Hulio Kortasar

DRUGO PUTOVANJE
 REČ I MISAO
KNJIGA 469-470

Izabrala i prevela sa španskog

ALEKSANDRA MANČIĆ MILIĆ
 NASLOVI IZVORNIKA

Casa tomada
Carta a una señorita en París
Bestiario
No se culpe a nadie
La puerta condenada
Las Ménades
El ídolo de las Cícladas
Cartas de mamá
Instrucciones para John Howell
Las fases de Severo
En nombre de Boby
Reunión con un círculo rojo
Queremos tanto a Glenda
Historia con migalas
Texto en una libreta
Botella al mar
Segundo viaje
Del sentimiento de lo fantástico
Del cuento breve y sus alrededores
Notas sobre lo gótico en el Río de la Plata
 ZAPOSEDNUTA KUĆA
Dopadala nam se ta kuća jer osim što je bila prostrana i
stara (danas kada se vrlo unosno rasprodaje materijal od
kojeg su napravljene stare kuće) čuvala je uspomene na
pradedu i prababu, dedu po ocu, roditelje i čitavo naše
detinjstvo.
Navikli smo Irene i ja da živimo sami u njoj, što je bila
prava ludost s obzirom da je u toj kući moglo da živi osam
osoba a da jedna drugoj ne smetaju. Čistili smo izjutra, pošto
bismo ustali u sedam, i negde oko jedanaest ja sam prepuštao
Ireni da spremi poslednje sobe i odlazio u kuhinju. Ručavali
smo uvek tačno u podne; nije ostajalo da se radi više ništa
osim pranja ono malo prljavih sudova. Sa zadovoljstvom
smo ručavali misleći na veliku i mirnu kuću i na to kako smo
sami mogli da je održavamo. Ponekad smo čak pomišljali da
nam ona nije dopuštala da sklopimo brakove. Irene je odbila
dva prosca bez većeg razloga, meni je Marija Ester umrla pre
nego što smo stigli da se verimo. Zašli smo u četrdesete
godine sa neiskazanom mišlju da je ovaj naš, jednostavan i
tih brak brata i sestre bio neizbežni svršetak rodoslova koji
su zasnovali pradeda i prababa u našoj kući. Pomrećemo
tamo jednoga dana, dalekim i bezosećajnim rođacima će
ostati kuća koju će oni srušiti kako bi se obogatili prodajom
zemljišta i cigala; ili još bolje, sami ćemo je s punim pravom
porušiti pre nego što bude suviše kasno.
Irene je bila devojčica rođena da nikome ne smeta. Osim
jutarnjih aktivnosti ostatak dana bi provodila pletući na sofi
u svojoj spavaćoj sobi. Ne znam zašto je toliko plela, mislim
da žene pletu kada u tom radu pronađu veliki izgovor da ništa
ne rade. Irene nije bila takva, plela je uvek neophodne stvari,
džempere za zimu, čarape za mene, lizeze i prsluke za sebe.
Ponekad bi plela neki prsluk, a zatim ga iznenada oparala jer
joj se nešto nije dopalo; lepo je bilo videti u korpi od pruća
gomilu ukovrdžane vune što odbija da promeni oblik koji je
imala tokom nekoliko sati. Subotom sam išao u centar da joj
kupujem vunu; Irene je imala poverenja u moj ukus, uživala
je u bojama i nikada nisam morao da vraćam vezice. Koristio
sam te izlaske da obiđem knjižare i uzaludno se raspitivao
ima li novih stvari iz francuske književnosti. Od 1939. ništa
vredno nije stizalo u Argentinu.
Ali hoću da govorim o kući, o kući i o Ireni, jer ja nisam
važan. Pitam se šta bi Irene radila bez pletiva. Čovek može
ponovo da pročita neku knjigu, ali kada je pulover završen,
ne može se nanovo plesti a da to ne izazove skandal. Jednog
dana sam našao donju fioku komode od drveta japanskog
kamfora punu belih, zelenih i ljubičastih trouglastih marama.
Bile su u naftalinu, naslagane kao u galanterijskoj radnji; nije
bilo svrhe da pitam Irene šta je naumila sa njima. Svakog
meseca je stizao prihod sa imanja, imovina je rasla i nije bilo
potrebe da zarađujemo za život. Ali Irene je zanimalo jedino
pletivo, pokazalo se da je zadivljujuće vešta, te sam provodio
sate posmatrajući njene ruke poput srebrnih ježeva, igle koje
su se kretale tamo-amo i jednu ili dve korpe na podu u kojima
su neprestano skakutala klupčad. Bilo je lepo.

Kako da se ne sećam rasporeda u kući. Trpezarija, salon

sa goblenima, biblioteka i tri velike spavaće sobe bile su u
zadnjem delu kuće, onom koji gleda na ulicu Rodriges Penja.
Samo uzani hodnik sa masivnim hrastovim vratima odvajao
je taj deo od prednjeg krila, u kojem je bilo kupatilo, kuhinja
i velika dnevna soba, u koju su vodile spavaće sobe i hodnik.
U kuću se ulazilo preko trema u majolici, a dvostruka
staklena vrata su vodila u dnevnu sobu. Na taj način, ako
bismo ušli kroz trem, otvorivši staklena vrata našli bismo se
u dnevnoj sobi; sa strane su bila vrata naših spavaćih soba, a
preko puta hodnik koji je vodio u udaljeniji deo kuće; idući
dalje hodnikom, prolazilo se kroz hrastova vrata iza kojih je
počinjala druga strana kuće, ili je pred samim vratima moglo
da se skrene levo pa da se nastavi jednim još užim hodnikom
koji je vodio u kuhinju i kupatilo. Kada su vrata bila
otvorena, videlo se da je kuća jako velika; u protivnom,
izgledala je kao jedan od stanova kakvi se danas grade, jedva
da se pomeriš; Irene i ja smo uvek živeli u ovom delu kuće,
gotovo nikad nismo zalazili s one strane hrastovih vrata,
osim da bismo počistili, jer neverovatno je kako se prašina
hvata na nameštaj. Buenos Ajres je možda čist grad, ali za
ovo ima da zahvali svojim stanovnicima i ničemu drugom.
Ima previše prašine u vazduhu; čim malo jače dune vetar
prašina se lepi za mermerne stubove i između rombova
stolnjaka od makramea; veliki je posao da se sve to očisti
pajalicom, razleti se pa lebdi u vazduhu, i trenutak kasnije
ponovo pada po nameštaju i klavirima.

Uvek ću se toga jasno sećati jer se dogodilo jednostavno

i bez suvišnih pojedinosti. Irene je plela u spavaćoj sobi, bilo
je osam uveče, a meni odjednom pade na um da ugrejem
mate u čajniku. Išao sam hodnikom dok nisam stigao do
zatvorenih hrastovih vrata i baš sam hteo da zavijem za ugao
koji vodi u kuhinju kad začuh nešto u trpezariji ili biblioteci.
Bio je to neki neodređen ili prigušen zvuk, kao da se stolica
prevrnula na tepih ili kao šuškanje prigušenog razgovora.
Čuo sam to, u isti mah ili trenutak kasnije, u dnu hodnika koji
je vodio od tih prostorija do vrata. Skočih pre nego što je bilo
previše kasno i brzo zatvorih vrata podupirući ih telom;
srećom, ključ je stajao sa naše strane, a osim toga, navukao
sam veliku rezu kako bi bilo sigurnije.
Otišao sam u kuhinju, zagrejao čaj, a kada sam se vratio
sa mateom na poslužavniku, rekoh Ireni:
 - Morao sam da zaključam vrata u hodniku. Zaposeli su
zadnji deo.
Ispustila je pletivo i pogledala me ozbiljnim, umornim
očima.
- Siguran si?
Klimnuh glavom.
- Onda ćemo – reče ponovo uzimajući igle – morati da
živimo u ovom delu.
Ja sam vrlo pomno pripremao mate, ali ona nije odmah
nastavila sa radom. Sećam se da je plela sivi prsluk. Meni se
taj prsluk dopadao.
Prvih dana nam je bilo teško jer smo oboje u
zaposednutom delu ostavili mnoge stvari koje smo voleli.
Sve moje francuske knjige, na primer, ostale su u biblioteci.
Ireni su nedostajali neki miljei i par papuča koje su tako lepo
grejale zimi. Ja sam žalio za svojom lulom od drveta
borovnice, a verujem i da je Irene mislila na bocu stare
esperidine. Često smo (ali to se dešavalo samo prvih dana)
zatvarali neku od fioka u komodi i zgledali se sa tugom.
- Nije tu.
I to je bila još jedna među svim onim stvarima koje smo
izgubili na drugoj strani kuće.
Ali imalo je to i svojih prednosti. Čišćenje se toliko
pojednostavilo da, čak i ako bismo ustali veoma kasno, u
pola deset, na primer, ne bi otkucalo jedanaest, a mi smo već
stajali skrštenih ruku. Irene je uobičajila da odlazi sa mnom
u kuhinju i pomaže mi u spremanju jela. Dobro smo
razmislili i odlučili sledeće: dok ja spremam ručak, Irene će
spremati jela koja ćemo uveče jesti hladna. Obradovali smo
se, jer je uvek nezgodno kad izvečeri mora da se napusti
spavaća soba kako bi se kuvalo. Sada nam je bio dovoljan
sto u Ireninoj spavaćoj sobi i porcije spremljenih hladnih
jela.
Irene je bila zadovoljna jer joj je ostalo više vremena za
pletenje. Ja sam bio pomalo izgubljen zbog knjiga, ali da ne
bih povredio sestru, počeo sam da pregledam tatinu zbirku
maraka i tako sam ubijao vreme. Lepo smo se zabavljali,
svako svojim stvarima, i to skoro uvek zajedno u Ireninoj
spavaćoj sobi, koja je bila udobnija. Irene bi ponekad rekla:
- Pogledaj ovu petlju što sam smislila. Zar ne izgleda kao
detelina?
Trenutak kasnije ja sam njoj pokazivao kvadratić od
papira kako bi videla vrednost neke belgijske marke, iz
Epena ili Malmedija. Bilo nam je dobro, i malo-pomalo smo
prestali da razmišljamo. Može da se živi a da se ne misli.

(Kada bi Irene sanjala naglas, ja bih se odmah budio.

Nikada nisam mogao da se naviknem na taj glas statue ili
papagaja, glas koji dolazi iz snova, a ne iz grla. Irene je
govorila da se moji snovi sastoje od stresanja od kojih mi je
ponekad spadao pokrivač. Između naših spavaćih soba je bila
dnevna, ali noću se u kući sve čulo. Čuli smo jedno drugo
kako dišemo, kašljemo, posežemo ka noćnom stočiću,
predosećali obostrane i česte nesanice.
Izuzev toga, sve je bilo tiho u kući. Preko dana je bilo
kućnih šumova, metalnog kuckanja igala za pletenje,
krckanja pri okretanju listova u filatelističkom albumu.
Hrastova vrata, čini mi se da sam to rekao, bila su masivna.
U kuhinji i kupatilu, koji su doticali zaposednuti deo,
počinjali smo da govorimo glasnije, ili je Irene pevala
uspavanke. U kuhinji ima previše lupe keramike i stakla a da
bi drugi zvuci prodrli u nju. Vrlo retko smo dopuštali da tamo
bude tiho, ali kada bismo se vratili u spavaće sobe, ili u
dnevnu, onda bi kuća ostajala u polumraku, čak smo i
koračali sporije kako ne bismo smetali jedno drugom.
Verujem da sam se zbog toga noću budio istog trenutka kada
bi Irene počela da sanja naglas.)
 Skoro da je to bilo ponavljanje istoga, izuzev posledica.
Noću ožednim pa sam, pre nego što smo legli, rekao Ireni da
idem do kuhinje da uzmem čašu vode. Sa vrata spavaće sobe
(ona je plela) čuo sam šum u kuhinji; možda u kuhinji, a
možda i u kupatilu, jer je ugao koji je hodnik pravio
prigušivao zvuk. Irene je primetila da sam se naglo
zaustavio, pa mi je ćutke prišla. Zastali smo da oslušnemo
šumove i jasno smo razabrali da se čuju sa ove strane
hrastovih vrata, iz kuhinje ili kupatila, ili iz samog hodnika,
odmah pored nas, tamo gde počinje ugao.
Nismo se ni pogledali. Stegao sam Irene za ruku i
primorao je da potrči sa mnom do staklenih vrata, ne
osvrćući se. Šumovi su se čuh jače, ali i dalje prigušeni, iza
naših leđa. Zalupio sam vrata, te se nađosmo na tremu. Sada
se ništa nije čulo.
- Zaposeli su ovaj deo – reče Irene. Pletivo joj je visilo
iz ruku a niti su išle do staklenih vrata i gubile se ispod njih.
Kada je videla da su klupčad ostala sa druge strane, ispustila
je pletivo i ne pogledavši ga.
- Da li si imala vremena da poneseš nešto? – nepotrebno
sam je upitao.
- Ne, ništa.
Imali smo samo ono što smo nosili na sebi. Setio sam se
petnaest hiljada pezosa u ormaru u mojoj spavaćoj sobi. Sada
je već bilo kasno.
Pošto mi je ostao ručni sat, video sam da je jedanaest
uveče. Obgrlio sam Irene oko struka (čini mi se da je plakala)
pa smo izašli na ulicu. Pre nego što smo se udaljili bilo mi je
žao, dobro sam zaključao ulazna vrata i bacio ključ u slivnik.
Da nekom nesrećniku slučajno ne padne na pamet da krade
pa da uđe u kuću u ovo doba, a kuća zaposednuta.
 PISMO JEDNOJ GOSPOĐICI U PARIZU
Andre, ja nisam želeo da dođem da živim u vašem stanu
u ulici Suipaća. Ne toliko zbog kunića, nego pre zbog toga
što mi je bolno da uđem u jedan savršen red, utvrđen čak i u
onom najistančanijem tkanju u vazduhu, onom koje u vašoj
kući čuvaju muzika lavande, lepet krila prašnjavog labuda,
spoj violine i viole u Raraovom kvartetu. Osećam gorčinu
kada uđem u prostor u kojem je neko ko tu živi sve lepo
rasporedio kao vidljivo ponavljanje svoje duše, ovde knjige
( s jedne strane na španskom, sa druge na francuskom i
engleskom) tamo zeleni jastuci, baš na tom mestu na stočiću
staklena pepeljara koja liči na presečen mehur od sapunice, i
uvek isti miris, isti zvuk, isti rast biljaka, fotografija umrlog
prijatelja, obred sa poslužavnikom za čaj i štipaljkom za
šećer... Ah, draga Andre, kako je teško odupreti se, čak i kada
se prihvati sa potpunim potčinjavanjem celog svoga bića,
tom do detalja razrađenom redu koji jedna žena zavede u
svom neobaveznom stanu. Koliko je krivice u tome da se
uzme metalna šoljica i spusti na drugi kraj stola, ako se ona
tamo stavi naprosto zato što je čovek tu doneo svoje engleske
rečnike, a oni treba da stoje sa te strane, nadohvat ruke.
Pomeranje te šoljice jednako je iznenadnom stravičnom
crvenilu u jeku neke Ozenfantove modulacije, kao kad bi na
svim kontrabasima u isti mah i uz isti stravični pucanj
popucale žice u najtišem trenutku neke Mocartove simfonije.
Pomeranje te šoljice menja sklop odnosa u čitavoj kući,
odnos svakog predmeta prema onom drugom, odnos svakog
trenutka njegove duše prema duši čitave kuće i njene daleke
stanarke. I ne mogu ni prste da primaknem nekoj knjizi, niti
da jedva dotaknem prekidač na lampi, niti da otklopim
muzičku kutiju, a da mi osećaj da sam uputio uvredu ili
izazov ne preleti ispred očiju kao jato vrabaca.
Znate zbog čega sam došao u vašu kuću, u vaš brižljivo
sređen salon, tako tih u podne. Sve izgleda tako prirodno, kao
i uvek kada se ne zna istina. Otišli ste u Pariz, a ja sam ostao
u stanu u ulici Suipaća, razradili smo jednostavan i
zadovoljavajući plan koji je oboma odgovarao sve dok vas
septembar ponovo ne dovede u Buenos Ajres a mene baci u
neku drugu kuću u kojoj možda... Ali. ne pišem vam zbog
toga, ovo pismo vam šaljem zbog zečića, čini mi se da je
pravo da vas obavestim, i zbog toga što volim da pišem
pisma, a možda i zato što pada kiša.
Preselio sam se prošlog četvrtka, u pet popodne, uz
maglu i gađenje. Toliko sam kofera zatvorio u životu, tolike
sate proveo pakujući prtljag sa kojim nikuda nisam putovao,
da je četvrtak bio dan pun senki i remenja, jer kada vidim
remenje za kofere kao da vidim senke, delove nekog biča
koji me šiba posredno, na najsuptilniji i najužasniji način. Ali
spakovao sam kofere, obavestio vašu služavku da ću se
useliti, i ušao u lift. Baš između prvog i drugog sprata osetio
sam da ću povratiti zečića. Nikada vam to ranije nisam
objašnjavao, nemojte misliti da je to bilo iz nepoverenja, ali
naravno da čovek ne može tek tako početi da objašnjava
ljudima kako s vremena na vreme povrati zeca. Kako mi se
to uvek događalo dok sam bio sam, ćutao sam o tome kao što
se ćuti i o tolikim stvarima koje se neprestano događaju (ili
ih neko čini) u potpunoj tajnosti. Ne prebacujte mi to, Andre,
ne prebacujte mi to. S vremena na vreme mi se desi da
povratim zečića. To nije razlog da čovek ne živi u bilo kojoj
kući, nije razlog zbog kojeg bi čovek morao da se stidi,
usamljuje i ćuti o tome.
Kad osetim da ću povratiti zeca, stavljam dva prsta u usta
kao raširena klešta i čekam dok u grlu ne osetim mlako krzno
koje se penje kao pena na prevrelom voću. Sve prolazi brzo
i čisto, za tili čas. Izvlačim prste iz usta, i njima izvlačim za
uši belog zečića. Zečić izgleda zadovoljan, to je običan,
savršen zec, samo što je jako mali, mali kao zečić od
čokolade, ali beo i zečić skroz na skroz. Stavljam ga na dlan,
podižem mu dlačice milujući ga prstima, zec izgleda
zadovoljan što se rodio, pa se vrpolji i priljubljuje njušku uz
moju kožu, gurajući je uz one neme i golicave drhtaje zečje
njuške uz kožu šake. Traži da jede pa ga onda (govorim o
vremenu kada se to događalo u mojoj kući u predgrađu)
izvodim na balkon i stavljam ga u veliku saksiju gde raste
detelina koju sam radi toga posejao. Zečić sasvim uspravi
uši, obavije meku detelinu hitrim pokretom gubice, te onda
znam da ga mogu ostaviti i otići, da na neko vreme mogu
nastaviti sa životom nimalo različitim od života mnogih koji
svoje zečeve kupuju na farmama.
Između prvog i drugog sprata, Andre, kao da mi
najavljuje kakav će biti moj život u vašoj kući, obuze me
osećaj da ću povratiti zečića. Odmah sam se uplašio (ili
začudio? Ne, bio je to strah od samoga čuđenja, možda) jer
pre nego što sam otišao iz svoje kuće, samo dva dana ranije,
povratio sam zečića i bio sam bezbedan za čitav mesec, ili
pet nedelja, uz malo sreće možda i šest. Gledajte, ja sam
problem sa zečevima savršeno rešio. Posejao bih detelinu na
balkonu u mojoj drugoj kući, povratio bih zečića, stavio ga u
detelinu, i posle mesec dana, kada bih naslutio da ću svakog
trenutka... poklanjao sam već poodraslog zeca gospođi De
Molina, koja je mislila da mi je to hobi i ćutala je. U drugoj
saksiji bi već rasla meka i ukusna detelina, pa sam bez brige
dočekivao jutro kada će mi golicanje dlačica koje se penju
zapušiti grlo, i novi zečić bi od tog časa ponavljao život i
navike prethodnog. Navike su, Andre, konkretni oblici ritma,
one učestvuju u ritmu koji nam pomaže da živimo. Nije
strašno povraćati zečiće kad čovek jednom uđe u
nepromenljiv ciklus, u metod. Hteli biste da znate čemu sav
taj posao, čemu sva ta detelina i gospođa De Molina. Bolje
bi bilo odmah ubiti zečića i... Ah, trebalo bi da vi povratite
bar samo jednog, uzmete ga prstima i spustite na opružen
dlan, dok je još vezan za vas samim činom, neizrecivom
aurom tek raskinute spone. Mesec dana napravi veliko
rastojanje: mesec dana je veličina, duga dlaka, skakanje,
divalj pogled, potpuna razlika. Andre, mesec dana zbilja
jeste zec, zbilja napravi zeca; ali početni trenutak, kada mlak
i uzavreo čuperak otkrije neopozivo prisustvo... Kao pesma
u prvim trenucima, plod jedne noći u Idumeji – pripada
čoveku koliko i čovek sam... a potom toliko neko drugi,
toliko usamljen i dalek u svom prostranom belom svetu
veličine pisma.
Odlučio sam, i pored svega, da ubijem zečića čim se
rodi. Ja bih živeo četiri meseca u vašoj kući: četiri – a uz
nešto sreće možda i tri – kašike alkohola u njušku. (Znate li
da milosrđe dopušta da se zečić trenutno ubije dajući mu da
popije kašiku alkohola? Potom njegovo meso ima bolji ukus
kažu, mada ja... Tri-četiri kašike alkohola, zatim kupatilo ili
smotuljak koji se prilaže uz ostale otpatke.)
Kada sam prolazio pored trećeg sprata, zečić se mrdao
na mom dlanu. Sara je čekala gore, da mi pomogne da
unesem kofere... Kako da joj objasnim, eto hir, prodavnica
životinja? Uvio sam zečića u svoju maramicu, stavio ga u
džep kaputa koji nisam zakopčao da ga ne bih prignječio.
Jedva se micao. Njegova sićušna svest mora da mu je
otkrivala važne činjenice: da je život kretanje naviše uz jedno
klik na kraju, kao i nisko, belo nebo koje obavija i miriše na
lavandu, u dnu mlakog bunara.
Sara ništa nije videla, suviše ju je zaokupilo neodložno
pitanje kako da prilagodi svoje shvatanje reda mom koferu-
ormaru, mojim papirima i mom nezadovoljstvu zbog njenih
opširnih objašnjenja u kojima obiluje izraz „na primer“. Čim
sam ugrabio priliku zatvorio sam se u kupatilo; da ga sad
ubijem. Tanak prsten toplote obavijao je maramicu, zec je
bio jako beo i, čini mi se, lepši od ostalih. Nije me gledao,
samo se meškoljio i bio zadovoljan, što predstavlja
najužasniji način da me gleda. Zatvorio sam ga u praznu
kutiju za prvu pomoć i vratio se da se raspakujem, zbunjen
ali ne i nesrećan, ne kao krivac, ne trljajući ruke sapunom
kako bih sa njih sprao poslednji trzaj.
Shvatio sam da ne mogu da ga ubijem. Ali te iste noći
povratio sam jednog crnog zečića. Pa dva dana kasnije belog.
I četvrte noći sivog zečića.
 Sigurno volite onaj vaš lep ormar u spavaćoj sobi, s
velikim vratima koja se širom otvaraju, i praznim policama
koje čekaju moju odeću. Sada ih tamo držim. Tamo unutra.
Zbilja izgleda neverovatno – ni Sara ne bi poverovala. Jer
Sara ništa ne sluti, a to što ništa ne sluti ima se zahvaliti mom
groznom zadatku, zadatku koji mi odnosi dane i noći
zamahom grabuljice i stvrdnjava me i skamenjuje iznutra,
kao onu morsku zvezdu koju ste ostavili iznad kade, što pri
svakom kupanju kao da čoveku prekriva telo solju i vrelinom
sunca i snažnom tutnjavom iz dubine.
Danju spavaju. Ima ih deset. Danju spavaju. Ormar sa
zaključanim vratima predstavlja dnevnu noć samo za njih,
tamo prospavaju svoje noći, smireno i poslušno. Kad pođem
na posao, ponesem ključeve od spavaće sobe. Sara sigurno
misli kako nemam poverenja u njeno poštenje i gleda me u
nedoumici, svakoga jutra se vidi da hoće nešto da mi kaže,
ali na kraju oćuti a ja sam tako zadovoljan. (Kad namešta
spavaću sobu, od devet do deset, pravim buku u salonu,
stavim neku ploču Benija Kartera koja ispunjava čitav
prostor, a pošto i Sara voli saetu i pasodoble, ormar izgleda
nečujan, kakav možda i jeste, jer za zečiće je tada noć i vreme
odmora.)
Njihov dan započinje u satu posle večere, kad Sara
odnese poslužavnik uz tiho zveckanje štipaljki za šećer,
poželi mi laku noć – da, poželi mi laku noć, Andre, najgore
od svega je što mi poželi laku noć – i zatvori se u svoju sobu
i odjednom sam tu samo ja, sam sa tim ukletim ormarom,
sam sa svojom dužnošću i tugom.
Puštam ih da izađu, da se žustro bace na osvajanje salona
dok, živahni, osećaju miris deteline koja se krila u mojim
džepovima a sada po tepihu pravi privremene šare koje oni
menjaju, pomeraju, brišu za tili čas. Lepo jedu, u tišini i redu,
do tog trenutka nemam šta da kažem, samo ih posmatram sa
sofe, sa nekom bespotrebnom knjigom u ruci – ja koji sam
želeo da pročitam sve vaše Žirodue, Andre, i Lopesovu
argentinsku istoriju koju držite na najnižoj polici – jedu
detelinu.
Deset ih je. Skoro svi beli. Dižu nežnu glavu ka
lusterima u salonu, troje su nepomični po svom danu, oni koji
vole svetlost jer njihova noć nema ni meseca ni zvezda ni
fenjera. Gledaju svoje trostruko sunce i zadovoljni su. I tako
skaču po tepihu, po stolicama, deset nemirnih mrlja se kao
neko pokretno sazvežđe premeštaju sa jedne na drugu stranu,
dok bih ja želeo da ih vidim mirne, da ih gledam kraj mojih
nogu, mirne – to je pomalo san svakoga boga Andre, nikada
ostvareni san bogova – a ne da ovako proviruju iza portreta
Migela de Unamuna, oko svetlozelenog vrča, iz crnog
udubljenja u pisaćem stolu, uvek manje od deset, večito šest
ili osam, a ja se pitam gde li su ona dva što nedostaju, a ako
Sara ustane iz bilo kog razloga, a Rivadavijino
predsednikovanje o kojem sam hteo da čitam u Lopesovoj
istoriji?
Ne znam kako odolevam, Andre. Sećate se da sam došao
u vašu kuću kako bih se odmorio. Nisam ja kriv što s
vremena na vreme povratim ponekog zečića, pa ova selidba
me je promenila iznutra – nije u pitanju nominalizam, niti
magija, samo stvari ne mogu da se menjaju tako naglo, mada
ponekad grubo promene pravac, i kada očekujete šamar
zdesna. Tako je, Andre, ili nekako drugačije, ali uvek tako.
Pišem vam po noći. Tri je popodne, ali pišem vam po
njihovoj noći. Danju spavaju. Kakvo je olakšanje ova
kancelarija puna vike, naloga, pisaćih mašina rojal,
vicepredsednika i mimeografa! Kakvo olakšanje, kakav mir,
kakav užas, Andre! Sad me zovu telefonom, to su prijatelji
koji se brinu zbog mojih usamljeničkih noći. Luis me zove u
šetnju ili me Horhe podseća na neki dogovor. Skoro da se ne
usuđujem da kažem ne, izmišljam duge i uzaludne priče o
lošem zdravlju, o prevodima koji kasne, o bekstvu. A kada
se vratim i uđem u lift – onaj deo između prvog i drugog
sprata – iz noći u noć gajim u sebi lažnu nadu da to nije istina.
Činim koliko mogu da ne unište vaše stvari. Malo su
oglodali knjige na najnižoj polici, naći ćete ih skrivene, da
Sara ne bi primetila. Da li ste mnogo voleli lampu sa trbuhom
od porcelana punim leptira i starinskih viteza? Mesto
preloma jedva se primećuje, cele noći sam radio sa
specijalnim cementom koji su mi dali u jednoj engleskoj
prodavnici – znate da engleske kuće imaju najbolji cement –
i sada ostajem kraj nje da ni jedan ne bi mogao ponovo da je
dohvati šapama (skoro da je lepo videti kako vole da stanu,
u nostalgiji za dalekom ljudskošću, možda podražavajući
svog boga koji luta i strogo ih gleda; uostalom, verovatno ste
primetili – u detinjstvu, možda – da se zečić može ostaviti da
za kaznu stoji u ćošku, šapama oslonjen na zid, sasvim
miran, satima i satima).
U pet izjutra (malo sam odspavao, opružen na zelenoj
sofi, budeći se na svaki baršunasti trk, na svako zveckanje)
stavljam ih u ormar i čistim. Zato Sara zatiče sve u redu mada
sam ponekad na njoj primetio neko uzdržano čuđenje, kad se
zagleda u neki predmet, u neku malo izbledelu fleku na
tepihu, ponovnu želju da me nešto pita, ali ja zviždućem
Frankove simfonijske varijacije, i tako ni da zucne. Zašto bih
joj pričao, Andre, o nesrećnim pojedinostima gluvog
svitanja, dok kao biljka sanjivo tumaram skupljajući ostatke
deteline, otpale listove, bele dlake, sudarajući se sa
nameštajem, ludački pospan, a moj Zid kasni, a Troaja kojeg
nisam preveo, a odgovor gospođi koja je daleko i već će
početi da se pita šta... zašto nastaviti sa svim tim, zašto
nastavljati ovo pismo koje pišem između telefonskih
razgovora i sastanaka.
Andre, draga Andre, teši me što ih je deset, a ne više. Pre
petnaest dana sam držao na dlanu poslednjeg zečića, potom
ništa, samo njih deset sa mnom, njihova dnevna noć, i rast,
već su ružni dok im raste duga dlaka, puni potreba i hirova,
dok skaču po Antinojevoj bisti (to je Antinoj, zar ne, onaj
mladić što gleda onako slepo?) ili dok se gube u dnevnoj sobi
gde njihovi pokreti stvaraju šumove koji odjekuju, odjekuju
toliko da moram da ih izbacim odatle iz straha da će ih Sara
čuti i pojaviti se preda mnom užasnuta, možda u spavaćici –
a onda... Samo deset, pomislite na malu radost koja mi se
pruža sred svega toga, sve veći mir s kojim pri povratku
prolazim kraj tvrdog neba između prvog i drugog sprata.

Prekinuo sam pismo jer sam morao da prisustvujem

nekom sastanku. Nastavljam ga ovde, u vašoj kući, Andre, u
gluvo sivilo svitanja. Da li je ovo zbilja sledeći dan, Andre?
Komad beline na stranici biće za vas tek vremenski razmak,
most koji spaja slova od juče sa slovima od danas. Da vam
kažem kako se u tom razmaku sve srušilo, tamo gde vi vidite
lako savladiv most ja čujem kako puca besni pojas vode, za
mene se ova strana hartije, ova strana moga pisma ne
nastavlja u miru sa kojim sam vam pisao kada sam ga ostavio
kako bih prisustvovao nekoj komisiji. U svojoj kockastoj
noći bez tuge spava jedanaest zečića; možda baš sad, ali ne,
ne sad. U liftu, kasnije, ili kad uđem; više nije važno gde, ako
je kada – sada, ako se može desiti u svakom od onih sada
koja mi preostaju.
Dosta više, napisao sam ovo zato što mi je važno da vam
pokažem da nisam bio toliko kriv zbog nepopravljivog
uništenja vaše kuće. Ostaviću ovo pismo da vas čeka, bilo bi
mučno da vam ono stigne poštom u neko vedro parisko jutro.
Sinoć sam preokrenuo knjige na drugoj polici; već su mogli
da ih dohvate, ako se usprave ili ako skoče, oglodali su leđa
kako bi naoštrili zube – ne od gladi, imaju onoliku detelinu
koju im kupujem i ostavljam u fiokama pisaćeg stola.
Pokidali su zavese, platna na foteljama, ivicu portreta
Augusta Toresa, prekrili dlakama ćilim i još su cičali, stali su
u krug ispod svetlosti lustera, u krug, kao da me obožavaju,
i odjednom su zacičali, cičali su onako kako, verujem, zečevi
nikad ne ciče.
Uzalud sam pokušavao da izvučem dlake koje su kvarile
ćilim, da ispravim ivicu izgaženog platna, da ih ponovo
vratim u ormar. Dan se pomalja, možda će Sara uskoro da se
probudi. Skoro da je čudno što mi Sara više nije važna.
Čudno je da mi ne smeta što gledam kako skaču u potrazi za
igračkama. Nisam toliko kriv, videćete kada stignete da su
mnoga oštećenja lepo popravljena cementom koji sam kupio
u engleskoj prodavnici, učinio sam sve što sam mogao kako
bih vam uštedeo muke... Sto se mene tiče, od deset do
jedanaest postoji kao neka nesavladiva praznina. Vidite i
sami: deset je bilo u redu, sa ormarom, detelinom i nadom,
koliko stvari može da se uradi. Sa jedanaest već ne, kad
kažemo jedanaest, to je sigurno dvanaest, Andre, dvanaest
koje će postati trinaest. Onda je tu svitanje i hladna samoća
u koju staju radost, uspomene, vi, i možda još toliko toga. Tu
je i onaj balkon nad ulicom Suipaća preplavljen zorom, prvi
zvuci grada. Ne verujem da će im biti teško da pokupe
jedanaest zečića rasprskanih po pločniku. Možda ih neće ni
primetiti, zaokupljeni drugim telom koje brzo treba odneti,
pre nego što tuda prođu prvi đaci.

ZVERINJAK
Između poslednje kašike sutlijaša – s vrlo malo cimeta,
prava šteta – i poljubaca pred polazak na spavanje, zazvonilo
je zvonce u sobi s telefonom, pa se Izabel skanjerala dok je
Ines odgovarala na poziv i onda rekla nešto majci na uvo.
Zgledalc su se, a onda obe pogledaše Izabel, koja je pomislila
na slomljeni kavez i tablice deljenja a malkice i na bes
gospođice Lusera što joj je zvonila na vrata kad se vraćala iz
škole. Nije bila toliko uznemirena, njena majka i Ines gledale
su nekako kroz nju, skoro da im je služila kao izgovor; ali
gledale su je.
- Veruj da se meni ne sviđa da ide – reče Ines. – Ne
toliko zbog tigra, na kraju krajeva, oni na to dobro paze. Ali
kuća je tako tužna, a taj dečko sam, da se igra sa njom...
 - Ni meni se ne sviđa – reče majka, i na Izabel se kao
niz neki tobogan stuštila pomisao da će je poslati kod
Funesovih da provede leto. Bacila se na tu vest, kao u neki
ogroman zeleni talas, Funesovi, Funesovi, naravno da će je
poslati. Nije im se sviđalo ali je bilo zgodno. Nežne bronhije,
Mar del Plata je preskupa, teško je izlaziti na kraj sa
razmaženom, glupavom devojčicom, vladanje pristojno
pošto je gospođica Tanja tako dobra, nemiran san i igračke
na sve strane, zapitkivanja, dugmad, prljava kolena. Osetila
je strah, i zadovoljstvo, miris vrba i u iz Funes koje se mešalo
sa sutlijašem, već je kasno, na spavanje, smesta u krevet.
Ležala je u mraku, prekrivena poljupcima i tužnim
pogledima Ines i majke, nisu baš bile odlučne ali su već bile
konačno odlučile da je pošalju. Unapred je proživljavala
dolazak u karucama, prvi doručak, veselje onog Nina lovca
na bubašvabe, Nina žabe, Nina ribe (uspomena od pre tri
godine: Nino joj je pokazivao sličice zalepljene u album i
ozbiljno joj govorio: „Ovo je žaba, a ovo je ri-ba“). Sad Nino
čeka u parku sa mrežom za leptire, i meke Remine ruke –
videla ih je kako izranjaju iz tame, oči su joj bile otvorene i
umesto Ninovog lica, cap, ruke te Reme, najmlađe od
Funesovih. „Tetka Rema me toliko voli“, i Ninove oči su se
raširile i ovlažile, ponovo je videla Nina kako se rasplinjava
u zbrkanom vazduhu spavaće sobe, posmatrajući je
zadovoljno. Nino riba. Zaspala je želeći da nedelju dana
prođe te iste noći, i onda rastanak, putovanje vozom, jedna
milja u karucama, kapija, eukaliptusi kraj ulaza. Pre nego što
je zaspala na trenutak se užasnula kada je pomislila da sve to
možda samo sanja. Odjednom se proteglila i stopalima
udarila u bronzane šipke, zabolelo ju je kroz jorgan, a u
velikoj trpezariji čulo se kako majka i Ines razgovaraju,
prtljag, odlazak kod lekara zbog onih zapaljenja, bakalarovo
ulje i hamamelis. Nije san, nije san.
Nije bio san. Odveli su je u Konstitusion jednog
vetrovitog jutra, sa zastavicama na uličnim tezgama na trgu,
kolač u Mešovitom vozu i veliki ulazak na peron broj
četrnaest. Ines i majka su je toliko izljubile da joj je lice bilo
kao da je neko po njemu gazio, meko, i mirisalo je na ruž i
na Kotijev puder, vlažno oko usta; tu gadost vetar joj je
obrisao jednim pokretom. Nije se plašila da putuje sama jer
je velika devojčica, sa ništa manje nego dvadeset pezosa u
novčaniku, Kompanija Sansijena za smrznuto meso uvlačila
se kroz prozorčić slatkastim mirisom, Rijaćuelo je bio
žućkast, a Izabel se već oporavila od pritvornog plača,
zadovoljna, premrla od straha, neumorno se u punoj meri
koristila svojim sedištem, svojim prozorčićem, skoro jedina
putnica u delu vagona u kojem su se mogli ispitati skoro svi
ćoškovi i gde se moglo ogledati u ogledalcima. Pomislila je
jednom-dvaput na majku, na Ines – verovatno su već u
devedesetsedmici, napuštaju Konstitusion – pročitala
zabranjeno pušenje, zabranjeno pljuvanje, 42 mesta za
sedenje, prolazili su kroz Banfild punom brzinom,
vuuuuuum!, livade, i livade, i livade pomešane sa ukusom
milkibara i mentol bombona. Ines joj je savetovala da počne
da plete lizezu od zelene vunice, tako da ju je Izabel ponela
u najskrovitijem kutku u koferu, sirota Izabel, svakakve joj
gluposti padaju na pamet.
Na stanici se malo uplašila, jer ako karuce... Ali bile su
tu, zajedno sa procvetalim Nikanorom punim poštovanja, te
devojčice ovo, te devojčice ono, je li dobro putovala, je li
donja Elisa još uvek lepa, naravno da je padala kiša – o, to
truckanje u karucama, napred-nazad, donosilo joj je ceo
akvarijum prethodne posele Los Ornerosu. Sve je bilo manje,
sve je bilo staklenastije i ružičastije, tada nije bilo tigra, don
Nikanor je bio manje sed, samo pre tri godine, Nino žaba,
Nino riba, Remine ruke od kojih bi joj došlo da plače i da ih
cele oseti na svojoj glavi, taj zagrljaj skoro kao smrt i kao
vanilice sa kremom, dve najbolje stvari u životu.

Dali su joj sobu na spratu, celu za nju, prelepu. Soba za

odrasle (zamisao je bila Ninova, on sav crne kovrdže i oči,
sladak u svom plavom kaputiću; naravno da ga je Luis terao
da se uveče oblači jako lepo, u škriljčano sivo, sa crvenom
kravatom) a unutra je bila druga sobica sa ogromnim divljim
kardinalom. Kupatilo je bilo dvoja vrata dalje (ali unutrašnja
vrata, tako da se moglo ići a da se prethodno ne proverava
gde je tigar), puno cevčica i metala, mada Izabel nisu mogli
tako lako prevariti, već u kupatilu se sasvim primećivalo
selo, stvari nisu bile tako savršene kao u gradskom kupatilu.
Mirisalo je na starež, drugog jutra pronašla je bubu koja ide
na vlagu kako šeta po lavabou. Jedva ju je dodirnula,
pretvorila se u preplašenu kuglicu, okliznula se i otkotrljala
niz klokotavi otvor.

Draga mama laćam se pera da bih – Jeli su u zastakljenoj

trpezariji, gde je bilo svežije. Mali se svaki čas žalio na
vrućinu, Luis nije govorio ništa ali bi mu se ubrzo pojavile
kapljice na čelu i bradi. Samo je Rema bila mirna, dodavala
je tanjire polako i uvek kao da je ručak rođendanski, malkice
svečano i uzbuđeno. (Izabel je kriomice učila od nje kako da
seče meso, kako da naređuje posluzi.) Luis je skoro uvek
čitao, pesnica prislonjenih na slepoočnice i sa knjigom
naslonjenom na flašu. Rema bi mu dodirnula ruku pre nego
što bi mu dodala tanjir, a ponekad bi ga Mali prekidao i zvao
ga filozofom. Izabelu je bolelo što je Luis filozof, ne zbog
toga, nego zbog Malog, zato što je Mali onda imao izgovor
da mu se podsmeva i da mu to govori.
Tako su jeli: Luis u čelu, Rema i Nino s jedne strane,
Mali i Izabel sa druge, tako da je u čelu bio jedan odrastao, a
sa strane po jedno dete i jedan odrastao. Kada bi Nino nešto
hteo stvarno da joj kaže, šutnuo bi je u cevanicu. Jednom je
Izabel dreknula i Mali je pobesneo i rekao joj da je
nevaspitana. Rema se zagledala u nju, pa se Izabel na kraju
utešila njenim pogledom i čorbicom od povrća.
Mamice, pre nego što krenemo na ručak isto je kao i u
svako drugo doba, treba proveriti da li – Skoro uvek je Rema
išla da vidi može li da se uđe u zastakljenu trpezariju. Drugog
dana došla je u veliku dnevnu sobu i rekla im da sačekaju.
Dugo je prošlo dok jedan momak nije javio da je tigar u vrtu
sa detelinom, onda je Rema uzela decu za ruke pa su svi ušli
da jedu. Tog jutra krompir je bio usahnuo, mada su se samo
Mali i Nino bunili.
Rekla si mi da ne smem – Pošto je Rema naizgled
onemogućavala, svojom blagom dobrotom, bilo kakvo
pitanje. Bilo im je tako dobro da se nisu morali brinuti za
sobe. Kuća je ogromna, a u najgorem slučaju je samo trebalo
ne ulaziti u jednu sobu; uvek samo jednu, tako da nije važno.
Za dva dana Izabel se navikla kao Nino. Od jutra do mraka
igrali su se u vrbovom šumarku, a ako se nije moglo u
vrbovom šumarku, ostajao im je vrt sa detelinom, park sa
ljuljaškama i obala potoka. U kući je bilo isto, imali su svoje
spavaće sobe, hodnik po sredini, biblioteku u prizemlju
(osim jednog četvrtka kad se nije moglo u biblioteku) i
zastakljenu trpezariju. U Luisovu radnu sobu nisu išli zato
što je Luis stalno čitao, ponekad je pozivao svog sina i davao
mu knjige sa slikama; ali Nino ih je iznosio odatle, odlazili
su da ih razgledaju u dnevnoj sobi ili u vrtu preko puta.
Nikada nisu ulazili u radnu sobu Maloga jer su se bojali
njegovog besa. Rema im je rekla da je bolje tako, rekla im je
to kao da ih upozorava; oni su već umeli da čitaju u tišini.
Sve u svemu, bio je to tužan život. Izabel se jedne noći
upitala zašto su je Funesovi pozvali na letovanje. Nije imala
dovoljno godina da bi shvatila da to nije zbog nje nego zbog
Nina, da je bila letnja igračka koja treba da razveseli Nina.
Samo je uspela da primeti da je kuća tužna, da je Rema
nekako umorna, da jedva pada kiša, a da su stvari, ipak,
nekako vlažne i zapuštene. Posle nekoliko dana navikla se na
red u kući, na ne previše tešku disciplinu tog leta u Los
Ornerosu. Nino je počinjao da shvata mikroskop koji mu je
poklonio Luis, proveli su divnu nedelju gajeći bube u nekom
koritu sa ustajalom vodom i lišćem kale, i stavljajući kapi na
staklenu pločicu kako bi gledali mikrobe. „To su larve
komaraca, tim mikroskopom nećete videti mikrobe“,
govorio im je Luis iza svog pomalo postiđenog i dalekog
osmeha. Oni nisu mogli da veruju da taj uskiptali užas nije
mikrob. Rema im je donela kaleidoskop koji je čuvala u
svom ormaru, ali i dalje im se više sviđalo da otkrivaju
mikrobe i da im broje noge. Izabel je nosila sveščicu sa
beleškama o eksperimentima, mešala je biologiju i hemiju i
spremanje domaćih lekova. Napravili su domaću apoteku u
Ninovoj sobi, pošto su prethodno pročešljali kuću kako bi se
snabdeli stvarima. Izabel je rekla Luisu: „Hoćemo sve: razne
stvari.“ Luis im je dao tablete andreu, ružičastu vatu, neku
reklamnu tubicu. Mali im je dao gumenu vrećicu i bočicu sa
zelenim tabletama i pocepanom etiketom. Rema je došla da
vidi apoteku, pročitala je spisak iz sveščice, i rekla im kako
počinju da uče korisne stvari. Njoj ili Ninu (koji se uvek
uzbuđivao i hteo da se pokaže pred Remom) palo je na pamet
da naprave herbarijum. Kako se toga jutra moglo ići u vrt sa
detelinom, išli su da skupljaju uzorke i uveče su im podovi
spavaćih soba bili prekriveni listovima i cvetovima na hartiji,
skoro da nije imalo gde da se stane. Pre nego što je zaspala,
Izabel je zabeležila: „List broj 74: zelen, u obliku srca, sa
smeđim tačkicama.“ Malo ju je ljutilo što su skoro svi listovi
bili zeleni, skoro svi glatki, skoro svi kopljastog oblika.

Onoga dana kada su pošli u lov na mrave, videla je

momke sa imanja. Predradnika i nadzornika poznavala je
dobro jer su dojavljivali vesti u kuću. Ali ostali momci,
mlađi, stajali su tamo pored nadstrešnice, dremljivog izraza
lica, povremeno zevajući i gledajući kako se deca igraju.
Jedan je rekao Ninu: „Šta će ti sve te bube“, i prstom ga
lupnuo po glavi, između kovrdža. Izabel je poželela da se
Nino naljuti, da pokaže da je gazdin sin. Boca im je već
kiptela od mrava a na obali potoka naišli su na ogromnog
tvrdokrilca pa su i njega ubacili unutra, da vide. Ideju za
mravinjak uzeli su iz Kovčežića znanja za mlade, a Luis im
je pozajmio dugačku i duboku škrinju od stakla. Dok su
odlazili, odnoseći je zajedno, Izabel ga je čula kako kaže
Rimi: „Bolje da tako miruju u kući.“ Takođe joj se učinilo da
je Rema uzdahnula. Setila se pre nego što je zaspala, u vreme
pojavljivanja lica u mraku: ponovo je videla Malog kako
izlazi da puši na tremu, onako mršav, pevušeći, i Remu kako
iznosi kafu i njega kako uzima šoljicu ali promaši, tako je
trapav da je stisnuo Remine prste dok je uzimao šolju, Izabel
je videla iz trpezarije kako Rema povlači ruku nazad i kako
Mali jedva uspeva da zadrži šoljicu da ne padne, i zbunjeno
se smeje. Bolje crni nego crveni mravi: veći su, proždrljiviji.
Zatim se pusti gomila crvenih, pa se rat prati kroz staklo, na
sigurnom. Osim ako se uopšte ne potuku. Dva mravinjaka,
svaki u po jednom uglu staklene kutije. Utešiće se
posmatrajući različite navike, sa posebnom sveščicom za
svaku vrstu mrava. Ali potući će se skoro sigurno, rat bez
predaha za gledanje kroz staklo, i samo jedna sveščica.

Rema nije volela da ih nadgleda, ponekad bi prošla

pored spavaćih soba i videla ih sa mravinjakom pored
prozora, oduševljene i mokre. Nino je bio majstor da odmah
ukaže na nove galerije, a Izabel je proširivala plan ucrtan
mastilom na dve stranice. Po Luisovom savetu na kraju su
primili samo crne mrave, a mravinjak je već bio ogroman,
mravi su bili kao ludi i radili su sve do noći, kopali i prevrtali
uz hiljade uređivanja i preuređivanja, uz upozorenja
izdavana trljanjem antena i nogu, uz iznenadne napade besa
ili žustrine, okupljanja i raspršivanja bez vidljivog razloga.
Izabel više nije znala šta da beleži, malo-pomalo napustila je
sveščicu i provodili su sate proučavajući i zaboravljajući na
otkrića. Nino je već polako želeo da se opet vrate u vrt,
pominjao je ljuljaške i konje. Izabel ga je pomalo prezirala.
Mravinjak je vredeo više od čitavog Los Ornerosa, a nju je
oduševljavala pomisao da se mravi šetaju bez ikakvog straha
od tigra, ponekad bi joj došlo da zamisli tigrića malog kao
gumica za brisanje kako luta po galerijama u mravinjaku;
možda bi se zato ponekad onako razbežali, ili se skupili na
gomilu. I sviđalo joj se da ponavlja veliki svet u onom
staklenom, sad kada se osećala pomalo zarobljenom, sad
kada je bilo zabranjeno da se siđe u trpezariju dok ih Rema
ne pozove.
Priljubila je nos uz jedno od stakala, odjednom se
zainteresovala jer je volela da je cene; čula je Remu kako
zastaje na vratima, ćuti, gleda je. Takve stvari čula je toliko
jasno kada je to bila Rema.
- Zašto tako sama?
- Nino je otišao kod ljuljaški. Čini mi se da bi ovo
trebalo da bude kraljica, ogromna je.
Remina kecelja ogledala se u staklu. Izabel je videla da
je malo podigla jednu ruku, u odrazu na staklu izgledalo je
kao da je u mravinjaku, odjednom je pomislila na tu istu ruku
kako pruža kafu Malome, ali sada su joj mravi šetali po
prstima, mravi umesto šolje i ruke Maloga koja joj je stiskala
jagodice.
- Skloni ruku, Rema – zamolila ju je.
- Ruku?
- Sad je u redu. Odraz plaši mrave.
- Aa. Sad se može u trpezariju.
- Kasnije. Da li je Mali ljut na vas, Rema?
Ruka je prešla preko stakla kao ptica pored prozora.
Izabeli se učinilo da se mravi zaista plaše, da beže od odraza.
Sad se više ništa nije videlo, Rema je bila otišla, odlazila je
hodnikom kao da od nečega beži. Izabel se uplašila od
njenog pitanja, kakav potuljen i besmislen strah, možda ne
toliko od pitanja koliko od toga što je videla kako Rema
odlazi, od ponovo prozirnog stakla gde su se galerije slivale
i krivile kao nakostrešeni prsti u zemlji.

Jednog popodneva odmor, pa lubenica, stoni tenis uza

zid koji je gledao na potok, i Nino je bio sjajan, izvlačio
udarce koji su izgledali beznadežni i penjao se uz puzavicu
na krov da bi otkačio loptu koja se zaglavila između dva
crepa. Iz pravca vrbaka došao je neki momak i pravio im
društvo u igri, ali bio je spor i promašivao lopte. Izabel je
mirisala lišće agvaribaja i u jednom trenutku, kada je
bekhendom vratila nezgodnu loptu koju joj je Nino nisko
uputio, nekako sasvim iznutra osetila je sreću leta. Prvi put
je shvatala svoje prisustvo u Los Ornerosu, letovanje, Nina.
Pomislila je na mravinjak, tamo gore, i to je bilo nešto mrtvo
i vlažno, užas nogu koje traže izlaz, pokvaren i otrovan
vazduh. Udarila je loptu besno, veselo, otkinula grančicu
agvaribaja zubima i s gađenjem je ispljunula, srećna,
konačno zaista na seoskom suncu.
Stakla su pala kao grad. To se dogodilo u radnoj sobi
Malog. Videli su kako se naginje, samo u košulji, sa velikim
crnim naočarima.
- Balavci nijedni!
Momak je pobegao. Nino je stao pored Izabel, ona je
osetila kako on drhti od istog vetra od kojeg i vrbe.
- Nismo hteli, striče.
- Zaista, Mali, nismo hteli.
Nije ga više bilo.

Zamolila je Remu da odnese mravinjak, i Rema joj je

dozvolila. Posle, čavrljajući dok joj je pomagala da složi
odeću i obuče pidžamu, zaboravile su na to. Izabel je osetila
blizinu mrava kada joj je Rema ugasila svetlo i otišla niz
hodnik da poželi laku noć Ninu koji je još bio plačljiv i tužan,
ali nije se usudila opet da je pozove, Rema bi pomislila kako
je ona derište. Rešila je odmah da zaspi, a rasanila se kao
nikad do tada. Kada je došao trenutak lica u mraku, videla je
majku i Ines kako se zgledaju sa nasmejanim saučesničkim
izrazom i navlače fosforescentno žute rukavice. Videla je
Nina kako plače, majku i Ines sa rukavicama koje su sada
bile ljubičaste kape koje su im se vrtele i vrtele na glavi, Nina
sa ogromnim praznim očima – možda zato što je toliko
plakao – i predvidela je da će sada videti Remu i Luisa, želela
je da vidi njih, a ne Maloga, ali videla je Maloga bez naočara,
sa istim zgrčenim licem kakvo je imao kada je počeo da tuče
Nina a Nino je uzmicao sve dok nije bio priteran uza zid i
gledao ga je kao da čeka da se to završi, a Mali mu je ponovo
udario šamar, tako opušteno i meko da je zvučao vlažno, sve
dok Rema nije stala pred njega i on se nasmejao a lice mu je
skoro dodirivalo Remino, a onda se čulo da se Luis vraća i
da izdaleka kaže kako sad mogu da uđu u trpezariju sa
unutrašnje strane. Sve tako brzo, sve zato što je Nino bio tu
a Rema je došla da im kaže da ne mrdaju iz dnevne sobe dok
Luis ne proveri u kojoj je sobi tigar, i ostala je sa njima da
gleda kako igraju dame. Nino je pobeđivao i Rema ga je
pohvalila, onda je Nino bio tako zadovoljan da ju je obgrlio
oko struka i hteo da je poljubi. Rema se nagnula, smejući se,
i Nino ju je ljubio u oči i u nos, oboje su se smejali, kao i
Izabel, bili su toliko srećni dok su se tako igrali. Nisu videli
kada im je Mali prišao, kada se našao pored njih otrgnuo je
Nina jednim pokretom, rekao mu nešto o lopti koja je udarila
u prozor u njegovoj sobi i počeo da ga tuče, gledao je Remu
dok je tukao, izgledalo je da je besan na Remu i ona mu se
na trenutak usprotivila pogledom, Izabel je prestrašeno
gledala kako mu se okrenula licem i stala ispred da zaštiti
Nina. Cela večera bila je pretvaranje, laž, Luis je mislio da
Nino plače zato što je pao i udario se, Mali je gledao Remu
kao da joj naređuje da ćuti, Izabel je sada videla kako su mu
usta okrutna i lepa, usne jarko crvene; u mraku su usne bile
još rumenije, video se sjaj zuba koji su se jedva nazirali. Iz
zuba je izbio sunđerast oblak, zeleni trougao, Izabel je
treptala kako bi obrisala slike i opet su se pojavile Ines i
majka sa žutim rukavicama; pogledala ih je načas i pomislila
na mravinjak: to je bilo tu i nije se videlo; žute rukavice nisu
bile tu, a ona ih je ipak videla kao usred bela dana. To joj se
učini skoro čudno, nije mogla da učini da se mravinjak
pojavi, pre će biti da ga je osećala kao teret, komad
zgusnutog i živog prostora. Osećaj je bio tako jak da je
počela da traži šibice, noćnu sveću. Mravinjak iskrsnu
niotkuda obavijen treperavom tamom. Izabel je prišla noseći
sveću. Siroti mravi, pomisliće da izlazi sunce. Kada je uspela
da vidi jednu stranu, uplašila se; po mrklom mraku mravi su
radili. Videla je kako idu tamo-amo, gmižu u tako vidljivoj,
tako opipljivoj tišini. Radili su tu, unutra, kao da još nisu
izgubili nađu da će izaći.

O kretanju tigra skoro uvek je izveštavao predradnik;

Luis je u njega imao najviše poverenja, a kako je skoro po
čitav dan provodio radeći u svojoj radnoj sobi, nije izlazio
nikada niti je onima koji bi došli sa sprata dopuštao da se
mrdnu sve dok don Roberto ne bi poslao izveštaj. Ali morali
su da imaju i međusobno poverenje. Rema, zauzeta
poslovima u unutrašnjosti kuće, dobro je znala šta se dešava
u prizemlju i na spratu. Ponekad bi deca javljala Malom ili
Luisu. Ne zato što bi nešto videla, nego, ako bi ih don
Roberto zatekao napolju, pokazao bi im gde se nalazi tigar a
oni bi odlazili da jave. Ninu su sve verovali, Izabeli manje
jer je bila nova i mogla je da se prevari. A onda su na kraju,
pošto je Nino stalno bio uz nju, i njoj isto verovali. Tako je
bilo pre i posle podne; noću je Mali izlazio da proveri da li
su psi vezani i da nije ostao žar u blizini zgrada. Izabel je
videla da nosi revolver a ponekad i štap sa srebrnom drškom.
Remu nije htela da pita jer Rema kao da je u tome
nalazila nešto tako očigledno i neophodno; kada bi je pitala,
ispala bi glupa, a ona je vodila računa o svom ponosu pred
drugom ženom. Sa Ninom je bilo lako, on je pričao i
prepričavao. Sve je tako jasno i očigledno kad on objasni.
Samo noću, ako bi htela da sebi ponovi tu jasnoću i
očiglednost, Izabel je shvatala da su važni razlozi i dalje
izostajali. Brzo je naučila šta je zaista važno: treba prethodno
proveriti može li se izaći iz kuće ili sići u zastakljenu
trpezariju, u Luisovu radnu sobu, u biblioteku. „Treba se
osloniti na don Roberta“, kazala je Rema. I na nju, i na Nina.
Luisa nije pitala jer je retko kad znao. Malog, koji je uvek
znao, nikada nije pitala. I tako je sve bilo jednostavno, život
se za Izabel organizovao uz nešto više obaveza koje su se
ticale kretanja i nešto manje obaveza u vezi sa oblačenjem,
jelom, vremenom za spavanje. Pravo letovanje, onakvo
kakva bi trebalo da bude čitava godina.
... da te brzo vidim. Oni su dobro. Nino i ja imamo
mravinjak i igramo se i pravimo jako velik herbarijum. Rema
ti šalje poljupce, dobro je. Meni se čini da je tužna, kao i Luis
koji je jako dobar. Mislim da Luis ima nešto, a još i toliko
uči. Rema mi je dala divne šarene marame, dopašće se Ines.
Mama, ovo je divno i meni je zabavno sa Ninom i don
Robertom, to je predradnik i on nam kaže kad možemo da
izađemo i kuda, jedno veče zamalo nije pogrešio i poslao nas
na obalu potoka, uto je stigao jedan momak i rekao da ne
idemo, da si samo videla koliko se don Roberto ražalostio,
pa onda Rema, uzela je Nina i ljubila ga, a mene je toliko
stezala. Luis je pričao kako kuća nije za decu, a Nino ga je
pitao ko su ta deca i svi su se smejali, čak se i Mali smejao.
Don Roberto je predradnik.
Kada bi došla po mene ostala bi nekoliko dana i mogla
bi da budeš sa Remom i da je razveseliš. Ja mislim da je
ona...
Ali reći majci da Rema noću plače, da ju je čula kako
plače dok je nesigurnim korakom prolazila hodnikom, kako
je zastala pred Ninovim vratima, produžila, sišla niz
stepenice (mora biti da je brisala oči) i Luisov glas, iz daleka:
„Šta ti je, Rema? Nije ti dobro?“, tišina, cela kuća kao jedno
ogromno uvo, zatim mrmljanje i ponovo Luisov glas: „On je
bednik, bednik...“, skoro kao da hladno utvrđuje neku
činjenicu, neko srodstvo, možda neku sudbinu.
... malo bolesna, prijalo bi joj kada bi došla da joj praviš
društvo. Moram da ti pokažem herbarijum i kamenje iz
potoka koje su mi doneli momci. Kaži Ines...
Bila je to noć kakva je njoj prijala, sa bubama, vlagom,
prepečenim hlebom i pudingom od griza sa korintskim
suvim grožđem. Sve vreme su lajali psi na obali potoka,
ogromna bogomoljka sletela je na Ninov ogrtač i on je otišao
po lupu, preklopili su je širokom čašom i razbesneli je kako
bi pokazala boju svojih krila.
- Baci tu bubu – zamoli Rema. – Tako mi se gade.
- Lep primerak – priznade Luis. – Gledajte kako prati
očima moju ruku. To je jedini insekt koji okreće glavu.
- Kakva grozna noć – reče Mali iza svojih novina.
Izabel bi volela da otkine glavu bogomoljki, da je secne
makazama, pa da vidi šta će biti.
- Ostavi je u čaši – zamolila je Nina. – Sutra bismo
mogli da je stavimo u mravinjak i da je proučimo.
Vrućina je rasla, u pola jedanaest nije se moglo disati.
Deca su ostala sa Remom u trpezariji u kući, muškarci su bili
u svojim radnim sobama. Nino je prvi rekao da mu se spava.
- Idi sam, ja ću posle doći da te vidim. Gore je sve u
redu. – Rema ga je obgrlila oko struka, pokretom koji je on
toliko voleo.
- Hoćeš li nam pričati priču, tetka Rema?
- Drugi put.
Ostale su same, sa bogomoljkom koja ih je gledala.
Došao je Luis da im poželi laku noć, promrmljao je nešto o
tome u koje vreme bi deca trebalo da idu u krevet, Rema mu
se nasmešila kad ga je poljubila.
- Mrzovoljno gunđalo – reče, a Izabel, nagnuta nad
čašom sa bogomoljkom, pomisli kako nikada nije videla
Remu da ljubi Malog, niti tako zeleno zelenu bogomoljku.
Pomerila je malo čašu a bogomoljka bi se raspomamila.
Rema joj je prišla da je zamoli da ode na spavanje.
- Baci tu bubu, užasna je.
- Sutra, Rema.
Zamolila je da se popne da joj poželi laku noć. Mali je
držao odškrinuta vrata radne sobe i šetao se u košulji,
raskopčanog okovratnika. Zviznuo joj je kad je prolazila.
- Idem na spavanje, Mali.
- Slušaj: kaži Remi da mi napravi hladnu limunadu i da
mi je donese ovamo. Onda samo idi u svoju sobu.
Naravno da će ići u svoju sobu, nije videla zašto bi joj
on to naređivao. Vratila se u trpezariju da kaže Remi, videla
je da okleva.
- Nemoj još da ideš. Napraviću limunadu pa ćeš je ti
odneti.
- On je rekao da...
- Molim te.
Izabel sede pored stola. Molim te. Čitavi oblaci velikih
buba bili su pod karbidnom lampom, ostala bi satima
zagledana u prazno i ponavljajući: Molim te, molim te.
Rema, Rema. Koliko ju je volela, a taj glas pun tuge bez dna,
bez mogućeg razloga, sam glas tuge. Molim te. Rema, Rema.
Grozničava vrućina popela joj se u lice, želja da se baci Remi
pred noge, da pusti da je Rema odnese na rukama, želja da
umre gledajući je a da se Rema sažali na nju, da svojim
tankim hladnim prstima pređe preko njene kose, preko
kapaka...
Sad joj je pružala zeleni bokal pun iseckanog limuna i
leda.
- Odnesi mu je.
- Rema...
Učinilo joj se da drhti, da je okrenula leđa stolu da joj
ona ne bi videla oči.
- Bacila sam bogomoljku, Rema.

Loše se spava po lepljivoj vrućini i uz toliko zujanje

komaraca. Dva puta samo što nije ustala, izašla u hodnik i
otišla u kupatilo da okvasi zapešća i lice. Ali čula je da neko
hoda. Dole, neko se šetao s kraja na kraj trpezarije, dolazio
do podnožja stepenica, vraćao se... To nisu bili prigušeni i
odmereni Luisovi koraci, nije bio ni Remin hod. Koliko li je
Malom bilo vrućina te noći, kako li je popio limunadu u
dugim gutljajima. Izabel ga je videla kako pije iz bokala,
rukama pridržavajući zeleni bokal sa žutim kolutovima koji
trepere u vodi pod lampom; ali istovremeno je bila sigurna
da Mali nije pio limunadu, da je još uvek gledao u bokal koji
mu je ona odnela do stola kao neko ko gleda neku beskrajnu
izopačenost. Nije htela da misli na osmeh Maloga, na to kako
je otišao do vrata kao da hoće da proviri u trpezariju, kako se
polako vratio.
- Morala je ona da mi je donese. Tebi sam rekao da odeš
u svoju sobu.
A njoj nije palo na pamet ništa drugo osim tako blesavog
odgovora:
- Vrlo je hladna, Mali.
A bokal zelen kao bogomoljka.

Nino je ustao prvi i predložio joj da idu da traže puževe

u potoku. Izabel skoro da nije spavala, sećala se salona sa
cvećem, zvončića, bolničkih hodnika, milosrdnih sestara,
toplomera u bocama sa bihloridom, slika sa prvog pričešća,
Ines, polomljenog bicikla, Mešovitog voza, kostima Ciganke
kada je imala osam godina. Kroz sve to, kao blag povetarac
što prevrće listove albuma, videla je da je budna, misleći na
tolike stvari koje nisu cveće, zvončići, bolnički hodnici.
Mrzovoljno je ustala, grubo je oprala uši. Nino je rekao da je
deset sati i da je tigar u salonu sa klavirom, tako da su mogli
odmah da odu na potok. Sišli su zajedno, jedva pozdravivši
Luisa i Malog koji su čitali pored otvorenih vrata. Puževi su
bili na obali prema njivama sa pšenicom. Nino se stalno žalio
na Izabelinu rasejanost, rekao joj je da nije dobra drugarica i
da uopšte ne pomaže da se napravi zbirka. Ona ga je
odjednom videla tako malog, takvo derište sa svojim
puževima i listovima.
Vratila se prva, kada su na kući dizali zastavu za ručak.
Don Roberto je upravo bio u obilasku i Izabel ga upita kao i
uvek. Nino je već polako pristizao, noseći kutiju sa puževima
i grabuljicama, Izabel mu pomože da ostavi grabuljice na
tremu pa su zajedno ušli. Rema je bila tu, bleda i ćutljiva.
Nino joj stavi plavog puža u ruku.
- Za tebe, najlepši.
Mali je već jeo, sa novinama pored sebe, Izabel jedva da
je imala gde ruku da nasloni. Luis je stigao poslednji iz svoje
sobe, zadovoljan kao i uvek u podne. Jeli su, Nino je pričao
o puževima, o jajima puževa u trsci, o zbirci prema veličini
ili boji. On će ih sam ubiti, zato što je Izabel žao, staviće ih
da se suše na cinkanoj pločici. Zatim je stigla kafa i Luis ih
pogleda uz uobičajeno pitanje, onda Izabel ustade prva da
potraži don Roberta, iako joj je don Roberto već ranije rekao.
Obišla je trem i kada je ponovo ušla, Rema i Nino bili su
primakli glave nad puževima, kao na porodičnoj fotografiji,
samo ju je Luis pogledao i ona je rekla: „U radnoj sobi Malog
je“, posmatrala je kako Mali sleže ramenima, ljut, i kako
Rema dotiče jednog puža vrhom prsta, tako pažljivo kao da
i njen prst ima nešto od puža. Zatim je Rema ustala da ode
po još šećera, a Izabel je pošla za njom čavrljajući sve dok se
nisu vratile smejući se nekoj Šali koju su napravile u ostavi.
Pošto je Luis ostao bez duvana, poslao je Nina u svoju radnu
sobu, Izabel ga je začikivala da će ona prva naći cigarete, i
izašli su zajedno. Pobedio je Nino, vratili su se trkom,
podgurkujući se, skoro su se sudarili sa Malim koji je pošao
u biblioteku da pročita novine, žaleći se što ne može da
koristi svoju radnu sobu. Izabel je prišla da pogleda puževe,
a Luis je čekao da mu kao i uvek zapali cigaretu i video da
se zanela, da proučava puževe koji su polako počinjali da
izviruju i da se kreću, odjednom je pogledala Remu, ali je sa
nje skrenula pogled kao da ga je odneo nalet vetra, obuzeta
puževima toliko da se nije ni pomerila na prvi krik Maloga,
svi su već potrčali a ona je još stajala nad puževima kao da
nije čula još jedan prigušen krik Maloga, Luis je lupao na
vrata biblioteke, don Roberto je ušao sa psima, kuknjava
Maloga i besno zavijanje pasa, i Luis je ponavljao: „Ali bio
je u njegovoj radnoj sobi! Ona je rekla da je u njegovoj
radnoj sobi!“, nadneta nad puževe uvijene kao prsti, možda
kao Remini prsti, ili je to bila Remina ruka koja ju je uhvatila
za rame, podigla joj glavu da je pogleda, da bi je posmatrala
čitavu večnost, slomljena od žestokog plača uz Reminu
suknju, njena uzbuđena radost, a Rema ju je milovala po
kosi, smirivala je blagim pritiskom prstiju i šapatom na uvo,
mucanjem kao u znak zahvalnosti, u znak neizrecivog
odobravanja.

NEMOJTE KRIVITI NIKOGA

Hladnoća uvek komplikuje stvari, leti je čovek uvek tako
blizu sveta, tako kožu uz kožu, ali sada u pola sedam njegova
žena ga čeka u nekoj radnji da izaberu poklon za venčanje,
već je kasno a on shvata da je hladno, treba obući plavi
pulover, šta bilo što se slaže sa sivim odelom, jesen je
oblačenje i skidanje pulovera, zatvaranje, udaljavanje.
Bezvoljno zvižduće neki tango dok se udaljava od otvorenog
prozora, traži pulover u ormaru i počinje da ga oblači pred
ogledalom. Nije lako, možda zbog košulje koja se lepi za
vunu pulovera, ali teško mu je da provuče ruku, malo-
pomalo ruka se probija napred sve dok konačno jedan prst ne
proviri kroz manžetu od plave vune, ali na svetlu predvečerja
prst izgleda kao izgužvan i okrenut ka unutra, sa crnim
noktom koji se završava oštrim vrhom. Jednim potezom
skida rukav pulovera i posmatra tu šaku koja kao da nije
njegova, ali sada kada je van pulovera vidi se da je to ona ista
njegova šaka kao i uvek i on pušta da mu padne na kraj
olabavljene ruke i pada mu na um da bi najbolje bilo da stavi
drugu ruku u drugi rukav pa da vidi da li je tako lakše.
Izgleda da nije jer čim se vuna pulovera opet zalepila za
platno košulje, nedostatak navike da počinje od tog drugog
rukava još više otežava postupak, pa iako je opet počeo da
zvižduće kako bi se zabavio, oseća da šaka jedva napreduje
i da bez nekog dodatnog manevra nikada neće uspeti da je
dotera do otvora. Bolje sve odjedanput, da sagne glavu kako
bi je provukao kroz okovratnik na puloveru u isto vreme kada
slobodnu ruku zavlači u drugi rukav ispravljajući ga i vukući
istovremeno obema rukama i vratom. U iznenadnoj plavoj
senci koja ga obavija izgleda besmisleno da i dalje zviždi,
počinje da oseća kao nekakvu vrućinu na licu, premda bi deo
glave već trebalo da bude napolju, ali čelo i čitavo lice i dalje
su pokriveni a šake su stigle tek do pola rukava, ma koliko
vukao ništa ne izlazi napolje i sada mu pada na pamet da se
možda prevario u onom ironičnom besu sa kojim je nastavio
posao, i da je napravio glupost da zavuče glavu u jedan od
rukava a jednu ruku u okovratnik pulovera. Da je bilo tako,
ruka bi trebalo lako da izađe, ali iako vuče iz sve snage ne
uspeva da pomeri ni jednu od dve ruke, mada bi naprotiv
trebalo da glava samo što se nije probila jer plava vuna sad
steže skoro nepodnošljivo jako nos i usta, guši ga više nego
što je mogao zamisliti, terajući ga da diše duboko dok se
vuna vlaži prilepljena uz usta, verovatno će pustiti boju i
ofarbati mu lice u plavo. Na sreću baš u tom trenutku njegova
desna šaka se probija do vazduha, do spoljašnje hladnoće,
bar jedna je već napolju mada je druga zarobljena u rukavu,
možda je tačno da mu se desna šaka provukla kroz
okovratnik, zato mu ono za šta je mislio da je okovratnik tako
steže lice, gušeći ga sve više, a ruka je, naprotiv, lako izašla.
U svakom slučaju, da bi bio siguran, jedino što može da uradi
jeste da nastavi da se probija, dišući duboko i ispuštajući
vazduh malo-pomalo, ma kako to bilo besmisleno jer ga ništa
ne sprečava da diše savršeno osim što je vazduh koji guta
pomešan sa dlačicama vune iz okovratnika ili rukava
pulovera, a osim toga, tu je i ukus pulovera, onaj plavi ukus
vune koja mu sigurno brlja lice sad kada se vlažni dah sve
više meša sa vunom, i premda ne može da vidi jer, ako otvori
oči, trepavice se bolno sudaraju sa vunom, sigurno mu plavo
prekriva vlažna usta, nozdrve, penje se na obraze, i sve to ga
ispunjava nezadovoljstvom i hteo bi da već jednom navuče
taj pulover a da i ne pominje kako je već mora biti kasno i
žena mu postaje nestrpljiva pred vratima prodavnice. Kaže
sebi da je najpametnije da usredsredi pažnju na desnu ruku,
jer ta ruka izvan pulovera se nalazi u dodiru sa hladnim
vazduhom u sobi, ona je kao najava da treba još samo malo
a osim toga može i da mu pomogne, da se penje duž leđa dok
ne uhvati donju ivicu pulovera onim klasičnim pokretom koji
pomaže da se navuče svaki pulover žustrim cimanjem
nadole. Nevolja je u tome što, iako ruka opipava leđa tražeći
vunenu ivicu, izgleda da se pulover sasvim zavrnuo oko vrata
a ruka pronalazi samo sve izgužvaniju košulju koja se čak
malo izvukla iz pantalona, a ničemu ne služi ni da povuče
ruku i da pokuša da potegne prednju stranu pulovera jer se
na grudima napipava samo košulja, pulover mora da je jedva
prešao preko ramena i valjda je tamo, zavrnut i zategnut kao
da on ima suviše široka ramena za taj pulover što konačno
dokazuje da je zaista pogrešio i zavukao jednu ruku u
okovratnik a drugu u rukav, i prema tome, rastojanje od
okovratnika do jednog rukava predstavlja tačno polovinu
rastojanja od jednog do drugog rukava, i time se objašnjava
zašto mu je glava malo iskrenuta na stranu, s one strane gde
je ruka i dalje zarobljena u rukavu, ako je to rukav, a sa druge
strane, desna ruka koja je već napolju kreće se potpuno
slobodno po vazduhu iako ne uspeva da spusti pulover koji
kao da se zamotao na gornjem delu tela. Da ironija bude
veća, pada mu na pamet, kada bi neka stolica bila u blizini
mogao bi da se odmori i da lakše diše dok sasvim ne obuče
džemper, ali izgubio je orijentaciju pošto se toliko puta
okrenuo u toj euforičnoj gimnastici kojom oblačenje nekog
dela odeće uvek započinje i koja ima nešto od prikrivenog
plesnog koraka, na koji niko ne može imati zamerke jer on
odgovara jednom utilitarnom cilju a ne nekakvim
neprihvatljivim koreografskim tendencijama. U suštini bi
pravo rešenje bilo da skine pulover pošto već nije mogao da
ga obuče, i da proveri gde tačno treba da uđe svaka ruka u
rukav a glava u okovratnik, ali desna ruka i dalje nehajno
maše kao da bi pri takvom stanju stvari već bilo smešno
odustati, a u jednom trenutku se čak pokorava i penje se do
glave i vuče naviše a da on ne shvati na vreme da mu se
pulover zalepio za lice onom vlažnom rastegljivošću daha
pomešanog sa plavom bojom vune, i kada ruka povuče
naviše oseti bol kao da mu kidaju uši i kao da hoće da mu
otkinu trepavice. Onda polaganije, onda treba upotrebiti ruku
zavučenu u levi rukav, ako je to rukav a ne okovratnik, pa
zato desnom rukom treba pomoći levu ruku kako bi mogla
da prođe napred kroz rukav ili da se vrati i iskobelja se,
premda je skoro nemoguće uskladiti pokrete obeju ruku, kao
da je leva ruka pacov zatvoren u kavezu a spolja drugi pacov
hoće da mu pomogne da pobegne, osim ako ga, umesto da
mu pomaže, ovaj drugi ne grize, jer ga zarobljena ruka
odjednom boli a u isto vreme druga ruka se iz sve snage
zariva u ono što bi morala biti njegova ruka i što ga boli,
toliko ga boli da odustaje od skidanja pulovera, radije će
učiniti poslednji napor da izvuče glavu iz okovratnika i levog
pacova iz kaveza, i pokušava boreći se čitavim telom,
bacajući se napred i nazad, vrteći se nasred sobe, ako se
uopšte nalazi na sredini jer je sad uspeo da pomisli kako je
prozor ostao otvoren i kako je opasno i dalje se naslepo vrteti
u krug, radije se zaustavlja iako njegova desna ruka i dalje
maše tamo-amo ne mareći za pulover, iako ga leva ruka sve
više boli kao da su mu prsti izgriženi ili opečeni, a ipak, ta
ruka ga sluša, skupljajući malo-pomalo izmučene prste
uspeva da kroz rukav ščepa ivicu pulovera zavrnutu na
ramenu, povlači nadole skoro bez snage, previše ga boli i
trebalo bi da desna ruka pomogne umesto što se uzalud penje
i spušta niz noge, umesto što ga štipa za butinu kao što to sad
radi, grebući i štipajući ga kroz odeću a da on ne može da je
spreči u tome jer se sva njegova volja iscrpljuje u levoj ruci,
možda je pao na kolena i oseća se kao da je obešen o levu
ruku koja još jednom cima pulover i odjednom, hladnoća na
obrvama i čelu, na očima, besmisleno ne želi da otvori oči ali
zna da je izašao napolje, ta hladna tvar, ta slast je svež
vazduh, i ne želi da otvori oči nego sačeka trenutak, dva
trenutka, prepušta se hladnom i drugačijem vremenu,
vremenu izvan pulovera, na kolenima je i to je lepo, sve dok
malo-pomalo ne počne zahvalno da otvara oči oslobođene
plave paučine unutar vune, otvara malo oči i vidi pet crnih
noktiju koji lebde nišaneći mu u oči, podrhtavaju u vazduhu
pre nego što mu se ustreme na oči, ima toliko vremena da
spusti kapke i baci se unazad pokrivajući se levom rukom
koja je njegova ruka, koja je sve što mu je preostalo da ga
brani iz rukava, da povlači naviše okovratnik pulovera i
plava paučina opet mu obavija lice dok ustaje da bi pobegao
negde drugde, kako bi napokon stigao negde gde nema ruke
i nema pulovera, gde bi samo bio svež vazduh koji bi ga
obavijao i pratio i milovao duž dvanaest spratova.

ZAGRAĐENA VRATA
Pctroneu se dopao hotel ,,Servantes“ iz razloga koji bi
drugima bili neprijatni. Bio je to mračan, tih, skoro pust
hotel. Neki trenutni poznanik mu ga je preporučio dok je
prelazio reku parobrodom, rekavši mu kako se nalazi u
centru Montevideu. Petrone je pristao na sobu sa kupatilom
na prvom spratu, u koju se ulazilo pravo iz sale za prijem. Po
tabli sa ključevima u portirnici shvatio je da u hotelu ima
malo ljudi; ključevi su bili prikačeni za teške kružne pločice
od bronze sa brojem sobe, što je bio nevin način na koji je
uprava sprečavala da ih gosti stave u džep.
Lift bi vas ostavio pred prijavnicom, gde se nalazila
tezga sa dnevnim novinama i telefonskim imenikom. Bilo je
dovoljno da pređe samo nekoliko metara da bi stigao do
sobe. Voda je dolazila skoro ključala, i to je bila nadoknada
za nedostatak sunca i vazduha. U sobi je bio jedan prozorčić
koji je gledao na ravni krov susednog bioskopa; ponekad bi
se tuda prošetao neki golub. Kupatilo je imalo veći prozor,
koji se tužno otvarao ka nekom zidu i jednom dalekom, skoro
beskorisnom komadu neba. Nameštaj je bio dobar, bilo je
više nego dovoljno fioka i polica. I začudo, mnogo vešalica.
Pokazalo se da je upravnik visok i mršav, potpuno ćelav
čovek. Nosio je naočari sa zlatnim okvirom i govorio
gromkim i zvučnim glasom Urugvajca. Rekao je Petroneu da
je prvi sprat jako miran, i da u jedinoj sobi koja je tik uz
njegovu živi jedna gospoda, sama, radi negde kao službenica
i vraća se u hotel sa prvim mrakom. Petrone ju je sreo
sledećeg dana u liftu. Shvatio je da je to ona po broju ključa
koji je držala na dlanu, kao da nudi neki ogroman zlatnik.
Portir je uzeo njen i Petroneov ključ kako bi ih okačio na
tablu, i zapodeo razgovor sa ženom oko nekakvih pisama.
Petrone je imao vremena da vidi da je još mlada, beznačajna,
i da se oblači loše kao i sve Urugvajke.
Za sklapanje ugovora sa proizvođačima mozaika biće
potrebno otprilike nedelju dana. Popodne je Petrone poređao
odeću u ormar, sredio papire na stolu, i pošto se okupao,
otišao da se prošeta po centru dok ne dođe vreme da ode do
kancelarije partnera. Dan je prošao u razgovorima, koji su
bili prekinuti samo čašicom u Positosu i večerom u kući
glavnog partnera. Kad su ga ostavili u hotelu bilo je prošlo
jedan. Umoran, legao je i odmah zaspao. Kada se probudio
bilo je skoro devet, i u prvim trenucima dok su ostaci noći i
sna još bili tu, pomislio je kako ga je u neko doba uznemirio
dečiji plač.
Pre nego što je izašao proćaskao je sa službenikom na
recepciji koji je govorio sa nemačkim naglaskom. Dok se
raspitivao za autobuske linije i imena ulica, rasejano je
posmatrao veliku salu na čijem kraju su se nalazila vrata
njegove sobe i sobe gospođe koja je živela sama. Između
dvoja vrata stajalo je postolje sa rogobatnom kopijom
Miloske Venere. Druga vrata, na zidu sa strane, vodila su u
salon sa neizbežnim foteljama i časopisima. Kada bi
službenik i Petrone zaćutali, tišina hotela kao da se
zgušnjavala, padala kao pepeo po nameštaju i pločicama na
podu. Lift je zvučao skoro kao grmljavina, a isto tako
zvučalo je i šuštanje novinskih listova i kresanje šibice.
Sastanci su se završili u predvečerje i Petrone se
prošetao po Ulici 18. jula pre nego što je ušao u jednu od
krčmi na Trgu Independensija da večera. Sve je išlo dobro, i
možda će moći da se vrati u Buenos Ajres ranije nego što je
mislio. Kupio je neke argentinske novine, paklicu cigareta od
crnog duvana, i odšetao do hotela. U susednom bioskopu
davali su dva filma koja je već video, i u stvari nije imao
volje nikuda da izlazi. Upravnik ga pozdravi u prolazu i upita
ga da li mu je potrebno još ćebadi. Nakratko su popričali,
pušeći cigaretu, i pozdravili se.
Pre nego što je legao, Petrone je sredio papire koje je
koristio toga dana, i bez velikog zanimanja pročitao novine.
Tišina u hotelu bila je skoro preterana, i buka ponekog
tramvaja koji bi se spustio niz Ulicu Sorijano samo bi je
načas prekinula, dala joj snagu za sledeći deo vremena. Ne
uznemiravajući se, ali pomalo nestrpljivo, bacio je novine u
korpu i skinuo se posmatrajući se rasejano u ogledalu na
ormaru. Bio je to već stari ormar, prislonjen na vrata koja su
vodila u susednu sobu. Petronea je iznenadilo otkriće tih
vrata koja su mu promakla prilikom prvog razgledanja sobe.
U početku je mislio da je zgrada bila namenjena za hotel, ali
sada je shvatao da se i tu desilo isto što i u tolikim skromnim
hotelima, smeštenim u starim poslovnim ili porodičnim
zgradama. Kad bolje razmisli, u skoro svim hotelima koje je
video u životu – a bilo ih je mnogo – u sobama bi bila poneka
pregrađena vrata, ponekad vidljiva ali skoro uvek sa nekim
plakarom, stolom ili čivilukom ispred, što im je, kao i u ovom
slučaju, davalo izvesnu dvosmislenost, neku stidnu želju da
prikriju svoje postojanje kao žena koja misli da se pokrila
ako je stavila ruke preko trbuha ili grudi. Vrata su u svakom
slučaju bila tu, štrčeći iznad ormara. Nekada su ljudi ulazili i
izlazili kroz njih, lupali njima, pritvarali ih, davali im život
koji je još bio prisutan u njihovom drvetu toliko različitom
od zidova. Petrone je zamišljao kako i sa druge strane
verovatno stoji neki ormar i kako gospođa u toj sobi o
vratima verovatno misli to isto.
• Nije bio umoran ali je slatko zaspao. Spavao je već
nekih tri-četiri sata, kada ga je probudio osećaj nelagodnosti,
kao da se nešto već desilo, nešto neprijatno što ga je ljutilo.
Upalio je noćnu lampu, video da je pola tri, i ponovo ugasio
svetlo. Onda je iz susedne sobe čuo dečiji plač.
U prvom trenutku nije sasvim shvatio. Njegov prvi
pokret bio je pokret zadovoljstva; onda je tačno da mu
prethodne noći neko dete nije dalo da se odmori. Kad je sve
objašnjeno, bilo mu je lakše da ponovo zaspi. Ali zatim je
pomislio na ono drugo i polako seo u krevetu, ne paleći
svetlo, osluškujući. Nije se varao, plač je dopirao iz susedne
sobe. Zvuk se čuo kroz pregrađena vrata, u onom delu sobe
u kojem se nalazilo dno kreveta. Ali nije moguće da je u
susednoj sobi neko dete; upravnik je rekao jasno i glasno da
gospođa živi sama, da po skoro čitav dan provodi na poslu.
Petroneu na trenutak pade na um da je možda te noći čuvala
dete neke rođake ili prijateljice. Pomislio je na prethodnu
noć. Sad je bio siguran da je već bio čuo plač, jer taj plač nije
bilo lako pomešati, pre je to bio niz veoma slabih jecaja,
žalosnih uzdisaja za kojima je na trenutak usledilo
cmizdrenje, sve to nekako nepovezano, sićušno, kao da je
dete veoma bolesno. Mora da je to bila beba od nekoliko
meseci premda nije plakala onako prodorno i uz iznenadno
gukanje i grcanje kao novorođenče. Petrone je zamislio neko
dete – dečkića, nije znao zašto – mršavo i bolesno, ispijenog
lica i slabašnih pokreta. To je noću kukalo, stidljivo plačući,
ne privlačeći previše pažnje. Da nije bilo pregrađenih vrata,
plač se ne bi probio kroz snažna leđa zidova, niko ne bi znao
da u susednoj sobi plače neko dete.
 Izjutra je Petrone promislio na trenutak o tome dok je
doručkovao i pušio cigaretu. Nije mu odgovaralo da loše
spava, zbog posla koji je imao preko dana. Dva puta se
probudio usred noći, i oba puta zbog plača. Drugi put je bilo
gore, jer se osim plača čuo i glas žene koja je pokušavala da
smiri dete. Glas je bio vrlo tih ali je u njegovom tonu bilo
nemira koji mu je davao neku teatralnost, bio je to šapat koji
je prolazio kroz vrata toliko glasno kao da viče. Dete je na
trenutke popuštalo pred uspavankama i nagovorima; zatim bi
iznova počinjalo sa jedva čujnim isprekidanim jecajima, u
neutešnoj žalosti. I žena bi ponovo mrmljala nerazumljive
reči, bajalice majke dok uspavljuje dete koje muči telo ili
duša, zato što je živo ili zato što mu preti smrt.
„Sve je to jako lepo, ali upravnik me je prevario“, mislio
je Petrone izlazeći iz svoje sobe. Ljutila ga je laž i to nije
skrivao. Upravnik ga je gledao.
- Dete? Mora da ste se prevarili. Na ovom spratu nema
male dece. U sobi pored vaše živi jedna gospođa sama,
mislim da sam vam to već rekao.
Petrone se malo kolebao pre nego što je progovorio. Ili
je ovaj glupavo lagao, ili se akustika u hotelu poigrala sa
njim. Upravnik ga je gledao malo podozrivo, kao da njega,
opet, ljuti ta zamerka. „Možda misli da sam stidljiv a tražim
izgovor da bih se preselio“, pomisli. Bilo je teško, nekako
besmisleno ostati pri svome pred tako odlučnim poricanjem.
Slegnuo je ramenima i zatražio novine.
- Valjda sam sanjao – reče, osećajući se neprijatno što to
mora da kaže, to ili bilo šta drugo.

Kabare je bio smrtno dosadan, i njegova dva domaćina

nisu izgledali preterano oduševljeni, tako da je Petroneu bilo
lako da kaže kako je umoran i odveze se u hotel. Dogovorili
su se da će ugovor potpisati sledećeg dana popodne; posao je
praktično bio završen.
 Tišina na hotelskoj recepciji bila je tolika da je Petrone
sam sebe zatekao kako ide na prstima. Ostavili su mu
večernje novine pored kreveta; tu je bilo i pismo iz Buenos
Ajresa. Prepoznao je rukopis svoje žene.
Pre nego što je legao zagledao se u ormar i deo vrata koji
je štrčao. Možda bi se, ako bi stavio dva kofera na ormar,
zaprečivši vrata, šumovi iz susedne sobe stišali. Kao i uvek
u to vreme, nije se čulo ništa. Hotel je spavao, stvari i ljudi
su spavali. Ali Petroneu, već zlovoljnom, pade na um da je
naprotiv sve budno, nestrpljivo budno sred tišine. Njegov
neiskazan nemir morao je biti u dosluhu sa kućom, sa
ljudima u kući, stavljajući ih u položaj vrebača, kradomičnih
nadzirača. Gomila budalaština.
Skoro da sve to nije uzeo za ozbiljno kada ga je u tri
izjutra dečiji plač vratio nazad u javu. Sedajući na krevet
upitao se ne bi li najbolje bilo pozvati noćnog portira kako bi
imao svedoka da se u toj sobi ne može spavati. Dete je
plakalo tako tiho da se na trenutke nije moglo čuti, iako je
Petrone osećao da je plač tu, neprestano, i da će se uskoro
ponovo pojačati. Prošlo je deset-dvadeset beskrajno sporih
sekundi; onda se začulo tiho grcanje, jedva primetan jecaj
koji se blago nastavljao sve dok nije prešao u pravi plač.
Paleći cigaretu, upitao se ne bi li trebalo diskretno da
zakuca na zid kako bi žena ućutkala dečaka. Tek kad ih je
zamislio oboje, ženu i dečaka, shvatio je da ne veruje u njih,
da besmisleno ne veruje da ga je upravnik slagao. Sada se
čuo glas žene koji je potpuno prigušio detetov plač svojim
užurbanim – premda tako diskretnim – tešenjem. Žena je
uspavljivala dete, tešeći ga, i Petrone je zamisli kako sedi u
dnu kreveta, ljuljajući kolevku ili držeći dete u rukama. Ali
ma koliko to želeo nije uspevao da zamisli dete, kao da je
tvrdnja vlasnika hotela bila tačnija nego ta stvarnost koju je
osluškivao. Malo-pomalo, kako je vreme prolazilo a slabašni
jecaji se smenjivali sa šapatom utehe ili ga nadjačavali,
Petrone je počeo da sluti kako je u pitanju šala, neka smešna
i čudovišna igra koja nikako da se razjasni. Setio se starih
priča o ženama bez dece, koje potajno stvaraju pravi kult
lutaka, izmišljeno materinstvo krišom, hiljadu puta gore od
maženja pasa, mačaka ili sestrića. Žena je podražavala plač
svog nedobijenog deteta, tešeći vazduh na svojim praznim
rukama, možda lica vlažnog od suza jer je plač koji je
podražavala istovremeno bio i njen stvarni plač, njen
groteskni bol u samoći u hotelskoj sobi, pod zaštitom
ravnodušnosti i rane zore.
Paleći noćnu lampu, pošto nije mogao ponovo da zaspi,
Petrone se pitao šta da radi. Njegova mrzovolja bila je
zloćudna, napajala se u toj sredini u kojoj mu se odjednom
sve činilo varljivo, prazno, lažno: i tišina, i plač, i uspavanke,
jedino stvarno u to doba između noći i dana, što ga je
zavaravalo svojom nepodnošljivom laži. Lupati na zid
učinilo mu se odveć malo. Nije bio sasvim budan premda
više nikako ne bi mogao da zaspi; i ne znajući sasvim kako,
zatekao je sebe kako malo-pomalo pomera ormar sve dok
nije otkrio prašnjava i prljava vrata. U pidžami i bos,
priljubio se uz njih kao stonoga, i pribivši usta uz čamove
daske počeo je u falsetu, neprimetno, da podražava jecanje
kakvo je dopiralo sa druge strane. Postao je glasniji, jecao je,
šmrcao. Sa druge strane nastala je tišina koja će potrajati
čitave noći; ali u trenutku koji je tome prethodio, Petrone je
mogao čuti kako žena trči po sobi trupkajući papučama,
kriknuvši oštro i sasvim kratko, ispustivši početak nekakvog
urlika koji je naglo prekinut kao prenategnuta žica.
Kada je prošao pored upravnikovog pulta bilo je prošlo
deset. Kroz san, posle osam, čuo je glasove službenika i neke
žene. Neko je hodao po susednoj sobi premeštajući stvari.
Video je jedan kovčeg i dva velika kofera pored lifta.
Upravnik je imao izraz lica koji se Petroneu učinio
zbunjenim.
- Jeste li dobro spavali sinoć? – upita ga službenim
tonom kojim je jedva prikrivao ravnodušnost.
Petrone slegnu ramenima. Nije hteo da navaljuje, kad
mu ostaje da samo još jednu noć provede u hotelu.
- U svakom slučaju sada ćete biti mirniji – reče upravnik
gledajući kofere. – Gospođa nam odlazi u podne.
Očekivao je nekakav komentar, i Petrone mu pomože
pogledom.
- Dugo je bila ovde, a sad odjednom odlazi. Sa ženama
se nikad ne zna.
- Ne – reče Petrone. – Nikad se ne zna.
Na ulici je osetio da mu se vrti u glavi, obuze ga nekakva
mučnina koja nije bila fizička. Srčući gorku kafu poče da
razmišlja o tome, zaboravljajući na posao, ravnodušan prema
divnom suncu. On je kriv što ta žena odlazi iz hotela,
poludela od straha, stida ili besa. Dugo je bila ovde... Možda
je bila bolesna, ali nije bila opasna. Iz „Servantesa“ nije
trebalo da ode ona, nego on. Bila mu je dužnost da razgovara
sa njom, da se izvini i zamoli je da ostane, obećavši joj
diskreciju. Krenuo je nekoliko koraka nazad i na pola puta
zastao. Plašio se da ne ispadne smešan, da žena ne reaguje na
neki neočekivan način. Već je bilo vreme da se nađe sa
partnerima a nije hteo da ih ostavi da čekaju. Dobro, nek ide
dođavola. Ona je samo obična histerična žena, naći će već
drugi hotel gde će negovati svoje izmišljeno dete.

Ali tokom noći se ponovo loše osećao, i tišina u sobi

učinila mu se još gušća. Kad je ušao u hotel nije mogao da
izbegne da ne pogleda tablu sa ključevima, gde je već
nedostajao ključ susedne sobe. Izmenjao je nekoliko reči sa
službenikom, koji je zevajući čekao da mu dođe vreme da
ode, i ušao u svoju sobu s malo nade da će moći da spava.
Imao je večernje novine i jedan detektivski roman. Zadržao
se pakujući kofere, sređujući papire. Bila je vrućina, pa je
širom otvorio prozor. Krevet je bio lepo namešten, ali mu se
učinio neudoban i tvrd. Konačno je imao svu tišinu potrebnu
da bi blaženo spavao. Premećući iznova i iznova sve to po
glavi, osećao se kao da ga je savladala ta tišina koju je lukavo
tražio i koju je i dobio, celu celcatu i osvetoljubivu. Sa
ironijom je pomislio kako mu nedostaje dečiji plač, kako mu
taj savršeni mir nije dovoljan da bi spavao, a još manje da bi
ostao budan. Nedostajao mu je dečiji plač, i kada ga je
mnogo kasnije čuo, slab ali savršeno prepoznatljiv kroz
pregrađena vrata, povrh straha, povrh bekstva usred noći
shvatio je da je sve u redu i da žena nije lagala, nije se lagalo
dok se uspavljivalo dete, dok se želelo da dete ućuti kako bi
oni mogli da zaspu.

MENADE
Pružajući mi program štampan na krem papiru, don
Peres me je odveo do mog sedišta u parteru. Deveti red, malo
udesno: savršena akustička ravnoteža. Dobro poznajem
pozorište Korona i znam da ima hirove kao histerična žena.
Svojim prijateljima savetujem da nikako ne prihvataju
trinaesti red, jer je tu neka vrsta vazdušnog bunara u koji
muzika ne ulazi; a ni levu stranu partera, jer isto kao i u
Teatro Komunale u Firenci, neki instrumenti ostavljaju
utisak kao da se izdvajaju iz orkestra, kao da lebde u
vazduhu, pa tako neka flauta može da počne da svira na tri
metra od čoveka dok ostali instrumenti ostaju na sceni kako
i treba, što je valjda živopisno, ali ne baš naročito prijatno.
Bacio sam pogled na program. Slušaćemo San letnje
noći, Don Žuana, More i Petu simfoniju. Morao sam da se
nasmejem kad sam pomislio na Maestra. Još jednom je stari
lisac napravio svoj koncertni program sa onom uvredljivom
estetičkom proizvoljnošću koja je prikrivala duboko usađen
njuh za psihologiju, što je zajednička crta upravnika
mjuzikholova, virtuoza na klaviru i ugovarača mečeva
slobodnog rvanja. Samo sam ja iz čiste dosade mogao da se
nađem na koncertu na kojem posle Štrausa dolazi Debisi, a
kao šlag na tortu Betoven, protiv svih ljudskih i božjih
zakona. Ali Maestro je poznavao svoju publiku, smišljao je
svoje koncerte za stalne posetioce pozorišta Korona, to jest,
za miran i čio svet kojem je draže ono što je loše a poznato
od onoga što je dobro a tek ga treba upoznati, i pre svega
zahteva duboko poštovanje prema svom varenju i svom mini.
Sa Mendelsonom će se osetiti kao kod kuće, pa onda bogat i
jasan Don Žuan, sa melodijicama koje se mogu zviždukati.
Uz Debisija će se osetiti umetnički, jer ne može njegovu
muziku svako da razume. A onda glavno jelo, velika
Betovenova vibracijska masaža, tako sudbina kuca na vrata,
V kao victoria, genijalni gluvać, pa onda trk kući jer sutra
treba ludački da se radi u kancelariji.
U stvari mi je Maestro bio strašno drag, doneo nam je
dobru muziku u ovaj grad bez umetnosti, daleko od velikih
centara, gde se pre deset godina nije išlo dalje od Travijate i
uvertire za Gvarani. Maestra je u grad doveo jedan okretni
impresario, a on je stvorio ovaj orkestar koji bi se mogao
smatrati prvorazrednim. Malo-pomalo davao nam je Bramsa,
Malera, impresioniste, Štrausa i Musorgskog. U početku su
mu prenumeranti gunđali, pa je Maestro morao da spusti
loptu i da stavlja mnogo „izbora iz opera“ u programe; posle
su počeli da mu aplaudiraju na odlučnom Betovenu koji nas
je zaprepašćivao, a na kraju su mu priređivali ovacije za sve
i svašta, kad ga samo vide, kao sada kad je njegov ulazak
izazvao ogromno oduševljenje. Ali na početku sezone
ljudima su ruke odmorne, aplaudiraju sa zadovoljstvom, a
osim toga, svi su voleli Maestra koji se klanjao suzdržano,
ne previše blagonaklono, i okretao se muzičarima sa izrazom
harambaše. Sleva mi je bila gospođa Jonatan, ne poznajem
je baš dobro ali važi za melomanku, koja mi je sva crvena u
licu kazala:
- Eto vam, eto vam čoveka koji je postigao što je malo
njih postiglo. Ne samo što je stvorio orkestar, nego i publiku.
Zar to nije veličanstveno?
- Jeste – rekoh ja sa uobičajenom popustljivošću.
 - Ponekad mislim da bi morao dirigovati okrenut prema
sali, jer i mi smo pomalo njegovi muzičari.
- Mene ne ubrajajte, molim vas – rekoh. – Po pitanju
muzike u mojoj glavi vlada tužna zbrka. Ovaj program, na
primer, izgleda mi užasno. Ali sigurno grešim.
Jonatanovica me je pogledala oštro i okrenula glavu,
mada je njena ljubaznost prevagnula i naterala je da mi pruži
objašnjenje.
- To je program sastavljen od sve samih remek-dela, i
svako od njih izričito su tražili obožavaoci u svojim pismima.
Zar ne znate da Maestro večeras slavi svoju srebrnu svadbu
sa muzikom? I da orkestar proslavlja pet godina od
osnivanja? Pročitajte na poleđini programa, ima jedan vrlo
istančan članak doktora Palasina.
Pročitao sam članak doktora Palasina u pauzi, posle
Mendelsona i Štrausa, zbog kojih je Maestro u oba slučaja
doživeo ovacije. Šetajući se po foajeu upitao sam se jednom
ili dvaput da li je izvođenje opravdavalo takvo oduševljenje
publike koja, koliko ja znam, nije previše velikodušna. Ali
godišnjice su dveri širom otvorene za glupost, pa sam
pretpostavio da Maestrovi obožavaoci nisu bili kadri da
obuzdaju svoje uzbuđenje. U baru sam sreo doktora
Epifaniju sa porodicom, i ostao da proćaskam sa njima neki
minut. Devojke su bile crvene i uzbuđene, okružile su me
kokodačući kao kvočkice (stvarno podsećaju na perad) da bi
mi rekle kako je Mendelson bio silan, da je to bila muzika
kao od somota, i da je božanski romantičan. Čovek bi ceo
život mogao provesti slušajući nokturno, a skerco kao da su
svirale vilinske ruke. Bebi se više dopao Štraus jer je snažan,
pravi nemački don Žuan, sa onim rogovima i trombonima
posle kojih se osećala kao pokisla kokoš – i to mi se učinilo
iznenađujuće doslovno. Doktor Epifanija nas je slušao
smeškajući se pokroviteljski.
- Eh, vi mladi! Lepo se vidi da niste slušali kako svira
Risler, ni kako diriguje Fon Bilov. To su bila velika vremena.
 Devojke su ga besno gledale. Rosarito je rekla da se
orkestrima sada mnogo bolje upravlja nego pre pedeset
godina, a Beba je svom ocu odrekla bilo kakvo pravo da
potcenjuje izvanredne Maestrove kvalitete.
- Svakako, svakako – reče doktor Epifanija. – Smatram
da je Maestro večeras genijalan. Kakav žar, kakav polet! Ni
ja sam već godinama nisam toliko aplaudirao.
Pa mi pokaza ruke kojima bi se reklo da je upravo
zgnječio cveklu. Začudo, do tog trenutka, ja sam imao
suprotan utisak, i činilo mi se da Maestro ima jednu od onih
večeri kada ga muči jetra i kada se opredeljuje za štur i
neposredan stil, ne rasipajući mnogo svoje sposobnosti. Ali
mora da sam bio jedini koji je tako mislio, jer mi je Kajo
Rodriges skoro skočio za vrat kad me je otkrio, i rekao mi da
je Don Žuan bio strašan i da je Maestro neverovatan dirigent.
- Nisi video onaj trenutak u Mendelsonovom skercu kad
izgleda kao da nisu orkestar, nego šapat vilenjačkih glasova?
- Pravo da ti kažem – rekoh ja – prvo bih morao da
saznam kakvi su to vilenjački glasovi.
- Ne budi prostak – reče Kajo crveneći, i jasno se videlo
da mi to govori sa iskrenim besom. – Kako ne možeš to da
uhvatiš? Maestro je genijalan, čoveče, diriguje kao nikad
dosad. Ne mogu da verujem da si tako tvrd na ušima.
Giljermina Fontan hitro nam je prišla. Ponovila je sve epitete
Epifanijinih devojaka, pa su se ona i Kajo pogledali sa
suzama u očima, dirnuti tim bratimljenjem u divljenju koje
ljudska bića na trenutak učini tako dobrim. Ja sam ih
posmatrao sa čuđenjem, jer nisam umeo sebi sasvim da
objasnim takvo oduševljenje; naravno da ne idem svake
večeri na koncerte kao oni, i da mi se nekad desi da pomešam
Bramsa sa Bruknerom i obratno, što bi u njihovoj grupi bilo
smatrano za nepopravljivo neznanje. U svakom slučaju ta
zajapurena lica, ti znojni vratovi, ta stalno prisutna želja da
nastave da aplaudiraju makar i u foajeu ili nasred ulice,
podsećali su me na atmosferske uticaje, vlažnost ili sunčeve
pege, stvari koje imaju običaj da utiču na ljudsko ponašanje.
Sećam se da sam u tom trenutku pomislio da neki šaljivac
slučajno ne ponavlja slavni opit doktora Oksa kako bi zapalio
publiku. Giljermina me je otrgla od mojih razmišljanja žustro
me drmusajući za ruku (jedva se poznajemo).
- A sad dolazi Debisi – promrmljala je jako
uzbuđeno. – Ta kapljica vode, La Mer.
- Biće veličanstveno slušati – rekoh, puštajući da
me nosi njena morska struja.
- Možete li da zamislite kako će Maestro
dirigovali?
- Besprekorno – procenih, posmatrajući je da bih
video kako će oceniti moju upućenost. Ali bilo je očigledno
da je Giljermina očekivala više žara, jer se okrenula Kaju
koji je pio sodu kao žedna kamila, pa se oboje predadoše
blaženom predviđanju kakav će biti drugi stav Debisija, i
kako će grandioznu snagu imati treći. Prošetao sam
hodnicima, vratio se u foaje, i svuda je prizor oduševljenja
publike onim što je upravo čula bio negde između dirljivog i
nepodnošljivog. Snažno zujanje uznemirene košnice malo-
pomalo je uticalo na živce, pa sam i sam počeo da osećam
neku groznicu i udvostručio svoju uobičajenu dozu sode
belgrano. Malo me je bolelo što nisam sasvim upućen, što taj
svet posmatram pomalo sa strane, kao entomolog. Šta da se
radi, to je nešto što mi se u životu stalno događa, i skoro da
sam uspeo da izvučem koristi iz te sposobnosti da se ni u šta
ne uključujem.
Kad sam se vratio u parter, skoro svi su već bili na
svojim mestima, pa sam podigao čitav red kako bih stigao do
svoje stolice. Muzičari su bezvoljno izlazili na scenu, i
učinilo mi se neobično što su posetioci seli pre njih, željni da
slušaju. Pogledao sam ka gornjim galerijama; crna masa, kao
muve na parčetu kolača. U donjim ložama, koje su
izdvojenije, odela muškaraca ostavljala su utisak jata
gavrana; neke električne svetiljke palile su se i gasile,
melomani snabdeveni partiturama isprobavali su svoje
metode osvetljenja. Svetlost velikog centralnog lustera
polako se ugasila, i u tami sale čuo sam kako počinje aplauz
kojim je pozdravljen Maestrov ulazak. Učinilo mi se
neobičnim to postepeno zamenjivanje svetlosti šumom, i to
što je jedno od mojih čula stupalo na scenu upravo onda kada
je ono drugo počelo da se odmara. S moje leve strane
Jonatanovica je snažno lupala dlanovima, čitav red je složno
pljeskao; ali sa desne strane, dva-tri sedišta dalje, videh
jednog čoveka koji je ostao nepomičan, oborene glave.
Slepac, bez sumnje; nazreo sam odsjaj belog štapa,
nepotrebne naočari. Samo on i ja odbili smo da pljeskamo, i
njegovo ponašanje me je privuklo. Poželeo sam da sednem
pored njega, da razgovaram sa njim: onaj ko te večeri nije
aplaudirao bio je osoba dostojna zanimanja. Dva reda
napred, Epifanijine devojke su se iskidale od pljeskanja, a ni
otac im nije zaostajao. Maestro se kratko naklonio,
pogledavši jednom ili dvaput gore, odakle se buka spuštala
kao parni valjak da bi se spojila sa bukom iz partera i loža.
Učinilo mi se da ima nekakav izraz između zanimanja i
zbunjenosti; njegov sluh morao mu je pokazivati razliku
između običnog koncerta i koncerta za srebrnu svadbu.
Uopšte nema potrebe da kažem da je za More dobio ovacije
jedva nešto slabije od onih za Štrausa, što je, uostalom, i
razumljivo. I sam sam dopustio da me osvoji poslednji stav,
sa svojom jekom i zvučnim naletima i uzmacima, i
aplaudirao sam dok me nisu zabolele ruke. Jonatanovica je
plakala.
- Tako je neopisivo – promrmljala je okrećući prema
meni lice koje kao da je došlo sa kiše. – Tako neverovatno
neopisivo...
Maestro je ulazio i izlazio, sa svojom spretnom
elegancijom i načinom na koji se penjao na podijum kao da
hoće da otvori nekakvu licitaciju. Dao je znak orkestru da
ustane, i aplauzi i povici oduševljenja su se udvostručili. Sa
moje desne strane, slepac je blago pljeskao, pazeći na svoje
ruke, bilo je divno videti kako je umereno pružao svoj
doprinos opštenarodnom odavanju počasti, oborene glave,
povučen, pa skoro i odsutan. Povici „bravo!“, koji uvek
odzvanjaju pojedinačno i kao izrazi ličnog stava, odjekivali
su iz svih pravaca. Pljeskanje je počelo manje žestoko nego
u prvom delu koncerta, ali sada kad je muzika pala u zaborav
i kada se nije aplaudiralo Don Žuanu niti Moru (ili tačnije,
njihovim posledicama), nego samo Maestru i kolektivnom
osećanju koje je obuzelo salu, snaga ovacija počela je sama
sobom da se hrani, na trenutke je rasla i postajala skoro
nepodnošljiva. Iznerviran, pogledao sam ulevo; videh ženu
odevenu u crveno koja je pljeskajući trčala sredinom partera,
i zastala ispod podijuma, skoro Maestru pod nogama. Kada
se poklonio da ih još jednom pozdravi, Maestro se našao na
tako malom odstojanju od gospođe u crvenom da se uspravio
sa iznenađenjem. Ali sa gornjih galerija dopirale su salve
koje su ga primorale da podigne glavu i da pozdravi, kao što
je to retko kad činio, podižući levu ruku. To je oduševljenje
dovelo do vrhunca, i aplauzima se pridružila tutnjava cipela
koje su lupale o pod u gornjim i donjim ložama. To je stvarno
bilo preterano.
Nije bilo pauze, ali Maestro se povukao da se odmori
dva minuta, i ja sam ustao da bolje vidim salu. Vrućina, vlaga
i uzbuđenje pretvorili su većinu prisutnih u jadne znojave
rakove. Stotine maramica bile su kao talasi nekog mora koje
se groteskno nastavljalo na ono koje smo upravo čuli. Mnogi
su požurili ka foajeu, da na brzinu ispiju pivo ili oranžadu. U
strahu da nešto ne propuste, vraćali su se skoro se sudarajući
sa drugima koji su izlazili, i na glavnim vratima u parteru
nastala je prilična gužva. Ali nije bilo svađe, ljudi su osećali
neku beskrajnu dobrotu, ili tačnije neko sentimentalno
smekšavanje u kojem su se svi bratski nalazili i prepoznavali.
Jonatanovica, previše debela da bi se mogla okrenuti u svom
sedištu, podigla je ka meni, koji sam još uvek stajao, lice
neobično slično rotkvici. „Neopisivo“, ponavljala je. „Tako
neopisivo.“
 Skoro da sam se obradovao što se Maestro vratio, jer je
ono mnoštvo kojem sam neoprostivo pripadao u meni
izazivalo nešto između sažaljenja i gađenja. Od sveg tog
sveta, muzičari i Maestro izgledali su jedini dostojanstveni.
A i onaj slepac na nekoliko sedišta od mog, ukočen, ne
pljeska; izvanredno pažljiv i nimalo bedan.
- Peta – balila mi je u uvo Jonatanovica. – Ekstaza
tragedije.
Pomislih kako to veoma liči na naslov za film, i zatvorih
oči. Možda sam u tom trenutku želeo da se stopim sa
slepcem, jedinim ljudskim bićem među svim tim ljigavim
stvorenjima koja su me okruživala. I kada sam već video
male zelene varnice kako prelaze preko mojih kapaka kao
lastavice, prva fraza Pete spustila se na mene kao lopata,
terajući me da pogledam. Maestro je bio skoro lep, sa svojim
uzanim i ispitivačkim licem, dok je podizao orkestar čiji su
svi motori zujali. U sali je nastala mrtva tišina, zbrisavši
aplauze u tren oka; čak mi se čini da je Maestro pokrenuo
mašinu pre nego što su prestali da mu pljeskaju. Prvi stav
prošao je iznad naših glava sa svojim plamenom uspomena,
simbolima, jeftinom i nehotičnom privlačnošću. Drugi stav,
veličanstveno izveden, bubnjao je u sali u kojoj vazduh kao
da je bio zapaljen, ali nekim nevidljivim i hladnim požarom
koji prži od iznutra ka spolja. Skoro da niko nije čuo prvi krik
jer je bio prigušen i kratak, ali pošto je devojka bila baš
ispred mene, njeno grčenje me je iznenadilo a u isti mah sam
je čuo kako viče, sred velikog akorda lima i drveta. Prigušen
i kratak krik kao u ljubavnom grču ili histeriji. Zabacila je
glavu unazad, na onog neobičnog bronzanog jednoroga
kakav se nalazi na svakom sedištu u Koroni, a istovremeno
su njene noge besno zalupale po podu dok su je osobe sa
strane držale za ruke. Gore, u prvom redu donje lože, začuo
sam drugi krik, drugi udarac u pod. Maestro je završio drugi
stav i odmah započeo treći; upitah se da li dirigent može da
čuje krik iz partera, onako opkoljen prvim zvučnim planom
koji čini orkestar. Devojka u sedištu ispred mene sada se
postepeno savijala, a neko ju je (možda majka) stalno držao
za ruku. Ja sam želeo da pomognem, ali nije baš jednostavno
uplitati se u stvari koje se dešavaju u redu ispred, usred
koncerta, okružen nepoznatim ljudima. Hteo sam nešto da
kažem gospođi Jonatan, kako su žene sklone takvim
napadima, ali ona nije odvajala oka od Maestrovih leđa,
utonula u muziku; učinilo mi se da joj se nešto presijava
ispod usta, na bradi. Odjednom više nisam video Maestra, jer
su se kršna leđa jednog gospodina u smokingu uspravila u
redu ispred mene. Čudno je da neko ustane usred nekog
stava, ali čudni su bili i ti krici i ravnodušnost ljudi pred
histeričnom devojkom. Nešto kao crvena mrlja primoralo me
je da pogledam ka sredini partera, i ponovo sam video
gospođu koja je u pauzi otrčala da aplaudira ispod podijuma.
Primicala se polako, rekao bih, vrebajući, mada joj je telo
ostalo uspravno, ali to je pre bio način na koji je hodala,
približavanje sporim koracima, kao hipnotisana, kao da se
sprema da zaskoči nekoga. Gledala je nepomično u Maestra,
na trenutak sam video uzbuđenu svetlost u njenim očima.
Jedan čovek izašao je iz svog reda i pošao za njom; sad su
bili kod petog reda i pridružile su im se još tri osobe. Muzika
se završavala, prštali su prvi finalni akordi koje je Maestro
ispalio sa veličanstvenom uzdržanošću, kao masa skulpture
koja se odjednom pojavi, visoki beli i zeleni stubovi, kao
neki Karnak od zvukova kroz čiji brod korak po korak prilaze
crvena žena i njeni pratioci.
Između dva praska orkestra ponovo sam začuo krik, ali
sada je žamor dopirao iz jedne stolice sa desne strane. A sa
njime i prvi aplauzi preko muzike, nisu se više mogli
uzdržavati kao da u tom ljubavnom dahtanju koje su tvorili
muško telo orkestra i ogromna ženka podatne sale, ova druga
nije želela da sačeka muško uživanje i prepustila se svojoj
pohoti. Nesposoban da se pomerim u svom sedištu, osećao
sam kako se iza mojih leđa rađaju nekakve sile, kako nešto
napreduje sredinom partera naporedo sa ženom u crvenom i
njenim pratiocima, koji su stigli do podnožja podijuma
upravo u trenutku kada je Maestro, kao matador koji zabija
mač u bika, zario dirigentsku palicu u zvučni zid koji se
povijao napred, iscrpljen, kao da mu je treperenje u vazduhu
zadalo udarac rogom u poslednjem hropcu. Kada se uspravio
sala je bila na nogama, a sa njom i ja, i prostor je bio staklo
koje se odmah razbilo u paramparčad probijeno šumom jako
oštrih kopalja, aplauzi i krici mešali su se u nešto
nepodnošljivo prostačko što se cedilo, ali istovremeno bilo
ispunjeno izvesnom veličanstvenošću, kao stado bivola u
trku ili tako nešto. Publika se sa svih strana slivala u parter, i
skoro da se nisam iznenadio kada sam video kako dva čoveka
skaču iz loža u parter. Cičeći kao nagažen pacov
Jonatanovica je uspela da se izvuče iz svoje stolice, i
otvorenih usta i ruku ispruženih ka sceni izvikivala je svoje
oduševljenje. Do tog trenutka Maestro je bio okrenut leđima,
skoro sa prezirom, gledajući svoje muzičare verovatno sa
odobravanjem. Sad se okrenuo, polako, i učinio prvi naklon
glavom. Lice mu je bilo jako belo, kao da ga je savladao
umor, pa sam pomislio (uz toliko drugih utisaka, komadića
misli, trenutnih naleta svega onoga što me je okruživalo u
tom paklu oduševljenja) da bi se mogao onesvestiti.
Naklonio se po drugi put, i dok je to činio pogledao je
udesno, gde je jedan plavokos čovek u smokingu upravo
skočio na scenu, a za njim još dvojica. Učinilo mi se da
Maestro kao da je krenuo da siđe sa podijuma, ali tada
primetih da je u tom pokretu bilo nečega grčevitog, kao da
hoće da se oslobodi. Šake žene u crvenom stezale su se oko
njegovog desnog članka; podigla je glavu ka Maestru i urlala
je, barem sam ja video njena otvorena usta i pretpostavljam
da je urlala kao i ostali, verovatno kao i ja sam. Maestro je
ispustio palicu i pokušavao je da se otrgne, dok je govorio
nešto što se nije moglo čuti. Jedan od ženinih pratilaca već
ga je stegao za drugu nogu, od kolena, i Maestro se okrenuo
prema orkestru kao da traži pomoć. Muzičari su stajali, u
ogromnoj zbrci instrumenata, pod zaslepljujućim svetlom
reflektora. Pultovi su padali kao snoplje kako su sa obe strane
scene nadirali ljudi i žene iz partera, pa se više nije moglo
znati ko su muzičari a ko ne. Zato se Maestro, videvši kako
se neki čovek vere sa zadnje strane podijuma, uhvatio za
njega da bi mu ovaj pomogao da se otrgne od žene i njenih
pratilaca koji su mu već prekrili noge svojim rukama, u
trenutku je shvatio da taj čovek nije jedan od njegovih
muzičara i hteo je da ga odgurne, ali ovaj ga je obgrlio oko
pasa, videh kako žena u crvenom širi ruke kao da traži svoj
deo, i Maestrovo telo izgubilo se u kovitlacu ljudi koji su ga
svi zajedno opkolili i odneli. Do tog trenutka ja sam sve to
posmatrao sa nekakvim lucidnim užasom, iznad ili ispod
onoga što se događalo, ali baš u tom trenutku privukao mi je
pažnju jako oštar krik sa desne strane, te videh kako je slepac
ustao mašući rukama kao veslima, vičući, tražeći, moleći
nešto. Ovo je bilo previše, dalje više nisam mogao da budem
posmatrač, osetio sam se učesnikom umešanim u taj izliv
oduševljenja, pa sam i sam potrčao ka sceni i skočio sa
strane, baš kada je raspomamljena gomila opkolila violiniste,
otela im instrumente (čulo se kako škripe i lome se kao
ogromne smeđe bubašvabe) i počela da ih svlači sa scene u
parter, gde su ostali iščekivali muzičare da ih zagrle i uvuku
u svoje haotične vrtloge. Vrlo čudno, ja nisam imao nikakvu
želju da doprinesem tim manifestacijama, samo sam hteo da
budem tu i vidim šta se dešava, preneražen tim nečuvenim
ukazivanjima poštovanja. Ostao sam dovoljno razborit da
bih se upitao zašto muzičari ne beže glavom bez obzira kroz
izlaz sa scene, i odmah videh da to nije bilo moguće zbog
legija slušalaca koji su blokirali oba krila, napravivši
pokretni štit koji je napredovao gazeći instrumente,
razbacujući pultove, aplaudirajući i vičući u isti mah, uz tako
čudovišnu grmljavinu da je to već počinjalo da liči na tišinu.
Videh kako prema meni trči neki debeljko sa klarinetom u
ruci, pa dođoh u iskušenje da ga uhvatim dok je prolazio ili
da mu podmetnem nogu da bi publika mogla da ga stigne.
Nisam se usudio, pa me jedna gospođa žućkastog lica sa
velikim dekolteom gde su poskakivale gomile bisera pogleda
sa mržnjom i zaprepašćenjem dok je prolazila pored mene i
hvatala klarinetistu koji je slabašno zaskičao i pokušao da
odbrani svoj instrument. Dva muškarca su mu ga otela, i
muzičar je morao da pusti da ga odvuku ka parteru gde je
gužva dostizala vrhunac.
Vika je sada nadjačavala aplauze, ljudi su bili previše
zauzeti grljenjem i tapšanjem muzičara da bi mogli da
pljeskaju, tako da je kakvoća grmljavine skretala ka sve
višim tonovima, ovde-onde prekidanim pravim arlaukanjem
u kojem mi se učinilo da čujem i urlike sa onim naročitim
prizvukom kakav daje patnja, tako da sam se upitao da uza
svu tu trku i skakanje neko nije polomio nogu ili ruku, pa se
bacih nazad u parter, sad kad je scena bila prazna a muzičari
u rukama svojih obožavalaca koji su ih odvlačili na sve
strane, delom prema ložama, gde su se nejasno nazirali
pokreti i komešanje, a delom prema uzanim hodnicima koji
sa strane vode u foaje. Iz loža su dopirali najsilniji povici,
kao da su muzičari, ne mogavši da odole tolikim rukama koje
su ih pritiskale i gušile, očajnički molili da ih puste da dišu.
Svet iz partera gomilao se pred prolazima ka ložama na
balkonu, i kada sam potrčao između sedišta kako bih prišao
jednom od njih, zbrka je izgledala još veća, svetla su se naglo
ugasila i svela se na crvenkast odblesak pod kojim su se
jedva mogla razaznati lica, dok su se tela pretvarala u
epileptične senke, u gomilu bezobličnih masa koje jedna
drugu pokušavaju da odgurnu ili jedna u drugu da se
umešaju. Učinilo mi se da vidim Maestrovu sedu kosu u
drugoj loži od mene, ali baš u tom trenutku je nestao kao da
su ga oborili na kolena. Pored sebe začuh oštar i snažan krik,
i videh Jonatanovicu i jednu od Epifanijinih devojaka kako
se ustremljuju na Maestrovu ložu, jer sada sam bio siguran
da je u toj loži Maestro, okružen ženom odevenom u crveno
i njenim pratiocima. Sa neverovatnom okretnošću
Jonatanovica stavi nogu na spojene ruke Epifanijine ćerke,
koja je preplela prste da joj napravi oslonac, i strmoglavila
se u ložu. Epifanijina devojka me pogleda, prepoznajući me,
i doviknu mi nešto, verovatno da joj pomognem da se popne,
ali nisam se obazirao na nju nego sam ostao podalje od lože,
ne naročito raspoložen da sasvim pomahnitalim osobama
koje su se međusobno gurale i cimale osporavam pravo na
oduševljenje. Kaju Rodrigesu, koji se na sceni istakao
svojom upornošću da odvuče muzičare u parter, upravo su
razbili nos veštim udarcem, pa se teturao s jedne na drugu
stranu, lica oblivenog krvlju. Uopšte mi ga nije bilo žao, kao
ni slepca kojeg sam video kako puzi po podu, sudarajući se
sa stolicama, izgubljen u toj simetričnoj šumi u kojoj nema
putokaza. Ništa mi više nije bilo važno, osim da saznam da
li će krici već jednom prestati jer su iz loža i dalje dopirali
prodorni krici koje je publika u parteru neumorno ponavljala
u horu, dok je svako pokušavao da pomeri one druge i da se
nekako zavuče u lože. Bilo je očigledno da su hodnici
napolju bili zatrpani svetom, jer je najveći nalet dolazio iz
samog partera, u pokušaju da i drugi uskoče kao što je to
uradila Jonatanovica. Sve sam to gledao, i sve to shvatao, a
istovremeno nisam imao ni najmanju želju da se pridružim
opštoj gužvi, tako da mi je sopstvena ravnodušnost izazivala
neki čudan osećaj krivice, kao da je moje ponašanje izazvalo
konačni i nepopravljivi skandal te večeri. Pustio sam da
prolaze minuti, sedeći na jednom usamljenom mestu, dok
sam i pored svoje inertnosti primećivao kako se beskrajna
očajnička graja stišava, kako krici slabe i konačno prestaju,
kako se deo publike povlači zbunjeno gunđajući. Kad mi se
učinilo da se već može izaći, ostavih za sobom središnji deo
partera i prođoh hodnikom koji vodi u foaje. Pokoja osoba se
kretala kao pijana, brišući ruke ili usta maramicom,
ispravljajući odeću, nameštajući kragnu. U foajeu videh
nekoliko žena koje su tražile ogledala i kopale po svojim
tašnama. Jedna od njih sigurno se povredila jer je imala krv
na maramici. Videh kako istrčavaju Epifanijine devojčice;
izgledale su besne što nisu stigle do loža, i pogledale su me
kao da sam ja tome kriv. Kad sam procenio da su već morale
izaći, krenuh ka izlaznom stepeništu, a u tom trenutku u
foajeu se pojaviše žena u crvenom i njeni pratioci. Muškarci
su išli za njom kao i pre, i izgledalo je kao da jedan drugoga
pokrivaju da se ne bi videlo kako su im odela pocepana. Ali
žena u crvenom išla je napred, gledajući nadmeno, i kada se
nađoh pored nje videh kako oblizuje usne, polako i sa slašću
oblizuje u osmeh razvučene usne.

IDOL KIKLADA
- Svejedno mi je hoćeš li me slušati ili nećeš – reče
Somosa. – Tako je, i čini mi se pravo da to znaš.
Moran se trgao kao da se iznenada vratio iz velike
daljine. Setio se da je, pre nego što se izgubio u mutnom
maštarenju, pomislio da Somosa gubi razum.
- Izvini, zamislio sam se na trenutak – reče. – Priznaćeš
da sve to... Konačno, kada si došao ovde i zatekao me kako...
Ali uzeti zdravo za gotovo da Somosa gubi razum bilo
je previše jednostavno.
- Da, za to nema reči – reče Somosa. – Barem nema
naših reči.
Pogledali su se na trenutak, i Moran je prvi skrenuo
pogled dok je Somosin glas ponovo postao glasniji sa onim
bezličnim tonom objašnjenja koja se odmah gube negde van
domašaja uma. Moran je više voleo da ga ne gleda, ali je tada
ponovo zapadao u nehotična razmišljanja o statueti na stalku,
i to je bilo kao povratak u ono zlatno veče sa cvrčcima i
mirisom trava kada su je Somosa i on neshvatljivo iskopali
na ostrvu. Sećao se kako je Tereza, nekoliko metara dalje, na
steni sa koje se mogla nazreti obala Parosa, okrenula glavu
kada je čula Somosin uzvik, i posle samo trenutka oklevanja
potrčala ka njima zaboravljajući da u ruci drži crveno prsluče
svog deux pièces, da bi se nadnela nad bunar iz kojeg su
izvirale Somosine ruke sa statuetom skoro
neprepoznatljivom od mahovine i krečnih naslaga, sve dok
joj Moran sa mešavinom besa i smeha nije rekao da se
pokrije a Tereza se uspravila gledajući ga kao da ne shvata, i
odjednom mu okrenula leđa i rukama sakrila grudi dok je
Somosa pružao statuetu Moranu i iskakao iz bunara. Skoro
bez prelaza Moran se setio sledećih časova, noći pod
poljskim šatorima pokraj brzaka, Terezine senke kako
korača među maslinama, i kao da je sada Somosin glas,
odzvanjajući jednolično u skoro praznom skulptorkom
ateljeu, dopirao do njega takođe iz one noći, predstavljajući
deo njegove uspomene, kada mu je zbunjeno nagovestio
svoju besmislenu nadu a on se, između dva gutljaja gustog
vina, veselo nasmejao i rekao mu da je kvaziarheolog i
neizlečiv pesnik.
„Za to nema reči“, upravo je rekao Somosa. „Barem
nema naših reči.“
U poljskom šatoru duboko u dolini Skoros, njegove ruke
držale su statuetu i pomilovale; su je kako bi joj najzad
skinule lažnu odeću od vremena i zaborava (Tereza, među
maslinama, još je bila nakostrešena zbog Moranovog
prekora, zbog njegovih glupih predrasuda), i noć je polako
kružila dok mu je Somosa poveravao svoju nerazumnu nađu
da će jednom dopreti do statuete putevima drugačijim nego
što su to ruke i oči i nauka, dok su se vino i duvan mešali u
razgovor zajedno sa cvrčcima i vodom brzaka sve dok nisu
ostavili samo zbrkani osećaj da ne mogu da se razumeju.
Kasnije, kada je Somosa otišao u svoj šator i odneo statuetu
a Tereza se umorila od samoće i došla da legne, Moran joj je
rekao čime se Somosa zanosi i oboje se sa ljubaznom
pariskom ironijom upitaše da li svi ljudi sa Rio de la Plate
imaju bujnu maštu. Pre nego što su zaspali raspravljali su
šapatom o onome što se desilo tog popodneva, sve dok
Tereza nije prihvatila Moranova izvinjavanja, dok ga nije
poljubila, i to je bilo kao i uvek na ostrvu, i svuda, bili su on
i ona i noć odozgo i dugi zaborav.
- Zna li još neko? – upita Moran.
 - Ne. Ti i ja. Tako je pravo, čini mi se – reče Somosa. –
Skoro da se nisam mrdnuo odavde poslednjih meseci. U
početku je dolazila jedna stara da sredi atelje i opere mi veš,
ali mi je smetala.
- Izgleda neverovatno da se tako može živeti u
predgrađu Pariza. Tišina... Čuj, ali valjda barem silaziš u selo
da kupiš zalihe.
- Ranije sam odlazio, rekao sam ti već. Sad nema
potrebe. Sve što je nužno, tu je.
Moran pogleda u pravcu u kojem je pokazivao Somosin
prst, iza statuete i kopija zaboravljenih na policama. Video
je drvo, gips, kamen, čekiće, prašinu, senku drveća na
prozorima. Prst kao da je pokazivao neki ugao ateljea u
kojem nije bilo ničega, samo neka prljava krpa na podu.
Ali se u suštini malo toga promenilo, te dve godine
između njih takođe su bile prazan ugao vremena, sa prljavom
krpom koja je bila kao sve ono što jedno drugome nisu rekli
a što su možda morali da kažu. Ekspedicija na ostrva,
romantična ludost rođena na terasi ne kog kafea na bulevaru
Sen Mišel, završila se čim su pronašli idola među ruševinama
u dolini. Možda im je strah da ih ne otkriju otupeo radost iz
prvih nedelja, i došao je dan kada je Moran presreo jedan
Somosin pogled dok su sve troje silazili na plažu, i te noći
razgovarao je sa Terezom te su odlučili da se vrate što je pre
moguće, zato što su cenili Somosu i činilo im se skoro
nepravedno da on počne – tako iznenadno – da pati. U Parizu
su nastavili da se viđaju s vremena na vreme, skoro uvek iz
profesionalnih razloga, ali je Moran sam odlazio na sastanke.
Prvog puta Somosa je pitao za Terezu, posle je izgledalo kao
da ga se ne tiče. Sve što je trebalo jedno drugom da kažu
spustilo se kao teret između njih, možda između sve troje.
Moran se složio da Somosa na neko vreme zadrži statuetu.
Bilo je nemoguće prodati je pre nego što prođe nekoliko
godina; Markos, čovek koji je poznavao nekog pukovnika
koji je poznavao nekog atinskog carinika, nametnuo im je taj
rok kao dodatni uslov uz mito. Somosa je odneo statuetu u
svoj stan, i Moran ju je viđao kad god bi se njih dvojica sreli.
Nikada nije bilo reči o tome da Somosa nekad poseti
Moranove, kao što se i toliko drugih stvari više nije
pominjalo, stvari koje su u suštini uvek bile Tereza. Somosu
kao da je zanimalo samo ono čime je bio opsednut, i ako bi
ponekad pozvao Morana u svoj stan na konjak to je bilo samo
zato da bi se vratio na to. Ništa previše neobično, na kraju
krajeva, Moran je isuviše dobro poznavao Somosinu
sklonost ka izvesnoj marginalnoj literaturi da bi se čudio
njegovoj nostalgiji. Samo ga je iznenađivao fanatizam te
nade u trenucima skoro automatskog poveravanja u kojima
se on osećao kao nepotreban, stalno milovanje sićušnog tela
bezizražajno lepe statue, jednolični hvalospevi u kojima se
do iznemoglosti ponavljaju iste prelazne formule. Sa
Moranove tačke gledišta, Somosina opsednutost mogla se
analizirati: svaki arheolog se u nekom smislu poistovećuje sa
prošlošću koju istražuje i koju iznosi na videlo. Odatle pa do
verovanja da bi prisnost sa nekim od tih tragova mogla
dovesti do ludila, izmeniti vreme i prostor, otvoriti pukotinu
kroz koju bi se pristupilo... Somosa nikada nije upotrebljavao
takav rečnik; ono što je govorio uvek je bilo manje ili više
od toga, neka vrsta jezika koji je nagoveštavao i prizivao iz
nekih nesvodljivih oblasti. Već je tada bio počeo da
nespretno radi na kopijama statuete; Moran je uspeo da vidi
prvu pre nego što je Somosa napustio Pariz, i sa prijateljskom
ljubaznošću saslušao je neizbežna opšta mesta o ponavljanju
pokreta i stanja kao putu ka oslobađanju od kazne, Somosinu
ubeđenost da će ga njegovo tvrdoglavo primicanje na kraju
poistovetiti sa početnom strukturom, kroz nekakvo
prekrivanje koje će biti više od toga jer više neće postojati
dvojnost nego stapanje, prvobitni dodir (to nisu bile njegove
reči, ali Moran ih je nekako morao prevesti kada ih je kasnije
prevodio za Terezu). Taj dodir se, kako mu je upravo rekao
Somosa, desio četrdeset i osam časova ranije, u noći junske
ravnodnevice.
 - Da – priznade Moran, paleći novu cigaretu. – Ali
voleo bih da mi objasniš zašto si tako siguran da... Dobro, da
si dodirnuo dno.
- Da objasnim... Žar ne vidiš?
Ponovo je pružio ruku ka kući od vazduha, u jednom
uglu ateljea, opisivao je luk koji je uključivao u sebe i krov i
statuetu postavljenu na vitak mramorni stub, obavijenu
blistavim krugom reflektora. Moran se nepovezano setio
kako je Tereza prešla granicu noseći statuetu skrivenu u
kučetu-igrački koje je Markos napravio u nekom podrumu
na Plaki.
- Nije moglo da se ne desi – skoro detinjasto je rekao
Somosa. – Sa svakom novom kopijom prilazio sam još malo
bliže. Oblici su me polako upoznavali. Hoću da kažem... Ah,
morao bih danima da ti objašnjavam... a besmisleno je to što
sve tu ulazi u jedan... Ali kad se to desi...
Ruka je išla tamo-amo, naglašavajući tu, to.
- U stvari si uspeo da se pretvoriš u skulptora – reče
Moran, slušajući sam sebe šta priča i misleći kako je glup. –
Dve poslednje kopije su savršene. Ako mi nekad budeš
dopustio da zadržim statuu, nikada neću znati da li si mi dao
original.
- Nikad ti je neću dati – reče jednostavno Somosa. – I
nemoj misliti da sam zaboravio da obojici pripada. Ali nikad
ti je neću dati. Jedino bih želeo da Tereza i ti pođete za
mnom, da nađete zajedno sa mnom. Da, voleo bih da ste bili
sa mnom one noći kada sam stigao.
Prvi put posle skoro dve godine Moran je čuo od njega
da pominje Terezu, kao da je do tog trenutka za njega bila
mrtva, ali način na koji je on pominjao Terezu bio je
neizlečivo negdašnji, bila je to Grčka onoga jutra kada je
sišao na plažu. Siromah Somosa. Još uvek. Siroti ludak. Ali
još je čudnije bilo pitati se zašto je u poslednjem trenutku,
pre nego što je ušao u auto posle Somosinog poziva, osetio
nekakvu potrebu da pozove Terezu u kancelariju i da je
zamoli da kasnije dođe da se nađe sa njima u ateljeu. Morao
bi to da je pita, da sazna šta je Tereza mislila dok je slušala
njegova uputstva kako da stigne do usamljenog paviljona na
brdu. Neka Tereza ponovi tačno ono što je čula od njega, reč
po reč. Moran je u sebi proklinjao tu manijačku
sistematičnost da iznova sastavlja deliće života kao što se
restaurira grčka vaza u muzeju, slepljujući brižljivo i
najmanje deliće, a Somosin glas se tu mešao sa mahanjem
njegovih ruku koje takođe kao da su htele da slepe komadiće
vazduha, da sastave neku prozirnu vazu, njegove ruke koje
su pokazivale na statuetu, primoravajući Morana da još
jednom protiv svoje volje pogleda to belo mesečevo telo
insekta koji je stariji od svake istorije, koje je pod
nezamislivim okolnostima napravio neko nezamislivo dalek,
hiljadama godina, ali još i ranije, u nekoj vrtoglavoj daljini
životinjskog krika, skoka, biljnih rituala koji su se smenjivali
sa plimama i sizigijama i vremenom parenja i nespretnim
obredima umilostivljenja, bezizražajno lice na kojem je
samo linija nosa presecala nepodnošljivo napeto slepo
ogledalo, jedva ocrtane grudi, polni trougao i ruke
priljubljene uz trbuh, idol prapočetka, prvog užasa pod
ritualima svetog vremena, kamene sekire za prinošenja žrtve
na oltarima na brdu. Zaista se moglo pomisliti da i on
zaglupljuje, kao da nije dosta to što je arheolog.
- Molim te – reče Moran – da li bi mogao da učiniš
napor da mi objasniš, makar mislio da se ništa od toga ne
može objasniti? U krajnjoj liniji, ja samo znam da si sve ove
mesece proveo klešući kopije, i da si pre dve noći...
- Tako je prosto – reče Somosa. – Uvek sam osećao da
koža još dodiruje nešto drugo. Ali trebalo je vratiti se pet
hiljada godina unazad krivudavim putevima. Čudno je da su
oni sami, potomci Egejaca, krivi zbog te greške. Ali sada
ništa nije važno. Gledaj, ovako je.
Stojeći pored idola, podigao je jednu ruku i blago je
spustio na grudi i trbuh. Druga je milovala vrat, penjala se do
sa statue odsutnih usta i Moran je čuo kako Somosa govori
nekim prigušenim i mutnim glasom, pomalo kao da su
njegove ruke ili možda ta nepostojeća usta bila ta koja su
govorila o lovu u zadimljenim pećinama, o opkoljenim
jelenima, o imenu koje se smelo izgovoriti samo posle, o
krugovima plave masti, o igri dvostrukih reka, o Pohovom
detinjstvu, o hodu ka zapadnom stepeništu i uzvišenjima u
zlokobnim senkama. Upitao se da li bi, ako pozove
telefonom kad Somosa ne bude pazio, uspeo da upozori
Terezu da dovede doktora Vernea. Ali Tereza je već sigurno
bila pošla, a na ivici stena gde je mukala Višestruka, vođa
zelenih odsecao je levi rog najlepšeg mužjaka i pružao ga
vođi onih koji se brinu za so, kako bi obnovio ugovor sa
Hagesom.
- Čuj, pusti me da predahnem – reče Moran, ustavši i
zakoračivši napred. – To je fantastično, a osim toga, užasno
sam žedan. Da popijemo nešto, mogu da odem po...
- Viski je tu – reče Somosa sklanjajući polako ruke sa
statue. – Ja neću piti, moram da postim pre žrtvovanja.
- Šteta – reče Moran, tražeći bocu. – Uopšte ne volim
da pijem sam. Kakvo žrtvovanje?
Nasuo je sebi viski do vrha.
- Žrtvovanje sjedinjenja, da se izrazim tvojim rečima.
Ne čuješ ih? Diple, kao na statueti koju smo videli u
atinskom muzeju. Zvuk života sleva, zvuk nesloge zdesna.
Nesloga je takođe život za Hagesu, ali kada se obavi
žrtvovanje svirači će prestati da duvaju u desnu cev i čuće se
samo pištanje novog života koji pije prolivenu krv. I svirači
će napuniti usta krvlju i dunuće je kroz levu cev, i ja ću krvlju
premazati njeno lice, vidiš, ovako, i pod krvlju će se pojaviti
oči i usta.
- Ostavi se gluposti – reče Moran, otpijajući veliki
gutljaj. – Krv bi loše stajala našoj mermernoj lutkici. Da,
vrućina je.
Somosa je bio skinuo košulju laganim, usporenim
pokretom. Kada je video da otkopčava pantalone, Moran
reče sebi da je loše postupio što mu je dozvolio da se uzbudi,
što mu je dopustio taj izliv ludila. Mršav i crn, Somosa se
uspravio, nag pod svetlošću reflektora, i kao da se izgubio
zagledan u neku tačku u prostoru. Iz poluotvorenih usta
curila mu je nit pljuvačke i Moran je, brzo ostavivši čašu na
pod, proračunao da bi morao da ga nekako prevari kako bi
stigao do vrata. Nikada nije saznao odakle se stvorila kamena
sekira koja se ljuljala u Somosinoj ruci. Shvatio je.
- Moglo se predvideti – reče, uzmičući polako. –
Ugovor sa Hagesom, a? A krv će dati siroti Moran, je li tako?
Ne pogledavši ga, Somosa je pošao ka njemu opisujući
kružni luk, kao da ispunjava obavezu da prođe unapred
utvrđenim putem.
- Ako stvarno hoćeš da me ubiješ – doviknu mu Moran,
uzmičući ka mestu u senci – čemu sve to pozorište? Obojica
sasvim dobro znamo da je to zbog Tereze. Ali čemu to ako
te nije volela niti će te ikada voleti?
Nago telo već je izlazilo iz kruga koji je osvetljavao
reflektor. Sakriven u senci u ćošku, Moran nagazi na vlažne
krpe na podu i shvati da nema kuda dalje. Video je kako se
podiže sekira i skočio onako kako ga je Nagaši naučio u
gimnastičkoj sali na Plas de Tern. Somosa je primio udarac
nogom posred bedra i udarac niši s leve strane vrata. Sekira
se spustila dijagonalno, suviše daleko, i Moran je gipko
odgurnuo trup koji se bacio na njega i dohvatio nezaštićen
zglob. Somosa je još uvek bio samo prigušen i zaprepašćen
urlik kada mu je oštrica sekire pala posred čela.
Pre nego što ga je ponovo pogledao, Moran se
ispovraćao u uglu ateljea, po prljavim krpama. Osećao se
nekako prazan, i učinilo mu je dobro da se ispovraća.
Podigao je čašu sa poda i popio ostatak viskija, misleći kako
će Tereza stići svakog trenutka i kako nešto treba učiniti,
pozvati policiju, objasniti. Dok je vukao Somosino telo za
jednu nogu sve dok ga nije potpuno izložio svetlosti
reflektora, pomislio je da ne bi bilo teško dokazati da je to
bila samoodbrana. Somosine ekscentričnosti, njegovo
udaljavanje od sveta, očigledno ludilo. Sagnuvši se, nakvasio
je ruke krvlju koja je tekla niz lice i kosu ubijenog, gledajući
istovremeno na njegov ručni sat na kojem je bilo sedam i
četrdeset. Tereza samo što nije stigla, najbolje bi bilo da
izađe, da je sačeka u vrtu ili na ulici, da je poštedi prizora
idola sa licem niz koje se sliva krv, crvenih končića koji su
se spuštali niz vrat, obilazili oko grudi, skupljali se u
malenom trouglu međunožja, padali niz bedra. Sekira je bila
duboko zarivena u glavu žrtvovanoga, i Moran je uze
odmeravajući je u lepljivim rukama. Još malo je nogom
gurnuo leš i najzad ga ostavio uza stub, onjušio vazduh i
prišao vratima. Najbolje bi bilo da ih otvori kako bi Tereza
mogla da uđe. Prislonivši sekiru pored vrata počeo je da se
skida jer je bila vrućina i osećalo se na nešto teško, na
zatvorenu gomilu. Već je bio nag kada je čuo šum taksija i
Terezin glas koji je nadjačavao zvuk svirale; ugasio je svetlo
i sa sekirom u ruci sačekao iza vrata, ližući oštricu sekire i
misleći kako je tačnost Terezino drugo ja.

MAMINA PISMA
To se mirne duše moglo nazvati uslovnom slobodom.
Kad god bi mu vratarka predala neki koverat, Luisu je bilo
dovoljno da prepozna sićušno, poznato lice Hosea de San
Martina da bi shvatio kako još jednom treba preći most. San
Martin, Rivadavija, ali ta imena bila su i slike ulica i stvari,
Ulica Rivadavija, kod broja šest hiljada petsto, kućerina u
Floresu, mama, kafana na uglu ulica San Martin i Korjentes,
gde su ga ponekad čekali prijatelji, gde je mornarska kafa
malkice tuknula na ricinusovo ulje. Sa kovertom u ruci, posle
jednog Merci bien, madame Durand, izlazak na ulicu više
nije bio ono što je bio prethodnog dana, što i svih prethodnih
dana. Svako mamino pismo (čak i pre ovoga što se upravo
desilo, pre ove besmislene i smešne greške) odjednom bi
promenilo Luisov život, vraćalo ga u prošlost kao grubo
odbijenu loptu. Čak i pre ovoga što je upravo pročitao – i što
je sada ponovo čitao u autobusu napola besan, a napola
zapanjen, nikako ne uspevajući da poveruje – mamina pisma
uvek su bila nekakva promena vremena, mali bezopasni
skandal u poretku stvari kakav je Luis želeo i osmislio i
ostvario, navukavši ga na svoj život kao što je na svoj život
navukao i Lauru i Pariz. Svako novo pismo na trenutak je
nagoveštavalo (jer je zatim on to odmah brisao samim tim
što je na njih s ljubavlju odgovarao) da njegova s teškom
mukom stečena sloboda, taj novi život surovim potezima
makaza isečen iz klupka vune koje su drugi nazivali
njegovim životom, više nije imala opravdanja, gubio je
oslonac, nestajao kao kraj ulice dok autobus prolazi kroz rue
de Richelieu. Ostala je samo sićušna, uslovna sloboda, život
smešan kao reč između zagrada, razdvojena od glavne
rečenice kojoj je ona, međutim, skoro uvek oslonac i
objašnjenje. I nelagodnost, i potreba da smesta odgovori, kao
kad se ponovo zatvore vrata.
To jutro bilo je jedno od mnogih jutara kada su stizala
mamina pisma. Laura i on malo su razgovarali o prošlosti,
skoro nikada o kućerini u Floresu. Nije da Luis nije voleo da
se seća Buenos Ajresa. Pre je bila reč o tome da se izbegnu
imena (osobe – od njih se pobeglo još pre toliko vremena, ali
od imena, pravih aveti kakve predstavljaju imena, ona
istrajno opstaju). Jednoga dana skupio je hrabrosti da kaže
Lauri: „Kada bi prošlost mogla da se pocepa i baci kao
beleške za pismo ili knjigu. Ali ona uvek ostaje tu, ostavlja
mrlje po čistom prepisu, i čini mi se da je to prava
budućnost.“ U stvari, zašto ne bi razgovarali o Buenos
Ajresu, gde je živela rodbina, odakle bi prijatelji s vremena
na vreme ukrasili poneku razglednicu ljubaznim rečima. I
slika u Naslonu sa sonetima tolikih oduševljenih gospođa, taj
osećaj već pročitanog, osećaj čemu sve to. I povremeno neka
kriza vlade, neki razljućeni pukovnik, poneki veličanstveni
bokser. Zašto Laura i on ne bi razgovarali o Buenos Ajresu?
Ali ni ona se nije vraćala u ondašnja vremena, samo tek
slučajno u razgovoru, a naročito kada bi stizala mamina
pisma, omaklo bi joj se pokoje ime ili slika, kao novčanice
povučene iz opticaja, predmeti iz nekog sveta kome je
istekao rok trajanja na dalekoj obali reke.
- Eh, oui, fait lourd – reče radnik koji je sedeo preko puta
njega.
„Kad bi on znao šta je vrućina“, pomisli Luis. „Kad bi
mogao neke februarske večeri da prođe avenijom Majo,
nekom uličicom u Linijersu.“
Opet je izvadio pismo iz koverta, ne gajeći nikakve nade:
pasus je bio tu, sasvim jasan. Bio je savršeno besmislen ali
je bio tu. Njegova prva reakcija, posle iznenađenja, udarca
posred temena, bila je, kao i obično, odbrana. Laura nije
smela pročitati mamino pismo. Ma koliko smešna bila
greška, zbrka oko imena (mama je htela da kaže „Viktor“, a
stavila je „Niko“), Laura bi se svejedno potresla, to bi bilo
glupo. Pisma se ponekad zagube; kamo sreće da je ovo
završilo na dnu mora. Sad će morati da ga baci u wc šolju u
kancelariji, a naravno da će se Laura kroz nekoliko dana
začuditi „Baš čudno, nije stiglo pismo od tvoje majke.“
Nikad nije govorila tvoja mama, možda zato što je svoju
izgubila kao mala. Onda će on odgovoriti: „Stvarno je čudno.
Još danas ću joj poslati nekoliko redaka“, i poslaće ih, sve u
čudu što mama ne piše. Život će ostati isti, kancelarija, uveče
bioskop, Laura večito smirena, dobra, brine o njegovim
željama. Kad je izašao iz autobusa u rue de Rennes, iznenada
se upitao (nije to bilo pitanje, ali kako drugačije da se kaže)
zašto ne želi da pokaže Lauri mamino pismo. Ne zbog nje,
zbog onoga što bi ona mogla osetiti. Nije mu baš mnogo bilo
važno šta bi ona mogla da oseti, dokle god to prikriva. (Nije
mu baš mnogo bilo važno šta bi ona mogla da oseti, dokle
god to prikriva?) Ne, nije mu baš mnogo bilo važno. (Nije
mu bilo važno?) Ali prva istina, pod pretpostavkom da je
postojala i druga iza nje, najneposrednija istina, da tako
kažemo, bila je da mu je važno kakav će izraz lica napraviti
Laura, kako će se ponašati Laura. A to mu je važno zbog
sebe, naravno, zbog posledica koje će imati način na koji će
Lauri biti važno mamino pismo. Njen pogled će u određenom
trenutku pasti na Nikovo ime, i on je znao da će Laurina
brada početi lako da podrhtava, pa će onda Laura reći: „Bože,
što je čudno... šta li je sa tvojom majkom?“ A on će sve
vreme znati da se Laura uzdržava da ne zaplače, da ne sakrije
iza ruku lice već izobličeno od plača, od crta Nikovog imena
koje joj podrhtavaju na usnama.

U reklamnoj agenciji u kojoj je radio kao dizajner

ponovo je pročitao pismo, jedno od tolikih maminih pisama,
u kojem nije bilo ničega neuobičajenog osim pasusa u kojem
je pogrešila ime. Pomislio je da možda može da obriše tu reč,
da zameni Niko sa Viktor, prosto da zameni grešku istinom,
i da se sa pismom vrati kući da bi ga Laura pročitala. Mamina
pisma su uvek zanimala Lauru, mada na neki neodređen
način nisu njoj bila upućena. Mama je pisala njemu;
dodavala je na kraju, ponekad i usred pisma, srdačne
pozdrave za Lauru. Nije to bilo važno, čitala ih je sa
jednakim zanimanjem, oklevajući pred ponekom rečju već
iskrivljenom od reume i kratkovidosti. „Uzimam saridon, a
lekar mi je dao i malo salicila...“ Pisma bi ostajala dva-tri
dana na stolu za crtanje; Luis bi voleo da ih baci čim
odgovori na njih, ali Laura ih je ponovo čitala, žene vole da
čitaju pisma, da ih zagledaju sa svih strana, kao da izvlače
neki drugi smisao kad god ih ponovo izvade i pogledaju.
Mamina pisma bila su kratka, sa domaćim vestima, uz po
koju reč o državnim stvarima (ali te stvari već su bile poznate
iz telegrafskih vesti u Mondu, iz njene ruke uvek su stizale
kasno). Čak bi se moglo pomisliti da su sva pisma uvek bila
jedno te isto pismo, šturo i osrednje, bez ičega zanimljivog.
Najbolje u mami bilo je to što se nikada nije prepustila tuzi
koju je u njoj moralo izazvati odsustvo sina i snahe, pa čak
ni bolu – tako punom ridanja, punom suza u početku – zbog
Nikove smrti. Nikada, tokom dve godine koliko je već u
Parizu, mama nije pomenula Nika u svojim pismima. Bila je
kao Laura, ni ona ga nije pominjala. Nijedna od njih dve ga
nije pominjala, a već je prošlo više od dve godine otkako je
Niko umro. Iznenadan pomen njegovog imena usred pisma
skoro da je predstavljao skandal. Već sama činjenica da se
Nikovo ime odjednom pojavilo u nekoj rečenici, sa dugim i
krivudavim N, sa o kojem je repić bio zakrivljen; ali bilo je
još gore, jer se ime našlo u jednoj nerazumljivoj i
besmislenoj rečenici, u nečemu što nije moglo biti ništa
drugo do najava senilnosti. Odjednom je mama izgubila
pojam o vremenu, zamišlja da... Taj pasus je dolazio posle
kratke potvrde o prijemu jednog Laurinog pisma. Tačka
jedva naznačena bledoplavim mastilom kupljenim u
prodavnici u kraju, pa iznebuha: „Jutros je Niko pitao za
vas.“ Dalje se nastavljalo kao i uvek: zdravlje, rođaka
Matilda je pala i nagnječila ključnjaču, psi su dobro. Ali Niko
je pitao za njih.
U stvari bi bilo jednostavno zameniti Niko sa Viktor,
sigurno je on pitao za njih. Rođak Viktor, uvek tako pažljiv.
Viktor je imalo dva slova više nego Niko, ali uz pomoć
gumice i veštine imena su se mogla zameniti. Jutros je Viktor
pitao za vas. Sasvim je prirodno da Viktor dođe mami u
posetu i pita je za one koji su odsutni.

Kada se vratio na ručak, nosio je u džepu nedirnuto

pismo. I dalje je bio rešen da ne kaže ništa Lauri, koja ga je
čekala sa svojim prijateljskim osmehom, licem koje kao da
je malo izgubilo svoje crte od vremena u Buenos Ajresu, kao
da mu je sivi pariski vazduh oduzeo boju i reljefnost. Već
više od dve godine su bili u Parizu, otišli su iz Buenos Ajresa
samo dva meseca posle Nikove smrti, ali u stvari je Luis sebe
smatrao odsutnim još od samog onog dana kada se oženio
Laurom. Jedne večeri, posle razgovora sa Nikom koji je već
bio bolestan, zakleo se da će pobeći od Argentine, od
kućerine u Floresu, od mame i od pasa i od svog brata (koji
je već bio bolestan). Tih meseci sve se vrtelo oko njega kao
figure u nekom plesu: Niko, Laura, mama, psi, bašta.
Njegova zakletva bila je grubi postupak čoveka koji na
podijumu razbija flašu u paramparčad, prekida igranku
krckanjem slomljenog stakla. Sve je bilo grubo tih dana:
njegovo venčanje, odlazak bez ikakvog cifranja i obzira
prema mami, zaboravljanje na sve društvene obaveze,
prijatelji napola iznenađeni, a napola razočarani. Ništa mu
nije bilo važno, čak ni nagoveštaj protivljenja kod Laure.
Mama je ostala sama u kućerini, sa psima i bočicama sa
lekovima, sa Nikovom odećom još uvek obešenom u jednom
ormaru. Neka ostane, neka svi idu do đavola. Mama kao da
je shvatala, više nije oplakivala Nika, i išla je po kući kao i
pre, hladno i odlučno se oporavljajući pred smrću, kako to
umeju stari ljudi. Ali Luis nije želeo da se seća večeri kada
su se oprostili, kofera, taksija pred vratima, te kuće tu, sa
čitavim detinjstvom, bašte u kojoj su se Niko i on igrali rata,
dva ravnodušna i glupa psa. Sada skoro da je mogao da
zaboravi na sve to. Odlazio je u agenciju, crtao plakate,
vraćao se na ručak, ispijao šolju kafe koju mu je Laura
pružala sa osmehom. Mnogo su išli u bioskop, mnogo u
šume, sve su bolje poznavali Pariz. Imali su sreće, život je
bio iznenađujuće lak, posao podnošljiv, stan lep, filmovi
odlični. Onda su stizala mamina pisma.
Nije ih mrzeo; kada mu ne bi stizala osetio bi kako na
njega pada sloboda kao neki nepodnošljivi teret. Mamina
pisma donosila su mu prećutni oproštaj (ali nije imala šta da
mu oprosti), pružala su most kojim se moglo i dalje prolaziti.
Svako ga je umirivalo ili uznemiravalo zbog maminog
zdravlja, podsećalo ga na porodičnu štedljivost, na
održavanje nekakvog reda. A u isto vreme mrzeo je taj red, i
to ga je mrzeo zbog Laure, zato što je Laura bila u Parizu, ali
svako mamino pismo pokazivalo je da je ona stranac, da je
saučesnik tog reda koji je on odbacio jedne večeri u bašti,
pošto je još jednom čuo Nikov prigušeni, skoro ponizni
kašalj.
 Ne, neće joj pokazati pismo. Nedostojno je zameniti
jedno ime drugim, nedopustivo je da Laura pročita tu
maminu rečenicu. Njena groteskna greška, njena glupa
trenutna nespretnost – video ju je kako se bori sa izanđalim
perom, sa papirom koji se krivio, sa slabim vidom – u Lauri
bi nikle kao prijemčivo seme. Bolje je baciti pismo (bacio ga
je te iste večeri) i uveče otići sa Laurom u bioskop, što pre
zaboraviti da je Viktor pitao za njih. Makar to bio i Viktor,
tako lepo vaspitani rođak, zaboraviti da je Viktor pitao za
njih.

Đavolski, iz zasede, oblizujući se, Tom je čekao da Džeri

padne u zamku. Džeri nije pao u zamku, pa su se na Toma
sručile nebrojene katastrofe. Posle je Luis kupio sladoled,
pojeli su ga dok su rasejano gledali reklame u boji. Kad je
počeo film, Laura je još malo zaronila u sedište i sklonila
svoju ruku sa Luisove. On je ponovo osećao da je ona daleko,
ko zna da li je ono što su zajedno gledali još bila ista stvar za
oboje, iako će kasnije komentarisati film na ulici ili u
krevetu. Upitao se (nije to bilo pitanje, ali kako drugačije da
se kaže) da li su Niko i Laura bili ovako daleki u bioskopima,
kada joj se Niko udvarao i kada su izlazili zajedno.
Verovatno su upoznali sve bioskope u Floresu, celo ono
glupo šetalište u ulici Lavalje, lava, atletu koji udara o gong,
titlove na španskom koje je radila Karmen de Piniljos, svi
likovi u filmu su izmišljeni, i svaka veza... onda, kad je Džeri
pobegao Tomu i kad je kucnuo čas za Barbaru Stenvik i
Tajrona Pauera, Nikova ruka bi se lagano spustila na Laurinu
butinu (siroti Niko, tako stidljiv, tako pravi verenik), pa su se
oboje osećali krivi ko zna zašto. Luisu je bilo sasvim jasno
da nisu bili krivi ni za šta nepopravljivo; iako nije imao
najslađi od svih dokaza, Laurin brz gubitak zanimanja za
Nika bio je dovoljan da se u tom vereništvu uoči puki privid
koji je skovao komšiluk, kulturni krugovi za puku razonodu
koji predstavljaju krem Floresa. Bio je dovoljan jedan hir,
jedan odlazak u istu salu za igranke u koju je odlazio Niko,
slučajnost bratskog upoznavanja. Možda je zato, zbog lakoće
sa kojom je počelo, sve ostalo bilo neočekivano teško i
gorko. Ali sada nije želeo da se seća, komedija se završila
Nikovim slabićkim porazom, njegovim melanholičnim
bekstvom u tuberkuloznu smrt. Čudno je što ga Laura nikada
nije pominjala, i što ga zato ni on nije pominjao, što Niko
nije bio čak ni pokojnik, čak ni preminuli dever, mamin sin.
U početku, to mu je donelo olakšanje posle mutne razmene
prekora, mamine vike i plača, glupog uplitanja strica Emilija
i rođaka Viktora (Viktor je jutros pitao za vas), zbrzanog
venčanja na kojem je jedina ceremonija bilo pozivanje
taksija i tri minuta pred opštinskim službenikom sa peruti na
reverima. Kad su se sakrili u jedan hotel u Adrogeu, daleko
od mame i svih onih raspomamljenih rođaka, Luis je bio
zahvalan Lauri što nikada nije pominjala sirotog lutka koji je
tako neprimetno od verenika postao dever. Ali sada, kada ih
je delilo more, i smrt, i dve godine, Laura ga i dalje nije
pominjala, a on se povinovao njenom ćutanju iz kukavičluka,
znajući da ga u suštini to ćutanje vređa time što u sebi nosi
prekor, pokajanje, nešto što je počinjalo da liči na izdajstvo.
Više puta je izričito pomenuo Nika, ali shvatao je da se to ne
računa, da je Laurin odgovor samo hteo da skrene razgovor.
Polako se stvarala zabranjena oblast u njihovom govoru,
odvajajući ih od Nika, obavijajući njegovo ime i uspomenu
na njega u neku prljavu i lepljivu vatu. A sa druge strane
mama je radila to isto, neobjašnjivo se zarekavši na ćutanje.
Svako pismo govorilo je o psima, o Matildi, o Viktoru, o
salicilu, o isplatama penzije. Luis je očekivao da mama
jednom pomene svog sina kako bi stupio u savez sa njom
protiv Laure, kako bi Lauru nežno primorao da prihvati
Nikovo posthumno prisustvo. Ne zato što bi to bilo
neophodno, šta je koga bilo briga za Nika, živog ili mrtvog,
ali tolerisale uspomene na njega u panteonu prošlosti bio bi
mutni, neoborivi dokaz da ga je Laura zaista i zauvek
zaboravila. Kada bi bila prizvana u po bela dana, avet bi se
raspršila, isto onako slaba i beznačajna kakva je bila dok je
gazila po ovoj zemlji. Ali Laura je i dalje prećutkivala
Nikovo ime, i kad god bi ga prećutala, Luis bi opet osetio
Nikovo prisustvo u bašti u Floresu, čuo njegov diskretni
kašalj dok je spremao najsavršeniji svadbeni poklon koji se
mogao zamisliti, svoju smrt usred medenog meseca one koja
je bila njegova verenica i onoga koji je bio njegov brat.
Nedelju dana kasnije Laura se iznenadila što nije stiglo
mamino pismo. Pretresli su uobičajene pretpostavke, i Luis
joj je pisao još tog popodneva. Odgovor ga nije previše
zabrinjavao, ali bilo bi mu drago (osećao je to dok je izjutra
silazio niz stepenice) da vratarka njemu da pismo umesto da
ga odnese na treći sprat. Dve nedelje kasnije video je poznati
koverat, lice admirala Brauna i panoramu vodopada Iguasu.
Spakovao je koverat pre nego što je izašao na ulicu i
odgovorio na pozdrav Laure koja je bila na prozoru.
Izgledalo mu je smešno što mora da zađe za ugao pre nego
što otvori pismo. Bobi je pobegao na ulicu i nekoliko dana
kasnije počeo je da se češe, zarazio se od nekog šugavog psa.
Mama će konsultovati jednog veterinara, prijatelja strica
Emilija, jer ne bi se smelo dozvoliti da Bobi zarazi Negra.
Stric Emilio je smatrao da treba da ih okupa u nekom
sredstvu protiv šuge, ali njoj više nije do takvih poduhvata i
bilo bi bolje da joj veterinar prepiše neki prašak protiv
insekata ili tako nešto što se meša sa hranom. Gospođa iz
susedstva ima šugavu mačku, ko zna da li mačke možda
mogu da zaraze pse, makar i kroz ogradu od žice. Ali šta njih
zanimaju te staračke priče, mada je Luis uvek mnogo voleo
pse, pa je kao mali čak i spavao sa jednim od njih kraj nogu
kreveta, nasuprot Niku koji ih nikad nije mnogo voleo.
Gospođa iz susedstva joj je savetovala da ih zapraši
diditijem, za slučaj da nije šuga, psi uhvate svakojake zaraze
kad lunjaju ulicama; na uglu ulice Bakakaj namestio se
cirkus sa retkim životinjama, možda ima nekih mikroba u
vazduhu, tako nešto. Mami je dosta strahova, modistkinjin
mali je opekao ruku ključalim mlekom, a Bobi ima šugu.
Iza je stajala kao nekakva plava zvezdica (pero se
zakačilo za hartiju, mama se iznervirala) pa onda neka setna
razmišljanja o tome da će ostati sama ako i Niko ode u
Evropu kako izgleda da hoće, ali takva je sudbina staraca,
deca su lastavice koje jednoga dana odu, treba se miriti sa
svime dok telo još izdržava. Gospođa iz komšiluka...
Neko je gurnuo Luisa, i sasuo mu u lice kratku
deklaraciju prava i obaveza, sa marseljskim naglaskom.
Nejasno je shvatao da smeta ljudima da prođu tesnim
hodnikom na ulazu u metro. Ostatak dana bio je isto tako
nejasan, pozvao je Lauru da joj kaže kako neće doći na ručak,
proveo je dva sata na klupi na trgu opet i opet čitajući
mamino pismo, pitajući se šta bi trebalo da uradi suočen sa
ludilom. Da razgovara sa Laurom, pre svega. Zašto bi (nije
to bilo pitanje, ali kako drugačije da se kaže) i dalje krio od
Laure šta se dešava. Više nije mogao da se pretvara da se i
ovo pismo zagubilo kao i prethodno, nije više mogao napola
da veruje kako je mama greškom napisala Niko umesto
Viktor, i da je tako teško što postaje luda. Nema sumnje da
su ova pisma bila Laura, bila su ono što će se desiti sa
Laurom. Čak ni to: ono što se već dogodilo od dana njihovog
venčanja, medenog meseca u Adrogeu, od noći u kojima su
se očajnički voleli na brodu koji ih je doveo u Francusku. Sve
je bilo Laura, sve će biti Laura sada kad Niko hoće da dođe
u Evropu u maminom bunilu. Postale su veće saučesnice
nego ikad, mama je Lauri govorila o Niku, javljala joj da će
Niko doći u Evropu, tako je rekla, naprosto u Evropu, a
sasvim je dobro znala da će Laura shvatiti da će se Niko
iskrcati u Francuskoj, u Parizu, da će doći u kuću u kojoj su
se ljudi tako prefinjeno pretvarali da je on zaboravljen,
siromašak.
Uradio je dve stvari: pisao je stricu Emiliju ukazujući mu
na simptome koji su ga brinuli i moleći ga da odmah poseti
mamu da bi se uverio i preduzeo mere u zavisnosti od
slučaja. Pio je konjak za konjakom i pešice otišao kući kako
bi usput razmislio šta treba da kaže Lauri, jer je konačno
morao da razgovara sa Laurom i da je uputi u stvari. Od ulice
do ulice osećao je kako mu je sve teže da se smesti u
sadašnjost, u ono što se moralo desiti pola sata kasnije.
Mamino pismo stavljalo ga je u stvarnost, davilo ga je u
stvarnosti te dve godine života u Parizu, u laži jednog
prokrijumčarenog mira, sreće koja je postojala samo kada se
izađe na vrata, koju su održavale zabave i predstave,
stvarnosti nehotičnog ugovora ćutanja u kojem su se njih
dvoje malo-pomalo razdvajali kao što se dešava u svim
negativnim ugovorima. Da, mama, jeste, siroma’ šugavi
Bobi, mama. Siroma’ Bobi, siroma’ Luis, koliko je sve
šugavo, mama. Igranka u klubu u Floresu, mama, otišao sam
zato što je on navaljivao, valjda je hteo da se pohvali svojom
lovinom. Siroma’ Niko, mama, sa tim suvim kašljem u koji
još niko nije verovao, sa tim štraftastim odelom, tom kosom
začešljanom briljantinom, sa tim svojim kicoškim kravatama
od sintetike. Čovek malo popriča, naiđe na dopadanje, kako
ne bi odigrao taj ples sa bratovom verenicom, oh, verenica je
prejaka reč, Luise, pretpostavljam da mogu da vas zovem
Luis, je li tako. Ma svakako, čudi me da vas Niko još nije
doveo kući, vi ćete se baš dopasti mami. Kako je taj Niko
nespretan, sigurno još nije razgovarao sa vašim ocem.
Stidljiv je, jeste, uvek je bio takav. Kao ja. Što se smejete, ne
verujete mi? Ama ja nisam onakav kakav izgledam... Zar nije
vrućina? Zaista, morate da dođete kod nas, mama će biti
oduševljena. Nas troje živimo sami, sa psima. Niko, čoveče,
pa to je prava sramota, ovako nešto si sakrivao, lažovčino.
Mi smo vam takvi, Laura, svašta jedno drugome kažemo.
Ako mi dozvoljavaš, odigrao bih ovaj tango sa gospođicom.
Bilo je tako jednostavno, tako lako, zaista kao briljantin
i sintetička kravata. Ona je raskinula sa Nikom greškom,
zaslepljena, zato što je brat mangup umeo da je obori s nogu
i zavrti joj glavu. Niko ne igra tenis, otkud on da igra, nećete
ga odvojiti od šaha i filatelije, molim vas lepo. Ćutljiv, tako
beznačajan, siromašak, Niko je zaostajao, zaturen u nekom
kutku u dvorištu, tešeći se sirupom za grudobolju i gorkim
mateom. Kad je pao u krevet i kad su mu naredih da se
odmara, to se baš podudarilo sa jednom igrankom u Dvorani
za gimnastiku i mačevanje u Vilji del Parke. Ne mogu se
propuštati takve stvari, naročito kad svira Edgardo Donato i
stvar obećava. Mami je izgledalo baš dobro da on izvede
Lauru, zavolela ju je kao ćerku čim su je jednog popodneva
odveli kući. Gledaj, mama, dečko je slab i sigurno će se
uzbuditi ako mu neko bude rekao. Bolesnici kao što je on
svašta zamišljaju, sigurno će pomisliti da nešto muvam sa
Laurom. Bolje je da ne zna da idemo u Gimnastičku dvoranu.
Ali ja nisam to rekao mami, niko u kući nikad nije saznao da
smo išli zajedno. Dok bolesnik ne prezdravi, razume se. I
tako, vreme, igranke, dve-tri igranke, Nikovi rendgenski
snimci, pa onda auto malog Ramosa, veče kad je bila žurka
kod Bebe, piće, šetnja autom do mosta preko potoka, mesec,
taj mesec kao hotelski prozor tamo gore, i Laura u kolima,
buni se, malo pijana, vešte ruke, poljupci, prigušeni povici,
ćebe od vikunje, ponovo ćutanje, osmeh oproštaja.
Osmeh skoro da je bio isti kada mu je Laura otvorila
vrata. Meso je u rerni, salata, puding. U deset su došli neki
susedi koji su sa njima igrali kanastu. Veoma kasno, dok su
se spremali da legnu, Luis je izvadio pismo i stavio ga na
noćni stočić.
- Nisam ti pre pominjao ovo jer nisam hteo da te
oneraspoložim. Čini mi se da mama...
Ležeći, okrenut leđima, čekao je. Laura je stavila pismo
u koverat, ugasila noćnu lampu. Osetio ju je uza se, ne baš
toliko, ali je čuo kako diše blizu njegovog uveta.
- Shvataš li? – reče Luis, pazeći na svoj glas.
- Da. Zar ne misliš da je pogrešila ime?
Moralo je to da bude. Pešak četiri kralj, pešak četiri kralj.
Savršeno.
- Možda je htela da stavi Viktor – reče, zarivajući
polako nokte u dlan.
- A, jasno. Može biti – reče Laura. Skakač kralj tri
lovac.
Počeli su da se pretvaraju da spavaju.

Lauri se činilo da je dobro što je stric Emilio jedini koji

je saznao, i dani su prolazili a oni više nisu govorili o tome.
Kad god bi se vratio kući, Luis je očekivao neku
neuobičajenu rečenicu ili postupak od Laure, neki tračak
svetlosti u tom savršenom čuvanju mira i ćutanju. Išli su u
bioskop kao i uvek, vodili ljubav kao i uvek. Za Luisa u Lauri
više nije bilo druge tajne osim njene rezignirane privrženosti
tom životu u kojem ništa nije postalo onako kako su mogli
očekivati dve godine ranije. Sada ju je dobro poznavao, u
trenutku konačnog suočavanja morao je priznati da je Laura
onakva kakav je bio Niko, od onih koje ostaju pozadi i deluju
samo po inerciji, mada je povremeno ulagala neku skoro
užasnu volju u to da ne radi ništa, da nipošto ne živi zaista.
Mnogo bi se bolje razumela sa Nikom nego sa njim, i oboje
su to počeli da shvataju još od dana kada su se venčali, još
od prvih zauzimanja položaja koji slede za popustljivošću
medenog meseca i želje. Sada je Laura ponovo imala
košmare. Mnogo je sanjala, ali košmar je bio drugačiji, Luis
ga je prepoznavao među mnogim drugim pokretima njenog
tela, zbrkanim rečima ili slabim kricima životinje koja se
davi. To je počelo na brodu, kada su još uvek razgovarali o
Niku jer je Niko tek bio umro a oni su se ukrcali tek nekoliko
nedelja posle toga. Jedne noći, pošto su se setili Nika, kada
se već nazirao prećutni dogovor o ćutanju koje će kasnije
zavladati između njih, Laura je imala noćnu moru. To se
ponavljalo s vremena na vreme i uvek je bilo isto, Laura bi
ga probudila nekim promuklim jecajem, jedva primetnim
trzajem nogu, i odjednom krik koji je predstavljao potpuno
odbijanje, odbacivanje obema rukama i čitavim telom i celim
glasom, nečega užasnog što je na nju padalo iz sna kao
ogroman komad lepljive mase. On bi je drmusao, smirivao,
donosio joj vodu koju je ona pila jecajući, još napola
progonjena drugom polovinom svog života. Govorila je da
se ničega ne seća, bilo je to nešto užasno ali se nije moglo
objasniti, i na kraju bi zaspala odnoseći sa sobom svoju tajnu,
jer Luis je znao da ona zna, da se upravo suočila sa onim koji
je ulazio u njen san, ko zna pod kakvom jezivom maskom
čija kolena je Laura grlila u vrtoglavom strahu, možda u
uzaludnoj ljubavi. Uvek je bilo isto, donosio bi joj čašu vode,
čekajući u tišini da ona ponovo nasloni glavu na jastuk.
Možda će jednoga dana strah biti jači od ponosa, ako je to
bio ponos. Možda će onda on moći da se bori sa svoje strane.
Možda nije sve izgubljeno, možda će novi život zaista postati
nešto drugo a ne taj privid osmeha i francuskog filma.
Za stolom za crtanje, okružen tuđim ljudima, Luis se
sećao smisla simetrije i metoda koji je voleo da primenjuje
na život. Pošto Laura nije doticala tu temu, čekajući sa
prividnom ravnodušnošću odgovor strica Emilija, na njemu
je bilo da razjasni stvari sa mamom. Odgovorio je na njeno
pismo ostajući na sitnim vestima iz poslednjih nedelja, a za
postskriptum je ostavio rečenicu u kojoj je bila ispravka:
„Znači Viktor govori o dolasku u Evropu. Svima je došlo da
putuju, mora da je to zbog reklama turističkih agencija. Reci
mu da piše, možemo da mu pošaljemo sve podatke koji mu
budu potrebni. Kaži mu i to da od sada računa na našu kuću
kao na svoju.“

Stric Emilio odgovorio je skoro povratnom poštom, suvo

kako je i priličilo tako bliskom rođaku, toliko uvređenom
onime što je na Nikovom bdenju opisao kao neopisivo. Iako
se nije otvoreno naljutio na Luisa, pokazao je svoja osećanja
sa istančanošću uobičajenom u takvim slučajevima, nije
došao da ih isprati na brod, dve godine uzastopce zaboravljao
je na njegov rođendan. Sada je samo obavio svoju dužnost
maminog rođaka sa muževljeve strane, i slao šture rezultate.
Mami je sasvim dobro ali skoro da i ne govori, što je
razumljivo s obzirom na to koliko je propatila u poslednje
vreme. Videlo se da je veoma usamljena u kući u Floresu, što
je logično pošto nijedna majka koja je ceo život proživela sa
svoja dva sina ne može da se oseća prijatno u ogromnoj kući
punoj uspomena. Što se tiče onih rečenica, stric Emilio je
postupio sa taktom, što je bilo potrebno s obzirom na
delikatnost pitanja, ali mu je žao što im mora reći da nije
isterao na čistac mnogo šta, jer mama nije bila raspoložena
za razgovor, pa ga je čak primila u salonu, što nikada nije
radila sa svojim deverom. Kada je pomenuo lečenje,
odgovorila je da se, osim reume, oseća savršeno dobro, mada
ju je tih dana zamaralo peglanje tolikih košulja. Stric Emilio
se raspitivao da sazna o kakvim se košuljama radi, ali ona je
samo nakrivila glavu i ponudila mu heres i bagli kekse.
Mama im nije ostavila previše vremena da raspravljaju
o pismu strica Emilija i njegovoj očiglednoj nesposobnosti.
Četiri dana kasnije stiglo je preporučeno pismo, mada je
mama i suviše dobro znala da nema potrebe slati
preporučeno avionska pisma za Pariz. Laura je pozvala Luisa
i zamolila ga da se vrati što pre. Pola sata kasnije zatekao ju
je kako teško diše, pogleda zadubljenog u neko požutelo
cveće na stolu. Pismo je stajalo na gredi na kaminu, i Luis ga
je tamo vratio pošto ga je pročitao. Seo je pored Laure,
čekao. Ona je slegla ramenima.
- Poludela je – reče.
Luis je zapalio cigaretu. Od dima su mu zasuzile oči.
Shvatio je da se partija nastavlja, da je na njega bio red da
povuče potez. Ali tu partiju je igralo tri igrača, možda i četiri.
Sada je bio ubeđen da je i mama za šahovskom tablom.
Polako je skliznuo u fotelju, i pustio da mu na lice padne
uzaludna maska spojenih šaka. Čuo je kako Laura plače, dole
su vratarkina deca trčala uz viku.

Jutro mudrije, itd. Noć im je donela težak i tup san, pošto

su im se tela prethodno susrela u jednoličnoj bici koju u
suštini i nisu želeli. Još jednom je bio sklopljen prećutni
ugovor: ujutro će govoriti o vremenu, o zločinu u Sen Kluu,
o Džejmsu Dinu. Pismo je i dalje stajalo na gredi i dok su pili
čaj nisu mogli izbeći da ga vide, ali Luis je znao da ga po
povratku sa posla više neće zateći. Laura je brisala tragove
sa svojom hladnom, efikasnom vrednoćom. Jedan dan, drugi
dan, još jedan dan. Jedne noći su se mnogo smejali
komšijskim pričama, Fernandelovoj audiciji. Govorilo se o
odlasku u pozorište, o vikendu u Fontenblou.
Na stolu za crtanje gomilali su se nepotrebni podaci, sve
se poklapalo sa maminim pismom. Brod je zaista stizao u
Avr u petak sedamnaestog ujutro, i specijalni voz dolazio je
na stanicu Sen Lazar u 11.45. U četvrtak su bili na pozorišnoj
predstavi i mnogo se zabavljali. Dve večeri ranije Laura je
opet imala noćnu moru, ali on se nije potrudio da joj donese
vodu i pustio je da se sama smiri, okrećući joj leđa. Posle je
Laura spavala mirno, preko dana je bila zauzeta krojenjem i
šivenjem neke letnje haljine. Razgovarali su o kupovini
električne šivaće mašine kada isplate frižider. Luis je našao
mamino pismo u fioci noćnog stočića i odneo ga u
kancelariju. Pozvao je brodsku kompaniju, mada je bio
siguran da je mama napisala tačan datum. To je bila jedina
stvar u koju je bio siguran, jer se sve ostalo nije moglo ni
zamisliti. I taj imbecil od strica Emilija. Najbolje bi bilo da
piše Matildi, ma koliko malo bili bliski Matilda će shvatiti
koliko je važno da se nešto učini, da se zaštiti mama. Ali, da
li je zaista (nije to bilo pitanje, ali kako drugačije da se kaže)
trebalo da se zaštiti mama, baš mama? Na trenutak je
pomislio da zatraži međunarodnu vezu i da razgovara sa
njom. Setio se heresa i bagli keksa, slegnuo ramenima. Nije
bilo vremena ni Matildi da piše, mada je u stvari vremena
bilo, ali je možda bolje sačekati taj petak sedamnaesti pre
nego što... Čak mu ni konjak više nije pomogao da ne misli,
ili barem da misli bez straha. Sve se jasnije sećao maminog
lica poslednjih nedelja u Buenos Ajresu, posle Nikove
sahrane. Ono što je on shvatao kao bol sada se pokazalo kao
nešto drugo, nešto u čemu je bilo ljutitog nepoverenja, izraza
životinje koja oseća da će je ostaviti na nekoj ledini daleko
od kuće, kako bi je se otarasili. Sada je počinjao da zaista
vidi mamino lice. Tek sada ju je zaista video onih dana kada
se cela porodica izređala da je poseti, da joj izrazi saučešće
zbog Nika, da joj pravi društvo izvečeri, pa su i Laura i on
dolazili iz Adrogea da joj prave društvo, da budu sa mamom.
Ostajali bi samo nakratko jer bi se posle pojavio stric Emilio,
ili Viktor, ili Matilda, i svako od njih bio je jedno te isto
hladno odbacivanje, porodica uvređena zbog onoga što se
desilo, zbog Adrogea, zbog toga što su bili srećni dok je
Niko, siromašak, dok je Niko. Nikada neće naslutiti do koje
mere su doprineli tome da se ukrcaju u prvi brod koji su našli;
kao da su se udružili da im plate karte, da ih ljubazno odvedu
na brod sa sve poklonima i maramicama.
Naravno da ga je kao sina dužnost obavezivala da odmah
piše Matildi. Još je bio kadar da razmišlja o takvim stvarima
pre četvrtog konjaka. Kod petog je ponovo razmišljao o tome
i smejao se (krstario je po Parizu pešice kako bi bio sam i
razbistrio glavu), smejao se svojim sinovskim dužnostima,
kao da deca imaju dužnosti i zadatke, kao da su to zadaci za
četvrti razred, neprikosnoveni zadaci za neprikosnovenu
gospođicu u odvratnom četvrtom razredu. Jer njegova
sinovska dužnost nije bila da piše Matildi. Zašto bi se
pretvarao (nije to bilo pitanje, ali kako drugačije da se kaže)
da je mama luda? Jedino što se moglo uraditi bilo je ne raditi
ništa, pustiti da prolaze dani, osim petka. Kada se kao i
obično pozdravio sa Laurom rekavši joj da neće doći na
ručak jer mora da se pobrine za neke plakate koje je hitno
trebalo napraviti, bio je toliko siguran u sve ostalo da je
mogao da doda: „Ako hoćeš hajdemo zajedno.“ Sklonio se u
staničnu kafanu, manje zato da bi se sakrio, a više zato da bi
imao bednu prednost da vidi a da ne bude viđen. U dvadeset
pet do dvanaest prepoznao je Lauru po njenoj plavoj suknji,
pratio ju je izdaleka, video kako gleda vozni red, kako se
raspituje kod službenika, kupuje kartu za peron, izlazi na
peron gde su se već skupljali ljudi sa izrazom nekoga ko
čeka. Iza jednog vagoneta natovarenog sanducima sa voćem
posmatrao je Lauru koja kao da se kolebala da li da ostane
kod ulaza na peron ili da uđe. Gledao ju je bez iznenađenja,
kao nekakvu bubu čije bi ponašanje moglo biti zanimljivo.
Voz je skoro odmah stigao i Laura se pomešala sa ljudima
koji su prilazili prozorima na vagonima tražeći svako svoje,
uz povike i ruke koje su izvirivale kao da se u vagonima ljudi
dave. Obišao je vagonet i ušao na peron kroz sanduke sa
voćem i barice ulja. Sa mesta na kojem se nalazio videće
putnike, videće Lauru kako ponovo prolazi, sa licem punim
olakšanja jer Laurino lice, zar i ono neće biti puno olakšanja?
(Nije to bilo pitanje, ali kako drugačije da se kaže.) A zatim,
dozvoljavajući sebi da ostane poslednji kada prođu i
poslednji putnici i poslednji amali, onda će i on izaći, sići će
na trg preplavljen suncem i otići da popije konjak u kafeu na
uglu. I tog istog popodneva pisaće mami uopšte ne pominjući
smešnu epizodu (ali nije bila smešna) a posle će imati
hrabrosti i razgovaraće sa Laurom (ali neće imati hrabrosti i
neće razgovarati sa Laurom). U svakom slučaju konjak, to
bez ikakve sumnje, i nek sve ide do đavola. Gledao ih je kako
prolaze onako u grozdovima, kako se grle uz povike i suze,
rastavljena rodbina, jeftini erotizam kao vašarska vrteška juri
preko perona, između kofera i zavežljaja i konačno, konačno,
koliko se vremena nismo videli, kako si pocrnela, Ivet, pa
naravno, sunce je bilo divno, mala moja. Ako bi baš tražio
sličnosti, iz zadovoljstva da se pravi budala, dva čoveka koja
su prošla blizu njega morala su biti Argentinci po frizuri,
torbama, samozadovoljnom izrazu kojim su prikrivali
zaprepašćenje zbog dolaska u Pariz. Jedan je naročito ličio
na Nika, ako bi baš tražio sličnosti. Drugi nije, a u stvari ni
onaj prvi, čim mu se pogleda onaj mnogo deblji vrat i širi
struk. Ali ako bi baš tražio sličnosti, iz čistog zadovoljstva,
onaj drugi koji je već bio prošao i približavao se izlaznim
vratima, samo sa jednim koferom u levoj ruci, Niko je bio
levoruk kao i on, imao je takva malo povijena leđa, takav
oblik ramena. Mora da je i Laura pomislila to isto jer je išla
za njim gledajući ga, a na licu je imala izraz koji je on dobro
poznavao, lice Laure kada se budi iz košmara i seda u krevetu
gledajući nepomično u vazduh, gledajući, sad to zna, onoga
ko se udaljava okrećući joj leđa, pošto je izvršena neizreciva
osveta koja ju je terala da viče i bori se u snovima.
Ako baš tražimo sličnosti, naravno da je taj čovek bio
neznanac, videli su ga s lica kad je spustio kovčeg na zemlju
da bi pronašao kartu i predao je onome na portirnici. Laura
je prva izašla sa stanice, pustio ju je da se udalji i da se izgubi
na autobuskoj platformi. Ušao je u kafe na uglu i srušio se na
klupicu. Kasnije se nije sećao da li je tražio nešto za piće, da
li su mu to usta gorela od ukusa jeftinog konjaka. Celog
popodneva radio je na plakatima, ne praveći pauzu.
Povremeno bi pomislio kako bi trebalo da piše mami, ali je
to odlagao sve do kraja radnog vremena. Prešao je Pariz
pešice, kada je stigao kući zatekao je vratarku u hodniku i
proćaskao malo sa njom. Želeo je da ostane i da priča sa
vratarkom ili sa susedima, ali svi su ulazili u svoje stanove i
bližilo se vreme večeri. Popeo se polako (u stvari se uvek
penje polako da ne bi zamarao pluća i da ne bi kašljao) i kada
je stigao do trećeg naslonio se na vrata pre nego što je
pozvonio, da bi se na trenutak odmorio u položaju nekoga ko
osluškuje šta se dešava u nekoj kući. Zatim je pozvonio dva
puta kratko kao i uvek.
- A, ti si – reče Laura, pružajući mu hladan obraz. – Već
sam počela da se pitam da nisi morao da ostaneš duže. Meso
mora da se prepeklo.
Nije se prepeklo, ali ipak nije imalo nikakav ukus. Da je
u tom trenutku mogao da pita Lauru zašto je išla na stanicu,
možda bi kafa povratila ukus, ili cigareta. Ali Laura se nije
mrdnula iz kuće celog dana, rekla je to kao da ima potrebe
da laže ili kao da očekuje da se on podsmehne tome koji je
datum, maminim ludostima. Mešajući kafu, sa laktovima na
stolnjaku, još jednom je propustio trenutak. Laurina laž više
nije bila važna, još jedna laž među tolikim tuđim poljupcima,
uz toliko ćutanje u kojem je sve bilo Niko, gde nije bilo
ničega u njoj ili u njemu što nije bilo Niko. Zašto (nije to bilo
pitanje, ali kako drugačije da se kaže) ne bi stavili treći pribor
na sto? Zašto ne otići, zašto ne stegnuti pesnicu i tresnuti
njome to tužno i napaćeno lice koje je dim cigarete
izobličavao, koje se kroz dim pojavljivalo i nestajalo nekako
kao bez reči, kao da se malo-pomalo ispunjavalo mržnjom,
kao mamino lice? Možda je bio u drugoj sobi, ili je možda
čekao naslonjen na vrata kao što je čekao on, ili se smestio
tamo gde je uvek bio gospodar, u belu i mlaku oblast čaršava
gde je toliko puta dolazio u Laurinim snovima. Tamo će
čekati, ležeći na leđima, pušeći svoju cigaretu, kašljući malo,
smejući se sa klovnovskim izrazom kakav je imao poslednjih
dana, kada u njemu nije više bilo ni kapi zdrave krvi u
venama.
Prešao je u drugu sobu, seo za radni sto, upalio lampu.
Nije bilo potrebe da ponovo čita mamino pismo da bi joj
odgovorio kako treba. Počeo je da piše, draga mama.
Napisao je: draga mama. Bacio je papir, napisao: mama.
Osećao je kao da je kuća pesnica koja se polako steže. Sve je
bilo tešnje, zagušljivije. Stan je bio dovoljan za dvoje, bio je
zamišljen tačno za dvoje. Kada je podigao pogled (upravo je
napisao: mama), Laura je bila na vratima, gledajući ga. Luis
je ostavio pero.
- Ne čini li ti se da je mnogo smršao? – reče.
Laura odmahnu. Uporedni sjaj spuštao joj se niz obraze.
- Malčice – reče. – Čovek se menja...

UPUTSTVA ZA DŽONA HAUELA

Za Pitera Bruka

Kada je kasnije razmišljao – na ulici, u vozu, prelazeći

preko polja – sve je to moglo izgledati besmisleno, ali
pozorište je samo ugovor sa besmislom, delotvorno i
raskošno vežbanje besmisla. Rajsu, koji se dosađivao u
jesenjem Londonu na kraju nedelje i koji je ušao u Oldvič ne
gledajući previše u program, prvi čin komada učinio se pre
svega osrednjim; besmisao je počeo u pauzi kada je čovek u
sivom prišao njegovom sedištu i ljubazno, skoro nečujnim
glasom, pozvao ga da pođe za njim iza kulisa. Ne previše
iznenađen, pomislio je da mora biti da uprava pozorišta pravi
anketu, neko neodređeno ispitivanje mnjenja u reklamne
svrhe. „Ako je reč o mišljenju“, reče Rajs, „prvi čin mi
izgleda slabo, osvetljenje, na primer...“. Čovek u sivom je
ljubazno klimnuo glavom ali njegova ruka je i dalje
pokazivala sporedni izlaz, i Rajs je shvatio da mora ustati i
poći za njim, ne treba da čeka da ga mole. „Draža bi mi bila
šolja čaja“, pomislio je silazeći niz stepenike koji su vodili u
bočni hodnik i puštao da ga vode, pomalo rasejano, a pomalo
sa dosadom. Skoro nenadano našao se pred kulisama koje su
predstavljale građansku biblioteku; dva čoveka koji kao da
su se dosađivali pozdraviše ga kao da je susret sa njim bio
predviđen ako ne i uzet zdravo za gotovo. „Vi svakako divno
odgovarate“, reče viši od dvojice. Drugi čovek je nagnuo
glavu, kao da je nem. „Nemamo mnogo vremena“, reče
visoki čovek, „ali pokušaću da vam objasnim vašu ulogu u
dve reči.“ Govorio je mehanički, skoro kao da i ne primećuje
Rajsovo stvarno prisustvo i naprosto izvršava dosadan
zadatak. „Ne razumem“, reče Rajs ustuknuvši. „Skoro da je
i bolje tako“, reče visoki čovek. „U ovakvim slučajevima
analiziranje predstavlja nedostatak; videćete, čim se
naviknete na reflektore počećete da se zabavljate. Već znate
prvi čin; znam, nije vam se dopao. Nikome se ne dopada. Tek
od ovog trenutka komad može da postane bolji. Zavisi,
naravno.“ „Kamo lepe sreće da postane bolji“, reče Rajs koji
je mislio da nije dobro shvatio, „ali u svakom slučaju već je
vreme da se vratim u salu.“ Pošto je pošao još jedan korak
unazad nije ga previše iznenadio blagi otpor čoveka u sivom,
koji je mrmljao nekakvo izvinjenje ne odmičući se. „Reklo
bi se da se ne razumemo“, kaza visoki čovek, „a to je prava
šteta jer je ostalo svega četiri minuta do drugog čina. Molim
vas da me pažljivo saslušate. Vi ste Hauel, Evin muž. Već
ste videli da Eva vara Hauela sa Majklom, i da je Hauel
verovatno primetio mada radije ćuti iz razloga koji još nisu
jasni. Ne mrdajte se, molim vas, to je samo perika.“ Ali
upozorenje je izgledalo skoro uzaludno jer su ga čovek u
sivom i nemi čovek uhvatili za ruke, i neka visoka i mršava
devojka koja se iznenada pojavila stavljala mu je nešto
mlako na glavu. „Vi ne biste želeli da ja počnem da vičem i
napravim vam skandal u pozorištu“, reče Rajs trudeći se da
savlada podrhtavanje svog glasa. Visoki čovek sleže
ramenima. „Ne biste vi to učinili“, reče umorno. „To uopšte
ne bi bilo elegantno... Ne, siguran sam da to ne biste učinili.
Osim toga, perika vam savršeno stoji, vi ste tip riđeg
čoveka.“ Znajući da ne bi trebalo to da kaže, Rajs reče: „Ali
ja nisam glumac.“ Svi, pa čak i devojka, osmehnuše se
ohrabrujući ga. „Baš zato“, reče visoki čovek. „Vi savršeno
shvatate razliku. Vi niste glumac, vi ste Hauel. Kad izađete
na scenu, Eva će biti u salonu i pisaće pismo Majklu.
Pretvaraćete se da ne primećujete kako ona sklanja hartiju i
prikriva zbunjenost. Od tog trenutka radite šta hoćete.
Naočari, Rut.“ „Šta god hoću?“, reče Rajs, pokušavajući bez
glasa da oslobodi ruke dok mu je Rut stavljala naočari sa
okvirima od kornjačinog oklopa. „Da, u tome je stvar“, reče
bezvoljno visoki čovek, i Rajs kao da nasluti kako mu je već
dosta da svake noći ponavlja iste stvari. Čulo se zvonce koje
je pozivalo publiku, i Rajs je uspeo da nazre kretanje radnika
na pozornici, promenu svetla; Rut je iznenada nestala.
Preplavila ga je ljutnja koja je pre bila gorčina nego bes, i
koja je na neki način izgledala neumesno. „Ovo je glupa
šala“, reče pokušavajući da se iščupa, „i upozoravam vas
da...“ „Žao mi je“, promrmlja visoki čovek. „Iskreno sam o
vama imao drugačije mišljenje. Ali kad to već tako
primate...“ Nije to baš bila pretnja, iako su ga trojica ljudi
okružili tako da se morao pokoriti ili se otvoreno
suprotstaviti; Rajsu se učinilo da bi jedno bilo podjednako
besmisleno ili lažno kao i drugo. „Ulazi Hauel“, reče visoki
čovek, pokazujući uzak prolaz između kulisa. „Kad budete
tamo radite šta hoćete, ali bilo bi nam žao ako biste...“
Govorio je to ljubazno, ne remeteći iznenadnu tišinu u sali;
zavesa se podigla uz trenje baršuna, i obavio ih je talas
mlakog vazduha. „Ja bih na vašem mestu ipak razmislio“,
dodade umorno visoki čovek. „Hajdete sad.“ Gurajući ga bez
guranja, sva trojica ga otpratiše do polovine kulisa. Neka
ljubičasta svetlost zaslepila je Rajsa; napred je bio
produžetak koji mu se činio beskonačnim, a sa leve strane je
nazreo veliku pećinu, nešto kao divovski suzdržani dah, ono
što je na kraju krajeva bio stvarni svet gde su malo-pomalo
počeli da se ocrtavaju beli plastroni i možda šeširi ili visoke
frizure. Napravio je korak-dva, osećajući da ga noge ne
slušaju, i samo što nije trkom pobegao kad mu Eva, ustajući
naglo, pride i pruži mu šaku koja kao da je lebdela u
ljubičastoj svetlosti na kraju sasvim bele i dugačke ruke.
Šaka je bila ledena, i Rajs je imao utisak da se pomalo ježi u
njegovoj. Pustivši da ga ona odvede nasred pozornice,
zbunjeno je saslušao Evina objašnjenja kako je boli glava,
kako više voli senku i mir biblioteke, čekajući da ona ućuti
kako bi izašao na proscenijum i rekao, u dve reči, da su
prevareni. Ali Eva kao da je čekala da on sedne na sofu isto
onako sumnjivog ukusa kakvog je bio i sadržaj komada i
dekor, i Rajs shvati da je nemoguće, skoro groteskno, i dalje
stajali dok ona, ponovo ga držeći za ruku, ponavlja poziv uz
umoran osmeh. Sa sofe je bolje video prve redove u parteru,
jedva odvojene od scene svetlošću koja je iz ljubičaste
prelazila u žućkasto narandžastu, ali je začudo Rajsu bilo
lakše da se okrene Evi i da izdrži njen pogled koji ga je na
neki način još uvek vezivao za tu ludost, odlažući na još
trenutak jedinu moguću odluku osim ako ne pristane na
ludilo i preda se prividu. „Ove jeseni večeri su beskrajne“,
rekla je Eva tražeći kutiju od belog metala zaturenu među
knjigama i papirima na niskom stočiću i nudeći mu cigaretu.
Rajs je mahinalno izvadio svoj upaljač, osećajući se sve
smešnije sa perikom i naočarima; ali sićušni ritual paljenja
cigarete i udisanja prvih dimova bio je kao predah, omogućio
mu je da se oseti lagodnije, da mu se opusti nepodnošljivo
napeto telo koje je znalo da ga posmatraju nevidljiva hladna
sazvežđa. Slušao je svoje odgovore na Evine rečenice, reči
kao da su podsticale jedna drugu uz sasvim mali napor, i nije
se razgovaralo ni o čemu posebno; bio je to dijalog kao kula
od karata u kojem je Eva postavljala zidove krhke građevine,
a Rajs je bez napora umetao svoje karte, te je zamak rastao
pod narandžastom svetlošću, sve dok se, završavajući
opširno objašnjenje koje je uključivalo Majklovo ime („Već
ste videli da Eva vara Hauela sa Majklom“) i druga imena i
druga mesta, nekakav čaj na kojem je bila Majklova majka
(ili to možda beše Evina majka?) i očajničko pravdanje skoro
na ivici suza, uz pokret pun pomamne nade, Eva nije nagla
ka Rajsu kao da hoće da ga zagrli ili kao da očekuje da je on
uzme u naručje, i to tačno iza poslednje reči izrečene
zvonkim glasom, i promrmljala Rajsu na uvo: „Ne daj da me
ubiju“, i bez prelaza se vratila na profesionalni glas kako bi
se požalila na samoću i napuštenost. Neko je kucao na vrata
u dnu i Eva se ugrize za usne kao da je htela da doda još nešto
(ali to je palo na pamet Rajsu, previše zbunjenom da bi
reagovao na vreme), i ustala da poželi dobrodošlicu Majklu
koji je dolazio sa kobnim osmehom koji je već nepodnošljivo
prošetao kroz prvi čin. Neka dama odevena u crveno, neki
starac; odjednom se scena ispunila ljudima koji su
razmenjivali pozdrave, cveće i novosti. Rajs steže ruke koje
mu pružiše i brže-bolje ponovo sede na sofu, zaklanjajući se
novom cigaretom; sada kao da nije bio neophodan za radnju
i publika je sa zadovoljnim mrmljanjem primala niz
briljantnih doskočica iz usta Majkla i sporednih likova, dok
se Eva pobrinula za čaj i izdala uputstva posluzi. Možda je
to bio trenutak da priđe ivici scene, ispusti cigaretu i nagazi
je nogom, baš na vreme kako bi najavio: „Uvažena
publiko...“ Ali možda bi elegantnije bilo (Ne daj da me ubiju)
sačekati da padne zavesa pa onda, iskoračivši brzo, razotkriti
prevaru. U svemu tome postojala je kao neka ceremonijalna
strana kojoj se nije bilo teško povinovati; čekajući svoj
trenutak, Rajs zapodenu razgovor sa starim gospodinom,
prihvati šolju čaja koju mu je Eva donela ne gledajući ga u
oči, kao da zna da je posmatra Majkl i dama u crvenom. Sve
se sastojalo u tome da izdrži, da se suoči sa beskrajno
napetim vremenom, da bude jači od nespretne zavere kojom
su hteli da ga pretvore u krpenu lutku. Već je lako mogao
primetiti kako rečenice koje su mu upućivali (ponekad
Majkl, ponekad dama u crvenom, a Eva, sada, skoro nikako)
u sebi podrazumevaju odgovor; neka krpeni lutak odgovara
predvidljivo, komad će moći da se nastavi. Rajs pomisli kako
bi bilo zabavno, samo da je imao malo više vremena da
ovlada situacijom, da odgovara naopako i da stavlja glumce
na muke; ali ne bi mu to dozvolili, njegova lažna sloboda
delovanja dopuštala je samo sumanutu pobunu, skandal. Ne
daj da me ubiju, rekla je Eva; na neki način, besmislen koliko
i sve ostalo, Rajs je i dalje osećao da je bolje sačekati. Zavesa
je pala posle jedne umne i gorke replike dame u crvenom, i
glumci se Rajsu učiniše kao figurice koje odjednom siđu sa
nekog nevidljivog stepenika: smanjeni, beznačajni (Majkl je
slegao ramenima, okrećući leđa i odlazeći preko pozornice),
napuštali su scenu ne gledajući jedan drugoga, ali Rajs je
primetio kako Eva okreće glavu prema njemu dok su je dama
u crvenom i starac ljubazno odvodili za ruku ka kulisama
zdesna. Pomislio je da pođe za njom, neodređeno je polagao
nađu u garderobu i privatan razgovor. „Veličanstveno“, reče
visoki čovek, tapšući ga po ramenu. „Vrlo dobro, stvarno ste
to jako dobro uradili.“ Pokazivao je prema zavesi kroz koju
su dopirali poslednji aplauzi. „Stvarno im se dopalo. Hajde
da popijemo nešto.“ Druga dva muškarca stajala su nešto
dalje, smešeći se ljubazno, i Rajs je odustao od toga da pođe
za Evom. Visoki čovek otvorio je neka vrata na kraju prvog
hodnika i ušli su u jednu salicu gde je bilo otrcanih fotelja,
jedan ormar, jedna već načeta flaša viskija i prelepe čaše od
brušenog kristala. „Jako ste to dobro uradili“, ponavljao je
visoki čovek dok su sedali oko Rajsa. „Sa malo leda, zar ne?
Jakako, svakome bi se usta osušila.“ Čovek u sivom
preduhitrio je Rajsovo odbijanje i pružio mu skoro punu
čašu. „Treći čin je teži ali istovremeno i zabavniji za
Hauela“, reče visoki čovek. „Već ste videli kako se otkrivaju
karte.“ Počeo je da objašnjava zaplet, žustro i bez oklevanja.
„Na izvestan način vi ste zapetljali stvari“, reče. „Nikad ne
bih pomislio da ćete postupati tako pasivno prema svojoj
ženi, ja bih reagovao drugačije.“ „Kako?“, upita Rajs suvo.
,,Ah, dragi prijatelju, nije pravo da to pitate. Moje mišljenje
moglo bi promeniti vaše sopstvene odluke, jer vi već sigurno
imate nekakav smišljen plan. Ili nemate?“ Pošto je Rajs
ćutao, dodade: „Ako vam ovo govorim, to je baš zato što se
ne radi o tome da se smišljaju planovi. Svi smo previše
zadovoljni da bismo se izlagali opasnosti da upropastimo
nastavak.“ Rajs je otpio dobar gutljaj viskija. „Međutim, u
drugom činu vi ste mi rekli da mogu da radim šta hoću“,
primeti. Čovek u sivom prasnu u smeh, ali visoki čovek ga
pogleda i onaj drugi brzo načini pokret kao da se izvinjava.
„Postoji prazan prostor za pustolovinu ili slučaj, kako
hoćete“, reče visoki čovek. „Od sada pa na dalje, molim vas
da se držite onoga što ću vam naznačiti, razume se, uz
najveću slobodu u pojedinostima.“ Pružajući desnu ruku sa
dlanom okrenutim naviše, zagleda se u nju dok ju je
kažiprstom druge ruke više puta pritisnuo. Između dva
gutljaja (ponovo su mu bili napunili čašu) Rajs je saslušao
uputstva za Džona Hauela. Uz podršku alkohola i nečega što
je bilo kao lagano vraćanje samom sebi, što ga je ispunjavalo
ledenim besom, bez muke je otkrio smisao uputstava,
pripremu zapleta koji je trebalo da stvori krizu u poslednjem
činu. „Nadam se da je jasno“, reče visoki čovek, kružeći
prstom po dlanu. „Sasvim je jasno“, reče Rajs ustajući, „ali
bih osim toga voleo da znam da li u četvrtom činu...“ „Da
izbegnemo zbrku, dragi prijatelju“, reče visoki čovek. Za
vreme sledeće pauze vratićemo se na tu temu, ali sada vam
predlažem da se usredsredite isključivo na treći čin. Ah,
odelo za ulicu, molim vas.“ Rajs je osetio kako mu nemi
čovek otkopčava sako; čovek u sivom izvukao je iz ormara
odelo od tvida i par rukavica; Rajs se mehanički presvukao
pod odobravajućim pogledima sve trojice. Visoki čovek bio
je otvorio vrata i čekao; u daljini se čulo zvonce. „Od ove
proklete perike mi je vrućina“, pomisli Rajs iskapivši viski u
jednom gutljaju. Skoro odmah zatim našao se među novim
kulisama, ne odupirući se ljubaznom pritisku neke ruke koji
je osećao na laktu. „Još ne“, reče visoki čovek iz pozadine.
„Setite se da je u parku sveže. Kad biste možda podigli
kragnu na sakou... Hajdete, vi treba da uđete.“ Majkl pođe
prema njemu sa klupe pokraj staze, pozdravljajući ga
nekakvom šalom. Trebalo je da pasivno odgovori i da
prokomentariše zasluge jeseni u Ridžents Parku, sve dok ne
dođu Eva i dama u crvenom koje su valjda hranile labudove.
Prvi put – i njega je to iznenadilo skoro koliko i ostale – Rajs
je napravio aluziju koja se publici izgleda dopala i koja je
Majkla primorala da počne da se brani, primoravajući ga da
upotrebljava najočiglednija sredstva svog zanata kako bi
pronašao nekakav izlaz; iznenada mu okrenuvši leđa dok je
palio cigaretu, kao da hoće da se zaštiti od vetra, Rajs
pogleda preko naočara i vide trojicu ljudi među kulisama, i
ruku visokog čoveka koja mu je mahala preteći. Nasmejao
se kroz zube (mora da je bio pripit, a osim toga i zabavljao
se, ruka koja je mahala bila mu je beskrajno smešna) pre
nego što se okrenuo i spustio ruku Majklu na rame. „U parku
se viđaju zabavne stvari“, reče Rajs. „Zbilja ne shvatam kako
se može gubiti vreme sa labudovima ili ljubavnicima kad se
čovek nađe u nekom londonskom parku.“ Publika se smejala
više od Majkla, koji se preterano zanimao za dolazak Eve i
dame u crvenom. Rajs je bez oklevanja nastavio da im ide uz
dlaku, kršeći malo-pomalo uputstva u žestokom i
besmislenom sukobu sa veoma veštim glumcima koji su se
trudili da ga nateraju da se vrati svojoj ulozi i ponekad u tome
uspevali, ali on bi im ponovo izmicao kako bi na neki način
pomogao Evi, ne znajući tačno zašto ali govoreći sebi (a bilo
mu je smešno, mora da je to zbog viskija) da će sve što se
bude promenilo u ovom trenutku neizbežno izmeniti
poslednji čin (Ne daj da me ubiju). I ostali su shvatili njegovu
nameru jer je bilo dovoljno pogledati preko naočara prema
kulisama sleva da bi se videli besni pokreti visokog čoveka,
i izvan scene i na sceni borili su se protiv njega i Eve,
isprečili su se kako oni ne bi mogli da razgovaraju, kako ona
ne bi uspela ništa da mu kaže, a sad je dolazio stari gospodin
a za njim neki smrknut vozač, nastao je trenutak prividnog
mira (Rajs se sećao uputstava: pauza, a zatim razgovor o
kupovini akcija, zatim rečenica dame u crvenom koja sve
iznosi na videlo, i zavesa), i u tom vremenu dok su Majkl i
dama u crvenom svakako morali da se odmaknu kako bi
gospodin porazgovarao sa Evom i Hauelom o nekoj
berzanskoj transakciji (u tom komadu stvarno ništa nije
nedostajalo), zadovoljstvo da još malo pokvari radnju
ispunilo je Rajsa nečim što je ličilo na sreću. Pokretom koji
je sasvim jasno pokazivao dubok prezir koji su u njemu
izazivale rizične špekulacije, uzeo je Evu pod ruku, izbegao
pokušaj besnog i nasmejanog gospodina da ih zaustavi, i
pošao sa njom čujući iza sebe čitavu lavinu dosetljivih reči
koje ga se nisu ticale, izmišljenih isključivo za publiku, ali
Eva naprotiv jeste, naprotiv, topao dah tek na trenutak uz
njegov obraz, tihi šapat njenog pravog glasa koji mu je
govorio: „Ostani sa mnom do kraja“, prekinut nagonskim
pokretom, navikom koja ju je terala da odgovori kada joj se
obratila dama u crvenom, odvlačeći Hauela da mu posred
lica sruči reči koje će sve otkriti. Bez pauze, bez iole prostora
koji bi mu bio potreban kako bi mogao da promeni tok koji
su te reči konačno usmeravale ka onome što će doći kasnije,
Rajs vide kako pada zavesa. „Mamlaze“, reče dama u
crvenom. „Izađite, Flora“, naredi visoki čovek, ne odvajajući
se od Rajsa koji se zadovoljno smeškao. „Mamlaze“, ponovi
dama u crvenom, hvatajući pod ruku Evu koja je bila oborila
glavu i izgledala nekako odsutno. Neko je gurnuo Rajsa, koji
se osećao savršeno srećno, pokazavši mu time put.
„Mamlaze“, reče i visoki čovek. Ćuška po glavi bila je skoro
brutalna, ali Rajs sam skide naočari i pruži ih visokom
čoveku. „Viski nije bio loš“, reče. „Ako hoćete da mi date
uputstva za poslednji čin...“ Sledeća ćuška zamalo ga nije
oborila na pod, i kad je uspeo da se ispravi, uz blag osećaj
mučnine, već je, posrćući, išao slabo osvetljenim hodnikom;
visoki čovek je nestao, a druga dvojica su se pribila uz njega,
terajući ga napred samim pritiskom svojih tela. Gore su se
nalazila neka vrata sa narandžastom lampicom. „Presvucite
se“, reče čovek u sivom pružajući mu njegovo odelo. Skoro
da nije imao vremena ni sako da obuče, kada su udarcem
noge otvorili vrata; gurnuli su ga tako da se zateturao na
pločniku, na hladnoći ulice koja je smrdela na đubre.
„Đubrad jedna, navući ću zapaljenje pluća“, pomisli Rajs,
stavljajući ruke u džepove. Svetla je bilo na najudaljenijem
kraju uličice, odakle je dopirala buka saobraćaja. Na prvom
uglu (nisu mu uzeli ni novac ni dokumenta) Rajs prepoznade
ulaz u pozorište. Kako ga ništa nije sprečavalo da sa svog
mesta prisustvuje poslednjem činu, on uđe u toplo predvorje,
u dim i žamor ljudi u baru; ostalo mu je vremena da popije
još jedan viski, ali osećao je da nije sposoban ni na šta da
misli. Malo pre nego što se podigla zavesa uspeo je da se
upita ko li će igrati ulogu Hauela u poslednjem činu, da li
neki drugi nesrećnik sada trpi njihove ljubaznosti, pretnje i
naočari; ali mora biti da se šala završavala svake večeri na
isti način jer je odmah prepoznao glumca iz prvog čina, koji
je čitao nekakvo pismo u svojoj radnoj sobi i ćutke ga pružao
jednoj bledoj Evi odevenoj u sivo. „Skandalozno“,
promrmlja Rajs okrećući se prema gledaocu s leve strane.
„Kako se dopušta da menjaju glumca usred predstave?“
Gledalac umorno uzdahnu. „Ne zna se više kod ovih mladih
autora“, reče. „Sve je to valjda nekakav simbol.“ Rajs se
smestio u parteru zlobno uživajući u žamoru gledalaca koji
izgleda nisu tako pasivno kao njegov sused prihvatali
Hauelove fizičke promene; pozorišna iluzija ih je, međutim,
skoro istog trena savladala, glumac je bio izvrstan i radnja se
ubrzavala tako da je to iznenadilo čak i Rajsa, izgubljenog u
prijatnoj ravnodušnosti. Bilo je to pismo od Majkla, koji je
najavljivao svoj odlazak iz Engleske; Eva ga je pročitala i
vratila ga bez reči; osećalo se da prigušuje plač. Ostani sa
mnom do kraja, kazala je Eva. Ne daj da me ubiju,
besmisleno je govorila Eva. Iz bezbednosti partera bilo je
potpuno neshvatljivo da bi joj se nešto moglo desiti na toj
petparačkoj sceni; sve je to bila beskrajna prevara, dugi sati
sa perikama i naslikanim drvećem. Naravno da je neizbežna
dama u crvenom narušavala setni mir u radnoj sobi gde su se
Hauelov oproštaj, a možda i njegova ljubav, primećivali po
njegovom ćutanju, po skoro rasejanom načinu na koji je
pocepao pismo i bacio ga u vatru. Izgledalo je neizbežno da
dama u crvenom nagovesti kako je Majklov odlazak samo
varka, kao i to da joj Hauel stavi do znanja svoj prezir, koji
ga neće sprečiti da je ljubazno pozove na čaj. Rajsa je
donekle zabavio ulazak poslužitelja sa poslužavnikom; čaj je
izgleda bio jedno od komediografovih najznačajnijih
sredstava, naročito sada kad je dama u crvenom u jednom
trenutku upotrebila nekakvu bočicu kao iz romantične
melodrame dok su se u kancelariji jednog londonskog
advokata svetla tulila na potpuno neobjašnjiv način.
Zazvonio je telefon i Hauel se javio savršeno vladajući
sobom (mogao se predvideti pad akcija ili bilo kakva slična
kriza neophodna za rasplet); šolje su prelazile iz ruke u ruku
uz prigodne osmehe, uz uljudnost koja prethodi katastrofi.
Rajsu se učinio skoro neumesnim Hauelov gest u trenutku
kada je Eva primakla šolju usnama, njegov nagli pokret i čaj
koji se prolio po sivoj haljini. Eva je bila nepomična, skoro
smešna; u tom trenutnom zaustavljanju poza (Rajs se
uspravio, ne znajući zašto, i neko je nestrpljivo gunđao iza
njegovih leđa) zaprepašćen uzvik dame u crvenom nadjačao
je pucketanje, Hauelovu ruku koja se podigla da nešto najavi,
i Evu koja je okrenula glavu ka publici kao da ne želi da
poveruje a zatim se srušila postrance i ostala skoro ležeći na
sofi, lagano nastavljajući pokret koji Hauel kao da je primio
i produžio otrčavši naglo do kulisa sa desne strane, njegov
beg, koji Rajs nije video jer je i sam već trčao niz prolaz u
sredini a da se nijedan drugi gledalac još nije ni mrdnuo.
Jureći niz stepenice u skokovima, bio je dovoljno priseban
da preda svoj broj u garderobi i da uzme kaput; kada je stigao
do vrata, čuo je prvi žamor po završetku predstave,
pljeskanje i glasove iz sale; neko iz pozorišta trčao je uz
stepenice. Pobegao je u pravcu Kin strit, i kad je prošao
pored sporedne uličice, učinilo mu se da vidi nekakvu priliku
koja se kreće priljubljena uza zid; vrata kroz koja su ga bili
izbacili bila su odškrinuta, ali Rajs još nije bio shvatio sve te
prizore kada se već bio dao u trk osvetljenom ulicom i
umesto da se udalji od pozorišta, ponovo se spustio niz
Kingsvej, predviđajući da nikome neće pasti na um da ga
traži u blizini pozorišta. Ušao je u Strand (podigao je kragnu
na kaputu i išao je brzo, sa rukama u džepovima) sve dok se,
uz olakšanje koje samom sebi nije umeo da objasni, nije
izgubio negde u zabačenim uličicama koje su počinjale od
Čenseri Lejna. Naslanjajući se na zid (malo je dahtao i
osećao je kako mu se od znoja košulja lepi za kožu) zapali
cigaretu i prvi put jasno upita sebe, upotrebljavajući sve
neophodne reči, zašto beži. Koraci koji su se približavali
umešaše se između njega i odgovora koji je tražio, dok je
trčao, pomislio je da će se, ako uspe da pređe reku (već je bio
blizu Blekfrajerz mosta) osetiti na sigurnom. Sakrio se u
nekom ulazu, daleko od fenjera koji je osvetljavao izlaz ka
Votergejtu. Nešto mu je oprljilo usne; jednim pokretom
istrgnuo je opušak na koji je bio zaboravio, i osetio kako je
odrao usnu. U tišini koja ga je obavijala pokušao je da ponovi
sebi pitanja na koja nije odgovorio, ali kao u podsmeh,
nametala mu se misao da će se spasti samo ako uspe da pređe
reku. To nije bilo logično, koraci su ga mogli slediti i preko
mosta, bilo kojom uličicom na drugoj obali; a ipak je izabrao
most, pretrčao ga je nošen vetrom koji mu je pomogao da
ostavi za sobom reku i da se izgubi u lavirintu koji nije
poznavao, sve dok nije stigao do jednog slabo osvetljenog
kraja; treći predah te noći, u zabačenom i tesnom ćorsokaku,
najzad ga dovede pred jedino važno pitanje, i Rajs shvati da
nije kadar da pronađe odgovor. Ne daj da me ubiju, rekla je
Eva, i on je učinio sve što je bilo moguće, nespretno i bedno,
ali ipak su je ubili, barem su je u komadu ubili a on je morao
pobeći jer nije moglo biti da se komad tako završava, da se
šolja čaja bezazleno prospe po Evinoj haljini a da se Eva ipak
sruši i ostane da leži na sofi; desilo se još nešto a on nije bio
tamo da to spreči, ostani sa mnom do kraja, preklinjala ga je
Eva, ali izbacili su ga iz pozorišta, odvojili su ga od onoga
što se moralo desiti i on je, glupo sedeći u svom parteru,
posmatrao ne shvatajući ili shvatajući iz druge oblasti
samoga sebe, tamo gde je bio strah i bekstvo, a sada, lepljiv
kao znoj koji mu se slivao niz trbuh, gadio se sam sebe. „Ali
ja nemam nikakve veze“, pomisli. „I ništa se nije desilo; nije
moguće da se takve stvari dešavaju.“ Marljivo je to sebi
ponavljao: nije moguće da su došli po njega, da su mu
predložili tu besmislicu, ljubazno mu pretili; koraci koji su
se približavali mora da su bili koraci ko zna kojeg skitnice,
koraci bez tragova. Riđokosi čovek koji je stao pored njega
skoro ga i ne pogledavši, i grčevitim pokretom skinuo
naočari kako bi ih ponovo stavio pošto ih je obrisao o rever
sakoa, bio je naprosto neko ko je ličio na Hauela i prosuo
šolju čaja na Evinu haljinu „Skinite tu periku“, reče Rajs,
„svuda će vas prepoznati.“ „To nije perika“, reče Hauel
(verovatno se zove Smit ili Rodžers, više se i nije sećao
imena na programu). „Kako sam glup“, reče Rajs. Moglo se
i pomisliti da su pripremili tačnu kopiju Hauelove kose, kao
što su i naočari bile kopija Hauelovih naočara. „Učinili ste
sve što ste mogli“, reče Rajs, „bio sam u parteru i video sam;
ceo svet može da svedoči u vašu korist.“ Hauel je drhtao,
naslonjen na zid. „Nije to“, reče. „Šta ima veze, kad su opet
isterali svoje.“ Rajs obori glavu; pritisnuo ga je nesavladiv
umor. „I ja sam pokušao da je spasem“, reče, „ali me nisu
pustili da nastavim.“ Hauel ga pogleda srdito. „Uvek isto“,
reče sam za sebe. „Tipično za amatere, misle da mogu bolje
od drugih, a na kraju to ništa ne vredi.“ Podigao je kragnu na
sakou, stavio ruke u džepove.“ Rajs je poželeo da ga upita:
„Zašto je uvek isto? A ako je tako, zašto bežimo?“ Zvižduk
kao da se ušunjao u ćorsokak, tražeći ih. Dugo su trčali
naporedo, sve dok nisu zastali na ćošku koji se osećao na
benzin, na ustajalu reku. Malo su se odmorili iza gomile
džakova; Hauel je dahtao kao pas, a Rajsa je uhvatio grč u
listu na nozi. Protrljao ga je, oslanjajući se na džakove, jedva
stojeći na jednoj nozi. „Ali možda nije tako ozbiljno“,
promrmlja. „Rekoste da je uvek isto.“ Hauel mu stavi ruku
preko usta; naizmenično su se čula dva zvižduka. „Svako na
svoju stranu“, reče Hauel. „Možda će jedan od nas dvojice
moći da pobegne.“ Rajs je shvatao da je Hauel u pravu, ali je
želeo da mu najpre odgovori. Uhvatio ga je za mišicu,
privlačeći ga sebi iz sve snage. „Nemojte me ostavljati
ovako“, molio je. „Ne mogu večito da bežim, a da ne znam.“
Osetio je miris katrana sa džakova, ruku koja kao da je bila
šuplja u vazduhu. Nečiji koraci su se trkom udaljavali; Rajs
se pognuo, uhvatio zalet, i krenuo u suprotnom pravcu. Pod
svetlošću fenjera video je natpis: Aleja Rouz. Dalje je bila
reka, pa most. Bilo je sasvim dovoljno mostova i ulica za
bežanje.

SEVEROVE FAZE
Sve je bilo kao mirno, kao nekako zaleđeno u
sopstvenom pokretu, njegov miris i oblik održavali su se i
menjali sa dimom i razgovorom u pola glasa uz cigarete i
čašicu. Bebe Pesoa je dao već tri priloga za svetog Isidora,
Severova sestra ušivala je četiri novčića u ćoškove marame
za slučaj da Severa uhvati san. Nije nas bilo baš toliko ali
odjednom kuća postaje mala, između dve rečenice stvori se
providna kocka od dva-tri sekunda iščekivanja, a u takvim
trenucima neki su morali osećati kao ja, da sve nas, ma
koliko prinudno bilo, to boli zbog Severa, zbog Severove
žene i dugogodišnjih prijatelja.
Negde oko jedanaest uveče stigli smo Ignasio, Bebe
Pesoa, moj brat Karlos i ja. Bili smo pomalo kao članovi
porodice, naročito Ignasio koji je radio u istoj kancelariji sa
Severom, i ušli smo a da na nas nisu obratili previše pažnje.
Severov stariji sin zamolio nas je da uđemo u spavaću sobu,
ali Ignasio reče da ćemo ostati malo u trpezariji; u kući je
svuda bilo sveta, prijatelji ili rođaci koji isto tako nisu hteli
da smetaju pa su sedali po ćoškovima ili se okupljali pored
nekog stola ili kredenca da razgovaraju ili da se gledaju.
Svako malo su Severova deca ili sestra donosili kafu i čašice
rakije, i skoro uvek se u tim trenucima sve stišavalo kao da
se zaledilo u pokretu a u sećanju bi počela da leprša idiotska
rečenica: „Prolazi anđeo“, ali iako bih ja potom
prokomentarisao neki dublet crnca Akoste u Palermu ili
Ignasio pomilovao kovrdžavu kosu mlađeg Severovog sina,
svi smo osećali da u suštini nepomičnost i dalje traje, kao da
iščekujemo stvari koje su se već dogodile ili kao da je sve što
bi se moglo dogoditi možda bilo nešto drugo ili ništa, kao u
snovima, iako smo bili budni i povremeno bismo, ne želeći
da slušamo, čuli plač Severove žene, skoro stidljiv u nekom
kutku u salonu gde su joj sigurno najbliži rođaci pravili
društvo.
Čovek polako zaboravi na vreme u takvim slučajevima,
ili kao što kroz smeh reče Bebe Pesoa, obratno je, vreme
zaboravi na čoveka, ali ubrzo je došao Severov brat da kaže
kako će početi znojenje, pa smo pogasili opuške i ušli jedan
po jedan u spavaću sobu gde smo skoro svi mogli stati jer je
porodica izbacila nameštaj te su ostali samo krevet i noćni
stočić. Severo je sedeo u krevetu, poduprt jastucima, i kod
nogu se video ogrtač od plavog serža i nebeskoplav peškir.
Nije bilo nikakve potrebe da se ćuti, i Severova braća su nas
srdačnim pokretima (sve je to tako dobar svet) pozivala da
priđemo krevetu, da se okupimo oko Severa koji je prekrstio
ruke na kolenima. Čak je i mlađi sin, onako mali, sad stajao
pored kreveta gledajući oca sa pospanim izrazom lica.
 Faza znojenja bila je neprijatna jer je na kraju trebalo
menjati čaršave i pidžamu, čak su se i jastuci natapali i
postajali teški kao ogromne suze. Za razliku od ostalih koji
su po Ignasiju lako postajali nestrpljivi, Severo je ostajao
nepomičan, i ne gledajući nas, i znoj bi mu skoro istoga trena
prekrio lice i šake. Kolena su mu se ocrtavala kao dve tamne
mrlje, i premda mu je sestra svaki čas brisala znoj sa obraza,
graške bi ponovo izbijale i padale na čaršav.
- Još je to u stvari vrlo dobro – uporno će Ignasio koji
je ostao kraj vrata. – Gore bi bilo kad bi se mrdao, čaršavi se
tako lepe da te uhvati strah.
- Tata je miran čovek – reče Severov stariji sin. – Nije
od onih što zadaju muke.
- Sad će kraj – reče Severova žena, koja je ušla
poslednja i donela čistu pidžamu i posteljinu. Mislim da joj
se svi bez izuzetka u tom trenutku divimo kao nikad, jer
znamo da je samo malo ranije plakala a sad je bila kadra da
se pobrine za muža sa mirnim i spokojnim, pa čak i odlučnim
izrazom lica. Pretpostavljam da su neki rođaci uputili
ohrabrujuće reči Severu, ja sam već ponovo bio u predsoblju
i mlađa ćerka me je nudila šoljicom kafe. Voleo bih da se
upustim u razgovor sa njom kako bih joj rasterao brige, ali
stizali su ostali a Manuelita je malo stidljiva, možda bi
pomislila da se zanimam za nju pa mi je draže da ostanem
neutralan. Naprotiv, Bebe Pesoa je od onih koji se muvaju
po kući i između ljudi tamo-amo mrtvi hladni, pa su se on,
Ignasio i Severov brat udružili sa nekim rođakama i njihovim
prijateljicama, dogovaraju se da spreme gorki mate koji bi u
ovo doba mnogima dobro došao, jer od njega pečenje dobro
legne. Na kraju se nije moglo, u jednom od onih trenutaka
kada bismo odjednom ostali nepomični (naglašavam da se
ništa nije menjalo, i dalje bismo razgovarali i mahali rukama
ali bilo je tako i to se na neki način mora reći i pronaći za to
neki razlog ili ime) Severov brat došao je sa acetilenskom
lampom i s vrata nas obavestio da faza skakanja samo što
nije počela. Ignasio u jednom gutljaju ispi kafu i reče kako
ove noći kao da sve ide brže; bio je među onima koji su stajali
blizu kreveta, sa Severovom ženom i mlađim sinom koji se
smejao jer je Severova desna ruka mahala kao metronom.
Žena mu je obukla belu pidžamu i krevet je opet bio
besprekoran; osetismo miris kolonjske vode i Bebe je uputio
Manuelni znak divljenja, jer mora biti da se ona toga setila.
Severo je poskočio prvi put i ostao da sedi na ivici kreveta,
gledajući sestru koja ga je hrabrila pomalo glupim i
prigodnim osmehom. Kakve je potrebe bilo za time,
pomislih ja, jer mi je draža čista situacija; šta je Severu
moglo značiti da li ga njegova sestra ohrabruje ili ne.
Skokovi su se smenjivali ritmično: čas je sedeo na ivici
kreveta, pa kraj uzglavlja, pa na suprotnom kraju, čas je
stajao nasred kreveta, pa na podu između Ignasija i Bebea,
pa je čučao na podu između žene i brata, pa sedeo u uglu kraj
vrata, pa stajao nasred sobe, stalno među prijateljima ili
rođacima, upadajući tačno u šupljine dok se niko ne pomera
i samo pogledi ga prate, dok sedi na ivici kreveta, stoji uz
uzglavlje, čuči nasred kreveta, kleči uz ivicu kreveta, stoji
između Ignasija i Manuelite, spušta se na kolena između
svog mlađeg sina i mene, sedi na kraju kreveta. Kad je
Severova žena najavila kraj faze, svi su počeli da govore
uglas i da čestitaju Severu koji kao da je bio odsutan; ne
sećam se više ko ga je otpratio nazad do kreveta jer smo u taj
čas izlazili, komentarišući ovu fazu i tražeći nešto da utolimo
žeđ, i ja sam otišao sa Bebeom u dvorište da udahnemo noćni
vazduh i popijemo po pivo iz flaše.
U sledećoj fazi došlo je do promene, sećam se, jer je po
Ignasiju to trebalo da bude faza časovnika a mi smo,
naprotiv, ponovo čuli kako Severova žena plače u salonu i
skoro odmah zatim pojavio se njegov stariji sin da nam kaže
da su već počeli da stižu moljci. Zgledali smo se pomalo
začuđeno, Bebe, Ignasio i ja, ali nije bilo isključeno da može
biti promena i Bebe izgovori uobičajene reči o poretku
činilaca i takvim stvarima; mislim da se promena nikome
nije dopala ali smo se pretvarali ulazeći ponovo i praveći
krug oko Severovog kreveta koji je porodica postavila kako
je i red nasred spavaće sobe.
Severov brat je stigao poslednji sa acetilenskom
lampom, ugasio luster i pomerio noćni stočić do nogu
kreveta; kad je stavio lampu na noćni stočić, smirili smo se i
zaćutali, gledajući kako se Severo napola uspravio među
jastucima, uopšte nije izgledao previše umoran od
prethodnih faza. Moljci su počeli da ulaze na vrata, a oni koji
su već bili po zidovima i plafonu pridružili su se ostalima i
počeli da obleću oko acetilenske lampe. Razrogačenih očiju,
Severo je pratio pepeljasti kovitlac koji je sve više rastao, i
kao da je sve svoje snage usredsredio na to netremično
posmatranje. Jedan od moljaca (bio je jako veliki, mislim da
je to u stvari bio noćni leptir ali u toj fazi se govorilo samo o
moljcima i niko im ne bi osporio naziv) odvojio se od ostalih
i zaleteo se Severu u lice; videli smo kako se lepi za desni
obraz i kako Severo na trenutak zatvara oči. Jedan za drugim
moljci su napuštali lampu i počeli da lete oko Severa, lepeći
se po kosi, ustima i čelu sve dok ga nisu pretvorili u ogromnu
treperavu masku na kojoj su još samo oči i dalje bile njegove
i uporno zurile u acetilensku lampu gde je jedan moljac ostao
da tvrdoglavo traži ulaz. Osetih kako mi se Ignasijevi prsti
zabijaju u podlakticu, i tek tada sam shvatio da i ja drhtim i
da sam jednu šaku zario u Bebeovo rame. Neko je zajecao,
neka žena, verovatno Manuelita koja nije umela da se
savlada kao ostali, i baš u tom trenutku poslednji moljac
poleteo je prema Severovom licu i izgubio se u sivoj masi.
Svi smo povikali u glas, grleći se i tapšući se po ramenima,
dok je Severov brat pohitao da upali luster; oblak moljaca
nespretno je tražio izlaz, a Severo – ponovo Severovo lice –
i dalje je posmatrao sada već beskorisnu lampu i obazrivo
mrdao ustima kao da se boji da se ne otruje srebrnim prahom
koji mu je prekrivao usne.
Nisam ostao tamo jer su morali da umiju Severa a neko
je već govorio o flaši rakije u kuhinji, a osim toga u ovakvim
slučajevima uvek iznenađuje koliko nagli povratak u
normalnost, da je tako nazovemo, skreće misli, pa čak i
zavarava. Pošao sam za Ignasijem koji je poznavao svaki
kutak, pa smo se bacili na rakiju, sa Bebeom i Severovim
starijim sinom. Moj brat Karlos se izvalio na klupi i pušio
oborene glave, teško dišući; odneo sam mu čašu i on je ispio
u jednom gutljaju. Bebe Pesoa je navaljivao da i Manuelita
gucne, pa joj je čak pričao o filmu i o trkama; ja sam ispijao
rakiju za rakijom ne želeći ni na šta da mislim, sve dok više
nisam mogao da izdržim, pa sam potražio Ignasija koji kao
da me je čekao skrštenih ruku.
- Da je poslednji moljac izabrao... – počeh.
Ignasio polako odmahnu glavom. Naravno, nije trebalo
pitati; barem u tom trenutku nije trebalo pitati; ne znam da li
sam sasvim shvatio, ali sam imao osećaj neke velike
praznine, nečega kao prazna grobnica koja je negde u
pamćenju polako pulsirala kao kapi kada se cede kroz gustu
mrežu. U Ignasijevom odbijanju (a izdaleka mi se činilo kao
da i Bebe Pesoa odmahuje glavom, i da nas Manuelita
uznemireno posmatra, previše stidljiva da bi i ona odbila)
bilo je nekakve neizrečene osude, kao da nije hteo da ide
dalje; stvari su stajale tako u svojoj apsolutnoj sadašnjosti,
onako kako su se događale. Onda smo mogli nastaviti, i kad
je Severova žena ušla u kuhinju da javi da će Severo govoriti
brojeve, ostavili smo napola ispijene čaše i požurili,
Manuelita između Bebea i mene, Ignasio pozadi sa mojim
bratom Karlosom koji svuda uvek kasni.
Rođaci su se već bili skupili u spavaćoj sobi i nije ostalo
mnogo mesta gde bi se moglo stati. Ja samo što sam bio ušao
(sad je acetilenska lampa gorela na podu, pored kreveta, ali
luster je i dalje bio upaljen) kada je Severo ustao, stavio ruke
u džepove pidžame, i gledajući u svog starijeg sina rekao:
,,6“, gledajući svoju ženu rekao je ,,20“, gledajući Ignasija
rekao je ,,23“, mirnim, muklim glasom, bez žurbe. Svojoj
sestri rekao je 16, svom mlađem sinu 28, ostalim rođacima
je govorio skoro uvek visoke brojeve, sve dok meni nije
rekao 2 i osetio sam kako me Bebe gleda ispod oka i stiska
usne, čekajući svoj red. Ali Severo je počeo da govori
brojeve drugim rođacima i prijateljima, skoro uvek iznad 5 i
nikako ih ne ponavljajući. Skoro na kraju rekao je Bebeu 14,
i Bebe je zinuo i stresao se kao da mu je neka vetrušina prošla
između veđa, protrljao je ruke a zatim se postideo i sakrio ih
u džepove pantalona baš kada je Severo rekao 1 nekoj ženi
jako užarenog lica, verovatno nekoj dalekoj rođaki koja je
došla sama i koja te večeri skoro ni sa kim nije razgovarala,
i odjednom su se Ignasio i Bebe pogledali a Manuelita se
oslonila na okvir vrata i učinilo mi se da drhti, da se uzdržava
da ne zavrišti. Ostali više nisu obraćali pažnju na svoje
brojeve, Severo ih je i dalje jednako govorio ali oni su počeli
da razgovaraju, čak i Manuelita kad se povratila i pošla dva
koraka napred i kad joj je zapalo 9, više se niko nije brinuo i
brojevi su se završili jednim šupljim 24 i 12 koji su zapali
jednom rođaku i mom bratu Karlosu; sam Severo kao da je
bio manje skoncentrisan i kod poslednjeg se bacio unazad i
pustio da ga žena pokrije, zatvarajući oči kao čovek koji je
izgubio zanimanje ili zaboravio.
- Naravno da je to pitanje vremena – rekao mi je Ignasio
kad smo izašli iz spavaće sobe. – Brojevi sami po sebi ništa
ne znače, čoveče.
- Misliš? – upitah ga ispijajući u jednom cugu čašu koju
mi je doneo Bebe.
- Ma naravno, čoveče – reče Ignasio. – Gledaj, između
1 i 2 mogu da prođu godine, recimo deset ili dvadeset, a
ponekad i više.
- Sigurno – podržavao ga je Bebe. – Da sam na tvom
mestu ne bih se uzbuđivao.
Pomislih kako mi je doneo čašu a da mu je niko nije
tražio, potrudio se da ode čak do kuhinje kroz svu tu gužvu.
A njemu je zapalo 14 a Ignasiju 23.
- A da i ne računamo da ostaje pitanje časovnika – reče
moj brat Karlos koji se smestio pored mene i spustio mi ruku
na rame. – To nije baš sasvim razumljivo, ali možda je važno.
Ako ti zapadne da vratiš unazad...
- Dodatna prednost – reče Bebe, uzimajući mi praznu
čašu iz ruke kao da se plaši da će mi ispasti na pod.
Bili smo u hodniku pored spavaće sobe, i zato smo ušli
među prvima kada je Severov stariji sin naročito došao da
nam kaže da počinje faza časovnika. Učinilo mi se da je
Severovo lice odjednom omršavelo, ali njegova žena samo
što ga je očešljala i ponovo je mirisao na kolonjsku vodu, što
uvek uliva poverenje. Mene su okruživali moj brat, Ignasio i
Bebe kao da hoće da pripaze na moje raspoloženje, ali
naprotiv nije bilo nikoga ko bi se pobrinuo za rođaku koja je
izvukla 1 i koja je stajala kod nogu kreveta sa licem
crvenijim nego ikad, dok su joj usta i kapci podrhtavali. I ne
pogledavši je, Severo reče svom mlađem sinu da potera
napred, a dečko nije shvatio i počeo je da se smeje, sve dok
ga majka nije dohvatila za ruku i skinula mu ručni sat. Znali
smo da je to simboličan gest, bilo je dovoljno naprosto
poterati napred ili vratiti nazad kazaljke ne obraćajući pažnju
na sate i minute, jer bismo po izlasku iz sobe opet doterali
satove. Već je nekoliko njih trebalo da potera unapred ili
unazad, Severo je delio uputstva skoro mehanički, bez
zanimanja; kad je na mene došao red da vratim unazad, moj
brat mi je ponovo zario šaku u rame; ovoga puta bio sam mu
zahvalan zbog toga, misleći kao i Bebe da bi to mogla biti
dodatna prednost premda niko nije mogao biti siguran; i
rođaci sa crvenim licem rečeno je da vrati unazad, i sirotica
je obrisala suze zahvalnosti, možda na kraju krajeva potpuno
nepotrebne, i otišla u dvorište da među saksijama doživi
pristojan nervni slom; nešto smo posle načuli iz kuhinje, uz
nove čaše rakije i čestitke od Ignasija i moga brata.
- Uskoro će san – reče nam Manuelita – mama me je
poslala da vam kažem da se spremite.
Nije imalo mnogo šta da se sprema, polako smo se vratili
u spavaću sobu, vukući umor od čitave večeri; uskoro će
svanuti a bio je radni dan, skoro sve nas je čekao posao u
devet ili pola deset; odjednom je zahladnelo, ledeni
povetarac se iz dvorišta uvukao u hodnik, ali u spavaćoj sobi
su svetla i ljudi zagrevali vazduh, skoro da se nije
razgovaralo i bio je dovoljan pogled da se napravi mesta
kako bi se svi okupili oko kreveta pošto su pogasili cigarete.
Severova žena sedela je na krevetu, nameštajući jastuke, ali
je ustala i stala pored uzglavlja; Severo je gledao gore,
posmatrao je netremice upaljeni luster ignorišući nas, i onda
je Manuelita prišla ivici kreveta i svi smo videli da u ruci drži
maramu sa novčićima uvezanim na sva četiri kraja. Ostalo
nam je samo da čekamo, skoro se preznojavajući uz taj
ustajali i topli vazduh, zahvalno udišući kolonjsku vodu i
pomišljajući na trenutak kada ćemo konačno moći da
pođemo kući i da pušimo razgovarajući na ulici,
raspravljajući ili ne raspravljajući o onome što se desilo te
noći, verovatno ne, ali pušeći sve dok ne zamaknemo iza
ugla. Kad su Severovi kapci počeli polako da se spuštaju,
brišući malo-pomalo sliku upaljenog lustera, osetih pokraj
svog uha prigušen dah Bebea Pesoe. Iznenada je nastala
promena, neko labavljenje, osećali smo ga kao da smo samo
jedno telo sa bezbroj nogu i ruku i glava koje su se odjednom
opustile, shvatajući da je kraj, i Severov san, koji je počinjao,
i Manuelitin pokret dok se naginjala nad ocem i prekrivala
mu lice maramom, nameštajući četiri ugla tako da je prirodno
pridržavaju, da se ne gužva i ne ostavlja otkrivena mesta, bili
su isto što i onaj prigušeni uzdah koji nas je sve obavijao, sve
nas prekrivao jednom istom maramom.
- A sada će da spava – reče Severova žena. – Već je
zaspao, pogledajte.
Severova braća stavila su prst na usta ali za time nije bilo
potrebe, niko ništa ne bi rekao, počeli smo da idemo na
vrhovima prstiju, oslanjajući se jedni na druge kako bismo
nečujno izašli. Neki su još pogledali unazad, na maramu
preko Severovog lica, kao da hoće da se uvere kako je Severo
zaspao. Osetih uz svoju ruku oštru kovrdžavu kosu, bio je to
Severov mlađi sin kojeg je neki rođak držao pored sebe da
ne bi pričao i da se ne bi mrdao, i koji je sad došao da se
priljubi uz mene, igrajući se kao da hoda na vrhovima prstiju
i gledajući me odozdo svojim upitnim i umornim pogledom.
Pomilovao sam ga po bradi, obrazima, i prigrlivši ga izađoh
sa njime u hodnik pa u dvorište, između Ignasija i Bebea koji
su već vadili kutije sa cigaretama; sivilo zore i pevac negde
u daljini vraćali su nas našim životima, budućnosti koja se
već nalazila u tom sivilu i toj hladnoći, užasno lepa. Pomislih
kako su Severova žena i Manuelita (možda i braća i stariji
sin) ostali unutra da bdiju nad Severovim snom, ali mi smo
se već zaputili ka ulici, ostavili smo za sobom kuhinju i
dvorište.
- Nećete se više igrati? – upita me Severov sin, mrtav
pospan, ali uporan kao i sva deca.
- Ne, sad treba ići na spavanje – rekoh mu. – Mama će
te staviti u krevet, idi unutra, hladno je.
- To je bila igra, je l’ tako, Hulio?
- Jeste, stari moj, bila je igra. Idi sad na spavanje.
Ignasio, Bebe, moj brat i ja stigli smo do prvog ćoška i
bez mnogo reči zapalili još po jednu cigaretu. Ostali su već
bili daleko, neki su još stajali na vratima, raspitujući se za
tramvaje ili taksi; mi smo dobro poznavali kraj, mogli smo
da produžimo zajedno duž prvih blokova, posle će Bebe i
moj brat skrenuti levo, Ignasio će produžiti još nekoliko
blokova, a ja ću se popeti u svoju sobu i staviti da se greje
čajnik za mate, uopšte nije vredelo legati na tako kratko,
bolje da obujem papuče i pušim i popijem mate, tako neke
stvari koje pomažu.

U BOBIJEVO IME
Juče je napunio osam godina, priredili smo mu lepo
slavlje, i Bobi je bio zadovoljan vozom na kanapu,
fudbalskom loptom i tortom sa svećicama. Moja sestra se
pribojavala da baš tih dana ne dođe iz škole sa lošim
ocenama ali se desilo suprotno, popravio se u aritmetici i
čitanju pa nije bilo razloga da mu se oduzmu igračke,
naprotiv. Rekle smo mu da pozove drugove i on je doveo
Beta i Huanitu; došao je i Mario Pansani ali je ostao kratko
jer mu je otac bolestan. Moja sestra ih je ostavila da se igraju
u dvorištu sve do mraka i Bobi je mogao da se pohvali
svojom loptom, mada smo se obe bojale da nam ne polomi
cveće od oduševljenja. Kada je došlo vreme za oranžadu i
tortu sa svećicama otpevali smo mu u horu „lepi vrzmaj“ i
mnogo smo se smejali jer su svi bili zadovoljni, naročito
Bobi i moja sestra; ja, naravno, nisam prestajala da motrim
na Bobija, mada mi se činilo da gubim vreme, na šta da
motrim, kad nije bilo ničega na šta bi se motrilo; ali svejedno
sam motrila na Bobija kad god bi bio rasejan, tražila sam onaj
njegov pogled koji moja sestra kao da ne primećuje, a koji
me toliko boli.
Toga dana samo jednom ju je onako pogledao, baš kada
je moja sestra palila svećice, samo na trenutak, pre nego što
je oborio pogled i rekao, kao lepo vaspitano dete kakvo i
jeste: „Mnogo je lepa torta, mama“, i Huanita se složila, i
Mario Pansani. Bila sam stavila dugačak nož da bi Bobi
isekao tortu i naročito sam ga u tom trenutku nadgledala sa
drugog kraja stola, ali Bobi je bio tako zadovoljan tortom da
je moju sestru jedva i pogledao onako, nego se usredsredio
na posao, sekući sasvim jednake parčiće i deleći ih. „Prvo
tebi, mama“, rekao je Bobi, dodajući joj njeno parče, pa onda
Huaniti, pa meni, jer – prvo dame. Odmah zatim su otišli u
dvorište da nastave sa igrom, osim Marija Pansanija kome je
otac bolestan, ali prethodno je Bobi ponovo rekao mojoj
sestri da je torta vrlo ukusna, pa je dotrčao do mene i obesio
mi se oko vrata kako bi mi ostavio jedan od onih svojih
vlažnih poljubaca, „Što je lep vozić, tetka“, a izvečeri mi se
uspuzao na kolena da mi poveri veliku tajnu: „Sad imam
osam godina, znaš, tetka.“
 Legli smo prilično kasno, ali bila je subota i Bobi je
mogao da se izležava kao i mi sve do kasnog jutra. Ja sam
poslednja otišla u krevet a prethodno sam se pobrinula da
sredim trpezariju i stavim stolice na svoje mesto, deca su se
igrala potonulog broda i drugih igara koje uvek postave kuću
naglavačke. Sklonila sam dugački nož i pre nego što sam
legla videla sam da mi sestra spava blaženim snom; otišla
sam do Bobijeve sobe i pogledala ga, ležao je potrbuške kako
je to voleo još odmalena, već je bio zbacio čaršave na pod i
jedna mu je noga bila van kreveta, ali spavao je tako čvrsto
lica zagnjurenog u jastuk. Da sam ja imala sina isto bih ga
ostavila da tako spava, ali zašto misliti na te stvari. Legla sam
i nisam htela da čitam, mora biti da sam pogrešila jer mi san
nije dolazio na oči i dogodilo mi se isto što i uvek u to doba
kada čovek izgubi volju a misli naviru sa svih strana i čine
se ispravne, što god da pomislimo, odjednom postaje
ispravno i skoro uvek užasno i nema načina da se toga
otarasimo ni uz molitvu. Popila sam šećer i vodu i sačekala
brojeći do trista, unatraške, jer je tako teže i jer to donosi san;
baš kad sam htela da zaspim, spopala me je nedoumica da li
sam nož sklonila, ili je još bio na stolu. To je bilo glupo jer
sam sklonila svaku stvarčicu, i sećala sam se da sam stavila
nož u donju fioku zidnog ormara, ali ipak. Ustala sam, i
naravno, bio je tamo, u fioci, pomešan sa ostalim priborom
za sečenje. Ne znam zašto, odjednom mi je došlo da ga
sklonim u svoju sobu, čak sam ga na trenutak izvukla ali to
je već bilo previše, pogledah se u ogledalu i napravih
grimasu. Ni to mi se nije baš mnogo dopalo u to doba noći,
pa nasuh sebi čašicu anisa mada je to bilo neoprezno sa
jetrom kao što je moja, popila sam je u malim gutljajima u
krevetu kako bih zaspala; povremeno se čulo kako moja
sestra hrče, a Bobi je kao i uvek govorio ili kenjkao u snu.
Baš kad me je uhvatio san sve se odjednom vratilo, ono
kad je Bobi prvi put pitao moju sestru zašto je zla prema
njemu a moja sestra koja je prava svetica, to svi kažu,
zagledala se u njega kao da je to neka šala, pa se čak
nasmejala, ali ja koja sam bila tu i spremala male čaj, ja se
sećam, Bobi se nije nasmejao, naprotiv, bio je nekako
potišten i hteo je da zna, u to vreme mora da je imao već
sedam godina i uvek je postavljao čudna pitanja kao sva
deca, sećam se dana kada me je pitao zašto je drveće različito
od nas i ja sam njega pitala zašto i Bobi je rekao „Ali tetka,
ono se oblači leti a skida se zimi“, i ja sam zinula jer, stvarno,
to dete; sva su takva, ali ipak. A sad ga je moja sestra
začuđeno gledala, ona nikada nije bila zla prema njemu,
rekla mu je, samo ponekad stroga, kada se ružno ponaša ili
kada je bolestan pa mu se moraju raditi stvari koje mu se ne
sviđaju, i Huanitina i Marijeva mama su stroge prema svojoj
deci kada je to potrebno, ali Bobi ju je i dalje tužno gledao, i
na kraju je objasnio da se to ne dešava danju, da je ona zla
noću kada on spava i tad smo se obe skamenile i čini mi se
da sam ja bila ta koja je počela da mu objašnjava da niko nije
kriv za ono što se događa u snovima, da je to bila samo mora
i gotovo, ne treba da se brine. Toga dana Bobi nije bio
uporan, on uvek prihvata naša objašnjenja i uopšte nije
nezgodno dete, ali nekoliko dana kasnije se probudio plačući
na sav glas i kad sam ja prišla njegovom krevetu zagrlio me
je i nije hteo da govori, samo je plakao i plakao, sigurno još
jedna mora, sve dok se u podne za stolom nije odjednom
setio i ponovo upitao moju sestru zašto je ona tako zla prema
njemu dok on spava. Ovoga puta je moja sestra to primila k
srcu, rekla mu da je već suviše veliki a da ne bi pravio razliku
i da će, ako tako nastavi, zvati doktora Kaplana jer možda
ima gliste ili zapaljenje slepog creva pa treba nešto uraditi sa
njim. Osetila sam da će se Bobi rasplakati pa sam požurila
da mu ponovo objasnim za noćne more, morao je shvatiti da
ga niko ne voli toliko koliko njegova mama, čak ni ja ga ne
volim toliko, i Bobi je slušao veoma ozbiljno, brišući suzu, i
rekao je, naravno, zna on to, ustao je sa stolice da bi poljubio
moju sestru koja nije znala šta da radi, a zatim se zamišljeno
zagledao u prazno, i popodne sam otišla po njega u dvorište
i zamolila ga da ispriča meni, svojoj tetki, meni je mogao
poveriti sve kao svojoj mami, pa ako neće njoj da kaže, neka
kaže meni. Osećala sam da ne želi da govori, bilo mu je
suviše teško, ali konačno je rekao nešto kao da je noću sve
drugačije, govorio je o nekim crnim krpama, kako nije
mogao da oslobodi ni ruke ni noge, svako može imati takve
more ali prava je šteta što ih je Bobi imao baš sa mojom
sestrom koja se toliko žrtvovala za njega, rekla sam mu to i
ponovila a on, naravno, složio se, naravno da je tako.
Odmah posle toga moja sestra je dobila zapaljenje
plućne maramice i sve je palo na mene, Bobi mi nije zadavao
posla jer premda je bio onako mali skoro da je sasvim umeo
da brine o sebi, sećam se da bi ulazio da vidi moju sestru i
ostajao pored kreveta bez reči, čekajući da mu se ona
nasmeši ili da ga pomiluje po kosi, a posle bi odlazio da se
tiho igra u dvorištu ili da čita u dnevnoj sobi; čak nije bilo
potrebe ni da mu kažem da tih dana ne svira na klaviru, ma
koliko on to voleo. Prvi put kad sam ga videla tužnog
objasnila sam mu da je njegovoj mami već bolje i da će za
koji dan ustati na kratko da izađe na sunce. Bobi je napravio
čudan pokret i pogledao me ispod oka; ne znam, odjednom
mi je palo na pamet, i upitala sam ga da li opet ima noćne
more. Počeo je da plače sasvim tiho, krijući lice, zatim je
rekao da ima, i zašto je njegova mama takva prema njemu;
tog puta sam shvatila da se on boji, kad sam mu spustila ruke
da bih mu obrisala lice videla sam na njemu strah i s teškom
mukom sam se napravila ravnodušna i ponovo mu objasnila
da su to samo snovi. „Njoj nemoj reći ništa“, zamolila sam
ga, „vidiš da je još uvek slaba pa bi je to uzbudilo.“ Bobi je
ćutke klimnuo glavom, imao je toliko poverenja u mene, ali
kasnije sam pomislila da je on to shvatio bukvalno pa čak ni
kada se moja sestra oporavljala nije sa njom ponovo govorio
o tome, ja sam to naslućivala kod njega ponekog jutra kada
bih ga videla kako izlazi iz svoje sobe sa onim izgubljenim
izrazom, a i zato što je sve vreme ostajao sa mnom,
trčkarajući za mnom po kuhinji. Jednom ili dvaput više
nisam mogla da izdržim pa sam razgovarala sa njim u
dvorištu ili kad bih ga kupala, i uvek je bila ista stvar,
naprezao se da ne zaplače, gutao reči, zašto je mama takva
prema njemu noću, ali dalje od toga nije mogao, previše je
plakao. Ja nisam želela da moja sestra sazna jer je ostala
slaba zbog zapaljenja plućne maramice i to bi je sigurno
previše potreslo, ponovo sam objasnila Bobiju koji je sve
savršeno shvatao, meni je naprotiv sve mogao da ispriča,
videće on već, kad još malo poodraste neće više imati te
more; bolje da ne jede toliko hleba uveče, ja ću pitati doktora
Kaplana da mu ne bi možda dobro došlo neko sredstvo za
čišćenje kako bi spavao bez ružnih snova. Ništa ga nisam
pitala, naravno, teško je bilo razgovarati o tako nečemu sa
doktorom Kaplanom koji je imao toliko pacijenata i nije
imao vremena za gubljenje. Ne znam da li sam dobro
postupila ali Bobi je malo-pomalo prestao da me toliko
zabrinjava, ponekad bih ga izjutra viđala sa onim pomalo
izgubljenim izrazom i govorila sam u sebi, možda opet, i
onda sam čekala da on dođe da mi se poveri, ali Bobi bi
počinjao da crta ili bi odlazio u školu ne rekavši mi ni reči i
vraćao se zadovoljan i iz dana u dan sve snažniji i zdraviji i
sa sve boljim ocenama.
Zadnji put to je bilo u vreme poslednjeg toplotnog talasa
u februaru, moja sestra je već bila ozdravila i živeli smo kao
i uvek. Ne znam da li je primećivala, ali ja nisam htela ništa
da joj kažem jer je poznajem i znam da je preosetljiva,
naročito kad je u pitanju Bobi, dobro se ja sećam kada je
Bobi bio mali a moja sestra je još bila pod utiskom razvoda i
tih stvari, koliko joj je teško bilo da podnese kada bi Bobi
plakao ili bio nestašan i ja sam morala da ga odvodim u
dvorište i da sačekam da se sve smiri, zato smo tu mi tetke.
Pre mislim da moja sestra nije primećivala da je Bobi
ponekad ustajao kao da se vratio sa nekog dugog putovanja,
sa izgubljenim licem koje bi mu trajalo sve do bele kafe, a
kada bismo ostale same ja sam uvek očekivala da ona nešto
kaže, ali nije; a meni nije izgledalo lepo da je podsećam na
nešto zbog čega bi sigurno patila, pre sam zamišljala da će je
u nekom trenutku Bobi ponovo pitati zašto je zla prema
njemu, ali mora biti da je i Bobi mislio da na tako nešto nema
prava, sigurno se sećao moje molbe i mislio je da nikada više
ne bi trebalo da o tome govori sa mojom sestrom. Na trenutke
mi je padalo na pamet da sam možda ja ta koja izmišlja,
sigurno Bobi više nije sanjao ništa ružno o svojoj majci, meni
bi on to odmah rekao kako bi se utešio; ali posle bih mu
videla ono lišce ponekog jutra i on bi me ponovo zabrinuo.
Na svu sreću moja sestra nije primećivala ništa, čak ni prvog
puta kada ju je Bobi onako pogledao, ja sam peglala, a on je
sa vrata kuhinje pogledao moju sestru i ne znam, kako može
takvo nešto da se objasni, samo mi je pegla skoro progorela
plavu spavaćicu, sklonila sam je u poslednjem trenutku a
Bobi je i dalje onako gledao moju sestru koja je mesila testo
za empanade. Kad sam ga upitala šta traži, tek da mu nešto
kažem, on se trgao i rekao ništa, napolju je prevelika vrućina
za toptanje. Ne znam kakvim tonom sam ga pitala ali on je
ponovio svoje objašnjenje kao u želji da me ubedi i otišao u
dnevnu sobu da crta. Moja sestra je rekla da je Bobi jako
prljav da će ga okupati još te večeri, iako je tako veliki uvek
je zaboravljao da opere uši i noge. Na kraju sam ga ja
okupala jer se moja sestra još uvek zamarala, dok sam ga
sapunjala u kadi a on se igrao plastičnom patkom koju nikako
nije hteo da ostavi, skupila sam hrabrosti da ga upitam da li
bolje spava u poslednje vreme.
- Manje-više – rekao mi je, pošto je neko vreme puštao
patku da pliva.
- Kako manje-više? Sanjaš li ružne stvari ili ne?
- Pre neku noć jesam – reče Bobi, zaronivši patku i
držeći je pod vodom.
- Jesi li ispričao mami?
- Ne, njoj nisam. Njoj...
Nisam imala vremena ništa da uradim, onako
nasapunjan skočio je na mene i zagrlio me plačući, tresući
se, dovodio me je do očajanja dok sam ja pokušavala da ga
odgurnem a njegovo telo mi je klizilo kroz prste sve dok sam
nije seo u kadu i pokrio lice rukama, ridajući. Moja sestra je
dotrčala i pomislila je da se Bobi okliznuo i da ga nešto boli,
ali on je odmahnuo glavom, napregao se da prestane da plače
i od napora mu se lice zgrčilo, i ustao je iz kade da bismo
videle da mu nije ništa, odbijao je da govori, go i nasapunjan,
sav sadržan u sopstvenom plaču koji ni ja ni moja sestra
nismo mogle da smirimo mada smo pritekle sa peškirima i
milovanjima i obećanjima.
Posle toga sam ja stalno tražila priliku da zadobijem
Bobijevo poverenje a da on ne primeti da sam htela da ga
nateram da govori, ali prolazile su nedelje a on nije hteo ništa
da mi kaže, i sada kad god bi naslutio nešto na mom licu
odmah bi odlazio ili bi me zagrlio da mi zatraži bombone ili
dozvolu da ode do ćoška sa Huanitom i Mariom Pansanijem.
Od moje sestre nije tražio ništa, bio je jako pažljiv prema njoj
koja je u suštini i dalje bila vrlo krhkog zdravlja i nije se
previše brinula o njemu jer sam ja uvek stizala prva i Bobi
me je u svemu slušao, čak i najneprijatnije stvari kad je to
bilo neophodno, tako da moja sestra nije stizala da primeti
sve to što sam ja odmah videla, na koji način ju je povremeno
gledao, kako zastaje na vratima pre nego što uđe, kako je
gleda sve dok ja ne bih primetila a on bi brzo oborio pogled
ili bi počeo da trči ili skače. Ono sa nožem je bilo slučajno,
ja sam menjala hartiju u ostavi i bila sam izvukla sav pribor
za jelo; nisam primetila da je Bobi ušao sve dok se nisam
okrenula da odsečem još jedan komad hartije i videla ga kako
zuri u najduži nož. Odmah je skrenuo pažnju na nešto drugo
ili je hteo da ja ne primetim, ali ja sam već znala taj njegov
pogled i ne znam, glupo je zamišljati stvari ali mene obuze
nekakva hladnoća, skoro nekakav ledeni vetar u toj
pregrejanoj ostavi. Nisam smogla snage ništa da mu kažem
ali tokom noći sam pomislila kako je Bobi prestao da pita
moju sestru zašto je zla prema njemu, samo ju je ponekad
gledao kao što je gledao i dugački nož, onim drugačijim
pogledom. Naravno, bila je to sigurno slučajnost, ali nije mi
se dopalo kada sam nedelju dana kasnije ponovo videla onaj
izraz na njegovom licu baš kada sam sekla hleb dugačkim
nožem a moja sestra je Bobiju objašnjavala da je već vreme
da nauči da sam sebi čisti cipele. „Da, mama“, rekao je Bobi,
gledajući samo šta ja radim sa hlebom, prateći pogledom
svaki pokret noža i ljuljajući se malo na stolici skoro kao da
on sam seče hleb; možda je mislio na cipele i pomerao se kao
da ih čisti, moja sestra je sigurno to pomislila jer je Bobi bio
tako poslušan i tako dobar.
Tokom noći mi je palo na um da bi možda trebalo da
razgovaram sa sestrom, ali šta bih joj rekla kad se ništa nije
dogodilo a Bobi je dobijao najbolje ocene u razredu i tako to,
samo nisam mogla da zaspim jer odjednom se sve opet
sklopilo, kao neko testo koje se zgušnjavalo i onda strah, nije
se moglo znati od čega jer su Bobi i moja sestra već spavali
i povremeno se čulo kako se mrdaju ili uzdišu, tako su lepo
spavali, mnogo bolje nego ja koja sam tamo mozgala po celu
noć. I jasno, na kraju sam potražila Bobija u vrtu pošto sam
ga ponovo videla kako gleda moju sestru na onaj način,
zamolila sam ga da mi pomogne da presadim jedan žbun
tršlje pa smo razgovarali o gomili stvari i on mi je poverio da
Huanita ima sestru koja ima dečka.
- Naravno, već je velika – rekoh mu. – Slušaj, otidi po
onaj dugački nož iz kuhinje da isečem ove rafije.
Otrčao je kao i uvek, jer niko nije bio uslužniji prema
meni od njega, a ja sam držala na oku kuću da bih ga videla
kako se vraća, misleći kako je u stvari trebalo da ga pitam za
snove pre nego što sam od njega zatražila nož, da bih bila
sigurna. Kada se vratio koračajući sasvim polako, kao da se
tare o popodnevni vazduh ne bi li se više zadržao, videh da
je izabrao jedan od kratkih noževa iako sam ja ostavila onaj
najduži na vidnom mestu jer sam htela da budem sigurna da
će ga videti čim otvori fioku u ostavi.
- Ovaj ne valja – rekoh mu. Bilo mi je teško da govorim,
bilo je glupo sa nekim tako malim i nevinim kao što je Bobi,
ali nisam mogla ni u oči da ga pogledam. Samo sam osetila
nalet kada mi se bacio u naručje bacivši nož i kada se
priljubio uz mene, toliko se priljubio uz mene, jecajući.
Mislim da sam u tom trenutku videla nešto što je morala biti
njegova poslednja mora, nisam mogla da ga pitam, ali
verujem da sam videla šta je on sanjao poslednji put pre nego
što je prestao da ima noćne more i da zato onako posmatra
moju sestru, da onako gleda dugački nož.

SASTANAK SA CRVENIM KRUŽOKOM

Borhesu. 1

Čini mi se, Hakobo, da vam je te noći moralo biti jako

hladno, i da se uporna visbadenska kiša pridružila hladnoći
kako bi vas navela da se rešite da uđete u Zagreb. Možda je
preovlađujući razlog bila glad, radili ste čitavog dana i već je
bilo vreme da večerate na nekom mirnom i tihom mestu; ako
su Zagrebu i nedostajale druge vrline, u svakom je slučaju
objedinjavao ove dve, i vi, čini mi se sležući ramenima kao
da sami sebe malkice zadirkujete, odlučiste da tamo
večerate. U svakom slučaju, bilo je i previše stolova u senci
te neodređeno balkanske sale, a dobra je stvar obesiti
natopljenu kišnu kabanicu o stari čiviluk i potražiti onaj ugao
u kojem je zelena sveća na stolu mlitavo pokretala senke i
dopuštala da se nazru stari pribor za jelo i jedna vrlo visoka
čaša u kojoj je svetlost našla pribežište kao nekakva ptica.
Najpre je to bio onaj osećaj kakav uvek imamo u
praznom restoranu, nešto između nelagodnosti i olakšanja;
naizgled nije trebalo da bude loš, ali odsustvo gostiju u to
doba dana teralo je na razmišljanje. U nepoznatom gradu

1
Ova priča uključena je u katalog za jednu izložbu venecuelanskog
slikara Hakoba Borhesa.
takva umovanja ne traju dugo, šta čovek zna o njihovim
običajima i radnom vremenu, važna je toplota, jelovnik koji
nudi iznenađenja ili ponovne susrete, sićušna žena velikih
očiju i crne kose koja kao da je iskrsla niotkuda, odjednom
se stvorila pored belog stolnjaka, sa jedva primetnim
osmejkom ukočenim u iščekivanju. Pomislili ste da je možda
već previše kasno prema običajima u ovom gradu, ali skoro
da niste imali vremena da podignete upitni pogled turiste;
mala bleda ruka postavila je salvetu i namestila nepravilno
položen slanik. Kao što je i logično, izabrali ste ražnjiće sa
lukom i alevom paprikom, i neko teško i bistro vino koje nije
imalo ničeg zapadnjačkog; kao nekada meni, i vama se
dopalo da pobegnete od hotelske hrane gde strah od previše
tipičnog ili egzotičnog nestaje u bljutavosti, pa ste čak tražili
i crni hleb, koji se možda i ne slaže sa ražnjićima, ali vam ga
je žena odmah donela. Tek tada, dok ste pušili prvu cigaretu,
obratili ste malo više pažnje na transilvansku enklavu koja
vas je štitila od kiše i ne previše zanimljivog nemačkog
grada. Tišina, odsustva, i mutna svetlost sveća skoro da su
vam bili prijatelji, u svakom slučaju, udaljavali su vas od
svega ostalog i ostavljali vas tako lepo nasamo sa vašom
cigaretom i vašim umorom.
Ruka koja je nalivala vino u visoku čašu bila je
pokrivena maljama, i na trenutak ste se iznenadili, dok niste
prekinuli besmisleni logički sled misli i shvatili da bleda
žena više nije pokraj vas i da vas je umesto nje jedan
tamnoputi ćutljivi kelner ponudio da probate vino pokretom
u kojem kao da je bilo samo automatskog iščekivanja. Retko
kad neko nađe da je vino loše, i kelner je napunio čašu do
kraja kao da je to zastajanje bilo samo mali deo ceremonije.
Skoro istovremeno drugi kelner, neobično sličan prvom (ali
u narodnoj nošnji i crnim opancima izgledali su isto) spusti
na sto metalni tanjir koji se pušio i brzim pokretom skide
meso sa ražnjića. Ono malo neophodnih reči izmenjano je na
lošem nemačkom, predvidljivom kako kod gosta, tako i kod
onih koji su ga posluživali; ponovo vas je okružio mir u senci
sale i zamora, ali sada se jače čulo pljuštanje kiše na ulici. I
to je gotovo odmah prestalo, te vi, jedva se okrenuvši,
shvatiste da se ulazna vrata behu otvorila kako bi propustila
drugog gosta, jednu ženu koja je morala biti kratkovida,
sudeći ne samo po debljini naočara, nego i po ludom
samopouzdanju sa kojim je prošla između stolova da bi
napokon sela u ugao na suprotnom kraju sale, jedva osvetljen
jednom ili dvema svećama koje su zadrhtale kada je prošla i
pomešale njenu nejasnu priliku sa nameštajem i zidovima i
teškim crvenim zavesama u dnu, tamo gde restoran kao da se
oslanjao na ostatak nekakve nepredvidive kuće.
Dok ste jeli, nekako neodređeno vas je zabavljalo to što
se ona engleska turistkinja (nije mogla biti ništa drugo sa
onakvom kabanicom i krajičkom bluze u boji negde između
krmezne i paradajz crvene) svom svojom kratkovidošću
usredsredila na jelovnik koji zacelo nije mogla da uhvati ni
za glavu ni za rep, kao i to što je žena krupnih crnih očiju
ostala u trećem uglu sale, gde je bio šank sa ogledalima i
vencima od suvog cveća, čekajući da turistkinja završi svoje
nerazumevanje jelovnika kako bi prišla. Kelneri su se
smestili iza šanka, pored žene, i takođe čekali skrštenih ruku,
toliko međusobno slični da je u odrazu njihovih leđa u
izanđalom ogledalu bilo nečega lažnog, nečega nalik teško
ostvarljivom ili varljivom učetvorostručenu. Svi su oni
gledali englesku turistkinju koja, nosa zabijenog u jelovnik,
kao da nije primećivala kako vreme prolazi. Još su čekali i
kada ste vi izvadili drugu cigaretu, i žena je napokon prišla
vašem stolu i pitala vas hoćete li neku čorbu, možda ovčiji
sir na grčki način, na svako ljubazno ne ona je nastavljala sa
pitanjima, sirevi su vrlo dobri, ali onda možda neki domaći
kolač. Vi ste hteli samo tursku kafu pošto je jelo bilo obilno
i vama se prispavalo. Žena kao da je bila neodlučna, kao da
vam je davala priliku da se predomislite i rešite da naručite
tanjir sira, a kada to niste učinili, mehanički je ponovila,
tursku kafu, i vi rekoste, da, tursku kafu, a žena kao da je
kratko i brzo uzdahnula, mahnula je prema kelnerima i
produžila ka stolu engleske turistkinje.
Potrajalo je dok kafa nije stigla, za razliku od brzog
početka večere, pa ste imali vremena da popušite još jednu
cigaretu i polako dovršite bocu vina, dok ste se zabavljali
gledajući englesku turistkinju kako pogledom iza debelih
naočara kruži po čitavoj sali, ne zadržavajući se ni na čemu
posebno. Bilo je u njoj nečega nespretnog ili stidljivog, dugo
se vrpoljila dok nije odlučila da skine kabanicu koja se sijala
od kiše i obesi je o najbližu vešalicu; naravno, kad je sedala
nazad morala je pokvasiti tur, ali to kao da je nije brinulo dok
je dovršavala neodređeno razgledanje sale i ostala vrlo mirna
gledajući u stolnjak. Kelneri su ponovo zauzeli svoja mesta
iza šanka, a žena je čekala pored kuhinjskog prozorčeta; sve
troje su gledali u englesku turistkinju, gledali su je kao da
nešto očekuju, da ih možda pozove kako bi promenila
narudžbinu, ili zatražila još nešto, ili otišla, gledali su je na
način koji se vama učinio previše poman, u svakom slučaju,
neopravdan. O vama su prestali da se brinu, dva kelnera su
opet skrstila ruke, a žena je malo oborila glavu i glatka kosa
joj je pokrivala oči, ali je ona možda najupornije gledala u
turistkinju i to se vama učinilo neprijatno i nevaspitano,
premda sirota kratkovida krtica ništa nije mogla primetiti sad
kada je preturala po tašni i vadila nešto što se nije moglo
videti, ali se pokazalo šta je kada je krtica bučno istresla nos.
Jedan od kelnera joj je odneo jelo (izgledalo je kao gulaš) i
odmah se vratio na svoje stražarno mesto; dvostruka linija
skrštenih ruku čim se posao završi mogla bi biti zabavna ali
ona to nekako nije bila, kao što nije bilo zabavno ni to što je
žena stajala na najdaljem kraju šanka i odande pomno pratila
operaciju ispijanja kafe koju ste vi izvodili sa svom sporošću
koju je zahtevao njen kvalitet i miris. Središte pažnje kao da
se iznenada premestilo, jer su vas sada i dvojica kelnera
gledala kako ispijate kafu, i pre nego što ste je ispili, žena je
prišla da vas upita želite li još jednu, i vi ste pristali gotovo
zbunjeni jer u svemu tome, što nije bilo ništa, postojalo je
nešto što vam je izmicalo a što ste želeli da možete bolje
razumeti. Engleska turistkinja, na primer, zašto se kelnerima
odjednom izgleda toliko žurilo da turistkinja dovrši sa jelom
i ode, i zašto su joj otimali tanjire sa poslednjim zalogajem i
stavljali joj otvoren jelovnik pod nos i dok je jedan odlazio
sa praznim tanjirom, drugi je čekao kao da je požuruje da se
odluči.
Vi, kao što se često dešava, niste mogli odrediti trenutak
u kojem ste pomislili da shvatate; pa i u šahu i u ljubavi ima
tih trenutaka kada se magla raziđe i tada se povlače potezi
koji bi trenutak ranije bili nezanimljivi. Nemajući čak
nikakvu uobličenu ideju nanjušili ste opasnost, rekli ste sebi,
ma kako spora bila engleska turistkinja pri svojoj večeri treba
ostati tu pušeći i pijući sve dok bespomoćna krtica ne reši da
se ušuška u svoj plastični mehur i ponovo izađe na ulicu.
Pošto ste oduvek voleli sport i besmisao, zabavljalo vas je da
na taj način shvatite nešto za šta ste negde u stomaku osećali
da je daleko od toga; mahnuh ste i naručili još jednu kafu i
čašu baraka, što je bilo preporučljivo u toj enklavi. Ostale su
vam bile još tri cigarete i pomislili ste da će vam to biti
dovoljno dok se engleska turistkinja ne odluči za neke
balkanske kolače; naravno da neće piti kafu, to joj se videlo
po naočarima i bluzi; neće tražiti ni čaj jer ima stvari koje se
izvan otadžbine ne rade. Uz malo sreće platiće račun i otići
za nekih petnaestak minuta.
Poslužili su vam kafu ali ne i barak, žena je sklonila sa
očiju žbun kose kako bi napravila izraz lica primeren
zakašnjenju; otišli su po novu bocu u podrum, gospodin će
biti tako ljubazan da sačeka neki trenutak. Glas je jasno
uobličavao reči premda su one bile loše izgovarane, ali vi ste
primetili da je žena držala na oku onaj drugi sto gde je jedan
od kelnera ispostavljao račun kao nekakav automat,
pružajući ruku ali ostajući nepokretan uz savršenu
neljubaznost punu poštovanja. Kao da je napokon shvatila,
engleska turistkinja je počela da kopa po tašni, sva je odisala
nespretnošću, verovatno je pronašla češalj ili ogledalo
umesto novca koji se zacelo napokon promolio na površini
pošto se kelner naglo udaljio od stola u trenutku kada je žena
prišla vašem stolu sa čašom baraka. Ni vi baš niste tačno
znali zašto ste joj istovremeno zatražili račun, sad kada ste se
uverili da će turistkinja otići pre vas i da ste se mirne duše
mogli posvetili pijuckanju baraka i pušenju poslednje
cigarete. Možda pomisao da ste ponovo ostali sami u sali,
koja je u početku bila toliko prijatna, a sada drugačija, stvari
kao dvostruka slika kelnera iza šanka i žena koja kao da je
oklevala pred onim što ste tražili, kao da je vređate time što
se tako žurite, a zatim vam okrenula leđa i vratila se za šank
da bi još jednom zatvorila trougao i okončala iščekivanje. Na
kraju krajeva, mora da ih je tištalo to što rade u tako praznom
restoranu, tako daleko od svetlosti i čistog vazduha; ti su
ljudi počinjali da se suše, njihovo bledilo i mehanički pokreti
behu jedini mogući odgovor na toliko ponavljanje beskrajnih
noći. A turistkinja je muvala nešto oko svoje kabanice,
vraćala se do stola kao da joj se čini da je nešto zaboravila,
zagledala je pod sto, a onda ste vi polako ustali, niste više
mogli ostati ni trenutka, i pošli ste u susret jednom od kelnera
koji vam pruži srebrni poslužavnik gde ste spustili novčanicu
i ne pogledavši račun. Nalet vetra podudario se sa pokretom
kelnera koji je tražio kusur po džepovima crvenog sakoa, ali
vi ste znali da je turistkinja upravo otvorila vrata i niste više
čekali, podigli ste ruku u znak pozdrava koji je obuhvatio
kafanskog momka i one koji su vas i dalje posmatrali iza
šanka, te ste, tačno proračunavši rastojanje, u prolazu
dohvatili svoju kabanicu i izašli na ulicu, gde više nije padala
kiša. Tek tamo ste istinski odahnuli, kao da ste do tada i
nehotice zadržavali disanje; tek tu ste zaista osetili strah i
olakšanje istovremeno.
Turistkinja je odmakla nekoliko koraka, polako je išla u
pravcu svog hotela, a vi ste je pratili nekako neodređeno
zabrinuti da joj odjednom ne padne na um da je nešto
zaboravila, te da se ne vrati u restoran. Nije više bila reč o
tome da se bilo šta razume, sve je bilo u jednom jedinom
komadu, bezrazložno, a očigledno: spasao ju je i morao se
uveriti da se ona neće vratiti, da će trapava krtica umotana u
svoj vlažni mehur stići potpuno nesvesna svoje sreće pod
okrilje hotela, u sobu u kojoj je niko neće gledati kao što su
je gledali maločas.
Kada ste zamakli za ugao, premda više nije bilo razloga
da se žurite, upitali ste se nije li bolje da je pratite izbliza
kako biste poveli računa da u svojoj nasumičnoj kratkovidoj
nespretnosti ne obiđe krug oko bloka; požurili ste da stignete
do ćoška i videli slabo osvetljenu i pustu uličicu. Na dva
dugačka zida od kamena videla se samo jedna kapija u
daljini, dokle turistkinja nije mogla stići; samo neka žaba,
oduševljena kišom, skakutala je sa pločnika na pločnik.
Na trenutak bes, kako je ta glupača mogla... Zatim se
naslonio na jedan od zidova i sačekao, ali to skoro da je bilo
kao čekanje na sebe samog, na nešto što se moralo otvoriti i
proraditi sasvim u dubini kako bi sve to moglo dobiti
nekakav smisao. Žaba je našla neku rupu u podnožju zida pa
je i ona čekala, možda neku bubu koja se tu ugnezdila ili
prolaz kroz koji bi ušla u vrt. Nikada niste saznali koliko ste
vremena tamo ostali niti zbog čega ste se vratili u ulicu sa
restoranom. Prozori su bili zamračeni ali ulazna vrata su i
dalje bila odškrinuta; skoro da vas i nije začudilo što je žena
tamo, kao da vas čeka, nimalo iznenađena.
- Mislili smo da ćete se vratiti – reče. – Vidite da niste
imali razloga da odete tako naglo.
Još malo je otvorila vrata i stala postrance; sada bi bilo
tako lako okrenuti joj leđa i otići bez ikakvog odgovora, ali
ulica sa zidovima i žaba nekako su porekli sve ono što ste
zamišljali, sve za šta ste pomislili da predstavlja vašu
neobjašnjivu obavezu. Na neki način vam je bilo svejedno
hoćete li otići ili ostati, premda ste se naježili, i to vas je
guralo nazad; ušli ste pre nego što ste uspeli da donesete
odluku, tamo gde te noći ništa nije bilo odlučeno, i začuli ste
trenje vrata i brave za svojim leđima. Oba kelnera bila su
sasvim blizu, i ostalo je svega nekoliko upaljenih sveća u
sali.
- Dođite – reče ženin glas iz nekog ugla – sve je
spremno.
Vaš sopstveni glas učinio vam se dalekim, kao da dopire
sa druge strane ogledala na šanku.
- Ne razumem – uspeli ste da kažete – bila je tu, i
odjednom...
Jedan od kelnera se nasmeja, beše to tek začetak suvog
smeha.
- Oh, pa ona vam je takva – reče žena, prilazeći vam s
lica. – Učinila je sve što je mogla da to spreči, uvek to
pokušava, sirotica. Ali nemaju snage, mogu da urade samo
neke stvari i uvek ih čine loše, sve je to toliko različito od
onoga što svet zamišlja.
Osetili ste kako su dva kelnera stala pored vas, kako se
njihovi sakoi taru o vašu kabanicu.
- Skoro da nam je žao – reče žena – već dva puta dolazi,
i opet mora da ode jer joj ništa ne polazi za rukom. Nikad joj
ništa nije uspelo, dovoljno je da je čovek vidi.
-Ali ona...
- Dženi – reče žena. – To je jedino što smo o njoj uspeli
da saznamo kad smo se upoznali, uspela je da kaže da se zove
Dženi, osim ako nije dozivala onu drugu, posle je samo
vrištala, besmisleno je što tako vrište.
Vi ste ih pogledali bez reči, znajući da ne vredi čak ni
gledati ih, i meni vas je bilo toliko žao, Hakobo, kako sam
mogla znati da ćete pomisliti o meni ono što ste pomislili i
da ćete pokušati da me zaštitite, a ja sam bila tamo baš radi
toga, ne bih li uspela da pomognem da vas puste da odete.
Preveliko je bilo rastojanje, previše nemogućnosti između
vas i mene; igrali smo istu igru ali vi ste još bili živi i nije
bilo načina da vam objasnim. Od sada će biti drugačije ako
vi to budete želeli, od sada bismo u kišne večeri mogli
dolaziti nas dvoje, tako će nam možda bolje poći za rukom,
ili će makar biti samo to, za kišnih večeri ćemo dolaziti nas
dvoje.

TOLIKO VOLIMO GLENDU

U ono vreme teško se moglo znati. Čovek ode u bioskop
ili u pozorište i provede svoje veče ne misleći na one koji su
već obavili isti obred, izabere mesto i čas, oblači se i
telefonira pa onda jedanaesti ili peti red, tama i muzika, ničija
i svačija zemlja tamo gde je svako niko, muškarac ili žena na
svojoj stolici, možda poneka reč izvinjenja što se zakasnilo,
na trenutak u pola glasa koji neko sasluša ili prečuje, skoro
uvek tišina, pogledi koji se slivaju na scenu ili na platno,
bežeći od onoga što je blizu, od onoga što je s ove strane.
Zaista se teško moglo znati, i pored svih reklama, beskrajnih
redova, plakata i kritika, da ima toliko nas koji volimo
Glendu.
To je trajalo tri-četiri godine i bilo bi smelo tvrditi da se
jezgro stvaralo počev od Irasuste ili Dijane Rivero, ni oni
sami nisu znali kako su u jednom trenutku, uz čašicu sa
prijateljima posle bioskopa, jedni drugima rekli ili prećutali
stvari koje će iznenada stvoriti savez, ono što smo svi posle
zvali jezgro a oni najmlađi klub. Od kluba nije bilo ni traga,
naprosto smo voleli Glendu Garson i to je bilo dovoljno da
nas izdvoji od onih koji su joj se samo divili. Kao i oni, i mi
smo se divili Glendi a pored nje i Anuk, Merlin, Ani, Silvani,
a zašto da ne i Marčelu, Ivu, Vitoriju i Dirku, ali samo smo
mi toliko voleli Glendu, i jezgro se stvorilo zbog toga i počev
od toga, bilo je to nešto što smo samo mi znali i poveravali
onima koji bi kroz ćaskanje malo-pomalo dokazivali da i oni
vole Glendu.
Počev od Dijane ili Irasuste jezgro se polako širilo: u
godini Vatre na snegu moralo nas je biti svega šest-sedam,
kada se pojavila Upotreba elegancije jezgro se proširilo i
osetili smo da ono skoro nepodnošljivo raste i da nam preti
opasnost da postanemo imitacija snobova ili da nas uhvati
sezonski sentimentalizam. Mi prvi, Irasusta i Dijana i još nas
dvoje-troje, odlučili smo da zbijemo redove, da ne primamo
bez stavljanja na probu, bez ispita prikrivenog viskijem i
hvalisavom erudicijom (tako liče na Buenos Ajres, na
London i na Meksiko, svi ti ponoćni ispiti). U vreme kada je
bila premijera Krhkih povrataka morali smo da priznamo, uz
melanholično trijumfovanje, da je mnogo nas koji volimo
Glendu. Ponovni susreti po bioskopima, pogledi na izlasku,
onaj kao izgubljeni izraz lica kod žena i turobno ćutanje
muškaraca pokazivali su nam to bolje nego nekakva značka
ili lozinka. Nedokučiva mehanika dovela bi nas u isti kafe u
centru, razdvojeni stolovi bi počeli da se primiču, bio je tu i
prijatan običaj da se naruči isti koktel kako bi se otklonila
svaka bespotrebna čarka i da bismo se na kraju pogledali u
oči, tamo gde nam je poslednja Glendina slika u poslednjoj
sceni poslednjeg filma još uvek davala podstrek.
Dvadeset, možda i trideset, nikada nismo znali koliko
nas je bilo jer je ponekad Glenda mesecima ostajala u jednoj
sali ili je istovremeno bila u dve ili četiri, a osim toga došao
je i onaj jedinstveni trenutak kada se pojavila na sceni da bi
odigrala mladu ubicu iz Mahnitih i njen uspeh je provalio sve
brane i izazvao trenutna oduševljenja koja nikada nismo
prihvatali. Tada smo se već poznavali, mnogi od nas su se
međusobno posećivali da bi razgovarali o Glendi. Od samog
početka Irasusta kao da je izvršavao prećutni mandat koji
nikada nije tražio, a Dijana Rivero je polako igrala svoj šah
potvrđivanja i odbacivanja koji nam je obezbeđivao potpunu
autentičnost bez izlaganja opasnosti da se pojave uljezi ili
šarlatani. Ono što je počelo kao slobodno udruženje sada je
dobijalo strukturu klana, a umesto neobaveznih pitanja sa
početka sada su se smenjivala konkretna ispitivanja, scena
saplitanja u Upotrebi elegancije, završna replika u Vatri na
snegu, druga erotska scena u Krhkim povracima. Toliko smo
voleli Glendu da nismo mogli da podnesemo skorojeviće,
bučne lezbejke, erudite po pitanju estetike. Čak se (niko ne
zna kako) znalo da ćemo u kafe ići petkom kad god se u
centru prikazuje neki Glendin film, i da ćemo prilikom
prikazivanja filma u bioskopima po periferiji pustiti da prođe
nedelju dana pre nego što se ponovo sastanemo, kako bismo
svima dali dovoljno vremena; kao da su u pitanju strogo
utvrđena pravila, obaveze su utvrđivane nepogrešivo, a ne
izvršiti ih značilo bi izazvati Irasustin prezriv osmeh ili onaj
blago užasni pogled kakvim je Dijana Rivero znala da
proprati izdaju i kaznu. U to vreme sastanci su bili samo
Glenda, njena zaslepljujuća sveprisutnost u svakome od nas,
i nismo znali za neslaganja ili prigovore. Tek malo-pomalo,
u početku uz osećaj krivice, neki su se usuđivali da ubace po
koju delimičnu kritiku, zbunjenost ili razočaranje nekom
manje uspelom scenom, nekim padom u konvencionalno i
predvidljivo. Znali smo da Glenda nije odgovorna za
nedostatke koji na trenutke mute blistavu prozirnost Biča ili
kraj u filmu Nikad se ne zna zašto. Poznavali smo druga dela
njenih režisera, poreklo zapleta i scenarija; prema njima smo
bili neumoljivi jer smo počeli da osećamo kako naša ljubav
prema Glendi ide dalje od čiste oblasti glume i da je samo
ona uspevala da se spase od onoga što su drugi radili
nesavršeno. Dijana je prva progovorila o misiji – učinila je
to onako uzgred, ne pričajući o onome što je za nju zaista
važno – i videlo joj se veselje od duplog viskija i zadovoljni
osmeh kada smo priznali da je to tačno, da ne možemo ostati
samo na tome, bioskop, kafe, i toliko ljubavi za Glendu.
Ni tada nisu izgovorene jasne reči, nisu nam bile
neophodne. Bila je važna samo Glendina sreća u svakome od
nas, a ta sreća mogla je doći samo od savršenstva. Odjednom
su nam greške i nedostaci postali nepodnošljivi; nismo mogli
pristati da se Nikad se ne zna zašto tako završi, ili da Vatra
na snegu sadrži groznu scenu sa partijom pokera (u kojoj
Glenda ne glumi, ali koja je na neki način prlja kao izbljuvak,
onaj pokret Nensi Filips i nedopustivi povratak bludnog
sina). Kao i skoro uvek, Irasusti je palo u zadatak da jasno
utvrdi misiju koja nas je čekala, i te noći smo se vratili
kućama kao pritisnuti odgovornošću koju smo upravo
priznali i prihvatili, a u isto vreme smo nazirali srećnu
budućnost bez mrlje, Glendu bez nespretnosti i izdaje.
Jezgro se nagonski zatvorilo, zadatak nije dozvoljavao
nikakvo nejasno mnoštvo. Irasusta je pomenuo laboratoriju
kada se preselio u vilu u Resife de Lobosu. Hladnokrvno smo
podelili zadatke među onima koji je trebalo da nabave sve
kopije Krhkih povrataka, filma koji je izabran zbog relativno
oskudne savršenosti. Nikome nije palo na pamet da postavi
pitanje novca, Irasusta je bio ortak sa Hauardom Hjuzom u
poslu sa rudnicima cinka u Pićanći, jedan krajnje
jednostavan mehanizam stavljao nam je u ruke potrebnu
moć, džetove, veze i mito. Nismo čak ni kancelariju imali,
kompjuter Hagara Losa programirao je zadatke i etape. Dva
meseca posle one rečenice Dijane Rivero laboratorija je bila
u stanju da u Krhkim povracima zameni onu nesrećnu scenu
sa pticama jednom drugom, koja je Glendi vratila savršen
ritam i tačan smisao dramske radnje. Film je bio star već
nekoliko godina i njegovo ponovno prikazivanje nije
izazvalo nikakvo iznenađenje u međunarodnim krugovima:
pamćenje se igra sa svojim poverenicima i tera ih da prihvate
sopstvene izmene i varijante, možda ni sama Glenda ne bi
primetila promenu, ali bi svakako primetila, jer to smo videli
svi, koliko je divno savršeno podudaranje sa uspomenom
očišćenom od taloga, potpuno istovetnom sa željom.
Misija je obavljana neumorno, čim smo se uverili u
efikasnost laboratorije završili smo spasavanje Vatre na
snegu i Prizme; ostali filmovi ulazili su u proceduru tačno
prema ritmu koji je predvidelo osoblje Hagara Losa i
laboratorije. Imali smo teškoća sa Upotrebom elegancije, jer
su ljudi iz naftaških emirata čuvali kopije za lično uživanje
pa su bili nužni posebni manevri i sticaji okolnosti kako
bismo ih ukrali (nema razloga da upotrebimo drugu reč) i
vratili nazad a da njihovi korisnici to ne primete. Laboratorija
je radila sa savršenstvom koje nam se na početku činilo
nedostižnim premda se nismo usuđivali da to kažemo
Irasusti; začudo, najsumnjičavija je bila Dijana, ali kada nam
je Irasusta pokazao Nikad, se ne zna zašto i kada smo videli
pravi kraj, videli smo Glendu koja, umesto da se vrati
Romanovoj kući, okreće auto ka litici i razdire nas svojim
veličanstvenim, nužnim padom niz slapove, znali smo da
savršenstvo može biti od ovog sveta i da sada zauvek pripada
Glendi, zauvek Glendi za nas.
Najteže je bilo, naravno, odlučiti se oko promena, šta
iseći, kakve promene napraviti u montaži i ritmu; različiti
načini na koje smo mi osećali Glendu izazivali su žestoke
sukobe koji su se smirivali tek posle dugih analiza, a u nekim
slučajevima i nametanjem volje većine u jezgru. Ali mada su
neki od nas, poraženih, prisustvovali novoj verziji s
gorčinom što se ona ne poklapa sasvim sa našim snovima,
mislim da nikoga nije razočarao obavljen posao; toliko smo
voleli Glendu da je za ishod uvek bilo opravdanja, često i
više nego što bi se moglo predvideti. Čak je bilo i malo
poziva na uzbunu: pismo čitaoca u neizbežnom Tajmsu, koji
se čudi što su tri scene u Vatri na snegu raspoređene
drugačije nego što se on seća, kao i jedan članak kritičara
Opiniona koji se bunio zbog nekakvog navodnog skraćenja
u Prizmi, zamišljajući da razlozi leže u birokratskom
licemerju. U svim slučajevima preduzete su hitne mere da se
izbegnu moguće posledice; nije nas koštalo mnogo, ljudi su
lakoumni pa zaboravljaju ili prihvataju stvari, ili kreću u lov
na nešto novo, svet filma je prolazan kao i istorijska
sadašnjica, osim za nas koji toliko volimo Glendu.
U suštini su opasniji bili razdori u jezgru, opasnost od
šizme ili dijaspore. Premda smo se zbog misije osećali
ujedinjeniji nego ikad, bilo je noći kada su se dizali analitički
glasovi zaraženi političkom filozofijom, koji bi usred posla
postavljali moralna pitanja, pitali se ne predajemo li se mi
nekakvoj galeriji onanističkih ogledala, ne vajamo li
nerazumno nekakvo barokno ludilo u zubu slonovače ili zrnu
pirinča. Nije bilo lako okrenuti im leđa jer je jezgro moglo
obaviti posao onako kako srce ili avion obavljaju svoje
poslove, stvarajući savršeno skladan ritam. Nije bilo lako
čuti kritiku koja bi nas optuživala za eskapizam, slutila
rasipanje snaga odvojenih od neposredne stvarnosti,
stvarnosti koja je imala veću potrebu da joj se pritekne u
pomoć u vremenima u kakvim smo živeli. A ipak nije bilo
potrebe da se naprosto uguši neka tek nagoveštena jeres, čak
su se i njeni protagonisti ograničavali samo na delimične
zamerke, i oni i mi smo toliko voleli Glendu da je povrh ili s
onu stranu etičkih ili istorijskih neslaganja vladalo osećanje
koje će nas uvek sjedinjavati, ubeđenje da usavršavanje
Glende usavršava i nas same i usavršava svet. Imali smo čak
i sjajnu nadoknadu u tome što je jedan od filozofa iznova
uspostavljao ravnotežu pošto bismo prošli kroz period
sitničavih obzira; iz njegovih usta smo čuli da je svako
delimično ostvarenje takođe istorija, da se nešto tako
ogromno kao što je izumevanje štampe rodilo iz jedne od
najindividualnijih i najuže usmerenih želja, želje da se
ponavlja i ovekoveči ime jedne žene.
Tako smo stigli do dana kada smo dobili dokaze da se
Glendina slika sada projektuje bez i najmanjeg nedostatka;
svi ekrani na svetu prikazivali su je onako kako bi ona sama
– bili smo sigurni – želela da bude prikazana, i možda nas
zato nije previše začudilo kada smo iz novina saznali kako je
ona upravo najavila da se povlači sa filma i iz pozorišta. Taj
Glendin nehotični, čarobni doprinos našem delu nije mogla
biti slučajnost niti čudo, nego je naprosto nešto u njoj i ne
znajući pristalo na našu anonimnu ljubav, iz dubine njenoga
bića dolazio je jedini odgovor koji nam je mogla dati, čin
ljubavi koji nas je obgrlio u poslednjem predavanju, onom
koje bi oni profani shvatili naprosto kao odsustvo.
Proživljavali smo sreću sedmoga dana, dana odmora posle
stvaranja; sada smo svako Glendino delo mogli gledati bez
prikrivene pretnje da će ponovo doći jutro ophrvano
greškama i nespretnostima; sada smo se okupljali sa
bezbrižnošću anđela ili ptica, u apsolutnoj sadašnjosti koja je
možda ličila na večnost.
Da, ali jedan pesnik je rekao, i to baš pod Glendinim
nebom, da je večnost zaljubljena u ostvarenja vremena, i
Dijani je palo u deo da to sazna i da nas obavesti godinu dana
kasnije. Bilo je to obično i ljudski: Glenda je najavljivala
svoj povratak na ekrane, uz večite razloge, nezadovoljstvo
profesionalca koji nema šta da radi, lik po meri, predstojeće
snimanje. Niko neće zaboraviti to veče u kafeu, baš pošto
smo odgledali Upotrebu elegancije koja se ponovo davala u
salama u centru. Skoro da nije bilo potrebe da Irasusta iskaže
ono što smo svi doživljavali kao gutanje gorke pljuvačke
nepravde i pobune. Toliko smo voleli Glendu da naše
obeshrabrenje nije bilo dovoljno; šta je ona bila kriva što je
glumica i što je Glenda; užas se nalazio u razbijenoj mašini,
u stvarnosti brojki i ugleda i Oskara koji su kao prikrivena
pukotina prodirali na svod našeg teškom mukom stečenog
neba. Kada je Dijana položila svoju ruku na Irasustinu i
kazala: „Da, to je jedino što preostaje da se uradi“, govorila
je u ime svih i bez potrebe da nas o tome pita. Nikada jezgro
nije imalo tako užasnu snagu, nikada mu nije bilo potrebno
manje reči da je upotrebi. Rastali smo se smoždeni, već
proživljavajući ono što će se desiti na dan za koji će samo
jedan od nas znati unapred. Bili smo sigurni da se više
nećemo susretati u kafeu, da će svako od nas od sada skrivati
usamljeničko savršenstvo našeg carstva. Znali smo da će
Irasusta učiniti sve što je neophodno, ništa lakše za nekoga
kao što je on. Nismo se čak ni pozdravili kao obično, sa
bezbrižnom sigurnošću da ćemo se sresti posle bioskopa,
neke večeri za prikazivanja Krhkih povrataka ili Biča. To je
pre bilo okretanje leđa, uz izgovore da je kasno, da treba ići;
izašli smo ponaosob, svako od nas nosio je u sebi želju da
zaboravi dok sve ne bude gotovo, a znajući da neće biti tako,
da nam još ostaje da jednoga jutra otvorimo novine i
pročitamo vest, glupe fraze zgražavanja iz branše. Nikada ni
sa kim nećemo o tome razgovarati, uljudno ćemo izbegavati
jedni druge u bioskopskim salama i na ulici; biće to jedini
način da jezgro sačuva svoju vernost, da sačuva tajnu
okončanog dela. Toliko smo voleli Glendu da smo joj hteli
pružiti i poslednje nezaboravno savršenstvo. Na nedostižnoj
visini na koju smo je uzdigli, sačuvaćemo je od pada, njeni
verni obožavaoci moći će i dalje ništa manje da je obožavaju;
sa krsta niko ne silazi živ.

PRIČA SA CRNIM UDOVICAMA

Stižemo u dva popodne u bungalov, i pola sata kasnije,
veran telefonskom dogovoru, mladi upravnik se pojavljuje sa
ključevima, uključuje frižider i pokazuje nam kako radi
bojler i erkondišn. Dogovoreno je da ćemo ostati deset dana,
koje plaćamo unapred. Otvaramo kofere i vadimo
neophodne stvari za plažu; smestićemo se već kad padne
veče, pogled na Karibe koji se penušaju u podnožju brda
previše je izazovan. Silazimo niz vrletnu stazu, čak
pronalazimo prečicu kroz šipražje koja nam skraćuje put;
ima jedva sto metara između bungalova na brdu i mora.

Sinoć, dok se pakovala odeća i sređivale se zalihe

kupljene u Sen Pjeru, čusmo glasove onih koji stanuju u
drugom krilu bungalova. Govore veoma tiho, nisu to
martinički glasovi puni boja i smeha. S vremena na vreme
pokoja razumljivija reč: američki engleski, bez sumnje
turistkinje. Prvi utisak je nezadovoljstvo, ne znamo kako bi
se mogla očekivati potpuna samoća kad se vidi da je svaki
bungalov (ima ih četiri među bokorima cveća, drvećem
banana i kokosa) dvostruk. Možda zato što nam se učinilo,
kad ih videsmo prvi put, posle komplikovanih telefonskih
potraga iz hotela Dijamant, da je sve prazno, a opet
čudnovato naseljeno. Koliba u kojoj je restoran, na primer,
trideset metara niže: napuštena, ali sa nekoliko flaša u baru,
čašama i priborom za jelo. A u jednom ili dva bungalova kroz
roletne su se nazirali peškiri, flašice sa losionima ili
šamponima po kupatilima. Mladi upravnik otvorio nam je
jedan potpuno prazan, i na neodređeno pitanje odgovorio
ništa manje neodređeno da je glavni upravnik otišao i da se
on brine o bungalovima iz prijateljstva prema vlasniku. Bolje
je tako, naravno, jer su nam bili potrebni samoća i plaža; ali
svakako su i drugi tako razmišljali i dva američka ženska
glasa žamore u susednom krilu bungalova. Pregradni zidovi
su kao od papira ali sve je tako udobno, tako lepo namešteno.
Spavamo beskrajno, što je čudno. A ako nam je nešto sada
potrebno, to je upravo to.
Prijateljstva: jedna pitoma, molećiva mačka, druga crna
i divljačnija, ali podjednako gladna. Ptice ovde skoro da
sleću na ruku a zeleni gušteri se penju na stolove u lovu na
muve. U daljini nas okružuje venac meketanja koza, pet
krava i jedno tele pasu navrh brda i prigodno muču. Čujemo
i pse iz koliba u dnu doline; dve mačke će se večeras
pridružiti koncertu, sigurno.
Plaža je prava pustinja za evropske kriterijume.
Nekoliko dečaka plivaju i igraju se, crna ili cimetno smeđa
tela igraju na pesku. U daljini jedna porodica – Francuzi ili
Nemci, tužno beli i crveni – ređa peškire, ulja za sunčanje i
torbe za plažu. Puštamo da sati prolaze u vodi ili na pesku, u
nemoći da učinimo bilo šta drugo, produžavajući obrede sa
kremama i cigaretama. Još ne osećamo da isplivavaju
uspomene, ne osećamo onu potrebu da popišemo prošlost
koja raste sa usamljenošću i dosadom. Baš je obratno: treba
sprečiti svako pominjanje prethodnih nedelja, susreta u
Delftu, noći na Erikovom imanju. Ako se nešto od toga vrati,
rasterujemo ga kao pramen dima, lakim pokretom ruke od
kojeg vazduh ponovo postaje čist.
Dve devojke silaze niz stazu na brdu i biraju udaljeno
mesto, u senci kokosovog drveća. Zaključujemo da su to
naše susetke iz bungalova, zamišljamo da su sekretarice ili
vaspitačice u zabavištu u Detroitu, u Nebraski. Vidimo kako
zajedno ulaze u more, udaljavaju se sportski, vraćaju se
polako, uživajući u toploj i bistroj vodi, lepota postaje opšte
mesto kada se opisuje, to je večita teškoća sa razglednicama.
Dva jedrenjaka se nalaze na vidiku, iz San Pjera isplovljava
barka sa skijašicom na vodi koja se, što je za svaku pohvalu,
uspravlja posle svakog pada, a padova je mnogo.
U sumrak – vratismo se na plažu posle popodnevnog
odmora, dan zalazi iza velikih belih oblaka – govorimo sebi
kako će ovaj Božić savršeno odgovarati našoj želji: samoća,
sigurnost da niko ne zna gde se nalazimo, bezbednost od
mogućih teškoća a istovremeno i od glupih okupljanja na
kraju godine u okolnostima uslovljene uspomene, prijatna
sloboda da se otvori koja konzerva i napravi punč od belog
ruma, šerbeta od šećera od trske i zelenih limuna.
Večeravamo na verandi, odvojenoj bambusovim pregradnim
zidom od simetrične terase sa koje, već u neko doba, ponovo
čujemo jedva nekakav šapat. Divni smo susedi i jedni i drugi,
poštujemo se skoro preterano. Ako devojke sa plaže zaista
stanuju u bungalovu, možda se pitaju da li su one dve osobe
koje su videle na pesku one iste koje žive u drugom krilu.
Civilizacija ima svojih prednosti, priznajemo to između dva
gutljaja: nema vike, ni tranzistora, ni jeftinog pevušenja. Ah,
nek ostanu tu svih deset dana, umesto da ih zameni neki
bračni par sa decom. Hristos se upravo ponovo rodio; što se
nas tiče, možemo da spavamo.

Ustajanje zajedno sa suncem, sok od gvajabe i kafa u

šoljicama. Noć je bila duga, prava tropska kiša je sipala kao
iz kabla, u obliku iznenadnih potopa koji isto tako iznenadno
prestaju, pokajavši se. Psi su lajali sa svih strana, iako nije
bilo meseca; žabe i ptice, šumovi koje gradsko uvo ne uspeva
da razazna ali koji možda objašnjavaju snove kojih se sada
prisećamo uz prve cigarete. Aegri somnia. Odakle li je to?
Šarl Nodije, ili Nerval, ponekad ne možemo da se odupremo
onoj prošlosti u bibliotekama koju su drugi pozivi skoro
izbrisali. Prepričavamo snove u kojima larve, neodređene
pretnje, i nimalo dobrodošle ali predvidljive iskopine pletu
svoje mreže, ili nas teraju da ih pletemo. Posle Delfta to
nimalo ne iznenađuje (ali doneta je odluka da se ne
podsećamo nedavno prošlih stvari, biće vremena, kao i uvek.
Začudo, ne smeta nam da mislimo na Mihaela, u bunaru na
Erikovom imanju, to su već svršene stvari; skoro nikada ne
govorimo o njima, niti o onim prethodnim, iako znamo da se
mogu vratiti u razgovor a da nas ne povrede, na kraju krajeva
zadovoljstvo i uživanje su nam otuda došli, a noć na imanju
vredela je cene koju sada plaćamo, ali istovremeno osećamo
da je sve to još uvek previše blizu nas, pojedinosti, Mihael
nag na mesečini, stvari koje je bolje izbegavati izvan
neizbežnih snova; bolje je onda ono sprečavanje, other
voices, other rooms: književnost i avioni, kakva sjajna
droga).
More u devet izjutra odnosi poslednju paučinu noći, so i
sunce i pesak kupaju kožu toplim dodirom. Kada ugledamo
kako devojke silaze niz stazu, setimo se u isti mah, zgledamo
se. Samo jedan komentar skoro na ivici sna duboko u noći: u
jednom trenutku glasovi sa druge strane bungalova prešli su
iz šapata u reči koje su se mogle jasno čuti premda im se nije
mogao razaznati smisao. Ali nije nam smisao privukao
pažnju u tom razmenjivanju reči koje je skoro odmah
prestalo da bi se vratio jednoličan, diskretan šapat, nego to
što je jedan od glasova bio muški.
U vreme popodnevnog odmora ponovo do nas dopire
prigušen žamor razgovora na drugoj verandi. Ne znajući
zašto, uporno nastojimo da uskladimo dve devojke sa plaže
sa glasovima iz bungalova, i sad kada ništa ne navodi na
pomisao o muškarcu u njihovoj blizini, sećanje na prethodnu
noć rasplinjava se kako bi se pridružilo drugim šumovima
koji su nas uznemirili, psi, iznenadni naleti vetra i kiše,
krckanje na krovu. Gradski svet, svet koji se lako uzbudi
zbog šumova koji nisu njegovi, lepo vaspitane kiše.
Osim toga, šta nas briga šta se dešava u susednom
bungalovu? Ako smo ovde, to je zato što nam je potrebno da
se udaljimo od onog drugog, od drugih. Naravno da nije lako
odreći se navika, uslovnih refleksa; bez reči, obraćamo
pažnju na ono što se prigušeno probija kroz pregradni zid, na
razgovor za koji zamišljamo da je prijatan i neobavezan,
puko rutinsko brundanje. Nemoguće je razabrati reči, čak ni
glasove, toliko slične po registru da bi se na trenutke moglo
pomisliti da je to jedva isprekidan monolog. Mora biti da i
one nas tako čuju, ali sigurno nas ne slušaju; radi toga bi
morale da ućute, da bi to mogle, morale bi biti ovde iz
razloga sličnih našim, vrebajući krišom kao crna mačka koja
vreba guštera na verandi. Ali uopšte ih ne zanimamo –
utoliko bolje po njih. Dva glasa se smenjuju, zaćute, pa opet
nastave. Nema nikakvog muškog glasa, prepoznao bi se čak
i kad bi govorio tako tiho.
Kao i uvek u tropima noć pada naglo, bungalov je slabo
osvetljen ali to nam nije važno; skoro da i ne kuvamo, jedino
toplo jeste kafa. Nemamo šta da kažemo i možda nas zato
zabavlja da slušamo šapat devojaka, ne priznajući to,
otvoreno vrebamo glas muškarca iako znamo da se nijedan
auto nije popeo uzbrdo i da su ostali bungalovi i dalje prazni.
Ljuljamo se u naslonjačama i pušimo u mraku; nema
komaraca, šapat dopire kroz rupice tišine, onda zamre, pa se
opet javi. Kada bi one mogle da nas zamisle, ne bi im se
dopalo; nije da ih uhodimo, ali one bi nas sigurno videle kao
dve crne udovice u mraku. Na kraju krajeva, nije nam
neprijatno što u drugom krilu bungalova ima nekoga.
Dođosmo u potrazi za samoćom, ali sada razmišljamo kakva
bi ovde bila noć kad stvarno ne bi bilo nikoga sa druge strane;
ne možemo poreći da je imanje, da je Mihael još uvek blizu.
A da moramo da se gledamo, da razgovaramo, da još
jedanput iznesemo špil karata ili kocke. Bolje je ovako, u
stolicama za ljuljanje slušamo pomalo mačije žamorenje sve
dok ne dođe vreme spavanju.

Sve dok ne dođe vreme spavanju, ali ovde nam noći ne

donose ono čemu se nadamo, ničiju zemlju na koju bi se
konačno – ili za izvesno vreme, ne treba želeti više nego što
je moguće – moglo skloniti od svega što počinje s one strane
prozora. Ni u našem slučaju glupost nije jaka strana; nikad
se ne nađemo na nekom odredištu a da prethodno ne
predvidimo sledeće ili sledeća. Ponekad možda izgleda kao
da se poigravamo mogućnošću da nas opkole kao sada na
nekom beznačajnom ostrvu gde se svako može lako pronaći;
ali to je deo jedne beskrajno složene šahovske igre u kojoj
skroman potez jednog piona skriva veće poteze. Slavna priča
o ukradenom pismu objektivno je apsurdna. Objektivno;
ispod toga teče istina, a Portorikanci koji su godinama gajili
marihuanu na svojim njujorškim balkonima ili usred Central
parka o tome su znali više od mnogih policajaca. U svakom
slučaju držimo na oku sve neposredne mogućnosti, brodove
i avione: Venecuela i Trinidad nalaze se na korak odavde, a
to su samo dve od šest-sedam mogućnosti; naši pasoši su od
onih koji bez problema prolaze na aerodromima. Ovaj nevini
brežuljak, ovaj bungalov za malograđanske turiste – lepi
kečevi iz rukava koje uvek znamo da iskoristimo u pravom
trenutku. Delft je jako daleko, Erikovo imanje počinje da
bledi u sećanju, da nestaje kao što će polako nestajati i bunar
i Mihael koji beži na mesečini, Mihael, tako beo i nag na
mesečini.
Psi su ponovo isprekidano zalajali, iz neke od koliba u
dolji doprli su krici neke žene koji su naglo zamukli kad su
dostigli vrhunac, tišina oko nas propustila je zbunjeno i
uznemireno mrmljanje turistkinja u polusnu, ali bile su
previše umorne i daleke da bi se stvarno zainteresovale za
ono što ih okružuje. Osluškujemo i dalje, daleko od sna. Na
kraju krajeva, čemu spavanje ako nas posle čeka tutnjava
pljuska po krovu ili prodorna ljubav mačaka, kao uvod u
noćne more, a onda zora, kada glave napokon zarone u
jastuke i do njih ništa više ne dopire sve dok se sunce ne
popne uz palme pa onda opet treba živeti.
Na plaži, posle dugog plivanja prema pučini, ponovo se
pitamo zašto su bungalovi napušteni. Koliba u kojoj je
restoran sa čašama i flašama primorava nas da se setimo tajne
Meri Selest (toliko poznate i toliko čitane, ali to opsesivno
vraćanje neobjašnjivog, mornari koji se penju na brod koji
pluta sa svim jedrima razapetim a na brodu nikoga, još mlak
pepeo u kuhinjskim pećima, kabine bez tragova pomora ili
pobune. Kolektivno samoubistvo? Zgledamo se ironično,
nije to misao koja bi se mogla probiti u naš način gledanja na
stvari. Ne bi nas bilo ovde da je među nama ikada bila
prihvaćena).
Devojke kasno silaze na plažu, dugo se sunčaju pre
plivanja. I tu, primećujemo bez komentara, one razgovaraju
tiho, i ako bi bile bliže do nas bi dopirao onaj isti poverljivi
šapat, lepo vaspitani strah da se ne naruši mir tuđih života.
Kada bi u nekom trenutku prišle da zatraže šibice, da upitaju
za vreme... Ali pregradni zid od bambusa kao da se
produžava sve do plaže; znamo da nam neće smetati.
Popodnevni odmor je dug, nemamo volje da se vraćamo
na plažu, kao ni one, čujemo kako razgovaraju u sobi, a zatim
na verandi. Same, naravno. Ali zašto naravno? Noć može biti
drugačija i čekamo je ne pominjući to, zabavljajući se ni oko
čega, ostajući dugo u ljuljaškama, uz cigarete i piće, ostavivši
tek jedno svetlo na verandi; roletne na salonu propuštaju je u
tankim trakama koje ne raspršuju tamu vazduha, tišinu
čekanja. Ne čekamo ništa, naravno. Zašto naravno, zašto da
se lažemo ako je jedino što radimo upravo to, čekamo, kao u
Delftu, kao i na tolikim drugim mestima? Može se čekati
ništa, može se čekati šapat sa druge strane pregradnog zida,
nekakva promena u glasovima. Nešto kasnije će se čuti
škripa kreveta, počeće tišina puna pasa, krošnji koje ljuljaju
naleti vetra. Ove noći neće padati kiša.

Odlaze, u osam izjutra dolazi taksi po njih, crni šofer

smeje se i šali snoseći im kofere, torbe za plažu, velike
slamnate šešire, teniske rekete. Sa verande se vidi staza, beli
taksi; one ne mogu da nas opaze kroz rastinje, a i ne gledaju
u našem pravcu.
Plaža je načičkana decom ribara koja se igraju loptom
pre kupanja, ali danas nam izgleda praznija sad kada one više
neće silaziti. Na povratku idemo zaobilaznim putem i ne
razmišljajući o tome, u svakom slučaju, ne odlučivši to
izričito, i prolazimo pored drugog krila bungalova koji uvek
izbegavamo. Sada je sve zaista pusto, osim našeg krila.
Probamo da uđemo, vrata se otvaraju bešumno, devojke su
ostavile ključ iznutra, sigurno u dogovoru sa upravnikom,
koji će kasnije doći ili neće doći da počisti bungalov. Više
nas ne čudi što su stvari ostavljene svakome na milost i
nemilost, kao čaše i pribor za jelo u restoranu; vidimo
zgužvane čaršave, vlažne peškire, prazne flašice, insekticide,
flaše koka-kole i čaše, časopise na engleskom, sapune. Sve
je tako samotno, tako napušteno. Miriše na kolonjsku vodu,
neki mladalački miris. Spavale su ovde, u velikom krevetu
sa čaršavima sa žutim cvetovima. Obe. I razgovarale su,
razgovarale pre spavanja. Toliko su pričale pre spavanja.
Popodnevni odmor je težak, beskrajan jer nemamo volje
da idemo na plažu sve dok sunce ne bude nisko. Dok kuvamo
kafu ili peremo sudove zatičemo se uzajamno u istom
pokretu, u osluškivanju, napregnuto osluškujemo u pravcu
pregradnog zida. Trebalo bi da se nasmejemo, ali ne. Sad ne,
sada kad konačno i zaista postoji ona toliko tražena i
potrebna samoća, sad se ne smejemo.
Spremanje večere oduzima vremena, namerno
komplikujemo najjednostavnije stvari kako bi sve potrajalo i
kako bi se noć spustila na brdo pre nego što završimo sa
večerom. S vremena na vreme ponovo primećujemo da
gledamo ka pregradnom zidu, čekajući ono što je već tako
daleko, neki šapat koji će se sad nastaviti u avionu ili u
brodskoj kabini. Upravnik nije došao, znamo da je bungalov
otvoren i prazan, da još uvek miriše na kolonjsku vodu i na
mladu kožu. Odjednom je veća vrućina, tišina je naglašava,
ili je to možda varenje ili dosada jer se i dalje ne mičemo iz
ljuljaški, jedva se uljuljkujući u tami, pušeći i čekajući.
Nećemo to priznati, razume se, ali znamo da čekamo. Noćni
zvuci se malo-pomalo pojačavaju, verni ritmu stvari i
zvezda; kao da su one iste ptice i one iste žabe od sinoć
zauzele pozu i počele svoju pesmu u istom trenutku. I hor
pasa (horizont pasa, ne možemo a da se ne setimo pesme), i
u šipražju ljubav mačaka koja para vazduh. Nedostaje samo
šapat dvaju glasova u susednom bungalovu, a to zaista jeste
tišina, tišina sama. Sve ostalo promiče sluhu koji se
besmisleno usredsredio na pregradni zid kao u iščekivanju.
Čak i ne razgovaramo, bojeći se da našim glasovima ne
ugušimo nemogući šapat. Već je veoma kasno ali nam se ne
spava, vrućina je sve veća i veća u salonu, a nama nije palo
na pamet da otvorimo oboja vrata. Samo pušimo i čekamo
nešto što se ne može dočekati; čak nam se ne da ni da se, kao
u početku, poigravamo mišlju da bi nas devojke mogle
zamišljati kao crne udovice u zasedi; više nisu tu da bi im se
pripisivala naša sopstvena mašta, da bi se pretvarale u
ogledala onoga što se dešava u tami, ovoga što se
nepodnošljivo ne dešava.
Jer ne možemo da se lažemo, svako krckanje ljuljaške
zamenjuje po jedan dijalog ali ga istovremeno i održava u
životu. Sad znamo da je sve uzalud, bekstvo, putovanje, nada
da ćemo pronaći još neku mračnu rupu bez svedoka,
sklonište pogodno da se počne iz početka (pošto pokajanje
ne spada u našu prirodu, šta je učinjeno, učinjeno je i
učinićemo to opet čim shvatimo da smo na sigurnom, da nas
neće stići odmazda). Kao da je iznenada sve iskustvo iz
prošlosti prestalo da vredi, kao da nas je napustilo kao što
bogovi napuštaju Antonija u Kavafijevoj poemi. Ako još
uvek mislimo na strategiju koja nam je obezbedila dolazak
na ostrvo, ako na trenutak promislimo o mogućim redovima
vožnje, o korisnim telefonima u drugim lukama i gradovima,
to činimo sa istom apstraktnom ravnodušnošću sa kojom
tako često citiramo pesme igrajući beskonačni karambol
mentalnih asocijacija. Najgore je što ne znamo zašto,
promena je ostvarivana od samog dolaska, od prvih šapata s
druge strane pregradnog zida za koji smo smatrali da je
obična, takođe apstraktna ograda za samoću i odmor. To što
se drugi neočekivani glas na trenutak pridružio šaputanju
nije imalo zašto da ode dalje od banalne letnje zagonetke,
tajne susedne sobe, iste kao tajna Meri Selest, bezbrižne
hrane za popodnevni odmor i duge šetnje. Nije nam to čak ni
privuklo posebnu pažnju, nikada se to nije pominjalo; znamo
samo da je sad već nemoguće prestati obraćati pažnju, svaki
posao i svaki odmor upravljati ka pregradnom zidu.
Možda zato, kasno u noć dok se pretvaramo da spavamo,
ne uzbunjuje nas previše kratak, suv kašalj koji dopire iz
drugog bungalova, njegov prepoznatiljivo muški ton. To
skoro i da nije kašalj, nego pre nekakav nehotični znak, u isti
mah diskretan i prodoran kao što su to bila šaputanja
devojaka ali sada to jeste znak, sada to jeste poziv posle
tolikog tuđeg čavrljanja. Ustajemo bez reči, tišina se ponovo
spustila na salon, samo jedan od pasa zavija u daljini.
Čekamo neko vreme kome nije moguće utvrditi meru; i
posetilac bungalova ćuti, možda i on čeka ili je legao da
spava među žutim cvećem na čaršavima. Nije važno, sada
postoji dogovor koji nema nikakve veze sa voljom, postoji
cilj kojem nisu bitne forma i formule; u jednom trenutku
ćemo prići bez dogovaranja, čak i ne pokušavši da se
pogledamo, znamo da mislimo na Mihaela, na to kako se i
Mihael vratio na Erikovo imanje, vratio se bez ikakvog
vidljivog razloga iako je za njega imanje već bilo prazno kao
i ovaj susedni bungalov, vratio se kao što se vratio posetilac
devojaka, baš kao i Mihael i svi ostali, vraćali su se kao
muve, vraćali su se a da nisu znali šta ih čeka, nisu znali da
ih ovog puta čeka jedan drugačiji susret.
U vreme počinka, kao i obično, obukle smo spavaćice;
sada ih zbacujemo na pod kao pihtijaste bele mrlje, nage
prilazimo vratima i izlazimo u vrt. Treba samo zaobići
ogradu koja produžava podelu bungalova na dva krila; vrata
su i dalje zatvorena ali mi znamo da nisu, da je dovoljno
dodirnuti kvaku. Kada zajedno uđemo, unutra nema svetla;
prvi put posle mnogo vremena u hodu se oslanjamo jedna na
drugu.

ZAPIS U BELEŽNICI
Stvar sa proverom putnika iskrsla je – treba to reći – dok
smo razgovarali o neodređenosti i ostacima pri analizi.
Horhe Garsija Bousa napravio je nekoliko aluzija na metro u
Montrealu pre nego što je konkretno progovorio o mreži
Anglo u Buenos Ajresu. Nije mi rekao – ali slutim da je to
imalo nekakve veze sa tehničkim studijama koje je radilo
preduzeće – da li je samo preduzeće radilo i proveru.
Naročitim postupkom, koji moje neznanje tako naziva iako
je Garsija Bousa insistirao na njegovoj efikasnoj
jednostavnosti, vođena je tačna računica o broju putnika koji
su svakodnevno koristili metro tokom nedelju dana. Kako je
osim toga trebalo saznati procenat priliva po različitim
stanicama na liniji, kao i putovanja s kraja na kraj ili između
usputnih stanica, kontrola je obavljana krajnje strogo na svim
ulazima i izlazima od Primera Hunte do Plase de Majo; u to
vreme, govorim o četrdesetim godinama, linija Anglo još
nije bila povezana sa novim podzemnim mrežama, što je
olakšavalo proveru.
U ponedeljak izabrane nedelje dobijena je osnovna
globalna brojka; u utorak, broj je bio približno isti; u sredu,
ukupna cifra je bila slična, ali se desilo nešto neočekivano:
naprema 113.987 osoba koje su ušle, broj onih koje su se
vratile na površinu bio je 113.983. Zdrav razum ukazivao je
da je došlo do četiri greške u brojanju, i lica odgovorna za
ovu operaciju obišla su kontrolne punktove tražeći moguće
previde. Glavni inspektor Montesano (sada govorim na
osnovu podataka za koje Garsija Bousa nije znao a do kojih
sam ja kasnije došao) čak je i pojačao osoblje zaduženo za
kontrolu. Pošto je imao i previše obzira, naredio je da se
metro pretrese s kraja na kraj, pa su radnici i osoblje u
vozovima morali da pokazuju svoje legitimacije na izlasku.
Sve to mi sada pokazuje da je glavni inspektor Montesano
nejasno sumnjao u početak nečega što nam je sada obojici
jasno. Nema ni potrebe da dodam kako niko nije našao
navodnu grešku zbog koje se pojavilo (a istovremeno i
nestalo) četiri putnika koja se nisu mogla pronaći.
U četvrtak je sve prošlo dobro; sto sedam hiljada trista
dvadeset i osam stanovnika Buenos Ajresa poslušno se
pojavilo pošto je privremeno zaronilo u podzemlje. U petak
(sada, posle prethodnih postupaka, kontrola se mogla
smatrati savršenom), broj onih koji su ponovo izašli
premašio je za jedan one koji su prebrojani pri ulasku. U
subotu su dobijene jednake brojke, i preduzeće je smatralo
posao završenim. Nepravilni rezultati nisu objavljeni
javnosti, i osim glavnog inspektora Montesana i tehničara
zaduženih za mašine za sabiranje na stanici Onse, mislim da
je jako malo ljudi znalo šta se desilo. Takođe mislim da je ta
nekolicina (i dalje izuzimam glavnog inspektora) smatrala da
to treba zaboraviti jednostavno pripisujući grešku mašinama
ili onima koji su njima rukovali.
To se dešavalo 1946. ili početkom 47. Sledećih meseci
desilo se da sam se mnogo vozio Anglom; povremeno, pošto
je putovanje bilo dugo, prisećao sam se onog razgovora sa
Garsija Bousom, i zaticao sebe kako ironično zagledam ljude
koji su me okruživali na sedištima ili se kačili o kožne držače
kao stoka za kuke. Dva puta, na stanici Kose Marija Moreno,
bezrazložno mi se učinilo da neki ljudi (jedan čovek, kasnije
dve stare žene) nisu obični putnici kao ostali. Jednog četvrtka
uveče na stanici Medrano, pošto sam bio na boks meču i
gledao kako Hasinto Ljanes pobeđuje na poene, učinilo mi
se da devojka koja je skoro zaspala na drugoj klupi na peronu
nije tu zato što čeka voz koji ide ka centru. U stvari, ušla je
u isti vagon kao i ja, ali samo zato da bi izašla na stanici Rio
de Žaneiro i ostala na peronu kao da je u nedoumici, kao da
je toliko umorna ili da joj je toliko dosadno.
Sve to govorim sada, kada više nemam šta da saznam;
isto tako se posle pljačke ljudi prisećaju kako su se neki
dronjavi momci muvali po kraju. A ipak, od samog početka,
nešto od tih navodnih maštarija koje se ispredaju u dokolici
išlo je dalje i ostavljalo kao nekakav talog sumnje; zato su
se, one noći kada je Garsija Bousa pomenuo rezultate
kontrole kao zanimljiv detalj, obe stvari smesta povezale i
osetio sam sa čuđenjem, skoro sa strahom, kako se nešto
uobličava. Možda sam, od svih ljudi spolja, ja saznao prvi.
Zatim je usledilo nejasno razdoblje u kojem se mešaju
sve veća želja da se sumnje provere, večera u El Peskaditu
koja me je zbližila sa Montesanom i njegovim uspomenama,
i postepeno i oprezno spuštanje u podzemnu železnicu
shvaćenu kao nešto drugo, kao neko različito sporo disanje,
kao bilo koje na neki skoro nezamisliv način nije kucalo za
grad, više nije bila samo jedno od prevoznih sredstava u
gradu. Ali pre nego što sam zaista počeo da se spuštam (ne
govorim o trivijalnoj činjenici kao što je kruženje
podzemnom, onako kako svi rade) prošlo je neko vreme u
razmišljanju i analiziranju. Tri meseca, tokom kojih sam
radije išao tramvajem 86 kako bih izbegao provere ili
varljive slučajnosti, na površini me je zadržavala jedna
prihvatljiva teorija Luisa M. Baudisonea. Pošto sam mu
pomenuo – skoro u šali – Garsija Bousin izveštaj, pomislio
je da bi se ta pojava mogla objasniti nekom vrstom trošenja
atoma, predvidljivog u velikom mnoštvu. Niko nikada nije
prebrojao ljude koji izlaze sa stadiona River Plejta u nedeljno
popodne, niko nije uporedio tu brojku sa brojkama sa
biletarnica. Da li stado od pet hiljada bivola koji trče kroz
klanac ima isti broj jedinica pri ulasku kao i pri izlasku? To
što se ljudi taru jedni o druge na ulici Florida malo-pomalo
linja rukave na kaputima, nadlanice na rukavicama. Trenje
113.987 putnika u prepunim vozovima koji ih drmusaju i
trljaju jedne o druge na svakoj krivini i pri svakom kočenju,
može za ishod imati (zato što se poništava individualnost pa
trošenje deluje na entitet mnoštva) poništenje četiri jedinice
posle dvadeset sati. Povodom druge anomalije, hoću da
kažem, povodom onog petka kada je bio jedan putnik više,
Baudisone je samo uspeo da se složi sa Montesanom i da to
pripiše grešci u brojanju. Posle tih prilično knjiških
mozganja ponovo sam se osetio veoma usamljen, ja, koji čak
nisam ni imao sopstvene pretpostavke, a ipak sam osećao
nekakvo lagano grčenje u stomaku kad god bih prišao ulazu
u podzemnu železnicu.

Ovde treba reći da od njih nisam imao ni najmanju

pomoć, baš naprotiv; očekivati je ili tražiti je bilo bi
nerazumno. Oni su tu, i čak i ne znaju da njihova pisana
istorija počinje baš ovim odeljkom. Ja, sa svoje strane, ne bih
želeo da ih izdam, i ni u kom slučaju neću pominjati ono
malo imena koja sam mogao saznati tokom nedelja kada sam
ušao u njihov svet; ako sam sve to učinio, ako pišem ovaj
izveštaj, verujem da su moji razlozi bili dobri, da sam hteo
da pomognem Portenjcima koje večito muče problemi
saobraćaja. Sada više čak ni to nije važno, sada se bojim,
sada se više ne usuđujem da tamo siđem, ali nije pravo kad
čovek mora da putuje sporo i neudobno tramvajem kad se
nalazi na dva koraka od podzemne železnice kojom ceo svet
ide zato što se ne plaši. Dovoljno sam pošten da bih priznao
da ću se ja, ako ih izbace – bez skandala, razume se, tako da
niko ne primeti previše – osećati mirnije. I ne zato što bi se
moj život našao u opasnosti dok sam bio tamo dole, nego
zato što se ni na trenutak nisam osećao bezbedno dok sam
napredovao u svom istraživanju tokom tolikih noći (tamo se
sve dešava noću, nema ničega lažnijeg niti teatralnog od
mlazeva sunca koji se probijaju kroz svetlarnike između dve
stanice, ili klize do polovine stepeništa na prilazima
stanicama); sasvim je moguće da me je nešto na kraju odalo,
i da oni već znaju zašto provodim tolike sate u podzemnoj,
baš kao što i ja njih odmah prepoznajem u mnoštvu stisnutom
na stanicama. Tako su bledi, i postupaju sa tako očiglednom
efikasnošću; toliko su bledi i toliko tužni, skoro svi su toliko
tužni.

Začudo, od samog početka najviše me je zanimalo da

saznam kako žive, a da mi razlozi za takav život i ne
izgledaju najvažniji. Skoro odmah sam napustio ideju o
slepim kolosecima ili napuštenim prokopima; postojanje
svih njih bilo je očigledno i poklapalo se sa dolascima i
odlascima putnika između stanica. Tačno je da se između
Lorije i Trga Onse nejasno nazire nekakav Had pun gvožđa,
skretnica, otpada i čudnih kućica od počađavelog stakla. Taj
Nibeland se na trenutak može nazreti dok nas voz skoro
surovo drmusa na krivinama pri ulasku u stanicu koja,
naprotiv, blista. Ali mi je bilo dovoljno da pomislim na
količinu radnika i predradnika koji dele te prljave hodnike
kako bih odbacio mogućnost da ti prostori mogu nečemu
koristiti; oni se tamo ne bi pokazivali, barem ne u prvo
vreme. Bilo mi je dovoljno svega nekoliko izviđačkih
pohoda da bih shvatio kako nigde, izvan same linije – hoću
da kažem, izvan stanica sa svojim peronima, i vozova skoro
neprestano u pokretu – nije bilo mesta niti uslova koji bi bili
pogodni za njihov život. Odbacivao sam jedno po jedno,
slepe koloseke, račvanja i depoe, sve dok, uz pomoć metoda
iscrpljivanja mogućnosti i nužnog ostatka, nisam došao do
jasne i užasne istine, u tom carstvu sumraka u kojem se
pojam ostatka uvek iznova vraćao. To postojanje koje
skiciram (neki će reći da ga predlažem) pokazalo mi se
uslovljeno najgrubljom i najsurovijom nužnošću: odbacivao
sam mogućnosti jednu za drugom sve dok se nije ukazala
jedina mogućnost koja je preostala. Oni se, sada je to više
nego jasno, ne mogu nigde lokalizovati; žive u podzemnoj
železnici, u vozovima podzemne železnice, neprestano se
krećući. Njihovo postojanje i njihovo leukocitsko kruženje –
tako su bledi! – pogoduje anonimnosti koja ih je sačuvala do
dana današnjeg.
Kada sam došao do toga, sve ostalo je bilo očigledno.
Osim u svitanje i duboko u noć, vozovi Angloa nikada nisu
prazni, jer su Portenjci noćobdije i uvek ima po neki putnik
koji ide ovamo ili onamo pre zatvaranja rešetaka na
stanicama. Mogao bi se zamisliti neki poslednji, već
uzaludan voz, koji prolazi ispunjavajući red vožnje iako u
njega više niko ne ulazi, ali nikada nisam imao prilike da ga
vidim. Ili, tačnije, jesam, uspeo sam da ga vidim nekoliko
puta ali je on samo za mene bio zaista prazan; njegovi čudni
putnici bili su njegov deo, nastavljali su svoju noć
ispunjavajući stroge naredbe. Nikada nisam mogao da
otkrijem prirodu njihovog prinudnog skloništa tokom ona tri
mrtva sata kada se Anglo zaustavlja, od dva do pet izjutra. Ili
ostaju u nekom vozu koji skreće na slepi kolosek (i u tom
slučaju vozač mora biti jedan od njih) ili se povremeno
pomešaju sa osobljem koje čisti noću. Ovo poslednje je
manje verovatno, zbog odeće i zbog ličnih odnosa, pa radije
slutim da koriste nekakav tunel, nepoznat običnim
putnicima, koji povezuje stanicu Onse sa lukom. Osim toga,
zašto je prostorija sa upozorenjem Zabranjen ulaz na stanici
Kose Marija Moreno puna smotuljaka papira, a da i ne
računamo onaj čudni sanduk u koji se mogu ostavljati stvari?
Vidljiva krhkost tih vrata izaziva najgore sumnje; ali i pored
svega, iako to možda i nije tako razumno, moje je mišljenje
da oni na neki način nastavljaju svoj napred opisani život, ne
izlazeći iz vozova ili sa perona na stanicama; neka estetska
potreba u krajnjoj liniji mi daje sigurnost, a možda mi daje i
za pravo. Izgleda da nema valjanih ostataka u tom
neprestanom kruženju koje ih vozi tamo-amo između
početne i krajnje stanice.
Govorio sam o estetskim potrebama, ali možda su ti
razlozi samo pragmatični. Plan zahteva veliku jednostavnost
kako bi svako od njih mogao da mehanički i bez greške
reaguje u svim onim trenucima koje jedan za drugim donosi
njihov stalni život ispod zemlje. Na primer, kao što sam
mogao da se uverim uz dugotrajno strpljenje, svako od njih
zna da ne sme da se vozi više od jedanput istim vagonom
kako ne bi privlačio pažnju; naprotiv, na početnoj stanici
Plasa de Majo smeju da ostanu na svom mestu, pošto gužva
u prevozu tera mnoge ljude da uđu u voz na stanici Florida
kako bi seli i tako preduhitrili one koji čekaju na početnoj.
Na stanici Primera Hunta postupak je drugačiji, dovoljno je
da siđu, pređu nekoliko metara, i pomešaju se sa putnicima
koji se nalaze u vozu na suprotnom koloseku. U svim
slučajevima igraju na prednost što se ogromna većina
putnika vozi samo delom linije. Pošto će ponovo ići
podzemnom železnicom tek mnogo kasnije, od pola sata, ako
idu da obave kratak posao, do osam sati, ako su službenici ili
radnici, malo je verovatno da bi mogli prepoznati one koji
ostaju tamo dole, a pogotovu što ovi stalno menjaju vagone
i vozove. Ova poslednja promena, koju sam s teškom mukom
utvrdio, mnogo je istančanija i odvija se po strogo utvrđenoj
shemi koja služi tome da se predupredi moguće privlačenje
pogleda čuvara ili putnika koji se nađu (dva od mogućih pet
puta, u zavisnosti od doba dana i priliva putnika) u istim
vozovima. Sada, na primer, znam da je devojka koja je
čekala na Medranu one noći sišla iz voza koji je prethodio
onome kojim sam ja išao, i da se popela u sledeći pošto je sa
mnom putovala do Rio de Žaneira; kao i svi oni, imala je
tačna uputstva sve do kraja nedelje.

Navika ih je naučila da spavaju na sedištima, ali samo

najviše po četvrt sata. Čak i mi koji tek povremeno idemo
Anglom na kraju steknemo sposobnost da na dodir
prepoznajemo trasu, ulasci u ono malo krivina na liniji nam
nepogrešivo govore da li napuštamo Kongres u pravcu Saens
Penje ili se vraćamo ka Loriji. Kod njih je navika takva da se
bude upravo u trenutku kada treba da izađu i promene vagon
ili voz. Spavaju dostojanstveno, uspravni, glave jedva
nagnute nad grudi. Dvadeset puta po četvrt sata dovoljno im
je da se odmore, a osim toga, na ruku im idu i ona tri sata
koja su mome saznanju nedostupna, kada se Anglo zatvara
za putnike. Kada sam doznao da u posedu imaju barem jedan
voz, što je možda potvrđivalo moju pretpostavku o slepom
koloseku u vreme kada je zatvoreno, rekoh sebi da bi njihov
život dobio nekakvu vrednost skoro prijatnog zajedništva
kada bi im bilo dato da svi zajedno putuju tim vozom. Brzi
ali divni zajednički obroci između dve stanice, neprekinut
san na putu od početne do krajnje stanice, čak radost
razgovora i dodira između prijatelja i, zašto da ne, rođaka.
Ali na kraju sam utvrdio da se strogo uzdržavaju od
okupljanja u svom vozu (ako je samo jedan, jer nema sumnje
da njihov broj polako raste); i suviše dobro znaju da bi bilo
kakvo prepoznavanje za njih bilo kobno, i da sećanje lakše
pamti tri lica na istom mestu i u isto vreme, kako kaže
razbrzalica, nego izdvojene pojedince.
Njihov voz omogućava im da se nakratko posavetuju
kada treba da dobiju i da počnu da provode vreme prema
novom nedeljnom rasporedu koji Prvi među njima priprema
na listićima iz bloka i deli svake nedelje vođama grupa; tamo
primaju i novac za nedeljnu ishranu, i jedan izaslanik Prvoga
(nesumnjivo vozovođa) sasluša šta svako od njih ima da kaže
po pitanju odeće, poruka za spoljni svet i zdravstvenog
stanja. Program se sastoji iz takvog menjanja vozova i
vagona da je bilo kakav susret praktično nemoguć i njihovi
životi ponovo se udaljavaju do kraja sedmice.
Pretpostavljam – sve ovo sam uspeo da shvatim uz pomoć
teških mentalnih projekcija, pošto sam se osećao kao oni i
patio i radovao se kao i oni – da svaku nedelju iščekuju onako
kako mi gore iščekujemo spokoj naše. To što je Prvi izabrao
taj dan nije u skladu sa poštovanjem tradicije, koje bi me kod
njih iznenadilo; on naprosto zna da je nedeljom u podzemnoj
železnici druga vrsta putnika, i da je zato svaki voz
anonimniji nego ponedeljkom ili petkom.
Sklapajući pažljivo tolike delove mozaika uspeo sam da
shvatim početnu fazu same operacije i zauzimanje voza.
Prvih četvoro, kako pokazuju brojke dobijene prilikom
kontrole, sišli su jednog utorka. Te večeri su, na peronu
stanice Saens Penja, proučavali u kaveze zatvorena lica
vozovođa koji su prolazili. Prvi je dao znak, i ušli su u jedan
voz. Trebalo je sačekati izlaz na Plasa de Majo, imati trinaest
stanica pred sobom, i trebalo je da čuvar bude u drugom
vagonu. Najteže je bilo sačekati trenutak kada će ostati sami;
pomogla im je jedna kavaljerska uredba Korporacije
Gradskog saobraćaja Buenos Ajresa, koja prva kola
namenjuje ženama i deci, i portenjski običaj koji se sastoji u
osetnom preziru prema tim kolima. Na stanici Peru tu su bile
dve gospođe koje su razgovarale o likvidaciji Kasa Lamota
(gde se odeva Karlota) i jedan dečak zadubljen, u čitanje
Crvenog i crnog (časopisa, a ne Stendala). Čuvar je bio
negde na sredini voza kada je Prvi ušao u vagon za žene i
diskretno zakucao na vrata vozovođine kabine. Ovaj je
otvorio, iznenađen, ali ništa ne sumnjajući, a voz se već
penjao ka Pjedrasu. Prošli su Limu, Saens Penju i Kongres
bez ikakvih novih događaja. Na Pasku se malo kasnilo sa
polaskom, ali čuvar se nalazio na drugom kraju voza i nije
obraćao pažnju. Pre nego što su stigli do stanice Rio de
Žaneiro, Prvi se vratio u kola u kojima su ga čekali ostalo
troje. Četrdeset i osam časova kasnije jedan vozovođa
odeven u civilno odelo, koje mu je bilo malkice veliko,
pomešao se sa svetom koji je izlazio kod Medrana, i priredio
glavnom inspektoru Montesanu neprijatnost da za jedan
poveća brojku za petak. Prvi je već vozio voz, dok su se
ostala trojica krišom obučavala da bi ga zamenila kada dođe
vreme. I ne pominjem da su malo-pomalo uradili to isto i sa
čuvarima koji su se nalazili u vozovima koje su jedan za
drugim zauzimali.
Pošto su zagospodarili nad više vozova, oni imaju na
raspolaganju pokretnu teritoriju na kojoj mogu donekle
bezbedno delovati. Verovatno nikada neću saznati zašto su
vozovođe Angloa podlegle ucenama ili mitu koje im je dao
Prvi, niti kako ovaj poslednji izmiče mogućoj identifikaciji
kada se sretne sa drugim osobljem, kad podiže platu ili
potpisuje izveštaje. On može da radi samo sa periferije,
otkrivajući jedan po jedan neposredni mehanizam
preživljavanja i spoljašnjeg ponašanja. Bilo mi je teško da
priznam da se skoro isključivo hrane proizvodima koji se
prodaju na kioscima po stanicama, sve dok se na kraju nisam
uverio da u tom životu bez tetošenja vlada krajnja strogost.
Kupuju čokolade i napolitanke, table slatkiša od mleka i
kokosa, alvu i hranljive karamele. Jedu ih sa ravnodušnim
izrazom čoveka koji se časti poslasticama, ali kada putuju
vozom, parovi se odvažuju da kupe veliko pakovanje
napolitanki, sa mnogo mlečnog krema i lešnika, pa ih jedu
stidljivo, parčence po parčence, sa radošću koju pruža pravi
obrok. Nikada nisu na miru mogli da reše pitanje zajedničkog
jela, koliko puta li su bili tako gladni, a slatkiši su im se
sigurno gadili, pa ih je sećanje na so kao nalet sirovog talasa
u ustima verovatno ispunjavalo užasnom slašću, a sa šolju i
ukus nedostižnog pečenja, supe koja miriše na peršun i na
celer. (U to vreme postavljena je pečenjarnica na stanici
Onse, ponekad do perona dopre dimljivi miris kobasica i
sendviča sa vešalicom. Ali oni ne mogu da se tamo služe jer
se nalazi sa one strane kružnih vratanaca, na peronu voza za
Moreno.)
Druga mučna epizoda u njihovim životima je odeća.
Habaju se pantalone, suknje, podsuknje. Manje se cepaju
sakoi i košulje, ali posle nekog vremena moraju se menjati,
čak i iz bezbednosnih razloga. Jednoga jutra kada sam pratio
nekog od njih pokušavajući više da naučim o njihovim
običajima, otkrio sam kakve odnose održavaju sa površinom.
Ovako je: oni silaze jedan po jedan na naznačenoj stanici, u
naznačeni dan i čas. Neko dođe sa površine sa preobukom
(posle sam saznao da je to kompletna usluga; svaki put čist
donji veš, i opeglano odelo ili haljina s vremena na vreme)
pa oboje uđu u isti vagon sledećeg voza. Tamo mogu da
razgovaraju, zavežljaj se predaje, i na sledećoj stanici oni se
presvlače – to je najteži deo – po uvek štrokavim nužnicima.
Stanicu dalje, isti agent ih čeka na peronu; zajedno putuju do
sledeće stanice, i agent se vraća na površinu sa zavežljajem
prljave odeće.
 Pukim slučajem, i to pošto sam bio ubeđen da već
poznajem skoro sve mogućnosti na tom polju, otkrio sam da
osim povremenih razmena odeće imaju i ostave gde odlažu
nešto haljina i stvari za slučaj nužde, možda radi pokrivanja
prvih potreba kada pristignu novi, čiji broj ne mogu da
izračunam ali mislim da je veliki. Jedan prijatelj mi je na ulici
predstavio nekog starca koji se muči kao bukinista u pasažu
kod Gradske većnice. Tražio sam neki stari broj časopisa
Sur; na moje iznenađenje, i možda zato što ja prihvatam ono
što je neizbežno, knjižar me je naterao da siđem na stanici
Peru i da skrenem peronom levo, gde počinje jedan veoma
prometan i vrlo zagušljiv hodnik podzemne železnice. Tamo
je imao magacin, pun zbrda-zdola naslaganih knjiga i
časopisa. Nisam našao Sur, ali su zato tu bila odškrinuta
vratanca koja su vodila u drugu prostoriju; video sam nekoga
okrenutog leđima, sa sasvim belim temenom kakvo već svi
oni imaju; kraj njegovih nogu uspeo sam da nazrem gomilu
kaputa, nešto marama, jedan crveni šal. Knjižar je mislio da
je to neki prodavac na malo ili staretinar kao i on; ostavio
sam ga u tom uverenju i kupio od njega zbirku pesama Trilse
Sesara Valjeha u jednom lepom izdanju. Ali već povodom
odeće saznao sam užasne stvari. Pošto imaju i suviše novca
i žele da ga potroše (mislim da je isto i u zatvorima sa blažim
običajima) zadovoljavaju nevine hirove sa žarom koji me je
dirnuo. Tada sam pratio jednog plavokosog dečaka, uvek
sam ga viđao u istom kestenjastom odelu; menjao je samo
kravatu, dva-tri puta na dan je ulazio u toalete radi toga.
Jednoga podneva sišao je na stanici Lima da bi kupio kravatu
na tezgi na peronu; dugo je birao, neodlučan; bila je to
njegovo veliko bekstvo, njegov subotnji provod. Video sam
kako su mu džepovi sakoa nabrekli od drugih kravata, osetio
nešto što nije bilo slabije od užasa.
One kupuju maramice, igračkice, priveske za ključeve,
sve što se može naći na kioscima i što može stati u džepove.
Ponekad izađu na stanici Lima ili Peru i ostanu da razgledaju
izloge na peronu gde stoji nameštaj, dugo posmatraju ormare
i krevete, razgledaju nameštaj sa skromnom i suzdržanom
željom, i kada kupe novine ili reviju Maribel zadube se u
oglase o rasprodajama, parfemima, ukrasnim figuricama i
rukavicama. Takođe samo što ne zaborave svoja uputstva da
moraju biti ravnodušne i nezainteresovane kada vide da
ulaze majke koje vode decu u šetnju; dve od njih, video sam
ih u razmaku od svega nekoliko dana, čak su napustile svoja
sedišta i vozile se stojeći pored dece, skoro se tarući o njih;
ne bih se previše začudio kada bi ih pomilovalo po kosi ili
im dale bombonu, to jest, radile stvari koje se ne rade u
buenosajreskom metrou, a verovatno ni u jednom metrou na
svetu.

Dugo sam se pitao zašto je Prvi izabrao baš jedan od

dana kada je obavljana kontrola da bi sišao sa ostalom
trojicom. Poznajući njegove metode, mada još uvek ne i
njega, mislio sam da je pogrešno pripisati to hvalisavosti,
želji da se izazove skandal ako se objave razlike u brojkama.
Više je bilo u skladu sa njegovom promišljenom mudrošću
pomisliti da je tih dana pažnja osoblja Angloa bila
upravljena, neposredno ili nesvesno, na samu kontrolu.
Zauzimanje voza tako je postalo izvodljivije; čak i povratak
smenjenog vozovođe na površinu nije mogao dovesti do
opasnih posledica. Tek tri meseca kasnije slučajni susret
bivšeg vozovođe i glavnog inspektora Montesana u Parku
Lesama i prećutani zaključci ovog drugog mogli su i njega i
mene približiti istini.
U to vreme – govorim skoro o sadašnjici – oni su imali
tri voza u svom posedu i čini mi se, ali nisam siguran, jedno
mesto u kabinama za koordiniranje na stanici Primera Hunta.
Jedno samoubistvo prekratilo je moje poslednje sumnje. Tog
popodneva pratio sam neku od njih i video je kako ulazi u
telefonsku govornicu na stanici Hose Marija Moreno. Peron
je bio skoro prazan, i ja sam priljubio lice uz pregradu sa
strane, pretvarajući se da sam umoran kao čovek koji se
vraća s posla. Bilo je to prvi put da vidim nekoga od njih u
telefonskoj govornici, i nije me iznenadio pritvoran i nekako
uplašen devojčin izraz, to što je na trenutak oklevala pre nego
što se osvrnula i ušla u govornicu. Malo toga sam čuo, plač,
zvuk tašne koja se otvarala, brisanje nosa, i zatim: „Ali
kanarinac, ti se brineš o njemu, je l’ da? Daješ mu zrnevlje
svako jutro, i parčence vanile?“ Začudila me je ta banalnost,
jer taj glas nije bio glas koji prenosi poruku u skladu sa
nekakvom šifrom, suze su kvasile taj glas, gušile ga. Ušao
sam u voz pre nego što je ona mogla da me otkrije i obišao
ceo krug, proveravajući vreme i presvlačenja. Kada smo
ponovo ulazili u stanicu Hose Marija Moreno, ona se bacila
pošto se prethodno prekrstila (kažu); prepoznao sam je po
crvenim cipelama i svetloj tašni. Bila je užasna gužva, i
mnogi su se okupili oko vozača i čuvara čekajući policiju.
Video sam da su obojica bili njihovi (tako su bledi) i
pomislio da će to što se desilo smesta staviti na probu
čvrstinu planova Prvog, jer jedna je stvar zameniti nekoga u
dubinama, a druga odoleti policijskim ispitivanjima. Prošlo
je nedelju dana bez novosti, bez i najmanjeg traga banalnog
i skoro svakodnevnog samoubistva; tada sam počeo da se
plašim da siđem.
Znam da treba da saznam još mnogo stvari, čak i
glavnih, ali strah je jači od mene. Ovih dana jedva da stignem
do ulaza u stanicu Lima – to je moja stanica – osetim onaj
topli miris, onaj miris na Anglo koji se penje do ulice; čujem
kako prolaze vozovi. Uđem u kafe i sam sebi kažem da sam
budala, upitam se kako je moguće da čovek odustane na
svega korak od potpunog otkrića. Znam toliko stvari, mogao
bih biti od koristi društvu ako razotkrijem to što se dešava.
Znam da su poslednjih nedelja već imali osam vozova, i da
njihov broj brzo raste. Novi su još uvek neprepoznatljivi jer
koža bledi veoma polako a bez sumnje su krajnje oprezni;
planovi Prvog su, izgleda, bez greške, i nisam u mogućnosti
da izračunam njihov broj. Samo nagon mi je govorio, dok
sam se još usuđivao da budem dole i da ih pratim, da su
većinu vozova već napunili oni, da je običnim putnicima sve
teže i teže da se prevezu u bilo koje doba dana; i ne može me
iznenaditi to što novine traže još linija, još vozova, hitne
mere.

Video sam Montesana, rekao mu neke stvari i sačekao

da ostalo pogodi. Učinilo mi se da mi ne veruje, da za svoj
račun prati neki trag, ili još pre, da pokušava da se elegantno
oslobodi nečega što je prevazilazilo njegovu maštu, a o mašti
njegovih šefova i da ne govorimo. Shvatio sam da ne vredi
govoriti sa njim ponovo, da bi me mogao optužiti kako mu
komplikujem život možda paranoičnim fantazijama,
posebno kada mi je, tapšući me po ramenu, rekao: „Vi ste
umorni, trebalo bi da putujete malo.“
Ali ako je trebalo da putujem, trebalo je da putujem
Anglom. Malo me čudi što se Montesano ne odlučuje da
preduzme mere, barem protiv Prvog i ostale trojice, kako bi
sasekao vrh toga korena koji se sve dublje i dublje širi u asfalt
i zemlju. Oseća se na zatvoreno, čuje se kako koči voz a
zatim se ljudi u buljucima veru uz stepenište sa telećim
izrazom nekoga ko je putovao na nogama, tiskajući se u uvek
prepunim vagonima. Trebalo bi da priđem, da jednog po
jednog odvodim u stranu i da im objašnjavam; onda čujem
kako stiže sledeći voz i obuzima me strah. Kad prepoznam
nekoga od agenata koji ulaze ili izlaze sa zavežljajima odeće,
sakrijem se u kafeu i dugo se ne usuđujem da izađem.
Pomišljam, između dve čaše džina, kako ću, čim povratim
hrabrost, sići da se uverim koliko ih je. Mislim da sad imaju
sve vozove, administraciju u mnogim stanicama i deo
radionica. Juče sam pomislio da bi me prodavačica u kiosku
na Limi mogla posredno obavestiti o neizbežnom porastu
prodaje. Uz napor sa kojim sam jedva savladao grč u
stomaku, uspeo sam da siđem na peron, ponavljajući sebi da
se ne radi o tome da uđem u voz, da se pomešam sa njima;
samo dva pitanja, i vratiću se na površinu, ponovo ću biti na
sigurnom. Ubacio sam novčić na ulazu i prišao kiosku; hteo
sam da kupim milkibar kada sam primetio da me prodavačica
uporno posmatra. Lepa, ali tako bleda, tako bleda. Očajnički
sam potrčao ka izlazu, popeo se saplićući se. Sad znam da ne
bih mogao ponovo da siđem; poznaju me, napokon su me
prepoznali.

Proveo sam sat vremena u kafeu ne usuđujući se da

ponovo kročim na prvi stepenik, da ostanem tamo među
ljudima koji se penju i silaze, ne obraćajući pažnju na one
koji me posmatraju ispod oka ne shvatajući zašto nikako da
se nakanim ni da se mrdnem, na mestu gde se svi kreću. Čini
mi se skoro nezamislivo da sam priveo kraju analizu njihovih
opštih metoda a da nisam kadar da učinim poslednji korak
koji bi mi omogućio da otkrijem njihov identitet i njihove
namere. Odbijam da priznam da mi strah tako pritiska grudi;
možda ću se odlučiti, možda bi najbolje bilo da se oslonim
na gelender i da vičem sve što znam o njihovom planu, sve
što mislim da znam o Prvom (reći ću to makar se Montesano
ljutio što mu kvarim njegovu sopstvenu istragu) a naročito o
posledicama svega toga po stanovništvo Buenos Ajresa. Do
sada sam pisao u kafeu, spokojstvo zbog toga što se nalazim
na površini i na jednom neutralnom mestu ispunjava me
mirom koji nisam imao kada sam sišao do kioska. Žao mi je
što ću na neki način ponovo sići, što ću sam sebe primorati
da korak po korak siđem niz stepenište, ali u međuvremenu
je najbolje da završim izveštaj kako bih ga poslao
Gradonačelniku ili šefu policije, sa kopijom za Montesana, a
zatim ću platiti kafu i sigurno ću sići, u to sam ubeđen iako
ne znam kako ću, odakle ću prikupiti snagu da stepenik po
stepenik siđem sada kad me poznaju, sada kad su me
napokon prepoznali, ali više nije važno, pre nego što siđem
beleške će biti gotove, reći ću, gospodine Gradonačelniče, ili
gospodine šefe policije, ima neko ko se dole šeta, neko ko
ide peronima, i kada niko ne vidi, kada samo ja to mogu da
znam i da čujem, zatvori se u jedva osvetljenu telefonsku
govornicu i otvori tašnu. Tada plače, prvo plače, a odmah
zatim, gospodine Gradonačelniče, kaže: „Ali kanarinac, ti se
brineš o njemu, je l’ da? Daješ mu zrnevlje svako jutro, i
parčence vanile?“

DRUGO PUTOVANJE
Molini Ciklonu predstavio me je mali Huares jedne
večeri posle meča, ubrzo potom Huares je otišao u Kordobu
radi nekog posla ali ja sam sa Ciklonom nastavio da se viđam
vrlo često u onoj kafanici u ulici Maipu broj petsto koja više
ne postoji, skoro uvek subotom posle boksa. Možda smo
razgovarali o Mariju Pradasu još od prvog puta, Huares je
bio jedan od najvatrenijih Marijevih navijača, ali ne veći
nego Ciklon jer je Ciklon bio Marijev sparing partner kada
se ovaj spremao za put u Sjedinjene Države, i sećao se tolikih
stvari o Mariju, kako udara, njegovih čuvenih saginjanja sve
do poda, njegove sjajne levice, njegove smirene hrabrosti.
Svi smo pratili Marijevu karijeru, retko kad bismo se posle
boksa sreli u kafani a da se neko u nekom trenutku ne seti
Marija, i onda bi uvek za stolom nastao tajac, momci su
pušili ćutke, zatim bi došla prepričavanja, objašnjenja,
ponekad rasprave oko datuma, protivnika i pokazanih
učinaka. Tu je Ciklon imao da kaže više od drugih jer je bio
sparing partner Marija Pradasa, a i viđao se sa njim, kao
prijatelj, nikada nije zaboravio da mu je Mario obezbedio
prvu preliminarnu borbu u Luna parku u vreme kada je ring
bio pun kandidata kao lift u nekom ministarstvu.
- Izgubio sam na poene – govorio je u tim trenucima
Ciklon, i svi smo se smejali, izgledalo nam je smešno što se
tako loše odužio Mariju za uslugu. Ali Ciklon se nije ljutio
na nas, a posebno ne na mene, pošto mu je Huares rekao kako
ja nisam propuštao nijedan meč i kako sam prava
enciklopedija po pitanju svetskih šampiona još od vremena
Džeka Džonsona. Možda je zato Ciklon voleo da se nalazi sa
mnom nasamo u kafani subotom uveče, dugo smo pričali o
sportu. Voleo je da čuje o Firpovom vremenu, za njega je sve
to bila mitologija i uživao je u tome kao dete, Gibons i Tani,
Karpentije, ja sam mu pričao malo-pomalo puštajući da mi
sećanja blude i uživajući u tome, u svemu onome što nije
moglo zanimati moju gospođu i moju ćerku, znaš već. A bilo
je valjda i još nešto, Ciklon se i dalje borio u preliminarnim,
dobijao je i gubio otprilike jednako, ne pomerajući se naviše,
bio je od onih koje je publika poznavala ali ih nije volela,
ponekad bi ga jedva dremljivo podsticala tokom mečeva koji
popunjavaju vreme. Ništa se nije moglo i on je to znao, nije
bio fajter, nedostajala mu je tehnika u vremenu kada je bilo
toliko onih koji su dolazili i odlazili i imali sve u malom
prstu; ne govoreći mu to, naravno, ja sam ga zvao pristojnim
bokserom, čovekom koji je zarađivao neku paru boreći se
najbolje što je umeo, ne menjajući previše raspoloženje ni
kada bi dobio, ni kada bi izgubio; kao i barski pijanisti ili
horski pevači, vidiš, radio je svoj posao nekako rasejano,
nikad nisam primetio da se promenio posle nekog meča,
dolazio bi u kafanu ako ne bi dobio previše batina, popili
bismo po neko pivo a on je očekivao i primao komentare sa
pitomim osmehom, davao mi svoju verziju stvari, sa ringa,
ponekad toliko različitu od moje iz partera, radovali bismo
se ili ćutali, već prema prilici, pivo je značilo proslavljanje
ili utehu, fini momak taj Ciklon, fini prijatelj. Baš njemu je
moralo da se desi, a zašto, to je jedna od onih stvari u koje
čovek veruje i ne veruje, ono što se možda desilo Ciklonu i
što on sam nikada nije shvatio, to što je počelo bez
upozorenja posle jednog meča izgubljenog na poene i jednog
u kojem je tesno izvukao nerešeno, u jesen jedne godine koje
se ne sećam tačno, toliko je od tada prošlo.
Znam da smo pre nego što je to počelo ponovo
razgovarali o Mariju Pradasu, a Ciklon me je uvek poprilično
nadmašivao kad smo razgovarali o Mariju, o njemu je
stvarno znao više nego iko, i pored toga što nije mogao sa
njim u Sjedinjene Države na meč za svetski šampionat, trener
je izabrao samo jednog sparing partnera jer ih je tamo bilo
kao pleve, i poveli su Hosea Katalana, ali se Ciklon ipak o
svemu obaveštavao, preko prijatelja i preko novina, o
svakom meču koji je Mario dobio sve do večeri samog
šampionata i onoga što se zatim desilo, onoga što niko od nas
nije mogao zaboraviti ali što je za Ciklona bilo još gore,
nekakva rana koja se osećala u njegovom glasu i pogledu
kada bi se setio.
- Toni Đardelo – govorio je. – Toni Đardelo, majku li
mu kurvinsku.
Nikada nisam od njega čuo da psuje one koji su njega
pobedili, u svakom slučaju nije ih baš tako psovao, kao da su
mu uvredili majku. To što je Đardelo uspeo da savlada
Marija Pradasa nije mu ulazilo u glavu, a po načinu na koji
se obavestio o meču, o svakoj pojedinosti koju je prikupio
čitajući i slušajući od drugih, osećalo se da u dubini duše ne
prihvata poraz, da ne govoreći o tome traži nekakvo
objašnjenje koje bi sve to promenilo u njegovom sećanju, a
naročito promenilo ono drugo, ono što se desilo posle, kada
Mario nije uspeo da se oporavi od nokauta koji mu je
preokrenuo život za deset sekundi kako bi ga doveo do
nepopravljivog pada, do dva-tri jedva dobijena ili nerešena
meča protiv tipova koji sa njim ranije ne bi izdržali ni četiri
runde, i na kraju do zaborava i pasje smrti posle jedne krize
koju ni lekari nisu uspeli da shvate, tamo negde u Mendosi,
gde nije imao ni navijača ni prijatelja.
- Toni Đardelo – govorio je Ciklon zagledan u pivo. –
Majku li mu kurvinsku.
Samo jednom sam se usudio da mu kažem kako niko nije
sumnjao u to kako je Đardelo pobedio Marija, i da je najbolji
dokaz to što je i posle dve godine još bio svetski šampion i
da je još tri puta odbranio titulu. Ciklon je to saslušao bez
reči, ali to nikada više nisam ponovio, a moram da kažem da
ni on nije više insistirao na uvredama, kao da je shvatio.
Vreme mi se malo meša, mora da je negde u to doba bio onaj
meč – ne baš naročito bitan, ali ničeg boljeg nije bilo te
večeri – sa levorukim Aginagom, kada je Ciklon, pošto je
prve tri runde boksovao kao i uvek, u četvrtoj izašao kao da
vozi bicikl, i za četrdeset sekundi ostavio levorukog da visi
u konopcima. Te večeri mislio sam da ću ga videti u kafani,
ali sigurno je otišao da slavi sa drugim prijateljima, ili u svoj
sobičak (bio je oženjen nekom ženskom iz Luhana i mnogo
ju je voleo), tako da sam ostao bez objašnjenja. Naravno da
me posle nije začudilo što su mu oni iz Luna parka
organizovali ozbiljan meč sa Rohelijem Kodom, koji je, već
prilično na glasu, došao iz Santa Fea, i premda sam se za
Ciklona bojao najgoreg, otišao sam da navijam za njega i
kunem ti se da skoro nisam mogao da verujem šta se dešava,
hoću da kažem da u početku nije bilo ništa, i Kođo je imao
laku pobedu još od četvrte runde, ono sa levorukim je
počinjalo da mi liči na puku slučajnost kada je Ciklon
odjednom počeo da napada skoro bez predaha, odjednom se
Kođo obesio o njega kao o čiviluk, ljudi su ustali, ne
shvatajući ništa, a Ciklon ga je dok si rekao piksla, oborio na
osam sekundi i skoro odmah potom ga uspavao udarcem koji
se valjda čuo do Plase de Majo. Tvoj sam dužnik, kako se
onda govorilo.
Te večeri Ciklon je došao u kafanu sa gomilom ulizica
koje se uvek skupe kao muve oko pobednika, ali pošto je
malo slavio i slikao se sa njima, došao je za moj sto i seo kao
da hoće da ga ostave na miru. Nije mu se video umor iako
mu je Kođo razbio arkadu, ali najviše me je začudilo to što
me je gledao drugačije, skoro kao da me pita ili da se pita
nešto; povremeno je trljao desni zglob i ponovo me napola
čudno gledao. Šta da ti kažem, ja sam bio tako zbunjen posle
onoga što sam video da sam radije sačekao da on progovori,
iako sam na kraju morao da mu ispričam svoju verziju cele
stvari i čini mi se da je Ciklon sasvim razumeo da ja nikako
ne mogu da poverujem, levoruki i Kođo za manje od dva
meseca i to tako, nisam imao reči.
Sećam se, kafana se polako praznila, mada nas je gazda
puštao da radimo šta hoćemo kad spusti metalna vrata.
Ciklon je popio još jedno pivo skoro naiskap i ponovo
protrljao namučeni zglob.
- Mora da je Alesio – reče – čovek i ne primeti, ali mora
da su u pitanju Alesijevi saveti.
Govorio je to kao da zatrpava neku rupu, nimalo ubeđen.
Ja nisam znao da je promenio trenera i razume se, učinilo mi
se da je stvar mogla da dođe otuda, ali danas kad opet
razmišljam o tome osećam da baš i nisam bio ubeđen.
Naravno da je neko kao Alesio mogao mnogo da učini za
Ciklona, ali onaj nokaut nije mogao čudom da dođe. Ciklon
je zagledao svoje šake, trljao zglob.
- Ne znam šta mi je – reče kao da se stidi. – Odjednom
mi se desi, oba puta je bilo isto, stari.
- Treniraš ko bog – rekoh mu – razlika se vidi iz brzog
voza.
- Neka ti bude, ali tako odjednom... Da nije Alesio
veštac?
- Ti samo teraj svoje – rekoh mu u šali, da bih ga
izvukao iz te odsutnosti u kojoj se videlo da je bio – ja bih
rekao da tebi više niko nije ravan, Ciklone.
I baš je tako i bilo, posle meča sa Gatom Fernandesom
niko više nije sumnjao da je put otvoren, isti put kojim je išao
Mario Pradas dve godine ranije, brod, dva-tri pripremna
meča, izazivanje svetskog šampiona. Bila su to za mene
zaguljena vremena, sve bih dao da pođem sa Ciklonom ali
nisam mogao da mrdnem iz Buenos Ajresa, bio sam sa njim
najviše što sam mogao, često smo se viđali u kafani iako je
sada Alesio brinuo o njemu i merio mu piva i druge stvari.
Poslednji put bilo je to posle meča sa Gatom; ne mogu da
zaboravim da me je Ciklon potražio u gužvi u kafani i
zamolio me da pođemo da malo prošetamo po luci. Ušao je
u kola i nije dao Alesiju da pođe sa nama, izašli smo na jedan
od dokova i obišli krug gledajući brodove. Od samog početka
ja sam naslućivao da Ciklon hoće nešto da mi kaže; pričao
sam mu o meču, kako se Gato borio do kraja, opet kao da
smo zatrpavali neku rupu jer me je Ciklon gledao ne slušajući
me mnogo, klimajući glavom, ćuteći, da, Gato, nije s njim
nimalo lako.
- Na početku si me isprepadao – rekoh mu. – Tebi baš
treba vremena da se zagreješ, a to je opasno.
- Znam, majkoviću. Alesio se svaki put razbesni kao ris,
misli da to radim namerno, da se napravim frajer.
- Ne valja to, čoveče, mogu da te zaskoče. A sad...
- Da – reče Ciklon, sedajući na smotani konopac – sada
dolazi Toni Đardelo.
- Tako je, prijatelju.
- Šta ćeš, Alesio je u pravu, i ti si u pravu. Ne mogu da
shvate, razumeš ti to. Ni ja sam ne shvatam zašto moram da
čekam.
- Šta da čekaš?
- Šta ga znam, da dođe – reče Ciklon i okrenu glavu.
Nećeš mi verovati, ali iako me nekako i nije toliko
iznenadilo, opet sam se skoro presekao, ali Ciklon mi nije
dao vremena da išta kažem, piljio mi je u oči kao da se
rešava.
- Shvataš – reče. – Ni Alesiju niti ikome ne mogu
mnogo da pričam jer bih morao da im razbijem njuške, ne
volim da me smatraju za ludaka.
Ponovio sam onaj dobri stari pokret koji se pravi kad se
ništa drugo ne može, stavio sam mu ruku na rame i stegao
mu ga.
- Ništa pod milim bogom ne razumem – rekao sam mu
– ali zahvalan sam ti, Ciklone.
- Bar ti i ja možemo da razgovaramo – reče Ciklon. –
Kao one noći sa Kodom, sećaš se. Ti si primetio, sam si mi
rekao: „Ti samo teraj svoje“.
- Dobro, ne znam šta sam to primetio, samo da je dobro
što je tako, i to sam ti i rekao, sigurno nisam bio jedini.
 Pogledao me je kao da hoće da mi stavi do znanja da nije
samo to, onda se nasmejao. Obojica smo se smejali,
opuštajući živce.
- Daj mi pljugu – reče Ciklon, – kad već Alesio nije tu
da me pazi kao bebu.
Pušili smo lica okrenutih ka reci, ka vlažnom vetru te
letnje ponoći.
- Vidiš, tako je – reče Ciklon kao da mu je sad lakše da
govori. – Ja tu ne mogu ništa, moram da se tučem dok čekam
da dođe onaj trenutak. Jednom će ‘ladno da me nokautiraju,
kunem ti se da me hvata strah.
- Treba ti vremena da se zagreješ, to je.
- Nije – reče Ciklon – ti vrlo dobro znaš da nije to. Daj
još jednu pljugu.
Čekao sam ne znajući šta čekam, a on je pušio gledajući
reku, umor od meča spuštao se na njega malo-pomalo,
trebalo je da se vratimo u centar. Mučio sam se oko svake
reči, kunem ti se, ali posle ovoga sam morao da ga pitam,
nismo mogli to da ostavimo tako jer bi bilo još gore, Ciklon
me je doveo u luku da mi nešto kaže i nismo mogli to tako
da ostavimo, vidiš.
- Nisam te baš sasvim razumeo – rekoh mu – ali sam
valjda pomislio isto što i ti, jer se inače ne može razumeti šta
se događa.
- Znaš ti šta se događa – reče Ciklon. – Šta hoćeš da
mislim, ti mi kaži.
- Ne znam – rekoh s teškom mukom.
- Uvek je isto, počinje za vreme pauze, ništa ne
primetim, Alesio mi viče ko zna šta u uvo, udari gong, i kad
izađem kao da tek tada počinje, ne mogu da ti objasnim ali
sasvim je drugačije. Da onaj drugi nije isti, levoruki ili Gato,
mislio bih da sanjam ili tako nešto, posle više ne znam šta se
dešava, traje tako kratko.
- Za onog drugog, misliš – ubacih šalu.
 - Jeste, ali i ja, kad mi dignu ruku više ništa ne osećam,
vratim se i ništa ne shvatam, moram sam sebe polako da
uveravam.
- Neka ti bude – rekoh ne znajući šta da kažem – neka
je i tako nekako, ko će ga znati. Stvar je u tome da nastaviš
do kraja, ne treba da se kinjiš tražeći objašnjenja. Ja u suštini
verujem da postaješ takav zbog onoga što ti želiš, i to je baš
dobro, ne treba mnogo mozgati oko toga.
- Jeste – reče Ciklon – mora da je to, ono što ja želim.
- Makar i ne bio ubeđen.
- Nisi ni ti, jer se ne usuđuješ da poveruješ.
- Ostavi se toga, Ciklone. Ti želiš da nokautiraš Tornja
Đardela, to je jasno, čini mi se.
- Jasno je, ali...
- I čini mi se da ne želiš to samo zbog sebe.
- Aha.
- Pa se onda osećaš bolje, ili tako nešto.
Išli smo nazad ka kolima. Izgledalo mi je da Ciklon
svojim ćutanjem prihvata ono što nam je sve vreme vezivalo
jezik. Na kraju krajeva, to je bio samo drugi način da se kaže
a da nas ne spopadne strava, ako me razumeš. Ciklon me je
ostavio na autobuskoj stanici; vozio je polako, dremajući za
volanom. Sto posto će nešto da mu se desi pre nego što stigne
kući; zabrinuo sam se, ali sledećeg dana sam video fotose uz
reportažu koju su o njemu napravili tog jutra. Govorila je,
razume se, o planovima, o putu na sever, o velikoj noći koja
se polako bližila.
Već ti rekoh da nisam mogao da idem sa Ciklonom, ali
svi zajedno smo prikupljali vesti i nismo propuštali ni
najmanju sitnicu. Isto je bilo i kad je putovao Mario Pradas,
najpre vesti o treninzima u Nju Džersiju, meč sa
Grosmanom, odmor u Majamiju, Marijeva razglednica
poslata novinama Grafiko u kojoj se govorilo o lovu na
ajkule ili tako nečemu, onda meč sa Atkinsom, ugovor za
svetski šampionat, američka kritika sve se više oduševljavala
i na kraju (vidiš ti što je to tužno, kažem na kraju, i to je
sasvim tačno, majka mu stara) veče sa Đardelom, niko od nas
da se odvoji od radija, pet rundi nerešeno, šesta Marijeva,
sedma nerešena, skoro na samom kraju osme izveštačev glas
kao da se guši, ponavlja odbrojavanje, viče kako Mario
ustaje, ponovo pada, novo odbrojavanje do kraja, Mario
nokautiran, pa onda fotografije uz koje kao da smo ponovo
proživljavali svu onu nesreću, Mario u svom ćošku a Đardelo
mu stavlja rukavicu na glavu, kraj, kažem ti, kraj svega
onoga što smo sanjali sa Mariom, iz Marija. Kako bi me
začudilo to što je više portenjskih novinara govorilo o
Ciklonovom putovanju podrazumevajući simbolički revanš,
tako su to nazivali. Šampion je i dalje bio tamo i čekao
izazivače i sve ih uništavao, kao da je Ciklon gazio po
tragovima koje je ostavilo ono drugo putovanje i da je morao
da prođe kroz iste stvari, da pređe sve one prepreke koje su
Jenkiji postavljali svakome ko bi pokušao da se probije do
šampionskog mesta, utoliko pre ako je stranac. Kad god bih
čitao te članke mislio bih, da je Ciklon sa mnom, pričali
bismo o tome samo pogledima, shvatajući sve ovo drugačije
od ostalih. Ali sigurno je i Ciklon razmišljao o tome i bez
potrebe da čita novine, svaki dan koji bi prošao morao je biti
za njega kao ponavljanje nečega što mu steže stomak, a nije
želeo da razgovara ni sa kim onako kako je razgovarao sa
mnom, a pri tom mi i nismo bog zna šta razgovarali. Kad je
u četvrtoj rundi oduvao prvu mušicu, tamo nekog Doka
Pintera, poslao sam mu telegram pun radosti, a on mi je
odgovorio drugim: Idemo dalje, grlim te. Zatim je došao meč
sa Tomijem Bardom, koji je godinu dana ranije sa Đardelom
izdržao petnaest rundi, Ciklon ga je nokautirao u sedmoj, šta
da ti pričam o delirijumu u Buenos Ajresu, ti si bio jako mali
i ne možeš da se sećaš, neki ljudi nisu išli na posao, po
fabrikama se napravio ršum, verujem da piva nije ostalo ni
za lek. Navijači su bili toliko sigurni da su novi meč već
unapred smatrali dobijenim, i bili su u pravu, jer je Ganer
Vilijams izdržao jedva četiri runde sa Ciklonom. Sad je
počinjalo ono najgore, očajničko čekanje do dvanaestog
aprila, poslednja nedelja nas je svake večeri okupljala u
kafani u ulici Maipu sa novinama, fotografijama i
prognozama, ali na dan boks-meča ja sam ostao kod kuće
sam, biće vremena da se slavi sa društvom, sada smo Ciklon
i ja morali da budemo ruku-podruku kroz radio, kroz nešto
što mi je stezalo grlo i teralo me da pijem i pušim i da
govorim Ciklonu blesave stvari, govorio sam mu iz svoje
fotelje, iz kuhinje, vrteći se kao pas i misleći na ono na šta je
možda mislio i Ciklon dok su mu bandažirali šake, dok su
objavljivali težine, dok je izveštač ponavljao tolike stvari
koje smo već znali napamet, sećanje na Marija Pradasa
vraćalo se svima iz one druge noći koja se nije mogla
ponoviti, na koju nikada nismo pristali i koju smo želeli da
izbrišemo kao što se dobrim gutljajem ispiraju najgorče
stvari.
Ti vrlo dobro znaš šta se desilo, šta da ti pričam, prve tri
runde Đardelo je bio brži i sa tehnikom boljom nego ikada,
u četvrtoj je Ciklon prihvatio borbu izbliza i pritisnuo ga pri
kraju runde, u petoj je ceo stadion bio na nogama a izveštač
nije stizao da kaže šta se dešava na sredini ringa, pratiti
razmenjivanje udaraca bilo je moguće samo izvikivanjem
pojedinih reči, i skoro sredinom runde Đardelov direkt,
Ciklon se izmakao u stranu i nije video kako stiže udarac koji
ga je oborio na leđa, izveštačev glas plakao je i vikao, zvuk
čaše koja se razbila o zid pre nego što mi je flaša razbila radio
u paramparčad, Ciklon nokautiran, drugo putovanje isto kao
i prvo, pilule za spavanje, šta ja znam, četiri ujutro na nekoj
klupi u nekom parku. Majku mu kurvinsku, stari moj.
Naravno, nema šta da se priča, reći ćeš da je to zakon
ringa i tako neka sranja, sve u svemu, ti nisi upoznao
Ciklona, pa zašto bi se onda nervirao. Ovde smo plakali,
znaš, bilo je toliko nas koji smo plakali sami ili u društvu, i
mnogi su pomislili i rekli kako je u suštini tako bolje jer
Ciklon nikada ne bi prihvatio poraz, pa je bolje što je skončao
tako, osam sati u komi u bolnici, i kraj. Sećam se, u nekom
časopisu su pisali kako je on bio jedini koji ništa nije saznao,
zar to nije lepo, majku li im njihovu. Neću ni da ti pričam o
sahrani kad su ga doneli, posle Gardela bilo je to nešto
najveće što je Buenos Ajres video. Ja sam se odvojio od
društva iz kafane jer sam se bolje osećao sam, prošlo je ne
znam koliko vremena pre nego što sam se sasvim slučajno
na trkama sreo sa Alesijem. Alesio je već punom parom radio
sa Karlosom Vigom, znaš već kakvu je karijeru napravio taj
momak, ali kad smo otišli na pivo setio se koliki sam bio
prijatelj sa Ciklonom i rekao mi, rekao mi je to nekako
čudno, gledajući me kao da nije baš siguran da li treba da
kaže ili govori zato što je posle hteo da mi kaže nešto drugo,
nešto što ga je jelo iznutra. Alesio je slovio za ćutljivog
čoveka, a ja sam, ponovo razmišljajući o Ciklonu, radije
pušio cigaru za cigarom i naručivao još piva, puštao da prođe
vreme osećajući da se nalazim pored nekoga ko je bio
Ciklonov dobar prijatelj i ko je za njega učinio sve što je
mogao.
- Mnogo te je voleo – rekoh mu u jednom trenutku, jer
sam tako osećao i bilo je pravo da mu to sad kažem, mada je
on to znao. – Kad god bi mi govorio o tebi pre putovanja,
govorio je kao da si mu otac. Sećam se jedne noći kada smo
zajedno izašli, zatražio mi je cigaru i posle mi rekao: „Sad
kad nema Alesija ovde, on na mene pazi kao da sam beba“.
Alesio je oborio glavu, zamislio se.
- Znam – rekao mi je – bio je dobar dečko, nikad nisam
imao problema sa njim, nekad bi mi se malo izmigoljio, ali
se vraćao ćutke, uvek mi je davao za pravo, a ja sam prava
prznica, svi to kažu.
- Ciklon, majka mu stara.
Nikada neću zaboraviti kako je Alesio podigao glavu i
pogledao me kao da je odjednom nešto odlučio, kao da je
došao neki za njega dugo očekivani trenutak.
- Nije me briga šta ćeš misliti – reče naglašavajući
svaku reč onim svojim akcentom u kojem Italija još nije bila
sasvim mrtva. – Pričam ti to zato što si mu bio prijatelj. Samo
jedno te molim, ako misliš da sam lud, samo idi i ne govori
ništa, znam ja da ti ionako ništa nećeš reći.
Zagledao sam se u njega, i odjednom je to opet bilo ono
veče u luci, vlažni vetar koji je kvasio lice Ciklonu i meni.
- Odneli su ga u bolnicu, znaš, i trepaniraii su mu
lobanju, jer je lekar rekao da je jako ozbiljno, ali da bi se
mogao spasti. Nije to bio samo udarac, nego je i pao na teme,
način na koji je udario u ogradu, ja sam jasno video i čuo
zvuk, uprkos buci čuo sam zvuk, stari moj.
- Zaista veruješ da bi se izvukao?
- Šta ja znam, na kraju krajeva, viđao sam i gore
nokaute u životu. Ali u dva ujutro već su ga bili operisali i ja
sam čekao u hodniku, nisu nas puštali da ga vidimo, bilo je
nas dvojica-trojica Argentinaca i neki Jenkiji, polako sam
ostao sam sa nekoliko njih iz bolnice. Negde oko pet dođe
po mene neki tip, ja ne razumem engleski baš mnogo, ali sam
shvatio da se više ništa nije moglo učiniti. Bio je nekako
uplašen, bio je to neki stari bolničar, crnac. Kad sam video
Ciklona...
Pomislio sam da više ništa neće reći, usta su mu drhtala,
ispio je pivo prosipajući ga po košulji.
- Nikad nisam video nešto slično, brate. Kao da su ga
mučili, kao da je neko hteo da mu se osveti ne znam zbog
čega. Ne umem da ti objasnim, bio je kao nekako prazan, kao
da su ga isisali, kao da uopšte nema krvi u njemu, izvini što
ti ovako govorim ali ne znam kako da kažem, kao da je sam
iz sebe hteo da izađe, da se iščupa iz sebe, razumeš. Kao
izduvana bešika, polomljena lutka, razumeš, ali ko ga je
polomio, zašto. Dobro, idi ako hoćeš, ne puštaj me da pričam
više.
Kad sam mu spustio ruku na rame, setio sam se da sam
tako i Ciklonu one večeri u luci, i Ciklonu sam spustio ruku
na rame.
 - Kako hoćeš – rekao sam mu. – Ni ti ni ja ne možemo
da shvatimo, šta ja znam, možda i možemo, ali ne bismo u to
poverovali. Ja samo znam da nije Đardelo ubio Ciklona,
Đardelo može mirno da spava jer to nije bio on, Alesio.
Naravno da nije shvatao, kao ni ti, sudeći po izrazu koji
si napravio.
- Dešavaju se takve stvari – reče Alesio. – Razume se
da Đardelo nije kriv, čoveče, ne treba ti da mi kažeš.
- Znam, ali ti si mi poverio šta si video, i pravo je da ti
budem zahvalan na tome. Toliko sam ti zahvalan, da ću ti
reći još nešto pre nego što odem. Ma koliko nam bilo žao
Ciklona, mora postojati neko drugi ko zaslužuje još veće
sažaljenje, Alesio. Veruj mi, postoji neko drugi koga mi je
dvostruko žao, ali zašto da dužimo, zar nije tako, niti je
Alesio shvatio, niti sad ti shvataš. A ja, dobro, šta ja znam šta
sam shvatio, govorim ti to za svaki slučaj, nikad se ne zna,
zaista ne znam zašto ti to govorim, možda zato što sam već
star i previše pričam.

BOCA U MORU
Epilog za jednu priču

Draga Glenda, ovo pismo neće Vam biti poslato

uobičajenim putevima jer ništa između nas ne može biti
poslato tek tako, niti ući u društvene rituale koverata i pošte.
Biće to pre kao da sam ga stavio u bocu i spustio ga u vode
zaliva San Fransiska na čijoj obali se uzdiže kuća iz koje
Vam pišem; kao da sam ga vezao oko vrata nekom od ovih
galebova koji preleću kao fijuk senke ispred mog prozora i
na trenutak zatamnjuju tastaturu mašine. Ali to je pismo u
svakom slučaju upućeno Vama, Glendi Džekson, u nekom
delu sveta koji je verovatno i dalje London; kao i mnoga
pisma, kao mnoge priče, ima i poruka koje su boce u moru i
ulaze u spore, čudesne sea-changes koje je Šekspir
iscizelirao u Buri, a koje će neutešni prijatelji upisati toliko
vremena kasnije na spomenik ispod kojeg počiva srce Persija
Biša Šelija na groblju Gaja Seksta, u Rimu.
Tako se, mislim, stvaraju duboke veze, kroz spore boce
koje lutaju po sporim morima, baš kao što će se probijati i
ovo pismo koje traži Vas, pod Vašim pravim imenom, ne
više kao Glendu Garson koja je takođe bila Vi, ali to su stid
i ljubav promenili ne menjajući ništa, baš kao što se Vi
menjate ne menjajući se od filma do filma. Pišem onoj ženi
koja diše ispod toliko maski, čak i ispod one koju sam ja za
nju izmislio kako je ne bih uvredio, i pišem Vam zato što ste
i Vi sa mnom sada stupili u vezu ispod mojih maski pisca;
zato smo stekli pravo da ovako razgovaramo, sada kad mi je
stigao Vaš odgovor iako za to nije bilo ni najmanje zamislive
mogućnosti, Vaša boca u moru koja se razbija o stenje u
ovom zalivu kako bi me ispunila uživanjem ispod kojeg kuca
nešto kao strah, strah koji ne guši uživanje, koji ga pretvara
u panično uživanje, smešta ga izvan svakog tela i svakog
vremena kao što smo to bez sumnje Vi i ja želeli svako na
svoj način.
Nije mi lako da Vam ovo napišem jer Vi ne znate ništa
o Glendi Garson, ali istovremeno se stvari dešavaju tako kao
da ja moram da Vam uzaludno objašnjavam nešto što je na
neki način razlog Vašeg odgovora; sve se događa kao na
različitim nivoima, u nekakvom udvajanju koje čini
besmislenim bilo kakvu uobičajenu proceduru upoznavanja;
mi pišemo ili glumimo za treće osobe, ne za nas same, i zato
ovo pismo dobija oblik teksta koji će čitati treće osobe a Vi
možda nikad, ili ćete ga možda čitati Vi, ali tek nekog
dalekog dana, baš kao što su za Vaš odgovor već saznale
treće osobe dok sam ga ja primio tek pre tri dana i to
zahvaljujući pukoj slučajnosti na putovanju. Verujem da, ako
se stvari ovako odvijaju, ničemu ne bi služio pokušaj
stupanja u neposrednu vezu; verujem da je jedina mogućnost
da Vam ovo kažem ako to još jednom uputim onima koji će
to pročitati kao književnost, priču u priči, kao dodatak
nečemu što je izgledalo predodređeno da se okonča onim
savršenim konačnim svršetkom kakav po meni moraju imati
dobre priče. A ako kršim pravilo, ako Vam na svoj način
pišem ovu poruku, Vi, koji je možda nikada nećete pročitati,
jeste ona koja me obavezuje, koja od mene možda traži da
Vam je napišem.
Saznajte, dakle, ono što niste mogli znati a ipak znate.
Sada je tačno dve nedelje otkako mi je Giljermo Savelson,
moj izdavač u Meksiku, predao prve primerke jedne knjige
priča koju sam pisao u poslednje vreme, a koja nosi naslov
jedne od njih, Toliko volimo Glendu. Priče na španskom,
naravno, koje će biti prevedene na druge jezike tek sledećih
godina, priče koje ove nedelje tek počinju da kruže po
Meksiku i koje Vi niste mogli pročitati u Londonu, gde me
uostalom skoro i ne čitaju, a ponajmanje na španskom.
Moram da Vam govorim o jednoj od njih, osećajući u isto
vreme, i u tome leži nejasni užas koji sve to ispunjava, koliko
je zaludno to činiti jer Vi, na način koji tek sama priča može
nagovestiti, za nju već znate; uprkos svim razlozima, uprkos
samom razumu, odgovor koji sam upravo primio to mi
dokazuje i primorava me da uradim ovo što radim, uprkos
besmislu, ako je to besmisleno, Glenda, a ja verujem da nije
iako ni Vi ni ja ne možemo znati šta je.
Setićete se onda, iako se ne možete sećati nečega što
nikada niste pročitali, nečega čije su stranice još uvek vlažne
od štamparske boje, da se u toj priči govori o jednoj grupi
prijatelja iz Buenos Ajresa koji nakratko kroz bratstvo u
klubu dele ljubav i divljenje koje osećaju prema Vama,
prema onoj glumici koju priča naziva Glenda Garson, ali čija
je pozorišna i filmska karijera naznačena dovoljno jasno, da
bi svako ko to zaslužuje mogao da je prepozna. Priča je vrlo
jednostavna: prijatelji toliko vole Glendu da ne mogu
dopustiti skandal da neki od filmova budu ispod nivoa
savršenstva koji svaka velika ljubav pretpostavlja i kakvo joj
je neophodno, niti da osrednjost nekih režisera pomuti ono
za čime ste Vi bez sumnje tragali dok ste ih snimali. Kao i
svaka pripovest koja pruža pročišćenje, koja dostiže vrhunac
u pročišćenju kroz žrtvu, i ova sebi dozvoljava prestup protiv
verovatnosti u potrazi za dubljom i konačnijom istinom; tako
klub čini sve što je potrebno kako bi došao do kopija manje
savršenih filmova, popravlja ih tamo gde će se naprosto
izbacivanjem ili jedva primetnom promenom u montaži
ispraviti neoprostiva nespretnost prvobitne verzije.
Pretpostavljam da se ni Vi, kao ni oni, ne brinete zbog
zanemarljivih praktičnih nemogućnosti u poslu koji priča
opisuje bez nepotrebnih detalja; vernost i novac naprosto
čine svoje, i jednoga dana klub može smatrati posao
okončanim i uzleteti na sedmo nebo od sreće. Naročito od
sreće, jer u tom trenutku Vi najavljujete povlačenje iz
pozorišta i sa filma, i nehotice zaključujući i usavršavajući
posao koji bi ponavljanje i vreme na kraju okaljali.
Nehotice... Ah, ja sam pisac priče, Glenda, ali sada više
ne mogu tvrditi ono što mi se činilo tako jasno dok sam pisao.
Sada mi je stigao Vaš odgovor, i nešto što nema nikakve veze
sa razumom primorava me da priznam kako je povlačenje
Glende Garson imalo u sebi nečega čudnog, skoro
nategnutog, onako baš u trenutku kada je neznani, daleki
klub završio posao. Ali nastavljam da Vam pričam priču
makar mi se njen kraj činio užasnim jer moram da je ispričam
Vama, a nemoguće je da to ne učinim jer se nalazi u priči,
pošto to već svi u Meksiku znaju od pre deset dana, a
naročito zato što i Vi to znate. Naprosto, godinu dana kasnije,
Glenda Garson odlučuje da se vrati na film, i prijatelji iz
kluba čitaju vest sa mučnom sigurnošću da više ne bi mogli
da ponove postupak za koji osećaju da je okončan, konačan.
Ostaje im samo jedan način da odbrane savršenstvo, na
vrhuncu tako teško dostignute sreće: Glenda Garson neće
uspeti da snimi najavljeni film, klub će učiniti ono što je
potrebno, i to zauvek.
Sve ovo, vidite i sami, samo je priča u jednoj knjizi, sa
pokojim prizvukom fantastičnog ili neobičnog, i poklapa se
sa atmosferom ostalih priča u toj zbirci koju mi je izdavač
predao uoči mog polaska iz Meksika. To što knjiga nosi
takav naslov duguje se naprosto tome što nijedna od ostalih
priča nije za mene imala onaj pomalo nostalgičan i
zaljubljenički odjek koji Vaše ime i Vaš lik bude u mom
životu otkako sam Vas jedne večeri, u Oldvič teatru u
Londonu, video kako svilenim bičem svoje kose šibate nagi
torzo markiza De Sada; nikako nisam mogao znati, kada sam
izabrao taj naslov za knjigu, da sam na neki način time
odvojio tu priču od ostalih i stavio svu njenu težinu na
naslovnu stranu, baš kao što je Vašem poslednjem filmu koji
sam video pre tri dana ovde u San Fransisku, neko izabrao
naslov Hopscotch, neko ko zna da se ta reč prevodi kao
Školice na španski. Boce su stigle na odredište, Glenda, ali
more po kojem su plutale nije more sa brodovima i
albatrosima.
Sve se desilo u trenutku, ironično sam pomislio kada
sam došao u San Fransisko kako bih održao kurs studentima
Berklija i da ćemo se zabaviti podudarnošću naslova filma i
romana koji će biti jedna od tema za rad. Onda sam, Glenda,
video fotografiju glavne junakinje i po prvi put, došao je
strah. To što sam stigao iz Meksika noseći sa sobom knjigu
koja se najavljuje Vašim imenom, a zatekao Vaše ime na
filmu koji se najavljuje pod naslovom jedne od mojih knjiga,
već je vredelo kao lepa igra slučaja koji se toliko puta
poigrao mnome na taj način; ali to nije bilo sve, to nije bilo
ništa, sve dok se boca nije razbila u paramparčad u tami
bioskopske sale, a ja saznao odgovor, kažem odgovor, jer ne
mogu i ne želim da to bude osveta.
Nije to osveta, nego poziv po strani od svega
prihvatljivog, poziv na putovanje koje se može ostvariti
samo na mestima van svih mesta. Film, za koji odmah mogu
da kažem da je očajan, zasniva se na špijunskom romanu koji
nema nikakve veze ni sa Vama ni sa mnom, Glenda, i baš
zato sam osetio da iza onog prilično glupog i udobno prostog
zapleta proviruje nešto drugo, nezamislivo drugo pošto Vi
niste mogli imati ništa da mi kažete, a istovremeno i jeste, jer
ste Vi sada Glenda Džekson, i ako ste pristali da snimite film
pod tim naslovom, ja se nisam mogao osloboditi osećanja da
ste to učinili iz Glende Garson, sa praga one priče u kojoj
sam Vas ja tako nazvao. A to što film nije imao nikakve veze
sa time, što je to nekakva jedva zabavna špijunska komedija,
primoralo me je da pomislim na očigledno, na one tajne
brojke ili spise koje na nekoj stranici bilo kojih unapred
dogovorenih novina, ili knjige, upućuju na reči koje će
preneti poruku onome ko zna ključ. I bilo je tako, Glenda,
bilo je baš tako. Zar je potrebno da to dokazujem, kada je
autorka poruke izvan svake potrebe za dokazivanjem? Ako
ovo govorim, to je za treće osobe koje će pročitati moju priču
i gledati Vaš film, za čitaoce i gledaoce koji će biti naivni
mostovi za naše poruke; jedna priča koja je upravo
objavljena, jedan film koji se upravo pojavio, a sada ovo
pismo koje ih skoro neizrecivo sadrži i zaključuje.
Skratiću priču koja je za nas sada već malo zanimljiva.
U filmu Vi volite jednog špijuna koji je počeo da piše knjigu
pod naslovom Hopscotch kako bi denuncirao prljavu
trgovinu CIA, FBI i KGB, ljubaznih institucija za koje je
radio a koje sada hoće da ga eliminišu. Sa vernošću koja se
hrani nežnošću Vi ćete mu pomoći da smisli nesrećni slučaj
zbog kojeg će ga njegovi neprijatelji smatrati mrtvim; mir i
sigurnost čekaju Vas zatim u nekom kutku sveta. Vaš
prijatelj objavljuje Hopscotch, koji će, iako nije moj roman,
morati obavezno da se zove Školice kada ga neki izdavač
bestselera bude objavio na španskom. Jedna slika pred kraj
filma prikazuje primerke knjige u jednom izlogu, baš onako
kako je moja knjiga morala stajati u nekim američkim
izlozima kada ju je Pantheon Books objavio pre mnogo
godina. U priči koja je upravo objavljena u Meksiku ja sam
Vas simbolički ubio, Glenda Džekson, a u ovom filmu Vi
sarađujete u jednako simboličnim ubistvima koja izvršava
autor Hopscotcha. Vi ste, kao i uvek, mlada i lepa na filmu,
a Vaš prijatelj je star i pisac je, kao ja. Sa prijateljima iz kluba
shvatio sam da će samo sa nestankom Glende Garson zauvek
ostati savršenstvo naše ljubavi; Vi ste takođe znali da Vaša
ljubav zahteva nestanak kako bi se bez opasnosti mogla
ostvariti. Sada, na kraju ovoga što sam napisao uz neodređen
užas od nečega jednako neodređenog, isuviše dobro znam da
u Vašoj poruci nema osvete, već je to neka neshvatljivo lepa
simetrija, znam da se junakinja moje priče konačno susreće
sa junakom Vašeg filma jer ste Vi tako želeli, jer ih je samo
taj dvostruki privid smrti radi ljubavi mogao zbližiti. Tamo,
u toj oblasti izvan svakog kompasa Vi i ja se gledamo,
Glenda, dok ja ovde završavam ovo pismo, a Vi se negde,
čini mi se u Londonu, šminkate kako biste izašli na
pozornicu ili učite ulogu za sledeći film.

Berkli, Kalifornija,
29. septembra 1980.
 TRI ZAPISA O FANTASTIČNOM
I O PRIPOVECI

O OSEĆAJU ZA FANTASTIČNO
Jutros je Teodor V. Adorno uradio jednu mačju stvar:
usred ushićene govorancije, pola kukumavčenja, a pola
prisnog istezanja uz moje pantalone, ostao je nepomičan i
ukočen gledajući netremice u jednu tačku u vazduhu u kojoj
po meni nije bilo ničega da se vidi sve do zida na kojem visi
kavez sa Biskupom od Evrea, koji nikada nije pobudio
Teodorovo zanimanje. Svaka engleska gospođa rekla bi da
mačka posmatra jutarnju avet, a to su najautentičnije i
najdostupnije aveti, i da je prelaz iz početne ukočenosti u
lagani pokret glavom sleva nadesno, koji se završio u visini
vrata, više nego dovoljno pokazivao da je avet upravo otišla,
verovatno uznemirena tim neumoljivim razotkrivanjem.
Izgleda čudno, ali osećanje za fantastično nije u meni
tako urođeno kao kod drugih osoba koje posle pišu svoje
fantastične priče. Kao dete sam bio osetljiviji na čudesno
nego na fantastično (za različita značenja ovih termina, koji
se uvek pogrešno koriste, blagotvorno je konsultovati Rožea
Kajoa 2 i osim bajki, zajedno sa ostalom porodicom mislio
sam da se spoljašnja stvarnost svakoga jutra pojavljuje sa
istom tačnošću i u istim tačno utvrđenim rubrikama kao u
novinama La Prensa. Da svaki voz mora vući neka
lokomotiva predstavljalo je očiglednost koju su česta

2
Naročito pogledati predgovor Anthologie du fantastique, Club
francais du livre, Paris 1958
putovanja iz Banfilda u Buenos Ajres umirujuće potvrđivala,
i zato sam onoga jutra kada sam po prvi put video kako dolazi
električni voz koji kao da nije imao lokomotivu, briznuo u
tako žestok plač da je po tetka Enriketi bilo potrebno više od
četvrt kile sladoleda od limuna kako bih ponovo zaćutao. (O
mom odvratnom realizmu iz toga doba dodatnu predstavu
daje to što sam imao običaj da pronalazim novčiće na ulici
dok sam se šetao sa tetkom, ali naročito veština sa kojom sam
ih, pošto bih ih ukrao iz kuće, ispuštao dok bi tetka gledala
neki izlog, da bih se zatim stuštio da ih pokupim i da odmah
sprovedem u delo pravo da kupim bombone. Mojoj tetki je,
naprotiv, fantastika bila veoma bliska pošto joj nikada nije
bilo neobično to previše često ponavljanje, pa je čak i delila
sa mnom uzbuđenje zbog pronalaska i poneku bombonu.)
Na drugom mestu sam govorio o svom čuđenju što je
jedan moj školski drug smatrao fantastičnom priču o
Vilhelmu Storicu, koju sam ja čitao potpuno odbacujući
svaku nevericu. Shvatam da sam obavljao obrnutu i prilično
tešku operaciju: opkoljavao sam fantastiku stvarnošću,
ostvarivao je. Ugled koji svaka knjiga ima olakšavao mi je
posao: kako sumnjati u Žila Verna? Ponavljao sam za
Naserom-e-Hosrovom, rođenim u Persiji u XI veku,
osećajući kako knjiga

Premda ima samo jedna leđa, poseduje stotinu lica

i da je nekako neophodno izvući sva ta lica iz njihovog

kovčega, smestiti ih u moje lične okolnosti, u sobičak na
tavanu, u snove pune straha, u maštarije u krošnji drveta u
vreme sieste. Mislim da u detinjstvu nikada nisam
neposredno video niti osetio fantastično; reči, rečenice,
priče, biblioteke su ga postepeno pretakale u spoljašnji život
kao čin volje, kao izbor. Zapanjilo me je što je moj drug
odbacio slučaj Vilhelma Starica; ako je neko pisao o
nevidljivom čoveku, zar to nije dovoljno da postojanje tog
čoveka bude nepobitno moguće? Na kraju krajeva, onoga
dana kada sam napisao svoju prvu fantastičnu priču naprosto
sam se lično umešao u jedan postupak koji je do tada bio
obavljan preko zastupnika; jedan Hulio zamenio je drugog
uz osetan gubitak za obojicu.

Svet kakav je ovaj

U jednoj od Iluminacija Rembo pokazuje mladića

podvrgnutog „iskušenju svetog Antonija“, koji je postao plen
„tikova detinjeg ponosa, bezvoljnosti i straha“. Iz te
podložnosti slučaju izaći će se uz pomoć volje da se menja
svet. „Prionućeš na taj posao“, kaže i govori sebi Rembo.
„Sve harmonijske i arhitektonske mogućnosti treperiće oko
tvoje središnje ose.“ Prava alhemija leži u ovoj formuli:
Tvoje pamćenje i tvoja čula biće samo hrana za tvoj
stvaralački nagon. Što se tiče sveta, kada budeš izašao, u šta
li će se pretvoriti? U svakom slučaju, to neće imati nikakve
veze sa njegovim sadašnjim izgledom. 3
Ako svet neće imati nikakve veze sa svojim sadašnjim
izgledom, stvaralački nagon o kojem govori pesnik
verovatno je preobrazio pragmatične funkcije pamćenja i
čula; čitava ars combinatoria, strah od odnosa koji leže ispod
toga, osećaj da naličja raskrinkavaju, umnožavaju,
poništavaju lica, jesu prirodan način postojanja onoga ko živi
zato da bi čekao neočekivano. Krajnja bliskost sa
fantastičnim ide još i dalje: na neki način smo već primili to
što još nije stiglo, vrata propuštaju posetioca koji će doći
prekosutra ili je došao juče. Poredak će uvek biti otvoren,
nikada se neće težiti zaključku jer se ništa ne zaključuje niti
išta počinje u sistemu za koji imamo samo najbliže
koordinate. Ponekad sam se mogao pobojati da je
funkcionisanje fantastičnog možda još neumoljivije nego

3
Jeunesse, IV.
funkcionisanje fizičke slučajnosti; nisam shvatao da se
nalazim pred posebnim primenama sistema, koji je po svojoj
izuzetnoj snazi ostavljao utisak neizbežnosti, kalvinizma
natprirodnog.
Zatim sam počeo da uviđam kako ti neosporni zahtevi
fantastičnog blistaju praktično nezamislivim mogućnostima;
vežbanje pomaže, proučavanje takozvanog slučaja proširuje
okvire bilijarskog stola, povećava broj šahovskih figura, sve
do one lične granice iza koje će pristup imati samo moći
drugačije od naših. Ne postoji zatvoreno fantastično, jer ono
što o njemu uspevamo da saznamo uvek je samo deo, i zato
mi mislimo da je to fantastično. Već pogađate da reči, kao i
uvek, popunjavaju rupe.
Jedan primer ograničene i nekako kobne fantastike daje
priča V. F. Harvija 4. Pripovedač je uzeo da crta kako bi
zaboravio na vrućinu jednog avgustovskog dana; kada shvati
šta je uradio, ima pred sobom scenu iz sudnice: sudija je
upravo izrekao smrtnu kaznu, i osuđenik, jedan debeo, ćelav
čovek, gleda ga sa izrazom u kojem ima više zaprepašćenja
nego užasa. Stavivši crtež u džep, pripovedač izlazi iz kuće i
luta sve dok, premoren, ne zastane pred dvorišnim vratima
jednog klesara. Ne znajući sasvim zašto, kreće prema čoveku
koji kleše jedan spomenik: to je isti čovek čiji je portret
nacrtao dva sata ranije i ne poznajući ga. Čovek ga srdačno
pozdravlja i pokazuje mu tek završen spomenik, na kojem
pripovedač otkriva sopstveno ime, tačan datum svog rođenja,
i datum smrti: baš taj dan. Sa nevericom i sa užasom, saznaje
da je spomenik namenjen nekoj izložbi i da je klesar tu
uklesao neko za njega izmišljeno ime i datum.
Pošto je sve toplije i toplije, ulaze u kuću. Pripovedač
pokazuje svoj crtež, i oba čoveka shvataju da dvostruka
podudarnost prevazilazi svako objašnjenje i da je besmisao
čini užasnom. Klesar predlaže pripovedaču da ne izlazi iz

4
W. F. Harvey, Anglist Heat, u The Beast with Five Fingers, Dent,
London, 1962.
njegove kuće sve dok ne prođe ponoć, kako bi izbegao svaku
mogućnost nesreće. Smeštaju se u osamljenoj sobi i klesar se
zabavlja oštreći svoje dleto, dok pripovedač zapisuje priču o
događaju. Jedanaest je uveče: još jedan sat, i opasnost će
proći. Vrućina raste; kako kaže poslednja rečenica, to je
vrućina kadra svakoga da izludi.
Zadivljujuće simetrična shema priče i kobnost njenog
ispunjenja ne smeju učiniti da se zaboravi kako su obe žrtve
spoznale samo jednu nit tkanja koje se pojavljuje pred njima
kako bi ih uništilo; ono što je zaista fantastično ne leži toliko
u oskudnim okolnostima koje su ispričane kao da su odjek
pulsiranja, potresnog bila nekog srca koje je tuđe našem,
nekog poretka koji nas može iskoristiti u svakom trenutku za
jedan od svojih mozaika, izvlačeći nas iz rutine kako bi nam
stavilo olovku ili dleto u ruku. Kada me fantastika poseti
(ponekad sam posetilac ja, i moje priče su nastajale iz tog
uzajamnog dobrog vaspitavanja koje traje dvadeset godina)
uvek se setim veličanstvenog odlomka Viktora Igoa:
„Nikome nije nepoznato šta je to jedrena tačka broda; to je
mesto sažimanja, tačka preseka koja ostaje tajanstvena čak i
za graditelja broda, tačka u kojoj se sabiraju sile rasute po
čitavoj površini razapetih jedara“. Uveren sam da je jutros
Teodor posmatrao jedrenu tačku vazduha. Nije teško
prepoznati ih jednu po jednu, pa čak i izazvati ih, ali jedan
uslov je neophodan: treba sebi stvoriti naročitu predstavu o
prihvatljivim raznolikostima u jednom stecištu, nemati strah
od slučajnog susreta (koji neće biti slučajan) kišobrana sa
šivaćom mašinom. Fantastično probija ljušturu privida, i po
tome podseća na jedrenu tačku; postoji nešto što podmeće
rame kako bi nas izbacilo iz ravnoteže. Uvek sam znao da
nas velika iznenađenja čekaju tamo gde smo konačno naučili
da nas ništa ne iznenađuje, a pod time podrazumevam da se
ne čudimo rušenju nekog reda. Jedini koji zaista veruju u
aveti jesu same aveti, kao što dokazuje čuveni dijalog u
galeriji slika. Ako bismo u svakom poretku fantastičnog
došli do tolike prirodnosti, Teodor više ne bi bio jedini koji
bi se tako primirio, sirota životinjka, posmatrajući ono što mi
još ne umemo da vidimo.

O KRATKOJ PRIČI I NJENOJ OKOLINI

Léon L. affirmait qu’il n’y avait qu’une
chose de plus épouvantable que l’Epouvante:
la journée normale, le quotidien, nous-mêmes
sans le cadre forgé par l’Epouvante. – Dieu a
créé la mort. Il a créé la vie. Soit, déclamait L.
L. Mais ne dites pas que c’est Lui qui a
également créé la Journée normale“, la „vie
de-tous-les-jours“. Grande est mon impiété,
soit. Mais devant cette calomnie, devant ce
blasphème, elle recule.
Piotr RAWICZ, Le sang du ciel 5

Jednom je Orasio Kiroga pokušao da napravi „deset

zapovesti savršenog pripovedača“, čiji sam naslov već vredi
kao mig čitaocu. Ako je devet od tih propisa prilično
zanemarljivo, poslednji mi se čini kao besprekorno
oštrouman: „Pripovedaj kao da je priča zanimljiva samo za
uzak krug tvojih likova, od kojih si ti mogao biti jedan. Samo
tako se dobija život u priči.“
Pojam uskog kruga daje najdublji smisao savetu,

5
Leon L. tvrdio je da postoji samo jedna stvar strašnija od Strave:
običan dan, svakodnevica, mi sami bez okvira koji bi stvorila
Strava. – Bog je stvorio smrt. On je stvorio život. Neka je i tako,
deklamovao je L. L. Ali ne govorite da je On stvorio i „običan
dan“, „svakodnevni život". Veliko je moje bezbožništvo, neka
bude. Ali pred takvim lažima, pred takvim huljenjem, ono će
ustuknuti.
Pjotr Ravič, Krv s neba (franc). (Prim. prev.)
određujući zatvoren oblik priče, što sam već u ranijoj prilici
nazvao njenom sferičnošču; ali tom pojmu pridružuje se
drugi, podjednako značajan, a to je da je pripovedač mogao
biti jedan od sopstvenih likova, odnosno da narativna
situacija po sebi mora nastati i pokazati se unutar sfere,
radeći iznutra prema spolja, a da granice priče ne budu
ocrtane kao kad se napravi kugla od ilovače. Drugim rečima,
osećaj sfere treba da prethodi na neki način činu pisanja
priče, kao da se pripovedač, podvrgnut obliku koji dobija, po
njoj implicitno kreće i vodi je do krajnje napetosti, što baš i
čini savršenstvo sferičnog oblika.
Govorim o savremenoj priči, recimo onoj koja nastaje sa
Edgarom Alanom Poom, i koja hoće da bude kao
nepogrešiva mašina namenjena ispunjenju pripovedačke
misije uz najveću ekonomičnost sredstava; razlika između
priče i onoga što Francuzi zovu nouvelle a Anglosaksonci
long short story zasniva se baš na toj neumoljivoj trci sa
vremenom kakvu predstavlja potpuno uspela priča: dovoljno
je pomisliti na „The Cask of Amontillado“, ,,Bliss“, „Kružne
ruševine“ i „The Killers“. To ne znači da obimnije priče ne
mogu biti jednako savršene, ali mi se čini očigledno da su
arhetipske pripovesti poslednjih sto godina nastale iz
nemilosrdnog izbacivanja svih činilaca svojstvenih noveli i
romanu, uvodnih reči, okolišanja i ostalih pripovedačkih
sredstava; ako se neka novela Henrija Džejmsa ili D. H.
Lorensa može smatrati genijalnom koliko i one druge,
moramo se složiti da su ti pisci radili sa tematskom i
jezičkom otvorenošću koja je na izvestan način olakšavala
njihov rad, dok ono što uvek zadivljuje u pričama u trci sa
vremenom jeste u tome što one daju vrtoglavu snagu
najmanjem broju elemenata, dokazujući da izvesne
povlašćene pripovedačke situacije ili oblasti mogu da se
prevedu u pripovest isto onoliko obuhvatnu koliko i
najrazrađenija novela.
Ovo što sledi zasniva se delimično na ličnim iskustvima
čiji će opis možda pokazati, recimo izvan sfere, neke od
konstanti koje gravitiraju u priči ovog tipa. Vraćam se bratu
Kirogi da bih se setio kako on kaže: „Pripovedaj kao da je
priča zanimljiva samo za uzak krug tvojih likova, od kojih si
ti mogao biti jedan.“ Poimanje da se bude jedan od likova
uglavnom se prevodi u pripovest u prvom licu, koja nas
namah prenosi na jedan unutrašnji plan. Pre mnogo godina,
u Buenos Ajresu, Ana Marija Barenećea mi je prijateljski
prebacila preterivanje u upotrebi prvog lica, čini mi se u vezi
sa pričama u „Tajnom oružju“, mada je možda bila reč o
onima u „Kraju igre“. Kada sam joj ukazao da ih ima dosta
u trećem licu, uporno je tvrdila da nije tako, pa sam morao
da joj dokazujem sa knjigom u ruci. Došli smo do
pretpostavke da je možda treće lice delovalo kao prerušeno
prvo lice, i da je zato pamćenje težilo da monotono ujednači
ceo niz priča iz knjige.
U tom trenutku, ili kasnije, našao sam neku vrstu
objašnjenja obratnim putem, znajući da se, kada pišem priču,
nagonski trudim da na neki način bude tuđa meni kao
demijurgu, da zaživi nezavisnim životom, i da čitalac ima ili
može imati osećaj kako na neki način čita nešto što se rodilo
samo od sebe, u sebi, pa čak i iz sebe, u svakom slučaju uz
posredovanje ali nikako uz vidljivo prisustvo demijurga.
Setio sam se da su me uvek ljutile pripovesti u kojima likovi
moraju da ostanu nekako po strani dok pripovedač
objašnjava za svoj račun (makar taj račun bio puko
objašnjenje i ne predstavljao nikakvo demijurško mešanje)
pojedinosti ili prelaze iz jednog stanja u drugo. Znak da je u
pitanju velika priča daje mi ono što bismo mogli nazvati
njenom autarhičnošću, činjenica da se pripovest odvojila od
pisca kao mehur sapunice od gipsane lulice. Makar to
izgledalo paradoksalno, pripovedanje u prvom licu
predstavlja najlakše i možda najbolje rešenje problema, jer
pripovedanje i radnja ovde jesu jedna te ista stvar. Čak i kada
se govori o trećim osobama, onaj ko to čini jeste deo radnje,
nalazi se u mehuru a ne u lulici. Možda zato, u mojim
pričama u trećem licu, pokušavao sam skoro uvek da ne
izlazim iz pripovedanja strictu senso, ne držeći odstojanje
koje znači isto što i davanje suda o onome što se dešava. Čini
mi se da je nadmeno želeti da se umešamo u priču ičim više
od same priče po sebi.
To nužno dovodi do pitanja pripovedačke tehnike,
podrazumevajući pod tim posebnu vezu u koju stupaju
pripovedač i ono što se pripoveda. Za mene lično ta veza
uvek je bila nekakva polarizacija, odnosno, ako postoji
očigledan most od jezika koji ide od volje za izražavanjem
do samog izraza, taj most mene kao pisca u isto vreme odvaja
od priče kao napisane stvari, u toj meri da pripovest svojom
poslednjom rečju uvek ostaje na suprotnoj obali. Jedan
divljenja dostojan stih Pabla Nerude: Moja stvorenja niču iz.
dugog otpora, čini mi se najboljom definicijom postupka u
kojem pisati znači, na neki način, isterivati đavola,
odbacivati stvorenja koja nadiru tako što se ona projektuju u
stanje koje ih paradoksalno prebacuje u univerzalno
postojanje dok ih u isto vreme postavlja na drugi kraj mosta,
tamo gde se pripovedač, koji je ispustio mehur iz svoje
gipsane lulice, više ne nalazi. Možda bi bilo preterano tvrditi
da svaka potpuno uspela kratka priča, a posebno fantastična
priča, jeste proizvod neuroze, košmara ili halucinacija koje
se neutralizuju uz pomoć objektivizacije i prebacivanja u
sredinu koja je izvan oblasti neuroze; u svakom slučaju, u
svakoj kratkoj priči vrednoj pamćenja primećuje se takva
polarizacija, kao da je autor želeo da se što je moguće pre, i
to potpuno, otarasi svog stvorenja, isterujući ga na jedini
način na koji mu je dato da to učini: pišući.
Ta zajednička crta ne bi se mogla postići bez uslova i
atmosfere koji prate isterivanje đavola. Namera da se
oslobodimo stvorenja koja nas opsedaju služeći se pukom
pripovedačkom tehnikom možda može dati priču, ali ako
nedostaje suštinska polarizacija, katartičko odbacivanje,
književni ishod biće upravo takav, književni; priči će
nedostajati atmosfera, što nikakva stilska analiza neće uspeti
da objasni, nedostajaće joj ona aura koja opstaje u pripovesti
i koja obuzima čitaoca onako kako je, sa druge strane mosta,
obuzimala autora. Efikasan pripovedač može pisati
književno vredne priče, ali ako je nekada prošao kroz
iskustvo da se oslobodi priče kao neko ko sebi skida sa vrata
nekakvu zver, znače razliku koja postoji između
opsednutosti i književne kuhinje, a sa svoje strane, dobar
čitalac priča nepogrešivo će uočiti razliku između onoga što
dolazi iz neke neodredljive i užasne oblasti, i proizvoda
pukog zanata. Možda je najprodornija crta razlikovanja – na
to sam već ukazao na drugom mestu – unutrašnja napetost
pripovedačkog zapleta. Na način kojem nas nikakva tehnika
ne bi mogla naučiti niti nam ga pružiti, u velikoj kratkoj priči
se opsednutost onom zveri zgušnjava, ona postaje
halucinantno prisustvo koje se usadi još od prvih rečenica da
bi opčinilo čitaoca, nateralo ga da izgubi dodir sa izbledelom
stvarnošću koja ga okružuje, najsnažnije ga podvrglo sebi i
odvuklo u dubine. Iz takve priče izlazi se kao iz ljubavnog
čina, iscrpljeno i kao izvan sveta koji nas okružuje i u koji se
vraćamo malo-pomalo, sa iznenađenim pogledom koji
polako počinje da prepoznaje, često sa olakšanjem, a toliko
puta u mirenju sa sudbinom. Čovek koji je napisao tu priču
prošao je kroz iskustvo koje još više iscrpljuje, jer od njegove
sposobnosti da pretoči opsesiju zavisio je povratak u
podnošljivije okolnosti; a napetost priče nastala je iz tog
silovitog uništenja prelaznih misli, pripremnih etapa, sve one
proizvoljne književne retorike, jer je u igri u izvesnoj meri
kobna operacija koja ne trpi gubljenje vremena; ona je bila
tamo, i samo jednim zamahom mogla se uhvatiti za vrat ili
lice. U svakom slučaju, tako me je zadesilo da napišem
mnoge od svojih priča; čak i u nekim relativno dugačkim,
kao „Tajno oružje“, sveprisutna teskoba tokom čitavog
jednog dana primorala me je da uporno radim sve dok nisam
završio priču i tek tada, ne trudeći se da je pročitam, izašao
sam na ulicu i koračao sam, i više nisam bio Pjer, više nisam
bio Mišel.
Ovo dozvoljava da smatramo kako izvesna gama priča
nastaje u stanju transa, abnormalnom za kanone prihvatljive
normalnosti, i kako ih autor piše dok se nalazi u onome što
Francuzi nazivaju „etat second“. To što je Po uspeo da napiše
svoje najbolje priče u tom stanju (paradoksalno, hladnoću
razuma je čuvao za poeziju, barem u nameri) dokazuje više
nego bilo kakva osvedočena očiglednost traumatski, zarazan,
a za neke i đavolji efekat The Tell-Tale Heart ili Berenice.
Naći će se i onaj ko će smatrati kako preterujem sa tim
pojmom iščašenog stanja kao jedinom oblašću u kojoj može
nastati velika kratka priča; pokazaću da govorim o
pripovestima u kojim sama tema sadrži „abnormalnost”, kao
što su one Poove navedene priče, i da se oslanjam na
sopstveno iskustvo kad god sam bio primoran da napišem
priču kako bih izbegao nešto mnogo gore. Kako opisati
atmosferu koja prethodi činu pisanja i obavija ga? Da je Po
imao prilike da govori o tome, ove stranice ne bi bile pisane,
ali on je prećutao taj krug u svom paklu i ograničio se na to
da ga pretvori u The Black Cat ili u Ligeju. Ne znam za druga
svedočanstva koja bi mogla pomoći da se shvati proces koji
pokreće i uslovljava kratku priču dostojnu pamćenja; zato se
pozivam na sopstveni položaj pripovedača i vidim čoveka
relativno srećnog i običnog, upetljanog u iste sitnice i
zupčanike kao i svaki stanovnik velikog grada, koji čita
novine i zaljubljuje se i ide u pozorište, i koji odjednom, u
trenutku, dok putuje metroom, u kafeu, u snu, u kancelariji
dok pregleda sumnjiv prevod teksta o nepismenosti u
Tanzaniji, prestaje da bude on-i-njegove-okolnosti i bez
ikakvog razloga, bez prethodnog upozorenja, bez aure
epileptičara, bez grčeva koji dolaze pre velikih glavobolja,
bez ičega što bi mu dalo vremena da stisne zube i udahne
duboko, priča je tu, bezoblična masa bez reči i lica ni kraja
ni početka ali to je već priča, nešto što samo može biti priča
a osim toga, odmah zatim, smesta, Tanzanija može da ide
dođavola jer će taj čovek staviti list papira u mašinu i početi
da piše pa makar mu njegovi šefovi i plenum Ujedinjenih
nacija svi stali za vrat, makar njegova žena zvala jer se supa
hladi, makar se događale užasne stvari na svetu pa treba
slušati vesti na radiju ili se kupati ili telefonirati prijateljima.
Sećam se jednog zanimljivog citata, čini mi se, Rodžera
Fraja; jedan dečak od najranijeg detinjstva obdaren za crtanje
objašnjavao je svoj metod rada rečima: First I think and then
I draw a line round my think (sic). U slučaju ovih priča
dešava se upravo suprotno: jezička linija koja će ih ocrtati
bez ikakvog prethodnog ,,think“, postoji neki ogroman
ugrušak, neka gromada bez pukotina koji je već priča, to je
sasvim jasno mada ništa ne može izgledati nejasnije, i baš tu
se nalazi ona onirička analogija pod obrnutim znakom koja
postoji u stvaranju takvih priča, jer smo svi mi sanjali stvari
jasne kao dan koje, kad se probudimo, postanu bezobličan
ugrušak, besmislena masa. Da li čovek sanja budan kada piše
kratku priču? Za granice između sna i jave, već nam je
poznato: dovoljno je upitati kineskog filozofa ili nekog
leptira. U svakom slučaju, ako je analogija očigledna, odnos
se nalazi pod obrnutim znakom barem u mom slučaju, jer iz
bezoblične gromade čupam i pišem nešto što se tek tada
pretvara u povezanu priču vrednu per se. Sećanje,
nesumnjivo potreseno vrtoglavim iskustvom, čuva do detalja
osećanja u tim trenucima, i dopušta mi da ih ovde
racionalizujem onoliko koliko je moguće. Postoji masa koja
predstavlja priču (ali koju priču? Ne znam, i znam, sve je to
videlo nešto moje što nije moja svest ali što vredi više od nje
u tom času van vremena i razuma), postoji teskoba i žudnja i
čuđenje, jer i čula jedna drugima protivreče u tim trenucima.
Napisati takvu priču istovremeno je užasno i čudesno, postoji
nekakvo oduševljavajuće očajanje, očajničko oduševljenje;
sad ili nikad, i strah da bi moglo biti nikad podstrekuje ono
sada, pretvara ga u mašinu za pisanje u hitnji i žurbi prelećući
preko slova, zaboravlja se na okolnosti, ukida se okruženje.
I onda crna masa postaje svetlija i što više napreduje, stvari
neverovatno postaju krajnje lake kao da je priča već napisana
nevidljivim mastilom, a čovek samo prelazi preko njega
perom koje ga iznosi na videlo. Napisati takvu priču ne
predstavlja nikakav napor, baš nikakav; sve se dogodilo pre,
a to pre, koje se dogodilo na planu na kojem se „simfonija
talasa u dubini“, što bi rekao Rembo, jeste ono koje je
izazvalo opsednutost, grozni ugrušak koji je trebalo iščupati
žestoko cimajući rečima. I zato, pošto je sve odlučeno u
oblasti koja mi je po danu nepoznata, ni završetak priče ne
predstavlja teškoću, znam da mogu pisati ne zastajući,
gledajući kako se pojavljuju i smenjuju epizode, i da je
rasplet tako uključen u početni ugrušak kao polazna tačka.
Sećam se jutra kada se na mene sručio Jedan žuti cvet:
bezobličnu gromadu predstavljalo je saznanje o čoveku koji
pronalazi nekog dečaka koji liči na njega, te ga zaslepi
slutnja da smo svi besmrtni. Napisao sam prve scene bez iole
oklevanja, ali nisam znao šta će se dogoditi, nisam znao kako
će se pripovest razrešiti. Da me je u tom trenutku neko
prekinuo da mi kaže: „Na kraju će glavni junak otrovati
Lika“, zaprepastio bih se. Na kraju glavni junak truje Lika,
ali to je došlo kao i sve prethodno, kao klupko koje se
razmotava što ga više vučemo; istina je da u mojim pričama
nema ni najmanje književne zasluge, ni najmanjeg napora.
Ako se neke spasavaju od zaborava to je zato što sam bio
kadar da primim i prenesem bez prevelikih gubitaka ta
latentna stanja jedne duboke psihe, a ostalo predstavlja
izvesno iskustvo da se tajna ne iskrivljuje, nego da se sačuva
što je moguće bliže izvoru, zajedno sa početnim drhtajem,
arhetipskim mucanjem.
Ovo što prethodi verovatno je čitaoca navelo na trag: ne
postoji razlika u poreklu između tog tipa priče i poezije
onako kako je shvatamo počev od Bodlera. Ali ako mi
poetski čin izgleda kao nekakva drugostepena čarolija,
pokušaj da se poseduje samo biće, a ne naprosto telo, kao što
je slučaj sa čarolijom u pravom smislu reči, priča nema
suštinskih namera, ne istražuje niti prenosi neko saznanje ili
„poruku“. Postanje priče i pesme isto je, ipak, oni nastaju iz
naglog očuđenja, iz nekog premeštanja koje menja
„normalan“ poredak svesti; u vremenima kada etikete i
žanrovi bučno propadaju, nije beskorisno naglasiti tu
sklonost koju će mnogi smatrati za fantaziju. Moje iskustvo
mi kaže da, na neki način, kratka priča kao što su ove koje
sam pokušao da opišem nema proznu strukturu. Kad god je
trebalo da pregledam prevod neke od mojih priča (ili da
pokušam da prevedem priče drugih autora, kao ponekad Poa)
osetio sam do koje mere efikasnost i smisao priče zavise od
onih vrednosti koje daju specifičan karakter pesmi, kao i
džezu: napetosti, ritma, unutrašnjeg pulsiranja, iznenađenja
u okvirima predviđenog, one kobne slobode koja ne dopušta
izmene bez gubitaka koji se ne mogu potkrpiti. Priče te vrste
urastaju kao neizbrisivi ožiljci u svakog čitaoca koji ih
zaslužuje: one su živa stvorenja, celoviti organizmi,
zatvoreni ciklusi, i dišu. One dišu, a ne pripovedač, nalik
pesmama koje ostaju a za razliku od svake proze namerne da
prenese disanje pripovedača, da je saopšte kao neki telefon
za reči. A ako se postavi pitanje: Ali, onda ne postoji
komunikacija između pesnika (pripovedača) i čitaoca,
odgovor je očigledan: komunikacija se uspostavlja iz pesme
ili priče, a ne posredstvom njih. Ta komunikacija nije ista kao
i ona koju ima u vidu prozni pisac, od telefona do telefona;
pesnik i pripovedač tkaju samostalna stvorenja, predmete
nepredvidivog ponašanja, i posledice koje oni povremeno
imaju po čitaoce u suštini se ne razlikuju od onih koje imaju
po pisca, koje prvi iznenađen sopstvenim ostvarenjem, kao
začuđeni čitalac samoga sebe.
Kratka napomena o fantastičnim pričama. Prvo
zapažanje: fantastično kao nostalgija. Svaka suspension of
disbelief deluje kao predah u šturoj, neumoljivoj opsadi koju
determinizam diže oko čoveka. U tom predahu, nostalgija
uvodi jednu varijantu Ortegine tvrdnje ja sam ja i moje
okolnosti: postoje ljudi koji u nekom trenutku prestaju da
budu ljudi i njihove okolnosti, postoji trenutak u kojem se
čezne za tim da se bude sam čovek i ono neočekivano, sam
čovek i trenutak u kojem se vrata koja su pre i posle toga
vodila u predvorje odškrinu polako kako bi nas pustila da
vidimo livadu na kojoj rže jednorog. Drugo zapažanje:
fantastično zahteva običan razvoj vremena. Prekid u tom
razvoju istog trena menja sadašnjost, ali vrata koja vode u
predvorje bila su i biće ista u prošlosti i u sadašnjosti. Samo
trenutna promena u okviru redovnog odaje fantastično, ali
neophodno je da ono što je izuzetno postane i pravilo ne
pomerajući uobičajene strukture u koje se uvuklo. Otkriti u
oblaku Betovenove obrise bilo bi uznemirujuće ako bi trajalo
deset sekundi pre nego što se rasprši i pretvori se u fregatu
ili goluba; fantastičnost toga potvrdila bi se samo u slučaju
da Betoven ostane tamo dok se ostali oblaci ponašaju prema
svom večitom neredu bez ikakve namere. U lošoj
fantastičnoj književnosti, natprirodni obrisi se obično
zarivaju kao trenutni i prolazni klinovi u čvrstu masu
uobičajenog; tako neka gospođa koja je stekla pomnu
čitaočevu mržnju, bude zaslužno zadavljena u poslednjem
trenutku zahvaljujući nekoj avetinjskoj ruci koja ulazi kroz
kamin i odlazi kroz prozor bez mnogo okolišenja, na stranu
to što u tim slučajevima autor smatra da je obavezan da pruži
nekakvo „objašnjenje“ koje se oslanja na osvetoljubive
pretke ili malajska bajanja. Dodajem da je najgora literatura
te vrste bez sumnje ona koja se odlučuje za obratan postupak,
odnosno za pomeranje uobičajenog vremena u korist neke
vrste ,,full-time“ fantastike koja preplavljuje skoro čitavu
pozornicu velikom paradom natprirodnog, kao u često
korišćenom modelu začarane kuće u kojoj sve pojave
dobijaju oblik neobičnog od trenutka kada iz glavnog junaka
kao zvekir počnu da odjekuju prve rečenice, pa sve do tavana
na kojem se priča grčevito okončava. U obema krajnostima
(nedovoljnom uvođenju u uobičajene okolnosti, ili njihovom
skoro potpunom odbacivanju) greši se zbog
nepropustljivosti, radi se sa raznorodnim materijalima koji se
u trenutku povezuju, ali između kojih nema osmoze, nema
ubedljivog uzglobljavanja. Dobar čitalac oseća da tu nema
mesta ni za kakvu ruku daviteljku niti za tog gospodina koji
zbog ishoda neke opklade dolazi da provede noć u nekom
turobnom boravištu. Takve priče kojima su pretrpane
antologije ovoga žanra podsećaju na recept Edvarda Lira za
pravljenje kolača čije sam slavno ime zaboravio: Uzme se
jedna svinja, veže se za kolac i žestoko se tuče, dok se na
drugoj strani od različitih sastojaka sprema testo čije se
gotovljenje prekida samo da bi se dalje tuklo svinjče. Ako
posle tri dana niste uspeli da testo i svinja postanu homogena
smesa, može se smatrati da kolač nije uspeo, pa ćete stoga
pustiti svinju i baciti testo u đubre. A to je baš ono što radimo
sa pričama u kojima nema osmoze, u kojima fantastično i
uobičajeno stoje jedno pored drugog a da se iz toga ne izrodi
kolač koji smo sa strepnjom čekali da okusimo.

BELEŠKE O GOTSKOJ KNJIŽEVNOSTI U

RIO DE LA PLATI
Na čuđenje kritike, koja za to ne nalazi zadovoljavajuće
objašnjenje, književnost oblasti Rio de la Plate ima čitav niz
pisaca čije se delo u manjoj ili većoj meri temelji na
fantastičnom shvaćenom u jednom vrlo širokom značenju
koje ide od natprirodnog do tajanstvenog, od strave i užasa
do čudnog, i gde je često primetno prisustvo jednog
specifično „gotskog“ elementa. Neke čuvene priče Leopolda
Lugonesa, jezivi košmari Orasija Kiroge, mentalna
fantastika Horhea Luisa Borhesa, ponekad ironične
umotvorine Adolfa Bjoj Kasaresa, neobičnosti u
svakodnevici kod Silvine Okampo i kod pisca ovih redova i,
last but not least, natprirodna vaseljena Felisberta
Ernandesa, jesu neki od ljubiteljima ove književnosti
dovoljno poznatih primera, uzgred budi rečeno, možda
jedine književnosti koja pristaje da bude određena kao
eskapistička, stricto sensu i bez pežorativno primisli.
Ni ja ne mogu da objasnim zašto smo mi Rioplatenjci
dali toliko pisaca i čitalaca fantastične književnosti.
Polimorfizam naše kulture, nastao iz mnogostrani
doseljeničkih doprinosa, naša geografska prostranstva kao
činilac otuđenosti, jednoličnosti i dosade, pa usled toga i
pribegavanje neuobičajenom, nekom književnom anywhere
cut of the world, ne čine mi se razlozima dovoljnim da se
objasne nastanak Konja iz Abdere, Perjanog jastuka, Tlen,
Ukbar, Orbis Tercijusa, Morelovog izuma, Kuće od šećera,
Tajnog oružja ili Potopljene kuće, koji po redu pripadaju
gorepomenutim piscima. 6
Evo nekoliko stranica o mom sopstvenom iskustvu na
polju stvaralaštva koje čuva još primetne sličnosti sa
„gotskom“ dimenzijom. Možda će one pružiti po neki
elemenat koji će biti od koristi kritici; to je jedini razlog zbog
kojeg se odlučujem da govorim o samom sebi u ovom
kontekstu, a da usput pomenem pisce svetske književnosti sa
kojima smo mi Rioplatenjci imali i imamo odnose koji
takođe mogu doprineti da se bolje razume naš doprinos
jednoj tako posebnoj i tako fascinantnoj liniji u književnosti.
Svako dete je u načelu gotski nastrojeno, osim ako mu

6
U prvoj priči, konji mutanti zauzimaju jedan grad, koji je in
extremis oslobodio Herkul. U Perjanom jastuku, jedna žena umire,
naoko od anemije, ali kad njen muž podigne jastuk sa samrtne
postelje, primećuje da je izuzetno težak... Borhesova priča i roman
Bjoj Kasaresa opšte su poznati. U Kući od šećera, neko ko se zove
Kristina gleda kako je polako zamenjuje neko ko se zove Violeta.
Tajno oružje daje odgovor na istu opsesiju, ali u nedvosmisleno
tragičnoj atmosferi. Potopljena kuća uvodi nas u dom u kojem sve
pluta na vodi, od vlasnice u svom krevetu do sveća postavljenih u
činijice za puding. Želeo bih da dodam kako prethodnika gotskog
žanra u Rio de la Plati ima malo i da su uglavnom bezoblični;
ostaju imena Huane Manuele Goriti (1818-1892), koja se, po Žanu
Andreu, najviše primakla anglosaksonskom gotskom modelu, i
Eduarda Ladislaa Olmberga (1852-1937), čiji tekstovi bez
preterane oštroumnosti prolaze kroz sve varijante gotske
književnosti.
se na putu ne ispreči nemilosrdno obrazovanje. U Argentini
moga detinjstva, obrazovanje je bilo daleko od
nemilosrdnog, i dečak Hulio nikada nije osetio da mu se
mašta sputava, nego su joj, baš naprotiv, jedna po svom
književnom ukusu krajnje gotska majka, kao i učiteljice koje
su dirljivo brkale maštu i znanje, išle na ruku.
Moja kuća, viđena iz perspektive detinjstva, takođe je
bila gotska, ne po arhitekturi, nego po nagomilanim užasima
koji su se rađali iz stvari i verovanja, iz slabo osvetljenih
hodnika i iz dokonih razgovora odraslih. Kako je to bio
jednostavan svet, lektira i praznoverice preplavile su jednu
slabo određenu stvarnost, te sam kao sasvim mali saznao da
vukodlak izlazi u noćima punog meseca, da je mandragora
plod vešala, da se na grobljima događaju grozomorne stvari,
da mrtvacima beskrajno rastu nokti i kosa, i da je u našoj kući
bio podrum u koji se niko nikad neće usuditi da siđe. Začudo,
ta porodica sklona prepričavanju najgorih užasa istovremeno
je gajila kult muške hrabrosti, i od malena su od mene
zahtevali da odlazim u noćne pohode koji je trebalo da me
očeliče, moja spavaća soba bila je tavan osvetljen svećom na
izdisaju na kraju stepeništa, gde me je uvek čekao strah
odeven u vampira ili avet. Niko nikada nije saznao za taj
strah, ili su se možda pretvarali da to ne znaju.
Možda sam zato, iz čiste potrebe da isteram đavola i bez
jasne svesti o naknadnim razlozima koji su me pokretali,
počeo da pišem pesme gde su mojoj porodici turobni tonovi
i nekrofilija izgledali sasvim prirodno i za pohvalu (moja
mati još i danas čuva, na nesreću van mog domašaja, jednu
pesmu po uzoru na Gavrana Edgara Alana Poa, koju sam
napisao u dvanaestoj godini, a možda i neke priče gde sami
Po i Viktor Igo iz Hana sa Islanda i Čoveka koji se smeje
raspravljaju o pravu na teme i atmosferu). Niko se nije brinuo
o tome šta ja čitam, tako da sam bez ikakve razlike prelazio
sa Montenjevih Ogleda na đavolske pohode doktora Fu
Mančua Saksa Romera, i sa Pjera Lotija, dragog mojoj majci,
na priče strave i užasa Orasija Kiroge. Kad god vidim neku
biblioteku u kojoj se napajaju lepo vaspitana deca, pomislim
kako sam imao sreće; niko za mene nije izabrao knjige koje
treba da čitam, niko se nije uzbudio što su mi se natprirodno
i fantastično nametnuli kao jednako vredni načelima fizike
ili bitkama za nacionalnu nezavisnost.
Ako su sva deca po prirodi gotski nastrojena, brzo sam
otkrio da je većina mojih školskih drugova već bila
podvrgnuta zakonima socrealizma; negde sam pričao o
svojoj zbunjenosti i razočaranju u prijatelja koji mi je s
prezirom vratio Tajnu Vilhelma Storica Žila Verna, rekavši
lakonski: „Previše je fantastična.“ Kauboji i gangsteri brzo
su svrgnuli aveti i vukodlake i ja sam ostao usamljen u svom
carstvu oivičenom stravom, Srednji vek me je osvojio,
mračan i koban, sa Valterom Skotom, sa Eženom Sijem
(Sinove naroda sam čitao sa najvećim oduševljenjem). Ja
ništa nisam znao o gotskoj književnosti u pravom smislu
reči, i još uvek je smešno što sam velike pisce tog žanra
otkrio tek deset ili petnaest godina kasnije, kada sam na
engleskom čitao Horasa Volpola, Lefanija, Meri Šeli i
„Monka“ Luisa. Pripremljen u detinjstvu, po prirodi
naklonjen fantastici, onom uncanny u knjigama i
svakodnevnom životu, ta velika loša književnost našla je, u
sasvim drugom vremenu, jednog čitaoca od onakvih kakvi
su bili čitaoci njenoga vremena, spremnog da igra igru, da
prihvati neprihvatljivo, da živi neprestano u stanju koje je
Kolridž nazivao suspension of disbelief.
Negde u to vreme počeo sam da pišem priče; prva serija
ostala je neobjavljena jer, premda su teme bile izvrsne,
književni postupak nije ih projektovao sa snagom koju su
imale u mojoj mašti, a suprotno većini mladih pisaca shvatao
sam da još nije bio kucnuo čas za objavljivanje. Kad sam se
odlučio da objavim neke priče, imao sam već trideset i pet
godina i hiljade pročitanih knjiga za sobom. Zato, uprkos
zanimanju za gotsku književnost, kritičko osećanje me je
nateralo da tajanstveno i fantastično potražim u sasvim
drugačijim oblastima, premda verujem da ih bez nje nikada
ne bih pronašao. Trag pisaca kao što je Edgar Alan Po – koji
genijalno produžava gotsku književnost sve do polovine
prošlog veka – neporeciv je na najdubljem planu mnogih od
mojih priča; verujem da bez Ligeje, bez Pada kuće Ašera, u
meni ne bi nastala ova sklonost ka fantastici koja me osvaja
u najneočekivanijim trenucima i navodi me da u pisanju
nađem jedini mogući način da prekoračim izvesne granice,
da se smestim u oblast drugog. Ali od prvog trenutka, dok
sam još bio vrlo mlad, nešto mi je ukazalo da se formalan put
ka toj drugosti ne nalazi u književnim trikovima bez kojih
gotska književnost ne dostiže svoj toliko slavni „patos“, da
on nije u toj jezičkoj scenografiji koja se sastoji u tome da se
čitalac od samog početka začudi, da se mračnim ambijentom
dovede u određeno stanje kako bi se primorao da poslušno
podlegne tajni i užasu.
Baš naprotiv, najbolji deo zaostavštine gotske
književnosti u našem se vremenu ispoljava kroz opštu
dezinfekciju njene zastarele scenografije, u ironičnom
odbacivanju svih „gimmicks“ i ,,props“ kojima su se služili
Volpol, Lefani i drugi veliki gotski pripovedači. Nema
potrebe ni da se kaže kako je ta reakcija mnogo prethodila
našem vremenu; u jeku engleskog romantizma, Tomas Lav
Pikok se podsmevao tom žanru u svojoj divnoj Nightmare
Abbey, a taj podsmeh je dostigao vrhunac krajem veka na
stranicama Kentervilskog duha Oskara Vajlda. Međutim...
Film, na primer. Ne verujem da filmski gledalac, koji je,
naravno, i čitalac romana, boluje od opasnog udvajanja
ličnosti, uprkos čemu prihvata – ja prvi, i to sa uživanjem –
da mu se na ekranu prikazuje gotsko u najsirovijem obliku,
uz najprepoznatljiviju atmosferu, dekor i trikove. Reći ćete
da taj gledalac ironično uživa u stravi vampirizma ili
preobražajima vukodlaka; što se mene tiče, ironija je samo
krajnje nepouzdano sredstvo kojim se borim da me strah ne
obuzme previše, i uz pomoć kojeg samog sebe podsećam da
se nalazim na stolici u bioskopskoj dvorani. A kada gledam
filmove kao što su Kabinet doktora Kaligarija,
Frankenštajn, Noć živih mrtvaca, nema te ironije ni distance
koja bi me spasla od straha, od učestvovanja u onome što se
tamo dešava. Gotska scenografija, prognana iz najbolje
fantastične književnosti našeg doba, nalazi izvanrednog
naslednika u filmu; i dete koje i dalje neutaživo postoji u
meni i tolikim drugim ljudima, lišen obzira kakve ima
obrazovan odrastao čovek, ponovo silazi niz mračno
stepenište koje vodi u kripte gde ga među paučinom, slepim
miševima i sarkofazima čeka strava i užas.
Drago mi je što je tako, pošto je gotski film kao neki
čudesan vremeplov koji nas na nekoliko časova vraća u način
života i postojanja onih koji su stvorili gotski roman i onih
koji su ga sa strašću čitali. Izvan filma i pred štampanom
rečju nije moguć taj povratak u delimičnu nevinost, ili je
moguć samo u najnižem stepenu. Ovde mislim na Drakulu,
veliki roman Brama Stokera, koji se krajem prošlog veka
usudio da napiše knjigu naizgled neprihvatljivu za svoje
vreme. Dovoljno je početi sa čitanjem pa da se primeti
suštinska razlika koja razdvaja Stokerovu optiku od optike
jednog Volpola ili Matjurina. Shvatajući da nije moguće
izvornu gotiku nastavljati u jedno krajnje kritičko doba,
Stoker pribegava postupku koji bi bio tužan da se
istovremeno nije pokazao kao toliko oštrouman i delotvoran,
ne samo po tome što je napravio likove nesposobne da shvate
istinu koja im se šepuri pred nosom od prvih epizoda, nego
još smatra i da se podrazumeva da će čitalac odmah otkriti
šta se dešava, ali će se ponašati kao „džentlmen“ i praviti se
lud kako ne bi pokvario zabavu. Stoker zna da naivnost u
književnosti više ne postoji, ali snagom talenta uspeva da za
uzvrat stvori saučesnike i natera ih da se pokore pravilima
igre, na šta smo svi mi koji se divimo grofu Drakuli pristali
bez oklevanja.
Sasvim je, nažalost, suprotan stav koji zauzima delo H.
F. Lavkrafta, čiji me je ugled uvek zbunjivao. Premda je
napisao jednu priču dostojnu divljenja – Boja koja je pala s
neba – njegovo delo u celini pati od nepodnošljive
anahronosti vizije. Ubeđen u vrednost svojih književnih
efekata, Lavkraft predstavlja naličje Brama Stokera utoliko
što zanemaruje bilo kakvo saživljavanje sa čitaocem i,
naprotiv, pokušava da ga hipnotiše pribegavajući sredstvima
koja bi bila delotvorna u vreme gde Retklif, ali su sada
smešna, barem u Rio de la Plati. Lavkraftova tehnika je
primitivna: pre nego što razradi natprirodne ili fantastične
događaje, lagano podiže zavesu ispred jednoličnog
uzastopnog nizanja jezivih pejzaža, zagušljivih magli i
zloglasnih močvara, prepotopskih mitologija i mnogonogih
stvorenja koja potiču iz nekog dijaboličnog sveta. Ako bi,
međutim, Lavkraftovo delo pripadalo filmu, ja bih ga primao
sa popriličnim strahom, ali pošto je to književno delo,
jednolično ponavljanje detinjastog rečnika i opštepoznatih
scena dovoljni su da u meni probude nesavladivu dosadu.
Nema sumnje da je na ovom polju kritički osećaj prema
filmu mnogo manje zahtevan nego prema književnosti.
Mislim na razliku koju je Frojd davno uveo u svojoj čuvenoj
studiji o Unheimlich (približno: uznemiravajuće koje potiče
iz razumu prihvatljive svakodnevice) a koju je Moriš
Ričardson preispitao u svojoj studiji o izvanrednim
fantastičnim pričama V. F. Harvija. Tamo je Frojd ukazivao
kako u bajkama stvarnost automatski ostaje po strani kako bi
se ušlo u animistički sistem verovanja koji je civilizacija već
prevazišla i prognala ga u ravan puke razonode ili detinjarije.
Ali stvar stoji drugačije ako pisac želi da se kreće u svetu
obične stvarnosti, jer tu čudne ili neobične pojave, koje se u
bajkama smesta prihvataju, neizbežno izazivaju unheimlich
osećanje, koje Englezi nazivaju uncanny, i za šta nema
tačnog ekvivalenta u španskom ili francuskom. Pisac čak, po
Frojdu, može da pojača efekat tih pojava ukoliko ih smesti u
svakodnevnu stvarnost, jer se koristi verovanjima i
sujeverjima za koja smo smatrali da su prevaziđena a koja se
vraćaju, kao prave aveti, u po bela dana. I to objašnjava,
dodaje sa svoje strane Ričardson, zašto je vrhunac gotske
književnosti bio u XVIII veku a vrhunac priča o duhovima u
XIX, jer su najveću delotvornost mogle dostići u navodno
racionalističkim vremenima u kojima su sujeverja naizgled
bila potpuno prevaziđena.
Ova digresija navodi nas da se upitamo, u vezi sa
gotskim duhom, ne ostavljamo li za sobom pri ulasku u
bioskop kulturni aparat koji nam je pisana reč strogo
nametnula još od prve školske klupe, ne vraćamo li se u
prevashodno audiovizuelni stadijum koji bi odgovarao stanju
u kojem se nalazi dete pred bajkom; zatim, vrativši se na
pisanu reč, kritički osećaj se budi u svoj svojoj zahtevnosti,
a u mom slučaju, dovodi me dotle da odbacujem granginjol
jednog Lavkrafta koji sam samo nekoliko časova ranije
prihvatao u bilo kom dobrom filmu strave i užasa. 7
Da završim tamo gde su ove beleške počele: Mislim da
smo mi, pisci i čitaoci Rio de la Plate, tražili gotsko na
najzavidnijem nivou mašte i pisanja. Zajedno sa Edgarom
Alanom Poom, autorima kao što su Bekford, Stivenson,
Vilije de l’Il Adam, Prosper Merime, u Uskoj Veneri i

7
Pisana reč, dakle. Kako, međutim, to pomiriti sa rezervama
anglosaksonskih kritičara u vezi sa Edgarom Alanom Poom,
zasnovanim upravo na njegovom pisanju, koje smatraju za
afektirano, pompezno, i često ,,corny“, to jest pretenciozno? Mi
argentinski i francuski čitaoci upoznali smo Poa u prevodu, a u
ovom drugom slučaju prevodilac je bio ništa manje nego Bodler [U
prvom, argentinskom, bio je to ništa manje nego Hulio Kortasar.
Prim. prev.]: paradoksalno, to je moglo uticati da užas i čudnovatost
u njegovim najboljim pričama dođu do nas a da naša kritička, a pre
svega estetička inteligencija ne otrpi teret nesavršene forme koji se,
u najgorem slučaju, mogao pripisati prevodu. A ipak, u poređenju
sa očiglednom rudimentarnošću retorike jednog Lavkrafta i
njegovih previše čestih evropskih podražavalaca, Poovi nedostaci
postaju beznačajni i više pripadaju njegovom vremenu nego njemu
samom. Ako mi se pri ponovnom čitanju njegovih priča i učini da
su očigledni neki pompezni izrazi, njihov učinak ostaje zanemarljiv
u poređenju sa čudesnom pripovedačkom snagom koja od Berenise,
Crne mačke i tolikih drugih priča čini konačni vrhunac gotskog
duha u jednom dobu koje već ulazi u nove književne dimenzije.
Lokisu, ,,Saki“, Lord Danseni, Gustav Majrink, Embrouz
Birs, Dino Bucati i toliki drugi, oni predstavljaju neke od
mnogobrojnih primera asimilovanja, gde je fantastično koje
nam je svojstveno pronašlo tle koje nema nikakve veze sa
književnošću mnogo primarnijeg nivoa, koji i dalje
predstavlja jaram za pisce i čitaoce drugih podneblja. Naš
susret sa tajnom ostvaren je u drugom pravcu, i mislim da
smo primili uticaj gotskog ne zapadajući u grešku da ga
naivno podražavamo samo spolja; u krajnjoj liniji, to je
najveća počast koju ukazujemo tolikim dragim, starim
majstorima.
POGOVOR

Hulio Kortasar se rodio u Briselu, 26. avgusta 1914.

godine. Njegovi roditelji, Argentinci, tu su se nalazili
poslovno, a porodica se vratila u Banfild, predgrađe Buenos
Ajresa, kada je Hulio imao četiri godine.
Odrastao je među ženama – sa majkom, tetkom i sestrom
– jer ih je otac napustio dok je on bio dete.
U mladosti je bio učitelj, a kasnije i profesor francuske
književnosti na Univerzitetu Kujo, 1944. godine. Taj posao
morao je napustiti po dolasku Perona na vlast. Čak je bio i
zatvaran jer je učestvovao u nekom univerzitetskom
protestu. Sa naivnošću deteta, Kortasar je čitavog života
želeo novi i bolji svet, nove i bolje muškarce i žene, novu i
bolju Latinsku Ameriku i ozbiljniji položaj intelektualca u
njoj.
 Po povratku u Buenos Ajres, školovao se da postane
javni prevodilac i tumač.
Kada je dobio stipendiju francuske vlade, 1951. godine,
otišao je u Pariz, i kasnije je u Argentinu dolazio samo u
posetu porodici. Godine 1952. Kortasar je počeo da radi za
UNESKO, gde je kao prevodilac proveo preko dvadeset
godina, a kasnije je povremeno pozivan kao savetnik. Ostao
je da živi, većim delom godine, u Parizu, a preko leta u
Senjonu, na jugu Francuske, sve do smrti. Francusko
državljanstvo uzeo je 1981. godine. Krajem 1983. poslednji
put je bio u Argentini. Umro je i sahranjen u Parizu, februara
1984.
Kortasar je za života objavio četiri romana: Nagrade
(Los premios, 1960), Školice (Rayuela, 1963), 62, slagalica
(62 Modelo para armar, 1968), Manuelova knjiga (Libro de
Manuel, 1973). Školice (kod nas objavljene u prevodu Silvije
Monros-Stojaković 1984) pretvorile su ga u kultnog pisca za
generacije mladih ljudi.
Specifično kortasarovske su knjige-svaštare, odnosno
zbirke raznorodnih tekstova, priča, ogleda, pesama, citata,
fotografija, crteža, itd, kao što su Put oko dana za osamdeset
svetova (La vuelta al dia en ochenta mundos, 1967) ili
Poslednja runda (Ultimo round, 1969). I, naravno, neobični
putopisi: Buenos Aires, Buenos Aires (1968), i, možda
najzanimljiviji, Autonauti na kosmodrumu ili Vanvremensko
putovanje od Pariza do Marseja (Los autonautas de la
cosmopista o Un viaje atemporal Paris – Marsella, 1983),
knjiga koju je Kortasar napravio zajedno sa Karol Danlop,
jednostavna priča o putovanju autoputem koji vodi iz Pariza
za Marsej; u pitanju je „brodski dnevnik“ male pustolovine
u kojoj dvoje autora ne silaze sa autoputa, ali putuju polako,
posećujući po dva parkinga na dan. Tačno trideset i dva dana
putovanja prate se kroz zabeleške, opise Parkinglandije,
priče, pisma, fotografije, jelovnike, dnevnike, pa čak i crteže.
Posthumno su objavljeni njegovi romani Ispit (El
examen, napisan 1950, a objavljen 1986), Divertimento
(napisan 1949. a objavljen 1988; u prevodu Katarine Mutić
na srpskom se pojavio 1995), Dnevnik Andresa Fave (Diario
de Andres Fava, tekst nastao najpre kao deo romana
Divertimento, dnevnik jednog od junaka, koji je postao
toliko obiman i ispovedan, da ga je Kortasar izdvojio iz te
knjige i sačuvao kao zasebno delo, objavljeno 1995).
Mada je prva knjiga koju je Kortasar objavio bila
dramska poema Kraljevi (Los Reyes, 1949), tek 1995. su
objavljena i ostala njegova scenska dela: prvo, Komad u tri
scene (Pieza en tres escenas), lirsko je i nadrealističko; drugi
komad, Tiempo de barrilete (naslov je višeznačan, mogao bi
se prevesti, na primer, i kao Vreme (za) (papirnatog) zmaja)
pripada dobu kada je Kortasar počeo da se okreće
buntovnijoj, manje „ozbiljnoj“ književnosti. Treći je Ništa za
Peuahoa (Nada a Pehuajo), takođe jednočinka, ali
najobimnija od ove tri; ona se najviše približava scenskim
zahtevima; tu je i radio-drama Zbogom, Robinsone (Adiôs,
Robinson), koja je nastala kasnije.
Ostalo je, međutim, još neobjavljenih dela u zaostavštini
Hulija Kortasara. Njegova poezija skoro da i nije
preštampavana – prva zbirka pesama, Prisustva
(Presencias), koju je objavio 1938. pod pseudonimom Hulio
Denis, i zbirka Pameos y meopas (za „prevod“ ovog naslova
mogli bismo predložiti, recimo, Pemoe i meope, ili Pemse i
smepe, 1971), mada je deo pesama iz ove druge zbirke
objavljen i u knjizi Osim praskozorja (Salva el crepûsculo,
još jedan višesmislen naslov, za knjigu koju je takođe teško
žanrovski svrstavati) iz 1984. godine.
Kada je Kortasar počinjao da objavljuje, krajem
četrdesetih godina, svojim prvim knjigama – dramskom
poemom Kraljevi (1948) i zbirkom pripovedaka Zverinjak
(1951) – svrstao se među kultivisanije, prefinjenije,
intelektualnije pisce, više okrenute evropskim
književnostima, pre svega anglosaksonskoj i francuskoj.
 „Ne mogu da poreknem svoje duboko pozvanje koje je
nastalo možda zbog činjenice da sam se rodio u Belgiji i
govorio samo francuski u ranom detinjstvu; veoma dubok
dodir sa kulturom, sa duhovnim vrednostima Francuske. Sa
deset ili dvanaest godina ponovo sam otkrio francuski jezik
za svoj račun i počeo da čitam na francuskom, i na veliko
zaprepašćenje nekih mojih sunarodnika mnogo puta sam
rekao da u mojoj biblioteci ima više knjiga na francuskom
nego na španskom ili engleskom, i to je tačno. /.../ Ja u stvari
nisam pofrancužen, istovremeno sam više Argentinac od
Argentinaca. To moji sunarodnici znaju. To je možda otuda
što su svi moji dvojnici u meni istovremeno. Postoji jedan
vrlo francuski Kortasar a postoji i drugi duboko argentinski,
i njih dvojica su savršeno razdvojeni.“ 8
Borhesov uticaj u njegovim ranim delima bio je snažan,
mada se nije ogledao ni u temama, ni u jeziku; pre bi se
moglo reći da je, kako sam Kortasar kaže, bio u pitanju
„moralni uticaj“: „Mislim da je Borhes naučio mene i čitavu
našu generaciju strogosti, neumoljivosti prema samom sebi,
tome da se ne objavljuje ništa što nije književno veoma
korektno9.“ Sa druge strane, tu su i uticaji Orasija Kiroge i
Roberta Arlta, kako ih Kortasar naziva, „populističkih
pisaca“. U Kortasaru su se, dakle, ukrstili uticaji Floride,
argentinske avangardne književne grupe koja je predstavljala
otelotvorenje kosmopolitskog duha, i Boeda, društveno
angažovane književne grupe, čije je i samo ime nastalo po
neuglednoj periferijskoj ulici u Buenos Ajresu, tipičnoj za
sirotinjske kvartove. Buenos Ajres, kao jedna od važnih
Kortasarovih tema, jeste jednim delom Borhesov Buenos
Ajres, fantastičan i izmišljen, grad mitske sudbine,
metafizičke smrti i večnosti, a sa druge strane, to je i Buenos

8
Evelyn Picon Garfield, Cortâzar por Cortâzar, Biblioteca
Universidad Veracruzana, Xalapa-México, 1981, str. 50.
9
Evelyn Picon Garfield, Cortázar por Cortázar, Biblioteca
Universidad Veracruzana, Xalapa – México, 1981, str. 11-12.
Ajres jednog Arlta, više vezan za stvarne ulice i život na
njima, senzualniji, erotskiji.
Otuda su Kortasarove priče istovremeno veoma
realistične i veoma fantastične. Odnosno, fantastično nastaje
iz neke sasvim realističke situacije, iz neke svakodnevne
epizode, među običnim ljudima. Kortasarove fantastične
priče su nešto sasvim različito i od fantastičnih priča XIX
veka, kao i od Borhesovih – i u jednom i u drugom slučaju,
fantastično je osnovni razlog iz kojeg priča uopšte nastaje.
Kod Kortasara, međutim, fantastično u priču ulazi sasvim
iznenada.
Kortasar je često u svojim esejima, i u razgovorima,
govorio o načinu na koji nastaju njegove priče, i ovo
objašnjenje o nastanku njegove rane priče Zaposednuta kuća
može se smatrati karakterističnim: „To pismo sam napisao
jednog jutra kad je bila strašna vrućina u Buenos Ajresu
usred leta, bio sam u pidžami, jako dobro se sećam, samo što
sam ustao iz kreveta u sedam ujutro sa osećanjem straha jer
sam baš sanjao priču. To je jedna od najoniričnijih priča. Ja
nisam sanjao baš samu priču nego situaciju u priči. U njoj
nije bilo ničega incestuoznog. Bio sam sam u nekoj veoma
čudnoj kući sa hodnicima i uglovima i sve je bilo sasvim
obično, više se ne sećam šta sam u snu radio. U nekom
trenutku, iz jednog od uglova se vrlo jasno čuo neki šum, i tu
je već nastao osećaj košmara. Tamo je bilo nečega što me je
ispunjavalo užasom kakvog ima samo u košmarima. Onda
sam poleteo da zatvorim vrata i da navučem reze kako bih
pretnju ostavio sa one druge strane. Onda sam na trenutak
osetio mir i kao da je san ponovo postao miran. Ali je onda
sa ove strane vrata opet počeo osećaj straha. Probudio sam
se sa osećajem teskobe zbog tog košmara. To buđenje je,
opet, značilo isto što i konačno izbacivanje iz samog sna.
Onda se jako dobro sećam kako sam onako u pidžami, ne
opravši zube i ne očešljavši se, seo za pisaću mašinu i za
jedan sat – priča je vrlo kratka – za sat i po je bila napisana.
Iz tehničkih razloga nastali su brat i sestra i tako je
organizovan čitav sadržaj priče.“ 10

O ovom izboru

Prva je, najvećim delom, objavljena 1982. u prevodu

Mirjane Božin, pod naslovom Priručnik za pevanje i
plakanje, a druga u knjizi Dnevnik o priči 1987, u prevodu
A. M. M.). Ovde, međutim, nema nekih pripovedaka koje bi
svakako tematski i po svom značaju morale biti svrstane u
ovaj izbor, zato što su već objavljene u nekim ranijim
izborima (u Tajnom oružju, u izboru i prevodu Radoja
Tatića, 1969, u već pomenutom Dnevniku o priči, u
Poslednjim Kortasarovim školicama Silvije Monros-
Stojaković, 1991).
Iz zbirke Zverinjak (Bestiario, 1951) izabrane su priče
„Zaposednuta kuća“, „Pismo jednoj gospođici u Parizu“ i
„Zverinjak“, iz Kraja igre (Final del juego, 1956) „Nemojte
kriviti nikoga“, „Zagrađena vrata“, „Menade“ i „Idol“,
„Kiklada“, iz zbirke Tajno oružje (Las armas secretas, 1959)
„Mamina pisma“, iz zbirke Sve vatre vatra (Todos los fuegos
el fuego, 1966), „Uputstva za Džona Hauela“. Iz Oktaedra
(Octaedro, 1974) uzeta je priča „Severove faze“, iz zbirke
Neko ko se tuda smuca (Alguien que anda por ahí, 1977) „U
Bobijevo ime“ i „Sastanak sa crvenim kružokom“, iz knjige
Toliko volimo Gtendu (Queremos tanto a Glenda, 1980)
naslovna pripovetka, „Priča sa crnim udovicama“ i „Zapis u
beležnici“, a iz knjige Raskorak (Deshoras, 1983) „Drugo
putovanje“ i „Boca u moru“.
Uz ovih sedamnaest priča, kao dodatak smo uvrstili i tri
veoma važna Kortasarova teksta o fantastičnom i o
pripoveci. Tekst „O osećaju za fantastično“ objavljen je u

10
Evelyn Picón Garfield, Cortázar por Cortázar, Biblioteca
Universidad Veracruzana, Xalapa – México, 1981, str. 89.
Putu oko dana za osamdeset svetova, „O kratkoj priči i
njenoj okolini“ u Poslednjoj rundi, a „Beleške o gotskoj
književnosti u Rio de la Plati“ u časopisu Caravelle, broj 25,
za 1975. godinu.
Aleksandra Mančić Milić
 SADRŽAJ

Zaposednuta kuća ............................................................ 5

Pismo jednoj gospođici u Parizu ......................................11
Zverinjak ........................................................................19
Nemojte kriviti nikoga ....................................................35
Zagrađena vrata ..............................................................39
Menade...........................................................................47
Idol Kiklada ....................................................................60
Mamina pisma ................................................................68
Uputstva za Džona Hauela ..............................................87
Severove faze ............................................................... 100
U Bobijevo ime............................................................. 109
Sastanak sa crvenim kružokom...................................... 118
Toliko volimo Glendu ................................................... 126
Priča sa crnim udovicama.............................................. 133
Zapis u beležnici ........................................................... 143
Drugo putovanje ........................................................... 158
Boca u moru ................................................................. 170
Tri zapisa o fantastičnom i o pripoveci ......................... 177
O osećaju za fantastično ........................................... 177
O kratkoj priči i njenoj okolini .................................. 182
Beleške o gotskoj književnosti u Rio de la Plati......... 192
Pogovor ........................................................................ 200
 Izdavačko preduzeće
RAD
Beograd, Moše Pijade 12
*
Glavni urednik
JOVICA AĆIN
*
Za izdavača
ZORAN VUČIĆ
*
Lektor
MIROSLAVA STOJKOVIĆ
*
Tehnički urednik
MILAN MILETIĆ
*
Korektori
MILADIN ĆULAFIĆ
BOJANA STRUNJAŠ
*
Nacrt za korice
JANKO KRAJŠEK
Realizacija
ALJOŠA LAZOVIĆ
*
Priprema teksta
Grafički studio RAD
*
Štampa
Zuhra, Beograd