ODVODNJAVANJE

RUDNIKA
 Uvod
Pod odvodnjavanjem rudnika podrazumevaju
se kompleksne mere vezane za borbu sa
podzemnim i povrinskim vodama u svim
fazama izgradnje i eksploatacije lezita.
Zatita rudarskih radova od podzemnih i
povrinskih voda, predstavlja jedno od
najvanijih pitanja koje treba reavati u svim
fazama tehnolokog procesa eksploatacije
mineralnih sirovina.
Odvodnjavanje u mnogo emu sastavni
deo tog procesa.
 Sistem odvodnjavanja mora da je tako
projektovan i izveden da prua potpunu zatitu i
omoguava nesmetan tehnoloki proces
dobijanja mineralne sirovine, a da u isto preme
prua, tehniki usavrena i optimalno reenje.
Problematika odvodnjavanja povrinskih kopova
i odlagalita donekle se razlikuje od
problematike odvodnjavanja podzemnih
prostorija to je i uslovilo razvoj posebnih
metoda odvodnjavanja.
Razlika je izraena prvenstveno u mogunosti
da se odvpdnjavanje vri sa povrine (buotina,
filtrima, bunarima isl.) to ima veliki znaaj za
sigurnost i ekonominost rada.
 Posebna panja se posveuje obodnim zatitnim
kanalima, kojima se povrinski rudarski objekti
tite od voda koje gravitacijski nadiru prema
eksploatacionom polju, za razliku od podzemnih
radova kojima ovakva zatita nije neophodna.
Sa razvojem maina za izradu dubokih a uskih
zaseka, poveana je i mogunost primene
vodonepropustljivih ekrana kojima se vrlo
uspeno spreava inftltracija voe u zonu gde se
predvia povrinska eksploatacija.
Odvodnjavanje odlagalita takoe je vitalno
pitanje u celom procesu uklanjanja otkrivke i
jalovih masa, jer samo dobro odvodnjeno
odlagalite moe garantovati sigurnost i
uspeno izvoenje ovog dela tehnolokog
procesa.
 Pri podzemnoj eksploataciji prisustvo vode:
oteava rad na eksploataciji,
smanjuje produktivnost rada,
a pri naglom prodoru veih koliina vode ili
tekuih peskova dovodi do potapanja rudnika,
to je esto praeno i ljudskim rtvama.
Zbog toga se odvodnjavanju tj. spreavanju
prodora vode i efikasnom odstranjivanju
voda iz rudarskih radova treba posvetiti
vea panja i proces odvodnjavanja treba
tretirati kao jednu od faza tehnolokog
procesa, a ne kao pomonu operaciju.
 Cilj i znaaj hidrogeolokih
istraivanja leita
Hidrogeologija je geoloka disciplina koja
prouava poreklo podzemnih voda, zakonitosti
njihovog poloaja i kretanja u zavisnosti od
geolokih uslova i mogunosti njihovog
korienja ili zatite podzemnih objekata od njih.
Prema nainu postanka, u podzemlju postoje:
juvenilna voda (nastala kondenzacijom vodenih para u
unutranosti zemlje),
konatna voda je zaostala u stenama iz vremena
njihovog stvaranja i
meteorska voda (vadozna, padavinska, atmosferska
voda, koja je u podzemlje dola sa povrine).
 Najee se susree meteorska voda.
Nakon to padne na zemljinu povrinu
meteorska voda:
delom ispari
jedan deo otie povrinski,
a ostatak ponire.
Na kretanje dela vode koji ponire utie
poroznost i propusnost stena.
Te zakonitosti kretanja istrauje
hidrogeologija.
Hidrogeologija je interdisciplinarna nauka
iako joj je glavno usmerenje na
podzemne vode.
 Podzemne vode, posmatrane u tesnoj
vezi sa drugim vidovima prirodnih voda u
stenama, predstavljaju jedan od
najvanijih i najaktivnjih vidova geoloke
materije koja utie na niz geolokih
procesa u zemljinoj kori i uslove njenog
obrazovanja.
Uestvujui u optem krunom ciklusu
voda na Zemlji, podzemne vode, zajedno
sa povrinskim i atmosferskim, odreuju
vodni bilans Zemlje i predstavljaju
osnovni izvor hranjenja reka baznim
vodama.
 Cirkuliui u zemljinoj kori, podzemne
vode uestvuju u geolokim procesima:
Sjedne strane rastvaraju stene i minerale i
odnose ih u mora i okeane, ili druge vodne
basene,
a s druge strane, odlau pojedina jedinjenja na
svom putu, pri izlazu na zemnljinu povrinu ili
u zemljinoj kori .
Rastvarakim i transportnim dejstvom,
podzemne vode uestvuju u oblikovanju
savremenog reljefa zemljine kore.
 U ljudskom ivotu praktina upotreba
podzemnih voda je velika.
Malomineralizivane podzemne vode koriste
se:
za vodosnabdevanje,
navodnjavanje i
u prehrambenoj industriji.
Cilj i znaaj hidrogeolokih istraivanja leita
i podruja rudnika ogleda se pre svega u:
otklanjanju opasnosti od ugroavanja rudnika
podzemnim vodama,
izbegavanju ireg ugroavanja podzemne vode,
kao vanog ekolokog faktora ivotne okoline i
dimenzionisanja hidrotehnikih objekata i ureaja
za odvodnjavanje rudnika.
 Voda u litosferi
Podzemne vode
Na zemljinoj kugli voda se nalazi u:
atmosferi,
na povrini zemlje i
u zemljinoj kori .
To je jedna od najrasprostranjenijih materija u
prirodi , koja se javlja u razliitim agregatnim
stanjima.
Sve vode Zemlje obrazuju hidrosferu planete,
koja obuhvata
atmosferu,
litosferu i
biosferu.
 Hidrosfera je spoljni omota zemljine kore ije
su granice uslovno odreene.
Najvei broj naunika uzima za gornju granicu
hidrosfere, gornji deo troposfere, koji odgovara
visini tropopauze (8-17km) iznad koje molekuli
vode podleu intenzivnoj fotodisocijaciji.
Donja granica hidrosfere nije definisana to je
dubina zemljine kore do koje se voda javlja u:
tenom ,
vrstom,
gasovitom stanju,
fiziki i hemijski vezana voda,
voda u natkritinom stanju.
 Litosfera predstavlja vrsti omota zemlje.
Ona obuhvata zemljinu koru (kontinentalnu i
okeansku) i najvii deo zemljinog omotaa (mantla)
izgraenog od ultrabazinih stena.
Na osnovu naina i postanka, sve stene koje
izgrauju litosferu podeljene su u tri velike grupe:
magmatske, sedimentne i metamorfne stene.
Sve vode koje se nalaze u litosferi nazivaju se
podzemnim.
Podzemne vode javljaju se u vidu:
pare,
u tenom,
vrstom i
natkritinom stanju.
Osim toga javljaju se i kao fiziki i hemijski vezane
vode.
 Raspored podzemnih voda u vertikalnom profilu
litosfere, kako po obimu, tako i po vidovima i
sastavu, veoma je neravnomeran.
Uslovljen je:
s jedne strane karakterom poroznosti i stepenom
ispucalosti stenskih masa,
a s druge strane, izmenama termodinamikih i fiziko
hemijskih uslova sa dubinom.
VODA U NATKRITINOM STANJU nalazi se u donjim
slojevima litosfere koje karakteri u temperature
vie od kritine
T> 374 C , a za prirodne rastvore T >450C i
pritisci vei od 21,8 MPa.
U ovakvim uslovima za vodu je karakteristina
nepostojanost vodonine veze.
Ona se moe nai u magmatskim rastvori ma.
 VODA U VIDU VODENE PARE zajedno s
vazduhom ispunjava slobodne
meuprostore u zemljitu i stenama, koje
nisu zauzeti vodom u slobodnom (tenom
stanju).
Vodena para se, zahvaljujui velikoj
pokretljivosti, premeta s mesta veeg
napona, ka mestima sa manjim naponima
pare ili od vie vlanih ka manje vlanim
delovima zemljita, odnosno stena.
Pri hlaenju zemljita i vazduha vodena
para se kondenzuje dajui fiziki vezanu ili
slobodnu (gravitacionu) vodu.
 HEMIJSKI VEZANA VODA nalazi se u mineralima u
vidu molekula ili u njegovoj kristalnoj reetki u vidu
jona H+ i OH-.
Izmenom temperature i pritiska, pod dejstvom
fiziko-hemijskih procesa koji se deavaju u zemljinoj
kori, prelazi u slobodnu i obratno, iz slobodne u
hemijski vezanu vodu (procesi dehidratacije i
hidratacije).
ZEOLITNE VODE se javljaju u zeolitima.
Glavna karakteristika minerala iz grupe zeolita je
nain na koji je voda vezana u njima.
Zahvaljujui slaboj vezi sa reetkom, voda se u
irokom intervalu temperatura, pa i bez zagrevanja,
oslobaa uz vrenje i odlazi ne izazivajui ruenje
kristalne reetke.
Zeoliti su u stanju ponovo da prime vodu.
 KONSTITUCIONA VODA vrsto je vezana
sa kristalnom reetkom minerala u vidu
jona
H+OH-H30+.
Iz minerala se izdvaja pri zagrevanju na
temperaturi od 400C, uz potpuno
ruenje kristalne reetke.
KRISTALIZACIONA VODA se nalazi u
kristalnim reetkama minerala u obliku:
jedininih molekula ili
njihovih grupa.
Ona se moe izdvojiti iz minerala
zagrevanjem na temperaturi 100-400C.
 FIZIKI VEZANA VODA javlja se u vidu opni razliitih
debljina oko estice skeleta stena ili na zidovima
prslina i pukotina i drugih slobodnih prostora u steni:
vrsto vezana voda je sorbovana i adsorbovana vlaga na
esticama stena (nalazi se do stene).
Slabo vezana voda obrazuje periferni deo vodene opne i
naziva se opnena. Kretanje ove vode vri se sa deblje opne
na tanju , pod uticajem molekulskih sila.
Kapilarna voda nalazi se u stenama vezana za pore i
prsline. Pojava penjanja tumai se intermolekularnim
privlanim silama.
Slobodna ili gravitaciona voda u tenom stanju
predstavlja jedan od najrasprostranjenijih vidova
podzemnih voda - ispunjava pore i pukotine. Kretanje
podzemnih voda vri se pod uticajem sile zemlj ine tee i
hidrostatikog pritiska.
Voda u vrstom stanju, u obliku leda, javlja se u gornjim
delovima zemljine kore u hladnim predelima.
 ematski prikaz uzajamnog dejstva hidrolokog i
geolokog kruenja vode u prirodi
 Hidrogeoloka svojstva stena
Vrste stena
Po mehanikim svojstvima sve stene se mogu
podelti na tri grupe:
vrsto vezane,
slabo vezane i
nevezane (rastresite).
vrsto vezane stene obuhvataju
magmatske,
metamorfne visokog kristaliteta,
krenjake,
dolomite,
vrsto vezane peare i
konglomerate.
Podzemne vode, vodena para i vazduh mogu da
cirkuliu kroz ove stene sistemima pukotina,
upljina (kaverni) i retkih pora razliitih veliina .
 Slabovezane stene obuhvataju:
lapore,
ilovau,
les i
gline,
Nevezane ili rastresite obuhavataju:
drobinu,
ljunkove,
peskove,
prainu.
Podzemne vode, vodena para i vazduh
cirkuliu kroz ove stene kroz mnogobrojne
pore raznih veliina, koje su, uz to, i meu
sobno povezane.
Fizika svojstva stenskih masa
Osnovna hidrogeoloka svojstva stena
(vlanost, kapilarnost, vodopropusnost i
izdanost) zavise od mnogih faktora, ali
pre svega od fizikih svojstava stena kao
to su:
granulometrijski sastav,
gustina vrstih estica,
gustina stena i
poroznost (raspucalost) stenskih masa.
Pod granulometrijskim ili mehanikim
sastavom rastresitih ili slabovezanih
stena podrazumeva se sadraj vrstih
estica (zrna) razliite veliine.
 Granulometrijski sastav stena jedan je od
vanijih faktora koji odreuje fizika i
hidrogeoloka svojstva stena.
Od njega zavise: poroznost,
vodopropusnost, visina kapilarnog
podizanja, pa i izdanost i vlanost stena.
Granulometrijski sastav nevezanih
zrnastih stena (peskova i ljunkova)
odreuje se metodom prosejavanja, a
slabovezanih stena (glinovite i
prainaste) metodom sedimentacije.
 U naoj zemlji, prema granulometrijskom
sastavu, stene se dele na :
stene krupnozrnog sastava
blokovi > 2000 mm,
drobina 200 mm,
ljunkovi : krupan >60 mm, srednji 20 mm i sitan 6-2
mm.
stene sitnozrnog sastava
pesak: krupan 2-06 mm, srednji 0,2 mm, sitan 0,06 mm,
praina: krupna 0,02 mm, srednja 0,006 mm, sitna
0,002,
glina 0,0002 mm.
Rezultati granulometrijskih ispitivanja imaju
veliki praktini znaaj:
klasifikacija stena
proraun koeficijenta filtracije i
proraun otvora filterskih konstrukcija.
 Gustina vrstih stena predstavlja masu
vrstih estica u jedinici njihove
zapremine bez pora i pukotina.
Ona zavisi od gustine pojedinih minerala
koji izgrauju stenu.
Izraava se sledeim odnosom:
 Gustina stena u prirodnom stanju
predstavlja odnos mase stene u jedinici
zapremine stene, pri emu su pore u
steni ispunjene vodom i vazduhom:

Ako je stena u suvom stanju, gustina

stene d predstavlja odnos mase uzorka
stene i njene zapremine, pri emu su
pore u steni ispunjene samo vazduhom:
 Gustina stene u zasienom stanju z
predstavlja odnos mase u vlane stene u
jedinici zapremine stene, pri emu su
pore u steni ispunjene vodom:
 Poroznost stena - Gustina stena zavisi od
gustine minerala koji je izgrauju i veliine
poroznosti, koja moe biti:
primarna i
sekundarna.
to je poroznost stena vea, njena gustina je
manja, i suprotno.
Stena, po svom nastanku i naknadnom dejstvu
sekundarnih procesa (raspadanje, tektonski
pokreti) obino ne predstavlja monolit, ve u
sebi sadri odreene meuprostore (pore,
pukotine ili upljine) razliitog oblika i veliine.
Svi me uprostori u steni koji nisu zauzeti
vrstom mineralnom materijom pretstavljaju
ukupnu poroznost.
 Tipovi poroznosti
 Akumuliranje i kretanje podzemnih voda
uslovljeno je postojanjem meuprostora u
steni, njihovom veliinom i povezanou.
Pasivne pore su meusobno razdvojene u
steni i nemaju uticaja na akumuliranje i
kretanje podzemnih voda.
Aktivne pore obuhvataju sve
meuprostore u steni koji su povezani i
koji omoguavaju kretanje i akumuliranje
podzemnih voda.
Od pojma ukupne poroznosti treba
razlikovati pojam efektivne poroznosti.
 Efektivna poroznost obuhvata
meuprostore u steni ispunjene samo
slobodnom (gravitacionom) vodom,
zanemarujui meuprostore zauzete fiziki
vezanim i kapilarnim vodama.
Koeficijent poroznosti stena (e) predstavlja
odnos zapremine pora prema zapremini
vrste faze, odnosno vrstih estica -
neimenovan broj koji u izrazito poroznim
stenama moe biti vei od jedinice.
 Iz definicije pojma poroznosti: zapremina
svih pora u jedinici zapremine stene
(intergranularne, pukotinske i
kavernozne) moe se odrediti poroznost:
 Vlanost stena predstavlja svojstvo stena
da upijaju i zadravaju odreenu koliinu
vode u svojim parama.
Definisana je odnosom mase vode i
vrstih estica u steni .
U zavisnosti od litolokih osobina,
stepena cementacije i strukture pora,
stene su sposobne da prime i zadre u
sebi izvesne koliine vode.
Prirodna vlanost je ona vlanost koju
stena poseduje u datom trenutku.
 Prirodna vlanost se odreuje merenjem
mase prirodno vlanog i suvog uzorka
(nakon suenja na temperaturi 105).

Vlanost stena se izraava u delovima

jedinice, a takoe i u procentima.
 Prema stepenu vlanosti sve stene se
dele u tri grupe:
velike vlanosti (treset, gline, peskovite gline
itd .), 15-25%;
srednje vlanosti (laporci, peari. peskovi), 5-
15%;
male vlanosti (masivne, magmatske,
metamorfne i sedimentne), 3-5%.
Vlanost moe biti:
Higroskopna,
Molekularna,
Kapilarna
Potpuna vlanost
 Higroskopna vlanost je sposobnost estica stene
da apsorbuju vodenu paru iz vazduha.
Molekularna vlanost predstavlja maksimalnu
koliinu vode koja se za estice stene dri silama
molekularnog privlaenja.
Kapilarna vlanost predstavlja maksimalnu koliinu
vode koja se nalazi u kapilarnim porama u steni i u
njima se zadrava pod dejstvom kapilarnih sila.
Potpuna vlanost predstavlja maksimalnu koliinu
vode u steni pri potpunom zasienju njenih pora
vodom.
Kod peskovitih stena potpuna vlanost je ravna
veliini poroznosti.
Kod glinovitih stena ona je vea od poroznosti
zbog bubrenja.
 Kapilarnost stena je pojava da se voda
podie i u stenama bogatim kapilarnim
porama i kree pod dejstvom sila athezije i
kohezije.
Kapilarna voda nalazi se ipod povrine, tj.
iznad nivoa podzemnih voda, i u tesnoj je
vezi sa njima.
Kapilrane vode u zoni aeracije ne moraju
uvek biti u vezi s povrinom podzemnih
voda (lebdee kapilarne vode).
Kapilarne pore i pukotine u stenama
obrazuju sloenu mreu u kojoj se
manifestvuje dejstvo kapilarnih sila
(povrinskog napona i selektivnog vlaenja).
 Visina kapilarnog podizanja u optem
vidu izraava se formulom:
 Za istu vodu (bez primesa), temperatura
t=20 0C, povrinski napon = 0,074
N/m2 i
w = 1 g/cm3, visina kapilarnog pojasa se
moe aproksimirati formulom:

U zavisnosti od veliine pora, kapilarno

penjanje vode je najvie do l m.
Moe se odrediti i po formuli Kozenija:
 Vodopropusnost stena predstavlja svojsvo stena
da kroz svoje pore proputaju slobodnu
(gravitacionu) vodu.
Vodopropusnost zavisi od veliine pora, njihove
strukture i povezanosti.
Tako stene koje imaju veliku poroznost mogu biti
potpuno nepropusne za vodu, kao na primer,
gline.
Prema odnosu poroznost stena-vodopropusnost,
sve stene se mogu svrstati u tri grupe.
Neporozne-vodonepropusne: jedre, kompaktne
magmatske, metamorfne i sedimentne.
Porozne-vodopropusne: ljunkovi, peskovi, ispucale i
karstifikovane stene.
Veoma porozne vodonepropusne: gline i srodne
sitnozrne stene.
 Vodopropusnost stena odreuje se
koeficijentom vodopropusnosti, odnosno
koeficijentom filtracije Kf (m/dan, m/s,
cm/s).
Veliina koeficijenta vodopropusnosti
zavisi, pre svega, od razmere i strukture
pora, kao i od fizikohemijskih svojstava
tenosti.
Propusnost stena je njihova sposobnost
da proputaju razliite vrste fluida ili
gasa, pri postojanju gradijenta pritiska.
 Propusnost stena se izraava brojano
koeficijentom propusnosti:
 Jedan Darsi ravan je proticaju l m3
tenosti, viskoznosti l Pas, kroz stenu
povrine l cm2 , na putu filtracije duine l
cm za l sekundu, pri pritisku od l bara, pri
kretanju tenosti laminarnim reimom.
U sistemu SI, veliina Kp izraava se u m2.
Fiziki smisao veliine Kp ogleda se u
tome to koeficijent propusnosti
karakterie povrinu koja see kanale
porozne sredine kroz koje se odvija
filtracija.
 Srednje vrednosti koeficijenata filtracije i koeficijenata
propusnosti nekih stena za malomineralizovane vode na
t=20C (Maksimov, 1979)
 Pod apsolutnom ili fizikom propusnou
podrazumeva se propusnost stena za gas
ili jednorodnu tenost, pri potpunom
zasienju pora stena gasom ili tenou.
Efektivna ili fazna propusnost je
propusnost za jednu od faza fluida pri
postojanju i kretanju kroz stenu vie
drugih faza (gas ili tenost).
Relativnu propusnost karakterie odnos
efektivne i apsolutne propusnosti.
 Koeficijent filtracije Kf i koeficijent
propusnosti Kp malaze se u sledeoj
zavisnosti:
 Izdanost stena pretstavlja sposobnost stena
zasienih vodom da pri snienju nivoa vode
odaju slobodnu gravitacionu vodu -
karakterie se koeficijentom gravitacione
izdanosti:

Koliina vode koja se moe dobiti iz l m3

stene predstavlja specifinu izdanost stene.
Izdanost stene moe se brojno predstaviti i
kao razlika potpune Wz i maksimalne
molekularne vlanosti Wm(max).
 Stene imaju razliitu veliinu izdanosti u
zavisnosti od:
litolokog sastava,
veliine poroznosti i
strukture poroznosti .
Krupnozrni peskovi i ljunkovi, kao i stene
sa irokim pukotinama i kavernama,
imaju veliku izdanost.
Glinovite stene (glina, treset) imaju
izuzetno male vrednosti izdanosti.
Voda iz glinovitih stena se moe istisnuti
centrifugiranjem.
 Srednje vrednosti gravitacione izdanosti nekih
stena (Klimentov, 1980)
 Retencija stena predstavlja svojstvo stena
da u svojim porama zadravaju vodu
nakon zasienja, protivno sili gravitacije.
Koliina vezane vode u poroznoj sredini,
izraena u procentima zapremine stene,
oznaava specifinu retenciju.
Retencija, pre svega, zavisi od:
veliine i oblika estica, odnosno
tipa poroznosti.
Glinovite stene, bogate kapilarnim i
subkapilarnim porama, odlikuju se
znatnom retencijom.
 Retencija je brojano jednaka
maksimalnoj molekularnoj vlanosti
Wm(max).
Kao i specifina izdanost, i specifina
retencija se moe odrediti na vie naina:
laboratorijskim ispitivanjima na uzorcima
stena koja obuhvataju zasienje i njihovo
dreniranje pod uticajem gravitacije,
proraunima na osnovu granulometrijskih
ispitivanja,
analizom podataka dobijenih crpljenjem vode
iz bunara
 Kretanje podzemnih voda
Glavni procesi kretanja slobodnih
podzemnih voda su filtracija i infiltracija.
Proces filtracije predstavlja mehaniko
kretanje slobodne vode u poroznom
prostoru pod dejstvom gradijenta pritiska.
U uslovima potpunog zasienja vodom
filtracija moe biti izazvana i dejstvom
elastinih sila.
Kretanje podzemnih voda potinjava se
dejstvu gravitacije i kompresionih sila.
 Kretanje podzemnih voda moe biti u
razliitim pravcima.
Jedan od najvanijih faktora koji odreuje
uslove kretanja podzemnih voda kroz
stensku masu jeste poroznost, i to
aktivna poroznost, koja je odreena
povrinom poprenog preseka pora kroz
koje moe da se kree slobodna
gravitraciona voda.
Jedna od najvanijih karakteristika
kretanja vode u poroznoj sredini jeste
brzina filtracije (w).
 Voda ne tee kroz ceo presek porozne
sredine F, jer je u njega ukljuen i
mineralni skelet stene.
Sa fizike take gledita to znai da
brzina filtracije predstavlja nekakvu
fiktivnu brzinu kojom bi se voda kretala u
analognim uslovima u odsustvu skeleta
stene.
Realna povrina preseka pora kroz koju
se odvija fillracija karakterie se
vrednou aktivne poroznosti.
Za srednju vrednost nekog obima stene
ona je postojana i pribliava se vrednosti
efektivne poroznosti Pe.
 Tako se dobija da se stvarna (realna ) brzina
kretanja podzemnih voda moe izraziti
formulom:

Iz formule se vidi da je u poroznoj sredini

stvarna brzina (we) filtracije uvek vea od
fiktivne, s obzirom na to daje veliina
efektivne poroznosti uvek manja od jedinice
(Pe<l).
 Pri kretanju slobodnih podzemnih voda
razlikuju se dva reima teenja:
laminarni i
turbulentni.
Laminarno kretanje podzemnih voda
javlja se pri malim brzinama teenja.
Za njega je karakteristino kretanje
paralelnim strujnicama bez presecanja toka.
Laminarno kretanje podzemnih voda
pokorava se zakonu Darsija.
Darsi je ustanovio da je koliina vode koja se
filtrira kroz poroznu sredinu Q, upravno
proporcionalna povrini poprenog preseka F
i razlici nivoa podzemnih voda.
 Turbulentni reim kretanja karakterie
pojava unutranje pulsacije, koja
uslovljava aktivno presecanje strujnica, pri
emu dolazi do vrtloenja.
Pri poveanju strujanja podzemnih voda,
prelazak iz laminarnog u turbulentni reim
odvija se postepeno.
 Odstupanja od Darsijevog zakona javljaju
se pri velikim brzinama kretanja
podzemnih voda u ljunkovima,
raspucalim i kavernoznim stenama.
Karakteristike reima strujanja
podzemnih voda u poroznoj sredini,
odreuju se preko veliine Rejnoldsovog
broja Re:
 Filtracioni parametri
Osnovni parametri procesa filtracije kroz
poroznu sredinu jesu:
koeficijent filtracije (Kf),
koeficijent vodoprovodnosti (T) i
koeficijent infiltracije (Ki).

Koeficijent filtracije (Kf)

Zakon Darsija ukazuje na linearnu

zavisnost filtaracionog proticaja od

hidraulikog gardijenta:
 Koeficijent proporcionalnosti linerane zavisnosti
predstavlja koeficijent filtracije (K f).
Pri hidraulikom gradijentu (I) jednakom jedinici.
koeficijent filtracije jednak je brzini filtracije:

Fiziki, koeficijent filtracije odraava rad sila

trenja pri kretanju tenosti u poroznoj sredini, to
jest silu unutranjeg trenja tenosti koja se kree
i silu trenja tenosti o zidove mineralnog skeleta.
Prisustvo pasivnih pora umanjuje veliinu
koeficienta filtracije.
Koeficijent vodoprovodnosti (T)
Vodoprovodnost ili transmisibilnost
predstavlja integral vodopropusnosti po
debljini vodonosnog horizonta.
Bolje nego koeficijent filtracije odraava
veliinu vodopropusnosti slojeva, s obzirom
na postojanje nehomogenosti u njima.
Vodopropusnost filtracione sredine izraava
se koeficijentom vodopropusnosti (T).
 Za homogenu vodonosnu sredinu koeficijent
vodopropusnosti se definie kao proizvod
koeficijenta filtracije i debljine vodonosnog
horizonta (H) odnosno izdanske zone (m):

Koeficijent vodopropusnosti se odreuje

primenom metoda opitnog crpljenja vode iz
buotina i bunara ili debljine izdanske zone i
koeficijenta filtarcije.
Proces infiltracije
Pod infiltracijom u irem smislu,

podrazumeva se prodiranje vode u poroznu

stensku masu i njeno kretanje u pravcu
slobodne povrine podzemnih voda,
odnosno u pravcu zone potpunog zasienja
slobodnim podzemnim vodama.
Proces infiltarcije se odvija u zoni aeracije.

Razlikuju se nekoliko vidova infiltarcije:

Proceivanje - odvija se pod dejstvom sile tee i

kapilarnih sila u vidu izolovanih strujnica.
Poniranje - oznaava kretanje vode kroz krupnije
pukotine, to je esta pojava u karstifikovanim
stenama.
 Intiltracioni proticaj se moe odrediti
formulom:
Pojam i klasifikacija izdani
Vodonosnost stena i hidrogeoloke
strukture
Vodonosnost stena je svojstvo stena da

proputaju, akumuliraju i odaju slobodne

podzemne vode.
Na osnovu vodonosnosti, sve stene se

mogu svrstati u tri grupe:

vodonosne,
relativno bezvodne i
bezvodne.
 Vodonosni sloj je sloj stena koji karakterie
jednorodnost filtracionih svojstava i izdanosti.
Vodonosni horizont predstavlja jedan ili vie
vodonosnih slojeva koji zaleu izmeu
vodonepropusnih slojeva, ili izmeu zone aeracije
i vodonepropusne podine.
Vodonosni kompleks ine nekoliko vodonosnih
horizonata koji su odvojeni slabo propusnim ili
nepropusnim stenama.
Vertikalni raspored podzemnih voda
Vode koje se u vidu atmosferskih padavina

izluuju na zemljinu povrinu rashoduju se na:

povrinski oticaj,
isparavanje i
infitraciju.
Deo vode koji se infiltrira ispod povrine zemlje
zadrava se u rastresitom zemljitu, a deo se
infiltrira dublje, do nivoa slobodnih podzemnih
voda.
Ako povrina nije propusna, voda tada otie po
povrini.
Ispod povrine propusnih stena razlikuju se:
zona aeracije,
zona zamrzavanja i
zona zasienja podzemnih voda.
 Zona aeracija, ili nadizdanska zona,
obuhvata gornje slojeve litosfere, od
povrine zemlje do povrine slobodnih
podzemnih voda.
U periodu topljenja snega i leda, kao i u
periodu obilnih kia, u zoni aeracije
obrazuju se slobodne gravi-tacione vode.
Debljina zone aeracije zavisi od:
geolokog sastava,
dubine zaleganja vodonosnih stena,
reljefa terena,
koliine padavina,
infiltracije,
isparavanja itd.
 Zona aeracije se menja u irokim
granicama, manje od 1 m pa sve do 100 i
vie metara.
Izuzetno, kada nivo slobodnih voda izbija
na povrinu obrazujui izvore, izdanska
okna, pitevine i movare, zona aeracije
odsustvuje.
Kroz zonu aeracije gube se odnosno
isparavaju podzemne vode.
U zoni aeracije mogu se izdvojiti tri pojasa:
kapilami,
prelazni i
rudinski.
 Kapilarni pojas se nalazi neposredno iznad
zone zasienja slobodnom podzemnom
vodom, odnosno iznad izdanske zone.
Da bi se obrazovao ovaj pojas neophodno je
prisustvo kapilarnih pora i prslina u stenama.
Vode kapilarnog pojasa odlikuje tesna
hidraulika veza sa slobodnim podzemnim
vodama izdanske zone i nepostojan reim.
Visina kapilarnog podizanja vlage vode zavisi
od veliine, odnosno prenika kapilarnih
pora i prslina.
Ukoliko su kapilarne pore veeg prenika
kapilarno podizanje je manje, i obrnuto.
 Prelazni pojas se nalazi izmeu
kapilarnog i rudinskog pojasa.
Kroz njega se voda kree vertikalno
nanie do nivoa podzemnih voda.
Ovaj pojas je najsiromaniji vodom
(ponekad i bez vode), a veoma bogat
vazduhom.
U njemu se zadravaju vode, u vidu
vodene pare, zajedno sa vazduhom.
Debljina ovog pojasa je razliita, to
zavisi od litolokog sastava.
 Rudinski pojas je pojas male debljine
ispod povrine, koji je u neposrednoj vezi sa
atmosferom.
Njegova debljina iznosi 1-3 m izuzetno u
tropskim predelima 10 m.
U ovom pojasu voda je slobodna samo
posle padavina kada voda ponire i kree se
ka zoni zasienja.
Voda u rudinskom pojasu moe nastati:
na raun absorbovanja dela voda od padavina u
procesu infiltracije,
iz atmosfere ,
kapilarnog pojasa,
kondenzacijom vodene pare.
 Zona zasienja slobodnim (gravitacionim)
vodama obuhvata delove litosfere ispod
nivoa slobodnih podzemnih voda.
U ovoj zoni su oblici poroznosti tj. pore,
pukotine i kaverne punjene slobodnim ili
fiziki vezanim vodama.
Gornju granicu zasienja ini zona aercije
ili zona zamrzavanja.
U odreenim uslovima gornja granica zone
zasienja moe biti predstavljena
vodonepropusnim stenskim masama.
Donja granica zone predstavljena je
vodenopropusnim stenama.
 Dubina do koje zaleu podzemne vode odreena
je dubinom zaleganja kritine temparature (t =
374-4500C), a ona zavisi od geoloke grae u
dubini zemljine kore.
U zoni savremene vulkanske aktivnosti ova zona
se nalazi na dubini 8-10 km.
Geoloke sredine potpuno ili delimino zasiene
slobodnim podzemnim vodama, sposobne da
akumuliraju i odaju podzemne vode, predstavljaju
izdani.
Izdani obuhvataju vodonosne sredine:
potpuno zasiene slobodnim podzemnim vodama -
izdani sa nivoom pod pritiskom, i
vodonosne sredine delimi no zasiene slobodnim
vodama, izdani sa slobodnim nivoom (pored zone
zasienja (izdanska zona), izdani obuhvataju i
nadizdansku zonu (odnosno zonu aeracije).
 Vodonepropusnu podlogu (podinu)
najee ine:
Zasiene ili relativno vodonepropusne stene,
bez svojstava odavanja slobodnih podzemnih
voda (statika voda, gline i srodne stene).
Relativno neporozne i vodonepropusne stene
(masivne magmatske, metamorfne i
sedimentne stene).
Klasifikacija izdani na osnovu
hidrodinamikih karakteristika nivoa
izdani je na:
Izdani sa slobodnim nivoom i
izdani sa nivoom pod pritiskom.
Izdani sa slobodnim nivoom vode
Izdani sa slobodnim nivoom formiraju se u

vodonosnim sredinama koje lee na

vodonepropusnim sredinama, a koje su preko zone
aeracije povezane sa atmosferom.
iroko su rasprostranjene u prirodi.

Najee su formirane u rastresitim, raspucalim i

karstifikovanim stenama.
Geometrijski oblik i poloaj koji ove sredine

zauzimaju u litosferi odreuju i karakter i poloaj

izdani, kao i tok vode u njemu.
Hranjenje izdani vri se:

na raun infiltracije voda nastalih od atmosferskih taloga,

povrinskih voda,
reka, jezera i drugih prirodnih i vetakih akumulacija,
kondenzacije vodene pare,
kao i na raun isticanja iz dubljih vodonosnih sredina.
 Elementi izdani sa slobodnim nivoom su:
oblast rasprostiranja izdani,
veliina i prostiranje izdanske i nadizdanske
zone,
oblast hranjenja izdani i
zona isticanja, odnosno dreniranja izdani.
Kod svake izdani treba razlikovati
unutranju i spoljanju oblast hranjenja.
Unutranja oblast hranjenja
rasprostranjena je na delovima terena na
kojima su vodonosne naslage otkrivene
na povrini.
Ova oblast se poklapa sa zonom
rasprostiranja neke izdani.
 Spoljanja oblast hranjenja neke izdani
predstavlja deo terena sa koga se sakuplja
voda koja odlazi na hranjenje izdani.
Ona se esto poklapa sa slivnim
podrujima, ali moe biti i odstupanja.
Sabirnom oblasti izdani naziva se
spoljanja i unutranja oblast hranjenja.
Oblast dreniranja (zona isticanja) izdani
predstavlja deo terena na kome istiu
podzemne vode neke izdani.
Ona moe biti:
otkrivena (izvori, pitevine, izdansko oko) ili
skrivena (direktno utie u rene tokove, jezera,
mora).
Izdan sa nivoom pod pritiskom (arteska
izdan)
Izdani formirane u vodonosnim geolokim

sredinama koje su pokrivene nepropusnim,

ili relativno vodonepropusnim, sredinama i
karakteriu se pritiskom koji uslovljava
izdizanje nivoa podzemnih voda iznad
vodonepropusne povlate, (pri otkrivanju
vodonosne sredine buenjem).
Ime su dobile po provinciji Artoa u

Francuskoj, gde je napravljen prvi bunar.

Pri otkrivanju, ove vode izbijaju na povrinu

ili blizu povrine terena.

 Arteske izdani obuhvataju izdansku zonu
(vodonosni sloj) potpuno zasienu
slobodnim podzemnim vodama, koje se
nalaze izmeu vodonepropusne podine i
povlate.
Nadizdanska zona, odnosno zona aeracije,
izostaje kod izdani pod pritiskom.
Donja granica izdani je vodonepropusna
podina, a gornja granica je vodo-
nepropusna povlata.
Arteske izdani mogu biti ostvarene u
vodonosnim sredinama kako meuzrnaste
tako i pukotinske i kavenorozne poroznosti.
 Veliina arteskog pritiska jednaka je pritisku
vodenog stuba, od posmatrane take neke
izdani do slobodnog nivoa izdani.
Slobodni nivo izdani moe biti iznad ili ispod
povrine terena razlikujemo:
prave arteske izdani i
subarteske izdani.
Prave arteske izdani imaju nivo slobodne vode
iznad povrine terena.
Arteska izdan ima sledee elemente:
izdansku zonu,
oblast hranjenja i formiranja pritiska (spoljanja i
unutranja),
oblast rasprostiranja pritiska,
oblast dreniranja izdani.
Klasifikacija izdani na osnovu
strukturnog tipa
Zavisno od strukture i poroznosti u

vodonosnim sredinama se obrazuju izdani

ije zone, odnosno zone zasienja
slobodnim vodama mogu biti:
zbijene, u stenama meuzrnaste poroznosti i
razbijene ili diskontinualne, u raspucalim i
kaveroznim stenama.
Hranjenje podzemnih voda
Hranjenje podzemnih voda vri se:
proceivanjem voda nastalih od atmosferskih
taloga,
infiltracijom voda iz povrinskih tokova i korita
reka i
poniranjem (ifluacijom) koja nastaje kada voda
prodire du pukotina kaverni i ponora.
Osnovni vid hranjenja (prihranjivanja)
podzemnih voda je infiltraciono
hranjenje.
U pustinjskim predelimaje esto hranjenje
podzemnih voda je na raun kondenzacije
vodene pare.
 Proces infiltracionog hranjenja moe se
razloiti u tri faze:
prodiranje vode kroz povrinu tla,
prolaz kroz stensku masu (aeraciona zona) i
nadoknaivanje deftcita vlanosti i
proceivanje ili poniranje do nivoa podzemnih
voda.
Pod proceivanjem podrazumeva se
infiltracija padavina.
Deo voda nastalih od atmosferskih padavina
koje dospevaju na povrinu zemlje ispari,
deo povrinski otekne, a deo odlazi na
infiltraciono proceivanje - hranjenje izdani
u sluaju postojanja vodopropusnih stena.
 Osnovna karakteristika infiltracije je njena
promenljivost, ne samo od mesta do mesta (zbog
geolokog sastava zemljita), ve se na istom
mestu menja u zavisnosti od klimatskih faktora.
Dreniranje izdani
Pod dreniranjem izdani podrazumeva se proces

pranjenja izdani prirodnim putem.

Dreniranje neke izdani moe biti otkriveno i

sakriveno.
Otkriveno dreniranje vri se u vidu

koncentrisanog izviranja (izvor).

Skriveno podzemno dreniranje odvija se

isticanjem izdanskih voda direktno u rene

tokove, jezera, mora, okeana, oticanjem u druge
izdani i isparavanjem sa slobodne povrine.
 Isparavanje izdanskih voda odvija se:
iz gornjeg dela zone aeracije,
sa slobodne povrine izdanskih voda i
transpiracijom preko biljaka.
Isparavanje iz gornjeg dela zone aeracije zavisi
od: stepena zasienosti zemljita vodom,
litolokog i granulometrijskog sastava.
Isparavanje se odvija u vidu kretanja vodene
pare iz vlanih ka suvljim delovima stene.
Isparavanje sa nivoa izdanskih voda dogaa se
u sluajevima kada je nivo na relativno malim
dubinama ispod povrine zemlje kritina
dubina.
U oblastima umerene klime, kritina dubina ne
prelazi 150 cm, a u suvim oblastima do 400 cm.
Uzajamni odnosi podzemnih i povrinskih
voda
Uzajamna veza podzemnih i povrinskih voda

javlja se u vidu dva suprotna procesa:

Hranjenja povrinskih tokova na raun izdanskih
voda, slobodnog ili arteskog nivoa i
hranjenja podzemnih voda na raun infiltracije
povrinskih voda, reka i potoka.
U zavisnosti od hidrogeolokih uslova i reima
podzemnih i povrinskih voda, izdvajaju se tri
osnovne eme njihove hidrauline povezanosti:
a) Hidraulina veza odsustvuje kada je korito reke
duboko urezano u nepropusnu stenu, a propusni sloj
je iznad erozonog nivoa sa podzemnom vodom u sebi.
Reku ili potok mogu hraniti izvori podzemne vode
pored obala.
 b) Postoji povremena hidraulina veza kada je
korito reke na nivou vodonepropusnog sloja.
Podzemna voda iz vodopropusnog sloja na
padinama i izvori nalaze se u koritu reke i hrane
je podzemno.
Pri visokom vodostaju , reka hrani priobalje.
Kod irokih dolina, koliina vode sa kojom se
prihranjuju izdani moe biti znatna te na taj
nain smanjuju udar poplavnog talasa.
e) Ostvaruje se potpuna hidraulina veza izmeu
povrinskih voda u uslovima postojanja stena sa
meuzavisnom poraznou ispod dna i na
padinama korita reke.
Kada je nivo slobodne vode ispod renih
korita onda reka hrani podzemne vode, to
je est sluaj u aridnim oblastima.
Izvori
Izvori predstavljaju prirodno isticanje

izdanskih voda na povrinu zemlje.

Pored koncentrisanog isticanja izdanskih

voda u vidu mlazeva (izvori) one mogu

difuzno isticati na irem prostoru.
Usled stalnog kvaenja, dolazi do

zamovarivanja terena.
Takve pojave prirodnog isticanja

izdanskih voda nazivaju se pitevine.

 Podzemne vode iz neke izdani mogu da
se pojave na povrini terena, ali da dalje
ne otiu povrinski.
To se deava u erozionima udubljenjima
koja se nazivaju izdanska oka.
Nivo vode u pomenutim depresijama
zavisi od nivoa podzemnih voda.
 Na terenima sastavljenim od karstifikovanih
stenskih masa, izdanske vode najee istiu
u vidu koncentrisanog mlaza - od njih se
formiraju pravi reni tokovi.
Takvi izvori se zovu vrela.
Deava se, meutim, da se u zoni isticanja
karstne izdani javi vie izvora na manjem
prostoru - razbijeno izvorite ili sekundarna
izvorska zona.
Naini pojavljivanja izvora na povrini terena
su razliiti.
Uslovljeni su:
uzajamnim dejstvom geoloko-tektonskih faktora i
lokalne hidrografske mree.
Klasifikacija izvora
Genetska klasifikacija se vri na osnovu

tipova izdani, pa se razlikuju:

izvori iz stena sa meuzrnskom poroznou-
zbijene izdani,
pukotinski izvori iz razvijene izdani,
karstni izvori (vrela),
lebdei izvori i
izvori meovitog tipa (sekundarni).
Izvori po mehanizmu isticanja mogu biti
silazni i
uzlazni.
 Izvori silaznog tipa formiraju se na
izdanima sa slobodnim nivoom.
Opta im je karakteristika da su podloni
sezonskom kolebanju koje je zavisno od
hidrometerolokih uslova date oblasti.
Izvori uzlaznog tipa ili arteski izvori se
ree sreu od prethodno opisanih.
Opta karakteristika ovih izvora je prilino
ustaljen reim isticanja, s manjim
oscilacijama izdanosti, temperature i
osnovnih parametara hemijskog sastava.
Reim podzemnih voda i izvora
Pod reimom podzemnih voda podrazumava

se proces izmene:
nivoa,
proticaja,
hidraulikog gradijenta,
brzine,
temperature,
viskoziteta,
hemijskog,
radiolokog,
mikrobiolokog i
gasnog sastava izdanskih voda

u vremenu i prostoru, pod uticajem prirodnih i

antropogenih faktora.
 Najznaajniji uticajni faktori na izdani sa
slobodnim nivoom su:
hidrometeoroloki faktor (atmosferske padavine,
atmosferski pritisak, temperatura vazduha),
hidroloki faktori - nivo reka koje hrane ili dreniraju
izdan,
geodinamiki faktori,
uticaj dejstva sunca i
vetaki (antropogeni) faktori vezani za ljudsku
delatnost i isuivanje terena.
Tipovi reima podzemnih voda prema vremenu
izmena nivoa i drugih elemenata mogu biti:
dnevni,
sezonski,
godinji i
viegodinji.