1

Table of Contents
DRAGI ČITAOČE
BAJKA O ORLU-PTICI
CVET KOJI VEČITO CVETA
TRI SESTRE
MAČIJI ZAMAK
JUSI I JAKO
NA ZANATU KOD ĐAVOLA
O GLUPOM ĐAVOLU
MALEROZAN SELjAK
KOVAČEV SIN
ČAROBNE STVARI
PRODAVAC METLI I KRALj
ODAKLE SE OBRELA ŽALOSNA BREZA
ZAHVALNE ŽIVOTINjE
DRVO KOJE GOVORI
ISTINA I LAŽ
PALČIĆ
ČAROBNE KLIZALjKE
PO ŠTUKINOJ ZAPOVESTI
KRALjEV KONjUŠAR
RIĐA OVCA
,,DA LI PRIZNAJEŠ?“
PUNI I PUCAJ!
SELjAK I MEDVED
ŽIVOTINjE I ĐAVO
MEDVED KAO SUDIJA
VUK KAO GRANIČAR
VEVERICA, IGLA I RUKAVICA
STARI PEVAC
ČOVEK I OPANAK OD LIKE
POMOĆNIK
SVAKO DOBIJA SVOJ ZADATAK
LOVAC I ŠUMSKI DUH
SAKRIVENA LjUBAV
POGOVOR

2
 BISERI
16

FINSKE
NARODNE
BAJKE

Preveo s finskog:
Igor Sajković
Preveli s Ruskog:
Branko Kitanović i Božidar Milosavljević
Ilustracije:
Slobodan Gavrilović
Naslovna strana:
Ljubiša Odžaklijevski

NARODNA KNjIGA
BEOGRAD 1962

3
 DRAGI ČITAOČE

Svi se sećamo ove divne edicije ovih prelepih knjiga, nažalost

ove knjige polako tonu u zaborav i uništenje.
Često se ove knjige mogu naći na uništene , bačene ,bez
omota... Šteta je uništiti nešto što ti je činilo detinjtvo srećno i
bezbrižno !

Cilj obrade ove knjige nije piraterija ili umnožavanje ove

knjige, naprotiv, moja želja je da se ova edicija knjiga spasi
od zaborava.

Dragi čitaoče, nadam se da će te ova knjiga vratiti u detinjstvo i

učini te srećnim kao što je mene , jer teška vremena su pred
nama...

N.V 2020

4
 BAJKA O ORLU-PTICI

Miš i Senica rešili jednom da zaseju njivu. Posejali su raž i ona

odlično ponese. Kad je stigla jesen, požnjeli su raž srpovima,
povezali je u snoplje i složili u krstine.
Kad se raž osušila, odneše snoplje na guvno. Sutradan podeliše
zrna, sve zrno po zrno, jedno jednom, drugo drugom.
Ali kad podeliše svu raž, jedno zrno preteče.
Sučući brkove, Miš će Senici:
— Ti si pojela jedno zrno, inače ne bi jedno preteklo.
Senica se na to naljuti i zacvrkuta:
— Sam si pojeo to zrno.
Ali Miš nije hteo da primi krivicu na sebe, nego je i dalje optuživao
Senicu.
Senica se još više razljuti te zaciči:
— Ako sam ga ja pojela, onda da zaratimo! Neka dođu sve ptice da
ratuju na mojoj strani.
I tako se zbog jednog jedinog zrna raži izrodi rat između ptica i
četvoronožaca.
Skupiše se velike i male životinje i divlje zveri, a od jata raznih
ptica nije se videlo sunce.
Nastade tada strašno urlanje, zavijanje i graktanje a perje je letelo
na sve strane. Tukli su se, tukli dugo, ali ni jedna strana nije mogla
da pobedi.

5
 Na kraju dolete i ogromna ptica Orao te se i ona umeša u bitku. Uz
njenu pomoć pobedile su ptice, a zveri, razderana i počupana krzna,
podvivši repove, pobegoše u svoje šume glavom bez obzira.
Za vreme bitke jedan medved ipak nekako uspe da ujede Orla-
pticu za krilo, te se ona ranjena spusti na veliku brezu kraj neke
kolibe.
Čovek koji je živeo u ovoj kolibi, u svitanje zore krenu u lov pa
spazi na brezi ogromnu pticu. Pomisli da to đavo sedi na drvetu, te
opali iz puške. Orao-ptica ništa ne oseti, već samo okrenu glavu i
ljutito pogleda čoveka.
Čovek priđe bliže i opali još jednom, a Orao-ptica opet samo
pokrenu glavom: sačma joj nije naškodila.
Čovek sasvim priđe brezi i puška puče po treći put.
Tada progovori Orao-ptica:
— Zašto pucaš na mene? Kakvo sam ti zlo učinila? Ako si valjan
čovek, ti me skini sa ove breze, odnesi me kući pa me leči dok ne
ozdravim. Tvoj ću trud stostruko nagraditi.
Čovek malo razmisli, pa pomogne ptici da siđe i odnese je u svoju
kolibu.
Ali njegova se žena razljuti i odmah poče da ga grdi što je doneo u
kuću takvu neman.
— Ona će nam pojesti sve živo u kući — gunđala je stara — a
kakve koristi od toga što ćeš hraniti ovaj gadan kukasti kljun?
— Ptica je obećala da će platiti za negu — odgovori čovek. — Ona
će nas stostruko nagraditi ako je izlečimo.
— Nagradiće! — uzviknu besno žena. — Na koji će nas način
nagraditi ova gadna ptičurina?
Ali čovek nije obraćao pažnju na ženine reči, već je negovao i
hranio Orlapticu, sve dok nije počela da se oporavlja.
Posle mesec đana, Orao-ptica zamoli čoveka da je pusti da pokuša
može li već leteti.

6
 Iziđoše na poljanu. Orao-ptica raširi krila i pokuša da leti, ali
uzalud: krila su joj bila još vrlo slaba.
Zato ona zamoli:
— Hrani me i neguj još mesec dana pa ću ti platiti što sam obećala.
Čovek je i drugih mesec dana hranio i negovao Orla-pticu, i ako je
svaki dan slušao grdnje svoje žene.
Najzad Orao-ptica potpuno ozdravi, rane su joj prezdravile i krila
očvrsla, pa se poče spremati za povratak u svoju zemlju.
— Kuća mi je daleko — reče Orao ptica čoveku. — Zakolji još
jednu kravu iz tvoje staje i daj brašna iz ambara. Ja se moram dobro
najesti da bih mogla leteti do svoje kuće.
Čovek uradi sve po njenoj želji, i kad je ptica pojela polovinu mesa
i brašna (polovinu je ostavila za put), ona reče:
— Sada ćemo poći na dalek put, sedaj na moja leđa i drži se dobro.
Čovek posluša, uhvati se čvrsto za perje, pa ogromna ptica uzlete.
Leteli su, leteli, tek Orao-ptica zapita čoveka:
— Šta vidiš ispod nas?
Čovek pogleda dole i odgovori:
— Vidim kako nešto sija kao srebrni novčić.
— To je more — odgovori orao-ptica i u isti mah zbaci čoveka sa
svoga vrata.
Čovek polete kao strela naniže; ali Orao-ptica ga nije napustila već
je strmoglavo letela pored njega i prihvatila svog spasioca baš kada
je upao u more do kolena.
— Jesi li se uplašio? — zapita Orao ptica čoveka.
— Toliko sam se uplašio da mi je srce stalo — odgovori čovek. —
Zašto tako surovo postupaš sa svojim spasiocem? Zamalo nisam
umro od straha.
A Orao-ptica reče:
— I ja sam se uplašila kada sam onako jadna i ranjena stajala na
drvetu, a ti pucao tri puta u mene, ali nisam zbog toga izdahnula.

7
 Na to Orao-ptica opet polete u visine, tako da je more ponovo
izgledalo kao srebrni novčić. Tri puta je ona tako zbacivala čoveka sa
svojih leđa u more, ali bi ga svaki put zgrabila pre no što bi potonuo.
To je bila osveta za ono što je čovek tri puta pucao u bespomoćnu
ranjenu pticu.
Leteli su sve dalje i dalje, pa Orao-ptica reče čoveku:
— Pogledaj dole i reci vidiš li što.
Čovek pogleda i reče:
— Vidim neke dvore od bakra kako se presijavaju na suncu.
— To su dvori moje mlađe sestre — objasni Orao-ptica pa polete
dole i spusti se na zemlju.
Ptica reče čoveku da ode u bakarne dvore i zapovedi:
— Kada uđeš i kada te zapitaju odakle dolaziš, odgovori da dolaziš
iz zemlje Finske. A kada te moja sestra zapita da li si joj video brata
Orla koji je odleteo u Finsku da ratuje zbog Senice, nemoj ništa
odgovoriti dok ti ne obeća veliki bakrač iz podruma.
Čovek učini sve kako mu je Orao naredio. I zaista, gospodarica
bakarnih dvora zapita:
— Znaš li nešto o mom bratu koji je pošao u rat zbog Senice?
Čovek joj odgovori:
— Ja znam, ali ti neću reći dok mi ne daš veliki bakrač iz podruma.
— Neću ti ga dati, to je najskupocenija stvar u celome dvoru —
odgovori gospodarica bakarnog dvora.
Čovek se vrati praznih ruku Orlu-ptici i ispriča sve kako je bilo.
— Ne mari — reče Orao. — Produžićemo put do moje srednje
sestre koja živi u srebrnim dvorima.
I tako su leteli dok nisu doleteli do srebrnih dvora.
Orao-ptica naredi čoveku da uđe u dvor i zatraži srebrni kotao, ali
se on i otuda vrati praznih ruku, kao i iz bakarnih dvora.
I tako oni produžiše put sve dok ne doleteše do zlatnih dvora u
kojima je živela najstarija sestra Orla-ptice.

8
 Tu čovek najzad dobi ono što je tražio. Gospodarica zlatnih dvora
donese iz podruma zlatni kotao i predade ga čoveku, a ovaj pozove
Orla da uđe.
Orao ispriča kako ga je čovek lepo negovao kada je bio ranjen u
krilo. Drugovi, čovek i Orao-ptica, ostadoše tu da se posle dugog i
teškog puta dobro odmore. Da bi se odužila spasiocu svoga brata,
gospodarica zlatnih dvora gostila je i nudila čoveka što je bolje
mogla.
Međutim, u dalekoj finskoj zemlji, Senica i Miš ponovo su zajedno
iskrčili njivu i zasejali raž. Opet je izbila među njima svađa zbog
jednog jedinog zrna koje je preteklo posle deobe. I oni opet objaviše
rat, i opet doleteše sve ptice nebeske i dotrčaše sve zveri šumske.
Kada su ptice počele da gube bitku, dolete soko i pozva Orla-pticu
u pomoć.
— Ja nikako ne mogu da pođem u taj rat — odgovori Orao. —
Prvo moram da vratim svoga spasioca njegovoj kući.
— Zar da vodimo računa o čoveku kad je u pitanju sreća čitavog
ptičjeg roda! — nagovarao ga je Soko.
Na to Orao-ptica ostavi čoveka u zlatnim dvorima i opet pođe u
rat.
Dugo je živeo čovek u dvorima, ali ga želja za kućom nije
napuštala, te se poče spremati za put. Sestra Orla-ptice dade mu
dosta hrane i pokazavši rukom na zapad, reče:
— Ako budeš deset godina išao u tom pravcu, možda ćeš stići
svojoj kući.
Čovek pođe na zapad noseći punu torbu hrane na leđima i zlatni
kotao pod miškom.
Put je bio težak i postajao je sve teži, jer je bilo velikih jezera,
zaliva i močvara koje je morao da zaobilazi.
Išao je dugo, dugo, dok nije počeo da sustaje pod teretom, te u
nemoćnom besu lupi zlatnim kotlom o smreku.
U taj tren stvoriše se pred njim zlatni dvori i mnoge sluge.

9
 Tako čovek poče da živi u zlatnim dvorima. Zapovedao je slugama
i razmišljao: ,,I ovde je dobro, samo da mi je žena još tu pored mene.“
Ali već prve noći čoveka probudi neka lupa i začu promukao glas:
— Smesta skloni tu svoju kuću sa moje staze, ja neću da obilazim
oko nje.
Čovek ustade i iziđe u dvorište da vidi ko to diže toliku graju, a to
je bio glavom veliki zao duh.
Čovek se nije uplašio, već ga zapita:
— Kako ću da premestim svoje dvore sa tvoje staze? Bili su u
zlatnom kotlu, a ja ne znam i ne umem da ih stavim natrag.
— Ali ja umem, — odgovori zao duh.
— Kakvu nagradu tražiš za to? — upita čovek.
— Sada neću nikakve nagrade — odgovori zao duh, — ali mi
obećaj da ćeš mi dati ono što je bilo sakriveno od žene kada si
krenuo na put sa Orlom.
Čovek razmisli trenutak, ali se nije mogao setiti ničega što je
ostalo sakriveno od žene, pa zato pristade na pogodbu. Osim toga bi
ugovoreno i to da ga zao duh vrati u rodni kraj.
Zao duh pristade da vrati zlatne dvore u kotao, a čovek je morao
da okrene leđa da ne bi video kako on to radi. Čuo je samo neku lupu
i zveku zlata, i dok bi lupio dlanom o dlan, zlatni dvori bili su opet u
kotlu.
Tada zao duh strahovitom brzinom odnese čoveka u finsku
zemlju. Postavi ga na samu među njegove njive, okrenu se i reče:
— Ja sad idem, a ti ćeš već ispuniti ono što si mi obećao.
Kad čovek uđe u kuću, vide da mu je žena rodila lepog sinčića. Kad
čovek to vide, on se tada preplaši i pomisli. „Ala je zao duh bio lukav,
eto šta je bilo sakriveno od žene, obećao sam rođeno dete zlom
duhu! Ali tu se ništa više ne može popraviti“, pravdao se čovek pred
samim sobom. „Sada imam zlatne dvore, a izgubio sam sina.“

10
 Čovek opet udari iz sve snage kotlom o smreku, i opet se kao i pre
stvoriše zlatni dvori. Tako su on, njegova žena i njihov sinčić vodili
bezbrižan i veseo život.
Dečak je rastao i vremenom se razvio u lepog i zdravog mladića.
Jednog dana, kada je dečko napunio šesnaest godina, ode slučajno
pod prozore babe vračare i udari iz šale nekoliko puta štapom u
staklo.
Baba vračara se razljuti i poče da viče:
— Idi svojim putem, ti što pripadaš zlom duhu! Razbićeš mi
prozor! Idi zlom duhu, njemu si i obećan!
Na to dečak ode kući i upita oca:
— Da li je istina to što kaže baba vračara, da si me obećao zlom
duhu?
Nemajući kud, otac ispriča kako se to desilo.
Tada dečak stade razmišljati:
— Bolje je da sam odem zlom duhu, jer i tako moram kad-tad k
njemu.
Zatim poče da se sprema na put. Oprosti se od roditelja i krene.
Kada je dečak stigao u zamak zlog duha, domaćina nije bilo kod
kuće. U zamku ga dočeka lepota devojka.
Kada devojka ugleda mladića, uzviknu u čudu:
— O, mladiću, lepi mladiću, zašto si dobrovoljno došao? Kada zao
duh stigne, on će te ispeći i pojesti.
— Neka me pojede — odgovori mladić — jednom se mora umreti.
— Videćemo — reče devojka — pokušaću što mogu da se odavde
izbavimo.
Uto vrata strahovito zalupiše i zao duh uđe u kuću. Pogleda ispod
oka mladića i reče:
— Dobro je što si sam došao. Ako uradiš ono što ti kažem, možda
te neću pojesti.
Zatim odvede mladića na obalu reke i naredi mu:

11
 — Do sutra ćeš podići most preko reke, bez ijednog stuba, da
mogu konji i kola prelaziti preko njega.
Mladić se ne uplaši od zadatka, već ode devojci pa joj ispriča šta
mu je zao duh naredio.
— Idi spavaj, ja ću se već postarati — odvrati mu devojka.
Kada je mladić zaspao, devojka uze iz knjižnice zlog duha knjigu u
kojoj je pisalo kako se može sagraditi takav most. Pomoću čarolija iz
knjige devojka sagradi preko reke most bez stubova, pa u svitanje
probudi mladića i reče:
— :Most je gotov, uzmi metlu i idi pa ga pometi da daske budu
čiste. Kad zao duh dođe, misliće da si baš sada posao završio.
Mladić uze metlu i ode da pomete most. Kada zao duh dođe da
pogleda šta je uradio, reče mladiću:
— Biće da si pametan deran, kad si uspeo za jednu noć da sagradiš
most. Neću te još pojesti, ali moraš i drugi posao da uradiš, a on je
teži od prvoga. Ne uradiš li, poješću te. Zatim zao duh pruži mladiću
pregršt raži u zrnu i reče:
— Zasej ovo zrnevlje tamo na onoj njivi, ali tako uradi da već sutra
od mlade raži bude ispečen hleb.
Mladić primi seme pa ode devojci i ispriča šta mu je zao duh
naredio.
— Ne brini — hrabrila ga je devojka — idi mirno spavaj, valjda
ćemo se i ovaj put snaći.
Mladić se pokri preko ušiju i zaspa, a devojka uze zrnevlje u šaku,
pa ode na njivu i pozva u pomoć ljude iz podzemlja.
Pritekao narod podzemlja u pomoć; jedan je orao, drugi drljao, a
treći sejao. Posao je brzo odmicao, i kad su petli zakukurekali, raž je
već bila zrela za vršidbu, a u zoru je devojka već mesila hleb od nove
raži.
Žvačući i mljackajući svež hleb, zao duh postavi mladiću i treći
zadatak.

12
 — Napravi čun — reče on — koji će ići i po zemlji i po vodi i biti
brži od mog najboljeg ždrepca.
Pomoću čarolija iz knjige devojka sagradi čun koji je išao po suvu i
po vodi.
Zao duh dođe da vidi čun i reče mladiću:
— Pametan si ti, čak si pametniji no što sam mislio. Dovedi sada
mog najboljeg ždrepca iz konjušnice pa da vidimo može li ga čamac
prestići.
Mladić ode u konjušnicu i osedla najboljeg ždrepca što ga je imao
zao duh. Ali ga ne izvede onamo gde je bio čun, već pred kapiju
dvora i pozva devojku:
— Dođi brzo da bežimo!
Devojka dotrča, a mladić je posadi ispred sebe na konja, pa kao
vihor poleteše iz zamka zlog duha.
Kad su poodmakli, mladić reče devojci:
— Pogledaj unazad i reci vidiš li što?
Devojka pogleda pa reče:
— Cini mi se da vidim ogroman ognjeni stub kako juri za nama.
Od silne trke konj je bio sav u peni i poče da posustaje, te mladić
progovori:
— Sprema nam se veliko zlo, nećemo još dugo izdržati.
Bili su stigli na obalu jednog jezera, kad devojka reče:
— Zaustavi ždrepca ovde, ja znam šta ćemo.
Mladić zaustavi konja i spusti devojku na zemlju, a ona mahnu
maramom po vazduhu, te se oboje pretvoriše u dve velike štuke i
skočiše u jezero.
Odmah zatim stiže na jezero zao duh. On stade njušiti vazduh pa
poviče:
— Uhvatiću ja vas, makar popio celo ovo jezero.
I zaista: legao je potrbuške na obalu jezera i počeo da ispija vodu.

13
 Pio je tako, pio, pio, pio, pa se od vode toliko naduo da je na kraju
pukao i izdahnuo.
U međuvremenu, devojka i mladić opet su se pretvorili u Ijude i
ponovo uzjahali ždrepca.
Mladić odvede devojku svome ocu u zlatne dvore, gde verovatno i
danas žive srećno i veselo.
(Preveo s finskog I. S.)

14
 CVET KOJI VEČITO CVETA

Bila jednom jedna veštica, pa imala prelepu kćer u koju se zaljubi

mladi kraljević i htede se njome oženiti. Ali kada saznade čija je kći,
ne usudi se da je uzme za ženu. Veštica se na to razljuti, pa upotrebi
svoje najstrašnije čarolije i pretvori mu čitavu kraljevinu u neplodnu
močvaru, a sav narod u vukove, lisice i medvede. Samo je kraljev
dvorac ostao da strči usred nepregledne i puste močvare. Nesrećnog
kraljevića preobrazi u ogromnog čupavog medveda; samo ako bi
neka mlada devojka od sveg srca zavolela kraljevića — čupavog
medveda, narod i zemlja rešili bi se čini.
Baš u to vreme nekakav bogat trgovac spremao se da krene na
daleki put. Uoči polaska on pozva svoje tri kćeri i zapita ih šta žele
da im donese s puta.
— Donesi mi svile, kadife i mekanog krzna — zamoli najstarija.
— Dragi oče — reče srednja — donesi mi dragog kamenja, zlatnih
narukvica i blistavog prstenja.
Najmlađa sestra reče:
— Ne znam da li ga ima na svetu, ali ja bih htela da imam cvet koji
večito cveta.
Trgovac obeća da neće zaboraviti njihove želje, pa sa mnogim
slugama i velikim tovarom robe krenu na put. Posle dužeg vremena
stigao je u prestonicu jedne druge zemlje, gde je s velikom dobiti
prodao svoju robu i kupio drugu da je odnese kući.
Svojim kćerima nakupovao je svile, kadife, krzna i mnogo zlatnog
nakita i dragog kamenja. Ali želju najmlađe kćeri nije mogao lako

15
ispuniti, jer nije nigde bilo cveta koji večito cveta. Nije ga mogao naći
ni kod jednog baštovana, ni u jednoj cvećarnici, ni u jednom parku.
Najzad dođe vreme da trgovac krene natrag u svoju zemlju. Usput,
u noći, zahvati ga velika nepogoda: diže se jaka bura i spusti se
magla da se prst pred okom nije video. To se dogodilo u jednoj
ogromnoj i pustoj močvari kroz koju je dugo išao u poptunom
mraku. Trgovac primeti da su konji skrenuli s puta i da su zalutali.
Ali odjednom spazi u daljini neku svetlost. Krenu u tom pravcu i tako
stiže do velikog zamka raskošno osvetljenog.
Trgovac uđe i poče da se ogleda pa zamku. Prošao je kroz više
divno ukrašenih i osvetljenih odaja, ali nigde nije bilo ni žive duše.
Onda reče svojim slugama:
— Odvedite konje u konjušnicu . Pošto drugog prenoćišta nema,
moramo ostati ovđe da prenoćimo. Ovde nema nikoga a, međutim, u
zamku sve izgleda kao da su ga baš sada napustili dvorani.
Sluge ispregoše konje, odvedoše ih u konjušnicu, istimariše ih i
nahraniše. Glavni sluga uđe za svojim gospodarem u zamak, pa se svi
udobno namestiše i rešiše da tu provedu noć. Kako su bili vrlo
umorni od puta, ubrzo čvrsto zaspaše. Ne prođe dugo, a sluzi se
učini kao da neko hoda po odaji i on se probudi. Nikoga nije bilo, ali
nasred sobe stvorio se odnekud sto a na njemu kafa i beli hleb.
Obojici je prijala kafa i hleb, a čas kasnije ponovo zaspaše. Posle
nekog vremena sluga oseti prijatan miris pečenja i ponovo se
probudi, i gle, na stolu je bio postavljen bogat ručak. Najedoše se
obojica do guše, a onda trgovac reče:
— Lepo su nas ugostili i počastili, mada sluge nismo videli. Ko zna,
možda su nam i postelje pripremili.
On zaviri u susednu sobu, i zaista, putnike su očekivala dva divna
kreveta sa posteljinom belom kao sneg.
Putnici legoše i probudiše se tek kad je sunce bilo već visoko
odskočilo. Sluga ode u konjušnicu da naredi svojim ljudima da prežu
konje, a trgovac prođe odajama, zahvaljujući se levo i desno
nevidljivim domaćinima. Nigde ne vide ni žive duše, ali na prozoru
16
jedne sobe opazi divan crveni cvet. Tada se seti želje svoje najmlađi
kćeri.
„Možda je baš to cvet koji nikad ne prestaje da cveta“, pomisli on i
ubra cvet.
U taj mah ulete u sobu ogromni čupavi medved iskeženih zuba:
— Što kidaš moj najlepši cvet? — zarika medved.
Drhteći od straha, trgovac odgovori:
— Oprosti mi, nisam znao da sam zlo učinio. Moja najmlađa kći
molila me je da joj sa puta donesem cvet koji večito cveta i ja sam
hteo da joj odnesem ovaj cvet.
Na to medved reče:
— Odnesi joj taj cvet i pozdravi je od mene. Ali znaj da je cena
ovome cvetu vrlo visoka. Moj zamak je bez domaćice i ti moraš da mi
pošalješ ovamo svoju kćer. Ako to ne učiniš, moja osveta će biti
strašna.
Trgovac je bio gotov da iz straha pristane na sve, te brže bolje
obeća da će mu poslati kćer.
Tužan je stigao trgovac kući. Kćeri mu poleteše u susret i
najstarija zapita:
— Da li si mi, dragi oče, doneo skupocenih haljina i krzna?
I srednja kći nije mogla izdržati, već zapita:
— Da li si se setio da mi doneseš zlatnog nakita i dragog kamenja?
— Nisam ništa zaboravio — reče otac i poče da deli poklone.
— A jesi li mogao naći cvet koji nikada ne vene? — zapita
najmlađa kći.
— Doneo sam i njega — odgovori otac i pruži joj cvet koji je
otkinuo u začaranom zamku — ali cena mu je vrlo visoka, preko
svake mere visoka.
— Koliko si platio? — zapita devojka.
— Tvojim celim životom — reče trgovac, te ispriča sve što mu se
dogodilo u zamku.

17
 — Ja sam cvet poželela, ja ću ga i platiti — odgovori devojka.
Idućeg dana trgovac otprati najmlađu kćer u začarani zamak i
pošto se s njome u dvorištu oprosti, vrati se kući.
Devojka uđe u zamak, obiđe sve odaje, ali nigde nikoga nije bilo.
Jadnica sede u jedan ugao i prekrivši rukama lice, poče da plače:
— O, nesrećna ja, zar mi je sudbina da ovako sama provedem ceo
svoj vek!
Tada iz susedne sobe uđe medved, spusti šapu devojci na koleno i
progovori:
— Nemoj tugovati, utri suze. Polako ćeš navići i sve će se okrenuti
na dobro.
Devojka se umiri i prestade da plače. Tako prođe nekoliko meseci.
Medved se trudio koliko god je mogao: trpeza je uvek bila puna
najboljih jela i pića, ali devojka je venula i kopnela.
— Da li te tuga za kućom mori, hoćeš li da vidiš roditelje i sestre?
— upita jednom medved devojku.

18
 — Zar mogu? — živnu devojka. — Mogu li zaista videti roditelje i
sestre?
— Možeš — odgovori medved i odvede devojku u jednu sobu gde
je na zidu visilo ogledalo. — Gledaj — reče on devojci — ovo je
čarobno ogledalo. Gledaj u njega pa ćeš videti svoje kod kuće.
Devojka pogleda u ogledalo i ugleda celu porodicu: oca, majku i
dve sestre.
Otada je provodila čitave dane pred ogledalom. Jednog dana
medved je zapita:
— Da li vidiš u ogledalu koga drugog osim svoje porodice, nije li
moja,senka ponekad prešla preko ogledala?
— Nije — odvrati devojka.

19
 Tada medved dohvati ogledalo i tresnu ga o pod takvom žestinom
da se razbi u paramparčad. Devojka se zaplaka; plakala je tako
danima.
— Želiš li da pođeš kući? — zapita je medved.
— Da, zaželela sam se svoje kuće—potvrdi devojka.
— Možeš da posetiš svoje, — reče medved. — Možeš ostati kod
kuće tri dana, samo se trećeg dana moraš vratiti pre no što na satu
izbije dvanaest.
Devojka obeća da će se vratiti u određeno vreme, a medved
spremi konje i kočije i tako devojka otputova svojoj kući.
Tri dana proletela su devojci kao tri trenutka. Trećeg dana pošla je
od kuće tako kasno da nije stigla u zamak u određeno vreme. U
dvanaest časova kočije su bile još daleko od zamka. Ali tačno u
ponoć, zamak propade u zemlju sa svim što je bilo u njemu. A na
mestu gde je nekad stajao, otvori se ogroman ambis.
Kada devojka stiže zaprepasti se videvši šta se dogodilo, pa poče
da kuka i plače. Iz dubine jame javi se medved:
— Zašto kukaš i plačeš?
— Plačem zato što si ti propao u tu jamu — odgovori devojka.
— Onda skoči ovamo k meni — reče joj on.
Devojka bez razmišljanja skoči u jamu i pade pravo medvedu u
naručje.
Tog istog trenutka nestade čarolije. Medved se pretvori u lepog
kraljevića. Zamak sa svim svojim kulama stajao je opet sred
prekrasnog parka. Puste močvare pretvoriše se u cvetne livade, a
zverinje iz močvare preobrazi se u vredne i vesele ljude. U zamku
zavlada veliko veselje, a radost je bila još uvećana time što je odmah
priređena svečana svadba. I cvet koji večito cveta rascvetao se kao i
njihov život, divnim mirisnim cvetovima.
(Preveo s finskog I. S.)

20
 TRI SESTRE

Živela jednom jedna žena u čijim je žilama verovatno tekla krv

veštice, pošto su njene kćeri bile umnogome drukčije od ostalih
ljudi.
Najstarija kći zvala se Jednooka, jer je imala samo jedno oko, i to
baš nasred čela. Srednja se zvala Trooka, pošto je imala tri oka.
Treća, najmlađa, imala je dva oka, kao što imaju svi ljudi, te se i zvala
Dvooka.
Majka i obe sestre mrzele su Dvooku. Mrzele su je samo zato što je
bila drukčija od njih.
— Ti misliš — rekle bi one — da si bolja od nas što su ti oči na
istom mestu kao i u ostalih ljudi u selu?
Dvooka je morala da radi sve sama po kući, davali su joj najgore
haljine, a hranila se onim što preostane.
Najčešće je Dvooka morala da pase stoku, a hrana za ceo dan bila
joj je parče suvog plesnivog hleba.
Jednoga dana kad je isterala koze na pašu, nesrećna devojka sela
je na kamen i zaplakala. Odjednom se pred njom stvori neka žena
blagih očiju i kose bele kao lan. Ona pomilova Dvooku pa reče:
— Nesreća se ne uklanja plačem, dete moje. Evo ti od mene jedan
dar: kad ogladniš, reci samo onoj maloj beloj kozici: „Kozice malena,
postavi mi stočić“. Videćeš kakvih će sve lepih jela biti na stočiću. Ali
kad se zasitiš, nemoj zaboraviti da skloniš stočić. Reci samo: „Kozice
malena, skloni stočić“.
Tako reče vila pa nestade kao san. Dvooka odluči da odmah okuša
dar. Ona izgovori čarobne reči i gle, mala bela kozica odmah je

21
stvorila stočić pred njom. Bio je zastrt belim stolnjakom, a na njemu
su stajale skupocene činije sa odabranim jelima.
Devojka je jela dok se nije zasitila, a zatim je sklonila stočić
izgovorivši one čarobne reči.
Uveče kod kuće nije htela da jede ostatke hrane koje su joj sestre
ostavile u zemljanoj činiji; njeni primetiše da nije pojela ni ono suvo
parče hleba koje su joj dali da ponese. Tako danima nije ništa jela
kod kuće, a ipak je rasla i bivala sve lepša.
„Iza toga se krije nekakva tajna", pomisliše majka i dve starije
sestre. „Moramo videti kako i odakle dobavlja hranu, jer niko ne živi
od samog vazduha", zaključiše sve tri.
Ujutro, kad je Dvooka pošla za stadom, pošla je s njom i Jednooka
s namerom da otkrije njenu tajnu. Ceo taj dan pa i sledeći išla je
Jednooka svuda za njom kao senka. Dvooka je bila strašno ogladnela,
ali ipak nije smela da pozove kozicu da postavi stočić.
Trećeg dana otera Dvooka svoje stado daleko na pašnjak sa
visokom i gustom travom. Kako je put bio dalek a dan vruć,
devojkama se pridremalo i Dvooka reče sestri:
— Lezi tu na ovu mekanu mahovinu, a ja ću ti otpevati lepu
pesmicu.
Jednooka se nije dosetila šta se krije iza tih reči, već je posluša i
pruži se po mekoj mahovini. Iz šumice se začu kukavica, a Dvooka joj
doviknu:

Prizovi san kukavico,

na jedno oko devojačko.

I Jednooka odmah sklopi svoje jedno oko i zaspa. Ali da bi se

uverila da spava, Dvooka je zapita:

22
 Jednooka spavaš li?
Jednooka sanjaš li?

Ali devojka ne odgovori, jer je bila utonula u dubok san. Tada

Dvooka pozva belu kozicu, izgovori čarobne reči, i stočić se stvori
sred zelene trave. Pastirica je jela i pila do mile volje, a kad se
nasitila, kozica je na isti način uklonila stočić.
Tek predveče probudila je Dvooka sestru i one poteraše stado
kući. Majka i sestre opet su se čudile kako to da Dvooka ne jede.
Majka povede Jednooku u stranu i zapita je:
— Jesi li dobro pazila na sestru, da nisi slučajno zaspala?
— Biće da sam malo zadremala — priznade devojka.
— To sam i pomislila — reče majka. — Dok si ti spavala, ona je
sebi pomoću nekakvih čarolija pribavila hranu.
Drugog dana pošalje mati Trooku da pazi na sestru. Dvooka istera
stado na istu onu livadu. Tu ona ponudi sestri da prilegne i da se
odmori. Kako je bila umorna, Trooka pristane. Dvooka je pesmom
ubrzo uspava pa sedne za svoj čarobni stočić. Ali iako je Trooka
spavala, njeno treće oko bilo je budno. Ono je videlo sve što je
najmlađa sestra radila. Čim su stigle kući, Trooka odmah ispriča
majci kako Dvooka dolazi do hrane. Iz pakosti majka i sestre još iste
večeri zaklaše belu kozicu.
To Dvooku jako ražalosti. Da bi ostala sama sa svojom tugom, ona
ode daleko u pođe i tamo sede u travu plačući. Tada se seti
svetlokose vile i pozva je:
— Vilo svetlokosa, dođi, pomozi!
Dok bi dlanom o dlan, stvori se vila pred njom. Dvooka joj ispriča
svoje jade i zamoli je za savet.
— Zatraži od majke da ti da srce tvoje koze, a ti ga uzmi i sahrani
usred dvorišta — pouči je vila.

23
 Dvooka postupi kako je vila naučila, pa izmoli od majke srce koze i
zakopa ga usred dvorišta. Ujutru, kad je sunce izišlo, svi se čudom
začudiše: u toku noći na tom mestu izniklo je visoko divno drvo.
Lišće mu je bilo od čistoga srebra i kad bi ga vetar zanjihao zvonilo
je kao stotinu srebrnih zvončića, a među lišćem blistalo je na
desetine zlatnih jabuka.
Žene su zinule od čuda.
— Da zatresemo drvo pa da nam padne koja zlatna jabuka —
predloži mati.
Tresli su drvo iz sve snage, ali nije pala ni jedna jabuka, samo je
srebrno lišće zazvonilo jače.
— Donesi bure, popećemo se na njega pa ćemo dohvatiti jabuke
— narediše starije sestre Dvookoj.
Dokotrljaše bure pod drvo i Jednooka se pope na njega pa onda na
drvo. Ona pruži ruku da dohvati jabuku, ali se grana izvi naviše. Ma
koliko se trudila, nije uspela da dohvati ni jednu jabuku.
Pokuša i Trooka, ali grane su se dizale i izvijale, pa ni ona ne
dohavati jabuke.
Za njima se pope i majka, onako stara, ali je i ona šakama hvatala
samo vazduh.
Dođe red i na Dvooku. Drvo se ovoga puta nije izvijalo, već je
dopustilo devojci da nabere jabuka koliko joj je volja.
Uto se začu s puta topot konjskih kopita i u dvorište ujaha neki
vitez sa bleštavim šlemom na glavi.
Majka brzo okrenu bure i naredi Dvookoj da se u njega sakrije.
— Ostani tu i ćuti kao miš, valjda nećemo tebe pokazivati!
Vitez je sjahao s konja, obilazio oko drveta i divio se njegovoj
lepoti.
— Drvo je lepo, ali su mu plodovi još lepši. Daću vam sve što
zaželite ako mi date jednu jabuku da ponesem. Cije li je ovo čudesno
drvo?
— Moje je — povika Jednooka.
24
 — Nije tvoje, nego moje — povika Trooka.
— Cije je da je, želeo bih da mi uberete jedan plod — zamoli vitez.
Sestre se odmah popeše na drvo, ali se ono zainati i ne dozvoli im
da uberu ni jednu jedinu jabuku.
— Baš je ovo čudnovato — reče vitez. — Vi rekoste da je drvo
vaše, ali kako vidim, nemate nikakve vlasti nad njim.
Dvooku je, međutim, počelo da ljuti sedenje pod buretom i ona
dobaci nekoliko jabuka vitezu pred noge, a on joj iznenađen
pomogne da iziđe iz bureta i reče:
— Dakle, to je prava vlasnica drveta. Šta tražiš za ove jabuke?
— Ne tražim mnogo — odgovori Dvooka. — Želela bih samo,
plemeniti viteže, da me povedeš sa sobom i da mi dopustiš da ti
čuvam stado ili pomažem u kuhinji tvoga zamka.
Kada to ču, vitez je podiže u sedlo i odjaha s njom u svoj zamak.
Obukao ju je u divne haljine, nahranio je i napojio, pa se Dvooka
rascvetala kao prava ruža, i vitez se oženi njome. Svadba je bila
velika i vesela.
A Jednooka, Trooka i majka obradovale su se:
— Dobro je što je Dvooka otišla. Bar je sada nama ostalo ovo
čudesno drvo. Naći ćemo mi već načina kako da ga oberemo, pa
ćemo postati vrlo bogate.
Ali nisu se dugo radovale; već sutradan drvo je nestalo kao da ga
nikad nije ni bilo.
Drvo je pripadalo najmlađoj kćeri i otišlo je za njom. Kada je
Dvooka sutradan po dolasku u zamak otvorila prozor, imala je šta da
vidi: drvo koje je izraslo iz srca njene bele kozice, stajalo je sada
nasred dvorišta. Njegovi plodovi blistali su divno na suncu, a
srebrno lišće zvonilo je divno, predivno i raznosilo priču o srećnoj
pastirici.
(Preveo s finskog I. Š.)

25
 MAČIJI ZAMAK

Živela nekad davno sirota udovica i imala kćer i sina. Živeli su u

malenoj kućici kraj smrekovog šumarka i jedva sastavljali kraj s
krajem.
Udovica umre te devojčica i dečak ostadoše siročići. Kućerak
zajedno sa krompirištem ode za dug, a deca naslediše samo jednu
žutu kravu i šarenu mačku Miri Marinen.
Deca otpratiše majku na groblje, a zatim odlučiše da krenu u svet
da traže bolji život. Ali nisu znali kako da podele nasledstvo. Krava je
vredela više nego mačka, pa su oboje želeli kravu. No mačka se
stalno vrtela oko njihovih nogu, pa tako priđe devojci i poče se
maziti oko nje.
Devojka pomilova mačku pa reče:
— Samo se ti mazi oko mene, Miri Marinen, i ulaguj mi se; znam ja
da ti to dobro umeš, ali ja isto tako znam da krava više vredi od tebe.
Mačka tada skoči devojci na rame i šapnu joj na uvo:
— Uzmi mene, pa ćeš celoga života biti srećna. Ja ću te načiniti
kraljicom.
Devojčica se nasmejala, jer nije poverovala njenim rečima. Ali
ipak, pošto je bila dobroga srca, ona uze mačku a bratu prepusti
kravu.
Zatim su se brat i sestra oprostili i svako je krenulo svojim putem.
Mačka je savetovala devojci da je sledi i tako su one išle jedna za
drugom. Pošto su tako pešačile pola dana, devojka upita mačku:
— Miri Marinen, mačkice mala, kuda me vodiš?
Mačka mauknu:
26
 — Vodim te da budeš kraljica! U kraljevski te zamak vodim.
Mačka doprati devojku na obalu reke nedaleko od kraljevog
dvora. Tu sedoše na most da se odmore i mačka reče devojci:
— Uradi tačno onako kako ću ti reći, pa ako poslušaš, postaćeš
kraljica.
— Poslušaću te — obeća devojka. — Šta treba da radim?
— Svuci se i baci haljine u reku da ih voda odnese — naredi
mačka. — Posle se popni na onu granatu jelu i ostani tamo dok ja ne
dođem. A ja ću doći sa kraljevićem i kad te on zapita ko si, ti mu
tužnim glasom reci: ,,Ja sam mačja princeza. Zli razbojnici su me
ugrabili u bašti mog zamka i doveli me ovamo. Oni su me opljačkali,
odneli mi minđuše i moj skupoceni nakit ao, ao, ao! O, jadna li sam i
nesrećna! Ne znam gde sam sada, na kom sam kraju sveta.“
Pošto je ovako nauči, mačka još pričeka dok se devojka svukla,
bacila haljine u reku i popela na jelu. A zatim otrča u kraljev zamak,
pope se na kulu, uđe kroz prozor u sobu gđe nađe kraljevića i ispriča
mu kakva je velika nevolja snašla njenu gospodaricu, divnu mačju
princezu.
— Kako je to moguće! — čudio se kraljević. — Govoriš li ti istinu,
Miri Marinen? Zar na jeli kraj reke sedi naga princeza!
Mačka potvrdi da je to cela istina. Kraljević onda poče brže-bolje
da sprema pomoć princezi. Pozove dve dvorske dame, a one ne
časeći časa napuniše čitavu korpu najboljih haljina za princezu, sve
od blistave i skupocene svile.
Sirota devojka gledala je sa drveta kako dolazi čitava povorka da
je spase. Vodila ih je mačka. Za njom je išao kraljević, a za njim dve
dvorkinje s korpom punom haljina.
Kraljević se uveri svojim očima da ga mačka nije lagala. Zaista —
na jeli je sedela vrlo lepa devojka.
Kraljević je zapita ko je i odakle dolazi, a ona je, razume se,
govorila sve kako je mačka naučila.

27
 Okrenuvši devojci leđa, kraljević je zamoli da siđe s drveta, a
dvorkinje obukoše devojku tako divno da je ona odjednom zaista
postala prava mačja princeza.
Zatim svi krenuše kraljevom dvoru; put je vodio uz brdo, a na
vrhu brda nalazio se zamak. Devojka šapatom zapita mačku:
— Treba li nešto da kažem kraljeviću?
— Da, treba da govoriš — naredi joj mačka. — Ti kudi njegov
dvorac i reci: „Tvoj zamak izgleda siromašan, on stoji na tako
neuglednoj sivoj steni. Kada bi samo video moj dvorac, Mačji dvorac!
On stoji na zlatnim stubovima!"
Devojka posluša mačku, pa stade kuditi kraljev lepi zamak. Mladić
se ne rasrdi na to, već, naprotiv, pomisli da je sada našao sebi bogatu
devojku sa lepim zamkom.
Kraljević odvede devojku u najlepše odaje za goste, a sam požuri
majci da joj ispriča kako je našao mačju princezu i kako ju je spasao.
Ali majka nije bila tako lakoverna i nije htela odmah da poveruje
da je devojka princeza. Kad su
ton poče da se hvata, kraljica pođe da poseti devojku i tada joj
potajno spusti u postelju tri zrna graška. Tako je htela da isproba je
li devojka zaista princeza i tako visokog roda.
Mačka je, međutim, pratila budnim okom svaki kraljičin pokret.
Kada su ostale same, ona pouči devojku kako da postupi:
— Ujutru će kraljica sigurno doći da te upita kako si spavala. Ti
odgovori: „Dobro sam spavala, dobra gospođo, ali me leđa i bokovi
silno bole, kao da sam spavala na trnju i kamenju.“
Ujutru kraljica zaista dođe da obiđe devojku i da je upita kako je
spavala i kako se oseća. Devojka odgovori onako kako ju je mačka
naučila. A kraljica odmah zatim ode svome mužu i sinu i ispriča im:
— Ona je zaista visokog kraljevskog roda. Osetila je kroz dušek tri
zrna graška, kao da leži na trnju i kamenju.

28
 Kraljica odluči da i dalje ispituje je li ova devojka tako starog i
plemenitog roda kao što su oni, pa sledeće veče stavi jednu slamku
devojci u jastuk.
Mačka opet primeti šta je ona uradila, pa reče devojci:
— Kad te stara kraljica ujutru zapita kako se osećaš i kako si
spavala, ti joj reci: ,,Pa dobro bih spavala, dobra gospođo, da me nije
nešto u jastuku žuljalo, kao da sam na brvno spustila glavu, a ne u
perje.“
Kad kraljica ujutru opet dođe i zapita devojku kako se oseća i kako
je spavala, lažna princeza odgovori onako kako ju je mačka naučila.
Pošto se i ovog puta uverila u njeno gospodstvo, kraljica
Saviterme, što znači od Glinene kule, nije više sumnjala da je devojka
zaista mačja princeza, štaviše i starijeg roda od njihovog.
Dvor Saviterme, dakle, posle svega ovoga, reši da se što pre orodi
sa tako starom i otmenom porodicom kao što je očigledno bila
princezina, i to što pre, dok je nije ugrabio neko drugi. A šta bi i bilo
lepše za mladoga kraljevića nego da se oženi devojkom koju je sam
spasao.
I tako je u dvoru priređena bogata i vesela svadba kakva se ne
pamti. Posle venčanja mladenci se preseliše u sporednu zgradu u
dvorcu.
Pošto je medeni mesec prošao, kraljević poče da navaljuje na
svoju ženu:
— Kada ćeš me ti već jednom odvesti u svoj čuveni Mačji zamak?
Devojka u sebi pomisli da je sada sve propalo, ali razmislivši malo
bolje, seti se da će joj i ovog puta pomoći Miri Marinen, samo ako
bude mogla. Ona zamoli kraljevića da se malo strpi.
Idućeg jutra, sva zabrinuta, devojka se poveri mački.
— Sve će biti dobro ako postupiš po mojim savetima — reče
mačka. — Ja sam ti već izabrala divan zamak u koji se možeš
preseliti sa svojim suprugom. Sutra već možeš bez straha da pođeš

29
na put i drži se kao prava kraljica. Ja ću trčati ispred vas i pokazivaću
vam put.
Ujutru drugog dana reče devojka kraljeviću:
— Preži konje u kočije da pođemo u moj zamak.
Kraljević se mnogo obradova i sve spremi što je brže mogao. Konji
su bili za tili čas upregnuti u raskošne kočije. A kralj i kraljica, kada
čuše kuda se spremaju, poželeše da i sami pođu s njima da vide
Mačji zamak.
Putovali su udobno ne žureći se mnogo. Mačka je stalno trčala
ispred njih i tako stigoše do jedne ogromne njive na kojoj se baš
žnjelo; mačka priđe žeteocima i reče im:
— Za mnom dolazi kralj, on će tu zaustaviti svoje kočije i zapitaće:
„Ciji ste ljudi i čiju raž žanjete?" Vi ćete tada odgovoriti: „Mi smo ljudi
iz Mačjeg zamka i žanjemo raž mačje princeze.“ Ako me ne
poslušate, kralj će narediti da vam se poseku glave.
Stigavši do te njive, kralj Saviterme naredi da se kola zaustave i
zapita čija je njiva i čiji su ljudi. Žeteoci odgovoriše sve onako kako ih
je mačka naučila.
Kočije produžiše dalje i tako stigoše do velikih i prostranih
pašnjaka na kojima su pastiri napasali mnoga stada ovaca.
Kralj zaustavi kola i zapita pastire čija su stada što pasu.
— Ovo su stada mačje princeze, gospodaru — odgovoriše učtivo
pastiri skinuvši kape.
Mačka je, vidiš ti nje, uspela da i pastire pretnjama natera da
odgovaraju po njenoj želji.
— I njive su ti veće i stada su ti brojnija nego što su moja —
priznade kralj i potapša devojku po obrazu.
— Kada ćemo stići u Mačji zamak? — zapita radoznalo kraljević.
— Kad se budu videle kule, bićemo blizu zamka — odgovori
devojka, strahujući u mislima kako li će joj mačka stvoriti zamak.
Kočije su se kotrljale dalje, a pesak je škripao pod točkovima.

30
 Mačka je i dalje trčala ispred kola i tako grabila da joj je trbuh
dodirivao zemlju. Ona se žurila u zamak čarobnika Nokipe, to jest
Čađave Glave. Najglavniji deo njene zamisli nije bio još izvršen.
Mnogo štošta imala je ona da uredi pre no što će kraljevska povorka
stići u dvorište ovog zamka.
Mačka zakuca na vrata zamka. Vrata joj otvori sam Nokipe, sa
šiljastom kapom na glavi, ogrnut crnim plaštom.
Mačka promauka dobar dan, pa progovori:
— Zar si tako mali? Zamišljala sam slavnog Nokipe mnogo većim.
— Ja mogu biti onoliki koliki zaželim da budem — reče čarobnik.
— Zar tako? — čudila se mačka. — Ali džinom svakako ne možeš
postati?
— To nije nimalo teško — ljutnu se Nokipe, i odjednom poče da
raste u dužinu i širinu. U tren oka izrastao je kao najveća smreka, ali
se nije zaustavio, već je postajao sve veći, dok ne preraste i najvišu
kulu zamka.
— Dosta, dosta! — promauka maca. — Ja sad potpuno verujem da
možeš postati džin. Vrati se opet u svoju običnu veličinu.
Nokipe se vrati u svoj pređašnji oblik, a mačka mu reče:
— Ali jedno ipak ne verujem, — da možeš _postati sasvim, sasvim
mali, recimo tako mali kao miš.
— Mogu ja i to — hvalio se Nokipe.
— Hajde da vidimo — čikala ga je Miri Marinen.
Odmah se videlo da Nokipe i to zna: on se neverovatnom brzinom
smanjio i pretvorio u malog sivog miša.
U tom trenutku mačka skoči, zgrabi miša i proguta ga u jednom
zalogaju.
Sad je Miri Marinen imala u sebi svu moć i snagu čarobnika. Maca
se pretvorila u dvorsku sobaricu — imala je na glavi belu kapicu, a
opasana je bila krutom i kao sneg belom keceljom. O pojasu joj je
visio ogroman svežanj ključeva.
U taj mah u dvorištu zamka zatandrkaše kola kralja Saviterme.
31
 Mačka iziđe u susret gostima, duboko se pokloni i uvede devojku,
kraljevića i njegove roditelje u zamak.
Kraljevski gosti pregledali su svaki kutak, ali ničem nisu mogli
naći zamerke, već su bili primorani da se stalno dive lepoti Mačjeg
zamka.
Mačka, dvorska sobarica, postavila je sto za kafu i tada devojka,
pošto se zaželela svoje mace, pozove:
— Mac, mac! Kuda li je nestala moja draga Miri Marinen?
Sobarica, koja je baš sipala kafu, nasmeja se i mauknu kao mačka,
okrenuvši glavu tako da je to samo devojka mogla videti. I zaista,
ona poznade svoju macu koja joj se smešila ispod bele kape.
To je dakle bila Miri Marinen, njena sopstvena šarena mačka, koja
ju je od sirote seljančice učinila gospodaricom Mačjeg zamka i
bogatom princezom.

32
 JUSI I JAKO

Jednom, davno, ulovi jedan siromašni ribar ogromnu štuku. Baš

kad je hteo da je spusti u čamac, štuka progovori:
— Pošto si uspeo da me uhvatiš, učini ono što ću ti reći. Raseci me
na četiri dela i daj ženi prvi komad da pojede, drugi neka pojede tvoj
konj, a treći podaj keruši. Glavu mi zakopaj u zemlju.
Ribar postupi kako mu je štuka rekla i posle izvesnog vremena
žena mu rodi dva muška deteta blizanca, slična toliko koliko su dve
jagode slične jedna drugoj. Jedan dobi ime Jusi, a drugi Jako. Kobila
oždrebi dva put onoga ždrebeta, a keruša ošteni dva riđa šteneta.
Iz one zakopane glave, pak, iznikla su dva oštra blistava mača.
Kada su dečaci porasli u zdrave momke, uzeo je svaki od njih po
jednog konja, po jednog psa i po jedan mač, pa rešiše da pođu u svet
da traže sreću.
Uzjahaše konje i krenuše na put. Putovali su dok nisu stigli do
jezerceta sa bistrom vodom. Tu sjahaše i pustiše konje da se napiju,
a oni se malo odmoriše pa nastaviše put.
Ubrzo zatim stigoše na jednu raskrsnicu, pa braća reknu da se
raziđu i da svaki pođe svojim putem. Pri rastanku se dogovoriše da
jedan drugom priteknu u pomoć ako koji od njih zapadne u nevolju.
Kao znak za to služiće im mač koji će se orositi krvlju.
I tako se braća raziđoše; jedan odjaha desno. a drugi levo. Konjić
je kasao, put je odmicao i tako Jusi stiže u kraljevu prestonicu. Pošto
je razgledao grad, odsede u jednoj gostionici. Tu upita gostioničara:
— Zašto ovaj grad živi u žalosti, zašto su svi u crnini i zašto je čak i
kraljev dvorac sav zavijen u crno?

33
 Gostioničar mu objasni:
— Zar ne znaš da je grad u crnini zato što iz mora izlazi strašni
devetoglavi zmaj koji preti da će uništiti ceo grad ako mu se ne
preda mlađa princeza? Rešeno je da se princeza preda zmaju, a
danas je baš taj dan.
Jusi ostavi konja u štali a povede sa sobom psa, te pođe u grad.
Počelo je već da se smrkava, i on opazi gde se kapija dvorca širom
otvara i kroz nju izlazi velika povorka koja je pošla na morsku obalu
da princezu preda zmaju.
Jusi se umeša u povorku. Pošto su stigli na obalu, svi se vratiše,
osim jednoga viteza.
Ali i on, kao princezin čuvar, osta tu samo za časak. Razmišljao je:
„Zašto da se žrtvuju dva života kad je i jedan dovoljan?"
Na to vitez ostavi samu sirotu princezu koja je drhtala od užasa, a
on se pope na krošnju jednog drveta na brežuljku kraj obale.
Tada Jusi priđe princezi i reče:
— Nemoj se plašiti, zmaj te neće dobiti kad te ja čuvam. Daj da ti
spustim glavu u krilo da se malo odmorim i prikupim snagu pre no
što se neman pojavi.
Čim joj je spustio glavu u krilo, on odmah čvrsto zaspa.
Malo prođe, a crni talasi uzburkaše more. Princeza poče da budi
Jusija, ali je on spavao tako čvrsto da se nikako nije mogao probuditi.
Princeza zaplače od straha i tada joj priskoči u pomoć pas. On ujede
gospodara za nogu i ovaj se odmah probudi.
Pridigavši se, Jusi opazi gde strašni devetoglavi zmaj izlazi iz
mora. Svih devet glava grozno su šištale, a iz ždrela im je kuljao
oganj. Ali Jusi nije bio rođen kao plašljivac, već podigavši mač polete
na aždaju.
Zemlja je tutnjala, a pesak se uzvitlao kao oblak kada oni započeše
boj. Jusijev mač je sevao na sve strane, glave su padale jedna za
drugom i zmajeva ogromna lešina je ubrzo ležala na obali.

34
 Jusi odseče sve jezike iz glava, strpa ih u torbu i spremi se za
odlazak.
— Kuda polaziš? — upita princeza. — Zar nećeš poći sa mnom
mome ocu?
— Idem u gostionicu da vidim da li su mog konja dobro pazili —
odgovori Jusi, pa dozove psa i pođe svojim putem.
Tada vitez siđe s drveta gde se bio sakrio. On zakune princezu da
nikom ne kaže ko je ubio zmaja, a zatim pokupi i strpa u džak svih
devet glava i ponese ih kao dokaz da je on ubio zmaja i spasao
princezu.
Vitez otprati princezu u dvor i pokaza posečene zmajeve glave. Svi
ga dočekaše sa počastima, kao velikog junaka. Trebalo je da postane
kraljev zet — kako bi drukčije i bilo — pa odmah počeše i pripreme
za svadbu.
Međutim, princeza nije mogla da ćuti, nego ispriča ocu da je vitez
varalica i da je zmaja ubio Jusi koji živi u gostionici.
Kralj odmah naredi slugama da mu dovedu Jusija.
Sluge odoše i pozvaše Jusija da pođe kralju, ali ovaj odgovori:
— Isto je tako daleko odavde do kralja koliko od kralja do mene.
Sluge se vratiše i ispričaše kralju šta je bilo.
Kralj se prvo naljuti, ali posle pomisli: „Mora biti da je taj mladić
pravi delija kad je toliko gord.“
Na to kralj naredi da upregnu konje, sede u svoje kočije i odveze
se do gostionice pa odande poveze Jusija u svoj dvor.
Zmajeve glave bile su izložene u dvorcu i mnoštvo naroda došlo je
da ih vidi.
Jusi izvadi iz torbe jezike i stavljajući ih pored glava reče:
— Vidite, tako to treba da bude. Da li je iko ikada video glave bez
jezika?
Tada se kralj uveri da je Jusi valjan junak, a narod razumede ko je
pravi pobednik zmaja.

35
 Vojnici odmah uhvatiše viteza koji je dobio zasluženu kaznu, a Jusi
postade verenik mlade princeze. I tako je u dvorcu priređena
najsvečanija svadba.
Kasno noću Jusi priđe prozoru i pogleda napolje. U daljini nazre
planinu, a na njoj odsjaj nekog plamena.
— Šta to gori tamo? — zapita on princezu.
— To je veštica koja, kako se govori, kuva svoje otrove — objasni
princeza. — Nemoj, dragi moj mužu, da ideš tamo, u tu začaranu
planinu, to je strašno mesto kuda su mnogi otišli, ali se još niko nije
vratio.
„Ovo se zlo mora iskoreniti", pomisli Jusi.
I tako on ne pođe na spavanje, već je sačekao da mlada zaspi.
Zatim se privukao do konjušnice, osedlao svoga konja, poveo sa
sobom psa i pojahao prema začaranoj planini.
Konjić je kasao, put je odmicao, i Jusi stiže u začaranu planinu. On
potera konja pravo uz brdo pa ubrzo stiže do neke kolibe. Priveza
konja za drvo, a sam pođe u kuću. Kad je ušao, vide da u kući nema
nikoga. Samo je vatra na ognjištu plamtela ogromnim plamenom.
Putujući, Jusi je prozebao i ogladneo. Na stolu je stajao čanak sa
kašom a pored njega kašika. Jusi pojede kašu i sede kraj ognjišta da
se ugreje, misleći ako pričeka ovde, svakako će veštica uskoro doći
da obiđe vatru.
Nije potrajalo dugo, otvori se podrumski kapak i otud proviri
glava veštice koja nosom prodžara vatru; nos joj je bio baš kao pravi
pravcati žarač.
— Hajde, starice, iziđi ovamo da se ugreješ, zašto se smrzavaš
tamo u podrumu — reče joj Jusi.
— Ne smem, plašim se tvoga psa, uješće me — požali se baba. —
Ako dozvoliš da vežem psa svojim vlasima, ja ću izići.
— Samo ti veži psa ako misliš da tvoje vlasi mogu da ga zadrže —
reče Jusi.

36
 Čim veštica ovo ču, ona vešto iskoči iz podruma i sveza svojim
vlasima i psa i Jusija zajedno.
Tog istog trenutka pretvorile su se vlasi u jake i debele gvozdene
lance, tako da Jusi i pas ležahu vezani i potpuno bespomoćni.
Veštica zatim zgrabi mač i jednim zamahom odseče glavu mladiću
i psu, pa otkotrlja glave do podrumskog otvora, gurnu ih tamo i sa
treskom zalupi kapak.
U isti čas Jako, drugi blizanac, primeti da se njegov mač orosio
krvlju.
„Jusi se nalazi u nevolji, moram mu poći u pomoć“, reši Jako.
Okrenuo je konja i požurio što je brže mogao na raskrsnicu na kojoj
su se rastali. Zatim pojaha putem kojim je bio pošao Jusi i uskoro
stiže u gostionicu gde mu je brat bio zanoćio.
Jako reče gostioničaru da mu je Jusi brat blizanac, a krčmar,
čudeći se njihovoj sličnosti, ispriča kakvo je junaštvo Jusi izvršio, da
je zato postao kraljev zet i da sada živi u kraljevom dvorcu.
I tako Jako pođe u kraljev dvorac da traži brata. Princeza ga srete
u dvorištu i pomisli da je to njen muž. Zagrli ga i povede u svoju
odaju.
— Nevaljalče jedan! — grdila ga je žena. — Zar ti je svadbena noć
zato da goniš veštice! Ja sam mislila da se nećeš nikada više vratiti.
Budi dobar pa ostani bar ovu noć kod mene.
Jaku je bilo žao princeze, pa joj nije hteo reći ko je. A pošto je od
puta bio strašno umoran, pristade da ode da spava. Međutim, pre no
što će zaspati, on stavi između sebe i princeze svoj kao britva oštar
mač.
Noću se Jako probudi i priđe prozoru, pa spazi onu istu vatru na
začaranoj planini koju je opazio i njegov brat.
On probudi princezu i zapita je šta to tamo gori na planini.
Princeza se začudi:
— Bar ti treba da znaš šta je to. Ti si juče bio tamo i obećao si da
ćeš uništiti staru vešticu koja kuva razne otrove.

37
 Jako pomisli u sebi: „Dobro što sam saznao kuda je moj brat
otišao."
Međutim, on reče princezi:
— Juče uveče veštica ne beše kod kuće. Moram još jednom otići
onamo.
— Ostavi tu babu, neka je, ostani tu pored mene — molila je
princeza.
Ali Jako nije slušao njene molbe, već osedla konja i odjaha u kasu u
začaranu planinu.
I tako ubrzo stiže Jako pred babinu kolibu. Putonogi Jusijev konj
stojao je još uvek vezan za drvo, pa ga Jako odmah prepoznade.
A kad je ušao u kuću, Jako opazi na stolu čanak kaše i kašiku. On
pojede svu kašu i sede kraj ognjišta da se ogreje kao i njegov brat.
Odmah zatim podiže se kapak od podruma i proviri glava veštice,
koja odmah poče svojim dugačkim nosom da džara vatru.
— Zašto drhtiš u tom podrumu, iziđi da se ugreješ — pozva je
Jako.
— Ja bih izišla da smem — reče veštica, — ali se plašim da će me
tvoj riđi pas ujesti.
— On te neće ujesti — odvrati Jako. — Iziđi samo, ispričaj mi gde
je nestao moj brat Jusi.
— Ako smem da vežem psa mojim vlasima, tad ću izići — predloži
veštica.
Jako pristade a veštica se izvuče iz podruma i poče da vezuje
čoveka i psa. Htela je da postupi sa Jakom kao i sa Jusijem, ali je Jako
bio vešt momak: on jednim udarcem mača odseče babi glavu, pre no
što je stigla da učini ono što je nameravala.
Posle toga Jako zapali luč i spusti se u podrum. Pronašao je tamo
bratovo obezglavljeno telo i psa riđana.
— Oh, kuku, brate moj, šta su od tebe učinili — kukao je Jako i
podigavši brata položi ga kraj ognjišta.

38
 „Šta ću sada?“ razmišljao je Jako. „Šta bih mogao učiniti da
povratim u život brata i psa?“
I dok je Jako tako kukao i uzdisao, iz podruma iziđe veliki pacov.
On zamoči svoj rep u lončić sa mašću koji je stajao u ćošku, a potom
poče da maže repom veštičin vrat. Za tren oka prirasla je odsečena
glava ponovo za vrat i veštica poče da se miče i budi kao iz sna.
Jako na to naglo zgrabi lončić sa mašću i poče njome da maže
bratov vrat. Jusi je odmah počeo da diše i otvorivši oči zapita:
— Gde sam; izgleda da sam dugo spavao?
— Da, spavao si — odgovori Jako — spavao si, brate moj, smrtnim
snom, a isto tako spavao je i tvoj pas, ali ja ću i njega povratiti u
život.
Zatim namaza istom mašću i vrat psu, koji je takođe odmah oživeo
i počeo veselo da laje čim je opazio svog riđeg brata.
Ali u međuvremenu oživela je i veštica. Braća je zajedničkim
snagama uguraju u podrum, a na podrumski kapak staviše ogroman
kamen. Tamo ona ostade za večita vremena.
Jusi i Jako se vratiše zatim u kraljev dvorac. Princeza se grdno
iznenadi kad je opazila dva toliko slična mladića, da nije mogla
pogoditi koji je od njih njen muž.
— Koji je od vas dvojice bio prošle noći kod mene? — zapitala je
princeza braću.
— Zar ti da noćiš kod moje žene! — naljuti se užasno Jusi, zgrabi
mač i odseče bratu glavu.
— Šta učini, moj dragi, šta si to učinio, — vikala je princeza u
očajanju. — On se samo trenutak odmorio kraj mene, pa je i tada
između nas stavio svoj oštar mač.
Čuvši to, Jusi namaza onom mašću bratov vrat, i Jako namah ožive.
Kralj je imao još jednu kćer; nju su dali za ženu Jaku i tako i dan-
danas svi žive srećno i zadovoljno.
(Preveo s finskog I. Š)

39
 NA ZANATU KOD ĐAVOLA

U jednom selu življahu starac i starica. Oni su imali sina jedinca i

želeli su da on nauči bilo kakav zanat. Jednoga dana otac krete u
dvorac i povede sa sobom sina. U susret im naiđe đavo pa upita:
— Kuda to vodiš sina?
— Vodim ga u dvorac da tamo nauči nešto.
— Daj ga meni na zanat — reče đavo.
Tada starac upita:
— Ko si ti i šta će on naučiti kod tebe? Ja želim da moj sin bude
kovač.
— Ja sam kovač — odgovori đavo.
— Pa gde onda živiš?
— Ovde živim.
Oni najedared spaziše veliku seljačku kuću. Starac dade sina
đavolu na pet godina i krete kući. Pre toga su se dogovorili da u toku
tih pet godina otac ne sme da obiđe sina. Kad se starac vrati kući,
majka ga poče grditi:
— Zašto si mu dao sina?
Sutra izjutra starac se opet uputi u dvorac. „Uzeću sina i daću ga
na drugo neko mesto na zanat, razmišljao je on. Stigavši na ono
mesto gde su se rastali, on obiđe celu kuću i dvorište, ali ne nađe
nikoga.

40
 Prošlo je pet godina, sinu je istekao rok za učenje, i otac htede da
ga vrati kući. Ali kada se spremio za put, kroz prozor ulete klupče
konca, pade na pod, pred njim se najedared stvori njegov sin i reče:
— Oče, ti ćeš doći sutra po mene, ali me oni neće dati. Oni će
pustiti iz krletke dvanaest golubova, ja ću biti treći s leva, i ti ćeš
morati da pogodiš koji je od njih tvoj sin. Ako to pogodiš, dobićeš
me, a ako to ne učiniš, onda ću ja ostati tamo. Ja sam na zanatu kod
đavola.
Rekavši to, dečak ponovo nestade u obliku klupčeta isto onako
kao što se i pojavio.
Sutradan izjutra otac ode po sina. Dvorište je bilo prostrano. Đavo
izađe u susret starcu i upita:
— Ti bi sada hteo da uzmeš sina?
— Da, došao sam po njega.

41
 — Hajdemo!
Oni zajedno krenuše dalje. Đavo pusti iz krletke dvanaest
golubova i reče starcu:
— Ako među njima nađeš svoga sina, dobićeš ga.
Starac reče:
— Ja ti nisam davao golubove, vrati mi sina.
Đavo odgovori:
— Ako nećeš da pogađaš, onda odlazi; nećeš dobiti svoga sina!
Tada starac reče:
— Moj sin je treći s leva!
Ali đavo reče:
— Danas ti ga još neću dati; moraćeš da pogađaš tri puta i tada ćeš
ga dobiti.
Otac se vrati kući i ispriča sve svojoj ženi. Prozor je bio otvoren,
ponovo ulete klupče, pade na pod i opet se pretvori u sina. On reče:
— Ah, oče, ti ćeš sutra morati ponovo da pogađaš. Biće nas
dvanaest dečaka, svi nalik jedan na drugog. Ja ću biti drugi s desne
strane.
Izjutra otac ponovo ode tamo. Đavo mu opet izađe u susret i upita:
— Hoćeš li danas opet da pogađaš?
I povede ga tamo gde je stajalo dvanaest dečaka. Starac ih pogleda
i reče:
— Moj sin je drugi s desna.
Đavolu se nimalo nije dopalo to što je starac opet pogodio pa reče:
— Dođi sutra još jedanput.
Otac se uputi kući i kada se spustilo veče, poče da iščekuje sina.
Međutim, on ne dođe. Đavo mu je na vrat stavio gvozdene lance sa
katancima.
Kada se otac po treći put pojavio u dvorištu kod đavola, više nije
znao kako da prepozna sina. U susret mu opet izađe đavo i povede

42
ga sa sobom. On pusti iz štale dvanaestoro ždrebadi, koja počeše da
skakuću i poigravaju.
— Dede, prepoznaj sada svoga sina! — reče đavo.
Starac nije znao kako da ga prepozna i reče:
— Moj sin nije ovde!
Tada đavo naredi sluzi:
— Isteraj onoga ždrepca iz konjušnice!
Odmah zatim izađe ždrebe, hramajući na sve četiri noge. Bilo je
tako mršavo, sama kost i koža. Đavo upita:
— Da nije, možda, ovo tvoj sin?
— Da, to je on! — odgovori starac.
— Pogodio si. Nikada to ne bih pomislio. Uzmi sina i idi.
Ali u duši je bio ljut na starca što je ovaj ispao pametniji od njega.
Otac krete nazad zajedno sa sinom. U susret im dođoše dva lovca,
a ispred njih uzlete pet tetreba. Lovci htedoše da ih odstrele. Onda
sin reče ocu:
— Ja ću se pretvoriti u jastreba i uloviću tetrebe; zatim ću ti se
spustiti na rame, a ti sakrij ptice. Kada lovci dođu i ushtednu da ih
kupe, ti im ih prodaj. Onda će oni zaželeti da kupe i mene. Prodaj im i
mene, ali traži najmanje dvesta kruna. Samo im nemoj prodavati
zlatan lančić sa moga vrata.
Tako i bi. Lovci dođoše i kupiše tetrebe, a zatim zaželeše da kupe i
jastreba, koji je čučao na starčevom ramenu. On im ga prodade za
dvesta kruna. Posle toga, otac se sa novcem uputi kući. Ali samo što
je stigao da se svuče, njegov sin je već bio kod kuće. Oni su voleli da
dobro pojedu i popiju pa im dvesta kruna nije dugo trajalo. Onda sin
reče:
— Sada ću se pretvoriti u malu ptičicu i staću na vrh držalja od
biča. Ponesi me sa sobom u dvorac i prodaj me tamo, ali ne jevtinije
od sto kruna! Bič im nemoj prodavati!
Kada se otac osvrnu, on spazi na vrhu bičalja malu ptičicu, koja je
divno pevala. On se zajedno s njom uputi u dvorac, dok je ptica uz
43
put divne pesme pevala. Susrela ih je dvorska kuvarica i povela
svojim gospodarima. Ovi su za stolom pili kafu. Kada je ptica
zapevala, noge im počeše poigravati protiv njihove želje i oni
prosuše mleko i kafu. Dva gospodina su pila čaj. Oni skočiše sa svojih
mesta i dok je ptica pevala, stalno su se ljuljali.
— Dođi ovamo! Dođi ovamo! — pozvaše oni starca.
Ovaj im priđe.
— Koliko tražiš za pticu? — upitaše gospoda.
On zatraži sto kruna.
— Ali bič ne prodajem — reče on.
Oni uzeše pticu. Starac se vrati kući, ali dečak je već bio tamo.
Neko vreme su živeli mirno, sve dok je bilo novca. Onda sin reče ocu:
— Uskoro će nam ponestati novca. Zato ću se pretvoriti u lepog
konja, ti ćeš me uzjahati, otići ćeš u dvorac i prodaćeš me, ali nikako
jevtinije od dve hiljade kruna.
Baš nekako u to vreme pogleda đavo u svoje knjige, da bi saznao
gde se nalazi dečak, i vide tamo da on vara ljude. Tada reče:
— Ja ću lično otići i kupiti konja:
Pored starca je već prošlo mnogo kupaca; jedni su nudili hiljadu
pet stotina kruna, drugi manje. Đavo se pojavi i reče:
— Koliko tražiš za svoga konja?
Sin je pre toga rekao starcu: „Konja prodaj, ali samo bez uzde.“
Starac reče:
— Dve hiljade kruna.
Đavo mu dade traženu sumu, uze konja zajedno sa uzdom, skoči
na njega i odjaha. Starac je hteo da skine uzdu, ali mu đavo nije dao.
Đavo odjaha svojoj staroj sestri. Nje nije bilo kod kuće. Tada on
čvrsto priveza konja za ivicu krova, tako da mu prednje noge nisu
doticale zemlju, a sam leže u postelju svoje sestre da se odmori.
Vraćajući se kući, ona spazi konja.

44
 — Ah, kakav divan konj i kako samo on prema njemu postupa! Zar
ja nemam dovoljno sena da mu dam? — reče ona, spusti konju
prednje noge na zemlju i dade mu sena. Zatim uđe u sobu i poče da
grdi brata. Brat je upita:
— Jesi li spustila konju prednje noge za zemlju?
— Jesam!
— Znači da mu sad možeš staviti soli na rep!
Oni proviriše i videše da je konj pobegao. Đavo naže za njim. Tada
se konj pretvori u pticu, a đavo postade jastreb i oni doleteše do
same morske obale. Tamo se mladić pretvori u grgeča, a đavo u
štuku, i nastaviše da se jure. Grgeč je mala ribica; on se zavuče u
pesak, dok je velika štuka prošla pored njega i ubrzo se umorila.
Besan što nije uhvatio dečaka, đavo ode kući, a mladić ostade na
slobodi.
On se uputi u pristanište odakle su svakog jutra uzimali vodu da bi
se carska ćerka umivala. Ovde se on pretvori u zlatan prsten i
zajedno sa vodom dospe u vedro. Devojka donese vodu i ugleda
prsten. Ona ga uze i stavi na ruku da bi ga probala. On je bio taman
za svaki prst. Devojka otrča carskoj kćeri i pokaza joj prsten. I carska
kći ga oproba. I njoj je bio taman, pa ona reče:
— Pokloni mi prsten!
Devojka nije imala kud i dade ga carskoj kćeri. Danju je to bio
prsten dok bi noću iznenada nestajao i odmah posle toga pored
carske kćeri bi ležao lep usnuli mladić. Carska kći se uplaši, ali
mladić reče:
— Ne boj se, ja sam isto takav čovek kao i tvoj otac.
Đavo saznade iz svoje knjige gde sada boravi mladić i vide da je
omađijao carsku kćer. „Oteću mu carsku kćer. Samo da dođem do
prstena“, pomisli đavo. Pretvorivši se u carevića, on zaprosi carevu
kćer. Tada prsten progovori:
— Nemoj me davati još samo danas!

45
 Verenik je sačekao još sledeći dan i ponovo došao. Ali prsten je
noću rekao carskoj kćeri:
— Nemoj me davati!
Verenik zamoli carsku kćer:
— Hajde da međusobno razmenimo prstene!
Njegov prsten je bio mnogo lepši od prstena carske kćeri. Car
naredi kćeri da razmeni prstene. Htela-ne htela, morala je da
posluša. Ona skide sa ruke prsten, baci ga na pod i reče:
— Kad već ne može biti moj, nećeš ga ni ti dobiti!
Prsten se razbi u komade. Carska kćer ih pogleda, ali kada je htela
da izgazi te komadiće, pojavi se petao.
Đavo se pretvorio u petla i počeo da kljuca te komadiće. Dok ih je
petao kljucao, pred carskom kćeri se pojavi jastreb, nalete na pevca i
ubi ga. Zatim se jastreb ponovo pretvori u mladića i ispriča caru sve
kako je bilo. On se oženi carskom kćeri. Njih dvoje odoše u dvorac i
proslaviše svadbu. I ja sam tamo bio i vino pio.

46
 O GLUPOM ĐAVOLU

Išao tako jedan čovek putem i začuo kako iz debla visoke jele đavo
moli za pomoć. Na to će čovek:
— Prvo mi reci šta ćeš mi dati ako ti pomognem?
— Sve što hoćeš! — odgovori đavo.
— Hoću kao nagradu onoliko zlata koliko mogu da ponesem sa
sobom — reče prolaznik.
Đavo mu to obeća i čovek ga upita:
— Kako ti mogu pomoći?
—Uzmi slamčicu — reče đavo — zavuci je u otvor stabla i ja ću
tada izaći.
Čovek uze slamčicu, zavuče je u rupu i đavo izađe iz drveta. Posle
toga on brzo nekud otrča i donese gomilu zlata, onoliko koliko je
čovek mogao da ponese sa sobom. Ovaj uze zlato i obrati se đavolu:
— Kako si ušao kroz tako mali otvor i ponovo izašao? Pokaži mi
to!
Đavo se sav skupi i ponovo uvuče u jelu. Tada čovek napravi krst
nad otvorom i đavo zauvek ostade u šupljini drveta.
***
Jedan seljak pekao na peći u svojoj pušnici repu. Dođe đavo, uze
kamen iz peći i poče ga stezati tako jako da na kamenu ostadoše
tragovi njegovih prstiju. Onda on reče:
— Tako ću i tebe zgnječiti, čoveče!
Seljak brzo dohvati sa peći pečenu repu i tako je steže da između
njegovih prstiju procuri sok. Pri tome on reče:

47
 — A ja ću tebe ovako udaviti!
Na to mu đavo odgovori:
— Oho, ti si baš jak! Ja sam uspeo samo da utisnem svoje prste, a
ti tako stežeš da ispod tvojih prstiju prska sok. Kad već možeš tako
čvrsto da stiskaš, onda si dovoljno jak za rvanje. Hajde da probamo
ko je od nas dvojice jači.
Onda seljak reče:
— Ja nemam potrebe da se rvem s tobom; ali tamo, na ovsenom
polju je moj sin. Idi i zamoli ga da s tobom odmeri snagu. Pomalo je
prigluv i moraćeš podobro da vikneš da bi ustao i razmrdao se.
Đavo se uputi tamo i nađe medveda. Kada mu priđe, ovaj ga
zgrabi, zgužva poda se i tako pritisnu da đavolu posta crno pred
očima. On se vrati seljaku i reče:
— Neću se rvati s tobom, dovoljan mi je tvoj sin. Kad je on tako
jak, mora biti da si ti još jači.
Posle toga đavo predloži seljaku:
— Hajde da se trkamo da vidimo ko će od nas dvojice pobediti!
— Nemam potrebe da se trkam s tobom — odgovori seljak. — Ali
tamo u žbunju sedi moja mlađa kći. Pođi k njoj i reci joj: „Hajde da se
trkamo!"
Đavo spazi u travi zečicu i priđe joj. Ali kada počeše da se trkaju,
on čak nije bio u stanju da vidi kako se njene noge dotiču zemlje.
Ponovo se vrati seljaku i reče:
— S tobom se neću trkati! Tvoja kći je pravila takve skokove da
nisam video da li je uopšte doticala zemlju.
Posle toga on izvadi iz džepa zlatno dugme i reče:
— Sada ćemo ovo bacati.
Bacio ga je tako visoko da je u jednom trenutku izgledalo kao
tačkica. Tada će on seljaku:
— A sada ga ti baci!

48
 Dobri čovek pomisli u sebi: „Šta sad da radim? Ja ga ne mogu
baciti tako visoko kao on.“
— Sto se tako dugo premišljaš? — upita đavo, videći da seljak stoji
i razmišlja.
Seljak pogleda na oblak koji se približavao i reče:
— Pričekaj malo! Evo, sada će naići onaj oblak, pa ću hitnuti na
njega dugme i ti ćeš ga se zauvek osloboditi.
Na to đavo istrže iz njegovih ruku zlatno dugme i reče:
— Ti bi zaista bio spreman da baciš u nepovrat zlatno dugme
moga pokojnog oca!
Rekavši to, on pobeže i više se ne pojavi.

49
 MALEROZAN SELjAK

Usred šume nalazila se koliba, koja je pripadala nekom starcu.

Pošto nije bila daleko od grada, u nju svratiše tri lovca, koja su išla u
lov. Starac je pleo užad, jer drugog zanata nije znao. Lovci mu
rekoše:
— Ostavi se pletenja užadi!
— Svaki mu dade po tri zlatnika rekavši:
— Od toga ćeš moći živeti!
Starac uze zlatnike i gurnu ih iza obruča na malom burencetu.
Posle toga dođe mu kočijaš i upita:
— Nemaš li slučajno, domaćine, neki sud u kome bih svome konju
mogao dati zobi?
Starac donese burence i reče:
— Daj mu zobi iz ovog burenceta!
Na zlatnike, koji su se nalazili iza obruča, on je sasvim zaboravio.
Kada čovek nahrani konja, on baci burence na kola.
— Ustrebaće mi opet kad budem hranio konja! — doviknu on i
ode.
Starac je ponovo počeo da plete užad da bi se prehranio, jer mu je
novca nestalo pa nije znao od čega da živi. Kada su lovci došli u lov,
oni opet svratiše da se odmore u onu istu kolibu. Starac je još uvek
pleo užad pa mu oni rekoše:
— Ostavi se pletenja užadi, starče! — Rekavši to, svaki od njih
izvadi i dade njemu po tri zlatnika.

50
 Baš tada je imao na glavi veliki šešir i on ćušnu novac u njegovu
postavu. Posle toga lovci odoše. Starac izađe iz kuće a toga trena
dolete velika ptica i odnese mu šešir s glave. Tako mu opet nestade
novca. On ponovo poče da plete užad, napravi od njih mrežu i
prodade je dvojici seljaka. Pored toga im dade i dobar konopac
pride, rekavši:
Zbog konopca, koji vam dajem uz mrežu, prvi ulov predaćete
meni.
Oni baciše mrežu u vodu i kada je izvukoše u njoj se koprcala
velika riba. Oni je dadoše starcu, koji je odnese kući.
Međutim, plivajući u moru, riba je progutala kamen i starac ga
nađe kada ju je rasporio. To je bio vrlo skupocen kamen, koji visoki
dostojanstvenici nose u prstenju, a njihove žene u minđušama.
Uskoro lovci ponovo navratiše kod starca. Oni spaziše kamen i
starac im ispriča kako je dospeo u njegove ruke. Starac i ovoga puta
dobi novac. Lovci se vratiše u grad i ispričaše tamo o skupocenom
kamenu koji su videli kod starca. Iz grada dođe mnogo kupaca, oni
uzeše kamen i dadoše starcu veliku sumu novaca. Oni kupiše za
njega imanje i ponudiše mu da tamo živi. Starac pređe na svoje novo
gazdinstvo. Kada je kročio u dvorište, on spazi u njemu svoje
burence. Razgledavši ga on reče:
— Pa to je moje burence koje je odneo kočijaš!
On pogleda iza obruča da vidi ima li tamo novca. I zaista, novac je
bio tamo. Starac ga uze. U bašti se uzdizala visoka breza. Na njoj se
nalazilo ptičje gnezdo, napravljeno od šešira u kome je starac sakrio
zlatnike i koji mu je ptica odnela sa glave. Na taj način starac je dobio
nazad i šešir i novac. Tako je on živeo na svome seljačkom
gazdinstvu do kraja života.

51
 KOVAČEV SIN

Imao jedan kovač dva sina, koji u roku od tri dana postadoše
odrasli ljudi. Oni zajedno s ocem krenuše u kovačnicu da kuju
gvožđe. Otac dohvati parče gvožđa, stavi ga na nakovanj i naredi
starijem sinu da udara čekićem. Sin uze čekić i raspali tako jako da
se gvožđe razlete u sitne komadiće, a nakovanj se zari u zemlju. Na
to mu reče otac:
— Ja se nikada ne laćam posla, koji ne odgovara mojoj snazi.
Tada sinovi rekoše ocu:
— Dozvoli nam oče da krenemo u daleki svet! ..
I otac im dozvoli da pođu na daleka putovanja. Išli oni tako
šumskim putem a u susret im naiđe starac, oslanjajući se na štap.
— Slušaj — reče mlađi brat starijem — kada se starac poravna s
nama, ja ću mu oteti štap!
Ali stariji reče:
— To da nisi radio; otimati putniku štap nije pravično. I mi ćemo
ostariti jednoga dana i moraćemo se oslanjati na štap!
Kada se starac poravna s njima, on upita mladiće:
— O čemu ste vi to maločas govorili?
Na to stariji brat reče:
— Pitaš o čemu smo govorili? Moj brat je hteo da ti otme štap, ali
ja sam mu to zabranio.
Tada im starac reče:
— Kada odmaknete malo dalje, videćete pored puta veliki kamen;
odgurnite ga u stranu i naći ćete ispod njega dva zlatna konja.

52
 Starac je bio sam Gospod Bog.
Braća nastaviše put, odgurnuše kamen i dobiše svaki po jednog
zlatnog konja. Posle toga naiđoše na dve životinjske strvine. Oni
podigoše te strvine, jer je tako starac naredio, rekavši im:
— One će vam pokazati ko će od vas dvojice pre umreti!
Strvina koju je držao stariji brat napuni se krvlju. Posle toga oni
nastaviše put. Starac im reče:
— Kada još malo dalje odmaknete, naići ćete na dva puta; jedan
vodi u zemlju bogatu žitom, a drugi na gladni, hladni sever.
Oni dođoše do raskrsnice i počeše da se savetuju kojim putem da
nastave dalje. Najzad reče stariji brat mlađemu:
Idi ti u bogatu zemlju, a ja ću u gladnu!
Tako se oni rastadoše. Onaj koji je krenuo u gladnu zemlju, prošao
je više od sto kilometara, a da nije naišao ni na jedno selo. On nije
našao nikakve hrane iako je putovao već ceo dan i noć. Prevalivši još
pedesetak kilometara, on spazi kolibu. U njoj su živeli starac i
starica. On uđe u kolibu i zamoli:
— Dajte mi bilo šta da pojedem!
— Šta da ti damo? — odgovoriše oni. — Mi ničega nemamo. I sami
smo više gladni nego siti.
Ipak mu dadoše parče hleba.
On krete dalje. U susret mu naiđe medved i zamoli:
— Nemoj me ubiti! Možda ću ti nekada biti od koristi!
On ga ne odstreli i medved potrča u stopu za njim. Posle toga, on
srete psa. Nanišani i htede da ga ubije, ali pas zamoli:
— Nemoj me ubiti, možda ću ti kadgod ustrebati!
On poštedi psa koji takođe pođe za njim. Najzad srete lisicu.
— Nemoj me ubiti, možda ću ti nekada dobro doći!
On ne ubi ni lisicu, i ona potrča za njim.
Putovao je sve dalje i dalje i tako stiže u neki grad. Dojahavši do
gostaonice, on naloži gazdi da u konjušnicu zatvori konja, medveda,

53
psa lisicu i sve što je našao na putu. Posle toga uđe u sobu i poruči
čaj. On je čaj pio pored prozora i pri tome gledao kroz njega. Tada
ugleda mnogo ljudi gde idu prema morskoj obali i svi plaču.
— Zašto ti ljudi idu prema morskoj obali i zašto plaču? — upita on
gostioničara.
Ovaj mu odgovori:
— Oni ispraćaju na obalu carsku kćer, da bi je predali u ruke
đavolu.
Tada on opet upita:
— Šta se to dogodilo te predaju carsku kćer u ruke đavolu?
Gostioničar ispriča sledeću priču:
— Car je plovio svojim brodom koji je naleteo na podvodni greben
i nasukao se. Iz morskih dubina podigao se đavo i ponudio: „Obećaj
mi ono što ni sam nisi video pa ću te osloboditi!“ Car pomisli: „Svoju
državu i celu svoju porodicu vrlo dobro znam“, i zato reče: „Dobro,
uzmi to što ja ne znam!“ Ali za vreme njegovog putovanja po moru,
rodila mu se kći, koju nije video. Na taj način je đavolu obećao
rođeno dete. Zato sada na obalu vode carsku kćer.
Tada stariji brat upita gazdu:
— Mogu li da odem tamo da je vidim?
— Zašto da ne, idi samo — odgovori gazda.
Tada on reče gazdi:
— Ja odoh pa ako se ne vratim, pusti moga konja i psa!
Posle toga se uputi na morsku obalu; bilo je već negde oko ponoći
i svet se vraćao. Carska kći je ostavljena na obali. Tamo se nalazilo
jedno bure u koje su stavili devojku. Ali jedan od dvorana toliko je
.voleo carsku kćer da je ostao na obali sakrivši se u nedaleku krošnju
hrastovog drveta, da vidi hoće li je đavo zaista uzeti. Kovačev sin je
sve to video. On dođe na obalu i sede u bure pored devojke. Kada je
izbila ponoć, sa pučine se nadnese crn oblak, dunu vetar, zadrhta
zemlja i pojavi se đavo. On stade ispred bureta i reče:

54
 — Koliko vas je unutra? — Odmah zatim upita mladića: — Da li da
vas oboje pojedem ili samo jedno od vas?
Mladić odgovori:
— Bolje bi ti bilo da probaš luk, da osetiš kakav mu je ukus!
Na to će đavo:
— Brz si na jeziku; dede, pojavi se, da vidim kakav si ti to čovek!
Za to vreme konj je već hteo da razbije vrata na konjušnici pošto
je gazda zaboravio da pusti životinje. Medved jednim udarcem
tresnu vrata o zemlju i životinje potrčaše na morsku obalu. Tada
đavo reče mladiću:
— Ko će se rvati? Hoćemo li to prepustiti našim konjima ili ćemo
se sami porvati?
Mladić odgovori:
— Neka se najpre porvu konji.
Oni pustiše svoje konje da nasrnu jedan na drugog. Mladić dade
nož carskoj kćeri i reče:
— Ako kolan sklizne konju pod noge, preseci ga!
Međutim, konji su se rvali sve dok zlatan konj ne rastrže đavoljeg
konja na komade. Tada đavo reče:
— A sada ćemo se rvati nas dvojica!
Mladić priđe đavolu i reče:
— Počinji! Raspali me po uvu!
I zaista, đavo ga tako jako udari da se on zari u zemlju sve do
gležnjeva. Tada reče mladiću:
— A sada udari ti mene!
Mladić ga udari tako jako da se đavo zari u zemlju do kolena. Đavo
udari po drugi put mladića i ovaj se zari u zemlju sve do pojasa.
Posle toga mu mladić vrati takvim udarcem da je iz zemlje đavolu
štrčala samo glava. Tada mladić odseče tu glavu, zatrpa mesto gde je
ostao leš kamenom velikim kao kuća, i ode. Glavu sakri u lišće drveta

55
sa koga je vrebao dvoranin. Posle toga se uputi kući zajedno sa
carskom ćerkom. On joj reče:
— Budi mi žena! Nemoj se udavati za drugog!
I devojka mu obeća. On je otprati do dvorca i tek posle toga se
vrati u gostionicu. Ali dvoranin je potrčao za njima, zaustavio carsku
kćer i upitao:
— Hoćeš li mi biti žena?
— Zašto da budem tvoja žena? Pa nisi me ti, valjda, spasao od
đavola? — odgovori ona.
— Ako nećeš da budeš moja žena, ja ću te ubiti ovde na licu mesta!
— povika dvoranin.
Ali devojka pomisli: ,,Kad sam se već oslobodila iz đavoljih kandži,
sigurno ću se osloboditi i iz njegovih ruku.“ Ona ode kući. Dvoranin
pođe za njom, pa izađe pred cara i reče:
— Ti mi moraš dati svoju kćer za ženu, jer sam je ja oslobodio iz
đavoljih kandži.
— Ako si to zaista učinio, onda će ona biti tvoja žena — odgovori
car.
Sutradan su se svi počeli pripremati za svadbu. Ali carska kći ne
htede da pođe za dvoranina, već za mladića koji je živeo u gostionici.
Ona reče ocu:
— Daj mi makar pola sata za razmišljanje!
Otac pristade.
Tada careva kći otrča u sobu i napisa pismo svome spasiocu:
»Dođi tada i tada! Hoće da me udaju za dvoranina.“
Otac dođe u kćerinu sobu da vidi šta ona radi tako dugo i reče joj:
— Daj mi pismo, hoću da pročitam šta si napisala.
Ona mu dade pismo. On ga pročita, savi i stavi u džep. Posle toga
ode i naredi komandantu straže:
— Uzmi sa sobom vojnike, idi i dovedi mi toga čoveka koji hoće da
se oženi mojom kćeri!

56
 Komandant straže se uputi u gostionicu i upita gazdaricu:
— Gde je taj čovek koji hoće da se oženi carevom kćeri?
Na to mu odgovori sam gazda:
— Lakše govori, on je toliko jak čovek da nas sve može pobiti.
Tada reče komandant straže:
— Poveo sam sa sobom odred vojnika i oni će ga uhvatiti.
U tom trenu iz sobe izađe mladić i reče:
— Što se ti ovde dereš, budalo?!
On ščepa komandanta straže za nogu, priđe prozoru i baci ga
zajedno s celom četom na zemlju. U životu ostavi samo jednog,
rekavši mu:
— Odlazi odmah i pošalji dvanaestoricu snažnih vojnika da me
uhapse.
I zaista, oni dođoše, na čelu sa pukovnikom, koji upita
gostioničara:
— Gde je taj snažni čovek što je umlatio celu četu?
Gazda opet odgovori:
— Ne govori tako glasno, inače će i tebe ubiti.
Ali ja imam pod komandom dvanaest vojnika, koji će ga uhvatiti
— reče pukovnik.
U tom trenu izađe mladić iz sobe.
— Zašto si došao ovamo i zašto se dereš?
On ščepa pukovnika za noge, izađe na ulicu i posla ceo odred bogu
na istinu. Ostavi u životu samo jednog vojnika, kome naredi:
— Idi i reci caru da sazove ceo narod iz svoje i iz drugih država u
kojima ima rođaka. I neka doteraju najveći top koji im je na
raspolaganju.
Car tako i učini, dođe u gostionicu i doveze najveći top, koji je
vuklo dvanaest konja. Kada su se svi sakupili ispred gostionice,
mladić izađe i upita cara:
— Jesi li doveo sve ono što sam ti naredio?
57
 Car odgovori:
— Da, sve je tu.
— A gde je tvoj veliki top? Daj ga ovamo!
On priđe topu i vide da je u njega upregnuto dvanaest konja. Tada
on uze u ruke top, napuni ga duvanom i zapali kao lulu. I car i ceo
narod se uplašiše kada videše kako on podiže tako veliki top i stavlja
ga u zube. Car pade pred njim na kolena, ali mladić ga uhvati za
ramena i reče:
— Ja nisam dostojan da ti klečiš preda mnom, pre bi trebalo da ja
pred tobom padnem na kolena.
Zatim upita cara:
— Ko je taj čovek koji je odveo tvoju kćer sa morske obale?
Pozvaše dvoranina koji reče:
— To sam ja!
— A gde si ostavio đavola?
— Ispod velikog kamena na morskoj obali.
— A šta si uradio sa glavom?
— Nju sam ostavio u hrastovom lišću na obali.
— Pa kad je tako, onda pođimo nas trojica da pogledamo!
Car, dvoranin i mladić iz gostionice uputiše se tamo. Kada su stigli
do velikog kamena, mladi čovek reče dvoraninu:
— Podigni kamen i pokaži gde se nalazi đavo!
— Ja to ne mogu — odgovori dvoranin — nemam snage!
Tada mladi čovek odgurnu nogom kamen i pozva cara i dvoranina
da pogledaju ono što je bilo ispod njega. Car priđe i pogleda, ali
dvoranin nije smeo da to učini. Tada mu priđe kovačev sin, uze ga za
ramena, tresnu o zemlju i pritisnu kamenom. Zatim se obrati caru:
— Vidiš li sada ko je spaso tvoju kćer? Ti si mislio da je to učinio
ovaj metiljavko!

58
 Posle toga oni se vratiše kući i počeše sa pripremama za svadbu.
Mladić se oženio carevom kćeri i car mu je dao polovinu svoga
carstva. I ja sam bio na njihovoj svadbi.

59
 ČAROBNE STVARI

Živeo jednom jedan car i imao sina koji se ni o čemu nije brinuo.
Otac mu naredi da se lati bilo kakvog posla. On ga posla u šumu da
donese otuda čarobne stvari. Carević uze tupu sekiru i parče hleba,
uputi se u šumu i obori drveće, koje je raslo nakrivo. Donese ga kući
i baci na pod. Car ga upita:
— Šta je bilo, jesi li našao čarobne stvari?
— Naravno — odgovori sin — eno ih gde leže na podu.
Tada će car:
— Pa to nisu čarobne stvari!
On ga izgrdi i reče:
— Uzmi hleb i idi tamo još jedanput!
Carević se ponovo uputi u šumu, zapade u čestar i zaluta. On se
dokopa morske obale, nađe kabinu za kupanje i uđe da u njoj
provede noć. Unutra nije bilo nikoga i on leže da spava. Ali noću u
kabinu uđe starac i zamoli za prenoćište. Carev sin mu dozvoli.
Starac je nosio na leđima korpu od pruća. On je skide i reče:

Nahrani, torbice, nas,

Napoj, torbice, nas,
I tanjire skloni!

60
 I torba ih nahrani, napoji i pospremi prazne tanjire i sudove.
Carev sin je ležao na klupici i razgledajući torbu sa svih strana,
mislio u sebi:
„Eto to je čarobna stvar!“
Kada je starac legao i zaspao, on mu ukrade torbu i ode.
Uz put srete čoveka, koji ga upita:
— Odakle ideš?
On odgovori:
— Tražio sam čarobnu stvar.
— Daj mi tu čarobnu stvar, a ja ću ti dati za nju mač, koji će
odsecati glave svima na koje ti ukažeš prstom — reče nepoznati
prolaznik.
I carević pristade na zamenu jer pomisli u sebi: ,,Pa i jedno i drugo
su čarobne stvari: i torba i mač.“ Zatim naredi maču:
— Odseci glavu čoveku koji je uzeo moju torbu!
I zaista, mač prilete onome čoveku i odseče mu glavu. Tada carev
sin uze torbu i mač i uputi se svojoj kući. Malo kasnije srete još
jednog čoveka, koji ga upita:
— Odakle ideš, božji čoveče, i šta to nosiš? Carević odgovori:
— Tražio sam čarobne stvari.
— Daj mi torbu — zamoli nepoznati namernik — a ja ću ti u
zamenu za nju dati flautu, sa kojom ćeš moći dobiti sve što ti duša
zaželi: sviraćeš i sve tvoje želje biće ispunjene.
Carević pristade da se menja, ali odlazeći, opet naredi maču:
— Idi i odseci glavu čoveku koji je uzeo moju torbu.
Tako on ponovo dođe do svoje torbe. Sada je imao tri čarobne
stvari: mač, flautu i torbu.
On se vrati kući, izađe na prostrano kamenito polje, izvadi flautu i
poče da svira zaželevši da mu pošalje veliku gospodsku kuću. Istog
trena on pred sobom ugleda divnu gospodsku kuću. Zatim nastavi da
svira i zažele stoku. I ta mu se želja ispuni. Posle toga produži da

61
svira i prohte mu se da bude sagrađen most do samog carskog
dvorca. Kada je most bio gotov, car se grdno začudi ko se usudio da
tako nešto sagradi bez njegove dozvole. On posla vojnike preko
mosta da saznaju ko ga je sagradio. Vojnici promarširaše preko
njega i kada carev sin vide da su došli vojnici njegovog oca, on uze
svoju flautu i svirajući zažele da mrtvi ustanu iz grobnica. I zaista, svi
oni oživeše i skupiše se kod mosta. Ugledavši ih, carevi vojnici nisu
mogli da dođu k sebi čudeći se kakvi su to ljudi. Oni se poplašiše,
vratiše se i rekoše caru:
— Ne znamo kakvi su to ljudi.
Car se naljuti i reče:
— Kada sam vas već poslao bili ste dužni da saznate u čemu je
stvar.
Car posla na most svu svoju vojsku. Carev sin je primeti i
prepozna. On pomisli u sebi: „Evo gde dolazi vojska moga oca da me
vidi.“ Približivši se vojnicima reče im:
— Ja sam carev sin i otac me je poslao da tražim čarobne stvari.
Vratite se mome ocu i recite mu da dođe ovamo i vidi šta sam doneo.
Kada je car došao da pogleda čarobne stvari svoga sina, ovaj uze
torbu i reče:

Nahrani, torbice, nas,

Napoj, torbice, nas,
I tanjire skloni!

Posle toga upita oca:

— Zar to nije pravo čudo?
Car odgovori:
— Da, to je zaista pravo čudo!

62
 Zatim naredi svome maču da svima osim caru odrubi glavu. Posle
toga ponovo upita oca:
— Zar to nije pravo čudo?
Na to ga car stade koreti:
— Zašto ubijaš moje vojnike? I povrh svega me zoveš da gledam te
čarolije! Iz ovih stopa odlazim kući.
Ali sin ga zadrža:
— Pričekaj malo, sad ću ti pokazati i treće čudo.
Ali car ne htede ni da čuje.
— Najlepše ti hvala na tvojim čudima!
— Pričekaj oče, ne žuri se!
Carević mu pokaza i treće čudo; on izvadi flautu i zasvira da ožive
svi ljudi, kojima je mač odrubio glavu. Radosti nije bilo kraja kada su
oživeli svi očevi vojnici, koje je on poubijao. Tada on upita oca:
63
— Zar to nije pravo čudo?
— Da reče otac — to je zaista pravo čudo!
Posle toga oni ostadoše zajedno, a ja odoh svojim putem.

64
 PRODAVAC METLI I KRALj

Živeo jednom jedan starac, koji nije umeo ništa da radi, osim da u
šumi seče grančice i pravi od njih metle. Jednoga dana natovari on
na saonice puno metli i krete u grad. Usput sretne kralja, ali nije
znao da je to kralj.
— Povezi me u grad, a ja ću ti platiti koliko zatražiš — reče kralj
starcu.
Starac ga posadi iza sebe na saonice i oni nastaviše put.
Kralj uz put pobaca sve metle koje su se nalazile u saonicama. Ali
starac ništa nije primetio sve dok nisu stigli u grad. Došavši u grad,
starac pogleda na sanke, ali tamo ne beše ni jedne jedine metle. On
poče da grdi kralja.
— Zašto si pobacao moje metle, nitkove, sada sam ostao bez
parčeta hleba.
— Možeš da me tužiš ako hoćeš — odgovori kralj.
On podiže tužbu protiv kralja i ispriča na sudu kako ga je uz put
povezao u svoiim saonicama do grada, a ovaj mu je u znak
zahvalnosti izbacio sve metle iz saonica.
— On će ti nadoknaditi pričinjenu štetu — rekoše sudije.
Sutradan obojica dođoše na sud. Kralj baci na sto stotinu rubalja
da bi podmitio sudije. I zaista, oni ga oslobodiše optužbe. Ali ni oni
nisu znali da je to kralj. Kada posle toga kralj i starac zajedno
izađoše u sudsko dvorište, kralj će reći starcu:
— Tuži me još jedanput ako hoćeš!
Starac podnese žalbu višem sudu. Tamo mu rekoše kao i u
prvostepenom:
65
 — On će ti nadoknaditi štetu, ukoliko ju je pričinio!
Sutradan su obojica pozvana u sud i sudije ponovo oslobodiše
kralja, optužujući starca:
— Zašto si ga uzeo pijanog u saonice?
Tada starac podnese žalbu najvišem sudu. Ali kralj i ovoga puta
podmiti sudije i oni starca ponovo Osudiše.
Kada su izašli iz sudske dvorane, kralj naredi starcu da dođe u
dvorac. Tamo mu pokloni osam stotina rubalja i reče:
— Idi kući i sagradi dobru jedrilicu. Ovaj novac ti je da platiš
radnike. Zatim ispleti tri hiljade pari opanaka od like i dođi na
Ivanjdan u grad. Zauzmi mesto pored mosta u blizini dvorca i
prodavaj tvoje opanke od like, ali nikako jevtinije od tri krune par!
Na Ivanjdan kralj priredi veliku svečanost i naredi:
— Na praznik svi imaju da dođu obuveni u opanke od like!
Tom prilikom objavi da će se toga dana opanci prodavati pored
mosta.
Starac prodade toga dana svu svoju robu, jer su tamo, kako je bilo
naređeno, požurili svi trgovci i ostali građani. Svi su kupovali opanke
od like po cenu od tri krune par. Na taj način siromašni starac je
nadoknadio sve što je bio izgubio kada je putovao saonicama. Sem
toga, sudije su bile otpuštene zbog nepravičnog suđenja.

66
 ODAKLE SE OBRELA ŽALOSNA BREZA

Jedan bogati čovek bištao je glavu svoje kćeri i našao u njoj veliku
vašku. On je stavi ispod lonca i pusti da raste. Tako je vaška rasla sve
dok nije dostigla veličinu odrasle mačke. Tada je on ubi i od njene
kože saši svojoj kćeri čizme. Zatim sazva svet da pogađa od kakve su
kože pravljene čizmice. Onaj ko pogodi stiče pravo da se oženi
njegovom kćeri. Naravno da se našlo mnogo onih koji su zaželeli da
se ožene ćerkom bogatog čoveka.
Iza njegove kuće nalazilo se jezero. Iz njega izroni vodena vila,
provuče se kroz odžak i pretvori u starca. On se pojavi iza peći i reče:
— Čizmice su sašivene od kože vaške!
Jedan okretan momak skoči i reče:
— Ja sam pogodio! Ja sam to prvi rekao!
Ali ljudi se okomiše na njega i narediše mu da ćuti. Starac,
međutim, priđe bliže i zatraži da mu daju devojku za ženu. Ali otac
reče:
— Tebi ne dam kćer ni za kakve pare.
Kći takođe reče:
— Neću poći za tebe, starca! — rekavši to, ona istrča iz kuće.
Ali istog trena vodena vila je ščepa i odnese u jezero. Tamo je ona
imala divan zamak na lepom ostrvu i hladovit vrt, pun jagoda i
raznovrsnih ptica.
Imala je takođe lepog sina, kome dade devojku za ženu.
Bogataševa kći požive tamo godinu dana, koja joj se učini kao
nedelja, zatim drugu, pa treću godinu, i rodi joj se dete. Šetala je sva
vesela i radosna sa mužem i detetom po vrtu. Jeli su sve što bi im
67
duša zaželela. Ali jednog dana mlada žena poče da tuguje za očevim
domom. Njoj se prohte da makar jedanput poseti roditelje pa reče
mužu:
— Vreme je da posetim svoje roditelje, već sam ih se zaželela.
— Idi, kad već hoćeš, ali pre toga ispeci dosta kolača i naberi
jagoda za svoje rođake.
Mlada žena je napekla dosta kolača i ponela za svoje ukućane pun
džak zlata. Muž stavi ženu i dete sebi na krilo i za tren oka prelete na
onu obalu, gde je u svoje vreme izronila vodena vila. On se oprosti sa
ženom i reče joj:
— Kada se budeš vraćala, dovikni mi sa obale: „Dođi, dođi, mili
moj, povedi me sa sobom kući!“ Tada ću ja doći i uzeti te.
Mlada žena se uputi ocu, a njen muž se sa detetom vrati kući. Na
obali ona srete mnogo sveta koji se iščuđavao: ,,Ko li to ide u tako
lepoj haljini?" Ona je, međutim, pružala ruku ljudima i poklanjala im
zlato. Kada je stigla kući, ispričala je uz jelo i piće ocu i braći kako je
živela. Pričala je i hvalila se:
— Živim odlično. Imamo tako divne vrtove, ptice, jagode, da svako
neraspoloženje iščezne kao rukom odneseno. Zato sam se tek posle
tri godine rešila da dođem ovamo.

68
 Oba njena brata počeše da se nešto domunđavaju, uputiše se u
šumu i odsekoše batine od jove, da bi njome ubili svoga šuraka. Žena
uskoro poče da tuguje za mužem, detetom, mekom posteljom i svim
ostalim. Htela je da što pre stigne svojoj kući. Ali ni otac, ni majka
nisu bili voljni da je puste.
— Ja ne mogu da ostanem ovde, postajem sve tužnija i žalosnija!
— govorila je ona.
Bila je toliko uporna da roditelji digoše ruke.
— Kad već toliko tuguješ, onda idi, ali nas opet poseti — molili su
je otac i majka.
Ona se uputi na obalu da pozove svoga dragog, koji ju je
nestrpljivo očekivao sa detetom. I njen dragi dođe. Ali kada on izađe
na obalu, iz šume iskočiše njena braća sa batinama i počeše da ga
tuku sve dok nije pao mrtav.

69
 Sestra stade gorko plakati.
— Zašto ste to uradili? — pitala je ona.
Zatim se pretvori u žalosnu brezu, a mališan na njenim rukama u
brezovu grančicu. Lišće njeno izgledalo je kao kovrdže na glavi. Tako
je ona stajala tužna i nikada se više nije vratila ocu i braći. Postala je
žalosna breza.

70
 ZAHVALNE ŽIVOTINjE

Šetao tako jedan spahija po šumi i upao u vučju jamu. Pre njega su
u nju dospeli medved, majmunče i velika zmija. Jama je bila toliko
velika da je svaka od tih životinja čučala u svom ćošku. Kada spahija
vide svoje drugove u nesreći, njega obuze užas i poče da doziva u
pomoć.
Baš u to vreme prolazio je pored jame jedan od spahijinih slugu,
koji začu glas svoga gospodara.
— Ko je tamo? — doviknu on.
— To sam ja, tvoj gospodar, pomozi mi da se iskobeljam odavde,
pa ću te nagraditi.
Pošto je sluga slučajno imao kod sebe konopac, on odseče jednu
oblicu, očisti je od granja i spusti u jamu da bi pomoću nje izvukao
svoga gospodara. Kada je osetio da se dole neko uhvatio za drvo,
stade da vuče. Izvukavši s mukom oblicu iz jame, on vide da to
uopšte nije njegov gospodar, već medved koji se zakačio za drvo.
Medved šmugnu pored njega u šumu, dok se jadni sluga sav
prestravi. On pomisli da ga je to sam đavo pozvao glasom njegovog
gospodara i spremi se da klisne. Ali gospodar ga opet poče moliti:
— Ne ostavljaj me ovde! Ja ću o svom trošku prirediti svadbu za
tebe; ti si hteo da se oženiš.
On je svoga slugu prepoznao po glasu. I pošto je to bio siromašan
nadničar, koji nije imao nigde ničega i koji nije mogao da iz svojih
sredstava proslavi svadbu, on pomisli u sebi: „Probaću još jedanput
da izvučem svoga gospodara iz jame.“

71
 Ali samo što je spustio drvo u jamu, okretni majmunčić brzo skoči
na njega i čvrsto se uhvati svojim šapama . Sluga oseti da se neko
zakačio za drvo, povuče ga naviše, mada mu se učinilo da je njegov
gospodar suviše lak. U jamu nije mogao da zaviri. Kada on izvuče
drvo, majmunče brzo šmugnu pored njega u šumu.
,,Eh! — pomisli on — pa ja ću iz ove rupe izvući sve šumske
životinje."
On opet htede da ode, ali ga gospodar stade iznova moliti:
— Ne ostavljaj me ovde! Ako me spaseš iz ove jame, daću ti kolibu
i pregršt zlata.
Tada sluga pokuša još jedanput da izvuče gospodara iz jame. „Kad
bi to samo zaista bio moj gospodar, a ne zao duh koji viče njegovim
glasom!“ — pomisli on u sebi. Kada je ponovo spustio drvo i izvukao
ga napolje, pored njega otpuza zmija sikćući. „To je zao duh koji mi
se ruga!“ — pomisli on i htede najzad da ode. Ali njegov gospodar je
još uvek vikao iz jame:
— Spusti još jedanput tvoje drvo pa ako se spasem odavde
pokloniću ti celo svoje imanje i sav svoj novac!
Sluga se sažali nad njim, jer je ovaj tako žalostivo molio, i pomisli:
,,Eh, radi svoje neveste probaću još jedanput. Ali više to neću
činiti, pa ma koliko me molio.“ Kada je izvukao drvo, ovoga puta na
njemu je zaista visio njegov gospodar.
Pošto je bio dugo bez hrane, spahija je izgledao tako slab da je
nadničar morao da ga vodi i pridržava. Sluga je u džepu imao komad
hleba i on ga dade gospodaru. Kada je ovaj pojeo hleb i malo se
povratio, on reče sluzi:
— Sada mi više nisi potreban i možeš ići!
O obećanoj nagradi ni reči. Sutradan se sluga uputi spahiji da
primi neki groš od obećanih para. On dođe u dvorište gospodske
kuće i zažele da vidi gospodara. Sluge iz dvorca se raspitaše šta on to
hoće od gospodina spahije. On ne htede da laže i ispriča sve kako je
bilo i kako je spasao spahiju iz vučje jame. Kada je spahija saznao da

72
je sluga sve ispričao ostalima, on se strašno naljuti, jer je to bila
grdna sramota za jednog tako velikog gospodina da upadne u vučju
jamu. On naredi da se sluga kao lažov išiba do krvi!
Siromah čovek ode sav ojađen. Ali kada se vrati kući i otvori vrata,
on zateče medveda i majmunče kako leže na podu, a zmiju na peći.
Čovek se isprva prepade, ali medved mu prijateljski priđe i reče:
— Tamo u pušnici te čeka bik, retko veliki bik. Doneo sam ti ga za
svadbu.
Majmunče je dovuklo do vrata pozamašnu gomilu suve trske i
sitnih drva onoliko koliko može da dovuče mala životinjica. Ono
podskakujući priđe nadničaru i reče:
— Tamo u dvorištu čeka te prava kamara drva. Na dan svadbe
naloži njima vatru.
Zmija mu donese u čeljustima dragi kamen. Nadničar nije znao
vrednost kamena, ali pošto je kamen bio providan i blistavo sjajan,
on zaključi da mora imati neku vrednost. On se spremi i pođe
spahijskoj kući da ga tamo proda. Kada je stigao, upitaše ga?
— Koliko tražiš za tvoj kamen?
— Sto kruna — odgovori nadničar.
Na to oni dokonaše da je nadničar ukrao taj kamen, pošto sva
njegova imovina nije vredela više od pet kruna. Počeše da ga ispituju
gde je uzeo taj kamen. I mada je nadničar bio siromašan, on ne htede
da laže, nego ispriča sve kako je bilo.
Naravno, niko mu nije poverovao.
Jadnog nadničara zatvoriše u tamnicu i predadoše sudu. Na sudu
je još jedanput ispričao celu priču; kako je izvukao iz jame svoga
gospodara i šta mu je ovaj obećao za to i kako je umesto svega toga
naredio da ga išibaju. Zatim ispriča šta su mu sve poklonili medved,
majmunče i zmija. Tada mu sudija reče:
— Verujem vrlo rado, jadniče, sve što ti kažeš, ali na sudu su
potrebni svedoci. Imaš li ti svedoke?
— Naravno, medveda, majmunče i zmiju, ali oni su u šumi!

73
 Sudija je već hteo da ga osudi, kad se najedared otvoriše vrata i
unutra mumlajući upade medved. Na ramenu mu je čučalo
majmunče, a iza njih dopuza zmija. Oni potvrdiše nadničareve reči i
da se neko usudio da sada kazni nadničara, medved bi ga rastrgao
na komade. Nije bilo druge. Nadničar bi oslobođen optužbe i kada
kralj saznade za taj čudnovat slučaj, on od nadničara napravi
spahiju, a ranijeg spahiju strpa u nadničarevu kolibu. Nekadašnji
sluga se oženi svojom verenicom i veselo proslavi svadbu. Jela i pića
je bilo koliko ti duša hoće. I ja sam tamo bio i gostio se. Svadba je
proslavljena tu nedavno i mladi bračni par živi u miru i izobilju.

74
 DRVO KOJE GOVORI

Živeo jedan lovac, koji jednoga dana ode u šumu. On zaluta i dođe
na obalu ogromnog jezera. Iz jezera izroni veliki zmaj i reče lovcu:
— Nemoj pucati u mene!
— Zašto da te ne ubijem, kad znam posigurno da ćeš me pojesti!
— odgovori lovac.
— Ja to neću učiniti; dozvoli mi da ti priđem malo bliže. Vidiš li,
iza mene ide drugi zmaj, koji hoće da me proždere. Ubij ga gađajući
pravo u belu mrlju na njegovim grudima.
I zaista, uz veliku buku pojavi se i drugi zmaj. Lovac nanišani,
opali u belu mrlju i ubi zmaja. Tada ubijenom zmaju priđe onaj prvi i
pojede ga. Zatim ponudi lovcu da sedne na njegova leđa, ali ovaj
nikako nije imao poverenja u njega.
— Sedaj, sedaj, mogu te odneti!
I zaista, lovac sede na njegova leđa.
— Do tvoga sela ima svega pet kilometara — reče zmaj, kada su
preleteli jedno izvesno rastojanje. — Daj da ti dunem u usta!
Lovac se prepade, pade na kolena i poče da plače, ali zmaj reče:
— Nemoj da plačeš, ja hoću da te napravim mudrim.Tada lovac
dozvoli zmaju da mu dune u usta i postade mudar.

75
 On ode kući i reče svojoj braći:
— Prežite konje, idemo u šumu po zlatnu činiju.
Oni se uputiše u šumu i pošto su se kroz šumu vozili pola dana,
braća upitaše lovca:
— Zašto si nas, budalo, namamio ovamo?
Tada pošušta stoletno stablo:
— Ovde ispod moga korenja nalazi se zlatna činija.
Oni iskopaše zlatnu činiju, odvezoše je kući i, kada otvoriše
poklopac, videše da je činija prepuna zlatnih novčića. Posle toga
braća se ponovo uputiše u šumu i oboriše drvo.
— Napravite od mene dovratak! — reče im ono.
Oni tako i uradiše. Tada se u njihovom gazdinstvu razmnožiše
konji i krave, dok im je u ambarima uvek bilo dovoljno žita.

76
 ISTINA I LAŽ

Jedan trgovac imao dva sina, koji su se često među sobom

prepirali šta je na svetu moćnije — istina ili laž, pravda ili nepravda.
Stariji je brat tvrdio da se bogatstvo stiče lažju i nepravdom, a mlađi
je govorio da istina i pravda uvek na kraju pobeđuju.
Posle očeve smrti sinovima ostane u nasledstvo jedan brod.
Mladići opreme brod i krenu u svet da traže sreću. Ali pri samom
polasku počnu opet staru prepirku, i reč po reč, oni se opklade u
brod i odluče da im presudi prvi na koga budu naišli.
Prvi na koga su naišli beše nekakav čudan čovek koji je veslao u
malenom čunu.
Stariji brat mu doviknu s broda:
— Ej, čoveče, šta na svetu pobeđuje, istina ili laž?
— Laž i nepravda vladaju svetom — odgovori čovek koji beše od
đavoljeg plemena.
— Sada si čuo — obradova se stariji brat. — Ti si izgubio opkladu,
a sad silazi s broda, neću više da brinem o tebi.
Stariji brat oslepi mlađeg brata, skine ga s broda i u jednom
malom čunu ostavi ga samog i bespomoćnog na morskoj pučini.
Vetar i talasi ponesoše nesrećnog mladića dok ga na kraju ne
izbaciše na neku pustu obalu. Jadnik je lutao neko vreme i tako naiđe
na jednu stenu; pope se na nju ne bi li se tu sklonio od divljih zveri.
Dok je tako sedeo neko vreme, začu on nešto kao da smučke klize
po tvrdom snežnom pokrivaču.
— Smučaru, ma ko ti bio, dođi i pomozi nevoljniku — povika
mladić.
77
 Smučar okrene smučke, priđe mladiću i upita:
— Jesi li me ti zvao? Koja ti je nevolja?
Mladić ispriča nepoznatom svoju nesreću: kako je verovao da
pravda pobeđuje, a evo kako je nastradao.
— Nemoj očajavati — hrabrio ga je smučar. — Sve će još biti
dobro. Uzmi ove moje smučke, one će te odvesti na jedan izvor.
Operi oči vodom sa tog izvora pa ćeš ponovo progledati.
Mladić stade na smučke i one ga neverovatnom brzinom poneše
do izvora. On nakvasi oči i vid mu se odmah povrati.
Sve što je sada video bilo mu je nepoznato. I zato zamoli smučke
da ga opet odnesu na stenu sa koje je pošao. Smučke ga poslušaše i
mladić se ubrzo nađe na onoj steni i vide tamo svog spasioca. To
beše mali bradati starčić. Mladić mu se zahvali od sveg srca i ponudi
da mu vrati smučke.
— Ali još ću te nešto moliti — reče mladić. — Nauči me kako ću
stići u svoju domovinu. lako mi je sve oduzeto, ipak ću se ja tamo
lakše snaći. Naći ću valjda neki posao pa da pravedno i pošteno
živim.
— Zadrži ove smučke, ja ću sebi načiniti druge isto tako dobre —
odgovori starac. — Kad pođeš na put, smučke će te odneti na
raskrsnicu tri puta. Na toj raskrsnici raste velika stara granata jela.
Popni se na tu jelu i sakrij se u granje, ali nemoj zaboraviti da i
smučke poneseš na drvo. Ako budeš umeo da slušaš, čućeš čudne
stvari koje će ti doneti sreću i svakojaka blaga.
Mladić se još jednom najlepše zahvali svom spasiocu pa stade na
smučke. Nije morao ni jednom da se odupre štapovima, a smučke ga
za tili čas donesoše na raskrsnicu puteva, gde je rasla ogromna
granata jela. Mladić učini sve kako ga je starac naučio, uzvera se na
drvo i ponese smučke.
O ponoći dođoše pod drvo tri potpuno crna čoveka. Oni zapališe
veliku vatru i počeše se tu dogovarati. Mladić, koji je na njih virio sa
drveta, primeti da su đavolskog roda. On načuli uši i ču gde jedan od
njih kaže:
78
 — Ja znam nešto što vi ne znate.
— I ja znam nešto što ti ne znaš.
— Vi obojica ne znate ono što ja znam — reče treći.
— Ja znam — reče onaj treći — da će u kraljevom dvoru nestati
vode, pa će se morati izdaleka kolima dovoziti. Ali to ne bi bilo
potrebno. Ako bi oborili veliku lipu u dvorištu dvorca a njene žile
počupali, bilo bi tu vode koliko hoćeš.
— A ja pak znam — reče drugi — zašto su jeleni i srne napustili
kraljev park. Pre ih je tamo bilo tušta i tma. Pobegli su zbog toga što
se plaše jelenskih rogova koji su stavljeni kao ukras više kapije
parka.
Onaj prvi kraj vatre zapita:
— Znate li vi da taj isti kralj ima kćer koja već više godina boluje
od neke bolesti koju ne može da izleči ni jedan lekar? Princeza bi
odmah ozdravila, kad bi je izneli u zoru u kraljev park, tamo je svukli
i istrljali rosnom travom.
Kad su se crni ljudi narazgovarali, pokupiše se i odoše svojim
putem.
Mladić zapamti sve što je čuo, pa siđe s drveta, stade na čarobne
smučke i one ga poneše put kraljevog dvora.
U dvoru on zamoli da mu kralj da službu i tako dobi mesto
vodonoše.
Posao beše vrlo težak. Morao je izdaleka da dovlači vodu u buretu
jer je beše nestalo u dvoru. Na dvoru je bilo mnogo ljudi i zato je
morao da vuče vodu od jutra do mraka.
Jednom sretne mladić samog kralja. Pošto se pozdravi s njim, kralj
otpoče razgovor:
— To je nepojmljiva i čudna stvar da na području mog dvora
presahne sva voda i sad, eto, moramo po čitave dane da je kolima
dovlačimo.
— Voda će se sigurno naći, i to koliko hoćeš, samo ako se velika
lipa u dvorištu poseče a njene žile povade iz zemlje — reče mladić.
79
 — Bi li smeo da jamčiš glavom za ono što tvrdiš? — upita kralj.
Mladić reče da sme i odmah pristupi obaranju stare lipe. Kad lipu
oboriše i žile povadiše, izbi voda u tolikoj količini da s mukom
iskopaše na tom mestu bunar.
Kralj se tome mnogo obradova i za nagradu naimenova mladića
starešinom svojih lovaca.
— Na tom poslu imaćeš šta da radiš — reče kralj— Ne znam kako
to, ali od pre nekoliko godina u mom parku nema više jelena i srna, a
pre ih je tamo bilo tušta i tma.
— Divljač se plaši rogova koji su prikucani na kapiji parka —
objasni mladić. — Ako ih skineš odande, možeš biti siguran da će se
sva divljač vratiti.
Ukloniše rogove i već sutradan, kad kralj iziđe u šetnju, vide među
drvećem mnogo jelena i srna.
— Ti si prava sveznalica — obradova se kralj i odmah unapredi
mladića za upravnika svog dvora.
Tako je on tu živeo i radio na dvoru. Jednoga dana opazi on kralja
nevesela i zabrinuta i zapita ga za razlog.
— Neveseo sam — odgovori kralj — zato što moja kći jedinica,
već eto pet godina, boluje i svakim danom joj je sve gore i gore.
Najbolji lekari u mojoj zemlji pokušali su sve što su znali i umeli, ali
nisu joj mogli pomoći. Objavio sam po celoj zemlji da ću kćer dati
onome koji je izleči, a uz nju i pola svoje kraljevine.
— Ja ću je izlečiti — obeća mladić.
I poče odmah da sprema sve što je potrebno: dade načiniti nosila i
u zoru, kad pade rosa, iznesoše princezu u park. Mladić tada svuče
haljine sa princeze i istrlja je rosnom travom.
Neki dvorani koji behu izišli s kraljem da vide šta će mladić
uraditi, rekoše:
— Ovaj glupak učiniće svojim lečenjem da princeza izdahne.
— Ako to učini, ode mu glava — odgovori kralj.

80
 Međutim, devojka ne samo što ne umre već brzo prezdravi i
rascveta se kao pupoljak.
Mladić postade princezin verenik, pa počeše pripreme za svečanu
i bogatu svadbu kakve dotle nije bilo.
Naručiše razne robe iz dalekih zemalja, a mladić iziđe na
pristanište da dočeka brodove.
Prispeše dva velika broda i baciše sidra u kraljevom pristaništu.
Tu mladić naiđe na svog brata koji je živeo nepravedno, jer su oba
broda koja doneše robu pripadala njemu: No robe beše manje nego
što je poručeno, a uzto beše loša i svakojaka. Kad mladić to reče
svom starijem bratu brodovlasniku, ovaj ne prepoznavši ga, pokuša
da ga podmiti zlatom, moleći ga da se pravi nevešt.
— Zabadava mi nudiš novac — reče mlađi brat.
— Zar ti mene ne poznaješ? Ti treba da znaš da ja volim pravdu i
istinu.
— Otkud bih ja znao tebe, visokog dvoranina?— začudi se
brodovlasnik.
— Gle, zar si brata zaboravio! Zar se ne sećaš kako si me oslepio i
ostavio na moru da me vetar i talasi nose?
Tada brodovlasnik poznade brata i poboja se da će mu se ovaj za
zla dela osvetiti. On poče da moli brata da mu sve oprosti i obeća da
će odsada živeti pravednim životom i činiti samo dobra dela.
Mladić oprosti sve zlo bratu i pozva ga k sebi u kraljev dvor. Tamo
počeše jedan drugom da pričaju šta su doživeli i tako stariji brat
zapita mlađeg:
— Ispričaj mi kako si postao kraljev zet i kako si dospeo na tako
visoki položaj.
Tada mlađi brat ispriča kako je on na pošten i pravedan način do
svega toga došao. Ispriča i o čarobnim smučkama, o izvoru koji mu
je povratio vid, o jeli sa koje je slušao razgovor tri crna čoveka na
raskrsnici triju puteva.

81
 „Ala je ovoga poslužila sreća", pomisli stariji brat. A glasno reče:
— Pozajmi mi te tvoje čarobne smučke, i ja bih pošao da čujem šta
oni đavoli govore.
Brat mu dade smučke i one ga kao vetar odneše na raskrsnicu gde
se on odmah pope na jelu. Ali u brzini zaboravi da ponese smučke na
drvo, već ih ostavi dole.
O ponoći dođoše crni ljudi na dogovor i spaziše smučke kraj
drveta.
— Ko li se popeo na ovo drvo da prisluškuje naše tajne? —
povikaše đavoli.
I oni zajednički počeše da tresu jelu. Brat brodovlasnik pade s
drveta kao šišarka i kraj mu beše vrlo tužan, jer su ga đavoli iskidali
na komade.
A pošteni mlađi brat oženi se princezom i oni proživeše u zdravlju
i veselju sve do svoje smrti.
(Preveo s finskog I. S)

82
 PALČIĆ

Živeli jednom deda i baka, a nisu imali dece. Oboje su već bili u
poodmaklim godinama, ali su stalno priželjkivali decu. Kada su
uvideli da više ne mogu očekivati dete, baka uze kokošje jaje, stavi
ga pod mišku* i držaše ga tako dugo dok se iz jajeta nije izlegao mali
dečak. Bio je velik kao palac, pa ga nazvaše Palčić.
Jednom kad je deda pošao da ore njivu, ponese Palčića da mu
sprema hranu. Palčić je bio dobar pomoćnik. Dok je otac orao njivu,
on je održavao vatru i kuvao krompir. Kada se krompir skuvao i otac
došao da ruča, Palčić ga zamoli da mu dopusti da i on uzore koju
brazdu.
— Što ne bi — reče starac i stavi sina konju u uvo.
Palčić je vešto naređivao konju kad treba da se okrene a kad da
ide pravo i tako je oranje odlično napredovalo a brazde bile prave
kao strele, iako je orač bio mali da se jedva video iz konjskog uva.
Desilo se baš da je tuda prolazio car. On spazi konja koji je na prvi
pogled orao sam bez orača. Car zastade na međi i gledajući ovaj
čudan prizor reče starcu:
— Ala ti je pametan konj, kad sam tako vešto radi.
— Pa s njim je moj sin — odgovori deda.
Car htede da vidi tog orača i kad vide Palčića, poče da moli:
— Prodaj mi svog malenog sinčića.
Dedi je bilo žao da proda svog sina, ali mu dečko šapnu na uvo:
— Samo ti mene prodaj, dobićeš za mene puno novaca.
I tako starac prodade Palčića i dobi za njega kesu zlatnika.
Car stavi Palčića u džep i krenu svojim putem.
83
 Džep je bio do pola pun zlatnika. Palčić se odmah poduhvati posla,
raspara rupicu na džepu i poče da izbacuje zlatnike na put.
Car se vrati u dvorac, a pošto je bio umoran od šetnje, odmah se
spusti u naslonjaču. Cim je malo odahnuo, poče da naređuje Palčiću:
— Hajde na posao, slugo moja, skini mi čizme i čarape pa ih stavi
da se suše pored kamina.
Palčić odmah posluša i poče da svlači gospodaru čizme. Uz pomoć
naprave za izuvanje uspeli su nekako da ih izuju. Palčić odvuče
zatim čizme i čarape kraj peći da se suše. Ali je čizme stavio suviše
blizu vatri, te skoro sasvim izgoreše. A čarape, pak, padoše pravo u
čabar s vodom.
Ujutru car zatraži od Palčića da mu donese čarape i čizme. Palčić
donese caru ono što je od čizama ostalo: od jedne čizme petu a od
druge saru, dok je iz čarapa curila voda. Car se naljuti i povika:
— Sad ću ja tebe dobro istući.
Pokuša da uhvati Palčića, ali ovaj brzo skoči u krevet i sakri se u
slamaricu. Car sve prevrnu, ali nije mogao da pronađe čovečuljka. Na
kraju naredi slugama da slamu iznesu u staju kravama za stelju.
Tako i učiniše, a velika cma krava, zvana Cmojka, zahvati Palčića
zajedno sa slamom i proguta ga.

84
 Kad ujutro muzarica dođe u staju, ona kao obično pozdravi kravu:
— Dobro jutro, Crnojko.
— Dobro jutro, muzarice — odgovori Palčić iz kravljeg buraga.
Muzarica se prepade, otrča upravniku carskog imanja i ispriča mu
da je u kravu Crnojku ušao zao duh jer je progovorila.
Upravnik pozva mesara i naredi mu da kravu smesta zakolje.
Crnojku zaklaše i raščerečiše je, ali zao duh se ne pokaza. A burag u
kome se nalazio Palčić baciše na đubrište iza staje. Noću dođe gladni
sivi vuk i pojede burag, a s njim proguta i Palčića. Kurjak onda
potrča preko poljane i pašnjaka i tako dospe na jedan proplanak kraj
šume na kome su pasle ovce. Vuk odmah poče da motri koje bi
jagnje ugrabio. Ali Palčić, vičući iz kurjakovog trbuha, probudi
čobanina.

85
 — Čobanine, ohoj čobanine, ohoj — vikao je on — vuk dolazi da ti
pojede ovce.
Čobani se probudiše i pojuriše kurjaka.
Prođe neko vreme i vuk užasno ogladni. Uto se iz šume pojavi
stado goveda. Vuku pođe pena na razjapljene čeljusti i on jurnu na
stado. Skoro je zgrabio jedno tele, ali ga opet Palčić preduhitri iz
njegovog trbuha.
— Pastiru, ohoj, čuvaj stado, vuk će ščepati tele!
Pastiri najuriše vuka koji opet ostade prazna trbuha. Počeo se
valjati po zemlji od besa i gladi, pa zaurla:
— Iziđi, zli duše, iz trbuha, iziđi zli duše iz mog trbuha!
— Izići ću vrlo rado, ako me prvo odneseš na kapiju moga oca —
odgovori iz trbuha Palčić.
Vuk otrča na kapiju Palčićeve kuće, ali Palčić poče da ga moli:
— Odnesi me u očevo predsoblje.
Kurjak potrča i uđe u predsoblje. Čim je ušao, Palčić poče da viče
iz sveg glasa:
— Oče, hej, vuk je u predsoblju, ubij ga!
Starac izlete sa sekirom u ruci i jednim udarcem ubi vuka.
Tako su deda i baka opet bili sa svojim dragim sinčićem. Od vučje
kože sašio je deda sebi rukavice a Palčiću bundicu za zimu. Još su od
iste te kože sašili i kesu u koju su stavili zlatnike koje su primili od
cara za svog pametnog i domišljatog dečaka.

86
 ČAROBNE KLIZALjKE

Živela u stara vremena dva vrlo vešta majstora, kovač i zlatar.

Jednom su se tako prepirali ko je od njih u svom zanatu bolji.
Opkladiše se i odmah počeše da rade za opkladu.
Zlatar iskova od čistog zlata patku koja je zaplivala kad je pustiše
u vodu, baš kao da je živa. I ne samo to, ona pronese i jaja. Jaja behu
zlatna, a iz njih se izlegoše sami zlatni pačići.
Kad kovač saznade za to, reši da uradi nešto još bolje. On pljunu u
šake, kovao je tri dana i iskovao klizaljke. Kad ih je završio, izgledale
su sasvim obično, ali kad bi se pričvrstile na noge, ponele bi čoveka u
vazduh, kao da je lastavica.
Pošto su završili svaki svoj rad, pođoše oba majstora kralju u
dvor. Trebalo je da kralj presudi koja je stvar bolja.
Patka se dopade svima i pustiše je da plovi po jezercetu u parku
kraljevog dvora. Plivala je i gnjurala baš kao prava pravcata patka.
Zatim kovač pričvrsti svoje klizaljke na noge, zalete se i uzlete.
Probavio je svega nekoliko trenutaka u vazduhu i već se vrati s
pozdravima iz sedam zemalja.
Kraljević, sin toga kralja, beše očaran klizaljkama, pa poče od oca
moliti novac da ih kupi. Kralj mu dade novac i kovač za velike pare
prodade klizaljke mladome kraljeviću. Ovaj ih odmah pričvrsti za
noge, zalete se sa kamenih dvorskih stepenica, vinu se u nebo i za
tren oka nestade u oblacima.
Prođe nedelja dana, prođe i druga, ali kraljević nikako da se vrati
sa svog vazdušnog putovanja. Tad staviše kovača u zatvor, a zlatar je
posećivao nesrećnika i dodavao mu hranu kroz rešetke.

87
 No kraljeviću se nije desilo nikakvo zlo, već je leteo daleko preko
mnogih mora i zemalja. Najzad se spusti u divan i prebogat grad. Tu
on reši da poživi neko vreme, te se prihvati posla u jednoj trgovini.
Desi se da kraljeva kći dođe da pazari u onoj trgovini gde je radio
kraljević. Oni se dopadoše jedno drugom na prvi pogled i mladić
uspe da šapne devojci na uvo da uveče ostavi svoj prozor otškrinut.
Kad se spustilo veče, mladić pričvrsti na noge čarobne klizaljke i
polete pravo prema dvoru princezi na prozor.
Ali stražar na dvorskoj kapiji opazi čoveka kako prolete kroz
vazduh. On obavesti kralja a kralj zapita svoju kćer da li nešto zna o
tome, ali ona ne htede da oda mladića. Kralj tada reši da lukavstvom
uhvati noćnog posetioca, pa naredi da se prozor njegove kćeri
namaže lepljivom smolom.
Sutra na noć mladić opet dođe u posetu princezi i noć im prođe u
veselom razgovoru. Kad se pre svanuća poče spremati da pođe, on
sede na prozor da pričvrsti klizaljke, a smola kojom je prozor bio
namazan zalepi mu se za odelo. Ali on to ne primeti, već odlete
pravo kući. No jedno parčence, jedna sasvim mala krpica od njegovih
čakšira, ostala je zalepljena za prozor. Ni princeza to ne primeti i
bezbrižno zaspa.

88
 Ujutru kralj dođe u princezinu sobu, odmah priđe prozoru i spazi
parče sukna prilepljeno za smolu. On uze to parče i istoga časa
razasla ljude na sve strane da traže čoveka kome sa odela nedostaje
takvo parče sukna.
Kraljeve sluge pregledaše i pretražiše čitavu varoš i tako dođoše i
u trgovinu gde je radio kraljević. Odmah ga uhvatiše i kralj naredi da
se obesi i mladić i kraljeva kći.
Izvedoše ih na gubilište. Mladić zamoli da mu se ispuni poslednja
želja, te da mu donesu mali zavežljaj sa uzglavlja njegove postelje.
Donesoše mu taj zavežljaj, a on se spusti na kolena i zaklonjen
širokom suknjom kraljeve kćeri razveza zavežljaj, izvadi iz njega
čarobne klizaljke i brzo ih natače na noge.
— Zbogom ostajte — doviknu on okupljenom narodu, zgrabi
princezu oko pasa i odnese putem kojim putuju samo vetrovi.

89
 Kraljević se vrati dvoru svoga oca. Princezu ostavi u bašti, a on
ode ocu i reče:
— Donosim ti pozdrave iz sedam zemalja!
Kralj se silno obradova sinovu povratku. Kad mu ovaj reče da je
doveo i verenicu, kralj zaželi da je vidi. Ona mu se toliko dopade da
odmah dopusti kraljeviću da se njome oženi.
U dvoru spremiše veliku i svečanu svadbu. Kovača odmah
oslobodiše zatvora i bogato ga nagradiše, još bogatije no što je bio
nagrađen zlatar.
(Preveo s finskog I. Š.)

90
 PO ŠTUKINOJ ZAPOVESTI

Živeo jedan dečak po imenu lenji Jako. Bio je toliko lenj da nije
ništa radio, već je po ceo dan samo ležao na peći. Cak i kada bi ga
zvali da jede, on je odgovarao: ,,Ne jede mi se.“
Jako bi sigurno umro od gladi da ga njegova majka nije
namamljivala hlebom namazanim maslacem. Ni na jedan drugi način
on se nije mogao privoleti da siđe sa peći.
— Sto ne bi otišao na jezero po vodu! — viknula bi mati.
— Otići ću kad budem hteo, ali sad neću — odgovarao je Jako.
— Siđi sad, namazala sam ti maslacem čitavu gomilu hleba —
molila je majka.
— Hajd, neka bude — prostenjao bi Jako silazeći polako sa peći.
Umesto kofe, mati mu dade rešeto, misleći da ga tako nauči
pameti i natera da se malo pomuči.
Sa rešetom u ruci Jako ode na jezero i poče da zahvata vodu, koja
je, razume se, oticala kroz rešeto. Ali, pošto je triput zahvatio, uhvati
mu se u rešeto velika štuka. Na glavi je imala malu zlatnu krunu kao
da je bila kraljica štuka. Jako, ne obzirući se na krunu, snažno stisnu
štuku za škrge i reče joj:
— Ala ćeš biti dobro pečenje kada te uvaljamo u brašno i ispržimo
na maslacu!
— Nemoj, dragi Jako, nemoj da me pečeš — molila je štuka. — Ako
me pustiš u jezero naučiću te čarobnim rečima pomoću kojih ćeš
dobiti sve što zaželiš.
— Hajde, nauči me — pristade Jako.

91
 Pošto je naučio da izgovara te čarobne reči, momak odmah pusti
štuku u jezero.
„Hajde da isprobam sada moć štukine zapovesti“, pomisli Jako i
izgovori:
— Po štukinoj zapovesti a po mojoj želji, neka ovo rešeto odsad
drži vodu.
I rešeto je zaista održalo vodu, pa čak je i u kuću odnelo, kad je
Jako tako zapovedio.
Idućeg dana pošto mu je obećala hleba sa maslacem, majka
privole Jaka da ode u šumu po drva.
Jako je otišao u šumu, ali nije hteo ni da se prihvata posla, nego
samo izgovori:
— Po štukinoj zapovesti a po mojoj želji neka testera testeriše,
neka sekira seče i neka se naseče pet hvati drva.
Testera je počela da testeriše, sekira da seče i za čas je ležala
gomila drva od pet hvati.
„Kako li ću sad ovo drvo da prenesem u dvorište?“ pomislio je
Jako.
Ali se nije dugo dvoumio: popeo se na gomilu drva, i naredio da se
što brže i što kraćim putem stvori u njegovoj avliji.
I zaista: uz pomoć štukinih reči, gomila drva počela je da se ljulja,
a zatim je poletela kroz šumu i močvaru kao da ju je vukao neki
dobar konj.
Najkraći put je vodio kroz kraljevu prestonicu; na prozoru dvora
baš je stajala princeza i gledala na ulicu. Devojka opazi momka kako
jaše na gomili drva i to joj se učini tako smešno da se grohotom poče
smejati.
Jako je pomislio da ga ona ismejava, pa zato izgovori čarobne reči:
— Po štukinoj zapovesti a po mojoj želji, neka se princezi rodi sin i
neka mu se ne zna otac.
Kad je stigao kući, majka nije mogla dosta da se načudi kako je"
Jako mogao tako brzo da obavi posao i da dotera toliku gomilu drva.
92
Pomislila je da je s godinama lenjost počela da napušta Jaka pa ga je
zato uputila kovaču za šegrta.
Pošto je opet bio ponuđen hlebom sa maslacem, on je nekako
pristao da ode u kovačnicu.
— Hajde, raspali vatru s mehovima, momče — naredio je kovač.
— Neće mi se — reče Jako, ali pri tome nastavi: — Po štukinoj
zapovesti a po mojoj želji, neka mehovi sami duvaju.
Mehovi su počeli tako jako da duvaju da su iskre poletele na sve
strane, a Jako leže na gomilu vreća da se odmara.
— Dođi da udaraš čekićem — pozvao ga je kovač, pošto se željezo
usijalo.
— Po štukinoj zapovesti a po mojoj želji, čekiću otpočni da udaraš
— progovori Jako sa gomile vreća.
Cekić je počeo tako snažno da udara da je željezo u varnicama
prštalo na sve strane, a nakovanj je tutnjao. I tako je kovač bio
zadovoljan učenikom iako ovaj nije ništa radio, već je iz dana u dan
ležao na gomili vreća.
Tako je vreme odmicalo i princeza, koja se smejala na prozoru,
rodi jednog dana sina, i to vrlo naprednog dečka. Sve bi bilo dobro
da je dete imalo oca. Kralj se obrati svojim učenjacima raspitujući se
ko bi mogao da bude otac detetu. Međutim, ni najstariji učenjak nije
znao to da objasni, ali je ipak dao kralju dobar savet:
— Daj sinu tvoje kćeri ovu zlatnu jabuku — reče on. — Posle toga
sazovi u dvor sve ljude iz svoga carstva i reci detetu neka se na njih
baci jabukom. Kome jabuka padne na grudi, to će biti otac deteta.
Kralj je postupio po savetu učenjaka, pa je naredio da se širom
kraljevine razglasi da svi muškarci imaju da dođu u dvor.
I zaista, u kraljev dvorac počelo je da pristiže toliko ljudi koliko
ima peska u moru.
Princezin sin bacio je jabuku, ali ona još nikoga ne pogodi u grudi.
Kao poslednji stigao je u dvor i kovač kod koga je Jako bio na
učenju.
93
 — Šta sad da radimo? — zapitao je kralj učenjake. — Bili su ljudi
iz cele carevine, ali se otac sinu moje kćeri nije našao.
— Ja znam jednog koji nije bio tu — reče kovač.
— Ko je taj? — upita kralj.
— Lenji Jako, tako ga zovu ljudi — objasni kovač. — On leži u
mojoj kovačnici na gomili vreća i neće se pokrenuti ako mu se ne
obeća hleb s maslacem.
— Pokušajmo i s tim glupakom — reče kralj, naređujući da se
spremi čitavo brdo najboljeg hleba s maslacem.
Tako su uspeli da ga namame. Pošto je Jako stigao, princezin sin se
baci na njega zlatnom jabukom; ona pogodi Jaka posred grudi.
— Zar ti otac ovog deteta! — zapanji se kralj. — Zar tako prljavo
kudeljno strašilo da postane muž moje kćeri? Ne, nikada, dok ja
sedim na prestolu toga neće biti! Na vešala s tim nevaljalcem!
Kralj je predao Jaka dželatu koji odmah poče da mu stavlja omču
na vrat.
Međutim, Jako se nije ni najmanje zabrinuo, već izgovori:
— Po štukinoj zapovesti a po mojoj želji, neka se dželat sam obesi.
Ko bi mogao odoleti ovim čarobnim rečima! I tako dželat sam sebe
obesi.
Kralj je predao Jaka drugom dželatu, ali se i ovaj obesi. Tako je isto
prošao i treći dželat, a više ih u kraljevini nije ni bilo.
— Ja imam i drugih sredstava i ona neće izostati, iako dželata više
nemam — reče kralj pa stavi i Jaka i svoju kćer, koja mu je nanela
toliku sramotu, kao i sina joj, u dobro usmoljeno bure.
Bure su spustili da se otkotrlja s visokog brda u more.
Svako će znati šta je trebalo da se desi: smola u buretu strahovito
je izlepila sve troje i trebalo je da u buretu umru. Ali Jako je opet
izgovorio čarobne reči i tako su svi živi dospeli u more.
Bure se ljuljalo i plovilo na talasima ko zna koliko vremena.
Odjednom princeza i njen sin počeše da plaču i da kukaju koliko ih je
glas nosio.
94
 — Nemojte kukati — reče Jako i odmah nastavi: — Po štukinoj
zapovesti a po mojoj želji, neka se ovo usmoljeno bure pretvori u
divan brod.
U isti mah oni se nađoše na lepoj velikoj lađi, koja je razapetih
jedara plovila pučinom.
Dečko je prestao da plače, ali je princeza i dalje bila neraspoložena
i nevesela.
— Zašto si tako tužna? Zar nije sada sve kako treba? — zapita je
Jako.
— Oh — počela je da uzdiše i ponovo da kuka princeza. — Ja sam
zato tužna što si ti tako prljav i ružan!
I ova nevolja mogla se lako ukloniti. Pomoću čarobnih štukinih
reči, Jako se promeni u snažnog, stasitog i lepo odevenog mladića.
Brod je prilazio lepom zelenom ostrvu. Jako je upravio brod ka
obali i sve troje se iskrcaše.
— Zar ćemo sada živeti ispod smreke? — zapita princeza.
— Ne, nećemo, imaćemo dvorac — reče Jako, pa opet uz pomoć
štukinih reči stvori na ostrvu raskošan zamak, sa mnogo kula od
čistog kristala.
Zamak je bio potpuno uređen a u njemu je čekala i sva posluga.
Čitav red dvorskih dama, raznih dvorana i slugu dočekalo ih je
klanjajući se duboko i moleći ih da uđu u zamak.
Pošto je prošlo nekoliko dana, princeza je opet počela da tuguje.
— Za čim tuguješ? — zapitao je Jako.
— Trebalo bi spremiti svadbu, trebalo bi napraviti pravo
venčanje, a osim toga volela bih da našoj svadbi prisustvuje i moja
rodbina — kazala je princeza.
Nije na tome ostalo. Za jedan časak, opet uz pomoć štukinih
čarobnih reči, sagradio je Jako preko mora stakleni most. Taj most je
sijao i bleštao kao sunce, a vodio je pravo u kraljevu prestonicu. Iz
konjušnice izveli su najboljeg konja i potkovali ga s dijamantskim
potkovicama da ne bi klizio po staklu. Divno odeven glasnik pošao je
95
u prestonicu da pozove kraljevski par da prisustvuje venčanju
princeze i lenjog Jaka.
Ceo je dvor, naravno, bio zapanjen kada se pročulo da su oni, koji
su bili u usmoljenom buretu, još živi. Ceo dvor i još mnogo sveta
pošlo je na svadbu. Išlo se kočijama, na konjima, a neki i peške.
Konjima su morali da obavijaju kopita da ne bi klizili i padali na
staklenom mostu.
Tako gosti stigoše u dvor lenjog Jaka.
Zvanice su zatim posedale za dugačku svadbenu trpezu. Sve je bilo
raskošno: tanjiri od srebra, a kašike, noževi i viljuške od čistog zlata.
Jelo se i pilo do mile volje, ali posle gozbe neko primeti da je
nestala jedna zlatna kašika.
Sve su zvanice tražile nestalu kašiku, ali uzalud. Rasrdivši se kralj
reče:
— To je velika sramota da na svadbi moje kćeri nestaju kašike! Svi
džepovi moraju se pretražiti, a onaj u čijem se džepu bude našla
kašika, biće sutra obešen!
Tako i bi; svi džepovi su bili pregledani. I gle, nađoše je, ali u
džepu samoga kralja.
— Kako sam rekao, tako neka bude, nek se moja presuda izvrši —
rekao je tvrdoglavi kralj. — Naredi svom dželatu da namaže
konopac — reče on Jaku.
— Dobri moj taste — odgovori Jako — konopac nije potreban, jer
sam ja kašiku pomoću štukine zapovesti stavio u tvoj džep. Time
sam hteo da ti u neku ruku vratim milo za drago. A sada da
stegnemo jedan drugome ruku i neka među nama odsad vlada ljubav
i sloga!
Tako su se oni zauvek pomirili pa verovatno još i sada žive u
dobru i miru.
(Preveo s finskog I. S.)

96
 KRALjEV KONjUŠAR

Tri pune godine služio je neki mladić gazdu ciciju bez ikakve plate.
Kad se navršila i treća godina, zatraži on od gazde da mu nešto plati.
Gazda mu na to reče:
— Uzmi onaj luk i strelu sa zida, to ti je više nego dovoljno, nisi
više ni zaslužio.
Mladić uze luk, pa tužan krenu svojim putem. Idući tako, primeti
na jednoj brezi tetreba, kako skakuće s grane na granu, i pokuša da
ga ulovi. Strela nije pogodila tetreba, već ga je samo okrznula, te
ptica prhnu i odlete duboko u šumu.
Ceo dan gonio je mladić tetreba, a kad se spusti veče, ptice beše
nestalo u gustom šipražju.
Mladić se osvrnu oko sebe i primeti da je zašao u divlju i
neprohodnu šumu. Nakida jelovih grana sebi za postelju i ostade da
prenoći ispod visoke stare jele.
Ujutru ga probudi nekakva velika buka. Malo đavolče trčalo je
kroz šumu koliko su ga noge nosile, a za njim je isplažena jezika i
razjapljenih čeljusti jurio ogroman vuk.
Mladić odskoči u stranu i pomisli: „Baš da vidim šta će se
dogoditi."
Đavolče se uzveralo na jednu jelu, a vuk sede iskeženih zuba ispod
drveta da ga tu sačeka.
Vuk opazi mladića, ali videći da on ima luk, ne napade ga, već ga
zamoli:
— Strelče, obori gadno đavolče sa drveta pa ti obećavam da neću
nikad uznemiravati tvoju stoku.
97
 A i đavolče sa svoje strane poče da obećava:
— Ustreli vuka, brate slatki! Dobićeš od mene veliku nagradu, a od
vučje kože moći ćeš da napraviš tople rukavice.
Mladić zategnu luk i ubi vuka. Đavolče siđe s drveta i poče mu
pomagati da odere kožu s vuka.
Pošto završiše posao, mladić pođe sa đavolčetom koje ga odvede u
podnožje jedne visoke planine. U toj planini bila je velika pećina a u
njoj je živela đavolja porodica.
Kada se približiše pećini, stari đavo ih ugleda i reče:
— A, došao si iz šume, sine moj, i doveo si pečenku sa sobom.
Trideset godina očekujem ja ovaj trenutak.
Đavolče odgovori:
— Nećemo valjda mog spasioca da pečemo! Da nije njega, dočekao
bi me vuk na očnjake, i to bi mi bio kraj. Mi njega moramo nagraditi,
i to bogato.
— Kakvu nagradu, želiš? — zapita stari đavo.
— Traži pastuva zlatne dlake — došanu đavolče strelcu na uvo.
Mladić ga posluša i dobi najboljeg konja iz đavolje konjušnice.
Već htede da uzjaše zlatodlakog ždrepca i da napusti đavolji tabor,
kad mu đavolče došanu:
— Nemoj još poći, već pričekaj malo, a kad te moj otac zapita šta
još želiš, zatraži njegovu staru brezovu metlicu za saunu.
Mladić posluša, dobi metlicu i spremi se za polazak, ali đavolče mu
opet došanu:
— Očekni još malo i zamoli da ti da staru mrežu za ribu i bakarnu
frulu.
— Zar ti još nije dosta, možda bi hteo da ti dam sve svoje blago? —
zapita ljutito stari đavo.
— Nema dva bez trećega, niti trećega bez parnjaka — odgovori
mladić i zatraži mrežu za ribu i bakarnu frulu.

98
 — Evo ti, ali sad se tornjaj odmah — reče stari đavo i dobaci
mladiću mrežu i frulu.
Sad je mladić imao toliko stvari da više ne bi mogao ni poneti.
Pojaha zlatodlakog konja i jahao je tako sve dok ne stiže na jednu
raskrsnicu od koje su vodila tri puta.
— Kojim bih putem krenuo? — upita se mladić.
— Izaberi srednji put, on će te odvesti pravo kraljevom dvoru —
posavetova ga konj.
— Sve mi je jedno — reče mladić i krenu srednjim putem. Jahao je
tako sve do kraljevog dvora.
Kralj je šetao dvorištem, a konj reče mladiću:
— On će hteti da me kupi, ali ti me nemoj prodati ni po koju cenu.
Bolje se primi za konjušara, ako ti on to predloži.
Kralj pokuša da kupi zlatodlakog ždrepca i ponudi nebrojeno
blago, ali mladić nikako ne pristade.
— Ostani onda kod mene kao konjušar — predloži mu kralj. —
Nećeš morati ništa da radiš, jer ja imam već šest konjušara koji mi
paze konje. Samo kad budem išao u goste, ti ćeš me voziti i prezaćeš
u kola svog zlatodlakog pastuva.
I tako mladić posta konjuša-rbadavadžija pri kraljevom dvoru. Ali
nije mnogo vremena proteklo, a onih šest konjušara postadoše
ljubomorni na njega i zavidljivi, pa rešiše da ga uklone s puta. Oni
odoše kralju i rekoše:
— Ovaj novi konjušar hvali se da može da pozlati grive svih naših
konja, samo ako to zaželi.
Kralj pozva mladića i reče mu:
— Uradi tako da do sutra ujutru svi moji konji imaju sjajne zlatne
grive. Ne uradiš li to, na tebi nema glave.
Mladić ode plačući svom konju i poče ga timariti.
— Zašto plačeš, jadno momče, reci što si tako tužan? — zarza
konj.
Mladić ispriča kakav je zadatak dobio, ali ga konj ohrabri:
99
 — Sada ti treba stara metlica koju si dobio u đavoljem taboru.
Uzmi metlicu i njome očetkaj grive kraljevih konja. Samo gledaj da u
konjušnici ne bude nikoga.
Noću momak isproba moć stare metlice i gle, konjske grive
zablistaše suvim zlatom, i to tako da u konjušnici postade svetlo kao
usred dana.
Kralj se mnogo obradova kad vide kako su mu se konji prolepšali,
ali konjušari se još više razljutiše kada videše kako se okrenula
njihova spletka. Izmisliše novu laž da bi upropastili mladića. Odoše
opet kralju i slagaše:
— Novi konjušar priča da je on takav ribar, da njegova mreža
hvata ribu u svako okce.
Kralj reši da isproba da li u tom kazivanju ima istine i naredi
momku da pođe s njim u ribarenje. Mladić zapita konja šta da čini, a
ovaj ga posavetova da uzme sa sobom staru đavolju mrežu. Mladić
tako uradi, i zaista, kad su mrežu podigli iz vode, u svako okce se
uhvatila riba.
Međutim, zli konjušari i dalje su ga mrzeli i bili ljubomorni, te
nastaviše da mu rade o glavi.
Kralj je imao verenicu u susednoj državi; trebalo je već davno da
je dovede, ali nije smeo da krene na taj put koji je vodio kroz
ogromnu šumu prepunu divljih zveri i zlih duhova.
Konjušari ovog puta slagaše da je novajlija obećao da dovede
kralju verenicu.
Kralj odmah pozva mladića i naredi mu:
— Spremi se za put. Poći ćeš da mi dovedeš verenicu iz susedne
carevine.
Momak se tužan vrati svom zlatodlakom konju.
At ga poče tešiti rečima:
— Nemoj plakati, mladiću moj, već idi kralju i zamoli ga da ti
spremi za put čerek goveđeg mesa. U šumi će nas napasti zveri, a mi

100
ćemo bacati komade mesa, pa će nas one pustiti da na miru
prođemo.
Mladić uradi kao što mu je konj savetovao.
Kralj mu dade meso, a zveri ih zaista puste da prođu kroz šumu.
Stigavši u susednu carevinu, mladić ode u dvor i ispriča zašto je
došao. Ali car mu na to reče:
— Nećeš dobiti moju kćer dok mi ne dovedeš belu kobilu sa Bele
planine.
— Gde se nalazi ta Bela planina? — zapita mladić.
— Ne znam, traži je! — kratko će car.
S tim mladić ode svom hatu.
— Što si tako tužan, dragi moj gospodaru? — zapita konj.
Mladić mu ispriča svoju muku, a konj odgovori:
— Sedaj na me, znam ja gde se nalazi Bela planina, a poznata mi je
i bela kobila.
Mladić uzjaha, a konj jednim skokom prelete preko šume, a
drugim skokom preskoči jezero i za nekoliko trenutaka već su stajali
u podnožju Bele planine. Našli su belu kobilu i doveli je caru.
Car priredi veliku svečanost, na koju pozva mnogo zvanica. U
dvoru je sve vrvelo od careva, kraljeva i kneževa. Bilo je tu puno
kneginja i kneginjica, sve jedna lepša od druge.
Mladić je stajao do vrata i virio u dvoranu misleći pri tome kako bi
mogao saznati koja je kraljeva verenica. Uto u dvoranu uđe car i
zapita ga:
— Jesi li se već vratio s Bele planine? Jesi li doveo belog konja?
— Eno kobilice u dvorištu — odgovori mladić.
— Vodi onda verenicu svome gospodaru — reče car. — Eno je
tamo, provodi se u društvu drugih devojaka. Ako pogodiš koja je, ti
je vodi, ali ako se dotakneš neke druge, uzalud si dolazio.
Mladić je gledao i zagledao sve devojke redom, ali nije mogao da
pogodi koja je careva kći a kraljeva verenica. Devojke su bile sve

101
divno odevene i sve odreda lepe. Hajde sad, pogodi koja je od njih
prava!
„Moram opet da pitam za savet svog zlatodlakog konjića", pomisli
mladić i ode svom konju.
— Verenica našeg kralja ima na levom obrazu mladež, po tome
ćeš je poznati. Uzmi je za ruku i dovedi ovamo, pa da krenemo —
nauči ga konj.
Mladić tako pronađe kraljevu verenicu i oni pođoše na put. Ubrzo
začuše za sobom topot kopita i kad se okrenuše, videše gde za njima
kasa bela kobilica; ona se otkinula iz ruku konjušara i pobegla za
zlatodlakim pastuvom.
Tako oni najzad stigoše u kraljev dvor. Kralj se mnogo obradova
kad ugleda svoju dugo očekivanu verenicu.
Međutim, zlobni konjušari nisu prestali da snuju i kuju spletke.
Jedan od njih otišao je kralju i slagao mu kako se novi konjušar hvali
da ga je princeza putem zavolela.
Ova laž strahovito naljuti kralja, pa on osudi mladića da sutradan
ujutru bude spaljen u naročito za to iskopanoj jami.
Mladić plačući ispriča svom konju šta mu se sprema. Konj ga umiri
i nauči kako će se i iz ove nevolje izbaviti.
Konjušari su u međuvremenu iskopali duboku jamu i stavili u nju
luč i suvarke.
U samu zoru izvedoše mladića vezanih ruku pred jamu i potpališe
lomaču.
Kralj je izišao da vidi kako će se nad mladićem izvršiti smrtna
kazna. Kada ga vide, mladić mu se obrati s molbom:
— Gospodine kralju, svakako se sećate koliko sam vam raznih
usluga učinio. Naredite da mi se za nekoliko trenutaka odreše ruke
kako bih sebi odsvirao posmrtnu pesmu.
Kralj naredi da se mladiću odreše ruke, a ovaj izvadi iz nedara
bakarnu frulu koju mu je dao đavo, pa je prinese ustima i zasvira.

102
 Tada se desiše čudne stvari: kralj se uhvati u kolo sa šest
konjušara i oni počeše da se vrtoglavo okreću, kraj same jame u
kojoj je plamtela vatra. Sve brže i brže svirala je frula, sve brže i brže
igrali su igrači, približavajući se stalno jami, dok nisu popadali u
plamen i rastopljenu smolu.
Tako su završili kralj i zavidljivi konjušari. Mladić je otišao u dvor
i uzeo za ženu princezu koju je doveo iz susedne carevine. Tako je on
postao kralj i živeo do kraja svog života veselo i zadovoljno.
(Preveo s finskog I. Š.)

103
 RIĐA OVCA

Živeo jednom jedan pastir koji je napasao ovce. On se dogovori s

gazdom da za svaku novoojagnjenu ovcu dobije po trideset groša, a
za svaku nestalu da mu gazda ustavi od zarade isto tako po trideset
groša. Jedne noći dođe mu čovek, koji je živeo u šumskoj kolibici i
zamoli za konačište.
— Eh, ovoga puta moraću dati trideset groša“, pomisli pastir,
zakla ovcu i skuva meso za putnika-namernika. Zatim obojica legoše
da spavaju.
Sutradan izjutra putnik reče pastiru:
— Idi u tor i pogledaj svoje ovce.
On ode tamo i vide da je tor prepun ovaca. Na sred tora stajala je
riđa ovca.
— Sve ovce daj svome gazdi — reče gost — a riđu sačuvaj za sebe!
Gazda dade pastiru po trideset groša za svaku ovcu. Posle toga
pastir ode, a riđa ovca potrča za njim. On dođe predveče u gostionicu
i leže da spava. Porodica u toj kući sastojala se od muža, žene i kćeri.
Muž i žena se uputiše izjutra u pušnicu u kojoj je bila zatvorena ovca.
— Ala bi od njenog krzna bile dobre rukavice! — reče devojka,
pokazujući na riđu ovcu.
Ali kada je htela za sebe da odseče malo ovčjeg runa, njene ruke se
zalepiše za ovcu. Ona poče da viče. Na njenu viku dotrča otac i stade
da tuče ovcu prutom. Ali i prut se zalepi za ovcu i čovek ne mogade
da odvoji ruku od pruta. Tada dotrča žena sa metlom. Ona poče da
tuče ovcu, ali metla se zalepi za nju, i žena ne mogade da odvoji ruku
od metle.

104
 U toj zemlji je živela carska kćer, koja je stalno bila tužna i nikada
se nije smejala. Car objavi svima da će onaj ko nasmeje njegovu kćer
dobiti polovinu carstva i nju za ženu. Pastir se uputi tamo žajedno sa
svojom ovcom, za koju su bili zalepljeni muž, žena i kći. Kada je to
videla careva kćer, ona se slatko nasmejala. Tada pastir dobi
polovinu obećanog carstva i carevu kćer za ženu. Posle toga oslobodi
celu porodicu koja se zalepila, i nastavi da živi srećno. Možda su živi
i dan današnji.

105
 ,,DA LI PRIZNAJEŠ?“

Živeo jednom jedan kovač, drevna pijanica, koji nikako nije mogao
prestati da pije. Na kraju krajeva propi on celo svoje gazdinstvo,
kovačnicu i alat. Imao je takođe i ženu, ali kada ona vide da je muž
sve propio, ona uze svoj deo i kupi sebi kućicu u blizini grada. Kada
mu je još preostalo šest bakarnih novčića, kovač se uputi užaru i
kupi od njega konopac da se obesi. Majstor mu dade dobar konopac i
reče tom prilikom:
— Uzmi, evo, ovaj, jak je i izdržaće!
Kovač se uputi u šumu i poče da traži odgovarajuće drvo. Starica,
koja je prolazila pored njega na vranom konju, upita:
— Šta radiš ovde, čoveče?
— Hoću da se obesim — odgovori kovač.
— Zbog čega?
— Nemam više novaca. Sve sam propio i nema nade da ću ponovo
zaraditi!
— Ne vredi da se čovek zbog toga veša — reče veštica. — Obećaj
da ćeš mi dati samo ono što rodi tvoja žena, i ja ću ti pomoći.
Kovač razmisli i obeća joj to, ali pod uslovom da on čuva dete do
njegove petnaeste godine.
— Dobro, toliko ga možeš zadržati — pristade starica.
Zatim mu dade buđelar i reče:
— Evo ti novac; on će ti pomoći da popraviš svoje stanje.
Kovač se uputi svojoj ženi, zamoli je za tanjiriće i napuni ih
novcem. Zatim otkupi svoju kovačnicu i alat, otpoče ponovo sa
radom i otada je živeo onako kako žive i svi ostali ljudi.
106
 Žena je, međutim, htela da sazna odakle je uzeo novac, ali joj on to
nije hteo reći. Pa ipak, vremenom joj je morao reći da je obećao da će
za taj novac dati dete.
Žena mu rodi devojčicu. Kada je imala četiri nedelje, ona
progovori iz kolevke:
— Ja moram ustati da radim, ja se moram žuriti!
Ona ustade, poče da šije i veze čipke kao niko pre nje. Stoga su je
mnogi pozivali u kuću da im šije.
Jednoga dana, kada je šila kod neke grofice, ona najedared reče:
— Moram sad odmah kući.
Kod kuće ona reče majci:
— Dovedite sve u red, uskoro će doći da me vode!
Majka se uplaši i ispriča ocu šta je ćerka rekla. Otac poče da
računa i vide da je zaista prošlo petnaest godina. Zato oni dovedoše
u red haljine svoje kćeri. Veštica dođe i reče:
— Kao što smo se dogovorili?
— Tako je — reče kovač.
Devojka se spremi na put sa staricom. Veštica je kao i onda imala
crne konje i devojka sede pored nje na kola. Ona uze devojku u krilo
i upita:
— Da li si ikada sedela na nečem tako mekanom?
— Zar ima nešto mekše od materinskog krila? — odgovori
devojka.
Tada joj veštica dade da pije iz boce.
— Jesi li ikada pila ovako slatko piće?
— Zar ima nešto slađe od materinskog mleka?— odgovori
devojka.
Pored puta je stajala oskoruša i veštica je upita:
— Znaš li zašto se ona osušila?
— Znam — odgovori devojka — u ovom sanduku nalazi se suknja
koju sam ja sašila od njenog lišća.

107
 Zatim uđoše u tamnu šumu u kojoj se nalazila velika kuća. Veštica
je uvede unutra i naredi joj da tamo i ostane. Ona joj dade svežanj
ključeva, od kojih je svaki otključavao po jednu sobu. Mogla je da se
kreće po svim sobama, izuzev jedne koja je izlazila u trem. U jednoj
sobi devojka nađe svakojake đakonije, u drugoj postelju. Posle
izvesnog vremena dođe veštica da vidi šta radi devojka. Ali ništa se
naročito nije dogodilo. Ona ponovo ode i ostavi devojku. Jednoga
dana kovačeva kći izađe u trem i odmah pomisli: „Šta li se to nalazi u
ovoj sobi?“
Ona otvori vrata. Iznenada se sa suprotnog zida podiže glava
mrtvog čoveka, pošto je za vrata bila pričvršćena žicom. Ona zalupi
vratima, ali mrtvac doviknu za njom:
— Pazi šta radiš, nemoj slučajno priznati da si bila ovde!
Štarica dođe kući i reče:
— Ti si otvarala vrata od sobe koja izlazi na trem?
— Ne, nisam otvarala!
— Ništa ti to neće pomoći, moraš biti kažnjena— reče veštica. —
Hoćeš li da budeš gluva, nema ili slepa?
Devojka malo razmisli:
— Ako budem gluva, neću čuti šta ljudi govore i neću čuti pevanje
ptica. Ako budem slepa, neću videti ovaj divni beli svet!

108
 Zato ona odgovori da radije želi da bude nema.
Posle izvesnog vremena veštica se ponovo naljuti i reče:
— Ono ranije nisi bila dovoljno kažnjena!
Stoga odvede devojku na visoku planinu ispod koje se prostiralo
more. Tamo joj veštica skide haljinu i gurnu sa stene u more. Ali dno
je bilo peskovito, ona ostade živa i pređe na drugu obalu. Pošto je
bila gola golcata, nije se usudila da izađe ljudima na oči i sakri se u
šupljinu velikog hrasta.
U to vreme u šumi su se nalazili carski sinovi, koji su lovili ptice.
Hrtovi, koji su cunjali unaokolo, pronađoše devojku u drvetu. Tada
priđe mladi carević i upita:
— Ko je tamo; čovek ili priviđenje?
On joj naredi da izađe iz šupljine.

109
 Ali ona nikako nije htela da posluša, jer je bila gola. Carević zapreti
da će je ubiti i ona morade da izađe.
Bila je neobične lepote i mladi carević je uze za ženu, bez obzira
na to što je bila nema. Kada joj se rodilo dete, pojavi se veštica i reče:
— Priznaješ li da si otvarala vrata?
— Ne! — odgovora ona.
Veštica joj ote dete i ostavi pored nje kosti kako bi ljudi pomislili
da je ona pojela svoje rođeno čedo.
— Dovedena je iz šume i, po svemu sudeći, ostaće zauvek divlja
životinja — govorili su za nju ljudi.
Ali mladi carević ju je štitio mada je bio jako žalostan što je ostao
bez sina.
Žena mu rodi i drugo dete. Veštica se opet pojavi i upita:
— Priznaješ li da si Onda otvorila vrata od sobe koja izlazi na
trem?
— Ne! — odgovori ona kratko.
Veštica joj uze i ovo dete i ostavi pored nje kosti. Ljudi su se već
spremali da je spale na lomači, ali carević ni ovoga puta to nije
dopustio.
I po treći put se desi sve isto. Posle toga carevićevu ženu osudiše
na smrt na lomači. Napraviše lomaču oko koje se okupi mnogo
naroda. Carević lično povede ženu na lomaču pošto ju je mnogo
voleo i nikada je ne bi kaznio da to nije zahtevao zakon. Uz put
naiđoše na tri kapljice i svaka od njih upita:
— Priznaješ li?
Carevićeva žena je odgovarala:
— Ne!
Zatim je staviše na lomaču, potpališe i kad je plamen već lizao
skute njene haljine, pojavi se veštica i viknu:
— Priznaješ li?
— Ne! — odgovori ona.

110
 Tada veštica ugasi vatru i reče:
— Ostala si čvrsta kao kremen. Vraćam ti tvoju decu!
To su bila dva vrlo lepa dečaka i devojčica. Carevićevoj ženi se
vrati moć govora. Sada carević radosno dovede ženu kući. Posle
izvesnog vremena ona zamoli za dopuštenje da poseti svoje
roditelje. Otada, pošto je izdržala sva iskušenja i nije prozborila ni
reči priznanja, veštica ju je ostavila na miru.

111
 PUNI I PUCAJ!

Živeo jednom jedan pastir i mada je bio krupan i visok, nije umeo
ništa drugo da radi osim da napasa ovce. Nije imao čak ni čakšira,
veš je nosio dugačku platnenu košulju. Jedne nedelje sazna on da je
nestala careva kći i da će je onaj ko je nađe dobiti za ženu i još pola
carevine pride. Pastir pomisli u sebi:
,.Kako bi bilo da se ja upustim u traženje; sigurno ću je naći.“
Odmah zatim krete on na put. Uskoro dođe u mračnu stoletnu
šumu. Tamo spazi dva ogromna dvorca. On uđe u onaj koji mu je
izgledao manji i nađe tamo samo staru sluškinju, koja ga upita:
— Ko si ti i zašto si došao ovamo?
On odgovori da je pastir i da traži carsku kćer.
— Ona je ovde — reče starica — ali kako da je odvedeš odavde?
Možda bi trebalo da ti pomognem!
Ona mu dade ogromnu kesu prepunu srebrnog novca i naredi da
taj novac odnese u šumu i stavi na mesto gde bi ga sutradan mogao
naći. Mladić odnese novac u šumu i sakri ga ispod korena velike
smreke. Posle toga on ostade u dvorcu kod stare sluškinje.
U dvorcu su živeli razbojnici. Oni dođoše uveče kući i zapitaše
pastira ko je on. Sluškinja ga je već naučila šta će reći, i on odgovori
da hoće da im se pridruži pošto je i sam prekaljeni razbojnik:
Razbojnici ga radosno primiše. Sutradan mu rekoše:
— A sada hajde s nama u pljačku’
Ali mladić odgovori:
— Posao mi bolje ide od ruke kada sam sam. Ljudi se manje plaše
jednoga nego cele bande!
112
 Oni odoše da napadaju prolaznike, dok pastir pođe svojim putem
prema mestu gde je bila zakopana kesa s novcem. Kada se razbojnici
uveče vratiše kući, jako se začudiše što je on od prve uspeo da dođe
do tako velike kese s novcem.
— Sutra ću doneti još više! — reče im na to pastir.
Posle toga stara sluškinja mu dade tešku vreću prepunu zlatnog
novca. Kesu sa srebrnim novcem razbojnici odneše svome
harambaši i rekoše:
— Imamo sada čoveka koji otima ovolike svote novca.
Zatim se opet raziđoše na razne strane. Uveče je na stolu ležala
teška vreća puna zlatnog novca i svi su razbojnici zbog toga bili vrlo
veseli. Oni odneše vreću svome harambaši, koji izrazi želju da vidi
toga čoveka. Ali domaćica reče:
— Kada se kod vas već obreo takav čovek, trebalo bi da neko od
vas ode do grada i donese vina da bi se malo proveselili. Doneo vam
je toliko mnogo novca i obećava da će nabaviti još više!
Tada oni upregoše konje, poslaše pastira u košulji u grad da kupi
rakije i piva. Ali sluškinja mu je dala da ponese i recept, pomoću
koga treba da kupi bocu napitka za uspavljivanje. On donese sve što
je bilo traženo. Sluškinja napuni čaše i u svaku nali više tog napitka a
manje rakije. Oni ispiše svoje čaše, piće ih odmah opi i zaspaše tako
dubokim snom da se nisu mogli pomeriti s mesta.
— Uzmi sada mač i poodsecaj im glave — reče sluškinja — a posle
toga pođi u veliki dvorac.
Harambaša je živeo u velikom dvorcu. Mladi čovek uradi sve
onako kako mu je bilo rečeno i pod za tren oka bi pokriven
mrtvacima. Posle toga on brižljivo očisti sa sebe tragove krvi i uputi
se harambaši da se s njim pozdravi.
Zlikovac ga primi vrlo srdačno i zahvali mu se na vrećama novca.
Na zidu u razbojnikovoj sobi visio je ogroman mač koji mladić nije
mogao čak ni da pomeri s mesta.

113
 — Kada bih nešto imao toliko snage da zamahnem ovim mačem,
koliko bih tek onda doneo zlata! — reče pastir.
— Daću ti gutljaj takvog napitka da ćeš odmah dobiti snagu za to
— odgovori razbojnik i dade mu da srkne čudotvornu tečnost.
Odmah zatim pastir dohvati mač sa zida, zamahnu njime i reče:
— Sada ću zaista doneti mnogo novaca! — rekavši to, on odrubi
razbojniku glavu.
Kada glava slete sa ramena, ona odmah pokuša da se ponovo spoji
sa trupom, ali je mladić odgurnu preko praga napolje.
Za to vreme carska kći je sa suzama u očima ležala zatvorena u
gvozdenom kavezu, koji se nalazio u razbojnikovoj sobi. Kada je stari
razbojnik pao mrtav, ona saopšti mladiću gde se nalaze ključevi. On
otključa kavez i oslobodi devojku. Stara sluškinja im dade novaca za
put i oni kretoše dalje.
Iz mračne stoletne šume oni stigoše u primorski grad.
— Ko zna šta će nam se još sve desiti — reče careva kći i saši džep
na unutrašnjoj strani pastirove košulje, pošto on nije imao na sebi
ništa drugo. Zatim iscepa na pola svoju svilenu povezaču i jednu
polovinu gurnu u taj džep. Unutra stavi još minđušu, skinutu sa uva,
i prsten sa ruke. Posle toga zaši džep. Kada je sve to bilo gotovo, oni
iznajmiše za sebe sobu.
Careva kći reče pastiru:
— Sašiću kesu za novac, a ti idi, prodaj je i zatraži za nju pedeset
kruna.
On ode i prodade je za pedeset kruna. Kada se vraćao, on prođe
pored krčme u kojoj su gospoda igrala karte. I on svrati unutra,
prokocka sav novac i vrati se kući tužan.
— Zašto si tako tužan, zar nisi dobio pedeset kruna? — upita ga
careva kći.
— Dobio sam ih, ali sam seo da igram sa gospodom karte i sav
novac sam prokockao — odgovori on.

114
 Tada devojka ponovo saši kesu, koju je trebalo da proda za sto
rubalja. Ona mu reče da ovu proda pomorskom kapetanu. On se
uputi pomorskom kapetanu i ovaj mu je zaista otkupi.
— Ko je sašio ovu kesu? — upita kapetan.
— Moja verenica — odgovori mladić:
— A gde je ona?
— Ona živi u gradu u maloj sobici.
— Dođi sutra ovamo i povedi svoju verenicu sa sobom — reče
kapetan.
Pastir pođe kući. Već se smrkavalo kada je prolazio pored groblja.
Tamo su se prepirala dva pokojnika. Jedan od njih udari drugog i
reče:
— Ti si mi dužan još sto kruna!
Mladić im priđe, a onaj što je bio dužan pogleda ga i reče:
— Daj mu ti tih sto kruna, inače neću imati mira od njega!
Pastir dade svoj novac i oba pokojnika istog trena nestadoše bez
traga i glasa.
On se vrati carevoj kćeri i ispriča joj šta mu se dogodilo. Sutradan
se oboje uputiše kapetanu na brod. Brod je već bio spreman za
plovidbu i čim se oni pojaviše na palubi, on isplovi na pučinu.
Kapetan ih odvede u svoju kabinu i dade mladiću rakije, pošto je
hteo da ga opije. I zaista, ovaj ispi čašu i rakija mu udari u glavu.
Za to vreme kapetan naredi da se spusti čamac u more i zapovedi
svojim mornarima:
— Neka niko od vas ne seda u čamac i ne vezuje ga konopcem, ma
koliko vam ja to naređivao!
Kada mladić izađe na palubu, kapetan izdade strogo naređenje:
— Mornari, iditi svi u čamac i pričvrstite ga konopcima!
Ali niko se ne pomeri s mesta. Tada se kapetan naljuti i reče:
— Zar se po ovako lepom vremenu niko od vas ne usuđuje da uđe
u čamac?

115
 — Eh, kapetane, loši su ti mornari — umeša se pastir.
On se spusti u čamac, ali kada je hteo da dohvati konopac, oni sa
broda ga odsekoše i čamac ostade nepomičan na morskoj površini.
Kapetan zaplovi prema gradu iz kojeg je nestala careva kći.
Mladić ostade na otvorenom moru bez krmila i vesala. Čamac se
ljuljao kao orahova ljuska. On pak bejaše vrlo tužan i zaspa u čamcu.
Kad se probudi, vide da njegov čamac plovi privezan za trup velikog
broda. On se obradova i pope na palubu. Na njoj nije bilo ni žive
duše, ali brod je jurio punom parom. Uputi se zatim u kabine,
pomislivši da posada verovatno ruča. Ali i tamo nije bilo nikoga.
Međutim, sto je bio postavljen i pretrpan svakojakim đakonijama.
On se lati jela, ali u tom trenutku viknu neko sa palube:

— Ko je tamo, neka izađe gore!

116
 On se pope gore, osvrnu se unokolo, ali opet ne nađe nikoga.
Ponovo se vrati u kabine, ali ovoga puta neko prosto zaurla:
— Ko je tamo, neka izađe gore!
On se pope na pramac broda i zateče čoveka, gde leži ispružen
koliko je dug. Pastir mu reče:
— Ustani i hajde da jedemo!
— Ja sam onaj pokojnik koji je od tebe zatražio sto kruna na
groblju. Sada ću ti pomoći i pokloniti ovaj brod. On plovi u grad u
koji je kapetan odvezao carevu kćer. Ovim brodom ti ćeš stići tamo
pre nego što se kapetan venča s njom. Kada stigneš u grad, izdaj
komandu: „Puni i pali!“ Ako na krovu carskog dvorca istaknu belu
zastavu, ti reci: ,,Stoj!“
Pastir se uputi sa svojim brodom u naznačenom pravcu i uradi
onako kako mu bi rečeno. Sa broda polete takvo mnoštvo granata da
su se tresli svi prozori u gradu. Uskoro se na krovu carskog dvorca
pojavi bela zastava i dođoše carevi izaslanici.
— Šta to radiš, kapetane? — upitaše oni.
Oni ga pozvaše caru na pregovore. Ali careva kći je već bila kod
kuće. Tamo se uveliko spremalo za svadbu, dok je u gradu sve
tutnjalo od ogromne buke i galame. Mladić se iskrca na suvo i uputi
se u dvorac. Upita ga straža na kapiji:
— Ko si ti?
— Ja sam kapetan onoga broda i car me poziva k sebi.
— Takav čovek mora biti nešto više od običnog pastira — reče
straža i ne pusti ga unutra.
On se vrati na svoj brod i izdade naređenje:
— Puni i pali!
Brod se okrete na drugu stranu i otvori takvu paljbu iz svojih
topova da su prozori zvečali i malter se osipao sa zidova. Ponovo na
dvorcu bi istaknuta bela zastava, i car naredi svojima da upitaju
zašto kapetan ne dolazi.

117
 — Kako mogu da dođem kada stražari kidišu na mene kao besni
psi? Pripazite se malo bolje, inače ću vam razoriti grad u pram-
parčad!
Pa ipak se on uputi caru. Straži, koja je stajala na kapiji, bi
naređeno da ga pusti unutra ma kako odrpano on izgledao. Straža na
kapiji ga propusti, ali ga ne pustiše stražari na unutrašnjim vratima.
Mladić se vrati i naredi:
— Puni i pali!
Ovoga puta behu porušeni svi dimnjaci na dvorcu i na njegovom
krovu se pojavi mnogo belih zastava. Uz brod pristade čamac sa
ljudima koji upitaše mladića zašto ne dolazi k caru.
— Prvi put me nije propustila straža na kapiji, a drugi put straža
na unutrašnjim vratima — odgovori on pa se i po treći put uputi u
dvorac.
U dvorcu su svi sedeli za stolom i pirovali, posle čega je trebalo da
se obavi venčanje. Car se pozdravi sa pastirom i upita ga zašto je
otvorio onako strašnu paljbu. Oni ga dobro počastiše pićem da bi mu
se razvezao jezik. Sto je bio postavljen i mladi par je tu sedeo. Careva
kći se nalazila između oca i verenika. Devojka pogleda mladića i na
oči joj grunuše suze, ali on joj se jedva primetno nasmeši. Car
pomisli: „Šta li to može da znači? Devojka plače, mladić se smeši, a
kapetan je tako smrknut!"
Kada se završi pir, careva kći se uputi u svoju sobu, pozva cara i
reče:
— Ovaj mladić me je oslobodio iz gvozdenog kaveza kod
razbojnika. I onda je nosio ovu istu košulju.
Oni pozvaše mladića u sobu, devojka raspara džep na njegovoj
košulji, izvadi iz njega komadić svile i ostale predmete i obrati se
ocu:
— Pogledaj, zar to nije ista svila? Njegova minđuša i ova moja su
par, zar ne?

118
 Otac poverova svojoj kćeri kada mu je ispričala šta je uradio
kapetan, pa upita mladića:
— Šta veliš, kako da postupimo prema kapetanu?
— Postupiću onako kako je on sa mnom postupio — odgovori
mladić. — Treba ga ostaviti u čamcu bez krmila i vesala za vreme
bure na otvorenom moru.
Tako i uradiše. Pastir se, međutim, oženi carevom kćeri.

119
 SELjAK I MEDVED

Jedan čovek posadi repu na ivici šume. Naiđe medved.

— Šta to radiš, čoveče?
— Sadim repu.
A ja ću pojesti tvoju repu.
— Poješćeš ako budeš mogao, ali ako ne budeš mogao, bolje bi ti
bilo da ne govoriš o tome.
Seljak ga zatim upita:
— A šta ćeš ti uzeti?
— Uzeću ono što je na zemlji! — odgovori medved.
Čovek sačeka da repa stigne i povadi je iz zemlje. On svu repu
odnese, a stabljike ostavi. Medved dođe i vide da je repa sva iščezla.
„Bezobrazni čoveče, pomisli on, pričekaj samo, nadmudriću ja tebe!“
Čovek poseja ovas na drugoj njivi pored puta. Naiđe medved.
— Šta to radiš, čoveče?
— Sejem ovas!
— A ja ću ti pojesti ovas — reče medved.
— Poješćeš ako budeš mogao — reče seljak. — Nego, reci mi, šta
ćeš uzeti: ono što je na zemlji ili ono što je ispod zemlje?
— Ovoga puta uzeću ono što je ispod zemlje — odgovori medved.
Kad dođe vreme žetve, seljak požnje ovas, ostavivši medvedu
strnjiku i korenje. Medved dođe i vide šta mu je ostalo.
— Ah, kako me prevari — reče on glasno. Pošto nije imao šta da
uzme, medved pomisli: „Sada ću otići do njega i reći ću mu da ću

120
pojesti sav ovas na gumnu." I zaista, on dođe na gumno za vreme
vršidbe.
— Hoćeš li uzeti veću ili manju gomilu? — upita seljak.
— Uzeću veću gomilu — odgovori medved.
Čovek odnese ovas kući, a slamu ostavi medvedu.
— Ah ti, pokvareni čoveče — gunđao je medved — opet si me
obmanuo! Sada ću ti ukrasti konja i poješću ga.
Seljak krete u šumu po drva. Priđe mu medved.
— Hej, čoveče, uzeću ti konja i poješću ga!
— Hoćeš da pojedeš moga konja? — uzviknu seljak. — Pa već si
me tri puta opljačkao!
U tom trenutku šušnu u šumi zec. Medved upita:
— Šta je to?
Seljak odgovori:
— To je lovac. Došao je baš u pravi čas da te ubije!
— Je li rekao nešto? — upita medved.
— Doviknuo je: „Hej, čoveče, ko je to tamo pored tebe?“
— Reci da je pored tebe jedan trupac — zamoli medved.
U šumi opet zašušta zec.
— Šta ti je sad rekao?
— Rekao je: „Zašto taj trupac nisi stavio u kola?“
— Stavi me u kola — reče medved.

121
 Čovek ga stavi u kola. Opet u žbunu šušnu zec.
— Šta sad hoće? — upita medved.
— Pita: „Zašto ga nisi vezao čvrstim konopcem?“
— Veži me čvrstim konopcem — zamoli medved.
Tada ga seljak tako zaveza konopcem da nije mogao ni da mrdne.
Zec je još uvek šuškao u šumi.
— On kaže: „Zašto ga ne raspališ sekirom po glavi?“
— Udari me po glavi! — uzvrati na to medved.
Seljak tako i uradi, i medved osta na mestu mrtav. Zatim ga seljak
odveze kući i od njegvog krzna saši sebi bundu.

122
 ŽIVOTINjE I ĐAVO

Živeo jednom jedan starac, koji je imao tri životinje: mačku, pevca
i bika. Jednoga dana za večerom reče starac sluzi:
— Sutra izjutra treba da ubiješ mačku!
Ali sluga posle večere posavetova mački:
— Beži kud znaš, inače ćeš sutra izjutra biti ubijena.
Mačka primi k znanju slugine reči i sutradan, rano izjutra, kada je
trebalo da bude ubijena, od mačke nije bilo ni traga ni glasa.
Iduće večeri starac ponovo reče sluzi:
— Sutra izjutra treba da zakolješ našeg pevca!
Sluga saopšti gazdino naređenje pevcu koji, ne časeći časa, napusti
dvorište.
Najzad dođe red i na bika da beži, i sve troje se nađoše zajedno u
šumi. Tako su se potucali po šumi dok ih jednoga dana ne sretnu
vuk.
— Kuda si krenuo? — upitaše ga oni.
— Tražim neko stado ovaca — odgovori on. — Mislim se nešto da
li ću biti te sreće da okusim malo mlade jagnjetine?
— Nemoj ići tamo — posavetovaše ga oni. — Ubiće te. Bolje hajde
s nama.
Vuk pristade i oni učetvoro kretoše dalje. U susret im naiđe
medved.
— Kuda ideš? — upitaše ga oni.
— Do obližnjeg sela. Hteo bih da pojedem malo ovsa — odgovori
medved.

123
 — Ne idi tamo, nećeš se dobro provesti — posavetovaše ga oni. —
Bolje hajde s nama!
I medved takođe pođe s njima. Nisu mnogo odmakli kad sretoše
zeca. Oni porazgovaraše s njim i on im se pridruži. Posle toga dođoše
do sela i rešiše da tamo nalože banju.
Ispred banje ležao je pas, koji ih opomenu:
— Ne ulazite unutra, tamo žive zli duhovi.
Oni ipak uđoše. Medved leže pored praga, vuk između vrata, bik
nađe sebi mesto u uglu, petao se pope na jednu prečagu, mačka leže
na peć, zec se zavuče ispod klupe, a pas leže posred sobe.
Malo zatim do banje dođe đavo i otvori vrata. Istog trena vuk ga
ujede za nogu, medved udari šapom, bik ubode rogovima, pevac
poče da peva, mačka da mauče, zec da trči tamo-amo ispod klupe, a
pas da juri po sobi.
Preplašen tom gungulom đavo se prostre po zemlji koliko je dug.
Međutim, samo što je skočio i oslobodio se iz kandži svojih
neprijatelja, on izlete na vrata i jurnu u šumu do svojih drugova.
Tamo im ispriča o svemu što se dogodilo:
—‘Nemojte više odlaziti u banju; tamo su se nastanili neki vrlo
snažni došljaci. Krojač me je na samom pragu izbo svojim iglama,
čupavko me je udario pesnicama u grudi, čizmar me je mlatnuo tako
jako svojim nakovnjem da sam pao kao sveća; jedan od njih je
raspirio vatru na ognjištu, šegrti su stalno trčali po sobi; zažarenih
očiju su jurili iz jednog ugla u drugi, tražili me da mi nameste rebra,
ali me nisu mogli naći. A kada sam bežao, jedan je čak uzviknuo:
Drž’te ga! Drž’te ga!“

124
 MEDVED KAO SUDIJA

Između vuka, lisice, mačke i zeca dođe jednom prilikom do

prepirke, koju nikako nisu mogli da okončaju. Zato pozvaše
medveda da im presudi. Medved dođe i upita:
— Oko čega se prepirete?
— Prepiremo se oko toga koliko svaki od nas ima načina da spase
život u trenutku opasnosti — odgovoriše oni.
— E pa lepo, koliko ti načina znaš? — obrati se medved najpre
vuku.
— Sto načina — odgovori ovaj.
— A ti? — upita medved lisicu.
— Hiljadu!
— A imaš li ti mnogo načina? — dođe red da upita zeca.
— Ja imam samo svoje brze noge — odgovori ovaj.
Najzad se medved odbrati mački:
— A ti, imaš li ti mnogo načina?
— Samo jedan jedini — odgovori mačka.
Tada medvedu pade na pamet da ispita kome načinu će pribeći
svaki od njih da se spase u trenutku opasnosti. On se baci na vuka i
gotovo ga sasvim udavi. Videvši to, lisica naže u bekstvo, ali je
medved ipak uhvati za vrh repa, zbog čega joj je za ceo život ostala
belega na repu. Zec, koji je imao brze noge, pojuri kao vetar i odmah
nestade. Mačka se uspentra na drvo i sede na granu pevušeći:

125
 — Onaj ko zna hiljadu načina, dolijao je za tren oka, ko zna sto
načina, osakaćen je; onaj što ima samo hitre noge, još uvek mora da
trči, a onaj koji zna samo jedan način, sedi na drvetu i ni briga ga
nije.
Na tome se i završava ova naša bajka.

126
 VUK KAO GRANIČAR

Išlo tako jednom nekoliko putnika glavnim drumom i tom

prilikom izgubiše komad suvog svinjskog mesa. Iza njih istim putem
išao i vuk, koji odmah zgrabi zubima taj komad. On oseti da je meso
vrlo slano, ispljunu ga i reče:
— Jede mi se sveže meso!
Tada primeti na obali reke krmaču s prascima i pritrča im
nameravajući da ih pokolje. Krmača ga stade moliti i reče:
— Nemoj da nas pojedeš pre nego što krstim svoju decu!
— Dobro, samo ih krsti što pre — pristade vuk uslišivši njenu
molbu.
Krmača zajedno s prascima zagazi u reku, ali joj ni na kraj pameti
nije bilo da se vrati: ona s njima prepliva na drugu obalu. Vuk, kome
je već pljuvačka tekla na usta, mogao je samo da se oblizuje; naravno
da nije smeo ni da pomisli da se osveti svinji.
Posle toga vuk se uputi u šumu i srete tamo jarca. Kad ga uhvati,
reče mu:
— Sada ćeš se ti izbaviti od svih jada i nesreća ovoga sveta, jer ću
te ja pojesti.
— Pričekaj malo, treba da izmerim ovo polje — odgovori jarac. —
Posle me možeš pojesti ako ti je baš toliko stalo do toga.
— Vuk pristade, a jarac, ne premišljajući dugo, pojuri u obližnje
selo da traži zaštitu. Vuk je bio besan što mu je jarac pobegao i krete
da traži novu žrtvu. Uskoro spazi kobilu sa ždrebetom i doviknu joj:
— Hoću da pojedem tvoje ždrebe, jer ti je ono samo na teretu.
Osim toga, ti nemaš dozvolu da se šetaš ovuda.
127
 — Kako da ne, ja imam dozvolu od svoga gazde. Nemoj da nas
pojedeš pre no što ti pokažem tu dozvolu — odgovori kobila,
neočekivano se okrete i udari vuka takvom snagom da on pade na
leđa zdrobljene njuške. Ona pobeže zajedno sa svojim ždrebetom.
— Ah, kakva sam ja samo budala! — urlao je vuk previjajući se od
bola. — Pa nisam valjda sveštenik, pa da dozvolim da svinja krštava
svoje prasce? Nisam ni geometar, pa da dozvoljavam jarcu da
premerava polje! A sigurno da nisam ni graničar, pa da tražim od
kobile dozvolu za kretanje.
Ovde se završava naša bajka.

128
 VEVERICA, IGLA I RUKAVICA

Veverica, igla i rukavica življahu u velikom prijateljstvu. Jednoga

dana, kada im je bilo dosadno, odlučiše da zajedno odu u šumu.
Rečeno — učinjeno. Veverica i rukavica pođoše jedna pored druge,
dok je igla poskakivala za njima.
Išle su tako prilično dugo, ali ne nađoše nikakav plen. Stoga su tri
putnice bile jako ožalošćene. Najedared spazi igla baru i uzviknu
radosno:

Hej, veverice, rukavice!

Dođite ovamo!
Požurite,
Da vidite šta je igla našla!

Ove brzo dotrčaše da bi što pre došle do plena, ali videvši šta je
igla našla, one se gotovo ne iznenadiše i rekoše:
— To je znači sve što si našla?
— Da — odgovori igla — zar je to malo?
— Eh ti, ludo mala. Zoveš nas zbog takvih sitnica. — One je
izgrdiše i pune jeda kretoše kuđi. Igla se vrati zajedno s njima.
Sutradan izjutra ponovo se uputiše u šumu; napred su uporedo
išle veverica i rukavica, dok je igla išla sama iza njih. One su vrlo
dugo lutale po šumi, dok najzad igla ne nađe panj i uzviknu kao i
prošli put:

129
 Hej, veverice, rukavice!
Dođite ovamo!
Požurite,
Da vidite šta je igla našla!

Ove dotrčaše u nadi da ih ovoga puta čeka kakav dobar plen. Ali
kad videše natruo panj, njih obuze takva jarost da su bile spremne
da istuku iglu, koja je ko zna zašto pozvala svoje drugarice. Na kraju
krajeva ipak se pomiriše i vratiše iz šume zajedno; veverica i
rukavica uporedo, a igla sama iza njih.
Prespavavši noć, u cik zore, one se posavetovaše da li da ponovo
idu u šumu, pošto im dosad nije pošlo za rukom da išta nađu. Ali one
se brzo dogovoriše da opet okušaju sreću i kretoše u šumu; veverica
i rukavica uporedo, a igla sama iza njih. Ove dve i ovoga puta ne
nađoše ništa, ali igla, lutajući sama za svoj groš, naiđe na veliku
močvaru. Ona se oprezno obazre oko sebe i svojim jedinim okom
spazi jelena koji je pasao u močvari. Čim ga je primetila, ona se brzo
zavuče u vlat trave i jelen je proguta zajedno sa travom. Na taj način
igla dospe u jelenov želudac i poče tamo da bode što je igda više
mogla. Siroti jelen ne mogade to duže da izdrži; on pade na zemlju i
izdahnu u mukama. Kada se igla uverila da je nastupila smrt, ona
izađe iz jelenova stomaka i poče radosno da viče:

Hej, veverice, rukavice!

Dođite ovamo!
Požurite,
Da vidite šta je igla našla!

130
 Drugarice su dobro čule kako ih igla zove, ali su se bojale da će i
ovoga puta biti izneverena njihova nadanja. One se posavetovaše i
zaključiše:
— Kada bi mogle da se nadamo da je igla zaista našla nešto
vredno, mi bismo otišle do nje. Ali ko zna, možda ona laže i ovoga
puta?
Pa ipak, bez obzira na slične pretpostavke, one se uputiše u
pravcu odakle je dopirao glas i zatekoše mrtvog jelena.
Kakvo je tek onda bilo njihovo čuđenje! Rukavica razgleda sa svih
strana plen do koga je došla igla. Veverica je isto tako sva zaneta
posmatrala mrtvog jelena. Obe su bile van sebe od zaprepašćenja i
radosti. Tada im igla reče:
— Ja sam došla do plena, a vaše je da ga skuvate!
Drugarice je poslušaše i vredno prionuše na posao. Veverica je
rascepila stari panj i isekla ga za potpalu, rukavica donese iz bare
vodu. Tako im je dobro došlo i ono što je pre toga pronašla igla.
Uskoro je supa vrila na vatri i sve tri slatko ručaše.
To je i kraj ove bajke.

131
 STARI PEVAC

U davna vremena postojao je jedan zamak a vlasnik toga zamka

imao je pevca. On je bio vrlo star i sluge ga gotovo nisu ni hranile.
Zato pevac pođe u skitnju po okolini, proseći hranu. Ali kada mu ni
to nije bilo dovoljno da održi goli život, siroti pevac se reši na
povratak kući. U susret mu naiđe lisica, koja ga upita:
— Kuda to ideš, pevčiću?
— Idem kući — odgovori pevac. Od prosjačenja nema ništa.
— Ponesi me sa sobom! — reče lisica.
— Nemam toliko snage da te nosim — odgovori pevac. — Ali ako
se pretvoriš u buvu i sakriješ ispod moga krila, onda ću te poneti.
Lisica se pretvori u buvu i pevac je sakri ispod svoga krila. Zatim
nastaviše put i sretoše vuka, koji se obrati pevcu:
— Kuda ideš, pevčiću?
— Kući — odgovori pevac.
Čuvši to, vuk neizostavno zažele da pođe s njim i reče:
— Ponesi me sa sobom!
— Pretvori se u buvu i sakrij se u mome perju, tada ću te poneti —
odgovori pevac.Vuk se pretvori u buvu i pevac ga sakri u svoje perje.
Pošto su odmakli malo, sretoše medveda i on isto tako zamoli pevca
da ga ponese sa sobom. Pevac mu predloži da se pretvori u buvu;
medved to učini i sakri se u pevčevo perje.

132
 Posle toga pevac je dugo putovao i napokon stiže kući; on ostade
nasred dvorišta i poče da peva:

Kukureku! Kukureku!
Ja sam pevčić, zlatan češljić, Gazda mi je glup i surov;
On je oterao pevca iz dvorišta!
Kukureku! Kukureku!

Vlasnik zamka se strašno razljuti i naredi sluzi da ubije pevca.

Sluga se sažali na pevca, koji je tako lepo pevao, i poče da odugovlači
sa izvršenjem naređenja, koje mu se nije sviđalo.
— Kad je već tako, onda ga bar zatvori u konjušnicu među divlje
pastuve, oni će ga za tren oka izgaziti svojim kopitima — reče gazda.
133
 Posle toga pevca odvedoše u konjušnicu. Ali tamo mu se nije
desilo ništa rđavo. Čim su pastuvi počeli da ga ritaju, pevac reče:
— Izađi dragi medvede iz moga perja, pojedi ih koliko možeš, a
ostale podavi.
Istog trena izađe medved, koji se u obliku buve nalazio u
pevčevom perju, i pojede onoliko pastuva koliko je mogao, a ostale
rastrže na komade.
Sutradan dođoše ljudi da vide šta je bilo s pevcem. Sam vlasnik
zamka dođe u konjušnicu, želeći da se lično uveri kako su pastuvi
izgazili pevca. Ali ovaj je bio živ i pevao je kao ranije:

Kukureku! Kukureku!
Ja sam pevčić, zlatan češljić, Gazda mi je glup i surov;
On je oterao pevca iz dvorišta!
Kukureku! Kukureku!

U zamku se nalazilo dvanaest snažnih, pomamnih bikova i vlasnik

zamka naredi slugama:
— Natutkajte bikove na pevca da ga izbodu svojim rogovima.
Možda će biti ubijen i prestati da peva te svoje proklete pesme!
Tako i bi. Oni pustiše bikove, ali kad se ovi ustremiše na pevca da
ga izbodu svojim rogovima, on izvadi ispod krila buvu, koja se za
tren oka pretvori u vuka i pokla sve bikove. Posle toga pevac zapeva
kao i ranije.
Gazda to ču i reče gnevno sluzi:
— Pa mi imamo još dvanaest zlih jaraca; ostavite pevca da prenoći
kod njih u toru. Videćemo da li će ovoga puta zapušiti gubicu!
Rečeno-učinjeno. Pevca odneše u tor i zatvoriše zajedno sa
jarcima. Oni istog trena nasrnuše na njega, želeći da ga izbodu
svojim rogovima. Ali pevac se nije zbunio. On izvadi i treću buvu iz

134
svoga perja, koja se pretvori u lisicu. Lisica pokla jarce i pojede od
njih samo onoliko koliko je mogla.
Izjutra naviriše ljudi da vide šta je bilo s pevcem. Nađoše da je još
u životu. Samo što otvoriše vrata, lisica štuknu u šumu. Kada o tome
javiše vlasniku zamka, on se strašno razbesne i reče:
— Po svaku cenu moram ubiti tu strašnu pticu!
On se uputi u tor da ubije pevca vlastitim rukama. Uhvati ga i brzo
mu zavrnu šiju. Ali pevac reče umirući:
— Nećeš se osloboditi mene ni kada budem mrtav! Čućeš još
jedanput moj glas i znaj da ti se onda približava kraj!
Kada vlasnik zamka to ču, on pomisli: „Moraću da pojedem tog
neukrotivog buntovnika, tada će on već prekinuti svoju dreku.“
Pa naredi da se priredi gozba, pozva na nju sve svoje susede i
zapovedi da se pevac ispeče:
Kada su se svi gosti sakupili, posedali za sto i počeli da jedu,
domaćin uze u ruke pečenog pevca, odseče parče i stavi ga u usta
govoreći:
— U svome životu napravio si mnogo čuda i pokora, ali nećeš više
imati prilike da se dereš ,,kukureku“!
Samo što izgovori te reči, kad pevac promoli glavu iz njegovih usta
i zapeva:

Kukureku! Kukureku!
Ja sam pevčić, zlatan češljić,
Gazda mi je glup i surov;
On je oterao pevca iz dvorišta!
Kukureku! Kukureku!

135
 Kada gosti začuše iz domaćinovih usta taj čudni glas, oni se grdno
začudiše i odmah napustiše gozbu. Čim domaćin dođe k sebi od
straha, on naredi slugama:
— Uzmite sekiru i čim pevac opet pomoli glavu iz mojih usta,
odmah raspalite po njoj!
Sluge uradiše onako kako im je bilo rečeno i kada pevac ponovo
pomoli glavu iz gazdinih usta, oni raspališe sekirom. Ali pevac se
brzo uvuče unutra, dok sekira razbi glavu vlasniku zamka, koji pade
mrtav onako kako mu je to predskazao pevac.
To je i kraj ove bajke.

136
 ČOVEK I OPANAK OD LIKE

Išao tako jedan čovek putem i nađe opanak od like. Nastavivši put,
dođe u selo i svrati u drumsku mehanu. On upita domaćina:
— Gde da metnem preko noći opanak od like?
Domaćin odgovori:
— Štavi ga ispod peći pored kokošaka! .
— A šta ako ga kokoši iskljucaju? — upita čovek.
Na to cela porodica reče:
— One to neće uraditi, nemaj brige!
Noću čovek uze svoj opanak od like, i na taj način prevari
porodicu; kada je sutradan izjutra ustao, reče:
— Donesite mi moj opanak od like!
Porodica ga poče tražiti, ali od njega ni traga ni glasa. Na to čovek
reče:
— Moj opanak od like vredi koliko jedna dobra kokoš!
Porodica mu bez reči dade kokošku za opanak od like.
On nastavi put i ostade da prenoći u drugom selu. Ovde ponovo
upita:
— Gde da stavim preko noći kokoš?
Domaćini odgovoriše:
— Ostavi je sa našim ovcama!
— Da je vaše ovce slučajno ne pojedu?
— Ne, naše ovce je neće pojesti i ništa joj neće biti!
Noću gost ode do ovaca i uze odande svoju kokoš. Sledećeg jutra
se spremi na put i reče:
137
 — Donesite mi moju kokoš, ja odlazim!
Domaćini počeše da je traše, ali je ne nađoše. Tada on reče:
— Moja kokoš vredi koliko jedno dobro jagnje.
I oni mu dadoše jagnje mesto kokoši. On krete dalje. Lutao je celog
dana i pred veče stiže u mehanu. Tu opet upita:
— Gde da ostavim preko noći svoje jagnje?
Domaćini počeše da je traže, ali je ne nađoše.
— Ostavi ga zajedno s kravama!
Na to on reče:
— Ali ako vaše krave pojedu moje jagnje?
— To se neće dogoditi, naše krave su mirne!
Noću on uze svoje jagnje iz štale i sutra izjutra zatraži:
— Dajte mi moje jagnje!
Domaćini odoše po njega, ali ga ne nađoše.
— Moje jagnje vredi koliko jedna dobra krava! — reče on.
Tada mu oni dadoše kravu. On krete dalje. Išao on tako ceo dan,
pred veče dođe u mehanu i reče:
— Gde da ostavim kravu preko noći?
— Kod naših konja!
— Ako vaši konji pojedu moju kravu?
— To se neće dogoditi — odgovoriše domaćini.
Narednog jutra on ponovo reče:
— Dovedite mi moju kravu. Vreme je da krenem!
Ali od krave ni traga ni glasa.
— Krava vredi koliko jedan dobar konj! — reče on domaćinima. I
oni mu dadoše konja.
Čovek se uputi u selo, kupi amove i saonice, upregnu konja i ode.
Usput mu naiđe u susret lisica, koja ga zamoli:
— Povezi me saonicama, prijatelju!
— Dobro, sedi — reče čovek i oni nastaviše put. Susretoše psa.

138
 — Povezi me saonicama, prijatelju! — zamoli i on.
— Pa već nas je dvoje u saonicama!
Ali pas nije prestajao da moli:
Povezi i mene, povezi i mene!
Tada ga čovek primi i saonice. Oni nastaviše put. Susretoše
medveda. On isto tako poče da moli:
— Povezi me, čiko, saonicama!
— Još nam samo ti nedostaješ! Nas je i bez tebe već troje u
saonicama! — odgovori čovek.
Ali medved je i dalje molio:
— Molim te, povezi me!
Na to čovek reče:
— Pa kad je tako, onda sedaj! — i pusti ga u saonice.
Kada su prešli jedan deo puta, na saonicama se slomi ruda.
Medved pođe da traži novu rudu. Umesto rude on donese veliku jelu,
koja nije mogla poslužiti za to. Tada se čovek sam uputi da donese
novu rudu. Za to vreme ono troje ščepaše konja, oboriše ga na
zemlju i pojedoše. Kožu napuniše zemljom i uhvatiše maglu. Čovek
se vrati, napravi rudu za sanke i kada potera konja, ovaj se ne
pomeri s mesta. Tada ga on ošinu bičem i ovaj se stropošta na
zemlju.

139
 POMOĆNIK

Jednom jedan čičica, koji je se prehranjivao izradom opanaka od

brezove kore, dođe na izvor sa brezovom korom pod pazuhom. On
spusti brezovu koru u vodu da se nakvasi. Desi se tako da na izvor
dođe medved pa, spazivši koru u vodi, zapita:
— Šta to, starčiću, kvasiš?
Čičica se uplaši medveda i poče ubrzano da misli kako da se spase
i da ne padne medvedu u šape. On reče:
— Perem medveđa creva.
— To ti ja ne verujem — odgovori medved. — Sva moja rodbina je
tako jaka da starkelja kao ti nikad ne bi mogao da nadjača nekoga od
njih.
Čičica opet poče da misli kako da se oslobodi ove napasti. Pa
smisli jedan način i reče:
— Ja i nisam ubio medveda, to je učinio moj pomoćnik.
— Tvoj pomoćnik! Ko je taj?
— Taj meni pomaže, a živi u ovoj kući — odgovori starac
pokazavši rukom svoju kuću, koja se videla odande.
Medved, u strahu, odgega svojim putem.
Čičica i dalje ostade da kvasi i okreće svoju brezovu koru. Dođe
kurjak na to mesto i upita:
— Šta to kvasiš, starče?
— Kvasim vučja creva.
— To ti ja ne verujem — odgovori vuk. — Svi moji rođaci su tako
brzi da ti starkelja nikad ne bi uspeo da ih uhvatiš.

140
 — Pa nisam ja ubio ovoga kurjaka — odgovori starac. — To je
učinio moj pomoćnik.
— Tvoj pomoćnik, veliš, kakav li je taj čovek?
— Da, to je učinio moj pomoćnik, a on živi, eno, u onoj kući.
Pošto je to čuo, vuk se preplaši i jurnu u šumu.
Čičica, mirno, nastavi svoj posao. Posle nekog vremena dođe
lisica; ona posmatraše šta čiča radi i zapita:
— Šta kvasiš, čiča?
— Perem lisičja creva.
— To ti ja ne verujem. Celo moje pleme je tako mudro da takav
starkelja nikad ne bi uspeo da ubije ni jednoga od njih.
— Nisam ja tu liju ubio, to je učinio moj pomoćnik.
Čim je to lija čula, odmah strugnu u šumu.
Ubrzo posle toga sretoše se medved, kurjak i lija. Medved ispriča
ostaloj dvojici:
— Tamo na izvoru neki čiča pere medveđa creva, a toga medveda
ubi njegov pomoćnik.
Kurjak povika:
— On pere vučja creva, a vuka je ubio njegov pomoćnik!
Na to će lisica:
— On pere tamo i lisičja creva, a njegov pomoćnik je ubio lisicu.
Oni misliše i razmišljaše dugo o tome, kakva li je to zverka, taj
pomoćnik koji je pobio tolike životinje. Svi su bili radoznali i svi su
želeli da vide tog čičinog pomoćnika. Rešiše da zamole medveda da
pita starca kako bi mogli da vide tog stvora.
Čiča mu reče:
— Uđite u kuću i postavite puno hrane na sto, a zatim se sakrijte i
čekajte dok on naiđe.
Životinje doneše svakojakih đakonija, postaviše sto i sakriše se.
Medved se pope na peć, vuk se zavuče pod patos, a lija se sakri iza
vrata.

141
 U kući beše mačak, koji u potpunom miru spavaše na polici. Kad
on spazi na stolu tolike đakonije, skoči tamo i poče da jede. Tad se
desi tako da kurjakovo uvo proviri kroz pukotinu u podu. Mačak
pomisli da je uvo miša, skoči i zgrabi ga. Kad medved i lija videše
ljutu životinju, kako skoči na vuka, pomisliše da je to taj strašni čičin
pomoćnik, koji sad hoće da zakolje vuka i preplašiše se užasno.
Medved se skotrlja s peći da bi što brže pobegao. Kurjak iskoči ispod
poda i jurnu na vrata. Lija se u strahu uplete ostalima u noge. Na svu
tu zbrku, mačak skoči medvedu na leđa pa poče da ga grebe i ujeda
tako da se medved još više preplašio. Medved, vuk i lisica pobegoše
strmoglavce u šumu, a mačak pojuri za njima.
Sve troje su živeli u strahu od zlog pomoćnika i niko čiči nije smeo
ništa nažao da učini.
(Preveo s finskog I. S.)

142
 SVAKO DOBIJA SVOJ ZADATAK

Šumsko zverinje mučilo se od pamtiveka jer kroz šumu nije bilo

nikakvog puta, kojim bi se moglo slobodno kretati. Suma je bila puna
neprolaznih gustiša, kroz koje se vrlo teško kretalo.
Jednom beše održan veliki zbor na kome se raspravljalo o putu.
Bilo je rešeno da svi zajedničkim silama prionu da bi se put izgradio.
Sedelo se tako, na jednom proplanku, na vetrom oborenim
stablima i raspravljalo se. Lija stala na jedan kamen i predložila da
za vođenje radova treba izabrati nadzornika.
— Pa, razume se! Nadzornika moramo imati! Bez njega posao
neće valjati. Ali ko će da bude nadzornik?
Svi se zgledaše i zamisliše. Kad niko nije znao šta će reći, na kraju
prozbori Miko Lijić:
— Ja se mogu primiti. Ja sam Miko, zgodan sam za sve, znaću ja
već da budem nadzornik.
Niko nije imao ništa protiv Mikove ponude. Morao je svako
priznati da će Lijić biti dobar nadzornik. Odmah zatim on preuze
svoju dužnost.
Prvo se Lijić okrete medi i reče mu:
— Ti si, medo, snažan i zato ćeš vaditi i rušiti drveće, čupaćeš
panjeve; osim toga ti ćeš još i kamenje s puta sklanjati.
Zatim Lijić reče vuku:
— Ti si spretan i žilav. Sklanjaćeš debla i panjeve s puta, koje će
meda počupati.
Meda i vuk počeše odmah sa poslom. Nadzornik Lijić pozva k sebi
risa i naredi mu:
143
 — Ti imaš dugačke i snažne kandže, ti ćeš čupati žile, žbunje,
kleku i vresak i odnosićeš ih u stranu.
Zeki reče Lijić:
— Ti imaš snažne zadnje noge. Ti ćeš poravnavati sve jame koje
ostanu iza počupanih panjeva i izvaljenog kamenja, tako da put bude
potpuno ravan.
Zatim pozvaše vevericu da sasluša naređenje nadzornikovo. Njoj
bi naređeno da ide ispred radnog društva, da pokazuje pravac
krčenju. Na taj način put je, razume se, krivudao levo i desno, jer je
veverica skakutala tamo, amo. Ali Lijić na to reče:
— To ništa ne smeta što put ima zaokreta.
Pacovi i miševi dobiše naređenje da očiste put od trave i
mahovine.
Tetreb je pak obeležavao stabla za krčenje. On je morao da čupa
iglice sa jela i borova i da ih baca na zemlju, obeležavajući na taj
način stabla koja je trebalo ukloniti.
I tako svako, prema svojoj sposobnosti i snazi, dobi odgovarajući
posao.
Svi prionuše svojski na rad, i put poče da se pojavljuje tamo gde je
još do juče bujala i šuštala neprolazna divlja šuma. Ali se ubrzo
izrodi nezadovoljstvo jer svi nisu radili jednako. Jednima je znanje
curio, dok su drugi lenstvovali, ne vodeći nimalo računa o opštem
velikom poduhvatu. Tako i lukavi Lijić prođe bez velikih muka.
Međutim, on je ovoga puta ipak bio zaslužan i koristan, jer je sa puno
veštine vršio svoj nadzornički posao.
(Preveo s finskog I. S.)

144
 LOVAC I ŠUMSKI DUH

Lipo, hitri mladi lovac, pošao jednom s dvojicom momaka u lov na

irvase. Ceo dan su jurili na skijama kroz šumu, dok ih nije iznenadila
noć, te su upravo pred sam mrak našli sklonište u osamljenoj
šumskoj kolibi. Sutradan ujutro, pre nego što su dalje krenuli u lov,
udari Lipo jednom skijom o drugu i reče:
— Danas ćemo uhvatiti divljači, jednu za jednu skiju, druga za
drugu, a treću za palicu!
Tek što su lovci bili malo poodmakli, kad naiđoše na trogubi trag
irvasa; a kad su pošli za tragom, ugledaju uskoro i divljač. Dva irvasa
bila su se zakvačila rogovima, treći je stajao po strani. Tada Lipo
reče:
— De, momci, uhvatite ona dva, ti su za vas, a ja ću poteći za onim
trećim!
Rečeno učinjeno. Lipo je trećeg irvasa progonio ceo dan do večeri,
ali mu nije pošlo za rukom da ga stigne mada je bio dobar skijaš.
Naposletku dospeše, i irvas i lovac, do jednog gaja u šumi. Irvas
utekne u dvorište, a Lipo pojuri za njim.
U dvorištu je stajao domaćin, starac duge brade i vlasi od čupavih
šumskih lišajeva.
— Oho! — uzvikne starac. — Koji li je to žablji sin oznojio mog
irvasa goneći ga?
Na to Lipo stane pred starca, pozdravi ga i reče: — Ja sam to bio,
ali ga nisam stigao; spasao se ovde u dvorištu.
Ovaj starac je bio, međutim, sam Tapio, gospodar šuma, i on
odgovori:

145
 — No, kad si do pred samo veče gonio mog irvasa, onda uđi u
kuću i ostani ovde preko noći!
Lipo uđe u Tapijevu sobu i pogleda visoko iznad sebe: tu je bilo
losova i irvasa, a malo dalje medveda, lisica, vukova i svih mogućih
vrsta šumskih životinja. Tapio mu dade da jede i primi ga ljubazno.
Sutra ujutro htede Lipo otići, ali ne nađe svoje skije. Zapita Tapija
gde li su sklonjene, ali mu on odgovori samo ovo:
— Da li bi hteo ostati kod mene kao moj zet? Imam kćer jedinicu.
— Vrlo rado — odgovori Lipo. Ali ja sam siromašan.
— O, za to ne treba da se brineš. Siromaštvo nije sramota. U nas
ćeš naći sve što god budeš zaželeo.
Tako mu dade svoju kćer za ženu i hitri lovac Lipo ostade kao
Tapijev domazet.
Prošle su tri godine kad mu Tapijeva kći rodi sina. Sad je Lipa
obuzela želja da se vrati u zavičaj te stane moliti gospodara šuma da
mu pokaže put. Tapio mu odgovori:
— Ako mi napraviš skije po mojoj želji, pustiću te da ideš.
Lipo ode odmah u šumu i lati se posla. Tada doleti jedna senica,
sedne na granu i počne mu pevati:

Ćiju — ći, pip — pip — pip!

Govori tii senica,
Jedna prosta ptičica: Cvor, čvor, čvor!
Neka bude odostrag
Da ostavlja vidljiv trag!

Lipo se baci na sencu komadom drveta, uzviknuvši:

— Šta tu pijučeš, dangubo jedna!
I on napravi skije tako vešto kako ih je uvek pravio, lepo ih ukrasi
i odnese Tapiju. Ovaj ih brzo pregleda a onda reče:

146
 — Ove skije nisu za mene!
Sutradan ode Lipo opet u šumu na rad. I sada je na grani sedela
senica i pevala:

Ciju — ći, pip — pip — pip!

Govori ti senica,
Jedna prosta ptičica: Cvor, čvor, čvor!
Neka bude odostrag
Da ostavlja vidljiv trag!

— Zar si opet došla, ti, blebetušo! — uzviknu Lipo i baci se na nju

iverom. Nije shvatio kako treba da posluša seničin savet, već je
odeljao skije na svoj stari način, a onda ih odneo Tapiju.
— To nisu skije kakve su mi potrebne — reče Tapio.
Tako je trećeg dana Lipo opet morao u šumu, a senica mu je
ponovo pevala:

Ciju — ći, pip — pip — pip!

Govori ti senica, jedna prosta ptičica: Cvur, čvor, čvor!
Neka bude odostrag
Da ostavlja vidljiv trag!

Lovac pomisli u sebi:

— Učini, Lipo, kako te savetuje senica; sigurno ne peva tako bez
razloga.
I on ostavi ozdo na skijama neodeljan grdno velik čvor i onda ih
odnese Tapiju.
— E, e, vidiš, to su skije za mene! — reče šumski duh pošto ih je
privezao. Sad možeš i kući poći.
147
 Ispraćajući Lipa, reče mu:
— Ja ću poći napred, a ti idi po mojem tragu i zanoći tamo gde na
snegu budeš video otisak krpljica moje skijaške palice. Tamo podigni
kolibicu i pokri je dobro da kroz krov ne bi mogle prodreti zrake
zvezdanog neba.
Tapio pohita napred i njegove skije ostavljale su zbog čvora vrlo
jasan trag; Lipo pak sa ženom i detetom jurio je za njim po tragu.
Tek uveče ugledaše na snegu prvi otisak krpljica njegove skijaške
palice, a uz otisak i pečenog losa za večeru. Oni naprave od
omorikinog granja dobru kolibu, brižljivo je pokriju neprovidnim
krovom i unesu u kolibu sanke i dete. U noći se dobro odmore, a
sutradan ujutro nastave put; ponesu sa sobom malo losovog pečenja
kao hranu uz put.
Tek uveče nađu drugi otisak krpljice Tapijeve skijaške palice, a
kraj njega pečenog irvasa. I te večeri podignu od omorikinog granja
potpuno neprovidnu kolibu i uvuku u nju sanke s detetom. Odmore
se u noći do idućeg jutra, a onda nastave put.
Te večeri nađu na snegu treći trag krpljice Tapijeve skijaške
palice, a kraj njega dobro ispečena tetreba. Lipo uzvikne:
— Gle, gle! Zavičaj kanda nije daleko, jer evo ga ovde samo tetreb!
I tada podignu kolibu, ali to urade površno i pokriju je samo ovlaš,
a zatim unesu u nju sanke s detetom. Legnu da spavaju; ali se u noći
nebo razvedri i zrake sa zvezda prodirahu kroz naretko nabačeno
granje i lišće na krovu.
Kad se Lipo digao ujutro iza sna, ne vide kraj sebe žene. Istrči iz
kolibe, ali je ne nađe, niti opazi
kakav trag od skija. Sad Lipo nije više znao kojim pravcem da
pođe dalje, jer je nestalo traga Tapijevih skija. Sedne s detetom pred
kolibu, gledajući oko sebe. Uto prokasa kraj njega lakim kasom jedna
košuta. Inače se ništa drugo nije dogodilo. Došlo je veče, i Lipo je
morao ostati tamo gde je bio. Ujutro je opet našao kraj kolibe pečena
tetreba i opet je tuda prokasala jedna košuta.

148
 Mnogo godina proveo je Lipo s detetom u kolibi od omorikinog
granja i svako jutro bi našli po jednog pečenog tetreba i svaki dan bi
kraj njih prošla jedna košuta.
Dete se razvilo polako u čoveka. Jednog dana zamoli oca da mu
napravi drvenu cev; možda bi se kroz nju mogao dogledati zavičaj.
Pošto je bio sasvim dokon, Lipo mu ispuni želju, i kad dečak
pogleda kroz cev, uzvikne odjednom:
Pa mi smo već sasvim blizu kuće i već sedimo na međi! I kad
pođoše dalje, stvoriše se očas kod kuće.
Od ovog dečaka potiču Lapi. I to je pripovetki kraj.
(Karelska narodna skaska. Preveo M. C.)

149
 SAKRIVENA LjUBAV

Tri devojke došle jednom na more da se kupaju. Svukle se,

ostavile haljine na obali, pretvorile se u divlje patke i zaplivale u
talase. Slučajno je baš tada došao na more i jedan mladić i gledao šta
rade. Privukao se mestu gde su se svukle, uzeo haljinu jedne od njih i
sakrio je.
Kad su se divlje patke dovoljno nagnjurale i naplivale, iziđu na
obalu, pretvore se opet u devojke i pođu da se obuku. Ali samo dve
nađu svoje haljine, a treća nikako da ih nađe. Tražila je i tražila;
naposletku uzvikne:
— Ako mi je haljine uzeo momak, neka mi ih vrati, pa ću mu
postati žena; a ako je devojka, neka mi vrati ono što je moje!
Na to mladić iziđe iz žbunja i donese joj haljine. Devojka ih
prihvati i reče mu:
— Čekaj me sutra izjutra; doći ću ti sa tri zlatne lađe.
Mladić sede na obalu i čekaše celu noć. Pre nego što je svanulo,
izroni iz mora jedna morska devojka i reče mu:
— De da ti češkam glavu, inače će te svladati umor, pa ćeš zaspati.
Mladić pristade i položi glavu u njezino krilo. Dok ga je češkala,
ubode ga potajno u uho iglom za uspavljivanje; on zaboravi šta se
zbiva oko njega i zaspa dubokim snom.
Kad je devojka doplovila ujutro sa tri zlatne lađe, našla je dragana
gde spava. Uzalud je pokušavala da ga probudi: mladić se nije ni
pomaknuo. Ona mu onda reče:

150
 — Da li me prezireš zato što nisam od ovoga sveta ili ti je ovo što
imam premalo? Svoju prirodu ne mogu izmeniti, a ako imaš na umu
moju imovinu, pojaviću se sutra sa šest zlatnih lađa.
Tako se i dogodilo: idućeg jutra pristala je uz obalu sa šest zlatnih
lađa.
Ali je morska devojka opet ubola mladića u uho, iglom za
uspavljivanje i ma koliko da se njegova dragana trudila i drmala ga
da se razbudi, on se ne pomače. Ona mu i sad reče:
— Da li me prezireš što nisam od ovoga sveta ili ti je moja imovina
premalena? Svoju prirodu ne mogu izmeniti, a ako misliš na moje
bogatstvo, onda ću ti doći sutra s devet lađa od suvoga zlata.
Mladić opet provede u čekanju celu noć, i po treći put izroni iz
vode morska devojka. Ona mu reče:
— Ubogi mladiću, pa ti ćeš tako postati sanjiv, nego da ti češkam
glavu kako ne bi zaspao. I češkajući ga, ubode ga opet u uho iglom
sna.
Trećeg jutra pristane njegova devojka s devet zlatnih lađa, ali i sad
uzalud: njen dragan se nije probudio.
— Svoju prirodu ne mogu izmeniti — govoraše mu ona — a više
blaga neman; i nećeš me ponovo videti pre nego što pocepaš tri para
gvozdenih cipela i polomiš tri gvozdena štapa.
To mladić ču u snu i pomisli:
— Gde li ću samo da ih nabavim?
Onda on potraži i nađe kovačnicu i naredi da mu se iskuju cipele i
štapovi. I tako s njima pođe na put.
Išao je i išao; koliko dana, koliko godina — ko će to da zna?
Naposletku dođe do jedne kućice koja se okretala na petlovoj
mamuzi. Mladić izreče:

Kućice — vrdeško, drmusava drmeško,

vrtoglava vrteško, stan’

151
 počekaj, ne begaj!

Čim je to rekao, kućica se prestade vrteti i rpladić uđe u sobu. U

zapećku je čučala jedna stara žena, nosa dugačka kao žarač, očiju
krupnih kao varjača. Ona reče:
— Hu, hu, huu! Ima već trideset godina kako nisam omirisala
ljudsko meso. E, baš se radujem poslastici!
— Dobra majčice — reče mladić — na meni nema mnogo šta da se
glođe. Skuvaš li od mene čorbu, prijaće ti kao što bi ti prijale pomije,
a ako ti se prohte da počastiš sebe pečenjem i ispečeš me, imaćeš da
grizeš samo hrskavice i žile! '
— Gle, gle! — uzvikne starica radosno. — Pa ti si mi sinovac! — I
da mu da jede i pije, a posle mu spremi i postelju da prenoći. Dok je
spavao, izu mu cipele, uze štap, iziđe napolje i toliko ih je tamo
udarala jedno o drugo dok ih nije sve pretvorila u prašinu.
Ujutro se mladić probudi, obu drugi par cipela, uze drugi štap i
spremi se za put.
— Dobra majčice — zapita mladić — ne znaš li gde bi mogla biti
ona na koju mislim?
— Ne znam — odgovori starica — ali nedaleko odavde, na jednu
vrstu, stanuje moja sestra; možda će ona znati.
Tako on pođe dalje. Išao je i išao, da li danima ili godinama, ko to
može znati? Naposletku opet ugleda kućicu koja se vrtela na petlovoj
mamuzi. Mladić izreče:

Kućice — vrdeško, drmusava drmeško,

vrtoglava vrteško, stan’
počekaj, ne begaj!

152
 Kućica se smesta prestane vrteti i mladić uđe u sobu. I ovde je u
zapećku čučala jedna starica, nosa dugačka kao žarač, a očiju
krupnih kao varjača. Ona uzvikne:
— Oha, oha! Već trideset godina otkako nisam omirisala ljudsko
meso; kad eto mi sad tebe kao sočne pečenice!
— Dobra majčice — reče mladić — na meni nema mnogo šta da se
glođe: čorba od mene prijala bi ti kao pomije, a mesto pečenice imala
bi samo rskavice i žile.
— Gle, gle! — uzvikne starica radosno. — Pa ti si mi bratanac! — I
ona ga dobro počasti jelom i pićem i spremi mu postelju da prenoći.
Dok je spavao, uze mu cipele i štap i stuca ih napolju u prašinu.
Ujutru obu mladić poslednje cipele, uze poslednji štap u ruke i
zapita:
— Dobra majčice, da li znaš gde je ona na koju mislim?
— Ja ne znam, ali malo dalje odavde, na jednu vrstu, stanuje još
jedna sestra; ona će znati.
On onda pođe dalje na put, da li danima, da li godinama — ko bi to
znao? I opet ugleda pred sobom kućicu koja se obrtala na petlovoj
mamuzi. On reče:

Kućice — vrdeško, drmusava drmeško,

vrtoglava vrteško, stan’
počekaj, ne begaj!

Kućica se namah prestade vrteti i mladić uđe u sobu. I tu je jedna

starica čučala u zapećku, nosa dugačka kao žarač, a očiju krupnih
kao varjača.
— Ho, ho, hoo! Ima trideset godina otkako nisam osetila miris
ljudskog mesa; na tebe već odavno čekam!
— Dobra majčice — reče mladić — na meni nema ništa drugo do
hrskavica i žila.
153
 — Ah — reče starica — pa ti si mi sinovac! — Da mu da jede i pije
i spremi mu postelju da prenoći. Dok je spavao, uze mu cipele i štap i
sve ih napolju stuca u prašinu.
Kad se ujutro probudio, donese mu starica kožne cipele, da mu
pušku u ruke i reče:
— Idi i ulovi mi pticu za lonac; ali na pticu koja sedi kraj puta pred
šumom, nemoj da pucaš!
Mladić ode u lov. Kraj puta pred šumom, na jednom drvetu, ugleda
pticu veliku kao naviljak sena.
— Da li da pucam ili da ne pucam? — pomisli on. Mahne se toga
da puca na nju, već ulovi celo jato svraka, gavranova i vrana.
Uto poče u šumi vejati hladan i vlažan sneg i mladić opazi u jednoj
rupi gomilu mladih lisica koje su drhtale od studeni. Sažali se na njih
i pokri ih svojim ogrtačem. Naiđe lisica i ukori ga:
— Ti si hvatao moje mlade!
Na to male lisice povikaše:— On nas je samo pokrio; bilo nam ne
veoma hladno.
Lisica tada reče:
— Odužiću ti se zato što si bio milosrdan.
Malo potom naiđe mladić na mlade vučiće koji samo što se nisu
bili smrzli. Pomogne i njima, a vučica koja se vraćala svojem logu
obeća mu da će mu se za to odužiti. Naposletku pomogne još i
mečićima da se ne posmrzavaju, pa mu i medvedica obeća da će ga
se setiti u trenucima njegove nevolje. Onda se mladić vrati majčici u
kućici, baci pred nju jato ptica i reče joj:
— Evo, lovio sam samo jedan dan, a vidiš koliko sam ti ulovio.
Opraštajući se drugog jutra s njom, zapita je:
— Dobra majčice, da li znaš gde je ona na koju mislim?
— Dabogme da znam; ali još ćeš mnogo morati da se namučiš pre
nego što je budeš našao. Kad odeš odavde, doći ćeš do jedne kuće;
pred njom ćeš videti osam ljudskih glava nabijenih na osam kočeva;
deveti kolac čeka na tvoju.
154
 Naposletku, posle duga puta, on dospe do te kuće i ugleda glave
nabijene na kočeve. Jedna stara veštica iskoči preda nj uzviknuvši:
— Evo čuvara za moje konje! — Lepo ga primi i spremi mu sve što
treba za prenoćište.
Ujutro izvede mladić njenih devet kobila iz staje i odvede ih u
šumu. Ali tek što ih je pustio, raštrkaše se kobile na sve četiri strane.
Mladić je očajnički trčao za njima dok mu nisu sasvim nestale iz vida.
Naposletku sede umoran i klonuo na jedan kamen i poče razmišljati
o tome šta da radi.
Međutim, još pre nego što je došlo vreme da ih potera kući, čuje
kako zemlja tutnji, i uto svih devet kobila projuri kraj njega: lisica ih
je trkom gonila prema staji. Mladić skoči radosno i poteče za njima
što je brže mogao.
Kad ih je veštica videla gde stižu, istrči pred njih s velikom
motkom i stane ih tući vičući:
— Mnogo ste pohitale da se vratite kući. I sad deveti kolac mora i
dalje da stoji bez čuvarove glave!
Idućeg dana sve je bilo isto onako kao i prvog.
Kad se mladić našao u bespomoćnom stanju, ne znajući šta da
radi, vučica mu je doterala kobile sve do pred samo dvorište. I opet
ih je veštica mlatila motkom derući se:
Eto i danas će deveti kolac ostati bez čuvarove glave!
Trećeg dana našla se medvedica da pomogne mladiću. I sad su
kobile bile izudarane, jer je deveti kolac morao i dalje stajati bez
glave.
Ove pak kobile bile su kćeri veštičine, i jedna od njih devet reče
uveče mladiću:
— Ove noći oždrebiće svaka od nas po jedno ždrebe. Kad ti stara
bude htela dati najbolje ždrebe, kao nagradu za tvoju službu, nemoj
ga primiti, već traži najgore!
Mladić postupi po savetu i dobi najbednije ždrebe. Sveza ga, uprti
na leđa i ponese. Sto je dalje išao, ždrebe mu je postajalo sve teže:

155
ono je raslo tako brzo da ga je uskoro morao voditi na ularu, a malo posle
toga ždrebe se razvilo u prekrasnog vranca.
— Sad me pojaši! — reče mu konj. — Odneću te do mesta na koje
misliš i za kojim čezneš.
Mladić ga uzjaše i konj poleti kući jedne udovice koja je bila kuma one
devojke s lađama. Mladić je upita:
— Šta mi još valja uraditi da bih dobio svoju draganu?
Kuma odgovori:
— Ljubav tvoje devojke je sakrivena u plavom moru, na plavom ostrvu,
u srcu jednog plavog kamena; u njemu leži jaje a u tom jajetu nalazi se
pohranjena ljubav tvoje devojke. Tek kad mi budeš doneo to jaje, moći
ćeš opet da vidiš svoju draganu.
Na to mladić ode svome konju i reče mu:
— Nabavi mi devet koža, devet remenova, devet katanaca i jedno
sedlo!
Konj mu sve to nabavi i donese, uvije ga u devet koža i pritegne ih s
devet remenova, priveže lancem s devet katanaca za sedlo, a onda poteče
k plavom moru i silnim skokom prebaci se na plavo ostrvo. Skočivši na
ostrvo, udari konj kopitom o plavi kamen; kamen se raspade i iz njega se
iskotrlja jaje.
Mladić hitro dohvati jaje, sede opet na konja, vrati se kumi i preda joj
ga.
Tada kuma odvede mladića u skrovište, pa prizva devojku i da joj jaje
da ga pojede; čim ga je pojela, probudi joj se u srcu njena uspavana
ljubav.
I kad je stara zapita:
— Možda bi želela da vidiš onog koji te je jednom voleo? — devojka
uzviknu:
— O, kad bih mogla biti uz njega!
Tada kuma dovede mladića iz zaklona, devojka mu se baci o vrat i tako
se naposletku dragi s dragom sastane.
I tu je našoj pripovetki kraj.
(Karelska narodna bajka. Preveo M. C.)

156
 POGOVOR

Finska je mala zemlja. Po površini je nešto veća od Jugoslavije

(337.000 kvadratnih kilometara). Međutim, to prostranstvo,
pokriveno ogromnim brojem manjih i većih jezera, naseljeno je
relativno retko, svega 4,300.000 stanovnika (prema popisu iz 1956
godine). Osnovu stanovništva čine Finci, pripadnici prastarog
plemena Suma dok od nacionalnih manjina najviše ima Šveđana. Pa
ipak, pored finskog, švedski jezik je zvanični jezik finske republike.
Sredinom 12. veka švedski kralj Enik Sveti preduzeo je krstaški
pohod protiv Suma, pokorio ih, a njegova vojnička vlastela i
katoličko sveštenstvo prigrabili su najplodnije zemljišne komplekse,
opterećujući finske seljake teškim porezima i nasilnom
mobilizacijom u švedsku kraljevsku vojsku. Finske seljačke mase
nisu se mirile sa takvim položajem. Borba protiv nasilja feudalaca
bila je tesno povezana sa borbom za nacionalno oslobođenje, što je
našlo svoga odraza i u bogatom narodnom stvaralaštvu. Paralelno sa
stvaranjem finske pismenosti razvijalo se usmeno narodno
stvaralaštvo, s čijim proučavanjem se počelo tek u 19. veku.
Vidno mesto u tom usmenom narodnom stvaralaštvu zauzimaju
bajke. Za njih bi se moglo reći da predstavljaju presek duhovnog
života finskog naroda, izloženog surovim klimatskim prilikama li još
surovijim uslovima života. Neukim i potlačenim masama bilo je,
naravno, nemoguće da otkriju svu složenost života, da spoznaju sve
uzroke i zakonitosti nedaća. Međutim, vekovno iskustvo naroda bilo
je u stanju da nepogrešivo sagleda svaku pojavu zla. Njegovo
osećanje pravičnosti uvek je donosilo neumitan pravan sud o takvim
pojavama.

157
 Genij naroda u svom stvaralaštvu često pojednostavljuje stvari. To
čini da bi ih lakše razumeo d lakše postupao sa njima. Tako je sve
pojave zla penrsonificirao u đavolu, ovaploćenju nepravde i
neprijateljstva prema svemu što je ljudsko. Đavo je uvek spreman da
se posluži svim i svačim da bi postigao svoj cilj. Njegov smrtni
neprijatelj je čovek, koji ga on stalno pokušava da obmane, da ga
navede na zlo... Lukavo se služi najskrivenijim stazama da bi prodro
u čovekovu dušu, da bi je otrovao> ili makar zamutio.
Naravno, čovek mu se odupire i u bajkama to čini gotovo redovno
sa uspehom. Pažljiviji čitalac može brzo i lako otkriti u tome veliku
sličnost sa našim bajkama. Sličnost je ponekad tolika da je sadržaj
gotovo istovetan. Setimo se samo naše bajke o svetom Savi i đavolu
(u kojoj njih dvojica sade luk, kupus itd.) pa je uporedimo sa finskom
bajkom o seljaku i đavolu koji takođe sade i seju razne biljke, da bi
na kraju krajeva đavo bio prevaren i kažnjen za svoju lakomost i
nepoštenje.
U obračunavanju sa đavolom svakom predstavniku ljudskog roda
pomažu neke natprirodne sile, koje se javljaju u obličju starca, lepe
devojke ili neke životinje. U tom prizivanju više sile izrazito je
zastupljen religiozan momenat. I to je razumljivo kada se zna da su
ljudske snage bile prilično slabe da se suprotstave elementarnim
nedaćama i nasilju silnika. Međutim, priznavajući prisustvo
religioznog momenta, ne treba gubiti iz vida da je narod samo, u
sferi fantastičnog mogao da potraži i nađe snagu sposobnu da stvori
svoj humani ideal pravičnost i lepote na zemlji. Čitajući finske bajke
može se sa zadovoljstvom konstatovati da su ti biseri narodnog
duha ostali pošteđeni svakog religioznog mračnjaštva, da ne postoji
ništa što bi bilo upereno protiv čoveka i njegove suštine. Religiozni
elementi (jedino mogući i u to doba) koriste se samo da bi se
ostvario neki ljudski poduhvat i dostigao cilj koristan čoveku.
Finske bajke slično našim, a i bajkama ostalih slovenskih naroda,
vole da trijumf pravičnosti ulepšaju nečim, da sve stvari dovedu u
harmoničan poredak, koji će omogućiti da postignuta pravičnost i
dalje živi i donosi blagodat ljudima. Najčešći kraj mnogih od njih je
158
veselo otpraznovana svadba, gde srećna i lepa mladost ulazi u nov
život, donoseći radost i zadovoljstvo celoj okolini. Mladoženja je
uvek lep, stasit, hrabar, plemenit... Nevesta je neizostavno lepotica,
nežna srca i blage naravi. Obično je jedno od njih gospodskog roda.
To je na prvi pogled malo paradoksalno. Potlačen narod, koji
vekovima vodi borbu protiv nasilja gospode, ima za svoj ideal
bogatstvo i moć svojih neprijatelja. Ali u tome neće biti ničeg čudnog
i neshvatljivog ako se zna da su u skučenim oblicima ondašnjeg
života bogatstvo i moć bili jedini uslov i čvrsta garantija harmonije i
lepote, čijem je idealu obespravljeni čovek tako neodoljivo težio.
Zato se svaki narodni stvaralac potrudio da svoje omiljene junake iz
mašte što je moguće više zaštiti.
Na kraju bi trebalo napomenuti da finske bajke i pored velike
sličnosti sa našim bajkama odlikuje izvesna veća suzdržanost
pripovedačeve fantazije, jedno bojniji kolorit, veća tematska sužeta i
za nijansu suroviji ton pričanja. Verovatno da je ovo prouzrokovano
jedno istavnijim i manje raznovrsnim oblicima života pod severnim
suncem, gde šuma, sneg i jezera ne stvaraju onu kombinaciju boja,
koja se može sresti na našim geografskim širinama. Pa ipak, čitalac
će pred saznanja o jednom narodu nesumnjivo doživeti i prijatne
trenutke koje čoveku može doneti umetnički napisan tekst.
B. K. i B. M.

159
 Table of Contents
DRAGI ČITAOČE
BAJKA O ORLU-PTICI
CVET KOJI VEČITO CVETA
TRI SESTRE
MAČIJI ZAMAK
JUSI I JAKO
NA ZANATU KOD ĐAVOLA
O GLUPOM ĐAVOLU
MALEROZAN SELjAK
KOVAČEV SIN
ČAROBNE STVARI
PRODAVAC METLI I KRALj
ODAKLE SE OBRELA ŽALOSNA BREZA
ZAHVALNE ŽIVOTINjE
DRVO KOJE GOVORI
ISTINA I LAŽ
PALČIĆ
ČAROBNE KLIZALjKE
PO ŠTUKINOJ ZAPOVESTI
KRALjEV KONjUŠAR
RIĐA OVCA
,,DA LI PRIZNAJEŠ?“
PUNI I PUCAJ!
SELjAK I MEDVED
ŽIVOTINjE I ĐAVO
MEDVED KAO SUDIJA
VUK KAO GRANIČAR
VEVERICA, IGLA I RUKAVICA
STARI PEVAC
ČOVEK I OPANAK OD LIKE
POMOĆNIK
SVAKO DOBIJA SVOJ ZADATAK
LOVAC I ŠUMSKI DUH
SAKRIVENA LjUBAV
POGOVOR

160