Пријатељство

Пријатељство је велика ствар. Када кажем прјатељство ја мислим на истинско,

верно пријатељство где нема никаквог интереса већ само искрене пријатељске
љубави. Зато је пријатељство веома важно. Мој једини критеријум када бирам
пријатеље јесте њихов поглед на свет и њихова искреност у опхођењу са мном
али и са другима.Моја драга пријатељица зове се Анастасија, вршњакиње смо, и
она је из бакиног села.Прошлог летњег распуста свакодневно смо Анастасија и ја
проводили време играјући се, шетајући по проплацима и шумарцима, са мојим
псом Лором, као и читајући књиге. Анастасија није баш волела ту расу паса али је
у потпуности прихватила Лору. Читајући књиге и разне занимљивости сазнали смо
да се у нашем ближем окружењу налази једна од најстаријих хидроцентрала у
Србији. Хидроцентрала се налазила у Ивањици,на 13 километара од нашег села,
варошици на реци Моравици у југозападном делу Србије. Имале смо јаку жељу да
видимо ту хидроцентралу уживо, али како смо биле мале нисмо могли саме да
одемо већ смо питале Анастасијину најстарију сестру Милицу да ли би хтела да
нас одведе.Одговор је био потврдан, нашој срећи није било краја. Сутрадан нас је
Милица одвезла до хидроцентрале и заједно смо посматрале ту монументалну
грађевину стару више од 100 година, призор је био заиста јединствен. Сликале
смо се на десетине пута не би ли ухватиле што бољи кадар.Дан је био прелеп,
сунчан и топоа баш као и наше пријатељство. Сунце се већ спремало да се
сакрије иза хоризонта, Милица је отишла до посластичаре а нас две смо уживале
у игри фризбија у оближњем парку из ког смо повремено бацале поглед на
хидроцентралу. Изненада грешком сам бацила фризби који је завршио у реци,
Лора је потрчала за фризбијем и том приликом се заглавила у реци између две
стене. Ја сам се толико уплашила да сам почела да плачем. Анастасија је без и
једног тренутка оклевања кренула ка Лори и скочила у реку. Анастасија је била
добар пливач и била је веома храбра девојчица. Међутим, река Моравица је брза
планинска река, Анастасија је све теже пливала ка обали јер је у једној руци
држала Лору. Видевши Анастасију како се грчевито бори са реком, нестао је страх
и скочила сам ка њој. Извадила смо Лору из реке без икаквих потешкоћа. И тада
сам плакала али од среће. Чврсто сам загрлила Анастасију и почела да је
љубим.Анастасија, Лора и ја смо биле скроз мокре, као мишеви. У једном тренутку
су нам се срели погледи и почеле смо да се смејемо јер се све Богу хвала добро
завршило. Милица је видевши нас остала скамењена и испустила сладоледе које
је купила за нас. Објасниле смо Милици шта се десило и врло брзо се умирила.
Сутрадан као и данас увек са озареним лицем размишљам о том догађају и о
мојој пријатељици Анастасији која није волела псе али је ипак спасила Лору. То је
био један изненадни догађај у коме се наше искрено пријатељство потврдило да
је оно право, пријатељство пуно љубави и искрености. Анастасија и ја смо
научиле да се од тог дана још више држимо заједно, да смо заједно јаче. Да саме
можемо ићи брже али да ћемо заједно стићи даље. За нас две би било боље да
сунце буде уништено, него да будемо лишени пријатељства. Било би боље
живети у тами, него бити без пријатеља. Јер, многи који виде сунце, јесу у тами.
Али они који су богати у пријатељима, не могу никада бити у тами и патњи.