ДУШАН ВАСИЉЕВ

ПЕСМЕ

МАТИЦА СРПСКА
 I

ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА

 Моја песма
Ја сам јединац крвавих зора,
моја је душа пуна сени
и лице црних, дубоких бора.
И залуд траже песму у мени –
у моме срцу нема ритма.
Ја сам свећеник паганских вера,
што воду слави, вино пије.
Љубавник сам мртвих бајадера,
чијих се уста дотакла није
разблудна, кобна мушка усна.
Ја сам огранак грешничког пада,
мој мрки поглед трује, вида.
Ко мене воли, тај вечно страда,
јер немам бога, и немам стида,
и немам брата, немам сестре.
Ја сам сироче пресвислих нада,
које никада нису цвале.
Ја сам стих плеснивих Илијада,
и клетва жена, које су пале,
последњи акорд у финале.

3
 Гласник
Нећу да певам лепоту платана
ни мирис влатајућег жита.
Ја сам гласник гомиле срамних дана
што нам у сусрет хита.
Јер, ето, ми славимо беспуће
и кад су око нас пустиње бескрајне.
А сва наша снага свиснути ту ће,
јер нас у пропаст страсти наше гоне.
Ми величамо умируће звуке
и јесени певамо као своје,
а од крви нам се још пуше руке
и у душама бесни џинови стоје.
И ближе се дани крајњег пада,
и ништа нам остати неће, само:
или да нас Порок надвлада,
или да сви, од реда, попадамо.
Јер кроз густе облаке тмине,
кад све наше звезде засјају –
Грех ће нам једну по једну да скине,
сви ћемо пасти у љутом окршају.
Нећу да певам лепоту платана
ни мирис влатајућег жита.
Ја сам гласник гомиле срамних дана,
што нам у сусрет хита.

4
 Човек пева после рата
Ја сам газио у крви до колена,
и немам више снова.
Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
не тражим плена,
ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!
Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим.
И кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
и онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров.
А данас мирно гледам, како ми жељену жену
губави бакалин грли,
и како ми с главе разноси кров, –
и немам воље – ил' немам снаге – да му се светим.
Ја сам до јуче покорно сагибо главу
и бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву –
али је данас знам!
Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године клања,
ради овог светог Сазнања
што ми је донело пропаст.
И ја не тражим плена:
Ох, дајте мени само још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе –
остало вам на част!

5
 Пет простих песама

1
Траг буре

Горко сећање на Покољ у снове ми се уплете

и носим га собом кроз светове и ноћи,
и нигде му нема границе;
а смрт је свирепа код Соче и Грачанице
као и под Јокохамом.
Време се титрало с нама ко оркан са жутом сламом,
и били смо свугде пајаци, марионете.
Блистава свитања проносила су над нама пожаре,
а ми смо чекали увек чудеса
да нас спасу, или измрцваре.
Никад радости, у сутон или у подне,
а сан нам је био – кућа и њиве плодне.
Младост нам је разнела бура
преко веселих вила, мртвачких гудура,
гајева и голих хриди,
н по небу се клатише разапети
симболи безумља
крвави, црвени ромбоиди…
Човек се у мени стиди, стиди…

6
 2
Будућност

Прескочили смо крстове и псалтире

и удовичке пензије;
од народних фондова и добара
душа нам узима џиновске димензије,
и од праха цвеће на новом путу ствара.
А један залогај крваво стечен слађи је
од лукулске софре напрошене
за душе што се веру у рити.
О, нема чарања, проклетства, мађије
ни страхотног свијања сене,
кад људи нису сити.
Гробља, зарасла у густој иловачи
нећемо походити погнутих глава,
јер већ и небеса плава
отима, отима јачи.
Па да скрштених руку чекамо сломе,
а живот само да се насмеје томе?
И испред цркава остаће само наши бели стубови,
и иконе изнад зарђалих брава
чудно ће ширити зенице
кад пролете голубови;
и сенка ће само пасти на мраморне степенице
душе што се у патњи спасава.

7
 3
Слика

Пут се осмехом праши по светлом сунцу априла

и одлази у пределе далеке
као када се пустињаци
крстом заклињу преко облака.
Никог неће уздићи крвави прстен или везена свила,
јер душе путују очаране
полипом рађања наших мисли.
Сва се чар спусти у једном шареном насмејаном хипу,
и после тога тишина
све путеве упије у се,
и светле зраке сунца по свету целом растрви.
… И кораци пролазећег дана
звоне као сребрни прапорци
степски, у снегу,
и сунце на западу трепти као кап свеже крви.

8
 4
На дну

Од падања су нам се усијале главе

и нема на дну пророка да се јаве.
Него се јутро одвуче
у сутон мистичан под стене
што се са неба откидају као завесе суре.
А из снова, из небеса махнитим кораком јуре
Сутра, Давно и Јуче,
дредноти, маги, комете и жене;
и све се у крваво коло живота свија
под отменим луком плавих божјих ћуприја.
И када поноћ развије заставе блуда
и узме у руке крму,
не пролети сунце ни сенка овуда,
а жалости наше и радости
мртве падају на калдрму.
И нико не може да се успне на врх планина,
у пределима са вечним током,
где све до краја иде,
и одакле се сви снови, греси
све душе и небеса до краја виде.

9
 5
Песма о мајци Марији

Несрећна мајко, Маријо бела,

у цвету твог тела
далека прошлост сребрном песмом звони,
и мирис наших тихих њива
нагони душу да спокојно снива.
Мисао се отела старчевом мигу,
из очију твојих, и под небо се вије,
и у слатке речи ромони,
у невином, сетном подвигу.
А прошлост скрије за скуте
твојих широких хаљина,
и спута Мисао, жељну даљина.
Ноћ се сурвала, у твојих сања стубе
(патња је судба оних који љубе),
душе су пуне части
за оне, који ће их спасти.
Несрећна мајко, Маријо бела,
љубимо на свом путу трагове твога тела.
Жеља је твоја обукла видљиво ткиво;
и Син ти је – као и ми – вечно о срећи снив’о.
Жалост се проноси кроз душе наше
обамрле од мука;
шибани и гоњени,
ишли смо сури по градовима крвавих славолука,
испод звездане васионе
што у црвеној екстази крви у сумрак сваки тоне.
Маријо, мајко патња и удеса
што кобно кликћу пред прагом душе,
све се сурвава, сви се олтари руше,
и нико своје снове не спасава!

10
А када поглед допре иза небеских завеса, –
црна, очајна тмина
откуцава дане и ноћи што иду.

11
 Нараштаји

Све око нас, све живо ходеће,

са болом слути
кобну, сјајну
победу пути.
Никад се више
весела песма захорити неће:
увек ће, увек тише
у сутонима смртним да жути.
И у свему
што живи, гине, сјаје,
нека је немоћ наслеђена
убила све лепе осећаје.
А душа болна, увређена,
јеца, јеца, јеца.
Све што је живо,
прећутно, без гласа
шапће у сутон смрти:
нема спаса, нема спаса!

12
 II

Са знаком истине на стеговима,

са вером да је наш нараштај Каин, који се каје,
да у сваком срцу има један бар кутак незасејан, –
запевали смо борбу свету
у један јесењи дан.
Уплели смо у сунчеве зраке радост нашу.
И облаке,
када сањиво машу
веслајући по бескрајном Своду,
заустављали смо у ходу
и певали им сјај победа скори',
певали смо са звуком челичним,
што јечи по гори.
А ветар, кад завијори,
песму нам је бесним развео фијуком.
И једне мајске ноћи, проклете,
са својим срцем пуним,
на старом путу нашли смо се,
на почетку чак.
Ми смо мислили да напред идемо,
а сваки наш корак био је повратак.
Тада је већ давно у нама умрло дете;
већ су нам седе биле косе!
Залуд су прешле, изнад наших глава,
радне године, часови, трени: –
спас је само острво заборава,
о, ми Несхваћени,
о, ми Несхваћени!

13
 III

Ни са облака нема спаса,

ни у срцима људи;
Ми дршћемо од ужаса,
јер и у оркану студи,
и у борбама груди,
за нас само осмех сажаљења зре.
А ми ћемо певати песму
о срећи, кад се мре!
Бићемо увек на врху вала,
крај својих идеала
црни гаврани,
о, ми Исмејани,
о, ми Исмејани!

14
 IV

Зашто да голе наше уде

Дамо за туђе добро сећи,
када ће за нас и тако рећи
да смо луде?
Зашто да нас боли
туђа пропаст заслужена,
о, ми Голи?
Зашто да нас сена,
сатрвена,
самртним грчем плаши,
када мру душмани наши,
о, ми Болни?
Зашто да се осврћемо
на јаук очајан оних
чије нас презрење немо
у смрт, у смрт гони,
о, ми Презрени?

15
 V

Одродили смо се од родних груди,

и наши су проклети дани;
тмурно тонемо у поноре блуда,
о, ми Прогнани, Прогнани!
Све смо даљине прегазили,
све смо облаке знали,
и безнадно,
у својој неслућеној сили,
дрољама смо пред ноге пали.
И кроз сва искушења, беде,
постали смо подли, профани,
са смехом пљујемо Еванђеље, Коран и Веде,
о, ми Прогнани, Прогнани!

VI

Пред нама нема божанства!

Ми ничија нисмо деца!
Ми и у екстази пијанства,
кад нам нога од страсти клеца,
још увек све можемо.
Ох, ми, крвници свакој идеји,
покаткад само над својим душама,
да нико не зна, плачемо.
Ми смо сви Прометеји,
ми, Несхваћени, Исмејани,
ми, Болни, Горки, Голи,
ми, Страшни, Презрени, Изгнани!

16
 Смрт поколења
Ми срећни нисмо били.
Нисмо опрали на врелу братства очи,
него смо у гробљу, на хладној, каменој плочи
слушали како Мајка за Сином цвили.
И из гробља дошли смо чисти,
кроз облаке дима
назирао се светлости нове луч, –
и ви нас дочекасте
плетеним, троструким бичевима.
И ваше руке, ко железни обруч
који гуши, гуши… гуши…
обвише се око наших груди.
Ми смо тада у души
Проклели и вас и себе;
и од бола
променили смо сто идола,
и на сто стаза хтедосмо стати.
Али на свакој по једна Мати
рече нам да ни ми нисмо људи.
И тада смо се одрекли свега!

Ноћ свугде, као и пре. И тама…

Ми изгибосмо под црним заставама,
а ви славите помпезан пир…

Ноћ свугде.
И тама.
И мир…

17
 Споменик
Кроз густу јутарњу маглу
и беле таласе плача
моје срце очајно корача,
јер је дуга ноћ, а кратки су дани.
А они што су пали на правди, од мача,
још леже непокопани.
За њих нема маслиновог уља
ни белог платна;
и шта ће по смрти палом Робу
одећа бела ил' златна?
Кроз густе јутарње магле
и беле таласе плача,
моје срце уморно корача
у децембарској зими
која реже, као умирући крик –
да пале робове у своје топле одаје прими,
и да им тамо подигне споменик.

18
 Песма
Снивамо о цветним крајима,
о руменим, слатким догађајима,
а живот облачи огњене одоре.
И полете страхови као тане,
и у страховито крваве, крваве дане –
све нам лепе снове оборе.
А пожар се око наших глава
поново, поново разбуктава.
И падамо на камен, у брљу,
и перемо дрхтећи
црвену, крваву мрљу са своје душе,
и глуви од тутњаве, слепи од дима,
певамо богу и ђаволима.
Нема ноћ савлада наше жеље
за далеке, топле, мирисне постеље,
и у сан нас баца,
у земљу и блата, и мртваца.
О, није се смејало од порока у блату,
или у хладном казамату!
Увело је цвеће, осушио се корен.
И човек је сатрт, погажен, уморен.

19
 У мраку
Ниже се на души удар за ударом
и срећу се само кужни остаци живота,
по путу изривеном, старом;
о, сви смо овде крвави ортаци
отац и син, учитељ и ђаци.
Већ нам олтаре пламен пожара лиже
и наш јаук небо достиже,
и нема сањања о мајској сети,
јер ће нам пламен памет одузети.
О, крвава браћо, у снегу
љубав и бог и живот су трице;
стварност је јаук што царује на брегу,
бомбе и камиони и крилатице.
И ноћ слази,
и мремо тихо у тој крвавој влази.
Слеђен наш осмех залута на модре лике
и уплете се у боре црне, тешке,
ко крст на врху старе, чудне базилике.
И са сузама милујемо те слабе,
уморне наше смешке –
утехе за нас нема.
У рововима, непознати, туробни,
осуђени, презрени, кобни
чујемо увек хладан крик гробни.
И пут нам кривуда,
и троне нас лишће зелено, и груда.
Ноћ падне, и у цику
загрли је тресак паклен;
и делови нас полете зраком
као крвав, крупан песак
као мехур шарен, стаклен.

20
 У колибама смрти
Облак се надвија ко пијан месец
над коље у небо убодено,
и тече црвена крв реком.
И путеви су у магле уткани
што су легле по дрвећу.
Осећамо да по кућама нашим сенке костура шећу,
у селу цветном, далеком.
И ничег нема што би нас опило у том часу,
и сви смо силни, крвави атамани
у овом клању.
И зар да од ласта чекамо да нас спасу,
љубећи се по крововима дању?
Већ легнемо ничице у влажне куте,
и слушамо како тишине
зашапћу слатко, па ућуте.
А изнад глава киша нам се слива,
и жуто, увело влажно снопље –
сва нам је перспектива.
И за грм ако паднемо кад отвор смрти засјаји, –
то су сви важни догађаји.
И пожар се ужасни похотно ваља
преко свих река, мора, земаља.
Умрећемо и ми, сутра, или нешто касније,
смрћу врелом, подмуклом.
(Зар није још ужасније –
живети дан-два са лобањом пуклом?)
Бели, порушени звоници забринуто стрче
и мислиш да ће одмах да потрче,
и да оду у Незнано – Сањано.
И ничег нема што би у нас унело чистоћу,
једно очајно громовито „хоћу“,
или по глави један страховит удар,
па да се већ једном свега заситимо,
крвави и разбарушени!
21
 Болнице
Живот наш се од грма до грма вуче,
и велике дашчаре црне ко злоба,
воде нас кроз алеје свеле;
Велика једна, страшна сеоба,
Савести што се од гроба до гроба
тихим јецајем селе.
Чекамо да сунце гнездо свије
ивицом паклене провалије,
и у ветру мислимо:
Који ће бити задњи
кроз неколико сати?
И небом се нижу шарени плакати
као на великој јавној радњи.
Човек је залутао,
и светиње му пожар прогутао.
Залуд смо веру у помоћ звали
наша су тела широки канали,
и њима жуте болнице плове.
(О, ко ће нам донети гранчице маслинове?)
Заборавили смо постати творци,
велики, слободни ткачи.
У нашој сивој покислој поворци,
сви смо само ситни подражавачи…
Вуку се друмом болнице са смрадом,
и видимо их свуда,
у себи, у сну, у молитви,
у облаку над градом…
Завоји… крв… штаке…
и жуте, злобне, велике бараке.

22
 Жице
Пут нам је свима у болу исти,
ма се ми како звали:
бели генерали или црвени екстремисти.
Видик нам је сив од жица,
и небо је сиво,
и душа је сива,
у валу смрти, тифуса, падавица.
Нећемо у смеху подићи главе
ако се над нама бели ждралови јаве.
Наш ће осмех за њима да се вине
у недокучне, слућене висине.
И кад нам над главом затутњи,
и заљуља се небо, и сунце, и жице,
не можемо да одолемо тешкој, крвавој слутњи,
и гледамо преда се нетремице.
О, боље да смо презрени, у стиду,
пали на неком непрекорачивом зиду.
Пути су нам сада од бола и беде сливени,
и жице нам погледе у небо крате.
Људи су у нама дубоко, дубоко скривени,
и не могу,
не могу,
не могу да се врате…

23
 Визија из рата
Засвираше негде гајде, и гости
полегаше крај Белог Ћилима,
и Северњача се успела
изнад Гриничке звездарнице.
(Страшно је: место тела,
само кости, кости, кости!)
А ја, разбарушен, гладан,
као на крилима
одлећем у свет непознат, студен и хладан.
(О, место цеста,
мртви трупови на хиљаду места!)
И пред очима не могох мрак заборава стрти,
јер један тмуран акорд из јама јецаше,
и од срама запловио сам таласом смрти.
(О, место младости –
те бескрајне, безмерне гадости!)

24
 Вече на Сави

Ко змија што снагу из сребрне ноћи црпе,

пружа се, ћути, (не дахће); сто очију
отворила и погледе под небом ваља.
О, никад! Никад!
Из мрака се нижу костури, и крпе, крпе
што се са фијуком ветра вију,
кад сине муња блеском белог емаља.
Од града до града, где пут је води,
шапће о мору, миру и слободи,
а на леђима јој страхотне фурије плове
челичне мачке и казани, казани.
Па ипак тихо по месечини тече,
и иста је судба свако јутро, и свако вече.
И зове, зове
наша река Сава.

25
 II

Први смо били тамо где се са смехом гине

где је јаук песма уранка и смираја.
Цела поворка ведрих!
И за нама хрпа је страве подло пузала,
и притајено и весело смо прошли
крв и смрт и развалине.
О, често су нам снови били јава!
И траг се провлачи душама
као кроз снежно поље црвене крваве нити,
и крај је већ свему:
Збиља облачи облачне сутоне маја
и вечни сањари, ми –
нећемо више никад с осмехом снити.
А живот није добио други облик
и све иде старим коритом;
и, не схватајући, под нама шуми Сава
и тужно шапће притом!…

26
 Дан кајања
Из магле, која је пала по мени,
неки се лелек зачу:
Данас је… дан… кајања… у плачу!…
Зар и ја да се кајем?
Моји образи нису румени;
очи моје смрти су жудне,
и тога, да још једном само
виде клонуло сунце,
пасти за облаке тихе и доброћудне.
Јест, клао сам. Ал' то је била врлина,
и сви су људи клали:
брат брата; ћерка матер, и отац сина.
Ал' сам сâм чекао, с онима што су пали,
у страху и дрхтећи, Зоре.
Јер мишљах да носе Решење;
а оне дођоше увек празних шака.
Али када ме запљусну
узбуркано, мутно море
мојих суза, жудњи, боли,
као коло страсних, блудних девојака
када их распали јулска жега.
Ја сам плакао за сваку кап крви
што их човек Човеку проли.
У мом је срцу било туге више свега.
Ја сам кроз ноћи небројене, дуге,
плакао кајање, пре нег' се лелек зачу.
Сад само зато плачем, јер сам и јуче плак’о.
Или се кајем, крвљу шкропећи туге,
данас, на дан кајања у плачу?…

27
 Немоћ
Побеђени смо!
Истину свету и праву
сахранили смо и по стоти пут,
и предали смо Забораву
оно што је било;
и верујемо да је све то
била шала
пјаног једног, лудог Карневала
који је у крви отпловио; и, ето,
сада је опет све у реду.
Затворили смо очи на беду
и рекли смо да су то наши греси…
Признали смо да су чемпреси
да вас само хладе сађени.
Пристали смо чак и да буду награђени
сви ваши понизни лакеји –
наше убице јучерашње.
И опет су протекли дани,
растргани,
без спона
између греха и среће,
као пре.
А ми, као богови изгнани,
без власти и без трона,
певамо опет у Маглу и у Ноћ,
као пре…

28
 Крвава песма
Буна против оца и његова ривала,
против другова,
клика против старости (ма како се она звала)
и крвавих шала,
и закона старих Поетика.
Не би нам вратила младост песма стара
на праговима сурваних страћара,
јер ноћи над њима пролазе ћутке
ко бледе, испијене проститутке.
Реке и градови и жене под цватом
испуне нас тугом непознатом.
О, нема у речима нашим ничега што леди
док се о богу и врагу беседи;
и кад звезда заплеше пјана и боса
свој плес о животу ствари,
чини нам се да смо сред космоса
остављени, сури, бркати сердари
(а сабље су давно зарђале).
А сви смо крвави црни суверени
и ничег болног не трпимо око двора,
и на нашим олимпијским престолима
богова и злотвора
најдостојнији смо ми данас. (тврдо смо у то уверени!)
Славе нас и светитељи гоје
перући крваво рубље своје,
крваво, крваво (крв-праелеменат).
О, сити смо се крви напили
вреле, шиштеће, црвене,
из груди људи и белог плота жене…

29
 Јунаци
О, како смо страшни, непознати себи…
Кличемо под страшним муњевитим треском,
и душа нам се у бедем црни упија,
и нема нам лека, смехом, грехом,
а задршћемо кад облачним часком
прелети сунце изнад белих ћуприја.
Душа нам се болно од рова до рова вере.
И витлају се за њом крвава чудовишта.
Векови су нам осмех подло крали
на некој жутој, далекој обали.
Дигнемо очи и за погледом пођемо смело,
али је лишће већ давно свело;
а облаци оду па се и они врате
са крваве земаљске маскарате.
Покријемо се сетом и легнемо у гроб жеља,
и чини нам се да чујемо звона наших недеља,
а тама се свија
око царева, жбира, судија,
око нас, крвавих, црних зверова…

30
 Борцима
У дане што светле крвљу проливеном за идоле
скрханим рукама уливамо у пехар ново вино.
О, нећемо се никад отрести
црних сатанских вести из плавих видика,
суморних сфера оних што вечно воле,
и пропасти за царство њино.
На подножју планина живота врхом се свести слади
и вечно се за нешто непојамно ради,
а душе се својим сновима умрлим ките
у страху од смрти напрасите.
А кад осушена рука на пут наш чемер баци,
пољубимо је тужно, ко смерни пустињаци.
У порођајним мукама Века, у белом невином грчу,
крв је истекла црвена и на образе нам пала;
ноћи је у сласти са нашег лица срчу;
и жена што је свест још оцевима нашим отимала.
И залуд се махнитом псовком хита
на жуте увеле алеје, или на бачена жита
отровним идејама што рађају снове –
тражимо увек стазе нове.
Стојимо над гробом прошлих мука
у одори попа, краља и хајдука,
а душе нам се у један трзај слију
што скоком пада у провалију;
сто успомена шарних
на постељама жена немарних, –
и од Таме Века
да нас спасе Платон, и Сенека?
Дођите! Излапеће слатке чари,
и празни ће остати олтари,
и као авет
ноћи ће да нам крвљу шара наш завет
у сну, пре рођења дат,
од туге данâ, што лете у неповрат.
31
Плачите! Плачите!
У слави ће се попети они што плачу
на светли престо, сјајну ломачу.
А Историја, са крила професора уморних
прошаптаће вам име са гнушањем
уз име Нерона и Робеспјера –
тих звера, тих звера!
И једним ће отменим гестом
зажалити за старим добрим стањем.

32
 Бродар
Тужан сам крманош шарене Галије Снова;
крстарим свуд где крв и сузе теку;
преш'о сам Јадран, Рур и Жуту Реку
и плаво небо Италије.
За собом остављам смирене градове и села
где се Сунце насмејано са тишином титра,
и где стижем уморен и зао
као да је отровни млаз пао
из мојих очију и са мога чела:
страст се бесно по мом доласку буди
као кобна, врела, пустињска Ањитра.
И кад кренем –
пејсажи за мном прошлост носе
преко свих мора и меридијана.
И свугде је симбол мој: бол, бол, бол,
и осмех што у сузама тоне.
А кад се облаци упију у душу
и немо се клоне да звезда за звездом оживи,
осетим кобну свезу са оним што је било.
И сјајно рађање пређе у муку,
и док немоћно у море пружам руку,
видици ми постану непријатељи сиви.
О, младости белих сањања, где си?
Шири се крило чаробне пучине снова,
и осећам: таласи ће да ме излече
и да ме веселим, ведрим учине.
А далеки обриси обала у бесаним ноћима
чине се као безброј лежећих чета,
са свију страна света,
у крвавим рововским ноћима.

33
 Наше ноћи
Пожари се сурим планинама нашим буде
на сунцу белом ко од слонове кости
у нашим крвавим мајима,
и миле, миле испосници голи,
и кокоте у тогама од свиле,
сиромаси са прљавим завежљајима,
сва светла, понори, предрасуде,
све тешке и беле могућности.
Завртимо се ко деца у мноштву
појава, греха, ствари,
па душама својим прилазимо ко чаробни лекари
веселом незнабоштву.
А када жито процвета,
нико нам не може помоћи широм овога света;
далеки снежни врхови машу
и проричу пропаст нашу.
И крене се видик бесомучним тактом,
и лудо се око нас врти,
и ми знамо шта нам је судба:
бити застрти црним погребним повратком
у златну колевку смрти.
Падамо по падинама без престанка,
у подне, у ноћ и о зори,
и ђурђевска вода испод нас кад жубори,
најлепша нам је успаванка;
а мили су нам јаблани, зове и брезе
због старе надземаљске везе.
И ипак нас тиште
локве крви, пропаст и разбојишта,
и осетимо често да смо сами, без друга,
и да је ова наша ноћ предуга…

34
 Кактуси
Не, неће ти се душа спотаћи
о прагове наших катедрала
у сенци,
лепи мој друже из Сенегала.
Зажмури, ако – кад сване –
угледаш наше дивне барутане;
и ни за стопу нећеш маћи:
свугде ће ти се
предавати венци
да ти о врату висе.
Наш живот је титрање атома
тела
кроз поља црна и бела,
и душе
од победа до слома…
Па ништа, ако и твоја галија
завири
до дна вала;
свеједно да ли се душа
касније ил' раније смири,
добри мој друже из Сенегала…

35
 Колена
Колена ти дрхте крвава,
а душа ти је тиша, беља
него што света беше јава
Гетсиманског Искупитеља.
Падаш пред собом јуче, данас,
и тело под крпе те скриваш;
а о сластима које на нас чекају,
никада не сниваш?
Дош'о сам болан, искрвављен,
да те погледам, да те сетим
на те часове, магновења.
Олтар је наш већ оскрнављен
и на тим руинама светим
тешко ћемо наћи спасења…

36
 Младост
Испод недогледне висине плаве,
ја сам данима лутао погнуте главе,
и тражио неугажене стазе,
и пољско цвеће брао.
И мислио сам да због пролећне кише
узбрано цвеће не мирише,
јер га је пљусак у пупољку спрао.
Ја сам онда још био млад,
и било ми је жао
мирисне пупољке брати.
Ја сам онда још озбиљно мислио
на сваком прагу стати,
и свугде наћи весеље лако;
и да ће ме онда у кућу звати
бистрим и срећним погледом,
и да ћу свуда бити брат.
И, место тога, на сваким вратима
очи, што су ме бѝле ледом
и новембарским мразом;
а нигде братског поздрава, ни руке.
Ја сам онда три дана, ноћи плак'о,
и пошао угаженом стазом.
Тешим се да нисам био први,
и тиме – што је тада био Рат…

37
 Облаци

Како да певамо радост дана,

кад је уткана у све нити наших душа
по једна влас полегуша
која нас трује?
И увек, ко жена уплакана,
ко глад и проклетство после суша
у нама – ту је?
Како да жалимо грехе ове,
када нас зове Поноћна страст,
и ми знамо да је, ако себе дамо, –
ко живот јака?
И да код сваке грешне и нове мисли,
увек иза нас је,
само на пет корака?
Зашто да плачемо ми над собом,
када са добом што у неповрат одлеће,
и ми, ко увело цвеће
с јесени мремо?
А страст ће ноћна над нашим гробом
грехове наше уместо свеће
припалити немо…

38
 II

Наша је смрт близу – спутање душа.

А живот нам беше –
лутање кроз земље непознате.
Нико није хтео да нас схвати:
ми смо хтели победу идеје,
а нисмо хтели клати!
Зато нас прогласише немоћнима…
А ми смо једну имали само сврху
да у светлости, на врху,
увек намучена, крвава мати
постане идолом.
Мати створења, даха јесења,
мати блудна венења.
Да, ми смо све хтели дати,
да мати постане Мати!

39
 III

Све је са два лица, знамо;

данас је добро, сутра зло,
зато нас тако и боли то.
Ми много иштемо.
Умемо и да дамо.
Плачемо.
Све нас боли.
Неправда увек.
Покаткад и весеље.
Тама увек. Јади увек.
Некад и зраци.
Али наши симболи
вечни су:
Облаци! Облаци! Облаци!

40
 Умор
И ми смо нашег Христа обносили око храма
у зоре светле и пуне мита,
и остали су празни после нас пути,
јер није могао ускрснути,
на снежним пољима или у шумама
пуних блуда и песме и паразита.
Душе су пале ко покошена трава
у крило ноћи и заборава.
А мајке погажене, сатрвене, свеле,
ништа више од нас не желе.
Полазили смо од бола и муке
на бескрајне, срамне хаџилуке,
и кроз сиве магле, румене зраке,
падали смо у дуге крваве сокаке
под капије остављене.
О, проћи ће и поред нас часови сања
у вреви крвавог ковитлања,
и пашћемо тужни, болни, скрхани,
ко остављени бели звоници
на каквој прашној, позлаћеној слици.

41
 Певач
Јече под нама ноћи, арапски црни ати,
и носе нас у сфере сања:
о, ко ће Човеку поново са сузом дати
Јуде и Ахасвере,
Антоанете и Луције?
Наш ће живот проћи без чари
надања у неба и револуције.
И нико никад неће смети да оствари
лепе снове оних који су лудо пали
док су храмове подизали
остављене,
порушене.
Будите весели, другови на скелама
и на жутом нашем жалу,
ако из Пехара Смрти нисте пили:
одјахали су у магле Средњих Времена
Марко, Ролани и Боабдили
на веселом силном мистралу.
Зар није смешно: тихо одмиче Сена,
по булеварима стопа се стопом прати,
и машта се о прачовеку и о фелама.
О, ко би могао лепо што обећати?
А наше жито мирише
по облаку сивом
што се мргодно њише
над богатом плодном њивом.

42
 II

ПЕСМЕ О ЖИВОТУ

43
 Пролог
Свеједно са или без риме,
нема важности опрема и сјај,
ако душа болна
болним осмехом над прошлошћу бди.
Нема празника ни недеља,
и сва је срећа у сунцу
што нас покаткад у стари живот врати,
и разбуди поново у нама дрводеље
са ливанских и балканских гора.
А траг је дубок и страшан,
и неће га никад нико затрпати.
Помислимо и сами да смо позери
кад виногради и жита зру,
па поноћ дође и ране се раскрваве,
и свеједно: Исуси или Ахасвери!
Други би нас само облици спасли.
И дођемо до краја пута,
а те облике још нећемо наћи –
О, ми то знамо.
Основна је наша боја сива,
као небо јесење,
као дух убице друга.

44
 Плач Матере Човекове
Данас је несрећан дан синуо,
и први му је поглед пао на беду:
најближе њему, у тихом предграђу,
једна је Мајка расплела косу седу,
јер јој је син преминуо.
Данас је умро један Човек,
и Мајка му је вриснула:
– Ох, када човек није Човек,
већ роб Неког, кога нема,
од кога сам до јуче милост искала;
ох, када је човек гори него црв, –
нека се распе по земљи анатема,
и нека се пролије сва црвена крв!…
О, Сине, мој добри Сине!
Отац ти није Свети Дух,
ни Дрводеља са ливанских цута.
Сине, ти си плод две неме жудње
и једног бесвесног минута.
Нисам те родила у јаслама,
већ у крвавој постељи,
између четири влажна дувара,
једног шареног, замрзлог јануара.
Сине, теби су и мени рекли
да смо робови,
и наша су срца без милости секли,
и нашу су снагу без милости развлачили.
И све су нам увек тумачили,
да се сетимо
да то бог тако жели!
Рођени, мртви Сине, бог је лаж,
и наши су га душмани изумели.

45
Устани, Сине, да се светимо;
да крвљу вековних намесника бога
посветимо форуме Рима,
и да копљем поново прободемо ребро
Учитељу из Јерусалима.
Да ископамо Јудино сребро,
и да на томе светом месту
подигнемо Човеку храм,
и да доведемо у храм нашу Нову Весту
која ће себе искрено дати.
Устани, Сине, да грозне лажи
које се рађају у име Оца и Сина
сахране Син и Мати…
Данас је умро један Човек,
и залуд је Мајка седе косе чупала
и у груди се лупала…
Није се пробудио.
Онда га је сама окупала,
и обукла га у црно.
И у дну свога врта, о поноћи,
сама га је сахранила…
И тужна се мајка Човекова
ту, поред гроба, настанила…

46
 Песма роба у подне
Пева у подне тамни роб
са тихом сетом:
– Све ме сваког дана даска више сече,
и све ми је мање одмора,
и све ми сваког дана кости страшније звече;
видим да ћу са овом чежњом за светом,
и за зраком, и за мајком,
пасти у Црно, кад дође Смена.
Сада је подне. У топлом зраку лете
велике жене и мале мидинете на ручак;
и смеју се потом,
и живе чудним, слободним животом,
а ја сам блед, кукаван роб.
Сада се свуда гасе кандила,
и звоне последњи амини…
Девојке поклапају писаће стројеве
на којима су куцале сатима,
и полазе;
младићи их чекају пред вратима,
и о будућности безбрижно снове снују,
јер мисле да ће се скоро узети.
Само купљени ковачи кују, кују, кују
ланце… ланце…
за нас, за живе бројеве
од једног до двеста,
који морамо сутра нестати,
да другима правимо места…
Са тихом сетом
пева у подне тамни роб.

47
 Празник пораза
Пређимо са кукањем преко свих наших стаза,
данас је празник пораза.
И немоћ је део наше душе каткад, наше својство
које нам доноси зла, суза, понижења,
и са очајем и грехом сачињава тројство
које нам, истина, не пружа спасења –
али је дубоко наше, наше, наше.
Сви ми давно већ горчину немоћи знамо
и славимо је данас са дивљим бесом
као што дрхтимо над врелим, загрејаним месом жена,
у сутоне бешумне, тајанствене
када плачу од страсти девојке и жене…
Сви смо ми, некад, главу склањали
у мирисне букете античких ваза
кад нас издаде она о којој смо сањали.
И то беше дан првог пораза.
А после тога редом се брзо низаху срамоте
што нас, немоћне, стизаху
после великих, страшних потреса.
И кроз поколења, кроз нараштаје,
кроз прошлост у будућност,
ко давно умрле звезде сјај кад данас сјаје,
ко једна чемерна могућност,
провлачимо се до данас преко свих језа –
и прелазимо јауком преко стаза,
данас, на дан празника пораза…

48
 Песме о животу

Певам прљаве крчме са границе наших спознаја,

ракиџинице са папиром уместо стакла на прозорима;
наличје сјаја –
што се у башти на трави ствара.
И плачем са децом и мајкама отргнутих утвара,
што су се сурвали у бездан пакла
са смехом и радошћу, и са безумним бесом,
ако им се у лудом сркању пути
једна само чаша измакла,
једно слатко обамирање.
Певам прљаву крчму,
и док ми песма шиба;
зидове и под што се годишње једном риба,
бура достиже границе
највеће моћи,
и блуднице су празне станице
наших ноћи.
(А по такту
старог доброг валса:)
У чемпресу, на жалу,
принц какав блед
љуби принцезу своју малу…

49
 II

Певам пијане жене, што расплићу косу

када месец им обвије струке
сребрним танким велом,
што се вуку
кроз сто руку
за кору хлеба сува
по свету целом.
А нема нигде мира за душе
што својим гресима моле
мир,
мир,
мир;
и само страве – има.
Полета мајке голе,
мајке, брате, мајке,
са великим, страшним трбусима
и дигнуте их главе –
угуше.
Живот се често и не осврће,
и прође
као што пролазе облаци
крај црних, витих димњака.

50
 III

Димњаке певам место мраморних распећа,

очима у себе упијеним;
доста је било орних песама
и витешких крика!
И само сам син столећа:
док се са очима сненим
белим облаком женим,
(срце ми ритмом челичних чекића бије)
а песма ми је хладна –
ко урлик фабрика.
Свет ће можда поново поћи путем,
где молитве ничу и расте глог,
где царује Тама, и Страх, и Бог.
Али ће човек што под небом лети
насмејати се меко и звонко.
И ритмом безумног витлања,
агонијом болнијом
него што је Алба клао
у име бога,
опојним, лудим ритмом рада
Човек што је пред богом некад на плочник пао
на концу ће да га надвлада.

51
 IV

Не лепе тоалете,
не гиздаве манире принцеза из прича,
него напор хоћу да певам –
Свесну јаву на обалама
Живота или Смрти,
за све људе, за Нас,
без роптања, без поклича.
Није више небо ружичасто данас,
и наши снови
голи су, пусти ко јабланови у јесен,
с две стране пута.
И далеко изнад наших глава
озбиљна, забринута
својим нам облацима маше
челична, наша јава…

52
 V

Зашто да нисмо краљеви

док голи
сву снагу купимо свом свешћу?
И док над нама џинови челичног оруђа
гвозденом енергијом затрпавају
све што је тешко, и боли?
А свака воља туђа,
људи, –
разбије се о наше маљаве груди!
А песмом на свиралама
душе
затрешћу
у подне врело
док жене поред нас спавају,
а сунце, Нас поздрављајући,
на југу маше главом,
па тихо по видику плавом
отплови невесело…

53
 VI

Када, изјутра, роса посипа тло

својим сребрним капима,
и забрује
таласи ваздуха од сирена
наших фабрика,
учини ми се
да ће све једном да буде
цветни врт.
А вратове наших жена
китиће адиђари
сковани нашим ударцима
по животу.

54
 VII

Летим са животом на крилима Дива

и без вике
нађу се стазе нове:
место да Човек, као некад,
снива о лепоти теза,
и чару гајева схоластике,
данас са смехом воли
танке, плаве лукове
живог, моћног железа
што се по пољима,
голи у тело земље упили.
У све далеке сфере земаља
наша већ допире Мисао свежа,
и наша жеља доспева;
и ништа нас више не укаља,
и душа нам је тежа
са сваким ударцем челичних чекића,
(благословени, нови симболи!)
Дођи, друже из Уганде или Бразилије,
а дом ти је, као и мој, свуд.
Деси се да нам је милије тамо ил’ ту,
и пођемо некуд па се вратимо,
јер данас нема срама
ни у белој слици распећа.
И зашто да се не вратимо
ми, мулати и местици,
тужни проклети јеретици
са тужним, незнаним гримасама?
А свугде има јада доста, друже.
На Пилама,
на Гушњичу,
око језера Чада.

55
 VIII

Девојке,
што се мирисом свог тела опијате
док вам над главом хучи
сто радних бића,
сто црних, гвоздених стројева,
ваше се дојке
ко два усијана ваљка клате,
ко две полуделе шеталице
на неком заборављеном сату;
А о врату терет вам кобна живота виси,
(као у подне, лети, две златне капље зноја
на вашој малој, тврдој сиси).
Страсти су, верујте, само обручи,
којима нас живот спута,
да нас што лакше прогута.
Да ли, док погрбљене бдите
над плодом и успехом рада,
што се увек даље одвлаче;
да ли вам успомене
на мене
нешто значе?
Или сте ме, са своје душе спрали
као зној чела са водом
кад цикне да се стане.
Или ме се, каткад, у шали
сетите?
А лежали смо ко снопље
у сенци убогих багрема и липа.
(О како су пролазили тренуци
једночасовног одмора после ручка!)

56
А бог, тај добри, предобри,
у својој тешкој руци
држао је, на нас упрто,
копље сунчаних зрака.
И чинило нам се да под његовим плаштом
сто светих јунака
огањ на нас сипа,
под сенком спојених багрема и липа.
Шест… Сећате се?
Ах, да –
успомене су увек лепе.
Но, ја ћу вас недељом страсно грлити,
и наћи у вама нових жеља бездан,
румених образа.
И са наших стаза увек ћемо, девојке успети
увући у се крајичак неба,
сладак, чаробан, звездан.
А у понедељак, а у понедељак
(нећемо жалити, девојке, за рајем!)
поћ' ћемо опет у борбу за сê,
и за све.
Рад ће човека да спасе,
то ви добро знате.
А мене ћете се сећати
са сваким залогајем,
што га прогутате
у сенци црних, високих димњака.

57
 IX

Ноћне страве
падају по нама као пахуљице,
и светови забораве
чаробне речи
да се у своја бића врате.
Тону људи и жене
у своје лепе, шарене
разврате,
у сјајна,
бескрајна
ломљења беле, меке пути.
И често ничег другог не можеш, друже, чути.
Ноћ Живота.
Само се видик по кутовима греха
огрне сводом
белих утеха.
Поља дрхтећи грле
дуге,
светле и плаве железне пруге
и носе их ноћу у бескрајност.

58
 X

О, дуги наши жути,

увенути,
сушичави наши столови
са четир увеле ноге,
ко каква слепа браћа!
Нисмо крај вас снили
о љубави или о блуду.
Жудно смо желели недеље,
да загрлимо груду
крај реке,
да нам дане сунчане и далеке
веселом песмом враћа.
О, вама певам, наша широка зданија
препуна паром и дахом,
(других храмова нико није хтео!)
Сваки је наш напор свео
предотајствена литанија,
и сваки наш уздах
преломљен хлеб је бео…
Другови, девојке, жене,
живот нам даде светост хотења
његових слатких чари!
А све се мења.
Кад се у наше душе немоћ увуче
и тела
кад буду свела,
окренуће се ствари;
Разгледаћемо шарене, чудне слике,
покаткад ћемо читати класике
и старог, доброг Аристотела…

59
 XI

Певам живот што с дана у дан

постаје шири,
богат чарима победе, рада,
шарен и тежак и блудан;
живот што на сваком кораку
себе победи,
себе надвлада,
па затим о себи плеше плес неки чудан.
О, како давно негде и некад
сањаху о томе плесу
песници, снене сањалице!
Ноћ се савија око фењера
и клања се дубоко сенкама
што их живот по плочнику баца.
А месец са ликом старог мудраца
по плавом чаробном небу
у бескрај далеки гаца!

60
 Грађевине
У високим, црним грађевинама, под теретом низа
проклетих ноћију, у постељама свиленим,
љубећи камена колена и бокове
чувених лепих, кристалних невеста,
очи и бедра Хелоиза,
и урлајући бесним криком силним,
никада нећемо моћи стрести окове.
А дан се враћа разапет с трећег ил' петог спрата
и подвлачи се под грађу;
а сестре кукавне, плачући негде, траже брата
и не могу да га нађу
у подрумима крвљу подизаним
на обалама пјаним.
И у летењу се душа усијава
док се провлачи кроз скеле и трезоре са девет брава.
Сви смо ми разбарушени, сатрти палири
на неким невидљивим грађевинама,
(дајемо им, из шале, име: „дело“)
од меса истесани полубогови, брадати Микел-Анђели,
за нас су само станице цветни свемири.
И са сенкама смо се својим за далеким морима срели.
О, далеки пејсажи;
О руко, мајко, невесто, боле нам ублажи!
На домаку наших руку пуше се плави селваси
праживотом што риче, па се уморан гаси.
А мисли су нам разнете ко мокре беле кошуље по прошћу
и не узносимо се знањем, злобом и мудрошћу!
Јер кад се човек у нама разгласи са виком,
не верујемо ништа ником.
И немају за нас смисла
бескрајне неме процесије,
светина, гомила, руља покисла.

61
О, свете,
лепоте, туге и сете
свило се пред нашим очима нагло;
о, тмине, –
ми видимо стално недограђене наше грађевине.
У основима су прострта као на одру
вела наших живота, утканих ноћном језом;
и стално би хтели судбину нашу модру
оградити једном чаробном парентезом,
једним танким, златним везом.
Па се сурвају скеле у душе горке, преварене, невеселе,
и прошлост огрне црних облака тогу
(О, и ја сам мислио некад да све могу!)
И разгласи се часом
рођење нових вер-либриста
који се младићким жаром
бацају блатом на Христа.
Поноћ понесе све снове лирске
у поноре свемирске
и хладни смо на нашим недограђеним грађевинама.

62
 Колон
Дрхти у мени све.
Ватрени, дивљи потреси
уселили се у моје биће
и крв ми у лудом ритму бије
да, да, не!
Боли ме једно сањано Откриће
у дубинама Океана
свих срдаца, јадних, покопаних
још оних тужних дана
када се није смело знати да су бајке
наши наслеђени греси,
и да су све то
опрале крвљу наше проклете Мајке.
Боли ме једно херојство свето
што мре у лету и жути
у тужном мирису цвећа.
Родило се пре сто столећа,
кад је први човек живи
пред Сунцем сагнуо главу.
Ох, ја знам да су бескрајни пути!
Крајеви страшни само су варке
за које подмукли Видици сиви
скривају Истину праву.
Боли ме што не засјаје већ једном
беле катарке мисли,
и не похрле – у Непознато, у Ново!
Да, нема никог, ко би сков'о
од неба бескрајне дворе.
Пренем од сваког бâта,
сваки ме крик плаши.
Боли ме једна сила непозната,
као пороци наши,
која ме гони у свет без краја.

63
Гори у мени душа,
и трак њен један под облак се увлачи
страх ме је, бићу јак,
и нико од мене јачи!
И боли ме сјај звезда жутих
кад о поноћи затрепере,
и нико нема вере
да рекне једну одсудну реч
па да за навек ућути!
Дрхти у мени све,
и у лудој ватри моћи
тихо изгарам ја.
Не знам шта ће после доћи,
али у мени умире кобно „не“
и побеђује тврдо, очајно „да“.
Да! Да! Да!
Свеједно да ли издалека
жена некаква за мном плаче,
у море бескрајних пута,
или ме чека
ломача подигнута.
Све то нема значаја!
Али су вела спала
са окна моје душе!
И смрт, ил’ живот!
Низ мука,
или ред сјајних славолука,
али се поћи мора!

64
 I

Кад ноћ падне, у мени се

неко тешко сазнање пали
да сва наша бића
о танком концу висе
и да смо сићушни, мали.
Зацвили негде врисак
и на душама нашим
остане дубок, црн отисак,
И од тога крика
око допре преко видика
свакидашњице суре
као да су нас таласи буре
бескрајно завитлали.
Мора су далека, тужна,
а наша је душа дужна
поштовати старе традиције.
А нека завист кужна
сатире у нама амбиције.
Боли ме једна сета неосећана,
што нема почетка ни краја,
што није била,
али је осећам око себе,
и сваког сунчаног дана,
ледом ми коси крила.
И смртном тачношћу
образ нам каља свима,
живот нам трује цели,
као што море
не чека
дане, сутоне, зоре,
него се тихо дели:
плима, осека, плима…

65
Тиште ме лица
испијених, бледих лунара;
проклињем свога гробара,
овај нараштај кукавица.
И једном, кад се врева стиша,
поноћи једне глуве,
из мојих ће очију потећи
бујица суза врелих,
као жестока јулска киша.
И… и…
и после тога прнуће негде ласта,
и један човек вити,
пун несхватљиве сете,
високог узраста,
објавиће рат Незнању.
Свете!
То ћу ја бити!

66
 II

Нећу да гоним пучину плаву,

нити да кушам видике сиве,
зато да цвећем ките ми главу,
нити да ми се диве!
Заронити у душу Свемира,
и у крилу тога вампира
открити светове скривене,
и стићи до извора светлости
плаве, и беле, и црвене;
однети с Неба сјајне шаре
и отети му муњу из шака,
и од ње на грло слатких девојака наших
сковати адиђаре
ватрене, небеске, заслужене
– за то ћу поћи!
Ох, да л' ћу моћи једним потезом
у дубинама што ћуте,
нове пронаћи путе,
и спојити их златним везом
за наше душе тронуте?
Једним вратоломним летом
једним очајним, последњим покретом
којим су мрели
убице, голаћи,
и пророци невесели, –
да ли ћу Истину наћи?…

67
 III

Лишће већ поново вене

и поново су протрчали крај нас
дани колебања,
а далеки, сунчани жали,
са песмом чекају мене.
Све наше сазнање гине,
и осећаји муче,
и каткад тек само синè
трзај под кором тама
ко Самум што зафијуче
по жутим афричким пустињама.

IV

Тужне немоћи наших дана

зјапе у мојој свести,
као што је жељна исповести
душа у грехе прогнана.
Дах смрти преко наших дела
и преко нас прелета,
и спасла би нас само
бела, чиста, неопевана,
вера неког новог, бољег света.
Видици скривају злобно
и срећу и благо и тугу,
врело живота и оток смрти.
И куда, куда поглед упрти:
Северу? Западу? Југу?…

68
 V

Срећа? Сунце? Истина?

Крај? Почетак?
Сто сам зора слушао ћутке
питања та без одговора.
И у те тренутке
родило се у мени
смело једно очајно дело.
Муке прошлости наше вриште,
и нашим душама ко ће,
где ће наћи уточиште?
Јер сви смо једнаки,
цар, пустињак или парија,
себар или члан Ханзе:
сви ће главе повити
пред Будућношћу.
А ја ћу сам, смирен, отпловити
у Ново, у Ништа,
у Искупљење,
О, Santa Maria,
Santa Maria.

69
 Јесен

Синоћ су неверне звезде

на плавом небу у пуном сјају сјале,
а јутрос су на тело нашег врта
прве јесење магле
са победничким криком пале.
Наши вртови дрхте у страху:
руже су своје главе сагле,
и просе милост.
И ситна трава жута
очи је своје упрла Небу,
где Јесен својом укоченом руком
велике, тмурне облаке црта.
Јутрос су тело нашега врта
прве јесење магле облиле
са победничким звуком.
И на вратима капеле у гробљу
Ветар полако, у ритму куца…
Гробна тишина… Нестају гласи…
Сунце се далеко, сањиво гаси…
И на вратима капеле у гробљу
Ветар полако, у ритму куца…
Само у цркви кандило вечно
тихо светлуца… тихо светлуца …

70
 II

Јутрос је освануо Новембар

и Роса је оседила,
и преко гладног, роморећег Града
прелеће јаук и лелек!
И моје је срце изненада
у тешки очај пало,
и моли људе у Граду:
– Ох, дајте зрака,
дајте зрака још само мало!
Али и гладни Колос цвили;
сада већ Мрак и Ноћ пада
и против разблудног Мрака
који нам свете олтаре руши,
и против Ноћи
која ће доћи
са вечном мржњом у души –
Где је лек? Шта је лек?
Свирепи Ветар злобно бахће
кроз мрке даске плота:
Голгота! Голгота! Голгота!
Човек је створен само да страда
и Смрт је лек!
Јутрос је освануо Новембар
и Роса је оседила,
и преко гладног, роморећег Града,
прелеће јаук и лелек!

71
 III

Облак један, на бесном ату,

небо широм и уздуж мери
и убризгава плавоме Своду
своју модру, прљаву крв;
А у црном, јесењем блату
шкрипе и клокћу бедна кола
са четир тупа, мршава вола.
На раскршћу, у монотоној песми
пуној чежње и мрког бола,
просјак један нариче Сунцу;
А даље мало, на хучној чесми
девојка једна боса и гола
са њиме плаче… плаче… плаче…

72
 Светлост
Мрак је обвио пурпурном маглом реке
и сребрнасто звоне вали,
и обале се сањиво отежу
у снове.
Нећемо се никад скрити
ни гладни, ни сити,
од слика свести, које никада нисмо знали,
урезаних у камен столећа,
у славе и битке далеке,
свилу и тешке брокате.
Наше нас ја оловним теретом гања
пругама далеких постојбина,
и уморни од греха, и борбе, и миловања,
лутамо по непознатим праговима.
Понекад смо путници обасјаних предела,
али се за нама весело клате
збивања, везе, односи и тела
што се у тајности склапају;
и наше очајно несхватање, неразумевање,
избије у тешком и тихом вапају.
И блудимо тако без речи о своме циљу
ко да нас ноћи некуд далеко шиљу,
одакле повратка нема.
И ко ће упалити у нашој души луче?
Мремо и данас ко што смо мрели јуче,
без лепших веза,
немамо ни једног новог ни чудног потеза.
А кад се свали непоимање чудесних збивања,
ћутимо као мраморне беле бисте.
Да ли смо жртве крвавих наших снивања,
ил' само невине идеалисте?

73
 У непроходним шумам а
Душа се у нама јецајући клати
од Севера до Југа;
(али десница и левица?)
Боли је
тама, кикот, снег око Голије.
О, поћи, поћи,
и знамо да је неће помоћи
кобне кукавне чаролије,
ни Месец што небом бесциљно вијуга.
Шибана шестоструком кнутом,
како, људи, да се молимо
Божанству, тако подигнутом?
И снег се спушта и скрива
порок и уморства језива;
и храм бео, са витким звоником
ни речи не каже ником
о свом олтару и светињама.
О, боли душа, пати, плаче,
а негде се пале ломаче
у шумама са избезумљеним висом
неком лудом, безмерном каприсом.
И све то, та чуда
у песми проноси поток што тече овуда.
А није се зашло у дно понора,
и јаме порока, шуме;
звезда зажмири невесело, чудно,
као да ништа не разуме.
И душа се несрећно ваља
од цесте до цесте,
а живот нагрне па је са смехом укаља
ко брачне ноћи невине невесте.
О, тешко нама
у густим, непроходним шумама!
74
 Открића
Одлазим поражен, скрушен,
у нова открића облака;
(престо је мој срушен
од пустолова са сокака).
Носим у себи самртне клице,
и са досадом пловим у зору,
као на бешумном мору
велике беле једрилице.
А путеви су завејани,
тамом овити,
и нису везани ничим,
већ по сањама мојим плове.
У смеху себи на Мудраца личим
ког нека звезда зове
на пут далеки, магловити.
Стопа се за стопом ниже,
и никад ничег нема
до луде, сумануте гриже.
Одлазим кроз гајеве свеле,
кроз пристаништа,
и горућа, крвава разбојишта,
кроз станице, цркве, тунеле.
И ничег новог нигде нема,
и лепог не можеш чути.
Облаци се шаљиво смеју,
плави и бели и жути.

75
 Обале
Река се живота разлила на њиве и на села
и прошлост се кобна са нашом младошћу срела.
О, рашта
да се кријемо под црне ризе и скуте сурог плашта?
Пламен нам у очима тиња
и знамо докле смо стигли
и да је страшна, очајна наша голотиња.
И веселим темпом плове по муљу лађе,
и нема почетка, краја, средине,
јер живот полети на крме и катарке њине
и циљ свој ипак нико не нађе.
О, знамо да смо се слили
у један напоран талас немоћи и хотења,
али нам снагу обале жуте развуку,
и ништа се никад не мења.
Дан се за даном бесомучно витла и гони,
а нас на обалама
затичу свуд свитања и сутони.
Веже нас облак за ливаде и паше
прошлошћу, над мостовима сребрених пруга,
а кад долете радости са севера или југа
од нашег се живота поплаше.
(Никад нећемо имати верног друга
кроз живот и кроз снове).
Свака нас стопа део живота стаје
и ипак не тражимо опроштаје.
Само су јаблани, кобни проклети ветерани,
на нашој страни.
Река се живота разлива на душе и на свести
и носи телеса жива,
па и нас полако, тихо запљускива.

76
 Несрећа
За несрећу ми нисмо криви
и ако сами свалимо на се кладу!
Нама су рекли: главно је да се живи
било у сраму, у слави ил' у јаду.
Рекоше: савест ако се на нас свали,
греси ће нам у помоћ притећи,
јер нема лека од жила набујали' –
слатко је и с дрољом лећи.
И у нама бујно клија та,
у младости бачена клица;
сунце нам је лепо само док сија,
а дужност, поштење, бесмислица.
Бесмислене су постале и мисе,
јер у наше дане
увукла се коб мајке продане
и сви идеали срушили се.
Не уносе у нас мира псалми чести,
нити нас заносе покајања тија.
Ми смо Сотоне, Антихристи,
и све је за нас само лакрдија.
Не вређа нас више дах срама, што се шири
у очима нашим сненим;
ми смо ништавни сатири
са лицем бледим, испијеним.
И ми осећамо у болу јасном
да у томе не може бити све
зашто су нам животи дати.
Време се безобзирно губи,
али у нашем јауку гласном
нема ни једне жеље да се врати…

77
 Молба на Берзу рада
Покорно Вас молимо, Господо са златним зубима,
да саслушате молбе нас –
што смо се скаменили пред вратима.
Сваки дан ви насмејани прођете
и ми вам тужну почаст одамо
и не бунимо се, Господо!
Можда нам руке нису тако фине,
ал' у нашој души, може бити,
има више светлости, Господо?
Радници смо, понизите нас до земље,
нас бедне најамнике,
јер имате моћ и силу;
угасите и то мало своје човечности,
и своје ниске инстинкте
ослободите на нас.
А ми ћемо савладати себе,
и уздићи себе
над вас, над вашу моћ, над вашег бога.
И кад нас баците у какву шпиљу,
наша ће песма одјекивати:
у сусрет ће ићи Великој Визији
што је Будућност крије;
великој Победи оних што граде
над онима што разграђују,
као Ви што нам дане разграђујете,
насмејана Господо.
Морамо да чекамо данас на ваш знак руком,
и да вам дубоко захвалимо
псећу помоћ.
А можда наши снови
од ваших сто пута даље досежу,
и имају сто пута шири обим.
И ваша вредност лежи тада у испегланом оделу,
и намирисаној кравати
и у тим дивним златним зубима.
78
 Била једном…
Била је једном једна земља,
која је за скупе новце купила
сва пукнута звона профанисаног Кремља,
и на своје свете путеве
примила изгнате богове
и црне, поноћне трутове,
који су дошли са стегом фанатичке вере
да се склоне,
и да из топле собе поново почну
покољ и поход на милионе.
И нема нико у тој земљи срца
да им маску са образа здере?
Ја нећу да питам пијаног мужика
кога би хтео? – да л' једног Белог Цара
или хиљаду бољшевика;
Ја нећу да питам која је буна што води напред,
да ли муцање кроз деценија
или ова божанствена комуна?
Али вам срцем стојим добар,
ма да су им погледи од суза влажни, –
они су лажни;
и све је у њима лаж: и бог и бели барјаци.

79
 Вулгарност
Млак је ветар заљуљао снажно чврсте тврђаве
зиме, и по зиду се пуза;
превиру у његовим удовима нагомилане снаге здраве,
и у очима му блиста суза.
Па друже, сада пред прагом
новог живота, пуног чемера, жучи,
покушајмо да се понесемо с врагом.
Нећемо се речима борит', како нас Библија учи;
него, док снег копни,
скупи сву снагу и изнад себе се попни.
Ја сам покушао. Успео нисам. Ништа!
Сад само морам чешће да бришем очи,
јер у Висинама како да нађе скровишта
онај ко себе не може да прескочи?
А ако пређеш своје границе узане,
реци ми истину: да л' сунце на истоку баш гране?
Ето, у томе је све оно што треба
да нам у срце донесе део неба; –
(о, сви смо такви!)
Радозналост… греси… очајање…
страсти… дете и ванбрачно стање…
ех! –
И тврђава се љуља…

80
 Одбегла душа
У оку са сјајем муња луталица,
и као са надом изненадном госту;
са сетом облачних банатских бубалица
о Ускршњем Посту,
ногу лагано пред ногу мећем,
и људе које на путу срећем,
питам за моју одбеглу душу.
Ја не знам шта јој би да пљуне
на банатске амбаре пуне,
и да онда утече;
када смо задовољно, свако вече,
слушали раскошне песме
какве само код нас роде!
Знам да се није зажелела
хладних шума и бескрајне воде
где нема хуке, бола и страха
од густе, црвене крви у врењу, –
као овде, код нас,
где ипак сви људи осèде у поштењу.
Најпосле, мени и сада је добро.
Душе, истина, немам;
ал’ имам бескрајно банатско поље
где роди злато, страст и песма,
и где весеље иде до сржи;
где сунце све грехе спржи,
и сви останемо увек чисти.
Ха-ха-ха-ха!
Зар мени овако није боље?…

81
 Сужањ
Мрка ме брда поливају сенкама
и чежња се у душу увлачи
за Новим Животом,
а не дају ми да полетим стара живљења,
што им спокојна дремања буде
весели пропелери над главама.
Борба се води на смрт и на живот,
и морам да стојим по страни;
и само се, са осмехом, тргнем
кад плочником, у ноћи прохује
тешка, црна болничка кола.
И кад завитла ветар клетву над крововима
помислим: то ми је спас.
Али шкрипе олуци, киша лупа о прозоре,
а ја сам увек тамо где сам био.
Знам да ће, кад легнем под оранже
засијати пред очима ми нов један облик,
и да ћу блудети, блудети за њима.
Неће то бити само жеља!
Не, неће.
Стварност ће проћи ћутке поред мене
можда на каквом Форд аутомобилу,
и ја ћу је залуд тражити!
Ипак: летети, тражити, живети,
рибарити по Јадрану
и пети се на Монблан.
А сенке су Буда без белог покрова,
теретне и тужне.
И нико не може у њихов поглед
ни један зрачак да унесе.

82
 Будућност
Наша ће будућност бити:
горди један, соколски лет,
који ће скинути са неба Небо;
препородни преокрет;
Или тешка једна тама и магла,
за још пет столећа,
по умовима и душама.
Када се мртвац из сна прен'о,
не дати му да опет заспи,
па нека буде све црвено!
Стрести са биља плодове гњиле;
сунце са запада истоку кренути,
и спалити шуштеће свиле.
Створити пакао или рај:
сваком свачега у изобиљу, –
ил' сваком бројати залогај.
Или ће нестати загушљивог дима,
ил' редом шибати људе, жене, децу,
троструким огњеним бичевима…
Доћи мора соколски, горди лет,
препородни преокрет. –
Ил' једна тешка тама
по умовима и душама.

83
 III

УЗДАХ У ЈУТРО

84
 Уздах у јутро
Јутрос је у сурој магли
са тугом мајских кишних поподнева
на земљу Уздах један пао,
плашљиво и тихо,
као Ноћ што лебди, кад Сунце снева
о вечној, светлој, препородној Зори.
И мали Уздах чудо створи
у моме тужном срцу:
ја сам се прен'о,
као кад ми је умрла мати
или најлепши сан кад ми је свен'о
у даху једног купљеног загрљаја…

И када је уздах издахн'о,

место претње, свите и поворке
кануле су две ми сузе горке.
Ох, врло сам несрећан био.

85
 Моја соба кад пада киша
У просејаном Сутону
кроз сито Јесење Кише
моја је мрачна соба данас
велика, плачна Мајка
што деци својој сузе брише.
Њени синови – ја и Ми – нису били бледи
док су Сунца сијала.
Ал' ова Јесења Киша
и нас је данима пробијала:
данас се у мојој мрачној соби
сто одећа цеди
и капље на прашњави под.
Данас се код моје пећи
сто укочених срдаца греје,
и у просејаном Сутону
злобна Јесења Киша
пада
и сеје, сеје, сеје
у бескрајне блатњаве леје
семе новим сузама и новој беди.

86
 Пламене руже моје фур уне
У тамном сутону само ми фуруна пева,
и сеје своје огњене руже по поду и зидовима,
које ми се са осмехом ругају.
Ох, зашто се и ја своме животу не знам тако радовати,
као ове веселе, огњене руже,
које се у пламену рађају
и у пламену умиру.
Ох, ја обожавам црвени пламен,
јер га у мени нема,
јер у мени подмукла ватра тиња,
која ми тихо изгара воље
и мисли и наде и срце.
И моје је рођено тело потпирује ветром,
који се зове: страст.
И када тај ветар разнесе косе плаве
са моје безумне главе,
и кад се на врх лествица будем попео
и само да у пламено сунце скочим:
ох, онда ћу сигурно пасти
да без пламена постанем пепео…
Ох, ја обожавам црвени пламен
и огњене руже, што их по поду сеје
и по зидовима, у сутону, моја фуруна.

87
 Моји прозори у мају
Моји су отворени прозори
и моја је душа отворена
када у мају почне мрак да пада,
да прими у себе аманете
што кроз ноћ тихо језде,
и да изброји звезде
што јесу вечност.
И каткад која звезда плане,
с осмехом жутим на лицу: трепће
и болно светлуца,
као да издише…
И мене срце гане,
и суза ми сама из ока кане,
и ја онда мислим
да негде неко шапћући муца
да љуби,
али је одговор му смех.
Или да неко на неком прагу куца
који је ваљда рај? –
и залуд ослушкује, нема: „Напред!“
Или као кад зелен и млад
на врху брда виноград
у цвету утуче крупа и лед.
Или као кад кукавна мајка
клечећи нариче своме јединцу.

88
 Смрт живих бића
Дошла је Јесен тихо, немо,
и ми знамо да ћемо да мремо.
А Јесен, влажни баук,
све нам отима, што умемо.
Сваки душу огрће на се.
Гласови гину.
И јаук у грлу замре.
Само један крик се још спасе
у непробојну, густу тмину.
И онда све пође у бескрај плави.
Ми само осетимо потмуо бол у глави
и паднемо себи на груди…

89
 Фантазија
Зашто за сваким сном долази јава?
Зашто?
Зашто?

Деси се покаткад да у сну

новембарске мутне ноћи
безбрижно бројим звезде;
или пољубим најслађу усну;
или у беле плаштанице обучени,
моји преци на белцима преда мном пројезде;
или какви изненадни гости:
мисли, чак са границе разума,
дођу да ме посете (на јави немају смелости);
или да сам на некој реци
хучној и пенушавој,
весело, као дете ноге прао;
или видим две моје танке руке,
као две припаљене воштанице
пред олтаром остављеним;
или да сам уз умируће звуке
болесног јесењег сунца
јесење цвеће брао…
И после снова увек дођу јаве!
И моји летаргични снови,
као бели, суви, страшни костурови
са смехом ми пређу изнад главе…

Зашто за сновима увек долазе јаве?

90
 Чаробници
Лепи чаробници, маги,
виновници наших бура,
зашто нас боли свакидашњица сура?
О, ником нисмо блиски и драги,
и велико, тужно Самовање
уноси у нас жудњу за болом.
А лађа броди,
и под јарболом
спуштених глава стојимо ми.
О, деспоте, само ми.

91
 Дођите, другови моји!…
Дођите, другови моји!
Данас, кад су се стада враћала,
на мојим дрхтећим грудима
издахнуо је млади Дан.
Дођите, другови моји,
и заповедите људима
да весеље и песма престане;
и закључајте све вајате,
да нико данас не буде срећан.
Дођите, ох, моји другови;
пошаљите одмах огњене ате
по Ноћ и по црне стегове;
и умолите сањиве Реке
да приме Дан у своје вале.
Дођите, другови моји,
и замолите наше питоме Брегове
да буду погребна свита,
и да у својим утробама
ковчег од златног метала скују.
Дођите, другови моји,
и пошаљите плавоме Небу гласника,
да упали мртвачке свеће.
Дођите, другови моји,
са вама нека и Ветар дође
са својим комплетним оркестром
да свира спроводне песме.
Дођите, другови моји,
и поведите собом беле своје жене
и мајке своје сухе,
млади и мртви да оплачу Дан…
Дођите, ох, дођите,
несрећни другови моји!…
92
 Снови
Са зором у утроби мора ноћивам,
и давим се у страстима
блудних Сирена
нагих,
белих,
витих…
Са смехом у души својој скривам
трагове светова целих,
осмех Оног који сву власт има,
пољупце жена
драгих,
страсних,
неразборитих.
Са месецом у ноћи с неба сиђем,
и душу своју у зраке уплетем,
сребрне,
дрхтаве,
и у ноћ је распирим,
у ноћ пролетњу, цветну.
Свакој светлећој души приђем,
и крст јој на леђа метнем,
и од страве,
и од жеље да се смирим,
љубим све жене,
жене,
али ни једну не нађем срећну.
О, и у сновима помамних бура,
у мраку душа наших проклетих,
тако је мало среће,
и светлих, сунчаних дана…

93
 Свете моје недеље
Часови мојих надахнућа,
ох, свете моје Недеље,
зашто ми се чешће не прикрадете?
Ја сам на ваш олтар принео
све своје вере, и молитве, и адете,
и ви сте ме за свога сина примиле,
ох, свете моје Недеље.
Ох, свете моје Недеље,
часови мојих надахнућа,
видите моје пуне столове
празних, белих папира,
и стаклених путира
са плавим и црним мастилом,
и нових, челичних пера,
да приме ваше даре:
жеље и мисли и болове,
и нове псовке, и грехе старе,
и све наде свих Зора,
и сав очај свих Предвечерја…
Ох, када би ми свакодневно дошле,
моје би очи стално сјале,
и пред вашим сјајем у мојим очима
све би завесе пале,
и сва би се подигла вела…
И можда не би тужна била опела,
кад би ми свакодневно дошле,
часови мојих надахнућа,
ох, свете моје Недеље!

94
 Ноћи
Ноћи у мени кад плану
као ватра у пољу, о јесени,
када су дуге сени;
све што је лепо у мени
слива се у песму,
у којој ритам крв моја бије.
Тада бих волео загрлити све Тужне,
Исмејане, Остављене, Ружне,
и Све који срце носе на длану.
И на тврдом одру снова
са њима бих волео плакати
и рећи им да моје срце
рањено над њима бдије.
Али када усахне моја суза
и ветар кад ми разнесе слабе гласе,
сузама морам да молим срце
да – своје снове спасе…

95
 Месечина
Из крила се Ноћи Месечина отела
и Зраци, што су продрли кроз прозоре,
у мојим буновним очима
изгледали су као светли, брушени кинџали,
и прекрилише све далеке челично-плаве обзоре,
са сетом,
напетом,
што у дну срца почива
и протеже се до недогледних села,
где по зеленом глогу мирише,
и Бог свом достојанству црвене звезде пали…
И пошли су пут мојих сања
црни и невидљиви страшни непријатељи
(ја не знам од чега стрепим,
и зашто не могу душу своју да окрепим);
Плачући обамирем
од шума ноћних звукова,
и од лукова
што их тама играјући из свога тела ваја.
(Покаткад у томе назирем
проклетство целог мог нараштаја…)
И док се Ноћ у месечини купа
и зраке јој са смехом вија,
моја душа немоћно ступа
ивицом провалија…

96
 Другу
Око је била најцрња ноћ,
када смо поред гробља прошли.
Бели су нам крстови претили,
јер их нисмо посетили
и нисмо тражили благослов.
У селу нико није снивао.
Ветар је пакосно подвикивао за нама,
и певао химну Страху и Беди.
А ми, као два праисконска Џина,
са чежњом Оца и љубављу Сина,
ронђави, гладни, бледи,
пошли смо путем Среће
и вечног Стиха и вечне Риме…

И прошла је јесен и зима и пролеће,

и друге јесени и друге зиме.

И када смо обоје оседили,

вратили смо се с пута.
И, друже мојих црних минута,
нисмо победили!… Нисмо победили…
И уздаси наши и наше вере
и иње наше сунчане зиме,
које нисмо знали обући у риме
и у вечне сплетове свити,
ноћу ме буде и у брк ми се цере
и не даду ми мирно снити.
Моје су ноћи до једне страшне,
али када смо поред гробља прошли –
то је била најцрња ноћ…

97
 Могућност
У сну свих предвечерја болна се сета гаси
и тоне у забораве плаве,
а ноћ се чешља сребрним чешљем
и трепте јој беле власи.
Сто је дана прошло под малим прозором
душе наше у цику,
и по плочнику отегле се дуге и танке сенке,
ко јаблани после сневања, зором.
И опет, кличући, сутон чекамо с надом румен
огранак сунца на путу
жуту;
прнемо са ластама наших жеља под небо
по један сјајан грумен.
И све, све што је прошло кроз наше свесне јаве,
уреже се дубоко у око и у душу;
и под теретом живљења стојимо
погнуте, погнуте главе.

98
 Илузија

Вече

Прах тихо слета на земљу,

а сунце тужно гасне.
Ствари у журби скидају са се
одеће своје јасне
и одевају се безбојним
сурим, ноћним тогама.
Ја осећам да ти тле под ногама
све више несигурно бива,
и моја душа хитрим се скоком
у живот снова спасе.

Ноћ

И прође још једно сјајно

виђење свега,
што у ме улива мирис живота
и што ми даје
маха да у снове узлетим.
Сада све тама покрила је.
А ја са страхом питам себе –
да л' није можда и мој живот
једно сјајно, подневно привиђење,
једна лепа, мајска илузија?

99
 Ласте
У мојој души одлећу ласте,
и образи румени –
жутè.
И залуд да трескам о тло:
у мени
расте
Зло.
И моја душа,
рањена својим сновима,
можда је већ само илузија
што полако мре.
Сасвим је свеједно,
да л' нешто после, или пре…

100
 Град
Граде бели,
прошли су над тобом облаци сиви
па су ти младост одузели.
Знам, свему су они криви.
Ја плачем.
А ти, под лудом моћи ноћи,
грцаш бедом, несрећом, блудом.
Знам, све знам.
Далеко, одавно,
када су звезде почеле свој пут
златном прашином да створе,
ја сам био у наручју прве.
(О, све је то огавно).
Удове сибирских пољана
ко тело жене дивне
оковала је Зима ињем,
у луку гривне,
сребрне.
А облаци облећу твоје звонике
што се лудим хтењем у небо носе
и улазе
кроз отворе разјапљених врата.

101
 Источни сан
Поноћ зарива нокте у мозак
и чупа
дрхтеће делове душе,
која тоне у свој источни сан.
И у тој титанској борби са неком страшном силом –
чије присуство осећам само као
кад са куле, негде далеко, одзвања –
падам, а морâ ме гони, гони.
И спас?
У крилу сања,
у тој чаробној, шареној спони
два непозната и противна света.
О, неће доћи мироносице смирене
да ми уљем намажу тело
у цветању или у паду,
и залуд се мој поглед тражећи помера
са свих југова и северâ,
и иде од истока к западу.
И улазим све дубље у пожар своје свести,
и нема (не желим!) вере што гаси.
Прсте зарива поноћ у голу душу,
и тело ми далеко носе
жути и бесни таласи.
И душа сама са болом што је мучи
немоћно клечи пред својим крстом.

102
 Дијалог
Гром. И муња. И опет гром.
Све што је живо стрепи.
Под мојим застртим прозором
злобно се цери Ноћ стара,
и црна се авет нека скита.
Човек у мени очајно пита,
и Ветар фијуком одговара…
Зашто ме свака дирне песма
што негде далеко бруји?
Зар ниси у грозној, крвавој Олуји
оставио љубав за дрхтаје мирне?
Зашто ме прожме сваки трептај у ноћи,
и сваке звезде пад?
Зато, што знаш да ћеш млад
пасти у ледени загрљај.
Зашто ме гурне у болну сету
све што око мене бива?
Све што је лепо на овом свету
под ту се маску скрива.
Зашто ме тишти сваки корак,
ко да по мени газе?
Прошлост је твоја залогај горак,
и беспуће твоје стазе.
Зашто ме боли сваки цвет
што дише срећом,
и сваки мај?
Ти си од оних чији је свет
Смрт и Пламен, Тама и Очај!
103
 Зашто ја падам у таму свести
увек кад зора сване?
Зоре ће те се живот отрести,
и све ће онда да престане.
Зашто ме весели у ноћи шум сваки,
и сваки натмурен дан?
Али ћеш, сутра већ, уплакан
признати – да те оставља ум!

104
 Веје снег
Јутрос је први падао снег,
тихо и тужно, ко самртна кола
кад понесу неког на последњи пут.
И моја душа, празна, гола,
дрхташе ко прут.
Јутрос је први падао снег,
и сред белог, падајућег мира
моје рањено срце дрхти, стрепи, плаче,
као да га неко у беспуће гони.
И моје црвено око
у страху сузе рони.
Румени мој образ хладан је и жут;
срце се моје рањено кида
и рида;
гола ми душа дрхти ко прут.
Звоно на погреб звони,
и тихо веје, веје снег…

И тихо веје снег…

Веје снег.

105
 Децембарско небо
Под овим оловним плаштом сивим
ја немам топлог места,
и немам мушког геста –
ја не живим.
Ја се спасавам испред себе.
Јер да л' је живот:
пијан од срама
ваљат се под мрачним капијама?
Ја бежим испред себе;
од сваке се биљке помоћи надам,
од сваког облака покрова тражим,
од сваке магле заклона желим,
од сваког човека милости молим.
Али помоћи ни с које стране
(ја ваљда морам да страдам),
јер кроз беле пољане дуге
тешким топотом у гроб ме прате
моје болесне Туге…

Моје болесне Туге…

106
 Дуга
Ја сам данас немо гледао за дугом,
и када је ње нестало
плакао сам у предвечерју,
тежи једном тешком тугом
и сиротнији једном белом надом;
И празнину у моме срцу
не могу да испуним смехом
или овом шареном маскарадом.
Овим лутањем без циља,
што се зове животом…
И моје срце дрхти,
као да га црне страсти у понор носе;
Или као да је у добу римском
на Каптолу гракнула дивља гуска;
Или као када јекне
очајан крик у сутону зимском.

107
 Смрт негде на улици
Смрт, та вечно жељна блудница,
сваки ми дан украде од крви једну кап,
и један ми дах из груди отме,
и подводи ми жене младе
да ми још сутра уклопе штап.
И ја залуд певам кроз дуге ноћи,
кад немам сна;
сваке ми зоре осване проза:
бронхитис или туберкулоза,
на образу са жутим ружама;
И то, да ћу једног дана
нестати негде на улици,
или на нечијим рукама.
И кад ми Смрт разбије лире
и мојом црвеном крвљу
напуни своје путире –
да ли ће негде Неко пролити за мном сузу?…

108
 Поглед
Кад ми поглед прелети изнад планина
и вине се над Градове
молитвом Човека зауставим дах:
из висина
зове ме Живот, Живот ме зове.
Пођем и корак се несигуран
утапа у прошлост, и тоне;
из своје душе бацам сенке у бездан
и смејем се са облацима.
И кад звона негде далеко зазвоне
и пођу процесије прашним сокацима,
морам да сиђем
да Човеку Разапетом
поклоним уздах и душу,
уздах и душу.
И сутон уђе у моје мисли,
са првим дугим сенкама,
што титрајући мру у врту.

109
 Сутон

У врху,
као кип, извајан
од мрамора пескарског,
зрак је један сјајан пек'о
преко јесењег декора царског.
И у куте повукле се таме,
и саме
упорно ћуте.
А зрак пође;
још један поглед блистав
на врхове џбунова баци,
па му се у миру изгубе кораци.

II

Неки џинови (као из приче)

по небу црне покрове вуку.
И учини нам се
као да негде неко у помоћ кличе
и као да у том незнаном јауку
туга звони, и бол.
Сенка као да из земље ниче,
и сваким јој дахом расте – моћ.
А на наше умове, на престо душа села је,
у пуној својој части – Ноћ.

110
 Звона
Звона брује,
и као гром сред олује
испуњују тамну собу,
где у тмини
жена јеца у црнини.
Та жена је моја Мајка.
Мајко, Мајко,
ја не могу да клекнем,
ја не могу да рекнем:
боже, опрости!
Бог, ако га има, умориће мене,
и срце ће ми ишчупати,
ако је јачи.
И веруј, Мати,
ту су онда залудни твоји плачи.
Ал’ није јачи, Мајко!
И Мајка ме је погледала,
и њене очи сиве
биле су сва моја гола прошлост,
и све моје бедне перспективе.
Бог није јачи, Мајко!

Звона звоне,
и у мору мојих греха
моја црна Мајка тоне…

111
 Пророчанство
Ноћ данас цвили,
ко трудна жена без помоћи.
Ако се данас роди једно дете,
мало ће имати светлих дана.
Јер киша, што ми куца у прозор,
незвана кума, одмах ће да га крсти;
Даће му име безимено,
и осудиће га на вечну тугу,
да и оно својим топлим сузама
њене капљице храни…
Ако се данас роди једно дете,
мало ће имати веселих дана.

112
 Стража
Зар је свеједно „не“ или „да“?
Увек ме стража ума мог прати;
сваки ми корак чува.
Моја душа страшно презире све то –
и чини се да је глува.
А мени је свако име свето:
никог не мислим нападати!
Зар је свеједно „да“ или „не“?
Увек ме стража ума мог прати;
сваки ми поглед сури хвата.
А моје око,
тамно, дубоко,
чини се, ко да жмури.
Зар је свеједно „не“ или „да“?
Увек ме стража ума мог прати;
свака ми жеља скрита
као бегунац животари.
А када те тајне ствари
осети стража, љутито пита:
Зар ни то не смемо знати?
Зар је свеједно „да“ или „не“?
Увек ме стража ума мог прати.
Покаткад видим голо дете
и пружим му прегршт добрих речи.
Стража похита да ме спречи
и вели строго: то не смете!
Зар је свеједно „не“ или „да“?
Увек ме стража ума мог прати,
али ипак, кад ме савлада ћуд,
све то једним ударцем скратим,

113
прнем у бескрај плавих облака,
окупам се у свежини зрака,
испијем чемер, жуч и блуд,
па се спокојно вратим.
А трома стража немирно чека
док се сам не вратим из далека!
Није увек свеједно „не“ или „да“!

114
 Радости
Безнадни су моји снови,
безоблична је моја туга,
и чудно је то што се са мном догађа
кад ми се у срцу
клица радости рађа;
и кад безбрижно плови,
по мору прошлих, напуштених жеља.
Неки тужни, плачни тонови
из светова непознатих
долете брзо и окују га.
А у мојој души, плодној њиви
бујно расту
ти таласи непојмљиви.
А моје радости
остаће увек само
наде,
за које ништа не дамо,
смрзнуте ласте,
пупољак увелих ружа…

115
 Киша
Тихо, као што се из болних, разривених недара
дижу уздаси тешки и падају изненадно
на наше душе, – ко мраз, или снег, ил' иње хладно
кад почне октобра падати између пастирских ватара,
које далеко светле, као џиновска ока –
тако се спушта кап по кап и пада, пада
и све мирише на влагу, и на живот сада,
јер су клице живота у њој, у пролећној киши.
Ех, није пучина увек стока!
Јер када замре бес и снага, и нема крика ни скока,
и кад реч не гони другу, кад човек једва мили
и држи у руци криви срп, ил' оштру косу –
онда је снага лаж, и ко пева тај цвили,
и сви смо тад питоми, добри к’о јагањци што су,
и песнице се не стежу, нити шкрипе икад зуби,
и душа, тада, покуша да се удуби
у своје скривене куте.
А жеље онда у нама, и птице око нас ћуте,
и ничег нисмо жељни,
само плачемо у сиве сутоне, кад звона звоне.
Није пучина стока!
Тихо, као кад се креће изнад наше главе,
и да не долази из недогледне висине плаве,
киша се разлива, упија, и пада кап по кап…
Ја је гледам са чуђењем, ко да је први пут пазим,
а много година је већ, како газим
трагове њених капљица,
и, кад је откуцај срдаца тиши,
слушам приче о животворној киши.
О киши, што злата стаје о Ђурђеву, или ту некако,
и о томе, када је излишна, а кад потребна јако,
и често тако, киша је најважнија.
Тихо, као кад мрклих ноћи
иза старог града месец засија изненада –
пролећна киша, кап по кап, па-да, па-да…
116
 Крилати екипаж
Синоћ, када је ноћца панула,
грозна ми је зора сванула;
У ноћи су авети шетале,
страховито урлале псине,
петлови клицали,
мамурне се мачке уједале,
под прозором вијале се помрчине;
И ја сам пазио ћутке,
и бројао јуреће тренутке,
и чекао и чекао…
И када је ум последњу убио мисао,
када су ми колена клецала,
и када сам једва дисао,
пројури поворка бога Лажи
у гломазној, зеленој екипажи,
и за њоме је посмртна песма,
вјечнаја памјат јецала:
– Све што је лепо, то сам Ја,
све што је лепо, то је Лаж;
Љубав је лаж и лаж је дан,
ти немаш рода, ти немаш рода,
и ти си сам, вечно сам…
Све што је лепо то је лаж,
плаветнило високог свода,
сребрни валови очајних вода,
и младост, пролеће, и бог, и храм;
Лажна је невина чистоћа крина
и овај крилати екипаж…
Све је лаж, све је лаж…
Ја сам залуд застро срце
завесама од црвеног кармажина
када сам се иза сна прен’о
моје гордо, гордо срце
већ је било сатрвено.

117
Грозна ми је зора сванула
синоћ, када је ноћца панула.

118
 Утопије
О, душо далеких пучина, светлих ужаса,
страшно је мрети са чежњом таласа
што никад обале не заспу црвеним сном њива,
где се и живот и смрт сакрива;
већ зажареним удима
витлати ноћи срећу и живот скривених облика,
клетвом и смрћу бити по људима,
и сагорети после, без жеља, и без крика.
Светла поколења, што се по нашем путу нижу
у врелим мозговима идеалиста,
само су веселе утопије.
Свака ће душа да буде распета на своме крижу
за своје свести, хотења, среће,
и да жуч уморно, до капи попије.
Пораз ће да се за победом гута
и бол срећу да спута.
А дан – живот – плачући отвара у предмрак двери
да пусти на Пир Ноћи звезде,
своје чаробне раскалашне кћери.
И ипак се живот крвавим коритом пени,
носећи по муљу,
једним напором свог тела,
испосника бледог, и хуљу,
и каткад се осмехне далеки зенит румени.
О, речи и снови неће нас моћи
спасти странпутица у овој црној ноћи
(што од рођења до гроба траје).
И само нас чежње и жеље краве
и вуку кораке наше кроз цвеће и забораве.

119
 Христ
Облаци се тешко опили
лепотом јутарњег блеска,
и суза, што су пале
у ноћи свести, и у сновима:
и свилом зрака што трепте,
вртлогом безумних крикова,
јер су се људи утопили у чари тела;
и све обале и сва се мора
тегобно тресу за њима.
Јутро је замирисало листом
и пролетело је јато голуба белих,
као што много дана изнад нас прелети;
и људи не пусте сузу зато,
али, одједном, осете тугу за Христом,
и, од јесењих ружа пијани,
тек онда виде да су већ скелети,
и да је свему крај!
О, ко је тужан и чист
ко Христ?
У вечерима мирисним маслином
поћи ћу путевима незнаним,
и својим чаробним, слатким сном
галебове ћу да храним.
А кад се, у зоре, живот буди
и облаци обзор душа не муте,
чућете веру моју, људи;
показаћу вам бескрајне, нове путе!
Сан је велика Стварност,
а Срећа блудница са тајних свратишта,
што себе сваком обећа,
али од себе не даје ником ништа.
А у сну је свеједно,
дроља – или велика, сјајна богомоља.

120
 Сећање на детињство
Осмех вечери обаспе равнице златним велом
и падају по њима часови таме.
И осмех се роди. Пирује. Влада… Па кобни прелом…
И остави нас у мраку саме.
И као што траг његових стопа у умор утоне,
што са Свода у млазевима куља,
прођоше без помпе детињства мог дани
и утопише се у сиве сутоне.
Сва моја стварност плеше у сећању на дневе
непоимања животних пега.
Сањао сам Историју, Исуса, и спеве
чаробне, лудих опсега,
и о витезовима без железних оклопа.
(Нисам знао: пут је живота кривуља
чији се крај с почетком никада неће срести!)
Животи Васиона светлећим погледом плавим
гледали су моје буђење,
и ја сам ликовао кад им се осмехом јавим.
А Смисао Свега увуче се у моје видике,
у моју душу и траву моју на цести,
и снови се отегли у сиви север,
и следили се у садашњици,
као у некој чудној Новој Земљи.

121
 Чудна песма
Да ли ти је, Еоло, душа чиста да прими Тело,
и да се поклони у новој ноћи Болу и Огњу,
и да баци прошлост, Сан и Христа?
Еоло, мисао твоја икад да ли је прешла
торњеве наших градова?
Са смехом ћеш се скитати по морима,
судбином ће ти постати шарене галије.
Нема повратка, Еоло, из зачараног круга пути;
осетићеш у себи Душу,
и ипак нећеш моћи бити светла
и без жеља се засмејати, ил' вриснути
румених предвечерја.
И ужас ће, Еоло, да те опхрва
на путу за Вечне Снове у магли;
опазићемо болно да је од живота
остала нама само мрва, само мрва.
Желим да понесем Крст свих и за све,
да будем исмејан, чудан свештеник
бунтовне неке, проклињући пастве,
да осетим сву сласт једног смера,
рађање једне вечне Идеје у себи.
Све да проживим у једном тренутку:
уздизање и пад, Месију, Ахасвера
све велике грешнике, несрећнике, људе.

122
 Палата
Наша је палата била Тајна,
и Ноћ јој је од својих мрачних тонова
и од својих црних нијанса
челичне капије слила.
И наша се љубав у палати Тајне
као дете у младој мајци крила.
И једног смо јесењег дана
заборавили чаробну реч
којом се врата наше палате отвараху,
као из приче Калифа!…
И нашег топлог, светлог, мистичног стана
и меких, питомих кадифа
нестало је,
као капи кише у дебелом јулском праху.
Ко је томе крив!…

123
 Фабричка ноћ
У ритму зачараних пропелера
душа нам Тами туробна питања ставља.
О, да ли ћемо весела лица
стићи на врх Великих Степеница?
А када душа заблуди,
неће је спасти Библије ни Талмуди!
Бог се у нама не заборавља,
и кроз замке жеља и сања
у наша путена пландовања
упија своје вене
румене.
И падамо пред снагом страсти ничице,
ко дрвене мале иконице
у прозорима жутих хотела,
на сметлиштима тела.
А дим се из сто камених грла
ко савест сушта
све ниже спушта, спушта, спушта.

124
 Триколори
Кад сатрвена ноћ пође у сусрет победној зори
да јој пред ноге положи кључеве града нерава,
Васељене, Васељене,
ратна песма зазвучи, у редове се ређа трава,
и по небу се појаве крвави триколори.
Душа се тргне. Клечи.
И без речи
дозна после да то није јава:
та болна успомена са првим зраком свене…

125
 Играч
Осећам да са сваким даном
умре у мени нешто лепо и свето,
а звезде улазе тихо
у моју болну душу
и носе небеско плаветнило,
и мир.
Сав ће ми живот, можда, измаћи
у том сетном сазнавању оног
што се у мени збило.
А неки Черкез, или Ђурђијанац,
играће једне ноћи
са исуканим јатаганом
го, и гологлав, и босоног.
Можда ће се случајно спотаћи,
а ја знам
да ће се у моју душу
неизлечив бол уселити.

126
 Талији
Ја сам плакао Твоје олтаре и даске
још пре но што сам познао Тајне Света
и када Велике Завесе падну,
мени су Твоје маске
рањена човечја срца, и сета,
и болови свих поколења
за срећу неколико Изабраних.
Али ја нисам од последњег соја,
него од оних без броја,
и мој живот није светао и славан
моја је Судба: Туга…
И јер ти свећеник не могу бити
о, Мати мојих хиљаду снова,
Талијо, Талијо, Талијо,
ја ћу ти бити вечни слуга…

127
 IV

ЗАЛУД ЈЕ СВЕ

128
 Залуд је све
Све што смо, тужни, веровали,
у прошле кобне, зле тренутке;
то, што је у све наше кутке
упило се, и сад нас пали…
Све што је радо да нас свали
и да нам срце вади ћутке, –
са смехом риче да смо мали,
да смо немоћне, смешне лутке.
Ми ћемо залуд себи рећи
да смо силни и моћни, страшни,
и да нам снага расте даном;
На крају ћемо ми подлећи,
и у гробу неоплаканом
заспаћемо тад, стари, прашни…

129
 Станице
Одрекао сам се свега
што би у мојој коби
понело душу у зраке;
и немо, без наде,
са тугом истераног скота,
пролазим кроз сиве, покисле сокаке
и празне станице живота.
И покаткад, као преко снова,
дознам да живе још у мени
облаци, шуме и мора,
и румени
обронци брегова…

130
 Песма о мојој души
Моја је душа страховито пуста,
к'о врт у голу, позну јесен.

Воље сам своје у црну усадио земљу,

и воћњак је лепо цветао,
када је неко диг'о белу кошуљу земље.
И ја сам спокојно спавао,
јер ми је обећавао
богат и племенит плод.
Ал’ дође један дволичан дан:
мраз иза млаког сунца се крио,
и – ја сам се преварио…
И мој се воћњак смрзнуо,
и плодови су били опори.
У том тренутку бесвесног бола,
тупом сам их секиром посекао,
и сада пружени леже ко црни лешеви…
Своје сам осећаје удухнуо
у цветне, мирисне алеје;
и ноћу сам палио полилеје
да их пазим, као дању.
Једне сам ноћи на мртвој стражи заспао.
И када сам се пробудио,
око мене је дах вечне смрти блудио:
неко се мојих цветних алеја
отровним дахом дотакао.
И ја сам залуд плакао,
и залуд сам им тепао
звонком римом блиставих епопеја:
моји су осећаји, јесење руже, увели…

Моја је душа страховито празна,

ко врт у голу, позну јесен.
131
И онда: да ли је било смисла
мирисним је уљем појити,
а тело крвавим знојем знојити?
И непознатим водама бродити?
И онда: да ли је било смисла
уопште се и родити?…

132
 Мисли
Зашто не дође ко да ми каже
да су ти гласи
што ричу у муњи,
у треску што се пролама,
у смеху, у сенци бора,
у избледелим фрескама
каквог старог витешког двора,
деца болесних мојих чула?
И да нису злослутни таласи
далеких Зелених Кула,
тајних, непознатих светова,
где нам се судба лије
од греха, неверства, срама.
Да ли је Стварност муња кад севне?
Где је истина? У крилу тама?
У песници какве пијанице древне?
У врућим женским утробама?
Да ли да падам, лутам, плачем?
Или да умрем у мукама најгорим?
Да се предам на милост јачем,
или да се до краја борим?
Да се скријем у шуме зелене,
и ко сам, ником да не кажем,
а људи ако нападну мене,
да ћутим? Ил’ да запомажем?
Да тражим смисла у лету птица,
ил’ у кретњи плавих облака?
У утварама ноћних грозница?
У трептању сунчаних зрака?
Да певам страстима које нас гризу,
боговима из Тибета и Туркестана?
Ил' блудницама у Токију и Паризу?
Ил’ смрти витих, зелених грана?
133
У мојим речима страхота веје
од нечег великог, страшног, злог,
за кога не знам шта је, где је.
У зраку? У мени?… Ђаво? Бог?…
Питања се роје, роје,
а око њих спуштених глава стоје
моје немоћне, очајничке мисли…

134
 Јуче и данас
– Љубиши Станковом –

Данас су, пред вече, звона брујала.

Твоја је лепа душа, и наша лепа прошлост,
с руком у руци прохујала…
Јуче смо џиновска дела стварали:
вере смо и наде рушили
и нове олтаре дизали, старе обарали;
богове с неба скидали,
столетне ране видали,
на тврдој се постељи одмарали;
и кад се најлепше радило –
твоје се тело охладило.
Јуче смо чаробне снове сањали:
веселе плавојке љубили,
и кад су на вечерње звонили,
у цркву смо их гонили
и венце им поклањали
од ђурђица и хризантема –
данас Те нема… данас Те нема…
Јуче смо самртне грехе грешили;
златну смо телад јашили,
нове смо Куле градили
и старе Сфинге решили,
од Дјева смо се плашили,
Магдаленама се у лице смешили;
јуче смо самртне грехе грешили,
а данас, звона кад су забрујала –
Твоја је лепа душа и наша лепа прошлост
с руком у руци прохујала.

135
 Грозница
Сећам се да су преко неба
бесни летели ждралови;
и да је неко од наших липа
вешала секао;
и да су ме вијали неки валови;
и да сам једва утекао
у неку таму…
…И у болници сам се пробудио
бескрајне једне ноћи.
Очи су ме пекле
и сузиле,
(ваљда су ме биле жене урекле?)
и по телу су ми пузиле
неке хладне бубице или мрави.
И дрхтећи сам чекао петла
да зору јави,
и да пред мене баци
две-три прегршти светла.
И ветар, да сљушти са земље кору
која је обвила ноћ.
И неког, да ми донесе воде.
И када је зора приспела,
све се преда мном тада
бесомучним тактом почело окретати –
столови, убруси, лавори, клупе,
недеље, године, векови,
дани и часови, минути…
А бочице и лекови –
у њима, жути,
дубоко су ми се поклонили
и пролетњим гласом дрва, која пупе
у уши ми звонили:
– Цин, не бој се Смрти!
Она се од нас плаши –
као од ватре вук.
136
Цин, она се на нас
издалека само плази,
али нас увек обилази,
јер смо јој једном
сломили струк!
Цин, не бој се Смрти!
Цин, цин, цин…
И поново је пала ноћ.

137
 Сазнање
Да ће Младост брзо проћи, ми знамо,
ко љубав прва, плава,
или ко ветрић, кад нам прелети изнад глава,
без жеље да се врати.
Или као машта, кад се заигра смело,
и мислиш све да си снив'о.
Ми знамо да је Лето доба што све позлати
својом зрелом, отменом тугом.
Зар није срећан онај ко вечно за нечим тужи,
ко жали за бледим маглама,
или зато што је небо сиво?
Знамо и то да је неизбежна
после лета не сањана Смрт:
Све у нама ћути
и чека… и чека… и чека…

И пролети Јесен…

И заридају жене…

Лишће на дрвећу од страха пожути,

а Живот у нама почне да вене…

138
 Гроб на Северу
Ја ћу поћи на Север да умрем,
у снежне, мртве, бескрајне пољане;
где нема жене да нариче,
ни у белој поноћи вране,
да над лешом језовито кука;
и где облак у подне о небу виси
као тешка, нажуљена рука.
Ох, овде је и мрети гадно.
Људи ти отму из шака Живот
и онда те, увек, гурну на дно.
Довека да сам зар последњи?
А жене?
Оне се грохотом чуде
што смо ми, мушки, такве луде,
па им све слепо верујемо,
а срца нигде, нигде нема…
Једва чекам да доспем до гроба северна,
и да се покријем велом бескрајних даљина.
Знам да ће за мном летети, ко браћа верна,
само јато немих пингвина.

139
 Пред полазак
Ниже се трамвај за трамвајем,
а ја стојим
под сурваним небом на моја рамена.
Осећам да ме зове
мирис даљина
непознатих иза Рокимонтена.
Поћ’ ћу и ја једном трамвајем вечности
ка огранцима планина
где облак својим влажним дахом обара
летеће голубове.
Вечно стизање и вечни полазак
од града до града, од сна до смрти,
и живот се круни,
и пламти душа,
па се болом и стрепњом пуни.
И ипак на раскршћима
где плове по ливади бели косачи
пролети са ветром моја сенка.
Носе снове трамваји
и душе рањене животом улазе у мрак
где је ретка, ретка светиљка.
(Наша земља и осмех далеко је –
с оне стране сна.)
О, збогом стражару у сивом гуњу;
ја полазим са задњим трамвајем снова,
и неће ме никад више укорити
твој вечно мрки, мрки поглед.
Тужно се смеју на ме видици
и зову ме, зову, зову.

140
 Тиха смрт у пола ноћи
Мати, што очајно ћути
и брише сузе, које се лију.
И болестан Син.
И ветар, што се злобно цери.
И бескрајни, мрачни минути
што болеснику душу пију.
– Цвеће у роси трепери
и плодним лејама
млазови теку крви и млека…
Предај, мајко, поздрав мојим белим Сејама,
и реци зашто за мене нема лека?
Мајко, мени је жао умрети…
Мати од плача грца.
– Моја крв и Њено млеко
и наша љубав!
Ох, ја то дете, то моје дете
нећу моћи пољубити…
– Сине, теби је боље!
– Она ће кроз цветно поље
умрле туге и сете
шетати сама…
Ах, мама,
где је сад Она?
Реци ми, шта ради Она?
Мати од плача грца.
– И када на вечерње забрује звона…
Ах, мајко, збогом,
и пољуби место мене
најлепши сан мога срца!
141
 Два веселника
Беле су недеље свете наше,
наша бескрајна бекријања.
Боле ме груди!
А када човек заспи и сања,
да л' ће ко хтети да га пробуди?…
А девојке, жене беле,
као да за нама жале!
Оне се, друже, шале!
Вртом мразеви бришу
и јесење руже
на смрт миришу.
Збогом, друже!

142
 Линија
Ја не знам шта је то: Исток и Запад
и не знам шта је: Север и Југ,
моја је Линија вечни круг,
без краја: од вечности до вечности.
Једно Светло (и Тајна једна)
то је у кругу прва стопа.
И када Неко, кога гробаром зову,
нешто Тамно почне да копа
(чему је име Рака)
оно ће бити на кругу тачка.
Једна мала, невидљива тачка.
Али је круг вечан!
И моја је Линија круг,
и ја не знам, шта је то Југ
и Запад и Север и Исток?

143
 Фантоми
Када већ душа узбуркана
дневним ходом,
као над чистом водом,
поглед у себе удуби
пред смрт дана –
свест одједном у мени утрне
и гласи дивљи, груби,
зазвоне у ноћи те црне.
Небо, море, даљине плаве
губе се у вечности минута,
а око моје главе
одјек по стотину пута
бије смрт свега лепог.
А куда год гледам, са смехом се роје
ватрени велики упитници,
и као ум
предсмртни језовити крици
сажижу тело моје.
Ох, залуд ме лечи сунчев сјај;
свака је поноћ нов почетак,
а сваки почетак крај.

144
 Ђаволу
Добро,
у снове се моје уплети са јавом,
и понеси ме у бездане;
ја ћу покрити жутим заборавом
све своје снове звездане.
И у том лету,
гордо довикни свету
да имаш једног више –
ја не браним.
Ал' прво снове своје лепе
да сахраним;
Па после хоћу да будем твој;
Ђаволе, велика светињо
узетих… отетих… проклетих…

145
 Даљине
Пути,
далеки,
доћ' ће ми главе;
А после –
видике плаве
млазеви магле ће засути,
што ко џинови неки
стоје
над жутим новембарским виноградима.

146
 Пут
Сви ти бели, чаробни облаци
отпловиће некад некуд
и поглед ће да се баци
у шупље, сиве даљине.
Душа ће моја за њим да се вине
у бескрај сивих друмова,
где звезде са светлећим очима
ћуте у себи Бескрајност.
И нећу зажалити ни за чиме
када, у поноћ, са тисућ шумова
допре до мене у клетви
и моје име…

147
 Тестаменат
Ја у ноћи не решавам тезе,
и не лупам главу:
када је једанпут један један,
зашто није двапут два-два.
Ја у ноћи слушам како паук
везе самртне кошуље муви,
која на смрт болује,
и која ће му у крило пасти пјана.
И гледам у густом диму
како су страшне на зиду ствари скромне,
мог голог, испосничког стана,
где смех никад не јечи,
али се и не клечи ни пред ким:
Ни пред Богом! Ни пред женом!
Чирак на столу; на зиду велики тамни крст…
Али ја нећу поћи на Голготу,
па нека ме смрви тај Бог,
и баци последњем скоту!
На столу кутија од жижица;
на зиду ковчег (два метра, ил' већи)
у који ја, у смислу божје воље, –
нећу лећи.
Јер ја ноћу и Тестаменат пишем:
моје тело нека спале,
и пепео нека баце у вале мора,
кад бела пена загрли
његово плаво, младо тело.
И једног ће дана доћи
да нариче једна жена
која исту судбу жели.

148
 Прошлост

Лутао сам доколан

по равницама нашим жутим,
и нисам волео да ћутим.
И људи су неки,
по мојим причама из предела далеких,
рекли да сам умоболан.
Питао сам где су ласте,
и плакао сам што нико
не хтеде ми рећи – где Венера спи.
Затим сам пјане сељаке слик'о
уз песму о житу што расте,
и дозволио им да ми кажу „ти“.
Зими сам слушао причања старица
у часовима снежних доколица,
о женама што блуде.
Ноћу сам се на месец пео;
а са женама кад сам се срео,
мислим да рекоше да све за мном жуде.
Болели су ме сиви обронци брда;
и желео сам да све што живи
дахће и дршће од страсти.
И сваке ноћи, сваки дан,
свакоме мрзак, додијан,
ближих се својој срамној пропасти…

149
 II

По мосту што све за све спаја

преш'о сам ходом меким,
испуњен теретом сваког свог доживљаја
у световима сањаним далеким.
И, место осећаја, који је свугде,
у сваком куту срца што бије –
на томе путу није било светлости, сјаја.
Само је болна сета,
кљакава, сува, узета,
рамљала горе-доле.
Осетио сам тада да није прави циљ
наш живот го, препаднут,
и разбојнички сатрвен!
И ако нам образ није црвен,
увек морамо, ипак, знати то
да ћемо једном свега бити
до грла сити.
Стас поносити
не може нам донети среће,
а не може се крити
ако смо унутра сасвим празни.
Да, не можемо без бојазни
да ће нам се до краја огадити
голи животи –
скрштених руку чекати Сутра.
Прокрао сам се кроз вртове снова
и кроз палате будних бдења.
У џбуновима јасмина,
и испод витких јабланова,
слушах речи слатких искушења
и осећах дрхтаје вреле.
Душе су само још овде сасвим смеле.
Крајње речи свих Истина
овамо још нису хтеле
довести своја јата.

150
Али сам видео да и овде
свеле руже тужно машу,
а славуји да се полако селе.
Ваздух је овде окужен,
испуњен, окружен
бајкама, сновима самим.
Искапио сам и ову чашу
и пошао сам даље:
снови су, ипак, само снови!
Пролазио сам кроз оазе
Мисли, ретке као дан
у нашем животу до конца обасјан,
или ко праве античке вазе.
Употребих сваки часак и трен.
Осећао сам да моја воља
пати клонуло моје тело,
ал' нисам хтео стати,
иш'о сам тронут и смртно уморан.
И – бесомучна граја
као око каквог ватреног загрљаја
занела ми је ум.
И видех да сам преварен!
Јер није важно да л’ је Ватра
оно што све изгара,
или је циљ наш Суматра.
И наша глава стара
не може то да схвати:
зашто је најпреча Мати!
Залуд нам душа отвара
све прозоре своје и врата,
нама ће свака суштина
увек остати непозната.
Форма је силник, а садржина –
сирота, мала Снежана.
Да, то је најважније,
да научимо хтети
ма да нам живот како лети,
да у човеку себе познамо
једно друго, лепше, боље себе.
151
И све да искрено дамо,
све, што од нас ти други нам ишту.
И још, ако треба, да на попришту
за те друге ми попадамо!
Прелетео сам два врела
живота, сва топла тела.
И мисли моје срамне, свргнуте,
нашли су свугде, место бела
Заборава и Нада што ћуте,
тужне мисли, растргнуте,
што слуте
да ће једном Природа цела
пасти у руке
вечном, злобном Хаосу.
А он ће све звуке
у болне претворити јауке
и, као Хенил што просу
светлост обилно једне зоре, –
све ће нас шчепати за косу
и бацити у страшно, бурно море:
својих тамних дубина…

152
 Трагом векова
Екстазе тихих, плавих Славена
у мојој тону ћуди,
и упила ми се Поноћ Снова у засторе душе;
прошлост ме на двоје цепа:
на сина далеких закарпатских степа
и човека, што кроз свемир дрхтећи блуди
и кога никад плакати не чуше.
Идем гордо и снажно, и дижући главу
шапћем о праштању и забораву,
па ипак ми се прошлост свела
упије у две снене планете испод чела.
Бајкама се опијем о болу словенске расе,
о ломачама тајних северних шума;
у току живота бол нам остао увек
сред славе, и патњи, и зулума,
и душа је увек могла да се спасе.
Прошлост ме у крило своје свлачи
влажним дахом провалије и сете;
а душе су једне у страћари или палачи,
и исти нас сребрни звукови
у понор живота маме.
Ја идем. И ви идете
стазом куда су у победоносном болу
пројахали давно наши Векови.

153
 Измирење
Измирење нам носе дани, ако се стидимо мрака
што нам се око главе леди.
Доста је било тамновања злим дусима својим
и сање су исковане од злата, суза, и меди.
И ипак поноћ превуче руком изнад кућа
у прелазу преко душа болних.
И ничег нема, ни смрти, ни сванућа.
Прегорена је прошлост и боли крст пред храмом
за телесима недоцветаним.
Живот не бира;
унуци Закарпатских Варвара, црни и плећати,
шта неће још животу дати?
И кад кораком пјаним
у живот снова пођу,
понеће крв победе, и прашину мира.
Линија се свија и вијуга од звезде к звезди,
и нема колиба с две стране пута,
а свако је тело уморно
и свака душа болом живота ошинута.
Будућност?
Главно је да се њива даље пара
и да покисле сенке чуче
крај црвених, далеких ватара.
А свет се сам пред собом свали,
и вечито је иста ноћ и дан,
и вечито се крај истих жртвеника
истом божанству огањ пали…

154
 Под небом
Све што се високо, гордо, под плаво небо узнело,
а у души му понор мржње зјапи,
пашће, као што падају капи
снаге с неба зором на свако немоћно, слабо тело.
И ако се душа побуни
и понесе свој крст на Голготу далеку,
са чела се зној у грашкама круни
и сузе теку, теку…
Све то никад неће стићи своје сенке,
и остаће са чежњом на образима;
само ће талас један махнит
донети мирис гробља.
И тада ће се обући у беле стихаре
и лећи.
Људи!
Ко ће их сахранити?…

155
 У гробљу
Смрт ми је данас ближа но јуче,
стално се ближи, стопа по стопа,
и звоно звони, а да га не вуче
гробар, који жури, да раку копа.
И ја га гледам и слушам звуке,
очи ми суве, сузе не теку;
у гробљу седим, скрстивши руке,
и тихо мумлам песмицу неку;
И мирно чекам. Шта било, било;
долази вечно мајчино крило
ил' нове борбе и очајања.
Два млада Срца по гробљу шећу –
Младост и Љубав – и беру цвеће,
и тихо кликћу: „Ох, песник сања.“

156
 Један нов минут
У мојој је души данас дозрело
да се овако не може више
бити,
и снити:
са вечним Грехом под једним кровом
без Наде и Вере.
И ја сам данас драговољно
стао го под бичеве Кише
која је – можда – зато стала лити
да са мене гнусни отисак
прстију Греха спере.
И у том минуту новом
само сам штрецање коже голе
осетио.
И не у уму ново Сазнање,
и не у срцу Покајање
што пре свега Грехе воле.
И они кутови мога срца,
где се грех још није настанио
(и таквих има неколико)
сасвим су остали празни.
Нада, кад сам је најжешће жудио,
оставила ме је у мраку,
на сокаку –
дугом и тамном, без краја.
И ја сам закуцао тада
на црним вратима Очаја,
који ме је примио на своја недра.
(Тада је и Вера моја умрла
да никада не васкрсне).
И од онда неба ведра
и насмејано сунце
и поља, са мирисним цвећем,
пролазе крај мене без значаја.
157
Ја нећу да се одавде крећем,
јер трећи је степен: Смрт.
Нада – Очај – Смрт…
А ја – мислим – још нисам
за трећи степен дозрео…
(Можда је ово варљиви хор
свих мојих Грехова
или само лажан изговор,
и можда је само једно стално
„да“:
Грех, то је ја,
и ја сам живи симбол Греха!)

158
 Сутонски мотив
Уносим душу младићким жаром
у свето јединство боја
што се на сунцу тужно прелива.
И наша чудна, суморна бића
у кобном неком греху прастаром
руше храмове свих лепих узгоја.
И душа нам је срећна само кад снива.
И сви ти лепи манири
и досетке што духом кипте
лете у неки тешки, црни Облак,
и салони су крипте
где се само са очајем слази.
И сунце, очарано љупким својим сјајем,
пева у слаткој, чаробној палети,
и наше снове
уморном ногом гази.
И шћућурени над видицима отвореним
што на гробљима зјапе,
(пагански, црвени, мртви амулети)
два бела крста сузом пјана,
стоје,
стоје,
стоје
на међи далеке Ноћи, и Дана.

159
 Мисао
Некуд је, циком гуја и бесова,
одлетела једна Мисао,
кобна, црна, отровна;
а за њом,
као за побеснелом женом, нагом, белом,
у лишћу свелом, остао је траг жут
као после јесењих плесова
у храшћу.
Само се то збило
тога јутра.
Плави су видици задрхтали
и свили песнице,
и повукли се у кут.
И свисли су, свисли од страха
сви облаци мали.
… Мисао лети
и пред њом го је и раван пут,
и никад више стати неће.
Никад се више вратити неће
ниједна изгнана Мисао.

160
 Острва
Положите нам руке на кукове голе
и пођите, јецајући, на острва
где неће пасти по душама блудни сјај Метрополе,
ни кужни задах стрва.
А ако незнане ватре видик вам, ноћу, зацрвене,
знајте да је то Смрт спалила мене
ил' неког другог, изненада.
Па ипак у витлању без предрасуда
узбуди нас помисао на наше сеоске шале,
на липе око цркава,
и на песму питомих родних груда,
на љубакања кад се смркава.
И за нама бесно преко плота
скаче жена: шваља, или кокота,
и ми их грлимо ко да нас нису звале.
И само ће се причати.
Негде, где је зрак прелетео
умове и мисли, преварене, пиште,
пала је сета преко земаља
и загрлила цркву, небо, сметлиште.
И савладани тамом смрти
(око њих свугде, свугде ланци!)
рили су прашне друмове
уморни, стрти,
увели пуританци…

161
 Notturno
Чуј,
нема смисла у кутове душе болестан се крити
када нас и тако све, и здраве и вредне,
чекају исте, ладне јаруге бедне,
где ћемо се насмејати и наплакати сити,
где ће лаж постати истином,
јер ћемо тако хтети ми, ја и ти…
Нећемо тада ни падати више,
нити ћемо се кишних, хладних јутара
пети на врхове – облацима и маглом обложене.
Сити смо свега: живота, сунца, жене,
и у спокојство ћемо се онда, насмејани, свити.
Ал’ облак овај што нам Месец скрива,
као да нам прети својим прстима уклетим,
и у шали ваљда, страшне шапће речи.
О, буди се у мени сотонска жеља да му се светим,
али са њоме још једна, која ме увек спречи.
Ми без светлости пузимо, гацамо,
и само се, место гвожђа, речима бацамо
на обесне облаке.
Негде, далеко, жена је једна пала,
и са наших кестенова падоше два-три листа.
Она је звезда, тамо, јуче сјајније сјала!
Ма где се родила, живела – жеља је свугде иста.
Ал' она звезда! Како то да још јуче
у сјају свом здравом светли небу посреди
и одмах данас избледи…
Тама се обавија око тебе и око мене
као жена коју због ружног греха од себе терамо
и чији су пути ињем засути,
и чије су све стазе замагљене.
Ми јој онда, са гримасом, неколико сетних погледа дамо
и зажелимо крај.
У том је наша судба, знај.
162
 Песма о мени и Еолу
Можда ће ти се учинити незнатан
шум гора – што цвату над нашим главама,
а нема ничег важнијег, Еоле.
Удиши свежину ћутања, радост плода
и чаробан сан о нашим јавама.
Јер протиче живот, Еоле, у кидању душа
страх ме је: неће остати ничег од нас
као да никад нисмо били,
и неће живети у нама нашим животом
облак, и планина далека.
О, погни главу, чудан један звук
долази из даљине и доноси мир и сету.
Осећаш ли да је све у томе?
Погледај за собом и утри, утри сузе,
наш је пут крвава хипербола.
Осетити све и све у се упити,
и онда поћи – радост, радост!
Поздравиће нас фијуком северац
иза које снене стене.

163
 Помоћ
Мудро безбојни,
сито снени,
племенито
господствени, –
ја сам захитио живот
душом својом, богатим златним врчем,
па га без пре дисања срчем.
И ја се питам
(наше су моћи
спрам реке живота – рага):
Шта су наше мисли?
Зар луде сање паразита?
О, онда залуд посматрамо Југ
и чекамо помоћ са Нила.

164
 Понор
Душо, у поноре свог бића,
у зачаране
неме пољане
немој у болу заћи;
Смисао свега што јесте
и тако нећеш наћи.
Него загрли беле цесте
куд Месец сребром огрнут ходи,
па ме у светли бели Мир води.

165
 Сенке
Душе нас наше, ко Сирене
у понор својих хотења маме;
И у тој патњи
стојимо
са џиновским црним контурама,
као стене,
под плаштом таме.
У рововима
изгубили смо моћ гледања у Сунце
и не умемо
корачати дигнуте главе.
И ништа нам, тужнима, није остало
до шаке мамурних, лудих снова.

166
 Пред ренесансу
Не мази нас живот лепотом Хелена,
нити нам нуди радост сваку;
жедни смо смеха, и сунца, и жена,
и живота што је на измаку.
Робови нам понизно не проносе скуте
кроз катедрале,
и наше душе уморно, кобно ћуте.
Далеко исток прска варницама усијаним,
и поноћ зарумени
од махнитог колања крви.
И плешу маги и жреци са убицама пјаним,
а ноћ их загрли топлотом снова;
последњи постане први,
и нема бога ни вере, олтара ни окова:
живот огњеним окрајцима пламти.
Утонули смо у ситу хришћанских бара,
где душа падне, и не одмара
путеве, преваљене у тражењу свести.
О, где је пут, спасење,
где ћемо терете са душе своје стрести?
(Досадише нам анђели и архистратизи
у црној, окаљаној ризи.)
Немамо снова, плода ни цвета,
душа нам је болна ко земља разапета.
Само нас сутонска звона занесу
тихим својим, пригушеним звуком.
Сетимо се:
и душе што пате јесу!
Загрлимо поноћ, чудну, мраморну метресу,
белом, укоченом руком.
Па пукне зора пред погледом што у даљину хита
видици су сиви и влажни
и душа је свега сита!
167
 Маштање
Подозрив, спокојан пут се повлачи у жита,
и пођемо њиме скрхано, без имена;
лето, и земља се пуши,
и падне по нашој души
сена,
сена, као смрт кукавна,
подла и напрасита.
И ничу у нама алеми,
као кад их неки Џин ћудљив,
страстан, узбудљив,
на тело беле жене накалеми.
И вуку нас даљине,
и чини нам се да смо дубоко свесни
наших мора и понора
у олтарима,
путени, пламтећи, без хаљине –
(почетак свих нас је у тим пожарима).
Тама се свали
и плове нам лађе по душама безбојним
све даље, даље, даље;
пристаништа: кокоте, блуднице: праље,
и живот нас запали.
Нисмо од бронзе на сунцу исковани,
и често нам се чини
да смо у некој пећини
моћном нечијом руком ископани,
(о света, чаробна моћ језуита,
злочинаца, силника, педераста!)
И вуче нас прошлост ко Неко џиновског раста
у језера далеких сања,
скрита у нашим телима,
силним, светлим царевима,
за покој душе.

168
 Тунели
Мрак нам рије у свести црне дуге тунеле
и пролазимо кроз живот са вртоглавицом,
и душа нам је пуна лакрдија и шара
као кад преко осенчаног, белог булевара
прелазе велике, гладне мадмоазеле
са каквим седим црквеним поглавицом.
И неће у огледалима лице да нам се смути;
са болним осмехом ми већ све, све можемо чути.
А кад се ветар уплете у јесење наше сање,
опијамо се слашћу јужних сокова
и видици су нам сиви.
Олтари у нама ничу ко пролећне гљиве
дуж наше уморне, опустеле њиве,
а терет вековних окова
тешко је стрести у ово витлање –
били ми мртви или живи.
Заронимо у звезде и вадимо језиву грађу
за наше удесе.
Али за нама полете ноћи, па нас нађу
(о, данас све сме се!)
и упије се у нас кобно наше ла́не
кроз блудне куће, цркве и шантане.
И живот се свом снагом гради,
али не може ништа да нас изненади.
Душе нам се под лешевима сања тресу
и хтеле би бога себи да донесу,
а звоно јаукне у ноћ, и са звоника
падају мртви минути без помпе, суза, крика.
И ми са осмехом поздрав облаку одамо
и ћутимо тихо,
јер већ све одавно знамо.

169
 По подне
Зраци се уплели у пламене бичеве витке
и шибају тела људи, ствари, мисли и наде,
и девојке тек пробуђене, бесне и младе,
које у смеху хучном изливају сокове нагомилане.
Смеју се девојке и дрхте, а старци чешљају браде,
и напрежу своје избелеле мозгове плитке
да им даду једну успомену, којом ће се занети
оним, што беше негда, давно, лане.
Зраци се по зиду од палата пењу
и по крову малих, набацаних, кућа
што се немоћно бурама свима силнима клањају,
о којима, о небу, о оргијама, о Клеопатри сањају
тела бела, мека, увела, сочна, снажна и врућа…
И где-где тек заклокћу раздрта, сува плућа
где мемлом влаже понори, јаруге, тмине,
пробију зраци кроз све те пукотине
и миле по пољима, водама, по шумама и по стењу.
Све ће проћи у том вечитом ковитлању,
сви ће нам идеали иструнути
у врењу вруће, победоносне пути
под тим жестоким зрацима.
Јер, на жалост, ми смо се сви родили мудрацима
те нисмо у стању, од своје шуштеће крви
свој слаби глас чути.
Да, сви ће нам идеали иструнути!
Све спрже, сагоревају зраци, пуни снаге,
остављају нам само заблуде драге
и лажи у изобиљу
о бићу, о постању, о циљу,
о свему том, што смо гинули, мрели…
А зраци су се у пламене бичеве уплели…

170
 Последњи корак
Волео бих проћи
једном још само,
једног светлог јутра, када осећамо јасно,
да ће Крај брзо доћи,
кроз зраке плаве и свилене,
поред једне колибе малене
и просте, као смрт што је,
и да из ње допру до мене
чисти, бисерни, човечански гласи:
да људи неки, и старци, и жене
причају о љубави међусобној.
Ја бих се тада насмешио сетно,
и у тренутној тишини гробној
уздахнуо бих тихо.
Ветар би ми размрсио власи
црне и дуге;
и ја бих без галаме, неприметно
залио своје избелеле туге
и срећан пошао у плави Бескрај!

171
 Decrescendo
Једак висок тон завапи сребрним писком
а као авети захукте злобно остали,
и очај завлада потом у једном акорду ниском,
који се разбије најзад ко жути морски вали.
Тишине плашљиво плешу;
одјек још шиба дршћућом руком мене;
и у том давном сјају сенка се нека дигне,
плеше, гиба се, гиба, и мре изненадно
у кратком издисају…
И ја се одричем међа на које сам стао;
нећу да крвљу својом небеса златим;
признајем да сам срамно пао,
и хтео бих да се у покајању вратим…

172
 У један зимски дан
Сит сам свега до зуба;
Груба је стварност, блуд и кал
идеал последњи постао мој.
Морам се решити на велик пут:
жут сам већ и свега сит.
Поносит, ипак, нећу више бити.
Тужно ћу морати клицати „збогом“
строгом судији, што у мени бди:
ти ће га сетни поздрави удобрити.
Тужно ћу при поласку махати свима;
зима, која ће срести голе –
боље, ох, увек, изненадни мраз.
А када прођем поред познатих слика,
видика крајњих када ме скрије вео –
бео ћу опет пред собом бити.
Тражићу онда нове светове,
сметове снега прећи;
нећу стати до света Умрлих Духова.
Оне ћу молити који ме знају;
сјају њиховом ако не смета
светог њиног сићушни бићу роб…

173
 Витези
Покаткад, када о томе сања
нека Сирена на мору валовиту,
наше су душе горке
чудотворке
са крвавим ореолом страха.
Кад преко смрзнутог орања
ветар подигне своје завесе,
пољубим њиву, маглом овиту,
и груди њене од мог даха
краве се… краве се…
(и падају ми на ране страховите.)
Приљубим се уз душу своју тешње
док капље, капље ноћ,
месец се уплете у мирисне трешње
па их сише, сише.
И нема на земљи витештва више;
Витез је ко пати,
и ко ћутећи, без роптања мре.

174
 Cadence
Кад и последње жеље падну
за видик мојих снова;
кад моју душу болну, јадну,
ко јато јастребова окупи
страх, безобличан, крут,
као на какво паганско бдење,
предсмртно искушење –
са сузом гледаћу Луну,
тужан ћу бити, тих;
нећу певати буну,
нит ће ми клети стих.
Кад и последња варка мине
у море греха, што је био,
кад место сунца
намах сине грех, што се у мени крио;
кад све већ прође,
што је давно сјајући казало пут,
кад будем уморан, жут,
а све око мене тамно –
са сузом гледаћу Луну,
тужан ћу бити, тих;
нећу певати буну,
нит ће ми клети стих.

175
 Трећи чин
– Пева један седи младић –

Завеса је пала. Немам шта крити,

и горко јецам кад ми сване,
шта јесам, и шта сам могао бити!
Мог'о сам бити у тамној ноћи – дан
а ја сам просјак који чека мане,
губави нико и хроми шарлатан.
Мог'о сам бити међ првима први,
богатог оца богатији син –
ја сам убог, слеп и једу ме црви.
Онда сам мог’о бити први без ривала,
у мору тврда стена, у шуми џин –
сада сам само био комад кристала.
Завеса је пала.
Немам шта крити,
и горко јецам када ми сване;
шта јесам и шта сам могао бити.

176
 Молитва
Ми смо оног јутра пошли на молитву.
У мом срцу загрејаном
наде су певале песму телу твоме
бељем, него снег божићни.
И… прошли смо поред Цркве,
јер у моме срцу пјаном
мирис твога топлог тела
побио је тајну жудњу за тамјаном,
и за тихим покајањем.
А и ти си исто хтела,
што је моје срце снило.
Тако је почела Љубав.
Пролеће нас је поздравило
зеленилом,
што значи Зору и нови Живот.
А ветрови и мириси и росе
у хору су нам певали:
Соло
Пролеће: тиха срећа,
и витки струци руже;
заједно: радост и туга, осмех и бол
Пролеће: вечни мол.
Хор (pianissimo)
Пролеће: вечни мол.
Соло
Лето је: жега и жеђ и страст;
И литије и гробови;
кад крше јаблан и горди храст
свети Илија и громови;
када нагони крв на рад
шепаве, сакате, лење…
177
Лето је вечно врење.
Сви (fortissimo)
Лето је: вечно врење;
Лето је: вечно врење.
Соло
Јесен је: пуни подови
и голе шуме;
када се цеде зрели плодови
да се уносе у подруме;
и јутром магла;
када падају перја из крила;
Јесен је: вечни опроштај
и паучина… и свила…
Сви (piano)
Јесен је: вечни опроштај
и паучина… и свила…
Соло
Зима је: тужни дур,
срце и коса и гробље бело.
Сребрно иње и хладни лед;
земљом и небом, у недоглед,
зајеца вечно опело…
Сви (decrescendo, pianissimo)
Земљом и небом, у недоглед
зајеца вечно опело…

Вечно опело…

Опело…

178
 Јато белих голубова
С једне је стране сунце сјало и обасипало гнезда јата
зрацима прозирним, светлим, меким и топлим;
с друге је стране небо намрштено било и црне, сузама
гојене облаке бесно су шарале муње, певајући громовитим
гласом.
А јато се спремало на пут. Седам младих, белих голубова,
цвет племена, чија су се крила тек тога лета очеличила.
Они су се кретали за Исток, и хтели су да достигну Сунце,
да се у његовим огњеним валима окупају.
Ја сам их гледао и када су се праштали. Оцеви су их немо у
чело целивали, а мајке су гласно туговале, погледајући на
црне облаке
који су се стално ширили и гојили и који су све црњи и
силнији и страшнији постајали на северном делу хоризонта.
И кунем се: величанственије појаве нисам видео него што
је било под ватреним муњама ишараним небом јато белих
голубова…
После тога настала је киша; досадна, као пуница,
монотона, као живот човечји, и несносна, као вечне муке…
Када сам првог ведрог дана изашао, нашао сам под
гнездима мртво јато младих, белих голубова. А јато се
иселило.

179
 V

НАГОНИ

180
 Пролећна песма
Остави царска, поносна жено,
маште о љубави,
која ће се једном и себе одрећи,
и снове о лажној срећи,
и слушај мирно шта ћу ти рећи:
Ја сам пјан лежао у блату
првих Пролетњих Киша,
и у блуду и у разврату,
и у ланцима, што их је моја крв оплела.
И ти си дошла.
И ти си ме хтела онаквог, какав јесам;
твоја је жеља, ко снага моје крви, расла,
и ти отела поглед из тамних очију мојих,
и својом си ме крвљу од моје крви купила.
Ал' си се, поносна, царска жено, залуд трудила,
јер ме ниси спасла.
Ја сам кроз ноћи дуге и бљутке
нацедио поново себи
чашу пелена
и жучи.
И ја је морам испити,
јер ме мучи
твоја утеха, и тишина и ход
без бâта, на прстима.
И боли ме твоја примерна башта, зелена,
где је све тако правилно и чисто,
ал' увек исто… увек исто…
Ја волим да лупам главом у Плави Свод
и да на својим кракатим крстима
куглу земаљску држим,
као што су Грци појмили Херакла;
и волим да у вечном огњу пакла
жежем своје прсте, беле, беспарне прутове.
И волим да ми нико не зна путове…
181
Пусти ме натраг у моје пролеће!
Пусти ме, царска жено,
јер ће у мени гласови мржње и чежње
угушити гласове понизне хвале.
Ја ћу продати твоје рубине и опале
гаравом сарафу у чаршији
и купићу за њих шарене бенгале.
И кад ти моје поноћне блуднице
под прозором славопојну ватру упале,
ја ћу ти рикати са улице
да је моја љубав бенгалска ватра само.
И онда оно, чега се највише плашим:
да ћу за гомиле твога злата
купити једне кишне ноћи
хиљаду кукавних Пилата,
који ће те грешно осудити…
И онда се… више…
нећеш… пробудити…
Нећеш се… више… пробудити.
Ох, пусти ме натраг у моје пролеће
поносна, царска жено!

182
 Синоћ, кроз мрак
Кроз мрак је синоћ болесна сета блудила
и у души ми зима застудела;
синоћ се први пут нисам прекрстио,
синоћ сам примио на себе клетву туђу
и туђа ме је жена први пут пољубила.
Јуче смо се, у подне, испред олтара срели;
од истога смо Бога исто просили
и жртве смо исте приносили,
(ал’ Оно нисмо хтели, нисмо хтели!…)
Људи су жито косили,
и низали се зрели снопови;
поток је наду и младост и срећу хукао;
а на грудима нашим болесна је сета клецала.
Она је туђа жена очајнички јецала,
ја сам покајнички јаукао,
ко умрлога Бога црни попови
у подневном, привидном, светлом зраку…
И састали смо се у мраку,
где је синоћ болесна сета блудила,
и она ме, туђа жена, први пут пољубила.

183
 Последњи састанак
Ја сам слеп и гô и сакат
остао онда на цести,
и нико ме није хтео пољубити
и собом повести;
а ти си пошла даље,
у нове загрљаје,
поносна, неверна, бела жено!
Ал’ ми ћемо се још једном срести!
И када се поново, последњи пут сретнемо,
бедно,
и жедно,
и немо, –
прошлост ће нас у једно тело слити,
и нас двоје ко два помамна дива
испод неба ћемо се вити,
и онда ћемо пасти
у монотону средину њива.
И богови ће за своје звезде
искре од нашег пламена красти.
(Појмиш ли бела, поносна жено:
искра да будеш боговима!?)
И онда ћемо нестати
без плача, праха и дима…

184
 Увертира
Ох, зашто нисте све само моје,
младе, голе, беле жене?
Ја мрзим ваше мрке људе
који вас силно, мушки љубе.
Данас или сутра, кроз поноћ снежну,
преко дремовног мира,
забрујаће моја увертира
као звона –
када негде очајна ватра букне.
И сви ће мрки људи задрхтати
и ви, голе, беле жене.
И ваше власи, власи расплетене,
залуд ће се над њима вити:
ваши ће мрки људи за моје здравље
из мога отровног пехара пити.
Да живи Љубав! ха–ха–ха…
И кад их видите хладне, испружене,
шта ћете онда? Жене! Жене!…
Безумном ватром, која данас у мени пламти
љубићете сутра мене!

185
 Хоћу
Хоћу да под теретом меса,
под бичем крви,
први, први
достигнем небеса.
Хоћу да на сваком кораку,
сваким дахом
око себе љубав сијем,
па да се махом
слатко насмејем.
Хоћу да пођем
бледом мртвацу у рову,
и да се весео вратим;
да једним погледом
све видике обухватим.
Хоћу да у сутоне неке
у себи растурим големе пожаре,
да ме озаре
док зурим у светове далеке.
Хоћу да будем сам себи страх,
да у себи нађем Ново
и Бескрајно,
па да се од смеха заценим
ко Бог, када је тајно
сков'о
од својих страсти – људе.

186
 У споменицу
Драга, када те после венчања
доведу кући као жену,
сакри своју хаљину свилену.
Јер кад прође грешна екстаза крви,
која ме данас вуче у свет,
кад попут Ваших питомих стаза
поново голуб загуче
и замири цвет,
доћи ћу по задњи валцер.
Онда ћеш – као да на венчање полазиш –
опет обући белу хаљину.
И сви, сви, сви,
рођене аскете
и пустињаци и калуђери,
обући ће онда свилу
и црне жакете.
И на соколскоме крилу
и љубав ће се онда вратити
за два, три такта.
И то ће бити плес!
Плес младог Сунца у матору Маглу,
плес Пролећа у Јесен!
Драга, нек ти је увек на уму
да ћу доћи по задњи валцер!

187
 Доћи ћу…
Доћи ћу да те видим у крви,
први знам да ти нећу бити:
вити твој стас грљен је већ.
Пољубићу те страсно;
красно ће бити то спајање;
грање ће шумети изнад нас.
Ја ћу ти пасти на груди;
људе ћемо убицама звати:
дати нам нове снаге не могу.
Пољубац нека буде врео;
цео живот свој на усне скупи,
упи га после у мој дах;
Ули у њега све што је било;
пило се, видиш, доста жучи:
мучи ме увек плач при растанку.
Још један крвав пољубац само;
знамо онда да ће тама прећи и преко нас.
Спас ће нам бити гробље!

188
 Остављеној љубавници
Ти, што ме болним погледом пратиш,
против кога нема лека,
и од кога се не могу скрити;
ти, што ми молитвом бледом
путове косиш издалека;
сенко, што ми снове буниш –
ја ћу ти се осветити!
Ја ћу усести у црни Влак
ма ме живота стало,
и пролетећу кроз мрак у Мрак.
И из краја, где зрака никад није пало,
који је вечна пећина,
оплешћу бич од Мрака и Студи
и њиме ћу те бити по груди
и по голим плећима.
И крв ће те твоја облити
и под ноге ћеш ми пасти.
И онда ћу те обвити
у пешкир, ткан
од Срамоте и Страсти…
И проћи ће дан,
и доћи ће ноћ…
Твоје ће те сестре
хладном водом полити
у прво праскозорје,
да дођеш к себи.
И…
у плачу ћеш ме молити
да одем даље, даље, даље.
Нећеш ме тада молитвом клети црна сенко.
И нећеш никад више моје љубави хтети,
моје љубави хтети…
189
 Лист из романа
– Једној белој госпођи –

Госпођо, ја се бојим изненађења

и тога, да ће крв моја густа
сломити једнога дана снове мојих бдења
и пожелети Ваша уста…
Госпођо, она је ноћ лист из романа
који смо Ви и ја заједно снили,
и већ се данас кајем што испод платана
нисмо га јуче наставили.
Госпођо, клон'те се мене као ватре,
или као греха, или смртног даха,
јер ако једног дана крв моја отме маха
и Вас ће и мене да сатре…

190
 Нагони
Цела је васељена клекла и шапће: о веруј, бога има!
Немој да се с твога неверства бес бога на нас свали
и да нас запљусну његове освете пенушави вали!
А ја сам, са смехом проклетих, бацао делове себе псима
и веровао једино својим нагонима.
Залуд ћеш се богу-бауку обраћати у дане искушења:
или ћеш пасти под теретом свог тела на олтару чула,
или ћеш се трескати улицама у гласном јауку
и чекати помоћ с неба, са надом или без наде.
Нагони у нама светове граде
и од нас људе несаломљиве, безгрешне свете чине,
или хуљу, који се скита вечно; и у сенци аула древних,
или на барикадама свога ума – гине.
Они нас наводе да прелазимо ледене, беле санте,
и ако никад више не видиш брата – шта ћеш?
Кроз њих са неба у крило блуднице спашћеш,
или ћеш ићи у Трансвал да тражиш дијаманте.
Свему су нашем делу, знаном и вољном и незнаном
први узрок и једини силни покретачи они –
нагони, нагони, нагони.

191
 Преокрет
Ствари су пошле сасвим другим током.
Више нас не боли
гомила жена голих,
која у разврату са презрењем гуди
срамну пропаст свих људи.
Ни скривена суза под оком
наших отаца, мајки, жена.
Наше се срце немоћно тресе
под теретом давних успомена;
и опет нас једним сјајем ресе
топле жене и блудне метресе.
И ми понизно приклањамо врат
и сурвавамо се суноврат
у понор жеља страсти…

192
 Ноћне страве падају по нама…
Ноћне страве падају по нама
ко снежне пахуљице,
и светови забораве чаробне речи
да се у своја бића врате.
Тону људи и жене
у своје лепе, шарене,
разврате,
и сјајна,
бескрајна
ломљења беле, меке пути.
И често ничег другог не можеш, друже, чути.
Само се видик по кутовима греха
обрне сводом
белих утеха.
Поља дрхтећи грле
дуге,
светле железне пруге,
и носе их у бескрајне даљине…

193
 Жена
Жена је светла, најлепша варка;
отац и мати и породица;
Магдалена ил' Богородица,
по томе: мрзи ли, или те воли.
Жена је огањ што вечно пламти,
у јаду радост, у срећи туга;
охоли тиран, понизни слуга,
данас је ово, сутра оно.
Не реци ништа, и сузним оком
све ти узима и све ти даје,
ал' падне киша – и несрећна је;
ни сама не зна зашто и крошто.
Жена је Сунце које се рађа
и буди сестру, румену Зору;
жена је на узбурканом мору
светиља – што те из даљине води.
Жена је облак, магла и муња,
и тамна поноћ и сјајно подне.
Жена је благо и њиве родне –
или летина са празним влаћем.
Жена је олтар, или је жртва
када зајеца, или онеме.
Жена је Простор. Жена је Време.
Жена је Човеку историја.
Жена је све!

194
 Салома
У очају свом у помоћ зове
своје старе, лепе снове
Салома, и дрхти, дрхти…
Са упијеним болом
у хладним, меким цртама,
ко грех, што у нама зрачи,
лежи у здели
одрубљена глава Пророкова,
окружена златним ореолом.
Зраци сунца већ су свели:
ко Смрт се тихо довлачи
из дна дворане тама.
Салома јеца.
На њену је жељу мртав пао;
благе му је очи она избола
са жељом том, што смрт му доне..
И сада дрхти, плачна, гола,
и осећа да тоне, тоне…
Страст,
што гази разум, вољу, част,
са свог се трона сурвала.
И њена болна душа, што пати,
пред овом главом одрубљеном
безмерне је туге гнездо постала.
И више мира не може јој дати
последња туга, опроштајна,
за главом мртвом, љубљеном.
И као нека тајна претња,
чује се из таме глас:
– У зао час!
Салома! Салома! Салома!
195
– Постаћеш мајком свих слома душа;
и страсти што пале разнеће
кроз све жале,
сва мора, све вале,
твоје име, твоје име.
– Постаћеш симболом сваког порока,
сви ће те проклети.
– Зашто си убила Пророка,
Салома?
– Грех ће те твој у гроб однети
Салома! Салома! Салома!
У болу се хвата око паса,
и без гласа,
и без гласа
плаче… пати… пада…
плаче… пати… пада…

196
 Благо мени
Ох, благо мени,
ја певам химну Жени!
Ох, благо мени!
Ох благо мени,
ја певам химну Жени,
оној што жртву приноси кад воли,
ал' ипак воли, воли, воли;
оној што плаче, кад другог вара,
ал' ипак, вара, вара, вара;
оној што смртно и очајно боли,
што мора да гази
законе и права
да загрли цара,
ал' ипак гази, гази, гази;
тој, што страховито, оријашки пази,
да је не издаду уздисаји голи,
ни месец, ни ветар, ни студен, ни трава.
Ох, благо мени,
ја певам химну Жени,
оној, коју страсти разапињу, тлаче,
која хистерично, инстинктивно греши,
оној, чије срце јеца, јеца, плаче,
када јој се лице најблажије смеши.
Тој, што се на верност сваки дан закуне,
кад спази да су јој утрнули зуби
и да су јој уста и горка и бљутка,
али сваке ноћи на жртвеник пљуне
и поново почне да љуби,
да љуби, да љуби… да љуби…
А кад зора сване, у постељи лежи
одморна, чила и лепа ко лутка!
Ох, благо мени,
ја певам химну Жени,
оној што нема у једној години
пет белих зора;
197
Свака је црвена, црвена, црвена;
оној што бесвесно љуби
и љуби што мора,
и љуби, љуби, љуби…
Грешници, што је благословена,
оној што познаје
седам смртних врлина,
оној што је опет, увек нова
Марија Магдалена,
оној што је права Жена!
Жена.
Ох, благо мени,
ја певам химну Жени,
правој Жени!
Ох, благо мени!

198
 Коло
У зраку коло играју жене
у брзом, вилинском такту,
пуне свежине, крви, снаге,
и наге,
белином дана одевене,
и поје песму ружа и раја.
И коло им нема почетка
и песма им нема краја.
А даље, у болесном хладу,
где дршћући пиље у сваку младу жену
ћелави и сакати,
нека жеља поче плакати
ноге, које никада нису газиле,
косе, меке, као свиле,
очи, које ништа нису спазиле,
које никад здраве нису биле…
Дршћу и пиље у коло сакати
и усне им се мичу,
крв им и срце химне кличу
женама витким, што играју голе…
И они моле, понизно моле…
А жене,
пуне свежине, крви, снаге,
и наге, румене,
коло играју вилинским тактом
зрацима жарким одевене,
и поје песму плеса и раја,
и песма им нема почетка,
и коло им нема краја…

199
 Магле
На врху брда Магле се легу,
а доле, по градским улицама
све су увили у сребро зраци јесени позне.
Једна се млада жена
на једном раскршћу смеје:
– Ох људи, Сунце опет греје
и пева песму страсти.
Зар не видите црвене, пламене боје?
Зар не чујете дрхтаве звуке?
И игра у зраку и шири руке
и кличе:
– Ево вам раскошно тело моје!
И жене, што седе, страсно певају:
– Ми смо опет младе и беле и вруће,
а нестајање и чезнуће
тек ће сутра почети, или…
Ох Сунце, Сунце!
Зашто у твоме зраку дах
свете страсти леће,
када нас нико неће?…
И зборови седих жена клече
и певају бескрајне литаније.
А девојке, још у пупољку, младе,
које, ће ваљда сутра тек бити зреле,
са неком жутом жудњом у оку
гледају ласте, које се селе.
Сребри се град у зрацима јесени позне.

200
 Екстаза тела
У нему, данашњу Ноћ
једна је блудница певала:
– Нагнаћу оцеве да прокуну децу
и калуђере,
црне и свете,
да се са смехом одричу вере,
и сетне, мирисне поете,
да пљуну на своје лире.
И онда ћу те кавалире,
ту своју парадну свиту,
одвести оцу свом, бескрајном Риту.
И када он почне да пева,
ко трска кад тужно цвили,
ко вода кад галами, –
они ће постати што никад нису били
Адами, Адами, Адами,
и ја ћу им бити Ева.
Једина, страсна Ева.
И они неће пожелети,
да се врате из Рита.
Али када ја будем њих сита,
незнано ћу се иселити
сама.
И од мојих тужних Адама
отац ће мој, бескрајни Рит, –
веселе створити Каине.
И здераће са њих хаљине,
и послаће их голе
да се за мене богу моле…
Ха–ха–ха!

201
И ако се тада не отворе
двокрилна врата Храма
кад прва падне тама –
Авељи, тешко вама!

202
 Жене у мраку
У мраку, пуном јада,
што неосетно пада
Магле се немо поздрављају
и Ветрови једно другом машу,
када се сретну на путу.
У једном мрачном куту
три тамне сене,
три ми погнуте, покајничке жене,
шапћу о нечем језовитом
што ће да нам се деси:
– Један врео талас из Плачне Долине,
и пашће све врлине,
и процветаће греси,
и неће на земљи замирити врт;
Ал’ они, који су желели смрт,
живеће вечним животом.
Доћи ће затим и жена једна,
света и бела и чедна,
са младим плодним плотом,
и то ће бити нови Олтар.
А крвава, досадања слава,
црвена бела и плава,
пашће на видике суре.
И твоје очи уплакане,
што данас у сиво Ништа зуре,
у те, тугом посвећене дане,
упреће поглед дубоко у своју душу.

203
 Моја жеља
Ја желим да скинем с тебе источњачка вела
и завидљиво рубље,
и да се заријем све дубље, дубље, дубље
у мирисне чари твога тела.
Ја желим да починем у хладу твоје косе,
на твоју округлу руку,
и да гледам, како делићи на твоме струку
дрхтећи милост просе.
И у том часу ружичастих сфера,
као праскозорје лети,
ми би слушали како пуцкају кревети
и песму проседих шифоњера
којом су ти још бабу успавали
када су је удавали;
И ја ти онда не бих певао песму
са редовима ситних тачака
и са бунтовним усклицима;
Ја бих ти тада шануо једну жудњу,
једну једину жудњу златну,
и то би било доста.

204
 Ја се бојим ноћи
Кад овладају страсти грубе
и што је Грозно и Страшно
и Ужасно страховито зре,
кад се последњи пољупци љубе
и кад последња нада мре,
сред пакла вечног и клетве худе,
кад се обуче Све у црно,
кад пада Соко, тек што је прно
и кад нељуди рађају Људе,
нека се магла преда мном тегли
и натчовечном ме силом вуче,
и ја полазим за њом.
Људи су већ сви легли,
тек каткад каква Сена –
Блудница, Пуста Жена,
Марија Магдалена,
што тражи извор нови
и бежи испред Сина –
пројури испод мене,
и онда ништа.
Мир.
Тишина…
И кад пређу те ретке Сене,
ја за маглом пођем тихо,
и целе, целцате ноћи
не да ми телу ни души да дахне,
све више, брже, страшније јури;
И када зора сване,
тамо сам где сам био;
зној ми са чела цури,
уста ми облила пена.
Ох, кад ћу већ једном стати?
Јер залуд је све, и све је залуд:
Девојка није Жена
а Жена није Мати!…

205
Кобна се густа Магла
преда мном сваке ноћи тегли,
када су људи легли.
И када дохватим Маглу,
неће већ бити снаге,
ни зноја, ни крви, ни пене,
и залуд ће играти наге
преда мном Гладне Жене!

206
 Ђурђевданска чаробница
Када си ме са парфемом твога тела
опила у твоме крилу,
заспао сам пролетњим сном самртничким,
Ђурђевданска чаробнице.
И кад сам се пробудио,
певала си песму Страсти.
И усне си понудила, да их пијем,
твоје зреле, вреле усне;
и руке си понудила, да их љубим,
твоје пуне, беле руке;
и врат си ми понудила, да га певам,
тај кип, бели од мрамора,
кићен светим адиђарем:
згариштима прошлих страсти;
и прса си понудила, ђурђевданска два пупољка,
да се молим неком богу
да се зором расцветају;
и струк си ми понудила, струк Саломе, Клеопатре,
да га спалим на ломачи;
и ноге си понудила, твоје витке, снежне ноге,
да их тешем из камена…
И за све то тражила си
моје срце, да те краси.
И за све то добила си
моје срце да те краси,
моја бела, гола, срамна
Ђурђевданска чаробнице.

207
 VI

НАША ЉУБАВ

208
 Наша љубав
Наша је љубав: живот цветних поља,
кад се отопе покривачи снега,
и мирисна младим зеленим житом,
и тамјаном трокрилних богомоља.
Наша је љубав: ружичасте наде,
благе и нежне, без буновних ноћи,
као кад у мајском предвечерју
славуј пева тихе серенаде.
Наша је љубав: оголело грање,
и плава магла што нас обавија,
и жути листак, – болесно сироче.
Наша је љубав тихо умирање.

209
 Сонети
– Из циклуса „Теби сам пис'о“ –

Да ми је ко рек'о, или да сам снио

да ћу се са Тобом тога дана срести –
ма негде под сукњу, белу вуну прести,
ја бих се, ко Кајин испред бога, скрио;
Клечећи бих звао божанственог Мира
да би милостиво око мене пао;
ил' би ове црне очи ископао
и плачно бих пев’о химне из Псалтира.
Ал' слутио нисам.
Ишао сам немо и погнуте главе
по свом скромном путу, и –
одједном из сна ко да сам се прен'о.
Данас с благословом кунем ту минуту
од кад си ми Судба, поносита Жено,
јер Судба је хтела да се сусретнемо…

210
 2

Сунце је од својих раскошних зракова

уметничком руком венац Ти оплело,
и у хладу витких, гордих јабланова
са љубављу Твоје крунисала чело.
Ја сам се заплак'о, као некад у сну,
када место рита нисам снив'о свиле;
из мојих очију море суза пљусну,
али су то сузе радоснице биле.
Зраци, мирис маја, пролећни пој птица
и јунске ноћи, месец кад је сјао,
све моје визије јулских грозница,
пророчанства среће са сто сурих страна,
тихо очајање новембарских дана –
тога сам минута све у теби знао.

211
 Онда се свршио први пролог
Онда се свршио први Пролог,
и ја сам рекао: алилуја.
И нека блага и топла струја
шаптала ми је: одреци се свог, –
Кад немаш ништа, све је твоје:
сви путеви, друмови и пруге
што воде срећи и сетне дуге,
и звуци и тонови и боје.

212
 Увек, када се понови тајна
Увек, када се понови Тајна,
кад Сунце падне у мирисна и бескрајна
и топла крила Ноћи,
крв моја пред твојим прозором
нежне пева сонете.
И док у моме оку тиха жудња цвили,
око моје главе
Ноћ једном руком беле венце плете.
И кад у ритму моје песме
твоја бела соба у златном зраку блесне, –
то су ми најлепши снови.
Ал’ зоре после тога
моје су најстрашније јаве…

213
 Старински мотив
Као из лепих снова оплетено
небо над нама шири плава своја вела.
Приђи ми, животе, жено,
са нама су дани младости,
два наша топла тела.
Облак те данас скрије
баршуном своје ивице,
песмом муња,
чаробном дугом боја,
лепотом летњег дана.
И на трави ће остати траг наших радости,
над местом, где су две младости
прстом цртале путе својих стремљења.

214
 Враћено срце
Један вечни Понор, магловит и хладан,
била ми је душа
кад сам се отимао једне ноћи
од Разврата и од Града.
Јер ја сам свугде био:
крв ми је прскала по песку барикада
и ја сам носио стег;
и у шуми под тешким крстом
главу ми је трипут завејао снег.
Ја сам слушао снежне успаванке
младих, пупећих груди;
и купао сам се у крви хиљада људи;
И све је то без трага пало
у вечни Понор моје душе, –
сем горчине у устима.
И желео сам тада да ме громови скруше,
ил' да нестанем негде далеко
у лавовским чељустима,
ил' другу какву необичну смрт…
И онда топло твоје крило меко
и мирис Тебе
научио ме је поново човеком бити
и сузе лити.
И однео ме је тај мирис,
на крилима нове љубави наше,
у један ведар, животворан Мај.
Ја ти то морам захвалити.
И ја сам захвалан Теби и срећан, срећан,
јер си ми спасла срце моје!

215
 Откриће
Доћ’ ће и на те сумње дани,
и чиниће се теби исто,
да небо неће бити чисто,
да су сви људи уплакани;
да поломљена сва су крила,
да све тоне у ждрело Ада,
и свака вредност пада, пада,
као што спадне крушка гњила.
Тражићеш једно сродно биће тих дана,
и да л' ћеш га наћи
тамо, куд ти поглед оде?
Учинићеш тада откриће:
да душе морају изаћи
вечно из себе, да се сроде…

216
 У полутами
На улици је вејао снег.
Ветар је северни бесно бриј'о.
На небу се тмурном вио
децембарског дана модри стег.
У соби нас двоје бесмо сами.
У полутами.
Онда је био петак.
Не ведри крај, не мрки почетак
не ведри почетак, не мрки крај
већ, када оном, који љуби,
дршће рука и цвокоћу зуби,
кад пали, пали, пали, пали
и пољубац и загрљај…
Ја се одричем тога дана.
Драга, онда смо луди били:
чаша је пуна капала,
сумња је у екстази скапала,
и ми из чаше нисмо пили!
Драга, врло смо луди били,
јер нико не зна шта носи ноћ
и шта носи дан,
и који данас весело љуби,
сутра је дубоко укопан;
и који данас – ко ја – сања,
да ли ће и сутра снити?
И да ли ћемо још једном
бити нас двоје сами
у полутами?…

217
 Ветар с југа
Донећу пред ноге ти витке
све лепоте из туђих снова,
све злато из старих градова,
све књиге блудне, слатке, читке.
Припасаћу све сабље бритке,
и не као у књизи Јова
прегазићу тисућ' замкова
и бићу тешке, чудне битке.
Нећеш имати жеље једне
која се неће испунити
док сам крај тебе, и твој слуга.
Ал' немој твоје очи чедне
од мог погледа блудног крити:
оне су мени сунце и дуга…

218
 Очи

Једне ноћи, облачне и ледне,

разнео се глас по бескрајном небу
са незнатне звезде једне,
да је на земљи избио бољшевизам.
Мале су звезде певале у збору
да их сад сунце неће више пећи,
да више неће морати са зебњом чекати зору,
и да неће најмањи бити највећи.
Малих је било много.
Када су две најлепше звезде
у своме блештећем, гордом сјају,
дознале да ће од сада увек морати
малима да дају већи део свога златнога зрака,
да све звезде буду једнаке
и да више нема последњих и првих, –
Оне су кроз сфере магле и мрака
на земљу пале.
Те две најлепше небеске звезде
то су очи моје жене.

219
 II

Дођи кроз плаве магле снова

кад крило Ноћи клоне,
и донеси ми твоје очи божанствене
да у њима видим твој големи стид;
Или кад белим чаршавима пене
обвијен Месец тоне
у дно реке,
с витих јабланова,
где га је јутрос ранила Зора.
Дођи кроз блудне таласе Мора
и донеси твоју безмерну љубав,
и твоје очи, да се излечим.
Дођи кроз жуте дрхтаје Бриге
и донеси ми Часне Вериге,
и ја ћу пристати да се кајем
и да данима, недељама
клечим на хладној, каменој плочи.
Дођи и буди поред мене,
и нећу чезнути за загрљајем
само донеси очи… Ах очи!…

220
 Мир
Ја немам мира
кроз кратке ноћи лета
и дугих зимских ноћи бдијем,
јер бела ружа, што у твом врту цвета,
и звуци твога гласовира,
и мирис твојих груди
заморе море мојих снова,
и мојих жеља, и мојих жуди.
И тишина се слије са зраком
у неке тамне, безбојне боје…
И онда виле из белог зида,
и белим плаштом по телима голим,
на златном тањиру пред мене носе
оно што никад неће бити моје,
што је симбол залудних жеља,
и ропске страсти, и мушког стида:
витицу твоје плаве косе…
И мени, дугих ноћи, кад бдијем,
покаткад луда жеља дође:
да плаву витицу отмем
и да је скријем у своје срце,
у најдоњи кутак…
А онда се мојој жељи,
у шареном мраку,
негде испод плафона,
слатко насмеје тренутак…
И то је Зора.

221
 Бела ружа

У твом меком, топлом крилу

тражићу лека на тешке ране,
и заборава на болесну тугу
што их је дао Град и Ноћ.
И кад Сунце – септембарско – побледи
запеваћемо прецветалој ружи.
И по стазама што немају краја
руку под руку, тихим кораком
тужно гледати у блудећу свилу,
што око нас као смрт кружи.
Јер, мила, смех ти ништа не вреди
ако му корен у дну срца није,
и одјек ако му није сребро
да, ко звоно у сутону, звучи;
И јер је боље да тужан плаче
и да у цветном и мирисном гробљу
упита каткад за мелем.

222
 II

Моје пусте жеље све тише, тише, тише,

али све сталније теже к циљу
топлој, белој теби.
И ма био сутра у бескрајном
изобиљу разврата и страсти,
ја их више дрхтећим уснама искапио не бих.
Мени је срећа твоје око и више волим твоје косе,
него раскалашни тон,
што је градио Вавилон.
И ја нећу благо. Ни Златно Теле.
Моје ће усне увек жудети за твојим,
као да се никад нису још среле.
А пламен нашег ока и трзаје вреле,
Прошлост ће покрити плаштом Доба.
А још касније, тамо већ око гроба,
ми ћемо бити тихи, паметни и вредни,
као у цветном мају пчеле.

223
 Бесмисленост
У тренуцима тихе, сетне чежње
моје су непоњатне жеље:
да ти око дубље и црње буде
и да ти груди буду беље;
Да си ми често насмејана,
ал' после сунчевог ишчезнућа
да ти у оку покаткад сузу видим;
Да ме волиш, као што те волим,
ал' као првог дана, када смо се срели,
да ми увек тако будеш туђа;
Да будеш јака у мојој вери,
и да ме чуваш од будних снова,
који највише тебе прете;
Да ми поклониш сто синова
и сто белих, теби сличних, ћери;
ал' да увек, увек останеш
наивно, слатко, плашљиво дете…

224
 Носталгија
Са сваким нам је пољупцем живот краћи,
и са сваким уздахом што дршће;
и за Крај нас везује све чвршће
сваки покрет којим се тебе желим дотаћи.
И онда, веруј, залуд је све;
ту нема ништа више да се каже;
ту ни раскалашно Сунце не помаже,
кад већ снагу своју страћи.
И кад опазиш дах смрти на врту,
и кад осетиш дах смрти на врату,
видећеш на лицу мом једну црту
тужну, непознату…
Немој тада да мислиш о животу,
који је сваким даном плићи
и већ скоро сасвим прош'о;
него о сну једном снивај
који је пош'о,
али никад неће стићи…
Да, неће стићи.

225
 Доћ' ће једном
О, заплакаћеш једним чудом
као мазно јединче-дете,
ко човек што мре испред мете,
или ко изгнаник за грудом;
Ширићеш руке беле, глатке,
и дозиваћеш ме кроз таму.
Ја ћу доћи, наћи те саму,
и шаптаћу ти речи слатке.
И тад ћеш ми на груди пасти,
са криком, ко исцељени кљасти
кад се први пут дигну здрави.
Тад ће бујно, бујно процвасти цвеће,
што нашу љубав слави
кроз таму горких, крвавих части.

226
 Под јесен
Драга, ближи се Зима,
а наше цвеће није цвало;
и још два-три даха, још суза мало,
и наша ће нада мртва проћи.
Јест, ово није наша клима,
и твоје је око давно сјало.
Али не плачи; још није свему крај;
узми редом од сваког опроштај,
јер одмах нам ваља поћи.
Ми знамо да не постоји рај;
али нам остаје земља платана
и гробља сјајног, у зраку сунце,
које нас још ваљда воли.
И ако те првих јесењих дана,
када се мре, у души нешто заболи
и зажелиш бити мати:
од плача ће ти се трести груди,
и питаћеш ме: зашто је све то тако?
А ја ћу утрти сузе, и као да нисам плак'о,
лицемерно, као сви људи
када су нечему криви,
једнога дана, кад се видици сиви
обуку у црно – пред тебе стати
и са осмехом рећи: гробље ово
једном ће ти на све одговор дати.

227
 Тражио сам тебе
За мном се просуло сто облака суза,
сто мамурних жена дале су ми косу за спомен,
да чувам до последњег дана;
из сто чаша ја сам пио,
љубио сам росу са тисућ' усана,
милион срдаца ја сам разранио;
И бесвесном надом за сваку сам рек’о:
О, ово је Она, о, ово је Права!
Крило је у сваке благо било, меко.
Ја сам слуш'о срце шта јој откуцава…

И када сам чуо, илијинског дана,

по куцају срца, по киптећој крви,
да јој нисам Онај –
и кад ми је рекла да јој нисам Први,
да је прегажена Земља Обећана –
гурн'о сам је даље. И клео сам себе…
Али кад је зора једра разавила,
нека тајна снага, несавладна сила
опет ме је вукла у дрхтећа крила.
Опрости, опрости,
тражио сам Тебе!

228
 Заблуда
Жудио сам Тебе као млада мати,
дрхтећи кад чека прво своје дете;
и од својих снова, и од тмурне сете,
и од тамне сенке, што ме к Теби прати…
Од девет струкова оплео сам кнуте
и шибао своје вруће, жељно тело…
И кад паде јесен и час за Опело
Твоје очи сјајне, на олтар дигнуте,
сјајније су биле једним тихим тоном
и осмех чистоте умакао није
са белога лица…
И са чежњом болном
плак'о сам те, као неродиља-дама
покајано дете за откуп из срама…

И усне су Твоје биле руменије…

229
 Бол
У зраку лебде наде на сваком кораку,
и све се на нови живот буди;
а ја са последњом сузом у оку
гледам своје изнемогле груди.
И још више осећам да вали
Несреће не могу нас обићи,
и да морам Забораву дати све,
све што смо некад обећали.
Ох, ти ћеш, знам, сакрити сузу горку,
и дрхтећи ћеш ми прићи
једног дана,
али ће тада већ последњи уздах
прхнути с мојих мртвих усана…

230
 Слобода
Дођи у лето
када су дани дуги,
и зоре када се рађају без мука;
У бескрајном трептању звука
гледаћемо потоке што жуборе,
ко првих дана када сам те срет’о.
Тих дана, када нас ништа не веже
за живот што око нас дише,
за људе, небо, воде, травице жуте.
Наша ће душа да досеже
све наше будуће путе
и оне, којима нећемо крочити више.
И сва дела, све наше жеље беле,
прегазићемо за два-три часка;
пред нама лежаће као цветни саг;
И видећемо да није била скаска
неплодности наше младости целе,
јер нигде нисмо оставили траг…
Ми ипак, по обичају старом,
нећемо судбину клети,
но као покојни Титан,
који са слабијим, ал' још живим жаром,
молитву једну Богу принети
за кога знамо да не постоји…

231
 ***
Да је ноћ дан и дан да је ноћ, ја бих се причестио и –
заборавио бих Те. Али си Ти јача од мене.
Ја сам много јак.
Од Смрти сам јачи, јер је се не бојим, и јачи сам од Живота, јер
га сваки дан могу оставити.
Јачи сам од Дана, јер знам да ће га сменити ноћ, и јачи сам од
Ноћи, јер знам да ће је Сунце победити.
Ти си и од мене јача.
Са осмехом си гурнула моју лађу у воде, где се и данас бори са
таласима, и ја немам снаге да је обрнем.
Моје су очи одблесак Твојих. Плачу када плачеш, и смеју
се када се смејеш. И ма да сам Те се одрекао, мени је Твоја
песма песма Љубави и Живота.
Остави за часак лутке Твоје и прочитај ову књижицу. Она
је: Твоја, Теби и за Тебе.
И онда одсвирај ону песму, коју сам од Тебе научио.
И искини један лист из Твоје споменице.

232
 Трешње
Отад је прошло много година; мени су већ брци израсли и
брада отврдла. Ти си већ зацело спремила „штафире“ и мене –
заборавила. Не знаш ко сам? Погледај ме добро. Боље… Да, да,
ја сам. Ја сам онда мали био, и бео, и нежан. Сада сам црн, и
груб, и намргођен. Ал’ сам онај исти.
И ти си онда мала била. Ти си била лепа и чиста као сузица
и имала си зубе као пиринач. Беле. И ситне. И чисте. Као
пиринач. Или као бисер.
Ви сте били богати, а ми сироти. И зими, када се нисмо
могли напољу играти, када смо код вас, у пријатној, видној,
топлој собици и, загрљени, као брат и сестра, гледали слике
из оних дебелих и великих књига на којима сам ти онда
завидио, рекла си ми да ме волиш. И ја сам теби рекао да те
волим, и волео сам те онда јако, јер су твоје биле оне велике
књиге са сликама и твоји они бели зуби као бисер или као
пиринач…
И зато што је ваша собица видна била, и бела, и заложена,
а са зидова наше собе капљала вода и мрак био у њој и
хладноћа…
Данас? Данас нисам ни ја више сиромах. Кроз мрачне
собе, и хладне, и влажне, стекао сам Велико Светло и ново
Ново, и данас је мој цео свет, – а ја те и данас још увек волим.
Од оног часа када сам пошао на Велики Пут, твоју сам слику у
дубини срца очувао, онаку, малу, са зубима као бисер или као
пиринач.
И када је за време Суше хтела да увене, ја сам је горким и
сланим сузама својим и црвеном крвљу својом заливао.
Данас сам те видео. Развијену. Велику. Лепу. И срце ми
није тужније и жалостивије но јуче, дакле и тако те волим.
Још тако више. Зашто? Не знам. Може бити зато што имаш
три трешње за шеширом…

233
 Сплет
Ја не знам ко сам и шта сам, не знам шта хоћу и зашто
хоћу, моји су се осећаји замрсили. Ја.. ја… нећу ништа, само
тебе и тебе…
И ти се смејеш. У очима ти блешти сјај, божански и
чаробан, који опија, умара и залуђује, који одбија и сече, као
северни ветар;
И ти се мени смејеш, опијеном и исушеном и мамурном
ништавилу, који се спржио у огњу твојих очију и следио и
смрзнуо од хладноће твога погледа.
Тебе не омекшавају моја горка јецања за оном маштом
што се зове Срећа, и она очајавања за изгубљеним поносом и
хитрим срцем.
Ти си хладна и смејеш се. Не само мени. И моме срцу,
искрвављеном и измученом, који ти тријумфалне сплетове
плете од црвених ружа својих, и које осушеним грлом и
промуклим гласом пева псалмове твојој хладној и
смешкајућој и величанственој лепоти;
И које смртно уморено од напора, гласима твоје хвале и
одјеком за тобом исплаканих песама обамире сваке зоре, кад
пуца праскозорје.
Ја не знам ко сам и шта сам, не знам шта хоћу и зашто. Но
мислим да ништа нећу, само тебе, силом последњег напора
умирућег срца и жељом издишућих осећаја.
Тебе и Тебе…

234
 Два каранфила
Када смо прешли преко трга Магдалене, нехотице су нам
се руке додирнуле, први пут, и осетио сам да си задрхтала;
А она два каранфила за твојим појасом тако су мирисала и
тако су црвени били, да их милион ружа, белих и жутих, није
могао надвладати.
Ми смо ћутке ишли. Ја сам спокојно и срећно удисао
мирис два црвена каранфила и гледао плаво небо које се над
нама намигујући простирало;
Нисмо се питали куда ћемо. Ишли смо напред, напред, у
светлост, у зраке, у живот, у зеленило, у мирис, и невидно, у –
љубав,
И у тиху срећу. Када сам после дуге паузе први пут
проговорио, тргао сам се и нисам могао свој глас познати у
гласу који је брујао: Пролеће, мирисно и благо, пролази, и
долази Лето, плодно, страсно и врело, после њега ће доћи
Јесен, пуна зрака, опроштаја и паучине,
А после Јесени Зима, хладна и злобна и крезуба, са снегом
својим и са ињем својим, које све затрпава и живот и смрт, и
колевке и гробове.
Ми сад идемо у Лето. И ако немамо у себи доста узајамне
вере, наде у плодну Свету Жетву и снаге да до Јесени, до нове
Бербе издржимо –
Онда да се вратимо натраг; да пођемо натраг, путем
изгаженим, глатким, правим кроз прохујало Пролеће,
натраг, у варош, на трг Магдалене. Онда су нам већ руке једна
у другој биле и ти си ми нежним притиском алабастар ручице
одговорила: Не, нема натраг. Напред!
И ми смо ишли напред. Гологлави, разбарушене косе смо
наступали кроз огњене зраке Огњене Марије у Лето, и ниси
више дрхтала, јер смо тада већ своји били;
А када смо, полазивши, прешли преко трга Магдалене,
нехотице су нам се руке додирнуле и осетио сам да си
задрхтала…
235
 VII

ПЕСМА БУНЕ

236
 Синови Сутрашњега Дана
Долазимо млади
да ослободимо робове,
и још миришемо на мајчино млеко
и већ нам копају гробове,
а ми долазимо
да ослободимо робове!
Још јуче они су били јачи,
данас већ стрепе у црнини,
а сутра ће бити
капљица у мору,
мрак у помрчини;
Јер сутра
нова ће зора сванути
и ружа црвена биће расцветана.
Сви ћемо се смејати,
и суза неће канути,
сутра наша ће зора сванути,
јер смо ми синови Сутрашњега Дана.
Певајмо и пијмо! Бесно и без мере;
крв лопити неће из столетних рана:
јуче смо још били деца Муке, Вере –
а данас смо деца Сутрашњега Дана.
А сутра
нова ће зора сванути
и ружа црвена биће расцветана.
Сви ћемо се смејати,
и суза неће канути,
сутра наша ће зора сванути,
јер смо ми синови Сутрашњега Дана.

237
 Песма буне
Место пудера и парфема
и крила мека
и месечине млаке,
ми смо певали јаке полугласове
крајњих левих екстрема:
ми смо певали крваву буну
против бога.
И када је ватра букнула,
наша је струна, тренутно, умукнула,
и приспео је Пролог:
после разорења храма
пала је густа тама,
и рањен је пао са олтара бог.
И као хладна новембарска киша
кроз голо грање
падало је из мрака лажно сазнање
на наше усијане главе:
… Сад су одбрујале све октаве
страсти и смрти и мраза.
Ох, бледи ви робови горди,
где су вам сада ваши
црвени акорди?
Која је ваша стаза?…
И једна струја јака
са мрких отпадника облака
ули се у наша срца:
када је мртав, сад вас плаши?
Убити сте га смели,
а не смете да га покопате?
Приђите лешини ближе.
Стиснутих зуба и као свећа блед
лежи баук што га богом звасте.

238
 Људи ће, браћа ваша, изаћи из ћелије
и престаће туга и јаук,
јер, ето, бога више нема,
а дете, и трава и даље расте,
и на стакленом небу часовник на дванаест стуба
и даље бије сате,
још брже и много веселије.
Приђите мртвацу ближе.
Мртав је. – И чега вас је онда страх?
И шта вас гони
да се одричете плодова вашег труда?
То, да ћете сутра,
звоно кад зазвони, постати прах?
Ил’ сенка вечнога суда?…
И једна струја смела
облије наша чела
и долази одговор ума:
– Овде је пао бог, свемоћан и свезнајући свет,
и бога више нема.
Овде се одиграо нечујни ватромет,
и згариште је гробница бога.
А тамо, далеко, иза оних шума,
сви су олтари пали.
И ко их жали?
Ко их жали?
Кроз ваздух још увек бруји:
… Крај ваших вијугавих стаза
још је у тами,
а кад останете у мраку сами
и кад испламти из вас екстаза,
рушења –
онда ће да се пробуди ваша савест,
и да вас смрви.
Залуд је текло море крви,
бог је увек био и увек биће!
Тешко вама, кад сами останете у тами!

239
Ал' кад поново почне да свиће,
ми ћемо својом руком
своје распорити груди;
и позваћемо на хајку
све жене и децу и људе.
И ако има у нама бога,
ископаћемо га из својих душа.
И онда ћемо наредити
да удари у таламбас и балалајку
и да се коло поведе
од северног до јужног пола.
И то ће бити дан Човечјег бола, –
ал' бога неће бити.
… Али ће поново доћи ноћ!…
Али ћемо и ми, са ножевима у руци,
над душама својим бдити,
целе ноћи, у заседи.
И свакодневно ћемо пити
из чаше црвеног безверја.
И опет ћемо победити!
И пред Човеком ће пасти бог!

240
 Очеви и деца
У славу зарђалих, старих бакарних купа
запарајте душу тупом бритвом
(муке! муке! муке!)
Вечност за вама ступа
са скрушеном молитвом,
и покаткад се чудом изненада јави
пред каквом сујеверном бабом, или лађару на Сави.
О, знамо да ни ви нисте свеци,
и човек који за својим данима јури
често вас нађе у непознатој, скривеној апотеци,
и на телу вам цветају божури.
А прошлост, ко нона,
оловном вас љубавном руком стеже
кадгод забрује звона
и кад ко за застор вашег живљења завири,
у срце га лупе крвави кумири.
Култ душе светле
пада у тмине, бескрајне помрчине;
залуд се дижу помпезни славолуци –
божанствености нема на вашој крвавој руци.
Ко би у лудости трошио дане
мирећи зараћене стране,
када нас реке крви деле,
и мајке преварених нада, од бола свеле?
А по мостовима не можемо скупа прећи,
неко се мора прошлости своје одрећи.

241
 Колоси
Постаћемо Колоси себи и у очима планетâ,
и нашим песницама химне певаће сто поета.
Бићемо грозни ил’ славни, силни и беса пуни,
као богови старих, прашних мита
који су мрели од страсти, од страха и бола;
(а ми мремо каткад и од алкохола).
И дуга поворка, побијених наших мисли свита,
доћи ће да се поклони веселој нашој круни
од трња и смеха и кукуте.
Светови ће тада свечано да ућуте…
Развићемо заставе свих вера, свих тежња,
и неће бити даха, љубави, заноса, чежња,
да наше прагове не обије.
(Глупаци ће раширити руке, испружити шије
и рећи: у име бога, великог, моћног, вечног… – амен).
Ми ћемо тада у смеху што у лудило тера
подићи громове, песнице наше
и загрмети, као кад бура удара каменом камен,
да без лепих речи постоји најдубља вера
и, ако је собом чиста, све може дати…
Ако ће човек, што је у нама скривен,
изаћи једном, ипак, из свог кута
и свему се слатко насмејати…

242
 Дајте нам оно што није ваше !
Ми смо Нововерци,
и наша нова вера
потиче из Срца и крви и рана;
ми смо они који прослављамо Сунце
и певамо псалме у победу Дана.
Ко без посла, лено, на готово зине,
код нас неће наћи хлеба;
недостојне главе неће носит круну,
јер нећемо оно што са вама чине:
ми нећемо да нас синови прокуну.
Јер вама су срца ко пустиња, празна,
ваше су врлине најмрачнији греси,
у тим врлинама ви сте окорели.
Данас, на Велики петак,
иако би хтели да се прекрстите,
да се непознатом,
младом, лепом, новом,
нашем Богу поклоните –
ваша се колена не би пресавила,
и ваша би уста махом задрхтала,
ваша би се леђа стара прекрхала…
Данас, кад нам срца Бога тек стварају,
пре но што му Вечни сликари
вечну слику намалају: –
дајте нам оно што није ваше,
ради чега су сунца и месеци бледили,
ради чега сте се родили,
и што сте – ради нас – наследили:
дајте нам тешке тежње
ваших отаца, наших прадедова;
дајте нам жестоке и жарке жеље;
дајте нам горке уздахе
и тврде, челичне воље;
дајте нам сушто познање,

243
дајте нам горке и мамурне страсти,
и седам смртних врлина;
дајте нам вечне грехе
и вечно покајање,
дајте нам све, све што није ваше,
и само оно што није ваше.
Ми ћемо од тога, што чини прошлост,
и од нових зракова новога Сунца
и од таласа наше бујне душе,
и од болова, од рана нашег срца,
нове и срећније да створимо дане,
јер смо ми Нововерци,
и наша нова вера
потиче из срца и крви и рана.
Ми смо они који прослављамо Сунце
и певамо псалме у победу Дана.

244
 Куцање на вратима душе у поноћ
Један –
Знамо шта нас чека,
загрљај вечно чедан.
Два –
Зар сама нас чека
огавна блудница та?
Три –
Зар нико више,
зар увек само ти?
Четир –
Неће више замирити цвет,
неће прхнути лептир.
Пет –
Скрхан је давно
наш лепи, соколски лет.
Шест –
Ах, да, свест!
Седам –
Ја тужно гледам
осуђено јато наше.
Осам –
Шест –
Сто –

Ех, знамо већ то!

Али не!
Стаћемо на мегдан сили,
па или!
245
 Песма о једном самотном шетачу
На тргу су преваљена дремала кола.
Бије шест.
Негде далеко пева самотни Шетач
о три чаробна, црвена апостола.
Песма се одбија од свих околних зграда
и победно вије изнад града.
Улице су празне и широке
и само песма Шетача блуди по њима,
док се шест рађало
по свима околним торњевима.
Па после ко да се мравињак свали,
ко поток набујали,
испуне се веселим лицима пути.
И све заћути:
песма се Самотног Шетача заори,
(задршћу злотвори,
тресу се затвори).
И пева, пева,
и ко пророка мноштво га слуша.
Лице му топлом зором сјаји
и далеком молитвом
откуцаји срца му одзвањају.
Одора му је црни плашт бола,
и само му се очи пале
док пева о тројици апостола.

246
 Лет
Поносно ћутање векова, када у лету
обилазе храмове звезданих Сила,
испунило нас је муком проклетих Титана;
идемо тужни по граду
трагом крвљу угушених дана
и тражимо пут у вечне сање.
Душа нам се мути
од мириса вина, и светле, свилене пути,
док очи наше тону
у звездану чаробну Васиону.
Барке са срцем безнадно нам носе плиме
преко ватрених меридијана,
а обала се маглом сивом огрне
и врхови планина у небо нам бацају име.
Голо стење лежи на стази
(ишчезле су Нимфе, и Пани, и Пегази!)
И живот, очаран жутом светлошћу
са снежних врхова Алпа,
слива се недељним ритмом свечаним
на прорезане црне булеваре и плочнике.
Док облаци злобно скривају видике
од кишних таваница.
Свеједно: да л' корак-два више до циља
ако се свести на лепши начин слију,
и ако се искрено, са смехом забораве
године бола, и плача, и падања у провалију.
Весеље је душом загрлити сунце
и упити се у светле сокаке
вечних даљина, истина, истина…
О, није далеко чаробно весеље:
са чистом душом загрлити сунце
и упити у се све вале истине.

247
 Навише!
Са сваким дахом прве јутарње свести
полазим у Бесконачност магловиту,
после оргија душе са фуријама непознатим,
из светова незнаних.
На коленима душа вуче се
по житу родном, мирисном.
Мрко је мотри Монблан стар,
и велом дима
обручена жута Фужијама
злобно се цери, и Гибралтар,
побожним мојим хаџилуцима.
И у екстази свега у свему
све се лепоте слише,
и као под пљуском Бала,
моја је душа на нов живот
увек проклијала.
А очи моје
упију један поглед, невиђен, далек,
и с њиме пођу навише.
Навише…

248
 Сентименталност
У борби дура
и молова
стао сам на страну први'.
И у вртлогу бура
нашег живљења врелог
хтео бих дознати снагу крви
свих живих;
гестом каквог морепловца смелог
хтео бих из мора болова,
из судбе невиних, јаких, кривих,
ухватити смисао дубок.
Ипак се каткад тргнем од звука
какве тужне арије
у молу,
од каквог акорда душе што пати;
(осећам, знам да је то
пука сентименталност). –
И пођем у борбу дивље,
и од замаха сваког
крв ми хучи све живље,
и никад, нигде не бих хтео стати!

249
 Силом
Ја нисам смео да прхнем у бескрај,
јер нисам знао шта се под њим скрива:
да л’ – можда – у њему какав Џин не снива
из покојне грчке митологије?
Страх ме је било од икарске судбе,
или поноћних, језовитих бура.
Ја нисам љубитељ авантура,
као Манфред или Пер Гинт.
Али сам мор'о… морао да пођем…

И све даље стижем, стижем сваког јутра.

Али за оно, што може доћи сутра –
молим унапред опроштај од сваког.

250
 Радост смеха
Радост нас рађања нових светова мисли
испуни на стази грмља и голих хриди;
и небо се примиче очима душе
што нехотице у зраку Божанства види,
из врелог живота клијајући.
Несвесно поћи у регионе тајних прегнућа,
па да се мост за собом спали,
већ осетити, ноћу, да ти се шире плућа,
и да те тихо носе некуд вали,
и не питати никад никог за крај стазе.
Дизати сунцу на целов образе
и не бити више поколење бола.
Сити смо свега: бога, и славе, и симбола!
И радост кад сине
са недогледне азурне висине,
понеси душу не мислећи ништа
на вечна, и светла и тајна изворишта
среће, радости, смеха.

251
 Пучина
Мислим да ми је мајка пучина ова плава,
недогледна, вечна,
што носи пароброде на себи океанске
и беле Барке Заборава.
Буре јој завитлају севером и југом скуте,
али она, ко живот, победи;
и тим тајанственим животом рањени вали
ћуте, и ћуте, и ћуте.
Мислим да здравље ниче из те пучине
(о, то ја тражим!),
и ноћу рефлектори са обала раздиру је
и бацају поново у помрчине.
(И мене болест раздире, мукла, дуга,
и не веселе ме маслине,
већ задршћем кад трава помаља главу
и кад се враћају птице са југа.)
И кад ме сунце изненадно озари,
поглед ми отме пучина
и понесе ми душу топлим струјама својим
као чудни северни возари.
И ја се отискујем не хотећи крова,
и долазе ми у сусрет нове мисли, свеже,
открића далека, чудна,
и једна једра, здрава, весела песма нова.

252
 Мистерија
Звона су поноћ куцала
када сам несигурним корацима
врата отворио окована.
Беле су свеће у чирацима
хладно ми у очи гледале;
само је једна, у дну олтара, светлуцала.
А Мрак је био мрке боје.
Ја сам у левој руци донео срце своје
а десницом сам се крстио.
И… на првом сам кораку застао:
у Храму, на сва три зида,
распети Христоси и беле Дјеве,
и остали Светитељи висе,
или стоје на каменој плочи.
Ох, страшне беху њихове контуре,
када о поноћи, од студени и од стида
пред мојим голим Срцем
у мрком Мраку ридају и жмуре
и не гледају ми право у очи.
Ох, моје је срце невино!
У њему нису бесниле буре
какве овде свакодневно руше;
у мојој души чистој
нису говорили грешници мисе
каменом Христу или маланом,
(грешници који немају душе)
лажним молитвама укаљаном,
кога никада нису појмили…
Моје је срце невино и бело,
јер није грех грех мога срца:
Ја и Ја и Ја –
и тек онда све остало.

253
Звона су поноћ давно откуцала
када сам сигурним корацима
окована врата за собом затворио.

254
 VIII

ИЗ МОГА КРАЈА

255
 Из мога краја
Ја нећу да певам облаке јесење
ни магле, ни свиле што кроз зраке лете;
не могу да штујем старе аманете,
не могу да волим кршеве и стење.
Ја сам син равнице и јулијских страсти
где се не зна туга, не познаје беда,
где се много љуби и са много страсти
слуша млада жена кад се исповеда…
Мој сан су пољане бескрајне и плодне,
и насмејан месец на плавоме своду,
и пијана песма усред ноћних страва;
Ох, ја љубим оне, што не пију воду,
коло тврдих, српских банаћанских глава
што су и проклете ал' и благородне.

256
 Зрак сунца
Још један, последњи, зрак сунца
са песмом се ковитла по грању,
и када дође до врхунца, мре
у немом безгласном титрању.
Тама побеђује на свима пољима.
Осећамо да је
негде испред, или иза нас,
да иде за нама, па стаје,
затим се опет диже.
Осећамо да је негде
гнездо већ свила.
А испод зелених, ситних гранâ,
као два укрштена јатагана,
два се тамна створења слила
у изврнут један грчки крст…

257
 Септембар
Данас је зрак још топал и чист
и сунце данас још снажно греје.
Ал' испод стреје
већ чешља перје ласта…
Данас је зрак још топал и чист;
Али у шуми, са једног храста,
пао је први жути лист…

258
 Јесења песма
Јесен је послала своје Кише
да јаве да је на путу,
и да ће данас-сутра стићи;
И Ветар, свога коначара,
да јој смести сребрно Иње…
И све, што је живо, љуби се и прашта,
јер зна да мрети мора.
Сунце уморно целива Земљу
пре него што је остави трудну,
и тврдо верује у „довиђења“.
(И ветар жељно мрси јој власи
и мисли да се ожени њоме.)
И милиони неверних Људи
без звона, и песме, као смрт бледи,
проносе црне литије
око јесењег гробља.
Дрва их сузним оком гледају:
сваки је жути листак
по једна крупна суза.
И Небо сетно, безнадно маше,
и сели се у Недоглед…
У моме срцу Људи и Ствари
и Времена, што вечно теку,
пробуде нешто… Песмицу неку…
И та је песма осмех и плач,
песма Живота и поклич Смрти,
оне што изнад главе нам леће,
и нема: хоће! и нема: неће!…
Поздрав и химна вечној Јесени…

259
 Пролећни дан
Велика једна Радост, и тиха,
задршће широм Природе целе;
весео Ветрић храшће зањиха.
И глас Живота, ко ситне стреле,
шуми десно и лево.
Опет осети струјање крви
у своме телу козоноги Пан,
и песмом здрави пролећни први
дан, дан, дан.
Радошћу дише зелена трава
и плаво небо и облак сетан.
Пан пева песму и Пан је срећан
лепих су нада и заборава
пуна сва ова бића.
Ал' и у ове веселе дане
зајеца уздах, замагли се пут;
лист падне један са које гране
жут, жут, жут.

260
 Сутон
Нема су поља преорана,
и све на њима вене
и стрепи у дивљем страху
од Смрти брзе, неслућене.
Дрва, гола и уплакана,
жале што својом бизарном помпом
морају да су погребна свита,
и што не могу јуначки мрети.
Поље је немо.
Каткад прелети јато
црних, прогнаних врана,
или гавран, ил’ друга злослутна птица;
И Човек, што се кроз сутон скита,
осети да се у болном његовом срцу
кида по једна танка, златна жица…

261
 Летња ноћ
Волим да гледам кад после Сутона
падају звезде без светла трага
у нему, бескрајну Ноћ;
И када Месец небом завесла,
са хладним лицем и хладним срцем,
као окорели мизантроп.
И све је тихо, и свечани мир
испуни свако срце и све ствари.
Тек каткад само јато ждралова
прелети некуд, северу ил’ југу,
и онда се опет све стиша…
Волим да гледам кад после Сутона
падају звезде без светлог трага
у нему, бескрајну Ноћ,
и кад се само славуји љубе
у скромном, убогом лугу…

262
 Залазак сунца
Сунце са последњом снагом
уморно к Западу броди,
и без уздаха, без крика
спрема се да мре.
И са чуђењем у тихој води
угледа
одблесак свог тужног, црвеног лика…

263
 Свитање
Болни се осмех на наше лице усади
и снове нам тама не мути;
идемо корак по корак, и светли су нам пути
од ватара
са олтара
у нашим душама подигнути'.
А пламена високо под небо дижу се траци,
док ми идемо у живот бола и вреве,
као кад сунце видиком хита
и само се дугом сенком баци
на наше младе усеве
и наша мирисна жита.
И ако птица прхне, или се небо обуче
у црне одоре летњих урагана,
станемо и поглед у даљину упремо,
и учини нам се да ће нестати дана,
јер их ноћ некуд у недоглед вуче;
и да ћемо са њима и ми да умремо
без трага за нама на трави.
Али се болни осмех на нашем лицу јави
и упије се у наше уде,
и ми са радошћу лепира, птица, мрави,
љубимо наше плодне и црне груде.

264
 Војвођани
Прошав кроз понор ствари
и све свакоме опростив,
побелело је сутра и данас и јуче,
и страхотно нам пред очима пуче
јаз један црн, тајанствен, непремостив.
Прошлост нам делове душе отима
и увлачи се у наше отмене салоне,
кад застанемо, у чуду,
над крвавим, белим плотима.
О, знамо да ће се све дати свести
под два-три проста плана:
просјак на цести,
звона кад звоне,
гробља, и песма нечитана.
А залуд се покривамо плаштом,
тканим од охолости, неприступачности, зиме;
ћутали смо пред вођом изабраним
и клањали смо се пред њиме.
Имамо много у себи од вечерњих стихира,
мириса старих одежда и измирне,
и затреперимо често,
као кад типке гласовира
невидљива нечија рука дирне.
(А то је све траг старих живљења
у богом штићеним дијецезама
Карловачке митрополије.)
Два се света сурвавају у наше плодне степе:
надчулни живот ствари
и наши отровани патријари,
и просјакиње по манастирима, слепе,
и сто ода и елегија
у славу наших крвавих привилегија!…

265
 Врт у пролеће
Земља је, јесенас узорана, гола и крта,
ко девојка која је недирнута,
али јој крв млада на лицу црта жељу
нечега, о чему се тек сања
испод зелена багремова грања
када сутон закуца на врати,
и што само младост може дати
пре но што је ум и воља спута.
Лице је и поглед нашег малог врта
пуно чежње, туге и белих зрака,
ко очи деце пусте, са сокака.
Лила је јуче киша, ко да се небеса проломила,
и данас нигде трага великој тој влази.
У дну врта још стоји од лане гноја гомила,
и на њој петао што се на сунце плази.
А све је друго равно ко длан,
само је земља врта, пуна силâ,
за једну ноћ сву влагу жедно испила.
И један весео, млад зрачак пјан
саплеће се по врту, и са смехом пада, као сатир,
а около свугде мир.
Доћи ће већ велике, свеже, лепе Неке,
имаће руке баршунасте, и прсте чврсте или меке,
и у земљу ту силну, богату, истрошену, узорану
спустиће семе плодно у једном светлом дану,
са осмехом што се скрива
у борама мирисних женских свилених хаљина.
А ветар ће урликом лудог џина
чланке да им целива.
А после, после ноћи, где звезде пјане плешу
и певају шантанске, црвене, задихане песме
о животу, љубави, страсти и о свему
што може крв нашу да узавре.

266
А после, после ноћи где човек у мраку корачати не сме
и чини му се да свугде неки наричу лешу
и да кличу мајкама што су пошле у пештере и лавре
да кају грехе које већ деца знају…
После тих ноћи промениће се лице нашег врта
и смех ће затирати на њему:
јер ће његова гнојна, богата земља крта
зеленим светлим застором бити застрта…

267
 Ветрењача
Једра своја, ко четир крика,
небу је пружила на дохват,
земљи је пружила на груди,
као да је нешто боли,
или да моли.
Тужна слика.
Далеком границом видика
небо се обукло
у рухо огња, што плами.
У соби тихо бије сат.
И два бела бића, сама
ко два уздаха изгнана,
певају песму умирућег Дана.
А Ветар?
Нека сутра дође…

268
 Ноћ
У луковима се надвио нада мном
мост, челичан, бео, дуг,
и Месец над њим слатко ми прича
ко какав добар друг…
А воз прелети пределе суре,
и стигне мисли
што у незнане даљине журе.
И моја душа,
ко поглед каквог џина,
прати звезда покрете,
и пјане, луде планете.
И пажљиво слуша
где пада у прах Мати
за грехе Сина.

269
 Човек у прашуми
Ко душа је ово џбуње и храшће
усадило се у таласе месечине.
И ниче живот,
и свака је стопа
свето отајство, ћивот
рођења, бивања, смрти.
Носите чаробне врчеве
и плаве, зелене сокове
тражења светиња душа.
У те велебне грчеве
неће се човек утопити,
док се осмех на лицу рађа.
Све ће се, у нашу славу, склопити,
да се дан
од земље, од блата ослобађа
у махните, небеске скокове.
А све је то чисто и далеко
као наше младости,
и беле, невине радости.
Облак се пуза видиком,
и прашума душу своју
неће више открити ником.

270
 Бура у зору
Уморно трепћу звезде и сањиво чкиље и зевају
и једна се за другом без жаљења и звука гаси,
као сирочићи који немају коме да се туже
ако им улица нанесе бол, увреду или шаке;
А у даљини помамни, силни громови севају
и кроз све сфере разлежу им се гласи,
и око сваког дрвета, грма, и око душе сваке
као јесења свила, као сећање на прошлост круже.
И Човек дрхтећи погледа у јечеће даљине плаве;
помисли: небо се тресе –
и сагне се
и плашт бога пребаци преко главе…

271
 Пред буру
Облаци, ко црни, проклети
џинови, скамењени, повешани,
са очима сузним
нетремице пазе.
Два се јаблана, тиха, здружила
ко два убога старца у сутону,
њихајући круне свеле.
И сни су проклети
некако тихи и пуни страха.
Непомичне су суре, влажне стазе.
Мрка се нека сета пружила
преко свега што живи.
И сви су покрети тихи
и пуни страха.
Само се дани
са потмулим криком селе
испред победног ноћног даха.

272
 На кордуну
Већ се у бескрај пружаху сене,
и мрак падаше немо, ко туга,
када стигоше из Сунца, с југа,
обучени у тоге црвене.
Звезда се једна помоли, трене,
и засја тихо.
Из густог луга запева славуј, и песма дуга,
личи на Јесен, која већ вене.
Мир, ко у гробљу.
И преко њива – птице јатима ка југу журе.
Славуј са чежњом дозива Луну.
Они, ко силна, страшна три дива,
у магловиту даљину зуре…
И црна пада ноћ на кордуну…

273
 Јул
Све гори у сунцу јулског дана
што је камен, стакло и метал;
из земље се нова топлота диже,
вал по вал.
И сад, када стакло, и метал, и камен,
и све што осећа, живи и страда
пробија јулски пламен:
за стопу дебелог хлада
дали би људи пô живота.
И свега нема што душом влада, –
ни среће, ни бола, ни туге, ни срама
жива је само топлота.

Само Варош живи и даље

ко све да је по старом:
купује, прода, прими, шаље,
јер је време скупо
и јер је врло сентиментално и глупо
обзирати се на јулску жегу…
Кроз јато деце бледе и босе
што вичу, плачу, певају
и гладни новине носе,
пројуре једна кола.
Један је пао; још један је стао
и брише првом,
рукавом крв и зној са чела,
и онда опет вичући трче.
На углу је пала од жеге
жена из којег банатског села
и тужно врти главом,
јер ју је издала снага.

274
На тргу једном туку се неки,
јер из бунара једва капље,
а сви су жедни и сви би пили,
и једни вичу: „Ми смо пре овде били!“
а они састраг: „Воде, воде!“ –
и опет грде, урлају, јече,
а други моле, да нису криви.
На ивици трга једно храпаво дрво
дрхтећи моли неког да га исече,
јер не жели овако да живи.
И све се тресе, мучи и кува,
и пред моје клецајуће ноге
пала је једна онесвесла мува.
Кроз ваздух нешто тешко блуди,
нервозна хитња и журба лети,
јер је живот кратак у људи
и данас сутра треба мрети!
А Варош живи и даље
ко све да је по старом –
и здрави веле:
„Ха, то је смешно!“
Ако се коме крв у мозак слегне
нека га свлада, ако је Човек –
или нек подлегне.
Ха, ха, ха… То је свеједно…

Данас ничега нема:

ни среће, ни бола, ни туге, ни драма,
само топлоте.

275
 Јесење предвечерје
Мутан јесењи дан
као отпуштен, уморан ветеран
коме је свела песница јака,
к западу немоћно хита
и једва, једва дише.
Док Сутон иза облака
на небу црвеним словима пише
времена ветровита.
Сав се живот полако мири;
јаблани голи достојанством ћуте,
ко древни кумири.
Облак прекрива обзор цео
и влажне пољане неме;
И шушањ један, ко галеб бео,
прелети нада мном, и расплаче ме.

276
 Сунце
Запевало је негде Јутро,
и тонови те песме свете
као сетни, мајски, уздаси
по плавом небу лете.
Зора жудно звезде гаси
и сипа по стазама росу.
После бескрајних патњи, мука,
изишао сам из свога ја,
и све сам трагове утро.
Сунце се рађа,
и чудне акорде живота плете
у једну драгу мелодију,
а ја га молим
да ми златом ишара косу
и да ми душу обасја!

277
 IX

ФРАГМЕНТИ

278
 Фрагменти

Гледао сам данас, у једном дрвореду,

жуто лишће, које је пало
у првом мразу
и покрило песковиту стазу.
Поред мене је прошао
убоги Лазар један, у сивом гуњу;
к небу је дизао главу седу
и уморан, гладан и погурен мало,
није ни знао куда иде.
Мени се онда отео уздах један
и суза једна непримећена.

II

Зашто ме у Јесен, о смирају Сунца,

обузме сета нека
топла, и свилена, и мека,
кад какав осећај, или жеља хитра
мојим се срцем затитра
и узгредно ме пита за Прошлост?
Ја се онда само насмешим,
и останем дужан одговором.

279
 III

У једној руљи, слепој и светлој,

сви су се дивили нечему:
Једни су имали беле зубе
и лице креол;
Други су плакали, јер се љубе;
Трећи су гледали беле голубе
и питали их за срећу;
Неки су бледели за Беле Орле
и Карађорђа и друге ленте…
Ја сам са велом суза на оку
певао ове фрагменте.

280
 Зором, после кише
Ноћас је целу ноћ падала киша,
а пред зору нестало је у даљини.
Лампе чкиље
као прошле, проигране породиље,
као часовник, када лупа поноћ,
на усамљеној развалини,
или као кад почасна чета ступа.
Моји кораци потмуло парају
уморни Мир;
и за мном нечујно блуди
поздрав белих груди,
као изгнан триумвир.

281
 Паучина
Сунце се увуче у душу и зрацима је прелива,
а за њим ветар дође, помилује је и целива
па онда пође даље, да слави, кажњава,
трага од душе до душе, да види да л' је где прљаво, влага,
и где ће морати пустити порок да уђе.
И ја одмах за тим у свечаном звуку звона
скидам тамне облаке са плафона
и грчим се, у хуку,
претећи сваком пауку.
Затим брижно прегледам све оруђе мисли,
у сваки кут завирим,
па се смирим.
Ја ћутим или две-три речи речем,
и са одговором утечем
мислећи: боље лепим…
А Сунце богато, ватрено, сјајно,
о пороцима ветра шапће тајно,
и вели да не стрепим.

282
 Карикатура
Моја је коса црна још данас,
и ма да време у Неповрат лети,
ја знам да ћу и сутра смети
загристи сваку опору јабуку.
Али прексутра? Може већ приспети дан
са врећом иња под пазухом;
и ја ћу онда погурен, једним ухом
слушати како ме завејава.
Тад ће ми глава бити бела.
И залуд ћу главом трести:
и по мојој пламтећој, бестидној свести
падаће беле пахуљице Зиме.
И шта ће остати од овог живота?
Да л' само горке, исмејане сете?
Ил', можда, једно црнооко дете?
Ил' само једна карикатура?…

283
 Походи
Кад Смрт гробљу дође у походе,
месец на небу задршће и блене,
цветићи плашљиво замире,
ноћца затвори гласовире,
мртви отворе зене,
облаци тихо броде, броде, броде,
и са једним тоном тамније су сене.
На челу поворке девојка, Боса,
размршених власи.
Гарда за њоме –
несреће, болести, вампири, гноме –
за њима вечна Смрт и вечна Коса,
што коси све, и зрело и зелено,
и закржљавило,
и развијено,
све, све, све.
На крају добоши и трумбете.
Крај гробља витки јаблани снивају…
Кад, у поноћ, музика поче
химну и марш да свира,
једна по једна дижу се плоче,
невидљив часник нечујно командира.
Капи се дижу руке прекрштене:
сваки Црни војник поздравља, салутира,
и цела Црна војска, грозне сене,
исушене… испијене…
вечну Смрт у чело целивају…
А крај гробља витки јаблани снивају.
Тако се сваке ноћи,
кад смрт дође гробљу у походе,
узбуни цео Мртви Живот,
а облаци тихо броде,
месец на небу задршће и блене,
и једним су тоном
тамније сене.
284
 Каква је ноћ?
Ноћ је мила; пуна мириса и маја,
слатких речи
и сто пољубаца, и сто загрљаја.
Ноћ је блага; пуна – кад шетају Даме –
кестенова,
и белих клупица и дискретне таме.
Ноћ је добра; пуна месечевих зрака
и звездица,
и крупних кромпира, белих печурака.
Ноћ је покварена, рашчупана, врућа,
јер је пуна
тужних девојака и веселих кућа.
Ноћ је страшна; пуна зле воље и беса,
и вампира,
и разбојништва, и земљотреса.
Ноћ је грозна; пуна туге, рана, беде,
пића, пића,
и пијаних људи, деце гладне, бледе.

285
 Векови
Векови, што су пре нас прошли,
на нама су, да се склоне од себе, стали,
и причали
о сутону, о Семирамиди, о Распетом Спасу;
и ми их осећамо у себи, у свом гласу
на души својој болној и у очима,
као кад су звездама поздраве шапћући слали;
Или као кад после лудих, угушених страсти,
уморени и бледи, на лицу са упијеним трагом
минуле буре, и са клепајућим коленима
допуштамо да нам коров у души израсти,
када смо готови у један мах играти с врагом,
и заклети се да бога, ипак, има…

286
 Савет
Ако ти, кадгод, жеља зацвили,
покида, једну по једну, струну
у баршуну и свили,
у свили и баршуну.
Ако те, затим, обузме туга,
неће те спасти побожност, вера,
са севера, са југа,
са југа, са севера.
Ако мир свести обећа спаса,
песмом га прими са свију страна,
свакога дана, часа,
свакога часа, дана.
Ако ти радост засја у знаку
тишине јутарње, буди кротак
у ноћи и у мраку,
у мраку, и у ноћи.
У ноћи и у мраку,
у мраку и у ноћи…

287
 Град у ноћи
У густом сутону дрхти град;
мајке кћери карају,
оџаци немо у небо гледе
и прозори се сами затварају.
Људи се плашљиво устрчали;
неко је разлуп'о лиру;
и негде неко воштаницу пали,
јер бела Жена мре,
и пуцају жице на гласовиру,
и нико не сме да му приђе…
У густом сутону дрхти град.
А тамо, иза магле,
она што срца ланцем за себе спута
као гладна жена:
Ноћ јури на четир риђе
да га прогута.

288
 Зимски мотив
Свезане данас леже даљине белим застором,
светлуцавим ситним кристалима,
тихим молитвама,
поноћним прелудијама
и непомични дани, кад прскају, зором,
мисли далеко звоне
пут својих стопа,
и заборављене душе долазе једна за другом
да се у светлој белини купају
и пропитају о сунчаним, жутим жалима.
Нов облик добија данас душа,
нов сјај поглед и осмех –
одсјај белине.
Чаробњаци завијају плећа широким плаштима
и одмичу, погнути.
Све разумемо данас.
И слушамо како нам срце
нешто брже куца…
Нема више тајни!
Божанство је у нама данас засјало пуним сјајем
и божићни бор доноси покој;
како је лепо кад сто свећица гори
и под прозором ћути ноћ и белина;
А кад се лампе погасе
тихо се пење и улази у собу.

289
 У недељу
У недељу
чекао сам ноћи целе,
код капеле,
један поздрав, једну жудњу, једну жељу,
нешто што је
моје.
Дуго сам онде шетао,
и све је више ноћи бивало
и све гласнији петао;
и све је живо ослушкивало
и желело да опипа ране
(негде се нешто десило):
и мрави у трави,
и на торњу сат,
и на голој грани две црне вране.
И онда друго ништа…
И после тога просвира тане.
Птиче је неко од страха закричало,
звоно у торњу само зазвони
и оно ми је причало:
Бим… бим… бим… бим…
један се мехур распао,
једна се нада изгубила,
једна се жена, бела и млада,
прве поноћи убила,
јер јој је муж заспао…
Бим… бим… бим… бим…
У недељу
чекао сам ноћи целе,
код капеле,
један поздрав, једну жудњу, једну жељу,
нешто што је
моје.

290
 Кровињаре
Пут је тежак, недогледан,
слатке, старе хаџије.
Снег је засуо својим меким
паперјем
све стазе и душе што блуде
земљама далеким.
(Велите, бог је један,
а Мисао на њега?)
У једном светлом дану,
на Ливану,
родио се из облака
Човек који је имао душу Свега.
О, далеке, добре моје хаџије.
Ратови су прошли…
Човек је заклао својим златним мачем
најлепши део свога бића.
А снег је засуо, хаџије,
колибе наших скривених мисли
у далеким, далеким,
родним,
надземаљским плантажама…

291
 Дућани
Све је везано црвеном нити
што се кроз живот провлачи,
(ко наша безвремена скитања,
од бића до ствари):
Колевке, вешала, самари;
нестати или бити;
крезуби свирач на ћемани,
крвави ножеви Јачих,
и разјапљени дућани.
(Кобна питања!)
Мале су улице кривудаве
где они у реду чуче,
ко јато врана на грани;
и скелети се њима шећу,
немили,
мрки, сури и каткад у цвећу,
и тихо се у зоре здраве.
А Ноћ се провлачи кроз врата,
као неопажена тамна авет,
и косу им широком шаком својом
посипа прашином белом.

292
 Песма о житу
Данас сам видео слепу браћу своју
утешену, ситу:
они су носили литије
(а слепи попа – солиста:
киту босиљка)
и побожно су, у хору,
певали песму Житу:
Соло
(mezzoforte и из нота)
Које је прво за Вама,
оцем и мајком свих живота,
и свих шала и свих драма
и валова и свих струја,
ох, Богови, Богови, Богови,
испуните жеље Житу.
Сви
(велико, громовито)
Алилуја, алилуја, алилуја…
Соло
Да су сјајне дуге ноћи,
и ко лађа тихо море,
да плуг земљу лако оре,
и ветрови да су кроћи
када једне ведре зоре
сви обуку рубље беље
да га мећу у постеље.
Сви
(мало, piano)
Подајте, Богови!

293
 Соло
И кад Зима, без куцања,
преко пустог, голог грања
праг земаљски прекорачи:
Снеже падни,
Снеже падни
да му тело не охладни.
Сви
Богови ће дати!
Соло
Кад победу Сунце слави
и први пут топло сија,
нек запева ветар плави,
јер ће тада да проклија
и ваља га светом песмом дочекати.
Сви
(mezzoforte)
Богови ће дати!
Соло
И кад Сунце жеже врело
нек се склони негде облак
(куртизанка страсна, црна)
да у страху благородно класје зрело
не погуби своја зрна.
Јер Богови, ох Богови,
оно је прво за Вама,
отац и мајка свих живота,
и свих шала, и свих драма,
и валова, и свих струја…
Сви
(fortissimo)
Алилуја, алилуја, алилуја…
294
 На даскама
Никада нисам сањао о световима далеким, жутим,
нити сам се хтео на врх Сазнања далеког пети;
мени је доста ако могу спокојно да ћутим
и да ме ништа на несреће прошле не сети.
Јер када иње надне по души
и ветар лишће распе са грана цветних,
и све остане пусто и голо –
залуд ће доћи сећање на оне, које сам давно вол'о
када је вео пао, а илузија стара увек заспе,
и нема ничег око мене лепог, руменог, утешног,
ма и грешног!
Не, људи, немојте да се церите
болу туђем.
Видите, ја знам где је рај,
али ми страсти, звери те,
не даду да уђем!
А то је свеједно, на крају крајева –
да ли и грми када сева,
или се само искра родила гола.
Не смејте се када кукам од бола,
него утрите из срца успомене на срећне часке,
када се за лепезу Госпе са смехом гине,
баците са лица лажне, зелене маске
и са душа злокобне, црне, проклете образине;
пустите да се пред вама разголите скаске
и да пробију зраци дебеле слојеве тмине –
и тек тада познаћете себе.
И божанство ће пасти.
А вас ће на даске метати жене,
да вас свако види и ако се којој свиди
без казне ће смети да вам каже: псине!

295
 Најсветија тајна
Богомоља. Дим тамјана.
Кроз прозоре пробијају зраци
сури и без боје, без живота,
нестаје их на мраморној политури.
Богомоља.
Дим измирне и тамјана.
Са амвона попа стари
сишао је.
Громовити глас му гласа
разлеже се по ваздуху,
тихо јечи по срцима тужног Стада,
које хладно од ужаса,
за њим шапће нове речи:
Кад умре дан и падне ноћца тија,
када се живот и крв и зној и труд:
слије у Вечни Суд –
то је тајна најсветија.
И када из те тајно-вечне смесе
поникне нешто и проживи
и Човеком назове се…
Богомоља. Дим тамјана.
Кроз прозоре пробијају зраци
сури, и без боје, без живота,
нестаје их на мраморној политури.
Богомоља.
Дим измирне и тамјана.

296
 X

СЛИКА

297
 La Gioconda
Падала је целу ноћ киша;
по мом крову
Ветар је гонио таму;
а ја сам, заваљен у фотељу од плиша,
гледао целе ноћи
слику ову, слику ову.
И као у каквом паганском храму
где се на жртву приноси
душа, срце, све –
ја сам је дуго љубио мртву
и плак’о, плак'о, јер се мре.
А мој прозор бише, бише
густи млазови кише.
И дознах тужне ноћи те,
да ће после, или пре –
Човек и Сунце и Бог да оседи
и да ће пасти све што данас вреди,
и нико Бога славити неће онда;
И место молитве Човек ће пјано
клицати, болно, растргано:
La Gioconda! La Gioconda!

298
 Опат
… Одзвонио је задњи бâт.
Стари, побожни, седи опат
златним везивом плете
орнате своје свете,
и гледа болно преда се.
Минути, дани, године лете…
– Ох, срећни дани где су,
кад је у црно одевена,
слушала свету мису,
слушала свету мису?…
– Прохујали су!…
Зраци се сунца полако гасе
и расте свака сена.
И опат седи плете, плете
златне орнате свете…

299
 Слика
– Н. Н. –

У предвечерју шума сја,

у последњим сунчаним трзајима,
и једна бедница сува
купи по жутом лишћу гране
да бедну вечеру скува.
Два три потеза и линије,
и ту су животи и смрти,
плаштанице и скиније.
Уметност није даћа ни свечарство,
пуни столови свачега и ракије,
да се сваки напије;
Уметност није лудо фрфљање,
већ свега почетак и свега крај,
али ипак: само један потез
и ипак: један осећај!…

300
 У души су ти…
У души су ти брујали громовити звуци,
и, као судног дана, одјекивали тресци;
чули смо у њима много речи о Богу,
чули смо плач Дјеве, и како урлају вуци
када снег жртве крије.
После су та, хладном, обукли белу тогу
и причали да срце све тише бије.
А ти си, о добри, лепи, милостиви,
са сузом ко жена кад скриви
све оставио своје у једној лепој свесци…

301
 Јуда
Зашло је сунце. Хладом мирисног, древног кедра
очајно ступаше Јуда.
Ко море олујно, недра смртно му дахте, бурно.
Косе, ко црна једра бацаху сенку.
Опасан би мачем златним о бедра.
Згрнути беху новци, којима плода не бра.
И гоњен Његовом сликом, Његовог скрханог ребра, дан-
ноћ бежаше светом. И сада, лицем себра
нуђаше Господи натраг прегршти проклетог сребра.
А они гордо ћуте. И као зора росу,
око њихово ледено презрење по души просу Јуди.
И он завапи, ко смрт њему да носе
и месо гризаше своје и своје чупаше косе.
И задњим блеском свести, тронуто, тихо рече:
– Ја вечно нестајем, падам; душу ми, душу ми пече!
И зари мач у груди. И крв му млазом тече.
А око Заветног Храма тихо је падало вече…

302
 Калуђер
Дан свеж, тих, топал.
Зраци, ко опал
преливају се,
и благо носе;
увлаче у се
дажд, кише, росе.
Из двора, где су
Младост и Јутро
у братском колу
провели данас
време у плесу –
падаху на нас
шумови тихи:
– Некад, у болу,
овуда јесу ницали
страшни греси,
што стоје ко смрт,
за леђи;
калуђер један
удавио је
своју метресу…
Зраци, ко опал,
преливају се.
Дан свеж, тих, топал.

303
 Духовник
– Крсти се, ћерко, крсти;
у златном орнату
духовник дели дарове Духа.
– Хвала, оче, хвала…
Стара је катедрала пуна
мириса, молитве, сете.
А слепа девојка, суха и тужна,
са марамом на врату
побожно стоји у углу, у тами.
И странац тихо, побожно шапће:
– Крсти се, крсти се, крсти се,
несрећно моје дете…

304
 Процветало је храшће
Процветало је храшће,
и ливаде су замирисале.
Тице се враћаху с Југа.
Ветрић је видео ждрале
и заиграо је срећно.
Одело шарено, цветно
навукле су на се баште.
Само су Човека опхрвале
чежња и бол и туга…

305
 Венера
– Смрт!
– Падам од срама!
– Не дај!
– Пали!
– Пали!
– Проклети!
– Склоните се!
– Остали неће утећи!
– Доле! Доле!
– Пред нама ћете дрхтати голе!
– Без одела!
– Без одела.
Страсти вијоре улицама.
Буни се плебс. Своју грубу
диг’о је руку на властелу.
Све се крха, ломи, мре.
Само Венера једна бела
на каменом једном стубу
гордо се смеје, као и пре.

306
 У. Предић: Цар Лазар
Код ногу му лежи штит
и мач, у руци крст.
А он, охол, поносит,
и хладан, чврст,
непоколебљив у својој вери
даљине гордо мери
сиве,
што се до неба вуку.
Сунце у једном пригушеном звуку,
изнемогло, меко,
мре негде на западу, далеко.
И преко жутог злата
на руху му, што сјаји, падају,
као самртни трзаји,
тешки велови скарлата.
А он слуша:
бâт… бâт… бâт…
То Векови, што греду у Неповрат,
застану, да му се диве…

307
 Певај из свих груди
Певај из свих груди!
Јаче! Јаче! Јаче!
И глазба нек моју песму загуди.
Певај, ко што се плаче!
Болан још једном да се винем –
хоћу под небо, у зрак;
две-три звезде хоћу да скинем,
и собом да их носим у Мрак!
Тише! Тише! Као да се
душа ми удаљава,
или да мирно спава,
или да ишчезава…
Певај!… Враћа се!
Ево, ту је!
Нека хује,
ко олује
јесење,
кад лишће жути
или замрзну пути –
акорди твојих песама!
Јаче!
Певај као кад се
над самртником плаче!

308
 Мртва стража
– Бела Чикош-Сесиа –

Вечност је застала за један дах.

Свеће у страху трну.
Ветар захуји: прах! прах! прах! –
и улети у Ноћ црну.
Све је већ прошло.
Провидан вео
покрива тело, које више није.
Часовник бије!
Поноћ! Поноћ!
Као да цео призор
неку тајну крије.
Све је већ прошло…
Само, ко сузе што тихо теку,
ко жеље што нови живот слуте,
ко наде на срећу далеку
по поду леже расуте
црвене, беле, жуте
хризантеме…
Вечност застала. Свеће трну.
Ветар додирне прозоре неме
и улети у Ноћ црну.

309
 Резигнација
Дан уморно склапа очи
и спрема се да снива
о свом лепом, сутрашњем сванућу;
тихо бледи свака сена
и облаци разјарено гоне
последње зраке Сунца.
Негде, у тами једне собе,
у сећања тужна тоне
једна бела жена.
Пролази Младост…
Крв се стишава…
И све ће лепо проћи без трага;
И пашће иње бело
преко свег њеног блага…
И увенуће тело
ко ружа неузбрана…
А после? Да се спава
вечно, вечно, вечно…
Уморно се склапају очи Дана…

310
 Христос пред Пилатом
Споља допиру гласи,
као таласи
бурних мора:
– Распни га! Распни га!
Пилат, пун брига тешких,
мрачно гледа преда се.
Мрки облаци, кобни,
светлост сунчану гасе.
А Он, ко идеја,
чиста, бела, узвишена,
чију победу у себи носи,
стоји нем, одважан,
у колу убица,
фарисеја.
Тишина.
Цвркут птица
онемео је.
– Узмите тело моје!…
Сунце се отме за тренут једак
и тужно Му плаче у коси…
Споља се чују гласи,
ко бурни таласи:
– Распни га! Распни га!

311
 Где се човек…
Где се човек још увек по души цени,
где није све још труло,
где су још проклетство новци,
и псовке где се још није чуло –
весело кликћу слободни ловци:
– Место свилених, сјајних вела
поклонићемо Му своја тела,
њима ћемо окитити пут!
– У наша срца усадићемо Радост!
А Он ће доћи, славом обасут.
Куцнимо се!
– Да живи Младост!
Сунце на врху брда
црвеном помпом гори.
На свим се лицима весеље блиста.
Код врата – кокоши,
на сену свежем, задовољно ћуте;
дан тихо броји минуте.
Облаци завире
кроз чиста прозорска стакла,
и весело даље крену…

312
 XI

ДЕТЕ У ВРТУ

313
 Домовина
Домовина, то није мртва груда
која нас гвозденом руком веже;
то је љубав за облак, што плови овуда,
за песму, што се овде разлеже;
Љубав за класје, што богато буја,
за руже, што су на гробљима свеле,
за тресак летњих, бесних олуја,
за тугу птица, које се селе.
Домовина, то су све оне споне
којима нас живот за се спаја;
радост, кад наша звона зазвоне,
топлота мајчиног загрљаја.
Домовина, то су жеље тајне,
магла што преко поља плови;
то су наше бајке бескрајне, –
домовина, то су сви наши снови.

314
 Триглав
Као да је хтео
да под небо први доспе,
диже се гордо, охоло
као челични див,
и Бог му чело поспе
сребром своје доброте,
А обзор свуда около
тмуран је, снен и сив…
Сунце, кад му се пробију
кроз сури облак изненада зраци,
са тихим, добрим осмејком
поглед на Триглав баци,
па опет утрне.
И као џин из давнина
Триглав над нама стоји,
и сваким нас својим мигом
у братски загрљај зове
да са знојем и подвигом
познамо стене ове.
И ми се скрушено, немо,
заклињемо
да ћемо поћи, поћи…

315
 У слободи
Ћарлијао је ветар млак
кроз поља, шуме наше,
кад, ко на чаробан знак
све птице запеваше:
Сав наш живот рад је и труд;
ми све можемо, смемо.
Никад нам не дршће груди
када на правди мремо.
Ко нас у свом врту срета
благослов на нас шаље,
јер га обиђе штета.
Ми ипак летимо даље.
И никад ми не желимо
да нам се да славе сјај;
са песмом прелетимо увек
овај благи крај.
Волимо сунчеве зраке
што трепте у свом жару,
у светлом кад стихару
прхнемо под облаке.
Волимо овај шумски свод;
нем је, као да снива,
кад ветар успори ход
и храшће редом целива.
Волимо цео бели свет,
лепи наш живот птица,
а највише слободни лет
без међа, без граница!…

316
 Краљева кћи
У једног краља ћерка била,
лепа и љупка, ко мајски дан.
Око ње свугде скерлет, свила;
сјајни јој двори беху стан.
Када се буди, кад почине,
кад мисли тихом санку даје,
кад зађе сунце, или сине,
свуд око ње златно сјаје.
Услужне слуге брижно пазе
сваки њен поглед, жељан, дуг.
А она немо посматра стазе,
и са уздахом гледа луг.
На сунцу, што све изгара, пече,
деца су нека играла се.
И када благо паде вече,
кад им тама обави стасе,
пођоше кући, на крај града,
уз песму, крик на сваком кораку.
А ћерка краља изненада
сузу осети на оку.
Плаћени лудак пред њом плеше;
простране државе мудри људи –
сви је бираним реч’ма теше;
а њој се тресу, тресу груди
и болно јеца:
– Поље, траву волим,
куд они песмом ходе.
Што ми китите златом главу?
Дајте ми више слободе!

317
 Лишће
Већ врт наш
само јесења ружа краси,
и сунце се већ уморно
на западу гаси.
Јесен, у пролазу
и нашег врта се таче:
жуто, суво лишће
пада на сиву стазу
и шушти, ко да плаче.

318
 Зима
Сва је природа обукла бело:
питоме долине, и горди брег;
и једна грлица мала
у своме је гнезду задрхтала.
Пао је први снег.
И дивље звери погнуте главе полазе
у свој спремљени збег,
и земља уморно дрема.
Нигде сада живота нема,
јер паде први снег.
Шумица, што се дизала гордо,
и небо хтела достићи пре, –
спуштених стоји сад глава;
а снег, ко застор заборава
пао је преко ње.
Гласови звона далеко брује
и одјек тихо одбија брег.
А као небеске птице
крупне, свилене пахуљице падају.
Веје снег…

319
 Песма сунцу и облацима
Пролази бела зима опака
која је живот дуго давила:
јата веселих сунчаних зрака
са истока се данас јавила!
Брег заборавља покоре зиме
и мисли да се неба тиче,
и у радости бескрајној кличе:
О, сунце, огреј ме!
Ливаде болне благо се буде
и очи своје под небо баце,
и здраве тихо, ширећи груди,
јаблане дуге, пољске мудраце.
А они веселе песме с југа,
песме живота у себи таје;
и када младо сунце засјаје, –
песмом поздрављају га.
Шума је небо у се упила
и оживела снагама новим;
Радост је сто нових гнезда свила
под оживљавајућим сводом овим.
Стазе су жуте подигле главу,
трава је журно мирисе збила,
шума се у песму претворила:
Сунце, у твоју славу!
Облаци сетно по небу плове
и каткад се за час зауставе
да све те животе благослове, –
па их одмаме даљине плаве.
Но када пођу, из њиних скута,
ко зраци сунца, златни, свежи,
снага живота падне и лежи
по ливади просута…

320
 Зора
Тишина.
У шуми ништа се не догађа.
Роса је пала.
Сунце се рађа.
Зора је већ на обронке брда стала.
Свиће…
Птице се буде, шире крила,
а букве тихо шапућу
снове у ноћи, која је била.
И одједном славуј запоје.
Птице и дрва погнуте главе стоје,
и пева славуј раздрагано.
Затим се појави сунце,
весело, срећно, насмејано;
а ти звуци прости –
то је песма захвалности
свих бића, што живе.
Сунце застане за часак.
Потом све оживи новим животом
и птице полете у даљине сиве.

321
 Ружа
Мрак се сав уплео у лозу и грање
и по целом врту простр'о се широм, –
када се стидљиво забели Свитање
и поче да расте тајанственим миром.
У средини врта, тамо где се свија небо
као дуга плаво и далеко,
и где цветак росу пожудно упија
као да је жедан годинама чек'о.
Ружа је снивала о зраку блештећем,
што срећу доноси и гони мрак груби,
о лептиру малом, који мре са цвећем,
и зелено, сочно, младо лице љуби.
У санак је ветар тихо уљуљкује
и шапће јој приче пуне слатке жари,
а она се смеши и ко кроз сан чује,
али не отвара златне своје чари.
Ко кад се размиле утваре из снова,
ко кад успомене шибају нас млако,
мрак се поцепао на много делова
и већ га нестаје полако, полако…
И ружа се буди, росом се умива,
и удише пуним груд’ма зрака чиста;
око усне јој се осмех среће скрива,
и поглед јој сјајем звездица заблиста.
И погледом пође и пут неба плови,
и загрли врт тај после, кад се врати;
мили су јој, драги, познаници ови борови и јеле,
и сунце што злати врхове дрвећа…
И у усхићењу пролазе часови каснога пролећа.
И одједном, као у каквом привиђењу,
задрхтала ружа, заљуља се срећа
зидана на зраку…
322
Јер зрак се удаљи,
и када се ружа из заноса прене,
опази траг, ком се покоре и краљи:
полако је, немо, почела да вене…
Поклони се сетно, уздахне дубоко,
и поглед и целов у даљину баци
ружа, затим утре сузно своје око…
А над њом пролазе младости кораци…

323
 Богоносци
Ми, који у душама својим смелим
свог Бога у осећаје свести сливамо
и у цветању, и са лишћем свелим,
чаробне снове снивамо.
Порекло нам се губи у магловите
вечери јесење
и у плава пролећна свитања;
у куте скровите
где је Човек, после скитања,
у себи први пут осетио Бога;
у душе болом овите.
И није се прелио пехар,
а звезде су весело сјале.
Од предака наследили смо
сазнање светиње у своме бићу;
Савест је наша Свето Писмо,
а Човек је уздигнут на престо
живота, смрти, свега.
Деси се често
да нас омету догађаји нови
за два-три откуцаја,
али се враћање одмах јави,
и пут нам казују снови.

324
 Сироче
О, и он је некад, као и ми сада
са смехом чекао да снег све покрије
својим белим рухом, и да све затрпа;
А данас је тужан, пун беде и јада,
тело му је слабо, покрива га крпа,
нема топлог места где да главу свије.
О, и он је некад, као и ми данас
у топлом капуту полазио школу
и веселио се сваком божјем дану;
А сада са тугом диже очи на нас,
сећа се на прошлост сунцем обасјану
и погледа сиве даљине у болу.
О, и он је некад, као и ми, ето,
добру наш'о мајку, кад се кући врно,
мајку која грли, милује и кара.
Данас никог нема; мајка му је лето,
кад не мора седет код туђих ватара
и без речи, тихо, гледати у црно.
О, и он је некад, тако као и ми,
пољубио оца сваки пут у руку
када год се, чио, од куд кући врати;
Сада му је отац свако ко на зими
позове га к себи, да му тугу скрати,
и да га нахрани, и ублажи муку.
Свега тог сад нема. Страх и глад и беда
царују на челу његовом, на лику;
болест му се тихо краде за стопама.
И око му страшну причу приповеда,
причу худе среће сирочета сама,
док дрхтећи клеца по влажном плочнику…

325
 Две сироте
Од куће се до куће селе
и по мраку песмом хвале
благе дане сад приспеле,
две сиротице мале,
две убоге коледарке…
Снег је полако, тихо пад'о;
небеске светиљке нису сјале;
оне певаху… а тако би радо –
дуго и горко заплакале…

326
 Голубови
Још док им нису нарасла крила,
најлепша им је жеља била
да полете
под небо, у даљине свете.
Са тугом гледаху облаке плаве,
своје сањане будуће јаве,
ко да су знали
да се то с њима пролеће шали.
Никад не беху даљина сити,
они су ново гнездо свити хтели
сред плавих видика,
далеких, сунчаних слика.
Са сваким даном расло је перје.
А стварност љута, паклена звер је
што се ту крије,
да им све снове редом разбије.
Прхнули су под небо високо,
у даљине које не догледа око;
али кроз сате
мораше да се врате.
Да, док су били голуби мали
са једним нису рачунали:
да се неће дати
увек по жељама управљати…
Ко не прихвати тај закон јасан
често се тужно упита за сан:
Где је, где је?
А стварност томе слатко се смеје…

327
 Одмор
Под прозором се затитрали
сунчани зраци врели
и на лице му сели,
као кад мајка лампу пали.
Он се пробуди изненада
и хитро, лако скочи,
али се сети: одмор је сада –
и опет склопи очи.
Соба се опет испуни миром,
смрт прети сваком звуку;
зраци отворе прозор широм
па се тихо повуку…

328
 Дете у врту
На крају куће наш мали врт
са оградом од жица
и гнездима птица
цветним је, шареним чаршавом застрт.
У сваком куту две-три руже
и каранфил и јасмин;
и мога брата мали син
што на трави тражи пуже.
Ветру, када му замрси власи,
прашта, и врти главом.
По каткад му у оку, плавом
ко небо када се звезде гасе,
засја суза, у једном куту,
од радости и среће
због две-три пуже веће.
После заспи негде на путу.

329
 Хоровођа
Млади јунак ове песме, свезнајући Веља,
са децом је походио већ многа весеља.
Једном чуо дивну песму, какву није снив'о,
а један је човек стално штапом размахив'о.
Рече деда: „То је сад хор, пева се нотално.“
Тако нешто удесити, реши он за стално.
Одмах сутра припреми он све потребне ствари:
дедин фрак и прслук бели, једне наочари.
Набави и штапекању од дренове гране,
а певачи негују се, давно, још од лане.
Мачак Циук, он је први, дивнога је „тона“,
нико ваљда није чуо бољег баритона.
Веља неће кога било, по дворишту бира:
Ха! Кудров је ко поручен, он ће да басира.
Више друштва није било, ни од куда спаса;
Веља реши да се пева, ма и у два гласа.
Одело је већ спремљено у концертној сали
(а остали укућани шупом су је звали!)
Затим пође по певаче што по кући круже,
једва је мачка ухватио и вез'о за уже.
После пође по Кудрова, весела му мати,
а он звера, чисто пита да л’ ће му што дати.
Уведе их тад у салу, на под их посади,
а ужета за стуб веже, и све хитро ради.
Тад обуче фрак и прслук (видео у бањи)
и струк једном врпцом веже да буде феш, тањи.

330
 Па Кудрову тихо приђе, ћути Кудров стари
док му Веља с поштовањем меће наочари.
И – пошто је све свршено и близу смо мети,
још часак два, па ће ваљда концерат почети.
Али залуд Веља маше штапом с десна-лева,
мачак неће ни да зине, а и Кудров зева.
Спусти Веља штап на певце, стаде да их туче, –
започе да лаје Кудров, мачак да мауче.
Али нешто није глатко, ко да уши пара,
и на нов удар још већа ларма одговара.
„Доста!“ – викну, и већ скоро да скочи из коже, –
„То је страшно, не умеју да гласове сложе.“
И изнова песма поче уз припомоћ штапа,
али се глас два певача нешто не поклапа.
И већ скоро да се склопи, маше с десна, с лева
наш диригент, – и од среће и он сам попева.
Али, ето, отворе се врата изненада:
шта мислите ко је уш'о? – Баш он: деда Влада.
Деда Вељу с клупе скида па се штапа маше,
затим рече: „Е, да чујем те певаче наше.
– И ти Вељо да си пев'о, слушај речи моје,
свака је песма лепша кад се запева у троје“.
Веља плаче, кудров лаје а Циук мауче
све по мало, ал' највише деда Вељу туче.
Затим пусти два певача да беже из сале
а ка Вељи окрене свој поглед пун шале.
И рече му: „Ето видиш како теку ствари,
увек дође неко трећи на песму поквари.
Данас је у шали прошло певање у хору,
али пази – други пут ћеш у бувари дочекати зору“.

331
 Дан и ноћ
Мати се звала Вила.
Светли се син њен звао
Дан,
а ћерка јој је Ноћца била.
У врту, где је све лепо, цветно,
где поглед људски није пао,
нити досег’о сан, –
живели су они срећно.
Далеко негде, преко мора,
у граду непознатом
живео је
брат са сестром: Мрак и Зора.
Они певаху песму пира:
како њу сунце кити златом;
како стоје
пред њим скрушено сто кумира.
Чуо то Дан, млади, вити,
и у њему се пробуди
силни див:
„Ја ћу њих, мајко, победити!“
И тиха Ноћца, чувши, плану
и погледа без старе студи
видик сив,
и одобри намеру Дану.
А мати њина, Вила,
као да их од нечег штити,
од какве беде,
рашири над њима крила.
И све даљине погледом пређе;
Нико не може у себи скрити
њене погледе,
када подигне своје веђе.
332
И рече тихо својој деци:
„Имајте, увек, ово на уму:
Ма што било,
увек то прво мајци реци!“
„Ако ти нешто на пут стане,
покушај прво по разуму
и, ако је гњило,
само ће да ти с пута пане.“
„А ако овим не успеш путом
после говора кратка
гази –
реши све силом крутом.“
„А жеље ваше врло су худе:
по овој нашој цветној стази
нема повратка
оном ко је видео људе.“
„А ваше жеље могу вам дати
као урезане у злато,
на длану,
ја, Вила, ваша мати“.
Дану и Ноћци очи сину:
„Нека нам је од тебе дато!“
И плану,
и обоје се у срећу вину.
„Теби ћу дати, Дане,
све између Зоре и Мрака,
све оне
лепе пролећне стране.
Све ће теби да се весели –
тисућ цветова, пупољака;
да ти се клоне
пуни наде, животи свели.“

333
„А теби, Ноћи, даје мати
све од Мрака до Зоре,
докле поглед допре,
све докле можеш ногом стати.
Пред тобом све ће да се страши:
сјајне звезде, тамно море,
а ко се опре,
нека му суде закони наши.“

И одоше некуд, где на грани

тице су гнезда мека
свиле, –
и почеше први пролећни дани.
Затим оде мати са кћери
где их страх и трепет од силе
чека –
и поче Ноћ своје земље да мери.
А Зора тужна и Мрак прогнан,
ко изгубљено неко чедо,
са сузним је оком глед’о
како се мења Ноћ и Дан.

334
 НАПОМЕНЕ

Овом књигом се даје, први пут, целокупно издање песама

Душана Васиљева. До данас смо имали свега једно издање
његових песама – Изабране песме (издање Српске књижевне
задруге, Београд, 1932) у избору Ж. Милићевића и са
предговором В. Живојиновића. Васиљев је био заступљен и у
антологијама: Антологији најновије лирике (издање часописа
Мисао, Београд, 1921 – I и II издање, и 1926 – III издање),
Илустрованој ђачкој антологији (издање Ст. П. Бешевића,
уредника Нашег листа, Београд, 1928), Антологији српскохр-
ватске лирике (коју је уредио Ђуро Гавела, Београд, 1937) и
антологији Југословенска поезија (Београд, 1949).
За живота Васиљев је објавио знатан број песама, највише
у часопису Мисао, затим у Српском књижевном гласнику, Венцу,
Нашем листу, Дану, Новој Војводини, Књижевном југу. После
његове смрти његов брат, Спасоје Васиљев, објавио је још
врло велики број песама у разним часописима и алманасима
(Летопису Матице српске, Животу и раду, Вољи, Војвођанском
зборнику, Рашкој, итд., поред оних у којима је и Душан
сарађивао), а још увек је велики број песама остао у рукопису.
Припремајући ову књигу, ја сам прегледао све ове
публикације као и сву књижевну заоставштину песникову,
коју ми је са највећом предусретљивошћу уступила песникова
сестра, Александра Васиљев, забавиља у Кањижи.
Упоређујући све те текстове, ја сам могао утврдити код сваке
песме са коликим су респектом поједини уредници и изда-
вачи приступали тексту када су га објављивали; а том
приликом сам забележио и варијанте које је сам песник
начинио. Све те разлике, уколико мењају смисао стиха или
целе песме, биће овде забележене.

335
 Песничка заоставштина Душана Васиљева састоји се од
три свеске песама. Једна је без наслова, једна носи наслов
Песме (друга збирка, 1922; у исту свеску је преписивао песме и
1923. године, а на почетку тога дела стоји: 1923), а једна велика
укоричена свеска носи наслов Облаци. Судећи по пажљивом
рукопису и по томе што су овде песме подељене на циклусе,
ово је једина његова збирка коју је припремио за
објављивање, а која се очувала. Песме у збирци Облаци Васи-
љев је поделио на следеће циклусе: Под јесењим звездама,
Децембар, Односи, Љубав, Импресије, Илустрације, Акорди, Скала.
Многе песме из ове збирке објављене су за песникова живота
и после смрти; које се песме овде први пут објављују, видеће
се из Регистра. Текст у овој збирци био је меродаван при
редиговању песама у овој књизи. – Уз ову свеску зашивена је
друга једна, у препису. Ове преписе начинили су песников
брат Спаса и жена Милојка, делимично за време песникове
болести, делимично после његове смрти. На крају ове свеске
налази се списак преписаних песама. Списак и напомене о
неким песмама написала је Милојка. Један део ових песама
очуван је и у оригиналном рукопису, али већег дела нема.
Преписи се углавном слажу са оригиналом (где се то могло
проверити), али понегде има и ситнијих одступања, из којих
се може закључити двоје: да преписивач није могао неке речи
прочитати, и да је неке песме преписивао по сећању. – Најзад,
сачуван је и знатан број песама на посебним папирима, често
врло нечитко писаним и поцепаним. Неке од ових песама су
писане оловком. Код неких је забележен и датум.
У овим Напоменама нису бележена ситнија стилска,
језичка и правописна неслагања. Код објављивања текста
држао сам се, углавном, овога принципа: ако је песма објав-
љена за живота, штампан је тај текст, а варијације су стављене
у напомене; ако је објављена после смрти, а налази се у
рукописној збирци Облаци, онда је поступак био обрнут; ако
таква песма није у овој, него у другим збиркама или
рукописима ван збирки, а више пута је објављивана, онда је
отступање у рукопису стављено у напомене. Код песама које
се сада први пут објављују узиман је најпречишћенији текст и
штампан у целини, без обзира на то што је знатан број песама
прецртан или су им прецртани поједини делови. Ово је
такође забележено у напоменама.
336
 И најзад: мислим да су овде обухваћене све песме Душана
Васиљева. Ту су уврштене чак и његове песме у прози, иако је
понекад доста тешко утврдити границу између његове
приповетке и песме у прози. Међутим, није искључено да се и
после ове збирке нађе која његова песма, јер их је он писао
свакодневно (па чак и неколико дневно!) и неуморно слао
појединим редакцијама. Такође морам признати да су
библиографски подаци о објављеним песмама непотпуни, јер
не бих смео тврдити да сам пронашао све часописе у којима су
објављиване његове песме, нарочито после његове смрти.

II

Пет простих песама – 1 Траг буре. – Штампани текст је

узет из рукописне збирке Песме II из 1923 год. Иста песма је,
међутим, објављена у Српском књижевном гласнику 1933 год.
према првобитном рукопису Д. Васиљева, у коме је уместо
последњег стиха („Човек се у мени стиди, стиди…“) стојало:
Ко се сме сетити на ту крваву прошлост
а да се Човек у њему не застиди.
Пет простих песама – 2. Будућност. – Ова песма је у ркп.
пела прецртана. Заједнички наслов ипак није мењан, а на
њено место није стављена друга песма.
Пет простих песама – 5. Песма о мајци Марији. – Објав-
љена је први пут у часопису Мисао 1923 године, а затим поново
у Антологији „Мисли“ (III изд., 1926) и Изабраним песмама, без
знатнијих измена. Битније неслагање само у првом стиху
последње строфе, који у Антологији и Изабраним песмама
гласи: „ А кад поглед допре иза небеских звезда“, а у Мисли и
рукописној збирци: „А кад поглед допре иза небеских завеса“.
Мислим да је овај последњи израз аутентичнији, а и да боље
одговара. – Нешто веће разлике су између штампаних
текстова с једне и рукописа с друге стране. У штампаним
текстовима су изостављени неки стихови: у другој строфи, иза
стиха у загради, у ркп. има стих:

337
 у златној одећи или ризи
а трећа строфа има у ркп. још следећа два стиха:
а свест је среће под облаком руменим
јаву крваву крила.
Ови стихови нису у рукопису прецртани, и није јасно ли их је
сам песник изоставио приликом слања у штампу или их је
изоставило уредништво.
Нараштаји – Цела песма је овде одштампана према
нађеном препису. У Мисли је објављена 1928 године без
завршног дела треће строфе у песми под II, и то од стиха: „Тада
је већ давно“, а у Изабраним песмама је изостављен исти тај део,
само нешто даље, од стиха: „залуд су прешле изнад наших глава“.
У мраку – У ркп. прецртана трећа строфа и последња
четири стиха последње строфе.
Немоћ – Штампана у Изабраним песмама без четврте, пете
и шесте строфе, које су у рукопису прецртане. Ови стихови
чине складну целину са осталом песмом (изузев првога стиха
шесте строфе, у коме очигледно недостаје реч „буду“), и мора
се поставити питање: зашто их је песник прецртао? Или је то
учинио неко други, после његове смрти?
Крвава песма – Прва строфа у ркп., прецртана.
Колена – Очувана само у препису. Првобитни наслов био
Пет сонета I.
Плач Матере Човекове – У Антологији „Мисли“ четврти
стих шесте строфе разликује се од текста објављиваног кас-
није. Тај стих („и нашу су снагу без милости развлачили“) унесен
је овде онако како је штампан у другим збиркама и антоло-
гијама, јер се слаже и са рукописом. Измењени стих у
Антологији „Мисли“, у којој је песма штампана за живота
песникова, гласи:
и наше су душе без милости секли,
и наша су срца развлачили.
У ркп. под насловом има поднаслов: „Из Црвених прича“.

338
 Песме о животу – Под овим насловом има у ркп. збирци
Песме II једанаест песама. Објављиване су само поједине
песме из овога циклуса, и у њима има знатнијих измена.
Песме III, VII и IX објављене су у Мисли 1923 год. под бр. I, II, III.
Оне су објављене за песникова живота, и у ову збирку су
унесене према тексту из наведеног часописа. Разлике између
овога текста и текста у рукопису су у овоме. Пети ред прве
строфе у песми III („песама и витешких крика“) гласи у ркп.:
витешких песама, јуначких крика
а друга строфа гласи у ркп.:
Свет ће сигурно отићи
путем, где расте цвеће и цвета глог.
али је, ипак, аероплан стварност,
а рај, и страшни суд, и бог –
само су једна лепа, слатка скаска;
ни једног часка
Човек не дрхти више од његове шаке.
Последњи стих друге строфе VII песме гласио је у ркп. „са
сваким дрхтајем гнева“; у трећој строфи иза петог стиха у ркп.
има и шести: „ни у храмовима“, а претпоследњи стих последње
строфе исте песме гласио је у ркп.: „у Јелисејским Пољима“.
Грађевине – Овде штампана према тексту у Мисли, 1932. У
ркп. збирци Песме II на другу строфу настављају се стихови:
Невесте чисте, угужване, умрљане, опране,
над градом неке луталице лебде
јаучући ко снага из земље
или ко робови што из даљине теже кући
и са трећом строфом чине једну строфу. У наведеној ркп.
збирци цела ова строфа је прецртана.
Колон – Штампана овде према рукопису. У Српском књи-
жевном гласнику, 1934, налазе се следеће измене. Четврта
строфа уводног дела има два стиха више:

339
 и напор напору дао
и да окује море…
Други стих последње строфе уводног дела гласи:
жена каква за мном зури.
У другом стиху треће строфе под I: реч „лунара“ измењена је у
„морнара“. – Песма је имала првобитни наслов Откриће, али
је већ на концепту стављен садашњи назив.
Јесен – Текст прештампан из СКГ за 1929. У ркп. има још
једна песма под овим насловом; она је била означена са II, али
је избачена већ у ркп. збирци коју је песник припремио за
штампу. Та песма гласи:
Сказаљка великог, вечног Сата
са једним малим минутом
напред, у Вечности, одмакла,
и собом је донела
нова Рођења и нове Смене,
а Киша пада.
На крају града,
у једном белом дому, жена једна бела
мирише на прецветалу ружу
и мирише на позну Јесен,
и тихо вене.
Умирући поглед њен
последњим махом прелази познате путе,
ко да се нечем нада;
чело наслања на хладна стакла
ко да моли савета или мира,
ал' провидни прозори ћуте…

340
 На крају града,
у једном белом дому жена једна бела,
са црном траком око струка,
над вечном Смрћу кука,
и ничем се више не нада,
јер киша пада
и спира знаке прошлог живота,
јер су приспела нова Рођења.

Била једном… – Ова песма у ркп. није имала наслова, него

само поднаслов: „Из Црвених прича“. Удовица песникова
забележила је да је то једна од раних песама и да ју је песник
избацио из своје збирке.
Одбегла душа – Има два битнија неслагања са текстом у
Изабраним песмама: у последњем стиху треће строфе уместо
„осѐде“, тамо стоји „односе", што је вероватно штампарска
грешка, а у четвртој је изостављен стих:
и где весеље иде до сржи.
Моја соба кад пада киша – Овде штампана према ркп.
Објављена је у Венцу 1928 год. под насловом Киша, без
последња четири стиха, а са једним новим:
тихо пробија стреје…
Дођите другови моји!… – Овде штампана према ркп. У
Изабраним песмама објављени под насловом Дођите, и без
шесте строфе.
Свете моје недеље – Овакав наслов је у ркп., а под њим је
објављена у Мисли 1921 год. У Изабраним песмама штампана
под насловом Недеље.
Месечина – У ркп. цела прецртана.
Ласте – Последња два стиха у ркп. прецртана.
Град – У ркп. цела прецртана.

341
 Децембарско небо – Као четврта, у ркп. збирци при-
премљеној за штампу, постоји ова строфа, али је прецртана:
Није ме страх ничијег суда,
ал’ очи су ми сасвим упале
у црне венце блуда, –
и то ме убија.
Смрт негде на улици – Овде штампана према тексту у
Изабраним песмама, који се слаже са текстом у ркп. збирци
припремљеној за штампу. У једном ранијем рукопису ова
песма почиње стиховима:
Залуд сам са барикаде
певао Маркса и Марковића,
крв моја више нема извора,
и сваким је даном плића,
јер смрт, та гладна блудница
а завршетак гласи:
да ли ће Неко сузу пролити,
и да л' ће се за моју грешну душу
некоме богу помолити?
Звона – Овде остављен наслов као у Изабраним песмама; у
ркп. је наслов Звона брује.
Пророчанство – Овде штампана према тексту у Изабраним
песмама. У ркп. има једна строфа више, и она долази одмах
после првог стиха-строфе:
А муж Ноћи, страсни и влажни мужјак,
син Мора, сура Магла,
као махнит загрлио је
и сиса јој снагу, прикривен помрчином,
и неће се уморити, док их Сунце не раздвоји.
Утопије – У ркп. прецртана три последња реда треће, и
цела четврта строфа.
Станице – У ркп. збирци прецртана.

342
 Песма о мојој души – Овде штампана према тексту у
Изабраним песмама, који је истоветан са текстом у Мисли (из
1920 год.). У ркп. има неколико стихова више, и то: на крају
треће строфе („своје сам осећаје удухнуо…“) долазе стихови:
и ноктима сам их плевио,
крвљу и сузама заливао.
А после првог стиха четврте строфе има стих:
(своје сам срце снивао).
Мисли – Овде штампана према тексту који је објављен у
Мисли 1923 год. Слаже се са текстом у Изабраним песмама. Иста
песма је објављена у Српском књижевном гласнику под насловом
Пао је снег са неким незнатнијим изменама и са потпуно
измештеним последњим стихом седме строфе, који тамо
гласи:
или ветру, да душе са свију страна?
Јуче и данас – Први пут објављена у Књижевном југу 1919
год., а затим у Летопису Матице српске 1931 год. Текст у
Летопису се знатно разликује од аутентичног текста. Песма се
ту зове Успомена. У њој је изостављено пет последњих стихова
друге строфе, и друга и трећа строфа замениле су места.
Грозница – Овде штампана према тексту у Изабраним
песмама. У часопису Рашка објављена је са грешком: свугде је
уместо „цин“ стављено „џин“; у ркп. први део треће строфе
има знатно друкчији ред речи, те стога тај део овде бележимо:
И када је зора приспела,
све је преда мном стало и гледи,
мрки столови и убруси бледи,
и лавори и клупе,
и све се онда почело окретати:
недеље и године и векови,
дани, часови и минути…

343
 Тестаменат – Првобитно названа Ја нећу поћи Голготи. У
првобитном тексту био је један стих, други по реду у трећој
строфи, који је касније избрисан:
који ми чађаву лампицу зари.
Прошлост – Објављена у Мисли 1922 год. без песме под I и
друге строфе песме под II. Без тих делова је касније пренесена
и у Изабране песме.
У гробљу – Првобитно се звала Песник у гробљу. Цела
прецртана.
Сутонски мотив – Првобитни наслов: Боје. У ркп. цела
прецртана.
Мисао – У ркп. прецртана.
Острва – Прецртана.
Помоћ – Прецртана.
Понор – Прецртана.
Сенке – Прецртана.
Последњи корак – У ркп. брисан израз „без галаме“ у
трећем стиху од краја и цео следећи стих.
Витези – У ркп. цела песма прецртана једанпут, а прва
строфа двапут.
Cadence – У Венцу објављена 1934 са изменом последњег
стиха друге и четврте строфе; тај стих тамо гласи:
нити ћу клети стих.
Молитва – У ркп. збирци за штампу – прецртана.
Пролећна песма – Првобитни наслов Песма о пролетњем
блату. У складу са насловом извршене су и друге промене, и
то: прецртана је цела једна строфа, која би долазила на седмом
месту; она гласи:

344
 Ти си се, Царска Жено, залуд трудила:
ствари морају да рађају сене,
и мушкарци морају да љубе жене,
и из мене нико не може истерат мене!
Нико и ни са чим.
За овом је долазила следећа строфа:
Пусти ме натраг у моје блато,
у моје весело, пролетње блато!
Прецртана је и строфа која је требало да буде десета, а која је
гласила:
Твоје ћу палате и здања
изградити сребрном тапетом
и обасјати хиљадама свећа,
и обвићу их застором благостања.
И на вратима сваке ћелије
написаћу кредом, редом:
један, два, три… (итд.)
..........
Ту ћу сместити и чувати блуднице своје,
и твоја ће последња бити ћелија,
поносна, Царска Жено!
Последња строфа је гласила:
Ох, пусти ме у моје блато,
поносна Царска Жено!
Увертира – У ркп. наслов Ouverture.
Доћи ћу… – У ркп. наслов H. Zatrka.
Магле – Првобитно је имала наслов Јесењи дан.
Екстаза тела – Имала је више наслова: Ритови; Песма
ритова; Завера; Каини и Авељи. Очувано је и неколико текстова,
што доказује да се Д. Васиљев много мучно око ове песме.
Овде је дат текст из ркп. збирке за штампу, те га можемо
сматрати коначним.

345
 Моја жеља – У ркп. прецртана.
Ђурђевданска чаробница – Прецртана.
Сонети – Поднаслов у оба сонета је: Из циклуса „Теби сам
пис'о“; у рукописима ови сонети су на посебним хартијама и
представљају две засебне песме.
Онда се свршио први пролог – У ркп. наслов: Сонети.
Увек када се понови тајна – У ркп. наслов: Сонети.
Очи – Први део сачуван у препису; други део се налази у
ркп. збирци за штампу, али прецртан.
Бела ружа – У ркп. збирци за штампу, али прецртана.
Бесмисленост – У ркп. збирци за штампу, али прецртана.
Доћ' ће једном – Првобитни наслов: Пет сонета III.
Синови Сутрашњега Дана – Објављени текст претставља
донекле завршни облик; међутим има и других текстова, са
незнатним разликама. Овде саопштавамо, ради поређења,
једну варијанту која се битно разликује од текста у књизи:

СИНОВИ СУТРА

На Пољани која нема краја

Табор на Табор мрко гледи:
Оцеви седи
и Синови, близанци Пролећа и Маја.
И у Сутону, који је на путу,
жудно чекају сваку минуту;
једни да падне ноћ,
други да сване дан.
И Синове, младе и лаковерне,
против Оцева пујда Пан:
– Долазимо млади
да ослободимо робове,
и Ви, место да отворите двери
и да нам у крила баците кћери, –
346
 ви нам копате гробове;
а ми долазимо
да ослободимо робове.
Оцеви им одговарају:
– Ви, безумне слуге вечитог Сотоне,
ви, слепо оруђе Пана,
нико вам неће дати кћер, да са вама потоне
у живот без сна,
и у грех без дна!
Синови оцеве пљују:
– Црни стег ваш неће се више вити:
данас стрепите у црнини,
сутра ћете бити
кап воде у мору, мрак у помрчини,
јер сутра –
нова ће зора сванути,
и Ружа Црвена биће расцветана:
сви ћемо се смејати,
и наша суза неће канути, –
сутра наша ће Зора сванути,
јер ми смо Синови Сутрашњега Дана.
Оцеви се у грозници потсмевају:
– Ваши последњи минути дозревају,
Блудни Синови,
јер ће поново пасти Вече.
И крв када ваша сва истече
из смртних, дубоких рана,
Оцеви ће заклети се
да је прободено срце Сутрашњега Дана.
Нема Сутрашњега Дана,
Блудни Синови.

347
Синови кличу у хору:
– Оцеви лажу, Оцеви лажу!
Ми ћемо чекати Зору,
и сутра нова Зора мора сванути,
и Ружа Црвена биће расцветана;
ми ћемо се смејати,
и наша суза неће канути,
сутра ће наша Зора сванути,
јер смо ми синови
Сутрашњега Дана!…
Прошлост и Будућност – Јуче и Сутра,
Оцеви и Синови – Отац и Син,
седи делија и нејаки џин,
на Пољани која нема краја
вековима су се клали.
И када се оте победни поклич из груди,
источно небо заруди,
и Зора Сутрашњег Дана сину:
и грешни отац пред ноге паде
своме проклетом Сину!…
Песма буне – Првобитни наслов: Песма буне против бога.
Знатније измене су у следећем:
Песма је у ркп. почињала стиховима:
Ја сам – и још два ил' три
Човека,
чија крв ври –
бичем био своју струну;
и место пудера и парфема (итд.)
Друга се строфа завршавала стихом:
и умро је вечни бог!

348
На почетку треће строфе била су следећа три стиха:
У ваздуху је дрхтала свака сена,
и јецала
крв проливена.
После четврте строфе долазила је као пета:
Онда смо већ очајно зурили
вале бескрајног мора
огрезле у белој пени,
и ћутали смо.
И без одговора на питања весника смрти
наши су умови јурили ка Сазнању –
да смо уствари ми убијени…
и да је поцрнио наш црвени стег,
и да главе наше завејава снег…
Следећа строфа је почињала стиховима:
Ал' срца,
та наша велика срца,
последњим су нас гласима клела:
сада вас плаши, када је мртав?
У осмој строфи, после стиха „сви су олтари пали“, долазили су
стихови:
И отвориле се очи слепом,
и од рођења слепи песме певају,
и све што је живо игра:
људи и жене и деца,
и сунце и небо и облаци;
и све што је живо игра
на овом дану светлом и лепом…
А данас је умро бог.
Пролећни дан – У рукопису наслов: Corot.
Залазак сунца – У рукопису наслов: Vernet.
Врт у пролеће – Цела песма овлаш прецртана. Друга
строфа стављена у заграду оловком.

349
 Ветрењача – У ркп. збирци за штампу прецртан стих
„тужна слика“ и цела последња строфа.
Пред буру – У ркп. наслов: Watteau.
Паучина – Прецртана.
Каква је ноћ? – Пета строфа прецртана.
Дућани – Прецртана.
На даскама – Последња четири стиха у ркп. прецртана.
Опат – У ркп. наслов: Le moine.
Слика – Прецртана.
У души су ти… – У ркп. наслов: Palestrina.
Јуда – У ркп. наслов: Die Reue des Judas Iscariot.
Калуђер – У ркп. наслов: Doyen.
Духовник – У ркп. наслов: А. Арон.
Процветало је храшће – У ркп. наслов: I. Nosek.
Венера – У ркп. наслов: U. Checa.
Певај из свих груди – У ркп. наслов: Bihari. Под овим
насловом (Bihari) објављена је у Венцу 1932 год.
Резигнација – У ркп. наслов: Resignation.
Христос пред Пилатом – Под овим насловом је објављена
и у Венцу 1933 год. У ркп. наслов: Le Christ devant Pilate.
Где се човек… – У ркп. наслов: Der Kaiser kommt.
XI. Дете у врту – Песме у овоме циклусу песник је назвао
дечјим песмама, иако међу њима има већи број песама које
би, по моме мишљењу, могле сасвим слободно ићи међу
остале песме Д. Васиљева. Ја сам их ипак оставио овде заједно,
поштујући песникове интенције. Дао сам и њима, као и
осталим групама, назив једне од тих песама, која најизрази-
тије карактерише целу групу. Ове песме су скоро све
објављене у Нашем листу и Венцу. Једино сам издвојио песму
На кордуну, која се потпуно разликује од свих осталих песама
ове групе, а објављена је у Српском књижевном гласнику, и
ставио је у групу Из мога краја. Такође сам издвојио песме:
350
Два питања, Пред Божић и Бадње вече и ставио их у
Напомене, јер се оне и по тематици и по начину обраде пот-
пуно издвајају из целокупног песничког стваралаштва
Васиљева; оне подсећају на најраније, почетничке песме,
иако су писане касније.
Песма сунцу и облацима – Објављена је у Нашем листу
1923 године. У рукопису је очувана варијанта која се знатно
разликује од штампаног текста. Прва строфа је углавном иста,
сем петог стиха који у рукопису гласи:
Заборавих од среће покоре зиме.
Последња строфа је такође идентична, али друга и трећа
немају ништа заједничко са односним строфама у штампаној
песми. Оне у рукопису гласе:
У белој зими што гине, ето,
стално сам оца свог снив'о,
и његово љубљено име свето
у помоћ сам призив'о.
Нека дође да ме опрости свега
и да ми живот позлати,
ил‘, ако не може да се врати,
облаци, поздравите га.
Мајку ми, ветре, потражи тамо,
у њеном загробном селу,
реци – да за часак дође само,
да ми пољуби чело.
Питај зашто се од мене крије;
кад знам да и она тужи, вене,
и место мене:
О, ветре, пољуби је…
О, ветре, доведи је.

351
 III

На крају додајемо још девет песама. Ниједна од ових

песама није могла ући у збирку, из разлога које ћу навести, а
сматрао сам да их ипак треба објавити, ради потпуности.
Прва песма по реду – Славку (Славку Игнијићу, песниковом
најбољем школском другу), прва је уопште коју је Васиљев
написао, од очуваних. Песма Мајко спада такође међу његове
најраније песме, а написана је одмах по повратку с фронта. Ту
негде, у тај први, најранији период, иде и песма Ја нисам крив!
Песма Miserere, Miserere сачувана је у препису; нејасна је и као
да није довршена. Такав утисак даје и песма Звезде; трећа
строфа ове песме у рукопису је прецртана. Песма Поколења
остала је у врло нечитком рукопису, тако да нека места нисам
могао прочитати. За остале три песме речено је у белешци: XI
– Дете у врту.

352
 Славку
Драги Славко, друг ти ове шаље…
– Сиромах је… нема ништа више. –
Који сад одлази из гнезда… даље…
Ал' не заборавља те, док год дише…
Спомене ми душу држе, хране
Једнако: драге, ко и жалосне…
Кад ме срце нешто дирне, косне –
Погледим се, очи уплакане…
Што је човек даље од родова
То све више к њима жели, жуди…
Када се сетим млађаних санова
Сетим се познатих стараца, људи…
Кад се исцрпе све успомене
Останеш ми још Ти, име Твоје…
Са тобом тешим срце моје,
И с дружбом нашом која не вене!…

Жомбољ, поноћ (22-1-1917)

353
 Мајко
Послала мајка свога сина
У битку љуту, у крвав бој.
Још нема двадесет пуних година,
Ал' храбро виче: „Крвниче, стој!“
Торбом о леђи, у руци пушком.
Плећат и висок, ко лав лети.
Врела крв буја у телу мушком,
Кад домовину свету свети.
Небо је мутно… Топови грме,
Куршум му прође кроз леђа витка.
Пред оч'ма сенке лебде му црне…
Живота га ј' стала ова битка.
И док на дрви сто птица поје,
Док сто сабаља низ њега звечи,
„Родитеље доведите моје!“ –
Издишући јунак тихо јечи…
Ал' тихи гласак нико не чује…
Борба још букти, још гори плам.
И док издише и с душом бори,
Поред главе му свећа не гори:
С „мајко“-ом у усти одлази сам!

354
 Ја нисам крив!
Дању се кунем, заверавам:
ноћас ћу да мирно спавам.
Ал' кад стигне црна ноћца,
одвлачим се као сена
под прозоре туђих жена.
Јутром видим у постељи –
сваким даном све сам бељи.
А женама лепим, бледим,
око струка што се виле:
руке су ми ослабиле.
При заклетви држах свећу:
више вина пити нећу.
Ал' када сат зору јави,
мене снађе тисућ зала:
жедно пијем из бокала.
И остављам када сване
цуру, бокал и Цигане;
ал' срце ми откуцава
место топлог Оченаша:
хајд' по цуре, по гајдаша.
Срце вуче сласти – беди.
Ум ми вели: нејди, нејди!
а дома ме чека мајка
са сузама и молбама.
– Ох, да мучних, тешких дана!

355
 Miserere, Miserere
Спустите своја плодоносна крила, о свети велики Дуси, на ме,
у рими мојих убогих молитава и у ударању звона
једна прегршт светлости са вашег сјајног трона:
да падну авети, џинови, вилењаци ове наше таме.
Ви сте велики, а ми смо мали и ситни,
и над нама, као над играчкама,
лебди судија неумитни – наша савест,
са сабљом Дамокловом.
О, Дуси силни, помозите бар нама, нараштају новом,
дајте нам траг само себе, слике моћи велике ваше и шаке, куда
бесно као спрљени јаше на коњма уплетеним у траке,
на коњма беле, и жуте, мрке и црне длаке.
Сви ми подлежемо неким невидљивим Сахарама,
и осећаји наши обесни само су Бедуини дивљи.
А упорна страст тврдокорност – зар није Самум врући?
Када се дигне и бесни, ми изнемогло дахћемо бурно
и учини нам се да нам је из утробе млаз крви јурн'о,
и да ће нас он удружен жегом, кроз урлике ветра дотући.
Сви смо ми бедни, незнатни
спрам оног што носимо у својим душама.
И каткад тек, изненада, ако се деси чудо,
дознаш вредност ономе што имаш, и оног што јеси.
Тада престајемо да од видика део бескрајности просимо,
јер га у нама осетимо зрело;
и није нам жао за оно, што је пре сазнања свело.
И више нас није страх грома и смејемо се пред св. Петком, али
пред својом великом, уморном загонетком
стојимо као кипови скамењени.

356
 Звезде
Као да су неки стооки џинови отворили полако зене,
звезда се за звездом јавља, и отвара немо очи,
док месец нечујно броди, и тама вене, вене у светлости,
што је златни срп с устрепталог неба точи.
Шумови гину пре но што постају чујни и осетни;
ветар закупа на врата срца, па се безбрижно даље вине,
и на крајњем обзорју по која луталица-ватра сине.
Немој да у тим часовима тужиш, све са душе сметни,
јер ћемо, ипак, и ми бити једном срећни.
Као да неки сторуки џинови упаљене држе свеће
на каквој небеској тужној свечаности, на каквој лепој даћи,
из висина дах измирне и тамјана сетног долеће и тепа нам,
несрећница, својој голој, презреној браћи,
док око нас трава расте, и тама се свија у клупче,
и на тополи вапи једно озебло дивље голупче.
Гледамо у звезде, јер то још можемо без части,
и чини нам се да ће се звезде угасити…
и поглед ће нам наш до неба расти.
И каткад засветли један траг, једна се звезда занија и полети
једној тачци, једној шареној, лепој варци,
и нас, несрећне, подиђу хладни, непријатни жмарци,
јер се сетимо веселе злобе наших балканских чаршија.
Ех, ми онде немамо ничег свог.
Нама поштења, љубави, разумевања у изобиљу дајте,
а ваше брадате главе већим још насликајте
и прикујте пред своја врата.
Ко да су се пијани џинови дигли, и кликћу у смеју,
жељни проживети још једну одисеју.
Били су светове снова у црним, поноћним биткама,
а сада зажареним, усијаним, дугим моткама
себи пеку око са среде чела, и онда ричу очајно,
како нећеш чути обичног земног створа.
Звезда је једна по једна свела –
долази Зора.
357
 Поколења
Ишли су далеким стазама чемерни снови
и поколења падала под крстом,
и гледаху боле бели богови,
и нису макли прстом.
А видици облачише одеће грома,
и паде уздах свемира
што човек пође пут греха и слома,
пут златних и шупљих оквира.
И ипак. Радост позва на части
сва свежа јутарња треперења;
о, једна ће се прегршт бар среће спасти
за далека тужна поколења.
И дани промичу не носећи ништа,
и прашина пада на путе;
само се паром обрћу разбојишта,
и Облак оплакује животе откинуте.
Уз тешке крстове (?) цркава
певамо песму о белом кнезу у сутоне,
и тихо крај жала, гледамо море
и видик како се смркава.
А степенице се уплеле у паучину лаку
И у страху гоне корак наш,
и песму сваку.
Романтика наших дедова
пада у провалије у нама ископане;
други смо давно, и бељи, и сити јада,
и песмом дочекујемо светле и туробне дане.
Кнез је био. Родила га је машта
негде на сунцу Сампардне (?), ил' Сиракузе, давно;
а Живот го и наг, без тоге и плашта,
лута данас по граду и рони сузе.

358
Свеједно да ли на јарболе лађе
ставимо знамен којега дива;
ић' ћемо полако, струјом; а кад се други брод нађе,
потоне срећа и младост, и само је оно вечно
што се вековима, од Јуде још снива.

359
 Два питања
Питао мајку синчић мали
који је увек све хтео знати:
– Ох, зашто Бога свеће пали
сваке вечери? Реци ми, мати!
– Да стигне тамо, куда је хтео;
да не забаса, да не залута путник,
уморан од дугог пута
када на запад падне дан бео.
И опет пита синчић мали
који је увек све хтео знати:
– Чиме ће путник да се захвали
доброме Боги? Реци ми, мати!
Мајка га срећним оком гледи
и рече:
– Хвалу тиме ће дати,
ако ће увек, у добру, беди,
доброга Богу у помоћ звати.

360
 Пред Божић
Шта ће ми Бога донети, мама?
Не знам, чедо. Ко би то знао?
Ето, видиш, снег је пао
и радост је дошла са њиме.
А када ће снег тај стати,
када ће крај већ зиме?
Не, чедо, неће још дуго;
ваљда још два-три дана…
А Бога неће ништа друго
донети мени?
Откуда ми то, чедо, да знамо?
Нико не зна шта Бога ради,
до то само –
да добру децу увек награди.
Па ја сам добар!
Јеси, јеси!
Погледај како снег веје бео,
па тихо реци шта би хтео?
Добри Бого!
Књигу ми једну лепу донеси!

361
 Бадње вече
Тама је пала… Са свију страна
допиру гласи весеља, среће;
ближи се јато благих дана…
Зар треба радости веће!
Свечани израз лица облаче;
мати се тајно весело смеши,
и деца с њоме… Ко данас плаче,
тај тешко, ужасно греши.
Отац се тихо од некуд врати,
и као и он да нешто таји!
И благо лице осмех му злати,
што се од весеља сјаји.
И ко на шапат чаробна мига
одједном сви се вратима ближе.
И нема речи, и нема брига,
јер Божић Весело стиже.
Неко помисли: Ох, благо нама! –
и лепом раду прилази тада;
Свуда се сипа злаћана слама.
И злато са њоме пада.
Ко две молитве, две беле свеће;
испод иконе на столу стоје,
док се у таму црну разлеће
Весело: „Рождество твоје“.

362
 БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Душан Васиљев се родио у Великој Кикинди 19 јула 1900

године. Основну школу је похађао у родном месту, грађанску
и учитељску у Темишвару, куда су му се родитељи преселили
1911 године. Већ на самом почетку рата морао је преузети
бригу о породици, јер му је отац отпремљен на фронт. Поред
похађања школе, он ради и у канцеларији. Живећи у врло
тешким приликама, а донекле и у вези са својим првим љу-
бавним доживљајем, Васиљев одлучује да се јави у војску, 1917
године. Тада га нису примили, али су га позвали годину дана
касније, марта 1918, када више није имао воље за ратне
подвиге. После петонедељне вежбе упућен је за Пијаву, на
италијански фронт. Вратио се исцрпен, разочаран, болестан.
Још пре него што је стигао у Темишвар, тамо је већ била
српска војска. Васиљев ступа на службу у Команду места у
Темишвару, прво као писар и тумач, затим као деловођа.
Учествује у раду темишварске омладине која оснива друштво
Коло младих Срба и покреће лист Слогу. Васиљев је секретар
друштва и један од најглавнијих сарадника листа.
По евакуацији српске војске из Темишвара Васиљев је
прешао у Београд, надајући се да ће се запослити у којој од
београдских редакција. Међутим, запослење није нигде до-
био, те се уписао на права да би могао радити у канцеларији
неког београдског адвоката. Ту, у Београду, живећи у врло
тешким условима, вратила му се маларија – болест коју је
донео са фронта. На наговарање рођака примио је учитељско
место у Ченеју, у Банату, 1920 године. Ту се још исте године
оженио.
Све своје слободно време Васиљев је посветио учењу и
писању. Уписао се као ванредни слушалац Филозофског фа-
култета у Београду и спремао се за полагање вишег
педагошког курса. Студије на факултету је брзо прекинуо, –
више од једног семестра није ни уписивао, – али је испит на
педагошком курсу положио.

363
 Већ идуће, 1921 године, Васиљев је морао поново у војску.
Распоређен је у једну војну јединцу у Кратову која је имала
задатак да прогони качаке и бугарске комите. Болестан,
пуштен је кући априла исте године. Од тада песник проводи
једноличан живот у досадном банатском селу на граници.
Болест, међутим, хвата све јаче. Поред маларије, он има, већ у
пролеће 1922 године, запаљење плућне марамице с водом и
катар у плућним врховима. Увиђајући озбиљност свога по-
ложаја, Васиљев 1923 године покушава да оде негде у
санаторијум, али су све његове молбе остале без одзива. Онда
се, у децембру исте године, сам упутио у Загреб, али су га
оданде вратили са препоруком да чека до пролећа. Првих
пролећних дана, међутим, 27 марта 1924 године, Васиљев је
дочекао смрт у своме родном месту, Великој Кикинди.
Душан Васиљев је радио ужурбано и грозничаво, написао
је близу три стотине песама, четири драме, десетак
приповедака, почео да пише роман. Многе песме су му
штампане, и за живота и после смрти, а објавио је и неколико
приповедака. Са песмама је почео да се јавља врло рано, већ
1919, и био је одмах запажен. Прве ствари су му изашле у Дану
и Књижевном југу, а касније је сарађивао у Мисли, Новој
Војводини, Српском књижевном гласнику, Венцу и др. Први пут је
ушао у антологију коју је издао часопис Мисао 1921 године; од
тада се његове песме јављају у разним часописима, зборни-
цима, антологијама.
У овој књизи се први пут објављују све песме Душана
Васиљева.

364
 АЗБУЧНИ СПИСАК ПЕСАМА
СА БИБЛИОГРАФСКИМ ПОДАЦИМА

Напомена: за песме штампане у часописима изведен је

назив часописа, књига (римским цифрама), број и година
(арапским цифрама); уз песме објављене у књизи Изабране
песме Душана Васиљева (издање Српске књижевне задруге,
Београд, 1932), стављено је само: Изабране песме; уз оне које су
објављене у Антологији најновије лирике (Мисао) забележено је:
Антологија Мисао са ознаком године, ако није штампана у сва
три издања (1921 и 1926); код песама које су сада први пут
објављене са рукописа стоји ркп., а код оних које су штампане
из свеске коју је песник припремао за штампу – ркп. за
штампу; песме које нису нађене у оригиналном рукопису
него у препису који су начинили Спасоје Васиљев, брат
песников, и Милојка, жена песникова, за његова живота или
непосредно после песникове смрти, означене су са препис.
Има мали број песама које је песник написао непосредно
пред смрт и које није доспео да препише начисто; код њих је
стављено: концепт, а забележен је и датум, уколико је био
записан на песми.

365
Бадње вече (Наш лист, бр. 12,
1922; Илустрована ђачка
антологија, 1928)
Бела ружа (ркп. за штампу)
Бесмисленост (ркп. за штампу)
Била једном (ркп.)
Благо мени (ркп.)
Богоносци (Венац, VIII, јун,
1923)
Бол (Изабране песме)
Болнице (Изабране песме;
Српски књижевни гласник,
XXVI, 7, 1929)
Борцима (Нова Војводина, год.
II, 6. 1923)
Бродар (ркп.)
Будућност (ркп. за штампу)
Будућност (пет простих
песама-2, ркп.)
Бура у зору (Нова Војводина,
год. I, 2. 1922)
Веје снег (ркп.)
Векови (препис)
Венера (ркп.)
Ветар с југа (препис)
Ветрењача (ркп. за штампу)
Вече на Сави (ркп.)
Визија из рата (Изабране
песме)
Витези (Венац, XVI, 7, 1931)
Војвођани (Нова Војводина,
год. II, 6, 1923)
Враћено срце (препис)
Врт у пролеће (Летопис Матице
српске, књ. 319, 1, 1929)
Вулгарност (Мисао, IX, 5-6,
1922; Изабране песме;
Војвођански зборник 1, 1938)
Где се човек… (ркп.)
Гласник (препис)
Голубови (Венац, VIII, 2, 1922;
Венац, XX, 1, 1934)
Град (ркп.)
Град у ноћи (ркп.)
Грађевине (Мисао, XL, 5-6,
1932)
Гроб на северу (ркп.)
Грозница (Рашка I, 1929;
Изабране песме)
Дајте нам оно што није ваше
(ркп.)
Даљине (ркп.)
Дан и ноћ (Венац, VIII, 3, 4922)
Дан кајања (Изабране песме)
Два веселника (Изабране
песме)
Два каранфила (откуцано
машином, потпис: Душан
Васиљевић)
Два питања (Наш лист, 7-8,
1922; Илустрована ђачка
антологија)
Две сироте (Наш лист, 12, 1922;
Илустрована ђачка антологија)
Decrescendo (Мисао VIII, 6,
1922)
Дете у врту (ркп. за штампу)
Децембарско небо (ркп.)
Дијалог (Изабране песме)
Дођите, другови моји
(Изабране песме)
Домовина (Наш лист, 1, 1923;
Венац, VIII, 9-10,1923;
Илустрована ђачка антологија)
Доћи ћу… (ркп.)
Доћ’ ће једном (препис)
Другу (ркп.)
Дуга (ркп.)
Дућани (ркп.)
Духовник (ркп. за штампу)
Ђаволу (Изабране песме)
Ђурђевданска чаробница (ркп.)
Екстаза тела (ркп.)
Жена (ркп. за штампу)
Жене у мраку (ркп. за штампу)
Жице (Изабране песме)
Заблуда (ркп.)
Задњи састанак (ркп.)
Залазак сунца (ркп.)
Залуд је све (препис)
Звезде (ркп.)
Звона (Изабране песме)
Зима (Наш лист, 1, 1922;
Илустрована ђачка антологија)
Зимски мотив (концепт: 29-ХII
1923)
Зора (препис)
Зором, после кише (Живот и
рад, III, 13, 1929)
Зрак сунца (Изабране песме)
Играч (Венац, XVII, 1, 1931)
Измирење (Српски књижевни
гласник, XXXVIII, 6. 1933)
Из мога краја (ркп.)
Илузија (препис)
367
Источни сан (Живот и рад 1. 5.
1928)
Ја нисам крив (ркп.)
Ја се бојим ноћи (ркп.)
Јато белих голубова (препис
машином, потпис: Душан
Васиљевић)
Један нов минут (ркп.)
Јесен (Мисао, III, 1, 1920;
Српски књижевни гласник,
XXVI, 2, 1929; Изабране песме
(само 1))
Јесења песма (Изабране песме)
Јесење предвечерје (Српски
књижевни гласник, V, 4, 1922)
Јуда (ркп.)
Јул (ркп., писана 1920 г.)
Јунаци (ркп.)
Јуче и данас (Летопис Матице
српске, књ. 327, 1-2, 1931;
Књижевни југ, год. II, 19-24,
1919, у Летопису под насловом
„Успомена“)
Cadence (Венац, XIX, 9-10, 1934)
Каква је ноћ (ркп.)
Кактуси (Изабране песме)
Калуђер (Венац, ХIII, 2, 1927;
Изабране песме;-под насловом
Le Moine)
Карикатура (ркп.)
Киша (Нова Војводина, год. 1,
2, 1922; Мисао, XLI, 7-8, 1933)
Колена (препис)
Коло (Српски књижевни
гласник, XXVI, 7, 1929)
Колон (Српски књижевни
гласник, XLIII, 8, 1934)
Колоси (Мисао, X, 4, 1922) Моја песма (Српски књижевни
Краљева кћи (Наш лист, 9, 1922; гласник, V, 4, 1922; Изабране
Илустрована ђачка антологија) песме)
Крвава песма (ркп.) Моја соба кад пада киша
(Венац. XIII, 8, 1928, под
Крилати екипаж (ркп.) насловом „Киша“)
Кровињаре (ркп.) Моји прозори у мају (ркп.)
Куцање на вратима наше душе Молба на Берзу Рада (концепт:
у поноћ (препис) 28-XI-192“)
La Gioconda (ркп.) Молитва (ркп.)
Ласте (Венац, XVII, 7, 1932) Мртва стража (ркп. за штампу)
Лет (ркп.) На више (ркп.)
Летња ноћ (Мисао, VII, 5, 1921) Нагони (Нова Војводина, год. I,
Линија (ркп.) 3 и 4, 1922)
Лист из романа (ркп.) На даскама (ркп.)
Лишће (ркп.) На дну (Пет простих песама-4
Магле (ркп.) (ркп.)
Мајко (ркп.) Најсветија тајна (ркп.)
Маштање (ркп.) На кордуну (СК Гласник, XI, 5,
Месечина (ркп.) 1924; Изабране Песме)
Miserere, miserere (препис) Нараштаји (Мисао, XXVII, 3 и
4, 1928; Изабране песме)
Мир (Мисао, V, 4, 1921;
Изабране песме) Наша љубав (Изабране песме)
Мисао (ркп.) Наше ноћи (ркп.)
Мисли (Мисао, XI, VIII, 1923; Немоћ (Изабране песме)
Изабране песме; Српски Несрећа (ркп.)
књижевни гласник, XXXV, 3, Носталгија (Мисао, VI, 5 и 6,
1922, под насловом „Пао је 1921; Изабране песме)
снег“) Notturno (препис)
Мистерија (ркп.) Ноћ (Изабране песме)
Младост (Мисао, V, 1, 1921; Ноћи (ркп.)
Антологија Мисао; Изабране
песме) Ноћне страве падају по нама
Могућност (Летопис, књ. 330, (Изабране песме)
1-2. 1931) Обале (ркп.)
Моја жеља (ркп.) Облаци (Летопис, књ. 319, 1,
1929)

368
Одбегла душа (Мисао, III, 4,
1920; Антологија Мисао;
Изабране песме)
Одмор (ркп.)
Онда се свршио први пролог
(ркп.)
Опат (Венац, XIII, 2, 1927;
Изабране песме)
Остављеној љубавници (ркп.)
Острва (ркп.)
Открића (Изабране песме)
Откриће (препис)
Оцеви и деца (ркп.)
Очи (препис)
Палата (ркп.)
Паучина (ркп.)
Певај из свих груди (Венац,
XVII, 9-10, 1932, под насловом
Bihari)
Певач (ркп.)
Песма (ркп.)
Песма буне (ркп.)
Песма о житу (Дан, год. I, бр. 9
и 10, 1919)
Песма о једном самотном
шетачу (концепт)
Песма о мени и Еолу (препис)
Песма о Мајци Марији (Пет
простих песама-5; Мисао, XIII,
3, 1923; Антологија Мисао, 1926;
Изабране песме)
Песма о мојој души (Мисао, II.
7, 1920; Антологија Мисао;
Изабране песме)
Песме о животу (Мисао, XII, 7-
8, 1923, песма III и VII; Мисао,
X; 8, 1922, песма VIII; Мисао,
369
XII, 7-8, 1923, песма IX;
Војвођански зборник I, 1938,
песма VIII)
Пет простих песама (-)
Песма роба у подне (Мисао, V,
6. 1921; Изабране песме)
Песма сунцу и облацима (Наш
лист, III, 4, 1923)
Пламене руже моје фуруне
(ркп.)
Плач Матере Човекове (Мисао,
III, 6, 1920; Антологија Мисао:
Изабране песме; Антологија
српскохрватске послератне
лирике, 1937; Југословенска
поезија, 1949)
Поглед (препис)
Под јесен (Мисао, VII, 1, 1921;
Изабране песме)
Под небом (препис)
Поколења (концепт)
Помоћ (ркп.)
Понор (ркп.)
По подне (препис)
Последњи корак (ркп.)
Походи (ркп.)
Празник пораза (СК Гласник,
XXXVIII, 6. 1933)
Пред Божић (Наш лист, 12,
1922)
Пред буру (ркп. за штампу)
Пред полазак (ркп.)
Пред ренесансу (ркп.)
Преокрет (препис)
Пролећна песма (ркп.)
Пролећни дан (ркп.)
Пролог (Изабране песме) Синоћ, кроз мрак (Књижевни
Пророчанство (Изабране југ, год. II, 19-24, 1919)
песме) Сироче (ркп,)
Процветало је храшће (ркп.) Слика (ркп.)
Прошлост (Мисао, VIII, 4, 1922; Слика (Пет простих песама-3)
Летопис, књ. 317, 1, 1928; (ркп.)
Изабране песме) Слобода (препис)
Пут (ркп.) Смрт живих бића (препис)
Пучина (концепт: 28-ХII) Смрт негде на улици (Изабране
Радости (препис) песме)
Радост смеха (ркп.) Смрт поколења (Изабране
Резигнација (ркп.) песме)
Ружа (ркп.) Снови (Мисао, X, 4, 1922;
Изабране песме)
Савет (препис)
Сонети (ркп.)
Сазнање (Летопис, књ. 327, I-2,
1931) Сплет (ркп.)
Салома (ркп. за штампу) Споменик (Изабране песме)
Самртници (Венац, XIV. 4 и 5, Станице (Изабране песме)
1929) Старински мотив (ркп.)
Свете моје недеље (Мисао, V, 3, Стража (препис)
1921; Антологија Мисао; Сужањ (концепт: 23-XII-23)
Изабране песме, овде под Сунце (препис)
насловом „Недеље“)
Сутон (Изабране песме)
Светлост (ркп.)
Сутон (Венац, IX, 8, 1924)
Свитање (Венац, XIII, 9 и
10,1928) Сутонски мотив (ркп.)
Сенке (ркп.) Талији (ркп.)
Сентименталност (Воља, 11, Тестаменат (Мисао, III, 5, 1920;
6,1928) Изабране песме)
Септембар (Мисао, VII, 4, 1921; Тиха смрт у пола ноћи (ркп.)
Изабране песме) Траг буре (Пет простих песама-
Сећање на детињство (Венац, 1) (СК Гласник, XXXVIII, 6.1933)
XVIII, 7, 1933) Трагом векова (ркп.)
Силом (ркп.) Тражио сам тебе (ркп.)
Синови Сутра (ркп.) Трећи чин (ркп.)

370
Трешње (Летопис, књ. 320, 2, Фабричка ноћ (Мисао, XI, 5,
1929) 1923; Антологија Мисао, 1926)
Триглав (ркп.) Фантазија (Летопис, књ. 333, 1-
Триколори (ркп.) 2, 1932)
Тунели (ркп.) Фантоми (препис)
Увек када се понови тајна Фрагменти (Венац, XIII, 4 и 5
(ркп.) 1928)
Увертира (ркп.) Хоровођа (ркп.)
У гробљу (ркп.) Хоћу (Изабране песме)
У души су ти… (препис) Христ (препис)
Уздах у јутро.(ркп.) Христос пред Пилатом (Венац,
XVIII, 8, 1933)
У један зимски дан (препис)
Чаробници (Венац, XVII, 3,
У колибама смрти (Изабране 1931)
песме)
Човек пева после рата (Мисао,
Умор (ркп.) II, 5, 1920; Антологија Мисао;
У мраку (ркп.) Изабране песме; Антологија
У недељу (ркп.) српскохрватске послератне
У непроходним шумама (ркп.) лирике, 1937; Југословенска
поезија. 1949)
У полутами (ркп.)
Човек у прашуми (Изабране
У. Предић: Цар Лазар (СК песме)
Гласник, VII, 1, 1922)
Чудна песма (препис)
Утопије (ркп.)
* * * (ркп.)
У споменицу (ркп.)
У слободи (Наш лист, 3-4, 1922;
Илустрована ђачка антологија)

371
 САДРЖАЈ

I ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА

Моја песма
Гласник
Човек пева после рата
Пет простих песама
Нараштаји
Смрт поколења
Споменик
Песма
У мраку
У колибама смрти
Болнице
Жице
Визија из рата
Вече на Сави
Дан кајања
Немоћ
Крвава песма
Јунаци
Борцима
Бродар
Наше ноћи
Кактуси
Колена
Младост
Облаци
Умор
Певач
II ПЕСМЕ О ЖИВОТУ
Пролог
Плач Матере Човекове
Песма роба у подне
Празник пораза
Песме о животу
Грађевине
Колон
Јесен
Светлост
У непроходним шумама
Открића
Обале
Несрећа
Молба на Берзу рада
Била једном…
Вулгарност
Одбегла душа
Сужањ
Будућност
III УЗДАХ У ЈУТРО
Уздах у јутро
Моја соба кад пада киша
Пламене руже моје фуруне
Моји прозори у мају
Смрт живих бића
Фантазија
Чаробници
Дођите, другови моји!…
Снови
Свете моје недеље
Ноћи
Месечина
Другу
Могућност
Илузија
Ласте
Град
Источни сан
Дијалог
Веје снег
Децембарско небо
Дуга
Смрт негде на улици
Поглед
Сутон
Звона
Пророчанство
Стража
Радости
Киша

373
Крилати екипаж
Утопије
Христ
Сећање на детињство
Чудна песма
Палата
Фабричка ноћ
Триколори
Играч
Талији
IV ЗАЛУД ЈЕ СВЕ
Залуд је све
Станице
Песма о мојој души
Мисли
Јуче и данас
Грозница
Сазнање
Гроб на Северу
Пред полазак
Тиха смрт у пола ноћи
Два веселника
Линија
Фантоми
Ђаволу
Даљине
Пут
Тестаменат
Прошлост
Трагом векова
Измирење
Под небом
У гробљу
Један нов минут
Сутонски мотив
Мисао
Острва
Notturno
Песма о мени и Еолу
Помоћ
Понор
Сенке

374
Пред ренесансу
Маштање
Тунели
По подне
Последњи корак
Decrescendo
У један зимски дан
Витези
Cadence
Трећи чин
Молитва
Јато белих голубова
V НАГОНИ
Пролећна песма
Синоћ, кроз мрак
Последњи састанак
Увертира
Хоћу
У споменицу
Доћи ћу…
Остављеној љубавници
Лист из романа
Нагони
Преокрет
Ноћне страве падају по нама…
Жена
Салома
Благо мени
Коло
Магле
Екстаза тела
Жене у мраку
Моја жеља
Ја се бојим ноћи
Ђурђевданска чаробница
VI НАША ЉУБАВ
Наша љубав
Сонети
Онда се свршио први пролог
Увек, када се понови тајна
Старински мотив

375
Враћено срце
Откриће
У полутами
Ветар с југа
Очи
Мир
Бела ружа
Бесмисленост
Носталгија
Доћ' ће једном
Под јесен
Тражио сам тебе
Заблуда
Бол
Слобода
***
Трешње
Сплет
Два каранфила
VII ПЕСМА БУНЕ
Синови Сутрашњега Дана
Песма буне
Очеви и деца
Колоси
Дајте нам оно што није ваше!
Куцање на вратима душе у поноћ
Песма о једном самотном шетачу
Лет
Навише!
Сентименталност
Силом
Радост смеха
Пучина
Мистерија
VIII ИЗ МОГА КРАЈА
Из мога краја
Зрак сунца
Септембар
Јесења песма
Пролећни дан
Сутон

376
Летња ноћ
Залазак сунца
Свитање
Војвођани
Врт у пролеће
Ветрењача
Ноћ
Човек у прашуми
Бура у зору
Пред буру
На кордуну
Јул
Јесење предвечерје
Сунце
IX ФРАГМЕНТИ
Фрагменти
Зором, после кише
Паучина
Карикатура
Походи
Каква је ноћ?
Векови
Савет
Град у ноћи
Зимски мотив
У недељу
Кровињаре
Дућани
Песма о житу
На даскама
Најсветија тајна
X СЛИКА
La Gioconda
Опат
Слика
У души су ти…
Јуда
Калуђер
Духовник
Процветало је храшће
Венера

377
У. Предић: Цар Лазар
Певај из свих груди
Мртва стража
Резигнација
Христос пред Пилатом
Где се човек…
XI ДЕТЕ У ВРТУ
Домовина
Триглав
У слободи
Краљева кћи
Лишће
Зима
Песма сунцу и облацима
Зора
Ружа
Богоносци
Сироче
Две сироте
Голубови
Одмор
Дете у врту
Хоровођа
Дан и ноћ
НАПОМЕНЕ
Славку
Мајко
Ја нисам крив!
Miserere, Miserere
Звезде
Поколења
Два питања
Пред Божић
Бадње вече
БЕЛЕШКА О ПИСЦУ
АЗБУЧНИ СПИСАК ПЕСАМА СА БИБЛИОГРАФСКИМ
ПОДАЦИМА

378
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
УДК: 821.163.41-14
Васиљев, Душан, 1900-1924 = Vasiljev, Dušan, 1900-1924
Песме / Душан Васиљев; поезија;
За штампу припремио Живан Милисавац;
Матица српска, 1950 (Нови Сад : Градска штампарија)
Напомене;
Белешка о писцу;
Азбучни списак песама са библиографским подацима
COBISS.SR-ID: 25664007