Biblioteka

KOSMOPOLIS

Izabrana dela Čingiza Ajtmatova

u pet knjiga

LOGOS
ALGORITAM

Naslov izvornika
Чингиз Айтматов
ПОВЕСТИ ГОР И СТЕПЕЙ

Urednik
VLADIMIR MEDENICA

sken: jocamx
obrada: solicitor
 ČINGIZ AJTMATOV

PRVI UČITELJ
•
ZBOGOM, GULJSARI!

Prevela s ruskog
ZORANA ADŽEMOVIĆ

Beograd, 2008
 PRVI UČITELJ

Otvaram širom prozore. Sobu zapljusnu bujica svežeg vazduha.

U plavičastom polumraku, koji se polako razilazi, zagledam se u
crteže i skice slike koju sam počeo. Ima ih mnogo. Mnogo puta sam
počinjao sve iz početka. Ali o slici u celini je za sada rano suditi. Još
uvek nisam našao ono što je za mene glavno, ono što dolazi
odjednom tako neizbežno, sa takvom narastajućom jasnoćom i
neobjašnjivim, neuhvatljivim ehom u duši, kao ove prve letnje zore.
Hodam u ovoj ranoj jutarnjoj tišini i jednako razmišljam, razmišljam,
razmišljam. I tako svaki put. I svaki put sve više dolazim do saznanja
da je moja slika JOŠ uvek samo ideja.
Nisam pristalica toga da unapred govorim i obaveštavam o
nezavršenoj stvari, čak ni prisnije prijatelje. Ne zato što se suviše
ljubomorno odnosim prema svom radu − ja jednostavno mislim da je
teško pogoditi kakvo će dete izrasti od onoga koje je sad još u kolevci.
Isto je tako teško suditi o nezavršenom, nedoteranom delu. Ali ovog
puta ću izneveriti svoje pravilo − hoću javno da kažem, tačnije − da s
ljudima razmenim mišljenje o još neurađenoj slici.
To nije kapric. Ne mogu drugačije da postupim jer osećam, sam
nisam u stanju to da izvršim. Priča, koja mi je uznemirila dušu, priča,
koja me je podstakla da se prihvatim kičice, čini mi se tako ogromna
da je sam ne mogu obuhvatiti. Bojim se da je neću moći doneti
ljudima, bojim se da ću proliti punu čašu. Hteo bih da me ljudi
posavetuju, da mi pokažu izlaz, da oni, makar u mislima, stanu kraj
mene ispred štafelaja i da se zajedno sa mnom uzbuđuju.
Ne žalite vatre svoga srca, priđite bliže, ja sam dužan da ispričam
tu priču...
Naš aul1 Kurkureu se nalazi na planinskim ograncima, na širokoj
visoravni, kud se iz mnogih klanaca sjuruju bučne planinske rečice.

1 Aul − kirgisko selo.

Ispod aula se prostire Žuta dolina, ogromna kazaška stepa, oivičena
ograncima Crnih planina i tankom crnom linijom železničke pruge
koja vodi iza horizonta na zapad, kroz ravnicu.
A iznad aula, na brežuljku, stoje dve visoke topole. Pamtim ih
otkad znam za sebe. S koje god strane prilaziš našem Kurkureu, pre
svega ćeš ugledati te dve topole. One su uvek na vidiku, kao pravi
svetionici na planini. Čak ne znam ni kako to da objasnim − da li zato
što su uspomene iz detinjstva čoveku posebno drage, da li je to
povezano s mojom profesijom slikara − ali svaki put kad izađem iz
voza i idem kroz stepu kući u aul, ja, pre svega, iz daljine tražim moje
voljene topole.
Ma koliko da su visoke, teško ih je odmah na tom rastojanju
primetiti, ali ja ih uvek osetim, uvek vidim.
Koliko puta sam imao prilike da se vraćam u Kurkureu iz dalekih
krajeva, i uvek bi me tištala neka tuga i mislio bih: „Hoću li skoro
videti topole-bliznakinje? Samo da što pre stignem u aul, što pre na
brežuljak do topola. I onda da stojim pod drvećem i dugo u zanosu
da slušam šum njihovog lišća”.
U našem aulu ima koliko hoćete svakakvog drveća, ali te topole
su izuzetne − one imaju svoj poseban jezik i, verovatno, svoju
posebnu, blagozvučnu dušu. Bilo kad da dođeš do njih, danju, noću,
one se ljuškaju, udaraju jedna o drugu granama i lišćem, na razne
načine bez prestanka šume. Čas se čini da to tihi talas plime udara u
pesak, čas protrči kroz grane kao nevidljivi plamičak, strastan, vreli
šapat; onda odjednom, ućutavši za trenutak, topole u isti mah svim
svojim uznemirenim lišćem glasno uzdahnu, kao da tuguju za nekim.
A kad naiđe olujni oblak i nevreme, lomeći grane i kidajući lišće,
topole se gipko savijaju, bruje kao razbesneli plamen.
Kasnije, posle mnogo godina, shvatio sam tajnu dveju topola. One
stoje na uzvišenju, otvorenom prema svim vetrovima i odazivaju se
na najmanji pokret vazduha, svaki listić oseti i najmanji dašak vetra.
Ali saznanje te jednostavne istine me nije ni najmanje razočaralo,
niti lišilo onih detinjih uspomena koje čuvam do dana današnjeg. I
još uvek mi se te dve topole na brežuljku čine neobične, žive. Tamo
pored njih je ostalo moje detinjstvo, kao parčence zelenog čarobnog
staklenceta...
Poslednjeg dana školske godine, pred početak letnjeg raspusta,
mi dečaci smo jurili ovamo da rasturamo ptičja gnezda. Svaki put kad
bismo sa vikom i zviždanjem ustrčali na brežuljak, topole-divovi su
se njihale s jedne strane na drugu, kao da nas pozdravljaju svojom
prohladnom senkom i nežnim šuštanjem lišća. A mi, bosonogi derani,
pridržavali smo jedan drugog i pentrali se gore preko grana, praveći
uzbunu u ptičjem carstvu. Jata uznemirenih ptica s kricima bi
uskomešano kružila nad nama. Ali mi nizašta nismo marili − baš nas
briga! Mi smo se verali sve više i više − de, ko je hrabriji i veštiji! − i
odjednom − sa ogromne visine, sa visine ptičjeg leta, kao da si
čarobnim štapićem udario, pred nama se otvarao volšebni svet
prostora i svetlosti.
Zapanjivala nas je veličanstvenost zemlje. Zaustavivši dah, svako
bi na svojoj grani zanemeo i zaboravio na gnezda i ptice. Kolhozna
štala, koju smo mi smatrali za najveću zgradu na svetu, odavde je
izgledala kao najobičnija šupica. A iza aula se u mutnoj izmaglici
gubila prostrana neuzorana stepa. Mi smo se zagledali u njene sive
daljine, dokle god je pogled mogao da dopre, i videli smo još mnogo,
mnogo krajeva o kojima dotle ni sanjali nismo, videli smo reke za
koje ranije nismo znali. Reke su se srebrile na horizontu kao tanane
niti. Pritajivši se na granama, mislili smo: da li je to kraj sveta, ili i
tamo dalje ima isto takvo nebo, isti oblaci, stepe i reke? Pritajivši se
na granama, slušali smo nezemaljske zvuke vetrova, a lišće im je
odgovaralo složnim šaputanjem o primamljivim zagonetnim
krajevima, koji su se krili iza sivih daljina.
Slušao sam šum topola i srce mi je lupalo od straha i radosti, i uz
to neprekidno šuštanje ja sam se trudio da zamislim te daleke
krajeve. Samo na jedno, očigledno, onda nisam mislio: ko je to drveće
ovde zasadio? O čemu je sanjao, šta je govorio taj nepoznati, dok je
spuštao u zemlju sadnice, s kakvom nadom ih je gajio ovde na
brežuljku?
 Taj brežuljak, gde su stajale topole, kod nas su zbog nečega zvali
„Đujšenova škola”. Sećam se, ako bi neko tražio izgubljenog konja i
obraćao se čoveku koga sretne: „Čuj, da nisi video moga dorata?” −
njemu bi najčešće odgovarali: „Eno gore, pored Đujšenove škole,
noćas su napasali konje, pogledaj, možda ćeš i svog tamo naći”.
Imitirajući odrasle, mi, klinci, bez razmišljanja smo ponavljali: „Ajmo
u Đujšenovu školu, na topole, vrapce da jurimo!”
Pričalo se da je nekad na tom brežuljku bila škola. Mi ni njene
ostatke nismo zatekli. Koliko puta sam se u detinjstvu trudio da
nađem makar ruševine, lutao sam, tražio, ali ništa nisam našao. Onda
mi je postalo čudno da goli brežuljak nazivaju „Đujšenova škola” i
jednom upitah starce, ko je taj Đujšen. Jedan od njih nemarno
odmahnu rukom: „Ko je Đujšen? Onaj isti što i sad tu živi, iz plemena
Hrome ovce. Davno je to bilo. Đujšen je tada bio komsomolac. Tamo
na brežuljku je bila nečija napuštena šupa. A Đujšen je u njoj otvorio
školu i učio decu. A zar je to ličilo na školu? Samo ime je na nju
podsećalo. Eh, to su bila interesantna vremena! Onda − ko je mogao
da se uhvati za konjsku grivu i da udene nogu u uzengiju − taj je sam
sebi bio gospodar. Tako i Đujšen. Šta je smislio, to je i učinio. A sad ni
kamenčića ne možeš naći od te šupe, jedino što je ime ostalo...”
Đujšena sam slabo poznavao. Sećam se da je to bio već stariji
čovek, visok, nezgrapan, s gustim orlovskim obrvama. Njegovo
dvorište je bilo s one strane reke, u ulici druge brigade. Dok sam ja
još živeo u aulu, Đujšen je u kolhozu bio mirab2 i večito je bivao na
njivama. Ponekad bi prolazio našom ulicom, privezavši za sedlo
veliki ketmenj3. I njegov konj je nekako ličio na gazdu − isto tako
koščat, tankonog. A onda je Đujšen ostario i, pričali su, počeo je da
raznosi poštu. Ali to samo uzgred. O nečem drugom se tu radi. Po
mom tadašnjem shvatanju, komsomolac − to je džigit vatren i u poslu
i na reči, najborbeniji u celom aulu, koji će i na skupu istupiti, a u
novinama o neradnicima i kradljivcima napisati. I nikako nisam
mogao da shvatim da je taj bradati, mirni čovek nekad bio

2 Mirab − čovek odgovoran za sistem navodnjavanja.

3 Ketpmenj − vrsta motike
komsomolac, i još − što je najčudnije − da je učio decu, a sam je bio
polupismen. Ne, to mi nikako nije išlo u glavu! Iskreno govoreći,
smatrao sam da je to jedna od mnogobrojnih bajki koje postoje u
našem aulu. Ali, ispostavilo se da je sve to drugačije...
Prošle jeseni dobio sam iz aula telegram. Zemljaci su me pozivali
na svečano otvaranje nove škole, koju je kolhoz svojim snagama
sagradio. Odmah sam rešio da idem nisam mogao na takav srećan
dan za naš aul da sedim kod kuće. Čak sam nekoliko dana ranije
krenuo. Mislio sam prošetaću malo, pogledaću, napraviću nove skice.
Kako se pokazalo, od zvanica su čekali i akademika Sulajmanovnu.
Rekli su mi da će ona ovde biti dan-dva, a onda odavde ide za Moskvu.
Znao sam da je ta, sad već poznata žena, u detinjstvu otišla iz
našeg aula u grad. Postavši i sam gradski čovek, upoznao sam se s
njom. Ona je već bila u poodmaklim godinama, punačka, s veoma
sedom, glatko začešljanom kosom. Naša čuvena zemljakinja bila je
šef katedre na univerzitetu, držala je predavanja iz filosofije, radila
na akademiji, često putovala u inostranstvo. Jednom rečju, bila je
veoma zauzeta, i nisam imao prilike da se s njom bliže upoznam, ali
svaki put, gde god bismo se sreli, ona se uvek interesovala za život
našeg aula, i obavezno je, makar i nakratko, izražavala mišljenje o
mojim radovima. Jednom sam se usudio da joj kažem:
− Altinaj Sulajmanovna, dobro bi bilo da odete u aul i da se vidite
sa zemljacima. Tamo vas svi znaju, ponose se vama, ali znaju više po
pričama i biva da govore, kao da nas, eto, naša poznata naučnica,
očigledno, izbegava, i kao da je i put je zaboravila u svoj Kurkureu.
− Trebalo bi, naravno, da odem − neveselo se tad osmehnula
Altinaj Sulajmanovna. − I sama odavno sanjam da posetim Kurkureu,
sto godina tamo nisam bila. Istina, rođaka tamo u aulu nemam. Ali
stvar nije u tome. Obavezno ću otići, moram da odem, uželela sam se
rodnog kraja.
Svečani skup u školi samo što nije počeo, kad stiže akademik
Altinaj Sulajmanovna. Kolhoznici ugledaše kroz prozor njena kola i
svi pohrliše na ulicu. Poznanici i nepoznati, staro i mlado − svi su hteli
da joj stegnu ruku. Altinaj Sulajmanovna, po svoj prilici, nije se
nadala takvom dočeku i, kako mi se učinilo, čak se zbunila. Prislonila
je ruke na grudi, klanjala se ljudima i s mukom se probijala na binu
do predsedništva.
Altinaj Sulajmanovna je u svom životu, verovatno, mnogo puta
bila na svečanim skupovima i uvek su je, verovatno, dočekivali s
radošću i počastima, ali ovde, u običnoj seoskoj školi, gostoprimstvo
zemljaka ju je veoma ganulo, uzbudilo, i sve vreme se trudila da
sakrije neželjene suze.
Posle svečanog dela pioniri su dragoj gošći vezali crvenu
maramu, uručili joj cveće i njenim imenom otvorili počasnu knjigu
nove škole. Posle toga je bio koncert amatera škole − veoma
interesantan i veseo, a onda je direktor pozvao nas, goste, učitelje i
aktiviste iz kolhoza k sebi.
I tu se nisu mogli naradovati dolasku Altinaj Sulajmanovne.
Stavili su je na počasno mesto ukrašeno ćilimima i svakojako su se
trudili da istaknu svoje poštovanje prema njoj. Kao i uvek u takvim
slučajevima, bilo je bučno, gosti su živo razgovarali, dizali zdravice.
A onda u kuću uđe mesni raznosač pošte i predade domaćinu mnogo
telegrama. Telegrami pođoše iz ruke u ruku: bivši učenici su čestitali
svojim zemljacima otvaranje škole.
− Čuj, je li te telegrame doneo stari Đujšen? _ upita direktor.
− Da − odgovori mladić. − Celim putem je, kaže, terao konja, da
stigne pre sednice, da bi pred narodom pročitali. Malo je zakasnio
naš aksakal4, pa je stigao sav rastužen.
− Pa šta stoji tamo, neka sjaše, zovi ga!
Mladić izađe da pozove Đujšena. Altinaj Sulajmanovna, koja je
sedela pored mene, zbog nečega se trže i nekako čudno, kao da se
slučajno nečeg setila, upita me o kom je to Đujšenu reč.
− To je naš kolhozni poštar, Altinaj Sulajmanovna. Znate li starog
Đujšena?

4 Aksakal − ugledni, poštovani starac u naselju.

 Ona neodređeno klimnu glavom, onda pokuša da ustane, ali u
tom trenutku neko s topotom projaha kraj prozora, mladić se vrati i
reče domaćinu:
− Agaju, ja sam ga zvao, ali on ode, ima još pisama koja mora da
raznese.
− Pa neka nosi, zašto da ga zadržavamo. Posle će sa starcima
posedeti − reče neko nezadovoljno.
− Aa! Ne znate vi našeg Đujšena! On je čovek od zakona. Dok ne
završi svoj posao, nikud neće svratiti.
− Istina, čudan je on čovek. Posle rata je izašao iz bolnice − to je
bilo u Ukrajini − i ostao je tamo da živi. Ima svega pet godina kako se
vratio. Kaže, došao je da umre u rodnom kraju. Celog života tako
samački živi...
− A ipak je sad trebalo da svrati... E pa, dobro... − I domaćin
odmahnu rukom.
− Drugovi, nekad smo učili, ako se ko seća, u Đujšenovoj školi. −
Jedan od uglednijih ljudi aula diže čašicu. A sam on sigurno nije znao
sva slova azbuke. − Govornik pri tom zatvori oči i zaklima glavom.
Čitav njegov izgled je odavao i čuđenje i podsmeh.
− A, istina je, tačno je tako bilo − odazva se nekoliko glasova.
Naokolo se nasmejaše.
− Šta tu ima da se priča! Šta sve Đujšen Nije započinjao. A mi smo
ga ozbiljno smatrali za učitelja.
Kad se smeh stišao, čovek podiže čašicu i produži: − E, a sad su
ljudi na naše oči izrasli. Akademik Altinaj je poznata u celoj zemlji.
Skoro svi imamo srednje obrazovanje, a mnogi − i visoko. Danas smo
u aulu otvorili novu srednju školu i već samo to govori koliko se život
izmenio. Pa dajte, zemljaci, da ispijemo za to, da i ubuduće sinovi i
kćeri Kurkureua budu napredni ljudi svog vremena.
Svi ponovo zagalamiše složno nazdravljajući, samo je Altinaj
Sulajmanovna pocrvenela, zbog nečega veoma zbunjena, i čašicu
samo dodirnula usnama. Ali svečano raspoloženi ljudi, zaneti svojim
razgovorima, nisu to ni primećivali.
 Altinaj Sulajmanovna nekoliko puta pogleda na sat. A onda, kad
gosti izađoše na ulicu, ja ugledah kako ona stoji po strani od svih,
pored arika5, i kako pažljivo gleda prema brežuljku − onamo, gde su
se na vetru ljuljale riđe jesenje topole. Sunce je zalazilo tamo, na
ljubičastoj crti daleke predvečernje stepe. Sijalo je otuda treperavom
svetlošću i prelivalo vrhove topola mutnom, tužnom, grimiznom
bojom.
Prišao sam Altinaj Sulajmanovnoj.
− Sada s njih lišće opada, a kad biste ih videli u proleće, u vreme
cvetanja! − rekoh joj.
− Upravo o tome i mislim − uzdahnu Altinaj Sulajmanovna,
poćuta i dodade, kao za sebe: − Da, sve živo ima svoje proleće i svoju
jesen.
Preko njenog lica, koje je venulo, i na kome se oko očiju sakupilo
mnoštvo sitnih borica, prelete senka tuge i zamišljenosti. Gledala je
topole sa nežnošću i čežnjom.
Ja odjednom videh kako preda mnom ne stoji akademik
Sulajmanovna, već najobičnija kirgiska žena, iskrena i u radosti i u
tuzi. Ta učena žena se sad, očigledno, setila svoje mladosti, koju, kako
se peva u našim pesmama, ne možeš doviknuti ni s najvišeg
planinskog vrha. Ona, izgleda, htede nešto da kaže, pogleda topole,
ali se onda, verovatno, predomisli i naglo natače naočare koje je
držala u ruci.
− Moskovski voz ovuda prolazi, čini mi se, u jedanaest?
− Da, u jedanaest uveče.
− Znači, vreme mi je da se spremam.
− Zašto tako odjednom? Altinaj Sulajmanovna, pa vi ste obećali
da ćete ovde ostati nekoliko dana. Narod vas neće pustiti.
− Ne, ne, imam hitna posla. Moram odmah da putujem.
Ma koliko da su je zemljaci nagovarali, ma koliko da su pokazivali
da ih to vređa, Altinaj Sulajmanovna je bila neumoljiva.

5 Arik − kanal za navodnjavanje.

 Uto se počelo smrkavati. Ožalošćeni zemljaci je smestiše u kola,
uzevši od nje reč da će drugi put doći na čitavu nedelju, a možda i
više. Ja sam krenuo da ispratim Altinaj Sulajmanovnu do stanice.
Zašto je Altinaj Sulajmanovna tako iznenada požurila? Uvrediti
zemljake, tim pre na takav dan, jednostavno mi se činilo
nerazumnim. Putem sam se nekoliko puta spremao da je upitam o
tome, ali se nisam usudio. Ne zato što sam se plašio da ispadnem
netaktičan, jednostavno sam shvatio da ona i tako ništa neće reći.
Celim putem je ćutala, zbog nečega duboko zamišljena.
Na stanici je ipak upitah:
− Altinaj Sulajmanovna, vi ste zbog nečeg uznemireni, možda
smo vas nečim uvredili?
− Šta vam pada na pamet! Da niste ni pomislili tako nešto! Na
koga bih se mogla uvrediti? Jedino na sebe, da, na sebe sam, izgleda,
imala razloga da se naljutim.
Tako otputova Altinaj Sulajmanovna. Ja se vratih u grad i
nekoliko dana kasnije iznenada od nje dobih pismo.
Saopštavajući, da će se u Moskvi zadržati duže nego što je
pretpostavljala, Altinaj Sulajmanovna je pisala:
„Mada imam mnogo važnih i hitnih poslova, rešila sam da sve to
sad ostavim na stranu i da vam napišem ovo pismo... Ako vam se učini
da je ovo, što ću napisati, interesantno, najlepše vas molim da
razmislite, kako bi se ovo, o čemu pričam, moglo iskoristiti i ispričati
ljudima. Smatram da je to potrebno ne samo našim zemljacima, već
svima, posebno mladima. Do tog saznanja sam došla posle dugih
razmišljanja. To je moja ispovest pred ljudima. Dužna sam da
ispunim svoj dug. Što više ljudi sazna za to, to će mene manje gristi
savest. Ne bojte se da ćete me dovesti u neprijatan položaj. Ništa
nemojte sakriti...”
Nekoliko dana sam bio pod utiskom tog pisma. I ništa pametnije
nisam mogao smisliti, nego da vam sve to ispričam u ime Altinaj
Sulajmanovne.
 Bilo je to 1924. godine. Da, upravo te godine...
Tamo gde se sad nalazi naš kolhoz, tada je bio mali aul sedelačkih
siromaha-džatakča. Meni je tad bilo oko četrnaest godina i živela sam
kod brata svog pokojnog oca. Majku takođe nisam imala.
Već u jesen, ubrzo posle odlaska bogatijih na zimovanje u
planinu, u aul nam je došao nepoznati mladić u vojničkom šinjelu.
Zapamtila sam taj njegov šinjel zato što je zbog nečega bio od crne
čoje. Za naš aul, udaljen od puteva i pribijen negde uz planine,
dolazak čoveka u državnom šinjelu bio je pravi događaj.
U početku su tvrdili da je on bio komandant u armiji pa će stoga
i u aulu biti rukovodilac, a kasnije se ispostavilo da uopšte i nije bio
nikakav komandant, već sin onog istog Taštanbeka, koji je još u
vreme gladi, pre mnogo godina, otišao iz aula na železnicu i tako
nestao.
A on, njegov sin Đujšen, kao da je poslan u aul da ovde otvori
školu i uči decu.
U to doba takve reči kao „škola”, „učenje” bile su nešto novo i ljudi
se nisu baš mnogo razumevali u njih. Neko je verovao glasinama,
neko je to smatrao bapskim pričama, i verovatno bi potpuno
zaboravili na školu, da uskoro ne sakupiše narod na zbor. Moj stric je
dugo gunđao: „Kakav je to sastanak, jednako nas zbog svakakvih
sitnica odvajaju od posla” − ali je onda ipak osedlao svoje konjče i
otišao na skup, kao što i priliči svakom muškarcu koji drži do sebe. Ja
sam sa susedskom decom potrčala za njim.
Kad smo se, zadihani, uspentrali na brežuljak, gde su se obično
održavali zborovi, tamo je već ispred gomile pešaka i konjanika
govorio upravo onaj bledoliki mladić u crnom šinjelu. Reči mu nismo
mogli razaznati, te priđosmo bliže, ali ga tad jedan starac u poderanoj
bundi, kao da se probudio, odjednom prekide.
− Znaš šta, sinko − zabrza on zamuckujući − pre su decu učile
hodže, a tvog oca smo mi znali: bio je isto takva golotinja kao i mi. Pa,
ajde reci − kad si to stigao da postaneš hodža?
 − Ja nisam hodža, aksakale, već komsomolac − brzo odgovori
Đujšen. _ A sad decu neće više učiti hodže, već učitelji. Ja sam se u
vojsci opismenio, a i pre toga sam malo učio. Eto, kakav sam ja hodža.
− E, to je već nešto...
− Alal ti vera! − razlegoše se uzvici odobravanja.
− Dakle, komsomol me je poslao da učim vašu decu. A za to nam
je potrebna neka prostorija. Ja mislim da smestim školu, naravno, s
vašom pomoći, tamo u staroj konjušnici na brežuljku. Šta vi, zemljaci,
kažete na to?
Ljudi se zbuniše kao da preračunavaju u glavi − kud ovaj došljak
tera? Ćutanje prekide svađalica Satimkul, prozvan tako zbog svoje
samovoljnosti. Odavno je već pratio razgovore, nalakćen na sedlo, i
ponekad je pljuckao kroz zube.
− Stani de, momče − progovori Satimkul, zažmurivši na jedno
oko, kao da odmerava cilj. − Bolje reci, šta će nama ta škola?
− Kako, šta će? − zbuni se Đujšen.
− Pravo kaže! − dodade neko iz gomile.
I svi se odjednom uskomešaše, zagalamiše.
− Od pamtiveka živimo od seljačkog rada, ketmenj nas hrani. I
naša deca će isto tako živeti, i kog će im đavola učenje! Pismenost je
potrebna starešinama, a mi smo prost narod. I nemoj da nas vučeš za
nos!
Glasovi se utišaše.
− Zar ste vi, dakle, protiv toga, da vaša deca uče? upita zapanjeni
Đujšen, pažljivo se zagledajući u lica ljudi koji su ga okružavali.
− Pa šta, ako smo i protiv, da nećeš silom da nas teraš? Ta su
vremena prošla. Sad smo mi slobodan narod kako hoćemo, tako
ćemo i da živimo!
Đujšenovo lice ostade bez kapi krvi. Kidajući drhtavim prstima
kopče šinjela, on izvadi iz džepa vojničke bluze list hartije savijen
načetvoro, žurno ga razvi i podiže iznad glave:
 − Znači, vi ste protiv ove hartije, gde je rečeno da deca uče, gde je
stavljen pečat sovjetske vlasti? A ko vam je dao zemlju, vodu, ko vam
je dao slobodu? Deder, ko je protiv zakona sovjetske vlasti, ko?
Govori!
On tako besno i gromko uzviknu tu reč „govori”, da je ona kao
metak presekla blagu jesenju tišinu i, kao pucanj, izazvala u stenama
kratki eho. Niko ni reči ne prozbori. Ljudi su ćutali, sagnuvši glave.
− Mi smo sirotinja − progovori Đujšen tiše. − Ceo život su nas
gazili i ponižavali. U mraku smo živeli. A sad sovjetska vlast hoće da
ugledamo svetlost, da naučimo da čitamo i pišemo. I zato treba decu
učiti...
Đujšen zaćuta u iščekivanju. I tu onaj u poderanoj bundi, koji ga
je pitao kako je postao hodža, promrmlja pomirljivim tonom:
− Pa, dobro, uči ako ti je volja, šta se nas tiče... Mi nismo protiv
zakona.
− Ali ja vas molim za pomoć. Treba da prepravimo onu bejsku
konjušnicu na bregu, treba preko rečice most sagraditi, školi su i drva
potrebna...
− Čekaj, džigite, mnogo si žustar! − prekide Đujšena svojeglavi
Satimkul.
Pljunuvši kroz zube, on opet zažmiri na jedno oko, kao da
odmerava cilj.
− Eto, vičeš da sav aul čuje: „Školu ću da otvorim!” A kad te čovek
pogleda − ni bunde nemaš, ni konja, ni uzorane zemljice, makar
pedalj, nijednog živinčeta u dvorištu! Pa kako ti misliš da živiš, dragi
moj? Misliš li tuđe čopore da kradeš?... Samo, mi ih nemamo. A oni
što ih imaju − oni su u planinama.
Đujšen htede nešto oštro da odgovori, ali se uzdrža i tiho reče:
− Preživeću nekako, platu ću dobivati.
− A, taaako. Trebalo je to odavno da kažeš! − I vrlo zadovoljan
sobom, Satimkul se s pobedonosnim izrazom uspravi u sedlu. − Sad
je sve jasno. Ti, džigite, sam gledaj svoja posla i za svoju platu decu
uči. Država ima dovoljno para. A nas ostavi na miru, mi, hvala bogu,
imamo pun cak svojih briga...
Posle tih reči Satimkul okrete konja i ode kući. Za njim krenuše i
ostali. A Đujšen Tako i ostade da stoji sa svojom hartijom u rukama.
On, nesrećnik, nije znao kud sad da krene.
Bi mi žao Đujšena. Gledala sam ga ne odvajajući pogleda od njega,
sve dok moj stric, prolazeći pored mene, ne viknu:
− A šta ti, čupava, tu radiš, šta si zinula, brže kući! − I ja pojurih
da stignem decu. − Gle ti njih, i oni se već navadili na zborove!
Kad smo sledećeg dana mi, devojčice, pošle po vodu, srele smo
pored reke Đujšena. Prelazio je plićakom na drugu obalu s lopatom,
ketmenjem, sekirom i nekom starom kantom u rukama.
Od tog dana usamljena Đujšenova prilika u crnom šinjelu svakog
jutra se pela stazicom na brežuljak prema napuštenoj konjušnici. I
tek kasno uveče se Đujšen spuštao dole prema aulu. Često smo ga
viđali s velikim naramkom kuraja ili slame na leđima. Ugledavši ga
izdaleka, ljudi bi se pridigli na uzengijama, stavili bi šaku iznad očiju
i s čuđenjem bi razgovarali:
− Čuj, pa ono kao da učitelj Đujšen Nosi naramak?
− Baš on.
− E, nesretnik. Ni učiteljski posao, izgleda, nije laka stvar.
− A šta si ti mislio? Gledaj samo kako vuče, ništa manje nego
bejski sluga.
− A kad čuješ kako govori − sasvim drugo!
− E, to je zato što je ona njegova hartija s pečatom: u njemu je sva
snaga.
Jednom, dok smo se vraćale s punim džakovima kizjaka, koji smo
obično sakupljale na planinskim ograncima iznad aula, mi svratismo
do škole: interesovalo nas je, šta radi učitelj. Stara staja od nabijene
gline je ranije bila bejska konjušnica. Zimi su ovde držali kobile koje
bi se u nevreme oždrebile. Posle dolaska sovjetske vlasti bej se nekud
odselio, a konjušnica je tako ostala da stoji. Niko ovamo nije dolazio
i sve je naokolo obraslo u čičak i trnje. Sad je korov, posečen iz
korena, stajao sa strane sakupljen u gomilu, dvorište je bilo
raščišćeno. Odronjeni zidovi, raskvašeni od kiša, bili su ponovo
premazani glinom, a naherena i rasušena vrata, koja su večito
landarala na jednoj šarci, bila su opravljena i postavljena na svoje
mesto.
Kad smo spustile svoje džakove da se malo odmorimo, kroz vrata
izađe Đujšen, Sav zamazan glinom. Začudi se kad nas vide, a onda se
ljubazno osmehnu, brišući znoj sa lica.
− Odakle to idete, devojčice?
Mi smo sedele na zemlji pored džakova i zbunjeno se zgledale.
Đujšen shvati da mi ćutimo zbog zbunjenosti i namignu ne bi li nas
ohrabrio:
− Pa ti su džakovi veći od vas samih. Baš dobro, devojčice, što ste
svratile ovamo, pa vi ćete ovde školu učiti! A škola vam je, može se
reći, skoro gotova. Tek što sam u uglu napravio nešto nalik na peć,
čak sam i odžak sproveo iznad krova, vidite kakav je. Sad je ostalo da
se spremi gorivo za zimu, ali ništa — ima kuraja naokolo. A pa pod
ćemo poviše slame prostreti i počećemo sa učenjem. Pa, hoćete li da
učite, hoćete li da idete u školu?
Ja sam bila najstarija i zato se odvažih da odgovorim.
− Ako me strina pusti, ja ću ići − rekoh.
− A što da te ne pusti − pustiće, naravno. A kako se zoveš?
− Altinaj − odgovorih ja, skrivajući dlanom koleno koje je virilo
kroz rupu od skuta.
− Altinaj − lepo ime. − On se nekako lepo osmehnu, da mi u srcu
postade toplije. − Čija si ti?
Ja sam ćutala: nisam volela kad me žale.
− Ona je siroče, živi kod strica − objasniše moje drugarice.
− Tako, dakle, Altinaj − ponovo mi se osmehnu Đujšen
− ti i drugu decu dovedi u školu... Važi? I vi, devojčice, dođite.
− Dobro, čiko.
 − Zovite me − učitelju. A hoćete li da vidite školu? Uđite, ne bojte
se.
− Neka, moramo da idemo, kući moramo − zastidesmo se.
− Dobro, trčite kući. Videćete kasnije, kad dođete da učite. A ja
odoh još jednom da donesem kuraja, dok ne padne mrak.
Đujšen uze kanap i srp i pođe u polje. I mi se digosmo,
natovarismo džakove na leđa i krenusmo prema aulu. Meni
odjednom sinu neočekivana ideja.
− Devojčice, stanite! − viknuh ja svojim drugaricama.
− Ajde da izručimo kizjak u školi, biće više goriva za zimu.
− A kući da dođemo praznih šaka? Al’ si pametna!
− Ama, vratićemo se i nakupićemo još.
− Sad ne, već je kasno, grdiće nas kod kuće.
I, ne čekajući me više, devojčice požuriše kući.
Sve dosad nisam uspela da shvatim, šta me je tog dana nateralo
da se na tako nešto odlučim. Da li zato, što sam se naljutila na svoje
drugarice, koje nisu poslušale, i rešila da uradim po svome; da li zato,
što su od najmlađih dana moja volja i moje želje bile gušene ćuškama
i ukorima od strane grubih ljudi, ali ja sam odjednom poželela da bar
nečim zahvalim tom, u stvari, nepoznatom čoveku za njegov osmeh
od kojeg mi je bilo toplije u srcu, za njegovo maleno poverenje u
mene, za nekoliko njegovih lepih reči. I ja sigurno znam i ubeđena
sam da je moja prava sudbina, sav moj život, sa svim radostima i
mukama, počeo baš tog dana, upravo od tog caka kizjaka. Kažem to
zato, što sam upravo tog dana prvi put u svom životu, bez
razmišljanja, bez straha od kazne, odlučila i uradila ono što sam
smatrala za potrebno. Kad su me drugarice ostavile, ja sam se trkom
vratila u Đujšenovu školu, ispraznila džak kraj vrata i istog trena sam
što me noge nose pojurila po uvalama i jarugama planinskog ogranka
da sakupljam kizjak.
Trčala sam, ne razmišljajući kud, kao da sam u sebi imala suvišak
snage, a srce u grudima mi je tako radosno lupalo, kao da sam izvršila
najveći podvig. I sunce kao da je znalo, zašto sam tako srećna. Da,
verujem, da je znalo, zašto tako lako i slobodno trčim. Zato što sam
učinila malo dobro delo.
Sunce se već naginjalo prema brdima, ali mi se činilo da je
odugovlačilo sa zalaskom, nije se skrivalo, htelo je da me se nagleda.
Ono mi je ukrašavalo put: suva jesenja zemlja se prostirala pod
nogama u grimiznim, roze i lila prelivima. Sa strane su, kao svetlucavi
plamen, promicale metlice suvog čija. Sunce je kao oganj plamtelo na
posrebrenim dugmetima moga bešmeta išaranog zakrpama. A ja sam
neprestano trčala dalje i u sebi likovala, obraćajući se zemlji, nebu i
vetru: „Pogledajte me! Pogledajte kako sam ponosna! Učiću, poći ću
u školu i povešću sa sobom i druge!....”
Ne znam da li sam dugo tako trčala, ali sam se onda odjednom
osvestila − trebalo je sakupljati kizjak. Ali gle čuda: celo leto je ovde
tolika stoka lutala i toliko je ovde bilo kizjaka na svakom koraku, a
sad − kao da ga je zemlja progutala. A možda ga, jednostavno, nisam
ni tražila kako treba? Pretrčavala sam s jednog mesta na drugo i što
sam dalje išla, sve ređe sam nalazila kizjak. Tad shvatih da za dana
neću stići da napunim cak, preplaših se, ustumarah se između žbunja
čija, užurbah se. Nekako nakupih pola džaka. Za to vreme zađe sunce
i u dolini poče brzo da se smrkava.
Nikad još nisam tako kasno ostajala sama u polju. Iznad pustih,
nemih brda se natkrilila crna noć. Ne znajući za sebe od straha, ja
prebacih džak preko ramena i pojurih prema aulu. Bilo mi je strašno,
možda bih čak i viknula, zaplakala, ali − ma koliko da je čudno −
zadržavala me je nesvesna misao, šta bi rekao učitelj Đujšen da me
vidi tako bespomoćnu. Ja sam se hrabrila i zabranjivala sebi da se
suviše često osvrćem, kao da me učitelj posmatra sa strane.
Kući sam dotrčala zadihana, sva znojava i prašnjava. Teško dišući
sam prekoračila prag. Strina, koja je dotle sedela pored vatre, sad se
preteći diže i pođe prema meni. To je bila zla i gruba žena.
− Gde si dosad? − priđe mi ona i ja ne stigoh ni reči da izustim,
kad mi ona istrže džak i zavrljači ga u stranu. − I to je sve što si
sakupila za čitav dan?
Moje drugarice su, očigledno, već stigle da me potkažu strini.
 − Ah, ti, prljavi stvore! Šta tebe u školu vuče? Što nisi crkla u toj
školi! − Strina me zgrabi za uvo i poče da tuče po glavi. − Bedo prljava.
Od vučića nikad neće postati pas. Kod drugih ljudi deca u kuću vuku,
a ona iz kuće. Ja ću tebi dati školu, samo se usudi da joj priđeš, noge
ću ti prebiti. Zapamtićeš ti školu...
Ćutala sam i samo sam se trudila da ne vičem. A posle, dok sam
pazila na vatru u ognjištu, plakala sam nemo, krišom, tiho milujući
našu sivu mačku, a mačka je, uzgred rečeno, uvek znala kad ja plačem
i skočila bi mi na krilo. Nisam plakala zbog strininih udaraca, ne − na
njih se nisam morala navikavati − plakala sam jer sam shvatila: strina
me nipošto neće pustiti u školu...
Otprilike dva dana kasnije, rano izjutra, u aulu nemirno zalajaše
psi, začuše se gromki glasovi. Ispostavilo se da je to Đujšen išao po
dvorištima i sakupljao decu u školu. Tada nije bilo ulica, naše mračne
kolibe, oblepljene ilovačom, bile su bez reda razbacane po aulu,
svako se naseljavao onde gde mu se svidi. Đujšen je sa decom u
bučnoj gomili išao od dvorišta do dvorišta.
Naše je dvorište bilo na samom kraju. Strina i ja smo upravo
čistile proso u drvenoj stupi, a stric je otkopavao pšenicu, koju smo
čuvali u jami pored štale: spremao se da je vozi na pijacu. Nas dve
smo, kao kovači, čas jedna čas druga udarale teškim tučkovima, ali
sam ja stizala kradom da pogledam da li je učitelj daleko. Bojala sam
se da neće stići do našeg dvorišta. I, mada sam znala da me strina
neće pustiti u školu, ipak sam želela da Đujšen dođe ovamo, da barem
vidi gde živim. I u sebi sam molila učitelja da ne krene nazad, a da ne
dođe do nas.
− Dobar dan, gazdarice, pomoz' bog! A ako bog ne pomogne, onda
ćemo svi mi skupa pomoći, pogledajte koliko nas je! − sa šalom
Đujšen pozdravi strinu, vodeći za sobom buduće učenike.
Ona nešto promrmlja u odgovor, a stric čak i ne promoli glavu iz
jame.
To Đujšena nije zbunilo. On se poslovno spusti na trupac koji je
ležao nasred dvorišta, uze olovku i hartiju:
 − Danas počinjemo sa učenjem u školi. Koliko vaša kćerka ima
godina?
Strina ništa ne odgovori, već je ljutito nabijala tučak u stupu. Ona,
očigledno, nije imala nameru da s njim razgovara. Ja se u sebi sva
zgrčih − šta će sad biti? Đujšen me pogleda i nasmeši se. I kao onda,
meni bi toplije u srcu.
− Altinaj, koliko imaš godina? − upita me on. Nisam se usudila da
odgovorim.
− A što ti moraš to da znaš, kakav si mi ti kontrolor? − besno se
odazva strina. − Njoj nije do učenja. Pa ni ona deca što imaju oca i
majku ne uče, a kamoli ovakva siročad. Ti si, eno, sakupio sebi rulju,
pa ih teraj u školu, a ovde nemaš šta da radiš.
Đujšen skoči.
− Znate li vi šta govorite? Zar je ona kriva što je siroče? Ili postoji
takav zakon da siročad ne uče školu?
− Mene se tvoji zakoni ne tiču. Ja imam svoje zakone i ti nemoj da
mi naređuješ.
− Zakoni su isti za sve nas. I ako vama ta devojčica nije potrebna,
nama jeste. Sovjetskoj vlasti je potrebna. Pođete li protiv nas, mi
ćemo vam i narediti!
− Gle ti starešine! Otkud li si se samo našao takav! izazivački se
podboči strina. − Ko po tvom mišljenju treba njom da raspolaže? Je p
je ja hranim i pojim, ili ti sin skitnice, a i sam si isti?!
Ko zna čime bi se sve to završilo, da se u tom trenutku iz jame ne
pojavi stric, go do pojasa. On nije mogao da podnosi kad mu se žena
petlja gde ne treba i zaboravlja da u kući postoji muž, gazda. On ju je
zbog toga bespoštedno tukao. I ovog puta, videlo se, u njemu uskipte
bes.
− Ej, ženo! − graknu on, penjući se iz jame. − Otkad si ti to
starešina u kući? Otkad si počela da zapovedaš? Manje brbljaj, a više
radi. A ti, Taštanbekov sine, vodi curu − uči je, peci je, radi šta hoćeš.
Ajde, gubi se iz dvorišta!
 − Tako, znači, ona će da se skita po školama, a ko će kod kuće, u
domaćinstvu da radi? Sve ja? − poče strina da kuka.
Ali muž ciknu na nju:
− Rekao sam − i gotovo!
Svako zlo ima svoje dobro. Eto, kako mi je bilo suđeno prvi put
da pođem u školu.
Od tog dana nas je Đujšen svakog jutra sakupljao po kućama.
Kad smo prvi put došli u školu, učitelj nas razmesti na slamu
prostrtu po podu i dade svakom po svesku, olovku i tablicu.
− Tablice stavite na kolena, da bi vam bilo zgodnije da pišete −
objasni Đujšen.
Onda pokaza rukom na portret Rusa koji je bio prilepljen na zid.
− To je Lenjin − reče on.
Taj portret sam zapamtila za ceo život. Posle toga ga nekako
nisam više viđala i u sebi ga zovem „đujšenovski”. Na tom portretu je
Lenjin bio u malo poširoj vojničkoj bluzi, izmršaveo i s podužom
bradom. Ranjena ruka mu je bila u zavoju; ispod kačketa, zabačenog
na zatiljak, spokojno su gledale pažljive oči. Činilo nam se da njihov
meki pogled, koji greje, govori: „Kad biste vi, deco, znali, kakva vas
divna budućnost čeka!” Meni se u tom tihom trenutku činilo, kao da
on stvarno misli o mojoj budućnosti.
Sudeći po svemu, Đujšen je odavno čuvao taj portret, naštampan
na običnoj hartiji za plakate − izbrisao se na prevojima i krajevi su
mu se iskrzali. Ali, osim tog portreta, u prostoriji više ničega nije bilo.
− Ja ću vas, deco, naučiti da čitate i brojite, pokazaću vam kako se
pišu slova i brojevi − govorio je Đujšen. _ Učiću vas svemu onome, što
i sam znam...
I, zbilja, učio nas je svemu onome što je i sam znao, pokazujući
pri tom fantastično strpljenje. Naginjao se nad svakim učenikom,
pokazivao je kako se drži olovka, a onda nam sa zanosom
objašnjavao nepoznate reči.
 Razmišljam sad o tome i ne mogu čudu da se načudim: kako je taj
polupismeni mladić, koji je i sam s mukom sricao, koji nije imao pri
ruci ni jedan jedini udžbenik, čak ni najobičniji bukvar, kako se
mogao odlučiti na tako zaista veliku stvar? Zar je šala učiti decu, čiji
su dedovi i pradedovi do sedmog kolena bili nepismeni. A, naravno,
Đujšen nije imao ni najmanju predstavu o programu i metodici
predavanja. Najverovatnije nije ni sanjao da postoje takve stvari.
Đujšen nas je učio onako kako je umeo, kako je mogao, kako mu
se činilo da treba učiti, kako se to kaže − instinktivno. Ali ja sam više
nego sigurna, da njegov iskreni entuzijazam, s kojim se latio posla,
nije bio uzaludan.
Izvršio je podvig ni sam ne znajući za to. Da, to je bio podvig, jer
se tih dana nama, kirgiskoj deci, koja nisu nigde van aula bila, u školi,
ako može tako da se nazove ona kućica od lepljene ilovače, na kojoj
su zjapile pukotine kroz koje su se uvek videli snežni planinski
vrhovi, odjednom otkrio novi svet za koji ranije ni čuli nismo.
Upravo tad smo saznali da je grad Moskva, gde živi Lenjin,
mnogo, mnogo puta veći nego Aulie-Ata, čak nego Taškent, i da na
svetu postoje mora velika, velika, kao Talaska dolina i da po tim
morima plove brodovi, veliki kao planine. Saznali smo i to da se gas,
koji dovoze s pijace, dobija iz zemlje. I mi smo već tad čvrsto verovali,
kad narod bude bolje živeo, da će i naša škola biti u velikoj beloj
zgradi, s velikim prozorima i da će učenici sedeti u klupama.
Kad smo nekako savladali prva slova, i još nismo znali da
napišemo ni „mama” ni „tata”, već smo na hartiji izvodili − „Lenjin”.
Naš politički rečnik se sastojao od takvih pojmova kao „bej”, „sluga”,
„Sovjeti”. A Đujšen nam je obećao da će nas kroz godinu dana naučiti
da pišemo reč „revolucija”.
Slušajući Đujšena, Mi smo se u mislima, zajedno s njim, borili na
frontovima protiv belih. A o Lenjinu je pričao s takvim uzbuđenjem,
kao da ga je svojim očima video. Mnoge stvari koje je pričao, kako ja
sad gledam na to, bile su legende o velikom vođi koje je narod stvorio,
ali se nama, Đušenovim učenicima, sve to činilo tako istinitim, kao
što smo znali, da je mleko belo.
 Jednom smo, bez i najmanje zadnje namere, upitali:
− Učitelju, jeste li se vi kad rukovali s Lenjinom?
I tad naš učitelj snuždeno odmahnu glavom:
− Ne, deco, ja Lenjina nikada nisam video.
On uzdahnu sa osećanjem krivice − bilo mu je neprijatno pred
nama.
Krajem svakog meseca Đujšen je odlazio u opštinu zbog svojih
poslova. Odlazio je peške i vraćao se kroz dva-tri dana.
Tih dana smo ozbiljno tugovali. Da imam rođenog brata, ja,
valjda, ni njega ne bih s takvim nestrpljenjem čekala, kao što sam
čekala Đujšena. Potajno, da ne vidi strina, svaki čas sam istrčavala u
zadnje dvorište, i dugo gledala na put u stepu: kad će se pojaviti
učitelj sa torbom na leđima, kad ću ugledati njegov osmeh koji greje
srce, kad ću čuti njegove reči koje donose znanje.
Među Đušenovim učenicima ja sam bila najstarija. Možda sam
zbog toga ja od svih bolje učila, mada mi se čini da nije samo zbog
toga. Svaka učiteljeva reč, svako slovo koje nam je pokazao za mene
je bilo sveto. I ništa na svetu nije bilo važnije, nego savladati ono
čemu nas je učio Đujšen. Svesku, koju mi je dao, ja sam čuvala, pa sam
zato slova izvodila srpom na zemlji, pisala ugljenom po duvalima6,
prutićem na snegu i po prašini na putu. I niko na svetu za mene nije
bio pametniji i obrazovaniji od Đujšena.
Bližila se zima.
Do prvih snegova smo u školu prelazili preko plićaka rečice pune
kamenja, koja je šumela pod brežuljkom. A onda se više nije moglo
izdržati − voda je ledila noge. Posebno je mališanima bilo teško, čak
su im suze navirale pa oči. I onda je Đujšen počeo da ih prenosi preko
reke. Jednog je stavljao na leđa, drugog je uzimao u naručje, i tako
redom prenosio sve učenike.
Sad, kad se svega toga setim, prosto ne verujem, da je sve tako
bilo. Da li zbog neukosti svoje, da li zbog gluposti ali onda su se ljudi

6 Duval − ograda, zid od nabijene gline.

smejali Đujšenu. Posebno imućniji, koji su živeli u planinama i ovamo
silazili samo u mlin. Koliko bi puta oni izbuljili oči, dok bi prelazili
plićak i na sitim obesnim konjima prolazili pored nas u svojim riđim
lisičjim malahajima i u bogatim ovčijim bundama. Neko od njih,
prasnuvši u smeh, gurkao bi suseda:
− Pogledaj, jednog vuče na leđima, drugog u rukama!
A onda bi drugi, šibajući konja, koji je frktao, dodavao:
− Eh, da me đavo nosi, nisam znao ranije − eto koga je trebalo da
uzmem za drugu ženu!
I, prskajući nas grudvama blata ispod kopita, udaljavali su se sa
kikotom.
Kako sam želela da stignem te tupoglave ljude, da uhvatim
njihove konje za đem, pa da podviknem njihovim podrugljivim
njuškama: „Da se niste usudili da tako govorite o našem učitelju!
Glupi, zli ljudi!”
Ali ko bi saslušao glas krotke devojčice? Ostalo mi je samo da
gutam gorke suze uvrede. A Đujšen kao da uvrede nije ni primećivao,
kao da ništa od toga nije ni čuo. Izmisli tako neku šalu i natera nas
sve da se smejemo i da na sve drugo zaboravimo.
Ma koliko da se Đujšen trudio, nije uspeo da nabavi građe koliko
mu je bilo potrebno da sagradi mostić preko rečice. Jednom,
vraćajući se iz škole i prenevši mališane, Đujšen i ja smo ostali na
obali. Rešili smo da od kamenja i busenja napravimo prelaze, da više
ne bi kvasili noge.
Ako bi se pravedno prosudilo, onda je žiteljima našeg aula
trebalo samo da se sakupe i zajedničkim snagama prebace preko
bujice dva-tri trupca, i dok trepneš most za đake bi bio gotov. Ali,
stvar baš u tome i jeste, što ljudi u to vreme, zbog svog neznanja, nisu
pridavali značaja učenju, a Đujšena Su, u najboljem slučaju, smatrali
nastranim čovekom, koji se s decom po ceo dan petlja jer nema drugo
šta da radi. Ako ti je volja da ih učiš − uči, a ako ne − rasteraj ih sve
kućama. Sami su reku prelazili jašući i zato za prelazom nisu ni
osećali potrebu. A ipak je, naravno, trebalo da se taj naš svet zamisli:
zbog čega taj mladić, koji ni po čemu nije gori, niti gluplji od ostalih,
podnoseći teškoće i lišavanja, podsmehe i uvrede, zbog čega on uči
njihovu decu, pa još s takvom neobičnom istrajnošću, s takvom
natčovečanskom upornošću?
Tog dana, kad smo slagali kamenje preko potoka, zemlju je već
prekrio sneg i voda je bila tako ledena, da se dah zaustavljao. Ne
znam kako je to Đujšen podnosio, jer je radio bos, bez predaha. Ja
sam s mukom hodala po dnu, koje je, činilo se, bilo prekriveno
usijanim utljevljem. I, odjednom, nasred reke me steže grč u
listovima i ja se sva savih i zgrčih. Nisam mogla ni da viknem, ni da
se ispravim, i počeh lagano da se svaljujem u vodu. Đujšen baci
kamen, pritrča mi, uze me na ruke, istrča sa mnom na obalu i spusti
na svoj šinjel. Čas mi je trljao modre, utrnule noge, čas stezao svojim
dlanovima moje promrzle ruke, čas ih prinosio ustima i zagrevao ih
dahom.
− Ne treba, Altinaj, sedi tu i ugrej se − govorio je Đujšen. − Ja ću
se i sam snaći...
Kad je najzad prelaz bio gotov, Đujšen, navlačeći čizme na noge,
baci pogled na mene − svu nakostrešenu i ozeblu − i osmehnu se.
− Pa kako je, pomoćnice, jesi li se ugrejala? Ogrni šinjel, eto tako.
− I, poćutavši, upita: − Jesi li to ti, Altinaj, onda ostavila kizjak u školi?
− Da − odgovorih.
On se jedva primetno osmehnu uglovima usana, kao da u sebi
kaže: „Tako sam i mislio”.
Sećam se kako su mi u tom trenutku planuli obrazi: znači, učitelj
je znao i nije zaboravljao onaj, reklo bi se, beznačajan slučaj. Bila sam
srećna, bila sam na sedmom nebu i Đujšen je shvatio moju radost.
− Bistri potočiću moj, − reče on, nežno me gledajući Sposobna si...
Eh, kad bih te mogao poslati u veliki grad! Kakav bi ti čovek postala!
Đujšen iznenada zakorači prema obali.
I sad još stoji pred mojim očima, kao što je nekad stajao, pored
bučne i divlje reke, zabacivši ruke na zatiljak, zagledan blistavim
očima u daljinu, u bele oblake, koje je vetar gonio iznad planina.
 O čemu je tad mislio? Možda me je, zbilja, u mislima slao na
učenje u veliki grad? I ja sam tog trenutka, uvijajući se u Đujšenov
šinjel, mislila: „Kad bi učitelj bio moj rođeni brat! Kad bih mogla da
mu se bacim oko vrata i da ga čvrsto zagrlim, da čvrsto zatvorim oči
i da mu na uvo šapnem najlepše reči na svetu! Bože, učini da on 6ude
moj brat!”
Verovatno smo svi mi tako voleli našeg učitelja zbog njegove
čovečnosti, njegovih dobrih namera, zbog njegovih maštanja o našoj
budućnosti. Iako smo bili deca, čini mi se, već tada smo ovo shvatali.
Šta bi nas drugo primoralo da svaki dan odlazimo tako daleko i da se
penjemo na strmi brežuljak, gušeći se od vetra i propadajući u
smetove? Sami smo odlazili u školu. Niko nas tamo nije terao. Niko
nas nije mogao primorati da se mrznemo u toj hladnoj štali, gde se
dah pretvarao u inje i taložio na licima, rukama i odeći. Jedino smo
dozvoljavali sebi da se po redu grejemo kraj peći, dok su ostali sedeli
na svojim mestima i slušali Đujšena.
Jednog takvog dana − to je bilo, tačno se sećam, krajem januara −
Đujšen je obišao sve kuće, sakupio nas, i kao i obično, poveo u školu.
Išao je ćutke, strogog izgleda, namrštenih, kao krila carskog orla,
obrva, i lice mu je izgledalo, kao da je iskovano od crnog, kaljenog
gvožđa.
Nikad još nismo videli svog učitelja takvog. Gledajući ga, i mi
ućutasmo: osetili smo da nešto nije u redu.
Kad bismo na putu nailazili na velike nanose, Đujšen bi, obično,
sam pravio prtinu, za njim sam išla ja, a za mnom svi ostali. I ovog
puta je u podnožju brežuljka, gde je preko noći vetar naneo mnogo
snega, Đujšen pošao ispred nas. Ponekad pogledaš čoveka s leđa − i
odmah shvatiš u kakvom je stanju, šta mu je na duši. Tako se isto
onda videlo da je naš učitelj satrven tugom. Išao je pognute glave i s
mukom vukao noge. Sve dosad mi je ostalo u sećanju strašno
smenjivanje crne i bele boje pred očima: peli smo se na brežuljak po
jedan − pod crnim šinjelom su se pogrbila Đujšenova leđa, a iznad
njega, na strmini, stajali su nanosi, kao grbe kamile; vetar je s njih
odnosio sneg, a još više, na mutnobelom nebu, crneo se veliki,
usamljeni oblak.
Kad smo stigli, Đujšen nije uzeo da naloži peć.
− Ustanite − naredi nam. Mi se digosmo.
− Skinite kape.
Mi poslušasmo, skidosmo kape, a i on strgnu s glave buđonovku7.
Nismo shvatili čemu sve to. I tad nam učitelj reče isprekidanim,
promrzlim glasom:
− Umro je Lenjin. U celoj zemlji sad ljudi stoje u crnini. I vi stojte
na svojim mestima, ćutite. Gledajte ovamo, u portret. Treba da
zapamtite ovaj dan.
U našoj školi postade tako tiho, kao da nas je zasula lavina. Čulo
se kako se vetar probija kroz pukotine. Čulo se kako pahuljice sa
šumom padaju na slamu.
Tog trenutka, kad su zanemeli bučni gradovi, kad su se utišale
fabrike, koje zemlju potresaju, kad je zamrlo tutnjanje vozova u
pokretu, kad se ceo svet zavio u crno − tog tužnog trenutka smo i mi
− maleni delić delića naroda zaustavivši disanje, zajedno sa svojim
učiteljem svečano stajali na straži tamo, u jednoj nepoznatoj hladnoj
štali, koja se zvala škola; opraštali smo se od Lenjina, smatrajući, da
smo mu mi od svih ljudi najbliži, da više od svih tugujemo za njim. A
naš Lenjin je u svojoj malo poširoj vojničkoj bluzi i s rukom u zavoju,
kao i pre gledao sa zida na nas. I kao i pre nam je govorio svojim
bistrim, čistim pogledom: „Kad biste vi, deco, znali, kakva vas divna
budućnost čeka!” I činilo mi se u tom trenutku, da on, zbilja, misli o
mojoj budućnosti.
Onda Đujšen obrisa rukavom oči i reče:
− Ja danas idem u opštinu. Idem da se učlanim u partiju. Vratiću
se kroz tri dana.

7Buđonovka − šiljati šlem od sukna kakve su nosili u konjanici Buđonija u Crvenoj

armiji.
 Ta tri dana uvek mi se čine najstrašnijim zimskim danima, od
svih koje sam preživela. Kao da su neke čudovišne sile prirode
pokušavale da zauzmu mesto velikog čoveka koji je otišao iz našeg
sveta: u dubokoj jaruzi je bez prestanka hučao vetar, zavijale snežne
mećave, mraz praskao kao gvožđe... Stihija nije mogla da se smiri:
bacala se, udarala u grču i plaču o zemlju.
Naš aul se utišao, zanemeo pod planinama, mutnim od oblaka
koji su nadolazili. Iz zavejanih dimnjaka su se dizali tanani mlazevi
dima, ljudi nisu izlazili iz kuća. Uz to su se odjednom i vukovi
razbesneli. Oslobodili su se, danju su se pojavljivali na putevima, a
noću vršljali u blizini aula, i do same zore zavijali gladnim, divljim
urlikom.
Zbog nečega sam se plašila za našeg učitelja: kako će on tamo po
toj hladnoći, bez bunde, samo u šinjelu? A tog dana, kad je Đujšen
trebalo da se vrati, sasvim sam izgubila glavu, srce mi je predosećalo
neku nesreću. Svaki čas sam istrčavala iz kuće, gledala u zavejanu,
pustu stepu: da li će se na drumu pojaviti učitelj? Ali, ni žive duše.
„Gde si, učitelju naš? Preklinjem te, ne zadržavaj se kasno, vrati
se brže. Čekamo te, čuješ li, učitelju, na putu!” Ali, ni žive duše.
Ali stepa nije odgovarala na moj nečujni vapaj i ja sam zbog nečeg
plakala.
Strini je dosadilo moje neprekidno izlaženje.
− Hoćeš li ti danas dati mira tim vratima? Dede, sedi na mesto i
uzmi pređu. Deca su se smrzla. Još samo jednom pokušaj da istrčiš! −
zapreti mi ona prstom i više me nije puštala iz kuće.
Već se smrkavalo, a ja nisam znala, da li se učitelj vratio ili ne. I
zbog toga se nisam mogla skrasiti. Čas sam se tešila da je Đujšen Već,
valjda, u aulu, ta još se nije dogodilo, da se on ne vrati onog dana, kad
je obećao. Čas mi se odjednom činilo, da se razboleo i da zato ide
polako, a počne li vejavica, lako možeš noću da se izgubiš u stepi.
Posao mi nikako nije išao, ruke me nisu slušale, pređa se svaki čas
kidala i to je ljutilo strinu.
 − Ta šta ti je danas? Jesu li ti ruke drvene? − Sve više se žestila,
streljajući očima. A onda je izdade strpljenje. Uh, đavo te odneo! Bolje
idi, odnesi babi Sajkal njihov džak.
Ja samo što ne poskočih od sreće. Jer Đujšen je upravo živeo kod
babe Sajkal. Starica Sajkal i Kartanbaj su mi bili neki dalji rođaci po
majci. Ranije sam ja često išla kod njih, a neki put bih i noćila. Da li se
strina toga setila, ili joj je bog sam došapnuo, tek ona mi gurnu džak
i reče:
− Baš si mi danas dozlogrdila, kao ovseno brašno u gladnu
godinu. Polazi i, ako ti starci dozvole, noći tamo. Gubi mi se s očiju!...
Ja izleteh u dvorište. Vetar je besneo kao veštac: zagrcnuo bi se,
onda bi iznenada naleteo, bacajući u usplamtelo lice pregršti
bodljikavog snega. Stegla sam džak pod pazuhom i pojurila na drugi
kraj aula po svežem, rastresitom tragu konjskih kopita. U glavi mi se
motala samo jedna misao: „Da li se vratio, da li se vratio učitelj?”
Stigla sam, a njega nema. Sajkal se uplašila kad sam se ukočila na
pragu, jedva dišući.
− Šta ti je? Što si tako trčala, šta se desilo?
− Ništa, onako. Donela sam vam džak. Ako može, ostaću noćas
kod vas.
− Ostani, golubice moja. Uh, nevaljalice, al’ si me preplašila! Nešto
te od same jeseni nema da svratiš. Sedi kraj vatre, ogrej se.
− A ti, stara, stavi mesa u kazan, počasti devojčicu, a i Đujšen će
svakog časa stići − javi se Kartanbaj, koji je sedeo kraj prozora i
podšivao stare valjenke. − Trebalo bi već odavno da je kod kuće, ali −
ništa, stići će pre mraka. Naš konjić kući lako ide.
Noć se neprimetno prikrala pod prozore. Moje srce je, činilo se,
stajalo na straži − napregnuto je obamiralo, kad bi zalajali psi, ili kad
bi se čuli ljudski glasovi. A Đujšena nema pa nema... Još je dobro, što
je Sajkal prekraćivala vreme razgovorima.
Tako smo ga čekali svakog časa da naiđe, a pred ponoć Kartanbaj
ustade.
 − Dede, stara, raspremi krevet. Neće on danas doći. Već je kasno.
Malo li posla imaju rukovodioci, sigurno su ga zadržali, inače bi već
odavno bio kod kuće.
Starac poče da se sprema za spavanje.
Mene su smestili iza peći, ali ja nisam mogla da zaspim. Starac je
jednako kašljao, okretao se, šaputao u mraku molitve, a onda brižno
promrmlja:
− Kako li će moj konjić tamo? Ni pramičak sena nećeš za džabe
izmoliti, a ovsa ni za pare ne možeš dobiti.
Kartanbaj uskoro zaspa, ali onda vetar mira nije davao. Šunjao se
po krovu, svojom grubom šakom je pomerao strehu, grebao po
staklu. Čulo se kako spolja mećava udara u zidove.
Starčeve reči me nisu umirile. Sve mi se činilo da će učitelj da
stigne, razmišljala sam o njemu, videla sam ga na putu, usred pustih
snegova. Ne znam da li sam dugo spavala, ali me odjednom nešto
natera da otrgnem glavu od jastuka. Unjkavo, duboko zavijanje se
razlegnu nad zemljom i zamre negde u vazduhu. Vuk! I to ne jedan −
mnogo ih je. Dozivali su se s raznih strana i brzo se sakupljali. Njihovi
pojedinačni urlici su se slivali u jedno otegnuto zavijanje, koje se,
zajedno s vetrom, kovitlalo u stepi, čas se udaljavalo, a čas se opet
približavalo. Drugi put bi se činilo da su tu negde, sasvim blizu, na
kraju aula.
− To je pred mećavu − prošaputa starica. Starac oćuta, oslušnu, a
onda skoči sa kreveta:
− A ne, stara, nije ovo tek tako! Oni nekog teraju. Ili čoveka, ili
konja opkoljavaju. Čuješ li? Bože, spasi Đujšena. On nizašta ne mari,
šašavko jedan − uzruja se Kartanbaj, dok je tražio bundu u mraku. −
Svetlo, svetlo ovamo, stara! Ma brže, ako boga znaš!
Mi skočismo, drhteći od straha, i dok je Sajkal našla lampu, dok
ju je upalila, besno zavijanje vukova odjednom zamre, kao da ga nije
ni bilo.
 − Sustigli su ga, prokletnici − viknu Kartanbaj, zgrabi štap i pojuri
prema vratima, ali tad zalajaše psi. Neko protrča ispod prozora
škripeći đonovima po snegu i snažno, nestrpljivo zalupa na vrata.
U sobu ulete studeni oblak. Kad se raziđe, mi ugledasmo Đujšena.
Bled, zadihan, zaljuljavši se, zakorači preko praga i nasloni se na zid.
− Pušku! − jedva izgovori Đujšen.
Ali mi kao da ga nismo razumeli. Meni se smrači pred očima.
Samo sam čula, kako starac i starica počeše da nariču.
− Crnu ovcu − za žrtvu, belu ovcu − za žrtvu! Nek te čuva sveti
Baubedin. Jesi li to ti?
− Pušku, dajte pušku! − ponovi Đujšen.
− Nemam pušku, šta ti je, kud ćeš?
Starac i starica se okačiše Đujšenu za ramena.
− Dajte štap!
Ali, oni počeše da preklinju.
− Nikud ti nećeš ići, nikud, dok smo mi živi. Bolje nas na mestu
ubij!
Ja odjednom osetih neobičnu slabost u celom telu i ćutke pođoh
u krevet.
− Nisam mogao stići, sustigli su me kraj same kuće Đujšen naglas
uzdahnu i hitnu kandžiju u ugao. − Konj mi se još u putu zamorio, a
onda su ga počeli vuci goniti, dojurio je do aula i tu se prostro ko
snop. Tamo su se vuci i bacili na njega.
− Ama, nek ide s milim bogom taj konj, glavno je da si ti živ ostao.
A da konj nije pao, ni tebe oni ne bi ostavili. Nek je slava hranitelju
Baubedinu, što se sve tako završilo. Sad se skini i sedi kraj vatre. Daj
čizme da ti svučem − trčkao je Kartanbaj. − A ti, stara, podgrej tamo
šta imaš.
Sedoše kraj vatre i tad Kartanbaj s olakšanjem odahnu.
− E, pa, od sudbine se pobeći ne može. A što si ti tako kasno
krenuo?
 − Sednica u opštinskom komitetu se odužila, Karake. Stupio sam
u partiju.
− To valja. Ali si mogao da kreneš sutra ujutru, jer te, čini mi se,
niko kundakom nije terao na put.
− Deci sam obećao da ću se danas vratiti − odgovori Đujšen. −
Sutra ujutru će početi nastava.
− Eh, šašavko! − Kartanbaj skoro poskoči i poče nezadovoljno da
odmahuje glavom. − Čuješ li samo, stara: on je, molim te, dao
obećanje deci, tim balavcima! A da nisi ostao živ? Da li si ti svestan
šta pričaš?
− To je moj dug, moj posao, Karake. Nego vi ono drugo recite:
obično sam peške išao, a sad, đavo da me nosi, izmolio sam od vas
konja i dao ga vukovima na milost i nemilost...
− Ne radi se o tome. Neka ga đavo nosi, ragu jednu. Nek ti je on
kao žrtva prinesen! − ljutio se Kartanbaj. Ceo život sam bio bez konja,
neću ni sad propasti. A ako i dalje bude sovjetska vlast, steći ću još...
− Istinu veliš, stari − progovori Sajkal plačnim glasom. − Steći
ćemo mi još... Evo, sine, kusaj, dok je vruće...
Svi ućutaše, a malo kasnije, razgrćući žar, Kartanbaj zamišljeno
progovori:
− Gledam te, Đujšene, reklo bi se, nisi glup mladić, već pre −
pametan. I nikako ne mogu da shvatim, što se nosiš s tom školom, s
tom nerazumnom dečurlijom? Ili, možda, nemaš drugog posla?
Unajmi se kod nekog u čobane, biće ti toplo i sit ćeš biti...
− Shvatam ja, Karake, da mi vi želite dobro. Ali, ako ta nerazumna
dečurlija potom budu isto kao vi govorila: šta će nam škola, šta će
nam učenje, onda sovjetska vlast neće daleko stići. A vi, eto, hteli
biste da ona postoji, da živi. I zato mi, Karake, škola nije teret. Kad bih
ja mogao decu bolje učiti, ništa više ne bih želeo. Eto, i Lenjin je
govorio...
− Da, eto, kad veliš... − prekinu Kartanbaj Đujšena i, poćutavši
malo, reče. − Eto, ti se sve kidaš zbog njega. Ali, suzama Lenjina nećeš
vaskrsnuti! Eh, kad bi postojala takva sila na zemlji! Ili, ti misliš, drugi
ne tuguju, ne pate?... A ti mi malo zaviri pod rebra: gorki dim tamo iz
srca bije. Ne znam, istina, da li se to slaže s tvojom politikom, ali,
mada je Lenjin bio druge vere, ja se za njega pet puta na dan molim.
A neki put mislim, Đujšene, Koliko god ti i ja plakali, nema od toga
koristi. Tako sam ja po svome, starački, zak7vučio: Lenjin je u samom
narodu ostao, Đujšene, i preko krvi će preći od očeva na sinove.
− Hvala vam za vaše reči, Karake, hvala. Pravilno rasuđujete.
Napustio nas je, ali mi ćemo na život kroz Lenjina gledati...
Slušajući njihove razgovore, ja kao da sam se iz neke daljine
polako vraćala k sebi. U početku je sve ličilo na san. Dugo nisam
mogla naterati sebe da poverujem, da se Đujšen vratio živ i zdrav. A
onda, kad je beskrajna i nezadrživa radost, kao prolećna bujica,
zapljusnula moju razgaljenu dušu, ja, grcajući od te vrele bujice,
naglas zaridah. Valjda se niko nikada nije tako radovao, kao ja. U tom
trenutku za mene ništa nije postojalo: ni ova kućica, oblepljena
blatom, ni olujna noć napolju, ni vučiji čopor, koji je na kraju sela
kidao jedinog Kartanbajevog konja. Ništa! Srce, um, celo moje biće
bilo je prožeto beskrajnom, kao svet ogromnom, neobičnom srećom.
Ja se pokrih preko glave i stisnuh usta, da me ne bi čuli. Ali Đujšen
upita:
− Ko to jeca iza peći?
− To je Altinaj, prepala se maločas, pa sad plače − reče Sajkal.
− Altinaj? Otkud ona? − Đušen skoči, kleknu pokraj mog uzglavlja
i dotače mi rame: − Šta ti je, Altinaj? Zašto plačeš?
Ali, ja se okrenuh prema zidu i još jače počeh plakati.
− Ta šta ti je, mila, što si se tako uplašila? Zar se sme tako, pa ti si
velika... De, pogledaj me...
Ja čvrsto obgrlih Đujšena, zarih mokro i vrelo lice u njegovo
rame. Nezadrživo sam jecala i nisam se mogla savladati. Radost me
obuzela kao groznica i nisam bila u stanju da je obuzdam.
− Mora da joj se srce pomerilo s mesta − uznemiri se Kartanbaj,
pa se i on diže sa košme. − Dede, stara, očitaj malo, prišapni neku, ali
brže...
 I svi se odjednom ustumaraše. Sajkal je šaputala zakletve, prskala
me čas hladnom čas vrućom vodom, obavijala me parom i zajedno sa
mnom plakala.
Ah, kad bi oni znali da mi se srce „pomerilo s mesta” zbog velike
sreće, koju nisam bila u stanju da objasnim, a, valjda, ne bih ni umela.
I sve dok se nisam smirila i zaspala, Đujšen je sedeo pored mene
i prohladnom rukom lagano milovao moje vrelo čelo.

Zima se odselila iza planinskog prevoja. Proleće je već teralo

svoja plava stada. Iz otkravljenih, nabubrelih ravnica u planine
potekoše bujice toplog vazduha. Nosile su sobom prolećni dah
zemlje, miris svežeg mleka. Smetovi su se već počeli rastapati, s
planina led krenuo, zaklokotali potoci, a onda, spojivši se uz put u
bučne reke, koje ruše sve pred sobom, jurnuše nizbrdo, ispunjavajući
bukom podlokane jaruge.
Možda je to i bilo prvo proleće moje mladosti. U svakom slučaju,
ono mi se učinilo lepšim od prethodnih proleća. S brežuljka, gde je
stajala naša škola, otkrivao se pred očima predivan prolećni svet.
Zemlja je, kao da je raširila ruke, strčavala s planina i, ne mogavši da
se zaustavi, jurila u treperave srebrnaste stepske daljine, obgrljene
suncem i lakim nejasnim dimom. Negde na kraju sveta se plavila
rastopljena jezerca, negde na kraju sveta su rzali konji, negde na
kraju sveta su nebom preletali ždralovi, noseći na krilima bele
oblake. Odakle su doletali ždralovi i kud su to zvali srce takvim
umornim, dubokim glasovima?...
Kad je stiglo proleće, počeo je veseliji život. Izmišljali smo razne
igre, smejali se bez razloga, a posle nastave smo, od same škole do
aula, celim putem trčali i naglas se dovikivali. Strini se to nije sviđalo
i nije propuštala priliku da me izgrdi:
Šta izvodiš, glupačo? Tebe ni briga nije, što se nikako ne udaješ.
Kod poštenih ljudi su se takve kao ti već odavno udale, povećale broj
rođaka u kući, a ti... Našla si zabavu da ideš u školu... Ali, čekaj samo,
dok te ja u svoje ruke uzmem.
 Istinu govoreći, te strinine pretnje nisam uzimala za ozbiljno: to
nije bilo ništa novo, ona čitavog života grdi. A to što za mene kaže, da
se nikako ne udajem, bilo je tim pre nepravedno. Jednostavno sam se
ovog proleća izdužila.
− Još si kosmata cura − smejao se Đujšen. − A uz to, izgleda, i riđa!
Njegove me reči ni najmanje nisu vređale. Naravno, mislila sam
o sebi, jesam kosmata, ali ipak nisam sasvim riđa. A kad porastem,
kad postanem prava udavača, zar ću onda biti takva? Videće strina
onda, kako ću ja biti lepa. Đujšen kaže, da mi oči blistaju, kao
zvezdice, da mi je lice iskreno.
Jednom, kad sam dotrčala iz škole, u našem dvorištu su stajala
dva tuđa konja. Sudeći po sedlima, po konjskoj opremi, njihove gazde
su došle s planina. I ranije se dešavalo da svrate uz put, kad se vraćaju
s pijace ili iz mlina.
Još na pragu me štrecnu neki izveštačen strinin smeh: „Ajde, ajde,
prijatelju, nemoj mnogo da zatežeš, nećeš zbog toga osiromašiti. Ali
posle, kad dobiješ golubicu u svoje ruke, po dobru ćeš me se setiti.
Hi-hi-hi!” Kao odgovor se začu odobravajuće kikotanje, a kad se ja
pojavih na vratima, svi odjednom ućutaše. Kraj čaršava, razastrtog
preko košme, sedeo je, kao panj, debeli muškarac crvene njuške. On
me pogleda popreko ispod lisičje šubare, namaknute na znojavo čelo,
nakašlja se i spusti pogled.
− A, kćerčice, vratila si se, uđi, mila! − s licemernom ljubaznošću
me dočeka strina.
Stric je sedeo na krajičku košme s nekim, meni isto tako
nepoznatim, čovekom. Igrali su karte, pili votku i jeli bešbarmak.
Obojica su bili pijani i glave su im se nekako čudno klatile dok su
igrali karata.
Naša siva mačka poče da se prikrada košmi, ali je onaj čovek s
crvenom njuškom tako tresnu zglobovima šake da ona divlje ciknu,
odskoči u stranu i zabi se u ugao.
Oh, kako ju je bolelo! Htela sam da odem ali nisam znala, kako to
da izvedem. Tu me strina spasla.
 − Kćerčice − reče ona − tamo u kazanu je jelo, uzmi dok se ne
ohladi.
Ja izađoh, ali mi se nikako nije sviđalo to strinino ponašanje. Duša
mi se uznemiri. Ja nesvesno načuljih uši.
Otprilike kroz dva sata došljaci uzjahaše konje i odoše u planine.
Strina tog trena poče da me obasipa svakodnevnim grdnjama i meni
laknu na duši. „Ona je to, znači, samo u pijanstvu bila onako
ljubazna”, zaključih ja.
Nekako ubrzo posle toga dođe k nama baba Sajkal. Bila sam tad
u dvorištu, ali sam čula kako je ona rekla:
− Šta je tebi ako boga znaš! Upropastićeš je!
Strina i Sajkal su se zbog nečega žučno prepirale, sve prekidajući
jedna drugu, a onda starica izađe iz kuće strašno besna. Baci na mene
ljutit i, ujedno, sažaljiv pogled i bez reči ode. Meni bi nelagodno. Zašto
me je tako pogledala, šta sam joj skrivila?
Sledećeg dana sam u školi odmah primetila, da je Đujšen mračan
i zbog nečega zabrinut, mada se trudio da se to ne primeti. Još sam
primetila da zbog nečega ne gleda na moju stranu. Posle časova, kad
smo svi u gomili izašli iz škole, Đujšen me pozva:
− Altinaj, stani! − Učitelj mi priđe, pažljivo mi se zagleda u oči i
stavi mi ruku na rame. − Nemoj ići kući. Da li me razumeš, Altinaj?
Ja premreh od straha. Tek sam sad shvatila šta je to strina
namislila da učini sa mnom.
− Sam ću za tebe odgovarati − reče Đujšen. − A za sada ćeš kod
nas živeti. I nemoj daleko od mene da se odvajaš.
Verovatno sam u tom trenutku veoma loše izgledala. Đujšen me
uhvati za bradu, zagleda mi se u lice i nasmeši kao i uvek:
− Ama, ne boj se, Altinaj! − nasmeja se on. − Dok sam ja s tobom,
nikog se ne boj. Uči, idi u školu kao i dosad i ni na šta ne misli... Znam
ja već kakva si ti plašljivica... Da, setih se, odavno sam mislio da ti
ispričam. − Setivši se nečeg, očigledno smešnog, on se opet nasmeja.
− Sećaš se da je onda Karake u zoru ustao i nekud nestao. Gledam,
vodi − šta misliš koga? − vračaru, babu Džajnakovu. „Šta će ti ona?” −
pitam ga ja. „Neka − kaže − malo odvrača, jer Altinaj se od straha srce
pomerilo s mesta”. A ja im kažem: „Terajte je iz dvorišta, dok joj ovcu
ne donesete, nećete je se otarasiti. A nismo mi tako bogati. Konja
takođe ne možemo pokloniti − vucima smo ga dali...” A ti si još
spavala. Tako ju je i ispratio. A Karake posle toga čitavu nedelju sa
mnom nije govorio − uvredio se. „Doveo si mene, starog, u nepriliku”.
A ipak su oni divni starci, ljudi retke dobrote. A sad idemo kući,
idemo, Altinaj...
Ma koliko da sam se trudila da vladam sobom, da uzalud ne
žalostim učitelja, ipak me nemirne misli nisu napuštale. Strina se
svakog časa mogla pojaviti i na silu me odvesti. A tamo će sa mnom
učiniti šta im se prohte, i niko ih u aulu u tome neće sprečiti. Svu noć
nisam spavala, očekujući nesreću.
Đujšen je, naravno, shvatao moj položaj. I možda zato, da mi
odvuče pažnju od crnih misli, sledećeg dana donese u školu dve
mladice. A posle časova me uze za ruku i odvede u stranu.
Altinaj, sad ćemo nas dvoje nešto da uradimo − reče mi,
zagonetno se smeškajući. − Evo, ove topolice sam doneo za tebe. Nas
dvoje ćemo ih posaditi. I, dok one izrastu, dok ojačaju, i ti ćeš porasti
i bićeš dobar čovek. Imaš dobru dušu i znatiželjan um. Meni se
jednako čini da ćeš ti biti učen čovek. Ja verujem u to, videćeš, to ti je
suđeno. Sad si mlada kao prutić, isto kao ove topolice.
Ajdemo onda, Altinaj, da ih svojim rukama posadimo. I neka tvoja
sreća bude u učenju, zvezdice moja sjajna...
Mladice su bile moje visine, mlade topolice sivoga stabla. I kad ih
posadismo blizu škole, s planinskog ogranka dunu vetrić i prvi put
dodirnu njihove još sasvim mlade listiće, kao da im je život udahnuo.
Zadrhtaše listići, pokrenuše se topolice, zaljuljaše se...
− Vidi kako je lepo! − nasmeja se Đujšen, izmaknuvši se nazad. −
A sad ćemo od onog izvora da provedemo arik. Videćeš, kako će ove
topolice biti lepe! Stajaće ovde, na brežuljku, jedna pored druge, kao
dve sestre. I videće se odasvud, i dobri ljudi će im se radovati. Tad će
i život biti drugačiji, Altinaj. Sve najbolje je još pred nama...
 Ni sada ne mogu da nađem reči, da makar donekle izrazim, kako
sam tad bila dirnuta Đujšenovom plemenitošću. A tad sam samo
stajala i gledala ga. Gledala sam ga tako, kao da sam sad prvi put
ugledala, koliko blistave lepote ima na njegovom licu, koliko nežnosti
i dobrote u njegovim očima, kao da nikad ranije nisam znala, kako su
mu ruke snažne i vešte u radu, kako mu je iskren i vedar osmeh,
osmeh koji srce greje. I iz mojih grudi se, kao vreli talas, diže neko
nejasno, novo osećanje iz meni još nepoznatog sveta. Ja se nekako u
sebi pokrenuh prema Đujšenu da bih mu rekla: „Hvala vam, učitelju,
za to što ste se takvi rodili... Želim da vas zagrlim i poljubim!” Ali se
nisam usudila, stidela sam se da izgovorim te reči. A možda je
trebalo...
Ali smo mi tad stajali na brežuljku, pod vedrim nebom, između
planinskih ogranaka koji su se oblačili u zelenilo, svaki o nečemu
svome sanjajući. Tog časa sam sasvim zaboravila na nesreću koja mi
je visila nad glavom. Ni razmišljala nisam šta me sutra čeka, ni
pomislila nisam zašto me strina evo već drugi dan ne traži. Možda su
zaboravili na mene, možda su rešili da me ostave na miru? Ali je
Đujšen, očigledno, mislio o tome.
− Nemoj mnogo da tuguješ, Altinaj, naći ćemo izlaz reče on dok
smo se vraćali u aul. − Prekosutra ću ići u opštinu. Ispričaću im tamo
o tebi. Možda ću uspeti da te pošalju u grad na školovanje. Hoćeš li
da ideš?
− Kako vi kažete učitelju tako će i biti − odgovorih ja.
Mada nisam ni zamišljala kako izgleda taj grad, za mene su već
Đujšenove reči bile dovoljne da počnem da maštam o gradskom
životu. Čas sam se plašila neizvesnosti koja me je čekala u tuđim
krajevima, čas bih se ponovo odlučila da krenem na put; jednom
rečju − sad mi grad nije izlazio iz glave.
I sutradan sam u školi isto o tome razmišljala: kako i kod koga ću
živeti. Ako me neko uzme k sebi, cepaću drva, vodu ću nositi, praću,
radiću sve što mi narede. Tako sam sedela na času i razmišljala, i
neočekivano sam uzdrhtala kad iza zida naše trošne škole začuh
sitan topot kopita. To se tako iznenada pojavilo, konji su tako
strelovito jurili, kao da će svakog časa razneti našu školu. Mi svi
načuljismo uši, ućutasmo.
− Ne obraćajte pažnju, nastavite svoj posao − brzo reče Đujšen.
Ali se tad vrata s treskom otvoriše i na pragu ugledasmo moju
strinu. Stajala je sa zluradim i izazivačkim osmehom na licu. Đujšen
priđe vratima:
− Kakvim ste poslom došli?
− Takvim, koji se tebe ne tiče. Hoću svoju devojku da udam i
ispratim. Ej, ti, beskućnice! − strina kidisa na mene, ali joj Đujšen
prepreči put.
− Ovde su samo učenice i još nikog nema za udaju − čvrsto i mirno
reče Đujšen.
− To ćemo još da vidimo! Ej, momci, držite je, vucite kučku!
Ona mahnu rukom jednom jahaču. To je bio baš onaj muškarac
crvene njuške u lisičijoj šubari. Za njim su sjahala još dvojica s teškim
koljem u rukama.
Učitelj se s mesta ne pomeri.
− Šta ti tu, pseto smrdljivo, upravljaš tuđim devojkama kao
svojim ženama? Dede, miči se!
I onaj sa crvenom njuškom kao medved krenu prema
Đujšenu.
− Nemate pravo da ulazite ovamo, ovo je škola! − reče Đujšen,
čvrsto se držeći za dovratnike.
− Rekla sam ja! − vrisnu strina. − On se s njom već odavno
spanđao! Primamio kučku zabadava.
− Pljujem ja na tvoju školu! − zaurla onaj sa crvenom njuškom,
zamahnuvši kandžijom.
Ali ga Đujšen preduhitri. Snažno ga gurnu nogom u trbuh i ovaj
pade, glasno jauknuvši. Tog trena se ona dvojica baciše s koljem na
učitelja. Deca zakukaše i jurnuše prema meni. Vrata se od udaraca
raspadoše u paramparčad. Ja pojurih prema onima što su se tukli,
vukući za sobom dečicu, koja su se pripila uza me.
 − Pustite učitelja! Ne tucite ga! Evo me, uzmite mene, ne tucite
učitelja!
Đujšen se osvrte. Bio je sav krvav, strašan i izbezumljen.
Zgrabivši sa zemlje dasku i zamahnuvši njom, povika:
− Trčite, deco, trčite u aul! Beži, Altinaj! − I zagrcnu se usred
krika.
Ruku su mu prebili. Stežući je na grudi, Đujšen otetura, a oni,
urlajući kao besni bikovi, počeše da ga tuku sad već potpuno
bespomoćnog.
− Udri, udri! Po glavi ga udrite! Ubijte ga na mestu!
K meni priskoči razbesnela strina zajedno s onim s crvenom
njuškom. Nabaciše mi na vrat omču i povukoše u dvorište. Ja se iz sve
snage trgnuh i za trenutak ugledah decu, zacenjenu od plača, a pored
zida, uprskanog tamnom krvlju − Đujšena.
− Učitelju!
Ali mi Đujšen ničim nije mogao pomoći. Još se držao na nogama,
ljuljajući se kao pijan pod udarcima izroda, pokušavajući da podigne
klimavu glavu, a oni su ga jednako tukli i tukli. Mene oboriše na
zemlju i vezaše mi ruke. Za to vreme Đujšen poče da se prevrće na
zemlji.
− Učitelju!
Ali mi začepiše usta i prebaciše me preko sedla.
Onaj sa crvenom njuškom je već bio na konju i pritisnu me
rukama i grudima. A ona dvojica što su tukla Đujšen takođe skočiše
u sedlo dok je strina trčala pored konja i tukla me po glavi:
− Dobila si, dobila si sad svoje! Eto, kako sam te ispratila! I tvom
učitelju je kraj...
Ali to još nije bio kraj. Otpozadi odjednom dopre očajnički krik:
− Altinaaaj!
Ja s mukom pridigoh glavu koja je visila s konja i pogledah. Za
nama je trčao Đujšen. Namrtvo prebijen, iskrvavljen, trčao je s
kamenom u ruci. A za njim, s plačem i krikom, ceo naš razred.
 − Stanite, zveri! Stanite! Pustite je, pustite! Altinaj! − vikao je
stižući nas.
Nasilnici se zaustaviše i ona dvojica se na konjima uzvrteše oko
Đujšena. Uhvativši zubima rukav, da mu ne bi smetala prebijena
ruka, Đujšen odmeri i baci kamen, ali ne pogodi. I tad ga ona dvojica
sa dva udarca koljem oboriše u baru. Meni se zamuti, stigla sam još
samo da ugledam kako deca pritrčaše učitelju i sa strahom se
zaustaviše nad njim.
Ne pamtim kako i kud su me doveli. Osvestila sam se u jurti. Kroz
otvor na vrhu su zavirivale prve zvezde, spokojne i ničim
neuznemirene. Negde blizu je šumela reka i čuli su se glasovi noćnih
pastira, koji su stražarili pored stada. Kraj ugašenog ognjišta je
sedela stara žena, turobna i suva kao čvornovati panj. Lice joj je bilo
crno k’o zemlja. Ja okrenuh glavu na drugu stranu... O, kad bih mogla
pogledom ubiti!
− Crnka, podigni je − naredi čovek s crvenom njuškom. Crna žena
mi priđe i drmnu me za rame čvrstom, hrapavom rukom.
− Umiri svoju inoču, objasni joj. Ako ne − i tako će s njom
razgovor biti kratak.
On izađe iz jurte, a crna žena se čak i ne pomeri s mesta, ni reči
ne progovori. Možda je nema? Njene ugasle oči, nalik na pepeo,
gledale su bezizražajno. Postoje psi, zastrašeni još dok su štenad bili.
Zli ljudi ih tuku po glavi čime stignu, i oni se postepeno na to
navikavaju. Ali u njihov pogled se uvuče takva mračna i zjapeća
gluvoća, da te jeza hvata. Gledala sam u mrtve oči crne žene i činilo
mi se da ni sama više nisam živa, da sam u grobu. Da nisam čula šum
reke, bila bih spremna da poverujem u to. Voda je s pljeskom i bukom
proticala preko kaskada ona je bila slobodna...
Strina, crna ti je duša, da si zanavek prokleta! Ugušila se dabogda
u mojim suzama i krvi mojoj!... Te noći sam, u svojoj petnaestoj
godini, postala žena... Bila sam mlađa od dece tog nasilnika...
 Treće noći sam rešila da po svaku cenu pobegnem. Neka
propadnem u putu, neka me stigne potera, ali ću se boriti do
poslednjeg daha, kao moj učitelj Đujšen.
Nečujno sam se u tami provukla do izlaza, opipah vrata, ali su ona
bila privezana omčom od dlake. Vešte, jake čvorove konopca bilo je
nemoguće u mraku razvezati. Pokušah da pridignem skelet jurte, da
bih se nekako provukla. Ali, ma koliko da sam se trudila, ništa nisam
uspela da učinim − jurta je i spolja bila takođe omčom pričvršćena za
zemlju.
Ostalo mi je jedino da nađem nešto oštro i da presečem konopce
na vratima. Počeh da pipkam naokolo, ali ne nađoh ništa osim malog
drvenog klina. U očajanju počeh njime da kopam zemlju pod jurtom.
Zamisao je naravno, bila beznadežna, ali ja toga nisam bila svesna. U
glavi se neprekidno vrtela samo jedna misao − iščupati se odavde ili
umreti, samo da više ne čujem ono dahtanje, duboko hrkanje, samo
da ne ostanem ovde; ako treba da umrem − da umrem na slobodi, u
borbi, ali se neću pokoriti!
Tokol − znači druga žena. Oh, kako mrzim tu reč! Ko i u kakva
prokleta vremena ju je izmislio! Ima li većeg poniženja od ropskog
položaja druge žene, robinje telom i dušom? Dignite se, nesrećnice,
iz grobova, ustanite aveti upropašćenih, obeščašćenih žena, lišenih
ljudskog dostojanstva! Dignite se mučenice, neka uzdrhti crni mrak
prošlih vremena! To govorim ja, poslednja od vas koja je prekoračila
tu sudbinu!
Te noći nisam znala da je meni suđeno da izgovorim te reči.
Besno, pomahnitalo sam razgrtala zemlju pod jurtom. Tlo je bilo
kamenito, nije se davalo. Kopala sam noktima i do krvi sam
izranjavila prste. A kad je ispod jurte bilo moguće provući ruku, već
je svanulo. Zalajaše psi, u susedstvu se probudiše ljudi. S topotom
pojuri čopor na pojilište, frkćući prođoše snena stada. Onda neko
priđe jurti, skide konopce koji su je spolja pričvršćivali i poče da
savija košme. To je bila ćutljiva crna žena.
Znači, aul se spremao za preseljavanje. Tad se setih, da sam juče
krajičkom uha čula razgovor o tome, da izjutra treba krenuti, prvo se
preseliti do prevoja na novu bačiju, i onda na čitavo leto duboko u
planine iza prevoja. Na duši mi postade još mučnije − otud bežati je
sto puta teže.
Kako sam kraj potkopanog mesta sedela, tako sam i ostala, čak se
ni pomerila nisam. A od čega je trebalo da se krijem i zašto?... Crna je
žena i tako videla da je zemlja pod jurtom raskopana i ništa nije rekla,
ćutke je nastavljala svoj posao. Uopšte se ponašala tako kao da se nje
to ništa ne tiče, kao da je u životu ništa nije uzbuđivalo.
Čak nije ni muža probudila, nije smela da ga zamoli, da joj
pomogne u spremanju za put. On je, kao medved, hrkao ispod ćebadi
i bundi.
Sva košma bila je savijena i jurta je ostala kao razdevena, a ja sam
sedela u njoj kao u kavezu i videla kako u blizini, iza reke, ljudi tovare
na volove i konje. Onda sam videla kako su tim ljudima odnekud
prišla tri jahača i, pošto su ih nešto upitali, uputili su se prema nama.
U početku sam pomislila, da oni idu da sakupljaju narod za put, i onda
sam se zagledala i zaprepastila se. To je bio Đujšen, a dvojica s njim
− u milicijskim kapama, sa crvenim okovratnicima na šinjelima.
Sedela sam ni živa ni mrtva, čak nisam mogla ni da viknem.
Spopala me radost − moj učitelj je živ! − i istovremeno mi je u duši
zjapila pustoš: ja sam propala, obeščašćena....
Đujšenova glava je bila u zavojima i ruka mu je visila na povesci.
On skoči s konja. Udarcem noge izbi vrata, utrča u jurtu i strže ćebad
sa čoveka sa crvenom njuškom.
− Ustaj! − strašno viknu.
Ovaj diže glavu, protrlja oči i htede da se baci na Đujšena, ali se
stiša zbog milicijskih revolvera, uperenih u njega. Đujšen ga uhvati za
okovratnik, prodrma ga i trgnu mu glavu prema sebi:
− Gade − prošaputa belim usnama. − Sad ćeš kud treba! Kreći!
Ovaj poslušno krenu, ali ga Đujšen ponovo drmnu za rame i,
gledajući ga netremice, progovori isprekidanim glasom:
 − Misliš da si je izgazio kao travu, da si je upropastio?... Lažeš!
Prošla su tvoja vremena, sad su njena vremena došla, a tebi je ovo
kraj!...
Čoveku sa crvenom njuškom dozvoliše da obuje čizme, zavezaše
mu ruke i posadiše ga na konja. Jedan milicioner povede konja za
ular, za njim je jahao drugi. Ja sam sela na Đujšenovog konja, a on je
išao pored.
Kad smo krenuli, otpozadi se razleže divlji, zverski vapaj. To je za
nama trčala crna žena. Ona je kao luda priskočila mužu i kamenom
mu smakla lisičiju šubaru.
− Ovo ti je za moju ispijenu krv, ubojico! —: vikala je ona
prodornim glasom. − Za moje crne dane, ubojico! Neću te živog
pustiti!
Verovatno, četrdeset godina glavu nije dizala. A sad je iz nje
probilo sve što se skupilo, što je uskiptelo u njenoj duši. Njeni
prodorni krici su kao eho odzvanjali među stenama klanca.
Pretrčavala je čas s jedne, čas s druge strane, gađala uplašenog,
sagnutog muža i đubretom, i kamenjem, i komadima gline, svim što
bi joj dopalo šaka i uzvikivala kletve:
− Dabogda trava ne rasla tamo, kuda ti kročiš! Dabogda ti kosti u
polju ostale i vrane ti oči popile! Ne dao bog, da te još jednom vidim!
Gubi mi se s očiju, gubi, čudovište, gubi, gubi, gubi! − uzvikivala je
ona, onda ućuta, pa s vapajem pojuri u stranu. Činilo se da je bežala
od svoje kose, koja se vijorila na vetru.
Susedi, koji tad stigoše, pojuriše na konjima za njom.
U glavi mi je bučalo, kao posle košmarnog sna. Jahala sam
potištena, ubijena. Đujšen je išao malo ispred, držeći u rukama ular.
Ćutao je, nisko opustivši zavijenu glavu.
Prošlo je poprilično vremena, dok je zlokobni klanac ostao iza
nas. Milicioneri su odjahali daleko ispred nas. Ćujšen zaustavi konja
i prvi put me pogleda izmučenim očima.
 − Altinaj, nisam umeo da te sačuvam, oprosti mi! − reče. A onda
uze moju ruku i prinese je svom obrazu. − Ali, čak i ti da mi oprostiš,
ja sam sebi nikad neću oprostiti...
Ja zaridah i pripih se uz konjsku grivu. Đujšen je stajao pored
mene, ćutke mi milovao kosu i čekao da se isplačem.
− Smiri se, Altinaj, krenimo − reče najzad. − Čuj, šta ću ti reći. Pre
tri dana sam bio u opštini. Poći ćeš u grad na školovanje. Čuješ li?
Kad smo se zaustavili pored bučne i bistre rečice, Đujšen reče:
− Sjaši, Altinaj, umij se. − On izvadi iz džepa parčence sapuna. −
Na, Altinaj, ne štedi. Ako hoćeš otići ću u stranu, malo ću konja
napasti, a ti se skini i iskupaj se u rečici. I, zaboravi na sve što je bilo
i nikad više ne misli o tome. Iskupaj se, Altinaj, biće ti lakše. Važi?
Ja klimnuh glavom. I, kad Đujšen ode u stranu, ja se skinuh i
oprezno zagazih u vodu. Belo, plavo, zeleno, crveno kamenje me
zagleda sa dna. Bistra, plava bujica uzavre i začavrlja oko mojih
gležnjeva. Ja u pregrštima zahvatih vodu i pljusnuh sebi na grudi.
Ledeni potočići se rastrčaše po telu i ja se nesvesno nasmejah, prvi
put tih dana. Kako je divno bilo smejati se! Opet i opet sam se prskala
vodom, a onda se bacih u dubinu. Voda me je strmoglavce izbacila na
sprud, a ja sam ustajala i ponovo se bacala u penušavu, iskričavu
maticu.
− Vodo, odnesi sobom svu prljavštinu i gadost ovih dana! Učini
me tako čistom kao što si ti sama, vodo! šaputala sam i smejala se, ni
sama ne znajući čemu.
Zašto tragovi ljudi ne ostaju zauvek na dragim mestima
uspomena? Kad bih sad našla onu stazu kojom smo se ja i Đujšen
vraćali s planina, ja bih klekla i izljubila učiteljeve tragove. Ta staza
je za mene put nad putevima. Da je blagosloven onaj dan, ta staza, taj
put mog povratka u život, novoj veri u sebe, novim nadama i svetu...
Hvala tom suncu, hvala zemlji tog vremena...
Dva dana kasnije me je Đujšen poveo na stanicu.
Posle svega što se dogodilo, nisam želela da ostanem u aulu. Novi
život je trebalo početi na novom mestu. A i ljudi su smatrali da je
moja odluka pravilna. Ispratili su me Sajkal i Karake, trčkarali su i
plakali kao mala deca, ćuškali mi vrećice i zavežljaje za put. I drugi
susedi su došli da se oproste sa mnom, čak i svađalica Satimkul.
− E, pa, zbogom, devojčice, − reče on − nek ti je svetao put. Ne
plaši se, živi po naredbama učitelja Đujšena i nećeš propasti. Šta ima
da se priča, i mi smo ponešto počeli shvatati.
Učenici naše škole su dugo trčali za kolima i dugo me ispraćali
mahanjem...
Otputovala sam sa još nekom decom, koju su takođe slali u
taškentski dečji dom. Na stanici nas je čekala Ruskinja u kožnoj
vindjakni.
Koliko sam puta kasnije prolazila pored te topolama zasenčene
malene stanice u planinama. Čini mi se da mi je polovina srca zauvek
tamo ostala.
U ljubičastoj treperavoj svetlosti te prolećne večeri bilo je nešto
tako setno, nešto što steže srce, kao da je predvečerje znalo za naš
rastanak. Đujšen se trudio da ne pokaže kako ga boli, kako mu je
teško u duši, ali ja sam znala: isti takav bol se, kao vrela knedla, i meni
peo prema grlu. Đujšen me je netremice gledao u oči, njegove ruke su
milovale moju kosu, moje lice, čak i dugmeta na mojoj haljini.
− Ja te, Altinaj, nikad ni koraka ne bih pustio od sebe − reče. − Ali,
nemam prava da ti smetam. Ti treba da učiš. A ja nisam baš sasvim
pismen. Putuj, tamo će ti bolje biti... Možda ćeš postati pravi učitelj i
onda ćeš se setiti naše škole, možda ćeš se i nasmejati... Neka tako
bude, neka tako bude...
Klanac, u kome je bila stanica, ispuni se ehom tutnjave voza koji
je dolazio, pojaviše se njegova svetla. Narod na stanici se uskomeša.
− Na, eto, ti ćeš sad otići − uzdrhtalim glasom reče Đujšen, stežući
mi ruku. − Budi srećna, Altinaj. I najglavnije − uči, uči...
Ništa nisam mogla odgovoriti, suze su me gušile.
− Ne plači, Altinaj. − Đujšen Mi obrisa oči. I, odjednom se seti: − A
one topolice što smo posadili, ja ću negovati. I kad se vratiš kao veliki
čovek, videćeš kako će biti lepe.
 Za to vreme stiže voz. Vagoni se s bukom i klopotom zaustaviše.
− E, pa, hajde da se oprostimo. − Đujšen me zagrli i snažno poljubi
u čelo. − Budi zdrava, srećan put, zbogom, rođena moja... Ne boj se,
idi hrabro.
Ja skočih na papučicu i pogledah preko ramena. Nikad neću
zaboraviti, kako je Đujšen stajao s rukom u povesci i gledao me
zamagljenim očima, a onda se pruži prema meni, kao da me hteo
dodirnuti, ali u tom trenutku voz krenu.
− Zbogom, Altinaj! Zbogom, plamičku moj! − viknu on.
− Zbogom, učitelju! Zbogom, dragi moj učitelju!
Đujšen potrča pored vagona, onda zaostade, pa odjednom jurnu
i viknu:
− Altinaaaj!
Viknuo je tako kao da je hteo da mi kaže nešto jako važno čega se
sada setio, mada je znao da je već bilo kasno... Sve do sada mi
odzvanja u ušima taj krik, istrgnut iz samog srca, iz najvećih dubina
duše...
Voz prođe kroz tunel, izađe na direktnu liniju i, povećavajući
brzinu, ponese me kroz kazašku stepu u novi život...
Zbogom, učitelju, zbogom moja prva školo, zbogom detinjstvo,
zbogom moja prva, nikom neizrečena ljubavi...
Da, školovala sam se u velikom gradu o kome je sanjao Đujšen, u
velikim školama s velikim prozorima, o kojima je on pričao. Onda
sam završila radnički fakultet, i poslali su me u Moskvu u visoku
školu.
Koliko sam teškoća prebrodila tih dugih godina školovanja,
koliko sam puta bila očajna, činilo mi se ne, ja ne mogu savladati
premudrost nauke, i svaki put sam u mislima polagala račune pred
mojim prvim učiteljem i nisam odustajala. Ono što su drugi postizali
lako, ja sam postizala ogromnim radom, jer sam ja počinjala od
azbuke.
Dok sam bila na radničkom fakultetu, napisala sam učitelju
pismo i priznala mu da ga volim i čekam. On nije odgovorio. Tu se
naše dopisivanje prekinulo. Ja mislim da je on rešio da ne piše, jer
nije hteo da mi smeta u učenju. Možda je i bio u pravu... a možda su
postojali i neki drugi razlozi? Koliko sam u to vreme patila i
razmišljala.
Svoju prvu disertaciju sam odbranila u Moskvi. Za mene je to bila
velika, ozbiljna pobeda. Svih tih godina nisam mogla otići u aul. A
onda je počeo rat. U kasnu jesen, prilikom evakuacije iz Moskve u
Frunze, sišla sam s voza na onoj istoj stanici, s koje me je ispraćao
moj učitelj. Imala sam sreće, odmah sam naišla na kola koja su išla u
sovhoz kroz naš aul.
O, zemljo rođena, u teško ratno vreme sam te morala posetiti. Ma
koliko da sam se obradovala gledajući je − nikli su novi auli, uzorano
je mnogo njiva, izgrađeni su novi putevi i mostovi − ali je rat
pomračio taj naš susret.
Približavajući se aulu, uzbudih se. Izdaleka sam se zagledala u
nove, nepoznate ulice, nove kuće i bašte, a onda sam pogledala na
brežuljak, gde su stajale dve visoke topole. Ljuljale su se na vetru. I
prvi put sam čoveka, koga sam čitavog života zvala „učitelj”, nazvala
po imenu.
− Đujšene! _ prošaputala sam. − Hvala ti, Đujšene, za sve što si
učinio za mene! Nisi, znači, zaboravio, mislio si... Kako to liči na
tebe!...
Ugledavši suze na mom licu, momčić kočijaš se uznemiri:
− Šta vam je?
− Onako, ništa. Znaš li nekog iz ovog kolhoza?
− Znam, naravno. Svi su tu svoji.
− A znaš li Đujšena, onog što je tu bio učitelj?
− Đujšena? Pa on je otišao u vojsku. Baš ja sam ga iz kolhoza ovim
kolima odvezao u vojnu komandu.
Kod ulaza u aul ja zamolih momčića da zaustavi i siđoh s kola.
Siđoh i zamislih se. Da idem sad u ovo nemirno vreme po kućama i
da tražim poznanike − sećate li me se, ja sam, kao, vaša zemljakinja...
nisam se usudila. A Đujšen je već bio u vojsci. I još: zaklela sam se, da
nikad ne odem tamo, gde su živeli stric i strina. Ljudima se može
mnogo oprostiti, ali takav zločin, mislim, niko nikom neće oprostiti.
Nisam čak htela ni da saznaju da sam dolazila u aul. Skrenuh s puta i
pođoh prema topolama na brežuljak.
Eh, topole, topole! Koliko je vode proteklo odonda, otkad ste vi
bile mladice sivoga stabla! Sve o čemu je sanjao, sve što je predviđao
čovek koji vas je posadio, ostvarilo se. Zašto tako tužno šumite, za
čim tugujete? Ili se žalostite što se bliži zima, što hladni vetrovi kidaju
vaše lišće? Ili bol i tuga naroda struji kroz vaša stabla?
Da, doći će zima, hladnoća, ljute mećave, ali će i proleće doći...
Dugo sam stajala i osluškivala šuštanje jesenjeg lišća. Neko je
nedavno raščistio arik kraj drveća: na zemlji su se još sačuvali
duboki, skoro sveži tragovi ketmenja. Odstajala čista voda u punom
ariku jedva se mreškala i na njoj se ljuškalo žuto lišće topola.
S brežuljka sam videla ofarbani krov nove škole, a od naše više ni
traga nije bilo.
Onda sam se spustila prema drumu, našla usputna kola i krenula
na stanicu.

Bio je rat, a onda je došla pobeda. Koliko gorke sreće je dobio

narod: deca su trčala u školu s vojničkim torbama svojih očeva,
muške ruke su se vratile poslu, soldatuše su isplakale sve suze i nemo
se pomirile sa svojom udovičkom sudbinom. A bilo je i takvih, koji su
jednako čekali svoje rođene, jer se nisu svi odmah vratili kući.
Šta je bilo s Đujšenom, nisam znala. Moji zemljaci, koji su dolazili
u grad, pričali su da je nestao u ratu, seoski sovjet je dobio obavest.
A možda je i poginuo − pretpostavljali su oni − vreme prolazi, a o
njemu ni traga ni glasa.
„Izgleda da se moj učitelj više neće vratiti − mislila sam ponekad.
− I tako se nismo mogli sresti od onog nezaboravnog dana, kad smo
se opraštali na stanici...”
Sećajući se ponekad prošlosti, ja, izgleda, nisam ni slutila, koliko
se bola sakupilo u mojoj duši.
 Godine 1946. kasno u jesen putovala sam na Tomski univerzitet
po naučnoj, službenoj dužnosti. Prvi put sam putovala kroz Sibir.
Surov i mračan je bio Sibir u to vreme pred zimu. Kraj prozora su,
kao tamni zid, promicale vekovne šume. U šumarcima su promicali
crni krovovi sela sa belim mlazevima dima iz dimnjaka. Na hladnim
njivama se taložio prvi sneg, nad njima su kružile sumorne vrane.
Nebo se zamračivalo.
Ali, meni je u vozu bilo prijatno. Moj sused u kupeu bivši frontaš,
invalid na štakama − zasmejavao nas je zanimljivim događajima i
anegdotama iz vojničkog života. Ja sam se divila neiscrpnosti
njegovih dosetki, iza čije je jednostavnosti i, reklo bi se, naivnog
smeha, uvek izbijala ona prava istina. On se svima u vagonu mnogo
svideo. Tako se negde iza Novosibirska naš voz zaustavio za trenutak
na nekoj maloj raskrsnici. Stajala sam pored prozora i smejala se
neprekidnim šalama mog suseda.
Voz krenu povećavajući brzinu, pored prozora promače
usamljena železnička kućica, a na skretnici ja odskočih od prozora,
pa se ponovo priljubih uz staklo. Tamo je bio on, Đujšen! Stajao je
pored stražarnice sa železničkom zastavicom u rukama. Ne znam šta
se sa mnom zbilo.
− Stanite! − viknula sam da se sav vagon zaorio i poletela sam
prema izlazu ni sama ne znajući šta da radim, ali tad ugledah
pomoćnu kočnicu i snažno je strgnuh s blombe.
Vagoni se sudariše, voz naglo zakoči i isto tako naglo ustuknu
nazad. Stvari s treskom popadaše s polica, zakotrljaše se sudovi,
zaplakaše deca i žene. Neko viknu izbezumljenim glasom:
− Čovek pod vozom!
Već sam bila na stepenicama, iskočih i, ne osećajući zemlju pod
nogama, i isto tako ništa ne videći pred sobom, pojurih prema
stražarnici skretničara, prema Đujšenu.
Otpozadi su se razlegali zvižduci konduktera. Iz vagona su
iskakali putnici i trčali za mnom.
 U jednom mahu projurih pored kompozicije, a Đujšen mi je već
trčao u susret.
− Đujšene, učitelju! − viknuh ja poletevši prema njemu.
Skretničar se zaustavi, gledajući me zapanjeno. To je bio on, Đujšen,
njegovo lice, njegove oči, samo brkove ranije nije nosio i malo je
ostario.
− Šta vam je, sestrice, šta vi to?... − saosećajno upita on na
kazaškom. − Sigurno vam se učinilo, ja sam skretničar Džangazin,
zovem se Bejneu.
− Bejneu?
Ne znam kako sam stigla da stegnem usta da ne jauknem od tuge,
bola i stida. Šta sam učinila?! Ja pokrih lice rukama i spustih glavu.
Zašto se zemlja nije poda mnom otvorila? Trebalo je da se izvinim
skretničaru, da zamolim narod za oproštaj, a ja sam jednako stajala i
ćutala kao kamen. Gomila sakupljenog naroda je takođe zbog nečeg
ćutala. Čekala sam sad da počnu da viču na mene, da me grde. Ali su
svi ćutali. I u toj mučnoj tišini zašmrka neka žena.
− Nesrećnica, učinilo joj se da joj je to muž ili brat, a ispalo da nije
on, pogrešila.
Ljudi se uskomešaše.
− Baš je to moralo da se dogodi − progunđa neko.
− A šta se sve ne događa, šta sve u ratu nismo preživeli... −
odgovori isprekidani ženski glas.
Skretničar mi skide ruke s lica i reče:
− Idemo, otpratiću vas do vagona, hladno je.
On me uze pod ruku. S druge strane me uze pod ruku neki oficir.
− Idemo, građanko, mi sve shvatamo − reče on. Ljudi se
razmaknuše i povedoše me kao na sahrani.
Mi smo išli napred, a za nama ostali. Putnici, koje smo sretali,
takođe su se ćutke pridruživali gomili. Neko mi prebaci preko
ramena toplu maramu. Moj sused iz kupea je hramao na svojim
štakama pored mene. Išao je malo ispred; i zagledao mi se u lice.
Veseljak, šaljivcija, dobar i hrabar muškarac, sad je zbog nečega išao
skinuvši kapu i, izgleda, plakao. I ja sam plakala. I u tom tihom
hodanju pored kompozicije, u zvižduku i zavijanju vetra kroz
telefonske kablove, čula sam zvuke pogrebnog marša. „Ne, više ga
nikad neću videti...”
Pored vagona nas zaustavi vozovođa. Vikao je nešto, pretio mi
prstom, govorio nešto o sudskoj odgovornosti, o kazni. Ali, ja ništa
nisam odgovarala. Sve mi je bilo svejedno. On mi tutnu zapisnik,
zahtevajući da se potpišem, ali ja nisam imala snage da držim olovku.
I tad mu moj sused iz kupea istrže hartiju, nadnese se nad njim
na svojim štakama i viknu mu u lice:
Ostavi je na miru! Ja ću potpisati, ja sam povukao kočnicu, ja ću i
odgovarati!...
Zakasneli voz je jurio kroz sibirske, drevne ruske krajeve. Tužno
je u noći odzvanjala gitara mog suseda. U srcu sam odnosila bolni
odjek susreta s prohujalim ratom, kao otegnutu pesmu ruskih
udovica.
Godine su prolazile. Prošlost se udaljavala, budućnost je stalno
dozivala svim svojim velikim i malim brigama. Udala sam se kasno,
ali sam dobrog čoveka srela. Imamo decu, porodicu, živimo složno.
Sad sam doktor filosofskih nauka. Često moram da putujem. Bila sam
u mnogim zemljama... A, eto, u aul više nisam otišla. Za to su, naravno,
postojali razlozi, mnogo razloga, ali nemam nameru da se pravdam.
To što sam prekinula vezu sa zemljacima to je ružno, neoprostivo. Ali
takva mi je sudbina bila. Ne da sam zaboravila na prošlost, ne, to
nisam mogla zaboraviti, ali sam se nekako udaljila od nje.
Postoje takvi izvori u planinama: kad probiju novi put, staza do
njih se zaboravlja, sve ređe putnici svraćaju do njih da se napiju vode,
i izvori polako zarastaju u nanu i kupinu. A onda ih sa strane nećeš ni
primetiti. I retko ko će se setiti tog izvora i svratiće s glavnog puta u
vreli dan da utoli žeđ. Doći će čovek, naći će to gluvo mesto, razmaći
će rastinje i tiho će uzdahnuti: prohladna, neobično čista voda, koju
odavno niko nije zamutio, zadiviće ga svojim mirom i dubinom. I
videće on u tom izvoru i se6e, i sunce, i nebo, i planine... I pomisliće
taj čovek, da je greh ne znati za takva mesta, treba i drugovima
ispričati za njega. Porazmisliće i zaboraviće do sledeće prilike.
Eto, tako se neki put i u životu događa. Ali, zato se on i zove život...
Ja sam se takvih izvora nedavno setila, posle mog boravka u aulu.
Vi ste se, sigurno, onda pitali, zašto sam tako neočekivano
otputovala iz Kurkureua. Zar nisam tamo, na licu mesta, mogla
ispričati ljudima to, što sam sad vama ispričala? Ne. Tako sam bila
uznemirena, stidela sam se same sebe, bilo me je stid toliko, da sam
odlučila odmah da odem. Shvatila sam, da se ne mogu sresti sa
Đujšenom, da ne mogu da mu pogledam pravo u oči. Trebalo mi je da
se smirim, sredim misli, da u putu porazmislim o tome, šta bih želela
da ispričam ne samo svojim zemljacima već i drugim ljudima.
Još sam se osećala krivom zato što nije meni trebalo ukazivati
svakojake počasti, nije trebalo da ja sedim na počasnom mestu pri
otvaranju nove škole. To pravo je pre svega imao naš prvi učitelj, prvi
komunista našeg aula stari Đujšen. A ispalo je suprotno. Mi smo
sedeli za prazničnim stolom, a taj zlatni čovek je žurio da raznese
poštu, žurio je da pred otvaranje škole donese telegramske čestitke
od bivših učenika.
A to nije jedini slučaj. Nije mi prvi put da to vidim. I zato se pitam:
kad smo se to odučili da malog čoveka poštujemo onako, kako
stvarno treba, kako ga je Lenjin poštovao? I hvala bogu, što sad
govorimo o sličnim stvarima bez licemerja. Veoma je dobro da smo
se i u tome još više približili Lenjinu!
Ovi mladi ne znaju kakav je učitelj bio Đujšen u svoje vreme, a od
stare generacije mnogih već nema. Priličan broj Đujšenovih učenika
poginuo je u ratu − bili su pravi sovjetski ratnici. Ja sam bila dužna da
mladima ispričam o mom učitelju Đujšenu. Svako drugi na mom
mestu bi to isto bio dužan. Ali ja nisam odlazila u aul, ništa nisam
znala o Đujšenu, i, vremenom, njegov lik, za mene, kao da se
pretvarao u dragocenu relikviju, koja se čuva u muzejskoj tišini.
Ja ću još otići svom učitelju i položiću račune. Moliću ga za
oproštaj.
 Po povratku iz Moskve ću otići u Kurkureu i tamo ću ljudima
predložiti da novu školu-internat nazovu „Đujšenova škola”. Da, da
je nazovu po imenu tog običnog kolhoznika, danas poštara. Nadam
se da ćete i vi, kao moj zemljak, podržati ovaj predlog. Ja vas molim
da to učinite.
Sad je u Moskvi prošlo jedan po ponoći. Stojim na hotelskoj
terasi, posmatram mnoštvo moskovskih sijalica i razmišljam o tome
kako ću doći u aul, sresti se sa Učiteljem i poljubiti ga u njegovu sedu
bradu...
Širom otvaram prozore. U sobu nagrnu bujica svežeg vazduha. U
plavičastom mraku, koji je polako počeo da bledi, zagledam se u skice
i konture slike koju sam počeo. Ima ih već mnogo, već mnogo puta
sam ih počinjao iz početka. Ali o slici u celini je još rano govoriti. Još
nisam pronašao ono glavno... Hodam u tišini ranog jutra i stalno
mislim, mislim, mislim. I tako svaki put. I svaki put se uveravam, da
je moja slika samo zamisao.
Pa, ipak, mislim sa vama da porazgovaram o mojoj još
neurađenoj slici. Želim da se posavetujem. Vi, naravno, pogađate da
će moja slika biti posvećena prvom učitelju u našem selu, prvom
komunisti − učitelju Đujšenu.
Ali još ne znam, da li ću biti u stanju da bojama izrazim taj bogati
život ispunjen borbom, te različite ljudske sudbine i strasti. Šta da
uradim da ne prospem tu čašu, da uspem da je donesem do vas, moji
savremenici; šta da uradim da moja zamisao ne dođe samo do vas,
već postane naše zajedničko delo?
Ne mogu da ne naslikam tu sliku, ali me obuzimaju sumorne misli
i nespokojstvo. Neki put mi se čini da ništa neću učiniti. Onda
pomislim: zašto je sudbina morala baš meni da da kist u ruke? Kakav
je ovo robijaški život! A drugi put se osećam toliko jakim, da bih
planine mogao prevrnuti. A onda razmišljam: posmatraj, analiziraj,
odabiraj. Naslikaj topole Đujšena i Altinaj, one iste topole, koje su ti u
detinjstvu pružile toliko radosnih trenutaka, mada nisi ni znao za
njihovu prošlost. Naslikaj bosonogog, preplanulog dečačića. Naslikaj
kako se popeo visoko, visoko, sedi na grani topole i gleda očaranim
pogledom u nepoznatu daljinu.
Ili uradi sliku i nazovi je „Prvi učitelj”. To može biti onaj trenutak,
kada Đujšen prenosi na rukama decu preko reke, a pored njih, na
sitim, obesnim konjima prolaze glupi ljudi u crvenim lisičjim
malahajima i ismejavaju ga...
A ako ne to, onda naslikaj, kako učitelj ispraća Altinaj u grad.
Sećaš se, kako je poslednji put viknuo? Naslikaj takvu sliku koja bi
ostala u srcu svakog čoveka kao Đujšenov krik koji Altinaj i dan-
danas čuje.
To ja sebi tako govorim. Mnogo toga sebi govorim, ali ne uspeva
uvek. Ni sada još ne znam kakvu će sliku naslikati. Ali, zato, jedno
sigurno znam: tražiću.
 ZBOGOM, GULJSARI!

Na starim taljigama sedeo je stari čovek. Kulašasti ravanač

Guljsari je isto tako bio star, veoma star konj...
Put do visoravni se protezao iscrpljujuće dugo. Među sivim,
pustim brdima uvek kovitla mećava, a leti pritisne jara kao u paklu.
Za Tanabaja je ovaj uspon uvek bio prava muka. Nije voleo sporu
vožnju, prosto je nije podnosio. U mladosti, kada je dosta često morao
da odlazi u rejonski centar, svaki put kad bi se vraćao naterao bi
konja uzbrdo u trk. Nije ga žalio, šibao ga je korbačem. A ako bi
uhvatio uz put neka kola, i to još volovska, silazio bi, uzimao ćutke
svoje stvari i odlazio peške. Koračao bi pomamno, kao u juriš, i
zaustavljao se tek kad bi se popeo na visoravan. Žedno hvatajući
vazduh, sačekivao bi gore „taljige”, koje su odozdo milele. Srce mu je
od brzog hodanja besno lupalo i bolo u grudima. Ali, makar i tako, pa
ipak je bolje nego da se vučeš na volovskim kolima...
Pokojni Čoro je voleo da se podsmehne nastranosti svog
prijatelja. Govorio bi:
Tanabaju, hoćeš li da znaš zašto nemaš sreće? Zato što si
nestrpljiv. Bogami. Sve bi hteo brže, još brže. Svetsku revoluciju −
smesta! Ma ne samo revolucija! Ni na običnom putu, na tom
Aleksandrovskom usponu, ne možeš da se obuzdaš. Svi normalni
ljudi putuju polako, a ti zapneš uz brdo, ko da te vuci gone. A šta time
dobijaš? Ništa. Svejedno sediš tamo gore i čekaš ostale. I u svetsku
revoluciju sam nećeš uskočiti, znaj. Čekaćeš dok se svi ne pokrenu.
Ali, to je bilo davno, vrlo davno.
Ovoga puta Tanabaj nije ni primetio kako je prošao
Aleksandrovski uspon. Navikao se, izgleda, pod stare dane. Nije išao
ni brzo, ni sporo. Sasvim se prepustio na volju konju. Sad je on na put
uvek odlazio sam. Nikog od onih, koji su s njim nekad skupa prolazili
tim bučnim putem, nećeš više naći. Neko je poginuo u ratu, neko
umro, neko sedi kod kuće i broji poslednje dane. A mlađarija ide
kolima. Neće da se vuče s njim na ovom bednom kljusetu.
Točkovi su tandrkali po starom putu. I dugo će još tandrkati. Pred
njim se pružala stepa, a tamo, iza kanala, je trebalo još ići preko
visoravni.
Odavno je počeo da primećuje da konj kao da popušta, slabi. Ali,
zanet svojim teškim mislima, nije se mnogo brinuo. Zar je to tako
strašno, ako se konj malo zamori na putu? Dešavalo se i gore. Dovući
će on, izguraće...
A i otkud bi on mogao znati da je njegov stari ravanač Guljsari8,
prozvan tako zbog svoje neobične svetložute boje, poslednji put u
svom životu savladao Aleksandrovski uspon i da sad tegli poslednje
vrste. Kako je mogao znati da se konju vrtelo u glavi kao u bunilu, da
je u njegovom zamućenom pogledu zemlja lebdela u raznobojnim
kolutovima, gibala se s jedne strane na drugu, upirući se čas jednim
čas drugim krajem u nebo, da je put pred Guljsarijem povremeno
propadao u tamni ponor i da se konju činilo, da tamo ispred, kuda on
ide i gde bi trebalo da budu planine, lebdi crvenkasta magla ili dim?
Muklo i dugo je tištalo davno premoreno srce konja, sve mu je
teže bilo pod hamom disati. Remen, koji je spao na stranu, sekao ga
je, a na levoj strani, pod hamom, neprestano ga je nešto oštro bolo.
Možda je to bio i trn, ili vrh eksera, koji je izvirio kroz vunenu postavu
hama. Otvorena ranica na starom otoku nažuljene plećke
nepodnošljivo je pekla i svrbela. A noge su postajale sve teže, kao da
je gazio raskvašenom uzoranom njivom.
Ali stari konj je išao i išao, savlađujući nemoć, stari Tanabaj,
utonuo u svoje misli, koji put bi ga poterao, trzajući kajasima. A imao
je o čemu i da misli.
Točkovi su tandrkali po starom putu. Guljsari je još uvek išao
ravan po inerciji, sve u onom posebnom, učestalom ritmu, koji nikad

8 Guljsari − žuti cvet, ljutić.

nije menjao od trenutka kad je prvi put stao na noge i nesigurnim,
sitnim koracima potrčao livadom za svojom majkom − krupnom
kobilom bujne grive.
Guljsari je bio rođeni ravanač i zbog svog čuvenog ravana je u
životu imao mnogo dobrih i mnogo teških dana. Ranije nikom ne bi
ni palo na pamet da ga upregne u kola. Bilo bi to ravno zločinu. Ali,
kako se ono kaže: ako nesreća konja pritisne − konj će i zauzdan vodu
piti, ako se nesreća na momka svali − momak će sa sve čizmama u
vodu zagaziti.
Sve je to već bilo i ostalo u dalekoj prošlosti. Sad je ravanač
poslednjom snagom išao prema svom poslednjem cilju. Nikad nije
tako sporo išao prema cilju i nikad mu se nije tako brzo približavao.
Poslednja crta je sve vreme bila na rastojanju od jednog koraka.
Točkovi su tandrkali starim putem.
Osećanje nesigurnosti tla pod kopitima nejasno ustalasa u
ugaslom sećanju konja one davne letnje dane, onu vlažnu lelujavu
livadu među planinama, čarobni i neobični svet u kome je sunce rzalo
i skakalo preko planina, a on, glupan, jurio je u poteru za suncem
preko livade, preko reke, preko žbunja, sve dok ga ne bi pastuv-
predvodnik sa zlobno zabačenim ušima stigao i vratio nazad. Tada, u
to davno vreme, čopori su, činilo se, išli naopačke, kao u dubini
jezera, a njegova majka − krupna kobila bujne grive pretvarala se u
topli mlečni oblak. Voleo je taj trenutak, kad bi se majka odjednom
pretvorila u oblak koji nežno frkće. Sise su joj postajale nabrekle i
slatke, mleko se penilo na gubici, i on bi se zagrcnuo od njegovog
obilja i slasti. Voleo je da stoji tako zagnjurivši se u trbuh svoje velike
majke s bujnom grivom. Kakvo je to bilo zanosno, opijajuće mleko!
Ceo svet − sunce, zemlja, majka − bio je u tom gutljaju mleka. I
zasitivši se već, mogao je da povuče još jedan gutljaj, pa još, i još...
Ali avaj, to je trajalo kratko, veoma kratko. Uskoro se sve
promenilo. Sunce na nebu je prestalo da rže i da juri preko planina,
izlazilo je strogo na istoku i neumoljivo išlo na zapad, stada su
prestala da idu naopačke, pod njihovim kopitima izgaženi pašnjak je
šljapkao i tamneo, a kamenje u plićaku je odjekivalo i pucalo. Krupna
kobila bujne grive se pokazala kao veoma stroga majka; snažno bi ga
ujela za greben kad bi joj suviše dosađivao. Mleka je ponestajalo.
Trebalo je jesti travu. Počinjao je onaj život, koji se otegnuo mnogo
godina i koji se sad bližio kraju.
U čitavom svom dugom veku ravanač se nikad nije vraćao tom
zauvek izgubljenom letu. Nosio je sedlo, gazio je svojim nogama
razne drumove, pod raznim jahačima, a putevima nikad kraja. I tek
sad, kad se sunce ponovo pokrenu s mesta, a zemlja se zaljulja pod
nogama, kad mu sve pred očima zaigra i zamuti se, ponovo mu se
pričini ono leto, koje se tako dugo nije vraćalo. One planine, ona
vlažna livada, oni čopori, ona krupna kobila bujne grive − stajali su
sad pred njegovim očima u čudnom treperavom svetlucanju. Sav se
napregnu i izduži, i očajnički ubrza nogama, da se oslobodi iz duge’ i
istrgne iz hama i rukunica, pa da pređe u onaj nekadašnji svet, koji
mu se iznenada ponovo ukazao. Ali, varljiva vizija je svaki put
izmicala i to je bilo nepodnošljivo. Majka ga je, kao u detinjstvu,
dozivala tihim rzanjem, stada su jurila kao u detinjstvu, udarajući ga
bokovima i repovima, a on nije imao snage da savlada treperavu
maglu mećave. Ona se sve jače kovitlala oko njega, šibala ga oštrim
bičevima, nabijala mu sneg u oči i nozdrve, u vrelom znoju se stresao
od hladnoće, i onaj nedostižni svet je tiho tonuo, nestajao u vihorima
mećave. Evo, već su nestale planine, livada, reka, odjuriše čopori, i
samo je kao mutna mrlja napred izbijala senka majke ‘ Duga − drveni
luk iznad glave upregnutog konja koji spaja rukunice. velike kobile s
bujnom grivom. Ona ga nije htela napustiti. Dozivala ga je. On zarza
iz sve snage, jecajući, ali ne ču svoj glas. I sve nestade, nestade i
mećava. Točkovi su prestali da tandrču. Ni ranica pod hamom nije
više tištala.
Ravanač se zaustavi, zaljulja se s jedne strane na drugu. Oči su ga
bolele kad je gledao. U glavi je čudno i bez prestanka brujalo.
Tanabaj baci dizgine ispred sebe, nespretno siđe s kola, ispravi
utrnule noge i sav mračan priđe ravanaču.
− Eh, nesrećo jedna! − tiho opsova, gledajući konja.
 Ovaj je stajao oborivši iz hama ogromnu glavu na dugom
izmršavelom vratu. Rebra su mu se snažno dizala i spuštala
nadimajući ispod bedrenjače mršave, opale bokove. Nekad svetložut,
zlatast, on je sad bio tamnomrk od znoja i prašine. Sivi potoci znoja
su se kao sapunjave pruge spuštali s koščatih sapi na trbuh, na noge,
na kopita.
− Ma nisam ga ni terao baš mnogo − promrmlja Tanabaj i
uznemiri se. Otpusti kolan, razveza remen, ispregnu konja. Žvale su
bile skroz u vreloj, lepljivoj peni. Rukavom od kaputa obrisa konju
njušku i vrat. Zatim se baci do kola da sakupi ostatak sena, nakupi po
naramka i baci pred konja. Ali ovaj hranu i ne pipnu, tresla ga je sitna
drhtavica.
Tanabaj prinese konju malo sena.
− Na, uzmi, jedi, ta šta ti je!
Konju se pokrenu gubica, ali nije mogla da zahvati seno. Tanabaj
mu se zagleda u oči i smrknu se. U duboko upalim očima konja,
poluzatvorenim olinjalim borama kapaka, on ne vide ništa. One su
bile ugasle i prazne kao prozori napuštene kuće.
Tanabaj izgubljeno pogleda na sve strane. U daljini planine,
naokolo gola stepa, a na putu − ni žive duše. U ovo doba godine
prolaznici su ovde − retkost.
Stari konj i stari čovek stajali su sami na pustom drumu.
Bio je kraj februara. Sneg se povukao s ravnica, samo su u
jarugama i uvalicama, među trskom, ostali još u skrivenim jazbinama
zime, kao vučje hrptenjače, poslednji nanosi. Vetar je donosio slab
miris ustajalog snega i zemlja je još bila smrznuta, siva, mrtva.
Odbojna je i turobna kamena stepa pred kraj zime. Od samog njenog
izgleda Tanabaj oseti jezu.
Zabacivši raščupanu sivu bradu, dugo je gledao ispod izlizanog
rukava bunde, na zapad. Sunce je tonulo među oblacima na kraju
zemlje. Već su na horizontu počeli da se probijaju mutni, zamagljeni
mlazevi rumenila. Ništa nije nagoveštavalo nevreme, a ipak je bilo
hladno i pomalo stravično.
 „E, da sam znao, ni polazio ne bih − kajao se Tanabaj. A sad ni
tamo, ni ovamo, stoj usred pustog polja. I konja ću nizašta
upropastiti”.
Da, trebalo je, izgleda, krenuti sutra ujutro. Danju, ako se štogod
i desi na putu, ipak može slučajno naići nekakav putnik. A on je
krenuo kad je već i podne prošlo. Zar se može ovako u ovo doba?
Tanabaj se pope na brežuljak da pogleda neće li se u daljini
pojaviti uz put ili u susret neka kola. Ali, ni s ove, ni s one strane se
ništa nije ni videlo, ni čulo. On se odvuče opet do kola.
„Nije trebalo da krećem” − opet pomisli Tanabaj, prebacujući sebi
ko zna po koji put za večitu žurbu. Ljutio se, ogorčen na samog sebe
i na sve ono, što ga je primoralo da požuri iz sinovljeve kuće.
Naravno, trebalo je prenoćiti i pustiti konja da predahne. A on?...
Tanabaj ljutito odmahnu rukom. „Ma ne, opet ja ne bih ostao.
Makar peške! − opravdavao se on pred samim sobom. − Zar se može
tako razgovarati sa ocem svoga muža? Kakav sam, takav sam, ja sam
ipak otac. Gle ti nje, zašto ulaziti u partiju kad si ceo život kao čoban
i gonič proveo, a pod stare dane te izbacili... A i sin je mustra. Sve ćuti,
boji se glavu da digne. Čak i kad bi rekla: odreci se oca, odrekao bi se.
Šmolja jedan, a u rukovodioce se gura. Eh, šta ima tu da se priča,
nema više onih ljudi, nema...”
Tanabaju postade vruće, on raskopča košulju, ushoda se oko kola
teško dišući, zaboravivši i na konja, i na put, i na noć koja je dolazila.
I nikako nije mogao da se smiri. Tamo, u sinovljevoj kući on se
uzdržao, smatrao je ispod svog dostojanstva da se prepire sa
snahom. A sad je odjednom planuo, sad bi joj rekao sve o čemu je
mučno putem razmišljao. „Nisi me ti ni primala u partiju, ni isterala.
Otkud ti, snajo, možeš znati šta je tad bilo? Lako je sad o svemu tome
suditi. Sad su svi pismeni. Svaka im čast i poštovanje. A mi smo bili
odgovorni za sve, i te kako odgovorni! Za oca, za majku, za prijatelja
i neprijatelja, za sebe, za komšijskog psa, za sve na belom svetu smo
odgovarali. A što su mene isključili, e, u to ti ne diraj! To je moja
nesreća, snajkice. U to ti ne diraj!”
 − U to ti ne diraj! − produžio je naglas da ponavlja, cupkajući
pored kola. − U to ti ne diraj! − ponavljao je on sve jedno te isto. I
najviše je vređalo i ponižavalo upravo to, što osim toga „ne diraj”,
izgleda, nije imalo šta ni da se kaže.
Obilazio je i obilazio oko kola, sve dok se ne seti da treba nešto
učiniti − ne može, valjda, celu noć ovde ostati!
Guljsari je stajao upregnut, još uvek nepokretan, ravnodušan na
sve, pogrbljen i sa skupljenim nogama − činilo se da se skamenio,
umro.
− Šta ti je? − priskoči mu Tanabaj i začu tiho, otegnuto stenjanje.
− Jesi li zadremao? Je li ti teško, stari? Loše, a? − On nervozno opipa
konju hladne uši, zavuče ruku pod grivu. Tamo je isto bilo hladno i
vlažno. Ali ga najviše uplašilo što više nije osećao uobičajenu težinu
grive. „Sasvim je ostareo, griva se iskrzala, laka je ko paperje. Svi mi
starimo, sve nas isti kraj čeka” − pomisli on s gorčinom. I neodlučno
se diže ne znajući šta da radi. Ako bi ostavio konja i kola i otišao
peške, do ponoći bi stigao u svoju malu čuvarsku kućicu u klancu.
Stanovao je tamo sa ženom, na skladištu, nedaleko od nadzornika
ribarskog gazdinstva, koji je živeo kilometar i po uzvodno. Tanabaj
je preko leta pazio na kosidbu, a zimi na plastove, da čobani ne bi
seno razvukli i uništili pre vremena.
Nekako prošle jeseni dođe on poslom u kancelariju, a novi
brigadir, mladi agronom, došljak, mu reče:
− Idite, aksakale, u štalu, tamo smo vam drugog konja odabrali.
Nije baš mlad, istina, ali će za vaš posao valjati.
− Kakvog sad to? − s nepoverenjem će Tanabaj. − Opet neku ragu?
− Tamo će vam pokazati. Kulaš. Vi bi trebalo da ga znate, vele,
nekad ste na njemu jahali.
Tanabaj se uputi u štalu i, kad vide ravanača u dvorištu, srce mu
se steže od bola. „Opet se, eto, sretosmo” reče u sebi starom, do
krajnosti isluženom konju. A nije imao snage da odbije. Odvede konja
sa sobom.
Kod kuće je žena jedva prepoznala ravanača.
 − Tanabaju, zar je to zbilja onaj Guljsari? − začudi se žena.
− On, baš on, šta se čudiš? − progunđa Tanabaj, trudeći se da ne
gleda ženi u oči.
Bolje je bilo da se ne vraćaju uspomenama vezanim za ravanača.
Imao je Tanabaj grehova u mladosti, imao je. I da bi izbegao neželjeni
obrt razgovora, on joj prilično grubo reče:
− Šta je, šta stojiš tu? Podgrej nam da jedemo. Gladan sam kao
pas.
− A ja gledam i mislim − odgovori ona to − je dakle starost. Da mi
nisi rekao da je to baš onaj Guljsari, ne bih ga ni poznala.
− Šta tu ima za čuđenje? Misliš da nas dvoje bolje izgledamo? Sve
ima svoj kraj.
− Ta ja baš o tome i govorim. − Ona zamišljeno odmahnu glavom
i, smeškajući se, dobrodušno reče: − Možda bi opet da skitaš noću na
konju? Idi slobodno.
− Nema više... − on zbunjeno odmahnu i okrenu se ženi leđima.
Na šalu bi trebalo šalom uzvratiti, a op se od zbunjenosti uspuza pod
krov senika. Dugo se tamo vrzmao. Mislio je da je žena na ono
zaboravila, a ono ispade − nije.
Iz dimnjaka je kuljao dim, žena je podgrejavala za večeru
ohladneli ručak, a on se još uvek petljao sa senom, sve dok ona ne
viknu s praga:
− Silazi, da se jelo opet ne ohladi!
Više nije počinjala razgovor o prošlosti, a i čemu?...
Celu jesen i zimu je Tanabaj negovao ravanača, hranio ga toplim
mekinjama, seckanom cveklom. Zubi Guljsarija su bili istrošeni, samo
su krnjaci ostali. I taman se činilo da je digao konja na noge, a ono se
moralo ovako nešto dogoditi. Kud će sad s njim?
Ne, nije imao snage da ostavi konja nasred puta.
− Dakle, Guljsari, ostajemo tu? − Tanabaj pljesnu konja rukom,
ovaj se zaljulja i premesti s noge na nogu. − Pričekaj, sad ću ja.
 On drškom biča podiže sa dna kola praznu vreću, u kojoj je snaji
dovozio krompir, pa otud izvuče zavežljaj. Žena mu je napekla hleba
za put, a on na njega i zaboravio nije mu bilo do jela. Tanabaj odlomi
pola pogače, isitni je u skut bešmeta i prinese konju mrve. Guljsari
snažno udahnu miris hleba, ali nije mogao jesti. Tad ga Tanabaj poče
hraniti s dlana. Ućuškao mu je u usta nekoliko parčića i on poče da
žvaće.
− Jedi, jedi, možda ćemo se i dovući. − Tanabaj se oraspoloži. −
Tiho, polako, možda ćemo i stići, a? A tamo nije strašno, tamo ćemo
te ja i stara izvući... − pričao je jednako. Na njegove drhtave ruke se
slivala pena iz konjske gubice, a on je bio srećan, što je ona sve toplija.
Zatim uhvati konja za uzdu.
− Krenimo! Ne vredi stajati. Kreći! − naredi on odlučno.
Konj se pokrenu s mesta, kola zaškripaše, točkovi polako
zalupaše drumom. I oni polako krenuše − stari čovek i stari konj.
„Sasvim je slab − mislio je Tanabaj o konju, koračajući ivicom
puta. − Koliko li ti je godina, Guljsari? Dvadeset, a možda i više. Biće
da je više...”
 2

Prvi put su se sreli posle rata. Prošao je desetar Tanabaj Bakasov

i Zapad i Istok, demobilisao se posle kapitulacije Kvantunške armije.
Kad se sve sabere, skoro šest godina je gazio vojničke puteve. I ništa,
bogu hvala; jedanput je u komori bio kontuzovan, drugi put je bio
parčetom granate ranjen u grudi, oko dva meseca je odležao u bolnici
i ponovo je stigao svoju jedinicu.
A kada se vraćao kući, prodavačice na stanicama su ga zvale
starcem. Ali, to više onako u šali. Tanabaj se nije na njih mnogo ljutio.
Naravno, nije bio mlad, ali nije ni star. To je on na izgled kao bio star,
od rata je poprilično pocrneo, tu i tamo − seda vlas u brkovima, ali
telom i duhom je još bio krepak. Kroz godinu dana mu je žena rodila
kćer, a onda i drugu. Obe su već udate i decu imaju. Leti počesto
navraćaju. Muž starije je šofer. Potrpa ih sve u kamion, pa u planine,
starcima. Dakle, što se tiče kćeri i zetova − nema se šta zameriti, a sin
− s njim već nije tako. Ali to je već druga priča...
A kad se posle pobede vraćao kući, činilo mu se da pravi život tek
počinje. Tako mu je lako bilo na srcu. Na većim stanicama su
kompozicije dočekivali i ispraćali duvački orkestri. Kod kuće ga je
žena čekala, sinčiću je već bila osma godina, spremao se za školu.
Putovao je s takvim osećanjem, kao da se ponovo rodio, kao da sve,
što je dotle bilo − ne važi. Hteo je sve da zaboravi, hteo je da misli
samo na budućnost. A ona mu je izgledala jasna, jednostavna: treba
živeti, gajiti decu, ponovo podizati domaćinstvo, kuću graditi, tj. −
živeti. I ništa više nije smelo da omete ostvarenje ovoga, jer sva
prošlost kao da je bila data u zalog tome, što će sad, najzad, početi taj
pravi život, kome su sve to vreme težili, radi koga su išli iz pobede u
pobedu i ginuli u ratu.
Samo se ispostavilo da je Tanabaj žurio, suviše žurio. U zalog
budućnosti je trebalo dati još mnogo i mnogo godina.
Prvo se prihvatio malja u kovačnici. Nekad je u tome bio vešt i,
dočepavši se nakovnja, od jutra do mraka je sipao udarce iz sve
snage, da je kovač jedva stizao da okrene pod čekićem usijani komad
gvožđa. Još i sad neki put čuje iz kovačnice zveket i lupu, koji su
prigušivali svaki nemir i brigu. Nije bilo dovoljno hleba, odeće; žene
su išle u kaljačama na bosu nogu, dečica nisu znala šta je to šećer, sav
kolhoz je grcao u dugovima, računi u banci su bili blokirani, a on se
od svega toga branio čekićem. Treskao je njime, nakovanj je zvečao,
praštale su plavičaste varnice. „Uuuh, uuuh! − hukao je, podižući i
spuštajući čekić, i mislio: − Sve će se srediti, glavno je − pobedili smo,
glavno je − pobedili smo!” A čekić je ponavljao: „Pobedili, pobedili,
dili, dili, dili!” I ne samo on, svi su u to vreme živeli od daha pobede,
kao od hleba.
A onda je Tanabaj postao gonič konja; otišao je u planine. Čoro ga
je nagovorio. Pokojni Čoro je tad bio predsednik kolhoza, ceo rat je
predsednikovao. U vojsku ga nisu uzeli zbog slabog srca. Mada je kod
kuće sedeo, propisno je ostario. Tanabaj je to odmah primetio, čim se
vratio. Teško da bi ga ko drugi uspeo nagovoriti da kovačnicu zameni
čoporom konja. Ali, Čoro je bio njegov davnašnji prijatelj. Nekada su
oni, kao komsomolci, počinjali zajedno agitaciju za kolhoz, zajedno
su kulake raskulačivali. Posebno se on, Tanabaj, tada trudio. Sve one,
koji bi se našli na spisku za raskulačivanje, nije štedeo...
Čoro ga je nagovorio, kada je došao k njemu u kovačnicu, i čini se
da je time bio veoma zadovoljan.
A ja sam se bojao da si navikao na čekić i da te neću moći otrgnuti
− govorio je smeškajući se.
Čoro je bio bolestan, mršav, vrat mu se izdužio, bore su mu se
urezale na upalim obrazima. Bilo je još toplo vreme, ali je Čoro i leti
uvek išao u onoj svojoj toploj bluzi.
Čučali su kraj arika, blizu kovačnice, i razgovarali. Seti se Tanabaj
kakav je Čoro bio u mladosti. U to vreme je on bio najobrazovaniji u
aulu i bio je naočit mladić.
Ljudi su ga poštovali zbog njegove pitome i dobre naravi, a
Tanabaju se njegova dobrota nije sviđala. Događalo se da je na
sastancima skakao i kritikovao Čora zbog nedopustivog mekuštva u
klasnoj borbi s neprijateljem. Ispadalo je to kod njega onako oštro,
direktno, kao iz novina. Sve što je slušao na bučnim časovima čitanja,
napamet je ponavljao. Drugi put bi mu samom bilo strašno od
sopstvenih reči. Ali zato bi postigao ono što je želeo.
− Znaš, bio sam pre tri dana u planinama − pričao je Čoro. − Starci
me pitaju jesu li se svi vojnici vratili. Da, svi, kažem, koji su ostali živi.
„A kad misle da se posla prihvate?” Rade već, odgovaram, neko u
polju, neko na gradilištu, kako ko. „To i mi znamo. A ko će stada
čuvati? Ako čekaju da mi pomremo, onda neka znaju da neće dugo
čekati”. Bilo me sramota. Shvataš o čemu oni govore? Te smo starce
za vreme rata poslali u planine za goniče konja. Od tada su oni tamo.
A šta imam da ti pričam, to nije za starce. Večito u sedlu, ni danju ni
noću mira. A kako je tek u zimskim noćima! Sećaš se Derbišbaja, e, taj
se u sedlu i smrzao. A oni su i konje obučavali − armiji su bili potrebni
konji. Šta misliš da te u sedmoj deceniji potera đavo preko planina i
dolina. Kosti ne bi mogli da ti skupe. Hvala im i za to, što su izdržali.
A frontaši se, eto, vratili i digli nos − nagledali se kulture u
inostranstvu, pa sad neće u goniče. Što bi se ja, vele, skitao po
planinama! Eto, kako mu to dođe. Eto, pa sad spasavaj, Tanabaju. Ako
ti pođeš, onda ćemo i druge primorati.
− Dobro, Čoro, pokušaću sa ženom da porazgovaram odgovorio
je Tanabaj. A u sebi pomisli: „Šta sve u ovom životu nismo prevalili
preko pleća, a ti si, Čoro, ostao isti. Propadaš zbog sopstvene dobrote.
Možda tako i treba. U ratu smo svašta videli, svi bi trebalo da budemo
bolji. Možda je to ono pravo u životu?...”
Tako se i rastadoše.
Tanabaj pođe u kovačnicu. Ali Čoro iznenada povika za njim:
− Tanabaju, stani! − Priđe mu na konju, nagnu se iz sedla
zagledajući mu u lice. − Da se ti, kojim slučajem, ne ljutiš? − upita ga
tiho. − Veruješ, nikako ne mogu da nađem vremena. Hteo sam da
posedimo, da se onako od srca popričamo ko nekad. Koliko se godina
nismo videli! Mislio sam, kad se završi rat, biće lakše, a briga nikako
da se otarasiš. Neki put ne možeš oka da sklopiš, svakakve ti se misli
vrzmaju po glavi. Šta treba uraditi da bi privreda napredovala, da bi
narod nahranili i sve planove ispunili? Ni ljudi više nisu kao što su
bili, traže bolji život...
Tako i ne uspeše da se od srca ispričaju, ne nađoše trenutak da
posede nasamo. A vreme je prolazilo, posle je već bilo kasno...
Baš tad, kad je otišao u planine za goniča konja, Tanabaj je u
čoporu starog Torgoja prvi put video kulašasto jednoipogodišnje
ždrebe.
− Šta mi ostavljaš u nasledstvo, aksakale? Čopor ti nije bogzna
šta, a? − pecnu Tanabaj starog goniča, kad su prebrojali konje i
isterali ih iz skloništa.
Torgoj je bio suvonjav starčić bez jedne jedine dlake na
izboranom licu, sitan kao momčić. Velika, rundava, ovnujska šubara
mu je stajala na glavi kao prava pečurka. Takvi starci su obično pravi
živci, svadljivi su i grlati.
Ali, Torgoj ne planu.
− Kakav je, takav je. Čopor ko čopor − mirno odgovori. − Nemam
čime posebno da se pohvalim, kad ih poteraš videćeš.
− To sam ja, oče, onako uzgred − pomirljivo prozbori Tanabaj.
− Ima jedan! − Torgoj zabaci s čela šubaru i, pridigavši se na
uzengijama, pokaza drškom kandžije. − Eno, ono kulašasto ždrebe
što pase s desne strane. Taj će daleko doterati.
− Koji to? Onaj okrugli, ko lopta? Nešto mi je na izgled mali, sapi
su mu kratke.
− Od kasnijih je. Kad poodraste − dobar će biti.
− A šta op to ima u sebi? Zbog čega je dobar?
− Rođeni ravanač.
− Pa šta?
− Takvih se malo viđa. U staro vreme mu cene ne bi bilo. Zbog
takvog su na trkama u tučama živote davali.
− Pa da pogledamo! − predloži Tanabaj. Mamuznuše konje,
krenuše pored čopora, odvojiše kulaša na stranu i poteraše ga ispred
sebe. Ždrebe bi rado da protegne noge. Veselo mahnu šiškama, frknu
i krenu živahnim, odmerenim i strelovitim ravanom, praveći veliki
polukrug, da bi se opet vratilo u čopor. Zanet trkom, Tanabaj povika:
− Ooo, gle ti samo kako ide! Pogledaj!
− A šta si ti mislio! − prkosno se odazva stari gonič.
Jurili su za ravanačem i vikali kao mala deca na bajgi9. Njihovi
glasovi kao da su podsticali ždrebe, a ono je sve brže trčalo, skoro bez
ikakvog napora, bez ijedne greške u koraku, išlo je ravnomerno, kao
da leti.
Morali su preći u galop, a ono je i dalje išlo u ritmu ravnomernog
ravana.
− Jesi li video, Tanabaju! − vikao je u trku Torgoj, mašući
šubarom. − Ima kao britva oštar sluh, gledaj kako ubrzava kad
viknem. Đi, đi, đi!...
Kad se kulašasto ždrebe najzad vratilo u čopor, ostaviše ga na
miru. Ali dugo još iza toga nisu mogli da umire svoje zagrejane konje
koji su nervozno poigravali levo-desno.
− Pa, hvala ti, Torgojake, dobrog si konja odgajio. Prosto mi se
duša razvedrila.
− Dobar je − složi se starčić. − Samo pazi − odjednom se uozbilji i
počeša se po zatiljku. − Nemoj da ga urekneš. I nemoj pre vremena
da brbljaš. Dobrog ravanača, kao i dobru devojku, mnogi bi hteli.
Devojačka sudbina ti je takva: ako u dobre ruke dopadne − cvetaće,
milina ti gledati, a dopadne li nekom ludaku − sam ćeš patiti gledajući
je. I ničim joj ne možeš pomoći. Tako i s dobrim konjem. Upropastiti
je lako. Pašće u trku.
− Ne brini se, aksakale, ta ja se i sam razumem u taj posao, nisam
mali.
− E, to, to. A zove se Guljsari. Zapamti.
− Guljsari?

9 Bajga − utrkivanje na konjima (takođe i nagrada pobedniku trke).

 − Da. Prošlog leta mi je unuka dolazila u goste. Ona ga je tako i
prozvala. Zavolela ga. Tad je još bio jednogodišnje ždrebe. Zapamti:
Guljsari.
Torgoj se pokazao kao vrlo brbljiv starčić. Cele noći je davao
uputstva. Tanabaj ga je strpljivo slušao.
Ispratio je Torgoja i njegovu ženu oko sedam vrsta od bačije.
Ostala je prazna jurta u koju je trebalo da se useli on sa porodicom.
U drugu jurtu će se smestiti njegov pomoćnik. Ali pomoćnika još nisu
našli. Zasad je bio sam.
Na rastanku ga je Torgoj ponovo podsećao:
− Ravanača, zasad, ne diraj. I nikom ne govori. Na proleće ga sam
obuči. Samo pažljivo. Kad krene pod sedlom, ne teraj ga jako. Ako
povučeš, izgubiće korak i upropastićeš konja. I još pazi da se prvih
dana vruć ne napije vode. Voda će mu u noge udariti, lišajeve će
dobiti. A kad ga uvežbaš, pokazaćeš mi ga, ako budem živ...
I ode Torgoj sa svojom staricom, ostavi mu čopor, jurtu, planine,
odvede sa sobom kamilu natovarenu kućnim stvarima...
Da je znao Guljsari koliko se o njemu pričalo, koliko će se još
pričati i do čega će sve to dovesti!...
On je, kao i pre, bio sa čoporom na slobodi. Naokolo je sve bilo
isto, iste planine, ista trava i reke. Samo ih je, umesto starca, počeo
terati drugi gazda − u sivom šinjelu i vojničkoj šubari s naušnicama.
Glas novog gazde je bio malo hrapav, ali jak i zapovednički. Čopor se
uskoro navikao na njega. Neka se mota unaokolo, ako mu se tako
dopada.
A onda poče da veje sneg. Padao je često i dugo se zadržavao.
Konji su razgrtali kopitima sneg da bi došli do trave. Gazda je
pocrneo u licu, ruke su mu ogrubele od vetrova. Sada je išao u
valjenkama, umotavao se u veliku bundu. Guljsari je obrastao u dugu
dlaku, ali mu je ipak bilo hladno, naročito noću. U mraznim noćima
se čopor sabijao u zaklonu u gustu gomilu i ostajao tako pokriven
injem do izlaska sunca. Gazda je tu pored cupkao na konju, udarao
rukavicu o rukavicu, trljao lice. Ponekad bi nestao i opet se
pojavljivao. Bolje je bilo kad se nije odvajao. Vikne li on, ili hukne od
mraza − čopor zabaci glave, načulji uši, ali, uverivši se da je gazda tu,
zadrema uz šum i zvižduk vetra u noći. Od te zime je Guljsari
zapamtio glas Tanabaja za ceo život.
Jedne noći u planinama poče mećava. Sipao je igličast sneg.
Zavlačio se u grivu, otežavao rep, lepio oči. Čopor se uznemirio. Konji
su se pribijali jedan uz drugog, drhteći. Stare kobile su uznemireno
frktale, gurajući ždrebad u sredinu čopora. Odgurali su Guljsarija u
sam kraj i on nikako nije mogao da se probije u gomilu. Počeo je da
se rita, da razmiče druge, nađe se sasvim po strani i tu propisno dobi
od pastuva. Ovaj je već odavno tumarao naokolo, kopao sneg
snažnim nogama, saterivao čopor u gomilu. Ponekad bi jurnuo nekud
u stranu, preteći nagnuvši glavu i stisnuvši uši, nestajući u tami, čulo
bi se samo njegovo dahtanje i ponovo je dotrčavao do konja, ljutit i
strašan. Primetivši da je Guljsari otišao u stranu, nalete na njega
grudima i iz zaleta ga strašnom snagom udari zadnjim kopitima u
bok. To je ovoga tako zabolelo da umalo ne izgubi dah. U njemu je
nešto grunulo; on zavrišta od udarca i jedva se održa na nogama. Više
nije ni pokušavao da isteruje svoje. Stajao je mirno, priteran na kraj
čopora, dok ga je tištalo u boku, i ljutio se na okrutnog pastuva. Konji
su se utišali i on tada začu nejasno otegnuto zavijanje. Nikad dotle
nije čuo zavijanje vukova i oseti da je sve u njemu za trenutak zamrlo
i zaledilo se. Čopor uzdrhta, napregnu se, prisluškujući. Sve se utiša.
A tišina je bila stravična. Sneg je i dalje sipio i sa šumom se lepio na
uzdignutu njušku Guljsarija. Gde je gazda? U ovom trenutku on mu je
bio tako potreban, makar glas da mu čuje, da udahne miris njegove
bunde. A njega nema. Guljsari baci pogled u stranu i ukoči se od
straha. Sa strane kao da prolete neka senka pripijajući se u tami uz
sneg. Guljsari naglo odskoči i čopor se tog trena trže, jurnu s mesta.
S divljim njištanjem i rzanjem izbezumljeni konji su jurili kao lavina
u potpunu tamu. I više nije postojala sila koja bi ih mogla zaustaviti.
Konji su iz sve snage jurili napred, gurajući jedan drugog kao
kamenje s planinskog odrona što se krši niz strminu. Ništa ne
shvatajući, Guljsari je jurio u vatrenom, ludom trku. Najednom se
začu pucanj, onda odjeknu drugi. Konji u trku začuše besnu gazdinu
viku. Dolazila je odnekud sa strane i, ne stišavajući se, pošla im u
susret, pa se onda začula spreda. Sad su već stizali taj glas, koji se
neprestano čuo, koji ih je vodio za sobom. Gazda je bio s njima. Jahao
je ispred, rizikujući da se svakog trenutka surva u klanac, ili
provaliju. Sad je vikao već upola slabije, potom već promuklo, ali se
neprestano javljao: „Đi, đi, điii!” A oni su jurili za njim, spasavajući se
od užasa koji ih je pratio.
Pred svitanje Tanabaj dotera čopor na staro mesto. I tek se tu
konji zaustaviše. Nad njima je kuljala para kao gusta magla, konji su
s mukom pokretali bokove, još uvek su drhtali od pretrpljenog
straha. Vrelim gubicama su hvatali sneg. Tanabaj je takođe jeo sneg.
Čučao je i u pregrštima trpao u usta bele, snežne grudve. Onda,
odjednom, kao da je zamro, zabivši lice u šake. A sneg je jednako
sipio, topio se na vrelim leđima konja i slivao se u mutnim, žutim
kapljama...
Povukao se duboki sneg, otkrila se, zazelenela zemlja, i Guljsari
je brzo napredovao. Čopor izgubi staru i zablista novom dlakom.
Zime i nestašice hrane kao da nikad nije ni bilo. Konji se toga nisu
sećali, sećao se čovek. Pamtio je hladnoću, pamtio noći s vukovima,
pamtio je kako se smrzavao u sedlu, kako je grizao usne da ne zaplače
i kravio kraj vatre ukočene ruke i noge, pamtio je prolećnu poledicu
koja je, kao olovna krasta, okovala zemlju, pamtio je kako su tad slabi
u čoporu ginuli, kako je, sišavši s planina, ne dižući oči, potpisivao u
kancelariji akta o pomoru konja i kako je, odjednom planuvši,
dreknuo i lupao pesnicom po predsednikovom stolu:
− Nemoj tako da me gledaš! Nisam ti ja fašista! Gde su štale za
konje, gde je hrana, gde je ovas, gde so? Jedino od vetra živimo! Zar
nam je tako naređeno da gazdujemo? Pogledaj u kakvim ritama
idemo! Pogledaj naše jurte, pogledaj kako ja živim! Nikad dovoljno
hleba ne pojedemo. Čak je i na frontu bilo sto puta bolje. A ti me još
gledaš, kao da sam ja podavio te konje!
Pamtio je strašno predsednikovo ćutanje, njegovo posivelo lice.
Sećao se kako ga je bilo stid od sopstvenih reči i kako je počeo da se
izvinjava.
 − Znaš, oprosti, iznervirao sam se − procedi on zamuckujući.
− Trebalo bi ti meni da oprostiš − reče mu Čoro. I bi ga još više
stid kad predsednik pozva magacionerku i naredi:
− Daj mu pet kilograma brašna.
− A šta ćemo za jaslice?
− Kakve jasle? Opet nešto brkaš! Daj mu! − oštro naredi Čoro.
Tanabaj htede odlučno da odbije, skoro će, kao, eto, mleka biti,
kumisa će biti, ali, bacivši pogled na predsednika i s gorčinom
shvativši zašto je tako predsednik postupio, natera sebe da oćuti.
Kasnije bi se svaki put opekao rezancima od tog brašna. Bacao je
kašiku i vikao:
− Šta to radiš, htela bi da me sagoriš, je li?
− A ti ohladi, nisi mali − mirno je odgovarala žena.
Pamtio je on, sve je pamtio...
Ali, već je bio maj. Njištali su ždrepci obarajući jedan drugog u
borbi prsa u prsa, u trkama za mladim kobilama iz tuđih čopora.
Goniči su očajno jurili da razdvoje kavgadžije, psovali su jedni druge,
ponekad su se takođe međusobno tukli, zamahivali korbačima.
Guljsarija se sve to nije ticalo. Naizmenično je sunce sijalo i padale su
kiše, trava je izbijala ispod kopita. Livade su bile tako zelene, a iznad
njih su se videli beli-belcijati snegovi na vrhovima grebena. Tog
proleća je za kulašastog ravanača počinjalo divno doba mladosti. Od
čupavog, kusog jednoipogodišnjaka on se pretvorio u vitkog,
snažnog konja. Izdužio se, telo mu je izgubilo meke linije i već
dobivalo trouglast izgled − široke grudi i uske sapi. Glava mu je
takođe postala kao kod pravog ravanača − mršava, kukastog nosa, sa
široko razmaknutim očima i skupljenim, čvrstim gubicama. Ali njega
se ni to nije ništa ticalo. Za sada je imao jednu jedinu strast, koja je
gazdi zadavala poprilično brige − strast prema trčanju. Odvlačeći za
sobom svoje vršnjake, jurio je među njima kao žuta kometa. U
planine i niz padine, uz kamenitu obalu, po strmim stazama, kroz
šumarke i doline nosila ga je bez zamora neka neiscrpna snaga. Čak i
kasno noću, kad bi zaspao pod zvezdama, sanjao je kako beži pod
njim zemlja, kako vetar zviždi kroz grivu i uši, kako topoću i prosto
zvone kopita.
Prema gazdi se odnosio isto kao i prema svemu drugom, kao da
ga se ništa ne tiče. Nije baš da ga je voleo, ali ni odbojnost nikakvu
nije osećao, jer mu ovaj ničim nije smetao u životu. Jedino ih je,
stigavši ih, grdio kad bi odjurili suviše daleko. Ponekad bi gazda
uspeo da ukrukom10 ošine kulaša po sapima. Guljsari bi pri tom
uzdrhtao celim telom, više od iznenađenja nego od udarca i još jače
bi ubrzao korak. I što je brže jurio, vraćajući se u stado, to se više
sviđao svom gazdi koji je jahao za njim sa ukrukom preko ramena.
Konj je čuo iza sebe bodreće uzvike, čuo je kako onaj počinje u sedlu
da peva, i u tim trenucima je voleo gazdu, voleo je da trči uz pesmu.
Kasnije je dobro upoznao te pesme − bilo ih je raznih: veselih, tužnih,
dugih i kratkih, s rečima i bez reči. Voleo je još kad gazda hrani čopor
solju. U duga, drvena korita na kočićima gazda je razbacivao grudvice
soli. Ceo bi čopor navalio, to je bilo uživanje. Upravo na so on se i
upecao.
Jednom je tako gazda zalupao u praznu kantu i počeo da doziva
konje: „Na... na... na!...” Konji dojuriše i poče tiskanje oko korita.
Guljsari je lizao so, stojeći između drugih i ni najmanje se ne uznemiri
kad gazda i njegov pomoćnik stadoše obilaziti oko stada sa ukrucima
u rukama. To ga se nije ticalo. Ukrukom su hvatali jahaće konje,
kobile za dojenje i druge, samo njega ne. On je bio slobodan. I
odjednom, omča od strune skliznu preko njegove glave i okači se o
vrat. Guljsari nije shvatao o čemu se radi pa ga omča nije uplašila. On
nastavi da liže so. Drugi konji se otimaju, propinju, kad im nabacuju
ukruk, a Guljsari se i ne mače. Ali mu se prohte da potrči na reku da
se napije. Poče da se izvlači iz čopora. Omča na vratu se zateže i
zaustavi ga. Tako nešto se još nikad nije dogodilo. Guljsari odskoči,
zafrkta, iskolači oči i prope se. Konji oko njega se za tren razbežaše i
on ostade oči u oči sa ljudima koji su ga držali na lasu od strune.
Napred je stajao gazda a iza njega drugi gonič, i tu su još trupkali

10 Ukruk − dugačka motka za hvatanje konja sa omčom na kraju.

nogama derani goniča koji su se odskora ovde pojavili i već su mu
prilično dosadili svojim neprestanim trčkaranjem oko čopora.
Ravanača obuze užas. On se još jednom prope, pa još, i još, sunce
mu zaigra pred očima raspadajući se na vatrene krugove, padale su
planine, zemlja, ljudi, prevrćući se nauznak, za trenutak mu oči
prekri crna, zastrašujuća praznina koju je on udarao prednjim
nogama.
Ali, ma koliko da se on protivio, omča se sve čvršće zatezala, i,
dahćući, ravanač se baci ne u stranu od ljudi, već pravo na njih. Ljudi
odskočiše, omča za tren oslabi i on ih, u zaletu, povuče po zemlji. Žene
zavrištaše, poteraše decu u jurte. Međutim, goniči su uspeli da se
dignu na noge i omča na vratu Guljsarija se ponovo zategnu. Ovog
puta tako čvrsto, da više nije mogao disati. I on stade, slabeći od
vrtoglavice i gušenja.
Otpuštajući laso, gazda poče da se približava sa strane. Guljsari
ga je video jednim okom. Gazda mu je prilazio u pocepanoj odeći, sa
ogrebotinama na licu. Ali gazdine oči nisu ljutito gledale. Teško je
disao i cokćući razbijenim usnama, govorio je tiho, skoro šapatom:
Ooo!... Ooo! Guljsari, ne boj se, stani, stani! Iza njega se, ne
popuštajući laso, približavao njegov pomoćnik.
Gazda najzad dohvati ravanača rukom, pomilova ga po glavi i
kratko, ne okrećući se, dobaci pomoćniku:
− Ular.
Onaj mu doturi ular.
− Stani, Guljsari, stani, pametni moj − govorio je gazda. Zaklonivši
konju dlanom oči, nabaci mu ular na glavu.
Sad ga je trebalo zauzdati i osedlati. Kad su mu nabacili ular na
glavu, Guljsari zafrkta i pokuša da odskoči u stranu. Ali gazda uspe
da ga uhvati za gubicu.
− Brnjicu! − viknu on pomoćniku, ovaj dotrča, brzo namesti
brnjicu na gubicu i poče je zavrtati štapom kao vratilom.
Guljsari se spusti na zadnje noge od bola i više se nije protivio.
Hladne gvozdene žvale zaklopotaše po zubima i usadiše se u uglove
usta. Na leđa su mu nešto stavljali, podvlačili, naglim pokretima su
mu stezali prsa remenima tako da se ljuljao s jedne strane na drugu.
Ali to više nije bilo bitno. Postojao je samo neverovatni bol u gubici
koji je sve nadjačavao. Oči su iskakale. Nije se smeo ni maći, ni
uzdahnuti. Čak nije ni primetio kad i kako je gazda seo na njega, već
se osvestio tek kad su mu skinuli brnjicu sa gubice.
Stajao je minut-dva ništa ne shvatajući, sav stegnut i otežao, onda
baci pogled iskosa preko plećke i odjednom vide čoveka na svojim
leđima. On odskoči ustranu od straha, ali su žvale cepale usta, a
čovekove noge se snažno zabiše u njegove bokove. Ravanač se prope,
zarza negodujuće i besno se stade bacati, otresajući sapima, i, sav se
napregnuvši da zbaci sa sebe sve što ga je stezalo, polete u stranu, ali
ga zadrža omča čiji je kraj držao pod stremenom jedan drugi čovek,
na jednom drugom, osedlanom konju. I on tad potrča u krug, potrča
očekujući da će se krug otvoriti i on će odjuriti kud ga oči vode. Ali,
krug se nije otvarao i on je sve trčao i trčao u krug. Baš to su ljudi i
hteli. Gazda ga je šibao korbačem i podsticao ga potpeticama čizama.
Dva puta je pak uspelo ravanaču da ga zbaci sa sebe. Ali ovaj je
ustajao i ponovo sedao u sedlo.
To je trajalo dugo, veoma dugo. Vrtelo mu se u glavi, okretala se
zemlja naokolo, okretale su se jurte, vrteli su se u daljini raštrkani
konji, vrtele se planine, vrteli se oblaci na nebu. Onda se umorio i
pošao korakom. Mnogo je bio žedan.
Ali mu nisu davali da pije. Uveče ga nisu rasedlali, već su samo
malo popustili kolan i ostavili ga kraj stuba za vezivanje konja da se
odmori. Ular je bio čvrsto namotan na luk sedla, pa je morao da drži
glavu pravo i ravno i u tom položaju nije mogao da legne na zemlju.
Stremena su takođe bila podignuta nagore i zakačena za luk sedla.
Tako je prestajao celu noć. Stajao je mirno, obeshrabren svim onim
neverovatnim što je morao da preživi. Žvale u ustima su mu još uvek
smetale, najmanji njihov pokret je pričinjavao oštar bol, neprijatan je
bio ukus gvožđa. Natekli uglovi usta su bili pocepani. Pekle su ga rane
od remena pod bokom. Izubijana leđa su mu sevala ispod pustene
postave sedla. Bio je strašno žedan. Čuo je šum reke i od toga je žeđ
još više jačala. Tamo iza reke, kao i uvek, pasli su čopori. Čuo se topot
mnogih kopita, rzanje konja i povici goniča u noći. Ljudi su sedeli
ispred jurti kraj vatri i odmarali se. Dečaci su zadirkivali pse i
podražavali ih u lajanju. A on je stajao i nikog za njega nije bilo briga.
Onda je izašao mesec. Planine su tiho isplivale iz mraka i
zaljuljale se osvetljene žutim mesecom. Zvezde su se palile sve jače i
sve se više spuštale prema zemlji. On je mirno stajao, prikovan za
jedno mesto, a neko ga je tražio. Čuo je rzanje male, dorataste
kobilice, one iste s kojom je zajedno odrastao i s kojom je bio
nerazdvojan. Imala je belu zvezdu na čelu. Volela je s njim da trči. Za
njom su već počeli da jure ždrepci, ali se nije davala, pobegla bi
zajedno s njim daleko od njih. Bila je još mlada, a ni on još uvek nije
bio toliko porastao da bi činio ono što su drugi ždrepci pokušavali s
njom da učine.
Evo, zarzala je negde sasvim blizu. Da, to je bila ona, tačno joj je
prepoznao glas. Htede da joj odgovori, ali se plašio da otvori
nažuljana, natekla usta. To bi strašno bolelo. Najzad ga je ona sama
našla. Pritrčala je lakim korakom, a na mesečini je svetlucala bela
zvezda na njenom čelu. Rep i noge su joj bili mokri. Prešla je reku i
donela sa sobom hladni miris vode. Ćušnula ga je njuškom, počela ga
njušiti, priljubivši se uz njega čvrstim, toplim gubicama. Nežno je
frktala, zvala ga sa sobom. A on nije mogao da se makne s mesta.
Zatim spusti glavu na njegov vrat i poče mu zubima češkati grivu.
Trebalo je da i on spusti glavu na njen vrat i da joj počeška greben.
Ali on nije mogao odgovoriti na njene nežnosti. Nije bio u stanju ni
da se pomeri. Bio je žedan. Kad bi ga ona mogla napojiti! Kad je
otrčala, gledao je za njom sve dok se njena senka nije rastopila u
predvečernjoj tami iza reke. Došla je i otišla. Suze mu potekoše iz
očiju. Krupne graške su klizile niz gubicu i nečujno kapale kraj nogu.
Ravanač je plakao prvi put u životu.
Ujutro rano dođe gazda. On pogleda naokolo na prolećne planine,
protegnu se, smeškajući se, zastenja od bola u kostima.
− E, Guljsari, dobro si me juče namučio. Šta je? Smrzao si se? Gle
samo, na šta ličiš.
 On potapša ravanača po vratu i poče mu govoriti nešto lepo,
šaljivo. Kako je Guljsari mogao znati šta to baš čovek govori! A
Tanabaj je pričao:
− Znaš, prijatelju, nemoj se vređati, ne možeš večito biti
besposlen. Privići ćeš se, sve će se to srediti. A što si se namučio, pa
bez toga se ne može. Život ti je, bratac, takva stvarčica, potkuje te na
sve četiri. Ali se zato kasnije nećeš klanjati svakome kamenu na putu.
Jesi li ogladneo? Hoćeš li vode? Znam, znam...
On povede ravanača na reku. Ispregnu ga, oprezno izvuče žvale
iz izranjavljenih usta. Guljsari grozničavo jurnu prema vodi, a u
očima ga probode od hladnoće. Ah, kako je voda bila ukusna i kako je
za to bio zahvalan čoveku!
Eto, tako. Uskoro se on tako navikao na sedlo, da nije osećao od
njega nikakve smetnje. Sa lakoćom i radošću je nosio na sebi jahača.
Ovaj ga je uvek zadržavao, a on se sve otimao napred i odsečno šarao
po putevima sitno tupkan>e ravana. Naučio se da juri pod sedlom
tako brzo i ujednačeno, da su se ljudi divili.
− Da staviš na njega vedro vode − ni kap ne bi izletela!
Nekadašnji gonič, starčić Torgoj, reče Tanabaju:
− Hvala ti, dobro si ga uvežbao. Sad ćeš videti kako će blesnuti
zvezda tvoga ravanača!
 3

Točkovi starih kola su polako škripali pustim putem. S vremena

na vreme bi škripa prestajala. Kad bi izgubio snagu, ravanač bi se
zaustavljao. I tada bi, u nastaloj mrtvoj tišini, čuo kako su muklo
odzvanjali u glavi otkucaji njegovog srca: tup-tup, tup-tup, tup-tup...
Stari Tanabaj bi sačekao dok se konj nadiše, a onda bi ga ponovo
uzimao za dizgine:
− Hajde, Guljsari, hajde, već se smrkava.
Tako su se oni oko sat i po vukli, dok se ravanač nije sasvim
zaustavio. Dalje više nije mogao da vuče kola. Tanabaj se ponovo
uznemiri, poče da trčka oko njega:
− Šta ti je, Guljsari, a? Gledaj, skoro će već i noć! Ali ga konj nije
razumeo. Stajao je upregnut, mašući glavom, čija mu je težina već bila
nepodnošljiva, i klatio se na nogama s jedne strane na drugu. A u
ušima su i dalje odjekivali zaglušujući udarci srca: tup-tup, tup-tup,
tup-tup.
− Ah, oprosti mi − najednom reče Tanabaj. − Trebalo je ranije da
se setim. Nek idu do đavola i ta kola, i zaprega, samo da tebe kući
dovedem.
On zbaci bundu na zemlju i poče brzo da ispreže konja. Izvede ga
iz rukunica, strže ham preko glave i svu opremu baci na kola.
− Eto, gotovo je − reče, navukavši bundu, i pogleda ispregnutog
ravanača. Bez hamova, bez zaprege, sa nesrazmerno velikom glavom,
stajao Je sad konj u hladnoj večernjoj stepi kao priviđenje. − Bože, na
šta ti to sad ličiš, Guljsari? − prošaputa Tanabaj. − Kad bi te sad video
Torgoj, u grobu bi se prevrnuo.
On povuče ravanača za ular i ponovo polako zagegaše putem.
Stari konj i stari čovek. Pozadi su ostala napuštena kola, a napred, na
zapadu, spuštala se na put tamnoljubičasta pomrčina. Noć se nečujno
razlivala po stepi, prekrivajući planine, rastapajući horizont.
 Tanabaj je lagano išao i sećao se svega što ga je mnoge godine
vezivalo za konja i s gorkim osmehom je mislio o ljudima: „Takvi smo
mi svi. Sećamo se jedan drugog tek na kraju života, kad se neko teško
razboli, ili umre. Eto, onda nam odjednom postane sve jasno, koga
smo to izgubili, kakav je bio, po čemu je bio na glasu, kakva je dela
učinio.
A šta da se kaže o beslovesnom stvorenju? Koga sve Guljsari nije
nosio na sebi! Ko sve nije na njemu jahao! A kad je ostareo, svi su ga
zaboravili. Ide sad i jedva noge vuče. A kakav je to konj bio!...”
I ponovo se prisećao i čudio kako se davno nije vraćao u mislima
na prošlost. Sve što je nekad bilo, sad ožive u njemu. Izgleda, da ništa
ne nestaje bez traga. Ranije je, jednostavno, malo mislio o prošlosti,
ili, tačnije, nije dozvoljavao sebi da misli, a sad, posle razgovora sa
sinom i snahom, vukući se kroz noć putem zajedno sa izdišućim
konjem, s bolom i tugom se osvrnuo na proživljene godine i sve se
one jasno pokazaše pred njim.
Išao je tako zadubljen u svoje misli, a ravanač se pozadi teturao i
sve više i više izvlačio ular. Kad bi starcu utrnula ruka, on bi ular
prebacio na drugo rame i ponovo ravanača vukao za sobom. Onda
mu postade teško da tako ide i on pusti ravanača da odahne. I
razmislivši, skide oglav konju s glave.
Idi napred, idi kako možeš, ja ću biti pozadi, neću te ostaviti −
reče. − Ajde, ajde! Ajde polako.
Sad je ravanač išao napred, a Tanabaj pozadi s oglavom
prebačenim preko ramena. Oglav on nikad ne bi bacio.
Kad bi se Guljsari zaustavio, Tanabaj bi ga pričekao da sakupi
snagu i ponovo bi zagegali putem. Stari konj i stari čovek.
Tanabaj se tužno osmehnu setivši se kako je Guljsari u svoje
vreme jurio tim istim putem, a prašina se za njim dizala kao stub.
Čobani su govorili da po toj prašini na mnogo vrsta prepoznaju trk
ravanača. Prašina ispod njegovih kopita bi prošarala kroz stepu beli,
brzi trag i, kad nije bilo vetra, lebdela bi nad putem kao dim od
mlaznjaka. Čoban je u takvim trenucima stajao s rukom iznad očiju i
sam sebi govorio: „To on ide, Guljsari!” − i sa zavišću mislio na onog
srećnika koji je leteo na tom konju dok ga vreli vetar pali po licu.
Velika je čast za Kirgiza kad pod njim juri takav čuveni konj.
Koliko je predsednika kolhoza preživeo Guljsari! Bilo ih je
svakakvih − pametnih i tvrdoglavih, poštenih i nepoštenih, ali su svi
do poslednjeg jahali ravanača od prvog do zadnjeg dana svog
predsednikovanja. „Gde su oni sad? Da l’ se ponekad sete Guljsarija
koji ih je nosio od jutra do mraka?” − mislio je Tanabaj.
Najzad stigoše do mosta preko jaruge. Tu se opet zaustaviše.
Ravanač poče da savija noge da bi legao na zemlju, ali Tanabaj to
nije smeo dozvoliti: posle ga nikakva sila ne bi digla.
Diži se, diži − povika on i udari konja oglavom po glavi. Pa onda,
kivan na sebe što ga je udario, produži da viče: − Šta je, ne razumeš?
Spremaš se da crkneš? Ne dam! Neću ti dozvoliti! Diži se, diži se, diži
se! Povuče konja za grivu.
Guljsari s mukom ispravi noge i teško zastenja. Mada je bilo
mračno, Tanabaj se ne usudi da pogleda konju u oči. Pomilova ga,
opipa, onda priljubi uho uz njegov levi bok. Tu, u prsima konja,
grcajući, lupalo je srce kao vodenični točak među vodenim travama.
Stajao je tako pognut pored konja dugo, sve dok ga nije zabolelo u
krstima. Onda se ispravi, zavrte glavom, uzdahnu i odluči da se ipak,
izgleda, mora rizikovati − sići iza mosta s puta na stazu što vodi duž
jaruge. Ta staza je vodila u planine i njome se moglo brže stići kući.
Doduše, u mraku čovek lako zaluta, ali se Tanabaj uzdao u sebe, ove
je predele već odavno poznavao, samo da konj izdrži.
Dok je starac o tome razmišljao, u daljini blesnuše farovi kola,
koja su išla za njima. Svetla, kao dve sjajne lopte, isplivaše iz mraka i
počeše se brzo približavati opipavajući ispred sebe put dugim
ljuljuškavim zracima. Tanabaj i ravanač su stajali kraj mosta. Kola im
ničim nisu mogla pomoći, ali ih je Tanabaj ipak čekao. Čekao ih je
prosto tako, bez razloga. „Najzad, barem jedna...”
 − pomisli on zadovoljan makar time, što su se na putu pojavili
ljudi. Jak snop svetla farova kamiona mu udari u oči i on ih zakrili
rukom.
Dva čoveka, koja su sedela u kabini, sa čuđenjem su gledala
staroga čoveka kraj mosta i izmršavelu ragu, koja je stajala kraj njega
bez sedla, bez oglava, kao da to nije bio konj, već pas koji se zalepio
za čoveka. Jednog trenutka čitava bujica svetla potpuno osvetli
čoveka i konja i oni se odjednom pretvoriše u bele beživotne konture.
− Neshvatljivo, šta će on ovde usred noći? − reče visoki mladić u
šubari koji je sedeo kraj šofera.
− To je taj, ona su kola njegova − objasni šofer i zaustavi kola. −
Šta je, stari? − viknu on proturivši glavu.
− Jesi p to ti ostavio kola na putu?
− Da, ja − odgovori Tanabaj.
− Tako, dakle. Gledamo, na putu razvaljena kola. Naokolo − nigde
nikog. Hteli smo opremu da uzmemo, ali ni ona nije nizašta.
Tanabaj oćuta.
Šofer izađe iz kola, prođe nekoliko koraka i zapljusnu starca
zadahom votke pa poče da mokri na putu.
− A šta se dogodilo? − upita okrenuvši se.
− Konj više nije mogao da vuče, iznemogao je, a i star je već.
− Mmm, da... Pa kud ćeš sad?
− Kući. U Sarigousku uvalu.
− Fju... − zviznu šofer. − U planine? To nam nije uz put. Ma penji
se gore, prebaciću te do sovhoza, a otuda ćeš sutra krenuti.
− Neka, hvala. Ja ću s konjem.
− Ova crkotina − konj? Ma pošalji ti njega do đavola, gurni ga, eno,
niz onu strminu − i svršena stvar, vrane će se počastiti. Hoćeš da ti
pomognemo?
− Produži − turobno procedi Tanabaj.
− Pa dobro, kako ‘oćeš − uz smešak će šofer i, zatvarajući vrata,
dobaci u kabinu: − Šenuo stari!
 Kola krenuše odnoseći beličastu bujicu svetla. Teško zaškripa
most nad jarugom, osvetljenom tamnocrvenim stop-svetlima.
− Zašto se rugaš čoveku? A kad bi tebi tako? − reče iza mosta
mladić u šubari, koji je sedeo u kabini sa šoferom.
− Koješta... − šofer zevajući zavrnu volan. − Svašta sam ja preturio
preko glave. Rekoh kako jeste. Čudna mi čuda, nekakva raga! Ostaci
prošlosti. Sad ti je, bratac, tehnika glavna. Svuda tehnika. I u ratu. A
takvim starcima i konjima je odzvonilo.
− Krvolok si ti! − reče momak.
− Pljujem ja na sve to − odgovori ovaj.
Kad su kola otišla, kad se noć ponovo razli uokolo, kad su se oči
ponovo privikle na mrak, Tanabaj potera konja:
− Ajd’ kreni, đi, đi! Ma, kreni već!
Iza mosta skrenu konja s glavnog puta na stazu. Sad su se polako
vukli stazom, koja se u tami jedva nazirala, duž ivice jaruge. Mesec se
tek promaljao iza planina. Zvezde su čekale njegov izlazak, hladno su
svetlucale na hladnom nebu.
 4

One godine, kad je Guljsari bio osedlan i izvežban, čopori su

kasno sišli sa jesenje ispaše. Jesen se, mimo običaja, otegla, i zima je
ispala blaga, sneg je često padao, ali se nije zadržavao, krme je bilo
dovoljno. A u proleće su se čopori ponovo spustili na planinske
ogranke i, čim stepa poče da cveta, krenuli su nizbrdo.
U poratnim godinama bilo je to, valjda, najlepše doba u životu
Tanabaja. Sivi konj starosti čekao ga je još uvek tamo iza prevoja,
mada ne tako dalekog, a Tanabaj je, zasad, jahao mladog, kulašastog
ravanača. Da mu je taj ravanač dopao nekoliko godina kasnije, teško
da bi on osetio takvu sreću, takvo muževno uzbuđenje, kakvo mu je
pružalo jahanje na Guljsariju. Da, Tanabaj je voleo poneki put da se
malo pokaže pred ljudima. A kako je i mogao da se ne pokaže, jašući
ravanača u trku! Guljsari je to dobro znao. Naročito kad bi Tanabaj
jahao u aul kroz polja, gde je na putu sretao žene, koje su u grupi išle
na rad. Još izdaleka bi se ispravio u sedlu, sav bi se nekako napregnuo
i njegovo uzbuđenje se prenosilo na konja. Guljsari je podizao rep
gotovo ravno sa leđima, griva se sa zviždukom vijorila na vetru.
Frkćući, pleo je nogama, lako noseći na sebi jahača. Žene u belim i
crvenim maramama bi se razišle u stranu utonuvši do kolena u
zelenu pšenicu. Evo, stadoše kao očarane, evo, sve se u isti mah
okrenuše, pomoliše se njihova lica, blistave oči, osmesi i beli zubi.
− Ej, goniču! Staanii!
I za njim su se razlegali smeh i poslednje reči:
− Pazi, pašćeš ti nama šaka! Ulovićemo mi tebe!
Dešavalo se da ga zbilja uhvate, pregrade mu put, držeći se za
ruke. Šta se sve tu nije zbivalo! Vole žene da se šegače. Svukle bi
Tanabaja sa sedla, smejale se, cikale, istržući mu iz ruku kandžiju:
− Slušaj, kad ćeš nam kumisa doneti? Mi tu radimo u polju od
jutra do mraka, a ti na ravanaču jurcaš unaokolo...
− Ko vas drži? Idite u goniče konja. Samo recite muževima da
drugu sebi nađu. Smrznućete se u planinama kao ledenice.
 − A, tako, znači! − i počele bi ponovo da ga drmusaju. Ali nije bilo
slučaja da je Tanabaj nekom dozvolio da sedne na ravanača. Čak ni
ona žena, zbog koje se pri susretu odmah menjalo njegovo
raspoloženje i on primoravao ravanača da ide korakom, ni ona se
nijednom nije provozala na njegovom konju. Može biti da to ona nije
ni htela.
Te godine su Tanabaja izabrali u revizionu komisiju. Često je
navraćao u aul i skoro svaki put se sretao tamo sa tom ženom. Iz
kancelarije je često izlazio ljut. Guljsari je to osećao po njegovim
očima, po glasu, po pokretima ruku. Ali kad bi se sa njom sreo,
Tanabaj bi uvek postajao bolji.
De, de... lakše, kud si zapeo! − šaputao bi smirujući žustrog
ravanača i, poravnavši se sa njom, jahao je korakom.
Oni su o nečem tiho razgovarali ili bi prosto ćutali. Guljsari je
osećao kako je gazdi nestajao teret sa srca, kako mu je glas postajao
topliji, kako su mu ruke postajale nežnije. I zato je on voleo kad bi uz
put stigli tu ženu.
Kako je konj mogao znati da se u kolhozu teško živelo, da za
trudodane skoro ništa nije preostajalo, i da je član revizione komisije,
Tanabaj Bakasov, pokušavao u kancelariji da sazna, kako to tako
ispada i kad će, najzad, početi takav život da se istovremeno i državi
ima šta dati i da ljudi ne rade za lepe oči.
Prošle godine je bila nerodica, nije bilo dovoljno stočne hrane,
ove − dali preko plana žito i stoku umesto drugih, da se okrug ne bi
obrukao, a šta će biti dalje, na šta kolhoznici mogu računati, to je
neizvesno. Vreme je prolazilo, na rat se već počelo zaboravljati, a
živelo se isto kao i pre − od onoga što bi skupili iz bašta i dovijali se
kradući s njiva. Para u kolhozu takođe nije bilo: otkup svega − i hleba,
i mleka, i mesa vršen je sa gubitkom. Preko leta bi se stočarstvo
razvilo, a zimi bi sve propalo, stoka je crkavala od gladi i hladnoće.
Trebalo je hitno graditi torove, staje, skladišta za stočnu hranu, a
građevinski materijal se nije imao odakle uzeti i niko nije obećavao
da će ga dati. A kuće kakve postadoše za vreme rata! Ako je neko i
gradio, to su bili samo oni koji su više trgovali stokom i krompirom
po pijacama. Ti su postali sve i svja, oni su i građevinski materijal na
strani nabavljali.
− Ne, ne može biti da je tako, drugovi, tu nešto nije u redu, nešto
tu kod nas ozbiljno škripi − govorio je Tanabaj. − Ne verujem da tako
mora da bude. Ili smo se mi odučili od posla, ili vi nepravilno
rukovodite.
− Šta nije kako treba? Šta je to nepravilno? − Gurao je knjigovođa
pred njega hartije. − Evo ti, pogledaj planove... Evo šta smo dobili, evo
šta smo dali, evo dugova, evo kredit, evo saldo. Prihoda nema, samo
gubici. Šta hoćeš još? Prvo sve to prouči. Samo si ti komunista, a mi
smo neprijatelji naroda, je l'?
U razgovor su upadali i drugi, počela bi prepirka, buka, i Tanabaj
je sedeo, stegnuvši rukama glavu i pitao se u očajanju, šta se to zbiva.
Patio je zbog kolhoza ne samo zato što je radio u njemu − bili su tu i
drugi, posebni razlozi. Bilo je tu ljudi s kojima je Tanabaj odavno
imao neprečišćene račune. On je znao da mu se oni sad potajno
podsmehuju i, primetivši ga, izazivački ga gledaju u oči: pa, kao, kako
ide? Možda bi opet da raskulačuješ? Samo sad od nas nećeš imati
mnogo da uzmeš. Gde uzjašeš tamo ćeš i sjahati. Ih, što te samo ne
tresnu na frontu!...
I on je njima pogledom odgovarao: čekajte samo, gadovi jedni,
ipak će biti po našem. A ipak ti ljudi nisu tuđinci, već svoji. Njegov
polubrat, Kulubaj, starac već, pre rata je sedam godina ležao u Sibiru.
Sinovi su od oca nasledili strašnu mržnju prema Tanabaju. A i zašto
da ga vole? Verovatno će i njihova deca mrzeti Tanabaja. I imaju za
to razloga. Ta je stvar odavno prošla, ali uvreda u čoveku ostaje. Da li
je tako trebalo da uradi s Kulubajem? Zar on nije, jednostavno, bio
jedan vredan domaćin, srednjak? A šta ćemo sa srodstvom? Kulubaj
je od starije žene, a on od mlađe, ali se kod Kirgiza takva braća
smatraju za rođenu. Znači, i na srodstvo je posegnuo; koliko je priča
tad bilo! Sad se, naravno, o tome može svakojako suditi. A onda? Zar
nije to radi kolhoza učinio? A da li je trebalo?
Ranije se nije kolebao, a posle rata je ponekada mislio drugačije.
Nije li tako stekao nepotrebne neprijatelje i za sebe i za kolhoz?
 Šta sediš tu, Tanabaju, probudi se − vraćali su ga razgovoru. I
opet jedno te isto: treba preko zime isterati sve đubrivo na njive,
treba ga sakupljati po kućama. Točkova nema − znači, treba kupiti
brestova brvna, gvožđe za njih, a za kakav novac, hoće li dati kredit i
pod kakvim uslovima? Banka rečima ne veruje. Stare arike treba
popraviti, nove prokopati, posao je ogroman, težak. Zimi narod neće
da ide, zemlja je promrzla, ne možeš da je raskopaš. A u proleće ne
može sve da se stigne − setva, rasplod, plevljenje, a ono već i
kosidba... A šta ćemo sa ovčarstvom? Gde su prostorije za rasplod? I
na mlekarskoj farmi nije bolje. Krov je istruleo, nema dovoljno hrane,
muzarke neće da rade. Motaju se od jutra do mraka, a šta dobijaju za
to? A koliko je još raznih drugih briga i oskudice? Ponekad je mučno
bivalo.
I ipak bi se odvažili, ponovo bi razmatrali ta pitanja na partijskom
sastanku, na upravnom odboru kolhoza. Predsednik je bio Čoro. Tek
kasnije ga je Tanabaj pravilno shvatio. Kritikovati je, izgleda, bilo
lakše. Tanabaj je odgovarao za čopor konja, a Čoro za sve i svja u
kolhozu. Da, silan je bio čovek Čoro. Kad je izgledalo da se sve
raspada, kad su mu lupali o sto u okrugu i kad su ga hvatali za gušu u
kolhozu, nije Čoro pokleknuo. Tanabaj bi na njegovom mestu ili
poludeo ili bi se ubio. A Čoro je ipak sačuvao gazdinstvo, borio se dok
je mogao, dok ga srce nije sasvim izdalo, a onda je još oko dve godine
radio kao partijski sekretar. Umeo je Čoro da ubeđuje, da razgovara
sa ljudima. Eto, tako se i događalo da je Tanabaj, poslušavši ga,
ponovo verovao da će se sve srediti, da će najzad biti onako kao što
su u samom početku zamišljali. Samo je jedanput pokleknula njegova
vera u Čora, ali je i tad on sam bio više kriv...
Ravanač nije znao što se zbivalo u duši Tanabaja kad je izlazio iz
kancelarije besan i namrštenih obrva, kad je grubo sedao u sedlo i
naglo trzao uzde. Ali je osećao da je gazdi veoma loše. I, mada ga
Tanabaj nikad nije udarao, ravanač se u tim trenucima plašio gazde.
A kad bi na putu ugledao onu ženu, konj je već znao da će gazdi biti
lakše, da će se odobrovoljiti, da će ga zadržati i da će s njom o nečemu
tiho razgovarati, a njene ruke će njemu, Guljsariju, čupkati grivu,
milovati vrat. Nijedan čovek nije imao tako nežne ruke. Te ruke su
bile divne, gipke i nežne kao gubica one male dorataste kobilice sa
zvezdom na čelu. I niko na svetu nije imao takve oči kao ta žena.
Tanabaj je razgovarao s njom nagnuvši se iz sedla, a ona se čas
smešila, čas mrštila, odmahivala glavom kao da se s nečim nije
slagala i u očima su joj se prelivale svetlost i senka kao kamenje na
mesečini na dnu bistrog potoka. Odlazeći, osvrtala se i ponovo
odmahivala glavom.
Posle toga je Tanabaj jahao zamišljen. Popustio bi uzde i ravanač
je išao kako je sam hteo. Slobodno, kratkim ravanom. Gazde kao da
nije bilo u sedlu. Kao da su on i konj postojali svaki za sebe. I pesma
se rađala sama od sebe. Tiho, u nerazgovetnim rečima, u ritmu s
ravnomernim topotom ravanača, Tanabaj je pevušio o patnjama
davno nestalih ljudi. A konj je odabirao poznatu stazu i nosio ga
preko reke u stepu prema čoporima...
Guljsari je voleo kad je gazda bio takvog raspoloženja,. na svoj
način je voleo i tu ženu. Znao je njenu figuru, hod, čak je svojim
prefinjenim njuhom prepoznavao čudan, neobičan miris nepoznate
trave koji se širio oko nje. Bio je to karanfil. Nosila je ogrlicu od
karanfila.
− Gledaj, Bubužan, kako te on voli − govorio joj je Tanabaj. − Aj\
pomiluj ga, još ga pomiluj. Ih, al’ je obesio uši. Kao tele. A u čoporu se
sad od njega ni živeti ne može. Samo ako ga pustiš. Ujeda se sa
ždrepcima, kao pseto. Eto i držim ga pod sedlom, bojim se da ga ne
osakate. Zelen je još.
− Da, on voli − odgovarala je ona, misleći nešto svoje.
− Hoćeš da kažeš da drugi ne vole?
− Ne govorim o tome. − Mi smo svoje odvoleli. Biće mi te žao.
− A zašto to?
− Nisi ti takav čovek, posle će ti biti teško.
− A tebi?
− Šta, meni? Ja sam udovica, soldatuša. A ti...
 − A ja sam član revizione komisije. Eto, sreo sam te i razjašnjavam
poneke činjenice − pokušavao je Tanabaj da se šali.
− Nešto si često počeo da razjašnjavaš činjenice. Pazi.
− Kakve veze tu ja imam? Ja idem, i ti ideš.
− Ja idem svojim putem. Putevi nam se razilaze. Ajd’ zbogom.
Nemam kad.
− Slušaj, Bubužan!
− Šta je sad? Nemoj, Tanabaju! Zašto? Ta, ti si pametan čovek.
Meni je i bez tebe teško, mučno.
− Jesam li ja to tebi neprijatelj?
− Ti si sam sebi neprijatelj.
− Kako to treba da shvatim?
− Kako god hoćeš.
Ona bi odlazila, a Tanabaj bi jahao seoskim ulicama, kao da ide
nekim poslom, okretao bi prema mlinu ili prema školi, i, načinivši
krut, ponovo se vraćao da pogleda, makar i izdaleka, kako će ona izaći
iz svekrvine kuće, gde je u radno vreme ostavljala kćerkicu i kako će
poći svojoj kući na periferiju vodeći devojčicu za ruku. Sve u njoj mu
je bilo beskrajno drago. I to, kako je išla, trudeći se da ne gleda na
njegovu stranu, i njeno lice što se belelo ispod tamne marame, i njena
devojčica, i kučence koje trči pored nje.
Najzad bi nestala u svom dvorištu i on je jahao dalje zamišljajući
kako će ona otključati vrata prazne kuće, kako će zbaciti iznošeni
vatirani kaputić, kako će samo u haljini potrčati po vodu, naložiti
vatru, umiti i nahraniti devojčicu, dočekati kravu sa ispaše i noću će
ležati sama u mračnoj, gluvoj kući i ubeđivati i sebe i njega da oni ne
smeju da se vole, da je on porodičan čovek, da je smešno u njegovim
godinama zaljubljivati se, da sve ima svoje vreme, da je njegova
supruga dobra žena i da ona ne zaslužuje da joj muž čezne za drugom.
Od takvih misli bi Tanabaju postalo teško. „Znači, nije nam
suđeno” − mislio je i, gledajući pepeljastosivu daljinu iza reke,
pevušio je starinske pesme zaboravivši sve na svetu: i posao, i
kolhoz, obuću i odeću za decu, prijatelje i neprijatelje, polubrata
Kulubaja s kojim već dugo godina ne govori, rat, koji, malo-malo, pa
sanja, oblivajući se hladnim znojem, zaboravljao je sve, zbog čega je
živeo. I nije ni primećivao kako konj plićakom prelazi reku i, izašavši
na drugu obalu, sam ide dalje putem. I tek onda, kad je ravanač,
osetivši blizinu čopora, ubrzavao korak, on bi se osvestio:
Prrrrr, Guljsari, kud to tako juriš! − trgao bi se Tanabaj i zatezao
uzde.
 5

Pa ipak, bez obzira na sve, bilo je to divno doba i za njega i za

ravanača. Slava trkačkog konja je slična slavi fudbalera. Dojučerašnji
deran, koji je šutirao loptu iza kuće, odjednom postaje sveopšti
ljubimac, predmet razgovora znalaca i ushićenja mase. I, što dalje, to
sve više raste njegova slava, sve dok on daje golove. Zatim on
postepeno nestaje s terena, dok ga sasvim ne zaborave. I prvi ga
zaboravljaju oni, koji su mu se najgromoglasnije divili. Jednog
velikog fudbalera smenjuje drugi. Takav je i put slave trkačkog konja.
Slavan je dok je nepobediv na takmičenjima. Jedina razlika je možda
samo u tome, što konju niko ne zavidi. Konji ne umeju da zavide, a
ljudi se, hvala bogu, još nisu naučili da zavide konjima. Mada su, kako
bih rekao, putevi zavisti neshvatljivi; poznati su slučajevi da su,
praveći pakost čoveku, zavidljivci zabijali ekser u konjsko kopito. Ah,
ta prokleta zavist!... Al’ nek ide s milim bogom...
Predskazanje starca Torgoja se obistinilo. Tog proleća se visoko
uzdigla ravanačeva zvezda. Svi su već znali za njega − i staro i mlado:
„Guljsari!”, „Ravanač Tanabajev”, „Ponos aula”.
A zamazani mališani, koji još nisu znali ni slovo „r” da izgovore
jurili su prašnjavom ulicom imitirajući trk ravanača i, prekidajući
jedan drugog, vikali: „Ja sam Gulsali... Nisi, ja sam Gulsali... Mama, je
l’ da sam ja Gulsali!... Điii, ajde, aiii, ja sam Gulsali.”
Šta znači slava i kakvu ogromnu snagu ona ima, saznao je ravanač
na prvoj svojoj većoj trci. Bilo je to Prvog maja.
Posle mitinga su na velikoj livadi kraj reke počele igre, skupilo se
i doputovalo sveta tušta i tma. Doputovali ljudi iz susednog sovhoza,
s planina, pa čak i iz Kazahstana. Kazasi su pokazivali svoje konje.
Pričalo se da posle rata još nije bilo tako velikog praznika.
Još od jutra, dok ga je Tanabaj osedlavao, s posebnom pažnjom
proveravajući kolane i steznike na stremenima, ravanač je po
svetlucanju u njegovim očima i drhtanju ruku osetio približavanje
nečeg neobičnog. Gazda se strašno uzbuđivao.
 E pa, Guljsari, pazi, nemoj da izdaš − šaputao je i raščešljavao mu
grivu i šiške. − Ti ne smeš da se osramotiš, ne smeš, čuješ li! Nemamo
na to pravo, čuješ!
Očekivanje nečeg neobičnog se osećalo u samom vazduhu,
uznemirenom glasovima i jurnjavom ljudi. U susednim bačijama su
goniči osedlavali svoje konje. Mališani su već bili na svojim konjima i
s vikom jurili naokolo. Onda su se goniči sakupili i svi zajedno krenuli
prema reci.
Guljsari je bio ošamućen od tolike gomile ljudi i konja na livadi.
Nad rekom, na livadi i u vodoplavnoj dolini odjekivale su buka i
galama. U očima je titralo od šarenih marama i haljina, od crvenih
zastava i belih ženskih turbana. Konji su bili u najlepšoj opremi.
Zvečale su uzengije, zveckali su đemovi i srebrni privesci na
konjskim grudima.
Konji su pod jahačima, tiskajući se u redovima, nestrpljivo
tupkali u mestu, žudeli za trzajem uzde i kopitima kopali zemlju. U
krutu su poigravali na konjima starci, organizatori igara.
Guljsari je osećao kako u njemu sve više raste napregnutost, kako
se sav puni nekom snagom. Činilo mu se da se u njega uselio neki
vatreni duh, i, da bi ga se oslobodio, treba što pre da se otrgne u krug
i da pojuri.
I, kad su organizatori dali znak za izlazak u krug, i, kad je Tanabaj
opustio dizgine, ravanač ga iznese na sredinu, zavrte se, još ne
znajući kud da krene. Kroz redove proleteše poklici: „Guljsari!
Guljsari!...”
Izjahali su svi koji su hteli da učestvuju u alaman-bajgi. Sakupilo
se oko pedeset jahača.
Molite narod za blagoslov! − svečano je objavio glavni
organizator igara.
Jahači obrijanih glava, sa čvrstim povezima na čelu, krenuli su
duž redova, dignuvši ruke sa otvorenim šakama, i s kraja na kraj
prošume jedinstven uzdah: „Oomin!” i stotinu ruku se diže prema
čelima i dlanovima se spusti preko lica, kao da se potoci stiču.
 Onda se jahači kasom uputiše prema startu, koji je bio u polju
devet kilometara daleko.
Za to vreme su počele igre u krugu: takmičenje pešaka i
konjanika, svlačenje sa sedla, dizanje novčića u trku i druga
takmičenja. Sve je to bilo samo uvod, a glavno će početi tamo, kud su
odjahali konjanici.
Guljsari se uz put žestio. Nije shvatao zašto ga gazda zadržava.
Oko njega su poigravali i besneli drugi konji. I, zato što ih je bilo
mnogo i što su svi hteli u galop, ravanač se ljutio i podrhtavao od
nestrpljenja.
Najzad se svi postrojiše u jedan red, glava do glave; starter
projuri ispred postrojenih jahača s kraja na kraj i podiže belu
maramu. Svi zamreše, uznemireni i na oprezu. Ruka spusti maramu.
Konji jurnuše i zajedno sa svima, zahvaćen zaletom, Guljsari pojuri
napred. Zemlja zatutnja kao bubanj pod lavinom kopita, podiže se
prašina. Uz vrisku i viku jahača konji se pružiše u besnom galopu.
Samo je Guljsari ravanio, jer nije umeo da trči galopom. U tome su
bile njegova i slabost i snaga.
U početku su svi išli u gomili, ali već nakon nekoliko minuta su
počeli da se razvlače. Guljsari to nije video. On je samo video da su ga
brzi trkački konji prestigli i bili već ispred. U njušku je udarao ispod
kopita vreli tucanik i grudve suve gline, a naokolo su jurili konji,
vikali jahači, zviždale kandžije i kovitlala se prašina. Prašina je
prerastala u oblak i letela je iznad zemlje. Osećao se oštar miris znoja,
kremena i mladog izgaženog pelena.
Tako je to trajalo skoro pola puta. Ispred je jurilo, za ravanača
nedostižnom brzinom, otprilike desetak konja. Sa strane se počelo
stišavati, buka pozadine je počela da zaostaje, ali to što su ispred išli
drugi i to što mu uzde nikako nisu davale punu slobodu stvaralo je u
njemu bes. U očima mu se mračilo od ljutnje i vetra, put mu je
strelovito trčao pod noge, sunce je klizilo u susret, padajući s neba
kao vatrena kugla. Vreli znoj mu je izbijao po celom telu, i, što se
ravanač više znojio, to je sam sebi postajao lakši.
 I, evo, došao je trenutak, kad su trkački konji počeli da se umaraju
i da zaostaju u trci, a ravanač se tek bližio vrhuncu svoje snage. „Điii,
Guljsari, đi!” − čuo je glas svog gazde i sunce je još brže zaklizilo u
susret. I promicala su jedno za drugim stignuta i prestignuta lica
konjanika unakažena od besa, izvijeni u vazduhu korbači, iskežene
konjske njuške u ropcu. Odjednom je iščezla vlast đemova i dizgina,
za Guljsarija je nestalo i sedlo i jahač, u njemu je besneo vatreni duh
trčanja.
A ispred su još uvek išla dva trkačka konja, jedan uz drugog,
tamnosivi i riđi. Oba su, ne propuštajući jedan drugog, jurila, gonjena
vikom i korbačima konjanika. To su bili odlični trkački konji. Guljsari
ih je dugo pristizao i na uzbrdici ih najzad prestiže. On iskoči na
brežuljak kao da je to greben velikog talasa i za neko vreme je prosto
lebdeo u letu, kao da je bez težine. U grudima ponestade daha i još
jače zablesnu sunce u oči i on strelovito pojuri putem nizbrdo, ali
uskoro začu pozadi topot kopita koja su ga stizala. Ona dva konja,
tamnosivi i riđi, su se poravnavala sa njim. Prišli su mu s obe strane,
tik uz njega, i više ni za korak nisu zaostajali.
Tako su jurili utroje, glava uz glavu, stopivši se u zajedničkom
kretanju. Guljsariju se činilo da oni više uopšte ne trče, već da su
prosto zamrli u nekoj čudnoj ukočenosti i tišini. Mogao je čak da
razgleda i izraz očiju suseda, njihove napregnuto isturene njuške,
zubima stisnute đemove, oglave i dizgine. Tamnosivi je gledao
razjareno i tvrdoglavo, a riđan se uznemiravao i njegov pogled je
nesigurno klizao po strani. Upravo je on prvi počeo da zaostaje.
Najpre je nestao njegov lutajući pogled, pun krivnje, onda je otplovila
nazad njuška s raširenim nozdrvama, i više ga nije bilo. A tamnosivi
je zaostajao teško i dugo. Lagano je u trku umirao, pogled mu je
postajao staklast od bespomoćnog besa. Tako je nestao ne htevši da
prizna svoj poraz.
Kad su protivnici zaostali, kao da je lakše počeo disati. A napred
se već srebrila rečna okuka. Zelenela se livada i čula se otud daleka
vika ljudi. Ispostavilo se da su ih najvatreniji navijači na konjima
dočekivali uz put. Jurili su sa strane, podsticali i podvriskivali. I tu
ravanač odjednom oseti slabost. Rastojanje je učinilo svoje. Šta se
tamo pozadi događalo, da li su ga stizali ili ne, Guljsari nije znao. Više
nije mogao da trči, snaga ga je izdavala.
Ali tamo ispred je hučala i komešala se ogromna gomila, i već su,
kao dva rukavca, u susret krenuli konjanici i pešaci, povici su bivali
sve glasniji i jači. I on, odjednom, jasno ču: „Guljsari, Guljsari,
Guljsari!...” I upijajući u sebe te uzvike, poklike i vapaje, napajao se
njime kao vazduhom i s novom snagom je pojurio napred. Eh, ljudi,
ljudi! Šta oni sve mogu da učine!
Uz neprestanu buku, uzvike i likovanja Guljsari je prošao kroz
bučni špalir onih koji su ga dočekali i, usporavajući trk, optrčao je
krug na livadi.
Ali to još nije bilo sve. Sad ni on, ni njegov gazda nisu pripadali
sebi. Kad je ravanač malo predahnuo i smirio se, narod se razmakao,
načinivši krug oko pobednika. I ponovo su poleteli uvis uzvici:
„Guljsari, Guljsari, Guljsari!” A zajedno s njim je odjekivalo i ime
njegovog gazde: „Tanabaj, Tanabaj, Tanabaj!”
I ponovo su ljudi napravili čudo s ravanačem. Ponosan i vatren,
izašao je u arenu s visoko uzdignutom glavom, plamenih očiju.
Opijajući se vazduhom slave, Guljsari je počeo da izvodi figure, da
pocupkuje porebarke, pokušavajući ponovo da trči. Znao je da je lep,
snažan i slavan.
Tanabaj je projahao pored naroda sa pobednički uzdignutim
rukama i ponovo se od jednog do drugog kraja pronese snažan uzdah
blagoslova: „Oomin!” − i ponovo se stotinu ruku dizalo prema čelu i
spuštalo dlanovima niz lice kao da se potoci stiču.
I tu, u mnoštvu lica, ravanač je odjednom ugledao poznatu ženu.
Odmah ju je prepoznao kad je spustila dlanove niz lice, mada ona
ovog puta nije bila u tamnoj marami, već u beloj haljini. Stajala je u
prvom redu gomile, srećna i radosna, i netremice ih je gledala
blistavim očima, kao što se iskre kamenčići u brzom, sunčanom
pojilištu. Guljsari, po navici, krete prema njoj da malo postoji kraj nje,
da bi gazda s njom popričao, i da bi mu ona malo čupkala grivu,
pomilovala mu vrat svojim divnim rukama, gipkim i nežnim, kao
gubica one male dorataste kobilice sa zvezdom na čelu. Ali, Tanabaj
zbog nečega trgnu uzde na drugu stranu, a ravanač se sve vrteo i
okretao prema njoj, ne shvatajući gazdu. Zar zbilja gazda ne vidi da
ovde stoji ona žena s kojom on, gazda, mora obavezno da
porazgovara?...

I drugi dan, tj. drugi maj, takođe je bio Guljsarijev dan. Ovog puta
su po podne na stepskoj granici između dva sela razvili „borbu za
jarca” − svojevrsni fudbal na konjima, u kome mesto lopte služi jarac
odsečene glave. Jarac je pogodan, jer mu je dlaka duga, čvrsta i može
se poduhvatiti s konja za nogu ili za kožu.
Ponovo je zabrujala stepa drevnim uzvicima, ponovo je
zatutnjala zemlja kao bubanj. Lavina konjanika navijača sa poklicima
jurila je oko igrača uz alakanje. I ponovo je junak dana bio Guljsari.
Ovog puta, već okružen oreolom slave, odmah je postao najjača
figura u igri. Međutim, Tanabaj ga je štedeo za finiš, za alaman-bajgu,
kad budu dali dozvolu za slobodnu borbu: ko je vešt i brz, taj će
odvući jarca u svoje selo. Alaman-bajgu su svi čekali jer je to apoteoza
nadmetanja, a pored toga − svaki jahač ima pravo učešća u njoj.
Svako je hteo da okuša sreću.
A za to vreme sunce je teško zalazilo na dalekoj kazaškoj strani.
Bilo je kao žumance − ispupčeno i neprozirno. Mogao si ga gledati ne
žmureći.
Kirgizi i Kazasi su se ganjali do samog mraka, naginjali su se iz
sedla, u trku hvatali jarca, otimali ga jedan drugom, zbijajući se u
razgalamljenu gomilu i ponovo bi se sa uzvicima razjurili stepom.
I tek kad su se duge, šarene senke rastrčale po stepi, starci su
najzad dozvolili alaman-bajgu. Jarca su bacili u krug. „Alaman!...”
Konjanici sa svih strana jurnuše, zgomilaše se, pokušavajući da
zgrabe jarca sa zemlje. Ali u gužvi to nije bilo tako jednostavno
uraditi. Konji su se sumanuto bacakali, grizli, iskezivši zube. Guljsari
se iscrpljivao u tom krkljancu, njemu bi da izađe na čistinu, ali
Tanabaju nikako nije išlo za rukom da ugrabi jarca. I odjednom se
razleže prodoran krik: „Pazi gaaa!... Kazasi ga dograbiše!” Iz jahačkog
vrtloga se istrgao mladi Kazah u pocepanoj vojničkoj bluzi na
doratastom pomahnitalom ždrepcu. On jurnu u stranu, podvlačeći
pod nogu, pod uzengiju, jarčevu telesinu.
Ne daj gaa, aa, dorat je! − povikaše svi, jurnuvši u poteru. − Brže,
Tanabaju, samo ga ti možeš stići!
Dok se pod uzengijom mlatarao jarac, Kazah je na doratastom
ždrepcu jurio pravo onamo, gde se sunce na zalasku crvenilo. Činilo
se, još malo − i on će uleteti u to vatreno sunce i rastopiti se u crveni
dim.
Guljsari nije shvatao zašto ga Tanabaj zadržava. Ali ovaj je znao
da treba pustiti kazaškog džigita da se odvoji od lavine jahača koja ga
je pratila, treba otići što dalje od gomile zemljaka koji su mu žurili u
pomoć. U slučaju da konji u trku okruže dorata i stvore zaštitnicu,
nikakvom snagom ne bi mogao iščupati ispušteni plen. Samo u
dvoboju se moglo računati na neki uspeh.
Pošto je dovoljno pričekao, Tanabaj pusti ravanača iz sve snage.
Guljsari se prosto pripi uz zemlju koja je naletala na sunce, i topot i
glasovi otpozadi odjednom počeše da zaostaju, da se udaljuju, a
rastojanje do doratastog ždrepca da se smanjuje. Ovaj je išao sa
velikim teretom i nije ga bilo teško stići. Tanabaj izvede ravanača s
desne strane dorata. Mešina jarca je visila, stegnuta nogom jahača,
na desnom boku konja. Evo, već su počeli da se poravnavaju. Tanabaj
se nagnu da bi uhvatio jarca za nogu i privukao ga k sebi. Ali Kazah
vešto prebaci plen s desne strane na levu. A konji su i dalje jurili
pravo prema suncu. Sada je Tanabaj morao malo zaostati pa ponovo
stići da bi zašao s leve strane. Teško je bilo odvojiti ravanača od
dorata, ali je ipak uspeo da i to izmanevriše. I opet je Kazah u
pocepanoj vojničkoj bluzi uspeo da prebaci jarca na drugu stranu.
− Alal ti vera! − raspaljeno viknu Tanabaj. A konji su i dalje jurili
pravo prema suncu.
Više se nije smelo rizikovati. Tanabaj pribi svog ravanača uz
doratastog ždrepca i pade grudima na luk susedovog sedla. Onaj je
pokušavao da se odvoji, ali Tanabaj nije puštao. Brzina i gipkost
ravanača su mu dozvoljavale da gotovo leži na vratu dorata. Tako se
i primakao do jarca i počeo da ga vuče sebi. Bilo mu je zgodno da
napada s desne strane, a uz to − obe su mu ruke bile slobodne. Već je
uspeo da prevuče skoro polovinu jarca.
− Drž' se sad, brate Kazaše! − povika Tanabaj.
− Varaš se, susede, ne dam ga! − odgovori on.
I poče borba u ludoj trci. Uhvatili su se u koštac kao orlovi za isti
plen, drali se iz sveg glasa, roptali i rikali kao zveri, plašeći jedan
drugog, ruke su im se preplitale, ispod noktiju se cedila krv. A kolji,
spojeni u dvoboju jahača, besno su jurili pokušavajući da stignu
rumeno sunce.
Neka su blagosloveni preci koji su nam ostavili te muške igre
smelih!
Telesina jarca je sad bila između njih, lebdela je među konjima u
trku. Bližio se rasplet. Ćuteći, stisnuvši zube, naprežući svu svoju
snagu, prevlačili su telesinu, svaki je pokušavao da je stegne pod
nogu da bi se potom otrgao i otišao u stranu. Kazah je bio snažan.
Ruke su mu bile velike, žilave, a uz to − bio je mnogo mlađi od
Tanabaja. Ali, iskustvo je velika stvar. Tanabaj je neočekivano
oslobodio desnu nogu iz uzengije i odupro se o bok dorata. Privlačeći
jarca k sebi, on je istovremeno nogom gurao konja svog protivnika,
čiji se prsti polako razdvojiše.
− Drž’ se! − stigao je da ga upozori pobeđeni.
Od oštrog udarca Tanabaj samo što nije izleteo iz sedla. Ali se
ipak održao. Poklič likovanja mu se ote iz grudi. I, naglo okrenuvši
ravanača, poče da beži stegnuvši pod uzengiju trofej dobijen u
časnom dvoboju. A u susret mu je već letela masa konjanika koji su
urlali:
− Guljsari! Guljsari je uzeo!
Kazasi su u ogromnoj grupi pojurili da mu preseku put.
− Ojbaj, hvataj, drži Tanabaja!
Sad je glavno bilo izbeći presecanje pa da ga njegovi suseljani što
pre okruže zaštitnicom.
 Tanabaj ponovo naglo okrenu ravanača, odlazeći u stranu od
napadača. „Hvala, Guljsari, hvala, rođeni, pametni moj!” − zahvaljivao
je on konju u sebi, kad je ovaj, loveći najmanje sagibanje njegovog
tela, izbegavao poteru, bacajući se čas na jednu čas na drugu stranu.
Spustivši se skoro do zemlje, Tanabaj izađe iz oštrog zaokreta i
pođe pravo. Tu priskočiše suseljani Tanabaja, priključiše se sa strane,
prikriše ga otpozadi i svi zajedno u gustoj gomili uhvatiše maglu. Ali
gonioci im ponovo presekoše put. Morali su opet da zaokrenu i da
beže. Kao jata hitrokrilih ptica, koje se u letu naginju s jednog na
drugo krilo, prostranom stepom juri na konjima masa begunaca i
gonilaca. Vazduhom je kovitlala prašina, odjekivali su glasovi, neko
je padao zajedno s konjem, neko se prevrtao preko glave, neko, pak,
hramljući, pokušavao da stigne svoga konja, ali svi, do jednog, behu
obuzeti oduševljenjem i žarom nadmetanja. Igra sve dopušta. Rizik i
neustrašivost − od jedne su majke...

Sunce je sad već samo jednim krajičkom izvirivalo; smrkavalo se.

A alaman-bajga se i dalje kotrljala u prohladnom večernjem
plavetnilu, potresajući zemlju konjskim kopitima. Više niko nije
vikao, više niko nikog nije gonio, ali su svi i dalje jurili u galopu, zaneti
strašću kretanja. Rastegnuta lavina se kao crni talas prebacivala sa
brežuljka na brežuljak pod vlašću ritma i muzike trke. Nisu li zato
bila usredsređena i ćutljiva lica konjanika, nije li to inspirisalo
gromoglasne zvuke kazaške dombre11 i kirgiskog komuza"12!
Već su se bližili reci. Nejasno je blesnula tamo ispred, iza tamnog
čestara. Još malo je ostalo. Iza reke je kraj igri, tamo je aul. Tanabaj i
njegova grupica su još uvek jurili u povezanoj gomili. Guljsari je išao
u sredini, kao glavni brod pod zaštitom.
Ali se on već umorio, veoma umorio − ispao je suviše težak dan.
Ravanač je bio iscrpljen. Dva džigita, koja su jahala sa strane, vukla
su ga za uzdu iznad đemova, nisu mu davala da padne. Ostali su

11 Dombra − kazaški narodni muzički instrument.

12 Komuz − nacionalni žičani muzički instrument.
prikrivali Tanabaja otpozadi i sa strane. A on je grudima ležao na
telesini jarca, prebačenoj preko sedla. Glava Tanabaja se klatila,
jedva se držao u sedlu. Da sad nije bilo kraj njega pratilaca, ni on, ni
njegov ravanač više ne bi bili u stanju da se kreću. Tako su verovatno
nekad bežali s plenom, tako su verovatno spasavali od zarobljavanja
ranjenog batira...
Evo reke, evo livade, širokog, šljunkovitog plićaka. Zasad se još
vidi u tami.
Jahači se u trku baciše u vodu. Uzavre, uzburka se reka. Kroz
oblake kapljica i zaglušujuće zvečanje potkovica džigiti su provukli
ravanača na drugu obalu. Gotovo je! Pobeda!
Neko skide jarca sa sedla Tanabaja i pojuri s njim u aul.
Kazasi su ostali na drugoj strani.
− Hvala za igru! − viknuše im Kirgizi.
− U zdravlje! Videćemo se opet na jesen! − odgovoriše oni i
okrenuše konje nazad.

Već je bilo sasvim mračno. Tanabaj je sedeo u gostima, a ravanač

je s drugim konjima stajao u dvorištu privezan. Nikad se Guljsari nije
tako umarao, osim onog dana kada su ga prvi put osedlali. Samo je
on tada bio trščica u poređenju sa ovim, što je sad postao. U kući se o
njemu govorilo.
− Ispijmo, Tanabaju, za Guljsarija: da nije njega, ne bismo mi
danas videli pobede.
− Da, doratasti ždrebac je snažan kao lav. I onaj mladić je jak. On
će im daleko doterati.
− Istina je. A meni je i sad pred očima kako Guljsari beži od
potere, tačno se prostro po zemlji, kao trava. Dah ti zastane kad
gledaš.
− Šta ima da se priča! Na njemu je trebalo u davna vremena batiri
da idu u napad. To nije konj, već duldul13.

13 Duldul − trkački konj iz bajke.

 − Tanabaju, kad misliš da ga pripustiš kobilama?
− Ma on ih već sad juri, ali zasad je rano. Ali pred proleće će
upravo biti vreme. Od jeseni ću ga pustiti da šeta da bi se malo
popunio...
Pripiti ljudi su još dugo sedeli i raspravljali o detaljima alaman-
bajge i kvalitetima ravanača, a on je stajao u dvorištu, sušeći se od
znoja i grizući đemove. Sad je morao da izdrži gladovanje do zore. Ali
njega nije mučila glad. Sevalo mu je u plećkama, noge kao da nisu bile
njegove, kopita su mu gorela, a u glavi mu je još bila buka alaman-
bajge. Još uvek su mu se pričinjavali uzvici i potera. S vremena na
vreme bi podrhtavao i frkćući bi načuljio uši. Tako je želeo da se
povalja po travi, da se razdrma i zaplovi među konjima na ispaši. A
gazda se zadržavao.
On je, međutim, ubrzo izašao ljuljajući se pomalo u tami. Od njega
se širio neki oštar, žestok miris. Ponekad mu se to događalo. Kroz
godinu dana ravanač će imati posla s čovekom koji večito zaudara na
taj miris. I on će omrznuti tog čoveka i taj odvratni miris.
Tanabaj priđe konju, počeša mu greben, gurnu ruku pod sedlo.
„Jesi li se malo ohladio? Jesi p se zamorio? I ja sam đavolski umoran.
A ti nemoj da se prečiš, ako sam popio, to je bilo u tvoju čast. Praznik
je. I to sam samo malčice. Ja znam koliko smem, imaj to u vidu. I na
frontu sam znao za meru. Ajde, Guljsari, nemoj se prečiti. Idemo sad
u čopor, odmorićemo se...”
Gazda zategnu kolane, popriča sa drugim ljudima koji su izašli iz
kuće, svi uzjahaše i raziđoše se.
Tanabaj je jahao usnulim seoskim ulicama. Naokolo je bilo tiho.
Mračni prozori. Jedva čujno je brektao traktor na njivi. Mesec je već
bio iznad planina, u baštama su se belele jabuke u cvetu, slavuj je
negde glasno pevao. Zbog nečeg je on bio jedini u celom aulu. Pevao
je slušajući samog sebe, ućutao bi, pa bi se onda opet oglasio i
zazviždao.
Tanabaj zadrža konja.
 Kakva lepota! − reče naglas. − A kako je tiho! Samo slavuj peva.
Shvataš li ti to, Guljsari, a? Ma otkud bi... Ti bi sad u čopor, a ja...
Prošli su kovačnicu i odavde je trebalo proći poslednjom ulicom
prema reci, a tamo su čopori. Ali gazda zbog nečeg povuče na drugu
stranu. Pođe glavnom ulicom i, došavši do kraja, zaustavi se pored
dvorišta gde je živela ona žena. Istrča kučence, koje je često trčkaralo
s devojčicom, zalaja malo i ućuta, mašući repom. Gazda je ćuteći
sedeo u sedlu, mislio o nečem, onda uzdahnu i neodlučno trgnu ular.
Ravanač krenu dalje. Tanabaj skrenu nizbrdo prema reci i, kad
izađe na put, požuri konja. Guljsari je i sam hteo što pre da stigne na
bačiju. Pošli su preko livade. Evo i reke, zazveckaše potkovice na
obali. Voda je bila hladna, žuboreća. I odjednom, nasred plićaka,
oštro zategnuvši ular, gazda naglo povuče nazad. Guljsari odmahnu
glavom, misleći da je gazda pogrešio. Nije trebalo da se vraćaju.
Koliko se više može tako ići? Ali ga gazda u odgovor ošinu kandžijom
po boku. Guljsari nije voleo kad ga biju. Nervozno je grizao đemove,
nevoljno se potčinio i okrenuo nazad. Ponovo preko livada, ponovo
putem, ponovo prema onom dvorištu.
Kraj kuće se opet gazda uzvrpolji u sedlu, poče da trza đemove
čas ovamo čas onamo, ne znaš, brate, šta hoće. Zaustaviše se kraj
kapije. Uostalom, prave kapije nije ni bilo. Od nje su ostali samo
nakrivljeni direci. Opet istrča kučence, zalaja malo i zaćuta, mašući
repom. U kući je bilo tiho i mračno.
Tanabaj siđe iz sedla, pođe kroz dvorište, vodeći za uzdu konja i,
kad je prišao prozoru, zakuca prstom po staklu.
− Ko je tamo? − razleže se iznutra glas.
− To sam ja, Bubužan, otvori. Čuješ, ja sam!
U kući blesnu plamičak i prozori se mutno zasvetleše.
− Šta treba? Otkud tako kasno? − Bubužan se pojavi na vratima.
Bila je u beloj haljini sa raskopčanim okovratnikom i s tamnom,
raspuštenom kosom niz pleća. Od nje dolete topli miris tela i onaj
čudni miris nepoznate trave.
 − Izvini − tiho reče Tanabaj. − Sa alamana smo kasno došli.
Umoran sam. A i konj se sasvim premorio. Trebalo bi da se odmori, a
čopori su podaleko, sama znaš.
Bubužan je ćutala.
Oči joj zaplamteše, pa se ugasiše, kao kamenje na dnu pojilišta u
noći punoj mesečine. Ravanač je čekao da ona priđe i pomiluje ga po
vratu, ali ona to ne učini.
− Hladno je. − Bubužan trgnu ramenima. − Pa šta stojiš tu? Uđi
kad je tako. Eh ti, baš si smislio − tiho se zasmeja. − I sama sam se sva
izmučila, dok si tu cupkao na konju. Kao balavac neki.
− Sad ću ja. Samo konja da smestim.
− Ostavi konja tamo kraj duvala.
Nikad gazdine ruke nisu tako drhtale. Žurio je sa izvlačenjem
đema i dugo se petljao s kolanima: jedan je malo popustio, a drugi −
zaboravio.
Otišao je zajedno s njom i svetlo u prozorima se uskoro ugasilo.
Konju je bilo nelagodno da stoji u nepoznatom dvorištu.
Mesec je sijao iz sve snage. Digavši pogled iznad duvala, Guljsari
je video tamne planine koje su se dizale u visinu prelivene
mlečnoplavičastim sjajem. Oprezno je mrdao ušima i osluškivao. U
ariku je žuborila voda. U daljini je brektao na njivi onaj isti traktor i
pevao je u bašti onaj isti usamljeni slavuj.
S grana susedne jabuke su padale bele latice i bešumno se taložile
na konjskoj glavi i grivi.
Noć je bledela. Ravanač je tapkao u mestu prebacujući težinu tela
s jedne noge na drugu, stajao je i strpljivo čekao gazdu. Nije ni znao
da mu ovo neće biti jedini put kako stoji ovde i do jutra traći vreme.
Tanabaj izađe u zoru i poče toplim rukama da zauzdava
Guljsarija. Sad su i njegove ruke mirisale na onaj čudni miris
nepoznate trave.
Bubužan je izašla da isprati Tanabaja. Pripila se uz njega i on ju
je dugo ljubio.
 − Izbo si me brkovima − prošaputa. − Požuri, vidiš da je svanulo.
− Ona se okrenu i htede da pođe.
− Bubu, dođi − pozva je Tanabaj. − Znaš, pomiluj ga, pomazi ga −
i pokaza na ravanača. − Nemoj da si takva.
− Oh, a ja sam zaboravila − zasmeja se ona. − Pogledaj, pa on je
sav u jabukovom cvetu. − I šapćući nežne reči, poče da miluje konja
svojim divnim rukama, gipkim i nežnim, kao gubica one male
dorataste kobilice sa zvezdom na čelu.
Iza reke gazda zapeva. Lepo je ići uz njegovu pesmu i želeo je što
pre da stigne u čopor na ispašu.
Tih majskih noći je Tanabaj imao sreće. Upravo je došao red na
njega za noćno napasanje konja. Za ravanača je počeo neki noćni
način života. Danju je pasao, odmarao se, a noću, pošto bi oterao
čopor u dolinu, gazda je ponovo jurio tamo, prema onom dvorištu. U
zoru, još za mraka, opet su kao konjokradice jurili neprimetnim
stepskim puteljcima do konja ostavljenih u dolini. Ovde je gazda
sakupljao čopor, prebrojavao konje i tek onda bi se smirio. Teško je
bilo ravanaču. Gazda je žurio u oba pravca, i tamo i ovamo, a juriti
noću po bespuću nije lako. Ali gazda je tako hteo.
Guljsari je hteo nešto drugo. Kad bi se on pitao, on se uopšte ne
bi odvajao od čopora. U njemu je sazrevao mužjak. Zasad se još i
slagao sa pastuvom, ali su se svakim danom sve češće sukobljavali
obilazeći jednu istu kobilu. Sve češće je izvijao vrat, dizao rep uvis i
šepurio se pred čoporom. Rzao je opojnim glasom, uzbuđivao se
ujedajući kobile za bedra. A njima se to, očigledno, sviđalo, pripijale
su se uz njega, što je izazivalo ljubomoru kod pastuva. Ravanač bi za
to propisno dobio − pastuv je bio stari, besni megdandžija. Međutim,
lepše je bilo uznemirivati se i bežati od pastuva, nego svu noć
prestajati u dvorištu. Tu je on žudeo za kobilama. Dugo je cupkao,
udarao kopitima i tek onda bi se smirio. Ko zna koliko bi se odužila
ta noćna putovanja da se nije dogodio onaj slučaj...
Te noći je ravanač, kao i obično, stajao u dvorištu, tugujući za
čoporom u očekivanju gazde i već je počeo da drema. Uzde su bile
visoko privezane za gredu ispod nadstrešnice. To mu nije
dozvoljavalo da legne: svaki put, kad bi mu glava klonula, đem bi se
upio u meso u ustima. A ipak ga je vuklo da zaspi. Neka omorina je
lebdela u vazduhu, a oblaci su zamračivali nebo.
Već kroz dremež, kroz polusan, Guljsari odjednom začu kako se
zaljuljalo i zašumelo drveće, kao da je neko iznenada naleteo na njega
i počeo da ga trese i savija. Vetar ošinu dvorištem, uz zvečanje
zakotrlja praznu muzlicu, strže i odnese rublje s konopca. Kučence
zacvili, uzmuva se, ne znajući gde da se prikrije. Ravanač ljutito
zafrkta, zamre, načuljivši uši. Zabacivši glavu iznad duvala,
napregnuto je gledao u izmaglicu koja je sumnjivo narastala tamo, s
one strane stepe, odakle se s tutnjavom približavalo nešto strašno. I
sledećeg trenutka je zagrmela zemlja kao posečena šuma, zatutnja
grom, munje su cepale oblake. Udari jak pljusak. Ravanač trže ular,
kao da ga bič udari, i očajno zarza od straha za svoj čopor. U njemu
se probudio iskonski instinkt zaštite svog roda od opasnosti. Instinkt
ga je zvao tamo, u pomoć. I, izbezumivši se, on se pobuni protiv uzde,
protiv đema, protiv čumbura14 od konjske dlake, protiv svega onog
što ga je ovde tako čvrsto držalo. Poče da se bacaka, da kopa zemlju
kopitima i neprestano je rzao u nadi da će čuti kao odgovor uzvike iz
čopora. Ali, samo je oluja zviždala i zavijala. Ah, da je onda uspeo da
se otrgne sa ulara!
Gazda iskoči u beloj potkošulji, za njim žena, takođe u belom. Oni
za tili čas potamneše od kiše. Preko njihovih mokrih lica i uplašenih
očiju ošinu sivi nebeski blesak istrgnuvši iz pomrčine deo kuće sa
vratima koja su treskala na vetru.
− Stoj! Stoj! − dreknu Tanabaj na konja spremajući se da ga
odveže. Ali ovaj više nije hteo da zna za njega. Ravanač se kao zver
baci na gazdu, kopitima sruši duval i sve se otimao i otimao sa ulara.
Tanabaj mu se prikrade, pribijajući se uza zid, baci se napred
zaklonivši glavu rukama i obisnu se na ularu.
− Brže odvezuj! − viknu ženi.

14 Čumbur − dugačak povod na uzdi.

 Ona jedva stiže da odreši čvor, kad se ravanač prope i povuče
Tanabaja po dvorištu.
− Kandžiju, brže! Bubužan odjuri po bič.
− Stoj, stoj, ubiću te! − povika Tanabaj razjareno šibajući konja
kandžijom po njušci. Morao je da uzjaše, morao je sad da bude u
čoporu. Šta li se sad tamo događa? Kuda li je uragan oterao konje?
Ali i ravanač je takođe hteo u čopor. Odmah, ovog momenta −
tamo, kuda ga je u ovom užasnom trenutku zvala ogromna snaga
instinkta. Zato je i rzao, propinjao se uvis, zato se otimao odavde. A
kiša je lila ko iz kabla, besnela je oluja, tutnjavom tresući noć koja se
trzala pod munjama.
Drži! − naredi Tanabaj Bubužan i kad ona uhvati za uzdu, on
uskoči u sedlo. Još nije stigao ni da sedne, samo se grčevito uhvatio
za grivu, a Guljsari već jurnu iz dvorišta oborivši i povukavši za
sobom ženu kroz baru.
Ne potčinjavajući se više ni đemu, ni biču, ni glasu, Guljsari je
jurio kroz olujnu noć, kroz kišu, koja je šibala, instinktivno
pogađajući put. Proneo je sad bespomoćnog gazdu preko uzburkane
reke, kroz tutnjavu vode i groma, kroz šikare, preko jendeka, preko
jaruga, nezadrživo je jurio napred i napred. Nikada do tada, ni na
velikoj trci ni na alaman-bajgi, nije Guljsari tako jurio kao one olujne
noći.
Tanabaj nije upamtio kako i kuda ga je nosio pobesneli konj. Kiša
mu je izgledala kao vreli plamen koji bukti po licu i telu. Samo mu se
jedna misao motala u glavi: „Šta je sa čoporom? Gde su sad konji? Ne
daj bože da odjure na ušće, do pruge! Doći će do udesa! Pomozi mi,
Alahu, pomozi mi! Pomagajte, arbaci15, gde ste? Nemoj pasti, Guljsari,
nemoj da padneš! Odnesi me u stepu, tamo, tamo, do čopora!“
A u stepi su praskale bele munje zaslepljujući noć belim
plamenom. I ponovo se sklapala tama, besnela oluja, udarala kiša u
vetar.

15 Arbaci − duhovi predaka.

 Čas svetlo čas mračno, čas svetlo čas mračno... Konj se propinjao
i rzao cepajući čeljust. Zvao je, dozivao, tražio, čekao. „Gde ste? Gde
ste? Odazovite se!” A kao odgovor − nebo je tutnjalo, i − ponovo u trk,
ponovo u traženje, ponovo u oluju...
Čas svetlo čas mračno, čas svetlo čas mračno...
Oluja se tek pred jutro smirila. Oblaci su se postepeno razvukli,
ali se grmljavina na istoku još nije utišala − povremeno je grmelo,
klokotalo i oluja se postepeno stišavala. Pušila se izmučena zemlja.
Nekoliko goniča je tragalo naokolo i sakupljalo zalutale konje.
A Tanabaja je tražila žena. Tačnije, nije ga tražila, već čekala. Još
u toku noći je pojurila na konju u pomoć mužu, zajedno sa susedima.
Čopor su našli i zadržali u dubokoj jaruzi. A Tanabaja nije bilo. Mislili
su da je zalutao. Ali, ona je znala da nije zalutao. I kada je momčić iz
susedstva radosno uzviknuo: „Eno ga, Džajdar-apa, eno ga, ide!” − i
pojurio mu u susret, Džajdar se nije s mesta makla. Ćutke je s konja
gledala kako se vraća bludni muž.
Tanabaj je jahao mračan i strašan, u mokroj potkošulji, bez kape,
na ravanaču, smršalom za jednu noć. Guljsari je hramao na desnu
nogu.
− A mi vas tražimo! − radosno mu reče momčić kad stiže. –
Džajdar-apa se već počela brinuti.
Eh, momče, momče...
− Zalutao sam − promrmlja Tanabaj.
Tako se sreo sa ženom. Ništa jedno drugom nisu rekli. A kad je
momčić otišao da istera čopor ispod strmine, žena tiho progovori:
− Šta je, nisi stigao čak ni da se obučeš. Dobro je da su bar
pantalone i čizme na tebi. I nije te sramota! Pa, nisi više mlad. Deca,
eno, već velika, a ti...
Tanabaj je ćutao. A šta je i mogao reći? Za to vreme je momčić
oterao čopor. Svi konji i ždrebad su bili čitavi.
− Idemo kući, Altike, − pozva Džajdar momčića. − Biće posla
danas uvrh glave i kod vas i kod nas. Vetar je razneo jurtu. Idemo da
sakupimo.
 A Tanabaju je poluglasno rekla:
− Ti budi tu. Doneću ti nešto da pojedeš i da obučeš. Kako ćeš tako
ljudima na oči?
Ja ću biti tamo, dole − pokaza glavom Tanabaj. Otišli su. Tanabaj
potera čopor na ispašu. Dugo je terao. Već je i sunce sijalo, otoplilo je.
Stepa je počela da se isparava, oživela je. Zamirisalo je na kišu i mladu
travu.
Konji su, ne žureći, zakasali preko prelaza, preko jaruga i izašli
na čistinu. I ovde se pred očima Tanabaju otvori čitav novi svet. Tamo
daleko, daleko, pružao se horizont prekriven belim oblacima. Nebo
je bilo ogromno, visoko, čisto. I veoma daleko odavde pušio se u stepi
voz.
Tanabaj sjaha s konja, pođe kroz travu. Kraj njega prhnu ševa,
vinu se i zacvrkuta. Tanabaj je išao pognute glave i odjednom se sruši
na zemlju.
Nikad Guljsari nije video svog gazdu u takvom položaju. Ležao je
ničice i pleća su mu se tresla od ridanja. Plakao je od stida, tuge, znao
je da je izgubio sreću, koja mu se osmehnula poslednji put u životu.
A ševa je jednako cvrkutala...
Sutradan čopori krenuše u planine. Ovamo bi trebalo da se vrate
tek sledeće godine u rano proleće. Put je vodio duž reke,
vodoplavnom dolinom kraj aula. Išla su stada ovaca, čopori konja,
išle su natovarene kamile i konji, u sedlima žene i deca. Jurili su
čupavi psi. Vazduhom se pronosili različiti glasovi: uzvici, rzanje,
blejanje...
Tanabaj potera svoj čopor preko prostrane livade, zatim po
brežuljku, gde je nedavno na praznik galamio narod, i sve se trudio
da ne gleda u pravcu aula. I kada Guljsari iznenada povuče onamo,
prema dvorištu na kraju aula, dobi svoje korbačem. Tako i ne svratiše
do žene divnih ruku, gipkih i nežnih, kao gubica one male dorataste
kobile sa zvezdom na čelu...
Čopor je složno jurio.
 Bilo bi lepo da gazda peva, ali on nije pevao. Aul ostade za njima.
Napred su planine. Zbogom, stepo, do sledećeg proleća. Napred su
planine...
 6

Bližila se ponoć. Guljsari dalje nije mogao da ide. Dovde, do

jaruge se nekako doteturao, zaustavljajući se desetinama puta, ali
jarugu već nije mogao da prevali. Stari Tanabaj shvati da nema pravo
da zahteva od konja nešto više. Guljsari je stenjao mučno, kao čovek.
I kad htede da legne, Tanabaj ga nije dirao.
Ležeći na hladnoj zemlji, Guljsari je i dalje stenjao i mahao
glavom čas na jednu čas na drugu stranu. Bilo mu je hladno. Drhtao
je celim telom. Tanabaj skide svoj kaput i pokri ga po leđima.
− Šta je, je l’ ti teško? Mnogo teško? Smrzao si se, Guljsari. A ti se
nikad nisi smrzavao.
Tanabaj je još nešto mrmljao, ali Guljsari više ništa nije čuo. Srce
mu je sad već lupalo u samoj glavi, odjekujući prodorno i gušeći se:
tup-tup, tup, tup-tup, tup... kao da je stado u panici bežalo od gonilaca
koji su bili za petama.
Izađe mesec iza planina i ostade da visi u magli nad zemljom.
Jedna zvezda nečujno pade i ugasi se...
− Ostani tu, lezi, a ja idem da nalomim kuraja − reče starac.
Dugo je tumarao naokolo i sakupljao ostatke prošlogodišnjeg
korova. Skroz je izgrebao ruke u trnju dok je sakupio jedno naručje.
Pođe dalje i spusti se u jarugu, za svaki slučaj, s nožem u ruci. Tu
Tanabaj nabasa na žbunje tamariska. Obradova se − biće prave vatre.
Guljsari se uvek plašio kad je u blizini gorela vatra. Sad se nije
bojao, sad su ga zapljuskivali toplota i dim. Tanabaj je sedeo na caku,
ćutao je, povremeno bacao u vatru čas tamarisk čas korov, gledao je
u plamen i grejao ruke. Ponekad bi ustao, popravio na konju
prebačeni kaput i ponovo bi seo kraj vatre.
Guljsari se ugrejao, drhtavica se stišala, ali mu je u očima lebdela
neka žuta izmaglica, gušilo ga je i tištalo u grudima, nije mogao da
diše. Plamen se na vetru čas povijao čas dizao uvis. Starac, njegov
davnašnji gazda, koji je sada sedeo iza vatre, čas je nestajao čas se
pojavljivao. I konju se u bunilu činilo da jure stepom kroz olujnu noć,
da on rže i propinje se uvis, da doziva čopor, a njega nema. Pale se i
gase bele munje.
Čas svetlo čas mračno, čas svetlo čas mračno...
 7

Zima se povukla, privremeno se povukla, da pokaže pastirima da

nije baš tako loše živeti na ovom svetu. Biće i toplih dana, stoka će se
nagojiti, biće dovoljno mleka i mesa, biće i trka za praznike, biće i
svakodnevnih briga − rasplod, šišanje, gajenje mladunčadi, selidba, a
pored toga, svako ima i svoj lični život − ljubav i rastanak, rađanja i
smrt, ponos zbog uspeha dece i razočaranja zbog nepovoljnih vesti o
njima iz internata: da je kod kuće, sigurno bi bolje učio... Čega sve
neće biti, briga je uvek preko glave i privremeno će se zaboraviti
zimske nedaće. Džuti16, pomori, poledice, pocepane jurte i hladni
torovi će ostati u izveštajima i iskazima do sledeće godine. A onda će
opet zima udariti − dojuriće na beloj kamili, naći će pastira ma gde
on bio, u planinama ili u stepi, i pokazaće mu svoju ćud. I on će se
setiti svega onoga na šta je neko vreme bio zaboravio. I u dvadesetom
veku zima se potpuno isto ponaša...
Isto tako je bilo i onda. S planina su se spustila smršala stada
ovaca i čopori konja i razmileli se po stepi. Eto proleća. Preživeli su
zimu.
Tog proleća je Guljsari bio slobodan ždrebac u čoporu. Tanabaj
bi ga retko kad osedlao, štedeo ga je, a nije ni smeo to da čini −
nailazilo je doba parenja.
Izgledalo je da će Guljsari biti dobar ždrebac. Pazio je na malu
ždrebad kao pravi otac. Desi li se da kobila nešto previdi, a on je već
tu, ne dozvoljava ždrebetu da negde padne ili da se odvoji od stada. I
još jednu je dobru osobinu imao Guljsari: nije voleo da konje
bespotrebno uznemiravaju − kad bi se tako nešto dogodilo, odmah bi
poterao čopor malo dalje.
Te godine je u toku zime u kolhozu došlo do promena. Poslali su
novog predsednika. Čoro je predao poslove i sad je ležao u rejonskoj
bolnici. Sa srcem mu je bilo sve gore. Tanabaj se sve spremao da

16 Džuti − mrazevi s vetrom.

poseti druga, ali kako od poslova da se iščupaš? Pastir ti je kao majka
s mnogo dece, večito u brigama, naročito zimi i u proleće. Životinja
nije mašina, ne možeš da isključiš prekidač i da odeš. Tako Tanabaj i
ne mogade da ode u rejonsku bolnicu. Smenu sad nije imao. Žena mu
se vodila kao drugi gonič trebalo je nekako zarađivati za život: mada
se za trudodan malo davalo, pa ipak, za dva trudodana se moglo
zaraditi više nego za jedan.
Ali Džajdar je bila sa detetom na rukama. Kakav je onda ona
mogla biti gonič? I danju i noću je morao sam da se snalazi. Dok se
Tanabaj spremao i dogovarao sa susedima da ga zamene, stiže vest
da je Čoro izašao iz bolnice i da se vratio u aul. Tad se on i žena
dogovoriše da odu k njemu kasnije, kad siđu s planina. Ali, tek što su
sišli u dolinu, tek što su se privikli na novu sredinu, kad se desi ono,
na šta Tanabaj ni dan-danas ne može da pomisli, a da se ne uznemiri.
Popularnost ravanača − to ti je mač sa dve oštrice. Što se ona više
širi po celoj oblasti, to i rukovodstvo više zavidi.
Tog dana Tanabaj rano izjutra otera konje na ispašu, a sam se
vrati kući na doručak. Sedeo je s kćerkicom u krilu, pio čaj i pričao sa
ženom o raznim porodičnim stvarima.
Trebalo je otići do sina u internat, i ujedno svratiti na buvlju
pijacu, do stanice, i tamo kupiti ponešto od odeće za ženu i decu.
− Kad je tako, Džajdar, osedlaću ravanača − reče Tanabaj, srčući
čaj iz piale17. − Inače neću stići. Sad ću ga poslednji put uzeti i posle
ga više neću dirati.
− Kako hoćeš, ti bolje znaš − složi se ona. Napolju se začu topot
konja, neko je dolazio.
− Deder, pogledaj − zamoli on ženu. − Ko je tamo? Ona izađe i,
kad se vrati, reče da je došao upravnik farme Ibraim i još jedan s njim.
Tanabaj se nerado diže, izađe iz jurte s kćerkicom na rukama.
Mada on upravnika konjske farme Ibraima nije voleo, ipak je red
gosta dočekati. A zašto nije voleo Ibraima, to ni sam nije znao. Kao da
je, za razliku od drugih, i bio ljubazan, ali je ipak u njemu bilo nečeg
17 Piala − sud za čaj ili mleko u obliku velike, široke šolje bez drške.
ljigavog. A najglavnije: da radi − ništa nije radio, tako − mlatio je
praznu slamu. Stvarnog upravljanja farmom uopšte nije bilo, svaki je
gonič konja bio prepušten sam sebi. Koliko je puta Tanabaj na
partijskim sastancima govorio o tome, svi su se slagali, slagao se i
Ibraim, zahvaljivao na kritici, a onda bi opet ostajalo po starom.
Dobro je da su se našli savesni goniči, Čoro ih je sam odabirao.
Ibraim sjaha s konja i srdačno raširi ruke:
− Asalom alejkum, bej! − On je sve čobane zvao bejima.
− Alejkum asalom! − uzdržano odgovori Tanabaj stežući gostima
ruke.
− Jeste li živi, zdravi? Kako konji, Tanake, kako si ti? − Ibraim je
ređao svoja uobičajena pitanja, a mesnati obrazi su se razvlačili u isto
toliko uobičajeni osmeh.
− Nije loše.
− Hvala bogu. More, za vas se ja i ne brinem.
− Izvolite u jurtu.
Džajdar je zastirala zbog gostiju novu košmu, a na nju bostek od
kozjih koža − specijalnu prostirku za sedenje na podu.
Ibraim i njoj pokloni pažnju.
− Dobar dan, Džajdar-bajbiče. Kako vaše zdravlje? Pazite li svog
beja kako treba?
− Dobar dan, izvolite, sedite ovde. Svi se smestiše.
− Naspi nam kumisa − zamoli Tanabaj ženu. Pili su kumis i
razgovarali o svemu i svačemu.
− Sad je stočarstvo najunosniji posao. Ovde makar leti ima mesa,
mleka − govorio je Ibraim − a u ratarstvu ili tamo u drugim poslovima
− uopšte ničeg nema. Zato je sad bolje držati konje i ovce. Zar nije
tako, Džajdar-bajbiče?
Džajdar klimnu glavom, a Tanabaj oćuta. Znao je on to i sam, a
nije mu ni prvi put da ovo sluša od Ibraima, koji nije propuštao
priliku da podseti, da treba ceniti položaj stočara. Tanabaj htede da
kaže da ničeg dobrog tu nema ako se ljudi budu držali za ona topla
mestašca gde su meso i mleko. A šta će ostali? Do kada će ljudi raditi
za džabe? Zar je tako bilo pre rata? U jesen bi po dvoja, po troja kola
žita dovlačili u svaku kuću. A sad? Jure s praznim džakovima ne bi li
šta dobili. Žito gaje, a sami bez žita ostaju. Na šta to liči? Neprestanim
sastancima i savetovanjima se neće daleko doterati. Čoru je zato srce
i propalo, što osim lepih reči ništa više nije mogao dati ljudima za
njihov rad. Ali, sve to što mu se skupilo u duši, Ibraimu nije vredelo
govoriti. A Tanabaj nije ni hteo sada o tome da započinje. Trebalo ih
je što pre otpremiti, osedlati konja i krenuti svojim poslom, da bi što
pre bio gotov. Zašto li su došli? Ali je bilo nezgodno pitati.
− Nešto te se, brate, ne sećam − obrati se on Ibraimovom
saputniku, mladom, ćutljivom džigitu. − Da ti nisi sin pokojnog
Abalaka?
− Da, Tanake, ja sam njegov sin.
− Bože, kako vreme leti! Sigurno si došao da pogledaš čopore?
Interesuje te?
− Ma ne, mi...
− On je zajedno sa mnom − prekinu ga Ibraim. − Poslom smo
došli, ali ćemo posle o tome. Kumis vam je, Džajdar-bajbiče, zbilja,
izvanredan. A tek miris... Deder, naspite mi još jednu šolju.
Ponovo počeše o ovome, o onome... Predosećao je Tanabaj neku
nesreću, ali se nikako nije mogao dosetiti zbog čega bi to Ibraim
mogao doći do njega. Najzad Ibraim izvadi iz džepa neku hartiju.
− Tanake, mi smo došli zbog ove stvari, evo, s ovom hartijom.
Pročitajte.
Tanabaj je čitao u sebi po slogovima, čitao je i nije verovao
sopstvenim očima. Na hartiji je razvučenim slovima bilo napisano:

„Naređenje.
Goniču konja Bakasovu.
Poslati ravanača Guljsarija u konjušnicu radi jahanja.
Pred. kza (potpis nečitak). 5. marta 1950 g.”
 Zapanjen ovakvim neočekivanim obrtom stvari, Tanabaj ćutke
savi hartiju načetvoro, stavi je u gornji džep vojničke bluze i dugo je
sedeo ne dižući pogled. Pod lažičicom je osećao neprijatnu hladnoću.
U stvari, ničeg neočekivanog tu nije ni bilo. On je zato i gajio konje da
bi ih potom davao drugima za rad i jahanje. Koliko ih je on za sve ove
godine poslao u razne brigade! Ali, Guljsarija dati! To nije mogao da
podnese. I on poče grozničavo da smišlja kako da odbrani ravanača.
Trebalo je o svemu dobro promisliti. Trebalo se savladati. Ibraim već
poče da se uznemiruje.
− Eto, zbog te stvarčice smo svratili do vas, Tanake, oprezno
ponovi.
− U redu, Ibraime, − mirno ga pogleda Tanabaj. − Ta stvar nikud
neće pobeći. Daj da još ispijemo kumisa, da popričamo.
− Svakako, vi ste, Tanabaju, pametan čovek.
„Pametan! Malo sutra ću se ja upecati na tvoje lepe reči!” −
razljuti se u sebi Tanabaj.
I opet poče sasvim beznačajan razgovor. Sad se nije imalo kuda
žuriti.
Tako se Tanabaj prvi put sukobio s novim predsednikom
kolhoza. Tačnije, ne s njim lično, već s njegovim nejasnim potpisom.
Njega lično on još nije video. Zimovao je u planinama kad je ovaj
smenio Čora. Pričalo se da je okrutan, da je bio među visokim
rukovodiocima. Već na prvom sastanku upozorio je da će neradnike
strogo kažnjavati, a za neispunjenje minimuma trudodana je
zapretio sudom; rekao je da su sve nedaće u kolhozu otud, što su
kolhozi usitnjeni, sad ih treba udruživati i stanje ubrzo treba da se
popravi − zato su ga ovamo i poslali i on će postaviti sebi kao glavni
zadatak da se gazdinstvo razvija po svim pravilima savremene
agrotehnike i zootehnike. A zato su svi obavezni da uče u
agrotehničkim i zootehničkim kružocima.
 I zbilja su organizovali učenje − iskačili su objave, počela su
predavanja. A ako bi čobani zaspali na predavanjima, to je već bila
njihova stvar.
− Tanake, vreme je da krenemo − sa iščekivanjem pogleda Ibraim
Tanabaja i poče da zateže sare na čizmama, da otresa i doteruje svoj
lisičji tebetej.
− Pa, evo kako, upravniče, ovako ti reci predsedniku: Guljsarija ja
ne dam. Pa, on je pastuv u čoporu. Kobile opasuje.
− Ma, hajde, Tanake, pa mi ćemo vam umesto njega dati pet
pastuva, nijedna kobila neće ostati bez svog para. Zar je to problem?
− začudi se Ibraim. U početku beše zadovoljan, sve je išlo glatko, kad
odjednom... Eh, da je to bio neko drugi, a ne Tanabaj, razgovor bi bio
kraći. Ali, Tanabaj kao Tanabaj, ni rođenog brata nije požalio, to se
mora imati u vidu. Ovde će se morati pažljivo raditi.
− Ne treba meni vaših pet pastuva! − Tanabaj obrisa oznojeno
čelo i, poćutavši malo, reši da govori otvoreno. − A tvoj predsednik
nema na čemu da jaše, je li? Nema više konja u štali? Zašto mu je baš
Guljsari ustrebao?
− Kako − zašto, Tanake? Predsednik je naš rukovodilac, prema
tome, mora se poštovati. On u okrug ide i njemu ljudi dolaze. Svima
je na očima, pred narodom, takoreći...
− Šta, tako reći? Na drugom konju ga niko neće poštovati? Ili, ako
je na očima ljudi, onda mora obavezno da bude na ravanaču?
− Obavezno ili neobavezno, ali takav je red. Eto, vi ste, Tanake, u
ratu bili vojnik. Zar ste vi išli u automobilu, a vaš general u kamionu?
Naravno, niste. Generalu generalsko, a vojniku − vojničko. Je l* tako?
− Ovo je druga stvar − nesigurno odgovori Tanabaj. A zašto je to
baš drugo, on nije objašnjavao, a ne bi ni mogao objasniti. I, osećajući
da se oko ravanača steže obruč, on ljutito reče: − Ne dam ga. A ako
vam ne valjam − oduzmite mi čopor. Otići ću u kovačnicu. Tamo mi
čekić nećete oteti.
− Zašto tako, Tanake? Mi vas poštujemo, cenimo. A vi kao dete.
Zar vam to priliči? − uzvrpolji se Ibraim. „Zaglibio sam, izgleda −
pomisli − svašta sam tamo obećao, sam predložio, sam se ponudio, a
ovaj tvrdoglavi stvor hoće celu stvar da upropasti”.
Ibraim teško uzdahnu i obrati se Džajdar:
− Sami prosudite, Džajdar-bajbiče, šta je to jedan konj, jedan
ravanač? Kakvih sve konja nema u čoporu − izaberite koga hoćete.
Čovek je došao, poslali ga...
− A što se ti tako trudiš? − upita Džajdar. Ibraim zamucnu, raširi
ruke:
− A šta ću? Disciplina. Naredili su mi, a ja sam ti sitna riba. Nije to
za mene. Ja ću i na magarcu ići, ako treba. Evo, pitajte Abalakovog
sina, njega su i poslali da dotera ravanača.
Ovaj, ćuteći, klimnu glavom.
− Ružno ispada − produži Ibraim. − Predsednika nam poslali, naš
je gost, a mi... ceo aul ne može čestitog konja da mu da. Saznaće narod,
pa šta će reći? Ko je to video kod Kirgiza?
− Pa, neka − javi se Tanabaj. − Neka zna aul. Ja ću poći Čoru. Neka
on odluči.
− Vi mislite da će Čoro reći − nemoj dati? Pa to je u dogovoru s
njim! Samo ćete ga dovesti u nepriliku. Nešto kao sabotaža. Novog
predsednika ne priznajemo, idemo starome da se žalimo. A Čoro je
čovek bolestan. Zašto kvariti njegove odnose s predsednikom? Čoro
će biti sekretar i moraće s njim da sarađuje. Zašto smetati?...
Kad počeše da govore o Čoru, Tanabaj zaćuta. Svi ućutaše.
Džajdar teško uzdahnu.
− Daj − reče mužu − ne zadržavaj ljude.
− Eto, to je pametno, odavno je tako trebalo, hvala vam, Džajdar-
bajbiče.
Nije uzalud Ibraim prosipao reči zahvalnosti. Nije mnogo
vremena prošlo posle tog događaja, a on je od upravnika farme
postao zamenik predsednika za stočarstvo...
Tanabaj je sedeo u sedlu spuštenih očiju i, mada nije gledao, sve
je video. Video je kako su uhvatili Guljsarija i kako su mu natakli novi
ular − Tanabaj svoj ne bi dao ni za šta na svetu. Video je kako Guljsari
nije hteo da ode iz čopora, kako se otimao sa ulara od Abalakovog
sina, kako ga je Ibraim mlatio korbačem iz sve snage priskačući na
konju čas s jedne čas s druge strane. Video je konja, njegov zbunjeni
pogled koji nije shvatao kud i zašto ga odvode nepoznati ljudi od
kobila i ždrebadi, od njegovog gazde; video je kako izbija para iz
njegovih otvorenih čeljusti dok je rzao, video je njegovu grivu, leđa,
sapi, tragove korbača na leđima i bokovima, video je svaki njegov
pokret, video je čak nešto kao maleni otok na prednjoj desnoj nozi
iznad zgloba, video je njegov hod, tragove kopita, video je sve do
poslednje svetložute kulašaste dlačice. Sve je video i, ugrizavši se za
usnu, ćutke patio. Kad je digao pogled, oni koji su odveli Guljsarija
već su nestajali iza brežuljka. Tanabaj viknu i potera konja za njima.
− Stoj, da se nisi usudio! − Džajdar istrča iz jurte. Njemu u trku
najednom sinu strašna misao − žena se sveti ravanaču za sve one
majske noći. On naglo okrete konja i, šibajući ga kandžijom, vrati se
nazad. Kraj jurte naglo zaustavi, skoči i sav strašan, izobličen,
pobledelog lica, pritrča ženi:
− Zašto? Zašto si rekla: daj? − prošaputa uprevši pogled u nju.
− Smiri se. Skloni ruke − zaustavi ga ona mirno, kao i uvek. −
Slušaj šta ću ti reći. Je li Guljsari tvoj sopstveni konj? Lično tvoj? Šta
ti imaš svoje? Sve što imamo je kolhozno. Od toga i živimo. I ravanač
je kolhozni. A predsednik je gazda u kolhozu: kako kaže, tako će i biti.
A onog što se tiče − pogrešno misliš. Možeš i sad da ideš ako hoćeš.
Ona je bolja od mene, lepša, mlađa. Dobra je žena. I ja sam mogla
ostati udovica, ali ti si se vratio. Koliko sam te samo čekala! Ali to sad
nije važno. Troje dece imaš. Šta ćeš s njima? Šta ćeš im posle reći? Šta
će oni reći? Šta ja da im kažem? Radi kako znaš...
Tanabaj odjaha u stepu. Muvao se oko čopora sve do same noći,
nikako nije mogao da se sredi. Čopor je opusteo. Opustela je duša. I
nju je ravanač sa sobom odneo.
Sve je odneo. Ništa nije više kao pre. Ni sunce, ni nebo, pa ni on
kao da nije više onaj stari.
 Vratio se kad se već smrklo. U jurtu je ušao ćutljiv, pocrneo.
Devojčice su već spavale. U ognjištu je vatra gorela. Žena mu poli
ruke vodom. Dade mu večeru.
Neću − odbi Tanabaj. A onda reče: − Uzmi temir-komuz, odsviraj
„kamilin plač”.
Džajdar uze temir-komuz, prinese ga usnama, trgnu prstom
tananu čeličnu strunu, dunu na nju, onda duboko udahnu vazduh i
poteče starinska nomadska muzika. Bila je to pesma o kamili koja je
izgubila svog belog sinčića. Mnogo dana već trči ona kroz pusti kraj.
Traži, doziva svoje detence. Tuguje što ga više neće uveče voditi
iznad jaruge, izjutra preko ravnica, što neće zajedno brstiti lišće s
grana, niti ići preko peska koji utanja, lutati prolećnim poljima, niti
ga hraniti belim mlekom. Gde si, tamnooki sinčiću? Odazovi se! Teče
mleko iz vimena, iz prepunog vimena, sliva se niz noge. Gde si?
Odazovi se! Teče mleko iz vimena, iz prepunog vimena. Belo mleko...
Džajdar je lepo svirala na temir-komuzu. Nekad ju je zbog toga i
zavoleo, dok je još bila devojčica.
Tanabaj je slušao sagnute glave i opet je, ne gledajući sve video.
Njene ruke, ogrubele od dugogodišnjeg rada na žezi i hladnoći.
Osedelu kosu i bore koje su se pojavile na vratu, oko usta i očiju. Iz
tih bora je izbijala njihova minula mladost − tamnoputa devojčica s
kikicama niz pleća i on − onda mlad, veoma mlad, i njihova davnašnja
prisnost. Znao je da ga ona sad ne primećuje. Bila je udubljena u svoju
muziku i svoje misli. Video je on u njoj u tom trenutku još i polovinu
svojih nesreća i patnji. Ona ih je uvek nosila sa sobom.
...Trči kamila već mnogo dana, traži, doziva detence. Gde si,
tamnooki sinčiću? Teče mleko iz vimena, iz prepunog vimena, sliva
se niz noge. Gde si? Odazovi se! Teče mleko iz vimena, prepunog
vimena. Belo mleko...
A devojčice su spavale zagrljene. Iza jurte se prostirala stepa,
ogromna i neprozirna u noćnoj tami. Te noći se Guljsari u konjušnici
bunio, nije dao konjušarima da spavaju. Prvi put je dospeo u
konjušnicu, u zatvor za konje.
 8

Strašno se obradovao Tanabaj kad je jednog jutra ugledao u

čoporu svoga ravanača. Bio je pod sedlom, s njega je visilo parče
konopca od ulara.
− Guljsari, Guljsari, zdravo! − dojuri Tanabaj u galopu i ugleda ga
tu nedaleko sa tuđom uzdom, pod tuđim, glomaznim sedlom i teškim
uzengijama. I, što ga je posebno razljutilo − bio je s mekanim
somotskim jastučićem u sedlu, kao da na njemu nije jahao muškarac,
nego neka debela žena.
− Pfu! − pljunu Tanabaj od ljutine. Hteo je da uhvati konja i da
zbaci s njega svu tu smešnu opremu, ali ravanač izmače. Ravanaču
sad nije bilo do njega. Obilazio je kobile. Tako ih se bio zaželeo, da
nije svog bivšeg gazdu ni primećivao.
„Znači, ipak je pobegao, otkinuo ular. Sila je! Ajde prošetaj,
prošetaj, neka ti bude, ja ću prećutati” − pomisli Tanabaj i odluči da
pusti čopor da se malo projuri. Nek se Guljsari oseti kao kod kuće,
dok za njim ne dojuri potera.
Đi-đi-đi! − viknu Tanabaj, pridiže se u sedlu i, razmahujući
ukrukom, potera čopor dalje.
Krenuše kobile, dozivajući ždrebad, veselo pojuriše mlade ženke.
Vetar im je nosio grive. Smejala se pod suncem zemlja koja se
zelenela. Guljsari se prenu, ispravi se i kočoperno krenu. Izbi na čelo
čopora, otera novog pastuva, satera ga na začelje, a sam, šepureći se
pred čoporom, zafrkta, zaigra, optrčavajući čas s jedne čas s druge
strane. Od mirisa čopora mu se vrtelo u glavi − mirisa kobiljeg mleka,
mirisa ždrebadi, mirisa pelena u vetru. Nije ga se ticalo što je na
njemu smešno sedlo, sa smešnim somotskim jastučetom, što ga teške
uzengije udaraju po bokovima. Zaboravio je kako je juče stajao u
okrugu kraj ogromnog stuba za vezivanje konja, grizući đem, trzajući
se zbog tutnjave kamiona. Zaboravio je kako je potom stajao u bari
pored smrdljive pivnice i kako je novi gazda izašao sa celim svojim
društvom i svi su zaudarali na alkohol. Kako je taj novi podrigivao i
teško disao, sedajući na njega. Zaboravio je, kako su oni uz put
organizovali glupu trku po blatu. Kako je on novog gazdu poneo
najvećom brzinom i kako se ovaj truckao u sedlu, klimajući se kao
vreća, a onda je počeo da trza đem i da ga udara kandžijom po glavi.
Sve je ravanač zaboravio, sve: u glavi mu se vrtelo od mirisa
čopora − mirisa kobiljeg mleka, mirisa ždrebadi, mirisa pelena u
vetru... Ravanač je trčao, trčao i ne naslućujući da za njim već juri
potera.
Tanabaj vrati čopor na staro mesto i tad stigoše iz aula dva
konjušara. I ponovo odvedoše Guljsarija iz čopora u konjušnicu.
Međutim, ubrzo se on ponovo pojavi. Ovog puta i bez ulara i bez
sedla. Zbacio je nekako s glave ular i noću pobegao iz konjušnice.
Tanabaj se u početku nasmeja, a onda ućuta i, porazmislivši, nabaci
mu ukruk na vrat. Sam ga uhvati, sam stavi ular i sam ga povede u
aul, zamolivši mladog goniča iz susedne bačije da ga tera otpozadi.
Na pola puta sretoše konjušare koji su jurili za odbeglim ravanačem.
Predajući im Guljsarija, Tanabaj se čak malo izvika na njih.
− Šta je to, sve se nespretnjakovići tamo skupili, te ne možete da
sačuvate predsednikovog konja. Čvršće ga vezujte.
A kad je Guljsari i treći put dojurio, Tanabaj se ozbiljno razljuti:
− Jesi li ti lud! Koji te đavo nosi ovamo? Lud, pa go ti je − psovao
je jureći ga ukrukom. I ponovo ga je vukao nazad, i ponovo grdio
konjušare.
Ali Guljsari nije imao nameru da se opameti, dojurio bi kad god
bi za to imao priliku. Dojadio je i konjušarima i Tanabaju.
...Te noći je Tanabaj kasno zaspao − kasno se vratio sa ispaše.
Čopor je, za svaki slučaj, priterao bliže jurti i zaspao nemirno i teško.
Umorio se preko dana. Čudno je nešto sanjao − kao da je opet u ratu
ili negde u klanici. Naokolo krv, ruke takođe u lepljivoj krvi. I sam u
snu misli: ne valja kad se krv sanja. Hteo bi negde da opere ruke. Ali
ga guraju, smeju mu se, kikoću, zvižde − a ne vidi se ko: „Tanabaju, u
krvi pereš ruke, u krvi. Ovde nema vode, Tanabaju, ovde je svuda
samo krv! Ha-ha, ho-ho, hi-hi!...”
 − Tanabaju, Tanabaju! − drmala ga je žena za rame probudi se.
− A, šta je bilo?
− Čuješ, u čoporu se nešto događa. Tuku se pastuvi. Sigurno je
Guljsari opet dojurio.
− Proklet bio! Nikad mira nemam! − Tanabaj se brzo obuče,
zgrabi ukruk i pojuri u uvalicu gde se čula neka gužva. Već je bilo
vidno.
Pritrča i ugleda Guljsarija. Ali, šta je to? Ravanač je skakao sputan
kišenom − gvozdenim okovima. Trešte okovi na nogama, a on se vrti,
propinje se uvis, stenje, viče. A onaj pastuv iz čopora prilepio se kao
čičak − udara ga nogama i grize gde god stigne.
− Ah, izrode jedan! − Tanabaj polete kao vihor i tako ošinu
pastuva da se prelomi ukruk. Otera ga. U očima mu se suze pojaviše.
− Šta su ti to učinili, a? Ko li se to dosetio da te okuje? I zašto si se
dovukao ovamo, nesrećo jedna?
Zar je moguće − na takvo rastojanje preko reke, preko rovova i
busenja doskakutao ovamo u okovima i ipak stigao do čopora.
Sigurno je celu noć skakao, celu noć išao. Sam uz zveku lanaca, kao
odbegli robijaš.
„Ah, brate!” − odmahivao je glavom Tanabaj. Poče da miluje konja
i podmetnu mu svoje lice pod gubicu. A on je micao usnama, golicao
ga, žmirkao.
Šta ćemo sada, a? Trebalo bi da prestaneš s tim, Guljsari. Loše ćeš
se provesti. Glupane jedan, glupane... Baš ništa ne znaš...
Tanabaj pregleda konja... Ogrebotine od tuče će zarasti. Ali noge
je okovima ozbiljno izgulio. Iz venčića iznad kopita je tekla krv.
Pustena presvlaka kišena je izveštala, moljac je izgrizao. Dok je konj
skakao kroz vodu, presvlaka je spala i ogolila gvožđe. Ono mu je i
raskrvavilo noge. „Mora da je to Ibraim kod staraca pronašao kišen.
To je njegovo maslo” − besan je razmišljao Tanabaj. Al’ čije je još?
Kišen su starinski lančani okovi. Svaki kišen je imao poseban
katanac, bez ključa ne možeš otvoriti. Nekad su kišen stavljali na
noge najboljim konjima da ih konjokradice ne bi mogle odvesti s
pašnjaka. Obične petlje od konopca bi lako presekli nožem − i
svršena stvar, a s kišenom konja ne možeš odvesti. Ali, to je bilo
davno, a sad je kišen postao retkost. Jedva da ga je neki starac čuvao
za uspomenu na prošlost. I, eto, mora da se neko setio toga. Okovali
su ravanača da ne bi mogao daleko otići sa aulske ispaše. A on je, ipak,
otišao...
Cela porodica je skidala kišen s nogu Guljsarija. Džajdar ga je
držala za ular đema i zaklanjala konju oči, devojčice su se nedaleko
igrale, a Tanabaj dovukao je celu svoju kotaricu sa alatom, kupao se
u znoju, pokušavajući da nađe kalauz za katanac. Sad mu je kovačka
veština dobrodošla, dugo se preznojavao, petljao, ruke je izubijao, ali
je ipak pronašao način i otvorio rezu.
Zavrljači kišen daleko, da ga više ne vide. Namaza mašću konju
rane na nogama i Džajdar ga povede da ga priveže. Najstarija
kćerkica diže mlađu na leđa i one takođe krenuše kući.
A Tanabaj je još sedeo i hukao − umorio se. Onda sakupi alat i
pođe, diže sa zemlje kišen. Mora ga vratiti, inače još može i
odgovarati zbog njega. Razgledajući zarđali kišen, zadivi se veštini
majstora. Sve je bilo izvanredno urađeno, maštovito. To je bio rad
starih kirgiskih kovača. Da, sad je taj zanat nestao, zaboravljen je
zauvek. Kišeni više nisu potrebni. Ali, eto, i druge su stvari nestale −
šteta. Kakve su ukrase, kakve pribore od srebra, bakra, drveta, kože
znali da prave! I nisu tako skupe, ali su lepe stvari bile. Svaka je bila
na svoj način izuzetna. Sad takvih nema. Sad od aluminijuma klepaju
sve odreda: čaše, šolje, kašike, minđuše i lavore − gde god dođeš, sve
jedno te isto. Sama dosada! I sarači su poslednji ostali. A kakva su
sedla znali praviti! Svako sedlo je imalo svoju istoriju: ko, kada, za
koga je napravio i kako su mu se odužili za njegov trud. Uskoro će svi,
sigurno, automobilima putovati, kao tamo u Evropi. Svi u istim
automobilima, samo ćeš ih po brojevima razlikovati. A veštine
predaka zaboravljamo. Sasvim smo sahranili stari ručni rad, a baš u
rukama su duša i oči čoveka...
Ponekad bi Tanabaja odjednom tako uhvatilo. Počeo bi da
razmišlja o narodnoj radinosti, negodovao je i nije znao koga da
okrivi što ona nestaje. A u mladosti je i sam bio jedan od takvih
grobara starina. Jednom je čak na sastanku komsomola govorio o
likvidiranju jurti. Čuo odnekud da jurta treba da nestane, da je jurta
predrevolucionarno prebivalište. „Dole s jurtom! Dosta je starog
života!”
I „raskulačiše” jurtu. Počeše graditi kuće, a jurte rasturiše. Za
svašta su sekli košme, drvo ode za plot, za torove, pa čak i za
potpalu...
A onda se ispostavilo da je gajenje stoke na ispaši nemoguće bez
jurti. I svaki put bi se Tanabaj čudom čudio kako je mogao tako da
govori, da kudi jurtu od koje, za nomadski način života, ništa bolje
nije izmišljeno. Kako nije video da je jurta čudesan izum njegovog
naroda, gde je svaki, i najmanji detalj, bio tačno proveren vekovnim
iskustvom pokolenja?
Sad je živeo u pocepanoj, čađavoj jurti, nasleđenoj od starca
Torgoja. Jurta je služila već mnogo godina i, što se još nekako držala,
treba zahvaliti samo dugom strpljenju Džajdar. Po čitave dane je
popravljala, krpila, davala joj izgled kućišta, a već kroz nedelju-dve
dotrajala košma bi se ponovo raspadala, ponovo su zjapile rupe,
vetar je produvavao, sneg sipao, kiša je probijala. I opet bi žena
uzimala da popravlja, i kraja svemu tome nije bilo.
− Do kad li ćemo se samo mučiti? − jadikovala je. − Gledaj, to više
nije košma, već prašina, rasipa se ko pesak. A keregeuuci18 − u šta su
se pretvorili? Sramota je i reći. Kad bi uspeo se da izboriš da nam
barem nove košme daju. Jesi li gazda kuće ili nisi? Moramo jednom
da počnemo da živimo ko ljudi...
Tanabaj ju je u početku smirivao, obećavao. A kad jednom u aulu
zucnu o tome da mu treba sagraditi novu jurtu, ispostavi se da su
stari majstori davno pomrli, a mladež pojma nema kako se one prave.
U kolhozu takođe nije bilo košmi za jurte.
− Dobro, dajte nam vune, mi ćemo sami izvaljati košme − zamoli
Tanabaj.

18 Keregeuuk − drvena osnova u jurti na rasklapanje.

 − Kakvu vunu? − rekoše mu. − Jesi li ti pao s Marsa? Sva vuna ide
za prodaju, prema planu, u gazdinstvu se ne sme ostaviti ni gram... −
I kao zamenu mu ponudiše šator od gumiranog platna.
Džajdar odlučno odbi:
− Bolje u ovoj pocepanoj jurti da živimo, nego u tom šatorčiću.
Mnogi stočari su u to vreme bili prinuđeni da pređu u šatore od
gumiranog platna. Ali kakav je to život? Ni da ustaneš, ni da sedneš,
ni vatru da zapališ. Leti neizdrživa žega, zimi ni psa u njoj ne možeš
zadržati od hladnoće. Ni svoje stvari da razmestiš, ni kuhinju da
urediš, ni lepo da doteraš. A ako gosti naiđu, ne znaš gde da ih
smestiš.
− A, ne! − odbijala je Džajdar. − Ti kako hoćeš, a ja u tom šatorčiću
živeti neću. On za one bez porodice još i može, pa i to samo
privremeno, a mi imamo porodicu, decu. Treba ih kupati, vaspitavati,
ne, ja neću ići.
Nekako tih dana Tanabaj srete Čora i sve mu ispriča.
− Kako to tako ispade, predsedniče?
Čoro tužno odmahnu glavom.
− Trebalo je da ti i ja o tome mislimo u svoje vreme. A takođe i
naši rukovodioci gore. A sad, šta − pišemo pisma i ne znamo šta će
nam reći. Kažu, vuna je dragocena sirovina. Deficit. Eksport. Kažu,
trošiti je na unutrašnje potrebe gazdinstva nije svrsishodno.
Posle toga Tanabaj ućuta. Ispade, da je delimično sam bio kriv. I
ćutke se smejao svojoj gluposti: „Nije svrsishodno! Ha-ha-ha! Nije
svrsishodno!”
Dugo mu nisu izlazile iz glave te okrutne reči − „nije
svrsishodno!”
Tako su i dalje živeli u iskrpljenoj i prekrpljenoj jurti, za čiju je
popravku bila potrebna obična vuna. A tu su vunu, uzgred rečeno,
tonama šišali s kolhoznih ovaca...
Tanabaj priđe svojoj jurti s kišenom u rukama. I ona mu se učini
tako jadna, tako ga spopade bes zbog svega toga i zbog sebe, i zbog
ovog kišena kojim su konju raskrvavili noge, da zaškrguta zubima. A
tad mu još dopadoše šaka konjušari koji su dojurili za Guljsarijem.
− Uzimajte! − viknu im Tanabaj. I usne mu zaigraše od besa. − A
ovaj kišen odnesite predsedniku i recite mu: ako li se još jednom
usudi da okuje ravanača, s tim istim kišenom ću mu glavu razmrskati.
Tako mu recite!...
Nije trebalo to da kaže. Ah, nije trebalo! Nikad ta njegova
plahovitost i otvorenost nije prolazila bez posledica.
 9

Bio je vedar sunčan dan. Proleće je žmirkalo na suncu, kovrdžalo

se od novog zelenila, pušilo se na oranicama, a trava je izbijala na
staze, pravo pod noge.
Kraj konjušnice se dečurlija igrala klisa. Baci tako neki spretni
momčić uvis klis, pa ga u zaletu hitne niz put. Onda poče da prutom
meri rastojanje − jedan, dva, tri... sedam... deset... petnaest... A
sumnjičave sudije idu kraj njega u gomili i paze da on ne podvali.
Dvadeset i dva.
− Bilo je sedamdeset i osam, a sada dvadeset i dva broji momčić
i, izračunavši, viče van sebe od sreće: Sto. Imam sto!
− Uraaa, sto! − prihvataju i drugi.
Znači, tačno je pogodio. Bez ostatka i nedostatka. Sad onaj koji je
izgubio, mora da „duduče”. Pobednik ide do crte i otuda ponovo baca
klis, ali tako da odleti što dalje. Svi trče tamo gde je on pao, otuda još
jedan udarac i tako tri puta. Pobeđeni samo što ne zaplače − strašno
dugo mora da duduče! Ali zakon igre je nemilosrdan. „Šta stojiš, ajde,
duduči!” Dudukač udahnu vazduh u pluća i potrča govoreći:

Akbaj, Kokbaj,
Telad u polje ne teraj.
Ako ćeš ih poterati − ti ih nećeš doterati,
I svoje ćeš dobiti – u-u-u-u!

Glava mu puca, a on još uvek duduče. Ali ne, nije izdržao do crte.
Sad mora da se vrati i da počne od početka. I ponovo nije izdržao.
Pobednik likuje. Ako nemaš dovoljno daha, onda nosi! On se pevaču
penje na leđa i ovaj ga nosi kao magarac.
− Kreći, brže! − podstiče ga jahač nogama. − Momci, gledajte, ovo
je moj Guljsari. Gledajte kako ide kao Guljsari.
 A Guljsari je stajao iza zida u konjušnici. Mučio se. Zbog nečega
danas ga nisu ni sedlali. Nisu ga od jutros ni hranili ni pojili.
Zaboraviše. Konjušnica je već odavno opustela, razišla su se kola,
razišli su se jahači, samo je on ostao u boksu...
Konjušari skupljaju đubre. Deca viču iza zida. Hteo bi sada u
čopor, u stepu! Priviđa mu se slobodna ravnica, i kako čopori
nesmetano lutaju. Iznad njih lete sive guske, mašu krilima, zovu sa
sobom...
Trgnu se Guljsari, pokuša da otkine ular. Ne može čvrsto su ga
vezali lancima na obe strane. Možda će njegovi čuti? Guljsari zabaci
glavu prema prozoru pod krovom, premećući noge na daskama, i
glasno, otegnuto zarza: „Gde ste-e-e?...”
− Stani, đavole! − priskoči konjušar i zamahnu na njega lopatom.
I, okrenuvši se nekome tamo iza vrata, viknu: − Da ga izvedem?
− Izvedi! − odgovoriše iz dvorišta.
I, evo, dva konjušara izvode ravanača u dvorište. Oh, kako je
svetlo! A kakav je samo vazduh! Zadrhtaše tanke nozdrve ravanača,
dodirujući i uvlačeći u sebe opojni prolećni vazduh. Pomalo gorko
miriše na lišće, na vlažnu glinu miriše. Krv mu zaigra u telu. Da mu je
sada da potrči. Guljsari malo poskoči.
− Stoj! Stoj! − zaustavi ga odjednom nekoliko glasova. Što li je to
danas tako mnogo ljudi oko njega? Sa zasukanim rukavima, a ruke −
snažne, maljave. Jedan, u sivom mantilu, iznese na belu krpicu neke
sjajne metalne predmete. A oni do bola svetlucaju pred očima na
suncu. Drugi su s konopcima. O, i novi gazda je ovde! Stoji oholo,
raskrečivši debele, kratke noge u vrlo širokim jahaćim pantalonama.
Namršten je kao i ostali. Samo njegovi rukavi nisu zasukani. Jednom
rukom se podbočio, a drugom vrti dugme na svojoj vojničkoj bluzi.
Juče je opet bazdio na onaj isti neprijatni miris.
− Pa, šta stojite, počinjite! Da počnu, Džorokule Aldanoviču −
obrati se Ibraim predsedniku. Ovaj ćutke klimnu glavom.
− Hajde! − ustrča se Ibraim i, žureći se, okači svoj lisičji tebetej o
ekser na kapiji od štale. Tebetej se otkači i pade u đubre. Ibraim ga
gadljivo otrese i ponovo okači. − Kad biste se malo uklonili,
Džorokule Aldanoviču − reče on istovremeno − jer, ko zna šta može
da se desi, može vas kopitom zakačiti. Konj je nerazuman stvor, uvek
se od njega možeš nadati podvali.
Uzdrhta Guljsarijeva koža kad oseti na vratu laso od strune.
Bodljikav laso. Omča mu je bila vezana na zatezanje na grudima, kraj
prebaciše spolja na bok. Šta li to oni hoće? Zbog nečega odvlače laso
prema zadnjoj nozi, na gležanj, zbog nečega mu još obmotavaju noge.
Guljsari počinje da se joguni, da frkće, da se preči. Čemu sve to?
− Brže! − požuruje Ibraim i zakrešta neočekivanim falsetom: −
Obaraj!
Dva para jakih, maljavih ruku u jedan mah trgnuše laso. Guljsari
pade na zemlju kao pokošen − tup! Sunce se prevrnu, zadrhta zemlja
od udarca. Šta je to? Zašto on leži na boku? Zašto su se lica ljudi čudno
istegla uvis, zašto se drveće diglo uvis? Zašto on tako neudobno leži
na zemlji? Ne, ne može to tako.
Guljsari zamahnu glavom, trgnu se celim telom. Omče se upiše
kao usijani okovi, savijajući mu noge pod trbuh. Ravanač se trgnu,
napregnu, očajno dižući još uvek slobodnu zadnju nogu. Omča se
zategnu, zapuca.
− Pritisni, steži, drži! − ustumarao se Ibraim. Svi se baciše na
konja, pritisnuše ga kolenima.
− Glavu, glavu mu pritisnite na zemlju. Vezuj! Vuci! Ta-a-a-ko.
Malo brže! Daj ovde još jednom! Vuci, još jednom, još. Eto, tako. Sad
uhvati ovde, veži čvor! − neprestano je cikao Ibraim.
Sve su mu čvršće lasom omotavali noge, dok najzad, sve one nisu
bile skupljene u jedan čvrsti čvor. Zastenja, zamuka Guljsari, još uvek
pokušavajući da se oslobodi iz tog grčevitog ujeda lasa, zbacujući sve
one koji su mu se navalili na vrat i glavu. Ali su ga oni ponovo stezali
kolenima. Grč prolete preko oznojenog tela konja, noge mu utrnuše.
I on se predade.
− Uh, najzad!
− Brate, baš je snaga!
 − Sad se neće pomaći, makar da je traktor!
I tad oborenom ravanaču pritrča lično on, njegov novi gazda,
čučnu mu kraj glave, zapljusnu ga mirisom rakije i nasmeja se od
neskrivene mržnje i likovanja, kao da pred njim nije ležao konj, već
čovek − njegov ljuti neprijatelj.
Do njega sede preznojeni Ibraim, brišući se maramicom. I, sedeći
tako, jedan pored drugog, oni zapališe, čekajući da dođe ono što je
trebalo da sledi posle toga.
A kraj dvorišta su se dečaci igrali klisa:

Akbaj, Kokbaj,
Telad u polje ne teraj.
Ako ćeš ih poterati − ti ih nećeš doterati,
I svoje ćeš dobiti – u-u-u-u!

Sunce je isto onako sijalo. I vide on poslednji put ogromnu stepu,

vide kako čopori lutaju tamo na slobodi. Nad njima proleću sive
guske, mašu krilima, zovu sa sobom... A na njušci se nalepile muve,
ne možeš ih oterati.
− Da počnemo, Džorokule Aldanoviču? − opet upita Ibraim.
Ovaj ćutke klimnu glavom. Ibraim ustade.
Svi se ponovo pokrenuše, navališe se kolenima i grudima na
svezanog konja. Još mu čvršće pritisnuše glavu uz zemlju. Nečije se
ruke uzmuvaše na njegovim slabinama. Dečaci se ispentrali na duval
kao vrapci.
− Gledajte ovamo, gledajte šta rade!
− Čiste konju kopita.
− Mnogo ti znaš. Kopita! Kakva kopita!
− Ej, šta vi tu radite, gubite se odavde! − zamahnu na njih Ibraim.
− Odlazite da se igrate! Da vas nisam video ovde.
Deca se skotrljaše s duvala.
 Sve se utiša.
Guljsari se sav steže od gnječenja i dodira nečeg hladnog. A novi
gazda je čučao pred njim, gledao i nešto čekao. I odjednom, oštar bol
raznese svetlost u očima. Ah!
Blesnu svetlocrveni plamen i za tren se sve smrači kao noć...
Kad je sve bilo gotovo, Guljsari je još ležao svezan. Trebalo je da
se smiri krvarenje.
− Pa, eto, Džorokule Aldanoviču, sve je u redu − govorio je Ibraim
trljajući ruke. − Sad više nikud neće trčati. Gotovo je, natrčao se. A na
Tanabaja ne obraćajte pažnju. Manite. On je oduvek takav bio. Ni
rođenog brata nije požalio − raskulačio ga i u Sibir poslao. Kome on,
molim vas, želi dobro?...
Zadovoljni Ibraim skide s eksera lisičji tebetej, tresnu ga malo,
dotera ga i stavi na oznojenu glavu. A dečurlija se još uvek igrala
klisa:

Akbaj, Kokbaj,
Telad u polje ne teraj.
Ako ćeš ih poterati − ti ih nećeš doterati,
I svoje ćeš dobiti – u-u-u-u!

− Aha, nisi stigao, poturi leđa. Đi-i-i, Guljsari, napred! Ura-a-a, ovo
je moj Guljsari!
Bio je vedar sunčani dan...
 10

Noć. Duboka noć. Stari čovek i stari konj. Gori vatra na ivici
jaruge. Plamen se povija i diže na vetru...
Konju se koči bok od smrznute, tvrde zemlje. U zatiljku ga steže
nešto teško kao gvožđe, glava se umorila od klimanja čas gore, čas
dole, kao onda, kad je skakao kišenom sputanih nogu. I baš kao onda,
ni sad Guljsari ne može da se zatrči, ne može da pokida okove. Hteo
bi slobodno da kreće nogama, da kopita gore od trke, hteo bi da leti
nad zemljom, da diše punim plućima, hteo bi da što pre stigne na
ispašu, da zarže iz sveg glasa, sazivajući čopor, da kobile i ždrebad
trče zajedno s njim kroz ogromnu pelen-stepu, ali mu okovi ne
dozvoljavaju. Sam, uz zvečanje lanaca, kao odbegli robijaš, ide on,
skakuće korak po korak, korak po korak. Pusto je, mračno, samotno.
Promiče gore mesec kroz nalete vetra. Diže se pred očima, kada konj,
skačući, zabacuje glavu, i pada strelovito, kada on obara glavu.
Čas svetlo čas mračno, čas svetlo čas mračno... Oči su se zamorile
od gledanja.
Zveče lanci, razdirući noge do krvi. Skok, još jedan skok, još.
Mračno je, pusto. Kako je dugo ići u okovima, kako je teško ići u
okovima.
Gori vatra na ivici jaruge. Konju se koči bok od smrznute, tvrde
zemlje...
 11

Kroz dve nedelje trebalo je da krenu u novu seobu, ponovo u

planine. Na celo leto, celu jesen i celu zimu, do sledećeg proleća. Iz
stana u stan se preseliti, pa je i to prava muka. Otkud li se samo
sakupi tolika starudija? Valjda zato Kirgizi još od davnina govore: ako
misliš da si siromašan − pokušaj da se preseliš.
Trebalo se već spremati za seobu, trebalo je posvršavati ko zna
koliko raznih poslova, otići u mlin, na pijacu, do čizmara, u internat
kod sina... A Tanabaj je sve išao ko pokis'o. Čudan je izgledao ženi tih
dana. U zoru žuri, ne stigneš ni da popričaš, a već juri u čopor. Vraća
se pred ručak sav tmuran i besan. I sve kao da nešto očekuje, sve kao
da je na oprezu.
− Šta je s tobom? − pokuša da sazna Džajdar. Ali on sve
prećutkuje, a onda jednom reče:
− Skoro sam sanjao loš san.
− To ti da me se okaneš?
− Ne, zbilja. Ne ide mi iz glave.
− Aha, dočekasmo. Nisi li ti bio pokretač bezbožnika u aulu. Nisu
li tebe proklinjale starice? Stariš, Tanabaju, eto, šta je, vrtiš se oko
čopora, a što je selidba na pragu − tebe ni briga nije. Mogu li ja sama
s decom da izađem na kraj? Trebalo bi da odeš da vidiš Čora. Čestiti
ljudi pred selidbu idu da posete bolesnike.
− Stići ću − odseče Tanabaj − kasnije.
− Kad kasnije? Šta je tebi, plašiš se da ideš u aul? Sutra ćemo ići
zajedno. Uzećemo decu i krenućemo. Ja takođe moram tamo da
odem.
Pošto su se dogovorili sa mladim susedom da pripazi čopor,
drugog dana cela porodica uzjaha konje i krenu. Džajdar − s malenom
devojčicom, Tanabaj − sa starijom. Deca su sedela ispred sedla.
Prolazili su aulskim ulicama, pozdravljali se pri susretu s
poznanicima, a kraj kovačnice Tanabaj odjednom zaustavi konja.
 − Stani − reče ženi. Skliznu sa sedla, premesti stariju kćerkicu na
konjske sapi.
− Šta je sad? Kud ćeš?
− Sad ću ja, Džajdar. Ti idi. Reci Čoru da ću za tren oka doći. U
kancelariji imam hitna posla, zatvoriće se zbog ručka. I u kovačnicu
moram da trknem. Potkovice i kuhnali19 treba obezbediti za selidbu.
− Ali nezgodno je odvojeno...
− Ništa, nije strašno. Idi. Sad ću ja.
Ali ni u kancelariju, ni u kovačnicu nije Tanabaj svratio. Krenuo
je pravo u konjušnicu.
Sjahavši s konja, nikoga ne dozivajući, uđe u štalu. Dok su mu se
oči privikle na polumrak, grlo mu se osušilo. U štali je bilo pusto i
tiho, sve su konje uzeli. Osvrnuvši se, Tanabaj sa olakšanjem odahnu.
Izađe na sporedna vrata u dvorište, ne bi li se sreo s nekim
konjušarem. I tu vide ono čega se svih ovih dana bojao.
− Tačno sam znao, gadovi jedni! − tiho reče stežući pesnice.
Guljsari je stajao pod nadstrešnicom. Rep u zavojima bio mu je
privezan kanapom za vrat. Među zadnjim raskrečenim nogama se
crneo ogroman, kao krčag, zategnut otok pod upalom. Konj je stajao
nepokretno, potišteno spustivši glavu u jasle. Tanabaj zaječa, grizući
usne, htede da priđe konju, ali nije smeo. Obuze ga jeza. Jeza od te
puste konjušnice, pustog dvorišta i usamljenog uštrojenog ravanača.
Okrenu se i ćutke pođe otuda. Stvar je bila nepopravljiva.
Kad su se uveče vratili u jurtu, Tanabaj tužno reče ženi:
− Moj san se obistinio.
− Kako to?
− Nisam u gostima hteo o tome da govorim. Guljsari više neće
dolaziti. Znaš li ti šta su oni s njim učinili? Uštrojili su ga, gadovi!
− Znam. Ja sam te zato i povukla u aul. Bojao si se da to saznaš? A
čega imaš da se bojiš? Pa nisi mali! Kao da je to prvi ili poslednji put
da štroje konje. Tako je bilo od pamtiveka i tako će biti. To svi znaju.

19 Kuhnali − klinci za potkivanje.

 Tanabaj na to ništa ne odgovori. Samo reče:
− A, ne, sve se meni čini da je naš novi predsednik loš čovek. Srce
mi to sluti.
− Mani ti to, Tanabaju − reče Džajdar. − Ako su uškopili tvog
ravanača, odmah je i predsednik loš! Čemu tako? On je nov čovek.
Gazdinstvo je veliko, teško je. Eno, Čoro kaže da će sad s kolhozima
da srede, pomoći će. Neke planove pominju. A ti o svemu sudiš pre
vremena. Mi tu još mnoge stvari ne znamo...
Posle večere Tanabaj ode do čopora i osta tamo do kasno u noć.
Grdio je samog sebe, primoravao sebe da sve zaboravi, ali mu iz glave
nikako nije izlazilo ono što je danas video u konjušnici. Obilazeći
čopor i krstareći kroz stepu, razmišljao je: „Možda, zbilja, ne treba
tako suditi o čoveku? Glupo je, naravno. Valjda zbog toga što cele
godine čuvam čopor, niti šta vidim, niti šta znam. Ali dokle će se tako
teško živeti?... Ako sudiš po govorima ispada da sve dobro ide. U redu
− recimo, ja grešim. Daj bože da ja grešim. Ali i drugi valjda tako
misle...”
Krstario je Tanabaj stepom, razmišljao je i nije nalazio odgovor
na svoje sumnje. I seti se kako su oni nekad stvarali kolhoz, kako su
obećavali narodu srećan život, o čemu sve nisu sanjali! I kako su se
borili za te snove! Sve su prevrnuli, prekopali staro. Pa šta, u početku
nisu loše živeli. Još bi bolje živeli, da nije bilo tog prokletog rata. A
sada? Koliko je već godina prošlo od rata, a mi sve krpimo gazdinstvo
kao staru jurtu. Na jednom mestu zatvoriš, a na drugom izbija rupa.
Zašto? Zašto to, kao da kolhoz nije tvoj, kao nekad, već kao da je tuđ?
Nekad, šta se na sastanku odluči, to je zakon. Znali su da su zakon
sami doneli i da se on mora poštovati. A sad su sastanci − samo prazni
razgovori. Nikog za tebe nije briga. Kolhozom kao da ne upravljaju
sami kolhoznici, već neko sa strane. Kao da se sa strane bolje vidi šta
treba raditi, kako bolje raditi i kako upravljati gazdinstvom. Obrću,
okreću gazdinstvo, čas ovako čas onako, a ništa pametno da ispadne.
Strašno ti je s ljudima da se sretneš − svakog časa mogu da upitaju:
pa ajde, ti si, eto, partijac, kolhoz si stvarao, najviše si se drao, objasni
nam, kako sve ovo ovako ispade? Šta da im odgovoriš? Kad bi ih
makar sakupili i ispričali šta je šta. Kad bi pitali, šta je kome na duši,
kakve misli ima, kakve brige. Ali ne, i opunomoćenici iz rejona dolaze
nekako drukčiji nego pre. Ranije je opunomoćenik išao u narod, bio
je svima pristupačan. A sad − dođe, izviče se na predsednika u
kancelariji, a sa seoskim sovjetom uopšte neće ni da razgovara. Istupi
na partijskom sastanku i to više o međunarodnoj situaciji govori, a
situacija u kolhozu kao da i nije tako važna stvar. Radite, isterujte
plan, i gotovo...
Seti se Tanabaj kako je skoro tu jedan dolazio i sve tumačio o
nekom novom učenju o jeziku. A čim Tanabaj pokuša s njim da
razgovara o životu u kolhozu, on gleda popreko: misli su vam, veli,
nekako sumnjive! Ne odobrava. Kako to sve tako ispada?
„Kad se Čoro pridigne s kreveta − odluči Tanabaj − nateraću ga
da otvori dušu. I sam ću svoju otvoriti. Ako ja to brkam neka kaže, ali
ako ne?... Šta onda? Ne, ne, tako ne može biti. Naravno, ja brkam. Ko
sam ja? Običan gonič konja, pastir. A tamo su pametni ljudi...”
Tanabaj se vrati u jurtu i dugo nije zaspao. Sve je lupao glavom:
gde tu ne valja? I opet nije nalazio odgovor.
A s Čorom nije ni stigao da popriča. Poslovi oko selidbe su ga
sprečili.
I opet krenu seoba u planine, gde će provesti celo leto, celu jesen
i zimu, sve do proleća. Opet krenuše stada i čopori pored reke, kroz
vodoplavnu dolinu. Karavani sa stvarima. Vazduh je odjekivao od
raznih glasova, zašarenile se ženske marame i haljine, devojke su
pevale o rastanku.
Tanabaj je terao svoj čopor preko velike livade, preko brežuljaka
pored aula. Još uvek je na kraju aula stajala ona kuća, ono dvorište
kud je navraćao na svom ravanaču. Zatišta srce. Više za njega nisu
postojali ni ona žena, ni ravanač Guljsari. Sve je nestalo u prošlosti,
prohujalo je to vreme, kao jato sivih gusaka u proleće...
...Trči kamila već mnogo dana, traži i doziva svoje detence. Gde
si, crnooki sinčiću? Odazovi se! Teče mleko iz vimena, iz prepunog
vimena, sliva se niz noge. Gde si? Odazovi se! Teče mleko iz vimena,
iz prepunog vimena. Belo mleko...
 12

U jesen te godine se neočekivano preokrenula sudbina Tanabaja

Bakasova.
Vrativši se preko planinskog prevoja, on se zaustavi na ogranku,
na jesenjim ispašama, s tim da uskoro krene s čoporima na
zimovanje u planinske bačije.
I upravo tih dana stiže iz kolhoza kurir.
Poslao me Čoro − reče on Tanabaju. − Poručio ti je da sutra dođeš
u aul, a otud ćete ići na sednicu u okrug.
Tanabaj sutradan stiže u kancelariju kolhoza. Čoro je bio tamo u
sobici za partijskog sekretara. Izgledao je kudikamo bolje nego
prošlog proleća, mada se po plavilu usana i mršavosti primećivalo da
je još bolestan. Držao se čilo, bio je vrlo zauzet, narod ga je opsedao.
Tanabaj se obradova za prijatelja. Živnuo je, znači, ponovo se
prihvatio posla.
Kad su ostali sami, Čoro pogleda Tanabaja, protrlja dlanom svoje
upale, hrapave obraze, pa se osmehnu:
− A ti, Tanabaju, ne stariš, uvek si isti. Otkad se to nismo videli −
čak od proleća? Kumis i planinski vazduh su velika stvar. A ja, eto,
polako popuštam. Valjda je već vreme... − Čoro poćuta, pa onda poče
o poslu: − Znaš šta, Tanabaju. Znam, reći ćeš: pusti pevca na prag, a
on hoće i u kuću. Ja, eto, opet po tebe. Sutra idemo na sednicu stočara.
Sa stočarstvom stvar loše stoji, naročito sa ovčarstvom, posebno kod
nas u kolhozu. Prosto − propala stvar. Okružni komitet se obratio sa
pozivom: komuniste i komsomolce na zaostala područja, u bačije.
Aman, pomagaj! Pomogao si onda s čoporima i hvala ti za to, pomozi
i sada. Prihvati se stada i pređi u čobane.
− Mnogo nešto žuriš, Čoro. − Tanabaj oćuta. „Navikao sam se na
konje − mislio je. − A sa ovcama će biti dosadno. Ne znam kako će to
sve ići?”
 − Ja ti, Tanabaju, namećem − reče opet Čoro. − Ali šta se tu može
− to je partijski zadatak. Ne ljuti se. Ako mi prijateljski, onako
spomeneš − odgovaraću za sve odjednom.
− Daću ti ja propisno, nećeš se obradovati! − nasmeja se Tanabaj,
ne sluteći da nije tako daleko vreme, kad će morati da podseti Čora
na sve... − A što se tiče stada, moram da porazmislim, sa ženom da
porazgovaram...
− Pa, dobro, porazmisli. Ali do jutra smisli, sutra moram referisati
na sednici. Sa Džajdar ćeš se posle dogovarati, objasnićeš joj sve. Ako
zatreba, ja ću i sam doći, objasniću. Ona je pametna − shvatiće. Da nije
nje, davno bi ti već negde vrat slomio − našali se Čoro. − Kako je ona?
Kako su deca?
I oni se raspričaše o svojim porodicama, o bolestima, o ovome, o
onome. Tanabaja je sve kopkalo da počne onaj ozbiljan razgovor sa
Čorom, ali počeše da ulaze stočari, koje su pozvali s planina, a i Čoro
se užurba, pogledavši na sat.
− Znači, tako. Svog konja predaj u konjušnicu. Dogovorili smo se
da krenemo sutra svi zajedno kamionom. Pa mi smo i kamion dobili.
I drugi ćemo uskoro dobiti. Novi život će početi! A ja sad idem,
naređeno mi je da do sedam budem u komitetu. Predsednik je već
tamo. Mislim da ću na ravanaču do večeri stići. On ne ide gore od
kamiona.
− Šta, zar si ti uzeo Guljsarija? − začudi se Tanabaj. Znači, ukazao
ti je čast predsednik.
− Kako da ti kažem, ukazao čast on ili ne, ali mi ga je dao. Shvataš
kakva je nevolja − Čoro raširi ruke, smejući se. − Omrznuo Guljsari
predsednika zbog nečega. Prosto neshvatljivo. Besni, ne da da mu se
priđe. Svakako su pokušavali. Ne ide, pa to ti je! Makar ga ubio. A kad
ga ja jašem − ide fino, odlično si ga uvežbao. Znaš, stegne me neki put
srce, boli, al' kad uzjašem ravanača, kad on krene, bol kao da si rukom
odneo. Makar samo zbog toga sam spreman da radim celog života
kao partijski sekretar, on me leči! − smejao se Čoro.
Tanabaj se nije smejao.
 − Ja ga isto ne volim − progovori on.
− Koga? − upita Čoro brišući suze od smeha.
− Predsednika. − Čoro se uozbilji.
− Zašto ga ne voliš?
− Ne znam. Čini mi se da je on ograničen čovek, ograničen i zao.
− E, brate, tebi je teško ugoditi! Mene si celog života prekorevao
zbog povodljivosti, ovoga takođe, izgleda, ne voliš... Ne znam. Skoro
sam počeo da radim. Još ga nisam upoznao.
Zaćutaše. Sve ono što je Tanabaj želeo da ispriča Čoru − o kišenu,
kojim su okovali Guljsarija, o tome kako su uškopili pastuva − sad mu
se činilo neumesnim, neubedljivim. I, da ne bi dužio muk, on poče da
govori o onome što ga je kao prijatna novost obradovalo u razgovoru.
− Mnogo vredi to, što su kamion dali. Znači, i u kolhoze će sad
početi da uvode kola. I treba, treba. Vreme je. Sećaš se, pred rat smo
dobili prvi jednoipotonaš. Čitav se miting okupi. A kako i ne bi − sad
smo imali svoj kamion u kolhozu. Ti si stajao na kamionu i govorio:
„Evo drugovi, plodova socijalizma!” A onda su i njega uzeli na front...
Da, bilo je takvo vreme... Divno vreme, kao osvit sunca. Ali da i ne
govorimo o kamionu! Kad smo se vratili sa izgradnje Čujskog kanala
i doneli sa sobom prve gramofone, kako je samo aul prigrlio novu
pesmu! Bilo je to krajem leta. Uveče bi se svi sakupljali kod onih koji
su imali gramofone, izneli bi ih na ulicu i svi su slušali i slušali ploču
o udarnici u crvenoj marami. „Ej, udarnice u crvenoj marami, kad bi
mi čaja skuvala!...” To su za njih takođe bili plodovi socijalizma.
− A onda smo se, sećaš se, Čoro − posle mitinga natrpali u kamion
− pun puncijat! − sećao se Tanabaj, živnuvši. − Ja sam stajao kraj
kabine sa crvenom zastavom, kao za praznik. I onda smo krenuli
prosto tako, bez posla, na stanicu, a onda pored pruge, na drugu
stanicu, u Kazahstan. U parku smo pivo pili. I celim putem tamo i
ovamo smo pevali pesme. Od onih džigita je malo ko ostao − svi u
ratu izginuše. Da... I preko noći, zamisli, nisam ispuštao iz ruku onu
zastavu. Ta ko bi je noću video? A ja je nikako nisam ispuštao iz ruku...
To je bila moja zastava. I stalno sam pevao, čak sam promukao, sećam
se... Zašto mi sad, Čoro, ne pevamo?
− Starimo, Tanabaju, sad nam to nekako i ne priliči... − Ma ne
govorim ja o tome − mi smo svoje otpevali.
A mladež? Eto, odlazim sinu u internat. Šta će on to tamo naučiti?
Tako mali, a već zna kako da ugađa pretpostavljenima. Ti, veli, oče,
počešće donosi kumisa direktoru škole. A zašto? Dobro uči... A kad bi
čuo kako pevaju. U detinjstvu sam služio kod Jevremova u
Aleksandrovki, jednom me odveo na Uskrs u crkvu. Eto, i nama deca
stanu sva na bini, stoje mirno s priljubljenim rukama uz telo, lica
kamena, i pevaju kao u ruskoj crkvi. I sve jedno te isto... Ne sviđa mi
se to. I, uopšte, mnogo šta mi je sad nejasno, trebalo bi da
porazgovaramo... Zaostao sam za životom, nisam u stanju sve da
shvatim.
− Dobro, Tanabaju. Drugi put ćemo porazgovarati, naći ćemo
vremena. − Čoro poče da sakuplja svoje hartije i da ih slaže u svoju
vojničku torbu. − Samo nemoj da se zbog toga mnogo sekiraš. Ja, na
primer, verujem, čvrsto verujem: ma koliko bilo teško, mi ćemo, ipak,
krenuti, živećemo kako smo sanjali... − govorio je on već odlazeći. Na
pragu se okrenu, seti se: − Čuj, Tanabaju, jednom sam prolazio ulicom
− kuća ti je sasvim zapuštena. Ne paziš na nju. Ti sve u planinama, a
kuća bez domaćina. Džajdar je za vreme rata sama bila, a bolje ju je
održavala. Idi je pogledaj. Reći ćeš šta ti zatreba pa ćemo na proleće
nekako pomoći sa opravkom. Letos je dolazio naš Samansur i nije
izdržao. Uzeo kosu − idem, veli, da pokosim korov u Tanabajevom
dvorištu. Malter otpao, stakla razbijena, veli: vrapci lete po sobama,
kao na gumnu.
− To, za kuću, pravilno kažeš. I Samansuru hvala. Kako on tamo
uči?
− Već je na drugoj godini. A uči, čini mi se, dobro. Eto, ti kažeš −
mladež, a ja po mom sinu sudim − reklo bi se, nije loša današnja
mladež. Iz njegovih priča vidim da su sposobni momci kod njih na
fakultetu. Ali, videćemo. Sad stiže obrazovana omladina, umeće da
misli na sebe!
 Čoro ode u konjušnicu, a Tanabaj pođe da pogleda svoju kuću.
Obišao je sve naokolo u dvorištu. Pod nogama mu je pucketao suvi,
prašnjavi korov, koji je letos pokosio student − Čorov sin. Bilo ga je
stid što kuća stoji bez nadzora domaćina. Kod drugih stočara su u
kućama ostajali rođaci ili je neko nadgledao kuću. A njegove dve
rođene sestre su živele u drugim aulima, s bratom Kulubajem se ne
slaže, a Džajdar uopšte nema bliskih rođaka. Tako je ispalo da je kuća
ostala napuštena. Sad je trebalo ponovo da tera stoku, ali ovog puta
kao čobanin. Tanabaj se za sada još kolebao, ali je u sebi znao da će
ga Čoro ipak nagovoriti; ne može on da ga odbije, pristaće kao i uvek.

Izjutra krenuše kamionom u okružni centar. Novi „GAZ” od tri

tone se svima svideo. „Vozimo se ko carevi” − šalili su se stočari.
Radovao se i Tanabaj − odavno nije imao prilike da se vozi takvim
kolima, valjda od samog rata. Desilo se da smo prokrstarili putevima
Austrije i Slovačke na američkim „studebejkerima”. Silni su to bili
kamioni − troosovinski. „Da su nam ovakvi mislio je tada Tanabaj. −
Naročito za odvoženje zrna s planinskih ogranaka. Takvi se nikad ne
zaglave”. I verovao je: kad se rat završi − imaćemo i mi. Posle pobede
će svega biti!...
U otvorenom kamionu, na vetru, razgovor nikako da krene. Više
su ćutali, sve dok Tanabaj ne podseti mladež:
− Zapevajte, momci. Što vi gledate na nas stare? Pevajte, mi ćemo
slušati.
Omladina zapeva. U početku nije išlo, a onda krenu. Postade
veselije putovati. „To je druga stvar − mislio je Tanabaj − tako je već
bolje. Što je najglavnije, dobro je, što, najzad, nas zovu. Sigurno će
referisati šta je kako je, šta će biti sa kolhozom. Rukovodstvo bolje
zna nego mi. Mi znamo ono što je kod nas, ne više od toga. Uputiće
nas po svoj prilici, i mi ćemo se na nov način latiti posla...”
U rejonskom centru je bilo bučno i puno sveta. Kamioni, kola,
mnoštvo jahaćih konja zakrčiše ceo trg pored kluba. I ćevabdžije,
čajandžije bile su već tu. Oko njih se pušilo, dimilo; sazivali su
došljake.
 Čoro je već čekao.
− Silazite brže i idemo. Zauzimajte mesta. Uskoro će početi.
Tanabaju, kud ćeš?
− Sad ću ja − dobaci Tanabaj, provlačeći se kroz gomilu jahaćih
konja. Još iz kamiona je primetio svog Guljsarija i sad je išao prema
njemu. Nije ga video još od samog proleća.
Ravanač je stajao osedlan između drugih konja, izdvajao se
svojom svetložutom, kulašastom bojom, širokim, snažnim sapima i
mršavom glavom sa grbavim nosom i tamnim očima.
− Zdravo, Guljsari, zdravo! − prošaputa Tanabaj, probijajući se do
njega. − Je li, kako si?
Ravanač iskosi očnu jabučicu, prepozna starog gazdu, premesti
se s noge na nogu, zafrkta.
− A ti, Guljsari, lepo izgledaš. Pazi, raširio si se u grudima. Trčiš,
dakle, mnogo. Je l* ti onda bilo teško? Znam... Ali, dobro je, još si u
dobre ruke pao. Samo budi miran i sve će biti u redu − govorio je
Tanabaj opipavajući u zobnici koliko je ostalo zobi. Znači, Čoro ga
ovde nije morio glađu. − E, pa ti stoj, a ja idem.
Nad ulazom u klub na zidu su se crvenela ogromna platna s
natpisima: „Komunisti − napred!”, „Komsomol avangarda sovjetske
omladine!”
Narod je priticao u masi razlivajući se u foajeu i gledalištu. Na
vratima Tanabaja sretoše Čoro i predsednik kolhoza Aldanov.
− Tanabaju, hajdmo u stranu − poče Aldanov. − Već smo te
ubeležili, evo ti tvoj blok. Moraš govoriti. Ti si partijac, naš najbolji
gonič.
− A o čemu to ja treba da govorim?
− Reci da si ti, kao komunista, odlučio da ideš na zaostalo
područje. Za čobanina steonih ovaca.
− I to je sve?
− Ama, kako sve! Reći ćeš koje su tvoje obaveze. Obavezujem se,
kaži, pred partijom i narodom da ću dobiti i sačuvati po sto deset
jagnjadi na svakih sto ovaca, da ću našišati po tri kilograma vune od
svake ovce.
− Kako da kažem, kad nisam čak ni video stado?
− Vidi sad, molim te! Stado ćeš dobiti − Čoro ublaži razgovor. −
Odabraćeš sebi ovce koje ti se svide. Ne uznemiruj se. I još kaži, da
uzimaš pod svoje šefovanje dvojicu mladih čobana komsomolaca.
− Koga?
Ljudi su se gurali. Čoro je pregledao spiskove.
− Bolotbekova Ešima i Zarlikova Bektaja.
− Pa ja s njima nisam ni razgovarao, kako će oni na to gledati?
− Opet ti svoje! Baš si čudan čovek. Je l’ baš moraš da razgovaraš
s njima? Nije li svejedno? Nikud oni neće otići, mi smo ih odredili tebi
i gotova stvar.
− Pa, ako je gotova stvar, čemu onda razgovor sa mnom? Tanabaj
pođe.
− Stani − zadrža ga Čoro. − Jesi li sve zapamtio?
− Zapamtio sam, zapamtio − dobaci ljutito Tanabaj, odlazeći.
 13

Sednica se završila pred samo veče. Opusteo je okružni centar,

ljudi su se razišli svak na svoju stranu: u planine, stadima, na farme,
u aule i sela...
Vraćao se Tanabaj sa ostalima kamionom preko
Aleksandrovskog uspona, preko stepske visoravni. Već se smrklo,
vetar je prožimao do kostiju. Jesen. Tanabaj se šćućurio u uglu
kamiona, sakrio se u podignuti okovratnik sam sa svojim mislima.
Eto, i završi se sednica. On sam ništa osobito nije rekao, ali je zato
druge čuo. Ispada da se još mnogo rada mora uložiti da bi se sve
sredilo. Tačno je govorio onaj u naočarima, sekretar okružnog
komiteta: „Niko nam nije utabao puteve, sami moramo da ih krčimo”.
Kad se samo setiš, čak od tridesetih godina − čas gore čas dole, čas
uzbrdo čas nizbrdo... Očigledno, kolhoz nije jednostavna stvar. Eto, i
on sam je već napola sed, svu mladost je proćerdao, šta sve nije video,
šta sve nije radio, i ne jednom je gluposti pravio, i sve se činilo − evo
ga, to je ono, ali teškoća s kolhozom nikako da se otreseš...
Pa, dobro, ako mora da se radi − da se radi. Pravilno je rekao
sekretar − život nikad neće da krene sam od sebe, kao što se nekad,
posle rata, mislilo − njega jednako moraš da guraš ramenom, sve dok
si živ... Samo, eto, on se svaki put okrene onim oštrim uglovima, sva
su ramena već nažuljana. Ali šta su žuljevi − samo da je duša
zadovoljna onim što radiš, što rade drugi i da od tog rada osetiš neko
zadovoljstvo... Kako li će se sad to kod njega obrnuti s tim stadom?
Šta će reći Džajdar? Ni u prodavnicu čak nije stigao da svrati, makar
devojčicama bombone da uzme.
A obećao je. Lako je reći, po sto deset jagnjadi na stotinu ovaca i
po tri kilograma vune od ovce. Svako jagnje treba da dođe na svet, da
se privikne, a protiv njega su kiša, vetar, hladnoća. A vuna? Uzmeš
dlaku, okom ne možeš da je raspoznaš, duneš − i nema je. A otkud
kilograme da sakupiš? Eh, zlatni su to kilogrami. A drugi, sigurno, i
pojma nemaju kako se oni dobijaju.
 Da, smutio ga Čoro, spetljao ga... „Istupi, veli, ali samo kratko, o
svojim obavezama. Ništa drugo ne govori. Ne bih ti preporučio.” I
Tanabaj ga je poslušao. Izašao je na tribinu, uplašio se i tako ništa nije
rekao, što mu se na duši skupilo. Promrmljao je o svojim obavezama
i sišao. Sramota ga je kad se seti. A Čoro je zadovoljan. Što li je on to
postao tako oprezan? Valjda zbog bolesti, ili zato što više nije glavni
u kolhozu? Zašto je upozorio Tanabaja? Ne, nešto se u njemu
pomerilo, promenilo se nekako. Verovatno zato što je ceo život kao
predsednik vukao kolhoz, ceo život su ga pretpostavljeni grdili.
Naučio je da bude prepreden, izgleda...
„A, čekaj, prijatelju, podsetiću te ja jednom, u četiri oka...” − mislio
je Tanabaj, umotavajući se bolje u kožuh. Bilo je hladno, vetar, a do
kuće još daleko. Šta ga tamo čeka?...

Čoro je jahao na ravanaču. Bio je sam, nikog nije hteo da čeka.

Hteo je što pre kući, srce mu je poboljevalo. Pustio je konja da ide
sam, ovaj se preko dana načekao i sad je išao poletnim, čvrstim
ravanom. Udarao je kopitima po večernjem putu kao upaljena
mašina. Od svega nekadašnjeg u njemu je ostala samo strast prema
trčanju. Sve ostalo je u njemu već odavno umrlo. Umrtvili su, da bi
znao samo za sedlo i za put. U trčanju je Guljsari uživao. Trčao je
savesno, neumorno, kao da može stići ono što su mu ljudi oduzeli.
Trčao je i nikad nije stizao...
Čoru je u putu, na vetru, malo laknulo. Nestao je bol u srcu. U
celini je bio zadovoljan sednicom, veoma mu se svidelo istupanje
sekretara okružnog komiteta o kome je mnogo čuo, ali ga je sad prvi
put video. Pa ipak se sekretar neprijatno osećao. Kopkalo ga je u duši.
Ta on je Tanabaju samo dobro želeo. On je već majstor za sve te
sednice, zasedanja i sastanke, znao je šta i gde treba reći, a šta ne.
Izveštio se. A Tanabaj, iako ga je poslušao, nije hteo da ga shvati.
Posle sednice nije s njim ni reč progovorio. Seo je u kola, okrenuo se
na drugu stranu. Uvredio se. Eh, Tanabaju, Tanabaju! Naivčina si ti,
baš te ničemu život nije naučio. Baš ništa ne znaš i ne primećuješ.
Kakav si bio u mladosti, takav si i ostao. Hteo bi sve u lice da krešeš.
Ali nisu to više ona vremena. Sad je najvažnije − kako govoriš, pred
kim govoriš, i da reč zvuči u duhu vremena, kao kod svih, bez
izdvajanja, bez zapinjanja, već glatko kao da je napisano. Onda će sve
biti na mestu. A kad bi tebe, Tanabaju, pustili da pričaš kako ti duša
hoće, napravio bi gluposti, još bih zato morao odgovarati. „Kako to
vaspitavate članove svoje organizacije? Kakva je to disciplina? Kakva
je to raspuštenost?” Eh, Tanabaju, Tanabaju...
 14

Još je ona ista noć koja ih je zatekla u putu. Stari čovek i stari konj.
Gori vatra na ivici jaruge. Tanabaj ustaje, ko zna po koji put namešta
bundu preko Guljsarija koji izdiše. I ponovo seda pored njegove
glave. Prelistava u mislima ceo svoj život. Godine, godine, godine, kao
trk ravanača... A šta je bilo te godine, te pozne jeseni, te rane zime,
dok je bio čobanin ogromnog stada ovaca?...
 15

Čitav oktobar je u planinama bio suv i zlatast. Samo su u početku

jedno dva dana lile kiše, zahladnelo je, spustila se magla. A onda je
preko noći vetar razvejao, rasterao nevreme i izjutra, kad izađe iz
jurte, Tanabaj samo što ne uzmaknu − planine zakoračiše prema
njemu pod svežim snegom na vrhovima. Kako su bile lepe pod
snegom! Dizale su se u nebeske visine u svojoj besprekornoj čistoti,
jasne na svetlosti i u senci, kao da ih je bog tek sad stvorio. Tamo, gde
je ležao sneg, počinjalo je beskrajno plavetnilo. A u njegovoj dubini,
u njegovom dalekom, dalekom modrilu, ocrtavala se treperava
dubina vasione. Tanabaj se naježi od obilja svetla i svežine i spopade
ga tuga. Ponovo se seti one kojoj je išao na Guljsariju. Da mu je sad
Guljsari pri ruci, uzjahao bi i, vičući od oduševljenja i zadovoljstva,
javio bi se pred njom kao taj beli sneg izjutra...
Ali znao je da su to samo snovi. Šta ćeš, pola života prolazi u
snovima: zato je, može biti, tako sladak život. Možda je on zato i mio,
što se sve, o čemu sanjaš, ne ostvaruje. Gledao je planine, nebo i
mislio: teško da svi ljudi mogu biti podjednako srećni. Svako ima
svoju sudbinu. A u njoj su i radost i tuga, kao svetlost i senka na jednoj
istoj planini, u istom vremenskom trenutku. To i sačinjava život... „A
ona, verovatno, više i ne čeka. Možda se setila, ugledavši sveži sneg
na planinama...”
Čovek stari, a duša ne želi da se preda, malo-malo, pa se probudi,
javi se.
Tanabaj osedla konja, otvori tor i viknu ženi u jurtu:
Džajdar, ja oterah ovce, vratiću se dok ti svršiš poslove.
Stado žurno potrča sitnim koracima, poteče bujica leđa i glava,
penjući se po padini. Susedni čobani su već isterivali svoje ovce. Tu i
tamo su stada po padinama, po dolinama, po jarugama sakupljala
iskonski danak zemlje travu. U sivobelim gomilama su lutala kroz
riđu i mrku raznovrsnu travu jesenjih planina.
 Za sada je sve bilo u redu. Tanabaju je dopalo prilično dobro
stado − ovce drugorotkinje i trećerotkinje. Pet stotina grla. Pet
stotina briga. A posle jagnjenja će ih biti više nego duplo. Ali do
jagnjenja, do čobanskih vrelih dana, bilo je još daleko. Sa ovcama je,
naravno, mirnije nego sa konjima, ali se Tanabaj ipak nije odmah
navikao na njih. To je sasvim drugačije nego konji. Ali kažu da je
konjarstvo izgubilo pređašnji značaj. Svuda uvode kola. Ispada da
konji više nisu rentabilni. Sad je glavno ovčarstvo vuna, meso, ovčija
koža. Boleo je Tanabaja takav hladan interes, mada je shvatao da tu
ima istine.
Dobar čopor sa dobrim pastuvom je neki put bilo moguće
privremeno ostaviti na pola dana, pa čak i više, i otići zbog drugih
poslova. A od ovaca − nikud. Danju se ne odvajaj od njih, a noću ih
čuvaj. Osim čobana, sa stadom je morao biti i njegov pomoćnik, ali
njega mu nisu davali. Tako je ispadalo − neprestani rad, bez smene,
bez odmora. Džajdar se vodila kao noćni stražar, a preko dana je
samo ponekad s devojčicama mogla nadgledati stado, do ponoći je
obilazila tor sa puškom, a onda je on sam morao čuvati. A Ibraim,
sadašnji gazda čitavog stočarstva, za sve bi našao izgovor.
Gde da vam nađem sad čobanče, Tanake? − govorio je tužnog lica.
− Vi ste pametan čovek. Sva mladež uči. A oni što ne uče neće ni da
čuju za ovce, odoše u grad, na železnicu i nekud čak u rudnike. Šta da
radim, nisam pametan. Vi imate samo jedno stado, pa opet kukate. A
ja? ; Meni je celo stočarstvo na vratu. Na sud ću dospeti. Šta mi je to
trebalo da se prihvatim tog posla! Pokušaj s takvima kao što je taj vaš
učenik Bektaj. Ti mi, kaže, obezbedi radio, bioskop, novine, novu
jurtu, i da mi kola-dućan dolaze svake nedelje. Ako ne bude − otići ću
kud me oči vode. Kad biste vi makar porazgovarali s njim, Tanake!...
Ibraim nije lagao. Ni sam se više nije radovao što se visoko popeo.
I ono o Bektaju je takođe istina. Tanabaj bi ponekad ugrabio vreme i
odlazio svojim učenicima komsomolcima. Ešim Bolotbekov je bio
uslužan momak, mada ne mnogo žustar. A Bektaj je bio lep, skladan
momak, ali je iz njegovih crnih, razmaknutih očiju prosto izbijala
zloba. Tanabaja je dočekivao mračno i govorio mu:
 − Ti, Tanake, nemoj da se rastržeš na sve strane. Bolje sa svojom
decom ostani. A kontrolora ja imam dosta i bez tebe.
− A što, biće ti gore, šta li?
− Gore ili bolje, ali takve kao što si ti ja ne volim. To ste vi crkavali
od rada. Sve − ura, ura! Ljudski život nikad niste ni videli, pa ni nama
ne date da živimo.
− Ti, momče, ne preteruj − cedio je Tanabaj kroz zube, jedva se
uzdržavajući. − I na mene prstom nemoj da pokazuješ. To nije tvoja
stvar. Mi smo crkavali, a ne ti. I ne žalimo. Za vas smo crkavali. A da
nismo crkavali, video bih te ja kako bi sada razgovarao. Ne samo što
ne bi imao za bioskop i novine, nego ne bi znao ni kako se zoveš.
Jedino bi imao ime od tri slova: kul − rob!
Tanabaj nije voleo Bektaja, mada ga je, negde u dubini duše,
poštovao zbog njegove otvorenosti. Ali je u njemu uzaludno
propadala snaga volje. Bolelo je Tanabaja što je momak krenuo
pogrešnim putem... I kasnije, kad su im se putevi razišli i kad su se
slučajno sreli u gradu, ništa mu nije rekao, ali ga nije ni slušati hteo.
Te rane zime...
Dojurila je ona na svojoj besnoj, beloj kamili i počela da
zagorčava pastirima život zbog njihove zaboravnosti.
Ceo oktobar je bio suv i zlatast. A u novembru, odjednom, nalete
zima.
Uveče je Tanabaj doterao ovce, saterao ih u tor, i sve kao da je
bilo u redu. A u ponoć ga žena probudi:
− Ustani, Tanabaju, skroz sam se smrzla. Sneg pada.
Ruke su joj bile hladne i sva je mirisala na vlažni sneg. I puška je
bila vlažna i hladna.
Napolju je bila beličasta noć. Sneg je gusto sipao. Ovce su
nemirno ležale u toru, odmahivale glavom zbog nenaviknutosti,
kašljuckale, stresale sneg, a on je jednako sipao. „Aaa, neće se sve na
ovom završiti − pomisli Tanabaj i čvršće preklopi skutove bunde. −
Rano, suviše rano si, zimo, izvolela doći. Na šta li će ovo izaći, na
dobro ili na zlo? Možda ćeš posle, pred kraj, da popustiš, a? Samo da
se pred rasplod povučeš. Eto, to te jedino molimo. A sad obavljaj
svoju dužnost. Imaš pravo i možeš nikog da ne pitaš...”
Ćutala je novopridošla zima i ćutke se užurbano starala u tami da
bi se pred jutro svi zapanjili, ustumarali, rastrčali.
Planine su se mrzle u noći još uvek kao tamne gromade. One za
zimu nisu ni marile. To nek pastiri sa svojim stadima beže, a planine
− kako su stajale, tako će i ostati.
Počinjala je ta nezaboravna zima, ali kud je ona smerala, za sada
niko nije znao.
Sneg je ostao, za nekoliko dana ga je još napadalo, pa još, još, i
istera čobane iz jesenjih bačija. Stada su počela da se razilaze, da se
kriju po klancima, po zavetrinama, po mestima gde je bilo malo
snega. Počeli su koristiti vekovno iskustvo pastira − da nalaze hranu
za ovce tamo gde bi drugi odmahnuo rukom i rekao da tu nema ničeg
osim snega. Zato su oni i bili čobani... Dođe ponekad neko od
rukovodilaca, pogleda, zagleda, raspita se, naobećava gomilu svega i
svačega − pa brže nazad iz planina. A čoban opet ostane sam oči u oči
sa zimom.
Tanabaj je sve hteo nekako da se iščupa i ode u kolhoz, ne bi li
saznao šta tamo misle o jagnjenju, da li je sve uređeno i spremljeno.
Ali kad ćeš! Nisi imao vremena ni da daneš. Džajdar je jednom otišla
do sina u internat, ali se nije dugo zadržala, znala je da je bez nje sad
strašno teško. Tanabaj je tad napasao stado zajedno sa devojčicama.
Malenu bi stavio ispred sebe u sedlo, zavijao je u kaput, njoj je bilo
toplo i udobno, a starija se smrzavala − sedela je pozadi, iza oca. Čak
je i vatra drugačije u ognjištu gorela, neveselo.
A kad se majka sutradan vratila, šta sve tu nije bilo! Deca su joj
se bacila oko vrata, morao si silom da ih odvajaš. Otac ti je, naravno,
otac, ali bez majke ni on nije više to.
Tako je prolazilo vreme. Zima je ispala mnogo varljiva − čas
stegne čas popusti, jedno dva puta su bile mećave, onda se stišavalo,
topilo se. Baš to je i uznemiravalo Tanabaja. Ako jagnjenje padne za
vreme toplog talasa − dobro je, a ako ne, šta onda?
 Trbusi na ovcama su, međutim, sve više težali. Kod nekih, koje su
imale krupan plod, ili dvojke, oni su već počeli da vise. Sujagne ovce
su teško hodale, oprezno, veoma su smršale. Štrčale su im rtenjače. A
nije se ni čuditi − plod je rastao u utrobi, hranio se majčinim
sokovima, a ovamo treba svaku travčicu ispod snega iščupati.
Trebalo bi čobani da dohranjuju ovce izjutra i uveče, da im dovoze
hranu u planine, ali u kolhoznim ambarima − ni zrna, sve je
potrošeno. Osim semena i ovsa za vučne konje, ničeg nije bilo.
Svako jutro, dok ih je isterivao iz tora, Tanabaj je pregledavao
ovce, opipavao trbuhe, vime. Procenjivao je, ako sve prođe kako
treba, onda će svoju obavezu za jagnjad ispuniti, a, eto, s vunom − ne,
po svoj prilici, neće izaći. Teško je raslo runo preko zime, a kod nekih
ovaca se dlaka čak i proredila, počela da opada − opet ih je trebalo
bolje hraniti. Mrštio se Tanabaj, ljutio se, ali ništa nije mogao učiniti.
I najgorim rečima je grdio sebe što je poslušao Čora. Naobećavao. S
tribine govorio. Ja, bajagi, ovakav i onakav, napredan, pred partijom
i otadžbinom dajem reč. Da bar to nije govorio! A i šta tu ima partija
i otadžbina! To je običan posao u gazdinstvu. Kad ono − jok... Mora
se! I što se mi to na svakom koraku, i kad treba i kad ne treba,
razbacujemo tim rečima?...
Šta ćeš, sam sam kriv. Nisam promislio. Počeo sam prema tuđim
sugestijama da živim. Šta se njih tiče izvući će se, samo mi Čora žao.
Baš nema sreće. Jedan dan zdrav, dva − bolestan. Ceo život jurca,
nagovara, obećava, a kakva vajda? Već je postao oprezan, bira reči.
Ako je bolestan, trebalo bi, valjda, već da ide da se odmori...
Zima je tekla svojim uobičajenim tokom, čas dajući čobanima
nadu čas ih uznemirujući. U stadu Tanabaja su uginule dve ovce od
iscrpenosti − pokazale su se neotporne. I kod njegovih učenika,
mladih čobana, uginulo je po nekoliko ovaca.
Ali bez toga ne biva. Izgubiti preko zime desetak ovaca − to je
obična stvar. Ono glavno je tek čekalo tamo, pred proleće.
I odjednom poče da otopljava. Vimena ovaca su odmah počela da
se nalivaju mlekom. Gledaš, tako su mršave da jedva trbuhe vuku, a
sise rumene, breknu, takoreći, na oči. A od čega? Gde li nađu tu
snagu? Proneo se glas, da se kod nekog već nekoliko ovaca ojagnjilo.
Znači, nisu primetili parenje. To je bio prvi signal. Kroz nedelju-dve
će jagnjad padati kao kruške. Otvori dobro oči da ih prihvataš. I
počeće teške muke čobanske! Za svakim jagnjetom će čoban drhtati
i proklinjati onaj dan kad je pošao sa stadom, i neće biti kraja
njegovoj radosti ako sačuva mladunčad, ako se digne jagnjad na noge
i zapreti zimi svojim repićem.
Ali, samo kad bi tako bilo, samo kad bi bilo! Da posle ne kriješ oči
od ljudi...
Iz kolhoza su poslali pomoćnice − uglavnom vrlo stare žene i bez
dece, koje su uspeli izvući iz sela da bi pomogle za vreme jagnjenja.
Tanabaju se poslali dve pomoćnice. Stigle su sa šatorčićem,
posteljinom i, kućanskim stvarima. Postade veselije. Pomoćnica je
trebalo, najmanje, sedam. Ibraim je tvrdio da će poslati kad stada
pređu na mesto jagnjenja, u dolinu Pet Drveta, a za sada, kao, dosta
je i ovoliko.
Krenuše stada, počeše da se premeštaju niže na planinske
ogranke, na mesta određena za jagnjenje. Tanabaj zamoli Ešima
Bolotbekova da pomogne ženama da stignu do tog mesta i da se tamo
smeste, dok on dotera stado. Ispratio ih je izjutra, čitav karavan, a
onda sakupio ovce i poterao ih lagano, da ne bi bremenitim ovcama
bilo teško pri spuštanju. Posle će još dva puta morati da prođe tim
istim putem do doline Pet Drveta, kad bude svojim učenicima
pomagao.
Ovce su sporo išle, a ne smeš da ih poteraš brže. Čak je i psu bilo
dosadno, otrčao je da protumara naokolo.
Sunce je već bilo na zalasku, ali je još grejalo. I što se niže spuštalo
stado na obronke, postajalo je sve toplije. Zelenilo je izbijalo na
pripeci.
U putu se pojavi mali zastoj − ojagnjila se prva ovca. To se nije
smelo dogoditi, žalostio se Tanabaj, duvajući u uši i nozdrve
novorođenčetu. Vreme jagnjenja treba da nastupi tek kroz nedelju
dana, ne pre. A eto ti sad!
 Može se još dogoditi da počnu uz put da se jagnje! On opipa druge
ovce − ne, ne bi se reklo. To ga umiri, a onda se čak razveselio. Ala će
se devojčice obradovati njegovom prvom jagnjetu! Prvenče je uvek
drago. A jagnjence ispalo lepuškasto. Belo, s crnim trepavicama i s
crnim papcima. U stadu je bilo nekoliko ovaca s polugrubom vunom,
upravo se ojagnjila jedna od njih. Njihova se jagnjad obično rađaju
snažna, s kratkom dlakom, ne kao ona od tankorunih ovaca: one
jagnje skoro golu jagnjad.
− E, pa, kad si već požurio, pogledaj beli svet − govorio je Tanabaj.
− I donesi nam sreću! Donesi nam takvih kao što si ti toliko, da se
nigde nogom ne može stati, da od vašeg blejanja buči u ušima i da svi
žive kao jedan! On diže jagnje iznad glave. − Pogledaj, zaštitniče
ovaca, evo prvog, pomozi nam!
Svuda naokolo su bile planine, a one su ćutale. Tanabaj sakri
jagnje pod skut bunde i pođe, terajući ovce. Majka jagnjeta je trčala
za njim, uznemireno blejala.
− Ajde, ajde! − reče joj Tanabaj. − Ovde je, nikud neće pobeći.
Pod bundom se jagnje osušilo i ugrejalo.
U bazu Tanabaj sa stadom stiže pred veče.
Svi su već bili tamo, iz jurte se izvijao tanušan dim. Pomoćnice su
ispred svog šatorčića nešto radile. Znači, izašle su na kraj sa
selidbom. Ešima nije video. Sigurno je već odveo tovarnu kamilu da
bi se i sam sutra selio. Sve je kako treba.
Ali, ono što je Tanabaj video posle toga, udari ga kao grom iz
vedra neba. Ništa dobro nije ni očekivao, ali da katun stoji sa
istrulelim i provaljenim trščanim krovom, na zidovima rupe, bez
prozora, bez vrata, vetar šiba i uzduž i popreko − ne, tako nešto nije
očekivao. Naokolo više nije ni bilo snega, a u katunu su još ležali
nanosi.
Tor, koji je nekad bio složen od kamena, sad je takođe bio u
ruševinama. Tanabaj se tako iznervirao, da više nije ni gledao kako
se devojčice raduju jagnjetu. On im ga gurnu u ruke i pođe da
razgleda naokolo. I kud god se okrene − svuda jedno takvo
nedomaćinsko stanje kakvog na belom svetu nema. Od samog rata je
ovo, valjda, bilo sve ostavljeno, kojekako su se snalazili, kad su se
ovce jagnjile, i odlazili su sve prepustivši kišama i vetrovima. Na
krovu šupe se šćućurila iskrivljena gomilica trulog sena, ležale su
gomile razbacane slame − i to je bila sva hrana i sva prostirka za
jagnjad i njihove majke za celo stado, ako se ne uzmu u obzir dva
puna džaka ječmenog brašna i sanduk sa solju, koji su bili oboreni u
uglu. Tamo je, u ugao, bilo bačeno i nekoliko fenjera sa razbijenim
staklima, zarđala limena kanta sa gasom, dve lopate i polomljene vile.
Tako je želeo sve to da polije gasom i da pošalje do sto đavola, pa da
ide odavde kud ga oči vode...
Tumarao je Tanabaj, spoticao se o zamrzle gomile
prošlogodišnjeg đubreta i snega i nije znao šta da kaže. Reči nije
imao. Samo je kao lud ponavljao: „Kako je to moguće, kako je to
moguće, kako je to moguće?...”
A onda istrča iz katuna i pojuri da osedla konja. Ruke su mu se
tresle, dok ga je sedlao. Sad će da odjuri tamo, sve će usred noći dići
na noge i uradiće ni sam ne zna šta! Ščepaće za okovratnik onog
Ibraima, onog predsednika Aldanova i Čoru − neka od njega ne
očekuju milost. Kad oni s njim tako − neće oni od njega dobra videti!
Dosta je, kraj!...
Stani! − stiže Džajdar da uhvati uzde. − Kud ćeš? Da se nisi
usudio! Siđi, poslušaj me!
Ali ništa ne vredi! Ko bi mogao da ga zaustavi.
− Pusti! Pusti! − drao se on, istržući uzde i šibajući konja,
naterivao ga je na ženu. − Pusti, kad ti govorim! Ubiću ih! Ubiću!
− Ne dam! Moraš nekog da ubiješ? Ubij mene.
Pritrčaše pomoćnice da pomognu Džajdar, pritrčaše devojčice i
počeše da dreče.
− Oče! Oče! Nemoj!
Ohladi se Tanabaj, ali se još otimao da ode.
− Ne zadržavaj me, zar ti ne vidiš šta se tu radi? Zar ti ne vidiš da
su tamo već ovce sa jagnjadima. Kud sutra da ih sklonimo, gde je
krov? Gde je hrana? Sve će pocrkati. Ko će posle da odgovara? Pusti
me!
− Ama, čekaj, čekaj! Dobro, otići ćeš, izvikaćeš se, načinićeš
skandal. I, šta onda? Ako oni do sada to nisu učinili, znači da nisu
mogli. Da su imali od čega, zar kolhoz ne bi napravio novi katun?
− A krov nisu mogli da preurede? A gde su vrata? Gde prozori?
Sve je naokolo razvaljeno, u katunu sneg, đubre nisu iznosili, valjda,
deset godina! A pogledaj kako malo ima onog trulog sena! Zar je
takvo seno za jagnjad? A gde za prostirku da nađemo? Neka crkavaju
jagnjad u blatu, je l'? Tako misliš? Skloni se!
− Dosta, Tanabaju, sredi se. Ti si, valjda, bolji od svih? Kako svi,
tako i mi. I ti si mi neki muškarac! − prekorevala ga je žena. − Bolje
porazmisli šta možeš da učiniš, dok nije kasno. A njih se mani. Mi
odgovaramo, mi moramo i da radimo. Ja sam, eno, uz put zapazila
pored uvalice gust šipak, bodljikav je, istina − naseći ćemo ga,
začepićemo krov, odozgo ćemo nabacati đubre. A za prostirku ćemo
morati nakositi kuraj. Nekako ćemo izaći na kraj, ako nas vreme
posluži...
Tad i pomoćnice počeše da smiruju Tanabaja. On skliznu sa sedla,
pljunu od besa i pođe u jurtu. Sedeo je oborivši glavu kao posle teške
bolesti.
Svi u kući ućutaše. Plašili su se da razgovaraju. Džajdar skide
čajnik sa žara od kizjaka, zakuva jači čaj, prinese mužu krčag s vodom
i dade mu da opere ruke. Prostre čist čaršav, čak odnekle bombone
izvuče, na tanjir stavi žute komadiće pretopljenog maslaca. Pozva
pomoćnice i sedoše da piju čaj. Ah, te žene! Piju li piju, raspredaju
svakojake priče, kao da su u gostima. Tanabaj je ćutao, a posle toga
izađe i poče da slaže razvaljeno kamenje tora. Posla − do guše. Ali,
trebalo je makar nešto uraditi da bi se uterale ovce preko noći.
Izađoše i žene i prihvatiše se istog posla. Čak su se devojčice upinjale
da prinesu kamenje.
Gubite se kući! − reče im otac.
 Bilo ga je stid. Vukao je kamenje ne dižući pogled. Istinu je rekao
Čoro: da nije Džajdar, ne bi Tanabaj sačuvao svoju ludu glavu...
 16

Sledećeg dana je otišao da pomogne svojim komsomolcima pri

selidbi, a onda je cele nedelje radio, a da seo nije. Nije se čak mogao
setiti kad je zadnji put morao tako raditi, jedino, valjda, na frontu, kad
su i danju i noću pravili utvrđenja. Ali tamo je radio sa celim pukom,
divizijom, armijom. A ovde − sam sa ženom i jednom pomoćnicom;
druga je u blizini napasala ovce.
Najteže od svega je bilo očistiti katun od đubreta i naseći šipkovo
granje. Čestar je bio strašno gust, sav u trnju. Tanabaj je čizme skroz
izgrebao, svoj vojnički šinjel do kraja pocepao, sav je u ritama visio
na njemu. Nasečeno granje su vezivali kanapom i vukli po zemlji, jer
ga ni na konja nisi mogao natovariti, ni na sebi odneti, zbog trnja.
Psovao je Tanabaj − dolina Pet Drveta, a u njoj ni pet panjeva da
nađeš. Savijeni kao robovi, obliveni znojem, vukli su to prokleto
granje, put su njime prodrljali do katuna. Bilo je Tanabaju žao žena,
ali šta da se radi. Sve vreme su radili uznemireni. Vremena je malo, a
moraš počešće u nebo da pogledaš − kako je tamo? Ako udari sneg,
onda i ovo sve ništa ne vredi. I svaki čas je stariju kćerkicu terao da
trči do stada i vidi, nisu li se ovce počele jagnjiti.
A sa đubretom je bilo još gore. Bilo ga je toliko, da ga i za pola
godine nećeš izbaciti. Kada ispod dobrog krova leži suva, nabijena,
ovčija balega, onda je s njom čak zadovoljstvo raditi. Onda se
odsečeni sloj odvaja u čvrstim, zbijenim komadima. Tad ga slažu da
se suši u velikim naslagama. Vatra od ovčijeg kizjaka je prijatna i čista
kao zlato, njom se čobani i greju zimi. Ali, ako je đubre ležalo na kiši
ili snegu, kao ovde, onda ništa teže nema nego se s njim petljati.
Robijaški posao. A vreme ne čeka. Noću, upalivši fenjere, koji su se
dimili, nastavili bi da izbacuju na nosiljkama ovu prljavštinu, hladnu,
lepljivu, tešku kao olovo. Evo, već puna dva dana.
Iza katuna su već nabacali ogromnu gomilu đubreta, a unutra još
uvek nigde kraja. Žurili su da očiste bar jedan ugao katuna za jagnjad,
koju su očekivali. Ali, šta je to jedan ugao, kad je čitav ovaj katun mali,
da se smeste sve ovce s priplodom, jer će se na dan ojagnjiti i po
dvadeset, trideset jagnjadi. „Šta li će biti?” To je bilo jedino o čemu je
mislio Tanabaj dok je slagao đubre na tragač, iznosio ga, ponovo se
vraćao i tako bez kraja, sve do ponoći, do zore. Već mu se vrtelo u
glavi. Ruke se oduzele. Još su se i fenjeri svaki čas gasili od vetra.
Dobro je što pomoćnice nisu gunđale, radile su isto kao Tanabaj i
Džajdar.
Prođoše dan i noć, pa još jedan, pa još... a oni su još uvek prenosili
i prenosili đubre, zapušavali rupe na zidovima i krovu. I, jedne noći,
izlazeći s tragačem iz katuna, Tanabaj začu kako zameka jagnje u toru
i kako mu ovca lupajući nogama odgovori blejanjem. „Počelo je!” −
stegnu se srce.
Jesi li čula? − okrenu se Tanabaj ženi.
Oni u jedan mah baciše tragač s đubretom kraj nogu, zgrabiše
fenjere i potrčaše u tor.
Fenjeri počeše da tragaju kroz stado, žmirkajući treperavim
svetlom. Gde je? Eno, tamo, u uglu. Ovca je već oblizivala majušno,
drhtavo telašce novorođenčeta. Džajdar ga stavi u skut haljine.
Dobro je što su na vreme stigli, inače bi se u toru smrzlo. Pokaza se
da se pored nje još jedna ovca ojagnjila. Ona je donela na svet dvojke.
Njih Tanabaj stavi u skut kabanice. Još valjda pet ovaca je ležalo u
grčevima i prigušeno mučalo. Znači, počelo je. Pred jutro će se i one
ojagnjiti. Pozvaše pomoćnice. Počeše da izvode iz tora majke
jagnjadi, da ih smeste u ugao katuna, koji je već bio kojekako
raščišćen.
Tanabaj prostre slame kraj zida, spusti jagnjad koja je prvi put
okusila majčino mleko i pokri ih džakom. Hladno je. Majke je takođe
ovamo uveo. I, zamisli se, grizući usnu. A šta je vredelo misliti? Ostala
je samo nada da će, valjda, sve biti dobro. Koliko posla, koliko briga...
Da bar slame ima dovoljno, ali ni nje nema. Ibraim će i za to naći
opravdani razlog. Reći će, pokušaj ti da dovezeš slamu u planine po
bespuću.
Eh, neka bude šta bude! Ode da donese teglu s razmućenim
mastilom. Jednom jagnjetu namaza po leđima dvojku, a dvojkama −
po trojku. Isto je tako i majke obeležio. Inače bi se posle đavola
snašao kad počnu stotinama ovde da vrve. A to vreme je već
nadomak ruke, jer su vreli čobanski dani već počeli!
I počeli su naglo, surovo, kao u odbrani kad nemaš čime da se
braniš, a tenkovi idu. A ti stojiš u rovu i ne odlaziš, jer nemaš kud da
odeš. Postoje samo dve varijante − ili ćeš nekim čudom izdržati u
okršaju, ili ćeš umreti.
Ujutru je Tanabaj stajao na brežuljku pred izvođenje stada na
pašu i ćutke gledao naokolo, kao da je procenjivao svoju poziciju.
Utvrđenje mu je bilo slabašno, nikakvo. Ali, on je morao da se bori.
Nije imao kud da ode. Malena, krivudava dolinica, sa oplićalom
rečicom, probijala se među brežuljcima, iza kojih su se dizala malo
veća brdašca, a iza njih još veća − pod snegom. Crnele su se iznad
belih padina gole, kamene stene, a tamo, na planinskim grebenima,
okovanim nepreglednim ledom, ležala je zima. Ona je odavde bila
nadohvat ruke. Dovoljno je bilo da se pokrene, da zbaci dole oblake,
pa da dolinica nestane u gustoj magli, da je naći ne možeš.
Nebo je bilo sivo, prekriveno hladnom, sivom izmaglicom.
Odozdo je pirkao vetar. Sve je naokolo bilo pusto. Planine, svuda
planine. Hladno ti na duši od nemira. A u trošnom katunu su već
meketala jagnjad. Tek što su odvojili od stada i ostavili još desetak
ovaca koje samo što se nisu ojagnjile.
Stado polako ode da traži oskudnu hranu. I tamo, na ispaši, sad
moraš da otvoriš četvore oči. Događa se da ovca ne pokazuje nikakve
znake da će se uskoro ojagnjiti. A onda − mig, prilegla iza žbuna i −
razrešila se. Ako ne vidiš na vreme − jagnje se prehladi na vlažnoj
zemlji, a onda mu nema života.
Tanabaj se, međutim, dugo zadržao na brežuljku. Mahnu rukom
i krenu u katun. Tamo još trista poslova čeka, treba barem nešto
uraditi.
Onda dođe Ibraim, doterao brašno − drsko je gledao... A, gde,
kaže, dvorce da vam nađem? Kakve je kolhoz katune imao, takvi su.
Drugih nema. Do komunizma, zasad, nismo stigli.
 Tanabaj se jedva uzdrža da ga ne raspali pesnicama.
− A šta se tu podsmevaš? Ja o poslu govorim, na posao mislim. Ja
ću odgovarati!
− A ja, po tvome, ne mislim? Vi odgovarate za tamo neko stado, a
ja za sve, za vas, za druge, za celo stočarstvo. Mislite da je meni lako!
− I odjednom, na čuđenje Tanabaja, taj prepredenjak zaplaka sakrivši
lice u šake i promrmlja kroz suze:
− Na sud ću otići! Na sud! Nigde ništa ne možeš da nađeš. Neće
ljudi čak ni privremeno da idu za pomoćnike. Ubijte me, rastrgnite
me, više ništa ja ne mogu. I ništa od mene ne očekujte. Šta mi je to
trebalo da se prihvatim ovoga...
Tako i ode ostavivši naivka Tanabaja u velikom čuđenju. I više ga
tu nisu videli.
Ojagnjila se prva stotina ovaca. U stadima Ešima i Bektaja, koja
su bila gore iznad udolice, jagnjenje još nije počelo, ali je Tanabaj
osećao da se bliži katastrofa. Svi, koliko ih je bilo − troje odraslih (ne
računajući staru pomoćnicu koja je sad stalno napasala stado), i
starija, šestogodišnja devojčica − jedva su stizali da prihvataju
jagnjad, da ih obrišu i da ih primaknu do majke, da ih utople čime
stignu, da izbace đubre, da dovuku suvo granje za prostirku. A već su
se čuli uzvici gladne jagnjadi − nije bilo dovoljno mleka, majke su bile
izmršale, a nisi imao čime da ih nahraniš. A šta ih je tek čekalo?
Zavrteše se kao vrtlog čobanski dani i noći, pritisla rasplodnja −
ni da predahneš, ni da se ispraviš.
A kako ih je juče vreme poplašilo! Naglo je strašno zahladnelo,
zamileše snežni oblaci, počeše da sipaju „babini jarci”. Sve nestade u
gustoj magli, smrači se...
Ali se uskoro oblaci raziđoše i otopli. Zamirisa u vazduhu
prolećna vlaga. „Daj bože, izgleda da će proleće da nastupi. Samo kad
bi to bilo zasigurno, inače nema ništa gore nego kad počne da švrlja
tamo-amo” − mislio je Tanabaj, iznoseći na vilama slamu sa
vodnjikavim ostacima posteljice.
 I dođe proleće, samo ne onako kako je Tanabaj čekao. Pojavilo se
iznenada, noću, s kišom i susnežicom. Sručilo se onako vlažno i
hladno iz sve snage na katun, na jurtu, na tor, na sve naokolo. Nadulo
se potocima i barama na smrznutoj, glibavoj zemlji. Prokvasilo je
sasvim istruleli krov, podlokalo zidove i počelo da plavi katun od
čega je ovce i jagnjad probijala drhtavica do srži. Sve ih je diglo na
noge. Jagnjad se u vodi sabila u gomilu, drečale su ovce jagnjeći se
stojeći. Proleće je krstilo jagnjad hladnom vodom.
Užurbaše se ljudi u kabanicama, s fenjerima. Ustrča se Tanabaj.
Kao par gonjenih zveri u mraku su se bacakale njegove čizme po
barama i žitkom đubretu. Skutovi njegove kabanice su udarali kao
krila ranjene ptice. Dahtao je, vikao na samog sebe i na druge:
− Dajte tu ćuskiju ovamo! Lopatu! Bacajte đubre ovamo!
Zagrađujte vodu!
Trebalo je barem skrenuti u stranu bujice vode koje su jurile u
katun. Sekao je zamrzlu zemlju, pravio odvodne jarke.
− Osvetli! Ovde osvetli! Kud gledaš!
A noć se spuštala kao magla. Sipali su i sneg i kiša. I ničim to nisi
mogao zaustaviti.
Tanabaj potrča u jurtu. Upali lampu. I ovde je voda svuda kapala.
Ali ne onako kao u katunu. Deca su spavala, a ćebe se natapalo
vodom. Tanabaj zgrabi, zajedno sa posteljom, decu u naručje i
prevuče ih u ugao, načinivši u jurti više mesta. Nabaci na decu odozgo
košmu da se ne bi kvasilo ćebe i, istrčavši, viknu ženama u katun:
− Dajte jagnjad ovamo u jurtu! − i sam isto potrča. Ali, koliko ih je
bilo moguće smestiti u jurtu? Nekoliko desetina, ne više. A šta će sa
ostalima? Oh, barem da spase ovo što se može...
Već je i jutro osvanulo, a pljusku nigde kraja. Malo se stiša, pa
onda opet čas kiša čas sneg, čas kiša čas sneg...
Puno jagnjadi u jurti! Dreče neprestano. Zadah, smrad. Stvari su
stavili na jedno mesto, na gomilu, prekrili ih ciradom, a sami su se
preselili u šatorčić kod pomoćnica. Deca se smrzavaju, plaču.
 Nastali su crni dani za čobana. Proklinje on svoju sudbinu... Psuje
sve po spisku. Ne spava, ne jede, zapeo iz petnih žila među ovcama
mokrim od glave do pete, među jagnjadi koja se smrzava. A smrt već
kosi u vlažnom katunu. Nije joj teško ovde da se pojavi − uđi kud
hoćeš. Kroz provaljeni krov, kroz prozore bez stakla, kroz otvore od
vrata. Pojavila se i počela da kosi jagnjad i iscrpljene ovce. Iznosi
čoban male modre trupove i po nekoliko komada baca iza katuna.
A napolju, u toru, na kiši i snegu stoje sujagne ovce s velikim
trbusima. I one treba danas-sutra da se ojagnje. Kiša ih bije, od grča
se stisle čeljusti. Mokra vuna visi u pramenovima, u pramenovima...
Ovce više neće da idu na pašnjak. Kakva ispaša po ovoj hladnoći
i vlazi! Stara pomoćnica, sa džakom na glavi, tera ovce, a one trče
nazad, kao da ih tamo raj čeka. Žena plače, skuplja ih, opet ih tera, a
one opet trče nazad. Tanabaj istrčava sav besan. Hteo bi štapom da
tuče te glupe ovce, ali su one sujagne. Pozva i ostale i svi s mukom
oteraše ovce na ispašu.
Otkad je počela ta nesreća, Tanabaj je izgubio svaki osećaj za
vreme, izgubio je račun o jagnjadi koja je na njegove oči propadala.
Jagnjile su se više dvojke, čak i trojke. I čitavo to bogatstvo je
propadalo. Sav trud je propadao. Jagnjad se javljala na svet i istog
dana lipsavala u lapavici i žitkom đubretu. A ona, koja bi preživela,
kašljala su, roptala, dobijala proliv i zagađivala jedno drugo.
Osirotele majke su drečale, trčale, gurale se i gazile one ovce koje su
ležale u porođajnim grčevima. U svemu tome je bilo nešto
neprirodno, jezivo. O, kako je Tanabaj želeo da se to rađanje malo
uspori! Došlo mu je da vikne tim glupim ovcama: „Stanite! Ne rađajte!
Stanite!...”
Ali su se one, kao po dogovoru, jagnjile jedna za drugom, jedna
za drugom, jedna za drugom!...
I u duši mu je rastao mračan, strašan jed. Rastao je, prekrivajući
oči mrakom mržnje prema svemu onome što se ovde događalo u
ovom ukletom katunu, prema ovcama, prema sebi, prema svom
životu, prema svemu onome zbog čega je on ovde izdisao kao riba na
suvom.
 Spopade ga neka otupelost. Bivalo mu je zlo od svojih misli, terao
ih je od sebe, ali ga one nisu napuštale − u dušu su se uvlačile, u glavu
se uvlačile: „Čemu sve ovo? Kome je sve to potrebno? Zašto gajimo
ovce, ako ne možemo da ih sačuvamo? Ko je za to kriv? Ko? Odgovori,
ko? Ti i takva kao ti blebetala. Mi ćemo, tobože, sve podići, stići,
prestići, reč dajemo. Lepo pričamo. Evo ti, pa diži sad mrtvu jagnjad,
iznosi ih. Vuci onu ovcu što je crkla u bari. Pokaži se kakav si...”
Naročito se noću, dok je do kolena gacao u blatu i ovčijoj mokraći,
Tanabaj gušio od svojih uvredljivih i gorkih misli. O, te besane noći
rasploda! Pod nogama baruština od razmekšalog đubreta, odozgo
lije. Vetar švrlja kroz katun kao u polju i gasi fenjere, Tanabaj hoda
nasumce, spotiče se, puza četvoronoške da ne bi zgazio
novorođenčad, nalazi fenjer, pali ga i pri svetlosti vidi svoje, crne,
otekle ruke, umazane đubretom i krvlju.
Odavno se već nije pogledao u ogledalo. Nije znao da je posedeo
i ostario za mnogo godina. I da mu je odsad ime starac. Nije mu do
toga, nije mu bilo do sebe. Nema vremena da jede i da se umije. Ni
sebi ni drugima nije davao ni trenutka mira. Videći da se stvar bliži
potpunoj katastrofi, on stavi mladu pomoćnicu na konja:
− Juri, nađi Čora. I reci mu obavezno da dođe. A ako ne dođe, reci
mu da mi se na oči ne pojavljuje.
Ona dojuri pred veče, sruši se iz sedla, pomodrela, pokisla do gole
kože:
− Tanake, on je bolestan. Leži u krevetu, rekao je da će se za dan-
dva dovući makar mrtav.
− Dabogda se ne povratio od te bolesti! − psovao je Tanabaj.
Džajdar je htela da ga ukori, ali se nije usudila, nije smela.
Trećeg dana vreme poče da se razvedrava. Oblaci su nerado
odmileli, magla se digla u planine. Vetar se utišao. Ali, sad je već bilo
kasno. Sujagne ovce su se tako iscrple, da ih je bilo strašno pogledati.
Stoje kosturi s naduvenim trbusima na tananim nožicama. Kakve to
mogu biti majke hraniteljke! A one, što su se ojagnjile, i čija su jagnjad
još živa − ko zna da li će mnoge od njih dogurati do leta i popraviti se
od zelene trave? Pre ili kasnije će ih bolest dokrajčiti. A ako ne − biće
mršave: ni vune, ni mesa od njih neće biti...
Samo što se razvedrilo vreme, pojavi se druga nesreća − poče po
zemlji da se hvata led. Biće poledice. Međutim, u podne otpusti.
Obradova se Tanabaj: valjda će uspeti makar šta da spase. Opet
proradiše lopate, vile, nosiljke. Makar i malo, ali ipak treba do katuna
prilaze napraviti, inače ovako da kročiš ne možeš. Time su se,
međutim, kratko pozabavili. Treba još hraniti sisančad-siročad,
primicati ih ovcama, koje su ostale bez svoje jagnjadi. Ali ove
odbijaju, ne primaju tuđe. Jagnjad se guraju, traže mleka. Hladnim
ustašcima hvataju prste, sisaju. Ako ih odgurneš, ona sisaju prljave
skutove ogrtača. Traže da jedu. Trče za tobom u gomili i plaču.
Dođe ti da plačeš, da se iskidaš. Koliko je još moguće zahtevati od
tih žena i od svoje malene kćerkice? Jedva se drže na nogama. Evo,
već nekoliko dana se ogrtači na njima ne suše. Tanabaj im ništa ne
govori. Samo jednom nije izdržao. Doterala starica stado u tor u
podne, htela da mu pomogne. On istrča da pogleda šta se tamo radi.
Pogleda i kosa mu se diže na glavi: stoje ovce, jedna drugoj vunu jedu.
To je bio znak da stadu preti propast od gladi. Istrča i napade ženu.
− Šta je s tobom, stara? Je l' ti ne vidiš? Zašto ćutiš? Gubi se
odavde. Teraj stado i ne daj da se zaustavljaju. Ne daj im da jedu
vunu, neka hodaju. Ni trenutka da ne stoje. Inače ću te ubiti!
A onda se opet pojavi nevolja − jedna ovca sa dvojkama se počela
odricati svojih jagnjadi. Odgurkuje ih glavom, ne pušta sebi, bije
nogama. A jaganjci navaljuju, padaju, plaču. To se događa kad stupi
na snagu najokrutniji zakon samoodržanja, kada majka instinktivno
odbija da hrani sisančad da bi sama preživela, jer njen organizam nije
u stanju da hrani druge. Ta je pojava zarazna kao bolest. Dovoljno je
da samo jedna ovca pokaže primer pa da i ostale počnu da ga slede.
Tanabaj se uplaši. On i kćerka isteraše od gladi podivljalu ovcu i
njenu jagnjad u dvorište, prema toru, i tu je počeše primoravati da
nahrani svoju mladunčad. Prvo je Tanabaj sam držao ovcu, a
devojčica je podmetala jagnjad. Ali ovca se uvijala, okretala, branila
se. Devojčica nije uspela ništa da uradi.
 − Oče, oni ne mogu da sisaju.
− Mogu, samo si ti nespretna.
− Ama ne, pogledaj, oni padaju − samo što nije plakala.
− Ajde, drži, ja ću sam.
Ali, zar ima snage u devojčice! On taman da prinese jagnjad
vimenu, taman su počela da sisaju, a ovca se tako ritnu da obori
devojčicu i pobeže. Njemu prekipe. Opali kćerki šamar. Nikad nije
tukao decu, ali mu se sad omače. Devojčica zašmrka. A on ode. Pljunu
na sve i ode.
Prođe malo naokolo, vrati se ne znajući kako da zamoli kćerku za
oproštaj, kad ona sama pritrča:
− Oče, primila ih je. Mama i ja smo prinele jagnjad. Više ih ne tera.
− Eto, vidiš, mala moja. Alal ti vera.
Odmah mu laknu na duši. I kao da nije sve tako loše. Možda će još
i uspeti da sačuvaju što je ostalo. Vidi i vreme se već popravlja!
Odjednom nastupi pravo proleće i prođu crni dani čobana. Ponovo
Tanabaj navali na posao. Raditi, raditi, raditi. Samo to, samo u tome
je spas...
Stigao je statističar − momče na konju. Najzad. Pita šta je i kako
je. Dođe Tanabaju da ga pošalje u vražju mater. Ali, šta je on tu kriv...
− A gde si bio dosad?
− Kako, gde? Po stadima. Ne stižem, sam sam.
− A kako je kod drugih?
− Ništa bolje. Za ova tri dana ih je mnogo pokosilo.
− Šta kažu čobani?
− A šta da kažu? Psuju. Drugi neće ni da razgovaraju. Onaj Bektaj
me isterao iz dvorišta. Ide besan, ne možeš mu prići.
− Daaa. Ni ja nisam stigao glavu da dignem, da bih trknuo do
njega. Al’ ću se, valjda, iščupati, pa ću otići. A ti?
− Šta ja? Vodim evidenciju.
− A hoće li biti neka pomoć za nas?
 − Biće. Čoro se, kažu, iščupao. Poslao je komoru sa senom i
slamom, iz štale su sve uzeli − kaže, bolje neka konji pocrkaju. Ali,
vele, da se komora negde zaglavila, vidiš kakvi su putevi.
− Putevi! A šta su dosad mislili? Uvek je kod nas tako. I kakva je
sad vajda od te komore? A, naći ću ja njih! pretio je Tanabaj. − Ništa
me ne pitaj. Idi sam, pa gledaj, broj, zapisuj. Meni je sada svejedno. −
I, prekinuvši razgovor, ode u katun da prihvata novorođenčad. Danas
se ojagnjilo još oko petnaest ovaca.
Ide Tanabaj naokolo, sakuplja priplod, gleda − statističar mu gura
neku hartiju:
− Potpišite akt o pomoru.
Potpisao je ne gledajući. Tako je zažvrljao da se olovka slomila.
− Do viđenja, Tanake. Treba li neku poruku da prenesem? Recite.
− Nemam šta da kažem. − A onda, ipak, zadrža momka. Svrati do
Bektaja. Reci mu da ću se sutra do ručka nekako iščupati i doći.
Uzalud se uznemiravao Tanabaj. Bektaj ga je prestigao. Sam je
došao, i to kako došao...
Te noći je ponovo dunuo vetar, poče sneg da pada, ne gust, ali se
do jutra zemlja zabelela. Zasuo je sneg i ovce u toru, koje su svu noć
prestajale na nogama, sad nisu ni legale. Sabiju se u gomilu i stoje
nepokretne i ravnodušne na sve. Suviše dugo se otegla nestašica
hrane, suviše dugo se borilo proleće sa zimom.
U katunu je bilo hladno. Pahuljice su padale kroz krov razređen
od kiše, lebdele su na mutnom svetlu fenjera i lako se spuštale na
jagnjad i ovce koji su se smrzavali. A Tanabaj se sve gurao među
ovcama i obavljao svoj posao kao vojnik pogrebne čete na polju posle
bitke. On se već navikao na svoje teške misli, negodovanje je preraslo
u prećutnu ozlojeđenost. Pritiskala ga je kao kamen na srcu i nije mu
davala da se ispravi. Išao je tako, šljapkao čizmama po žitkom blatu,
gledao posla i na mahove se u tim noćnim časovima prisećao svog
minulog života...
Nekad, kao dečak, bio je čobanče. On i brat Kulubaj su kod jednog
rođaka čuvali ovce. Prošla je jedna godina i ispostavilo se da su radili
samo za hranu. Gazda ih obmanuo. Nije hteo da razgovara. Tako su i
otišli poderanih čokoja20 na nogama, s bednim torbicama na leđima
i praznih šaka. Kad je odlazio, Tanabaj je zapretio gazdi: „Osvetiću ti
se za ovo, kad porastem”. A Kulubaj ništa nije rekao. Bio je od njega
stariji oko pet godina. Znao je da time gazdu neće uplašiti. Druga je
stvar, ako sam postaneš gazda, snabdeš se stokom, zemlju stekneš.
„Ako postanem gazda − nikad neću uvrediti radnika” − govorio je on
još tada. Tako su se te godine i rastali. Kulubaj je pošao za pastira kod
drugog beja, a Tanabaj se uputi u Aleksandrovku za nadničara kod
ruskog doseljenika Jefremova. Taj seljak nije bio mnogo bogat − par
volova, par konja i svoja njiva. Sejao je pšenicu, a onda je odvozio u
gradić Aulie-Ata u mlin na valjke. I sam je radio od zore do mraka, a
Tanabaj je kod njega više čuvao volove i konje. Bio je strog, ali nisi
mogao poreći da je pravičan. Pošteno je plaćao. Tadašnja kirgiska
sirotinja, oduvek pljačkana od svojih zemljaka, više je volela da se
unajmi kod ruskih gazda. Tanabaj je naučio da govori ruski, bio je kao
kočijaš u tom gradiću Aulie-Ata, malo je i sveta video. A onda dođe
revolucija. Sve se okrete tumbe. Došlo je vreme Tanabaja.
Tanabaj se vrati u aul. Počeo je drugi život. Zgrabio ga, poneo sa
sobom, vrteći mu pamet. Sve je došlo odjednom − zemlja, sloboda,
prava. Izabrali su ga u batračkom21. Te godine se upoznao s Čorom.
Ovaj je bio pismen, učio je mlade da pišu slova, da čitaju po
slogovima. A Tanabaju je pismenost bila veoma potrebna, bilo kako
bilo, ipak je to bio batračkom. Stupio je u komsomolsku ćeliju. I ovde
je bio zajedno s Čorom. I u partiju su zajedno ušli. Sve je išlo svojim
tokom, sirotinja izgura gore. A kad je počela kolektivizacija, Tanabaj
je svom dušom prionuo za tu stvar. Ko je, ako ne on, trebalo da se
bori za bolji život seljaka, za to, da sve bude zajedničko − zemlja,
stoka, rad, snovi. Dole kulaci! Nastalo je okrutno, burno vreme. Danju
u sedlu, noću na sednicama i skupovima. Pravili su spiskove kulaka.
Beji, hodže i svakakvi drugi bogataši izbacivani su kao korov s njive.

20Čokoj − gruba obuća od sirove kože.

21Batrankom − skraćenica od „komitet batraka” (najamnih poljoprivrednih
radnika).
Bilo je potrebno njivu očistiti da bi mogli iznići novi izdanci. Na
spisku za raskulačivanje se našao i Kulubaj. Dok je Tanabaj jurio u
galopu, dok je mitingovao i konferisao, njegov brat je stigao solidno
da se sredi. Oženio se udovicom, domaćinstvo krenu. Imao je stoku −
ovce, kravu, par konja, kobilu sa ždrebetom, plug, drljače i sve ostalo.
Za žetvu je unajmljivao radnike. Nije se moglo reći da je bio bogataš,
ali nije bio ni siromašan. Solidno je živeo, ozbiljno je radio.
Kad je na sednici u seoskom sovjetu došao red na Kulubaja, Čoro
reče:
− Dajte, drugovi, da porazmislimo da li da mu oduzmemo
imovinu ili ne. Takvi kao Kulubaj bi nam mogli koristiti u kolhozu. Jer
i on sam potiče iz sirotinje. Neprijateljskom agitacijom se nije bavio.
Svakojako stadoše govoriti. Neko „za”, neko „protiv”. Na
Tanabaju je bilo da kaže. Sedeo je natmuren ko noć. Iako mu je bio
samo polubrat, ipak je bio brat. Trebalo je sad ići protiv brata. Živeli
su lepo, mada su se retko viđali. Svaki je bio zauzet svojim brigama.
Da kaže: ne dirajte ga, kako će onda sa ostalima postupiti. Za svakog
će se naći neki zaštitnik, rođak. Da kaže: odlučite sami, reći će da se
boji da se zameri.
Ljudi su čekali šta će on reći. I zbog toga, što su oni čekali, u njemu
uskipte ozlojeđenost:
− Ti, Čoro, uvek tako! − ustade on i poče. − U novinama pišu o
učenim ljudima, kako se ono zovu, entelegenti. Ti si takođe
entelegent. Uvek se nešto kolebaš, bojiš se da nije tako. A šta imaš da
se kolebaš? Čim je u spisku, znači da je kulak. I nema nikakve milosti!
Radi sovjetske vlasti neću ni rođenog oca požaliti. A to što je on moj
brat, neka vas ne zbunjuje. Ako to ne učinite vi, ja ću ga sam
raskulačiti...
Sutradan dođe Kulubaj k njemu. Tanabaj dočeka brata hladno, ni
ruku mu nije pružio.
− Zašto mene trpaš u kulake? Zar nismo zajedno nadničili? Zar
nas nisu obojicu bejevi isterivali sa imanja?
− To sad nema nikakve veze. Sam si postao bej.
 − Kakav sam ti ja bej? Sve sam svojim radom stekao. Ali nije mi
toga žao. Uzmite sve. Ali zašto me među kulake trpaš? Boga se ne
bojiš, Tanabaju.
− Nije važno. Ti si neprijateljska klasa i mi te moramo likvidirati
da bismo sagradili kolhoz. Stojiš nam na putu i moramo te ukloniti...
To je bio njihov poslednji razgovor. Evo, već dvadeset godina
kako nisu ni reč prozborili. Koliko je bilo priča, koliko ogovaranja u
aulu kad su Kulubaja poslali u Sibir!
Svašta se pričalo. Pričali su čak da je, tobože, kad su ga proterivali
iz aula, Kulubaj bio u pratnji dvojice milicionera na konjima, da je
prolazio oborenog pogleda, nikud nije gledao i ni s kim se nije
oprostio... A kad su izašli iz aula i pošli putem kroz njive, on se, kažu,
6acio u mladu pšenicu − to je bila prva kolhozna ozima pšenica −
poče je čupati s korenjem, tabati je i gnječiti kao ranjena zver u
klopci. Milicioneri ga, kao, jedva savladaše i poteraše dalje. I kažu da
je, odlazeći, gorko plakao i proklinjao Tanabaja.
Tanabaj tome nije mnogo verovao. „Neprijateljska brbljanja −
pokušavaju time da mi dozlogrde. Koješta, ne dam se ja na to
upecati!” − ubeđivao je on samog sebe.
Jednom, pred samu žetvu, obilazio je on njive i divio se − te
godine je pšenica izvanredno rodila, klas pred klasom se ponosio, i
nabasa u pšenici na ono isto mesto, gde se Kulubaj u očajanju
bacakao, gde je gazio i s korenjem čupao mlado žito. Svuda naokolo
je pšenica izrasla gusto, a ovde − tačno kao da su se bikovi tukli, sve
je izgaženo, izlomljeno, sve se osušilo i zaraslo u lobodu. Kad to vide,
Tanabaj zaustavi konja.
− Ah, gade jedan! − prošaputa škripeći zubima. − Na kolhozno
žito si digao ruku. Znači da si stvarno kulak. Nego šta drugo...
Dugo se zadržao tu, na konju, ćutljiv i smrknut, s teškim mislima
u glavi, onda se okrene i ode ne osvrćući se.
I dugo je posle toga izbegavao to zlosrećno mesto, zaobilazio ga
sve dok nisu pokosili pšenicu, dok se strnjika na njivama nije sravnila
sa zemljom pod kopitima stoke.
 Malo ko je tad branio Tanabaja. Više su ga osuđivali: „Ne daj bože
da imam takvog brata. Bolje da nemam nikog”. Drugi su mu to kresali
pravo u lice. Da, iskreno govoreći, tad su se ljudi otuđili od njega. Ne
baš otvoreno, ali, kad su mu izglasavali kandidaturu, počeše da se
uzdržavaju. Tako, malo-pomalo, i on ispade iz aktiva. I sve je
opravdavao sebe time, što su kulaci palili kolhoze, pucali, a
najglavnije, što je kolhoz krenuo, stanje je iz godine u godinu bilo sve
bolje. Nastupio je sasvim drugi život. Ne, nije se ono pre uzalud
dogodilo.
Sećao se Tanabaj te prošlosti do najmanjih sitnica. Kao da je sav
njegov život ostao tamo u tom divnom vremenu kad su jačali kolhozi.
Ponovo se seti pesme iz tog vremena o „udarnici u crvenoj marami”,
seti se prvog kolhoznog kamiona jednoipotonca, i kako je noću stajao
kraj kabine sa crvenom zastavom.
Tumarao je Tanabaj noću po katunu, obavljao svoj gorki posao i
tonuo u svoje gorke misli. Zašto se sad sve raspada? A možda smo
pogrešili, možda smo pošli kud ne treba, pogrešnim putem? Ne, to ne
može biti, ne može! Put je bio pravi. A šta je onda? Zalutali? Skrenuli?
Kad i kako se to dogodilo? Pa, eto, i ovo takmičenje sad − zapisali
zaduženja i više se nikog ne tiče kako ide i šta je s tobom. A pre su
bile crvene i crne table, svaki dan je bilo razgovora, toliko prepirki:
ko je na crvenoj, a ko na crnoj tabli − to je ljudima mnogo značilo. Sad
kažu da je sve to prevaziđeno, zastarelo; a šta pružaju umesto toga?
Prazne razgovore, obećanja. A, u stvari − ništa. Zašto je to tako? Koga
okriviti za sve to?
Umorio se Tanabaj od bezizlaznih razmišljanja, obuzela ga
ravnodušnost, otupelost. Posao mu nije išao od ruke. Glava ga je
bolela. Spavalo mu se. Video je kako se mlada pomoćnica pribila uza
zid. Video je kako su joj se lepile upaljene oči, kako se borila sa snom,
i kako je počela polako da klizi, kako je onda sela na zemlju i zaspala
spustivši glavu na kolena. Nije hteo da je budi. I on se prisloni uza zid
i poče polako da klizi nadole, nije mogao izdržati pod teretom koji
mu je pritiskivao ramena i savijao ga, savijao nadole...
 Probudio se od prigušenog krika i nekog tupog udarca o zemlju.
Ovce preplašeno odskočiše i zatapkaše preko njegovih nogu. On
skoči, ne shvatajući o čemu se radi. Već je svitalo.
− Tanabaju, Tanabaju, pomozi mi − zvala ga je žena. Pritrčaše joj
pomoćnice, a on za njima. Pogleda − a nju pritisla greda koja se
srušila s krova. Jedan njen kraj je skliznuo s razmekšalog zida i
krovna konstrukcija se srušila pod težinom trulog krova. Odjednom
kao da si san rukom odneo.
− Džajdar! − kriknu on, poturi rame pod gredu i u jednom mahu
je podiže.
Džajdar se izvuče, zajauka. Žene zakukaše, počeše da je
opipavaju. On ih odgurnu ništa ne shvatajući od straha, drhtavim
rukama poče da opipava ispod ženine tople bluze.
− Šta te boli? Šta?
− Joj, krsta, krsta!
− Je l' te povredilo? Dajte brže! − On za tren oka zbaci ogrtač,
položiše Džajdar na njega i ponesoše je iz katuna.
U šatoru je pregledaše. Spolja kao da ništa nije bilo. Ali je
propisno tresnulo. Nije mogla da se pomeri. Džajdar zaplaka:
− Šta ćete sad? Zar u ovakvoj trci? Kako ćete vi sad? „O gospode,
− prolete Tanabaju kroz glavu. − Treba da se raduje što je ostala živa.
A ona? I, neka ide taj posao do sto đavola! Samo da si ti živa,
nesrećnice moja...” Poče da je miluje po glavi.
− Šta ti je, Džajdar, smiri se. Samo da se ti digneš na noge. Sve
ostalo su sitnice, snaći ćemo se...
I svi oni, tek se sad osvestivši, počeše čas jedno čas drugo da
govore smirujući Džajdar. Njoj od toga laknu, nasmeši se kroz suze:
− Dobro, samo se nemojte ljutiti što se tako dogodilo. Neću dugo
ležati. Za dan-dva ću se dići, videćete.
Žene se prihvatiše da joj spreme postelju i nalože vatru, a
Tanabaj ponovo ode u katun, još nikako ne verujući da ih je mimoišla
nesreća.
 Otkrivalo se belo jutro pod novim, mekim snegom. Tanabaj u
katunu nađe gredom prignječenu ovcu. Maločas je nisu ni primetili.
Sisanče je guralo njuškicom sise mrtve ovce. I Tanabaja obuze još
veći užas i još veća sreća što je žena ostala živa. On uze siroče i pođe
da mu traži drugu majku. A onda, dok je podupirao gredu i zid
podupiračima, jednako je mislio, kako treba da pogleda šta je sa
ženom.
Kad izađe napolje, ugleda nedaleko stado ovaca koje je polako
švrljalo po snegu. Neki čoban došljak terao ih je prema njemu. Kakvo
je sad to stado? Zašto ih on ovamo tera? Izmešaće se ovce, zar se tako
radi? Tanabaj pođe da upozori tog čudnog čobana da je zalutao na
tuđe mesto. Kad priđe bliže, vide da stado tera Bektaj.
− Ej, Bektaju, jesi li to ti?
Ovaj ništa ne odgovori. Ćuteći pritera ovce do njega, mlatio ih je
štapom po leđima. „Kako on to tako sujagne ovce!” − uznemiri se
Tanabaj.
− Odakle ideš? Kud ćeš? Zdravo.
− Odande gde me više nema. A kud idem − vidiš i sam. − Bektaj
mu priđe, čvrsto potpasan kanapom s rukavicama zavučenim na
grudima pod ogrtač.
Držeći štap iza leđa, zaustavi se na nekoliko koraka, ali se ne
pozdravi. Zlobno pljunu i zgazi pljuvačku u sneg. Zabaci glavu. Bio je
crn, zarastao u bradu kao prilepljenu za njegovo mlado, lepo lice.
Njegove oči, kao u risa, gledale su ispod obrva sa mržnjom i
izazovom. Pljunu još jednom, grčevito stegnu štap i mahnu njim pa
stado:
− Eto ti. Ako hoćeš − broj, ako nećeš − ne moraš. Ima trista
osamdeset i pet komada.
− A zašto?
− Odlazim.
− Kako to − odlazim? Kud?
− Nekud.
− A kakve veze ja imam s tim?
 − Zato što si moj šef.
− Pa šta? Stani, stani, kud ćeš? Kud si krenuo? − Tek sad sinu
Tanabaju šta je naumio njegov učenik. I postade mu zagušljivo, vruće
od krvi koja je jurnula u glavu. − Kako to tako? − progovori
izgubljeno.
− E, pa tako. Od mene je dosta. Dosadilo mi. Do guše sam sit
takvog života.
− Ama, shvataš li ti šta govoriš? Kod tebe će početi da se jagnje,
ako ne danas, a ono sutra. Kako možeš tako?
− Mogu. Kad se s nama može tako, onda i mi možemo tako!
Zbogom! − Bektaj zamahnu štapom iznad glave, baci ga iz sve snage
i pođe.
Tanabaj se okamenio, zanemeo. Reč nije mogao da progovori. A
onaj je odlazio ne osvrćući se.
− Urazumi se, Bektaju! − potrča za njim. − Ne sme se tako.
Razmisli sam šta radiš. Čuješ li?
− Ostavi me na miru! − Bektaj se naglo okrete. − To ti misli. A ja
hoću da živim, kao svi normalni ljudi. Ništa nisam gori od drugih. I ja
mogu da radim u gradu, da primam platu. Zašto ja moram da
propadam ovde s ovim ovcama? Bez hrane, bez katuna, bez jurte nad
glavom. Ostavi me! Idi, crkavaj, utopi se u đubretu. Pogledaj se na šta
ličiš. Črći ćeš uskoro. A tebi je i to malo. Još parole razbacuješ. Hoćeš
i druge za sobom da vučeš. Šipak! Od mene je dosta! − I on krenu
tabajući beli, nedirnuti sneg takvom snagom da su njegovi tragovi za
tren pocrneli nalivajući se vodom.
− Bektaju, čuj me! − stiže ga Tanabaj. − Sve ću ti objasniti.
− Drugima ti objašnjavaj. Nađi neke budale!
− Stani, Bektaju, da porazgovaramo!
Onaj je odlazio ne želeći ni da sluša.
− Na sud će te oterati!
− Bolje na sud, nego ovako! − obrecnu se Bektaj i više se nije
okretao.
 − Ti si dezerter!
Onaj je sve dalje odlazio.
− Takve su na frontu streljali! − On je sve dalje odlazio.
− Stani, kad ti govorim! − Tanabaj ga ščepa za rukav.
Onaj otrže ruku i pođe dalje.
− Neću ti dozvoliti, nemaš prava! − Tanabaj ga ščepa za rame i
odjednom bela brdašca naokolo pred očima zaplivaše i potamneše u
dimu. Neočekivani udarac u vilicu ga zbaci s nogu.
Kad je podigao glavu, u kojoj se sve vrtelo, Bektaj je već nestao
iza brežuljka.
Za njim je odlazio usamljeni lančić tamnih tragova.
− Propade momak, propade − zastenja Tanabaj digavši se na
kolena. Ustade. Ruke su mu bile u blatu i snegu.
Predahnu. Sakupi Bektajevo stado i klonulo ga potera u svoj tor.
 17

Dva jahača izjahaše iz aula u pravcu planina. Jedan na kulašu,

drugi na doratu. Repovi konja su bili podvezani u čvrste čvorove −
pred njima je bio dalek put. Blato pomešano sa snegom je šljapkalo,
u grudvama se razletalo ispod kopita i praštalo na sve strane.
Guljsari je išao pod zategnutim uzdama odsečnim korakom.
Nastajao se ravanač dok je gazda bio bolestan. Ali, sad na njemu nije
jahao gazda, već neko nepoznat u kožnoj jakni i raskopčanom
ogrtaču od gumiranog platna preko jakne. Odeća mu je zaudarala na
boju i gumu. Čoro je jahao pored njega, na drugom konju. Događalo
se tako, kad dođe drug iz okruga, on mu ustupi ravanača. A Guljsariju
je, iskreno govoreći, bilo svejedno ko na njemu jaše. Od onog doba
kad su ga odveli iz čopora, od pređašnjeg gazde, mnogo ljudi je na
njemu jahalo. Raznih ljudi − dobrih i loših. Podesnih i nepodesnih u
sedlu. Dopadao je u ruke i bezobzirnim jahačima. Što su oni grozni u
sedlu! Zaleti se iz sve snage, pa onda odjednom zategne dizgine,
propne konja, pa se ponovo razjuri, pa ponovo zaustavi namrtvo. Ni
sam ne zna šta izvodi, samo hoće da svi vide da on jaše ravanača. Na
svašta se Guljsari već navikao. Samo da ne stoji u štali i da čami. U
njemu je još uvek živela nekadašnja strast − trčati, trčati, trčati. A
koga nosi, svejedno mu je. To jahaču nije bilo svejedno, kog konja
jaše. Ako su mu dali kulašastog ravanača − znači, poštuju ga, boje ga
se. Snažan i lep je Guljsari. Na njemu je jahač spokojan i siguran.
Ovog puta je ravanača jahao rejonski javni tužilac, Segizbajev,
poslat u kolhoz kao zastupnik. Pratio ga je partijski sekretar kolhoza
− znači, takođe, poštovanje...
Sekretar ćuti, boji se, valjda: u ovčarstvu je loše stanje sa
rasplodom. Vrlo loše. Pa, neka ćuti. Neka se boji. Šta ima da dosađuje
praznim razgovorima? Potčinjeni treba da se plaše pretpostavljenih.
Inače, nikakvog reda neće biti. Ima i takvih, koji se jednostavno
odnose prema potčinjenima, ali oni posle od tih istih potčinjenih
dobijaju takve zvrčke, da s njih prašina leti kao sa stare odeće. Vlast
je velika stvar, odgovorna, nije ona za svakoga.
S takvim mislima je jahao Segizbajev, ljuškajući se u sedlu po
taktu hoda ravanača i ne može se reći da je bio lošeg raspoloženja,
mada se radi kontrole uputio do čobana i znao je da će tamo malo šta
prijatno videti. Zima se sudarila s prolećem, neće jedno drugom da
popuste, i u tom sukobu najviše plaćaju ovce − propadaju mladunci,
propadaju iscrpene ovce, i ništa ne možeš da učiniš. Svake godine je
tako. I svi to znaju. Ali, ako su ga već poslali kao opunomoćenog −
znači da je dužan nekog da pozove na odgovornost. I negde, u
mračnim dubinama svoje duše, znao je još da ogroman procenat
pomora ovaca u okrugu njemu čak ide na ruku. Na kraju krajeva, nije
on okružni javni tužilac već samo član okružnog biroa, odgovoran za
stanje stvari u stočarstvu. Prvi sekretar − eto, ko je odgovoran. Nov
je još, odskora je u okrugu, pa neka ga, neka se izduva. A on,
Segizbajev, će da pogleda. Neka i oni odozgo pogledaju, nisu li
pogrešili, što su poslali sekretara sa strane. Ozlojedio se Segizbajev
kad se to desilo, nije mogao da se smiri što su njega preskočili.
Odavno je on tu javni tužilac i, čini se, nije samo jednom dokazao da
je sposoban. Ali neka, ima on tu prijatelja, podržaće oni, kad ustreba.
Vreme je, vreme mu je da pređe na partijski rad, kao tužilac se
zasedeo u fotelji... A ravanač je dobar, ljulja se kao lađa, ni na
lapavicu, ni na blato ne obraća pažnju. Sekretarev konj je već u peni,
a ravanač tek počeo da se znoji...
A Čoro je mislio o svojim stvarima. Vrlo loše je izgledao. Po
iscrpljenom licu se razlilo žutilo, oči upale. Koliko godina ga već muči
srce, i što dalje − sve gore i gore. I misli su mu bile teške. Da, pokazalo
se da je Tanabaj bio u pravu. Predsednik viče, galami, a nikakve vajde
od toga. Više provodi vreme u okrugu, uvek tamo ima neka posla.
Trebalo bi na partijskom sastanku potegnuti pitanje o njemu, ali u
okrugu naređuju da se pričeka. A šta da se čeka? Govorka se, kao da
Aldanov hoće sam da ode, zato, valjda? Bilo bi bolje da ode. I njemu,
Čoru, takođe je vreme da ode. Kakva vajda od njega? Po vazdan
bolestan. Samansur je dolazio za raspust, isto je savetovao da se
povuče. Otići nije teško, ali savest?... Samansur je poletan mladić, sad
se u sve bolje od oca razume. Sve objašnjava kako treba upravljati
poljoprivredom. Korisnim naukama ih uče; vremenom će, valjda,
tako i biti kako ih profesori uče, ali, dok to dođe otac će, očigledno,
dušu ispustiti. I od svoga jada nikud neće moći pobeći. Od sebe
pobeći ne možeš, sakriti se ne možeš. A i ljudi − šta će reći? Obećavao,
ulivao nadu, uvalio kolhoz u bezizlazne dugove, a sada − u penziju?
Nema njemu mira, neće ni biti, bolje da se bori do kraja. Doći će
pomoć, ne može se dugo ovako. Samo kad bi što pre. I onako − kako
treba, a ne kao ovaj. Sudićemo, kaže, za raspad! Pa sudi! A presudom
stvar nećeš popraviti. Jaše, namrštio se, kao da su tamo, u planinama,
sve sami zločinci, a on se jedini bori za kolhoz... A mnogo njega briga
za kolhoz, samo se pravi. Al’ čik, kaži.
 18

Velike planine bile su obavijene sivom, gustom maglom. Jedva su

se gore nazirale, zaboravljene od sunca, namrgođene, kao uvređeni
gorostasi. Proleće se slabo osećalo. Naokolo vlažno, tmurno.
Tanabaj se mučio u svom katunu. Hladnoća, zagušljivost. Jagnjilo
se odjednom po nekoliko ovaca i nisi jagnjad imao kud da skloniš.
Dođe ti da zaurlaš. Vika, blejanje, guranje. Svi traže da jedu, svi traže
da piju i umiru kao muve. A tamo žena još leži s povređenim krstima.
Htela je da ustane, ali da se ispravi ne može. Neka bude šta bude. Više
nema ni trunke snage.
Iz glave mu nikako nije izlazio Bektaj; bespomoćni bes na njega
je gušio Tanabaja. Ne zato što je otišao − đavo neka ga nosi, i ne zato
što je podmetnuo svoje stado kao kukavica svoja jaja u tuđe gnezdo
− na kraju krajeva, doći će neko i odvešće njegove ovce, nego zato što
nije umeo da mu odgovori tako da u zemlju propadne od stida. Tako,
da se belom svetu ne poraduje. Klipan! Slinavko! A on, Tanabaj, koji
je ceo svoj život uložio u kolhoz, nije našao reči da mu dostojno
odgovori. Bacio čobanski štap i otišao, šmokljan. Zar je nekad
Tanabaj mogao i pomisliti da će se tako nešto dogoditi? Zar je nekad
mogao i pomisliti da će neko ismevati njegov krvavi rad?
„Dosta više!” − prekidao je samog sebe, ali se kroz minut ponovo
vraćao istim mislima.
Evo, još jedna ovca se ojagnjila, dvojke je donela, lepi jagnjići. Ali,
kud da ih skloniš? Vime ovce prazno, a i od čega bi imala mleka?
Znači, i ovi će pocrkati. Eh, nesreća, nesreća! A eno, tamo već leže
uginula, ukočena jagnjad. Tanabaj sakupi telašca i poče da ih iznosi.
Istrča zaduvana devojčica:
− Tata, idu rukovodioci.
− Neka idu − progunđa Tanabaj. − Idi, majku pripazi. Kad izađe iz
katuna, Tanabaj vide dvojicu jahača. „O, Guljsari! − obradova se.
Zateže se u grudima stara struna. − Koliko dugo se nismo videli! Gle
samo kako ide, uvek isti!” Jedan je bio Čoro, a drugog, u kožnoj jakni,
koji je jahao ravanača, nije poznavao. Neko iz okruga.
„Ajte, ajte, dođite! Najzad!” − zlurado pomisli. Sad bi se mogao
požaliti, otplakati nad svojom sudbinom, ali ne, neće on šmrkati,
neka oni pocrvene. Zar se može tako? Gurnuli ih u propast, a tek se
sad javljaju!...
Tanabaj ih nije čekao dok priđu, ode iza katuna, izbaci mrtvu
jagnjad na gomilu. Vrati se ne žureći.
Ovi su već bili u dvorištu. Konji su teško disali. Čoro je izgledao
jadno, kao krivac. Znao je da će morati odgovarati pred prijateljem.
A onaj na ravanaču je bio ljut, strašan, čak se nije ni pozdravio.
Odjednom planu.
− Bezobrazluk! Svuda isto! Gledaj samo šta se ovde radi! −
uzbuđivao se on, okrećući se prema Čoru. Onda se okrenu Tanabaju:
− Kako ti to, druže − pokaza on glavom na onu stranu kud je Tanabaj
odneo mrtvu sisančad − čoban komunista, a jagnjad ti crkavaju?
− Ona, valjda, ne znaju da sam ja komunista − pecnu Tanabaj i,
odjednom, kao da mu unutra puče neka opruga i odmah u duši
postade prazno, ravnodušno i gorko.
− Kako to misliš? − pocrvene Segizbajev kao rak. I umuče. − Jesi
li primao socijalističke obaveze? − snađe se on najzad, trzajući glavu
ravanaču da bi zaplašio.
− Primao sam.
− I šta je tamo rečeno?
− Ne pamtim.
− Zato ti jagnjad i crkavaju! − pokaza Segizbajev drškom kandžije
na onu stranu, gde je ležala mrtva jagnjad, i oduševi se mogućnošću
da nauči pameti drskog pastira. Pridiže se na uzengijama. Ali se prvo
sruči na Čora:
− Kud gledate? Ljudi čak ne znaju svoje obaveze. Ruše planove,
upropašćuju stoku! Šta vi ovde radite? Kako vaspitavate svoje
komuniste? Kakav je on komunista? Vas pitam!
Čoro je ćutao spuštene glave. Rukama je gužvao ular.
 − Onakav, kakav je − umesto njega mirno odgovori Tanabaj.
− Pazi ti njega − onakav, kakav je. Ti si štetočina! Uništavaš
kolhoznu imovinu. Ti si neprijatelj naroda. Tvoje je mesto u tamnici,
a ne u partiji! Ti se podsmevaš takmičenju!
− Aha, u tamnici je moje mesto, u tamnici − potvrdi Tanabaj isto
onako mirno. I usne mu zadrhtaše, smejući se od nastupa besa koji
ga je razdirao, od usplamtele uvrede, od čemera, od svega onog što je
prepunilo čašu strpljenja. − Ajde! − upre on oči u Segizbajeva, mučeći
se da savlada usne koje su igrale. − Šta imaš još da kažeš?
− Zašto tako razgovaraš, Tanabaju? − umeša se Čoro. Zašto? Sve
mirno objasni.
− A tako! Znači, i tebi treba da objašnjavam? Zašto si došao
ovamo, Čoro? − povika Tanabaj. − Zašto si došao? Tebe pitam! Da mi
kažeš da mi umiru jagnjad? To i sam znam! Da mi kažeš da sedim u
govnima do guše? I sam znam! Da sam bio budala što sam celog
života crkavao radi kolhoza? To i sam znam...
− Tanabaju! Tanabaju! Osvesti se! − skoči iz sedla Čoro, beo kao
kreč.
− Dalje! − odgurnu ga Tanabaj. − Pljujem ja na te obaveze, na ceo
svoj život! Skloni se! Moje je mesto − u tamnici! Zašto si doveo tog
novog manapa22 u kožnoj jakni? Da me vređa? Da me strpa u
tamnicu? E, pa ajde, gade, trpaj me u tamnicu! − Tanabaj jurnu da
zgrabi nešto u ruke, zgrabi vile koje su stajale kraj zida, i polete s
njima na Segizbajeva. − Odlazi odavde, gade! Gubi se! − I, više ništa
ne razmišljajući, mahao je vilama ispred sebe.
Preplašeni Segizbajev je nespretno trzao ravanača čas ovamo,
čas onamo, vile su udarale ošamućenog konja po glavi, odskakale su,
zvečale, i ponovo se sručivale na njegovu glavu. I u svom besu
Tanabaj nije ni shvatao zašto se Guljsarijeva glava tako grčevito trza,
zašto đem cepa njegove crvene, vrele čeljusti, zašto tako izgubljeno i
čudno promiču pred njim iskolačene oči konja.

22 Manap − starešina, najstariji po činu.

 − Skloni se, Guljsari, skloni se u stranu! Daj mi da dohvatim tog
manapa u koži! − urlikao je Tanabaj, slažući udarac za udarcem po
nevinoj glavi ravanača.
Stiže mlada pomoćnica i okači mu se na ruke, pokuša da mu
istrgne vile, ali je on tresnu o zemlju. Čoro za to vreme stiže da uskoči
u sedlo.
− Nazad! Bežimo! Ubiće nas! − Čoro se baci prema Segizbajevu
zagrađujući ga od Tanabaja.
Tanabaj zamahnu na njega vilama i oba jahača poteraše konje iz
dvorišta. Pas, lajući, pojuri za njima hvatajući se za uzengije i za
repove konja.
Tanabaj je trčao za njima, spoticao se, u trku hvatao grudve gline,
bacao ih za njima i neprestano se drao:
− U tamnici je moje mesto? U tamnici! Gubi se! Gubi se Gubi se
odavde! U tamnici moje mesto! U tamnici!
Onda se vrati, još uvek mrmljajući i gušeći se: „U tamnici je moje
mesto, u tamnici!” Pored njega je išao pas, ponosno, sa osećanjem
ispunjenog duga. On je čekao gazdinu pohvalu, ali ga ovaj nije ni
primećivao. U susret mu je hramala preplašena Džajdar, oslanjajući
se na štap.
− Šta si to učinio? Šta si to učinio?
− Badava...
− Šta, badava? Naravno, badava!
− Badava sam istukao konja.
− Da li si ti normalan? Znaš li ti šta si učinio?
− Znam, ja sam štetočina. Ja sam neprijatelj naroda progovori on
teško dišući, onda ućuta i, stisnuvši lice rukama, presamiti se i glasno
zarida.
− Smiri se, smiri se − molila ga je žena, plačući zajedno sa njim,
ali on je jednako plakao, plakao, ljuljajući se čas na jednu, čas na
drugu stranu. Nikad još Džajdar nije videla Tanabaja kako plače...
 19

Biro okružnog partijskog komiteta se sastao tri dana posle tog

neobičnog događaja.
Tanabaj Bakasov je sedeo u čekaonici i čekao, kad će ga pozvati
u kabinet, iza čijih vrata se govorilo o njemu. Mnogo je on razmišljao
ovih dana, ali nikako nije mogao da odluči, da li je kriv ili ne. Shvatao
je da je učinio težak prestup što je digao ruku na predstavnika vlasti,
ali da je stvar samo u tome, onda bi sve bilo jednostavno. Za svoje
nedostojno ponašanje bio je spreman da primi bilo kakvu kaznu. Ali
on je, u nastupu gneva, izlio sav svoj bol zbog kolhoza, brige i
nedoumice svoje oskrnavio. Ko će mu sad poverovati? Ko će ga sad
razumeti? „A možda će ga ipak razumeti? − planula bi nada. − Sve ću
ispričati: o ovoj zimi, o katunu i jurti, o nestašici hrane, o mojim
besanim noćima, o Bektaju... Pa neka prosude. Može li se tako
gazdovati?” I on više nije žalio što se tako dogodilo. „Neka me kazne
− razmišljao je − ali će valjda zato drugima posle biti lakše. Valjda će
se posle toga osvrnuti na čobane, na naš život, na našu nesreću”. Ali,
minut kasnije, sećajući se svega što je preživeo, on je ponovo padao
u vatru, grčevito stiskao pesnice među kolenima i tvrdoglavo
ponavljao: „Ne, nizašta ja nisam kriv, ne!” Onda bi se ponovo počeo
kolebati...
U čekaonici je zbog nečega sedeo i Ibraim. „A šta ovaj ovde traži?
Doleteo kao strvinar na žrtvu” − besneo je Tanabaj, okrećući glavu od
njega. I ovaj je ćutao, uzdisao i povremeno pogledao na oborenu
glavu čobanina.
„Šta sad razvlače? − mislio je Tanabaj vrteći se na stolici. − Šta
ima tu, neka bude šta bude!” Tamo, iza vrata, čini se, svi su već bili na
okupu. Poslednji je, pre nekoliko minuta, u kabinet prošao Čoro.
Tanabaj ga je prepoznao po dlačicama nalepljenim na sarama
čizama. To su bile žućkaste dlačice kulašastog ravanača. „Strašno je
žurio, vidi se, Guljsari se do pene preznojio” − pomisli on ne dižući
glavu. Čizme sa tragovima konjskog znoja i dlačica na sarama
neodlučno zatapkaše pored Tanabaja i nestadoše iza vrata.
Sporo je prolazilo vreme, dok se iz kabineta ne pojavi
sekretarica:
− Uđite, druže Bakasove.
Tanabaj uzdrhta, ustade zaglušen udarcima srca i krenu u
kabinet praćen neprestanom kanonadom u ušima. Pred očima mu se
zamagli. Skoro nije razlikovao lica ljudi koji su tu sedeli.
− Sedite. − Prvi sekretar okružnog komiteta Kaškatajev pokaza
Tanabaju na stolicu pri kraju dugog stola.
Tanabaj sede, stavi otežale ruke na kolena. Čekao je kada će proći
magla u očima. Zatim pogleda duž stola. S desne strane sekretara
sedeo je Segizbajev ohola lica. Tanabaj se sav napregnu od mržnje
prema tom čoveku, da mu magla odjednom spade sa očiju. Lica svih
koji su sedeli za stolom pojaviše se oštro i jasno. Tamnije od svih,
tamnosmeđe, bilo je lice Segizbajeva; i najbleđe, bez kapi krvi Čorovo
lice. Sedeo je na samom kraju, Tanabaju najbliže od svih. Njegove
mršave ruke su nervozno podrhtavale na zelenoj čoji stola.
Predsednik kolhoza, Aldanov, koji je sedeo preko puta Čora, glasno
je šmrkao, namršteno gledajući naokolo. On nije skrivao svoj stav
prema predstojećoj stvari. Drugi su, očigledno, još iščekivali. Najzad
se prvi sekretar odvoji od hartija u koricama.
− Da pređemo na personalni postupak komuniste Bakasova −
reče on tvrdo cedeći reči.
− Da, s oproštenjem, komuniste − s podsmehom neko zlobno
izusti.
„Zli su! − primeti u sebi Tanabaj. − Od njih milosti ne čekaj. A
zašto ja treba da očekujem milost? Šta sam to Ja, zločinac?
On nije znao da će se pri rešavanju njegovog pitanja sukobiti dve
tajne protivničke strane, svaka spremna da na svoj način iskoristi
ovaj žalostan slučaj. Jedna strana Segizbajev i njegove pristalice −
htela je da iskuša otpor novoga sekretara, da proveri, nije li ga bar za
početak moguće zauzdati. Druga strana − sam Kaškatajev, koji se
dosećao da Segizbajev merka njegovo mesto − premišljao je kako da
postupi da ni sebe ne upropasti niti da zaoštrava odnose sa ovim
opasnim ljudima.
Sekretar okružnog komiteta poče da čita pismeni izveštaj
Segizbajeva. U izveštaju su bili detaljno opisani svi prestupi koje je
rečima i postupcima izvršio Tanabaj Bakasov, čoban iz kolhoza „Belo
kamenje”. U izveštaju nije bilo ničeg što je Tanabaj mogao negirati,
ali njegov ton, formulacije iznetih optužbi, doveli su ga do očajanja.
Obli ga znoj od saznanja svoje potpune nemoći pred tom
strašnom hartijom. Izveštaj Segizbajeva se pokazao daleko
strašnijim od njega samog. Na njega se ne možeš baciti sa vilama u
rukama. I sve ono, što se Tanabaj spremao da kaže u svoju odbranu,
srušilo se u jednom trenu, u njegovim sopstvenim očima je izgubilo
svako značenje, pretvorilo se u bespomoćne žalbe pastira zbog svojih
svakodnevnih nevolja. Nije valjda glup? Šta vrede njegova
opravdanja pred tom strašnom hartijom? S kim je on to namislio da
se bori?
− Druže Bakasove, priznajete li objektivnost fakata koji su
izloženi u izveštaju člana biroa, druga Segizbajeva? − upita
Kaškatajev kad završi s čitanjem izveštaja.
− Da − nejasno se odazva Tanabaj.
Svi su ćutali. Činilo se da su se svi uplašili od ove hartije. Aldanov
zadovoljno odmeri izazivačkim pogledom sve za stolom − kao, vidite
li šta se događa.
− Drugovi članovi biroa, ako dozvolite, ja bih malo razjasnio
suštinu stvari − poče odlučno Segizbajev. − Ja želim odmah da
odvojim neke drugove od mogućnosti pokušaja karakterisanja
postupaka komuniste Bakasova prosto kao siledžijstvo. Ako bi to bilo
tako, onda ja, verujte mi, ne bih ovo pitanje iznosio pred biro: imamo
mi druga sredstva borbe sa huliganima. I, naravno, nije stvar u mojim
povređenim osećanjima. Iza mene stoji biro rejonskog partijskog
komiteta, iza mene, u ovom slučaju, ako hoćete, stoji čitava partija i
ja ne mogu dozvoliti izvrgavanje ruglu njenog autoriteta. A
najvažnije, sve to govori o zapostavljenosti našeg političko-vaspitnog
rada među komunistima i vanpartijcima, o ozbiljnim nedostacima u
ideološkom radu rejonskog komiteta. Svi ćemo mi morati odgovarati
za način mišljenja takvih običnih komunista, kao što je Bakasov. Još
ćemo morati saznati, da li je on jedini takav, ili ima i svojih
istomišljenika. Šta znači njegova izjava: „Novi manap u kožnoj jakni!”
Ostavimo na stranu jaknu. Ispada, po Bakasovu, da sam ja, sovjetski
čovek, partijski opunomoćenik − novi manap, gospodin, ugnjetač
naroda! Tako dakle! Vi shvatate šta to znači i šta se krije iza tih reči?
Mislim da su komentari suvišni... A sad o drugoj strani stvari.
Deprimiran potpunom propašću stočarstva u „Belom kamenju”, ja
sam, na gnusne reči Bakasova, koji je, tobože, zaboravio svoje
socijalističke obaveze, nazvao ovog štetočinom, neprijateljem
naroda i rekao da mu nije mesto u partiji, već u tamnici. Priznajem,
uvredio sam ga i bio sam spreman da mu se izvinim. Ali sam se sad
uverio da je to upravo tako. I ne povlačim svoje reči, već potvrđujem
da je Bakasov opasan, neprijateljski orijentisan elemenat...
Šta sve Tanabaj nije preživeo, prošao je rat od početka do kraja,
ali ni slutio nije da srce može tako glasno da ječi, kao što je sad ječalo.
Zajedno s tom jekom, koja je kao kanonada odzvanjala u ušima,
njegovo srce je padalo, dizalo se, veralo se, stropoštavalo se i ponovo
pokušavalo da ustane, ali su meci udarali iz neposredne blizine „Bože
− udaralo je u glavi Tanabaja − kud je nestalo sve ono što je bilo
smisao mog života, smisao čitavog mog rada? Evo, šta sam dočekao
− postao sam neprijatelj naroda. A ja sam još propadao zbog nekog
katuna, zbog one šugave jagnjadi, zbog lakomislenog Bektaja. Kome
je sve to potrebno!...”
Podsetiću još jednom na izvode iz svog pismenog izveštaja −
produžavao je Segizbajev, rastavljajući reči gvozdenim poretkom. −
Bakasov mrzi naš sistem, naš kolhoz, mrzi socijalističko takmičenje,
pljuje na sve to, mrzi čitav naš život. To je on izjavio potpuno
otvoreno u prisustvu partijskog sekretara kolhoza, druga Sajakova.
U njegovim postupcima je prisutno takođe činjenično stanje
kriminaliteta − napad na predstavnika vlasti koji je bio na službenoj
dužnosti. Molim da me pravilno shvatite, molim da se sankcioniše
pozivanjem na sudsku odgovornost, s tim što će, po izlasku odavde,
biti stavljen pod stražu. Činjenično stanje njegovog prestupa u
potpunosti odgovara članu 58. A o ostanku Bakasova u redovima
partije, po mom mišljenju, ne može biti ni govora!...
Segizbajev je znao da je previsoku cenu zatražio, ali je računao −
ako biro i ne nađe za potrebno da Tanabaja Bakasova pozove na
sudsku odgovornost, isključenje iz partije je u svakom slučaju
obezbeđeno. Taj zahtev Kaškatajev neće moći da ne podrži, a tad će
se pozicije Segizbajeva još više učvrstiti.
− Druže Bakasove, šta vi želite da kažete o vašem postupku? −
upita Kaškatajev počevši već da besni.
− Ništa. Sve je već rečeno − odgovori Tanabaj. − Ispada da sam
bio i ostao štetočina i neprijatelj naroda. Što vam onda treba da znate,
šta ja mislim? Sudite sami, vi bolje znate...
− A smatrate li sebe poštenim komunistom?
− To od sada više ne mogu dokazati.
− A priznajete li svoju krivicu?
− Ne.
− Šta, vi smatrate sebe pametnijim od svih?
− Ne, naprotiv, glupljim od svih.
− Dozvolite da kažem. − Ustade mladić sa komsomolskom
značkom na grudima. Bio je najmlađi od svih, slabunjav, uskog lica,
još uvek je nekako ličio na dečaka.
Tanabaj ga tek sada opazi. „Reci, dečko, ne žali − reče mu on u
sebi. − Ja sam takođe nekad bio takav, nisam žalio...”
I kao munja, koja je zasvetlela među dalekim oblacima, ugleda on
ono mesto u pšenici ukraj puta gde je Kulubaj čupao i gazio mladu
pšenicu. Video ga je apsolutno jasno, sve odjednom izađe pred njegov
zamišljeni pogled, i strese se, jeknu u duši nečujnim krikom.
U stvarnost ga povrati glas Kaškatajeva.
− Recite, Kerimbekove...
 − Ja ne odobravam postupke druga Bakasova. Smatram da treba
da snosi odgovarajuću partijsku kaznu. Ali, ne slažem se ni sa
drugom Segizbajevom. − Kerimbekov je savlađivao drhtaj uzbuđenja
u glasu. − Štaviše, smatram da treba razmotriti i slučaj druga
Segizbajeva...
− Eto ti sad! − ote se nekome. − To je kod vas u komsomolu takav
običaj, šta li?
− Običaji su kod svih isti − odgovori Kerimbekov još više se
uzbuđujući i crveneći. On zape birajući reči i savlađujući svoju
vezanost, i odjednom, kao u očajanju, poče da govori − oštro i besno.
− Kakvo ste vi pravo imali da vređate kolhoznika, čobana, starog
komunistu? Pokušajte vi mene da nazovete neprijateljem naroda... Vi
to objašnjavate time što ste bili do krajnosti deprimirani stanjem
stočarstva u kolhozu, a i ne pretpostavljate da je čobanin bio
deprimiran ništa manje od vas! Jeste li se zainteresovali kad ste došli
k njemu, kako živi, kako mu ide posao? Zašto propadaju mladunci?
Ne, sudeći po vašem izveštaju, odjednom ste ga počeli psovati. Ni za
koga nije tajna kako u kolhozu teško ide s rasplodom. Ja često idem
k njima i stid me je, neprijatno mi je pred mojim komsomolcima,
čobanima, neprijatno mi je od toga šta sve ne zahtevamo od njih, a
nikakvu praktičnu pomoć im ne pružamo. Pogledajte kakvi su katuni
u kolhozu, kako je sa hranom. I ja sam sin čobana, znam kako to
izgleda kada gine jagnjad. Na fakultetu ih uče jednome, a u praksi ide
sve po starom. Duša me boli gledajući sve to!...
− Druže Kerimbekove − prekinu ga Segizbajev − ne pokušavajte
da nas ražalostite, osećanje je vrlo relativna stvar. Dokazi, dokazi su
potrebni, a ne osećanja.
− Izvinite, ali ovde nije suđenje kriminalcu, već razmatranje rada
našeg druga iz partije − produži Kerimbekov. − Rešava se sudbina
komuniste. Onda dajte da se zamislimo, zašto je drug Bakasov tako
postupio. Njegove postupke, naravno, treba osuditi, ali − kako se
dogodilo da je jedan od najboljih stočara kolhoza, kakav je bio
Bakasov, došao do takvog života?
 − Sedite − reče nezadovoljno Kaškatajev. − Vi nas odvlačite od
suštinskog problema, druže Kerimbekove. Po mom mišljenju, svima
je ovde jasno da je komunista Bakasov izvršio najteži prestup. Na šta
to liči? Gde je to još viđeno? Nikome nećemo dozvoliti da navaljuje sa
vilama na naše opunomoćenike, nikome nećemo dozvoliti da
potkopava autoritet naših radnika. Bolje bi bilo da porazmislite,
druže Kerimbekove, kako da sredite stanje u komsomolu, nego da se
bavite besmislenim raspravama o duši i osećanjima. Osećanja su
osećanja, a posao je posao. To, što je sebi dozvolio Bakasov, treba da
nas upozori, i njemu, naravno, nema mesta u partiji. Druže Sajakove,
potvrđujete li vi, kao partijski sekretar kolhoza, čitav ovaj slučaj? −
upita on Čora.
− Da, potvrđujem − progovori bledi Čoro, polako se dižući. − Ali,
ja bih hteo da objasnim...
− Šta da objasnite?
− Prvo, ja bih zamolio da mi u svojoj partijskoj organizaciji
razmotrimo slučaj Bakasova.
− To nije obavezno. Posle ćete informisati članove partijske
organizacije o odluci biroa okružnog komiteta. Šta želite još?
− Hteo bih da objasnim...
− Šta da objasnite, druže Sajakove? Antipartijski istup druga
Bakasova je dokazan. Tu više nema šta da se objašnjava. Vi, takođe,
snosite odgovornost. I kaznićemo vas zbog izostajanja rada na
vaspitanju komunista. Zašto ste pokušavali da nagovorite druga
Segizbajeva da ne poteže pitanje pred biroom? Hteli ste to da
sakrijete? Bezobrazluk! Sedite!
Počeše diskusije. Direktor MTS i redaktor mesnog lista podržaše
Kerimbekova. U ponekom trenutku se čak činilo da će im uspeti da
odbrane Tanabaja. Ali on sam, utučen i zbunjen, više nikog nije
slušao. Neprestano se pitao: „Gde je sve ono zbog čega sam živeo?
Ovde, izgleda, nikog ni briga nije kako je kod nas tamo sa stadima.
Kakva sam budala bio! Život svoj sam upropastio zbog kolhoza, ovaca
i jagnjadi. A sad to ne uzimaju u obzir. Sad sam ja opasan. Neka vas
đavo nosi! Radite sa mnom šta god hoćete, ako će od toga biti bolje,
neću zažaliti. Ajde, izbacite me. Sad mi je svejedno, udrite, ne žalite...”
Istupi predsednik kolhoza, Aldanov. Po njegovom izrazu lica i
gestovima, Tanabaj je video da on nekog grdi, ali koga − to do njegove
svesti nije dolazilo, sve dok ne začu reči: „Kišen... ravanač Guljsari...”
− ...I šta mislite? − uzbuđivao se Aldanov. − Otvoreno je pretio da
će mi razmrskati glavu, samo zato što smo bili prinuđeni da konju
stavimo okove na noge. Druže Kaškatajeve, drugovi članovi biroa, ja,
kao predsednik kolhoza, molim da nas spasete od Bakasova. Njemu
je, zbilja, mesto u tamnici. On mrzi sve rukovodioce. Druže
Kaškatajeve, iza vrata se nalaze svedoci koji mogu potvrditi pretnje
Bakasova, upućene na moju adresu. Treba li da ih pozovem?
− Ne, ne treba − gadljivo se namršti Kaškatajev. − I to je dovoljno.
Sedite.
Počeše da glasaju.
− Dat je jedan predlog: isključiti iz partije druga Bakasova. Ko je
„za”?
− Samo trenutak, druže Kaškatajeve! − ponovo naglo upade
Kerimbekov. Drugovi članovi biroa, da mi ne napravimo tešku
grešku? Postoji drugi predlog − ograničiti se na strogi ukor sa
zapisivanjem u karakteristiku Bakasova i, istovremeno, objaviti ukor
članu biroa, Segizbajevu, zbog vređanja partijskog i ljudskog
dostojanstva komuniste Bakasova, zbog nedopustivog metoda rada
Segizbajeva kao opunomoćenika okružnog komiteta.
− Demagogija! − uzviknu Segizbajev.
− Smirite se, drugovi − reče Kaškatajev. − Vi se nalazite pred
biroom okružnog komiteta, a ne kod svoje kuće, molim da ne
narušavate disciplinu. − Sad je sve zavisilo od njega, glavnog
sekretara okružnog komiteta. I on okrenu stvar tako, kako je
Segizbajev i predviđao. − Pozivati Bakasova na sudsku odgovornost
smatram nepotrebnim − reče on ali u partiji mu naravno nema
mesta, u tome je drug Segizbajev potpuno u pravu. Glasaćemo. Ko je
za isključenje Bakasova?
 Bilo je sedam članova biroa. Tri digoše ruke za isključenje, tri −
protiv. Ostao je sam Kaškatajev. Sačekavši, on diže ruku „za”. Tanabaj
ništa od toga nije video. Saznao je za odluku o svojoj sudbini kad začu
kako se Kaškatajev obrati sekretarici:
− Stavite u zapisnik: odlukom biroa okružnog komiteta drug
Bakasov Tanabaj se isključuje iz partije.
„Gotovo je!” − reče u sebi Tanabaj i premre.
− A ja insistiram na objavi ukora Segizbajevu − nije se predavao
Kerimbekov.
Mogli su to i da ne iznose na glasanje, da odbiju, ali Kaškatajev
odluči da glasaju. U tome je, takođe, bilo potajne namere.
− Ko je za predlog druga Kerimbekova? Molim, dignite ruke.
Opet tri prema tri. I opet Kaškatajev četvrti diže ruku. Time spase
Segizbajeva od ukora. „Samo, hoće li on shvatiti, hoće li umeti da ceni
tu uslugu? Ko bi ga znao... Podmukao je on, lukav.”
Ljudi se pokrenuše na stolicama kao da se spremaju da idu.
Tanabaj zaključi da je sve već gotovo, ustade i, ćuteći, nikog ne
gledajući, pođe prema vratima.
− Bakasove, kuda ćete vi? − zaustavi ga Kaškatajev. Ostavite svoju
partijsku knjižicu.
− Da ostavim? − Tek sad Tanabaj shvati sve što se dogodio.
− Da, stavite je na sto. Više niste član partije i nemate prava da je
nosite sa sobom...
Tanabaj posegnu za partijskom knjižicom. Dugo se u tišini petljao
da je nađe. Ona je bila tamo, duboko, pod toplom košuljom, pod
kaputom, u kožnoj torbici koju je Džajdar svojim rukama sašila. Tu
torbicu je Tanabaj nosio na kaišiću preko ramena. Najzad je izvuče
napolje, nađe partijsku knjižicu, zagrejanu na grudima, i stavi je,
toplu, zagrejanu i natopljenu mirisom svog tela, na hladni, polirani
sto Kaškatajeva. Čak se naježi, i njemu samom bi hladno. I opet, nikog
ne gledajući, poče da gura torbicu pod kaput spremajući se da ode.
− Druže Bakasove! − začu se otpozadi stola saosećajni glas
Kerimbekova. − A šta vi imate da kažete? Pa, vi ovde ništa niste rekli.
Sigurno vam je bilo teško? Mi se nadamo da vam vrata za povratak
neće biti zatvorena, da se, pre ili kasnije, možete vratiti u partiju. Eto,
recite sad šta mislite.
Tanabaj se ojađen okrenu s osećanjem nelagodnosti pred tim
nepoznatim mladićem koji je, još uvek, pokušavao da mu nekako
olakša tugu, koja mu se svalila na pleća.
− Šta imam da kažem? − progovori on tužno. − Sve ovde
nadgovoriti ne mogu. Samo ću jedno reći, da nizašta nisam kriv, čak
i ako sam digao ruku, čak i ako sam ružne reči rekao. To vam ne mogu
objasniti. To je, prema tome, sve.
Nastade mučno ćutanje.
− Hm! Znači, ljutiš se na partiju? − razdraženo reče Kaškatajev. −
E pa, znaš, druže, partija ti pokazuje pravi put, od suda te spasla, a ti
si još nezadovoljan, ljutiš se. Znači, da si zbilja nedostojan imena
člana partije. I teško da će ti biti vrata za povratak otvorena!
Tanabaj iz okružnog komiteta izađe naizgled miran. I to je bilo
mrsko. Dan je bio topao, sunčan, bližilo se veče. Ljudi su prolazili
svojim poslom. Na trgu, kraj kluba, su trčala dečurlija. A Tanabaju je
bilo mučno sve to da gleda, i zbog njega samog mu je bilo muka. Što
pre otići odavde, u planine, kući. Dok se s njim nije dogodilo još nešto
loše.
Pored njegovog konja je bio vezan Guljsari. Velik, dugačak,
snažan, kad mu se Tanabaj primače, premesti se s noge na nogu i
pogleda ga tamnim očima mirno i poverljivo. Već je zaboravio kako
ga je Tanabaj udarao vilama po glavi. Zato i jeste konj.
− Zaboravi, Guljsari, ne ljuti se − šapnu Tanabaj ravanaču. − A na
mene se svalila teška nesreća. Jako teška nesreća − i šmrknu,
obgrlivši konja oko vrata, ali se uzdrža, ne zaplaka, postide se od
prolaznika.
Uzjaha svog konja i pođe kući.
Čoro ga stiže iza Aleksandrovskog uspona. Čim otpozadi začu
poznati topot ravanača u trku, Tanabaj uvredljivo stisnu usne i
nakostreši se. Ni da se okrene nije hteo. Uvreda mu je zamračila i
dušu i oči. Za njega je ovaj sadašnji Čoro bio sasvim drugačiji od onog
nekadašnjeg, Eto i danas − dovoljno je bilo što je Kaškatajev povisio
ton i on je pokorno seo na mesto, kao disciplinovani učenik. I šta sad?
Ljudi mu veruju, a on se plaši da kaže istinu. Čuva se, bira reči. Ko ga
je tome naučio? Neka Tanabaja, on je zaostao čovek, prost radnik, a
on je pismen, sve zna, čitavog života je bio rukovodilac. Zar Čoro ne
vidi da ništa nije onako, kako govore segizbajevi i kaškatajevi. Da su
njihove reči spolja lepe, a iznutra prazne i lažne? Koga obmanjuje,
radi čega?
Tanabaj nije okrenuo glavu ni kad ga je Čoro stigao i pošao
uporedo, zadržavajući zagrejanog ravanača.
− Mislio sam, Tanabaju, da ćemo zajedno krenuti − reče on
predahnuvši. − Dok ja tamo, a tebe nigde.
− Šta hoćeš? − dobaci Tanabaj, još uvek ga ne gledajući. − Idi
svojim putem.
− Daj da porazgovaramo. Nemoj okretati glavu, Tanabaju. Da
popričamo kao prijatelji, kao komunisti − poče Čoro i zastade na po
reči.
− Ja tebi nisam prijatelj, utoliko pre što nisam više komunista. Ni
ti odavno više nisi komunista. Samo se praviš da jesi...
− Je l’ ti to ozbiljno? − upita Čoro slabim glasom.
− Naravno, ozbiljno. Još se nisam naučio da biram reči. Takođe ne
znam − šta, gde i kad da govorim. Pa, zbogom! Ti ideš pravo, a ja
skrećem. − Tanabaj skrenu konja s puta i, ne okrećući se, nijednom
ne baci pogled na prijatelja, ode preko polja, pravo u planine.
Nije video kako je Čoro samrtnički pobledeo, kako ga je hteo
zaustaviti pruženom rukom i kako se onda zgrčio, uhvatio se za grudi
i ispružio preko ravanačeve grive, hvatajući ustima vazduh.
Zlo mi je − šaputao je Čoro savijajući se od nepodnošljivog bola u
srcu. − Uh, zlo mi je! − roptao je, pomodrevši i gušeći se. − Brže kući,
Guljsari, brže kući...
Ravanač ga je nosio u aul kroz mračnu, pustu stepu; plašio je
konja čovekov glas, u njemu se čulo nešto strašno, jezivo. Guljsari je
stisnuo uši preplašeno frkćući u trku. A čovek u sedlu se mučio,
savijao, grčevito zgrabivši rukama i zubima konjsku grivu. Dizgini su
lepetali viseći niz vrat Guljsarija u trku.
 20

U to kasno doba, dok je Tanabaj još uvek bio na putu u planine,

seoskim ulicama je jurio jahač, izazivajući lajanje uznemirenih pasa.
− Ej, koga ima kod kuće? Izlazite! − dozivao je domaćine. −
Hajdete na partijski sastanak, u kancelariju!
− Šta je to sad? Zašto tako hitno?
− Ne znam − odgovori kurir. − Čoro zove. Rekao je što pre da
dođete.
U to vreme je Čoro sedeo u kancelariji. Ramenom se oslonio o sto,
savio se, gušio se, šakom je čvrsto pritiskivao grudi pod košuljom.
Ječao je od bola, grizao usne. Hladan znoj izbi na pozelenelom licu,
oči upale u mračne duplje. Povremeno se zaboravljao i ponovo mu se
činilo da ga ravanač nosi kroz mračnu stepu, da hoće da dozove
Tanabaja, a on, dobacivši mu na rastanku kao gvožđe usijane reči,
nikako se ne okreće. Reči Tanabaja mu srce paraju, dušu paraju...
Sekretara su ispod ruke ovamo doveli iz štale, gde je malo
odležao na senu. Konjušari su hteli da ga odvedu kući, ali on nije dao.
Poslao je čoveka da sakupi komuniste i sad ih je svakog časa
očekivao.
Upalivši lampu i ostavivši Čora samog, čuvarka se petljala oko
peći u predsoblju, ponekad bi zagledala kroz odškrinuga vrata,
uzdisala je i odmahivala glavom.
Čoro je čekao ljude, a vreme je kao u kapljama nestajalo. U
gorkim i teškim kapljama je svakog trenutka presušivalo njegovo
suđeno vreme života, čiju cenu je tek sada shvatao, kad je prošao taj
dugi put. Nije ni primetio sve te dane i godine, nije stigao ni da se
osvrne, proleteli su u radu i brigama. Nije sve u njegovom veku išlo
glatko, nije sve uspevalo kako je želeo. Trudio se, borio se, ali je
ponegde i uzmicao, obilazio uglove, ne bi li lakše bilo hodati.
Međutim, nije obišao kako treba. Pribila ga uza zid ona sila, s kojom
je izbegavao da se sukobi i sad se nije imalo kud, bližio se kraj puta.
Ah, da se ranije s njom uhvatio u koštac, da je ranije primorao sebe
da pogleda životu pravo u oči...
A vreme je gorkim šumnim kapljama teklo. Zašto tako dugo nema
ljudi? Koliko ih još dugo treba čekati?
„Samo da stignem − strahovao je Čoro. − Samo da stignem da
kažem! − Nemim očajnim krikom je zadržavao život, koji ga je
napuštao. Skupljao je svu snagu, spremao se za poslednju bitku. − Sve
ću ispričati kako je bilo. Kako je tekao sastanak, kako su Tanabaja
isključili iz partije. Neka znaju da se ja ne slažem sa odlukom
rejonskog komiteta. Neka znaju da se ne slažem sa isključenjem
Tanabaja iz partije. Sve ću reći što mislim o Aldanovu. Neka ga onda,
posle mene, saslušaju. Komunisti neka odluče. O sebi ću sve da
ispričam, kakav sam. O našem kolhozu, o ljudima ću reći... Samo da
stignem, što ih već nema, što ih nema...”
Prvo je dotrčala žena sa lekovima. Preplašila se, poče da nariče,
zaplaka:
− Ta jesi li normalan? Zar nisi već sit tih sastanaka? Hajdemote
kući. Pogledaj se, kakav si. Bože moj, pomisli makar na sebe!
Čoro nije hteo da sluša. Odmahnu rukom, dok je pio lek. Zubi su
zveckali o čašu, voda se prolivala na grudi.
− Ništa mi nije, već mi je bolje − progovori on, pokušavajući da
ravnomernije diše. − Sačekaj tamo, posle ćeš me odvesti. Ne boj se,
idi.
A kad sa ulice začu korake, Čoro se ispravi za stolom, priguši u
sebi bol, sakupi svu snagu, da bi ispunio ono što je smatrao za svoju
poslednju dužnost.
− Šta se dogodilo? Čoro, šta je s tobom? − pitali su ga.
− Ništa. Sad ću reći, dok svi stignu − odgovarao je. A vreme je
gorkim, šumnim kapljama teklo.
Kad se komunisti sakupiše, partijski sekretar Čoro Sajakov se
diže, skide kapu s glave i objavi otvaranje partijskog sastanka...
 21

Tanabaj noću stiže kući. Džajdar s fenjerom izađe u dvorište.

Čekala ga je, oči joj ispale gledajući.
I već na prvi pogled shvati kakva ga je nesreća snašla. On je ćutke
isprezao konja, rasedlavao ga, dok mu je ona osvetljavala fenjerom, i
ništa joj nije govorio. „Da se bar napio u okrugu, sigurno bi mu lakše
bilo” − pomisli ona, a on je jednako ćutao i bilo je strašno to njegovo
ćutanje. A ona se spremala da ga obraduje − dovezli su malo stočne
hrane, slame, ovsenog brašna, i otoplilo je, jagnjad su isterivali na
ispašu, već čupkaju travčicu.
− Bektajevo stado su odveli. Novog čobana su poslali reče ona.
− Nek idu... i on, i Bektaj, i stado, i tvoj čoban...
− Jesi li se umorio?
− Šta umorio! Iz partije me isteraše!
− Tiše, čuće pomoćnice.
− Šta tiše! Šta imam da skrivam? Isterali me kao najgoru
propalicu i gotovo. Tako mi i treba. I tebi isto tako treba. Malo nam je
bilo svega. Šta stojiš tu? Šta gledaš?
− Idi se odmori.
− Znam i sam.
Tanabaj pođe u katun. Pogleda ovce. Onda pođe u tor, tamo isto
tako nasumce proluta i ponovo se vrati u katun.
Nije mogao da se smiri. Odbio je da jede. Nije hteo ni da
razgovara. Sruši se u slamu, nabacanu u uglu, i ležao je nepokretno.
Život, brige, sva životna trzanja izgubiše svaki smisao. Više ništa nije
želeo. Nije želeo ni da živi, ni da misli, niti bilo šta oko sebe da vidi.
Vrteo se, hteo je da zaspi, da se zaboravi, ali uzalud kako možeš
od samog sebe pobeći? Ponovo se sećao kako je odlazio Bektaj, kako
su iza njega ostajali crni tragovi na belom snegu, kako nije imao šta
da mu odgovori, ponovo je video kako se drao Segizbajev sedeći na
ravanaču, kako ga je psovao najgorim rečima, kako mu je pretio da
ga baci u tamnicu, kako je Tanabaj izašao pred biro rejonskog
komiteta kao štetočina i neprijatelj naroda i tad se sve završilo, čitav
njegov život. I želeo je ponovo da zgrabi vile i pojuri, da trči kroz noć,
da se divlje dere na ceo svet, sve dok se ne sruši negde u jarugu i tamo
ne slomi vrat.
Tonući u san, mislio je da je bolje umreti, nego tako živeti. Da, da,
bolje smrt...
Probudio se sa strašnom težinom u glavi. Nekoliko minuta nije
mogao da shvati gde je i šta se s njim događalo. Kraj njega su
kašljuckale ovce, blejala jagnjad. Znači da je u katunu. Napolju je
svitalo. Zašto se probudio? Zašto? Bolje bi bilo da se uopšte nije
probudio. Preostalo je jedino da umre, treba se ubiti...

...Zatim je u pregrštima pio vodu iz rečice. Hladnu, ledenu vodu s

tankim, pucketavim ledom. Voda je, šušteći, proticala između
drhtavih prstiju, a on je ponovo zahvatao i pio, oblivajući se.
Predahnu, sredi se, i tek sad shvati besmislenost ideje o samoubistvu,
glupost tog raskršćavanja sa sobom. Ama, kako sebi možeš oduzeti
život, koji se čoveku samo jednom daje?! Zar segizbajevi vrede, da se
zbog njih to učini? Ne, Tanabaj će još živeti, još će on sebe pokazati!
Kad se vratio, neprimetno je sakrio pušku, fišekliju, i celog je
dana vrlo marljivo radio. Želeo je da bude nežniji prema ženi,
kćerčicama i pomoćnicama, ali se uzdržavao da žene ne bi počele
nešto da sumnjaju. A one su radile, kao da se ništa nije dogodilo, baš
kao da se ništa naročito nije desilo, već je sve u redu. On im je bio
zahvalan za to, ćutao je i radio. Otišao je na pašnjak i pomogao da se
stado dotera kući.
Uveče se vreme pokvarilo. Da li sneg, da li kiša, ali nešto će biti.
Naokolo se zamagliše planine, nebo oteža od oblaka. Opet je trebalo
misliti kako sačuvati priplod od hladnoće. Opet je trebalo
raščišćavati katun, prostirati slamu, da ne bi ponovo počeo pomor.
Natuštio se Tanabaj, ali se trudio da zaboravi šta je bilo i da ne padne
duhom.
 Već se smračilo, kad se u dvorištu pojavi jahač. Džajdar ga
dočeka. Oni o nečemu popričaše. Tanabaj je za to vreme radio u
katunu.
− Izađi za trenutak − pozva ga žena. − K tebi je čovek došao. − I
već po načinu kako ga je pozvala on oseti da je nešto loše.
Izađe. Pozdravi se. To je bio čoban iz susedne bačije.
− Jesi to ti, Ajtbaju? Sjaši. Odakle ideš?
− Iz aula. Imao sam tamo posla. Zamolili su me da ti prenesem da
je Čoro teško bolestan. Rekli su da dođeš.
„Opet taj Čoro!” Planu stara uvreda. Nije hteo očima da ga vidi.
− A šta sam ja, doktor? On je uvek bolestan. Ja i bez njega imam
tu briga do guše. Eno, vreme se kvari.
− Tvoja volja, Tanake, hoćeš ići ili ne. Sam znaš. A ja sam preneo
što su me zamolili. Do viđenja. Vreme mi je, skoro će noć.
Ajtbaj krenu konja, a onda se zadrža.
− Ipak promisli, Tanake, loše mu je. Sina su pozvali iz škole. Otišli
su da ga dočekaju na stanici.
− Hvala ti, što si preneo, ali ja neću ići.
− Ići će − zastide se Džajdar. − Ne brini, ići će. Tanabaj oćuta, ali,
kad Ajtbaj izađe iz dvorišta, ljutito reče ženi:
− Mani se ti te navike da odgovaraš umesto mene. Ja sam znam.
Rekao sam − neću ići, i znači − neću ići.
− Tanabaju, razmisli, šta govoriš!
− Nemam šta da razmišljam. Dosta je više. Zbog mog razmišljanja
sam doterao dotle da su me isterali iz partije. Neću ni za koga da
znam. I ako se ja razbolim, neka niko ne dolazi. Črći ću sam. − On
ljutito mahnu rukom i ode u katun.
Ali, mira nije imao na duši. I sve vreme, dok je pomagao ovcama
pri jagnjenju, dok je nosio jagnjad, dok ih je smeštao u uglu, dok je
podvikivao na ovce, koje su drečale, dok ih je razdvajao, psovao je i
gunđao:
 − Odavno je trebalo da ode, i ne bi se tako mučio. Celog života
boluje, stenje, za srce se hvata, a nikako iz sedla ne silazi. Jes’ mi neki
rukovodilac. Posle onoga, više da te vidim neću. Vređao se ne
vređao... I ja sam uvređen. A nikog se to ne tiče...
Napolju je bila noć. Sneg je počeo pomalo da pada i napolju je bila
takva tišina, da se čak čulo, kako retke pahuljice sa šumom padaju na
zemlju.
Tanabaj nije išao u jurtu, izbegavao je razgovore sa ženom, a ni
ona ovamo nije dolazila. „Baš me briga, sedi tamo − razmišljao je. − A
mene nećeš naterati da idem. Sad mi je svejedno. Čoro i ja smo sad
tuđi jedan drugom. On ide svojim putem, ja − svojim. Bili smo
prijatelji, ali sad više ne. A ako sam mu ja prijatelj, gde je onda bio
dosad? Ne, sad me se više ništa ne tiče...”
Džajdar je, ipak, došla. Donela mu je ogrtač, nove čizme, kaiš,
rukavice, kapu, koju je nosio kad bi nekud putovao.
− Oblači se − reče ona.
− Uzalud se trudiš. Nikud neću ići.
− Ne gubi vreme. Može da se desi da posle celog života žališ.
− Ništa ja neću žaliti. I njemu se ništa neće dogoditi. Oporaviće se.
Nije to prvi put.
− Tanabaju, nikad te ni za šta nisam molila, a sad te molim.
Prenesi na mene tu uvredu, tu nevolju. Idi, budi čovek.
− Ne. − Tanabaj tvrdoglavo odmahnu glavom. − Neću ići. Sad mi
je sve svejedno. Ti misliš na red, na dug. Šta će ljudi reći? A ja sad ni
za šta neću da znam.
− Porazmisli, Tanabaju, a ja dotle idem da pogledam vatru, da ne
bi žar pao na košmu.
Ona ode, ostavi njegove stvari, ali se on i ne pomeri s mesta.
Sedeo je u uglu, nije mogao da natera sebe, nije mogao da zaboravi
reči koje je rekao Čoru. A sad: „Dobar dan. Došao sam da vas obiđem.
Kako vam je zdravlje? Šta mogu da vam pomognem?” Ne, on tako ne
može, to nije njegov običaj.
Džajdar se vratila.
 − Još se nisi obukao?
− Nemoj da mi dosađuješ. Rekao sam da neću ići...
− Diži se! − srdito viknu ona. I on, na sopstveno čuđenje, diže se
na njeno naređenje kao vojnik. Ona zakorači prema njemu
ozlojeđeno gledajući ispaćenim očima kroz mutno svetlo fenjera. −
Ako nisi muškarac, ako nisi čovek, već slinava žena, onda ću ja ići
umesto tebe, a ti sedi tu i cmizdri! Ovog trena idem. Odmah mi
osedlaj konja!
On je posluša i pođe da osedla konja. Napolju je sipao sitan sneg.
Činilo se da tama naokolo struji kao lagani, nečujni ringišpil, kao voda
u dubokom zalivu. Planine se ne razaznaju, tako je mračno. „Vidi opet
nesreće! Kud će sad, usred noći, sama? − razmišljao je, dok je u mraku
nabacivao sedlo. − I ne možeš je zaustaviti. Ne. Neće pristati. Ubi je,
neće pristati. A ako zaluta? Neka sama sebe krivi...”
Tanabaj je osedlao konja i obuze ga stid: „Baš sam životinja, pa to
ti je! Pobenavio sam zbog uvrede. Nosim se s njome − gledajte, kako
sam nesrećan, kako mi je teško! I ženu sam namučio. A šta je ona
kriva? Zašto nju mučim? Loše mi se piše. Nikakav sam ja čovek.
Životinja, i gotovo!”
Tanabaj poče da se dvoumi. Nije mu bilo lako da pogazi svoju reč.
Vrati se namršten i spuštena pogleda.
− Jesi li osedlao?
Da.
− Onda se spremaj. − I Džajdar mu dodade ogrtač. Tanabaj ćutke
poče da se oblači, radujući se što se žena prva izmirila. A ipak htede
da se pokaže:
− Možda je bolje sutra da idem?
− Ne, sad kreći. Biće kasno.
Noć je u planinama strujala kao voda u mirnom zalivu. Lako i
mekano su se spuštale velike pahuljice poslednjeg prolećnog snega.
Prolazeći sam između mračnih padina, Tanabaj je išao na poziv
prijatelja koga se bio odrekao. Po glavi, ramenima, bradi i rukama
napadao je sneg, ali Tanabaj ga nije stresao. Tako mu je bilo lakše da
razmišlja. Razmišljao je o Čoru, o svemu onome što ih je ovih dugih
godina vezivalo: kako ga je Čoro učio da piše, kako su stupali u
komsomol, a zatim i u partiju, kako su zajedno radili na izgradnji
kanala, kako je Čoro prvi doneo novine sa beleškom o njemu i sa
slikom, prvi mu čestitao i stegao ruku.
Duša mu se polako razmekšavala, kravila i poče sve više da ga
obuzima i tišti nemir: „Kako li mu je sad? A možda mu je, zbilja,
veoma loše? Što bi, inače, zvali sina? Ili hoće nešto da mu kaže, da se
posavetuje?...”
Već je svitalo. Sneg je još uvek lepršao. Tanabaj ubrza konja,
pređe u kas. Uskoro će aul, tamo, u dolini, iza onih brežuljaka. Kako
li je Čoru? Treba brže ići.
I, odjednom, kroz jutarnju tišinu iz aula dopre nejasan, daleki
glas. Ote se nečiji krik, a onda se prekide, zamre. Tanabaj naglo
zaustavi konja i okrenu uvo prema vetru. Ne, ništa se ne čuje. Sigurno
mu se samo učinilo.
Konj iznese Tanabaja na brežuljak. Pred njim su dole, između
belih, snegom pokrivenih povrtnjaka i ogolelih bašta, ležale aulske
ulice, još uvek puste u ovo rano jutro. Nigde nikog, i samo se kraj
jednog dvorišta sakupljala crna gomila naroda, a pored drveća su
stajali osedlani konji. To je bilo Čorovo dvorište. Zašto li se toliki svet
sakupio? Šta li se desilo? Nije valjda...
Pridigavši se na uzengijama, Tanabaj grčevito proguta oštru
grudvu hladnog vazduha, zaneme i istog trena potera konja nizbrdo.
„Nije moguće! Kako sad to? Nije moguće!” U duši mu je bilo tako
mučno, kao da je on bio krivac za ono, što se tamo, izgleda, dogodilo.
Čoro, njegov jedini prijatelj, molio ga je da dođe na poslednji
sastanak, pre večnog rastanka, a on se inatio, terao svoje i
pothranjivao svoju uvredu. I kakav je on čovek posle svega toga?
Zašto mu žena nije pljunula u lice? Šta može biti svetije na svetu od
poslednje želje čoveka koji umire?
Tanabaj se ponovo seti onog puta kroz stepu, gde ga je Čoro
stigao na ravanaču. I šta je on njemu tad odgovorio? Zar će to moći
sebi oprostiti?
 Tanabaj je prolazio ulicu kao u bunilu. Savijao se pod težinom
svoje krivice i stida i, odjednom, tamo iza Čorovog dvorišta ugleda
veliku grupu konjanika. Približavali su se u gomili, bez reči, a onda
odjednom, svi u jedan glas, počeše da nariču:
− Ojbaj, baurimaj! Ojbajaj, baurim!23
„To su Kazasi” − prepozna ih Tanabaj i shvati da više nema čemu
da se nada. Njihovi susedi, Kazasi, koji su živeli iza reke, oplakivali su
sad Čora kao brata, suseda, kao njima bliskog i celoj okolini poznatog
čoveka. „Hvala vam, braćo − pomisli tad Tanabaj. − Još od dedova i
očeva naših smo uvek bili zajedno − u nesreći, u tuzi, na svadbama,
na trkama. Plačite, plačite zajedno s nama!”
I posle njih se tog mirnog jutra aulom razleže njegov prodoran i
napregnut vapaj:
− Čorooo! Čorooo! Čorooo!
Jahao je kasom i klatio se čas na levu, čas na desnu stranu, gorko
plačući za prijateljem koji je otišao sa ovog sveta.
Evo i dvorišta. Kraj kuće stoji Guljsari prekriven crnom abaijom,
u znak žalosti. Sneg, koji je napadao na njega, topi se. Ostao je ravanač
bez gazde. Sad će s praznim sedlom stajati.
Tanabaj se pripija uz konjsku grivu, diže se, pa se opet pripija.
Oko njega − plač, ljudska lica kao da u magli stoje, jedva ih razaznaje.
Nije ni čuo kad neko reče:
− Skinite Tanabaja sa sedla. Odvedite ga do Čorovog sina.
Nekoliko pari ruku se pružiše prema njemu, pomogoše mu da
siđe sa sedla, povedoše ga za ruku kroz gomilu.
− Oprosti mi, Čoro, oprosti! − plakao je Tanabaj.
Čorov sin, student Samansur, stajao je u dvorištu okrenut licem
prema zidu kuće. On se okrete prema Tanabaju, sav u suzama, i
zagrliše se, plačući obojica.
− Nema više tvoga oca, nema mog Čora! Oprosti mi, Čoro, oprosti!
− grcao je i jecao Tanabaj.

23 Ojbajaj, baurimaj − naricanje, oplakivanje umrlog.

 Onda ih razdvojiše. Tad Tanabaj pored sebe ugleda Bubužan,
koja je stajala sa ženama. Gledala ga je i nemo lila suze. Tanabaj još
jače zajeca.
Plakao je zbog svega što je izgubio: zbog Čora, zbog svoje krivice
pred njim, zbog reči koje mu je skresao onda na putu, a više ih nije
mogao povući; plakao je zbog nje, koja je stajala tu kraj njega kao
tuđinka, zbog one ljubavi, zbog one olujne noći, zbog toga, što je ona
ostala sama, i zato što je već starila, plakao je zbog svog Guljsarija,
koji je stajao tu prekriven crnim pokrovcem, plakao je zbog svoje
uvrede i bola, zbog svega, što je bilo neisplakano.
− Oprosti mi, Čoro, oprosti! − jednako je ponavljao. A time kao da
je tražio oproštaj i od nje.
Želeo je da Bubužan priđe i da ga uteši, da mu obriše suze, ali ona
ne priđe. Ona je stajala i plakala. Drugi su ga tešili:
− Tanabaju, nemoj više. Suzama mu ne možeš pomoći, smiri se.
A od toga mu je bilo još teže i bolnije.
 22

Čora su sahranili posle podne. Nejasni sunčev disk slabašno se

probijao kroz izbledele slojeve nepokretnih oblaka. U vazduhu su još
uvek lepršale nežne i vlažne snežne pahuljice. Kao crna, bešumna
reka, preko belog polja otegla se pogrebna povorka. Izgledalo je kao
da se ta reka ovde iznenada pojavila i tek probijala sebi korito.
Napred su, na kamionu sa spuštenim kamatama, vozili pokojnog
Čora, čvrsto uvijenog u pogrebnu košmu. Pored njega su sedeli žena,
deca i rođaci. Svi ostali su jahali za njima. Dvojica su išla za kolima
peške − sin Samansur i Tanabaj, koji je na ularu vodio pokojnikovog
konja, ravanača Guljsarija s praznim sedlom.
Put iza seoskog plota je bio prekriven mekanim, negaženim
snegom, a iza povorke je ostajao kao široka tamnosiva traka izrivena
konjskim kopitima. Kao da je obeležavala poslednji Čorov put, koji je
vodio prema brežuljku. Ovaj put, put bez povratka se za Čora
završavao baš tu.
Tanabaj je vodio na ularu konja i u sebi mu govorio: „Eto, Guljsari,
nema nam više našeg Čora. Nema ga, nestao je... Zašto me onda nisi
viknuo, nisi pozvao? Nije ti bog dao jezik. A ja sam ispao gori od tebe,
iako si konj. Ostavio sam prijatelja na putu, nisam se ni okrenuo,
nisam se predomislio. Ubio sam Čora, svojim rečima sam ga ubio...”
Celim putem, sve do samog groblja, Tanabaj je molio Čoru za
oproštaj. I dok je sa Samansurom u grobu smeštao Čorovo telo u
večitu zemaljsku postelju, neprestano je ponavljao:
− Čoro, oprosti mi. Zbogom. Čoro, čuješ, oprosti mi!...
Zemlja je u pregrštima padala u grob, a onda sa svih strana poče
da sipa iz lopata u mlazevima, ispuni jamu i preraste u humku na
brežuljku.
− Oprosti, Čoro!...

Posle parastosa dođe Samansur i odazva Tanabaja u stranu:

 Tanake, imam neka posla s vama. Treba da porazgovaramo.
Pođoše kroz dvorište ostavivši i ljude, i vrele samovare, i vatre.
Odoše iza kuće, u baštu. Krenuše ivicom arika i zaustaviše se iza
povrtnjaka, kraj oborenog drveta. Posedaše pa njega. Poćutaše,
svako obuzet svojim mislima. „Što ti je život! − razmišljao je Tanabaj
− znao sam Samansura kao dete, a gle kakav je sad. Od jada je pre
vremena sazreo. Sad je on umesto Čora. Sad smo jedan drugom ravni.
Tako i treba da bude. Sinovi lozu produžuju, posao nastavljaju. Dao
bog da postane isti kao njegov otac. Još i dalje da ode, da se pameću i
sposobnošću izdigne iznad nas, da stvara sreću i za sebe i za druge.
Zato mi i jesmo očevi, zato mi i rađamo sinove s nadom da će oni biti
bolji od nas − u tom je sva suština”.
− Ti si, Samansure, najstariji u porodici − reče mu Tanabaj,
starački gladeći bradu. − Ti si sad umesto Čora i ja sam spreman da
te saslušam ko samog Čora.
− Treba, Tanake, da vam prenesem očeve poruke. Tanabaj
uzdrhta, jasno prepoznavši Čorov glas i intonaciju u mladićevom
načinu govora, i prvi put zapazi da on veoma liči na oca, na onog
mladog Čora, koga sin nije znao, ali ga je znao i pamtio Tanabaj.
Valjda zato i kažu da čovek ne umire sve dotle, dok su njegovi
poznanici živi.
− Da čujem, sine.
− Ja sam, Tanake, oca zatekao živog. Noćas sam stigao jedan sat
pred njegovu smrt. Do poslednjeg trenutka je bio svestan, a vas je,
Tanake, mnogo čekao. Stalno je pitao: „Gde je Tanabaj? Nije došao?”
Mi smo ga smirivali i govorili da ste vi u putu, da ćete se svakog časa
pojaviti. Sigurno je hteo nešto da vam kaže. Nije stigao.
− Da, Samansure, da. Trebalo je da se vidimo. Morali smo se
videti. Do kraja života neću sebi oprostiti. Ja sam za to kriv. Ja nisam
stigao.
− Zato me on zamolio da vam prenesem. Sine − veli reci mom
Tanake da ga molim za oproštaj, reci mu da zaboravi uvredu i da sam
odnese moju partijsku knjižicu u rejonski komitet. Kaže, neka
Tanabaj svojeručno preda moju knjižicu − reci mu to, ne zaboravi.
Onda se izgubio. Mučio se. I, dok je umirao, gledao je kao da je nekog
čekao. I plakao je, reči se više nisu mogle razumeti.
Tanabaj ništa nije odgovorio. Jecao je i prstima mrsio bradu.
Otišao je Čoro. Odneo je sa sobom pola Tanabaja, deo njegovog
života.
− Hvala ti, Samansure, za tvoje reči. I tvom ocu hvala − najzad je
progovorio Tanabaj sredivši se. − Mene samo jedno zbunjuje. Ti znaš
da su me isključili iz partije?
− Znam.
− Kako onda ja mogu da odnesem partijsku knjižicu u rejonski
komitet? Nemam na to prava.
− Ne znam, Tanake. Sami odlučite. Ja sam dužan da ocu ispunim
poslednju želju, i moliću vas da uradite onako kako je on to želeo
ostavljajući nas.
− Bio bih rad od sveg srca. Ali, eto, kakva mi se nesreća dogodila.
A nije li bolje, Samansure, da je ti sam odneseš?
− Ne, nije bolje. Otac je znao zašto je to molio. Ako vam je on
verovao, zašto vam ne bih verovao i ja? U rejonskom komitetu recite
da je takva bila poruka mog oca Čora Sajakova.
Tanabaj je iz aula odjahao rano izjutra, još pre svitanja. Guljsari,
čuveni ravanač Guljsari, podjednako veran i u sreći i u nesreći, trčao
je pod sedlom, razbijajući grumenove zemlje na drumu. Ovog puta je
nosio Tanabaja, koji je jahao s posebnim nalogom svog druga,
komuniste Čora Sajakova.
Tamo napred, iznad nevidljivih krajeva zemlje, polako je svitalo.
U samom rađanju svitanja nazirala se nova zora. Narastala je u sivoj
izmaglici...
Ravanač je trčao u pravcu svitanja, prema usamljenoj i jarkoj
zvezdi koja se još nije ugasila na nebeskom svodu. Pustim drumom
je odjekivalo bubnjanje i tutnjanje njegovog usamljenog, brzog
ravana. Odavno Tanabaj nije imao prilike da na njemu jaše.
Guljsarijev korak je kao i pre bio energičan i čvrst. Vetar je lepršao
grivu i duvao jahaču u lice. Dobar konj je bio Guljsari, još uvek je bio
u dobroj snazi. Celim putem je Tanabaj razmišljao i pokušavao da se
seti, zašto je Čoro baš njemu, Tanabaju, koga su isterali iz partije,
pred smrt poručio da odnese u okružni komitet partijsku knjižicu.
Šta je time hteo? Možda je hteo da ga proveri? A možda je baš time
hteo da pokaže svoje neslaganje s isključenjem Tanabaja iz partije?
To se više nikad ne može doznati. On nikad više ništa neće reći. Da,
postoje takve užasne reči: „Nikad više!”. Dalje i reči više nema...
I ponovo navreše svakojake misli, ponovo ožive sve ono što je
želeo da zaboravi, od čega je hteo zauvek pobeći. Ne, ispostavilo se
da nije sve završeno. S njim je još poslednja Čorova želja. Kad stigne
tamo s njegovom partijskom knjižicom, ispričaće o njemu, o Čoru sve
onako kako jeste, reći će kakav je bio Čoro prema ljudima, kakav je
bio prema njemu. I o sebi će ispričati, jer su Čoro i on bili kao prsti
jedne ruke. Neka saznaju kakvi su oni bili onda, u mladosti, kakav su
život proživeli. I možda će shvatiti da njega, Tanabaja, ne mogu
odvajati od Čora ni za vreme njegovog života, ni posle. Samo kad bi
ga saslušali, samo kad bi mu dozvolili da se ispovedi!”
Tanabaj zamisli kako će ući u kabinet sekretara okružnog
komiteta, kako će spustiti na sto Čorovu partijsku knjižicu i kako će
sve ispričati. Priznaće svoju krivicu, izviniće se, samo da ga vrate u
partiju, jer mu je bez nje teško, jer ne može sebe da zamisli bez nje.
A šta ako oni kažu: kako on, koji je isključen iz partije, ima pravo
da donosi partijski dokument? „Nije trebalo da dodiruješ partijsku
knjižicu komuniste, nije trebalo da se toga prihvatiš. Našli bi se drugi
i bez tebe”. Ali, takva je bila poslednja želja samog Čora! Kad je
umirao, tako je pred svima zaveštao. To može da potvrdi njegov sin,
Samansur. „Pa šta sve čovek može da kaže na samrti, u bunilu,
transu?” Šta onda da odgovori?
A Guljsari je jurio zvonkim, zamrzlim drumom i, prešavši stepu,
već se bližio Aleksandrovskoj nizbrdici. Brzo je ravanač doneo
Tanabaja. Čak nije ni primetio kako je stigao.
U ustanovama je radni dan tek počinjao, kad je Tanabaj stigao u
okružni centar. Nigde se nije zadržavao, već uputi mokrog, oznojenog
konja pravo prema rejonskom komitetu, priveza ga za stub, strese sa
sebe prašinu i pođe, praćen silnim udaranjima srca. Šta će mu reći?
Kako će ga dočekati? U hodnicima je pusto. Nisu se još sakupili iz
aula. Tanabaj pođe u sobu za primanje, kod Kaškatajeva.
− Dobar dan − reče sekretarici.
− Dobar dan.
− Je li drug Kaškatajev u kancelariji?
Da.
− Došao sam do njega. Ja sam čoban iz kolhoza „Belo kamenje”.
Prezivam se Bakasov − poče on.
− Da, znam vas − osmehnu se ona.
− Dakle, recite mu da je naš partijski sekretar Čoro Sajakov umro
i pred smrt je mene molio da odnesem njegovu partijsku knjižicu u
rejonski komitet. I ja sam, eto, došao.
− U redu. Pričekajte trenutak.
Sekretarica se nije baš mnogo zadržala u kabinetu Kaškatajeva,
ali se Tanabaj strašno namučio, nije mogao da se smiri na jednom
mestu dok ju je čekao.
− Drug Kaškatajev je zauzet − reče ona, čvrsto zatvarajući vrata
za sobom. − Molio je da knjižicu Sajakova predate u sektor evidencije.
To je tamo, u hodniku − desno.
„Sektor za evidenciju... u hodniku − desno”. Šta je to? − nije
shvatio Tanabaj. Onda sve odjednom shvati i klonu. Kako to može
tako? Zar je, zbilja, sve to tako jednostavno? A on je mislio...
− Treba s njim da porazgovaram. Molim vas, idite i recite mu. To
je važna stvar.
Sekretarica, kolebajući se, pođe u kabinet i, kad se vrati, ponovo
reče:
− Veoma je zauzet. − A onda sama sa sažaljenjem dodade: S vama
je svaki razgovor završen. − I još tiše dodade: Neće vas on primiti.
Bolje idite.
 Tanabaj pođe hodnikom, zaokrenu desno. Natpis: „Sektor za
evidenciju”. Na vratima šalter. Kucnu. Šalter se otvori.
− Šta želite?
− Doneo sam da predam knjižicu. Umro je naš partijski sekretar,
Čoro Sajakov, kolhoz „Belo kamenje”.
Službenica je strpljivo čekala dok je Tanabaj vadio ispod kaputa
kožnu torbicu na kaišiću, u kojoj je doskora nosio svoju partijsku
knjižicu i u kojoj je ovoga puta doneo Čorovu. Predade je kroz šalter:
„Zbogom, Čoro!”
Video je kako je beležila u spisak broj Čorove knjižice, njegovo
prezime, ime, očevo ime, godinu stupanja u partiju − poslednje što je
ostalo od Čora. Onda mu dade da se potpiše.
− Je li to sve? − upita Tanabaj.
− Sve.
− Do viđenja.
− Do viđenja. − Šalter se zalupi.
Tanabaj izađe na ulicu. Poče da odvezuje ular.
− To je sve, Guljsari − reče konju. − Sve. − Neumorni ravanač ga
ponese natrag u aul. U susret mu je s vetrom jurila jesenja stepa uz
tutnjavu i topot kopita. Tek konjski kas je ublažavao i stišavao bol u
grudima Tanabaja.
Tanabaj je stigao kući, u planine, tog istog dana, uveče.
Žena ga dočeka ćutke. Uhvati konja iznad đemova. Pomože mužu
da se skine sa sedla pridržavajući ga pod ruku.
Tanabaj se okrenu prema njoj, zagrli je i nemoćno klonu na njeno
rame.
− Sahranili smo Čora! Nema ga više, Džajdar. Nema više mog
prijatelja! − govorio je Tanabaj i još jednom pusti suzama na volju.
Posle toga je, ćuteći, sedeo na kamenu pored jurte. Hteo je da
bude sam, hteo je da gleda izlazak meseca, koji se polako dizao iza
oštrih vrhova belog i snežnog planinskog grebena. U jurti je žena
smeštala decu da spavaju. Čulo se kako na ognjištu pucketa vatra.
Onda zapeva i zagude struna temirkomuza hvatajući za srce. Kao da
vetar uznemireno zajauka, kao da je čovek trčao preko polja uz plač
i žalosnu pesmu, a sve je unaokolo ćutalo, pritajivši dah, sve je
zanemelo i kao da je jedino trčao usamljeni glas čovekove tuge i
patnje. Kao da je bežao i nije znao kud da se skloni sa svojom tugom,
kako da se uteši kad je svuda tišina, nigde ljudi nema i niko se ne
odaziva. Plakao je i samog sebe slušao. Tanabaj shvati da to njemu
žena svira „Pesmu starog lovca”...
...U davna vremena imao jedan starac sina, mladog, hrabrog
lovca. Sam ga je učio teškom lovačkom poslu. I on ga je prevazišao.
Nikad nije omašio. Nijedan živi stvor nije mogao izmaći
njegovom smrtonosnom pogotku. Pobio je svu divljač naokolo, u
planinama. Skotne majke nije poštedeo, malecnu mladunčad nije
poštedeo. Istrebio je i stado Sive Koze, začetnice kozjeg roda. Siva
Koza je ostala sama sa Sivim Jarcem i poče da preklinje mladog lovca
da se sažali na starog Jarca i ne ubije ga, da bi mogla s njim svoj rod
da produži. Ali on je ne posluša, već preciznim hicem obori ogromnog
Sivog Jarca. Sruši se Jarac sa stene. I tad zakuka Siva Koza, okrenu se
lovcu porebarke i reče: „Pucaj mi u srce. S mesta se neću maći. Ali
nećeš pogoditi, i to će biti tvoj poslednji hitac!” Nasmeja se mladi
lovac rečima izlapele stare Sive Koze. Nanišani. Zagrme pucanj. Siva
Koza ne pade. Metak joj je zakačio samo prednju nogu. Prepade se
lovac − tako nešto se još nikad nije dogodilo. „Eto, vidiš − okrenu se
Siva Koza prema njemu. − A sad pokušaj i ovako hromu da me
uhvatiš!” Opet joj se mladi lovac nasmeja: „Pa dobro, pokušaj da
pobegneš. Ali, ako te stignem, milost ne očekuj. Zaklaću te, stara, kao
šugavu razmetljivicu!”
Hroma Siva Koza poče da beži, lovac za njom. Mnogo dana i noći
je jurio za njom preko stena, strmina, snega i kamenja. Ne, Siva Koza
se nije predavala. Već odavno je lovac bacio svoju pušku, odeća na
njemu je sva visila u ritama. I nije ni primetio kako ga je Siva Koza
zavela na nepristupačne stene, odakle se nije moglo ni dole, ni gore:
ni da se spusti, ni da skoči. Tu ga Siva Koza ostavi i prokle: „Nikad
odavde otići ne možeš, niti te ko može spasti. Neka i tvoj otac otplače
za tobom, kao što ja plačem za svojom ubijenom decom, za svojim
uništenim rodom. Neka tvoj otac usamljen jadikuje u kamenitim
planinama, sam u hladnim planinama, kao što jadikujem ja, stara Siva
Koza, začetnica kozijeg roda. Proklinjem te, Karagule, proklinjem...” I
Siva Koza plačući otrča − s kamena na kamen, s planine na planinu.
Mladi lovac ostade na vrtoglavoj strmini. Stoji na uskoj izbočini,
lica priljubljenog uz stenu. Boji se da se osvrne, jer ni gore, ni dole, ni
desno, ni levo, ne može da se pomeri. Niti vidi nebo, niti vidi zemlju.
A za to vreme ga je otac svuda tražio. Sve planine je obišao. I kad
je na stazi našao bačenu sinovljevu pušku, shvatio je da ga je zadesila
nesreća. Potrča preko kamenitih klanaca i klisura. „Karagule, gde si?
Karagule, odazovi se!” Ali, samo su mu planine odgovarale kamenim
kikotom: „...Gde si, Karagule? Odazovi se!...”
„Oče, ovde sam!” − odjednom dopre do njega glas odnekud sa
visina. Pogleda starac gore i ugleda svog sina, kao ptiče na ivici
ponora, na visokoj nedostupnoj steni. Stoji tako svetu leđima
okrenut, da se obrne ne može.
− Kako si se tamo našao, sine moj nesrećni? − preplaši se otac.
− Ne pitaj, oče − odgovori ovaj. − Ovde sam po kazni božjoj. Stara
Siva Koza me ovamo zavela i proklela strašnom kletvom. Stojim ovde
već nekoliko dana, ne vidim ni sunce, ni nebo, ni zemlju. Ni tvoje lice,
oče, ne vidim. Oče, sažali se nada mnom. Ubi me, prekrati mi muke,
molim te. Ubi me i sahrani me.
Šta je mogao otac učiniti? Plače, juri tamo-amo, a sin jednako
moli: „Ubi me brže... Pucaj, oče! Sažali se nada mnom, pucaj!” Otac se
sve do uveče rešavao. Pred zalazak sunca nanišani i opali. Razbi
pušku o kamenje i zapeva nad sinom oproštajnu pesmu.

Ubih te, sine moj Karagule,

Sam na svetu ostah, sine moj Karagule,
Sudbina se osvetila, sine moj Karagule.
Sudbina me kaznila, sine moj Karagule.
Zašto li te naučih, sine moj Karagule,
 Lovačkom zanatu, sine moj Karagule,
O, zašto istrebi, sine moj Karagule,
Svu divljač i sve živo, sine moj Karagule,
Zašto uništi, sine moj Karagule,
Što se rodi da živi i da se množi, sine moj Karagule,
Sam na svetu ostah, sine moj Karagule,
Niko se neće odazvati, sine moj Karagule,
Planem na moj plač, sine moj Karagule,
Ubih te, sine moj Karagule,
Svojim rukama te ubih, sine moj Karagule...

...Tanabaj je sedeo pored jurte, slušao starinski kirgiski plač i

gledao, kako se mesec polako izdiže iznad nemih, mračnih planina,
kako lebdi iznad oštrih snežnih vrhova, iznad nagomilanih ogromnih
stena. I ponovo je molio prijatelja za oproštaj.
A u jurti je Džajdar neprestano svirala na temir-komuzu plač o
čuvenom lovcu Karagulu.

Ubih te, sine moj Karagule,

Sam na svetu ostah, sine moj Karagule..
 23

Bližila se zora. Starac Tanabaj je sedeo kraj vatre i glave konja

koji je umirao i prisećao se svega što je bilo posle toga.
Niko nije znao da je on tih dana išao u okrug. Bio je to njegov
poslednji pokušaj. Želeo je da ode do sekretara okružnog komiteta,
čiji je govor slušao na sednici u rejonu i da mu sve ispriča, sve svoje
muke. Verovao je da bi ga taj čovek shvatio i da bi mu pomogao. I
Čoro je o njemu lepo govorio, i drugi su ga hvalili. Ali tek kad je došao
u okružni komitet, saznao je da su tog sekretara premestili u drugi
okrug.
− A zar niste čuli?
− Ne.
− Pa, ako je važna stvar, reći ću našem novom sekretaru, možda
će vas primiti − predloži službenica iz kancelarije za primanje.
− Neka, hvala − odbi Tanabaj. − Ja sam hteo onako, zbog svojih
ličnih stvari. Poznavao sam ga, a i on mene. A ovako − neću da
uznemiravam. Izvinite, do viđenja. − Izađe iz kancelarije verujući u
duši da je zaista dobro poznavao onog sekretara i da je on njega
takođe lično poznavao, čobana Tanabaja Bakasova. A što da ne? Oni
su se baš mogli poznavati i međusobno poštovati, u to on nije
sumnjao, zato je tako i rekao.
Tanabaj je išao ulicom prema autobuskoj stanici. Pored pivnice
su dva radnika tovarila na kamion pivsku burad. Jedan je stajao u
kamionu. A onaj što mu je kotrljanjem dodavao burad, slučajno se
osvrnu na Tanabaja koji je tuda prolazio, i zaneme, izmeni se u licu.
To je bio Bektaj. Zadržavajući bure na daskama on je netremice i s
mržnjom gledao Tanabaja svojim, kao u risa, uskim očima i čekao šta
će ovaj reći.
Šta radiš tamo? Spavaš, a? − ljutito dobaci Bektaju onaj što je
stajao na kamionu.
 Bure se jednako kotrljalo nizbrdo, a Bektaj ga je zadržavao,
savijao se pod njegovom težinom i očiju nije odvajao od Tanabaja. Ali
se Tanabaj s njim ne pozdravi. „Aa, tu si, znači. Tu si. Divota! Nema
šta. U pivarstvu si se smestio − pomisli Tanabaj i prođe bez
zadržavanja. − Propašće momak − pomisli on i uspori korake. − A
mogao bi postati dobar čovek. Da l' da porazgovaram s njim?” I htede
da se vrati, bi mu žao Bektaja, bio je spreman sve da mu oprosti, samo
da se ovaj urazumi. Ali ipak to ne učini. Shvatio je da, ako ovaj zna za
njegovo isključenje iz partije, onda od razgovora ništa neće biti.
Tanabaj nije hteo da tom spletkarošu da povoda da ismeva i njega, i
njegovu sudbinu, i njegov posao kome je ostao veran. Tako je i otišao.
Pri povratku iz grada seo je uz put u neka kola i jednako je mislio
o Bektaju. U glavi mu se urezala slika kako onaj stoji i savija se pod
težinom bureta, koje stalno klizi, netremice ga gleda i nešto iščekuje.
Kasnije, kad su sudili Bektaju, Tanabaj je na sudu samo rekao da
je ovaj napustio stado i otišao. Više ništa nije hteo da govori. Strašno
je želeo da Bektaj najzad shvati da nije bio u pravu i da se pokaje. Ali
ovome, izgleda, ni na pamet nije padalo da se kaje.
Kad odležiš, dođi kod mene. Porazgovaraćemo, kako ćemo dalje
− reče Tanabaj Bektaju. Ovaj ništa ne odgovori, čak ga i ne pogleda. I
Tanabaj ode. Posle isključenja iz partije je postao nesiguran u sebe.
Osećao se krivim pred svima. Nekako se prestrašio. Nikad u životu ni
pomislio nije da mu se tako nešto može dogoditi. Niko mu nizašta nije
prebacivao, ali se on sam sklanjao od ljudi, izbegavao je razgovore,
ćutao.
 24

Ravanač Guljsari je ležao nepokretno kraj vatre, glave klonule na

zemlju. Život ga je polako napuštao. Krkljao je, roptao, raširenim
očima koje su počele da se gase netremice je gledao u plamen, trnule
su mu noge ispružene kao štapovi.
Tanabaj se opraštao od ravanača, govoreći mu poslednje reči: „Ti
si, Guljsari, bio divan konj. Bio si moj prijatelj, Guljsari. Odnosiš sa
sobom moje najlepše godine, Guljsari. Uvek ću te se sećati, Guljsari. I
sad kraj tebe živa, ja se sećam tvoje prošlosti, Guljsari, jer ti umireš,
divni konju moj. Jednom ćemo se sresti na onom svetu. Ali tamo neću
čuti topot tvojih kopita. Jer tamo nema puteva, nema zemlje, nema
trave, nema života. Ali, sve dotle dok sam ja živ, ti nećeš umreti,
Guljsari, jer ja ću te se sećati. Topot tvojih kopita će biti moja omiljena
pesma...”
Tako je starac Tanabaj razmišljao i tugovao za vremenom što
projuri kao trk ravanača; što su nekako brzo ostarili. Možda je bilo i
rano da Tanabaj sebe smatra starcem. Ali čovek ne stari toliko od
broja godina, koliko od saznanja da je star, da je njegovo vreme
prošlo, da je još samo ostalo da sebi broji zadnje dane...
I sad, ove noći, dok mu je umirao ravanač, Tanabaj se pažljivo i
napregnuto osvrtao na sve ono što je prošlo, i ponovo je žalio što se
tako rano predao starosti, što se odmah nije odlučio da posluša savet
onog čoveka, koji ga očigledno nije zaboravio, već ga je lično našao i
došao do njega.
Dogodilo se to sedam godina posle njegovog isključenja iz partije.
Tanabaj je tada radio kao stražar na kolhoznim imanjima u
Sarigouskom klancu. Živeo je tamo u stražarskoj kućici sa svojom
staricom Džajdar. Kćerke su otišle na školovanje, a onda se udale. Sin
je posle srednjotehničke škole dobio posao u okrugu. I on je već bio
porodičan čovek.
Jednog letnjeg dana Tanabaj je kosio travu na obali reke. Dan je
bio topao i sunčan, pogodan za kosidbu. U klancu je bilo tiho, čuli su
se cvrčci. S košuljom preko belih, širokih, staračkih pantalona,
Tanabaj je išao za kosom koja je odzvanjajući svaljivala gustu grivu
ravnih otkosa. Radio je sa zadovoljstvom. Nije ni primetio kako se u
blizini zaustavio auto „GAZ”, kako su iz kola izašla dvojica i pošla
prema njemu.
− Dobar dan, Tanake. Pomaže bog! − ču on nekog pored sebe.
Osvrte se i vide Ibraima. Bio je isto tako okretan, punačkih obraza i
sa stomakom. − Eto, nađosmo vas, Tanake,
− Ibraim razvuče osmeh od uveta do uveta. − Sekretar okružnog
komiteta je lično došao, hteo je da vas vidi.
„Vidi ti njega lisice! − sa spontanim divljenjem pomisli o njemu
Tanabaj. − U svako vreme nađe mesto za sebe. Gle samo kako se
ulaguje. Nema šta, prava dobričina. Svakom će ugoditi, svakom će
učiniti”.
− Dobar dan. − Tanabaj im steže ruke.
− Ne prepoznajete me, oče? − reče drug koji je došao sa
Ibraimom, ne puštajući njegovu ruku iz svoje snažne šake.
Tanabaj oduži sa odgovorom. „Gde li sam ga to video?”
− prisećao se on. Pred njim je stajao, reklo bi se, veoma poznat
čovek, ali koji se istovremeno, očigledno, veoma izmenio. Mlad,
zdrav, preplanuo, otvorenog i sigurnog pogleda, u sivom odelu od
grubog platna, u slamenom šeširu. „To je neko iz grada” − pomisli
Tanabaj.
− Pa to je drug... − Ibraim je hteo da ga podseti.
− Stani, stani, sam ću reći − zaustavi ga Tanabaj i smejući se u
sebi, reče: − Sećam se, sine moj! Kako se ne bih setio! Još jednom −
zdravo. Drago mi je da te vidim.
To je bio Kerimbekov. Upravo onaj sekretar komsomola koji je
hrabro branio Tanabaja u okružnom komitetu, kad su ga isključili iz
partije.
− E pa, ako ste me prepoznali, onda da porazgovaramo, Tanake.
Hajde da se prošetamo obalom. A vi za to vreme uzmite kosu i kosite
malo − predloži Kerimbekov Ibraimu.
 Ovaj se spremno uzmuva, zbaci sako sa sebe:
− Svakako, sa zadovoljstvom, druže Kerimbekove. Tanabaj i
Kerimbekov pođoše preko pokošene trave, sedoše pored reke.
− Vi, Tanake, verovatno pretpostavljate zašto sam došao kod vas
− poče Kerimbekov. − Gledam vas, snažni ste kao i pre, kosite seno −
znači da je sa zdravljem sve u redu. Drago mi je zbog toga.
− Slušam te, sine moj. I ja se za tebe radujem.
− Dakle, Tanake, da bi vam bilo jasnije, evo o čemu se radi. Sad
se, i sami znate, mnogo toga izmenilo. Mnogo se toga sredilo.
− Znam, što je istina − istina je. Mogu to po našem kolhozu da
zaključim. Stvari kao da su krenule nabolje. Da čovek ne poveruje.
Bio sam skoro u dolini Pet Drveta, tamo sam se kao čobanin te godine
grdno namučio. Prosto sam pozavideo. Novi katun sagradili. Solidan
katun, škriljcem pokriven, za oko pet stotina ovaca. I čobanima kuću
sagradili. A pored − šupa, štala. Sasvim drugačije nego što je ranije
bilo. I u drugim zimovnicima je isto tako. Pa i u samom aulu narod
gradi. Svaki put kad dođeš, neka nova kuća nikla na ulici. Dao bog da
i dalje tako bude.
− Za to i sami treba da se pobrinemo, Tanake. Još nije sve kako
treba. Ali, vremenom će se srediti. Ja sam došao k vama povodom
sledećeg pitanja. Vratite se u partiju. Ponovo ćemo razmotriti vaš
slučaj. U birou su razgovarali o vama. Ono što se kaže − bolje ikad,
nego nikad.
Tanabaj je ćutao. Zbunio se. I obradovao se, i bi mu nekako gorko
na duši. Seti se svega što je preživeo, uvreda se duboko urezala. Nije
želeo da kopa po prošlosti, nije hteo da razmišlja o tome.
Hvala na lepoj reči − zahvali se Tanabaj sekretaru okružnog
komiteta. − Hvala što starca niste zaboravili.
− I, porazmislivši, reče otvoreno: − Star sam ja već. Kakve vajde
više od mene može imati partija? Šta ja mogu da učinim za nju? Više
nisam nizašta. Moje vreme je prošlo. Nemoj se uvrediti. Dozvoli mi
da malo porazmislim.
Dugo se Tanabaj nije mogao odlučiti, stalno je odlagao
 − sutra ću otići, prekosutra, a vreme je prolazilo. Sve teže mu je
bilo da krene.
Jednom se ipak spremio, osedlao konja, krenuo, ali se s pola puta
vratio. A zašto? I sam je shvatao da se vratio zbog svoje sopstvene
gluposti. Sam sebi je govorio: „Pobenavio sam, podetinjio”. Sve je on
to shvatao, ali, sa sobom ništa nije mogao da učini.
Ugledao je u stepi prašinu koju je ravanač dizao u trku. Odmah je
prepoznao Guljsarija. Sad ga je retko viđao. Crtao je ravanač kroz
letnju suvu stepu beli, brzi trag. Tanabaj je gledao izdaleka i smrači
se. Ranije prašina ispod kopita nikad nije stizala ravanača. Kao crna,
strelovita ptica je jurio napred i ostavljao za sobom dugi rep od
prašine. A sad bi čitav oblak prašine svaki čas naletao na konja i
obavijao ga. On se probijao napred, ali bi kroz trenutak ponovo
nestajao u tamnim kolutovima prašine koju je sam podigao. Ne, sad
više od nje nije mogao pobeći. Znači, ostario je, oslabio, popustio.
„Loše ti se piše, Guljsari” − s jetkom tugom pomisli Tanabaj.
Zamišljao je kako se konj gušio u prašini, kako mu je bilo teško
da trči, kako se jahač ljutio i šibao ga. Video je uplašene oči ravanača,
osećao je kako se on iz sve snage trudi da se istrgne iz kolutova
prašine, ali nikako ne može. I mada jahač nije mogao ni čuti Tanabaja
− rastojanje je bilo preveliko − Tanabaj viknu: „Stoj-o-oj, ne teraj
konja! − i pojuri da mu preseče put.
Ali nije stigao, zaustavio se. Ako ga onaj čovek shvati, u redu, ali
− ako ne? A, ako mu odgovori: „Šta se to tebe tiče? Otkud ti meni
možeš da naređuješ? Kako hoću, tako i jašem. Tornjaj se, stara
budalo!”
A ravanač je za to vreme nestajao sve dalje i dalje, napornim
trkom, čas nestajući u prašini, a čas se ponovo istrgavši iz nje.
Tanabaj je dugo gledao za njim. Onda okrenu konja i pođe natrag. „Mi
smo, Guljsari, svoje odgurali govorio je. − Ostarismo. Kome smo sad
takvi potrebni? I ja više nisam nikakav trkač. Ostalo nam je samo da
tavorimo poslednje dane...”
A godinu dana kasnije Tanabaj je video konja upregnutog u
taljige. I opet se uznemirio. Bilo mu je teško da gleda starog ravanača
koga je pregazilo vreme, kome je sudbina dodelila da sad ide u
hamovima izgriženim od moljaca i da vuče dotrajala kola. Tanabaj
okrenu glavu, nije hteo da gleda.
Kasnije je Tanabaj još jednom sreo ravanača. Na njemu je
ulicama jahao mališan od oko sedam godina, u gaćicama i poderanoj
majici. Udarao je konja golim petama, sedeo na njemu ponosan i
likujući što sam upravlja konjem. Mališan je očigledno prvi put jahao
na konju i zato su ga stavili na najmirniju i najpokorniju ragu, kakav
je sad bio bivši ravanač Guljsari.
− Dedice, pogledajte me! − pohvali se dečko starcu Tanabaju. − Ja
sam Čapajev! Sad ću da pređem preko reke.
− Ajde, idi, ja ću da gledam! − ohrabri ga Tanabaj. Hrabro trzajući
uzde, mališan pođe preko reke, ali kad konj poče da izlazi na obalu,
mali se ne zadrža i pade u vodu.
− Ma-ma-a! − razdera se od straha.
Tanabaj ga izvuče iz vode i ponese do konja. Guljsari je mirno
stajao na stazici, oslanjajući se čas na jednu, čas na drugu nogu. „Bole
ga noge − znači, skroz je propao” − shvati Tanabaj. Namesti dečka na
starog ravanača.
− Idi i više nemoj padati. − Guljsari polako zagega putem.
I, eto, poslednji put otkad mu je ravanač ponovo došao u ruke i
otkad ga je, činilo se, starac izlečio, podigao na noge, poslednji put ga
je Guljsari vozio u Aleksandrovku, a sad je umirao na putu.
Tanabaj je išao do sina i snahe da vidi novorođenog unuka. To im
je bilo drugo dete. Odneo im je na poklon odranog ovna, cak
krompira, hleba i svakakvih jestiva, koja je spremila žena. Tad je
shvatio zašto Džajdar nije htela da ide, već se napravila da je bolesna.
Mada to nikom nije govorila, snahu nije volela. Sin je i bez toga bio
nesamostalan, mrzovoljan muškarac, a dopala mu je žena okrutna i
samovoljna. Sedela je kod kuće i kinjila ga kako je htela. Postoje takvi
ljudi koje ništa ne košta da uvrede čoveka, samo da njihova reč bude
poslednja, da osete svoju vlast.
 Tako se i ovog puta dogodilo. Dogodilo se da su sina na poslu
trebali da unaprede, ali su zbog nečega unapredili drugog. A ona se
okomila na potpuno nedužnog starca.
− Zašto si i ulazio u partiju kad si čitavog života bio pastir i gonič
konja? Ipak su te pred kraj isterali, a zbog toga tvoj sin sad ne može
da napreduje u službi. Zato će on sto godina sedeti na istoj dužnosti.
Vi tamo živite u planinama − šta vama, starcima, treba, a mi se ovde
patimo zbog vas.
I sve u tom smislu...
Nije se Tanabaj obradovao što im je došao. Da bi nekako smirio
snahu, reče nesigurno:
− Pa ako je takva stvar, onda da zamolim da me vrate u partiju.
− Mnogo si im ti tamo potreban. Samo tebe tamo čekaju. Ne mogu
da se snađu bez takvih starkelja.
Da to nije bila snaha, žena njegovog rođenog sina, već neko drugi,
zar bi Tanabaj dozvolio da se sa njim na takav način razgovara? Ali
kad su svoji, bili oni dobri ili loši, nema kud. Prećutao je starac, nije
hteo da protivureči, nije hteo da kaže da njenog muža ne unapređuju
u službi ne zato, što je otac kriv, već zato što on nije nizašta, a i žena
mu je takva, od koje dobar čovek treba da beži kud ga oči vode. Ne
kaže se uzalud u narodu: „Dobra žena će od lošeg muža napraviti
prosečnog, od prosečnog − dobrog, a dobrog će po celom svetu
proslaviti”. Ali opet starac nije hteo da sramoti sina pred ženom, neka
ih, neka misle da je on kriv.
Zato je Tanabaj ubrzo i otišao od njih. Bilo mu je mučno da dalje
ostane.
„Šašava si, šašava! − grdio je sad snajku dok je sedeo pored vatre.
− Odakle li samo takvi kao vi niču? Niti znate za čast, niti za
poštovanje, niti za dobro drugom čoveku. Samo se za sebe brinete. I
o svima po sebi sudite. Samo neće biti baš kako ti kažeš. Još sam ja
potreban i biću potreban...”
 25

Svanjivalo je. Planine su se dizale iznad zemlje, stepa unaokolo je

postajala sve vidljivija i sve šira. Na ivici jaruge su još jedva tinjala
potamnela ugljevlja ugašene vatre. Pored nje je stajao starac, ogrnut
kaputom. Više nije bilo potrebe da pokriva ravanača. Guljsari je
otišao u drugi svet, u božije čopore... Gledao je Tanabaj mrtvog konja
i nije se mogao načuditi šta je od njega ostalo. Guljsari je ležao na
strani, sa glavom zabačenom u grču, a na njoj su bila velika
udubljenja − tragovi uzda. Strčale su mu ispravljene, ukočene noge
sa izlizanim potkovicama na ispucalim kopitima. One više neće gaziti
zemlju, niti će ostavljati tragove na drumovima. Trebalo je ići.
Tanabaj se poslednji put nagnu nad konjem, spusti mu hladne kapke
preko očiju, uze uzde i ne okrećući se, pođe.
Išao je kroz stepu u planine. Išao je i nastavljao svoja duga
razmišljanja. Mislio je o tome da je već star, da su mu ovo poslednji
dani. Nije hteo da umre kao usamljena ptica, koja se odvojila od svog
hitrokrilog jata. Hteo je da umre u letu, pa da se sa oproštajnim
kricima zavrte nad njim svi oni sa kojima je izrastao u istom
gnezdištu, s kojima je išao istim putem.
„Napisaću Samansuru − odluči Tanabaj. − Tako ću mu i u pismu
napisati: sećaš li se ravanača Guljsarija? Treba da se sećaš. Na njemu
sam jahao kad sam odneo partijsku knjižicu tvog oca u rejonski
komitet. Ti si me lično poslao na taj put. Pa, eto, vraćao sam se prošle
noći iz Aleksandrovke, i na putu pade moj ravanač. Svu noć sam
prosedeo pored njega, setio sam se celog svog života. Ne daj bože da
padnem na drumu, kao ravanač Guljsari. Treba da mi pomogneš, sine
moj, Samansure, da se vratim u partiju. Nije mi mnogo preostalo.
Hoću da budem ko sam i bio. Tek sada shvatam da tvoj otac nije bez
razloga zaveštao da baš ja odnesem njegovu partijsku knjižicu u
rejonski komitet. A ti si njegov sin i poznaješ me, starca Tanabaja
Bakasova...” Išao je Tanabaj stepom, prebacivši uzde preko ramena.
Suze su mu lile niz lice i kvasile bradu. Nije ih brisao. Plakao je zbog
ravanača Guljsarija. Gledao je starac kroz suze novo jutro, gledao je
usamljenog sivog gusana kako brzo leti iznad planinskog obronka.
Žurio je sivi gusan da stigne jato.
Leti, leti! − prošaputa Tanabaj. − Stigni svoje dok ti se krila ne
zamore. − Onda uzdahnu i reče: − Zbogom, Guljsari!
Išao je i stalno mu se činilo da čuje starinsku pesmu: ...Trči kamila
već mnogo dana. Traži i doziva svoje detence. Gde si, tamnooki
sinčiću? Odazovi se! Teče mleko iz vimena, iz prepunog vimena, sliva
se niz noge. Gde si? Odazovi se! Teče mleko iz vimena, iz prepunog
vimena. Belo mleko...
 Biblioteka
KOSMOPOLIS

Čingiz Ajtmatov
PRVI UČITELj
ZBOGOM, GULJSARI!

Izdavači
LOGOS, Beograd
ALGORITAM, Beograd

Za izdavače
VLADIMIR MEDENICA
VESO IVANIŠEVIĆ

Prevod
ZORANA ADŽEMOVIĆ

Idejno rešenje korica

ANA NEDELЈKOVIĆ
SVETISLAV BAJIĆ

Korektura
FILIP MEDENICA

Štampa
GRAFIČAR, Užice

Tiraž
500