ANTOLOGIJA RUSKE PRIČE XX VEKA

Knjiga druga

Urednik
VLADIMIR MEDENICA
ANTOLOGIJA
RUSKE PRIČE
XX VEKA
KNJIGA DRUGA

Priredili
Milivoje Jovanović
Vladimir Medenica

MMXXI

NEVEN ● FENIKS LIBRIS

Beograd, 2020
 Marina Cvetajeva

ĐAVO

Spleo se đavo s detetom

Đavo je živeo u sobi sestre Valerije – na spratu, pravo sa

stepenica – crvenoj, atlasnodamastno-svilenoj, s večitim i
jakim sunčanim stubom, u kome se neprestano i gotovo
nepomično kovitlala prašina.
Počinjalo je od povika: „Idi, Musja, tamo te neko čeka“
ili: „Brže, brže, Musenjka! Tamo te čeka (otegnuto)
iznenađenje!“ Tajanstvenost čisto uslovna, jer sam ja
odlično znala kakav je taj neko i kakvo je iznenađenje, a i
oni što su mi vikali da pođem, znali su da ja znam. Bili su
to ili Avgusta Ivanovna, ili Asjina dadilja Aleksandra
Muhina, ponekad i neka gošća, ali uvek – žena, i nikad –
mama, i nikad – sama Valerija.
I tako polu-gurkana, polu-od-same-sebe-uvlačena,
malo se nećkajući pred vratima, poput seljanki pred
čašćenjem, malo postrance, i malo vrteći se – ulazila sam.
Đavo je sedeo na Valerijinom krevetu – go, sive kože
kao doga, očiju beloplavih kao doga ili baltički baron,
ispruživši ruke duž kolena, kao rjazanska seljanka na
fotografiji ili faraon u Luvru, u istoj onoj pozi beskrajnog
strpljenja i ravnodušnosti. Sedeo je mirno kao da ga
fotografišu. Dlaka nije imao, već čistu suprotnost
dlakama: bio je potpuno gladak i čak kao izbrijan, kao
izliven od čelika. Sad vidim da je telo mog đavola bilo
idealno sportsko: kao u lavice, a po boji – kao u doge. Kad
su mi dvadeset godina kasnije, u vreme revolucije, dali da
pridržim dogu, odmah sam prepoznala svoga Mišatog.
Rogova se ne sećam, možda su i bili – mali, no pre su to
bile samo uši. No zato je imao rep, kao lavica, go, jak i živ,
nalik na zmiju, graciozno i mnogo puta omotan oko
ukipljeno-nepokretnih nogu – tako da je iz poslednjeg
prstena ostajala napred kićanka. Nogu (stopala) nije imao,
ali ni kopita: ljudske i, čak, atletske noge završavale su se
šapama, opet kao u lavice ili doge, s velikim sivim,
rožastim pandžama. Pri hodu bi lupkao nogama. Ali preda
mnom nikad nije hodao. A glavne odlike nisu mu bile ni
šape, ni rep – ne atributi, glavno su mu bile oči – bezbojne,
ravnodušne i nemilosrdne. Uvek sam ga prepoznavala po
očima, i te bih oči prepoznala čak i bez svega ostalog.
Ništa se nije dešavalo. On bi sedeo – ja stajala. I ja sam
ga – volela.
U letnjim mesecima, kad bismo prešli da živimo u
letnjikovcu, đavo bi prelazio s nama, tačnije, pokazalo bi
se da je on već tamo – nedirnut kao drvo presađeno s
korenjem i plodovima – i sedeo bi na Valerijinom krevetu
u njenoj uskoj sobi u Tarusi, sobi sa nišom obloženoj
tapetama jasminove boje, i sa stubom ogromne, u julu
neobične gvozdene peći. Kad bi na Valerijinom krevetu
sedeo đavo, činilo se da u sobi stoji još jedna gvozdena peć,
a kad ne bi sedeo, gvozdena peć u uglu izgledala bi kao on.
Zajedničko im je bilo: boja – sa modro-sivim odbleskom
leta na železu, potpuna ledenost peći u leto, visina do
tavanice i potpuna nepomičnost. Peć je stajala isto tako
mirno kao da će je fotografisati. Ona je njega svim svojim
hladnim telom zamenjivala, i ja sam se, s naročitom
nasladom tajnog prepoznavanja, pribijala uz nju svojim
ošišanim i od letnje žege vrelim potiljkom, čitajući Valeriji
naglas „Mrtve duše“, koje mi je majka bila zabranila, a koje
mi je Valerija baš zato dala u ruke, do kojih – mrtvih i duša
– nikad nisam ni uspela da stignem. Jer u poslednjem
trenutku, kad bi već trebalo samo, samo da se pojave – i
mrtvaci i duše – kao za inat bi se začuli majčini koraci
(uzgred rečeno, ona nikad u takvim prilikama ne bi
ulazila, nego bi uvek, u potrebnom trenutku – kao po
navici – prolazila dalje) – i ja bih, umirući od već sasvim
drugoga – živog straha, gurnula ogromnu knjižurinu pod
krevet (onaj!). A sledeći put, pronašavši pogledom mesto
od koga su me majčini koraci oterali, uviđala bih kako njih
već više nema, kako su one opet otišle dalje – na neko
mesto, upravo na takvo mesto sa koga ću opet biti
oterana. I tako do mrtvih duša nikad u čitanju nisam stigla,
ni tada ni kasnije, jer se moralna priroda (fizička
lagodnost) Gogoljevih junaka nikad u meni nije
podudarila sa surovom strahotom naslova: nije u meni
zadovoljavala strast za strahom, kakvu je budio strašni
naslov.
… Otrgnuta od knjige, ja bih se pribijala uz peć,
pribijala bih se crvenim obrazom uz sivo železo, vrelim
obrazom – uz ledeni metal. Uz njega, ali samo u liku peći, a
uz njega, pak – onoga – nikad. Uostalom, ipak – jesam, ali
samo zato što sam to činila rukama i preko reke.
Kupam se noću u Oki. Ne kupam se, nego se nađem –
sama, na sredini Oke, ne crne nego sive. I čak se i ne
nađem, nego naprosto, odmah, tonem. Već sam utonula.
Počnimo od početka: tonem na sredini Oke. I kad već
sasvim potonem i kad mi se čini da sam umrla – uzlet (koji
predosećam od prvog trenutka!) – nalazim se na nečijim
rukama, visoko iznad Oke, sa glavom pod nebom, i nose
me „utopljenici“, a u stvari – nosi me jedan i, naravno,
uopšte ne utopljenik (jer utopljenik sam ja!), jer ga ja ludo
volim i uopšte se ne bojim, i on nije modar nego siv, i ja se
pribijam uz njega celim svojim mokrim licem i haljinom,
obuhvativši ga oko vrata – kao što čine svi koji se dave.
Koračamo tako kroz vodu, to znači on korača i nosi
mene. A ostali („utopljenici“ – ili ko? Njegovi podređeni)
glasno i radosno, negde dole, zavijaju! I izašavši na drugu
obalu, onu gde se nalazi dom Polenova i selo Bjohovo – on
me u razmahu spušta na zemlju i počne gromoglasno – ni
grom tako ne grmi – da se smeje: „A nas dvoje ćemo se
jednom i uzeti, da ga đavo nosi!“
Oh, kako mi se tada – u ranom detinjstvu – sviđalo to
njegovo „da ga đavo nosi“ – iz njegovih usta! Kako me je do
dna trbuha palila ta njegova drskost! Preneo me preko
vode, i sad, kao najobičniji seljak ili student: „Da ga đavo
nosi!“ Kao da se on može toga bojati – ili želeti – kao da
njega ili mene na njegovim rukama – uopšte može đavo
odneti! I nikad me nije rastužila misao da je to – za mene,
iz snishodljivosti prema mome detinjstvu, tačka nad i
sopstvenog identitee, da ne bih ja pogrešno pomislila kako
je on – odista on. Ne, on se prosto igrao običnog smrtnika,
kao – „ja nisam ja – i raga nije moja“.
Treba reći da je zbog ošamućujućih – ih njegovih usta –
reči „da ga đavo nosi“ – obećanje „a nas dvoje ćemo se
jednom i uzeti“ – donekle odlazilo u dalji plan, no kad bih
ja, nauživavši se njegovog usklika i svega što je u meni
budio, donekle dolazila k sebi – oh, nepodnošljivog li
trijumfa! On bez ikakve molbe, svojevoljno… hoće da se
oženi mnome! Sasvim mokrom, malom…
I tako jednom, ne mogući duže podneti trijumf u
samoći, već grizući se za jezik, ali bespomoćna da
zaustavim bujicu: „Mama! Noćas sam sanjala…
utopljenike… Kao, digli su me na ruke i nosili preko reke, a
onaj glavni utopljenik mi reče: „Nas dvoje ćemo se jednom
i uzeti, da ga đavo nosi!“
– Čestitam! – reče mi majka. – Uvek sam ti govorila!
Dobru decu prenose iznad provalije anđeli, a takvu kao
ti…
U strahu da je ona shvatila i da sad ne izrekne ime, a
samim tim i sve zanavek preseče, ja, žurno: – To su zaista
bili utopljenici, pravi pravcati, modri…

I u telo mu naduveno
Crni se rakovi upili!
 – I ti smatraš da je to bolje? – ironično reče majka. –
Kakva gadost!
Ali osim susreta o kojima sam ispričala i koji su se
ponavljali, imala sam s njim i jedan jedini susret
neponovljiv. Kao obično, bila sam namamljena da odem u
Valerijinu sobu, u kući u Trehprudnoj uličici, ali toga puta
nije me tamo poslala jedna osoba, nego mnogo njih – cela
šapćuća grupa koja je u mene upirala prst: i dadilja, i
Avgusta Ivanovna, i Marija Vasiljevna koja se svakog
proleća pojavljivala s novom travom i koferima za šivenje,
i druga Marija Vasiljevna koja je imala riblje lice i zvala se
Sumbul, i čak ona krojačica što je uvek tako mirisala na
ricinus (crveno platno) – sve su vikale uglas:
– Brže, Musenjka, brže, neko te tamo čeka…
Kao obično, malo se odupirem i malo smešim –
oklevam. Najzad ulazim. I – o užasa! Prazno. Na krevetu –
nikog. Na postelji ga nema. Samo crvena soba, puna sunca
i prašine. Soba je sama kao što sam i ja sama. Bez njega.
Zapanjivši se, prenosim pogled s praznog kreveta na
paravan (iza koga on sigurno nije, jer on se ipak neće igrati
žmurke!), od paravana na ormar s knjigama – tako
neobičan: umesto knjiga vidim u njemu samu sebe, a
zatim dižem pogled na ormarić s „tričarijama“, kako
dadilja govori. Sa „tričarija“ premeštam pogled na praznu
crvenu sofu sa dugmetima, utisnutim u malinovo-slezovo
meso atlasa, sa atlasa na peć prošaranu plavim
kvadratnim šarama, ovenčanu kristalnom vazom u kojoj
stoji kovilj… Još uvek zapanjena prilazim prozoru sa koga
se vidi o n o drveće: sive vrbe oko zelene crkve, sive vrbe
moje čežnje, čije mesto u Moskvi i na zemlji nikad nisam
upoznala niti sam pokušala da upoznam.
Sa osećanjem griže: Preva-rio! – stojim pritisnuvši čelo
uz najniži kvadrat prozora, dok me oči peku od
uzdržavanih suza… Najzad spuštam oči da bi suze mogle
da poteku i… na vatom pokrivenom dnu prozora, između
dva okvira zelenkastih okana, kao u spiritusu! – nebrojeno
mnoštvo: sićušni, sivi, skakutavi, jezivo veseli, vrbičasti, s
rožićima i nožicama, kao da pred sobom imam flašicu
punu vrbičastih đavolčića.
Učtivo nasmešena, kao da sam ugledala previše detinju
igračku, stojim koliko je red da ih ne bih uvredila – ne ove
što besmisleno skaču i neće za mene ni da znaju – nego da
ne bih uvredila onoga. Posle čega, malo utešena, malo
uvređena, poslednji put proverivši da li je krevet prazan –
izlazim.
– No, šta je, šta je? – praveći zainteresovane grimase,
motaju se i gestikuliraju dadilja, Avgusta Ivanovna, dve
Marije Vasiljevne, krojačica Marija Ignatjevna i još tri
naftalinske monahinje, i zbog neobičnih okolnosti mesta i
vremena, valjajući se od smeha, pokušavaju da me gurnu
u Valerijinu crnu škrinju iza pregrade. „Ništa. Hvala. Vrlo
dobro“ – namerno polako i sa brižljivo glumljenom
slobodom prolazim između njihovih ispruženih i
obeshrabrenih ruku. (Prolazim i ne gledam, ali vidim da
Avgusta Ivanovna izgleda nekako drugačije, a dadilji zbog
nečeg iz ugla usta visi jezik…)
 Đavolčići u prozoru i stravičnost pred vratima nisu se
ponovili. Šta je to bilo? Prosta zamena, zato što sam nije
mogao da dođe – ili kušanje, isprobavanje moje zrelosti i
vernosti: da li ću izdati njega, pravoga i jedinoga, ja,
petogodišnja, opredeljujući se za ovo mnoštvo, nalik na
vrbove rese? To jest, neću li, okrenuvši leđa praznom – bez
njega – krevetu, početi naprosto da se igram?
Ne, sa igrom je bilo svršeno! „đavo mog ranog
detinjstva pored mnogih drugih stvari ostavio mi je u
nasleđe uzvik otegnut kao pseći zev: do-saad-no! – čim bih
pogled zaustavila na bilo čemu što liči na igru.
Zašto je đavo stanovao u Valerijinoj sobi? U ono vreme
nisam o tom razmišljala (a Valerija za njega nikad nije ni
saznala). To je bilo sasvim razumljivo, kao što ja boravim u
dečjoj sobi, tata u kabinetu, baka na portretu, mama na
klavirskoj stolici, Valerija u Jekaterinskom institutu, a
đavo – u Valerijinoj sobi. Tada je to bila činjenica.
A sada – znam: đavo je živeo u Valerijinoj sobi zato što
je, u Valerijinoj sobi, pretvorivši se u ormar s knjigama,
stajalo drvo poznavanja dobra i zla, čije sam plodove –
„Devojčice“ Luhmanove, „Oko sveta na Jastrebu“
Stanjukoviča, „Katakombe“ Evgenije Tur, „Porodicu Bor-
Ramenskih“ i čitave naslage lista „Izvor“ – ja tako požudno
i žurno proždirala, osvrćući se na vrata kao one na Boga,
ali nikad ne izdavši svoga zmaja. (To ti je Ljora dala? – Ne,
sama sam uzela.) U Valerijinu sobu đavo je došao na
gotovo mesto: moga zločina, majčinih zabrana.
 Ali bilo je i nečeg drugog. U Valerijinoj sobi, još pre no
što sam napunila sedam godina, ja sam kradom, u
prekidima, osvrćući se i osluškujući da me ne zatekne
mama, pročitala „Evgenija Onjegina“, „Mazepu“,
„Rusalku“, „Gospođicu-seljanku“, „Cigane“ i prvi roman u
svom životu: Anais. U Valerijinoj sobi bila je ljubav, živela
je ljubav, i ne samo njena i prema njoj,
sedamnaestogodišnjoj: svi ti spomenari, zapisi, parfemi,
spiritističke seanse, tajna mastila, korepetitori, probe,
prerušavanja u markize, trljanje obrva vazelinom – ali tu
stop: iz dubokog bunara komode, ispod naslaganih
kadifenih traka, đerdana, iščešljane kose, papirnog cveća
u mene bulje – otvorenim očima! – srebrne pilule.
Bombone, ali strašne, pilule, ali srebrne, srebrne i
jestive brojanice koje je Valerija zbog nečeg takođe tajno –
zaklanjajući komodu leđima i naginjući se nad njom –
gutala, kao što sam ja, zarivši glavu u ormar, gutala
„Bisere ruske poezije“. Jednog dana mi sinu pred očima –
da su pilule otrovne, i ’da Valerija želi da umre. Zbog
ljubavi, razume se. Zato što joj ne dozvoljavaju da se uda za
Borisa Ivanoviča ili Aleksandra Pavloviča? Ili za Ajnalova?
Zato što hoće da je udaju za Mihaila Ivanoviča Pokrovskog!
– Ljora, a mogu li ja da pojedem takvu pilulu? – Ne
možeš. – zašto? – Zato što tebi nije potrebna. – A ako
pojedem, hoću li umreti? – U svakom slučaju ćeš se
razboleti. – Posle toga (da umirim čitaoca) pokazalo se da
su pilule bile sasvim nevine, „contre les troubles“ 1 i tako
dalje – najobičnije devojačke pilule. Ali nikakva sadašnja

1 Za umiranje (franc.).
svest o njihovoj normalnoj nameni nije iz moga sećanja
izbrisala neobičnu sliku crnomanjaste mlade devojke koja
kradom guta kraj komode slatko otrovno srebro.
Ali nije samo Valerijina sedamnaestogodišnja ženskost
carovala u toj sobi, nego i cela strastvenost njenog roda,
roda njene matere, lepotice, one koja se nije zasitila
ljubavlju, nego ju je na samrti zakopala pod svim tim
atlasom i moareom, zanavek namirisanim, i ne bez
razloga tako plameno-malinaste boje.
A nije li đavo dolazio i Valeriji? Jer ona nije znala da on
k meni dolazi, pa tako ni ja nisam mogla znati dolazi li k
njoj. (Beskrvno, zagasito lice, ogromne zmijaste oči koje su
sijale kao drago kamenje, okružene vencem veoma crnih
trepavica, mala, tamna, stisnuta usta, oštar nos koji je bio
isturen prema bradi – ni nacionalnost ni godine nisu se
ocrtavali na tom licu. Ni lepo ni ružno. Lice – veštice.) A
ipak – đavo nije dolazio k njoj. Nije, jer se posle završetka
Jekaterinskog instituta upisala na Viši ženski tečaj u
Merzljakovskoj uličici, a potom u socijaldemokratsku
partiju, zatim je kratko vreme bila nastavnica gimnazije, i
kasnije se upisala u baletsku školu – uopšte se celog života
negde u nešto upisivala. A prva oznaka njegovih ljubimica
je izopštenost, od samog rođenja otuđivanje odsvuda i od
svega.
Ne, nikakvu Valeriju đavo nije poznavao. Ali nije
poznavao ni moju mamu, uvek tako usamljenu. On, čak,
nije znao ni da ja imam mamu. Kad sam bila s njim, ja sam
bila – njegova devojčica, đavolova sirotica. „đavo je u
mene, kao u onu sobu, došao na spremno. Jednostavno
mu se dopala soba, tajanstvena crvena soba – i na njenom
pragu, tajanstvena devojčica zapanjena od ljubavi.
Ali – koliko god to čudno izgledalo – jedan moj susret s
njim dogodio se ipak posredstvom majke…
– Crveni karbunkul – rekla je majka. – Šta je „crveni
karbunkul“? Reci ti, Andrjuša.
– Ne znam – tvrdo odvrati Andrjuša. – A kako ti se čini?
– Ništa mi se ne čini! – isto tako tvrdo ponovi on. – Ali kako
Je moguće da ti se ništa ne čini? Uvek mora nešto da se
čini! Tebi se takođe nešto čini! Karbun-kul. De? – Karbol? –
ravnodušno predloži Andrjuša. Mama samo odmahnu
rukom. – No, a ti, Asenjka? Samo slušaj pažljivo: kar-bun-
kul. Zar ništa ne vidiš u tome? – Vi-dim! – malo zamucavši,
ali s velikim samopouzdanjem odgovori njena ljubimica. –
Ali šta je? – uhvati se mama za njene reči. – Samo ne znam
šta je! – sa istom brzinom i samopouzdanjem izvali Asja. –
Ah, ne, Asenjka, mora da si ti zaista previše mala za takvo
čitanje. Meni je dedica to čitao kad sam već bila napunila
sedam godina, a tebi je tek pet. – Mama, meni je takođe već
sedam! – najzad ne izdržah ja. – Pa dobro, šta je? – Ali ne
ispade ništa, zato što se opet uplaših. – De, po tebi, šta je
karbunkul, crveni karbunkul? – Neka crvena butelja,
karafa? – upitah klonulim glasom, obamirući od nade
(Karaffe, funkeln2). – Ne, ali to je ipak malo bliže,
karbunkul je crveni dragi kamen, sa brušenim
površinama (karbun-kul). Shvatate?

2 Bokal, blistati (nem.).

 Sve je išlo dobro dok nije došao red na Zelenog. Neko
dolazi da li u podrum ili u pećinu – „a Zeleni tamo već sedi
i meša karte“. – Ko je Zeleni? – pita majka. – No, ko uvek ide
obučen u zeleno, u lovačko? – Lovac – ravnodušno reče
Andrjuša. – Kakav lovac?

Fuchs du hast die Gans gestohlen,

Gieb sie wieder her!
Gieb sie wieder her!
Sonst wird dich der Jäger holen
Mit dem Schiessgewehr,
Sonst wird dich der Jager holen
Mit dem Schiess-ge-we-ehr?3

c najvećom spremnošću otpeva Andrjuša. – Hm… – i

namerno zaobilazeći mene koja se već i onako otimam da
odgovorim, kao reč iz usta. – Dobro, a ti, Asja? – Lovac koji
krade guske, lisice i zečeve – brzo sve sroči ujedno njena
ljubimica, koja se tokom celog ranog detinjstva hranila
plagijatima. – Znači – ne znate? Pa zašto vam ja onda
čitam? – Mama – promuklo viknuh u očajanju, videći da
ona već zatvara knjigu sa najneumoljivijim od svojih lica.
– Ja znam! – No? – već bez ikakvog interesovanja upita
majka, ne sklopivši ipak knjigu. – Zeleni je der Teufel.4

3 Lisico, ti si ukrala gusku, Vrati je natrag! Vrati je natrag! Inače će te lovac

stići sa svojom puškom, sa svojom puškom! (nem.).
4 Đavo (nem.).
 – Ha-ha-ha – grohotom se poče smejati Andrjuša,
uspravivši se naglo i ispunivši sobom ceo prostor. – Hi-hi-
hi – ulizički se nasmeja za njim Asja. – Nemate zbog čega
da se smejete, u pravu je – suho ih zaustavi majka. – Ali
zašto der Teufel, a ne… I zašto uvek ti sve znaš, kad ja
svima čitam?!

Od Zelenog i „miša“, a delimično i od mamine sobarice

Maše Krasnove koja sve ispušta iz ruku: poslužavnike,
servise, brušene flaše – pa čak i cele smuđeve u sosu! – koja
ništa nije umela da drži u rukama osim karata, a ja sam
već u svojoj sedmoj godini strasno zavolela karte. Ne igru
kartama, nego same karte: sva ta beznoga i dvoglava,
beznoga i jednoruka, ali obratnoglava i obratnoruka, sama
sebi izokrenuta, sama sebi posuvraćena, sama sebi
izložena i sama sebi nepoznata lica na visokim položajima,
bez određenog mesta u kome žive, ali sa celim narodom
podanika, svih tih trojki i četvorki iste boje. Što bi mi
trebalo da igram tih karata ili da se, kao Asja, njima igram,
kada su one same igrale, same bile igra: same sa sobom i
samih sebe. To je bilo čitavo živo, neljudsko pleme, koje je
raslo samo do pojasa, strašno vladalačko i ne sasvim
dobro, bez dece i predaka, koje nije živelo nigde drugde
osim na stolu ili na dlanu, ali tada i zato – koliko
intenzivno! Godinama su me učili kako u tucetu ima
dvanaest jaja, ali da u svakoj boji ima trinaest karata i da je
trinaest – đavolsko tuce – to sam upamtila odmah, i ne bih
se zbunila čak i kad bi me trgli iz najdubljeg sna. Oh, kako
sam odmah ja, koja sam tako sporo naučila četiri računske
radnje – brzo shvatila četiri boje! Ja, koja do danas nisam
ubeđena šta su glagolski prilozi i uopšte kakve su namene
gramatike, od prve sam shvatila značenje svake karte: sve
te puteve, novac, spletke, vesti, brige, ženidbene poslove i
državne urede – značenje karte i namenu karata. Ali više
od svega, čak više i od neoženjenog kralja karo, mog
verenika posle devet godina, čak više i od pikovog kralja –
groznog, tajnog Šumskog Cara, kako sam ga ja nazivala,
čak više i od crvenog puba herc i karo valeta putovanja i
novosti (dame uopšte nisam trpela, sve su imale zlobne,
hladne oči kojima su me, kao dame iz društva moju mamu
– osuđivale), više od svih kraljeva i pubova volela sam –
pikovog asa!
Pikov as je u Maše značio udar, i to je bio udar, zadat
crnim, uvis okrenutim srcem vrška helebarde – u srce.
Pikov as je bio – đavo! I kad bi ta ista Maša uzimajući karte
koje bi meni – dami karo, jer sam neudata – stavila na srce,
i kad bi digla poslednju, od srca, i sama bi se uplašila: „Oj-
oj-oj, Musenjka, zlo ti se piše: na samom dnu – udar! Ali
ništa, možda još niko neće umreti – jer ko bi imao da
umre? Dedica je umro, staroga u nas nikog više nema –
znači, mamaša će se na tebe izvikati ili ćeš se opet potući
sa Avgustom Ivanovnom“ – a ja, sa celokupnim
prevashodstvom znanja, sa svom nepokolebljivošću tajne:
– Nije to udar nego tajna! – Udar je značio – pozdrav. Udar
pozdrava – u mene. Udar radosti i straha: ljubavi. Tako
sam se nekoliko godina kasnije, u Nerviju kraj Tjenove
iznenada ugledavši s prozora hotela „Veau Rivage“ 5

5 Lepa obala (franc.).

revolucionara „Tigra“, koji je išao prema našem hotelu, k
nama – Asji i meni, tamo zatočenima – odjednom uplašila
od radosti, tako da se švajcarska baka takođe uplašila:
Mais qu’as-tu donc? Ti es toute blanche! Mais quas-tu donc
vu?“6 Ja, ne otvarajući usta: „Lui!“7
Da, ac je bio – Lui. On, zgusnut do crnila i smanjen do
klina. On, spreman za udar, kao tigar – za skok. Kasnije je i
toga bilo previše, kasnije je udar iz srca na kome je ležao,
prešao – u srce. Dolazio je iznutra, iz mene, podstičući me
na sve.
Ali sem pikovog asa imala sam još jednoga kartaškog
„Njega“, i toga puta upoznala sam ga ne preko Ruskinje
Maše, nego preko Estonke Avguste Ivanovne, koja ga je
dovezla neposredno iz njegove baronske postojbine, i to
već nije bilo vračanje, nego igra, opštepoznata dečja igra, s
pomalo familijarnim nazivom „Der schwarze Peter“.
Igra se sastojala u tome da se jednome od partnera
poturi u ruke pikov pub: Crni Petar, onako kao što se u
staro vreme susedu poturala groznica, ili još i danas –
kijavica: davanje, poklanjanje – bilo je oslobađanje. U
početku, dok bi karata i igrača bilo mnogo, nije to, u stvari,
bila još nikakva igra, sve se svodilo na kružnu
manipulaciju lepezom karata i Crnim Petrom. Ali kad bi se
postepeno, voljom sudbine i slučaja sto oslobađao od
igrača i igrači – od Crnog Petra, i kad bi u igri ostalo samo
dvoje – oh, igra bi tek tada zapravo počinjala, jer bi tada
sve zavisilo od lica, od stepena njegove nepokolebljive

6 Šta je s tobom? Kako si bleda! Ta šta si videla? (franc.).

7 Njega (franc.).
skamenjenosti. Pre svega valjalo je ovladati disanjem:
mirno, ne trepnuvši, podnositi svaku odluku i promenu
odluke partnerove ruke koja već-već-evo hvata za kartu i
naglo se povlači, dolazi k sebi. Sve se sastojalo u tome da
onaj što uzima – ne uzme, a onaj što daje – da ga se
oslobodi. Prvi je morao da oseti, a drugi – da obmane, da
partnera skrene s pravilnog osećanja, da mu svim svojim
lažljivim bićem nametne sugestiju da je crno crveno, a
crveno crno: da Crnog Petra nevino potura kao šestorku
karo.
O, kakva je to čudesna, magična, bestelesna igra! Igra
duše sa dušom, ruke s rukom, lica s licem, svega – samo ne
karte s kartom. I razume se, majstor u toj igri bila sam ja,
od najranijeg detinjstva naviknuta da gutam užareno
ugljevlje tajne.
Neću da govorim ono čega nije bilo, jer celokupan cilj i
vrednost ovih zapisa sastoje se u autentičnosti onoga što
je bilo, u vernosti onoga, priznajem, čudnoga ali istinitog
deteta – sa samim sobom. Jednostavno bi bilo kazati i
prirodno bi bilo poverovati mi da ja svoga Crnog Petra
uopšte nisam susedu poturala, nego da sam ga, naprotiv,
branila za sebe. Ne! Ja sam se u toj igri pokazala kao prava
njegova kći, to znači da se strast igre, to jest – tajne,
pokazivala u meni kao jača od ljubavi. To je bila još jedna
naša zajednička tajna, i on možda nikad nije tako snažno
osećao da sam njegova, kao tada kada sam lukavo i
blistavo njega poturala i kada sam, kao već toliko puta pre
toga, krila našu tajnu vezu. Možda je igra Crni Petar bila
isto što i susret sa tajno i vatreno voljenim muškarcem
kada su prisutni drugi: što hladnije – to vatrenije, što dalje
– to bliže, što više tuđe – to više moje, što netrpeljivije – to
blaženije.
Jer kad bi Asja, Andrjuša, Maša i Avgusta Ivanovna – za
koje je to ulazilo u igru – sa cikom i vikom, kljucajući me
prstom u trbuh, kreveljeći se kao đavoli i skačući oko
mene, drečali: „Der schwarze Peter! Der schwarze Peter!“ –
nisam mogla čak ni da im vratim, jednim jedinim
smeškom nisam mogla da odam tajnu koja me je
ispunjavala radošću. Uzdržavana radost bacala bi mi se u
ruke. Skakala bih na njih da se bijem. No zato – s kakvim
sam istinskim ubeđenjem, s kakvom sam opojnošću
vikala posle tučnjave pravo u njihova nasmejana lica: – Ja
jesam Der schwarze Peter, ali zato ste vi – glupaci!
Čitava veština bila je u tome da ne počnem odjednom
sva da zračim u licu kad ugledam Crnog Petra, ali i još veća
možda – da se ne smračim kad bih umesto njega,
pouzdanog – odjednom – izvukla šesticu karo uz par sa
kartom koju sam već imala u rukama, i kad bih morala da
izađem iz igre, a Crni Peter bi postajao neko drugi. I igra
oko crnopetrovske Avguste Ivanovne sa zločinačkim,
podsmevačkim, izdajničkim povicima „Der schwarze Peter!
Der schwarze Peter!“ bila je možda još veće herojstvo (ili
naslada) nego stajanje – najpre kao kameni stub, a potom
kao stub koji se bije – okružen pomahnitalim
„pobednicima“.
Možda sam tu igru ispričala previše maglovito? Ali šta
je tu imalo da se priča? Jer ništa se, u stvari, nije ni
dešavalo, cela igra se vodila unutra, u nama. Bili su samo
pokreti ruku, bacanje karte, važne samo kao parne uz
neku drugu kartu: važne samo zato što ju je bilo moguće
odbaciti. Bez aduta, bez uloga, bez mita, bez
(samovrednosti) kraljeva, dama, pubova, sa špilom koji se
sastojao samo iz jedne karte – koja je bio on! – i koga je
trebalo da se lišim. Igra je bila u tome da ga ja, koja sam to
želela, ne uzmem – nego da ga dam. U toj igri, s njenom
apstraktnošću i strahotom, zaista je bilo nečeg paklenog.
Bežanje ruku od neprijatelja. Tako u paklu, smejući se i
tresući se, jedni drugima poturaju užarene komade uglja,
žeravice.
Smisao te igre je dubok. Sve su karte parne, samo je on
jedan – neparan, pošto je njegov par iz igre – izbačen.
Svaka karta mora da nađe svoju parnu kartu i da s njom
ode, jednostavno da siđe sa scene, kao lepotica ili
avanturistkinja koja se udaje, da nestane sa stola punog
još svih mogućnosti, individualnih a možda i istorijskih
sudbina – da ode u tihu, ni za kog više zanimljivu, nikome
više potrebnu ni strašnu gomilu parnih karata izbačenih
iz igre. Ostavljajući ceo sto – njemu, a njega – sopstvenoj
jedinstvenosti.
Još jedna varijanta moga intimnog opštenja s Petrom
bila je igra „Đavole, đavole, poigraj se pa vrati!“ igra koja se
sastoji samo od reči „poigraj se“, igra samo za njega, jer se
igra on, ali ne onaj koji ga moli, kome je on uzeo nešto
važno: tati – naočari, mami – prsten, meni – nožić. „Nema
druge, nego je sam đavo odneo! Musenjka, veži maramicu
za nogu od stolice i kaži tri puta, ali bez zlobe, od srca:
„Đavole, đavole, poigraj se pa vrati, đavole, đavole, poigraj
se pa vrati…“
Krajevi vezane maramice štrčali su kao dva roga, a
mala moliteljka kružila je kao mesečarka po ogromnom,
praznom salonu, ništa ne tražeći i prepuštajući se samo
njemu, i samo ponavljajući: „Đavole, đavole, poigraj se pa
vrati… Đa-vole…“ I – vraćao bi, kao da rukom daje: stvar bi
se našla na stočiću pod ogledalom, gde maločas još ničeg
nije bilo i uzalud se zagledalo, ili u džepu: slučajno uvučeš
ruku – i evo je! A i da ne govorimo o tome kako je tati
izgubljenu stvar vraćao pravo na nos, mami – na prst, i
uvek na onaj koji treba.
Ali zašto đavo nije vraćao ono što bi se izgubilo na
ulici? Zato što nije bilo noge od stolice za koju bi se vezala
maramica! Ne može se tek vezivati maramica za stub
ulične sijalice! Neki su, doduše, vezivali gde se da (i, o
užasa! Asja je u brzini jednom vezala čak za kozju nožicu
bidea!) A ja sam imala svoje omiljeno mesto, svoju
omiljenu fotelju… ali ne treba nastavljati priču o fotelji, jer
svi predmeti iz naše kuće u Trehprudnoj uličici mogu
daleko da me odvedu!
Kad se u našu kuću uselila Parižanka Alfonsina Dižon,
naša formula „Đavole, đavole, poigraj se“ iz učtivnosti je
produžena za ceo katolički dodatak: »Saint-Antoine de
Padoue, trouvez-moi se quej’ai perdu“8, što je kontekstu
davalo nešto zloslutno, jer se Saint-Antoine de Padoue
pojavljivao posle trećeg đavola, bez zapete, i čak bez pauze,
pozivan zajedno s njim u jednom dahu. I moje stvari je,
8 Sveti Antonije Padovski, nađite mi ono što sam izgubila. (franc.).
naravno, nalazio đavo, a ne Antonije. (Dadilja, podozrivo:
„Anto-on? Sve-ti-i? Treba biti samo Francuzica pa da u
takvu stvar meša sveca!) I ja sve do dana današnjeg ne
mogu da izgovorim tvoje sveto ime, Antonije Padovanski,
a da mi se odmah pred očima ne pojave štrčeći krajevi
đavolske maramice, a u ušima da mi ne odjekne sopstveno
grgutanje, tako umirujuće, tako smireno, kao da sam našla
već sve što sam bilo kad izgubila“: „Đa-vo-le, poigraj se pa
vrati, đa-vo-le…“
Jedno mi samo đavo nije vratio nikada – mene samu!

Ali nisu važne Valerijine smicalice. Ni mamin

„karbunkul“. Ni Mašine karte. Ni livlandska igra. Sve je to
bilo samo – služba veze. Sa đavolom sam ja imala svoju
neposrednu vezu od samog rođenja, neposredni spoj.
Jedan od prvih tajnih užasa i užasnih tajni moga (čak
nevinog) detinjstva bilo je: „Bog – Đavo!“ Bog sa
neizgovorenim, munjevitim, obaveznim dodatkom –
Đavo. I tu već nije bilo Valerijinog udela – a i ko bi ga imao?
I u kakvim knjigama, i s kakvim kartama? To sam bila ja,
to je bilo u meni, nečiji dar za mene, još dok sam bila u
kolevci: „Bog-Đavo, Bog-Đavo, Bog-Đavo“, i tako bezbroj
puta, ledila sam se zbog huljenja, ali nisam mogla da se
zaustavim, sve dok se misli ne prekinu. – „Daj, Bože, da se
više ne molim rečima: Bog-Đavo“ I kao oteto s lanca, opet
bi pokuljalo: „Bog-Đavo! Bog-Đavo! Bog-Đavo!“ – i obrnuto,
kao u šestoj Hanonovoj vežbi iz muzike. „Đavo-Bog! Đavo-
Bog! Đavo-Bog!“ – po ledenoj klavijaturi sopstvene kičme i
straha.
 Između Boga i Đavola nije bilo ni najmanje pukotine da
bih mogla ubaciti volju, ni najmanjeg rastojanja da bih
uspela da utisnem – kao prst – svest i da bih na taj način
sprečila to stravično sjedinjenje. Bog iz koga je izletao
Đavo, Tjavo koji se usekao u Boga. (Oh, da sam se tada
dosetila, i da sam umesto huliteljskog „Bog-Đavo“ –
govorila: „Dog-Đavo“, kolikih bi se nepotrebnih muka
oslobodila!) Prava kazna božja, mrak egipatski!
A možda je sve to mnogo prostije, možda je to samo
pesnicima urođena strast za upoređivanjem i
suprotstavljanjem, samo njihov način, neka vrsta igre
koju sam ja u detinjstvu toliko zavolela i negovala je: crno i
belo ne kupujte, da i ne ne govorite, nego obrnuto: samo
da – ne, samo crno – belo, ja – sve, Bog – Đavo.
Kad sam kao jedanaestogodišnja devojčica, na svojoj
prvoj i poslednjoj pravoj ispovesti, u Lozani, o tome
ispričala katoličkom svešteniku – koji je bio nevidljiv i
koga nikad kasnije nisam ni videla – on odnosno onaj iza
crne rešetke, one crne oči iza crne rešetke rekoše mi:
„Mais, petit Slave, cest une de plus banale tentations du
Demon!“9 – zaboravljajući da je to za njega, prevejanog i
matorog, bilo „banale“, a kako li je meni bilo?

Ali pre te prve ispovesti – u tuđoj crkvi, u tuđoj zemlji,

na tuđem jeziku – bila je prva pravoslavna ispovest,
čestita, u moskovskoj univerzitetskoj crkvi; meni je bilo

9 Ali, mala moja Slovenko, to je jedno od najobičnijih đavolskih kušenja!

(franc.).
sedam godina, a sveštenik je bio očev poznanik, i profesor
duhovne akademije.
– A tu rublju ćeš, posle ispovesti, dati ispovedniku… – U
životu nisam u ruci imala rublju, ni svoju ni tuđu, a ako su
za jednu bednu bakarnu kopejku kod Buhtejeva prodavali
dve perunike, koliko li ih se moglo kupiti za srebrnu
rublju? I ne samo perunika nego i knjiga, kao što su
„Dadilja Aksjutka“ ili „Mali dobošar“ (Dve kopejke). I sve
to, i perunike i Aksjutke, treba sada da dam zbog svoje
neprijatnosti sa gresima i prikrivanjem greha? A ne mogu,
valjda, ispričati tatinom pristojnom poznaniku i meni
unapred naklonjenom pro-fe-so-ru – kako kad sam sama
govorim: „Bog-Đavo“! I kako odlazim u Valerijinu sobu na
sastanak sa golim psom? I kako ću se jednom za tog golog
psa – tog glavnog utopljenika – udati? Znači zato što se
izlažem smrtnoj opasnosti i što ću, možda, čak i umreti
(„jedna devojčica je na ispovesti prikrila greh, i sutradan,
kada je prilazila da se pričesti, pala je mrtva!“) – ja treba da
dam odmah sve, i da to sama stavim u ruku „pro-fe-so-
ra“?!
Hladna, nova, okrugla rublja, okrugla kao nula, svojim
nazubljenim rubom, kao zubima, urezala se u moju šaku,
radi sigurnosti stisnutu u pesnicu, i tokom cele ispovesti
ja sam kao nogama čvrsto ostajala pri jednom: „Ne dam!“ I
dala sam mu rublju tek u poslednjem trenutku, već
odlazeći, s najvećim trudom i nasiljem, i uopšte ne zato što
bi, inače, bilo zlo, nego iz straha: šta ako pop pojuri za
mnom kroz celu crkvu? Ne treba ni dodavati da, sva
zaokupljena rubljom, nisam ni pomišljala da popa
obavestim o svojim crnim, sivim problemima. Pop je
pitao, ja odgovarala. A otkuda bi on znao da treba da upita:
– Ne govoriš li, na primer, „Bog-Đavo“?
Nije upitao to, upitao je nešto drugo. Prvo njegovo
pitanje, prvo pitanje moje ispovesti bilo je: – Da li psuješ
spominjući đavolje ime?
– Nisam ga shvatila, i do živog ranjena u svojoj ambiciji
po opštem mišljenju pametne devojčice, odgovorih ne bez
izvesne oholosti: – Da, uvek.
– Aj-aj-aj, kakva sramota! – reče pop, saosećajno
klimajući glavom, – A ovamo – kći tako čestitih,
bogobojažljivih roditelja. Pa to samo raspušteni dečaci…
na ulici…
Malo uznemirena preuzetim grehom za koji nisam
znala šta znači, a malo i iz radoznalosti: no šta drugo uvek i
činim? – posle nekoliko dana, majci:
– Mama, šta znači psovati spominjući đavolje ime? –
Šta? – zamisli se majka – ne razumeš? I otkuda ti to pada
na pamet? Tako raspušteni dečaci psuju na ulici.
Drugo sveštenikovo pitanje koje me je još više, premda
drugačije začudilo, bilo je: „Je l’ se ljubiš s dečacima?“ –
„Da. Ne preterano“. „A s kojim?“ – „S Volođom Cvetajevom
i s Borjom Andrejevom“. – „A je l’ ti mama daje da se
ljubiš?“ – „S Volođom – da, a s Borjom – ne, zato što ide u
Komesarsku školu, a tamo vlada šarlah“. – „Znači, ne treba
da se ljubiš, čim ti mama ne da. A koji je to Volođa
Cvetajev?“ – „To je sin strica Mitje. Ali s njim se vrlo retko
ljubim. Jednom samo. Jer on živi u Varšavi“.
 (O, Volođa Cvetajev, u crvenoj svilenoj košuljici! S isto
tako velikom glavom kao što je moja, ali kome zbog toga
ne prebacuju! Volođa, koji se tokom čitavog svog
trodnevnog boravka neprestano klizao od predsoblja do
ogledala – kao da nikad nije video parket! Volođa, koji je
umesto „sabor“ govorio „Uspenski gabor“ – i pri tome
mene ispravljao! Volođa, koji je izjavio majci što ga je
obožavala da ću ja, kad dođem kod njega u Vršavu, živeti u
njegovoj sobi i spavati u njegovom krevetu.
– Ali kakve veze ima đavo s tim? Ah, sve je to đavo: tajni
plamen.)
Pošto sam sve važno sakrila i ništa svoje nisam odala,
prirodno, sutradan sam bez radosti – ali i bez bojazni došla
da se pričestim, jer su majčina reč i odgovarajuća slika:
„Jedna devojčica je na ispovesti sakrila greh“ itd. – još uvek
bile u mojim ušima i očima. U dubini duše ja, naravno,
nisam verovala u takvu smrt, zato što se umire od
dijabetesa i od slepog creva, ili kao jednom jedan
muškarac u Tarusi – od ćutanja, ili ako kaša od heljde –
samo jedna heljdica! – umesto u ovo dospe u ono grlo, ili
ako se zgazi zmija otvornica… – od toga se umire, a ne…
Zato me i nije začudilo što se nisam srušila, te sam se,
otpivši od srca, vratila svojima, u celosti sačuvana – a
zatim su mi svi čestitali – i majci su čestitali „pričešćenu“.
Kad bi samo znali i kad bi majka znala – kakvu pričešćenu.
Nije bilo radovanja ni čestitkama, ni beloj haljini, kao ni
kolačima od Bartelsa – zbog potpune nezasluženosti svega
toga. Ali nije bilo ni kajanja. Bila je – usamljenost sa
tajnom. Ona ista usamljenost s onom istom tajnom. Ona
ista usamljenost kao za vreme beskonačnih službi u ledari
hrama Hrista Spasitelja, kad sam, podižući pogled prema
kupoli na strašnoga Boga, očigledno i dvostruko osećala i
videla sebe – kako se već odvajam od sjajanog poda, već
letim – lupkajući rukama, kao što kučići plivaju – tik iznad
glava onih što se mole i čak ih dotičući – rukama, nogama
– i dalje, uvis – sada uspravno, kao što ribe plivaju! – i evo
već u roze cvetnoj suknjici balerine – pod samom kupolom
– lebdim.
– Čudo! Čudo! – viče narod. A ja se smeškam – kao one
gospođice iz Uspavane Lepotice – s jasnom svešću o svojoj
nadmoći i nedostižnosti – čak me ni žandar Ignatjev ne
može dohvatiti! Čak me ni fakultetski redar ne može
uhvatiti! – samo ja – od svih, samo ja – iznad svih, odmah
pored onog strašnog Boga, u vunenoj roze suknjici –
lebdim.
Šta, da nije trebalo i o tome da pričam „akademiku“?
Postoji jedna stvar: često je nema, ali i kad je ima –
tobože sekundarna, ona je jača od svega primarnog:
straha, strasti i čak smrti: takt. Plašiti sveštenika đavolom,
zasmejavati dogom i zapanjivati balerinom bilo bi
nepristojno. A nepristojno je za sveštenika sve što je
neuobičajeno. Na ispovesti treba da budem kao svi.
Druga polovina takta je sažaljenje. Ne znam zašto, ali
sveštenici su mi oduvek pomalo ličili, uprkos njihovoj
stravičnosti – na decu. Isto kao i deke. Kako deci (ili deki)
pričati – gadosti? Ili stravu i užas?
 Osim toga, kako sam mogla da pričam o njemu,
govorim za njega on, kad je on za mene bio ono i ti. Ili da
govorim za njega đavo, kad je on za mene bio Mišati: ti,
ime tako tajanstveno, da ga nisam ni izgovarala naglas
kad sam bila sama, već samo u krevetu i na livadi,
šapatom: „Mišati!“ Zvuk reči „Mišati“ bio je sam šapat moje
ljubavi prema njemu. Bez ne-šapata ova reč nije postojala.
Vokativ ljubavi koja druge padeže nije imala.
Pa ako sada i pišem o tebi on, to je samo zato što pišem
o tebi, a ne tebi! U tome je sva laž ljubavne priče. Ljubav je
uvek drugo lice koje rastvara – čak prvo. On je
objektivizacija voljenog, onoga, čega nema. Jer mi nikada
nikakvo on ne volimo i ne bismo voleli; samo ti – usklični
uzdah!
I – iznenadno proviđenje – istinski, do dna duše da se
ispovedim o svom tebi u meni (da bude jasnije: o svom
„grehu“ tvog prisustva u meni) – U svoj meni – mogla bih –
jedino tebi!
… Tama nije zlo, tama je noć. Tama je sve. Tama je
tama. Stvar je u tome što se ja ni zbog čega ne kajem. Što je
to – moja rođena tama!
Ne, sa sveštenicima (a ni s akademicima!) nikad nisam
imala sreće. S pravoslavnim sveštenicima, zlatnim i
srebrnim, hladnim kao led raspeća što se na kraju prinosi
usnama. Prvi takav strah sam imala od svog rođenog
dede, očevog oca, šujskog protojereja o. Vladimira
Cvetajeva (po čijem je udžbeniku za veronauku učio,
između ostalih, i Baljmont) – već veoma starog, s belom
bradom, pomalo nalik na lepezu, i uspravnom, u kutiji,
lutkom u rukama – u koju se ja, eto, nisam pretvorila.
– Gospođo! Sveštenici su došli! Hoćete li izvoleti da ih
primite?
I istog časa – zveckanje srebra na dlanu, prelivanje
srebra iz ruke u ruku, iz ruke u papir: toliko popu, toliko
đakonu, toliko pojcu, toliko za prosforu… Ne bi trebalo
pred decom, barem ne pred nama, decom srebrnoj doba – o
trideset srebrnjaka. Zveket srebra se sliva sa zveketom
kadionice, njegov led s ledom brokata i raspeća, oblak
tamjana s oblakom unutrašnje malaksalosti, i sve se to
teško uspinje ka tavanici belog, sa snežnim tapetama,
salona, na nerazumljivo-zastrašujuće zapovedene uzvike:
– Blagoslovi, Gospode!
– O-o-o…
Sve je bilo – o, i salon je bio o, i tavanica – o, i tamjan – o,
i kadionica – o. I kad su sveštenici odlazili, ništa od njih
nije ostajalo, osim poslednjeg, u filodendronu, o – tamjana.
Za mene su sve te nedeljne službe bile urlanje.
„Sveštenici su došli“ zvučalo je isto kao „pokojnici“.
– Gospođo, pokojnici su došli – hoćete li izvoleti da ih
primite?

Na sredini crni odar,

Pop se čuje spor i modar:
Nek te primi majka-zemlja!
 Eto baš je taj crni odar i stajao u mom detinjstvu iza
svakog sveštenika, nemo, iza brokatnih leđa, gledao i
pretio. Gde je sveštenik – tu je i odar. Čim je sveštenik –
znači odar.
Pa i sad, nakon trideset i nešto godina, iza svakog
sveštenika koji služi ja neizostavno vidim pokojnika: iza
jednog uspravnog – jednog horizontalnog. I to samo iza
pravoslavnih. Svaka pravoslavna služba, izuzev jedne –
uskršnje, vapijuće o vaskrsenju, što s visina razjapljenih
nebesa stresa prah, svaka pravoslavna služba za mene je –
opelo.
Ma šta da radi sveštenik, meni se stalno čini da se on
njemu klanja, da njemu kadi, da ga svom snagom nagovara
i čak – baja: „Lezi ti, lezi, a ja ću da ti pevam…“ Ili: „Ma, lezi,
lezi, šta tu ima…“ Vrača.
Kad sam bila dete sveštenici su mi izgledali kao
vračevi. Idu i pevaju. Idu i vračaju. Obilaze. Kade. Tako
raskošno i mnogo obučeni, oni su mi se činili ne-našima, a
ne onaj, skromno- i sivo-nag, čak bi se moglo reći jadan, da
nije imao držanje, na ivici Valerijinog kreveta.
Zbog sveštenika – srebrne gore sveštenikovih leđa,
samo zato gore da bi utajio, meni se i Bog činio strašan:
kao sveštenik, samo još strašniji, kao srebrna gora: Ararat.
I tri jareta iz dečje brzalice – „Na gori Ararat tri jareta
vrištala“ – naravno, vrištala od straha, zato što su ostala
sama s Bogom.
Bog je za mene bio – strah.
 Ništa, ništa, osim mrtve, hladne kao led i bele kao sneg
dosade nisam osetila u crkvi tokom celog svog detinjstva.
Ništa osim dosadne želje: hoće li se ikada sve to završiti? I
beznadežnog saznanja: nikada. To je bilo gore od
simfonijskih koncerata u Velikoj sali Konzervatorijuma.

Bog je bio – tuđ, Đavo – blizak. Bog je bio – hladno, Đavo

– vruće. I nijedan od njih dvojice nije bio dobar. I nijedan –
zao. Samo – jednog sam volela, a drugog nisam: jednog
sam znala, a drugog – nisam. Jedan me je voleo i znao, a
drugi – nije. Jednog su mi – odvlačenjem u crkvu,
stajanjem u crkvi, polijelejem koji sam od sanjivosti videla
duplo: koji se rastavljao i ponovo sastavljao
– Aronima i faraonima – i celom tom slovenskom
nerazumljivošću – nametali, na jednog su me –
primoravali, a drugi je dolazio sam, i niko nije znao.

Ali anđele sam volela: jednog, plavog, na žarko-

zlatnom papiru, koji je prosto pucao od uzdržavane vatre.
Anđele vrele još i zbog mojih suza koje su mi stalno
navirale u oči i koje su tako retko prekipele van očiju, nego
koje bi kipele u mene, iskipele kroz peščano rumenilo
obraza. I još jednog, rumenog kao šumska jagoda, takođe
nemačkog, sa kolorne ilustracije uz nemačku pesmicu
„Der Engel und der Grobian“10. (Pamtim reči: „Im rothen
Erdbeerguss“ – u crvenom pljusku šumskih jagoda…)

10 Anđeo i grubijan (nem.).

 Jedan dečak je na proplanku brao jagode. Odjednom
vidi – pred njim stoji drugi dečak, samo visok, sav u belom
i sa uvojcima dugim kao u devojčice, a iznad uvojaka –
zlatni krug. – Zdravo, dečko, daj i meni jagoda! – Gle, šta je
smislio – prvi, stojeći četvoronoške i čak ne skinuvši kapu
(„rückt auch sein Käpplein nicht)11 – beri sam, i, uopšte,
čisti se, to je moj proplanak! I opet – nos u jagode. Kad
odjednom – šum. Šuma tako ne šumi. Diže oči: a dečak već
iznad proplanka… – Anđele dragi! – viče grubijan, zbacivši
s glave kapu.
– Vrati se! Vrati se! Uzmi sve moje jagode! – Ali –
prekasno! Rub njegove bele haljine već je iznad breza, pa
još više – već ga i s najviše breze ne možeš dohvatiti
rukom, najdužom od svih ruku… Proždrljivac, pavši licem
na zlosrećne jagode – plače, i ja plačem s njim – jer sam i
sama proždrljiva kad su u pitanju jagode, i sama sam
gruba…
Mnogo sam otada videla proplanaka na kojima rastu
šumske jagode, i iznad krošnje neizbežne breze uvek bih
videla onaj nepovratni krajičak haljine, i mnogo puta sam
otada jela jagode, ali kad god bih jagodu stavljala u usta,
osećala bih kako mi se steže srce. Čak i reč „Grobian“
zauvek mi je ostala anđeoska. I nikakav Adam, nikakva
Eva s jabukom, čak i sa zmijom, nisu do te mere
predodredili dobro u meni koliko taj dečak sa drugim
dečakom, manji sa većim, zli – sa dobrim, jagodni – sa
nadzemaljskim. I ako sam potom, celog života, tolike
grubijane na proplancima i po sobama videla kao anđele,

11 Čak ni kapicu ne skinuvši (nem.).

demone, stanovnike neba, to je, možda, dolazilo otuda što
me je taj strah opekao jednom zauvek: da ne bih nebesko
primila kao da je zemaljsko.

U večerima, s početka beskrajno crvenim, zatim

beskrajno crnim, tako pozno – crvenim! tako rano – crnim!
mama i Valerija su pevale u dva glasa, leti pored Oke, u
jesen na velikom putu, najpre oivičenom brezama, a koji je
kasnije prelazio u pravi drum. Te dve neprijateljske
prirode slagale su se samo u pevanju, i to ne njih dve –
nego su se njihovi glasovi slagali: dosta tih, bojažljiv
mamin kontraalt koji nije hteo da bude jači, i Valerijin
sopran koji je prevazilazio svoje mogućnosti.

Kein Feuer, kein Kohle

Kann brennen so heiss,
Als wie heimliche Liebe,
Von der niemand was weiss…12

Od tih reči: Feuer – Kohle – heiss – heimliche (vatra –

ugalj – vatreno – tajno) u mojim grudima je počinjao da
bukti pravi požar, kao da te reči ne slušam, nego da ih
gutam, da gutam usijani žar.

12 Nikakva vatra, nikakav ugalj / ne može tako žestoko goreti / kao moja
tajna ljubav / o kojoj niko ništa ne zna (nem.).
 Keine Rose, keine Nelke
Kann blühen so schon,
Als wenn zwei verliebte Seelen
Zu einander thun stehn.13

Tu su me urekle verliebte Seelen! Zašto ne Herzen14? I

bilo bi kao u svih. Ali ne vredi, što čovek usvoji u
detinjstvu, usvojio je jednom zanavek: verliebte – prema
tome – Seelen. A Seelen, to je See (u Livlandiji „die See“
znači – more!) i još sehen (videti), i još – sich sehnen
(čeznuti), i još – Sehnen (žile). I nikakve Rosen i Nelken ne
pomažu!
A kad bi pesma dolazila do:

Setze Du mir einen Spiegel

Ins Herze hinein…15

prosto fizički bih osećala kako mi u grudi ulazi

Valerijino zeleno venecijansko ogledalo, uokvireno
zupčastim kristalom – sa postepenošću zubaca: setze –
Herze – i sa središnjim ogledalskim ovalom koji mi je
ispunjavao grudi od ramena do ramena: Spiegel.

13 Nikakva ruža, nikakav karanfil / ne može cvetati tako lepo, / kao dve
zaljubljene duše / kad se obraćaju jedna drugoj (nem.).
14 Srca (nem.).
15 Stavi mi ogledalo u srce… (nem.).
 Koga je mama držala u svom ogledalu: Koga – Valerija?
(Jedno leto, u mojih četiri godine – jednoga: onoga za koga
su u četiri ruke svirale, i u četiri ruke takođe vezle, za koga
su i o kome su u dva glasa pevale…) Ja? – znam koga.

… Damit Du könnest sehen

Wie so treu es mein16

razjašnjavajuće su otezale i dvaput ponavljale pevajući.

Od pet godina ja nisam umela meinen (misliti, glagol), ali
mein – moj – znala sam, i ko je moj – takođe sam znala, i
znala sam takođe da je Meyn (Mejn) – dedica Aleksandar
Danilevič. Od te uključenosti u pesmu dedica se i nehotice
uključivao u tajnu: odjednom je počelo da mi izgleda kako
je i dedica – takođe.
Sa odlaskom Avguste Ivanovne (ona je u kuću donela
tu pesmu) – to jest kad je završeno moje rano detinjstvo, s
mojih sedam svršeno je bilo i sa đavolom. Vidno se
završio, na Valerijinoj postelji – nestao. Ali nikada, sve do
svoje udaje i odlaska iz Trehprudne uličice, nisam mogla
ući u Valerijinu sobu a da ne bacim brz i prikriven pogled,
poput onoga zraka, pogled na krevet: je li tamo?
(Kuća je davno srušena, od kreveta nisu ni noge ostale,
a on još uvek sedi i sedi!)

16 Da bih mogla videti s kakvom odanošću to osećam (nem.).

 No evo još jednog susreta koji je, tako reći, uskočio u
vreme kad sam već bila izišla iz ranog detinjstva: žao mu je
bilo da se rastane sa takvom devojčicom!
Bilo mi je devet godina, ležala sam od zapaljenja pluća, i
bila je Vrbica.
– Šta da ti donesem, Musja, s Vrbice? – pita me mama,
već obučena za izlazak, u sredini, između dvoje nejednakih
po visini, Andrjuše u novom gimnazijskom kaputu, koji ga
je još više izduživao, i Asje u prošlogodišnjoj mojoj a sada
gotovo sasvim njenoj bundi, koja ju je činila još manjom.
– đavola u flaši! – odjednom, brzinom đavola iz flaše,
izlete iz mene. – Đavola? – začudi se mama. – A ne knjigu?
Jer tamo se takođe prodaju, pune tezge. Za deset kopejki
može se dobiti celih pet knjižica, o Sevastopoljskoj
odbrani, na primer, ili o Petru Velikom. Razmisli. – Ne…
ipak – đavola… – sasvim tiho, s naporom i postiđeno
prošaptah promuklim grlom. – Dobro, kad hoćeš đavola –
biće đavo. – I meni đavola! – uhvati se za reč i Acja, koja me
je večito oponašala.
– Ne, ti nećeš dobiti đavola! – dobacih joj tiho i s
pretećim izrazom. – Ma-ma, ona kaže, meni ne đavola! –
Naravno da ne… – reče mama. – Prvo i prvo, Musja je ranije
rekla, a drugo i drugo, zašto dvaput kupovati jedno isto, i
još takvu glupost? A on će se ionako rasprsnuti. – Ali ja
neću knjigu o Petru Velikom! – već je cičala Asja – i on će se
rasprnuti! – Mama, molim te, neću ni ja knjigu! – povika
Andrjuša. – Ne knjigu, mama, a? Mama, a? – pripijala se
Asja kao krpelj. – Dobro, dobro, dobro, dobro, de: ne knjigu.
Musji – neknjigu, Asji – ne-knjigu, Andrjuši – ne-knjigu. U
redu? – A onda, mama, šta meni? – već kao detlić poče da
kljuca Asja, ne dajući mi da čujem odgovor. Ali meni je bilo
svejedno šta će dobiti ona, jer sam ja želela – ono.
– No, evo ti, Musja, tvoga đavolka. Samo najpre da
promenimo oblog.
Obložena da jedva dišem – ali disanja uvek ima
dovoljno za ljubav – ležim držeći njega na grudima. On je,
naravno, sićušan, i pre bi se reklo smešan, i nije siv, nego
crn, i uopšte nije ličio na onoga, samo ipak – ime im je isto.
(Kad je ljubav u pitanju, kasnije sam se uverila, važna je
svest i naziv.)
Rukom vrelom 39 stepeni stežem dno flaše, a on skače,
skače! – Samo ga ne stavljaj pored sebe dok spavaš.
Zaspaćeš i zgnječićeš ga. Čim osetiš da ti se sklapaju oči –
stavi ga pored sebe na stolicu. – „Čim osetiš da ti se
sklapaju oči!“ – lako je reći, kad ja po ceo dan i osećam
jedino to – kako tonem u san, naprosto – po ceo dan
spavam, sva u bunilu, u glavi mi stalno neke neverovatne
vizije, i radosno vičem: – Mama! Kralj se opio! Isti ovaj
iznad mog kreveta! „On sa krunom od mraka, i bradom
dugačkom“ – a u ruci još drži pehar – u mislima sam ga
zvala Šumskim Carem, a to je, u stvari, kako sam kasnije
uvidela, bio der König im Thule gar treu bis an sein Grab –
dem sterbend seine Buhle – einen goldenen Becher gab. I
taj kralj c peharom – uvek u ruci, nikad na ustima, taj kralj
koji nikad ne pije odjednom se opio!
 – Kakvo je u tebe čak i buncanje čudno! – reče mama. –
Kralj – pijan! Zar je to buncanje devetogodišnje devojčice?
Zar se kraljevi – opijaju? I ko se, uopšte, ikad pored tebe
opio? I šta znači – opio se? Eto šta se dešava kad neko
krišom čita podliske u „Glasniku“ o svakojakim pirovima i
večerinkama! – Zaboravila je da je upravo ona na platnu
naslikala toga krunisanog pijanca i smestila ga u prvom
planu moga jutarnjeg pogleda i svesti.
Jednom, zatekavši me opet s tim mojim đavolom u već
ukočenoj ruci, upita: – A kako me nikad nisi upitala zašto
đavo – skače? Jer to je ipak zanimljiva pojava? – Da-a-a –
neuvereno otegnuh ja. – Jer to je veoma zanimljivo – poče
me ubeđivati – pritisneš dno posude, a on odjednom –
skače. Zašto skače? – Ne znam. – No, vidiš – već odavno
sam to primetila – nema u tebi više ni trunke radoznalosti,
sve ti je potpuno svejedno, zašto sunce – izlazi, mesec se –
smanjuje, đavo, na primer – skače… Je li? – Da – odgovorih
tiho. – Znači, sama priznaješ da ti Je svejedno? A svejedno –
ne treba da bude. Sunce izlazi zato što se zemlja okrenula,
mesec se smanjuje zato što… i tako dalje, a đavo skače zato
što Je u flaši – spiritus – Oh, mama! – odjednom povikah
glasno i radosno! „Čort-spirt“17. Pa to je rima, mama! – Ne –
već sasvim ogročeno reče mama – rima Je „čort – tort“, a
„spirt“… čekaj, čekaj, na „spirt“ čini mi se nema… – A na
„butylku“?. – upitah sa najvećom radoznalošću – „Kopilka“,
a? A može li još neka? Jer ja sam pronašla još: po „zatylku“,
„Mürzilka“… – „Mürzilka“… ne može – reče mama. – To je
lično ime, i još komično… Znači, razumeš zašto đavo

17 Đavo – spiritus (nem.).

skače? U flaši je spiritus, on se u ruci zagreje – i širi se. – Da
– brzo se saglasih ja – „nagrevaetsja – rasširjaetsja“ – opet
rima? – Opet – složi se mama. – Ali reci mi onda, zašto
đavo skače? – Zato što se širi. – Šta? – To jest, naprotiv, što
se zagreva. – Ko, ko se zagreva?
– Đavo. – I videći kako se mamino lice smračuje:
– To jest obrnuto: spiritus.
A uveče, kad mama dođe da se oprosti, rekoh joj sa
uzdržanim trijumfom: – mama! A na spiritus ipak postoji
rima, samo ne smeta valjda što je na nemačkom?

Droben bringt man sie zum Grabe

Die sich freuten in dem Thal.
Hirtenknabe, Hirtenknabe
Dir auch singt man dort einmal.18

– Hristos voskrese, a đavo lepo puko! – slavodobitno

reče Asjina dadilja, Aleksandra Muhina, stojeći na Uskrs
ujutro pored moga kreveta.
– Daj, daj krhotine! – Nije istina! – zavrištah ja, stežući u
pesnici ostatke i lupajući nogama po čvrsto zategnutom
svodu jorgana. – Nije se rasprsnuo zato što je Hristos
vaskrsnuo, nego zato što sam ja na njega legla… Prosto
sam ga uspavala, kao na Solomonovom sudu. – Znači, Bog
te je pokarao što s takvom nečisti spavaš. – Ti si sama

18 Gore nose u grob / one što se radovahu u dolini / Pastiriću, pastiriću, / i

tebe će jednom pevati opelo (nem.).
nečist! – nastavih da cičim, oslobodivši najzad noge ispod
jorgana i pomažući se njima. – Tebe će Bog pokarati zato
što se raduješ nesreći bližnjeg! – Baš mi i jeste nesreća! –
otrese se dadilja. – Đavo puko! Kad joj je ujak rođeni Feđa,
umro, nije plakala, a sad zbog đavola šugavog, bože me
oprosti! – Lažeš, lažeš, lažeš! – povikah, već sišavši s
kreveta, i skačući kao đavo – Zar ne vidiš da ja ne plačem!
A ti ćeš sad plakati kada te… (i ne našavši ništa pored sebe
sem toplomera)… kad te svojim rukama raskidam,
đavolice prokleta!
– Šta-a-a? – upita mama s vrata. – Šta je sad to? Kakva
predstava? Ta, ništa, gospođo – s licemernom smirenošću
reče dadilja – to Musenjka, na sveto Voskresenije Hristovo
grdi spominjući đavola, da-da-a… – Mama! Moj đavo se
rasprsnuo, a ona veli da je to Bog! – Šta? – Da me je to Bog
pokarao što sam njega više volela nego ujka-Feđu. – Kakve
gluposti! – neočekivano se okrete mama. – Zar se to može
upoređivati? Dado, idite u kuhinju. Ali đavola uzimati u
usta i psovati prvog dana Uskrsa, i uopšte… Ta danas je –
Hristos vaskrs! – Da, a ona kaže da se on zato i raspuknuo.
– Gluposti! – preseče mama. – Prosta podudarnost.
Raspuknuo se zato što je jednom moralo i do toga doći. Ali
i ti si dobra – upuštati se u svađu s nepismenom ženom. A
ovamo si u pripremnom razredu državne gimnazije… Ali
što je najgore, mogla si se raseći. Gde ti je on? – Ćutke, da
ne bih zaplakala, otvaram šaku. – Ali tu ničeg nema? –
mama, zagledavši se pažljivo. – Gde je on? – Ja, gušeći se od
suza: – Ne znam. Nisam ga ni našla. Nekud je sasvim
iskočio!
 Da, moj đavo se rasprsnuo, ne ostavivši od sebe ni
stakla ni etera.

★★★

– Eto vidiš – umirivala me mama, sedeći nad mojim

tihim suzama – nikad se ne treba vezivati za takvu stvar
koja može da se rasprsne. A oni se svi – rasprksavaju. Sećaš
se zapovesti: „Ne čini sebi idola…?“
– Mama – rekoh, otresajući se od suza kao pas od vode –
a kakva je rima za „idola“? Obola?

Draga siva doga mog detinjstva – Mišati! Ništa mi nisi

učinio nažao. Ako i jesi, po Pismu, „otac laži“, onda si me ti
naučio – istinskoj suštini i pravoj kičmi. Ta prava linija
nesavitljivosti, koja živi u mojim leđima, jeste živa linija
tvog dogo-ženo-faraonskog spuštanja.
Obogatio si mi detinjstvo za čitavu jednu tajnu, za
čitavo jedno iskušenje odanosti i, još više, za čitav onaj
svet, jer bez tebe ne bih ni znala da on – postoji.
Tebi dugujem neosvećenu gordost što me nosi iznad
života više nego ti iznad reke: le divin orgueil19 i rečju i
delom njegovim.
Tebi, pored toliko toga, dugujem još i neustrašivost da
priđem psima (da, da, i onim najvatrenijim dogama!) i
ljudima, jer posle tebe – kakvih se to pasa i ljudi mogu
bojati?

19 Božanska gordost (franc.).

 Tebi dugujem (tako Marko Aurelije započinje svoju
knjigu) prvu spoznaju uzvišenosti i izabraništva jer druge
devojčice iz našeg paviljona ti nisi posećivao.
Tebi dugujem prvi zločin: tajnu na prvoj ispovesti,
nakon čega je sve bilo zločin.
Ti si uništavao svaku moju srećnu ljubav, nagrizajući je
sudom i dokrajčavajući je gordošću, jer ti si od mene
stvorio pesnika, a ne voljenu ženu.
Ti si, kad bih s odraslima igrala karte i kad bi neko,
neočekivano i odlučno, kupio moju dobit, ponovo terao na
moje oči – suze, u moje grlo – reč: „A ulog je bio – moj“.
Ti si me čuvao od svega kolektivnog – pa čak i od
saradnje u novinama – nakačivši mi na leđa, kao zlobni
čuvar Davidu Koperfildu, etiketu: „Čuvaj se! Ujeda!“
Zar mi nisi ti, mojom ranom ljubavlju prema tebi,
usadio ljubav za sve poražene, za sve causes perdues 20 –
poslednjih monarhija, poslednjih fijakerista, poslednjih
lirskih pesnika.
Ti – prevazilazeći svom svojom nesalomivošću grad,
ponizan u predaji – poslednji izlaziš na most poslednjeg
broda.
Ne može Bog o tebi loše da misli – pa ti si nekada bio
njegov najdraži anđeo! I oni koji te vide u obliku muve, kao
Kneza muva, kao Mirijade muva – sami su Muve, dalje od
nosa ne vide.

20 Gubitnike (franc.).
 Vidim i muve, vidim i nos: tvoj dugačak sivi baronski
antilopski dogin nos, što se s gađenjem i režanjem mršti
na muve – mirijade muva.
Vidim te kao dogu, mili moj, to jest kao psećeg boga.

Kada sam se sa jedanaest godina u katoličkom

internatu trudila da zavolim Boga:

Jusqu’d la mort nous Te serons fidèles,

Jusqu’à la mort Tu seras notre Roi,
Sous Ton drapeau, Jésus, Tu nous appelles,
Nous u mourrons en combattant pour Toi…21

ti mi nisi smetao. Ti si samo otišao na moje najdublje

dno, učtivo ustupivši mesto – drugome. „Hajde, probaj –
pokornošću…“ Nikada se nisi sažalio da se boriš za mene
(niti za bilo šta drugo!), jer je celo tvoje bogoboraštvo –
bitka za samoću koja i jeste jedina moć.
Ti si autor moje životne devize i nadgrobnog natpisa:

Ne daigne22

21 Do smrti bićemo ti verni, / Do smrti bićeš naš car, / Pod svoju zastavu,
Hriste Bože, zoveš nas, / Pod njom ćemo umreti, boreći se za Tebe… (franc.).
22 Ne žalim (franc.).
 šta? Ništa: ništa ne daigne – barem da se sažalim na
ovdeležeći prah.
I kada mi je za grehe čitavog mog jedanaestogodišnjeg
života, iz crne rupe tuđih očiju i tuđe ispovedaonice, bilo
rečeno:
Un beau bloc de marbre se trouve enfonce dans la boue
du grand chemin. Un homme vulgaire marche dessus et
l’enfonce encore plus profondément. Un noble coeur le
dégage, le lave et en fait une statue qui dure
éternellement. Soyez le sculpteur de Votre amé, petite
Slave…?23
Čije su to reči?…

Tebi dugujem začarani, što me je pratio svuda, nicao

ispod mojih nogu, grlio me kako rukama, tako i dubokim
dahom, sve primao i sve odstranjivao – krug moje
usamljenosti.
I ako si se nekada u obliku sive pseće nane sažalio na
mene, malu devojčicu, onda je to bilo samo zato da bi ona
kasnije mogla celog života da bude sama: bez nana i bez
Vanja.

Strašna doga mog detinjstva – Mišati! Ti si sam, nemaš

crkve, ne služe ti svi zajedno. Tvojim imenom ne osvećuju

23 Izblatavljen, lep mermerni blok se nalazi na velikoj cesti. Prost čovek ide
preko njega i zabija ga još dublje. Plemenito srce ga izvlači, mije i od njega
pravi skulpturu koja traje večno. Budite vajar svoje duše, mala Slovenko…
(franc.).
ni plotski, ni brak iz interesa. Tvoje slike ne vise u
dvoranama suda, gde ravnodušnost sudi strasti, sitost –
gladi, zdravlje – bolesti: jedna te ista ravnodušnost – svim
oblicima strasti, jedna te ista sitost – svim oblicima gladi,
jedno te isto zdravlje – svim oblicima bolesti, jedno te isto
blagostanje – svim oblicima bede.
Ne ljube tebe na krstu pri iznuđenoj zakletvi i lažnom
svedočenju. Ne zatvara usta postradalome od države –
tobom, u obliku razapetog, njen sluga i saučesnik u
ubistvu – sveštenik. Ne blagosiljaju se tobom bojevi i bitke.
Ti se na javnim mestima – ne javljaš.
Ni u crkvi, ni u sudu, ni u školi, ni u kasarni, ni u
zatvoru – tamo, gde je pravo – tebe nema, tamo, gde je
mnogo – tebe nema.
Nema te ni na čuvenoj „crnoj misi“, toj privilegovanoj
masovki, na kojoj ljudi prave gluposti – vole te svi zajedno,
tebe, čija je prva i poslednja čast – usamljenost.
Ako će već da te traže, onda samo – u samicama bune i
čardacima Lirske Poezije.
Tebe koji jesi zlo, društvo nije zloupotrebilo.
 Leonid Dobičin

OTAC

Na grobu pilota bio je krst propeler. Zanimljivi papirni

venci ležali su naokolo. Trbušasta crkva s razbijenim
prozorima pomaljala se iza javorova. Lipu je obavijala
okrugla klupa.
Otac je kroz groblje išao sa dečacima na reku. Iza
žbunova, onamo, gde je hmelj, bila je pokopana majka.
– Kod nje ćemo posle – rekao je otac – inače ćemo
zakasniti na talase.
Začula se sirena.
– Brže – povikali su dečaci.
– Brže – požurio je otac.
Svi su potrčali. Iznad kapije je stajao anđeo, nacrtan na
limu i izrezan. U žurbi, zaboravili su da malo postoje i
podignutih glava uživaju u njemu.
Strčali su stazicom, a sirena se ponovo oglasila.
 – Kasnimo – požurivao je otac.
Srca su kucala, a u glavama je otkucavalo.
Zbacujući jakne, dotrčali su i izvlačeći noge iz
pantalona pali na zemlju: uspeli su. Sa desne strane je
kloparalo, dim je bio sve bliži, nos parobroda, beo, pojavio
se iza žbunova. Skočili su, zaigrali, zamahali kapama.
Veličanstveni kapetan je izdavao komande. Šumio je
točak, šuštala pena, trag u vodi je ključao. Priseli su zato
što su sa palube gledale žene i uzvraćajući im poglede,
malo iskosa, stezali su ruke kolenima.
– Šljis – nadošao je prvi talas.
– Brže! – svi su se bacili.
Reka je bila kao more.
– Uh – vikali su ljudi i priskakivali.
– Uh – vikao je otac, držeći dečkiće u naručju i skačući.
– Uh, uh – vikali su oni obgrlivši ga oko vrata uz ciku.
Talasanje je prestalo. Otac je trubeći kao parobrod išao
kroz vodu četvoronoške. Mališani su jahali na njemu. On
se zatim prao i oni su mu naizmence trljali leđa, kao
odrasli. Ispravljajući se, on se razgledao i mrdao mišićima:
uveče je trebalo da ode kod Ljubov Ivanovne. Mislio je: „Ali
zašto ja nisam loš otac.“ Nazad su se vraćali polagano.
Inače džabe nam kupanje – govorio je otac.
Dugo su se uspinjali stazicom. Duvali su u maslačke i
otkidali latice kamilice. Osvrtali su se i gledali nadole.
Krave su išle obalom, odražavajući se u reci. Ponekad su
mukale. Kod stanice su se upalile svetiljke i njihova
svetlost je treperila. Anđeo iznad kapije je potamneo.
– Sačekajte malo ovde – rekao je otac kod lipe. – Ja se
odmah vraćam.
Oni su se smestili, i skinuvši kačketiće uhvatili su se za
ruke. Zujao je komarac.
Žbunovi su se stapali u nešto crno. Vrhovi krstova
pomaljali su se iz njih. Hmelj je svetlucao. Tu se otac
zaustavio i stajao bez kape. On je svratio povodom Ljubov
Ivanovne i dugo se kolebao: kako i šta da kaže.
A mališane je obuzimao strah. Mrtvi su ležali pod
zemljom. Kroz razbijeni prozorčić crkve mogao je neko da
proviri, mogla je otuda da izroni ruka. Laknulo im je kada
se vratio otac.
Prijatno je bilo ići ulicama, mekanim od prašine.
Fenjeri su goreli tu i tamo. Svetlele su trgovačke šatre. U
dvorištima domaćice su razgovarale s poslušnim kravama
koje su došle iz stada. U gradskom vrtu vatrogasci su
izvodili valcer. Otac je kupio cigaretu i dva medenjaka.
Ćutali su, uživajući.
 SUSRETI S LIZ

Njišući u hodu ramenima, visoko uzdignute glave, s

pobedonosnim osmehom na licu ružičastom od pudera,
Liz Kuricina je skrenula iz ulice Nemačke revolucije u
ulicu Treće Internacionale.
Pri svakom koraku povijajući se u struku, čas desno,
čas levo, ona je razmahivala, kao kadionicom pletenom
vrećicom na kojoj je bila utisnuta plava činija sa žutim
cvetovima.
Kukin se osvrnuo preko levog ramena i odvažno je išao
za njom do parnog kupatila. Tamo se ona zaustavila,
okrenula nekoliko puta, trijumfalno pogledala desno i
levo, a onda je odlepršala na trem.
Vrata su se zalupila. Trgovkinje, sedeći na kotlićima s
vrelim ugljem, ponudile su Kukinu ukiseljene jabuke. I ne
pogledavši ih, on se sav radostan spustio na reku.
 „Mora da se već skinula“ – maštao je on – „Ah, đavo nek
je nosi!“
Ledena skramica na snegu blistala je na večernjem
suncu. Požurujući konje, mužici su se vraćali sa pijace.
Jedna za drugom su išle žene sa svežnjevima neprodatih
opanaka i pored otvora u ledu zalegale su na trbušine i
sagnuvši glave dudlale vodu.
– Životinje – zlurado je komentarisao Kukin.
Kada se vraćao nazad kroz baštu, mesec je bio visoko i
ispod isprepletanih grana jabuka prostrle su se tanušne
senke.
„Kroz tri meseca ovde će biti belo od opalih latica“ –
pomislio je Kukin i u glavu su mu navirale zanosne scene
između njega i Liz, udobno smeštenih na belim laticama.
On se malo nasmejao šalama mladića, koji su pozivali
kočijaše, a onda im govorili „idi dalje“ i tako, u dobrom
raspoloženju, skrenuo je u svoju uličicu.
Klub kaznenog bataljona bio Je svečano osvetljen,
unutra Je treštala muzika, a na vratima, ukrašenim
jelovim granama, bila je istaknuta objava: pozorišna trupa
bataljona izvešće dva komada: „U kuću tašta – u kući
svašta“ i antireligiozni.
Čajnik je već bio na samovaru. Majka je čitala
jevanđelje.
– Ispovedala sam se.
Kukin je napravio pobožno lice i u taktu otkucaja
časovnika „L roa a Pari“ počeo da ispija šoljicu za šoljicom.
Sedeli su tako proseda majka u cicanoj haljini i njen sin u
suknenoj košulji s crnom mašnicom, kržljavi dugajlija s
naježenom kosom.

U kancelariju je došepala hroma Riva Golubuškina i

poručila mu da ide kod Fiškine – da šparta hartiju.
– Jeste li čitali novine? – pitala je, podigavši obrve. –
Ima članak Fiškine: „Ne zloupotrebljavajte portrete vođa.“
– I zabacivši glavu, isturila je grudi.
Bilo je hladno. Kroz otvoren prozor duvao je vlažan
vetar. Riva je s puno elana prepisivala, Kukin je stojeći
izvlačio linije.
Fiškina je gledala, približivši tamno lice njegovoj ruci, i
njena crna frizura dodirnula je njegovu bezbojnu kosu.
Kada je do toga došlo, ona se stresla i udaljila do prozora.
Stajala je zagledana u crne oblake, patuljasta, crna,
uspravna, puna prezira. Zatim je tiho obrisala nos i,
napravivši okret u sobi, rekla:
– Druže Kukin.
Vrata su se odškrinula i neko je provirio. Ona je obukla
žutu jaknu od teleće kože i otišla.
– Dopali ste joj se – isturajući grudi, čestitala je Riva i
zagonetno se osvrtala. – Nastojte da joj se približite: ona će
vas progurati. Samo mi je žao što mene i nju premeštaju.
Ali ništa zato, ja ću vam udešavati sastanke.
– Može, može – radovao se Kukin. – Na kraju krajeva ja
nemam ništa protiv nižih slojeva. Ja sam spreman na
solidarnost. – I likujući on je zviždukao „Ustajte, prezreni.“
Crveni i plavi baloni bacakali su se na vetru iznad
bradatog raznosača. Na ćoškovima su glasno zapomagali
invalidi. Od kuće do kuće išla je starica u crnoj bluzi:

Udelite milostinju. Hrista radi,

jer milost vaša,
hraniteljka je naša,
gluvoj bolesnoj starici.

Kraj kapije sa četiri na razne strane prevrnutim

zelenim limenim vazama Kukin je stavio ruku na srce:
ovde živi i muči se u oblogama Liz. Ona ima gnojne čireve
na leđima – u novinama je bilo objavljeno njeno pismo,
naslovljeno sa „Naša parna kupatila.“
U biblioteci su visili plakati: „Tuberkuloza! Bolest
trudbenika!“ „Dole ukućani! Izvori zaraze!“
– Nešto revolucionarno – zamolio je Kukin.
Devojka sa žutim kovrdžama zaskakutala je po
stepenicama.
– Trenutno nemamo. Uzmite nešto drugo. „Mersedes
de Kastilja“, dela Pisemskog…
 Ah, đavo da ga nosi, a on je već video sebe s tim
knjigama – susreće Fiškinu: „Šta vi to imate? Ma nije
valjda? Znači, vi se solidarišete!“
Majka je sedela na kauču s gošćom – Zolotuhinom, koja
je bila suvonjava, s čipkastim okovratnikom, s
prikačenom srebrnom ružom.
– Ništa ne pričaju, hoće li se skoro promeniti režim? –
setno je pitala Zolotuhina, pružajući ruku.
– Promene se ne očekuju – strogo je odgovorio Kukin. –
I kao što znate, mnogi su bili protiv, a sada se, naprotiv,
solidarišu.
Završivši s učtivostima, starice su nastavljale svoj
razgovor.
– Ako je negde lepo proleće – uzdahnula je Zolotuhina –
onda je to u Peterburgu: sneg se još nije ni otopio, a na
pločnicima već prodaju cveće. Ja sam se oblačila kod de
Notkine. „Moda de Notkine“… A vi, mladiću, da li se i vi
sećate prestonice? Studentskih dana? To je najlepše doba,
veselo…
Ona je zažmurila i malo zavrtela glavom.
– Kako da ne – rekao je Kukin – Kulturni život…
I obuze ga prijatna seta i on se predao sanjarenju nad
supom: svira muzička kutija, studenti se zamislili pa posle
piva jedu ukiseljeni grašak sa solju… O, gde je sad taj
Peterburg!
 3

– Hajdemo, hajdemo – pozivala je Zolotuhina.

– Dole Rumunija. – Kukina se nećkala i pokazivala svoje
bušne đonove…
Dugo su pešačili. Vijorile su se zastave i padajući
češkale po nosu.

Eh, vi, buržuji,

eh, vi, drznici.

Mesec se belasao kao rasplinuta mrljica. Kroz

četvorougaone otvore na zvonicima naziralo se nebo.
Njihali su se vrhovi drveća s nabreklim pupoljcima.
– Eto, sve će se srušiti – uzdisala je Kukina, pokazujući
glavom na naherene i balvanima poduprte kućice: – Gde
će se tada živeti?
Fiškina je bacala prezriv pogled malo desno pa malo
levo:
– Fuj, koliko malograđanštine!
Ispred je šepala i osvrćući se prema Kukinu mahala
Riva a onda je, sležući ramenima, okrenula glavu: on je
nije primetio. Pred njim je, mašući rukama u ritmu
muzike, marširala i vrckala Liz. Kada bi utihnule trube,
Kukin je čuo kako je ona ćeretala sa svojom susetkom.
 – U gubsavez primaju isključivo preko veze…

U kancelariju je došao dečko.

„Ne traćite vreme – poslala je Riva ceduljicu i ulaznicu
za park Karla Marksa i Fridriha Engelsa. – Priđite Fiškinoj.
Ona će vas progurati. Da niste možda čitali „Vrt mučenja“
– čudesna stvar.
– Liz – rekao je Kukin – ja ću vam ostati veran…

– Noge me izdaju – žalila se majka. – Napravila sam

pihtije i uštipke, htela sam da ih odnesem vladici, ali baš
ne mogu. Zamoliću baka Aleksandrihu, a ti, Žorž, budi
tako dobar, pripazi na nju, onako izdalje.
– Evo sad ću – rekao je Kukin i, dovršivši čitanje
„Blanmanžea“, zatvorio je knjigu pretrpanu trakama i
osušenim cvetićima.
– Ah – uzdahnuo je on – neće se vratiti prošlo.
Kažnjenici su, puzeći na kolenima, ispisivali malim
ciglicama po nasutoj duž bataljona peščanoj površini:
„Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“

★★★

Liz je sva ružičasta, s ružičastim kišobranom, sa žutom

mašnom u kosi ofarbanoj hiperhidrogenom, gledala.
 Kukin se zaustavio i popravio košulju. Liz se nasmejala,
zanjihala, trgla s mesta i uputila dalje.
Šta bi dao da može da krene za njom, ali nije smeo da
ostavi bez nadzora Aleksandrihu.
Vraćali su se zajedno – Aleksandriha u lanenom
prsluku i prugastoj pregači i potišteni Kukin u suknenoj
košulji s crnom mašnicom – kao bele seni promicali su u
crnim prozorčićima.
– Ujutru duh biva vrlo slobodan – pričala je
Aleksandriha.
Trčali su dečaci i devojčice. Domaćice su izlazile da
sačekaju krave. Na glatkim klupama odražavala se rumen
zalaska.
Zamirisalo je na puder: na tremu kod svetog Jevpla
skupljali su se svatovi – kakav predznak!

U vodi se nejasno, kao pejzaž na divanskom jastuku,

zelenela planina s crkvama.
Sunce je peklo izložena mu leđa i stomake.
– Trudbenici svih zemalja – sa zanosom je govorio
Kukinu blagajnik sa stanice – čekaju svoje oslobođenje.
Pogledajte, molim vas, jesam li prilično pocrveneo između
lopatica.
 Šurka Gusev, mokar, zadihan, usijanih očiju, dotrčao je
obalom i zgrabio pantalone.
– Devojka se udavila.
Sjatili su se mužici, ostavivši na putu svoje tovare s
drvima, žene u seljačkim kaputima i ružičastim suknjama
– sa svežnjevima opanaka, kupačice – zakopčavajući
dugmad.
– Evo njene odeće – zagonetno je pokazivala majka Rive
Golubuškine, zdepasta, s glatkom crnom perikom na
razdeljak. – Znate za njen običaj: da vrti repom pred
muškarcima. Otplivala je iza okuke, da bi je muškarci
videli…
„Zašto joj ne priđete?“ – pisala je Riva. – „Ja ću ponovo
poslati ulaznicu. Pojavite se obavezno. Postoji vokalna
tačka:

Novac ko ima,
vrt naš posećuje,
a novac ko nema
kroz rupice zaviruje.

Posle nje odmah joj priđite. „Kakva malograđanština.

Zaprepašćen sam; ni traga od marksističkog pristupa!“
Prašnjav zrak provlačio se između prozorskih kapaka.
Jeli su kiselj i znojavi, razmahujući, psovali muve. Tiho je
dopirao zvuk malog zvona, a onda i zvuk velikog – kod
svetog Jevpla su zazvonili za sahranu.
 Pohrlili su ka prozorima, poskidali su na patos saksije
sa cvećem i otvorili prozorske kapke.
– Kuricinu sahranjuju – obaveštavala je Zolotuhina, do
pojasa se isturivši napolje.
Kukina se prekrstila i uhvatila za nos:
– Fuj!
– Pa šta biste vi i hteli na ovakvoj paklenoj vrućini –
uzela ju je u odbranu Zolotuhina. – A meni je nje od srca
žao.
– Naravno – rekao je Kukin – devojka sa
obrazovanjem…
Posle čaja izašli su na trem. Kažnjenici su pevali
„Internacionalu“.
Blesnula je na čipkastom okovratniku srebrna ruža.
– U četama – prenula se Zolotuhina – u ovo doba vojnici
pevaju „Oče naš“ i „Bože, cara čuvaj“. A ispred kasarne
cvećnjaci, dan i noć… Volim tu crkvu – pokazala je na
žutog Jevpla s belim stubovima – podseća me na
peterburška vremena.
Svi su okrenuli glave. Ulicom je prezrivo gledajući,
crnpurasta, krepka, u kratkoj svilenoj suknji i plavoj bluzi
s belim prugama, išla Fiškina.
– Zanimljiva persona – rekla je Kukina. Žorž je popravio
svoju mašnicu.
 PORTRET

Kao i uvek, kada bih se vratila sa bunara, u dvorištu

sam zatekla gazdu. On je iznad umivaonika tresao
samovar i kao i uvek, ljubazno se našalio, pokazujući
glavom na moje kofe.
– Fiskultura.
Kao i uvek, razmenivši naklone s maman, mi smo izašli
i na kapiji širom otvorivši vrata, otac me je galantno
propustio. Po senci sam primetila da sam se pogrbila i
ispravila sam se.
Pred nama su se uzdizale crkve. Ulice su se spuštale i
uspinjale. Stari ljudi su sedeli ispred kuća. Svetlucale su
kapljice i pljuskajući o ramena rasprskavale su se na sve
strane. Kao i uvek, pri povratku, dodirnuvši štit na kapi,
otac se opraštao uz naklon.
 Četiri trospratnice su se ukazale pred nama, trg s
fenjerima i zvučnicima. Zadigavši šinjele, trčali su vojnici
s puškama, bacali se na zemlju i brzo ustajali. Stojeći na
tremu i zgledajući se, kancelarijske devojke su ih pomno
posmatrale. Šeširi su se odražavali u poliranim
stubovima.
Hvaleći vreme, mi smo seli. Računaljka je počela da
računa. U bluzi „solferin“ prošla je drugarica Šackina i
osmotrila nas je. Sunce se premeštalo. Senka aviona
pretrčala je preko stolova i mi smo popričali o tome koliko
zarađuju piloti.
Posle ručka, završivši s pranjem, maman se preobukla i
u rukavicama, puna otmenosti, pošla je nekuda.
– Mi biramo đakona – zaustavila se i značajno pogledala
u mene i oca.
– Baš lepo – pohvalili smo mi.
Otac je žmirkajući šuškao novinama. Grane su se
preplitale iza prozora. U konjušnici, iza plota, šetao je konj.
Pokucali su gosti i otkopčavajući krzno na vratu,
radosno su nas gledali odozdo, patuljasti. Broš-cvetić i
broš-kama su sijali.
– Idem da kažem maman – umakla sam ja.
Ona je sva svečana, kao na fotografiji, sedela u školi.
Starice su se došaptavale. Kandidat za mesto đakona u
jahaćim pantalonama, besedio je naširoko.
– Ja sam proleterskog porekla – uzvikivao je on.
 Raznobojni, s gotskim slovima, visili su dijagrami:
pločnika dve hiljade kvadratnih metara, dvanaest fenjera,
jedna osmatračnica.
– A jeste vi išli u učiteljsku školu? – upitala je maman.
Ja sam je pozvala.
Otisci potpetica su se pretvarali u barice. Istrčavali su
ljudi bez kaputa i zatvarali prozorske kapke. Mališani su
razgovarali sedeći na tremu i njihove klizaljke su se klatile
i zveckale.
Ulica Moskve, po starom – Moskovska, je brujala. Rikali
su autobusi. Kočijaši su odbacivali pokrivače za kolena.
Popevši se na postolje, ja sam kupila ulaznicu. Tamo su
bile palme. Ribice su razjapljivale usta. Tapkali su
kavaljeri, zadižući brade i isturajući mašnice. Ja sam se
gurala između njih.
Ričard Tolmedž nastupio je u bluzi bez rukava i
kratkim pantalonicama. On se lečio od ljubavi, i lekar ga je
pregledao.
Srculence Ričard – osmehivali smo se mi pogledajući
jedni na druge, ozareni.
Dodatak programu – muzički satiričari Fis-Dis trubili
su na metlicama.
– Magarče, magarče – vikali su oni – gde si ti? – i
odgovarali su:
– Ja sam u predsedništvu Druge Internacionale.
 Naletajući na prolaznike, ja sam jurila za njim. „Čujte“,
– htela sam da viknem. On je išao, gegajući se, onizak, s
uzdignutim okovratnikom i s kačketom sa širitom.
Otac me je zaustavio. I on je pobegao od gostiju.
– Jel sladak Ričard? – pitao je on i ja sam po glasu videla,
kako je namrštio obrve: – A da li je ideologija prihvatljiva?
Uski mesec sijao je iza grana. Na senkama su svetlele
rupice. Divlji psi su spavali na snegu.
– Da, da – potvrđivala sam ja, ne slušajući… Onaj s
kapom. – U gurnjavi kraj vrata on me je pipao.
Maman se, poluzatvorenih očiju, s peškirom preko
ramena, ispirajući šoljice, smešila. Gosti samo što su otišli
– još je mirisalo na mast za čizme.
– Eto – malo nadutim tonom nam Je rekla maman – vi
ništa ne znate. Poljaci su zauzeli Polock. Iz Ukrajine Je
stiglo pismo – ona je rešila da nam ne daje meso.
Kao i uvek, mi smo seli. Mačka se tresući stolicu, lizala
ispod repića. Otac je šuškao stranicama. Maman je
smejuljeći se, prišivala čipku na pantalone. Ja sam
prelistavala knjigu. Ana Čiljag, kosmata, koračala je i
nosila pred sobom cvet. Pol Kriger se osmehivao. Bila je to
knjiga koju su nam doneli gosti.

Na tremu, sav zagonetan, zadržao nas je domaćin.

 – Pobili su se – rekao je on – Lunačarski je tresnuo
Rikova.
Mi smo izašli. Barice su se crnile kraj kapije. Istegnuvši
šije, kokoške su pile. Protrčavali su kavaljeri i zviždukali.
Njihove frizure su se kvarile. Kapljice su blistale na
ramenima. Dečkić je premazivao zidove, prilepljivao
plakate, a onda ih glačao: „Mitropolit Vedenski dolazi“.
„Postoji li bog?“
Otac se opraštao uz naklon. Avion je zujao. Zastava se
vijorila, pričvršćena na uglu i nebo se plavilo između nje i
motke.
Kroz natpis iznad pozorišta provodili su električno
osvetljenje. Monter, primaknuvši ruku očima, išao je po
krovu i gegao se, omalen. „To je on“ – pomislila sam ja.
– Šta je to tamo? – upitali su me, zaustavljajući se.
Gurnuli su me. Zamirisalo je na lak za nokte. Vrckajući,
koketna Ivanova u crvenom šeširu, pozdravila se sa
mnom. Ja sam napravila ljubazno lice i mi smo krenule.
– Proleće – popričale smo malo.
U dvanaest, kada je, gledajući se u ogledalce
postavljeno na sto, ona htela da prezalogaji, ja sam došla
kod nje. Kobasica je ležala na novinama.
„I istukao je – pročitala sam – građanku koja je prolazila
ulicom Moskve.“ Ja sam snebivljivo kašljucnula.
– Vi ćete biti na večeri? – pitala sam je ja.
 Svi su bili lepo obučeni. Parfemi su mirisali na sve
strane. Na lampice su bili privezani papirići. Borove grane
su se osipale. Srednjak koji je bio pod zaštitom sedeo je s
drugaricom Šackinom i kašljao.
Nastupali su fiskulturnici u svetloljubičastim bluzama
bez rukava, podizali su ruke tako da su im se pod miškama
videle malje. Hor je pevao.
Svirači na balalajkama, gledajući naokolo zadrndali su.
Mi smo se njihali u mestu, uvijajući kukovima.
Drugarica Šackina, zadovoljna, osmatrala nas je.
– Dobro – zatvarali smo oči i udarali dlanovima.
Pajtaši su još podigli temperaturu.

Tiho –
kao kad sam bila mala zavrteo se valcer,
naokolo,
i vetar na brežuljcima jeca.

– Ja ću ići na predavanje – prestavši da gleda u vrata,

rekla je Ivanova – možda tamo ima nešto – i izvukla je
puder: jezero s lokvanjima i labud.
Uhvatio se led. Dve velike zvezde, kao dugmad na
leđima kaputa, su sijale. Iznad pozorišta, crvena, bojeći u
crveno sneg na trgu i vazduh, gorela su slova.
Ljudi u kačketima su prolazili.
 Ja sam ih pažljivo razgledala.
Vrt je cvetao na sceni. Nimfa se iza žbuna belela,
prikrivajući grudi. Mitropolit Vedenski oponirao Je
bezbožniku gubernijskog značaja Petrovu.
Mi smo pažljivo posmatrali gledaoce. Otac je sedeo
zevajući. Pokazao mi je glavom.
– Gosti – objasnio je on.
– Eno ga on – ozarila se Ivanova i munula me je: Žoržik
s električnom lampom nas je zapazio.
– Električar – predstavi mi se on.
– Hajde da izađemo – rekla je Ivanova i u foajeu,
odražavajući se u mramornim zidovima, ispod palme,
korila ga Je. On se pravdao, podižući obrve.
– Ja sam hteo da dođem – u čemu je stvar? – govorio je
on. – Ali, zamislite, pralja me je dovela u nepriliku.
– Ma idite bestraga – odbrusila mu je Ivanova tužno.
Prepirući se spustili smo se do ulice Moskve. Zasmrdelo
je na benzin. U sećanje Je dolazio Nevski – s
automobilskim svetlima u kojima su se kovitlale
pahuljice.
Od bakalnice, gazeći po tuđim tragovima, išli smo do
apoteke i osvrtali se. Milicionerka je skromno stajala s
visoko podignutim opasačem. Otresao se konj i praporac
je zadrhtao.
– Puškinu, gde si ti? – govorili su ispred nas.
 Zbunjujući se, Ivanova je prskala.
– Drugovi – ozbiljno je rekao Žoržik: – Neprijatno mi je.
– Skini kapu – osvrtali su se prema njemu.
Skidajući kapu on se pozdravljao uz naklon.
– Dobro zdravlje želim – uzvikivao je on.
– Ja sam pažljivo gledala.
Kraj velikih kuća otac me je stigao. On je nešto govorio
smejući se i sležući ramenima. Ja sam odobravala i
kikotala se, mada nisam pažljivo slušala. Uličice su bile
puste. Urezane u prozorske kapke, zvezde i srca su svetleli.

– U dućanu Knopa
pevali su iza ćoška.

Maman je bila razdragana. Mirisalo je na mast za čizme

i pomadu, a Biblija je ležala na stolu.
– Sve, ali baš sve je ovde predskazano – radosno nam je
rekla maman i značajno pogledala.

Maman je osluškivala.
– Idu – skočila je ona i vrhovima prstiju razmahnula
preko grudi – kao kad se stresaju mrvice.
 Kao i uvek, mi smo izašli da ih dočekamo pod
kruškama. Uskršnji kolač se već nazirao. Cinerarija je
stajala na prozoru.
Hristos – zabrujali su u kući. Miris crkve je doletao.
Zvonili su na sve strane.
Mačka je gledajući u visine pratila avione. Zatapkali su
po stepenicama. Sveštenstvo, natičući šešire i njišući se u
struku, silazilo je i maman, sva uzvišena, mahala im je sa
trema.
Došle su i gazde da nam čestitaju.
– Dobrodošli – smeštala ih je maman.
Svi su se osmehivali.
– Idem ja da obiđem bolesnike, – rekao je otac.
Ja sam takođe strugnula. Viljuške i noževi zvecakli su
pozadi.
Šetale su porodice. Mala deca su spavala u naručjima.
Zvona su zvonila.
„Praznici – bili su izlepljeni plakati – dani
jesenjinštine.“
Gosti su išli sitnim koracima, povijajući se napred –
žurili su kod nas, u raskošnim bluzama i s čalmama od
marama. Ja sam neučtivo zavrnula u bašticu.
Šuštalo je lišće – prošlogodišnje. Travčice su se
probijale.
 – U Penzi – razgovarali su na klupi – sve žene su
razvratne.
Prikrala se Ivanova, bocnula me prstom i rekla:
– Hm.
Prijatno je mirisala. Platnene ljubičice su je ukrašavale.
– Ja sam ispila sreću – zasmejala se ona.
Kloparala je kapija. Radnici u kabanicama su ulazili.
Škljocnuvši torbom, mi smo se gledale u ogledalu.
Otkucao je sat.
– Znam – ustala je Ivanova – gde je on.
Zvučnici na trgu su krkljali. Kavaljeri u novim
novcatim odelima, stavivši jedan drugom ruke na
ramena, tiskali su se iznad uličnih tezgi. Kucali su se
jajima. U prozoru se sijao transparent s citatom i visio je
konopac, ukrašen crvenim papirićima. Mi smo ušle.
Zaudaralo je na umašćene knjige. Podbočivši se,
bibliotekarka je sedela za pultom. Dama predstavljena iz
profila šminkala se na njenoj kragni.
– Obraz vam je zamrljan – rekla je Ivanova.
– To je od baruta – odgovorila je ona gordo pogledavši.
Društvo prijatelja knjige je zasedalo – Žoržik i
stenografkinja Prohorova. U plavom, ona je žvakala nešto
masno i njeno lice se caklilo.
Žoržik je bio rasejan. Zanesen, mrsio je kosu. „Proklet
da si – bojadisao je on natpis – mister Trocki“. Mirisalo je
na kolonjsku vodu „Violet de Parm“.
 – Parole – primaknuvši se, pitala je Ivanova smrknuto.
Ja sam se udaljila. „Virineja“ i „Natalija Tarpova“ ležale
su na stolu za preporuke. U novinama sam našla
drugaricu Šackinu: ona ide u povorci „Dole pesimizam i
nepoverenje“ – nosi ona plakatiće – „Puankare, evo ti po
njušci“ – vijori se iznad nje zastava.
Spustila se kiša. Otvorila su se vrata. Svi su pogledali.
– Griška dolazi iz bašta – saopštila je Prohorova.
Omalen, on je stajao, otresajući kačket s širitom…
Iz glavne sobe, prisevši na stolicu, gledala nas je
konobarica. Mi smo nazdravljali, snebivajući se.
Na stolovima su bili raspoređeni cvetovi od hartije.
– Za vaše zdravlje – podizao je galantno Žoržik i
istresao. – Šteta – žalio je on, mezeteći – što ovde ne
dozvoljavaju da se peva: kako bi to samo lepo bilo.
– Da – saglasili smo se mi, a konobarica je uzdisala u
drugoj sobi i govorila:
– Zabranjeno je.
– Vi ste strani – rekla je Prohorova – element, ali mi se i
pored toga dopadate.
– Drago mi je – zahvalila sam ja.
Lampe su se malo utulile. Glasovi su se stapali. Zaželeli
smo se iskrenosti i prijateljstva. Ivanova je ustala i
rukovala se sa Prohorovom.
– Ja idem – a onda sam trčala.
 Priljubivši se uz prozor gazde su prisluškivale.
Cinerarija je bacala senku na njih. Iza zavese kašike su
zveckale, maman je ozbiljno umovala, a gosti su joj,
ganuti, povlađivali.
Ja sam se udaljavala, spotičući se.
– Naljoskala se – osvrtali su se za mnom. Podrugljivo se
osmehnuvši, trgovački službenici su se sašaptavali: –
Kabuki.
Zvučnici su prigušeno svirali.
U pozorištu su kao i uvek pucali. Čistač cipela pakovao
je svoj sanduk. Sladoledžije, razilazeći se, grohotom su se
smejali.
Bilo je bučno u ulici Moskve. Na postolju su se gurali
kavaljeri, kupujući semenke.
U foajeu su se crnele palme. Ribice su razjapljivale usta.
Treštao je orkestar. Gledaoci su se naslanjali na dame. Ali-
Vali je odsekao sebi glavu. Stavio ju je na tanjir i zvečeći
narukvicama proneo između redova, nasmejanu.
– Ovo nije čudo već nauka – pojasnio je on. – Čuda ne
postoje.
Mi smo se zgledali zaprepašćeni. Pored vrata su se
gurali. Zašištavši, vinula se raketa. Zvezde iznad apoteke
su podrhtavale.
Ja sam ostala sama. U tami je odzvanjalo. Pertle su
pucketale landarajući preko cipela.
Ukrajinska trupa je tabanala, uzvikujući:
 – Hop.
Rezerva gubernijske milicije se svlačila sedeći na
krevetima. Isterani psi su podizali glave. U razlivenoj vodi
odražavale su se nekakve svetiljke.
U baštama je bilo tiho. Ništa se nije videlo. Vlaga je
prolazila kroz kosti.

Kruške su padale uz tresak. Gazde su istrčavale i

bacajući se hvatale ih. Po merdevinama prislonjenim uz
ogradu, oni su prelazili u susedno dvorište i vraćali se s
jabukama. Ius tollendi.
Poštarka je otvorila vrata i viknula. Ja sam preuzela
novine. Cilja Lazarevna Rom je menjala ime. Buržoaski
film „General“ su blatili: zašto severnjaka ne igra Baster
Kiton?
– Srećan praznik – vratila se maman. Demonstrativno
je pogledala i uzdišući, zavukla je svoj podsetnik iza
posude za slačicu.
Drveće je bilo žuto. Lišće se lepilo za štikle.
Rahela –
pevušio je melanholično čistač. Njegovu pletenu
majicu nadimali su mišići. Izrez na okovratniku otkrivao
je malje koje su se crnile. Pertle za cipele, okačene o jedan
kraj, njihale su se.
 – vi ste mi dodeljeni.
U vrtu Kulture cvećnjaci su precvetali. „Građani koji
žele da kupe cveće“ – nisu bile skinute table „mogu to da
učine kod baštovana“. Fontanica „gusan“ je štrckala.
Rvači su sedeli, podbočeni. U modernim šeširima, oni
su ličili na strance iz zanosnih drama. Građanke, kod kojih
se raspalila mašta, ustajale su i vrckale svojim mesnatim
delovima.
U cirkusu je pucketao bič. Promicali su iza otvorenih
vrata konji. Jahačica je jurila na konju.
Prohorova je izašla iz bifea sa šampionom sveta
Sluckerom. Oni su dožvakavali nešto i njeno lice se caklilo.
Ivanove nije bilo. Društvena radnica, ona je radila u
komisiji za ispraćaj drugarice Šackine.
Kružok vojnih veština obučavao se iza bagremova.
– Najsmrtonosniji – mrštio je obrve lektor – gas –
zaboravio je njegov naziv – počinje na fo.
Olovke su škripale.
Žoržik je sakrio svoj notes. U odelcetu „jungšturm“ on
se malo doterao i učtivo mi je prišao.
– Topao dan danas – popričali smo mi i poćutali.
Prohorovu, cinkaroša, držao je na oku.
– A već je počelo da se ledi – rekla sam ja.
 – Zaista – odgovorio je on: – temperatura je
neočekivano visoka – jesen – i mi smo se oprostili jedno od
drugog.
U ulici „Moskva“ su se okupljali – očekivala se sahrana
pilota. Zelena kugla je svetlucala u apoteci. Na prozoru je
stajala bočica s Nevom i Tvrđavom.
Autobus je zatrubio. Kroz stakla, putnici su stranim
očima gledali u nas. Oni su putovali.
Povorka teretnih kola s krompirom je stigla. „Naš
odgovor kineskim generalima“ – pojašnjavao je plakat.
Drugarica Šackina se zaustavila, osmehujući se i njena
kuvarica s plavim ukrasom na glavi, natovarena korpama,
zaustavila se iza nje.
Gazda je, ispruživši ruku, nosio u limenci kerozin.
– Da nije za Jordan? – kezeći se, kao i uvek, malo se
ulagivao on.
Zveri u cirkuskim šatrama su urlale. Muzičar s
buketom na grudima zveckao je na flašama za votku.
„Most je opasan“ – upozoravao je natpis. Ribolovci,
ćutljivi, vrteli su ručice štapova s motalicama. Pralje
crvenih nogu sagibale su se nad vodom. Rakita se osipala.
Paučina je prekrila brežuljke na livadi. Tumarale su
guske. Lobanje i kosti su bile nacrtane na električnim
stubovima.
Ja sam sela kraj velikog kamena, za koji sam saznala iz
novina da je poželjno da bude iskorišćen pri podizanju
spomenika. Usko lišće je plutalo.
 Nove kuće, beleći se na brdu, sijale su staklima. U
povrtnjacima kruglile su se glavice kupusa kao zelenkaste
ruže.
Fiskulturnici su pristali uz obalu, svukli se i lepo
vaspitani, prevrtali su se u gaćicama. A onda su poskidali i
njih i jurcali su se skačući jedan drugom preko glave.
Ja sam ustala bledeći. To je bio on – ne monter, i ne
Griška, već onaj isti, sa širitom.
„Čujte“ – došlo mi je da viknem.
– Može jedna fotografija? – pitao je on živahno, okrenuo
se i sagnuo tako da je dodirnuo gležnjeve. – Evo vam vaš
portret – rekao je pokazavši dlan.
Ja sam se dostojanstveno udaljila. Rikao je lav.
Prodorno svirajući, sprovod se pomerao, ali nije mogao da
se vidi preko reke.
 Isak Babelj

KAKO SE TO RADILO U ODESI

Počeo sam ja:

– Reb Arje Lejb – rekao sam starcu – da govorimo o Benji
Kriku. Da govorimo o njegovom munjevitom početku i
užasnom svršetku. Tri crne senke ometaju puteve moje
uobrazilje. Eto jednooki Froim Grač. Riđi metal njegovih
podviga, zar on ne bi izdržao poređenje sa silom
Kraljevom? Eto Koljka Pakovski. Prostodušni bes toga
čoveka imao je u sebi sve što treba da se gospodari. I zar
Haim Drong nije umeo da razlikuje blesak nove zvezde
koja ne trne? Ali zašto se jedini Benja Krik popeo na vrh
lestvica od užeta, a svi drugi zaostali dole, na zaljuljanim
stepenicama?
Reb Arje Lejb je ćutao, sedeći na grobljanskom zidu.
Pred nama se rasprostirao zeleni mir grobova. Čovek,
željan odgovora, dužan je da se snabde strpljenjem.
Čoveku koji vlada znanjem dolikuje dostojanstvo. Zato je
Arje Lejb ćutao, sedeći na grobljanskom zidu. Najzad, on
reče:
– Zašto on? Zašto ne oni, želite da znate? Dakle eto,
zaboravite začas da su vam na nosu naočari, a u duši jesen.
Prestanite da pravite skandale za vašim pisaćim stolom, a
među ljudima da mucate. Pomislite začas da pravite
skandale na trgovima, a mucate na hartiji. Vi ste tigar, vi
ste lav, vi ste mačka. Vi možete da prenoćite sa ruskom
ženom i ruska žena ostaće sa vama zadovoljna. Vama je
dvadeset i pet godina. Kad bi o nebo i o zemlju bile
zakačene alke, vi biste dohvatili te alke i privukli nebo
zemlji. A otac vam je nosač Mendelj Krik. O čemu misli
takav otac? On misli o tome kako da popije dobar čokanj
votke, kako da lupi koga po njušci, o svojim konjima, i
ništa više. Vama se živi, a on vas sili da umirete dvadeset
puta na dan. Šta biste radili vi na mestu Benje Krika? Vi ne
biste uradili ništa. A on je uradio. Zato je on Kralj, a vi
držite šipak u džepu.
On, Benjka, otišao je Froimu Graču, koji je već onda
gledao na svet samo jednim okom i bio ono što jeste.
Rekao je Froimu:
– Uzmi me. Ja hoću da se privežem uz tvoju obalu. Ona
obala uz koju se ja privežem biće u dobitku.
Grač ga upita:
– Ko si ti, otkud dolaziš i kako ti dišeš?
– Isprobaj me, Froime – odgovori Benja – i ne govori u
vetar.
 – Ne govorimo u vetar – odgovori Grač – ja ću te
isprobati.
I banditi se skupiše na dogovor, da razmisle o Benji
Kriku. Ja nisam bio na tom dogovoru. No govore da su se
oni skupili na dogovor. Najstariji tada beše pokojni Ljovka
Bik.
– Šta se kuva u glavi tog Benjke? – zapitao je pokojni
Bik.
I jednooki Grač je rekao svoje mišljenje:
– Benja govori malo, ali on govori začinjeno. On govori
malo, ali bih želeo da kažem još nešto.
– Ako je tako – uzviknuo je pokojni Ljovka – onda ga
isprobajmo na Tartakovskom.
– Isprobajmo ga na Tartakovskom – rešili su na
dogovoru, i svi u kojima je još bilo svesti, pocrveneše kad
su čuli to rešenje. Zašto su oni pocrveneli? Vi ćete doznati
to ako pođete tamo kuda vas ja povedem.
Tartakovskog nazivahu kod nas „Jevrejin I Po“ ili
„Devet Nasrtaja“. „Jevrejin I Po“ nazivali su ga zbog toga
što nijedan Jevrejin nije mogao da nakupi toliko drskosti i
novaca koliko je bilo u Tartakovskoga. Rastom je bio viši i
od najvišeg policajca u Odesi, a teži i od najdeblje Jevrejke.
A „Devet Nasrtaja“ prozvali su Tartakovskog zbog toga
što je firma Ljovke Bika i komp. izvršila na njegovu radnju
ne osam i ne deset nasrtaja, nego baš devet. Benji, koji tada
još nije bio Kralj, pala je u deo čast da na „Jevrejina I Po“
izvrši deseti nasrtaj. Kada ga je Froim izvestio o tome, on je
rekao „da“ i izašao lupivši vratima. Zašto je on lupio
vratima? Vi ćete doznati to ako pođete tamo kuda vas ja
povedem.
Tartakovski ima dušu ubice, ali je naš. On je proizišao
iz nas. On je naša krv. On je naše meso, kao da nas je jedna
majka rodila. Pola Odese služi u njegovim radnjama. I on je
postradao zbog svojih Moldavaca. Dva puta su ga ukrali
radi otkupa, i jednom, za vreme pogroma, sahranjivali su
ga sa pojcima.
Rulja iz predgrađa tukla je tada Jevreje na Velikoj
Arnautskoj. Tartakovski je pobegao ispred njih i sreo
sprovod sa pojcima. On zapita:
– Koga to sahranjuju sa pojcima?
Prolaznici su odgovorili da sahranjuju Tartakovskog.
Sprovod je stigao do groblja u predgrađu. Tada su naši
izvadili iz kovčega mitraljez i počeli da udaraju po rulji iz
predgrađa. No „Jevrejin I Po“ nije to predvideo. „Jevrejin I
Po“ smrtno se uplašio. A koji se gazda ne bi uplašio na
njegovom mestu?
Deseti nasrtaj na čoveka, jednom već sahranjenog, to je
bio grubi podvig. Benja, koji tada još nije bio Kralj, osećao
je to bolje nego iko drugi. Ali on je kazao Graču „da“ i toga
istog dana napisao je Tartakovskom pismo, slično svim
pismima te vrste:
„Mnogopoštovani Ruvime Osipoviču! Budite tako
ljubazni da stavite do subote pod bure sa kišnicom… i tako
dalje. U slučaju neizvršenja, kako ste to u poslednje vreme
počeli sebi da dopuštate, vas čeka veliko razočaranje u
vašem porodičnom životu. S poštovanjem, poznati vam
Bencion Krik.“

Tartakovski nije bio lenj i odgovorio je bez oklevanja:

„Benja! Da si ti idiot, ja bih ti napisao kao idiotu. No ja te
kao takvog ne poznajem i ne daj bože da te kao takvog
upoznam. Ti, sigurno, izigravaš nedoraslog. Zar ne znaš da
je ove godine u Argentini takva žetva, da se uvališ u nju, a
mi sedimo sa našom pšenicom bez prometa… I kazaću ti,
od srca, da mi je dodijalo da pod starost jedem tako gorki
komad hleba i da preživljavam ove neprijatnosti, pošto
sam celog života radio kao poslednji bakalin. I što ja imam
posle tog besprekidnog robijaškog rada? Rane, čireve,
brige i besanice. Mani se tih gluposti, Benja. Tvoj drug,
mnogo više nego što misliš
Ruvim Tartakovski.“

„Jevrejin I Po“ učinio je svoje. Napisao je pismo. Ali

pošta nije dostavila pismo po adresi. Ne primivši odgovor,
Benja se ražestio. Idućeg dana pojavio se sa četiri druga u
radnji Tartakovskoga. Četiri mladića u maskama i sa
revolverima banuše u sobu.
– Ruke u vis! – rekli su i počeli mahati pištoljima.
– Radi mirnije, Salamone – primetio je Benja jednome
od onih koji je vikao jače od ostalih – okani se navike da
budeš nervozan pri poslu – i, obrativši se trgovačkom
pomoćniku, belom kao smrt, i žutome kao glina, zapita ga:
– Je li „Jevrejin I Po“ u radnji?
– Nije – odgovori pomoćnik, čije je prezime bilo
Muginštejn, a po imenu se zvao Josif i bio neoženjeni sin
tetke Pesje, koja je trgovala živinom na Seredinskom trgu.
– A ko je, najzad, ovde, umesto gazde? – počeli su
ispitivati nesrećnog Muginštejna.
– Ja sam umesto gazde – rekao je pomoćnik zelen kao
zelena trava.
– Onda nam otvori, božjom pomoću, kasu! – naredi mu
Benja, i otpoče opera u tri čina.
Nervozni Salamon slagao je u kufer novac, hartije,
satove i nakit; pokojnik Josif stajao je pred njim
podignutih ruku, a za to vreme Benja je pričao istoriju iz
života jevrejskog naroda.
– Ako izigrava Rotšilda – govorio je Benja o
Tartakovskom – neka izgori do kraja. Objasni mi,
Muginštejne, kao drugu, evo, prima on od mene poslovno
pismo i zašto ne bi seo za pet kopejaka na tramvaj i došao
do mog stana i popio sa mojom porodicom čokanj votke i
okusio od nečeg što nam je Bog dao? Šta mu Je smetalo da
mi otkrije dušu? Benja, da mi Je rekao, tako i tako, evo ti
moj bilans, ostavi mi nekoliko dana, daj da danem, da
razmahnem rukama. Šta bih mu Ja odgovorio? Svinja sa
svinjom se ne nalazi, a čovek sa čovekom se nalazi.
Mutinštejne, jesi li me razumeo?
 – Ja sam vas razumeo – rekao je Muginštejn i slagao, jer
mu nikako nije bilo razumljivo zašto je „Jevrejin I Po“,
poštovani bogataš i prvi čovek, bio dužan da ide
tramvajem na zakusku kod porodice taljigaša Mendelja
Krika.
A u to vreme nesreća se šunjala pod prozorima kao
prosjak pred zoru. Nesreća je sa šumom banula u radnju.
Iako je ovog puta uzela lik Jevrejina Savke Bucisa, ona je
bila pijana kao sakadžija.
– Ho-hu-ho – viknuo je Jevrejin Savka – oprosti mi,
Benjka, zadocnio sam – i počeo je da lupa nogama i maše
rukama. Zatim je opalio i metak je pogodio Muginštejna u
trbuh.
Zar su tu potrebne reči? Bio je čovek i nema čoveka.
Živeo je nevini neženja, kao ptica na grani, i evo, poginuo
je zbog gluposti. Došao je Jevrejin, sličan mornaru, i opalio,
ne u neku flašu vašarsku, već u živog čoveka. Zar su tu
potrebne reči?
– Kidaj iz radnje – viknuo je Benja i pobegao poslednji.
Ali, odlazeći, stigao je da kaže Bucisu: – Kunem se grobom
svoje majke, Savka, leći ćeš pored njega.
A sada, kažite mi vi, mladi gospodine, koji sečete
kupone na tuđim akcijama, šta biste uradili vi na mestu
Benje Krika? Vi ne znate šta biste uradili. A on je znao. Zato
je on Kralj, a mi sedimo na zidu drugog jevrejskog groblja i
štitimo se od sunca dlanovima.
Nesrećni sin tetke Pesje nije umro odmah. Sat pošto su
ga odneli u bolnicu, pojavio se tamo Benja. Naredio je da
dozovu najstarijeg lekara i bolničarku i, ne vadeći ruke iz
žutih pantalona, rekao im:
– Ja imam interesa da bolesni Josif Muginštejn ozdravi.
Predstavljam se za svaki slučaj – Bencion Krik. Kamfor,
vazdušne jastuke, zasebnu sobu – dati mu iz sve duše. A
ako ne, na svakog doktora, ma bio on i doktor filozofije,
dolazi ne više od tri aršina zemlje.
Pa ipak je Muginštejn umro iste noći. Tek tada se
„Jevrejin I Po“ razvikao kroz celu Odesu.
– Gde počinje policija – vapio je – a gde svršava Benja?
– Policija svršava tamo gde počinje Benja – odgovorili
su razumni ljudi, ali se Tartakovski nije umirivao, i
dočekao je to da je crveni automobil sa muzikalnim
verglom odsvirao na Seredinskom trgu svoj prvi marš iz
opere Smej se, bajaco. Usred belog dana kola su doletela do
kućice u kojoj je živela teta Pesja.
Automobil je tutnjao točkovima, kuljao je dimom, sijao
od tuča, mirisao na benzin i svirao arije na svoju trubu za
signal. Iz automobila iskočio je neko i ušao u kuhinju, gde
se na zemljanom podu grčila malena tetka Pesja. „Jevrejin
I Po“ sedeo je na stolici i mahao rukama.
– Huliganska njuško – povikao je ugledavši gosta –
bandite, zemlja te iz groba izbacila! Lepu modu je izabrao –
ubijati žive ljude…
– Mesje Tartakovski – odgovorio mu je Benja Krik tihim
glasom – eto prolazi već drugi dan kako plačem za dragim
pokojnikom kao za rođenim bratom. No ja znam da biste
vi najrađe pljuvali na moje mladićke suze. Stid, mesje
Tartakovski – u kakav ste vi sef sklonili vaš stid? Vi ste
imali srca da pošaljete materi našeg pokojnog Josifa sto
bednih srebrnih rubalja. Mozak mi se zajedno sa kosom
naježio kada sam čuo tu novost…
Tu je Benja učinio pauzu. Imao je kaput čokoladne boje,
žute pantalone i cipele malinove boje.
– Deset hiljada odjednom – riknuo je on – deset hiljada
odjednom i penziju do njene smrti, makar živela sto i
dvadeset godina. A ako ne, onda ćemo izaći iz toga stana,
mesje Tartakovski, i sesti u moj automobil…
Zatim su grdili jedan drugog. „Jevrejin I Po“ svađao se s
Benjom. Ja nisam prisustvovao toj svađi, no oni koji su
bili, ti pamte. Pogodili su se na pet hiljada odmah i po
pedeset rubalja mesečno.
– Tetka Pesja – rekao je tada Benja razbarušenoj starici,
koja se valjala po podu – ako vam je potreban moj život,
možete ga dobiti, ali varaju se svi, čak i Bog. Ispala je
ogromna greška, tetka Pesja. No zar i Bog nije počinio
grešku naselivši Jevreje u Rusiji da bi se mučili kao u
paklu? I šta bi bilo rđavo kada bi Jevreji živeli u
Švajcarskoj, gde bi ih okružavala prvoklasna jezera, gorski
vazduh i sami Francuzi? Greše svi, čak i Bog. Slušajte me
ušima, tetka Pesja. Imate pet hiljada u ruci i pedeset
rubalja mesečno do svoje smrti – živeli i sto dvadeset
godina. Sahrana Josifa biće prvorazredna: šest konja, kao
šest lavova, dvoja kola sa vencima, hor iz Brodske
sinagoge, i sam Minkovski doći će da drži opelo vašem
pokojnom sinu.
I sahrana je bila idućeg jutra. O toj sahrani raspitajte se
kod grobljanskih prosjaka. Raspitajte se o njoj kod pojaca
iz sinagoge, kod jevrejskih trgovaca živinom ili kod starica
iz drugog sirotinjskog doma. Takve sahrane Odesa još nije
videla, a svet neće ni videti. Policajci su tog dana navukli
bele končane rukavice. U sinagogama, okićenim zelenilom
i skroz otvorenim, gorela je elektrika. Na belim konjima,
upregnutim u kola, vile se crne perjanice. Šezdeset pojaca
stupalo je pred sprovodom. Pojci su bili dečaci, ali su
pevali ženskim glasovima. Tutori sinagoge trgovaca
živinom vodili su tetu Pesju ispod ruku. Za tim tutorima
išli su članovi udruženja trgovačkih pomoćnika – Jevreja, a
za pomoćnicima – Jevrejima advokati, doktori medicine i
babice-bolničarke. S jedne strane do tetke Pesje bile su
trgovkinje kokoškama sa Stare pijace, a s druge strane
uvažene mlekadžike sa Bugajevke, zamotane u
narandžaste šalove. One su udarale nogama kao žandarmi
na paradi u svečani dan. Sa njihovih širokih bedara širio se
miris mora i mleka. A iza svih vukla se posluga Ruvima
Tartakovskoga. Bilo je stotinu, ili dve stotine, ili dve
hiljade. Nosili su crne kožuhe i nove čizme, koje su
škripale kao prasad u torbi.
I evo, ja ću da govorim kao što je govorio Gospod na
Gori sinajskoj iz gorućeg grma. Upamtite dobro moje reči.
Sve što sam video, video sam svojim očima, sedeći ovde,
na zidu drugog groblja, pored sipljivog Mojsejke i Šimšona
iz pogrebnog zavoda. Video sam to ja, Arje Lejb, gordi
Jevrejin, koji živi sa pokojnicima.
Kola su stigla do grobljanske sinagoge. Kovčeg su
postavili na stepenice. Tetka Pesja drhtala je kao ptičica.
Kantor je izišao iz kočija i otpočeo opelo. Šezdeset pojaca
mu je odgovaralo. I u taj čas crveni automobil izleteo je iza
zavijutka. On je odsvirao Smej se, bajaco, i zaustavio se.
Ljudi su ćutali kao ubijeni. Ćutala su drveta, pojci, prosjaci.
Četiri čoveka izašla su ispod crvenog krova i tihim
korakom doneli su do kola venac od neviđenih ruža. A kad
se opelo završilo, četiri čoveka podmetnula su pod kovčeg
svoja metalna pleća i sa užarenim očima i ispršenim
grudima zakoračili zajedno sa članovima udruženja
trgovačkih pomoćnika – Jevreja.
Napred je išao Benja Krik, koga tada još niko nije
nazivao Kraljem. Prvi je prišao grobu, popeo se na humku i
ispružio ruku.
– Šta hoćete vi, mladi čoveče? – pritrčao mu je Kofman
iz pogrebnog zavoda.
– Hoću da držim govor – odgovorio je Benja Krik.
I on je održao govor. Čuli su ga svi koji su hteli da ga
čuju. Čuo sam ga ja, Arje Lejb, i sipljivi Mojsejka, koji je
sedeo na zidu pored mene.
– Gospodo i dame – rekao je Benja Krik – gospodo i
dame rekao je on, i sunce je stalo nad njegovom glavom
kao stražar s puškom. – Vi ste došli da izvršite poslednji
dug prema čestitom trudbeniku koji je poginuo zbog dva-
tri stoparca. U ime svoje, i u ime svih onih koji ovde ne
prisustvuju, blagodarim vam. Gospodo i dame! Šta je video
naš dragi Josif u svome životu? On nije video skoro ništa.
Čime se bavio? On je prebrojavao tuđe pare. Zašto je
poginuo? On je poginuo za celu radnu klasu. Ima ljudi koji
su već namenjeni smrti, a ima ljudi koji još nisu ni počeli
živeti. I evo, metak koji Je poleteo u namenjene grudi,
pogađa Josifa, koji u svome životu nije video skoro ništa.
Ima ljudi koji umeju da piju votku, i ima ljudi koji ne
umeju da piju votku a ipak je piju. I eto, prvi postižu
zadovoljstvo i od nesreće i od radosti, a drugi stradaju za
sve one koji piju votku a ne umeju da piju. Zato, gospodo i
dame, pošto se pomolimo za našeg sirotog Josifa, zamoliću
vas da dopratite do groba nepoznatog vam, ali već
pokojnog, Savelija Bucisa.
I održavši taj govor, Benja Krik je sišao sa humke. Ćutali
su ljudi, drveta i grobljanski prosjaci. Dva grobara prenela
su neofarbani sanduk ka susednom grobu. Kantor je,
mucajući, završio molitvu. Benja je bacio prvu lopatu
zemlje i prešao ka Saveliju. Za njim su pošli, kao ovce, svi
advokati i dame sa broševima. On je primorao kantora da
otpeva nad Savkom čitavo opelo, i šest pojaca je
odgovaralo kantoru. Savka nije ni sanjao takvo opelo –
verujte reči Arje Lejba, staroga starca.
Pričaju da je tog dana „Jevrejin I Po“ rešio da zatvori
radnje. Ja tu nisam bio. Ali to, da ni kantor, ni hor, ni
pogrebni zavod, nisu tražili novac za sahranu, to sam
video ja očima Arje Lejba. Arje Lejb, tako zovu mene. I više
ništa nisam mogao da vidim, jer su se ljudi, odlazeći tiho
od Savkinog groba, dali u beg kao od požara. Oni su leteli u
kočijama, u taljigama i peške. A samo ona četvorica što su
došla na crvenom automobilu, na njemu su i otišla.
Muzikalni vergl je odsvirao svoj marš, mašina je zadrhtala
i nestala.
– Kralj – gledajući za njim rekao je sipljivi Mojsejka, onaj
isti koji mi oduzima najbolja mesta na zidu.
Sada znate sve. Vi znate koji je prvi proneo reč „Kralj“.
To je bio Mojsejka. Vi znate zašto on nije prozvao tako ni
jednookog Grača, ni besnog Koljku. Vi znate sve. No šta
koristi ako su vam na nosu kao i ranije naočari, a u duši
jesen?
 PRIČA O MOME GOLUBINJAKU

M. Gorkom

U detinjstvu sam silno želeo da imam golubinjak. U

čitavom mom životu nije bilo jače želje. Bilo mi je devet
godina kada mi Je otac obećao dati novaca da kupim daske
i tri para golubova. Tada je tekla hiljadu devetstotina i
četvrta godina. Ja sam se spremao za ispite u pripremni
razred nikolajevske gimnazije. Rođaci moji živeli su u
gradu Nikolajevu, u Hersonskoj guberniji. Te gubernije
nema više, a naš grad pripada Odeskom rejonu.
Bilo mi je svega devet godina i bojao sam se ispita. Sada,
posle dve decenije, vrlo je teško kazati koliko strašno sam
ih se bojao. Iz oba predmeta – iz ruskog i iz matematike –
nisam smeo dobiti manje od pet. Procentna norma bila je
teška u našoj gimnaziji, svega pet procenata. Od četrdeset
dečaka samo dva Jevrejina mogla su da stupe u pripremni
razred. Učitelji su ispitivali te dečake lukavo; nikoga nisu
ispitivali tako oštroumno kao nas. Zato je otac, obećavši
mi golubove, zahtevao dve petice sa plusovima. On me je
sasvim izmučio, pao sam u trajni naročiti san na javi, u
dugi detinjski san očajanja i pošao na ispit u tom snu, i sve
sam položio bolje od drugih.
Bio sam sposoban za nauke. Učitelji, pored sveg
njihovog lukavstva, nisu mogli da mi poreknu
inteligenciju i dobro pamćenje. Sposoban sam bio za
nauke i postigao dve petice. Ali posle se sve izmenilo.
Hariton Efrusi, trgovac hlebom, koji je izvozio pšenicu u
Marselj, dao je za svog sina mito od pet stotina rubalja, i
meni su stavili pet sa minusom umesto pet, a u gimnaziju
na moje mesto uzeli malog Efrusija. Moj se otac tada jako
ražalostio. Od šeste godine poučavao me u svim naukama
u kojima se samo moglo. Slučaj sa minusom doveo ga je do
očajanja. Hteo je da izbije Efrusija ili da podgovori dva
taljigaša, da oni premlate Efrusija, ali ga je majka odvratila
od zlih misli, i ja sam počeo da se spremam za drugi ispit,
u idućoj godini, za prvi razred. Za mojim leđima roditelji
su naterali učitelja da u jednoj godini prođe sa mnom,
odjednom, kurs pripremnog i prvog razreda i kako su,
pored svega, očajavali, naučio sam napamet tri knjige. Te
knjige bile su: gramatika Smirnovskog, računica
Jevtuševskog i udžbenik početne ruske istorije Pucikoviča.
Po tim knjigama deca više ne uče, ali ja sam ih naučio
napamet, od reči do reči, i sledeće godine na ispitu iz
ruskog jezika kod učitelja Karavajeva dobio nedostižnu
peticu sa plusom. Naš mali gradić dugo je šaputao o mom
neobičnom uspehu i otac se sa njim toliko žalosno gordio,
da sam počeo nepodnošljivo razmišljati o njegovom
poslovnom, promenljivom životu i o tom, kako se on
bespomoćno podaje svim promenama i toliko se raduje
zbog njih, ili očajava.
Učitelj Karavajev sviđao mi se više od oca. Karavajev je
bio naprasit čovek rumenih obraza, pravi moskovski
student. Jedva ako je navršio trideset godina. Na njegovim
muškim obrazima cvetalo je rumenilo, kao kod seljačkih
momaka koji ne rade težak posao, a na licu mu je izrasla
bradavica iz koje je izbio čuperak pepeljastih mačjih dlaka.
Sem Karavajeva na ispitu je bio i pomoćnik upravitelja
Pjatnicki, koga su smatrali važnim licem u gimnaziji i u
čitavoj guberniji. Pomoćnik upravitelja pitao me o Petru
Prvom, i ja sam doživeo tada osećanje zaborava, osećanje
bliskosti kraja i nesvestice, čudne nesvestice, ispunjen
ushićenjem i očajavanjem.
O Petru Velikom znao sam napamet iz knjige
Pucikoviča i stihova Puškina. Jecajući, izgovarao sam te
stihove, dok su zarumenjena lica čovečija odjednom pala u
moje oči i ispremešala se tamo kao karte iz novog špila.
Ona su se mešala na dnu mojih očiju, i u tim časovima,
dršćući, ispravljajući se, žureći, recitovao sam Puškinove
strofe iz sve snage. Recitovao sam ih dugo i niko nije
prekidao moju bezumnu viku, grcanje, zapinjanje. Kroz
purpurnu zaslepljenost, kroz blisku slobodu koja me svega
obuzela, video sam staro, sagnuto lice Pjatnickog sa
srebrnastom bradom. On me nije prekidao i samo je rekao
Karavajevu koji je likovao zbog mene i Puškina:
– Kakva nacija – prošaputao je starac – Jevreji vaši, u
njima je sam đavo.
 – Dobro je, dete, možeš ići…
Izašao sam iz razreda u hodnik i tamo, naslonivši se o
beo zid, počeo sam da se oslobađam grčeva mojih
nabujalih snova. Ruski dečaci igrahu se oko mene,
gimnazijsko zvono visilo je nedaleko nad otvorom
glavnog stepeništa, mali poslužitelj dremao je na
rasklimanoj stolici. Posmatrao sam poslužitelja i opuštao
se. Deca su se okupljala oko mene sa svih strana. Htela su
da mi se narugaju ili da se prosto poigraju sa mnom, kad
se u hodniku pojavio odjednom Pjatnicki. Prošavši pored
mene zaustavio se začas; njegov kaput visio je široko i
teško niz leđa. Primetio sam nemir na tim širokim,
mesnatim, gospodskim leđima i prišao k starcu.
– Deco – rekao je on gimnazistima – ne dirajte tog
dečaka – i položio svoju krupnu ali nežnu ruku na moja
pleća.
– Druže mali – okrenuo se Pjatnicki, pomoćnik
upravitelja k meni – kaži ocu da si primljen u prvi razred.
Raskošna zvezda blesnula je na njegovim grudima,
zazvonio je niz ordenja, a veliko njegovo telo, u crnoj
uniformi, krenulo se napred na ukrućenim nogama. Ono
je bilo stisnuto sumračnim zidovima i pokretalo se među
njima kao što se kreće barka u dubokom kanalu i iščezlo
na vratima direktorovog kabineta. Maleni poslužitelj
poneo mu je čaj sa svečanim šumom, a ja sam pobegao
kući, u radnju.
U radnji našoj, pun sumnje, sedeo je i češao se seljak-
mušterija. Ugledav me, otac je ostavio seljaka i, ne
sumnjajući, poverovao mojem izveštaju. Viknuo je
pomoćniku da zatvori radnju i potrčao u Sabornu ulicu da
kupi đačku kapu s grbom. Jadna majka jedva me je
oslobodila od pometenosti toga čoveka. Majka je bila bleda
u tom času i zamišljena zbog sudbine. Gladila me i s
nekom odvratnošću odbijala od sebe. Rekla je da se svaki
prijem u gimnaziju objavljuje u novinama i da će nas Bog
pokarati, a ljudi će nam se podsmevati ako uniformu
kupimo pre vremena. Majka je bila bleda, čitala je u mojim
očima sudbinu i posmatrala me bolnim sažaljenjem, kao
bednika, jer je ona jedina znala kako je nesrećna naša
porodica.
Svi muškarci u našem rodu bili su poverljivi prema
ljudima i spremni na nepromišljene postupke; ni u čemu
mi nismo imali sreće. Moj deda bio je nekada rabin u Beloj
Cerkvi a proterali su ga otuda zbog bogohuljenja, i
proživeo je još vrlo oskudno četrdeset godina, učio strane
jezike i počeo da gubi razum u osamdesetoj godini života.
Stric moj Lav, brat očev, učio je u voložinskoj talmudskoj
školi, a 1892. pobegao je iz vojske i zaveo ćerku intendanta
koji je služio u kraljevskom vojnom okrugu. Stric Lav
poveo je tu ženu u Kaliforniju, u Los Anđeles, napustio je
tamo i umro u javnoj kući, među Crncima i Malajcima.
Američka policija poslala nam je posle njegove smrti
nasledstvo iz Los Anđelesa – veliki sanduk, okovan
smeđim železnim obručima. U tom sanduku bile su
gimnastičke sprave, uvojci ženske kose, dedovski talit,
bičevi sa zlatnim drškama, cvetni čaj u kutijama,
ukrašenim lažnim biserima. Od čitave porodice ostali su
još ludi stric Simon, koji je živeo u Odesi, moj otac i ja. Ali
moj otac beše neverovatno poverljiv prema ljudima, on ih
je prosto zasipao oduševljenjem prve ljubavi, no oni mu to
nisu praštali, već su ga obmanjivali. Zbog toga je otac
verovao da njegovim životom upravlja zla kob, neko
neobjašnjivo biće, sasvim suprotno njegovom, koje ga
svuda sledi u stopu. I eto, tako, ostadoh u majke jedini ja iz
cele naše porodice. Kao i svi Jevreji, bio sam malen rastom,
i trpeo sam mnogo od glavobolje zbog učenja. Sve je to
gledala Rahela, moja majka, koja nikad nije bila zaslepljena
prosjačkom gordošću svoga muža i njegovom
nerazumljivom verom u to, da će naša stara porodica
jedanput postati jača i silnija od svih drugih ljudi na
zemlji. Ona nije očekivala za nas nikakav uspeh, ona nije
htela novu uniformu i jedva mi je dopustila da poručim
kod fotografa oveći portret. Pa ipak, i pored svega toga,
dobio sam kapu sa grbom.
Dvadesetog septembra hiljadu devetsto i pete godine
bio je u gimnaziji izvešen spisak onih koji su primljeni u
prvi razred. U tom spisku pominjalo se i moje ime. Sva
naša rodbina odlazila je da vidi tu hartiju, pa čak i Šojl,
brat moga dede, došao je u gimnaziju. Ja sam voleo tog
starog hvalisavca jer je na pijaci prodavao ribe. Debele
njegove ruke bile su uvek vlažne, pune ribljih ljusaka, i
mirisale su na hladni prekrasni svet. Šojl se od običnih
ljudi razlikovao naročito svojim lažnim pričama koje je
pričao o poljskom ustanku 1861. g. U davna vremena Šojl
je bio kafedžija u Skviru: on je video kako su vojnici Nikole
Prvog streljali grofa Godlevskog i druge poljske ustanike.
A možda i nije video. Danas znam da je Šojl bio tek stara
neznalica i naivni lažov, ali njegove priče nisam zaboravio,
one su bile vrlo lepe. I taj glupi Šojl došao je u gimnaziju da
pročita spisak sa mojim imenom, a uveče, ne plašeći se
nikog, ne obazirući se na to što ga niko na svetu ne voli,
plesao je i larmao na našoj skromnoj zabavi.
Otac je priredio zabavu od velike radosti i pozvao je
svoje drugove, trgovce žitom, trgovačke posrednike i
agente koji su u našem okrugu prodavali poljoprivredne
mašine. Ti agenti prodavali su mašine svakom čoveku.
Seljaci i mali posednici bojali su ih se, nisu umeli da ih se
otresu a da bar nešto ne kupe. Od svih Jevreja agenti su
najveseliji i najiskusniji ljudi. Na našoj večeri pevali su
hasidske pesme, koje su se sastojale svega od tri reči, ali
oni su ih pevali vrlo dugo, sa mnoštvom smešnih
intonacija. Dirljivu lepotu tih intonacija može da oseti
samo onaj, ko je imao prilike da vidi hasidsku Pashu ili ko
je odlazio u bučne sinagoge na Voljinu. Osim agenata
došao je k nama i stari Liberman, koji me je poučavao u
čitanju tore i u starojevrejskom jeziku. Kod nas su ga zvali
mosje (monsieur) Liberman. Napio se besarabijskog vina
više nego što mu je trebalo, tradicionalne svilene vrpce
ispadoše mu iz crvenog prsluka, pa je izrekao, u moju čast,
zdravicu na starojevrejskom jeziku. Starac je pozdravljao
roditelje u tome govoru i rekao da sam ja na ispitu pobedio
sve svoje neprijatelje, da sam pobedio sve ruske dečake
debelih obraza i sinove naših ljutih bogataša. Tako je u
davna vremena David, car judejski, pobedio Golijata, i
slično tome kako sam ja likovao nad Golijatom, tako će naš
nepokolebljivi narod, snagom svoga razuma, pobediti
neprijatelje koji nas okružuju i koji su žedni naše krvi.
Monsieur Liberman se rasplakao, rekavši to, sa suzama je
popio još vina i uzviknuo: Vivat! Gosti su ga prihvatili u
krug i počeli da igraju s njim starinski kadril, kao na
svadbi, u nekom jevrejskom mestu. Svi su na našoj zabavi
bili veseli, čak se i moja majka podnapila iako inače nije
volela votku niti je razumevala kako je uopšte moguće
voleti je; sve Ruse smatrala je, zbog votke, ludacima, i nije
mogla da razume kako žene mogu da žive sa ruskim
muževima.
Ali naši srećni dani naiđoše tek docnije. Oni dođoše za
majku tada, kada je počela da se navikava na sreću da mi
sprema hleb sa buterom pre nego što odem u gimnaziju i
kada je pošla po radnjama da kupi što mi je trebalo za
školu: pribor za pisanje, kutiju za štednju, školsku torbu,
nove knjige u omotu od kartona i sveske u bleštavim
koricama. Niko na svetu ne oseća nove stvari jače od dece.
Deca zadrhte od njihovog mirisa kao pseto kad nanjuši
trag zeca; padaju u bezumlje koje docnije, kad postanemo
svesni da smo odrasli, nazivamo oduševljenjem. I to čisto,
detinjsko osećanje vlasti nad stvarima, koje mirišu na
nežnu vlagu i svežinu nečeg novog, obuzelo je majku. Mi
smo se mesec dana navikavali na pribor za pisanje, na
jutarnji nezaboravni sumrak kada sam pio čaj na rubu
velikog, slabo osvetljenog stola i spremao knjige u torbu;
mesec dana navikavali smo se na sreću našeg života, i tek
posle četvrt godine setio sam se opet svojih golubova.
A sve sam bio spremio za njih, rublju i pedeset
kopejaka, i golubinjak, koji mi je ujak Šojl načinio od
sanduka. Golubinjak je bio ukrašen smeđom bojom. Imao
je gnezda za dvanaest pari golubova, izrezbarene prečke
na krovu i naročitu pregradu koju sam udesio kako bih
lakše primamio tuđe golubove. Sve je bilo gotovo. U
nedelju dvadesetog oktobra spremio sam se na Ohotnicku,
ali iznenadna nesreća presekla mi je put.
Priča o kojoj pričam, tj. moj polazak u prvi razred
gimnazije, događa se u jesen hiljadu devetsto i pete
godine. Car Nikolaj dao je tada ustav ruskom narodu.
Govornici u pohabanim odelima peli su se tada na stubove
svetiljaka pred varoškom kućom i držali govore narodu.
Na ulicama, noću, orila se pucnjava i moja majka nije
dopustila da pođem na Ohotnicku. Ujutro, na dan
dvadesetog oktobra, pustili su dečaci iz susedstva
papirnog zmaja pred policijskim komesarijatom a čovek
koji nam je donosio vodu, napustivši sav posao, išao je
ulicama namazane kose i crvenih obraza. Zatim smo videli
kako su deca pekara Kalistova dovukla na ulicu kozlića od
kože i počela da izvode gimnastiku nasred ulice. Niko im
nije smetao, čak ih je stražar Semernikov bodrio da prave
više skokove. Semernikov je bio opasan dugim, svilenim
pasom a čizme su mu toga dana bile očišćene i tako svetle
kao nijednog dana ranije. Stražar, tako neobično doteran,
najviše je uplašio moju majku i zbog njega nije htela da me
pusti, ali ja sam se iskrao na ulicu stranputicom i dotrčao
na Ohotnicku, koja se nalazila daleko iza stanice.
U Ohotnickoj, na svom stalnom mestu, sedeo je Ivan
Nikodimič, trgovac golubovima. Osim golubova prodavao
je još pitome zečeve i pauna. Paun, raširivši sjajni rep,
sedeo je na prečki i na sve strane okretao svoju divnu,
dostojanstvenu glavu. Njegova noga bila je vezana tvrdom
uzicom, čiji je kraj bio pričvršćen o pletenu stolicu Ivana
Nikodimiča. Kupio sam u starca par šarenih golubova sa
divnim kitnjastim repovima i par čupavih i stavio ih u
torbu na grudima. Preostalo mi je još četrdeset kopejaka,
ali starac za tu cenu nije hteo da mi proda goluba i
golubicu naročite vrste. Voleo sam kod tih golubova
kratke, tvrde, vesele kljunove. Četrdeset kopejaka bila im
je prava cena, ali stari nije hteo da ih proda i okrenuo je od
mene žuto lice izbrazdano neljudskim strastima ptičara.
Na kraju krajeva, pošto je video da nema drugog kupca,
Ivan Nikodimič viknuo je za mnom. Sve se svršilo kako
sam želeo. Zlo se svršilo.
Oko dvanaest sati, ili nešto docnije, gradskim trgom je
prošao čovek u visokim čizmama. Polako je išao, nabreklih
nogu, a u ispijenom licu razgorele se žive oči.
– Ivane Nikodimiču – rekao je prolazeći kraj ptičara
sklonite stvari, jerusalimsko plemstvo naše varoši dobiva
ustav. Na Ribnoj smrtno ugostiše Babeljevog dedu…
Rekao je to i mirno pošao kroz red kaveza, kao bosi
zemljoradnik kroz brazde.
– Besmislica – promrmljao je Ivan Nikodimič – to je
besmisleno – viknuo je glasnije i počeo je da kupi pitome
zečeve i pauna, a meni doda željene golubove za četrdeset
kopejaka. Sakrio sam i njih u nedra i gledao kako ljudi beže
iz Ohotnicke ulice. Paun na leđima Ivana Nikodimiča
bežao je poslednji. Sedeo je, kao sunce na vlažnom
jesenjem nebu, sedeo je kao što sedi jul na rascvetanoj
obali reke, ražareni jul u visokoj, hladnoj travi. Gledao sam
za starim, za njegovom pletenom stolicom i dragim
kavezima, umotanim u šarene krpe. Na trgu nikog više
nije bilo a nedaleko se čula pucnjava. Tada sam potrčao do
stanice, presekao skver, i odjednom, spotakavši se, uleteo
u pustu, pobočnu ulicu, nagaženu žutom zemljom. Na
kraju ulice, u svojoj stolici na točkovima, sedeo je sakati
Makarenko; tako bez nogu vozio se u stolici po varoši i
prodavao je cigarete. Dečaci iz naše ulice kupovali su u
njega cigarete, voleli su ga, i ja sam potrčao pravo do
njega.
– Makarenko – rekao sam bez daha od trčanja, i
pogladio njegova ramena – nisi li video mog dedu Šojla?
Ali bogalj ne odgovori. Grubo njegovo lice, napravljeno
od crvene masti, od drveta, od železa, postade prozirno. U
strašnom uzbuđenju vrpoljio se na stolici, a njegova žena
Kaćuša, sa stražnjicom mekom kao vata, uskomešala se i
pregledala stvari koje su ležale na zemlji.
– Šta si pokupila? – pitao je čovek bez nogu i trgnuo se
od žene čitavim svojim telom kao da se unapred spremio
na nepovoljni odgovor.
– Četrnaest komada gamaša – rekla je Kaćuša, još uvek
uskomešana – šest presvlaka, sad još prebrojavam kape…
– Kape – viknuo je Makarenko, bez daha, i takvim
glasom kao da plače – vidim, Katerino, da je Bog odredio
mene da trpim za sve ljude… Drugi nose čitave bale
platna, drugi nose sve što je za njih, a mi uzimamo kape…
U tom času ulicom je pretrčala neka žena sa užarenim,
divnim licem. U jednoj ruci nosila je svežanj marama, u
drugoj veliki komad sukna. Srećnim, opijenim glasom
dozivala je decu koja su trčala; svilena haljina i plava bluza
priljubila se uz njeno telo u pokretu i nije čula Makarenka
koji je sledio u svojim kolicima. Čovek bez nogu sledio je,
točkovi su škripali, kretao je žurno osovinu ali je nije
mogao stići.
– Madamočka – vikao je za njom da je sve odjekivalo –
radi Boga, Madamočka, gde ste našli ove tkanine?
Ali žene sa tkaninom više nije bilo. Njoj u susret, iza
ćoška, dojuriše kola. Seljački mladić stajao je u kolima.
– Kuda su pobegli ljudi? – pitao je mladić, dignuvši
crvene uzde nad kljusad koja je nemirno kopkala nogama.
– Svi su ljudi na Sabornom trgu – rekao je Makarenko
molećivim glasom – tamo su svi ljudi; sve što možeš
dočepati donesi k meni, sve ću da otkupim.
Ali mladić, čim je čuo za Saborni trg, nije gubio časa…
Nagnuo se napred i udario pegavu kljusad. Konji
poskočiše kao jagnjad, sa prljavim stražnjicama, i odjuriše.
Žuta ulica opet je ostala žuta i pusta; tada tek upravi bogalj
svoje ugašene oči prema meni.
– Mene li je Bog izabrao – rekao je kao bez života – jesam
li ja sin Božji?
I Makarenko ispruži za mnom ruku punu pega od
groznice.
– Šta imaš u torbi? – zapitao me i oduzeo mi torbu koja
je toplo počivala na mome srcu.
 Debelom rukom bogalj otvori torbu i izvadi jednog
šarenog goluba. Raskrečenih nogu ptica je ležala na
njegovom dlanu.
– Golubi – reče Makarenko i pojuri na mene na
škripavim točkovima – golubi – ponovi kao daleki odjek i
udari me po obrazu.
Udario me besno, stisnutom pesnicom i razmrskao
goluba na mojoj slepoočnici. Kaćušina meka stražnjica
okrenula se u mojim očima i ja padoh na zemlju u svom
novom đačkom kaputiću.
– Seme bi im trebalo zatrti – reče tada Kaćuša i okrenu
se od kapa – mrzim njihovo seme i njihove smrdljive
muškarce…
Još nešto je govorila o našem semenu, ali ja ništa više
nisam čuo. Ležao sam na zemlji a utroba razmrskane ptice
klizila mi je niz slepoočnicu. Lepila se niz obraze, prskala
me krvlju i zaslepljivala me. Nežna golubova utroba lepila
se na čelu i ja sklopih poslednje nezatvoreno oko da ne
gledam svet koji se pružio preda mnom. Svet taj beše
malen i grozan. Kamičak jedan ležao je pred mojim očima,
kamen izbrazdan kao lice starice sa velikim zubalom,
komad uzice valjao se nedaleko i šaka perja koje mi se
učinilo kao da diše. Malen i grozan beše svet moj. Zatvorio
sam oči da ga ne vidim i stisnuo se uz zemlju koja je ležala
poda mnom mirna i nema. Izgažena ova zemlja ni po
čemu nije ličila na naš život ni na ono što smo očekivali u
našem životu. Negde daleko jezdila je po njoj beda na
brzim konjima. Šum kopita slabio je, nestajao, i tišina,
bolna tišina, koja često snalazi decu u nesreći izbrisala je
odjednom granicu između mog zatreptalog tela i savršeno
nepomične zemlje. Zemlja moja mirisala je vlažnim
bezdanima, grobovima i cvećem. Osećao sam njezin miris
i plakao bez ikakvog straha. Išao sam tuđom nepoznatom
ulicom, na kojoj su ležale bele kutije, išao sam ja sa
ukrasom od krvavog perja, sam posred puta, praznički čist
i plakao sam tako gorko, puno i srećno kako nisam plakao
nikad više kroz sav moj život. Sjajne telegrafske žice
zvonile su nad mojom glavom, preda mnom je trčao neki
kudrov, a u pobočnoj ulici mladi seljak, podsukanih
rukava razbijao je okvire prozora na domu Haritona
Efrusija. Razbijao ih je drvenim batom, zamahivao je
čitavim telom i, zadihan, smešio se na sve strane dobrim
smehom pijanstva, znoja i životne snage. Sva ulica
odjekivala je od udara, puna iverja i treska drva koje je
letelo na sve strane. Seljak je razbijao samo zbog toga da bi
se razigrao, preznojio i vikao neobične reči na
nepoznatom, neruskom jeziku. Vikao je i pevao i
razrogačio plave oči kad se na ulici pojavila povorka koja je
pošla od varoške kuće. Starci sa doteranim bradama nosili
su na rukama sliku neočešljanog cara, crkvene zastave sa
slikama svetitelja vijorile se nad povorkom a usplamtele
starice gurale se neprestano napred. Seljak sa podsukanim
rukavima, primetivši povorku, sakrio je težak bat i
potrčao za zastavama, a ja, dočekavši kraj povorke,
pokupih se kući. Ona je bila prazna, naša kuća. Bela vrata
stajahu otvorena širom a trava pored golubinjaka beše sva
izgažena. Jedini Kuzma, kućni sluga, sedeo je u hambaru
uz Šojla i oblačio mrtvaca.
 – Vetar te nosi kao slamku – rekao je starac kad me
primetio – pobegao si za celu večnost… Vidiš li šta je narod
učinio sa našim dedom…
Kuzma je šmrknuo, okrenuo se i počeo da vadi iz
džepova dedinih pantalona dve štuke. U mrtvoga deda
svet je utaknuo dve štuke; jednu u otvor od pantalona a
drugu u usta. I ako je ded bio već mrtav, jedna štuka je još
živela i drhtala.
– Ubili su dedu, nikog više – rekao je Kuzma bacivši
štuke mački – on je terao narod iz majke u majčinu,
ispsovao ga na mrtvo, naš slavni… Trebalo bi da mu
metneš na oči po pet kopejaka…
Bilo mi je tada deset godina i nisam znao zašto mrtvim
ljudima trebaju kopejke.
– Kuzma – govorio sam mu šapatom – spasi nas!
Privio sam se uz slugu, zagrlio njegova stara pognuta
leđa sa jednim podignutim ramenom i opazio iza ovih
milih leđa lice moga deda. Šojl je ležao na pilotini,
prignječenih grudi, raščupane brade, u grubim cipelama
navučenim na bose noge. Noge njegove, raskrečene, bile
su prljave, smeđe, mrtve. Kuzma se vrzmao oko njih,
zatim mu je čvrsto podvezao čeljusti i sve je razmišljao šta
da učini sa lešom. Vrzmao se kao da kod kuće ima neku
dragocenost i umirio se tek kada je očešljao bradu
mrtvacu.
– Sve ih je ispsovao – rekao je, smešeći se i pogledao leš
sa ljubavlju – da su mu Tatari stali na put, oterao bi Tatare,
ali došli su Rusi, i još žene s njima, seljaci. Ne štede oni
ljude, znam ja njih…
Sluga posu mrtvaca pilotinom, skide svoju stolarsku
kecelju i uze me za ruku.
– ’Ajdmo k ocu – gunđao je, stišćući mi sve jače ruku –
otac te traži od jutra, malo te ne umre…
I zajedno sa Kuzmom pođoh u dom poreskog
inspektora gde se moji roditelji behu sakrili od pogroma.
 DI GRASO

Bilo mi je četrnaest godina. Pripadao sam

neustrašivom koru pozorišnih tapkaroša. Moj gazda je bio
varalica sa jednim okom uvek zažmirenim i velikim
svilastim brcima. Zvao se Kolja Švarc. Dospeo sam k
njemu one zlosrećne godine kada je u Odesi propala
italijanska opera. Poslušavši novinske recenzente
impresario nije pozvao na gostovanje Anselmija i Tita
Rufa; odlučio je da se zadovolji pristojnim ansamblom. Bio
je kažnjen zbog toga, bankrotirao je a s njim i mi. Da bismo
se koliko-toliko oporavili obećan nam je Šaljapin, ali je
Šaljapin zatražio tri hiljade za nastup. Umesto njega stigao
je sicilijanski tragičar di Graso sa trupom. Prispeli su u
hotel na seljačkim kolima, pretrpanim dečurlijom,
mačkama, kavezima u kojima su skakutale italijanske
ptice. Pošto je razgledao ovaj tabor, Kolja Švarc reče:
– Deco, ovo nije roba…
Odmah po dolasku tragičar je pošao sa kotaricom na
tržnicu. Uveče – sa drugom kotaricom – pojavio se u
pozorištu. Na prvoj predstavi okupilo se jedva nekih
pedesetak ljudi. Mi smo nudili karte u pola cene, ali
interesenata nije bilo.
Te večeri je igrana sicilijanska drama iz narodnog
života – priča jednostavna kao smena dana i noći. Kći
bogatog seljaka verila se sa čobaninom. Bila mu je verna
sve dok iz grada nije stigao gospodičić u somotskom
prsluku. Razgovarajući sa došljakom, devojka se kikotala u
krajnjoj meri neumesno, i isto tako bi najednom zaćutala.
Čobanin ih je slušao i vrteo glavom kao uznemirena ptica.
Za vreme celog prvog čina pribijao se uza zidove, odlazio
nekuda u svojim širokim pantalonama i, vraćajući se,
osvrtao.
– Dosada božja – rekao je Kolja Švarc za vreme pauze –
to je roba za Kremenčug…
Pauza je bila načinjena zato da bi se devojci dalo
vremena da sazri za neverstvo. Nismo je prepoznali u
drugom činu bila je netrpeljiva, rasejana i u nekakvoj
žurbi vratila je čobaninu verenički prsten. Onda ju je on
odveo pred ubogu ofarbanu statuu svete Deve Marije i
kazao joj svojim sicilijanskim dijalektom:
– Sinjora – kazao je on svojim niskim glasom i okrenuo
glavu – sveta Deva želi da me vi saslušate… Ćovaniju koji
je doputovao iz grada, sveta Deva će dati onoliko žena
koliko on zaželi; meni pak nije potreban niko osim vas,
sinjora… Deva Marija, naša neporočna pokroviteljka, reći
će vam to isto ako je zapitate, sinjora…
Devojka je stajala leđima okrenuta drvenoj ofarbanoj
statui. Slušajući čobanina, nestrpljivo je lupkala nogom.
Na ovoj zemlji – jao nama! – nema žene koja ne bi bila
bezumna u trenucima kada se rešava njena sudbina… Ona
ostaje sama u tim trenucima, sama, bez Deve Marije, i
ništa je neće zapitati…
U trećem činu došljak iz grada, Đovani našao se licem u
lice sa svojom sudbinom. Brijao se kod seoskog berberina,
ispruživši na prednjem delu pozornice snažne muške
noge; na suncu Sicilije bleštali su nabori na njegovom
prsluku. Scena je predstavljala seoski vašar. Daleko u uglu
stajao je čobanin. Stajao je ćutke, usred bezbrižne gomile.
Glava mu je bila oborena, onda ju je podigao, i pod težinom
njegovog užarenog, prodornog pogleda Đovani se
ustumarao, počeo da se vrpolji na fotelji, dok najposle nije
odgurnuo berberina i skočio. Isprekidanim glasom
zatražio je od policajca da sa trga udalji natmurene
sumnjive ljude. Čobanin – igrao ga je di Graso stajao je
zamišljen, onda se nasmešio, digao u vazduh, preleteo
scenu gradskog pozorišta, spustio se na Đovanijeva leđa i
pošto mu je pregrizao grkljan, gunđajući i gledajući ispod
oka stao je da mu siše krv iz rane. Đovani se skljokao na
zemlju i zavesa je – jezivo i nemo se pomičući – sakrila od
nas ubijenog i ubicu. Ne očekujući više ništa, poleteli smo
koliko su nas noge nosile u Pozorišno sokače prema
blagajni, koja je trebalo da se otvori sledećeg dana. Na čelu
je jurio Kolja Švarc. U zoru su Odeske novosti saopštile
onom malom broju lica koja su bila u pozorištu, da su
videla najneobičnijeg glumca stoleća.
Za vreme tog svog boravka di Graso nam je prikazao
Kralja Lira, Otela, Građansku smrt, Turgenjevljevog
Gotovana, potvrđujući svakom svojom rečju i pokretom da
u histeriji plemenite strasti ima više pravde i nade nego u
neveselim propisima sveta.
Na tim predstavama ulaznice su se prodavale po pet
puta većoj ceni. U potrazi za tapkarošima, gledaoci su ih
nalazili u krčmi – usplamtele od dreke i bezazlenih
izgreda.
Mlaz prašnjive ružičaste vreline prostrujao je u
Pozorišno sokače. Trgovci u filcanim papučama izneli su
na ulicu zelene boce vina i sanduke sa maslinama. U
kacama pred radnjama kuvali su se u penušavoj vodi
makaroni, i stubovi pare gubili su se visoko na nebu.
Starice u dubokim muškim cipelama prodavale su školjke
i suvenire, gromkim uzvicima domamljujući kupce koji su
se kolebali. Bogati Jevreji sa bradama začešljanim nadvoje
pristizali su kočijama pred Severni hotel i tiho kucali na
vrata soba crnomanjastih debeljuškastih žena sa brčićima
glumica iz trupe di Grasa. Svi su bili srećni u Pozorišnom
sokačetu osim jednog čoveka, i taj čovek sam bio ja. Meni
se tih dana bližila pogibija. Svakog časa otac je mogao da
se priseti časovnika, koji sam od njega uzeo bez dozvole i
založio ga kod Kolje Švarca. Kako je imao dovoljno
vremena da se navikne na zlatan časovnik i budući da je
bio čovek koji je izjutra umesto čaja pio besarabijsko vino,
Kolja ipak nije mogao da se odluči da mi vrati časovnik i
pošto je dobio najzad svoj novac. Takva mu je bila narav. A
narav moga oca nije se nimalo razlikovala od njegove.
Priklješten između ova dva čoveka, posmatrao sam kako
pokraj mene prolaze kolutovi tuđe sreće. Nije mi ostajalo
ništa drugo doli da pobegnem u Carigrad. Već sam se o
svemu dogovorio sa drugim mehaničarom broda
„Vojvoda od Kenta“, kad sam se pred polazak na put
odlučio da se oprostim sa di Grasom. On je poslednji put
igrao ulogu čobanina, koga neshvatljiva snaga odvaja od
zemlje. Na predstavu su došli članovi italijanske kolonije
na čelu sa ćelavim i vitkim konzulom, snebivljivi Grci,
bradati vanredni studenti sa pogledom fantastično
usmerenim u neku nevidljivu tačku i dugoruki Utočkin.
Čak je i Kolja Švarc doveo ženu u ljubičastom narojtanom
šalu, ženu koja je po svemu odavala utisak sposobne za
grenadirsku službu, dugu kao stepa, sa izmreškanim,
sanjivim licem na jednom kraju. Kada se zavesa spustila,
to lice je bilo ovlaženo suzama.
– Bosjače – rekla je Kolji izlazeći iz pozorišta – sad vidiš
šta je ljubav…
Teškim korakom madam Švarc je išla Lanžeronskom
ulicom; iz njenih očiju kao u ribe tekle su suze, na debelim
plećima podrhtavao je narojtani šal. Gazeći svojim
muškim razvijenim stopalima i tresući glavom, ona je
nekakvim prodornim glasom od kojeg se orila čitava ulica
nabrajala na prste žene koje lepo žive sa svojim muževima.
– Pilence – tako ti muževi zovu svoje žene – zlaćano
moje kučence, lutkice moja…
Ukroćeni Kolja išao je pored žene i tiho pućkao u svoje
svilaste brke. Ja sam po navici išao za njima i cvileo.
Ućutavši za trenutak, madam Švarc je čula moj plač i
okrenula se.
 – Bosjače – razrogačivši svoje oči kao u ribe rekla je ona
mužu – neka u zemlju propadnem ako ne vratiš dečku
sat…
Kolja se skamenio, razjapio usta, a onda je došao sebi i
krišom mi tutnuo časovnik sa strane pošto me je propisno
uštinuo.
– Kakav mi je to život s tobom – neutešno je naricao,
udaljavajući se, grubi plačni glas madam Švarc – danas
svinjarije, sutra svinjarije… Pitam te, bosjače, koliko jedna
žena može da čeka?…
Došli su do ugla i skrenuli na Puškinovu ulicu. Stežući
u ruci časovnik, ja sam ostao sam i odjednom, jasno kao
nikad dotad, ugledao velelepne stubove Dume što su
odlazili put neba, obasjano lišće na bulevaru, bronzanu
glavu Puškinovu sa prituljenim odbleskom mesečine na
njoj – ugledao prvi put svet oko sebe onakav kakav je
stvarno bio – smiren i neiskazivo divan.
 Mihail Zoščenko

ISTORIJA BOLESTI

Otvoreno govoreći, više volim da bolujem kod kuće.

Razume se, nema tu govora, u bolnici je možda svetlije i
kulturnije. I o kaloričnisti hrane možda više vode računa.
Ali, štono kažu, svuda pođi svojoj kući dođi.
A u bolnicu me dovezoše s trbušnim tifusom. Moji
ukućani mislili su da će mi time olakšati neverovatne
muke.
Ali tek time nisu postigli cilj jer sam dospeo u neku
posebnu bolnicu, gde mi se nije sve svidelo.
Ipak, znate, tek dovezu bolesnika, upišu ga u knjigu i
odjednom on čita na zidu plakat: „Izdavanje leševa od tri
do četiri“.
Ne znam kako drugi bolesnici, ali meni se bukvalno
odsekoše noge kada pročitah taj proglas. Što je najvažnije,
imam visoku temperaturu i sve u svemu život, može biti,
jedva u mom organizmu tinja, može biti, o koncu visi – i
odjednom moram da čitam takve reči.
Rekoh muškarcu koji me je upisivao:
– Što vi, velim, druže medicinski tehničaru, ovakve
banalne natpise okačinjete? Pa ipak, velim, nije u interesu
bolesnika da to čitaju.
Medicinski tehničar, ili kako ga već tamo zovu lekarski
pomoćnik, začudi se što ja njemu tako rekoh pa mi
odgovori:
– Vidite: bolesnik, i jedva jadan hoda, i samo što mu
para iz usta ne ide od vreline, a našao se da sve živo
samokritikuje. Ako se, veli, oporavite, u šta sumnjam,
onda i kritikujte, a inače ćemo vas stvarno od tri do četiri
isporučiti u obliku onoga što tu piše, pa ćete onda shvatiti.
Došlo mi je da tog lekarskog pomoćnika odalamim, ali
pošto sam imao visoku temperaturu, 39 sa 8, nisam se s
njim upustio u polemiku. Samo sam mu rekao:
– Pričekaj samo, medicinska sondo, da se oporavim, pa
ćeš ti meni platiti za svoju drskost. Zar, kažem, bolesnici
mogu takve govorancije da slušaju. To im, kažem,
moralno ubija snagu.
Medicinski tehničar se začudi što se teški bolesnik tako
slobodno s njim raspravlja i odmah prekinu razgovor. Kad
tu priskoči sestra.
– Idemo, veli, bolesniče, u perionicu.
Ali te reči me opet štrecnuše..
 – Bolje, velim, da je ne nazivate perionica već kupatilo.
To je, velim, lepše i oplemenjuje bolesnika. I nisam ja,
velim, konj pa da me peru.
Medicinska sestra odgovara:
– Džaba što je bolesnik, a ipak, veli, primećuje
svakojake finese. Vi svakako, veli, nećete ozdraviti jer
svuda nos zabadate.
Tu me ona dovede do kade i naredi da se skinem.
I evo počeh da se svlačim i odjednom vidim da u kadi
iznad vode već štrči neka glava. I odjednom vidim da to
izgleda baba u kadi sedi, po svoj prilici bolesnica.
Kažem ja sestri:
– Gde li ste me to, pasja sorto, u damsku kadu doveli?
Tu se, kažem, već neko kupa.
Sestra kaže:
– Pa to ovde jedna bolesna baba sedi. Ne obraćajte
pažnju na nju. Ima visoku temperaturu i ni na šta ne
reaguje. Tako da se vi svlačite bez uzrujavanja. A za to
vreme mi ćemo babu da izvučemo iz kade i da vam
natočimo sveže vode.
Ja kažem:
– Baba ne reaguje, a ja, može biti, još reagujem. I meni
je, kažem, čisto neprijatno da gledam ono što vam pliva u
kadi.
Odjednom ponovo dolazi lekarski pomoćnik.
 – Ja, veli prvi put vidim ovakvog probirljivog bolesnika.
Te ono mu se, bezobrazniku, ne dopada, te ovo mu nije
dobro. Baba na samrti se kupa a on izvoljeva. A ona možda
ima temperaturu oko četrdeset i ništa do nje ne dopire i
sve vidi kao kroz maglu. I zaista, u svakom slučaju, vaš
izgled neće je zadržati na ovom svetu duže od pet minuta.
Ne, kaže, ja više volim kada nam bolesnici dolaze u
besvesnom stanju. Barem im tada potaman, svime su
zadovoljni i ne upuštaju se s nama u naučne rasprave.
Utom se iz kade oglasi baba:
– Vadite me, veli, iz vode, ili ću, kaže, sad sama izaći i
sve vas tu razbucati.
Tu se oni pozabaviše babom i meni naložiše da da se
svučem.
I dok sam se svlačio, oni momentalno natočiše tople
vode i narediše mi da tu sednem.
I, znajući moju narav, više se nisu raspravljali sa mnom
i trudili su se da mi u svemu povlađuju. Tek posle kupanja
dadoše mi ogromnu presvlaku koja ne odgovara mom
rastu. Mislio sam da su mi iz pakosti namerno podmetnuli
takav komplet koji mi nije po meri, ali sam posle video da
je to kod njih – normalna pojava. Kod njih su mali
bolesnici, po pravilu, bili u velikim košuljama, a veliki – u
malim.
I čak se moj komplet pokazao bolji od drugih. Na mojoj
košulji bolnički žig je stajao na rukavu i nije kvario opšti
izgled, a na kod drugih bolesnika žig je stajao kod nekog na
leđima, a kod nekog na grudima, i to je moralno
ponižavalo ljudsko dostojanstvo.
Ali pošto mi je temperatura sve više rasla, više o tim
pitanjima nisam raspravljao.
A smestili su me u omanju sobu, gde je ležalo
tridesetak raznoraznih bolesnika. I neki su, izgleda, bili
teški bolesnici. A neki su se, naprotiv, oporavljali. Neki su
zviždukali. Drugi su igrali mice. Treći su muvali po
sobama i sričući čitali šta piše iznad uzglavlja.
Kažem ja sestri:
– A ako sam možda dospeo u duševnu bolnicu, onda mi
tako recite. Ja, velim, svake godine ležim po bolnicama i
nikada ovako nešto nisam video. Svuda tišina i red, a kod
vas ko na pijaci.
Ova kaže:
– Možda ćete nam narediti da vas smestimo u posebnu
sobu i da vam postavimo stražara koji bi vam rasterivao
muve i buve.
Ja nadigoh dreku da dođe glavni lekar, ali umesto njega
dođe najednom onaj isti tehničar. A ja sam se osećao jako
slabo. I kad ga ugledah totalno izgubih svest.
Došao sam sebi, valjda, tako bar mislim, tek kroz tri
dana.
Sestra mi kaže:
– E pa, kaže, vi imate zbilja žilav organizam. Vi ste,
kaže, kroz sva iskušenja prošli. I čak smo vas slučajno
stavili pored otvorenog prozora, a vi ste neočekivano
počeli da se oporavljate. I sad, kaže, ako se ne zarazite od
bolesnika pored vas, onda ćemo vam, kaže, od sveg srca
moći da čestitamo na ozdravljenju.
Međutim moj organizam više nije podlegao bolestima.
Jedino pred sam izlazak razboleo sam se od dečjeg
oboljenja – velikog kašlja.
Sestra kaže:
– Po svoj prilici ste zakačili zarazu iz susednog
paviljona. Tamo je naše dečje odeljenje. I vi ste, verovatno,
neoprezno koristili pribor za jelo obolelog deteta. Pa ste se
zato malo razboleli.
Sve u svemu, uskoro se organizam izborio, i ja sam
uskoro počeo sam da se oporavljam. Ali kada je trebalo da
me otpuste, onda sam se i tu, što se kaže, napatio i ponovo
razboleo, ovoga puta na nervnoj bazi. Na nervnoj bazi na
koži su mi izašli sitni priščići poput osipa. I doktor reče:
„Prestanite da se nervirate i to će vremenom nestati“.
A ja sam se nervirao prosto stoga što nikako da me
otpuste. Ili bi zaboravili, ili im je tamo nešto falilo, ili neko
nije došao a nije se moglo bez njegovog potpisa. Ili su,
najzad, nagrnule žene bolesnika pa je sav personal pao s
nogu. Medicinski tehničar kaže:
– Imamo takvu gužvu da prosto ne stižemo da
otpuštamo bolesnike. Povrh svega vi samo osam čekate, a
takvu halabuku ste digli. A imamo tu neke izlečene koji i
po tri nedelje čekaju na otpust pa trpe.
 Ali uskoro me otpustiše i ja se vratih kući.
Supruga mi kaže:
– Znaš, Petja, pre nedelju dana pomislismo da si otišao
na onaj svet, pošto je iz bolnice stiglo obaveštenje u kome
se kaže: „Po prijemu istog hitno se javite po telo vašeg
muža“.
Dakle, moja supruga je pojurila u bolnicu, ali tamo su
se izvinili zbog greške koja je kod njih nastala u
administraciji. To im je umro neko drugi, a oni su zbog
nečega pomislili da sam to ja. Mada sam u to vreme bio
zdrav, samo sam se na nervnoj bazi osuo prištevima. Sve u
svemu, zbog nečega mi je bio neprijatan taj događaj, pa
sam hteo da pojurim u bolnicu, da se tamo s nekim tamo
podžapam, ali kad sam se setio kako tamo stoje stvari
onda, znate, nisam ni otišao.
I sada bolujem kod kuće.
 KALJAČA

Naravno, izgubiti kaljaču u tramvaju nije teško.

Naročito kad te podboče s leđa, a pozadi te neki siledžija
nagazi na petu – i, eto, kaljača bila, pa je više nema.
Ništa lakše nego izgubiti kaljaču.
Meni su je skinuli za tili čas. Može se reći ni trepnuo
nisam.
Ušao sam u tramvaj – obe kaljače stajale su na svom
mestu. Izašao iz tramvaja – gledam, jedna je kaljača ovde,
na nozi, a druge nema. Čizma je ovde. I čarapa je, vidim,
ovde. I gaće su na mestu. A kaljače nema.
A za tramvajem se, naravno, ne trči.
Skinuo sam preostalu kaljaču, umotao je u novine i,
eto, tako krenuo.
„Posle posla“, mislim, „baciću se u potragu. Kako roba
da mi nestaje? Gde si da si, iskopaću te.“
Posle posla krenuh u potragu. Kao prvo, posavetovah
se s jednim poznanikom vozačem tramvaja.
 Taj mi, evo kako, uli nadu.
– Reci, kaže, hvala što si u tramvaju izgubio. Na
drugom javnom mestu ne jamčim, a u tramvaju kad
izgubiš, to ti je zakon. Imamo mi jednu takvu prostoriju za
izgubljene stvari. Dođi i uzmi. Nema da brineš.
– E pa, kažem, hvala. Pade mi kamen sa srca. Glavna
stvar je što je kaljača maltene kao nova. Tek tri sezone je
nosim.
Sledećeg dana odem u tu prostoriju.
– Može li se, kažem, braćo, kaljača povratiti natrag?
Skinuše mi u tramvaju.
– Može, kažu. Kakva kaljača?
– Kaljača, kažem, obična. Broj taj i taj.
– Mi, kažu, možda dvanaest hiljada imamo te veličine.
Navedi neke znake raspoznavanja.
– Znaci su, kažem, kao i obično: peta, naravno,
poderana, unutra postave nema, izlizala se postava.
– Takvih, kažu, kaljača imamo možda više od hiljadu.
Zar nema neke specijalne znake?
– Specijalne, kažem, znake ima. Špic je, izgleda, načisto
odvaljen, jedva se drži. A potpetice, kažem, skoro da nema.
Izlizala se potpetica. A bokovi su, kažem, još dobri, za sada
se drže.
– Sedi, kažu, ovde. Sad ćemo pogledati.
Najednom iznose moju kaljaču.
 To jest, užasno sam se obradovao. Načisto se raznežio.
„Eto“, mislim, „svaka čast, aparat radi. I kakvi“, mislim,
„idejni ljudi, koliko briga sebi natovariše zbog jedne
kaljače.“
Kažem im:
– Hvala, kažem, drugovi, do groba. Dajte je brzo ovamo.
Sad ću ja nazuti. Zahvaljujem vam.
– Jok, kažu, poštovani druže, ne možemo da vam damo.
Mi, kažu, ne znamo, možda niste vi to izgubili.
– Ma ja sam, kažem, izgubio. Mogu da dam časnu reč.
Oni kažu:
– Verujemo i u potpunosti saosećamo, i vrlo je
verovatno da ste vi izgubili baš tu kaljaču. Ali da vam je
damo ne možemo. Donesi uverenje da si stvarno izgubio
kaljaču. Neka ti kućni savet overi taj fakat i tada ćemo ti
mi bez suvišnog odugovlačenja izdati ono što si zakonito
izgubio.
Ja kažem:
– Braćo, kažem, sveti drugovi, pa u kući ne znaju za taj
fakat. Možda mi neće dati taj papir.
Oni odgovaraju:
– Daće, kažu, njima je stvar da daju. Zašto inače
postoje?
Pogledah još jednom kaljaču i izađoh.
Sledećeg dana pođoh predsedniku naše kuće.
 Kažem mu:
– Daj papir. Propade kaljača.
– Stvarno si je, kaže, izgubio? Ili se izmotavaš? Možda
hoćeš da mazneš suvišni predmet široke potrošnje?
– Tako mi boga, kažem, izgubio sam.
On kaže:
– Naravno, na reči se ja ne mogu osloniti. Eto, kad bi ti
meni nabavio potvrdu iz tramvajskog parka da si izgubio
kaljaču, tada bi ti ja izdao papir. Ovako ne mogu.
Ja kažem:
– Pa oni mene vama šalju.
On kaže:
– Ajde, onda, da mi pišeš izjavu.
Ja kažem:
– A šta tamo da napišem?
On kaže:
– Piši: toga i toga datuma nestala kaljača. I tako dalje.
Dajem, dakle, garanciju da neću napustiti mesto dok se
prednje ne razjasni.
Napisah izjavu. Sledećeg dana propisnu potvrdu dobih.
Pođoh s tom potvrdom u onu prostoriju. Kad tamo mi,
zamislite, bez petljavine i bez odugovlačenja izdadoše
moju kaljaču.
 Tek kad sam nazuo kaljaču na nogu, osetio sam se
potpuno raspilavljen. „Evo“, mislim, „ljudi rade! Zar bi se
na nekom drugom mestu zezali s mojom kaljačom toliko
vremena? Ma šutnuli bi je pa se onda slikaj. A ovamo, ni
nedelju dana nisam jurio i evo, dobio je natrag.“
Jedno mi je krivo, te nedelje dok sam jurcao, prvu sam
kaljaču izgubio. Sve vreme sam je nosio pod miškom, u
kesi, i ne sećam se na kom sam je mestu ostavio. Najgore je
što nisam u tramvaju. To je propala stvar što nisam u
tramvaju. Pa dobro, gde da je tražim?
Ali je zato druga kaljača kod mene. Na komodu sam je
stavio.
Kad sam kadgod neraspoložen, pogledam kaljaču i
dođe mi nekako lako i bezazleno na duši.
„Eto“, mislim, „kancelarija radi, svaka joj čast!“
Sačuvaću tu kaljaču za uspomenu. Neka se potomci
naslađuju.
 GRIŠKA ŽIGAN

Uhvatiše Grišku Žigana na delu baš kad se na vašaru s

nekim trgovcem cenjkao oko kmetovog konja.
Ushodao se Griška oko konja i trgovcu namiguje.
– Kakav je to konj, gospodine trgovče! Kraljevski konj!
Bolje je da od gladi crknem, nego takvog konja da prodam.
Tako mi boga, to je živa istina. Kad ovamo vidim – dobar
neki čovek. Dobrom čoveku me nije stid da prodam.
Naročito takvom trgovcu plemenitom.
Trgovac je s nepoverenjem merkao Griškinog konja.
Konj beše pravi paorski – omalena rasta i trbušast.
– A gle zube… Kakvi su to zubi, gospodine trgovče! Ta
poglednite, to su pravi kraljevski zubi!
Griška je nekoliko puta čučnuo, obigravao oko konja
bez ikakve potrebe za tim, čak je legao na zemlju ispod
konjskog trbuha. I hvalio trbuh.
A trgovac je oklevao i raspitivao se:
– Dobro, a da nije, bože me sakloni, ukraden?
 – Ukraden? – vređao se Griška. – Ovaki konj pa ukraden!
Ukradeni konj, gospodine trgovče, nema takav pogled.
Ukradeni konj vazda te iskosa gleda. A ovaj, obratite
pažnju, kakav pogled ima. Čist kraljevski pogled. A i boja
mu je kraljevska.
– Nemoj ti tu mnogo da blebećeš – reče trgovac. – Ako je
ukraden, onda mi lepo reci: ukraden, znači, konj. Jerbo
muva se, vele, ovuda lopov i konjokradica Griška Žigan…
Da možda nisi baš ti taj? A? Kako se ono zvaše?
– Je l’ ja? Griša mi ime. To je istina. Samo gospodine
trgovče, takvo ime ja lopovlukom nikad neću okaljati. S
tim se nikada neću složiti… A da se zovem Griša, zovem
se. Mogu vam i legitimaciju pokazati… E pa ondak,
uzimate li konja? Kraljevskog konja. Tako mi boga, to je
živa istina.
A u to vreme seljaci s kmetom na čelu pristigoše na
vašar.
– Evo ga – tanušnim glasom zaurla kmet – evo ga,
pogani jedne, lopova i konjokradice – Griške Žigana! Udrite
ga, dobri ljudi!
Stoji Griška, da beži ne pomišlja, samo mu lice malčice
posivelo. Zna da ne sme bežati. Uhvate li ga, odmah će ga
početi tući. A kad su besni, tuku namrtvo. Zabezeknuše se
seljaci. Kako sad to – lopov, a ne beži, čak se ni iz ruku ne
otima. Potapkaše u mestu, okomiše se na Grišku i ruke mu
uzdom svezaše. Jer u gradu nije zgodno čoveka tući.
 – Odvucite ga van grada – reče kmet – pokazaćemo mi
njemu, lopovu, kučkinom sinu, kako se tuđi konji
mažnjavaju!
Povedoše Grišku van grada. Pređoše oko pola vrste.
– Stoj! – zaustavi se Foma Hromi, I kaputić skide.
– Počnimo, braćo.
Vidi Griška da je vrag odneo šalu: sad će da ga biju. A
lopova – konjokradicu, seljaci tuku do smrti – takav je
zakon.
– Braćo – reče Griška – znate li čija je ovo zemlja? Biće da
je ovo državna zemlja. Ne smete me ovde tući. Nema
takvog zakona da na državnoj zemlji čoveka biju. I vama
petljavina sa sudom, i meni šteta.
Kmet se složi.
– Ima on pravo. Nagrabusili smo kod sudije, ako
namrtvo umlatimo čoveka. Doterajmo mi njega, braćo, do
sela. Tamo će mu se svaki trag izgubiti.
Povedoše Grišku prema selu.
– Braćo – tiho upita Griška – zbog čega, bre, da me
bijete? Na sud mene, lopova i konjokradicu, treba. Sud će
stvar da raščisti. Samo svaki sud ima da me oslobodi. Koji
’oćeš sud čim vidi konja ima da me oslobodi. Ružna
kljusina, đavo nek je nosi dabogda. Nikakve vajde od nje
nema.
 – Ma, šta to ovaj – iznenadi se kmet – šta to ovaj, narode
pravoslavni, konjče moje kudi? Taki divni konj, a on
kudi… Ma šta to ti, rđo jedna, konja moga kudiš?
– Tako mi boga, živa je istina – reče Griška. – Pogledajte
ga kako hoda. Takvog konja mrsko ti je i da uzjašeš. Čim ga
uzjašeš, on bena jedna, mrda sapima. „đavo bi ga znao
zašto, ali mrda sapima. Od njega čovek može i bolest da
zaradi: bolest, na primer, kilu… Od sela do vašara, to svak
zna, samo je četiri vrste, a ja gola voda – izmuči me
načisto, anatema ga bila! Mrda li sapima, mrda… Pa ja
vam čak mogu pokazati…
Foma Hromi priđe Griški i udari ga.
– Šta nas tu zamlaćuješ, matori keru! Kad si već lopov,
ponašaj se ispravno. Ne zamlaćuj.
Povedoše Grišku dalje. I selo je evo blizu – crkva se vidi.
– Braćo – pokorno reče Griška – e, braćo… Bogme ćete
me zalud tući. Svejedno je uskoro smak sveta.
Seljaci su išli ćutke.
– Evo šta je – opet će Griška – muva se tu jedan jurodivi,
blažnjejši brat, Ivanuška… Nisu moje reči, nego on kaže:
„Da, veli, biće u tim mestima strašan zemljotres i vihor
ognjeni.“
– Ma nemoj? – tiho se začudi Foma Hromi. – Da ne
lažeš?
– Tako mi boga, to je živa istina. Pa što sad da krijem?
Nema tu više šta da se krije. I datum je naveo. Koji smo
danas datum?
 – Osmi – odgovoriše seljaci.
– Osmi. Tačno. Pa da, a ovamo je zadeveti određeno.
Sutra mu je, znači, vakat. U podne će da požuti nebo,
nastaće vihor i grad će sve načisto da izrešeta. I čoveka, i
stoku domaću – kravu, na primer, ili kokošku…
– I gvožđe? – upita kmet. – Ako ja imam, recimo,
gvozdeni krov?
– Značajne su vaše reči – reče Griška – i gvožđe.
Seljaci se zaustaviše.
– Dobro, a popa – upita neko – može li se, na primer,
popa spasiti?
– Ne – odgovori Griška – ni popa neće poštedeti…
– E ondak je tačno – zamišljeno reče Foma Hromi –
muvala se tu jedna kaluđerica… Potvrđuje ove reči. Samo
za taj grad laže, rđa jedna. Kaluđerica o tome ništa ne reče.
– Sigurno laže – reče kmet – tako mi boga, laže. I za
gvožđe laže.
– Znači sutra, je l’ Griška, obećavaš, a? – upita Foma
Hromi.
– Sutra. U podne će nebo da požuti, vihor da nastane i
grad na zemlju da padne, i taj grad…
– Nek ti bude – rekoše seljaci – sačekaćemo do sutra.
Razvezaše Griški ruke i povedoše ga u selo. A u selu
zatvoriše Grišku u kmetovoj avliji, u ambar, i stražara
postaviše.
 Do večeri celo selo saznade za strašno proročanstvo.
Dolazile seljanke u kmetovu avliju s hlebom i s jajima,
klanjale se Griški i plakale.
A kod Fome Hromog nakupilo se mnoštvo sveta. Sedi
Foma Hromi na klupi i ovako govori:
– Da ne bi kaluđerice, ma ja bi prvi rekao – lažeš, rđo
jedna. Jes’, ali jopet kaluđerica… Kod koga je još bila
kaluđerica?
– Kod mene je bila, Fomo Vasiljeviču. Kod mene je i
sade – reče seljanka bez marame na glavi. – Sedim ti ja tako
pred veče u miru božjem, kad… Nekoj kuca…
– Da – prekide je Foma Hromi – nebo će da požuti, vihor
da nastane…
Sutradan seljaci u polje ne izađoše. A dan bejaše vedar.
Ushodali se seljaci po selu, u kmetovu avliju navraćaju
i podrugljivo se smeškaju.
– Sedi li još prorok?
– Sedi.
– Slagao, strvina. Ko bog je slagao. A kako se fino
potrefi! Eh ti, crko dabogda. Takve je grehota i tući.
Samo se Foma Hromi nije smejao.
Išao je Foma Hromi sam samcijat, mrštio se, izlazio u
polje i gledao u nebo.
A nebo bejaše vedro.
U podne začuše krik u selu. Vikao je Foma Hromi.
 – Oblak!
I zbilja. Iza državne šume nisko je plovio oblak. Beše to
oblak mali i siv. I vetar ga teraše brzo.
Celo selo nagrnulo iza kuća, pa u polje. I čudom se čudi.
– Da, oblak!
Ali ne požute nebo i vihor ne nasta – prođe oblak brzo
iznad sela i sakri se.
Dan bejaše vedar.
Pojuriše seljaci u kmetovu avliju. Drž’ tamo, drž’ amo –
ambar otvoren, a Griške nema. Nestao Griška.
A zajedno sa Griškom nestalo i konjče kmetovo
kraljevske pasmine.
 STARICA VRANGEL

1.
DELIKATAN SLUČAJ

Zbog strogo poverljivog slučaja ide islednik Čepiga,

zbog slučaja od državne važnosti. I, dabome, niko i ne sluti
da je to islednik. Na pamet nikome ne pada da to ide
islednik.
Izašao čovek da se nadiše svežeg vazduha i – to je sve.
Ili je, možda, na ljubavni sastanak izašao. Što je najvažnije,
bez žurbe. Kretati se bez žurbe, a lice da ti igra, da ti peva
lice – proleće i divota božja od vremena.
Inače – propade prefinjeni plan. Inače će svak da kaže:
„Ehe, evo ga ide islednik Čepiga zbog strogo poverljivog
slučaja!“
– Lepojko – reče Čepiga devojci s vrećom. – Lepojko! –
namignu joj okom.
 Pazi, kako divno hoda! Treba tu delikatno. Delikatno. A
zatim ovako: dozvolite da vas priupitam da niste u
izvesnom srodstvu… He-he…
Tu Čepiga zastade pored kuće. U dvorište uđe. U
dvorištu – žuta zgrada. Na zgradi – tabla. Na tabli – „Kućni
savet“.
Divno! – reče Čepiga. – U svakoj kući – kućni savet, u
svakoj kući, u izvesnom smislu, državna uprava. To je čak
jako divno! Sad da uđemo u taj svet. Ta-a-ko. Da
osluhnemo.
Dva čoveka tiho razgovaraju.
Pa dobro, a šta je s politikom ratnih operacija, Gavrilo
Vasiljiču? – upita tenorčić.
S politikom ratnih operacija? Hm… S juga generali
nastupaju.
„Vrlo dobro!“ obradova se Čepiga. „Da sad uđemo“.
Uđe u sobu, nakrivi glavu, pa upita:
Treba mi opunomoćenik Malaškin. Stvar je poverljiva.
Aha! Vi ste građanin Malaškin? Jako divno. Dozvolite da
upitam, ko živi u stanu trideset šest? Da-a, u stanu trideset
šest. Baš u trideset šest.
Gavrilo Vasiljič ima oštar njuh. Gavrilo Vasiljič s puno
poštovanja:
Starica stanuje. Starica i glumac stanuju.
Aha, glumac? – začudi se Čepiga. – Što baš glumac?
 Pa eto glumac. Kako da kažem – kao podstanar, a čak i
na tuđoj grbači.
Hm… Na tuđoj grbači? Ispitaćemo i glumca. Nego u
smislu starice, da nije starica u izvesnom srodstvu, ovaj,
da kažemo, s generalima bivšim ili sa senatorima? Da,
upravo to, da nije u srodstvu sa senatorima?
Nije mi poznato – odgovori Gavrilo Vasiljič. – Starica je,
izvinjavam se, siromašna. Sin joj je u ratu nestao. Jad
jaduje i za smrt se sprema. I mesto je sebi na Smoljenskom
groblju kaparisala. Starica se živa ne čuje.
A islednik tera svoje:
Ispitaćemo staricu. Obaveza je, veli, od državnog
značaja da ispitamo staricu i glumca. Molim, građanine
Malaškine, pratite me.

2.
ISTRAGA

Glumac je ležao na krevetu i čekao Mašenjku. Ako se ne

uplaši, doći će danas Mašenjka.
Glumac je ležao na krevetu kanda sa izvesnom
apatičnošću.
Entre, Mašenjka – reče glumac kad Čepiga zglobovima
prstiju zakuca na vrata. – Entre, moliću lepo.
 „Ovde mora jako delikatno da se pristupi stvari“,
pomisli Čepiga i uđe kod glumca.
Izvinjavam se! – uvredi se glumac.
A islednik naprosto ko čigra po sobi.
Dozvolte, veli, da vam stisnem ruku. Naime, hteo sam
staricu. Međutim, izvesno odsustvo starice prisiljava me…
U redu – reče glumac – moliću lepo. Samo mi se
pričinjava da je starica po svoj prilici kod kuće.
Jok. To jest, sad će doći. A dotle dozvolte, ja onako iz
radoznalosti da vas upitam da niste vi u izvesnom
srodstvu s dotičnom staricom?
Nisam – odgovori glumac. – Ja sam ti, baćo moj,
glumac, a starica je, ovaj, da vam kažem – gledalac.
Daklem tako, vrlo dobro! – začudi se Čepiga. – Hm…
Gledalac… Vidim neviđeno obrazovanog čoveka… Nego,
da vi možda niste u srodstvu s tamo nekim senatorima?
Tu se glumac s kreveta pridiže, pa u Čepigu mlaz
duvanskog dima.
Uhu, veli, sa senatorima… A što se tiče starice, kakvo,
bre, srodstvo: neprosvećena starica i – umetnik. Ja sam ti,
baćo moj, čovek od umetnosti.
Vidim neviđeno obrazovanog čoveka – mrmljao je
Čepiga. – I čitave gomile knjiga… I vi te knjige, moliću
lepo, čitate po profesionalnoj dužnosti?
M-da – reče glumac – i knjige čitam po profesionalnoj
dužnosti. Tu je i prilog za „Njivu“ – pisac je Maksim Gorki.
 Da, da, ruska literatura. Dobro, a što se tiče strane,
južne, vama može biti nove knjižice neko donese? Ja to
opet iz čiste radoznalosti.
Od strane – ulogu Hamleta, engleskog pisca.
Divno, baš divno…
„Hm, bogami, koje ja gluposti izvaljujem“, pomisli
Čepiga. „A gle njega kako zamazuje oči. Pazi ti lukave
beštije! Hm, a šta mi bi ono za knjige? Da, što se tiče južnih
noviteta, neko vam donese. Možda folira. Bogami folira.“
„Evo će osam“, pomisli glumac, uzdišući. „Prepala se
Mašenjka. Sigurno se prepala… A mladić je društven –
knjige ga interesuju.“
Vas, izgleda, knjige interesuju? – upita on Čepigu. Pa
eto tu je Hamlet. Ja sam, znate, najviše u tragičnim
ulogama. Svi mi kažu: „Spoljašnjost vam je, vele, tragična“.
I ja, zaista, ne mogu, znadete, nekakvog tamo
komedijanta… Uglavnom duboke strasti…
„Uh“, uplaši se Čepiga, „gadno! Ne može to tako. Nije to
tip čoveka da treba delikatno. Tu treba bez uvijanja.“
Zakopča Čepiga sako na dva dugmeta i ustade.
Po službenoj, veli, dužnosti moram vas saslušati i
konstatovati.
Uplaši se glumac.
Kako? Šta konstatovati? Zbog čega saslušati, gospodine
sudski isledniče, izvinjavam se?
 „Ščepaće me“, pomisli glumac, „ko dva i dva da će me
ščepati…“
A islednik trlja ruke.
Niste, daklem, u srodstvu? Znači, i tako lepo, niste? A
ako je starica, da kažemo, priznala i odala… Ako je, da
kažemo, došla danas starica, šetkajući se došla i, ko veli,
taka i taka stvar – odala…
Nisam u srodstvu, gospodine isledniče.
Hm – reče Čepiga – divno. Oho, baš divno! A ne biste li
mi nešto rekli u vezi tajnih sastanaka kod starice, tajnih
skupova. I da nije neko dolazio kod starice u smislu
predaje korespondencije?
Glumcu su se jako tresle ruke.
Dolazili su, gospodine isledniče. Supruga
opunomoćenika Malaškina je dolazila… Samo ja sam,
gospodine isledniče, od malih nogu privržen umetnosti. A
kod starice je dolazila Malaškina, to znam sigurno. Baš
danas je dolazila. Najpre o životu, gospodine isledniče,
kobajagi, loš im život. Tako je i rekla: „Loš nam je, veli,
život“, gospodine isledniče sudski. A zatim o politici
ratnih operacija, navodno, s juga, izvinjavam se,
nastupaju, gospodine isledniče. A Malaškin će ovako
starici: „Zašto, veli, svoje sreće da se odreknem?“,
gospodine sudski isledniče. A starica odmahuje rukom,
negira, jednom rečju: „Nije to, veli, moguće da je moj
Mišenjka do generala dogurao.“ Tako je i rekla: „Do
generala, kaže, dogurao“, gospodine sudski isledniče.
 Dalje – strogo reče Čepiga.
I dalje, gospodine isledniče, u sobi šušu-šu, a o čemu,
izvinjavam se, nisam čuo. A ja, gospodine isledniče, sa
staricom niti sam bio, niti sam u srodstvu i, ne mešajući se
u politiku, od malih nogu bavim se strastima. Pa starica je
tako i rekla: „Loš nam, veli, život.“ A onaj mlaz dima u lice,
gospodine sudski isledniče, koji vas je nedavno uznemirio
posledica je lakomislenosti – izvinjavam se.
Islednik Čepiga zaljubljeno je gledao u glumca.

3.
UGLEDNI GRAĐANIN

– Tra-ra-ram – tiho reče Malaškin i u sobu uđe. – Tra-ta-

ram… Ja samo na tren uđoh. Do vas, gospodine isledniče,
moliću lepo. Kad se ratosiljate državnih poslova – do
mene, gospodine isledniče. Na šoljicu sa šećerom. Nego,
izvinjavam se, totalno besmislene glasine što se tiče
supruge mi moje. Totalna besmislica, gospodine isledniče.
Samo pakosna osoba dotične stvari može da kaže. I,
uostalom, moja supruga ne bi otišla kod te očigledne
prestupnice. Štaviše, ni sa kim se ona ne druži i očima
nikog ne može da vidi. Dešavalo se da je teram: „Idi, velim,
kod nekoga, odmori dušu od zemaljskih briga!“ – „Ne, veli,
Gavro, neću da idem, veli, očima ne mogu da vidim tu
staricu!“ Dotična stvar samo iz pakosti može da se kaže….
Onda, znači, na šoljicu sa šećerom. Tra-ra-ram, gospodine
isledniče. A vas, građanine glumče – sram da bude! Vi se
polako spremajte. Oni su, gospodine isledniče, od onih
bivših naslednih uglednih građana, da tako kažem –
gospar. Vi, ugledni glumče, kupite prnje. Islednik će vas
sad uhapsiti.
Da – reče Čepita – uhapsiću. Po službenoj dužnosti ću
uhapsiti. Vi ga, građanine Malaškine, malo pripazite, sad
ću ja. Sad ću ja… suočenje… Alibi… Hitam…
Glumac je, ljuljajući se, sedeo na krevetu.
E, veli, Malaškine, Malaškine, šta sam ti ja skrivio,
Malaškine? Ugledan, veli građanin i gospar… Ti si ubica,
Malaškine! Greh ti je veliki na duši. Pa sad će me ščepati,
Malaškine. A zašto? Zbog čega da me, moliću lepo,
ščepaju? Od malih nogu služim čistoj umetnosti… Od
malih nogu i ne mešajući se u politiku.
Malaškin glumca nije gledao.

4.
PAUČINA

Kao miš tiha dođe starica i sede u ćošak. A islednik

rukom po vazduhu – najzad, evo i trenutka najveće
ozbiljnosti. Islednik ko čigra po sobi. Islednik roni i pliva.
Islednik čas do Malaškina, pa će mu hitro:
Zamoliću da slušate. Zamoliću da slušate i, slušajući,
potpisom overite izjavljeno.
 Čas do starice, čak sa izvesnom nežnošću u glasu:
Dozvolte da ustvrdimo, da priupitamo, da tako
kažemo, za cenjeno zdravlje vaših rođaka. I ko su dotični? I
gde stanuju? I da l’ se malčice s nekim ne dopisuju?
Nepomična seđaše starica u ćošku. Starica imaše sive
oči, i haljinu sivu, ne starica – sivi miš. I ide kao miš, i sedi
kao miš. I nikako da shvati starica koji smisao kriju reči
tankonogog.
A tankonogi je uzbuđen neviđeno.
Da, veli, baš tako sam i hteo reći: dopisivanje. Pisamce
nekakvo. Pisamce od poznatog vam lica… Recimo, general
vam rođak… daklem… ćiribu… ćiriba… otprilike. Ja to iz
radoznalosti. Daklem, moliću lepo! Rođak. Daklem, kako
rođak da ne napiše? Ima obavezno da napiše. Nije on takav
čovek – taj rođak – da pismo ne napiše. I eto vam. I eto vam
pismuljak od poznate ličnosti. On vama pismuljče o
događajima, u stilu – krećem u ofanzivu… Vi njemu
ceduljče, u stilu – aha, i tako dalje. Vi njemu ceduljče, a on
vama pismuljče. I jasno, apsolutno, kao što vidite, ispade
čitava prepiska. I korespondencija preko nekog. A preko
koga? I šta preko nekog? Moliću lepo. Zar nije tako? Uf,
dabome da se sekirate – kako li mu je tamo… Boleštine
svakojake, jad i kuku lele…
Sekiram se – zaplaka se najednom starica – kako li mu
je tamo. Sekiram se… Srce mi načisto istrunulo, toliko se
sekiram… Boleštine i kuku lele. Baš vam hvala, mladiću!
Baš vam hvala!
Zapeva i zaigra lice islednika Čepige.
 „Oh! Sve ide ko po loju, ko po loju…“
I Čepiga opet kao čigra, Čepiga opet pliva i roni. Čepiga
će glumcu s neopisivim ushićenjem:
Molim vas lepo, kako možete? I vi negirate, i vi takvo
srodstvo ignorišete? Uvredili ste me, mladiću. Veoma i
jako ste me uvredili. Sad ću ja.
Pa opet starici.
Dozvolite, dopustite još rečcu-dve… Taj predivni
mladić… Pa da, tako i želim da kažem, da vam nije rođak?
Ne – odgovori starica – ne, nije rođak. Ali ja sam mu,
mladiću, kao rođena majka. Ja sam mu umesto majke.
Hvala vam, mladiću!
Uh – zadrhta glumac. – Uh, gospodine isledniče, ma
laže matora starica… ja je ne poznajem. Neprosvećena
starica i gledalac… A ja sam, za sebe da kažem, od malih
nogu duboke strasti.
Dosta – strogo reče Čepiga. – Oboje ste uhapšeni.
Moliću, gospodine Malaškine, pratite me.

5.
NAOPAČKE

Zatvoriše staricu i glumca zasad u istu ćeliju. A u toj

ćeliji tamnovao je još jedan čovek. Bio je potpuno van sebe.
Drao se da ni u snu ni u duši nije kriv, masti je, navodno,
imao tačno četiri funte i belog brašna za majčinu boljku.
„Ne u cilju trgovine, gospodo, već u cilju majke.“
Taj čovek bacio je glumca u tešku depresiju. Glumac je
sasvim oslabio, omršaveo i sedeo na ležaju celom dužinom
se ljuljajući.
„Zbog čega li su mu ščepali, gospode? Pa ja, bre, ni luk
jeo ni luk mirisao. Dobro je ako bude suda. Sudiće mi. Reč
će mi dati. Takva i takva stvar, narodne sudije, moliću
lepo… A ako uza zid? U podrum, pa uza zid?“
Ne beše pravo glumcu, uprpio se.
„Pa šta i ako bude suda? Šta da kažem? Propao sam.
Nemam ja, bre, blage veze s tom pravnom…. Gospodo
sudije… Porotnici…
Reči nisu išle. Sve ide naopačke. Sve naopačke, ništa
kako valja.
„Gospodo narodne sudije, osećam od malih nogu
sklonost prema čistoj umetnosti Melpomene koja… Ne
mešajući se u politiku… Naopačke. Dibidus naopačke!
Mogu me streljati. A zbog čega, bre, gospode, da me
streljaju? U tamnicu baciše i streljaše. Psovao, kazaće,
državnu vlast, vređao… Pa niko zaboga nije čuo…
Malaškin je to. Malaškin je to ocinkario. Oj, Malaškine,
ubico! Takvu stvar da kaže: ugledni, veli, građanin i
gospar. Aha, reći će, gospar… Okrenite, reći će, gospara
njuškom prema zidu… A ja, bre, možda svim srcem i ne
mešajući se u politiku…
 Gospodo narodni porotnici, osećajući prema umetnosti
Melpomene koja… i ne mešajući se u politiku… od malih
nogu duboke strasti.
Gadno. Ko dva i dva da će me streljati. Keva pokojna je
plakala: završi, Vasenjka, gimnaziju – otići ćeš u
pravnike… Kad ono – u glumce. A moglo je sasvim lepo u
pravnike. Dabome, gospodo narodni porotnici, moliću
lepo.“
Zaključio glumac da će ga zasigurno streljati. I s tim
zaspao.
A noću mu dođoše ljudi u crvenim pantalonama.
Nadenuše mu na glavu ludačku kapu i povukoše za nogu
uz stepenice.
Glumac je vikao divljačkim glasom.
Zbog čega, bre, za nogu? Gospodo narodni porotnici,
zbog čega, bre, za nogu?
Ujutru se probudio glumac i oladio se.
„Danas je kraj… A možda mi i nije žao života? Pa i nije
mi žao života. Nego Mašenjka će doći. Mašenjka će plakati.
A on će ustati kod zida. U podrumu. Ne vezujte oči, reći će,
nije potrebno. I gotovo. Od malih nogu, gospodo narodne
sudije…“
U siv umazan prozor šibala je kiša. I kapi kiše klizile su
po staklu i mučile glumca.
Starica je tiho sedela na ležaju i odsutno zurila kroz
prozor.
 A crni čovek hodao je između ležajeva i samo svoje, pa
svoje:
Ali, gospodo, ne u cilju trgovine, već u cilju majke.

6.
STARIČIN KRAJ

Kroz tri dana su ih pustili.

Da, otvorili ćeliju i pustili.
– Idite, rekoše, kud hoćete.
I izašli oni na ulicu.
Nečujno kao miš vratila se starica kući i zatvorila se u
sobu. A čamotno omršaveli glumac do večeri je posećivao
poznanike i govorio tragično:
– Stavili me uza zid, a ja njima: ne vezujte, velim, oči,
nije potrebno. Škljocnuše orozi zvučno. Kad najednom
utrčava crni neki čovek. Ovaj da se, veli, pomiluje, ostale
pogubiti. I stisnu mi ruku. Izvinite, veli, što je tako ispalo.
A uveče glumcu Mašenjka dođe. Glumac plakaše i
ljubljaše Mašenjkine prste.
– Srušilo se, veli, Mašenjka, nešto u duši. Napuklo.
Nisam više onaj isti čovek. Ne treba mi ni slava ni ljubav.
Spoznao sam život vaistinu. Ranije sam mnogo trpeo radi
postizanja visokog cilja. Za slavom žudeo. A sad, Mašenjka,
odlazim sa scene – ni ljubav, ni slava mi ne trebaju. Dosad
sam trpeo zbog Zarnjicina. Hulja Zarnjicin, Mašenjka. Misli
– režiser, pa mu je sve dozvoljeno. Hm, zašto su vam, veli,
ruke kao obešene? Eh, Mašenjka, treba pojačati. Tragizam
položaja treba pojačati! Ako metneš ruke u džep ispašće
lakrdijaštvo i komedija. Ne shvataju. Trpeo sam, a sad ne
mogu. Propao sam čovek, Mašenjka! Život sam spoznao i
dah smrti osetio. I da umrem, Mašenjka, ništa se
promeniti neće.
Noću, dok je glumac ljubio Mašenjku i govorio joj da je
život još divan i da su još radost i slava pred njim, noću, iza
zida tiho je izdahnula starica.
I niko se nije začudio i nije je požalio – dapače,
osmehnuše se: ko vele, jedna starica manje. I ne sahraniše
staricu na Smoljenskom groblju, gde je mesto bilo
rezervisano, već zbog nečega na Mitrofanjevskom.
 MAMAC

U tramvaju se uvek vozim u drugom vagonu.

Tamo se dobroćudniji svet okuplja.
U prvom vagonu je dosadno i tmurno, čak nikome na
nogu da nagaziš. A u prikolici, o nogama da i ne govorim,
mnogo je, brate, slobodnije i veselije. Tamo kadikad
putnici razgovaraju među sobom na apstraktne filozofske
teme – o poštenju, na primer, ili o plati. Ponekad se, pak,
dešavaju prava priključenija.
Ovih dana vozim se ja četvorkom.
Evo ti dva građanina sproću mene. Jedan s pilom.
Drugi s pivskom flašom. Flaša prazna. Drži čovek flašu u
rukama i po njoj kvrcka. Pa je na oko prisloni i motri
putnike kroz zeleno staklo. Ispada veoma zanimljivo.
Pored mene građanka s toplom maramom. Sedi ona
kobajagi umorna ili bolesna. Pa čak i oči povremeno
zatvara. A pored građanke – paket. Jedan onako u novine
zamotan i kanapom vezan.
 I stoji taj paket ne baš tik uz građanku, već malo
podalje. Građanka pokatkad kosimice poglede na njega
baca.
– Kevo! – kažem ja građanki. – Pazi da ti paket ne
maznu. Strpaj ga na kolena.
Građanka me ljutito pogleda, napravi tajanstveni znak
rukom i, prinevši prst ustima, ponovo zatvori oči.
Zatim me opet, strašno nezadovoljna, pogleda i reče:
– Plan si mi pokvario, đavole nijedan…
Ja se zamalo ne uvredih, kad građanka pakosno
dodade:
– Može biti da sam ja taj paket hotimice tu stavila. Šta
ćemo onda? Može biti da Ja i ne spavam i sve živo vidim i
namerno oči zatvaram?
– Kako sad pa to? – začudih se ja.
– Kako, kako… – raspali se građanka. – Možda, lopova
na taj paket hoću da upecam…
Putnici se stadoše osvrtati na naš razgovor.
– A šta ima u paketu? – poslovno upita čovek sa flašom.
– Pa to ti kažem – reče građanka. – Možda sam hotimice
tu trice i kučine natrpala… Jerbo… ne s’vaća lopov šta je u
njemu. Već grabi što mu dođe pod ruku… Znam ja, ništa
mi ne pričajte. A šta ako se ja celu nedelju tako vozikam..
– A šta biva… upecaju li se? – radoznalo upita neko.
– Nego šta misliš – raspalila se građanka.
 – Obavezno nalete… Onomad sam jednu damicu
ukebala… Omlađa, onako lepuškasta. Crnkica, garavuša…
Gledam… vrtka se i ta damica. Zatim ćap za paket i kao ide
ona dalje… Oho, mislim, dolijala si, gaduro…
– Te lopužetine treba bo’me iz tramvaja izbaciti! – reče
ljutito čovek s pilom.
– Nije to ništa… iz tramvaja izbaciti – umešao se neko. –
U miliciju ih treba otpremati.
– Naravno, u miliciju – reče građanka. – Obavezno u
miliciju… A onda sam jednog drugog ulovila… Muškarac,
da kažemo zgođušan, dobroćudan… Isto se ukebao… Uzeo
najpre paket i drži. Navikava se čovek. Ko da je njegov. A ja
ćutim. I, tobože, u stranu blenem. A on evo ti ga ustaje i
ide polagaško… E-e, kažem, drug, dolijao si, gade…
– Na mamac ih, daklem, loviš? – iskezi se čovek s
flašom. – I ufate se mnogi, a?
– Pa već sam kazala – reče građanka – fataju se.
Zatrepta očima, zvirnu kroz prozor, ustumara se i pođe
prema izlazu.
I, odlazeći iz tramvaja, ljutito me pogleda i ponovo će
reći:
– Plan si mi pokvario, đavole nijedan! Počeo da dreči po
celom tramvaju. Sad se, jasno, na paket niko neće
polakomiti. Zato i izlazim pre vremena.
Te se neko začuđeno oglasi kad ova ode:
 – A šta će njoj to, braćo moja? Neće, valjda, lopovluk da
iskoreni?
Drugi putnik, smejuljeći se, odgovori:
– Ma ne, ona prosto gori od želje da svi ljudi unaokolo
kradu.
Čovek s pilom ljutito reče:
– Evo kakvih đavoljih babuskara ima, vaspitanih u
duhu bivšeg režima!
 ŽRTVA REVOLUCIJE

Jefim Grigorjevič skide čizmu i pokaza mi nogu. Na prvi

pogled ništa naročito na njoj ne beše. Tek pri pažljivom
pregledu mogle su se na stopalu videti neke zarasle
oderotine i ogrebotine.
– Zarastaju – skrušeno reče Jefim Grigorjevič. – Tu se
ništa ne može. Ipak smo već u sedmu godinu ušli.
– A šta je to? – upitah ga.
– To? – reče Jefim Grigorjevič. – To sam ja, poštovani
druže, nastradao u oktobarskoj revoluciji. Danaske, kad je
šest godina prošlo, svak bi, naravski, da se naturi: i ja sam,
veli, učestvovao u revoluciji, i ja, tobože, krv svoju
prolivao i sebe žrtvovao. Ja bar imam očigledne znake.
Znaci ne lažu… Mada ja, poštovani druže, u fabrikama
nisam radio i poreklom sam bivši građanin grada
Kronštata, u svoje vreme sam – sudbina je tako htela – bio
žrtva revolucije. Mene je, poštovani druže, pregazio
revolucionarni motor.
Tu me Jefim Grigorjevič svečano pogleda i, uvijajući
nogu u obojak, nastavi:
 – Da, da, pregazio me motor, teretnjak. I to ne kao
prolaznika ili tamo neku sitnu boraniju, zbog sopstvene
nepažnje ili slabog vida, naprotiv – nastradao sam u
određenim prilikama i u samoj revoluciji. Da li ste
poznavali bivšeg grofa Orešina?
– Ne.
– Daklem ovako… Baš kod tog grofa sam služio. Kao
glancač parketa… Hoćeš-nećeš, ali patos mora dva puta da
se izglanca. Jedan put, naravski, s voskom. Grofovi su jako
obožavali s voskom… A po meni, boli me uvo – samo
suvišan trošak. Premda, naravski, dobija sjaj. A grofovi su
bili jako bogati i u tom smislu nisu škrtarili.
Daklem, beše, znate, ovakav slučaj: izglačao im ja
parket, da kažemo u ponedeljak, a u subotu se dogodila
revolucija. U ponedeljak ja im izglačao, u subotu
revolucija, a u utorak, četiri dana pre revolucije, trči meni
njin vratar i zove:
– Idi, veli pozivaju. Kod grofa, veli krađa golema, a na
tebe sumnjaju. Trk! Inače će ti glavu otkinuti.
Ogrnuh ja kaputić, požderah nešto pred put i – k njima.
Dotrčah, upadoh, dabogme, u sobe.
Gledam – lično bivša grofica pala u histeriju i tabana
petama po ćilimu.
Ugleda me ona i govori kroz suze:
– Ah, veli, Jefime, komsi-komsa, da vi niste drpili moj
damski časovnik od dvadeset četiri karatnog zlata obložen
brilijantima?
 – Ma šta pričate, velim, šta pričate, bivša grofice! Kog će
mi đavola vaš damski časovnik, velim, kad sam muško?
Smešno, velim. Izvinite na izrazu.
A ona rida.
– Ne, veli, niko do vi ga nije drpio, komsi-komsa.
I najednom ulazi lično bivši grof i svim prisutnim
ovako zbori:
– Ja sam, veli, prekoviše bogat čovek i baš me zabole za
vaš bivši sat, ali ovu stvar neću tek tako ostaviti. Neću,
veli, ruke svoje da prljam s vašom njokalicom, nego ću
tražiti odštetu, komsi-komsa. Goni se, veli, odavde.
Ja, naravski, pogledah kroz prozor i izađoh.
Dođoh kući, legao pa ležim. I stravična me spopala
čama od uvređenosti. Jerbo nisam ja uzeo njezin bajni
časovnik.
I ležim dan i dva – hranu prestao da žvaćem i sve se
mislim gde bi mogao biti taj obloženi satić.
Kad najednom – petog dana – ko da me nešto tresnu po
glavi.
„Pobogu“, mislim se, „pa njezin satić sam ja lično u
kutiju s puderom turio. Našao na ćilimu, pomislio
medaljon i turio.“
Ogrnuh istog trena kaputić, ništa čak i ne
prezalogajivši, potrčah na ulicu. A bivši grof stanovaše u
Oficirskoj ulici.
 I evo, trčim ja ulicom i obuzima me nekakav nejasan
nemir. Šta se to, razmišljam, narod tako čudno kreće,
postrance, kao da se boji puščanih zrna i artiljerije? Odakle
sad to, razmišljam.
Pitam prolaznike. Odgovaraju:
– Juče se dogodila oktobarska revolucija.
Dadoh gas pa – u Oficirsku.
Dotrčavam do kuće. Gomila. I odmah tu motor stoji. I
namah mi nekako sinu: da ne padnem, mislim se, pod
motor. A motor stoji… E pa lepo. Priđoh bliže, pitam:
– Šta se tu događa?
– To mi, vele ovu aristokratiju trpamo u teretnjak i
hapsimo. Likvidiramo ovu klasu.
I najednom vidim ja – vode ga. Bivšeg grofa vode u
motor. Progurah se kroz narod, vičem:
– U kutijici je, vičem, vaš satić, proklet bio! U kutijici s
puderom.
A grof, mrcina, ni za ič me ne zarezuje i penje se.
Jurnuh ja bliže motoru, a motor, proklet bio, kad
zatrešta u taj momenat, kad me točkovi drmnuše u
stranu.
„E pa“, mislim se, „jedna žrtva je tu.“
Tad Jefim Grigorjevič opet skide čizmu i stade ljutito
razgledati zarasle belege na stopalu. Zatim ponovo nazu
čizmu i reče:
 – Eto tako, poštovani druže, kao što vidite, i ja sam u
svoje vreme nastradao i ja sam, da tako kažem, žrtva
revolucije. Dabogme, ne dižem ja zbog toga nos, ali nikom
neću dozvoliti da se na meni iživljava. A između ostalog,
predsednik stambene zadruge premerava moju sobu u
kvadratnim metrima i još tuteka gde stoji komoda –
posebno. Pa se još iživljava: ispod komode, veli, vi imate
oko pola metra patosa. A kakvo je to, bre, pola metra, kad
je to mesto komoda zauzela? A komoda je – gazdina.
 ARISTOKRATKINJA

Grigorij Ivanovič glasno uzdahnu, obrisa bradu

rukavom i poče da priča:
– Ja ti, brate moj, ne volim ženske sa šeširima. Jerbo,
ako je ženska sa šeširom, ili ako su na njoj svilene čarape,
ili ako štene kakvo drži u rukama ili joj zlatan zub u
ustima, onda mi takva aristokratkinja i nije nikakva
ženska, već prazno mesto.
A u svoje vreme, bože moj, dopadala mi se jedna
aristokratkinja. Šetao sam s njom. U pozorište je vodio. U
pozorištu se đavo i desio. U pozorištu ti ona u punoj meri
razvi svoju ideologiju.
Upoznasmo se u dvorištu kuće. Na zboru stanara.
Vidim, stoji takva jedna persona. Čarape navukla, zub se
zlati.
– Odakle si, kažem građanko? Iz koje sobe.
– Ja, kaže, iz sedmice.
– Molim lepo, kažem, da ste mi živi i zdravi.
 I namah mi se nekako, da reknem, strašno dopala.
Zaređo ja k njoj. U sedmicu. Dešavalo se tako, dođem ti ja
kao službeno lice. U stilu, kako je kod vas, građanko, u
pogledu kvara na vodovodu i kanalizaciji? Radi li?
– Da, odgovara, radi.
I lepo se zakukuljila u flanelsku maramu i više ni da
bekne. Samo striže očima. A zub u ustima blista. Dolazio
joj ja mesec dana – navikla. Poče davati detaljnije
odgovore. U smislu, radi vodovod, hvala vam, Grigorije
Ivanoviču.
Što dalje to više, stadosmo ja i ona ulicama šetati.
Izađemo na ulicu, ona zapovednički da je uzmem pod
ruku. Uzmem je pod ruku i vučem se ko prebijena mačka.
Ne znam šta da kažem, a i pred narodom me stid.
Elem, kad će ti ona meni jedarede:
– Šta vi mene, kaže, stalno vodate po ulicama? Načisto
mi se u glavi zavrtelo. Vi biste me, kaže, kao kavaljer i
čovek na vlasti mogli odvesti, na primer, u pozorište.
– To može, kažem.
I taman sledećeg dana poslala nam partijska ćelija
karte za operu. Jednu kartu dobio ja, a drugu mi bravar
Vaska žrtvovao.
Karte nisam ni pogledao, a one različite. Ova moja – za
sedenje dole, a ona Vaskina – na najvišoj galeriji.
I pođosmo ti mi. Seli ljudi u pozorište. Ona sela na moju
kartu, ja – na Vaskinu. Sedim na čardaku i ni belu mačku
ne vidim. Kad se, ipak, nagnem preko ograde, onda nju
vidim. Istina, loše. Dosađivao se ja, dosađivao, pa sišao
dole. Vidim pauza. A ona u pauzi šetka.
– Dobro veče, kažem.
– Dobro veče.
– Baš me interesuje, kažem, radi li ovde vodovod?
– Ne znam, kaže.
Pa pravo u bife. Ja za njom. Šetka ona po bifeu i gleda u
šank. A na šanku tacna. Na tacni kolači.
A ja kao kakav gusan, kao kakav buržuj ušljivi, oblećem
oko nje i nutkam:
– Ako vam je, kažem, od volje da smažete jedan kolač,
ne ustručavajte se. Ja plaćam.
– Mersi, kaže.
I iz tih stopa raskalašnim korakom prilazi tacni i ćap s
kremom, pa žderi.
A kod mene para ko u žabe dlaka. U najboljem slučaju,
jedva za tri kolača. Jede ona, a ja uzrujan kopkam po
džepovima, gledam rukom koliko imam para. A para malo
u oko bi stalo.
Pojede ona s kremom, pa ćap drugi. Ja se štaviše
nakašljem. I ćutim. Obuze me nekakva buržujska
stidljivost. Kobajagi kavaljer, a nije pri parama.
Ushodo se ja oko nje ko pevac, a ona se kikoće i izaziva
me da joj komplimentiram.
Ja kažem:
 – Nije li nam vreme da sednemo? Zvonilo je, čini mi se.
A ona kaže:
– Nije.
I uzima treći.
Ja kažem:
– Da ne bude mnogo… natašte? Može vam se smučiti.
A ona će:
– Ne, kaže, navikli smo.
I uzima četvrti.
Tu meni udari krv u glavu.
– Meći, kažem, natrag!
A ona se utronjala. Otvorila usta. A u ustima zub blista.
A meni pade mrak na oči. Svejedno, mislim se, nema
mi više s tobom vodanja.
– Meći, velim, u vražju mater!
Metnula ona nazad. A ja kažem gazdi:
– Koliko smo dužni za tri pojedena kolača?
A gazda se drži indiferentno – pravi se lud.
– Dužni ste, kaže, za četiri pojedena komada toliko i
toliko.
– Kako, kažem, za četiri? Kad je četvrti na tacni.
– Jok, odgovara, iako je na tacni, zagrizen je i prstom
zgnječen.
 – Ma ko bre, kažem, zagrizen, za ime boga! To su vaše
smešne fantazije.
A gazda se drži indiferentno – zamahuje rukama ispred
tintare.
Dakako, narod se, naravno, skupio. Eksperti.
Jedni govore – zagrizen je, drugi – nije.
A ja izvrnuo džepove – svakakve andramolje se,
naravno, sručiše na pod – narod da crkne od smeha. A
meni nije smešno. Stojim i pare brojim.
Prebrojim lovu – u dlaku za četiri komada. Džabe sam
se, bože premili, prepirao.
Platih. Obraćam se dami:
– Dojedite, kažem, građanko, plaćeno je.
A dama ne mrda. Snebiva se da ga dokrajči.
Kad ti se tu neki čilager uplete.
– Daj, kaže, da ga ja dokrajčim.
I dokrajčio ga, đubre. Za moje pare.
Seli mi u pozorište. Dogledali operu. I pravac kući.
A pored kuće ona će meni svojim buržujskim tonom:
– Prilična svinjarija s vaše strane. Jerbo, koji su bez
novaca ne vodu se s damama.
A ja kažem:
– Nije, građanko draga, u novcu sreća. Izvinite na
izrazu.
Tako se ja i ona raziđosmo.
Ne dopadaju mi se aristokratkinje.
 MERSI

Ove godine se stanovništvo još malčice stislo.

S jedne strane, razume se, nepmani odoše van grada u
cilju izbegavanja raznoraznih krupnih nesporazuma i pod
uticajem dekreta. S druge pak strane, stanovništvo se
dobrovoljno stislo u stanovima, jerbo nije baš svakom
zabavno da trostruko plaća višak stambenog prostora.
I, dakako, likvidacija stana kao institucije odigrala je
takođe istaknutu ulogu.
Tako da se ova godina pokazala čak veoma povoljnom
u smislu stambenog prostora.
Ako se svake godine toliki stambeni prostor bude
ispražnjavao – to je prava divota, to je da nove kuće možeš
zasad i da ne zidaš.
Ove godine jako mnogo proletera stančiće i sobice
steklo putem useljavanja. To je prava stvar!
Prava, ali ne u potpunosti. Tim pre što se useljavanje
obavlja ne naročito razumno. Samo da im se useliti. A šta,
gde, i kod koga – u to se, dakako, ne ulazi.
 Istini za volju, usled ovakve oštre krize u to se i ne mora
naročito ulaziti.
Međutim, razume se, bilo bi poželjno, ako ne sad, ono
ubuduće ispoljavati izvesnu preciznost pri useljavanju. Ili
davati garanciju da, recimo, pored mirnog čoveka neće
useliti trubača ili plesača koji ko besan magarac skače do
plafona i urniše stan.
Ili pak ovako. Naučne sekretare useljavati, da kažemo,
kod naučnih sekretara. Akademike, koji su prošli kroz
čistku aparata – kod akademika. Zubare – kod zubara. One
što sviraju flautu, njih opet kod njihove branše – ajd’ pa
zviždukaj zajedno.
Ali, naravski, ako takva preciznost nije moguća, onda i
ne treba. Neka se ondak prema najvažnijim obeležjima
useljavaju. Koji su ljudi umnog rada i koji vole noću knjige
da prelistavaju – turi ih pored njihovih noćnih trudbenika.
Druge – kod drugih. Treće – kod trećih.
Al’ bi tada život procvetao. Inače sad kadikad jako
jadno ispadne. Kao, na primer, ovakav fakat s jednim
našim poznanikom. On je, inače, radnik. Tekstilac.
Zamolio je da mu se prezime ne upotrebljava. Poručio da
se sam fakat ispriča, ali prezime nije dozvolio da se dira.
Inače, veli, mogu me difinitivno dokrajčiti zvucima.
Tako da ćemo ga nazvati… pa… recimo – Zaharov.
Njega, prijana, upravo useliše ove godine. Naravno,
mersi i hvala što ga useliše, inače je kod svojih rođaka
stanovao. Samo, to mu je useljavanje grdno priselo.
 Beše to divan građanin i, mada, naravski, nervozan,
prilično solidnog zdravlja. A sadeka – budite ljubazni –
nervoza srca i sva krv zakuvala od razdraženosti.
A najvažniji razlog – on je u tom stanu bio nepoželjan.
Taj stančić su baš intelektualci naseljavali. U jednoj
sobi inženjer. U drugoj, naravski, muzički tehničar – što
svira u bioskopu i u restoranima. U trećoj, opet, neudata
žena s detetom. U kupatilu – kućna pomoćnica. Isto, ko u
inat, dibidus intelektualna osoba, bivša generalica. Ona
pazi na dete. A noću u kadi vreme provodi. Spava.
Jednom rečju, kud god mrdneš – sve intelektualci. I
njin život nije sasvim odgovarajući, kako bi se, naravno,
želelo.
Radi primera, Zaharov, razume se, ne ustaje kasno. Oko
pet sati ustaje. Ili tu negde oko pola pet. Tako čovek
navikao – da ranije ustane. Tim pre što na posao ustaje, ne
na bal.
A inženjer u to vreme upravo leže. Ili tu negde sat
ranije. I kuca u zid. Kao, budite ljubazni, lakše se krećite na
tim svojim potpeticama.
U redu, Zaharov mu, naravno, objašnjava – u smislu, ne
juri na bal. Kao, mora se umiti, čaj sebi zakuvati i tako
dalje.
I tu se, razume se, odigrava prvi okršaj.
Hoće Zaharov da se umije – u kupatilu dama
intelektualka spava. Ta nadiže dreku, zapodeva diskusije i
tako dalje.
 I, naravna stvar, posle takvih okršaja i debata čovek se
pojavljuje na poslu ne tako svež kao što bi trebalo.
Posle dolazi nazad kući. Oko pet, koliko li, sati. Jasno,
malo gucne. Pogleda novine.
Taman se malo ispruži, promozga o politici ili o
kvalitetu proizvodnje – opet ne može.
S leve mu strane tu je već muzički kvintet. Naš muzičar
iz orkestra stekao naviku da u to vreme pre filma vežba na
svom instrumentu. Ima flautu. Jako grozno gromoglasan
instrument. On u njega duduče, duva, sline izbacuje i
posle svira skale.
Daklem, Zaharov izađe napolje. Posedi sat-dva na
stubiću – duša za kućom žudi.
Dođe kući, čaj popije, a s desne strane, kod inženjera,
gosti se već natakarili. Preferans igraju. I na svojoj pianoli
nekakav kučeći Listov valcer sviraju. Ili plešu šimi – po
svoj prilici kad prime platu.
Kad pogledaš, veče neprimetno prošlo. Noć na pragu. I
mada, razume se, oni noću paze na galamu, inače se može
i u miliciju, potpunog mira ipak nema Kreću se. Parket
nogama zakačinju. I tako dalje.
Taman se razišli – muzičar se iz restorana ili sa sedeljke
pojavljuje. Stavlja svoj instrument na komodu. Sa ženom
se svađa.
Tek što se isvađao i umirio – inženjer se pokreće: neko
vreme čitao, znate, pa na spavanje.
Taman on legao, Zaharov treba da ustane.
 Taman Zaharov ustao – inženjer se nervira, kuca u zid,
ne preporučuje okretanje na potpeticama.
Taman krenuo u kupatilo – vriska i dreka – navodno,
zašto se prska. I tako dalje, i tako dalje.
I, dabome, zbog svega toga trpi posao: cic, ko što sami
vidite, kadikad ispadne tako redak i neinteresantan – to
sto posto Zaharov proizvodi. A kako da drugačiji i
proizvede – noge mu klecaju, ruke se tresu i džigerica od
jada otiče.
Zato vam ja i kažem: naučne sekretare treba kod
naučnih sekretara, zubare kod zubara i tako dalje. A koji
na flauti zvižde, te van grada treba nastaniti.
Tek tada će život zasjati svojim punim sjajem.
 Boris Piljnjak

SMRTNO MAMI

Miriše junsko seno, zaudara u stvari – pa ipak nema

zanosnijeg mirisa, junske noći odišu gorkim mirisom
breze, i junske su zore kristalne.
Čovek zauvek zadržava ono čime ga dočeka zemlja.
Aljona se rodila u šumskoj stražari, gde su bili nebo,
borovi, pesak i reka. Ali i desno i levo od reke pružale su se
livade, i Aljona je naučila od svoje majke da junski cvet
žute bogorodičine trave – bradavice sa njenih vlati i listića
kad stoje u rakiji – leče grudne bolesti; da žuti prstenak
mnogo pomaže od glavobolje i prehlade; da ružičasta i bela
hajdučka trava leči posekotine; posekotine leči i aloja; da
miomirisna žalfija ublažuje bol zuba, grla; bol zuba
ublažuje i kamilica, kamilicom se još može dete ukloniti iz
utrobe; da slatka nana leči promuklost i bolove u grudima;
da neugledno zimsko mleko – narandžasti sok iz njegovih
vlati – leči bradavice; da ozbiljna potajnica pomaže kod
svih zemaljskih telesnih bolesti; da je neprimetni,
modroplavi cvetić – vidac – jedina trava koja leči od ujeda
zmije; da se modroplavim, bodljikavim čkaljem, što raste
po obroncima, teraju iz kuće zli dusi. Zajedno s majkom
brala je Aljona te trave uoči senokosa u junu – sve one
cvetaju u junu osim modroplavog, bodljikavog čkalja, koji
cveta u avgustu. Zajedno s majkom ostavljala je za zimu
sok od tih trava.
Aljona se rodila u junu i zauvek joj je ostalo u sećanju
junsko seno, koje slatko miriše, i naporni radovi na
senokosu.
Kao devojčica je već saznala da – smrtno mami.
Pokraj stražare je prolazio železnički nasip, a preko reke
se pružao gvozdeni most, kojim su uz tutnjavu jurili
vozovi. U proleće, za vreme poplava, reka se razlivala i
ljudi su preko mosta prelazili na drugu stranu reke. U jeku
proleća, uoči Uskrsa, kada su se topili snegovi, kada je
sunce zaslepljivalo oči, a šuma brujala od ptičjeg cvrkuta,
jednog blještavog dana išao je železničkim nasipom
student, vlastelinski sin sa druge strane reke. Bio je mlad i
zdrav, s kačketom na plavim kovrdžama, u grubim
čizmama, prišao je prozoru, tražio vode, smejao se.
– Da divnog li dana, prava blagodet! Znači, preko mosta
se može? – smejao se na sav glas, bezbrižno, lep, mlad,
zdrav, sa raskopčanim okovratnikom na modroplavoj
košulji i kapljicama znoja na belom vratu. – Ah, prava
blagodet, tetka Arina!
Bacio je pogled na Aljonu, osmehnuo se, rekao:
– Je li ti to kći? Biće lepotica. Prava lepotica!
Majka je oslovljavala studenta po očevom imenu,
savetovala mu da ne gleda dole dok prelazi preko mosta –
u proleće je voda brza, uhvatiće ga vrtoglavica. Student
skide kačket, zatrese kovrdžama i ode. Došao je do sredine
mosta i bacio se u vodu: spasao se čudom – voda ga je
nanela na stari potporni stub koji je ostao od starog mosta.
I uveče je majka pričala kćerki da čoveka smrtno mame
poplavljena polja, mami zemlja sa visine, sa crkvenog
zvonika, mami pod voz i iz voza. Kao devojčica Aljona to
nije shvatila – one večeri, kada su šumele prolećne bujice i
kroz otvoreni prozor strujao miris sveže zemlje. Ali je
kasnije, kao devojka, shvatila: nekoliko proleća stajala je
sama na mostu za vreme poplava i osećala da mami –
mami voda – nepoznato, smrtno; uverila se, shvatila da
smrtno mami odasvud, da je u tome život, mami krv,
mami zemlja, mami – Bog.
Devojka je odlazila preko reke, u selo, na prela, pevala
na obronku pesme s devojkama, igrala u kolu, upoznala se
sa momkom i zavolela ga, i došlo bi do svadbe da se majka
Arina nije odjednom uzjogunila, a zatim se ispovedila
kćeri i rekla:
– Aljonuška, pa tvoj mladoženja je u stvari tvoj rođeni
brat. Greh… davno je to bilo, bila sam mlada, zgrešila sam
na senokosu s njegovim ocem. Tvoj je otac bio u vojsci.
Zgrešila sam – govorila je tiho, šapatom, brišući krajičkom
marame uglove nekad lepih usana.
Majka se ispovedala, a Aljona je prestala da odlazi na
obronak, provodila je večeri kraj svoje stražare, noću je
osluškivala ćurlikanje prepelica, gledala u rečnu maglu i
još jednom osetila da – smrtno – greh mami; greh mami
isto kao i svetinja, i granica svega je – smrt.
Tako je prošla mladost u kući pod slamnim tremom, u
krilu neba, borova, peska i reke, sa livadama, sa cvećem i
travama.

Onda je došao život.

Svaki čovek voli samo jedanput, i ljubav je uvek
nesrećna, drukčije ne može da bude i tako mora biti, jer
posle ljubavi čovek postaje zaista čovek, jer patnja
pročišćuje, jer su lepota i radost ljubavi – u njenoj tajni. I
niko nije znao koliko je Aljona tugovala noću, mlada,
usamljena, sa mladim svojim telom – u junu, u junske
senokosne noći. Stoga je i ostala usedelica, nije se udala do
onih sudbonosnih dvadeset godina, posle kojih devojku
retko uzimaju; stoga nikome nije ni pokazivala svoju
zadušnu knjižicu, na čijoj je prvoj strani stajalo o zdravlju
raba Božjeg Alekseja, njenog prvog ženika, njenog rođenog
brata. Pomagala je majci u branju trava, išla umesto oca po
šinama sa fenjerom i zelenim barjačićem, u zimske večeri
prela na beskrajnoj preslici. Tako je bilo do dvadeset
četvrte godine, onda je počela jasno da oseća Boga, sa
njegovim smrtnim tajnama, odlazila je u crkvu i molila se
u svitanja – religiozno je uvek vezano sa fizičkim, sa
telesnim.
Otada, od onog aprila kada joj je majka ispričala da
smrtno mami, prošlo je petnaest godina. Devojčica Aljona
je postala lepa žena, krepka, rumena, široka, crnih,
skromno oborenih očiju.
Onaj isti mladi student što se onda smejao i stajao pod
prozorom raskopčanog okovratnika, radostan i pun snage
– uspeo je već da proćerda svoj život kako su ga u revoluciji
proćerdavali mnogi ruski gospodičići: nesrećno se oženio,
lomatao se sa ženom po Rusiji i inostranstvu, tugujući
neprestano za mirnim, razumnim životom; teškom
mukom i ne tako brzo rastao se od žene, potrošivši na to
sve što mu je bilo dodeljeno da stvara život; najzad se
vratio na svoje imanje u Marijin Brod, nastanio se sam u
staroj kući, provodeći čitav dan s knjigama. Bio je već zreo
muškarac, široke i guste brade, već umornih očiju i tužna
osmeha.
I Aljona je otišla da živi kod njega. Pravila našeg naroda
su stroga i jednostavna – svako rođen dužan je da se venča
na izmaku proleća, da da porod i posle umre; svako ko
odstupi od toga može po svojoj volji da gradi sebi život – i
nije greh ako usedelica ode da radi kod udovca, nije greh
ako udovici navraćaju poštari sa stanice – niko to neće
osuditi: raž cveta i u svom cvetu nosi klasove, u proleće na
njivama ržu konji, na sletištima se dozivaju ptice i na
obroncima pevaju devojke.
Aljona je odlazila u crkvu na bogosluženje, kod kuće je
tiho plakala, a onda je podigla na leđa svoje sanduče i
pešice krenula prema reci, na imanje Marijin Brod;
odlazeći zastala je na vratima, obazrela se po čitavoj kući,
tiho rekla:
– Zbogom. Odlazim.
I otišla je – i niko je nije osudio, greh nije pao na njenu
dušu.
Opet je bio jun. U raži su po njivama ćurlikale prepelice,
nebo je bilo zeleno, sunce je zalazilo na zapadu, i na istoku
se rodio kristalni srp; išla je polako, otkidala klasje i sisala
sladunjavo-opojni sok budućih zrna.

Na Polunjinovom imanju je provela pet godina.

Došla mu je uveče, ostavila sanduče na klupi u kuhinji,
ušla u njegov kabinet. Polunjin je sedeo za stolom. Rekla je:
– Evo mene, došla sam – i, kao njena majka, obrisala
maramom uglove još vrlo lepih usana.
Polunjin je pripadao onoj ruskoj gospodi koja traže
istinu i Boga, i pozvao je Aljonu k sebi jer ju je zavoleo, i još
zato što je mislio da će u njoj naći istinito i prirodno, da će
se odmoriti sa njom i zasnovati pravilan i solidan život.
Živeli su na imanju udvoje, sami upravljali njime. Polunjin
je učio Aljonu da čita i piše, čitao zajedno s njom Žitija,
sam se oduševljavajući njima, tražeći izvorno – rusko.
Pola godine kasnije rodila se kći Natalija – i Aljona se
sva posvetila detetu, osećajući život u njemu i preko njega.
Život joj je bio jednostavan i surov, kao i Polunjinov život –
ustajala je u svitanja, molila se Bogu, odlazila da muze
krave, kuvala ručak, u podne je ponovo muzla krave,
bavila se detetom, hranila ga, povijala u pelene, kupala.
Niko joj nije dolazio, niti je ona kud išla, sem u crkvu. Zimi
su ih zavejavale mećave, u proleće se reka razlivala do
samog imanja, u jesen su padale kiše i nastupali prazni,
vedri, hladni dani. Polunjin je sedeo za knjigama, sekao
drva, govorio o istini, i mora da nije osećao da su njegove
reči o dobru ponekad bile suve i jetke – jer ljudi stare.
Nizale su se godine. Proleća mnogo utiču na ljudski
život – u Aljoninom životu je postojao još jun, koji je
mirisao na trave, s gorkim brezovim svitanjem i s
kristalnim srpom iznad horizonta. Devojčica Natalija je
umrla.
Smrtno mami. Devojčica Natalija je umrla u aprilu, i
Aljonin život je postao prazan. Bog je uvek bio s njom – u
njenom srcu. Išla je s Polunjinom na sahranu preko mosta
– reka se razlila iz svog korita. Otuda su se vraćali ćutke,
jedno pored drugog, za trenutak su zastali na mostu –
mora da su se oboje setili svoje mladosti – i tiho su krenuli
dalje; kuća je bila vlažna, prazna i mračna.
 I kada je došao jun, Aljona je odlučila da ode. Smrtno
mami, mami čoveka da se baci sa mosta u nabujalu reku,
mami u daljine, na kraj sveta, da se ide, ide – i ima ljudi
koji odlaze.
Iza nje je bio život u kome su ostali jun sa svojim
travama, mladoženja Aleksej, kći Natalija, možda
Polunjin, materina tajna; pred njom je bilo smrtno – Bog i
put.
Jednog jutra je rekla Polunjinu:
– Sutra odlazim, zbogom!
– Kuda odlaziš?
– Tako… u manastire… bilo kuda… u sveta mesta.
I otišla je, odnela je svoje sanduče majci u stražaru, a u
zoru je napustila stražaru, krenula njivama, ražanim
morem, grickala sladunjavo opojna zrnca raži, gledala u
nebo, išla od jednog do drugog krsta na zvoniku, osećala,
osećala kako miriše jun i, posmatrajući put pred sobom,
razmišljala kako bokvice pomažu kod posekotina, kod
lišaja, kako modričasti vidac pomaže kod ujeda zmije.
U manastirima se molila – stavljala prosforu: za
upokoj…
Zgrešila je samo jednom u manastirskoj gostionici, u
mračnom hodniku; sladak je greh blizu Boga, i smrtno –
mami.
 BEZ NASLOVA

Veoma je teško ubiti čoveka; ali je kudikamo teže proći

kroz smrt: tako govori biologija ljudske prirode.
… Šumarak od jasika, sumrak, kišica. Sipi sitna kišica,
siva, vlažna. Jasike su požutele, šumore kao Jude Izdajnici,
kaplju mokri listovi. Put vodi kroz jarugu, u jaruzi je
porušen most, močvara. Polje zasađeno krompirom
pružilo se prema šumici. Put je prošao kroz jasike,
kolotečine su nabubrile od blata, put je izišao u polje; na
horizontu strči crkveni zvonik. Šumarak se oslanja na
pravu šumu, taj trougao Judinih vešala. Sumrak je, sipi
sitna kišica. Oblaci, mora biti, dotiču vrhove jasika. Preko
mosta, putem kroz jasikovu šumu, krompirištem – nećeš
proći: noga se zaglibi u blatu do kolena. I evo sumrak se
nalio sipinom krvlju noći, kao tuš crnim mrakom, i ništa
se ne vidi…
I kroz decenije, kroz mnoge godine svakojakih puteva –
zauvek je u sećanju ostao taj šumarak u sumraku i kiši,
koji je tonuo u mrak u kome se ništa nije videlo: zauvek je
ostalo u sećanju nešto gde se ništa nije videlo. Naveče,
posle ulice dana i posle reka moskovskih ulica, treba se
peti liftom na treći sprat prvog doma Sovjeta, onog na
uglu Tverske i Mohove. U sobu, ako se ne upali električno
svetlo, ulazi plava svetlost ulice, u tom plavom mraku
iznad Kremlja, iznad zdanja CIK-a, leprša crvena zastava:
zastava se ne vidi, vidi se samo onaj crveni cvet na crnom
nebu. I milionski grad unosi u spratove prvog doma
Sovjeta iverje svoje huke…

Sve je to bilo pre dvadeset godina.

U toj priči ima tri junaka: on, ona i taj treći, koga su oni
ubili i koji se isprečio između njih.
Taj treći bio je provokator. Taj treći bio je čovek koji je
za novac prodavao ljude na vešala, koji je prodavao
revoluciju, njene ideje i njenu čast. On i ona su se javili da
ubiju tog čoveka, za koga nije postojalo drugo ime sem
nitkov. To su bili dani razbijanja revolucije 1905. godine –
i sud nad huljom morao je biti strog; budući pobednici
nisu imali šta da razgovaraju kada je njihov brat prodavao
glave za vešala, grudi za puščana zrna i godine ljudskih
muka za tamnice i progonstva – i razgovora nije ni bilo.
 Ona nikada nije videla toga provokatora. Sa ilegalnog
rada krenula je u selo svom seljačkom ocu – đakonu. Bio je
jun mesec. On je – ime mu je Andrej – doputovao k njoj kao
verenik. Sve to nije znao treći, provokator, kome nije bilo
poznato Andrejevo legalno ime. Treći je trebalo da dođe na
malu stanicu, oko pet vrsta od đakonovog sela, radi veze, i
da se sastane sa Andrejem u šumarku, prvom desno od
pruge, iza jaružice.
Bio je jun mesec. Kako, kojim rečima ispričati o prvoj
ljubavi? O ljubavi beloj kao đurđevak, i teškoj, u
prolećnosti svojoj, kao heljdin cvet, onom težinom koja
može prevrnuti svet; o ljubavi koja nije znala ništa više od
stiska ruke i – celom svetu zajedničkog – govora očiju; o
onoj ljubavi (i on i ona su znali za to, proverivši to kroz dve
decenije) koja biva (i zauvek ostaje) jedina. Bio je
senokosni jun u prepeličjem sumraku: vetar sa ražanih
njiva raznosio je njenu ražanu kosu, vetar je povijao njenu
belu haljinu, malo otežalu od večernje rose, i široko je bio
raskopčan okovratnik njegove vezene košulje, i
neshvatljivo je kako mu se na potiljku držala zgužvana
kapa. Đakon je u bašti, pred kućom, posle dana
provedenog na kosidbi, držao najgluplja naravoučenija o
porodičnom životu i u naivnom lukavstvu, kao trgovac
robu, hvalio vrline svoje kćeri. Pred đakonom su oni
veselo glumili zaljubljene. „đakon je otišao u šupu da
spava. Oni su pošli u polje. I, dok mu je pred đakonom
nežno spuštala ruku na rame – u polju, ovde, išli su
odmaknuti jedno od drugog, u ljubavi, kao martovski
komadići leda pod nogom, i u razgovorima se nisu
spuštali ispod Bokla, iako je stari Bokl tada već bio
zastareo.
Nijednom nisu progovorili ni reči o tome da moraju ubiti.
I došao je dan kada je on, u sumrak, rekao da večeras
moraju poći. Toga dana otišli su da spavaju kao i kokoši, a
sat pošto su legli da spavaju sreli su se iza sušnice u
borovoj šumi. Kao i pre, njegova kapa je bila na potiljku;
pojavivši se iz mraka u beloj haljini, došla je ona sa belom
maramom povezanom kao u kaluđerice. U rukama joj je
bio zavežljaj.
– Šta nosiš?
– Uzela sam hleba za put.
Tada je on namestio kapu na glavi, ne rekavši ništa.
Ona ga je pogledala, nagnuvši k njemu svoje lice. Ispravila
se, polako razvezala maramu i bacila u žbunje parčad
hleba. On ništa nije rekao.
Rekla je ona:
– Hajdemo.
I pošli su šumskom stazicom, ćuteći. Šuma je mirisala
na junski med, u daljini su kreštale sovuljage, kao čvrst zid
stajalo je drveće. Oni su išli jedno pored drugog, rame uz
rame, ćuteći. Pružio joj je jedanput ruku da bi joj pomogao,
i ona je s poverenjem uhvatila njegovu ruku. Trebalo je
žuriti za noćni voz, i oni su išli užurbano, ni na trenutak
mu nije padala na um misao da – tim revolverom što mu je
u džepu – mora za jedan sat da ubije čoveka, zato što je znao
da treba da ubije hulju, koji je za njega prestao da bude
čovek. Šta je ona mislila – on nije znao niti je ikada doznao.
Ona je išla pored njega, njegova jedina, njegova ljubav,
uzrok njegovog pijanog zanosa; njena glava u beloj
marami bila je stalno malo sagnuta, isto onako kao onda
kada se prijavila da pođe da ubije provokatora. Iz šume su
izišli u polje. Daleko u polju pojavile su se stanične
svetiljke, i oni su još brže pohitali – on je išao napred, a ona
korak u korak za njim. Prišli su jasikovoj kosi. Kao Jude
šumorile su jasike, kao crni zid stajala je iza njih borova
šuma, sa polja je mirisalo na krompirov cvet – u blizini su
svetlucale zvezde na pepeljastom ruskom junskom nebu.
Ovde su se zaustavili. Ovde, na ovoj jasikovoj kosi,
trebalo je da ostane ona, on je morao da krene ka
borovima. U daljini je protutnjao voz, otišao je sa stanice.
Bilo je još deset slobodnih minuta. On je seo na travu
pored jasike. Ona je poslušno sela pored njega.
– Zbilja, ne bi bilo rđavo pojesti parče hleba – rekao je
on.
Ona nije ništa odgovorila.
– Je li ti revolver u redu? – upitao je.
Ona je ćuteći pružila ruku, u ruci je bio stegnut
revolver.
– Ti ćeš pucati ako ja ne uspem da ga ubijem. Budem li
teško ranjen, ti ćeš me dotući – rekao je.
Ona je klimnula glavom u znak odobravanja, ne
rekavši ništa.
 Više nisu razgovarali. On je zapalio cigaretu, popušio je
krijući je u šaci, bučno pljunuo, namestio kapu i ustao.
Ona je takođe ustala.
Pružio Joj Je ruku. Ona je meko stisnula njegovu ruku,
povukla je sebi – i mirnim devojačkim poljupcem poljubila
ga u usta, prvi i poslednji put u njihovom životu. On Je
ponovo namestio kapu, naglo se okrenuo i pošao u mrak
Jasika. Pošto je već prošao dosta koraka, osvrnuo se: video
je belu haljinu, nju, kako je potrčala do ivice šume naniže,
u Jarugu, prema mostu, prema Joviku, trčala je krupnim
odlučnim koracima. On je pošao dalje, prema borovima. U
polju su pućpurikale prepelice, i s dubokim spokojstvom
nastupala je noć.
Sa nasipa, u maglu Jaruge, ka borovima, krenuo Je treći
čovek, u slamnom šeširu, u kaputu. Taj treći se uputio
prema borovima. Tog trećeg je sreo Andrej.
– Jesi li ti to, Kondratije? – upitao je treći Andreja.
– Da, ja sam – odgovorio je Andrej. – Hajdemo.
Pošli su jedan pored drugog. Andreju se učinilo da taj
treći ide tako da bi sve vreme bio iza Andreja, a kada je
Andrej stavljao ruku u džep, primicao se tesno uz njega.
– Šta je to s tobom, Kondratije? – upitao je treći.
Andrej ništa nije odgovorio – izmaknuvši se korak
unazad, trgao je iz džepa revolver i opalio pravo u grudi
provokatoru. Ovaj se osmehnuo i seo na zemlju,
bespomoćno podigavši ruke uvis, u desnoj ruci mu je bio
brauning. Andrej je opalio još jedanput u to lice koje se
osmehivalo. Čovek se kao vreća brašna povalio nauznak.
Andrej je pošao krupnim koracima. Tako je išao stotinak
koraka. I onda se vratio lešu, nagnuo se nad njim i munuo
ga nogom. Leš kao da je namestio nogu koja se neprirodno
bila podvila, lice se mrtvački smejalo. Andrej ga je još
jedanput munuo i oprezno, kao ljudi koji se plaše da će se
zaraziti, počeo da pretresa njegove džepove. Tada je ka
borovima došla ona, pažljivo je pogledala ubijenog i
Andreja, pošla je ka ivici šume i okrenula se leđima
borovima.
Andrej joj je prišao, ona je ćutala. Tako su i išli, ona
napred, on pozadi. Čitav put su prošli ne odmarajući se.
Nad zemljom se rađalo svanuće, purpurnom svetlošću se
odevao istok, mesec, koji je izišao pred zoru, posipao je
novu rosu. Izlazak sunca predupredio je veličanstvenost
tišine. Ni reči nisu rekli jedno drugom u toku čitavog puta.
Tiho su ušli u kuću.

Nikada više ni reči nisu rekli jedno drugom u četiri oka.

Toga jutra probudila ga je veselim smehom, najbezazlenije
gluposti pričao je đakon dok su doručkovali krompir, kao
nežna verenica, umiljavala se ona vereniku. Đakon je
otišao – ostali su sami – i ćutali su. Tako su prošla tri dana
u očekivanju da se zametnu tragovi, ali za tri dana čak ni
vest nije doprla do njihovog sela, četvrtoga dana đakon ih
je odvezao na stanicu, na peronu ih je oboje sočno
poljubio, prekrstio ih, blagoslovio – i u Moskvi sa stanice
otišli su na razne strane, ne rekavši ni reči jedno drugom.
… Zauvek je ostao u sećanju zaselak, jesenji šumarak,
most u jaružici, polje krompira. Požutele jasike šume kao
Jude, kaplju mokri listovi. Sve je nabubrilo od jesenjeg
blata, i blato se lepi uz čizme do kolena… Ali sumrak se već
naliva sipinom krvlju noći, i sve je utonulo u mrak, u
kome se ništa ne vidi… Taj jesenji jasikov Judin šumarak
ostao je u sećanju ne od one noći kada je on ubio ovde
čoveka, jer onda je bio mirisni, senokosni jun – nego od
one kada je po čudnom zakonu prirode koji nagoni ubicu
da se vrati na mesto ubistva, u crni jesenji sumrak došao
da prekrati noć na tom mestu gde je ubio ljubav.
… Jesenji šumarak, sumrak, kišica – zatim mrak u
kome se ništa ne vidi… Uveče, posle ulice dana i posle reka
moskovskih ulica, treba se peti liftom na treći sprat prvog
doma Sovjeta. Ako se ne upali električna svetlost, u sobu
ulazi plava svetlost ulice – i u tom plavom mraku nad
Kremljom, nad zdanjem CIK-a, leprša crvena zastava – ona
radi koje se sačuvao u sećanju jasikov šumarak.
 ČOVEČJI VETAR

Deset godina ljudskog života – osvrne li se čovek na

deceniju – kao da je sve to juče bilo: svega se seća do
najmanje sitnice, do bore kraj očiju, do mirisa sobe. Ali
svakih deset godina odlazi sa zemlje, iz života, jedna
petina svih ljudi koji žive na zemlji, desetine miliona
odlaze da trunu u zemlji, da hrane crve; uostalom, za tih
svakih deset godina i dolaze u život milioni ljudi, rađaju
se, rastu, žive, odlaze u nove zemlje, množe se, luduju za
vreme prolećnih poplava, uživaju u izobilju leti, miruju u
danima babinog leta sličnim emalju, izgaraju u crvenim
zimskim svitanjima. I svaka epoha ljudskog života, svaka
zemlja, svaki grad, svaka kuća, svaka soba imaju svoj
miris, kao što ima svoj miris svaki čovek, svaka porodica,
svako pokolenje. Decenije se ponekad ukrštaju, vrlo često,
i – iza epoha, iza događaja gradova i zemalja – za njega, tog
danog čoveka, bore kraj očiju, miris sobe – bitniji su,
značajniji od događaja epoha.
 Nad svakom zemljom duvaju drukčiji vetrovi.
On, taj čovek, Ivan Ivanovič Ivanov, ušao je u život sa
uspomenom na grad sa drvenim trotoarima, sa drvenim
ogradama duž ulica, kapidžicima, teškim zadahom u
predsoblju, niskim sobama iz dvorišta obraslog korovom.
I nad njegovim životom je prohujao onaj vetar što miriše
na ljudsko prebivalište. U njegovoj sobi je stajao razvaljeni
kožni divan, iza divana su se godinama gomilali opušci.
Na stolu u njegovoj sobi knjige su se retko menjale i nikada
se nije menjala čoja: bio je to pisaći sto, čoja na stolu
promenila je boju od zelene u žutu, pepeo se nije mogao
oduvati sa stola. I s one strane niskih prozora prema bašti
rasli su korov, kopriva, čičak, bunika. Nad njegovim
životom prohujao je onaj vetar što miriše na ljudsko
prebivalište – i taj vetar se zaustavio u njegovoj sobi.
I tamo iza decenija u sećanje se zauvek urezalo jesenje,
plesnivo veče, prožeto, do grča u grlu, ljudskim mirisom:
bilo je to veče kada je oterao ženu. Dotle su bili i korovi
svitanja i prolećne poplave polja i noći sa rečima „volim,
volim, zauvek, zauvek!“ Bile su lavine svitanja, kada su u
svetu svitanja bili sunce, svemir i jezera njenih očiju, u
kojima su se mogli utopiti svemir i sunce – bila je ona, koja
je ispunjavala svemir i sunce. U ljudskoj radosti se tada
rodilo dete, novi Ivan, u sumrak su majčine oči bile divne
svim divnim materinstvom sveta, u sumrak joj je on tada
dolazio da joj poljubi bledu ruku: dete je tada spavalo, novi
Ivan. Sve je to bilo. I zatim je došlo ono plesnivo veče,
takvo veče kada je čovek usamljen, kada se boji sipljivog
ljudskog daha na zemlji!
 To nije bilo veče: bila je ponoć. Napolju je pljuštala
jesenja kiša i nije se video prst pred okom. Na stolu je
gorela sveća, vosak je kapao na onu istu čoju koja se nikad
nije menjala. Oči joj behu podbule i pored očiju behu bore.
On je stajao kod stola. Ona je stajala kod vrata.
Govorila je:
– Ivane, shvati, sve je to laž, oprosti. To je bilo
iskušenje. Pa mi smo zaista bili mnogo srećni, voleli smo
se.
Ivan Ivanovič se naginjao nad sveću i čitao lagano, na
slogove, stotinu puta pročitano parče hartije, koje je ona
napisala: – „Nikolaju, to je priviđenje, ali ne mogu bez tebe.
Muž neće biti danas kod kuće, kapija neće biti zaključana.
Dođi oko jedanaest, kada svi zaspe“…
Ivan Ivanovič je stavljao ruku s ceduljicom u svoj džep,
udaljavao se od plamena i govorio lagano, na slogove:
– Nema šta tu da se oprašta. Toj reči nije ovde mesto.
Ne zanimaju me priviđenja. Niti priviđenja imaju veze s
tim. Prosto si ležala gola sa golim muškarcem u mojoj
postelji. Odlazi!
– Ivane! – pa mi imamo dete, imamo sina!…
Ivan Ivanovič se napravi duhovit:
– Imamo ždre-be; baš zato ne želim da ti imaš ždrepce. 24
Odlazi!

24 Igra reči: že rebenok (že = rečca za pojačavanje; rebenok = dete). Kad se te

dve reči spoje dobija se žerebenok = ždrebe. (Prim. prev.)
 I tada kod nje iščezoše bore oko očiju, ostadoše samo
oči, pune mržnje, prezira i uvrede. Ona mu reče šapatom,
takođe na slogove:
– Nit-ko-ve! E, baš volim, volim – njega, a ne tebe!
Za trenutak zbunjen, Ivan Ivanovič ne odgovori ništa.
Ona se naglo okrete, zalupi vratima. Nije pošao za njom.
Iza vrata je vladala tišina. Stajao je nepomično. Iza vrata je
vladala tišina. Tako je prošlo valjda četvrt sata. Tada on
polete prema vratima. Susedna soba beše prazna, detinja
postelja beše prazna, kraj postelje na stolici gorela je sveća.
Vrata behu otvorena. On polete u pretsoblje, u težak zadah
života. Vrata što su vodila u dvorište behu otvorena. On
polete u dvorište, na kišu. Kapija sa ulice beše otvorena. I
tada on viknu bespomoćno, veoma poniznim i žalostivim
glasom:
– Aljonuška!
Niko mu se ne odazva. Ulica utonu u mrak i kišu.
A sutra ujutru jedna žena donese pisamce: – „Ivane
Ivanoviču, budite dobri“! – u pisamcetu je traženo da se po
donosiocu pošalju stvari – ženine i sinovljeve samo. On
skupi sve stvari, skupljao ih je čitav dan, žena mu je
pomogla u prikupljanju; žena je u dva maha odlazila da
jede, da pije čaj, da ruča; on nije mislio na jelo, i kada se
žena spremala da ide, pisao je opširno pismo. Predveče
žena kolicima odnese stvari i ponese pismo u nedrima.
Ivan Ivanovič joj pomože da izgura kolica na ulicu, na ulici
je ženi stiskao ruku i molio je da ne zaboravi da donese
odgovor. Ženi je stiskanje ruke bilo nelagodno, i ona je
govorila razborito, izvlačeći ruku: – „Meni je svejedno –
ako mi se naredi, doneću, noge su bar moje“. Odgovora
nije bilo ni danas, ni sutra, ni preksutra. Ali se preksutra
čulo da je otputovala iz tog grada – nekuda vozom, sa svim
stvarima, po svoj prilici zauvek. I zbilja, otputovala je
zauvek. Ivan Ivanovič je više nikada nije video. Godinu
dana kasnije saznao je da živi negde u Moskvi; tri godine
kasnije saznao je da je opet rodila dete, dečaka, Nikolaja.
Dečak je nosio njegovo prezime – Ivana Ivanoviča Ivanova
– Nikolaj Ivanov.
Iza razvaljenog kožnog divana rasla je gomila opušaka.

Ona, majka tih dvaju dečaka, žena Ivana Ivanoviča,

shvatila je ljubav kako je shvata vrlo mnogo žena, kada
prate svaki korak muškarca i žele da znaju svaku njegovu
misao – u stvari, kada smetaju muškarcu da živi, kada mu
smetaju da misli i radi, kada žene gube sve svoje lično,
gubeći pre svega dostojanstvo; takve se ljubavi
neminovno završavaju raskidom, zato što je čak i ljubavno
ropstvo – ropstvo, i u takvim ljubavima nema sadržaja.
Svaki čovečji život i svaka čovečja ljubav mogu se
predstaviti slikom: život te žene pošto je napustila muža
bio je nalik na sjajnu, šarenu, crvenu maramu, na ciganski
šal, omotan oko ruke, zavitlan, uzvitlan nad noćnim
domovima izvan grada, nad plamenovima sveća, nad
mutnim svitanjima. Taj šal je bio prožet mnogim
mirisima duvana i parfema, ali se od prvih dana u
njegovom mirisu sačuvao ljudski miris. Onda se taj šal
odvijao, padao – i pao u veoma prljavo predgrađe Moskve,
u zagušljiv smrad ljudskog smeća. Sin Ivan je živeo u
provinciji, kod sestre. Sin Nikolaj je živeo najpre s njom, a
onda ga je ona dala u sirotište. U svojoj sedmoj godini sin
Nikolaj je upoznao muke padavice, tamo, u akustičnom
hodniku kamenog sirotišta. Tada je majka saznala da je
njegov otac, onaj koji čak ni ime nije dao sinu – naprosto
nitkov, jer samo nitkovi imaju smelosti da rađaju bolesnu
decu; uostalom, majka je tada već odavno smatrala da je i
sama nitkov, jer se usudila da rodi dete (i još jednom,
uostalom: sud drugih ljudi ne treba, ne može da bude tako
surov kao sud čoveka nad samim sobom)…
I tada je majka umrla. Majka je umrla dostojanstveno,
umevši da ostavi u deci – i u Ivanu, koji je živeo daleko i
bio zdrav; i u Nikolaju, koji je živeo nedaleko, iza ograde
sirotišta, i bio bolestan od padavice – umevši da ostavi u
njima ljubav i poštovanje prema sebi. Umrla je od nekog
tifusa, ali je veliki smisao smrti bio u tome što je iživela
sve ono što joj je bilo određeno u životu.
Deca se nisu poznavala. I tek mnogo godina kasnije
Nikolaju je u sirotište stiglo pismo iz provincije, od brata
Ivana. Brat je pisao da bi hteo da se upozna, da uspostavi
svoja bratska prava. Nikolaj mu je odgovorio. Brat Ivan je
pisao o reci iznad koje je stanovao, o senari u dvorištu, o
drugovima iz gimnazije, o pticama, o polju. Brat Nikolaj je
pisao o svojim hodnicima, o svojoj zanatskoj školi, o
zajedničkim spavaonicama. Posle mnogih pisama brat
Nikolaj je napisao bratu Ivanu o svojoj bolesti. Obojica su
mnogo pisali o svojoj majci, obojica su do sitnica ispričali
jedan drugom u kakvoj su uspomeni zadržali svetinju –
majku. A kada je Ivan u svojoj provinciji navršio
četrnaestu godinu, a tetka mu ispričala o ocu, Ivan je javio
Nikolaju da im je otac živ. Ta vest je čudno delovala na
Nikolaja (ili, možda, baš onako kako je trebalo da deluje):
Nikolaj je počeo da mašta o ocu. Nikolaj je duboko u srcu,
koje je naučilo da se krije u spavaonicama sirotišta, sakrio
san i misao o ocu, svetu uspomenu i nežnost. Ivan je
napisao pismo ocu; i otac je opširno i s ljubavlju odgovorio
Ivanu.
Ivan je očevo pismo poslao bratu Nikolaju. Nikolaj je
pisao Ivanu Ivanoviču Ivanovu; i ovaj mu ništa nije
odgovorio…
(Ovde treba, između zagrada, reći da su ti dani uveli
Nikolaja u veliku rusku revoluciju.)

Deset godina ljudskog života – nije dug period. I deset

godina ljudskog života – ogroman je period!… Iza
razvaljenog kožnog divana oca, Ivana Ivanoviča Ivanova,
gomilalo se sve više opušaka, a grad je ležao, kao i ranije, s
drvenim trotoarima, s drvenim ogradama duž ulica, s
kapidžicima, s teškim zadahom života u predsoblju, sa
korovom iza prozora. Nije važno ko je bio i ko bi mogao da
bude Ivan Ivanovič, nastavnik gimnazije ili statističar u
zemstvu: nad njegovim životom je prohujao onaj vetar što
miriše na čovečji život. I tamo, posle decenije, posle niza
godina, Ivan Ianovič se seća pisma od sina Ivana.
Doneseno je izjutra, počinjalo je ovako: „Zdravo, dragi moj
tatice“ – i toga dana se Ivan Ivanovič podmladio za deset
godina, setio se sunca, setio se korova svitanja, poplava
godina, tek krajičkom svesti setio se strašne noći, onog
trenutka kada je išao od jednih otvorenih vrata ka
drugima, do kapije, kada je viknuo u mrak na ulici:
„Aljonuška“ – i toga dana je neprestano želeo da vikne isto
to, samo glasno, samo u znak konačnog sveopraštanja,
vrlo radosno… I tada je odgovorio sinu radosnim i dugim
pismom. I uskoro je stiglo drugo pismo, od Nikolaja, i ono
je počinjalo istim rečima kao i Ivanovo pismo: „Zdravo,
dragi moj tatice“ – i svom krvlju, svom mržnjom, svom
onom plesnivom noći, prožetom ljudskim zadahom, želeo
je da vikne, opet i opet: „Napolje! napolje! Odlazi svojim
ždrepcima! Kopilad mi nisu potrebna!“
… I bio je jesenji sumrak, kada je od kiša naročito
zagušljiv vazduh u predsoblju i kada vrlo rano treba paliti
sveće (to je bilo vreme kada je već odgrmela revolucija).
Napolju je škripnula kapija, nečije poštapanje odjeknulo je
stepeništem trema. Vrata od predsoblja su se otvorila i
neko je otuda tiho upitao:
– Budite dobri, da li ovde stanuje Ivan Ivanovič Ivanov?
– Da, ja sam – odgovori Ivan Ivanovič.
 U sobu uđe omalen čovek, sa štapom sa okruglom
gumenom drškom, kakve nose bogalji. Ramena mu behu
uzdignuta. I u sumraku lice sa brkovima tankim kao
kanap učini se vrlo bledo, vrlo umorno. Ivan Ivanovič je
tako zapamtio toga čoveka. On, taj čovek, kroči u sobu i
neodlučno i radosno zastade na pragu. On reče:
– Jeste li vi – Ivan Ivanovič?… – i zaplaka i ispruži ruke
(štap pade na pod).
– Tata, to sam ja… tvoj… vaš sin Nikolaj!
Ivan Ivanovič je stajao kod stola (kod istog onog stola
na kome je čoja promenila boju), i nije pružio ruku,
okrenuo se od Nikolaja – osetio je kako je u isti mah čitava
ona noć pre decenija kročila u sobu. Rekao je tiho:
– Sedi. Šta želiš?
Nikolaj ne odgovori ništa i poslušno, žurno sede na
stolicu kod vrata.
– Šta želiš?! – reče Ivan Ivanovič glasnije.
Nikolaj nije shvatio pitanje, nije stigao da odgovori.
– Šta želiš! – viknu, dreknu Ivan Ivanovič.
– Oprostite, ne razu…
Ivan Ivanovič odgura fotelju od stola, sede naspram
Nikolaja, osloni se rukama o naslon fotelje. Ivan Ivanovič
podiže štap i pruži ga Nikolaju. Nikolaj prihvati štap. Ivan
Ivanovič se netremice zagleda u Nikolaja, zaškilji.
– Oprostite, ne znam vam prezime po ocu – otpoče
šapatom Ivan Ivanovič, žmirkajući sve više. – Ne znam
vam prezime po ocu – ponovi glasnije. – Oprostite. Treba
da se objasnimo, da učinimo kraj nesporazumu. Vi
nesporazumom nosite moje prezime. Ja ne znam ko vam
je… – Ivan Ivanovič zastade, izvadi iz džepa cigarete: –
Oprostite, pušite? Ne?… Tako… Oprostite, nemam čast da
znam ko vam je… otac!
Nikolaj ustade sa stolice. Ustade i Ivan Ivanovič. Štap
ponovo pade: Ivan Ivanovič ga žurno pruži Nikolaju. Oko
Ivana Ivanoviča bilo je grčevito stisnuto.
– Da, da, oprostite! Nemam čast! Ja tu nisam kriv!…
Nemam čast!… Nemam čast da znam sa kime… sa kime
vas je napravila vaša majka!
Nikolaj više nije slušao Ivana Ivanoviča. Izišao je iz
sobe. Išao je žurno, hramljući malo na desnu nogu, sa
štapom u desnoj ruci, uzdignutog desnog ramena kao kod
jako teških bolesnika.
– Da, da nemam čast! Nemam čast! – vikao je za njim
Ivan Ivanovič.
… Braća Nikolaj i Ivan dogovorili su se da se nađu u
gradu u kome je živeo otac. Nikolaj je doputovao nekoliko
sati pre Ivana. Ivan se sa stanice uputio u gostionicu.
Saznao je da je brat već stigao. Nikada se nisu videli. U
gostioničkoj sobi na stolu gorela je sveća kada je ušao Ivan,
visok, zdrav čovek, u uniformi komandanta puka. U sobi
je na stolu gorela sveća, ali Ivan nije nikoga video u sobi.
Upitao je gostioničkog slugu – gde je brat? – Sluga je
odgovorio: – Nisu nikuda izlazili. – Tada Ivan opazi čoveka
na podu, iza stola. Čovek je grlio naslon stolice. Ivan,
snažan čovek, utegnut kaiševima od sablje i revolvera,
podiže čoveka na ruke.
– Nikolaju, mili moj, šta ti je? – upita uzbuđen. – Napad?
Nikolaj odgovori mirno:
– Ne, nije napad. Zdrav sam. Bio sam… – Nikolaj se
zamorio od govora. – Bio sam kod Ivana Ivanoviča, kod
tvoga oca. Rekao mi je da je naša majka bila… da on ne zna
ko mi je otac, sa kime me je napravila, tako se izrazio, moja
mama.
– Šta?… naša mama…
U sobi je na stolu gorela sveća. Snažni čovek je držao
slabačkog za ramena. Napolju su ulice tonule u mrak. Na
stolu kraj sveće ležali su opušci. Uskoro je snažni čovek
sedeo na podu pokraj slabačkog: to su se prvi put srela dva
brata, dva čoveka koji se nikad nisu videli, ali su od prvih
dana svog svesnog detinjstva znali sve jedan o drugom –
govorili su o mami, koje se jedan od njih sećao. A za onog
čoveka, koji je stanovao u istom gradu u koji su oni
doputovali, imali su samo jednu svirepu reč – nitkov –
nitkov, koji se usudio da oskrnavi uspomenu na majku…
… U provincijskim gradovima drveni trotoari ne služe
samo u tu svrhu da se gazi po njima a ne po blatu –
trotoarima se raznose svakojake provincijske novosti. I
čovek, Ivan Ivanovič Ivanov, čovek od čijeg se života širio
zadah ustajalog, imao je prilike da još jednom preživi noć
nalik na onu kada su bila otvorena sva vrata: bila je to noć
priviđenja, onih priviđenja koja su nekada, pre mnogo
godina, odvela od njega njegovu ženu. Ulice su utonule u
mrak, zemlja je plakala kišom, i Ivan Ivanovič je stajao na
kapiji i čekao sina, sina Ivana, koji je bio u susednoj ulici u
gostionici „Moskva“. I Ivan Ivanovič je vikao u mrak:
„Ivanuška!“ Sin Ivan nije došao ocu. I sutradan ujutru otac
Ivan je video sina – u stvari, jedini, poslednji put – na
stanici. On, otac, stajao je u gomili sveta. Mimo njega
prošla su dvojica: jedan koji se oslanjao na štap sa
okruglom drvenom drškom, i tog bogalja je vodio visok,
zdrav oficir, utegnut kaiševima od sablje i revolvera,
plavokos, rumen, zdrav, staložen čovek. I otac spazi: oči su
mu bile čudnovato nalik na majčine, na ona jezera u
kojima je nekada mogao da utopi svet i sunce. Voz je vrlo
brzo otišao, nestalo je piska, daha, huke. Otac je krenuo
drvenim trotoarima grada, mimo drvenih ograda.
Ulicama je duvao vetar. Ulicama, drvenim trotoarima,
išao je oronuo, sed čovek…
Kod kuće u tremu prostrujao je zadah ljudskog života.

Uostalom: sud drugih ljudi ne treba, ne može da bude

tako surov kao sud čoveka nad samim sobom.
 Jurij Tinjanov

ISTORIJSKE PRIČE

1.
Nadsonov prijatelj

Pukovnik Čepelevecki, u zelenoj uniformi zatvorskog

starešine, sedao je u lake kočije preduzimača Brodskog,
čoveka koji je voleo pijanke u prestoničkim restoranima.
Sunce je udaralo u pukovnikove zlatne cvikere i grejalo
njegovo lice boje peska. Pridržavao je sablju kao što žena u
poodmaklim godinama pridržava već nepotrebni balski
šlep. Preduzimač ga je oprezno držao za lakat. Pipkajući
prstom brk, pukovnik bi skretao u stranu gorki i hitri
pogled. Obojica su odlazila nekuda važnim poslom, koji
običan stražar aljkave sorte 1908. godine što je stajao tu
pred stražarnicom nije mogao ni da sanja.
Pukovnik Čepelevecki je bio drug pesnika Nadsona iz
junkerske škole, njegov prijatelj. U časopisu „Njiva“
pukovnik je objavio autograf pesme pod naslovom
„Dragom Peći od srdačno duboko odanog Sjome“.
Svake godine pukovnik je putovao u Italiju. Voleo je
muziku i iz Italije je redovno donosio valcere, koje je sam
komponovao. U gradu se govorilo da je on te valcere
naručivao od siromašnih muzičara, kojima je isplaćivao
honorare. Obično je iz zatvora tražio informaciju da li
među kažnjenicima ima muzičara.
Muzičar bi tada bio pozvan u pukovnikov stan i svirao
mu Betovena ili valcere. Pukovnikova ruka je drhturila
kraj tankog brka. Potom bi seo i učtivo se poklonio
muzičaru i muzičar bi se poklonio njemu. Muzičar se
vraćao u zatvor.
Pukovnik bi ponekad priređivao koncerte na citri u
dvorani plemićkog društva. Cvrčak u sjajnom zelenom
ruhu izlazio je na scenu, s majušnih ruku svlačio bele
rukavice i bacao ih s neshvatljivom odvratnošću. Prsti su
švrljali po citri kao insekti.
Pukovnik je bio udaljen iz vojske zbog varanja na
kartama.
Na pukovnikov predlog zatvorenici su od mekog hleba
pravili male statuete i grupe, koje su farbane u prirodne
boje i izlagane u vitrinama prodavnice pisaćeg pribora,
koju je držao nećak preduzimača Brodskog. Pred Uskrs je
pukovnik naređivao da se boje jaja i on je pratio njihovo
raznošenje po zatvorskim ćelijama. Zatvorenicima je
čestitao praznik Hristovog vaskrsenja. S rukama u stavu
mirno, zatvorenici su mu prilazili jedan po jedan i ljubili
ga kako red nalaže. Politički zatvorenici to nisu želeli.
Pukovnik ih je lišio šetnji i sastanaka s rodbinom.
Osuđenog Jevrejina je bacio u samicu kao kolovođu, ali ga
je ubrzo pustio, uzevši u obzir religiozne pobude.
Organizovao je kružok ljubitelja muzike. Mesne
ljubiteljke su mu dolazile u stan. U kabinetu je stalno
otkucavao metronom, koji je pokretala struja. Bio je
povezan sa zatvorom i kucanje je označavalo da je u
zatvoru sve u redu.
Izabran za predsednika mesnog dramskog kružoka,
pukovnik je naložio da se uredi Letnji park i zatvorenici su
od stolistih ruža zasadili cvet u obliku lire. Poznavaocima
je pukovnik jednu sliku pokazivao u bračnoj ložnici. Naga
žena boje narandže, ležeći na ljubičastoj kadifi, palila se
poput crvenog ugljevlja. Nad njom je bio nagnut
vatrogasac u punoj opremi, sa šlemom na glavi. On je iz
šmrka polivao uspaljenu lepotu. Pukovnik je sa dva prsta
pridržavao zavesu.
Prekomandovan u harkovsku tamnicu, zapovedio je da
se pretuku svi tamošnji politički zatvorenici i neke je sam
šibanjem oterao u smrt.
Voleo je da igra mazurku. Igrao je vrlo brzo i spretno,
prebirajući mamuzama i kada bi, malčice pognut,
obgrljivao ženu rukama činilo se da je za nju spreman na
sve. Ali, desno oko mu je pri tome žmirkalo i namigivalo.
Pukovnik Čepelevecki je imao tik.
 2.
Lav Tolstoj

Reći ću ti na uvo, al’ da nikom ne kažeš: ja, matora žena,

do dana današnjeg žalim što nisam mogla da se podam
Tolstoju. Njemu i samo njemu. Kad sam još bila mlada,
povezla sam jednom k njemu prijateljicu da je spase.
Svašta smo preturile preko glave dok smo stigle. Idemo
pored leje, a tu leju okopava nastojnik. – Deko, kako da
dođemo do Tolstoja? – On se okrene i odmeri nas: – Šta će
vam on? Pa, ja sam Tolstoj. – I besni od ljutine! Mi udarile u
bežaniju. Jurimo kroz žbunje, kroz čičak. Bogu hvala, našla
nam se žena u stražari. – Doterajte se, pa onda pođite. Grof
ne voli strašila. – Strašila, baš tako je kazala. Prijateljica se
počešljala, ja takođe. Krenusmo. On sedi na balkonu i čita
novine. Lepo vidimo novine, pored njih naočari. Pogleda
on nas ispod naočara. A mi idemo mirne kao bubice,
dostojanstveno i na leđima osećamo njegov pogled. Uzeo
da nas prati pogledom. Te mu tako i ne priđosmo. A
prijateljica se otad spasla. Udala se i ima decu. Dobro joj
ide.

3.
Bog kao organska celina

U Domu umetnosti profesor N. O. Loski, stavivši na sto

časovnik, apstraktno se osmehnuo i pročitao predavanje o
Bogu kao sistemu organske celine. Ustao je čovek u
ogrtaču, zategnutom u struku, i priznao da je Bog za njega
ljubav. Bio je to tolstojevac. Bog se smeškao sitnim
običnim očima boje morske vode i oprezno ispio gutljaj iz
staklene čaše. Njegovo ćelavo teme pokrivale su majušne
kapi znoja i on ga je brisao sa srećnim osmehom. Bog dečje
sobe i morskih obala nije gledao u drugog. Drugi, u
ogrtaču, zategnutom u struku, koji je pristigao iz špajza,
celog dana se baktao s gresima i sad je toplim, kuhinjskim
glasom govorio o ljubavi. Ustao je starac onižeg rasta, na
čijoj se glavi izdvajala velika kapuljača nalik na pokajničku
kapu. Bio je u uniformi vojnog lekara i drhtao je kao dete.
Okrenuvši lice prema dvorani, on viknu:
– Drugovi!
Oronulim i odrvenelim glasom sedamdesetih godina
starac pomenu Bihnera. Odmah izbi skandal. Zasut
zvižducima i pljeskom kao lišćem, četvrtast kao idol,
starac je treptao čvrstim očnim kapcima i hrabro, sve ređe
i ređe, vikao. Njegova dečja kapa bila je opšivena širitom.
I tada odjeknu tanani i ženstveni krik. Viseći na kvaci
od prozora i plivajući jednom rukom po vazduhu, čovek je
žalostivno i glasno tražio reč.
– Prezime!
– Piskarevski! – vikao je čovek.
– Kako?
– Piskarevski!
 Njihao se u vazduhu nad gomilom, čas nestajući u njoj,
a čas se opet pojavljujući.
– Drugovi – povikao je pevajućim glasom – i ja sam bio
socijal-demokrata…
Zaronio je u gomilu. Neko tiho zviznu i mnogi smesta
zagalamiše zahtevajući tišinu.
Piskarevski je izronio na površinu.
– Drugovi – uzviknuo je otegnutim i hitrim glasom –
nekada sam i sam bio…
– Dole – reče neko neodlučno.
Uzvratiše mu vikom:
– Bezobrazluk!
Brzo se okrećući oko svoje osovine – prozorske kvake,
Piskarevski je oklevao.
– I ja sam bio socijal-demokrata! – viknuo je poslednji
put i oborio glavu. Zaronio je u gomilu i zauvek iščezao.
Više nije postojao.
Zaboravljen od svih, profesor N. O. Loski je pio vodu.
Kraj stuba je stajao čovek visokog rasta u crnom sakou.
Ispod crnog sakoa imao je beli sviter. On je okružavao
njegov vrat kao okrugli srednjovekovni okovratnik iz
boktepita kog stoleća. Naslonjen dlanovima na stub, čovek
je stajao potpuno nepomično. Lice mu je bilo ravnomerno
rumeno, mrtvo, kao u glumaca, čija je koža bila zategnuta
od čestog šminkanja, kosa oštra. Ličio je na Lasalove
portrete. Odlazeći, dodirnuo sam stub rukom. Bio je
nepristojno hladan, kakav nikada ne bivaju čovek ili zver,
ili biljka, ili divlji rupičasti kamen. Politura je spasavala
mermer od truljenja i toplote. Odbacivši posetioce, Bog
politiranog nameštaja se uspravio u dvorani. Tako sam
prvi put video Bloka.

4.
Cecilija

U grad su stizali regruti. U dućanima su kupovali

paunovo perje s azurnim očima, čistili stabaoca i zadevali
ih u kape. Posle toga su gubili imena i niko ih više nije
mogao prepoznati. Oticali su od vike i povraćanja za ciglo
dan, najviše dva dana. S večeri, promolivši uvo kroz
prozor, gimnazijalci su, sve dok ih ne bi pozvali na večeru,
dašćući slušali žensko jecanje u jarkovima.
Tada je Kleper krenuo na prireznika.
Prireznik je stanovao u kući s kapcima na prozorima,
okruženoj crvenim čičkom, čiji tačni naziv niko nije znao.
Okružen slepim, neimenovanim predmetima prirode,
prireznik je živeo s Cecilijom, visokom rošavom ženom s
beličastim očima. Ponekad je padao u očajanje i tada se
napijao isto tako ćutljivo, kako je i živeo i radio. Brkovi su
mu bili vlažni, a nos je počinjao da se crveni. Njegova
kćerka je bila udata za železničara iz susednog grada.
Čuvši s druge strane prozora kako pijanac odvažno
hoda, prireznik se podmlađivao. Smeškajući se, rasejano je
grickao nokte, crveneo kao devojka, tiho dozivao „Cecilija“
i kaskajući bežao u vrt, u čičak.
Kleper je, pak, išao lagano.
Visok, žute glave koja je bila nastavak vrata, ne
trepćući očima oprezno je odbacivao svoj trup od stubića
do kuća – lagano, i u suprotnom pravcu – preteći brzo.
Tako se kretao. Ako bi kroz prozor provirila žena kako bi
ga pogledala sa strahom i smehom, Kleper bi se naglo
saginjao da zgrabi kamen. Bio je deset godina na robiji, a
sada je stanovao u predgrađu. Žena bi se sakrila, kamen bi
ispadao iz Kleperovih ruku. Kleper je nastavljao put.
Kočijaš, koji je slučajno stajao na uglu, pretvarao se da
je beživotni predmet, deo kočija, i njegovo prisustvo je
ostajalo neprimećeno.
Kleper se zaustavljao pred kapijom. Posmatrao ju je čas
joj se približavajući, a čas se udaljavajući od nje u želji da je
imenuje i napokon shvati. To je bilo nemogućno. Kapija je
bila crvena, od obrubljenih dasaka, s plitkim pukotinama.
Tada bi Kleper pucao svojim telom u kapiju, pošto bi ga
nanišanio kao top s trzajem. I, uletevši u dvorište, saginjao
bi se da pronađe ciglu.
Prireznik se krio iza drveta u vrtu i u tom trenutku
najbliži su mu bili lanjski opušak (verovatno njegov
sopstveni), komadić stakla, vlažna trava i sopstveni vinski
zadah.
Cecilija je hitro sklanjala šerpu sa štednjaka da ne bi
zagorelo jelo, probala vreli sos, ogrtala šal – i pljeskala
rukama dok ju je obuzimalo bledilo. Takva se pojavljivala
u dvorištu, polazeći Kleperu u susret.
– Tata – govorila je – dosta je bilo bruke, isprljali ste sve
što ste čisto obukli, dajte da vas uredim.
Kleper je gledao pravo ispred sebe, njegove pokrete
vodila je cigla.
– Tatice – počinjala je da plače Cecilija – tatice dragi,
idite kući. Molim vas, budite dobri i idite da ručate.
Kleper ju je primetio. Nišanio je u nju ciglom. Na to je
Cecilija, pognute glave i uz vrisak, potrčala pravo na njega
i ščepala ga za grudi. Cigla je pala na zemlju. Obgrlivši
Klepera, Cecilija ga je stiskala i povijala prema tlu. Kleper
je ležao i začuđeno gledao u nebo gotovo vedrim očima.
Cecilija je sedela, ležala na njemu i trljala mu uši. Gubeći
dah, gunđala je.
– Govnaru šugavi, goljo, bagro pijana…
Zamahujući, udarala ga je po obrazima bezmalo nežno.
– Hoćeš još, skitnice belosvetska? Crko dabogda,
prokletijo – govorila je, umorivši se.
Uzdahnuvši, lagano bi potom dovukla iz kuhinje kofu
vode s tankim kriškama leda na ivicama, i slomljeni led je
leteo u Kleperova usta. Kleper se mrštio.
U kuhinji, hitro prebacivši šerpe s ringle na sto, a sa
stola na ringlu, otvarala je rernu i vadila glavno jelo.
Zatim je odlazila u vrt, podizala sa zemlje prireznika što
se dao u sanjarenje, i rekla:
 – Dođite za sto, kaša će se ohladiti.
I prireznik je trčao sitnim korakom. Ona ga je kao
majka udarala po ramenu i on je osećao bol:
– Isprljali ste sve što ste čisto obukli.
Onda bi ugurala Klepera u kuhinju. Nalila mu je čašicu
votke i iznela pred njega šči.
Posle ručka mu je čitala bukvicu:
– Pogledam ja, tata, a vi ležite bledi kao krpa, vaša čista
odeća pokisla u vodi, kao da ste se upokojili. Da je mama
živa, mnoge bi gorke suze danas prolila. Eto, pogledajte,
krv vam se zapekla pod nosom. Idite kući, tatice dragi,
dajte da vas uredim.
 Georgij Ivanov

RASPAD ATOMA

Prizemlji se. Mogao bih reći –

Uzleti. To je jedno te isto.

Faust, drugi deo

Dišem. Možda je ovaj vazduh otrovan? Ali to je jedini

vazduh koji mogu da dišem. Čas nejasno, čas sa bolnom
oštrinom osećam različite stvari. Možda je uzalud o njima
govoriti? Ali da li je život neophodan ili nije, da li pametno
ili glupo šumi drveće, pada veče, lije kiša? Prema svojoj
okolini gajim pomešano osećanje nadmoći i nemoći:
zakoni života su u mojoj svesti usko isprepletani sa
zakonima sna. Mora da je zbog toga perspektiva sveta u
mojim očima jako izvitoperena. Ali upravo to je jedina
stvar do koje mi je i dalje stalo, jedina stvar koja me i dalje
odvaja od sveproždiruće svetske izopačenosti.
 Živim. Hodam ulicom. Ulazim u kafe. Ovo je današnji
dan, ovo je moj neponovljivi život. Naručujem čašu piva i
pijem sa zadovoljstvom. Za susednim stolom sedi stariji
gospodin sa tacnom. Po mom mišljenju, te uspešne starce
treba tamaniti. – Star si. Razborit si. Otac si porodice. Imaš
životnog iskustva. A, pseto! – Evo ti. Gospodin naočite
spoljašnjosti. To se ceni. Kakva budalaština: naočita. Da je
bar lepa, žalosna, strašna, kakva god. Ne, nego baš naočita.
Priča se da u Engleskoj čak postoji i zanimanje – lažni
svedok naočite spoljašnjosti, koja uliva poverenje
sudijama. I ne samo da im uliva poverenje, i ona sama je
nepresušni izvor samouverenosti. Jedna od osobina
svetske izopačenosti je njena naočitost.

★★★

U suštini, srećan sam čovek. To jest, čovek kome je dato

da bude srećan. To se ne sreće tako često. Želim
najjednostavnije, najobičnije stvari. Želim red. Nije moja
krivica što je red uništen. Želim duševni mir. Ali duša, kao
uzburkana kanta za smeće – rep sardine, crknuti pacov,
odgrisci, opušci jure utrkujući se, čas zaranjaju u mutnu
dubinu, čas se pojavljuju na površini. Želim čist vazduh.
Slatkasta trulež – dah svetske izopačenosti – progoni me
kao strah.
Hodam ulicom. Razmišljam o različitim stvarima.
Salata, rukavice… Od ljudi koji sede u kafeu na ćošku neko
će umreti prvi, neko poslednji – svako u svom tačnom, u
sekundu određenom terminu. Prašnjavo je, toplo. Ova
žena je lepa, naravno, ali meni se ne sviđa. U svečanoj je
haljini i ide ulicom osmehujući se, ali ja je zamišljam golu,
ispruženu na podu, lobanje raspolućene sekirom.
Razmišljam o sladostrašću i odvratnosti, o sadističkim
ubistvima, o tome kako sam te izgubio zauvek, gotovo.
„Gotovo“ je žalosna reč. Nisu li, ako se dobrano oslušne,
sve reči podjednako tužne i strašne. Vodnjikavi
protivotrov smisla koji začuđujuće brzo prestaje da deluje,
i iza njega gluvonema praznina samoće. Ali šta su pa oni
znali o tužnom i strašnom – oni, koji su verovali u reči i
smisao, sanjari, deca, nezasluženi miljenici sudbine!
Razmišljam o različitim stvarima, i kroz njih
neprekidno razmišljam o Bogu. Nekad mi se čini da Bog
isto tako neprekidno, kroz hiljade sporednih stvari,
razmišlja o meni. Svetlosni talasi, orbite, vibracije,
gravitacije, i kroz njih, kao zrak, neprekidna misao o meni.
Nekad mi se čak priviđa da je moj bol – čestica bića Božjeg.
Znači, što je jači moj bol… Trenutak slabosti, kada mi dođe
da izgovorim naglas: „Verujem, Gospode…“ Otrežnjenje
koje momentalno odnosi prevagu posle trenutka slabosti.
Razmišljam o krstu koji se nosi oko vrata, koji sam od
malena nosio kao što nose revolver u džepu – u slučaju
opasnosti, on mora da zaštiti, da spase. O fatalnom,
neizbežnom neuspehu. O sjaju lažnih čuda, što su jedno za
drugim očarala i razočarala svet. I o jedinom pouzdanom
čudu – toj neistrebljivoj želji za čudom koja živi u ljudima,
uprkos svemu. Ogromnom značaju svega toga. Odblesku
u svakoj, posebno ruskoj svesti.
 ★★★

Oh, ta ruska, kolebljiva, nepostojana, muzikalna,

onanišuća svest. Što večno kruži oko nemogućeg kao
mušica oko sveće. Zakoni života, srasli sa zakonima sna.
Jeziva metafizička sloboda i fizičke prepreke na svakom
koraku. Nepresušni izvor nadmoći, nemoći, genijalnih
neuspeha. Oh, čudne podvrste naše, što do dana
današnjeg kao smetene senke tumaraju po svetu: anglofili,
tolstojevci, snobovi ruski – najgnusniji snobovi na svetu –
i razni ruski dečačići, lepljivi listići, i slavni ruski tip, vitez
slavnog reda inteligencije, podlac sa bolesno razvijenim
osećajem odgovornosti. On je uvek na straži, on, kao
policijski pas, posvuda oseća nepravdu, ne može ga običan
čovek stići! Oh, naša prošlost i naša budućnost, i naša
sadašnja pokajnička seta. „A kako živo bi detešce…“ Oh, taj
ponor nostalgije, po kome samo vetar šeta, donoseći
odande ovamo strašnu internacionalu, i odavde tamo –
žalosno, astralno, nalik opelu Rusiji, „Bože, Cara vrati„…

★★★

Hodam ulicom, razmišljam o Bogu, zagledam ženska

lica. Evo ova nije loša, sviđa mi se. Zamišljam je kako se
zapira. Raširenih nogu, blago pognuta u kolenima. Čarape
klize sa kolena, oči se negde u najdubljoj dubini
baršunasto crne, izraz lica je nevin, ptičji. Razmišljam
kako se prosečna Francuskinja, po pravilu, redovno
zapira, ali noge retko pere. A i zašto bi? Ionako je uvek u
čarapama, vrlo često ni cipelice ne skida. Razmišljam o
Francuskoj uopšte. O devetnaestom veku, koji se ovde
zadržao. O ljubičicama u kvartu Madlen, veknama koje se
natapaju u pisoarima, dečacima koji idu na prvo pričešće,
širenju tripera, srebrnoj hladnjikavosti ave Marije. O danu
primirja 1918. godine. Pariz je ludovao. Žene su spavale s
kim stignu. Vojnici su se kukuričući penjali na fenjere. Svi
su plesali, svi su bili pijani. Niko nije čuo kada je glas
novog doba rekao: „Teško pobednicima“.

Razmišljam o ratu. O tome da je on kao na filmu

ubrzan, u ekstrakt zgusnut život. Da za nesreće koje su
zadesile svet, rat, sam po sebi, nije bio kriv. Udarac koji je
ubrzao neizbežno, ništa više. Kao što je za opasno obolelog
sve opasno, tako se stari poredak razlio od prvog udarca.
Bolesnik pojeo krastavac i umro. Svetski rat je bio taj
krastavac. Razmišljam o banalnosti ovakvih misli i
istovremeno, kao toplotu ili svetlost, osećam umirujuće
milovanje banalnosti. Razmišljam o epohi koja mi se
raspada pred očima. O dve osnovne podvrste žena: ili su
prostitutke, ili ponosne što su se suzdržale od prostitucije.
O beživotnoj draži sveta i živoj svetskoj izopačenosti. O
prirodi, o tome kako je glupo opisuju klasici književnosti.
O raznoraznim gadostima koje ljudi jedni drugima čine. O
žalosti. O dečaku koji od Božić Bate traži nove oči za slepu
sestru. O tome kako je umirao Gogolj: kako su ga brijali,
plašili strašnim sudom, kačili mu pijavice, na silu ga
smeštali u kadu. Prisećam se stare uspavanke: „Imȏ
mačor-namćor maćehu napaćenu“. Opet se vraćam na
misao da sam čovek kome je dato da bude srećan. Želeo
sam najobičniju stvar – ljubav.

Sa moje, muške tačke gledišta… Uostalom, tačka

gledišta može biti samo muška. Ženska tačka gledišta ne
postoji. Žena, sama po sebi, uopšte ne postoji. Ona je telo i
odražena svetlost. Ali ti si moju svetlost pokupila i otišla. I
sva me je moja svetlost napustila.

Mi zasad klizimo po površini života. Po periferiji. Po

modrim talasima okeana. Privid harmonije i reda.
Prljavština, nežnost, jad. Sada ćemo zaroniti. Dajte ruku,
nepoznati prijatelju.

★★★

Srce prestaje da kuca. Pluća odbijaju da dišu. Muka,

nalik ushićenju. Sve je nerealno, osim nerealnog, sve je
besmisleno, osim besmislice. Čovek istovremeno slepi i
progledava. Takav sklad i takva zbrka. Deo koji je postao
veći od celine – deo je sve, celina je ništa. Slutnja da su
jasnoća i celovitost sveta samo odraz haosa u mozgu
pritajenog ludaka. Slutnja da su knjige, umetnost – isto što
i opisi podviga i putovanja, namenjeni onima koji nikada
nigde neće putovati i nikakve podvige neće izvršiti.
Slutnja da ogromni duhovni život buja i sagoreva u
atomu, čoveku, spolja sasvim običnom, ali izabranom,
jedinstvenom, neponovljivom. Slutnja da prvi prolaznik
na ulici i jeste taj jedinstveni, izabrani, neponovljivi.
Mnoštvo protivrečnih slutnji koje kao da na nov način
potvrđuju večnu neopipljivu istinu. Tajne maštarije. –
Kaži mi o čemu potajno maštaš i reći ću ti ko si. – Dobro,
pokušaću da kažem, ali da li ćeš me dobro čuti? Sve je
glatko popločano, na površinu života se neće probiti ni
jedan jedini mehurić. Atom, tačka, gluvonemi genije i
duboki podzemni sloj pod njegovim nogama, srž života,
kameni ugalj istrulelih epoha. Svetski rekord u samoći. –
Pa odgovori, kaži, o čemu potajno maštaš tamo, na samom
dnu tvoje samoće?

★★★

Istorija moje duše i istorija sveta. One su isprepletane,

kao život i san. One su srasle i prorasle jedna u drugu. Kao
pozadina, kao tragična skica, iza njih stoji savremeni
život. Zagrljene, slivene, prepletene, one jure u prazninu
velikom brzinom tame, iza koje se lenjo, čak ni ne
pokušavajući da je sustigne, kreće svetlost.
Fanfare. Jutro. Veličanstvena zavesa. Nema nikakve
zavese. Ali želja za čvrstinom, gustinom tako je moćna da
ja pod prstima osećam njenu protkanu, debelu svilu. Od
jutra do večeri su je tkale plavooke majstorice. Jedna je bila
verenica… Nigde je nisu tkale. Pored. Pored.
Crknuti pacov leži u kanti za smeće, među opušcima,
istresenim iz pepeljare, pokraj vate kojom se verenica
poslednji put zaprala. Pacov je bio umotan u novine, ali je
u kanti, razmotavši se, izronio – još se mogu pročitati
odlomci vesti od prekjuče. Tri dana ranije to su još bile
vesti, opušak se dimio u ustima, pacov je bio živ,
devičanska opna netaknuta. Sada sve to, mešajući se,
gubeći boju, nestajući, uništavajući se, odleće u prazninu,
juri velikom brzinom tame, iza koje se, kao kornjača, ni ne
pokušavajući da je sustigne, kreće svetlost.
Žilet koji se zakačio za nabubreli opušak reflektuje kroz
smeće sunčev zrak duginih boja, i usmerava ga na njušku
pacova. On je iskežen, na oštrim zubima je sukrvica. Kako
se moglo desiti da je tako star, iskusan, oprezan,
bogobojažljiv pacov bio toliko neoprezan da pojede otrov?
Kako je ministar koji je potpisao Versajski sporazum
mogao pod stare dane da bude uhvaćen u proneveri zbog
šiparice? Naočita spoljašnjost, kameni uštirkani
okovratnik, komandorski krst, „Nemačka mora da plati“ –
i, kao potvrda tog aksioma, tvrdi krasnopis na istorijskom
pergamentu, istorijskim zlatnim perom. I odjednom
devojčica, čarape, kolena, topli nežni dah, topla ružičasta
vagina – i nema ni Versajskog sporazuma, ni
komandorskog krsta – osramoćeni starac umire na
zatvorskom ležaju. Ružna, respektabilna udovica, uvijena
u crninu, seli se zauvek u provinciju, deca se stide očevog
imena, kolege u senatu prekorno-tužno vrte ćelavim
glavama. Ali krivac za svu tu prljavštinu i budalaštinu već
ju je preduhitrio, preduhitrio ju je još onog trenutka kada
su se vrata spavaće sobe zatvorila za njim, ključ škljocnuo,
prošlost nestala, kada je ostala samo devojka na
prostranom krevetu, falsifikovana menica, blaženstvo,
sramota, smrt. Preduhitrivši sudbinu, on sada leti kroz
ledeni prostor, i večna tama šušti u peševima njegovog
krutog, staromodnog mundira. Ispred njega lete opušci i
istorijski sporazumi, opale vlasi i precvale svetske ideje,
iza njega neke druge vlasi, sporazumi, opušci, ideje,
ispljuvci. Ako ga tama na kraju i donese do podnožja
prestola, on neće Bogu reći: „Nemačka mora da plati“. „O
ti, poslednja ljubavi…“ – to će zbunjeno promrmljati.

★★★

Snošaj sa mrtvom devojčicom. Telo je bilo sasvim

mekano, samo prohladno, kao posle kupanja. Sa naporom,
sa osobitom nasladom. Ležala je, kao usnula. Nisam joj
naneo zla. Naprotiv, tokom tih nekoliko grčevitih minuta,
život se nastavljao oko nje, ako ne za nju. Zvezda je bledela
u prozoru, jasmin docvetavao. Seme je iscurelo napolje,
obrisao sam ga maramicom za nos. O debelu voštanu
sveću pripalio sam cigaretu. Pored. Pored.

Ti si odnosila moju svetlost, ostavljajući me u tami.

Samo u tebi se, bez ostatka, usredsredila sva draž sveta. A
ja sam mučno žalio što ćeš biti stara, bolesna, ružna, što
ćeš sa setom umirati, i što ja neću biti sa tobom, neću te
lagati da izgledaš bolje, neću te držati za ruku. Trebalo bi
da se radujem što makar kroz to mučenje neću proći.
Međutim, u tome je bilo sadržano ono najvažnije, možda
čak i jedino, što je činilo ljubav. Užas pri samoj toj pomisli
uvek je bio moja zvezda vodilja. I evo gde tebe odavno
nema, a ona kao i ranije sija u prozoru.
 U šumi sam. Strašni, bajkoviti, snežni pejzaž uzbuđene,
na propast osuđene duše koja ništa ne razume. Tegle sa
tumorima: creva, jetra, grkljan, materica, dojka. Bledi
pobačaji u zelenkastom špiritusu. U Peterburgu se 1920.
godine taj špiritus prodavao kao piće – tako su ga i zvali
„bebovača“. Povraćka, šlajm, mirisna sluz koja gamiže
kroz creva. Crkotina. Čovečja crkotina. Poražavajuća
sličnost mirisa sira i mirisa znojavih nogu.

Božić na severnom polu. Sjaj i sneg. Najčistiji pokrov

zime koji zavejava život.

★★★

Veče. Jul. Ljudi hodaju ulicom. Ljudi tridesetih godina

dvadesetog veka. Nebo počinje da tamni, uskoro će navreti
zvezde. Zvezde tridesetih godina dvadesetog veka. Može se
opisati današnje veče, Pariz, ulica, igra senki i svetlosti na
paperjastom nebu, igra straha i nade u usamljenoj čovečjoj
duši. To se može učiniti pametno, talentovano, slikovito,
verodostojno. Ali čuda se pak ne mogu činiti – laž
umetnosti se ne može predstaviti kao istina. Donedavno je
još i polazilo za rukom. A eto…
To što je juče polazilo za rukom, danas je postalo
nemoguće, neostvarivo. Ne može se poverovati da će se
pojaviti novi Verter, zbog koga će po celoj Evropi početi da
škljocaju zaneseni pucnjevi očaranih, oduševljenih
samoubica. Ne može se zamisliti sveščica sa stihovima
posle čijeg će prelistavanja savremeni čovek obrisati suze
koje su same od sebe navrle, i pogledati nebo, baš isto
ovakvo večernje nebo, sa potmulom nadom. Nemoguće je.
Toliko je nemoguće, da se ne može verovati ni da je nekada
bilo moguće. Novi gvozdeni zakoni, što razvlače svet kao
sirovu kožu, ne znaju za utehu umetnosti. Štaviše, ti – još
uvek nejasni, a već nepromenljivi – bezdušno pravedni
zakoni, što se u novom svetu rađaju ili ga rađaju, imaju
suprotnu moć: ne samo da se ne može stvoriti nova
genijalna uteha, nego ni stara više ne teši. Ima ljudi koji su
i dan-danas u stanju da plaču nad sudbinom Ane
Karenjine. Oni još stoje na tlu koje nestaje zajedno sa
njima, gde je ukopan temelj teatra u kome Ana, nalakćena
na kadifenu postelju, sijajući od muke i lepote, trpi svoju
sramotu. Taj sjaj gotovo da ne stiže do nas. Stiže tek onako,
pomalo izbledelim, kosim zracima – ni kao poslednji odsjaj
izgubljenog, ni kao potvrda da je gubitak nepovratan.
Uskoro će sve zauvek potamneti. Ostaće igra uma i
talenta, zabavno štivo koje ne zahteva da mu se veruje,
niti više uliva veru. Poput „Tri musketara“. Ono što je sam
Tolstoj pre svih predosetio: neizbežna linija, granica iza
koje ne postoji nikakva uteha fiktivnom lepotom, nijedna
suza nad fiktivnom sudbinom.

★★★

Želim najjednostavnije, najobičnije stvari. Želim da

zaplačem, želim da se utešim. Želim da sa potmulom
nadom pogledam nebo. Želim da ti napišem dugačko
oproštajno pismo, uvredljivo, nebesko, bezobrazno,
najnežnije na svetu. Želim da te nazovem anđelom,
gnjidom, da ti poželim sreću i blagoslovim te, i da ti kažem
da će se, gde god da se nalaziš, gde god da si se sakrila –
moja krv u mirijadi neumoljivih čestica, koje ti nikada
neće oprostiti, kovitlati oko tebe. Želim da zaboravim,
odmorim, sednem na voz, otputujem za Rusiju, pijem pivo
i jedem jastoga u toplo veče u restoranu na vodi koji se
ljulja posred Neve. Želim da savladam odvratno osećanje
obamrlosti: ljudi nemaju lica, reči nemaju zvuk, ništa
nema smisla. Želim da ga razvejem, svejedno kako. Želim
samo da predahnem, da uzmem vazduh. Ali nikakvog
vazduha nema.

Blještavilo i gungula kafea na trenutak nude iluziju

slobode: sklonio si se, iskočio, pogibija je proplivala pored.
Ne zažalivši dvadeset franaka, može se poći sa lepom
bledom devojkom koja polako prolazi trotoarom i
zastajkuje kada susretne muški pogled. Ako joj se sada
klimne glavom – iluzija će se zgusnuti, ojačati, porumeneti
od naleta života, kao avet koja okusi krv, razvući će se na
deset, dvanaest, dvadeset minuta.

Žena. Telo. Instrument iz koga čovek izvlači onu jednu

jedinu notu iz božanske skale koju može da čuje. Na
plafonu svetli sijalica. Na jastuku je unazad zabačeno lice.
Može se zamisliti da je to moja verenica. Može se zamisliti
da sam napio devojčuru i silujem je, lupeški, na brzaka.
Može se i ne zamišljati ništa dok se drhti, osluškuje, dok se
čuju začuđujuće stvari, čeka dolazak trena kada će se
nesreća i sreća, dobro i zlo, život i smrt ukrstiti u svojim
orbitama kao za vreme pomračenja, spremni da se sjedine,
kada će jeziva zelenkasta svetlost života-smrti, sreće-
mučenja šiknuti iz poginule prošlosti, iz tvojih ugašenih
zenica.

★★★

Istorija moje duše i istorija sveta. One su se isprepletale

i prorasle jedna u drugu. Sadašnjost stoji iza njih kao
tragična pozadina. Seme koje nije moglo ništa da oplodi
iscurelo je napolje, obrisao sam ga maramicom za nos.
Ipak, tu, dok je to trajalo, još je titrao život.
Istorija moje duše. Želim da je uobličim, ali ja umem
samo da izobličujem. Zavidim piscu koji doteruje svoj stil,
slikaru koji meša boje, muzičaru zadubljenom u zvukove,
svim ljudima te osećajno-bezosećajne, dalekovido-
kratkovide, opštepoznate, sasvim nepotrebne sorte, koji
još nisu nestali sa lica zemlje, i koji veruju da plastično
prikazivanje života predstavlja pobedu nad njim. Samo
dokle god je talenta, nekog osobenog stvaralačkog tika u
umu, u prstima, u uhu, treba samo uzeti nešto
izmišljotine, nešto stvarnosti, nešto tuge, nešto
prljavštine, izravnati sve to kao što deca lopaticom
poravnavaju pesak, ukrasiti stilistikom i maštom kao
tortu glazurom, i stvar je gotova, sve je spaseno,
besmislica života, uzaludnost patnje, usamljenost, muka,
lepljivi strah koji tera na mučninu – preobraženi su
harmonijom umetnosti.
 Znam pravu vrednost svega toga i ipak im zavidim: oni
su blaženi. Blaženi usnuli, blaženi mrtvi. Blažen
poznavalac pred Rembrantovom slikom, sveto uveren da
igra senke i svetlosti na staričinom licu predstavlja
trijumf sveta, pred kojim je sama starica mizerija, trunčica
prašine, nula. Blažene estete. Blaženi baletomani. Blaženi
slušaoci Stravinskog i sam Stravinski. Blažene seni
odlazećeg sveta, koje dopunjuju njegove poslednje, slatke,
lažljive snove, što su tako dugo uljuljkivali čovečanstvo.
Odlazeći, već otišavši iz života, oni sa sobom odnose
ogromno imaginarno bogatstvo. Šta nama preostaje?

Uverenje da je starica beskrajno važnija od Rembranta.

Nedoumica šta da radimo sa tom staricom. Mučna želja da
se ona spase i uteši. Jasna svest da se niko ne može spasiti
niti utešiti ničim. Osećaj da je samo kroz haos protivrečja
moguće probiti se do istine. Da je približavanje moguće
samo kroz iskrivljavanje. Da je nemoguće osloniti se na
realnost: fotografija laže, i svaki mogući dokument je
očigledni falsifikat. Da je sve što je prosečno, klasično,
smireno – nezamislivo, nemoguće. Da osećaj za meru
poput jegulje klizi iz ruku onoga ko se upire da ga uhvati, i
da je ta neuhvatljivost njegovo poslednje preostalo
stvaralačko svojstvo. Da kada je on napokon uhvaćen –
onaj koji ga je uhvatio u rukama drži prostakluk. „U
rukama mu mrtvo čedo ležaše.“ Da svi unaokolo drže ta
mrtva čeda. Da onome, ko hoće da se probije kroz haos
protivrečja ka večnoj istini, makar ka njenom bledom
odsjaju, preostaje jedan jedini put: da prođe iznad života,
kao akrobata po užetu, po nepreglednom, raščupanom,
protivrečnom stenogramu života.

★★★

Fotografija laže. Ljudski dokument je falsifikat.

Izgubivši se u zgradi berlinske policijske uprave, slučajno
sam dospeo u taj hodnik. Zidovi su bili prekriveni
fotografijama. Bilo ih je na desetine, i na svima je bio isti
prizor. Tako je te samoubice ili žrtve zločina zatekla
policija. Mladi Nemac visi sa tregera, cipele, izuvene radi
komfora, leže pored prevrnute stolice. Starica: velika mrlja
u obliku petla na grudima – ugrušak krvi iz preklanog grla.
Debela, gola prostitutka sa rasporenim stomakom. Slikar
koji se ubio iz pištolja zbog gladi ili nesrećne ljubavi, ili i
jednog i drugog. Ispod raspuknute lobanje divna mašna
umetnika, pored, na štafelaju, nekakve grane i oblaci,
nedovršena brljotina svete umetnosti. Iskolačene oči,
zagriženi jezici, gnusne poze, odvratne rane – i sve, skupa
uzeto, izgleda tako jednolično, akademski, bezopasno.
Nijedan uvojak creva, koji je izvirio iz rasporenog
stomaka, nijedna grimasa, nijedan podliv nije utekao od
fotografskog objektiva, ali ono najvažnije je uteklo,
najvažnijeg nema. Gledam, i ne vidim ništa što bi me
uznemirilo, što bi nateralo dušu da se strese. Činim napor
– i ništa. I odjednom, misao da ti dišeš ovde na zemlji,
odjednom, u sećanju, kao živo, tvoje dražesno, bezdušno
lice.
 I odmah vidim i čujem sve – svu nevolju, svu muku,
sve uzaludne molbe, sve samrtne reči. Kako je krkljala
starica sa preklanim grlom, kako se, mrseći se u crevima,
od sadiste odgurivala prostitutka, kako je – kao da sam to
bio ja sam – umirao netalentovani, gladni umetnik. Kako
je lampa gorela. Kako je osvit sijao. Kako je budilnik
zvonio. Kako se kazaljka bližila broju pet. Kako je,
neodlučan, odlučivši, on obliznuo usne. Kako je u
nespretnoj, znojavoj ruci stegao revolver. Kako je ledeni
metak dodirnuo užarena usta. Kako ih je mrzeo, njih, koji
ostaju da žive, i kako im je zavideo.

Želeo bih da izađem na obalu mora, legnem na pesak,

zatvorim oči, osetim dah Boga na svom licu. Želeo bih da
počnem izokola – od modre haljine, od prepirke, od
zimskog, maglovitog dana. „Na brda Gruzije legla je noćna
magla“ – otprilike takvim rečima bih želeo da pričam sa
životom.

Život više ne razume taj jezik. Duša još nije naučila

drugi. Tako u duši bolno odumire harmonija. Možda će,
kada ona sasvim odumre, kada se otkine poput osušene
kraste, duši ponovo postati prvobitno lako. Ali prelaz je
spor i mučan. Duša se boji. Čini joj se da jedno po jedno
sahne sve što joj je davalo život. Čini joj se da ona sama
sahne. Ona ne može da ćuti, a zaboravila je da govori. I ona
grozničavo mumla, kao gluvonema, pravi bezobrazne
grimase. „Na brda Gruzije legla je noćna magla“ – želi ona
da zvonko, svečano izgovori, slaveći Tvorca i sebe. I, sa
odvratnošću, sličnoj nasladi, mrmlja vulgarne psovke sa
metafizičke tarabe, nekakvo „dir bu ščil ubeščur“.

Modra haljina, prepirka, zimski magloviti dan. Hiljadu

drugih haljina, prepirki, dana. Hiljadu osećaja koji
bezrazložno jure kroz dušu svakog čoveka. Nekolicina
onih, koji su dobili državljanstvo, ušli u književnost, u
upotrebu, u razgovor. I ostali, bezbrojni, koji još nisu našli
svoj književni izraz, još se nisu odvojili od utrobnog
zaumnog jezgra. Ali nimalo manje neukusni zbog toga:
hiljade neuobličenih banalnosti koje strpljivo čekaju svog
Tolstoja. Slutnja da umetnost, stvaralaštvo u
opšteprihvaćenom smislu, nije ništa drugo do večni lov na
uvek nove banalnosti. Slutnja da harmonija kojoj ona teži
nije ništa drugo do nekakva vrhovna banalnost. Slutnja da
istinska staza duše krivuda negde pored – vijugavo,
vijugavo – kroz svetsku izopačenost.

Želim da o svojoj duši govorim jednostavnim,

ubedljivim rečima. Znam da takve reči ne postoje. Želim
da ispričam kako sam te voleo, kako sam umirao, kako
sam umro, kako je nad mojim grobom postavljen krst i
kako su vreme i crvi pretvorili taj krst u trunje. Želim da
zagrabim šačicu tog trunja, pogledam nebo poslednji put i
sa olakšanjem dunem u dlan. Želim razne, podjednako
neostvarive stvari – da opet udahnem miris kose sa tvog
potiljka i da iz haosa ritmova izvučem onaj jedini ritam od
koga će se, kao zid od detonacije, srušiti svetska
izopačenost. Želim da ispričam priču o čoveku koji leži na
neurednom krevetu i razmišlja, razmišlja, razmišlja – kako
da se spase, kako da ispravi – i ne smišlja ništa. O tome
kako je zadremao, kako se probudio, kako se svega odmah
setio, kako je naglas, kao da govori o nečemu uzgrednom,
rekao: „On nije bio Cezar. Imao je samo tu jednu ljubav. Ali
u njoj je bilo sadržano sve – vlast, kruna, besmrtnost. A
eto, srušilo se, čast je oduzeta, epolete su strgnute“. Želim
da jednostavnim, ubedljivim rečima objasnim mnoštvo
čarobnih, neponovljivih stvari – modru haljinu, prepirku,
zimski magloviti dan. I još želim da upozorim svet na
strašnog neprijatelja, sažaljenje. Želim da vrisnem tako da
me svi čuju: ljudi, braćo, uhvatite se snažno za ruke i
zakunite se da nećete imati sažaljenja jedni prema
drugima. Inače će ono – glavni neprijatelj reda – skočiti i
rastrgnuti vas.

Želim da poslednji put iz praznine prizovem tvoje lice,

tvoje telo, tvoju nežnost, tvoju bezdušnost, da sakupim
izmešano, istrulelo tvoje i moje, kao šačicu praha na
dlanu, i sa olakšanjem dunem u njega. Ali sažaljenje opet
sve mrsi, opet mi smeta. Opet vidim maglu tuđeg grada.
Prosjak vrti ručku vergla, majmunče, drhteći od hladnoće,
sa tanjirićem obilazi dokone posmatrače. Oni se mršte
ispod kišobrana, nevoljno bacaju bakrenjake. Da li će biti
dovoljno za prenoćište, da se čovek sakrije, ušuškan do
jutra…
 To mi se ukazalo za vreme bučnog bala – uz šampanjac,
muziku, smeh, šuštanje svile, miris parfema. Bio je to
jedan od tvojih najsrećnijih dana. Sijala si od mladosti,
draži, bezdušnosti. Veselila si se, trijumfovala nad
životom. Pogledao sam te, nasmejanu, okruženu ljudima. I
video: majmunče, magla, kišobrani, samoća, siromaštvo. I
zbog jetkog sažaljenja, kao zbog nepodnošljivog bljeska,
oborio sam pogled.

★★★

Jeza koji izaziva sažaljenje. Jeza koja se nužno pretvara

u osvetoljubivost. Zbog gluvog deteta, zbog besmislenog
života, zbog poniženja, zbog pohabanih đonova. Osvetiti
se uspešnom svetu – povod nije važan. „Koji srce ima“, zna
šta je to. Taj gotovo mehanički prelaz od zbunjenog
sažaljenja ka – „dobićete svoje“ – ka drugoj formi nemoći.
Čak su se i zverčice brinule, sašaptavale, dugo sastavljale
„Pamflet-protest“ – „Vi, što mačiće mučite“. Molile da se
odštampa u novinama, da svako može da pročita.
Zverčice se nisu razdvajale od nas. Jele su iz naših
tanjira i spavale u našim krevetima. Među njima su glavna
bila dvojica Mlatarića.
Mlatarić Zelene Okice bio je dobrodušan, umiljat,
nikome nije nanosio zlo. Za Sive Okice se, kada je porastao,
ispostavilo da je temperamentan. Kad se ukaže prilika,
umeo je i da ujede. Našli smo ih pod klupom u metrou, u
praznoj kutiji urmi. Na kutiji je bila zalepljena napomena:
„Mlatarići, ili Mlatari, ili Mlatarci. Poreklom iz Australije.
Traže ljubav, hranu i šetnje po Bulonjskoj šumi“.
 Bile su tu i druge zverčice: Dragović, Žućka, Friško,
Kineščić, glupi Tresko, koji Je na sva pitanja odgovarao
istim – „Tako je, Tresko“. Bila je tu i stara Drznica, grubog
izgleda ali nežne duše, sa kusim ribljim repom. Negde po
strani, izopšten iz društva, izazivajući neprijateljstvo i
strah, prebivao Je mračni fon Švaba.

Zverčice su imale svoju svakodnevnicu, svoje navike,

svoju filozofiju, svoju čast, svoje životne poglede. Imale su
svoju sopstvenu zverinju zemlju, čije granice Je, kao
okean, zapljuskivao san. Zemlja je bila prostrana i
nedovoljno istražena. Bilo je poznato da na jugu žive
kamile, i da petkom beli konj dolazi da ih kupa i šiša. Na
krajnjem severu je uvek svetlela jelka i trajao večiti Božić.

Zverčice su se sporazumevale na mešanom jeziku. On

se sastojao iz osobenih, australijskih izraza, u
australijskom stilu prerađenih običnih reči. Tako su se u
pismima one jedna drugoj obraćale sa „nogouvaženi“ i na
kovertama pisale „njegovom blagobradstvu“. Volele su
ples, sladoled, šetnje, svilene mašne, praznike, rođendane.
Tako su i gledale na život: Od čega se sastoji godina? – Od
trista šezdeset pet rođendana. – A mesec? – Od trideset
rođendana.
 Bile su to dobre zverčice. Trudile su se, koliko su mogle,
da nam ulepšaju život. Nisu tražile sladoled kada su znale
da nema novca. Plesale su i slavile rođendane čak i kada su
bile jako tužne. Okretale su leđa i trudile se da ne slušaju
kada bi čule nešto ružno. „Zverčice, zverčice“ – šaputao im
je uveče iz pukotine strašni fon Švaba – „život prolazi,
zima se bliži. Sneg će vas zatrpati, smrznućete se,
umrećete, zverčice – vi, koje tako volite život“. Ali one bi se
još čvršće pribijale jedna uz drugu, zapušavale uši i mirno,
dostojanstveno odgovarale: „To se nas ne riče“.

★★★

Čovek luta ulicama, razmišlja o raznim stvarima, viri

kroz tuđe prozore. Njegova mašta radi nezavisno od njega.
On ne primećuje njen rad. On sedi u kafeu, pije pivo i čita
novine. Diskusija u parlamentu. Automobili na rate. On
drema, sanja budalaštine. Mastilo se prosulo po stolnjaku.
Riba je zaplivala – mastilo je nestalo. Treba zaključati
vrata, ali ključ ne staje u ključaonicu. Englesko javno
mnjenje. Ciklon. Ispostavlja se da je riba zapravo ključ,
zato onaj drugi nije odgovarao. Spavač se odjednom budi.
Nema ni ribe, ni javnog mnjenja.

Sedeti u kafeu, tumarati pogledom po licima, viriti

kroz tuđe prozore, sve je to ipak bolja uteha od Ane
Karenjine ili nekakve madam Bovari. Pratiti zaljubljene,
koji sede prislonjeni jedno uz drugo nad neispijenim
kafama, zatim plutaju ulicama, i na kraju, obazrevši se,
ulaze u jeftin hotel, podjednako je, ako ne i vrednije od
najsavršenijih stihova o ljubavi. „Ide mala nožica, zlatna
se lokna povija“. Evo te male nožice, ona lupka po asfaltu
monmartrovskog trotoara, evo zlatne lokne koja je sinula i
sakrila se iza staklenih hotelskih vrata. Ovo je današnji
dan, ovo je treperavi, prolazni trenutak mog
neponovljivog života – naravno, kao da je moguće porediti
– to je vrednije od svih stihova uzetih zajedno. Zvuk
koraka je utihnuo, lokna je sinula i nestala iza vrata.
Zastanimo, pričekajmo. Evo, osvetlio se prozor u
prizemlju. Evo, zastor je navučen.
Lakej je dobio franak napojnice i ostavio ih same.
Sijalica na plafonu, šarene tapete, beli emajlirani bide.
Možda je ovo prvi put. Možda je ovo najsrećnija ljubav na
svetu. Možda je Napoleon ratovao i Titanik tonuo samo da
bi ovo dvoje večeras mogli da legnu jedno pored drugog.
Povrh posteljine, povrh kao mermer uglačanog čaršava,
nevešt, besmrtni zagrljaj. Kolena, pokrivena čarapama
koje klize, široko su raskrečena; kosa rasuta po jastuku,
lice dražesno izvitopereno. O, još malo, još malo. Brže,
brže.
– Sačekaj. Znaš li šta je ovo? To je naš neponovljivi
život. Jednog dana, za sto godina, o nama će napisati
poemu, ali u njoj će biti samo zvonke rime i laž. Istina je
ovde. Istina je u ovom danu, ovom satu, ovom prolaznom
trenutku. Niko ti nije razmicao kolena, a evo gde ih, pri
jarkom svetlu, na belom ispeglanom čaršavu, ja
bezobzirno razmičem. Sramota te je i boli te. Svaka kap
tvog bola i stida svom težinom prodire u moj nesvesni
trijumf.

Ko su oni, to dvoje? O, nije li svejedno. Oni sada ne

postoje. Postoji samo sjaj koji spolja treperi, dok to traje.
Samo napregnutost, obrtanje, sagorevanje, blaženi
preporod sakrivenog smisla života. Ledeni vrh draži sveta,
obasjan brzom paljbom. Semene vrpce, jajnici, pocepana
opna, ptičja trešnja, raskrečena kolena, nesvest, zvezde,
pljuvačka, čaršav, kapilari pulsiraju, do kraja, do kraja, a…
a… a… Jedina nota dostupna čoveku, njen jezivi odjek. O,
još malo, još malo, brže, brže. Poslednji drhtaji. Vrelo seme
koje se sliva ka zgrčenoj, vibrirajućoj materici. Žudnja je
napravila pun krug po spirali, zabačenoj duboko u
večnost, i vratila se nazad, u prazninu. „Ovo je bilo tako
lepo da se ne može završiti smrću“ – piše mladi Tolstoj
posle bračne noći.

★★★

U kafeu sedi čovek. Običan čovečuljak, nula. Jedan od

onih o kojima pišu posle katastrofe: poginulo je deset,
ranjeno dvadeset šest. Nije direktor koncerna, nije
pronalazač, nije Lindberg, nije Čaplin, nije Monterlan.
Pročitao je novine i sada zna kakvo je raspoloženje
engleskog javnog mnjenja. Završio je kafu i zove garsona
da plati. Rasejano razmišlja šta dalje da radi – da ode u
bioskop ili da sačuva novac za srećku. On je staložen, on je
spokojnog raspoloženja, on spava i sanja budalaštine. 14
odjednom, on pred sobom neočekivano vidi crnu rupu
svoje samoće. Srce prestaje da kuca, pluća odbijaju da dišu.
Muka, nalik ushićenju.
Atom je nepokretan. On spava. Sve je glatko popločano,
na površinu života neće se probiti ni jedan jedini mehurić.
Ali ako bismo ga pročačkali. Prodrmali njegovu usnulu
suštinu. Bocnuli, zaljuljali, rascepili. Propustili kroz dušu
milion volti, a potom zaronili u led. Zavoleli nekoga više
od sebe, a potom ugledali crnu rupu samoće, crnu ledenu
rupu.

Čovek, čovečuljak, nula smeteno gleda ispred sebe. Vidi

crnu prazninu, i u njoj, poput bele munje, nedostižnu
suštinu života. Hiljade pitanja, bez imena, bez odgovora,
na trenutak obasjanih brzom paljbom i momentalno
progutanih tamom.

Svest, trepteći, malaksavajući, traži odgovor. Nema

odgovora ni na šta. Život postavlja pitanja i ne odgovara
na njih. Ljubav postavlja… Bog je čoveku, kroz čoveka
postavio pitanje, ali nije dao odgovor. I čovek je osuđen
samo da pita, ne umeći ni na šta da odgovori. Večni
sinonim za neuspeh – odgovor. Koliko je samo prelepih
pitanja bilo postavljeno tokom istorije sveta, a kakvi su pa
odgovori na njih dati…
 Dve milijarde stanovnika kugle zemaljske. Svaki je
složen svojom sopstvenom mučnom, neponovljivom,
istovetnom, potpuno nepotrebnom, mrskom složenošću.
Svaki je, kao atom u jezgro, zaključan u neprobojnom
oklopu samoće. Dve milijarde stanovnika kugle zemaljske
– dva miliona izuzetaka od pravila. Ali istovremeno i
pravila. Svi su odvratni. Svi su nesrećni. Niko ništa ne
može da razume niti šta da shvati. Brate moj Gete, brate
moj konsijeržu, nijedan od vas dvojice ne zna šta čini i šta
život čini s njim.

Tačka, atom, kroz čiju dušu proleću milioni volti. Sada

će je pocepati. Sada će nepokretna nemoć poroditi strašnu
eksplozivnu silu. Sada, sada. Već se zatresla zemlja. Već je
nešto zaškripalo u šipkama Ajfelove kule. Samum se
mutnim strujicama zavrteo u pustinji. Okean potapa
brodove. Vozovi izleću iz šina. Sve se kida, preliva, topi,
rasipa u prah – Pariz, ulica, vreme, tvoj lik, moja ljubav.

Čovek, čovečuljak, nula sedi nepomičnog pogleda.

Prilazi lakej, vraća kusur. Čovek odahne, ustane. Pali
cigaretu, hoda ulicom. Srce mu još nije prepuklo – evo ga
gde kao i ranije lupa u grudima. Svetska izopačenost se
nije srušila – evo je gde, kao stena, kao i ranije podupire
svet.

Modra haljina, prepirka, zimski magloviti dan. Žudnja

da se govori, čežnja da se peva – o svojoj ljubavi, o svojoj
duši. Da se čovek zagrcne, uguši jednostavnim, ubedljivim
rečima, rečima koje ne postoje…

Kako je započela naša ljubav? Banalno, banalno. Kao i

sve prelepo, započela je banalno. Verovatno harmonija i
jeste banalnost. Verovatno je na to besmisleno žaliti se.
Verovatno je za sve postojao i postoji jedan jedini put – kao
akrobata po užetu, proći iznad života po mučnom osećaju
života. Neuhvatljivom osećaju, koji se pojavljuje u
konačnoj fizičkoj bliskosti, konačnoj nepristupačnosti, u
nežnosti koja kida dušu, u gubitku svega toga zauvek,
zauvek. Osvit iza prozora. Žudnja je napravila pun krug i
nestala pod zemljom. Dete je začeto. Čemu dete?
Besmrtnosti nema. Ne može da nema besmrtnosti. Šta će
mi besmrtnost, kad sam toliko usamljen?

Osvit iza prozora. Na izgužvanom čaršavu u mojim

rukama je sva nevina draž sveta i neodlučno pitanje: šta su
sa njom radili. Ona je božanstvena, ona je bezdušna. Šta
čovek da radi sa bezdušnim sjajem? Čovek – to su bore,
podočnjaci, kreč u duši i krvi, čovek – to je pre svega
sumnja u sopstveno božansko pravo da se čini zlo.
„Čoveka nesreće stvore“, kao što reče neki pesnik. Ko to pa
osporava. Čoveka nesreće stvore. Život se sutra stvara.
Volga uvire u Kaspijsko more. Dir bu ščil ubeščur.
 ★★★

Ovaj dan, ovaj sat, ovaj prolazni minut. Hiljade istih

ovakvih dana i minuta, istovetnih, neponovljivih. Ovaj
paperjasti pariski suton koji mi se gasi pred očima. Hiljade
istih ovakvih sutona, iznad sadašnjice, iznad budućnosti,
iznad poginulih doba. Hiljade očiju, koje sa istom
ovakvom nadom gledaju u istu ovakvu blistavu prazninu.
Večiti uzdah draži sveta: ja venem, ja se gasim, nema me
više. „Na brda Gruzije legla je noćna magla“. I evo gde je
isto tako legla na brdo Monmartra. Na krovove, na
raskrsnicu, na tablu sa nazivom kafea, na polukrug
pisoara, gde uznemirenim žuborom, baš kao u Aragvi,
žubori voda.
Prekoputa pisoara je klupa. Na klupi starac u ritama.
On puši opušak koji je pronašao na pločniku. Izgleda
ravnodušno i pospano. Ali to je blef. On pomno prati
posetioce one pregrade u kojoj na parčetu novina stoji
komad hleba, nabubreo od mokraće. Evo ga radnik
debelog vrata, u hodu raskopčava pantalone. Široko
raširivši noge, on mokri iznad vekne. Blažena drhtavica u
duši vašljivog starkelje. Sada će, pošto se obazre i strpljivo
odmota natopljeni list novina na kome se još mogu
pročitati odlomci jučerašnjih vesti, on odneti tu veknu
kući. Sada će, sada – dok mljacka, zaliva crnim vinom,
zamišlja radnika debelog vrata do najsitnijih detalja,
dečačića u žutim cipelama, sve, sve koji su svojom
oporom, toplom mokraćom natopili tih pola kila gros
pain25. Sada, sada. Muka, nalik ushićenju, blažena
drhtavica. Odlazeći, on mrmlja nešto u hodu. Možda se
njegova gluvonema duša upinje da na svoj način
promumla: „Na brda Gruzije…“

Sutoni, hiljade sutona. Nad Rusijom, nad Amerikom,

nad budućnošću, nad poginulim dobima. Ranjeni Puškin
se odupire laktom o sneg i lice mu šiba crveni suton. Suton
u mrtvačnici, u operacionoj sali, nad okeanom, nad
Alpima, u daščanom logorskom nužniku: sve nijanse
žutog i smeđeg, zarezi na zidovima, težak smrad,
ispresecan svežinom koja prodire kroz procepe. Regrut,
rumen momak, pridržavajući jednom rukom vrata,
užurbano onaniše drugom. Zadihavši se, prigušeno
uzviknuvši, on svršava. Oko pola čaše, kvaseći prste
lepljivom toplinom, uplašivši muve, stropoštava se u
smeđi glib. Lice momka postaje sivo. On malaksalo
zakopčava pantalone. Ipak mu nije pošlo za rukom da
zamisli verenicu koju je ostavio u selu. Naravno, poginuće
u ratu, možda već ove godine.

Suton nad Templom. Suton nad Lubjankom. Suton na

dan objave rata i na dan primirja: svi su plesali, niko nije
čuo kako je glas rekao: „Teško pobednicima“. Suton u sobi
gde smo ti i ja nekada živeli: modra haljina je stajala na
ovoj stolici.

25 Hleb od grubog brašna (fr.).

 ★★★

Peterburški rani suton odavno je zgasnuo. Akakije

Akakijevič ide sa službe i probija se ka Obuhovom mostu.
Da li je šinjel već ukraden? Ili on tek mašta o novom
šinjelu? Izgubljeni Rus stoji na tuđoj ulici, pred tuđim
prozorom, i njegova onanišuća svest zamišlja svaki uzdah,
svaki drhtaj, svaki nabor na čaršavu, svaki pulsirajući
kapilar. Da li ga je žena već obmanula, da li se već bez traga
rastopila na paperjastom večernjem nebu? Ili on tek
predoseća susret sa njom? Nije li svejedno.

Suton je odavno zgasnuo. Služba se odavno završila. U

potkrovlju pokraj Obuhovog mosta klokoće toplo pivo,
kovitla se duvanski dim. „On beše titularni savetnik, ona –
generalova kći“, gitara uzdiše ulagivački, nežno,
baršunasto. Cveta potkrovni kancelarijski mit, mit koji je
samoodbrana i protivteža ledenom mitu puškinovske
jasnoće. Mit – sumporna kiselina, tajna maštarija – koji će
tu jasnoću unakaziti, nagristi, obeščastiti.

Akakije Akakijevič prima platu, prepisuje hartije, štedi

novac za šinjel, ruča i pije čaj. Ali sve je to samo površina,
san, budalaština, beskrajno daleka od suštine stvari.
Tačka, duša, nepokretna i tako mala da je ne može opaziti
ni najjači mikroskop. Ali unutra, ispod neprobojnog jezgra
samoće, nalazi se beskrajna ružna složenost, strašna
eksplozivna sila, tajne maštarije, razorne kao sumporna
kiselina. Atom je nepokretan. On čvrsto spava. Sanja
službu i Obuhov most. Ali ako bismo ga prodrmali,
bocnuli, rascepili…

Generalova kći, Psiha, anđelčić utrčava u kabinet

njegovog prevashodstva, cela u muslinu, i kancelarijski
pacov, čovečuljak, nula, poltronska senka u mundiru
skinutom sa tuđih leđa, udeljuje joj niski poklon. Samo
toliko. Psiha će promucati: bonjour, papa26, poljubiti
generalov rumeni obraz, sinuće osmeh, zašuštati muslin i
ona će odlepršati. I niko ne zna, nikome ne pada na pamet
kakav je to samo privid, san, komešanje…

Glave zamagljene dosadom života i pivom, praćen

ulagivačkim brujanjem gitare, Akakije Akakijevič ostavlja
komešanje i površinu i spušta se u suštinu stvari. Tajne
maštarije obavijaju lik Psihe, i njegova pohotna misao je
malo-pomalo pretvara u telo za kojim se žudi. Prepreke,
danju tako nepremostive – padaju same od sebe. On
nečujno klizi po praznom, usnulom gradu, neprimetan za
sve ulazi u tamne odaje njegovog prevashodstva, kao
bešumna senka, između statua i ogledala, po parketima i
tepisima, probija se do same spavaće sobe anđelčića.
Otvara vrata, zaustavlja se na pragu, vidi „raj kakvog ni na
nebu nema“. Vidi njenu haljinu, rasprostrtu po naslonjači,
vidi njeno usnulo lišce na jastuku, vidi onu klupicu na
koju ona ujutru stavlja svoju nožicu, navlačeći na nju kao

26 Zdravo, tata (fr).

sneg belu čarapicu. On beše titularni savetnik, ona
generalova kći. I eto… Ništa, ništa, tišina.
Praćen brujanjem gitare, zamagljen tajnim
maštarijama, upornom, upaljenom, dugih sati, dugih
godina u jednu tačku usmerenom uobraziljom, on
materijalizuje Psihu, primorava je da sama dođe u njegovo
potkrovlje, legne na njegov krevet. I ona dolazi, leže,
zadiže skut od muslina, razmiče gola, glatka kolena. On
beše titularni savetnik, ona generalova kći. On joj se
prilikom susreta poltronski klanjao, ne usuđujući se da
podigne pogled sa svojih krpljenih čizama. A evo, široko
raširenih kolena, smejući se nevinim osmehom anđelčića,
ona pokorno čeka da se on do mile volje, do kraja, do kraja,
nauživa njom.

★★★

„Sijaj, grade Petrov, i stoj“ – vatreno, u inat predosećaju,

usklikuje Puškin sa svojim podugačkim donžuanskim
spiskom. „Ništa, ništa, tišina“ – mrmlja Gogolj, zakolutavši
očima u prazninu, onanišući pod hladnim čaršavom.

„Sijaj i stoj“. Na površini života, pod jasnim, pa makar i

sutonskim zracima, kao da je i zaista tako. A eto, Pariz još
uvek stoji. Prelep je ove tople, letnje večeri. Kestenovi,
automobili, mlade prodavačice u letnjim haljinicama.
Čarolija fenjera koji se naglo pale oko najnakaznijih statua
na svetu. Boje rasute po uličnim tezgama. Sakre Ker na
nebu koje tamni. Uprkos predosećaju, dušu privlači život.
Evo ga u lakim, paperjastim oblacima. „Ja venem, ja
gasnem, i mene više nema“. I baš kao u Aragvi, voda u
pisoaru žubori svečano, tužno, gluvo.

Ali suton brzo tamni, a noćna magla još brže osvaja

čoveka. Ona ga za sobom vodi u takvu dubinu, da je,
vrativši se na površinu, on neće moći prepoznati. Ali on se
neće ni vratiti. U crnoj sreći, u koju se sve dublje –
vijugavo, vijugavo – zašrafljuje, šta će duši ta odavno
pokolebana nepokolebljivost i njena odavno unakažena
lepota? Petra će izvaditi iz sanduka i sa opuškom u zubima
prisloniti uza zid Petropavlovske crkve uz kikot
crvenoarmejaca, i ništa, Petropavlovska crkva se neće
srušiti. Dantes će ubiti Puškina, a Ivan Sergejevič
Turgenjev će učtivo stegnuti Dantesovu ruku, i ništa, ruka
mu se neće sasušiti. I šta mi imamo od svega toga ovde, na
samom dnu naših duša. Naše istovetne, različite,
gluvoneme duše osetile su zajednički cilj i – vijugavo,
vijugavo – kroz privid i površinu se zašrafljuju u njega.
Naše odvratne, nesrećne, usamljene duše sjedinile su se u
jednu, i vijugavo, vijugavo prodiru ka Bogu kroz svetsku
izopačenost, kako znaju i umeju.

Lepa bleda devojka usporava korak kada susretne

muški pogled. Ako joj objasniš da ne voliš to da radiš u
čarapama, ona će, očekujući doplatu, drage volje oprati
noge. Pomalo otečene od vrele vode, sa kratko isečenim
noktićima, naivne, nenaviknute da ih neko gleda, ljubi,
prislanja vrelo čelo uz njih – noge ulične devojke
pretvoriće se u Psihine nožice.

★★★

Srce prestaje da kuca. Pluća odbijaju da dišu. Kao sneg

bela čarapica skinuta je sa Psihine nožice. Dok se polako,
polako obnaživalo koleno, gležanj, nežna dečja peta –
proletale su godine. Večnost je prošla dok su se promolili
prstići… I evo – sve se završilo. Nema se više šta čekati,
nema se o čemu maštati, nema se zbog čega živeti. Ničega
više nema. Samo gole noge anđelčića, prislonjene na
ukočene usne, i jedan jedini svedok – Bog. On beše
titularni savetnik, ona generalova kći. I evo, evo…

Čaršav je hladan kao led. Noć mutno prosijava kroz

prozor. Oštri ptičji profil leži zabačen preko jastuka. O, još
malo, još malo, brže, brže. Sve je postignuto, ali duša se još
nije nasitila do kraja i drhti, jer ne uspeva da se nasiti. Dok
još ima vremena, dok traje noć, dok petao još nije zapevao i
atom se, zadrhtavši, još nije raspukao na mirijade čestica –
šta se još može učiniti? Kako još dublje prodreti u svoj
trijumf, u suštinu stvari, čime je još pročačkati, bocnuti,
rascepiti? Sačekaj, Psiho, stani, mila. Mislila si da je to sve?
Krajnja tačka, završetak, vrhunac? Ne, nećeš me prevariti.

Tišina i noć. Goli dečji prstići prislonjeni su na ukočene

usne. Mirišu na nevinost, nežnost, ružinu vodicu. Ali ne,
ne – nećeš me prevariti. Vijugavo, vijugavo se kovitla
pohotna strast, kroz privid i površinu, zaneseno nastojeći
da u anđeoskom telu iz mašte prepozna svoju nasušnu
sramotnu suštinu. – Hajde reci, ispod nevinosti i ružine
vodice, na šta to mirišu tvoje bele nožice, Psiho? Na šta
mirišu, u samoj suštini stvari, odgovori? Na isto na šta i
moje, anđelčiću, na isto na šta i moje, mila. Nećeš me
prevariti, ne!

I Psiha zna: ne može me prevariti. Njene nožice trepere

u lepljivim pohotnim dlanovima i, trepereći, predaju ono
poslednje što ona poseduje – najskrivenije, najdragocenije,
jer je i najsramotnije: neznatni, efemerni, a ipak nikakvom
draži, nikakvom nevinošću, nikakvom socijalnom
neravnopravnošću neuništiv miris. Isti kao moj, mila, isti
kao onaj koji dopire od mojih plebejskih nogu,
gimnazijalčice, anđelčiću, plava krvi. Znači da se mi ni po
čemu ne razlikujemo, i nemaš zašto da me se gnušaš; ja
sam ljubio tvoje gospodske noge, dao sam dušu za njih, pa
se sad i ti sagni, poljubi moje ugnjilele čarape. „On beše
titularni savetnik, ona generalova kći…“ Šta sad sa tobom
da radim, Psiho? Da te ubijem? Svejedno je – jer ćeš sada i
mrtva meni doći.
Po tuđem gradu hoda izgubljeni čovek. Praznina, kao
morska plima, pomalo ga zapljuskuje. On joj ne pruža
otpor. Odlazeći, mrmlja sebi u bradu – Puškinova Rusijo,
zašto si nas prevarila? Puškinova Rusijo, zašto si nas
izdala?
 ★★★

Tišina i noć. Potpuna tišina, apsolutna noć. Misao da se

sve završava zauvek ispunjava čoveka tihim trijumfom.
On predoseća, on zasigurno zna da to nije istina. Ali dok
traje ova sekunda, on ne želi da joj pruža otpor. Već van
vlasti života, još nezahvaćen prazninom – on dozvoljava
sebi da ga, kao muzika ili udaranje talasa, uspava nejasna
raspevana laž.

Već van vlasti života, još nezahvaćen prazninom… Na

samoj granici. On se njiše na niti paučine. Sva težina sveta
stoji na njemu, ali on zna – dok traje ova sekunda nit se
neće pokidati, izdržaće sve. On gleda u jednu tačku,
beskrajno malu tačku, ali dok ova sekunda traje, sva
suština života usredsređena je u njoj. Tačka, atom, milioni
volti koji lete kroz njega i do kraja, do kraja tope jezgro
samoće.

… Spirala beše zabačena duboko u večnost. Po njoj je

proletalo sve: opušci, sutoni, besmrtni stihovi, isečeni
nokti, prljavština ispod tih noktiju. Svetske ideje, za njih
prolivena krv, krv ubistva i snošaja, hemoroidna krv, krv
iz gnojnih čireva. Ptičja trešnja, zvezde, nevinost,
kanalizacione cevi, tumori, zapovesti blaženstva, ironija,
alpski sneg. Ministar koji je potpisao Versajski sporazum
prolete pevušeći „Nemačka mora da plati“ – na oštrim
zubima mu stvrdnuta sukrvica, u želucu svetluca
mišomor. Sustižući šinjel, projuri Akakije Akakijevič, s
ptičjim profilom, u platnenim untercigerima umazanim
semenom onaniste. Sve nade, svi drhtaji, sve sažaljenje,
sav nedostatak sažaljenja, sva telesna vlaga, sva mirisna
krtina, sav gluvonemi trijumf… I hiljade drugih stvari.
Tenis u beloj košulji i kupanje na Krimu, što ih sanja čovek
koga u Solovkama jedu vaši. Podvrste vašiju: telesne, sive i
stidne, potkožne, koje se istrebljuju samo merkurnom
mašću. Merkurna mast, pilule protiv gojaznosti, kuglice
protiv trudnoće, plutanje leda po Nevi, suton na Lidu i svi
opisi sutona i plutanja leda u beskorisnim knjigama
klasika književnosti. U nezaustavljivom šarenom toku
promakoše modra haljina, prepirka, zimski magloviti dan.
Spirala beše zabačena duboko u večnost. Do kraja
razbijena, rastopljena svetska izopačenost, zgrčena,
vibrirajuća, jurila je po njoj. Tamo, na samoj granici, kod
cilja, sve se opet slivalo ujedno. Kroz kovitlac, titraj i
bljesak, postajući sve jasniji, pomaljali su se obrisi. Smisao
života? Bog? Ne, opet isto: drago, bezdušno, zauvek
izgubljeno tvoje lice.

Kada bi zverčice mogle znati u kako se važnom,

zvaničnom pismu služim njihovim australijskim jezikom,
sigurno bi bile vrlo ponosne.
Ja bih bio već odavno mrtav a one bi i dalje skakutale,
radovale se i pljeskale svojim majušnim dlanovima.
 „Nogouvaženi gospodine komesaru. Dobrovoljno, pri
ne sasvim čistoj svesti, ali pri zdravoj, vrlo zdravoj pameti,
ja prestajem da slavim svoje rođendane. I sam sam čestica
svetske izopačenosti – ne vidim zašto bih nju krivio. Želim
Još da dodam, parafrazirajući novopečenog supruga
Tolstoja: ’Ovo je bilo tako besmisleno da se ne može
završiti smrću’. To sada razumem sa zapanjujućom,
neospornom jasnoćom. Ali – prelazeći opet na australijski
jezik – to se vašeg blagobradstva ne riče.“
 Vsevolod Ivanov

DETE

Mongolija je – zver – divlja i nevesela. Kamen je zver,

voda je zver, čak i leptir pokušava da ubode.
A u čoveka mongolskog ne zna se kakvo je srce – vele,
obučen je u kože, nalik na Kineza, i nastanio se s one
strane pustinje Nor-Koj, daleko od Rusa. Vele i to da će
otići iza Kine i Indije u plave neznane krajeve.
Tu, u neposrednu blizinu Rusa, dolazili su oni isti
priirtiški Kirgizi, koji su od ruskog rata prešli u Mongoliju.
A kakvo je njihovo srce, zna se – od liskuna, tri pare ne
vredi, skroz se prozire. Dolazili su ovamo bez žurbe –
dovezli su sa sobom i stoku, i decu, čak i svoje bolesnike.
Ruse su pak ovamo nemilosrdno gonili – bili su to
čvrsti i zdravi seljaci. Po kamenitim brdima ostavili su
nejač – nešto je poumiralo, nešto izginulo. Porodice i stoka
ostali su belima, seljaci su bili ljuti kao vuci u proleće,
ležali su u kabanicama u šatorima i mislili na stepu i na
Irtiš.
Bilo ih je pedesetak, predsednik je bio Sergej Selivanov,
tako se zvao i odred – partizanski odred crvene garde
druga Selivanova.
Bilo im je dosadno.
Dok su ih beli gonili preko planina – ogromni i teški
kamen uvlačio im je strah u srce, a otkako su došli u stepu
– dosadno im je.
Stepa je nalik na priirtišku stepu: pesak, oštre trave,
čelično nebo. Sve je tuđe, neuzorano, divlje.
A bilo im je teško i bez žena.
O ženama su noću pripovedali golicave vojničke priče,
a kada bi im postalo neizdržljivo, sedlali bi konje i hvatali
po stepi Kirgiskinje.
A Kirgiskinje, kad bi spazile Ruse, pokorno bi legale na
leđa.
Bilo je neprijatno, odvratno prilaziti im – nepomičnim
sa čvrsto zatvorenim očima – kao da su grešili sa stokom.
Kirgizi su se bojali seljaka, selili se daleko u stepu. Kada
bi ugledali Rusa – pretili su puškama i lukovima, vikali, ali
nisu pucali. Možda nisu umeli.
 2

Blagajnik odreda Afanasij Petrovič Trubačov plačljiv je

kao dete, i lice mu je kao u deteta: maleno, ćosavo i
rumeno. Samo su mu noge bile duge, čvrste kao u kamile.
A kada bi uzjahao konja – postajao bi ozbiljniji. Lice bi
mu dobijalo nedokučiv izraz, sedeo je na konju sed, ljutit i
strašan. O Trojici su poslali u stepu Selivanova, blagajnika
Afanasija Petroviča i Drevesinjina, da traže dobre pokose.
Pesak se dimio pod suncem.
S neba je duvao vetar, a sa zemlje se prema treperavom
nebu takođe dizala toplina; tela ljudi i životinja bila su
tvrda i teška kao kamenje.
Selivanov reče promuklo:
– Otkuda pokosi tamo…
Ćosava lica su ćutala: kao da im je sunce spržilo kosu
poput trave u stepi, uske oči su crvenele kao rana od udice.
Samo se Afanasij Petrovič odazva žalostivo:
– Zar je i tamo suša…
Glas mu je bio plačljiv, ali lice nije plakalo, i samo su u
konja pod njim, umorna i zadihana, suzile krupne, suve
oči.
 Tako su jedan za drugim, stazama koje su prokrčile
srne, partizani odlazili u stepu…
… Tužno je tinjao pesak, požudno se za ramena i glavu
lepio težak vetar koji je mirisao na pesak. Znoj je goreo u
telu, ali se nije mogao probiti kroz suvu kožu…
Pred veče, kada su već izlazili iz doline, Selivanov reče,
pokazujući na zapad:
– Idu.
I zbilja: uza samu ivicu doline lelujala se ružičasta
peščana prašina.
– Svakako su Kirgizi.
Počeše da se prepiru: Drevesinjin reče da se Kirgizi drže
podalje i da se ne približavaju Selivanovljevim krajevima,
a Afanasij Petrovič – da su to zacelo Kirgizi, prašina je
kirgiska, gusta.
A kada je pesak doneo prašinu, zaključiše svi:
– Nepoznati ljudi…
Po glasovima gospodara konji osetiše da vetar donosi
nešto tuđe. Zastrigaše ušima i polegaše na zemlju pre nego
što je izdata zapovest.
U jaruzi su sivi i žuti trupovi konja bili nemoćni i
smešni s nogama tankim kao motke. Valjda su od stida
zatvorili prestravljene oči i disali isprekidano.
Selivanov i blagajnik Afanasij Petrovič su ležali na
kraju jaruge. Blagajnik je plakao, šmrčući. Da ga ne bi
uhvatio strah, Selivanov ga je uvek držao pokraj sebe –
gotovo detinji plač veselio je i razgaljivao njegovo tvrdo
seljačko srce.
Sa staze se dizao stub prašine. Na mahove se čula lupa
točkova, duge crne grive vijorile su se u amovima kao
prašina.
Selivanov reče samouvereno:
– Rusi…
I pozva iz jaruge Drevesinjina.
U novim pletenim kolima sedela su dva čoveka u
kačketima sa crvenim trakama. Od prašine im se nisu
videla lica, crvene trake kao da su plivale u žutom dimu,
puščana cev je štrčala kada bi se ruka s bičem promolila iz
prašine.
Drevesinjin promisli i reče:
– Oficiri… zacelo službeno. Ikspiticija…
Kavgadžijski namignu okom i ustima:
– Pokazaćemo mi njima… U kolima su ljudi, sigurno
jesu, teraju konje, a odostrag, kao lisica repom, zameću
trag prašinom.
Afanasij Petrovič otegnu plačnim glasom:
– Ne tako, momci… Bolje da ih zarobimo…
– Glavu ne žališ…
Selivanov se naljuti i nečujno, kao da dugme
otkopčava, škljocnu zatvaračem:
– Nema tu šta da se plače…
 Najviše ih je ljutilo što su oficiri došli u stepu sami, bez
pratnje, kao da ih je sva sila – kao da svojom pojavom nose
smrt seljacima.
Oficir se dizao, osmatrao stepu, ali badava – bila je
prašina, crveni večernji vetar duvao je po sprženoj travi,
po kamenju pred jarugom nalik na trupove konja.
Crvena prašina krila je kola, točkove, ljude i njihove
misli…
Opališe…
U isti mah, zapevši jedna o drugu, padoše šapke u
košaru kola.
Uzde olabaviše, kao da su pukle.
Konji pojuriše kao pomahnitali. Ali vratovi im se
odjednom zapeniše kao mleko… Dršćući čvrstim
snopovima mišića, oboriše glave, stadoše kao ukopani.
Afanasij Petrovič reče:
– Mrtvi su…
Seljaci priđoše, pogledaše. Mrtvi su bili ljudi sa crvenim
trakama. Sede rame uz rame, glave im zabačene kao
kapuljače, među njima je jedna žena. Kosa joj se splela,
gotovo sva u prašini, ni crna ni žuta, grudi joj visoko
podigle vojničku bluzu.
– Čudno – reče Drevesinjin – sama je kriva što je
stavljala šapku. Kome je stalo da ubija žene… žene su
potrebne.
Afanasij Petrovič pljunu:
 – Izrod si ti i buržuj… Nema u tebi ničega…
– Čekaj – prekide ih Selivanov – mi nismo pljačkaši –
narodnu imovinu valja popisati. Daj hartiju!
Pod prednjim sedištem, među ostalom „narodnom
imovinom“ – u pletenoj kineskoj korpi svetlooko i
plavokoso detence, u ručici mu stisnut kraj smeđeg
pokrivača. Sisanče, malecno, tiho kmeči.
Afanasij Petrovič reče ganuto:
– Eto i ono… nekako na svoj način govori, da…
Još jednom požališe ženu i ne svukoše joj odelo, a
muškarca zakopaše nagog u pesak.

U kolima pozadi vozio se Afanasij Petrovič, držao dete

u krilu i, ljuljuškajući ga, tiho pevušio:
Slavuj, slavuj ptičica
Kanarinčica…
Žalostivo pevuši…
Mislio je na seoce Lebjažje, zavičaj svoj, na obor sa
stokom, porodicu, dečicu – i tiho zaplakao.
Dete je takođe plakalo.
 Promicao je i tiho plakao žitki, sipkavi i sprženi pesak.
Jurili su na niskim, čvrstim mongolskim konjima
partizani, sa sprženim licima i sprženim dušama.
Kraj staza, prigušen suncem, vijorio se pelen, nalik na
pesak – sitan i neprimetan oku.
A pesak je – pelen, sitan i gorak.
O, staze, kozje staze. Pesku, o gorki pesku. Mongolija je
– zver divlja i nevesela.
Pregledali su oficirsku imovinu. Knjige, sanduk sa
duvanom, sjajni čelični instrumenti. Jedan od njih je na tri
dugačke noge, četvrtasto bakarno sanduče s pregradama.
Prišli partizani, osmatraju, opipavaju, odmeravaju.
Zaudarali su na ovčiji loj – od dosade su mnogo jeli,
odelo im se umastilo. Širokih jabučica, mekih tankih
usana – iz donskih stanica; duge crne kose, tamnih lica – iz
krečana. I u svih noge krive kao lukovi, a glasovi stepski,
promukli.
Afanasij Petrovič podiže bakarno-plavi tronožac i reče:
– Tiliskop.
I zažmuri:
– Dobar tiliskop, staje nekoliko miliona. Kroz njega su
mesec razgledali i našli na njemu, momci, majdane zlata…
Ne treba ga ispirati, zlato je čisto kao brašno. Samo da se u
vreću sipa…
Jedan mladić iz grada se zakikota:
 – Ah, ala laže, vrag da ga nosi…
Afanasij Petrovič se razljuti:
– Je l’ to ja lažem, a? Čekaj samo, strvino matora!
Duvan su podelili, a instrumente predali Afanasiju
Petroviču: kao blagajnik, on će moći da ih zameni za nešto
od Kirgiza, kad se ukaže prilika.
On stavi instrumente pred dete.
– Zabavljaj se…
Ono ne vidi – samo kmeči. Probao je i ovako i onako,
čak se oznojio – ne ide: dete kmeči, pa kmeči.
Kuvari donesoše obed. Gusto zamirisaše ulje, kaša, šči.
Izvukoše iz sara široke kašike.
Trava je bila izgažena od logorovanja. Jaruga duboka,
senovita, a odozgo stražar na konju viče:
– Po-žu-ri-te-e-e… Gladan sam… Pošaljite smenu…
Ručali su i setili se – valja dete nahraniti. A dete
neprestano kmeči.
Afanasij Petrovič sažvaka hleba, mokri ižvakani zalogaj
stavi u raširena ustašca, pa poče da lepeće:
– Pi-pi… lepi moj… papi, vraže mali…
Ali ono zatvori ustašca i okrenu glavu – neće. Plače kroz
nos.
Priđoše seljaci, okružiše ga. Preko glava zagledaju dete.
Ćute.
 Vrućina. Od ovnujskog mesa se sjaje jabučice i usne.
Košulje raskopčane, noge bose, žute, kao zemlja
mongolska.
Jedan predloži: da probaju sa ščijem. Ohladiše šči.
Afanasij Petrovič umoči prst u šči i stavi ga detetu u usta.
Niz usnice teče masni dobri šči na ružičastu košuljicu, na
vuneni pokrivač.
Neće.
– Štene je pametnije – jede s prsta.
– Štene je drugo. Ovo je čovek…
– Baš si mudrica…
Kravljeg mleka u odredu nema, namisliše da ga napoje
kobiljim, kobilu su imali. Ne ide – opiće se od kumisa.
Može i da se razboli.
Razišli su se među kola, razgovaraju u grupama,
uzbuđeni su. A između kola muva se Afanasij Petrovič,
preko ramena mu prebačen pocepani gunj, oči mu
malene, i one nekako dronjave. Glasić tanak, uzbuđen,
detinji, kao da se samo dete muva i žali na nešto.
– Pa šta da radimo… Ne jede, momci… A treba, a…
Stajali su tako čvrsti, snažni, s bespomoćnim
pogledom.
– Ženski je to posao…
– Jasna stvar…
– Od žene bi možda i ovna pojelo…
 – Tako je to, dabogme…
Selivanov sazva zbor i saopšti:
– Hrišćansko dete ne sme da propada kao životinja.
Otac mu može biti i buržuj, ali dete – šta će ono…
Seljaci se složiše:
– Dete nije krivo.
Drevesinjin se zakikota:
– Rasti, momče. Kada nam odraste – na mesec će
poleteti… Na pesak zlatni.
Seljaci se ne nasmejaše. Afanasij Petrovič podiže
pesnicu i povika:
– Kučka si ti jedna nepopravljiva.
Stao je tapkati nogama u mestu, mlatarati rukama i
odjednom se razdera:
– Krava… Treba mu krava…
Odgovoriše mu uglas:
– Bez krave je svršeno s njim…
– Kravu po svaku cenu…
– Bez krave će umreti.
Afanasij Petrovič reče odlučnim glasom:
– Odoh ja, momci, po kravu…
Kavgadžija Drevesinjin mu upade u reč:
– Na Irtiš, u Lebjažje…
 – Na Irtiš, budalo prepotopska, nemam za šta da idem.
Idem ja Kirgizima.
– Za tiliskop da zameniš.
Afanasij Petrovič jurnu na njega i povika ljutito:
– Strvina si ti i provokator roda ljudskog, gad jedan
običan. Hoćeš li da te klepim po njušci, a…?
Pošto su počeli da psuju jedan drugog preko svake
mere, prekide ih predsednik zbora Selivanov:
– Dosta je bilo…
I izglasaše ovako: Drevesinjin, Afanasij Petrovič i još
trojica poći će prema kirgijskim aulima u stepu i doterati
kravu. Ako uspeju – mogu i dve-tri – kuvarima je
ponestalo mesa.
Obesiše puške na sedla, natakoše kirgiske šubare od
lisičine da bi izdaleka ličili na Kirgize.
– Zbogom.
Dete umotaše u pokrivač i položiše ga na dno kola.
Pokraj njega je sedeo jedan mlad momak i, zabavljajući se i
za svoj i za detinji račun, pucao iz pištolja u pelenov žbun.

Eh, pesku mongolski, neveseli. Eh, kamene, sužnju

ubogi i sinji, reke ponornice, reke podmukle.
 Rusi jašu peskom. Noć je.
Pesak odiše vrelinom, pelenom.
Laju u aulu psi na vuka, na pomrčinu.
Vuci zavijaju u pomrčini na grad, na smrt.
Od smrti su bežali Kirgizi.
Hoćemo li spasti od smrti stoku? Zelena, zagušljiva
pomrčina podrhtava nad peskom, jedva je pesak zadržava
– svakog časa se može otrgnuti i poleteti na zapad.
Aul zaudara na suvu balegu i kiselo mleko. Pokraj žutih
vatara sede mršava i gladna kirgiska deca. Pokraj dece psi
golih rebara i šiljatih gubica. Jurte kao stogovi sena. Iza
jurti – jezero, trščar.
Iz trščara pripucaše u žute vatre: o-o-aat…
Odmah iskočiše Kirgizi iz okolnih jurti. Povikaše
prestravljeno najpre jedan, a onda svi uglas:
– Uj-boj… Uj-boj… ak-kizil urus… Uj-boj…
Polegoše na konje, a konji kao da su danonoćno
zauzdani. Zatutnjaše jurte, zatutnja stepa. Trščar stade
gakati kao jato divljih gusaka.
– Ak… Ak…
Samo se jedan sa sedom bradom sruči s konja glavom u
kotao, prevrnu ga i, oparivši se, zaurla divljačkim glasom.
Nedaleko od njega je stajao dlakavi pas s podvučenim
repom, i bojažljivo gurao gladnu njušku u vrelo mleko.
 Kobile su rzale tromim glasom. Zastrašene kao od
vukova, uznemirile se u toru ovce. Teško, kao zadihane,
disale su krave.
Ugledavši Ruse, pokorne Kirgiskinje pokorno su legale
na klobučine.
Drevesinjin se požudno kikotao:
– Zar smo mi ždrepci, a…? Nećemo ih valjda večito…
Žurno je nalio mleko u pljosnatu austrijsku čuturu i,
puckajući bičem, priterao jurti krave i telad. Oslobođena
od užeta, telad su hitro gurala glavom meka vimena i
radosno hvatala bradavice velikim, mekim gubicama.
– Gle, kako su ogladneli, lepotani…
I Drevesinjin potera krave.
Afanasij Petrovič trkom obiđe aul i već htede da pođe,
kad se najednom seti:
– Cucla treba. Do vraga, cuclu su zaboravili…
Pojurio je po jurtama da traži cuclu; dohvativši jedan
ugarak sa kojeg su prštale varnice, kašljući od dima, stade
posvuda tražiti cuclu.
U jednoj mu je ruci pucketao ugarak, u drugoj je držao
revolver.
Cucle nije bilo. Raskrečenih nogu i pokrivene
kožusima, na klobučinama su ležale pokorne Kirgiskinje.
Deca su vrištala na sav glas. Afanasij Petrovič se razljuti i u
jednoj jurti doviknu mladoj Kirgiskinji:
 – Cuclu, gaduro neumivena, cuclu ovamo.
Kirgiskinja zaplaka i poče žurno otkopčavati kaftan a
zatim košulju.
– Ni kirek… Al… Al…
A pored nje, na pokrivaču, plakalo je u rite zamotano
dete.
Kirgiskinja je podavijala noge.
– Al… al…
Na to je Afanasij Petrovič ščepa za grudi, stisnu je i
zazviždi:
– Evo-o… Evo cucle!…
– Ni kirek… Ni…
– Dobro, ne deri se. Hajde!
Uhvatio ju je za ruku i povukao za sobom.
Ugarak pade, u jurti nastade pomrčina.
U pomrčini je posadio Kirgiskinju na sedlo i
opipavajući joj grudi s vremena na vreme, pojurio je u
Selivanovljeve doline.
– Našao sam, momci – govorio je veselo, a u očima mu
behu suze.
– Sve ti ja, bratac, nađem…
 5

A u logoru se otkrilo – Afanasij Petrovič nije to primetio

u pomrčini – da je Kirgiskinja ponela sa sobom dete.
– Neka je – rekoše seljaci – mleka će biti dosta za oboje.
Krava imamo, a ona je žena zdrava.
Kirgiskinja je bila ćutljiva i ozbiljna, decu je hranila
krišom od svih. Ležala su kod nje na klobučini u šatoru –
jedno belo, drugo žuto, i kmečala su uglas.
No nedelju dana kasnije, Afanasij Petrovič reče na
zajedničkom sastanku:
– Bogme, to je podvala, drugovi! Ona gadura Kirgiskinja
obmanjuje u dojenju – svome puna prsa daje, a našem
samo ono pri dnu. Ja sam, brate, krišom gledao.
Pošli seljaci, gledaju, deca kao sva deca, jedno belo,
drugo žuto kao zrela dinja. Ali čini se da je rusko nešto
mršavije od kirgiskog.
Afanasij Petrovič raširi ruke:
– Ja sam mu dao ime Vaska… a sad, vidi molim te… šta
se dogodilo.
Drevesinjin reče:
– Ti si mi, Vaska, nešto slabušan…
 Nađoše štap, postaviše ga na rukunici tako da nijedna
strana ne preteže.
Na dva kraja obesiše decu – da izmere koje će
pretegnuti.
U ritama su kmečala deca obešena o uže. Od njih je
dopirao blagi detinji miris. Kraj kola je stajala Kirgiskinja i,
ništa ne shvatajući, plakala.
Ćute seljaci, gledaju.
– Puštaj – reče Selivanov.
Afanasij Petrovič skinu ruke sa štapa, a ruski mališan
najednom polete uvis.
– Gle gada žutoustog – reče Afanasij Petrovič ljutito –
kako se nažderao.
Podiže on suvu ovnujsku lobanju koja je ležala na
zemlji i stavi je na ruskog mališana. Sad su se deca
izjednačila.
Seljaci podigoše galamu, povikaše:
– Momci, dala mu je za čitavu glavu više…
– Ne otkri ti nju…
– Zver ti je to prava…
– A čitav joj posao da pazi na decu…
Potvrdiše seljaci:
– A kako da je pazimo!
– Ipak je majka…
 Afanasij Petrovič stade lupati nogama i vikati:
– Ti, dakle, smatraš da Rus treba da propadne zbog
nekog tamo nekrštenog… Da Vaska treba da propadne…
Pogledaše Vasku – on leži bled, kost i koža.
Seljaci se snuždiše.
Selivanov reče Afanasiju Petroviču:
– A ti njega… to jest… Bog neka mu dušu prosti… tom
Kirgiziću. Zar smo ih malo pobili, svejedno je…
Seljaci pogledaše Vasku i bez reči se raziđoše.
Afanasij Petrovič uze Kirgišče i zamota ga u poderan
džak.
Majka jauknu. Afanasij Petrovič je udari lako u zube i
ode iz doline u stepu…

Dva dana kasnije stajali su seljaci na ulazu u šator na

prstima i preko ramena gledali unutra gde je Kirgiskinja
na klobučini dojila belo dete.
Kirgiskinja je imala pokorno lice, oči uske kao zrna
zobi, ljubičasti kaftan i papuče od safijana.
Dete je udaralo licem o grudi, ručicama čeprkalo po
kaftanu, a nogama se smešno i nespretno bacakalo, kao da
poskakuje.
 Seljaci su gledali i na sav glas se smejali.
Afanasij Petrovič je gledao nežno i, šmrčući, govorio
plačnim glasom:
– Gle kako vuče…
A sa one strane šatora od lanenog platna jurile su u
nepoznato doline, stepe, tuđa Mongolija.
U nepoznato je jurila Mongolija – zver divlja i nevesela.
 MIKAIL – SREBRNE DVERI

Nedaleko od poštansko-telegrafske postaje Tarjuza,

Basmači se zaustaviše, počeše raspravljati: da li da zaobiđu
Tarjuzu ili da je napadnu. Svi prethodni događaji su ih
upućivali na to da je korisnije pobeći u planine i potražiti
prolaz ka persijskoj granici. Shvatio je to i komandir
odreda Mikail zvani „Srebrne dveri“. Ali Mikailu je bilo
teško da ubeđuje Basmače, osećao se strašno umoran,
dosadilo mu je sunce koje je neprestano sijalo, zaželeo se
zavičaja – i samo što je tako pomislio, sa usana mu se ote
„ko zna“, i zajedno s tom rečju on se seti mnogo čega iz
svoje prošlosti, seti se niskog, sivog i providnog neba,
neprestane kiše s jeseni i veselog blata što je vazda
obećavalo dobru letinu, seti se i svog pređašnjeg imena
Mihail Kolesnikov, i postade mu neprijatan besmisleni
nadimak, koji su mu dali Turkmeni – „Srebrne Dveri“. Taj
nadimak se pojavio neposredno pošto je Mikail u lovu na
antilope nehotice ubio komandira odreda Tarži-beja.
Pustinjske antilope imaju neobično istančan sluh i, da bi
im se prikrali, lovci navlače na sebe lutke od njihovih
koža. Navukao je takvu kožu i Tarži-bej, navukao ju je i
bej-Mikail. Provirili su iza uzvišice, brzo pogledali jedno
drugo – i opalili! Tarži-bej nije slučajno zavideo Mikailu na
sigurnoj ruci: kada je Mikail ustrčao na uzvišicu, Tarži-bej
je ležao nauznak i gledao u nebo sa ushićenjem i mržnjom.
„Dobro gađaš – rekao je Mikailu – kad dođe moj rat, i ja ću
tako gađati!“ Tarži-bej je bio dobrog zdravlja i
nepokolebivo je verovao da je rano da umre… Umirao je u
svečanom iščekivanju da ozdravi i u iščekivanju trenutka
kad će moći smejući se da ispriča o grešci dvojice lovaca i
viteza!… U odredu odmah zaključiše da je bej-Mikail
smišljeno ubio Tarži-beja, i svi stadoše očekivati od
Mikaila podvige i onaj srećni dan, kada će odred,
natovaren slavom i ćilimima, preći preko planina – i kad
će se pred njim otvoriti putevi i pesme Persije. Iz
sovjetskog grada dođoše špijuni, koji saopštiše da se u
gradu zbog borbe s Basmačima pojavio konjički puk i da su
u puku dva komandanta Poljakov i Oglobiščenko, i da
komandant Poljakov ima konja iz konjušnice buharskog
emira – „Srebrne Dveri“, koji je to ime dobio zato što se
boks u kome je boravio zatvarao srebrnim dverima. Mikail
se odmah seti prezimena Oglobiščenko. Radili su zajedno
u cirkusu „Braća Azgarc“ u Tjumenu. Oglobiščenko je bio
strašno plašljiv. Mikail za trenutak pomisli kako bi bilo
teško da pređe Oglobiščenku i da mu se preda, ali je
Mikailu istovremeno bilo jednostavnije da razmišlja o
svojoj predaji i manje se stideo toga. Turkmeni su
razgovarali o konju „Srebrne Dveri“. Da bi se otresao misli
o predaji, Mikail priđe Turkmenima. Pogledavši ga u lice,
neko zapeva kako takav komandir i junak treba da ima
odgovarajućeg konja i kako beju-Mikailu takođe treba dati
ime „Srebrne Dveri“, jer on borce vodi u slavu i u veliko
bogatstvo! Vodi ih lukavo i vešto. Prepreden je! Provešće
odred kroz pustinje i planine. Njegovo ime treba da bude
toliko dugačko, da mu se kraj upire u pet stoleća ispred, a
da počinje pet stoleća unazad… Turkmeni su s mržnjom i
zanosom posmatrali Mikaila. U toku dugih vojevanja
navikli su na pokornost, a osim toga neobično su želeli da
odu u Persiju, jer je ratovanje postajalo sve teže. Radosno
su slušali pevača – kako bi osetili veće poštovanje prema
predvodniku. Ponavljali su pevačeve reči. Mikailu je
raskošno ime toliko laskalo, da se stideo. Još u cirkusu se
navikao na raskošne reči i nadimke. Često je sanjao cirkus
i kruženje po areni. Za vreme imperijalističkog rata Mikail
je iz cirkusa dospeo u Divlju diviziju kao instruktor. Džigiti
su se divili njegovom jahanju. Kasnije je unapređen u
kapetana, a još kasnije je s bataljonom prijatelja s fronta
otišao u pustinju…
M. Kolesnikov se i radovao, i plašio što pukom koji je za
Basmačima krenuo u pustinju komanduje A. A.
Oglobiščenko. Radovao se zato što je gajio nadu – u životu
se često dešavaju srećni događaji i često se neočekivano
sreću prijatelji. M. Kolesnikov je već osam godina živeo
među Turkmenima, i iz razgovora i toga kako su gledali u
pustinju shvatio je da Basmači žele da idu u Persiju i
istovremeno se pribojavaju, te da će pristati da se predaju
ako se s njima lukavo pregovara. I oni su se umorili od
vojevanja i želeli su da žive kraj svojih kanala i kod svojih
žena. Oni lutaju po pustinji; raspituju se gde se sad nalazi
puk i gde je konj komandanta Poljakova. A plašio se
Kolesnikov toga da Oglobiščenko, budući kukavica, ne
odbije da pregovara i tada bi Turkmeni pomislili kako su
dva Rusa odlučili da ih izdaju – i to bi značilo da je životu
beja-Mikaila došao kraj. Iz vremena kad su bili u cirkusu
sećao se Oglobiščenka kao pogurena, stidljiva čoveka s
velikim plavim brcima. Voleo je da pokazuje kako treba
dresirati konje, ali sam nikad nije jahao. M. Kolesnikov se
seti i toga kako ga je Oglobiščenko nagovarao da napuste
cirkus i odu u poltavski kraj da se bave sađenjem lubenica.
Kolesnikov je maštao o slavi velikog jahača, izgrdio je
Oglobiščenka i ovaj se povukao. A nedelju dana kasnije M.
Kolesnikov je pao s konja i iščašio nogu. Oglobiščenko je
došao da ga poseti. Dugo je ćutke sedeo preko puta
Kolesnikova i naposletku je rekao: „A stvarno, za vas nije
da se bavite sađenjem lubenica.“ M. Kolesnikov ga je gađao
šoljom s vrelom vodom. Ali Oglobiščenko se ni na to nije
uvredio, i kada je M. Kolesnikov mobilisan Oglobiščenko je
slao na front dugačka i gotovo nerazumljiva pisma kroz
koja se provlačila neka sanjarska nedorečenost, i upravo ta
nedorečenost je sad naročito nervirala M. Kolesnikova.
Bilo mu je žao što ranije nije saznao zašto je Oglobiščenko
tužan i zbog čega ne veruje M. Kolesnikovu, i zbog čega
prema njemu, Kolesnikovu, oseća sažaljenje. M.
Kolesnikov se ljuljao u sedlu. Kraj uzengije su mu bili
vezani plavo-crvena vreća i riđe laso od konjske dlake. S
gađenjem je gledao tu vreću i to laso. Turkmeni su želeli
da osvoje konja komandanta Poljakova – „Srebrne Dveri“.
Taj konj se mogao odvesti u Persiju i za lepe pare prodati!
…
Na obzorju se ukazaše planine.
M. Kolesnikov reče Turkmenima:
– Požurićemo, jer se naši odredi sve više proređuju i
veza među njima se gubi. Komunisti povećavaju svoju
vojsku, a sunce – svoju vrelinu – i nama je sve teže.
Tražićemo prolaze. I, osim toga, kako da kroz te prolaze
provedemo „Srebrne Dveri“? Konj nije navikao na
snegove…
Turkmeni su ćutali. Uzde su im bile popuštene.
M. Kolesnikov reče:
– Slažem se s vama. Provešćemo „Srebrne Dveri“…
Vezu ćemo moći ponovo da uspostavimo. Razbićemo
komuniste poslednji put, otećemo im sedla i ratne
planove. Vraćamo se u poštansko-telegrafsku postaju
Tarjuza.
Turkmeni pritegnuše uzde.

Anton Antonovič Oglobiščenko, partijski sekretar 14-

skog konjičkog puka, već peti dan je razmišljao o tome
kako komandant puka S. J. Poljakov sedi u sedlu bojažljivo,
kako se nestrpljivo osvrće i o peščanim olujama govori
odveć često i uznemireno. Anton Antonovič je shvatio i
čak prezirao svoje negodovanje protiv S. J. Poljakova.
Antona Antonoviča je više zabrinjavalo ponašanje
crvenoarmejaca prema Poljakovu, koje je odavalo
nedoumicu (plašio se da pomisli: gnev). Ta nedoumica se
izražavala u nemom i užurbanom pristajanju na sve što je
komandant predlagao ili činio. A negodovanje Antona
Antonoviča je počelo još u gradu – i počelo je zbog žene. S.
J. Poljakov i A. A. Oglobiščenko su upoznali devojku
Natašu Smolinu. Natašin brat je u odboru za pamuk radio
kao knjigovođa, a ona je bila zaposlena u radionici za
izradu šešira. Najčudnije je bilo to što su gradske žene,
izmučene malarijom ili nagrđene od čira na želucu, bile
tužne, nosile marame ili šalove, a Nataša, koja je volela da
zbija šale i da peva, jednako je pričala kako nema dovoljno
radnica i kako mušterije psuju, žaleći se na zakašnjavanje.
Nataša je pričala svašta i bez prestanka, i valja misliti da se
to događalo zato što su lica svih došljaka u grad bila
uznemirena i što je i ona sama poslednjih meseci osećala
nemir koga pre u njoj nije bilo, pa je stoga prema svojim
poznanicima bila pomalo podozriva i ohola. Jedne večeri
su se šetali po gradskom parku, gusto pokrivenom
zagušljivom prašinom. Iz svakog drvoreda videle su se
planine i spomenik Lenjinu u njihovoj pozadini. Kada su
obišli čitav park ukrug, ugledali su čitavu prugu prašine,
koju su uzvitlali njihovi koraci. Prašina je još lebdela u
vazduhu. Obuze ih tuga. I S. J. Poljakov najednom zapeva
odvratno i glasno. Anton Antonovič je pre rata nekoliko
godina radio u kafe-šantanu, a kasnije je pevao u rusko-
ciganskom horu. Naučio je da poštuje pevanje, čuo je o
fantastičnoj sudbini Šaljapina ili protođakona Rozova, i
Antona Antonoviča je uvek vređalo kad nepoznati ljudi ili,
pak, oni koji nisu učili pevanje – pevaju, i pri tom ne za
sebe, već za druge. Antona Antonoviča je to vređalo i stoga
što je celog života maštao da bude solista – i to mu nije
uspelo. Dvaput se uoči koncerta razboleo a kasnije nije
imao dovoljno smelosti, i čak mu to nije pošlo za rukom ni
u puku, kada je pokušao da organizuje hor kako bi sam
mogao biti solista! Taman bi našao glasove, čak i zviždača
– a najbolji pevači izginuli ili dezertirali!
S. J. Poljakov je odavno završio pesmu, i Anton
Antonovič reče kako on sjajno peva. Poljakov i Nataša su
ga ljutito slušali. Poljakov – zato što je za vreme pevanja
lice Antona Antonoviča izražavalo prezir, a Nataša – zato
što ju je kod ljudi najviše nervirala laž. I Poljakov ne stiže
da se priseti uvredljivih reči kojima bi odgovorio, a Nataša
zamoli Antona Antonoviča da nešto otpeva. Anton
Antonovič reče kako nema pratnje i, osim toga, htede da
doda kako nije navikao da nastupa pred velikom
publikom, ali se seti da su pred njim samo dvoje i zbuni se.
I tad se Nataša uvredi. Anton Antonovič je sebe smatrao
pravičnim čovekom i morao je priznati da njen ton nije bio
naročito oštar kad je kazala: „Idite kući, Oglobiščenko.“
Uhvatila je S. J. Poljakova pod ruku. Poljakov je odlazio u
prašinu koja je Još lebdela u vazduhu, svečan i uspravan.
Spomenik Lenjinu je plovio nad planinama kao da ga je
mesečina prelila uljem. Anton Antonovič uzdahnu i reče:
„Sudbina.“ Ali ipak, kad je te noći iznenada stigla naredba
da krenu u borbu s Basmačima u pustinju, Antona
Antonoviča poseti nada da će ga pravičnost pogledati
drugim očima, i tad ga obuze srdžba na S. J. Poljakova, i ta
srdžba je u njemu rasla svih pet dana od trenutka kad je
puk kročio u pustinju. Puk je lutao stazama usred
peščanih humki i divljeg žbunja saksaula, od jednog
bunara do drugog, povremeno izlazeći na drum što je
vodio u planine, prema prevoju na putu za Persiju. U
planinama je bilo tri prevoja i, osim toga, bilo je nekoliko
legendarnih, preko kojih su u Persiju mogli da odjašu
Basmači, koje su u pustinji razbile crvenoarmejske
jedinice. Nije se smelo dopustiti da Basmači priđu tim
legendarnim prevojima… puk je negodovao! Drumom su
prolazili karavani. Crvenoarmejci, koji su nedavno došli iz
samarske gubernije, čudili su se velikim šubarama
Turkmena, njihovim šarenim pantalonama, plavim
magarcima i šarenim kamilama. A i sve unaokolo je bilo
zaslepljujuće šareno. Planine su cvetale na nebu, nalik na
pocepanu panterovu kožu. A sunce je bilo – kao vojnička
pređica, ako bi se vojnička pređica usijala i prekrila
prašinom… Komandant puka S. J. Poljakov je sazivao zbor
čim bi konjanici dobili voljno. Njegov konj „Srebrne Dveri“
stajao je u prikrajku i grickao dvopek. Okupljeni na zboru
gledali su u konja s radošću. Taj konj je svojevremeno
smatran najboljim ždrebetom u konjušnicama buharskog
emira. Crvenoarmejci su, zacelo, konja gledali s
naglašenom ljubavlju i stoga što u sposobnosti
komandanta puka nisu verovali, pa su na zborovima moć
govora dobijali i takvi ljudi, koji su više navikli da govore
kuršumima. I komandant puka S. J. Poljakov je to shvatao.
Na zboru, na razdaljini jednodnevnog marša od poštanske
postaje Tarjuza, Anton Antonovič je čak rekao da
komandant puka želi da se oženi, pa se zato toliko žuri da
uništi Basmače, a ako se žuri, nema kada da promisli o
svojim odlukama, i uopšte Anton Antonovič je napravio
aluziju da komandant puka nije kukavica i da prema
čoveku valja biti pažljiv. Konjanici se drsko zacerekaše u
lice Antonu Antonoviču – i on umuče. Trenutno olakšanje,
izazvano plemenitim rečima, ponovo smeniše ljutnja i
nemir. A konjanici su već uskočili u sedla. Žega je donosila
nepodnošljivi bol u kičmi, i moglo se shvatiti koliko su svi
imali želju da ubijaju kako bi izašli iz pustinje, od prljave
smrdljive vode ka čistim izvorima i mirnom snu. Konj
„Srebrne Dveri“ je jezdio na čelu puka, razmećući se
svojom izdržljivošću i svojim čistim ružičastim ušima.
Konj je odista bio sklon kicošenju i razmetanju; i ono što
ljudi nisu voleli u sebi sličnima, veoma su voleli u konju –
pa je to bio čak razlog što se puk prema konjaniku
Poljakovu odnosio bolje nego prema njemu kao pešadincu.
Puk je tražio Tarjuzu. Staza je vodila ka stanici, i oni
ugledaše telegrafske stubove, zasute peskom, i gusti dim
što je dopirao od peščanog nanosa. Otud im je u susret
trčao neki čovečuljak neobično belih nogu. Crvenoarmejci
prsnuše u smeh, ugledavši šefa poštansko-telegrafske
stanice, bosonogog, u pocepanim gaćama od cviliha.
Mlatarajući rukama, šef je pištao kako je preko noći toliko
peska navejalo i kako će se uskoro opet podići oluja!… Za
ciglo jednu noć pesak je navejao sve do dimnjaka, i pesak
kroz dimnjak kulja u sobe, a do vrata su morali iskopati
rovove. Osim toga, upravo su bili Basmači, opljačkali sve
živo i na zidovima ostavili potvrde, a oficiri su kod
Basmača engleski. I, porazmislivši o engleskim oficirima,
svi ih zamisliše onakvima kakve pokazuju na filmovima, i
svi se uozbiljiše. Zatim šef stanice zamoli komandanta S. J.
Poljakova da mu pozajmi pantalone, i komandant dreknu
ljutito: „Nema za vas pantalona! Zar se tako brani
revolucija?“ Sve obuze sneni umor, nije bilo lako ni
ispoljiti gnev, ali pegavi crvenoarmejac s tankim brčićima,
Sarajčik, ipak reče dubokim i ljutitim glasom: „I kako samo
Moskva može to da trpi!“ Iako se komandantova srdžba
mogla opravdati time što su se Basmači ispred nosa
odreda probili ka planinama, ka legendarnom prevoju,
ipak su svi osećali kako je sada još važnije da on sačuva
prisustvo duha i da bar malo odspava. A komandant je,
besno šibajući konja, odjurio u pustinju. Jurio je od jednog
peščanog nanosa do drugog, i pogledom ga je pratio samo
Anton Antonovič. Prateći pogledom komandanta, Anton
Antonovič pokuša da zabavi crvenoarmejce zgodama iz
života glumaca – drugih se nije mogao setiti – i
crvenoarmejci su se usiljeno smejali, iako zgode nisu
razumevali niti su ikad bili u pozorištu. Komandant S. J.
Poljakov se brzo vratio. On otkopča revolver i nehajno ga
baci na ćebe ispod sedla. Komandant reče: „Predlažem da
krenemo levo od druma, prema izvorima, a od izvora da
presečemo put Basmačima i da ih ne pustimo u planine.“
On predloži da se sazove zbor. Pegavi crvenoarmejac, koji
je dubokim glasom govorio o Moskvi, opet reče turobno:
„Šta tu ima da se zboruje?“ Odred poče polako da sedla
konje. Na kraju krajeva komandantovi razlozi su bili
ispravni, ali je ispadalo besmisleno, kao i sve što su
preduzimali za vreme tog čudnog pohoda. Odred ne stiže
čestito ni da siđe drumom u pustižu, a s peščanih nanosa
se začu pucnjava. Na konju dojuri crvenoarmejac Sarajčik,
koji se bio zadržao kod poštansko-telgrafske stanice. On
saopšti da su u stanicu opet upali Basmači, presekli
telegrafske žice i ukopali se na uzvišici, a šefa stanice su
izgleda ubili, streljali kraj dimnjaka… Crvenoarmejci se za
trenutak nervozno nasmejaše, verovatno se setivši gaća
od cviliha. Sve se splelo, a što je najvažnije – po svoj prilici
je trebalo preći u napad, iako su Basmači zauzeli najbolje
položaje, a uz to je sasvim mogućno da su svoje glavne
snage uputili prema planinama u potrazi za prevojem.
Ljutnja je zbog neuspeha i žege sve više rasla, i pegavi
crvenoarmejac dreknu na komandanta: „Silazi s konja… i
kako te to Moskva trpi!“ Lice komandanta S. J. Poljakova
dobi preplašen izraz – kakvo nije bilo nikada – i on opsova
pištavim glasom. Anton Antonovič oseti prema njemu
zluradost pomešanu sa sažaljenjem. Komandant pre
nikada nije isukao sablju, a sad je podiže i uspravi,
dreknuvši: „Kao lava na njih, kao lava!…“, i komanda i
njegova vika bile su besmislene, i tada komandant S. J.
Poljakov jurnu napred. Pegavi crvenoarmejac već htede da
se maši za karabin, ali Anton Antonovič reče žurno: „To
nije bekstvo, već primer!“ I crvenoarmejci su u nedoumici
posmatrali komandanta, koji je odlazio u galopu.

Duvao je vetar. Dimnjak je izronio iz peska. Leš šefa

stanice se spuštao. Anton Antonovič je dobro zapamtio
dimnjak, mada teško da ga je video na tako velikoj
razdaljini, a leš šefa stanice se jedva mogao videti i kroz
dogled. Da se to Antonu Antonoviču nije pričinjavao
šareni vetar?… Pomahnitali jahač se topio na peščanom
vetru. Da je komandant malo sačekao, vetar bi nanos
odneo na drugo mesto i Basmači bi se našli u istim
borbenim uslovima kao i crvenoarmejci. Sažaljenje
Antona Antonoviča prema glupom komandantu S. J.
Poljakovu je sve više raslo. Komandant S. J. Poljakov je
1917. godine stupio u partiju, to jest pristao da obavlja sve
što je korisno i neophodno da bi ljudi bolje živeli. Prošlo je
pet godina, a od njegovih težnji nije ispalo ništa i njegov
život se završava time što sad juri na konju iz konjušnica
buharskog emira, juri pustinjom… Anton Antonovič
razgovetno ču kako se od stanice razlegoše naredba,
nekoliko pucnjeva – i komandant S. J. Poljakov se sruši s
konja na pesak. Konj odmah stade. Gospodar je vrteo
mokrom glavom po pesku. Konj ga je zamišljeno
posmatrao. Gospodar umuče. Noga mu se ukočila u
uzengiji. Konj se oprezno okrenu kako bi oslobodio
gospodarevu nogu. Gospodar je ležao s rukama
podavijenim pod telo; čizme su mu se mutno presijavale,
bile su s visokim petama i na šniranje… I tada na riđoj
kobili iza dimnjaka iskoči Turkmen bej-Mikail. U rukama
je držao riđe laso i prugastu – plavo-crvenu – vreću. Laso –
za čuvenog konja, a vreću – za komandantovu glavu. Bej-
Mikail se ispruži, privi uz grivu, ciknu. Kao odgovor na
njegovu ciku od nanosa dopreše ohrabrujući povici. Zatim
s nanosa otvoriše puščanu paljbu. Basmači su, izgleda,
pucali s namerom da obezbede prolaz za bej-Mikaila, konja
„Srebrne Dveri“ i glavu komandanta S. J. Poljakova.
Crvenoarmejci odmah shvatiše kako pucaju Basmači.
Crvenoarmejci pogledaše konja i stadoše da pucaju tako
kao i Basmači, to jest ostavljajući prolaz za povratak konja
u odred. Konj se odmače od gospodara, podiže glavu, vetar
po svoj prilici još nije doneo do njega miris kobile, i konj,
zategnuta vrata i kao da osluškuje putanje kuršuma,
obazrivo trupkajući malim kopitima, krenu prema svom
puku. Prošavši nekoliko koraka zastade. Na licima
crvenoarmejaca pojavi se izraz napetosti. Miris kobile je
izgleda već došao do njega. Turkmen je cičao, šibajući
kobilu bičem. Konj podiže glavu – i odlučno pojuri.
Crvenoarmejci zaurlaše od radosti. Basmači pojačaše
vatru. Turkmen je i dalje grabio napred, mašući vrećom i
lasom.
– Kod nas mu se više dopada – radosno reče Antonu
Antonoviču pegavi crvenoarmejac.
„Eto – pomisli Anton Antonovič – sad bih i do Nataše
lako došao, ako ustanem i pođem u susret Turkmenu.
Turkmena – oteram, a konja za uzde – pa u odred.“ Ali
odmah se zastide što je mogao da pomisli da se žena može
osvajati nekim podvigom, a ne svojim dobrim srcem.
Turkmen i konj su išli u jednoj liniji, tako da se iza
„Srebrnih Dveri“ nije video raspomamljeni Turkmen. On
se, po svoj prilici, strašno žurio, shvatajući da će ga ubiti
ako konj pre stigne do odreda… i tako je bilo čudno sve – i
taj prolaz usred kuršuma, i dve grupe ljudi, zbijene u
gomilu… Konj je trčao sve sporije, često zastajkujući i
njušeći vazduh. Vetar je sve jače duvao. Pesak je zaklanjao
pogled. Oštro zrnce dospe u oko Antona Antonoviča.
Potekoše suze, i kad Anton Antonovič otvori oči, oseti
takav strah o kome nije ni slutio da može postojati. Anton
Antonovič se otrže iz gomile, koja je u napetom
iščekivanju dozivala „Srebrne dveri“ – i pojuri prema
saksaulima, kraj kojih su stajali pukovski konji. Oseti kako
se njegovo krupno i uzdrhtalo telo tromo penje u sedlo.
Krupni pesak lepio mu se za mokre usne. Šareno nebo se
kao magla spuštalo na zemlju. Ugledavši jahača koji mu je
dolazio u susret, Turkmen zaurla od ljutnje pomešane s
čuđenjem. Jahač je jurio pravo, glave malkice zabačene
unazad. To je Anton Antonovič hteo da se okrene i
dovikne crvenoarmejcima kako se, ma koliko da je bio loš
komandant S. J. Poljakov, prema komandantovom lešu
treba odnositi s poštovanjem, jer on i tako ubijen, ležeći u
pustinji, obavlja važan zemaljski posao – i kako sve lično
treba odbaciti!… Ali strah je sve više obuzimao Antona
Antonoviča. Visoki luk sedla njihao se pred njim. Pesak se
kovitlao i lepio za oči. On htede da vikne „ura“, ali taj
usklik ispade beskrajan i najednom pređe u pevanje. I tada
Anton Antonovič Oglobiščenko zapeva neku dugačku i
svečanu pesmu – i nije se znalo da li je to bila himna,
pesma o Razinu ili o ljubavi. Pevao je sve glasnije, i lepljivo
šištanje peska što je podsećalo na zmijsko stopilo se s
puščanim pucnjevima, i njegov glas je polako počeo da
nadjačava šumove pustinje. Već je pevao u tišini. Činilo
mu se da je prvi put pred ogromnom omađijanom
svetinom. Ta svetina ga zapahnjuje toplinom i
iščekivanjem. Ona maše sabljom, peva i nezadrživo i
neustrašivo juri napred. A u stvari se tromo njihao u
sedlu, konj je trčao preplašenim kasom, i sablja mu nije
bila isturena. Činilo mu se da juri prolazom od kuršuma,
oprezan i istančana sluha, a u stvari je zalutao, i ubrzo su
oni što su pucali odložili puške, jer im je peščana oluja
zatvarala oči. Usred žute tmine sunce je ličilo na komadić
gaze. I još se činilo Antonu Antonoviču da je Turkmenu,
priskočivši mu s pesmom na usnama, sabljom odsekao
glavu. Anton Antonovič se sagnuo s konja, zgrabio
komandantovo telo, prebacio ga preko sedla. Onda se
Antonu Antonoviču učinilo da je ščepao za uzde „Srebrne
dveri“ i da konj mahnito i radosno trči uz njega ka svom
puku i novom gospodaru. A u stvari je glava Antona
Antonoviča Oglobiščenka odavno bila odsečena s njegovih
ramena i ležala u prugastoj, plavo-crvenkastoj vreći
Turkmena bej-Mikaila pored glave komandanta S. J.
Poljakova, i njihovi brkovi i još topla usta su se s vremena
na vreme dodirivali, a konj „Srebrne Dveri“ se oteo iz
Turkmenovih ruku, a sam Turkmen bej-Mikail je odavno
zalutao u peščanoj oluji i sav prestravljen, vapeći za
pomoć, koprcao se između peščanih humki. Topli pesak se
stropošta na njega. Suva i sitna tkanina zatvori mu očne
kapke. Nebo, žuto i šuštavo, naginje se nad njegovu glavu.
Nebo se rukom može dohvatiti! Turkmen Mikail –
„Srebrne Dveri“ pruža ruku, i vreli pesak steže njegove
prste.
 BOG MATVEJ

Već je tri nedelje kako puk pokušava da zauzme gaz

preko rečice Ik. A gaz je bio više nego sjajan. Nadaleko, čak
u tmurne dane, blistalo je žuto peščano dno rečice. I dok
su posmatrali taj veseli blesak, svi su mislili kako će, čim
se zauzme gaz, nastati lak, veseo rat. Beli će pobeći duž
železničke pruge, puk će svakog dana upadati u nove
gradove, ešaloni žita (kao iznemogli od radosti) živo će
poteći u majčicu Rusiju!
Komesar puka Aleksandar Petrovič Denisjuk bio je
spokojan i preduzimljiv čovek. Neuspeh pri prelasku gaza
izazivao je u njemu ljutnju. A osim toga, bilo je veoma
neprijatno i to što mu u sve većoj gužvi nikako nije
polazilo za rukom da se pojavi u krasnim konjičkim
čakširama i koporanu boje natrule slame, koje je s velikom
mukom i uz veliku štednju sašio za prazničnu priliku. Tek
što bi nastupio praznik, stizala bi zapovest da se krene u
napad, a u toku ove tri nedelje kao za inat nikako da padne
kakav revolucionarni praznik; Denisjuk, pak, nije mario da
o crkvenim praznicima oblači svoju novu garderobu. Selo
Talica, u kojem se smestio štab puka, nekoliko puta je
prelazilo od belih crvenima i obratno. Seljaci su se umorili
od rata, i nije bilo nimalo čudno što je komesaru Denisjuku
jednom prilikom saopšteno u izveštaju: u prvim borbenim
redovima pojavio se neki žitelj iz Talice po imenu Matvej
Mitrofanič Kostjakov, koji se predstavljao kao bog Matvej i
izjavio da mu kuršumi ne mogu ništa i da on zapoveda da
se prestane s ratovanjem!
Denisjuk nije poklanjao dovoljno pažnje kulturno-
prosvetnom radu, ali kada se pojavilo tako živo
otelovljenje predrasuda, rekao je s nekim zadovoljstvom:
„Eto, vele da ne vodimo brigu o kulturnom radu i
prebacuju nam zbog toga. Sada ćemo im sastaviti takav
izveštaj…“ – pokaza palac i zapovedi da mu dovedu boga.
Ispostavilo se da je bog Matvej seljak omanjeg rasta, za
glavu niži od Denisjuka. Bog je imao na sebi čistu košulju
od lanenog platna, koja mu je padala ispod kolena. Lice mu
je bilo bledo, ustreptalo, malena brada povijena naviše
sijala se kao da je namazana uljem za kandilo, sijali su se i
uglovi dugih usana. Denisjuk je voleo zadovoljne ljude, i
sam je mnogo čime bio zadovoljan – uspešnim
napredovanjem puka, hrabrošću vojnika i sopstvenom
hrabrošću. A on je odista bio hrabar, i to nekako napadno
hrabar, demonstrativno: trčao je, na primer, ispred celog
puka i vikao na sav glas „Živela revolucija“ i pri tome je u
pravcu belih učinio nekakav drzak pokret – što je zbog
nečega kod vojnika izazivalo suze radosnice i ganutost.
Denisjuk je bio predložen za odlikovanje, u listovima je
nekoliko puta pisano o njemu – brižljivo je skupljao te
isečke i zalepivši ih na hartiju slao ih majci, kući. Bog
Matvej mu se dopao, mada je Denisjuku pomalo smetala
očigledna snishodljivost Matvejeva. Među njima se poveo
otprilike ovakav razgovor:
– Ti zbilja smatraš da si bog?
Denisjuk je odmah osetio da je takvo pitanje glupo, a
Matvej je izgleda to shvatio, jer je odgovorio još
snishodljivije nego pre:
– Nego kako, ja sam – bog. Došao sam da ti kažem da je
glupo ratovati, treba živeti u miru i radosti. Zato mi
kuršumi i ne mogu ništa. Zapovedio sam im da me
mimoilaze!
I opet je tako pogledao u Denisjuka da se ovaj nekako
zbunio, i opet su snishodljivo zasijali uglovi dugih
Matvejevih usana. Shvatajući da ne treba govoriti,
Denisjuk ipak reče drugu glupost:
– A eto, ja mogu zapovediti da te pošalju u prve borbene
redove. – Ovoga puta je ispalo već sasvim nezgodno, tako
da je bog Matvej čak okrenuo glavu, kao da ga je bilo stid
da kaže: „Pa ja sam i bio u prvim borbenim redovima, ne
treba me tamo ni voditi“. I on pođe. Brada, lice i usne su
mu još jače sijali – vojnici ga propustiše, smeškajući se
žalostivo i uznemireno. Denisjuk pomisli da je došlo pravo
vreme da se kaže nešto vrlo poučno, u smislu da su
sujeverje i neukost kamen spoticanja za mase. Tirada
ispade dugačka i neubedljiva.
Štab divizije je poslao hitnu depešu – pozvali su
Denisjuka. On zaboravi na boga Matveja, ali je laka
čamotinja ipak osvajala Denisjukovu dušu, te je on na
sednici s nekakvom vatrenošću koja mu inače nije bila
svojstvena, dokazivao potrebu da se neizostavno odmah
krene u napad. Njegov predlog bi odbijen. Postojali su
provereni podaci da se beli pripremaju da pređu rečicu Ik,
da se kod gaza skuplja veliko pojačanje. Takve vesti su ga
ranije uvek ohrabrivale – toliko je verovao u svoju srećnu
zvezdu. Sada se, pak, vratio u puk uznemiren. Osećajući
ljutnju na samoga sebe, saslušao je izveštaj političkog
rukovodioca. Politički rukovodilac Poltavski, temeljan
čovek rošava lica sa šiljatim uzdignutim ušima, često je
govorio o sebi: „ja sam kao pijavica: pijem krv, ali kad
treba i život dajem. Da bi revolucija uspela, najvažnije je
biti nemilosrdan.“ On i sada ponovi ovu krilaticu i dodade
da su vojnici u prvim borbenim redovima zbunjeni; ispred
rovova nekoliko puta je prolazio bog Matvej i ostao
nepovređen. Politički rukovodilac je voleo Denisjuka i po
svoj prilici mu je bilo neprijatno da mu to kaže, ali je u isti
mah uživao u svojoj nemilosrdnosti.
Razgovor se vodio u seljačkoj kući. Denisjuk odjednom
primeti da su sve kuće koje je poslednjih meseci video
nekako ličile jedna na drugu po svome nameštaju: seljaci
su skrivali sve što nije bilo najneophodnije, a ono što je
ostajalo bilo je svuda isto. Domaćin kuće je zacelo bio vrlo
pobožan čovek – na polici je ostala ikona sa svecem u
srebrnom okovu. Uz to je domaćin slušao njihov razgovor
s nekako sumnjivo mirnim očima. Denisjuku je bilo jako
neprijatno što je sve to video i shvatao, ali mu je
istovremeno bilo jasno i to da nije u stanju ništa da izmisli,
da će mu se dugo vrzmati po glavi nepotrebne misli o
seljačkim kućama, o ikonama, o domaćinima. On izjaha do
prvih borbenih redova. Rovovi su bili iskopani na brzinu i
na peskovitom tlu, ali su već odisali na ljudsko boravište,
na obojke, opušci su ležali svuda, neizmerna količina tih
opušaka podsećala je na rat.
Bog Matvej je sedeo u rovu na praznoj i prljavoj bačvi
od haringi. Sa apetitom je jeo veliki komad crnog hleba,
umačući ga u čajnik sa čajem.
– Što mu niste dali čašu? – reče Denisjuk ne znajući ni
sam zašto.
Crvenoarmejac koji je posmatrao boga kako jede
odvrati i zbunjeno i s nekakvim respektom:
– Dali smo mu čašu, ali se on zaboravio, krenuo na svoj
obilazak, pa mu je kuršum izbacio čašu iz ruke.
Košulja boga Matveja je bila već prljava i izgužvana,
naročito su ostavljale neprijatan utisak krljušti haringi što
su se zalepile za košulju.
I Denisjuku se učini da ga vojnici sada ne gledaju kao
ranije s nekakvom prijateljskom dobroćudnošću, na koju
je on navikao, već da je njihova dobroćudnost nekako
usiljena. Eto hitro su se okupili oko njega i stali da ga mole
za duvan, iako je duvan juče deljen – i to ga je takođe
uzbuđivalo. Bio je vedar dan. S one strane rečice iznad
rovova belih letela je vrana i jasno se videlo kako joj pri
zamasima krilima (pomalo umornim i, možda, srećnim)
otpada perje; uskoro se jedno pero odvoji i, kružeći poput
zavrtnja, lagano i nekako toplo stade padati na zemlju.
Mitraljez planu i ugasi se.
 Bog Matvej pojede hleb, skupi mrvice u skut, htede da
ih stavi u usta, ali ih izbaci iz rova.
– Neka se i ptičica prihvati… – reče izveštačenim
tenorom koji mu po svoj prilici nije ležao, a onda dodade
već poslovno. – Nisi ti video, ja ću ti pokazati, Aliksandre
Pitroviču. Ne sme se ratovati, Aliksandre Pitroviču!
On namesti košulju i pojas, primače bačvu i,
nakašljavajući se nekako za sebe, izvuče se iz rova. Beli
odmah otvoriše vatru. Neprekidno brišući usta rukom i
nestašno, sa strane, pogledajući u Denisjuka, bog Matvej
prošeta sitnim koracima dva puta pokraj rovova, postoja
neko vreme, zamisli se, osmehnu se lukavo i nejasno pa se,
otkinuvši žuti cvet koji je neprijatno mirisao, vrati u
rovove. Cvet je pružio komesaru. Denisjuka nije
zaprepastilo to što se bog Matvej vratio nepovređen, već to
što crvenoarmejci nisu odgovarali na vatru belih, kao i to
što im on, komesar Denisjuk, nije izdao komandu za
otvaranje vatre. Trebalo je slegnuti ramenima i otići,
odvesti sa sobom tog jurodivog i manijaka, ali njemu bi
jasno da to ne sme učiniti: vojnici su gledali u boga
Matveja žalostivo, ozbiljno i istovremeno ushićeno. I njega
sa strepnjom ožeže misao: „Pobeći će!“ Strah ga je uvek,
kao i većinu ljudi, obuzimao kad se nešto strašno već
dogodilo. Za sada se ništa strašno još nije dogodilo, ali ga
strah ipak obuze. Rečeno grubo i kratko, osećao je kao da
vojnici već beže, beže preko njega, preko njegove sreće,
preko njegovih zasluga pred revolucijom i sobom.
I on dečački izazovno povika:
 – Bogme će te ukokati!
Bog Matvej čak lupnu nogom na to, pa isto tako
izazovno, samo možda tanjim glasom, viknu:
– Bogme me neće ukokati! Jesam li ja bog ili nisam?
Denisjuk se okrenu vojnicima. Crvenoarmejci su ćutali.
On se pope na bačvu, opet nekako za sebe kašljucajući.
Pade mu na pamet nepotrebna i glupa ideja o kulturno-
prosvetnom radu. Ali nije bilo vremena za premišljanje,
trebalo je žuriti, i on reče tromim glasom:
– Prirediću ja tebi oglednu vežbu.
– Šta to? – upita bog Matvej veselo, okrećući se.
– Staviću te na probu – odgovori komesar oštro i tvrdo.
Na to se bog Matvej odmah utiša. Opet je seo na bačvu i
rekao poučnim glasom:
– Nas dvojica smo kao nebo i zemlja: dva vola rogata,
neslogom bogata… ali ću ipak da razgovaram s tobom.
I on poče laganim i živahnim seljačkim narečjem da
pripoveda komesaru kako je on zamislio tu probu. Izabrao
je poljanu, reče, nasred koje se nalazi jedna topola što liči
na vetar. Poređenje se ne dopade Denisjuku, on primeti da
takvu topolu nije zapazio. Na to bog Matvej dodade da
takva topola služi samo zato da se pod njome pripovedaju
gatke i legende. Eto, on zna za jednu takvu legendu…
Komesar ga požuri, i bog namignu: posle ću ti
ispripovedati, veli. Govorio je spokojno i samopouzdano, i
uskoro je Denisjuk, ako ne sasvim, bar donekle poverovao
u svoju pretpostavku da će se bog Matvej pred samom
probom uplašiti i odbiti. Denisjuk se opet oraspoloži,
samouvereno se lupkao po kuburi s pištoljem, obilazio
rovove, i život mu se opet činio jednostavan i veseo. Proba
bi određena za sutradan, kad sunce bude na zalasku. Te
večeri u sobu uđe politički rukovodilac Poltavski,
tapkajući u mestu reče nešto o nekom smešnom pismu i
zbunjeno primeti da domaćin nije sakrio ikonu u srebrnoj
rizi.
– Mora da ju je zaboravio – reče on prilazeći i
naslanjajući se na nju kao da mu je bilo hladno…
On brzo ode, ne otkrivši svoje misli do kraja, mada
teško da je imao šta pametno da kaže – inače bi mu
pomogla njegova vera u sopstvenu nemilosrdnost.
Denisjuk brzo zaspa.
Sutrašnji dan beše topao i suv. Dok je Denisjuk prolazio
ispod drveća, na ruke i pleća mu je padalo jesenje lišće,
vrelo, pucketavo pod nogama, sa čudnim mirisom na dim
iz peći. Sa ogromne poljane zapahnu ga toplina. Topola
nasred poljane odista je po nečemu podsećala na vetar. U
daljini, iza zvonke trave staračke boje, videla se jasikova
šuma, koja je podrhtavala u rumenilu zalazećeg sunca.
Vojnici su bili uznemireni, oči su im natekle: mora da su
loše spavali. Pokraj njih na neosedlanom konju projaha
bog Matvej, upućujući se prema jasikovoj šumi. Preko
dana su mu izdali četvrt kalupa sapuna, pod vatrom je
doneo sa rečice dva vedra vode na obramici i oprao
košulju. Osušila se, bila je malo iskrivljena – nabori su se i
sada jasno ocrtavali sa strane. Izabrao je belog konja.
Okupao je i njega. Zastao je i, ne gledajući vojnike,
doviknuo svečano i veselo da pucaju kada sunce počne da
zalazi… Vojnici su nemo i uznemireno gledali u njegove
istaknute lopatice, što su se micale pod čistom košuljom.
Konj pođe kasom. Denisjuk pogleda u nebo: sunce je
zalazilo iza leđa vojnika, dakle, bog Matvej će gledati u
sunce. Denisjuk zapovedi da se puške napune ćorcima.
Vojnici se za trenutak nasmejaše, ali su zatim izgleda
zaboravili na ćorke i čvrsto stežući puške, uznemireno i
umorno gledali u pravcu jasikove šume. Otuda dopre zvuk
psalma. Ni komesar ni vojnici nisu razbirali reči koje su
ovako zvučale:

Još koji časak, pa je s nečastivim kraj;

Pogledaš na njegovo mesto,
A njega nema.
A krotki će naslediti zemlju
I uživati u bogatstvu sveta…

Bog Matvej je navikao na psalme. Pevao je i

istovremeno mislio kako je pesma kao crni luk – bez bola i
tuge izaziva suze. On je odista plakao i od ponosa i od
radosti. A komesar Denisjuk je čekao da sunce zađe, stajao
je na tri koraka od vojnika koji su se tresli od nekakve
unutrašnje drhtavice i kao u magli razmišljao kako će taj
što stoji kraj njega, rumeni i grguravi (biće da se prezivao
Petrov) – ako ne pogodi boga, spokojno i u isti mah hitro, i
to će uvek izgledati neočekivano – okrenuti pušku prema
komesaru i zabosti mu bajonet u pluća. Pesma je sve jače
odjekivala.
Iz jasikove šume promoli se konjska glava. Lagano, na
belom konju (crveni oreol kružio je nad njegovom glavom)
izroni bog Matvej. Oreol je zasenjivao oči. „Kakva glupost!“
pomisli Denisjuk ljutito i sa stidom. I on viknu, gledajući u
zemlju:
– Pali! – a pucnji se prolomiše i pre njegove zapovesti.
Vojnici su pucali nesložno. Navikao na pucnjavu, konj
se spokojno trudio da dohvati travu – zbog toga su ruke
boga Matveja bile napeto ispružene, i pesma se često
prekidala, i bilo mu je krivo zbog toga jer je mislio da
vojnici mogu to shvatiti kao kukavičluk. Pevao je i dalje,
ali nije imao glasa.
Sjaj oreola je sve više zasenjivao oči. Onda Denisjuk
dograbi pušku. Žurno stavi u nju bojevi šaržer koji mu se
namah ovlaži u rukama. Bog se i dalje kretao. Konja su
sada uznemiravali bliski kuršumi, i on više nije čupkao
travu. Ćorci behu ispucani. Vojnici su sa istim izrazom lica
sada ispaljivali bojeve metke, očigledno nisu poverovali da
su im uopšte bili izdati ćorci. Najviše se žurio rumeni
Petrov. Pucnji su odjekivali sve ravnomernije i uskoro
pređoše u plotune; kada tri takva plotuna prohujaše jedan
za drugim, u ravnomernom razmaku, Denisjuk baci
pušku, pogleda u lica vojnika – i okrete glavu. Ruke su mu
se tresle i nikako nije mogao da ih zavuče u džepove
koporana, lice mu beše vlažno. Plotuni prestadoše.
Komesar pogleda.
 Pomamno vrteći glavom, na zemlji je u agoniji ležao
konj. Vojnici potrčaše, ali bog Matvej ustade. Nad njima se
uznese ravan oblačak dima. Oni opet potrčaše. Bog pade.
Hitro – zbog nečega nameštajući revolver – komesar
pritrča bogu Matveju. Rame mu je bilo vlažno i crveno od
krvi. Osmehujući se samozadovoljno i blago, pokušavao je
da podigne ruku i nije mogao. Tanušnim vrpcama na čelu
mu je bio privezan komadić ogledala. Ugledao je
komesara, osmehnuo se još samozadvoljnije i lagano
rekao:
– No, momče, nisam li ti govorio da mene ne možeš
oboriti! Ko će mene oboriti? Jesam li ja bog ili nisam?!
Na to Denisjuk (shvatajući da to ne sme učiniti, ali da
drukčije ne može da postupi) žurno zavuče ruku u kuburu;
okolnost da ona nije bila zakopčana nekako ga ohrabri,
možda zato što je to bio dokaz da je sve to unapred negde u
njemu bilo odlučeno – žurno izvuče pištolj i jedan za
drugim utera u boga Matveja tri kuršuma. Obazre se.
Vojnici su se nečujno, ne znajući ni sami zašto, smejali.
Nasmeja se i on, takođe ne znajući zašto. Onda se okrenu
lešu i utera u nj još jedan kuršum. Na to se svi uozbiljiše.
Rumeni i grguravi Petrov pokaza se najokretniji. On
potrča po lopate.
Boga Matveja sahraniše pod topolom, iskopaše malenu
raku, jer ih je Denisjuk požurivao, govorio da će uskoro
oluja – a i vazduh je bio nekako suv, nije se moglo preći
rukom preko kose – uznemireno je pucketala – znak da će
biti oluja. I sa večerom je požurivao, ne dovršivši obed,
skočio je, iako za to nije bilo razloga. Ali je zapovedio
pokret, kao da se bojao da će ga sreća napustiti.
Puk se odazva odobravajućom bukom; u rukama se
uzvrpoljiše puške – i sreća zaista ne izneveri Denisjuka:
pred zoru je prelaz preko rečice bio osvojen, beli su se
povukli ostavivši komore i topove – a sam komesar puka
Aleksandar Petrovič Denisjuk poginuo je junački – ispred
svih! Oprostili su mu samovolju zbog koje su hteli da mu
sude i sahranili ga svečano. Pokrivši ga zastavama, nosili
su ga kroz jasikovu šumu, a zatim po zvonkoj travi
staračke boje prema topoli, koja je odista ličila na vetar.
Oluje nije bilo, i dalje je vladala velika suša. Politički
rukovodilac Poltavski održa dug govor, obrisa suze i –
mnogi obrisaše suze.
Velika gomila okruživala je topolu i niko nije primetio
da je grob boga Matveja bio sasvim ugažen (uz to se pesak
brzo suši i rasipa). Humka boga Matveja je nestala. A
humku komesara Denisjuka, koja je bila gotovo za glavu
viša od nestale humke boga Matveja, puk je dugo mislio:
kako da je što dostojanstvenije ukrasi, pa pošto je toga
dana oboren jedan avion belih, u humku je ukopan
propeler aviona, mastiljavom olovkom ispisano je debelim
slovima „junački poginuo“, i puk je krenuo dalje. Toga
dana je baš bio veliki revolucionarni praznik, i komesaru
Denisjuku je najzad pošlo za rukom da pokaže svoju novu
garderobu: ponosno i pravo ležao je u svom grobu, odeven
u novi koporan i konjičke čakšire vesele boje natrule
slame.
 Nikolaj Nikitin

LJUBAV

Zašto kišica preseca skromno srce?

Zašto septembar – kao tuga – polegne lišćem, žutim,
crvenim?
Mnogo je u svetu budalastih bara i džombi – i u svakoj
bari, u svakoj džombi ogleda se sunce.
Eto gleda kritičar: čudna mi čuda… Grad kao svaki
drugi! Vatrogasna kula boje maline, i sivi gaćani se
šćućurili po plavim zabaleganim legalima na vencu… i šta
dalje? – upitaće kritičar. I preći će preko svega svojim
kritičkim pogledom, iščekujući odgovor. I niko mu ljudski
neće odgovoriti, samo će guguknuti sivi gaćani sa venca ili
blesnuti bronza na bećarskom vatrogasnom šlemu, koji će
namah nestati u džombama iza ugla.
Zavrteće kritičar pametnom glavom i reći: pa sad
izvolite u takvim uslovima graditi novu državu. I,
pljunuvši, otputovaće nekud, makar u Moskvu.
 ★

A Obojan će opet ostati bez posmatrača?

Ima u gradu i roze krušaka, i višanja plavih kao tursko
grožđe, i dinja, i gospođica sa mašnicama, postoji čak i
mesni list, koji se izdaje na krutoj hartiji pogodnoj
isključivo za zavijanje haringi, ima i svakojakih ustanova
po utvrđenom planu – pa ipak se kritičarima Obojan ne
sviđa. A zašto im se, u stvari, ne sviđa, ne znaju ni sami.
Zar igde postoji grad, u kome se složnije živi? Ne postoji
takav grad. Zar se igde može naići na takvu tišinu, da i
šugavi pas ne zakevće badava? Ne, nema nigde takvog
grada.
Ili je u tom gradu možda loša vlast?
Ne, vlast je u gradu najidealnija, sa sklonostima prema
miru i porodičnom životu. Ne stigne čovek ni da se snađe
na poslu, da ojača svoj položaj, oseti poštovanje i slavu, a
već merka za sebe nagradu među mesnim stanovnicama,
ili devojku kao pupoljak, ili pristojnu udovicu, ili je
preotima od prijatelja, ali ne kao bandit iza ugla – već
otvoreno i čak je vodi matičaru na registrovanje.
Doduše, i na suncu ima pega. Na primer, šef vatrogasne
službe je – odgovorno lice, a svakog dana se lakomisleno
puderiše. I zašto li se samo puderiše, možemo se zapitati,
zar se puderom gasi požar? A da slučajno time ne
obrlaćuje ženska srca? Pa, može mu se i da obrlaćuje, može
mu se i da se puderiše. Zašto ne bi obrlaćivao – kad je na
sjajnom položaju, zašto se ne bi puderisao – kad je bio
konjički oficir u dvema vojskama, u dva režima, i kad
njegova koža nije navikla na ruski brijač? Kako onda da ne
izmisliš puder?
Ako se službenici stambenog odseka pokadšto i prilepe
za ženski rep, zar to potresa temelje i navodi na zlo?…
A što se u tom pogledu događa u prestonici?
Ne, nemojte tim povodom podizati glas.
Ovo ima svoje objašnjenje uzroka.
Eto, u planskoj komisiji sedi čovek starih shvatanja –
geodetski inženjer Brandenburg, pa i on, kad malo više
popije, najednom strese ramenima na kojima su
svojevremeno počivale geodetske epolete i, osmehnuvši se
u brke široke kao šalvare, krcne prstom.
– A kako bi bilo da se i mi malo prosmucamo!

Tiho je u ružičastim vrtovima Obojana. I ako čovek nije

lopov, ako ne propija ukradeni, već svoj sopstveni, mukom
zarađeni novac, može mirno da ide pored vrtova, s
veselom pesmom na usnama. Niko ga neće dirnuti, niko
mu neće uputiti ružnu reč, i milicija neće badava pucati u
vazduh, besciljno rasipajući narodni barut.
A ako naiđe kakav seljak iz predgrađa – pošto se
prethodno počastio alkoholom – i prilegne da se odmori
kraj kvrgavog plota – niko ga neće odvući na trežnjenje i
seljak će se stvarno odmoriti i nadisati divnog obojanskog
vazduha. U tome je, nesumnjivo, svojevrsna lepota
obojanskog života.

– Šta, vino! Vino nikad ne škodi čoveku!

Tako je rekao Ivan Petrovič Šujski – režiser dramskog
kružoka „Sejte razumno“, našavši se u gostima i zamolivši
da mu se nalije još jedna, jedanaesta čaša.
I, ispivši, samo se obrisao kažiprstom, i ništa više nije
stavio u usta i nadahnuto je raspalio po žicama gitare: „Eh,
ceo naš život je borba, borba“ – čime je primorao da
uzdrhti čak i vično srce šefa vatrogasne službe druga
Burevoja. Burevoj se toliko uzbudio da je smesta pred svim
gostima svojoj dobrovoljnoj komandi organizovao
primernu vatrogasnu uzbunu. I šta se ispostavilo? Zanos
je bio tako snažan da je Burevoj, rizikujući vlastito
zdravlje, naumio da pije pravo iz vatrogasnog bureta. I ni
u jednom buretu nije bilo vode. I šta mislite da se
dogodilo? Zacelo mislite da su se svi prepali i zbunili?
Koješta, koješta!
Niko se nije zbunio. Skinuli su šlemove i ponovo
krenuli u klub. I tamo, u vatrogasnom klubu, publiku je
očekivao novi, iznenadni štos. Režiser Šujski je usred tu-
stepa zaustavio svaki pokret.
– Ko se usuđuje da pleše kad je Tatjana Pavlovna bez
kavaljera? Sme li se dopustiti da prva dama, zvezda
ekrana, čije smo i nožice nedostojni, sedi sama?…
 I, pavši pred noge Tatjane Pavlovne, pokazujući na nju
prstima, povikao je kao sumanut:
– Moram ovo da kažem, makar me otpustili. Tatjana
Pavlovna šta će nam komunizam, kad imamo takvu
lepotu?
I dugo nije hteo da se odmakne od Tatjane Pavlovne,
udišući miris njene plave haljine boje majskog neba, i
plakao je mrljajući suzama sentimentalnu svilu.
I nikome se ova šala nije učinila nepristojna.
Čak se ni muž Tatjane Pavlovne – Ivan Afanasjevič
Bobrik – odgovorno lice i šef finansijskog odseka nije
osetio pogođen i smejao se zajedno sa ostalima.
Ivan Afanasjevič Bobrik je uživao ugled
najprefinjenijeg čoveka u gradu. Mnogi su čak bili
iznenađeni da se nalazi na tako odgovornom položaju. Na
odgovornom položaju su neophodni strogost i
strahopoštovanje, na tome počiva ne samo država nego i
porodica. Ali Bobrik nije bio takav, a birali su ga svuda, na
sve mogućne položaje – i u vatrogasnom savetu, i u
planskoj komisiji, i u gradskom sovjetu. Kako se nešto
osniva, Bobriku dolaze i mole ga: – „Molimo vas, nemojte
odbiti…“.
I ne želi to Ivan Afanasjevič – kod kuće ga čeka Tatjana
Pavlovna, poziva se na godine, prevalio je pedesetu, ima i
drugih, mlađih, ali kad čuje odgovor: „mladi su – za sebe, a
vi ste – za sebe“ – smerno sleže ramenima i pristaje. I često
u šali dodaje:
 – Uzmite Tatjanu Pavlovnu, ona ima dvadeset tri
godine i zdrava je. A ja sam postao bolešljiv.
A kako i da ne postane bolešljiv – kada je od jutra do
mraka na sednicama.
Kako naiđe koji jubilej ili značajan datum – doplove do
Bobrika: – „Pročitajte uspomene!“
– Kakve vas uspomene spopale – skromno pljesne
rukama Bobrik – sve uspomene su u tome što sam u stanu
držao dinamit i što sam na razne adrese raznosio proglase.
I kada mu se kaže: – nemojte tako, nemojte tako!… –
strašno se uzbuđivao. I, pošto bi neko vreme bio uzbuđen,
još dugo je frktao kao ohlađeni samovar, ali je na kraju
krajeva pristajao.
– Programi, uspomene… Ja sam i programe shvatio tek
posle deset godina! I zato sam, mislim napravio…
A drugovi su mu govorili:
– Ah, Bobrik… naš Bobrik je – idealista!

Te godine je bilo divno leto i Tatjana Pavlovna ga je

provodila u ribolovu. I najednom s jeseni – tužne i kišovite
– kad je izašla na doksat da pogleda oblake, spotakla se i
pala s doksata.
 I vrisnuvši: „Ala mi je muka!“ – namah se ukoči, na
slepoočnicama joj izbiše modre mrlje i senka joj prekri oči
poput paučine.
Tatjanu Pavlovnu odvezoše.
Tihon Dmitrijevič Voskov – bolnički doktor – bio je
nesumnjivo dobar lekar. Ali dobrih lekara je u svetu
mnogo. A Voskov je bio neobičan. Na primer, gvozdeni
kotao za šči mogao je da zdrobi dlanovima kao lepinju. A
ako je neko i izražavao nezadovoljstvo, otkud bi on na to
obratio pažnju? I na sve žalbe je ovako odgovarao:
– Zašto me učite? Šta se zanatlija razume u medicinu?
I bio je, naravno, u pravu – šta zanatlija tu može da
razume?…
I u ribolovu nije imao premca u čitavom srezu.
I toliko je u svima razbuktao strast prema ribolovu, da
Tatjana Pavlovna nije mogla ni dan da provede a da uveče
sa udicama ne ode Tihonu Dmitrijeviču Voskovu.
Vozili su se čamcem, a pokraj njih su dežurali mrtvo
veče i šarene pruge obzorja, i o bokove čamca grebao se
suri šaš. I u bistra okanca usred lišća i žabokrečine što su
plivali padao je plovak kao ljudsko srce, u duboki vir
lagano se spuštao teret i šapat nije remetio tišinu.
„Hoće li povući ili neće?… A možda ovde uopšte i nema
ribe?“ – razmišljala je Tatjana Pavlovna.
I kao da joj odgovara doktor je razmišljao u sebi:
 „U delu jednog nemačkog profesora piše da ribe u vodi
ima onoliko koliko je potrebno.“
Tako su provodili večeri. Njihao se usidreni čamac, a s
njime se njihalo i doktorovo srce, dok najednom
praćaknuvši se, nije iskočilo iz prsluka kao riba belim
trbuhom iz vode i našavši se nekako potpuno neshvatljivo
kraj nogu Tatjane Pavlovne, povikalo:
– Tatjana Pavlovna, ko ovde može da oceni moju
vrednost?… U Evropi bih bio čovek na najvišem
položaju… šta je meni potrebno? Ta ja bih čitav život s
vama ribu lovio…
Sunce je zalazilo za trščar. I rumenkasti, mutni oblaci
lagano su se spuštali poput zavese u pozorištu.

U bolnici je prebledeli Voskov bio potpuno

izbezumljen. Skinuvši naočari, dugo je pregledao
bolesnicu.
Bio je ozbiljan – unaokolo ozbiljni ormari, ozbiljni čelik
na staklu i belo platno. I skinute doktorove naočari gledale
su ozbiljno.
– Pala je? – upita Voskov.
Ivan Afanasjevič Bobrik se prepao kao da je on bio
vinovnik nesreće. Bacivši pogled na doktorov mantil,
primetio je crvenkastomrku mrlju na rukavu i, preplašivši
se još više, ščepao je doktora za rukav.
 – Tihone Dmitrijeviču, molim vas, spasite je!
Tihon Dmitrijevič načini rukama specijalni doktorski
pokret: „koješta, to su sitnice, nemojte se uzbuđivati!“ Ali
taj pokret kod njih znači i nešto drugo: – „učiniću sve što je
do mene, ali u njen organizam ne mogu da uđem.“
Đavo bi ga znao zašto, tek ti pokreti umiruju rodbinu. U
gradu su ga čekali poslovi, Ivan Afanasjevič se malo
smirio i poljubio ženu u čelo.
– Tanjuška, Tihon Dmitrijevič će sve srediti. A ti lezi,
uveče ću ti doneti što god poželiš…
Tatjana Pavlovna sklopi oči.
Sat kasnije, na sednici planske komisije sa čijim je
članovima pretresao problem o upotrebi krdže u
pojedinim krajevima, Ivan Afanasjevič Bobrik još nikako
nije mogao da potpuno dođe sebi. I dok je inženjer
Brandenburg zaneseno raspravljao o nečem, on glasno
reče razmišljajući o Tatjani Pavlovnoj:
– …a Tatjana Pavlovna sada leži u bolnici…
– Kako u bolnici? – upita Brandenburg, prekinuvši svoj
govor.
U uhu mu je odjeknulo predsednikovo zvonce. U želji
da zgrabi svoj raskošni brk, uhvatio je prstima prazan
vazduh pored nosa, zaboravivši da je iz apsolutno
beznačajnog razloga pre dve nedelje obrijao brkove: neko
ih je u gradskom parku nazvao policijskim…
Brandenburg se zbuni i lupnu nogom na komisiju, što
se nikad ne bi usudio na uradi u drugim okolnostima.
 Jedan član gradskog sovjeta se zgledaše s drugim,
iskrevelji se pokazujući očima na Brandenburga, ali se
zamaja i obori glavu kad susrete težak pogled šefa
vatrogasne službe Burevoja.
A u to vreme je Brandenburg već telefonirao u bolnicu.
Što se tiče članova planske komisije, oni su piljili u telefon,
jedni zbog toga što više nije bilo nikakvog posla, drugi su
zbilja izgarali od radoznalosti da saznaju pojedinosti o
Tatjani Pavlovnoj.
Na Ivana Afanasjeviča su svi zaboravili, kao da nije ni
postojao.
Brandenburg je slušao, slušalica je podrhtavala i
desetak intonacija „da“ ostavljale su utisak potpune
zagonetnosti.
Brandenburg spusti slušalicu, ležište aparata zveknu.
– Trudna i… – htede da kaže on, ali uto prema Ivanu
Afanasjeviču krenuše nečije ushićene i vesele ruke, svi su
želeli da čestitaju prvi, ali geodetski inženjer Brandenburg
iznenada skoči i odgurnu sve.
– Šta vam je, šta vam je?… Kakve čestitke?…
Na to mnogi nisu znali šta da rade sa svojim rukama,
da li da ih pružaju delje – prema Ivanu Afanasjeviču ili da
ih što pre uklone. Ili da sasvim nestanu sa te sednice.
Malo-pomalo stadoše da napuštaju prostoriju. Odlazeći,
neki su tapšali Ivana Afanasjeviča po leđima. Poslednji je
otišao Burevoj, promumlavši u brkove:
– Uh – užasna situacija!
 Kako se nalaktio slušajući telefon, tako je Ivan
Afanasjevič i ostao, ne uputivši nikome ni jednu jedinu
reč. U prostoriju uđe čistačica da posle sednice počisti
opuške ali, ugledavši Ivana Afanasjeviča kako sedi
nepomično kao spomenik, zavrte glavom i izađe. U gradu
se već pronela vest o bolesti.
Sat kasnije Ivan Afanasjevič se vozio fijakerom u
bolnicu, gurnuvši tašnu pod pazuho kao cepanicu.
I sve vreme vožnje kroz glavu su mu prolazile nekakve
čudne misli, koje su se ređale kao na telegrafskoj traci. I
samo jednog nikako nije mogao da se oslobodi – mrlje na
doktorovom mantilu. Od malene razlivala se u nešto
ogromno i riđe, i začepljivala mu je usta, uši, nos, oči.
Gušio se i požurivao fijakeristu, gurkajući ga tašnom u
leđa.
I kasnije Ivan Afanasjevič nikako nije mogao da se seti
kako se dovezao do bolnice.
A sutradan je Tatjana Pavlovna umrla.

Čitavim putem do groblja vlažne trube su krkljale

starinski valcer, i pred samim grobljem, pred ruiniranom
žutom kapijom, povorka se zaustavi. Vatrogasci za
trenutak spustiše vlažni crveni kovčeg. Ivan Petrovič
Šujski kleče pravo u baru, ni na šta ne obraćajući pažnju. I
kad je doktor Voskov pritrčao da ga podigne, Ivan Petrovič
teatralno prošapta:
 – Koga sahranjujemo, kakvu glumicu… Kakvu ženu
sahranjujemo!
U srcu Ivana Afanasjeviča Bobrika takođe je padala kiša
i ležale su bare.
Nije verovao ni u ženinu smrt, ni u vlažne žalostive
trube, ni u kovčeg.
I samo je režiser Šujski plovio pred njime kao magla.
Setio se kako je Šujski uveče, posle proba, pio kod njih čaj
sa „dodatkom“ – šolju čaja, čašicu votke – i sav uzbuđen
dugo posle ponoći razgovarao sa Tatjanom Pavlovnom o
problemima umetnosti. U to vreme je Bobrik mirno hrkao,
pripremajući se za naredni dan.
I danas se Ivanu Afanasjeviču dve godine zajedničkog
života sa Tatjanom Pavlovnom učiniše potpuno
izgubljene. On se seti svojih ovdašnjih bezbrojnih dana,
ispunjenih službom i sednicama. I zbunjenosti prvog
dana, kada mu je mlađana Tatjana Pavlovna prvi put došla
i prva nedelja, još puna čari i tajne, potonula je tiho i
lagano – u telefonskim pozivima, komisijama i još nečem,
čega sada nikako nije želeo da se seća. Nije bilo jasno da li
je bio pokraden ili je samog sebe pokrao – nedoumica nije
napuštala Ivana Afanasjeviča do poslednjeg trenutka,
kada je zemlja grubo zadobovala po poklopcu kovčega kao
potmuli topovski plotuni u pozorištu, i kada su
prehlađene vlažne trube vatrogasnog orkestra po
naređenju kapelnika sa crnim naušnjacima zasvirale
„Dremaju žalosne vrbe“.
Tako je svečano sahranjena Tatjana Pavlovna.
 Najzad grob zatrpaše, sa trubama pod pazuhom,
klizajući se po barama, po ilovači i na kiši, vatrogasci
lagano krenuše kućama, stadoše se razilaziti i prisutni, a
Ivan Afanasjevič je još stajao pred crnom ženinom
humkom. Njegovi prijatelji su se u grupici nespretno
muvali oko njega – svi su mislili na kišu, na studen, na
vodu što je curela niz okovratnik, i bilo je nezgodno i
tapkati u mestu, i klisnuti, ostavivši tu Ivana
Afanasjeviča. Ne izdržavši, jedan član gradskog sovjeta ga
oprezno uhvati za rukav:
– Hajdemo, Ivane Afanasjeviču. Osim ličnih stvari
imamo i društvene. Ivane Afanasjeviču, nemoj… ne valja
da se toliko prepuštaš tuzi.
Ivan Afanasjevič se trže kao oparen i dreknu na njega:
– Šta? A zašto ne valja?
Članovi gradskog sovjeta odmahnuše rukama i
krenuše, tražeći stazu u vlažnoj i izgaženoj travi između
grobova.
Samo su Burevoj, Brandenburg, Šujski i doktor Voskov,
ukazujući poslednju počast nezaboravnoj Tatjani
Pavlovnoj, otpratili udovca do stana.

U sobi je hladno – danas su zaboravili da je podlože,

Ivan Afanasjevič je ceo dan proveo u krevetu, u deset sati
mu je donesen samovar i postavljen sto. Ivan Afanasjevič
uze nekoliko zalogaja salame, salama je mirisala na gumu.
Ivan Afanasjevič štucnu i, rekavši: – „Kakvo sve đubre
zdravstveni odsek pušta u prodaju!“ – ponovo leže. Nije
osećao ni tavanicu, ni pod, ni krevet – kako bi legao i
sklopio oči, odlutao bi nekud i poput večernjeg oblaka iz
noći isplovila bi preda nj Tatjana Pavlovna, okružena
rumenim lagašnim talasima. I kada bi vizija iščezla, Ivan
Afanasjevič je još snažnije žmurio, bolno pritiskajući oči
prstima, kako bi ponovo izazvao viziju. I vizija je dolazila –
i njihala se kao varnica u polju ili kao plamen sveće na
vetru. I promaknuvši – odlazila.
Tako se do kasno u noć zlopatio Ivan Afanasjevič u
nenameštenoj, hladnoj postelji, izazivajući lik žene,
sećajući se njene ružičaste haljine lake kao vazduh, koju je
nosila u julu, još onda kada je u Obojan stigao moskovski
dopisnik riđe zamršene kose; žmirkao je, treptao očima,
pomalo hramao na levu nogu, kada bi se okretao zavijao je
telom oprezno kao lađa na Volgi. A lađa je pisala pesme
Tatjani Pavlovnoj. I svi su mu se podsmevali. A on je
jednako nagovarao Tatjanu Pavlovnu da nauči da piše
pesme.
Tu se lako osmehnu i Ivan Afanasjevič i oseti kako mu
malo laknu.
Ah, lađo, lađo…
Čak se nasmejao. I setio – kako je na večerinki
moskovski dopisnik sve ganuo.
Veslajući levom nogom, dopisnik je u klubu išao oko
klavira, predstavljao brodski točak na Volgi i pevao kao da
su mu u grlo sipali vodu.
 Ah, la-la-la… la-la… lađa
Po Volgi plovi,
Jorgo-van cveta!
Ah, na njoj bela kabina.
On krenuo k njoj.
Ah, pri-pri… pri-pri… pri-šao blizu,
Brke ispravio…
U džep ruku turio!

I Ivan Afanasjevič se nasmeja grohotom. I da bi bar još

malo odagnao teške misli, lenim pokretom je uzeo
„Obojanske vesti“, i po običaju opipao krutu hartiju za
pakovanje na kojoj su štampane, pomislivši pri tom kako
je vreme da je zamene nekom finijom, i ravnodušno
prevrnuo stranice, i u tom trenutku ugledao jedanaest
velikih čitulja što su svojim masnim crnim okvirima
zauzele polovinu stranice i osetio kako mu dugačka i
tanka igla probada grudi.
Pročitao je:
„Gradski sovjet izražava duboko saučešće šefu
finansijskog odseka drugu Ivanu Afanasjeviču Bobriku
povodom teškog gubitka – prerane smrti njegove
supruge.“
„Vidi ti – pomisli Ivan Afanasjevič uzdanuvši – i
gradski sovjet izražava… idemo dalje.“
 „Duboko saučešće izražavamo šefu finansijskog odseka
drugu I. A. Bobriku povodom teškog gubitka – prerane
smrti njegove supruge. Predsedništvo.“
Ivan Afanasjevič požele da zaplače, ali se uzdrža i
nastavi čitanje.
„Službenici izvršnog komiteta izražavaju duboko
saučešće drugu šefu finansijskog odseka I. A. Bobriku
povodom iznenadne smrti njegove supruge.“
„Radnici i službenici stambenog odseka izražavaju
saučešće…“
– Kakva je to mora? – uhvati se za glavu Ivan
Afanasjevič. – Čak i stambeni odsek!
Skoli ga tuga. Dizginima mu obujmi glavu i u glavi
zaigra sumnja, prestao je da shvata i ponovo dohvatio
novine.
– Čak i stambeni odsek.
I bacio ih.
I ponovo ščepao novine.
Redovi su poigravali i, pobesneli, ujedali ga kao psi. I
slova su se muvala, prestižući jedno drugo, namigujući,
trepćući, vrteći repovima i ponovo su vitlala, držeći u
šapama glavu Ivana Afanasjeviča. Odstranjivao ih je
rukom, a ona su nasrtala u oči i nije postojala nikakva
mogućnost da pobegne od njih. Izlazila su i kevtala iz
svakog retka, kao iz kapije.
 „Režiser I. P. Šujski u ime uprave i dramskog kružoka
„Sejte razumno“ izražava saučešće…“
– Gubite se! – povika Bobrik na njih. I uzdrhta. I ponovo
leže na krevet kako bi se prepustio mislima. Ali misli su
mu, umesto da ga rasterete, donosile nemir, pripovedale o
nekakvim neprijatnim ličnim uspomenama, o mržnji
urednika, kome je prošle godine neoprezno uskratio
naknadni kredit. Ukratko, misli su se vrtele tu, pod
nogama, podsećajući na novine, na redove čitulja,
izazivajući radoznalost, novine su mu se same poturale
pred oči, pod ruke, prikradale kako bi makar ispod oka
mogao da ih pogleda.
I Bobrik ih pogleda.
„Osoblje gradske bolnice i glavni lekar T. D. Voskov, u
znak sećanja na ličnost…“.
– Daću ja vama, daću ja vama sećanje na ličnost! Daću
ja vama ličnost! – pripreti Bobrik, ali slova se samo za
trenutak posakrivaše, a onda opet promoliše njuške – i u
čitavom čoporu, uz tutnjavu, urlik i zvonjavu, nasrnuše
pravo na njega, primoravši ga da ustukne i da popusti.
I, oteravši mrak sa očiju, za časak zatečen mišlju o
nametljivoj i nesnosnoj gluposti, Bobrik podiže novine i
proguta retke što su leteli kao crna strela, kao konji vrani:
„Šef vatrogasne službe dobr. vatr. društva izražava…“
„Dalje, dalje!“ – pomisli Bobrik.
„Vatrogasna ekipa i duvački odred…“
– Dalje! – lupi on pesnicom.
 Ali više nije mogao da čita. Promakla je reč – „supruge“.
Oblak preplavi srce i uzavre. I, nesvestan sopstvenog
uzbuđenja, Bobrik skoči, uzmuva se po sobi i, pocepavši
novine, strovali se u ugao.
Pošto je neko vreme ležao u uglu, on ustade, otrese
prašinu s kolena i, prišavši samovaru, iskapi tri čaše
hladnog čaja.
Ali ga to nije smirilo.
– Fićfirić, vatrogasni pacov, napuderisani đavo! –
dreknu najednom Ivan Afanasjevič, sav izbezumljen od
besa. Ali je svuda unaokolo počivala gusta oktobarska noć
i niko nije mogao videti Ivana Afanasjeviča. A i da su ga
mogli videti, niko ne bi poverovao tako neobičnom gnevu.
Čitave noći šetkao se Ivan Afanasjevič po sobi;
povremeno je prilazio samovaru i, nalivajući čašu, ispijao
je naiskap u želji da ugasi vatru u grudima, ali misli su se
jatile u gomilama kao psi na noćnom putu i nisu prestajale
da se okupljaju dižući dreku i prašinu, ma koliko ih on
terao i proganjao.
A činjenice? Šta dokazuju te činjenice? Činjenica
iziskuje da bude objašnjena, a čim se počne sa
objašnjavanjem, smesta nastaje zbrka, i pojavljuju se
svakojaki, činilo se, posredni uzroci. Nema sumnje da je
Tatjana Pavlovna bila trudna… Ali kako?
Ivan Afanasjevič se seti krupnih očiju svoje žene,
zelenosmeđih kao lišće vrbe, njenog belog sitnog lišca,
njenog hoda s lakim njihanjem, kao da je telo držala na
oprugama.
I tada Ivan Afanasjevič istinski oseti da je pokraden.
Nije bilo nikakve mogućnosti da se optuži Tatjana
Pavlovna, kada je ženi dosadno kadra je da učini i gore
stvari, a šta je on tražio… Samog je sebe pokrao.
Ivan Afanasjevič se skljoka u krevet, noćne misli ga
smrviše kao oluja, istog trena zaspa i u mrtvačkom snu
provede čitavih osam sati.
I sanjao je mutne, mrtve snove u kojima su tutnjale
vatrogasne trojke, bezočno svirao u rog napuderisani šef
vatrogasne službe, Šujski svirao na Tatjani Pavlovnoj kao
da je ona gitara i, slušajući ih, doktor Voskov kopao gliste,
govoreći: „to je moje, moje“, i Nemac plakao za svojim
brcima, nadmećući se sa doktorom Voskovom.

A Bobrik je jednako spavao pokriven jorganom preko

glave. Telefonska žica je bila prekinuta.
Vreme je proticalo beskrajno, kao voda. I kao vodu,
Bobrik ga nije zapažao.
Tako bi trajalo dugo da se nije prevrnuo na drugu
stranu…
Tamnoplava jarka svetlost prokrala se u pukotinu pod
jorganom – zagolicala trepavice. Bobrik promoli glavu iz
tople, ugrejane postelje i začudi se. Soba je bila
preplavljena tamnoplavom, zagasitom svetlošću. Nije je
prepoznao. Bila je potpuno nova.
Bosonog, po hladnom podu, pritrčao je prozoru…
Na ulici je ležao sneg. I gazdin žuti petao se šepurio u
vrtiću ispred kuće, čeprkajući kraj jabuka po plavom
opalom paperju.
Bobrik se začudi – i stade navlačiti čarape na tople
noge.
Začuđen je došao u svoj finansijski odsek, seo u
kabinetu za pisaći sto, ali je i taj sto – tako poznat, sve do
oštećene čoje u desnom uglu – raspremljen i hladnjikav –
bio nekako tuđ i nov. I službenici su ga gledali nekako
drukčije. Činilo mu se da ga neki sažaljevaju, dok se drugi,
naprotiv, kriomice podsmevaju njegovoj tuzi, ali mu je i
jedno, i drugo bilo podjednako neprijatno. I jednom
prilikom, kada mu je delovođa poturio akt sa mrljom od
mastila, nije izdržao i proderao se, što mu se nikad nije
dešavalo.
Kao za inat tog dana se povodom budžeta vatrogasne
službe u finansijskom odseku pojavio Burevoj, a s njim i
član planske komisije inženjer Brandenburg.
Ivan Afanasjevič ih je čudno zagledao i razmišljao: „Ko
li je od njih, ovaj ili onaj, ili obojica“…
I za vreme čitavog njihovog razgovora zagledao im se
naizmenično u oči tako uporno, da Burevoj ne izdrža i
upita:
– Vidi se da mnogo patite, Ivane Afanasjeviču…
 – Da! Patim, patim… – odvrati Bobrik i okrete se na
stolici kao da mu je nešto opržilo zadnjicu.
– Da, bila je izvanredna žena – uzdahnu Burevoj – svi su
joj se molili kao Bogorodici. A i kako da se ne mole:
obrazovana, vitalna, strašno je bila zainteresovana za
našu vatrogasnu službu…
„On je!“ – pomisli Ivan Afanasjevič.
Ali se uto umeša Brandenburg i zbuni ga.
– Dozvolite, zašto samo za vatrogasnu službu? Tatjana
Pavlovna je bila toliko inteligentna da ju je sve
interesovalo. Jedino što nije mogla – nije mogla da peva,
zamislite, nije imala ni trunčice sluha. Dešavalo se da u
komadu treba otpevati pesmu, tada se Ivan Petrovič Šujski
majao s njom dok ga ne bi izdalo strpljenje… Cele noći ju je
učio, ali nikakve vajde! A ja sam čekao pred klubom da oni
tamo završe, pa da je otpratim. Sećam se kao sada – divna
noć, zvezde, miriše cveće, nas dvoje sednemo na klupicu i
ja razvijam teorije o novim parcelama i…
Brandenburgu na tom mestu spadoše cvikeri s nosa.
– Neumorna žena! – reče on strastveno i zavuče ruku u
džep da izvadi cigarete.

Uveče – pred kraj radnog vremena – u odsek mu se javi

telefonom Voskov.
– Kako je? – upita on.
 – Nije loše – razljuti se najednom Bobrik potpuno
neočekivano.
– A ja plačem… – prošišta glas u starom aparatu – …
našao sam kod sebe njene udice i mrežu!… Dešavalo se…
Ali Bobrik spusti slušalicu s treskom. Iznervirao se. U
menzi je odbio šči; goveđa rebarca, koja su bila servirana
kao osnovno jelo, mrzovoljno pročeprka viljuškom i izađe
da sanjari.
Kržljave jabuke zasipao je plavi prah. Nebo se spustilo.
Beli Obojan se ofucao i izgledao jadno i žalosno. Letnji
poetski obojanski plotovi u zelenilu i na suncu pretvoriše
se u sklepane probušene daske, a njihovi kočevi su leteli
pravo u meke oblake, naviše, i vatrogasac s kule boje
maline od dosade je pljuvao dole, nastojeći da pogodi na
isto mesto – u krov iznad zelenog bronzanog zvona.
Ivan Afanasjevič Bobrik odluči da se sveti čitavom
gradu. Ali kako da se sveti?
Kako da u tom gradu dođe do istine?
Na koji način da otkrije istinu? A istina bi otvorila sve
karte, dobila bi smisao – autentični smisao prave sreće. Ta
istina bi mu omogućila da sazna, samo da sazna, Ivan
Afanasjevič Bobrik više ništa nije želeo.
Pored njega prođe starica sa krastavom usnom, u
vojničkim cokulama što su bile savijene poput brezove
kore, nogu umotanih u krpe. Starica je na svakom koraku
počučkivala i šaputala sebi u nos – dugačak kao persijski
krastavac:
 – Nema šta, ako je s prozorima, uzećemo pola rublje i
još četvrt, a ako je bez prozora, samo pola rublje.
Starica je prala podove i prozore. I u prolazu osvrnula
se, ugledavši žuti zimski strukirani kaput Ivana
Afanasjeviča od prave jagnjeće kože. I pozavidela – i
kaputu, i jagnjećoj koži, i prijaznom Bobrikovom licu bez
brade. I čak se toliko osmelila da je namignula Bobriku
očima teškim kao kamen i crvenim dlanovima potapšala
ga po kožnim slabinama.
– Zdravo, matori! – reče ona zastavši.
Ivan Afanasjevič preplašeno pobeže, ništa ne
odgovorivši starici. Cunjajući po mostićima pokrivenim
snegom, razmišljao je o ljudskim neverstvima i o tome
kuda plovi svet i dokle će dogurati ljudska strast, nauka,
slepa kao novorođena mačka.
Oči su mu sijale – želeo je mećavu. Kraj ulica, plotova,
pivnica, ogolelih vrtova, od trga do smetlišta, prema
starom obojanskom groblju gde se obojanci još uvek
okupljaju o Radonici, i od groblja nazad u ulicu, plotove,
pivnice – do sutona se smucao žuti kaput.
Tajna mora da se odgonetne.
Neizvesne su posledice i čak suvišne, možda ih i nema,
važno je samo znati, nemogućno je živeti s mišlju
neodgonetnutom, zapečaćenom voskom kao dokument u
državnom paketu. Valja raskopati grob, razvaliti rumena
usta pokojnice, provući nožić među zube i saznati. Jezik je
počeo da truli. I na usnu će izmileti majušni gnojni crvić.
 Ugledavši kaput kako se ljulja, milicionari na pijaci
namestiše sablje, lupnuše valjenkama i gurnuše jedan
drugog laktom.
– Jesi l’ video – reče jedan drugom – ala se Bobrik od
tuge naroljao.
– Da – odgovori drugi – žena vrlo mnogo znači. Na
primer, uzmi stenicu, obična ništarija, otarasiš je se… a
bez nje ti dosadno, ne možeš da zaspiš.
Bobrik je kao junak stajao kraj kule i smejao se. Vetar je
napinjao široke skutove kaputa kao jedro.
Bobrik je pronašao najbolji način – psihološki. Bobrika
zapanji njegova jednostavnost.
U tu svrhu je bilo potrebno obići sve Tatjanine
prijatelje, sve poznanike, i sa svakim posebno
porazgovarati u poverenju, iskreno i bez skrivalica. I kada
se materijal prikupi, sve utiske treba uporediti.
Uveče, kod kuće, za čajem – Ivan Afanasjevič je sedeo i
sastavljao spisak prijatelja i popis neophodnih pitanja,
specijalnih za svakog posebno. Taj posao ga je veoma
ohrabrio; kasno u noć, sedeći za stolom, kikotao se u žutu
čašu i crveneo i bledeo, uzdisao i ponovo se kikotao;
prefinjeni sistem ga je stajao znoja i krvi, ali je bio tako
razrađen da se nikakav crvić ne bi provukao kroz to rešeto
predloga i zamki, svaka sumnja, svaki pogled bili su do
tančina uzeti u obzir, svaka promena raspoloženja bila je
zavedena pod posebnim brojem – ništa nije ostalo
neevidentirano.
 Zverka je bila uhvaćena. To je bilo jasno. Ostalo je samo
da počne saslušavanje – i izvede račun.
Ivan Afanasjevič u zanosu podiže ruke prema tavanici,
prema sijalici i, zamislivši da je čovek srednjeg veka,
sholast, uzviknu:
– Statistiko, hvala ti!
Sledećeg dana izjutra zajedno s novinama dobio je
pismo, upućeno Tatjani Pavlovnoj. Posle izvesnog
oklevanja – ima li pravo da čita pisma pokojnice – leno je
pocepao koverat i pročitao ga. Pismo je bilo iz Moskve, od
moskovskog dopisnika, na koga je potpuno zaboravio.
„Tanjice, raduje me što si prekinula sa svim
obojanskim divljacima. Verujem da je dete moje. Dođi
ovamo, ovde su najbolji lekari. Ti si izvanredna žena. Tvoj
stil je – Moskva. Odgovori telegramom. Filip.“

Bobrik je išao u svoj odsek.

Sve je propalo: noć, tuga, planovi, prefinjeni sistem,
upornost, hiljadu nada – ničega više nema. Sve je otišlo
dođavola. Lagani noćni sati, napregnuta pažnja,
pripremljene zamke, nedelje saslušavanja, izvođenje
bilansa – sve je propalo. Uvređeno krotko srce osećalo je
samo jed.
I ni trunke zavisti prema hromom čoveku, koji je
treptao očima.
 Na telegrafu – ofucani pult, okrnjak olovke i mast za
obuću u mastionici umesto mastila.
Bobrik je napisao:
„Po ovlašćenju pokojnice odgovora nema bivši muž.“
I ubacio tamnoplavi list u otvor.
 Nikolaj Tihonov

ČAJDŽINICA KOD LABI-HAUZA

Večernji voz trebalo je da stigne kroz pola sata. Ljudi na

stanici Stara Buhara malaksavali su od žege. Put u grad bio
je zastrt neobično belim suvim čaršavima. Stanične
zgrade su počivale u istoj takvoj pretećoj belini i već je
potpuno zaslepljavao beli sjaj izolatora, oštrih kamičaka i
šina, naslaganih postrance. U staničnom holu čulo se
lagano disanje skromnih putnika što su sedeli na podu sa
svojim vrećama i korpama, čuli su se i lagani koraci
dežurnog, zveckanje puške milicionara i suvo štektanje
telegrafa.
Napolju su konji upregnuti u fijakere lizali tople uzde i
u dokolici odmahivali glavama. Kameno stepenište bilo je
pokriveno mnoštvom ljudi u šarenim halatima.
Podavijenih nogu, zurili su u zagušljivi prostor noći i
čekali voz. Među njima se u ćošku smestio jedan od onih
koje u tom kraju zovu čajrikeri – bezemljaši. Čajriker koji je
sedeo prisećao se neobičnih stvari upravo u tom trenu
ćutanja i iščekivanja.
Znao je samo za ketmen – tešku motiku i težak rad.
Mladost mu je odlazila kao voda što tone u pesak. Suvo
telo nalik na majmunsko nikada nije živelo gospodski.
Kada u Bahari nije bilo više emira, hodže i starešine
ofarbanih brada zatražile su od čajrikera da kolje džadide –
boljševike, neprijatelje islama.
Priglupi, snažni i mladi čajriker postao je razbojnik,
basmač.
Setivši se toga sada, čajriker uzdrhta. Neko hitnu
praznu zelenu bocu preko njegove glave i ona se razbi o
kamenje stanične bašte, sevnuvši debelim tupim
parčadima.
Među basmačima čajriker se sprijateljio sa
starosedeocem iz Buhare, čovekom koji nije bio star, ali je
imao staračko lice. On je ispričao čajrikeru kako u Buhari
ima kuću i tako čudesno lepu kćerku da mu je sve vreme
pred očima. Opisivao je tu devojčicu potanko, satima, ne
zaboravljajući ništa, zadržavajući se na svim
neverovatnim bogatstvima njenog tela; i čajriker je slušao,
sav smrknut od očajanja i strasti. Odlučio je da se obogati,
okane razbojništva, ode Buharcu i kupi njegovu kćerku za
ženu. O tome ništa nije rekao svoje prijatelju, ali ga je
molio da mu još priča o svojoj kćerki. Cmokćući jezikom,
Buharac ga je prijateljski tapšao po ramenu. Za vreme
napada jahali su jedan uz drugog.
 Čajriker ponovo teško uzdahnu i pređe pogledom preko
nepomične hrpe halata na stepeništu. Nije bila baš tako
nepomična. Svakog časa je poneko ustajao i odlazio u
baštu, u hladovinu crnog drveća što je izgledalo kao da je
od lima, poneko se udobnije smeštao, poneko palio
cigaretu i njen dim se nije topio u vazduhu, već je lebdeo
kraj usana poput paperjastog oblačka…
Da, basmači su klali ljude i palili kuće zato što su se
njihovi obitavaoci smatrali sovjetskim ljudima. Basmači
su uništavali karavane i pljačkali zlosrećne putnike.
Trgovci su na kolenima molili da im se poštedi život, ljudi
kojima je oduzet kalim dok su išli po mladu zavijali su kao
kurjaci i hvatali se za uzengije. Čajrikerov pojas punio se
novcem.
„Avaj – kaže velika knjiga – oni su činili zlodela i nisu
toga bili svesni.“
Buharac mu je poverio da je zanatlija i da ume da pravi
tako lepe tanjire i krčage da su ih u staro vreme bogati
ljudi kupovali od njega za ukrašavanje svojih boravišta,
poverio mu je i to da je samo zbog kćerke postao basmač
jer miomir njene lepote ne može da čami u tmini
siromaštva. Kada se obogati, vratiće se u Buharu i pomiriti
sa džadidima. Te noći je šest puta ponovio priču o čarima
svoje kćerke i iz čajrikerovih očiju su od iznenadnih misli
vrcale suze.
Bio je jednostavan i zatucan, te ga je uskiptela mladost
zaslepljavala. Odvezao je svoj pojas koji je potmulo
zveckao i pružio ga Buharcu. Rekao je da je to otkup za
njegovu kćerku.
– To je malo – odgovorio je Buharac. – Ali neka to bude
deo otkupa.
Pobratimio se s Buharcem i on mu je objasnio kako da
ga pronađe u slavnom i starom gradu Buhari. Neka
Buharac ide kući, a on će ostati da svoj pojas još jednom
napuni blagom.
Zaparu raspara zvižduk negde u blizini. Ljudi na stanici
počeše da se dižu. Zazvoni zvono, spretna obla bronza
grunu u uši. Čajriker se nasloni na zid i sklopi oči. Neka
drugi hitaju na voz, on uopšte ne namerava da ide. On
mora bez žurbe da sabere svu svoju prošlost kako bi danas
pešice krenuo na poslednje putovanje. Noć će biti sprana
kao čambajska stepa.
Od koga je čajriker mogao da se uči mudrosti? Znao je
da su u životu najbolji lula anaše i pilav. Olizati ruku sa
masnim naslagama pirinča i uvući u usta oblak
zelenkastog dima – to su bila najveća čuda, pristupačna
njegovoj duši. Sada ga je opsedalo drukčije čudo. Tanani
plamen strasti goreo je u srcu. Lice neodoljive nežnosti
stajalo je pred očima. Buharčeva kćerka mu je stavljala na
uši svoje utvarne ruke, video je kako njene bele noge klize
po krečnoj prašini u teškoj belini noći. Zašto je ženama
data tolika moć da zaslepljuju čak i na rastojanju?
Čajriker je i dalje lutao po uspomenama, ali su se one
bližile kraju. Napustio je život basmača i prihvatio se
motike, ali se nije radovao radu. Poslednji sloj sala spao je s
njegovih kostiju i lice mu je posivelo i pocrnelo. Bila mu je
potrebna Buharčeva kćerka. Opisivao ju je glasno i svaki
put dodavao nove pojedinosti. Naučio je napamet znakove
po kojima je trebalo da pronađe Buharčevu kuću u gradu
usred ravnice, u kojem je često i sam boravio.
I eto, sedi on sada na stanici, na stepeništu, i ne zna na
šta da se odluči. Rika zaglušujuće nemani pozdravljala je
stanicu. Šarolika gomila nasrnula je na vrata. Sav zadihan,
večernji voz je stajao kraj perona. Od lokomotive je
dopirala nepodnošljiva vrelina, ličila je na znojavu
životinju niz čije se crne bokove cureli sjajni mlazevi vode.
Ponovo spretno i oblo zazvoni zvono.
Čajriker je, dakle, sedeo na stanici nedaleko od grada i
oko njega su tutnjali fijakeri. Skupljao je snagu za podvig.
Saznanje da će uskoro ugledati sreću svoga života teralo
ga je s mesta i guralo prema gradskoj kapiji. Kada bi se,
ipak, setio da je bio basmač, činilo mu se da će ga
milicionari koji su sedeli kraj kapija ščepati za ruke i
odvesti u tamnicu. Bojao se da danju uđe u grad. Sada je
rasejano posmatrao kako se ljudi kreću pred staničnim
parkom. Iz stanične zgrade izađe još jedan Rus, čije se belo
odelo lelujalo u mraku. Fijakerist okrenu prema njemu
svoju ptičju glavu i zauze stav iščekivanja na sedištu.
– Labi-hauz, četrdeset kopejki – reče Rus i uđe u fijaker
ne osvrćući se i ne cenjkajući.
Fijakerist je čekao, fijakerist je gledao unaokolo. Čim
Rus ne tera odmah i ne viče, znači da je novajlija, da se u
fijaker može smestiti još jedan putnik.
 – Zašto ne voziš – upita Rus.
Bela pruga njegove ruke dotače fijakeristovo rame.
Nesvestan sopstvene odlučnosti, čajriker uskoči u fijaker i
sede, zaljuljavši Rusa.
Fijaker pojuri snažno procupkujući. Rizikujući da
pregrize jezik od čestih udara, Rus upita suseda ko je.
Čajriker mu odvrati podsmešljivom poslovicom,
nabijenom šuštavim zvucima. Rus nije znao jezik
domorodaca. Bio je novajlija iz Rusije, prvu godinu je radio
u toj zemlji i na svakom koraku mu je bio potreban tumač.
U staroj Buhari još nijednom nije bio. Rečeno mu je da je
najbolje da odsedne u čajdžinici kod Labi-hauza, jer su
ruski hoteli puni stenica i buva.
Nije mu bila prvina da noću stiže u strani grad, ali ga je
ipak približavanje gradskih zidina sa neobičnim kulama i
kapijama uzbuđivalo kako to, uostalom, noću i biva, a
osim toga mu je zaparna noć pritiskala dušu. Od njene
svetlosti sve na zemlji je izgledalo crno ili belo, nikakvih
međuprostora nije bilo, bele zidine su tonule u tmini ili
tako blizu prilazile fijakeru da je slobodno mogao da ih
dotakne rukom. Pešaci su odskakivali u stranu i pribijali
se uz kuće kako bi im ustupili prolaz.
Rusu je savetovano da se nikuda ne udaljava od Labi-
hauza – kraljevskog jezera, da ne zadirkuje žene umotane
u crne feredže, da ne zapodeva kavgu u krivudavim
sokacima. Osim toga, uz smešak mu je rečeno da žene koje
sede na ulicama sa tibetejkama u krilu nisu prodavačice,
već prostitutke i da se ne treba raspitivati za cenu njihovih
tibetejki. Ispričane su mu i mnoge druge stvari, ali ih je on
zaboravio.
Sećao se samo da će ga u čajdžinici dočekati džigit, s
kojim sutradan valja da pođe u susedne kišlake radi
inspekcije; razmišljao je o tome kako da prilagodi upitnike
i kako da što bolje obavi razgovor sa ćutljivim
domorocima. Bio je od onih ljudi koji su taj primitivni kraj
upućivali u pravi život, proučavali njegove zanate, običaje,
njegove šume, njive i vrtove, premeravali njegove reke,
puteve, pustinje, planine, postavljali radio-mrežu, učili
ljude da čitaju novine i objašnjavali hiljadu stvari koje
domoroci nisu znali i bez kojih su proveli čitav život. Rus
se smrzavao od vlage po aralskim tršćacima, truckao na
konju u ferganskim planinama, gušio bez vode u pustinji,
gde je njegovog konja udarila sunčanica, a u Samarkandu
umalo nije bio ubijen, pošto su ga zamenili s drugim.
Od trenutka kada je uzalud pokušao da zapodene
razgovor sa susedom, više se nije zanimao za njega. Fijaker
je i dalje jurio. Ulice nikako nisu postajale šire, crno lišće se
previjalo preko belih glinenih ograda. Rus oseti zamor od
vagona, od zapare, od jednoličnog truckanja. Prašina mu je
hrskala među zubima, njeni slojevi su mu ležali na vratu,
čelu i rukama. Zapara je lebdela nad gradom kao da je bio
umotan u tanani crni veo kroz koji su svetlucale zvezde.
Fijakerist iznenada zaustavi konje usred nekakvog
vašarskog kvadrata zgrada i drveća.
– Šta je to? – upita Rus.
 Čajriker iskoči, ćutke tutnu novčić fijakeristu i pođe ne
osvrćući se.
– Labi-hauz – reče fijakerist i pokaza bičem nekud
udesno.
Rus izađe iz fijakera bez hitnje. Prijatelji su mu nacrtali
plan toga mesta na poklopcu kutije od cigareta. On je
izvadi i stade razgledati. Sive izlomljene linije na kutiji,
ucrtane olovkom, odavale su pomalo apsurdnu sliku dok
ih je proveravao na pejzažu u kojem se našao.
Labi-hauz – kraljevsko jezero – svetlucao je pred njime
pod ogromnim drvećem sa širokim stablima. Nekakve
džamije ili dvorci sa stepeništima, svodovima i stubovima
opasivali su jezero, ali je, kad je bolje pogledao, na jednom
od njih zapazio visoku ploču sa natpisom „Kazino“. Iza
džamija kuće su postajale sve niže i iščezavale na
zamagljenoj mesečini. Rus se osmehnu i pođe napred
prema planu. Apoteka je svoje raznobojne besmrtne
bočice poređala na prozorima, iza apoteke počinjala je
ulica sa kućama koje su bile pokrivene krovovima, ulica
prepuna sveta i bezbrojnih dućandžija. Na sve strane
žutele su se električne lampe. Na samom početku ulice on
pronađe uzvišenja prekrivena ćilimima i prodavca grožđa.
Blistavo očišćeni samovar izdizao se poput božanstva u
dnu prostorije. Po planu, to je i bila čajdžinica kod Labi-
hauza.
Čajriker je u tom trenutku već odmakao od Labi-hauza.
Prošao je ulice, načičkane džadidima. Nervirale su ga žene
u ružičastim čarapama, koje su noge pokazivale do kolena,
i muškarci u belim i šarenim košuljama, raskopčanim do
pojasa. Nije se obazirao oko sebe. Pred njime su vikali
prodavci novina i vodonoše, tutnjali fijakeri. Neki čovek je
u fišecima od hartije prodavao prženi kikiriki. Ljudi bi mu
prilazili u grupama, na licu mesta dokrajčivali kikiriki i
bacali i fišeke od hartije… Prodavac se saginjao, pažljivo
dizao iz prašine jadne komadiće savijene hartije i ponovo
ih punio kikirikijem iz vrećice što mu je visila oko pasa.
„Ja sam nerazumniji od njega“, pomisli čajriker u hodu.
„Strast uništava čoveka više nego bolest ili glad.“
On poče da luta po uskim i zabačenim sokacima, koji su
bili potpuno pusti i zagušljivi. U tim sokacima se moglo
pevati i vikati – niko ne bi čuo. Povremeno bi se iznad
njegove glave zalupio kapak na prozoru, pokadšto bi
nabasao na gomilu đubreta, pacovi su pretrčavali preko
ulice, sa krovova su se tiho dozivali nečiji glasovi. On izbi
na kanal Šahrud i sede na izbočinu. Sad mu se srce nalazilo
u grlu. Još nekoliko koraka i sreća će mu dopasti šaka. Bio
je znojav kao konj nad kojim se uzvitlao mesarov nož.
Noge su mu se toliko zagrejale da je izuo cipele i kročio
petama na topli pesak. Noć se pretvarala u usijanu
fatamorganu. Izgledalo je apsolutno neshvatljivo kako
žuta, hladna sfera meseca može da šalje tako tople,
mirisave talase. Zvezde su pregorevale od pomamne
zapare i stropoštavale se na zemlju. Kuće su stajale poput
sparušenog komada prašine. Činilo se da su u njima svi
poumirali od žege. Čajriker ustade i nastavi put.
 Toliko je puta video u snu to mesto da se nije mogao
prevariti. Razbijena glinena ograda otkrila je unutrašnjost
dvorišta. Pravo ispred čajrikera ukaza se soba bez prednjeg
zida, zagrađena sanducima i polomljenim stolicama. U
uglu je šištao primus, okružen majušnim venčićem
modrog plamena, klešta, neobične šipke i drške visili su na
zidu, zubi različite veličine ležali su u kutijama,
poređanim jedna uz drugu. Kofa za otpatke, metla i
poderana filcana krpa drugovale su sa kuhinjskim stolom,
na stolu su ležali isečeni ostaci lubenice.
Čovek sa nakostrešenom sivom bradom, iznurenim
licem i mršavim rukama nije se ni pomakao kad je ugledao
čajrikera. Čajriker zatvori oči, pomišljajući da je to ružan
san, omama, greška, da vidi planinskog nečastivog, koji
mu se podsmeva. Ali nečastivi nije iščezavao. Trula
čovekova ruka, prekrivena lepljivim znojem, promeša
penušavi odvar što se kuvao na primusu i vrati se na
domaćinova kolena. Uto se on odvratno zakašlja –
razjapljenih usta iz kojih je curela pljuvačka i uzdrhtale
brade.
Šta se dogodilo? Pa to je kuća njegovog prijatelja! Tu
stanuje njegova sreća!
Od prezira prema starcu nije mogao ni reč da prozbori.
Kolena mu stadoše klecati. Najzad ga starac ugleda i grubo
upita:
– Ej, aka27, je l’ bole zubi? A, zubi te bole? A?

27 Izraz kojim se iskazuje poštovanje pri obraćanju – (Prim. prev.)

 On se uspravi, ali mu taj pokret namah oduze i
poslednju snagu. Strovali su u probušenu naslonjaču i
uhvati za grudi. Pošto se malo povrati, zapara vazduh
kletvama, nedostojnim njegovih starih usana; proklinjao
je Buharu, i žegu, i ljude, i svoj život, i onoga ko ga je
namamio u taj grad. Zatim izgrdi primus, zube, sebe i
upita, sav zadihan:
– Šta ti treba, ej, gluvaću? Zašto si došao? Onako si
došao? A?
Na to čajriker, prikupivši svu hrabrost, ispriča tom
starcu što je umirao od žege i bolesti sve što mu se
dogodilo. Ali, pričao je na svom divnom uzbečkom jeziku,
sa svim potankostima, plačući i smejući se i zapomažući
tako da se starac skamenio u naslonjači sa gipsanom
vilicom u ruci.
Čajriker mu je otvarao dušu do kraja. Preklinjao ga je da
sa svojom ognjenom mašinom i zubima ode na drugo
mesto, preklinjao ga da kaže gde je njegov prijatelj i gde je
kćerka njegovog prijatelja. Ako ih je omađijao, neka ih
ponovo pretvori u ljude – čajriker će opet otići u basmače i
doneti mu čitavu planinu dragulja, pa neće morati u
starosti da prodaje zube mrtvih ljudi.
Starac je preplašeno posmatrao njegovo lice i mrmljao:
– To nema sa mnom nikakve veze… Ej, šta ti je, druže!
Ipak si bolestan? Ej, prijatelju, ti si pogrešio adresu! Ja ne
lečim ludake!
Starac nije shvatio ni jednu jedinu reč iz njegove
govorancije, ali je čajriker znao da se starac mora uveriti u
sve. I tek kada mu se oteo poslednji vapaj što je odlepršao
do krune susedne topole, čajriker shvati da je propao, da
njegovog prijatelja nema i da nema one za koju je kucalo
njegovo srce. Nikad je neće videti. Sve je propalo. Pao je i
plakao na stepenicama, kraj nogu starog zubara, koji je
stiskao gipsane zube.

Muslimani! Džadidi! Počujte! Šta je sudnji dan? Otvori

knjigu i pročitaj: „I pređe pogledom on preko ptičje vojske i
reče: Zašto ovde ne vidim pupavca? Ili ga nema? Pupavca
nema.“
Čajriker shvati da će starac umreti, ali ništa neće
kazati. Tada ustade mokar od znoja, obiđe napola
razvaljenu kuću, porazgovara sa čuvarom koji je izašao
preda nj. Čuvar reče da je čovek sa kćerkom bedna
varalica, riđobrado pseto, da mu je dužan, uvredio ga je i
otputovao u nepoznatom pravcu, da je kuća zapuštena i
prolećne kiše su je podlokale, a na jesen će se potpuno
srušiti.
Čajriker je dugo sedeo ispod drveta. Drvo mu je
uzvraćalo ravnodušnim ćutanjem. Modra vatra poigravala
je u zubarovoj mašini, starac je stenjao, pljuvao i bojažljivo
pogledao prema čajrikeru. Iz prašnjave rupe izađe gušter.
On opipa čajrikerovu cipelu i otrča, pridižući se na
šapicama. Čajriker napusti drvo i lagano se uputi istim
sokacima, gde ga je pratila samo mesečina. Pržila mu je
ramena i glavu, od nje nije bilo spasa. Iznenada se nađe
usred huke govora i koraka. Izađe na ulicu na čijem je
kraju svetlucao Labi-hauz, njegova nepomična uljasta
voda izazivala je vrtoglavicu. Čajriker kao utvara uđe u
čajdžinicu kod Labi-hauza.

Deset uzvišenja, prekrivenih ćilimima, divovski

samovar, brda šolja i prijatelj, prodavac grožđa, pred
ulazom veselili su gazdino srce. Bio je još mlad, kraj
njegovih nogu neka Ruskinja sa sela, koja se bog te pita
kako tu obrela, prala je šolje. Rus se priseti nekoliko reči i
progovori, nastojeći da im da raznovrstan smisao:
– Es selam – alejkum, aka – e – zdravo, dobro veče, može
li se ovde, aka – e – prespavati. Ćebe – kurpa, kokčaj –
spavati…
Gazda razume. Gost je pitao za prenoćište.
– Nalog barma – milicija – reče gazda takođe
iskvarenim jezikom – dozvola spavati… dokument
spavati…
– A gde je milicija? – upita Rus.
Tu mu priteče u pomoć čistačica. Iz učtivosti ona
obrisa ruke prugastom keceljom i ustade sa poda:
– Krenite pravo, pa levo, zatim pitajte gde je zelena
pijaca i tu će biti i milicija.
Rus ostavi svoje koferče i izađe iz čajdžinice. Žega na
ulici ispod krova bila je nepodnošljiva. Žagoreći i gurajući
se, svakojaki svet se šetao tom ulicom. Derani su mu
tutkali u ruke žute hartijice – bioskopske reklame. On uze
rasejano i pročita: „3000 trikova. Ostrvo tajni. Životinjski
raj. Šest nastavaka. Trideset šest delova. Pogodnost za
gledaoce: po dva nastavka za jedno veče. Zeroblit 349.“
– Zeroblit – govorio je samom sebi. – Zeroblit – šta li mu
je to? Ah, to je zeravšanski oblasni… – mrzelo ga je da
dešifruje dalje. Sve većma je zalazio u grad emira, jedan od
najstarijih gradova Azije, koji nije pamtio dan svoga
rođenja.
Skrenu u sokak, kako mu je preporučeno, i nagazi na
potkovicu. Ne podiže je i produži usporenijim koracima po
belim i crnim hodnicima. Ljudi nije bilo. Kraj zidova su
šuškale bezbrojne noćne životinjice. Kolutovi prašine
dosezali su do kolena. Išao je dugo, teskoba i beskrajnost
belih i crnih zidina postajale su sve opasnije. Najednom se
počeše pomaljati osvetljene pukotine. U rupama u
zidovima nicali su ljudi, koji su sedeći šili čizme ili oštrili
srpove, prebrojavali novac ili jednostavno razgovarali. U
odblesku mangala njihova mirna lica izgledala su kao
razbojnička, dok su im oči bile zamagljene od zapare. On
upita za put. Najzad se sokak proširi.
Rus izađe na mrtvu pijacu. Po svoj prilici, to je i bila
zelena pijaca. Na dućanima su bili spušteni svi kapci. Kraj
jednog zida spavali su ljudi između bala. Ležali su i nisu
hrkali. On prekorači preko jednog od njih, koji je zaspao
potrbuške i noge izbacio na put. Pored njega se češao
magarac, njuškajući vazduh ogromnim rasečenim
nozdrvama. Iza pijace se uzdizala džamija. Iz njene crne
mase virila su dva napola razvaljena minareta.
 Pred vratima džamije dremao je čovek. Rus ga u
prolazu zakači, čovek koji je dremao bučno se uzmuva i
stade gunđati. Mesni milicionar trljao je oči. Rus se seti da
milicionar treba da razume ruski. On upita gde je milicija.
Čovek mu bez reči pokaza na džamiju. Sa čudnim
osećanjem Rus zakorači u neosvetljeno dvorište. Lice mu
zasu svežina, ali vlažna i neprijatna. Mora da je tu negde
bila ustajala voda. Pred njim se uzdizala glavna zgrada
džamije sa neizbežnim svodom. Postrance na stepeništu
ćutala su dvojica u belom, nalik na pokojnike koji su izašli
iz grobova. Osećajući mlitavost u celom telu, Rus se pope
stepenicama i dospe u tesnu sobu. Za tronožnim stolom,
prislonjenim uz zid, sedela su dva milicionara. Pred
stolom Je stajala uplakana žena uskih crvenih očiju,
gologlava; preplašeno Je posmatrala koštunjavog čoveka u
poderanom kaputu od sirove svile, aljkavog i neobrijanog.
– Ne, piši! Ne, piši samo! – govorio Ja čovek udarajuću
šakom u sto. – Tačno zapiši šta Je rekla: pseći zanat, znači
da sam ja pas. Da, Ja sam pas!..
– Nisam to rekla. Zacmizdri žena. – Nisam govorila o
psu.
Ljudi za stolom zevali su od umora. Utaknuta u bocu,
sveća Je dogorevala. Jedan milicionar izvadi drugu sveću
iz stola, zaoštri joj kraj nožem i ćutke je pričvrsti na mesto
pređašnje. Uniforme su im bile raskopčane i na licima
izbile sitne kapljice znoja.
– Šta želite, druže? – upita onaj koji je promenio sveću.
Rus bez žurbe stavi na sto svoje isprave.
 – Moram da prenoćim. Čajdžija traži dozvolu od
milicije.
– Rost – odnekud avganski reče milicionar – imate li
hartije?
Rus ga ne shvati odmah. Milicionar se okrenu prema
zidu, otkide od tapeta poveće parče i ponovo se uzvrpolji
na hoklici.
– Imate li olovku?
Rus izvadi mastiljavu olovku. Milicionar stade da vlaži
hartiju; pošto je dobro izmazao pljuvačkom, dugo je i
brižljivo uživajući u znacima svoje tvorevine, pokrivao
hartiju arapskim slovima zdesna nalevo i odozgo naniže.
Kada ju je svu išpartao, pruži je Rusu sa smeškom.
– Ispao je čitav nalog…
Žena je ćutke plakala. Neobrijani najednom reče:
– Precrtaj sve. Neka je đavo nosi! Neka sam pas.
Predomislio sam se. Čemu ubijati bubašvabe, kad ću se i
tako osvetiti.
On izađe, i nije se znalo zbog čega se tetura – od žege, od
dosade ili od votke…
Rus se vrati u čajdžinicu i predade hartiju. Džigita još
nije bilo, pa se išeta do Labi-hauza. Uzevši hartiju, gazda ju
je dugo čitao slog po slog. Zainteresovao ga je sam proces
ređanja i trgao se tek kada mu je čistačica zatražila šećer.
Kako je duga i bezizlazna noć! Zar postoje zemlje u
kojima pada radosna prolećna kiša, u kojima sneg sipi u
belim hladnim pahuljama ili jednostavno snažni vetar
povija drveće? Labihauz kao da je do vrha napunjen
teškom smolom, samo ponegde beli jezici nečujno blistaju
na površini. Na klupama, ispod nepomičnog lišća
ogromnog drveća, zaparni šapat i šuštanje belih odeća.
Tihi i piskavi zvuci probijaju gusti vazduh kao igle.
Na drugom kraju terase, u otvorenom paviljonu,
desetine ljudi sede za stolovima i igraju tombole.
Preznojavaju se od iščekivanja, straha, žege. Na obrazima
Ruskinja puder i boje tope se i cure poput prugastih
potočića. Ne nose kombinezone, na sebi imaju samo
haljine. Namazane usne presijavaju se kao lim. Znojavi
Rusi muvaju se duž ivica terase, puše cigarete i glasno
razgovaraju mlatarajući rukama. Na ćoškovima ulica psi
se otimaju za otpatke, a neki isplaženih jezika leže na
stepenicama kraj same vode.
Iz apoteke zuri raznobojna seta bočica. Ogromni zidni
sat privlači pažnju. Ima nešto hladno u sebi.
Ljudi dišu razjapljenih usta, idu sitnim koracima i jedu
voće, ali su im usta lepljiva od toplog soka i slatka pena
pokriva im jezik.
Neki derviš traži gamad u svojoj odeći, sedeći potpuno
go pred ulazom u zatvoreni kazino. Mujezin nečujno
odlazi prema minaretu, prebirajući brojanice u rukama.
Zidovi džamije samo što se nisu raspali od žege. Pred tim
zidovima emir je sekao glave zarobljenicima. Igrači
tombole nalaktili su se na sto. Pod laktovima su mrlje od
znoja na stolu. Znoj curi s ljudi kao da valjaju kamenje.
Mujezin se popeo na minare, viče nad gradom, niko mu se
ne odaziva. Možda se na krovovima i mole, ali su ovde,
dole, svi nepomični.
Rus je zaboravio na oprez. Sve većma je tonuo u sokake.
Bili su beživotni i pusti. Ko je pokupio sav vetar i svu
svežinu? Vazduh se pretvara u mleko. Zar to zapari neće
biti kraja?
Rus je prevalio čajrikerov put. Kroz rupu u zidu primeti
zubara i zažele da s njim izmeni koju reč. Starac je nalivao
petrolej u primus. Sa mršavih ramena visio je izlizani
poderani kaput. „Jevrejin“, pomisli Rus posmatrajući
njegove žute prste i ljutite pokrete.
– Vrućina – reče prilazeći – vrućina, zar ne?
Zubar završi sa sipanjem petroleja. Otrese levak i
rukama se pridrža za naslonjaču.
– Vrućina! – dreknu. – Rekli ste – vrućina! Eh, zar je ovo
život? Preko dana ne može da se diše, uveče ne može, noću
ne može. Kada se može disati, mogao bih da vas upitam?
Ja sam se već sav sparušio, pogledajte me! – on raširi skute
poderanog halata i otkri svoje mrke upale grudi. – E,
druže, kako mi ovde živimo! Radim noću – tada ima više
svežine. Više svežine, ehe! Jeste videli tu svežinu? – On
obrisa rukama znoj. – A šta čovek da pije? Zar vodu iz onih
jama naokolo sa crvima, paucima i svakojakom
prljavštinom? Zar se može piti takva voda? Može li se,
pitam vas, a?
Rus je ćutao. Sedeo je na pocepanoj filcanoj prostirci i
gledao u primus.
 – Ko vas je ovde strpao, upitaćete. Da, ko me je ovde
strpao? – govorio je starac obraćajući se pomrčini. –
Nemaština. Pijem boržom, inače bih odavno bio mrtav. A
znate li koliko ovde košta boržom? On košta sedamdeset
kopejki boca. Gde da nađem novac sa svojim plitkim
džepom?
On se uhvati za grlo i poče da kašlje.
– Možda vam treba neka opravka? Plomba? Noću? Pa
šta, mi živimo noću. Istočnjačka fantazija – reče pljunuvši
u stranu.
Rus je sedeo nepomično. Unaokolo su se beleli zubi
različitih oblika, čudno su blistala metalna klešta. On se
primače starcu.
– Nije vam baš veseo život – izusti ravnodušno.
Starac se naže prema njemu zavijajući cigaretu.
– Veseo je, veseo. Biće veseo kad se ne bude imalo gde
stanovati. Stambena kriza. Ovu ruševinu sam našao do
jeseni. Na jesen će nas kiše podlokati. Živim na
vetrometini, bez zida, ovo prebivalište mi je ustupio – on
zapali cigaretu i namah se smiri – jedan basmač, vele
basmač sa kćerkom. A oni su svi basmači… Ovamo
navraćaju ludaci. Danas je bio jedan, poludeo od žege. Ne
verujete? Odakle ste vi? Možda iz Taškenta? Ovde se od
žege i umire. Glina, prljavština, veselje, zaostalost, šta
velite?
 On se zagrcnu. Kašalj ga savlada, baci cigaretu, zavuče
ruku pod naslonjaču, izvadi bocu boržoma, napuklu čašu,
otvori zapušač, nali do polovine i pohlepno iskapi.
Dlake na njegovom vratu svijate su se u pramenju.
– Hoćete? – reče nepoverljivo pokazujući bradom na
bocu. – Topla je, hlapi – reče najednom. – Ali šta da se radi,
šta da se radi? Sam odjednom ne mogu da popijem celu.
Džep mi ne dopušta…
Rus odbi i ustade. Izvadi cigaretu, htede da zapali i
predomisli se, vrati cigaretu u kutiju i lagano krenu
sokacima. Vazduh je bio nepomičan i u isti mah se činilo
da svi predmeti unaokolo počinju da se kreću. Noć je
istrajala, bela i mrtva. Uska vrela magla opasivala je glavu
kao vrpca.
Džigit ga je čekao u čajdžinici. Razgovarao je sa
čajdžijom i šalio se sa čistačicom, nalivajući zeleni čaj u
debelu šolju. Dva prazna čajnika stajala su pored njega.
Rus mu pruži ruku, sede i stade se protezati. Nije mu se
razgovaralo. Čajdžija donese još jednu šolju, za Rusa.
Na zidu je visio portret nekog čoveka koji je
nerazgovetno podsećao na portret ratobornog kardinala.
Rus se zainteresova. Bio je to portret Fajzule Hodžajeva –
predsednika CIK-a. Sedeo je u raskošnoj naslonjači
umotan u teški pleteni halat, velika čalma ovenčavala mu
je glavu. Tamne, rasne ruke čvrsto su obuhvatale povijene
drške naslonjače. Azijatske oči bile su pomalo žmirkave,
što je njegovom pogledu davalo lak podsmešljiv izraz.
Ispod portreta je na policama stajalo četrdeset okruglih
šolja bez tanjirića, dvadeset čajnika je poput malih slonova
podiglo svoje bele surle da zatrube. Svet je ispunio svih
deset uzvišenja, prekrivenih ćilimima.
Noć zađe u drugu polovinu. Svetle pruge mesečine su i
dalje donosile zaparu. Labi-hauz je blistao gotovo
električnim varnicama. Ljudi su se kao senke muvali po
ulicama. Broj Rusa se smanjio. U ponoć se zatvori
jedanaest kapija Buhare i Rusi su otišli svojim kućama u
novi grad.
Zvuci muzike se još čuju dole kraj jezera i tabla tombole
gori iznad mrkoputih lica igrača. Indus koji sedi u uglu
vadi iz majušne kutije šminku i popravlja znak na čelu,
osmatrajući se kao žena u ogledalcetu. Turkmen skida
veliku kapu od ovnujskog krzna i počinje da jede toplo i
bljutavo slatko grožđe.
Džigit završi sa čajem, obrisa rukavom brkove i kratku
bradu i spremi se da govori.
– Pa hoćemo li na put? – pita Rus. – Jesi li nabavio
konje?
– Zašto ne bih nabavio? Nabavio sam ih u houliju, znaš,
u svratištu. A kada krećemo?
– Neće li u devet biti vrućina?
– U devet – zašto vrućina? Nećeš ranije? Neka bude u
devet.
Džigit vadi z džepa mesne novine.
– Komunisti – kaže namigujući – hoćeš da te naučim da
čitaš naški, bićeš pametniji.
 – Kasnije – odvraća Rus – jesi li jeo, pio?
– Pio sam, hvala bogu, a jeo – nisam, nisam gladan.
Zapara je!
– Zašto se nisi oženio, a, džigite?
– Oženio! O, oženio! – džigit zuri u prostor čajdžinice. –
Znaš, da bi se čovek kod nas oženio – potrebne su pare.
Mnogo para. Tada je žena dobra, lepa, prava žena. Skupljao
sam, skupio sam dve hiljade rubalja. Moja leđa su
skupljala, ruka je skupljala – smeškao se ljutito – i gde su?
… Kakav je bio devojka, kao noć crn, kao noć beo. Daleko
tamo, gde je Šahrisaps, znaš? Išao sam k njoj, vozio kalim,
hiljade rubalja. Velike pare, da… Basmač, znaš, neka je
proklet, oteo. Govorio sam, vikao – on otimao. To je sve. I
postao sam džigit. Ha – haldi-baldi…
Džigit zaćuti. Prelazi preko brade rukom koja se trese
od gneva.
– Tražio sam basmača, znaš. I nikako nije onaj. Nikako
nije onaj. I tako stalno. Tako sam ih ubijao, znaš, ali nikako
da naiđem na onog.
– Zar se sećaš njihovih lica? – pita Rus i vadi cigarete. –
Danas uopšte nisam pušio. Ne mogu. Zapara, je uzmi…
– A ja pušim – kaže džigit pažljivo uzimajući cigaretu –
hvala. Lica se sećam kao da je vrapčije. Mrav se od mrava
ne razlikuje, a vrabac može. Ja sam potpuno Rus, eto
pušim, te pijem, pa čitam „Komunist“, kao Ahun Babajev.
Sad se ženim Ruskinjom, Maruškom. Njoj pare ne trebaju.
Vrlo dobra stvar.
 Pogled mu bludi po čajdžinici. I Rus razgleda
čajdžinicu. U uglu sedi njegov saputnik iz fijakera, tužna
lica, sneveseljen, umoran. Rus pita:
– Džigite, gde je to bilo?
– Šta je bilo, a?
– Gde su te opljačkali?
– A, to – oteže džigit – Ak-Rabat. Prevoj Ak-Rabat – znaš,
a?
– Aha! Hajdemo na spavanje! – kaže Rus.
Džigit dopuši cigaretu, pljunu na nju i baci je na prolaz.
Već je sasvim kasno, sveta je sve manje, gazda je otišao
na počinak pošto je prebrojao šolje i čajnike. Ruskinja je
izbacila ugljevlje iz samovara, počistila pod i takođe otišla.
Čajdžinica je pokrivena usnulim telima. Ćilimi su prazni
samo kraj ulaza. Dućandžija je spakovao grožđe u korpu,
njegova koštunjava prilika je nestala iza ugla. U čajdžinicu
dolazi milicionar koji se dosađuje i zapodeva razgovor s
Turkmenom. Nalaze zajedničke prijatelje i razgovaraju.
Indus spava zgrčen kao majmuni u njegovom zavičaju.
Rus sa zadovoljstvom izuva čizme, leže poleđuške,
zabacuje ruke iza glave i gleda pravo preda se. Zatvaraju se
mali dućani na drugoj strani ulice. Sajdžija, mesar i
prodavac voća odlaze jedan za drugim kao u pogrebnoj
povorci. Promiču poslednji prolaznici. Nekoliko pijanih
ljudi traži čaj. Niko im ne odgovara. Sajdžija, koji se
napušio anaše, prolazi s beznadežnim izrazom lica i
spotiče se opsednut vizijama.
 – Tražim bika! – viče unaokolo. – Tražim bika!
– Bik je dalje – kaže mu milicionar.
Rus postepeno pada u san. Već mu se priviđaju tabele,
upitnici, referati – odozgo pada nešto meko. Otvara oči.
Pred njim sedi veliki modrikastocrni mačor. Izašao je iz
ostave i počeo svoj noćni život. Obilazi sve spavače,
počučkujući kao plesač i gnjurajući se kao riba, šapom
pipa spavače i njuška ih. Zatim seda ispred gomile šolja i
prede. Prebrojava šolje. Posle svake desete vrti repom.
Šolje su sve na mestu.
Tražeći otpatke, sa ulice ulaze dva psa, olinjala,
ofucana i zamišljena. Njihove ćelave glave smucaju se
iznad ćilima. Mačor u jednom skoku izleće pred njih. Tera
ih po prolazu i nagrađuje ćuškama. Jednome skače na leđa
i ćutke čupa njegovu proređenu dlaku svojim
nemilosrdnim kandžama. Pas skiči i povivši uši istrčava
na ulicu.
Mačor seda i počinje da se umiva. Žega ne utiče na
njega. Osmatra spavače. Da li svi spavaju? Ne, ne spavaju
svi. Rus još nije sasvim zaspao. Njegov džigit se očigledno
pretvara da spava, a čajriker u uglu uopšte ne spava. To
nije u redu, da, to nije u redu.
Čajriker leži otvorenih očiju i u sećanju mu naviru
neverovatne slike. „Pićeš vrelu vodu“ – preti mu nepoznat
glas. Grči se kao u mengelama, zapara je prožeta
beznađem, kroz ulice vidi kako u mašini kod čoveka
okruženog zubima gori neobičan modri plamen, vidi kako
njegova ljubav prolazi ulicom pod feredžom, a on je,
sumanut, kida, ali je ispod njega tuđe lice, izbezumljeno od
straha. Jaukne i skoči. Niko se ne miče. Ponovo se spušta
na ćilim. Sumnja ga okiva lancima, zubi počinju da mu
škrguću. Prijatelj ga je prevario, prodao je svoju kćerku za
velike pare, odneo njegov novac, njegovu budućnost
potkupljen od Rusa. Rusi su džadidi. On je sad među
njima, pred svakom kapijom stoje milicionari, jedan
džadid leži tu i spava. Kako su mogli da se domognu tolike
vlasti? Vele da je njihov komesar bez pratnje došao
samome Sultan-Išanu, i sam Sultan-Išan je briznuo u plač
i bacio svoju pušku pred njegove noge, i svi njegovi
basmači su briznuli u plač i pobacali oružje. Kako su mogli
da se domognu tolike vlasti? Oni su mirni i lice im je
crveno kao nedopečeno meso, veliki su i meki kao krave…
Tu leži čovek sa hartijom. Oni idu ili sa oružjem ili sa
hartijom. Od njih se ne može pobeći. Prijateljstvo ili smrt.
On, čajriker, bira… kroz glavu mu prolaze topli talasi.
Umoran je, možda je danas čak i plakao… Prijateljstvo ili
smrt. On pada u san.
Grad je utonuo u san. Mesec se skriva, zatim nastaje
tmurna siva zora. Negde njače magarac, psi mu zadihano
uzvraćaju. Mačor stepeništem odlazi na krov. Krov je
skladište letava, dasaka, iverja, starudija. Kroz rupe se vidi
nebo. Krov spava. U daljini se razleže zvižduk.
Čajriker je na dnu snene provalije. Slepi miš mu očeše
glavu. U vazduhu se pomalja jedva primetna svežina.
Čajriker otvara oči, iznad njega stoji čovek iskeženih
zuba. Rusov džigit ga hvata za halat.
 – Basmač – kaže tiho, sasvim tiho – prevoj Ak-Rabat,
basmač. Prevoj Ak-Rabat.
Čajriker vidi karavan preplavljen hukom pljačke,
muvanje, propete konje, gomilu opljačkanih.
– Ukrao si mi ženu – kaže džigit još tišim glasom – pođi
sa mnom.
Čajriker ustaje kao mesečar. Po oštrici brijača duše
odlaze u Muhamedov raj. Čajriker oseća kako je kročio na
tu oštricu. On ide gotovo zatvorenih očiju.
„Zar je tako mnogo vremena proteklo nad čovekovom
glavom dok ga se opet nisu setili“, kaže knjiga.
Iza ogromnog srebrnog samovara što je delovao hladno
u jutarnjoj tmini nalazi se budžak pretrpan starudijama.
Na glinenim zidovima nema izlaza. Džigit je vreo kao
čovek koji se ispavao, ali on nije spavao. Prepoznao je
neprijatelja. Nije ga izdalo strašno pamćenje koje je
razlikovalo jednog vrapca od drugog. On vadi iza pasa nož
i proba njegovu oštricu. Bela linija noža je jedina linija
svežine u dvorištu. Rusa probudi skok mačora kroz rupu s
krova pravo na susedni ćilim. Mačor ustaje na zadnje šape,
njiše se i obazire. Sve je mirno. Ne, nije sve mirno. Rus vidi
kako njegov džigit prilazi neznancu što se s njime vozio
fijakerom, oni se sašaptavaju i odlaze, ali kako odlaze!
Njihova lica malo podsećaju na ljudska. Mračnija su od
zore i usne su im iskrivljene. Već ima iskustva u tim
stvarima. Rus tiho skače sa ćilima i onako u potkošulji
odlazi za njima.
 U uskom dvorištu džigit oštri nož. Vremena ima,
vremena će biti dovoljno. Ne ubija se svakog jutra
neprijatelj!
– Tohta! – viče Rus. – Stoj! Tohta!
Džigit podiže slepe oči. Rus zaklanja čajrikera.
– Ehe – veli on – ne dam da ga zakolješ.
– Basmač! – šišti džigit. – Basmač! Prepoznao sam ga.
Izvadio sam nož, odlazi!
– Džigite! – kaže Rus. Ima na sebi samo potkošulju, ali
nije smešan. – Ne želim da te bace u tamnicu. Ne zaboravi,
u devet sati treba da krenemo. U devet sati nas čekaju
konji. Posao, đavo da ga nosi! Neka idu bestraga svi tvoji
basmači. Vikaću, doći će ljudi. Postoji sovjetski zakon.
Znaš sovjetski zakon?
– Nema sovjetski zakon – viče džigit – ima svoj zakon.
Obliva ga rumenilo kao da se zagrcnuo od vrele vode.
– Nema tvog zakona – mirno kaže Rus. – Skloni nož.
On zvizne iz sve snage. Čajriker stoji oslonjen o zid.
Svejedno mu je. Sanjivi milicionar dolazi u budžak. Za
njim dvojica-trojica koji su se slučajno probudili i noćni
čuvar.
Džigit kaže pokazujući na čajrikera:
– Basmač je pseća duša, basmač je lupež, đubre – i
dodaje rusku psovku.
Čajrikera odvode. Džigit zalazi straga i pljuje mu u leđa.
 Noć se završila. Kroz daske na tavanici prolaze rumeni
mlazevi. Čajdžija je raspalio prvi samovar. Iz ušiju nemani
izlazi para. Ruskinja mete pod.
Indus se moli u sebi, nečujno dodirujući čelo. Na ravnoj
površini Labi-hauza krugovi i mreškanje talasića.
Vodonoše su došle po vodu i nizovi mešina vise na drveću
čekajući da na njih dođe red. Protutnja prvi fijaker.
Stigoše mesar, sajdžija, prodavac voća. Zvekeću
katancima, dižu kape na svojim dućanima, otvaraju vrata.
Svaki od njih tone u tminu svoga poseda. I sva trojica se
ponovo pojavljuju na ulici držeći mišolovku. U svakoj
mišolovci tumara miš, siv, žustar, preplašen.
Odnose ih mačoru. Mačor sedi ispred čajdžinice i mršti
se. Sad će krenuti na počinak, njegovo dežurstvo je
završeno. Vazduh osvaja svežina, ali se toplota taloži
negde po strani i probija iz uglova.
Mačor je omađijan mišolovkama. Nervira ga mišje
muvanje. Prva mišolovka je otvorena. Miš ispada kao
kalem sivog konca i mačor ga guta gotovo u letu i radosno
se oblizuje. Odveć je malen za jutarnji doručak.
Druga mišolovka blista pred njim nizom metalnih
šipki. Miš izlazn oprezno, smerajući neko lukavstvo. To
čini i mačor. On ščepa miša zubima za šiju i namah ga
odbaci. Miš se tiho udaljava od njega. On ga stiže papom i
prevrće na leđa. Igra se njime sve dok se miš ne odluči na
očajnički skok. Tada ga hvata u letu i jede polagano,
premišljajući i istežući rep.
 Treća mišolovka mu nije potrebna. Miš može da ode.
On ne želi ni da ga gleda. Miša udaraju metlom. On se
prevrće na bok, dobacuju ga do mačora, koji ga nezlobivo
posmatra zagonetnim ogromnim očima i odlazi. Miš mu je
odvratan. Otišao je ne osvrćući se. Miša neko šljepne
metlom i on odleće na prašnjavi put.
Rus gleda na sat. Baš neprijatno: osam je. Taj džigit će
se zacelo zadržati u miliciji. I zašto ga je pustio da sprovodi
čajrikera?… Kroz pola sata treba da krenu. Tamo, izvan
grada, čekaju konji, kišlaci, posao. Na ulici su već učestali
prolaznici. Trojica u halatima sprovode čoveka u
poderanom ogrtaču od sirove svile. On je promukao i pred
čajdžinicom moli:
– Žedan sam!
Obraz mu je izgreban i oko podliveno.
– Kuda ga vode? – pita Rus.
Jedan sprovodnik odgovara:
– Ženu je ubio – bocnuo noćas.
Rus prepoznaje čoveka koga je video u miliciji kada je
tražio dozvolu da prenoći. Čoveku u ogrtaču donese čašu
vode. On pije naiskap. Odvode ga mokre brade. Jedan
sprovodnik seda na ivicu ćilima i viče:
– Aka – čaj!
– Zašto ju je ubio? – pita Rus.
U sećanje mu navire uplakana žena crvenih uskih
očiju. – „Ah, pa to je ona!“
 – Žega – odvraća čovek u halatu – u takve noći krv,
znaš, uzavri. Ne treba čoveka izazivati u takve noći.
– Mačka – kaže Rus samome sebi – mačka. Jednoga jede,
sa drugim se poigrava, trećeg neće. Ispada da sam treći ja;
kad bih ispričao kod kuće, u Rusiji, ne bi poverovali, rekli
bi – romantika.
Činovnici odlaze na posao. Imaju na sebi bele i karirane
pantalone navučene preko nagog tela, samo košulje, na
nogama su im sandale i idu bez šešira. Svežina je već
nestala, počinje vreli dan. Rus se seća žene koju je ostavio
u Samarkandu i šefa koji ga čeka. U njemu plane potreba
za razmišljanjem:
– Da nije nas – kaže – da nije revolucije, ovde ne bi bilo
ničega – osim zidova, gline, zapare – ili bi zaseli Englezi.
Sa zadovoljstvom pripaljuje cigaretu od sovjetske
gospođice u prolazu. Sa zadovoljstvom razmišlja o
statističkim tabelama koje će doneti u Samarkand. Samo
da ne zaboravi da proveri uzengije, njih uvek ispuste više
nego što treba, i da, posle putovanja, neizostavno promeni
džigita.
Gazda mu nosi čajnik sa svežim čajem i meke lepinje.
Mačor mu neočekivano skoči u krilo i trlja glavu o grudi.
Najednom ga spopadne gađenje. On otera mačora
govoreći:
– Gubi se, Azijate!
 Ilja Iljf
Jevgenije Petrov

KAKO SE STVARAO ROBINZON

U redakciji ilustrovanog lista „Avanturistički

poduhvat“ koji je izlazio svakih dvadeset dana, osećalo se
da nema umetničkih dela koja bi mogla privući pažnju
mladih čitalaca.
Bilo je nekakvih dela, ali sve to nije bilo ono pravo. U
njima je isuviše bilo nekakve slinave ozbiljnosti. Istinu
govoreći, ta dela nisu osvajala omladinu, već mutila
vedrinu njene duše. A urednik je hteo upravo da osvaja.
Najzad su odlučili da poruče roman u nastavcima.
Redakcijski kurir odjurio je s pisamcetom piscu
Moldovancevu, i već sutradan Moldovancev je sedeo u
urednikovom kabinetu, na divanu kakav se nekada viđao
u trgovačkim kućama.
– Shvatate li – objašnjavao je urednik – to treba da bude
zanimljivo, sveže, puno interesantnih zbivanja. Uopšte,
trebalo bi da to bude sovjetski Robinson Kruso. Tako da
čitalac ne može da se odvoji od knjige.
– Robinson? To može – kratko reče pisac.
– Ali ne običan Robinson nego sovjetski.
– A da kakav bi mogao biti! Neće valjda rumunski.
Pisac nije bio mnogo blagoglagoljiv. Odmah se videlo
da je to poduzetan duh.
I doista, roman je bio gotov na vreme. Moldovancev se
nije mnogo udaljavao od poznatog originala. Kad hoćete
Robinsona, evo vam Robinsona.
Sovjetski mladić doživljava brodolom. Talas ga izbacuje
na nenaseljeno ostrvo. On je sam, nezaštićen, licem u lice s
moćnom prirodom. Prete mu opasnosti: zveri, lijane,
period kiša koji nastaje… Ali sovjetski Robinson, pun
energije, savlađuje sve prepreke koje su izgledale
nepremostive. A tri godine docnije nalazi ga sovjetska
ekspedicija, nalazi ga u punoj snazi. On je pobedio prirodu,
podigao kućicu, opasao je zelenim baštama, zapatio
zečeve, sašio sebi tolstovku od majmunskih repova i
naučio papagaja da ga svakog jutra budi rečima: „Pažnja!
Zbacite pokrivač, zbacite pokrivač! Počinjemo jutarnju
gimnastiku!“
– Vrlo dobro – veli urednik – a ono o zečevima je,
jednom rečju – divno. Potpuno aktuelno. Samo, znate,
osnovna misao dela nije mi sasvim jasna.
– Borba čoveka s prirodom – odseče po svom običaju
Moldovancev.
 – Da, ali nema ničeg sovjetskog.
– A papagaj? Pa on tu zamenjuje radio. Iskusan spiker.
– Papagaj – to je dobro. A ni ono o pojasu baš ti nije
rđavo. Ali ne oseća se duh sovjetskog kolektiva. Gde je na
primer, mestkom28! Gde je tu rukovodeća uloga sindikata?
Moldovancev se odjednom uzbudi. Čim je osetio da bi
roman mogao biti odbijen, njegove neblagoglagoljivosti
odmah nestade. Postade razgovoran – Kakav mestkom? Ta
ostrvo je nenaseljeno!
– Da, sasvim tačno, nenastanjeno. Pa ipak, mestkom
treba da postoji. Ja nisam umetnik, ali da sam na vašem
mestu, ja bih ga uneo. Kao sovjetski elemenat.
– Ta čitava fabula se zasniva na tome da je ostrvo
nenasta…
Moldovancev slučajno pogleda urednika u oči i zastade:
te oči su bile još tako prolećne, u njima se videla takva
martovska praznina i takvo plavetnilo da odluči da
pristane na kompromis.
– Imate pravo – reče podižući prst. – Dabogme! Kako da
mi to odmah nije palo na pamet! Prilikom brodoloma
spasavaju se dvojica: naš Robinson i predsednik
mestkoma.
– I dva člana oslobođena dužnosti – hladno reče
urednik.
– Joj! – pisnu Moldovancev.

28 Mesni komitet. (Prim. prev.)

 – Nikakvo „joj“! Dvojica oslobođenih i jedna
aktivistkinja, skupljačica članarine.
– Skupljačica članarine? A od koga će ona da skuplja
članarinu?
– Od Robinsona.
– Članarinu od Robinsona može da prima i predsednik.
Ništa mu neće biti.
– E, tu baš grešite, druže Moldovanceve. To se već
nikako ne sme. Predsednik mestkoma ne sme da se bavi
sitnicama, da trči da skuplja članarinu. Mi se borimo
protiv toga. On treba da se bavi ozbiljnim, rukovodilačkim
poslovima.
– Neka bude, neka se spase i skupljačica – pokori se
Moldovancev. – To je čak i dobro. Udaćemo je za
predsednika ili za Robinsona. Biće zanimljivije.
– Nemojte. Bežite od petparačkih romana, od nezdrave
erotike. Neka ona lepo skuplja članarinu i neka je čuva u
sefu.
Moldovancev se uzvrpolji na divanu.
– Dopustite, sef na nenaseljenom ostrvu? – Čekajte,
čekajte, – reče – u prvoj glavi romana imate vi jedno divno
mesto. Zajedno s Robinsonom i članovima mestkoma
talas izbacuje na obalu razne stvari…
– Sekiru, karabin, busolu, bure ruma i bocu
antiskorbutnog leka, – svečano nabroji pisac.
 – Rum izbacite – brzo reče urednik – pa onda, šta će
vam ta boca antiskorbutnog leka? Kome to treba? Bolje
bocu mastila! I, na svaki način, sef.
– Uvrteo vam se u glavu taj sef. Članarina se može
sasvim dobro čuvati i u duplji baobaba. Ko će tamo krasti?
– Kako ko će krasti? A Robinson? A predsednik
mestkoma? A oslobođeni članovi? A trgovačka komisija?
– Zar se i ona spasla? – bojažljivo će Moldovancev.
– Spasla se.
Ćutanje.
– A da talas slučajno nije izbacio i sto za zasedanje! –
potsmehnu se autor.
– Sva-ka-ko! Ljudima treba stvoriti uslove za rad.
Izbacio je i bocu s vodom, i zvono, i stolnjak. Može izbaciti
kakav bilo stolnjak: ili crven, ili zelen. Ja ne sputavam
umetničko stvaralaštvo. Ali ono, prijatelju, što je pre svega
potrebno, to je – prikazati masu! Široke slojeve trudbenika.
– Talas ne može izbaciti masu, – uzjoguni se
Moldovancev. – To nije u skladu s predmetom. Zamislite!
Talas izbacuje na obalu nekoliko desetina hiljada ljudi. Ta
to je besmislica!
– Uzgred rečeno, malo zdrava, vesela, radosna smeha
nikada nije naodmet, – ubaci urednik.
– Ne! Talas to ne može učiniti.
– Zašto talas? – začudi se urednik.
 – Pa kako će onda mase dospeti na ostrvo? Ta ostrvo je
nenaseljeno.
– A ko vam kaže da je nenaseljeno? Vi me nešto
zbunjujete. Sve je jasno. Postoji ostrvo ili, bolje,
poluostrvo. Manje briga. Tamo se odvija niz zanimljivih i
neobičnih događaja. Sindikat radi, ali ponekad traljavo.
Aktivistkinja otkriva niz grešaka, recimo u skupljanju
članarine. Njoj pomažu široke mase. I predsednik koji se
pokajao. Pred kraj se može održati plenum. To će imati
puno efekata, u umetničkom smislu. Eto, to je sve.
– A Robinson? – promuca Moldovancev.
– Da, dobro što ste napomenuli. Robinson me baca u
brigu. Uklonite ga sasvim. Nemoguća, sasvim suvišna
figura čantrala.
– Sada je sve jasno – reče Moldovancev muklim glasom
– sutra će biti gotovo.
– Želim vam sve najbolje. Stvarajte! I još nešto: kod vas
se na početku romana dešava brodolom. Znate, izostavite
to. Neka bude bez brodoloma. Biće zanimljivije. Je li tako?
E, dobro. Doviđenja!
Ostavši sam, urednik se veselo nasmeja.
– Najzad – reče – imaću pravo avanturističko delo, a uz
to i umetničko.
 REZERVISANO MESTO

To je priča o jednom žalosnom slučaju iz života

Posidelkinova.
Do nevolje je došlo ne zato što je Posidelkin bio glup.
Ne, za njega bi se pre moglo reći da je bio pametan.
U stvari, dogodilo se ono što se već dešavalo u životu
naroda i pojedinaca – zlo od pameti. Reč je o putovanju
železnicom.
Krajnji cilj napora Posidelkina bio je: napustiti Moskvu
13. septembra i za dva dana stići u Ejsk, gde će se lečiti
kupanjem u Azovskom moru. Sve je išlo glatko: i s putnom
ispravom, i s odsustvom, i s porodičnim stvarima. Ali to
putovanje železnicom! Do polaska je ostalo samo dva
meseca, a karte još nema.
„Vreme je da se preduzmu izvanredne mere“, odluči
Posidelkin. „Neću ići u gradsku biletarnicu. Neću ni na
železničku stanicu. Zašto bih tamo išao, tamo neću dobiti
kartu. Tamo se, vele, na biletarnicama više na izdaju karte
nego praškovi protiv napada žuči i karte za kartanje. Da,
da, do karte treba doći na neki drugi način.“
 Na taj „drugi način“ je otišlo taman dva meseca.
– Ako me volite – govorio je Posidelkin svakom svom
poznaniku – nabavite mi kartu za Ejsk. Mesto u trećoj
klasi. Za ležanje.
– A za stajanje nećete? – lakomisleno bi pitali poznanici.
– Manite se šala – žalostio se Posidelkin, – čovek treba
da ide u Ejsk da se oporavi, a vi… Dakle, ne zaboravite. Za
13. septembar. Vi zacelo imate poznanika koji sve mogu.
Ne, ne! Nemojte samo obećavati – zapišite u beležnicu. Ako
me volite!
Ali svi ti postupci nisu ga umirivali, nisu, avaj, davali
potpunu garantiju. Posidelkin je prezao od konkurenata.
On je u svakom prolazniku video budućeg putnika. I
doista, gotovo svi prolaznici su nekako nervozno gledali
oko sebe, kao da su samo za trenutak izašli iz reda za vozne
karte.
„Zlo, zlo“, mislio je Posidelkin, „treba odlučnije dej-
stvovati. Potreban je sistem.“
Posle večere Posidelkin je sastavljao shemu. Da su ga
organi bezbednosti uhodili, zacelo bi pomislili da je
Posidelkin na čelu neke velike ilegalne organizacije, koja
se sprema ili da baci u vazduh železnički most ili na veliku
pljačku u kooperativama otvorenog tipa.
Na hartiji su bili ispisani kružići, kvadratići, istačkane
linije, slova, cifre i prezimena. Po toj shemi čovek je mogao
da se upozna sa životom i delatnošću bar stotinu ljudi; ko
su, gde stanuju, gde rade, kakve su naravi, koje su njihove
slabe strane, s kim su u prijateljstvu, prema kome su
neraspoloženi. Pored nepartijaca – nulice. U tom
dokumentu je, osim toga, bilo i doista čudnih
karakteristika:
„Brunjelevski. Sigurno može.“
„Nikiforov. Može, ali sumnjam da će hteti.“
„Maljcev-Paljcev. On će hteti, ali teško da će moći.“
„Bumagin. Neće i ne može.“
„Koškovladeljcev. Može, ali je hulja.“
I sve se svodilo na jedno: doći do mesta za spavanje u
trećoj klasi.
„Negde će upaliti“, sanjario je Posidelkin, „glavno je ne
dati im da dahnu dušom. Jer, to su sve sami otpadnici,
izdaj-nici. Obećavaju, a ništa ne učine.“
Što se više primicao dan polaska, Posidelkinova
aktivnost je postajala sve veća. Ona je već i ugrožavala
spokojstvo grada. Ljudi su bežali od Posidelkina. Ali on ih
je neumorno proganjao. On je jurio za njima brzovoznim
liftovima. Preopterećivao telefonske linije bezbrojnim
pozivima.
– Mogu li dobiti druga Maljceva? Da, Maljcev. Da, da,
Maljceva-Paljceva. Ko traži? Recite, Ljelja. Drug Maljcev?
Dobar dan, druže Paljcev. Ne, nije Ljelja. To sam ja,
Posidelkin. Ali, druže Maljcev, vi ste obećali! Pa da, za Ejsk,
za spavanje. Kako, nemate vremena? Onda ću doći po vas
taksijem. Da ne dolazim? A nećete me prevariti? A,
oprostite, molim vas.
 Kad bi ugledao čoveka koji mu je potreban, Posidelkin
bi poleteo za njim ne vodeći računa o uličnom saobraćaju.
Automobilske kočnice bi zaškripale, šoferi prebledeli.
– Nećete, dakle, zaboraviti – ponavljao je Posidelkin
stojeći nasred ulice – za Ejsk, za spavanje. Treća klasa.
Jednom prilikom, kad su ga zbog remećenja uličnog
reda sprovodili u miliciju, on se uz put dovio da od
milicionera uzme reč da će mu nabaviti kartu.
– Vi ste milicija, vi sve možete – govorio je tužno.
I prezime tog milicionera, s odgovarajućim kružićem i
karakteristikom („Može ali se koleba“), pojavilo se u
strašnoj shemi.
Nedelju dana pre polaska Posidelkinu dođe potpuno
nepoznat građanin i uruči mu kartu za Ejsk. Njegovoj
radosti nije bilo kraja. Posidelkin zagrli građanina, poljubi
ga u usta, ali nikako da se seti ko je to (on je toliko njih
molio za kartu da je bilo nemogućno setiti se svih lica).
Istog dana dođe biciklom i kurir od Maljceva-Paljceva.
Doneo je kartu za Ejsk. Posidelkin zahvali, ali novac dade
teška srca.
„Moraću jednu kartu da prodam na stanici“, odluči.
Ah! Pogrešio je, pogrešio je Posidelkin što nije verovao
u čovečnost!
Shema je dejstvovala besprekorno, kao dobro
podmazani mauzer, izbacujući šaržer za šaržerom.
 Dan pre polaska Posidelkin je imao trideset osam
karata (za spavanje). Na te karte otišao je sav novac za
odsustvo i 67 kopejki u bonovima za Torgsin.
Kakva podlost! Niko nije bio izdajica, niko otpadnik.
A karte su i dalje pristizale. Posidelkin se i krio, ali su ga
nalazili. Broj karata se popeo na četrdeset četiri.
Sat pre polaska voza Posidelkin je stajao na granitnom
ulazu železničke stanice i nesigurnim glasom prosjaka bez
kvalifikacije molio prolaznike;
– Kupite kartu za Ejsk! Lekovito mesto – Ejsk! Nećete se
kajati!
Ali kupaca nije bilo. Svi su vrlo dobro znali da se karta
na železničkoj stanici ne može kupiti, da se mora nabaviti
preko poznanika. Zato su Bruneljevski, Bumagin i
Koškovladeljcev zapravo i došli na stanicu. Doneli su
karte.
Posidelkinu se više nije išlo na put.
U celom vagonu bio je sam.
A što je glavno, do svega toga nije došlo zato što je
Posidelkin bio glup. Ne, za njega bi se pre moglo reći da je
bio pametan. Nego, eto, desilo se da su svi njegovi
poznanici bili suviše uticajne ličnosti. A divno pravilo
prodavanja karata na blagajni – bilo je zbog nečega
zaboravljeno.
 Mihail Slonimski

KAPETAN DRUGE KLASE ROTČENKO

Cepelin je lebdeo iznad Krasnoselaca. Njegova žuta boja

bila je tako jasna kao nebesko plavetnilo. Tri aviona su
letela iznad malog mesta, i sa zemlje su se jasno videli crni
krstovi na njihovim krilima. Protivavionska artiljerija je
lovila neprijatelja; šrapnel se rasprskavao, izbacujući u
vazduh dim i karteč. Pošto bi se ispraznile i izgubile snagu,
čaure su padale na zemlju. Udarale su po krovovima kuća,
zarivale se u prašinu na kaldrmi, padale u reku, preletale i
preko nje, do majura, gde su pili konjak kapetan druge
klase Rotčenko, poručnik Nikonov i zastavnik Losinski.
Oficiri su sedeli u vrtu, oko velikog stola, obojenog
zelenom bojom. Tu se smestila, na taburetu, i Tereza,
devetnaestogodišnja gazdarica majura. Rotčenku je kao
stolica poslužio sanduk; u njemu su oficiri doneli piće.
Sanduk je već bio prazan: boce su bile na stolu.
Rotčenko nije slušao dobovanje šrapnelnih čaura.
Primakao je svoje tamno, mada čisto izbrijano lice Terezi,
govoreći:
– Ne shvatam. Nikako ne razumem kako ste mogli da
rizikujete i ostanete tu zbog majura?
Tereza je veoma niskog rasta ali se to (kada stoji) ne
primećuje mnogo: na nogama su joj cipele sa visokim
potpeticama. Ona je riđa. Lice i ruke su joj punačke,
rozikaste. Ona, kao i obično, ništa nije odgovarala oficiru.
Zašto da odgovara? Oficiri će svejedno, pre ili kasnije,
zajedno sa vojskom napustiti Poljsku, i tada će se Petrik
oženiti Terezom. A Petrik je sada u austrijskoj vojsci, u
Krakovu, lekar.
Uostalom, ona sada nije ni slušala kapetana: trzala se
pri svakoj novoj eksploziji šrapnela.
Oficir to primeti i sa zlovoljom se odmakne:
– Nije valjda da se bojite? Nije to ništa!
I naiskap ispije čašu konjaka.
Na grudima njegovim bio je oficirski Sveti Đorđe, na
balčaku – lenta svete Ane. Dvaput je bio ranjen: kod
Gumbinena i kod Prasniša i bio je siguran da cela ta
ujdurma neće doneti ništa dobro. Ponovo se primakne
Terezi:
– Slušajte, draga…
 Poručnik Nikonov se glasno zakikoće.
Rotčenko se okrene prema njemu. Levu ruku je pustio
na balčak, desnom je popravio nepostojeću naramenicu
(ranije je bio pukovski ađutant) i sav se utegnuo:
– Nešto ste rekli, poručniče?
Poručnik se kikotao, ržući kao konj. Prekinuo je smeh
da bi progovorio:
– Počne li cepelin da baca bombe, za pola sata ovde će
biti brisani prostor.
I ponovo se veselo nasmeja. On se radovao svemu što
postoji na svetu: ratu, konjaku, cepelinu, Terezi. Lobanja
mu je uzana, i u njoj nije bilo mesta za tugu. Poručnik
namigne Rotčenku („Slušajte, sada ću malo da se pošalim!
„) i obrati se zastavniku:
– Zar to nije bombardovanje, gospodine zastavniče?
Pravo je bombardovanje. Tu ti je paljba, tu ti je cepelin, tu
ti i ruku mogu da otfikare, ako se desi… Ha-ha-ha!
I reči pokuljaju iz njega, jedna za drugom, kao da su se
dogovorile da usku lobanju potpuno oslobode suvišnih
misli:
– On se, kapetane, vređa – ha-ha! – što ide s crnim
temnjakom. U okršaju nikad nije bio, noge i ruke su mu na
mestu, ništa ne nedostaje – i crni temnjak. Ha-ha-ha!
Pitaće ga ljudi: šta si u ratu radio? A on čak ni Anu nema.
Uh-uh-uh!
I poručnika obuzme potpuno ushićenje. On stane da
udara pesnicom po stolu i, van sebe od radosti, poviče:
 – Šta si, pitaće ga, u ratu radio? A on – crni temnjak! Ha-
ha-ha! Zamislite samo takvu situaciju! Ama nikakvog,
nikakvog temnjaka svete Ane! Ne, vi…
Rotčenko ga suvo prekine:
– Pijani ste, poručniče. U rat se ne ide radi nagrade.
Čemu se tu radujete?
Poručnik zaćuti. Njegovo lice je u trenu obamrlo: usta
razjapljena, oči izbečene, obrve se digle na čelo. Zatim su
se obrve spustile, oči zatreptale: Nikonov nije mogao da se
uvredi. Nastavio je:
– Ne, za zastavnika ne mogu ništa loše da kažem.
Zastavnik je neobično hrabar. A što nije bio u okršaju – ne
mari. Ni ja do rata nisam bio o boju. On je kod mene
vodnik. Sad ću vam pokazati kakav je. Evo, na primer.
I on se okrene zastavniku:
– Donesi ovamo, za damu, kilo čokolade. Nije to zbog
mog ćefa, već da svi vide tvoju hrabrost, i da ti se fućka na
bombe. Hajde. I bez novca. Židova u radnji mlatni po vratu
– i bez novca. Ha-ha!
Već je bio ushićen zbog toga što će zastavnik trgovca
mlatnuti po vratu, i požurivao ga je:
– Idi brže. Brže!
Tako mu se prohtelo da i sam mlatne da je čak hteo da
krene zajedno sa zastavnikom. Ali se predomislio i ostao.
Kad bi se vojnička uniforma na zastavniku zamenila
gimnazijskom, čovek bi mu dao šesnaest godina, ne više:
ni dečak, ni odrastao. Brade i brkova na njegovom licu još
nije bilo, ali na obrazima i podvaljku pojavile su se malje,
na nekim mestima guste i oštre kao dlaka. I sve je na
njemu bilo novo novcato: bluza, epolete, kapa. Za pojasom
– uredno – revolver. Balčak i oficirska kokarda još nisu bili
potamneli.
Rotčenko ga pogleda iskosa i blago upita:
– Vi ste – dobrovoljac?
Zastavnik salutira i raportira:
– Jesam, gospodine kapetane.
Rotčenko je tek tada primetio da je čaša ispred
zastavnika ostala puna do vrha: zastavnik nije ni okusio
konjak. Znači, sedeo je tu iz poštovanja prema ratnim
oficirima, i sva ta besmislica njemu se činila neobično
važnom i značajnom: i rat, i krst Svetog Đorđa i cepelin.
Kapetan kaza suvo:
– Manite se, poručniče. Zašto uzalud izlagati čoveka
opasnosti?
Zastavnik vikne vatreno:
– Dozvolite, gospodine kapetane, da izvršim naređenje
gospodina poručnika.
Rotčenko slegne ramenima, i zastavnik ode. Na kraju
krajeva, sve je to isto: nabavljati čokoladu ili zauzimati
Prasniš. I jedno i drugo je budalaština.
Zastavnik je izišao iz zaklona drveća baš u onom
trenutku kad je nemački avion pustio prvu bombu. Zemlja
se zatresla, vazduh zaječao, crni dim je sunuo uvis na
mestu eksplozije. Zastavnik se trgao, nakašljao se, da
skupi hrabrost, i krenuo dalje. Još nije stigao ni do reke,
kad je druga bomba eksplodirala sasvim blizu njega.
Zastavnik se bacio na zemlju pre no što je stigao i da
pomisli bilo šta: njegovo telo je već dejstvovalo
samostalno bez pomoći razuma. Kad se zveket karteča
utišao, zastavnik je skočio i potrčao prema mostu. Telo je
pamtilo samo jedno: bez čokolade se natrag ne može. I to
telo, koje nije vodio razum, naletelo je na krst. Krst je
štrčao pored samog puta. Zastavnik ga je obuhvatio
obema rukama, kao živog čoveka, da predahne. Krst nije
bio širok, ali je ipak mogao da zaštiti od krhotina nove
bombe. Da bi se smirio, zastavnik pročita natpis na krstu.
Na njemu su bila bajonetom urezana četiri stiha:

Putniče! Stani i pogledaj

Šta je ovde napisano u stihovima:
Juče je on bio isti kao ti
A danas je bezdan među vama.

Zastavnik se odlepi od krsta i bezglavo jurne ka mostu.

Noćne more (a zastavnik ih je imao u detinjstvu) nisu
ništa u poređenju sa ovim ovde. Noćne more nisu pretile
telu. A ovde je telo u opasnosti: puka slučajnost može ga
obogaljiti za ceo život.
Zastavnik pretrči most i, zadihan, zaustavi se pored
zida najbliže kuće. U blizini je stajao ogroman vojnik.
Osmehnuo se, pogledajući u oficira:
 – Zdravo ste se prestrašili, vaše blagorodstvo?
Zastavnik je hteo da ga ućutka, na oficirski način, ali
bilo je jasno da se vojnik pokazao hrabriji od njega i, što je
najvažnije, video ga je kako beži od bombi.
Vojnik je bio bez kape i pojasa: verovatno iz neboračke
jedinice, komordžija. Kosa mu je bila crna i kudrava, kao u
crnca. Obrve guste i isto tako crne. Oči – plave.
– Ko si ti? – upita zastavnik.
– Iz Pinska, vaše blagorodstvo – odgovori vojnik.
Treća bomba je pala u sam centar mesta, na trg. Vojnik
se nije ni pomerio. Zastavnik, da ne bi pokazao strah,
produži razgovor:
– Šta si po zanimanju?
– Stolar – odgovori vojnik, izostavivši ovog puta „vaše
blagorodstvo“. – Bio sam stolar.
I doda zbunjeno:
– I zašto taj narod tako muče – ne mogu da budem
pametan. Od mene, vaše blagorodstvo, kao od stolara
mnogo je veća vajda nego od vojnika. Ni zvera nisam bio
rad da lovim, a ovde u čoveka treba pucati. Mislim da to
nisu dobro smislili.
Zastavnik nije znao šta da odgovori. Nije smeo da sluša
takve reči od vojnika. I spazi: preko mosta ide, gegajući se,
poručnik Nikonov.
Zastavnik vikne tankim glasom:
 – Ćuti! Ne smeš tako govoriti! Otadžbina je – na prvom
mestu!
I uputi se prema prodavnicama. Vojnik pogleda za
njim, osmehnuvši se:
– Još je golobrad.
Nikonov nađe zastavnika kraj radnje. Zastavnik je
držao u ruci table čokolade „Fuks-Nuks“.
– I šta bi? – upita poručnik. – Jesi l’ mlatnuo Židova?
– I jesam – odgovori zastavnik.
– Bravo! Hajdemo natrag.
Zastavnika je bilo sramota da prizna: ne samo da nije
mlatnuo trgovca, već nije imao snage da džabe uzme
čokoladu iz radnje. Radnja je bila prazna (trgovac se sakrio
od bombi u podrum), i zastavnik je ostavio na tezgi novac.
Poručnik kaza:
– Nemojmo žuriti. Tamo su sigurno kapetan i devojka
zauzeti poslom; zato sam i otišao. A kapetan je za devojke –
ho-ho-ho!
I poručnik se veselo zakikoće.
Zastavnik ga je gledao s poštovanjem: kako poručnik
tako mirno govori o onome o čemu je zastavnika bilo stid i
da pomisli! I, što je glavno, poručnik očigledno nije ni
mislio na bombe i karteč – tako je spokojno išao i smejao
se. Strah nije nalazio mesta u njegovoj uskoj lobanji, koja je
bila ispunjena besmislenom radošću.
 A Rotčenko i Tereza nisu se bavili ničim drugim do
razgovorom. Čak je i razgovor prestao. Rotčenko je tako
gledao u Terezu da je ova okrenula glavu.
Terezina briga za majur bila je neshvatljiva Rotčenku.
Šta će majur kad sve propada? I Rotčenko pomisli: možda
ne shvata zato što mu je telo izranjavljeno i izmučeno
ratom? Do rata je drukčije mislio.

II

Bilo je mračno: ne od toga što je sunce već bilo zašlo,

nego zato što je dim prekrio nebo i zemlju. Dim u šumi je
bio žut i zagušljiv, kao otrovni plin. Njegovi žuti
pramenovi visili su sa borova i poput neprozirne zavese
puzali uvis, dižući s prema nebu. Šuma je bila ogromna, i
borovi u njoj drhtali su od korena do vrha. Zemlja je
takođe drhtala. Hiljade granata čupale su je već deset sati
bez prestanka. Desno i levo od druma pucalo je i lomilo se
drveće. A drumom je išao poručnik Nikonov.
Poručnik je tražio štab bataljona. U šumi apsolutno
ničega nije bilo: ni štaba, ni bataljona, ni oficira, ni vojnika.
Bio je samo dim i prasak. Ali poručnik je tačno znao: štab
mora da bude tu. Štab mora naći, zato što on, poručnik
Nikonov, ima za štab važno saopštenje.
– Ko ide?
– Komandir pete čete.
 Rotčenkov glas začuđeno upita:
– Koji vas je đavo proveo kroz ovo čudo?
– Nije mi u znanju, gospodine kapetane – odgovori
Nikonov, salutirajući. – Imam čast da saopštim: moja četa
je, do poslednjeg čoveka izginula. Oni što su preživeli –
predali su se. Zastavnik Kaverin je poginuo. Zastavnik
Losinski, poslat za vezu u četvrtu četu, nije se vratio.
– Hvala – odgovori Rotčenko. – Znači, sve je kako treba?
– Baš tako, gospodine kapetane – saglasi se Nikonov.
Rotčenko kaza:
– Ostaci puka skupljaju se kod Krasnoselaca. Mi se sada
povlačimo tamo. Od bataljona je ostalo – kakvo čudo! –
dvadeset jedan vojnik i dva oficira, to jest vi i ja. Hajdemo.
I oni krenu.
To je bilo negde posle deset sati do podne. Još jutros su
se ruske baterije povukle i otišle u pozadinu, na nove
položaje, jer je na celu artiljerijsku brigadu bilo svega
devet granata, i to starog tipa.
Rotčenko je išao iza vojnika, pored Nikonova. Još nisu
bili izišli iz vatrenog obruča.
Nikonov se zatetura, uhvati se za trbuh i padne.
Rotčenko se sagne i okrene poručnikovo telo licem prema
gore.
Poručnikovo lice se zgrči kao u deteta koje kupaju. Oči
se čvrsto zatvore, zatim se otvore, i poručnik zaurla.
 Rotčenko kaza:
– Šta vam je? Ćutite!
Ali poručnik nastavi da urla na sav glas. Sva radost je
otišla iz njegovog tela, i zamenio ju je strah. U usku
poručnikovu lobanju nisu se mogla smestiti u isto vreme
dva osećanja.
Rotčenko ustukne i drekne:
– Ćuti! Ćuti, svinjo!
Vojnici su se zaustavili. Rotčenko je znao: još sekund
takvog urlikanja i zaurlaće dvadeset i jedan čovek.
– Svinjo! – vikne on. – Ućuti!
I poručnik ućuti. Sada je strah iščezao iz poručnikovog
tela.
Rotčenko je, osmehujući se, pratio promene na
poručniku Nikonovu. Znao je kako ljudi umiru, i nije ga
bio strah. Poručnikovo lice je prekrio znoj. Oči su mu
netremice posmatrale kapetana druge klase. Ovaj se
osmehne:
– Smiri se. Brzo će sve proći. Umrećeš – dodelićemo ti
svetog Ćorđa ukazom i ništa više. Imaš li neku poruku?
– Ala je ovo muka… – odvrati Nikonov. – Ala je ovo
muka… – ponovi. – Ništa ne razumem.
I umre.
Vojnici se dadoše u trk.
 Rotčenko slegne ramenima i pojuri za njima. Na kraju
krajeva, sada stvarno nije više bilo potrebe da se polako
odstupa.
Napred – uzvik:
– Stani! Stani!
Rotčenko takođe vikne:
– Stani!
Napred je, u gomili vojnika, stajao zastavnik Losinski.
Mahao je sabljom i vikao:
– Stani! Idite prema Nemcima!
Vojnici stanu i zbiju se u gomilu.
Rotčenko upita zastavnika:
– Šta je bilo? Ovaj pravac je dao štab puka.
Zastavnik, odgovarajući mu, nastavi da viče iz sveg
glasa, mašući sabljom:
– Nemci su presekli! Doneo sam mitraljez i doveo pet
vojnika! Probili smo se! Gospodine kapetane!
– Vratite sablju u korice i ćutite ceo minut – naredi
Rotčenko.
Zastavnik se zbuni, turi sablju u korice i zaćuti.
– Tako – kaza Rotčenko.
Vojnici su ga posmatrali. Bilo je jasno da oni čekaju
spas od njega, a on nije znao kud da ih vodi.
 – Za mnom – napred marš! – komandova on i povede
vojnike desno od druma.
Koračao je u pravcu koji je maločas odredio. Granate su
bile svud unaokolo, ali sluh i vid ljudi toliko je otupeo da
niko nije primećivao ni dima ni tutnjave.
Najednom se iza Rotčenkovih leđa začuju uzvici, i
vojnici, gurajući ga, jurnu napred.
– Nemci! – vikali su. – Nemci!
Rotčenko zaurla:
– Stani! Nema tu nikakvih Nemaca! To su naši! Stani!
Zastavnik je stajao kraj mitraljeza. Tapkao je nogama i
takođe vikao:
– Stani!
On ništa nije shvatao i odlučio je da ponavlja reči i
pokrete komandira bataljona.
– Iz mitraljeza po njima! – kaza Rotčenko. – Pali!
Zastavnik uperi mitraljez i spusti ruke.
– Ne mogu – kaza on, pobledevši, i odmah shvati da će
ga sada ubiti: rat nije više za njega. Sve je video sa strane:
šumu, bespomoćnu gomilu vojnika, Rotčenka i sebe,
potpuno izvan ove neshvatljive stvari. Bilo je to tako
strašno, i bilo je tako jasno da će neizostavno umreti, da je,
kad je mitraljez zaštektao u Rotčenkovim rukama, jurnuo
za vojnicima, pod kuršume, i prvi pao licem na suvo
granje. Nije više video kako su se zaustavili uplašeni
vojnici i kako ih je Rotčenko poveo dalje, ne osvrnuvši se
na leš zastavnika Losinskog.
Pred noć su komandir prvog bataljona, kapetan druge
klase Rotčenko i četrnaest vojnika stigli do majura. Tu su
se skupljali ostaci divizije.
Majur je bio čitav. Nijedna granata ga nije pogodila.
Rotčenko je žurno ušao u kuću. Kuća je bila prazna: ostaci
divizije su prelazili preko Oržica. Tamo, preko reke, bili su
novi položaji. Rotčenko ni sam nije znao zašto traži
Terezu. Ali Tereze nije nigde bilo.
Kapetan iziđe u vrt, kod vojnika, i naredi da se majur
zapali.
Rotčenkove misli su bile jasne: sve to što se zbilo s njim
i sa ostalima učinili su ljudi. Napravili su glupost i
budalaštinu – i sami se užasavaju toga. Nemaju prava
nikoga da krive: ni boga ni đavola. Sami su krivi.
Zastavnik Losinski, koji je poginuo u boju 30. juna u
selu Jedinorožec, odlikovan je za hrabrost Anom IV
stepena. Poručniku Nikonovu, poginulom u istom tom
boju, dodeljeno je, ukazom, oružje svetog Đorđa.
 ĐAVOLJI TOČAK

U dolini, vlažnoj i mirišljavoj, čučnule kućice. To je

seoce Viške. A od njega, kroz šume i močvare, put od
balvana, koji su na brzinu napravili vojnici-inženjerci. Po
tom putu došli su na zimsko odsustvo i odseli u Viškama
vojnici i oficiri – ostaci nekada čuvenog puka. Istim tim
putem otići će kada stigne naređenje za pokret. Ali,
naredbe nema, jer je zimi teško nastupati, vojnici su se
zavukli u zemunice u polju, a oficiri se razmestili po selu.
Put se i u toku zime popravlja.
Iz borove šume, mlatarajući laktovima i pribijajući se
uz oblučje žutog engleskog sedla, truckao se na beloj kobili
pionirac iz inženjerskog odreda.
Kod oficirskog kluba povukao je za uzdu, šireći laktove,
i podigao kobili gubicu: „Stoj!“ – kao pravi kočijaš.
Grudima je legao na kobilin debeli vrat, zapleo se u
uzengije, visoko podigao desnu nogu i spustio se na
zemlju. I kad je sjahao, izgledalo je kao da još sedi u sedlu,
uopšte nije bio manji – toliko je bio dugačak.
 Vojnici ga nisu pozdravili i nisu priskočili da odvedu
kobilu kamo treba. Inženjerac se ljutito osvrtao. Lice mu
oštro – strogo, a oči igraju. Hteo bi da vikne na vojnika, ali
nije zgodno: može mu odvratiti psovkom. Šta onda?
Epolete su mu, doduše, sa zvezdicom, ali nisu oficirske –
uzane su i sa crnim opšivom. Vidi se da nije oficir.
I dok se inženjerac, trepćući, plašio da vikne posilnog,
koji je zevao na ulazu, na ulicu iziđe oficir da udahne malo
večernje vlage.
– A, došao si? Hajde, hajde – ima pića.
A posilnom kaza:
– Prihvati kobilu.
Inženjerac važno salutira i, ponosno pogledavši u
posilnog (oficir ga je uzeo pod ruku), uđe unutra.
Unutra – vazduh vreo, gust i, od duvanskog dima, sav
kao čupav. A lampa – kao sedina među čupercima.
Oficira – nabijeno kao oko. Neko puši, neko priča već
otrcani vic, a potpukovnik Prilucki, komandant puka, sa
zastavnikom Penčom i još nekolicinom, nagnut nad
malim okruglim stolom. Na stolu – na okrugloj žutoj mapi
– „konjske trke“. Džokeji od kartona preskaču na
kartonskim konjima od jedne crte do druge, prema cilju.
Oficir baca kocku – koliko bodova? – hvata svog džokeja za
vrat i pomera ga bliže cilju. Hazardna igra.
Penčo digne glavu:
– A, došao si? Hajde – pričesti se…
 Inženjerac pažljivo prilazi stolu, tobož gleda u stranu, a
ruka mu već hvata za flašu.
Čaša. Još jedna čaša. I inženjerac ispravlja ramena, čak
suče žute brkove. I kad bi sada ugledao posilnog, kazao bi
mu obavezno „ti“ i bez straha bi mu nešto krupno
opsovao.
Uvek je tako: kada mu alkohol okrepi telo i dušu,
inženjerac čak i oficira nadmeno gleda. A kad se približi
noć, šećkajući se, govori:
– Ja bih sada nešto… Nešto mi se hoće…
I, važno koračajući, stane da lupka potpeticama visokih
i sjajnih čizama prema izlazu.
– Adije, gospodo oficiri!
I zna on dobro: i gospoda oficiri bi želeli isto što i on. Ali
gospoda oficiri nisu slobodni, i bez naredbe iz Viški neće
otići. On nije oficir, on je bedni inženjerac, i viši je od svih
oficira. Prohtelo mu se – na konja! I – iju!
– Adije, gospodo oficiri!
I već spretnije skače u sedlo i u galopu juri kroz polje, u
šumu. Parčad leda pršti pod brzim kopitama, šuma diše
hladnim vetrom, vojnici ustuknu i salutiraju.
Dobro je kad pijan čovek izjaše na slobodu, kroz mraz i
mrak ka toploti, ka…
– Nešto bih hteo – zvižduka inženjerac i mamuza
kobilu. – Nešto mi se hoće…
I borovi svojim belim šapama skrivaju njegovu figuru.
 A gospoda oficiri bi da sede unutra i da piju. I čim ode
inženjerac, kao da se još beznadežnije zatvara krug: ujutru
i preko dana obuka, uveče – piće i hazardne igre.
Zastavnik Penčo se plaši da pije. Čim malo popije,
odmah zaspi. A posle toga tri dana ga boli glava, tera ga na
povraćanje. Zastavnik Penčo je i bez pića pijan. I bez pića
ne može da se skrasi: jednako se vrti – crnpurast,
pokretljiv, malen – i petlja dok govori, ne izgovara reči do
kraja.
– Prišipetlja, neka ga đavo nosi!… – kaza zastavnik
Penčo kad je inženjerac otišao i legne na klupu licem
prema zadimljenom plafonu; i kroz dim, kroz pijane
glasove, gledao je u Poljsku, u ono leto od kojeg je sve
počelo: danju – pesak, noću – zvezde. I noću se tamna
gromada ljudi, konja, oružja i komore – lagano kao
ogromna kornjača, kreće prema istoku. A na istoku, na
zapadu, na severu, na jugu, svuda, kudgod upravio usnuli
pogled, liže plamen i žudno guta crno nebo. I sve – i pesak,
i zvezde, i gromada što se kreće kroz tamu – sve je
zatvoreno u ogromni začarani krug sela u plamenu, koje je
zapalio neprijatelj. I iz tog kruga pomalja se tamna
gromada.
Odavno je razmaknut krug, odavno se probio puk, ali
se to zanavek useklo u sećanje, i muči, i goni nekud. Kuda
– ne zna se.
– Uskoro ćemo u ofanzivu – umiruje potpukovnik
Prilucki.
 A u njega crveno lice, mastan vrat, a iz crne muštikle
od roga štrči ne cigareta, već debela cigara.
– Stvar je jasna. Rusija ne može da propadne. Rusija će,
bratac moj, ceo svet pobediti. Kako bi drugačije i moglo
biti?…
I tu potpukovnik Prilucki pusti ispod masnih brkova
toliko crnog dima kao da mu je u čeljustima eksplodirala
topovska granata. I celu je sobu najednom zapljusnuo
dim, a zastavnik Penčo, kinuvši, zavrti glavom:
– Ne verujem.
– Šta?
Potpukovnikove se grudi rašire ispod smeđeg
pulovera. Prilucki duboko uvuče dim iz cigare, dune u lice
zastavniku crni kolut, pa produži:
– De, de! Dis-ci-plina, bratac! Ne smeš tako da
razgovaraš s komandantom. Ja ću tebe – u aps!
Ali zastavnik Penčo ne može da miruje. Treba brzo, bez
oklevanja, učiniti nešto. Da mu ne lebdi više plameni
obruč pred očima. A šta učiniti – ne zna se.
U Viškama, odmah iza kuća, postoji veštačko jezero.
Zima je pokrila jezero ledenim krugom. A u sam centar
zastavnik Penčo je lično zabio kolac. Onda je pozvao dva
vojnika-drvodeljca, i oficiru su se čitava tri dana čudili: šta
to zastavnik majstoriše na jezeru? A posle tri dana, kad su
se skupili kraj jezera, pokazalo se: lukava igra. Hazardnija i
od „trka“. Na kocu, kao na osovini, malo iznad površine
jezera, vrti se točak; od njega prema obali, ka samom kraju
jezera – brvno, a o brvno okačene sanke. Kad se zavrti
točak, brvno zaškripi i sanke polete po krugu najvećom
mogućom brzinom. Opasna igra!
Sanke je montirao sam zastavnik Penčo. Vojnik je
polako okretao točak u centru, a sanke, zamalo što se ne
odvoje od leda, zacvilele su po krugu, uz ivicu jezera, i
samo što nisu, u punom zamahu, odletele u vazduh.
U drugom krugu sanke stanu. Penčo skoči na noge,
potpuno spokojan, mirnog pogleda.
– Odlična stvar!
Pa će potpukovniku Priluckom:
– Izvolite, pukovniče. Isprobajte.
– Nisam ja avijatičar – odgovori potpukovnik. – Ja sam
pešadijski oficir. Doktor mi je zabranio da letim.
Ali sramota je potpukovnika: kao da se pred svim
oficirima prepao. On pusti poslednji put dim ispod brkova,
dadne muštiklu onom pored sebe, i uspentra se na sanke.
– Teraj!
Ali sa sanki nije mogao da siđe. Pomogli su mu oficiri.
– Đavolji točak! – kaza potpukovnik, odahnuvši. – Kao
da ideš u juriš, a u njušku te biju iz mitraljeza, skroz
naskroz. Hajde da vidimo: ima li još borbenog duha kod
ruskih oficira? Sedaj, sledeći po redu!
Sanke su cijukale po krugu. Oficiri su se čvrsto prsima
pripijali uz njih, da ne odlete iz kruga. I niko nije pao. Svi
su izdržali probu.
 – Dobro – kaza potpukovnik. – Danas ćemo da
popijemo.
Pili su u oficirskom klubu. Pijani, ponovo su otišli na
jezero. I pokazalo se: staviš li pijanog oficira na sanke, već
u drugom krugu alkohol ispari iz glave. Onda možeš
ponovo da piješ. Dobra igra!
Zastavnik Penčo takođe je počeo da pije. Sada, da ne bi
zaspao od pića, mogao je da se vozi na sankama. Mogao je
čak da napravi četiri kruga.
Kad se inženjerac ponovo pojavio u oficirskom klubu,
potpukovnik Prilucki ga pozove sebi i stavi pred njega
flašu konjaka:
– Nategni iz flaše!
Inženjerac žudno uhvati tankim prstima flašu, zabaci
glavu i pola flaše ispije naiskap. Hteo je da odvoji flašu od
usta, ali su mu zadrhtale ruke, pa se zajedno sa stoličicom
preturio i udario potiljkom o patos. A flaša se – pošto mu
se konjak prosuo po licu i smeđoj vojničkoj bluzi sa
srebrnim dugmetima – razbila u paramparčad.
Potpukovnik Prilucki se kikotao kao merzerska
baterija:
– Ho-ho-ho! Ho-ho-ho!
A inženjerac je, skupljajući noge, puzao po podu.
Odjednom ima mnogo nogu, ne može ih izbrojati, biće ih
stotinu…
– Ej, Penčo! – kaza potpukovnik. – Na sanke s njim!
 I pukovnik obesi inženjerca o svoju snažnu ruku kao
mokru krpu. Prilucki je išao napred, za njim – Penčo, a iza
Penča – ostali oficiri: svi na jezero!
Kod jezera potpukovnik zbaci inženjerca s ruke:
– Privežite ga!
– Gospodine pukovniče, smilujte se! Ja sam jadni
inženjerac… Nemojte… Ja za vas put gradim…
– Na šta ciljaš? – namršti se potpukovnik.
– Na šta aludiraš? Da treba još da odstupamo?
Uostalom, neka te đavo nosi! Gubi se odavde na svojoj
kobili!
Inženjerac je, pognuvši se, iznemogao od straha i
trezan, odjahao iz Viški na debeloj kobili. I učinila mu se
strašna bela ogromna šuma, i belo ogromno nebo, i ćoravi,
besmisleni mesec.
A od svega mu je najtužnije bilo to što više neće moći
da pije u Viškama sa oficirima.
A u Viškama su iz dana u dan sve više pili, a kad se
napiju – na jezero: jurnjava na sankama, u susret ledenom
vetru.
Jednog dana domaćin kluba kaza:
– Gospodo oficiri! Piće je na izmaku. Ima ga još za dve
nedelje, a posle – mrka kapa. Danas sam sreo inženjerca.
Prihvata da kupi, ako naručimo. Javiće se – da se
dogovorimo.
Potpukovnik Prilucki vikne:
 – Do đavola! Znate šta – za dan i noć sve piće da
dokrajčimo. Hazard. Takmičićemo se ko će više. A ko
najviše popije, njemu ću dati dopust. Važi?
S večeri je počelo. Na jezeru, pored đavoljeg točka,
postavili dežurnog. I kod kluba dežuralo je pola voda
vojnika. Padne li pijan oficir, odvuku ga za noge do jezera,
tamo ga provozaju na sankama – i alkohol mu ispari iz
glave. Oficir se digne:
– Hvala vam, braćo!
A vojnici odgovaraju:
– Na službi, vaše blagorodstvo!
I oficir se opet vrati, da pije, ali više ne može na
odsustvo – ispao je iz stroja. Piće oficir sve dotle dok ga
ponovo ne odvuku na sanke, da istera alkohol iz tela.
U početku su išli po činovima: prvo zastavnici, posle
zastavnika potporučnici, a za ovima poručnici. A dalje je
išlo bez čina: ko je kapetan, a ko zastavnik, više se ne zna –
svi su podjednako pijani. I pokazalo se da su najizdržljiviji
potpukovnik Prilucki i zastavnik Penčo. Predveče drugog
dana još su svi sedeli jedan preko puta drugog, kao trezni, i
istresali čašu za čašom.
Tako ih je i zatekao inženjerac, koji se plašljivo
zaustavio na vratim.
– A!… Pseća krv. Hodi – popij.
Inženjerac ćutke saspe u grlo dve čaše, mezne i,
ispravivši se, pogladi prstom žute brkove. Ispije još i
progovori tihim glasom:
 – Sve je jasno. Sve je kako valja. Sve je u redu. Samo, ne
treba vređati ljude. Evo, na primer, ja… Gradim put. Za
vas, gospodo oficiri, radim. I možda sam i ja, isto tako
oficir…
Oficiri su ga pažljivo slušali, i on ustane, oči mu
zasijaju, pa nastavi:
– Svi ste vi ovde dobri ljudi. A mene vređate. Zašto? Ja
sam divan čovek. Ja sam izuzetan čovek. Ja, na primer,
pišem pesme i šaljem ih u novine. U meni je ruska duša,
iskrena, a vi kažete: pseća krv. Tražite da nabavim vino…
No tu ga zastavnik Penčo lako mune u grudi, i
inženjerac se sruči na stolicu.
– Zaveži!
I kad je zastavnik Penčo ustao, nije se klatio, ali je
svima, po njegovom licu, po odveć odsečnim pokretima,
bilo jasno – pijan čovek, i to tako pijan da se nipošto neće
otrezniti, pa makar deset krugova na sankama okrenuo.
– Gospodo oficiri! – vikne zastavnik Penčo. – Spasavajte!
Umirem. Telo mi želi spokoja, a duša sreće.
I, posrnuvši, zastavnik Penčo se ispovraća po stolu.
Potpukovnik Prilucki se nasmeje veselo, grohotom.
– Gotov si! Nisi izdržao. Kad se ovako ponašaš, znači
nisi izdržao: pijan si. Sve sam vas pobedio! Ja! Ja idem na
odsustvo! Ja! Sve sam vas pobedio u piću!
Stavi čašu i rukavom obori flašu. Iz flaše se prolije crno
vino.
 Domaćin kluba skoči:
– Poslednja flaša, gospodine potpukovniče.
– Ne mari. Sve sam ih natpio. Ja idem na odsustvo. A
tamo, u prestonicama…
I, osmotrivši ostale, zavalivši se na naslon stolice,
potpukovnik produži, osmehujući se:
– Ali bolje ovako. Ja sam, po ugovoru, prvi na redu. No,
neću otići na odsustvo. Sve sam vas pobedio u piću – mogu
ako hoću, ali neću, ali ni vas, braćo, neću pustiti. Tako je!
Rat je! Ajdemo, braćo, na jezero!
Penčo uhvati inženjerca za okovratnik:
– I ovoga! I ovoga! Neka se malo provoza, prišipetlja…
Jedino što je zastavnik Penčo video – to je crni kolac
nasred jezera. Hrabro je stao u nesigurni krug, prišao
kocu.
Oficiri su, uz viku i smeh, povaljivali inženjerca na
sanke.
– Sam ću! – vikao je ovaj. – Ja sam hrabar čovek! Sam ću!
Ležao je već na sankama, a potpukovnik Prilucki,
stojeći na jezeru, gađao ga je grudvama.
– Da se malo vrtiš, pseća krvi!
I potpukovnik Prilucki najednom lupi potiljkom o led.
Nešto teško ga je udarilo po nogama. Ne shvatajući, on se
pridigne, oslanjajući se dlanom desne ruke o led, dok je
levom pritiskao ranu na temenu. I tad ga je ponovo – od
pasa do vrata – snažno udarilo brvno, i pošto ga je odbacilo
uvis, zavrljačilo ga je na led, pod novi udarac brvna, koje se
sve brže i brže kretalo.
Telo potpukovnika Priluckog odskakalo je na ledu. A
zastavnik Penčo je stajao nasred jezera i vrteo točak.
– Vrti se, đavolje kolo! Mrvi lobanje! Melji kosti! Kidaj
meso! Zdiraj kožu! Đavo ih nosio!
Inženjerac je leteo po krugu bez daha, bez misli,
grčevito se držeći prstima za sanke, priljubivši se uz njih, u
četvrtom krugu nije izdržao: otpao je od sanki, poleteo, je,
vrteći se, kroz vazduh i samo je jednom uspeo da vrisne.
Taj vrisak se čuo daleko u selu i u vojničkim zemunicama.
I pošto je vrisnuo, inženjerac je udario iz sve snage čelom u
drvo, koje mu je probilo lobanju do potiljka.
 Jurij Olješa

LJUBAV

Šuvalov očekivaše Ljolju u parku. Bilo je vrelo podne.

Na kamenu se pojavio gušter. Šuvalov pomisli, na tome
kamenu gušter je nesiguran, mogu ga odmah opaziti.
„Mimikrija“, pomisli on. Misao o mimikriji izazva sećanje
na kameleona.
– Na zdravlje – reče Šuvalov. – Nedostajao je još
kameleon.
Gušter štucnu.
Šuvalov se ljutito diže sa klupe i brzo pođe stazom.
Obuze ga gnev, pojavi se želja da se usprotivi nečemu.
Zaustavi se i reče dosta glasno:
– Neka ide u đavola! Zašto misliti o mimikriji i
kameleonu? Ta misao mi je sasvim izlišna.
Uspe se na proplanak i sede na panj. Leteli su insekti.
Drhtalo je šiblje. Arhitektura letenja ptica, muva i buba
bila je prozirna, i mogle su se uloviti tačkaste linije, obrisi
svodova, mostova, kula, terasa – nekakav grad koji se brzo
menja i svakog trenutka deformiše.
– Drugi počinju upravljati mnome – pomisli Šuvalov. –
Sfera moje pažnje se zakrečava. Postajem eklektik. Ko
upravlja mnome? Počinjem da vidim ono što ne postoji.
Ljolja nije dolazila. Njegovo bavljenje u parku se oteže.
Šetkao je. Bio je prinuđen da se ubedi u postojanje mnogih
vrsta insekata. Po stabljici milela je bubica, skide je i stavi
na dlan. Najedanput jako zablista njen trbuh. On se
naljuti.
– Do đavola! Još pola sata, i postaću prirodnjak.
Stabljike su bile različite, lišće, šiblje; on vide travčice,
zglavkaste kao bambus; iznenadi ga šarenilo onog što
zovu travnjakom; šarenilo samog terena bilo je za njega
sasvim neočekivano.
– Neću da budem prirodnjak! – zavapi on. – Nisu mi
potrebne te slučajne opaske.
Međutim Ljolja nije dolazila. On već napravi nekakve
statističke zaključke, izvede nekakvu klasifikaciju. Mogao
je već tvrditi da je u tome parku više drveća sa širokim
deblima i lišćem koje ima oblik trefa. Pogađao je zujanje
insekata. Njegova pažnja, mimo lične volje, beše za njega
ispunjena potpuno nezanimljivom sadržinom.
A Ljolja nije dolazila. Bio je setan i jedak. Umesto Ljolje
dođe neznani građanin u crnom šeširu. Građanin sede
pored Šuvalova na zelenu klupu. Građanin je sedeo malo
snuždeno, sa belim rukama na kolenima. Bio je mlad i
miran. Docnije se ispostavilo da mladić pati od
daltonizma. Zapodenuše razgovor.
– Ja vam zavidim – reče mladić. – Kažu da je lišće
zeleno. Ja nikad nisam video zeleno lišće. Dešava mi se da
jedem plave kruške.
– Plava boja nije za jelo – reče Šuvalov. – Ja bih povraćao
od plave kruške.
– Ja jedem plave kruške – tužno ponovi daltonist.
Šuvalov uzdrhta.
– Je l’ te – upita on – niste li primetili da se, kad oko vas
lete ptice, stvara grad, zamišljenelinije…
– Nisam primetio – odgovori daltonist.
– Dakle, ceo svet vam izgleda na svome mestu?
– Ceo svet, sem nekih odlomaka u boji.
Daltonist okrete Šuvalovu bledo lice.
– Vi ste zaljubljeni? – upita on.
– Zaljubljen sam – pošteno priznade Šuvalov.
– Samo je nekakva zbrka u bojama, dok je ostalo sve
prirodno! – veselo reče daltonist. Tom prilikom on učini
prema svome sagovorniku pokret kao da ga stavlja pod
svoje okrilje.
– Pa ipak, plave kruške – to nije sitnica – osmehnu se
Šuvalov.
U daljini se pojavi Ljolja. Šuvalov poskoči. Daltonist
ustade i, podignuvši crni šešir, poče se udaljavati.
 – Da niste violinist? – dobaci za njim Šuvalov.
– Vi vidite ono što ne postoji – odgovori mladić.
Šuvalov vatreno viknu:
– Vi ličite na violinista.
Daltonist, udaljujući se sve više, reče nešto, i Šuvalovu
se učini:
– Vi ste na opasnom putu…
Ljolja je brzo išla. On joj krete u susret, načini nekoliko
koraka. Ljuljaškale su se grane s lišćem kao tref. Šuvalov je
stajao na sredini staze. Grane su šuštale. Ona je išla,
dočekivana ovacijom lišća. Daltonist, grabeći udesno,
pomisli: vreme je vetrovito – i pogleda uvis, na lišće. A ono
se držalo kao svako lišće uznemiravano vetrom. Daltonist
opazi plave lisne krune u njihanju, Šuvalov opazi zelene
krune. Ali Šuvalov izvede netačan zaključak. On pomisli:
drveće dočekuje Ljolju ovacijom. Daltonist se varao, ali
Šuvalov se varao još grublje.
– Ja vidim ono što ne postoji – ponovi Šuvalov.
Ljolja stiže. U ruci je držala kesu s kajsijama. Pruži mu
drugu ruku. Svet se naglo menjao.
– Zašto se mrštiš? – upita ona.
– Ja, čini mi se, imam naočari.
Ljolja izvadi iz kese kajsiju, rastvori njene male školjke i
izbaci košticu. Koštica pade u travu. Ona se uplašeno
osvrte. On se obazre i opazi: na mestu na koje je pala
koštica izraslo je drvo, vitko, blistavo drvo, divni amrel.
Tada Šuvalov reče Ljolji:
– Događa se nekakva glupost. Počinjem da mislim u
slikama. Za mene prestaju da postoje zakoni. Za pet godina
na tome mestu izrašće kajsija. Sasvim je mogućno. To je u
potpunom skladu s naukom. Ali ja sam, uprkos svima
prirodama, spazio to drvo pet godina ranije. Glupost.
Postajem idealist.
– To je zbog ljubavi – reče ona, cedeći sok iz kajsije.
Ljolja je sedela na jastucima, očekujući ga. Postelja je
bila povučena u ugao. Blistali su na tapetama venčići. On
priđe, ona ga zagrli. Bila je tako mlada i tako laka da je,
svučena, izgledala u košulji neprirodno golišava. Prvi
zagrljaj bio je buran. Dečji medaljon odlete sa njenih grudi
i zaustavi se u kosi, kao zlatno zrno badema. Šuvalov se
spuštao nad njenim licem – lagano, kao nad licem
samrtnice koja tone u jastuk.
Gorela je lampa.
– Ugasiću je – reče Ljolja.
Šuvalov je ležao uza zid. Ugao se naže. Šuvalov je vukao
prstom po šari tapeta. On shvati: taj deo opšte šare tapeta,
taj kutak zida ispod kojega se uspavljivao ima dualističku
egzistenciju: jedna je obična, svakidašnja, nimalo
upadljiva – obični venčići; druga je – noćna, usvajana na
pet minuta pre prelaska u san. Najedanput se delovi šara,
spustivši se do samih očiju, uvećaše, detaljisaše i izmeniše.
Na međi između sna i jave, on se, blizak dečjim
osećanjima, nije bunio protiv promene poznatih i
propisnih oblika, tim pre što je ta promena bila ljupka:
umesto kovrdža i prstenja, video je kozu, kuvara…
– I to je violinski ključ – reče Ljolja, shvativši ga.
– I kameleon… – promrmlja on, tonući u san.
Probudi se rano ujutru. Vrlo rano. Probudi se, pogleda
oko sebe i viknu. Blažen zvuk izlete iz njegova grla.
Promena započeta u svetu prvoga dana njihovog
poznanstva svršila se za ovu noć. Probudi se u novom
kraju. Svetlost jutra ispuni sobu. On vide prozor i na
prozoru saksije sa raznobojnim cvećem. Ljolja je spavala,
okrenuvši mu leđa. Ležala je zgrčena, leđa njena
zaokruglila se, pod kožom se ocrtavao pršljen – tanana
trska. „Udica“ – pomisli Šuvalov – „bambus“. U tome
novom kraju sve je bilo ljupko i nasmejano. U otvoren
prozor uletali su glasovi. Ljudi su razgovarali o saksijama
za cveće izbačenim na njen prozor.
On ustade, obuče se, s mukom se održavajući na zemlji.
Zemljina teža nije više postojala. Još nije savladao zakone
toga novoga sveta i zato se ponašao obazrivo, s pažnjom,
bojeći se da nekim neobazrivim pokretom ne izazove
zabranjeno dejstvo. Čak beše opasno jednostavno misliti,
jednostavno shvatiti predmete. A najednom za noć, u
njega se uselila umešnost da materijalizuje misli. Imalo je
osnova za takvu pretpostavku. Tako su se, na primer,
dugmad sama od sebe zakopčala. Tako se, na primer, kad
mu je zatrebalo okvasiti četku da bi ovlažio kosu, iznenada
začu zvuk prolivenih kapljica. Osvrte se. Na zidu, u sjaju
sunca, plamteo je u bojama mongolfjea29 svežanj Ljoljine
odeće.
– Ja sam tu – zazvoni iz gomile glas slavine.
On nađe pod svežnjem slavinu i umivaonik. Ružičasti
sapunčić stajao je takođe tu. Sad se Šuvalov bojao da
pomisli na nešto strašno. „U sobu uđe tigar“ – bio je, i
protiv želje, spreman da pomisli, ali uspe da se odvoji od te
misli… Pa ipak u strahu pogleda u vrata. Materijalizovanje
se zbilo. Ali pošto misao nije bila sasvim uobličena, i efekt
materijalizovanja ispao je dalek i približan: kroz prozor
ulete osica… Bila je šarena i krvoločna.
– Ljolja! Tigar! – jauknu Šuvalov.
Ljolja se probudi. Osica se vila iznad tanjira. Zadriglo je
zujala. Ljolja skoči s kreveta – osica polete na nju; Ljolja se
mašući branila – osica i medaljon su leteli oko nje. Šuvalov
lupi medaljon dlanom. Dadoše se u poteru. Ljolja poklopi
osicu svojim krutim slamnim šeširom.
Šuvalov ode. Pozdraviše se na promaji, koja je u ovom
svetu neobično preduzimljiva i mnogoglasna. Promaja je
dole otvorila vrata. Pevala je kao pralja. Okretala je cveće
na prozoru, pothvatila Ljoljin šešir, oslobodila osicu i
bacila je u loćiku. Digla je Ljoljinu kosu uvis. Zviždala je.
Digla je uvis Ljoljinu košulju.
Rastadoše se, i Šuvalov, od sreće ne osećajući pod
sobom stepenice, siđe dole, iziđe u dvorište… Da, on nije
osećao stepenice. Dalje ne oseti ni vrata na glavnom ulazu,
29 Franc. „Montgolfier“ – prvi vazdušni balon koji se digao zagrevanjem
vazduha, nazvan po pronalazačima, braći Mongolfje. (Prim. prev.)
ni pločnik; tada otkri da ovo nije obmana, već realnost, da
njegove noge vise u vazduhu, da leti.
– Leti na krilima ljubavi – rekoše u prozoru sa strane.
On se vinu, tolstojevka se pretvori u krinolin, na usni
se pojavi groznica; leteo je, puckajući prstima.
U dva sata stiže u park. Umoran od ljubavi i sreće,
zaspa na zelenoj klupi. Spavao je, znoj je vreo pod suncem
na njegovom licu. Spavao je, isturivši ključnjače pod
razapetom tolstojevkom.
Stazom je lagano, s rukama na leđima, s ozbiljnošću
sveštenika i u odeći nalik na dugačku rizu, u crnom šeširu,
s tamnoplavim naočarima, čas spuštajući, čas visoko
dižući glavu, koračao nepoznat čovek.
On priđe i sede do Šuvalova.
– Ja sam Isak Njutn – reče nepoznati, podignuvši crni
šešir. On vide kroz naočari svoj plavi fotografski svet.
– Dobar dan – prošaputa Šuvalov.
Veliki naučnik sedeo je pravo, oprezno, kao na iglama.
Osluškivao je, uši su mu podrhtavale, kažiprst leve ruke
strčao je u vazduhu kao da je pozivao da se pokloni pažnja
horu spremnom da svakog trenutka grmne na znak toga
prsta. Sve se pritajilo u prirodi. Šuvalov se tiho sakri iza
klupe. Jedanput pisnu pod njegovom petom šljunak.
Čuveni fizičar je slušao veliko ćutanje prirode. U daljini,
nad gomilama zelenila, kao u pomračenju, ocrta se zvezda,
i postade hladnjikavo.
– Gle! – namah uzviknu Njutn. – Čujete li?
 Ne osvrćući se, on pruži ruku, uhvati Šuvalova za skut
i, dignuvši se, izvuče ga iz zasede. Pođoše po travi. Udobne
naučnikove cipele lako su tapkale, ostajahu beli tragovi na
travi. Napred, često se osvrćući, jurio je gušter. Oni pođoše
kroz čestar, koji ukrasi prahom i bubamarama gvožđe
naučnikovih naočara. Ukaza se proplanak, Šuvalov
poznade drvo koje se juče pojavilo.
– Kajsija? – upita on.
– Ne – osorno odgovori naučnik – to je jabuka.
Obris jabuke, rešetkasti obris njene krune, lak i trošan
kao okvir mongolfjea, nazirao se iza retkog lisnog
pokrivača. Sve je bilo nepomično i tiho.
– Gle! – reče naučnik saginjući se. Od saginjanja glas mu
je ličio na ruku. – Gle! – on je držao u ruci jabuku. – Šta to
znači?
Bilo je jasno da nije često morao da se saginje;
ispravivši se, on je nekoliko puta zabacivao ramenima
ugađajući kičmi, starom bambusu kičme. Jabuka je mirno
stajala na podlozi od tri prsta.
– Šta to znači? – ponovi on huktanjem, ometajući
rečenični zvuk. – Objasnite mi: zašto je pala jabuka?
Šuvalov je gledao u jabuku, kao nekad Viljem Tel.
– To je zakon gravitacije – progunđa on.
Onda, posle pauze, veliki fizičar upita:
– Vi ste, čini mi se, danas leteli, studente? – tako upita
magistar. Obrve mu se izviše visoko iznad naočara.
 – Vi ste, čini mi se, danas leteli, mladi marksisto?
Bubamara je mileći prešla sa prsta na jabuku. Njutn
izbeči oči. Bubamara je bila za njega izvanredno plava. On
se natušti. Ona siđe s najviše tačke na jabuci i odlete na
krilima, izvučenim odnekud iz nje, kao što se ispod fraka
izvlači džepni rupčić.
– Vi ste danas, čini mi se, leteli?
Šuvalov je ćutao.
– Svinjo! – reče Isak Njutn.
Šuvalov se probudi.
– Svinjo! – reče Ljolja, stojeći nad njim. – Čekaš me i
spavaš. Svinjo!
Ona skide bubamaru sa njegovog čela, osmehnuvši se
tome što je trbuh insekta gvozden.
– Sotono! – izdra se on. – Ja te mrzim. Ranije sam znao
da je to bubamara – i ništa drugo o njoj, ali da je ona „Božja
kravica“30, nisam znao. No, recimo, još bih mogao doći do
zaključka da je njeno ime donekle antireligiozno. Ali otkad
smo se sreli, nešto se desilo s mojim očima. Vidim plave
kruške i vidim da otrovna pečurka liči na bubamaru.
Ona htede da ga zagrli.
– Ostavi me! Ostavi – viknu on. – Dodijalo mi je!
Sramota me je.
Vičući tako, on je bežao, kao košuta. Frkćući, jurio je
divljim trkom, odskačući od svoje senke, gledajući
30 Na ruskom buba-mara se kaže „божья коровка“. (Prim. prev.)
razroko. Odluči da zaboravi sve. Izgubljeni svet treba da
bude vraćen.
– Do viđenja – uzdahnu on – ja i ti se više nećemo videti.
On sede na uzvišeno mesto, na greben, sa koga se
pružao pogled na veliki prostor načičkan letnjikovcima.
Sedeo je na vrhu prizme, spustivši noge niza strmen. Pod
njim se okretao amrel sladoledžije, celo putovanje
sladoledžijino podsećalo je na crnačko selo.
– Ja živim u raju – reče mladi marksist vodnjikavim
glasom.
– Jeste li vi član partije? – začu se do njega.
Mladić u crnom šeširu, poznati daltonist, sedeo je baš
do Šuvalova.
– Da, ja sam član partije – reče Šuvalov.
– Vi ne možete živeti u raju.
Daltonist je mahao prutićem. Šuvalov je uzdisao.
– Šta da radim? Zemlja se pretvorila u raj.
Daltonist je zviždukao. Daltonist je čačkao prutićem
uvo.
– Vi znate – nastavi unjkajući Šuvalov – vi znate do čega
sam došao. Ja sam danas leteo.
Na nebu, koso, kao poštanska marka, lebdeo je zmaj.
– Hoćete, ja ću vam demonstrirati… ja ću poleteti tamo.
(On pruži ruku.)
– Ne, hvala. Neću da budem svedok vaše sramote.
 – Da, to je strašno – poćutavši, izusti Šuvalov. – Znam
da je to strašno.
– Zavidim vam – nastavi on.
– Nije moguće?
– Časna reč. Kako je lepo ceo svet shvatiti pravilno i
brkati samo nekakve šarene detalje, kao što se dešava s
vama. Vi ne morate živeti u raju. Svet ne iščezava za vas.
Sve je u redu. A ja? Pomislite, ja sam sasvim zdrav čovek.
Ja sam materijalista… i najednom pred mojim očima
počinje da se događa zločinačka, antinaučna deformacija
stvari, materije…
– Da, to je strašno – složi se daltonist. – I sve to zbog
ljubavi.
Šuvalov s neočekivanom bujnošću zgrabi suseda za
ruku.
– Čujte! – uzviknu on. – Slažem se. Dajte mi vaš omotač
dugine boje i uzmite moju ljubav.
Daltonist naže niza strmen.
– Izvinite – reče on. – Nemam vremena. Do viđenja.
Živite sami u raju.
On se teško kretao niz padinu. Išao je gegajući se,
gubeći sličnost sa čovekom i ličeći sve više na odblesak
čoveka u vodi. Najzad, dotetura se do ravne površine i
veselo zakorača. Zatim, stavivši prutić pod pazuho, posla
Šuvalovu poljubac i uzvik:
– Pozdravite Evu! – viknu on.
 A Ljolja je spavala. Sat posle susreta sa daltonistom
Šuvalov je pronađe u nedrima parka, u središtu. On nije
bio prirodnjak, niti mogade odrediti šta ga okružuje:
lešnjak, glog, zova ili trnjak. Sa svih strana pritislo ga
granje, žbunje, išao je kao prodavac korpi, natovaren
lakom pletenicom granja koje se do srži zgušnjavalo.
Bacao je sa sebe te korpe, koje su ga zasipale lišćem,
listićima, bocama, bobicama i pticama.
Ljolja je ležala na leđima, u ružičastoj odeći, otkrivenih
grudi. Spavala je. On je slušao kako pucketa sluzokoža u
njenom od sna nabreklom nosu. Sede do nje.
Zatim joj stavi glavu na grudi; prsti njegovi osetiše cic,
glava je ležala na njenim znojnim grudima, on joj vide
dojku, ružičastu, s nežnim, kao pena na mleku, borama.
On ne ču šum, uzdah, pucketanje granja.
Daltonist se pojavi iza živice. Žbunje ga nije puštalo.
– Čujte! – reče daltonist.
Šuvalov diže glavu sa sladunjavim licem.
– Ne idite za mnom, kao pseto – reče Šuvalov.
– Čujte, slažem se. Uzmite moj omotač dugine boje i
dajte mi vašu ljubav.
– Idite i jedite plave kruške – odgovori Šuvalov.
 Vladimir Nabokov

POSETA MUZEJU

Pre nekoliko godina jedan moj pariski prijatelj –

najobzirnije rečeno, čovek s nastranostima – kada je čuo
kako se spremam da provedem dva-tri dana u blizini
Montizera, zamolio me je da navratim u tamošnji muzej
gde je, kako su mu rekli, izložen portret njegovog dede, rad
slikara Leroa. Smeškajući se i šireći ruke, ispričao mi je
dosta mutnu istoriju, koju sam, pravo da kažem, slušao
jednim uhom, pošto ne volim kada me ljudi gnjave svojim
ličnim problemima, ali uglavnom zato što sam svog
prijatelja sumnjičio zbog upadanja u fantaziju.
Priča je bila približno takva da je posle dedine smrti, a
umro je u svome petrogradskom domu za vreme
japanskog rata, nameštaj njegovog pariskog stana prodat
na aukciji, pri čemu je portret, posle dužeg lutanja,
otkupio muzej grada u kome se rodio slikar Leroa. Moj
prijatelj je hteo saznati da li se portret odista tamo nalazi, i
ako je tako, da li bi ga mogao otkupiti, i, ako je to moguće –
po koju cenu. Kada ga upitah zašto sam ne stupi u kontakt
s upravom muzeja, reče da je pisao tamo nekoliko puta, ali
nije primio odgovor.
U sebi sam odlučio da neću ispuniti njegovu molbu:
pozvaću se na bolest ili na promenu pravca putovanja. Na
samu pomisao o posećivanju znamenitosti, bilo da je reč o
muzejima ili starim zdanjima, hvata me muka, a povrh
toga, molba čestitog osobenjaka izgledala mi je potpuno
lišena smisla. Ispalo je ipak tako da me je, dok sam lutao
praznim montizerskim ulicama u potrazi za prodavnicom
pisaćeg materijala i proklinjao krajnje dugi šiljak
katedralskog tornja koji mi je izrastao pred očima na kraju
svake ulice, zaustavio jak pljusak koji je izazvao jako
opadanje klenovog lišća; bio je, naime oktobar, i lepo
vreme na jugu Francuske doslovno je visilo na dlaci.
Tražeći zaklon našao sam se na stepeništu muzeja.
Bila je to nevelika zgrada od raznobojnog kamenja,
ukrašena stubovima, sa zlatnim natpisom nad freskama
pročelja, a sa dveju strana bronzanih vrata stajala su dva
kamena lava oslonjena na lavlje šape. Jedno krilo vrata
bilo je otvoreno i unutra je izgledalo tamno u poređenju sa
bleštavim tragovima kiše. Stajao sam neodlučno, ali i
pored zaklona krovnog istupa stepenice su zasipali sve
gušći mlazevi kiše. Videći da pljusak neće tako brzo
prestati, u nedostatku boljeg rešenja – uđoh unutra. Čim
sam stupio na glatki, zvučni, kameni pod, u udaljenom
uglu vestibila razleže se lupa hoklice i čuvar – oveštali
ratni invalid s praznim rukavom – ustade da me pozdravi,
odlažući novine i gledajući me povrh naočara. Uplativši
franak i trudeći se da ne gledam na nekakve statue u holu
(isto tako uslovne i beznačajne kao prva numera cirkuske
predstave), uđoh u glavnu dvoranu.
Sve je bilo kao što treba: siva boja, uspavanost
supstance, obespredmećena predmetnost; vitrina s
izlizanim komadima starog novca, koji su ležali u
plišanim udubljenjima, a na poklopcu vitrine stajale su
dve sove – buljina i sova ušara – snabdevene potpisima
koji u doslovnom prevodu s francuskog glase „veliki knez“
i „srednji knez“; u otvorenim grobnicama od prašnjavog
kartona ležali su zaslužni primerci minerala; fotografija
začuđenog gospodina šiljate brade uzdizala se nad
zbirkom čudnih crnih kuglica različite veličine, koje su
zauzimale počasno mesto pod nagibom vitrine: mnogo su
podsećale na zamrznuti izmet, i ja sam se nad njima
nehotice zamislio, jer nikako nisam mogao da
odgonetnem njihovu prirodu, sastav i namenu. Čuvar je
filcanim koracima stupao za mnom, ostajući ipak na
izvesnoj razdaljini, no sada mi je ipak prišao, držeći jednu
ruku za leđima, a sablast druge u džepu, i sudeći po
jabučici, najočiglednije je progutao pljuvačku.
– Šta je to? – upitah za kuglice.
– Nauka još ne zna – odbubnja on nesumnjivo
nagruvanu frazu. – Eksponate koje tu vidimo – nastavio je
istim neprirodnim glasom – otkrio je 1895. godine gradski
savetnik Luj Pradje, vitez Legije časti – i drhtavim prstom
pokaza na fotografiju.
 – Izvrsno – rekoh. – Ali ko je i na kakvom osnovu
zaključio da one zaslužuju mesto u muzeju?
– A sad obratite pažnju na ovu lobanju? – bodro viknu
starac, najočiglednije nastojeći da promeni temu.
– Izvinjavam se, ali ipak bih želeo saznati od čega su te
kuglice – prekinuh ga.
– Nauka… – poče on iznova, ali prekide i nezadovoljno
pogleda na svoje prste na koje se uhvatila prašina sa
stakla.
Još sam razgledao kinesku vazu, koju je sigurno
dovezao neki mornarički oficir, zatim sam razgledao
nekoliko šupljikavih okamenotina; beličastog crva u
mutnom spiritusu; crvenozeleni plan Montizera iz XVIII
veka; i tri zarđale alatke vezane crnim florom: lopatu,
motiku i budak. „Za otkopavanje prošlosti“, pomislih
rasejano, ali ne obratih se ponovo čuvaru koji je lavirao
između vitrina, bešumno i bojažljivo me prateći. Iza prve
dvorane sledila je druga, valjda poslednja, i tamo, na
sredini, stajao je, kao prljava kada veliki sarkofag, a na
zidovima su visile slike.
Odmah mi pade u oči muški portret smešten između
dvaju ogavnih predela (s kravama i štimungom), pa
priđoh bliže i s povelikim čuđenjem prepoznah u njemu
predmet čije mi je postojanje dotle izgledalo samo plod
bujne mašte moga prijatelja. Loše naslikan uljani portret
koji je predstavljao čoveka u redengotu, sa zaliscima i
velikim cvikerima na gajtanu, podsećao je na Ofenbaha,
ali bez obzira na svu konvencionalnost izrade, odavao je
neku daleku – kao udaljeni horizont – sličnost s crtama
moga prijatelja. U uglu slike, na crnoj podlozi isticao se
karminom kaligrafisan potpis „Leroa“ – isto tako
nedarovit kao i čitavo delo.
Osetih za leđima kiselkast dah, okrenuh se i sretoh
dobre čuvarove oči.
– Recite – upitah ga – ako bi neko, pretpostavimo,
poželeo da otkupi ovu ili koju drugu sliku – kome bi
trebalo da se obrati?
– Muzejsko blago je čast grada – odvrati starčić – a čast
se ne prodaje.
Žurno se saglasih s njim plašeći se njegove
leporečivosti, ali ipak upitah za adresu kustosa muzeja. On
pokuša da odvrati moju pažnju pričom o sarkofagu, ali
pošto nisam popuštao, on mi na kraju dade ime nekakvog
Monsieur Godara, i objasni kako do njega da stignem.
Pravo da kažem, dopalo mi se što portret postoji. Veselo
je prisustvovati ovaploćenju sna, makar i ne bio svoj.
Odlučih da neodložno obavim posao, a kada se za nešto
zapalim, niko nije kadar da me zaustavi. Živim, zvonkim
korakom napustih muzejsku zgradu. Pokazalo se da je kiša
prestala, da se na nebu raširilo plavetnilo, da žena u
uprskanim čarapama vozi srebrnast bicikl, a da su se
samo na okolnim visovima još dimili oblaci. Katedrala je
ponovo pokušala da se poigra sa mnom žmurke, ali joj
doskočih. Umalo se ne našavši pod gumama razjurenog
crvenog autobusa nabijenog raspevanim mladićima,
presekoh široki asfaltni kolnik i minut kasnije već sam
zvonio pred vratnicama Monsieur Godara. Bio je to mršav,
stariji čovek, s krutom ogrlicom, s krutim „grudima“ na
košulji, sa biserom u čvoru kravate, s licem koje je veoma
ličilo na njušku belog ruskog hrta – pa i više od toga, on se
sasvim pseće obliznuo nalepljujući marku na koverat kada
sam ušao u njegov omanji, ali bogato namešten kabinet, s
malahitnom mastionicom na pisaćem stolu i čudno mi
poznatom kineskom vazom na kaminu. Dve mačevalačke
špade bile su ukrštene nad ogledalom u kome se
odražavao potiljak njegove sede glave. Plavu floru tapeta
prijatno je ukrašavalo nekoliko fotografija ratnog broda.
– Čime mogu da služim? – upita on, bacivši pismo koje
je upravo zapečatio u koš za smeće. Taj postupak učinio mi
se neobičnim, ali ne nađoh za shodno da se u to mešam.
Ukratko mu objasnih šta me k njemu dovodi, i čak
navedoh krupan iznos s kojim je moj prijatelj bio spreman
da se rastane, iako me je on, doduše, molio da ga ne
navedem, nego da sačekam uslove muzeja.
– Sve je to vrlo prijatno – reče Monsieur Godar – samo se
vi varate: takve slike nema u našem muzeju.
– Kako nema? – povikah. – Pa ja sam je maločas video!
Gistav Leroa, Portret ruskog dvoranina.
– Jedno Leroaovo platno kod nas zaista postoji – reče
Monsieur Godar, prelistavši svesku uvezanu u voštano
platno, i dugim crnim noktom zaustavivši se na nađenom
retku. – Ali to nije portret, nego seoski motiv: Povratak
stada.
 Ja ponovih da sam sliku svojim očima video pre pet
minuta i da me nikakva sila neće naterati da u to
posumnjam.
– Slažem se – reče Monsieur Godar – ali ni ja nisam lud.
Ja sam već blizu dvadeset godina kustos ovdašnjeg muzeja
i znam ovaj katalog napamet, kao Očenaš. Tu stoji
Povratak stada, znači, stado se vraća, i ako samo deda
vašeg prijatelja nije predstavljen pod likom pastira, ne
mogu dopustiti da njegov portret u nas postoji.
– Ima na sebi redengot – viknuh – kunem vam se da je u
redengotu!
– A kako vam se uopšte – upita Monsieur Godar
ulagivački – dopao naš muzej? Jeste li ocenili vrednost
sarkofaga?
– Čujte – rekoh, a glas mi je već počeo lako podrhtavati
– učinite mi uslugu: pođimo tamo odmah sada i
dogovorimo se; ako portret visi tamo, vi ćete mi ga
prodati.
– A ako ga nema? – zainteresova se Monsieur Godar.
– Tada ću ja vama platiti isti iznos.
– Lepo – složi se on. – Evo, uzmite olovku i crvenim,
crvenim krajem napišite to što se rekli.
Grozničavo ispunih njegov zahtev. Pročitavši moj
potpis, on se požali na težak izgovor ruskih prezimena i
dodade svoj potpis, pa brzo savi list i tutnu ga u džep
prsluka.
– Idemo – reče on oslobađajući manžetnu.
 Uz put navrati u dućančić i kupi kesicu lepljivih
karamela kojima po svaku cenu htede da me počasti, a
kada odlučno zahvalih, pokuša da mi jedno dve tutne u
šaku – ja je otrgnuh i karamele se skotrljaše na pločnik. On
zastade da ih pokupi i ubrzo me stiže u kasu. Kada se
približismo muzeju, ugledasmo da pred njim stoji crveni
autobus – prazan.
– Aha – reče Monsieur Godar zadovoljno – vidim da
danas imamo mnogo posetilaca.
On skide šešir, i držeći ga pred sobom, važnim
korakom stupi na stepenice.
U muzeju se dešavalo nešto loše. Stizali su divlji
vriskovi, nepristojan smeh i možda čak buka bubetanja.
Uđosmo u prvu dvoranu: tamo je starčić-čuvar upravo
odgonio od vitrine dvojicu vrlo rumenih i razgoropađenih
svetogrdnika s nekakvim prazničnim značkama u
petljicama, koji su pokušavali da ispod stakla izvuku
govanca gradskog savetnika. Ostali mladići iz istog
sportskog kluba glasno su dobacivali šale: jedni na račun
crva u spiritusu, drugi na račun lobanje. Jedan veseljak se
oduševljavao rebrima kalorifera praveći se da ih smatra
eksponatima; drugi je ciljao u sovu pesnicom i ispruženim
prstom. Bilo ih je tu tridesetak, tako da se napravila i
gužva i buka od skakanja i povika.
Monsieur Godar zatapša i ukaza na plakat s natpisom:
„Posetioci muzeja moraju biti pristojno obučeni.“ Zatim
krčeći sebi put kroz gomilu, povede i mene u drugu
dvoranu. Čitavo društvo nagrnu odmah za nama. Pokazah
Monsieur Godaru portret; on se ukoči pred njim, zatim
isturi grudi, pa se lako povuče unatrag kao da uživa, i
svojom ženskom potpeticom nagazi nekom na nogu.
– Raskošna slika – povika sasvim iskreno. – Šta ima, ne
budimo sitničavi, vi ste bili u pravu, u katalogu se
najočiglednije potkrala greška.
Govoreći to, on otuđenim prstima izvuče iz džepa naš
ugovor i iscepka ga na sitne komadiće, koji se posuše u
masivnu pljuvaonicu kao snežne pahulje.
– Ko je taj matori majmun? – upita za portret neko u
štraftastom džemperu, a pošto je deda moga prijatelja
portretiran sa zapaljenom cigarom u ruci, drugi šaljivdžija
prinese slici cigaretu kao u želji da pripali.
– Onda ostaje samo da se dogovorimo o ceni – rekoh ja.
– I u svakom slučaju, pođimo odavde.
– Propustite nas, gospodo! – grmnu Monsieur Godar
odgurujući radoznalce.
U dubini dvorane nalazio se izlaz koji prethodnog puta
nisam primetio, pa se počesmo probijati prema njemu.
– Ja ništa ne mogu da odlučim – vikao je Monsieur
Godar nadvikujući žagor. – Brzina odluke samo tada je
dobra kada je potkrepljena zakonom. Moram se najpre
posavetovati s gradonačelnikom, koji je upravo umro, a
novi nije izabran. Sumnjam da ćete uspeti da otkupite
portret, ali nezavisno od toga hoću da vam pokažem i
ostala blaga našeg muzeja.
 Nađosmo se u dosta prostranoj dvorani. Na dugom
stolu počivale su pod staklom otvorene, debele, loše
obrezane knjige sa žutim mrljama na debelim listovima.
Duž zidova su stajale lutke vojnika u čizmama sa sarama
koje su se pri vrhu širile.
– Dajte da prosudimo – povikah očajnički, pokušavajući
da razigranog Monsieur Godara doguram do plišanog
kanabeta u uglu. Ali sprečio me je čuvar. Razmahujući
svojom jedinom rukom utrčao je za nama u dvoranu,
praćen veselom ergelom mladih ljudi, od kojih je jedan
natakao sebi na glavu bronzani šlem koji se prelivao u
rembrantovskim bleskovima.
– Skinite, skinite to! – povika Monsieur Godar, i od
nečijeg zamaha šlem s treskom spade obešenjaku s glave.
– Dalje – reče Monsieur Godar, vukući me za rukav, i
upadosmo u odeljenje antičke skulpture.
Na trenutak sam se izgubio među golemim nogama
mramornog kipa i dva puta sam optrčao oko divovskog
kolena dok ne ugledah opet Monsieur Godara koji me je
upravo tražio iza bele pete susedne titanke. Odjednom
neki čovek s polucilindrom na glavi, koji se očigledno bio
na nju popeo, pade s velike visine na kameni pod. Njegov
drug pokušavaše da ga podigne, ali obojica behu pijani i
Monsieur Godar, mahnuvši na njih rukom, pojuri u
narednu dvoranu gde su svetlele istočnjačke tkanine; po
azurnim goblenima jurili su hrtovi, a luk i tobolac ležali su
na tigrovoj koži.
 Ali čudno, prostor i šarenilo podelovaše na mene toliko
mutno i teško da se osetih izgubljenim; ne znam nije li to
došlo od stalno novih i novih posetilaca što su prolazili
pored mene, ili zbog toga što sam želeo da se što pre
izvučem iz nepotrebno proširenog muzeja, kako bih
slobodno, u tišini okončao s Monsieur Godarom poslovni
razgovor, ali uhvatio me je neki nemir. U međuvremenu
prebacili smo se u još jednu dvoranu, koja je bila već
sasvim golema, sudeći po tome što je u njoj bio smešten
čitav kostur kita, nalik na trup fregate, a dalje su se
otvarale stalno nove i nove dvorane, koso su bleštala
platna širokih slika punih olujnih oblaka, a u njima su se
kupala u modrim i ružičastim odeždama nežna božanstva
religijske umetnosti. Odjednom se sve raspalo u naglom
kloparanju maglovitih zastora, upališe se lusteri, a u
osvetljenim akvarijumima kružile su prozračnim
perajima ribe, a kada ustrčasmo uza stepenice, odozgo, sa
galerije, ugledasmo dole gomilu sedih ljudi s kišobranima,
koji su razgledali gromadni model svemira.
Najzad, u nekoj sumornoj ali velelepnoj prostoriji
namenjenoj istoriji parnih mašina uspeh da na trenutak
zaustavim svoga bezbrižnog vodiča.
– Dosta! – povikah. – Ja odlazim. Porazgovaraćemo
sutra…
Ali njega više nije bilo. Osvrnuh se i ugledah na palac
od sebe visoke točkove oznojene lokomotive, i dugo sam
pokušavao da između maketa železničkih stanica
pronađem povratni put… Kako su čudno goreli ljubičasti
signali u mraku, iza lepeze mokrih tračnica, kako se
stezalo moje jadno srce!
Odjednom se opet sve promenilo: preda mnom se
vukao beskrajno dug prolaz, gde je bilo mnoštvo
kancelarijskih ormara i ljudi koji su neuhvatljivo žurili, a
ja, skrenuvši naglo ustranu, nađoh se među hiljadama
muzičkih instrumenata; ogledalski zidovi odslikavali su
dugi niz klavira, a na sredini je bio basen sa bronzanim
Orfejem na pozelenelom kamenu. Na tome se ipak nije
okončala tema vode, jer sam, bacivši se natrag, naišao na
odeljenje fontana, potoka, veštačkih jezeraca, i teško je bilo
koračati po njihovom krivudavom i klizavom rubu.
S vremena na vreme, čas s jedne čas s druge strane,
kamene stepenice, koje su u meni budile čudan strah,
oblivene vodom, odlazile su u maglovite provalije gde su
se razlegali zvižduci, zveket posuđa, kucanje pisaćih
mašina, udari čekića i mnogi drugi zvuci, kao da su tamo
dole bile ne zna se kakve dvorane, koje su upravo zatvarali
ili su ih tek uređivali. Posle sam zapao u mrak, gde sam
naišao na nepoznat mi nameštaj, dok najzad nisam
ugledao crvenu svetlost i dok nisam izišao na platformu
koja je pucketala poda mnom… iza nje se odjednom
pojavio svetao, ukusno namešten salon u stilu ampir, ali u
njemu ni žive duše, ni žive duše… Obuzeo me je neopisiv
strah, ali svaki put kada sam skretao i nastojao da se
vratim već prođenim hodnicima, našao bih se na potpuno
nepoznatom mestu; u oranžeriji s hortenzijama i
razbijenim staklima kroz koja se crnela veštačka noć, ili u
napuštenoj laboratoriji gde su se na stolu valjale prašnjave
retorte. Najzad sam utrčao u neku sobu prepunu čiviluka
na kojima su se nagomilavala čudovišna brda crnih bundi
i astraganskih bundi; iz susedne prostorije kroz vrata
dopre gromko tapšanje, ali kad gurnuh vrata, umesto
pozorišne dvorane ukaza mi se blago sivilo – savršena
imitacija magle, s potpuno ubedljivim mrljama uličnih
svetiljki. Bilo je to više no ubedljivo! Krenuh tamo i odmah
mi radosno, nepogrešivo osećanje realnosti najzad smeni
čitavo ono nerealno đubre kroz koje sam dotle tumarao.
Kamen pod mojim nogama bio je pravi pločnik posut
neobično mirisnim slojem svežeg snega, na kome su retki
pešaci već stigli da ostave svoje tragove. S početka mi se ti
i svežina snežne noći učiniše zapanjujuće poznati, behu mi
prijatni posle mojih grozničavih lutanja. Poverljivo počeh
pogađati kuda sam zapravo krenuo, i otkuda sneg, i kakve
su to svetiljke što tako preuveličano ali maglovito svetle
tu i tamo u mrklom mraku. Razgledah pažljivo i sagnuvši
se čak dotakoh kamen ivičnjaka… a zatim pogledah na
svoju šaku punu mokroga, zrnastog snega, kao da sam se
nadao da ću u njoj pročitati rešenje zagonetke. Osetih
koliko sam lako, koliko naivno obučen, ali jasna svest da
sam iz muzejskog lavirinta izišao na slobodu još je bila
tako sveža i jaka da u prva dva-tri minuta ne osetih ni
čuđenje ni strah. Razgledajući bez žurbe dalje, podigoh oči
na susedni dom – i odmah obratih pažnju na železne
stepenice sa istom takvom ogradom, koje vode u podrume
pune snega. Srce mi ustrepta i s novim, nespokojnim
ljubopitstvom pogledah na pločnik, na njegov beli
pokrivač po kome su se vukle crne linije, na mrko nebo
preko koga se izretka vukla čudna svetlost, i na masivnu
ogradu u daljini: osećao sam da se iza ograde zemlja spušta
dole; u dubini je nešto škripalo i klokotalo, a dalje, iza
mračne provalije vukao se lanac kosmatih svetala. Šušteći
promočenim cipelama po snegu načinih nekoliko koraka,
sve vreme se zagledajući u mračni blok doma na desnoj
strani: samo u jednom prozoru tiho je svetlela lampa pod
zelenim staklenim senilom. Drvena kapija je zaključana – a
nešto dalje najočitije je bila žaluzina uspavane
prodavnice… najzad pri svetlosti ulične svetiljke, čiji mi je
oblik već odavno dovikivao svoju blagu vest, raščitah
poslednja slova firme; „… inka sapog“ (… ravka čizama), ali
ne, nije sneg zbrisao tvrdi znak na kraju reči. – Ne, odmah
ću se probuditi – rekoh glasno, i tresući se, sa srcem koje
mi je lupalo, okrenuh se, stupih nekoliko koraka i ponovo
zastadoh – odnekud je stizao, udaljavajući se, mek, len i
ujednačen topot kopita, a sneg je belom kapicom pokrio
malo iskošen ivični stub, nerazgovetno se beleo na hrpi
naslaganih drva iza ograde, i već sam neopozivo znao gde
sam se našao. Avaj! Nije to bila Rusija mojih uspomena,
nego stvarna, sadašnja Rusija – za mene zabranjena,
beznadno ropska i meni beznadno svojska. Polusablast u
lakom inostranom odelu stajala je na ravnodušnom
snegu, u oktobarskoj noći, negde na Mojci ili Fontanci, a
možda i nad Kružnim kanalom – i trebalo je nešto činiti,
nekuda ići, bežati, očajnički braniti svoj slabački,
nezakoniti život. Oh, koliko sam često to preživljavao u
snovima! Ali ovo sada bila je stvarnost, stvarno je bilo sve
– i vazduh, kao ispremešan s pahuljama snega, i još
nezamrznut kanal, i ribnjak, i neponovljiv oblik tamnih ili
žućkastih prozora. Iz magle je izronio, idući prema meni,
čovek u šubari s tašnom pod miškom i bacio na mene
začuđen pogled, a zatim se, prošavši me, još jednom
osvrnuo. Sačekah da on nestane i tada počeh veoma brzo
da izvlačim iz džepova sve što sam u njima imao, da
cepam i bacam u sneg, da gazim – papire, pismo od sestre
iz Pariza, petsto franaka, maramicu, cigarete, ali da bih sa
sebe potpuno zbacio čitavu emigrantsku navlaku, trebalo
je zbaciti sa sebe i uništiti odeću, rublje, obuću, sve – ostati
idealno nag, i mada sam se već i onako tresao od čežnje i
hladnoće, učinih što sam mogao.
No, neka bude dosta. Neću pričati ni o tome kako su me
uhapsili, ni o daljim svojim doživljajima. Dovoljno je reći
da me je stajalo neverovatno mnogo strpljenja i truda da
ponovo otputujem u inostranstvo, i da sam se zakleo da
nikad više neću primati da ispunjavam narudžbine tuđeg
ludila.
 BAJKA

Fantazija, ustreptalost, zanos fantazije… Sve je to Ervin

dobro znao. U tramvaju je uvek sedeo s desne strane, kako
bi bio bliže pločniku. Svakodnevno, dva puta na dan, u
tramvaju koji ga je vozio na posao i s posla vraćao nazad,
Ervin je gledao kroz prozor i skupljao harem.
Jedan pločnik je obrađivao ujutru, kada je putovao na
posao, drugi predveče, kada se vraćao – i prvo se jedan, a
zatim i drugi kupao na suncu, s obzirom da je i sunce
putovalo i vraćalo se. Treba imati u vidu, da je samo
jedanput u svom životu Ervin prišao na ulici ženi – i ta
žena je tiho rekla: „Kako vas nije stid… Udaljite se.“ Od tog
vremena on je izbegavao razgovore sa njima. Ali zato,
odvojen staklom od pločnika, čvrsto zagrlivši crnu tašnu i
ispruživši nogu u zaprljanoj prugastoj nogavici pod
sedište preko puta – Ervin je smelo, slobodno gledao
prolaznice – i onda bi odjednom zagrizao usnu. To je
značilo: nova zarobljenica. I odmah bi je napuštao, a
njegov brzi pogled, skačući kao strelica na kompasu, već je
nalazio sledeću. One su bile daleko od njega i zato se
njegova čangrizava bojažljivost nije uplitala u nasladu
izbora. Ako bi se desilo da neka naočita žena sedne preko
puta, on je zavlačio nogu ispod sedišta sa svim znacima
besa – koji mu, uostalom, nisu bili svojstveni dok je još bio
sasvim mlad – a zatim se nije smeo usuditi da pogleda u
lice te žene – baš tu, u čeonim kostima, iznad obrva, sevalo
mu je od plašljivosti – kao da mu je glavu vukao nadole
gvozdeni šlem i nije mu dao da podigne oči – i kakvo je to
samo bilo olakšanje kada bi ona ustajala i kretala ka izlazu.
A tada se, tobože iz rasejanosti, obrtao i ščepavši
pogledom njen prelepi potiljak, svilene listove,
priključivao je svom imaginarnom haremu. A zatim je
ponovo kraj prozora proticao osunčani pločnik i Ervin je
ispruživši jednu nogu i zavrnuvši ka staklu tanki bledi
nos, s primetnim udubljenjem na samom vrhu, birao
robinje – i eto šta ti je fantazija, ustreptalost, zanos
fantazije.
Jednom, bila je subota, mirno majsko veče, Ervin je
sedeo u bašti kafea i gledao večernje prolaznike, koji su
izašli da se rashlade, s vremena na vreme zahvatajući
sekutićem donju usnu. Nebo je bilo rozikasto i u suton,
nekakvom nezemaljskom svetlošću goreli su fenjeri i
lampice natpisa na radnjama. Visoka, vremešna dama u
tamno sivom kompletu, tromo njišući bedrima, pošto je
prošla između stolova i nije našla nijedno slobodno mesto,
stavila je veliku ruku u blistavoj crnoj rukavici na naslon
prazne stolice naspram Ervina.
– Da, samo izvolite – tek malo zaronivši glavu rekao je
Ervin. Takvih krupnih, postarijih dama on se nije nešto
naročito plašio.
 Ona je ćutke sela, položila na sto svoju tašnu –
pravougaonu, više nalik na mali crni koferčić, i naručila
porciju pite od jabuka i kafu. Njen glas je bio dubok,
promukao, ali prijatan.
Ogromno nebo, ispunjeno rozikastim mutežom,
smrkavalo se, svetlucali su plamičci, projurio je tramvaj i
briznuo rajskim sjajem u asfalt. A žene su prolazile.
„Bilo bi dobro evo ovu – grizao je usnu Ervin. A onda,
posle samo nekoliko minuta: – I evo ovu.“
– Pa to je moguće udesiti – rekla je dama onim istim
mirnim, malo prigušenim glasom, kakvim je govorila s
konobarom.
Ervin se od iznenađenja malo pridigao. Dama ga je
netremice gledala, polagano raskopčavajući i skidajući s
ruke rukavicu. Njene, kao tušem iscrtane oči, poput
sjajnog lažnog kamenja sijale su ravnodušno i
nepokolebljivo, a ispod njih su nabrekle tamne vrećice,
skinuta rukavica otkrivala je krupnu naboranu ruku s kao
badem ispupčenim, oštro zašiljenim noktima.
– Nemojte se čuditi – osmehnula se dama – a zatim je uz
nečujni zev dodala: – Stvar je u tome da sam ja đavo.
Prepadnuti Ervin prihvatio je to kao alegoriju, ali je
dama spustivši glas nastavila:
– Sasvim bez osnova, mene zamišljaju u obliku
muškarca s rogovima i repom. Ja sam se samo jednom
pojavila u tom obličju i, pravo da vam kažem, ne znam
čime je baš to obličje zaslužilo takvu dugotrajnu
popularnost. Rađam se tri puta u dva veka. Poslednji put
bila sam kraljević u nekoj afričkoj zabiti. Bio je to odmor
od odgovornijih ovaploćenja. A sada sam gospođa Ot, tri
puta sam bila udata, dovela sam do samoubistva nekoliko
mladih ljudi, prisilila sam poznatog umetnika da kopira sa
funte Vestminstersku opatiju, nagovorila sam čestitog
porodičnog čoveka… uostalom, neću da se hvalim. Bilo
kako bilo, već mi je dozlogrdilo ovo ovaploćenje…
Ervin je nešto promrmljao i posegao za šeširom, koji se
otkotrljao pod sto.
– Ne, sačekajte malo – rekla je gospođa Ot, uvrćući u
emajliranu muštiklu debelu cigaretu. – Ja vam nudim
harem. A ako vi još uvek ne verujete u moju moć… Vidite
li, eno tamo, preko ulice prelazi gospodin s naočarima. Eto
neka na njega naleti tramvaj.
Ervin je žmirkajući pogledao na ulicu. Gospodin u
naočarima, pošto je došao do šina, izvadio je u hodu
maramicu, hteo je da kine u nju i u tom času je sinulo,
grunulo, proletelo. Ljudi u kafeu su glasno uzdahnuli i
poskočili sa svojih mesta. Neki su potrčali na mesto
nesreće. Gospodin, sada već bez naočara, sedeo je na
asfaltu. Njemu su pomagali da se pridigne, a on je klimao
glavom, čistio dlanove i svestan svoje krivice, osvrtao se.
– Ja sam rekla: naleteće – a mogla sam reći: pregaziće –
hladno je progovorila gospođa Ot. – U svakom slučaju bilo
je ovo samo primera radi.
Ona je ispustila kroz nozdrve dve sive kljove dima i
ponovo se netremice zagledala u Ervina.
 – Vi ste mi se odmah dopali. Ta bojažljivost… Ta smela
zamisao… Danas je moje pretposlednje veče. Položaj žene
koja stari svojski mi je dojadio. A, uz to, ja sam toliko
pakosti učinila ovih dana, da je bolje da se što pre izvučem
iz ovog života. U ponedeljak u zoru nameravam da se
rodim na drugom mestu… Dakle, mili Ervine – nastavljala
je gospođa Ot, prihvatajući se parčeta pite od jabuka –
rešila sam da se malo nevino zabavim i evo šta vam
predlažem: sutra od podneva do ponoći vi možete da
obeležavate pogledom one žene koje vam se dopadaju i
tačno u ponoć ja ću ih sve skupiti za vas i staviti vam ih
potpuno na raspolaganje. Šta vi na to kažete?
Ervin je spustio pogled i tiho izgovorio:
– Ako je sve to istina, to je onda velika sreća…
– Znači najzad je sve u redu – rekla je gospođa Ot.
– Ipak, moram da vam postavim jedan uslov –
nastavljala je ona, ližući krem sa kašičice.
– Ne, nije to što vi mislite. Ja sam se na vreme već
opskrbila očaravajućom dušom za moje sledeće
ovaploćenje. Vaša duša mi ne treba. A evo o kakvom
uslovu je reč: broj vaših izabranica mora biti neparan. To –
neizostavno. Inače vam ništa ne mogu udesiti.
Ervin je kašljucnuo i skoro šapatom pitao:
– A… kako ću ja znati… Eto, na primer, ja sam neku
zapazio – a šta dalje?
– Ništa – rekla je gospođa Ot. – Vaše osećanje, vaša želja
– već je zapovest. Uostalom, kako biste vi znali da je
pogodba izvršena i da se ja slažem sa ovim, ili nekim
drugim vašim izborom, ja ću vam svaki put dati znak:
slučajni osmeh same žene, ili jednostavno reč, izrečena u
gomili – vi ćete već i sami razumeti.
– Da, još i ovo – rekao je Ervin, cupkajući pod stolom
potpeticama – A gde će to biti, gde se odigrava? Moja soba
je premala.
– To neka vas ne brine – rekla je gospođa Ot i
zaškripavši korsetom, ustala. – Sad vam je vreme da
krenete kući. Nije zgoreg da se dobro ispavate. Ja ću vas
odbaciti.
I u otkrivenom taksimotoru, pod naletima mračnog
vetra, između zvezdanog neba i zvezdanog asfalta, Ervin je
osetio da Je neizmerno srećan. Gospođa Ot je sedela vrlo
uspravno, prebacivši pod oštrim uglom nogu preko noge i
u njenim nepokolebljivim sjajnim očima svetlucale su
noćne svetiljke grada.
Vetar se primirio.
– Pa, eto nas i pred vašom kućom – rekla je ona,
trgnuvši Ervina za lakat – Do viđenja.
Zar malo fantazija može da pobudi krigla crnog gustog
piva, presečenog jednim konjakom naiskap. Probudivši se
sledećeg jutra, Ervin je tako i pomislio – da je bio pijan i da
je izmaštao razgovor sa postarijom čudnom damom u
kafeu. Ali postepeno, prisećajući se kojekakvih sitnica
vezanih za jučerašnji susret, shvatio je da se čistom
uobraziljom sve to ipak ne da objasniti.
 Izašao je na ulicu oko pola jedan. I zbog toga što je bila
nedelja i zbog toga što se oko nužnika na ćošku, kao
ljubičasta bura talasao persijski jorgovan, Ervin je osećao
izuzetnu lakoću, a šta je lakoća nego skoro let. Nasred
parka u kvadratnoj rupetini deca su podigavši flanelske
zadnjice, gradila raznorazna čudesa od peska. Blistavo
lišće lipa je titralo, dok su njihove srcolike tamne senke
treperile na šljunku, podizale se kao jato po pantalonama i
suknjama šetača, ustrčavale i rasipale se po licu i
ramenima – i u jatu se ponovo spuštale na zemlju, gde su
gotovo nepomično, iščekivale sledećeg prolaznika. I
prolazeći parkom, Ervin je zapazio devojku u beloj haljini,
koja je čučnuvši, s dva prsta čupkala debelo čupavo štene
sa smešnim bradavicama na trbuhu. Ona je saginjala
glavu – otpozadi se obnažio vrat – pregib kičme, svetle
maljice, oblina ramena razdvojenih nežnih ulegnućem – a
sunce ja nalazilo narandžaste pramenove u njenoj
kestenjastoj kosi. Nastavljajući igru sa štenetom, ona se
pridigla i gledajući odozgo u njega pljesnula je dlanovima i
štene se prevrnulo na zemlji, otrčalo u stranu i meko palo
na bok. Ervin je priseo na klupu i bacio brz, plašljiv i
požudan pogled na njeno lice. Video ga je tako jasno, tako
oštro, s takvom savršenom punoćom percepcije, da mu
možda čak ni mnoge godine provedene u njenoj blizini ne
bi mogle da otkriju ništa novo u tim crtama. Njene blede
usne jedva primetno su podrhtavale, kao da ponavljaju
sve sitne, meke pokrete šteneta, titrale su njene trepavice
– sijajući tako da se činilo da su to tanki zraci njenih očiju,
koje su igrale – ali, možda je lepši od svega bio oval obraza
– ovlaš, iz profila – taj pregib, naravno, nije bilo moguće
opisati rečima. Ona je potrčala, zasvetlucale su njene
glatke noge, a za njom je pojurilo, kao čupava loptica
štene. I odjednom se Ervin prisetio kakva mu je moć data i
zaustavivši dah, počeo je da čeka znak i u tom času
devojka se u trku osvrnula i zasjala osmehom, upućenim
živoj loptici, koja je jedva uspevala da je prati.
„Prva“ – rekao je u sebi Ervin i ustao sa klupe.
Čeprkajući po šljunku drečavo žutim, skoro narandžastim
cipelama, Ervin je izašao iz parka. Njegov pogled sevao je
na sve strane, ali, da li zbog toga što je devojka sa štenetom
ostavila u njegovoj duši sunčanu uvalu, tek, njemu nikako
nije polazilo za rukom da pronađe žensko lice, koje bi mu
se dopalo. Uskoro je ipak ta sunčana pukotina zarasla i
evo, kraj staklenog stuba s redom vožnje tramvaja, Ervin
je primetio dve mlade dame – sudeći po sličnosti, sestre –
koje su glasno proučavale maršrutu. Obe su bile
suvonjave, u crnoj svili, malo našminkane, s živahnim
očima.
– Ti treba da sedneš evo u ovaj, ali baš u taj – govorila je
jedna.
– Obe, molim – brzo je zamolio Ervin.
– Pa da, nego kako… – odgovorila je druga na reči
sestre.
Ervin je sišao sa pločnika i presekao trg. Znao je sva
otmenija mesta, gde je i izbor bio veći.
– Tri – rekao je u sebi – Nepar. Za sada je znači sve u
redu. I da je kojim slučajem sad ponoć…
 Ona je silazila niz stepenice ulaza, njišući u ruci torbu.
Za njom je izašao, paleći cigaretu, visoki gospodin s
obrazima plavim od brijanja i bradom očvrslom kao peta.
Dama nije imala šešir, njena tamna kosa ošišana kao kod
dečaka, ravnim šiškama prekrivala je čelo. Na reveru
kaputića crvenela se velika veštačka ruža. Kada je ona
prošla, Ervin je levo od vrata primetio reklamu za cigarete
– svetlobrki Turčin s fesom na glavi i krupna reč: „Da!“, a
ispod nje sitnije: „Ja pušim isključivo Ružu Istoka.“
Osetivši prijatno rashlađenje, uputio se u jeftini
restoran, seo je u pozadinu kraj telefonskog aparata i
osmotrio one koji su ručali. Nijedna od dama nije ga
očarala. „Možda može ova, ne, obrnula se – prestara je.
Nikada ne treba suditi po leđima.“
Konobar je doneo ručak. Telefonu je prišao muškarac u
polucilindru, pozvao broj i počeo uzbuđeno da viče, kao
pas koji je naišao na sveži trag zeca. Lutajući, Ervinov
pogled milio je ka šanku i tamo je nabasao na spretnu
devojku, koja je na poslužavnik stavila tek oprane pivske
krigle. On je skliznuo po njenim razgolićenim rukama, po
bledom, pegavom, ali nadasve ljupkom licu i pomislio:
„Ma nego šta, i ovu“.
– Da! Da! Da! – uzbuđeno je lajao muškarac u telefonsku
slušalicu.
Pošto je malo prezalogajio, Ervin je osetio tromost, pa je
pomislio kako ne bi bilo loše da malo odrema. Istinu
govoreći, narandžaste cipele su ga nepodnošljivo stezale.
Bilo je malo zagušljivo. Ogromni oblaci su se uzdizali kao
bele kupole i gurali jedni druge. Ljudi je na ulicama bilo
sve manje – otud i taj osećaj da su kuće do vrha ispunjene
dubokim hrkanjem posle ručka. Ervin je seo u tramvaj.
Vagon se trgnuo i uz povremeni huk pojurio. Ervin je
zavrnuvši prema staklu bledi oznojani nos, lovio
pogledom ženska lica koja su promicala. Pošto je platio
kartu, primetio je, da levo od prolaza sedi, okrenuta prema
njemu crnim baršunastim šeširom, dama u lakoj haljini,
prošaranoj žutim cvetovima, isprepletanim po
ljubičastom poluprozračnom fonu, kroz koji su se
ocrtavali svetli steznici za struk – i krupna skladnost te
dame pobuđivala je u njemu želju da joj pogleda lice. Kada
se njen šešir nakrivio i počeo da se okreće kao crna leđa –
on je po svom običaju skrenuo pogled i naizgled rasejano
pogledao u dečaka koji je sedeo preko puta, pa u rumenog
starčića, koji je dremao pozadi i pošto je na taj način dobio
uporište i opravdanje za dalje osmatranje – gledam,
tobože, na sve strane – Ervin je isto tako nehajno prebacio
pogled i na damu. Bila je to gospođa Ot. Od žege,
mrkocrvene pege razlile su se po njenom, ne baš svežem
licu, crne, guste obrve micale su se iznad svetlih, oštrih
očiju, osmeh je podizao uglove stisnutih usana.
– Dobar dan – rekla je gospođa Ot svojim mekim, malo
promuklim glasom. Pređite ovamo. Tako. Sad možemo da
proćaskamo. Kako vaši poslovi?
– Ukupno pet – zbunjeno je odgovorio Ervin.
– Odlično. Neparan broj. Ja bih vam posavetovala da se
na tome i zaustavite. A u ponoć… Da, ja vama čini mi se
još uvek nisam rekla… U ponoć ćete doći u ulicu Hofmana
– je l’ znate gde je to? Pronaći ćete broj trinaest. Mala vila s
bašticom. Tamo će vas čekati vaše izabranice. Ja ću biti
kraj kapije, ali razume se – dodala je ona uz prepredeni
osmeh – neću vam smetati… Zapamtićete adresu?
– Nego – rekao je Ervin, skupivši hrabrost – molim vas,
ako može, neka one budu u istim onim haljinama i neka
odmah budu vrlo vesele, vrlo nežne…
– Ma razume se – odgovorila je gospođa Ot – sve će biti
baš onako kako vi želite. Inače, sve ovo nije vredelo ni
započinjati, zar nije tako? A priznajte, dragi Ervine, da je
malo falilo pa da vi i mene pridodate vašem haremu? Ah,
ne, ne morate se plašiti – pa ja to odlično znam… Ja se
samo šalim… Vi treba da izađete? Kući? Da, tako i treba.
Pet je neparan broj. Bolje da se držite njega. Onda, vidimo
se u ponoć.
Ervin se, ne osvrćući se, vratio kući, izuo se i sa
uzdahom zadovoljstva izvalio na krevet. Probudio se
predveče. Svetlost u dvorištu bila je ravnomernija;
nedaleko odatle umiljatim tenorom oglašavao se susedov
gramofon.
– Prva – devojka sa štenetom – počeo je da se priseća
Ervin – ona je malo priprosta. Izgleda da sam malo
požurio. Ali, svejedno. Zatim dve sestre, pored
tramvajskog stuba. Vesele, našminkane. Sa njima će biti
zabavno. Zatim četvrta – s ružom, što liči na dečaka. To je
sve sasvim kako treba. I najzad: devojka iz restorana. Isto
nije loša. Ali, samo pet je ipak premalo.
 On je leškario i zabacivši ruke ispod potiljka osluškivao
gramofonski tenor.
– Pet… Ne, premalo je. Ah, kakvih sve još ima…
Divnih…
I Ervin više nije mogao da izdrži. On je žureći doveo
svoje odelo u red, zalizao je kosu i uzbuđen izašao na ulicu.
Nešto pre devet je pronašao još dve. Jednu je primetio u
kafeu: ona je govorila sa svojim pratiocem na nekom
nepoznatom jeziku – na poljskom, ili možda na ruskom – i
njene oči su bile sive, malo razroke, nos tanak s grbicom,
naborao bi se kada se smejala, vitke elegantne noge videle
su se do kolena. Dok je Ervin iskosa gledao u nju ona je u
svoj šuštavi govor umetnula slučajnu nemačku frazu i
Ervin je shvatio da je to znak. Drugu ženu je sreo pored
kineske kapije zabavnog parka. Na njoj je bila crvena
bluzica i zelena haljina, njen goli vrat nabrekao je od
razdragane vriske. Dvojica neotesanih, vedrih mladića
hvatali su je za bokove i ona se laktovima opirala.
– Dobro neka vam bude! – viknula je na kraju.
U zabavnom parku raznobojnim svetlima svetlucali su
fenjerčići. Vagončić je uz ciku jurio nadole po izuvijanom
žljebu, propadao je između krivih srednjovekovnih
dekoracija i ponovo uranjao u ambis sa onim istim
prodornim krikom. U maloj kabini, na četiri sedišta od
bicikla – točkova nije bilo, samo ram, pedale i volan –
jahale su četiri žene u kratkim pantalonama. – Crvena,
plava, zelena, žuta – iz sve snage su radile golim nogama.
Iznad njih je bio veliki brojčanik i po njemu su se kretale
četiri kazaljke – crvena, plava, zelena, žuta – i isprva su te
kazaljke išle kao zbijeni raznobojni snop, a onda je jedna
pojurila napred, druga ju je obišla, a treća je teškim,
sporim otkucajima prestigla obe. Pored je stajao čovek sa
pištaljkom.
Ervin je pogledao u snažne gole noge žena, u gipko
savijena leđa, u zajapurena lica, s upadljivim usnama, s
plavim, obojenim trepavicama. Jedna od kazaljki već je
napravila krug… još jedan otkucaj… još…
„One sigurno dobro plešu – grizući usnu, pomislio je
Ervin – Kad bi mogle sve četiri“.
– Jeste! – povikao je čovek sa pištaljkom i žene su se
uspravile, pogledale u brojčanik, u kazaljku koja je stigla
prva.
Ervin je popio pivo u šarenom paviljonu, pogledao na
sat i lagano se uputio ka izlazu.
– Jedanaest sati i jedanaest žena. Vreme je da se na
tome zaustavim.
On je zažmurio, zamišljajući predstojeće uživanje i sa
zadovoljstvom je pomislio da je danas na njemu čist veš.
„Moja gospođa Ot sigurno će krišom gledati, nasmejao
se u sebi. – Pa šta, neka joj bude. To će biti, takoreći,
zajedljiva duhovitost…“
Išao je pognute glave, samo ponekad proveravajući
nazive ulica. Znao Je da je ulica Hofmana daleko, iza
Kajzerdama, ali ostalo je još oko sat vremena pa nije bilo
razloga za veliku žurbu. Ponovo je, kao juče, nebo vrvelo
od zvezda i asfalt se sijao kao glatka površina vode,
odražavajući, izdužujući, upijajući u sebe čarobna svetla
grada. Na ćošku, gde je svetlost bioskopa prelivala pločnik,
Ervin je čuo kratku salvu dečjeg smeha i podigavši oči,
ugledao je ispred sebe visokog starca u smokingu i
devojčicu, koja je išla uz njega – curicu od oko četrnaest
godina u tamnoj svečanoj haljini, s velikim dekolteom na
grudima. Starca je čitav grad znao po njegovim
portretima. Bio je to poznati pesnik, matori labud, koji je
usamljeno živeo na periferiji. Koračao je s nekakvom
tromom gracioznošću, kosa, boje prljave vate, padala mu
je ispod šešira na uši, nasred uštirkanog proreza na
grudima igrao je plamičak, a od dugačkog koščatog nosa
osenčena mrlja koso je padala na tanke usne. I Ervinov
pogled, uzdrhtavši, prešao je na lice devojčice, koja je
sitnim koracima išla uz njega – bilo je nešto nastrano u
tom licu, čudno su skliznule njene previše sjajne oči – i
kada to ne bi bila devojčica – unuka, verovatno, ovog
starca – moglo bi se pomisliti da su njene usne pomalo
nakarminisane. Ona je išla jedva jedvice uvijajući
bedrima, tesno pomerajući noge i o nečemu se glasno
raspitivala kod svog pratioca – i Ervin ništa u mislima nije
zapovedio, ali je odjednom osetio da je njegova tajna,
trenutna, želja uslišena.
– Ma kako da ne, kako da ne – ulagivački je odgovarao
starac, naginjući se prema devojčici.
Oni su prošli. Mirisalo je na parfem. Ervin se obrnuo, a
zatim je produžio svojim putem.
 – Dovraga – odjednom se trgao. – Dvanaest – paran broj.
– Treba naći još jednu i to mora da izvede do ponoći…
Žestilo ga je što mora još da traži – ali mu je isto tako i
prijalo što postoji još jedna mogućnost.
„Naći ću usput – umirivao je sebe. – Nema sumnje, da
ću naći…“
– Možda to bude najlepša od svih – naglas je rekao i
počeo pomno da se zagleda u raskošnu tamu.
I ubrzo je osetio dobro mu znani, slatki grč, žmarce
ispod grudi. Ispred njega je brzo, laka koraka, išla žena. On
ju je video samo s leđa – i ne bi mogao da objasni, šta ga je
to toliko uzbudilo, zbog čega mu se s takvom
nepodnošljivom žudnjom prohtelo da je obiđe, kako bi joj
se zagledao u lice. Bilo bi naravno moguće prigodnim
rečima opisati njen hod, kretanje ramena, konture šešira –
ali čemu sve to? Nešto izvan vidljivih obrisa, nekakav
osoben zrak, vazdušno treperenje – vuklo je za sobom
Ervina. Išao je brzo, ali mu nikako nije uspevalo da je
dostigne, u očima mu je titrao vlažan blesak noćnih
odsjaja, a žena je išla ujednačeno i lako i njena crna senka
naglo se podigla, obrevši se u carstvu fenjera, i pošto se
uzdigla, klizila je po zidu, povijala se na izbočinama,
iščezavala na raskrsnicama.
„Bože moj, pa ja moram da vidim njeno lice – Ervina je
obuzimalo uznemirenje. – A i vreme prolazi.“
Ali odmah zatim je zaboravio na vreme. Ova čudna
potera bez reči po noćnim ulicama opila ga je. On je ubrzao
korak i ne samo da je obišao, već je ostavio ženu daleko iza
svojih leđa, ali zbog plašljivosti nije smeo da se osvrne –
samo je ponovo usporio korak i ona ga je sa svoje strane
pretekla i to takvom brzinom da nije stigao ni da je
pogleda. Ponovo je išao na deset koraka od nje – i sada je
već bio siguran, iako njeno lice nije video, da je to njegova
najbolja izabranica. Ulica je svetlela, onda bi je prekidala
tama, ponovo je svetlela, razlivala se blistavim crnim
trgom – i ponovo je žena lakim otkucajima potpetica
zakoračila na pločnik – i Ervin za njom, bespomoćan,
bestelesan, opijen magličastom svetlošću, noćnom
svežinom, poterom…
I ponovo ju je pretekao, i ponovo, prestrašivši se, nije
odmah okrenuo glavu i ona je produžila dalje, a on je
odlepivši se od zida pojurio za njom prateći je u stopu,
držeći šešir u levoj ruci i uzbuđeno klimajući desnom.
Ne hod, ne njen izgled… Nešto drugo, očaravajuće i
odlučno, nekakvo neprirodno svetlucanje vazduha oko nje
– možda samo fantazija, ustreptalost, zanos fantazije – a
može biti i to što jednim božanstvenim zamahom potpuno
menja čovekov život – Ervin nije znao za sebe, samo je išao
pločnikom koji kao da je i sam postao nematerijalan u
noćnoj raskošnoj tmini i samo je gledao u onu, koja je brzo,
lako i ujednačeno išla ispred njega.
I odjednom se drveće, prolećne lipe, pridružilo poteri –
ono se kretalo i šuštalo, sa strane, odozgo, posvuda; crna
srdašca njihovih senki preplitala su se kraj podnožja
fenjera: njihov nežni, lepljiv miris bodrio je i podsticao.
 Po treći put je Ervin počeo da se primiče. Samo ga je još
korak delio… Još. Sad će da je obiđe. Bio je već sasvim
blizu, kada se žena neočekivano zaustavila pored
gvozdene kapije i zvecnula svežnjem ključeva. Malo je
falilo da Ervin koji je bio u zaletu naleti na nju. Ona je
okrenula lice prema njemu i pri svetlosti fenjera,
prepoznao je onu koja se jutros u osunčanom parku igrala
sa štenetom – i odmah se setio, odmah je razumeo svu
njenu draž, toplinu, dragoceni sjaj.
On je stajao i gledao u nju, patnički se osmehujući.
– Kako vas nije stid… – rekla je ona tiho. – Udaljite se.
Kapija se otvorila, a onda se zalupila uz tresak. Ervin je
ostao sam ispod zanemelih lipa. Malo se zadržao, a onda je
stavio šešir i lagano se udaljio. Nakon nekoliko koraka
zapazio je dva svetleća mehurića – otvoreni automobil,
koji je stajao kraj pločnika. On je prišao i dodirnuo po
ramenu ukipljenog šofera.
– Kažite mi koja je ovo ulica – zalutao sam.
– Ulica Hofmana – neljubazno je odgovorio šofer.
I tada se poznati, meki, malo promukli glas začuo iz
pozadine automobila:
– Dobro veče, to sam ja.
Ervin se dlanom oslonio o ivicu vrata i mlako je
odgovorio:
– Dobro veče.
 – Dosađujem se – čuo se glas. – Čekam ovde mog
prijatelja. Ja i on treba da se otrujemo u zoru. Kako vi
živite?
– Paran broj – kiselo se nasmešio Ervin, prevlačeći
prstom po prašnjavim vratima.
– Znam, sve znam – ravnodušno je odgovorila gospođa
Ot. – Ispostavilo se da je trinaesta u stvari prva. Da, baš
vam se nije dalo.
– Šteta – rekao je Ervin.
– Šteta – izjasnila se i gospođa Ot.
– Uostalom, nema veze – rekao je Ervin.
– Nema veze – potvrdila je ona i zevnula.
Ervin se poklonio, poljubio njenu veliku crnu rukavicu,
ispunjenu sa pet rastavljenih prstiju i nakašljavši se,
skrenuo je u tamu. Tromo je koračao, osećajući tup bol u
zamorenim nogama, a uz to ga je morila i misao da je sutra
ponedeljak i da će mu biti teško da ustane.
 Leonid Leonov

DRVENA KRALJICA

I, naravno, u tome nema ničega neobičnog.

… Sedeo je jedne noći Vladimir Nikolajevič za stočićem
i odmarao se uz šahovsku ploču – ponavljao je rani
Stauntonov gambit, objavljen još sedamdesetih godina u
„Palamede“. Na stolu iza njega pevao je bakarnu pesmicu
hromi gazdaričin samovar.
Tada je sa one strane prozora decembar bio u
pahuljicama, i beli snežni konji lepe mećave raznosili su
kao vihor po gradu tamnoplave saonice sna. I kao da je
neko svirao na flauti, i, sasvim mogućno, flauta je svirala
sama.
Ta partija, odigrana pre sedamdeset godina u
Avinjonu, bila je valjda najelegantnija Stauntonova
partija. Posle iznenadnog napada na crnu kraljicu, igra
belih konja je odmerena, precizna i ozbiljna, kao
matematička formula, gde se brojke tako lepo i magično
prepliću… A sama središnjica, kada crni ispravlja svoje
poljuljane pešačke redove, i crni top, koristeći zabunu na
protivnikovom krilu, izranja sa b8 na b4 i uklanja belog
konja – nije li to vagnerovski motiv, čija jarosna bronza
procveta nad glavom poput neočekivano brujnog cvetka?
Samovar je uzdisao svojim izglancanim grudima, za
časak se utišavao i onda bi ponovo počela sneno da kruži
sobičkom tiha pesmica samovarske tuge. Za vreme takve
pauze Vladimir Nikolajevič pokrenuo je topa i zamislio se
nad kraljicom. Staunton je na ovom mestu odlazio u
nejasne guste šume konjskog napada i s neshvatljivom
divljačkom tvrdoglavošću tukao konjem sa fZ na d4, a
potom sprovodio krasnu kombinaciju na svom
kraljičinom krilu… Vladimir Nikolajevič je jasno video
drugu varijantu, naime: kraljica ide sa d5 na a5, kako je
kasnije igrao Andersen protiv Kjezerickog, a odatle se –
doduše, s rizikom mogućne katastrofe – mogao
najneposrednije ugroziti beli centar… Vladimir
Nikolajevič je odlučio da razradi tu varijantu i, zapalivši
cigaretu, pogledao je kroz prozor.
… Tamo je nečujni let kopita vetra štepovao modru
ledenu dubinu noći. I odlazili su talasi, i nasrtali novi, i
čitava ta snežna bujica bila je kao flauta. I čudnovato,
mnogi u gradu nesvesno su slušali tu nasmejanu flautu,
osim Vladimira Nikolajeviča.
Njegova pažnja bila je koncentrisana na belog pešaka –
u njemu je ležao razlog nekih komplikacija i nejasnosti, ali
je već i sada postajalo jasno: c4 treba da tuče na f7, a crni
pešak sa g7…
Tu se Vladimir Nikolajevič pažljivo zagledao u noć, i
tek sada je neočekivano čuo zvižduk snežne flaute, koja je
mamila u decembarske ravnice. I dogodilo se tako, da ga je
to podsetilo na pisma tanušne devojčice Marijanočke, koja
je godinu dana pre toga pod ljubičastim šalom protrčala
pokraj njegovog srca. Vladimir Nikolajevič se živo seti
njenih očiju i naročito usana, koje su se za ceo život
rastvorile u pesmi snežne flaute.
Ali odmah posle dragih usana Marijanočkinih odnekud
se setio lukave Morfijeve varijante, i tada je Izvekov
jednim ironičnim osmehom pomeo iz duše svu tu
ružičastu maglu, kao što se metlom uklanja barica sa
trotoara, a Staunton je, prema savetu nepogrešivog
Morfija, povukao konja napred i preteći propeo se pravo
pred nosom zaprepašćenog kralja.
I ponovo je zapevala flauta. I pokoravajući se nečemu
što je bilo ranije a sada je prohujalo, Vladimir Nikolajevič
priđe prozoru i zagleda se napolje.
Između kuća – u njihova prizemlja i prve spratove
zavirivale su žute oči mećave – pršteći na sve strane
modrim pahuljicama, jurila su snežna stada, odvlačeći u
ledenu maglu noći bez zvezda lovce što su se veselo i
razdragano prevrtali naglavačke… Onda se pod samim
prozorom, u pomamnom kruženju, sva u šarama kao
klube snežne čipke, našla kula… I opet je neko ko se
izgubio u toj mećavi ponovio poznatu melodiju,
ustremljujući beskrvne usne prema flauti.
Najednom mu je bilo neobično prijatno – nije li se stoga
odjednom prekinuo bakarni ćurlik samovara? I umesto
njega tihi ženski smešak protrčao je sobom, uvukao se u
uho Vladimira Nikolajeviča i sakrio u njegovom srcu.
Jasno je da se okrenuo – ali ono što je video nije bilo sasvim
jasno. Video je na šahovskoj ploči, koja je odjednom bila u
nekom zamahu…
… A flauta je jednako pevala. Po njoj je protrčala bela
ruka, napred, zatim nazad…
Jasno i razgovetno je video kako je crna kraljica, pošto
je skliznula na b7, htela da preda majušno pisamce belom
protivničkom lovcu, dok je iza izrezbarene kule crni kralj
povijao svoju ćelavu glavu sa krunom nad rićkastom
gardom, koju na šahovskoj ploči sačinjava tačno osam
momaka… Upravo je stigao: smesta se sve skamenilo, i iza
svilenih nabora kraljičine haljine preplašeno se skrila
njena tanka odnegovana ruka – poremetilo se, uzdrhtalo
sve i tako zamrlo.
… Zamahom belih ruku iza prozora prekinuo se zvuk
flaute, i za neko vreme setni i usamljeni samovar ponovo
je razvukao svoju prekinutu pesmu. Tada je Vladimir
Nikolajevič zapamtio samo dve stvari: prvu – oči svoje
kraljice, hitre, oči snežne mećave, u kojima je uvek toliko
raznih i podjednako srcu dragih očiju, ali je usred njih
samo ona… I drugu: figure na ploči bile su u neredu… To
je bilo najčudnovatije, – Vladimir Nikolajevič je svojim
očima jasno video ono o čemu nije sanjao Štajnic i što se
nije usuđivao da pretpostavi Andersen. Bilo je to
neočekivanije od varničavog, kao vodopad iznenadnog
Evansovog gambita. Bila je to još nepoznata situacija u igri
lovca i kraljice… Lako se moglo zapamtiti: kraljica na d2 i
pored nje, na rastojanju konjičkog skoka, protivnički
lovac. Neraskidivi kao lanac lengera, pešaci su krenuli u
napad, padaju dvojica, i već kroz tri poteza onaj isti lovac
koji je skrivao ljubavno pisamce daje šah zbunjenom
kralju.
I opet flaute.
Nepoverljivim pogledom napipao je Izvekov i ta četiri
džinovska zida, i taj samovar, što je izrastao u čitavu
bakarnu planinu. Da – sada je lično on, Vladimir
Nikolajevič, stajao na šahovskom polju, na rastojanju
konjičkog skoka od kraljice, i ona mu je pružala načetvoro
presavijeno pisamce. Uzeo ga je, neprimetno pridržao na
srcu, i tek što se ono našlo u trouglastom džepu sa
kapnom njegovog prsluka, postao je potpuno svestan
nepopravljivosti preobražaja koji se odigrao. I imao je
razloga da se užasne: postao je crni lovac drvenog kralja na
kraljičinom krilu.
Još trenutak, i svest je počela da trne u njemu, i poput
lakiranog drveta u visini očiju blesnula je njegova
sopstvena ruka, koja je podizala šešir da bi izbrisala znoj
od straha. I kao poslednji sumanuti skok volje koja je
nestajala oteše mu se četiri drvene reči:
– Ne, ne želim, ne…
 Sada je već sasvim blizu zapevala snežna flauta,
gromka kao lovački rog. Potom se nešto premestilo s
jednog mesta na drugo, oštri ugao koji je odnekud
iskrsnuo postao je tup i nestao, iščezao na jednoj pravoj,
pretvoren u ništa. Nešto se zaljuljalo kao cvet, i iznenada
taj kvadrat je ponovo postao trougao.
Samovar se odnekud vratio i ponovo postao čujan, a
sam Izvekov je ovog puta sedeo u fotelji sa tri noge –
četvrta je bila gazdaričino vedro – i čak kao da je
zadremao. Protrljao je oči, stao da se priseća, pokušao da se
osmehne kitnjasto snu koji je prohujao, ali… na ploči je
bila ona ista situacija, jedina među milijardu drugih, kada
se crna kraljica i protivnički lovac u ime najblistavije
završnice spajaju tankim nitima šahovskog zapleta.
Mećava se stišavala, na zidu je otkucavao sat.
Zastakljenim, smrznutim okom gledao je u leđa Vladimira
Nikolajeviča ulični fenjer kroz staklo, prevučeno lakom
ledenom čipkom. Mećava se stišavala, ali se crvena živa u
barometru iza prozora sve više spuštala u svoju staklenu
kuglicu. A na podu, pokraj samih nogu, belelo se pisamce
ubačeno odonud. I u njemu reči, kao potvrda bezumlja
koje se odigralo:
„Oslobodite me, želim da uvek budem s vama. Čitavim
srcem stremim ka vama iz svog drvenog kaveza. Samo ste
mi vi dragi – svi oko mene su drveni…“
 2

Boris Viktorovič Kolomnicki bio je, u prvom redu,

muzičar i strasni ljubitelj svakojakih šahovskih
besmislica, a zatim veseo i veran prijatelj, iako je možda
bio previše oštar na jeziku. Upravo po dužnosti
dugogodišnjeg prijateljstva bio je davnašnji i strpljivi
poverenik malobrojnih Izvekovljevih tajni.
Bilo je već kasno. Boris Viktorovič je ležao u krevetu i
pravo ispred nosa držao parče novina, iščekujući da se
večernja supa zagreje na špiritusnoj lampi.
Bilo je kasno, skoro već dvanaest. Kroz teško staklo
neodoljivog dremeža pokušavao je Kolomnicki da
pronikne u zagonetni smisao nekoliko reči, koje su se
vrzmale na tom parčetu novina:… ekstra fajn… 22.10…
fuli – gud – fer… 19.10… Naravno – da nije tog prokletog
dremeža nesumnjivo bi odmah shvatio da je u pitanju
prosto-naprosto izveštaj o kretanju cena pamuka u julu.
Ali dremež je udaljavao štamparske znake u beskraj –
preko dvadeset vrsta, i onda je počinjala njihova ofanziva
vraćanja, dok nisu ispunjavali čitavu svest, dok nije
klonula utrnula ruka… A bilo je još rano za spavanje.
Uto uđe Vladimir Nikolajevič, i pobeđeno, zgužvano
parče novina polete u mračni prašnjavi ugao, gde je
violončelo isturilo svoj žuto-crveni trbuh.
– Borka, eto, ja k tebi.
 – Aha, shvatam. Ko je ona i koliko ti treba?
– Nije to, imam novca: dobio sam danas… Doneo sam ti
knjigu koju si tražio.
– Kupio si je?
– Kupio…
– A kada si je kupovao – Kolomnicki okrutno pogleda
Izvekova, ali se iza njegovog ozbiljnog pogleda skrivala
vragolasta varnica nezadrživog smeha – nije li te prodavac
možda zapitao da Kolomnicki ne namerava da se ženi?
Izvekov pljesnu rukama:
– Eto šta znači ostavljati te samog. Pa ti si, oče dragi,
sasvim šenuo!
Ovaj sede na krevet i pesnicom protrlja oči:
– E, moj bratac, ne valja to – biti sam! Svaki mladi
muškarac koji je ispravno napravljen, dužan je, shvataš li
me, da nekog zavoli. Šta je čovek bez ljubavi? – Kolomnicki
iskrivi kažiprst desne ruke u stranu. – Dvonogi mikrob ili
glupa zelena alga.
Kolomnicki obori svoje buljave nasmejane oči i teško
uzdahnu:
– Nego, znaš šta, Voloćka – nisi čuo šta momci u
konzervatorijumu o meni pričaju?… Kao da ja živim s
violončelom, shvataš? A nemaju pojma o jednoj pametnoj
devojci, sasvim pristojna izgleda! Samo se ne brini: neću te
upoznati pre svadbe!
Vladimir Nikolajevič se snuždi:
 – Gde ti je šah, smetenjače?
– Eno ga tamo, u uglu. Juče je gazdarica prevrnula
stočić – razletele su se kao bubašvabe… Potraži figure, ako
ti trebaju!
Vladimir Nikolajevič stade puzati po podu, pretraživati
pod divanom, odatle izvuče konja i poče nameštati figure.
– Borka, nedostaje jedan pešak!
– Beli?
– Beli.
– Taj je iz nepoznatih razloga stalno odsutan. Nemoj se
nervirati, nego ga zameni zapušačem… sitnica!
Vladimir Nikolajevič je otvorio Mucijevim gambitom,
izbacio lovca, žrtvovao konja i rokirao… Kolomnicki
zamauka, pogledom proštepa ploču i prosto se zapanji.
Izvekov je vešto vodio napad. Tra-ta-ta – i top pređe
preko ivice, pravo u baru juče prolivenog čaja. Za tili časak
beli lovci su počeli da vršljaju po desnom krilu crnog, kralj
se sa d7 ponovo vraća na d8 i ponovo igra tamo svoju
zlehudu kraljevsku igru u mestu pod povijenim bičevima
protivnikovih konja. Još dva poteza – e4 uzima na g5 –
lovac uništava pešaka na kraljičinoj liniji, i…
Kolomnicki je bio zaprepašćen. Ne samo to – bio je
skrušen i nekako je pseći umiljato pogledao Izvekovu u
oči.
– Čuj, pa to je nemogućno! Čekaj, lovac uzima na g5…
Ta razumeš li, tu bi i sam Filidor pobegao sa svim svojim
ukućanima!… Pa to je isto što i pronaći živu Veneru…
izmisliti lokomotivu! – Kolomnicki je bio izvan sebe,
ushićenje ga je činilo nekako potištenim.
… Na ulicama poče padati tihi, sitni sneg, mesec se
prelivao, beskrajno i raskošno – i, kao ostrva u ledenoj
mesečevoj poplavi, na nebu su strčali snežni oblaci.
– Znaš šta, Izvekove! Četiri meseca tragao sam za ovim
rasporedom figura. Odavno mi se već činilo da i u šahu
mora da postoji takav položaj, kada žena izneverava samo
radi neverstva, u kojem postoji tajna i svakojaka magija…
Ali ne – jesi li ti to usnio nekakav ludi san?… jesi li bar u
stanju da me razumeš?
Mogao je sve da ispriča jasno i jednostavno, prećutavši
ono o pisamcetu – i tada se ništa ne bi dogodilo, ali
Vladimir Nikolajevič se radije odlučio da pokaže i to isto
pisamce, iz drugog plana, iz drvenog šahovskog kaveza.
On otvoreno pruži ruku prijatelju, kao što je tokom dugog
niza godina pružao svoje srce, i ovaj neodlučno uze
pisamce.
Na to preblede sam Kolomnicki, i odnekud mu zadrhta
donja usna. Upitao je, neprijatno i neprijateljski se
osmehnuvši:
– I ti je odavno poznaješ?
– Koga?
– Anku…
– Ko to?
– Ti, brate.
 – Ali ja nikakvu Anku ne poznajem… Što si se tako
namrštio?
Ovaj prekide Izvekova, i glas mu od ljutine uzdrhta:
– Naravno, ti s tim nemaš nikakve veze! Sve je u tome,
što je ovo pisamce pisala moja verenica… o kojoj sam ti
maločas pričao. Evo i njenih inicijala: A. i R., i rukopis je
njen. Za mene je to udarac, priznajem…
Izvekov je tupo gledao prijatelja, jedva shvatajući šta se
to događa, ali je nešto već počinjalo da ga nervira. Onda se,
dok je Kolomnicki ćutke žvakao cigaretu, dosetio, i počeo
žustro, ali smućeno da priča i objašnjava prijatelju i kako je
nežno pevala flauta u jučerašnjoj mećavi, i kako mu je
pisamce poslala crna kraljica sa šahovske ploče, i
svakojake još gluposti… Govorio je iskreno, ne prećutavši
ni jednu jedinu reč, govorio je maltene čitavih pola sata.
Ali kada je najednom u šerpici na špiritusnoj lampi počelo
da vri, Kolomnicki ustade, prekidajući bujicu zbunjenih
reči Vladimira Nikolajeviča, zevnu i reče:
– Ne verujem ti zato što ne verujem ni u panj, ni u san,
ni u riblje oko, zato što ne verujem ni u kakva čuda. I,
onda, primi i ovo k znanju: sada ću da večeram, jela za
dvojicu nemam, a potom idem na spavanje.
Vladimir Nikolajevič je bio vrlo osetljiv čovek.
Postojao je još trenutak iz učtivosti, bez žurbe stavio
šešir, duboko uzdahnuo i izašao, ne oprostivši se.
… U sokaku mesečeve senke su se spuštale sa snežnih
planina, kao da se voze veselim saonicama sa praporcima.
Bilo je vrlo sveže i prijatno. Kao da se mesec zavlačio u
krzneni kaput i sa jezom i trepetom lepio za leđa – to je
ohrabrivalo korak. Dobro je kada škripe koraci po ledu i
sopstvena senka, kao verno pseto, trči napred,
napipavajući njuškom svaku neravninu na putu.
Ali loše se oseća čovek, koji se posle neprijatne uvrede
vraća u svoje pusto, neugodno boravište.

I ne jednom još, u večerima takve iste vejavice,

Vladimir Nikolajevič je video kako je oživljavala crna
kraljica, koja se u pisamcetu predstavila tankim, ovlašnim
slovima: A. i R. I kad god bi se potezom konja postavljao na
ploču pored nje, stizao je da uhvati samo njen letimičan
pogled, koji mu je postao drag. Ali, tek što bi naporom
volje pokušao da produži trenutak svoje drvene sreće,
trougao se munjevitom brzinom pretvarao u nepoznati
kvadrat, i ispravljao se neki ugao drukčije matematičke
jave i gubila se tajna karika iz lanca. Budio se iza sna u naš,
ovaj san, i ponovo tonuo u čestar životnih sitnica i
uspomena na neutoljeni trenutak.
I došla je tada Vladimiru Nikolajeviču ljubav, neobična
kao dvorac sa sedam kula. I počela je duša njegova da živi
u tom zdanju, i bilo joj je vrlo lepo.
… Preko dana je odlazio na lekcije. Uveče, pak, ako je
besnela mećava, ponekad je stavljao na otvoreni dlan
svoju drvenu kraljicu i čekao da se to drvo rascveta pod
njegovim vrelim pogledom, kao što se biblijska Aronova
palica razvila u raskošno crveno i plavo cveće.
Ali češće je sve ćutalo, u preciznim neravninama stvari
nije se budila njena drvena duša. Veče je prolazilo, i
ljubičasta mastiljava olovka zapisivala je u sećanju reč –
praznina.
S Kolomnickim se prekinulo nekako sve samo od sebe,
kad taj već nije verovao ni u panj, ni u riblje oko, a Izvekov,
ispostavljalo se, verovao. Iz desetih usta se moglo čuti
kako se Kolomnicki propio, iz nekih drugih – kako
razrađuje neku neverovatnu šahovsku kontrapoziciju, sa
treće strane, opet – kako je silno oronuo i postao još riđi…
Onda se odjednom više ništa nije čulo.
Dok je samovar na stolu pevušio čas prigušenim
baritonom čas bakarnim tenorom, po običaju je sedeo
pokraj prozora i, kad bi senke belih snežnih konja,
protkane šarama modrih jabuka, počinjale da razbacuju
oko sebe snežnu maglinu, a flauta – da peva, vrebao je
trenutak kada će se odjednom iz ničega pojaviti taj tajni
ugao ispunjen presvetlom radošću, koji je Kolomnicki
poredio sa panjem i ribljim okom – neće li se u lanac
znanih i pakleno dosadnih prstenova uplesti i karika
kraljičinog buđenja.
I jedne večeri desi se strašna nevolja: kraljica se
izgubila. Nigde je nije bilo – svaki trag joj se zameo… Te
večeri je Vladimir Nikolajevič poput bombe uleteo u
kuhinju, gde je prala rublje debela veštica Natalija.
 – Da nije izašla, možda si videla? – ispitivao ju je
Vladimir Nikolajevič, nastojeći da je gleda u oči.
Veštica je obarala pogled ka koritu i bila je u stanju
samo da promumla:
– Jok… nisam opazila da je neko izlazio.
Vladimir Nikolajevič je znao kako sa vešticama valja
razgovarati:
– Da li me je neko tražio? – Izvekov joj umalo nije
iščašio ruku.
– Bio je onaj tvoj riđi prijatelj. Onda je otišao, ostavio ti
je pismo zakucano na zidu.
– Je li se dugo zadržao?
– A ko bi znao, nisam računala. Nije se svlačio…
– On te je potkupio, veštice!
– A ti, mora da si nas uhodio, a?
Naravno, bio je to Kolomnicki – on je i odneo majušni
komadić drveta, u kojem je spavala kraljičina duša.
Izvekov jauknu naročito prodorno, saže se i pojuri u sobu
da pronađe pisamce. Visilo je na zidu, prikačeno za tapete
zarđalim perom:
„Odlazim zajedno s njom. Trebalo je igrati konjem na
f6, čudače! Nemoj me tražiti – to bi za mene bilo
iskušenje.“
Vladimir Nikolajevič se četiri puta hvatao za glavu,
onda mu je jedno dva puta došla na pamet neka loša ideja,
koju je izazvalo očajanje, dok se najposle nije mašio kape i
izleteo na ulicu, ostavljajući za sobom tresak oborene čaše,
prasak besno zalupljenih vrata, na kojima je, verovatno,
ostao propisan trag Izvekovljevog lakta, i žalostivo
skičanje psa, koji mu je uz put dopao šaka.
… Vlažan, ovlaš ojuženi suton delovao je povoljno na
njega, mada polagano. Nekih sat i po rasejano je lutao
sokacima, udubljen u rešavanje nekog zadatka – naravno,
šahovskog problema – čiji mu se smisao sada činio
smislom njegovog boravka na zemlji. Ta ubistvena
zbunjenost nije napuštala Vladimira Nikolajeviča sve dok
se nije sudario sa banderom. Loše se snalazeći u
stvarnosti, u znak izvinjenja je podigao kačket i krenuo
kući.
Noć se prikradala kao crna mačka, nevidljiva, nečujna i
sasvim bliska. Nebom su se prostirali niski oblaci, nalik na
mačje repove. Mačke su grebuckale vrata duše… Kraj
samog ulaza mršava senka neke crne mačke preseče mu
put. Vladimir Nikolajevič pljunu za njom – ponovo mu je
odvratna tuga ispunila dušu te mu je došlo prosto da
izgrize šahovsku ploču.
Ušao je u sobu – Natalija je mrko i uvredljivo isturila
jednu usnu – bacio se na krevet, zgrabio zubima jastuk i
procepio novu navlaku. Njegovom jadu nije bilo granica, a
zubi su mu bili mladi i oštri.
 4

I tako je počelo…
Dobra starica, koja je u svojim pismima kako je znala i
umela mazila dragog i jedinog Volođenjku svojim
staračkim neskladnim rečima, ne bi ga sada prepoznala:
lice mu se smrklo a nos zašiljio, oči su mu postale
podozrive i oštre, i čekinjasta brada davala je čitavom
njegovom izgledu neku sivu nijansu, kao u skitnice.
Večerima je uporno lutao, pretrčavao ulicu, zagledao se
u mračna lica prolaznika, zavirivao u tuđe prozore –
tražio. Nije sumnjao da je tu negde sasvim blizu, tako da je
potrebno samo uložiti mali napor volje, kao kad se otvara
brava bez izgubljenog ključa, i on će se naći u njenoj sobi, u
toj zamišljenoj matematičkoj daljini.
Još sasvim nedavno, pre četiri dana, sreo je Vladimir
Nikolajevič onu koju je tražio. Opet je besnela mećava,
najžešća te ljute zime, beli nanosi nasrtali su u talasima, i
u svakom nanosu bilo je očiju da možeš birati! Odjednom
je ona prošla pored njega, a s njom dva lovca, kao pratnja,
tik uz nju. Jedan je, naravno, bio Kolomnicki, a drugi – onaj
šahovski lovac, ozbiljan kao sekundant, kojeg je Izvekov
izgubio još pre tri nedelje.
Išli su kao da su plovili. Pribijen uza zid, Vladimir
Nikolajevič ih je pratio pogledom, i čuo kako su zvonke
pahuljice smeha prohujale nad njegovim srcem i rastopile
se u snežnom nanosu; drveno lice onog sa strane za
trenutak se okrenulo i nestalo u magli… I potom je
odjeknuo zvuk raspevane flaute, daleke, iz podneblja
surih, treperavih strmina, što se oslanjaju na uzdrhtale
krovove.
Kada ju je čuo, pojurio je da je stigne, ali mu je
bodljikavi talas mokrih pahuljica, koje su se pomamno
skupile u utvarnu lavinu, zaslepeo oči i uši… Prenuo se i
ponovo pojurio, ali se nešto modro i pištavo propelo pravo
pred njegovim očima, pružajući visoko iznad kuća snežne
šape sa kandžama. Srećom nepovređenog, Vladimira
Nikolajeviča izvukli su ispod točka…
Drugi put video ju je na ulici. Pred izlogom jedne
radnje, odražavajući se poput stvarne siluete u ogledalu,
nameštala je šešir.
… Onda je jednom prilikom, kasno uveče, prelazila
ulicu, bliska do bola, pod ruku s nekim visokim starcem, a
njen smeh je bio kao bruj porculanske kuglice na veselom
srebru.
Tada su, promukli od lakog mraza, automobili na
raskršćima plašili zakasnele starice a tramvaji su
prodorno zvonili. Mučno se nametala misao zašto je nekih
pedesetak sasvim različitih ljudi moralo da se baš tim
tramvajem baš toga časa voze u jednom istom pravcu…
Tada su se u velikoj ulici, usred zavihorenih talasa
mećave, palile mlečne kugle uličnih fenjera. I nije bilo
jasno gde je bila zapisana njihova ideja pre nego što su
počeli da vise u toj snežnoj visini. Tako je, malo-pomalo,
Vladimir Nikolajevič počinjao da gubi pamet.

Upravo te večeri Izvekova je posetila nova ideja. Do

detalja je zamislio takav raspored figura na šahovskoj
ploči, kada kraljica, igrajući sa obližnjim lovcem,
Kolomnickim, ne primećuje pretnje drugog lovca, koji je
takođe udaljen od nje za jedan konjički skok. I tu je
konačno postala potpuno jasna poziciona slabost
njegovog suparnika.
… Izvekov je trčao kući, sudarajući se sa prolaznicima,
sa živim talasima vetra – i mlatarao rukama… Zaustavio
se tek na vratima, obrisao čelo rukavom i ne svlačeći se
seo za šahovsku ploču.
Umesto odsutne kraljice na njeno polje bio je
postavljen okrzan zapušač od staklene boce, umesto
Kolomnickog – komadić stearinske sveće… učesnici
dvoboja zauzeli su svoja mesta. Izvekov se isceri nekome
ko je nevidljivo stajao kraj zida, namignu i nakašlja se, igra
je počela.
Opet je besnela mećava u sokaku. Prozor se prevukao
mraznom zavesom sa druge strane, ali se ona lelujala pri
najlakšem dodiru senki, koje su užurbano prolazile. Neke
su se za trenutak lepile za staklo, u nameri da zavire
unutra i ispadalo je nekako, kao da je sada sve, a ne samo
uspeh u ljubavi, zavisilo od toga kako će se rasporediti
figure na ploči.
Beli konj je pošao napred. Stearinski komadić se
povukao i svojim telom zaklonio okrzani stakleni zapušač.
Top sa a8 istrčao je do a5, uskomešali su se beli lovci…
Kraljica uklanja jednog pešaka sa ploče. Konj uzima
drugog pešaka, zatim još jednog, pa još jednog…
Vladimir Nikolajevič nije izdržao – nasmejao se tiho
onom ko je nevidljivo stajao uza zid, oslonjen o dovratak:
– Što me to hvatate na sitan mamac? Pazite da se ne
pokajete…
… Postalo je očigledno: valjalo je izolovati kraljicu,
preciznim udarom udaljiti Kolomnickog sa ploče.
Izvekov se raspalio i zbacio bundu s ramena, a glava
mu je radila sve jasnije. Protivnik se povlačio u metežu, i –
čudan osećaj – sa svakim najmanjim pokretom na ploči
menjala se struktura nekih značajnih čvorova, negde
daleko pokretale su se sante vremena i neprijateljskih
volja, i činilo se da je beznačajna igra postajala sudbina.
Uto se nakostrešeni čovek nad pločom napregao do
poslednjeg delića snage – nešto je pretilo da će prepući…
dvadeset dva, dvadeset tri. U dvadeset četvrtom potezu
beli konj je nepogrešivo skočio na d6, a dvadeset petim
potezom crni top je, preteći sakrivenom kralju, odstranio
Kolomnickog i… Sve je bilo svršeno, mat u tri poteza bio je
jasan – filidorovski rasplet!
 … Tromo se povio u fotelji, i duša mu odjednom opuste
kao zelena boca, a oči se sklopiše kao da mu se na kapke
spustio težak umor. Potom se razmimoiđoše dva razna
puta, i ukaza se ugao… a pokraj samog uha zatrepta pisak
bliske flaute. Onda je sve promenilo mesta, i u tišini se
ocrta samo tihi ženski smešak, koji je došao odonud…
Tako se okrenuo da su škripnule sve tri noge fotelje,
otvorio je svih svojih sto hiljada očiju, i nestrpljiva slast
ponovo izvojevane intimnosti obli ga znojem od glave do
pete.
Ona je stajala pokraj njega, sva u crnom – toliko puta
željena, zadobijena i nikad dostignuta, njene snežne oči
počivale su na njemu. Srce mu poseže za njom – trže se,
zgrabi joj ruku, milovao je odnegovane, drage prste i dlan.
Gledao je u njene oči, ponavljajući u glavi čitavu svoju
sjajnu partiju mrmljajući – podjednako s početka i s kraja –
A n a, njeno ime rođeno – i još neku šašavu ljubavnu
glupost, koja se čudesno mešala s pesmom flaute nad
glavom. Partija je bila završena, sada je počinjala sreća.
Načinivši im mesta u znak poštovanja, posmatrale su
ih ostale figure sa ploče, neme od uzbuđenja, dirnute
dužinom dvoboja, dubinom vernosti i osećajnosti,
zasluženo stečenom pobedom. Da bi se postiglo potpuno
blaženstvo, bilo bi potrebno da se zauvek ostane u
njihovom krugu i da se stalno gleda u oči voljene, dok ih
prsti drukčije sudbine ne razdvoje, njih, jadne drvene
figure za novu igru.
 Samo što je to pomislio, smesta se sve skameni
unaokolo, pre svega – vreme koje je zaustavilo blaženstvo,
i još nepoznata, neiskušena nemost pokulja u njegovo
napregnuto telo. Još uvek živim očima gledao je on svoju
osvojenu dragu iz drvenog oklopa koji mu je obavijao telo,
ali utrnula ruka više nije posezala za njom…
Tu on naporom svesti koja se gasila rastrže ugao što se
sastavljao, i ovaj poslušno nestade na pravoj. Negde iza
zida koji se najednom ocrtao prsnuše u drveni smeh flaute
u odlasku. I više ničega nije bilo.
Vladimir Nikolajevič otvori oči, zaškilji prema prozoru,
oslušnu pesmicu samovara, obuzet mislima i, ne bez
sažaljenja, rastvori dlan – tamo je ležala drvena kraljica,
zgrejana toplinom njegovog tela.
Zima je još uvek pokrivala prozor snežnim zastiračem,
ali nešto je stiglo da se izmeni unaokolo i, ako se pažljivije
pogleda, kroz goleme okrugle snežne nanose odozdo
nazirale su se ustalasane na vetru barice otopljenog snega.
U sobu uđe debela veštica Natalija:
– Došao ti je onaj, riđi…
 TUATAMUR

Araba sa dve rukunice ide pravo i dobro. Araba moje

sreće imala je samo jednu.
Majka mi je Zenbil-hanuma. Kamila koja je donela moj
život odnela je njen. Poreklom je bila iz pokolenja Kenkit.
Bila je burdžigin. Ja sam sin Darbutajev, koji je bio sin
Ajmurov, sina Jarim-Šir-Bukangu – laka mu zemlja. Rodio
sam se u mestu Kadan-Tajši, gde je kasnije u sedamdeset
kazana Džingis kuvao pobunjene Tajdžute i gde iza pojasa
riđega peska leži bela planina po imenu Kunukmar, jer
mnogo podseća na nos velikog ubijenog čoveka.
Kad sam se rodio, niko nije rekao: „Evo rodio se srećan
čovek, jer ima plavo lice.“ Nego su svi govorili: „Evo rodio
se ulug-dudurga“, jer sam u ruci čvrsto držao grudvu krvi.
I zato sam tada tako jako plakao.
Ja sam – Tuatamur, tenebis-kurnuk i Džingisova desna
ruka. To je moja noga gazila zemlje što leže s obe strane
sredine, koja je sredina svega. To sam ja proneo oganj i
strah od Horosana do Astrabada, od Tanguta do zemlje
Altan-hana koji je izgoreo u vatri.
Mi smo tama, mi gazimo čvrsto. To sam ja zajedno sa
Džuči-hanom, sinom Sunca, uništio ime zemlje Tumat,
gde je vladao silni Tatula-Sukar i spalio zemlju Najmana.
Zajedno sa Džagatajem, koji je ubijen kod zidina Bamijana,
izmerio sam visine planina glupih Merkita. Toktabiki je
prebegao najmanskom Bujuruku, a zatim preko Irtisa.
Stigao sam ga, zakopao u zemlju. Sablja Tuli-hana i moja
saracenska sablja obrijale su do gole kože polja izdržljivih
Džurdžita, koji su se klanjali kamenu i umeli da od ovčjeg
mleka prave napitak što osvežava sustalog u boju. Kopita
mojih konja izgazila su zelene ravnice Džabdala, čija je
koža pocrnela od sunca i koji umeju kamenom da probiju
grudi neprijatelju na rastojanju od pet letova koplja.
Rekao sam – i jedanaest sultana, dvanaesti je sultan
Evruma, uredno plaćaju jasak od četrdeset hiljada ešrefa
godišnje. Udario sam – i baldački kalif počeo je svake
godine da šalje bale srebrnih miskala, stada kamila,
mnogo crvene boje, bahte i ćilimova. Rekao sam i udario –
i galapski sultan, Sari-Mahmud, dao je Džingisu kćer po
imenu Serokten, bila je nalik na mesec. Kad ju je davao –
plakao je i jeo zemlju, ali je Serokten rodila Itmar. Neka
njena lepota zrači svuda, i tamo kuda je otišla!
Ja sam Tuatamur, senka smrti i radost hanova.
Donosio sam mu plen i cveće što postoji u stepama. Han
me je voleo dok mi nisu ispali oštri zubi i dok se, nad
stepama nije vinula gorda zvezda Kiragajajulaši.
 I evo me gde ležim pred šatorom tuđe žene, sunce mi
liže teme, a da imam rep – vrteo bih njime, jer ko će me
sada zvati drukčije nego stari pas Džingisa, koji je otišao u
smiraj?
Dakle, čujte: ja volim Itmar, kćer hanovu. Džingis,
osvajač sveta – neka ne vide tugu oči njegove, koje su se
sklopile kao cvetovi derisunha pred noć, da se otvore
ujutru! – dao bi mi je. Ja bih skinuo sa nje pokrivač
devičanstva da nije bilo njega, Orusa, iz kraja bogatog
rekama, koji je bio mlađi i čija je brada bila nalik na rusu
svilu, a oči na brušeni plavi kamen iz zaliva Harezma.
Neka mi pesak pospu preko krvi – čujte. Tako govori
Tuatamur, poslednji pas i senka Džingisova.

Itmar, kćeri hanova!

Ona nije nosila kizil-džaulik, njenu kosu je video svako
ko je hteo da vidi. Bila je crna i padala je niz sedlo. Ali je
njen lik bio težak deset batmana.
Itmar je bila gipka kao paunova džiga na prazničnom
fesu murze. Jahala je stepom, hitra, nalik na kamen pušten
iz praćke. Nijedan je vetar nije mogao oboriti s konja.
Nimalo se nije bojala bola. Amena – kada joj je teška
strela najmanskog barlasa prikovala stopalo uz konjske
slabine – video sam: propeo se ranjeni ždrebac, usne Itmar
su se razvukle u osmeh. Tada sam naslutio da su pijani i
slatki poljupci Itmar kao prvo kobilje mleko.
Na skupovima graja; pažljivo su je slušale drevne
murze i atabeci, vrteći izvesnim tubetejama – ne samo
zato što je bila kći hanova.
Uskomešani redovi mojih Dada, mojih nukera koji su
pogubili strele i nadu, polazili su u juriš na njen prvi poklič
ne samo zato što joj je glas bio čvrst kao crveni kamen u
turbanu horosanskog Cela-ledina i nežan kao lelujanje
praporca na toplom prolećnom vetru.
Leteo je raširenih ruku na koplja trojice Mstislava
Tuatamur, tražeći smrt – ne samo zato što je starom
tenebisu-dudurgi dosadilo da gleda kako lepi mesec
navodnjava sprženu stepu i da sluša kako u večernjoj
postelji mauče ljubavnu pesmu mala Blasmiš moleći za
nežnost.
Itmar, kćeri hanova. Kada bih ja bio hakan, proslavio
bih sa minareta Harezma usne tvoje. Izabrao bih među
mladićima na zemlji najlepšeg i iščupao bih mu srce da se
ne bi usudilo da kuca za drugu.
Kćeri hanova!
 3

U godini Krave, kad su se kočije trećeg uštapa te jeseni

zaustavile iznad ulusa Ilidžaka, Dubran, hakanov, inak,
dođe u moj šator i reče:
– Veliki hakan hoće da Tuatamur, tenebis, dođe
hakanu.
Ustadoh. Obukoh tamnoplavu džapanču. Krenuh u
šator hanov.
Tada je bilo veče, kao i sada. Nedaleko iza horde, s one
strane logora, plakala je u sukaju noćna ptica. Nešto je
treštalo, burhani su udarali u dva štapa, a u logoru je
zvonko odjekivalo o čabrove kobilje mleko.
Razmakao sam belu zavesu. Triput sam pao na zemlju
ničice. Podigoh glavu. Ugledah hakana. Džingis je – laka
mu zemlja! Ležao na postelji od bele pustine i gledao kroz
prorez na šatoru. Razmišljao je. Sa druge strane šatora noć
je vezla nebo biserom, kao Itmar, koja je pored hakanovog
minderluka vezla ocu tamnoplavi kućni ogrtač. Nije me
pogledala. Poluglasno je žuborila pesmu, i meni se učinilo
da moja Blasmiš peva tu pesmu bolje od Itmar. Tada je
Tuatamur još mazio Blasmiš i onih trideset koje su
ljuljuškale san Tuatamurov, a među njima i Nunaš.
Sedoh na pustinu. Rekoh:
– Neka je sveto ime tvoje matere, koje je Ulun.
 Zatim ućutah, oborivši glavu. I tada čuh reči hanove:
– Tuatamure, verni moj! Vezir Kirenen mi reče juče: u
pravcu strele trećeg Razbojnika noćnog neba živi nemirno
pleme Dešt-Kipča. Oni nam ne daju svake godine dvadeset
hiljada ovaca za klanje, oni nisu čuli let naših strela.
Krenućeš na njih. Povedi sa sobom Džebea i Subutbega.
Prvi je mlad, drugi star. Odlučnost i lukavstvo – bujakši!
Zamislih se. Kad nastupi treći uštap jeseni, treba
očekivati prvu mladinu zime. Kad se javi zimski vetar –
konjima je teško da krče sneg, ljudima da kriju tragove,
streli da leti daleko. Petogodišnja kamila će slomiti nogu
ako nagazi na mišju rupu. Rekoh to hanu.
Džingis je – laka mu zemlja i radost vrtova! – zamišljeno
čupkao dugme od crnog ćilibara na kućnom ogrtaču. On
zatvori oči i ogrnu kaput. Kaput je bio s crnim i crvenim
prugama: jedna crna, druga crvena, ali se između njih
nalazila bela zvezda. Desno od Džingisa sedela je Burta-
Kugin, majka sinova, i crnokosa Kendžu, kojom je Altan
hteo da se otkupi.
Ponovih za kamilu. Tada skoči Itmar. Žena uvek drži
zmiju u nedrima.
– Tenebise! Govorili su mi moji osmatrači: donde ima
devedeset dana jahanja. Proleće će doneti pobedu. Hakan
će me pustiti s tobom, a gde sam ja, tu nema pogrešnog
udarca strele. Nisi tako star da bi se bojao da će te kosti
zaboleti od duga jahanja!
Bilo mi je tada četiri i po puta po dvanaest godina.
Osvojio sam triput više gradova, zadobio četiri puta više
rana. Spalio sam Nišabur i Termiz. Probio sam zidine
Balha i Bedehšana. Skinuo sam kapiju sa Konkirata.
Rastojanje između mojih nogu iznosilo je pedeset
farsanga. Bio sam batirdudurga!
Ali sam se sa pokornošću odanog poklonio podnožju
prestola. Džingis je voleo Itmar. Ah, niko ne može izbrojati
preostale dane svoga života!
Upitah:
– Kad zapovedaš, hakane, da se sazove kurultaj!
Han reče:
– Noćas.
Ponovih:
– Noćas. Eje! Kada se kreće u pohod?
Džingis reče:
– Sutra – kad se Gvozdeni Kolac nadnese nad jurtu.
Ponovih:
– Sutra.
A Itmar pljesnu dlanovima i klube tamnoplave svile,
nepotrebno u vojničkom životu, skliznu u stranu.
– Sutra, u zoru, valja udariti u veliki doboš.
Ustadoh. Otpozdravih. Krenuh kući. Noć je bila svetla i
čista, kao umivena kamiljim mlekom. Kraj vatara se
govorilo o meni.
Jedan reče:
 – Evo ide Tuatamur-ratnik.
Drugi dodade:
– Ozbiljan je. Obrve su mu srasle kao dva kraja luka sa
zapetom tetivom. To obećava pohod.
A treći šapnu:
– Pohod? Bujakši!! Rat donosi plen, a plen novi rat.
Razmišljao sam: teška je ravnica zimi. Znao sam
mnogo, ali nisam znao do kraja. Dobro je što nisam znao.
Junak omekša ako zna kraj. Bio sam junak, mogao sam
snažnom pesnicom zabijati direk u pesak vlažan posle
kiše, ali me je rodila žena. Onaj koga je rodila žena ne živi
kad mu je srce probodeno. Amen! Tuatamur je silni batir
Džingisovih ulusa. On je mogao udarcem o koleno
prelomiti četrnaest kopalja vezanih u snop.
Čujte, dakle: ja sam se prekuvao u bitkama, kao zrno
ječma u utrobi kamile! Ja ležim pred šatorom tuđe žene. S
naporom dižem isušenu ruku da uzmem šolju kumiza,
koju mi dodaje Inal-hanuma. Sunce mi liže golo teme, a
noć mi zasipa grudi hladnim peskom. Ko će dati bar jedan
pul probušen nožem za glavu Tuatamura?…
Min ulim!

Kad je izjutra sazvežđe Urkura hitalo da se skrije u

dubokoj travi, dobovanje je probudilo sunce. Hramajući,
ono izmile iznad horde. Konji zarzaše. Škripavim
glasovima zapevaše kočije i arabe. Zavrištaše uznemirene
kamile s debelim ovnujskim trupovima i teškim
trupovima ovnova za rušenje zidina. Sjatiše se stada iza
rovova, stada i krda. Svi su očekivali da hakan zamahne
tupom hanskom sabljom i klikne svetu reč: aldinda.
Pogledah u mesec. On je kao žuta krava odlazio u veliki
ružičasti oblak, koji je obećavao krvavu kišu. Obazreh se
oko sebe. Ravnica je ležala kao naborana siva prljava
pustina što ju je izgazila tama. Pogledah Džingisa – laka
mu zemlja! On nije spavao te noći, ali se iskre nisu ugasile
u njegovim očima, i na čelu i krajevima usana,
iskrivljenim od odlučnosti, odražavala se mudrost Hude.
Imao je već mnogo godina – pet Miševa je protrčalo
nebom; i osetljivo uho je čulo kako ravnomerno treperi
krilima ona koja razdvaja zauvek.
On se obazre. Uzviknu:
– Aldinda! Kager tušsun dušmanga!
… Više nisam video Džingisa. Kad sam mu treće jeseni
u godini Pantera poslao kaberči Alaka sa starudijama
Kangita na hakanskom prestolu sedeo je Ugedej.
I on viknu. Sinu crvena munja oštrice. Sveti kumiz
proli se na zemlju. Nukeri zabrujaše, njihovi usklici se
upiše u mene, skoliše mi dušu. Setih se velikog kurultaja
na reci Onkopu… Tada se moja duša poklonila do zemlje
kao nisko odsečena stabljika ječma.
Bilegez kišilerim! Džingis je imao dva srca. Jedno je bilo
tvrdo kao okrugli bakarni štit galapskih boraca. Strela je o
njih lomila svoju žaoku. Drugo – srce Itmar – ružičasti
nežni plod sunčanog drveta, koje cveta u dolini Džaufrata.
Dok sam, krupan kao trup kamile, ležao na zelenoj pustini
kurultaja, Džingis se naže prema meni.
Prvo srce reče:
– Idi, menim itaatlim! Ja i mojih sedam predaka s
tobom. Pali i seci: krv neće uvrediti zemlju.
Drugo dodade prigušeno:
– Neka te Huda čuva na tvojim putevima, Tuatamure!
Digoh suve oči. Netremice sam posmatrao hakana. Kad
se uzneo u čatir deda Isukaja – Bagadura, bio je drukčiji.
Bio je mlad. Bio je kao oštrica sablje. Bilo je to davno. Taj
čatir se nalazio na bregu. Bregovi su se dizali iznad
Onkopa. Čatir od belog atlasa sa kupolom od brokata.
Ujgur Murda izvezao je na njemu sivu košutu kako se u
ljubavi spaja s mrkim vukom da bi rodila Temudžina.
Gledao sam. Ali kad sam se okrenuo, Džingis je
nemoćno – kartka kajga! – pokrenuo vilice i bela kap
pljuvačke skliznula je na srebrni cvet na ogrtaču…
U taj mah bezbroj konja zatutnja hiljadama tvrdih
kopita po prašini. Žmirkajući svojim izvežbano pametnim
očima koje su pomamno igrale, pođoše da gaze zemlje u
kojima sam našao bogat plen, ali sam izgubio sebe.
Kad sam se rodio, niko nije rekao: „Evo rodio se srećan
čovek, jer ima plavo lice!“ Kad sam se rodio, Huda je
slomio prvu rukunicu arabe u kojoj je bila moja sreća.
 Moja kamila je išla na čelu. Za njom je išla bela kamila
sa zelenom čojom. Na toj kamili bio je pozlaćeni baldahin.
U baldahinu je sedela Itmar. A moji batiri njihali su se u
sedlima povijena vitka stasa i pevali. Pratili su ih točkovi
kočija, kopita konja, strele u tobocima su ih pratile:
„Ulim dušmanga“. Džingis šalje Tuatamura. Tuatamur
ima oštre zube i verne ljude – bis tenebis! U tobocima je
mnogo strela, u srcima mnogo gneva, a na čelu je Itmar…“
Na nebu se iz oblačnog grma pojavi jastreb. Krilima je
merio daljinu i nije gubio put. Desno od mene jahao je na
riđem azbanu sumorni Gemjabek, s nosom kao zarđala
turpija. Vaje! Ubrzo posle dolaska na mesto opredeljenja
knez Kipče je iskopao oko Gemjabeku i sipao unutra so. Ja
sam ga osvetio.
Slab jutarnji vetar klizio je po zlatnom vezu njegovog
emirskog tubeteja i povijao u stranu pačje pero.
Rekoh Gemjabeku:
– Jastreb na nebu, strela u tobocu, pobeda na bojnom
polju bolsun šulaj!
Gemjabek odgovori:
– Eje.
Tada odjednom u vazduhu zaigra jastreb – tako igra
lepa igračica na gozbi, izbacivši glavu iz krila – i pade kraj
mene poput grumena masne zemlje.
Osetih tugu. Kao da sam čuo iza vojnika sitne korake
opreznih zveri, čiji je posao da jedu leševe. Okrenuh se i
pogledah u kamilu Itmar. Kao mamurno cveće na suncu,
iznad zelenog baldahina se i dalje njihalo perje hanske
lepeze.
Pred nama je bio poslednji prevoz između dva jezera.
Iza jezera nije bilo ničega. Iza nas, sasvim u daljini, poput
belih ptica načičkali su se na sivkastozelenoj izgaženoj
ravnici bezbrojni šatori napuštenog logora.
Sablja je osluškivala teško huktanje srdaca. Uho je čulo
potmulu riku napuštenih ulusa, koja je dopirala iz daljine.
Poput tamnoplavih zamotuljaka sa kraja neba mileo je
na moje teme crni oblak poslednje jesenje nepogode.
Ravnica je bila ogromna. Snažan će u njoj postati velik,
slabog će ubiti seta. Mi tu ravnicu zovemo Ulug-Ana, jer
rađa velike. Znam – sam Džingis ne bi mogao da hitne
koplje do njenog kraja. Prve kapi kiše padoše mi na lice i
ruke koje su držale dizgine.
Osetih da mi je srce upilo prazninu. Udarih se u grudi.
Onda udarih konja. Horda ubrza kas.
Iz sredine sitnim i potmulim glasom riknu doboš. Naš
ravnomerni dah teško je legao na vlažnu ravnicu obraslu
sukajem.

S leve strane, na putu dvadeset Alapa nalazi se planina,

a negde desno je livada. Mi smo na golom vlažnom i
crvenom pesku kao oprljena glina.
 Odjednom se levo ukazaše dve planine, a ne jedna.
Mudrac zna: planina rađa planinu. Veran veruje, kada se
Huda ljuti na ljude, on spušta na njih planine. Silni će reći:
Bolsun šulaj! Ej, Huda benim jurakli alaimni sakla!…
Zaustavih se i dadoh odmora jedan dan. Za pobedu su
potrebni hleb, strele i odmor. I uz to milost Hude. Ko misli
drukčije – prvo koplje će ga pogoditi u grudi. Kiša bije u
platno moga poljskog šatora. Konji glasno žvaću iza kočija.
Kroz česte udarce kiše čujem kako se u trećem šatoru u
prvom redu kutlibek Gajsan svađa sa svojom Hatime, koja
je ostarela. Gajsan ima široka leđa, kao razmak između
točkova arabe. Eva, Gajsane!
… Danas je trinaesti dan marša.
Doboši kiše udaraju na uzbunu, ali je moj pogled
spokojan. Blasmiš mi peva pesmu. Njene su grudi male, a
oči su joj kao poljski miševi. Ja je ne volim, ali mi je
prijatno da slušam pesme koje ona peva. Ona peva, i njen
pokrivač, kao bela mačka, privija se uz njene noge. Blasmiš
je najlepša među hiljadu, Itmar – među stotinu hiljada!
A ja ispijam „bol“ iz drvenog iračkog krčaga optočenog
srebrom, i dobro se osećam. Niko nije rekao: „Video sam
leđa Tuatamura-ratnika“. Niko neće ni reći, eje!
… Juče, u podne jesenjeg dana, izjahao sam da tražim
tragove. U polju nađoh mrtvu čovečju glavu. Kiše su
isprale kost, vetar i prašina su je izglačale da se sjajila. Bila
je bela kao zubi mladog konja. Udario sam kost kopljem,
jer mrtvac ne sme da gleda u živog osvajača. Tada iz kosti
iskoči krtica. Nije stigla da otrči ni strelu i po daleko.
Zgazio sam je konjem, jer u čovečjoj glavi ne sme živeti
krtica. Itmar je bila sa mnom. Ja rekoh:
– Neko će dobro nanišaniti i ja ću isto tako leći ispod
golog meseca, nasred tuđeg polja, glavom okrenut
smiraju…
Itmar reče:
– Ija.
Ja rekoh:
– Ali neću umirati. Slušaću pucketanje derisunha. Na
noćnom nebu pogađaću sudbinu onih koji imaju sudbinu,
ako mi jastreb podari oči…
Itmar reče:
– Ija.
Evo pesme koju peva Blasmiš:
„Daće mi Huda belo-purpurne šalvare i cipele izvezene
kao hanski tubetej. Reći će mi Huda: Igraj, hanumo! I ja ću
se okretati kao vetar oko koplja i poviću se kao sablja
agana Tuatamura, a praporac će nežno, kao poljubac
cveta, zazvečati iznad glave. I reći će Huda: Dobro igraš,
hanumo!…“
Potmuli doboši kiše pozivaju na uzbunu. Nebo se neće
razvedriti do proleća. Uskoro će Majmun roditi Kokošku.
Burhan je rekao: „Peta mladina miša doneće pobedu
najoštrijem koplju.“ Bujakši!
Ispijam „bol“. „Bol“ prija srcu. Spavam.
 Blasmiš šapuće mojim kurgacima:
– Seid-ata Tuatamur spava. Neka niko ne povisi glas…
– Ej, Huda, benim jurakli alaimni sakla!

Itmar se prevarila: išli smo ne devedeset, već sto

dvadeset dana. Četvrti mesec je rađao srp kada je Džebe na
svom putu potukao Jase, a Subut – Kasoge.
Itmar je rekla istinu: moji batiri – ja znam da nijedan ne
bi ni od pantera odvratio lice! – nisu gunđali ako je mećava
preko noći nanosila u šator grude oštrog snega, ako su se
ljudi smrzavali u blatu, a konji crkavali istom brzinom
kojom su ljudi gubili uši i noseve.
Amena, to je bilo smešno! Žene su se svađale. Pred
proleće sam imao pet hiljada ljudi bez noseva i ušiju, eje.
Sastavio sam od njih čelni odred i dao im nemog
Hagadakana za atabeka. Bili su izdržljivi kao kamena ploča
položena na prag velikog šatora, a brzi – kao zvuk srebrne
trube u hanskom lovu. Reći ću ovo: strelu koja leti brzo
može da zadrži samo neprijateljevo srce. Bili su hrabri, ti
osvajači Temudžinove slave. Posle prvog napada na Kipče,
Itmar im je predala sveto pero ptice Garme. Hagadakan ga
je nosio na svom malahaju, kao alam. Edžeget Hagadakan!
On je položio glavu u smiraj na tangutskoj ravnici.
 Ah, sada su svi napustili Tuatamura. Ostao je sam. On
leži pred šatorom Inal-hanume i mljecka kao pas, uzaman
kezeći čeljusti u kojima nema zuba. Gde je Gemjabek?
Otišao je! Gde je Džebe, gde Subut? A Kager, čija mi je glava
namigivala sa koplja prokletog Mstislava? Gde je
Kotlubjak? U usta mu je uletela strela kada je pevao o
pobedi. Gde je bogatir Tolgij? Otišli su! Otišli su za
Džingisom u smiraj, na gozbu Hude. Za peharima
prolećnog kumiza oni se neće sećati Tuatamura, starijeg
napuštenog brata. Tuga bolesti i starosti je moj jaram,
vaje!
U smiraj sto dvadeset prvog dana priđe mi emir
Gemjabek. On reče:
– Hakim-ata! Na pola dana jahanja, desno od sunca koje
zalazi, prema Teris-Tustuku, moji osmatrači su videli krda
konja i velika stada ovaca. Jahaču je potrebno četiri dana
da ih obiđe. Moji su ubili stražare Kipče.
On ućuta. Ja upitah:
– E, tagen!
Gemjabek krcnu prstima.
– Dovezli su zarobljenog hana. Uhvatili su ga u lovu.
Dobro se borio. Kad su ga dovezli, u rukavu su mu nađena
dva noža.
Zapovedih:
– Dovedi ga ovamo.
Tada je već bila noć. Nebo je prekrilo stepu kao
modrom pustinom. Topao vetar donosio je u moj šator
tiho treperenje zemlje i skladne, složene šumove horde
koja se odmarala.
Tada je bilo proleće i moja stoka se radovala zelenilu –
bilo ga je mnogo. Stepa pod prolećnim suncem, bujakši! To
je Blasmiš, koja oblači zeleni handžaulik da me uči ljubavi.
Čuo sam korake. Bilo ih je trojica. Jedan je bio
Gemjabek. Drugi je bio tumač. Treći je bio gibak i dobra
rasta. Iz očiju mu je sevala drskost, a u mekom delu uha
minđuša poput crvenog kamena. Ruke su mu bile
stegnute kaišem iza leđa. Ruka stegnuta kaišem za leđima
brzo pomodri i uskoro postaje kao tuđa.
Sedeo sam i ćutao. Posmatrao sam. Grudi su mu bile
zašivene u kožu, a koža je bila obojena. Ugledao sam
crvenu zver, plavu pticu i žuto drvo. Shvatao sam da je
hrabar i upitao sam ga:
– Iz kog si ajmaka i ko si?
Ćutao je. Gnev mu pokrenu vilice. Ispod usne je imao
dlaka koliko konj nogu. Lice mu je bilo mlado. Zažalio sam
za njegovom mladošću. Upitah ga:
– Jesi li nem?
Ćutao je, ali da je rekao „eje“, pustio bih ga. Gemjabek je
gunđao – on je imao crvenu krpu preko srca!
– Šajtanga! Maločas je psovao, i reči su mu bile otrovne
kao sok trave barmik. Njime namazana strela rađa smrt!
Upitah:
– Jesi li baškurd?
 Ah, tumač je bio nepotreban – zarobljenik je poznavao
narečje mojih Dada:
– Pas je bolji od baškurda!
U meni se nešto tako snažno pokrete kao da je sam
Plavi Bik slomio rog naletevši na kamen.
– Čuj ti, koji nemaš dve, već jednu glavu. Ti imaš leđa.
Na leđima imaš kožu. Amena, njome ću prevući doboš i on
će još koliko sutra pokrenuti moje na tvoje tabore. A ti –
stoko – ti…
Prekinuo me je. Oči mu dobiše crvenu boju minđuše.
On viknu:
– Zovi me „seid-ata“, robe – ja sam sin hana.
Hteo sam da ustanem. Hteo sam da vidim kako će
umreti. On viknu još jednom. U srcu čoveka koji je stajao
preda mnom krenu kost. On viknu na narečju Kipče osam
nepristojnih reči, eje! Pljunuo je u vatru, čuo sam ime
Džingisovo – laka mu zemlja! – u njegovim ustima. Video
sam kako je tumač preplašeno zaklonio rošavo lice,
padajući od straha na kolena. Onda videh: na zarobljenika,
mučući, jurnu Gemjabek. Amena, tako skače divlja mačka
iz ševara saksa ula na poljskog pacova! On skoči i istrže mu
minđušu iz uha zajedno sa uhom. Nagnuh se da vidim. U
Gemjabekovoj ruci ležalo je, iščupanim krajem okrenuto
meni, nešto crveno i tuđe, a tamo gde je bilo uho nije bilo
minđuše. Saznadoh: vrela je krv Kipče kao crvena kopča
od emajla na astrabadskoj srebrnoj uzengiji, usijanoj pod
suncem.
 Onda saznadoh i ovo. Onaj kome je Gemjabek iščupao
uho i probo srce kingarom – kingarom sa tri ivice – zvao se
Ulgan. Otac mu je bio Kotjan – zmija ga ujela!
Zatim se desilo sledeće. Ulgan iskezi zube i stade da
muče, a srce mu obli ljutina. Kada psa udariš nogom u
trbuh, on će isto tako zarežati – nemoćno i žalostivo.
… Čujte svi koje nije stid da čuju. Ugedej me udara po
licu zlatnim hanskim buzdiganom i veli: „Ti si star,
Tuatamure, oči ti je spržilo sunce i one bi htele da plaču.
One ne vide dalje od dvadeset zrna ječma poređanih u red.
Predaćeš alam tenebisa Kiragaju, kome su dva Tantera
dala hrabrost, a treći će dati pobedu.“ Tako se i u meni
tada nešto strašno uzburkalo – Tuatamur je tada hteo da
viče kao žena koja rađa koplje!
Gemjabek je drhtao, pesnice su mu čekale da nekoga
dave. Odvratio sam glavu. Smrkavalo se.
Na noćnom nebu tada se skitao Urkur i devedeset
prolećnih vetrova jurilo je ptičjim nebeskim putem.
To se desilo u smiraj sto dvadeset prvog dana. Sledećeg
jutra poveo sam svoje Dada preko bregova.

Mi smo mrak, mi čvrsto gazimo. Kada mi idemo, trava

prestaje da raste, a kamen plače u polju, obliven rosom
crvenom kao krv. Tada zemlja teško diše od udaraca i pada
tela.
Izašli smo u zoru. Kada je slano jezero obraslo
budaranom ostalo levo – ugledali smo tuđince na konjima.
Bili su to Dešt-Kipče.
Ugledali smo konje s velikim grivama i jogunastim
nogama. Ljudi na konjima behu omalena rasta – možda
zato što su prilegli uz sedla. Kopalja iskeženih kao zubi
jurišali su na nas.
… Imao sam divnog momka – Azarbuka. Bio je aksakal.
U srcu su mu živeli panter i konj. Bio je kao planinski
potok. Smešan – on je tako voleo konje! Kad je podivljali,
iscrpeni Najman podbio moga tulpara, on je plakao grizući
dršku svoga koplja. Bio je batir. To se za njega govorilo da
se rodio s konjem! Sjukemli, gajretli jaš! Potok!
Sada je i on izjahao ispred horde, lak kao pokrivač
Itmar. On pojuri. Njegovo je koplje bilo dobro koplje, bilo je
upereno napred. Iz redova Kipča izjaha drugi, takođe na
konju, s kopljem dostojnim hakana. Horda pritaji dah.
Uho je jasno čulo topot dvaju konja. Oni se snažno
sudariše. Očekivao sam da će varnice oprljiti zemlju. Ali
Azarbuku se slomi koplje. Mili, sjukemli jaš! Video sam
kako mi je iz njegovih leđa, cepajući bekter, koplje Kipče
pokazalo oštar jezik. U grudima me odjednom nešto steže,
osetio sam da je to starost. Ispravio sam se u sedlu, drhteći
kao tetiva. Viknuo sam – moj gnev je bio kadar da oprlji
kamen:
 – Dajem kočije, opremu i konja… Jašasin kagerman.
Dajem povelju tarhana sa pečatom hakana onome ko mi
donese oči onoga u malahaju od safijana!…
Moji jurnuše kao lavina. Amena – to je lepše od
prolećne stepe nabujale od cveća pred porođaj, dvadeset
hiljada altabasnih tubeteja na hrabrim glavama. Ali onaj je
bežao. Video sam njegova leđa. Na njima je bila naslikana
crvena ptica, a trebalo je da bude krtica! Eje, imali su
prepredene oči, i ja ih nisam žalio. Naredio sam da ih
udare samo jednom. Strah im je zadavao drugi i poslednji
udarac.
Uto ugledah Itmar. Sedmorica uzdigoše koplja iznad
njene glave. Jedno je pocepalo safijan na prsluku, i ja
ugledah grudi Itmar sa ogrebotinom od koplja. Nisam se
pokrenuo. Strela mi otkide fes i pribi ga uz grudi nukera,
ali ja sam gledao. I Itmar zavitla sabljom iznad glave kao
dobošem u igri. Tada trojica popadaše s konja, kao kožni
sabi sa kumizom. Četvrti pobeže. Petog sam ja ubio. Ali u
očima Itmar ogledala se ljutina. Disala je teško:
– Loše si postupio, tenebise. Uvredio si me. Nisu li
zaštita i pomoć prijatelju priznanje njegove slabosti?
Čujte svi, tada sam je zavoleo. Tada nisam bio star.
Mogao sam tri dana da nosim na ramenima četiri horvara
pšenice za pet konja. Rekoh:
– Itmar, kćeri hanova! Tuatamur hoće da te voli…
Ona odgovori brzo, kao što je brz biser na tankoj niti:
 – Ja pevam pesme, ali umem da pevam samo o ratu. Ja
umem da vezem, kao i svaka druga, ali vezem samo konja,
tobolac i ratnika. Ja ne znam pesme o ljubavi, Tuatamure!
Tu ona ošinu konja. Bič je visio pored sedla. Kraj biča je
bio svežanj crvene dlake. Bilo je kao da se bič dotakao lica
moga sa koga nisam obrisao krv.
… A gaskeri Ildurkin-jurta bili su već daleko. Krenuo
sam u tom pravcu. Dobro sam se tada borio. Nikoga nisam
žalio.
Bilo mi je smešno kad je sa leve strane naletela na mene
kao jato vrabaca hitra rulja dece Kipča. Ah, oni su došli da
osvete očeve. Vikali su i plakali, puštajući strele, a ja sam
se glasno smejao. Eje, smejao sam se – detinje strele ne
ujedaju jako! Moji su ih izgazili konjima. Tada sam
doviknuo svojima:
– Menim batirlar itagatli, tinlagez! Dobro čini onaj ko
ne dozvoli štenetu da postane pas. Kina!…
… Spuštalo se veče. Kožni dabilbazi grmeli su o pobedi.
Amena, moji su se toliko umorili da više nisu mogli da
dižu sablje. Vraćali smo se. Voda u jezeru je bila slana i do
dna natopljena smirajem. Rekao sam svojim Dada:
– Tinalagez! Sogeš ne ulim! Svi ste vi batiri, svi
primoravate protivnika da drhti. Svak je dostojan da
obuče emirski bešmet. Vi imate kose bezbojne oči – koje su
oči lepše? Vaše su jagodice široke – čije su jagodice lepše?
Vaš stas je prav kao put pomamne strele. Ko je lepši od
vas?
 Tako sam govorio, a u duši se nije stišavalo ushićenje
prema Itmar. Tačno u ponoć – Tobolac na nebu je stajao
uspravno kao klas ječma – čuh: Blasmiš se privija uza me
tražeći nežnost. I ja se setih Itmar. Oterao sam Blasmiš iz
šatora.
Noć beše tiha, a ja sam ležao i disao – sam, kao trideset
hanova koje smo ubijali kraj zidina u Harezmu.
Znam da ljudi govore: „Tuatamurovo srce je kao u vola,
veliko kao kovački meh. Ono može da upije u sebe miris
sveg cveća sa neizgažene livade i da odjednom postane
tvrdo kao dve daske stavljene jedna na drugu“.
A ja sam uzdisao, i niko nije čuo.

Plašljivci, šakši kočiklar! Za neuspehe u boju izmislili su

reč „milost“. Plašljivci i kukumavke – oni su poslali u Orus
karbekče brze kao rep zeca da mole za milost. Prosjaci i
krtice! Tast poslao glasnika zetu, Kotjan Mstislavu.
Mstislav je prodao svoju vojsku za stada bivola, žena i
konja.
Poslao sam glasnike u Orus da kažu:
– Vas nisam dirao, već Kipče. Oni su konjušari i robovi
Džingisovi. Kipče su – donguzlar, njihove oči su
prepredene. Došao sam da kaznim Kipče – vi niste Kipče.
Mstislavi pogubiše moje glasnike.
 Poslao sam im i druge da im kažu i ovo:
– Ako vi imate hiljadu ratnika – ja ih imam pet puta
više. Ako vi imate dvadeset hiljada, ja ih imam deset puta
više! Ali ja vas nisam dirao. Koplje se ne lomi o snop slame!
Tada se Mstislavi sastadoše u velikom gradu, gde je
više zlata u njihovom dvorcu nego ratničkog razuma u
glavi. Odlučiše da pođu na nas.
Poslao sam izvidnicu i čekao.
Kokoška koju je rodio Majmun rodila je sedmi mesec.

Tada nastade strašna vrućina. Sve se dimilo od zapare.

Goreo je grm. Goreo hum. Goreo kamen.
Ako se bakarni kazan u kome se kuva „bol“ uoči velikog
pohoda usijava četrdeset dana – postaje beo i nemoguće je
gledati u njega. Zemlja pod njim puca. Amena – sunce
Kipča je bilo nalik na taj kazan. Ono se proširilo na celo
nebo i prekrilo stepu. Čoveku koji u podne leže na zemlju –
pred smiraj će prsnuti kost na glavi i žile na nogama.
Zemlja je mogla da gori kao smola kojom se premazuje
koža. I ja sam poverovao Čegirkanu da u toj zemlji nije bilo
kiše otkako je veliki Uguzhan u Kašmiru ubio Jagmu.
… Oči su se prevlačile samrtničkom koprenom. Sve se
isušilo. Iskopao sam sto dvadeset dubokih bunara, ali je
samo deset davalo vodu. Moji gaskeri su se žalili da su im
uvenule strele u tobocima i postale kao ruke žene u
bračnoj noći.
Konji su padali, ljudi su tražili bilo kakav kraj. I ja sam
odlučio da je vreme da dođe kraj. Ne živi krtica u srcu
onoga koji na ramenu ima alam ratnika.
… Tih dana su Mstislavi obuhvatom zaplenili moja
stada i poubijali stražare. Nisam hteo bitku. Dvanaest
malih krugova vremena išli su mojim tragom. Eje,
Tuatamurovi tragovi su široki, nije ih teško naći!
Pregazili su veliku reku. Nisu zastajali. Danju je pržilo
sunce, a naveče su zujale strele, ali ja sam ćutao.
… U podne, zapenušan od usijanja, dojurio je sav
prašnjav na zapenušenom konju Tašukan, brat
Gemjabekov, sa crnim kaišem na leđima. On reče tuđim
glasom:
– Hudaniz džar bolsun! Hakim-ata, našli smo
Gemjabeka na humu. Kotjan mu je spalio oba oka i stavio
u njih so.
Nisam odgovorio. Ustao sam. Srce mi planu i zažele se
razaranja. Onda rekoh:
– Miševi! Platiće devetostruko! Svaki sin njihov, svaka
kći njihova – biće robovi.
Naredio sam da se zaustavimo. Naredio sam da se
iskopaju tri šanca. Obojena krpa sa pečatom Džingisovim
opušteno je visila na tihom danu iznad moga šatora.
 A vrućina je bila jaka. Kada Huda zapovedi da planine
pogaze sve živo, tada zavlada ista takva vrućina – od daha
ljudi i konja.
Između mene i Mstislava nalazila se reka. Oni su je
zvali Kalka. Mi je nismo zvali nikako, jer je bila nalik na
vlažan rep šugavog konja. Mogao ju je pregaziti i poljski
pacov!
… Na drugoj obali je sedeo Jarun-beg Kipčak, na mojoj
je sedeo i osluškivao nemi Hagadakan.

10

Bila je noć. Izašao sam iz šatora.

Stepa je bila široka. Stepa je bila svetla. Mesec, pun kao
vime kobile, izlivao je mleko nad stepom. Stepa je gola –
bujakši: oko se nadaleko neće nabosti na opaljeni grm.
Kalka je bila potok. Njen izvor se izgubio u jezerima
mesečevog mleka. Kalka je bila kao srebrna uda koju je u
stepi izgubio batir što jezdi nebom na Plavom Biku.
Obalom su prema reci vrveli ljudi da se napiju vode. Sem
toga, svakome prija dah hladnog potoka.
A zvezde na nebu behu kao beli šatori. Mesec je bio
okrugao, i ja se setih pesme o carevoj kćeri koja luta
nebom pošto ju je otac oterao.
 Stepa je bila osvetljena. A ja sam hteo Itmar. Legao sam.
Ali odjednom, kao na javi, ugledah grudi Itmar sa
ogrebotinom od koplja ispod pocepanog zelenog safijana.
… Da su sada bokal kumiza i lepinja od ječma – više
ništa ne bi bilo potrebno. Ah, Tuatamuru je to bilo malo!
Ustao sam. Ponovo sam izašao iz šatora. Došao sam u
šator Itmar. Perje hanske lepeze iznad šatora ličilo je na
krilo mesečeve ptice. Kroz prorez na šatoru, padala je
mesečina. Na uzglavlju vlažnom od mesečevog mleka
ugledao sam lice Itmar. Spavala je. Rekoh:
– Ti si lepa. Mesec je tvoj rob. Tvoje usne su kao cvet
keralina. Ja te volim.
Ali nisam to rekao. To su rekle moje oči.
Nagnuo sam se nad postelju Itmar i prostro pred nju
ćilim svoga srca, moleći je da stane na njega. I rekoh:
– Hatuno! Kada te dotaknu usne muža tvoga – ja ću
ugledati zvezdu Omur-Zaja. Ja ću otići u smiraj.
Ali nisam to rekao. To je reklo moje srce. Ona je spavala
i nije znala. A ja sam zaželeo da prelomim svoju kost da bih
osetio bol. Zaželeo sam da imam plavo krilo. Uzimam
Itmar u naručje, uzmahujem krilom devet puta: Stavljam
Itmar na laki oblačak koji plovi ka mesecu.
Skočio sam kao da mi se strela zarila duboko u glavu. O,
kriva strelo ljubavi! Trčao sam na reku, legao sam
potrbuške na vlažni pesak, i da je Jarun tada poslao na
mene strelu Kipča, ne bih zažalio, eje.
 Vetar poče da piri. Sve je ćutalo. Čuh glas Subutov. On
je govorio u krugu atabeka:
– Hakim-ata sluša šta govori zemlja. Zemlja govori o
pobedi. Zemlja govori da će sutra stepa promeniti miris, a
reka – boju.
Ej, Huda, neka pučine sačuvaju Itmar, plen srca
Tuatamurovog!

11

Ujutro sam ponovo obilazio logor. Nalik na kukca

stvorena da ujeda, mutnim nebom valjao se nebeski točak.
Šajtan je udarao po njemu štapom, i on se valjao
ravnomerno, poskakujući s vremena na vreme. Tako je i
bilo. Toga dana jednu trećinu onih što su izgubili živote
sunce je smrtno ujelo za teme. Pocrneli su do smiraja.
Noć i jutro behu hladni. Kalka se pušila. Njeno srebro se
crvenelo, znajući za krvav dan. Moji nukeri nisu spavali.
Ležali su opruženi na zemlji, privukavši uz telo koplja,
sablje i strele.
Atakli balalir! Razumeo sam tajni smisao. Eje, hteli su
da zagreju oružje, da sablja postane gipka, strela brza,
koplje neumorno. Znam da gvožđe voli da se zagreva o
toplo – bilo to sunce, krv ili vatra.
 Osvrnuo sam se: bilo nas je mnogo. U svih obrijane
glave i uske oči. Za borbu sam odredio samo četiri velika
tomana jahača: čuvao sam ljude.
… Prašina se slegla preko noći i ja nisam tražio kišu.
Kiša pribija strelu i cepa tetivu kizilbaškog luka. Ali sam
hteo oblake. Oblaka nije bilo. Nebo je ličilo na osušen plavi
kamen…
Strele odjednom zafijukaše svojim perastim repovima.
Pritajeni u tišini, u našem logoru progunđaše doboši,
preko reke zagrme truba. Subut nije spavao. Budnost je
vrlina ratnika. Jašasin kagerman!
Ah! Na levo krilo mojih redova, tamo gde je bila ivica
bedema, pade jato strela. Tamo su spavali konji i ljudi.
Pljusnuše udarci gvožđa u meso. Izukrštaše se koplja kao
na kiši. Mlada grupa sa mladim knezom – eje, nisam mu
video leđa, video sam samo tri bele kićanke na njegovom
nezadrživom koplju! – pokulja poput iznenadnog talasa.
Onda naiđe još jedna ljudska bujica, sve se utiša, ali tišina i
trube rodiše vrisak i tutanj, dok su oni neprestano nadirali
preko Kalke.
… Vidim Tašukana. Konja su mu ubili – kopljem u oči.
Tašukan je urlao i tresao glavom, a sekao je kao hatir
smrti. Amena! Znao je za dobar udarac: oštricom preko
glave, desno i u grudi. Za njega sam bio miran. Tako se
tukao s Kipčama. Kipče su se borile protiv njega po
petorica u krugu, poput zvezde.
Tinlagez! Ugledao sam mladog kneza. Bio je kao ružino
drvo u proleće. Njegovi su ga zvali Džanil. To je njegova
brada bila kao rusa svila. Vaje, Itmar ga je dobro udarila
sabljom, i on je dobro primio udarac, nije se zaljuljao u
sedlu. U pomoć mu je hitao četvrti Mstislav, mučući kao
nem. Ali nije stigao da spusti mač. Pao je sa konja u isti
mah kada i ovaj, udarivši bradom u oblučje.
Sporo sunce valjalo se u visine i glave su se opijale
kalajem bezumlja. U mene su dobro nišanili. Mene je
nemoguće ne pogoditi: ja sam velik, širok sam, konj mi je
kao i ja. Dugačka strela, trećina koplja, otkinula se sa tetive
debelog oruskog barlasa u crvenom kalpaku. Upila mi se u
ruku iznad lakta. Amena, ah! Iščupao sam strelu i bacio je
nazad. Kalpak je još više pocrveneo, a debeljko je teško
tresnuo, kao nožem probušen tursuk s vinom.
Dan se bližio kraju. Kalaj poče da se hladi. Jezik mi je
ispucao i smetao mi da dišem. Kalka se zajazila. I tada se
dogodi ovo: moji Dada zadrhtaše. Juk – oni nisu bežali, ne,
počeli su da me traže pogledom – to je još gore. Tada
udarih nemim Hagadakanom u masu ljudskih santi, i on
procepa redove kao vetar oblak…
Odmah sam ugledao hiljadu povijenih leđa. Moji su
rikali. Njihova lica, vlažna od znoja i krvi, prekrila je tanka
kora prašine. Lica su im bila strašna. U svakom je bio
Džingis, i ja odjednom osetih da ne jedan, već hiljadu
takvih kao ja urlaju od gneva u mome srcu.
Prešli smo Kalku. Doboši su grmeli o pobedi već posle
tri farsanga. Strele nas nisu stizale. Pustio sam Uzbeke da
ih dotuku.
 Iznad same kalke, na malenom bregu, dva Mstislava su
se ogradila koljem. Nisu hteli da izgube ni nadu ni život –
krtica koju je zgazilo kopito i dalje puže ka rupi. A treći
Mstislav je bežao. I toga što je tako dobro bežao zvali su
Smeli. Ja ga nazvah hrtom, jer je bio nedostižno brz.
Mstislav hrt, bujakši! Bio je debeo, konj se spoticao pod
njim. Prešao je veliku reku. Spalio je lađe. Nije se osvrtao.
Možda je imao lice noćnog miša, nisam saznao.
Naredio sam rečima hakana:
– Stići ga, pa makar se za nebo zakačio. Amena –
probosti ga štapom i vrteti dok ne ispusti život, koji nije
potreban ni kamenu!
Vaje, Hagadakan nije umeo da ga stigne. Hrabar trči
kao mesečeva bujica, plašljivac – kao zec. Vuk ima oštre
zube, ali zec trči brže.
Čegirkan sa Tašukanovim ljudima opkolio je utvrđenje
u kolju. Tašukana nije bilo na mojoj gozbi. Tašukan je
otišao u bratovljev šator. Podnevna rana u trbuh znači
smrt i konju i ratniku.

12

… A noć dođe blistava od mesečine. Hladno mesečevo

mleko neprestano teče i izliva se. Napijene njime, stepa i
noć postajahu prozračne, hladne kao kamen. Sedam
Lopova Neba zapeše lukove u Planinskog Jarca.
 … A na velikom polju s praznim tobocima, s
probodenim glavama ležali su moji, pobednici, osvajači
slave. Isto tako, zagrljeni, držeći strele u očima, ležali su i
oni drugi, koji nikoga nisu pobedili. Od njih se širio miris
neštavljenog kaiša: miris sveže rane, koju je poljubila
smrt. Glava mi je postajala teška, i ponovo se setih
starosti, ali to nije bilo ono. Usred tela na zemlji ležale su
zastave i toboci. Nalik na gole štapove budarana, iz tela su
strčala koplja i strele.
Izjahao sam i krenuo poljem. Mesec mi je tekao u
susret. Presamićen nadvoje preko smrskane utrobe konja,
isturena lica, knez je ležao nauznak. O vratu mu je zlatan
lanac, a na grudima od crvene svile izvezen čovek sa
krilima kao u ptice. Levo oko mu je bilo zatvoreno, a desno
je žmirkalo u nebo. Njegovo mi se lice učini hrabro.
Prevrnuo sam čoveka, tražeći ranu. Našao sam ranu. Rana
je bila ispod leđa, odakle je u dužini lakta virio, kao rep,
komad koplja. Gurnuo sam mrtvaca jednom nogom, jer
šta vredi srce mrtvog plašljivca? Nasmejao sam mu se u
lice. Rekao sam, podmećući mu grudi, na kojima nije bilo
čak ni kožnog prsnika:
– Ti si plašljivac i zec. Udri!
Nije odgovorio. Rekao sam:
– Ti si prljavo pseto. Udri!
Opet je ćutao. Odjahao sam dalje. Zver koja pojede
njegovo srce umreće pre nego što ugleda mesec sledećeg
večera.
 … Pošto čuh tihi plač sa reke, krenuh u tome pravcu.
Imao sam šta da vidim. Stresao sam se. Nagnuta nad
čovekom koji je nepomično ležao na pesku, unevši mu se u
lice, tiho je plakala Itmar. Prišao sam.
Vitice su joj bile ravno upletene. Na mesečini je
svetlucala bledozlatna svila njenog naha. Vaje, krive
strele! Pridigoh je za ramena. Ona me pogleda očima
ždrebne kobile ranjene u trbuh. Oči su joj bile prevučene
maglom od tuge. Nije me videla.
Nagnuo sam se nad čovekom. Poznao sam ga. Bio je to
onaj mladi, edžeget orus, Džanil. Njegova devetooka
bajdana bila je probodena i iscepana u komade. Prstenje se
ogledalo na mesečini. U rupi sam ugledao sukrvicu
veličine dlana.
Pogledah u nebo. I tada osetih da je slomljena druga
rukunica moje arabe. Uzdrhtao sam. Video sam na nebu
zvezdu Omur-Zaja i shvatio da su mi trepavice izbrojane.
Visila je iznad moje glave, oštra, nalik na kingar sa tri
ivice. Nju ne mogu da vide oni za koje se govorilo: „Evo
rodio se čovek srećan, jer ima plavo lice“…
Rekoh tiho:
– Dobro udaraš, Itmar. Jednim udarcem – trojicu.
Tinlagez barguzda! Njegove su oči bile tamnoplave, a
moje boje oprljenog kamena. Njegova brada bila je kao
rusa svila, a moju bradu su davno opalili sunce i vetar.
Njegove oči! Bile su pune mesečevog mleka kao pehari
Hude, ali tamo, na njihovom dnu, ugledao sam dve crne
tačke smrti, malene kao presek konjske dlake. Dva ujeda
one koja rastavlja zauvek!
Bio je kao dečak. Izgledao je kao da nije prelomio nogu
nijednoj kokoški. I on je ječao. Amena! Imao je jednu ranu i
ječao je, a ja sam imao četiri rane, pregrizao sam jezik da
ne padnem s konja, i ja sam ćutao… Amena, ja sam ćutao!
Ko je čuo?
Sjahah i rekoh:
– Ne treba plakati. Mrtvace vređaju suze živih.
Nije se okrenula, ali su joj u kosi zadrhtali vreli zeleni
kamenovi bugtaka i na vratu su joj se zategli biseri od
crnog ćilibara na crnoj ogrlici. Crni ćilibar se rastvara na
mesečni kao so u vodi i mesečina postaje gorka kao gohaj
širgek, što raste iz suvog kamena.
Mesečina se izlivala s neba. Mrtvi su stražarili nad
živima! Iz grma iznad obronka izlete ptica vivak.
… Klateći se, Itmar je pevala samo usnama. Eje, niko ih
nije ljubio – samo mesec, kao sestru – ona je pevala pesmu.
Počeo sam da slušam i čuo sam. Sve mi je bilo jasno i
zaželeo sam da neko drugi stane pod kingar zvezde smrti.
Bila je to starost. Mesečina je strujala. Mrtvaci su stražarili
nad živima. U pomućeno, neohlađeno nebo spokojno su
gledale nepomično plave oči. Itmar se klatila, podavijenih
nogu, i nečujno pevala o princezi Luni, koja je zavolela
batira Dubarlana.
 Digoh se sa kolena. Eja, ko je mogao znati da će se još
sutra koplje u crnoj pustini dići iznad jutra u znak smrti
kćeri osvajača Sredina?
Mesečina je strujala.
… I tada Luna dođe u šator Dubarlanov. I pogleda ga u
oči… A on beše mrtav…“

13

Pred spavanje – tada je nastupio šesti mesec – dva

kaberčija mi donesoše dve vesti.
Jedan reče:
– Čegirkan je osvojio kolje. Ploskinja je izdao kneževe.
Njih je šestorica, a on je sedmi.
Ploskinja je bio odbegli robijaš. Ljubio je zemlju preda
mnom, ali je prešao na stranu kneževa. A kada je prešao
izdao ih je. Izdao je dvaput. Ugojeno pseto ujeda
gospodara. Naredih:
– Ploskinju obesiti o vrat kamile i šibati ga bičem.
Drugi glasnik krcnu rukama, plašeći se reči. Rekoh mu
da govori. On onda reče:
– Itmar se… ubila.
Ah, sada umem samo da lajem, a onda sam umeo da
ričem. Riknuo sam: dim gneva pokuljao mi je iz grla.
Zamahnuo sam sabljom i zario je u zemlju do balčaka.
Bacio sam pregršt zemlje u nedra. Skočio sam sa pustine i
pocepao na dva dela svoj emirski ogrtač. Glasom kao tuč
dreknuo sam da se orio logor:
– Beti juldi hakan kizi! Daske i kneževe ovamo!
Posedaćemo kneževima na prsa. Pićemo „bol“ i ješćemo
samusek. Tela njihova poješće psi. Kager dušmanga! Ovde
plave oči ujedaju jače od strele…
Rikao sam, eje. Imao sam četiri rane, a za petu niko nije
znao. Ljudi su zaklanjali lica da mi ne vide oči.
Tada donesoše daske. Zatim dovedoše kneževe. Stiskali
su se jedni uz druge. Iskosio sam pogled i obazreo se.
Složio sam ih, kneževe i zečeve, kao tanguti kizek, i
postavio dasku preko njih.
Tada u kazanima donesoše „bol“ i ispod nogu nam,
pokorni kao psi, poleteše sabi sa kumizom. Nas dvadeset
sedosmo na jednu dasku, bujakši! Počesmo da pijemo. A
tog večera nebo je nabreklo od gromova, a vetar je išao
prema Kipči. Naredio sam da se zapali stepa. Amena – kći
hakana odlazi u plave uluse Hude!
… Nebo je buktalo od smiraja. Smiraj kao da se spustio
u stepu. Buktala je, i mi smo bili kao na nebu. I nismo znali
gde počinje nebo i gde se završava stepa. Bio sam kao
pijan. Hiljade nalik na mene, okupljeni u krdo, urlali su u
meni kao vuci u zimskoj stepi. Ko je čuo?
… A moji gaskeri, osvajači slave Dada, pevali su kraj
vatara:
 „Džingis je poljubio Tuatamura. Tuatamur ima oštre
zube i verne ljude. Ljudi su kao zubi, zubi su kao ljudi – mi
ćemo sve pregristi. U tobocima je mnogo strela, u srcima
mnogo gneva pobeda je kao crveni cvet na vrbovom štitu!“
Šestorica su ječali pod daskama, pesma je zaglušivapa
jauke. Eva – samo je jedan proturio glavu prema meni i
glasno viknuo. Glas mu je bio strašan, nalik na urlik
hakanove trube:
– Neću da mi tvoja zadnjica smrska srce. Hoću koplje u
grudi!
Izvukao sam ga ispod daske. Pogledao sam mu u oči, u
njima nije bilo straha. Bio je mir i mržnja ratnika. Ispunio
sam mu molbu.
Ah, neka smeli rađa i množi smele. Neka smeli ima
šarenu kuću sa zlatnim ognjištem! Učini ono što te moli
smeli!
A moji Dada su jednako pevali. Ratnikovom srcu prija
melodija pobede.
„Tuatamur će doneti plen hanu. Hakan će reći: aldi reza
bolsun, Tuatamure! Mi ne plačemo za mrtvima. Mi imamo
kose oči. Čije su oči kosije? Naše su glave obrijane. Ko je
lepši od nas?“
… Bila je to poslednja noć u stepi. Te noći dođoše oblaci
i izliše se na zemlju. Naredio sam da se kneževima pokriju
glave i polome leđa. Oni plašljivo polegaše jedan uz drugog
u tuđem polju. I oči im posuše peskom.
 A ja sam ležao na pustini u praznom šatoru. A u šatoru
Subutovom – čujem – smeje se Blasmiš. Dobro je što nije sa
mnom. Žena ne treba da vidi suze ratnikove.

14

Kad junak traži smrt – glas o tome krepi volju jakog i

uliva strah u srce slabog.
Prošao sam kroz stepu kao uragan. Onda sam udario na
jurtu Kangita. Tamo sam, na širokom togaju, izgubio oko,
a hteo sam da izgubim život. Kada je nebo prešlo tri kruga
i Miš rodio Kravu, krenuo sam kući.
Nisam zatekao Džingisa. Umro je u godini Svinje. Sunce
neka mu bude tubetej!
A kad sam došao pred Ugedeja, nisam mu doneo
laskanje, već sam mu doterao stada ovaca i kamila
natovarenih skupocenim starudijama. Doterao sam mu
dvadeset hiljada sivih konja i dvadeset hiljada crnih, i još
dvadeset hiljada belih. Doterao sam u njegovu jurtu
mnogo horvara hleba, a njemu lično belog sokola sa
crvenim nogama. Legao sam na pustinu pred Ugedejom i
rekao:
– Hudaj sakla hanij bir ona uun kimer!
Ali me je on udario u lice zlatnim hanskim buzdiganom
i izbio mi zube. I žena Bukjaj, druga žena hanova,
podsmevala se mojoj krvi. Bilo mi je jasno da se sveti za
smrt sestrinu. Tada se digoh na kolena i tako otpuzah
napolje.
I nikome nisam pokazivao lice dok tri mladine nisu
izravnale ožiljak. A kad se rađao drugi mesec, poslao mi je
strelu bez pera i kaftan bez opasača. Zašto mi nisi poslao i
crknutog miša?… Ali nikada nisam rekao da je hakanovo
srce crno kao dno vojničkog kazana!
… Tada se nad ravnicu uznosila Ulug-Ana, silna zvezda
Kiragaja-julaši. Sada on ide s mačem tuđim poljima i moji
mu gaskeri pevaju:
„Ugedej je poljubio Kiragaja. Kiragaj ima oštre zube i
sam je kao zub. Oklar kub kaldi! U srcima je mnogo gneva.
Nad nama je na nebu jastreb…“
I ko će dati bar jedan pul koji je kopito spljoštilo za
glavu Tuatamura, što leži pred pragom tuđe žene? U moja
bezuba usta gleda noć. Mesec je kao zlatni panj sa koga je
pala glava Jagme. Sada sam ja – staro pseto Džingisa, koji je
otišao u smiraj.
I ja ne želim da vidim kako sutra izlazi mesec. Ne želim
da slušam kako muzu večernje kobile, da udišem vetar
koji dolazi sa cvetova prvoga kruga – ne želim…
Min ulim!
 Andrej Platonov

MAKAR SUMNJALO

U redovima trudbeničkih masa živela su i dva člana

države: normalni seljak Makar Ganuškin i istaknutiji –
drug Lav Čumovoj, koji je bio najpametniji u selu pa je,
zahvaljujući pameti, rukovodio kretanjem naroda napred,
pravo u opšte blagostanje. Usled toga su svi seoski žitelji
govorili o Lavu Čumovom, kada bi ga ugledali kako
prolazi:
– Evo, naš vođa se nekud zaputio pešice – sutra
možemo očekivati preduzimanje nekakvih mera…
Pametna glava, samo su mu ruke prazne. Živi od gole
pameti…
Kao i svaki seljak, Makar je više voleo svakojake zanate
nego da ore, pa se nije brinuo za hleb, nego za priredbe: bio
je prazne glave, kako je zaključio drug Čumovoj.
Ne zatraživši dozvolu od druga Čumovog, Makar je
jednom organizovao priredbu sa narodnom vrteškom,
koja je trebalo da se okreće snagom vetra. Svet se okupio
oko Makarove vrteške poput oblaka i stao da čeka na oluju,
koja bi mogla vrtešku da pokrene. Ali oluja je zbog nečega
zakašnjavala, svetina je stajala u dokolici, a u
međuvremenu je ždrebe Čumovog pobeglo u livade i tamo
zalutalo u poplavinama. Da se svet zatekao u miru, ljudi bi
smesta uhvatili ždrebe Čumovog i ne bi dopustili da
Čumovoj pretrpi štetu, ali Makar je svet uznemirio i time
doprineo da Čumovoj pretrpi štetu.
Čumovoj ne pođe u potragu za ždrebetom, nego priđe
Makaru koji je bez reči čeznuo za olujom i reče:
– Domamio si svet ovamo, a moje ždrebe nema ko da
potraži…
Makar se prenu i dođe sebi, jer se dosetio. Budući da mu
je iznad pametnih ruku bila prazna glava, nije mogao da
misli, ali je zato mogao odmah da se doseti.
– Ne tuguj – reče Makar drugu Čumovom – napraviću ti
samohod.
– Kako? – upita Čumovoj, jer nije znao kako bi svojim
praznim rukama napravio samohod.
– Od obruča i užeta – odgovori Makar ne razmišljajući,
već osećajući kako motorna snaga izaziva okretanje tih
budućih užadi i obruča.
– Onda ga napravi što pre – reče Čumovoj – dok te
nisam pozvao na zakonsku odgovornost zbog nezakonitih
priredbi.
Ali Makar nije mislio na globu – on nije ni mogao da
misli – već se prisećao gde je video gvožđe i nije mogao da
se priseti, jer je čitavo selo bilo sagrađeno od glupog
materijala: ilovače, drveta i kudelje.
Oluje nije bilo, vrteška se nije okretala, i Makar se vrati
kući.
Kod kuće Makar od tuge popi malo vode i oseti njen
opori ukus.
„Mora biti da gvožđa nema zato što ga pijemo s
vodom“, doseti se Makar.
Noću Makar siđe u presahli i napušteni bunar i osta
tamo čitavu noć i dan, tražeći gvožđe pod vlažnim
peskom. Idućeg dana Makara izvukoše seljaci pod
komandom Čumovog, koji se plašio da će građanin
nastradati van fronta socijalističke izgradnje. Makar je bio
težak – ispostavilo se da u rukama drži mrko grumenje
gvozdene rude. Seljaci ga izvukoše i prokleše što je težak, a
drug Čumovoj obeća Makaru da će ga posebno kazniti
zbog izazivanja društvenog nemira.
Međutim, Makar nije vodio računa o onome što
Čumovoj govori, i posle nedelju dana napravi od rude
gvožđe u peći, pošto je tamo prethodno njegova žena
ispekla hleb. Kako je Makar kalio rudu u peći, ostalo je
tajna za sve, jer se Makar služio svojim pametnim rukama
i nemom glavom. Dan kasnije Makar napravi i gvozdeni
točak, potom još jedan, ali nijedan točak ne htede da pođe
sam od sebe: morali su se kotrljati rukama.
Dođe Čumovoj Makaru, pa će ga upitati:
– Jesi li napravio samohod umesto ždrebeta?
 – Nisam – veli Makar – pretpostavljao sam da će se sami
zakotrljati, a oni – neće.
– Zašto si me obmanuo, stihijna glavo! – uzviknu
Čumovoj službeno. – Onda napravi ždrebe!
– Napravio bih ga, ali nemam mesa – odbi Makar.
– A kako si od ilovače napravio gvožđe? – seti se
Čumovoj.
– Ne znam – odgovori Makar – nemam sposobnost da
pamtim.
Čumovoj se naljuti.
– Šta, kriješ otkriće privrednog značaja, individualče
đavolji! Ti nisi čovek, ti si – individualista! Odrapiću ja tebi
kaznu da se sve pušiš, pa ćeš naučiti kako se misli!
Makar se pokori:
– A ja i ne mislim, druže Čumovoj. Ja sam čovek prazan.
– Onda ruke k sebi, ne radi ono čega nisi svestan –
prekori Makara drug Čumovoj.
– Da ja imam tvoju glavu, druže Čumovoj, i ja bih mislio
– priznade Makar.
– Nije nego! – potvrdi Čumovoj. – Takva glava je jedna u
čitavom selu i zato moraš da me slušaš.
Na to Čumovoj propisno oglobi Makara, tako da je ovaj
morao da pođe za zaradom u Moskvu kako bi otplatio tu
globu; vrtešku i čitavo domaćinstvo stavio je pod brižljiv
nadzor druga Čumovog.
 ★

Makar se vozio vozom pre devet godina, devetnaeste

godine. Tada se vozio džabe, jer je na prvi pogled bilo jasno
da je Makar nadničar, pa mu čak ni isprave nisu tražili.
„Putuj dalje“, govorila mu je proleterska straža, „ti si nam
drag, jer si golja“.
Kao pre devet godina, Makar je i ovog puta seo na voz
bez karte, začudivši se što ima malo sveta i što su vrata
otvorena. Ali Makar se ipak ne smesti u samom vagonu,
već na kvačilima, da bi mogao da posmatra kako rade
točkovi u pokretu. Točkovi počeše da rade i voz se uputi u
središte države – u Moskvu.
Voz je išao brže od bilo koje polučistokrvne marve.
Stepe su hitale u susret vozu i nigde im nije bilo kraja.
„Ubiće mašinu“, sažaljevao je Makar točkove. „Odista,
čega sve u svetu nema, kad je on tako prostran i prazan“.
Makarove ruke su počivale u miru, njihova oslobođena
pametna snaga pređe u njegovu praznu i veliku glavu, i on
poče da misli. Makar je sedeo na kvačilima i mislio što je
znao i umeo. Ipak, Makar ne osta dugo tako. Naiđe stražar
bez oružja i zatraži od njega kartu. Makar nije imao kartu,
jer je pretpostavljao da je u državi sovjetska, čvrsta vlast,
koja sada sasvim besplatno prevozi sve siromahe. Stražar-
kontrolor reče Makaru da siđe na prvoj stanici koja ima
bife, kako Makar ne bi umro od gladi na zabačenoj
otvorenoj pruzi. Makar vide da se vlast o njemu brine,
kada ga ne tera jednostavno, već ga upućuje u bife, pa
zahvali šefu kompozicije.
Makar ipak ne siđe na prvoj stanici, iako je voz stao da
bi se istovarila pisma i dopisnice iz poštanskog vagona.
Seti se jednog tehničkog zakona i ostade u vozu kako bi
mu pomogao da nastavi put.
„Ukoliko je stvar teža“, Makar je poredio u mislima
kamen i perje, „utoliko dalje leti kad je čovek baci; tako i ja
putujem vozom kao suvišna cigla da bi voz mogao da
stigne u Moskvu“.
Ne želeći da ljuti stražara u vozu, Makar se zavuče pod
vagon i tamo prileže, osluškujući uzbudljivo i hitro
kloparanje točkova. Mir i peščana panorama pokraj šina
učiniše da Makar čvrsto zaspi i usni kako se odvaja od
zemlje i leti po hladnom vetru. Obuzet ovakvim bogatim
osećanjem, Makar stade žaliti ljude koji su ostali na zemlji.
– Serjoška, zašto bacaš vrele šije!
Na te reči Makar se probudi i opipa po vratu da proveri
da li mu je čitavo telo i sav unutrašnji život.
– Ne mari! – viknu Serjoška izdaleka. – Moskva je blizu,
neće propasti!
Voz je stajao na stanici. Radnici su ispitivali osovine na
vagonima i tiho psovali.
Makar izađe iz svog skrovišta ispod vagona i ugleda u
daljini centar cele države – glavni grad Moskvu.
„Odavde mogu i pešice!“ doseti se Makar. „Voz će valjda
stići i bez suvišnog tereta!“
 I Makar se uputi prema kulama, crkvama i strašnim
zgradama – u grad čuda nauke i tehnike, kako bi se borio
za svoj život.

Pošto se istovario iz voza, Makar se uputi u Moskvu na

obzorju, zainteresovan za taj centralni grad. Da ne bi
zalutao, Makar je išao pored šina i čudio se što ima toliko
mnogo staničnih perona. Pokraj perona raslo je borovo i
jelovo drveće, a u šumama su se nalazile drvene kućice.
Drveće je bilo tanko, pod njim su ležali omoti od bombona,
boce od vina, kožura od kobasica i svakojako upropašćeno
dobro. Pod ljudskim jarmom trava ovde nije rasla, a i
drveće se mnogo zlopatilo, pa je zato bilo tako kržljavo.
Makaru nije bilo sasvim jasno zbog čega je ovdašnja
priroda takva:
„Mora da tu stanuju neki naročiti nitkovi, kad čak i
rastinje propada zbog njih! To je zaista tužno: čovek živi i
stvara nedaleko od sebe pustinju! Gde je tu nauka i
tehnika?“
Pošto se pogladi po grudima od sažaljenja, Makar pođe
dalje. Na peronu su iz vagona istovarivali prazne kante od
mleka, a utovarivali pune. Makaru sinu ideja i on stade:
– Opet nema tehnike! – prokomentarisa Makar glasno
situaciju. – Posuđe s mlekom voze – to je ispravno: i u
gradu ima dece i ona čekaju na mleko. Ali zašto bi
prevozili prazne kante? Badava troše tehniku, a posuđe je
kabasto!
 Makar priđe šefu koji je rukovodio kantama i
posavetova mu da odatle do Moskve izgradi mlečnu cev
kako se ne bi terali vagoni sa praznim kantama od mleka.
Šef kanti sasluša Makara – gajio je poštovanje prema
ljudima iz mase – ali mu posavetova da se obrati Moskvi:
tamo sede najpametnije glave, koje upravljaju svim
inicijativama.
Makar se ljutnu:
– Ali mleko prevoziš ti, a ne oni! Oni ga samo piju, oni
ne vide rasipanje tehnike!
Šef objasni:
– Moje je da utovarujem: ja izvršavam naređenja, a ne
izmišljam cevi.
Na to mu Makar okrenu leđa i pođe u Moskvu, nagrizen
crvom sumnje.
U Moskvi je bilo kasno jutro. Desetine hiljada ljudi
hitalo je ulicama, kao seljaci na žetvu.
„Šta li će to oni da rade?“ stajao je i razmišljao Makar,
okružen masom svetine. „Zacelo tu ima ogromnih fabrika,
koje odevaju i obuvaju čitav daleki seljački svet!“
Makar pogleda svoje čizme i reče ljudima koji su hitali
„hvala!“ – bez njih bi on živeo i bos i go. Gotovo svi ljudi su
nosili pod pazuhom kožne vreće, u kojima su verovatno
bili klinci i žice.
 „Samo, zbog čega trče i troše snagu?“ zbuni se Makar.
„Bolje da kod kuće rade, a hrana se može kolektivno
raznositi po kućama!“
Ali ljudi su trčali, ulazili u tramvaje sve dok na ovima
ne bi opruge gotovo popucale i nisu žalili svoje telo za
opšte radno dobro. Makara to potpuno zadovolji. „Dobri
ljudi“, razmišljao je on, „nije im lako da stignu u svoje
radionice, a toliko bi želeli!“
Tramvaji su se dopali Makaru zato što sami idu, a
mašinist sedi u prednjem vagonu sasvim udobno, kao da
ništa ne prevozi. I Makar se bez naročitog napora uvuče u
vagon, jer su ga ugurali u hitnji ljudi koji su bili iza njega.
Vagon pođe kao od šale, ispod poda je tutnjala nevidljiva
snaga mašine, i Makar ju je osluškivao i bio zadovoljan
njome.
„Sirota radnica!“ razmišljao je Makar o mašini. „Vozi i
napinje se. Ali će korisne ljude odvesti na mesto sačuvavši
im noge!“
Žena – domaćica tramvaja – davala je ljudima reverse,
ali Makar odbi revers da ne bi zamarao domaćicu.
– Ja ću – ovako! – reče Makar i prođe.
Domaćici su dovikivali da im nešto da po potrebi, i
domaćica je pristajala. Kako bi proverio šta se tu daje,
Makar takođe reče:
– Gazdarice, daj i meni nešto po potrebi!
– Izlazi – to ti je po potrebi – rekoše građani Makaru i
izguraše ga svojom silinom.
 Makar izađe na svež vazduh.
Vazduh je bio prestonički: odisao je uzbuđenim gasom
automobila i gvozdenom prašinom tramvajskih kočnica.
– A gde je tu centar države? – upita Makar slučajnog
prolaznika.
Čovek pokaza rukom i baci cigaretu u uličnu kantu za
đubre. Makar priđe kanti pa i on pljunu unutra, kako bi
uživao pravo da se koristi svačim u gradu.
Kuće su bile tako teške i visoke da Makaru bi žao
sovjetske vlasti: nije joj lako da održava toliku stambenu
opremu.
Na raskršću milicionar podiže uspravno crvenu palicu,
a levu ruku steže u pesnicu zbog taljigaša koji je prevozio
ražano brašno.
„Ražano brašno ovde ne poštuju“, zaključi Makar,
„belim zemičkama se hrane“.
– Gde je ovde centar? – upita Makar milicionara.
Milicionar pokaza Makaru ispod brda i saopšti:
– Kraj Boljšog teatra, u uvali.
Makar se spusti nizbrdo i obrete se usred dveju livada
sa cvećem. Na jednoj strani trga bio je zid, a na drugoj kuća
sa stubovima. Ti stubovi su na vrhu pridržavali četiri
gvozdena konja, i mogli su da budu tanji, jer četiri konja
nisu bila tako teška.
Makar stade da traži po trgu nekakvu motku sa
crvenom zastavom, koja bi označavala centar centralnog
grada i centar čitave države, ali takve motke nigde nije
bilo, već je stajao kamen sa natpisom. Makar se osloni na
kamen kako bi postojao u samom centru i ulio sebi
poštovanje prema samome sebi i prema svojoj državi.
Makar srećno uzdahnu i oseti da je gladan. Tada se on
uputi reci i ugleda gradilište ogromne zgrade.
– Šta se tu gradi? – upita on prolaznika.
– Večni dom od gvožđa, betona, čelika i svetlog stakla! –
odgovori prolaznik.
Makar odluči da svrati kako bi malo radio na gradilištu
i prezalogajio.
Na kapiji je stajala straža. Stražar upita:
– Šta je, lupežu?
– Hteo bih da radim nešto, jer sam omršaveo – reče
Makar.
– Šta bi ti ovde radio, kad si došao bez ikakvog uputa? –
reče stražar tužno.
Na to priđe zidar i sasluša Makara.
– Idi u našu baraku na kazan – tamo će te momci
nahraniti – pomože Makaru zidar. – A da se odmah
zaposliš kod nas ne možeš, jer živiš na slobodi pa si, prema
tome, niko. Moramo te najpre upisati u sindikat, da prođeš
kroz klasni nadzor.
I Makar se uputi u baraku na kazansku hranu kako bi
sačuvao život za dalju bolju sudbinu.
 ★

Na gradilištu te zgrade u Moskvi koju je prolaznik

nazvao večnom Makaru nije bilo loše. Najpre se najeo crne
i hranljive kaše u radničkoj baraci, a onda je krenuo da
razgleda gradnju. Zaista, zemljište je svugde bilo
ispresecano jamama, narod se muvao, mašine nepoznatih
naziva zabijale su kočeve u tle. Betonska kaša je sama tekla
niz žlebove, a i drugi radni događaji su se odigravali
naočigled svih. Videlo se da se zgrada gradi, ali se nije
znalo za koga. Makara nije ni zanimalo šta će kome
pripasti – njega je zanimala tehnika kao buduće
blagostanje za sve ljude. Naravno, Makarovog šefa iz
rodnog mesta, druga Lava Čumovog, zanimalo bi obrnuto
– kako će se deliti stanovi u budućoj zgradi, a ne šta se radi
sa gvozdenim zavrtnjem na strugu, ali Makaru su samo
ruke bile pismene, a ne i glava; stoga je on samo i mislio na
to kako da nešto uradi.
Makar obiđe celo gradilište i uveri se da radovi odmiču
brzo i uspešno. Ipak nešto, zasad još nepoznato, mučilo je
Makarovu dušu. On izađe nasred gradilišta i osmotri čitav
radni prizor: nešto je očigledno nedostajalo na gradilištu,
nešto je bilo ispušteno, ali se nije znalo šta. Samo se u
Makarovim grudima skupljala nekakva poštena radnička
tuga. Mučen tugom, a i zato što se nasitio, Makar nađe
skrovito mesto i tu zaspa. U snu je ugledao jezero, ptice,
napušteni seoski lug, ali nije ugledao ono što je bilo
potrebno i što je nedostajalo na gradilištu. Na to se Makar
probudi i najednom otkri nedostatak gradilišta: radnici su
pakovali beton u gvozdene skelete kako bi se dobio zid. Ali
to nije bila tehnika, već manuelni rad! Da bi bila tehnika,
potrebno je da se beton sprovodi naviše cevima, a radnik
samo da drži te cevi i da bude istrajan u tome; samim tim
bi onemogućavao crvenoj snazi uma da pređe u proste,
nepismene ruke.
Makar se smesta uputi da pronađe glavni moskovski
naučno-tehnički biro. Taj biro se nalazio u temeljnoj
zgradi od vatrostalnog materijala, u jednoj gradskoj jaruzi.
Makar pronađe tamo jednog momka pred vratima i reče
mu da je izumeo građevinsko crevo. Momak ga sasluša i
čak se stade raspitivati o nekim stvarima koje ni Makaru
nisu bile poznate, a onda stepeništem uputi Makara
glavnom pisaru. Taj pisar je bio naučnik-inženjer, ali je
odnekud odlučio da piskara po hartiji, ne dotičući se
rukama građevinarstva. Makar i njemu ispriča o crevu.
– Kuće ne treba graditi, već izlivati – reče Makar pisaru-
naučniku.
Pisar ga sasluša i zaključi:
– A čime ćete dokazati, druže izumitelju, da vaše crevo
staje manje od običnog betoniranja?
– Time što ja to sasvim jasno osećam – dokaza Makar.
Pisar se nešto potajno zamisli i uputi Makara na kraj
hodnika:
– Tamo siromašnim izumiteljima daju rublju za hranu i
povratnu kartu za voz.
Makar uze rublju, ali odbi kartu, jer je odlučio da živi
unapred i bez povratka.
 U drugoj sobi Makaru dadoše uput za sindikat kako bi
tamo dobio pojačanu pomoć, budući da je čovek iz mase i
izumitelj creva. Makar pomisli da će mu u sindikatu još
istog dana dati novac za izgradnju creva i radosno krenu
tamo.
Sindikat se nalazio u još većoj zgradi nego tehnički
biro. Neka dva časa je Makar lutao po tesnacima tog
sindikalnog doma u potrazi za šefom ljudi iz mase čije je
ime bilo ispisano na uputu, ali šef nije bio na službenom
mestu – brinuo se negde o ostalim trudbenicima. Pred
veče šef dođe, pojede kajganu i pročita Makarov uput uz
pomoć svoje pomoćnice – dosta simpatične i napredne
devojke sa dugačkim pletenicama. Ta devojka je otišla u
blagajnu i donela Makaru novu rublju, a Makar je
potpisom potvrdio da ju je dobio kao nezaposleni
nadničar. Uput je Makaru vraćen. Sada je na njemu,
između ostalog, stajalo: „Druže Lopine, pomozi članu
našeg saveza da se njegov izum creva primeni po
industrijskoj liniji“.
Makar je bio zadovoljan i sutradan pođe da traži
industrijsku liniju kako bi na njoj našao druga Lopina. Ni
milicionar ni prolaznici nisu znali za takvu liniju, te Makar
odluči da je samoinicijativno pronađe. Na ulicama su bili
istaknuti plakati i crveni saten sa firmom ustanove koja je
Makaru bila potrebna. Na plakatima je jasno stajalo da
čitav proletarijat treba čvrsto da stoji na liniji razvitka
industrije. Makaru odmah sinu ideja u glavi: treba najpre
pronaći proletarijat, a pod njim će biti linija i negde u
blizini i drug Lopin.
 – Druže milicionaru – obrati se Makar – pokaži mi put
ka proletarijatu.
Milicionar izvadi knjižicu, pronađe u njoj adresu
proletarijata i reče je zahvalnom Makaru.

Makar je išao Moskvom proletarijatu i iščuđavao se

snazi grada, koja je jurila u autobusima, tramvajima i na
živim nogama svetine.
„Mnogo je hrane potrebno da bi se toliki masovni
pokret prehranio!“ razmišljao je Makar glavom, koja je
umela da misli kada ruke nisu bile zauzete.
Zabrinuti i oneraspoloženi Makar najzad pronađe
zgradu na koju mu je ukazao dežurni milicionar.
Ispostavilo se da je ta zgrada prihvatilište, u kome je
siromašna klasa noću imala gde da skloni glavu. Ranije,
pre revolucije, siromašna klasa je sklanjala glavu na golu
zemlju, i iznad te glave su padale kiše, sijao mesec, lutale
zvezde, duvali vetrovi, a glava je jednako ležala, trpela
hladnoću i spavala, jer je bila umorna. Sada se glava
siromašne klase odmarala na jastuku ispod tavanice i
gvozdene krovne konstrukcije, a noćni vetar više nije
uznemiravao kosu na glavi siromaha, koji je u svoje vreme
ležao neposredno na površini zemaljske kugle.
Makar ugleda nekoliko novih urednih zgrada i oseti
zadovoljstvo sovjetskom vlašću.
 „Nije loša vlast!“ dade svoju ocenu Makar. „Samo ne
smemo dopustiti da se razmazi, jer je naša!“
U prihvatilištu je bila nekakva kancelarija kao i u svim
moskovskim stambenim zgradama. Ispostavilo se da bi
bez te kancelarije svuda odmah došlo do smaka sveta, a
pisari su, mada polako, ipak ispravno usmeravali čitav
život. Makar je poštovao i pisare.
„Neka žive!“ zaključi Makar o njima. „Mora da o nečem
razmišljaju, kada primaju platu, a kad već po dužnosti
razmišljaju, zacelo će postati pametni ljudi, a takvi su nam
i potrebni!“
– Šta hoćeš? – upita Makara komandant prihvatilišta.
– Tražim proletarijat – reče Makar.
– Koji sloj? – raspitivao se komandant.
Makar nije imao potrebe da premišlja – unapred je znao
šta mu je potrebno.
– Donji – reče Makar. – Gušći je, tamo je više ljudi, tamo
je srž mase!
– Tako! – shvati komandant. – U tom slučaju moraćeš
da pričekaš do večeri; kojih najviše dođe, s njima ćeš i
spavati: ili sa prosjacima ili sa sezonskim radnicima…
– Ja bih sa onima koji sam socijalizam grade – zamoli
Makar.
– Tako! – ponovo shvati komandant. – Dakle, tebi su
potrebni oni koji grade nove zgrade?
Tu Makara obuze sumnja.
 – Zgrade su i pre gradili, dok još Lenjina nije bilo. Kakav
ti je to socijalizam u praznoj kući?
Sad se i komandant zamisli, utoliko pre što ni sam nije
znao kako treba da izgleda socijalizam – hoće li u
socijalizmu biti neobične radosti i kakve?
– Zgrade su i pre gradili – složi se komandant. – Samo, u
njima su pre živeli nitkovi, a sada ja tebi dajem uput za
prenoćište u novoj zgradi.
– Ispravno – obradova se Makar. – Znači da si ti
ispravan pomoćnik sovjetske vlasti.
Makar uze uput i sede na gomilu cigala koja je ostala
bez nadzora sa gradilišta.
„Eto“, razmišljao je Makar, „ispod mene leži cigla, a
proletarijat je tu ciglu pravio i zlopatio se: mala je
sovjetska vlast – ne vidi svoju imovinu!“
Tako je Makar do večeri sedeo na cigli i posmatrao po
redu kako se sunce ugasilo, kako su se svetiljke upalile,
kako su vrapci sa đubreta otišli na počinak.
Najzad se počeše pojavljivati proleteri: jedni sa hlebom,
drugi bez njega, jedni bolesni, drugi umorni, ali su svi bili
prijatni usled dugog rada i napora, i dobri, kako samo
mogu biti dobri iscrpljeni ljudi.
Makar pričeka da se proletarijat smesti na državnim
krevetima i predahne od dnevne izgradnje. Onda smelo
uđe u salu za noćenje, stade nasred prostorije i reče:
 – Drugovi radnici i poslenici! Vi živite u rodnom gradu
Moskvi, u centru državne sile i moći, a u njemu vlada
nered i rasipaju se vrednosti…
Proletarijat se stade meškoljiti na krevetima.
– Mitriju! – izusti prigušeno nečiji krupan glas. – Mlatni
ga da se unormali…
Makar se ne naljuti, jer je pred njim ležao proletarijat, a
ne neprijateljska sila.
– Među vama nema dovoljno ideja – govorio je Makar. –
Kante od mleka se prevoze skupocenim mašinama, a u
njima nema ništa – ispraznili su ih. Tu bi bile dovoljne cevi
i pumpe… Isto je tako i u gradnji zgrada i šupa – valja ih iz
creva odlivati, a vi ih gradite parče po parče… Ja sam to
crevo izumeo i dajem vam ga džabe, kako bi što pre
nastupili socijalizam i ostalo blagostanje…
– Kakvo crevo? – reče onaj isti prigušeni glas
nevidljivog proletera.
– Moje crevo – potvrdi Makar.
Proletarijat isprva poćuta, a onda nečiji razgovetni glas
iz udaljenog ugla doviknu neke reči koje Makar ču kao
hujanje vetra:
– Nama do snage nije stalo – mi ćemo zgrade podići i
parče po parče – nama je do duše stalo. Ako si čovek, stvar
nije u zgradama, nego u srcu. Svi mi ovde radimo po
obračunu, uživamo zaštitu rada, upisani smo u sindikat,
zabavljamo se u klubovima, a jedan na drugog ne
obraćamo pažnju – jedan drugog smo prepustili zakonu.
Dušu izumej, ako si izumitelj!
Makar se oneraspoloži. Izumeo je svakojake stvari, ali
se duše nije doticao, a za ovdašnji svet to je bio najvažniji
izum. Makar leže u državni krevet i utihnu od sumnji da se
čitavog života bavio neproleterskim poslovima.
Nije dugo spavao Makar, jer je u snu počeo da pati. I
patnja njegova pređe u san: ugledao je u snu planinu ili
uzvišicu, i na toj planini je stajao naučni čovek. A Makar je
ležao pod tom planinom kao sanjiva budala i gledao
naučnog čoveka, očekujući od njega reči ili dela. Ali taj
čovek je stajao i ćutao, ne videći tužnog Makara i
razmišljajući isključivo o opštim razmerama, a ne i o
pojedinačnom Makaru. Lice učenog čoveka je bilo
obasjano odbleskom dalekog života masa što se pod njim
pružao u daljini, a oči su mu bile strašne i mrtve od visine i
odveć dalekog vidika. Naučni čovek je ćutao, a Makar je
spavao i tužio.
– Šta da činim u životu da bih bio potreban sebi i
drugima? – upita Makar i sledi se od užasa.
Naučni čovek je i dalje ćutao i nije odgovarao, i milioni
živih života su se odražavali u njegovim mrtvim očima.
Tada se začuđeni Makar uspuza na uzvišicu po mrtvom
kamenitom tlu. Triput ga je obuzimao strah od
nepomičnog naučnog čoveka i triput je radoznalost
otklanjala strah. Da je Makar bio pametan čovek, ne bi se
peo na tu uzvišicu, ali on je bio zaostao čovek, koji je
posedovao samo radoznale ruke pod utrnulom glavom. I
snagom svoje radoznale gluposti Makar dođe do
obrazovanog čoveka i lako se dotače njegovog debelog,
ogromnog tela. Od dodira se nepoznato telo promeškolji
kao živo i u trenu se svali na Makara, jer je bilo mrtvo.
Makar se probudi od udarca i ugleda iznad sebe
nadzornika prihvatilišta, koji ga je zveknuo čajnikom po
glavi da bi se probudio.
Makar se uspravi u krevetu i ugleda pegavog proletera
koji se umivao iz činije a da kap vode nije prosuo. Makara
iznenadi način umivanja tako malom količinom vode te
upita pegavka:
– Svi su otišli na posao, zašto tu stojiš sam i umivaš se?
Pegavko obrisa mokro lice o jastuk, počeka da se osuši i
odgovori:
– Proletera koji rade ima mnogo, a onih koji misle malo
– ja sam sebi postavio zadatak da mislim za sve. Jesi li me
shvatio ili ćutiš zato što si budala i ugnjeten?
– Zato što sam tužan i obuzet sumnjama – odgovori
Makar.
– Tako, onda pođi sa mnom, pa ćemo misliti za sve –
reče pegavko posle premišljanja.
I Makar ustade da pođe s pegavkom po imenu Petar
kako bi našao smisao svog života.
U susret Makaru i Petru išle su šarolike gomile žena u
haljinama pripijenim uz telo, što je svedočilo da su žene
želele da budu gole; bilo je i mnogo muškaraca, ali su oni
bili komotnije odeveni. Hiljade drugih žena i muškaraca,
sažalivši se na svoja tela, vozili su se automobilima i
limuzinama, kao i veoma sporim tramvajima, koji su
škripali od tolikog opterećenja ljudskom masom, ali su to
strpljivo podnosili. I jedni i drugi su žurili, s učenim
izrazom lica, usled čega su u dlaku ličili na onog velikog i
moćnog čoveka koga je Makar neprikosnoveno video u
snu. Makara obuze jeza od tolikih naučno-obrazovanih
ličnosti. Da bi olakšao sebi, pogleda u Petra: možda je i on
samo naučni čovek sa dalekim vidicima?
– Ti zacelo znaš sve nauke i vidiš odveć daleko? – upita
Makar bojažljivo.
Petar se stade pribirati.
– Ja? Ja se trudim da postojim po ugledu na Iljiča-
Lenjina: gledam i u daljinu, i u blizinu, i u širinu, i u
dubinu, i naviše.
– Tako, dakle – umiri se Makar. – A ja sam tu skoro
video ogromnog naučnog čoveka: gleda samo u daljinu, a
sasvim blizu njega – nema ni dva hvata – leži jedan
pojedinac i pati bez ičije pomoći.
– Nego kako! – reče Petar mudro. – On stoji na uzvišici,
pa mu se čini da je sve daleko te da u blizini nema ni
đavola! A drugi gledaju samo sebi pod noge – da se ne
spotaknu, ne ugruvaju – i misle da su u pravu, a masama
je dosadno da žive tiho i sporo. Mi se, brajko, ne plašimo da
ćemo se spotaći!
– Naš svet je sada obuven! – potvrdi Makar.
 Ali Petar se držao svoje ideje, ne napuštajući je ni za
živu glavu.
– Jesi li kadgod video komunističku partiju?
– Ne, druže Petre, nisu mi je pokazivali! U selu sam
video druga Čumovog!
– Drugova Čumovih i ovde ima koliko ti volja. A ja ti
govorim o čistoj partiji, koja ima precizan pogled u
preciznu tačku. Kada sam na sastanku u partiji, uvek se
osećam budalom.
– A zašto to, druže Petre? Pa ti si po izgledu gotovo
naučni čovek.
– Zato što mi pamet nagriza telo. Ja sam željan dobrih
jela, a partija veli: najpre ćemo fabrike sagraditi – bez
gvožđa žito dobro ne uspeva. Jesi li me razumeo kakva ti je
tu strategija?!
– Razumeo sam – odgovori Makar.
Kao da je naučnik, uvek Je odmah razumevao one koji
grade mašine i fabrike. Od rođenja je Makar posmatrao
sela od ilovače i slame i nimalo nije verovao u njihovu
sudbinu bez vatrenih mašina.
– Eto – reče Petar. – A ti kažeš: čovek ti se tu skoro nije
svideo! On se ne sviđa ni meni ni partiji: njega je stvorila
budala-kapitalizam, a mi takve i slične postepeno šaljemo
u rashod!
– I ja nešto osećam, ali ne znam šta! – poveri se Makar.
 – E, kad ne znaš šta osećaš, pođi u život pod mojim
rukovodstvom; u protivnom ćeš se neminovno okliznuti
sa tanke linije i ugruvati.
Makar upilji pogled u moskovsku svetinu i pomisli:
„Ljudi su ovde siti i uhranjeni, lica su svima čista, žive
u izobilju – trebalo bi da se razmnožavaju, a dece gotovo i
nema“.
Makar to saopšti Petru.
– Ovde nije priroda, već kultura – objasni Petar. – Ovde
ljudi žive porodično bez razmnožavanja, Jedu bez
proizvodnje rada…
– A kako to? – začudi se Makar.
– Lepo – reče obavešteni Petar. – Čovek napiše jednu
ideju na reversu – i za to i njega i njegovu porodicu hrane
čitavih godinu i po dana… A ima ih koji ništa ne pišu –
jednostavno žive za nauk ostalima.
Makar i Petar su se do večeri šetali; razgledali su
Moskvu, reku, ulice, dućane u kojima se prodavala
trikotaža, pa su ogladneli.
– Hajdemo u miliciju na večeru – reče Petar.
Makar pođe: shvatio je da u miliciji hrane ljude.
– Ja ću govoriti, a ti ćuti i s vremena na vreme se trzaj –
upozori Makara Petar.
U miliciji su sedeli pljačkaši, beskućnici, ljudi-zveri i
nepoznati nesrećnici. A preko puta svih je sedeo dežurni
nadzornik i primao svet za jaku. Jedne je upućivao u
zatvor, druge u bolnicu, a neke je i vraćao.
Kada red dođe na Petra i Makara, Petar reče:
– Druže šefe, uhvatio sam šizika na ulici i doveo ga
ovamo.
– Kakav je on šizik? – pitao je dežurni. – Šta je narušio
na javnom mestu?
– Ništa – reče Petar otvoreno. – Ide tako i uzbuđuje se, a
onda iz čista mira tresne nekoga po glavi i ubije ga na
mestu: sudi mu onda! Najbolji način borbe protiv prestupa
je njihovo sprečavanje. Eto, ja sam sprečio prestup.
– Pravilno! – složi se šef. – Odmah ću ga uputiti u
institut za psihopate – na generalni pregled…
Milicionar napisa akt i sneveseli se:
– Nemam koga da vam dam u pratnju – svi ljudi su mi
na terenu…
– Ja ću ga odvesti – predloži Peter. – Ja sam čovek
normalan, on je šizik.
– Teraj! – obradova se milicionar i dade Petru akt.
U institut za duševne bolesnike Petar i Makar stigoše za
sat. Petar reče da ga je milicija odredila kao pratioca
opasne budale, koju ni za trenutak ne sme da napusti;
budala, pak, ništa nije jela, i svakog časa može da počne da
pravi lom.
– Idite u kuhinju, tamo će vam dati da jedete – reče
dobra bolničarka.
 – On mnogo jede – primeti Petar. – Njemu treba čitav
lonac ščija i dva lonca kaše. Neka donesu ovamo, jer se
može dogoditi da još pljune u kazan.
Sestra izdade službeni nalog i Makaru donesoše
trostruku porciju ukusnog jela, pa se i Petar dobro najede
pored Makara.
Doktor ubrzo primi Makara i poče mu postavljati tako
detaljna pitanja da je Makar, budući neznalica, odgovarao
na ta doktorova pitanja kao ludak. Na to doktor pregleda
Makara na slušalicu i zaključi da u srcu ima suviše krvi.
– Moramo ga ostaviti zbog ispitivanja – zaključi doktor
o Makaru.
I tako Makar i Petar ostadoše na spavanju u duševnoj
bolnici. Uveče odoše u čitaonicu, i Petar poče naglas čitati
Makaru Lenjinove knjige:
– Naše ustanove su koješta – čitao je Petar Lenjina, a
Makar je slušao i čudio se preciznosti Lenjinovog uma. –
Naši zakoni su koješta. Mi umemo da naređujemo, a ne
umemo da izvršavamo naređenja. U našim ustanovama
sede neprijatelji, a među nama ima drugova koji su postali
velikaši i rade kao budale…
I ostali duševni bolesnici počeše da slušaju Lenjina –
oni nisu ranije znali da Lenjin zna sve.
– Pravilno! – odobravali su i radnici i seljaci-duševni
bolesnici.
– Našim ustanovama je potrebno što više radnika i
seljaka – nastavi da čita pegavi Petar. – Socijalizam treba
graditi rukama čoveka iz mase, a ne administrativnim
aktima naših ustanova. I ja ne gubim nadu da će doći
vreme kada će nas zbog toga neko po zasluzi isprašiti…
– Jesi li video? – upita Petar Makara. – Čak su se i
Lenjinu popele na glavu svakojake ustanove, a mi sedimo i
mlatimo praznu slamu. Eto, to ti je čitava revolucija,
napisana živom krvlju… Ja ću ovu knjigu ukrasti odavde,
jer je ovo ustanova, a sutra ćemo nas dvojica poći u bilo
koju kancelariju i reći da smo radnici i seljaci. Zauzećemo
mesto u ustanovi i razmišljati u korist države.
Posle čitanja Makar i Petar odoše na počinak kako bi se
odmorili od dnevnih briga u ludoj kući. Tim pre što im je
sutra obojici predstojalo da pođu u borbu za lenjinsku i
opštesiromašku stvar.

Petar je znao kuda treba ići – u RKI, tamo vole razne

unesrećene ljude i one koji podnose žalbe. Pošto su
odškrinuli prva vrata u hodniku RKI na spratu, ugledaše
tamo odsustvo ljudi. Iznad drugih vrata visila je kratka
parola „Ko će koga?“ i Petar i Makar uđoše. U sobi nije bilo
nikoga osim druga Lava Čumovog, koji je sedeo i nečim
upravljao, ostavivši svoje selo na milost i nemilost
siromasima.
Makar se ne uplaši Čumovog i reče Petru:
– Kad već pišu „ko će koga?“, hajde da mi njega…
 – Ne – odbi predlog iskusni Petar – ovo je država, a ne
supa sa rezancima. Idemo višoj instanci.
Viša instanca ih primi, jer su tamo čeznuli za ljudima i
za istinskim umom nižih slojeva.
– Mi smo članovi klase – reče Petar šefu više instance. –
Opskrbili smo se pameću, daj nam vlast nad prokletim
administrativnim ološem…
– Uzmite je. Ona je vaša – reče šef više instance i dade
im vlast u ruke.
Otada Makar i Petar zauzeše mesto za stolovima preko
puta Lava Čumovog i stadoše razgovarati sa siromašnim
svetom koji je dolazio, rešavajući sve stvari u glavi – na
bazi simpatija prema siromasima. Uskoro svet prestade da
dolazi u Makarovu i Petrovu ustanovu, jer su njih dvojica
mislili tako jednostavno da su i sami siromasi mogli da
misle i donose odluke kao i oni, pa su trudbenici počeli da
misle sami za sebe u svojim stanovima.
Lav Čumovoj ostade sam u ustanovi, jer ga niko
pismeno nije opozvao. Ostao je tamo sve dok nije bila
naimenovana komisija za likvidaciju države. U njoj je drug
Čumovoj radio četrdeset četiri godine i umro okružen
zaboravom i kancelarijskim poslovima u koje je bio
smešten njegov zlatni državnički um.
 TREĆI SIN

U oblasnom gradu umrla je starica. Njen muž,

sedamdesetogodišnji penzionisani radnik, ode u poštu i
uputi u razne pokrajine i republike šest telegrama iste
sadržine: „Majka umrla dođi otac“.
Sredovečna službenica na telegrafu dugo je brojala
novac, grešila u računu, ispisivala priznanice, drhtavim
rukama stavljala pečat. Starac ju je, crvenih očiju, krotko
posmatrao kroz drveni šalter i rasejano razmišljao o
nečem, u želji da odagna tugu iz srca. Činilo mu se da je i
sredovečnoj službenici slomljeno srce i zauvek smućena
duša – možda je bila udovica ili žena napuštena iz zlovolje.
Sada ona radi polako, greši u sabiranju, gubi pamćenje i
pažnju; čak i za običan, jednostavan posao čoveku je
potrebno da bude srećan.
Pošto je poslao telegrame, starac se vrati kući; on sede
na hoklicu pored dugačkog stola, kraj hladnih nogu svoje
pokojne žene, zapali cigaretu i stade šaputati tužne reči;
posmatrao je kako teče osamljeni život sive ptice što je
skakutala po kavezu, povremeno tiho plakao, potom se
umirivao, navijao džepni časovnik, gledao kroz prozor iza
koga se menjalo vreme u prirodi: čas je padalo lišće
zajedno sa pahuljicama vlažnog, umornog snega, čas je
padala kiša, čas sijalo zakasnelo sunce, prohladno kao
zvezda – i starac je čekao sinove.
Najstariji sin je stigao sutradan avionom. Ostala
petorica su se okupila u toku dva sledeća dana.
Jedan od njih, treći po redu, doputovao je sa kćerkom,
šestogodišnjom devojčicom, koja nikada nije videla dedu.
Majka je čekala na stolu već četvrti dan, ali njeno telo
nije odisalo smrću, toliko je bilo čisto od bolesti i
islabelosti; pošto je podarila sinovima izobilan, zdrav
život, starica je zadržala za sebe sitno, majušno, škrto telo i
dugo nastojala da ga sačuva, makar u najjadnijem vidu,
kako bi mogla da voli svoju decu i da se ponosi njima – sve
dok nije umrla.
Krupni muškarci – između dvadeset i četrdeset godina
– ćutke su stajali oko kovčega na stolu. Bilo ih je šestorica,
sedmi je bio otac, rastom niži od svog najmlađeg sina i
slabiji od njega. Deda je u naručju držao unuku, koja je
zažmurila od straha pred mrtvom, nepoznatom starom
ženom što ju je posmatrala belim skamenjenim očima
ispod sklopljenih kapaka.
Sinovi su povremeno i uzdržano plakali bez reči,
iskrivljena lica, kako bi nečujno mogli podneti tugu.
Njihov otac više nije plakao, on se isplakao sam pre svih, a
sada je sa potajnim uzbuđenjem i neumesnom radošću
posmatrao svoje snažne sinove. Dvojica su bili pomorci –
komandanti brodova, jedan je bio moskovski umetnik,
jedan, koji je imao kćerku, fizičar, komunista, najmlađi je
studirao agronomiju, a najstariji je radio kao šef odeljenja
u fabrici aviona i na grudima je nosio orden za svoje radne
zasluge. Sva šestorica i sedmi, otac, nečujno su stajali oko
mrtve majke i ćutke je oplakivali, krijući jedan od drugog
svoje očajanje, svoja sećanja na detinjstvo, na izgubljenu
sreću ljubavi koja se neprestano i nesebično rađala u
majčinom srcu i uvek ih – preko hiljadu vrsta – nalazila, a
oni su to neprekidno, nesvesno osećali i to saznanje ih je
krepilo, podstičući ih da smelije postižu uspehe u životu.
Sada se majka pretvorila u leš, više nikoga nije mogla da
voli i ležala je kao ravnodušna tuđa stara žena.
Svaki njen sin ponaosob osećao se sada usamljen i
zaplašen, kao da je negde u mračnom polju gorela lampa
na prozorskoj ploči starog doma i osvetljavala noć, bube u
letu, modru travu, roj mušica u vazduhu – čitav svet
detinjstva što je okružavao stari dom koji su napustili oni
što su se u njemu rodili; na tom domu nikada nisu bila
zatvorena vrata kako bi u njega mogli da se vrate oni koji
su iz njega izašli, ali niko se nije vratio. I sada kao da se
najednom ugasila svetlost u noćnom prozoru, a stvarnost
postala uspomena.
Na samrti, stara žena je zamolila muža da je sveštenik
opeva dok bude ležala kod kuće, a izneti je iz kuće i položiti
u grob mogu i bez popa, da se sinovi ne bi ljutili i da bi
mogli da idu za kovčegom. Starica nije toliko verovala u
boga koliko je želela da muž, koga je čitavog života volela,
snažnije oseća tugu i bol uz zvuke molitvene pesme, pri
svetlosti voštanica iznad njenog umrlog lika; nije želela da
se rastane od života bez svečane ceremonije i bez
uspomena. Posle dolaska dece starac je dugo tražio bilo
kakvog popa, najzad predveče dovede jednog čoveka –
starčića jednostavno odevenog, u civilu, rumena lica od
vegetarijanske posne hrane, živahnih očiju u kojima su se
iskrile nekakve sitne, sebične ideje. Pop je došao sa
vojničkom komandirskom torbom o kuku; u njoj je nosio
svoje duhovne rekvizite: tamjan, tanke sveće, knjigu,
epitrahilj i malu kadionicu na lončiću. Hitro je postavio i
zapalio sveće oko kovčega, raspalio tamjan u kadionici i u
hodu, bez upozorenja, stao da mrmlja čitajući iz knjige.
Sinovi koji su se nalazili u sobi poustajaše; osećali su se
neugodno i nečega su se stideli. Nepomično, u potiljak
jedan za drugim stajali su pred kovčegom oborenih očiju.
Pred njima je žurno gotovo podsmešljivo, pevao i mrmljao
postariji čovek, pogledajući sićušnim očima punim
razumevanja gardu potomaka pokojne starice. On ih se
donekle pribojavao, a donekle ih poštovao i, po svoj prilici,
rado bi se upustio u razgovor s njima i čak ispoljio
entuzijazam u pogledu izgradnje socijalizma. Ali sinovi su
ćutali, niko se, čak ni staričin muž, nije krstio – to je bila
počasna straža pored kovčega, a ne prisustvovanje
bogosluženju.
Pošto je završio sa kratkim opelom, pop na brzinu
pokupi svoje stvari, onda pogasi sveće što su gorele kraj
kovčega i spakova sve svoje dobro u komandirsku torbu.
Otac mu tutnu novac u ruku i pop se bez zadržavanja
provuče kroz stroj šestorice muškaraca koji ga nisu ni
pogledali i bojažljivo nestade iza vrata. U stvari, on bi sa
zadovoljstvom ostao u toj kući na daći, porazgovarao o
perspektivama ratova i revolucija i dugo čuvao utešnu
radost od susreta sa predstavnicima novoga sveta kojim
se potajno zanosio, ali u koji nije mogao da pronikne;
maštao je da u samoći izvrši najednom kakav herojski
podvig kako bi se probio u blistavu budućnost, u krug
novih pokolenja – s tim ciljem je čak uputio molbu
mesnom aerodromu da ga podignu na najveću visinu i
otuda bace padobranom bez maske sa kiseonikom, ali nije
dobio odgovor.
Uveče otac namesti šest postelja u drugoj sobi, a unuku
stavi pored sebe u krevet, u kome je četrdeset godina
spavala pokojna starica. Krevet se nalazio u velikoj sobi u
kojoj i kovčeg, a sinovi su prešli u drugu. Otac postoja na
vratima dok mu se deca ne svukoše i ne polegaše, a onda
pritvori vrata i ode na počinak sa unukom, pogasivši
svuda svetlost. Unuka je već spavala, sama na širokom
krevetu, pokrivši se jorganom preko glave.
Starac postoja nad njom u noćnom polumraku; sneg
što je napadao po ulici skupljao je oskudnu raspršenu
svetlost neba i kroz prozore obasjavao mrak u sobi. Starac
priđe otvorenom kovčegu, poljubi ženine ruke, čelo i usne
i reče joj: „Odmori se sad.“ On oprezno leže pored unuke i
zatvori oči kako bi njegovo srce moglo sve da zaboravi.
Zadrema, i najednom se probudi. Ispod vrata sobe u kojoj
su spavali njegovi sinovi dopirala je svetlost, otud su
odjekivali smeh i bučan razgovor.
 Od buke devojčica poče da se prevrće, možda ni ona
nije spavala, samo se plašila da promoli glavu ispod
jorgana – iz straha od noći i mrtve starice.
Sa zanosom i ushićenim ubeđenjem najstariji sin je
pričao o šupljim metalnim propelerima, i glas mu je
odjekivao zadovoljno i snažno; osećali su se njegovi zdravi,
blagovremeno opravljeni zubi i crveno, duboko grlo.
Braća-pomorci su pričali o svakojakim doživljajima u
stranim lukama i potom se cerekali što ih je otac sada
pokrio starim jorganima kojima su se pokrivali još u
detinjstvu i dečaštvu. Na tim jorganima su gore i dole bile
prišivene bele trake od veza sa natpisima „glava“, „noge“,
kako bi se jorgan mogao staviti ispravno i kako se ne bi
prljavim, znojavim krajem gde su bile noge pokrivalo lice.
Zatim se jedan pomorac dohvatio sa umetnikom, i oni
počeše da se valjaju po podu kao u detinjstvu, kada su
živeli svi zajedno. Najmlađi ih je izazivao, obećavajući da
će ih obojicu podići levom rukom. Očigledno, braća su se
volela i radovala susretu. Već niz godina se nisu sastajali,
pa se ni u budućnosti nije moglo znati kada će se opet
sastati. Možda tek o očevoj sahrani? Zamajavši se, dva
brata prevrnuše stolicu, potom za trenutak ućutaše, ali
setivši se, po svoj prilici, da je majka mrtva, da ništa ne
čuje, nastaviše svoj posao. Uskoro najstariji sin zamoli
umetnika da nešto poluglasno otpeva: on je znao lepe
moskovske pesme. Ali umetnik reče kako mu je teško da
tek tako otpočne. „Pokrijte me nečim“, zamoli moskovski
umetnik. Pokriše mu nečim lice, i on zapeva ispod svog
zaklona kako ga ne bi bilo stid da počne. Dok je pevao,
najmlađi sin je učinio nešto zbog čega drugi brat pade s
kreveta na trećeg, koji je ležao na podu. Svi prsnuše u
smeh i zapovediše najmlađem da smesta podigne brata sa
poda i položi ga u krevet samo levom rukom.
Najmlađi tiho odgovori braći, i dvojica se zacerekaše
tako glasno da unuka promoli glavu ispod jorgana u
mračnoj sobi i pozva:
– Deda! Ej, deda! Spavaš li?
– Ne, ne spavam, budan sam – reče starac i bojažljivo se
nakašlja.
Devojčica ne izdrža i zajeca. Starac je pomilova po licu;
bilo je vlažno.
– Zašto plačeš? – upita starac šapatom.
– Žao mi je bake – reče unuka. – Svi žive, smeju se, samo
je ona umrla.
Starac ne reče ništa. Šmrkao je i nakašljavao se.
Devojčicu obuze strah, ona se pridiže da bolje vidi dedu i
da sazna da li on spava. Razgledala je njegovo lice i upitala:
– A zašto i ti plačeš? Ja sam prestala.
Deda je pomilova po glavi i odvrati šapatom:
– Onako… Ne plačem, znojim se.
Devojčica je sedela u krevetu pored starčevog uzglavlja.
– Žao ti je stare? – govorila je ona. – Bolje da ne plačeš:
star si, uskoro ćeš umreti, onda i tako nećeš plakati.
– Neću da plačem – odgovori starac tiho.
 U drugoj, bučnoj sobi najednom nasta tišina. Pre toga je
neko od sinova nešto rekao. Svi su najednom zaćutali.
Jedan sin opet nešto reče poluglasno. Starac po glasu
poznade trećeg sina, naučnika-fizičara, oca devojčice.
Dotad nije čuo njegov glas: on ništa nije govorio i nije se
smejao. Nečim je umirio svu braću i oni prestadoše čak i
da razgovaraju.
Ubrzo se otvoriše vrata i treći sin izađe odeven kao
preko dana. On priđe majci u kovčegu i naže se nad njenim
nejasnim licem na kome više nije bilo osećanja ni prema
kome.
Bila je kasna noć i vladala je tišina. Ulicom niko nije
išao niti su prolazila bilo kakva kola. Petorica braće su
nepomično sedela u drugoj sobi. Starac i njegova unuka su
posmatrali svoga sina i oca napregnuta daha.
Najednom se treći sin uspravi, ispruži ruku u mrak i
uhvati se za ivicu kovčega; ali se nije zadržao, nego ga je
samo malo iskrivio u stranu, na stolu, i pao na pod. Kao
tuđa, glava mu udari o daske poda, ali sin osta nem –
vrisnula je samo njegova kći.
Petorica braće u rublju pritrčaše svom bratu i odnesoše
ga k sebi da ga osveste i umire. Posle izvesnog vremena,
pošto se treći sin osvestio, svi ostali sinovi bili su već
odeveni u svoja odela, iako je prošlo tek jedan čas po
ponoći. Jedan po jedan, krišom se razmileše po stanu, po
dvorištu, po čitavoj noći oko kuće u kojoj su živeli u
detinjstvu, i tamo briznuše u plač, šapćući reči i
izražavajući tugu, kao da je majka stajala iznad svakog od
njih, čula ga i tugovala što je umrla i prinudila svoju decu
da je oplakuju; da je mogla, ostala bi večito da živi kako se
niko ne bi mučio zbog nje, kako ne bi na nju trošio svoje
srce i telo koje je ona rodila. Ali majka je umrla.
Izjutra šestorica sinova podigoše kovčeg na ramena i
ponesoše ga da ga ukopaju, a starac uze unuku u naručje i
pođe za njima; sada je već bio navikao da tuguje za
staricom i bio je zadovoljan i ponosan što će i njega
sahraniti ta šestorica snažnih ljudi, i što to neće biti
nimalo gore nego ovog puta.
 POVRATAK

Aleksej Aleksejevič Ivanov, gardijski kapetan, odlazio je

iz armije kao demobilisan. U jedinici u kojoj je proveo čitav
rat ispratili su ga kako i valja, sa žaljenjem, s ljubavlju,
poštovanjem, s muzikom i vinom. Najprisniji prijatelji i
drugovi krenuli su sa Ivanovom na železničku stanicu i,
pošto su se tamo konačno oprostili, ostavili su ga samog.
Međutim, voz je imao veliko zakašnjenje, a onda, kada je i
to vreme isteklo, kasnio je još. Već se bližila hladna jesenja
noć; stanična zgrada je bila porušena za vreme rata, nije se
imalo gde prenoćiti, i Ivanov se automobilom koji je
slučajno prolazio tuda vratio u jedinicu. Sutradan su
kolege ponovo pratile Ivanova; ponovo su pevali pesme i
grlili demobilisanog u znak večitog prijateljstva, ali su
svoja osećanja ovog puta iskazivali škrtije, i sve se
odigravalo u najužem krugu prijatelja. Zatim je Ivanov
drugi put otišao na stanicu; na stanici je saznao da
jučerašnji voz još nije stigao, pa je Ivanov, u stvari, ponovo
mogao da se vrati u jedinicu na prenoćište. Ali bilo je
neugodno treći put doživljavati ispraćaj, uznemiravati
drugove, i Ivanov je ostao sam na opustelom asfaltu
perona.
Pokraj skretnice nalazila se osamljena skretničareva
kućica. Na klupi pored te kućice sedela je žena u kratkom
postavljenom kaputu i toplom šalu; ona je i juče tu sedela
kraj svojih stvari, očekujući dolazak voza. Kada je
prethodne večeri polazio na prenoćište u jedinicu, Ivanov
je pomislio kako bi mogao da pozove i tu usamljenu ženu
da prenoći kod bolničarki u toploj sobi umesto da se
smrzava cele noći: bilo je neizvesno može li se ona ogrejati
u skretničarevoj kućici. Ali dok je on premišljao,
automobil je krenuo i Ivanov je zaboravio na tu ženu.
Sada je ta žena i dalje sedela nepomično na jučerašnjem
mestu. Ta doslednost i strpljivost označavale su vernost i
stalnost ženskog srca – bar u pogledu odnosa prema
stvarima i svojoj kući, kuda se, po svoj prilici, ta žena
vraćala. Ivanov joj priđe: možda ni njoj neće biti tako
dosadno s njim budući da je sama.
Žena okrete lice Ivanovu i on je prepozna. Bila je to
devojka po imenu Maša, koju su zvali „Maša – famulusova
kći“, jer je svojevremeno sama sebe tako nazvala, pošto je
odista bila kći kupališnog služitelja. Ivanov ju je za vreme
rata povremeno sretao kada bi navratio u jedan BAO31, gde
je ta Maša, famulusova kći, služila u menzi kao
dobrovoljni pomoćnik kuvara.
Jesenja priroda koja ih je u taj čas okružavala bila je
setna i nevesela. Voz koji je trebalo da odavde odveze kući i

31 Bataljon koji poslužuje na aerodromu.

Mašu i Ivanova nalazio se neznano gde u sivom
prostranstvu. Jedino što je moglo da uteši i razveseli srce
čovečje bilo je srce drugog čoveka.
Ivanov stupi u razgovor s Mašom i raspoloži se. Maša je
bila ljupka, prostosrdačna i dobra kako može biti dobar
čovek krupnih, radnih ruku i zdrava, mlada tela. I ona se
vraćala kući i razmišljala kako će sada živeti novim
civilnim životom; navikla je na svoje drugarice iz rata,
navikla na pilote koji su je voleli kao stariju sestru,
poklanjali joj čokoladu i zvali je „prostranom Mašom“ zato
što je bila visoka i imala veliko srce u kome se, kao u prave
sestre, mogla smestiti ljubav prema svoj braći zajedno i ni
prema kome posebno. A sada se Maša osećala nekako
neobično, čudno, čak se plašila da ide kući rođacima, od
kojih se već odvikla.
Ivanov i Maša su se bez armije osećali kao siročad; ipak,
Ivanov nije mogao dugo da podnosi osećanje sete i tuge;
izgledalo mu je da mu se u tim trenucima neko iz daljine
podsmeva i da se oseća srećnim umesto njega, dok njemu
prepušta samo položaj turobnog primitivca. Stoga se
Ivanov brzo vraćao životu, to jest nalazio za sebe nekakvo
zanimanje, ili utehu, ili, pak, kako je sam govorio, nekakvu
običnu radost koja mu se našla pri ruci – i tako se
oslobađao snuždenosti.
On se primače Maši i zamoli je da mu dozvoli da je
drugarski poljubi u obraz.
– Samo malo – reče Ivanov – jer voz kasni, a dosadno je
čekati ga.
 – Samo zato što voz kasni? – upita Maša i pažljivo
pogleda Ivanova u lice.
Bivšem kapetanu je moglo biti oko trideset pet godina,
ispucala od vetrova i preplanula od sunca koža na
njegovom licu je bila mrke boje; smeđe Ivanovljeve oči
posmatrale su Mašu skromno, čak stidljivo, a njegove reči,
iako iskrene, bile su obazrive i ljubazne. Maši se dopao
njegov prigušeni, promukli glas zrelog čoveka, njegovo
tamno, grubo lice i izraz snage i bespomoćnosti na njemu.
Ivanov ugasi žar u luli palcem koji je bio kao utrnuo na
vatru, i uzdahnu u iščekivanju Mašinog dopuštenja da je
poljubi. Maša se odmače od Ivanova. Osećao se na duvan,
suv zapečen hleb, malčice na vino – na one čiste materije
što su ponikle iz vatre ili same mogu da stvore vatru.
Činilo se da se Ivanov i hranio isključivo duvanom,
dvopekom, pivom i vinom.
Ivanov ponovi svoju molbu.
– Ja ću oprezno, samo ovlaš, Maša… Zamislite da sam
vam čika.
– Već sam zamislila… Zamislila sam da ste mi otac, a ne
čika.
– Eto… Pa, hoćete li mi dozvoliti…
– Očevi ne traže dozvolu od kćeri – nasmeja se Maša.
Kasnije je Ivanov govorio sebi kako Mašina kosa miriše
kao opalo jesenje lišće u šumi, i nije mogao nikako da je
zaboravi… Pošto se udaljio od koloseka, Ivanov raspali
malu vatru da za Mašu i sebe spremi kašu za večeru.
 Noću stiže voz i odveze Ivanova i Mašu u njihov zavičaj.
Dva dana i dve noći putovali su zajedno, a trećeg dana
Maša stiže u grad u kome se rodila pre dvadeset godina.
Maša skupi svoje stvari u vagonu i zamoli Ivanova da joj
namesti vreću na leđima, ali Ivanov stavi vreću na svoja
leđa i izađe za Mašom iz vagona, iako je do svoga mesta
imao da putuje više od dana i noći.
Mašu začudi i dirnu Ivanovljeva pažnja. Plašila se da
odmah ostane sama u gradu u kome se rodila i živela, ali
koji joj je sada postao gotovo tuđ. Nemci su odatle oterali
Mašinu majku i oca i oni su negde nastradali, i Maši je sada
u zavičaju ostala samo sestra od strica i dve tetke, sa
kojima Maša nije bila prisna.
Ivanov sredi sa načelnikom stanice dokumenta
povodom zadržavanja u gradu i ostade s Mašom. U suštini,
trebalo je da što pre ide kući, gde su ga očekivali žena i
dvoje dece koje nije video četiri godine. Međutim, Ivanov
je odlagao radosni i nemirni čas susreta sa porodicom. Ni
sam nije znao zašto je tako postupao – možda zato što je
želeo da se još malo provede na slobodi.
Maša nije znala da je Ivanov oženjen i da ima porodicu,
a usled devojačke stidljivosti nije ga za to ni pitala. Budući
dobra srca, ona se poverila Ivanovu i više ni o čemu nije
razmišljala.
Dva dana kasnije Ivanov je krenuo daleko, u svoj
zavičaj. Maša ga je ispratila na stanicu. Ivanov je
jednostavno poljubi i obeća da će večno pamtiti njen lik.
Maša se osmehnu u odgovor i reče:
 – Zašto biste me večito pamtili? To ne treba, i tako ćete
me zaboraviti… Ja ništa ne tražim od vas, zaboravite me.
– Draga moja Maša… Gde ste bili ranije, zašto vas davno
nisam sreo?
– Pre rata sam učila desetoletku, a davno, kako kažete,
nije me ni bilo…
Voz pođe i oni se oprostiše. Ivanov otputova i ne vide
kako je Maša zaplakala kad je ostala sama, jer nikada nije
mogla da zaboravi ni drugaricu ni druga s kojima ju je
jednom zbližila sudbina.
Ivanov je kroz prozor vagona posmatrao kućice
varošice koju teško da će još kadgod videti u svom životu, i
razmišljao kako u sličnoj kućici, ali u drugom gradu, žive
njegova žena Ljuba i njegova deca Pećka i Nastja, koji ga
očekuju; još iz jedinice poslao je ženi telegram u kome je
javljao da odmah kreće kući u želji da što pre poljubi nju i
decu.
Ljubov Vasiljevna, Ivanovljeva žena, tri dana
uzastopno je izlazila da sačekuje vozove koji su stizali sa
zapada. Molila je da je puste s posla, nije ispunjavala
normu i noću nije spavala od radosti, osluškujući kako se
lagano i ravnodušno njiše klatno zidnog časovnika.
Četvrtog dana Ljubov Vasiljevna posla na stanicu decu –
Petra i Nastju, da sačekaju oca ako dođe preko dana, a za
noćni voz ponovo sama izađe na stanicu.
Ivanov je stigao šestog dana. Sačekao ga je sin Petar;
sada je Petruška uzeo dvanaestu godinu, i otac nije odmah
prepoznao svoje dete u ozbiljnom momčiću koji je izgledao
stariji. Otac vide da je Petar bio omanji i suvonjav mališan,
ali je zato imao krupnu glavu, veliko čelo i spokojno lice,
koje kao da se već sviklo na životne brige, a njegove
majušne kestenjaste oči posmatrale su svet turobno i
nezadovoljno, kao da su svuda opažale samo nered.
Petruška je bio brižljivo odeven i obuven: cipele su mu bile
iznošene, ali još valjane, pantalone i kaputić stari,
prepravljeni od očevog civilnog odela, ali bez poderotina,
zaštopovane i zakrpljene, i čitav Petruška je ličio na
siromašnog, ali očuvanog seljačića. Otac se začudi i
uzdahnu.
– Jesi li ti otac? – upita Petruška kada ga Ivanov zagrli i
poljubi podigavši ga k sebi. – Dakle, otac…
– Otac… Zdravo, Petre Aleksejeviču.
– Zdravo… Zašto si tako dugo putovao? Čekamo te, a ti
nikako da stigneš.
– To je voz kriv, Peća, polako je išao… Kako su majka i
Nastja?
– Sve je u redu – reče Petar. – Koliko imaš ordenja?
– Dva, Peća, i tri medalje.
– A majka i mi smo mislili da su ti sva prsa u ordenju. I
majka ima dve medalje, zaslužila ih… Zašto imaš tako
malo stvari – samo ranac?
– Više mi nije potrebno.
– A ko ima sanduk, je li tome teško da ratuje? – upita
sin.
 – Teško – složi se otac. – Lakše je kad čovek ima samo
ranac. Sanduk niko i nema.
– A ja sam mislio da ima. Ja bih svoju imovinu čuvao u
sanduku – u rancu se može slomiti i izgužvati.
On uze očev ranac sa stvarima i ponese ga kući, a otac
pođe za njim.
Majka ih dočeka na doksatu; opet je izmolila da je puste
sa posla, kao da joj je srce slutilo da će muž danas stići. Iz
fabrike je najpre svratila kući, a posle je nameravala da
pođe na stanicu. Plašila se da se ne pojavi Semjon
Jevsejevič: on je voleo da ponekad navrati preko dana;
imao Je običaj da bane usred bela dana i posedi sa
petogodišnjom Nastjom i Petruškom. Doduše, Semjon
Jevsejevič nikad nije dolazio praznih šaka, uvek je donosio
ponešto za decu – bombone, ili šećer, ili belu veknu, ili bon
za tekstil. Ljubov Vasiljevna lično imala je od Semjona
Jevsejeviča samo dobra; obe poslednje godine kako su se
poznavali Semjon Jevsejevič je bio dobar prema njoj, a
prema deci se ponašao kao rođeni otac, pa čak i pažljivije
nego poneki otac. Ali danas Ljubov Vasiljevna nije želela
da muž vidi Semjona Jevsejeviča; ona je pospremila
kuhinju i sobu, kuća treba da bude čista i bez tuđinaca. A
kasnije, sutra-prekosutra, sama će ispričati mužu celu
istinu. Srećom, Semjon Jevsejevič se danas nije pojavio.
Ivanov priđe ženi, zagrli je i ostade tako, osećajući
zaboravljenu i poznatu toplinu voljene osobe.
Mala Nastja izađe iz kuće i, pogledavši oca koga nije
pamtila, stade ga nogom gurati od majke, a onda briznu u
plač. Petruška je ćutke stajao kraj oca i majke, sa očevim
rancem na leđima; posle kratkog ćutanja on reče:
– Dosta, vidite da Nastja plače, ona ne razume.
Otac se odmače od majke i uze na ruke Nastju, koja je
plakala od straha.
– Nastjice! – pozva je Petruška. – Čuješ li, kome ja
govorim! To je naš otac, on nam je rod!…
U kući se otac umio i seo za sto. Opružio je noge,
zatvorio oči i osetio tihu radost u srcu i mirno
zadovoljstvo. Rat je prošao. Hiljade vrsta su prevalile
njegove noge za to vreme, bore od umora su polegle na
njegovom licu i oči ispod zatvorenih kapaka treptale su od
bola – sada su one želele da se odmore u polumraku ili
mraku.
Dok je on sedeo, čitava porodica je radila u sobi i u
kuhinji pripremajući svečani obed. Ivanov je osmatrao sve
predmete u kući redom – časovnik, ormar s posuđem,
termometar na zidu, stolice, cveće na prozorskim
pločama, rusku kuhinjsku peć… Dugo su živeli bez njega i
čeznuli za njim. Sada se on vratio i posmatrao ih, ponovo
se upoznajući sa svakim ponaosob kao sa rođakom koji je
u njegovom odsustvu živeo u tuzi i oskudici. Udisao je
ustajali rodni miris kuće – dim drveta u ognjištu, toplotu
tela svoje dece, gar u pećnici. Taj miris je bio isti kao i pre
četiri godine, nije se izgubio i promenio u njegovom
odsustvu. Nigde više Ivanov nije osećao taj miris, iako je u
ratu boravio u raznim zemljama i po raznim
prebivalištima; tamo je bio drugi miris, u kome nije bilo
mirisa rodnog doma. Ivanov se seti još Mašinog mirisa,
mirisa njene kose; ali ona je mirisala na šumsko lišće, na
nepoznat put zarastao u travuljinu, a ne na kuću, na
iznova nemiran život… Šta li ona sada radi i kako se snašla
Maša, famulusova kći? Neka je bog čuva…
Ivanov je video da po kući najviše radi Petruška. Ne
samo što je radio – on je i majci i Nastji davao uputstva šta
valja raditi a šta ne valja, i kako valja ispravno raditi.
Nastja je slušala Petrušku i više se nije plašila oca kao
tuđinca; imala je živo, sabrano lice deteta koje sve u životu
radi pravično i ozbiljno, i dobro srce, jer se nije ljutila na
Petrušku.
– Nastja, prospi ljuske od krompira iz vrča, treba mi
sud…
Nastja poslušno prosu ljuske i opra vrč. U
međuvremenu je majka na brzinu pravila pirog umešen
bez kvasca, spremajući ga za peć u kojoj je Petruška već
raspalio vatru.
– Brže, mama, brže! – komandovao je Petruška. – Vidiš
da je peć već spremna. Navikla da gnjavi, stahanovka!
– Odmah, Petruša, odmah – poslušno je govorila majka.
– Samo da stavim suvo grožđe i gotovo je, otac zacelo
odavno nije jeo suvo grožđe. Odavno ga čuvam.
– Jeo ga je – reče Petruška. – I naši vojnici dobijaju suvo
grožđe. Pogledaj naše vojnike kako su puni u licu, dobro se
hrane… Nastjice, što si sela – da nisi došla u goste? Čisti
krompir, pržićemo ga na tiganju za ručak… Od jednog
piroga se ne može čitava porodica nahraniti!
 Dok je majka spremala pirog, Petruška je stavio u peć
pomoću rogulja lonac sa ščijem kako vatra ne bi badava
gorela, i odmah stao držati lekciju i samoj vatri u peći:
– Šta si se razmlatarala – na sve strane sukljaš! Gori
odmereno. Grej ispod same hrane, nije drveće badava u
šumi raslo… A ti, Nastjice, što si iverje samo natrpala u
peć, trebalo je da ga poslažeš kako sam te učio. I krompir
ljuštiš rasipnički umesto da ljuske režeš tanko; zašto sa
ljuskom ljuštiš i meso: tako gubimo vitamine iz hrane…
Toliko sam ti puta govorio, sada te poslednji put
opominjem, inače ćeš dobiti po obrazu.
– Šta si se, Petruša, okomio na Nastju – reče majka
krotko. – Šta ti ona smeta? Zar je ona u stanju da oljušti
toliki krompir, i još da ga ljušti tanko, ne zasecajući u
meso… Stigao nam otac, a ti jednako brundaš!
– Ja ne brundam, ja govorim o određenoj stvari… Oca
treba nahraniti, on se vratio iz rata, a vi samo rasipate,..
Koliko nam je za godinu dana propalo hrane u ljuski
krompira? Da smo imali krmaču, mogli bismo je za godinu
dana samo tom ljuskom uhraniti i poslati na izložbu, a na
izložbi bi nam dali medalju… Vidite li šta bi sve moglo da
bude, a vi ne shvatate!
Ivanov nije znao da mu je sin toliko odrastao, i sada je
sedeo i čudio se njegovoj pameti. Ali više mu se dopadala
majušna, krotka Nastja, koja je takođe radila nešto svojim
ručicama u kući, a njene ručice su već bile vešte i spretne.
Znači da su se odavno svikle na rad u kući.
 – Ljubo – upita Ivanov ženu – zašto mi ne pričaš kako si
čitavo ovo vreme živela bez mene, kako si sa zdravljem i
šta radiš na poslu?…
Ljubov Vasiljevna se sada snebivala od muža kao
nevesta: odvikla se od njega. Čak bi pocrvenela kada joj se
muž obraćao i lice joj je, kao u mladosti, dobijalo stidljiv,
preplašen izraz, koji se toliko dopadao Ivanovu.
– Pa tako, Aljoša… živeli smo nekako. Deca su malo bila
bolesna, negovala sam ih… Nije dobro što sam kod kuće s
njima samo noću. Radim u ciglani, na presi, daleko
odavde…
– Gde radiš? – ne razumede Ivanov.
– U ciglani, na presi. Nisam imala nikakvih
kvalifikacija, isprva sam radila kao fizički radnik, a onda
sam izučila zanat i postavili su me na presu. Nije mi loše
na poslu, samo su deca sama… Vidiš kako su odrasla. Sve
umeju sami da rade, postali su kao matori – tiho reče
Ljubov Vasiljevna. – Da li je to na dobro, Aljoša, ne znam ni
sama…
– Videćemo, Ljubo… Sada ćemo živeti svi zajedno,
kasnije ćemo videti šta je dobro, a šta loše…
– Kad si ti tu sve će biti bolje, a dok sam bila sama,
nisam znala šta je ispravno, a šta nije, pa sam se plašila.
Sad sam promisli kako treba da vaspitavamo decu…
Ivanov ustade i prošeta se po sobi.
– Tako, dakle, kažeš – išlo je nekako?
 – Išlo je nekako, Aljoša, a sada je sve prošlo, što smo
imali da pretrpimo – pretrpeli smo. Samo, mnogo smo te
se uželeli, bilo je strašno i pri samoj pomisli da se nikada
nećeš vratiti, da ćeš poginuti tamo, kao ostali…
Ona briznu u plač nad pirogom koji je već stavila u
pleh, i suze joj kanuše u testo. Tek je bila premazala
površinu piroga jajetom i još je prevlačila dlanom po testu,
nastavljajući sada da premazuje svečani pirog suzama.
Nastja obujmi majčinu nogu, privi se licem uz njenu
suknju i popreko pogleda oca.
Otac se naže.
– Šta ti je?… Nastjice, šta ti je? Da se nisi naljutila na
mene?
On je podiže i pomilova po glavi.
– Šta ti je, kćeri? Potpuno si me zaboravila, bila si mala
kada sam otišao u rat…
Nastja nasloni glavu na očevo rame i zaplaka.
– Šta ti je, Nastjice moja?
– Mama plače, pa plačem i ja.
Petruška, koji je stajao u nedoumici pokraj peći, bio je
nezadovoljan.
– Šta vam je svima?… Raspekmezili se, a u peći se gasi
žar. Hoćemo li ponovo podlagati vatru, ko će nam dati
novi bon za drva? Za stari smo sve primili i pogoreli, u
šupi jedva da je ostalo koje drvce – desetak cepanica, i to
sama jasikovina… Daj, majko, testo, dok se pećnica nije
ohladila.
Petruška izvadi iz peći veliki lonac sa ščijem i razgrnu
žar u ložištu, a Ljubov Vasiljevna žurno, kao da nastoji da
što pre ugodi Petruški, stavi u peć dva pleha sa pirogom,
zaboravivši da premaže jajetom drugi pirog.
Čudna i još ne potpuno razumljiva bila je Ivanovu
rodna kuća. Žena je bila ona stara – sa ljupkim, stidljivim,
mada već veoma umornim licem, i deca su bila ista,
njegovo potomstvo, samo odraslo za vreme rata, kako je i
trebalo da bude. Ali nešto je smetalo Ivanovu da svim
srcem oseti radost što se vratio domu – verovatno se
odveć odvikao od života kod kuće, pa nije mogao odmah
da razume čak ni najbliže, najrođenije. Posmatrao je
Petrušku, svog odraslog sinaprvenca, slušao ga kako
komanduje majci i maloj sestri i upućuje ih, gledao
njegovo ozbiljno, zabrinuto lice i sa stidom priznavao kako
njegovo očinsko osećanje prema tom mališanu, ljubav
prema njemu kao prema sinu, nije dovoljno snažna. Stid
zbog svoje ravnodušnosti prema Petruški Ivanov je osećao
utoliko više što je bio svestan da su Petruški ljubav i briga
bile potrebne više nego ostalima, budući da ga je sada bilo
tužno pogledati. Ivanov nije do kraja pronikao u život koji
je u njegovom odsustvu vodila njegova porodica, pa mu
nije bilo ni sasvim jasno zbog čega je Petruškima narav
ispala takva.
Za stolom, sedeći u krugu porodice, Ivanov je shvatio
šta mu je dužnost. Morao je što pre da nešto učini, to jest
da se zaposli kako bi mogao da zarađuje i pomaže ženi da
pravilno vaspitava decu – tada će sve poći nabolje i
Petruška će se igrati sa decom, čitati knjige, a neće
komandovati sa roguljama kraj peći.
Petruška je za stolom pojeo manje nego ostali, ali je
skupio sve mrvice koje su mu ostale i sipao ih u usta.
– Šta ti je, Petre – obrati mu se otac – jedeš mrvice, a nisi
pojeo svoj komad piroga… Jedi! Majka će ti posle još odseći.
– Jesti se može sve – mrko reče Petruška – a što se mene
tiče, meni je dovoljno.
– On se plaši da će, ako počne mnogo da jede, i Nastja,
povodeći se za njegovim primerom, početi mnogo da jede
– reče Ljubov Vasiljevna prostodušno. – A njemu je žao da
se hrana rasipa.
– A vama ništa nije žao – ravnodušno reče Petruška. –
Eto, ja želim da vi dobijete veće parče.
Otac i majka se zgledaše i uzdrhtaše na sinovljeve reči.
– A što ti malo jedeš? – upita otac malu Nastju. –
Ugledala si se na Petra, a?… Jedi koliko treba, inače ćeš
ostati mala…
– Ja sam već velika – reče Nastja.
Pojela je mali komad piroga, dok je drugi, poveći,
odmakla i pokrila salvetom.
– Zašto to radiš? – upita je majka. – Hoćeš li da ti pirog
namažem maslacem?
– Neću, sita sam…
 – Onda jedi tako… Zašto si odmakla pirog?
– Doći će čika Semjon. Ostavila sam za njega. Pirog nije
vaš, ja ga nisam pojela. Staviću ga pod jastuk da se ne
ohladi…
Nastja siđe sa stolice i odnese komad piroga uvijen u
salvetu na krevet i stavi ga pod jastuk.
Majka se seti da je i ona pokrivala ispečeni pirog
jastucima, kada ga je pekla za Prvi maj, kako se ne bi
ohladio pre nego što dođe Semjon Jevsejevič.
– A ko je to čika Semjon? – upita Ivanov ženu.
Ljubov Vasiljevna nije znala šta da kaže, pa reče:
– Ne znam… Dolazi u goste deci, Nemci su mu ubili
ženu i decu, navikao se na našu decu, pa dolazi da se igra s
njima.
– Kako da se igra? – začudi se Ivanov. – Čega se to oni
igraju ovde kod tebe? Koliko ima godina?
Petruška lukavo pogleda oca i majku; majka ništa ne
odgovori ocu, samo je gledala Nastju tužnim očima, a otac
se neraspoloženo osmehnuo, ustao i zapalio cigaretu.
– Gde su igračke kojima se taj čika Semjon igra s vama?
– upita potom otac Petrušku.
Nastja siđe sa stolice, pope se na drugu stolicu kraj
komode, skide sa komode knjižice i donese ih ocu.
– To su knjižice-igračkice – reče Nastja ocu – čika
Semjon mi ih čita naglas: da znaš kako je zanimljiv Miška-
Miškica, kako je to lepa igračka-knjižica…
 Ivanov uze knjižice-igračkice koje mu je dala kći: o
medvedu Miški-Miškici, o topčiću-lopovčiću, o kućici u
kojoj stanuje baka Domna i prede sa unukom lan…
Petruška se seti da je već vreme da se ključ na čunku
peći okrene kako toplota ne bi iščilela.
Pošto je okrenuo ključ, on reče ocu:
– Semjon Jevsejevič je stariji od tebe!… On nam je
koristan, neka ga…
Pogledavši za svaki slučaj kroz prozor, Petruška primeti
da nebom ne plove oblaci koji bi trebalo da plove u
septembru.
– Ala su nešto teški, olovni ovi oblaci – reče Petruška –
zacelo će sneg! Da ujutro ne stegne mraz?! Ako bude tako,
nagrabusili smo: krompir je sav na njivi, u kući nemamo
ni trunke… Baš glupa situacija!…
Ivanov je posmatrao svoga sina, slušao njegove reči i
osećao strahopoštovanje prema njemu. Hteo je da pita
ženu da mu detaljnije objasni ko je taj Semjon Jevsejevič
koji već dve godine dolazi njegovoj porodici, i kome on
dolazi – Nastji ili njegovoj lepuškastoj ženi, ali je Petruška
zaokupljao Ljubov Vasiljevnu kućnim poslovima:
– Daj mi, majko, bonove za hleb za sutra i knjižicu za
snabdevanje. A, treba da mi daš i bonove za gas – sutra je
poslednji dan, treba i ćumur uzeti, a ti si izgubila džak,
tamo ćemo morati trošiti našu ambalažu, zato što pre
potraži džak ili sašij nov od krpa, jer bez džaka ne možemo!
A Nastjica neka sutra nikoga ne pušta u dvorište za vodu,
jer nam mnogo vode odnose iz bunara: zima je na pragu,
voda će opasti, pa nećemo moći užetom da spustimo
kantu, a sneg ne možemo jesti, niti ga topiti – drva su
potrebna za druge stvari.
Dok je to govorio, Petruška je počistio pod kraj peći i
sredio kuhinjsko posuđe. Onda je iz peći izvadio lonac sa
ščijem.
– Probali smo pirog, sada ćemo jesti šči sa hlebom –
saopšti Petruška svima. – A ti, oče, trebalo bi sutra rano da
odeš u reonski sovjet i vojni odsek da te odmah uvedu u
evidenciju, pa ćeš brže dobiti knjižicu za snabdevanje i
bonove.
– Otići ću – pokorno pristade otac.
– Otidi, nemoj zaboraviti, ujutru možeš da se uspavaš i
zaboraviš.
– Ne, neću zaboraviti – obeća otac.
Svoj prvi zajednički obed posle rata: šči i meso,
porodica je pojela ćutke, čak je i Petruška sedeo mirno, kao
da su se otac, majka i deca plašili da iznenadnom rečju ne
naruše tihu sreću združene porodice.
Onda Ivanov upita ženu:
– Kako stojite, Ljubo, sa odećom – sigurno se iznosila?
– Idemo u starome, a sada ćemo se ponoviti – osmehnu
se Ljubov Vasiljevna. – Krpila sam deci sve što su imala,
tvoje odelo, dva para tvojih pantalona i sve rublje sam
prepravila za njih. Znaš, nismo imali novca, a decu je
trebalo odevati…
 – Dobro si uradila – reče Ivanov – za decu nemoj ništa
žaliti.
– Nisam ni žalila, prodala sam i svoj zimski kaput koji si
mi kupio, sad nosim vatirani.
– Vatirani kaput joj je kratak, može nazepsti – reče
Petruška. – Ja ću se zaposliti kao ložač u kupalištu, pa ću joj
od zarade kupiti kaput. Na pijaci prodaju polovne, išao
sam i cenjkao se, ima dobrih…
– Snaći ćemo se i bez tvoje zarade – reče otac.
Posle obeda Nastja stavi velike naočare i sede kraj
prozora da uštopuje majčine rukavice, koje je majka sada
navlačila ispod onih koje je nosila na radu – već je
zahladnelo, napolju je bila jesen. Petruška pogleda sestru i
ljutnu se:
– Što se ludiraš, zašto si stavila čika Semjonove
naočare?…
– Ja gledam kroz naočare, a ne u njih.
– Samo je još to trebalo! Pokvarićeš oči i oslepećeš, pa
ćeš ceo život provesti na tuđem izdržavanju i penziji.
Odmah da si skinula naočare, kad ti kažem! I nemoj da
štepuješ rukavice, majka će ih sama uštepovati ili ću to ja
učiniti kad završim poslove. Uzmi svesku i piši one tvoje
uspravne i kose crte, već si i zaboravila kad si učila!
– A šta, Nastja ide u školu? – upita otac.
Majka odgovori da je još mala, još ne uči, ali je Petruška
zapovedio Nastji da svakog dana uči, kupio joj je svesku i
ona ispisuje linije. Petruška uči sestru da računa ređajući i
brojeći pred njom seme od tikve, a Ljubov Vasiljevna je uči
azbuci.
Nastja ostavi rukavice i izvadi iz fioke komode svesku i
pero, a Petruška, zadovoljan što se njegova naređenja
poštuju, obuče majčin vatirani kaput i pođe u dvorište da
nacepa drva za sutra; nacepana drva je Petruška obično
donosio kući uveče, stavljao ih iza peći kako bi se osušila i
posle gorela bolje i ekonomičnije.
Uveče Ljubov Vasiljevna rano postavi za večeru. Htela
je da decu namiri ranije kako bi mogla da ostane sama sa
mužem i porazgovara. Ali deca posle večere dugo nisu
mogla da zaspe; Nastja, koja je ležala na drvenom divanu,
dugo je ispod jorgana posmatrala oca, a Petruška, koji je
legao na rusku peć, gde je uvek spavao, i zimi i leti,
prevrtao se, uzdisao, nešto šaputao i dugo se nije umirio.
Ali kasno u noć Nastja ipak sklopi umorne oči, a Petruška
zahrka na peći.
Petruška je spavao lako, kao zec: uvek se plašio da se
noću može nešto dogoditi a da on ne čuje – požar, ili da se
uvuku lopovi, ili da majka zaboravi da zaključa vrata, pa
da se ona noću otvore i sva toplota izađe. Ovog puta su
Petrušku probudili uznemireni glasovi roditelja, koji su
govorili u sobi pored kuhinje. Koliko je bilo časova – da li je
bila ponoć ili praskozorje, nije znao, a otac i majka nikako
da zaspe.
– Aljoša, ne galami, deca će se probuditi – tiho je
govorila majka. – Ne treba da ga grdiš, on je dobar čovek,
on je voleo tvoju decu…
 – Ne treba nam njegova ljubav – reče otac. – Ja sam
volim svoju decu… Vidi ti njega, zavoleo tuđu decu! Ja sam
ti poslao uverenje i ti si i sama radila – šta ti je bio
potreban taj Semjon Jevsejevič? Možda u tebi još krv
bukti… Eh, Ljubo, Ljubo! A ja sam sasvim drukčije mislio o
tebi tamo. Znači, pravila si od mene magarca…
Otac ućuta, a onda zapali šibicu da bi raspalio lulu.
– Šta ti je, Aljoša, šta to govoriš! – uzviknu majka. – Ta ja
sam odgajila decu, gotovo ih sačuvala od bolesti, vidiš
kako su lepo građena…
– Pa šta!… – govorio je otac. – Drugi su imali i po
četvoro dece, pa nisu loše živeli i deca im nisu gora od
naše. Pogledaj šta je ispalo od Petruške – rezonuje kao
starac, a valjda je zaboravio i da čita.
Petruška uzdahnu na peći i pretvorno zahrka kako bi i
dalje mogao da osluškuje. „Dobro“, pomisli on, „neka sam i
starac, nije ti bilo loše kad je drugi za tebe spremao hranu.“
– Ali zato je on najteže i najvažnije u životu upoznao! –
reče majka. – A neće ostati ni nepismen.
– Ko je taj tvoj Semjon? – ljutio se otac. – Dosta je bilo
skretanja razgovora na drugu stranu.
– On je dobar čovek.
– Ti ga voliš?
– Aljoša, ja sam majka tvoje dece…
– Nastavi! Odgovori iskreno!
 – Ja tebe volim, Aljoša. Ja sam majka, a žena sam bila
davno, samo s tobom, već sam i zaboravila kada.
Otac je ćutao i u pomrčini pušio lulu.
– Žudela sam za tobom, Aljoša… Doduše, deca su bila
uz mene, ali ona te nisu mogla zameniti i ja sam te stalno
čekala, svih ovih dugih i strašnih godina, izjutra prosto
nisam želela da se probudim.
– A šta je on, gde radi?
– Radi na snabdevanju materijalom u našoj fabrici.
– Jasna stvar. Varalica.
– On nije varalica. Znam… A porodica mu je cela
izginula u Mogiljevu, imao je troje dece, kći mu je bila za
udaju.
– Svejedno, dobio je u zamenu drugu gotovu porodicu –
i ženu koja još nije stara, lepuškastu, tako da mu nije loše.
Majka ništa nije odgovorila. Nasta tišina, ali uskoro
Petruša ču kako majka plače.
– On je deci pričao o tebi, Aljoša – poče majka, i Petruša
oseti kako joj u očima stoje krupne, sleđene suze. – Govorio
je deci kako ti tamo ratuješ za nas i patiš… Pitala su ga: a
zašto? A on im je odgovarao: – Zato što si dobar…
Otac se nasmeja i ukloni žar iz lule.
– Vidi ti kakav je taj Semjon-Jevsej! Nikada me nije
video, a hvali me. Svetac, nema šta!
 – Nije te video. Namerno je izmišljao da se deca ne
odviknu od tebe i da vole oca.
– Ali zašto, zašto mu je to bilo potrebno? Da bi što pre
dobio tebe?… Reci, šta je želeo da postigne?
– On je čovek dobra srca, Aljoša, možda je zato takav. A
zbog čega pitaš?
– Baš si glupa, Ljubo. Molim te oprosti mi. Ništa ne biva
bez neke računice.
– Semjon Jevsejič je često donosio deci ponešto, uvek je
donosio ili bombone, ili belo brašno, ili šećer, a nedavno je
Nastji doneo valjenke, ali nisu odgovarale – bile su joj
male. Njemu lično od nas ništa ne treba. Ni nama nije
trebalo, Aljoša, mi bismo mogli i bez njegovih poklona,
navikli smo, ali je on govorio da je srećniji kada se brine o
drugima, tada ne tuguje toliko za svojom mrtvom
porodicom. Kad ga budeš upoznao – videćeš da nije tako
kako misliš…
– Sve su to gluposti! – reče otac. – Šta se šegačiš sa
mnom… Dosadno mi je, Ljubo, s tobom, a želeo bih da
poživim malo.
– Živi s nama, Aljoša…
– Ja s vama, a ti sa Senjkom-Jevsejkom?
– Neću, Aljoša. On nam više nikad neće doći, reći ću mu
da više ne dolazi.
– Znači, živela si, kad više nećeš?… Eh, kakva si, Ljubo,
sve ste vi žene takve.
 – A kakvi ste vi? – upita majka uvređena. – Šta znači:
sve smo mi takve? Ja nisam takva… Ja sam radila
danonoćno, pravili smo vatrostalni materijal za zidove u
ložištima lokomotiva. Smršala sam u licu, niko nije mogao
da me prepozna, prosjak od mene milostinju ne bi
zatražio. I meni je bilo teško, a deca su bila sama kod kuće.
Vratim se, tako, kući, niti je šta skuvano, niti podloženo,
pomrčina, deca tuguju, nisu se odmah naučila da vode
kuću kao sada, Petruška je bio dete… Počeo je da nam
dolazi Semjon Jevsejevič. Dođe – i sedi s decom. Živeo je
sasvim sam. „Da li mogu“, pita me, „da vam dolazim u
goste, da se ogrejem kod vas?“ Ja mu odgovaram da je i kod
nas hladno i da su drva vlažna, a on mi kaže: „Ne mari,
duša mi je i tako smrznuta, samo da posedim pokraj vaše
dečice, peć zbog mene ne morate ložiti.“ Rekla sam – u
redu, dolazite: kad ste vi tu, deca se neće toliko plašiti.
Onda sam se i ja navikla na njega, i svima nam je bilo bolje
kada je on dolazio. Posmatrala sam ga i sećala se tebe,
sećala se da te imamo… Bez tebe je bilo tako tužno i loše;
neka bar neko dolazi, tada neće biti tako dosadno i vreme
će brže prolaziti. Šta će nam vreme, kada tebe nema!
– I dalje, šta je dalje bilo? – požurivao je otac.
– Dalje nije bilo ništa. Sada si ti došao, Aljoša.
– E pa, dobro je ako je tako – reče otac. – Vreme je za
spavanje.
Ali majka zamoli oca:
– Sačekaj, nemoj još da spavamo. Hajde da
porazgovaramo, toliko se radujem što si tu.
 „Nikako da se umire“, razmišljao je Petruška na peći,
„pomirili se, pa dobro; majka treba ujutru rano na posao, a
ona se opustila – obradovala se u zlo doba, prestala da
plače.“
– A je li te taj Semjon voleo? – upita otac.
– Čekaj, idem da pokrijem Nastju, otkriva se u snu i
zebe.
Majka pokri Nastju jorganom, uđe u kuhinju i zastade
kraj peći da bi poslušala da li Petruška spava ili ne.
Petruška shvati majku i stade hrkati. Onda majka ode, i on
ču njen glas:
– Svakako da me je voleo. Gledao me s ljubavlju, videla
sam to, a kakva sam ja sada – zar sam lepa?
Gorak mu je život bio, Aljoša, nekoga je morao da voli.
– Mogla si bar da ga poljubiš, kada je već tako ispalo
među vama – reče otac dobronamerno.
– Taman posla! On je mene dvaput poljubio, iako ja to
nisam želela.
– Zašto je tako učinio, kad ti nisi želela?
– Ne znam. Rekao je da se zaboravio, da se setio žene, a
ja pomalo ličim na njegovu ženu.
– A da li i on liči na mene?
– Ne, ne liči. Na tebe niko ne liči, ti si jedan jedini,
Aljoša.
 – Ja sam jedan jedini, kažeš? Od jednog i počinje svaka
računica: najpre jedan, potom dva.
– Ali on je mene samo u obraz poljubio, a ne u usne…
– Svejedno je gde te je poljubio.
– Ne, nije svejedno, Aljoša… Šta se ti razumeš u naš
život?
– Kako šta? Ja sam ceo rat izratovao, smrt sam video
bliže nego tebe…
– Ti si ratovao, a ja sam ovde umirala za tobom, ruke su
mi se tresle od tuge, a trebalo je raditi čilo da bi se deca
prehranila i da bi se državi koristilo u borbi protiv
neprijatelja – fašista.
Majka je govorila mirno, samo je u srcu osećala bol, i
Petruški bi žao majke: znao je da je ona naučila da krpi
obuću samoj sebi, njemu i Nastji kako ne bi trošila novac
na obućara, da je za krompir popravljala susedima
električne peći.
– Teško su mi pali život i tuga za tobom – govorila je
majka. – A da nije bilo tako, umrla bih, znam da bih tada
umrla, a imam decu.. Potrebno mi je bilo da osetim nešto
drugo, Aljoša, neku radost, da bih se odmorila. Jedan
čovek je rekao da me voli, i on je bio prema meni nežan
kao ti nekad davno…
– Ko je taj, da nije opet Semjon-Jevsej? – upita otac.
– Ne, drugi. Radi kao instruktor u reonskom komitetu
našeg sindikata, evakuisani je…
 – Šta me se tiče ko je! Pa šta se dogodilo, je li te utešio?
Petruška ništa nije znao o tom instruktoru i začudio se
što nije znao za njega. „Vidi, i naša majka je sirotica“,
prošapta on za sebe.
Majka odgovori ocu:
– Ništa nisam imala od njega, nikakvu radost, i posle
mi je bilo još gore. Moja duša je pohrlila njemu jer je
umirala, a kada mi je postao blizak, sasvim blizak, bila sam
ravnodušna, mislila sam tog trenutka na svoje kućne
brige i požalila sam što sam mu dopustila da mi se približi.
Shvatila sam da samo s tobom mogu da budem mirna,
srećna i da ću se s tobom odmoriti kada se nađeš kraj
mene. Bez tebe mi nema života, bez tebe ne mogu sačuvati
sebe, za decu… Živi s nama, Aljoša, biće nam lepo!
Petruška ču kako je otac bez reči ustao s kreveta,
zapalio lulu i seo na hoklicu.
– Koliko puta si bila s njim sasvim bliska? – upita otac.
– Samo jednom – reče majka. – Više nikada to nije bilo.
A koliko puta je trebalo?
– Koliko ti volja, to je tvoja stvar – izusti otac. – Zašto si
onda govorila kako si majka naše dece, a žena da si bila
samo sa mnom, i to davno…
– To je istina, Aljoša…
– Otkud je istina? I s njim si bila žena?
– Ne, s njim nisam bila žena. Htela sam da budem, i
nisam mogla… Osećala sam da propadam bez tebe, bilo mi
je potrebno da neko bude sa mnom, izmučila sam se i srce
mi se pomračilo, nisam mogla decu svoju da volim, a za
njih bih, ti znaš, sve podnela, za njih bih i krv svoju dala!…
– Stani! – reče otac. – Kažeš da si se prevarila u tom
svom novom Senjki-Jevsejki, da nikakvu radost s njim nisi
osećala, pa ipak nisi propala, nisi se izgubila, ostala si
čitava?
– Nisam propala – prošapta majka – živa sam.
– Znači, i tu me lažeš. Gde je tvoja istina?
– Ne znam – šaputala je majka. – Ja gotovo ništa ne
znam.
– U redu. Zato ja mnogo štošta znam, preživeo sam više
nego ti – reče otac. – Kurva si ti, to je sve.
Majka je ćutala. Čulo se kako otac diše učestano i teško.
– Eto, došao sam kući – reče on. – Rata nema, a ti si me
ranila u srce… – Pa šta, živi sada sa Senjkom i Jevsejkom!
Napravila si od mene budalu da mi se svi mogu
podsmevati, a i ja sam čovek, a ne igračka…
Otac poče u pomrčini da se oblači i obuva. Onda zapali
petrolejku, sede za sto i navi časovnik na ruci.
– Četiri sata – reče za sebe. – Još je mrak. Istina je da
žena ima mnogo, a jedne žene nema.
U kući zavlada tišina. Nastja je odmereno disala u snu
na drvenom divanu. Petruška se zagnjurio u jastuk na
toploj peći i zaboravio da treba da hrče.
– Aljoša! – reče majka nežno. – Aljoša, oprosti mi.
 Petruška ču kako otac jeknu i kako potom krcnu staklo;
kroz rupe na zavesi Petruška je video da se soba u kojoj su
bili otac i majka zamračila, ali je plamičak još goreo.
„Razbio je staklo na lampi“, doseti se Petruška, „a stakla
nigde nema.“
– Ruku si posekao – reče majka. – Teče ti krv, uzmi
ubrus iz komode.
– Umukni! – viknu otac na majku. – Ne mogu glas da ti
čujem… Probudi decu, odmah ih probudi!… Probudi ih,
kad kažem! Hoću da im ispričam kakva im je majka! Neka
znaju!
Nastja vrisnu od straha i probudi se.
– Mama! – pozva ona. – Mogu li da dođem kod tebe?
Nastja je volela da noću pređe na majčin krevet i da se
greje pod njenim jorganom.
Petruška se uspravi na peći, izbaci noge i reče svima:
– Na spavanje! Zašto ste me probudili? Još nije svanulo,
napolju je pomrčina! Zašto galamite i zašto ste upalili
svetlost?
– Spavaj, Nastja, spavaj, još je rano, doći ću ja k tebi –
odvrati majka. – I ti, Petruška, nemoj ustajati i nemoj se
mešati u razgovor.
– A o čemu vi razgovarate? Šta otac hoće? – upita
Petruška.
– A šta se tebe tiče šta ja hoću? – odazva se otac. – Vidi ti
njega, ponaša se kao kaplar!
 – A zašto razbijaš staklo na lampi? Zašto plašiš majku?
Ona je i tako sama kost i koža, jede krompir bez masti, jer
mast daje Nastji.
– A znaš li ti šta je tvoja majka radila, čime se bavila? –
vrisnu otac piskavim glasom, kao dete.
– Aljoša! – obrati se krotko Ljubov Vasiljevna mužu.
– Znam, sve znam! – govorio je Petruška. – Majka je za
tobom plakala, tebe čekala, a ti si došao i ona opet plače. Ti
ne znaš!
– Ti još ništa ne shvataš! – razljuti se otac. – I to nam je
potomstvo!
– Meni je sve jasno – odgovori Petruška sa peći. – Tebi
nije jasno. Mi treba da radimo, treba živeti, a vi se svađate
kao glupani…
Petruška ućuta; prilegao je na jastuk i iznenada nečujno
zaplakao.
– Mnogo se ti osećaš slobodno kod kuće – reče otac. – Ali
šta me se sad tiče, možeš da ostaneš gazda…
Obrisavši suze, Petruška odgovori ocu:
– Eh ti, i ti si mi neki otac, a star si i bio si u ratu… Otidi
sutra u invalidsku zadrugu, tamo čika Hariton služi za
tezgom, seče hleb i nikome ne podvaljuje na meri. I on je
bio u ratu i vratio se kući. Otidi pa ga upitaj, on svima
priča i smeje se, i ja sam čuo. Ima ženu Anjutu, izučila je
šoferski zanat, sada razvozi hleb, dobra je, ne krade hleb. I
ona je imala društvo i odlazila u goste, tamo su je častili.
Taj njen poznanik je imao orden, bio je bez ruke i radio je
kao poslovođa u tekstilnoj prodavnici…
– Šta lupetaš, bolje, spavaj, uskoro će svanuti – reče
majka.
– Ni vi meni niste dali da spavam… Neće tako brzo da
svane. Taj bez ruke se sprijateljio sa Anjutom, lepo su
živeli. A Hariton je bio u ratu. Onda se Hariton vratio i
počeo da se svađa sa Anjutom. Celog dana se svađa, a noću
pije vino i mezeti, a Anjuta plače i ništa ne okuša. Svađao
se, svađao, pa se umorio, prestao da kinji Anjutu i rekao
joj: de, imala si jednog bez ruke, budalo, a ja sam u tvome
odsustvu imao i Glašku, i Aprosku, i Marusku, i tvoju
imenjakinju Njušku, pa povrh svega i Magdalinku. Kaže to
i smeje se. I tetka Anjuta se smeje, posle se sama hvalila:
Hariton je još lep, lepšeg u svetu nema, on je ubijao fašiste
i svakojake žene ga jednako saleću. Čika Hariton nam je
sve to pričao u dućanu, dok prima hleb. A sada žive u
miru, lepo, kao ljudi. Čika Hariton se opet smeje, kaže:
„Prevario sam ja svoju Anjutu, nikoga nisam imao – ni
Glašku nisam imao, ni Njušku, ni Aprosku, ni Magdalinku,
vojnik je – sin domovine, nema vremena za ludorije,
njegovo srce je upereno protiv neprijatelja. To sam ja
namerno Anjutu hteo da uplašim…“ Nego, lezi, oče, i ugasi
svetlost, da se ne širi garež bez stakla…
Ivanov je sa čuđenjem slušao priču koju je pričao
njegov Petruška. „Gle kučkinog sina!“, razmišljao je otac o
sinu. „Mislio sam da će svakog časa pomenuti i moju
Mašu…“
 Petruška se umori i zahrka; sada je odista zaspao.
Probudio se kada se već uveliko razdanilo i uplašio se
što je dugo spavao, što ništa još u kući nije uradio.
Kod kuće je bila samo Nastja. Sedela je na podu i
prelistavala slikovnicu koju joj je davno kupila majka.
Razgledala ju je svaki dan, jer nije imala drugu knjigu, i
prevlačila je prstom preko slova kao da čita.
– Zašto prljaš knjigu tek što si ustala? Vrati je na mesto!
– reče Petruška sestri. – Gde je majka, je li otišla na posao?
– Jeste – tiho odgovori Nastja i zatvori knjigu.
– A gde je otac? – Petruška se stade osvrtati, zagleda i u
kuhinju i u sobu. – Je li uzeo svoj ranac?
– Uzeo ga je – reče Nastja.
– A šta ti je rekao?
– Ništa mi nije rekao, poljubio me je u usta i u oči.
– Ta-ako – reče Petruška i zamisli se.
– Ustaj – naredi on sestri – hodi da te umijem i obučem,
idemo na ulicu…
U taj čas njihov otac je sedeo na stanici. Već je bio popio
dva deci votke i doručkovao na bon uz putnu kartu. Još
prethodne noći je konačno odlučio da otputuje u grad u
kome je ostavio Mašu, da je ponovo nađe i da se možda
više nikad ne rastane od nje. Nije bilo baš najpogodnije što
je bio mnogo stariji od te famulusove kćeri čija je kosa
mirisala na prirodu. Međutim, kasnije će već videti šta će
od toga ispasti, unapred se ne može predvideti. Ipak se
Ivanov nadao da će se Maša bar malčice obradovati kada
ga ponovo vidi, i to će biti dovoljno; znači da i on ima
novog bliskog prijatelja, koji je uz to lep, veselog i dobra
srca. A posle će se već videti! Ubrzo stiže voz koji je odlazio
u pravcu odakle je koliko juče doputovao Ivanov. On uze
svoj ranac i pripremi se za ukrcavanje. „A Maša me ipak ne
očekuje“, razmišljao je Ivanov. „Govorila mi je da ću je i
tako zaboraviti, da se više nikada nećemo videti, a ja, eto,
odlazim k njoj zauvek.“
On uđe u vagon, ali ostade pred kupeima, jer je želeo
da, kad voz pođe, poslednji put baci pogled na gradić u
kome je živeo pre rata, u kome su se rodila njegova deca…
Još Jednom je želeo da pogleda napušteni dom; mogao se
videti iz vagona, jer je ulica u kojoj se nalazila njegova kuća
izlazila na nadvožnjak, a voz mora da prođe tim
nadvožnjakom.
Voz krenu i poče tiho kliziti skretnicama prema
opustelim jesenjim poljima. Ivanov se uhvati za ogradu i
stade iz vagona posmatrati kućice, zgrade, šupe,
vatrogasnu kulu grada koji je smatrao rodnim. Prepoznao
je dva visoka dimnjaka u daljini: jedan je bio od fabrike
sapuna, drugi od ciglane; tamo je sada radila Ljuba kraj
prese; neka ona sad živi kako joj je volja, a on će živeti kako
njemu bude volja. Možda je i mogao da joj oprosti, ali šta to
znači? Njegovo srce je i tako bilo ljuto na nju, i ono nije
moglo da oprosti čoveku koji se ljubio i živeo s drugim da
vreme rata i rastanka s mužem ne bi prolazilo tako
dosadno i u samoći. A što je Ljuba postala intimna sa
svojim Semjonom ili Jevsejem zato što joj je život bio težak,
što se mučila u nemaštini i tuzi, to nije bilo opravdanje, to
je samo potvrđivalo njena osećanja. Ljubav uvek potiče od
nemaštine i tuge; kada čovek ne bi osećao nikakvu
nemaštinu ili kada ne bi tugovao, on nikada ne bi zavoleo
drugog čoveka.
Ivanov već htede da uđe u kupe i prilegne, ne želeći da
poslednji put vidi dom u kome je živeo i u kome su ostala
njegova deca; nije trebalo mučiti se bez potrebe. On
pogleda napred – da vidi koliko još ima do nadvožnjaka, i
ugleda ga. Pruga je tu prelazila preko seoskog puta koji je
vodio u grad; na tom seoskom putu ležali su naviljci slame
i sena što su popadali sa kola, vrbovo pruće i konjska
balega. Obično je taj put bio pust, osim dvaput nedeljno, u
pijačne dane; retko se dešavalo da tuda prođe seljak na
putu za grad sa punim kolima sena ili da se vraća u selo.
Tako je bilo i sada; seoski put je bio pust: samo je iz grada,
iz ulice koja se nastavljala na put, trčalo iz daljine dvoje
dece; jedno je bilo većeg rasta, drugo manjeg, i veće je,
uhvativši za ruku manje, vuklo ovo za sobom, a manje je,
ma koliko žurilo, ma koliko revnosno naprezalo nožice,
ipak zaostajalo za većim. Tada bi ga ono veće jednostavno
vuklo za sobom, Pred poslednjom kućom oni zastadoše i
baciše pogled prema stanici, premišljajući, po svoj prilici,
da li da krenu u tom pravcu ili ne. Onda pogledaše
putnički voz koji je prolazio nadvožnjakom, i potrčaše
putem pravo prema vozu, kao da su najednom odlučili da
ga stignu.
Vagon u kome je stajao Ivanov pređe preko
nadvožnjaka. Ivanov podiže ranac sa poda da bi ušao u
kupe i legao na policu, gde mu neće smetati ostali putnici.
Ali da li su ono dvoje dece stigli bar do poslednjeg vagona?
Ivanov promoli glavu kroz prozor i pogleda unazad.
Držeći se za ruke, dvoje dece je još trčalo putem prema
nadvožnjaku. U isti mah je oboje palo, ustalo i ponovo
potrčalo. Veće podiže slobodnu ruku i, okrenuvši se licem
prema vozu i prema Ivanovu, stade mahati rukom kao da
doziva nekog da se vrati. Uto oboje ponovo padoše na
zemlju. Ivanov vide da je jedna noga većeg deteta u
valjenci, a druga u kaljači – zato je tako često i padalo.
Ivanov zatvori oči ne želeći da vidi i oseća bol dece koja
su pala, dece koja su malaksavala, i sam oseti kako mu
ključa u grudima, kao da je srce, zapretano i izmučeno u
njegovom telu, lupalo dugo i uzaludno čitavog njegovog
života, i tek sada se dokopalo slobode, preplavivši čitavo
njegovo biće toplinom i ganutošću. Najednom on saznade
sve što je znao i pre, ali znatno tačnije i stvarnije. Pre je
osećao život kroz pregradu samoljublja i ličnog interesa, a
sada ga se iznenada dotakao obnažena srca.
Još jednom pogleda sa papučice vagona prema repu
kompozicije, prema deci koja su se udaljavala. Sada je već
znao da su to njegova deca, Petruška i Nastja. Zacelo su ga
videla kada je vagon prelazio nadvožnjak, i Petruška ga je
zvao kući i majci, a on ih je gledao nepažljivo, razmišljao o
nečem dragom i nije ih prepoznao.
Sada su Petruška i Nastja trčali daleko iza voza
peščanikom pored šina; Petruška je i dalje držao za ruku
malu Nastju i vukao je za sobom kada ona nije uspevala da
održava korak.
Ivanov baci ranac iz vagona na zemlju, a onda siđe na
donju papučicu vagona i iskoči iz voza na peščani put
kojim su za njim trčala njegova deca.
 Lav Lunc

AKT № 37
Dnevnik šefa Kancelarije

3. januar 1922. Noću

… Današnji dan smatram velikim danom, jer mi je

danas sinula misao koja treba da proslavi moje ime i
obezbedi mi večnu zahvalnost zahvalnih potomaka.
Ustao sam u osam ujutro. Ali ovde moram da
napravim malu digresiju i skrenem pažnju da sam noćas
loše spavao pošto sam od juče bio pod uticajem vatrenog
upravnikovog govora i cele noći razmišljao o novim
principima. Vraćajući se toku svoga izlaganja, hitam da
istaknem kako sam, kad sam izjutra ustao, nastavio da
razmišljam o novim principima.
Na posao sam stigao tačno u deset sati. Strašno sam se
razljutio kad sam otkrio da nijedan službenik nije na svom
radnom mestu. Da bih se uverio u opravdanost svoje
ljutine, pročitao sam naređenje upravnika Odseka za
političko obrazovanje od 7. septembra, u kome je rečeno
da se rad u Odseku za političko obrazovanje zasniva na
novim principima (to nisu oni novi principi o kojima se
govorilo juče, već stari) i da zato svaki saradnik treba da se
javlja na posao tačno u deset sati. One, pak, koji zakasne,
valja upućivati u Palatu Rada kao dezertere navedenog
rada. Kao Šef Kancelarije, smatrao sam za dužnost da
svakom ko zakasni pročitam to naređenje, pri čemu su svi
odgovorili da ga već znaju napamet. Ako ga znaju
napamet, zašto zakašnjavaju?
Čitav dan mi je prošao u neprijatnostima. Tako, kod
službenice koja vodi delovodni protokol otkrio sam pravu
zbrku, koja se sastojala u tome što su joj akta bila odložena
u 42, a ne u 43 registratora. Ali glavna neprijatnost me je
zadesila u tri sata i dvadeset pet minuta, naime: tada je
klupski instruktor Barinov banuo u kancelariju bez
posebnog povoda, uprkos tome što na vratima stoji
upozorenje „Nezaposlenima ulaz zabranjen“ i, pošto je
ušao bez posebnog povoda, uzeo da razgovara s
daktilografkinjom, čime ju je ometao u radu. Kada sam
stao da mu dokazujem da je takvo ponašanje nedostojno
komuniste, odgovorio mi je da se nosim u vražju mater i
da on komunističko shvatanje dužnosti zna bolje od mene,
jer sam ja kancelarijski pacov. Na to sam mu odvratio da
sam ja pošteni proleterski radnik. Na to mi je on odgovorio
da ja nisam nikakav proleterski radnik, ako sam dvadeset
godina u Senatu radio kao knjigovođa. Tada sam se vratio
za svoj sto i počeo da pišem izveštaj za Upravnika Odseka
za političko obrazovanje.
I baš tada mi je sinula velika misao. Naime: mi
nameravamo da izvršimo temeljnu rekonstrukciju našeg
Odseka za političko obrazovanje. Ali kako da se
reorganizujemo, ako se čitava ustanova sastoji od
nesvesnog elementa? Prema tome, reorganizacija je
nemoguća, ali je reorganizacije potrebna, jer je takva
logika revolucionarnog života. Prema tome,
reorganizovati na novim principima treba same
službenike, drugim rečima, građane.
Takav je bio izvanredan zaključak do koga je došao
lanac mojih razmišljanja. Odmah sam shvatio svu dubinu
otkrića koje sam načinio. Strašno uzbuđen, odložio sam u
stranu izveštaj i pokušao da se latim tekućih poslova, ali
nisam mogao.

4. januar. Ujutro

Noćas sam loše spavao. Odlučio sam da Sovjetu

narodnih komesara pošaljem ed-memoar, budući da
rekonstrukciju građana na novim principima valja obaviti
u opštedržavnim razmerama.
 5. januar. Ujutro

Noćas sam loše spavao. Odlučio sam da reorganizaciju

treba obaviti u svetskim, drugim rečima, kosmičkim
razmerama.

Istog dana. Uveče

Kad sam stigao kući, odmah sam seo za sto i počeo da

sastavljam ed-memoar. Ali, došavši do praktičnog dela,
bio sam primoran da se zaustavim, budući da se zaustavio
i lanac mojih razmišljanja. Naime: nisam znao u šta i kako
da se pretvore građani.
Samo što je lanac mojih razmišljanja stigao do te
karike, iznenada je uletela moja žena, jako uzbuđena.
Obrazi su joj bili zajapureni, grudi su joj se nadimale.
Saopštila mi je da se u našu zgradu uselio hipnotizer, koji
sada u prostorijama Kućnog odbora sirotinje pokazuje
čuda. Na to sam ja primetio da su, u skladu sa
odgovarajućim dekretima, bilo kakva čuda nemoguća.
Kad sam ušao u prostorije Kućnog odbora sirotinje,
ugledao sam sledeću sliku. Soba je bila dupke puna. U uglu
je stajao čovek sumnjivog izgleda i, mlatarajući rukama
iznad glave uspavanoga, zahtevao od njega da radi to i to.
Onda sam se ja probio napred i održao govor o tekućem
trenutku. Na to su prisutni stali da me psuju, izgovarajući
reči koje nije uputno ponavljati u pismenoj formi;
hipnotizer je počeo netremice da me posmatra, pri čemu
me je spopao san, posle čega se više ničega ne sećam. Kada
sam došao sebi, video sam da se publika cereka, dok se
hipnotizer pobedonosno smeškao. Ispada da me je
uspavao i pretvorio u magarca, pri čemu sam ja njakao kao
magarac i kada su mi dali slamu jeo je s velikim apetitom.
Razgnevljen tolikom uvredom, izjavio sam da ću
hipnotizera poslati u Čeku, na šta mi je on odgovorio da
me se ne plaši, budući da ima papir od Komesarijata za
zdravstvo. Tada sam se ja udaljio u pratnji uplakane žene.

Istog dana. Noću

Današnje veče je veliko veče, budući da sam danas

našao kariku koja je nedostajala lancu mojih razmišljanja.
Magarac je, razmišljao sam, nekorisna životinja, ali se
građanin može pretvoriti u kravu i time rešiti problem
nestašice mleka. Ili se osuđenik na prinudni rad može
pretvoriti u konja i predati Glavnoj upravi za marveni
saobraćaj.
Ali sve se to odnosilo na sumnjivi element, na
buržoaziju i njene prirepke, budući da krava, magarac i
konj nisu viša materija. U šta, međutim, pretvoriti poštene
trudbenike?
Ali ovde je lanac mojih razmišljanja prekinula pomisao:
imam li ja prava da pribegavam pomoći hipnotizera i nije
li to pribegavanje u suprotnosti sa utvrđenim pogledom
na svet? Ali istog časa sam se setio da je hipnotizera
odobrio Komesarijat za zdravstvo i smirio se. Otvorile su
mi se nove perspektive: Komesarijat za zdravstvo vodi
evidenciju o svim hipnotizerima, organizuje kratke
tečajeve hipnoze i proizvodi kadar hipnotizera-udarnika,
koji dospevaju u nadležnost viših instanci.

6. januar. Posle radnog vremena

U dva sata po podne Upravnik Odseka za političko

obrazovanje pozvao je u svoj kabinet nas, odgovorne
rukovodioce, da bi nas upoznao sa svojim projektom
rekonstrukcije Odseka za političko obrazovanje na novim
principima.
Njegova suština se svodi na sledeće. Za osnovu se
uzima samoinicijativa mase i da bi se ona razvila ukida se
institucija šefova, naime: na čelu ustanove ostaje Šef
Odseka za političko obrazovanje, a svi ostali šefovi
pododseka, sekcija i podsekcija dobijaju zvanja starijih
instruktora. Na taj način će se Odsek za političko
obrazovanje približiti masi, budući da masa nema
poverenja u šefove. Skup je sa oduševljenjem primio
projekat. Zatim se menja i sistem registratora i fascikli,
čija se količina uvećava za 40 procenata, a u skladu s tim
se i broj upitnika koje treba da popuni svaki službenik sa
deset povećava na šesnaest. Dalje, ukidaju se svi usmeni
kontakti između rukovodilaca i potčinjenih i svi odnosi
među njima odvijaju se u formi pismenih izveštaja, koji se
čuvaju u posebnim registratorima pod posebnom
numeracijom.
Skup je i te predloge primio s oduševljenjem, ali je
klupski instruktor Barinov izjavio da od tih novih principa
neće biti nikakve vajde, već će se samo povećati golo
administriranje. Na to sam ja, iako sam se gušio od srdžbe
te nisam mogao da govorim, uzeo reč i kratkim, ali
snažnim izrazima optužio klupskog instruktora Barinova
za buržoaski pogled na svet, budući da je uredna
evidencija što se temelji na urednom knjigovodstvu
osnova izgradnje, pa je hartija, prema tome… ali mi se
tada jezik oduzeo i izgubio sam moć govora, budući da mi
je tog trenutka sinula velika misao.
Viša materija u koju treba pretvoriti građanina jeste
hartija. Smesta sam tu misao izložio u svom ed-memoaru,
argumentujući je na sledeći način: prvo, hartija je fina
materija, drugim rečima, viša materija; drugo, hartija je
materija koja se lako evidentira; treće, hartija je materija i
već samim tim je od značaja za Sovjetsku Rusiju koja
preživljava akutnu materijalnu krizu.
Pošto sam izložio principijelne misli, prešao sam na
praktični deo. Pri tome je moje oduševljenje sve više raslo,
reči su pod mojim perom pevale i stvarale čudesnu
harmoniju. Postajao sam pesnik. Mnogobrojne prednosti u
kosmičkim razmerama izbile su pred moje zanesene oči.
Pre svega, drugim rečima, prvo, olakšava se borba na
svim frontovima. Na primer, komandant puka ili čak
čitave armije može svoje crvenoarmejce da pretvori u
hartijice i, kad ih spakuje u kofer, probije se u pozadinu
belih razbojnika i, pošto vrati hartijicama pređašnji ljudski
lik, napadne neprijatelja s leđa.
Drugo, rešava se prehrambena, ekonomska i
energetska kriza, budući da hartija nema nikakve potrebe
svojstvene čoveku. Pod ovu tačku spadaju i pitanja borbe s
kriminalcima i ženama koje izbegavaju rad.
Najzad, drugim rečima, treće, time se rešava nestašica
hartije, budući da se građani mogu iskoristiti kao hartija u
pravom smislu te reči.
Takav je u opštim crtama lanac mojih razmišljanja.
Kada sam završio, ustao sam i uzbuđen krenuo kući. Žena
me je pitala zašto sam tako bled, ali joj ništa nisam
odgovorio, budući da smatram, iako sam pristalica ženske
ravnopravnosti, da su žene materija nižeg reda nego
muškarci te da ih treba pretvoriti u hartiju lošijeg
kvaliteta.

7. januar

Slutim da klupski instruktor Barinov nešto sumnja.

Treba biti oprezan.
 8. januar

Noćas sam loše spavao: razmišljao sam šta da radim.

Ništa nisam smislio.

9. januar. Uveče

Danas mi je na poslu sinula misao: zar ne bih mogao

samog sebe da hipnotišem, drugim rečima, da se
pretvorim u hartiju? Strašno uzbuđen, odjurio sam posle
radnog vremena hipnotizeru radi dobijanja odgovarajućih
instrukcija, koje mi je on spremno dao. Ispada, da bi se
čovek pretvorio u neku materiju, treba dugo da misli da je
on ta tražena materija. Pri tome eksperiment zahteva
dugu praksu i dugu tišinu i samoću. Treba misliti tri do
četiri sata.

10. januar. Ujutro

Na mom putu neočekivano se pojavila fundamentalna

prepreka. Naime: za preobražaj su potrebna tri do četiri
sata apsolutne tišine, a moja žena, budući materija nižeg
reda, ne može da ćuti više od tri do četiri minute. Mislio
sam da ću noćas, kad zaspi, da izvedem prvi eksperiment,
ali mi je žena smetala čak i u zagrljaju sna, budući da je
hrkala. Čekao sam do četiri ujutro u nadi da će se smiriti,
ali sam pod utiskom uzbudljivog proteklog dana i sam
neprimetno zaspao.

Istog dana. Uveče

Čim sam stigao kući, poslao sam ženu kod tašte kako
bih iskoristio njeno odsustvo. Kad je otišla počeo sam da
mislim da sam hartija. Ali hartija je neodređeni pojam koji
uključuje u sebe različite slike, među kojima i nepristojne,
pa je misliti na hartiju uopšte nezgodno. Usled toga
odlučio sam da se usredsredim na jedan od proizvoda
industrije hartije. Posle zrelog razmišljanja zadržao sam se
na ulaznom ili izlaznom aktu, koji je najsuptilnija, drugim
rečima, nezemaljska pojava. Prošlo je izvesno vreme i
iznenada sam – kakva sreća! – osetio da mi leva noga šušti.
Ova pojava je ostavila na mene tako snažan utisak, da sam
skočio i time upropastio čitav eksperiment. Ali prvi korak
je načinjen. Potrebno je više staloženosti.

11. januar. Uveče

Danas sam ostvario još veće rezultate. Šuštale su mi

obe noge i levi deo stomaka. Ali tek što je šuštanje počelo
da se prenosi na prste, kad odjednom vrati se žena i sve
pokvari. Ne znam šta da radim.
 12. januar. Ujutro

Loše sam spavao, budući da sam sve vreme razmišljao

šta da radim. Odjednom mi je sinula sjajna misao. Naime:
naredne noći dežuram u Odseku za političko obrazovanje i
tamo ću se pretvoriti u hartiju, budući da je pretvaranje
kod kuće vezano za komplikacije. Prvo, žena odlazi od
kuće najduže na tri sata. Drugo, ako se čak i pretvorim kod
kuće u hartiju, ne znam šta dalje da radim, budući da
pojava izlaznog akta u bračnoj postelji može da izazove
sumnju kod moje žene. Obe ove nezgode nestaju ako se
eksperiment izvede u Odseku za političko obrazovanje.

12. januar. Odsek za političko obrazovanje. Noć

Ruka mi drhti dok pišem ove retke, budući da sada

pristupam odlučujućem eksperimentu. Sam sam u celom
Odseku za političko obrazovanje. Samo s druge strane zida
fijuče vetar i pucketa vatra u kaminu. Duša mi je
preplavljena nebeskim vizijama, srce mi lupa kao sat,
steže me u grudima.
Odlučio sam da legnem na pisaći sto kako bih, pošto se
pretvorim u izlazni akt, bio na mestu predviđenom za
gore pomenuta akta, budući da ne volim nered.
Odlučio sam da se ne pretvorim u izlazni akt, već u
njegovu kopiju, budući da će sam izlazni akt otići
instancama, drugim rečima, napustiti prostor Odseka za
političko obrazovanje, što je za mene nepoželjno.

13. januar. U zoru

Dakle, veliki čin se odigrao, budući da ove retke pišem

u stanju hartijskog postojanja. Sunce plavi sobu ranim
jutarnjim zracima, s druge strane prozora cvrkuću ptičice,
a moja duša, odevena u hartijski omotač, likuje. Veliki čin
se odigrao.
Osećam da na meni nešto piše. Nakon nekoliko
pokušaja uspevam da savladam prepreke na svom putu i
pročitam sebe, rešivši time najteži problem koji je postavio
jedan strani filozof: „Pročitaj samoga sebe, pa ćeš znati ko
si“.
Kopija.
RSFSR Odsek za političko obrazovanje – 13. januar,
1921. g. № 37
Pretkomuna.
Odsek za distribuciju
Odsek za političko obrazovanje… obaveštava vas da je
krompir, koji ste u količini od 63 puda i 12 funti poslali za
zadovoljenje potreba službenika Odseka za političko
obrazovanje na ime pozadinskog sledovanja, apsolutno
neupotrebljiv za jelo.
Šef Odseka za političko obrazovanje: (potpis)
 (M. P.) Sekretar: (Potpis)
Pošto sam pročitao gore navedeni sadržaj izlaznog
akta, sledio sam se iz sledećeg razloga. Pomislio sam: ako
sam kopija izlaznog akta, zašto sam na načelnikovom
stolu? Kopijama je mesto u posebnim registratorima.
Razume se, da imam ljudski lik, drugim rečima, lik Šefa
Kancelarije, brzo bih napravio red. Ali sada se bojim da će
se kopija izlaznog akta zagubiti.
S druge strane zida galame čistačice. Samo što nije
počeo kancelarijski dan.

Istog dana. Uveče

Retke koji slede pišem ležeći na podu iz dole navedenih

razloga.
U tri sata u kabinetu Načelnika održan je sastanak svih
službenika Odseka za političko obrazovanje radi rasprave
o sindikatima.
Zatim su drugovi počeli da se razilaze i tada me je
zadesila nevolja, budući da me je klupski instruktor
Barinov zakačio svojom jaknom i, kad sam pao na pod,
zgazio me, čime mi je naneo jak bol. Ali taj bol je bio
prigušen još jačim nemirom zbog sudbine izlaznog akta №
37, budući da se on, nalazeći se na podu, izlaže opasnosti
da bude bačen u korpu za otpatke. Zatim sam se setio da je
noćas dežuran klupski instruktor Barinov. Šta ako on
posumnja da je kopija izlaznog akta № 37 Šef Kancelarije?
Pošto me mrzi, može da mi napravi grdne neprijatnosti.
Iz svih tih gore navedenih razloga odlučio sam da se
vratim u ljudsko obličje i počeo da mislim da sam čovek.
Ali nije isteklo ni pola sata, kad mi najednom sinu misao
od koje se sledih. Naime: ako se pretvorim u čoveka,
nestaće kopija izlaznog akta № 37. Kao Šef Kancelarije
takav nered nisam mogao da dopustim. Zbog toga sam
odlučio da privremeno odložim ponovno pretvaranje.

Isti dan. Noć

Mrak. Tišina. Na zidu otkucava sat. Klupski instruktor

Barinov nekuda nestade. Sigurno je napustio dežurstvo.
Moraću o tome da napišem izveštaj Načelniku.
U duši su mi svetlost i radost. Više ne može biti spora,
drugim rečima, polemike oko mog otkrića. Gotovo čitav
dan se nalazim u stanju hartijskog postojanja i ne osećam
ni glad, ni žeđ, ni bilo kakve druge potrebe, bez kojih ne
može nijedan čovek u ljudskom obličju.
I pred mojim blistavim očima razvio se logičan lanac
razmišljanja.
Svi ljudi su jednaki, drugim rečima, svi ljudi su
hartijice. Ideal čovečanstva je ostvaren.
Samo što je lanac mojih razmišljanja stigao do ove
uzvišene i svete karike, kad se najednom neko nagnu nada
mnom. To je klupski instruktor Barinov. Traži nešto.
 – Aha! Evo je!
Uhvatio me za glavu, drugim rečima, za ivicu hartije i
opipao.
– Hartija je meka. Taman.
Izgovarajući ove reči, podigao me je i…

Ovde se iz nepoznatog razloga prekida dnevnik šefa

kancelarije. Izgubio mu se svaki trag. Sva nastojanja da se
pronađe nisu dala nikakvog rezultata.
 NENORMALNA POJAVA

ČOVEK BEZ BUNDE

Nebo se skrilo, bila je noć, padao je sneg, na uglu je

spavao milicionar. Na desetak koraka od njega dve mračne
prilike su svlačile bundu sa treće. Zatim se dve senke
sklonište u pomrčinu.
Čovek bez bunde budi milicionara.
– Milicajac! Milicajac! Opljačkan sam! Bunda!..
– Ko?
– Ne znam. Pobegli su onamo.
I pegava, crnobela ruka pokaza „onamo“.
Ali mogla je da pokaže bilo koje „onamo“, bilo je
svejedno: noć je, pada sneg, ništa se ne vidi.
 Miliconar otrča pet koraka u pravcu jednog „onamo“,
pet koraka u pravcu drugog „onamo“.
– Jesu l’ utekli?
– Utekli…
– Hladno mi je… Bunda… Dobra bunda… Fali drugo
dugme odozgo.
Milicionar je posmatrao mrlje kojima je bila izlepljena
senka što govori i ni o čemu nije razmišljao. I njegove usne
rekoše same od sebe:
– Idemo u kvart.
– Idemo.
Postojaše neko vreme kao da premišljaju.
– A kako se zovete, druže?
– Jerozalimski, sovjetski službenik!
– Kako, kako?
– Jerozalimski, sovjetski službenik.
Pod nogama je vrištao sneg. Dvojica su išla po šinama,
a u susret su im dolazili tramvajski stubovi. Drugih
prolaznika nije bilo. Čovek bez bunde se osvrtao. Nisu se
videle svetiljke, nisu se videle kuće. Čovek bez bunde se
jednako osvrtao i iščuđavao: gde su kuće, gde su svetiljke?
Šine skrenuše i na obe strane se upališe svetiljke.
Svetiljke su se pomaljale i iščezavale, klizile, bežale.
Svetiljke u kućama su bežale. Kuće su bežale.
 Tramvajski stubovi skrenuše u stranu i svetiljke
ponovo utrnuše, kuće pobegoše. Ostali su samo čovek bez
bunde, milicionar i sneg koji je pogrešno pevao pod
nogama. Čovek bez bunde se grčio i tresao: kuda su
pobegle kuće? Kuda je pobegao Petrograd?
Petrograd je bežao. Čovek bez bunde je trčao za njim,
trčao po snegu koji je vrištao, vrištao zajedno sa snegom,
ali Petrograd se nije odazivao, nestajao je, izranjao,
izazivao, tonuo, utonuo. A čovek bez bunde je trčao za
njim i takođe tonuo, utonuo u smet. Prskotine snega
štipale su ga za oči i smejale se u ušima.
– Čujte, druže, kuda ćete? Tako se ne sme, druže…
Odgovora nema.
Petrograd je utonuo. Čovek bez bunde ga je izgubio,
ostao je negde pozadi.
Čovek bez bunde je utonuo. Leži nepomično u smetu i
ništa ne vidi. Milicionar ga je izgubio, ostao je negde
pozadi.

II

ČOVEK U TUĐOJ BUNDI

Iz pomrčine, iz Petrograda koji je pobegao u pomrčinu,

nailaze dve svetiljke. Idu i svetlucaju. I nisu svetiljke, već
plamičci, i nisu plamičci, već varnice. Dve zapaljene
cigarete u usnama dvojice pušača. Dvoje usana sa
cigaretama dvojice muškaraca pušača. Drže se za ruke, idu
ukorak, kroz sneg, po snegu kroz sneg i pevaju:

Tvoje veđe, oči moje,

Ljubavi se sad ne boje.

Idu pored tramvajskih stubova i tramvajski stubovi

idu pored njih. Najednom stop! Spotakli se, zapeli za neko
deblo. Ali ne za deblo, već za nogu, ljudsku nogu,
čudnovato:

– Je l’ noga, Kiriljuk?
– Noga, Gromančuk.
Smeju se: čudnovato. Bila je noć, padao je sneg, ništa se
nije videlo. Potegoše nogu jednom, potegoše drugi put,
ispod snega izroni čovek, nepomičan, spava.
– Je l’ mrtav, Kiriljuk?
– Mrtav, Gromančuk.
Ali mrtvac se probudi, uspravi, gleda pospalim očima.
Vidi sneg, a iza snega dve crne maske.
– Je l’ se probudio, Kiriljuk?
– Probudio se, Gromančuk.
Smeju se: smešno je. Smešno je i čoveku iz smeta, smeje
se, zbunjeno guta smeh, objašnjava:
 – Znate, ja sam opljačkan.
Smešno je, ne može biti smešnije! Smeju se, grcaju od
smeha, plaše sneg svojim smehom.
– Ukrali su mi bundu. Hladno mi je!
Ustao je i trese se, hladno mu je. Oči zasipaju prskotine
snega i u očima poskakuju svetiljke Petrograda koji beži.
Ali Petrograd je pobegao neopozivo. Odveć je dalek sad, ne
može se uhvatiti, a i đavo nek ga nosi, taj Petrograd.
A Kiriljuk i Gromančuk se jednako smeju, guše od
smeha i snega, odnekud je smešno i čoveku bez bunde. I
zbilja, zašto ne bi bilo smešno? Stoje dve crne senke i
smeju se. He-he-he!
– Hajdemo, druže, otpratićemo vas do kuće. Gde
stanujete?
Saznali su, idu u lancu: zdesna Gromančuk, sleva
Kiriljuk, u sredini čovek bez bunde. Drže se za ruke, idu
ukorak. Idu i smeju se i smejući se pevaju:

Tvoje veđe, oči moje,

Ljubavi se sad ne boje.

Čovek bez bunde je pijan. Napio se snega. Tetura se,

brblja nešto, smeje se. Priča nešto o nečem. Ali mu je
hladno, drhturi i smejucka se.
– He-he… Hladno mi je…
 Zastadoše, odvojiše ruke, prekinuše lanac. Gromančuk
gurka Kiriljuka, Kiriljuk gurka Gromančuka. Sašaptavaju
se, dišu jedan drugom u lice vrelim dahom, sneg im se topi
na licima. Kida se, grca prigušeni smeh.
– Znači, hladno vam je, druže? Ho-ho-ho! Izludeću…
Znači, hladno vam je, druže? Ho-ho-ho! Dozvolite da vam
ponudim! Ho-ho! Dozvolite – ho! – da vam ponudim do
kuće moju bundu – ho-ho, hladno vam je! – oh! – ho-ho!
Čovek bez bunde je zbunjen. Ne zna da li bi smeo…
Naravno, hladno je, ali, znate, ovaj, malo mu je nezgodno.
Šta će biti s drugom Kiriljukom? I njemu će biti hladno.
Smrznuće se…
– Nema veze. Dobro je obučen. „Oblačite“ – i bez priče.
Bila je noć, padao je sneg, ništa se nije videlo. Crna
bunda se svukla s Kiriljukovih pleća koja su se tresla od
smeha i ogrnula pleća čoveka bez bunde koja su se tresla
od hladnoće. I više nema čoveka bez bunde, stoji čovek u
tuđoj bundi. Bunda je dobra, kvalitetna: miriše. Ah, taj
poznati miris! I stoji mu kao salivena!
– Bundica mi odgovara.
Šta je u tome smešno? Ali Kiriljuk i Gromančuk se
kidaju od smeha, zgrčili se, povili, drže se za stomake i
zacenjuju od piskavog smeha. On iz izluđuje, od njega
malaksavaju! I molim vas lepo! Zacenio se i čovek u tuđoj
bundi, suze mu navrle na oči od smeha. Tako zgrčeni stoje
sva trojica. Smejurija!
 Smirili se, nastavili put u lancu. Sleva Kiriljuk, zdesna
Gromančuk, u sredini čovek u tuđoj bundi. A Petrograda
nema, Petrograd je pobegao. Pomrčina, s bledunjavim
mrljama, snežna pomrčina. Svetiljki nema, ništa se ne
vidi. I samo tri cigarete gore među tri para usana.

Tvoje veđe, oči moje,

Ljubavi se sad ne boje.

– Stoj! Ko ide?
Eto ti ga na! Milicionar. Ne vidi se. Ali glas je bojažljiv,
milicionarski. A i ko bi mogao biti ako ne milicionar!

III

NENORMALNA POJAVA

Čovek bez bunde je pobegao u pomrčinu, a milicionar

jednako stoji, čega ga. Nema čoveka bez bunde.
Nenormalna pojava.
– Druže! Kuda ćete? Druže Jerozalimski!
Jerozalimski! Jerozalimski! Kakvih sve nema
prezimena! Milicionar ne može da bude pametan otkud
takva prezimena. Jerozalimski! Nenormalna pojava. A,
između ostalog, hladno je i veje mećava, i gospodina
Jerozalimskog nema. Milicionar trči za njim, ali ga ne
nalazi. Viče – uzaman. Nestao je čovek bez bunde, nestao je
Jerozalimski!. – Jerozalimski! – Zaista, kakvih sve nema
prezimena! Nenormalna pojava.
Milicionar stoji kao nenormalna pojava, nasred ulice i
kupa se u snegu. Iskupao se i preko glave. Valja da pođe na
ugao, na stražarsko mesto. Ide i razmišlja: kuda je to
nestao čovek bez bunde? Još može i da se smrzne – kad je
po ovakvom vremenu bez bunde. Ali sam je kriv. Zašto je
smesta otrčao? A ipak, odgovara on, milicionar: zašto ga je
pustio? Zbog njega, zbog milicionara, kazaće, nastradao je
Jerozalimski. Jerozalimski! Šta sve neće izmisliti… I uvek
je kriv on, milicionar. I za to što je Jerozalimski opljačkan,
odgovara on, milicionar: zašto je spavao na uglu kad su
mu ispred nosa zdipili bundu? A kako da ne spava ako mu
se spava? Probajte sami da po ovakvoj vejavici dežurate
dvadeset četiri sata, pa onda pričajte! Drugi milicionari ne
drže do discipline, krše naređenja, beže sa stražarskih
mesta – nema šta, to je nenormalna pojava – a on uvek
stoji do kraja, stoji i po ovakvom vremenu. Pa šta s tim što
je spavao? Najvažnije je da je bio na stražarskom mestu, a
u uputstvu ne piše da se na stražarskom mestu ne sme
spavati. Pa ipak, pozvaće ga na odgovornost, strpati u
buvaru. Otići će taj vraški Jerozalimski (prezime je da
poludiš) u kvart i obavestiti komesara: „Takva i takva
stvar, dok su mi ti i ti svlačili bundu, taj i taj milicionar je
spavao.“ I njemu, milicionaru, komesar će opsovati majku
i strpati ga u buvaru: „Kako si se usudio, je li tako… da
spavaš na uglu?“ A kako da ne spava? Probajte sami da po
ovakvoj vejavici stojite dvadeset četiri sata na uglu. Drugi
milicionari jednostavno beže sa stražarskih mesta što je
nenormalna pojava, a on se drži discipline, izvršava
naređenje, a ni u kakvom uputstvu nije rečeno da se na
stražarskom mestu ne sme spavati. Ali komesaru se fućka
na uputstvo i strpaće ga u buvaru. I koga bi đavola po
ovakvom vremenu stajao, kad će ga ionako strpati u
buvaru? Bolje bi bilo da sam komesar proba da stoji, a
onda da mu psuje majku. Drugi milicionari se ne drže
discipline, ne vrše naređenja, a za čije babe zdravlje on
treba da ih vrši? Nenormalna pojava. Nego, kako bi bilo da
ode do Marusje Serafimove i ugreje se u njenoj postelji?
I ode milicionar sa stražarskog mesta. Ide Marusji
Serafimovoj da se ugreje u njenoj postelji. I već se unapred
greje. Nestale ljutite misli, razveselio se, ne oseća
hladnoću i vejavicu. Zaboravio na Jerozalimskog, ne
razmišlja o tome ko mu je takvo prezime – nenormalne li
pojave! – dao. Iz snega ga gleda Marusja Serafimova i
mami. Kratkonoga je ona, Marusja Serafimova, trbušasta i
belih ruku.

Tvoje veđe, oči moje,

Ljubavi se sad ne boje

– Stoj! Ko ide?
Nenormalna pojava! Pred njime su tri figure. Stale,
dogovaraju se, ne odgovaraju. Baš milicionar danas nema
sreće: zašto je sreo te ljude, oterali su mu Marusju
Serafimovu, više je neće videti. A on upravo pripremao da
je cmokne. A da se odmakne u stranu, kao tobože nikog
nije video? Ne ide, nenormalna pojava…
– Stoj! Ko ide?

IV

ČOVEK KOJI JE UKRAO BUNDU

Prepadoše se Gromančuk i Kiriljuk, prekinuše lanac,

obazrivo bulje u pomrčinu. Uguši se smeh, popadaše i
pogasiše se cigarete. A čovek u tuđoj bundi je pijan – pijan
od snega – njega baš briga za sve. Smeje se, tetura, hoće da
pođe prema glasu, ali ga drugovi ne puštaju. Ščepali ga sa
obe strane, vuku za bundu, hoće da je svuku. I mogu,
imaju pravo na to, jer je bunda njihova. Ali čovek u tuđoj
bundi je pijan, pruža otpor, smeje se.
– Ko je to? Odgovarajte! Pucaću!
Milicionar je tu, vidi se kroz sneg. Ide prema njima sa
puškom na gotovs. Kiriljuk i Gromančuk ne stigoše da
svuku bundu, okretoše se:
– Bežimo!
Povijenih leđa potrčaše po snegu, vuku za sobom
čoveka u tuđoj bundi. A on i sam trči. Veseo je, smešno mu
je, pijan je.
Tako i trče. Zdesna je Kiriljuk, sleva Gromančuk, u
sredini čovek u tuđoj budni. Oni sa strane svlače bundu sa
onoga u sredini, ali u trku ne mogu da je svuku. I psuju, i
spotiču se, i guraju se:
– Skidaj bundu.
Vukoše bundu s levog ramena, vuku s desnog, sudaraju
se.
Spotače se čovek u tuđoj bundi, pade u sneg. I kao za
pakost, na desno rame: sad je bundu s njega nemoguće
svući. A bunda je kvalitetna, sa okovratnikom, šteta bi bilo
da je ostave: sva trojica se tuku. A odostrag milicionar trči
sa puškom na gotovs. Dotrča i ne zna šta mu valja činiti:
boji se i da priđe, boji se i da puca. Nenormalna pojava. Ali
nešto se mora izabrati. Opali.
Pobegoše u pomrčinu Kiriljuk i Gromančuk. Milicionar
stoji iznad čoveka u tuđoj bundi i trese se. Trese se i čovek
u tuđoj bundi. Naže se nad njime milicionar, nežno pita:
– Jeste l’ ranjeni, druže?
– Nisam… nema veze…
Tako, dakle? E pa, onda je sasvim druga priča. Izvolite
ustati! Ruke uvis! Sve po protokolu…
Ustade čovek u tuđoj bundi. Uostalom, više nije u
bundi, jer na levom ramenu bunde nema. Ali nije ni bez
bunde jer s desnog ramena visi bunda. Pola čoveka bez
bunde, pola čoveka u tuđoj bundi. Njegova bunda visi s
desnog ramena i vuče se po snegu. Čovek sa bundom na
jednom ramenu je hvata, vrti se, diže stub snega, ali ne
može da je uhvati. A dok je hvata, pada bunda s levog
ramena. I ponovo je čovek bez bunde.
 Milicionar i čovek bez bunde stoje i gledaju u zemlju, a
na zemlji bunda.
– Je l’ to vaša bunda?
– Ne, nije moja…
– A čija je?
– Dali mi je drugovi…
Nenormalna pojava. Izvolite u kvart. Baš noćas je
jednom građaninu ukradena bunda. Bez priče, molim. A
bunde nema, o bundu se obrišite!
Ide milicionar: u desnoj ruci puška, preko leve – bunda.
Ide čovek bez bunde. Prolaze pokraj tramvajskih stubova i
tramvajski stubovi prolaze pokraj njih. A svetiljki nema,
Petrograda nema. Petrograd je pobegao.
Skrenuše i niz fenjera kliznu iza ugla. Petrograd se
vratio, Petrograd, on je tu, niko drugi! Petrograd je
pobegao, ali se sad vratio. I oči čovek bez bunde su
pobegle, pa su se sad i one vratile. On ih trlja, pljuje,
zastaje.
– Idemo! Bez zastajkivanja!
Čovek bez bunde se osvrće prema milicionaru. I na
svetlosti, u milicionarovim rukama vidi svoju sopstvenu
bundu čoveka bez bunde. Ona, to je ona! Ukradena! Crna,
sa okovratnikom od astrahanskog krzna i poderanim
džepom. I fali drugo dugme odozgo.
– Druže! Druže! Pa to je moja bunda.
 – De, de. Znamo mi te priče. Idemo, idemo. Nenormalna
pojava.
Idu.
– Druže milicajac! Jako mi je hladno. Dozvolite da
obučem moju bundu… ovaj… tu bundu!
– Obucite.
I opet idu milicionar i čovek bez bunde, ali on više nije
čovek bez bunde, jer ima na sebi bundu; nije ni čovek u
tuđoj bundi, jer je to njegova bunda, a nije ni čovek u
sopstvenoj bundi, jer je tu bundu ukrao.
Nenormalna pojava.
Po snegu preko snega, kroz sneg idu dvojica: milicionar
i čovek koji je ukrao sopstvenu bundu.
 Venijamin Kaverin

ANALI GRADA LAJPCIGA ZA 18…

GODINU

Čovek je vikao zvonkim glasom:

– Gospodine vajaru, gospodine vajaru.
I udarao zvekirom u vrata.
Niko se nije odazivao.
On udari snažnije i očajnički dreknu:
– Vajaru!!!
S druge strane vrata se začuše teški koraci, lanac
zazveketa – pospani glas upita:
– Ko je?
– Otvorite, za ime Boga otvorite, gospodine vajaru.
 – Jeste li to vi, Henriše? – upita glas.
– Da, da, to sam ja, Henrih. Otvorite…
– Odmah, odmah – gunđao je vajar otvarajući vrata. –
Mogli ste da izaberete drugo vreme za razgovor, a ne da
me budite usred noći kako biste prepali celu ulicu.
I zbilja: u susednim kućama blesnu svetlost i u
obasjanim prozorima zaigraše senke.
Uđoše u dvorište i vrata se zatvoriše za njima, a to su
bila debela vrata od hrastovine tapacirana bronzom, sa
slikama vajarskog alata, sa rezom i lancem. Bilo je veoma
teško provući se kroz takva vrata, ali sam se ja popeo na
krov, i spustivši se niz široki dimnjak, obreo se u malenoj
niši između cigala, kraj samog temelja dimnjaka u
kaminu. Tamo sam se oslonio nogama o stepenike pored
rešetke i stao pažljivo da slušam.
– Dragi vajaru – govorio je Henrih drhtavim glasom –
ako vi to ne učinite, ja ću svejedno naći drugi i konačni
izlaz, koji će mi pomoći da se jednom zasvagda otarasim
svih svojih nesreća.
– Stanite – odgovarao je vajar mirno i promišljeno. –
Nikako mi nije jasno zbog čega vam je sve to bilo potrebno.
Mene ništa ne košta da na vama primenim svoju
umetnost, ali se plašim da će vas to skupo stajati. Da li ste
dobro promislili o svojoj odluci, dragi moj Henriše?
Ali Henrih je već plakao kao dete.
– Kako vas nije stid? – ponovo otpoče vajar jasno i
bučno. – Zbog čega plačete? Shvatite da će vas to što
tražite zauvek lišiti mogućnosti da se krećete i govorite,
ukoliko našem šašavom piscu ne padne na pamet da
jednom oživi kip.
– Ma šta se dogodilo – odgovori Henrih promuklim
glasom i nakašljavajući se – za mene je bolje da zanavek
zanemim pretvoren u bronzu nego da i dalje podnosim
ove nepodnošljive muke.
I ja sam čuo kako je uzdrhtao i škljocnuo zubima.
Sedeo sam u kaminu i razmišljao kako malčice
preterano sentimentalno razgovaraju. Ali bilo je kasno da
ih popravim, jer je vajar upalio vatru u kaminu.
Jedak dim me je zasenio i jedva sam se obuzdao da ne
jauknem. Penjući se stepenicama cigala na starom putu,
čuo sam još jednom studentov promukli glas što je
odjeknuo u dimnjaku kamina, a onda je noćni vazduh
osvežio moju glavu i, spustivši se s krova, ja sam krenuo
ulicom, uzaludno pokušavajući da saberem misli koje su
se raštrkale kojekuda.

Stari profesor N išao je gradom Lajpcigom visoko

uzdignuta naborana lica i oslonjen na štap. Profesor je bio
veoma učen čovek: celog svog života proučavao je
Kantovu filosofiju i čak su ga i u najranijem detinjstvu
hranili isključivo nemačkom mudrošću. Kuvarica mu je
kuvala neobično hranljivu kašu od nemačkih filosofa s
kraja XVIII veka, a obrazovana dadilja mu je umesto
uspavanke stalno pevušila najritmičkija mesta iz „Kritike
čistog uma“.
Mnogi su mislili da je on sam Kant, ali je stari profesor
demantovao to pogrešno mišljenje nizom članaka u
filosofskom godišnjaku. Ukratko, bio je čovek visoke
učenosti i mudrosti.
Profesor je išao polagano nameštajući povremeno
naočare koje su mu spadale i odgovarajući na srdačne
pozdrave nadmeno, svestan vlastitog dostojanstva.
Kroz glavu su mu prolazile duboke misli i on je nežno
razmišljao o novom dokazu da je nemački filosof bio u
pravu, koji je nameravao da izloži u današnjem opširnom
ekspozeu o ovom predmetu.
Uostalom, bujicu njegovih zaključaka je iznenada
prekinuo pomalo čudan događaj.
Pored njega protrča student. U tome, ipak, nije bilo još
ničeg što bi primetno moglo da odvoji profesorovu pažnju
od njegovih dubokomislenih operacija, ali student je, iako
je bilo veoma hladno, bio bez kape i otkopčana kaputa.
Njegovo ponašanje je upadljivo bilo za osudu. Trčao je
gurajući prolaznike i uopšte ne obraćajući pažnju na
gužvu koju je stvarao i, pošto je protrčao izvesno
rastojanje, najednom bi zastao i stao da traži nešto po
kaldrmi.
Njegovo lice je odavalo maksimalnu zbunjenost i
nedoumicu. Odmah sam sve to primetio i bez ikakvog
oklevanja ove detalje doveo u vezu sa jednim događajem
koji mi je bio poznat.
Dotrčavši do profesora, zaustavio se i pogledao ga
sumanutim očima.
– Oprostite, da niste… da niste zapazili… – izusti on
usplahireno – da niste zapazili nešto, da tako kažem,
duguljasto?
Profesor je ćutao. Ja sam pomislio: „nije li profesor
ućutao pre vremena?“
– Znate, to je neobično dragocena stvar – otpoče
student nervozno – štaviše, to je nešto apsolutno
nezamenljivo.
Profesor se učtivo oglasi:
– Šta izvolite imati u vidu?
– Milostivi gospodine, milostivi gospodine – nastavljao
je student, uhvativši ga za dugme i po svoj prilici odlučivši
da mu poveri sve svoje nevolje. – Kada biste znali, kada
biste znali…
Dva građanina se zaustaviše za trenutak i, zgledavši se,
produžiše mašući štapovima i držeći se leve strane
trotoara.
Profesor za trenutak zaboravi na Kanta.
– Čini mi se – poče on obraćajući se studentu – da je u
vašem slučaju najbolja mogućnost neosporna nužnost da
se saberete.
 – Da, da, da – zabrza student – mali koverat. Pitam vas
da li ste negde videli mali koverat? Slučajno sam ga, da
tako kažem, ispustio i sad nikako ne mogu da ga nađem i
iskoristim.
I, ne sačekavši odgovor, on se okrete i otrča dalje.
Profesor postoja za trenutak, isprati pogledom
studenta koji je otrčao i, zavrtevši glavom, neumitno pođe
prema cilju svoga kretanja. Ali luckastoj sudbini je bilo po
volji da drugi, a kasnije i treći put poremeti njegov mir.
Tog istog trenutka kada je portir nalik na Boga otvorio
pred njim sveta vrata univerziteta, tog istog, baš tog istog
trenutka kada je profesorova desna noga već prešla preko
praga, a leva podigla profesorovu potpeticu u očiglednoj
nameri da sledi desnu, tog istog (a ne nekog drugog)
trenutka kada je portir nalik na Jupitera otvorio svoja
bradata usta kako bi profesoru poželeo dobro jutro, a
profesor pridržao rukom vrata kako bi sa pompom koja
mu je priličila ušao u sveto zdanje univerziteta, tog istog
trenutka što je već tako obilato definisan profesor se
osvrnu.
Pri tome svoj pogled nije uperio pravom linijom, već
znatno niže, pod uglom od četrdeset stepeni. Na tom
mestu, kuda je profesor pogledao najpre nehotice, a potom
s velikom pažnjom, ležao je mali, duguljasti koverat
tamnoplave boje.
To je i bio razlog što je profesorova leva noga ne samo
zadržala pređašnji položaj nego se, u skladu sa okretom
desne, mada i sa upadljivim nezadovoljstvom, okrenula
na potpetici. Profesor se saže i podiže koverat. Zatim ga
spusti u bočni džep i posle toga se sve stade odvijati kako
je i bilo predviđeno.
Jupiter je najzad poželeo profesoru dobro jutro,
profesor mu je zauzvrat pružio svoj šešir i štap. Potom se
uspeo stepeništem, pevušeći kroz zube i sa zadovoljstvom
razmišljajući o tome kako će upravo pristupiti izlaganju
novog ubedljivog dokaza da je veliki nemački filosof bio u
pravu.

Bilo bi odveć preuranjeno izvoditi bilo kakve zaključke

na osnovu ovih dveju malih glava. Može se, naravno,
pretpostaviti da se u kovertu nalazio poslednji imetak
bankrotiranih roditelja neopreznog studenta. Ili da je
nepoznati, ali nesumnjivo loše vaspitani mladić, koji je
noću upao u stan uvaženog vajara, kao konačni cilj svoje
posete imao pljačku pomenutog stana.
Ali ove pretpostavke ne zaslužuju nikakvu pažnju.
Ja, pak, sa svoje strane, ni u kom slučaju neću sebi
dozvoliti da nateram profesora da slomi nogu na
pretposlednjem stepeniku. Neću mu smetati da se popne
na vrh stepeništa, jer jasno shvatam da je to pokadšto
neophodna i u svakom slučaju prirodna operacija.
 Naprotiv: sve se srećno završilo. Profesor se popeo na
drugi sprat i, skrenuvši levo, dugačkim hodnikom krenuo
prema slušaonici.

Mala slušaonica je bila gotovo puna. Ah, to se nije

dešavalo u našem tužnom vremenu kada je potrebno sat i
po da se na univerzitetu pronađe povučeni student očiju
kao u zveri, lica zarasla u bradu, preplašen i podivljao.
Slušaonica je bila gotovo puna, ponavljam, i profesor se
dostojanstveno pokloni, priđe katedri, namesti naočari i
poče lagano i ubedljivo:
– Prošli put smo se zadržali na razmatranju onog
pogleda metafizike, koji pokušava da afirmiše kriticizam u
transcendentalno-logičkoj interpretaciji…
Primerni studenti izvadiše olovke, otvoriše sveske u
kožnom povezu i stadoše da beleže. Zabeležiše, prineše
olovke zubima i kao po komandi stadoše buljiti u
profesora. I samo jedan među njima – čupavi i neobrijani –
poče se nezadovoljno meškoljiti na ivici desne klupe, i
nagnuvši se prema drugu reče:
– Opet žvalavi.
Nije bio obožavalac Imanuela Kanta.
– Videli smo – nastavljao je profesor – da taj pokušaj
povlači za sobom sve neizbežne posledice genetskih
premisa u teoriji znanja i otvara široke vidike za veru i
verovatnoću. Ali, um koji misli logički razlikuje sferu vere
od sfere nauke i postavlja između njih egzaktnu granicu
imanentne pojmljivosti.
Profesor se na završetku ove rečenice nakašlja kako je
to činio već niz godina neopozivo i metodično. Upravo
njome je stari profesor često uništavao čitave čopore
metafizičara.
Ali ovog puta ga je nešto neshvatljivo i istovremeno
očigledno ometalo u govoru. On se nakašlja, prinese ruku
čelu i pokuša da se seti nečega ili shvati neobjašnjiv osećaj.
Najzad se seti i, ne prestavši da u ritmu uljuljkuje
slušatelje neoborivim tezama, oprezno zavuče ruku u
bočni džep sakoa.
I ruka, napipavši nedavno nađeni predmet, stade se
povlačiti naviše, mali duguljasti koverat sinu poput
modre mrlje i pade na pod pored katedre.
Čupavi student skoči i pritrča katedri u trenutku kada
se profesor sa nesvojstvenom mu lakoćom sagnuo i
rukom podigao koverat.
Studentovo čelo zaradi veliku čvorugu sudarivši se sa
profesorovim i predavanje se nastavi posle obostranog
izvinjavanja.
– Pretpostavimo – ponovo poče profesor i studenti
istrajno izbuljiše oči i zgrabiše olovke – pretpostavimo da
je gnoseologija stavljena pred neophodnost da se koristi
premisom. Rezultati tako neorganskog spoja…
 – Idemo u krčmu – reče čupavi student drugu – taj
svejedno neće kazati ništa pametno.
– …mogu da se ispolje u nizu teorija, kojima savremena
nauka o istoriji filosofije dodeljuje svoje mesto kako u
istorijskom aspektu tako i u pokušajima da im se što je
moguće više približimo u smislu njihovog kongenijalnog
razumevanja. Neizostavna težnja da se otkrije
transcendentalna usklađenost u shvatanju sveta, čiji su
one izraz…
Vrata se s treskom otvoriše. I maločašnji student utrča,
teturajući se i ostavljajući tragove snega na uglačanom
parketu. I najednom, kao ukopan, zaustavi se na pet
koraka od profesorove katedre.
– Henriše – reče čupavi student tiho. Student se okrete,
pogleda izbezumljeno i najednom neobično pažljivo stade
razgledati parket.
– „Neophodno je – pomislio sam – neophodno je
naterati profesora da pocepa koverat dok Henrih nije
izašao iz slušaonice. Jer, ako Henrih ne vidi otvoren
koverat neće imati ozbiljan razlog da se pretvori u kip.“
Na to ustadoh iz zadnje klupe i, prišavši profesoru,
rekoh:
– Profesore, da li biste bili tako ljubazni da iz svog
bočnog džepa izvadite ono što se tamo nalazi.
I poslušna ruka, spustivši se za trenutak i stisnuvši
palcem i kažiprstom navedeni predmet, podiže se i nastavi
da se njiše u taktu laganog govora.
 – Ta neophodnost, uvedena spolja – reče profesor ne
vodeći nikakvog računa o pomenutom događaju i čak ne
sluteći, po svoj prilici, da sam i ja prisutan – iz temelja ruši
strukturu svakog filosofskog sistema.
– Profesore – nastavljao sam prividno bezbrižno –
učinićete mi veliku uslugu ako izvolite pocepati koverat.
I u tom času, na očigled preneražene slušaonice,
profesorove ruke tobože potpuno mahinalno prinesoše
koverat profesorovim naočarima, koje u skladu s tim bez
premišljanja pronađoše mesto najpogodnije za cepanje, to
jest malu rupu što je zacelo bila posledica neopreznog
lepljenja.
Posle toga jedna ruka načini lak pokret i usred tišine
jasno odjeknuše pucketanje i šuštanje hartije koja se
cepala.
Zavlada tišina.
Već sam hteo da se udaljim, ali sam se s pola puta
vratio, prišao profesoru i upitao:
– Da Vam nije pozlilo, Herr Geheimrat?
On kao da je osluškivao: stajao je oslonjen na ruku,
malo povijenih kolena, i ćutao.
Ćutao.
Studenti odložiše olovke, zatvoriše sveske i
ravnomerno zavrteše glavama u znak žaljenja.
– O, idiote – povika najednom razbesneli Henrih – o,
nitkove, ko ti je dozvolio da pocepaš koverat?
 – Henriše – reče mu čupavi student – ti si pijan. Mora
biti da si propio svoju…
Ja ga prekinuh…
– Ne nalazite li, gospodine Bir, da profesora treba
odvesti kući.
Bir me najednom ugleda i zbunjeno odgovori kako ne
smatra da je profesorova bolest toliko ozbiljna.
Ali ja ga ubedih probranim rečima i, uhvativši
profesora podruku, povedosmo ga dole.
On je ćutao, nespretno otvarajući usta, i ravnodušno
koračao. Bio je osetno bleđi nego obično.
– „Hm – pomislih ne bez lukavstva – šta je to moglo da
mu se dogodi“ – a čupavi student je ćutao i ljutito pljunuo.

Student Robert Bir je glasno razmišljao:

– Ne čini li vam se čudnim – reče on učtivo se
poklonivši – ne čini li vam se čudnim, gospodine Roberte,
što vaš luckasti drug već treću noć ne dolazi kući?
On poćuta, a zatim dodade ispuštajući kolut dima i
jezivo se mršteći:
– Ako je kod svoje cure ili je otišao lepojci iz
Berlinerštrase, zašto o tome ne bi obavestio mene, svog
najboljeg prijatelja?
 On stavi noge na sto i stade povijati sto prema podu.
– Čudno da je Henrih nestao u isto vreme kad je ućutao
i stari profesor sa svojim Kantom.
Sto, kome je bilo suđeno da služi kao sabesednik
napuštenog druga, bio je društveno i gostoprimljivo biće.
Ali tako slobodno ophođenje s njime toliko ga je uvredilo
da je, pokoleban u svojim najlepšim osećanjima,
proškripao nešto nerazumljivo i lagano, te pohvalno i
autentično počeo da pada.
To je i bio razlog što su se studentove noge podigle i
spustile na pod.
I Robert Bir, prekorno pogledavši sto, vrati ga u
osnovni položaj.
– Potražiću ga kod Dirkenštajna – reče on. – Ako ga ni
tamo nema, onda… – i prozbori nekoliko reči, koje ja iz
urođene skromnosti nemam hrabrosti da ponovim.

Vreme je prolazilo uobičajeno: dvadeset četiri sata

svakog dana, šezdeset minuta svakog sata i šezdeset
sekundi svakog minuta. Budućnost je postajala
sadašnjost, a sadašnjost se marljivo pretvarala u prošlost.
Ali da bi moja priča bila potpunija i jasnija, ja sam, na
žalost, prinuđen da privremeno izmenim mesta tih
uobičajenih stanja i prošlost pretvorim u sadašnjost, a
kasnije čak i u budućnost. Kako se, međutim, sva krivica
zbog posledica ovog nepromišljenog postupka ne bi svalila
isključivo na mene, potajno sam vratio sat za tri dana
unazad.
Bilo je to podmuklo što sam i sat umešao u svoje
zlodelo, ali sada je već kasno za kajanje. On radi, on žustro
kuca u mom bočnom džepu.
Sat radi, ponavljam, i ničija drska ruka nije kadra da
zaustavi proticanje vremena.
– Profesore – rekoh pridržavajući ga jednom rukom
(vozili smo se fijakerom i stravično se truckali) – recite bar
adresu svog stana.
Vrlo dobro sam znao tu adresu i upitao sam ga samo
zato da proverim da li sam dobro izmislio koverat i kako je
on delovao na gospodina profesora.
Ali profesor nije prozborio ni jednu jedinu reč.
Oglasio se Bir, koji je u istom fijakeru sedeo s desne
strane, i rekao adresu, pobrkavši naziv ulice, kućni broj i
broj stana.
– Šta se dogodilo starome – razmišljao je – i kuda je
nestao taj ludak Henrih? Zašto se tako čudno ponašao i
kakve veze ima s tim duguljasti koverat?
Poslednje reči je čak izgovorio naglas – toliko ga je
zbunio neobičan događaj.
Profesor je ćutao.
 – „Ipak je to neprijatna stvar – razmišljao sam
poskakujući na džombama i pomalo nezadovoljan sobom
– jer ako on izgubi moć govora protivnici nemačkog
filosofa će trijumfovati u pitanjima gnoseoloških
razmimoilaženja.“
Ali fijaker uto stiže pred profesorov dom.
Robert Bir iskoči i otrča da obavesti njegovu porodicu o
neobičnom slučaju.
On zakuca na vrata i pomisli: „Profesor ima kćerku“ – i
u tom trenutku profesorova kćerka, plavooka Grethen,
otvori vrata.
– Nerr Geheimrat se ne oseća najbolje, draga frojlajn –
reče on oprezno pružajući ruku – ali se nemojte
uzbuđivati, posredi je, da tako kažem, napad ćutljivosti.
Plavooka kćerka polete profesoru.
Vodeći ga ka vratima, izvadio sam sat kako bih
pogledao koliko je vremena prošlo od trenutka kad sam ga
vratio unazad. Ali sat mi ispade iz ruku i razbi se.
Sadašnjost postade sadašnjost, prošlost – prošlost, a
student Robert Bir traži svog nestalog prijatelja.

Sneg je bio paperjast i beo kakav sneg i treba da bude.

Uprkos tome što je svima poznato da on i može biti samo
beo, a ne bilo koje druge boje, i samo paperjast, a ne tvrd
kao kamen, uprkos tome, velim, mnogi uvaženi pisci
svake godine i neverovatno uporno podsećaju na to u
plodovima svog istrajnog genija. Podsetiću i ja (treba
podražavati starije): sneg je bio paperjast i beo. Sada bar
shvatam šta znači biti poštovan.
Student Bir je takođe bio pomalo paperjast. Da, bio je
paperjast, kosa mu je bila paperjasta, i imao je krupan nos,
iako sve to nimalo nije određivalo njegov karakter.
Eto, već sam malčice uznapredovao: 1. Sneg je bio
paperjast; 2. Student je bio paperjast.
Dokoni um iz ovoga može da izvuče veoma važne
zaključke. Ali ja nisam izvodio nikakve zaključke, ja sam
ga samo pratio na odstojanju i na zimskoj studeni
umotavao se u svoj havelok.

★★★

Student je govorio, leno koračajući i njišući se s jedne

strane na drugu.
– Nema ga kod Dirkenštajna, nema ga kod
Glaubenštoka, nema ga kod Majera i Kunca. Nema ga ni u
jednoj lajpciškoj krčmi, nestao je. A ako je on nestao, ni
meni se ne piše dobro. Jer neću moći da podnesem gubitak
najboljeg prijatelja.
Plavi sneg je oklevao kovitlajući se i padajući. Ulica
puna ljudi ostade iza studentovih leđa. Kročio je u krivi i
prljavi sokak.
Izašao sam iza ugla poslednje kuće i rekao mu:
 – Tu desno, pored šeširdžinice, nalazi se radnja stare
Bahovice. Stara ima antikvarijat. Drži veoma zanimljive
stvarčice i nećete izgubiti vreme ako ga utrošite na posetu
staroj Bahovici.
Student ne primeti moje prisustvo, ali se okrete i
postoja neko vreme osluškujući.
A zatim se mirno i polagano uputi u radnju koju sam
mu pokazao.
– Dobar dan, frau Bah – izusti on ulazeći u radnju.
– Dobar dan – promrmlja stara koja je sedela za tezgom,
digavši nos kao u jastreba i odlažući pletivo.
– Rečeno mi je – nastavi student – da držite zanimljive
antikvarne stvarčice.
Stara skoči sa stolice i pođe prema njemu pocupkujući.
Kad mu je prišla, pogledala ga je netremično, pažljivo
ga zagledajući i valjda upoređujući s nekim, i njeno
staračko lice ošinu grimasa gađenja.
Student uzdrhta i reče, ni sam ne znajući zbog čega:
– Da niste slučajno videli Henriha Bornholma, studenta
Lajpciškog univerziteta, Henriha Bornholma?
Stara ponovo sede na stolicu i odvrati:
– Ne, nisam videla studenta Bornholma, a ako vam je
po volji da nešto kupite u mojoj radnji, pogledajte robu.
Ona pokaza rukom na police i otvori vitrine.
 Student pređe rukom preko kose kao da tera priviđenje
i stade razgledati stvari.
Razgledao je starinske šoljice sa monogramima i
pozelenelim natpisima. Dodirnuo je rukom tabakeru s
portretom bajne lepotice, optočenu sedefom. Pažljivo je
osmotrio zlatne viseće ukrase i sat sa slikom Hrista i
Apostola. Zatim podiže oči i reče:
– Želeo bih nešto za svadbeni poklon, poštovana frau
Bah. Imate li kakvu…
– Pogledajte na policama – promrmlja stara. I student
kao u snu priđe policama.
Pošto je preleteo očima pozlaćeni pribor za jelo koji nije
spadao u domen njegovog interesovanja, odmakao okvire
za portrete što su se boktepita zašto našli u antikvarijatu,
prešao pogledom preko donjeg reda polica, već je rasejano
pogledao malu bronzanu statuetu, koja je našla utočište u
samom uglu, napola zaklonjena svakojakom starudijom.
Uzevši je u ruke, on ustuknu i dreknu:
– Henrih!!
Jer je u njoj prepoznao nestalog prijatelja.
Stara se šapatom nasmeja.
– Pronašao sam te, dragi prijatelju – reče student koji se
takođe nasmejao. – Sada ti više neće uspeti tako lako da
napustiš našu sobu.
I strese se od lake drhtavice, i reče obraćajući se staroj:
– Ovu stvarčicu bih hteo da kupim od vas, frau Bah.
 8

Prinuđen sam da priznam da je ova glava iz apsolutno

nepoznatog razloga dospela u našu priču.
Sada, kada je ona poodmakla u toj meri da neizostavno
iziskuje nastavak, ja sam, razume se, posle dužeg, posle
istrajnog razmišljanja doneo odluku da se pošegačim s
našim plemenitim… Hoću da kažem: doneo sam odluku
da malo zapenušam plemenito lajpciško pivo.
Kuc… kuc…
Kuc…
Kuc…
To je zazveketao zvekir. Prerušio sam se u Henriha
Bornholma i uzeo zvekir u levu ruku: kuc, kuc…
Prigušeni muški glas upita: – Šta želite? – i njegov
vlasnik, ne sačekavši odgovor, otvori vrata.
– To si ti – reče on ustuknuvši od očiglednog
iznenađenja. – Najzad si se vratio?
– Oprostite – odgovori Henrih hladno u apsolutnoj
nedoumici – vi ste me pobrkali s nekim drugim.
– Šta ti je, Henriše – povika Bir – mora da si propio
pamćenje poslednjih dana.
– Ali ja vas zaista ne poznajem – nastavljao je Henrih i
dalje hladno, ali učtivo – i ne mogu da vam opišem svoje
zaprepašćenje što vam je poznato moje ime. Ako ste vi
student Robert Bir iz Jene, potrebni ste mi zbog osobito
važne stvari. Međutim, apsolutno sam uveren da se dosad
nikada nismo sreli.
– Dosta je bilo šale, Henriše – povika student – uđi da
porazgovaramo. I ja treba da pretresem s tobom jednu
stvar.
– Primoravate me da se čudim – reče Henrih – ja zbilja
ne shvatam čime je izazvana ta vaša neslana šala.
Nasta ćutanje.
– Ako ti – nisi ti – reče Bir vrteći glavom – ako ti – nisi ti,
onda je posredi neobična sličnost.
– Izvolite ući – reče nešto kasnije. – Po svoj prilici me je
prevario neobičan sticaj okolnosti. Uz to su mi događaji
poslednjih dana malo pomutili mozak.
Uđoše u sobu i Bir još jednom pažljivo osmotri svog
posetioca. Henrih više nije odavao nikakvo čuđenje i
neposredno je prešao na stvar.
– Ako se ne varam – poče on – vi ste bili svedok
nesrećnog i krajnje neobičnog događaja, koji se odigrao na
poslednjem predavanju profesora N.
– Da – reče Bir – ja sam zaista prisustvovao tom
predavanju i dobro sam obavešten o događaju koji ste
pomenuli.
– Kada je profesor izgubio moć govora ili kada je
njegovo predavanje bilo tako neobično prekinuto,
nedaleko od njega nalazio se student Bornholm.
 Bir razrogači oči i potpuno zbunjen skljoka se u stolicu.
– Taj student Bornholm se ponašao veoma nekorektno
– nastavi Henrih – ili u najmanju ruku čudno. Kada je
profesor zaćutao, pogođen neobičnom bolešću, on mu je
uputio psovke, koje mi moje osećanje dostojanstva ne
dozvoljava da ponovim.
– Tako mi moje časti – reče Bir tiho, ali kategorično i
samouvereno – tako mi moje časti ti si student Bornholm,
kome je iz nepoznatih razloga palo na um da se šegači sa
mnom.
– Ako ste voljni da me saslušate – odgovori Henrih –
budite dobri pa me ne prekidajte neumesnim
primedbama. Ja sam zaista Henrih Bornholm, ali vas ne
poznajem i nikad vas nisam video.
On poćuta za trenutak i potom nastavi:
– Elem, taj student mi je potreban zbog izvanredno
važne stvari. Mislim da mi vi možete pružiti podatke o
tome gde se on sad nalazi.
– Ako je istina da vi niste onaj koga tražite i koga sam ja
tri dana tražio, dozvolite da vam pokažem stvarčicu što je
sa izvesnih stanovišta u najbližoj vezi sa onim što tražimo.
Tako reče Bir, podiže sa stola statuetu i pruži je
posetiocu. Učinio je to tako mračna i neobično ozbiljna
izraza lica, da ja ne izdržah i prsnuh u smeh, ispustivši
statuetu na pod i sav užasnut što će sve moje mahinacije
biti obelodanjene.
 9

U širokoj kožnoj fotelji što se nalazila između dva

prozora pored pisaćeg stola ležao je kućni kaput sivkaste
boje s plavim cvetićima, koje su izvezli nežni prstići
frojlajn.
Ispred kaputa, na malenom stočiću pokrivenom
salvetom belom kao sneg, stajala je šolja kafe, a iza fotelje
na kojoj je on ležao stajala je plavooka Grethen i milo
plakala. Zimsko sunce je veoma jako sijalo u prozore i
verovatno je loše uticalo na kaput sivkaste boje, jer se on
nemirno promeškolji i poče podizati rukave.
– „Metafizičari će trijumfovati – razmišljao sam,
radoznalo zavirujući u iznošeni kaput i malčice
odškrinuta vratanca ormara za knjige. – Biće da je stari
zadugo umukao sa svojim“… Ali me uto sa zida nemački
filosof pogleda tako prekorno, da sam se zbunjen smesta
ponovo sklonio u svoje skrovište.
Kaput podiže rukav i nežno stavi olovku u smršalu
ruku. Ali sunce mu je zacelo mnogo smetalo u radu, jer je
ruka iscrtavala nerazumljive obrise i bespomoćno
malaksavala.
– „Šta da se radi, Nerr Geheimrat?“
Sedeo sam u ormaru za knjige i gorko se ljutio na sebe
što sam starome naneo toliki bol.
 „Ipak – razmišljao sam – deo krivice snosi taj ludi
Henrih koji je izgubio koverat i time izazvao tako
iznenadne, tako žalosne posledice.“
„Eto – nastavih da razmišljam – eto plodova
neopreznog ponašanja i nepromišljenih poteza nezrelog
doba. Eto čemu vode sulude maštarije i u vezi s tim
odgovarajući postupci čoveka, koji se, umesto da se
posveti plemenitim poslu u svetom hramu nauke, bavi
jalovom akcijom u oblasti neverovatnih događaja.“
Tu sam pao u vatru i umalo nisam izleteo iz ormara. Ali
njegova vratanca su se otvorila od naglog pokreta.
Konačno sam prepoznao kaput sivkaste boje i rekao:
– Dobar dan, Nerr Geheimrat!

10

Stavljen sam pred tužnu neophodnost da iznova

otpočnem glavu i ovog puta o davno prošlom vremenu.
Početak je uvek bivao teži od završetka, tim pre što će, ako
se započeto ne završi, rezultat biti nezavršeno, a ako se i ne
počne, nikakvog rezultata neće ni biti.
Radije izabrah prvo, jer sam već počeo.
Student je sedeo pred pisaćim stolom i razmišljao. Nije
se znalo o čemu je razmišljao, ali je najverovatnije bila u
pitanju plavokosa Grethen, profesorova kćerka. Zaslužuje
pažnju i pretpostavka da uopšte nije razmišljao, već je iz
uobičajene rasejanosti zaboravio da se svuče i legne u
postelju, pa je sada spavao za stolom, zabacivši bledo lice u
naslon fotelje.
Tako je bilo noću. Zora ga je zatekla budnog. Bio je
pognut nad stolom, ruka je na hartiji brzo ispisivala
nervozne redove, pisao je pismo.
Lajpcig, Berlinerštrase 11
Frojlajn Greti N.
Sinoć, plemenita frojlajn, sinoć sam Vam rekao da ću se
u slučaju nepovoljnog odgovora s Vaše strane na niz mojih
predloga zavetovati na ćutanje.
Ah, frojlajn Greta, Vi znate, Vi znate da je za mene bolje
da zanavek zanemim!
Ah, frojlajn Greta, ako više ne smem da razgovaram s
Vama jer ste vereni sa majstorom za opravku klavira
Zonenbergom, bolje je da zanemim za sve i zanavek se
ogradim zidom ćutanja. Uostalom, uvek sam bio ćutljiv,
plemenita frojlajn, pa mi izvesni red koji unosim u
pomenuto stanje neće naneti veći bol.
Odsad će mi samoća biti prijatelj. Zbogom, zbogom,
frojlajn Greta. Nunc est bibendum. Molim Vas da Herr
Geheimrat-y prenesete izraze mog vazdašnjeg poštovanja.
Moj potpis: Henrih Bornholm.
god. 18… januara osmog.
 ★★★

Nedeljom je Berlinerštrase bučna i radosna. Proleću

ogromne kočije, šetaju se dostojanstvene frau i
nacionalnim bojama je ukrašena ulica.
U nedelju se po Berlinerštrase šetao ćutljivi i sabrani
mladić bleda lica.
Lagano je išao ulicom i, došavši do ugla kojim se
završavala, u ritmu bi se okretao i lako vraćao nazad.
Ako bi ponekad zastao pred velikom sivom zgradom i,
obuzet drhtavicom, dizao oči prema poluzatvorenim
prozorima, to se jednostavno moglo pripisati odsustvu
pažnje i uobičajenoj rasejanosti kojom se isticao.
Iz sveg grla su se drali mališani što su prodavali sodu i
neke starice sa kapicama, stojeći pred ulazom u kuću,
razgovarale su o svojim domaćim stvarima.
Mladić bleda lica, u studentskoj uniformi, šetao se
nedeljom revnosno dva sata i trećeg sata svog boravka u
pomenutoj ulici redovno ju je napuštao. Ali ovog puta, tog
značajnog dana što je imao opisane, mnogobrojne i
neočekivane posledice, kući se vratio ranije.
On se pope na prvi sprat i, zveknuvši ključem, uđe u
polumračnu sobu, prileže na divan, prebacivši nogu preko
naslona stolice, i zamisli se.
 Misli su mu bile tužne, a potom je zaspao. I kad se
kasno u noć probudio, ugledao je neznanca koji je sedeo u
njegovoj fotelji i čitao, nagnut nad knjigom.
– Oprostite – povika čovek, iznenada se okrenuvši i
smesta odskočivši od stola na pristojno rastojanje –
najlepše vas molim, gospodine studentu, da me izvinite
što sam se bez vaše dozvole smestio ovde.
On poćuta kao da iščekuje odgovor, a zatim nastavi:
– O vama sam čuo toliko zanimljivih stvari, da sam se
usudio da vas posetim bez posebnog poziva. Uostalom
gotovo sam ubeđen da nemate ništa protiv mog prisustva
u vašem divnom i skromnom boravištu.
Henrih ustade, priđe neznancu i pogleda ga pažljivo i
hladnokrvno.
Ovaj se zavrte u mestu kao čigra i, zaustavivši se
odjednom, skoči na naslon fotelje, ščepavši bradu rukom i
njenim šiljatim laktom oslonivši se o koleno.
– Nunc est bibendum – dreknu on i izvuče bocu iz
džepa fraka. – Da popijemo nešto, dragi studentu.
Pehari se kucnuše i neznanac ispi oba. Potom se stade
smejati prodorno i promuklo. Šiljata brada suknu naviše
prosecajući vazduh, kolena mu zaklecaše i podigoše se, a
mršave lopatice ispod crnog fraka uzmuvaše se i zaplesaše
kao da ga je spopao napad neobuzdanog veselja.
Henrih je stajao i čvrsto stiskao u zubima ćutanje,
spremno da odleti.
 – Vaše ćutanje je sjajno – povika neznanac. – Moram
priznati da vas ono stoji grdnih napora, gospodine
studentu. Uostalom, odavno je poznato da studenti grada
Lajpciga umeju da se drže obećanja.
Student grada Lajpciga se pridiže iz fotelje u koju je seo
umesto svog sabesednika i umalo se ponovo ne skljoka u
nju. Neznanac kao da ga je streljao svim svojim izgledom,
šiljatošću tela i lica i neobičnom trapavošću pokreta.
– Vi ste gotovo automat, dragi Bornholme – iznova se
oglašavao smeštajući ga u fotelju i mašući svojim
cilindrom nad njegovom glavom, usled čega se Henrihovo
lice zarumene.
Onda se odmače nekoliko koraka, zastade tresući i
kolutajući rukama, i otpoče:
– Vaš blagonakloni (smem li da verujem da je baš
blagonakloni) odnos prema meni čvrsto me uverava da
nećete odbiti moju ponudu, koja se tiče visoke vrednosti i
neverovatnih svojstava vašeg neobičnog imetka.
Tu on sa izvanrednom lakoćom sede na ivicu stola.
– Stvar je u tome što postoji veoma zgodan izlaz iz teške
situacije u kojoj ste se vi našli zahvaljujući svojstvenoj
vam (teši me nada da ona nije svojstvena samo vama,
nego i ostalim lajpciškim studentima) kategoričnosti i
neverovatnoj čvrstini karaktera.
Henrih bocnu ćutanje vrhom jezika i ono se sklupča
kao zmija, stisnuta oštrim zubima.
 – Taj izlaz je – produži neznanac – u sklapanju nagodbe
među nama s ciljem prodaje vaše solidne robe.
– Ćutanje je – nastavi on zadržavajući rukom Henriha
koji je već poskočio – solidno i valjano razrađeno. Bez
premišljanja vam za njega nudim svotu, koju zaslužujete i
vi, i plemeniti razlozi što su ga izazvali. Ta svota mi –
produži on samo što je predahnuo, ne zaboravljajući,
međutim, da se opreznosti radi odmakne od fotelje – daje
izvesnu nadu da će vaš odgovor, gospodine studentu, na
niz mojih… na moju ponudu biti povoljan.
Nestrpljenje se najkraćim putem prošeta po
Henrihovom licu i istog časa ode onamo odakle je i došlo.
– Šta mislite – nastavi neznanac – o kćerci učenog
profesora N, po imenu…
Neznanac spusti glas kao da se sam zastideo svoje
ponude. Zatim obazrivo i umirujuće dodirnu njegovo
rame i reče šapatom: – po imenu Grethen – i opet se zavrte
kao čigra, podigavši svoju šiljatu bradu. Henrihovu glavu
zasu vihor misli.
– Hoću da kažem – nastavi njegov sabesednik – da ćete
u zamenu za ćutanje dobiti…
Ćutanje se u studentovom grkljanu dade u tako
pomamni ples, da je levom rukom morao snažno da
pritisne donju vilicu.
– Pomenutu, pomenutu bajnu Grethen, koja je bila
jedini razlog vaše odvažne odluke.
 – Znate – poče on iznova prilazeći Henrihu i naginjući
se nad njime – uslov koji vam nudim povoljan je za
obojicu. Ja ću kupljenu stvar iskoristiti na superzanimljiv
način. Vi, pak, nećete ništa izgubiti ako za ono što mi date
dobijete ljubav plavokose Grethen, kćerke profesora
filosofije i vernog sledbenika Imanuela Kanta. Zar nije
tako?
Zubi lajpciškog studenta se razmakoše i ponovo
škljocajući sastaviše. On diže glavu i još jednom pažljivo
osmotri neobičnog posetioca, koji mu je nudio neobičnu
svotu za neobičan imetak.
– Ne tražim da mi odmah odgovorite, dragi prijatelju –
izusti neznanac nežno i lice mu se iskrivi kao od oštrog
bola. – Dva ili tri dana neće imati veći značaj za našu
nagodbu. Dozvolite samo da vas podsetim da ćete uz
pomoć ovih klešta i ove konzerve sa tutkalom (na to on
izvadi navedene predmete iz stražnjeg džepa fraka) moći
da izvučete svoje ćutanje i zalepite ga u bilo koji koverat
srednjeg formata ili još bolje duguljastog oblika, recimo od
ovih koje sada vidim na vašem stolu.
On pokaza rukom na svežanj tamnoplavih koverata,
koji je brižljivo poređan ležao na studentovom pisaćem
stolu.
– Pa, šta mislite?
I Henrihu znak pristanka lagano obori glavu.
– Zahvaljujem – povika njegov sabesednik veselo, ali
učtivo – zahvaljujem, dragi studentu. Na završetku našeg
posla dozvolite mi da vam napišem adresu na koju bih vas
zamolio da odnesete koverat.
On napisa adresu na listiću hartije, istrgnutom iz
studentove beležnice, okrenu se i nestade.

11

Pristupajući ovoj glavi osećam stezanje u grudima i bol

ispod rebara.
Čitav niz nepredviđenih nevolja sručio se na
jedanaestu glavu, počev od toga što sam svojevremeno
zaboravio da je napišem i što sam je neočekivano izgubio
pošto sam je sa zakašnjenjem napisao.
Bilo je to ovako. Kada sam završio desetu glavu moje
jednostavne priče, osetio sam da mi je ozbiljno pozlilo.
Tome je najverovatnije razlog bilo teško predosećanje, koje
je sa svom okrutnošću obuzelo moje samilosno srce.
Uostalom, on ne isključuje drugi razlog više materijalne
prirode, koji se uglavnom tiče oblasti slabog stanja
centralnih delova mog nejakog tela.
Pošto sam osetio da mi je pozlilo, legao sam na divan i
zaspao.
Odmah sam usnio kako mi jedanaesta glava u obliku
gavranovog kljuna kljuca desno oko i uopšte ponaša se
krajnje nepristojno.
 U tome se, nesumnjivo, ogledao uticaj desete glave, ali
to nije bitno.
Probudivši se kasno u noć, valjda pod uticajem
iznenadnog nadahnuća završio sam svoju povest
poslednjom glavom i svečano uskliknuo u slavu svog
genija, razbudivši na taj način dva brata i starog vaspitača,
koji mi je pripretio koščatim prstom i rekao kako je uvek
verovao da od mene, lupeža, ništa neće ispasti i kako ću,
po njegovom mišljenju, život završiti u domu za
beskućnike ili na vešalima.
Prošlo je mnogo godina pre nego što sam se, poučen
iskustvom i gorkom spoznajom, ponovo latio svog
mladićkog dela. Otkrivši da je nezavršeno, ubacio sam
zaboravljenu jedanaestu glavu.
Vrlo dobro se sećam da je u njoj bilo reči o starom
prijateljstvu studenata Bira i Bornholma i o tome kako se
Bornholm nastanio u Birovoj sobi, kako je Bornholm
iznenada nestao i tako dalje, i tako dalje.
Tamo se takođe najdirljivijim izrazima što su ubedljivo
svedočili o autorovoj nežnoj duši i samilosnom srcu
raspredalo o tome kako je doveden do očajanja usled
gubitka koverta, Henrih Bornholm doneo odluku da se
pretvori u kip. Ukratko, bila je to poštena, valjana
jedanaesta glava.
I ona je pobegla iste noći.
Znam, znam da će mi se prebacivati prostodušnost,
možda čak i nedostatak hrabrosti, koja me lišava
mogućnosti da pošteno priznam da je nisam ni napisao.
 Ali ona je pobegla, kažem vam, i tamo gde je bila sada je
potpuno prazno mesto i apsolutno netaknuto polje hartije.
Ni za šta nisam kriv i u svemu sumnjam na studenta
Bira. To je on, to je on ukrao glavu, lišivši me na
najpodmukliji način mogućnosti da se opravdam što je
moja priča nejasna.

12

Mesečina je bojažljivo pronicala kroz poluzatvorene

kapke, poput blede pruge padala na pod i tanušno
poigravala na šivaćim iglama, obasjavajući staričino lice i
čvornovate ruke. Ah, ta stara Bahovica iz antikvarnog
dućana! Koliko su puta, dok sam umoran od napornog
dana ili mučen predosećanjem sklapao oči, izranjali preda
me taj kukičasti nos, ti ispupčeni žuti očni kapci bez
trepavica, to grabljivo lice sa otromboljenim obrazima i
podignutom gornjom usnom.
Sve je to izranjalo preda me neverovatno razgovetno:
staračke usne su se micale upinjući se da izgovore svoje
otrovne reči i ja bih pretrnuo i razmišljao: „Samo još malo i
ja ću napisati o vama, mila frau Bah, i vaše bajno lišce će
me najzad konačno ostaviti na miru.“
Stara je volela da do kasno u noć sedi u svom
antikvarnom dućanu. Više nije očekivala ni mušterije, ni
prodavce, već je jednako sedela za tezgom grickajući
posivele usne i hitro baratajući iglama za pletenje.
 Uostalom, pokadšto bi je, uprkos kasnim satima,
posećivali stari prijatelji – ortaci u sumnjivim poslovima i
neobičnim događajima.
Ove večeri nije čekala nikoga.
Mala svetiljka je bacala oko sebe žutu svetlost i
povlačila se pred mesečinom i krila u senci.
Bronzani ljudi na ogromnim gravirama gledali su dole
neshvatljivo turobno, a na podu, pokraj pruge svetlosti,
hitro su se micale zamršene senke ruku, igala i pletiva.
Neko zakuca na vrata.
– Otvorite, baka-Bahovice, potrebni ste mi za trenutak.
Stara ustade, odloži pletivo i odmače tešku rezu na
vratima.
– Oprostite, bako – poče nežno pridošlica – oprostite što
navraćam tako kasno.
Frau Bah sede za tezgu i ne odgovorivši prihvati se
pletiva.
– Jedan student je trebalo da vam donese pismo –
nastavi neznanac neobično nežno – duguljasti tamnoplavi
koverat, u kome se nalazi predmet koji sam kupio.
– Znam, znam za vaše poduhvate – progunđa stara –
sve znam, ne treba da mi pričate.
– „Ona ništa nije znala – pomislih – apsolutno ništa, sve
dok joj nisam ispričao o nestanku koverta i o tome k o g a
je juče prodala studentu Biru.“
 – Niko mi nije doneo nikakav koverat – nastavi ona
uperivši u naznanca grabljivi pogled i ponovo odloživši
pletivo – a onog koji je trebalo da ga donese juče sam…
– Kako – povika neznanac – niste dobili koverat?
– Lepo vam kažem da sam onoga ko je trebalo da ga
donese juče…
Prekide je kucanje na vrata.
Neznanac predusretljivo odmače rezu i sakri se u uglu,
između zida i vrata.
Slaba svetlost svetiljke zaleluja se od naleta vetra,
bronzani ljudi se smrkoše od totalne mržnje, frau Bah
pođe u susret novom posetiocu.
– Oprostite, za ime Boga, poštovana frau Bah – zabrza
pridošlica – ali me je izuzetno važan posao doveo k vama u
ove kasne sate.
– Gospodine vajaru – poče poštovana frau
dostojanstveno – gospodine vajaru, ja vam stojim na
raspolaganju.
– Pre tri dana sam vam doneo na prodaju bronzanu
statuetu studenta…
Vajar lupi nogom i nestrpljivo pritrča tezgi.
– Tačno, doneli ste.
– E pa, možete li da mi vratite moj rad. Draga frau,
draga frau – nastavi on, uhvativši je za dugme i, po svoj
prilici, odlučivši da joj poveri sve svoje nevolje. – Kad biste
znali, kad biste znali…
 – Pst – rekoh šapatom – čini mi se da sam počeo da se
ponavljam.
– Vratite mi je, daću vam za nju sve svoje radove.
– Tu statuetu sam juče prodala – reče frau Bah
iskrivivši lice tako neobično da se samo na donjoj usni
mogao odigrati menuet.
– Prodali ste je! – povika vajar, zarivši prste obe ruke u
bradu, razume se, u svoju bradu. – Znate li vi š t a ste
prodali?
– Znam – reče stara – znam. Prodala sam, i to za dobre
pare, studenta Henriha Bornholma.
– Studenta Bornholma? – reče neznanac izlazeći iz
svoga skrovišta i obraćajući se istovremeno i vajaru, i
staroj, u oba slučaja sa upadljivim negodovanjem. – Mora
da ste poludeli, bako, a i vi, milostivi gospodine, verovatno
niste pri čistoj svesti.
Svetlost se pomače u stranu i dugačke senke se
zalelujaše tamo-amo, pružajući ogromne pipke i nestajući
jedna u drugoj.
– Đavolja babuskaro! – vikao je vajar trčkarajući po
dućanu i svom snagom čupkajući bradu, razume se, svoju
bradu. – Kome, kome ste ga prodali?
– Ćutite – izusti neznanac – izgleda da neko kuca na
vrata.
Neko obazrivo zakuca na vrata.
 „Bliži se kraj“ – pomislih, a stara pljunu od ljutine i pođe
da otvori novom posetiocu.
– Frau – zabrza pridošlica, ne obraćajući nikakvu
pažnju na čudne poze u kojima su se nalazili prisutni: bio
je to student Robert Bir i u ruci je držao nešto temeljno
zapakovano.
– Draga frau, ovih dana sam kod vas kupio jednu
stvarčicu, koja mi je sad u rukama… Da li biste mogli da
mi kažete ime vajara, koji ju je napravio?
On hitro otvori paket i bronzana statueta blesnu
zagasitim sjajem na mesečini i baci tananu senku na njenu
prugu.
– Henrih – povika vajar, poletevši statueti i zgrabivši je
obema rukama – to je on, to je Henrih Born…
Bronzani čovečuljak je bio potpuno nepomičan i
utonuo je u večito ćutanje.
– …holm – završi Bir – znači vi ste napravili tu
statuetu?
Vajar poče grozničavom brzinom da je uvija u komađe
hartije.
– Dozvolite mi da saznam – upita Bir kategorično i u
neizostavnoj želji da, najzad, reši neshvatljiv slučaj – kako
da se ovo objasni?…
– Oprostite – upade neznanac, izgubivši strpljenje –
oprostite, gospodine studentu, dopustite da ja vas
priupitam da li raspolažete ikakvim verodostojnim
podacima o Henrihu Bornholmu? Stvar je u tome što je ta
ličnost…
– Ćutite – dreknu Bir, preplašen da se ni ovog puta ništa
neće razjasniti. – Henrih Bornholm ili, tačnije, šarlatan
koji se izdaje za Henriha Bornholma nalazi se sada u stanu,
a što se tiče pravog Henriha Bornholma za njega sam i
nameravao da pitam gospodina vajara.
– Dosta – rekoh ja, ulazeći najzad u dućan. – Nikako mi
nije jasno zašto ste napravili toliku zbrku. A i vredi li
uzbuđivati se zbog takve sitnice.
Neznanac se ponovo skloni u senku. Bio je pametan i
odmah je prozreo moje namere.
Uzeh veliku lampu sa tamnoplavim abažurom i paleći
je pustih jak plamen kako bih pred rastanak još jednom
pažljivo osmotrio prisutne.
– Stani malo, stani malo, pišče – progunđa frau Bah. –
Šta se tu ponašaš kao da si kod svoje kuće?
– Ćutite, frau Bah – izustih potpuno hladnokrvno –
moram svima vama da kažem nekoliko reči pre nego što
se rastanemo.
Popeh se na stolicu, zamahnuh rukama i rekoh: –
Pažnja! – i istog časa se lica svih prisutnih okrenuše prema
meni.
– Pažnja! Ovo je poslednja glava, dragi moji, i uskoro
ćemo morati da se rastanemo. Sve sam vas od srca
zavoleo, rastanak s vama pašće mi vrlo teško. Ali vreme
protiče, fabula je iscrpljena i ne bi bilo ničeg dosadnijeg
nego oživeti statuetu, ponovo je pretvoriti u studenta
Bornholma, a zatim ga oženiti vrlom Grethen.
Istini za ljubav, u toj devojci ne nalazim neke naročite
vrline i sasvim sigurno je ne bih izabrao za ženu moga
studenta.
Iz sličnih razloga uošte nemam nameru da uvaženom
Herr Gehemrat-y vratim moć govora. On bi ponovo stao
da puni studentske glave mudrošću nemačkog filosofa, a
ja, kao ni Robert Bir, nisam obožavalac Imanuela Kanta.
– Mnogo se ti razumeš u Imanuela Kanta – prošapta Bir.
– Što se tiče vas, dragi neznanče, mi smo stari prijatelji i
ja se od srca nadam da ćemo se još često sretati i da ću
imati priliku da se u punoj meri koristim vašim uslugama.
– Robertu Biru – rekoh posle male pauze – želim puni
uspeh u naukama – samo neka ređe posećuje
Glaubenštoka, Majera i Kunca. A staru Bahovicu bih
zamolio da mi ne dolazi kasno u noć kada vetar lupa u
prozore, a ja sedim nasamo sa samoćom.
– Usuđujem se da primetim – prekide me neznanac –
kako bi bilo poželjno da od vas, dragi pišče, dobijemo
izvesna objašnjenja.
– Objašnjenja? – rekoh i začuđeno podigoh obrve. –
Nešto vam se učinilo nejasno?
– Usuđujem se da postavim pitanje – nastavi neznanac
učtivo, ali i lukavo se smeškajući – o šarlatanu koji…
– Pst – prekidoh ga obazrivim šapatom – o šarlatanu ni
reči. Na vašem mestu, dragi prijatelju – nastavih
obraćajući se neznancu – pitao bih zašto je ućutao
profesor.
– Sipali ste mu u koverat neko otrovno zelje – reče Bir.
– Koješta – odgovorih – vi ste nedosetljiv mladić,
Roberte Bire. Profesor je ućutao, jer…
Ali u tom trenutku stara Bahovica ugasi lampu. U
pomrčini oprezno siđoh sa stolice, nežno stisnuh ruke
prisutnima i izađoh.
 Aleksandar Vedenski

GDE. KAD

Gde

Gde stajao je on, naslonjen na kip. Lica prepunog misli.

On je stajao. On se pretvarao u kip. On je beskrvan bio.
Gledajte, evo šta je kazao:
Sad zbogom drveće na drumu,
sad zbogom listopadna šumo,
i zvezda kretanje po krugu,
i ptičji glasovi u lugu.
On mora biti da je smislio nekuda nekada da ode.
Sad zbogom litice sred polja,
ja vama dugo bejah skovan.
Sad zbogom leptiri svih boja,
ja s vama zajedno gladovah.
Sad zbogom kamenje, zbogom oblaci,
ja voleh vas i vas odbacih.
 On poče s tugom i zakasnelim kajanjem da razgleda
rubove bilja.
Sad zbogom savršeni rubu.
Sad zbogom cvetku. Zbogom vodo.
Svi vesnici u trku ludom,
u trku kob, u trku Sodom.
U polju kao zarobljenik
ja grlih svaku šumsku stazu,
ja ribu svako jutro plenih
i strepnjom buljuk hrašća zasuh,
i videh hrastov grobni dom,
kraj kog ne bejah pesmi sklon.
On zamišlja i seća se kako je nekad ili nikad išao na
reku.
Do reke spuštah se bez muka.
Sad zbogom reko. Drhti ruka.
Ti sva protica, sva se cakle,
a ja tad stajah ispred tebe,
odeven tek u kaftan staklen,
i slušah rečni val o greben.
Što voleh nekada da uđem
u tebe, pa da se izvučem.
Što voleh nekada da uđem
u sebe, pa da se izvučem,
dok hrast ko pravi štiglic šume,
dok hrast u bezumlju svom ume
da jedva šumi hrast iz šume.
Ali ovde on u glavi računa šta bi bilo da je video i more.
 More, sad zbogom. Zbogom pesku.
Visokog kraja gorski vresku.
Sad udri valu. Prsni peno –
na kamu sedim, sa mnom frula,
a more se talasa leno.
Na moru je daleko sve.
Od mora je daleko sve.
Ko šala briga se kotura.
Bez mora težak mi je vek.
More, sad zbogom. Zbogom raju.
Visoki gorskog vreska kraju.
On seti se i poslednjeg što postoji u prirodi. On seti se
puste.
Zbogom sad i vi –
puste, lavovi.
I tako, oprostivši se od svih, on brižno baci oružje i
izvadivši iz džepa slepoočnicu ispali sebi metak u glavu. I
tad se odvio drugi deo – opraštanje svih od jednog.
Drveće zamahnu svojim rukama ko krilima. Ono je
razmislilo o svemu što je moglo i odgovorilo:
Ti beše kod nas. Svete,
on umro je, svi da mrete.
On smatraše nas za minute,
ispijen i zgužvan pod skute.
U lutanjima bez pameti,
ko ljuta zima kada preti.
Šta li on sada saopštava drveću. – Ništa – on obamire.
 Stenje ili kamenje ne pomeri se s mesta. Ono je
ćutanjem i prećutkivanjem i odsustvom zvuka zagovaralo
i nas i vas i njega.
Spavaj. Zbogom. Sad je kraj.
Vesnik tebe traži, znaj.
Došao je zadnji čas.
Gospodi pomiluj nas.
Gospodi pomiluj nas.
Gospodi pomiluj nas.
Šta li on sada odgovara kamenju. – Ništa – on se ledi.
Ribe i hrašće mu poklanjaju grozd i mali broj
poslednjih radosti.
Hrašće se čuje: – S nebom se srećemo.
Ribe se čuju: – Vodom se krećemo.
Hrašće se pita: – Je l’ dođe čas.
Ribe se čuju: – Pomiluj i nas.
Šta li će reći on ribama i hrašću: – On neće moći da kaže
hvala.
Reka koja moćno juri po zemlji. Reka koja moćno teče.
Reka koja moćno nosi svoje talase. Reka kao car. Reka se
opraštala tako da. Eto tako. A on je ležao kao teka na samoj
njenoj obali.
Zbogom teko.
Umreti je nesnosno i teško.
Zbogom svetu. Zbogom raju.
Dalek li si ljudski kraju.
Šta će uraditi on reci? – Ništa – on se kameni.
 I more, iscrpljeno od svojih dugih bura, sa žaljenjem je
posmatralo smrt. Da li je to more bilo slaba kopija orla. –
Ne, nije.
Hoće li on pogledati more? – Ne, ne može.
Ali – čuj! Odjednom zatrubiše negde – da li divljaci ili
ne. On pogleda ljude.

Kad

Kad je malkice otvorio svoje natekle oči, on je svoje oči

malkice otvorio. Setio se napamet svega kako jeste.
Zaboravio sam da se oprostim od ostalih, tj. zaboravio je
da se oprosti od ostalih. Tad se setio, prisetio čitavog
trenutka svoje smrti. Svih tih šestica, petica. Čitave te
pometnje. Čitave rime. Koja mu je bila verna druga, kako
pre njega reče Puškin. Ah Puškine, Puškine, onaj isti
Puškine, koji si živeo pre njega. Tu je senka opšteg gađenja
počivala na svemu. Ništa nije shvatio, ali se uzdržao. I
divljaci, a možda i nisu divljaci, s kuknjavom nalik na
šumor hrašća, na zuj pčela, na žubor talasa, na ćutanje
kamenja i na izgled puste, držeći tanjire iznad glava,
izađoše i spustiše se bez žurbe na ono malo zemlje. Ah
Puškine. Puškine.

NEMA VIŠE
 NEKOLIKO RAZGOVORA
(ILI TEMELJNO PRERAĐEN SPISAK TEMA)

1.
Razgovor o ludnici

U kočiji su bila trojica. Razmenjivali su misli.

P r v i. Znam ludnicu. Video sam ludnicu.
D r u g i. Šta kažeš? Ja ništa ne znam. Kako izgleda.
T r e ć i. Izgleda li? Ko je video ludnicu.
P r v i. Šta se u njoj nalazi? Ko u njoj živi.
D r u g i. Ptice u njoj ne žive. Sat se u njoj kreće.
T r e ć i. Znam ludnicu, tamo žive ludaci.
P r v i. To me raduje. To me veoma raduje. Zdravo,
ludnice.
Vlasnik ludnice (gleda kroz svoj trošni prozorčić, kao da
gleda u ogledalo). Zdravo dragi moji. Lezite.
Kočija se zaustavlja ispred kapije. Iza ograde gledaju
tričarije. Prolazi veče. Ne dešavaju se nikakve promene.
Poštuj bedu jezika. Poštuj jadne misli.
 P r v i. Evo kakva je ludnica. Zdravo, ludnice.
D r u g i. Znao sam da je baš takva.
T r e ć i. Ja to nisam znao. Da li je baš takva.
P r v i. Hajde da se krećemo. Svi se svuda kreću.
D r u g i. Ovde nema ptica. Ima li ovde ptica.
T r e ć i. Ostalo nas je malo i ostalo nam je malo.
P r v i. Pišite pravilno. Pišite mučno. Pišite sočno. Pišite
zvučno.
D r u g i. Dobro tako ćemo i da radimo.
Otvaraju se vrata. Izlazi doktor s pomoćnicima. Svi su
skočanjeni. Poštuj mesne prilike. Poštuj ono što se zbiva. Ali
ništa se ne događa. Poštuj bedu jezika. Poštuj jadne misli.
P r v i. (govori u ruskim stihovima).
Uđite u dom ludaka
Moji druzi, moji knezi.
Srećno čeka on sve nas.
Srećno čekamo sve nas.
Fenjer palimo mi ovde,
Fenjer visi kao car.
Lisice se kod nas jure,
Pištav, prodoran im glas.
Sve je kod nas privremeno,
Cveće puca oko nas.
D r u g i. Saslušao sam ove stihove. Odavno su gotovi.
T r e ć i. Ostalo nas je malo i ostalo nam je malo.
Vlasnik ludnice (otvarajući svoj trošni prozorčić, kao
fortočku). Uđite dragi moji, lezite.
U kočiji su bila trojica. Razmenjivali su misli.
 2.
Razgovor o odsustvu poezije

U sobi je sedelo dvanaest ljudi. U sobi je sedelo dvadeset

ljudi. U sobi je sedelo četrdeset ljudi. U sali se održavao
koncert. Pevač je pevao:
Stihotvorci niste valjda
Ispevali pesme vajkad.
Pesnici u grobu čame,
Tvrdice im nisu ravne.
Pevač je napravio pauzu. Pojavio se divan. Pevač
nastavlja.
Drvo stoji usred muka,
Noć bez poštovanja teče.
Sunce nemo ko nauka
Dosadne šumarke peče.
Pevač je napravio pauzu. Divan je nestao. Pevač
nastavlja.
Oblaci po nebu brode.
Konji trče mudrim kasom.
Nema stiha nigde ovde,
Nema svetla niti glasa.
Pevač je napravio pauzu. Pojavio se divan. Pevač
nastavlja.
Biće mrtve su poete,
Muzičari i pevači,
 Biće smrt im tela splete,
Jadne tvrdice-snevači.
Pevač je napravio pauzu. Divan je nestao. Pevač
nastavlja.
Pogledajte sada prirodu
Tada su svi došli do prozora i počeli da gledaju žalosni
prizor.
Pogledajte neme šume.
Svi su pogledali šume, koje nisu odavale ni zvuka.
Dodijaše samom narodu
Ptičjih glasova sve strune.
Svuda i svagde stoji narod i pljuje, začuvši ptičje pevanje.
Pevač je napravio pauzu. Pojavio se divan. Pevač nastavlja.
Jesen. Lišće boje maka.
Groblje pesnika sred mraka.
Svud tišina. Noćna magla
Iznad bregova se nagla.
Pevač je napravio pauzu. Divan je nestao. Pevač
nastavlja.
Sneni pesnici se bude,
Kažu – to su reči prave.
Nas u raci jošte kude,
Naš su pokrov žute trave.
Pevač je napravio pauzu. Pojavio se divan. Pevač
nastavlja.
 Muzika u zemlji svira,
Pesme pevaju i crvi.
Uči rime vir do vira,
Zvuke pesme piju strvi.
Pevač je napravio pauzu. Divan je nestao. Pevač je umro.
Šta je time dokazao.

10.
Poslednji razgovor

P r v i. Izašao sam iz kuće i krenuo daleko.

D r u g i. Naravno, krenuo sam putem.
T r e ć i. Put, put, vodio je kroz aleju.
P r v i. Vodio je kroz aleju hrastovog drveća.
D r u g i. Drveće, gle šuštalo je lišćem.
T r e ć i. Seo sam ispod lišća i zamislio se.
P r v i. Zamislio se o onom.
D r u g i. O svom uslovno stabilnom postojanju.
T r e ć i. Ništa nisam mogao da shvatim.
P r v i. Onda sam ustao i opet krenuo daleko.
D r u g i. Naravno, krenuo sam stazicom.
T r e ć i. Stazica, stazica, vodila je kroz aleju.
P r v i. Vodila je kroz aleju cveća mučitelja.
D r u g i. Cveće, gle, razgovaralo je na svom cvetnom
jeziku.
T r e ć i. Seo sam pored njega i zamislio se.
P r v i. Zamislio se o onom.
 D r u g i. O slikama smrti, o njenim vragolijama.
T r e ć i. Ništa nisam mogao da shvatim.
P r v i. Onda sam ustao i opet krenuo daleko.
D r u g i. Naravno, krenuo sam po vazduhu.
T r e ć i. Vazduh, vazduh, bio je opkoljen.
P r v i. Bio je opkoljen oblacima i objektima i pticama.
D r u g i. Ptice, gle muzicirale su, oblaci su lepršali,
objekti su poput slonova stajali na mestu.
T r e ć i. Seo sam blizu i zamislio se.
P r v i. Zamislio se o onom.
D r u g i. O osećanju života koje živi u meni.
T r e ć i. Ništa nisam mogao da shvatim.
P r v i. Onda sam ustao i opet krenuo daleko.
D r u g i. Naravno, krenuo sam u mislima.
T r e ć i. Misli, misli, bile su opkoljene.
P r v i. Bile su opkoljene osvetljenjem i zvucima.
D r u g i. Zvuci, gle čuli su se, osvetljenje je plamtelo.
T r e ć i. Seo sam pod nebo i zamislio se.
P r v i. Zamislio se o onom.
D r u g i. O kočiji, o čuvaru kupatila, o stihovima i o
radnjama.
T r e ć i. Ništa nisam mogao da shvatim.
P r v i. Onda sam ustao i opet krenuo daleko.
 Danil Harms

SLUČAJEVI

Pismo

Dragi Nikandre Andrejeviču,

primio sam tvoje pismo i odmah shvatio da je od tebe.
Najpre sam pomislio da ono istovremeno i nije od tebe, ali
samo što sam ga otvorio, odmah sam shvatio da je od tebe,
a pre toga sam mislio da ono nije od tebe. Drago mi je što si
se već odavno oženio, jer kad se čovek oženi onom kojom
hoće da se oženi, to znači da je postigao ono što je hteo.
Juče sam primio tvoje pismo i odmah pomislio da je to
pismo od tebe, ali sam zatim pomislio da po svoj prilici
nije od tebe, ali sam otvorio i video – baš od tebe. Vrlo je
lepo od tebe što si mi napisao pismo. Najpre mi nisi pisao,
a zatim si mi odjednom napisao pismo, mada si mi već i
ranije, do onda kad mi jedno vreme nisi pisao, takođe
pisao. Odmah, čim sam primio tvoje pismo, zaključio sam
da je ono od tebe, a, zatim, veoma mi je drago što si se već
oženio. A to, kad čovek poželi da se oženi, onda po svaku
cenu i treba da se oženi. Zato je meni veoma drago što si se
ti naposletku oženio upravo onom kojom si hteo da se
oženiš. I baš si dobro uradio što si mi napisao pismo.
Veoma sam se obradovao kad sam ugledao tvoje pismo,
čak sam odmah pomislio da je ono od tebe. Istina, dok sam
ga otvarao, prošlo mi je kroz glavu da ono nije od tebe, ali
sam zatim, uprkos tome, zaključio da je ono od tebe. Hvala
što si mi pisao. Zahvaljujem ti na tome i veoma mi je drago
zbog tebe. Ti možda ne pogađaš zašto mi je toliko drago
zbog tebe, ali ja ću ti odmah reći zašto mi je zbog tebe
drago, drago mi je zato što si se oženio, i to upravo onom
kojom si hteo da se oženiš. A to je, znaš, veoma lepo oženiti
se upravo onom kojom želiš da se oženiš, zato što tada
upravo i postižeš ono što si hteo. Eto upravo zato mi je
tako drago zbog tebe. A takođe mi je drago i zato što si mi
napisao pismo. Ja sam još izdaleka zaključio da je pismo od
tebe, ali kako sam ga uzeo u ruke, pomislio sam: a zamisli
da nije od tebe? I zatim sam mislio: ma ne, naravno da je
od njega. Otvarao sam pismo i sve vreme mislio: da li je od
tebe ili nije od tebe? Da li je od tebe ili nije od tebe? I, kad
sam ga otvorio, tada sam video da je od tebe. Veoma sam
se obradovao i odlučio da i ja tebi napišem pismo. Ima
toliko toga da se kaže, ali bukvalno nema se vremena. Ono
što sam stigao, napisao sam ti u ovom pismu, o ostalom ću
ti pisati kasnije, jer za to sad uopšte nema vremena. U
krajnjoj liniji, dobro je što si ti meni napisao pismo. Sada
znam da si se već odavno oženio. Iz prethodnih pisama
sam znao da si se oženio, a danas sam opet video – cela je
istina da si se oženio. I meni je veoma drago što si se
oženio i napisao mi pismo. Odmah, čim sam ugledao tvoje
pismo, istog časa sam zaključio da si se opet oženio. Ali,
mislim se, to je lepo što si se ti opet oženio i napisao mi o
tome pismo. Sad mi piši o tome ko je tvoja nova žena i
kako je sve to ispalo. Prenesi pozdrav svojoj novoj ženi.

Plava sveska br. 10

Bio jednom jedan riđi čovek koji nije imao oči i uši. Ni
kosu nije imao, tako da su ga uslovno prozvali riđim.
Da govori nije mogao, pošto nije imao usta. Nos takođe
nije imao.
On čak nije imao ni ruke ni noge. Ni stomak nije imao,
ni leđa nije imao, ni kičmu nije imao, ni jedan jedini
unutrašnji organ nije imao. Ništa on nije imao! Tako da
nije jasno o kome je reč.
Zato bolje da o njemu više ne pričamo.

San

Kalugin zaspa i usni san, kao, sedi on u žbunju, a pored

žbunja prolazi milicioner.
 Kalugin se probudi, počeša se po ustima i ponovo
zaspa, i ponovo usni san, kao, ide on pored žbunja, a u
žbunju se pritajio i sedi milicioner.
Kalugin se probudi, podmetnu pod glavu novine, da
mu pljuvačka ne bi curila na jastuk, i ponovo zaspa, i
ponovo usni san, kao, sedi on u žbunju, a pored žbunja
prolazi milicioner.
Kalugin se probudi, promeni novine, leže i zaspa
ponovo. Zaspa i ponovo usni san, kao, ide on pored žbunja,
a u žbunju sedi milicioner.
Tu se Kalugin probudi i odluči da više ne spava, ali
momentalno zaspa i usni san, kao, sedi on iza milicionera,
a pored njih prolazi žbunje.
Kalugin vrisnu i poče da se bacaka po krevetu, ali više
nije mogao da se probudi.
Spavao je Kalugin četiri noći zaredom, a petog dana se
probudio tako mršav da je morao čizme kanapom da
priveže za noge, kako mu ne bi spadale.
U pekari, u kojoj je Kalugin uvek kupovao pšenični
hleb, nisu ga prepoznali i podmetnuli su mu poluražani.
A sanitarna inspekcija, obilazeći stanove, kad je
ugledala Kalugina proglasila ga za antisanitarnog i
beskorisnog za bilo šta, i naredila Stambenom da izbaci
Kalugina zajedno sa smećem.
Kalugina presaviše napola i izbaciše kao smeće.
 Basna

Jedan čovek niskog rasta reče: „Sve bih dao da mogu da

budem bar za dlaku viši“.
Samo što to reče, kad vidi on – stoji pred njim veštica.
– Šta želiš? – upita veštica.
A čovek niskog rasta stoji i od straha ne može ni da
bekne.
– Dakle? – ponovi veštica.
A čovek niskog rasta i dalje stoji i ćuti. Veštica nestade.
E tad čovek niskog rasta poče da plače i da grize nokte.
Prvo je izgrizao sve nokte na rukama, a posle i na nogama.
Čitaoče, dobro razmisli o ovoj basni i osetićeš
nelagodnost.

Optička varka

Semjon Semjonovič stavlja naočare, gleda bor i vidi: na

boru sedi muškarac i preti mu pesnicom.
Semjon Semjonovič skida naočare, gleda bor i vidi da
na boru ne sedi niko.
Semjon Semjonovič stavlja naočare, gleda bor i opet
vidi da na boru sedi muškarac i preti mu pesnicom.
 Semjon Semjonovič skida naočare, opet vidi da na boru
ne sedi niko.
Semjon Semjonovič opet stavlja naočare, gleda bor i
opet vidi da na boru sedi muškarac i preti mu pesnicom.
Semjon Semjonovič ne želi da poveruje u ovu pojavu i
ovu pojavu smatra optičkom varkom.

Početak veoma lepog letnjeg dana

(Simfonija)

Tek što se oglasio petao, kad Timofej iskoči kroz

prozorče na krov i prestravi sve koji su u to vreme prolazili
ulicom. Seljak Hariton zastade, zgrabi kamen i baci ga na
Timofeja. Timofej nekuda nestade. „Vidi ti
prepredenjaka!“ – zagraja ljudsko stado, a nekakav Zubov
jurnu i iz sve snage grunu glavom o zid. „Jao!“ – vrisnu
žena s otokom. Ali Komarov stiže do ove žene pa šljis-šljas,
te ona kukajući pobeže u kapiju. Tuda je prolazio
Feteljušin i smejuljio se. Komarov mu priđe i reče: „Gde si,
salo jedno!“, i udari Feteljušina u stomak. Feteljušin se
nasloni na zid i poče da štuca. Romaškin je pljuvao odozgo,
s prozora, trudeći se da pogodi Feteljušina. Odmah tu
pored nosata žena je tukla svoje dete koritom. A mlada
punačka majka trljala je lice lepuškaste devojčice o zid od
cigle. Malo psetance, slomivši svoju tanušnu nožicu,
valjalo se po pločniku. Mali dečkić je jeo nakakvu
bljuvotinu iz pljuvaonice. Pred bakalnicom je bio dugačak
red za šećer. Žene su se svađale na sav glas i udarale jedna
drugu korpama. Seljak Hariton, pošto se napio špiritusa,
stade pred žene s otkopčanim šlicem i poče da govori
ružne reči.
Tako je počeo lep, letnji dan.

Simfonija br. 2

Anton Mihajlovič pljunu, reče „eh“, opet pljunu, opet

reče „eh“, opet pljunu, opet reče „eh“ i ode. I nek ide s
milim bogom. Bolje da ja ispričam o Ilji Pavloviču.
Ilja Pavlovič se rodio 1893. godine u Konstantinopolju.
Još kao malog su ga doveli u Peterburg, gde je završio
nemačku školu u Kiročnoj ulici. Zatim je radio u jednoj
radnji, zatim još nešto radio, a kad je počela revolucija, on
je emigrirao. Ma nek ide s milim bogom. Bolje da ja
ispričam o Ani Ignatjevnoj.
Ali nije baš tako lako pričati o Ani Ignatjevnoj. Kao
prvo, ja o njoj gotovo ništa ne znam, a kao drugo, upravo
sam pao sa stolice i zaboravio šta sam hteo da ispričam.
Bolje da ja ispričam o sebi.
Visok sam, prilično pametan, oblačim se elegantno i s
ukusom, ne pijem, ne idem na konjske trke, ali žene me
privlače. Ni one mene ne izbegavaju. Štaviše, sviđa im se
kad se ljubakamo. Serafima Izmajlovna me je više puta
zvala kod sebe, a i Zinaida Jakovljevna mi je govorila da joj
je uvek drago kad me vidi. Ali, eto, s Marinom Petrovnom
mi se desila zanimljiva stvar, koju hoću da ispričam. Stvar
sasvim obična, ali ipak zanimljiva, jer je Marina Petrovna
zahvaljujući meni potpuno oćelavila, kao dlan. Evo kako
se to desilo: došao ja jednom kod Marine Petrovne, a ona –
hop! – pa oćelavi. Eto, to bi bilo sve.
 ANEGDOTE
koje se pripisuju Danilu Harmsu

Vjazemski je imao stan koji je gledao na Tverski

bulevar. Puškin je mnogo voleo da mu dolazi u goste. Dođe
i odmah – hop, pa na prozor, nagne se i gleda. Čajem su ga
takođe tamo, na prozoru, služili. Ponekad bi na njemu i
zanoćio. Čak su mu i specijalni dušek kupili, samo što on
nije mario za njega. „Čemu“ – kaže – „takav luksuz?!“ I
gurne dušek s prozora. A posle se celu noć vrpolji, ne da
nikome da spava.

Jednom se Gogolj preobuče u Puškina, dođe kod njega i

pozvoni na vrata. Otvori mu Puškin i povika: „Vidi, Arina
Rodionovna, došao sam!“
 3

Ljermontov je hteo da odvede Puškinovu ženu. Na

Kavkaz. Stalno ju je merkao iza stuba, merkao…
Odjednom se postideo svoje želje.
„Puškin je“ – pomisli on – „ogledalo ruske revolucije, a
ja sam svinja“.
Otišao je, kleknuo pred Puškina i rekao:
„Puškine“ – veli – „gde ti je bodež? Evo mojih grudi!“
Puškin se slatko nasmeja.

Jednom je Puškin išao na dvoboj s Gogoljem. Puškin

kaže:
– Pucaj prvi ti.
– Kako ti? Ne, ja!
– Ah, ja? Ne, ti!
Tako nisu ni pucali.
 5

Puškin sedi u svojoj sobi i razmišlja: „Ja sam genije – u

redu. Gogolj je takođe genije. Ali i Tolstoj je genije, i
Dostojevski je, Bog dušu da mu prosti, genije! Kad će se sve
to završiti?“
Tad se sve i završilo.

Lav Tolstoj je mnogo voleo decu. Jednom je išao

Tverskim bulevarom i ugledao ispred sebe Puškina.
Puškin je, kao što je poznato, bio nizak rastom. „Naravno,
to više nije dete, to je pre mladić“ – pomisli Lav Tolstoj. „Pa
šta, daj da ga stignem i pomilujem po glavici“. I potrča da
stigne Puškina. A Puškin, ne znajući za Tolstojeve namere,
pojurio koliko ga noge nose. Dok je promicao pored
žandara, ovaj čuvar reda se beše uznemirio zbog
nepristojne brzine na javnom mestu i trkom se uputio za
njim, s ciljem zaustavljanja. Zapadna štampa je zatim
pisala kako vlast u Rusiji progoni pisce.
 7

Jednom je Ljermontov kupio jabuke, došao na Tverski

bulevar i počeo da ih nudi prisutnim damama. Sve su
uzimale i govorile: „Mersi“. A kad je prišla Natalija
Nikolajevna sa sestrom Aleksandrinom, on je od
uzbuđenja tako zadrhtao da je jabuka pala kraj njenih
nogu (Nat. Nik., a ne Aleks.). Jedan od pasa je zgrabio
jabuku i dao se u beg. Aleksandrina je, naravno, potrčala
za njim.
Bili su sami – prvi put u životu (Ljermon., naravno, i
Nat. Nik., a ne Aleks. i psetance). Uzgred, ona (Aleks.) nije
ga stigla.

Reši jednom Puškin da uplaši Turgenjeva i sakri se

ispod klupe na Tverskom bulevaru. I Gogolj reši takođe da
istog tog dana isprepada Turgenjeva, preobuče se u
Puškina i sakri ispod klupe. Kad – evo Turgenjeva. E, tu
obojica iskočiše!
 9

Lav Tolstoj je mnogo voleo decu. Jednom se igrao s

njima ceo dan i ogladneo. Dođe kod žene. „Sonječka“ – kaže
– „anđelčiću, napravi mi poparu“. Ona se usprotivi:
„Ljovuška, pa zar ne vidiš – prepisujem ’Rat i mir’“. „Aha!“
– povika on – „to sam i mislio, tebi je važnije da mi kade u
književnosti nego moje sopstveno ’JA’!“ I štap zadrhta u
njegovoj drhtavoj ruci.

10

Turgenjev ne samo što je po prirodi bio plašljiv nego je

uz to imao i traume od Puškina i Gogolja! Probudi se tako
usred noći i vrišti: „Mama!“ Posebno pod stare dane.

11

Išao Puškin Tverskim bulevarom i sreo lepu damu. On

joj namignu, kad ona – prsnu u smeh! „Ne izmotavajte se“
– reče – „Nikolaju Vasiljeviču! Bolje dajte one tri rublje što
ste ih onomad izgubili, dok smo igrali burime.“
 Puškin odmah shvati o čemu se radi. „Ne dam“ – kaza
on – „gusko!“ Isplazi joj jezik i pobeže.
Al se Gogolj posle lepo proveo!

12

Lav Tolstoj je mnogo voleo decu, a odrasle nije mogao

da podnese, posebno Hercena. Kako ga spazi, tako poleti sa
štapom i sve u oko cilja, u oko. A ovaj se pravi da ništa ne
primećuje, uzvikuje: „O, Tolstoju! O!“

13

Napisao tako jednom Gogolj roman. Satirični. O nekom

dobrom čoveku koji je dospeo u logor na Kolimu.
Upravnik logora se zove Nikolaj Pavlovič (aluzija na cara).
I eto, on uz pomoć kriminalaca zlostavlja ovog dobrog
čoveka i odvodi ga u smrt. Gogolj je nazvao roman „Junak
našeg doba“. Potpisao se: „Puškin“. I odneo Turgenjevu da
ga štampa u časopisu.
Turgenjev beše plašljiv čovek. Pročita on roman i obli
ga hladan znoj. Odluči da što pre sve to rediguje. I
redigovao je.
Mesto radnje je preneo na Kavkaz. Zatvorenika je
zamenio oficirom. Umesto kriminalaca kod njega su se
pojavile lepe devojke i ne vređaju one junaka, već on njih.
Nikolaju Pavloviču je promenio ime u Maksim Maksimič.
Precrtao je „Puškin“ i napisao „Ljermontov“. Brzo je poslao
rukopis u redakciju, obrisao hladan znoj i legao da spava.
Odjednom ga je, usred slatkog sna, prostrelila strašna
misao. Naslov! Naslov nije izmenio! I odmah, maltene
neobučen, otputova on u Baden-Baden.

14

Jednom je Puškin napisao pismo Rabindranatu Tagori.

„Dragi, daleki prijatelju“ – pisao je – „ja Vas ne znam i Vi
mene ne znate. Veoma bih voleo da se upoznamo. Sve
najbolje. Saša“.
Kad je stiglo pismo, Tagore je meditirao. Tako se beše
udubio i – ni makac, pa da ga ubiješ. Žena ga je drmala,
drmala, pismo mu poturala – ne vidi. Ono, istina, on nije
znao da čita na ruskom.
Tako se nisu ni upoznali.

15

Jednom se Gogolj preobukao u Puškina i došao u goste

kod Lava Tolstoja. Niko se nije iznenadio pošto je u to
vreme F. M. Dostojevski, Bog dušu da mu prosti…
 16

Jednom je F. M. Dostojevski, Bog dušu da mu prosti,

napunio 150 godina. Veoma se obradovao i rešio da
proslavi rođendan. Došli su mu svi pisci, ali zbog nečega
behu obrijani do glave. Samo je Gogolj imao nacrtane
brkove.
No, dobro, popili su, mezetnuli, čestitali novorođenom,
pokoj mu duši. Seli su da igraju vint. Delio je Lav Tolstoj –
svako je imao po pet asova. Vidi vraga! Pa ne može to tako!
De, podeli, brate Puškine, bolje ti. „Ja?“ – upita on. „Molim
lepo, podeliću!“ I podelio je. Svima po šest asova i po dve
dame pik. Eto ti sad! De, podeli ti, brate Gogolju! Gogolj
podeli… Pa, znate već… Nije baš lepo reći… Tako se
nekako dogodilo… Ne, bogami, bolje ne!

17

Jednom je F. M. Dostojevski, Bog dušu da mu prosti,

sedeo kraj prozora i pušio. Popušio je cigaretu i bacio
pikavac kroz prozor. Ispod njegovog prozora se nalazila
prodavnica kerozina i pikavac je upao upravo u kantu s
kerozinom. Plamen, naravno – do neba. Za jednu noć pola
Peterburga je izgorelo. I zatvorili su ga, naravno. Odležao
je, izašao. Prvog dana ide on po Peterburgu, a u susret –
Petraševski. Ništa nije kazao, samo mu je stisnuo ruku i
značajno ga pogledao u oči.
 18

Sanjao jednom Hercen san. Kao, emigrirao on u

London i tamo vrlo lepo živi. Kao, kupio psa buldoga. Tako
krvoločnog psa – čudo jedno: koga vidi, na tog skače. A ako
jednom ščepa, onda grčevito zarije zube i – gotovo, možeš
da ideš, da zakažeš opelo. Odjednom kao nije on više u
Londonu, već u Moskvi; ide Tverskim bulevarom, svoje
čudovište drži na povocu, a u susret – Lav Tolstoj… I ko za
pakost, baš na najzanimljivijem mestu dođoše dekabristi i
probudiše ga!

19

Jednom se F. M. Dostojevskom zapušio nos. Počeo on da

izduvava, kad – puče bubna opna. Začepi je pampurom, al’
se on pokaza veliki, te prsnu lobanja. Veza je kanapom –
gleda, usta ne može da otvori. Tu se on probudi u
nedoumici, Bog dušu da mu prosti.

20

Lav Tolstoj je mnogo voleo decu. Za ručkom im je

stalno pričao bajke i pouke.
 Događalo se da svi već pojedu konsome s paštetom,
profitrole, ostrige, blanmanže, voćni sladoled, a da on još
drži ispred brade prvu kašiku supe, priča. Iznese
naravoučenije i tup kašikom o sto!

21

Lav Tolstoj je mnogo voleo decu. Probudi se ujutro,

uhvati nekog od njih i miluje ga po glavici, miluje, sve dok
ih ne pozovu na doručak.

22

F. M. Dostojevski je, Bog dušu da mu prosti, žarko voleo

život. Ali on ga nije mazio i zbog toga je ovaj često patio.
Oni, pak, kojima se život smešio (na primer, Lav Tolstoj),
nisu to cenili, stalno se zanimajući za druge stvari. Na
primer, Lav Tolstoj je mnogo voleo decu. A ona su ga se
plašila. Skrivala su se od njega pod klupu i šaputala:
„Pazite se, čuvajte se ovog čike! I te kako još može da vas
opauči svojim štapom!“ Deca su volela Puškina. Govorila
su: „Zabavan je! Tako je smešan!“ – i jurila su za njim kao
bosonogo jato. Ali Puškina nije bilo briga za decu. On je
voleo jednu kuću na Tverskom bulevaru, jedan prozor u
toj kući… Mogao je satima da sedi na širokom prozorskom
pragu, pije čaj, gleda bulevar… Jednom, krećući prema
ovom prozoru, on podiže oči i ugleda na svom prozoru –
sebe! S bakenbardima, s prstenom na palcu! On je,
svakako, odmah shvatio ko je to. A vi?

23

Jednom je Lav Tolstoj pitao F. M. Dostojevskog, Bog

dušu da mu prosti:
– Je l’ tako da je Puškin loš pesnik?
„Nije tako“, htede da odgovori F. M., al’ setivši se da ne
može da otvori usta otkad je vezao svoju naprslu lobanju,
on oćuta. „Ćutanje je znak odobravanja“ – reče Lav Tolstoj i
ode.
E tad se Fjodor Mihajlovič, Bog dušu da mu prosti, seti
da je sve to samo sanjao. Al’ već je bilo kasno.

24

Lav Tolstoj je mnogo voleo decu. Ponekad doveze u

kabrioletu pet-šest komada i sve goste daruje. I ko za
pakost – Hercen nikako nije imao sreće: ili mu dopadne
vašljiv, ili onaj što ujeda. A samo probaj da se namrštiš –
ovaj odmah zgrabi štap i tres po tikvi!
 25

Jednom se Gogolj preobukao u Puškina i došao u goste

kod Vjazemskog. Pogleda on slučajno kroz prozor i vidi –
Lav Tolstoj lema Hercena štapom, a oko njih stoje klinci,
smeju se. Bi mu žao Hercena i zaplaka.
Tad Vjazemski shvati da pred njim nije Puškin.

26

Gogolj je čitao dramu Puškina „Boris Godunov“ i

govorio: „Gle Puškina! Baš je kučkin sin!“

27

Gogolj je tek pred kraj života počeo da razmišlja o duši,

jer u mladosti on uopšte nije imao savest. Jednom je
verenicu izgubio na kartama. I nije je dao.
 28

Pošao Dostojevski Gogolju u goste. Pozvonio. Otvorili

mu. „Šta vam je“ – rekoše „Fjodore Mihajloviču, ima već
skoro petnaest godina kako je Nikolaj Vasiljevič mrtav“.
„Pa šta“ – pomisli Dostojevski, Bog dušu da mu prosti –
„pa i ja ću jednom takođe umreti.“

29

Lav Tolstoj je živeo na trgu Puškina, a Hercen – kod

Nikitske kapije. Obojica su zbog književnih poslova morali
da dolaze na Tverski bulevar. I ako već dođe do toga da se
sretnu – kuku lele: pojuri i makar jednom, al’ ne može da
ga ne klepi štapom po tintari. A dešavalo se i to da ga
petorica odvlače, dok Hercena osvešćuju vodom iz
fontane. Eto zašto je Puškin baš kod Vjazemskog išao u
goste, sedeo na prozoru. Zato su ovu kuću kasnije i
prozvali – kuća Hercena.
 30

Ljermontov je voleo pse. Voleo je on još i Nataliju

Nikolajevnu Puškinu. Ali više od svega je voleo samog
Puškina. Čitao je njegove stihove i uvek je plakao. Otplače,
a onda izvadi sablju i počne da seče jastuke!
Tu ne pomaže ni najdraži pas, ne daj bože da mu se
nađe pri ruci – jednom je tako skoro četrdeset komada
isekao!
A Puškin nije plakao ni zbog kakvih stihova. Nipošto.

31

Jednom se Gogolj preobukao u Puškina, prebacio preko

lavlju kožu i krenuo na maskenbal. F. M. Dostojevski ga,
Bog dušu da mu prosti, vide i povika: „Da se kladimo, to je
Lav Tolstoj! Da se kladimo, to je Lav Tolstoj!“
 32

Ljermontov je bio zaljubljen u Nataliju Nikolajevnu

Puškinu, ali nikada nije s njom razgovarao. Jednom je
izveo svoje pse da ih prošeta Tverskim bulevarom. A oni,
prirodno, zavijaju, ujedaju ga, svog ga isprljali. Kad
odjednom – ona sa sestrom Aleksandrinom. „Pogledaj“ –
kaže – „mašer, neki ljudi baš vole da sebi komplikuju život!
Zar nije bolje imati što više dece?“
E tu se ona smuči Ljermontovu! „Kakva ćurka“ –
pomisli – „ne bih je uzeo, pa da mi je poklone!“ Od tada više
nije maštao da je odvede na Kavkaz.

33

Uspešno izbegavši jednom susret s Lavom Tolstojem,

ide Hercen Tverskim bulevarom i razmišlja: „Ipak je život
ponekad lep!“ Kad kraj nogu – ogromna crna mačorčina –
u tren oka ga obori! Jedva da ustade, otrese sa sebe prašinu
– naleće čopor crnih pasa, što goni ovog mačora, i ponovo
ga sruši na zemlju. Opet se podiže budući izdavač „Zvona“
– i vidi: izvodeći akrobacije na vrancu, ide mu u susret sam
gospodar pasa, poručnik Ljermontov. „Gotovo je!“ –
pomisli autor „Prošlosti i razmišljanja“. „Sad će se oni
zaleteti – i…“ Ništa slično se ne desi. Obuzdan veštom
rukom, konj prolazi paradnim korakom i tek što minu
Hercena, zamahuje repom i – pljas po njušci! Naočare,
prirodno, lete u žbunje. „Nije to ništa“ – misli bivši autor
„Svrake-kradljivice“, pronalazi naočare, stavlja ih na svoj
nos – i šta vidi usred žbuna? Zlobno lice Lava Tolstoja koji
se osmehuje! Ali Tolstoj nije bio čudovište.
„Prođi“ – kaže „prođi, baksuze“ – i pomilova ga po glavi.

34

Lav Tolstoj je mnogo voleo da svira balalajku (i,

naravno, decu). Ali nije umeo. Tako ponekad, piše on
roman „Rat i mir“, a sve misli: ten-derden-ter-den-den-
ten!… Ili: bram-pram-dram-dararam-pam-pam!

35

Jednom je Černiševski video kroz prozor svoje

mansarde kako Ljermontov skače na konja i uzvikuje: „U
pasaž!“ „Pa šta“ – pomisli Černiševski – „eto, daće Bog, biće
revolucija, pa ću onda i ja tako da uzviknem“.
I počeo je da uvežbava pred ogledalom, ponavljajući na
razne načine: „U PASAŽ!… U paSAŽ! u PaSSSSaŽŽŽŽ… u
pa…SSaAAAaAAAaa!!!ŽŽžŽ!!!“
 36

Car je oduvek poštovao stihotvorca Aleksandra

Puškina, ali nije propuštao priliku da ga blago prekori. „Vi,
Aleksandre Sergejeviču“ – lukavo mu je govorio – „po
uzoru na Francuze samo o nožicama pišete? Vreme je da se
u Vašem uzrastu porazmisli i o Rusiji“.

37

Za caricin imendan Nikolaj I je napisao pesmu. Počinje

ovako: „Ja pamtim čudesni trenutak…“ I tako dalje, i tome
slično. Onda dođe kod njega Puškin i pročita pesmu.
A uveče, u salonu Zinaide Volkonske, postiže njome
veliki uspeh, proglašavajući je, kako je to oduvek i činio, za
svoju. Eto šta znači kad čovek ima profesionalno
pamćenje.
Kad ujutro, dok Aleksandra Fjodorovna pije kafu, car-
suprug joj podmeće pod tacnicu svoju ceduljicu.
Ona je pročita i reče: „Ah, Koko, tako je dražesno, gde si
samo našao, pa to je najnoviji Puškin!“
 38

Išao Puškin Tverskim bulevarom i ugledao

Černiševskog. Prikrade mu se otpozadi i krenu za njim.
Svaki pisac koji prođe klanja se Puškinu, a Černiševski
misli – njemu. Raduje se.
Prođe Dostojevski – pokloni se. Pomjalovski i
Grigorovič načiniše naklon, prođe Gogolj – slatko se
nasmeja i mahnu rukom u znak pozdrava, a ovome bi
drago. Turgenjev napravi reverans. Zatim Puškin ode kod
Vjazemskog na čaj. Kad evo ide Tolstoj – beše još mlad bez
brade, s epoletama. Ni da ga pogleda. Posle je Černiševski
zapisao u dnevnik: „Svi su pisci dobri, samo je Tolstoj
pokvarenjak. Jerbo je grof“.

39

Lav Tolstoj je mnogo voleo decu i pisao je o njima

pesme. Te pesme je prepisivao u posebnu sveščicu.
Jednom posle čaja pruža on ovu sveščicu ženi: „Pogledajte,
Sofi, zar nije bolje od Puškina?“ a pozadi drži štap. Ona
pročita i odgovori: „Ne, Ljovuška, mnogo je gore. A čije je
to?“ E tu on izvuče štap pa – tras po tintari! Otad se u
svemu uzda u njen književni ukus.
 40

Jednom F. M. Dostojevski, Bog dušu da mu prosti,

uhvati mačora na ulici. Živ mačor mu beše potreban zbog
romana. Jadna životinja pišta, cvile, ropta, prevrta očima,
a onda se napravi kao da je crkla. Tad je on pusti.
Prevarant ujede jadnog, na svoj način, pisca za nogu i sakri
se. Tako osta neostvaren najbolji roman Fjodora
Mihajloviča, Bog dušu da mu prosti. „Jadne životinje“. O
mačorima.

41

F. M. Dostojevski je Bog dušu da mu prosti, takođe

mnogo voleo pse, ali je bio bolesno samoljubiv i to je krio
(u vezi sa psima), kako niko ne bi mogao da kaže da imitira
Ljermontova.
O njemu se i onako svašta pričalo.

42

Išao jednom Gogolj Tverskim bulevarom (u svom

obličju) i sreo Puškina. „Zdravo, Puškine“ – reče „šta si
zapeo pa samo stihove pišeš? Hajde da zajedno napišemo
prozu“.
 „Samo prozom dobro“ – usprotivi se Puškin.

43

Lav Tolstoj i F. M. Dostojevski, Bog dušu da mu prosti,

rešiše da se takmiče ko će bolje napisati roman. Pozvaše
Turgenjeva da presudi. Tolstoj otrča kući, zatvori se u
kabinet i brže-bolje poče da piše roman – o deci, naravno
(on ih je veoma voleo). A Dostojevski sedi u svojoj sobi i
razmišlja: „Turgenjev je plašljiv čovek. Sad on sedi kod
kuće i misli: „Dostojevski je nervozan čovek. Ako kažem da
je njegov roman lošiji, on može i da me zakolje“. Što bih se
onda trudio? (to Dostojevski razmišlja). Namerno ću
napisati što gore, novac će svejedno biti moj! (kladili su se
u sto rubalja)“.
A za to vreme Turgenjev sedi kod kuće i razmišlja:
„Dostojevski je nervozan čovek. Ako kažem da je njegov
roman lošiji, on može i da me zakolje. S druge strane,
Tolstoj je grof. Bolje da se ja ne petljam u to. Ma nek se
nose!“
I iste te noći neprimetno otputova u Baden-Baden.

44

Turgenjev je hteo da bude hrabar kao Ljermontov i

pođe da kupuje sablju. Puškin je prolazio pored radnje i
ugledao ga kroz izlog. Uze i namerno povika: „Vidi-de,
Gogolju (a uopšte nije bilo nikakvog Gogolja), ma vidi,
Turgenjev kupuje sablju! Hajde da nas dvojica kupimo
pušku!“
Turgenjev se uplaši i iste te noći otputova u Baden-
Baden.

45

Poklonili jednom Gogolju kandelabar. A on odmah

prikači na njega bakenbarde i poče da zadirkuje: „Eh, ti“ –
kaže – „liro nedovršena!“

46

Jednom se Gogolj preobuče u Puškina i dođe kod

Majkova u goste. Majkov ga posadi u fotelju i poče da služi
gorkim čajem.
„Zamislite“ – veli – „Aleksandre Sergejeviču, ni kockice
šećera nemam u kući. Onomad je dolazio Gogolj i pojeo sav
šećer“.
Gogolj mu ništa ne reče.
 47

Jednom se Gogolj preobuče u Puškina i dođe u goste

kod Deržavina, Gavrila Romaniča.
Starac, uveren da je zaista pred njime Puškin, odlazeći
u grob, dade mu blagoslov.

48

Mnogo su se podsmevali Deržavinu, Gavrilu Romaniču,

zbog njegove zrikavosti. Kada je po ko zna koji put on čuo
to iza svojih leđa, tako se razbesneo, izgazio lakovanim
cipelama dvoranina i zajedljivo rekao: „Pa šta? Eno
Venivitinov – on još mokri u krevet“.

49

Jednom za vreme ručka Sofja Andrejevna iznese na sto

pladanj s raskošnim, vrućim, mirisnim kroketima od
pirinča. Kad se Lav Tolstoj razgoropadi! „Ja se“ – zaurla on
– „bavim samousavršavanjem! Ja više ne jedem krokete od
pirinča!“
 Morali su ovu hranu bogova da potroše kao kormivo za
ljude.

50

Jednom se Puškin preobukao u Gogolja…

Fuj, mater!

51

Puškin je često dolazio kod Vjazemskog u goste, dugo

sedeo na prozoru, sve video i sve znao. Znao je da
Ljermontov voli njegovu ženu. Zato je smatrao da nije baš
umesno da njemu preda liru. Mislio on da je pošalje
Tjutčevu u inostranstvo – nisu dali, rekoše: ne može, ima
umetničku vrednost. A Nekrasov mu se nije dopadao kao
čovek.
Uzdahnuo je i ostavio liru za sebe.

52

Lav Tolstoj je mnogo voleo decu, i sve mu je bilo malo.

Dovedu punu sobu dece, nema gde nogom da staneš, a on
samo podvriskuje: „Još! Još!“
 53

Puškin je bio, teško da bi se moglo reći lenj, ali sklon

maštanju i razmišljanju. Turgenjev je, pak, bio strašno
angažovan, stalno opsednut potrebom da radi. Puškin je
to često zloupotrebljavao. Tako ponekad, leži on na kauču,
ulazi Turgenjev. Puškin će njemu: „Ivane Sergeiču, budi
drug – trkni po pivo!“ I na licu mesta nastavlja da mirno
spava. Zna, nije se još desilo da se Turgenjev vrati. Ili
skokne nekuda da potpiše peticiju, ili svrati do nihilista na
zasedanje, ili na komemoraciju. Ili se uplaši nečega i
otputuje u Baden-Baden. A Puškin se nije plašio da će
ostati bez piva. Hvala Bogu, bilo je kmetova. Imao je ko da
ga posluša.

54

Jednom se Gogolj preobuče u Puškina, nakači odozgo

masku i krenu na maskenbal. Tamo doleprša do njega
čarobna dama, obučena kao bajadera, i tutnu mu
ceduljicu.
Gogolj čita i razmišlja: „Ako je ovo za mene kao Gogolja
– pitam se, šta da radim? Ako je ovo za mene kao Puškina –
kao čestit čovek, ne mogu to da iskoristim. A šta ako je sve
ovo samo šala milog stvorenja, razmaženog opštim
obožavanjem? Ma, nek ide do đavola!“ I baci cedulju u
đubre.
 55

Lomonosovu je teško išao ruski jezik, Heraskov se

večito gubio u gramatici, Fet je pisao pesme uz pomoć
Franko-ruskog rečnika, a Dobroljubov jednostavno nije
umeo ni dve da sastavi: dozivajući konobara u krčmi g.
Savatejeva i K°, samo je vikao: „Ej, ej!…“ Svi su oni
zarađivali kao pisci.

56

Sumarokov je patio od nedostatka duhovitosti, al’ da

ne bi zaostajao za dvorskim šaljivdžijama, pisao je
godišnje po par anegdota i pričao ih u društvu, menjajući
samo imena, kako jednoličnošću ne bi dosadio damama.
Dođe ovo do Potjomkina, koji pozva Sumarokova i upita:
„Je li, brajko, je l’ ti tako i ode pišeš?“ Sumarokov ostade
bez teksta, i niko više nijednu anegdotu nije čuo od njega.

57

Jednom Pletnjov i Jazikov, zadremavši u diližansi,

ispadoše iz nje pravo u blato – Pletnjov levo, a Jazikov
desno, tako da starorežimski žandari nisu znali koga od
njih dvojice pre da podignu.
 58

Belinski je voleo Dostojevskog kao rođeni otac, a

Dostojevski se odnosio prema Nekrasovu kao rod rođeni,
aludirajući na svoju ljubav prema Panajevoj, a svi zajedno
su voleli rusku književnost.

59

Černiševski nikako nije mogao da nađe za sebe

moderan ram za naočare i specijalno je putovao u
Englesku da pita Hercena, može li on da mu posavetuje
odgovarajući oblik.

60

Hercen je bio otvoren do neuviđajnosti. Susrevši

jednom u Besarabiji Pisareva, napriča mu toliko loših
stvari o Belinskom. Pisarev beše tako začuđen da se umalo
ne pokaja zbog svojih progresivnih pogleda.
 61

U demokratskoj ćeliji su najviše cenili Hercena – zbog

držanja, zbog odličnog znanja stranih jezika i debelih veza.

62

Apuhtin je isuviše strasno igrao karte i, prihvatajući

savete Nekrasova, često ih obeležavao. Neštedimice su ga
tukli, mazali katranom i valjali u perje, vukli po ulici za
noge, predavali u policiju i proterivali. Da mu nije bilo
pesama, ne bi mogao nikad da se izvuče.

63

Fet je mnogo toga čuo o lepom životu u inostranstvu i

svake godine je molio cara da ga pusti tamo. Car je gužvao
njegove molbe i bacao ih pod noge, s rečima: „E vala ti
pesnici! Što vole da se razmile po svetu! Evo kad se vrati
Tjutčev, kad se vrati Majkov – onda ću pustiti Feta“.
 64

Tolstoj je voleo, smeteno povlačeći prljavu košulju i

vrskajući, dugo da govori pred seljacima o humanizmu i
građanskom društvu. Seljaci su ga zbog toga mnogo voleli,
uzimali novac na zajam i zvali ga Ljova.

65

Arcibašev se dugi niz godina mnogo družio s Tolstojem

i, kako kažu, loše uticao na njega. Ali sam Arcibašev ni za
šta na svetu nije hteo da prizna da je nagovarao Tolstoja
da se odrekne imanja i da ne ide u crkvu.

66

Igor Severjanjin je s vremena na vreme pisao člančiće

za novine i bio saradnik „Berzanskih novosti“. To se toliko
dopadalo čitalačkoj publici, da je Severjanjin uspeo da se
oslobodi vojne službe za vreme svetskog rata i tri godine
se smejao Gumiljovu, koji mu je s linije fronta slao
pozdrave po poznanicima.
 67

Hodasevič je jednom pozajmio od Gorodeckog sto

rubalja, Gumiljova je napustila žena, Blok se potukao s
Narbutom, a rastavljao ih je Livšic, Andrejevu je izgoreo
stan, Mandeljštam je sašio sebi novu bundu, a Mariengof
se jako udario u glavu dok se kupao u kadi – mnogo
interesantnih stvari može da se ispriča o ruskoj
književnosti početkom XX veka.

68

Jesenjin nikako nije hteo da se nađe u istoj Sovjetskoj

enciklopediji sa Steklovom, Koganom i Serafimovičem,
premda je članak o njemu već bio napisan… „A ako mi to
uradite, ako mi to uradite…“ – govorio je napuklim glasom
na sastanku redakcijskog odbora – „šta ću tek ja sebi da
uradim…“

69

Danil Harms je voleo svako jutro da dubi na glavi. I

danju je on vrlo često dubio na glavi, i posle ručka, i pre
večere, i posle večere, i do duboko u noć. Svi oko njega su
nešto pisali, proturali, zasedali, kucali na vrata i išli u
kancelarije – a on je još uvek dubio i dubio i dubio.

70

Tolstoj je odlučio da se potpuno pojednostavi i pobegao

je od porodice u Optinu Pustinju. Ušavši u manastir, on
ugleda čistača, priđe mu i reče: „Eto, prijatelju, ti samo
čistiš, a ja sam Lav Tolstoj“. „Drago mi je“ – odgovori čistač
i salutira.

71

Majakovski, Seljvinski, Asejev i Tretjakov, dok su igrali

„rumbu“ i „zvezdu“, posvađaše se, potukoše i napisaše
jedni protiv drugih epigrame. Tretjakov – u stilu
Seljvinskog, Seljvinski – u stilu Asejeva, Asejev – u stilu
Majakovskog, tako da je sam Majakovski morao na papiru
da nacrta šipak.
 72

Ševirjov i Pogodin su se često sporili oko toga, gde je

bolje živeti: kod nas, u Rusiji, ili u inostranstvu? Ševirjov je
govorio – kod nas, zato što u inostranstvu nema cenzure, a
kod nas je ima. A Pogodin je govorio – u inostranstvu, zato
što tamo žandari puše cigarete i mnogo su ljubazniji od
naših. Sporovi su bili dugi, sa suzama i uvredama, i niko
nije mogao da presudi u slučaju Ševirjova i Pogodina.
 Prevodioci po delima

Marina Cvetajeva
ĐAVO
(preveli Petar Vujičić i Kornelija Ičin)

Leonid Dobičin
OTAC
SUSRETI S LIZ
PORTRET
(preveo Radoslav Božić)

Isak Babelj
KAKO SE TO RADILO U ODESI
PRIČA O MOME GOLUBINJAKU
(preveo Gustav Krklec)
DIGRASO
(preveo Milivoje Jovanović)
 Mihail Zoščenko
ISTORIJA BOLESTI
KALJAČA
GRIŠKA ŽIGAN
STARICA VRANGEL
MAMAC
ŽRTVA REVOLUCIJE
ARISTOKRATKINJA
MERSI
(preveo Miloš Dobrić)

Boris Piljnjak
SMRTNO MAMI
BEZ NASLOVA
ČOVEČJI VETAR
(preveo Milivoje Jovanović)

Jurij Tinjanov
ISTORIJSKE PRIČE
(preveo Milivoje Jovanović)

Georgij Ivanov
RASPAD ATOMA
(preveo Milan Vićić)
 Vsevolod Ivanov
DETE 252
MIKAIL – SREBRNE DVERI
BOG MATVEJ
(preveo Milivoje Jovanović)

Nikolaj Nikitin
LJUBAV
(preveo Milivoje Jovanović)

Nikolaj Tihonov
ČAJDŽINICA KOD LABI-HAUZA
(preveo Milivoje Jovanović)

Ilja Iljf, Jevgenije Petrov

KAKO SE STVARAO ROBINZON
REZERVISANO MESTO
(prevela Lidija Subotin)

Mihail Slonimski
KAPETAN DRUGE KLASE ROTČENKO
ĐAVOLJI TOČAK
(prevela Neda Nikolić Bobić)
 Jurij Olješa
LJUBAV
(preveo Miodrag M. Pešić)

Vladimir Nabokov
POSETA MUZEJU
(preveo Petar Vujičić)
BAJKA
(preveo Radoslav Božić)

Leonid Leonov
DRVENA KRALJICA
TUATAMUR
(preveo Milivoje Jovanović)

Andrej Platonov
MAKAR SUMNJALO
TREĆI SIN
(preveo Milivoje Jovanović)
POVRATAK
(prevela Kornelija Ičin)

Lav Lunc
AKT № 37
(prevela Kornelija Ičin)
NENORMALNA POJAVA
(preveo Milivoje Jovanović)
 Venijamin Kaverin
ANALI GRADA LAJPCIGA ZA 18… GODINU
(preveo Milivoje Jovanović)

Aleksandar Vedenski
GDE. KAD
NEKOLIKO RAZGOVORA
(prevela Kornelija Ičin)

Danil Harms SLUČAJEVI

(preveli Dejan Mihajlović i Kornelija Ičin)
ANEGDOTE
(prevela Kornelija Ičin)
 Izdavač
NEVEN
Lagumska 14, Zemun
nevenip@gmail.com
www.ipneven.com

Suizdavač
FENIKSLIBRIS
Lagumska 14, Zemun
feniks_l@eunet.rs
www.feniks-libris.com

Za izdavača
Miko Jeremijević

Urednik
Vladimir Medenica

Dizajn
Sunčica Jeremijević

Tehnička priprema
Ivan Jeremijević

Štampa
Neven, Beograd

Tiraž 500 primeraka

ISBN 978-86-7842-498-4

Plasman:
+ 381 11 409 53 90; +381 11 307 68 28
+ 381 69 133 48 96; + 381 63 241 216

Beograd, 2020
CIP – Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije,
Beograd 821.161.1-32(082.2)

ANTOLOGIJA ruske priče XX veka. Knj. 2 / priredili

Milivoje Jovanović, Vladimir Medenica. –1. izd. –
Beograd: Neven: Feniks libris, 2020 (Beograd: Neven)
– 701 str.; 20 cm Tiraž 500.

ISBN 978-86-7842-498-4 (Neven)

1. Jovanović, Milivoje, 1930-2007
[priređivač, sakupljač] 2. Medenica,
Vladimir, 1953 [priređivač, sakupljač]

COBISS.SR-ID 28518153