uspeva na njemu. Uticaj zemljišnih uslova na
zdravlje ljudi je višestruk, jer u njeu žive brojni mikroorganizmi.
Osim mikroorganizama u zemljištu obitavaju I drugi organizmi, kao što su larve
insekata, crvi, gljive, virusi…

Zemljište je važan faktor u građevinarstvu. (ako je klizište loše, ako nije onda je
dobro…).
Predstavlja prirodni resurs bez koga nije moguć život I predstavlja neophodnu bazu za
uspešan razvoj nekog regiona. Takođe I dinamičnu sredinu u kojoj se dešavaju brojni
fizički, hemijski I biohemijski procesi uslovljeni pedogenetskim faktorima.

Geološka podloga predstavlja glavni činilac nastanka zemljišta svih vrsta I varijeteta.
Delovanjem spoljašnjih faktora dolazi do raspadanja stenovite podloge I formiranje kore
raspadanja, a u njenom najvišem delu dolazi do formiranja zemlljišta.

U razvijenom zemljištu mineralnog karaktera, matična stena može učestvovati I do 90%

u zemljišnoj masi. Uloga matične stene kao pedogenetskog faktora ogleda se u količini I
mehaničkom sastavu drobine I minerološkom sastavu matičnih stena.

Geološki sastav ima presudan značaj za formiranje zemljišta, a samim tim I za

produkciju nanosa, te iz tog razloga predstavljajedan od osnovnih parametara u
modelovanju intenziteta erozije.

Otpornost zemljišta od erozije određen je velikim brojem činilaca, a u najvažnije spadaju

granulometrija, sadržaj organske materije, struktura I erodibilnost.
Procenat glinovitih čestica predstavlja ograničavajući faktor intenziteta pluvijalne erozije
(što je njihiv sadržaj veći, manji je intenzitet ovog erozivnog procesa).
 Struktura zemljišta inicira različit stepen osetljivosti prema erozivnim procesima. Zbog
takve činjenice potrebno je poznavati factor erodibilnosti zemljišta prema razornom
dejstvu padavina I otičuće vode.
Erodibilnost zemljišta predstavlja otpornost njegovih čestica na otkidanje I transport, a
zavisi od interaktivnog delovanja svih prethodnih činilaca. Ovo je izrazito promrnljiva
osobina zemljišta, jer u osnovi zavisi od promene prirodnih ali I uticaja antropogenih
faktora.

Posebno važna karakteristika zemljišta je njena vlažnost. Ako je podloga zasićena

voom, onda I najmanja količina padavina izaziva površinsko oticanje I pojavu erozivnog
procesa. Proces površinske erozije je najizraženije u situaciji kada je zemljište
propustljivo, peskovito, zasićeno vodom, a leži preko nepropustljive osnove čijim je
raspadanjem I nastalo. Zbog nepropustljive osnove stene, čime se zemljište zasiti
vodom sva ostala voda otiče površinski.
Otičući voda odnosi rastresiti površinski sloj zemljišta I obrazuje vododerine I jaruge.
Ukoiko je proces intenzivan može se desiti erodovanje rastresitog pedološkog sloja sve
do matične stene u podini.

Denudacija uslovljava snižavanje topografske površine odnošenjem površinkog

rastresitog sloja, ali I njenu aplinaciju. Akumulacijom erodovanog materijala dolazi do
popunjavanja neravnina usled čega se javlja I promena zemljišnih uslova na tom
prostoru.

Sa teritorije Srbije se svake godine gubi se trajno približno 9,4 miliona m 3 zemljišta. To
znači da se teritorija Srbije približno snižava za 1m za 8 godina.

Na prostou Srbije dominantno su zastupljena automorfna zemljišta koja se karakterišu

činjenicom da vlagu dobijaju isključivo od padavina, koje se relativno kratko na njima
zadržavaju.
Zastupljena su I humusno-akumulativna, kambična zemljišta, eluvijalno- iluvijalna,
hidromorfna zemljišta…

Zemljište predstavlja važan prirodni uslov za opstanak stanovništva na nekoj teritoriji, te

je veoma izražena veza između zemljišnih uslova I stanovništva.
Sa tehnološkim napretkom savremeno drušvo smanjuje površinu pod plodnim
zemlljištem, a povećava degradirano.
 23. Geomorfološke nepogode: klizišta (ili urvina)

Klizišta predstavljaju mesta na topografskoj površini gde se javlja sporo, postepeno ili
relativno brzo I iznenadno kretanje površinskih rastresitih I neotpornih slojeva.

Proces kliženja najviše je izražen na padinama sstavljenih od neogenih sdimenata ili na

padinama izgrađenim od zemljišta velike debljine, odnosno na veoma plodnim I
povoljnim zemljišnim uslovima za poljoprivrednu proizvodnju.

Kao najčešći uzročnik pojave klizišta izdvaja se Zemljina teža. Primarni činioci nastanka
klizišta su geološki sastav, reljef I klima. Modifikatori ovog procesa su biljni I životinjski
svet I čovek.

Klizište: kretanje po kliznoj ravni, kretanje rastresitog materijala

U Srbiji je bilo brojnih pojava klizišta,, a neka od njih su bila izuzetno značajna za
kasnije pojave I prcese (U dolini Visočice, selo Berkovice siv Kolubare, desna obala
Save..)

Osnovni elementi klizišta su:

● Klizni odsek
● Klizna ravan
● Klizišni breg

Klizišni odsek- nastaje cepanjem I kliženjem pokrenutog zemljišta. Kod svake urvine
zapaža se više odseka
Ukoliko se pvi urvinski odsek javi u podnožju padine, a cepanje ta se posle nastavlja uz
padinu, tada se radi o deplesivnim urvinama
Ukoliko se cepane vrši u pravcu nagiba padine radi se o detruzivnim urvinama koje su
znatno ređe.
Klizišna ravan- površina preko koe se kreće rvinska masa
Urvinski breg- nastaje nagomilavanjem pokrenutog zemljišta u podnožju padine I
odseka u vidu talasastih bedema
To su lučne urvine

Postoje I urvine koje se sastoje od uskog pokrnutog zemljišta.

Zbog svog izgeda nazivaju se jezičaste urvine
Najčešći je slučaj da je process urvavanja obuhvatio širi prostor pri čemu pokrenuto
zemljište ima izgled talasasth bedema . To su talasaste urvine.
Mehanizam kretanja klizišne mase:
Tokom sušnog leta u zemljištu se stvore brojne pukotine. Ako se zemljište ne preorava,
a nema šumske vegetacije, te pukotine se svake godine usled naizmeničnog delovanja
kiše I suše sve više proširuju I produbljuju. To omogućava da kišnica sve dublje prodire
u klizišnu masu. Isticanje podzemne videe vrši se u podnožju padine I tom prilikom ona
iz tla budućeg klizišta iznosi najsitnije čestice. Na taj način stvara se zona smanjene
kohezije. Ona predstavlja kliznu ravan nastalu kretanjem podzemne vode. Taj proces
smanjene kohezije obnavlja se više puta godišnje. Konačno kada rastresita klizišna mas
bude veoma raskvašena I više zasićena vodom a njem kontakt sa padinskim slojem
izuzetno male kohezije, doći će do poremećaja ravnoteže I zbog toga kretanje klizišta.

Klizišna masa se kreće sve dok se ne uspostavi ravnoteža između sile kretanja I sil
otpora. Ravnotežno stanje postoja će sve dok je sila otpora kretanja veća od vučne sile.

Kretanje klizišta je najčešć sporo, nekoliko cm po danu ali ponekad može biti I znatno
brže doo 3m na dan.

Kod nas je najintenzivnija tokom jesena I proleća.

Klizišta se po načinu postanka mogu podeliti na :

● Stratigena – najčešći tip klizišta. Glavn faktor je pad klizne ravni. Potrebno je da
klizna ravan bude nagnuta u smeru nagiba padine I da seče topografku površinu
● Morfogena- na mestima velikih nagiba, na strmim dolinskim stranama. Sreću se
I u potpuno horizontalnim slojevima pa čak I u slojevima koji su nagnuti suprotno
od nagiba padine. Glavni faktor je reljef, veliki pad topo. površine(veći od 30 0).
Klizna ravan nije unapred određena kao što je slučaj kod stratigenih. Spadaju u
red manjih I srednjih klizišnih poava I njih je uvek moguće sanirati.
● Termogena – javljaju se u višim geografskim širinama gde predstavljaju posebnu
pojavu I proce. Nalaze se na visokim pl. Glavni faktor je temperature. U našim
uslovima su malih dimenzija I ne dovode do bitnih promena u izgledu reljefa.

Za nastanak klizišta neophodna su tri uslova:

● Rastresiti površinski sloj natopljen vodom
● Znatniji padovi topografske površine
● Glinovita podina nagnuta u smeru pada reljefa

Očigledni pokazatelji klizišta na terenu su: krive bandere, ujezerena vida, pad terena,
pukotine na objektima…
 24. Geomorfološke nepogode: mere zaštite od klizišta

U borbi protiv ovog padniskog procesa, neophodno je izdvojiti I mere zaštite onih
površina na ojima je dominantan recentni ili fosilni klizišni proces ( aktivna ili umerena
klizišta).

Protiv kizišne mere se mogu podeliti u tri tri grupe:

● Mehaničke – najbrojnije su, a cilj njihove primene je da se izradnjom različitih
građevinskim objektima i drugim radovima poveća otpor pokrenutim klizištnim
masama i sasvim spreči njihovo kretanje. To se postiže izgradnjom kanala,
drenaža ili potkopa u cilju odvođenja površinskih i podzemnih voda,
zaustavljanjem klizne mase pomoću pot-pornih zidova, sprečavanjem
podsecanja i podlokavanja padina radom reke ( naperi) ili talasa.
● Geoelektrične –imaju isti cilj, da pojačaju otpor kretanja klizne mase i to putem
očvršćavanja gline.
● Biološke – se ređe smostalno primenjuju, već kaodopuna različitim tehničkim
merama. U biološke mere spada sprečavanje seč šuma i obrade zemljišta na
aktivnim, umirenim i potencijalnim klizišnim površinama, pošumljavanje terena.

Osnovni zadatak u saniranju klizišnih procesa sastoji se u regulisanju površinskog i

podzemnog oticaja.
Najčešće je kao početnu meru neophodno izvršiti odvodnjavanje klizišta, ali se od
najčešćih mera otvaranja depresija i ubrzavanja oticanja površinskih voda kao
dugotrajnije i mnogo važnije mere izdvaja usporavanje vodovodne i kanalizacione
mreže.

(kako se uočava klizište, svest ljudi...)

 25. Geomorfološke nepogode: odroni

Slobodann pad, dominantn vertikalno kretanje, kretanje odvaljenih blokova

Od klizišta treba jasno razlikovati odrone, tj. raspadanje čvrstih stenovitih masa u
predelima gede one predstavljaju topografsku površinu, a zatim iznenadno otkidanje i
obrušavanje krupnijih i sitnijih stenovitih blokova i njihovo kretanje niz padinu.

Klizišta i odroni predstavljaju vid padinskih procesa, čiji su odredišni faktori identični, a
geneza ovih procesa je različita.
Zajedničko im je jedino to da oba procesa zavise od sile Zemljine teže, kao i da mogu
biti inicirani delovanjem drugih litosferskih nepogoda.

Proces raspadanja stena i njihovog odronjavanja prevenstveno je uslovljen

temperaturnim i mraznim raspadanjem, kristalizacijom soli i organogenim uticajem, a
zatim i delovanjem ostalih fizičko-geografskih faktora i modifikatora.
Manifestuje se kretanjem, kotrljanjem drobine niz strme padine, kao i akumulacijom na
mestima gde se nagib padine toliko smanji da nastaje kinetička energija pokrenutog
materijala usled čega prestaje i njegovo kretanje.

Odronjavanje nastaje u slučaju kada otpornije stene leže preko manje otpornih used
čega mogu da izgube oslonac i da se stropoštaju, kao i u slučajevima postojanja brojnih
pukotina u stenama.

Najčešće se javljaju u planinskim predelima na strmim padinama, a zatim na izrazito

nagnutim dolinskim stranama reka i strmim obalama mora i jezera.
Znatnim delom je uslovljeno vertikalnim raščlanjanjem reljefa.
Za razliku od kizišta kod kojih postoji klizna ravan, kretanje raspadnutog materijala se
odvija isključivo pod uticajem Zemljine teže. Ovo je osnovna razlika između klizišta i
odrona.

Najbolje uslove za odronjavanje sadrže masivni slojevi koji preopterećuju slabije slojev,
naizmenično propustljive i nepropustljive slojeve ili glinovite naslage. Uklanjanje
bazaltnog oslonca obezbeđuje najlakši put za početak odronjavanja.

Geološki i topografski faktori predstavlljaju neophodan uslov za lokaciju potencijalnog

odrona.
Osnovni preduslov za nastanak odrona je da je stenska masa ispucala, sa pukotinamaa
koje omeđuje labilne blokove, pri čemu najmanje jedna od tih pukotina treba da bude
nagnuta ka padinama ili kosini.
U prirodnim uslovima bez uticaja čoveka nastajanje odrona najčešće je inicirano
prirodnim procesima: zemljotresima, vulkanima, električnim pražnjenjima u atmosferi
( grmljevina).
Drufi razlog koji može usloviti odronjavanje stenovitih masa je njihovo preopterećenje, a
najčešće nastaje kao rezultat nastajanja masivnih građevina na padini.
Usled svojih aktivnosti, antropogeni faktor postaje glavni uzrok odronjavanja duž
nestabilnih ivica nagiba, pre svega izradom objekata, miniranjem radi različitih
iskopavana i ukopavanja...

Kod svakog odrona moguće je razlikvati:

● Zonu odronjavanja –deo padine gde se dešava otkidanje
● Ožiljak odrona- površna po kojoj je došlo do otkidanja
● Zona transporta- deo padine po kom se kreće odronjeni materijal
● Zona deponvanja – mesto akumulacije odronjenog materijala

Što se tiče vremenskih intervala nastanka odronjavanja, ono može biti konstantno,
periodično i nepravilno.

Najčešće nastaje na strmim padinskim terenima koji predstavljaju zone nestabilnosti,

gde se ogromne mase odlome i survaju niz liticu u podnožje. One mogu odskočiti i stići
daleko od podnožja, što može biti opasno zbog njihove veličine, težine, brzine i
udaljenosti pada.
Brzina kretaja odronjenog materijala može iznositi od 100 do 300 km/h, a padajuće
stene mogu iskočiti horizontalno 5-20 puta dalje nego što bi bila dužina njihovog
vertikalnog pada.

Odroni i klizišta mogu biti opasni ne samo tza kuće i ljude već i za autoputeve.
Trasa autoputa često prati liniju podnožja strmih padina ili je čak seče i tako
destabilizuje ovu padinu.

Jedan od najvećih urnisa, kombinovan sa kliženjem dogodio se 1963, god. u severnoj

Italiji kada je došlo do stropoštavanja velikog dela planine Tuk u akumulaiono jezero
Vajont.

Na teritoriji Srbije, proces odronjavanja dominantno je zastupljen u planinskim oblastima

ali i u usecima puteva duž rečnih dolina. Posebno je izražen u kanjonima i klisurama.

Zaštita od odronjavanja sastoji se u primeni preventivnih i sanacionih mera. Prevenrivne

pere podrazumevaju sprečavanje pojave odrona na potencijalno ugroženim lokacijama (
mestima de se ova pojava manifestovala u prošlosti), a ogedaju se u iniciranju odrona,
tj. veštačkom izazivanju, učvršćivanju stena sklonih odvaljivanju metodom ankerovanj,
zalivanjem betonom, postavljanju zaštitnih mreža za zaustavljanju drobine... Sanacione
mere podrazumevaju uklanjanje odronjenog materijala i otklanjanje posledica ove
nepogode.

26. Geomorfološke nepogode: urušavanje tla

Dominantno vertikalno kretanje

Urušavanja (sleganja) površinskih slojeva nastaju usled formiranja različitih pukotina i

dvorana (šupljina) u subpovršinskom delu litosfere. Ove subpovršinske depresije mogu
nastati čisto prirodnim putem usled delovanja prirodnih procesa, ali i antropogenim
uticajima.

U prirodnim uslovima, ove dvorane se najčešće javljaju u karbonatnim stenama,

delovanjem procesa kraške erozije. Usled formiranja podzemnih oblika kraškog reljefa
( jama, pećina), u unutrašnjosti krečnjačkih masa postoje brojne pukotine, pećinski i
jamski kanali i dvorane.
Brojne pukotine i dvorane mogu nastati i procesom sufozije, odnosno ispiranja sitnih
čestica. Usled delovanja prirodnih i antropogenih faktora može se javiti obruvavanje
površinskih slojeva i zatrpavanje šupljina u unutrašnjosti.

Kao prirodni proces, obruvavanje usled prevelike istanjenosti površinskog sloja može
nastati kao rezultat zemljotresa, grmljevina i odrona. S druge strane, kao rezultat
antropogene delatnosti u subpovršinskom delu usled eksploatacije mineralnih sirovina i
podzemnih voda ostaju šupljine koje se mogu naglo stropoštati i izazvati denivelaciju
topografske površine.

Teritorija Tokija se oom perioda 1892-1972 spustila za 4m, pri čemu samo tokom 1971.
God između 10 i 20cm.

Odličan primer je Venecija, na severoistočnoj obali Italije sagrađena u nivou mora na

sedimentima sada potopljene delte reke Brente. Tonjenje Venecije uslovljeno je
eksploatacijom podzemnih voda iz sedimenata delte.

Kao drugi primer za spuštanje topografske površine može se uzeti Krivi toranj u Pizi.
Geološka podloga ispod tornja je predstavljena peskovia koji su bogati glinom.
Najveći broj klizišta, odrona i urušavanja masa tokom tokom perioda 1900-2013.
Godina dogodio se u Aziji, ztim u Americi, Evropi, Africi i na kraju Okeniji.
37. Klimatske nepogode: suša
Suša pripada atmosferskim nepogodama. Glavni uzrok suše je klimatskog karaktera
( odsustvo padavina), dok su ostala dva ( hidrološka, biološka) refleksije takvog
uzročnika stanja.

Suša je prirodna nepogoda- vandredna meteorološka pojava, koju karakterišu dužina

trajaja sušnog perioda znatno iznad normale, odnosno deficit količine padavina znatno
ispod normale. Suša se može definisati kao nedostatak vlage u zemljištu za normalan
rast i razvoj biljaka i javlja se u vidu višednevnog perioda sa suvim i obično toplim
vremenom, odnosno perioda bez padavina i najčešće sa visokim temperaturama
vazuha.

U našoj meteorološkoj službi sušom se smatra neprekidan niz od 10 i više dana u

kojima je zabeležena dnevna količina padavina jednaka ili manja od 0,1 mm.
Ona predstavlja nedostatak padavina u određenom vremenskom periodu, odnosno
stanja bilansa između padavina i evapotranspiracije u određenoj oblasti.

U agrometeorologiji se razlikuju dva tipa suša:

● Atmosferska suša- podrzumeva duži period bez padavina koga prate visoke
temperature i niska vlažnost vazduha.
● Zemljišna suša – kada se usled intezivne evapotranspiracije isuše površinski, a
zatim i dublji slijevi zemljišta uzrukujući nedostatak vode u biljkama ( razlikuju se
letnja, prolećna, zimska i jesenja suša).

Postoji 4 različita načina na osnovu kojih suša može biti definisana:

1. Meteorološki- kada nastaje znatan manjak padavina u odnosu na normalnu
vredost za određeno područje i godišnje doba. Zbog klimatskih razlika, ono što
se smatra sušom na jednoj lokaciji, ne mora biti suša na drugoj.
2. Hidrološki – karakteriše je pad nivoa vode u jezerima, rekama, kao i pad
podzemnih voda u odnosu na normalu.
3. Poljoprivredni – pojavljuje se u vegetacionom periodu kada su vlažnost zemljišta
i kolišina padavina nedovoljni da omoguće biljkama da uđu u fazu zrenja, pritom
ih oštećuju.
4. Socioekonomski – odnosi se na situaciju kada fizički nedostatak vode počne
nepovoljno da se odražava na ljude.

Intenzitet suše- po svojim karakteristikama suša se veoma sporo razvija, može dugo da
traje i najmanje je predvidiva od svih atmosferskih pojava.

Uticaji suše mogu se podeliti na:

● Ekonomske (gubici u poljopivredi, stočnoj proizvodnji, riba, bolest drveća...)
 ● Socijalne (javna bezbednost, zdravle ljudi, tuča oko vode...)
● Uticaji na prirodno okruženje (negativan uticaj na biljne, životinske vrste, požari..)
Uglavnom pogađa poljoprivredu, turizam i rekreaciju, šumarstvoo i energetske sektore.

Mtode zaštite od suša:

● Selekciono- genetička ispitivanja- stvaranje novih sorti otpornijih na sušu ili one
koje bi se nakon suše lako regenerisale.
● Geografska ispitivanja- upotrba vrsta biljaka koje lako podnose klimatske usove
koji u toj oblasti vladaju, što za sobom povlači i ekonomičnost.
● Agrotehničke mere- imaju za cilj povećanje obezbeđenosti biljaka vlagom što se
može postići: navodnjavanjem, pravilnom obradom zemljišta, vetrozaštitnim
šumskim pojasevima.

Veći deo teritorije Srbije je ugrožn sušom. Idući od zapada prema istoku, količina
oadavina u našoj zemlji se smanjuje, a letnja temperatura vazduha raste. Apsolutno
maksimalne dužine sušnih perioda u Srbiji su velike. Najveću apsolutnu dužinu suše
imalo je Vranje i ono je iznosilo 61 dan.
Najugroženiji su delovi unutar godišnje izohijete od 600 mm ( Niško-Leskovačka kotlina
sa Ponišavljem, severni Banat, severoistočna Bačka, Kosovo Polje s Drenicom i
Vranjska i Gnjilanska kotlina).

39. Hidrološki uslovi: površinske i podzemne vode

Od ukupne površine Zemlje, blizu 71% zauzima vodna površia, ali je njena glavna
karakteristika neravnomerna rasprostranjenost na topografskoj površini. Svetsko more
obuhvata 71% površine Temlji i sačinjava 97,3% svih voda na Zemlji.
Na Zemljinoj površini, recentno stanje hidroloških uslova može se analizirati preko
različitih karakteristika površinskih i podzemnih voda, tekućih i stajaćih, slatkih i slanih,
zagađenih i ne zagađenih voda.

Na kopnene površine otpada svega 2,7% zapremine svih voda na Zemlji, a njihova
najvažnija uloga je u vodosnabdevanju stanovništva i za potrebe privrednih delatnosti.
Približno 75% zapremine podzemnih voda otpada na led, dok na podzemne slatke vode
otpada samo0,6% kopnenih voda.

Na teritoriji Srbije, hidrološki uslovi su definisani karakteristikama podzemnih i

površinskih voda. Sa teritorije Srbije vode otiču u pravcu 3 mora: Crnog, Jadranskog i
Egjskog mora. Ukupna dužina svih vodotoka u Srbiji iznosi 65.980km ili prosečno
747m/km2. Hidrološki uslovi na teritoriji Srbije znatno su određeni režimom vodotoka.
Režim vodotoka zavisi od njihovog hranjenja, a klimatski uslovi su takvi da se na većem
delu teritorije Srbije snegovi akumuliraju i otapaju, a u prolećnom periodu vodnost je
uslovljena kišama i topljenjem akumuliranog snega u paninskim prostorima.

Voda osim stvaralačke može imati i destruktivni karakter. Predstavlja najvažniji

geomorfološki agns na Zemlji i postoje različite erozije koje one uslovljavaju svojim
mehančkim i hemijskim radom.
Mehaničko delovanje vode uslovljava odnošenje površinskog rastresitog pedološkog
sloja, što za posledicu može imati promenu ne samo pedoloških, već i biogeografskih
uslova. Osim toga, mehaničkim delovanjem vode nastaju različiti erozivni i akumulativni
oblici fluvijalnog reljefa.
Hemijsko delovanje vode izaziva rastvaranje i dezintegraciju stenskih masa na
topografskoj površini, a osebno je izraženo u terenima izgrađenim od karbonatnih
stena.

Intenzitet mehaničkog i hemijskog delovanja vode direktno zavisi od specifičnog oticaja.

Na formiranje ukupne mineralizacije tekućih voda najveći uticaj ima specifična brzina
oticaja, tj. prosečna dužina kontakta stene i vode.

Jugozapadni, južni i istočni delovi naše zemlje bogatiji su vodom od centralnih i

severnih delova.

Kvalitet i kvantitet podzemnih voda varira i direktno, ali i indirektno zavisi od klimatskih
uslova i režima vodnosti rečnih tokova. Podzemne vode predstavljaju integralni deo
ukupnih hidroloških uslova i moraju se posmatrati u zajedništvu sa ostalim vodama
neke teritorije. Posebno je bitan nivo podzemnih voda, jer on znatnim delom učestvuje u
odnosti određene teritorije.
Vode freatske izdani dominantno su zastupljene u šljunkovima i peskovima rečnih
aluvijon i kompleksima neogenih sedimenata ravničarskih i dolimsko kotlinskih delova
Srbije. Njihova dubina u samim aluvijalnim ravnima iznosi samo nekoliko m, dok na
rečnim terasama dostiže dubinu od 10 do 20m.

O rezervama arteških voda na našoj teritoriji ne postoje precizna istraživanja ali se zana
da su skoncentrisana u neogenim sedimentima Vojvodine, Mačve, Donje Kolubare,
Negotinske krajine, Pomoravlja kao i da se javljaju na dubinama 200-300 i više m.

Srbija raspolaže i vodama termalnog, termomineralnog i mineralnog karaktera. Ukupna

izdašnost svih prirodnih izvora termalnog i termomineralnog karaktera u Srbiji iznosi oko
4000 l/s. Za razliku od tekućih voda na našoj teritoriji stajaće vode imaju malo učešće u
ukupnoj strukturi voda. Na njenoj teritoriji postoji oko 50 prirodnih i daleko više veštačkih
jezera.

Na teritoriji Srbije može se izdvojiti 6 hidroloških reona: panonski, kolubarsko-

šumadijski, južmomoravsko-kosovski, zapadno moravski, istočni i zapadni.

40. Hidrološki uslovi I stanovništvo

Hidrološki uslovi I stanovništvo neraskidivo su povezani. Voda je prirodni resurs bez

koga se ne može zamisliti opstanak živog sveta, uključujući I čoveka.

Potreba čoveka da upravlja prirodom, a posebno vodama, odnosno da ih rasporedi tako

da tokom čitave godine ima dovoljne količine za zadovoljenje svojih potreba, uslovila je I
neplanirane odgovore prirode.

Prisustvo suspendovanih nanosa u void izaziva njeno zamućenje, koje sprečava

prodiranje sunčevih zraka kroz vodu, čime se onemogućava odvijanje fotosinteze kod
vodenih biljaka. Ovo dalje izaziva niz ekoloških poremećaja u vodnom ekosistemu I void
njenom daljem zagađenju I nemogućnosti upotrebe za bilo kakve namene.

Postoje različite mogućnosti korišćenja vode: za vodosnabdevanje, industriju,

hidroenergiju, plovidbu, navodnjavanje, ribarstvo, turizam, rekreaiju. Od svega
navedenog za čovečanstvo je najvažniji problem obezbeđivanja I očuvanja dovoljne
količine zdrave I pitke vode.

Kvalitet vode za piće u gradovia je u stalnom opadanju. U mnogim velikim gradovima

širom sveta voda za vodosnabdevanje se dovodi I sa udaljenosti od nekoliko stotina km.
Voda u pravom smislu te reči postaje izvor života.

Vode su znatno zagađene biološkim I hemijskim otpadnim vodama, što uzrokuje da

milioni ljudi svake godine umire od bolesti izazvanih zagađenjem vode. Voda ima
nemerljiv zdravstveni, fiziološki I higijenski značaj. Ukoliko ne postoji dovoljna količina
vode za higijenske potrebe dolazi do raznih zaraznih bolesti.

41. Hidrološki uslovi I privredne delatnosti

Hidrlološki uslovi imaju veliki uticaj na tipove I razmeštaj privrednih delatnosti. U

zavisnosti od tehnologije I tipa proizvodne delatnosti postoji direktna I indirektna
zavisnost privredne razvijenosti od hidroloških uslova.

Poljoprivreda spade u nastarije I primarne ljudske delatnosti, kojima se još uvek bavi
najveći deo stanovništva sveta.
Od početka naseljavanja čovek je birao prostore bogate vodom, što je prvenstveno bilo
uslovljeno primitivnom zemljoradnjom I ribolovom. Primitivno bavljenje poljoprivredom
zahtevalo je obilje vode tokom vegetacionog perioda, što je ujednako bio I odredišni
faktor njene lokalizacije I razvijenosti. Značaj hidroloških usova za poljoprivrednu
proizvodnju definisan je postojanjem biljnih kultura koje imaju veću I manju potrebu za
vodom.

Tekuće vode su u istoriji čovečanstva dominantno korišćene za navodnjavanje, a sa

tehnološkim razvojem sve je sve je zastupljenije korišćenje podzemnih voda. Njihov
gornji nivo varira dnevno, sezonski I godišnje zavisno od ritma I iznosa hranjenja, a u
vezi je sa obližnjim površinskim vodotocima.
Ona se kapilarno izdiže I ima veliku ulogu u poljoprivredi, jer posredstvom korenovog
sistema vodom hrani poljoprivredne kulture I autohotnu vegetaciju. Risti se za
navodnjavanje posredstvom bunara, bušotina I kopanja kanala kojima se preseca
gornji nivo izdani.

Da bi se ostvarili realni uslovi pristupa se njenom regulisanju procesima odvodnjavanja I

navodnjavanja, usporavanjem oticanja, zadržavanjem snega, dubokim oranjem,
formiranjem šumskih zaštitnih pojaseva, sečom šuma…

Višak vode u zemljištu prouzrokuje smanjenje kiseonika I mali, nerazvijen koren biljaka,
a suprotno je u suvom zemljištu.

42. Faktori promene hidroloških uslova: prirodni faktori

Promena hidroloških uslova I njihovih osnovnih karakteristika delovanjem prirodnih

faktora može se uočiti analizom hidroloških prilika u geohronologiji naše planete.

O postanku vode postoje različite hipoteze.

Jedna grupa hipoteza smatra da je voda kosmičkog porekla.
Druga hipoteza smatra da je voda nastala iznenada.
Laboratorijskim ispitivanjima uzrorka stena različite starosti izdvajani su cirkoni I u njima
su nađeni tragovi vode. Savremena istraživanja pokazuju da je hidrosfera nastala
oslobađanjem vode iz omotača jezgra, gde se nalaze velike zalihe vezane vode, njena
starost se procenjuje između 3,5 I 4,4 milijarde godina. Ona se stalno obogaćuje novim
količinama vode oslobođenim iz zemljine unutrašnjosti, a količina izgubljene I stvorene
vode stoje u određenoj ravnoteži.
Osim promene rasporeda kopna tokom geološke istorije Zemlje dolazilo je I do promena
sastava vode. Pretpostavlja se da je praokean imao mineralizovanu vodu, pa se ovaj
stadijum označava kao kiseli stadijum evolucije Svetskog mora.
U period nastanka organskog sveta dolazi do obogaćivanja vode kiseonikom, a veliki
sadržaji gvožđa uslovljavaju njegove reakcije sa kiseonikom I stvaranje FeO, koji se sa
sedimentima taložio u stenama na dnu.

Krajem proterozoika dolazi do uspostavljanja stabilnog saliniteta morske vode, te se on

nadalje nije menjao.
Povećavanje površine I dubine Svetskog mora zavisilo je od promena I kolebanja klime.
To je posebno bilo izraženo tokom ledenih perioda kada je dolazilo do snižavanj
njegovog nivoa.

Osim kolebanja nivoa Svetskog mora promene hidroloških uslova dešavale su se I na

kopnu, a manifesovale su se promenama vodnog bilansa, promenam rečnih režima I
morfologijom korita.
Ove promene najčešće su uslovljene klimatskim oscilacijama izazvani astronomskim
uticajima ali I prirodnim katastrofama.
Kao pokazatelj promene hidroloških uslova na kopnu mogu se navesti pradoline I uadi,
odnosno paleo-fosilni fluvijani oblici.

Pradoline su fosilne rečne doline. Usled topljenja ledenog okrivača na njegovim

obodima dolazilo je do formiranja rečnih tokova koji su nakon nestanka ledničkog
pokrivača iščezli, a njihove doline su ostale kao dokaz promene hidroloških uslova tih
prostora.

Uadi su fosilne rečne doline u današnjim pustinjskim predelima, a predstavljaju dokaz

postojanja vlažnije klime tokom pleistocena. Posle pleistocena, na ovim teritorijama
dolazi do promene klime u suvu, pustinjsku klimu ali I do nestanka površinskih vodotoka
I potpune promene hidroloških uslova.

Promene hidroloških uslova na kopnu mogu nastati I kao rezultat tektonskih ali I
erozivnih procesa.
Pri transpiracijama može se javiti potapanje rečnih dolina okeanskom I morskom
vodom. S druge strane delovanjem procesa kraške erozije dolazi do nastanka
površinskih vodotoka I njihovo poniranje u unutrašnjost krečnjačkih masa, odnosno
nastaje promena hidroloških uslova na površini, a obilje vode u unutrašnjosti.
 43. Faktori promene hidroloških uslova: antropogeni faktor

Uticaj antropogenog faktora na promene hidroloških uslova na Zemllji je kompleksan I

višestruk.
Antropogeni faktor je modifikovao postojeće prirodne uslove I uvođenjem toka Kolubare
u korito Peštana koeje morfološki nije bilo predisponirano za kinetičku energiju jačeg
rečnog toka, obezbedio sve uslove za dominantno delovnje fluvijalne erozije koje se
manifestuju potkopavanjem obala I odnošenjem odvaljenog materijala, zatim njegovom
akumulacijom I smanjenjem ovlaženog profila zbog čega nastaju česte poplave.

Osim potkopavanja obala, plavljenja površina I brojnih drugih modifikovanja rečnih

režima čovek je izazvao I različite stepene zagađenja vodotoka I ostalih vodenih
površina.

Razvoj privrede I društva u celini doveli su do degradacije vodenih resursa, koja se

ogleda pre svega u zagađivanju, kako tekućih tako I stajaćih voda.
Stepen zagađenja dostiže ponekad drastične razmere, pa se čitavi vodotoci pretvaraju
u mrtve tokove bez biljnog I životinjskog sveta u njima.
Takva voda nije upotrebljiva.

Osim industrije I urbanizacije, kao jedan od najznačajnijih faktora zagađenja voda javlja
se erozija zemljišta.

Akumulirani rečni nanos sadrži određene koncentracije teških metala I zagađujućih

materija, što predstavlja dodatnu opasnost u slučaju izlivanja vodotoka iz korita.

Glavni izvori zagađenja vode su:

● Otpadne vode iz urbanih kanalizacionih sistema
● Otpadne vode iz industrijskih sistema
● Nekomtrolisane deponije čvrstog otpada
● Poljoprivredne površine odakle se spiraju ili infiltriraju rastvorene supstance
veštačkih đubriva I pesticida
● Saobraćajnice
● Nekontrolisana seča šuma I erozija zemljišta

Porast gradova prati I povećana potrošnja vode. Uporedo sa rastom potreba za vodom
povećava se količina otpadnih komunalnih I industrijskih voda. Kada ove vode
neprečišćene ili nedovoljno prečišćene dospeju u vodotoke jezera I izdani ozbilljn ih
zagađuju I čine izgubljenim za vodosnabdevanje, rekreaciju, poljoprivredu, ribolov.
Ali poljoprivreda neracionalnim korišćenjem veštačkog đubriva, herbicida I pesticida
doprinosi zagađenju zemljišta, površinskih I podzemnih voda.

Sem hemijskog zagađivanja voda u velikim gradovima je prisutno I toplotno zagađenje,

pogotovo u blizini termo elektrana.

S jedne strane u gusto naseljenim oblastima sve je više dominantno proširenje kopna
na račun mora. U Japanu je veoma izražena nivelacija terena koja se ogleda u
snižavanju uzvišenja, a nasipanju priobalja za potrebe sve brojnije populacije. ( plodno
zemljište )

S druge strane, usled globalnog otopljavanja dolazi do povećanja brzine otapanja

lednika, što za posledicu ima izdizanje nivoa Svetskog mora.

Eksploatacija šumskih I zemljišnih resursa uslovljava promene u vrednostima

specifičnih oticaja. Usled seče šuma ili degradacije vegetacije raste I intenzitet
erozivnih procesa.

Izgradnjom vodoprivrednih objekata, brana I akumulacija direktno se remeti rečni režim

I preraspodela voda u nekom slivu.

Prebacivanje vode iz jdnog sliva u drugi, kao u okviru jednog sliva za potrebe rada
hidrocentrala, menjaju se hidrološki uslovi. Izgradnjom akumulacija remeti se nivo
podzemnih voda kao I reži rečnog nanosa u nizvodnom delu vodotoka.
Primer za promenu nivoa podzemnih voda može se uzeti Đerdapska akumulacija, koja
je uslovila uspor Dunava sve do NS.

Zbog sve veće potrošnje vode na mogim jezerima u svetu jasno je uočljivo snižavanje
nivoa vode u njihovim basenima. Ovo se posebno zapaža na primerima Kaspijskog I
Aralskog jezera. Iz,eđu 1960. I 1990. godine, Aralsko jezero je izgubilo više od 40%
površine I 60% zapremine, a nivo je spuštena za više od 14m.

Poseban problem je I kanalisanje rečnih tokova u cilju zaštite od poplava. Usled ovih
mera ubrzava se vodotok što može usloviti poplave ili pojačanu eroziju u nizvodnom
sektoru vodotoka.

Promena površinskog oticaja vode izražena je u velikim urbanism sistemimam jer se

kompletna količina vode putem kanalizacionih sistema evakuiše I na taj nači ne uspeva
da isparava, čime ubrzava oticanje I remeti hidrološki ciklus.
Velike promene u gradskim sredinama I prigradskim zonama nastaju I u površinskoj
hidrografiji. Tako je širenje Čoskve dovelo do iščezavanj više od stotinu rečica I potoka
I oko 700 manjih jezera I močvara.

Osim navedenih uticaja, antropogeni faktor uslovljava degradaciju hidroloških uslova I

izgradnjom industrijskih deponija uz vodotoke, jer se iz njih dreniraju otpadne vode koje
izazivaju zagađenje vodotoka.

Zagađenja vodotoka nastaju I ispuštanjem ulja I goriva iz vodotoka.

44. Hidrološke nepogode : poplave na vodotocima

U hidrološke nepogode svrstavaju se sve one nepogode koje su nastale delovanjem

vode. Pri tome moguće je razlikovati poplave na vodotocima koje mogu biti izazvane
atmosferskim, tektonskim I tehnološkim uzrocimam ali I poplave u priobaljeu jezera,
mora I okean izazvane atmosferskim I tektonskim uzrocima.

Poplave se definišu kao pojava izlivanja vlikih voda iz rečnog korita, a velika voda je
najviši dostignuti nivo vode u reci tokom jednog povodnja.
Poplave nastaju kada priliv vode u rečno korito premašuje kapacitet prirodnog
retenziranja ili infiltracije, odnosno kada je površinski oticaj maksimalno izražen.

На територији Србије, при наиласку великих вода које најчешће настају као
последица јаких киша и наглог топљења снега, речно корито није у стању да
прими толику количину воде, због чега долази до њеног изливања и плављења
околних површина.

Најугроженији део Србије је Војводина, приобаље Дунава, Тиса, Тамиш и Сава),

где је 12900 km2 угрожено поплавама.
У Србији се проблем изливања великих вода јавља практично на свим рекама, и
малим и великим. На већини великих водотока током последњих деценија
изграђени су системи или објекти за одбрану од поплава.

Поплаве на рекама су у највећем броју случајева природне појаве, али на обим

поплава може утицати и антропогени фактор. Поплаве настају једностраним или
мултиплицираним деловањем више фактора, како природних, тако и
антропогених.

Према главном узроку, у нашој земљи се издвајају следећи типови поплава:

поплаве изазване кишом и отапањем снега, ледене поплаве, поплаве услед
коинциденције високих вода, бујичне поплаве, поплаве изазване клижењем
земљишта, поплаве изазване рушењем брана.

Осим познавања плувиометријског режима, за настанак поплава од посебне

важности је количина и интензитет падавина. Дуготрајне, сипеће кише натапају
земљиште и условљавају лагани пораст водостаја на читавој дужини водотока,
док кише великог интензитета најчешће захватају мање површине и доводе до
наглог пораста количине воде у речном кориту.

Поплаве могу бити инициране и изненадним отапањем снежног покривача које се

јавља услед наглог пораста дневних температура ваздуха насталих као
последица продора топлих и влажних ваздушних маса.

У комбинацији са кишним падавинама, или без њих, може се десити да у периоду

од 3-4 дана настане отапање снежног покривача дебљине 30 cm. У таквим
ситуацијама, стварају се повољни услови за појаву поплава, а они су најчешћи у
пролећним месецима нашег поднебља.

Анализа хидролошког режима као фактора настанка поплава на неком водотоку,

огледа се у ексцесивности отицајних вода, а као показатељ неповољних отицајних
особина обично се узима однос апсолутних екстремних протицаја.

Антропогени утицаји имају велики значај за настанак поплава на некој територији.

Наведени утицаји на речну мрежу могу се поделити на директне и индиректне.
Директни утицаји подразумевају бројне инжењерске захвате регулације корита
самих водотока и обухватају каналисање читавих сектора речних корита,
одржавање регулисаних речних корита и објеката, али и заштиту конкавних обала,
изградњу водних акумулација у циљу регулисања речних режима, преусмеравање
речних корита итд. Индиректно, начином обрађивања пољопривредних површина
(намена коришћења земљишта), као и управљањем земљишним ресурсима човек
може у знатној мери утицати на интензитет поплава на некој територији. Ово стога
што све наведене активности директно утичу на продукцију и транспорт наноса,
као и на интензитет ерозивних процеса на одређеној територији. Различити
предмети антропогеног карактера у речним коритима и на њиховим обалама
повећавају хидрауличке отпоре, чиме се знатно смањује пропусна моћ корита
(нарочито код мостова), а то условљава изливање и средњих вода.

С обзиром на време формирања водног таласа, поплаве се могу разврстати на:

● Мирне поплаве - поплаве на великим рекама код којих је потребно десет и
више сати за формирање великог водног таласа
 ● Бујичне поплаве - поплаве на брдским водотоцима код којих се формира
велики водни талас за мање од десет сати
● Акцидентне поплаве - поплаве код којих се формира велики водни талас
рушењем водопривредних или хидроенергетских објеката

Један од најефикаснијих начина одбране од поплава је предвиђање појаве

великих вода, а за ту намену се користе три групе метода: статистичке (засноване
на статистичкој обради података и рачуну вероватноће), емпиријске (анализирање
великих вода као функција површине слива, климатских и рељефних
карактеристика) и плувиометријеске (базиране на одређивању максималних
могућих падавина)

У зависности од величине поплаве одређује се и степен одбране, при чему оне

могу бити редовне и ванредне.

Према времену извођења заштитних мера, разликују се 3 фазе процеса заштите :

превентивне мере (имају највећи значај), непосредна одбрана од поплава,
санирање штета.
У пракси, разликујемо два начина, односно два приступа за заштиту терена од
поплава: активни и пасивни. Под активним приступом подразумева се деловање
на узрок поплава, односно на настанак великих вода у сливу, а то се постиже
изградњом брана и акумулација у горњим деловима водотока (узводно од
насељених места и територија које се штите), регулацијом речних корита, али и
антиерозионим радовима у сливу. Пасивни приступ одбрани од поплава
подразумева спречавање последица, односно плављења већих територија поред
водотока. То се постиже изградњом одбрамбених насипа поред водотока, а
већина река у Србији регулисана је на тај начин. На територији Србије, постојећи
систем за заштиту од поплава састоји се од 3.460 km одбрамбених насипа поред
река, 820 km регулисаних водотока и 930 km канала
45. Hidrološke nepogode: bujične poplave

Као посебан тип поплава на водотоцима, издвајају се бујичне поплаве. Њихова

појава је везана за бујичне водотоке, чија је основна карактеристика специфичан
хидролошки и псамолошки режим (режим наноса). Као резултат продукције наноса
у сливу јавља се његово премештање од вододелнице ка водотоку и даље
транспортовање хидрографском мрежом.
Основна карактеристика бујичних токова је незнатна количина воде у већем делу
године, али велики протицаји после интензивних падавина. У том периоду они
постају двофазни, односно осим воде (течна фаза) транспортују и велике
количине наноса (чврста фаза), што повећава ризик изливања воде из корита.
Бујичне поплаве у сливу настају као последица интензивних падавина или наглог
отапања снежног покривача, а одликују се брзим формирањем бујичних таласа.
Основна карактеристика ових таласа је вода засићена великим концентрацијама
наноса, кратко трајање и велике штете. За разлику од средњих и великих
водотока на којима је трајање великих вода продуженог интензитета, што
омогућава правовремено реаговање и заштиту од поплава, код бујичних водотока
је потпуно другачија ситуација. Због велике брзине формирања и наиласка
поплавног таласа, мало је времена за превентивно деловање, па је мониторинг
посебно значајна мера заштите од поплава.

Мониторинг подразумева добро развијену технологију даљинске детекције

процеса у атмосфери, када се у реалном времену осматрају облачне масе и
облаци који условљавају кише великог интензитета. Савремени приступ
даљинској детекцији процеса у атмосфери подразумева примену сателитског и
радарског осматрања. Сателитско осматрање омогућава добијање неопходних
података за прогнозу у трајању од неколико дана, а радарско осматрање даје
податке неколико часова унапред и прати настанак и премештање облачних
система.
Време уочавања опасне метеоролошке ситуације је 6-8 часова пре кише, односно
то је расположиво време за подизање узбуне и правовремено управљање
одбраном од бујичне поплаве.

Оперативна одбрана од бујичних поплава у Србији, реализује се на следећи

начин:
радарска служба РХМЗ-а прати и уочава појаву облака који условљавају јаке
пљускове, а када очекиван интензитет и количина падавина превазилазе граничне
величине израчунате за конкретне сливове, обавештава штаб на угроженом
простору.
Планом за одбрану од бујичних поплава дефинишу се следеће фазе одбране:
● ФАЗА 1. Припрема за одбрану од бујичних поплава
● ФАЗА 2. Ванредна одбрана од поплава
● ФАЗА 3. Ванредно стање
● ФАЗА 4. Отклањање последица штетног дејства вода
У развијеним земљама западне Европе постоји развијен мониторинг хидролошких
карактеристика бујичних водотока. Он се састоји од електронског урећаја који је
постављен уз водоток, а користи се за мерење нивоа и брзине воде, као и уређаја
за пренос података. Уколико водостај и протицај датог водотока прекораче
унапред одређене вредности, аутоматски се укључују аларми за узбуњивање
становништва у низводном сектору, као и служби укључених у заштиту од поплава
и нежељених дејстава.
 49. Biogeografski uslovi

Biogeografski uslovi predstvljaju rezultat delovanja i interakcije svih ostalih prirodnih

uslova na Zemljinoj površini. Oni direktno zavise od uslova podloge, reljefnih, klimatskih
i hidroloških uslova, te se u zavisnosti od njihovih karakteristika na određenoj teritoriji
razvija specifični biljni i životinjski svet.

Promena biogeografskih uslova je uvek jasno uočljiva, najizrazitija i za ljudsku

populaciju najznačajnija.

Biogeografske uslove neke oblasti čine sve biljne i životinjske vrste i njihove zajednice,
odnosno biocenoze. Biljne i životinjske vrste na nekoj teritoriji najbolje odražavaju
recentno stanje prirodnih uslova, jer su one njihov najbolji indikator.

Neposredno oko polova, u polarnim zonama večitog snega i leda, biljni i životinjski svet
je veoma oskudan.
U zonama artičkih tundri zastupljeno je nisko drveće i žbunje, mahovina i lišajevi.
Zona tajgi odlikuje se četinarskim šumama. Prema jugu ona prelazi u zonu listopadnih
šuma umerenih predela, koje se smenjuju sa vegetacijom niskih trava umerenih
predela.
Vegetaciju suptropskih oblasti odlikuju različite zajednice zimzelenih šuma i žbunova.
Zonalni razmeštaj vegetacije na Zemlji obuhvata i biome tropskih krajeva koje
nastanjuju biocenoza sa velikom raznovršnošću i gustinom vrsta.
Tropske predele odlikuje i vegetacija sezonskih kišnih šuma ali i visokih trava.
U sušnim predelima svih kontinenata, sem evropskog, prostire se vegetacija pustinja i
poljupustinja koje se odlikuju oskudnim vegetacijskim pokrivačem, nedostatkom drveća i
prisustvom sklereofilnih i sukulentnih životnih formi nastalih zbog adaptacije na
ekološke uslove u kojima dominira deficit atmosferske vlage, ali i vode u zemljištu.

Šumski ekosistemi predstavljaju osnov zdrave životne sredine i ključni faktor njenog
očuvanja i unapređenja, odnosno fator stabilnosti prirodnih usova nekog prostora.
Površine po šumama na Zemlji trenutn su u konstantnom opadanju. Sa uništavanjem
šuma nastaje i uništavanje životinjskog sveta koji ih naseljava, a to dovodi do
kompleksnih promena prirodnih uslova u tom prostoru.

Srbija predstavlja značajan izvor autohotnih biljnih i životinjskih resursa.

Najznačajniji centar florističkog diverziteta Evrope.
 50. Biogeografski uslovi i erozivni procesi

Biogeografski uslovi predstavljaju važan modifikator intenziteta erozivnih procesa. Uticaj

vegetacije na erozivan proces može biti direktan i indirektan. Direktan se ogleda u
zaštiti zemljišta od razrađujućeg dejstva kišnih kapi, u povećanju otpora vodi koja se
sliva niz padine, što uslovljava smanjenje njene erozije i transportne sposobnosti.
Značajan je i njen uticaj na sprečavanje klizišta.

Prostorna raspodela određenih tipova vegetacije je značajna, kako za pojavu erozije,

tako i za pojave poplavnih talasa.
Zemljišta koja su pod stalnim biljnim pokrivačem, jačaju otpor zemljišta od erozivnih sila.

Efektivnost vegetacionog pokrivača u redukovanju erozije zavisi od kontinuiteta

pokrivača, gustine nadzemnog dela i gustine korenovog sistema. Smatra se da
vegetacija predstavlja jedan od najvaznijih faktora kojii reguliše oticaje atmosferskih
padavina i koji se suprotstavlja štetnom delovanju erozije.

Degradacijom šuma nastaju mnogobrojne negativne posledice: uslovi za pojavu bujica,

odnošenje zemljišnog pokrivača, zasipanje rečnih korita...

Šume su najbolji zaštitnik od erozivnog procesa. Najniži intenzitet erozije je pod

šumskim pokrivačem.

Različiti tipovi vegetacionog pokrivača pružaju i različiti stepen zaštite zemljišta od

erozivnih procesa. Najveću zaštitu obezbeđuju šume, pa livade i pašnjaci, pa tarjni
poljoprivredni zasadi i na kraju višegodišnje i jednogodišnje poljoprivredne kulture.
Vegetacija omogućava zaštitu zemljišta od pluvijalne erozije.
Do erozije ne bi došlo ili bi ona bila ublažena, ada vegetacijski pokrivač u većoj ili
manjoj meri nije degradiran ili uništen.
Korenov sistem drži zemljište.
Važna je uloga vegetacije u periodu topljenja snega. U šumama se polako i postepeno
topi.

Značaj vegetacije kao modifikatra intenziteta erozije je ogroman.

51. Biogeografski uslovi i stanovništvo, privredne delatnosti

Biogeografski uslovi i stanovništvo neraskidivo su povezani, jer je i čovek deo živog

sveta na Zemlji.
Biljni svet omogućava opstanak života na Zemlji. Bilji svet ima i druge važne funkcije u
životu čoveka- ishrana, odevanje, kao sirovina za industrijsku preradu...
Osim biljnog sveta i životinje predstavljaju deo ishrane čoveka.
Sa razvojem poljoprivrede, čovek počinje da krči i spaljuje šume u cilju dobijanja
obradivih površina.

Uticaj biogeografskih uslova na zdravlje ljudi može biti pozitivan i negativan. Iako se
moge biljne i životinjsek vrste koriste u farmaceutskoj industriji za poboljšanje zdravlja
stanovništva one mogu biti izazivači i prnosioci brojnih oboljenj.

U gradskim sredinam, drveće ima sposobnost zadržavanja čestica prašina, dima i čađi,
te predstavlja svojevrstan filter. Jedan ha gradskog zelenila u toku godine prečisti 50-70
tona prašine i smanjuje njenu koncentaciju za 30-40%, jer pored ostalog smanjuje i
brzinu vetra, sprečava izduvavanje čestica iz podloge, njihovo premeštanje po gradu...

Rznovrsnost biogeografskih uslova ima veliki značaj za ekonomski razvoj društva i

privrednih delatnosti. Eksploatacija šuma imala je obeležja najjače i najunosnije
privredne delatnosti, te su šume, uz rudno blago glavni nosioci privrednog života
Zemlje.

Ugroženje je došlo do nivoa koji je iznudio ustanovljavanje Fonda za unapređenje

šuma. Osim šuma veliki ekonomski značaj imaju pašnjaci, koji su na teritoriji Srbije
usled nekada usled preterane ispaše mahom degradirani.
Osim korišćenja travnih formacija za ishranu stoke, njihovu ekonomsku vrednost
povećava i prisustvo različitog lekovitog bilja, značajne sirovine farmaceutske idustrije.
Brojne biljne vrste koriste se u prehrambenoj industriji. U poljoprivredno razvijenim
oblastia, 93% životnih namernica su produkti biljnog porekla. U ishrani se najviše koriste
žitarice, voće, povrrće i začinsko bilje.
Biljne vrste kvalitetnijeg sastava koriste se u drvnoj industriji, tekstiloj, kozmetičkoj,
hemijskoj ind. Kao i u drugim vidovima industrijske proizvodnje.
U građrvinarstvu drvo je predstavljalo onovni građevinski materijala.

U novije vreme, sve veća ekspanzija visoko profitnoog lovnog i ribolovnog turizna
postaje važna odrednica ekonomskog razvoja brojnih zemalja.