Luj-Ferdinand

Selin

Putovanje nakraj noći

DRUGI DEO

1.
Nije sve bilo u povratku iz Novog sveta! Niska dana vas čeka tamo gde ste je
ostavili da se vuče, prljava, krhka. Čeka vas.
Vrteo sam se još danima i mesecima oko Trga Kliši, odakle sam pošao, i po
okolini, radeći sitne posliće, da bih preživeo, tamo oko Batinjola. Nisu vredni
priče! Pod kišom ili u vrelini automobila, kad stigne juni, u onoj vrućini koja
vam pali grlo i koren nosa, skoro kao kod Forda. Gledao sam kako prolaze i
prolaze ljudi, koliko da se razonodim, žureći u pozorište ili Bulonjsku šumu,
uveče.
Uvek manje ili više sam u slobodnom vremenu, petljao sam s novinama i
knjigama ili mislio o svemu onome što sam video. Nastavivši studije, preturio
sam, uz povuci-potegni, i ispite preko glave, sve radeći za hleb. Nauku i te kako
brane, to vam ja kažem. Fakultet vam je kao dobro zaključan orman. Ćupova
ima koliko voliš, ali mrsa nigde. Kad sam ipak završio svojih pet ili šest godina
fakultetskih pustolovina, došao sam do zvučne titule. Onda sam otišao i ukotvio
se u predgrađu, to mi i liči, u Garen-Ransiju, čim se izađe iz Pariza, odmah iza
Kapije Bransion.
Nisam bio uobražen, a nisam imao ni ambicija, samo želju da malo odahnem
i malo bolje jedem. Pošto sam stavio pločicu s imenom na vrata, seo sam i
čekao.
Ljudi iz okoline su dolazili i sumnjičavo zagledali pločicu. Čak su se
raspitivali i u policijskom komesarijatu da li sam zaista lekar. Da, odgovorili su
im. Predočio je diplomu, lekar je. I onda se pročulo po celom Ransiju da se tu
nastanio i jedan pravi doktor, pored onih ostalih. »Neće taj zaraditi ni za jelo«,
prorekla je odmah moja domarka, »već je isuviše lekara u ovom kraju!« I opaska
je bila tačna.
U predgrađe život najpre stiže jutarnjim tramvajima. Dolazili su krcati
čitavim tovarima ošamućenih i istruckanih ljudi u zom Bulevarom Minotaur,
koji je vodio ka poslu.
Mladi su čak izgledali zadovoljni što idu na posao. Ubrzavali su saobraćaj,
kačili se na papučicu, slatki mali, smejući se. To vredi videti. Ali kad već
dvadeset godina poznajete, na primer, telefonsku kabinu kafanice, tako prljavu
da uvek misle od nje da je klozet, prođe vas volja da se šalite s ozbiljnim
stvarima, a s Ransijem pogotovo. Onda čovek uviđa da su mu smestili. Kuće su
vas prisvojile, pišljive kakve jesu, ravnih fasada, a srce im pripada vlasniku.
Njega nikad nema. Ne bi ni smeo da se pojavi. Šalje svog upravnika, gad. A kažu
da je gazda vrlo ljubazan kad ga slučajno sretneš. To ga ništa ne košta.
Svetlost i nebo u Ransiju su isti kao u Detroitu, dimni talog koji natapa
ravnicu još od Levaloa. Propale zgrade vezane prljavim blatom za tlo. Dimnjaci,
mali i visoki, izdaleka liče na debelo kolje pobodeno duž morske obale u mulj. A
unutra smo mi.
U Ransiju je potrebna i hrabrost račića, pogotovu kad čovek zađe u godine i
siguran je da mu više nema izlaska odavde. Na kraju tramvajske pruge umazani
most skače preko Sene, koja kao kanalizacija sve nosi i pokazuje. Po obalama,
nedeljom i noću, ljudi se penju na gomile i vrše nuždu. Ljudi su skloni
razmišljanju dok gledaju vodu koja teče. Pišaju s osećanjem večnosti, kao
mornari. Žene nikad ne razmišljaju. Sa Senom ili bez nje. Jutrom, dakle, tramvaj
dovlači mase i ove se sabijaju u metro. Kad ih tako gledaš dok jure s one strane,
pomisliš da se desila neka nesreća tamo kod Aržanteja, da je njihov kraj u
plamenu. Svake zore ih to hvata, u grozdovima vise na vratima, na papučicama.
Pravi haos. A u stvari, samo odlaze nekom gazdi u Pariz, onome koji ih spasava
od crkavanja od gladi i užasno ih je strah da tog gazdu ne izgube, kukavice.
Međutim, ovaj ih zato dobro cedi. Ništa im ne poklanja.
Već u tramvaju dolazi do dobre svađe, tek da bi se ušlo u formu. Žene se
deru još glasnije od klinaca. Za malo kusura u stanju su da zaustave čitavu liniju.
Istina, među putnicama ima ih već pijanih, naročito među onima koje silaze na
pijaci Sent-Uan, polugrađanke. »Pošto šargarepa?« pitaju još pre no što su stigle,
samo da pokažu da mogu da plate.
Sabijeni kao đubre u limenoj kanti, vozimo se kroz čitav Ransi i istovremeno
obilato vonjamo, naročito leti. Kod gradskog zida pretimo, deremo se još malo, a
onda se rasturamo, metro guta sve i svja, prokisla odela, smuvane haljine,
svilene čarape, triper i prljave noge i čarape, neuništive okovratnike krute kao
rokovi otplate, buduće pobačaje, heroje rata, i sve se to sliva niz stepenice kao
gust crnjak s mirisom fenola i do crnog kraja, s povratnom kartom koja sama
staje koliko dve lepinje.
Tiha strepnja od otpuštanja bez ceremonija, uz suvu preporuku, prisutna je
kod zakasnelih, jer gazda možda hoće da smanji troškove. I ono blisko sećanje
na »krizu«, na poslednju nezaposlenost, na sve dnevne listove koje je trebalo
pročitati, svaki pet sua i još pet sua... čekanje u redu za zaposlenje... Sva ta
osećanja guše čoveka, ma koliko se on uvijao u svoj mantil »za sva godišnja
doba«.
Grad skriva koliko god može svoje gomile prljavih nogu u duge
kanalizacione i elektrificirane hodnike. Na površinu izrone samo nedeljom, A
kad izađu, bolje je ostati kod kuće. Jedna jedina nedelja njihove zabave dovoljna
je da vam zauvek ubije volju da se razonodite. Oko metroa, blizu bedema, cvrči
endemično miris ratova koji se vuku, zadah napola spaljenih sela, nedopečenih,
promašenih revolucija, propale trgovine. Skupljači krpa iz prigradskog pojasa,
divljih naselja, već godinama spaljuju iste vlažne gomilice u jarkovima nasuprot
vetru. Sve su to nedokrajčeni divljaci, protuve pune litrenjaka i umora. Odlaze i
kašlju u susednoj Ambulanti, umesto da preture tramvaj niz nasip i popišaju se u
trošarinu. Nema u njima više krvi. Nema ni neprilika. Kad opet dode do rata,
idući put, opet će se bogatiti prodajući kožu pacova, kokain, i maske od
talasastog lima.
I ja sam za ordinaciju našao mali stan na ivici predgrađa, odakle sam lepo
video nasip i radnika na njemu kako gleda u ništa, s rukom u velikom belom
zavoju, povreda na radu, koji ne zna šta da radi ni šta da misli, a nema dovoljno
para za piće koje bi mu ispunilo svest.
Moli je bila u pravu, počinjao sam da je razumem. Studije izmene čoveka,
uliju mu gordost. I kroz to treba proći da bi se došlo do srži života. Dotle se
čovek samo vrti oko nje. Smatra sebe mangupom, a u stvari se sapliće o sitnice.
Suviše sanjari. Klizi preko reči. Nije to ono pravo. Tek samo namere, privid.
Odlučnom čoveku treba drugo. Uz medicinu sam se i ja, mada ne naročito
obdaren, ipak približio ljudima, životinjama, svemu. A sad se još jedino moglo
pravo u srž, bez sanjarenja. Smrt vas juri, treba požuriti, a treba i jesti dok
tražite, i još se provući kroz rat uz sve to. Mnogo je to stvari najednom. I nije
lako. Što se tiče bolesnika, u međuvremenu nije bila »navala«. Treba vremena za
početak, govorili su mi da bi me umirili. Zasad sam ja bio glavni bolesnik.
 Nema ničeg bednijeg od Garen-Ransija, mislio sam, kad nemaš pacijenata. U
takvim mestima ne treba misliti, a ja sam upravo i došao da bih na miru mislio, i
to još s drugog kraja sveta! Tako mi i treba! Uobraženko. Uhvatilo me je nešto
mračno i crno... Bez šale, i nije me puštalo! Mozak vam je tiranin da ma nema
ravna.
U prizemlju iste kuće stanovao je Bezen, sitan staretinar, koji mi je uvek
govorio kad bih zastao pred njegovim vratima: »Treba izabrati, doktore! Ili se
kladiti na trkama, ili popiti piće, ili jedno ili drugo! Ne može se sve!... ) a više
volim piće! Ne volim kocku!«
On je više voleo piće, i to kupinovaču s venjom. Inače nije bio zao, ali posle
čašice nije više bio mnogo prijatan. Kad bi otišao po robu na Buvlju pijacu,
izbivao bi po tri dana u »ekspediciji«, kako je to zvao. Doveli bi ga. A on bi
proricao:
— Budućnost, znam ja kakva će da bude... Biće to opšti kupleraj bez kraja...
A između red bioskopa... Dosta je da čovek pogleda kako je danas...
Video je čak i dalje u takvim situacijama: »Vidim da oni neće više piti... Ja
sam poslednji, ja, koji pijem za budućnost... Moram da požurim... Znam ja svoj
porok...«
Svi su kašljali u mojoj ulici, Da im prođe vreme. A da bi videli sunce, trebalo
je da se popnu bar do Sakre-Kera, zbog smoga.
Ali odande je pucao pogled, tek tu uviđaš da smo tamo u dnu ravnice u onim
kućama — mi, tamo živimo. Ali kad zagledaš bolje, ne prepoznaješ ih, čak ni
svoju, toliko je sve to ružno, čak jednolično ružno, sve što vidiš.
Još dalje opet teče Sena, krivudajući kao neka ogromna sluz od mosta do
mosta.
Ako čovek živi u Ransiju, čak i ne primeti kad je to postao tužan. Nije mu
više ni do čega, to je sve. Štedeći na svemu i zbog svega, više ništa ne ume ni da
poželi prošla ga je volja.
Mesecima sam pozajmljivao novac ovde-onde. Ljudi su bili tako siromašni i
nepoverljivi u mom kraju, da su čekali mrak i tek se onda odlučivali da pozovu
lekara — mene — inače poznatog po skromnim honorarima. Noćima i noćima
sam išao skupljajući po deset i po petnaest franaka po dvorištima bez mesečine.
Jutrom bi ulice ličile na veliki doboš zbog lupanja tepiha.
Tog jutra sam sreo Bebera na pločniku: čuvao je kuću, jer je njegova tetka,
domarka, otišla u kupovinu. I on je podizao oblak prašine, Beber, mašući
metlom.
Onaj koji u to vreme ne čisti prašinu, to jest oko sedam časova, važio je za
prljavu svinju u celoj ulici. Istresanje tepiha znak je čistoće i dobro održavane
kuće. I to je dosta. Čoveku može da smrdi iz usta, ali mu je savest mirna. Beber
je gutao svu prašinu koju je digao, a i onu koju su istresali s gornjih spratova.
Ipak je do pločnika dospevalo nekoliko mrlja sunca, ali kao u crkvi, bledih i
ublaženih, mističnih. Beber me je ugledao. Bio sam lekar kraja oko poslednje
autobuske stanice. Zelenkastog lica kao jabuka koja nikad neće sazreti, takav je
bio Beber. Češao se, a dok sam ga tako gledao kao da i mene nešto zasvrbe. Jer
buva sam imao, istina je, i ja, a dobijao sam ih noću od bolesnika. Buve rado
skaču u mantil, jer je u tom času to najtoplije i najvlažnije mesto. To se uči na
fakultetu.
Beber ostavi mali tepih da bi mi poželeo dobar dan. Sa svih prozora su nas
gledali kako razgovaramo. Ako već nekog treba voleti, bolje je da to budu deca
nego odrasli, bar čovek ima opravdanje u nadi da će kasnije biti manje mrcine od
nas. Nikad se ne zna.
Na njegovom bledom licu lebdeo je onaj neuhvatljiv osmeh čiste nežnosti,
koji nikad nisam mogao da zaboravim. Radost za čitav svemir.
Malo je bića kojima posle dvadeset godina ostane nešto od te spontane
nežnosti kao u životinja. Svet nije ono što smo mislili da je! To je sve! I zato
menjamo lik! I te kako! Prevareni smo! I postaneš gad dok si rekao britva! Eto
šta mi nosimo na licu pošto prevalimo dvadesetu. Grešku! Lice nam je sušta
greška! — Hej — reče Beber — doktore! Kažu da su pokupili jednog na
Svečanom trgu noćas? Precvikovali mu grkljan brijačem, a? Jeste li bili dežurni?
Je l’ istina?
— Nije bilo moje dežurstvo, Beber, nisam bio ja, već
doktor Frolišon.
— Šteta, jer tetka kaže, baš bi volela da ste vi bili...
pa da joj sve ispričate.
— Drugi put, Beber.
— Često ubijaju ljude ovde, a, doktore? — primeti Beber.
Prolazio sam kroz njegovu prašinu, kad naiđe tutnjeći opštinski kamion-
čistač i iz jarka duž ulice podiže pravi nezadrživi uragan i ispuni ulicu novim
oblacima, još gušćim i oštrijim. Više jedan drugog nismo videli. Beber je
skakutao zdesna nalevo, kijajući i urlajući veselo. Glava uokvirena prljavom
kosom, noge grozničavog majmuna, sve je to igralo, treslo se oko metle.
Beberova tetka se vraćala iz kupovine i već je uz put izvrnula čašicu, treba
reći da je pomalo i eter udisala, naviku je stekla dok je radila kod nekog lekara, a
mnogo su je mučili umnjaci u to vreme. Sad su joj ostala još samo dva prednja
zuba, ali njih je redovno prala. »Kad je neko radio kod lekara kao ja, onda zna
šta je higijena«. Davala je medicinske savete po okolini, čak i dalje, sve do
Bezona.
Voleo bih da znam da li je Beberova tetka ikad išta mislila. Ne, ništa nije
mislila. Govorila je neumorno ne misleći. Kad bismo bili sami, bez nametljivaca
u okolini, tražila bi i ona besplatan lekarski savet. U nekom smislu to je čak bilo
laskavo.
— Beber, doktore, moram da vam kažem, jer vi ste lekar, to vam je mali
pokvarenjak!... On se »pipka«! Primetila sam još pre dva meseca, i pitam se ko li
ga je naučio tom pokvarenjakluku?... Ja sam ga dobro vaspitala! I zabranila mu...
Ali on opet...
— Recite mu da će od toga da poludi — dao sam joj klasičan savet. Beber
nas je slušao i nije mu bilo pravo.
— Ne pipkam se, nije istina, onaj klinac Gaga pričao mi je...
— Eto vidite, tako sam i mislila, porodica Gaga, znate oni s petog sprata?
Sve sam pokvarenjak. Deda je, kažu, trčao za ukrotiteljkama iz cirkusa. Možete
misliti, za ukrotiteljkama! Recite, doktore, ne bi li vi njemu prepisali neku
medicinu da to više ne radi?
Pošao sam za njom u stan da prepišem momku Beberu anti-poročnu
medicinu. Bio sam suviše predusretljiv prema svima, i to sam znao. Niko mi nije
plaćao. Pregledao sam ljude džabe, uglavnom iz radoznalosti. Bilo je to
pogrešno. Ljudi se svete za usluge koje im činiš. Beberova tetka je, kao i svi
ostali, koristila moj ponosni prezir novca. Čak je to gadno zloupotrebila. A ja
sam puštao da stvari idu, da me lažu. Prepuštao sam se. A oni su me ščepali i
kukali, svi ti bolesnici, svakog dana sve više, vukli me kako njima padne na
pamet. I pokazivali mi sve ružnije od ružnijeg, sve ono skriveno u mračnom dnu
duše, ono što nikom drugom ne pokazuju. Nikad te grozote ne mogu dovoljno da
budu plaćene. Ali one vam beže iz ruku kao ljigave zmije.
Sve ću reći jednog dana, ako budem dovoljno dugo živeo da sve ispričam.
»Pazite, pokvarenjaci, pustite me da još koju godinu budem ljubazan.
Nemojte me još ubijati. Izgledam poslušno i bespomoćno. A verujte mi,
odjednom ćete početi da se uvijate kao sluzave gusenice, koje su po mojoj kolibi
u Africi činile čudo, i dovešću vas dotle da ćete biti još kukavniji i odvratniji,
toliko da ćete možda od toga najzad i crći.«
— Je l’ sladak? — pitao je Beber za sirup.
— Nikako mu ga nemojte zasladiti, preporuči tetka, gadu malom... Nije
zaslužio zaslađen lek, i ovako mi već dosta krade šećer. Sav je pun poroka i
drskosti. I rođenu bi majku ubio.
— Majku nemam — odvrati Beber odlučno, ne gubeći hladnokrvnost.
— Boga ti! — reče tetka. — Sad ćeš ti dobiti prakerom, kad tako odgovaraš!
I pođe žena da skine praker s eksera, ali je Beber već odmaglio na ulicu.
»Nevaljalice«, viknuo joj je još iz hodnika. Tetka sva pocrvene i vrati se. Pauza.
Promenismo temu.
— Možda bi, doktore, trebalo da odete do gospode u međuspratu broja 4
Rudarske ulice... On je radio kod beležnika, a vas su mu preporučili... Rekla sam
da ste lekar kakvog bolesnik samo poželeti može.
Odmah sam znao da tetka laže. Njen omiljeni lekar je bio Frolišon. Uvek
njega preporučuje, kad može, a mene, naprotiv, kudi svakom prilikom. Moja
humanost u njoj izaziva životinjsku mržnju. Ona je prava životinja, to ne treba
zaboraviti. Samo Frolišon joj naplaćuje odmah u gotovom. Zato se meni obraća
ovako uz put. Ako me je preporučila, ili je nešto sasvim besplatno, ili je neka
sumnjiva i gadna stvar.
Odlazeći ipak mislim na Bebera.
— Treba ga izvoditi — kažem joj ja — ne izlazi dovoljno na vazduh.
— Kud da idemo nas dvoje? Ja ne mogu mnogo da se udaljavam od kuće.
— Otidite s njim do parka, nedeljom...
— Ali još je više sveta i prašine nedeljom u parku nego ovde... Gušimo se,
gužva je...
Primedba joj je na mestu. Pokušavam da se setim nekog drugog mesta.
Stidljivo joj predlažem groblje.
Groblje u Garen-Ransiju je jedini malo veći pošumljen prostor u kraju.
— Gle, istina je, toga se nisam setila, tamo bismo mogli da odemo. U tom se
vrati Beber.
— Čuj, Beber, da li bi voleo da idemo u šetnju na groblje? Moram da ga
pitam, doktore, jer kad je reč o šetnji tvrdoglav je kao mazga, to moram da vam
kažem.
Beberu je svejedno. Ali zamisao se dopala njegovoj tetki i to je dovoljno.
Tetka ima slabost za groblja, kao i svi Parižani. Reklo bi se čak da će tim
povodom početi da misli. Ocenjuje razloge za i protiv. Na bedemima je suviše
loše društvo... U parku zaista ima mnogo prašine... A groblje, istina je, nije
loše... I ljudi koji tamo odlaze nedeljom uglavnom su pristojni i lepog
ponašanja... A pored toga, u povratku može da se pazari, što je vrlo zgodno, jer
na Bulevaru Slobode ima radnji otvorenih i nedeljom.
Tako ona zaključi: »Beber, vodi doktora gospodi Anruj u Rudarsku ulicu...
Znaš gde ona stanuje, Beber, gospođa Anruj?«
Beber zna sve, čim je u pitanju neka skitnja.

2.
Između ulice Vantri i Lenjinovog trga nižu se samo najamne kućerine.
Preduzimači su zauzeli skoro sve što je još bilo ostalo od slobodnog zemljišta,
takozvano Zečje polje. Ostalo je još samo pri kraju nešto ledine iza poslednje
ulične svetiljke.
Stisnuvši se između zgradurina, još nekoliko malih vila buđa odupirući se.
Četvorosobne kućice imaju veliku peć u hodniku prizemija, gde, doduše, radi
štednje retko pale vatru. Puši se od vlage. Ove kuće što su ostale pripadaju
rentijerima. Čim kod njih uđeš, počneš da kašlješ od vlage. Ti koji su ostali nisu
bogati rentijeri, a po gotovo to nije porodica Anruj kod koje su me slali. Ali ipak
su to ljudi koji imaju nešto svoje. Od ulaza kod Anrujevih, pored dima mirisalo
je na klozet i čorbu. Tek što su dali poslednju otplatu kredita. Za njih je kuća
predstavljala pedeset godina štednje. Čim uđeš u njihovu kuću, pitaš se šta im je
oboma. E, pa kod Anrujevih je bilo neprirodno to što nikad za pedeset godina ni
jedan jedini put nisu na sebe nešto potrošili, a da nisu zažalili. Svoju kuću su
stekli na račun svog tela i duha, kao puž. Samo što kod puža to biva nesvesno.
Anrujevi nisu mogli da dođu k sebi da su život proživeli samo zato da bi
stekli kuću i, kao ljudi koji su bili zazidani, sad su se čudili. Mora da su prilično
zabezeknuti ljudi koje izvuku iz zaboravljene tamničke ćelije.
Anrujevi su još pre braka pomišljali na kuću koju će kupiti. Prvo svako za
sebe, a potom zajedno. Odbijali su pola veka da misle na bilo šta drugo, a kad ih
je život naterao da misle na nešto drugo, na rat na primer, a pre svega na sina, to
ih je prosto ošamutilo.
Kad su se uselili u svoju vilu kao mladenci, sa već desetogodišnjom
ušteđevinom svako sa svoje strane, kuća još nije bila sasvim dovršena. Tada je
ona bila usred polja. Zimi, da bi se do nje došlo, trebalo je obuti klompe, a
ostavljali su ih u odlasku na posao ujutru kod piljara na uglu Ulice Revolt, u šest
časova, kod stanice konjskog tramvaja za Pariz, na tri kilometra odavde, za dva
sua.
Treba imati dobro zdravlje da čovek ceo vek proživi na taj način. Slika iznad
kreveta na prvom spratu prikazivala ih je na dan svadbe. Isplaćena je bila i
spavaća soba, nameštaj, i sve to već odavno. Svi isplaćeni računi tokom deset,
dvadeset, četrdeset godina ostali su zajedno prikačeni u gornjoj fijoci komode, a
knjiga troškova, potpuno ažurna, dole u trepezariji, gde se nikad ne jede.
Anrujevi će vam pokazati sve to, ako hoćete. Subotom on svodi račune u
trpezariji. Oduvek su jeli u kuhinji,
Sve sam to saznao malo-pomalo, nešto od njih, nešto od drugih, a i od
Beberove tetke. Kad smo se bolje upoznali, sami su mi poverili veliki strah,
jedini koji ih je mučio čitavog života, da njihov jedini sin, baveći se trgovinom,
ne propadne. Tokom trideset godina to ih je budilo skoro svake noći, malo ili
mnogo ih je mučila ta strašna misao. Radio je s perjem momak, a pomislite
koliko je bilo kriza u trgovini perjem za trideset godina! Možda nema goreg
posla od perja, nesigurnijeg.
Ima tako loših poslova, da čovek i ne pomišlja da pozajmi novac da bi ih
izvukao, a ima opet poslova u kojima je uvek manje ili više reč o pozajmicama.
Kad bi pomislili na zajam, čak i sad kad su isplatili i kuću i nameštaj i sve,
Anrujevi bi ustali i gledali se crveneći. Šta bi učinili u ovakvom slučaju? Odbili
bi. Odlučili su jednom zauvek da odbiju bilo kakvu pozajmicu... Iz načela, da bi
ostavih nešto novca, nasledstvo, kuću, svome sinu, imanje. Tako su mislili.
Ozbiljan momak je njihov sin, sigurno, ali u poslovanju čovek može da se
oklizne...
Kad su mene pitali, i ja sam se složio s njima.
I moja je majka trgovala, to nam je donelo samo nevolje, malo hleba i mnogo
neprilika. Ni ja, dakle, nisam voleo trgovinu. Opasnost koja je pretila sinu, da u
slučaju natezanja pri isplati o roku pomisli na zajam, odmah mi je bila jasna.
Nije mi trebalo objašnjavati. Otac Anruj je pedeset godina bio pisar kod
beležnika na Bulevaru Sevastopolj. Tako je bio dobro upoznat sa slučajevima
proćerdanih bogatstava! Čak mi je i ispričao nekoliko, i to kakvih! Pre svega, o
svom rođenom ocu, baš zbog njegovog bankrotstva, očevog, nije mogao da bude
profesor, posle mature morao je odmah da se zaposli kao pisar. Takve se stvari
pamte.
Najzad, pošto je kuća otplaćena i postala njihova, ostavši bez ijednog sua
duga, njih dvoje nisu više morali da se brinu za svoju sigurnost. Bilo im je tad
šezdeset i šest godina.
I baš tada on počinje da oseća nekakvu čudnu nelagodnost, tačnije, već
odavno je on osećao tu nelagodnost, ali nije na to mislio zbog otplate kuće. Kad
je ta stvar lepo sređena i potvrđena i potpisana, on poče da misli na tu svoju
nelagodnost. Kao neka nesvestica, zviždanje u ušima i vrućina koja ga je hvatala.
U to vreme je počeo i novine da kupuje, pošto je odsad to sebi mogao da
dozvoli. A u novinama je pisalo sve ono što je Anruj osećao i sve lepo opisano
kako je to njemu u ušima bilo. Onda je kupio lek koji su preporučivali u oglasu,
ali to nimalo nije uticalo na njegovu nelagodnost, naprotiv, kao da mu je u ušima
još gore zviždalo. Možda zato što je na to mislio? Ipak su zajedno otišli lekaru u
Ambulantu. »Povišen pritisak« — rekao im je on.
Ta ga je reč zaprepastila. Ali ipak je ova opsesija došla u pravi čas. Toliko se
jeo godinama zbog kuće i poslova sina, da sad kao da se našlo upražnjeno mesto
u mreži strepnji, koja ga je obuhvatala celog već četrdeset godina, a u vreme
otplata i isplata držala ga u stalnoj plašljivoj napetosti. Sad kad mu je lekar rekao
za pritisak, osluškivao je pulsiranje u dnu uha priljubljenog uz jastuk. Osećao je
istu strepnju opipavajući sebi bilo i noću bi sedeo nepomičan kraj kreveta, dugo,
svaki put kad bi dobio lupanje srca.
To je smrt, mislio je u sebi, sve ovo, uvek se plašio života, a sad je svoj strah
vezivao za nešto, za smrt, za pritisak, kao što je četrdeset godina vezivao za
opasnost da neće moći da otplati kuću.
Uvek je bio nesrećan, i to isto toliko, međutim sad je morao da hitro nađe
neki nov razlog, i to valjan, da bi mogao da bude i dalje nesrećan. Nije to tako
prosto kao što bi se reklo na prvi pogled. Nije dovoljno pomisliti: »Nesrećan
sam«. Treba to i dokazati, samog sebe neporecivo ubediti. Više mu to nije
trebalo: mogao je da opravda svoj strah zaista čvrstim i valjanim razlogom.
Pritisak mu je bio 220, kako kaže lekar. Nije to šala, 220. Lekar ga je naučio
kako da nađe put ka svojoj smrti.
Znameniti sin, perjar, skoro nikad se nije pojavljivao. Jednom ili dvaput oko
Nove godine. To je sve. Uostalom, sad bi mu mnogo vredelo i da dođe, perjaru.
Nije bilo šta da se zajmi od tate i mame. Sin više takoreći nije ni dolazio.
Trebalo mi je dosta vremena da upoznam gospođu Anruj; ona nije patila ni
od kakve strepnje, čak ni od smrti, jer nije prosto umela da je zamisli. Žalila se
samo na svoje godine, ne misleći to stvarno, već prosto da bi bila kao i svi ostali,
a i na to da je život »sve skuplji«. Njihov veliki posao bio je završen. Kuća je
otplaćena. Da bi brže isplatili poslednje rate, počela je da prišiva dugmad na
prsluke za jednu veliku robnu kuću. »Koliko ih samo treba prišiti za sto sua,
prosto da ne poverujete!« A kad bi urađen posao odnosila autobusom, vraćala se
puna priča, jedne večeri je čak neko udario. Bila je to neka strankinja, prva i
jedina strankinja s kojom je u životu razgovarala, i to da bi je izgrdila.
Zidovi kuće su još bili dobro suvi nekad, kad je vazduh strujao okolo njih, ali
sad kad su ih kućerine za izdavanje pritisle, sve se u kući osećalo na vlagu, čak i
zavese na kojima su se pojavljivale mrlje buđi. Pošto je kuća otplaćena, gospođa
Anruj je još mesec dana bila nasmejana, savršena, oduševljena kao kaluđerica
posle pričešća. Ona je bila ta koja je Anruju predložila: »Znaš, Zil, sad ćemo
kupovati novine svaki dan, sad možemo...« Iz čista mira. Mislila je na njega, na
svog muža, pogledala ga je, a onda se osvrnula i pomislila na svekrvu, njegovu
majku. I opet se istog časa uozbiljila, kao pre isplate menica. I sve je počelo
ponovo tom mišlju, jer je sad trebalo štedeti za majku njenog muža, tu staricu o
kojoj se nije često govorilo ni u kući ni van nje.
Živela je u dnu vrta, u ograđenom delu gde su sklanjali stare metle, kaveze
za kokoške i gde su se sustizale senke svih okolnih zgrada. Tu je živela u niskoj
kućici iz koje skoro nikad nije izlazila. I bila je čitava muka doturiti joj hranu.
Nikog nije puštala u svoju šupu, čak ni svog sina. Plašila se da je ne ubiju, kako
je govorila. Kad snaji pade na um da počne ponovo da štedi, prvo o tome reče
nešto mužu, da vidi šta on misli, da li ne bi mogli možda da staricu smeste kod
sestara Svetog Vinka, kaluđerica koje se staraju o izlapelim babama u svojim
domovima. On ne odgovori ni da ni ne, mislim sin. Njega je sad zaokupljalo
nešto drugo: zujanje u ušima koje nije prestajalo, misleći stalno na njega i
osluškujući ga uobrazio je da od njega ne može da spava, od tog odvratnog
zujanja. I zaista, umesto da spava, on je osluškivao zviždanje, dobovanje,
predenje... Bilo je to novo mučenje. Time se bavio po čitav dan i čitavu noć. U
sebi je nosio sve zvukove i šumove.
Malo-pomalo, ipak se tokom meseci strepnja izlizala, te je nije više bilo
dovoljno da bi se samo njom bavio. Onda je sa ženom opet pošao na pijacu Sent-
Uan. Govorilo se da je pijaca Sent-Uan najjeftinija u okolini. Odlazili su od jutra
na ceo dan, zbog računanja i izmenjivanja primedaba o cenama i uštedama koje
mogu da postignu uradivši ovo umesto onoga... Oko jedanaest uveče opet bi ih
hvatao strah da neko može da ih ubije. To je bio redovan strah. Manje u njega no
u njegove žene. On bi se pre posvećivao u to vreme, kad larma na ulici utihne,
zujanju u ušima i grčevito se njega hvatao. »Zbog njega nikako neću zaspati«,
ponavljao je da bi pojačao svoju strepnju. »Ne možeš ti to ni da zamisliš!«
Ali ona nije nikad ni pokušavala da shvati šta to on hoće da kaže, niti da
zamisli kako to njega zujanje u ušima muči. »Ali ti me sasvim dobro čuješ?« —
Da — odgovorio bi on.
— Pa onda je sve u redu!... Bolje bi bilo da razmisliš o svojoj majci, koja nas
toliko staje, a život je svakim danom sve skuplji... A to gde stanuje postalo je
pravo leglo zaraze.
Jednom nedeljno dolazila je žena i prala, i to su im već godinama bile jedine
posete. Pomogla bi gospođi Anruj da istrese krevet i, svaki put kad bi zajedno
prevrtale dušek, gospoda Anruj, u želji da žena to ponovi u susedstvu, ponavljala
je već deset godina vrlo glasno: »Nikad ne držimo novac u kući!« Koliko da se
zna, i iz opreznosti, da se obeshrabre mogući lopovi i ubice.
Pre no što će da se popnu u svoju sobu, vrlo brižljivo bi zaključavali sve
izlaze, i to bi jedno proveravalo ono drugo. A onda bi pogledali šta biva sa
svekrvom u dnu vrta, da li još gori lampa. To je bio znak da je još živa. Koliko je
samo gasa trošila! I ona se plašila ubica, a plašila se i svoje dece istovremeno. Za
dvadeset godina, koliko je već tu živela, nikad nije otvorila prozor, ni leti ni
zimi, niti je ugasila lampu.
Sin je čuvao njen novac, majčinu skromnu rentu. Brinuo se o njemu.
Donosio joj hranu pred vrata... Čuvali su njen novac. I to je u redu. Ali ona se
žalila na to, i ne samo na to, žalila se na sve. Kroz vrata je grdila sve one koji bi
se približili njenoj šupi. »Nisam ja kriva što starite, bako«, pokušavala je da je
umilostivi snaja. »Imate bolove kao i sav star svet...«
— Ti si stara, nevaljalice jedna! Gaduro! Sahranićete me svojim lažima!
Žestoko je poricala godine, baba Anruj... I borila se nepomirljivo, kroz vrata,
sa svim pošastima celog sveta. Odbacivala je kao prljavu prevaru opštenje,
neminovnost i pomirenost sa sudbinom spoljnog sveta. Nije htela ni da čuje za
sve to. »Sve su to laži«, urlala je, »i sve ste to vi izmislili!«
Branila se užasno od svega što se događalo izvan njenog kućerka i protiv
svih pokušaja približavanja i pomirenja. Bila je uverena da će neprijateljske sile
nagrnuti u njenu kuću, samo ako odškrine vrata, da će je odneti sa sobom i da će
to biti kraj svemu.
— Lukav je ovaj današnji svet — vikala je — ima oči na potiljku, a zinuo je
do prkna i još gore, a sve su to same laži... Takvi su ovi današnji!
Govor joj je bio prostački, naučila je tako da govori na Pijaci Tampl, još dok
je bila dete i prodavala s majkom stare stvari... Pripadala je onom vremenu kad
ljudi iz naroda još nisu znali da se osluškuju stareći.
— Ja ću da radim ako mi ti ne daš moje pare! — dovikivala je snaji, —
Čuješ li me, dronjavice? Radiću!
— Ali, bako, ne možete više da radite!
— Ne mogu, je l’ da? Probaj samo da uđeš u ovu moju rupu pa ćeš videti!
Pokazaću ti ja šta još mogu! I opet bi je ostavili neko vreme na miru u njenoj
rupi. Ipak su hteli da mi po svaku cenu pokažu babu, zato su ine i zvali, a da bi
nas primila, trebalo je napraviti neku oštru mućku. A pravo govoreći, nikako mi
nije bilo jasno šta upravo hoće od mene. Domarka, Beberova tetka, rekla im je
da sam ja pitom, ljubazan lekar i dobar čovek... Hteli su da znaju mogu li ja da
smirim staricu dajući joj lekove... A ono što su još više želeli (naročito snaja)
bilo je u stvari zatvaranje starice u bolnicu, i to zauvek...
 Pošto smo dobrih pola časa kucali na njena vrata, ona odjednom naglo otvori
i nađe se preda mnom, očiju uokvirenih crvenim oteklim kapcima. Ali pogled je
bio živ i bistar iznad usahlih i sivih obraza, pogled koji je privlačio pažnju i
skretao je sa svega ostalog zbog tananog zadovoljstva koje je nehotice izazivao,
tako da je čovek želeo nagonski da ga zadrži — kao mladost.
Taj živahni pogled je davao živost svemu unaokolo u senci, živost
mladalačke radosti, nekog čistog poleta, kakvog u nas više nema. Njen
iznemogli glas vedro je ponavljao reči koje su se njoj dopadale, kad bi pristala da
govori obično, a rečenice i izreke su onda skakutale, poigravale, živo
odskakivale, zanimljive i smešne, jer nekad su ljudi umeli i znali glasom da
ožive stvari oko sebe, u ono vreme kad je bilo smešno i sramota za čoveka da ne
ume nešto da priča, pa i da zapeva kad treba.
Godine su je prekrile, kao staro drhtavo drvo, veselim izdancima.
Stara Anrujka je bila vesela, nezadovoljna, prljava, ali vesela. Nemaština u
kojoj je živela već dvadeset godina nije nimalo uticala na njenu dušu. Naprotiv,
ona se ježila pred spoljnim svetom, kao da strašna hladnoća smrti može da dođe
samo odande, a nikako iznutra. Uvučena u svoje skrovište, kao da se ničeg nije
plašila, kao da je bila nepokolebljivo sigurna u svoju glavu kao u nešto
neporecivo i potpuno razumljivo jednom zasvagda. A ja sam toliko trčao za
svojom glavom, i to oko čitavog sveta.
»Luda«, govorili su oko nje, »luda baba«, eh, lako je reći »luda«. Za
dvanaest godina jedva da je triput izašla iz svog skrovišta! Možda je za to imala i
razloga... Ništa nije htela da izgubi... Neće, valjda, da nam kaže da u nama više
nema životnog nadahnuća!
Snaja se vraćala na svoj plan zatvaranja stare u ludnicu. »Zar ne mislite,
doktore, da je luda?... Nema načina da je čovek izvede napolje!... A dobro bi joj
činilo da izađe s vremena na vreme!... Da, da, bako, dobro bi vamčinilo!...
Nemojte reći ne! Činilo bi vam dobro!... Verujte mi«. Starica je klimala glavom,
odbojna, tvrdoglava, divlja, kad bi joj tako govorili.
— Neće da se brinemo o njoj... Radije vrši nuždu po ćoškovima... Hladno je
tu kod nje, ne loži se... Ne može više tako da živi, zaboga... Zar ne, doktore, da
ne može?
Pravio sam se da ne razumem. Anruj je stajao kraj peći, više je voleo da ne
zna tačno šta se to mućka između njegove žene, njegove majke i mene... Starica
se opet naljuti:
— Vratite mi sve što je moje i ja ću otići odavde!... Imam ja od čega da
živim!... I nećete više ni čuti za mene!... Nikad više!
 — Od čega da živite? Zaboga, bako, ne možete živeti od vaših tri hiljade
godišnje!... Život je poskupeo od vašeg poslednjeg izlaska!... Zar ne, doktore, da
je bolje da ode Sestrama, kao što smo joj rekli... Sestre bi se lepo starale o njoj...
Sestre su dobre.
Ali njoj je ta perspektiva sa Sestrama bila odvratna.
— Kod Sestara? Kod Sestara? — uzjoguni se smesta. Nikad nisam ni kročila
kod Sestara! A što ne kod popa, kad ste već navrli? A? Ako nemam dosta para,
kako kažete, idem da radim!
— Da radite, bako? A gde to? Doktore, slušajte je. molim vas: da radi! U
njenim godinama! Skoro osamdeset! Doktore, to je ludost! Ko bi je uzeo? Bako,
vi ste ludi!
— Luda! Niko! Nigde!... A vi ste negde! Govno smrdljivo!
— Čujte je, doktore, sad bunca i vređa me! Kako možemo ovde da je
držimo? Starica se onda okrete meni, novoj opasnosti.
— Otkud on zna da li sam ja luda? Je l’ on u mojoj glavi? Ili u vašoj?
Trebalo bi da jeste, da bi znao... Gubite se oboje!... Odlazite iz moje kuće!...
Mučite me gore nego šest meseci zime!... Bolje idite mom sinu, umesto što tu
bljujete otrov. Mom sinu mnogo više treba lečenje nego meni! Onome što više
nema zuba u glavi, a imao je tako lepe zube kad sam ja brinula o njemu!...
Hajde, hajde, odlazite, kažem vam, oboje! — i zalupi mi vrata pred nosom.
Gledala je za nama, iza svoje lampe, dok smo odlazili kroz dvorište. Kad
smo ga prešli i bili dovoljno daleko, opet je počela da se smeje. Dobro se
odbranila.
Vrativši se iz neprijatnog pohoda, zatekosmo Anruja kako još stoji kraj peći,
okrenut leđima. Njegova me je žena i dalje zasipala pitanjima i sve u istom
smislu... Tamno i lukavo lice je imala ta žena. Laktovi su joj bili strogo uz telo
dok je govorila. Bez mimike. Bilo joj je stalo da ova lekarska poseta ipak nešto
donese... Život je sve skuplji... Babina penzija više nije dovoljna... I oni stare,
uostalom... Ne mogu više, kao nekad, da strahuju da će stara umreti bez lečenja...
Može da zapali kuću, na primer... Medu buvama i u prljavštini... Umesto da ode
u pristojno sirotište, gde će se lepo starati o njoj...
Pošto sam se ja pravio da se slažem s njima, bili su još ljubazniji oboje... i
obećaše da će me mnogo hvaliti u okolini. Ako budem hteo da im pomognem...
Da se smilujem... Da ih oslobodim babe. I sama je nesrećna u uslovima u kojima
tvrdoglavo hoće da ostane.
— A mogli bismo čak i da izdamo njenu kućicu — dodade muž, iznenada se
prenuvši... To je bila greška, govoriti o tome preda mnom. Žena ga nagazi ispod
stola. On nije razumeo zašto.
Dok su se prepirali, zamišljao sam novčanicu od hiljadu franaka koju bih
mogao da stavim u džep samo za nalog za zatvaranje u ludnicu. Izgledalo je da
im je do toga neobično stalo... Beberova tetka ih je sigurno obavestila da u celom
Ransiju nema takvog bednika među lekarima... Da će me obrlatiti bez muke...
Frolišonu ne bi ponudila ovakav slučaj! Čoveku punom vrlina!
Utonuo sam u te misli, kad starica upade u sobu u kojoj smo kovali zaveru.
Reklo bi se da je nešto naslutila. Kakvo iznenađenje! Skupila je suknje u
dronjcima oko trbuha i tako zarozana drala se na nas, naročito na mene. Samo
zbog toga je došla iz svog dvorišta.
— Smradu! — vređala je baš mene — što ne ideš? Gubi se, već sam ti rekla!
Nemaš zašto da ostaješ!... Ne idem ja među ludake! Ni kod Sestara, kažem ti!...
Uzalud se ti paštiš i lažeš!... Mene nećeš smotati, prodana dušo!... Oni će pre
mene otići, đubreta, pljačkaši starih žena! A ti, propalice, ti ćeš na robiju, to ti ja
velim, i to skoro.
Zaista nisam imao sreće. Jednom mi se ukazala prilika da najednom uzmem
hiljadu franaka! Ništa više nisam čekao.
Na ulici se još naginjala preko ograde malog trema da bi me izdaleka grdila
kroz pomrčinu u koju sam pobegao: »Propalice! Propalice!« urlala je.
Odjekivalo je. Kakav pljusak! Kasao sam od ulične svetiljke do ulične svetiljke
sve do pisoara na Svečanom trgu, pravog zaklona.

3.
U zgradici, tu, negde u visini nogu, zatekoh Bebera. I on je ušao da se skloni.
Video me je kako dotrčavam od Anrujevih. »Dolazite od njih?« upitao me je.
»Sad treba da se popnete kod onih na petom u našoj kući, zbog ćerke«. Tu
pacijentkinju, koju mi je pomenuo, dobro sam poznavao, kao i njenu široku
karlicu... Lepe, duge i kadifaste butine... I onu njemu nežnu odlučnost i odredenu
ljupkost pokreta koja zaokružuje seksualnost dobro građene žene. Dolazila je k
meni za savet nekoliko puta otkako su počeli da je muče bolovi u trbuhu. U
dvadeset petoj godini, posle trećeg pobačaja, imala je komplikacije, a njena je
porodica to nazivala anemijom.. Vredelo je videti kako je bila čvrsta i lepo
građena i obdarena za parenje, malo je tako obdarenih žena. Nenametljiva u
životu, razumna u ponašanju i izrazu. Ni traga od histerije. Ali darovita, lepo
uhranjena, uravnotežena, prvakinja u svom sportu, to je sve. Lepa atletičarka
uživanja. Išla je samo s oženjenim ljudima. I samo s pravim poznavaocima, koji
znaju da vide i cene lepa ostvarenja prirode, a ne misle da su napravili dobar
posao kad nađu neku poročnu kržljavicu. Ne, njena baršunasta koža, prijatan
osmeh, hod i plemenito zatalasana širina njenih kukova izazivali su duboko
oduševljenje, uostalom opravdano, raznih šefova odeljenja, koji su se razumevali
u to.
Samo, razume se, šefovi odeljenja ipak nisu mogli zbog toga da se razvode.
Naprotiv, to je bio samo razlog više za njihovu sreću u braku. I tako bi svaki put
kad dode do trećeg meseca trudnoće, a tu nije mogla da omane, odlazila babici.
Kad je žena temperamentna, a nema rogonju uz sebe, život joj nije lak svaki dan.
Njena majka odškrinu ulazna vrata s opreznošću ubice. Šaputala je majka, ali
tako izrazito, tako jako da je to šaputanje bilo gore od grdnje.
— Šta sam bogu zgrešila, doktore, te mi je dao ovakvu kćer! O, valjda nikom
u kraju nećete ništa reći, doktore!... Računam na vas! — bez prestanka je
blebetala o tome šta će reći susedi. Bila je izbezumljena kao prava uplašena
glupača. Takva stanja dugo traju.
Dozvolila mi je da se priviknem na polumrak hodnika, miris čorbe od
praziluka, na glupu razgranatu šaru tapeta i njen glas davljenice. I tako, uz
mucanje i kletve, dođosmo i do kreveta ćerke, iznemogle bolesnice, koja je
tonula. Hteo sam da je pregledam, ali ona je toliko krvarila, vagina joj je bila
prava kaša, da ništa nije moglo da se vidi. Usirena krv. Klokotalo joj je između
nogu kao iz presečenog vrata pukovnika u ratu. Stavih opet veliki komad
pamuka i prosto navukoh ćebe na nju.
Majka ništa nije gledala, a slušala je samo sebe. »Ubiće me to, doktore, ubiće
me sramota!« Nisam ni pokušavao da je razuverim. Nisam znao šta ću. U maloj
trpezariji do njene sobe otac je šetao gore-dole. On još nije odredio svoj stav
prema situaciji. Možda je čekao da događaji dobiju određeniji tok pre no što se
odluči. Lebdeo je u nekakvim oblacima. Ljudi idu iz komedije u komediju. U
međuvremenu komad još nije izrežiran, još mu ne vide obrise, ni svoju ulogu, i
onda stoje zbunjeno pred događajem, skupljenih nagona kao sklopljen kišobran,
klateći se nesredeno, upućeni na same sebe, to jest ni na šta. Kao volovi bez
jarma.
Ali majka se dočepala glavne uloge između ćerke i mene. Pozorište je moglo
da se sruši, nju je baš bilo briga, našla je sebi rolu i smatrala je da je u njoj dobra
i lepa.
Trebalo je bez ičije pomoći da razbijem tu govnjivu začaranost.
Usudih se da posavetujem neodiožno prenošenje u bolnicu i hitnu operaciju.
Teško meni! Dao sam joj ne može biti bolji »šlagvort«, onaj koji je čekala.
— Kakva sramota! Bolnica! Kakva bruka, doktore! Nama to da se desi!
Samo nam još to treba! To je poslednje!
Ništa više nisam mogao da kažem. Seo sam, dakle, i slušao majku kako se
još burnije batrga, upetljana u tragične gluposti. Preterana smernost, preterano
ustručavanje vode do konačne nepokretnosti. Svet vam postane pretežak. Šta se
može. Dok je ona prizivala i izazivala Nebo i Pakao, urlala o nesreći, oborio sam
poraženo glavu i gledao kako se pod krevetom ćerke stvara barica krvi, tanak
mlaz je lagano curio duž zida ka vratima. Iz dušeka je ravnomerno kapalo —
tap-tap! Peškiri su se crveneli. Upitao sam istim bojažljivim glasom da li je već
izbačena cela posteljica. Ruke ćerke, blede i modre na krajevima, visile su s
obeju strana kreveta, mlitave. Na moje pitanje opet se oglasi majka pljuskom
odvratnih jadikovki. Ali meni je bilo suviše teško da na njih odgovaram.
I sam sam već vrlo dugo bio opsednut uverenjem da me bije maler, tako sam
loše spavao da uopšte nisam više bio u stanju da u ovom propadanju pokušam
ovo umesto onog. Mislio sam prosto da je lakše slušati drečavu majku sedeći na
stolici. Čoveku i sitnica pričini zadovoljstvo kad je pomiren sa sudbinom. A i
kakva bi divovska snaga bila potrebna da ovu razbesnelu ženu prekinem u času
kad »više nije znala šta da učini da bi spasla čast porodice«. Kakva uloga! A
kako je samo urlala tekst! Posle svakog pobačaja, to sam već iskusio, razbacivala
se isto ovako, a ponavljanjem je to uvežbala i bivala svaki put sve bolja!
Neka traje to njeno koliko god bude htela! Danas mi se činilo da
udesetostručava efekte.
I ona je morala biti lepa žena, mislio sam gledajući je, sočna u svoje doba, ali
ipak brbljiva i rasipnica energije, nametljivija od ćerke, čija je suzdržanost u
prisnosti zaista bila divna, savršeno ostvarenje prirode. Te stvari još nisu onako
dobro proučene kako to zaslužuju. Majka je naslućivala tu životinjsku nadmoć
ćerke i ljubomorno je nagonski osuđivala i njen način vođenja ljubavi, koji je
dosezao neslućene dubine, i njeno uživanje ogromno kao kontinenti.
Ali se zato oduševljavala teatralnošću nesreće. Bolnim podrhtavanjima glasa
zaokupljala je pažnju našeg malog skučenog sveta u kojem smo se čvarili u horu
njenom krivicom. Nije se moglo ni zamisliti da je udaljimo. Međutim, trebalo je
da pokušam! Da nešto učinim! To mi je bila dužnost, kako se to kaže. Ali bilo mi
je tako dobro kad sedim, a tako loše kad stojim.
Kod njih je bilo malo veselije no kod Anrujevih, isto tako ružno, samo
udobnije. Bilo je toplije. Nije bilo jezivo kao tamo, samo mirno i prosto ružno.
Izbezumljen od umora, prelazio sam pogledom po stvarima u sobi. Male
bezvredne stvari koje su oduvek u porodici, kao somotski zastor na kaminu s
ružičastim kuglicama, kakav se više ne može naći u prodaji, i porculanski
Napolitanac i stočić za ručni rad s brušenim ogledalima — sigurno poklon neke
tetke iz unutrašnjosti koja je imala dva. Nisam upozorio majku na baricu krvi,
koju sam video kako raste pod krevetom, ni na redovno kapanje, jer bi se majka
drala još više i ne bi me slušala. Nikad neće prestati da jadikuje i da se zgraža.
Kao da je za to stvorena.
Bolje ćutati i gledati kroz prozor kako siva kadifa večeri već prekriva drugu
stranu ulice, kuću po kuću, prvo one manje, pa one ostale, i najzad obuhvata i
velike, a ljudi se među njima muvaju, sve slabije, neodređeni i nejasni,
kolebajući se između jednog i drugog pločnika dok najzad ne utonu u mrak.
Dalje, mnogo dalje od gradskog zida, nižu se širom mraka redovi rasutih
svetlosti, kao klinovi kojima je prikovan zategnut zastor zaborava nad gradom, i
druge svetiljčice svetlucaju zeleno, a među njima namiguju crvene: brodovi, i još
brodova, čitava flota je došla sa svih strana i čeka podrhtavajući da se iza Kule
otvore velike vratnice Noći.
Da je majka predahnula načas, da je duže zaćutala, mogli smo bar da se
opustimo, dignemo ruke od svega i pokušamo da zaboravimo da se mora živeti.
Ali ona mi nije davala mira,
— Da pokušam s ispiranjem, doktore? Šta mislite? Nisam rekao ni da ni ne,
ali sam opet posavetovao hitno prebacivanje u bolnicu. Još veće, odlučnije,
prodornije vrištanje mi odgovori. Ništa se nije moglo. Lagano i tiho se uputih
vratima.
Sad nas je mrak delio od kreveta. Više nisam razlikovao ruke ćerke od
čaršava pod njima, jer su bile isto tako blede.
Vratih se da joj opipam puls, slabiji i tiši no maločas. Disala je jedva, i to
neravnomerno. Čuo sam kako i dalje krv kaplje na parket kao sve sporije, sve
slabije otkucavanje sata. Ništa se nije moglo učiniti. Majka je išla ispred mene ka
vratima.
— Molim vas — preporučivala mi je sva izvan sebe — obećajte mi da nikom
ništa nećete reći! — Preklinjala me je. — Zakunite se!
Obećao sam sve što hoće. Pružio sam ruku. Dvadeset franaka. Zatvorila je
lagano vrata za mnom. Dole me je čekala Beberova tetka s prigodnim izrazom
lica. »Znači, nije dobro?« upita me. Shvatio sam da me je čekala tu dole već pola
časa da bi uzela uobičajeni procenat: dva franka. Da joj ne promaknem. »A kod
Anrujevih, kako ste prošli?« zanimalo ju je. Nadala se i tu napojnici. »Nisu mi
platili«, odgovorih joj. I to je bila istina. Pripremljen osmeh se na tetkinom licu
iskrivi u grimasu. Sumnjičavo me je gledala. — Zar nije žalosno, doktore, kad
čovek ne ume ni da se naplati? Kako ljudi da vas poštuju? Danas ljudi plaćaju u
gotovu ili nikako! — I to je tačno. Pobegao sam. Stavio sam pasulj da se kuva
pre no što sam krenuo. Bilo je vreme, pošto je pao mrak, da odem po mleko.
Preko dana ljudi bi se osmehivali kad bi me videli s bocom u rukama. Razume
se. Nemam služavku.
A zima se otegla, vukla se još mesecima i nedeljama. Nikako da izađemo iz
magle i kiše, u dnu dna. Bolesnika je bilo dosta, ali nije bilo mnogo njih koji su
mogli ili hteli da plate. Medicina je nezahvalan posao. Kad vas plaćaju bogati —
ličite na slugu, a kad plaćaju siromasi, čini vam se da ste lopov. »Honorar«?
Kakva reč! Nemaju ni za klopu, ni za bioskop moji bolesnici, zar im još treba
uzimati lovu kao »honorar«? I to baš u trenutku kad će dušu da ispuste. Nije to
lako. Onda čovek digne ruke. Bude dobar. I potone.
U januaru sam zbog kirije prvo prodao orman za posude, da bih oslobodio
prostor, objasnio sam u susedstvu, i pretvorio trpezariju u sobu za fizičku
kulturu. Ko mi je poverovao? U februaru, da bih isplatio porez, utopio sam bicikl
i gramofon, koji mi je Moli dala na rastanku. Svirao je No more worries, još
pamtim melodiju. To mi je jedino ostalo. Ploče je Bezen dugo držao u radnji i
ipak ih je najzad prodao. Da bih podigao ugled, ispričao sam da ću s prvim lepim
danima kupiti auto, te pripremam malo gotovine. U stvari, nedostajala mi je
drskost za ozbiljnu medicinsku praksu. Kad bi me pratili do vrata, pošto sam
porodici dao savete i ispisao recept, upustio bih se u opširna objašnjenja, samo
da bih za neki minut odložio trenutak plaćanja. Nisam umeo da se prostituišem.
Izgledali su tako bedni, tako smrdljivi ti moji pacijenti, i tako podmukli, da sam
se uvek pitao hoće li imati onih dvadeset franaka, koje mi treba dati, i da me
neće ubiti zbog toga. A meni su tih dvadeset franaka i te kako bili potrebni.
Kakva sramota! Još crvenim.
»Honorar«, kolege su to i dalje tako zvale. Nisu pljuvali na reč. Kao da se reč
po sebi razume i ne traži nikakvo objašnjenje... Sramota! To sam, hteo ne hteo, i
dalje mislio, i nisam mogao drugačije. Sve se da objasniti, to dobro znam. Ali
ipak stoji da je onaj koji i sto sua primi od prosjaka ili nevaljalca — pravi
pokvarenjak. Baš otada sam siguran da sam isto toliko đubre koliko i svi ostali.
Ne zato što sam pravio orgije i raskalašno trošio njihovih sto sua ili deset
franaka. Ne! Jer gazda mi je uzimao najveći deo, ali ipak, to nije opravdanje.
Čoveku bi bilo milo da jeste, ali nije tako. Gazda je gori od đubreta. To je sve.
Jedući se tako u sebi i idući po ledenoj kiši tog proleća, i sam sam počeo da
ličim na nekakvog tuberkuloznog tipa. Neizbežno. To se uvek dešava kad se
čovek odrekne skoro svih zadovoljstava. S vremena na vreme kupio bih tu i
tamo neko jaje, ali u stvari hranio sam se uglavnom pasuljem, graškom,
sočivom. Dugo mi je trebalo da to skuvam. Po čitave časove bih sedeo posle
poseta, pazeći na lonac, a kako sam stanovao na prvom spratu, odatle sam imao
lep pregled zadnjeg dvorišta. Dvorišta su tamnice najamnih kućerina. Imao sam
dovoljno vremena da se nagledam svog dvorišta i naročito da se naslušam. Tu se
slivaju, treskaju i odskaču povici i dozivanja iz dvadesetak okolnih kuća, sve do
očajnih ptičica domarki, koje trunu cvrkućući proleću, a nikad ga neće videti iz
svog kaveza nedaleko od klozeta, jer su svi klozeti smešteni u mračnom dnu
dvorišta, a vrata su im rasklimana i vise. Stotinu muških i ženskih pijanica
vrzmaju se između tih cigala i odatle odjekuju hvalisave svađe, nedorečene ili
preterane psovke, naročito subotom posle ručka. Trenutak strasti u porodičnom
životu. Izazivanje rečima, jer je piće učinilo svoje. Tata vitla stolicom, treba to
videti, kao sekirom, a mama žaračem kao sabljom! Klinci neka pripaze!
Najmanji najgore prođe. Šljage lepe uz zid sve što ne može da se brani ni da
uzvrati: decu, pse i mačke. Već kod treće čaše vina, onog crnog, najgoreg, pas
počinje da pati, zgaze mu šapu potpeticom. To će ga naučiti pameti kad već ne
zna da ne može biti gladan u isto vreme kad i ljudi. Svi se slatko smeju dok se on
skičeći podvlači pod krevet, kao da mu se prosipaju creva. To je znak. Ništa ne
podstiče toliko raspaljene žene kao bol životinje, a ne može se uvek imati bik na
dohvatu! Svada se nastavlja, sve oštrija, neumirna kao ludilo, supruga vodi,
upućujući mužu niz oštrih poziva na borbu. A potom dolazi do gužve, razbijene
stvari se raspadaju. Dvorište upija larmu, odjek obilazi tamu. Deca vrište od
užasa. Otkrivaju sve što nose u sebi Tata i Mama! I privlače gromove svojom
drekom.
Koliko sam dana proveo čekajući ono što se s vremena na vreme dešavalo na
kraju domaćih svađa.
Na trećem spratu kuće preko puta, ispred mog prozora, dešavalo se to.
Ništa nisam mogao da vidim, ali sam lepo čuo.
Sve ima kraj. Nije to uvek smrt, često je to nešto drugo i znatno gore,
pogotovo s decom.
Stanovali su ti ljudi u visini linije gde senka počinje da bledi. Kad bi otac i
majka bili sami, u dane kad se to dešavalo, prvo su se dugo svađali, a potom bi
nastupilo dugo ćutanje. Pripremalo se. Čekali su prvo devojčicu, sačekivali je.
Ona je to znala. Odmah bi počela da plače. Znala je šta je čeka. Po glasu kao da
je imala oko deset godina. Dugo mi je trebalo, ali najzad sam shvatio šta su joj
radili.
Prvo su je vezivali, to je vezivanje dugo trajalo, kao za operaciju. To ih je
uzbuđivalo. »Mrcino mala«, grdio je on. »Đubre jedno!« odvraćala je majka.
»Naučićemo te pameti«, vikali su uglas, i toliko drugih stvari vikali su uglas, i
prebacivali joj stvari koje su morali izmišljati. Sigurno su je vezivali za šipke
kreveta. Za to vreme je dete cvilelo kao mišić u klopci. »Uzalud ti trud, gaduro,
nećeš umaći! Ne, bogami, nećeš!« nastavljala je majka uz niz uvreda kao za
konja. Sva van sebe. »Čuti, mama«, govorila je mala blago, »ćuti, mama! Istuci
me, ali ćuti, mama!« Nije bilo milosti, batine su pjjuštale. Slušao sam do kraja,
da bih bio siguran da se ne varam, da se baš to dešava. Nisam mogao da jedem
pasulj dok se to dešava. Nisam mogao ni prozor da zatvorim. Nisam bio ni za
šta. Ništa nisam mogao da učinim. Samo sam sedeo i slušao, kao i uvek i svuda.
Međutim, mislim da sam sticao snagu slušajući takve stvari, snagu da idem dalje,
čudnu snagu da idući put siđem još dublje, da slušam jauke kakve još nisam čuo
i koje nisam ranije razumevao, jer uvek ima još jauka iza onih poslednjih, jauka
koje čovek još nikad nije ni čuo ni razumeo.
Kad bi je tako istukli da više nije mogla ni da jauče, ćerka bi još stenjala pri
svakom udisaju.
Onda bih čuo oca kako kaže: »Hodi, curo!« Brzo! Ovamo!« Sav srećan.
To je govorio majci, i potom bi se zalupila vrata za njima. Jednog dana je ona
njemu rekla, čuo sam je:
»Volim te, Žilijene, toliko te volim da bih tvoje govno pojela, čak i kad bi
bilo ovoliko...«
Tako su oni vodili ljubav, objasnila mi je njihova domarka, u kuhinji uz
sudoper. Inače nisu mogli. Malo-pomalo sam sve te stvari o njima saznao u ulici.
Kad bih ih na ulici sreo sve troje zajedno, ništa se nije moglo primetiti. Šetali su
kao prava porodica. Oca sam viđao i u prolazu ispred izloga radnje »Cipele za
osetljive noge«, na uglu Bulevara Poenkare, tu je bio poslovođa.
Naše dvorište je uglavnom nudilo svakodnevnu neupadljivu ružnoću,
naročito leti, kad je tutnjalo od nerazgovetnih pretnji, lupe, odjeka, padova i
psovki. Sunce nikad nije stizalo do dna. Kao da je dvorište bilo obojeno plavom
gustom senkom, naročito u uglovima. Domarke su tu imale svoje klozete kao
košnice. Noću, kad bi izlazile da vrše nuždu, domarke bi se spoticale o kante za
đubre i dizale užasnu buku u dvorištu.
Rublje je pokušavalo da se osuši okačeno od jednog do drugog prozora.
Posle večere su se čule rasprave o trkama, kad nije bilo nasilja. Ali i ove
sportske polemike su se često završavale ćuškama, bar iza jednog prozora, zbog
ovog ili onog jedni su drugima razbijali glave. Leti se sve snažno osećalo. U
dvorištu više nije bilo vazduha, ostali su samo smradovi. Miris karfiola jači od
svih ostalih. Jedan karfiol jači je od deset klozeta, čak i kad su ovi zapušeni. To
se zna. A zapušavali su se često na drugom spratu. Domarka broja 8, tetka Sezan,
došla bi s kukom za čišćenje. Gledao sam je kako muva. Tako smo stupili u
razgovor. »Da sam ja na vašem mestu«, savetovala mi je, »ja bih u tišini
oslobadala bede trudne žene... Ima u ovom kraju toliko žena koje žive život... Da
čovek ne poveruje... A one bi to oberučke prihvatile... to vam ja kažem! Bolje to
nego lečiti sitne službenike od vena... Pogotovo što se ovo plaća u gotovu«.
Tetka Sezan je kao pravi aristokrata duboko prezirala radne ljude, ne znam
otkud joj to...
— Nikad ti stanari nisu zadovoljni, reklo bi se da su zatvorenici, pa hoće
svima da zagorčaju život!...
Zapušavaju im se klozeti!... Ili im opet curi gas... Ili im otvaraju pisma!...
Samo nešto gunđaju... Gnjavatori, eto šta su!... Ima ih čak koji pljunu u koverat s
kirijom! Vidite li vi to!
Čak i kad otpušava klozete tetka Sezan nije mogla uvek da obavi posao,
toliko je bio težak. »Ne znam šta to trpaju, ali ne bi trebalo da čekaju da se
sasuši!... Znam ja njih, uvek se kasno jave!... Namerno to rade!... Tamo gde sam
ranije radila morali su jednom cev da seku, tako se skamenilo!.. Pitam se šta to
žderu... To je prava napast!«

4.
Teško će mi izbiti iz glave da me je ponovo uhvatilo, i to pre svega zbog
Robinsona. U prvo vreme nisam mnogo vodio računa o pojavama bolesti. Vukao
sam se i dalje kako-tako od bolesnika do bolesnika, samo sam bio sve
uznemireniji, još gore nego ranije, kao u Njujorku, i sve sam lošije spavao.
To što sam opet sreo Robinsona smlatilo me je i kao da mi se vraćala neka
stara bolest.
Lica sveg umazanog patnjom vraćao me je u neki strašan san, kojeg ne
uspevam da se oslobodim već godinama. Mucao sam od muke.
Prosto je opet iskrsnuo preda mnom. Morao me je tražiti unaokolo. Ja
sigurno nisam pokušavao da se s njim ponovo vidim... Opet će se sigurno
pojaviti i naterati me da mislim opet na njegove stvari. Uostalom, sad me je sve
teralo da opet razmišljam o njegovoj prljavoj suštini. Sami ovi ljudi koje sam
gledao kroz prozor, koji su izgledali obični dok idu ulicom, podsećali su me na
njega dok razgovaraju pred kapijom ili se češu jedni o druge. Ja sam znao šta
traže, šta kriju, ti ljudi nevinog izgleda. Hteli su da ubijaju i da se ubiju, ne
najednom, razume se, već malo-pomalo kao Robinson, onim što im bude pod
rukom: starim tugama, novom bedom, pa i bezimenom mržnjom, ako ne i samim
ratom, ovo poslednje uspeva mnogo brže no inače.
Više nisam smeo da lzađem, od straha da ga ne sretnem.
Po dva i tri puta su morali da me zovu da bih otišao bolesnicima. I u većini
slučajeva dok ja stignem već su našli drugog. U glavi mi je bio haos, kao i u
životu. Iz ulice Svetog Vinka, gde sam bio samo jednom, pozvali su me na treći
sprat broja 12. Čak su došli po mene autom. Odmah sam prepoznao dedu,
šaputao je, dugo je brisao noge o moj otirač. Tiho, sivo i pogrbljeno stvorenje.
Želeo je da požurim zbog njegovog unuka. Pamtio sam dobro i njegovu kćer,
opet lepa cura, već uvela, ali čvrsta i ćutljiva, koja se nekoliko puta vraćala
roditeljima zbog pobačaja. Njoj ništa nisu prebacivali. Samo su želeli da se
najzad uda, pogotovo jer je već imala sinčića od dve godine koji je živeo kod
babe i dede.
To se dete svaki čas razboljevalo, a kad bi se razbolelo, deda, baba i majka bi
zajedno plakali, vrlo mnogo, pre svega zato što nema zakonitog oca. U takvim
trenucima porodici najteže padaju nesređene situacije. Deda i baba su mislili,
mada to nisu ni sami priznavali, da su vanbračna deca slabija i da češće boluju
od ostale dece.
Najzad je otac, onaj koga su smatrali ocem, otišao zauvek. Toliko su tom
čoveku govorili o ženidbi da mu je to dosadilo. Sad je sigurno već bio daleko,
ukoliko je još u bekstvu. Niko nije shvatio zašto je pobegao, a naročito sama
devojka, jer mu se očigledno usladilo da je tuca.
I tako, otkako je mangup otišao, svi troje su plačući gledali dete, eto! Ona se
tom čoveku predala »telom i dušom«, kako je to sama govorila. To se moralo
desiti, time se po njenom mišljenju sve i objašnjavalo. Sin je izašao najednom iz
njenog tela, a ona je ostala sva naborana oko kukova. Duša se zadovoljava i
rečima, ali telo traži više, potrebni su mu čvrsti mišići. Telo je uvek istinito, zato
je vrlo često tužno i neprijatno i pogledati ga. Istinu govoreći, retko sam viđao da
materinstvo tako najednom odnese svu mladost. Ostala su joj samo osećanja i
duša. To nikome nije trebalo.
Pre tog potajnog rodenja porodica je živela u kraju »Devica Golgote«, i to
godinama. A svi su izabrali izgnanstvo u Ransiju ne zato što im se to dopalo, već
da bi se sakrili i iščezli, da bi pobegli od poznatih. Čim više nije bilo moguće
kriti trudnoću od suseda, rešili su da napuste svoju parisku četvrt da bi izbegli
bilo kakva govorkanja. Seoba kao pitanje časti.
U Ransiju poštovanje suseda nije bilo neophodno, uostalom oni su bili
pridošlice, a i opština je ovde vodila odvratnu politiku, jednom rečju
anarhističku, o tome se govorilo u čitavoj Francuskoj, pravu politiku propalica.
U takvoj sredini žigosanih mišljenje sveta ne znači ništa.
Porodica je samu sebe kaznila, svojevoljno, prekinula je sve veze s rođacima
i negdašnjim prijateljima. Kad je već tragedija, neka bude potpuna. Ništa više ne
možemo da izgubimo, govorili su. Otpadnici. Kad čovek ima nameru da uništi
svoj ugled, odlazi u narod.
Nikome nisu ništa prebacivali. Pokušavali su samo da proniknu, pri naletima
sitnih nejakih pobuna, šta li je to spopalo sudbinu tog dana kad je ovakvu gadost
napravila baš njima.
Čerka je našla za ovo življenje u Randiju samo jednu utehu, ali vrednu, to što
je sad mogla sa svima slobodno da govori o »svojoj novoj odgovornosti«.
Ljubavnik je svojim bekstvom u njoj probudio duboku želju za herojstvom i
izuzetnošću, svojstvenu njenoj prirodi. Čim joj je postalo jasno da nikad više do
kraja života neće biti potpuno iste sudbine kao većina žena njenog društvenog
sloja i sredine, i da će uvek moći da se poziva na roman svog života
upropašćenog zbog prve ljubavi, ona se s uživanjem prilagodila velikoj nesreći
koja ju je zadesila i pustošenje sudbine joj je u dramskom pogledu bilo
dobrodošlo. Dičila se što je neudata majka.
U njihovoj trpezariji, kad smo njen otac i ja ušli, štedljivo osvetljenje davalo
je svemu neku osenčenost, tako da su lica izgledala kao blede mrlje, prilike koje
prežvakavaju reči, a ove se vuku po polumraku, teške, natopljene onim oštrim
bajatim mirisom kojim uvek odiše porodični nameštaj.
Na stolu u sredini sobe dete je na leđima među pelenama mirno puštalo da ga
pregledam. Prvo sam mu vrlo oprezno opipao trbuh, postupno od pupka do
nogu, potom sam uzeo slušalice, vrlo ozbiljno. Srce mu je udaralo kao u mačeta,
suho i vrlo brzo. Onda detetu dosadi to moje pipkanje i muvanje, te poče da urla
kako samo mala deca mogu, neshvatljivo. To je bilo isuviše. Od povratka
Robinsona osećao sam nešto neobično i u glavi i u telu, i dreka deteta ostavi na
mene užasan utisak. Kakvi urlici, bože moj! Kakvi urlici! Nisam mogao to da
izdržim.
Još je neka misao morala biti presudna za moje glupo ponašanje. Doveden
do ivice strpljenja, nisam mogao da se uzdržim i glasno sam im izneo sve
ogorčenje i gađenje koje se već dugo u meni taložilo. — Eh — odgovorih malom
drekavcu — ne žuri se, idiote mali, imaćeš dovoljno vremena za dreku! Uvek ćeš
ga imati, magare jedno! Štedi snagu! Uvek će biti dovoljno nesreće da isplačeš
oči i glavu, i sve, ako ne budeš pazio!
— Šta to govorite, doktore! — trže se baba.
A ja mirno ponovih: »Biće je dovoljno!«
 — Čega? Čega će to biti dovoljno? — upita ona užasnuto.
— Treba razumeti! — odgovorih joj ja.
— Treba razumeti. I ovako već toliko stvari mora da vam se objasni! U tome
i jeste nesreća! Pokušajte da razumete! Potrudite se.
— Šta je to? Šta to on govori? — pitali su se sad sve troje, a ćerka »s
odgovornošću« čudno je gledala, pa poče i ona s dugim zavijanjem. Nije mogla
da propusti priliku za scenu. Objava rata! I lupanje nogama! I gušenje! I užasni
razroki pogledi! Vredelo je videti. »On je lud, mama«, režala je gušeći se.
»Doktor je poludeo! Oduzmi mu mog malog, mama!« Spasavala je svoje dete.
Nikad neću saznati zašto, tek bila je toliko uzbuđena da je počela da govori
sa baskijskim naglaskom.
»On govori užasne stvari, mama! On je lud!«
Istrgoše mi dete iz ruku, kao da ga spasavaju iz plamena. Deda, maločas tako
bojažljiv, sad je s klina na zidu skidao veliki termometar od mahagonija,
ogroman kao malj... I išao je prema vratima za mnom, na odstojanju, dok nije za
mnom žestoko zalupio vrata nogom. Razume se, iskoristili su priliku da mi ne
plate posetu...
Kad sam se našao na ulici, nisam se baš ponosio onim što se desilo. Ne
toliko u pogledu glasa koji me bije u kraju, jer gori nije mogao biti, i već se
učvrstio a da ja nisam oko toga morao da se trudim, već opet i stalno zbog
Robinsona, jer sam se nadao da ću ga se osloboditi ispadom iskrenosti, da ću u
namerno izazvanom skandalu naći snage da ga više ne viđam, čineći nekakvo
nasilje nad samim sobom.
Ovako sam računao: eksperimentalno ću proveriti koliku bruku čovek sam
sebi može da napravi u jednoj jedinoj prilici. Samo ispadima i uzbuđenjima
nema kraja, čovek nikad ne zna dokle će morati da ide u iskrenosti... Šta vam
ljudi još kriju... Ako čovek dovoljno dugo poživi... Ako dovoljno daleko zađe u
njihova lupetanja... Sve onda treba početi s početka...
Žurilo mi se da se negde zasad sakrijem, i ja. Pošao sam u povratku
Prolazom vešala, a potom Valentinskom ulicom. Prilično dug put. Čovek ima
vremena da promeni mišljenje. Išao sam ka svetiljkama. Na Tranzitnom trgu sam
sreo Peridona, fenjerdžiju. Izmenili smo nekoliko beznačajnih reči. — Idete u
bioskop, doktore? — upitao me je. Podsetio me je. Našao sam da je zamisao
dobra.
Autobusom se brže stiže nego metroom. Posle ovog sramnog događaja
najradije bih otišao konačno i zauvek iz Ransija, da sam mogao.
Što čovek duže ostaje na jednom mestu, stvari i ljudi se sve više raspuštaju,
kvare i počnu namerno da smrde, baš za vas.

5.
Uprkos svemu, dobro je što sam se već sutradan vratio u Ransi, jer se Beber
baš tada razboleo. Kolega Frolišon je otišao na odmor, tetka je prvo oklevala, a
onda me je ipak zamolila da lečim njenog nećaka, verovatno zato što sam bio
najmanje skup od svih lekara koje je poznavala.
Desilo se to posle Uskrsa. Otoplilo je. Prvi južni vetrovi duvali su Ransijem,
oni koji sav garež fabrika sručuju na prozorska okna.
Beberova bolest je trajala nedeljama. Obilazio sam ga dvaput dnevno. Ljudi
iz susedstva bi se kao slučajno zaticali ispred domarskih vrata ili na svom pragu,
u susedstvu. Bila im je to kao neka razonoda. Iz daleka su dolazili da se raspituju
da li mu je gore ili bolje. Sunce, koje prolazi kroz toliko stvari, uvek ulicu
osvetljava nekom jesenjom svetlošću obojenom žaljenjem i oblacima.
Naslušao sam se saveta povodom Bebera. Čitav je kraj u stvari bio obuzet
njegovim slučajem. Govorili su za ili protiv moje inteligencije. Kad bih ušao kod
domarke, zavladala bi uzbudljiva tišina, prilično neprijateljska, pre svega
preteška od gluposti. Stan je uvek bio prepun baba, domarkinih druga, onih
najbliskijih, te je vonjalo na podsuknje i zečju mokraću. Svako je držao do svog
omiljenog lekara, koji je najtananiji i najstručniji. Ja sam, u stvari, imao samo
jednu prednost, i to onu koja se teško prašta, da su moje usluge skoro besplatne,
to ubija ugled bolesniku i njegovoj porodici, ma koliko ona bila siromašna.
Beber još nije bio u bunilu, samo uopšte nije hteo da se pomakne. Poče
svakodnevno da gubi u težini, nešto malo još žutog i pokretnog mesa se držalo
na kostima podrhtavajući odozgo do dole pri otkucajima srca. Rekao bi čovek da
je Beberovo srce bilo svuda pod kožom, toliko je Beber oslabio za nešto više od
mesec dana bolesti. Osmehivao mi se umereno kad bih došao da ga obiđem. I
tako ljubazno pređe 39o, potom 40° i tu ostade danima i nedeljama, zamišljen.
Beberova tetka najzad ućuta i ostavi nas na miru. Rekla je sve što je znala,
sad je šmrktala po uglovima stana, zbunjena. Najzad je naišla žalost, pošto su se
reči istrošile, i kao da nije znala šta bi sad s tom tugom, brisala je nos, ali tuga joj
je ponovo stezala grlo i suze navirale, te je počinjala ponovo. Slinavila je na sve
strane, te je bila još musavija no inače i stalno se čudila: »Bože moj! Bože moj!«
govorila je. I to je sve. Došla je do dna same sebe od silnog plača i nije mogla da
dođe k sebi, stajala je sva zaprepašćena preda mnom.
Ipak, ponekad bi opet zauzdala svoju tugu, a onda bi se iznova prepustila i
jecala. Tako je nedeljama trajalo to nadolaženje i opadanje njenog bola. Moglo
se predosetiti da će bolest loše da se završi. Bio je to jedan gadan oblik tifusa, o
koji se razbijalo sve što sam ja pokušavao: kupanje, serum... suhi režim...
vakcina... Ništa nije pomagalo. Beber je odlazio, neodoljivo povučen, osmehnut.
Bio je čak negde gore na vrhu temperature, kao da balansira, a ja sam dole nešto
petljao. Razume se, sa svih strana su savetovali tetki, i to neopozivo, da me bez
ustručavanja najuri i da što pre pozove drugog lekara, iskusnijeg, ozbiljnijeg.
Incident s devojkom »s odgovornostima« odjeknuo je unaokolo i samo se o
njemu govorilo. Naslađivao se time čitav kraj.
Ali pošto su ostali lekari čuli kakve je prirode Beberov slučaj, oni se
izvukoše, a ja sam najzad ostao. Kad je Beber već meni dopao, na meni je i da
nastavim, mislile su, opravdano, moje kolege.
Kao poslednje sredstvo, ostalo mi je još da s vremena na vreme odem do
kafane i telefoniram drugim praktičarima tu i tamo, daleko, onima koje sam
manje ili više poznavao po Parizu, po bolnicama, i da ih pitam šta bi oni uradili,
ti poštovani pametnjakovići, pred tifusom kao što je ovaj što mene muči. Svi su
mi davali dobre savete u odgovoru, dobre nekorisne savete, ali ipak sam se
radovao kad bih ih čuo kako se trude, i to besplatno, zbog klinca koga lečim.
Čoveka najzad i sitnica raduje, i ono malo utehe što nam život ipak udeli.
Dok sam ja tako cepao dlaku nadvoje, Beberova tetka se sručavala levo-
desno, bilo gde, na stolicu ili na stepenište, a iz tog bi zaprepaščenja izronila
samo da bi jela. Ali zato nikad nije preskočila nijedan obrok, to treba reči.
Uostalom, ne bi joj ni dopustili da sebe zaboravi. Susedi su bdeli nad njom.
Hranili su je između jecaja. Te ona čak poče da se goji.
Što se tiče mirisa prokelja, kad je Beberova bolest bila na vrhuncu, u stanu je
taj miris orgijao. Stizali su sa svih strana kao poklon sudovi s prokeljom, dobro
skuvanim, vrelim. »To mi daje snage, istina je«, priznavala je ona rado. »A
pomaže i mokrenju!«
Zbog otvaranja kapije noću i u strahu da ne prečuje zvonce, predveče bi se
nalivala kafom, tako zakasneli stanari nisu budili Bebera zvoneći po dva ili tri
puta. Vraćajući se uveče kući, svraćao sam da vidim da nije slučajno došao kraj.
»Zar ne mislite da je od kamilice s rumom, koju je popio kod piljarke na dan
biciklističke trke, dobio ovu bolest?« nagađala je glasno tetka. To ju je mučilo od
početka. Glupača.
— Kamilica! — slabašno je mrmljao Beber, kao odjek izgubljen u groznici.
Čemu razuveravati je. Opet sam obavio dve-tri profesionalne uzaludne radnje
koje su se od mene očekivale i vratio se u noć, posramljen, jer, kao i moja majka,
nisam nikad mogao da budem mirne savesti pred nesrećom.
 Negde sedamnaestog dana ipak sam pomislio da bih mogao da odem do
Instituta Zozefa Biodirea i upitam ih šta misle o ovakvom slučaju tifusa, da im
zatražim savet, a možda i neku vakcinu koju bi mogli da mi preporuče. Tako bih
zaista pokušao sve, čak i ono najneobičnije, i ako Beber umre možda mi ništa
neće moći da prebace. Stigao sam tamo, u Institut, na kraju Pariza iza Vilete,
jednog popodneva oko jedanaest časova. Prvo su me prošetali kroz bezbrojne
laboratorije u potrazi za nekim naučnikom. Nije bilo još nikog u laboratorijama,
ni naučnika ni pacijenata, samo ispreturane stvari u velikom neredu, mali leševi
rasparanih životinja, pikavci, okrnjene lampe, kavezi i tegle s miševima, koji su
u njima izdisali, vukle su se retorte i mehuri, provaljene stolice, opet i stalno
pikavci, njihov miris i miris klozeta su preovlađivali. Pošto sam poranio, odlučih
da odem i prošetam se, kad sam već tu, do groba velikog naučnika Žozefa
Biodirea, koji je bio u samom podrumu Instituta, sav u zlatu i mermeru.
Buržujskovizantijska izmišljotina tananog ukusa. Prilozi su se skupljali na izlazu
iz grobnice, a čuvar je gunđao, jer mu je neko podmetnuo belgijsku paru. Zbog
tog Biodirea mnogi mladi ljudi su se pre pola veka opredelili za naučno
istraživanje. Ispililo se isto onoliko promašenih ljudi koliko ih izlazi i iz
Konzervatorijuma. Uostalom, posle izvesnog broja godina neuspeha svi smo
nalik jedan na drugog. U jarkovima kraj glavnog puta ostaju i »Prvo-nagrađeni
na fakultetu« i nosilac »Rimske nagrade«, a podjednako i vrede. U pitanju je
autobus u koji ne uskačemo svi u isto vreme. To je sve.
Dugo sam još morao da čekam u vrtovima Instituta, mešavine zatvora i
javnog parka s vrtovima i cvećem, brižljivo postavljenim duž zlonamerno
ukrašenih zidova.
Najzad stiže nekoliko mladića od pomoćnog osoblja, mnogi od njih su već
nosili mreže pune namirnica s obližnje pijace i vukli su noge. A potom su kroz
kapiju prošli i naučnici, još sporiji, još manje oduševljeni od svojih skromnih
službenika, neobrijani, šapućući u grupicama. Rasuće se po hodnicima češući se
o zidove. Ulazak u školu prosedih đaka s kišobranom, otupelih od urednog
svakodnevnog rada, od očajno odvratnih radnji, prikovanih bednim platama za
čitavo zrelo doba uz kuhinje gde se krčkaju mikrobi i uz večito podgrevanje
taloga bilja, ugušenih zamorčića i druge neodređene truleži.
I sami su se već pretvorili u stare čudovišne domaće glodare u gornjem
kaputu. U naše vreme slava pripada bogatima, bili oni naučnici ili ne. Plebejci u
Istraživanju, da bi istrajali, mogli su da računaju samo na podsticaje straha od
gubljenja mesta u ovoj toploj, hijerarhijski izdeljenoj i slavnoj đubretarskoj
kanti. Najviše i suštinski su cenili naziv zvaničnog naučnika. Titula koja je
apotekarima u gradu još ulivala poštovanje, te su im poveravali analize,
uostalom cicijaški plaćene, mokraće i ispljuvka svojih mušterija. Prljava
svakodnevica naučnika.
Čim stigne, metodični istraživač se ritualno udubljuje tokom nekoliko minuta
u ožučenu i usmrdelu utrobu prošlonedeljnog zeca, onog koji se tradicionalno
izlaže u jednom uglu prostorije, kao obavezni sud svete vodice. Kad smrad
postane neizdržljiv, prinosi se nov zec na žrtvu, ali nikako ranije, zbog štednje
koju je profesor Žutise, generalni sekretar Instituta, fanatično nametao.
Zbog ovakve štednje poneka životinjska trulež doživljavala je neverovatan
stepen usled produžavanja procesa. Sve je stvar navike. Bilo je laboranata koji bi
bili u stanju da kuvaju u mrtvačkom sanduku pored leša, toliko su oguglali na
trulež i njene smradove. Te skromne sluge nauke uspevale su da u tom pogledu
prevazidu čak i samog profesora Žutisea, čuvenog po tvrdičluku, i da ga potuku
u njegovoj sopstvenoj igri, koristeći gas i aparate za sterilizaciju za kuvanje
čorbe i drugih još opasnijih papazjanija u lične svrhe.
Kad bi naučnici završili rasejani pregled creva zamorčeta ili ritualnog zeca,
došli bi polako do drugog čina svog svakodnevnog naučnog života — paljenja
cigarete. Pokušaj suzbijanja okolnog smrada i dosade duvanskim dimom. Od
pikavca đo pikavca, naučnici bi ipak stigli do kraja dana oko pet časova. Onda bi
polako stavili trulež u klimavi aparat, da se smlači. Oktav, poslužitelj, sakrio bi
dobro skuvan pasulj u novine, da bi ga nekažnjeno proneo pored portira. Varka.
Nosio je gotovu večeru u Gargan. Naučnik, njegov gospodar, stavljao je još mali
zapis u svoju knjigu opita, stidljivo kao da sumnja, imajući u vidu buduće
saopštenje, potpuno besmisleno, ali neophodno kao opravdanje njegovog
prisustva u Institutu i mršavih prednosti koje ono pruža, kuluk koji će ipak
uskoro morati da se obavi pred nekom beskrajno nepristrasnom i poštenom
Akademijom.
Pravom naučniku treba u proseku dvadeset godina za veliko otkriće, ono
koje se sastoji u uverenju da bezumlje jednih ne donosi nikako sreću drugima i
da svakome na ovom svetu smeta susedova omiljena zabava.
Naučno bezumlje, razboritije i hladnije, istovremeno je i najnetrpeljivije. Ali
kad čovek pronađe neki način da na nekom mestu preživi, čak i vrlo skromno, uz
nešto grimase, treba istrajati ili crći kao zamorče. Navike se stiču brže od
hrabrosti, a naročito navika da čovek jede.
Tako sam tražio svog Parapina po Institutu, jer sam čak iz Ransija došao da
bih ga našao. Trebalo je istrajati u traženju. To nije išlo lako. Vraćao sam se u
nekoliko mahova, kolebajući se između tolikih hodnika i vrata.
 Ovaj stari momak nije uopšte ručavao, a večeravao je samo dva-tri puta
nedeljno, ali onda je jeo ogromne količine sa strašću ruskih studenata, čije je
neobične navike zadržao.
Parapinu su visoki naučni krugovi priznavali vrhunsko poznavanje stvari.
Sve što se ticalo tifusnih oboljenja bilo mu je poznato, bilo da je reč o ljudima ili
životinjama. Postao je čuven još pre dvadeset godina, u vreme kad su neki
nemački pisci izjavili jednog lepog dana da su izdvojili žive Ebertove vibrione iz
vaginalnog sekreta devojčice od osamnaest meseci. Diglo je to veliku buku u
oblasti istine. Sav srećan, Parapin odgovori, ne časeći ni časa, u ime
Nacionalnog instituta i isprve prevaziđe tevtonskog hvalisavca odgajivši istu
klicu, on — Parapin, ali u spermi sedamdesetdvogodišnjeg invalida. Pošto je
odmah postao slavan, mogao je sad do smrti samo da redovno objavljuje po
nekoliko nečitljivih stubaca u raznim časopisima, da bi se održao na visini. To je,
uostalom, bez teškoča i činio od onog dana hrabrosti i sreće.
U ozbiljnim naučnim krugovima uživao je ugled i poverenje. Time su se
ozbiljni naučni krugovi oslobodili obaveze da ga čitaju.
Da su ti krugovi počeli da ga kritikuju, ne bi više bilo napretka. Po godinu
dana bi se zadržavali na svakoj stranici.
Kad sam stigao do vrata njegove ćelije, Serž Parapin je na sve strane po
laboratoriji pljuvao neiscrpnu pljuvačku s takvim izrazom gađenja, da je tu
čovek morao da se zamisli. Parapin se brijao s vremena na vreme, ali mu je uvek
ostajalo dovoljno dlaka na obrazima da bi izgledao kao odbegli robijaš. Stalno se
smrzavao, ili bar je tako izgledao, jer nikad nije skidao gornji kaput, obilato
išaran mrljama i naročito naslagama peruti, koju je sejao unaokolo kratkim
zvrčkama nokta, podižuči istovremeno lelujav pramen iznad ružičastog i zelenog
nosa.
Dok sam stažirao pri fakultetu, Parapin mi je dao nekoliko časova
mikroskopije i u nekoliko prilika se pokazao iskreno dobronameran prema meni.
Nadao sam se da me ipak nije zaboravio od onih davnih dana i da će biti u stanju
da mi prvorazrednim terapijskim savetom pomogne u Beberovom slučaju, koji
me je zaista mučio.
Konačno sam otkrio da mi je mnogo više stalo da sprečim Beberovu smrt
nego smrt nekog odraslog. Čoveku nikad nije mnogo žao kad neko od odraslih
ode, jedan gad manje na svetu, kažeš u sebi, ali kad je dete u pitanju, nisi u to
tako siguran. Postoji i budućnost.
Parapin, pošto sam ga uputio u svoje teškoće, rado pristade da mi pomogne i
usmeri moju opasnu terapiju, ali za ovih dvadeset godina video je toliko stvari i
toliko različitih i tako često protivurečnih baš u oblasti tifusa, da mu je bilo
teško, tako reći nemoguće, da o tako običnoj bolesti i njenom lečenju da bilo
kakvo određeno i konačno mišljenje.
— Pre svega, verujete li vi, dragi kolega, u serume? — poče da me pita. —
A, šta kažete?... A u vakcine?... U stvari, koji je vaš utisak?... Izuzetni stručnjaci
neće danas ni da čuju za vakcine... To je svakako smelo, kolega... I ja tako
mislim... Ali ipak? A? Ipak? Zar ne mislite da ima i istine u tom poricanju? Šta
mislite?
Rečenice su izvirale iz njegovih usta u strašnim skokovima kroz grmljavinu
ogromnih »r«.
Dok se on kao lav borio s tolikim besnim i očajnim hipotezama, Žutise, koji
je još bio živ u to doba, slavni generalni sekretar, prođe upravo ispod prozora,
tačan i namršten.
Kad ga ugleda, Parapin još jače preblede, ukoliko je to bilo moguće, i
nervozno promeni razgovor, žureći da mi iznese neizmerno gađenje koje u
njemu izaziva sama svakodnevna pojava tog svuda slavljenog Žutisea. Tog
čuvenog Žutisea u istom trenutku nazva običnim prevarantom i ludakom
najopasnije vrste, a potom ga optuži za toliko čudovišnih, neznanih i tajnih
zločina, da bi njihovo kažnjavanje popunilo čitavu jednu robijašnicu, i to za sto
godina.
I nisam mogao da ga zaustavim dok mi nije izneo na stotine i hiljade
pojediniosti punih mržnje o lakrdijaškom poslu istraživača, koji je; on, Parapin,
primoran da radi da bi živeo, mržnje određenije i zaista dublje naučne od mržnje
koju nose drugi ljjudi u sličnim uslovima, samo u kancelarijama ili trgovinama.
Govorio je vrlo glasno i njegova me je iskrenost čudila. Njegov laborant je
slušao. I on je završio svoje kuvanje, te se još reda radi muvao između retorti i
epruveta, ali laborant je toliko već bio sviknut da sluša Parapinove takoreći
svakodnevne kletve, da su mu se te reči, ma koliko bile preterane, već činile
duboko naučne i beznačajne. Neki lični opiti, koje je laborant vršio s velikom
ozbiljnošću u jednom aparatu laboratorije, činili su mu se, nasuprot onome što je
govorio Parapin, čudesni i izuzetno značajni. Parapinovi besovi nisu mogli da ga
od toga odvrate. Pre no što će otići, zatvorio je vrata aparata sa njegovim
sopstvenim mikrobima kao svetilište, nežno, savesno.
— Jeste li videli mog laboranta, kolega? Jeste li videli tog matorog idiota? —
reče Parapin tim povodom čim ovaj izade. — Evo već trideset godina kako za
mnom čisti dubre, kako oko sebe sluša samo o nauci, i mnogo i neposredno,
boga mi... Međutim, umesto da mu se smuči, on je danas ovde jedini koji još u
nju veruje! Petljajući s mojim kulturama došao je dotle da ih smatra divnim.
Uživa u njima... Najmanji moj majmunluk ga opija! Uostalom, zar nije tako u
svim religijama? Kad je sveštenik već odavno prestao da misli na Boga, zato tad
crkvenjak u njega veruje... I to nepokolebljivo! Zaista, da se čoveku smuči! Ovaj
tupavko u svojoj komičnosti čak podražava velikog Žozefa Biodirea u oblačenju
i obliku bradice! Jeste li to primetili?... Među nama rečeno, veliki Biodire se nije
mnogo razlikovao od ovog mog momka, sem po svetskom glasu i veličini svojih
manija... Taj veliki genije eksperimenta, s njegovom manijom savršeno dobro
ispranih boca i neverovatne tačnosti posmatranja kako se legu moljci, uvek mi je
izgledao kao užasan prostak... Oduzmite velikom Biodireu njegovu neverovatnu
domaćinsku sitničavost, i recite mi šta to tako divno ostade? Pitam ja vas?
Mrzovoljno lice domara, zakerala i namćora. To je sve. Najzad, u Akademiji je
dvadeset godina dolazila do izražaja njegova pasja narav, skoro svi su ga grdili i
svađao se, tako reći, sa svima, i to pošteno... Bio je samo duhovit megaloman i
ništa više.
I Parapin se polako pripremao da pođe. Pomagao sam mu da stavi nekakav
šal oko vrata, a preko večite peruti još i nekakvu maramu. Tada se priseti da sam
došao k njemu povodom nečeg vrlo određenog i hitnog. »Istina«, reče, »ja vam
dosađujem svojim beznačajnim pričama, a zaboravljam na vašeg bolesnika! Ali
šta da vam kažem što vi već ne biste znali? Od tolikih klimavih teorija,
sumnjivih opita, najmudrije je ne usvajati ništa! Učinite ono što mislite da je
najbolje, kolega. Kad već nešto morate da učinite, gledajte da to bude ono
najbolje! Što se mene tiče, mogu vam reći da mi je tifusna infekcija dosadila, i to
preko svake mere. Ne može se ni zamisliti koliko mi se gadi! Kad sam u
mladosti počeo da proučavam tifus, bilo je nas nekoliko istraživača u toj oblasti i
mogli smo, u stvari, lako da se prebrojimo, da se međusobno podržavamo... A
sad, šta da vam kažem? Dolaze iz Laponije, dragi moj! Iz Perua! Svakim danom
ih je sve više! Nailaze specijalisti odasvud! U Japanu ih proizvode serijski! Za
nekoliko godina svet se pretvorio u pravo stovarište sveopštih i nesuvislih
publikacija o opšteprežvakavanoj temi! Pomirio sam se sa sudbinom, te da bih
očuvao svoje mesto i kako-tako ga odbranio, napišem svoj člančić i ponavljam
ga od kongresa do kongresa, od časopisa do časopisa, samo u zaključak svake
sezone unesem neke tanane i bezazlene izmene, sasvim uzgredne... Ali verujte
mi, kolega, tifus je danas isto toliko izlizana stvar koliko i mandolina ili bendžo.
Da crkneš, kažem vam! Svako hoće da odsvira pesmicu na svoj način. Ne, bolje
da priznam da više nemam snage za brige i za kraj života tražim neki miran
kutak u istraživanju koje mi neće doneti ni neprijatelje ni sledbenike, već samo
osrednji ugled bez ljubomore, time bih se zadovoljio i to mi je zaista potrebno. U
masi raznih gluposti pomišljao sam na uporedno proučavanje uticaja centralnog
grejanja na hemoroide na severu i na jugu. Šta mislite! Higijena? Sistem? Te su
stvari sad u modi, zar ne? Takvo proučavanje, pristojno vođeno i dovoljno
razvučeno, odobrovoljilo bi Akademiju, uveren sam, jer većina njenih članova,
staraca, neće biti ravnodušna prema problemima grejanja i šuljeva. Pogledajte
šta su sve učinili za rak koji ih se neposredno tiče! I neka mi daju neku nagradu
za higijenu! Šta znam... Deset hiljada franaka? A? Koliko da platim jedno
putovanje u Veneciju... Znate, bio sam ja u Veneciji, u mladosti, mladi
prijatelju.., Da, da! I tamo se umire od gladi kao i na drugom mestu... Ali čovek
udiše miris veličanstvene smrti, koji se lako ne zaboravlja...
Sa ulice smo morali da se vratimo brzo, jer je zaboravio kaljače. Tako smo
zakasnili. A onda smo žurno krenuli ka nekom mestu o kome nije govorio.
Dugom ulicom Vožirar, zakrčenom povrćem i saobraćajem, stigosmo do trga
oivičenog kestenovima i policajcima. Uvukosmo se u zadnju salu kafanice, a
Parapin se ušanči kraj prozora iza zategnutih zavesica.
— Dockan — reče razočarano.
— Izašle su.
— Ko?
— Učenice gimnazije... Ima ih vrlo ljupkih, znate.. Noge im znam napamet.
Ništa više ne tražim za stare dane... Hajdemo! Doći ću drugi put,.. I rastadosmo
se kao pravi prijatelji.

6.
Bio bih srećan da nikad više nisam morao da se vraćam u Ransi. Od jutros,
kad sam pošao odande, skoro sam zaboravio svoje uobičajene brige, još su tako
čvrsto bile vezane za Ransi da nisu išle za mnom.
Možda bi se moje brige tako napuštene, i ugasile kao što bi se i Beber
ugasio, da se nisam vratio. Bile su to brige predgrađa. Ipak, oko Bonapartine
ulice vratiše mi se misli, one tužne. A ta je ulica, međutim, prijatna za šetnju.
Malo ih je tako ljupkih i ljubaznih. Ali što sam bio bliže kejovima, bio sam sve
bojažljiviji. Lutao sam. Misam mogao da se odlučim i pređem Senu. Nije svako
Cezar! S one strane, na drugoj obali, počinjale su moje nevolje. Reših da
sačekam mrak na ovoj, levoj obali. To ipak donosi dobitak od nekoliko sunčanih
časova, mislio sam.
Voda je tiho pljuskala pored pecaroša, a ja sam seo kraj njih i gledao. Zaista
se ni meni nije nimalo žurilo, kao ni njima. Kao da sam došao u doba, možda u
godine, kad čovek dobro zna šta gubi sa svakim časom koji prolazi. Ali još nije
stekao snagu mudrosti potrebnu da se zaustavi u mestu na putu vremena, a i kad
bi se zaustavio, ne bi znao šta da radi bez ludila napredovanja, koje ga čvrsto
drži i kojem se divi od najranije mladosti. Već se ne ponosi toliko svojom
mladošću, još ne sme javno da prizna da je mladost možda samo to — zaletanje
ka starenju.
U svojoj bednoj prošlosti otkriva toliko smešnog, toliko prevare i
lakovernosti, da mu dođe da stane u mestu i prestane da bude mlad, da sačeka da
ga mladost pređe, da joj vidi leđa dok odlazi, da gleda za čitavom jednom
taštinom, da ruku stavi u njenu prazninu, da je još jednom vidi kako prolazi
ispred njega, a onda da i sam, siguran da je njegova mladost otišla, mirno krene
na svoju stranu, lagano pređe na drugu obalu vremena i sagleda kakvi su zaista
ljudi i stvari.
Sedeći na keju, pecaroši nisu ništa ulovili, čak im, izgleda, nije ni bilo mnogo
stalo do ribe. Ribe su ih sigurno već znale. Svi su tu sedeli i pravili se da pecaju.
Prijatno popodnevno sunce održavalo je još nešto toplote oko nas, sejući po vodi
odbleske ispresecane zlatnim i plavim. Povetarac, nimalo hladan, dolazio je s
one strane, kroz hiljade listova u blagim naletima. Puna dva časa sedeli smo tako
ne ulovivši ništa, ne radeći ništa. A onda je Sena potamnela, a kraj mosta se
oblio crvenim u smiraju dana. Svet koji je išao kejovima, zaboravio nas je tu, nas
između obale i vode.
Noć je izašla ispod drveća, popela se duž dvorca, obuhvatila fasadu i prozore
jedan za drugim, a oni su plamteli pred zamračivanje. Onda su se i prozori
ugasili.
Nije bilo druge, moralo se ići, opet.
Knjižari-antikvari na keju zatvarali su svoje kutije. »Ideš li!« dovikivala je
preko ograde žena mužu, koji je kraj mene skupljao svoj pribor i stoličicu i crve.
On je nešto progunđao, a ostali pecaroši su za njim progunđali i popeli smo se, i
ja s njima, gunđajući, do ljudi koji su išli gore. Obratio sam se njegovoj ženi, tek
onako, da bih rekao nešto ljubazno pre no što osvoji noć. Odmah je pokušala da
mi proda knjigu. Bila je to knjiga koju je zaboravila da stavi u kutiju, kako je
tvrdila. »Hajde, daću vam je jeftino, tako reći badava...« dodala je. Stari mali
»Montenj«, originalan, za jedan franak. Hteo sam da pričinim zadovoljstvo toj
ženi za tako malu cenu. Uzeo sam njenog »Montenja«.
Pod mostom je voda sad bila teška. Nikako mi se nije išlo. Na bulevarima
sam popio kafu i otvorio sam knjigu koju mi je prodala. Otvorila se baš na strani
pisma koje je Montenj napisao ženi povodom smrti jednog od njihovih sinova.
Taj me je deo odmah privukao, verovatno zato što sam pomislio na Bebera.
»Ah«, govorio je tako nekako Montenj svojoj supruzi, »ne tuguj, moja draga
ženo! Moraćeš da se utešiš!... Proći će to!... Sve u životu prođe!... Uostalom«,
govorio je još, »baš sam juče našao u starim hartijama jednog svog prijatelja
pismo koje je Plutarh pisao ženi u potpuno istim okolnostima kao da su naše... I
to mi se pismo učinilo tako lepo sročeno, da ti, draga ženo, šaljem njegovo
pismo! Lepo je to pismo! Uostalom, neću da ti duže uskraćujem zadovoljstvo
čitanja, a ti ćeš mi reći kako ti je izlečilo tugu!... Draga moja suprugo! Šaljem ti
lepo pismo! Kakvo je to pismo, to što ga je Plutarh napisao!...
Nego šta!... Ne možeš iz ruku da ga pustiš!... Nikako! Upoznajte ga, draga
ženo! Pročitajte ga pažljivo! Pokažite ga prijateljima! I opet ga pročitajte! Sad
sam miran! Siguran sam da će vas povratiti!... Vaš odani muž, Mišel«. Eto,
pomislih, to se zove lepo urađen posao. Njegova je žena sigurno bila ponosna što
ima tako dobrog muža, koji se ne da zbuniti. Uostalom, to je bila njihova stvar.
Možda se čovek uvek vara kad prosuđuje o srcu drugih. Možda im je zaista bilo
žao. Žao na način njihovog doba?
A što se tiče Bebera, bio je to propao dan. Nisam imao sreće s Beberom, ni
mrtvim ni živim. Činilo mi se da za njega ništa na ovom svetu nije predviđeno,
čak ni kod Montenja. Uostalom, možda je tako sa svima, čim malo upornije
pritisneš, naiđeš na prazninu. Nema šta, još jutros sam pošao iz Ransija, sad se
trebalo vratiti, a ništa nisam doneo. Ništa nisam mogao da mu pružim, ni njemu
ni tetki. Mali zaobilazak preko Trga Blanš pre povratka.
Duž ulice Lepik skupilo se sveta — još više no inače. I ja se popnem da
vidim. Na uglu kod neke mesarnice gužva. Trebalo se dobro gurati da bi se
videlo šta je to oko čega su se skupili. Bila je to svinja, debela, ogromna.
Stenjala je usred kruga kao čovek koga uznemiravaju, ali užasno. A ljudi je nisu
ostavljali na miru, uvrtali su joj uši da bi skičala. Ona se uvijala i krivila noge u
uzaludnim naporima da pobegne, vukući uže, drugi su je dražili, a ona se još jače
drala od bola. Gomila se sve slađe smejala. Nije znala debela svinja kako da se
sakrije u ono malo slame što su joj ostavili, a slama se još razvejavala kad bi ona
groktala i duvala. Nije znala kako da umakne ljudima. Istovremeno je i mokrila
što više može, ali opet ništa nije vredelo. Kao ni groktanje i skičanje. Baš ništa.
Smejali su se. Kobasičar je pozadi iz radnje davao znake mušterijama i
izmenjivao šale mašući velikim nožem.
I on je bio zadovoljan. Kupio je svinju i privezao je reklame radi. Ni na
svadbi rođene ćerke ne bi se toliko veselio.
Stalno je pridolazio svet pred radnju da bi video svinju kako se ruši, sva u
ružičastim naborima sala, posle svakog pokušaja bekstva. Ipak ni to nije bilo
dosta. Popeše na nju sasvim malog pakosnog psa i huškali su ga da skače i ujeda
debelo masno meso. Toliko ih je to zabavljalo da su zakrčili prolaz. Došli su
policajci da rasture gomilu.
Kad se u to doba dana dode iznad mosta Kolenkur, preko velikog jezera tame
oko groblja, vide se prve svetiljke Ransija. Ransi je na onoj drugoj obali. Treba
obići unaokolo da bi se do njega došlo. Bestraga daleko! Čoveku se učini da
obilazi samu noć, toliko treba vremena i koraka da se groblje obiđe i stigne do
bedema.
A kad se dospe do kapije, do trošarine, još uvek se prolazi ispred buđave
kancelarije gde životari mali zeleni službenik. Odatle više nema mnogo. Psi
predgrađa laju na straži. Pod uličnom svetiljkom ipak ima cveća, prodavačica
cveća tu sačekuje žrtve, koje prolaze iz dana u dan, iz časa u čas. Groblje, pa još
jedno, a potom Bulevar Pobune. Penje se, obeležen svetiljkama, prav i širok,
pravo u noć. Iza njega levo vodila je moja ulica. Baš nikog da sretnem. Ipak bih
voleo da sam na nekom drugom mestu i daleko. Želeo sam i da sam u patikama,
da me ne čuju kad se vraćam. A ipak nisam ja bio kriv što Beberu nikako nije
bolje. Učinio sam sve što sam mogao. Ništa sebi nisam mogao da prebacim.
Nisam ja bio kriv što se ništa ne može da učini u takvim slučajevima. Došao sam
do svojih vrata neprimetno, bar tako sam mislio. A kad sam se popeo, ne
otvarajući kapke pogledao sam kroz proreze da li još ima ljudi koji razgovaraju
pred Beberovim vratima. Nekoliko posetilaca je i u ovo doba izlazilo, samo su
izgledali drugačije nego juče. Jedna čistačica iz okoline, dobro sam je poznavao,
šmrktala je izlazeći. »Zaista bi se reklo da je još gore«, pomislio sam. »U
svakom slučaju sigurno nije bolje... Možda je već umro?« mislio sam. »Kad već
ova plače!...« Dan se završio.
Ispitivao sam da li ipak zaista nisam nešto kriv. U stanu je bilo hladno i tiho.
Kao neka mala noć u jednom uglu velike noći, i to samo za mene.
S vremena na vreme bi se začuo bat koraka i odjek bi, sve jači, ulazio u moju
sobu, zujao, gubio se... Tišina. Opet sam pogledao dešava li se nešto napolju,
preko puta. Jedino što se dešavalo bilo je u meni — postavljao sam sebi uvek
isto pitanje,
Najzad sam zaspao s tim pitanjem u svojoj noći kao u mrtvačkom sanduku,
toliko sam bio umoran od traženja i nenalaženja ničega.

7.
Ne treba se zavaravati, ljudi nemaju šta da kažu jedan drugom, svako govori
samo o svojoj muci, to je već dobro poznato. Svako za sebe, a svet za sve.
Pokušavaju da u časovima ljubavi prebace svoju muku na onog drugog, ali ne
ide i uzalud se trude, čitava im muka ostaje i počinju iznova, pokušavaju opet da
je utrape. »Kako ste lepi, gospođice«, kažu. A život ih ponovo uhvati do idućeg
puta, kad će opet pokušati isto: »Zaista ste lepi, gospođice!«
A u međuvremenu se hvališu da su se otarasili svoje muke, ali svi znaju, zar
ne, da to uopšte nije istina i da svako ima svoju muku, i te kako čitavu. Kako
čovek, stareći u toj igri, biva sve ružniji i odvratniji, to čak više muku ne uspeva
ni da sakrije, a ni neuspeh, lice mu preplavi ono keženje kome treba dvadeset ili
trideset godina da se od utrobe popne na lice. Čoveku kao da je to jedina svrha,
ta grimasa za čije mu je pravljenje potreban čitav život, i još ne uspeva uvek ni
da završi, toliko je teška i složena grimasa kojom bi trebalo izraziti svu svoju
pravu dušu ništa ne ispustivši.
Ja sam svoju upravo doterivao računima koje nisam mogao da isplatim, iako
su bili mali, nemogućom kirijom, mantilom suviše tankim za ovo doba godine, a
doprinosio je i piljar sa ugla, koji me je podsmešljivo gledao kako prebrojavam
novčiće, oklevam pred sirom i crvenim kad grožđe počne da poskupljuje. Pa
bolesnici koji nikad nisu zadovoljni. Ni Beberova smrt me nije proslavila u
kraju. Samo tetka mi nije zamerala. Ne bi se moglo reći da je tetka bila gad u tim
okolnostima, nije. Pre bih rekao da je kod Anrujevih, u njihovoj kućici, započela
iznenadna serija nevolja i da sam se prvi put uplašio.
Jednog dana je stara Anruj napustila svoju kućicu, sina, snaju i rešila sama da
dođe i poseti me. Nije to bilo glupo. I tako je navraćala češće da bi me pitala da
li zaista mislim da je ona luda. To je starici bilo kao neka razonoda, da dolazi da
bi me samo to pitala. Čekala bi me u prostoriji koja mi je služila kao čekaonica.
Tri stolice i okrugli tronogi stočić.
A kad sam se te večeri vratio, zatekao sam je u čekaonici kako teši Beberovu
tetku, pričajući koje je sve rođake ona, stara Anruj, izgubila uz put pre no što je
došla u ove godine, nećake na tuceta, ujake ovdeonde, oca negde tamo daleko na
sredini prošlog veka, pa tetke i rođene ćerke, koje su umirale svuda, više ni sama
nije znala ni kako ni zašto, sad su već bile tako nejasne i neizvesne njene rođene
ćerke, da je morala danas da se pomuči da ih prvo zamisli, pa tek onda o njima
da govori. Njena rođena deca nisu više bila ni prave uspomene. Vukla je za
sobom čitav narod davnih i beznačajnih pokojnika, već odavno nemih senki,
jedva osetnih tuga koje je baš pokušavala da oživi kad sam ja naišao, pomalo i s
mukom, istina, da bi utešila Beberovu tetku.
A onda je i Robinson došao u posetu. Tako su se svi upoznali. Sprijateljili se.
 I upravo od tog dana, kasnije sam se setio, Robinson je uobičajio da se nalazi
u mojoj čekaonici sa starom Anruj. Razgovarali su. Sutradan je bila Beberova
sahrana. »Hoćete li doći?« pitala je tetka sve koje bi srela, »radovalo bi me da
dodete...«
— Sigurno da ću doći — odgovorila je starica. — Čoveku je lakše kad
ima sveta oko njega! Nije više niko mogao da je zadrži u onoj rupi.
Proskitala se.
— Baš lepo što ćete doći — zahvaljivala je tetka. — A vi, gospodine, hoćete
li i vi doći? — pitala je Robinsona.
— Ja se plašim sahrana, gospođo, nemojte mi zameriti — odgovorio je da bi
se izvukao.
I onda je svako od njih još podosta pričao za svoj račun, skoro žestoko, čak i
stara Anruj, koja se umešala u razgovor. Suviše su glasno govorili, kao u ludnici.
Onda sam odveo staricu u susednu sobu gde sam vršio preglede.
Nisam imao bog zna šta da joj kažem. Više je ona mene pitala. Obećao sam
joj da ću odustati od uputa. Vratili smo se i seli s tetkom i Robinsonom, i
raspravljali svi zajedno još dobar čas o Beberu i njegovoj nesrećnoj bolesti. Svi u
kraju su zaista bili istog mišljenja, to jest da sam dao sve od sebe ne bih li spasao
malog Bebera, da je to sudbina, da sam se lepo pokazao i da je to maltene
iznenadilo sve. Stara Anruj, kad joj rekoše godine deteta sedam godina — kao da
se ohrabri i umiri. Smrt tako malog dečaka izgledala joj je kao neki nesrećni
slučaj, nikako kao prava smrt koja bi nju trebalo da zabrine.
Robinson opet poče da nam priča da mu kiseline grizu i stomak i pluća, da ga
guše, te mu je ispljuvak sasvim crn. Ali stara Anruj nije pljuvala, nije radila s
kiselinama, te ono što je Robinson govorio nije ni moglo da je zanima. Došla je
samo da bi stekla određeno mišljenje o meni. Odmeravala me je iskosa, dok sam
govorio, svojim živim plavičastim zenicama, a Robinson nije ništa propuštao od
te potajne napetosti između nas dvoje. Bilo je mračno u mojoj čekaonici, velika
zgrada preko puta naglo je bledela pre no što će se predati tami. Potom su ostali
samo naši glasovi među nama i sve ono što uvek izgleda da će glasovi sad
izkazati, a nikad ne kažu.
Kad smo ostali sami, pokušao sam da mu dokažem da mi nimalo nije stalo
do viđanja s njim, Robinsonom, ali on je ipak krajem meseca opet došao i potom
skoro svake večeri. Istina je da mu pluća nimalo nisu valjala.
— Gospodin Robinson je opet dolazio... — podsećala me je domarka koja se
zanimala za njega. — Neće se izvući, a? — dodavala bi. — Opet je kašljao kad
je bio ovde... Znala je da me nervira kad mi o tome govori.
 Istina je kašljao je. »Ništa ne vredi«, govorio je i sam, »nikad se neću
izvući...« —Sačekaj još jedno leto! Malo strpljenja! Videćeš... proći će samo...
Tako se obično govori u takvim prilikama. Nisam mogao da ga izlečim dokle
god bude radio s kiselinama... Pokušavao sam da ga ipak ohrabrim.
— Ozdraviću tek tako? — odvraćao bi mi. — Lako je tebi govoriti. Misliš da
je lako disati kao što ja dišem... Baš bih voleo tebe da vidim s ovim što ja imam
u grudima... Čovek izgubi volju s ovim u grudima... Zato i kažem...
— Potišten si, sad ti nije dobro, ali videćeš, čim ti bude bolje... Čak samo
malo bolje, videćeš...
— Malo bolje? Pod dva metra zemlje će mi biti bolje! Bolje bi bilo da sam
ostavio kosti u ratu, to bi bilo najbolje! Tebi je upalilo što si se izvukao... Nemaš
na šta da se žališ...
Ljudima je stalo do teških uspomena, do svih njihovih nesreća i ne možeš ih
odatle izvući. To im hrani dušu. Svete se za nepravdu sadašnjice, lepeći govnima
budućnost u dubini srca. U dnu srca su pravedni i kukavice. Takva im je priroda.
Ništa mu više nisam govorio. To mi je onda zamerao.
— Eto vidiš da i ti misliš tako!
Da bih imao mira, dao sam mu neki sirup za kašalj. Njegovi su se susedi
žalili da ne prestaje da kašlje, te od njega ne mogu da spavaju. Dok sam mu
punio bocu, on se pitao gde li je mogao da dobije taj nesavladljivi kašalj. Tražio
je da mu dajem i injekcije soli zlata. — I ako crknem od injekcija, bar ništa ne
mogu da izgubim! Odbio sam, razume se, preduzimanje bilo kakve herojske
terapije. Želeo sam, pre svega, da on ode. I sam sam izgubio volju za život
gledajući ga kako se vuče unaokolo. S teškom mukom sam već i sam odolevao
matici sopstvenog propadanja i želji da zauvek zatvorim svoja vrata i po
dvadeset puta na dan sam u sebi ponavljao: »Čemu?« Na sve to još i da slušam
njegove jadikovke, to je zaista bilo isuviše! — Nemaš hrabrosti, Robinsone —
najzad bih mu rekao... — Trebalo bi da se oženiš, to bi ti možda omililo život...
Kad bi se oženio, malo bi me pustio na miru. — Na to bi on uvredeno odlazio.
Nije mario za moje savete, naročito ovakve. Čak mi na ovo o ženidbi nije ni
odgovarao. Pravo govoreći, bio je to glup predlog. Jedne nedelje, kad nisam
imao dežurstvo, izašli smo zajedno. Na uglu Bulevara Manjanim, na terasi pred
kafanom, popili smo višnjevaču i mastiku. Nismo mnogo razgovarali, nismo više
imali šta da kažemo jedan drugom. Pre svega, čemu reći kad čovek zna na čemu
je? Da bi se čovek svađao, samo toliko. Nedeljom autobusi ne prolaze često.
Skoro da je zadovoljstvo gledati tako s terase bulevar čist i kao odmoran, ispred
sebe. Iz kafane iza nas dopirala je muzika s gramofona.
 — Čuješ? — reče Robinson. — Svira američke melodije na gramofonu,
prepoznajem ih, to su svirali u Detroitu kod Moli...
Dve godine je tamo proveo i nije dublje zašao u život Amerikanaca, a ipak
ga je dirala njihova muzika, muzika pomoću koje i oni pokušavaju da se
oslobode teške svakidašnjice i nemilosrdne težine ponavljanja jednog sve istog
dana, muzike uz koju se pomalo klate zajedno s životom, dok muzika traje.
Medvedi i ovde i tamo.
Nije mogao da ispije svoje piće, toliko je o svemu tome razmišljao. Odasvud
se dizala laka prašina. Oko platana su trčkarala mala deca, musava i trbušasta, i
ona privučena muzikom s ploča. Čovek ne zna šta će sa svojim srcem, zato ga
rado daje. Treba oslušnuti, svaka muzika nosi u dubini onu melodiju bez nota,
melodiju za nas, melodiju Smrti.
Neke su radnje i nedeljom otvorene, iz tvrdoglavosti: papučarka izlazi iz
svoje radnje i uz razgovor, od izloga do izloga, vuče noge, teške od vena.
U kiosku jutarnje novine vise izgužvane, pomalo požutele, kao ogromne već
ubuđale artičoke vesti.
Neki pas se na njih popiški, na brzinu, dok prodavačica drema.
Prazan autobus juri u garažu. I misli kao da imaju svoju nedelju, čovek je još
praznije glave nego inače. Sedi tako, prazan. Rasplinuo se. Zadovoljan je. Nema
šta da priča, jer mu se ništa više ne dešava, preveliki siromah možda se i sudbini
zgadio? To bi bilo pravo.
— Ne znaš neki način da se izvučem iz ovog posla od kojeg ću crći? Izronio
je iz svojih misli.
— Hteo bih da napustim ovo šljakanje, shvataš? Dosta mi je da teglim kao
mazga... Hoću i ja da se šetam... Da ne znaš slučajno ljude koji bi tražili
šofera?... Ti poznaješ toliko sveta!
Hvatale su ga nedeljne džentlmenske misli. Nisam se usuđivao da ga
razuveravam i natuknem mu da čoveku s takvim licem ubice i siromaha niko ne
bi poverio svoj automobil, da će uvek izgledati smešno, sa livrejom ili bez nje.
— Nisi baš oduševljen, u stvari — zaključio je on. — Po tebi, dakle, nikad se
neću izvući, a?... Ne vredi čak ni da pokušavam, a?... Za Ameriku sam bio spor,
tako si govorio... U Africi me je ubijala vrućina... Ovde nisam dovoljno bistar...
Ali sve je to, vidim ja, »pričam ti priču«! Ih, da imam lovu! Svi bi smatrali da
sam odličan... i ovde... i tamo... Svuda... Čak i u Americi... Zar ne govorim
pravo, a? A i s tobom je ista stvar!... Da imamo malu kuću za rentu sa šest
stanara, koji dobro plaćaju...
— To je tačno — priznadoh ja.
 Nije mogao da dođe sebi od čuda pred činjenicom da je sasvim sam došao do
ovako značajnog zaključka... A onda me pogleda čudno. Kao da je iznenada
otkrio nekakav moj neviđen i odvratan vid. — U stvari, kad pomislim, ti si se
izvadio. Prodaješ šarene laže samrtnicima, a za ostalo te baš briga...
Niko te ne kontroliše. Dođeš i odeš kad hočeš, slobodan si, u stvari. Izgledaš
dobar čovek, a u stvari si gad, da, u suštini gad!
— Nepravedan si, Robinsone!
— Hajde, nađi mi nešto!
Uporno se uhvatio za svoj plan da posao s kiselinama ostavi drugima...
Krenusmo pobočnim uličicama. Uveče u Ransiju čovek bi pomislio da je u
selu. Kolska kapija je odškrinuta. Dvorište je prazno. I kućica za psa je prazna.
Jedne večeri kao što je ova, nekad davno, seljaci su napustili svoje kuće, isterao
ih je grad koji je prešao granice Pariza. Ostala je još samo jedna krčma, ili dve,
iz tog vremena, one koje se nisu mogle prodati, ubuđale su se, prekrio ih je
umorni ladolež, koji se sliva niz niske zidove pocrvenele od plakata. Drljača,
obešena između dva oluka, zarđala je do krajnje granice. Prošlost koju više niko
ne dira. Sama se gasi. Sadašnji stanari su uveče suviše umorni da bi išta pipnuli
ispred kuće kad se vrate. Prosto se u parovima naguraju u ono što je preostalo od
soba i piju. Na tavanici su krugovi čađi od negdašnje treperave »viseće lampe«.
Čitav kraj podrhtava pokorno u ritmu neprekidnog predenja nove fabrike.
Crepovi, pokriveni mahovinom, srozavaju se strmoglavo na neravnu kaldrmu,
kakve više nema nigde sem u Versaju i u nekim starinskim zatvorima.
Robinson me je dopratio do malog opštinskog parka, opkoljenog
magacinima, na čijim su se vijugavim travnjacima zaboravljali svi iz okoline,
između kuglane za izlapele, nedovršene Venere i peščanog brdašceta za piškenje
u igri.
Počeli smo opet da razgovaramo o raznim stvarima.
— Ono što u meni ne valja, to je što ne podnosim piće.
— To je sam izmislio.
— Kad nešto popijem, dobijem takve grčeve u stomaku da ne možeš da
izdržiš. Užasno!
I da bi mi dokazao kako mu je čak i ona višnjevača naškodila, poče grozno
da podriguje. Eto, vidiš!«
Rastali smo se pred njegovim vratima, pred »zamkom Promaje«, kako je on
govorio. Nestao je. Mislio sam da ga neću skoro videti.
Moji poslovi kao da su krenuli nabolje baš od te večeri.
Samo iz zgrade Policijske stanice dvaput su me hitno zvali. Nedeljom uveče
se svim uzdasima, uzbuđenjima, nestrpljenjima pušta na volju. Samoljublje
dostiže nedeljnu visinu, a još je i »pod gasom«. Pri kraju čitavog jednog dana
alkoholičarske slobode robovi počinju da se stresaju, teško je saterati ih u red,
šmrkću, propinju se i tresu lance.
Samo u zgradi Policijske stanice dve su se drame odigrale istovremeno. Na
prvom spratu je izdisao bolesnik od raka, a na trećem babica nije uspevala da
savlada pobačaj. Ta je matrona svima davala besmislene savete, ispirajući
peškire i peškire. A u međuvremenu je trčala dole da onome s rakom da injekciju
kamfornog ulja, po deset franaka komad, moliću lepo. Za nju je ovaj dan bio
unosan.
Sve porodice u kući su provele nedelju u kućnim haljinama i prsluku,
suočavajući se s događajima i pružajući pomoć ugroženim porodicama putem
dobro začinjene hrane. Čitavo stepenište i svi hodnici mirisali su na beli luk i na
još čudnije začine. Psi su se igrali i skakutali sve do šestog sprata. Domarka se
trudila da sagleda stanje u celini. Nicala je gde je ne seješ. Pila je samo belo
vino, jer crno — zna se — izaziva krvavljenje.
Babica, ogromna, u belom mantilu, režirala je obe drame, i onu na prvom i
onu na trećem, sva u pokretu, i u znoju, oduševljena i puna osvetničkog žara.
Moj dolazak je strašno najedi! Od jutra je držala svoju publiku bez daha, glavna
zvezda.
Uzalud sam se trudio da je pridobijem, da budem što neprimetniji, nalazeći
da je sve odlično (dok je ona, u stvari, napravila u svom poslu neoprostive
gluposti), moj dolazak i moj glas bili su joj od prvog trenutka mrski. Ništa se tu
ne može. Babica koju nadgledaš prijatna je koliko i gnojavi prišt. Ne znaš kud bi
s njom da što manje nahudi. Prodođice su iz kuhinje navirale kroz stan, sve do
prvih stepenica mešajući se s ostalim rođacima iz kuće. A šta je bilo tih rođaka! I
debelih i tananih, zgusnutih u sanjive grupe pod svetlošću »lustera«. Što je
bivalo kasnije, to ih je bilo više, dolazili su oni iz unutrašnjosti, gde se leže ranije
nego u Parizu. Ovima je bilo svega dosta. Sve što sam im ja pričao, tim rođacima
donje drame, kao i rođacima gornje drame, nailazilo je na loš prijem.
Agonija na prvom nije dugo trajala. Utoliko bolje i utoliko gore. Upravo u
času kad je bolesnik bio u ropcu, pojavi se njegov lekar, doktor Omanon, popeo
se da vidi da li mu je pacijent umro i skoro me izgrdi kad me zateče tu. Onda ja
objasnih Omanonu da sam došao jer sam dežurni lekar opštine u ovu nedelju, te
je moje prisustvo prirodno i potom sam se dostojanstveno popeo na treći sprat.
Žena gore i dalje je krvarila. Još malo pa će i ona početi da umire ne čekajući
ništa više. Minut samo, koliko da joj dam injekciju, i sišao sam do Omanonovog
bolesnika. Bilo je gotovo. Omanon je otišao. Ali ipak je uzeo mojih dvadeset
franaka, đubre! Čorak. Zato nisam hteo da propustim mesto kod pobačaja. Popeo
sam se navrat nanos.
Pred krvavljenjem vulve još sam objašnjavao stvari porodici. Babica se,
razume se, nije slagala sa mnom. Skoro da čovek pomisli kako lovu dobija samo
zato da bi mi protivrečila. Ali ja sam bio tu, vrlo važno i baš me briga da li se
ona slaže ili se ne slaže! Dosta zavitlavanja! Uhvatiću bar stotku ako se budem
snašao i ostao uporan! Samo mirno i znalački, zaboga! Odupreti se rojevima
primedbi i pitanja s vonjem belog vina, koji se neumoljivo ukrštaju iznad vaše
nevine glave, to je i te kakav posao, nimalo lak.
Porodica izražava svoja osećanja uzdasima i podrigivanjem.
Babica sa svoje strane očekuje da se ja potpuno zapletem, da pobegnem i
ostavim joj onih sto franaka. Ali babica može da se slika! A moja kirija! Ko će to
da plati? Ovo se tu porađa još od jutros, slažem se. Krvari, i tu se slažem, ali
nikako da izađe na čistac, treba izdržati!
Sad, kad je onaj dole s rakom umro, i gledaoci agonije se tiho penju ovamo.
Nije važno što će provesti besanu noć, već su žrtvovali spavanje, te sad ne treba
propustiti sve ono što može da se vidi u okolini. A porodica odozdo se popela da
vidi hoće li i ovde biti kraj onako nesrećan kao kod njih. Dve smrti iste noći, u
istoj kući, to je prosto naprosto doživljaj za čitav život. Njihovi psi se čuju kako
skaču i jure po stepenicama, odaje ih zveckanje litara. I oni se penju. Ljudi došli
iz daleka penju se, prekobrojni, šapućući. Devojke odjednom »upoznaju život«,
kako to majke kažu s nežno saučesničkim izrazom pred nesrećom. Ženski nagon
da teše. To žestoko uzbuđuje nekog rođaka, koji ih krišom gleda od jutros. Više
se ne odmiče od njih. U čitavom njegovom umoru to je pravo otkrovenje. Sve
one su nemarno odevene.
Nekom od njih će se rođak oženiti, ali bi hteo da vidi njihove noge, kad je
već tu, da bi lakše izabrao. Izbacivanje fetusa ne napreduje, mora biti da je kanal
suv pa ne klizi, samo krvari. To bi joj bilo šesto dete. Gde li je muž? Tražim ga.
Treba naći muža da bi se žena uputila u bolnicu. Jedna rođaka mi je
predložila da je pošaljem u bolnicu.
Bila je to majka brojne dece, koja je htela da ode kući na spavanje, zbog
dece. Ali kad smo pomenuli bolnicu, nikako da se slože. Jedni su bili za bolnicu,
drugi su bili apsolutno protiv, zbog ugleda. Nisu hteli ni da čuju. Čak je između
rođaka tim povodom došlo do teških reči, koje nikad neće biti zaboravljene.
Prošle su kroz porodicu. Babica je sve prezirala. Ali ja sam želeo da nađu muža,
da bih se s njim mogao posavetovati, pa da se reši ovako ili onako. I evo muža,
izvlači se iz jedne grupe, još neodlučniji od svih ostalih. A on je bio taj koji je
trebalo da odluči. U bolnicu? Nikako u bolnicu? Šta hoće? Ne zna. Hoće da vidi.
Gleda. Otkrivam ženu niže pojasa kao i loptice zgrušane krvi i svežu krv koja se
izliva uz klokotanje, pa celu ženu, on je gleda. A ona ječi kao veliki pas kad ga
pregazi auto. On, u stvari, ne zna šta će. Dodaju mu čašu belog vina da se okrepi.
On seda.
Međutim, ništa ne može da smisli. Ovaj čovek radi težak posao preko dana.
Svi ga na pijaci dobro znaju, a i na stanici, naročito tamo gde istovaruje džakove
povrća, i to ne neku sitnuriju, nego one velike, teške džakove, već dobrih
petnaest godina. Čuven je i on i njegove široke pantalone i široka bluza. Ne
spadaju mu, mada se ne bi reklo da mu je mnogo stalo do pantalona i bluze. Kao
da mu je jedino stalo do zemlje i do uspravnog držanja na njoj. Kad čvrsto
prione uz nju širokim stopalima, reklo bi se da će zemlja pod tim stopalima da
zadrhti svakog časa. Zove se Pjer.
Svi čekaju na njega. »Šta misliš, Pjer?«, pitaju ga unaokolo. Pjer se češka, pa
seda na ženino uzglavlje, gledajući je kao da ne može da je prepozna, nju koja ne
prestaje da donosi na svet toliku patnju, onda Pjeru iz očiju poteče suza i on
ustaje. Opet mu postavljaju isto pitanje. Već pripremam uput za bolnicu.
»Razmisli, de, Pjer!« svi ga preklinju. On pokušava, ali potom odmahuje glavom
dajući na znanje da ne može. Diže se i tetura se ka kuhinji odnoseći čašu. Čemu
dalje čekanje? Oklevanje muža, moglo bi da potraje do zore, to su svi unaokolo
uviđali. Bolje je razilaziti se.
Za mene je to bio gubitak sto franaka, to je sve! Bilo kako bilo, s ovom bih
babicom svakako imao nevolje... Jasno kao dan. S druge strane, neću se valjda
upuštati u hirurške zahvate pred svima, i to ovako umoran. »Šta se može«,
pomislio sam. »Da se ide! Drugi put će biti bolje... Pomirimo se sa sudbinom i
ostavimo prirodu na miru, gaduru pakosnu!«.
Nisam stigao ni do odmorišta na stepeništu, kad oni svi potekoše da me
vrate, a on se strmoglavio niz stepenice: »Hej«, vikao je, »doktore, ne odlazite!«
— Šta ja tu mogu? — odgovorih mu.
— Čekajte! Idem i ja s vama, doktore!... Molim vas, gospodine doktore!
— Dobro — rekoh mu i pustih ga da me otprati do dole. Tako siđosmo.
Prolazeći ispred prvog sprata, ipak svraćam da se oprostim s porodicom onoga
što je umro od raka. Muž uđe sa mnom u sobu i izade. Na ulici pođe sa mnom
ukorak. Zahladnelo je. Sretosmo malog psa, koji je vežbao odgovaranje na
zavijanje drugih pasa u predgrađu. Bio je uporan i zaista žalostivan. Već se
priučio zavijanju. Uskoro će biti pravi pas.
 — Gle, pa to je »Žumance« — primeti muž, sav srećan što ga poznaje i što
može da promeni razgovor... — Ćerke vlasnika perionice iz Ulice Gones podigle
su ga na cuclu. »Žumance« — ta džukela...! Poznajete li ćerke vlasnika
perionice?
— Da — odgovorih mu.
I dok smo tako išli počeo je da mi priča na koji se sve način može podići pas
i hraniti mlekom, a da to ne bude skupo. Međutim, ispod tih reči i dalje je bio u
potrazi za odlukom povodom žene.
U blizini kapije jedan bife još je bio otvoren.
— Da uđemo, doktore? Častim vas pićem...
Nisam mogao da ga uvredim. »Da uđemo!« rekoh.
»Dve kafe«, naručih ja. Iskoristih priliku da mu govorim o njegovoj ženi.
Uozbilji se dok sam mu govorio, ali nikako da ga dovedem do odluke. Na šanku
se šepurio veliki buket cveća. Bio je imendan bifedžiji Matrodenu. »Poklon od
dece!« objavi nam on odmah. Onda smo s njim popili po vermut u njegovo
zdravlje. Iznad šanka je visio Zakon o točenju pića i uokvireno Svedočanstvo o
svršenoj osnovnoj školi. Kad je to video, muž je uporno zahtevao da bifedžija
nabroji sva sreska mesta u departmanu Loar-e-Šer, jer ih je on svojevremeno
naučio i još pamtio. Potom je tvrdio da Svedočanstvo nije na ime bifedžije, već
na neko drugo ime, onda su se rasturili i muž je došao i seo kraj mene. Opet ga je
čitavog obuhvatila sumnja. Nije čak ni primetio kad sam otišao, toliko ga je to
zaokupljalo...
Nikad ga više nisam video. Nikad. Ali sam bio duboko razočaran svim tim
što se desilo te nedelje, i uz to još i vrlo umoran.
Tek što sam prešao sto metara ulicom, kad ugledah Robinsona kako mi ide u
susret natovaren nekakvim daskama, velikim i malim. Uprkos mraku, lepo sam
ga prepoznao. Bilo mu je neprijatno što me je sreo i pokušavao je da umakne, ali
ja sam ga zaustavio.
— Zar nisi otišao na spavanje? — upitah ga.
— Tiše! — odgovori mi on. — Vraćam se s građevine.
— Šta će ti te daske? I to za građevinu? Ili za mrtvački sanduk?...
Svakako si ih ukrao?
— Ne, to je za zečarnik...
— Zar sad gajiš zečeve?
— Ne, to je za Anrujeve.
— Anrujeve? Imaju zečeve?
— Da, tri zeca, koje će staviti u malo dvorište, znaš, tamo gde je stara...
 — I ti praviš zečarnik u ovo doba noći?
— To je smislila njegova žena.
— Čudno nešto je smislila. Šta će joj zečevi? Za prodaju? Za izvlačenje iz
šešira?
— E to nju pitaj, kad je budeš video, meni je do onih sto franaka koje je
obećala. To sa zečarnikom učinilo mi se vrlo čudno, tako iznebuha, u po noći.
Bio sam uporan. Ali on skrenu razgovor.
— Kako si uopšte došao do njih? — upitah. — Nisi poznavao Anrujeve.
— Stara me je tamo odvela, kažem ti, onog dana kad smo se kod tebe
upoznali u ordinaciji... Brbljiva je stara, samo kad krene... Ne možeš da
zamisliš... Ne možeš da se odbraniš... I tako smo nas dvoje postali drugari, a
pored nje i oni... Ima ljudi koji i na mene obraćaju pažnju, znaš...
— Meni nikad ništa o tome nisi rekao... Ali kad im već odlaziš u kuću, onda
moraš znati da oni hoće staru da strpaju u ludnicu?
— Ne, nisu uspeli, kako mi kažu...
Čitav mi se taj razgovor nije dopadao, osećao sam da ne zna kako bi me se
sad otarasio. Ali što se on više migoljio, to sam se ja upornije trudio da saznam.
— Život je ipak težak, ne misliš? Šta sve čovek ne mora da radi, a? —
ponavljao je on uopšteno. Ali ja sam ga vraćao na stvar. Rešio sam da mu ne
dopustim da se izvuče.
— Kažu da imaju više novca no što bi se reklo, ti Anrujevi? Šta ti misliš,
sad kad im odlaziš u kuću?
— Može biti da ga imaju, ali u svakom slučaju, hteli bi da se otarase
stare. Robinson nikad nije bio vešt u prikrivanju.
— Zbog života, koji je sve skuplji, znaš, hteli bi da je se otarase. Kažu da ti
nisi hteo da je proglasiš za ludu? Je l’ istina?
I posle ovog pitanja pređe na drugo, upita me zainteresovano na koju ću
stranu.
— Vraćaš se iz posete, a?
Ispričah mu u nekoliko reči moj doživljaj s mužem, koga sam izgubio uz put.
To ga je silno razveselilo, ali od smeha poče i da kašlje.
Toliko se previjao kašljući u mraku, da ga skoro više nisam video, mada je
bio kraj mene, samo sam mu video ruke kako se kao veliki bledi cvet sklapaju
pred njegovim ustima, u mraku, i drhte. Nikako da se zaustavi. »Od promaje!«
objasni mi najzad prestavši da kašlje, kad stigosmo do njegovih vrata. — Istina
je, kod mene je silna promaja! A ima i buva! Ima li u tebe buva? Bilo ih je.
— Naravno! — odgovorih mu — donosim ih od bolesnika!
 — Zar bolesnici ne smrde na mokraću, a?
— upita me.
— Da, a i na znoj!
— Dabome — reče on, pošto je duže razmišljao — a ja sam želeo da budem
bolničar.
— A zašto?
— Zato, vidiš, što me zdravi ljudi plaše, nema sumnje... Naročito kad je
čovek prošao kroz rat... Ja znam na šta oni misle... Njima čak to nije ni jasno...
Ali ja znam šta misle... Dok su uspravni, misle samo kako da te ubiju... A kad su
bolesni, tu nema šta, ne moraš toliko da ih se plašiš... Svašta treba očekivati dok
su na nogama — kažem ti — zar ne?
— Istina je! — morao sam da priznam.
— A i ti, zar nisi postao lekar baš zbog toga? — upita me. Razmišljajući,
uvideh da je Robinson možda u pravu. Ali on već poče da kašlje.
— Noge su ti mokre, dobićeš zapaljenje plućne maramice vukući to noćas...
Idi kući — savetovao sam mu. — Idi lezi. Nervirao ga je kašalj.
— Stara Anruj, ta će uskoro uhvatiti dobar grip! — šapnu mi kroz kašalj i
smeh na uho.
— Kako to?
— Videćeš! — reče on.
— Šta su sad izmislili?
— Ništa ne mogu da ti
kažem... Videćeš!
— Ispričaj mi to, Robinsone, hajde, gade jedan, znaš dobro da ja nikad ništa
ne prepričavam...
Sad ga iznenada uhvati želja da mi sve ispriča, možda da bi mi dokazao kako
ne treba da mislim o njemu kao o čoveku pomirenom sa sudbinom i lišenom
hrabrosti, kakav je izgledao. — Hajde, pričaj! — ohrabrio sam ga još jednom
tiho. — Znaš dobro da ja ćutim. To je upravo bilo ono opravdanje koje mu je
bilo potrebno da bi se ispovedio.
— To je istina, ti umeš da ćutiš — složi se on. I eto ti ga, poče da priča, i to
sve, čak i ono što ga ne pitaš...
Bili smo u to doba potpuno sami na Bulevaru Kontimans.
— Sećaš li se — poče on — priče o trgovcu šargarepom?
Prvo nisam mogo da se setim te priče o
trgovcu šargarepom.
— Pa znaš, zaboga! — uporno će on... — Ti
si mi je ispričao!
A, jesam... — I svega se odjednom setih. — Železničar iz Ulice Brimer?
Onaj kome je bomba raznela organe kad je krao zečeve?
— Da, znaš, kod piljara na Keju Aržantej...
— Tačno!... Sad znam — rekoh.
— Pa šta?
Nikako nisam uviđao vezu između te stare priče i slučaja babe Anruj. Ali on
mi odmah razjasni...
— Ne razumeš?
— Ne — rekoh... A uskoro se nisam usuđivao da razumem.
— Pa, mnogo ti treba!
— Znaš, čini mi se da si duboko zaglibio... nisam mogao a da ne primetim.
— Nećete valjda da ubijete babu Anruj za ljubav njene snaje?
— Nema veze, ja samo pravim zečarnik, koji su mi naručili... A »raketla« je
njihov problem... ako im to krasi život...
— Koliko će ti dati za to?
— Sto franaka za daske i dvesta pedeset za ruke, a još hiljadu franaka za
ćutanje... Shvataš li... To je samo početak... Jer ta priča ti je, ako uspeš da je lepo
ispričaš, doživotna renta! A, klinac, šta sad misliš? Mislio sam zaista i nisam se
čak ni iznenadio. Samo sam se rastužio, malo više no inače. Sve ono što u
takvim prilikama čovek može da kaže da bi ljude odvratio zaista je bez značaja.
Da li je život prema njima dobar? Na koga i na šta oni da se sažale? 1 zašto? Na
druge? Da li je iko ikad sišao u pakao da bi nekoga zamenio? Nikad. Svi gledaju
kako drugi silaze u pakao. To je sve.
Sklonost za ubistvo koja je naglo obuzela Robinsona čak mi se učinila kao
neki napredak u odnosu na ono što sam dotle gledao kod drugih ljudi, uvek na po
puta između dobronarnernosti i zlonamernosti, i vrlo nezgodnih zbog svog
neodređenog stava. To što sam se potrudio da pratim Robinsona te noći donelo
mi je zaista neočekivana saznanja.
Ali, bila je to i jedna opasnost: Zakon. »Opasna je stvar zakon« napomenuh
mu. »Ako te uhvate, nećeš se izvući na loše zdravlje... Ostavićeš kosti na robiji...
Nećeš izdržati!«
— Baš me briga — odvrati on — preko glave mi je ono što svi smatraju da
je u redu... Ostariš, a još čekaš da dođe na tebe red za malo sreće... Strpljivo
čekaš, a kad dođe... Već si crk’o i odavno sahranjen... To ti je za naivce, svi ti
čestiti poslovi, kako ti to zoveš... Uostalom, ti to znaš isto toliko dobro koliko i
ja...
 — Možda... Ali svi bi se upustili u ono drugo, u one druge stvari, da nema
opasnosti... A policija je pogana, znaš... Ima tu razloga i za i protiv...
— Razmatrali smo situaciju.
— Ne tvrdim suprotno, ali raditi kao što ja radim, shvataš, u mojim
uslovima, ne spavajući od kašlja, kašljući, tegleći kako ni konj ne bi teglio... Šta
još gore može da mi se desi?... Eto šta ja mislim... Ništa... Nisam mu rekao da je,
u stvari, u pravu, plašeći se prekora koje bi mogao da mi učini ako njegova nova
kombinacija propadne.
Da bi me oraspoložio, naveo mi je nekoliko dobrih razloga zbog kojih ne
treba da se sekiram za staru, jer, najzad, i tako joj nije ostalo još mnogo da živi, s
obzirom na starost. U stvari, udešavao je njen odlazak, i to je sve.
Ipak, da je plan gadan — jeste, bio je gnusan. Sve je već do tančina bilo
ugovoreno između njega i dece, jer je starica sad uobičavala da izlazi, te će je
tako jedne večeri poslati da nahrani zečeve... Tamo će već biti »raketla«...
Eksplodiraće joj pravo u lice, čim dodirne vrata... Baš onako kako je bilo kod
piljara... Pošto je već u celom kraju važila za ludu, nesreća nikoga neće
iznenaditi... Reći će da su je upozorili da ne prilazi zečarniku... Da ih nije
poslušala... A u njenim godinama se sigurno neće izvući od bombe kakvu su joj
spremali... pravo u tintaru.
Nema šta, ispričao sam Robinsonu lepu priču.

8.
I došla je muzika sa vašarom, ona koju pamtimo još iz detinjstva, ona koja
nikad ne prestaje tu i tamo, po uglovima grada, u malim mestima po
unutrašnjosti, svuda gde siromasi zasednu krajem nedelje i pitaju se šta to od
njih biva. Raj! — vele im. I onda im puštaju muziku, čas ovde, čas onde, iz
sezone u sezonu zvoni i melje sve ono što se prethodne godine čulo na
igrankama bogatih. Verglaška muzika koja zasipa drvene konjiće, i
automobilčiće koji to nisu, i tobogane kao »ruske planine« koje nisu ruske, i
najjačeg atletu koji nema mišiće i nije iz Marselja, i ženu koja nema bradu, i
madioničara-rogonju, i orgulje koje nisu zlatne, iza strelišta čija su jaja šuplja.
Vašar, svetkovina za varanje ljudi krajem nedelje.
Iz konzerve se pije pivo bez pene! Ali momku zaista smrdi iz usta pod
lažnim drvećem. A u kusuru, koji vraća, ima tako neobičnih novčića, da ih posle
nedeljama i nedeljama zagledaju i s teškom mukom ih podmeću, i to kad daju
dobrovoljni prilog. Vašar, eto. Treba se zabaviti kad se to može, u međuvremenu
izmedu gladi i zatvora, i primati život onakav kakav jeste. Kad već čovek sedi,
zašto bi se žalio? I to je već nešto. Ovo isto »Strelište nacija« video sam već,
Lola ga je pre toliko godina zapazila u parku SenKlu. Svašta čovek ponovo nađe
na vašaru, jer vašari su kao neko podrigivanje praznovanja. Odonda se sigurno
svet vratio i šeta se stazama Sen- Klua...
Šetači. Rat je završen. Zaista, da li je vlasnik Strelišta isti? Da li se vratio iz
rata? Sve me zanima. Prepoznao sam mete, samo sad su još dodali i aeroplane.
Novina. Napredak. Moda. Svadba je još bila tu, i vojnici i opština sa zastavom.
Jednom reči sve. Sa još mnogo više meta nego nekad.
Ali ljudi su se mnogo bolje provodili na autodromu, novoj izmišljotini, zbog
sudara koji su se stalno tu dešavali i užasnih potresa koje izazivaju u glavi i
trbuhu. Stalno su nailazili novi bezveznjaci i drekavci i divljački se sudarali i
padali jedni na druge i uništavali sebi slezinu u dnu vozila. I niko nije mogao da
ih zaustavi. Nikako nisu molili za milost, kao da nikad nisu bili srećniji. Neki su
se prosto izbezumljivali. Trebalo ih je čupati iz tih nesreća. Da im neko i smrt da
pride za dvadeset sua, svi bi jurišali na to. Oko četiri časa trebalo je da usred
vašara svira orkestar. Na jedvite jade sakupiše orkestar, jer su sve krčme zvale
muzičare jedna za drugom. I uvek je onaj poslednji nedostajao. Čekali su ga.
Odlazili po njega. Dok njega čekaju, dok se vrate, opet ožedne, te sad dvojica
odu. I hajde sad sve nanovo.
Licitarski prasići, izobličeni pod prašinom, pretvarali su se u relikvije i
izazivali strahovitu žed onih koji su ih dobijali.
A porodice su čekale vatromet, da bi potom otišle na spavanje. I čekanje je
deo slavlja. U hladu se na hiljade praznih litarskih boca svakog časa potresaju i
zveckaju pod stolovima. Kraj nemirnih nogu, složnih ili neprijateljskih. Muziku
više niko i ne čuje, jer svi znaju napamet melodije, a ne čuju ni sipljive motore
iza barake koji pokreću čudo, ono što može da se vidi za dva franka. A srce, kad
je čovek već malo pripit od umora, bije u slepoočnicama. Bim-bum, udara ono o
nešto slično kadifenom omotaču oko glave i u dnu ušiju. Tako čovek jednog
dana odapne. Amin! Jednog dana kad unutrašnje kretanje dostigne ono
spoljašnje i sve se misli raspu i polete da se poigraju sa zvezdama.
Mnogo se plača čulo na svetkovinama zbog dece, koju bi ovde-onde
nagazili, između stolica, nehotice, a i one koju su učili da se odupiru svojim
željama i malim, a za njih velikim, uživanjima kao što je još jedan krug na
drvenim konjićima vrteške. Treba iskoristiti svetkovinu da se očvrsne karakter.
Nikad nije suviše rano za to. Još ne znaju anđelčići da se sve plaća. Misle da
odrasli iz dobrote iza jarko išaranih tezgi pozivaju mušterije da uživaju u
divotama koje oni sakupljaju, drže i čuvaju uz gromoglasno osmehivanje. Ne
znaju deca pravila igre. Roditelji ih šamarima uče pravilima i štite ih od
zadovoljstava.
Pravo slavlje postoji samo za trgovinu, u suštini, i u potaji. Uveče se trgovina
raduje, kad odu sve lakoverne mušterije, krave muzare, kad zavlada tišina trgom,
a poslednji pas cedi poslednje kapi mokraće uz japanski bilijar. Onda može da se
počne s računima. To je čas kad trovina prebrojava svoje snage i svoje žrtve
brojeći pare.
Uveče te poslednje praznične nedelje devojka u Martrodenovoj krčmi, sekući
kobasicu, posekla je ruku prilično duboko.
U poslednjim časovima te iste večeri sve je oko nas postalo prilično jasno,
kao da je stvarima dosadilo da se vuku oklevajući od ivice do ivice sudbine, te su
sve najednom izašle iz mraka i počele da mi se obraćaju. Ali ne treba imati
poverenja u stvari i ljude u tim časovima. Taman mislite da će stvari progovoriti,
a kad tamo one ništa ne kažu, i često ih noć ponovo proguta pre nego što ste
razumeli šta su to htele da vam ispričaju. Bar takvo je moje iskustvo.
U svakom slučaju, zatekao sam Robinsona u Martrodenovoj krčmi te iste
večeri, baš kad sam došao da previjem devojku. Pamtim tačno sve okolnosti.
Jedine mušterije bili su Arapi, stisnuti u grupicama na klupama, dremali su. Kao
da ih nije zanimalo ništa od svega što se oko njih događa. U razgovoru sam se
trudio da Robinsonu ne pominjem onaj susret pre nekoliko večeri kad je nosio
daske. Rana devojke bila je duboka i teška za ušivanje, a i slabo se videlo u dnu
krčme. Zahtevala je pažnju, te sam ćutao. Čim sam završio, Robinson me povuče
u stranu da bi mi sam potvrdio da je njegova stvar u redu i da će uskoro. To
njegovo poveravanje mi je bilo neprijatno i baš mi ništa nije trebalo.
— Šta
uskoro? —
Znaš dobro! —
Opet to?
— Pogodi koliko mi sad
daju? Nisam želeo da znam.
— Deset hiljada!... Samo
da ćutim!
— Lepe pare!
— Eto, sad sam se izvadio, dodade on, meni je uvek deset hiljada
nedostajalo!... Deset hiljada za početak! Razumeš? Nikad nisam imao pravog
zanata, ali s deset hiljada franaka!
Već je počeo da ih ucenjuje.
 Davao mi je na znanje šta će sve moći da ostvari, da preduzme, s tih deset
hiljada... Davao mi je vremena da o tome razmislim, dok je stajao ispršen kraj
zida u polumraku. Čitav jedan novi svet: deset hiljada! Ipak, razmišljajući o toj
njegovoj stvari, pitao sam se nema li tu neke neposredne opasnosti za mene, da
ne zapadnem u nekakvo saučesništvo, pošto nisam odmah osudio njegov
poduhvat. Trebalo je čak da ga prijavim. Za moral čovečanstva me je baš bilo
briga, kao za lanjski sneg, kao uostalom i za čitav svet. Šta ja tu mogu? Ali tu su
i sve one gadne stvari, pogano cepidlačenje Pravde u času nekog zločina, a sve u
cilju zabavljanja poreskih obveznika, pokvarenjaka... I čovek posle ne zna kako
da se ispetlja... Viđao sam ja to. Kad je beda nek’ je beda, ali ipak više volim
bedu u tišini od one koja puni novinske stupce.
Jednom reči, bio sam zagolican i zabrinut istovremeno. Kad sam već stigao
dotle, ponestalo mi je hrabrosti, kao i obično, da idem do dna stvari. Sad kad je
valjalo otvarati dobro oči u mraku, meni je došlo da čvrsto zažmurim.
Ali Robinsonu je, izgleda, bilo stalo da ih otvorim, da mi sve bude jasno.
Da bih uneo malo promene, poveo sam, onako u hodu, razgovor o ženama.
— Znaš, mogu ja i bez žena — govorio je, — I njihovih lepih zadnjica,
debelih butina, usana u obliku srca i trbuha u kome uvek nešto raste, čas klinci, a
čas bolesti... Neće ti njihov osmeh pomoći da platiš kiriju! Zar ne? Čak i da
imam ženu u onom svom budžaku, uzalud bih vlasniku petnaestog pokazivao
njenu zadnjicu, ne bi mi čak ni snizio kiriju!
Slaba strana mu je bila nezavisnost. I sam je to priznavao. Ali je i gazdi
Martrodenu već preko glave bilo našeg »šuškanja« i zavera po uglovima.
— Robinsone, čaše! Pobogu! — podviknu on. — Da neću ja da ih perem?
Robinson skoči.
— Eto vidiš — saopšti mi — ovde radim prekovremeno!
Zaista veselo. Martroden nikako da sravni kasu, i to ga je nerviralo. Arapi su
otišli, sem dvojice koji su još dremali kraj vrata.
— A šta ovi čekaju?
— Devojku! — odgovori gazda.
— Kako posao? — upitah tek razgovora radi.
— Nekako... Ali teško je! Čujte, doktore, radnju sam kupio za šezdeset
hiljada gotovine, pre krize. Trebalo bi da izvučem bar dvesta hiljada...
Shvatate?... Istina je da ima sveta, ali sve su to Arapi... A ti ne piju... Još nisu
naučili... Trebalo bi da mi dolaze Poljaci. Jer ti piju, i te kako piju Poljaci...
Ranije sam bio u Ardenima i dolazili su mi Poljaci, i to oni što su radili na
pečenju emajla, možete misliti, a? Od tog se posla zagrejete, tog emajliranja! To
nama treba!... Žeđ!... A subotom se sve tu slivalo... Kakav posao! Čitava plata,
pljus!... A ove bradonje ne zanima piće, više su za onu stvar... vera im brani piće,
kako kažu, ali im ne brani da se j...
Prezirao je Martroden Arape. »Đubrad! Izgleda da to rade čak i s ovom
mojom! Jarci, a? Treba moći, a? Kažem vam ja, doktore«.
Gazda Martroden je kratkim prstima pritiskao podnadule kese ispod očiju.
»Kako bubrezi?« — upitao sam ga videći to. Lečio sam mu bubrege. — »Izbacili
ste so, nadam se?«
— Opet belančevine, doktore! Prekjuče sam pravio analizu kod apotekara...
Svejedno mi je da li ću crći od belančevine ili nečeg drugog — dodao je, — ali
me pojede što radim s ovako malom zaradom. Devojka je završila pranje sudova,
a zavoj je bio masan i tako prljav da ga je trebalo menjati. Ponudi mi novčanicu
od sto sua. Nisam hteo da primim, ali njoj je bilo vrlo stalo da mi je da. Zvala se
Severin.
— Odsekla si kosu, Severin — primetih ja.
— Mora se, takva je moda! — reče ona. — A osim toga, duga kosa ovde u
kuhinji pokupi sve mirise...
— Guzica ti gore smrdi — prekide je Martroden, jer mu je naš razgovor
smetao u računanju. — A to kao da ne odbija tvoje mušterije!
— Jeste, ali to nije isto — odvrati mu uvređeno Severin. — Zna se miris za
svaku stvar... A vi gazda, je 1’ da vam kažem na šta se vi osećate? I to ne samo
neki deo, već ceo celcijat?
Zaista se Severin naljutila. Martroden nije hteo više ni da čuje. Zagnjuri se
opet u svoje račune, gunđajući. Severin nije mogla da svuče cipele i da obuče
druge, toliko su joj od rada otekle noge. Zato je ostala u njima.
— Ako ustreba, spavaću u njima — najzad je glasno rekla.
— Hajde, ugasi svetlost tamo dole! — još joj naredi Martroden. — Vidi se
da ne plaćaš ti struju.
— Spavaću u njima! — opet zastenja Severin ustajući.
Martroden nikako da završi sabiranje. Skinuo je kecelju, pa i prsluk, da bi
lakše računao. Stenjao je. Iz nevidljivog dna krčme čulo se zveckanje tanjirića,
to su Robinson i još jedan momak prali sudove. Martroden je ispisivao krupne
dečje brojke plavom olovkom, stiskajući je svojim debelim prstima ubice.
Devojka je spavala pred nama, sva razglavljena na stolici. S vremena na
vreme bi izronila iz sna u svesno stanje.
— Uh, noge! Moje noge! — rekla bi i opet utonula u dremež. Ali Martroden
poče drekom da je budi:
 — Ej, Severin! Vodi ove tvoje jarce! Dosta mi ih je! Gubite se svi odavde, do
đavola! Vreme je! A Arapima kao da se nije žurilo, uprkos poznom dobu.
Severin se najzad rasani. »Istina je, treba da idem«, priznade. »Hvala vam,
gazda!« I povede oba jarca sa sobom. Dogovorili su se da joj plate po pola.
— Uzeću ih obojicu večeras — objasni u odlasku. — Jer iduće nedelje ne
mogu, idem u Ašer da obiđem klinca. Znate, iduća subota je dan negovateljice.
Arapi se digoše i pođoše za njom. Nisu izgledali nimalo drski. Severin ih je
ipak gledala malo popreko, zbog umora. »Ja ne mislim kao gazda, više volim
Arape. Arapi nisu grubi kao Poljaci, ali su poročni... Tu nema šta, poročni su...
Uostalom, neka rade šta hoće, ne verujem da će mi to razbiti san! Idemo!« pozva
ih ona. »Napred, momci!«
I tako odoše sve troje, ona malo ispred njih. Videli smo ih kako prelaze
opusteli trg sa još rasutim ostacima slavlja, prolaze ispod poslednje ulične
svetiljke, koja je za tren osvetlila grupicu, a potom ih je obuhvatila noć. Još smo
zakratko čuli njihove glasove, a potom više ništa. Ničeg više nije bilo.
I ja sam napustio kafanicu, ne oprostivši se od Robinsona. Gazda mi je
poželeo sve najbolje. Policajac se šetao gore-dole bulevarom. Svojim prolaskom
uzburkali smo tišinu. Od toga bi se ovde-onde trgao poneki trgovac, sav umašćen
svojim računicama, nakostrešen kao pas kad glođe kost. Neka vesela zakasnela
porodica zauzela je čitavu ulicu larmajući na uglu Žoresovog trga, kolebala se
pred uličicom kao ribarska flotila pred nepovoljnim vetrom. Otac je išao
spotičući se od jednog do drugog ivičnjaka i nikako da završi s mokrenjem. Noć
se odomaćila.

9.
Pamtim još jedno veče iz tog doba po okolnostima. Prvo sam čuo, malo
posle vremena za večeru, strašnu buku premeštanja kanti za đubre. Često se na
mom stepeništu dešavalo da preturaju kante. Odškrinuo sam ulazna vrata stana,
ali se nisam micao.
Ako bih, kao što je prirodno, izašao u trenutku nesreće, mogli bi me smatrati
prosto susedom i moja bi lekarska pomoć bila onda besplatna. Ako sam im
potreban, neka me pozovu, kao što je red, i onda će to stajati dvadeset franaka.
Beda neumoljivo i u stopu goni osećanje za druge, te se i najdobronamernija
inicijativa nemilosrdno kažnjava. Čekao sam, dakle, da zazvone na mojim
vratima, ali niko ne dođe. Verovatno zbog štednje.
Međutim, kad sam već digao ruke od čekanja, pred mojim vratima se pojavi
mala devojčica, pokušavala je da pročita imena kraj zvonceta... Konačno je došla
po mene, zvala me je gospođa Anruj. — Ko se to od njih razboleo? — upitao
sam je.
— Zovu vas zbog gospodina koji se kod njih ranio.
— Zbog gospodina? — Odmah sam pomislio na samog Anruja. — Zbog
njega? Gospodina Anruja?
— Ne... Već zbog jednog prijatelja koji je kod njih...
— Poznaješ li ga?
— Ne... — Ona nikad nije videla tog prijatelja.
Napolju je bilo hladno. Dete je trčkaralo, ja sam išao brzo.
— Kako se to desilo?
— Pojma nemam.
Išli smo duž drugog malog parka, poslednjeg ostatka negdašnje šume, u čije
su se granje zimi zaplitala duga povesma magle, meka i spora. Uličice jedna za
drugom. Za nekoliko trenutaka stigosmo do njihove kuće. Dete se oprosti od
mene. Plašila se da priđe bliže. Snaja me je čekala na malom ulaznom tremu.
Uljana lampa se lelujala u njenoj ruci.
— Ovamo, doktore, ovamo — pozva me ona.
Odmah sam je upitao:
— Muž vam je povređen?
— Hajde, uđite! — reče mi ona oštro, ne dajući mi vremena ni da razmislim.
I naleteh na matoru, koja odmah u hodniku poče da vrišti i da me napada. Prava
lavina.
— Đubreta! Razbojnici! Doktore, hteli su da
me ubiju! Znači, propao je plan.
— Ubiju — rekoh ja kao silno iznenađen — a zašto to?
— Zato što neću brzo da crknem, zaboga! Vrlo prosto, dođavola! Razume se
da mi ne pada na pamet da otegnem papke!
— Mama, mama, prekidaia ju je snaja, vi niste pri sebi! Pričate doktoru
užasne stvari, zaboga, mama! — Ja pričam grozne stvari? E, đubre jedno, to se
zove biti bez stida i srama! Ja nisam pri sebi? Dovoljno sam pri sebi da vas sve
pošaljem na vešala! To ja vama kažem! — Ali, ko je tu ranjen? Gde je?
— Sad ćete videti — preseče me stara. — Gore je ubica, na njenom krevetu!
I još joj je dobro uprljao krevet, ovoj gaduri. Dobro ti je ispoganio tvoj pogani
dušek svojom svinjskom krvlju! A ne mojom! Krvlju koja mora da je kao sama
pogan! Nikad je oprati nećeš! Smrdeće još dugo i dugo ta krv ubice, kažem ja
tebi! Ima ljudi koji idu u pozorište da bi našli uzbuđenja. A ja vama, doktore,
kažem, ovo je pozorište! Ovo ovde, doktore! Tamo gore! I to ono pravo! A ne
neko »kao bajagi«! Nemojte da ne nađete mesto! Požurite gore! Dok vi stignete,
mangup pokvareni može još i da odapne! Onda ništa nećete videti. Snaja se
plašila da je ne čuju sa ulice i pokušavala je da je ućutka. Uprkos okolnostima,
snaja kao da nije bila mnogo zbunjena, već samo ljuta, jer su stvari pošle sasvim
naopako, ali je ostala pri svome. Čak je bila duboko ubeđena da je ona u pravu.
— Doktore, slušajte je samo! Zar nije žalosno da čovek tako šta čuje! I to
ko? Ja, koja sam se uvek trudila da joj olakšam život! I sami dobro znate! Ja,
koja sam joj sve vreme govorila da pređe u dom časnih sestara...
Za staru je ponovno pominjanje časnih sestara bila kap koja je prevršila
meru.
— U raj! Tamo ste svi vi hteli da me smestite! Razbojnici! Zato ste onoga i
doveli, ti i tvoj muž, onog smrdljivka što sad leži gore. Da bi me ubio, da, a ne
da bi me odveo časnim sestrama, razume se! Uprskao je stvar, da, sad lepo vidite
da ste slabo to smislili! Idite, doktore, idite pogledajte na šta liči, lepo je sebe
udesio taj vaš razbojnik, samog sebe... A nadati se i da će da crkne! Idite,
doktore! Hajde, dok je još za vremena! Ako snaja nije bila potištena, bogami nije
bila ni svekrva. Zamalo nije glavu izgubila pri ovom pokušaju, a ipak kao da nije
bila toliko ogorčena koliko je želela da izgleda. Pretvaranje. Ovo neuspelo
ubistvo kao da joj je dalo novu snagu, izvuklo je iz podmukle grobnice u koju je
već godinama bila saterana, tamo u dnu buđavog vrta. U tim godinama vratila joj
se životna snaga i strujala joj žilama. Bestidno je uživala u svojoj pobedi, a i u
zadovoljstvu što sad ima u rukama nešto čime će beskonačno moći da muči
svoju okorelu snaju. Sad ju je držala u šaci. Bilo joj je stalo da nijednu
pojedinost propalog atentata ne propustim i da saznam sve što se desilo i kako se
desilo.
— I znate — nastavljala je obraćajući se meni vrlo uzbuđeno — baš kod vas
sam upoznala ubicu, kod vas, gospodine doktore... A bio mi je ipak sumnjiv!...
Znate li šta mi je prvo predložio? Prvo vas da sredi, kćeri moja! Vas, gaduro! I to
za male pare! Možete mi verovati! Uostalom, isto to je predlagao svima! Svi to
znaju!... Eto vidiš, đubre jedno, da ja dobro znam kakvim se zanatom bavi taj
tvoj poverenik! Dobro sam obaveštena, a? Zove se Robinson!... Zar mu nije to
ime? De, reci samo, zar se ne zove tako? Čim sam ga videla ovde da nešto s
vama mućka, odmah sam posumnjala... I dobro je da jesam! Da nisam bila na
oprezu, šta bi sad bilo sa mnom?
I starica mi je ispričaia još mnogo i mnogo o tome kako su se stvari
odigravale. Zec se uskomešao dok je on pričvršćivao bombu za vrata zečarnika.
A za sve to vreme baba ga je gledala iz svoje rupe, »iz prvog reda u parteru«,
kako je sama govorila. Bomba je eksplodirala i svu mu sačmu sasula pravo u
lice, dok je on nameštao, pravo u oči. »Jer čovek ne može da bude miran kad
priprema ubistvo, naravno!« zaključila je ona.
Jednom reči, bila je to prvoklasna brljotina i pun promašaj.
Eto šta su napravili od današnjih ljudi! Dabome! Navikli su ih na to! —
uporno je nastavijala stara. —
Danas treba da ubijaju da bi imali šta da jedu! Nije više dovoljno krasti
hleb... I to da ubijaju babe!... Nikad toga nije bilo... Nikad! Smak sveta! Ništa
sem zloće u sebi ne nose! Uvalili ste se svi do guše u đavolska posla!... Eto, onaj
je sad osplepeo! I sad ćete ga doveka vući na grbači!... Je 1’ da? A to još i nije
kraj svih nevolja koje ćete s njim videti!
Snaja ni reči, ali sigurno je već smislila kako da se izvuče. Bila je to vrlo
pribrana mrcina. Dok smo mi tako tonuli u razmišljanje, stara poče da traži sina
po sobama.
— Istina je, doktore, da imam i sina! Gde li je taj sada! Šta on sada muti?
Išla je hodnikom tresući se od smeha, ne prestajući da se smeje.
Staro stvorenje koje se smeje, i to tako glasno, viđa se samo medu ludacima.
Čovek se upita kuda ide ovaj svet kad to čuje. Ali baba je uporno tražila sina.
Ovaj je pobegao na ulicu: »Lepo, neka se krije i neka dugo poživi! Tako mu i
treba, neka sad živi s onim gore, neka žive oboje zajedno s onim koji je sad
oslepeo! Neka ga hrane! Jer mu je bomba prsnula u njušku! Svojim sam očima
videla! Sve sam videla! Ovako, bum! A ja sam sve videla! A nije ovaj bio zec,
verujte mi! Bogami! A gde je moj sin, doktore? Gde je, jeste li ga videli! I to
vam je pokvareno đubre, taj moj sin, uvek je bio podmukao, gori od onog
drugog, ali sad mu je sav pokvarenjakluk izašao na videlo iz gadne mu naravi i
tako mu i treba! Dugo treba, Gospode, da se pokažu tako užasne prirode kao što
je njegova! Ali kad to izađe, na samu trulež smrdi! Nema šta, doktore, baš je
tako! Ne treba ga štedeti!« I opet je uživala. Htela je i da me zadivi svojom
nadmoći nad događajima i da me zbuni istovremeno, jednom reči da me ponizi.
Dokopala se zahvalne uloge i sad je iz nje izvlačila uživanje. Nikad kraja
sreći. Nema veće sreće dok je čovek još u stanju da igra neku ulogu. Jadikovke
za starce, ono što su joj pružali već dvadeset godina, to stara Anruj više nije
prihvatala. A ulogu, koja joj je slučajno dopala, nije više ispuštala, jer je bila
žestoka, neočekivana. Biti star znači nemati više priliku da igraš vatrenu ulogu,
znači zapasti u bezbojnu dokolicu u kojoj se još samo smrt očekuje. Želja za
životom se staroj povratila, iznenada, sa ovom žestokom ulogom osvetnika. Sad
više nije htela da umre, nikako. Sva je blistala od želje za životom, od
samopotvrđivanja. Našla je ponovo vatrenost, žar, u ovoj drami.
Ta ju je vatra grejala, nije htela od nje da se odvoji, od nas da se odvoji. Već
odavno je skoro prestala da u bilo šta veruje. Došla je dođe da više nije znala šta
bi da učini, kako da izbegne prepuštanje umiranju u dnu izumrlog vrta, a gle sad
— naišla je velika oluja tvrde stvarnosti, puna vreline.
— Moja smrt — vikala je sad baba Anruj — da vidimo tu moju smrt? Čuješ
li me? Imam ja oči da je vidim ! Čuješ! Još ja imam oči! I hoću dobro da je
pogledam.
Nije više želela da umre, nikad. To je bilo jasno. Više u svoju smrt nije
verovala.

10.
Zna se da je takve stvari teško srediti i da je njihovo sređivanje uvek vrlo
skupo. Za početak nismo čak ni znali kuda ćemo s Robinsonom. U bolnicu! To
bi moglo da izazove hiljade priča, govorkanja... Poslati ga kući? Ni govora, s
obzirom na stanje u kojem je bilo njegovo lice. Hteli-ne hteli, Anrujevi su morali
da ga zadrže u kući.
A on, u njihovom bračnom krevetu u sobi na spratu, bio je manji od makova
zrna. Umirao je od straha da će ga izbaciti i progoniti. Bilo je to razumljivo.
Priča je bila takva da nikom ne može da se ispriča. Kapci na njegovoj sobi bili su
dobro zatvoreni, ali ljudi, susedi, počeše da prolaze ulicom češće no obično,
samo da bi pogledali u kapke i raspitali se za ranjenika. Obaveštavali su ih o
njegovom zdravlju, pričali im laži. Ali kako ih sprečiti da se čude, da ogovaraju?
Zato su ovi i dodavali. Kako izbeći pretpostavke? Srećom, niko nije podneo
nikakvu određenu prijavu istražnom sudiji. I to je već bilo nešto. A s njegovim
licem sam ja morao da se snađem. Nije došlo do infekcije, uprkos dubini rane i
velikoj zagađenosti. A što se tiče očiju, predviđao sam da ima ožiljke sve do
rožnjače, kroz koje će svetlost teško prodirati, ako uopšte bude mogla da prodre.
Naći ćemo neki način da mu kako-tako povratimo vid, ukoliko je još ostalo nešto
što se da srediti. Zasad smo morali da se pobrinemo za najhitnije i, naročito, da
izbegnemo sumnjičenja koja starica može da izazove svojim vrištanjem pred
susedima i radoznalcima. Mada su je svi smatrali ludom, ipak se sve ne bi moglo
time objasniti.
Ako se najzad policija umeša u naše doživljaje, ko zna kud bi nas odvela,
mislim policija. Sprečiti sad staru da se bestidno ponaša u svom dvorištu
predstavljalo je složen poduhvat. Svako od nas je morao sa svoje strane da
pokuša da je smiri. Nije trebalo da izgleda kao da je silom primoravamo, ali ni
lepim nismo uvek uspevali. Sad je bila vrlo osvetnički raspoložena i jednostavno
nas je ucenjivala.
Obilazio sam Robinsona bar dvaput dnevno. Počeo bi da ječi pod zavojima
čim bi čuo moje korake na stepenicama. Bilo mu je teško, istina je, ali ne toliko
koliko je želeo meni da prikaže. Imao je razloga za očajavanje, kako sam
predviđao, i imaće još više kad uvidi tačno šta je ostalo od njegovih očiju... Bio
sam prilično neodređen u predviđanjima. Kapci su ga jako pekli. Mislio je da od
tog peckanja ne vidi. Anrujevi su ga dobro negovali, savesno sledeći moja
uputstva. S te strane nije bilo neprilika.
O onom pokušaju više nije bilo reči. Nije bilo reči ni o budućnosti. Kad
bismo se uveče rastajali, dobro bismo se pogledali u oči, svi, svaki put vrlo
duboko, i uvek mi se činilo da neko mora da ostane mrtav od toga. Ovakav
završetak mi je, kad razmislim, izgledao logičan i zaista celishodan. Teško sam
mogao da zamislim kako izgledaju noći u toj kući. Međutim, ujutru smo se
nalazili i zajedno smo nastavljali sa stvarima i ljudima tamo gde smo ih zajedno
ostavili sinoć. S gospođom Anruj sam menjao hipermanganske obloge i potom
bismo odškrinuli kapke probe radi. Svaki put uzalud. Robinson nije čak ni
primećivao da smo kapke odškrinuli.
Tako se zemlja okreće kroz noć punu pretnje i tišine.
A sin me je svakog jutra sačekivao uz seljačku rečenicu: »Pa, eto, Doktore,
ovo su poslednje slane...« primetio bi dižući pogled ka nebu pod malim tremom.
Kao da je vreme imalo bilo kakvog značaja. Njegova bi žena pokušavala da opet
pregovara sa svekrvom kroz zamandaljena vrata, i time je uspevala samo da
uveća njen bes.
Dok je bio tako u zavojima, Robinson mi je ispričao kako je pošao u život.
Počeo je s trgovinom. Roditelji su mu našli mesto trčkarala kod nekog skupog
obućara. Prilikom jedne isporuke, neka žena, njihova mušterija, pozvala ga je da
se provedu, a takvo uživanje dotle nije umeo ni da zamisli. Nikad se više nije
vratio gazdi, toliko mu je njegovo sopstveno ponašanje izgledalo užasno. Tucati
mušteriju bio je neoprostiv čin u ono vreme. Naročito je košulja mušterije, sva
od muslina, ostavila vrlo dubok utisak na njega. Trideset godina kasnije još se do
u sitnice sećao te košulje. Šuštanje svile na dami u stanu punom jastučića i teških
zavesa sa resama na vratima, ružičasta i namirisana put, sve je to Robinsonu dalo
za čitav život povod za očajnička poređenja.
Mnogo se stvari, međutim, posle toga odigralo. Video je kontinente, čitave
ratove, ali nikad se nije konačno povratio od tog otkrića. A zabavljalo ga je da na
to misli, da mi opisuje onaj trenutak prave mladosti doživljen s tom ženom.
»Kad čovek mora da leži ovako, zatvorenih očiju, to ga tera da misli«,
primećivao je. »Nižu se slike... kao da čovek nosi bioskop u tikvi...« Nisam se
još usuđivao da mu kažem koliko je još vremena za to pred njim i da će se
zasititi svog ličnog bioskopa. Pošto sve misli vode smrti, doći će čas kad će
samo nju videti, i sebe s njom, u svom malom bioskopu.
Tik uz kuću Anrujevih radila je sad fabričica i veliki motor u njoj. Sve se od
njega u njihovoj kući treslo od jutra do mraka. A malo dalje bilo je još fabrika u
kojima se bez prestanka tuklo po nečemu što nije imalo kraja, to nije prestajalo
ni noću. »Kad se kuća od toga sruši, nas u njoj već neće biti«, šalio se tim
povodom Anruj, ipak zabrinuto. »Ipak će se najzad srušiti!« Istina, tavanica je
već počela da prska i drobi se u šut koji je padao po podu. Uzalud ih je arhitekta
umirivao, čim bi se čovek zaustavio da oslušne disanje sveta, osetio bi se u
njihovoj kući kao na brodu, nekakvom brodu koji se njihao od jedne do druge
strepnje. U njemu su zatvorenici, putnici, koji dugo prave planove još tužnije od
života i štednje i plaše se i svetlosti i tame.
Anruj se posle ručka peo u sobu da Robinsonu nešto čita, jer sam ga ja za to
molio. Dani su prolazili. Priču o onoj čudesnoj ženi, koju je imao u vreme svog
šegrtovanja, ispričao je i Anruju. I tako to postade nekakva opšta šala za sve u
kući. Tako biva sa svim tajnama čim ih izneseš na videlo i pred svet! Strašno je u
nama, na zemlji i možda na nebu, samo ono što još nije izrečeno. Bićemo mirni
tek kad sve bude rečeno jednom zauvek, onda će najzad zavladati tišina i
nećemo se više plašiti ćutanja. Najzad.
Još nekoliko nedelja, koliko su se kapci još gnojili, uspevao sam da ga
zalagujem koještarijama o njegovim očima i o budućnosti. Čas smo mu govorili
da je prozor zatvoren, a on je bio širom otvoren, čas da je napolju mrak. Jednog
dana, međutim, dok sam bio okrenut leđima, sam je otišao do prozora da se
uveri, i pre no što sam uspeo da ga sprečim skinuo je zavoj s očiju. Oklevao je
dosta dugo. Pipao je okvir prozora, prvo desno, pa levo, prvo nije hteo da
poveruje, a potom je morao da uvidi. Nije bilo druge.
— Bardami — zaurlao je — Bardami! Otvoren je! Prozor je otvoren, kažem
ti! — Nisam znao šta da mu odgovorim, stajao sam kao budala pred njim.
Ispružio je ruke pravo kroz prozor u svež vazduh. Ništa nije video, razume se, ali
je osećao svežinu. Istegao je ruke tako u noć, kao da hoće da joj dosegne kraj.
Nije hteo da veruje. Samo njegova noć. Gurnuo sam ga ka krevetu i opet sam ga
tešio, ali mi on više nije verovao. Plakao je. I on je stigao do dna. Ništa više nije
moglo da mu se kaže. Dođe čas kad je čovek potpuno sam, kad je stigao do kraja
svega što može da mu se desi. Tu je kraj sveta. I sama tuga, njegova tuga, više
ničemu ne odgovara, i treba se vratiti unazad, među ljude, bilo koje ljude. Čovek
u takvim časovima ne bira, jer čak i da bi plakao, mora da se vrati tamo gde sve
ponovo počinje, treba se vratiti ljudima.
— A šta ćete s njim kad mu bude bilo bolje? — upitao sam snaju za vreme
obeda posle te scene. Pozvali su me da ručam s njima u kuhinji. U stvari, nisu
znali, ni on ni ona, kako da reše taj slučaj. Trošak mesečnog izdržavanja ih je
užasavao, naročito nju, jer se bolje od njega razumevala u iznose invalidskih
penzija. Čak je i neke korake poduzela kod Socijalnog osiguranja. Korake o
kojima su izbegavali da mi govore.
Jedne večeri posle mog drugog obilaska Robinson je na sve načine
pokušavao da me zadrži, samo da što kasnije odem. Bez kraja i konca mi je
pričao sve čega je mogao da se seti o stvarima i zajedničkim putovanjima, čak i
ono čega nikad nismo ni pokušavali da se setimo. Sećao se stvari za koje nikad
nismo imali vremena da ih pomenemo. Tako odvojene od sveta, po kome smo
putovali, sad kao da nas je taj svet preplavio sa svim jadikovkama, svom
dobrotom, svim starim dronjcima i prijateljima od kojih smo se rastali, pravi
vašar osećanja otvarao se u njegovoj glavi bez očiju.
— Ubiću se! — upozoravao me je kad je bol bio suviše jak. A onda bi ipak
uspevao da ponese taj bol još korak dalje, kao teret suviše težak za njega,
savršeno nepotreban bol na putu gde nikog nije sretao da s njim progovori reč,
toliko je taj bol bio ogroman i slojevit. Ne bi to umeo da objasni, jer je njegov
bol prevazilazio njegovo obrazovanje.
Bio je kukavica, ja sam to znao, a znao je i on, u prirodi mu je bilo da se
nada spasu od istine, ali ja sam ipak počeo, s druge strane, da se pitam postoje li
negde zaista ljudi kukavice... Reklo bi se da uvek za svakog čoveka mogu da se
nađu neke stvari za koje je on spreman da umre, i to odmah i sav srećan. Samo,
ne daje mu se uvek prilika da lepo umre, prilika koja bi se njemu svidela. Onda
umire kako može i bilo gde... I tako ostane na zemlji kao budala, i uz to još i
kukavica po opštem mišijenju, u stvari samo zato što umire bez ubeđenja. A to je
samo prividan kukavičluk.
Robinson nije bio spreman da umre u prilici koja mu se nudila. Možda bi mu
se smrt predstavljena u kom drugom vidu mnogo dopala.
U stvari, smrt je nešto nalik na venčanje.
Ovakva smrt mu se nikako nije dopadala, to je sve. I tačka.
Onda je morao da prihvati gnjilost i očaj ovakvog života. Zasad je bio još sav
obuzet, stvarno obuzet, odvratnim utapanjem duše u svoju nesreću i očajanje.
Kasnije će uneti malo reda u svoju nesreću i započeće pravi novi život. Druge
mu nema.
— Možeš da mi veruješ, ako hoćeš — podsećao me je, krpeći ostatke
uspomena uveče, posle večere. — Mada nikad nisam bio mnogo obdaren za
jezike, ipak sam uspevao da pred kraj boravka u Detroitu vodim običan
razgovor... A sad sam skoro sve zaboravio, sve sem jedne jedine stvari... Dve
reči... Koje mi se stalno vraćaju otkad mi se ovo desilo s očima: Gentlemen first!
Još jedino to znam da kažem na engleskom, ne znam zašto... Istina, lako je setiti
se... Gentlemen first! I u nastojanju da mu skrenemo misli ka drugim stvarima,
zabavljali smo se tako što smo međusobno ponovo govorili engleski. Zato smo
ponavljali, i to često: Gentlemen first! povodom svačega i ničega, kao idioti. Bila
je to samo naša šala. Naučili smo i Anruja, koji bi se ponekad peo da nas
kontroliše.
Pretresajući uspomene, pitali smo se šta je od svega toga još ostalo... Od
onoga što smo zajedno videli... Pitali smo se šta li je sa Moli, našom dobrom
Moli... Lolu sam želeo da zaboravim, ali ipak bih rado nešto o njoj čuo, pa i o
maloj Mizin, kad smo već tu... Ona sigurno nije živela mnogo daleko — tu
negde u Parizu. Tako reći u susedstvu. Ali trebalo bi, da bih nešto čuo o Mizin,
da krenem u čitavo istraživanje… Među sve one ljude čija sam imena zaboravio,
i navike, i adrese, i čija se ljubaznost, pa i osmesi, morala posle svih ovih godina
briga i jurenja za hlebom, sigurno pretvoriti u kiselo keženje, kao sir kad
prokisne... I uspomene imaju svoju mladost... Ako ih pustiš da ubuđaju, pretvore
se u odvratne aveti, sebične, tašte i lažne... Trule kao jabuke... Govorili smo o
svojoj mladosti, obnavljali je i opet u njoj uživali. S nepoverenjem. Kad smo već
tu — majku nisam obišao već odavno... A te posete mi nisu nikako prijale što se
tiče živaca. Moja je majka bila gora od mene kad je tuga u pitanju... Ostajući
večito u svojoj radnjici, izgledalo je da se trudi da posle tolikih godina skupi oko
sebe što više razočaranja... Kad bih otišao da je obiđem, ona bi mi pričala:
»Znaš, tetka Hortenzija je umrla pre dva meseca u Kutansu... Možda je trebalo
da odeš?... A Klemanten, znaš Klemantena?... Parketara, koji se s tobom igrao
kad si bio mali ?... E, njega su pokupili prekjuče u Ulici Abukir... Nije jeo tri
dana...«
A Robinson nije znao s kojeg kraja da počne priču o svom detinjstvu, kad bi
ga se setio, takvo je bilo. Izuzev one priče o mušteriji, nije bilo nijednog sećanja
čiji ga najmanji kutak ne bi bacao u crno očajanje, nalik na kuću punu odvratnih,
smrdljivih stvari kao što su metle, kofe, domaćice, šamari... Gospodin Anruj nije
imao šta da ispriča o svojoj mladosti, sve do vojske, a i iz tog doba samo to da su
ga slikali u kapi s ćubom, ta je slika još stajala baš iznad ormana s ogledalom.
 Kad je Anruj sišao, Robinson mi je poverio svoju sumnju da će u ovim
uslovima ikad dobiti onih obećanih deset hiljada franaka... »Ne računaj mnogo
na to«, rekao sam mu i ja. Više sam voleo da ga pripremim na to razočaranje.
Komadići olova, zaostali od sačme, pojavljivali su se po ivicama rana. Vadio
sam ih postupno, po nekoliko svakog dana. Jako ga je bolelo dok sam ja čeprkao
baš iznad vezivnog tkiva.
Uprkos svim merama predostrožnosti, ljudi iz susedstva su ipak počeli da
pričaju svašta. Srećom, Robinson nije ni slutio to govorkanje, inače bi mu bilo
još gore.
Nema šta, okružilo nas je podozrenje. Anrujka je bila sve tiša u svom
prolaženju kućom u patikama. Na nju nismo ni mislili, a ona je bila tu, kraj nas.
Priče su dostigle vrhunac, te bi i najmanja sumnja sad bila dovoljna da nas
sve sruši. Onda će sve da prsne, pukne, lupi, raspline se i prospe po obali.
Robinson, baba, bomba, zec, oči, neverovatni sin, snajaubica, svi ćemo se naći u
đubretu, a naš prljavi stid će se prosuti pred uzbuđenu gomilu. Nije mi bilo lako.
Ne zato što sam ja počinio nešto zaista kažnjivo. Ne. Ali ipak sam se osećao
krivim. A najviše sam bio kriv, jer sam u suštini želeo da se sve to nastavi. I jer
čak nisam više video razloga da ne produžimo ovako sve dalje i svi zajedno ovo
lutanje kroz noć.
Uostalom, nije više bilo ni potrebe da išta želimo, išlo je sve samo po sebi, i
to još hitro!

11.
Bogati nemaju potrebe da sami ubijaju da bi klopali. Oni zapošljavaju druge,
kako to sami kažu. Oni ne čine zlo svojeručno. Bogati plaćaju. Svi se polomiše
da im ugode i svi su zadovoljni. Dok su njihove žene lepe, žene siromaha su
ružne. Ishod je isti već vekovima, ne računajući odevanje. Ljupke lepotice, dobro
uhranjene, dobro oprane. Otkako traje, život je samo toliko postigao.
A za ostalo, uzalud je trud, kliza se, srozava, zapada u alkohol, koji održava
žive i mrtve, i ne postiže se ništa. To je i te kako dokazano. I već vekovima se te
naše životinje mogu videti kako se rađaju, taljigaju i crkavaju pred nama, a da se
ni njima ne dešava ništa naročito, već nastavljaju stalno isti bljutavi niz neuspeha
tamo gde su ih one životinje pre njih prekinule. A trebalo bi već da shvatimo šta
se to dešava.
Neprestani talasi nepotrebnih bića nailaze iz mraka vekova i gase se pred
nama, a mi ipak tu stojimo i nadamo se... Nismo čak u stanju ni da sagledamo
smrt koju nosimo.
 Žene bogatih, lepo uhranjene, lepo opremljene, odmorne, postaju i lepe. To
je istina. Najzad, možda je to dovoljno. Ko to zna. I to bi mogao da bude razlog
postojanja.
— One žene u Americi, zar ne misliš da su bile lepše od ovih ovde? —
ponekad bi me pitao Robinson dok bi preživao uspomene s putovanja. Budila
mu se radoznalost, počeo je čak i o ženama da govori. Sad sam ga već ređe
obilazio, jer sam u to vreme bio postavljen za lekara u malom antituberkuloznom
dispanzeru u susedstvu. Stvarima treba dati pravo ime, to mi je donosilo osam
stotina franaka mesečno. A bolesnici su bili uglavnom ljudi iz »zone«, onog
naselja koje nikako ne uspeva da se izdvoji iz blata, pritisnuto đubretom i
oivičeno puteljcima gde rano probuđene i slinave devojčice, bežeći od škole duž
plotova, idu od jednog satira do drugog, kupeći ovde dvadeset sua, tamo fišek
prženog krompira i triper. Oblast avangardnog filma gde prljavo rublje ruži
drveće, a sve leje salate smrde subotom uveče na mokraću. U svojoj struci za tih
nekoliko meseci nisam učinio nikakvo čudo. A međutim, čuda su bila preko
potrebna. Samo mojim pacijentima nije bilo nimalo stalo da ja pravim čuda,
računali su, naprotiv, na tuberkulozu, da bi iz stanja potpune nemaštine, u kome
su se gušili oduvek, prešli u stanje relativne nemaštine koje obezbeđuje
minimalna državna potpora. Vukli su svoje manje ili više pozitivne ispljuvke od
kontrolnog pregleda do kontrolnog pregleda još iz vremena rata. Mršavili su
zbog temperature podržavane slabom ishranom i čestim povraćanjem, zbog
preterivanja u vinu i zbog toga što su radili, istinu govoreći tek svaki treći dan.
Nada u »penziju« im je držala i duh i telo. Doći će ta penzija jednog dana
kao božja milost, samo ako budu imali snage da još malo sačekaju pre no što
konačno crknu. Čovek ne zna šta znači navraćati i čekati nešto, sve dok ne vidi
kako navraćaju i kako čekaju ti siromasi koji se nadaju socijalnoj pomoći.
Provodili su čitava popodneva i čitave sedmice u nadanju, čekajući na ulazu i na
pragu mog vašljivog dispanzera, dok napolju pada kiša, i prevrtali su svoje nade
izražavajući ih procentima, svoje želje za ispljuvkom punim bacila, pravim »sto-
po-stotnim« tuberkuloznim ispljuvkom. Ozdravljenje je u njihovim nadanjima
daleko zaostajalo za socijalnom pomoći, mislili su i na to, razume se, ali jedva,
toliko ih je zaslepljivala želja da žive od izdržavanja, da bar malo budu
»rentijeri«, pod bilo kakvim uslovima. Pored ove nepomirljive, vrhunske težnje,
nije u njima bilo više mesta do za sitne, drugorazredne želje, čak im se i smrt u
poređenju s tom težnjom činila kao nešto uzgredno, kao neki sportski rizik u
najboljem slučaju. Uostalom, smrt je samo pitanje nekoliko časova, nekoliko
minuta, a izražavanje — kao i beda — traje čitavog života. Bogati su zaslepljeni
na drugi način i ne mogu da shvate tu grozničavu želju za sigurnošću. Biti bogat
— to je opet drugo pijanstvo, to je zaborav. Zato čovek i postaje bogat, da bi
zaboravio.
Malo-pomalo sam izgubio lošu naviku da svojim bolesnicima obećavam
zdravlje. To im nije činilo zadovoljstvo, ta perspektiva da će ozdraviti. I tako je
zdravlje samo jedan od gorih načina. Ono služi čoveku da bi mogao da radi, pa
šta s tim? Dok državna penzija, čak i vrlo mala, to je prosto i jednostvano
božanstvena stvar.
Kad nemaš para da ih ponudiš siromasima, onda bolje ćuti. Ako im govoriš o
bilo čemu drugom, a ne o novcu, varaš ih, lažeš ih skoro uvek. Bogate je lako
zabaviti, ogledalom na primer, u kome će se ogledati, jer nema ničeg lepšeg na
svetu za gledanje od bogatih. Da ih podstaknu, bogate penju svakih deset godina
za po jedan stupanj Legije časti, kao prsluče za omlitavele ženske grudi, i tako
imaju čime da se zanimaju idućih deset godina. To je sve. A moji bolesnici su
bili sebičnjaci, siromasi, materijalisti skučeni svojim prljavim planovima za
penziju putem krvavog pozitivnog ispljuvka. Ostalo ih se nije ticalo. Osećali su
smenjivanje godišnjih doba, ali njih je zanimalo samo kako to utiče na kašalj i na
bolest, to da se zimi — na primer — lakše nazebe nego leti, ali da se lakše pljuje
krv u proleće, a da se za vrućina može lako izgubiti i po tri kilograma težine
nedeljno... Čuo bih ponekad kako između sebe razgovaraju, misleći da nisam tu,
dok čekaju na red. O meni su do u beskraj pričali užasne stvari i laži da ti prsne
mozak. Verovatno ih je to olajavanje lekara ohrabrivalo, davalo im ko zna kakvu
tajanstvenu snagu da budu još nemilosrdniji, otporniji i zaista zli, ne bi li
istrajali, izdržali. To što tako o drugima govore ružno, ogovaraju, preziru, prete,
mora da im je činilo dobro. A ja sam, međutim, sa svoje strane sve učinio da im
ugodim, na sve načine, bio sam na njihovoj strani i pokušavao sam da
pomognem, davao sam im mnogo jodnih soli, pokušavajući da doprinesem
ispljuvavanju njihovih prljavih bacila, a sve to ipak nije uspevalo da suzbije
njihovu zloću.
Stajali bi preda mnom s osmehom služinčadi dok im postavljam pitanja, ali
me nisu voleli, pre svega zato što sam im činio dobro, a potom jer nisam bio
bogat, te to što ih ja lečim znači da se leče besplatno, a to nikako nije laskavo za
bolesnika, čak ni za onoga koji očekuje penziju. Zato nije bilo prljavštine koju
mi ne bi prilepili iza leđa. A ja nisam imao ni auto, dok ga je većina lekara u
okolini imala, pa je, po njihovom mišljenju, bilo nedolično i to što ja idem peške.
Čim bi moje pacijente malo podbrcnuli, a moje se kolege nisu libile, svetili bi se,
reklo bi se, za svu moju ljubaznost, uslužnost i odanost poslu. Sve je to u redu.
Vreme je ipak prolazilo. Jedne večeri, kad je moja čekaonica bila skoro prazna,
uđe jedan sveštenik da bi razgovarao sa mnom. Tog sveštenika nisam poznavao,
samo što ga nisam izbacio. Nisam voleo popove, a imao sam i razloga, pogotovu
od dana kad su smutili ono moje ukrcavanje u San Tapeti. Ali ovoga, koliko god
sam se trudio da ga prepoznam ne bih li ga izgrdio pravim rečima, zaista nisam
nigde i nikad ranije sreo. A morao je, međutim, dosta krstariti noću po Ransiju,
kao i ja, jer je bio iz okoline. A možda me je izbegavao kad bi izlazio? I na to
sam pomislio. Morali su ga upozoriti da ne volim popove. To se osećalo u
bojažljivom načinu na koji je započeo svoje nagvaždanje. Dakle, nikad se nismo
gurali oko istog bolesnika. Bio je već dvadeset godina sveštenik crkve, tu, u
blizini, saopšti mi on. Vernika je imao napretek, ali malo onih koji plaćaju. U
stvari, bio je više prosjak. Mantija u kojoj je bio učini mi se sva u nekim
naborima, nimalo pogodnim za hodanje po čorbuljaku predgrađa. To mu
primetih. Čak sam uporno podvlačio neudobnost takvog oblačenja.
— Čovek se navikne! — odgovori on.
Drskost moje primedbe ga ne pokoleba, on čak udvostruči svoju ljubaznost.
Očigledno je nešto hteo da traži. Glas uopšte nije dizao iznad poverljive
jednoličnosti, što je verovatno bila profesionalna navika. Dok je oprezno
razvijao uvodno izlaganje, pokušavao sam da zamislim sve ono što je ovaj
sveštenik svakodnevno morao da radi da bi zaradio svoje kalorije, svu količinu
keženja i obećanja uz to, nalik na moja... A onda sam, zabave radi, pokušao da
ga zamislim golog pred oltarom... Treba se navići da pri prvom susretu tako
transponuješ ljude koji dođu k tebi, mnogo ih brže posle toga razumeš i odmah
bez obzira ko je u pitanju, zapaziš u njemu ogromnu stvarnost gladnog crva. To
je dobra maštovita »caka«. Njegov prljavi ugled se raspline i nestaje. Sasvim go,
pred tobom je kao neki bedan i uobražen, hvalisav džak, koji se trudi da
uzaludno tovrlja u ovom ili onom smislu. Ništa se ovakvoj proveri ne može
odupreti. Trenutno pročitaš stvar. Ostanu samo ideje, a njih se ne treba plašiti.
Kad su one tu, ništa nije izgubljeno, sve se sređuje. Dok je, naprotiv, ponekad
teško podnositi nadmoćnost obučenog čoveka. Njegovih prljavih mirisa i
tajanstvenosti puni su svi nabori njegove odeće.
Zubi su u opata, bili vrlo loši, kvarni, požuteli i pri desnima uokvireni
zelenkastim kamencem, u stvari lepa alveolarna pioreja, ali on je bio sav obuzet
onim što mi je pričao. A te su stvari udarale o njegove zube kao da ih gura jezik,
na čije sam pokrete budno motrio. Na mnogim sićušnim mestima jezik je bio
odran po krvavim ivicama.
Bio sam navikao na ova sitna i prisna zapažanja, čak sam ih i voleo. Kad se
čovek zadrži, na primer, na načinu kako se obrazuju i izgovaraju reči, naše
rečenice ne mogu da izdrže katastrofu mucavog uobličavanja. Naš mehanički
napor razgovora složeniji je i mučniji od defekacije. Krunica od otečenog mesa,
usta, koja se grči kod zviždanja, usisava i vitoperi se i gura svakakva ljigava
isparenja kroz smrdljivu branu iskvarenih zuba, kakva kazna! I eto šta nam
nameću kao građu za preobražavanje u ideal. To teško ide. Pošto nismo ništa
drugo do gomile miakog škembeta, i to neistrulelog do kraja, to ćemo uvek imati
muke s osećanjima. Biti zaljubljen nije ništa, ostati zajedno — to je muka. Đubre
ne pokušava ni da traje, ni da raste. U tom pogledu smo mnogo nesrećniji od
govana, upornost napora da istrajemo u ovom stanju upravo i predstavlja ono
neverovatno mučenje.
Zaista ništa toliko ne obožavamo poput neke svetinje koliko svoj vonj. Sva
naša nesreća potiče od činjenice da po svaku cenu i tokom svih raznolikih godina
treba i dalje da ostanemo Žan Pjer ili Gaston. A naše se telo, presvučeno
uzburkanim i običnim molekulima, stalno buni protiv užasne šale trajanja. Naši
bi molekuli da što pre odlutaju u svemir, slatki mali! Pate što ih je beskraj
prevario, te su samo »mi«, rogonje beskraja. Da imamo hrabrosti, mi bismo se
rasprsli, a ovako se samo krnjimo iz dana u dan. To naše drago mučenje je
zarobljeno u atomima same naše kože zajedno s našom gordošću.
Pošto sam ja ćutao, zapanjen zaključcima razmišljanja o biološkoj
bestidnosti, opat pomisli da me je savladao, te iskoristi priliku i poče da se prema
meni ponaša blagonaklono, čak prisno. Očigledno se prethodno o meni raspitao.
S mnogo opreznosti najzad pređe na mudru temu mog lekarskog ugleda u
okolini. Mogao bi biti i bolji, dade mi on na znanje, taj ugled, da sam počeo na
sasvim drugi način kad sam se doselio i tokom prvih meseci mog rada u Ransiju.
»Bolesnici su, dragi doktore, to ne treba da zaboravimo, u načelu konzervativni...
Plaše se, to je shvatljivo, da će im i zemlja i nebo ponestati...« Po njegovim
rečima trebalo je od samog početka da se približim crkvi. To je bio njegov
duhovni i praktični zaključak. Ideja nije bila loša. Nisam ni pokušavao da ga
prekinem i strpljivo sam čekao da pređe na cilj svoje posete.
Ne bi se mogao poželiti žalosniji okvir, pogodniji za poveravanje, od
vremena kakvo je bilo napolju. Čovek bi rekao — jer je vreme bilo tako ružno,
tako hladno i uporno neprijatno — da nikad više neće videti ostatak sveta kad
izađe, da se svet rasplinuo, zgađen.
Moja bolničarka je najzad uspela da ispiše bolesničke kartone, sve do
poslednjeg. Više nije imala opravdanja da sedi kraj nas i sluša nas. Otišla je, ali
uvređena, zalupivši vrata za sobom uz besni nalet kiše.
 12.
Tokom razgovora sveštenik se predstavi, zvao se opat Protist. Saopšti mi
postupno i oklevajući da već duže vreme zajedno s Anrujevom ženom preduzima
korake da smesti staru i Robinsona, i to zajedno, u neku versku ustanovu, ne
mnogo skupu, ali da još takvu nisu našli.
Kad čovek pogleda, opat Protist bi mogao da liči na trgovačkog pomoćnika
nalik na sve druge, možda čak i na šefa prodaje, prokislog, pozelenelog i
osušenog po sto puta. Bio je zaista plebejac po poniznosti svojih insinuacija. A i
po dahu. U tom pogledu se nikad nisam prevario. Bio je to čovek koji suviše
brzo jede i pije belo vino. Snaja Anruj, ispriča mi on na početku, došla je i
potražila ga u parohijskoj kući, malo posle atentata, da bi ih izvukao iz sosa u
koji su se uvalili. Činilo mi se kao da se pravdao dok mi je to pričao, kao da se
stideo te saradnje. Što se mene tiče, zaista nije morao da se trudi. Razumem ja
stvari. Pridružio nam se u ovoj našoj noći. To je sve. Uostalom, tim gore po
njega! Nekakva gadna smelost zahvatila je i njega, malopomalo, uz pomoć
novca. Utoliko gore! Pošto je moj dispanzer bio sav utonuo u tišinu, a noć je već
sklapala svoja krila nad »zonom«, on spusti glas da bi se samo meni poverio. Ali
uzaluti je šaputao, sve što mi je pričao činilo mi se ipak ogromno, nepodnošljivo,
verovatno usled tišine oko nas, koja kao da je bila puna odjeka. Možda samo u
meni! Pst! — poželeo sam da mu dam znak u razmacima između reči koje je
izgovarao. Čak su mi podrhtavale usne, a pri kraju rečenica zaostajale su nam
misli.
Sad kad se pridružio našoj strepnji, pop nije znao šta će, kako da krene iza
nas četvoro u mrak. Mala skupina. Želeo je da zna koliko je nas umešano u
pustolovinu? I kuda smo krenuli? Da bi i on mogao da drži za ruku nove
prijatelje na putu ka cilju do koga treba da stignemo zajedno ili nikako. Svi smo
sad bili na istom putovanju. Naučiće i pop da ide kroz noć kao i svi mi ostali. Još
se spoticao. Pitao me je šta da uradi da ne bi pao. Što je dolazio ako ga je strah?
Stid ćemo zajedno do kraja i onda ćemo znati šta smo to tražili u toj pustolovini.
To je život — taj zrak svetlosti, koji se gubi u mraku. A možda nikad nećemo
saznati, ništa nećemo naći. Eto to je smrt.
Zasad je bilo vazno ići napred pipajući. Odatle, gde smo se mi sad našli,
nazad se više nije moglo. Nije bilo izbora. Njihova prljava pravda sa svojim
Zakonima bila je svuda, iza ugla svakog hodnika. Snaja Anruj je za ruku držala
staricu i njenog sina, a ja njih i Robinsona. Bili smo zajedno, sve sam to objasnio
svešteniku. I on je shvatio.
 Hteli mi to ili ne, tu gde smo se našli bolje da nas ne iznenade i ne otkriju
prolaznici, i to sam rekao popu i uporno sam mu to podvlačio. Ako koga
sretnemo, treba da izgleda kao da se šetamo, bezazleno. To je direktiva. Izgledati
sasvim prirodno. Pop je, dakle, sad sve znao, sve razumeo. Čvrsto smo se
rukovali i on se, razume se, silno plašio. Početnik! Oklevao je, mucao kao
maloumnik. Ni puta ni svetlosti nema tu kuda smo se zaputili, samo nekakva
opreznost koju smo jedan drugom prenosili ne verujući mnogo ni u nju. Reči
koje se u takvim slučajevima govore, umirenja radi, niko ne prihvata. Odjek
ništa ne odvraća, izašli smo iz Društva. Strah ne kaže ni da ni ne. Strah koristi
sve što se kaže, sve što se misli, sve.
Ništa ne vredi razrogačiti oči u mraku u takvim slučajevima. Samo izgubljen
užas, i to je sve. Noć je sve zgrabila, čak i pogled. Ispraznila nas je. Ipak se treba
držati za ruke da se ne padne. Ljudi iz dana više vas ne razumeju. Od njih vas
razdvaja sav taj strah, a čovek je njime tako pritisnut do časa kad se to na ovaj ili
onaj način završi, da tek onda može da se pridruži onim gadovima, koji čine
čitav jedan svet, bilo u životu bilo u smrti.
Opat je zasad trebalo da nam pomogne i da se pomuči da uđe u stvar, to mu
je bio zadatak. Uostalom, on je samo zato i došao, da bi smestio staru Anruj za
početak, a i Robinsona istovremeno, kod Sestara u unutrašnjosti. Njemu se ta
kombinacija činila mogućna, a i meni, uostalom. Samo je mesecima trebalo
čekati slobodno mesto, a mi više nismo mogli da čekamo. Dosta je bilo.
Snaja je imala pravo, što pre to bolje! Neka idu! Da ih se otarasimo! Zato je
Protist pokušao nešto drugo. Moram da priznam, vrlo oštroumno. A osim toga,
bila je tu i mala zarada za obojicu — za popa i za mene. Pogodba je trebalo, tako
reći, odmah da se zaključi, i za mene je bila predviđena uloga u svemu tome.
Robinsona je trebalo ubediti da pođe na jug, trebalo je da ga posavetujem, i to
prijateijski, razume se, ali ipak što pre.
Ne znajući ni suštinu ni pozadinu cele kombinacije o kojoj je govorio paroh,
trebalo je možda da budem uzdržljiv, da za svog prijatelja tražim neko jemstvo,
na primer... Jer, kad se dobro razmisli, bila je to čudna kombinacija, to što je opat
Protist predlagao. Ali svima nam se žurilo, okolnosti su nas pritiskale, bilo je
bitno da se stvar ne razvlači. Obećao sam sve što žele, i podršku i ćutanje. Protist
kao da se odlično snalazio u ovakvim nezgodnim situacijama i predosećao sam
da će nam mnogo štošta olakšati.
Pre svega, odakle početi? Trebalo je organizovati neupadljiv odlazak na jug.
Šta će Robinson misliti o tome? O odlasku, i to sa babom koju je trebalo da
ubije... Biću uporan... To je sve!... Mora da ide, i to iz milion razloga, nisu svi
najbolji, ali svi su bili tvrdoglavi. A našli smo im zaista čudan posao, Robinsonu
i staroj, tamo na jugu. I to u Tuluzi. Lep grad — Tuluza! Uostalom, videćemo i
grad! Otići ćemo tamo! Obećao sam da ću ih obići čim se smeste, nastane i
naviknu na posao. A kad sam razmislio, bilo mi je pomalo žao što će Robinson
otići tamo tako brzo. Istovremeno mi je bilo i vrlo milo, naročito što sam najzad
bio i pred pravim malim dobitkom. Nudili su mi hiljadu franaka. I to je bilo
dogovoreno. Trebalo je samo da zagrejem Robinsona za odlazak na jug,
uveravajući ga da nema bolje klime za rane u očima, da će mu tamo biti vrlo
dobro, i najzad, da ima sreće što će se izvući tako jeftino. Bio je to način da ga
ubedim.
Posle pet minuta ovakvog razmišljanja i ja sam bio duboko ubeđen i spreman
za odlučujući potez. Treba kovati gvožđe dok je vruće, po mom mišljenju.
Najzad, neće mu tamo biti ništa gore nego ovde. Zamisao ovog Protista činila mi
se sve razumnija što sam više o njoj mislio. Ipak su popovi majstori za
prikrivanje bruke!
Nudili su Robinsonu i staroj, na kraju krajeva, trgovinu ništa goru od drugih.
Nekakav podrum s mumijama, ako sam dobro shvatio. Vodili bi posetioce kroz
kriptu ispod crkve za dobrovoljni prilog. Turiste. A Protist me je uveravao da je
to pravi zlatan rudnik. Bio sam u to skoro ubeđen, a i pomalo ljubomoran. Ne
nalazi se svakog dana posao gde mrtvi rade za tebe.
Zaključao sam ambulantu i krenuli smo ka Anrujevima, vrlo odlučno, i ja i
paroh, kroz blato. Bila je to novost, i te kakva! Hiljadu franaka u izgledu!
Promenio sam mišljenje o popu. Kad stigosmo do kućice, nađosmo Anrujeve
kraj Robinsona u sobi na prvom spratu. Samo, u kakvom je stanju bio Robinson!
— To si ti? — upita me on na vrhuncu uzbuđenja, čim me ču da se penjem.
— Osećam da će se nešto desiti! Zar ne? — upita on zadihano.
I poče da slini pre no što sam i reč prozborio. A Anrujevi su mi davali znake
dok me je on pozivao u pomoć.
»Lepo su zamislili«, pomislih ja. »Žuri im se, kao i obično. Večito im se žuri!
Izlanuli su se naprečac! Bez pripreme! Ne čekajući mene!«
Srećom, uspeo sam da počnem sve s početka, drugim rečima. Robinson više
nije ni tražio, baš mu je to i trebalo — nov pogled na iste stvari. Bilo je to
dovoljno. Paroh je ostao u hodniku, nije se usuđivao da uđe u sobu. Teturao se
od straha. — Uđite — pozvala ga je snaja najzad. — Hajde, udite! Niste suvišni,
gospodine opate, baš naprotiv! Zatičete jednu porodicu u nesreći, eto!... Lekar i
sveštenik! Zar ne biva tako u svim bolnim časovima u životu?
Opet se bacila u fraziranje. Nova nada da će se izvući iz sosa i mraka
dovodila je gaduru u lirsko raspoloženje, i to na njen pogani način.
Zbunjeni paroh nije umeo ni da bekne. Najzad poče nešto da muca, držeći se
na pristojnom odstojanju od bolesnika. Njegovo mucanje je uticalo na
Robinsona, ovaj opet zapađe u očajanje: »Lažu! Lažu me svi!«, urlao je.
Brbljanje, i to još samo o prividu. Uzbuđenje. Večito isto. Ali mene je to
podstaklo, ohrabrilo. Povukao sam snaju Anruj u ugao i otvoreno sam se
pogađao, jer sam video da samo jedan čovek može da ih izvuče iz svega ovoga, a
to sam ipak bio ja. »Predujam«, rekao sam snaji, i to odmah, razumete!« Kad
čovek izgubi poverenje, nema razloga da se libi, kako kaže narod. Shvatila je i
tutnula mi odmah novčanicu od hiljadu franaka u šaku, pa još jednu, sigurnosti
radi. Uhvatio sam je na strogost. Onda sam počeo da ubeđujem Robinsona, kad
sam već uzeo zalet. Morao se odlučiti za odlazak na jug.
Izdaja, kažu, i kažu to olako. Treba ulučiti priliku. Izdaja ti je kao da otvaraš
prozor na tamnici. Svako bi to hteo, ali malo njih uspeva.

13.
Pošto je Robinson otišao iz Ransija, mislio sam da će sad život krenuti, da
će, na primer, biti više bolesnika nego inače, kad tamo ništa. Prvo je okolinu
zahvatila nezaposlenost, kriza, a to je najgore. A onda je vreme, mada je bila
zima, okrenulo na blago i suvo, a nama u medicini treba hladno i vlažno. Nije
bilo ni epidemije, jednom reči, naopako vreme i propala sezona.
Čak sam zapazio kolege kako idu peške u obilazak bolesnika, šta da vam
pričam, vedra lica — kao šetaju se, a u stvari besni, sve to samo da bi uštedeli na
troškovima izlaska automobilom. Ja sam za izlazak imao samo kišni mantil. Da
li sam zbog toga dobio tu upornu kijavicu? Ili sam se navikao da jedem zaista
premalo? Sve je moguće. Ili su me opet hvatale groznice? Bilo kako bilo, tek
negde pred proleće od malog nazeba sam počeo da kašljem bez prestanka, gadno
sam se razboleo. Propast! Jednog jutra prosto nisam više mogao da ustanem.
Beberova tetka je upravo prolazila ispred vrata. Pozvao sam je. Ona se pope.
Odmah sam je poslao da naplati mali račun u susedstvu, koji je još ostao
neplaćen. Jedini, poslednji. Ta naplaćena polovina duga trajala mi je svih deset
dana ležanja.
Čovek ima vremena za razmišljanje ležeći u krevetu deset dana. Čim mi
bude bolje, otići ću iz Ransija, to sam odlučio. Uostalom, dugovao sam dva
meseca kirije... Dakle, zbogom ono malo nameštaja! Kidnuću u tišini, nikom ne
govoreći ni reči, razume se, i niko me nikad više neće videti u Garen-Ransiju.
Otići ću bez traga i ne ostavljajući adresu. Kad vas smrdljiva beda goni, čemu
protivljenje? Ćutke zbrisati, to je mudro.
Sa svojom diplomom mogu da se nastanim gde god hoću, to je tačno... Ali na
nekom drugom mestu neće biti ni prijatnije ni gore... Malo bolje će to mesto u
početku svakako biti, jer ljudima uvek treba malo vremena da vas upoznaju, da
se uhodaju i pronađu kako da vam naškode. Dokle god traže pukotinu kroz koju
će vas najlakše pogoditi, još imate malo mira, ali čim vam nađu slabu tačku,
onda vam je sve isto, ma gde bili. U stvari, ono kratko vreme dok ste još
nepoznati u novom mestu najprijatnije je. Posle opet počinje ista gadna zloba.
Važno je ne čekati mnogo i ne dopustiti da drugari proniknu vaše slabosti.
Stenice treba zgnječiti pre no što se zavuku u pukotinu. Zar ne?
A o bolesnicima, pacijentima, nisam imao nikakvih iluzija... U nekoj drugoj
četvrti neće biti ništa manje gramzivi, ni manje glupi, ni manje kukavice od ovih
ovde. Isto piće, isti bioskop. Iste sportske spletke, isto oduševljeno potčinjavanje
prirodnim potrebama njuške i guzice, ista gomila i ovde i tamo, teška,
balegarska, tetura se od laži do laži, večito hvalisava i podvaladžijska, zlobna i
siledžijska između dva trenutka panike.
I bolesnik se u postelji okreće s jedne na drugu stranu. Zašto ne bismo i mi
imali pravo da se u životu prevrnemo s jedne na drugu stranu, jer to je sve što
smo pronašli da bismo se branili od Sudbine. Ne treba se nadati da ćemo se uz
put otarasiti svoje muke. Muka je kao grozna žena kojom si se oženio. Možda je
ipak bolje zavoleti je malo nego iscrpljivati se tukući je celog života. Kad već ne
možeš da je smakneš! I tako sam se nečujno iskrao iz svog međusprata u
Ransiju. Sedeli su oko stola s vinom i kestenjem kod moje domarke kad sam
prošao poslednji put ispred njenog stana. Ni videli ni čuli. Ona se češala, a on,
nagnut nad tiganj, zajapuren od vatre, toliko je vec bio popio da je bio sav otečen
i skoro modar.
Za te ljude sam nestajao u nepoznatom, kao da se gubim u velikom tunelu
bez kraja. Dobro je kad je troje ljudi manje među onima koji vas poznaju, što
znači vrebaju vas i štete vam, jer odsad neće više znati šta je bilo s vama. Kažem
troje, jer računam i ćerku, devojčicu Terezu, kojoj su se stalno otvarale rane i
gnojile kao čirevi, toliko se češala zbog ujeda stenica i buva. Istina je da vas je,
čim uđete kod njih u stan, nešto počinjalo da ujeda, tako da ste imali utisak da se
zavlačite u oštru četku.
Dugi stubić gasa u predsoblju, go i zviždukav, prosipao se po prolaznicima
na ivici trotoara i pretvarao ih u izbezumljene i neprozirne aveti, koje su se naglo
pojavljivale u crnom okvim ulaznih vrata. Potom su prolaznici odlazili, dobijali
pomalo boje, tu i tamo, pred ostalim prozorima i uličnim svetiljkama, i najzad se
kao i ja rasplinjavali u noći, meki i tamni.
Više nisam morao ni da prepoznajem prolaznike. A voleo bih da ih načas
zaustavim u besciljnoj šetnji i kažem im jednom zasvagda da ja idem do đavola,
da odlazim, i to vrlo daleko, da mogu svi da idu bestraga niko od njih ne može
više ništa protiv mene, ni da pokuša.
Stigavši do Bulevara Slobode, sreo sam kolica s povrćem koja su se klateći
uputila ka Parizu. Pošao sam za njima. U stvari, već sam ostavio Ransi za
sobom. Nije mi bilo mnogo toplo. Onda sam, da bih se zagrejao, svratio do
Beberove tetke. Njena svetiljka je kao dugme zakopčavala mrak u dnu hodnika.
»Na kraju« pomislio sam, »ipak treba da kažem zbogom tetki«.
Sedela je na stolici, kao i obično, između vonja svog stančića i male peći
koja je sve to grejala, lica ostarelog i spremnog na plač otkako je Beber umro, a
na zidu, iznad kutije za ručni rad, velika školska slika Bebera, u uniformi, s
beretkom i krstom. »Uveličanje« koje je izvukla kao nagradu iz paketa kafe.
Probudih je.
— Dobar dan, doktore — trže se ona. Dobro pamtim šta mi je rekla. »Kao da
ste bolesni«, odmah je primetila. »Sedite samo... ni meni nije dobro...«
— Eto, pošao sam malo da prošetam — rekoh ja tek da nešto kažem.
— Kasno je već za šetnju, pogotovu ako idete ka Klišiju... Avenijom briše
hladan vetar u ovo doba! Ustade i posrćući tamo-amo poče da nam sprema grog,
govoreći o svemu najednom, i o Anrujevima, i o Beberu, razume se.
Čovek nikako nije mogao da je spreči da govori o Beberu, a to je i
rastuživalo i bolelo je i ona je toga bila svesna. Slušao sam je ne prekidajući je,
nekako sav utrnuo. Pokušavala je da me podseti na svu ljupkost Beberovih
osobina i izlagala ih je s mukom, jer se nijedna Beberova vrlina nije smela
zaboraviti, te bi počinjala opet s početka, i kad je sve bilo tu i kad mi je ispričala
sve od prihranjivanja na cuclu, opet bi našla neku malu vrlinu Bebera, koju je
trebalo navesti pored ostalih, počinjala bi iznova, a onda bi ipak nešto zaboravila
i zaplakala bi nemoćno. Gubila se, toliko je bila umorna. Zadremala bi jecajući.
Ponestalo joj je snage i neće još dugo moci da u senci oživljava uspomenu na
malog Bebera koga je toliko volela. Ništavilo se stvaralo tik uz nju i već je
pomalo zahvatalo. Malo groga uz sav zamor i, eto, zaspala je hrčući kao mali
avion u daljini nošen oblacima. Nikog svog nije više imala na ovom svetu.
Dok je ona tako tonula u svoj vonj, ja sam razmišljao o svom odlasku, i o
tome da verovatno nikad više neću videti Beberovu tetku, i o Beberu koji je
otišao bez prenemaganja, i zauvek, i o tetki koja će isto tako otići za njim, i to
uskoro. Srce joj je bilo slabo i istrošeno. Guralo je koliko može krv u arterije, ali
u vene već teže. Otići će tetka na veliko groblje u susedstvu, gde već čeka masa
mrtvih. Tamo je — na groblje — izvodila Bebera da se igra pre no što se
razboleo. I time će se sve završiti. Obojiće zidove njenog stana, i onda će moći
da se kaže da su svi sustigli jedni druge kao kugle koje poigravaju na ivici rupe i
oklevaju pre no što se survaju.
I one polaze žestoko i s bukom, sve te kugle u kuglani, i najzad ne stignu
nikud. A ni mi. Cela ova naša zemlja samo tome i služi da se svi nađemo tamo.
Beberova tetka nije bila daleko, jedva da je još mrdala. Ljudi se teško
međusobno nalaze dok su još u životu. Suviše je boja koje odvraćaju pažnju i
suviše ljudi koji se unaokolo kreću. Pravi susreti traže tišinu kao što je tišina
mrtvih. Ali ja sam još morao da idem, da krenem dalje. Uzalud sam se opirao,
uzalud je bilo to što sam znao... Nisam mogao da ostanem ovde s njom. Diploma
mi je nabubrela u džepu, taj džep mi je daleko ispupčeniji od onoga s novcem i
ličnim dokumentima. Pred policijskom stanicom dežurni je čekao ponoćnu
smenu i pljuvao što je više mogao. Pozdravili smo se. Iza svetleće reklame za
benzin na uglu bulevara bila je trošarina i njeni zelenkasti službenici u staklenom
kavezu. Tramvaji više nisu išli. Bio je pogodan čas da se sa službenicima
porazgovara o životu, o njihovom životu, koji je sve teži i sve skuplji. Bilo ih je
dvojica, jedan star i jedan mlad, obojica puni peruti i povijeni nad tolikim
delovodnicima. Kroz prozor su se videli veliki mračni kejovi utvrđenja, koji su
zašli duboko u noć očekujući brodove iz dalekih krajeva, vrlo plemenite i
dragocene brodove kakve nikad niko nije video. To je sigurno. Nadaju im se.
Tako smo popričali, i to poduže, trošarinci i ja, čak popismo i kaficu
podgrejanu na peći. Pitali su me jesam li krenuo na odsustvo tako noću, s
zamotuljkom u ruci, te se i nasmejasmo. »Tačno«, odgovorih im. Nije bilo
razloga da objašnjavam trošarincima nesvakidašnje stvari. Nisu mogli da mi
pomognu u razumevanju samog sebe. I, pomalo uvređen njihovom primedbom,
odjednom zaželeh da budem zanimljiv, da ih zapanjim, te započeh iznebuha
priču o bitkama 1816, onima koje su dovele kozake do mesta gde smo baš sad
bili, do Barijere, a sve za petama velikom Napoleonu.
Sve to, naravno, izložih s nemarnom lakoćom. Pošto sam s to malo reči
ubedio ova dva musavka u svoju kulturnu nadmoć i širinu obrazovanja, pođoh,
razvedren, uzbrdo avenijom ka Trgu Kliši.
Već ste sigurno primetili da na uglu Damske ulice uvek stoje dve prostitutke.
Dežuraju onih nekoliko mrtvih časova između kraja noći i praskozorja.
Zahvaljujući njima, život se nastavlja kroz senke. One održavaju vezu, a torbica
im je puna lekarskih recepata, maramica za sve i fotografija dece na selu. Kad im
čovek priđe u mraku, treba da pazi, jer te žene jedva da postoje, takvi su to
stručnjaci, znaju da budu žive samo koliko je neophodno za dve-tri rečenice u
kojima je sažeto sve što mogu da pruže. Pamet insekta u dubokim cipelicama na
dugmiće.
Ništa im ne treba reći i ne treba im prilaziti. Zle su. Imao sam dovoljno
prostora. Počeo sam da trčim sredinom između šina. Avenija je dugačka.
Na kraju je kip maršala Monseja. Brani Kliši još od 1816, od uspomena i
zaborava, od ničega, s vencem od jeftinih perli. Dotrčao sam praznom avenijom
do njega sa 112 godina zakašnjenja: nije više bilo ni Rusa, ni bitaka, ni Kozaka,
ni vojnika, ničega više na trgu nije bilo da se zauzme, sem ivice postolja ispod
venca. I vatrica malog mangala s tri drhtavca oko njega, koji su žmirkali od
smrdljivog dima. Nije bilo baš udobno.
Nekoliko automobila je bežalo iz sve snage ka izlazima.
Sećao sam se u hitnji velikih bulevara kao mesta manje hladnog od ostalih.
Glava je radila samo pod pritiskom volje, zbog groznice. Pod uticajem tetkinog
groga sišao sam trkom, bežeći od vetra, koji je manje hladan kad bije u leđa.
Stara dama u kapici kraj stanice podzemne železnice Sen-Žorž plakala je za
unukom, bolesnom od meningitisa, kako je govorila, koja je ležala u bolnici. I
koristila to za prošnju. Pogrešno se namerila.
Udelio sam joj reči. Pričao sam joj o malom Beberu i devojčici koju sam
lečio za vreme studija u gradu i koja je umrla takođe od meningitisa. Tri nedelje
je trajala njena agonija, a njena majka u susednom krevetu nije mogla da spava
od tuge, i onda je majka masturbirala tokom te tri nedelje agonije i nisu mogli da
je zaustave ni kad je sve bilo gotovo.
To samo dokazuje da čak ni sekundu ne može da se živi bez zadovoljstva i da
je zaista teško duboko žaliti. Takav je život.
Rastao sam se od ožalošćene starice pred Galerijom. Otišla je da istovaruje
šargarepu kod pijace Hal. I ona je išla za povrćem kao i ja, istim putem.
Ali mene je privukao »Taraput«. Kao veliki osvetljeni kolač stajao je na
bulevaru. A ljudi su priticali sa svih strana, gurajući se kao larve. Ljudi noću
izlaze sa svih strana već raširenih očiju da bi ih napunili slikama. Zanos ne
prestaje. To su oni isti koji su se jutros gurali pred podzemnom železnicom. Ali
ovde, ispred »Taraputa«, veseli su kao u Njujorku, češkaju se po trbuhu pred
kasom, iscede nešto sitniša i vrlo odlučni jure, puni radosti, ka rupama u
svetlosti. Svetlost kao da nas je svlačila, tako je kupala ljude, pokrete, stvari, na
sve strane venci svetiljki i opet svetiljke. Čovek ne bi mogao da govori o nekom
ličnom pitanju na ovom ulazu, bila je ovo sušta suprotnost noći.
 Pomalo ošamućen, ušao sam u susednu kafanicu. Za stolom do mene —
koga vidim? Parapina, mog bivšeg profesora. Pije pivo, sav pun peruti, kao
uvek. Pozdravismo se, obradovasmo se. Došlo je do krupnih promena u
njegovom životu, kaže mi on. Treba mu deset minuta da mi sve ispriča, nije
prijatno. Profesor Žutise je bio sve gori prema njemu, toliko ga je proganjao da
je morao da ode. Parapin je morao da podnese ostavku i napusti laboratoriju, a i
majke devojčica iz gimnazije došle su pred kapiju Instituta da ga sačekaju i
razbiju mu njušku. Priče. Istraga. Strepnje.
U poslednjem času preko dvosmislenog oglasa u nekom medicinskom
časopisu uspeo je da uhvati nekakav posao. Nije bogzna šta, razume se, ali ipak
nije zamoran i odgovara mu. Reč je o domišljatoj primeni poslednjih teorija
profesora Baritona o razvoju malih kretena putem filma. Krupan korak napred u
proučavanju podsvesnog. Samo se o tome priča u gradu. Sad je u modi.
Parapin je ove izuzetne pacijente pratio do modernog »Taraputa«. Otišao bi
po njih u modernu Baritonovu kliniku u predgrađu, a posle predstave ih je
vraćao, zablesavljene, nakljukane slikama, srećne i čitave, i još modernije. To je
sve. Čim bi posedali pred platno, o njima više nije trebalo brinuti. Bogomdana
publika. Svi su bili zadovoljni, isti film ih je oduševljavao i po deseti put. Stalno
su uživali u iznenađenju. Porodice su bile oduševljene. Parapin takođe. Ja
takođe. Smejali smo se od sreće i ispijali kriglu za kriglom proslavljajući sreću
materijalnog uspeha Parapina na planu modernog. Otići ćemo tek u dva ujutru,
posle poslednje predstave u »Taraputu«, to smo rešili, pokupiti debilce, navrat-
nanos ih vratiti autom na kliniku doktora Baritona u Vinjiju na Seni. Kakav
posao!
Pošto smo se obojica obradovali susretu, počesmo da razgovaramo o svemu i
svačemu, uživajući u maštovitom razgovoru, prvo o putovanjima jednog i
drugog, pa najzad i o Napoleonu, eto, došavši do njega preko Monseja i
njegovog spomenika na Trgu Kliši. Sve se pretvara u zadovoljstvo kad je jedini
cilj osećati se prijatno u društvu onog drugog, jer se čoveku čini da je najzad
slobodan. Zaboravlja tada i svoj život, to jest pitanja love.
Reč po reč, čak i povodom Napoleona našli smo razloga za smeh. Parapin je
dobro znao istoriju Napoleona. Nekad ga je to strasno zanimalo, reče mi, kad je
u Poljskoj još bio u gimnaziji. On, Parapin, bio je lepo vaspitavan, a ne kao ja.
I tako mi ispriča da su pri povlačenju iz Rusije generali imali grdne muke da
spreče Napoleona da ne ode poslednji put u naručje Poljkinji svog srca. Takav je
bio Napoleon, čak i usred najvećih nevolja i nesreća. Jednom reči, neozbiljan.
Čak i on, Žozefinin orao! Uspaljen, to je reč, uvek i svuda. Sve pada kad čovek
voli da uživa i da se zabavlja, a ko to ne voli! I to je tuga. Ljudi samo na to
misle! U kolevci, u kafani, na prestolu, u klozetu! Svuda, svuda! Ožeži! Bio
Napoleon ili ne bio! Rogonja ili ne! Zadovoljstvo pre svega! Neka pocrka četiri
stotine hiljada ludaka zapalih u Berezinu do kalpaka, mislio je veliki gubitnik,
samo da Poleon ispali još jedan metak! Kakvo đubre! De, de! Takav je život!
Tako se sve završava! Neozbiljno! Tiraninu se uloga koju igra smuči pre no što
če se smučiti gledaocima. I ode žensku da prevrne, nije više u stanju da luči
oduševljenje za upotrebu masa. Onda je s njim gotovo! Sudbina ga napusti dok
si rekao »britva«! Ne prebacuju njemu oduševljene mase što ih tamani koliko
god stigne! A ne! Nije to ništa! I te kako bi mu oprostile! Ali to što je najednom
postao dosadan, to ne mogu da mu oproste! Ozbiljnost je dozvoljena samo u
neozbiljnim stvarima. Epidemije prestaju tek kad se mikrobima smuči na
sopstvene toksine. Robespjera su izveli na giljotinu, jer je ponavljao stalno isto, a
Napoleon je podlegao, kad je već o njemu reč, dvogodišnjoj inflaciji Legija časti.
Njegovo mučeništvo, tog ludaka, bilo je u tome da snabdeva željama sa
doživljajima polovinu Evrope, Evrope koja je sedela. Nemoguć posao. To ga je
dokrajčilo.
A bioskop, novog malog najamnika naših snova, čovek može da kupi i
koristi ga sat-dva, kao prostitutku. U naše doba su umetnike rasporedili svuda
pomalo, a sve u strahu da narodu ne bude dosadno. Čak i po onim kućama gde
umetnici sa svojim drhtajima štrče na sve strane, a izlivi njihove iskrenosti cure
svuda niz spratove. Vrata se od njih tresu. Svaki se upeo da drhti sa što više
drskosti, više nežnosti, i da mu doživljaj bude dublji no u drugara. Sad već
ukrašavaju i klozete i klanice i zalagaonice, sve to samo da bi vas zabavili,
razonodili, izvukli vas od Sudbine.
Prosto naprosto živeti — kakva ludnica! Život je kao razred gde je Dosada
redar, sve je vreme tu i vreba vas, treba se truditi da po svaku cenu izgledaš silno
zaposlen, i to na nekom vrlo zanimljivom poslu, inače ti pojedu mozak. Dan koji
bi bio prosto trajanje 24 časa nedopustiv je. Dan treba da bude dugo i skoro
neizdržljivo uživanje, povazdanje parenje, milom ili silom.
Tako vam odvratne stvari padaju na um kad vas nemaština pritisne, kad je
svaka vaša sekunda puna želje za hiljadu drugih stvari i mesta. I Robinsona je
mučio beskraj, na njegov način, i pre no što mu se dogodila ova nesreća, ali sad
je dobio svoje. Bar sam ja tako mislio.
Iskoristio sam dok smo bili na miru u kafani da Parapinu ispričam šta se sve
meni desilo od našeg poslednjeg viđenja. On je imao razumevanja, čak i za moje
stvari, i priznao sam mu da sam upropastio svoju lekarsku karijeru napustivši
ovako neočekivano Ransi. Treba reći da stvari stoje upravo tako. I nije to bilo
nimalo veselo. Nisam smeo da pomišljam na povratak u Ransi u ovim
okolnostima. S tim se i Parapin slagao. I dok smo tako prijatno razgovarali, u
stvari poveravali se jedan drugom, dođe vreme pauze u »Taraputu«, te muzičari
iz bioskopa navališe masovno u kafanu. U horu ispismo svi po čašicu. Svi su
muzičari dobro znali Parapina. I tako, reč po reč, saznadoh od njih da upravo
traže statistu da igra Pašu u intermecu. Nema uloga! Onaj koji je dosad igrao
Pašu otišao je bez zbogom. A uloga je lepa, i dobro plaćena, u prologu. Nikakav
napor. I uz to, ne treba zaboraviti, mangupski uklopljena u jato engleskih
plesačica — na hiljade mišića u skladnom pokretu. Upravo ono što meni
odgovara i što mi treba.
Napravim ljubazno lice i čekam predloge tehničkog šefa. U stvari,
prijavljujem se. Pošto je bilo kasno i nije bilo vremena da traže nekog drugog
statistu kod Kapije Sen-Marten, tehnički je bio sav srećan što sam bio tu. To mu
je uštedelo izlaženje. A i meni. jedva me je i pogledao. Odmah me je usvojio i
ubacio. Jedino je bilo važno da nemam kraću nogu, više od mene nisu zahtevali.
A i ovo jedva.
I tako uđem u lepe i udobne podzemne prostorije »Taraputa«. Prava košnica
namirisanih loža, gde se Engleskinje do izlaska na scenu odmaraju psujući i
sumnjivo jureći jedna za drugom. Sav oduševljen što sam sebi obezbedio klopu,
požurim da se upoznam s mladim i neposrednim koleginicama. One mi,
uostalom, ne može biti ljubaznije predstaviše celu trupu. Anđeli. Nenametljivi
anđeli. Prijatno je kad niti traže od tebe poveravanje, niti te preziru, to je
engleski način.
»Taraput« donosi silne pare. Čak i iza kulisa sve je bilo raskošno i bogato,
osvetljenje, noge, sapun, sendviči. Tema tačke u kojoj smo se pojavljivali bio je,
čini mi se, Turkestan. Bar kao povod koreografskim zamajavanjima, njihanju
kukova u taktu i žestokom dobovanju.
Moja uloga, mada prilično prosta, bila je bitna. Onako sav naduven u srebru i
zlatu, u prvi mah nikako da nađem sebi mesto među svim tim »cugovima« i
nestabilnim svetiljkama, ali sam najzad i u tome uspeo, te našavši se tako u
centru pažnje, mogao sam mirno da sanjarim pod mlečno belim reflektorima.
Dobrih četvrt časa londonske bajadere su se izvijale uz muziku i strasno
izvodile bahanalije e ne bi li mene ubedile u valjanost svojih draži. Meni nije
trebalo toliko i mislio sam da je pet izvođenja dnevno ove gimnastike mnogo za
žene, i to izvođenja uvek bez greške, neumoljivog vrtenja guzicom, sa snagom te
pomalo dosadne rase, i onom nepokolebljivom postojanošću kao u brodova, koji
kobilicom beskrajno preoravaju okeane.

14.
Nema potrebe da se čovek muči, dovoljno je da čeka, pošto se sve odigrava
na ulici. U stvari, samo ona vredi. I čeka nas. Treba sići na ulicu. Treba se
odlučiti, i to ne jedan ili dvoje-troje nas, već svi. Tu se nešto izmotavamo i
prenemažemo, ali doći će i to.
Od kuća dobra nema. Čim se vrata zatvore za čovekom, on počinje odmah da
smrdi, i on i sve ono što nosi, sve to smrdi. Demodira se na licu mesta dušom i
telom. Truli. Ako ljudi već smrde, tako im i treba. Valjalo je misliti! Trebalo ih je
izvesti, izbaciti, izložiti. Sve što smrdi posledica je sobe, i ma koliko se mirisali,
ljudi ipak smrde.
A kad je već reč o porodici, znam jednog apotekara na Aveniji Sent-Uen, koji
u izlogu drži lepu reklamnu plakatu: Tri franka kutija za čišćenje cele porodice!
Jeftinoća! Podriguje se! Olakšava se u porodičnom krugu. Mrze se međusobno
da bi se ujedali do krvi, to je pravi dom, ali niko se ne buni, jer je ipak manje
skupo od života u hotelu.
A hotel, e to je već nešto! Manje mirno, nije onako naduveno i načičkano kao
u stanu, čovek ne oseća u toj meri krivicu. Ljudska rasa nikad ne miruje, a za
silaženje na Strašni sud, koji će se očigledno odigrati na ulici, čovek je bliže u
hotelu. Samo neka dođu anđeli s trubama, mi iz hotela sićićemo prvi.
U hotelu čovek gleda da prođe neopažen. Nema mu druge. Čim se malo
glasnije ili suviše često svađaš, ne valja, primete te. Najzad se jedva usuđuješ da
mokriš u lavabo, toliko se čuje kroz zidove. Tako stekneš lepo vaspitanje kao
oficiri ratne mornarice. Sve može da se zaljulja od zemlje do neba svakog časa,
ali ti si spreman, i baš te briga, pošto si se već deseti put toga dana izvinio
sudarajući se s ljudima po hodnicima hotela.
Treba naučiti da u klozetu prepoznaš miris svakog od suseda sa sprata,
korisno je. Teško je imati iluzija u nameštenoj sobi. Stanari nemaju oreola. Tiho
plove životom od dana do dana, ne privlačeći pažnju, u hotelu su kao na brodu,
malo natrulom i punom rupa, i kao da to znaju.
Hotel u kome sam se smestio najviše je privlačio studente iz unutrašnjosti.
Već od prvih stepenica je mirisao na hladan duvanski dim i na doručak. Noću se
video iz daleka, zahvaljujući svetiljki u sivoj izmaglici iznad vrata i zlatnim
slovima, koja su se isticala viseći na balkonu kao ogromna lažna vilica.
Čudovište za stanovanje zasićeno prljavim računicama.
Ljudi su se posećivali od sobe do sobe, idući hodnikom. Posle mojih
dugogodišnjih kukavnih poduhvata u praktičnom životu, ili priključenja, kako ih
zovu, vratio sam se studentima.
Njihove su želje bile uvek iste, čvrste i užegle, ništa manje i ništa
besmislenije no nekad u vreme kad sam ih napustio. Ljudi su se izmenili, ali
ideje nisu. I dalje su išli, kao i uvek, da se napasu malo medicine, hemije, prava
u pilulama, ili su gutali čitave zoologije, u određene časove, na drugom kraju
četvrti. Rat je prešao preko njihovog staleža, ali ništa u njima nije promenio, a
kad bi se čovek, pun naklonosti, upleo u njihove snove, oni su vas vodili, pravo
u svoje doba četrdesetogodišnjaka. Tako su sebi davali dvadeset godina, dvesta
četrdeset meseci uporne štednje, da bi napravili jednu sreću.
Šarena slika iz slikovnice je za njih predstavljala i sreću i uspeh, ali lepo
osenčena i brižljivo urađena. Sebe su videli u poslednjem podeoku, okružene
porodicom, ne suviše mnogobrojnom, ali neuporedivom i dragocenom do ludila.
A nikad nisu, međutim, čak ni pogledali svoju porodicu. Nema potrebe, ona nije
za to da se gleda. Upravo u tome i jeste snaga oca, njegova sreća, da poljubi
svoju porodicu nikad je ne gledajući, u tome je njegova poezija.
Novina je bila odlazak u Nicu automobilom sa ženom miraždžikom, i možda
upotreba čeka za bankarska plaćanja. A što se tiče sramnih strana duše, možda
želja da ženu povedu jednom u javnu kuću, i ništa više. Ostali svet je zatvoren u
okvire dnevne štampe i čuva ga policija.
Boravak u buvljivom hotelu je zasad izazivao u mojim drugarima nešto malo
osećanja stida i laku razdražljivost. Mladi građanin u hotelu, student, oseća se
kao da je kažnjen, i pošto se zna da još ne može da štedi, on kao zaboravu teži
»boemštini«, stalno iznova »boemštini«, tom očajavanju uz belu kafu.
Početkom meseca prolazili bismo kroz kratku, ali pravu erotsku krizu, i sav
se hotel od nje tresao. Prale su se noge. Pripremao se ljubavni pohod. Prispeće
uputnica iz unutrašnjosti bilo je znak za start. Ja sam, što se mene tiče, možda i
sam mogao postići takvo sparivanje u »Taraputu« s Engleskinjama-plesačicama,
i to besplatno, ali sam posle kraćeg razmišljanja odustao od te olakšavajuće
okolnosti zbog mogućih komplikacija s ljubomornim malim prijateljima-
podvodačima, koji se uvek vuku unaokolo sa plesačicama.
Kako smo u našem hotelu čitali brojne porno-listove, znali smo i štosove i
adrese potrebne za tucanje u Parizu. Treba priznati da su adrese zabavna stvar.
Privuku čoveka, čak i takvog kao što sam ja, mada sam prošao kroz Berezinski
prilaz, i dosta putovao, i upoznao niz zavrzlama u tom porno-svetu, ipak mi se
činilo da onaj najprisniji deo još nije iscrpljen do kraja. Uvek u čoveku ostane
malo radoznalosti u rezervi za tu stranu. Ma koliko sami sebi govorili da ništa
novo ne može da nam donese, ipak počinjemo ponovo, samo da bismo se uverili
da je sve to prazno, ali ipak, nešto novo se sazna u tom pogledu, i to je dovoijno
da nas podigne i ulije nam optimizam.
Čovek se sabere, misli jasnije nego pre, počinje opet da se nada, mada više
uopšte nije imao nade, i bezuslovno se vraća guzici i dalje za iste pare. U stvari,
to su vam pronalasci u vagini za sve uzraste. Dakle, jednog popodneva, da vam
ispričam šta se desilo, pošli smo nas trojica stanara hotela u potragu za jeftinom
avanturom. Celishodan poduhvat zahvaljujući Pomonovim vezama, a Pomon je
držao u rukama sve što se da učiniti u povezivanju i erotskom sporazumevanju u
četvrti Batinjol. Pomonov registar je obilovao pozivima po raznim cenama, a to
je proviđenje radilo bez ikakve pompe, u dnu dvorišta, i u tako malecnom i slabo
osvetljenom stanu da je čoveku, da bi se tu upravljao, bilo potrebno isto toliko
pažnje i poštovanja koliko i u nepoznatom javnom klozetu. Nekoliko zavesa,
koje je uz put trebalo skloniti, uznemiravalo vas je još pre no što stignete do
veštog podvodača, koji je uvek sedeo u nekom polumraku pogodnom za
priznanja.
Zbog te polutame nisam, istinu govoreći, nikad ni zagledao tog Pomona,
mada smo dugo razgovarali, čak neko vreme i sarađivali, i mada mi je izlagao
svakakve predloge i druga opasna poveravanja, ne bih bio u stanju da ga danas
prepoznam, ukoliko bih ga sreo u paklu.
Samo se sećam da su tihi ljubitelji ovih stvari, koji su čekali na red za
viđenje u salonu, bili uvek vrlo pristojnog ponašanja, nije bilo prisnosti među
njima, čak su, treba reći, bili uzdržani, kao u čekaonici nekog zubara, koji ne voli
ni buku ni jako osvetljenje.
S Pomonom me je upoznao jedan student medicine. Student je odlazio tamo
da bi povećao prihode zahvaljujući svojoj osobini: srećnik je bio obdaren
ogromnim penisom. Studenta su pozivah da tom svojom slavnom spravom unese
živosti u vrlo intimne skupove u predgrađu. Naročito su ga dame, one koje nisu
mogle da veruju da »može da bude toliki«, dočekivale oduševljeno. Zastranjenja
omatorelih devojčica. U policijskim kartotekama naš je student bio zabeležen
pod strašnim nadimkom: Baltazar!
Razgovor u čekaonici se teško uspostavljao. Bol se javno iznosi, ali
zadovoljstvo i potreba su stidljivi.
Hteli ne hteli, greh je biti uspaljen i siromah. Kad Pomon saznade za moje
stanje i moju medicinsku prošlost, nije se više uzdržavao i poveri mi svoju
nevolju. Iscrpljivao ga je porok. Navikao je da se za vreme razgovora pipka
ispod stola s mušterijama, kupcima, opsednutim genitalijama. »To je od posla,
shvatate, nije lako uzdržati se... Kad oni dođu i svašta pričaju, pokvarenjaci!« U
stvari, mušterije su ga navodile na preterivanje, kao one predebele mesare, koji
se stalno prežderavaju mesom. A osim toga, mislim da mu je donje škembe bilo
stalno zapaljeno od podmukle groznice, koja je poticala od pluća. Uostalom,
umro je nekoliko godina kasnije od tuberkuloze. Beskrajno brbljanje uobraženih
ženskih mušterija iscrpljivalo ga je u drugom smislu, večito su podvaljivale,
pravile silne neprilike i prenemagale se ni za šta, a sve zbog svoje guzice,
kakvoj, po njihovim rečima, nema para čak i da svet prevrneš.
A muškarci su večito tražili pitome obožavateljke za svoje strasne
nastranosti. I kad misliš da si sve video, još nisi ništa video, kao što je bilo i s
mušterijama u potrazi za ljubavlju kod gospode Erot. Dešavalo se da samo u
jednodnevnoj jutarnjoj pošti agencije Pomon bude toliko nezadovoljene ljubavi,
da bi se njom zauvek ugasili svi ratovi sveta. Samo ti sentimentalni potopi nikad
nisu išli dalje od guzice. U tome i jeste nesreća.
Sto mu je bio krcat tom odvratnom gomilom pisama punih vatrenih
banalnosti. U želji da saznam više, odlučih da se neko vreme posvetim
sređivanju tog ogromnog pismenog mućkanja. On je, kako mi je objasnio,
sređivao ovaj žar po vrstama, kao što se sređuju kravate ili bolesti, ludila na
jednu stranu, potom mazohisti i izopačeni na drugu stranu, oni s bičevanjem
ovamo, tip »guvernante« onamo, i tako redom. Ne treba mnogo da se te zabavice
pretvore u kuluk. Čovek je zaista isteran iz Raja! To se može tvrditi. Pomon je
takode bio rog mišljenja, Pomon večito vlažnih ruku i nezadrživog poroka, koji
je za njega značio istovremeno i zadovoljstvo i kaznu. Posle nekoliko meseci
znao sam dosta o njegovom poslu i o njemu. Proredio sam posete.
U »Taraputu« su me i dalje smatrali vrlo pristojnim, vrlo mirnim: tačan i
uredan statista, ali posle nekoliko nedelja mira nesreća mi se vrati na neobičan
način i morao sam naglo, opet, da napustim statiranje i produžim svoj gadni put.
Viđeno ovako iz daleka, ovo vreme »Taraputa« bilo je, u stvari, zabranjen i
sumnjiv predah. Uvek sam bio dobro obučen, priznajem, ta četiri meseca, čas
princ, dvaput centurion, avijatičar, a dobro i redovno plaćen. Nahranio sam se u
»Taraputu« za čitave godine. Pravi rentijerski život bez rente. Izdajstvo.
Katastrofa. Jedne večeri izmenili su našu tačku, ne znam više zašto. Novi prolog
je predstavljao londonske kejove. Odmah mi je bilo sumnjivo, trebalo je da naše
Engleskinje pevaju, razume se »falš« i kao na obali Temze, noću; a ja sam igrao
policajca. Potpuno nema uloga, trebalo je samo da se šetam sleva nadesno ispred
ograde. Odjednom, kad već više nisam obraćao pažnju, njihova je pesma postala
jača od života i skrenula je sudbinu pravo na stranu nesreće. I dok su one pevale,
ja ni na šta drugo nisam bio u stanju da mislim do na svu bedu jadnog sveta i na
svoju sopstvenu, jer mi se vraćala nesvarena kao tunjevina, od njih i njihove
pesme, gadure, muka mi je bilo. A mislio sam da sam zaboravio, da sam svario
ono najgore! Ali ovo je bilo gore od svega, bila je to pesma koja je trebalo da
bude vesela, a u tome nije uspevala. Uz to su se još klatile pevajući,
pokušavajući da unesu veselje. A bilo je, to se zaista može reći, kao da
prikazujemo bedu i očajanje... Bez greške. Lutanje po magli i žalopojkama.
Zapevanje je curilo sa njih, čovek je s njima stario iz minuta u minut. Iz dekora
se cedila panika. A one su nastavljale. Kao da nisu shvatale kakvo zloćudno
delovanje ima njihova pesma na sve nas... Žalile su se na čitav svoj život
skakućući, smeškajući se u taktu... Kad čovek zna šta zna, i to tako pouzdano,
onda ga ne možeš prevariti, niti će odoleti.
Svud je bila sama beda,uprkos raskoši u dvorani, na nama, u dekoru, izvirala
je odasvud, pljuštak po čitavoj zemlji uprkos svemu. Da su bile umetnice — bile
su... Odisale su »malerom«, a nisu pokušavale ni da ga zaustave ni da ga
razumeju. Samo su im oči bile tužne. Oči nisu dovoljne. Pevale su o slomu
postojanja i života, a nisu razumevale. I u tome su videle ljubav, samo ljubav,
nisu ih, te devojčice, naučili i ostalom. Pevale su kao o nekim malim jadima!
Tako su to nazivale! Kad je čovek mlad i ne zna, sve smatra ljubavnim jadima...
Where I go... where I look. ..
It’s only for you. . ou...
Only for you... ou...
Tako su pevale.
Mladi imaju maniju da čitavo čovečanstvo strpaju u zadnjicu, u jedan jedini
sveti san: ljubavni žar.
Kasnije će one možda naučiti gde se sve to završava, kad više ne budu
nimalo ružičaste, kad ih ščepa ozbiljna muka njihove gadne zemlje, svih šesnaest
njih s tim snažnim butinama kao u kobila i sa skakutavim grudima... Beda ih je
već ščepala za vrat, za telo, ove ljupke cure, samo one to nisu znale. Za trbuh, za
dah, već ih je držala svim glasnim žicama, tankim i nemuzikalnim.
Bila je tu. Ni kostimi, ni šljokice, ni osmesi nisu mogli da je zavaraju, da joj
zamažu oči, prepoznavala je ona svoje ma gde se sakrili; pušta ih, čekajući da na
njih dođe red, da pevaju o svim glupim nadanjima. Nju, bedu, to budi, podiže,
uzbuđuje.
Naša velika muka je tako samo jedna razonoda.
I tim gore po onoga koji peva ljubavne pesme! Lubav je beda glavom, i samo
ona, uvek ona; ona laže iz naših usta; sranje — eto! Svuda je ona, gadura, ne
treba buditi svoju bedu, čak ni u šali. S njom nema šale. A one su, mislim
Engleskinje, triput dnevno to ponavljale ispred dekora i uz pratnju harmonike.
To se moralo loše završiti.
Pustio sam ih da izvode, ali moram da kažem da sam predosećao katastrofu.
Prvo se jedna cura razbolela. Smrt curicama koje začikuju nesreću! Neka od
toga crknu, i tako im i treba! Uzgred budi rečeno, ne treba zastajati ni kod
harmonikaša, koji svira po uglovima ulica, često se tu zaraziš nesrećom, istinom.
Došla je jedna Poljkinja da zameni onu bolesnu u kolu. I Poljkinja je povremeno
kašljala. Bila je to visoka i snažna, ali bleda devojka. Brzo smo se sprijateljili. Za
dva časa sam saznao sve o njenoj duši, a što se tiče tela, tu sam morao malo da
pričekam. Njena slabost, ove Poljkinje, bila je u uništavanju sopstvenog nervnog
sistema nemogućim ljubavima. Razume se, u onu poganu pesmicu Engleskinja
ušla je kao u sir, sa svim bolom i ostalim. Pesmica je započinjala ljupko, kao
bajagi beznačajno, kao sva ta muzika za igru, a posle vam je parala srce,
razdirala ga tugom kao da ćete, slušajući je, izgubiti volju za život, u toj meri je
bilo istina da ni mladost ni bilo šta drugo ničemu ne vodi, čovek bi se onda
udubio u reči, kad se pesma već završila i melodija otišla, i pošao na spavanje u
svom krevetu, sopstvenom, onom pravom, u pravoj rupi i zauvek. Dva
ponavljanja refrena i čovek kao da zaželi tu slatku zemlju smrti, zemlju večito
nežnu i punu trenutnog zaborava kao magla. Njihovi su glasovi bili, u stvari,
glasovi magle.
Svi su u horu prihvatali tugovanku prekora onima koji su još živi i vuku se
čekajući duž kejova, svih kejova sveta, čekajući da život prođe i radeći ovo ili
ono, prodajući avetima stvari ili narandže i kombinacije i lažni novac, policajci,
pokvarenjaci, ožalošćeni koji pričaju koješta u magli strpljenja bez kraja...
Tanja, tako se zvala moja nova drugarica Poljkinja. Život joj je, kako sam
razumeo, trenutno bio sav uzburkan zbog nekog četrdesetogodišnjeg službenika
banke, koga je upoznala u Berlinu. Htela je da se vrati u njegov Berlin i da ga
uprkos svemu voli po svaku cenu. Da bi se tamo s njim našla bila je spremna na
svašta. Progonila je pozorišne impresarije, koji obećavaju angažmane, po
zapišanim stepeništima njihovih agencija. Oni su joj štipali butine, gadovi jedni,
u očekivanju odgovora kojih nikad nije bilo. A ona jedva da je i primećivala
njihove mućke, toliko ju je ta ljubav na daljinu obuzela. Pri takvom stanju stvari
nije prošlo ni nedelju dana, kad se sruči katastrofa. Iskušavala je Sudbinu već
nedeljama i mesecima svojim ispadima kao topovskim salvama.
Grip pokosi njenog čudesnog ljubavnika. Za nesreću saznadosmo jedne
subote uveče. Čim primi vest, ona me, sva raščupana i izbezumljena, u jurišu
povuče na Severnu železničku stanicu. To još nije bilo ništa, u svom ludilu je na
šalteru zahtevala da u Berlin stigne za sahranu. Dva šefa stanice su morala da je
ubeđuju da je za to prekasno.
Bila je u takvom stanju, da nisam smeo ni pomisliti da je sad pustim samu.
Njoj je, uostalom, bilo stalo do tragedije, a još više i da mi je pokaže u punom
zanosu. Kakva prilika! Lubav sputavana bedom i daljinom, to ti je kao ljubav s
mornarom, nema šta, ne da se poreći i uspešna je. Pre svega, kad ljudi nemaju
prilike da se često viđaju, ne mogu ni da se svađaju, a to je već mnogo. Pošto je
život ludilo naduveno od laži, što su ljudi dalje, to više laži mogu da naguraju, a
što više utrpaju laži, to su srećniji, sve je to prirodno i u redu. Istina je
nesvarljiva. Eto, na primer, nama je sad lako pričati o Isusu Hristu. Da li je Isus
Hristos vršio nuždu pred svetom? Mislim da ovo njegovo ne bi trajalo koliko
traje da je javno vršio nuždu. Što manje prisutnosti, u tome je sve, naročito kad
je ljubav u pitanju.
Pošto smo se Tanja i ja zaista uverili da više nema voza za Berlin,
nadoknadismo to telegramima. U pošti kraj berze sastavili smo vrlo dug
telegram, ali kad dođe do slanja, naiđosmo na prepreku: uopšte nismo znali
kome da ga uputimo. Nikog u Berlinu nismo poznavali sem pokojnika. Od tog
časa ostalo nam je još samo da razgovaramo o smrti. Razgovor nam je poslužio
da još dva ili tri puta obiđemo oko berze, a kako smo ipak morali da
uljuljkujemo svoj bol, lagano smo se zaputili uz Monmartr, mucajući od tuge.
Već od Ulice Lepik nailazi se na ljude koji su krenuli u potragu za veseljem u
gornjem delu grada. Žure. A kad stignu do Sakre-Kera, okrenu se i gledaju dole
noć, sličnu ogromnoj teškoj rupi sa svim onim kućama nagomilanim na njenom
dnu.
Na malom trgu uđosmo u kafanu, koja nam se po spoljašnjosti učinila
najmanje skupa. Tanja me je, utehe radi, i iz zahvalnosti, puštala da je ljubim gde
hoću. A volela je i da pije. Na klupama oko nas već su spavala vesela i pripita
braća. Sat iznad crkvice poče da odbrojava časove, i opet časove, beskonačno.
Stigli smo do kraja sveta, to je bivalo sve jasnije. Dalje se nije moglo, jer su iza
ovoga bili još samo mrtvaci. Polazili su od Trga Tertr, tu kraj nas, mrtvi. Bili
smo na pravom mestu, te smo mogli da ih uočimo. Prolazili su tačno iznad
Galeri Difajel, prema tome ka istoku.
Ipak treba znati kako se mogu sresti, to jest iznutra i skoro zatvorenih očiju,
jer veliki žbunovi svetlećih reklama mnogo smetaju, čak i kroz oblake, da se
vide mrtvi. Video sam da su oni, pokojnici, medu sobom vodili i Bebera, čak
smo i mahnuli jedan drugom, a takođe, nedaleko od Bebera, i jednu,vrlo bledu
devojku, onu što je pobacila, onu iz Ransija, ovog puta sasvim prazne utrobe.
Bilo je tu i tamo mnogo mojih bivših pacijenata i pacijentkinja, na koje nikad
više nisam mislio, a i drugih: crnac, sam na belom oblaku, onaj koga su udarili
jednom više no što je trebalo tamo u Topou, pa stari Grapa, onaj matori poručnik
iz džungle. Na ove sam s vremena na vreme i mislio — na poručnika, na crnca
koga muče, a i na Španca, onog popa, taj sveštenik je došao s mrtvima ove noći
na molitvu nebu, a zlatni krst mu je ozbiljno smetao pri letenju od jednih nebesa
do drugih. Zakačinjao se krst za oblake, za one najprljavije i najžuće, a
postepeno sam prepoznavao još i druge pokojnike, stalno nove... Toliko ih je, da
je čoveka prosto sramota što nije imao vremena da ih gleda dok su živeli, tu kraj
vas, godinama...
Nikad čovek nema dovoljno vremena, istina je, ni samo o sebi da misli...
Dakle, svi su ti gadovi sad postali anđeli, a ja to nisam ni primetio! Sad su
oblaci bili puni anđela, neobičnih i nepristojnih, svuda. Skitali su se iznad grada!
Tražio sam Moli među njima, bio je sad trenutak, moju dobru, moju jedinu
prijateljicu, ali nije došla s njima... Imala je sigurno neko malo nebo, samo za
sebe, blizu Dobrog Boga, jer Moli je bila toliko dobra... Bilo mi je milo što je
nisam našao među ovim mangupima, jer ovi su pokojnici bili mangupi, bitange,
sve sam šljam i banda aveti koja se večeras okupila iznad grada. Naročito su
dolazili sa susednog groblja, i nailazili su još, i to ne oni otmeni. Malo je to
groblje, međutim, a dolazili su čak i komunari, još krvavi, i širom su otvarali
usta, kao da hoće još nešto da uzviknu, a ne mogu... Čekali su komunari sa
ostalima, čekali su La Peruza, onoga s Ostrva, koji im je čitave je noći
komandovao zbor... La Peruz nikako da završi s pripremanjem, zbog drvene
noge koja se krivila... a uvek je imao muke s nameštanjem te drvene noge, a i s
dugim dalekozorom, jer ga je stalno gubio.
Nije hteo da izađe na oblake ako mu dalekozor ne visi oko vrata, svako ima
neku »bubu«, čuveni dalekozor iz njegovih pustolovina, prava smejurija, stvar
kroz koju vidite ljude i predmete izdaleka, i sve dalje kad gledate kroz uži kraj, a
oni, razume se, bivaju sve privlačniji ukoliko im se približavate i uprkos tome.
Kozaci, sahranjeni kod Mlina, nisu mogli da se izvuku iz grobova. Mučili su se
da je bilo žalosno gledati, a toliko su puta već pokušavali... Stalno su padali
natrag na dno grobova: nisu uspeli da se otrezne još od 1820.
Pljusak ipak izbaci i njih, najzad lepo osvežene, iznad grada. Rasuše se u
kolo i unesoše šarenilo svojom živošću, leteći od oblaka do oblaka. Naročito ih
je, izgleda, privlačila Opera svojim velikim žarištem osvetljenih plakata u
sredini, iz nje su šikljali duhovi odskačući čak do drugog kraja neba, i to tako
uzrujani i mnogobrojni, da vas je hvatala vrtoglavica. La Peruz, najzad
opremljen, želeo je da ga popnu uspravijenog pri poslednjem otkucaju četiri
časa, pridržaše ga, udariše mu kajase tačno gde treba. Smešten najzad u sedlo,
ipak je još nešto mahao rukama i meškoljio se. Odzvanjanje četvrtog časa
protrese ga baš dok se zakopčavao. Iza La Peruza prava nebeska trka. Užasno
rasulo. Aveti pristižu u kovitlacu sa svih strana, iz svih epopeja... Jure se,
izazivaju i jurišaju jedni na druge, vek protiv veka. Sever je dugo bio zakrčen
tim užasnim komešanjem. Horizont najzad zaplavi i zora izađe iz velike rupe,
koju su svi oni probušili u noći da bi pobegli.
Naći ih posle toga biva vrlo teško, trabalo bi izaći iz Vremena.
Tamo, kod Engleske, mogu se opet sresti, kad čovek tamo stigne, ali na toj
strani je magla tako gusta i neprobojna, da se u pravim velovima diže od zemlje
sve do neba i kao zauvek. Kad je čovek naviknut i pažljiv, može ipak da ih nađe,
ali nikad za duže vreme, zbog vetra koji u naletima donosi nove magluštine s
mora.
Velika žena, koja tu čuva Ostrvo, poslednja je. Njena je glava iznad najviših
magli. I samo je još ona pomalo živa na Ostrvu. Njena crvena kosa visoko iznad
svega zlati još pomalo oblake — to je sve što je ostalo od sunca. Objašnjavaju da
ona pokušava da skuva čaj.
Mora da pokušava, pošto je tu za večita vremena. Njenom kuvanju čaja
nikad neće biti kraja, zbog magle koja je suviše gusta i suviše prodorna. U koritu
broda, koje joj služi kao čajnik, najlepšeg, najvećeg broda, poslednjeg koga je
uspela da nađe u Sautemptonu, greje čaj u talasima i talasima... Meša ga... Sve to
vrti ogromnim veslom... I tako joj prolazi vreme.
Ništa drugo ne gleda, večito ozbiljno nagnuta.
Kolo je prošlo baš iznad nje, ali ona se nije ni pomerila, navikla je da se sve
aveti s kontinenta ovde gube... Gotovo je.
Džara — i to joj je dovoljno — žar pod pepelom, prstima, izmedu dveju
mrtvih šuma.
Pokušava da raspali vatru, sve je sad samo njeno, ali njen čaj nikad neće
provreti.
Plamenu više nema života.
Nema više života ni za koga na svetu, sem nešto malo za nju, i skoro da je
svemu kraj...

15.
Tanja me je probudila u sobi gde smo najzad bili došli da spavamo. Bilo je
deset pre podne. Da bih je se otarasio, ispričao sam joj da se ne osećam dobro i
da bih još malo ostao u krevetu.
Život se nastavljao. Napravila se kao da mi veruje. Čim je izašla, i ja kretoh
na put. Zaista je bilo nešto što sam morao da uradim. Luda trka prošle noći
izazvala je u meni kao neku grižu savesti. Sećanje na Robinsona vraćalo se i
mučilo me. Istina je da sam ga prepustio njegovoj sudbini i, što je još gore, brizi
opata Protista. Zna se šta to znači. Razume se, ispričali su mi da je tamo, u
Tuluzi, sve u najboljem redu, i da je stara Anruj sada čak vrlo ljubazna prema
njemu. Samo, u nekim slučajevima čovek čuje samo ono što želi da čuje, zar ne,
ono što mu najviše odgovara... U stvari, ovi neodređeni podaci nisu ništa
kazivali.
Uznemiren i radoznao, pođoh u Ransi po vesti, ali tačne i određene. Uz put
sam morao da prođem Ulicom Batinjol u kojoj je stanovao Pomon. Tuda me je
vodio put. Došavši blizu njegove kuće, vrlo se iznenadih kad ga ugledah glavom
i bradom na uglu ulice, kao da prati na odstojanju nekog sitnog gospodina. Za
Pomona, koji nikad nije izlazio iz kuće, bilo je to zaista neobično. Prepoznao
sam i tipa koga je pratio: bila je to mušterija, u prepisci mu je pseudonim bio
»Sid«. Ali mi smo preko veze saznali da »Sid« radi u pošti.
Već godinama je gnjavio Pomona da mu nađe lepo vaspitanu prijateljicu, to
mu je bio san. Ali gospodice koje su mu predstavljali nikad nisu bile dovoljno
dobro vaspitane po njegovom mišljenju. Pravile su greške, tvrdio je on. Kad
čovek razmisli, postoje dve osnovne vrste prijateljica, one »širokih shvatanja« i
one koje »imaju dobro katoličko vaspitanje«. Dva načina da se bednice osete
iznad ostalih i dva načina da se podstaknu uznemireni i nezadovoljeni, tip
»propalih« i tip »muškobanjastih«.
Sva Sidova ušteđevina odlazila je iz meseca u mesec na to traženje. Sad je s
Pomonom došao do kraja: do iscrpljenja i sredstava i nade. Kasnije sam saznao
da je Sid te večeri krenuo da se ubije negde tamo na ledini. Uostalom, čim sam
video Pomona da je izašao iz kuće, pomislio sam da se dešava nešto neobično.
Tako sam ih pratio dosta dugo kroz kraj čije su ulice uz put postepeno gubile
radnje, pa čak i boje, jednu za drugom, i završavale se trošnim kafanicama na
samoj trošarinskoj granici. Ako se čoveku ne žuri, lako može da se izgubi u tim
uličicama, zbunjen pre svega tugom i prevelikom ravnodušnošću mesta. Da ima i
malo para, uzeo bih odmah taksi i pobegao, toliko je tu dosadno. Ljudi koje
susreće vuku sudbinu tako tešku da je njemu zbog njih neprijatno. Skoro je
izvesno da su iza zavesa na prozorima sitni rentijeri ostavili otvorenu slavinu
gasa. Tu se ništa ne može. Do đavola! — pomisliš, a to i nije mnogo.
 A nema ni klupe da sedneš. Sve je mrko i sivo, svud unaokolo. A kad pada
kiša, pada odasvud, i spreda i sa strane, a ulica počne da klizi kao leda krupne
ribe s brazdom kiše po sredini. Ne bi se čak moglo reći da u tom kraju vlada
nered, to je više kao zatvor, i to čak dobro održavan zatvor gde kapije nisu
potrebne. Lutajući tako, najzad sam odmah iza ulice Sirćetara izgubio Pomona i
njegovog samoubicu. Stigao sam blizu Garen-Ransija i nisam mogao a da ne
pogledam preko bedema.
Garen-Ransi, ne može se poreći, izdaleka izgleda privlačno, zbog drveća na
velikom groblju. Skoro da se čovek prevari i pomisli da je Bulonjska šuma.
Kad zaista hoćeš vesti o nekome, obrati se onome ko ih ima. Što da ne,
pomislio sam, neću mnogo izgubiti ako obiđem Anrujeve. Oni moraju znati šta
se dešava u Tuluzi. I tu sam bio nesmotren. Nikad čovek nije dovoljno oprezan.
Ne zna da je već stigao, da je već zašao duboko u pogane predele noći. A nesreća
ne čeka. Dovoljna je neka sitnica, a pre svega, ne treba se vraćati nekim ljudima,
pogotovu ne ovima. Posle svemu tome nema kraja.
Od okuke do okuke, kao da me je navika dovela do kućice. Nisam mogao da
dođem k sebi kad sam ugledao kuću na istom mestu. Poče kiša. Nigde nikog na
ulici sem mene, a ja se nisam usuđivao da pođem. Već sam mislio da se okrenem
i odustanem, kad se ulazna vrata odškrinuše samo koliko da mi snaja da znak.
Ona, razume se, uvek sve vidi. Videla me je kako se premišljam na pločniku
preko puta. Meni sad više nije bilo do ulaženja, ali ona je bila uporna, čak me je
pozvala glasno:
— Doktore, hodite brzo!
Tako me je strogo zvala... Uplašio sam se da me neko ne primeti. Požurih
zato do malog trema i malog hodnika gde je bila peć, i uopšte, do poznatog mi
dekora. To je ipak u mene unosilo čudan nemir. A ona poče da mi priča da joj je
muž već dva meseca vrlo bolestan i da mu je čak sve gore i gore. Odmah se,
razume se, probudi sumnjičavost. — A Robinson? — upitah je nestrpljivo.
Prvo kao da preču moje pitanje. A zatim ipak uzvrati: Oboje su dobro... Za
oboje je lepo sređeno u Tuluzi«, najzad mi odgovori, ali brzo i kao uzgred. Pa
opet pređe na svog bolesnog muža. Htela je da se odmah postaram o njemu, ne
gubeći ni časa. »Jer ja sam tako požrtvovan... I tako dobro poznajem njenog
muža... I ovo i ono...
On samo meni veruje... Nije hteo nijednog drugog lekara... A moju adresu
nisu znali... «Jednom reči, zamajavanje. A ja sam imao valjanih razloga za
strepnju da bolest muža ima opet neke neobične uzroke. Imao sam prilike da je
upoznam, i nju i običaje u kući. Ipak me neka đavolska radoznalost natera da se
popnem u sobu. Ležao je u onom istom krevetu u kojem sam lečio Robinsona
posle nesreće pre nekoliko meseci.
Za nekoliko meseci svaka se soba promeni, čak i kad se ništa ne pomeri. Ma
koliko stare i propale bile, stvari ipak nađu snage, ne znam gde, da ostare. Sve se
promenilo oko nas. Predmeti nisu promenili mesto, razume se, ali same stvari su
se promenile u suštini. Drukčije su pri ponovnom susretu, i reklo bi se da s više
snage deluju na nas, tužnije i još dublje, mekše nego nekad, da bi se stopile s
nama u onom umiranju koje se lagano zbiva u nama, neosetno, iz dana u dan, od
kojeg se svakog dana kukavički malo manje branimo no juče. Od susreta do
susreta, vidimo kako se život raznežava, bora u nama, a s njim i stvari i ljudi,
koji su bili obični, ili dragoceni, ponekad i opasni. Strah od bliskog kraja
obeležio je sve to svojim borama, dok smo mi kasali gradom za svojim
zadovoljstvom ili za hlebom.
Uskoro će svud oko naše prošlosti ostati samo bezazleni, jadni i bespomoćni
ljudi i stvari, sve same zanemele greške.
Žena me ostavi nasamo s mužem. A mužu nije bilo najbolje. Slab mu je bio
krvotok. Sve je to bilo od srca.
— Umreću — ponavljao je, uostalom, vrlo jednostavno.
Imao sam uvek pravu sreću šakala, koja mi je nameštala ovakve slučajeve.
Slušao sam otkucavanje njegovog srca, koliko da nešto radim u tim okolnostima,
izvršavao sam ono što se od mene očekivalo. A njegovo je srce jurilo, to je prava
reč, u kavezu od rebara, jurilo za životom, u naletima, ali uzalud je skakalo, život
neće uhvatiti. Bilo je gotovo. Uskoro će u trulež to nabreklo srce, crveno i vlažno
kao raspukli nar. A za nekoliko dana, posle obdukcije, kad ga nož raspara, naći
će se, mlohavo, na mermernom stolu, jer će se sve to završiti lepom sudskom
obdukcijom. Predviđao sam tako nešo, pošto će svi u kraju početi da pričaju
zabiberene priče o toj smrti koja, posle svega ostalog, ni sama neće izgledati
obična.
U kvartu su njegovu ženu čekali na krivini, jer se zbog prethodnog slučaja,
koji je još bio na tapetu, već nagomilalo toliko ogovaranja. Do toga će doći
kasnije. Zasad muž niti je znao kako da se ponaša, niti kako da umre. Kao da je
već jednom nogom iskoračio iz života, ali ipak nije mogao da se oslobodi svojih
pluća. Terao je vazduh, ali se ovaj vraćao. Želeo je da se prepusti, ali je ipak još
morao da živi do kraja. Bio je to pogan napor, sav se izbečio od toga.
— Ne osećam više svoje noge — stenjao je. — Hladne su mi do kolena. —
Hteo je da dodirne svoja stopala, nije mogao.
Nije više mogao ni da pije. Bio je već pri kraju. Dodajući mu šolju čaja, koju
je pripremila njegova žena, pitao sam se šta li je stavila u nju. Nije baš prijatno
mirisao taj čaj, ali miris ništa ne znači — i valerijana vrlo neprijatno miriše. A
kad se neko guši kao što se on gušio, nije više ni bilo važno što čaj izgleda
čudan. A baš se trudio, ogroman je napor ulagao, pokrećući sve ono mišića što
mu je ostalo pod kožom, da bi se više mučio i duvao. Borio se koliko sa smrću,
toliko i sa životom. Bilo bi pravedno da u ovakvim slučajevima čovek pukne.
Kad priroda počne da se zavitlava, reklo bi se da ne zna za granice. Njegova je
žena prisluškivala iza vrata za vreme pregleda, ali ja sam nju dobro znao. Tiho
sam prišao i uhvatio je. »U-ja!« rekao sam joj. Nije se nimalo uvredila. Čak mi
je šaputala na uho:
— Trebalo bi — rekla je — da mu izvadite veštačku vilicu... Sigurno mu
smeta da diše... Mislim da bi trebalo izvaditi vilicu...
— Pa, recite mu vi to posavetovao sam joj. — Teško je reći to nekom u
ovom stanju.
— Ne, ne, bolje da mu to vi kažete — ostajala je ona uporno pri svom. —
Inače bi video da ja znam...
— Zar — začudih se ja — a zašto?
— Već trideset godina ima veštačku vilicu, a nikad mi je nije ni pomenuo...
— Onda da mu je ostavimo — predložih ja. — Pošto je već navikao da diše s
njom.
— A ne, posle bih sebi prebacivala — odgovori mi ona s nečim nalik na
uzbuđenje u glasu...
Onda ja tiho uđoh u sobu. Muž me je čuo da se vraćam. Bilo mu je milo što
sam došao. Gušeći se dok je govorio, pokušavao je čak da bude ljubazan.
Raspitivao se kako sam i da li imam nove pacijente... »Da, da«, odgovorio sam
ja na sva pitanja. Bilo bi suviše dugo i složeno objašnjavati mu sve pojedinosti.
Nije bio pogodan trenutak. Zaklonjena krilom otvorenih vrata, žena mi je davala
znake, podsećajući me da mu treba izvaditi vilicu. Onda sam se ja nagnuo do
njegovog uha i tiho mu savetovao da je izvadi. Greška!
»Bacio sam je u klozet« reče on još uplašenijeg pogleda. U stvari, sujeta! I
opet poče da ropće.
Čovek traži umetnost tamo gde može. On se zbog veštačke vilice celog veka
mučio, služeći estetici. Trenutak ispovesti. Želeo sam da ga iskoristi i iznese mi
svoje mišljenje o onome što se desilo njegovoj majci. Ali on više nije bio u
stanju. Povlačio se naglo. Počeo je silno da balavi. Kraj. Nije iz njega više mogla
nijedna rečenica da se izvuče. Obrisao sam mu usta i sišao. Njegova žena je
čekala dole u hodniku i nimalo joj nije bilo pravo. Skoro me je izgrdila zbog
vilice, kao da sam ja bio kriv. — Bila je od zlata, doktore... Ja to znam! Znam
koliko ju je platio!... Danas se više takve ne prave!... Digla je silnu dreku. »Da se
popnem i pokušam ponovo«, predložih joj, jer mi je toliko bilo neprijatno. Ali
samo s njom.
Ovog puta nas je jedva prepoznao jedva Nije toliko roptao dok smo bili kraj
njega, kao da se trudio da uhvati sve što njegova žena i ja govorimo.
Nisam otišao na sahranu. Nije bilo ni obdukcije, koje sam se pomalo plašio.
Sve se okončalo u tišini. Ali smo se ipak ozbiljno posvađali, udovica Anruj i ja,
zbog veštačke vilice.

16.
Mladima se uvek toliko žuri da vode ljubav, toliko hitaju da zgrabe sve varke
koje im nude za zabavu, da i ne zagledaju osećanja. Pomalo kao putnici koji
pojedu sve što im u bifeu železničke stanice daju između dva zvižduka
lokomotive. Još ako ih opreme, te mladiće, s ona dva-tri šablonska razgovora za
predigru, njima je potaman. Lako je usrećiti mlade, a mogu, istina je, da uživaju
kad god hoće!
Sva omladina se sleže na veličanstvenu plažu kraj vode, tamo gde žene
najzad izgledaju slobodne, gde su tako lepe, da im čak nisu potrebne ni laži naših
snova.
I onda, razume se, kad dođe zima, teško je vratiti se, priznati da je gotovo.
Čovek bi ipak da još ostane na hladnoći, u starosti, još se nada. To je razumljivo.
Čovek je odvratan. Ne treba mu zameriti. Uživanje i sreća pre svega. To je moje
mišljenje. A kad čovek počne da se krije od drugih, to je znak da ga je strah
zabavljanja s njima. To je bolest po sebi. Trebalo bi znati zašto uporno nećemo
da ozdravimo od usamljenosti. Neki tip, koga sam sreo za vreme rata u bolnici,
neki kaplar, govorio mi je nešto malo o tim osećanjima. Šteta što tog momka
više nikad nisam video! »Zemlja je mrtva«, objasnio mi je on... »A mi smo samo
crvi na njoj, crvi na njenom velikom lešu, koji sve vreme žderu njena creva i
njene otrove...
Ništa ne može da bude od nas. Truli smo od rođenja... I eto, tako je to!«
A ipak, jedne večeri su morali da ga na brzinu odvedu prema utvrđenjima,
tog mislioca, što je dokaz da je za streljanje još bio dobar. I to su po njega došla
dva snagatora, jedan visok i jedan mali. Sećam se dobro. Anarhista — tako je
rekao Vojni sud.
Kad tako promisliš, posle tolikih godina, dode ti da pokupiš reči, koje su
izrekli neki ljudi, a i te ljude, i da ih upitaš šta su to hteli da kažu... Ali ljudi su
ko zna gde! Nismo bili dovoljno obrazovani da bismo mogli da ih razumemo...
Sad bismo rado da saznamo da nisu otada slučajno promenili mišljenje... Ali,
prekasno... Svršeno je!... Niko više o njima ništa ne zna. Treba nastaviti put
sasvim sam, kroz noć. Izgubili smo svoje prave saputnike. A nismo im postavili
pravo pitanje, ono istinito, za vremena. Dok smo bili kraj njih nismo znali.
Izgubljen čovek. Prvo i prvo, čovek je uvek u zakašnjenju. Ali sve su to kajanja
od kojih se čorba ne pravi.
Srećom, najzad je opat Protist sam došao jednog lepog jutra da podelimo
proviziju, onu koja nam je pripala u kombinaciji s kriptom babe Anruj. Ja čak
više nisam ni računao na popa, te sad kao da mi je pao s neba... Po hiljadu petsto
franaka svakom! Doneo mi je uz to i dobre vesti od Robinsona. Oči su mu,
izgleda, bile mnogo bolje. Više mu se čak ni kapci nisu gnojili. I zvali su me
tamo. Uostalom, obećao sam da ću ih obići. I sam Protist je u tome bio uporan.
Prema onome što mi je ispričao, shvatio sam da Robinson treba uskoro da se
oženi ćerkom prodavačice sveća u crkvi koja je pored kripte, crkvi kojoj su
pripadale i mumije stare Anruj. Stvar je bila tako reći sigurna.
Sve nas je to neizbežno dovelo do razgovora o smrti gospodina Anruja, ali
kao uzgred, pa smo potom prešli na prijatniju temu — Robinsonovu budućnost,
a onda i na sam grad Tuluzu, koji ja uopšte nisam poznavao, nekad mi je Grapa
govorio o njemu, pa na trgovinu kojom se bave on i stara, i najzad, na devojku,
Robinsonovu buduću ženu. Pričali smo tako o svakoj od tih tema pomalo, i o
svemu... Hiljadu petsto franaka! Zahvaljujući toj sumi, bio sam širokogrud, i čak
optimista. Nalazio sam da su svi Robinsonovi planovi, o kojima mi je govorio,
vrlo pametni, razumni i promišljeni i vrlo dobro prilagođeni okolnostima... Stvan
su se sredivale. Bar sam ja tako mislio. A onda pop i ja počesmo da govorimo o
godinama. I on i ja smo odavno prevalili tridesetu. Ostajala je naša trideseta u
prošlosti, već prilično daleko, na sasušenim i siromaškim obalama za kojima se
ne žali mnogo. Čak se ne isplati ni osvrnuti se da pogledaš te obale. Nismo
mnogo izgubili s godinama. »Treba zaista biti živčan«, primetih ja, »da bi čovek
zažalio za ovom godinom više no za kojom drugom!... Mi možemo veselo da
starimo, opate, i to bez ustezanja. Zar je »juče« bilo prijatno? A prošla godina, ili
pretprošla?... Šta mislite o njima?... Žaliti, za čim? To ja vas pitam! Za
mladošću! Mi mladosti nismo imali!«
»Siromasi se više podmlađuju iznutra što se godine više nižu, i pred svoj
kraj, samo ako su pokušali da uz put izgube sve laži i strah i odvratnu želju da
budu poslušni, želju koju su dobili s rođenjem, nisu toliko odvratni koliko na
početku. Ono ostalo što na zemlji postoji nije za njih! To se njih ne tiče! Njihova
je dužnost, i to jedina, da se oslobode svoje poslušnosti, da je izbljuju! Ako su to
postigli pre konačnog crkavanja, onda se mogu pohvaliti da nisu živeli uzalud«.
Zaista sam uzeo zalet... Onih hiljadu petsto franaka zagolicali su mi
govornički dar, te nastavih: »Prava mladost, jedina, opate, sastoji se u ljubavi
prema svima, bez razlike, to je jedino pravo, jedino mlado i novo. E pa, znate li
vi, opate, mnogo mladih koji su takvi? Ja takve ne znam!... Na sve strane vidim
crne i stare gluposti kako klijaju u manje-više svežim telima, i što te gadosti više
klijaju i što više muče omladinu, to ova glasnije tvrdi da je neverovatno mlada!
Nije istina, to je »filovanje« mozga!... Mladi su kao nezreli čirevi, jer i u njima
gnoj izaziva bol i od njega su naduveni«.
Opatu Protistu nije bilo prjatno to što sam mu govorio... Da ga ne bih i dalje
nervirao, promenio sam predmet razgovora... Pogotovu što je bio prema meni
vrlo ljubazan, čak je u ovom času došao kao Proviđenje... Teško je odupreti se
želji za vraćanjem na neku temu, kad vas ona muči kao što je ova mučila mene.
Čoveka pritiska tema njegovog života čim živi sam. Zaluđen je time. Da bi se
toga oslobodio, pokušava da malo toga nalepi svim ljudima koje sretne, a njima
je to neprijatno. Biti sam znači vežbati se za umiranje. »Trebalo bi umirati«,
rekoh mu ja još, »dugotrajnije nego pas, i kad bi umiranje trajalo hiljadu minuta,
svak bi minut bio nov i dovoljno uokviren strepnjom da po hiljadu puta
zaboravite hiljade godina uživanja u ljubavi... Sreću na ovoj zemlji predstavljalo
bi umiranje sa zadovoljstvom, u zadovoljstvu... Ono ostalo nije ništa, sve je to
strah, koji ne sme da prizna da je strah, nešto veštačko.«
Protist je pomislio, slušajući me kako lupetam, da sam se verovatno opet
razboleo. Možda je bio u pravu, i možda sam ja u svemu grešio. U svojoj
usamljenosti, tražeći kaznu za sveopštu sebičnost, razdraživao sam zaista rođenu
maštu, kaznu sam tražio sve do zalaženja u ništavilo. Čovek se zabavlja kako
može kad je,zbog nedostatka novca, retko u prilici da izađe, a još rede u prilici
da izađe iz sebe i nešto poševi. Slažem se da nije trebalo da Protista razdražujem
svojom filozofijom, protivnom njegovim verskim ubeđenjima, ali treba reći da je
čitava njegova ličnost odisala nekom gadnom sitnom sklonošću da bude iznad
ostalih, što je mnogima moralo smetati. Po njegovom mišljenju, svi su ljudi na
zemlji u nekakvoj čekaonici ispred večnosti, i svako ima svoj broj. Njegov je
broj, razume se, bio odličan, i bio je za Raj. Za ostalo ga nije bilo briga.
Takva ubeđenja su nepodnošljiva. Ali zato, kad mi je te iste večeri ponudio
na zajam novac za put u Tuluzu, prestao sam da mu dosađujem i da mu
protivrečim. Strah da ću morati da se vratim u »Taraput« Tanji i njenom
pokojniku uticao je na mene da odmah bez pogovora prihvatim njegov poziv.
Nedelja ili dve lepog života, pomislio sam. Đavo zna sve načine da vas dovede u
iskušenje! Nikad ih nećemo sve naučiti! Kad bismo živeli dovoljno dugo, više ne
bismo znali kud da odemo i ponovo potražimo sreću. Svud bismo posejali
mrtvorođene sreće, koje bi smrdele po svim krajevima sveta, da više ne bi moglo
ni da se diše. One po muzejima, pravi fetusi, teraju neke ljude na povraćanje čim
ih pogledaju. A naši pokušaji da budemo srećni isto su tako ogavni, tako
promašeni, da ti se od njih smuči još daleko pre pravog umiranja.
Čovek bi zbog njih morao stalno propadati, kad ih ne bi zaboravljao. A da i
ne računamo trud koji je uložio da bi stigao tu gde je, da bi dao života nadi,
zakržljaloj sreći, zanosima i lažima... Hoćeš li — eto ti ga, na! A novac? A uz to
i prenemaganje, i koliko hoćeš večnosti... I sve ono na šta mu se drugi zaklinju i
ono u šta se on kune, a što je mislio da niko pre njega još nikad nije rekao, niti se
time zaklinjao, a što mu puni usta i glavu, i mirisi, i milovanja i izrazi lica, sve,
jednom reči, da bi najzad sve te stvari počeo kriti koliko god može, ne usuđujući
se da ih pomene od sramote i od straha da mu se ne vrate kao bljuvanjak. Znači
da nam ne nedostaje upornost, ne, već nismo na pravom putu koji vodi mirnoj
smrti.
Odlazak u Tuluzu je bio još jedna glupost. Sad, kad razmislim, čini mi se da
sam to predosećao. Ali dok sam tražio Robinsona u njegovim pustolovinama,
omilele su mi sumnjive stvari. Još u Njujorku, kad više nisam imao sna, počelo
je da me muči pitanje da li bih mogao da pratim Robinsona još dalje, sve dalje.
Utone tako čovek, prvo se užasne u mraku, ali ipak želi da razume, i onda
više ne izlazi iz dubina. Ali treba toliko stvari razumeti istovremeno. Život je
zaista suviše kratak. Čovek ne bi želeo da bude prema nekome nepravedan. Ima
obzira, okleva da ne bi prosudio naprečac, a plaši se naročito — da ne umre tako
oklevajući, jer onda je zaista bio na svetu uzalud. Najgore od najgoreg.
Treba požuriti da ne promašiš svoju smrt. Bolest, bedu koja ti rasprši časove,
godine, nesanicu koja prekriva sivilom dane, čitave sedmice, i rak, koji se
možda, uporan i sukrvičast, već penje od rektuma. Nikad čovek nema onoliko
vremena koliko misli da ima! A da ne pominjem rat, koji je uvek spreman da
iskoristi zločinačku dosadu ljudi i popne se iz podruma u kome su zatvoreni
bednici. Da li dovoljno bednika biva ubijeno? Nije sigurno... Pitanje je. Možda
bi trebalo poklati sve one koji ne razumeju? Pa neka se rađaju drugi, novi
bednici, i tako redom, dok se ne dode do onih koji razumeju šalu, vaskoliku
šalu... Kao što se travnjak kosi dok trava ne postane zaista dobra, meka...
Iskrcavši se u Tuluzi, zastao sam pred stanicom, ozbiljno oklevajući. Krigla
piva u bifeu, i evo me gde već idem ulicama. Dobra je to stvar — nepoznati
gradovi. Mesto i vreme kad možeš da pretpostaviš da su svi ljudi koje sretaš
dobri. Trenutak sna. I možeš da iskoristiš taj san i izgubiš malo vremena u
javnom parku. Međutim, kad si u određenim godinama, ukoliko nemaš valjane
porodične razloge, izgleda da u javnom parku juriš devojčice, kao Parapin. Treba
paziti! Bolje u poslastičarnicu, baš ispred ulaza u park, to je lepa radnja na uglu,
doterana kao dekoracija javne kuće sa ptičicama po ogledalima širokih okvira od
brušenog stakla. Tu uhvatiš sebe kako beskonačno ždereš šećerleme, utonuo u
misli. Mesto za anđele. Gospođice iz radnje cvrkuću tiho o stvarima srca:
— Onda sam mu ja rekla da može da dođe po mene u nedelju... A moja tetka
je to čula i napravila čitavo čudo zbog mog oca...
— Zar se tvoj otac nije ponovo oženio? — prekida je drugarica.
— Kakve to veze ima što se ponovo oženio?... Valjda ima pravo da zna s kim
mu izlazi ćerka?
I druga gospođica iz radnje bila je istog mišljenja. Te se među
prodavačicama izrodi vatrena prepirka. Uzalud sam ja u svom uglu — da ih ne
bih prekidao — ždrao princes-krofne i torte, koje su, uostalom, bile prvoklasne,
sve u nadi da će one brže rešiti ta osetljiva pitanja porodičnog prvenstva, one
nikako da se ispetljaju. Ništa se nije naziralo. Nesposobnost za apstraktno
mišljenje ograničavala ih je na nejasnu mržnju. Ove gospodice iz radnje isticale
su se nelogičnošću, sujetom i neznalaštvom, zapenile su šapućući uvrede jedna
drugoj.
Mene je ipak zaprepastilo njihovo gadno očajanje. Prešao sam na urmašice.
Više ih nisam ni brojao. A ni one. Nadao sam se da neću morati da idem pre
nego što one dođu do nekog zaključka... Ali od strasti su ogluvele, a uskoro i
zanemele pokraj mene.
Zuč je presahla i sad su se uzdržavale u zaklonu tezge s kolačima, svaka od
njih nepobediva, zatvorena i uvređena, preživala je sve ovo, uverena »da to tako
neće proći«, spremna da još žešće izbaci prvom prilikom, i to brže no danas,
zlobne i uvredljive gluposti na osnovu onoga što zna o svojoj drugarici. A na
priliku se neće dugo čekati, jer će je one same izazvati. Prikupiće i poslednju
mrvu argumenta, a nizašta... Najzad sam seo da bi me one još bolje ošamutile
bukom reči, namera, misli kao na obali uz koju neprekidni talasići strasti nikako
ne mogu da se srede...
Čuješ, čekaš, nadaš se, ovde, tamo, u vozu, u katani, na ulici, u salonu, kod
domarke, čuješ, čekaš da se zloba sredi kao u ratu, ali sve se to samo uzburkava,
a ništa se ne dešava, nikad, ni zahvaljujući njima, jadnim gospođicama, ni
zahvaljujući drugima. Niko nam ne pritiče u pomoć. Ogroman pokrov se prostire
preko života, siv i jednoličan, kao užasno obeshrabrujuće priviđenje. Udoše dve
gospođe i razbiše neodređenu čar besciljnog razgovora koja je obuhvatila i
gospodice i mene. Oko gospoda se uzmuva sve osoblje. Trudile su se da
preduhitre njihove porudžbine i zadovolje i najsitniju želju. A one su birale,
kljucale tu i tamo, uzimale kolačiće i torte da ponesu. Kod plaćanja su se topile u
međusobnim ljubaznostima, i najzad jedna druga počastiše kolačićima od
lisnatog testa »za grickanje odmah«.
Jedna vrlo ljupko odbi, opširno objašnjavajući ostalima, vrlo
zainteresovanim za priču, da joj je njen lekar zabranio sve slatkiše i da je on
divan, te da je u gradu i u okolini, već učinio čuda što se tiče zatvora, i da će,
između ostalih, i nju izlečiti od tvrde stolice od koje pati već više od deset
godina, sasvim posebnom dijetom i čudesnim lekom koji samo on zna. Prisutne
dame nisu dopustile da ih tako lako nadmaše u pitanju lenjih creva. One su od
toga i te kako patile. I nisu se sad dale. Tražile su dokaze. A dama pod sumnjom
dodade samo da sad »ima vetrove kad i stolicu, i to je pravi vatromet... A zbog te
čudesne stolice, lepo uobličene, čvrste, mora da udvostruči pažnju... Ponekad je
ta nova, čudesna stolica tvrda, tako da ima velike bolove, kao cepanje... Zato
mora da se posluži vazelinom pre no što ode u klozet«. Ovo se nije dalo pobiti.
I tako ove zlatouste mušterije izadoše potpuno ubeđene, a svi ih osmesi iz
radnje ispratiše do vrata poslastičarnice »Ptičice«.
Javni park preko puta učini mi se podoban za kratak predah posvećen
razmišljanju, koliko da sredim misli pre no što ću poći u potragu za prijateljem
Robinsonom.
U palanačkim parkovima klupe su skoro uvek prazne radnim danom pre
podne kraj leja punih kane i belih rada. Kraj veštačkog kamenog brdašceta na
strogo ograđenoj vodi bio je pobuđalim užetom privezan za obalu limeni čun.
Čunom se plovilo nedeljom, kao što se videlo iz natpisa na tabli, a najavljena je i
cena kruga po jezeru: »Dva franka«. Koliko godina? Studenata? Aveti?
U svim uglovima parkova kao da ima mnogo zaboravljenih malih mrtvačkih
sanduka, okićenih cvećem ideala, šumaraka obećanja i maramica punih svega i
svačega. Ništa zaista nije ozbiljno.
Ali, ipak, dosta je bilo sanjarenja. Napred, rekoh, u potragu za Robinsonom,
crkvom Svetog Imentija i kriptom u kojoj on sa staricom čuva mumije. Došao
sam da to vidim, i šta sad čekam...
Fijakerom sam krenuo u obilaženje i izvijanje sitnim kasom senovitim
ulicama starog grada, onuda gde su svetlost prikleštili krovovi. Točkovi su dizali
grdnu buku za topotom konja po mostićima i neravnim ulicama. Na jugu već
odavno nisu gradove spaljivali. Nikad nisu bili toliko stari. Ratovi više ne
prolaze tuda.
Stigosmo pred crkvu Svetog Imentija baš kad je otkucavalo podne. A kripta
je bila malo niže ispod raspeća. Pokazaše mi mesto usred lepo osušenog vrtića.
U kriptu se ulazilo kroz nekakvu ograđenu rupu. Izdaleka sam ugledao čuvarku
kripte, mladu devojku. Odmah je upitah za svog prijatelja Robinsona. Baš u času
kad je devojka zatvarala vrata. Odgovori mi uz ljubažan osmeh i odmah mi
saopšti vesti, i to dobre.
Na toj podnevnoj svetlosti, s mesta gde smo bili, sve je oko nas izgledalo
ružičasto, a šupljikave kamene ploče su se pele uz crkvu ka nebu, kao da i one
hoće da se raspu u visinama.
Imala je oko dvadeset godina mala Robinsonova prijateljica, čvrste, vitke
noge i vrlo ljupke male grudi, kao i sitnu glavicu iznad njih, čistih i odredenih
linija, možda malo suviše crne i radoznale oči za moj ukus. Nimalo od onih
sanjalačkih. Ona je pisala Robinsonova pisma, ona koja sam ja primao. Pošla je
ispred mene vrlo odlučnim korakom prema kripti: imala je stopala i članke lepih
linija, zglobove žene koja ume da uživa i zna da se izvije kako treba u pravom
trenutku. Šake kratke, tvrde, čvrstog zahvata, ruke ambiciozne radnice. Oštrim
pokretom okreće ključ u bravi. Vrelina je treperila oko nas i podrhtavala iznad
pločnika. Govorili smo o ovom i onom, a kad je već otvorila vrata, ipak je
odlučila da mi pokaže kriptu, iako je bila podnevna pauza. Pomalo mi se vraćala
bezbrižnost. Uranjali smo u veću svežinu iza svetiljke. To je zaista bilo prijatno.
Kao da sam promašio stepenik, te sam se pridržao za njenu mišicu, oko toga se
našalimo, a kad stigosmo do zemljanog poda dole, malo sam je cmoknuo u vrat.
Prvo se kao bunila, ali ne preterano.
Posle kraćeg nežnog uvoda, omotao sam se oko njenog trbuha kao pravi
ljubavni crv. Poročno smo jedno drugom vlažili usne u razgovoru duša. Jednom
rukom sam išao lagano uz izvijene butine, bilo je prijatno gledati istovremeno
odsjaje fenjera na zemlji, koji su igrali duž njene noge. Položaj koji zaslužuje
preporuku. Eh, ne treba propustiti ni sekundu u ovim časovima. Gledaš razroko.
Ali ti se isplati. Kakav polet! Kakvo neočekivano dobro raspoloženje! Razgovor
se nastavio u duhu novostečenog poverenja i jednostavnosti. Sprijateljili smo se.
Guzica pre svega! I tako smo uštedeli deset godina.
— Vodite li često ljude u obilazak? — upitah sav zadihan i vrlo neumesno.
Ali odmah nastavih: »A vaša majka prodaje sveće u susednoj crkvi?... Opat
Protist mi je govorio o njoj«.
— Ja samo zamenjujem gospođu Anruj za vreme ručka — odgovori ona. Po
podne radim kod modistkinje... U Pozorišnoj ulici... Jeste li u dolasku prošli kraj
pozorišta?
Ponovi mi da ne treba da brinem za Robinsona, mnogo mu je bolje, čak i
specijalista za oči smatra da će uskoro dovoljno videti za samostalno kretanje
ulicom. Već je i pokušavao. Sve su to odlični predznaci. A baba Anruj je
izjavljivala da je vrlo zadovoljna poslom u kripti. Dobro zarađuje i stavlja novac
na stranu.
Jedina je nevolja što je kuća u kojoj žive puna stenica, te niko od njih ne
može da spava, naročito za olujnih noći. Onda pale sumpor. Izgleda da me
Robinson često pominje, i to lepo govori o meni. Reč po reč, dođosmo i do priče
o ženidbi i njenim okolnostima.
Istina je, u svemu tome nisam je ni za ime upitao. Zvala se Madlon. Rodila
se za vreme rata. Njihov plan da se venčaju u stvari mi je odgovarao. Madlon,
ime se lako pamti. Sigurno je znala šta radi kad se udaje za Robinsona... U
stvari, i uprkos bilo kakvom poboljšanju, on će ostati invalid zauvek... A ona je
mislila da kod njega samo oči nisu u redu... U njega su, međutim, i živci bili
bolesni, i duša, jednom reči sve! Zamalo da joj to kažem, da je upozorim...
Nikad nisam znao kako da usmerim takve razgovore o braku, niti kako da še iz
njih izvučem.
Da bih promenio temu, iznenada sam počeo da se živo zanimam za stvari u
podrumu, i pošto su dolazili izdaleka da vide podrum, sad je bilo vreme i za
mene.
Uz pomoć fenjerčeta, Madlon i ja smo sad vadili leševe iz mraka, iz zida,
jedan po jedan. Turiste su morali goniti na razmišljanje! Ti stari pokojnici bili su
svi poređani uz zid kao na streljanju... Skoro da nisu više imali ni kože, ni
kostiju, ni odela... Samo pomalo od svega toga... I to sve u stanju velike
prljavštine, i s mnogo rupa... Vreme, koje se još pre toliko vekova okomilo na
njihovu kožu, još je nije ispuštalo... I dalje im je tu i tamo čupalo po parčence
lica... Širilo je sve rupe i pronalazilo čak i one poslednje konce pokožice na
pršljenovima, koje je smrt zaboravila. Trbuh je bio potpuno ispražnjen, te je sad
izgledalo kao da umesto pupka nose malu kolevku mraka.
Madlon mi je objasnila da su mrtvaci čekali pet stotina godina u grobovima
od živog kreča da postanu ovakvi. Nije se moglo reći da su bili leševi. Za njih je
doba leša odavno prošlo. Stizali su sasvim lagano na granicu prašine.
Bilo ih je u tom podrumu, malih i velikih, ukupno dvadeset i šest, i jedva su
čekali da uđu u Večnost. Ali ih još nisu puštali. Žene s kapicama na vrhu kostura,
jedan grbavac, jedan div, pa čak i jedna beba, i ona sasvim udešena s nekakvim
ubrusom oko majušnog vrata, i to čipkanim, moliću lepo, i sa ostatkom benkice.
Stara Anrujka je dobro zarađivala na ovom otpadu vekova. Kad se samo
setim da je bila nalik na ove utvare kad sam je upoznao... I tako smo Madlon i ja
lagano prošli ispred svih njih. Jedna po jedna, u krugu surove svetlosti
fenjerčeta, javljale su se njihove ćutljive glave. U dnu očnih duplji ne nose
potpunu noć, već nešto što bi skoro ličilo na pogled, ali je mekše, kao u ljudi koji
znaju. Smetao je samo miris prašine koji draži vrh nosa.
Baba Anruj nije propuštala nijednu posetu turista. Mrtvi su za nju radili kao
u cirkusu. U punoj sezoni donosili su joj sto franaka na dan.
— Ne izgledaju tužni, zar ne? — pitala me je Madlon. Pitanje je bilo deo
obreda.
Smrt za ljupku curu nije značila ništa. Rodila se za vreme rata, u vreme lake
smrti. Ja sam dobro znao kako se umire. Naučio sam. Velika je to patnja. Lako je
turistima pričati da su ovi mrtvaci zadovoljni. Jer oni nemaju šta da kažu. Stara
Anrujka je čak lupala po trbuhu one kojima je još ostalo dosta uštavljene kože, i
to je odjekivalo »bum, bum«. Ali to ipak nije dokaz da je sve u najboljem redu.
Vratili smo se našim stvarima Madlon i ja. Znači istina je, Robinsonu je
mnogo bolje. Ništa mi više nije trebalo. Izgleda da je našoj prijateljici bilo vrlo
stalo do tog braka. Sigurno se gadno dosađivala u Tuluzi. Retke su bile prilike da
upozna nekog ko je proputovao toliko kao Robinson. Šta je sve mogao da
ispriča!
Istinite i manje istinite priče. Uostalom, već im je mnogo pričao o Americi i
o tropskim zemljama. Odlično.
I ja sam bio i u Americi i u tropskim zemljama. I ja sam znao priče.
Predložio sam da joj pričam. Baš na tim zajedničkim putovanjima smo se
Robinson i ja i sprijateljili. Fenjer se gasio. Deset puta smo ga ponovo palili dok
smo povezivali prošlost sa sadašnjošću. Branila je svoje grudi, jer su bile suviše
osetljive.
Ipak, pošto je baba Anruj mogla svakog časa da se vrati s ručka, trebalo se
vratiti na svetlost dana malim stepenicama, strmim, krhkim i nezgodnim kao
merdevine. To sam dobro primetio.

17.
Zbog tih malih stepenica, tako uskih i opasnih, Robinson nije često silazio u
podrum s mumijama. Pravo govoreći, on je uglavnom sedeo ispred vrata, pričao
pričicu turistima i vežbao se u hvatanju svetlosti ovde-onde kroz kapke. Za to
vreme se dole snalazila stara Anruj. U stvari, radila je s mumijama za dvoje.
Začinjavala je turistički obilazak svojom ličnom pričom o pergamentisanim
mrtvacima. »Nisu nimalo gadni, dame i gospodo, pošto su ih održavali u kreču,
kao što vidite, očuvali su se preko pet stotina godina... Naša je zbirka jedinstvena
na svetu... Meso je očigledno nestalo... Ostala im je samo koža, ali je
uštavljena... Goli su, ali nisu nepristojni... Vidite da je malo dete sahranjeno
zajedno s majkom... I dete je vrlo dobro očuvano... I ovaj veliki u čipkanoj
košulji, a i čipka se još drži... Ima sve zube... Vidite i sami.« Na kraju bi ih sve
udarala po grudima i oni bi odjekivali kao doboš... »Eto vidite, dame i gospodo,
ovom je ostalo samo jedno oko... sasvim sasušeno... i jezik... kao đon!« I vukla
je jezik. »Isplazio je jezik, ali to nije odvratno... Koliko date, dame i gospodo, u
odlasku, ali obično se daje dva franka po osobi, deca u pola cene... Možete da ih
dodirnete pre no što odete... Uverićete se i sami... Samo nemojte da ih vučete...
Molim vas... Vrlo su trošni...«
Stara Anruj je odmah po dolasku imala nameru da podigne cenu, ali to je bilo
pitanje dogovora s biskupijom. To ipak nije išlo tako lako, zbog paroha crkve
Svetog Imentija, koji je tražio samo za sebe trećinu prihoda, a i Robinson se
stalno bunio da mu ne daje dovoljno od procenta, tako je govorio. — Izrađen
sam — zaključio je — pređen kao budala... Još jednom... Nemam ja sreće... A
dobar je posao ovaj podrum matore! U stvari, ona puni džepove, gadura, kažem
ja tebi.
— Ali ti nisi uložio svoj novac u ovu kombinaciju — primetih mu da bih ga
smirio i urazumio ga... — I dobro te hrane!... I staraju se o tebi!
Ali Robinson je bio uporan kao stenica, imao je pravu maniju gonjenja. Nije
nikako hteo da shvati. Da se pomiri.
— Kad pogledaš, ti si se dobro izvukao, i te kako, iz vrlo gadne stvari,
uveravam te! Nemoj da se žališ. Zaglavio bi pravo na Đavolje ostrvo, da te
nismo uputili... I sad si na miru!... Još si našao i malu Madlon, koja je slatka i
prihvata te... Tako bolesnog! Na šta se onda žališ? Pogotovu sad, kad su ti oči
bolje.
— Hteo bi da kažeš da ni sam ne znam zašto se žalim, a? — odgovorio bi mi
on. — Samo ipak znam da moram da se žalim... Tako je to... Samo mi je još to
ostalo... I hoću da kažem... To je još jedina stvar koja mi je dozvoljena... Niko ne
mora da me sluša.
U stvari, nije prestajao s jadikovkama čim bismo ostali nasamo. Počeo sam
već da se plašim tih trenutaka poveravanja. Gledao sam ga, njega i njegove
žmirave oči, koje su još malo suzile na suncu, i mislio da Robinson ipak nije
simpatičan. Ima takvih životinja, uzalud su nevine i nesrećne i sve, i to se zna, a
ipak im zameraš. Nešto im nedostaje.
— Mogao si da skapaš na robiji... — ostajao sam ja pri svome, koliko da ga
nateram da razmisli.
— Bio sam ja u zatvoru... Nije tamo gore nego što je sad meni ovde!
Prebacio si se...
Nikad mi nije rekao da je bio na robiji. To se sigurno desilo pre no što smo se
sreli, pre rata. Uporno je ostao pri svome i zaključio je: »Postoji samo jedna
sloboda, kažem ja tebi, samo jedna: prvo da jasno vidiš, a potom da su ti puni
džepovi para, sve ostalo je koješta.«
— I dobro, šta sad hoćeš? — pitao sam ga. Kad bih ga tako priterao u tesnac
terajući ga da se odluči, da se izjasni, da se opredeli, on bi splasnuo. A upravo bi
taj trenutak bio zanimljiv...
Dok je Madlon preko dana bila u radionici, a stara Anruj prikazivala one
otpatke mušterijama, mi smo odlazili u kafanu pod drvećem. Robinson je voleo
to mesto, tu kafanu pod drvećem. Možda zbog cvrkuta ptica tamo visoko. Koliko
je tu ptica bilo! Naročito oko pet popodne, kad su se veselo vraćale u gnezda, u
letnje vreme. Sručile bi se na trg kao oluja. Čak se pričalo da je neki frizer, čija
je radnja bila kraj parka, poludeo slušajući ih godinama kako dižu graju. Istina je
da čovek više nije mogao ni da razgovara. Ali ipak je bilo veselo, nalazio je
Robinson.
— Samo kad bi mi redovno davala četiri sua po posetiocu, smatrao bih da je
u redu.
Skoro svakih četvrt sata vraćao se na svoju brigu. U međuvremenu, boje iz
prošlih vremena kao da su mu se vraćale, a i priče, one iz doba Kompanije
Pordirijer u Africi, između ostalih, koje smo obojica dobro znali, i gadne priče o
kojima mi nikad još nije govorio. Nije možda smeo. U stvari, bio je prilično
zatvoren. Čak podmukao.
Što se tiče prošlosti, ja sam se naročito dobro sećao Moli, kad god sam bio
pun lepih osećanja, kao odjek nekog časovnika koji u daljini otkucava, ili, kad
bih se setio nečeg prijatnog, odmah bih pomislio na nju. Najzad, kad nam
sebičnost malo popusti, kad dođe vreme kraja, čovek još sačuva samo uspomene
na one žene koje su zaista volele ljude, ne samo jednog, čak i kad ste to vi, već
sve ljude.
A uveče bismo se vraćali iz kafane, pošto ništa nismo preko dana uradili, kao
penzionisani podoficiri. U sezoni turisti nisu prestajali da dolaze. Vukli su se po
kripti, a baba Anruj je uspevala čak i da ih nasmeje. Paroh se malo mrštio na
njene šale, ali kako je uzimao više nego što mu je pripadalo, ćutao je, a osim
toga, kad je reč bila o paprenim šalama, on se u to uopšte nije ni razumevao. A
vredelo je videti i čuti babu Anruj među mumijama. Gledala vas je pravo u lice,
nije se plašila smrti i, onako sva izborana i smežurana, ličila je i sama na jednu
od njih, koja kao da je s fenjerom sišla da s njima porazgovara.
Kad bismo uveče došli kući na večeru, još smo malo razgovarali o zaradi, a
baba Anruj me je oslovljavala sa »Mali Doktor »Šakal«, zbog onoga što je bilo
između nas u Ransiju. Sve to, razume se, u šali. Madlon se trudila po kuhinji.
Stan u kome smo stanovali bio je škrto osvetljen, prilepljen uz krstionicu, tesnu,
punu izukrštanih gredica i prašnjavih uglova. »Ipak«, primetila bi starica, »mada
je skoro stalno mrak, ipak čovek nađe krevet, džep i usta, a to je dovoljno«.
Posle smrti sina nije dugo bila ožalošćena. »Uvek je bio vrlo nežan« pričala
mi je jedne večeri tim povodom, »a ja, eto me već u sedamdeset i sedmoj, a
nikad se ni na šta nisam požalila... On se večito na nešto žalio, takva mu je bila
narav, isti je bio kao ovaj vaš Robinson... da vam primerom pokažem. Eto,
stepenice za kriptu su nezgodne, zar ne? Znate i sami, zar ne? To me zamara,
razume se, ali ima dana kada mi donose skoro dva franka po stepeniku.
Izračunala sam... E pa, po tu cenu popela bih se, ako zatreba, i do neba«.
Madlon je u jelo stavljala mnogo začina i mnogo paradajza. Bilo je odlično.
Uz to je još bilo i ružice. Čak je i Robinson prešao na vino, pošto se našao ovde
na Jugu. Ali Robinson mi je već sve ispričao šta se desilo otkako je stigao u
Tuluzu. Više ga nisam ni slušao. Razočarao me je i pomalo mi se gadio, moram
reći. »Ti si građanin«, najzad sam mu rekao, jer u to doba, po meni, nije bilo
gore uvrede. »Misliš, u stvari, samo na pare... Kad budeš opet progledao, bićeš
gori od ostalih!«
Na grdnje se nije vređao. Čak se moglo reći da mu je to davalo novu
hrabrost. Znao je, uostalom, da je to istina. Taj momak, mislio sam u sebi, sad je
udomljen, za njega ne treba više brinuti... Malo žešća i poročnija žena, to vam
čoveka preobrazi da ga ne prepoznaš... Robinsona sam, razmišljao sam dalje,
dugo smatrao čovekom pustolovine, a on je, u stvari, polovnjak, bio on rogonja
ili ne, slep ili dobrog vida. Eto.
Baba Anruj ga je odmah zarazila svojom zagriženom štednjom, a Madlon
svojom željom za udajom. I tako se krug zatvorio. Sredile su ga. Tim pre što mu
se mala sve više dopadala. A da je za to imao razloga, to sam ja dobro znao. Ne
bi bilo istina kad bih rekao da nisam bio pomalo ljubomoran, ne bi bilo pravo.
Madlon i ja smo nalazili po koji trenutak, s vremena na vreme, pred večeru, i
provodili ga u njenoj sobi. Ali nije bilo lako udesiti te sastanke. Čutali smo. Bili
smo ne može biti diskretniji.
 Ne treba zbog ovoga misliti da ona nije volela svog Robinsona. To nema
nikakve veze. Samo, on se igrao veridbe, a njoj onda ništa drugo nije ostalo do
da izigrava vernost. Vezivala su ih osećanja. U tim stvarima je važno znati šta je
šta. On je čekao da se prvo venča, to mi je ona poverila. Takvo mu je bilo
shvatanje. Prema tome, njemu večnost, a meni sadašnjost. Uostalom, govorio mi
je, pored toga, o svom planu da s malom otvori mali restoran i ostavi staru
Anruj. Znači, sasvim ozbiljno. »Slatka je, dopašće se mušterijama. A video si i
kako kuva, a? Nema joj ravna u kuvanju«.
Čak je mislio da se očeše o babu Anruj za nešto početnog kapitala. Po meni,
što da ne, samo mi se činilo da će to teško ići. »Suviše ružičasto gledaš na
stvari«, rekoh mu, koliko da ga umirim i nateram da malo razmisli. A on bi
odmah počeo da plače i da me naziva pogrdnim imenima. U stvari, nikog ne
treba odvraćati, te bih ja odmah izjavljivao da sam pogrešio i da me je samo
moja turobna priroda naterala da tako nešto kažem. Robinson se, izgleda, pre
rata bavio bakrorezom, ali o tome ni po koju cenu nije hteo ni da čuje. Njegova
stvar. »S ovakvim plućima treba mi čistog vazduha, a i moje oči nikad neće biti
kao nekad«. U neku ruku je bio u pravu. Nema šta. Kad bismo prolazili
prometnim ulicama, ljudi su se sažaljivo okretali za slepcem. Ljudi sažaljevaju
invalide i slepe, te bi se reklo da ima u njima zaliha ljubavi. I ja sam toliko puta
osetio tu ljubav iz zaliha. Ima je u ogromnim količinama, ne može se reći
suprotno. Samo je sva nesreća u tome što su i pored tih zaliha ljubavi ljudi ipak
tako pogani. Tako da one ničemu ne služe, to je sve. To leži u njima i ostaje u
njima, ničemu im ne služi. Crći će od te ljubavi u sebi.
Posle večere Madlon bi se brinula o njemu, svom Leonu, kako ga je zvala.
Čitala bi mu novine. Sad je ludovao za politikom, a novine na Jugu čirave su od
politike, i to one žešće.
Oko nas, uveče, kuća je tonula u vekovne zanimacije. To je bio čas kad se
stenice izjašnjavaju, trenutak kad treba na njima okušati dejstvo korozivnog
rastvora, kojeg sam imao nameru da kasnije ustupim jednom apotekaru uz malu
zaradu. Skromna kombinacija. Babu Anruj je zabavljao taj moj poslić, te mi je
pomagala u opitima. Išli smo zajedno od gnezda do gnezda, od pukotina do
zavučenih uglova, zasipajući grozdove stenica mojim vitriolom. One su se rojile
i obeznanjivale pod svetlošću sveće, koju mi je pažljivo držala stara Anruj.
Tako, uz rad, govorili smo o Ransiju. Pri samoj pomisli na to mesto dobijao
sam proliv, rado bih ostao u Tuluzi do kraja života. Nije mi trebalo mnogo —
obezbeđena klopa i slobodno vreme. Prava sreća. Ali sam ipak morao da
pomišljam na povratak, vreme je isticalo, a s njim i pare od paroha i uštedevina.
 Pre no što odem, želeo sam da dam još nekoliko lekcija i saveta Madloni.
Bolje je dati novac, kad to čovek može, a hoće nekom da učini. Ali može da
bude korisno i kad si upućen u stvar i kad tačno znaš na čemu si, pogotovu šta
sve može da se desi kad se ševiš levo-desno. Tako sam ja mislio, pogotovu što
me je u pogledu poznavanja bolesti pomalo plašila. Visprena, Madlon, ali bez
ikakvih znanja kad su u pitanju mikrobi. Stoga se upustih u vrlo opširna
objašnjenja o tome šta mora prvo pažljivo da zagleda pre no što odgovori na
ljubaznosti. Ako je crven... Ako ima kapna vrhu... Jednom reči, klasične stvari,
koje treba znati i koje su i te kako korisne. Pošto me je pustila da sve to
izgovorim, ona se reda radi malo pobuni. Čak mi napravi kao neku scenu... »Ona
je ozbiljna... Sramota treba da me bude... Da ja o njoj imam zaista grozno
mišljenje... Ne znači da zato što je ona sa mnom... Sad ja nju prezirem... Svi su
muškarci gadovi...«
Ukratko, sve ono što dame kažu u takvim slučajevima. To je trebalo i
očekivati. Paravan. Za mene je bilo bitno da je sve moje savete lepo saslušala i
da je zapamtila ono glavno. Ostalo nije imalo nikakvog značaja. Pošto me je
dobro saslušala, rastužilo ju je to što sve to o čemu sam pričao dobija baš
nežnošću i preko nežnosti i uživanja. Ako je to priroda, ona je smatrala da je
priroda odvratna, i ja zajedno s njom, a to je nju vređalo. Nisam bio uporan, sem
što sam joj napomenuo prezervative, koji su vrlo zgodni. Najzad, da bismo prešli
malo na psihologiju, pokušasmo da analiziramo Robinsonovu narav. »Nije on
baš ljubomoran«, reče mi ona onda, »ali ima teških trenutaka«.
— U redu, u redu! — odgovorih joj ja, i upustio sam se u definiciju
Robinsonovog karaktera, kao da sam ja poznavao Robinsonov karakter, a pri
tom sam odmah uvideo da uopšte ne poznajem Robinsona, sem nekoliko grubih
očiglednosti njegove naravi. I ništa više.
Prosto je neverovatno kako je teško zamisliti šta to u jednoj ličnosti izaziva
veću ili manju simpatiju drugih ljudi... Čovek hoće da mu ugodi, da mu učini
dobro, a umesto toga se spetlja... Sve ispada bedno još od prvih reči... Muka.
Nije lako biti »La Brijer« u naše vreme. Sva podsvest beži pred tobom, čim
joj se primakneš.

18.
U času kad sam pošao da uzmem kartu, opet su me zadržali, za još nedelju
dana kako bi dogovoreno. Da bi mi pokazali okolinu Tuluze, prohladne obale
reke, o kojoj su mi mnogo govorili, a naročito da bih obišao lepe vinograde u
okolini, kojima su se svi u gradu ponosili, kao da je svako bio njihov vlasnik.
Nisam smeo tako da odem, videvši samo leševe babe Anruj. To zaista nije imalo
smisla. Jednom reči, uobičajeno izmotavanje...
Mlako sam odgovarao na svu tu ljubaznost. Nisam smeo uporno navaljivati
da ostanem, zbog moje prisnosti s Madlon, prisnosti koja je postajala opasna.
Matora je već sumnjala da ima nešto među nama. Neprijatno.
Ali stara nije ni trebalo da ide s nama na izlet. Nikako nije htela da zatvori
kriptu ni za jedan dan. Ja, dakle, pristadoh da ostanem, i tako jednog lepog
nedeljnog jutra podosmo na izlet. Robinsona smo nas dvoje pridržavali sa strane.
Na stanici smo uzeli drugu klasu. Mirisala je ipak na kobasice, kao i treća klasa.
U mestu koje se zvalo Sen-Žan sišli smo. Madlon kao da se snalazila dobro u
ovom kraju, te je odmah našla poznanike koji su došli pomalo odasvud.
Izgledalo je da će biti lep letnji dan, to se zaista moglo reći. Šetajući se, morali
smo da ispričamo Robinsonu sve što vidimo. »Ovde je vrt... A ovde most i
pecaroš... Riba mu ne grize... Pazi na biciklistu...« Na primer, miris prženih
krompira mu je bio siguran putokaz; i baš nas je on odvukao do prodavca gde su
prodavali pržen krompir za deset sua. Znao sam oduvek da Robinson voli pržen
krompir, kao i ja, uostalom, to je pariska navika. Madlon je više volela vermut,
čist i jak.
Reke na Jugu nisu najboljeg zdravlja. Reklo bi se da su bolešljive i kao da će
svakog časa da presuše. Brežuljci, sunce, pecaroši, ribe, čamci, jarkovi, česme,
grožđe, žalosne vrbe, to svi traže, to svi hoće. Sve to zahteva mnogo vode, tako
da je ne ostaje dovoljno u rekama. Ponegde — rekao bi čovek — da je to slabo
poplavljen put, a ne reka. Pošto smo došli zadovoljstva radi, trebalo je požuriti i
naći zadovoljstvo. Čim svršismo s čipsom, napravismo malu vožnju čamcem pre
ručka, to nas je razonodilo, ja sam veslao, razume se, a njih dvoje, Madlon i
Robinson, držali su se za ruke preko puta mene.
I tako smo pošli, nošeni maticom, kako se to kaže, grebući po dnu tu i tamo,
ona je pocikivala, ali ni on nije bio vrlo siguran. Muve i opet muve. Vilini
konjici su svud nad rekom stražarili s krupnim očima i bojažljivo udarajući
repom. Neverovatna vrućina, da se sva površina puši. Klizimo po njoj od blagih
plitkih vrtloga tamo do granja u vodi... Pored niskih užarenih obala tražimo malo
hlada i hvatamo ga kako možemo pod ponekim drvetom, kroz koje sunce nije
prodrlo do kraja. Od govora nam je još više vrućina, ako je to uopšte moguće.
Ali ne smemo da kažemo da nam nije prijatno.
Robinsonu je, prirodno, prvom bilo dosta vožnje. Ja onda predložih da se
pristane pred nekim restoranom. Ali to nije samo nama palo na pamet. Svi
ribolovci sa vira već su nagrnuli u kafanu pre nas, ljubomorno čuvajući pića i
krijući se iza sifona sode. Robinson nije smeo da me pita da li je kafana koju sam
izabrao skupa, ali ja sam mu odmah uštedeo tu brigu, uveravajući ga da je
cenovnik istaknut i da su cene vrlo pristojne. Što je, uostalom, bilo tačno. On
nije ispuštao ruku svoje Madlon.
Sad mogu da kažem da smo u tom restoranu platili kao da smo jeli, a samo
smo pokušali da jedemo.
Bolje da ne govorim o jelima koja su nam doneli. Još stoje tamo.
Da bismo proveli popodne, nismo mogli da organizujemo pecanje, zbog
Robinsona, on bi bio tužan, jer ni plovak ne bi video. A meni se veslanje još
jutros smučilo. Dosta. Nedostajao mi je trening na afričkim rekama. U stvari, za
sve sam ostario.
Koliko da promenimo sport, predložih šetnju peške, prosto, duž obale, to će
nam činiti dobro, bar do one visoke trave koju smo videli na manje od kilometra
ispod reda topola.
Tako opet pođosmo, ja ruku podruku sa Robinsonom, a Madlon nekoliko
koraka ispred nas. Lakše smo išli kroz travu. Na jednoj okuci reke začusmo
harmoniku. Zvuk je dolazio sa šlepa, lepog šlepa privezanog na tom delu reke.
Robinsona muzika zaustavi. To je razumljivo u njegovom slučaju, a osim toga,
muzika mu je uvek bila slabost. Srećni što je našao nešto što ga zabavlja,
ulogorismo se na tom mestu u travi, manje prašnjavoj od susedne obale. Videlo
se da to nije neki običan šlep. Čist i nalickan, bio je to šlep za stanovanje, s
mnogo cveća, i čak s ljupkom kućicom za psa. Opisasmo šlep Robinsonu. Hteo
je sve da zna.
— I ja bih voleo da stanujem na lepom čistom brodu kao što je taj — reče on
onda. — A ti? — upita Madlon...
— I te kako te razumem, de! — odgovori ona. — Ali to je zamisao koja
skupo staje, Leone. Mnogo je skuplje, uverena sam, od kuće za izdavanje.
Sve troje smo razmišljali o ceni ovakvog šlepa, ovako uređenog, i nikako da
izađemo iz tih procena... Svako je držao do svoje cifre. Svi smo, eto, navikli da
svakim povodom glasno računamo. Za to vreme je do nas dopirala mirna muzika
harmonike, pa čak i reči neke pesme... Najzad se složismo da je, ovakav kakav
je, šlep morao stajati bar oko sto hiljada franaka. A kao san...
»Zatvori oči svoje, jer časovi su
kratki
U čudesnoj zemlji tih snova
slatkih«
Eto šta su pevali na šlepu pomešani muški i ženski glasovi, ne baš tačno, ali
ipak prijatno, pre svega zbog okoline. Pesma je išla uz vrućinu i polja, i doba
dana i reku.
Robinson je tvrdoglavo još vršio procenu na hiljade i stotine. Nalazio je da
taj šlep mora više da staje, ovako lep kako smo mu ga opisali... Jer na njemu je
bio i prozor od šarenog stakla da bi se unutra bolje videlo, i svuda bakarni okov,
jednom reči luksuz...
— Leone, zamaraš se — pokušavala je da ga umiri Madlon — bolje se
opruži po travi, gusta je, i odmori se malo... Sto hiljada ili petsto hiljada, nije ni
tvoj ni moj, zar ne? Zato zaista nema razloga da se oko toga uzbuđuješ...
On je prilegao, ali se ipak i dalje uzbuđivao oko cene. Hteo je pošto-poto da
se uveri, i pokušavao je da vidi šlep koji toliko skupo staje.
— Ima li motor? — pitao je... — Nismo znali da mu kažemo.
Bacih pogled na krmu, jer je on bio uporan, i samo njemu za ljubav,
pogledah ima li izduvnu cev malog motora.
»Zatvori oči, jer život je san
samo
A ljubav samo la-a-až
Zatvori oči lep-e-e«
Tako su i dalje pevali ljudi unutra. A mi smo već padali s nogu od umora...
Uspavljivali su nas.
Iznenada iskoči pas iz male kućice, priđe ogradi i poče da laje u našem
pravcu. Trgao nas je iz sna i gledali smo razrogačeno u pseto. Robinsonov strah!
Neki tip, izgleda da je bio vlasnik, izađe onda na palubu kroz mala vrata na
šlepu. Nije dao da se izdiremo na njegovog psa, te smo se objašnjavali! Ali kad
je shvatio da je Robinson tako reći slep, to je tog čoveka odmah smirilo, čak je
bio i postiđen. Predomislio se i prestao da grdi, čak je dozvolio da ga nazovemo
šuftom da bi se stvari malo smirile... Zauzvrat nas zamoli da dođemo k njemu na
kafu, jer mu je rođendan, kako reče. Nije mogao da dozvoli da se tu na suncu
pržimo i ovo i ono... I da je baš prava sreća, jer ih je trinaest za stolom... Mlad
čovek, taj vlasnik, i blesav, voli brodove, još nam je i to objasnio... Odmah smo
shvatili. Ali njegova se žena plašila mora, zato su se ovde čvrsto privezali,
ploveći tako reći po šljunku. A na šlepu kao da su nas rado primili. Prvo njegova
žena, lepa cura koja je svirala harmoniku kao anđeo. A onda, bilo je lepo što su
nas pozvali na kafu! Mogli smo da budemo ko zna kakve bitange! Bio je to
dokaz poverenja s njihove strane... Odmah smo shvatili da ne treba da obrukamo
naše divne domaćine... Naročito ne pred njihovim gostima... Robinson je imao
svojih mana, ali je obično bio momak pun osećanja. U srcu je osetio, sudeći
samo po glasu, da treba pristojno da se ponašamo, a ne da izvaljujemo
prostakluke. Nismo bili lepo obučeni, svakako, ali smo bili čisti i pristojni.
Gazda šlepa, zagledao sam ga izbliza, bio je tridesetih godina, s lepom tamnom
pesničkom kosom i ljupkim mornarskim odelom, ali doteranim. Njegova lepa
žena imala je baš prave »kadifene« oči.
Upravo su završili ručak. Ostaci su bili obilati. Nismo odbili kolačić i malo
porta uz to. Već odavno nisam čuo tako otmene glasove. Otmeni ljudi imaju svoj
način govora koji vas zbunjuje, a mene prosto plaši, naročito kad su žene u
pitanju, mada su rečenice nakaradne i pretenciozne, ali uglačane kao stari
nameštaj. Njihove bezazlene rečenice plaše. Strah vas je da se na njih ne
okliznete u odgovoru. Pa čak i kad pređu na ulični govor, pevajući, razonode
radi, pesme siromaha, ostaje im onaj otmeni naglasak koji u vama izaziva
nepoverenje i gađenje, naglasak koji je kao nekakav mali bič, uvek prisutan,
neophodan kad se obraća slugama. Uzbudljivo, ali to vas navodi istovremeno da
povalite njihove žene, samo da biste videli kako im se topi dostojanstvo, kako to
oni kažu...
Tiho sam objasnio Robinsonu kakav je nameštaj oko nas, sve starinski. To
me je podsetilo na radnju moje majke, samo je bilo čistije i, razume se, lepše
uredeno. Kod moje majke je uvek mirisalo na ustajalo, na biber. A na zidovima
svuda slike gazde. Slikao je. To mi je njegova žena otkrila, i to uz silno
prenemaganje. A žena je, to je bilo očigledno, volela svog čoveka. Bio je to
umetnik, muškarčina, lepe kose, lepih prihoda, sa svim što treba za sreću, a tu je
i harmonika, i prijatelji, sanjarenje na brodu, na ono malo vode, vrteći se ukrug,
presrećni što nikud ne odlaze... Sve su imali kod kuće, sve slasti i svu dragocenu
svežinu sveta između belih zavesica i duvanja ventilatora i u božanstvenoj
sigurnosti.
Pošto smo već došli, trebalo je da se prilagodimo raspoloženju. Hladna pića i
jagode sa »šlagom« pre svega — moja omiljena poslastica. Madlon se
prenemagala pre no što će ponovo da se posluži. I nju je hvatalo lepo ponašanje.
Muškarcima se dopadala Madlon, naročito tastu, očigledno parajliji, bio je sav
srećan što je Madlon kraj njega i upinjao se da joj ugodi. Preko čitavog stola je
trebalo dodavati slatkiše samo za nju, a ona se do nosa umazala kremom. Iz
razgovora se videlo da je tast udovac. Sad se već zacelo utešio. Uskoro je, uz
liker, Madlon došla u prve redove. Odelo koje je nosio Robinson, kao i moje,
bilo je iznošeno, nosilo je tragove mnogobrojnih sezona i polu-sezona, ali ovde
na sklonitom mestu to je moglo i da se ne vidi. Ipak sam se osećao ponižen
među tim ljudima, tako neusiljenim u svemu, čistim kao dobro oprani
Amerikanci, negovanim, spremnim za modnu reviju.
Madlon, već pod gasom, nije se više lepo ponašala. Nosića uzdignutog
prema slikama, govorila je gluposti. Domaćici to poče da biva jasno, te opet uze
harmoniku da bi sredila stvari, te smo svi pevali i nas troje, ali netačno i
bezosećajno — onu istu pesmu koju smo slušali maločas sedeći napolju, a posle
još jednu drugu.
Robinson je našao načina da zapodene razgovor sa starim gospodinom, koji
se, izgleda, odlično razumevao u gajenje kakaoa. Lep predmet razgovora.
Kolonijalac! Dva kolonijalca. »Kad sam bio u Africi«, začuh na svoje veliko
iznenađenje Robinsona kako priča, »kad sam bio inženjer agronomije
Kompanije Pordirijer«, ponavljao je, »sve stanovnike jednog sela naterao bih u
berbu« itd. itd... Nije mogao da me vidi, te je puštao srcu na volju... Koliko god
je mogao... Lažne uspomene... Bacao je starom gospodinu prašinu u oči... Lagao
je. Što god je bolje mogao, da bi se uspeo na visinu starog gospodina, stručnjaka.
Robinson, obično uvek uzdržan u govoru, sad me je svojim lupetanjem
razdraživao i žalostio. Smestili su ga na počasno mesto u meke jastuke mirisnog
divana, s čašom konjaka u desnoj ruci, levom je širokim pokretima ocrtavao
veličanstvo neosvojenih šuma i besove ekvatorijalnih tornada. Krenuo je, i te
kako krenuo... Alsid bi se slatko nasmejao, da je mogao tu da se nađe u nekom
uglu. Jadni Alsid!
Nema šta, da nam je bilo prijatno na njihovom šlepu — jeste. Naročito kad je
počeo da pirka vetrič s reke, a u prozorskim okvirima da lepršaju zavesice s
volanom kao zastavice spontane radosti.
Onda opet naiđe sladoled i ponovo šampanjac. Gazda, jer on je bio
slavljenik, i to je već bar sto puta ponovio, želeo je da jednom svima ugodi, čak i
slučajnim prolaznicima. Svima, znači, i nama. Tokom jednog, dva ili tri časa svi
ćemo se lepo slagati pod njegovim rukovodstvom, svi ćemo biti drugari, i oni
poznati i oni koji to nisu, čak i stranci, čak i nas troje, koje su pokupili s obale, u
nedostatku boljih, da ih ne bi bilo trinaest za stolom. Hteo sam već da zapevam
svoju pesmicu radosti, ali se predomislih, iznenada ponosan, svestan. Stoga
nađoh za shodno da im otkrijem, kako bih uprkos svemu opravdao ovaj poziv,
uši su mi gorele od njega, da su pozivajući mene pozvali jednog od najuglednijih
lekara pariske oblasti! To nisu mogli, razume se, ni slutiti po mom izgledu! Ni
po osrednjosti mog društva. Ali čim čuše ko sam, izjaviše da su oduševljeni,
polaskani, i, ne časeći ni časa, svako od njih poče da mi poverava svoje sitne
posebne telesne neprilike. Iskoristih priliku da se približim kćeri nekog
preduzimača, dežmekastoj rođaci koja je svaki čas patila od koprivnjače i
gorušice.
Kad čovek nije navikao na dobre stvari i na udobnost, sve ga to lako opije.
Istina ne treba mnogo da vas onda napusti, samo malo, i ona vas oslobađa. A
nama baš i nije toliko stalo do istine. U tom izobilju prijatnosti vrlo lako vas
hvata ludilo veličine. I ja počeh da lupetam, sve govoreći maloj rođaci o
koprivnjači. Čovek se izvlači iz svakodnevnih poniženja, pokušavajući, kao
Robinson, da se pomoću laži, sredstva siromaha, uspne do razine bogatih.
Čoveka je uvek stid svog neuglednog tela, manjkavog izgleda. Nisam mogao da
se odlučim i prikažem im svoju istinu: ona bi bila isto toliko nedostojna njih
koliko i moja zadnjica. Morao sam pošto-poto da ostavim dobar utisak.
Na njihova pitanja počeo sam da odgovaram duhovito, kao Robinson
maločas starom gospodinu. I mene je uhvatila uobraženost. Moji mnogobrojni
pacijenti!... Premorenost!... Moj prijatelj Robinson... inženjer, pozvao me je u
goste u svoju vilu u Tuluzi.
A osim toga, kad je sagovornik dobro jeo i dobro pio, nije ga teško ni ubediti.
Sva sreća! Sve prolazi! Robinson mi je prethodio sa svojim prividno uspelim
pričama, nije mi bio potreban neki naročiti napor da bih pošao za njim.
Zbog tamnih naočara koje je nosio, ljudi nisu mogli najbolje da vide u
kakvom su stanju Robinsonove oči. Njegovu smo nesreću uzvišeno pripisali
ratu. I tako su nas naši domaćini sad u društvenom pogledu dobro smestili, na
višu stepenicu, a što se tiče rodoljublja, na istu visinu s njima, iako su u prvi mah
bili pomalo iznenadrni čudnim postupkom muža, slikara, mada je njega položaj
mondenskog umetnika primoravao da, s vremena na vreme učini nešto
neobično... Te zvanice sad počeše da nalaze da smo sve troje vrlo prijatni i
izuzetno zanimljivi.
Madlon, verenica, nije se baš držala stidljivo kao što joj uloga nalaže,
začikavala je sve, čak i žene, u toj meri da sam se pitao neće li se sve završiti
opštim kuplerajem. Ne. Razgovor se postepeno istanji, savladan nedostatkom
napora da se prevaziđu reči. Ništa se ne dogodi.
Ostadosmo tako, držeći se fraza i jastučića, zaprepašćeni zajedničkim
naporom da budemo srećni, dublje, ljudskije, i još više, i jedni i drugi, tela
zadovoljenog samim naporom duha da zadržimo sve to zadovoljstvo sveta u
sadašnjosti, svu onu divotu koju smo otkrivali u sebi i u drugima, da bi najzad i
sused u tome uživao, i da bi i taj čovek do nas najzad priznao kako je upravo to
ono čudesno što je tražio, i da mu je baš taj naš dar godinama nedostajao da bi
konačno i zauvek bio potpuno srećan! I da sad svima treba objaviti — on je
našao razlog svog postojanja! I da još jednu popijemo, svi zajedno, da se
proveselimo i proslavimo ovo blaženstvo i na veke vekova! Da se nikad ne
izmeni ova začaranost! Nikad se ne povratilo ono užasno vreme, vreme bez
čuda, vreme pre našeg poznanstva i pre ovog divnog susreta!... Odsad svi
zajedno! Najzad! Večito.
Gazda nije mogao da se uzdrži a da ne razbije ovu opčinjenost.
Manija mu je bila da govori o svom slikarstvu, ono ga je zaista snažno
mučilo, o svojim slikama, glasno i bilo kojim povodom. I tako se preko njegove
tvrdoglave gluposti, mada smo bili pijani, banalnost vrati među nas i potište nas.
Već savladan, reših da gazdi uputim nekoliko laskavih reči, zvučnih i blistavih,
onih fraza što umetniku sreću znače, jer to je njemu bilo potrebno. Čim ču moje
reči, kao posle snošaja, opusti se na meku sofu, i istog časa zaspa, mirno,
očigledno srećan. Zvanice su za to vreme, olovnim pogledima i kao opčinjene,
još nazirale obrise lica oko sebe, oklevajući između skoro nesavladivog sna i
slasti čudesnog varenja.
Ja sam tu želju za spavanjem štedljivo stavio na stranu, čuvajući je za noćas.
Strahovi od sutrašnjice često su mi terali san, a kad se čoveku ukaže prilika da
skuplja, neko vreme dok mu se može, malu zalihu blaženstva, treba da je budala
pa da je rasipnički potraći spavanjem u nevreme! Sve za noć! To je moje pravilo!
Sve vreme treba misliti na noć. Osim toga, pozvali su nas i na večeru, bio je čas
da otvaramo sebi apetit...
Iskoristili smo opštu dremljivost da se izvučemo. Sve troje se nenametljivo
povukosmo, izbegavajući zadremale goste, ljupko rasute oko gazdaričine
harmonike. Njene oči, omekšale od muzike, žmirkale su u potrazi za mrakom.
»Do viđenja!« reče nam kad prođosmo kraj nje, a njen osmeh uplovi u san.
Nismo otišli daleko, sve troje, samo do mesta koje sam ranije zapazio, tamo
na okuci reke između dva reda visokih šiljastih jablanova. S toga mesta se pruža
pogled na celu dolinu i, čak u daljini, na gradić u dolji, spljošten oko zvonika,
zabodenog kao klin u crvenilo neba. — U koliko je sati voz za povratak? —
zabrinu se Madlon odmah.
— Ne sekiraj se! — umiri je on. — Vratiće nas oni autom, to je već
dogovoreno... Rekao je gazda... Imaju kola...
Madlon zaćuta. Zamišljeno je tonula u zadovoljstvo. Zaista divan dan.
— A tvoje oči, Leone, kako su sad? — upita ga onda.
Mnogo bolje. Nisam još hteo da ti kažem, zbog toga što nisam još siguran,
ali kao da naročito na levo počinjem već da vidim i mogu da brojim boce na
stolu... Prilično sam popio, jesi li videla? A bilo je dobro.
— Levo, na strani srca — primeti Madlon veselo. Bila je sva srećna, razume
se, što su njegove oči bolje. — Poljubi me, kad ja tebe poljubim — predloži mu
ona. Počeo sam da se osećam suvišnim pred njihovim izlivima. A bilo mi je
nezgodno da odem, jer nisam znao kuda bih. Napravio sam se kao da zbog
zadovoljavanja potrebe idem iza drveta, i tako sam ostao iza tog drveta čekajuci
da ih to prođe. Govorili su jedno drugom nežne stvari. Čuo sam ih. I najgluplji
ljubavni dijalozi su pomalo smešni kad ljude poznaješ. Osim toga, nikad ih
nisam čuo da govore ovako.
— Da li me zaista voliš? — pitala ga je ona.
— Volim te kao svoje oči! — odgovarao je on.
— Nije to sitnica, to što si rekao, Leone! Ali ti me još nisi video, Leone?
Možda, kad me budeš video svojim očima, a ne više očima drugih, možda me
više nećeš toliko voleti?... Tad ćeš opet moći da vidiš i druge žene, i možda ćeš
početi sve da ih voliš?... Kao tvoji drugari?
Ova pritajena primedba se odnosila na mene. Tu se nisam prevario... Mislila
je da sam daleko i da ne mogu da je čujem... I sad je navalila na mene... Nije
gubila vreme. A on, prijatelj, poče da se buni: »Ma nemoj mi reći!« reče. I da su
sve to pretpostavke! Klevete.
— Ja, Madlon, ni govora! — branio se. — Nisam ja kao on! Po čemu misliš
da sam ja takav?... A ti si bila tako dobra prema meni!... Ja se vezujem za ljude!
Nisam ja đubre! Zanavek, rekao sam ti, kad ja dam reč!
Za večita vremena. Lepa si, to već znam, ali bićeš još lepša kad budem
mogao da te vidim... Eto! Jesi li sad zadovoljna? Ne plačeš više? Više ti ipak
niko ne bi rekao!
— To je lepo, Leone! — odgovorila je ona privijajući se uz njega. Tako su se
zaklinjali jedno drugom, niko ih ne bi zaustavio, nebo im nije bilo dovoljno
veliko.
— Hteo bih da uvek budeš srećna sa mnom... — reče joj on još sa blagošću.
— Da ništa ne moraš da radiš, a da imaš sve što ti treba...
— Kako si dobar, moj Leone. Još si bolji nego što sam mislila... Nežan!
Veran! Sve!
— Zato što te obožavam, maco moja!
I opet su se zagrevali sve više, milujući se. I kao da hoće da me izdvoje iz
svoje strasne sreće, opet mi udariše nizak udarac.
Prvo ona: »Doktor, tvoj prijatelj, dobar je čovek, zar ne?« Vraćala se na
mene kao da ne može da me svari. »Dobar je!... Ništa neću protiv njega da
kažem, jer ti je prijatelj... Ali, on je čovek, kako bih rekla, grub sa ženama...
Neću da ga ogovaram, jer mislim da te zaista voli... A to i ne liči na mene...
Samo da ti kažem... To te neće uvrediti, a?... »Ne, ništa nije moglo da uvredi
Leona.»E, vidiš, čini mi se da Doktor suviše voli žene... Pomalo kao psi, a?...
Razumeš? Ne misliš li i ti tako?... Reklo bi se da samo čeka da navali! Učini zlo,
pa ode... Ne misliš i ti da je takav?«
I on je mislio, gad, mislio je sve što je ona htela, čak je nalazio da je ono što
ona kaže sasvim tačno i zabavno. Silno smešno. Hrabrio ju je da nastavi i
zacenjivao se od smeha. — Da, istina je to što si na njemu primetila, Madlon,
Ferdinand nije loš čovek, ali finoća mu nije jaka strana, to se zaista može reći, a
ni vernost, uostalom... U to sam siguran!
— Rekao si da znaš koliko je imao ljubavnica, a, Leone ?
Obaveštavala se, gadura.
— Koliko voliš! — odgovori on odrešito — samo znaš... Pre svega... on nije
probirač.
Iz toga je trebalo izvući zaključak. Madlon uze to na sebe.
— Lekari, to se dobro zna, svi su pokvarenjaci... U većini slučajeva... Ali on,
mislim da je i među njima od najgorih! — Tu si pogodila u centar — odobravao
je moj dobri, moj srećni prijatelj, i nastavio: — Do te mere, da sam često mislio,
toliko mu nije bilo dosta, da uzima droge... A ima aparaturu! Da vidiš samo tu
veličinu! To nije prirodno!
— Hm, hm! — izusti Madlon odjednom u nedoumici, pokušavajući da se
seti moje aparature. — A misliš da vuče i bolesti, reci? — Odjednom je bila
pogođena, uznemirena ovim otkrićima intimne prirode.
E, to ne znam, morao je on da prizna... — ali može lako, s
obzirom kakav život vodi. — Ipak si u pravu, sigurno uzima droge...
Zbog toga je verovatno tako čudan ponekad...
Sve je grmelo u Madloninoj glavici. Ona dodade: »Ubuduće ćemo morati
malo da ga se klonimo...«
— Nije te valjda strah? — upita je on. — Valjda ništa nemaš s njim? Nije
ti se nikad udvarao, a?
— A, to ne, ne bih mu dopustila! Ali, nikad se ne zna šta može da mu padne
na pamet... Zamisli da dobije neki napad... Ti drogirani dobijaju napade!... Ja se,
u svakom slučaju, neću kod njega lečiti.
— Ni ja više neću, posle ovog razgovora — složio se Robinson. I opet
milovanja i nežnosti.
— Kuco, kuco... uljuljkivala ga je ona.
— Maco, maco... — odgovarao je on. Sve to isprekidano pauzama
ispunjenim žestokim ljubljenjem.
 — Ponavljaj što brže možeš koliko me voliš dok sa poljupcima
stignem do tvog ramena... Igra je počinjala od vrata.
— Uf, sva sam se zacrvenela — uzvikivala je ona duvajući... — Gušim se!
Vazduha!... — Ali on joj nije davao da predahne. Počinjao je s početka. A ja sam
iz trave pored njih pokušavao da vidim šta se dešava. Usnama joj je hvatao
vrhove grudi i igrao se. Igrarije, eto. I ja sam se sav zacrveneo pod navalom
raznih osećanja, i uz to sav očaran svojom radoznalošću.
— Nas dvoje ćemo biti zaista srećni, zar ne, Leone? Reci da si siguran u našu
sreću?
Bio je to predah. Pa onda beskrajni planovi za budućnost, kao da će čitav
svet da se promeni samo zbog njih dvoje, nije nego! A naročito mene treba
izbegavati. Reklo bi se da nikako ne mogu do kraja da me izbace, da zbrišu iz
svog kruga prisnosti prljavo podsećanje na mene.
— Jeste li Ferdinand i ti već odavno prijatelji? To joj nije davalo mira.
— Da, već godinama, da... Ovde... Onde... Sretali smo se slučajno na
putovanjima... To ti je čovek željan da vidi sve a... A i ja, u neku ruku, te kao da
već odavno zajedno putujemo... Razumeš?! — Svodio je naš život na sitne,
obične stvari.
— E, lepo! Sad će tom vašem drugarstvu doći kraj, mili moj! I to odmah! —
odvratila je rešeno, kratko i jasno... — Ima da prestane! Zar ne, maco, da je kraj?
Samo sa mnom ćeš nastaviti put... Shvataš?... Zar ne, malo moje?
— Pa ti si ljubomorna na njega? — upitao je ipak malo začuđeno, budala.
— Ne, nisam ljubomorna na njega, ali vidiš, Leone, suviše te volim i hoću te
celog za sebe... Ni s kim neću da te delim... A on i nije tvoje društvo sad kad te ja
volim, Leone... Mnogo je pokvaren... Razumeš? Reci, Leone, da me obožavaš! I
da me razumeš!
— Obožavam te...
— Dobro.
 19.
Svi smo se iste večeri vratili u Tuluzu.
Dva dana kasnije dogodila se nesreća. Ipak sam morao da idem, i baš kad
sam dovršavao pakovanje kofera pred odlazak na stanicu, začujem kako neko
nešto viče pred kućom. Oslušnem... Trebalo je da brzo siđem u kriptu. Nisam
video ko me je dozivao... Ali po glasu se videlo da mu se jako žuri... Morao sam
hitno da siđem, izgleda.
— Da ni časka ne časim? Gde je požar? — odgovorio sam, koliko da se
pripremim. Bilo je negde oko sedam časova, baš pred večeru. Trebalo je da se
oprostimo na stanici, tako smo se dogovorili. To je za sve bilo zgodno, jer
trebalo je da se stara kasnije vrati kući. Baš te večeri, budući da je čekala neke
hodočasnike u kripti.
— Brzo, brzo, Doktore — uporno je dozivala ona osoba na ulici... Desila se
nesreća gospođi Anruj!
— Dobro, dobro — odgovorim ja... Dolazim odmah! U redu... Evo silazim.
Ali, da bih malo došao k sebi, dodam: »Pođite vi napred. Recite im da idem
za vama... Trčim... Samo pantalone da obučem...«
Stvar je vrlo hitna! — opet će ta osoba. Izgubila je svest — kažem vam... —
Izgleda da je slomila neku kost glave... Pala je niz stepenice kripte... Odjednom
se survala dole!
— A-ha! — pomislio sam u sebi slušajući ovu lepu priču, i nije mi trebalo
mnogo da razmišljam... Otrčao sam smesta na stanicu. Znao sam na čemu sam.
Ipak sam uhvatio voz u sedam i petnaest, ali u poslednjem času. Nismo se
oprostili.

20.
Parapin, kad me je video, prvo je zaključio da ne izgledam dobro.
— Sigurno si se mnogo umorio, tamo, u Tuluzi — primetio je sumnjičavo
kao i uvek.
Istina je da je bilo uzbudljivo tamo, u Tuluzi, ali nije trebalo jadikovati, jer
sam umakao, bar sam se tako nadao, najgorim nezgodama pobegavši u kritičnom
trenutku.
Potanko sam mu, dakle, objasnio događaj, Parapinu, iznoseći uz put i svoje
sumnjičenje Robinsona. Ali, on nije bio uveren da sam postupio dovoljno vešto
u datim okolnostima... Nismo ipak imali vremena da to do kraja produbimo, jer
je pitanje mog zaposlenja u svemu tome sad postalo zaista goruće, trebalo je
razmisliti. Nismo mogli da gubimo vreme u raspravama... Ostalo mi je još sto
pedeset franaka od ušteđevine, a nisam znao kud da se okrenem da bih se ustalio.
»Taraput«? Nisu imali slobodnih mesta. Kriza. Da se vratim u Garen-Ransi? I
pokušam ponovo s pacijentima? I na to sam pomišljao za trenutak, uprkos
svemu, ali samo kao na krajnju mogućnost, i zaista preko volje. Ništa se lakše ne
gasi od svetog žara.
Parapin mi je najzad pružio dasku spasenja u vidu mestaščeta koje je otkrio
baš u ludnici u kojoj je i sam radio poslednjih nekoliko meseci.
Stvari su još išle dosta dobro. Parapin nije samo vodio bolesnike u bioskop,
nego su mu poverili još i varnice.
U određeno vreme, dvaput nedeljno, izazivao je iznad glava melanholika
čitave magnetske oluje u dobro zatvorenoj i zamračenoj prostoriji. Mentalna
sportska aktivnost, u stvari, i ostvarenje divne zamisli doktora Baritona,
njegovog gazde. Inače grozne cicije... jer me taj tip uze u službu za bednu platu,
ali pod ugovorom s ovolikim paragrafima, koji su svi, razume se, bili u njegovu
korist. Jednom reči — gazda.
U njegovom sanatorijumu, doduše, jedva da su nas plaćali, ali nas nisu slabo
hranili, a sasvim smo pristojno bili smešteni. A bilo je i bolničarki za onu stvar.
To je bilo dopušteno, prećutno, razume se. Gazda, Bariton, lično nije imao
zamerki na tu razonodu, čak je primetio da erotske slobode vezuju osoblje za
kuću. Ni glup, ni strog.
Uostalom, nije bio trenutak za izvoljevanje kad su mi nudili hleb, koji mi je
bio i te kako potreban. Kad razmislim, pitam se zašto mi je Parapin posvetio
iznenada toliko aktivne pažnje. Njegovo ponašanje prema meni nije mi dalo
mira. Pripisati mu, Parapinu, bratska čuvstva... To bi zaista značilo laskati mu...
Bilo je tu nečeg mnogo složenijeg. Ali dešava se svašta.
U podne za ručkom, takav je bio običaj, okupljali smo se oko Baritona,
gazde, čuvenog psihijatra, šiljate bradice, kratkih i mesnatih nogu, prijatnog
čoveka ako se zanemari njegov tvrdičluk, oblast u kojoj je bio nenadmašno
odvratan čim mu se pruži povod ili prilika.
Obilato nas je kijukao rezancima i oporim bordovskim vinom, to se zaista
mora priznati. Nasledio je čitav vinograd objasnio nam je sam. Ko nam je kriv. A
vino mu je bilo prvoklasno. To ja tvrdim.
Njegova ludnica u Vinjiju na Seni uvek je bila puna. U prospektima su je
zvali »oporavilište« zbog velikog vrta oko nje, gde su se naši ludaci šetali kad je
bilo lepo vreme. Šetali su se održavajući na čudan način glavu u ravnoteži na
ramenima, ti ludaci, kao u strahu da će prosuti na zemlju ono što im je u tintari
ako posrnu. Unutra se sudaralo mnogo svakakvih skakutavih i neobičnih stvari
do kojih im je bilo užasno stalo.
O svom mentalnom blagu ludaci su nam pričali samo uz silna uplašena
grčenja, ili s visine i snishodljivo, kao sitničavi administrativci koji su na vlasti.
Ni za kakvo blago ne bi se ti ljudi dali izvući iz svoje glave. Ludak vam je čovek
sasvim običnih misli, samo su one dobre zaključane u njegovoj glavi. Svet ne
prolazi kroz njegovu glavu, i to je dovoljno. Zatvorena glava je kao jezero bez
reka, gotova zagađenost.
Bariton se snabdevao rezancima i povrćem u Parizu, na veliko. Zato nismo
bili omiljeni kod trgovaca iz Vinjija na Seni. Čak nisu mogli da nas smisle, može
se reći. Nama je zbog toga pucao prsluk. Za stolom, u početku mog staža,
Bariton bi redovno izvodio filozofske zaključke iz našeg nevezanog izlaganja. A
pošto je vek proveo među ludacima, zarađujući hleb na bavljenju njima, jedući
čorbu s njima, ublažavajući koliko može njihove nesuvislosti, za njega nije bilo
dosadnije stvari od razgovora o manijama ludaka za vreme ručka. »Oni ne treba
da se javljaju u razgovorima normalnih ljudi«, tvrdio je braneći se s visine. I
držao se tog pravila mentalne higijene.
Voleo je razgovor, skoro grozničavo, voleo ga je kad je zabavan, a naročito
kad je razuman i umirujući. Nije mario da se zadržava na slučajevima udarenih.
Nagonska netrpeljivost prema njima bila mu je dovoljna zasvagda. Ali su ga zato
naše priče o putovanjima oduševljavale. Nikada mu ih nije bilo dosta.
Parapin se mojim dolaskom delimično rasteretio u pogledu brbljanja s njim.
Došao sam u pravi čas da zabavljam našeg gazdu za vreme obeda. Sva svoja
lutanja sam prepričavao nadugačko, pomalo ih uz pur doterujući, literarno ih
obrađujući tako reći, da bi bila dopadljiva. Bariton je jeo vrlo bučno, cokćući i
mljackajući. Njegova je ćerka uvek bila desno od njega. Iako joj je bilo deset
godina, izgledala je uvela zauvek, njegova ćerka Eme. Nešto beživotno, neko
neizlečivo sivilo krilo je Eme od naših pogleda, kao da su neki nezdravi oblačići
stalno prolazili ispred njenog lika.
Između Parapina i Baritona dolazilo je do sitnih trvenja. Ali Bariton nije bio
zlopamtilo i nikom ništa nije zamerao, sve dok se ne mešaš u prihode njegovog
preduzeća. Vrlo dugo su njegovi računi predstavljali jedinu svetu stranu
njegovog života.
Jednog dana Parapin, u vreme kad je još govorio, izjavi bez ikakvog uvijanja
da mu nedostaje Etika. Ova je primedba Baritona prvo uvredila. A posle se sve
sredilo. Neće se valjda svađati za sitnicu. Slušajući moje priče o putovanjima,
Bariton je doživljavao neko romantično uzbuđenje, praćeno utiskom da štedi:
»Kad čovek vas sluša, ne mora više da ide i vidi te predele, Ferdinande, tako
lepo pričate«. Lepša pohvala nije mogla doći iz njegovih usta. U njegovu ludnicu
smo primali samo mirne ludake, koje je lako nadgledati, nikad one nemirne i
zaista ubilačke. Malo je bilo rešetaka i samo nekoliko ćelija. Najozbiljniji slučaj
bila je možda baš mala Eme, njegova rođena ćerka. Nije to dete bilo bolesno, ali
je sredina uticala na nju.
Poneki urlik bi s vremena na vreme dospeo do trpezarije, ali je uzrok tih
krikova obično bio beznačajan.
Uostalom, nisu dugo trajali. Bivalo je još dugih i iznenadnih naleta
izbezumljenosti, koji bi bez povoda potresli grupe ludaka za vreme beskrajnih
šetnji između pumpe, šumaraka i leja s begonijama. Sve bi se to završavalo bez
mnogo buke i uzbune, kupanjem u mlakoj vodi i balonima Tebanskog sirupa.
Ludaci bi ponekad s ono nekoliko prozora trpezarije, koji su gledali na ulicu,
urlali i uzbunjivali susede, ali je užas uglavnom ostajao u njima. O njemu su se
starali i lično su branili svoj vlastiti užas od naših terapijskih za hvata. Taj otpor
im je bio posebno drag.
Razmišljajući sad o svim ludacima koje sam upoznao kod Baritona, moram
da posumnjam da uopšte postoje ikakva druga oličenja naše prave prirode osim
rata i bolesti, dve beskrajne more.
Veliki umor života je možda u suštini samo posledica ogromnog napora
čoveka tokom dvadeset, četrdeset i više godina da ostane razuman, da ne bi bio
prosto i duboko ono što jeste, to jest odvratan, užasan, besmislen. Kakva je to
mora predstavljati stalno, od jutra do mraka, kao mali sveopšti ideal, kao
natčoveka, ovo niže, šepavo biće, što u stvari jesmo.
U kući smo imali bolesnike raznih cena, oni najbogatiji su živeli u debelo
obloženim sobama stila Luj XV. Ove je Bariton svakodnevno obilazio, ti obilasci
su se obračunavali po visokoj tarifi. A oni su ga čekali. S vremena na vreme bi
Bariton dobio dobar par šamara, istinu govoreći čudovišan, dugo smišljan. On bi
šamare odmah naplatio unevši sumu u rubriku specijalnog lečenja.
Za stolom je Parapin bio uzdržan, ne što mu je moj uspeh kod Baritona
smetao, ni najmanje, baš naprotiv, čak se činilo da nije zabrinut kao ranije, već
da je skoro zadovoljan. Ne treba zaboraviti da se bio valjano uplašio zbog onoga
s maloletnicama. Od tada je bio pomalo zbunjen pred seksom. U slobodnim
časovima i on je, kao i bolesnici, lutao po travnjacima oko zgrade, a kad bih ga
sreo, osmehnuo bi se, i ti su osmesi bili tako neodređeni, tako bledi, skoro da ih
shvatiš kao oproštajne.
Primajući nas u krug svog tehničkog osoblja, Bariton je napravio dobar
posao, jer ne samo da je dobio svakodnevnu požrtvovanu pomoć, već i razonodu
i odjeke pustolovina, kojih je bio željan, jer ih nije imao. Stoga nam je rado
izražavao svoje zadovoljstvo. Međutim, u pogledu Parapina bio je nešto
uzdržaniji.
S Parapinom se nikad nije osećao sasvim lagodno:
»Parapin… vidite, Ferdinande«, reče mi jednog dana u poverenju, »ipak je
on Rus«. Biti Rus za Baritona je bilo morfološko i nepovratno određenje, kao
recimo »dijabetičar« ili »mali crnac«. Kad je zagazio u raspravljanje o toj temi,
koja ga je u duši mučila već mesecima, poče preda mnom, i samo za mene, da
silno napreže moždane vijuge... Ovog Baritona nisam poznavao. Baš smo išli
zajedno do obližnje »trafike« da kupimo cigarete.
— Parapin je, zar ne, Ferdinande, vrlo inteligentan momak, u tome se
slažemo... Ali njegova je inteligencija potpuno proizvoljna, ne mislite li i vi,
Ferdinande? (Izgovarao je samo »proizvoljna«. Pre svega, taj momak neće da se
prilagodi... To odmah pada u oči... Čak se ni u poslu ne oseća lagodno... A u
svetu mu je pogotovu nelagodno. Priznajte! I u tome greši. I te kako greši... Jer
pati. To je dokaz. Pogledajte, Ferdinande, kako se ja prilagođavam! (Udarao se
pri tome u grudi.) Neka sutra zemlja počne da se vrti u drugom smeru. A ja? Ja
ću se prilagoditi, Ferdinande. I to odmah. A znate li kako, Ferdinande?
Odspavaću dvanaest časova više, i gotovo. To je sve. Eto. Nema tu nikakve
mudrosti! Uhvatiću korak. Prilagodiću se. A šta bi vaš Parapin uradio u takvom
slučaju? On bi prežvakavao planove i ogorčenje sto godina. U to sam uveren. To
vam ja kažem... Zar nije tako? Ne bi više mogao da spava ako bi zemlja počela
da se okreće u drugom smeru... U tome bi pronašao neku, ko zna kakvu, ličnu
nepravdu... Veliku nepravdu. To mu je, uostalom, opsesija. Mnogo mi je govorio
o nepravdi u vreme kad me je još udostojavao razgovora s njim... I mislite li vi
da bi se on zadovoljio jadikovanjem? To bi bilo manje zlo. Ali ne! On bi odmah
počeo da smišlja kako da zemlju baci u vazduh. Da bi se osvetio, Ferdinande. A
ono najgore, jer reći ću vam i ono najgore, Ferdinande... Samo, razume se,
strogo među nama... To je što bi on i pronašao kako. To vam ja kažem. Eto,
Ferdinande, pamtite ovo što ću vam reći... Ima običnih ludaka, ali postoje i oni
drugi ludaci koje muči manija civilizacije... Užasno je i pomisliti, ali kao da
Parapina treba svrstati među njih. Znate li šta mi je rekao jednog dana?
— Ne, gospodine...
— Vidite, rekao mi je: »Između penisa i matematike, gospodine Bariton,
nema ničega! Ništavilo, praznina!« A da čujete i ovo! Znate li šta čeka da bi
opet sa mnom počeo da govori?
 — Ne, gospodine Baritone... pojma nemam.
— Nije vam to ispričao?
— Nije još.
— E, meni je rekao... Čeka da dođe doba matematike. Prosto. I apsolutno je
rešen. Šta kažete na tako drsko ponašanje prema meni... Njegovom
pretpostavljenom... Njegovom šefu?...
Morao sam malo da se nasmejem, da bih ublažio ovu ludu preteranost.
Samo, Bariton nije znao za šalu. Čak je pronašao još hiljadu razloga da se ljuti.
— Eh, Ferdinande, vidim da vam sve to izgleda vrlo naivno... Beznačajne
reči, nesuvisla lupetanja između tolikih drugih... Eto, šta vi, izgleda, mislite...
Samo toliko, zar ne? Neoprezni Ferdinande! Dopustite da vas, naprotiv, brižno
upozorim na te zablude, samo na izgled beznačajne. Tvrdim vam da ste na
sasvim pogrešnom putu. Zaista pogrešnom! Hiljadu puta pogrešnom. Tokom
svog rada, to mi možete verovati, čuo sam sve što može tu ili tamo da se čuje
kao izraz hladnog ili vatrenog bezumlja. Ništa nije izostalo. To mi priznajete,
Ferdinande? Ja ne odajem čoveka, to ste sigurno primetili, Ferdinande,
podložnog strepnji... preterivanjima... Ne, zar ne? Za moj sud snaga jedne reči,
pa čak i više reči, i rečenica i čitavih govora, ne znači mnogo. Od rođenja i po
prirodi jednostavan, mora mi se priznati da sam od onih ljudi koji se lako brane, i
reči ih ne plaše... E, vidite, Ferdinande, posle brižljive analize u slučaju Parapina,
primoran sam da budem na oprezu... Da budem vrlo uzdržan u svojoj oceni...
Njegova nastranost ne liči ni na jednu od onih običnih, bezazlenih... Čini mi se
da spada u jedan od retkih opasnih oblika izuzetnosti, među one lako prelazne
manije: socijalne i pobedničke, jednom reči! Možda u slučaju vašeg prijatelja
nije baš reč o ludilu... Ne, to je možda samo nekakvo preterano ubeđenje... Ali,
ja se razumem u zarazna ludila... A tu ništa nije tako ozbiljno kao preteranost
ubeđenja...
Video sam ih već vrlo mnogo, Ferdinande, ja vam to velim, tih duboko
ubeđenih, i to svakakvog porekla... A oni koji govore o pravdi izgledali su mi
najzagriženiji... U početku su me, priznajem, ti pravdoljupci zanimali... A sad me
ti manijaci ljute, razdražuju do krajnje granice... Ne mislite li i vi tako? Otkrijete
u ljudi neku neznanu lakoću prenošenja u toj oblasti, koja me užasava, i to u svih
ljudi, čujete li? Zapamtite, Ferdinande, u svih! Kao kad je reč o alkoholu ili
erotici... Ista prirodna sklonost... Ista neminovnost... Beskrajno raširena...
Smejete se, Ferdinande? I vi me sad plašite. Slabašni! Ranjivi! Nepostojani! A
opasni Ferdinand. Kad samo pomislim da sam vas shvatao ozbiljno. Ne
zaboravite, Ferdinande, da sam ja star, te bih mogao sebi da dopustim toliko da
me bude baš briga za budućnost. Meni je dozvoljeno. A vama nije.
U načelu, zauvek i u svemu ja sam bio mišljenja mog gazde. Nisam ostvario
krupan realan napredak u svom rasparčanom životu, ali sam ipak naučio osnovna
pravila lepog ponašanja potčinjenih. Samim tim, i zahvaljujući tom stavu,
Bariton i ja najzad postadosmo drugari — nikad mu nisam protivrečio, za stolom
sam jeo malo. Jednom reči, prijatan saradnik, ne staje mnogo, nije ambiciozan ni
za dve pare, nije opasan.

21.
Vinji na Seni leži između dve brane, između dva brežuljka bez zelenila, to je
selo koje se preobražava u predgrađe. Pariz će ga progutati.
Selo gubi po jedan vrt mesečno. Već na ulazu šarenilo reklama mu daje
izgled dekora za ruski balet. Ćerka opštinskog izvršitelja zna da pravi koktele.
Samo tramvaj kao da hoće da uđe u istoriju i neće da ode bez revolucije. Ljudi su
uznemireni, deca već nemaju isti izgovor kao roditelji. Svima kao da je
nezgodno kad pomisle da su još u departmanu Sena i Oaza. Čudo se upravo
događa. Poslednja staklena kugla u parku je nestala u vreme dolaska Lavala u
Ministarstvo, a spremačice od jesenas traže povišicu od dvadeset santima na čas.
Pojavio se i jedan »bukmejker«. Poštarka kupuje pederske romane, a zamišlja još
crnje i gore. Paroh psuje kolko hoćeš i daje savete za igranje na berzi onima koji
su dobri hrišćani. Sena je pobila ribe i amerikanizuje se između dvostrukog niza
bager-kipera-traktora, koji duž obale prave užasne zupčaste gomile starog
gvožđa i truleži. Tri trgovca placevima već su u zatvoru. Urbanizacija.
Ovaj preobražaj lokalnog tla nije umakao Baritonovom oku. Sad gorko žali
što nije kupio još zemljišta u susednoj dolini, pre dvadeset godina, kad su ljudi
nudili placeve po četiri sua metar, kao bajate kolače. Vreme lepog života je
minulo. Srećom, njegov se Psiho-terapijski institute još dobro držao. Ali ne bez
muke. Nezasite porodice su stalno od njega tražile, zahtevale sve nove i nove
sisteme lečenja, sa još više elektriciteta, još više tajanstvenosti, još više svega...
Sve novije mašinerije, sve strašnije aparature, i to odmah, pa je pod pretnjom da
će ga konkurencija prevazići morao da se prikloni... I pod pretnjom kuća, sve
jedne nalik na drugu, koje su, u zasedi po obližnjim šumarcima Asnijera, Pasija,
Montrtua, i same vrebale ćaknute bogataše.
Žurio se Bariton, uz Parapinove savete, da se opremi ukorak s modom,
razume se sa što manje troškova, uz popust, iz druge ruke, na rasprodaji, ali ne
posustajući, i s novim aparatima, električnim, pneumatičnin, hidrauličnim, da
izgleda stalno bolje opremljen u toj jurnjavi za manijama bogatih i slaboumnih
pitomaca. Jadikovao je što mora da se prikloni tom beskorisnom sjaju... što mora
da se bori čak i za naklonost ludaka...
— U vreme kad sam otvorio ovu ludnicu — poveri mi on prepuštajući se
žaljenju — bilo je to upravo pred Izložbu, Ferdinande, Svetsku... Bilo nas je
onda, nas lekara psihijatara, u vrlo ograničenom broju, i bili smo mnogo manje
radoznali i mnogo manje iskvareni no ovi danas, to mi možete verovati...
Nijedan od nas nije ni pokušavao da bude isto toliko lud koliko i pacijent... Još
nije bilo u modi da se pada u delirijum pod izgovorom da se onda bolje leči, ta je
moda bestidna, ne zaboravite, kao i sve ono što nam dolazi iz inostranstva...
»U vreme kad sam počinjao, francuski lekari su, Ferdinande, još mali za
samopoštovanje. Nisu smatrali za potrebno da luduju zajedno s bolesnicima... Da
bi se usaglasili verovatno? Ko to zna? Da bi im ugodili? Kuda nas to vodi?... To
ja vas pitam? Pošto smo dovitljiviji, morbidniji, izopačeniji od najporemećenijih
bolesnika u našim ludnicama, pošto se upuštamo s nekakvim novim prljavim
ponosom u sve bezumnosti koje nam oni iznose, kuda nas to vodi?... Možete li,
Ferdinande, da me umirite kad je reč o sudbini našeg razuma? I to običnog
zdravog razuma?... Kako smo krenuli, šta još može da ostane od zdravog
razuma? Ništa. To je lako predvideti. Apsolutno ništa. To ja mogu da vam
proreknem... Očigledno...
»Pre svega, Ferdinande, zar sve sada ne biva vrednovano pred jednom zaista
modernom inteligencijom? Nema više belog! A nema ni crnog! Sve se rastače.
To je novi stil. To je moda. Zašto onda ne bismo i mi prešli u ludake?... Odmah!
Za početak! I time još i da se hvalimo! Da proglasimo opšti intelektualni metež!
Da se reklamiramo svojim ludilom! Šta može da nas spreči? To ja vas pitam,
Ferdinande. Koji to najviši i beskorisni ljudski obziri ? Koja bljutava bojažljivost
? A ?... Čujte, Ferdinande, dešava mi se, kad slušam neke od svojih kolega, i to
one najuglednije, one koje najviše traže i pacijenti i akademije, da se pitam kuda
nas oni to vode?... Zaista je to sve pakleno! Ti me ludaci zbunjuju, plaše,
zaluđuju, a pre svega mi se gade! Kad ih samo slušam na nekom od ovih
modernih kongresa dok iznose rezultate svojih ličnih istraživanja, pobelim od
panike, Ferdinande... Razum mi se muti dok ih slušam... Opsednuti, iskvareni,
podmukli, izopačeni, ti ljubimci nove psihijatrije guraju nas svojim nadsvesnim
analizama u ponor... Prosto u ponor. Jednog dana, Ferdinande, ako se vi mladi ne
budete suprotstavili, strmoglavičemo se. To silno razvlačenje, istanjivanje,
mučenje uma strmoglaviće nas s one strane razuma, na paklenu stranu, onu iz
koje nema povratka. Reklo bi se, uostalom, da su ti mudraci već zarobljeni u
podrumu prokletih, pošto su masturbirali sopstvenu pamet danju i noću.
 »Kažem danju i noću jer oni, Ferdinande, ne prestaju da tupe ni noću, u
snovima, pokvarenjaci. Samo toliko da se kaže! Riju po razumu, buše ga,
prekopavaju, muče... dok ga ne pretvore u odvratnu kašu organskih otpadaka,
pekmez od simptoma, kompot od delirijuma, i sve to curi i preliva se na sve
strane... Pune su nam ruke onoga što je ostalo od duha, ali sve je ulepljeno,
groteskno, smrdljivo, dostojno prezira. Sve će se srušiti, Ferdinande, sve se ruši,
i ja, stari Bariton, predskazujem vam to, Ferdinande, i to će biti uskoro. Videćete,
Ferdinande, to ogromno rasulo. Još ste mladi i videćete... I obećavam vam
uživanje! Svi ćete preći susedima! Uz još jedan delirijum više! Onaj prekobrojni.
I bum! Napred, među ludake! Da, bićete oslobođeni, kako vi to kažete. Suviše
vas je to izazivalo, i to poodavno! Biće to prava smelost. Samo kad se jednom
nađete među ludacima, prijatelji moji, obećavam vam da odatle nećete izaći.
»Zapamtite dobro, Ferdinande, početak svakog kraja je odsustvo mere. A
način na koji je veliko rasulo počelo ja vam sigurno mogu da objasnim... Počelo
je prevazilaženjem mere. Inostranim preterivanjima. Kad nema mere, nema ni
snage. Tako je pisano! Onda svi u ništavilo? Zašto da ne! Svi? Razume se. I ne
da idemo, nego svi trčimo. Pravo utrkivanje, ko će pre! Gledao sam, Ferdinande,
kako um malo-pomalo gubi od svoje ravnoreže i potom se rastvara u velikom
poduhvatu apokaliptičkih stremljenja! Počelo je to oko 1900... Značajan datum!
Od tog doba počinje u svetu uopšte, a u psihijatriji posebno, izbezumljena žurba
da se bude izopačeniji, bludniji, originalniji, odvratniji, kreativniji — kako oni to
kažu — od drugara. Kakva je to papazjanija! Samo su gledali da se što pre
pretvore u čudovišta, što pre, u životinju bez srca i bez uzdržavanja. Sve će nas,
Ferdinande, ta životinja proždrati, to je izvesno, i tako nam i treba. A životinja?
Ogromna glavurda koja gura kako voli. Njeni ratovi i junaci već plamte oko nas i
sa svih strana... Do guše smo u potopu! Prosto. Kažu da smo se dosađivali u
oblasti svesnog. E, sad se više nećemo dosađivati. Počeli smo da jašimo jedan
drugog, promene radi... I onda smo sticali »doživljaje« i »intuicije«... Kao
žene!...
»Zar je, uostalom, još potrebno, na ovom stupnju, opterećivati se
nepouzdanom reči »logika«?... Nije, razume se. Logika bi mogla samo da bude
smetnja učenim psiholozima, izvanredno tananim, kakve naše doba proizvodi,
zaista naprednim. Nemojte mi zbog ovoga reči, Ferdinande, da prezirem žene!
Nikako! Vi to dobro znate! Ali njihova doživljavanja ne volim. Ja sam,
Ferdinande, životinja s testisima, i kad se dočepam neke činjenice, ne ispuštam
je... Onomad, čujte samo tim povodom, desilo mi se nešto lepo... Tražili su od
mene da primim jednog pisca. .. Taj je pisac malo skrenuo... Znate li šta je urlao
više od mesec dana? »Likvidiramo! Likvidiramo!« To je urlao po kući! S njim se
već desilo... Moglo se reći... Prešao je s one strane razuma... Ali upravo u tome i
jeste bila muka što nije mogao da likvidira... Neko staro suženje kanala trovalo
ga je mokraćom, sprečavalo rad bešike... Te sam ga beskonačno dugo olakšavao
sondom, kap po kap... A porodica je, uprkos tome, tvrdila da je svemu uzrok
njegov genije... Uzalud sam pokušavao da objasnim porodici da je ono što je u
književnika bilo bolesno — bešika, oni nisu odustajali... Po njima, oborio ga je
preterani nalet njegove genijalnosti, i samo to... Znate li da sam najzad morao da
se složim s njima. Ne znate vi šta znači porodica. Nemoguće je dokazati jednoj
porodici da je čovek samo buduća trulež, u suštini... Odbila bi da plati za buduću
trulež.«
Već dvadeset godina Bariton je pokušavao da zadovolji sitničave taštine
porodica. Porodice su mu jele džigericu. Strpljiv i uravnotežen, jer kao takvog
sam ga znao, ipak je u dnu srca nosio stari, dobro užegli ostatak mržnje prema
porodici. U vreme kad sam živeo kod njega bilo mu je svega dosta, i potajno je i
uporno pokušavao da se oslobodi, da pobegne jednom zasvagda od tiranije
porodica na bilo koji način... Svako ima svoje razloge za bekstvo iz svoje lične
bede, i svako od nas u tom cilju traži u datim okolnostima nekakav dovitljiv
način. Srećni su oni kojima je javna kuća dovoljna.
Što se tiče Parapina, on je, izgleda, bio srećan jer je izabrao put ćutanja. A
sam Bariton, to sam shvatio tek kasnije, pitao se potpuno svesno hoće li ikad
uspeti da se oslobodi porodica, potčinjenosti njima i hiljada odvratnih gluposti
komercijalne psihijatrije, jednom reči svoje situacije. Toliko je želeo potpuno
nove i drugačije stvari, da je, u stvari, bio zreo za odlazak, za bekstvo, otuda svi
oni kritički izlivi... Njegova je sebičnost probijala kroz svakodnevicu, ništa više
nije mogao da transcendira, želeo je samo da ode, da se telesno preseli. Nije bio
ni trunku muzikalan, te je morao sve da poruši, kao medved, da bi s tim završio.
Oslobodio se, on koji je sebe smatrao razumnim, pomoću zaista žalosnog
skandala. Pokušaću kasnije, na mim, da ispričam kako su se stvari odigrale.
Što se mene tiče, zasad mi se mesto njegovog asistenta činilo sasvim
pristojno.
Svakodnevno rutinsko lečenje nije bilo nimalo teško, mada me je s vremena
na vreme hvatala mala nelagodnost. Pošto bih, na primer, suviše dugo
razgovarao s bolesnicima, uhvatila bi me nekakva vrtoglavica, kao da me naši
stalni pacijenti odvlače daleko od prisnih mi obala, sa sobom, neprimetno, od
obične rečenice do obične rečenice, bezazlenim rečima i sve do srca njihovog
bezumlja. Pitao sam se neko vreme kako da se iz toga izvučem i nisam li se
slučajno i sam zauvek zatvorio u njihovo ludilo, a da to nisam ni primetio.
Stajao sam na opasnoj ivici ludila, tako reći na granici, samo zato što sam
uvek bio ljubazan s njima, takva mi je narav. Nisam se preturio, ali sam stalno
osećao opasnost, kao da su me podmuklo uvukli u četvrti njihovog nepoznatog
grada. Grada čije su ulice bivale sve mlitavije što duže ideš duž njihovih balavih
kuća, prozori se tope i s mukom prigušuju sumnjivi žagor. Vrata i tlo se ljuljaju...
Ipak te hvata želja da ideš dalje i saznaš da li ćeš imati snage da se vratiš
razumu, ipak, među ruševinama. Razum se brzo pretvara u manu, kao i dobro
raspoloženje i san kod neurastenika... Ni na šta drugo nisi u stanju da misliš osim
na svoj razum. Ništa više ne vredi. Gotovo je sa šalom.
Sve je, dakle, tako išlo iz sumnje u sumnju, dok nismo stigli do 4. maja.
Znamenitog 4. maja. Tako sam se dobro osećao tog dana, da je to bilo pravo
čudo. Puls 78. Kao posle dobrog ručka. Kad, eto ti, sve poče da se okreće!
Čvrsto se uhvatim. Sve se okreće na žuč. Ljudi počinju da dobijaju čudan izraz.
Čini mi se da postaju hrapavi kao limunova kora i još zlobniji nego inače.
Verovatno sam se ispeo suviše visoko na lestvici zdravlja i pao ispred ogledala u
kojem sam se gledao kako starim, strasno.
Čovek više ne meri svoja gađenja i zamor kad dođu ti usrani dani,
nagomilani sve do očiju i nosa, a tu ih ima dovoljno za sve godine života
nekolicine ljudi. A svakako suviše za jednog čoveka.
Kad sam sve sabrao, poželeo sam da istog časa odem u »Taraput«. Pogotovu
što je Parapin i sa mnom prestao da govori. Ali u »Taraputu« su me provalili.
Muka je kad jedinu moralnu podršku nalaziš kod svog gazde, a naročito kad je
taj gazda psihijatar i nisi baš sasvim siguran da ti je čista glava. Treba izdržati.
Ćutati. Ostajali su nam još razgovori o ženama, bila je to nevina tema i mogao
sam se nadati da ću ga s vremena na vreme njom zabaviti. U tom pogledu mi je
priznavao čak i neko iskustvo, neku malu odvratnu stručnost. Nije bilo loše što
je u Baritonovom odnosu prema meni, u celini bilo i nešto prezira. Šefa uvek
umiruju sramne osobine osobija. Rob mora, po svaku cenu, da bude pomalo — a
još bolje podosta — dostojan prezira. Skup malih hroničnih mana, moralnih i
fizičkih, opravdava njegovu tešku sudbinu. Zemlja se lakše okreće, jer je na njoj
svako našao mesto koje zaslužuje.
Biće koje nas služi mora biti niskih osećanja, bez kičme, osuđeno na poraze,
onda nam je lakše, pogotovu kad je loše plaćeno, kao što je nas Bariton plaćao.
U slučajevima akutnog tvrdičluka poslodavci su sumnjičavi i uznemireni.
Promašen tip, iskvaren, izopačen, odan, sve se razjašnjavalo, opravdavalo i
jednom reći uklapalo. Baritonu bi čak odgovaralo da me i policija pomalo drži
na oku. To upravo obezbeđuje odanost.
Odavno sam se, uostalom, odrekao bilo kakvog samoljublja. To mi se
osećanje uvek činilo daleko iznad mog položaja, i zaista preskupo za moje
mogućnosti. I sasvim mi je prijalo što sam ga žrtvovao jednom zasvagda.
Sad mi je bilo dovoljno da se održavam u podnošljivoj fizičkoj i materijalnoj
ravnoteži. Sve ostalo mi nije zaista više bilo važno. Ali mi je ipak noću ponekad
bilo teško da sačekam zoru, naročito kad bi me probudilo sećanje na ono što se
desilo u Tuluzi i držalo budnog satima.
Zamišljao bih onda, nisam mogao toga da se otresem, niz dramaričnih
posledica pada babe Anruj u raku s mumijama, a strah mi se peo od utrobe i
hvatao za srce, stezao ga da je kucalo kao da će me čitavog izbaciti iz kreveta, ja
bih šetao po sobi prvo uzduž, pa popreko, do najmračnijih kutova, i tako sve do
jutra. Za tih napada očajavao bih misleći da više nikad neću biti dovoljno
bezbrižan da bi mi san sišao na oči. Nemojte nikad otprve poverovati u nečiju
nesreću. Prvo ga upitajte može li još da spava. Ako može, sve je u redu. To je
dosta.
Nikad više ja neću moći mirno da spavam. Kao da sam izgubio naviku na
ono poverenje, ono koje čovek mora imati da bi mogao mirno da zaspi među
ljudima. Bila bi mi potrebna bar neka bolest, groznica, određena nesreća, da bih
opet došao do one ravnodušnosti, njom savladao svoj nemir i povratio glupi i
božanski mir. Jedini podnošljivi dani kojih se sećam u nizu nekoliko godina bili
su dani teškog gripa s visokom temperaturom.
Bariton me nikad nije pitao za zdravlje. Uostalom, izbegavao je da se brine i
o svom sopstvenom. »Nauka i život prave užasne mešavine, Ferdinande!
Izbegavajte lečenje, verujte meni... Svako pitanje, koje se postavlja telu,
predstavlja prodor... Početak nemira, opsednutosti...« To su bila njegova biološka
načela, uprošćena i njemu draga. U stvari, pravio se važan. »Meni je dosta ono
što je poznato«, često je govorio. Koliko da me zapanji.
Nikad mi nije govorio o novcu, što ne znači da o tome nije mnogo mislio, u
potaji.
Robinsonovo petljanje s porodicom Antuj, koje još nisam do kraja razumeo,
ostalo mi je na savesti, i često sam pokušavao da ispričam odlomke i epizode
Baritonu. Ali to njega uopšte nije zanimalo. Više je voleo moje priče iz Afrike,
naročito one o kolegama, koje sam sretao svuda pomalo, o njihovoj medicinskoj
praksi, prilično neuobičajenoj, čudnoj ili sumnjivoj.
S vremena na vreme svi bismo se u bolnici uzbunili zbog njegove devojčice,
Eme. Iznenada, u vreme večere, nigde je ne bi bilo, ni u njenoj sobi, ni u vrtu. Ja
sam, što se mene tiče, uvek očekivao da je jedne lepe večeri nađem isečenu na
komade u nekom žbunu. S ludacima, koji se svuda unaokolo šetaju, moglo je da
joj se desi najgore. Uostalom, za dlaku je izbegla silovanje već toliko puta. I
onda bi bilo dreke, hladnih tuševa i objašnjavanja bez kraja. Uzalud su joj branili
da prolazi sklonitim stazama, ovo se dete nezadrživo vraćalo u sve skrivene
kutove. Otac nije propuštao da je svaki put dobro izdeveta. Ništa nije vredelo. Ja
mislim da je dete sve to skupa volelo.
Pri susretu s ludacima ili prolaženju kraj njih hodnicima, mi, osoblje, uvek
smo morali da budemo na oprezu. Za ludaka je ubistvo još lakše nego za obične
ljude. Tako nam je prešlo u naviku da se pri susretu s njima oslonimo leđima o
zid, uvek spremni da ih dočekamo nogom u donji deo trbuha, na prvi sumnjivi
pokret. A oni vas vrebaju i prolaze. Odlično se razumemo, bez obzira na ludilo.
Baritonu je bilo žao što nijedan od nas ne igra šah. Morao sam da počnem da
učim tu igru, samo da njemu udovoljim. Preko dana se Bariton isticao dosadnom
i sitničavom delatnošću, zbog čega je život za njegovu okolinu bio vrlo zamoran.
Neka nova, mala zamisao, od onih prizemno korisnih, rodila bi se u njegovoj
glavi svakog jutra. Zamenjivanje toalet-papira na kalemu u klozetima toalet-
papirom u presavijenim listićima stajalo nas je nedelju dana razmišljanja i
rasipanja u protivrečnim odlukama. Najzad rešismo da sačekamo vreme
rasprodaja i obiđemo prodavnice. Posle toga naiđe druga besmislena briga:
flanelski prsluci... Treba li ih nositi ispod?... Ili preko košulje?... A kako treba
davati sulfatnu sodu?... Parapin je svojim upornim ćutanjem izbegavao naše sub-
intelektualne rasprave.
Podstaknut dosadom, najzad sam Baritonu ispričao mnogo više pustolovina
no što ih je ikad bilo na mojim putovanjima, to me je sasvim iscrplo. I najzad je
na njega došao red da sam održava naš razgovor, i to svojim sitnim predlozima i
oklevanjima. Pobedio je dovodeći me do krajnje iscrpljenosti. A ja nisam, kao
Parapin, umeo da se branim potpunom ravnodušnošću. Naprotiv, morao sam i
nehotice da odgovaram. Nisam mogao ni da se uzdržim, te da ne razglabam u
beskonačnost o uporednim vrednostima bele kafe i kakaoa. Omađijao me je
glupostima.
I nastavljali smo rasprave bilo kojim povodom, o čarapama za vene, o
Faradejevoj struji i lečenju celulita u oblasti lakta. Postigao sam veštinu
brbljanja, u skladu s njegovim usmeravanjima i sklonostima, o svemu i ni o
čemu, kao pravi stručnjak. A u tom beskrajno slaboumnom razgovoru, Bariton
me je ili pratio, ili mi je prethodio, zasitivši me razgovorom za čitavu večnost.
Parapin se u sebi slatko smejao slušajući naša preklapanja uz beskrajne rezance i
uz pljuckanje crnog vina po čaršavu:
Ali, mir uspomeni g. Baritona, gada jednog! Ipak sam ga se najzad rešio. A
za to je trebalo biti genije! Među pacijentkinjama, koje su bile posebno
preporučene mojoj pažnji, one najdosadnije su mi zadavale mnogo muke. Tuševi
za njih ovamo... Sonde za njih onamo... Pa onda stalna briga da bude sve čisto s
njihovim poročnim ačenjima, zlopaćenjima i njihovim svakojakim šupljinama...
Jedna od mojih mladih pacijentkinja često je bila uzrok prekora koje mi je gazda
upućivao. Uništavala je vrt čupajući cveće, to joj je bila manija, a ja nikako
nisam mario one prekore...
»Verenica«, tako su je zvali, Argentinka, fizički vrlo zgodna, ali moralno!
Imala je jednu jedinu fiksnu ideju: da se uda za svog oca. I sve cveće iz vrta je
odlazilo jedno za drugim — ona ga je uplitala u svoj veliki beli nevestinski veo,
koji nije skidala ni danju ni noću. Slučaj koji je bio prava bruka za porodicu,
fanatično religioznu. Krili su od sveta devojku i njenu fiks-ideju. Po
Baritonovom mišljenju, ona je bila žrtva nedoslednosti jake stege i preterano
strogog vaspitanja, apsolutnog morala, koji joj je, tako reći, eksplodirao u glavi.
U sumrak bismo uvodili u kuću sve naše pitomce, pošto bismo ih prvo dugo
dozivali, i prošli bismo još jednom kroz sobe, pre svega da bismo sprečili one
najnemirnije da ludački masturbiraju pre no što će zaspati. Vrlo je važno smiriti
ih subotom uveče i pripaziti na njih, inače je u nedelju, kad dođu porodice, vrlo
neprijatno za kliniku ako nađu pitomce ispijene i blede od masturbiranja.
Sve me je to podsećalo na ono s Beberom i sirupom. U Vinjiju sam
prepisivao ogromne količine tog sirupa. Zadržao sam recept, i najzad sam i sam
počeo da verujem u njegovo dejstvo.
Domarka klinike držala je malu trgovinu bombonama, zajedno s mužem,
pravim snagatorom, koga smo ponekad zvali u pomoć pri težim slučajevima.
Tako su, uglavnom mirno, prolazili dani i meseci, i ne bismo imali razloga da
se žalimo, da Baritonu nije iznenada sinula nova izvanredna zamisao. Verovatno
je već odavno razmišljao kako bi me za iste pare iskoristio više i bolje. I najzad
se dosetio. Jednog dana, posle ručka, izađe s tom idejom na sredu. Prvo nam je
izneo veliku činiju punu moje omiljene poslastice — jagoda sa šlagom. Meni se
to odmah učinilo sumnjivo. Zaista, čim sam progutao poslednju jagodu, on me
poduhvati s visine:
— Ferdinande — poče on tako — pitao sam se da li biste pristali da date
nekoliko časova iz engleskog maloj Eme?... Šta velite? Znam da vam je izgovor
odličan... a u engleskom je izgovor bitan, zar ne...
Uostalom, Ferdinande, bez laskanja, vi ste sušta ljubaznost...
 — Svakako, gospodine Bariton — odgovorih ja, uhvaćen na brzinu.
I odmah bi dogovoreno da ću sutra ujutru dati prvi čas engleskog maloj Eme.
A za prvim su došli drugi, i tako nedeljama...
Ti časovi engleskog obeležili su početak mutnog, dvosmislenog perioda,
dogadaji počeše da se nižu brzinom koja uopšte nije odgovarala našem
uobičajenom životu.
Bariton je žeieo da prisustvuje časovima, svakom času koji sam davao
njegovoj kćeri. Uprkos mom brižnom trudu, jadna mala Eme nikako da zagrize u
taj engleski. Njoj u suštini nimalo nije bilo stalo, jadnoj maloj Eme, da sazna šta
sve te nove reči mogu da znače. Čak se pitala zašto sad svi mi hoćemo, tako
uporno i tako pokvareno, da ona zaista zapamti njihovo značenje. Nije plakala,
ali nije bila ni daleko od plača. Eme bi više volela da je pustimo da se snalazi s
ono malo francuskog koliko zna, a lakoće i teškoće tog jezika već su joj bile
sasvim dovoljne za čitav život.
Ali njen otac nije uopšte tako shvatao stvari. »Moraš da budeš moderna
devojka«, neumorno ju je hrabrio, pokušavajući da je uteši... »Ja, tvoj otac,
mnogo sam prepatio, jer nisam znao dovoljno engleski da se valjano
sporazumem sa stranim pacijentima... Hajde, nemoj da plačeš, mala moja...
Slušaj gospodina Bardamija, koji je tako strpljiv, tako ljubazan, a kad naučiš da
izgovaraš ovo »the« upirući jezikom kako te on uči, kupiću ti, obećavam, bicikl,
sav nik-lo-van...«
Ali njoj nije bilo ni do »the« ni do »enough«, nikako ih Eme nije marila. I
tako je umesto nje gazda izgovarao »the« i »enough«, i napredovao je u još
mnogo čemu, uprkos svom naglasku iz Bordoa i svojoj sklonosti za logiku, vrlo
nezgodnoj u engleskom. Tako prođe mesec, pa dva meseca. I što se više u oca
razvijala strast da nauči engleski, Eme je imala sve manje prilike da se muči sa
samoglasnicima. Bariton me je čitavog zaokupio, sisao je iz mene sav moj
engleski. Pošto smo živeli u susednim sobama, čuo sam ga od jutra kako,
oblačeći se, svoj lični život zaodeva engleskim: »The coffee is black... My shirt is
white... The garden is green... How are you todaj, Bardami?« — urlao je kroz
zid. Vrlo rano je pokazao sklonost ka eliptičnim oblicima jezika.
Ta će nas njegova nastranost daleko odvesti... Čim mu velika literatura bi
dostupna, niko više nije mogao da nas zaustavi... Posle osam meseci zaista
nenormalnog napredovanja skoro je uspeo da se potpuno preobrazi na
anglosaksonski način... Tako je uspeo da mi se dvaput uzastopce zgadi.
Malo-pomalo došli smo do toga da smo malu Eme potpuno isključili iz
razgovora, znači ostavljali smo je na miru. Ona se tiho vrati svojim oblacima, ne
tražeći ništa više. Neće naučiti engleski, to je sve! Sve za Baritona!
Opet dođe zima! I Božić. U agencijama su reklamirali povratne karte za
Englesku po sniženoj ceni... Idući bulevarima s Parapinom, prateći ga do
bioskopa, i ja sam primetio te oglase... Čak sam i ušao da se raspitam za cenu.
Za stolom, u razgovoru, pomenuh to Baritonu. U početku kao da ga moje
obaveštenje nije zanimalo. Nije na njega obratio pažnju. Mislio sam čak i da je
to potpuno zaboravio, kad jedne večeri poče prvi o tome da govori, i zamoli me
da mu donesem prospekte, kad budem u prilici.
Između časova engleske književnosti često smo igrali japanski bilijar, u to »u
paru«, u jednoj od samica s debelim rešetkama, baš iznad vratareve lože.
Bariton je bio nenadmašno vešt u tim igrama. Parapin ga je uvek izazivao,
igrali bi u piće, i Parapin je redovno gubio. U toj improvizovanoj sali za zabavu
provodili bismo po čitavo veče, naročito zimi, kad pada kiša, da ne bismo prljali
gazdi velike salone. Ponekad bismo tu smestili i nekog nemirnog na
posmatranje, ali je to bilo retko.
Dok bi se oni, Parapin i gazda, nadmetali u veštini, na tepihu ili podu oko
»zapušača s parom«, ja sam se zabavljao, ako tako mogu da kažem,
pokušavajući da u sebi izazovem osećaje zatvorenika u ćeliji. Ti su mi utisci
nedostajali. Uz napor volje čovek može da u sebi izazove prijateljska osećanja za
ljude koji prolaze, razređeni, ulicama predgrađa. U smiraj dana čovek se razneži
nad živošću tramvaja koji iz Pariza dovoze pakete poslušnih službenika. Iza prve
okuke, posle bakalnice, njihovo očajanje se već završava. Tiho utonu u noć.
Jedva stigneš da ih prebrojiš. Ali Bariton mi je retko dopuštao da mirno
sanjarim. Usred igre praskala bi iz njega neobična pitanja.
— How do you say »nemoguće« na english, Ferdinande?
U stvari, nikad mu nije bilo dosta učenja. Svom svojom glupošću je težio
savršenstvu. Čak nije hteo ni da čuje o nečem približnom ili o ustupcima.
Srećom, jedna mi njegova kriza donese oslobođenje. Evo, uglavnom, o čemu je
reč.
Što smo dalje išli u čitanju istorije Engleske, to je on više gubio od svoje
sigurnosti, a najzad i od onog najboljeg u svom optimizmu. Kad dođosmo do
pesnika Elizabetinog doba, velike apstraktne promene nastupiše i u njegovom
duhu i u njegovoj ličnosti. Prvo mi je bilo teško da to priznam, ali sam najzad
morao, kao i svi ostali, da prihvatim Baritona onakvog kakav je postao, jednom
reči bedan. Njegova usmerena i nekad dosta stroga težnja sad je lebdela lutajući
u maštovitim i beskrajnim digresijama. I sad je na njega došao red da po čitave
sate sedi u svojoj kući, tu, pred nama, i sanjari, već dalek... Mada mi se odavno i
neopozivo zgadio, ipak me je grizla savest dok sam gledao to raspadanje.
Smatrao sam se čak pomalo i odgovornim za ovo propadanje. ... Njegova
zbunjenost nije mi bila potpuno strana... Tako da mu jednog dana predložih da za
neko vreme prekinemo naše proučavanje engleske književnosti, pod izgovorom
da će nam predah dati vremena i priliku da obnovimo izvore dokumentacije...
Njega ovo plitko lukavstvo nije zavaralo i odvrati mi blagonaklonim, ali
neopozivim odbijanjem.. Imao je čvrstu nameru da nepokolebljivo produži sa
ninom otkrivanje duhovne Engleske... Ovako kako ga je započeo.. Nisam mogao
ništa da mu odgovorim... Priklonio sam se, čak sam se plašio da mu ne ostaje
dovoljno da živi da bi u tome potpuno uspeo... Trebalo je, dakle, mada sam ja
predosećao najgore, nastaviti s njim ovo akademsko i očajničko teturanje.
U stvari, Bariton nije više bio onaj stari. Oko nas su stvari i ljudi, nestvarni i
spori, već gubili svoju važnost, čak su i boje, nama dobro poznate, bledele u
sumnjivoj sanjalačkoj blagosti...
Bariton bi se tek povremeno zainteresovao za pojedinosti upravljanja
njegovom sopstvenom klinikom, i to je interesovanje bivalo sve slabije, a to je
bilo njegovo delo koje je tokom trideset godina sa strašću stvarao. Oslonio se
potpuno na Parapina, koji je uzeo na sebe sređivanje administrativnih poslova.
Rastuću zbunjenost, koja je razarala njegova uverenja, pokušavao je još stidljivo
da prikrije, ali je ona za nas već bila očigledna, neporeciva, fizička.
Gistav Mandamur, policajac koga smo u Vinjiju poznavali, jer smo mu se
ponekad obraćali za teže poslove, bio je najnepronicljiviji čovek koga sam znao
među tolikim drugim njemu sličnim kakve sam već sretao — i on me je jednog
dana u to doba upitao da gazda nije slučajno dobio neke vrlo loše vesti.
Razuverio sam ga koliko sam mogao, ali bez ubeđenja.
Sva ta ogovaranja Baritona više nisu zanimala. Sve što je zahtevao bilo je da
ga niko ne uznemirava, bez obzira na razlog... U početku naših studija prešli
smo, po njegovom mišljenju, suviše brzo preko Makolejeve velike »Istorije
Engleske«, kapitalnog dela u šesnaest svezaka. Po njegovom naređenju vratismo
se na čitanje slavnog dela, i to u krajnje zabrinjavajućim moralnim okolnostima.
Glavu po glavu. Činilo mi se da Baritona sve podmuklije hvata zaraza
meditacije. Stigosmo do onog krajnje neumoljivog mesta, kad se pretendent
Monmaut iskrcava na maglovite obale Kenta... U času kad njegova pustolovina
ne zna više tačno na šta on pretenduje... Šta hoće, zbog čega je došao... Kad on
priželjkuje da se vrati, ali više ne zna ni kuda ni kako da se vrati... Kad se poraz
ocrtava pred njim... U bledoj zori... A more odnosi njegove brodove... Kad
Monmaut počinje da misli, prvi put... Ni Bariton više nije mogao, sav sićušan da
dođe do sopstvenih odluka... Čitao je i pročitavao taj odlomak, šapatom ga
ponavljao... Potišteno bi sklapao knjigu i legao kraj nas.
Dugo bi još, sklopljenih očiju, ponavljao čitav tekst napamet i s engleskim
akcentom, najboljim od svih bordovskih izgovora engleskog koje sam mu ja
ostavio na izbor, opet bi nam ga recitovao...
Monmautova pustolovina, kad se sva smešna beda naše detinjaste i tragične
prirode tako reći otvori pred Večnošću, izazivala je vrtoglavicu i kod Baritona, a
pošto ga je još samo tanak končić vezivao za naš svakodnevni život, on se
otkači... Zaista, mogu da kažem da od tog časa nije više bio među nama... Nije
više mogao...
Već te iste večeri pozva me u svoju direktorsku radnu sobu... Očekivao sam,
svakako, s obzirom na okolnosti, da će mi saopštiti neku krajnju odluku, recimo,
na primer, moje trenutno otpuštanje... Kad tamo, a ono sasvim suprotno! Odluka,
koju je doneo, bila je, naprotiv, vrlo povoljna po mene! A meni se tako retko
događalo da me sudbina prijatno iznenadi, da sam ovde morao da pustim neku
suzu... Bariton je ovaj dokaz mog uzbuđenja shvatio kao tugu, te poče da me
teši...
— Zar ćete posumnjati u moju reč, Ferdinande, kad vam kažem koliko i
kakve hrabrosti mi je trebalo za odluku da napustim ovu kuću?... Vi znate koliko
sam ja čovek ustaljenih navika, čovek skoro stranac — čiji je životni put bio
dugo, uporno, vrlo savesno proveravanje tolikih laganih i iznenadnih zamki?...
Kako je moguće, i zar je verovatno, da za jedva nekoliko meseci sve to
poreknem ?... A eto me dušom i telom u ovom stanju ravnodušnosti,
uzvišenosti... Ferdinande! Harej! Kako vi to kažete na engleskom! Sopstvena
prošlost mi ništa više ne znači! Ponovo ću se roditi, Ferdinande! Prosto!
Odlazim! Vaše suze, dobronamerni prijatelju, ne mogu pokolebati moje
neopozivo gađenje pred svim onim što me je ovde vezivalo toliko praznih
godina!... Dosta je bilo! Dosta, Ferdinande! Odlazim, kažem vam! Trkom!
Bežim! Istina je da me to raspinje. To znam. Krvarim! Vidim to! Ali ipak, ni za
šta na svetu, Ferdinande, ni za šta, Ferdinande, ne bih izmenio svoju odluku!
Čujete me?... Čak i da mi je oko ispalo negde u ovom blatu, ne bih se vratio da
ga potražim! Eto! Sad znate! Sumnjate li još u moju iskrenost?
Ni u šta više nisam sumnjao. Zaista je Bariton bio spreman na sve. Mislim,
uostalom, da bi bilo kobno po njegov razum da sam počeo da mu protivrečim, s
obzirom na njegovo duševno stanje. Pustio sam ga da predahne, a onda sam ipak
pokušao da ga pokolebam. Poslednji put sam s krajnjim naporom pokušavao da
ga vratim među nas... Delujući pomalo transponovanim dokazima... dobroćudno
i okolišeći...
— Pustite, zaboga, to, Ferdinande, molim vas, ne nadajte se da ću izmeniti
odluku! Rekao sam vam da je neopoziva. Učinićete mi zadovoljstvo ako mi više
ne budete to pominjali... Hoćete li mi poslednji put pričiniti zadovoljstvo? U
mojim godinama osećanje pozvanosti je sasvim retko... To je činjenica... Ali je i
neopozivo... To su bile njegove reči, tako reći poslednje koje je izgovorio. Tačno
ih prenosim.
— Možda će, dragi gospodine Baritone — usudio sam se da ga još jednom
prekinem — možda će taj neočekivani odmor, koji želite da uzmete, biti, u
krajnjoj liniji, samo mala romantična epizoda, dobrodošla promena, srećan
predah u pomalo strogom toku vašeg profesionalnog života? Možda, pošto
okusite drugi život... Prijatniji, ne tako jednolično sređen, kao ovaj koji ovde
vodimo, možda ćete nam se vratiti jednostavno zadovoljni svojim putovanjem,
zasićeni nepredviđenim događajima?... I zauzećete opet, sasvim prirodno, svoje
mesto na čelu naše kuće... Ponosni na svoja nova iskustva... Preporođeni, u
stvari, i verovatno puni praštanja i blagosti za svakodnevnu jednoličnost našeg
rutinskog posla... I ostareli... Ako mi dopuštate, gospodine Baritone, da se tako
izrazim?
— Kakav je samo laskavac ovaj Ferdinand!... Još uvek nalazi načina da
pogodi moju mušku sujetu, osetljivu čak, i punu zahteva, koju sad otkrivam
uprkos ovolikom zamoru i tolikim prebrođenim iskušenjima... Ne, Ferdinande!
Sva dosetljivost za kojom sad posežete ne može svesti na bezazlen trenutačan hir
sve ono što leži u dnu naše volje, a neprijateljsko je, čak i bolno. Uostalom,
Ferdinande, vreme kolebanja i menjanja odluke je prošio! Ja sam — to
priznajem, javno proglašavam, Ferdinande — iscrpljen, otupeo, pobeđen!
Pregazilo me je četrdeset godina mudrog sitničarenja! To je već zaista previše!...
A šta hoću da pokušam? Hoćete da znate?... Vama mogu da kažem, poslednji
moj prijatelju, vama koji nesebično, divljenja dostojno, saučestvujete u patnjama
jednog izgubljenog starca... Hoću,
Ferdinande, da odem i izgubim dušu, kao što se gubi šugav pas, pas koji
smrdi, negde daleko, saputnik koji vam se gadi, i to pre nego što umrem...
Najzad sam... Miran... veran sebi...
— Ali, dragi gospodine Baritone, ovo žestoko očajanje, čije mi
nepodnošljive zahteve sad otkrivate, zaprepašćuje me, nikad ga nisam mogao ni
naslutiti u vašim rečima! Naprotiv, vaše svakodnevne primedbe, čak i danas,
izgledale su mi vrlo umesne... Sve vaše inicijative uvek lake i plodne... Vaši
medicinski zahvati savršeno tačni i metodični... Uzaludno bih tražio u vašem
svakodnevnom delanju neki od znakova potištenosti, očajanja. Uistinu, ništa
slično ne primećujem...
Ali, prvi put otkako ga poznajem, Baritonu moje laskanje nije pričinjavalo
nikakvo zadovoljstvo. Čak me je dobroćudno razuveravao i pokušavao da
zaustavi te pohvale.
— Ne, dragi moj Ferdinande, uveravam vas... Ovo poslednje svedočanstvo
našeg prijateljstva neočekivano će ublažiti poslednje časove mog boravka ovde,
međutim sva vaša pažnja ne može da da snošljiviji vid čak ni uspomeni na
prošlost koja me pritiska i kojom odiše ovo mesto... Po bilo koju cenu hoću
odavde da se udaljim, čujete li me, i pod bilo kojim uslovima...
— A sama kuća, gospodine Bariton, šta ćemo sa njom odsad? Jeste li mislili
na to?
— Da, mislio sam, svakako, Ferdinande... Vi ćete preuzeti upravljanje za sve
vreme moje odsutnosti, i to je sve!... Zar niste uvek održavali odlične odnose s
našom klijentelom? Vas će, dakle, kao direktora, lako prihvatiti... Sve će biti u
redu, videćete, Ferdinande... Parapin, pošto ne podnosi razgovore, staraće se o
mašineriji, aparatima i laboratoriji.., On se u to razume!... Sve je mudro
sređeno... Uostalom, prestao sam da verujem u bilo čiju neophodnost... I s te
strane sam se, kao što vidite, prijatelju, znatno izmenio...
Zaista, teško je bilo prepoznati ga.
— Ali, zar se ne plašite, gospodine Baritone, da će vaš odlazak izazvati vrlo
pakosna tumačenja naših suparnika u okolini... U Pasiju, na primer? U
Montrtuu?...U Gargan-Livriju? Svih onih što nas okružuju... Vrebaju...
Neumorno podmuklih kolega... Koji će oni smisao dati vašem uzvišenom
dobrovoljnom izgnanstvu? Kako će ga oni protumačiti? Kao bekstvo? Šta znam
kako još! Hir! Očajanje? Neuspeh? Ko zna?
O ovoj mogućnosti je verovatno već mnogo i mučno razmišljao. Tu se i sad
zbunio, preda mnom je prebledeo misleći o tome.
Eme, njegovu kći, naše bezazleno čedo, u svemu tome će snaći gorka
sudbina. Poveriće je jednoj od tetaka, tačnije govoreći nepoznatoj ženi, u
unutrašnjosti. I tako, pošto su sve lične stvari rešene, ostajalo je sad Parapinu i
meni da se potrudimo i što bolje upravljamo njegovom imovinom. Otisnu se
brod bez kapetana!
Posle ovog poveravanja mogao sam da ga upitam, činilo mi se bar, kuda
misli da usmeri tok svojih pustolovina...
— U Englesku, Ferdmande — odgovori mi ne trepnuvši.
U svemu što nam se dešavalo za ovo kratko vreme bilo mi je, razume se,
teško da se snađem, ali je ipak trebalo da se što pre prilagodimo novoj sudbini.
Već sutradan smo mu Parapin i ja pomogli da prikupi sve što treba. Pasoš, sa
svim svojim pojedinostima i vizama, pomalo ga je iznenadio. Nikad ranije nije
imao pasoš. Kad je već dotle došao, poželeo je da ih ima nekoliko, za rezervu.
Ubedismo ga da to nije moguće.
Poslednji put se spotače o pitanje tvrdih ili mekih okovratnika koje je trebalo
da ponese na put, i koliko od koje vrste? To pitanje, na kraju loše rešeno, držalo
nas je u oklevanju sve do časa polaska voza. Uskočismo sva trojica u poslednji
tramvaj za Pariz. Bariton je poneo samo jedan lakši kofer, težeći da svuda kud
god bude išao, i u svim prilikama, bude iako pokretljiv i neopterećen.
Na peronu otmena visina papučice međunarodnih vozova proizvede na njega
snažan utisak. Oklevao je pred uspinjanje tim veličanstvenim stepenicama.
Sabirao se pred vagonom kao na ulazu u neko svetilište. Malo smo mu pomogli.
Pošto je imao kartu drugog razreda, tim povodom izreče s osmehom i poslednju
uporednu i praktičnu primedbu: »Prvi nije ništa bolji!«
Pružismo mu ruke. Kucnu čas. Zvižduk za polazak, koji se razleže uz
ogromno katastrofalno treskanje gvožđurije, tačno u minut. Naše opraštanje bi
time užasno grubo prekinuto. »Do viđenja, deco!« jedva je stigao da nam kaže i
njegova se ruka odvoji od naših ruku...
Njegova ruka je još mahala kroz dim, uzdignuta u buci, već u sumraku, sve
dalja, i bela...

22.
S jedne strane nismo žalili sa njim, ali ipak je njegov odlazak stvorio veliku
prazninu u kući.
Prvo nas je ožalostio način njegovog odlaska, i to nekako i nehotice. Pitali
smo se šta sve sad može nama da se desi posle ovakvog slučaja.
Ali nismo stigli dugo da se pitamo, a ni da se dosađujemo. Jedva nekoliko
dana pošto smo ispratili Baritona na stanicu, kad eto ti posetioca u kancelariji,
traži baš mene. Opat Protist!
Šta sam ja novosti imao za njega! I to kakvih! I posebno nečuven način
odlaska Baritona, koji nas je sve napustio da bi lutao po severnjačkim zemljama!
Protist nije mogao da dođe k sebi kad je to čuo, a kad je najzad razumeo, u
čitavoj toj promeni je jedino razabrao korist koju ja mogu da izvučem iz slične
situacije. »Takvo poverenje vašeg Direktora čini mi se da je blistav uspeh, dragi
moj Doktore!« tako je žvalavio bez kraja i konca.
Uzalud sam pokušavao da ga smirim, razglagoljao se i nikako da se okane
one svoje formulacije i predskazivanja blistave budućnosti veličanstvene
medicinske karijere koja me čeka, kako je govorio. Nisam mogao da ga
zaustavim.
S dosta muke ipak se vratismo ozbiljnim stvarima, to jest gradu Tuluzi,
odakle je baš sinoć stigao. Pustio sam ga, razume se, da mi sad on ispriča sve
što zna. Čak sam se kao iznenadio kad sam čuo za nesreću stare.
— Kako? Kako? — prekinuo sam ga. — Mrtva je?... A kad se to, zaboga,
desilo?
Reč po reč, morao je ipak da propeva.
Ne rekavši mi izričito da je Robinson strovalio babu niz uske stepenice, ipak
me nije sprečavao da to pretpostavim... Nije stigla ni »uf« da kaže, izgleda.
Razumeli smo se... Lepo, pedantno urađen posao... U drugom pokušaju nije staru
promašio.
Srećom, u čitavom tom kvartu Tuluze Robinsona su smatrali potpuno slepim.
Zato niko nije ni pomišljao na bilo šta drugo do na nesreću, tragičnu svakako, ali
lako objašnjivu kad se uzmu u obzir okolnosti, godine starice i činjenica da je do
nesreće došlo pred kraj zamornog dana... Nisam želeo zasad da znam više. Već
mi je bilo dosta poveravanja.
Samo, nije bilo lako promeniti temu razgovora s opatom. Mučila ga je ta
priča. Opet se na nju vraćao, a sve u nadi da ću se odati, kompromitovati — kako
se to kaže... E, prošlo je podne! Dockan! Mogao je sad da se slika... Najzad je
ipak odustao i zadovoljio se pričom o Robinsonu, njegovom zdravlju, njegovim
očima... S te strane bilo mu je mnogo bolje... Ali duševno stanje je stalno u njega
bilo loše. Zaista, to mu nikako nije valjalo! I to uprkos odanosti i pažnji koju su
mu stalno ukazivale obe žene... Stalno se žalio na svoju sudbinu i svoj život.
Mene nije iznenadilo sve to što mi je pop pričao. Ja sam Robinsona dobro
poznavao. I njegove žalosne, nezahvalne osobine. Ali sam još manje poverenja
imao u opata... Mudro sam ćutao dok je on govorio. Te mu njegovo poveravanje
ne donese ništa.
— Vaš prijatelj, Doktore, uprkos uslovima života, koji su sad udobni,
prijatni, i uprkos prespektivi srećnog braka, ne ispunjava nijednu od naših nada,
moram priznati... Da ga nije opet zahvatila ona sklonost ka bekstvu, ona sklonost
za stramputice, koja ga je držala u prošlosti? Šta mislite o njegovim sklonostima,
Doktore?
Robinson je mislio tamo, ako sam dobro shvatio, kako sve da napusti, a
verenica i njena majka prvo su bile uvređene, a potom i ožalošćene kako se samo
može biti. Eto šta je došao da mi ispriča opat Protist. Sve je to bilo zaista
zabrinjavajuće, a ja sam, što se mene tiče, čvrsto odlučio da ćutim, da se više ni
po koju cenu ne mešam u poslove te porodice... Promašen razgovor, te se opat i
ja rastadosmo na tramvajskoj stanici, dosta hladno moram reći. Vraćajući se na
kliniku nisam bio miran.
Malo posle te posete dobismo prve vesti o Baritonu. Nekoliko razglednica.
Svima nam je želeo »dobro zdravlje i mnogo sreće«. Napisao nam je još
nekoliko beznačajnih redova odavde-odande. Jedna karta bez teksta obavesti nas
da je prešao u Norvešku, a posle nekoliko nedelja umiri nas telegram iz
Kopenhagena »Dobro putovao morem!«
Kao što smo i predvideli, odlazak gazde protumačen je vrlo zlobno u Vinjiju
i okolini. Za budućnost Instituta je bilo bolje davati što škrtija objašnjenja ovog
odlaska, kako bolesnicima, tako i kolegama u okolini.
Meseci su tako prošli, meseci velike opreznosti, bezbojni i tihi. Najzad smo
izbegavali pominjanje Baritona čak i među sobom. Uostalom, kao da nas je bilo
malo sramota kad ga se setimo.
I opet dođe leto. Nismo mogli da provodimo sve vreme u vrtu pazeći na
bolesnike. Da bismo sami sebi dokazali da smo ipak slobodni, odlazili smo na
obale Sene — to nam je bio izlazak.
Iza nasipa na drugoj obali pruža se velika ravnica Ženevilijea, lepo sivo i
belo prostranstvo gde se dimnjaci blago ocrtavaju u prašini i magli. Kraj
prevodnice je krčma za mornare, čuva ulaz u kanal. Žuta matica udara u branu.
Mi smo to gledali odozgo satima, a iz duge baruštine kraj nas dopirao je
podmukli smrad sve do puta za automobile. Čovek se navikne. Blato više nije
imalo boje, toliko je bilo staro i izmoždeno poplavama. U letnjim večerima blato
bi se kao prolepšalo kad bi ružičasto nebo postalo sentimenralno. Tu na most
dolazili smo da slušamo harmoniku sa šlepova, koji čekaju pred vratima da noć
prođe, i da oni uđu u reku. Naročito su muzikalni šlepovi koji silaze iz Belgije,
puni su boja, zelene i žute, i konopaca sa rubljem i kombinezona boje maline,
koje vetar naduvava uskačući u njih u naletima.
U lađarsku krčmu sam često dolazio u mrtvo vreme posle ručka, kad je
gazdina mačka potpuno mirna među četiri zida, kao zatvorena u malo
svetloplavo i masno obojeno nebo namenjeno samo njoj.
Tu sam i ja dremao u rano popodne, misleći da sam potpuno zaboravljen,
čekajući da prođe.
Video sam izdaleka kako neko dolazi penjući se putem. Čim je kročio na
most, već sam ga prepoznao. Bio je to moj Robinson glavom. Bez greške!
»Dolazi mene da traži!« odmah sam pomislio... »Pop mu je sigurno dao moju
adresu! Moram pod hitno da ga se otresem!«
Pomislio sam u tom času da je odvratno uznemiravati me upravo sad kad
sam opet počeo da stvaram lepu malu sebičnost. Čovek je nepoverljiv prema
onome što dolazi putem, i ima pravo. I eto, stigao je već do krčme. Izađem. A on
se iznenadi kad me vide. »Otkud ti opet?« upitah ga nimalo ljubazno. »Iz
Garene«... odgovori mi. »Dobro, u redu, jesi li gladan?« upitam ga. Nije izgledao
sit, ali nije želeo da se odmah vidi da crkava. »Šta je, opet skitaš?« dodadoh. Jer,
sad to mogu reći, nije mi bilo nimalo milo što ga vidim. Nikakvo mi
zadovoljstvo nije pričinio.
I Parapin je dolazio meni u susret od kanala. Baš lepo. Parapin je bio umoran
od stalnih dežuranja u ludnici. Istina je da sam ja pomalo olako shvatio svoju
dužnost. Pre svega, u ovim okolnostima i jedan i drugi bismo mnogo dali da
saznamo kad će Bariton da se vrati. Nadali smo se da će to biti uskoro, da će
završiti svoje skitanje, preuzeti svoju baraku i sam se o njoj starati. Nama je bilo
preko glave. Ni jednog ni drugog nisu raspinjale ambicije i nije nas bilo briga za
mogućnosti koje nudi budućnost. Uostalom, tu nismo bili u pravu.
Treba Parapinu odati priznanje da nikad nije postavijao pitanja o
finansijskom poslovanju sanatorijuma i mom načinu sporazumevanja s
porodicama, ali ja sam ga ipak obaveštavao. Tako reći protiv njegove volje, i
onda bih govorio sam. U Robinsonovom slučaju bilo je važno uputiti ga u stvar.
— Već sam ti govorio o Robinsonu, zar ne? — upitah ga kao uvod. — Znaš,
moj prijatelj iz rata? Sećaš se?
Slušao je bar sto puta moje priče iz rata i priče iz Afrike, i sto puta na uvek
različit način. To je bio moj stil.
— E, vidiš — nastavio sam — evo sad Robinsona glavom i bradom, došao je
iz Tuluze da nas obiđe... Večeraćemo zajedno kod kuće. — U stvari, istrčavajući
se tako u ime kuće, osetio sam se malo nelagodno. Bilo je to nekako nametljivo.
U ovakvim prilikama treba imati sigurnosti, gipkosti, predusretljivosti, a meni je
sve to nedostajalo. A i sam Robinson nije olakšavao stvar. Još na putu kući bio je
radoznao i uznemiren, naročito zbog Parapina, čije ga je dugo, bledo lice
kopkalo. Prvo je pomislio da je Parapin jedan od ludaka. Otkako je saznao gde
stanujemo, viđao je ludake na sve strane. Umirio sam ga.
— A ti — upitah ga — jesi li bar našao neki posao
otkako si se vratio?
— Potražiću... — samo mi odgovori.
— A jesu li ti se oči oporavile? Vidiš li
sad dobro?
 — Vidim skoro kao pre...
— Onda si zadovoljan? — rekoh mu.
Ne, nije bio zadovoljan. Imao je druga posla, a ne da bude zadovoljan. Nisam
hteo da mu odmah govorim o Madlon. Ta je tema među nama još bila škakljiva.
Dosta dugo se zadržasmo kod aperitiva i iskoristih priliku da ga uputim u mnogo
štošta povodom ludnice, i još u neke pojedinosti. Nikad nisam uspevao da se
uzdržim i da ne brbljam bilo šta. Nikakve razlike, u stvari, između mene i
Baritona. Večeru završismo u srdačnom raspoloženju. Posle toga ipak nisam
mogao da izbacim na ulicu Robinsona Leona. Na licu mesta odlučih da ćemo mu
postaviti krevet na rasklapanje gore u trpezariji, privremeno. Parapin opet ne
dade svoje mišljenje. »Eto, Leone«, rekoh mu, »tu se sad smesti dok ne nađeš
mesto...« »Hvala«, reče on jednostavno, i od tog časa je svakog jutra odlazio
tramvajem u Pariz, kao da traži posao trgovačkog putnika.
Bilo mu je dosta fabrike, govorio je, želeo je da bude »zastupnik«. Možda se
i trudio da nađe zastupstvo, treba biti pravedan, u svakom slučaju nije ga našao.
Jedne večeri se vratio ranije no obično. Ja sam još bio u vrtu, pazeći na
okolinu velikog bazena. Došao je do mene da mi kaže reč-dve.
— Slušaj — počeo je.
— Slušam — odgovorio sam.
— Mogao bi da mi daš neki poslić ovde, a?... Nigde ništa
ne mogu da nađem.
— Jesi li zaista tražio?
— Jesam, tražio sam.
— Hoćeš zaposlenje u kući? A šta da radiš? Ne možeš da nađeš neki poslić u
Parizu? Hoćeš li da se Parapin i ja raspitamo kod poznanika?
Bio mu je neprijatan moj predlog da mu pomognemo oko zaposlenja.
— Nije da baš ništa nema, nastavio je. — Možda bi se i našlo... Sitan
posao... Dabome... Ali, razumećeš... Mora apsolutno da izgleda kao da sam
bolestan u mozgu. Hitno je i neophodno da izgledam nervno bolestan.
— Dobro — rekoh — ne pričaj mi ništa dalje.
— Ne, ne, Ferdinande, naprotiv, moram da ti kažem više — uporno će on —
da bi me dobro shvatio... Osim toga, znam te ja dobro, ti sporo shvataš i sporo se
odlučuješ...
— Hajde — rekoh ja, pomiren sa sudbinom — pričaj...
— Ako ne izgleda da sam lud, loše će da se završi, zato ti ja dobar stojim...
Biće gadno... U stanju je da me strpa u zatvor... Shvataš li sad?
— O Madloni je reč?
 — O njoj, razume se.
— Baš lepo!
— Kao što kažeš!
— Znači, sasvim ste na krv i nož?
— Kao što vidiš...
— Hodi ovamo, ako hoćeš da mi potanko ispričaš! — prekidoh ga ja i
povukoh u stranu. — Bolje je zbog ludaka. I oni razumeju stvari i mogu da
ispričaju nešto još gore... ma koliko bili ludi...
Popesmo se u jednu od ćelija, i tu mu nije dugo trebalo da mi iznese celu
stvar, pogotovu što sam ja znao na šta je on spreman, a i opat Protist mi je dao da
naslutim ostalo.
U drugom pokušaju nije promašio stvar. Nije se moglo reći da je opet
uprskao! To ne! Nimalo! Svaka čast!
— Shvataš, baba mi je sve više gazila po živcima... Pogotovo otkako su oči
počele da mi se oporavljaju, to jest kad sam mogao već sam da idem ulicom...
Od tog časa sam video stvari... I matoru sam opet video. Nema šta, video sam
samo nju!... Bila mi je sve vreme pred očima!... Kao da mi je život zaklonila!
Mislim čak da se namerno gurala... Samo da bi mi vek zagorčala... Inače kako to
da objasniš!... A u kući gde smo svi zajedno živeli, video si kuću, nije moglo da
prođe bez svađe... Video si kako je to skučeno... Bili smo jedno drugom na
glavi... Nema drugog izraza...
— A stepenice za kriptu nisu bile baš čvrste, a?
I sam sam, još pri svom prvom obilasku s Madlon, primetio da su te
stepenice opasne, i da su klimave.
— Što se toga tiče, stvar je bila tako reći pripremljena — iskreno mi je
priznao.
— A ljudi odande? — još sam ga upitao. — Susedi, paroh, novinari... Zar
nisu ništa primetili kad se to desilo?
— Treba verovati da nisu... Nisu smatrali da sam u stanju... Mislili su da sam
nikakav... Slepac... Shvataš? — Možeš da se smatraš srećnim, inače... A Madlon,
šta ona predstavlja u kombinaciji? Je li i ona bila umešana?
— Ne sasvim... Ipak nešto malo, razume se, jer bi kripta onda bila samo
naša, nas dvoje bismo je preuzeli pošto matora odapne... Tako je bilo
dogovoreno... Trebalo je da se nas dvoje tu zaposlimo... — A zašto se vaša
ljubav posle toga pokvarila? — Znaš, to je teško objasniti...
— Nije te više htela?
Ma ne, baš naprotiv, i te kako je htela, i čak je bila vrlo »za« u pitanju
venčanja... I njena majka, takođe, i još više nego pre, i to sve da bude što pre
zbog mumija babe Anruj, koje su sad bile naše i sad imamo sve troje od čega da
mirno živimo... — Šta je onda bilo među vama? — Pa, eto, ja sam hteo da me
obe ostave na miru! Jednostavno... i majka i ćerka...
— Slušaj, Leone! — presekao sam ga odmah čim sam to čuo. — Slušaj... Te
tvoje priče, sve je to koješta!... Da si ti na mestu Madlon i njene majke, zar bi bio
zadovoljan, a? Kako? Kad si došao dole, jedva si i cipele imao, nisi imao ni
zaposlenje, ništa, sve vreme si gunđao da ti baba uzima sve pare i ovo i ono...
Ona ode, tačnije ti joj pomogneš da ode... A posle toga se opet mrštiš i izvodiš...
Da si ti na njihovom mestu, na mestu te dve žene, a? Ne može to tako!... I ja bih
te prikleštio, dabome!... Zaslužio si po sto puta da te pošalju u ćuzu! To ti ja
kažem! Eto kako sam ja dočekao Robinsona.
— Moguće — odgovori mi on kao iz rukava — ali šta ti vredi što si doktor i
učen čovek i sve, kad uopšte ne razumeš moju prirodu...
— Ćuti, Leone! — rekoh mu ja najzad. Ćuti, nesrećniče! Govoriš kao
bolestan čovek! Žao mi je što je Bariton otišao bestraga, inače bi te on lečio.
Uostalom, to je najbolje što može da se učini za tebe! Prvo ćemo te zatvoriti!
Čuješ li? Zatvoriti! Bariton bi se pozabavio tobom i tvojom prirodom.
— Da si doživeo što sam ja doživeo i da si prošao kroz ono kroz šta sam ja
prošao — pobunio se on kad to ču — i ti bi bio bolestan, sigurno! Za to ti ja
dobar stojim! I možda gore od mene! Tako malodušan kakvog te ja znam! — I
poče da me grdi na sva usta, kao da na to ima pravo.
Gledao sam ga pažljivo dok me je grdio. Navikao sam već da se bolesnici
tako prema meni ponašaju. Nije mi to više smetalo.
Dosta je omršavio od našeg viđenja u Tuluzi i nešto meni nepoznato kao da
je davalo pečat njegovom licu, reklo bi se, portret sa njegovim sopstvenim
crtama, ali kao već izbledeo od sećanja i sa zaboravom svud unaokolo.
U događajima u Tuluzi bilo je još nečega, manje ozbiljnog svakako, što on
nije mogao da svari, i kad bi na to pomislio, opet bi mu se izlila žuč. To što je
morao da podmaže čitav svet prevaranata ni za šta... Nije mogao da svari što je u
trenutku kad je preuzimao kriptu morao da tutne mito desno i levo, parohu,
čuvarki crkve, vikaru i tolikim drugima, a sve to, u stvari, bez ikakvog rezultata.
To ga je sad ždralo, čim bi počeo o tome da govori. Krađa, tako je to nazivao.
— Dobro, i jeste li se najzad venčali? — upitah ga ja na kraju.
— Ma nismo, kažem ti! Nisam više hteo!
— Nije bila loša mala Madlon ? Ne možeš da porekneš!
— Nije u tome stvar...
 — Baš u tome i jeste stvar. Pošto ste već bili slobodni, kako kažeš... Ako ste
zaista hteli da odete iz Tuluze, mogli ste kriptu da poverite njenoj majci za neko
vreme... Vratili biste se kasnije...
— Što se tiče izgleda — nastavi on — tu si u pravu, zaista je slatka,
priznajem, uostalom, ti si mi je opisao, zamisli samo, kao da je neko nameštao
kad sam je opet video prvi put, u stvari prva stvar koju sam video kad mi se vid
vratio, bila je ona i u ogledalu... Možeš misliti?... Na svetlosti... Bilo je to oko
dva meseca posle pada starice... Vid mi se odjednom povratio, i pravo na
Madlon, pokušavao sam da joj vidim lice... U stvari, kao blesak svetiosti...
Razumeš?
— Nije bilo prijatno?
— Jeste, bilo je prijatno... Ali to nije sve...
— Ipak si zbrisao...
— Da. Evo, objasniću ti, kad već hoćeš da razumeš. Prvo je ona počela da
nalazi kako sam ja čudan. Kako nemam više onaj isti polet... Kako nisam više
ljubazan... Pričam ti priču...
— Možda te je mučila griža savesti?
— Griža savesti?
— Šta ja znam...
Zovi to kako hoceš, ali nisam bio raspoložen... To je sve... Ipak, ne verujem
da je griža savesti u pitanju...
— Bio si bolestan?
— Pre bih rekao da je to, bolest... Evo, već čitav čas te uveravam da sam
bolestan... Mnogo ti treba!
— Dobro! U redu! — odgovorih. — Reći ćemo da si bolestan, kad već misliš
da to opreznost zahteva...
— Dobro ćeš učiniti, uporno će on, jer ne garantujem ništa kad je o njoj reč...
U stanju je da propeva, i to uskoro...
Kao da mi je davao neki savet, a meni njegov savet nije bio potreban. Nikako
mi se taj način nije dopadao zbog svih neprijatnosti koje će opet početi.
— Misliš da će propevati? — upitao sam da bih bio siguran... — Ali i ona je
pomalo saučesnik? Morala bi malo da razmisli pre no što počne da balavi?
— Da razmisli? — poskoči on kad me ču. — Vidi se da je ne poznaješ... —
Bilo mu je smešno to što sam rekao. — Neće oklevati ni sekunde! To ti ja
kažem! Da si bio s njom kao ja, ne bi ti to palo na pamet! Kažem ti da je strasna
kao tigrica! Zar nikad nisi išao sa strasnom ženskom? Kad se zaljubi, prosto
poludi! Poludi! A u mene se zaljubila i poludela!... Shvataš! Onda sve što je ludo
samo je raspaljuje! Ne zaustavlja je! Naprotiv!
Nisam mogao da mu kažem koliko me čudi što je za nekoliko meseci
Madlon došla do tog stupnja bezumlja, jer sam i ja ipak nešto malo upoznao tu
istu Madlon... Ja sam o njoj imao svoje mišljenje, samo nisam mogao da ga
iznesem.
Po onome kako se snalazila u Tuluzi i po onome što sam od nje čuo, dok sam
bio iza topole onog dana kad smo išli na šlep, teško je bilo zamisliti da je za tako
kratko vreme mogla do te mere da promeni narav... Činilo mi se da je mnogo
više snalažljiva nego tragična, dovoljno upućena u stvari i vrlo spremna da se
udomi pomoću svojih pričica i prenemaganja tamo gde to upali. Ali s obzirom na
okolnosti, zasad ništa nisam mogao da kažem. Mogao sam jedino da pustim
stvari da teku. »Dobro! Dobro! U redu!« zaključio sam, »a njena majka? I ona je
morala dići neku dreku kad je videla da ćeš zaista da zbrišeš?«
— Možeš misliti! Po čitav dan je ponavljala da imam poganu narav, i to baš
onda kad je meni bila najpotrebnija ljubazna reč!... Kakva gužva!... U stvari, to s
njenom majkom nije više moglo da se izdrži, te sam ja predložio Madlon da njih
dve preuzmu kriptu dok ja, sam, budem malo na putovanju, da malo sam
proputujem, vidim sveta...
— Ići ćeš sa mnom — pobunila se ona... — Ja sam ti verenica, zar ne? Ići
ćeš sa mnom, Leone, ili nikako! Osim toga — uporno je govorila — nisi do
kraja ozdravio...
— Jesam, ozdravio sam, i ići ću sam — odgovorio sam joj ja... I nikako da se
složimo.
— Žena uvek ide s mužem — dodavala je majka. Venčajte se! — Držala je
njenu stranu samo meni za inat.
Kad bih to čuo, pojeo bih se živ. Znaš ti mene! Kao da mi je trebala žena za
odlazak u rat! I za izlazak iz njega! A u Africi, zar sam imao ženu? I u Americi,
jesam li imao ženu?... I tako slušajući ih kako raspravljaju satima prevrtala su mi
se creva! Dobijao sam proliv! Znam ja, valjda, čemu služe žene! A i ti, a?
Ničemu! A ipak sam proputovao. Jedne večeri kad su me dovele do
izbezumljenja svojim lupetanjem, ja sam majci sručio u lice sve što o njoj
mislim. »Vi ste matora budala«, rekao sam joj... »Još ste gluplji nego baba
Anruj! Da ste videli malo sveta kao ja, ne biste se istrčavali deleći svima savete,
i nećete kupeći lojane otpatke u ćošku prijave crkve naučiti šta je život! Izađite i
vi malo, činiće vam dobro! Prošetajte se malo, đubre matoro! Osvežićete se.
Ostaće vam manje vremena za molitvu i manje ćete smrdeti na stoku!«
Tako sam ja odbrusio njenoj majci! Možeš mi verovati da se odavno kuvalo
u meni, izgrdio sam je, a njoj je to i te kako trebalo... Ali kad sve sabereš, to je
najviše bilo potrebno meni... Kao da me je iznenada oslobodilo svih okolnosti...
Samo, izgleda da je i ona crkotina samo to čekala da me zaspe svim pogrdama
koje je znala! Zapenila je i bogami i preterala. »Lopov, lenština«, grcala je. »Ni
zanata nemaš! Već godinu dana vas ja hranim, ćerku i tebe!... Ništavilo jedno!
Od žene živiš!« Možeš i sam da zamisliš! Prava porodična svađa! A onda je kao
malo promislila i rekla tiše, ali je rekla, i to od srca: »Ubico!... Ubico!« — tako
me je nazvala. To me je malo ohladilo.
Ćerka, kad je to čula, kao da se uplašila da ću njenu staru da sredim na licu
mesta i bacila se između nas dvoje. Sopstvenom rukom je zapušila majci usta. I
dobro je učinila. Znači, u isti rog duvaju, mrcine, pomislio sam ja. Bilo je
očigledno. Prešao sam preko toga... Nije više bilo vreme za nasilje... Osim toga,
baš me bila briga da li su u dosluhu... Sad bi mogao da pomisliš, dale su sebi
oduška i ostaviće me na miru!... Misliš? Nikako! Vidi se da ih ne poznaješ.
Ćerka je opet počela... Nosila je žar u srcu i — znaš već gde... Te je nastavila još
gore:
— Volim te, Leone, zar ne vidiš da te volim, Leone?
To je sve što je znala, to njeno »volim te«. Kao da je to odgovor na sve.
— Još ga voliš? — upitala je majka čuvši je. Zar ne vidiš da je običan
mangup? Niko i ništa. Sad kad je progledao zahvaljujući našoj nezi, sad će da te
unesreći, ćerko! Na to ja mogu da ti se zakunem! Ja, tvoja majka!
Na kraju scene svi su plakali, čak i ja, jer nisam hteo da sebi navučem na vrat
ove dve gadure i ozbiljno se posvađam s njima.
Izašao sam, dakle, ali mnogo smo rekli jedno drugom, isuviše da bi moglo da
se izdrži ovo naše svakodnevno gledanje u lice, vrebanje po čitav dan, a naročito
noću.
Nismo mogli da se rešimo na rastajanje, ali druženje nam nije više išlo od
srca. Strah nas je držao jedne uz druge.
— Voliš neku drugu? — pitala bi me Madlon s vremena na vreme.
— Ma ne, zaboga — pokušavao sam ja da je umirim. — Ne, ne! — Ali bilo
je jasno da mi ona ne veruje. Po njenom, nekoga moraš voleti u životu i druge
nema.
— Reci mi — odvratio bih joj — šta bih ja s nekom drugom ženom? — Ali
ljubav je bila njena opsesija. Nisam više znao šta da joj kažem ne bi li se smirila.
Izmišljala je stvari kakve nikad dotad nisam čuo. Nisam mogao da zamislim da
se sve to krije u njenoj glavi.
— Uzeo si mi srce, Leone — sasvim ozbiljno me je optuživala. — Hoćeš da
odeš — pretila je — samo idi, ali da znaš, Leone, ja ću umreti od tuge! — Ja ću
je ubiti tugom? Na šta sve to liči, pitam ja tebe! »Ma, nećeš umreti«, ubeđivao
sam je. »Ništa ti nisam uzeo, prvo! Nisam ti čak ni dete napravio, zaboga!
Razmisli! Nisam te ni zarazio nečim! Zar ne? Pa onda? Prosto mi se ide, to je
sve. Kao što se ide na godišnji odmor... Stvar je vrlo prosta... Pokušaj da se
urazumiš...« Što sam se više trudio da joj objasnim svoj stav, to joj se moj stav
manje dopadao. U stvari, nikako nismo jedno drugo mogli da razumemo. Prosto
bi pobesnela pri pomisli da bih zaista mogao da mislim ono što govorim i da je
to istina, prosta i otvorena.
Pored toga, mislila je i da me ti nagovaraš da bežim... Kad je videla da me
neće zadržati udarajući na osećanja i stid, pokušala je na drugi način.
— Nemoj misliti, Leone, da je meni stalo do tebe zbog posla s kriptom...
Znaš, novac mi, u stvari, ništa ne znači... Ono što bih htela, to je da sam s
tobom... Da sam srećna... To je sve... I to je sasvim prirodno... Neću da me
napustiš... Teško je rastati se kad su se dvoje voleli kao što smo se mi voleli...
Zakuni mi se bar, Leone, da ne odlaziš na dugo?
I tako redom, trajalo je to nedeljama. Može se reći da je bila i zaljubljena i
užasna gnjavatorka... Svake večeri joj se vraćalo ljubavno ludilo. Najzad je
pristala da njena majka čuva grobnicu, pod uslovom da zajedno pođemo u Pariz i
potražimo posla... Ali zajedno... Možeš misliti kakva je to luda! Spremna da
razume bilo šta, samo da ja ne odem na svoju stranu, a ona na svoju... Tu — ni
opepeliti... I što je njoj više bilo stalo, to sam ja bio razdraženiji, razume se!
Nije vredelo ni pokušavati da je urazumiš. Shvatio sam da je to gubljenje
vremena, ili inat, i da je zbog toga još upornija. Morao sam, dakle, nešto da
smislim da bih se otarasio te njene ljubavi, kako je ona to zvala... Tako mi i pade
na pamet da joj ispričam kako s vremena na vreme kao da poludim... Da mi se to
javlja u povremenim napadima... Bez upozorenja... Pogledala me je popreko,
čudnim pogledom... Nije ni sama znala da to nije neka moja izmišljotina... Samo,
ipak, s obzirom na pustolovine o kojima sam joj pričao ranije, na posledice rata i
poslednju kombinaciju s babom Anruj, pa i na ovu naglu promenu ponašanja
prema njoj, morala je ipak da se zamisli...
Razmišljala je tako i nedelju dana me ostavila na miru... Morala je i majci
reći reč-dve o mojim napadima... U svakom slučaju, nije više toliko navaljivala
da ostanem... »Eto«, pomislio sam, »upalilo je!
Sad sam slobodan!« Već sam sebe video kako brišem mirno, u tišini, prema
Parizu, bez neprilika... Ali, čekaj! Hteo sam da učvrstim stvar... Da usavršim...
Mislio sam da sam našao caku koja će dokazati da je sve to istina... Da sam pravi
ludak u datom trenutku... »Pipni«, kažem jedne večeri Madloni. »Opipaj
čvorugu na potiljku! Osećaš li pod rukom ožiljak na čvorugi i vidiš li kolika je
čvoruga, a?« Kad je opipala čvorugu, to ju je potreslo da ti ne mogu opisati...
Nećeš verovati, to je strašno uzbudilo, umesto da je uplaši. »To mi je od rane u
Flandriji. Tu su me posle trepanirali...« uporno ću ja.
— Oh, Leone! — skoči ona pošto je opipala čvorugu — molim te, oprosti,
Leone!... Dosad sam sumnjala u tebe, ali iskreno te molim da mi oprostiš! Sad
tek vidim! Odvratno sam se ponela! Da, da Leone! Užasno! Nikad više neću biti
zla prema tebi! Kunem ti se! Hoću da okajem to, Leone! Odmah! Ne sprečavaj
me da okajem!... Vratiću ti tvoju sreću! Negovaću te! Još od danas! Uvek ću biti
puna strpljenja s tobom! Biću nežna! Videćeš, Leone! Toliko ćeš razumevanja u
meni naći, da nećeš više moći bez mene! Dajem ti opet svoje srce, celo srce!
Pripadam ti sva! Dajem ti sav svoj život, Leone! Samo reci da mi praštaš, Leone!
Ništa ja nisam rekao, ništa. Ona je govorila, lako joj je bilo da odgovara
sama sebi... Kako je zaustaviti?
To što je opipala ožiljak i čvorugu na mojoj glavi kao da ju je najednom
opilo ljubaviju. Htela je ponovo da obuhvati moju glavu rukama, nije je više
ispuštala, htela je da me usreći za večita vremena, hteo ja ili ne! Od te scene
njena majka više nije imala pravo da uzme reč i grdi me. Madlon nije dala majci
ni usta da otvori. Da je ne prepoznaš, htela je da me zaštiti od svega i svačega!
Tome se moralo stati na put! Više bih voleo da smo se rastali prijateljski...
Ali nije više vredelo ni pokušavati... Nije više znala šta će od ljubavi i zainatila
se. Jednog jutra, kad su obe, i ona i majka, otišle u kupovinu, ja sam kao ti
spakovao stvari u paket i izgubio se u tišini... Ne možeš reći da nisam imao
strpljenja!... Samo, opet ti kažem, ništa se više nije dalo učiniti... Eto, sad znaš
sve... Kad ti kažem da je ta mala spremna na sve i da je u stanju da upadne čak i
ovde, svakog časa, nemoj da mi odgovaraš kako su to moja uobraženja... Znam
ja šta govorim! Ja je dobro znam! Po mom mišljenju, bili bismo mirniji ako bi
me našla već zatvorenog s ludacima... Tako bi mi bilo lakše da izigravam čoveka
koji više ništa ne razume... To je jedini način s njom... Ne razumevati...
Dva ili tri meseca ranije, sve to što mi je Robinson ispričao živo bi me
zanimalo, ali sad kao da sam iznenada ostario. U stvari, sve više sam ličio na
Baritona, baš me je bilo briga. Sve što mi je Robinson pričao o svojim
pustolovinama u Tuluzi nije više za mene predstavljalo živu opasnost. Uzalud
sam se trudio da se uživim u njegov položaj, njegov slučaj mi je mirisao na
bajato. Ma šta se govorilo i tvrdilo, svet vas napušta mnogo pre vašeg konačnog
odlaska.
 O stvarima do kojih vam je bilo zaista stalo odlučite jednog lepog dana da
sve manje i manje govorite, a i kad ih pominjete, onda to od vas zahteva napor.
Čoveku dosadi da sam sebe sluša kako stalno priča... Počne da skraćuje...
Prećutkuje... Već trideset godina priča... Više mu nije stalo da bude u pravu. Čak
mu više nije stalo ni da sačuva mesto, koje je sebi obezbedio u svetu
zadovoljstva... Dosta mu je... Sad se zadovoljava da nešto pojede, da se malo
ogreje i da spava što može više na putu ka ništavilu. Da bi se opet pobudio
interes, trebalo bi pronaći nove grimase pred svetom... Samo, čovek nema više
snage da izmeni repertoar. Zbunjuje se. Još traži cake i opravdanja da bi ostao s
drugarima, ali i smrt je tu, smrdljiva, kraj njega, sad je stalno tu, a nije
tajanstvena ni koliko tablanet. Dragocene su još samo sitne žalosti, kao zašto
nisam našao vremena da obiđem starog ujaka u Boa-Kolombu dok je još bio živ,
onoga čija se pesmica ugasila zauvek jedne februarske večeri. To je sve što
čoveku ostane od života. To kajanje, malecno, ali zaista strašno, a sve ostalo je
manje-više ispovraćao uz put s ostalim naporima i mukama. I sad je, eto, nalik
na staru uličnu svetiljku, ostavljenu za uspomenu na uglu ulice kojom skoro više
niko ne prolazi.
Kad se čovek već dosađuje, bolje da to čini u okviru urednih navika. Držao
sam do toga da svi u kući budu u krevetu do deset časova. Ja sam gasio svetlost.
Stvari su išle same po sebi.
Uostalom, nismo se ni trudili da nešto izmišljamo, Baritonov sistem »kretene
u bioskop« davao nam je dovoljno posla. Nismo ostvarivali velike uštede. Mislili
smo da će rasipništvo možda doterati gazdu kući, jer ga je ono ispunjavalo
strepnjom.
Kupili smo harmoniku da bi Robinson svirao za igru našim bolesnicima leti
u parku. Teško je bilo zabavijati bolesnike u Vinjiju i danju i noću. Nismo mogli
stalno da ih šaljemo u crkvu, strašno su se dosađivali.
Iz Tuluze nam nisu stizale nikakve vesti, a ni opat Protist nije više došao da
me obiđe. Život u bolnici bio je organizovan, jednoličan, prigušen. U moralnom
pogledu nismo se osećali lagodno. Suviše aveti ovdeonde.
Prođoše meseci. Robinson je sve bolje izgledao. Oko Uskrsa naši se ludaci
malo uznemiriše, žene u svetlim haljinama prolazile su tamo-amo ispred našeg
parka. Rano proleće. Preparati broma.
U »Taraputu« se od vremena mog statiranja grupa nekoliko puta obnavljala.
Male Engleskinje su bile daleko, rekoše mi, u Australiji. Nećemo ih više videti...
Ulaz iza kulisa mi od one moje pustolovine s Tanjom nije više bio dozvoljen.
Nisam ni navaljivao. Počesmo da pišemo pisma na sve strane, a naročito
konzulatima nordijskih zemalja, ne bismo li ušli u trag Baritonu. Nismo dobili
nijedan zanimljiv odgovor.
Parapin je mirno i tiho obavljao svoj tehnički posao uz mene. Za dvadeset i
četiri meseca nije izustio više od dvadeset rečenica sve u svemu. Ostalo mi je da
tako reći sam rešavam materijalna i administrativna pitanja koja je nametala
svakodnevica. Događalo se da ponešto i zabrljam. Parapin mi nikad ništa nije
prebacivao. Slagali smo se dobro zahvaljujući uzajamnoj ravnodušnosti.
Uostalom, redovan priliv bolesnika obezbeđivao je materijalnu osnovu našoj
ustanovi. Kad se isplate nabavke i zakupnina, ostajalo nam je i više no što treba
za život, a razume se, izdržavanje Eme uredno smo plaćali tetki.
Nalazio sam da Robinson nije ni približno onako uznemiren kao što je bio u
času svog dolaska. Povratio se i ugojio tri kilograma. U stvari, reklo bi se da
dokle god bude udarenih u prodicama nama neće loše da bude, jer smo zbog
položaja u blizini prestonice bili vrlo pogodni. Sam naš vrt vredeo je da se dođe i
vidi. Iz Pariza su leti dolazili jedino da bi se divili našim lejama i žbunovima
ruža.
Jedne junske nedelje učini mi se da sam ugledao Madlon, prvi put, u grupi
šetača, kao da je za trenutak zastala baš ispred naše kapije.
Najpre o ovoj pojavi na vidiku ništa nisam hteo da kažem Robinsonu, da ga
ne bih uplašio, a onda, ipak, posle nekoliko dana razmišljanja, preporučio sam
mu da se ubuduće, bar za neko vreme, ne upušta u neodređene šetnje po okolini,
kako je to bio uobičajio. Taj ga savet uznemiri. Ali nije navaljivao da mu kažem
nešto više. Krajem jula smo dobili nekoliko razglednica od Baritona. Ovog puta
iz Finske. To nas je obradovalo, samo Bariton uopšte nije pominjao povratak,
već nam je želeo mnogo sreće i slao prijateljske pozdrave.
Dva meseca prođoše, a za njima i drugi... Letnja prašina se sleže na putu. Na
Zadušnice jedan od naših umobolnika napravi čitavu bruku pred klinikom. Taj
bolesnik, dotle sasvim miran i pristojan, teško je podnosio pogrebnu atmosferu
Zadušnica. Nismo umeli da ga na vreme sprečimo, te je sa svog prozora urlao da
neće nikad da umre... Prolaznici su se okupljali, smatrajući da je sve to vrlo
smešno... Za vreme tog žestokog monologa opet sam imao neprijatan utisak, ali
ovog puta mnogo određenije nego prvi put, da vidim Madlon u prvom redu
među ljudima okupljenim na istom mestu, baš ispred kapije.
Te noći me probudi strepnja, pokušavao sam da zaboravim ono što sam
video, ali je sav moj trud da zaboravim bio uzaludan. Bolje je bilo i ne
pokušavati da ponovo zaspim.
Već odavno nisam bio u Ransiju. Kad me već muče more, pitao sam se nije li
bolje otići kad-tad onamo odakle su sve nesreće potekle... Možda bi bila kap
neka mera predostrožnosti ako im pođem u susret... Najkraći put iz Vinjija za
Ransi vodio je kejom do mosta u Ženvilijeu, onog sasvim pravo zategnutog na
Seni. Spori pramenovi magle se cepaju iznad površine vode, guraju se, prolaze,
uzdižu, posrću i padaju s one strane ograde ka kiselim svetiljkama. Velika
fabrika traktora na levoj strani krije se u velikom komadu noći. Prozore joj buši
sumorni požar koji iznutra sagoreva i kraja mu nema. Kad prođeš fabriku, sam si
na keju... Ali izgubiti se nećeš... Umor ti pokazuje da si skoro na cilju.
Tad samo skreneš levo Ulicom Burner i više nema mnogo. Nije teško snaći
se, zahvaljujući zelenom i crvenom fenjeru na rampi, koji je večito upaljen.
Čak i u pola noći mogao bih zatvorenih očiju da odem do kuće Anrujevih.
Nekad sam tamo često odlazio... Međutim, te večeri, kad sam stigao pred njihova
vrata, počeo sam da razmišljam umesto da uđem... Sad snaja živi sama u kući,
mislio sam... Svi su pomrli, svi... Morala je saznati, ili bar naslutiti, kako je
poginula stara u Tuluzi... Šta li je to za nju značilo?
Ulična svetiljka je bojila u belo staklenu nadstrešnicu pred vratima, kao da je
pao sneg. Stajao sam dugo na uglu ulice i samo gledao, dugo. Mogao sam da
odem i da zazvonim. Sigurno bi mi otvorila. Najzad, nismo se posvađali. Tu gde
sam zastao vazduh je bio leden...
Ulica se završavala kaljugom kao nekad u moje vreme. Obećali su da će to
uraditi, ali radove nisu ni započeli... Nije više bilo nijednog prolaznika.
Nisam se ja plašio nje, snaje Anruj. Ne. Samo odjednom nisam više želeo da
se s njom vidim. Pogrešio sam kad sam pošao k njoj. Tu, pred njenom kućom,
iznenada sam otkrio da ona nema šta da mi kaže... Čak bi mi sad bilo dosadno da
mi ona nešto govori, to je sve. Eto dokle smo došli jedno prema drugom. Sad
sam ja zašao dublje u noć od nje, čak dublje i od stare Anruj, koja je bila mrtva...
Nismo više bili svi zajedno... Konačno smo bili odvojeni jedni od drugih... Ne
samo smrću, već i životom... Svako za sebe, rekoh sam sebi... I kretoh na svoju
stranu, prema Vinjiju.
Snaja Anruj nije bila dovoljno obrazovana da bi sad mogla da ide za mnom...
Čvrstine karaktera je u njoj bilo, to da... Ali obrazovanja ne! Tu je bio čvor! Bez
obrazovanja! Obrazovanje je bitna stvar. Zato nije mogla da me razume, niti je
mogla da razume šta se zbiva oko nas, ma koliko da je bila tvrdoglava gadura...
To nije dovoljno... Treba imati i srca i znanja da bi se otišlo dalje od drugih...
Ulicom Sanzijon pošao sam natrag ka Seni, pa kroz prolaz Vasu. Smirio sam
svoju muku! Skoro sam se radovao! Ponosio se, jer sam uvideo da se više ne
treba truditi oko snaje Anruj, nju sam najzad uz put izgubio, gaduru... Kakav tip!
Bilo je na određen način neke uzajamne naklonosti među nama... Nekad smo
snaja Anruj i ja dobro razumevali jedno drugo... I to dosta dugo... Ali sad se ona
više nije nalazila dovoljno nisko za mene. Nije mogla da se spusti... Da mi se
pridruži... Nedostajalo joj je obrazovanje i snaga. U životu se čovek ne penje,
već silazi. Ona više nije mogla. Nije više mogla da siđe donde gde sam ja... Za
nju je noć oko mene bila suviše gusta...
Prolazeći ispred zgrade gde je Beberova tetka bila domarka, poželeo sam da
uđem samo koliko da vidim ljude koji sad žive u njenom stanu, tamo gde sam ja
lečio Bebera i odakle je otišao. Možda njegova đačka slika još visi iznad
kreveta... Ali bilo je kasno da budim svet. Prošao sam ne javljajući se...
Malo dalje, u predgrađu Slobode, pronašao sam Bezenovu starinarnicu u
kojoj je još bilo svetlosti... Tome se nisam nadao... Samo mala gasna svetiljka
usred izloga. Bezen je znao sve događaje i novosti u kraju, jer je obilazio krčme i
svi su ga znali od Buvlje pijace do Kapije Majo.
On bi mogao da mi ispriča štošta, samo ako je budan. Gurnuo sam vrata.
Zvonce se oglasilo, ali se niko nije odazvao. Znao sam da spava u dnu radnje, u
stvari u trpezariji... Tu je bio, u mraku, s glavom na stolu, položenom na ruke,
sedeći nakrivo kraj hladne večere koja ga je čekala: sočivo. Započeo je jelo. Ali
ga je san ophrvao čim je ušao. Glasno je hrkao. Dosta je popio, istina. Dobro
sam zapamtio onaj dan, bio je četvrtak, pijačni dan kod Kapije Jorgovana... Bilo
je puno polovnih stvari, prepun jedan torbarski »poslužavnik« koji je ležao kraj
njegovih nogu.
Oduvek sam Bezena smatro dobrim čovekom, ništa gorim od ostalih. Svaka
čast. Ljubazan, nimalo uobražen. Neću valjda da ga budim iz puke radoznalosti,
zbog svojih beznačajnih pitanja... Izašao sam pošto sam ugasio gasnu lampu.
Imao je muke da se održi u toj svojoj trgovini. Ali bar nije imao muke da
zaspi.
Vraćao sam se u Vinji ipak tužan, misleći da mi svi ti ljudi, te prljave i
sumorne kuće, nisu više prirasli za srce kao nekad, i da i ja, ma koliko vešt i
okretan izgledao, neću možda imati dovoljno snage, osećao sam to, da odem
daleko, tako, sasvim sam.

23.
U Vinjiju smo zadržali običaj iz Barironovog vremena da se za obede svi
okupimo oko stola, samo sada radije u bilijarskoj sobi iznad domarkinog stana.
Bila je prisnija od prave trpezarije po kojoj su se vukla nimalo prijatna sećanja
na englesku konverzaciju. Osim toga, bilo je suviše lepog nameštaja za naš ukus
u toj trpezariji, prava »secesija« s opalnim staklom.
Iz bilijarske sobe se moglo videti sve što se događa na ulici. I to je moglo da
koristi. Nedeljom bismo tu provodili čitav dan. A u goste su nam dolazili lekari
iz okoline, odavde, odande, ali naš stalni gost bio je Gistav, saobraćajac. On je
bio, zaista se može reći, redovan gost. Upoznali smo se tako kroz prozor, dok
smo ga nedeljom gledali kako usmerava saobraćaj na raskrsnici kod ulaza u
mesto. Nije mu bilo lako s automobilima. Prvo smo izmenili nekoliko reči, a
potom smo se od nedelje do nedelje sve bolje upoznavali. Dala mi se prilika da u
gradu lečim njegova dva sina, jednog od malih boginja, drugog od zaušaka. Naš
verni prijatelj, zvao se Gistav Mandamur, bio je rodom iz Kantala. Za razgovor
nije bio naročito obdaren, imao je teškoća s rečima. Pronašao bi reč, ali ona
nikako da izađe zastajale bi mu reči u ustima i tu zunzarale.
Jedne večeri ga tako Robinson pozva na bilijar, više u šali, čini mi se. Ali
pošto mu je bilo u prirodi da stalno nastavlja ono što započne, Gistav je potom
dolazio svake večeri u osam. Bilo mu je prijatno, Gistavu, s nama, prijatnije
nego u kafani, kako nam je sam rekao, zbog političkih rasprava do kojih tamo
često dolazi među stalnim gostima. Mi o politici nikad nismo govorili. Za
Gistava je pitanje politike bilo škakljivo... Imao je neprilika u kafani zbog toga.
U načelu ne bi trebalo da govori o politici, pogotovu kad popije, što mu se
dešavalo. Lak je bio čuven po nazdravljanju, to mu je bila slabost. Kod nas je bio
na sigurnom u svakom pogledu, sam je to priznavao. Mi nismo pili. Mogao je da
kaže šta hoće ne strepeći od posledica. Dolazio je pun poverenja.
Kad bismo Parapin i ja pomislili na okolnosti iz kojih smo se izvukli i na
položaj do koga smo došli kod Baritona, nismo se žalili, a nismo na to imali ni
prava, jer smo, u stvari, imali čudesnu sreću i sve što nam treba kako u pogledu
ugleda tako i u pogledu materijalne udobnosti.
Samo, ja sam stalno predosećao da čudo neće potrajati. Imao sam musavu
prošlost i ona mi se vraćala kao podrigivanje Sudbine. Još na početku boravka u
Vinjiju dobio sam tri anonimna pisma. I učinila su mi se sumnjiva i puna pretnji.
A potom još dosta pisama, i sva su bila isto tako zlobna. Istina, u Vinji su stizala
anonimna pisma i mi na njih nismo obraćali posebnu pažnju. Poticala su
najčešće od bivših pacijenata, koje su stare opsesije mučile sad kod kuće.
Ali ova pisma i njihov stil više su me zabrinula, jer nisu ličila na ostala,
optužbe su bile određenije, a uvek je bilo reči samo o meni i Robinsonu. Jednom
reči, optuživala su nas da smo se spandali. Pretpostavka je bila zaista pogana.
Meni je prvo bilo neprijatno da mu to kažem, a posle sam se ipak odlučio, jer
sam stalno dobijao nova pisma u istom smislu. Zajedno smo pokušavali da
pronađemo odakle bi mogla da poteknu. Pretresli smo sve moguće zajedničke
poznanike. Nismo pronašli. Uostalom, optužba je bila bez veze. Izopačenost nije
bila moj stil, a Robinsona pitanja seksa uopšte nisu zanimala, baš nimalo, ni s
jedne ni s druge strane. Ako ga je nešto mučilo, to sigurno nisu bili problemi
guzice. Morala je to biti neka ljubomorna gadura da bi smislila takvu gadost.
Jednom reči, znali smo samo jednu takvu — a to je Madlon — sposobnu da
nas goni tako poganim izmišljotinama čak do Vinjija. Po meni je mogla da piše
koliko hoće i šta hoće, samo sam se plašio da, razdražena odsustvom odgovora,
ne dođe jednog dana lično ovamo i ne napravi čudo na klinici. Moglo se svašta
očekivati.
Tako provedosmo nekoliko nedelja, trzajući se svaki put kad se začuje
zvonce. Očekivao sam posetu Madlon, ili,— što je još gore — islednika.
Svaki put kad bi saobraćajac Mandamur došao na partiju malo ranije no
inače, pitao sam se da ne nosi kakav poziv za pojasom, ali u to doba on je još bio
ne može biti ljubazniji i prijatniji. Počeo je tek kasnije da se menja, i to
primetno. U to doba je još vrlo mirno gubio u svim igrama. A ako mu se narav
kasnije izmenila, za to smo bili mi krivi.
Jedne večeri ga upitah, tek tako da se obavestim, zašto nikad ne može da
dobije na kartama, mada nisam, u stvari, imao nikakvog razloga da to pitam
Mandamura, tako tek, iz radoznalosti: kako? zašto? Pogotovo što nismo igrali u
novac! I raspravljajući o njegovom nedostatku sreće, približio sam se, zagledao
ga i primetio da je dalekovid, i to ozbiljno. U stvari, pri svetlosti u našoj sobi nije
razlikovao tref od karea u kartama. To nije moglo dalje da ide.
Sredio sam tu njegovu manu lepim naočarima. Prvo je bio sav srećan
probajući naočari, ali ni sreća nije potrajala. Pošto je sad, zahvaljujući
naočarima, bolje igrao, uvrte sebi u glavu da ne sme uopšte da gubi. Nemoguće,
razume se, te on poče da vara na kartama. A kad bi mu se desilo da i pored
varanja izgubi, durio bi se satima. Jednom reči, postao je nepodnošljiv.
Bio sam očajan, naš Gistav se vređao za sitnicu i pokušavao da nas uvredi,
da nas uznemiri, čak da nas zabrine... Na svoj način se svetio kad bi gubio... A
nismo igrali u novac, ponavljam, već samo zabave radi i za slavu... Ali on je ipak
bio besan.
Tako jedne večeri, kad nije imao sreće, on nam dobaci u odlasku: »Gospodo,
moram vam reći, pripazite... S obzirom na ljude iz vaše okoline, ja bih bio na
oprezu... Neka crnka, izmedu ostalog, već danima prolazi ispred vaše kuće... Po
mom mišljenju suviše često!... Mora imati nekog razloga!... Ne bi me iznenadilo
da želi da se objasni s nekim od vas!...«
 Tako je Mandamur ubacio među nas tu podmuklu strepnju pre no što je
otišao. Nije propustio mogućnost dramatičnog izlaska!... Ipak sam se ja odmah
pribrao. »Dobro! Hvala, Gistave!«, odgovorio sam mirno... »Ne znam ko bi
mogla biti mala crnka o kojoj govorite!... Nijedna žena među našim bivšim
pacijentkinjama ne bi se, koliko znam, mogla požaliti na našu negu... Verovatno
neka izgubljena jadnica!... Naći ćemo je... Ali, u pravu ste, uvek je bolje da
čovek zna... Još jednom hvala, Gistave, što ste nas obavestili... I laku noć!«
Robinson nije mogao ni da ustane sa stolice. Kad je policajac otišao,
razmotrili smo sa svih strana podatak koji nam je dao. Mogla je to ipak i, uprkos
svemu, da bude i neka druga žena, a ne Madion... Koliko se drugih žena tako
šunjalo pod prozorima ludnice... Ali ipak, postojala je ozbiljna pretpostavka da je
to baš ona, a ta je sumnja bila dovoljna da nam utera strah u kosti. Ako jeste ona,
kakve li mogu biti njene namere? I, pre svega, od čega li živi već mesecima u
Parizu? Ako će već lično da se pojavi ovde, treba se spremiti, preduzeti mere, i
to odmah.
— Slušaj, Robinsone — zaključio sam ja — odluči se, sad je čas, i ne menjaj
više odluku... Šta ćeš sad? Želiš li da se s njom vratiš u Tuluzu?
— Ne, kažem ti. Ne i ne! — To je bio njegov odgovor. Vrlo čvrst.
— U redu — rekoh ja onda. — Ali u tom slučaju, ako već zaista nećeš da se
s njom pomiriš, najbolje bi bilo, po mom mišljenju, da ti bar za neko vreme odeš
u inostranstvo da radiš. Tako ćeš se sigurno otresti nje... Ona neće poći za tobom,
zar ne?... Još si mlad... Sad si dobrog zdravlja... Odmoran... Daćemo ti nešto para
i srećan put!... To je moje mišljenje! Zar ne uviđaš da ovo ovde i nije neko mesto
za tebe... Ne možemo ovako doveka!
Da je mene slušao, on bi onda i otišao, meni bi to i odgovaralo, bilo bi mi
milo. Ali on nije prihvatio.
— Ti me Ferdinande, zavitlavaš — odgovorio je. — Nije to lepo, čoveka u
mojim godinama... Pogledaj me samo... — Nije hteo da ode. U stvari, dosta mu
je bilo lutanja.
— Neću dalje... — ponavljao je... — Ma šta ti govorio... Ma šta radio... Ne
idem...
Eto kako mi je uzvraćao prijateljstvo. Ali ja sam bio uporan.
— A ako Madlon ode i prijavi te, pretpostavimo, zbog slučaja babe Anruj?...
Sam si mi rekao da je ona u stanju da to učini...
— Šta se može — odgovorio je. — Neka radi šta hoće...
Ovakve reči iz njegovih usta zaista su bile nešto novo, jer dosad predavanje
sudbini nije bio njegov običaj...
 — Pokušaj bar da nadeš neko zaposlenjce tu negde, u fabrici, tako nećeš biti
sve vreme ovde s nama... Ako dođe da te traži, imaćemo vremena da te
upozorimo.
Parapin se u potpunosti slagao sa mnom u toj stvari, pa je čak u novim
okolnostima počeo pomalo i da govori. Znači da mu se učinilo da je to među
nama zaista ozbiljno i hitno. Trebalo je sad brzo smisliti kako da smestimo, da
sakrijemo Robinsona. Medu našim poznanicima bio je i jedan industrijalac iz
okoline, proizvodač karoserija, a zadužili smo ga vrlo značajnim uslugama u
nekim kritičnim časovima. Pristao je da Robinsona uzme na probni rad za ručno
bojenje. Bio je to fini posao, nimalo težak i lepo plaćen.
— Leone — rekli smo mu onog jutra kad je krenuo na posao — ne brbljaj na
svom novom poslu, ne ističi se svojim blesavim idejama... Ne zakašnjavaj...
Nemoj da izlaziš pre kraja radnog vremena... Svima lepo kaži dobar dan...
Ponašaj se pristojno, jednom reči. Bićeš u pristojnoj radionici i dolaziš s
preporukom...
A njega su ipak odmah obeležili, nije on bio kriv, otkucao ga neki cinkaroš
da je ušao u gazdin lični klozet. To je bilo dovoljno. Istraga. Tvrda glava. Otkaz.
I opet nam se vrati Robinson, nezaposlen, posle nekoliko dana. Sudbina!
I poče odmah da kašlje još istog dana. Mi ga oslušnemo i pronađemo čitav
niz šumova svom dužinom desnog plućnog krila. Ostalo je kao još jedino
moguće da leži u sobi.
Bilo je to jedne subote uveče baš pred večeru, neko me tražio, mene lično, u
prijemnoj sobi.
Jedna žena, kažu mi.
Bila je to ona, s trorogim šeširićem na glavi i u rukavicama. Dobro se sećam.
Uvod je bio izlišan, došla je u pravi čas. Odmah joj kažem ono što imam:
— Madlon — odmah je zaustavim — ako želite da vidite Leona, odmah da
vas upozorim, nemojte navaljivati, možete odmah da se vratite... Bolesna su mu i
pluća i nervi... I to dosta ozbiljno... Ne možete ga videti... Uostalom, on nema šta
da vam kaže... — Čak ni meni? — uporno će ona.
— Ne, čak ni vama... Pogotovu ne vama... — dodadoh.
Mislio sam da će skočiti. Ne, ona samo klimnu glavom, tu preda mnom,
sleva nadesno, stisnutih usnica, s pogledom koji je pokušavao da u meni pronađe
ono čega se ona sećala. Ali toga više nije bilo. I ja sam se pomerio u sećanju. U
ovim okolnostima muškarac, snagator, možda bi me i uplašio, ali od nje se nisam
morao plašiti. Bila je slabija od mene, kako se to kaže. Oduvek sam želeo da
zviznem glavu punu besa, samo da bih video šta biva s razbesnelim glavama u
takvim slučajevima. To, ili ček na lepu svotu, eto to je potrebno da bi se u jedan
mah razbile sve strasti koje kolaju u jednoj glavi. Lepo je to, lepo kao vešt
manevar jedrilice na uzburkanom moru. Cela se ličnost naginje u pravcu novog
vetra. Hteo sam to da vidim. Već bar dvadeset godina progonila me je ta želja.
Na ulici, u kafani, svuda gde se manje ili više napadni, sitničavi ili hvalisavi ljudi
svadaju. Ali nikad je nisam ispunio, plašeći se batina, a naročito sramote posle
batina. Ali prilika se sad ukazala i ovoga puta je bila izvanredna.
— Hoćeš li već jednom da odeš? — rekoh joj samo da bih je još više
razdražio, da je dovedem do željenog stupnja.
Nije mogla da me prepozna dok sam joj to govorio. Počela je da se smeši, ne
može biti odvratnije, kao da me smatra smešnim i nedostojnim obraćanja
pažnje... »Pljus! Pljus!« pljusnuo sam joj dva šamara koji bi i magarca ošamutili.
Sručila se na veliku ružičastu sofu preko puta mene, uz zid, s glavom u
rukama. Ubrzano je disala i cvilela kao prebijeno psetance. A onda, kao da je
razmislila, naglo je ustala, lako, gipko, i prošla kroz vrata ne osvrnuvši se. Ništa
nisam video. Sve je trebalo početi s početka.

24.
Ali uzalud nam je bio trud, bila je lukavija od svih nas zajedno. Dokaz je to
što je videla svog Robinsona, i to kako je htela... Prvi koji ih je zajedno primetio
bio je Parapin. Sedeli su na terasi kafane preko puta Istočne železničke stanice.
Ja sam već sumnjao da se oni viđaju, ali nisam više hteo da pokažem bilo
kakvo interesovanje za njihove odnose. U stvari, to me se nije ni ticalo. On je
svoju dužnost obavljao u bolnici sasvim dobro, naročito s paralitičarima, užasno
nezahvalan posao, pranje, brisanje, promena rublja, brisanje bala. Više od toga
nismo mogli ni da tražimo.
A ako je koristio priliku, kad sam ga popodne slao u Pariz poslom, da bi se
sastajao s Madlon, to je bila njegova stvar. U svakom slučaju, više nismo videli
Madlon u Vinjiju na Seni, otkako sam je ošamario. Ali mislim da mu je morala
ispričati svašta na moj račun.
Ja čak Robinsonu više nisam govorio ni o Tuluzi, kao da se nikad ništa nije
desilo.
Kako-tako prođe šest meseci, kad se među našim osobljem ukaza upražnjeno
mesto i neophodno nam je bila potrebna bolničarka vična masaži, jer je naša
otišla bez otkaza da bi se udala.
Mnogo lepih devojaka se javilo za to mesto, tako da smo mogli da biramo
među mnogobrojnim zdravim curama svih narodnosti, koje su nagrnule u Vinji
čim su pročitale naš oglas. Najzad se odlučismo za jednu Slovakinju po imenu
Sofija, čija nam se koža i držanje, gipko i nežno, učiniše neodoljivi, treba
priznati.
Ta Sofija je znala jedva nekoliko reči francuskog, ali ja lično bio sam
spreman, to je uostalom najmanje što sam mogao, da smesta počnem da joj
dajem časove. Međutim, Bariton je sve učinio da mi se časovi zgade.
Nedoslednost! Ali kakva mladost! Kakav polet! Kakvi mišići! Kakvo
opravdanje! Gipka! Osetljiva! Neverovatna u svakom pogledu! Toj lepoti nije
smetao nikakav lažni ili pravi stid, koji obično smeta tolikim suviše
zapadnjačkim razgovorima. Ja lično, jednom reči, nisam prestajao da joj se
divim. Od mišića do mišića, u anatomskim celinama, išao sam postupno... Po
padinama, po oblastima... Tu usredsređenu snagu, ali istovremeno i gipku i
raspoređenu u snopove, koji naizmenično izmiču ili se predaju, neumorno sam
proučavao... Pod baršunastom kožom, zategnutom, opuštenom, čudesnom...
Vreme tih životnih radosti, velikih neporecivih skladova, fizioloških,
uporednih, tek će doći... Telo, božanstvo koje opipavaju moje sramne ruke...
Ruke čestitog čoveka, tog nepoznatog sveštenika... Ali prethodno dopuštenje
Smrti i Reči... Kakvo smrdljivo prenemaganje! Tek kad se umaže debelim
slojem prljavštine simbola i do guše umota u umetnički izmet, pristojan čovek
opaljuje... A potom šta bude! Dobar je to posao! A i ušteda, time što se čovek
naknadno uzbuđuje sećanjima... Sećanja se poseduju, mogu se kupiti, i to lepa i
veličanstvena, sećanja jednom zauvek... Život je složeniji, naročito život ljudskih
obličja. Užasna pustolovina! Nema očajnije! U poređenju s porokom obožavanja
savršenih oblika, kokain je nevina zabava za šefove stanice.
Ali vratimo se Sofiji! Samo njeno prisustvo predstavljalo je smelostu našoj
smrknutoj, bojažljivoj i sumnji voj kući.
Posle izvesnog vremena provedenog zajedno mi smo i dalje bili srećni što je
ona naša bolničarka, ali ipak nismo mogli da se otmemo strepnji da će jednog
dana ona iznenada poremetiti sav naš sistem predostrožnosti, ili da će
jednostavno jednog lepog jutra sagledati svu bedu naše stvarnosti...
Još Sofija, u stvari, nije poznavala svu prljavštinu naših promašaja! Sve sami
promašeni tipovi! Divili smo joj se prosto zato što je živa tu među nama, divili
se kad seda za sto, kad ustaje... Očaravala nas je...
Pri svakoj od tih jednostavnih kretnji zapljusnulo bi nas radosno iznenađenje.
Kao da nas je divljenje njenoj lepoti dovodilo sve bliže poeziji, a i to što je
mnogo nesvesnija od nas. Ritam njene životnosti izbijao je iz nekih izvora
drugačijih od naših... Naši su izvori bili i ostaće slabi, gmizavački, slinavi.
 Tom vedrom snagom, određenom i blagom istovremeno, odisala je cela
njena ličnost, od kose do nožnih članaka, ta nas je snaga zbunjivala i slatko
uznemiravala, brinula nas je, to je prava reč.
Naše zlovoljno poznavanje ovog sveta kao da je odbijalo tu radost, mada je
nagon u njoj nalazio svoj odjek, ono znanje večito prisutno u bojažljivom dnu,
zgrčeno u podrumu življenja, iz navike pokorno i najgorem, hranjeno iskustvom.
Sofija je išla kao na krilima, vitka i gipka, onim hodom tako čestim i skoro
uobičajenim u Amerikanki, hodom bića budućnosti koja život nosi, laka i
usmerena, ka novim oblicima pustolovina... Jedrenjaci s tri jarbola nežne radosti
na putu ka Beskraju...
Čak i Parapin, koji se nije odlikovao lirskim izlivima na ovakvu vrstu
privlačnosti, osmehivao bi se sam sebi posle njenog prolaska. Sama činjenica da
je gledaš donosila je mir duši. Da budem pošten: mojoj naročito, jer je u njoj još
bilo nešto malo želje.
Da bih je iznenadio, da bih joj oduzeo malo od te veličanstvenosti, te moći i
tog sjaja kojima je Sofija delovala na mene, da bih je malo unizio, u stvari,
ulazio bih u njenu sobu dok spava.
Sasvim drugu sliku pružala je Sofija onda, sliku poznatu, pa ipak
neočekivanu, a i umirujuću. Bez zaštite, skoro bez pokrivača, popreko na
krevetu, razbacanih nogu, oznojena i rasplinuta, borila se s umorom... Obarala se
Sofija na san u dubinama tela, od napora je hrkala. Jedini trenutak kad mi je bila
dostižna.
Nema začaranosti. Nema šale. Samo ozbiljno. Kao da je radila u naličju
postojanja pokušavajući i iz njega da isisa još života... Halapljiva je bila u tim
trenucima, čak je kao pijavica pokušavala još da iscedi. Trebalo ju je videti posle
takvog spavanja, još naduvenu, a pod njenom ružičastom kožom organi su još
bili u ekstazi... Bila je onda čudna i smešna kao bilo ko. Teturala se od sreće još
po nekoliko minuta, a sva svetlost dana usredsredila bi se na nju, i kao posle
prolaska teškog oblaka, povratio bi joj se polet, bila bi blistava, oslobođena...
Čovek može da je ljubi. Lepo je, zaista, dodirnuti onaj trenutak kad se
materija preobražava u život. Ispneš se do beskrajne zaravni koja puca pred
ljudima. I kažeš: Uf! Uživaš koliko god možeš tu, a to ti je kao ogromna
pustinja...
Od, nas, njenih pre bih rekao prijatelja nego pretpostavljenih, ja sam joj bio,
mislim, najbliži. Varala me je, na primer, može se reći redovno, s bolničarem iz
paviljona nemirnih bolesnika, bivšim vatrogascem, za moje dobro — kako je
govorila — da me ne bi premarala zbog mog stvaralačkog rada, jer se ovaj dosta
teško prilagođavao naletima njene vatrene prirode. Samo za moje dobro. Bio
sam rogonja iz higijenskih razloga. Šta da se kaže na to?
Sve bi to za mene bilo zadovoljstvo, da me ono s Madlon nije pritiskalo.
Jednog dana sam sve ispričao Sofiji, da bih video šta će ona reći. Malo mi je bilo
lakše kad sam joj poverio svoje brige. Bilo mi je zaista dosta, stalnih svađa i
gorčine zbog njihove nesrećne ljubavi, a Sofija se u potpunosti složila sa mnom
u toj stvari.
Ali pošto smo Robinson i ja bili zajedno, ona je smatrala da bi trebalo svi da
se pomirimo, jednostavno, lepo i što pre. Savet je potekao iz čista srca. Mnogo je
čistih srca u žena iz Srednje Evrope. Samo, ona nije bila baš mnogo upućena u
naravi i ponašanja ovdašnjih ljudi. U najboljoj mogućoj nameri savetovala me je
sasvim naopako. Primetio sam da se vara, ali suviše dockan.
— Trebalo bi da se vidiš sa Madlon — savetovala mi je ona — ona mora biti
dobra devojka, prema onome što si mi ispričao... Samo, ti si je izazvao i bio si
stvarno grub i odvratan prema njoj... Duguješ joj izvinjenje, pa i lep poklon, da
bi to zaboravila... Tako se to radilo u njenoj zemlji. U stvari, savetovala mi je
vrlo učtive, ali nimalo celishodne postupke.
Poslušao sam njene savete, jer sam iza svih tih prenemaganja i diplomatskih
pristupa i tog bla-bla ugledao malu igru učetvoro, zabavnu, čak i osvežavajuću.
Moje je prijateljstvo dobijalo, napominjem sa žaljenjem, a pod pritiskom
događaja i godina, podmukli erotski prizvuk. Izdaja. Sofija mi je u tim trenucima
nehotice pomagala da izdam. Bila je suviše radoznala da bi mogla da se kloni
opasnosti. Divna priroda, nimalo zatucana, nije uopšte pokušavala da umanji
prilike koje život pruža, nije ih se uopšte plašila, iz principa. Sasvim moj tip. Išla
je i dalje. Shvatala je neophodnosti promene u stvarima seksa. Spremnost za
pustolovine, pogano retka, treba priznati, među ženama. Zaista smo napravili
dobar izbor.
Želela je, i to mi se učinilo sasvim prirodno, da joj iznesem pojedinosti o
fizičkom izgledu Madlon. Plašila se da u trenucima prisnosti ne izgleda trapava u
poređenju s Francuskinjom, s obzirom na veliki umetnički ugled koji u ovoj
oblasti uživaju Francuskinje u inostranstvu. A što uz sve to treba da podnosi još i
Robinsona, e, na to je pristala samo meni za ljubav. Robinson je ni najmanje nije
privlačio, rekla mi je, ali smo se uglavnom složili. To je bilo glavno. Dobro.
Sačekao sam samo da se ukaže dobra prilika da bih u dve reči izneo
Robinsonu svoju zamisao o opštem izmirenju. Jednog jutra, dok je u Ekonomatu
upisivao lekarske nalaze u knjigu bolesnika, učini mi se povoljan trenutak za taj
pokušaj, te sam ga prekinuo i jednostavno upitao šta misli da li da pokušam kod
Madlon s predlogom da zaboravimo neprijatnu žestinu skore prošlosti... I da li
bih tom prilikom mogao da joj predstavim Sofiju, svoju novu prijateljicu? I
najzad, zar i on ne misli da je došlo vreme da se svi lepo objasnimo...
Prvo je malo oklevao, video sam, a onda mi je odgovorio, ali bez
oduševljenja, da nema ništa protiv... U stvari, mislim da ga je Madlon već
upozorila i predvidela moj pokušaj da se na ovaj ili onaj način, pod nekim
izgovorom s njom vidim. O onom šamaru, onog dana kad je došla u Vinji, nisam
ni zucnuo. Nisam mogao da se izlažem opasnosti grdnje i dreke ovde i da me
javno naziva podlacem, jer mada smo već dugo bili prijatelji, ipak je u ovoj kući
on bio moj potčinjeni. Ugled pre svega.
Zaista je lepo došla ta moja namera u januaru. Odlučismo, jer je tako bilo
zgodnije, da se svi nađemo u Parizu jedne nedelje, otići ćemo zajedno u bioskop,
a možda ćemo prvo provesti neko vreme na vašaru u Batinjolu, ukoliko ne bude
suviše hladno napolju. Obećao joj je da će je voditi na vašar u Batinjolu. Madlon
je obožavala vašare, reče mi on. Baš dobro! Za prvo ponovno viđenje biće bolje
da se odigra na vašaru.

25.
Može se reći da nas je vašar zaslepio! I ošamutio! I bim i bum! I opet bum! I
vrti se ukrug! I leti uvis! I Ijuljaj se! I svi na gomilu, u gužvi ljudi, svetlosti,
buke, svega! I napred, pokaži veštinu, i smelost, i smisao za šalu! Ding! Svako
se u svom kaputu upinjao da izgleda lepše, da bude veći mangup, ipak na
odstojanju, koliko da drugi vide da mi znamo i za druga mesta zabave, mnogo
skuplja, expensif, kako se to kaže na engleskom.
Trudili smo se da izgledamo kao stari i prevejani mangupi, uprkos severcu,
ponižavajućem koliko i strah da ne preterujemo u zabavi, zbog čega možemo
sutra da zažalimo, čak da žalimo i čitavu nedelju dana. Ogromni talasi muzike
dižu se iz vrteške. Ringišpil nikako ne može da istera valcer iz Fausta, ma koliko
se trudio. Opada valcer, pa se opet penje do okrugle tavanice koja se okreće u
vrtlogu svetlosti blesavih sijalica. Nije lako. Vergl se muči s muzikom koja mu
zavija u crevima. Hoćete li šećerleme? Ili pucanje na strelištu? Birajte!
Na strelištu je Madlon, zadignutog oboda na šeširu, najveštija od nas.
»Pogledaj«, kaže ona Robinsonu, »meni ruke ne drhte! A znaš koliko smo
popili!« Madlon je osvojila bocu šampanjca. »Bum! Bum! I pogodak!« Onda se
ja s njom opkladim da me neće stići na autodromu. »Čik!« veli ona vrlo
raspoloženo. »Svaki u svoj«, i hop. Baš mi je bilo milo što je pristala. Bio je to
način da joj se približim. Sofija nije bila ljubomorna. Imala je svojih razloga.
 I Robinson sad sedne pozadi u jedan auto sa Madlon, a ja u drugi sa Sofijom
i izvedemo čitavu seriju veličanstvenih sudara! I udri s boka! I kači se pozadi!
Ali, vidim ja odmah da Madlon ne mari kad je neko muva. A bogami ni Leon!
Više to ne mari. Moram reči da nekako nije opušten s nama. U prolazu, dok se
hvatamo za ogradu, mali »mornarčići«, muški i ženski, golicaju nas silom i čine
nam ponude. Drhtimo od hladnoće. Branimo se. Smejemo se. Stižu šaljivdžije sa
svih strana, i to s muzikom i poletom i u ritmu. U toj gužvi na točkovima potresi
su takvi da kod svakog sudara samo oči što ti ne iskoče, kao čamovi čvorovi.
Pravo veselje! Žestina i radost! Čitava lepeza uživanja! Hteo bih da se pomirim s
Madlon pre no što odemo s vašara. Stalo mi je, ali ona nikako ne odgovara na
moje pokušaje. Ne, zaista ne. Čak me izbegava. Drži me na odstojanju. To me
dovodi u nedoumicu. Opet je hvata njena zlovolja. Očekivao sam nešto bolje. I
fizički se potpuno promenila.
Primećujem da pored Sofije izgleda siva i neupadljiva. Ljubaznost joj bolje
pristaje, ali reklo bi se da je sad došla do nekih dubljih saznanja. To mi ide na
živce. Rado bih je opet išamarao da vidim bi li se povratila, ili bar da mi kaže,
meni, kakve je to duboke stvari saznala. Ali, osmehnimo se! Na vašaru smo,
nismo tu da plačemo! Treba se veseliti!
Našla je posao kod neke svoje tetke, priča ona Sofiji potom, dok se šetamo.
U Ulici Roše šije midere. Da joj poverujemo.
Nije bilo teško ustanoviti već u tom času da je ovaj sastanak, bar što se
izmirenja tiče, potpuno propao. A i u pogledu mojih kombinacija. Potpuni poraz.
Pogrešili smo što smo se dogovarali za novo viđenje. Sofija nije shvatala
situaciju. Nije osećala da smo ovim sastankom samo još više zamrsili stvar...
Trebalo je da me Robinson upozori, da mi kaže koliko je ona upprna... Šteta!
Dobro! Bam! Bum! I dalje ipak! Napred u »Kuću strave i užasa«, kako to zovu.
Ja sam predložio, ja plaćam, koliko da još jednom probam mogu li smekšati
Madlon. Ali ona je stalno na oprezu, izbegava me, koristi gužvu da sedne na
drugo sedište, napred, kraj Robinsona, izgutao sam. Talasi i vrtlozi tame nas
zapljuskuju. Ništa od svega, zaključujem ja tiho. I Sofija se najzad složi sa
mnom. Shvatila je da sam, u stvari, opet žrtva svoje pokvarene mašte. »Eto
vidiš! Uvređena je! Mislim da je bolje ostaviti ih sad na miru... A mi bismo
možda mogli da odemo do »Šabanea« pre povratka...« Predlog se Sofiji dopao,
jer je toliko puta slušala o Šabaneu, još dok je bila u Pragu, i ništa nije želela
toliko koliko da vidi Šabanea i sama ga oceni. Ali izračunasmo da će »Šabane«
biti preskup za ono para što smo poneli. Morali smo, dakle, da poklonimo svoju
pažnju vašaru.
 Robinsonu je, izgleda, u »Kući strave« Madlon napravila scenu. Sišli su
oboje vrlo razdraženi iz kolica. Zaista, te večeri joj više nisi mogao ni na lopati
prineti! Da bih smirio i sredio stvari, predložio sam vrlo zabavno takmičenje:
pecanje boca. Madlon pristade gunđajući. Ali ipak dobi sve što je htela, i to
levom rukom. Nabacila bi alku iznad zapušača i na zvuk zvonceta je navukla!
Klik! Gotovo. Vlasnik Šatre nije mogao da dođe k sebi. Predao joj je nagradnu
bocu »Velikog vojvode od Malvoazona«. Baš je bila spretna, ali zadovoljna nije
bila. »Ja ga neću piti«, odmah nam je saopštila... »Ne valja to vino ništa...«
Robinson ga je otvorio da proba. Cug! I to naiskap! Zanimljivo, on inače tako
reći nikad nije pio.
Onda smo prošli ispred limene svadbe. Bum! Bum! Svi smo se iskazali u
pucanju kuglicama. Prava žalost koliko sam ja nespretan... Čestitao sam
Robinsonu, jer me uvek pobedi u bilo kojoj igri. Ali to ne izazva čak ni osmeh
na njegovom licu. Zaista bi se reklo da smo ih oboje dovukli da kuluče. Nikako
da živnu, da se razvedre. »Zaboga, na vašaru smo, provodimo se!« najzad sam
im doviknuo pošto mi je ponestalo mašte.
Ali njih je baš bilo briga što ih ja podstičem i ponavljam im sve to na uho.
Nisu me čuli, »A gde vam je mladost?« pitao sam ih. »Šta bi s njom? Omladini,
dakle, nije do zabave? Šta ja da kažem, natovario sam deset godina više na vrat
od vas? Lutkice!« A on i Madlon su me gledali kao da sam neki šiznut i
drogirani slinavko koji ni odgovora nije dostojan... Kao da mi više ne vredi ni
govoriti, jer ništa neću razumeti, ma koliko mi objašnjavali... Baš ništa... Možda
su u pravu, pomislio sam i pogledao sam uznemireno oko sebe ostali svet.
Ali oni, ti drugi ljudi, radili su ono što treba. Zabavljali se, nisu čeprkali kao
mi po sitnim žalostima. Nikako! Kupali su se u slavlju, ti drugi ljudi, grabili ga!
Za franak ovde!... Za pedeset santima tamo!... Svetlosti!... Laži, muzike i
slatkiša!... Rojili su se kao muve, još i sa svojim malim larvama u naručju,
bledim, modrim bebama, koje su tako blede u toj silnoj svetlosti postajale
nevidljive. Videlo se samo malo ružičastog oko nosa, od kijavice i ljubljenja.
Među Šatrama sam odmah prepoznao u prolazu »Strelište naroda« — stara
uspomena, ali ništa nisam pominjao ostalima. »Već petnaest godina«, pomislio
sam u sebi. »Eto, prošlo je petnaest godina... Večnost! Koliko smo drugara
izgubili uz put«? Mislio sam da se »Strelište naroda« nikad neće izvući iz blata u
koje je bilo utonulo tamo u parku Sen-Klua. Ali sad je bilo obnovljeno, kao
novo, s muzikom i svim ostalim. Nema šta! Čovek bi da ispuca čitavu kutiju
kuglica u njega. Strelište uvek radi. I jaje se vratilo, kao i ja, skakutalo je, tako
reći, ni na čemu. Dva franka. Prošli smo, bilo nam je suviše hladno da se
ogledamo, bolje da se šetamo. Ne zato što nismo imali para, još su nam bili puni
džepovi, sitniš je zveckao, mala džepna muzika.
Pokušao bih bilo šta u tom času, samo da promenim raspoloženje, ali niko
nije hteo da mi se pridruži. Da je Parapin bio s nama bilo bi verovatno još gore,
uvek bi se rastužio među svetom. Srećom, ostao je da čuva ludnicu. A ja sam već
zažalio što sam pošao. Madlon ipak poče da se smeje. Samo njen smeh nije bio
nimalo veseo. Robinson se kezio kraj nje, da ne bi odudarao. Sofija na to poče da
priča viceve. Vrhunac!
Dok smo prolazili ispred fotografa, umetnik nas spazi kako se kolebamo.
Nije nam uopšte bilo do slikanja, sem možda Sofiji, ali eto, našli smo se ipak
pred njegovim objektivom, samo zato što smo oklevali pred njegovim vratima.
Pokorili smo se njegovim razvučenim uputstvima tu, na kartonskoj palubi —
koju je sigurno sam napravio — izmišljenog broda »Lepa Francuska«. Tako je
pisalo na lažnim pojasevima za spasavanje. Dosta smo dugo stajali gledajući
pravo ispred sebe u svetlu budućnost. Druge su mušterije nestrpljivo čekale da
siđemo s mosta, i već se svetile za čekanje primedbama da smo nikakvi, i to su
nam glasno govorili.
Koristili su to što nismo smeli da se mrdnemo. Ali Madlon se nije dala
uplašiti, odvraćala im je ravnom merom, i to još s južnjačkim naglaskom. Lepo
se čula! A odgovori su bili papreni. Magnezijum! Svi trepnusmo. Svakom
fotografija. Noge su počele odozdo da izdaju: zamor i smrzavanje. Vetar je
otkrio, dok smo pozirali, sve rupe na nama, tako da kaputi kao da su iščezli.
Trebalo je nastaviti šetnju između baraka. Nisam se usuđivao da predložim
povratak u Vinji. Bilo je još rano. Sentimentalni vergl vrteške koristi naše
drhtanje od zime da bi nas uzdrmao i sa nervne strane. Propast čitavog sveta, eto
čemu se vergl smeje. Urla o porazu među srebrnastim licitarskim ukrasima, a
vazduh odlazi da crkne u obližnjoj noći na pišljivim ulicama koje silaze s
brežuljaka.
Male sluškinjice iz Bretanje kašlju mnogo više nego prošle zime. Istina, onda
su tek bile stigle u Pariz. Njihove butine, išarane modrim i zelenkastim prugama,
krase koliko mogu sedla na drvenim konjićima. Momci iz Overnja, koji im
plaćaju vožnju na vrtešci, oprezni poštanski službenici, obraduju ih samo s
prezervativom, to se dobro zna. Ne žele da dvaput uhvate isto. A služavke se
uvijaju u očekivanju ljubavi uz vraški melodičnu muziku ringišpila. Pomalo im
je muka, ali ipak poziraju na šest stepeni iznad nule, jer ovo je vrhunski trenutak,
čas da oprobaju svoju mladost na mogućem konačnom ljubavniniku, koji je
možda tu, već osvojen, stisnut među budalama u ovoj promrzloj gomili. Ljubav
je još bojažljiva... Sve se odigrava kao u bioskopu, čak i sreća. Neka vas taj
gazdin sin samo jedno veče obožava, i nikad vas više neće ostaviti... Biva to
tako, dovoljno je. Uostalom dobar je, uostalom lep je, uostalom bogat je.
U susednom kiosku, kod stanice metroa, prodavačicu je baš briga za
budućnost. Trlja zapaljene kapke i zagađuje ih lagano noktima. I to je uživanje,
mračno i besplatno. Već šest godina joj traje to sa okom i svrbi je sve više.
Šetači u gomilama, zbijeni ubistvenom hladnoćom, tiskaju se do ugušenja
oko lutrije. Ali ne uspevaju.
Zadnjice se puše kao mangal. Onda brzo kasaju i bacaju se, da bi se zagrejali,
u sredinu gomile preko puta, pred teletom sa dve glave.
Zaštićen ogradom javnog klozeta, mlad momak, kome preti nezaposlenost,
pogada se s parom palančana, zacrvenelih od uzbuđenja. Pajkan zadužen za
moral shvatio je u čemu je stvar, ali ga baš briga, njegova čuka je zasad na izlazu
iz kafane Mize. Već nedelju dana motri na kafanu Mize. Stvar se sigurno zbiva
ili u trafici, ili u zadnjoj sobi susedne porno-knjižare. Već odavno je stvar
otkucana. Jedan od njih dovlači, kako kažu, maloletnice. Kao — prodaju cveće.
Anonimne dostave! Lokalni policajac, »prodana duša«, istim se hlebom hrani, za
svoj račun. Uostalom, druge mu nema. Sve što je na pločniku služi policiji.
A mitraljeski rafali, koji povremeno paraju vazduh na ovoj strani, potiču od
motocikla onog tipa na »Zidu smrti«. Kažu »odbegli robijaš«, ali nije sigurno. U
svakom slučaju, već dva puta je probio sopstvenu šatru, jednom ovde, jednom u
Tuluzi, pre dve godine. Što već jednom ne sredi stvar s tom mašinom. Neka
polomi kičmu, razbije glavu, pa da o njemu ne bude više reči! Čovek se prosto
prozli slušajuci ga! A i tramvaj i njegovu zvonjavu, uprkos zvonjenju već je
pokosio dva starca iz Bisetra, tamo pored baraka, za samo mesec dana. Autobus,
to je nešto drugo. Tiho stiže na Pigal, obzirno, pomalo teturajući se, uz
trubljenje, zaduvan, s četiri čoveka unutra, koji izlaze lagano i oprezno kao
bogoslovci.
Šetajući tako od tezge do tezge i od vrteške do lutrije, došli smo do kraja
vašara, do velike crne praznine kuda čitave porodice odlaze da se ispiške.
Nalevokrug! Vraćajući se istim putem, jeli smo kestenje da bi smo ožedneli.
Samo su nas usta zabolela, ali ožedneli nismo. I crva smo našli u kestenu,
slatkog crvića. Baš je Madlon na njega nabasala, kao za inat. I baš od tog
trenutka sve je pošlo naopako među nama, dotle smo se još nekako i uzdržavali,
ali to s crvom nju je potpuno razbesnelo.
Kad je pošla ka jarku da ispljune crva, još joj je i Leon nešto rekao, kao da je
spreči, ne znam više šta, niti znam šta mu bi, ali taj način pljuvanja nikako se,
njemu, Leonu, nije dopadao. Upita je, prilično glupo, da nije našla košticu ? Nije
je trebalo tako nešto pitati, prirodno... A tad se u sve umešala još i Sofija, nije
razumela zašto se svađaju... Htela je da zna.
Oboje je to samo još više razdražilo, to što im se meša Sofija, razume se, jer
je strankinja. Upravo tad naiđe grupa bukača i razdvoji nas. Bili su to mladići
koji su se, u stvari, bavili podvođenjem, ali uz igru, izigravanje i svakakve kao
uplašene uzvike. Kad smo opet prišli jedni drugima, Robinson i ona su se još
svađali.
»Došlo je vreme da se ide,« pomislio sam. »Ako ostanu još koji trenutak
zajedno, napraviće bruku usred vašara... Dosta je za danas.« Sve je bilo
promašeno, trebalo je priznati. — Hoćemo li da pođemo? — predložih mu ja. A
on me pogleda kao iznenađeno. Međutim, činilo mi se da bi to bilo najmudrije i
najpogodnije rešenje. — Zar vam nije dosta vašara? — opet ću ja. On mi onda
dade znak da prvo Madlon upitam za mišljenje. Nisam ja imao ništa protiv, samo
sam mislio da nije mudro da ja pitam Madlon za mišljenje.
— Ali, Madlon će s nama! — najzad rekoh.
— S nama? A kuda to s nama? — odvrati on.
— Pa u Vinji, zaboga — odgovorih mu.
Teška greška!... Još jedna. Ali sad nisam mogao da povučem reč.
— Naći ćemo valjda slobodnu sobu u Vinjiju za nju! — dodadoh. — Bar
soba imamo dosta... Uostalom, moći ćemo da pripremimo večericu za sve pre
spavanja... Biće ipak veselije nego ovde, jer ovde se već dva sata smrzavamo! To
bar nije teško... — Madlon nije odgovarala na moje predloge. Nije me čak ni
gledala dok sam govorio, ali nije propustila ni slova od onoga što sam rekao.
Eto, ono što je rečeno bilo je dorečeno.
Kad sam se malo izmakao, ona mi je neprimetno prišla i upitala me da opet
ne spremam neku podvalu s tim pozivom u Vinji. Ništa nisam odgovorio. Ne
može se razumno razgovarati s ljubomornom ženom kao što je ona, svaka reč bi
bila samo povod za raspravljanja bez kraja i konca. A nisam znao ni zbog čega
ili zbog koga je ljubomorna. Često je teško odrediti osećanja čiji je uzrok
ljubomora. Mislim, u stvari, da je bila ljubomorna na sve. Kao što to biva u ljudi.
Sofija više nije znala kako da se ponaša, ali se uporno trudila da bude
ljubazna. Čak je uzela Madlon podruku, ali Madlon je bila suviše ljuta i vrlo
zadovoljna što je tako ljuta, te nije mogla dopustiti da takve ljubaznosti ugroze
njen bes. S mukom se probismo kroz gomilu do tramvajske stanice na Trgu
Kliši. Baš u času kad smo hvatali tramvaj provali se oblak nad nama, poče da
pljušti kao iz kabla. Nebo se rasplinu. Svi automobili behu zauzeti na juriš.
»Opet ćeš me poniziti pred svetom? Je li, Leone?« čuh Madlon kako ga pita u po
glasa kraj nas. Loše je krenulo. »Već ti je dosta mene, a? Što ne kažeš da ti je
dosta?« nastavljala je. »De, reci! A ne viđamo se često! Samo, ti više voliš da si
sam sa njih dvoje, a? Spavate svi zajedno, kladim se, kad mene nema? Priznaj da
više voliš da si s njima nego sa mnom!... Reci, da čujem...« A potom bi ćutala,
lice joj se grčilo oko nosa, koji se dizao i povlačio usta. Čekali smo na pločniku.
»Vidiš kako se tvoji prijatelji ponašaju prema meni? Reci nešto, Leone!«
nastavljala je. Ali Leon, treba mu odati to priznanje, nije odgovarao, nije je
izazivao, gledao je na drugu stranu, u fasade, bulevar i kola.
A ipak je Leon znao da bude žestok. Pošto je uvidela da ta vrsta pretnji ne
pali, saletala ga je na drugi način, pa onda prelazila na nežnost, sve dok smo
čekali: »Ja te volim, Leone, čuješ li, volim te!... Uviđaš li bar šta sam ja sve
učinila za tebe?... Možda nije trebalo da pođem danas?... Ali ti me ipak malo
voliš, Leone? Nije moguće da me uopšte ne voliš... Imaš ti srca, zar ne, Leone,
ipak imaš malo srca?... Zašto onda prezireš moju ljubav?... Tako smo lep san
sanjali zajedno... Kako si ti, ipak, nemilosrdan prema meni!... Prezreo si moj san,
Leone! Uprljao ga!... Možeš se podičiti da si mi uništio ideale... Znači da hoćeš
da mi ubiješ veru u ljubav, zauvek? I hoćeš da odem zauvek? To hoćeš, reci?«
Sve ga je to pitala dok je kiša curila kroz perde pred kafanom.
Voda se slivala na ljude. Zaista je bila onakva kakvu mi je on opisao. Ništa
nije izmislio u pogledu njene prave naravi. Nisam mogao ni zamisliti da su tako
brzo došli do tako dubokih osećanja, a bilo je tako.
Pošto su kola i saobraćaj dizali veliku buku oko nas, iskoristio sam priliku da
ipak došapnem Robinsonu na uho neku reč o stanju stvari, pokušavajući da se od
nje odlepimo i što pre s tim svršimo, kad je već sve promašeno, da se tiho
izgubimo pre no što sve ode bestraga i pre no što se smrtno posvađamo. Jer toga
se trebalo plašiti. »Hoćeš li da ja nađem neki povod?« šapnuo sam mu. I svako
da se izgubi na svoju stranu?« »To nikako!« odgovorio mi je. »Nemoj nikako!
Bila bi u stanju da ovde dobije napad i onda je niko ne bi zaustavio!« Nisam više
navaljivao.
Uostalom, možda mu je bilo uživanje, Robinsonu, da ga tako javno grdi, a on
ju je bolje poznavao nego ja. Kad je pljusak već prestajao, nadosmo taksi.
Jurnusmo i smestismo se jedni uz druge. Prvo smo ćutali. Bilo je mnogo toga
među nama, a ja sam već dovoljno zabrljao. Mogao sam maio da pričekam pre
no što nastavim.
Ja i Leon smo bili na pomoćnim sedištima napred, a dve žene pozadi u
taksiju. Prazničnim danom uveče put za Aržantej je zakrčen, naročito do Kapije.
A odatle treba još dobar čas do Vinjija zbog gustine saobraćaja. Nije lako
provesti čitav sat u ćutanju, licem u lice, gledajući se u polumraku, pogotovu kad
si zabrinut zbog onih drugih.
Međutim, da smo tako sedeli, uvređeni ali svako za sebe, ništa se ne bi
dogodilo. To je i danas moje mišljenje, kad god se toga setim.
U stvari, progovorili smo zbog mene, i svađa se odmah nastavila, i te kako!
Čovek nikad nije dovoljno oprezan s rečima, rekao bi, reči ne znače mnogo, ne
predstavljaju opasnost, razume se, to je samo huka, zvukovi koji izlaze iz usta, ni
ovakvi ni onakvi, a lako ih je ispraviti čim preko uha dospeju do dosadnog sivila
mozga. Da, čovek se dovoljno ne plaši reči, i nesreća je tu.
Neke se reči kriju među drugim rečima kao šljunak. Ne zapažaš ih, a kad
tamo, one uzdrmaju život u tebi, i to sav život, i njegove slabe i njegove jake
tačke... Panika... Lavina... I onda kao da su te obesili iznad osećanja... Naišla je
oluja, protutnjala, suviše jaka za tebe, tako žestoka da nisi mogao nikad ni
zamisliti da osećanja mogu da izazovu takvu oluju. Rekoh, dakle, čovek se
dovoljno ne plaši reči, to je moj zaključak. Ali da ispričam sve po redu. Taksi je
išao polako za tramvajem, zbog opravki... »Ron... i rron...« brektao je. Na svakih
sto metara prelazak preko šina... Ali meni nije bilo dosta to što je pred nama
tramvaj. Uvek brbljiv i detinjast, gubio sam strpljenje. Nisam mogao da
podnesem ovu vožnju, sporu kao na sahrani, i neodlučnost oko sebe... Požurio
sam da razbijem tišinu, ne bih li saznao šta je iza nje. Posmatrao sam, tačnije,
pokušavao sam da posmatram, jer se već više nije videlo, Madlon u levom uglu
taksija. Licem je bila okrenuta prozoru, gledala je predeo, tačnije mrak. S
ogorčenjem sam uvideo da je i dalje uporna. S druge strane, i ja sam pravi
gnjavator. Pozvao sam je samo da bi okrenula glavu prema meni:
— Čujte, Madlon — upitao sam je — možda vi imate u planu neku zabavu
koju ne smete da nam poverite? Hoćete li da se negde zaustavimo pre no što se
vratimo kući? Recite, odmah?
— Zabava! Zabava! — odgovorila je kao da je uvređena. — Vi samo na to
mislite! Na zabavu!... — I odmah je to propratila nizom uzdisaja, tako dubokim
da ja tako dirljive odavno nisam čuo.
— Činim što mogu — odgovorio sam joj. — Nedelja je.
— A ti, Leone? — obratila se onda njemu. — Činiš li i ti sve što možeš, reci?
— Neposredno pitanje.
— Možeš misliti! — odgovorio je on.
Gledao sam ih oboje u času kad se to odigravalo pred uličnim svetiljkama.
Pravi gnev. Madlon se nagla kao da će ga poljubiti. Bilo je suđeno da te večeri
ne bude propuštena nijedna mogućnost pogrešnog postupka.
Taksi je opet išao vrlo lagano, zbog kamiona u koloni ispred nas. Njemu je
zasmetalo to ljubljenje i odgurnuo ju je dosta grubo, treba priznati. Nije to bio
ljubazan pokret, istina je, pogotovu pred nama.
Kad smo stigli do kraja Avenije Kliši, do Kapije, već je pala noć i svetiljke
su se palile u radnjama. Pod železničkim mostom, koji uvek tako glasno
odjekuje, ja ipak čuh kako ga pita: »Zar nećeš da me poljubiš, Leone?« Opet ga
je bockala. A on je i dalje ćutao. Onda se ona okrenula meni i napala me. Nije
podnosila uvrede.
— Šta ste to opet učinili Leonu te se toliko prozlio? Što nemate hrabrosti da
mi kažete u lice? Šta ste mu to napričali? — Eto tako me je izazivala.
— Baš ništa! — odgovorih. — Ništa mu nisam govorio... Mene se vaše
čarke ne tiču...
A najlepše je to što sam govorio istinu, ništa o njoj Leonu nisam govorio.
Sam je odlučivao, njegova je stvar da li će ostati s njom ili će se rastati. To se
mene nije ticalo, ali nije vredelo ni pokušavati nju ubeđivati, ona više nije bila
razumna, te smo opet zaćutali, licem u lice u taksiju, ali je atmosfera bila puna
napetosti tako da tišina nije mogla da potraje. Obraćajući se meni, govorila je
tankim glasićem koji još nisam u nje čuo, jednoličnim glasom rešenih ljudi.
Povukla se u ugao taksija tako da više nisam mogao da vidim njene pokrete i to
mi je mnogo smetalo. Za to vreme Sofija je mene držala za ruku. Jadna Sofija,
nije znala kuda da se dene.
Kad smo prošli Sent-Uan, Madlon je s bezumnom upornošću nastavila
litaniju prebacivanja Leonu, postavljajući mu bez kraja pitanja, sad glasna, o
njegovim osećanjima i vernosti. Za nas dvoje, Sofiju i mene, to je bilo krajnje
neprijatno. Ali toliko se zahuktala, da joj je bilo savršeno svejedno što je
slušamo, čak naprotiv. Očevidno ni ja nisam bio mnogo pametan kad sam je
zatvorio s nama u ovaj sanduk, gde je sve odjekivalo, što je nju podsticalo, s
obzirom na njenu prirodu, da nam odigra veliku scenu. I to mi je bila
veličanstvena zamisao — ovaj taksi.
A on — Leon — ni da mrdne. Prvo, bio je umoran od ove večeri koju smo
proveli zajedno, a potom, spavalo mu se, njegova je bolest bila nedostatak sna.
— Smirite se, zaboga — najzad ipak uspeh da kažem Madlon — objasnićete
se kad budemo stigli. Imaćete vremena.
— Stigli! Stigli! — odvrati mi ona nezamislivim tonom. — Stigli? Nikad
nećemo stići, kažem ja vama... Osim toga, dosta mi je vašeg podmuklog načina
— nastavila je — ja sam čestita devojka!... Više vredim od svih vas zajedno!...
Svinje jedne!... Uzalud se truditc da me pređete... Niste vi ni dostojni da mene
razumete!... Suviše ste pokvareni da biste mene mogli da razumete!... Sve što je
čisto i sve što je lepo, to vi više ne možete da razumete!
Napadala je, u stvari, naše samoljublje i tako dalje, i uzalud sam se svom
snagom čvrsto držao za sedište i ponašao se ne može biti pristojnije, čak nisam
ni disao, da je dalje ne razdražujem, pri svakoj promeni brzine taksija ona bi ipak
padala u jarost. Dovoljna je beznačajna sitnica da u takvim trenucima izazove
najgoru nesreću, i reklo bi se da je uživala u tome što nas muči, a nije mogla da
se uzdrži da ide do kraja sa svojom nesrećnom naravi.
— Mislite da će se to tek tako završiti — nastavila je da nam preti. — I da
ćete moći lako da se otarasite cure? E, neće moći! Bolje odmah da vam kažem!
Ne, neće moći onako kako ste vi to zamislili! Odvratni tipovi, svi zajedno... Vi
ste mene unesrećili! Ja ću buve da vam protresem, gadovi jedni!
I naže se prema Robinsonu, uhvati ga za kaput i poče obema rukama da ga
trese. On nije ni pokušavao da se oslobodi. Neću tek ja tu da se mešam! Čak bi
se reklo da Robinson uživa što se ona toliko uzbudila zbog njega. Kezio se, što
nije prirodno, klatio se, dok ga je ona grdila, kao lutak od krpa na klupici,
oborena nosa, sav mlitav.
U času kad sam već hteo da prekornim pokretom prekinem ovaj prostakluk,
ona se pobunila i nije ni meni ostala dužna... Jer mene je poodavno uzela na zub.
Tako dođoh ja na red, to je prava reč, i to pred svima. »Vi da ćutite, satiru
jedan«, kaže ona meni. »Vas se stvari između mene i Leona ne tiču! Vaše
siledžijstvo, gospodine, neću više da trpim! Čujete li? A? Neću više! Ako samo
još jednom dignete ruku na mene, naučiće vas Madlon kako se treba vladati u
životu! Nabijate drugaru rogove, a posle mu mlatite žensku! Ovaj pokvarenjak je
još i bezobrazan!«
Kad je Leon čuo ovu istinu, kao da je počeo da se budi. Nije se više kezio.
Za trenutak sam se pitao neće li doći do sukoba, do tučnjave, ali pre svega,
nismo imali mesta za tuču u taksiju gde sede četvoro. To me je malo umirilo.
Bilo je suviše tesno.
Pogotovu što smo se sad vozili dosta brzo po kocki Senskog bulevara i
truckali se tako da nisi mogao ni mesto da promeniš.
— Hajde, Leone! — naredila mu je ona. — Hodi, poslednji put ti kažem!
Čuješ li me, Leone! Ostavi ih! Čuješ li šta ti govorim! — Prava komedija.
— Zaustavi taksi, zaboga, Leone! Zaustavi ili ću
ga ja zaustaviti! Ali Leon opet ni da mrdne, kao
prikovan.
 — Znači, nećeš sa mnom! — opet će ona. — Nećeš da pođeš?
Upozorila me je da je za mene bolje da ćutim. Ja sam dobio svoje. »Nećeš da
pođeš?« ponavljala je. Taksi je nastavio da juri, sad je put bio slobodan i još smo
se više truckali. Kao paketi, tamo-amo.
— Dobro — zaključila je, pošto on ništa nije odgovarao. — Lepo! U redu!
Sam si tako hteo! Sutra! Čuješ li me, koliko sutra otići ću policijskom komesaru
i objasniću mu kako je to baba Anruj pala niz stepenice!
Čuješ li me sad, Leone!... Jesi li zadovoljan? Nisi više gluv? Ili ćeš ovog časa
poći sa mnom, ili ja idem njemu sutra ujutru! Dakle, ideš li ili ne ideš? Izjasni
se! — Pretnja je bila jasna. Ipak se odlučio da joj u tom trenutku nešto odgovori:
— I ti si u to umešana! — on će njoj — nemaš
šta da pričaš! Kad ga je čula, nimalo se nije
primirila, baš naprotiv:
— Baš me briga! — odvratila je. — Strpaće me u ćuzu! Hoćeš da kažeš da
ćemo oboje na robiju? Da sam tvoj saučesnik? To hoćeš da kažeš?... Pa ja to i
hoću...
I počela je da se histerično kezi, kao da nikad tako nešto veselo nije čula...
— Pa to ja i hoću, opet ti kažem... Meni se zatvor dopada, kažem ti!... Nemoj
misliti da ćeš me uplašiti zatvorom!... Odležaću koliko bude trebalo! Ali ćeš i ti,
gade moj!... Nećeš ti mene više zavitlavati, šta kažeš sad?... Ja sam tvoja, lepo,
ali ti si moj! Što nisi ostao sa mnom tamo? Ja, gospodine, znam samo za jednu
ljubav! Nisam ja kurva!
I gledala je izazivački u mene i Sofiju govoreći. To o vernosti izjavljivala
je koliko da se uteši. Uprkos svemu, vozili smo se i dalje, i on nikako da se
reši da zaustavi taksi.
— Znači, nećeš? Više voliš na robiju? Dobro... Svejedno ti je što ću te
prijaviti?... Što te ja volim?... I to ti je svejedno?... I baš te briga za moju
budućnost?... Tebi je sve svejedno, zar ne? De, reci!
— U neku ruku jeste — odgovorio je on... — U pravu si. Ali ništa nije
upereno protiv tebe posebno. Nemoj, molim te, to da shvatiš kao uvredu!...
Dobra si ti devojka, u stvari... Ali meni više nije do toga da me neko voli... To mi
se gadi...
Nije očekivala da će joj on reći tako nešto, i u lice, toliko ju je to iznenadilo,
da nije znala kako da nastavi svađu koju je započela. Bila je prilično zbunjena,
ali se ipak pribrala: »A, gadi ti se?... A kako ti se to gadi, šta ti to znači? Objasni,
nezahvalniče!«
— Ne gadiš se ti meni, sve mi se gadi! — odgovorio je. — Nije mi do toga!
Ne treba mi to zameriti
— Kako, šta to govoriš? De, ponovi! I ja, i sve! — Pokušavala je da shvati.
— Ja i sve!... Kao kineski da govoriš!... Reci mi lepo na francuskom, ovde pred
njima, zašto ti se sad gadim? Tebi se ne diže kao i ostalima, gade jedan, kad
vodiš ljubav, a? Ne diže ti se, je li? De, reci to preda mnom! Reci pred svima da
li ti se diže!
I pored sveg gneva, bila je smešna sa svojim načinom odbrane i svojim
primedbama. Ali nisam imao vremena za smeh, jer je opet krenula u napad: »A
ovaj ovde, reče, on kao ne nasrće svaku put kad može da me pritisne u nekom
uglu! Odvratno! Neka samo pokuša da porekne, pokvarenjak jedan. Što ne
kažete svi da vam je do promene? Priznajte!... Da vam treba nešto novo!... Svako
sa svakim!... Da nećete i device? Bando pokvarenjaka! Zašto izmišljate povode?
Zasićeni ste, u tome je stvar! Samo nemate onu hrabrost koju traže vaši poroci!
Vaši poroci vas plaše!«
Robinson uze na sebe da joj odgovori. Najzad se i on naljutio i vikao koliko i
ona:
— Kako da ne! — odgovorio joj je. — Imam ja hrabrosti, bar toliko koliko i
ti!... Samo ja, kad već hoćeš sve da znaš... Baš sve!... Meni se sad sve gadi i sve
mi je odvratno! Ne samo ti! Sve!... A ljubav najviše! I tvoja ljubav i ljubav bilo
koga drugog!... Sva ta tvoja sentimentalnost, hoćeš da ti kažem na šta to meni
liči? Na vođenje ljubavi u klozetu! Razumeš li sad?... A sva osećanja koja
iznalaziš da bih se ja za tebe prilepio, za mene su kao uvrede, kad već hoćeš da
znaš... A ti to i ne slutiš, jer si ti gadura i to ti i ne pada na pamet... I ne slutiš da
si odvratna... Tebi je dosta da balaviš isto što i svi drugi... Smatraš da je to u
redu... Dosta ti je, jer su ti drugi napričali da je ljubav najlepša stvar na svetu i da
se s tim uspeva kod svakog i za večita vremena... E, pljujem ja na njihovu ljubav,
svih njih!... Čuješ li me? Kod mene to, curo, više ne prolazi!... Ta njihova prljava
ljubav!... Naišla si na pogrešnu adresu!... I suviše kasno! Ne pali više, i tačka!... I
zato ti sad besniš!... Tebi je ipak stalo da vodiš ljubav usred svega ovoga oko
nas? Svega što vidimo?... Ili ti, možda, ništa ne vidiš?... Pre bih rekao da te nije
briga!... Izigravaš sentimentalnost, a ovamo si surova da ti nema ravne!...
Žderala bi trulog mesa, a? Uz sos od nežnosti?... I svarila bi, a?... E, ja neću!...
Ako tebi ne smrdi, tvoja sreća! Biće da ti je nos zapušen! Treba biti zablesavljen
kao svi vi, pa da vam se sve to ne gadi!... Hoćeš da znaš šta to ima između tebe i
mene?... E, vidiš, između tebe i mene je čitav život... Je li ti to dosta?
— Ali u mene je to čisto! — pobunila se ona... Čovek može da bude i
siromah i čist, slušaj ti! Kad si ti pronašao da u mene to nije čisto? Jer to ti hoćeš
da kažeš svojim uvredama, zar ne?... Moja je zadnjica čista, gospodine!... Što ti
ne bi mogao da kažeš za sebe!... A ni za svoje noge!
— Ali ja o tome ne govorim, Madlon! Nikad tako nešto nisam rekao!... Da ti
nisi čista!... Vidiš da ništa ne razumeš! — To je sve što je našao da kaže da bi je
umirio.
— Sad kažeš da ništa nisi rekao? Ništa nisi rekao? Slušajte ga samo, prvo me
je uvredama sravnio sa zemljom, a sad kaže da ništa nije rekao! Treba ga ubiti da
bi prestao da laže! Za ovakvu svinju i robija je malo!... Đubre podvodačko!...
Nije dosta! Vešala su za njega!
Nije uopšte htela da se smiri. Ništa više nismo razumevali od te svađe u
taksiju. Čule su se samo psovke kroz buku auta, kroz pljuštanje vode pod
točkovima i vetar, koji je u naletima udarao o vrata. Pretnji je bilo koliko hoćeš.
»To je bestidno...« ponovila je ona nekoliko puta. Ni o čemu drugom više nije
mogla da govori. »Bestidno!« A onda je počela da drami: »Ideš li, Leone?
Jedan?... Ideš?... Dva!« Sačekala je. »Tri?... Znači, ne ideš?« »Ne!« odgovorio je
on ne pomerajući se ni za dlaku. »Radi šta hoćeš!« dodao je. Bio je to odgovor!
Ona je još malo šmrktala na sedištu, sasvim u dnu. Morala je držati revolver
obema rukama, jer kad je opalio, kao da je planuo pravo iz njenog trbuha, a
odmah potom još dva pucnja, jedan za drugim... Taksi je bio pun ljutog dima.
Ipak smo se i dalje vozili. Robinson se svalio na mene, u stranu, i to rušeći se
isprekidano, mumlajući:
»Hop i hop!« Stalno je stenjao »Hop i hop«. Vozač je sigurno čuo.
Prvo je usporio, da bi oslušnuo. Najzad je zaustavio ispod ulične svetiljke.
Kad je otvorio vrata, Madlon ga je žestoko odgurnula i bacila se napolje.
Skotrljala se niz strmi nasip. Pobegla je u mrak blatnjave poljane. Uzalud sam je
dozivao, bila je već daleko.
Nisam znao šta ću sad s ranjenikom. Bilo bi zgodnije vratiti se u Pariz... S
druge strane, nismo bili daleko od kuće... Ljudi iz okoline prozreli bi manevar...
Smestili smo ga pored Sofije, poduprevši ga zgužvanim kaputima, u onaj isti
ugao gde je sedela Madlon kad je pucala. »Polako«, preporučio sam vozaču, ali
je ovaj ipak vozio brzo, žurilo mu se. Robinson je jaukao od truckanja.
Kad smo stigli pred kuću, vozač nije hteo ni ime da nam kaže, bio je zabrinut
zbog neprilika s policijom, svedočenja...
Tvrdio je da su sigurno ostale mrlje od krvi na jastucima. Hteo je odmah da
ide. Ali ja sam zapisao broj kola.
U trbuh su Robinsona pogodila oba hica, a možda ih je bilo i tri, još nisam
tačno znao.
 Pucala je pravo ispred sebe. Rane nisu krvarile. Mada smo ga Sofija i ja
pridržavali s obe strane, lpak se mnogo teturao, a glava mu se klatila. Mogao je
da govori, ali ga je bilo teško razumeti. Već je bio u bunilu. »Hop i hop!«
pevušio je. Imao bi vremena da umre pre no što stignemo.
Ulica je bila skoro popločana. Čim smo stigli pred kapiju, poslao sam hitno
domarku u sobu po Parapina. Odmah je sišao, te smo on i ja uz pomoć jednog
bolničara preneli Leona do njegovog kreveta. Kad smo ga svukli, mogli smo da
pregledamo i opipamo trbušni zid. Već je bio tvrd pod prstima, a na kuckanje je
mestimično tupo odzvanjao. Našao sam dve rupe jednu iznad druge, treće zrno je
moralo promašiti. Da sam ja bio na Leonovom mestu, više bih voleo unutrašnje
krvavljenje, to preplavi trbušnu duplju i kraj je brz. Trbušna maramica se napuni
i gotova stvar. A zapaljenje trbušne maramice obećava infekciju i dugo traje.
Pitali smo se šta će još učiniti da bi skončao. Trbuh je oticao, Leon nas je već
gledao ukočenim pogledom, cvileo je, ali tiho. Kao da se smirio. Viđao sam ga
već teško bolesnog i na raznim mestima, ali ovoga puta slučaj je bio sasvim nov,
uzdisaji, pogled, sve. Nismo ga više držali, moglo bi se reći, odlazio je svakog
minuta sve više. Vrlo krupne kapi znoja rosile su mu lice, te je izgledalo kao da
celim licem plače. U takvim trenucima čoveku je pomalo teško što je tako
osiromašio i otvrdnuo. Nedostaje mu sve ono što bi mu trebalo da bi nekom
olakšao smrt. U sebi nalazi samo ono što je korisno za svakodnevni, udoban
život, samo njegov život, gadost! Uz put je izgubio poverenje. Otarasio ga se,
odbacio kao odvratnu pilulu ono samilosti što mu je još ostalo u dnu tela.
Gurnuo je samilost do kraja creva s izmetom. Tu joj neće biti loše, mislio je.
I tako sam stajao pred Leonom i saučestvovao, i nikad mi još nije bilo tako
neugodno. Nisam uspevao... On nije mogao da me nađe... Mučio se... Morao je
tražiti nekog drugog Ferdinanda, mnogo većeg od mene, razume se, da bi umro,
to jest da bi mu pomogao da lakše umre. Trudio se da sagleda da nije svet
slučajno uznapredovao. Prebrojavao je, nesrećnik, sve u pameti... Da nisu ljudi
postali malo bolji za njegova života, da nije i nehotice bio nepravedan prema
njima... Ali tu sam bio samo ja, baš ja i ja jedini, kraj njega, istiniti Ferdinand
kome nedostaje ono što jednom čoveku daje veće razmere od samog njegovog
života, ljubav za život drugih ljudi. Toga u meni nije bilo, ili ga je bilo tako malo
da nije vredelo ni pokazivati ga. Nisam ja bio veliki kao smrt. Bio sam mnogo
manji. Nisam nosio u sebi veliku čovečansku ideju... Mislim da bih čak više
žalio psa koji crkava nego njega, Robinsona, jer pas je bezlobiv, a on, Leon, ipak
je u sebi imao malo zlobe. A i ja sam je imao, bili smo zlobnici... Sve ostalo je
nestalo uz put, pa sam čak zaboravio i one prigodne izraze lica koji mogu da
posluže pred samrtnicima, sve sam zaista pogubio uz put. Nisam mogao da
nađem ništa od onog što je potrebno za crkavanje, ništa sem lukavstva. Osećanje
mi je ličilo na kuću u koju se dolazi samo na letovanje, jedva da se u njoj može
spavati. Osim toga, čovek u agoniji je pun prohteva. Nije dovoljno što je u
ropcu, treba još i da uživa što crkava, s poslednjim štucanjem treba još uživati,
tamo dole, u dnu života, s arterijama punim uree. Samrtnici još i kukumavče, jer
više ne uživaju dovoljno... Traže... Bune se... Komedija nesreće koja pokušava
da iz života pređe pravo u smrt. Malo je došao k sebi kad mu je Parapin dao
injekciju morfijuma. Čak je pričao i o onome što se desilo: »Bolje je što se
ovako završilo...« rekao je i dodao: »Ne boli onoliko koliko sam pretpostavljao!«
Kad ga je Parapin upitao gde ga tačno boli, videlo se da se već pomalo gubi, ali i
da mu je stalo da nam još nešto kaže... Nedostajalo mu je snage, a i mogućnosti.
Plakao je, gušio se, i odmah potom se smejao. Nije bio kao obični bolesnici,
nismo znali kako da se držimo pred njim.
Reklo bi se, pokušava da nama pomogne da živimo i dalje. Kao da za nas
traži zadovoljstva koja bi nas vezala za život. Držao nas je za ruke. I mene i
Parapina. Poljubio sam ga. Samo to čovek može da učini u tim slučajevima,
siguran da neće pogrešiti. Čekali smo. Ništa više nije rekao. Malo docnije, posle
jednog sata, ne duže, krenulo je najzad krvavljenje, ali obilno, unutrašnje, teško.
I odnelo ga je.
Srce mu je tuklo sve brže i brže, sad već ludom brzinom. Trčalo je njegovo
srce za krvlju, iscrpljeno, tamo, već sićušno, sasvim pri kraju arterija, drhtalo u
vrhovima prstiju. Bledilo se popelo do vrata i zahvatilo celo lice. Skončao je
gušeći se. Otišao je najednom, kao da je uzeo zalet, hvatajući se čvrsto za nas
dvojicu obema rukama.
A onda se vratio tu, pred nas, skoro odmah, zgrčen, već sa svom svojom
težinom mrtvaca.
Ustali smo obojica, oslobodili se njegovih ruku, a one su ostale uspravljene,
njegove ruke, već krute, uspravne, žute i modre pod svetlošću lampe.
Sad je Robinson izgledao u sobi kao stranac koji je došao iz neke strašne
zemlje, te niko ne sme da mu se obrati.
Parapin je ostao priseban. Uspeo je da pošalje čoveka do policijske stanice. A
došao je baš Gistav, naš Gistav, dežurni posle službe na raskrsnici.
— Eto ti nesreće! — rekao je Gistav čim je ušao u sobu i video.
A onda je seo da se izduva i popije nešto za bolničarevim stolom koji još nije
bio raspremljen od večere: »Pošto je u pitanju zločin, bolje da ga prenesemo u
stanicu«, predložio je i primetio još: »Bio je dobar momak Robinson, ni mrava
ne bi zgazio. Pitam se zašto ga je ubila?« I opet je otpio gutljaj. Nije trebalo, loše
je podnosio piće. Ali je voleo kapljicu. Bila mu je to slabost.
Doneli smo zajedno nosila s gornjeg sprata, iz magacina. Bilo je sad kasno
da budimo bolničare, te rešismo da sami prenesemo leš do stanice. Policijska
stanica je bila daleko, čak na drugom kraju mesta, poslednja kuća iza rampe.
I tako krenusmo. Parapin je držao prednji kraj nosila, Gistav Mandamur
zadnji. Samo nisu išli pravo ni jedan ni drugi. Čak je Sofija morala da ih vodi niz
male stepenice. Tad sam primetio da Sofija nije mnogo uzbuđena. A sve se
odigralo tik do nje, tako blizu da je mogla da zaradi neko zrno koje je ispalila
ona luda. Ali Sofija se, kao što sam već primetio u drugim okolnostima, sporo
zagrevala. Nije ona bila hladna, jer je nju to hvatalo kao oluja, samo joj je
trebalo vremena.
Hteo sam još malo da otpratim telo, tako ću biti potpuno siguran da je ovo
zaista kraj. Ali umesto da idem za nosilima, kao što je trebalo, vrludao sam levo-
desno duž celog puta, i najzad, kad smo prošli pored velike škole kraj rampe,
skrenuo sam stazom između živica i pravo dole na Senu.
Video sam ih iznad ograda kako odlaze sa nosilima, kao da su krenuli da se
uguše u pramenovima magle, koja se sklapala oko njih. Duž keja voda je oštro
navaljivala na šlepove, zbijene pred njenim nadolaženjem. Iz ravnice Ženevilijea
još je nailazila zima u naletima, britkim iznad vrtloga reke, uglačavajući je pod
lukovima mosta.
Tamo u daljini bilo je more. Ali ja sad nisam imao šta da maštam o moru.
Imao sam druga posla. Uzalud sam pokušavao da se izgubim, da se ne bih našao
pred svojim životom, prosto sam naletao na njega svuda unaokolo. Vraćao sam
se samom sebi. Moje vucaranje je bilo završeno. Sad neka drugih!... Svet se
zatvorio! Mi smo stigli do kraja!... Kao na vašaru!... Biti tužan ne znači to sve,
treba moći početi pesmicu s početka, potražiti još veću tugu...
Neka drugih!... Ponovo bi, u stvari, hteli mladost, praveći se da nije tako! I
ne libe se!... Pre svega, nisam više bio u stanju još nešto da izdržim... A ipak, u
životu nisam otišao daleko kao Robinson... U krajnjoj liniji nisam uspeo. Nisam
stekao nijednu tako čvrstu misao kao ona zbog koje je on ubijen. Misao veću od
moje velike glave, veću od sveg straha u njoj, lepu misao, divnu i vrlo pogodnu
da se za nju umre. Koliko će još meni života biti potrebno da steknem mišljenje
jače od celog sveta? Nemoguće je reći! Promašeno! Moje su misli lutale po
mojoj glavi s mnogo prostora oko sebe, kao plamičci, skromni i žmiravi, koji
čitavog života drhture usred odvratnog sveta punog užasa.
Možda je sad nešto bolje nego pre dvadeset godina, ne bi se moglo reći da
nisam počeo da napredujem, ali to ipak nije pružalo izglede da ću, kao Robinson,
uspeti da ispunim glavu jednom jedinom mišlju, ali izvanrednom, zaista jačom
od smrti... i da samo zahvaljujući tom ubeđenju svuda zračim zadovoljstvom,
bezbrižnošću i hrabrošću. Blistav heroj!
Koliko bih onda hrabrosti imao, prosto bi lila hrabrost iz mene, a život bi se
pretvorio u jednu jedinu zaokruženu predstavu hrabrosti, koja bi sve pokretala, i
ljude i stvari, od zemlje do neba. A ljubavi bi tom prilikom bilo toliko, da bi uz
sve to i samu smrt zarobila, te bi ovoj uz nežnost bilo tako toplo i lepo, da bi ta
gadura najzad uživala, i počela i sama da vodi ljubav, i to sa svima. To bi bilo
zaista lepo! Kakav bi to bio uspeh! Smejao sam se sasvim sam na keju, misleći
na sve »cake« i »štosove« koje bih morao da pronađem da bih uspeo da se sav
naduvam od tolikih neprocenjivih odluka... Ideal kao žabe iz basne. Posle svega
groznica. Drugari su me tražili već skoro čitav sat! Jer videli su da nisam u
blistavoj formi! Gistav Mandamur me je prvi spazio pod svetiljkom. »Hej,
Doktore!« viknuo me je. A imao je glas, Mandamur, glasinu! »Ovamo! Zovu vas
kod inspektora! Da date izjavu! Znate, Doktore«, dodao je, ali sad meni na uho,
»zaista ne izgledate dobro!«
Otpratio me je. Čak me je i pridržavao u hodu. Voleo me je Gistav. Ja ga
nikad nisam prekorevao zbog pića. Bio sam uvek pun razumevanja. Dok je
Parapin umeo da bude i strog. S vremena na vreme bi ga postideo prekorima
zbog pića. Mnogo što-šta bi Gistav za mene učinio. Čak mi se divio. Rekao mi je
to. Nije znao zašto. Ni ja. Ali mi se divio. Bio je jedini.
Prošli smo zajedno dve ili tri ulice dok nismo ugledali svetiljku Policijske
stanice. Više nismo mogli da se izgubimo. Pisanje izveštaja je mučilo Gistava.
To se nije usuđivao da mi kaže. Već je svima dao da se potpišu ispod izveštaja,
ali ipak je mnogo štošta nedostajalo u njegovom izveštaju.
Gistav je imao veliku glavu, sličnu mojoj, ja sam čak mogao da stavim
njegovu kapu, sad vam je jasno, ali je ipak lako zaboravljao stvari. Misli je teško
vezivao, s mukom se izražavao, a još mu je teže bilo da piše. Parapin bi mu rado
pomogao u sastavljanju, ali on nije video okolnosti drame. Morao bi da izmišlja
izveštaj, a inspektor nije dao da se izveštaji izmišljaju, tražio je samo istinu, kako
je govorio.
Penjući se uz male stepenice stanice sav sam se tresao. Ni ja nisam mogao
inspektoru mnogo da ispričam, jer mi zaista nije bilo dobro.
Robinsonov leš su postavili tu, ispred redova velikih kartoteka Prefekture.
Oko klupa svuda formulari i stari pikavci, a i natpis »smrt pubovima« koji
nisu do kraja izbrisali.
 — Izgubili ste se, Doktore? — upitao me je pisar, uostalom srdačno, kad sam
stigao. Svi smo bili umorni i svi smo redom pomalo zamuckivali.
Najzad smo se složili oko formulacija i utvrdili putanje zrna. Jedno je ostalo
uklešteno u pršljenovima kičme. Nismo ga našli. Sahraniće ga s njim. Tražili
smo druga zrna. Druga su se zarila po taksiju. Revolver je bio teškog kalibra.
Sofija je došla i donela mi mantil. Ljubila me je i grlila kao da ću i ja da
umrem ili isparim. »Ne idem nikud«, ponavljao sam uporno, »nikud ne odlazim,
zaboga, Sofija«. Ali nikako da je smirim.
Počeli smo da raspravljamo stojeći oko nosila sa pisarom, koji je toliko toga
već video, i zločina, i nezločina, i nesreća, i sve je to hteo da nam ispriča, sva
svoja iskustva najednom. Nismo se usuđivali da pođemo, da ga ne bismo
uvredili. Bio je tako ljubazan. Uživao je što jednom razgovara s obrazovanim
ljudima, a ne samo s mangupima. Te da ga ne bismo uvredili, zadržali smo se u
stanici.
Parapin nije imao kišni mantil. Gistav nas je slušao, i to je uljuljkivalo
njegovu inteligenciju. Slušao je otvorenih usta, a vrat je istegao kao da vuče
kola. Već godinama nisam čuo Parapina da toliko govori, još od vremena mojih
studija, istinu govoreći. Sve što se nadogađalo tog dana opijalo ga je. Odlučismo
ipak da se vratimo kući.
Mandamura povedosmo sa sobom, a i Sofiju, koja me je još grlila s vremena
na vreme, toliko joj je telo bilo uznemireno, a i srce puno nežnosti, srce i sve,
one lepe nežnosti. A ja sam bio pun njene snage. Smetala mi je, nije to bila moja
snaga, meni je bila neophodna moja snaga da bih jednog dana crkao
veličanstveno kao Leon. Nisam ja imao vremena za izmotavanje. »Na posao!«
rekoh sebi. Ali nikako snaga da mi dođe.
Čak mi nije dala da još jednom pogledam leš. Pošao sam, dakle, ne osvrnuvši
se. »Zatvaraj vrata!«, pisalo je. Parapin je bio žedan. Verovatno od tolikog
govorenja. Neuobičajenog za njega. Prolazeći pored krčme na kanalu,
zakucasmo na kapak, kucali smo dosta dugo. To me podseti na put za Noarser za
vreme rata.
Isti tračak svetlosti iznad vrata, koji samo što se nije ugasio. Najzad dođe
gazda lično i otvori nam. Nije ništa znao. Sve smo mu ispričali i doneli vest o
drami. »Ljubavnoj drami«, kako je to Gistav nazvao. Bife na kanalu otvarao se
pred zoru zbog šlepova. Brana prevodnice počinje lagano da se pomera pred kraj
noći. A onda oživljava čitav predeo i počinje da radi.
Obale se odvajaju sasvim lagano od reke, uspravljaju se i uzdižu s obeju
strana vode. Rad isplivava iz senke. Sve se opet vidi, sve je jednostavno, tvrdo.
Ovde čekrci, tamo ograda oko gradilišta, a u daljini na putu ljudi koji se vraćaju
iz neke još veće daljine. Uvlače se u prljavi dan u promrzlim grupicama.
Umivaju se dnevnom svetlošču za početak, prolazeći ispred zore. Idu dalje. Vide
se dobro samo njihova bleda i jednostavna lica, ostalo je još pod okriljem moći. I
oni će svi morati jednog dana da crknu. Kako će oni to učiniti?
Penju se ka mostu. A potom malo-pomalo nestaju u ravnici, dok stalno
nailaze novi, još bleđi što dan više osvaja. Na šta li misle?
Krčmar je hteo da sazna sve o drami, o okolnostima, sve da mu se ispriča.
Vodeskal se zvao gazda, čovek sa Severa, vrlo čist.
Gistav mu je pričao i pričao.
Prežvakavao je Gistav okolnosti, a međutim nije to bilo važno, već smo se
gubili u rečima. A onda, pošto je bio pijan, počinjao je ponovo. Samo, zaista nije
više imao šta da kaže, baš ništa. Ja bih ga ipak još malo slušao, sasvim opušteno,
kao uspavanku, ali eto ti, drugi ga ispravljaju, a to ga užasno ljuti.
U besu udari snažno u malu peć. Sve se sruši, prevrne: čunak, rešetka i ugalj
u plamenu. Mandamur je bio jak za četvoricu.
A onda je još hteo da nam pokaže i pravu igru vatrom! Skinuo je cipele i
pravo u žar — hop!
Između njega i gazde bilo je starih nesuglasica oko neke nežigosane mašine
— »flipera«. Vodeskal je bio podmukao tip, trebalo ga se čuvati, košulje su mu
uvek bile suviše čiste za poštenog čoveka! Zlopamtilo i cinkaroš! Takvih je
mnogo na kejovima.
Parapin ga je pročitao: on je pokušavao da izazove Mandamura, koji je bio
pijan, te da ga smene.
Zato mu nije dao da izvede svoju igru vatrom i ukorio ga je. Gurnuli smo
Mandamura čak do kraja stola.
Tu se najzad skrasio, vrlo miran, uz duboke uzdahe i jak vonj. Zaspao je.
U daljini se začuo zvižduk tegljača, njegov poziv je prešao most, jedan luk i
još jedan, pa branu i još jedan most, dalje, mnogo dalje... Prizivao je sve šlepove
na reci, sve, i čitav grad, i nebo, i polja, i nas, da sve povuče, i Senu, i da već
jednom bude kraj. (Kraj)
 DODATAK II*
HRONOLOGIJA

* Ova hronologija, uz određena

skraćenja i dopune, preuzeta je
iz časopisa Gradac br. 1 18-119,
1996.

1894. 27. maja, u Kurbevoa (Sena), rođen je Luj Ferdinand Ogist Detuš,
jedinac sin Fernanda Ogista Detuša, i Margerite Lujze Selin Giju. Majka je
vlasnica dućana modne odeće i rublja a otac, diplomac književnosti, radi u
Osiguravajućem društvu ,,Feniks“. Lujev deda po ocu profesor je književnosti.
1895. Malog Luja daju na čuvanje dojilji, kod koje ostaje dve godine.
1897. Porodica zatvara dućan i seli se u Pariz, u Vavilonsku ulicu.
1899. Nova selidba, u pasaž Soazel, gde majka preuzima dućan
,,kurioziteta“.
1910. Luj šegrtuje u Parizu, kod trgovca trikotažom, zatim kod juvelira.
1912. Ne čekajući poziv, prijavljuje se na tri godine u Dvanaesti oklopni
konjički puk u Rambujeu: period života koji će opisati u romanu Vojna (Casse-
pipe). Krajem godine zapisuje beleške koje su posthumno objavljene kao
Beležnica oklopnika Detuša.
1914. Unapređen u konjičkog podoficira. Na frontu u Loreni, zatim u
Flandriji. Kao dobrovoljac na zadatku veze, ranjen u desnu nadlakticu
(prostrelna rana s otvorenim prelomom). Izgleda da je pre toga zadobio i udarac
u glavu; potres koji je verovatno bio osnovni uzrok glavobolje i vrtoglavice, koje
su ga mučile do kraja života. Odlikovan medaljom i ratnim krstom.
1915. Otpušten iz vojske, bez prava na penziju.
1916. Ženi se barskom zabavljačicom Suzanom Nebu. U martu potpisuje
ugovor da radi kao nadzornik plantaže kaučuka i kakaoa ,,Šanga-Ubangi“ u
Kamerunu. U septembru nadzornik na plantaži „Bikobimbo".
1917. U februaru raskida ugovor. U martu leži u bolnici, bolestan od
malarije, čije će posledice osećati do kraja života. U aprilu se ukrcava na brod
,,Tarkva“, koji plovi za Liverpul. Tokom plovidbe piše novelu Talasi. Leto
provodi u Londonu, zatim se vraća u Pariz.
1918. Angažovan od Rokfelerove fondacije u misiji za borbu protiv
tuberkuloze, stiže u Ren, gde upoznaje doktora Folea i njegovu kći Edit.
1919. Polaže maturu u Bordou. U avgustu se ženi Editom Fole. Upisuje se na
Fakultet prirodnih nauka u Renu.
1920. Započinje studije medicine, po ubrzanom postupku koji je bio odobren
za ratne veterane. U junu mu se rađa kći, Kolet Detuš.
1922. Stažira u porodilištu ,,Tarnije“ u Parizu, gde
nastavlja studije.
1924. Brani tezu Život i delo Filipa Ignacija
Zemelvajsa.
1925. U misiji Društva naroda boravi na Kubi, zatim u Njujorku, Vašingtonu,
Nju Orleansu, Baltimoru, Detroitu, Kanadi...
1926. U istoj misiji boravi u zapadnoj Africi (Senegal, Sudan, Gvineja,
Obala slonovače, Togo). Razvodi se od Edit Fole. U avgustu, na misiji u Evropi,
upoznaje američku plesačicu Elizabet Krejg, devojku „slobodnih nazora“, sa
kojom ulazi u kratku, ali burnu vezu, i kojoj će posvetiti Putovanje. Piše
komediju Crkva.
1927. Odmor u Parizu. Ugovor sa Društvom naroda nije mu produžen, ali
kao da ni on to nije želeo („Suviše Jevreja, suviše sastančenja i izveštaja... “)
Piše farsu Perikle, posthumno objavljenu pod naslovom Progres. U novembru
otvara ordinaciju opšte i dečije medicine u Klišiju.
1929. Radi kao honorarni lekar u gradskom dispanzeru u Klišiju. Putuje u
London, Nemačku, Skandinaviju. Krajem godine počinje da piše roman
Putovanje nakraj noći (Voyage au bout de la nuit).
1932. U martu mu umire otac. 15. oktobra Putovanje izlazi iz štampe i
odmah izaziva pometnju u književnom svetu. „Putovanje nakraj noći je daleko
bliže Homerovoj Odiseji od Džojsovog Uliksa.“ Putuje u Nemačku. U Berlinu se
nalazi sa Erikom Irgang i Silijom Pam, devojkama koje je upoznao nekoliko
meseci ranije, u Parizu.
1933. U maju i junu putuje po Evropi. Počinje da piše roman Smrt na kredit.
U septembru objavljena Crkva. 1934. Putuje u SAD, kod Elizabete Krejg, s
kojom raskida vezu (u Los Anđelesu); odlazi u Čikago sa danskom plesačicom
Karen-Mari Jensen, zatim u Njujork, odakle se vraća u Evropu. U decembru
boravi u Antverpenu, sa Evelin Pole.
1935. U februaru je u Beču, sa Silijom Pam. U martu ponovo u Antverpenu,
sa Evelin Pole. Maj u Londonu; kratka veza sa pijanistkinjom Lisjen Delforž.
Krajem godine upoznaje operetsku pevačicu Lisetu Aimanzor.
1936. Vreme „Narodnog fronta“, početak španskog građanskog rata. Selin, u
tim vremenima previranja, impulsivno uleće u političke angažmane i avanture
koje će odrediti čitav njegov život i čija će senka ostati do dana današnjeg nad
njegovim književnim delom. Iako neće pristupiti nijednoj partiji, objaviće jedan
antikomunistički i tri antisemitska pamfleta; važiće za ličnost blisku pariskim
kolaboracionističkim krugovima. U aprilu objavljena Smrt na kredit (Mort a
credit). U junu izlaze Ostrvske tajne, predložak za balet. U julu i avgustu putuje
u SSSR (Lenjingrad, Moskva), povodom ruskog prevoda Putovanja. Vratiće se
pun duboke mržnje prema socijalizmu, okrivljujući ga zbog „nade u budućnost“,
dok bi jedina prava revolucija bilo „priznanje sopstvene ljudske gnusobe“. U
decembru objavljena Mea Culpa. Izlazi Zemelvajsov život.
1937. U februaru boravi u Njujorku. Piše Van Bagaden, balet. Krajem godine
prestaje da radi u dispanzeru u Klišiju. 22. decembra objavljuje Bagatele za
jedan pokolj (Bagatelles pour un massacre), u kome otvoreno poziva u „rat
protiv jevrejske i judeo-boljševičke opasnosti“. („Čitav svet je jedno deoničarsko
društvo, trust, sve deonice poseduju Jevreji, čije su filijale: komunistička,
rojalistička, demokratska, možda i fašistička... “) Bagatele su ogromna freska
francuske dekadencije, u stilu i tonu za koje je Selin namerno želeo da budu
preterani - postupak koji je već koristio u Smrti na kredit: „Slobodno je trebalo
podići čitav ton na nivo delirijuma. Onda se stvari prirodno nadovezuju... “ Posle
toga, kao lekar, prinuđen je da u više navrata daje otkaz.
1938. U januaru boravi u Antverpenu, sa Evelin Pole. April i maj u Kanadi i
SAD, povodom objavljivanja engleskog prevoda Smrti na kredit. U novembru
izlazi Škola za leševe, pamflet u kome propoveda savez sa Nemačkom.
1939. Seli se u stan svoje majke. Bagatele i Škola povučeni iz prodaje.
Definitivno oslobođen vojne obaveze, kao invalid prve kategorije s pravom na
doživotnu penziju. U decembru prihvata posao brodskog lekara na „Šeli“, koja
plovi za Kazablanku.
1940. 5. januara, sudar „Šele“ s britanskom brodom. Prinudno iskrcavanje u
Gibraltaru. U martu primljen za lekara u Sartruvilu. 10. juna, nakon ulaska
nemačkih trupa u Francusku, u zbegu sa kompletnom službom dispanzera.1941.
Objavljuje Čin vere, iza koga sledi polemika sa štampom, tokom koje će objaviti
tridesetak „otvorenih pisama“ i četiri intervjua. U decembru izlazi pamflet U
sosu, u kome analizira uzroke francuskog poraza.
1942. U martu putuje na pet dana u Berlin; govori na mitingu u Domu
francuskih radnika: „Radnici, Francuzi, kazaću vam nešto važno... dobro vas
poznajem, i ja sam od vaših, radnik kao i vi. Ovi ovde (Nemci) su baš gadni.
Kažu da će dobiti rat, to ne znam. Oni drugi, Rusi, nisu ništa bolji. Možda su i
gori! To vam je stvar izbora između kolere i kuge! Nimalo veselo!... “ Piše
Sablazan u ponorima, scenario za crtani film.
1943. Ženi se Lisetom Almanzor.
1944. U martu objavljen roman Ginjolova družina (Guignol’s Band). U junu,
Selin, Liseta i mačak Beber, polaze u Nemačku, s namerom da pređu u Dansku.
Borave u Baden-Badenu, Berlinu i Zigmaringenu, gde se nalazio i maršal Peten.
1945. U Parizu umire Selinova majka. Selin i Liseta stižu u Kopenhagen, gde
borave kod Karen-Mari Jensen. U aprilu, francuski sud izdaje nalog za Selinovo
hapšenje, na osnovu kojeg je kasnije uhapšen u Danskoj. U decembru, njegov
dugogodišnji izdavač, Rober Denoel, ubijen je u Parizu.
1946. Piše “Odgovor na optužbe za izdaju, koje je protiv mene iznelo
francusko pravosuđe, a koje su izneli istražni organi danskoga suda u istražnom
postupku tokom mog pritvora 1945 -1946. u Kopenhagenu“. O nacizmu:
„Njihovo filozofsko i upravno osoblje bilo je očajnički mediokritetsko... horda
gramzivih malograđanskih provincijalaca sjaćenih oko plena. Sitni profiteri
dostojni savršenog prezira - ništa više... Sve što je Hitler baljezgao meni je
oduvek izgledalo ništavno. .. Da je Hitler poživeo, sigurno bi me streljao. Kao i
sve one koji nisu konformisti...“ U novembru prebačen u bolnicu.
1947. U martu piše Gromove i munje, mitološki balet. U junu je oslobođen;
odobren mu je boravak pod nadzorom u Kopenhagenu. U novembru piše
Raspomamljenost, otvoreno pismo Sartru.
1948. U leto završava roman Ginjolova družina II, koji će biti objavljen
posthumno, pod naslovom Londonski most.
1949. Novo izdanje Putovanja. U decembru objavljen roman Vojna (Casse-
pipe).
1950. U odsustvu osuđen na godinu dana zatvora, 50.000 franaka globe,
konfiskaciju 50% imovine i proglašen ,,nacionalno nedostojnim“, što povlači
gubitak građanskih prava. U maju, novo izdanje Smrti na kredit.
1951. Vojni sud amnestira Selina, koji se vraća iz Danske u Pariz. U julu
potpisuje ugovor sa izdavačkom kućom ,,Galimar“. U septembru se nastanjuje u
Medonu, gde otvara ordinaciju a Liseta školu plesa.
1952. Objavljen roman Čarolija za neki drugi put (Feerie pour une autre
fois).
1955. Objavljen roman Normansa (Normance).
1956. Arleti i Mišel Simon snimaju dve Selinove šansone i čitaju odlomke iz
njegovih dela. Putovanjeizlazi u džepnom izdanju.
1957. Objavljen roman Od zamka do zamka (D’un chateau l’autre).
 1959. Novo, ilustrovano izdanje svih pet baleta, pod naslovom Baleti bez
muzike, bez ikog, bez ičeg.
1960. Objavljen roman Sever (Nord).
1961. Završava drugu verziju svog poslednjeg romana Rigodon. „Reč
'rigodon' zauzima presudno mesto u Selinovom opusu i vezuje se za tri
semantička polja: a) polje živahnosti, radosti; b) polje pokreta kojim je
obuhvaćen i ples rigodon; c) ideja smrti - pun pogodak, hitac u centar mete,
kuršum. Ukrštanjem sa drugim poljem, javlja se novo poimanje reči: 'mrtvački
ples'. Živahnost, pokret kojim se ona izražava, smrt - to su tri uporne teme
Selinovog dela. Njegove su ličnosti neprestano uzmuvane - idu, dolaze,
iščezavaju, iskrsavaju. U zamajanom svetu uzalud pokušavaju da se vežu i to
nikad ne postižu jer ih vreba smrt koja uvek dokrajči to jalovo batrganje. Ali će
ona i smislom ispuniti to nesuvislo rasipanje beskorisnih napora... Smrt je
sveprisutna - kraljica prostora i vremena, ona je svugde i svagda. Lekar
Selin bio je u neprestanom dodiru sa smrću; video ju je 'hiljade i hiljade
puta', proklinjao ju je, nesposoban da se otme toj čudnoj opčinjenosti kojom ga
ona potčinjava, uprkos dugoj misaonoj zadubljenosti u tu tajnu, koja počinje
doktorskom tezom iz medicine, da bi se okončala Rigodonom.”* 1. jula, ujutro,
Selin obaveštava Lisetu da je završio Rigodon, a zatim piše pismo Galimaru.
Umire istog dana, u 18 sati, u od prskanja proširenog krvnog suda (aneurizma);
štampa nije obaveštena o smrti. Sahranjen na groblju u Medonu.
*Iz eseja Rigodon Alena Ardija (preveo Živojin Kara Pešić).
1968. U noći 23. maja, u Selinovoj radnoj sobi u Medonu izbio je požar koji
je sve progutao. Na samo nekoliko koraka od zgarišta, kao čudom, ostao je
nedirnut kavez za ptice a u njemu živ Toto: papagaj-svedok, čuvar utvara i
ruševina Selinovog ovozemaljskog života...

DODATAK III
Odlomci iz „Mea culpa“ (1936)

*Čuveni Selinov pamflet posle povratka iz Sovjetskog Saveza (preveo

Milojko Knežević).

[...] Od potopa nam nije na grbaču legla beda podmuklija, skarednija,

pogubnija od žilave buržoaske vlasti. Nit je bilo niti će ikad biti klase
pretvornije, surovije, lakomije, grabljivije ni do srži crnje. Prevrtljivi
propovednici morala! Bezdušne plačipičke! Kamenoga srca! Ima li igde
nezasitijih? Većih picajzla u privilegijama? Ni u snu! Sitničavijih? anemičnijih?
lakomijih na isprazna bogatstva? Potpuna trulež! [...]
Ma kakav preporod i kakva obnova! Mašina je obična zaraza. Najcrnja
propast! Koja laž i koja prevara! Nijedna mašina, ni ona najbolja, nikad nikog
nije izbavila. Samo još crnje zatupi čoveka! [...] još jedan izgovor da govnarija
što duže potraje! Da se izvrda istinsko pitanje, duboko, vrhovno, pritajcno u
svakom čoveku, u krvi, u srži!. . . Istinska nepoznanica svakog mogućeg i
nemogućeg društva. . . O tome se nikad ne govori, nije ’politički’ ! Pravi tabu!
Nedodirljiv! Zabranjeno ’poslednje pitanje’ ! A Čovek, bilo da hoda uspravno ili
na sve četiri, da leži nauznak, dubi naglavačke, nikada i nigde, ni na zemlji ni na
nebu nije imao drugog tiranina do sebe samoga!. . . I nikad ga neće imati. . . Sto
je, možda, šteta. .. Može biti da bi ga to najzad ispravilo, nateralo da postane
društven. [...]
Za poslednja tri veka, čovek se od politike iskvario dublje nego u čitavoj
praistoriji. U srednjem veku bili smo jedinstvu bliži nego danas.. . Osećao se duh
zajedništva. . . Prevara je bila nekako finija 'poetskija', intimnija. Takve više
nema.
Komunizam, materijalizam, znači Materija pre svega ostalog, a kad je ona u
igri, nikad ne pobeđuje najbolji, već najbezočniji, najpodmukliji, najsuroviji. [.
..] Narod sve prihvata kad mu se podiđe! Guta sve živo! [...] Otkako više nema
vere, vođe uzdižu sve njegove falinke, njegov sadizam, i manipulišu samo
njegovim manama: sujetom, ambicijom, ratom, jednom rečju Smrću! [...]
Praktična prednost hrišćanstva bila je u tome što ono nije slađilo pilulu. Nije
stišavalo, nije tražilo birače, nije htelo da im se dopadne, nije ljuškalo kolevku.
Sčepa čoveka još u pelenama i smesta mu sve kaže u lice, skreše mu u brk: ,,Ti
sićušni, ti nakazni smrade! Doveka ćeš ostati đubrište. . . Govno od rođenja. ..
Cuješ li me? to ti je baš tako, to je princip svega! Ipak, možda. . . možda. . . ako
se zagleda.. . može biti da postoji neka mala šansa da ti se malčice oprosti što si
takav gadan, govnav, nezamisliv. . . Ako lepo, potpuno ponizno, prihvatiš sve
muke, iskušcnja, bedu i torturu sopstvenog života. . . Život, prokletinja, samo je
kušanje, teško iskušenje. Zato štedi dah! Ne trči pređ rudu! Spasi dušu i to ti je
dosta! [...[
Težnja ka sreći je velika obmana koja komplikuje čitav život! Zbog nje su
ljudi tako naopaki, podli i nesnosni. U životu nema sreće, ničeg do ncsreće, lake,
teške, trenutne i trajne, javne, pritajene, skrivenc, podmukle... ,,Od srećnika
najbolji prokletnik.“ Đavo ima dobar princip koji uvek važi. Kao i obično, bio je
u pravu kad je Čoveka ćušnuo u materiju. Nije mu trebalo dugo. Za dva veka,
ohol do ludila, uz pomoć mašina, postao je nepodnošljiv. I danas je takav: divalj,
sit i presit, pijan od rakije, pijan od benzina, slep i nerazuman, nepopravljiv,
mešanac ovčice i bika, ali i hijene. Baš je sladak! I poslednja sprčena guzica u
ogledalu vidi Jupitera. Čudo nad čudima modernog vremena. [...] Vasceli svet
postaje kritičar, a to znači mediokritet do srži. Kritika je danas kolektivna, žučna,
slugeranjska, glupava i potpuno ropska.
Svesti čoveka na materiju, to je novi zakon, skriven, neumoljiv. [...] Kad
prevare više ne pomažu, kada sistem pukne kao balon, dohvata se pendrek,
mitraljez. . . granate! Kad treba, prazni se arsenal! Sve uz silni optimizam krajnje
odlučnosti! Svi pokolji, svi ratovi od potopa naovamo, vođeni su uz muziku
optimizma. . . Budućnost svi zločinci vide ružičasto, to ide uz zanat. Pa nek im
bude. [...]
Čovek je human otprilike isto onoliko koliko i kokoš ume da leti. Kad je iz
sve snage šutneš u guzicu, kad je zvizneš limuzinom, može da se vine čak do
krova, ali sc odmah vraća na bunjište da pokljuca šta ima. To joj je priroda,
ambicija. Isto važi i za nas, u društvu. Prestajemo da budemo najcrnja govna
samo kad nas snađe katastrofa. [...]