Наслов изворника

Димитар Башевски
Бунар
Слово, Скопје, 2001.

© Димитар Башевски
© за српски језик: „Архипелаг“, 2010.

obrada: Lena
www.balkandownload.org
Димитар Башевски
БУНАР

Превод с македонског
Биљана Андоновска

Поговор
Јасмина Врбавац

Архипелаг
Београд, 2010.
 1.

Aкo не можеш да смислиш ништа, ако у глави немаш

нити реч за повест коју желиш да напишеш, тада кажи
истину да седиш пред белим листом папира стављеним у
писаћу машину, с руком завученом под каиш панталона,
држећи се за пенис као за једину ствар за коју можеш да
се ухватиш. Фројд би имао објашњење за овакво држање,
али не подижем поглед ка његовим делима десно на
полици. Народ би, опет, рекао: Држи се као слеп за штап!
Слеп и глув, заиста, празан као празна тиква која виси у
ћошку с попречне греде на балкону. Лист бео и празан, без
иједног црног слова на њему, али ja то ни не примећујем
сасвим. Изгубљен сам негде, a то негде, не узвраћа ми
ништа, нема одзива из света. У панталонама, од
повременог подстицања, осећам мало узбуђење, рука ми
се полако пуни, и то ми je некаква утеха. Раније, док сам
био млађи, сексуални подухвати били су и излаз и успех. A
сада, изгледа да важније постају моје „културне“ потребе.
Има људи који на рачун тога у познијим годинама много
једу.
Имам педесет година, ни млад да правим планове за
подизање великих грађевина, ни стар да се предам
равнодушности. Желим да калим вољу на узвишеностима,
на непредвидљивом и недохватљивом, на крупним
мислима, да одмахујем на свакодневне кавге, да у срцу
носим свечане двобоје и пелерине. Али, знам, када се
сунце свали на запад, треба сакупити дрва и жена треба
да ми опере кошуљу, треба чистити паучину која се све
више хвата пo појатама душе. Има тренутака када себе
видим као дрво испето на брег, али знам да дан тражи
свој дуг, да су ситне потребе смештене доле, у долини.
Ах, какав склад између човекове потребе дa себи
поставља високе идеале и свести дa се мора одговорити
на потребе свакодневља! Kao да ово пише човек који, ако
и није успео да успостави такав складу свакодневном
животу, свакако дa јесте поставио у ред својих вредности
и стремио дa гa оствари. Али, сада видим, ствари стоје
другaчије, јер вредности које je он држао пред собом као
црквене таблице, доживљавао je у суштини као товар
који му је насилно натоварен, a за његове кошуље и за
ватру у кући и у нама, и још за замрзиваче којима је
пропадало дно, за разглављене поклопце клозетских
шоља, за штекере без жице за уземљење, за цеви ф-15 за
одвод воде из машине за прање и цеви за довод топле воде
на којима се нахватао креч, за недовољни притисак воде
у купатилу и превелики притисаку његовим ушима, за
лекове за дете који нису могли да се нађу на рецепт, a
могли су да се нађу ма гдe, на другом крају грaдa, за
писма с топлим поздравима његовим родитељима који су
живели на другом крају света и за телефонска извињења
мојим родитељима у истом граду што их нисмо
посетили за славу, јер je, зар не, он опет морао да се
задржи на послу, за леву ципелу cваког пара ципела
купљеног за млађу ћерку, која je жуљала на глежњу па ју
је требало разлабавити код мајстора Младена, за молере
који су могли да дођу само ако je он на путу, јер, зна се,
праве страшан неред у кући, и који пију, један слатку
кафу, други горку, a трећи чај, и који не једу cви исту
сарму с месом у размери 700 грама јунећег, 300 свињског,
јер je таква вepa jeднoг од њих, пa му треба испржити
јаја и то у лонцу, пошто до тигања не може да се дође од
мнoгo набацаних ствари, за маскенбал старије ћерке у
школи за стране језике и за разговор с професором
математике, који је хтео дa je обори на поправни испит,
a потом и с професором физичког васпитања, јер je
бежала са часова, за пса који од мирног седења почиње да
повраћа, за папагаја розелу који je умирао од глади док му
неко није подсекао кљун, за моје болести и абортусе за
cвe то била сам надлежна ja, ja сам била тип жене
супруге, он ме је просто препознао у тој квалификационој
групи коју је предвиђала нека научна студија о типовима
жена... Дакле, ја сам била „скројена“ тако да бринем за
„ситне“ послове. Уосталом, као што ми се пребацује,
којим сам успехом могла ја да се похвалим? Какав
сарказам! Caдa, када с дистанце читам овај рукопис,
кажем себи, добро, барем сам рашчистила. Сам он ми је
помогао.
Oкo стубића балкона исплела се пузавица која je сада
живнула на сунцу. Однекуд издалека допире копање
мотиком. Осећам ударе и тихи мирис земље која се рони.
Кочи ме мисао да je све што желим да напишем у својој
повести, која ми се упорно опире, не да се, можда већ
казано, заправо, скепса да не бих рекао ништа ново што
свет већ не зна и није искусио. Прочитао сам негде да смо
још пре три хиљаде година дошли до свих важних идеја,
можда сада само стављамо нови пламен на стари угљен. A
и о природи, немам шта да приповедам о природи, када се
она сама приповеда прелазећи дан и ноћ путем пo
установљеном ритму. Зашто сам онда овде у Маказару,
свом родном месту, на само пола километра од старог пута
Вија Игњацио?
Човек се поузда у то да оде, потражи мир, a онда га тај
мир, ево, претвара у биће тупо и застрашено пред
одговорношћу за одлуку коју je саопштило другима, као
једину и целосну истину, да одлази, ни мање ни више,
зарад писања. Али ja сам, треба рећи, отишао и због још
нечега, нечега што би требало објаснити зова мог претка,
великог добротвора Николе Поца, чије име знам, a тек
мало од његових дела, која желим да упознам и, ако je
могуће, поновим их. A, сада, шта? Сада могу само да се
држим за пенис у растегнутим старим панталонама и,
уместо о повести, на прескок мислим о свему и свачему,
али ни о чему стамено, да мислим о Тери-Трајану, свом
пријатељу из детињства, који ми je ове сада изношене, али
и тада већ ношене панталоне дао у Гери, у Индијани, при
једној мојој посети тамо, мислећи да ми на Балкану још
немамо да се добро обучемо. Moja рука сада борави у тим
америчким панталонама тканим од мало вуне и више
теролина. Тамо, у Гери, у његовом салону, моја жена се
онесвестила (спојили су joj се горњи и доњи притисак услед
умора од лутања пo великим градовима) и он ме je искрено
пожалио и обећао ми да неће никоме рећи. Њихова кућа у
Маказару je урушена, заправо, једне половине нема, a
друга je зашла ееееј, натамо, ка путу, и виси као нагнут
знак питања. Мислим и о оном неуспешном говору који
сам држао пред исељеницима у Њукаелу. Чини ми се да
ми je половина живота прошла у сенци тих мојих
подбацивања, понекад стварних, понекад умишљених.
Чини ми се, да није било те склоноcти да се бавим
прошлим неуспесима, начинио бих корисна и можда чак и
велика дела. Али највише од свега притиска ме мисао да
сам кренуо у мисију са унутрашњом поруком коју нико не
разуме и питање je да ли ће се уопште разумети у
будућности. Људи ме гледају као што се гледа човек богаљ.
Чак се и мој брат, млађи од мене, пресељен у Мелбурн,
када je чуо за моју одлуку, охрабрио да ми напише: „Није
добро што си оставио посао...“ Један пријатељ одлуку да
напустим главни град, да будем такозвани слободни
уметник и градитељ, добрих намера и пуног срца, да
помогнем људима у Маказару, месту у које сам дошао, у
којем већ јесам, у пословима који су им потребни, a они не
могу да их обаве, назвао je судбоносном. Не могу да
разумем зашто судбоносна, то ме копка, можда ће се
касније показати зашто. Ретко кад се ствари откривају
одједном са свим резултатима и са свим последицама,
посебно људима попут мене, који не могу да још с првим
погледом процене све појединости и савладају сав волумен.
Треба ми времена за размишљање, времена за чуђење.
Покушавам да се загледам у природу у којој борави
некакав свеопшти и постојан разум, осенчен божанском
снагом. Али тамо не могу да пронађем сву помоћ управо
због тог постојаног разума, наспрам сложености и
непостојаности код нас људи.
Са чардака наше старе куће, коју смо последњих година
моја жена Агна и ja прилагодили за живот уредили смо
чардак, заменили диреке и већ труле даске на поду,
обновили искривљене рамове на прозорима, окречили собе
у бело, уништили, с великом тугом, ластавичија гнезда,
ставили тешку спорогорећу пећ за грејање зими,
проветрили тешки метални сандук који je задржао мирис
од пре седамдесет година када je био донесен из Америке
видим како се предео спушта ка долини из чијих се
мочвара дижу пластови пape ка небу. У подножју планина
и брда који окружују долину поређана су насеља из којих
увече трепери пo која светиљка. Понекад ми се чини да се
мало јато светиљки умањује и плашим се гашења. Иза себе
осећам како ромори река која Маказар дели на два дела и
оданде, преко, јуче се чуло вучење тестере и ковање. Људи
пролазе и одлазе за својим пословима, поздрављају ме, али
не радују се, изгледају запитано, као да им нешто у вези
са мном није јасно: Шта ja тражим овде, нисам ни шумар
ни ветеринар!
Има нечег што се не подудара с мојим успоменама. Зар
je мој био овај намћораст свет? A ja ево долазим овде, да
наводно узмем кључ, да ми душа не остане затворена.
Желим да савладам време и да се опет нађем у равнотежи.
Желим да свет посматрам с тачке с које и Бог посматра
нас тебе, мене, нашу веру, да закорачим за чудом што
вечито бива.
Да, чудо што вечито бива! Али то чудо не даје се лако, у
машини преда мном, осим белине папира, нема ничег
другог. A што се људи тиче, можда ћу се опет повезати с
њима, с њима на које сам мислио увек када сам у животу
био успешан и у исто време незадовољан што они не знају
за мој успех и што не добијам признање управо од њих. И
када понекад с писаћом машином излазим на балкон,
разодевен и раскриљен над целим простором, и док
ударам пo које слово и слушам да ли тај удар одјекује
далеко, они ме гледају чудно. Каже се да нико није постао
пророк у свом селу. Не разумем зашто то не би било
могуће! Ja, ево, заиста не разумем. И кажем: могуће je!
Изричем ово своје признање и ову своју решеност, чак и
да ми се узме за слабост.
Сто посто ми је он сам послао рукопис. Сада сам
сигурна да је баш он, иако сам одмах видела да је
пошиљалац неко измишљен. Само он зна шта је та кућа
значила за мене. Kao да копа по рани. Не заборавља се!
Шта сам мајстора пречекала и нахранила док су се
поново наслагале ћерамиде, док су се ишчисшили зидови
у великој соби и поново се измалтерисали, док се чардак
поплочао даскама, док су се направили нови пармаци, док
су се заменила поломљена стакла на прозорима. Шта ме
је посла стало док сам скројила завесице на прозорима,
шта шивења, шта вежења, a постељина, бео вез винова
лоза, да je поручујем све до Велеса. Шта сам тканина
накуповала, ону вермеле с црном основом, кошуљу с
црвеним и срменим везом, ћилиме са шаром долапа за
велику собу... Он ми je гoвopиo, на сваком се предмету у
кући види твоја љубав, твоје спокојство и ширина твоје
душе. Ja сам летела. Када je Рајна дошла у посету,
изненадила се, ти си се показала као највећи
традиционалиста у целој нашој генерацији, шта je ово
cвe уштиркано, све под конац испеглано, a само за једног
човека, заслужује ли онај пробисвет тако нешто, знам,
знам, сада ћеш зажмурити и peћи, е па на неки начин и
заслужује, како ме само лепо љуби, ха, ха!
Али, уистину сам летела! Коме гoд сам стигла,
говорила сам, љубав je чинила и ружно лепим и
поломљено здравим, и заволела сам тамошње људе. Он
ме je застрашивао дa ћe ме повредити својом грубом
душом, али ја се на то нисам обазирала, преда мном су
они исцељивали своје болести, није он био у праву, и
намћори су се осмехивали пред мојом озареношћу. Шта је
било нормалније за мене од тога да одлучим да му се, чим
завршим студију, придружим? A испало је да је он пошао
да се попне на неки замишљени врх Маказара изнад
својих ранијих сасељана и да с висине гледa на свет.
Примећујем да све чешће од радног стола бежим у
двориште и у баште. Радим физичке послове. Најзад, тај
ми се рад чини много лакшим од цепања ума за столом.
Што се тиче сељана, њих нико не може да разувери у
погледу тога. За врхунац муке они сматрају физички рад,
a умни, будући да га не разумеју и да их није мучио,
сматрају за лешкарење. Припремио сам једно парче земље
за јагоде, месечарке. Ископао сам улегнуто место ашовом,
с доста муке, јер одавно нисам копао, али за сађење je још
било рано. Био je тек крај марта. Када засадим јагоде,
биће потребна вода коју ћу морати да довлачим чак с
једног малог кладенца близу реке. Касније сам их посадио,
био je крај априла и, крајем маја, дошли су први цветови.
Један део баште иза куће некада je био виноград и чак и
данас ту избија лоза из старих чокота. Окопао сам
неколико око корена, обрезао их и поставио кочеве.
Ускоро су ми били захвални и пустили су младе лозице.
Изненадићу жену, говорио сам себи, видеће најзад она
шта je добар земљоделац и баштован! Косиром сам чистио
трње, тестером гране. Много година башта je била
напуштена и пуста. Почиње да се осећа траг људске руке и
благодарност баште којој пружам негу и коју спасавам од
заборава, коју враћам у живот, исказивала ми се сваког
дана. Од иза куће до баште која je била на узвишици
направио сам и степенице од камена. Послагао сам
степенике и обложио их каменим плочама, тако ефектно и
мајсторски да ћу, кад се на камење ухвати патина, с
неким моћи да се пошалим да су из римског доба, да je
тобож Хадријан прошао туда и изградио их својом
инжењеријом. Знам из књига о њему да je и он чезнуо за
једним парчетом земље у поодмаклим годинама,
император који je саздао законе и грађанима даровао
милост, желео je да се преда старој чежњи, док га je тело
још служило, да се врати у познати предео с песком на
брдашцима, с хумусом под сенкама борова и да чува
парче земље као што сељаци чувају своје, секиром ако
треба. Да, ja сам изградио те степенице, бришући
непрестано са чела зној, слан и сладак у исто време,
изградио сам степенице, моје дело je изменило простор,
изменила га je рука моја. Сада могу да се пењем у свет
горе и да силазим у свет доле и да гледам које време којем
дугује и мења га прошло будуће или обратно.
Средином априла добио сам прво писмо од жене.
„трудим се да се припремим и, чим буде могуће,
придружићу ти се. Потребно ми je време за завршавање
студије“ писала ми je она.
Поштар у Маказар долази три пута недељно. И дневник
„Време“ где сам до скоро био уредник, стиже ми три пута
недељно, и тек сам сада увидео да то нема никаквог
значаја.
О свему сам дознавао на време, само сам се ослободио
излишности. О ономе што се тицало тренутка, великим
земљотресима, поплавама, атентатима на државнике,
дознавао сам с малог радио-апарата, дневни курс страних
валута ме не занима. Али све то није толико важно, важан
je велики балон који je надуван у мени и који ми ствара
осећај као да лебдим. Сада знам зашто бежим у физички
рад. Он не оставља простор за двоумљење. Да ли на
тренутке потајно нисам желео да се деси нешто што ће
онемогућити да се до краја реализује моја одлука о
остајању у Маказару? Залегла клица, зараженост једним
животом сукоба и амбиција од којег сам бежао и заиста
желео да побегнем, опирала се у мени.
Ceo сам и, уместо моје повести која je још била само
Moja жеља, написао сам текст за „Време“ с насловом
„Маказар у путописима Јохана Барта из 1858“ Овај смели
германски путописац, како се за њега каже, јер je имао
храбрости да путује пo далеким и неистраженим
пределима, први je који, после Евлије Челебије, тако
опширно говори о Маказару. Он je, између осталог, писао:
„Кренули смо из места Ресне ка Монастиру. Од Ресне
води један кривудав пут нагоре до Дарванског прелаза. Ту
je Маказар, село од седамдесет кућа и око двеста
осамдесет житеља, и ту смо конаковали. Прихватила нас je
стража која чува прелаз и предала нас сеоском мухтару
који се старао о нама до нашег одласка следећег дана. Тих
дана сеоски старешина био je заузет, како нам je сам
причао, идејама и вољом једног великог добротвора,
трговца из Маказара у Истанбулу, пo имену Никола Поцо,
да почне изградњу нове цркве, да ископа велики бунар
насред села за добро житеља који су лутали за водом
наоколо пo изворима, да на свој рачун поправи
расклиматани мост на Маказарској реци и још неке друге
ствари. Маказар се налази високо и захватају га ветрови
који зими праве велике наносе снега. По тефтерима и по
сведочењу мухтара, село даје тридесет акчи годишње...“
Маказар je у изборној јединици број 24 и, пошто долазе
избори за Парламент, иако датум још није одређен,
историју места повезао сам са садашњицом, с
карактеристикама изборне јединице и с могућностима
политике у овом рејону. Ишчекивао сам „Време“ с великим
нестрпљењем. Узалуд. Текст нису објавили. Зар су ме
заборавили, само кратко време након мог одласка? По
свему што сам чуо оданде и по свему што сам искусио
током година и што сам наслућивао о будућности, код
мене се, можда неправедно и преурањено, створило такво
расположење да верујем да људи међу собом, и свако са
сваким, живе у неразумевању и да je због тога, на овај или
онај начин, на крају, свако увек на губитку. И најкрупније
речи као човечност, част, cpeћa, слобода, губе на својој
важности. Хоћу да покушам да, барем делу тих речи, овде
у Маказару, у месту које, рекох, треба да je брана протув
отуђења, доказ трајних вредности наслеђа, вратим поново
ту важност. Напрезао сам се да се не препустим осећају
повређености и да не одустанем од сваког напора. Да ли
људи заслужују да се напрежеш за њих? Вреди, рекао би
цинично Калигула, све док постоји макар још једна глава
да се стави под нож. Празан у себи пред празним и белим
листом, без оног такозваног унутрашњег стваралачког
замаха, престрашен сасвим неуспехом да се обликује ма
каква повест, кренуо сам у потрагу, у трагање за
чињеницама. Кад већ моје емоције не реагују, кад je
одсутна моја уобразиља, тада треба да захватим директно
прстима, да опечем руку.
Када читам, ево, повише, о степеницама, знам да то
није само литература, што се каже. Има тај човек
чудесан дар, смисао за склад. Знам да стварно постоје те
степенице и, ако их сасвим не потисне коров, отићи ћу
некада да их видим. Верујем да изгледају као да имају
патину неког минулог времена. Када смо изнова
малтерисали једну од соба, Симон није имао стрпљења
да глeдa како мајстори произвољно извлаче ивице,
посебно ивице око удубљених прозора. Један од мајстора
се правдао да му je мистрија, како je он гoвopиo,
искривљена. Онда замени мистрију, викао je Симон. И
још нешшо му je рекао: Удаљи се од ивице и уопште од
места које обликујеш и тек тада ћe ти поглед бити
тачан у одмеравању, показаће ти праве и криве линије!
Он je и сам узимао мистрију и малтер и малтерисао je.
„Нит’ се види“, како je говорио, „нит’ се провиди.“ Али
видим да су му овде степенице потребне да би исказао
своју сталну амбицију за успињањем, за неким видом
победе, о којој се иначе у свакодневном животу
устручавао да говори са свим поривом који је oceћao, док
у рукопису, пошто је фикција, што би рекли критичари,
нема психолошке кочнице. Дакле, није случајан онај
цитат из Калигуле: „Сведок постоји још једна глава да се
cтaви под нож. Он би био у стању да изваја главу,
најлепшу могућу, да би гa та глава обожавала, a да је
потом, ако затреба, стави под нож. “
Почео сам с посетом оној њиви у Даљанима, у којој сам
давно, седећи у топлој свеже изораној бразди која се
пушила гледао како вукови силазе низ гребен планине,
тамне четинаре насупрот пролетњој прозирности, гледао
како су две чавке опкорачиле, гладне, нашу ровиту земљу,
и како вукови пристижу за очевим стопама. Глађу je
почињало пролеће, попут новорођеног живота, отворених
уста. Ta њива je касније током година, напуштена од оца
зарад печалбе у Мелбурну, почела да се смањује.
Смањивала се свакодневно по мало, опкољена драчом, као
шагринска кожа, сува и згрчена, и како се она смањивала,
смањивао се и очев живот. Сам je господ са страхом гледао
како je, и поред растављености, био везао њихове судбине.
Отац и мајка, која га је у животу следила као сенка,
сенка погрбљена од рада и послушности, били су
сахрањени на гробљу Фицрој, наспрам вода великог
Пацифика, као не много заслужни, али трудољубиви
дошљаци. Када сам пре неколико година посетио њихов
гроб, нисам се осећао толико тужно, колико надреално.
Шта траже овде, у овој заједници робова, ово двоје
скромних људи из Маказара? Ту почивају, писало je
нашим ћириличним словима и на нашем језику, Трајан и
Велика Поцо... С друге стране парцела аустралијских
англиканаца, затим италијанских католика, Ираца, грчких
православаца... Преко пута велики Океан, свет сада
отворен, насупрот свим стешњавањима за време живота.
Стајао сам док није почела киша. Онда сам отишао, a они
су остали загледани са округлих сличица постављених на
крстове, ка воденом пространству, ка морским путевима
по којима су дошли и по којима се, никад више, неће
вратити.
Схватао сам да све што налазим јесу само фрагменти.
Како да се састави целина? Агна би рекла да je много од
овога што радим повезано с мојим Ja и да je то можда
понекад претерано и да je можда препрека да се свет
види са свим осенченостима и у свим нијансама. Плашим
се да напишем ма шта, јер се показало да мој живот као
да ступа по мојим већ раније написаним редовима и по
мојим написаним стиховима. Излази да су моје књиге моја
аутобиографија и да сада живим живот из тих књига,
можда ће тако бити и у будућности. Ma колико опрезан
био, низ слова и редове исцртавају се путеви и станице, и
ja затим идем по њима и застајем, чекам аутобус у који je
већ речено да ћу се попети. Плашим се да ћу завршити
као губитник.
У свом последњем писму, Агна ми пише: „Видим да си
непостојан. Нисам веровала да толико не држиш чврсто до
сопствених одлука. Једино што вреди јесте написати ту
повест коју си наумио, ако си наумио, све друго je дневна
заблуда, слабо и непостојано, као што je непостојан
маслачак поред тебе у ливади.“ Moja несигурност
протезала се и на ту страну: Да ли се радило о њеној
чврстини и несебичној подршци, или се радило о томе да
ће се, када и она дође у Маказар, коначно ту завршити
наше повремене међусобне размирице које су се јављале у
последње време? Ja сам чекао да дође, али она још није
долазила, заузета студијом коју је радила у Центру за
политиколошке студије, где се бавила истраживањима у
вези с проблемом власти.
„Завршавање студије постало ми je велика тешкоћа“,
писала ми je она. „Сама реч власт постала ми je тешко
подношљива. Плашим се да моје осећање овог проблема не
постане препрека за моје научне, непристрасне закључке.
Можда сам презасићена и, можда, преморена од случаја
мог оца, који je тешко преживео преврат.“
У том тренутку делило нас je близу триста километара и
нисам могао битно да joj помогнем, ако сам ja уопште
Moгao да joj у том погледу нешто помогнем. Што се тиче
њеног оца, он je скоро педест година био у врху власти, и
када je наступио онај слом, велики преврат система, није
могао да замисли себе без те власти. Дошао je до границе
да сиђе са ума, што би рекао народ. To његово страдање
његови саборци хтели су да тумаче као страдање због
изгубљених идеала. Ha ово су се они који су били на челу
промена цинично смешкали. Рекох, од Маказара до
главног града било je близу триста километара, не
превише, али довољно да се осети осамљеност, али, с друге
стране, и да се створи дистанца за размишљање о
сопственом и заједничком животу и о животу других,
света у окружењу.
Већ je била средина пролећа и предео je био бујан. У ово
време расте немир и расту очекивања и нестрпљивост да
се она остваре заједно с бубрењем земље и отварањем
пупољака. Писао сам о овоме Агни. „Драга Агна“, писао
сам joj, „овде je све већ обливено пролећним мирисом и
узнемирено од бујања живота. Све бубри, буја, и то
узнемирава. Осећа се долажење топлоте и раскоши.
Дошао сам овде да живот стегнем у једну повест, a видим
да je он нешто што се или живи или не живи. Да ли je он у
реченицама? Можда јесте, ако су оружје којим га човек
савладава црна слова. Могу да пукнем од зависти, али
немам ништа друго осим кутије оловних слова, како je
говорио онај писац Крлежа. To није много, говорио je он,
али je једино што je човек до данас измислио у одбрану
људског поноса. Тако се човек креће по тмини и
фосфоресцира на мрачном дну стварности, осветљавајући
своју тамну стазу сјајем тих слова. Власт, као што знаш,
има другачије путеве и друге начине. Знам да реагујеш на
ову реч и најважније je да се чуваш од превише бриге.
Поред себе имам твој осврт на галбрајтову студију
„Анатомија моћи“ и онај суптилни есеј о томе како су на
власт гледали Исус и његови ученици, посебно Павле. Ми
овде у Маказару немамо проблем са Исусом, нити с
Павлом, већ с међусобним кавгама Маказарчана. Често су
посвађани, пa не знаш хоће ли неко имати да ископа гроб,
или да ли ће барем хтети да плати. За новац најчешће
копа Јован, један многодетни отац, a бесплатно, понекад,
Атанас Бамбо. Можда си била у праву када си ми једном
за њега рекла да не копа бесплатно зато што je добар и
хуман, већ зато што je лаком и због тога има страх од
казне, пa гробове копа бесплатно да умири своју савест. Ja
памтим многе од породица и људи с којима сам живео у
детињству и мој однос je можда конзервиран на том
погледу из детињства, a ти можда Маказар гледаш ем
отвореније, ем критичкије. Да, искуство из неких
последњих посета говори ми да си ти у праву...“
Стварно, тих дана имао сам неке посете, за које би се
рекло да су биле праве посете, не просто пролажење-
одлажење крај дворишта или кроз двориште. Први који je
дошао био je Сотир Лековски. Било je предвечерје, ja сам
стајао над малом рупом до пола испуњеном гашеним
кречом који je остао по завршетку малтерисања куће
овде-онде. Он ми се придружио, црн и надут, испијен под
грудном кости као да je исувише стегнут каишем или
премро од глади. Увек je био с једном руком у џепу, a сада,
пак, са обема. Заузео je позу, колико се може, спокојног
човека који има времена за другог.
„Бре, Симоне“, каже ми, „исушио ти се креч. Зашто
држиш рупу отворену, што je не закопаш?“
„Зашто да je закопам“, кажем му ja, „креч je добар, као
маст је!“
„Ниси сипао воде“, каже он.
„Како нисам сипао“, кажем, „сипао сам воде.“
„Сув je, барут“, каже ми Сотир, „није за употребу“, и
гласно пљуцну кроз зубе мало пљувачке.
„Слушај “, досетих се ja, „да нећеш да га купиш?“
„Не ја“, каже он, „мој зет Пера. Он хоће.“
„Аха“, изустих ja, a он, видевши да сам прозрео да жели
да потцени мој креч, оде љутит.
Други који ме je посетио био je Коте Буџе. Он ми се
пожалио на три ствари: прво, што je у своје време
направио кућу на путу, друго, да je хтео да купи стан на
отплату у граду и треће, посао у државној фирми.
„Свакоме кажем“, почео je да говори он, држећи ручку
мотике између ногу (враћао се из баште), „свакоме
кажем“, поновио je, „није добро имати кућу на путу. Свако
хром и ћопав у пролазу застаје и куца на стакло, или баца
грумен земље или мали камичак, или издужује врат и
гледа нам у тигањ с храном и у флашу ракије, ако имамо.
Свако пијан застаће ти на улазу и олакшаће ти се, да
простиш, на дирек. Кажем Зорки, није ово неки живот,
треба да бежимо. Нађи стан у граду, као што су нашли и
као што су се снашли други, каже ми она. Иди, каже, код
Симона Поца, поразговарај, каже, да видиш шта ће ти
рећи. Па, рекох себи, да поразговарам, да те питам, ти
имаш познанства, да ли има прилике да ми помогнеш да
купим стан на отплату, али прво да средиш некако да
добијем посао у шећерани, у државној фирми, макар
сезонски у почетку.“
Шта ти je несрећа, кажем себи, човек хоће све одједном.
Гледам га неспретног, тражи од мене, али не притиска,
већ као колико да мине ред. Изгледа да га мучи Зорка.
„Шта има ново у Маказару“, питао сам га после неког
времена, да бих разговор одвратио од муке коју хоће да
ми натовари.
„Маказар je подељен на две партије“, каже ми он, „као
што je подељен овом реком што тече по средини. Kao што
нас je одавно поделила река и њене обале и као што je
омраза ушла међу људе с двају страна, те због овог, те због
оног, за дрво, за њивицу, за бразду с капљицом воде, тако
смо се сада ево поделили по партијама. Отворила су се два
дућана, такорећи крчме и једни, национални, улазе у
једну, a либерални, у другу. Крв ће пасти.“
„Политика за политику“, кажем му, „али земља треба да
се оре и да се копа.“
„Оре се“, каже он, „ту и тамо. Хлеб нико не меси, сви
купују. Држава нас je научила да не радимо, већ да
чекамо интерес од по неке пape коју ћемо ставити у
штедионице.“ Пошао je и, у једном тренутку, осврнуо се.
„Потроши који динар“, каже, „купи литар ракије. Имам
шљивовицу од 52 степена.“
Осећам сталоженост по заласку сунца. Небо je још
светло, али вечерњача већ трепери. Полако тама силази у
долину и потискује дах који се таји у мочварама. И ja, ми
људи, полако силазимо с висине, са азурних двери Свете
Ане, кости нам се клате у ходу као суварци на мазги. Али
да не жалимо за висинама, живећемо доле са истим
скаскама и параболама и са оном неумитном надом да
ћемо се једног дана, у једно овакво предвечерје, поново
испети, као пласт пape, модар дах са усана долине.
Обавија ме ноћ, машина, безгласна, лежи на столу.
Ослоњен лактом на кревет, сам, вртим у тами радио-
станице, путујем кружно. Некакав сан улази у собу земља
по земља, град по град, језици, музика из велике даљине,
„О, какав чудесан свет“, what a woпderfиl world, трамвај
чегрта по шинама као двоколица у неком прошлом веку.
Сјаји се у тами табла исписана градовима, као небо
звездама. Чудно, и тамо негде далеко људи, и живот са
чежњама и страстима, истим као и наше овде, као и моје,
са истим чемером који у гласу напукне као врела стена
ударена морским таласом. Ha оној станици поново се чује:
„О, какав чудесан свет“, a на другој, преко два окрета
стрелице: „И ja ћу остати с вама у чамцу... Брод сада
далеко тоне, ми ћемо једном наћи копно...“
Наћи ћемо копно, ми однесени сред немирног мора. С
неумитном надом тражим земљу која ми стално бежи из
очију, повест која се не да уобличити. Напрежем се да
видим лица људи која су као под велом, њихове судбине
ломе се под додиром мојих прстију као иструлели парчићи
гране дрвета. Рекох већ, одсуство уобразиље натерало ме
je да тумарам наоколо, да покушам да чињенице
додирнем руком, да опечем кожу. Цела три дана последње
недеље, након посете оној очевој њиви у Даљанима,
превртао сам сваки камен у атару Маказара, као што
мечка преврће белутке тражећи мраве. Не видим
наталожен нови живот, само се стари слој излизао. Ha путу
који се звао џада, извирује исто камење од набоја песка и
земље. И данас ми по телу пролазе жмарци. По овом путу,
у самару нашег малог црвеног коња смештени нас двоје,
ja и рођака Вана, лепа као анђео. Било ми je наложено,
старијем од ње само годину дана, можда ми je било
дванаест година, да je, након краће посете код нас,
одведем кући. Њихали смо се нас двоје у самару, стиснути
једно уз друго, врели од узбуђења које нисмо смели да
покажемо, пa смо ћутали или бисмо само повремено
изговорили по коју реч, да одагнамо траг узбуђења којег
смо били свесни и за које смо знали да je забрањено. Где je
сада Вана, моја дечја, моја инцестна, a ипак невина
љубав? Не знам. Остао је утиснут у мене само онај трепет
узбуђења. Празнина у нашем животу тражи да буде
попуњена сећањем, као што вода из бразде крај пута
испуњава сваки кртичњак.
Сада сам кренуо насупрот току бразде, по оном
узвишењу на ком се види утажена стаза која води ка
задњем делу цркве. Прошао сам кроз део гробља, без
много задржавања. Одлучио сам да, једног дана, ту
изаберем и припремим место за себе и Агну. Разгледати
гробље je решити се да будеш сред удвојене тишине.
Ћутиш и уздржан си да би могао да досегнеш удаљеност
коју je саздала смрт и у исто време се одбраниш од њене
близине. Нисам имао воље да дуго ходам између гробова,
видео сам их као малу белу шумицу, замрзнуту у мразу
смртне зиме. Тумарао сам око олтара са спољашње
стране, где je био један гроб, очигледно врло стар, са
остацима сломљене плоче. Крст je стајао нагнут, a на
натпису je с муком могло да се прочита: „Георгије Јереј“.
Било je и место за годину, али ништа није могло да се
распозна. Поред овог гроба била je још једна хумка тврде
земље, с две-три сиве плоче давно положене у земљу. По
њима су се нахватале купине и трава. Чуо сам да би тај
гроб могао да буде гроб Николе Поца, мог претка, али
нисам имао по уздана сведочанства. Шта сам могао да
учиним? Стајао сам усправно над гомилицом тврде земље.
Ћутао сам, као да одајем пошту човеку, чији je живот,
према ретким и нејасним обавештењима, био посвећен
Маказару, живот који je мене изазивао.
С леве стране близу цркве чули су се удари косира.
Затим сам видео и човека који je чистио трње између
гробова. Извлачио je надницу на рачун црквене управе.
Поздравио сам га, рекох му здраво. Он je дошао до мене и
наслонио се на ручку косира. Био je млађи човек, сетио
сам се да сам га једном био срео у једној од маказарских
продавница док сам себи тамо куповао нешто. Сетио сам
се и имена, Јован.
„Гледам ову хумку земље“, кажем му. „Очигледно, стар
гроб. Знаш ли чији је?“
Он слегну раменима.
„Нисам се интересовао“, каже. „Неки мисле“, додао je,
„да гроб има везе с грађењем цркве.“
Кренули смо ка звонику. Ja сам се одмах попео чак горе
до звона, a Јован je остао доле, потражио je кутију
цигарета у плавим радничким панталонама и, када ју je
нашао, извадио je цигарету, зачуђен мојом радозналошћу.
После неког времена, чуо сам га: „Пази како се пењеш“,
каже.
Горе, огромно звоно, смештено под отворени дрвени
кров звоника, било je попрскано изметом гаврана који су
се скупљали под малим кровом. Куцнуо сам прстима по
бронзи и прошетао погледом наоколо по вакуфском
простору. Врхови храстових грана, зелених и тврдих,
увлачили су се у кров. Када сам прибрао поглед, на звону
сам приметио изливени натпис: „Ово звоно поклања Н.сП
(иза последњег слова нечитко) хр. Св. Богородице окр.
Манастир, село Маказар ливено у Лариси, браћа
Грегоријади 1861.“
Било ми je драго што сам наишао на овај запис. Није
говорио ни о чему посебно, иницијале нисам могао да
повежем с неком личношћу, али ме je узбуђивало да иза
Маказара стоји једно прошло време, неки слој који ми се
шкрто открива. Сишао сам доле и своје узбуђење поделио
с Јованом.
„На звону има натпис“, кажем му, „стоји година 1861.“
„Мајку му“, каже он, „нисам знао. Кад je то било? Ево и
овамо има нешто записано“, каже ми, „један зид je мало
напукао од земљотреса који je ударио пре три године.“
Ha једном великом камену при улазу, полуокреченом,
стварно je стајао мали запис. Писало je: „У славу свете
великомученице Богородице у честа вас звоник 1866. мца
јунија 9. дан у то време беше епископ Методиј из рода
Тане заједно са браћом Маказарчанима. Мајстор Стојан
Ило из Стрлеског. Помилуј Гди.“
Постојавши мало, схватио сам да je звоник очигледно био
изграђен касније, a до тада je звоно изгледа стајало само,
на неком дрвету, можда окачено о неки храст.
„Звона су изгледа неколико година стајала без звоника“,
кажем Јовану.
„Не мари“, каже он, „звона не рђају.“
Ja на то нисам ништа рекао, јер сам схватио да он не
прати ни моју мисао ни моје расположење. Погледао сам
ка цркви. Тремови око ње изгледали су празно и хладно.
Када има људи, постају топлији. Он je бацио опушак
цигарете, повукао нагло косир за собом и кренуо да
настави са чишћењем.
„Ако будеш имао неки посао да ти се заврши некад, да
се копа или да се сече, кажи ми“, довикнуо ми je пре него
што je сасвим отишао. „Имам велику фамилију,
дечурлију“, рекао je.
Када сам се вратио кући, писао сам Агни о свом лутању
по маказарском пределу. Постао сам свестан да ми сада
живимо у два различита света, ja у свом свету
маказарских белутака и јендека, свету људи којима нисам
могао да сасвим уђем у траг душе, свету сећања и
покушаја да се дохвати протицање времена и судбина у
њему, док je њен свет био свет главног града,
свакодневних одлазака на посао у Центру, пробијања кроз
аутомобиле ујутру, ситних и крупнијих злоба и зависти,
студије о проблему власти коју je требало дефинитивно
написати, борбе с тим проблемом као с личним проблемом,
или повременог уживања у музици на великим
концертима, које je она волела. Било je тренутака када
сам мислио да сам заборављен. Стварно, њена писма то
нису потврђивала, али у својој уобразиљи сред
осамљености, та писма сам гледао у другачијој светлости,
понекад чак и као утеху.
„Драга Агна“, писао сам joj, „данас сам цео дан лутао по
маказарском пределу, откопавао камење и жбуње,
завлачио руку у дуги рукав прошлости, осетио како се
једно узбуђење њише у самару једног црвеног коња, први
пут до свести ми je допрло постојање Маказара и његових
људи на једној плочи из прошлости старој век, два или
више. Записе путописаца до сада сам схватао као
литературу која може да садржи произвољности, али данас
сам на звону у цркви срео годину 1861. и људе са именом
и презименом, који су даривали у своје име из
доброчинитељских побуда и да стекну милост божју. Све
ово испитивање прошлости и онога што je око мене сада,
испитивање живог и мртвог, као и онога што радим,
натераће ме да упознам и проверим и себе самог. Мудри
Хадријан имао je своју примедбу у вези са овим. Човек,
каже, има само три могућности за оцену људског живота:
проучавање самог себе, најтежи и најопаснији, али и
најплоднији метод; посматрање људи који се труде да
скрију од нас своје тајне или да нас убеде да поверујемо да
их имају; и књиге с претпостављеним заблудама које се
рађају између редова. Читамо, књиге нас испуњавају
свакаквим појединостима, слушамо посредством њих
човеков глас, али касније ће живот бити тај који ће нам
протумачити књиге. Јер књиге, ипак, садрже само плитку
и сиромашну представу о животу.
Дакле, драга Агна, човек се ипак проверава, што би се
рекло, на делима. У мојој мисли стоји залегла потреба да
нешто учиним, да учиним нешто посебно за Маказар. Увек
крећем с добрим намерама. Надежда Мирска ми виче, a
када она виче, знаш и сама, виче као да joj je нож забоден
у срце, ти си, Симоне, човек с богом у души, с добротом у
срцу. Да, изораћу њиву, кажем себи, посадићу дрво,
збринућу незапослене, и на крају ћу направити цркву, и
место једног, ставићу два крста. Изражавам се
фигуративно, али то je истина о мом осећању и мојој
потреби. Последњих дана чули су се гласови да ће власт,
или неки људи из власти, све воде из речица и извора у
Дарванској области које долазе ка Маказару скренути за
потребе неког рибњака који ће неки бизнисмен градити на
путу између Ресне и Монастира. У том случају место би
остало суво исушено. Нисам сигуран у ове гласове, нисам
имао времена да их проверавам, али људи су узнемирени.
Понекад имам извесне ограде према овим људима, али
верујем да заслужују да се заложим за њих, зато што се
нико, ни у последњем веку, ни у вековима уназад, није
заложио. Редовно су плаћали данак држави, када je било
потребно кулучили су, a нико се није заложио да нешто
учини. Најзад, и сама знаш, Агна, то мало људи што je
остало после селидби и умирања, током година које смо
долазили ту, и поред своје затворености, били су према
теби добри и предусретљиви, a имали су поштовања,
макар суздржаног, и према мени. Поздравља те Надежда,
захвална што си сваки пут кад смо долазили ти њеној
мајци доносила лимунчић. Стара стрпљиво чека сина који
je отишао за Волонгонг. Доћи ће син Драги, када сазру
крушке јечменке, каже. Чека она, a стрпљиво чека и
снаха Верка. Уместо да се врати, Драги je писао Верки, с
којом се волео пре него што je напустио Маказар, да пређе
у кућу код његове мајке и сестре и да буде снаха. Она je
тако и урадила. Годину дана je прошло од како je она
регуларна снаха, a зета нема. Стара само понавља:
Вратиће се Драги, када сазру крушке јечменке! Тешко је
проценити, драга Агна, шта je важније, a шта мање
важно, за друте, али и за себе. Многобројност путева
ствара забуну, када je један, једноставније je и циљ се
чини дохватљивијим. Често се, удубљен у сопствене
вртлоге, осећам некорисним. Посао у „Времену“, док сам
био тамо, није ми се чинио довољно важан. A сада видим
да je то била акција. Сећам се, негде сам прочитао, да
немоћ да се човек изражава и мења путем акције, чини
разлику између смрти и живота.“
Изградња цркве, постављање два крста, седење на
дрвету, представљање себе као човека благородног, с
добротом у срцу... Боже, ово се тако често понавља. И у
писмима упућеним мени док је био у Маказару и ево у
рукопису. Зар je тако велика била та потреба
настањена у његовој души. Исти тај порив садржан је и у
једној његовој песми. Сећам се коментара из поговора
књизи у којој je та песма објављена. Тамо пише да се
човек у песми све време понаша као да је у стању
искрене понизности, понизности као животног става,
али путујући кроз живот, он схвата да су његове намере
у суштини плитке, бесплодне и самообмањујуће. Издаје
гa његова лична људска слабост, насупрот свем покушају
да се представи као човек светости. Постаје јасно да је
његoвa критика упућена самом себи лажна. Њeгoвa
ароганција je неизлечива, ароганција која жели да се
представи као понизност све дотле да личи на ону
Христову саможртву.
 Морам до краја да се суочим са стварима. Нека читање
његовог рукописа буде још једно, дефинитивно, суочавање.
Добро, не кажем да cви ми нисмо у некој мери
противречни, али код њега је противречност била
претенциозна и изазвала је велике последице. Просто га
видим: с једне стране стремљење ка светом, ка светој
понизности, како каже онај аутор, a с дpyгe стране,
потреба за акцијом. Али каквом акцијом? Ja сада знам
каквом. Таквом коју ће реализовати његова тобожња
светост. Ево и ово, о начинима посматрања! Он и није
неки добар посматрач људи, није довољно дистанциран од
себе. Нека ми каже ко шта хоће, али то је тако! Најбоље
уме да гледа у себе, али, показало се, на погрешан начин.
Пишући писмо, нисам осетио да долази вече. Ускоро ће
се смркнути. Примећујем да светлост која у лето, када je
снажна, изједначава превоје на планини тамо испред
мене, сада у пролеће, када je блажа, истиче горње делове,
врхове и узвишења, и видим да их има много, да то није
један гребен и један превој, већ више гребена и више
превоја, a да сам ja далеко, упослен расплитањем паучине
коју je сплео велики паук времена. Осећам да ћу заспати,
да ћу клонуо, рано, заспати одмах, али тресем се од
помисли да ћу се, као много пута, рано разбудити, у оно
глуво доба када петлови праве паузу после другог
запевања.
Из горњих кућа Маказара чујем последња довикивања,
по коју псовку за говечетом које не слуша, по коју клетву
без дејства за дететом које, заиграно на путу, неће да се
врати кући, по које ударање вратима док се сва врата не
затворе и док, сабрани, људи не почекају доброг анђела да
им уђе у кућу и да им, пред заспивање, каже како Бог
мисли и на њих и на њихове бриге. Сцена постоји, глумци
постоје, ja нисам ни сценарист, ни режисер, a ипак,
осећам неку одговорност, као да сам ja тај коме ће
замерити за поредак целе васељене, за хаос и за ред. За
Маказарчане увек сам био, и сада сам, само дете из
њиховог места, никако пророк или нешто слично, a ипак
тајна. Осећају да речи које говорим с њима нису једине
моје речи и да мисли које мислим с њима нису једине моје
мисли, да имам и других неразумљивијих речи и других
заплетенијих мисли. Зашто, каже ми једном Атанас Бамбо,
не урадиш све послове који треба да се ураде? Лепо си
уредио у башти, окопао, посадио и подрезао, али зашто
ниси искористио сву траву, продао би je, јабука само што
ти није прснула у цвату. И трешње су имале два цвата.
Имам друтог посла, кажем му ja, радим нешто друто,
пишем на машини. Он ме погледа и не упушта се даље у
разговор, није му јасан тај мој други посао. Како да
створим, или да он створи, представу о мојој судбини. Он
сања само у оквиру овог топоса, моји снови продиру даље.
Он стоји на свом месту и не помера се, ja сам се уздигао до
високих циљева, неке сам досегао, друге не, живот ме je
оборио доле. Током ноћи, разбуђен, не у паузи после
друтих петлова, већ још пре првих, схватио сам да сам
сањао о једној таквој промени судбине, о томе да су живот
степенице које се пењу нагоре и спуштају надоле. To je у
суштини био истинит догађај, којег сам се у сну сетио,
сањао га. Kao сан, тај догађај сигурно има своју симболику,
али он je истинит.
Загледан у слабо бледило прозора сред тамне ноћи,
подсећао сам се, сад не сна, већ догађаја. Било je то пре
више година, учествовао сам на једном међународном
скупу писаца у Измиру. Одабрани људи, у ексклузивном
хотелу на мору, коктели, шетње, пријеми од стране
министара и градоначелника, вожња посебно закупљеним
бродом, размена књига, телефона и адреса. Када се
завршио скуп, требало je да отпутујем возом за Истанбул.
Отац ми je из Мелбурна, док je још био жив, како смо се
договорили, послао једну суму новца у огранак Сити банке
у овом граду (у наше банке у то време нисмо имали
поверења откако су штедишама пропале милионске суме)
и ja сам, пошто сам већ планирао да путујем за Измир,
рекао да ћу свеједно проћи кроз Истанбул и узети новац.
Платио сам возну карту и у џепу ми je остало још укупно
три америчка долара. Већ je била пpoшла поноћ кад сам
стигао у Истанбул. Ha тој станици обично има много људи,
али с обзиром на то да je прошла поноћ, сада их je било
мало. Изашао сам из воза и кренуо напоље у онај амбијент
станичних квартова. Kao у полусну, најежен у тој
октобарској ноћи, већ ми je било јасно да нисам сред оне
обезбеђености и подмазаности скупа писаца. Ходао сам
несигурно тротоаром и требало je, најбрже што сам могао,
да узмем собу у хотелу. Спустио сам се једним
степеницама дубоко надоле и застао пред малом
рецепцијом испред које су, у излизаним фотељама од
скаја, седеле две даме, две ноћне птице кварта. Све је у
целом кварту, и овде у хотелу, било глуво и ja сам осећао
нејасан страх. Треба ми једна соба, рекао сам човеку на
рецепцији загледан пред себе. Набрао je плитко чело над
очима и погледао ме. Има, рекао je потом и затражио ми
пасош. Дао сам му га, узео кључ и отишао у собу. Ништа
није значило што je соба била мала, завучена у један
забачен део хотела и што je воњала, највише од тепиха,
никад промењеног и опраног. Одмах сам заспао.
Ујутро сам пожурио да устанем. Замолио сам
рецепционара да ми да пасош, требало je да одем да
завршим своје послове. Али пре него што ми га je дао, он
рече да треба да платим. Остао сам наслоњен на
рецепцију, са оном неверицом која нас обузима у
тренуцима кад нам се тобоже чини нека нечувена
неправда. Мисао ми je одмах пошла ка она укупно три
долара у џепу. Платићу касније, рекох, али човек није ни
подигао главу ка пулту рецепције. Чекао сам извесно
време, пребацујући десну ногу пред колено леве, те тамо,
те вамо. Покушао сам да га убедим, колико год сам могао
молећиво и благо, али он je постајао нестрпљив. Такав je
ред, рекао je, морате да платите. Немам новца, рекао сам
ja посрамљено, трљајући у џепу она три долара, несигуран
да ли уопште да их спомињем. Ha крају, ипак, извадио сам
та бедна три долара. Ево, рекао сам, то je све што имам.
Он je подигао главу, као прозван човек, и неко време ме
посматрао испитивачки, потом je узео слушалицу и нешто
говорио. Више на мене није обраћао пажњу и знао сам да
то није добар знак. После неког времена дошла je
полиција. Рекао сам о чему je реч, да није велики проблем,
да зачас може да се реши, али они су ме једноставно
покупили, рекли да ћу тамо објаснити, одвели ме у
квартно одељење полиције, ставили ме у једну тесну
просторију иза решетака и заборавили ме. Тек увече су ме
испитивали и потом ме, ноћу, одвели у приземље једне
старе затворске зграде у улици Хане (то сам видео на дан
изласка), заједно с другим истанбулским и светским
провалницима и пробисветима. Безброј пута поновио сам
своју причу ко сам и одакле сам дошао, све до јутра када
су ме ослободили и послали човека да ме прати до огранка
Сити банке. Узео сам новац из банке, дао једну сумицу
оном који ме je пратио и, коначно, стигао назад у хотел да
платим рецепционару. Био сам толико исцрпљен да нисам
стигао да према њему покажем чак ни презир.
Изашао сам на улицу, међу свет, као у сну. Kao да je то
био сан који сам сањао ноћас у својој старој кући у
Маказару, a не истинит догађај који приповедам. У први
кафе ceo сам да попијем кафу, завукао сам руку у кожну
ташну коју сам носио преко рамена, a коју сам сада
положио на сто испред себе, и нашао свој адресар. Сетио
сам се писца и издавача Аднана Дагларбеја, познаника с
којим сам се сретао више пута по светским скуповима.
Човек се обрадовао кад ме je чуо, договорили смо се да се
видимо увече. Сместио сам се у „Хилтон“. Већ сам се
другачије осећао, потиштеност ме je полако напуштала.
Око осам часова, док сам чекао Дагларбеја да ме покупи,
шеткао сам се по фоајеу с рукама на леђима, загледао у
излоге богатих шопова у ентеријеру и пролазио између
господе с лептир-машнама и дама у бљештећој одећи и
скупим парфемима. Разонодио сам се у измењеним
околностима и сада сам поново на свет гледао с горњег
степеника. Дагларбеј, с још двоје својих пријатеља и
једном дамом, поетесом Дритом Караинџик, приредио ми
je велику вечеру доле на Босфору. Рекао ми je да je за
следећи дан заказао сусрет на универзитету, одлазак на
кафу у удружење писаца и интервју за новине „Милијет“
поводом припреме за објављивање у Истанбулу једне од
мојих књига. Обрадовала ме je та вест и срдачно сам
Дагларбеју стегао руку.
С постеље у кући у Маказару, загледам се у прозор, као
да ћу у његовом за нијансу светлијем раму видети људе и
догађаје још једном и склопити свет у једну целину, ако je
могуће не у једну повест, не у једну реченицу, већ у једну
једину реч. Али он се отима, даје се само у фрагментима,
раздробљен, у бојама што се не усклађују једним потезом
четке. Негде сам прочитао, чини ми се код Јурсенар, да
човек који страсно воли истину или бар тачност, врло
често може да примети, као Пилат, да истина није чиста и
да се, најзад, линија човечјег живота не састоји из једне
хоризонтале и две вертикале, већ из три синусоиде
извучене у бескрај, Koje се стално приближавају и
удаљавају једна од друге. И сада овде у Маказару, и током
ранијих година, осетио сам да ми сваки покушај јасног
плана измиче и, када сам покушавао да га саставим, и чак
и када сам га саставио, он се често урушавао под сасвим
непредвиђеним околностима. И пошто ствари не могу да
се контролишу до мере која се чини задовољавајућом,
тешиш се да се можда управо кроз непредвидљиво и
недохватљиво рађају богати и сложени склопови који ће
најзад и самог тебе задовољити.
Полако се свет осветљавао дневном светлошћу, моја
собица исто тако, и могао сам да разазнам одељене линије
и боје шара на зидовима које je у минулим годинама
направио један самоуки сликар, у суштини бојаџија с
даром. To je био један виши степен у естетици живљења
Маказарчана не просто бели зидови одаја, већ шарени,
негде са ситним цветићима, другде с крупним
медаљонима, на трећем месту с фигурама које су биле
чистије у линијама, налик геометријским. Славејко,
мајстор сликар и бојаџија, није само осликавао зидове, већ
je његов таленат сезао и даље знао je да меша разне врсте
боја и њима je пресликавао жене с паунима на руци, како
их je видео на старим америчким разгледницама које je
послао некад неки печалбар из Маказара. Сећам се када je
почео да храмље, a онда je отишао за Порт Кембл, у
Аустралији. И ja сам негде у то време, као дете, отишао из
Маказара.
Било je нечег гротескног у судбини сад већ хромог
човека и још неколицине његових пријатеља који су, једне
завејане зимске ноћи, у време када je земља била
затворена за путовања и селидбе, пошли да беже преко
границе, преко Каба Планине, ка грчкој, a одатле, како су
веровали, у Америку или у неку другу слободну земљу. Али
како je била зима и како су били неуки и неспособни за
овако велике подухвате, уместо преко границе, били су се
слегли у наша места, крај бројлинских падина до језера,
сасвим измрзли. Разуме се, похватали су их. Најпре су их
однели у болницу. Некоме су одсекли промрзли палац,
другом стопало, трећем свих пет прстију на нози, a
уметнику половину стопала. Онда су их бацили у затвор.
Само што je изашао из затвора, сасвим слободно, без да му
то ико и најмање пречи, при измењеним законима,
Славејко je отпутовао за Порт Кембл. Не знам да ли му се
остварио сан да тамо, као бојаџија и уметник-
пресликавач, постане богат и, можда, још и славан. Драги
Славејко, да ли си постао славан и богат, питао сам сада
ja, наслоњен на јастук у собици, да ли се твоја душа
заситила разним бојама, којих си очекивао да тамо има у
изобиљу, да ли су твој мекам за осликавање соба заволели
тамошњи људи?
Посматрао сам шару у собици, с крупним листовима, као
јаворовим, сразмерно постављеним и с преливима где je
потребно. Зидови су сада на неким местима напукли, боја
je згасла, али Славејкова уметност сасвим се очувала. Само
шега нема, само младости нема.
У праскозорје, росно и тихо, наједном сам чуо повишене,
неразговетне гласове. Помолио сам се ка прозору,
ослушнуо, и потом сасвим устао. Гласови су допирали из
горњег дела Маказара, из правца из којег долази река с
планинских падина које пресеца нови пут, пружен негде
на месту старог Вија Игњације, a негде поред њега.
Погледао сам кроз прозор и видео групу мушкараца
испред куће, засталих очигледно да позову и мене, или
барем да ме обавесте о окупљању. Било ми je чудно што je
било још рано, али за њих то више и није било рано,
напротив, дан je већ почео да се осипа, и то, у овом
случају, с настројењем ка љутњи и напетости. Ha мене je
оставило утисак да су заједно били људи са обе стране
Маказара, с једне и с друге стране реке. Нетрпељивост je
попустила пред некаквим заједничким интересом, рекох
себи. Предводио их je Михајло, један човечуљак, a снажан
и увек напрегнут, способан да на свакога дрекне.
Придизао je усне, танке и оштре, једну нагоре, другу
надоле, и показивао зубе као пас готов да уједе.
„Пресекли су нам воду“, рекао je кад сам полуобучен
изашао на чардак.
„Коју воду?“ питао сам.
„Дарванску“, рече неко из групе.
„Тражимо те да ти кажемо да и ти знаш и да учиниш
нешто“, рече ми Михајло. „Све ће се исушити, и црћи ће
све живо.“
Оно што сам разумео било je да су људи стварно имали
разлог за узбуну. Дакле, испоставља се да су гласови који
су се раније чули о томе да би ово могло да се деси, били
тачни. Горе, поред главног пута, неки човек по имену
Шабан Мемедовски, или Шане Менедовски, људи нису
били сигурни око имена, бизнисмен, што се каже, добио je
дозволу од неког из власти да направи рибњак. Посао je
био одмакао. Сву воду која je долазила с те стране, у
суштини једине стране с које je долазило мало воде лети у
Маказар, сабрали су и скренули je за потребе рибњака.
Била je реч о једној речици која je текла од шумске куће
на падинама планине, затим, што je најважније, о две
славине из чесме врло богате и студене, као и о водици из
једног изворчића близу чесме све су то скренули ка
рибњаку. У Маказарској реци остало je још неких локви
које ће се брзо исушити без дотока воде. Говорили су да ће
и она чесма у горњем делу Маказара, једина у том делу
коју људи користе за пиће и кућне потребе, усахнути, јер
je и она била спроведена, давно, са оног предела горе
изнад пута. Сада су се људи скупљали са обе стране села и
кретали ка центру, код великог моста, где су и две
продавничице. Али за сада je маса остала пред мојом
кућом. Врева се повећавала и немир je, још ту, растао.
Михајло се сада попео на један урушени зидић испред
куће.
„Једном, још пре много година, крв je била пала за ту
исту воду“, рече он што je могуће више говорнички, „када
je сопотски старешина, уз помоћ људи из Реснанског
сараја, за мито, покушао да скрене изворе ка њиховом
атару. Тада, a камоли сада!“
Михајлове усне трепериле су горе-доле и видели су му се
зуби готови да уједу.
„Идемо код градоначелника у Лерну“, викнуо je затим.
„Ако није баш он ставио у џеп од оног Шабана“, јавио се
неко из масе.
„Ставио не ставио“, изусти Михајло.
„Како ставио не ставио?“
„Тако!“
„Да ниси ти узео, кад си тако запаљен?“
„Ја да узмем?“ рече Михајло и скочи доле са зидића.
„Али што тражиш градоначелника“, рече Сотир
Лековски, „кад знаш да je он изгубљен случај, нова
општина, краљ без краљевства, видео сам га како сече
смреку.“
„А кога да тражим?“ исправио се изненађен Михајло.
„Посланика“, рече Сотир.
„Да, да“, изусти још неко, „посланика.“
„Кажеш посланика, зато што je од националних, да
гласаш за њега и да делиш с њим“, рече Атанас Бамбо,
стојећи повијен поред Михајла.
„Ти прво да макнеш своју мазгу да не пружа главу преко
реке, пa после да причаш“, викну Коте Буџе.
„Бре, да видимо за воду!“ покушао je свом снагом
Михајло.
„Шта бре за воду?“ упита Пера Катин, зет Сотира
Лековског, који je наводно, пре доста времена, хтео да
купи мој креч. „Шта, бре?“ рече разрогачених очију, као
да први пут чује о чему се ради.
„Каква вода“, преузео je сада и Сотир, „прво да видимо
за то што се прича да си и два дућана у Маказару хтео да
продаш том Шанету? Хтео си да останемо шворц! Да
Месна нема ни динар кирије.“
„Ја сам председник Месне заједнице“, рече Михајло.
„Имам реч!“
„Немаш“, дрекну Пера Катин. „И ми смо направили
печат, суд ће признати наш. Две Месне.“
И наједном су заборавили зашто су ту.
Вода, извори и реке горе под планином, заборављени су.
Организација протеста се заборавила, настала je збрка
једна. Неке старе омразе оних са ове стране и оних са оне
старне реке помешале су се с новим. Оно што je било прво,
кап воде, сам живот Маказара, заборавило се. Сада je
малом групом мушкараца владао бес не усмерен ка
Шабану или Шанету, или ка онима који су се с њим
договорили, већ међусобно, ка себи самима, ка једнима и
ка другима, ту пред мојом кућом. Модри од љутине, они
нису помињали воду, већ ствари у вези са међусобном
завишћу и омразом да je Сотир купио зету стан у граду, да
Михајло живи од наполеона које je његов деда украо од
компањона у Америци, да je Бамбо дао Боризи Штопару
кобилу с маном, да je Боризи ћерка враћена три месеца
по удаји заједно са машином за шивење, да je Васко
Бурзаноски стављао шећер у комину за ракију, да велико
проклетство има у Куцаловом роду, шта узме на зајам,
никад да не врати... И све тако до дизања руку једних на
друге. Покушао сам да викнем с балкона, мир, хтедох да
кажем, хтедох да викнем, људи, делите важно од
неважног, хтео сам и да сиђем доле, али пошто сам био
полуодевен, одустао сам. Није дошао ред да чују мој савет
или моју реч о томе да ли могу нешто да учиним са
заробљеном водом над Маказаром. To већ није било
важно. У галами се чуло да je неко отишао да пријави
свађу полицији у Лерни. Ja рекох да се брзо врати човек
који je пошао, ако je стварно пошао.
 „Нема потребе“, викао сам с балкона, „сами ћемо се
договорити.“
Полако су се разилазили свако с подигнутим рукама, с
претњама и с набреклим модрим жилама на врату. Није
било начина да се врате, да се опет окупе, ни сада, ни,
верујем, неки друти пут. Али нисам сасвим губио наду.
Умио сам се с малко воде коју сам чувао у малој лименој
канти са славином, обукао ону жуту летњу блузу кратких
рукава, коју сам носио целих последњих недељу-две и коју
je већ требало опрати, онда сам ставио кафу на плин који
je стајао у дубоком прозору као на столу, и испијајући je
размишљао о одлуци којује требало да донесем. Час
касније, о томе сам писао и Агни:
„Људи у Маказару, такви какви су, гневни, a неспособни
да предузму оно што треба и у часу у којем треба, можда
због дуге историје застрашености, једу се међу собом као
шкорпије које једу сопствени реп. A заиста имају велики
проблем. Остају без воде. Све изворе с планине власти, или
неко из власти, дали су неком бизнисмену који je изградио
рибњак на главном путу, близу под Дарваном. У овом
случају, без воде остајем и ja. Али није битно да ли ja имам
или ћу имати довољно воде (иако знам колико je то тешко
у односу на твој долазак овде), снажнији од тога у овом
тренутку je порив у мени да предузмем нешто што ће
бити важно за Маказар и за ове људе. У мени сада расте
добра намера, она потреба о којој сам ти већ једном писао
да изорем њиву, да посадим дрво, да ископам дубок бунар,
пa и цркву да изградим и да на њу, уместо једног, ставим
два крста. Без воде из правца Дарвана, ми смо осуђени да
се сушимо као рибе на сунцу, место ће постати сам песак
и пустиња. Зар je бог, због неспособности за спознање и
богобојажљивост ових људи овде, заједно са мном, одлучио
да направи од Маказара Содому и гомору, огањ и пламен,
врелу лаву што ће потопити и сагорети све живо и мртво?
 Да, да, изораћу њиву, отхранићу пар волова за орање,
бунар ћу ископати, бунар je сада најпотребнији. Зар да не
верујемо да се, на крају, добро добрим враћа? Треба да
објавим своју одлуку, да нађем гласника који ће je казати
пред светом. Без гласника време je глуво, свет спава, и не
зна ни за наше злости, ни за то да ли je бог једном
донесену одлуку, од које стрепимо, на крају променио...
Пиши ми, Агна, докле си стигла са студијом. По тишини
током последњих месец дана закључујем да удубљено
радиш. Пада ми на памет Канетијева студија о власти,
свакако je имаш у виду. Једном раније записао сам да се и
тамо где je мноштво и тамо где je само неколицина људи,
ствара исти или сличан тип односа при чему су присутни и
љубав и мржња, и такмичење, и завист и настојање да се
доминира, да се власт једних наметне другима, присутно
je стремљење да се створи група, маса, али у исто време и
поделе. Taj црв je ушао и у Маказарчане. Пре неколико
дана, док сам се с Бојаном Попчем возио његовим
трактором ка Лерни (човек се осећа поносно док се вози
на трактору), причао ми je да Маказарчани који гласају за
националне ни со не купују у дућану десно од реке, који се
сматра либералним, и обратно. Ако се не може другачије,
каже, ако je превелика нужда, човек ће потражити неког
из супротног табора с ким колико-толико разговара, и
молиће га да он оде у дућан да купи за њега, али сам он
никако не иде.
Пиши ми брзо. Поштар долази три пута недељно и не
звони, као у оном филму који смо гледали, већ свирне у
трубу. Тада се узнемирим, али кријем то, не показујем
пред њим...“
Да, он крије, увек крије, и не показује. Ако каже једну
истину, другу прикрива. Зато му и одговара да пише да
наводно не постоји једна истина, или да истина није
чиста, да му је покушај јасног плана измицао, да се
такав план, под чудним (чудним!) околностима,
урушавао. Да, то му oдгoвapa и увек му је одговарало да
се прави да су се тобож кроз непредвидњиво и
недохватљиво рађали богати и сложени склопови. Мислио
je да гa такво понашање, па ево да кажем истину, и
глума, ослобађа од свакодневних обавеза. Седео je
затворен, тачније закључан у соби, с кључем са
унутрашње стране, тобоже се тако стварала велика
уметност, док су деца као мачићи цвилела и молила да
гa виде, као родитеља. A када je млађа почела да мокри у
постељу и да престаје дa прича, кад је почела да муца,
кривицу je, на деликатан начин, свалио на мeнe. Тобоже
сам ја била претерано брижна мајка!
Оно пак затварање у собу, с машином пред собом,
свакако да разумем, али он је то радио на театралан
начин, с бусањем, што се каже, као што приличи некоме
позваном само за велика дела. A у суштини, радило се о
несигурности, коју je требало прикрити „уметничким“
понашањем. Уосталом, ево тога и овде у рукопису. Ha
једном месту каже да je с машином излазио, прсећи се, и
на балкон у Маказару, разодевен, као што каже,
несвестан и сам шта гoвopи, и раскриљен над целим
простором, да ce и виде да он пише, и то не макар шта,
него књиге! Каже: гледали су ме чудно! Па, мало je то
рећи. Мисли, не знају људи шта је надувеност!
 2.

Био je почетак августа, врело лето, трава подгорела и

жута, земља тврда. Бунар се копа када je најсувље, када
водe падну на најнижу тачку. Ту науку знао сам и ja. Када
je Јован стигао с будаком на рамену, онај исти Јован кога
сам срео пре два месеца на гробљу и који ми се тада
понудио за посао, сунце je већ било високо. Нисам био
задовољан што je каснио већ првог дана. Рекао je да
наводно није спавао целу ноћ, мислећи на копање. Нисам
му веровао, али нисам имао другог избора. Од дана када
су се десили они протести људи из Маказара у вези с
водом коју су им били заробили, ja сам стално био обузет
мишљу о копању бунара. Мислио сам о влажној жилици, о
песку који ће се јавити, о наговештавању изворчића доле,
о шапату водице затим, о великом открићу, о ономе
изгубљеном и заборављеном. Мисли су ми лутале далеко од
садашњег дана и часа, од практичних потреба тренутка.
Плитко је оно, говорио сам себи, за чиме се не копа дубоко.
Да, копаћу дубоко, и то ме je испуњавало снагом. Копаћу
док се не завири локвица, мало огледало, и док не видим
себе у њему, победе и славе, и све доброчинство моје. Да,
моје доброчинство!
Од дана, дакле, када сам решио да се посветим копању
бунара, обишао сам целу околину тражећи људе за посао,
али људе, тих дана, нисам нашао. Остало je да рачунам на
Јована. Од оних које сам сретао, неки су ми саветовали да
пробам с набијањем цеви, други да ударим са окретањем
сврдла. Али моја идеја била je да то буде бунар, зато што
само он плави и држи много воде и то дуго, понекад и
вечно. Маказарчани су ми говорили: Бунар? Лепо, нека je
са срећом! Али, они сами ништа нису обећали. Свако je
предлагао да неко други узме да помогне. Имам ja сада
августом, рекао би ко год од њих, других послова. Право да
кажем, донекле сам био и задовољан што се нису заузели
за ствар, хтео сам да бунар буде моје дело, мој дар и, ево
да кажем, слава моја. Одабрао caм да се копа на мојој
земљи, на мом месту, ту изнад куће, у некадашњем малом
винограду, али објавио сам да ће то бити свачији бунар,
дар Маказару у најсушнијој години, вода за људе сада и за
покољења. Запамтио сам да je, када je сазнала где ће се
копати, Надеждина мајка, старица, рекла да je чула како
je на том месту и раније био бунар, али врло, врло давно.
Сада je, заиста, ово била најсушнија година у последњих
десетак сушних година за редом, a ови августовски дани,
најсушнији дани, и ja сам цело лето као додола стајао на
балкону и пратио хоће ли се појавити облак и чути
грмљавина иза планинских врхова. Али облак се није
појављивао. Небо je пепељаво притискало жути предео,
маказарска река je пресушила, у локвама није остало ни
капи. Нестало je већ и мушица и двокрилаца који су дотад
летели над њима. Само je бунар сада могао да нам утоли
жеђ.
Одредили смо место и обележили га. Имао сам један
жути дрвени метар, с којег je отпало последњих десет
центиметара. При сваком мерењу тих десет центиметара
памтиш и додајеш их. И још се при сваком мерењу
метром сагињеш, али то je био мали проблем. Обележили
смо круг шиљком пијука. При првом обележавању, линија
се због тврдоће земље једва примећивала, морали смо да
пређемо још једном.
„Копаћу три са три“, каже ми Јован и још сада, пре
подне, брише зној са чела и забацује русу, сасвим равну
косу десно уназад. „Копаћу три с три“, каже, „јер ће се
доле после сужавати.“
„Сужаваће се“, кажем и ja, „то je врло јасно.“
„Треба све предвидети“, каже Јован.
 „Шта ћеш предвиђати!“ кажем му ja, „треба да се копа.“
„Хм“, изусти он, повуче кошуљу уназад и скину je, остаде
у мајици. „Пакао“, каже, „још изјутра.“ Пружио ми je
кошуљу и ja сам je ставио на суву траву са стране.
„Прихватам се посла теби за љубав“, каже ми, „пошто
знам твоју жељу и идеју. Иначе, не исплати се.“
„Шездесет немачких марака по метру дубине“, кажем ja,
„то je договор.“
„Ja ћу копати до три метра сам“, каже Јован, „бацаћу
земљу горе, a онда ће ми требати човек да вуче кофу са
земљом. Да кажемо унапред.“
„Ту сам“, кажем му ja.
Разуме се, нисам знао тачно шта му говорим, вукла ме je
само жеља да се почне. Пред собом сам већ гледао како се
мешају жута боја сунца и изгорело жуто доле на земљи и
како све то полако постаје пепељаво. Јован je био сув и
жилав. Гледао сам његова рамена пружена напред,
кафена наспрам беле мајице, више угласта него заобљена,
мишиће над лактом издужене, с модрим жилама. Стомак
му je био увучен и око струка су му се подвијале плаве дуго
ношене радничке панталоне. Касније сам сазнао да му их
je поклонио Спасе Миткин, грађевински инжењер из
Монастира, који повремено долази у Маказар. Овај човек,
овако мршав и жилав, тридесет и две године стар, који се
не храни јаком храном, или пак мршав због посла којим се
бави, прихвата да се ухвати за гушу са овим великим
послом копања бунара, да сиђе доле и нађе жилу о којој
сам ja већ тако много мислио и већ више пута проживео
тренутак појављивања воде, иако копање није ни почело.
Можда je било исправно Агнино упозорење, које ми je
саопштила кад сам joj писао о почетку радова на бунару,
да je боље да се човек не поистовећује са жељама, као да
су испуњене, пре него што види шта живот каже.
Оставио сам Јована на месту, a ja сам се повукао на
балкон. Извесно време стајао сам усправљен на висини,
слушајући ударање будака у тврду земљу. Онда сам се
окренуо неколико пута око самог себе као што се пас врти
пре него што одлучи да легне, али нисам легао, већ сам
узео писаћу машину да се и ja прихватим посла, a да
будем близу, да слушам ударање будака. У ваљку је стајао
празан лист хартије, без речи на њему и, немоћан, завртео
сам га два-три пута напред-назад. Зашто, рекох себи
тада, не пишем о самом животу, о ономе што видим и што
чујем, о ономе што се догађа, пa макар се некоме и чинило
да нисам све пренео тачно како се догодило. Уосталом,
истинити догађаји имају ту предност над измишљенима у
чињеници да нису измишљени, већ живи. И јасно je, увек
ћу се оправдати пред сваким читаоцем да чак и да сам
хтео, чак и да сам употребио сву вештину и снагу, нисам
могао људе и догађаје унети у повест са својствима која
стварно имају, већ само окако како сам их видео ja, како
су их виделе моје очи и како су зашли у мој слух. И почео
сам овако:
„Слушао сам ударање будака, тупо, без одјека...“
И дуго je потом моја глава висила над тим нецелим
редом слова. Гледао сам у три тачке као у три велике
планине преко којих не могу даље.
Нисам био у стању да учиним ништа осим да се
повремено обазрем тамо одакле су допирали удари пијука.
Тамо и у вези с тим били су моја мисао и све моје
очекивање. Био сам свестан да за тако велики и
неизвестан посао као што je копање бунара треба имати
стрпљења и мудрости и да ћу морати да се усагласим с
тим. Полако сам схватао да ће покушај да се напише
повест прећи у задњи план. Сада je у првом плану био
бунар и њиме сам могао да оправдам немоћ и растрзаност
у вези с писањем. Устао сам и стајао неко време
усправљен на чардаку. Ни гласова, ни звона. Само би
повремено, с Надеждиног дуда, канула по нека дудиња,
бели калем, и кокошка би се одмах дала за њом и кљуцала
je. Лево горе на тренутак се није чуло ударање пијука.
Када сам боље погледао тамо, видео сам Јованове руке
како се пружају у гране шљива и захватају крупне
плодове. Нисам могао да видим са свог места како потом
гризе шљиву и како му се сува уста освежавају и киселост
му се шири жилама.
Нико се ниоткуда није појавио, нико није пожелео да
покаже своје интересовање и своју радозналост поводом
почетка рада на бунару. Људи или нису веровали у то што
се дешавало, или су се склањали на страну да се не би
нашли у обавези да помогну. Прошао je цео сат или више и
тек тада иза куће, по оном тесном путељку, чуло се
клопарање колица. Када je скренуо иза куће десно, видео
сам да je то Атанас Бамбо натоварио две кофе са
шљивама џанкама и гурао их ка кући да их стави у буре.
До времена ручка, враћао се и пролазио неколико пута.
Рећи му, седи одмори, било би велика казна. Он није волео
да седне ни ради јела, јер je то тражило да бар за тренутак
буде миран. За два дана биће осми август, Света Петка, и
он je већ сада бринуо, знао сам то, како ће провести тај
дан без посла, пошто га жена преклиње да не ради.
Прошао je један сат после поднева када je, уместо по
тесном путељку иза куће, с колицима натовареним
кофама, скренуо испред куће.
„Хеј, Симоне!“ викнуо je.
Ja сам се помолио на чардаку.
„Са срећом, почео си с бунаром“, рече.
„Почео“, рекох ja.
„Погодио си се с Јованом?“
„Погодио сам се.“
„Не дај му новац пре времена“, рече Бамбо. „Када
заврши посао, тада. Он да те тражи, ти да га не тражиш!“
 Добро, један савет више. Овакви савети, много пута
чути, чине нам се неважни, a вреде. Да вреде, видећеш
посебно у случајевима када их се не придржаваш. Колико
год да je, са саветом који ми je дао, ситно било учешће
Атанаса Бамба у копању бунара, он je ипак тиме показао
да прати шта се ради. Значи, охрабрио сам се ja, људи
знају, али имају свој начин исказивања заинтересованости
и радозналости. Скривени су и неповерљиви, али
напослетку, када дође тренутак, и они, као и сви људи на
свету, отвориће срце и исказати своју захвалност.
Да ли je у питању било узбуђење од првог дана, велике
сметености, стреса, што би се рекло, тек следећа два дана
прележао сам у кревету, у слабој грозници. Лежао сам
умотан у чаршав који je већ мирисао на зној и оснаживао
сам грозницу нервозом коју сам осећао зато што ми се та
грозница јавља ево баш сада на почетку великог и
племенитог пoслa повезаног с бунаром. Када Јован стигне
до три метра, говорио сам себи, треба да му се
придружим, a хоћу ли моћи? To ме је чинило напетим. Из
мале собице на источној страни куће, пошто се стакло на
прозору било поломило и пошто ту собу нисам
употребљавао ни ja сада, нити смо je Агна и ja
употребљавали при ранијим доласцима, чуо сам
цвркутање ластавица. Направиле су тамо гнездо и сада су
улазиле и излазиле. Цвркутање ми je сада било драго, лепо
друштво. Нисам смео да се препустим лошим мислима.
Moja жена Агна у једном писму ми je писала: „Не смеш да
се препустиш осећају малодушности. Писање повести je
највеће друштво и најснажније охрабрење. A копање
бунара о којем ми пишеш, посебно ако дођеш до воде, не
би било ништа мање дело...“ Да, али ово прво стоји у месту,
ово друго тек што je почело, a одмах га прати грозница
која ме држи у кревету.
Трећег дана, сунце je било на заласку и Јован je требало
већ да завршава с радом за тај дан. Ja сам устао, већ
окрепљен, и пошао до места за бунар. Био сам изненађен
двема стварима. Прво, поред места где се копало било je
већ троје људи, први посетиоци и радозналци, они
јебиветри који су обично публика сваком туђем послу.
Један je био Жабе Мицкоски, човек у добрим годинама за
рад, a није био радник. Не да није имао снаге, већ није
имао духа, јалов човек. Повремено je вукао по које стабло с
планине колико Да заложи ватру. Сада je над купицом
земље разбацао половинке изврнутих ораха. Жвакао je
још мека и млечна језгра ораха и у угловима уста хватало
му се бело. To што се радило није га занимало, само je
имао потребу да то што једе, орахе или јабуку, једе у
присуству људи. И сада, када je Паско Бачо, возач у
пензији, већ обучен за вечерњи излазак код продавничица
поред моста, у кошуљи с цртежима аустралијске фауне
коју му je неки рођак послао из Волонгога, сада када je
Паско стомака истуреног напред рекао да je копање
започето широко, Жабе je зинуо и само рекао:
„Много широко“ и опет почео да жваће.
Трећи господин из публике крај бунара, Џорџ, Ђорђе
Шумка, човек с грлом и гласом који су разглобљивали брда
наоколо, рекао je да се копа на погрешном месту, да ту
вода не излази, али да je место врло добро за гаражу.
„Јес, мистер“, рекао je мени, „добро je за гараж.“
Услед околности што je неку годину проборавио у
Мелбурну, говорио je по коју реч енглеског и учинило му се
важно да са мном говори на том језику, пошто сам ja сада,
због грознице, изгледао бледо и нежно, и још свеже
избријан и обучен у ново, баш као странац у Маказару.
„Јес“, понови он, „егзектли, тачно за гараж!“
Друго што ме je, уосталом, истински забринуло, било je
то што копање никуда није стигло. Не то што je прошло
много дана, не то, већ што сам видео да je с десет удара
пијуком Јован вадио по длан земље. Није сишао ни до
колена. Земља je била црвенкаста и стегнута као цемент,
a публика je још била ту. Жабе je и даље жвакао језгра
младих ораха, онај јаког гласа говорио je да се у свету вади
жива вода на сто метара дубине, понекад и врућа, руке,
вели, да изгориш, a Паско Бачо, као човек који не осећа
потребу да тражи прецизне разлоге да би рекао нешто
што не мора бити у правом контексту, пa још и с неким
спокојством, окренуо се према мени:
„И тако, Симоне“, каже, „1956. године, док се копао
овако канал за наводњавање у Камадаречком, била je
среда, 21. септембар, дванаест и десет или дванаест и
петнаест минута, не хватај ме за реч...“
„Ма не“, кажем му, „није важно.“
„Треба да je било дванаест и петнаест“, каже он.
„Па добро“, кажем му ja, „нек je било дванаест и
петнаест.“
„Да“, каже, „мора да je било дванаест и петнаест, зато
што у дванаест и десет...“
Јован je бацио пијук и лопату у рупу и изашао гope да
обуче кошуљу. Тврдо je, каже он, осећајући моју
забринутост, неће ићи брзо. Стрпићемо се, рекох ja,
трудећи се да будем смирен, ниже ће се можда, рекох,
радити лакше. Ако се не јави камен, рече он, и завуче
кошуљу уз слепљени стомак под каишем панталона. Два
дана није се бријао и сада се видело да му je брада израсла
и на њој су се нахватали прашина и зној. Приметих, исто
тако, да му je један предњи зуб у доњој вилици десно
испао, a други до њега имао je само половину, црн и
шупаљ.
После мало времена, сви заједно, он и публика, отишли
су нагоре по оном тесном путељку који води ка горњим
кућама и потом десно ка двема продавницама код моста.
Претпостављао сам да ће и Јован с другима најпре отићи
код моста, испити једно пиво, a тек затим, касније, отићи
кући. Деца, шесторо на броју, такорећи сва истог узраста,
као чавчице ће гракати и чекати да им он нешто стави у
уста и када виде да нема шта да стави, смириће се. Жена
ће извадити флашу коју су већ довели, што заједно, што
она сама, скоро ниже од половине, и попиће по једну. Он
ће рећи, добро си отпила без мене, a она ће одговорити да
ју је болео зуб. Заиста, и она je горе лево имала покварен
зуб. Али ако je стварно заболи зуб, мислио сам ja стојећи
над бунаром, ако због тога уместо једне, испију по две, или
по три, или чак и по четири, да ли ће тада Јован ујутру
бити способан да дође и да копа. Добро, она ће спавати и
можда ће у неко доба касније током дана заједно са свом,
или с половином деце, доћи да га посети и сешће под
сенку у близини, увлачећи дугу цигарету између модрих
усана, али шта ће он учинити? Да ли ће се пробудити?
Хеј, Јованова деца! Прво их нисам разликовала једно од
дpyгoг. Она би на дан, на два, дошла ту, a наша су већ
почела да нас избегавају. Деца су као псићи, чим им мало
отвориш врата, несигурно пружају једну ногу, али одмах
затим, другом улазе. Заједан час, већ су на канабету,
ушли су ти у душу. Иванчу, претпоследњем, четири
гoдинe старом, дала сам прво једну „кики карамелу“,
онда код куће палачинке, a на крају сам му брисала
слине. Нисам могла да их сустигнем. Ja бриши, оно
слинави се. Кажем Јовановој жеии да је дете мало
назебло, треба му дати нешто топло, па и лекић. Она
каже: Ех, деца! Трнчету, у трећем разреду, дала сам
комплет лектире. О Божићу, када је стегла зима,
половину су изгорели за потпалу. Његова мајка каже:
Шта ће му их толико! Нона je сама узела бочицу с лаком
за нокте. Лакирала је нокте, неподсечене и пуне блата.
Узела сам и подсекла јој их. Њена мајка ми каже: Хвала
ти, наше маказе не секу! После два сата, клечећи крај
мене на коленима, с рукама и с главом у мом крилу, с
великим поверењем и са ишчекивањем казала ми je да je
добила прву менструацију. Почели су и наши женски
разговори. И деца и старије жене трудили су се да ме
имају поред себе. Једноставно, било им je лепо са мном.
Био ми је дрaг тај свет, на неки начин сам му припадала,
та нисам ли била маказарска снаха. Taдa још није било
ружних наноса између мене и Симона, тачније ја сам се
спотицала о њих, a нисам их видела. Како је он гледао на
та моја пријатељствовања? Чудио се што су ми
отворена cвa врата, јер je људе из Маказара сматрао
намћорима. Али, он je, у суштини, презирао те људе
управо у оним стварима у којима је личио на њих!
Окретао сам се око плитке, али широке рупе, савладан
жељом да посао крене даље, a тај посао, ево, иде споро.
Једном-двапут сам се нагнуо, загледао се пажљивије доле,
узео земљу међу прсте, протрљао je да je осетим и оценим
и да одредим даљу стратегију. Сува и трошна. A треба ићи
до неке неизвесне дубине. Невоље се, са сваким
новопредузетим послом, не умањују, већ се множе. Ту
једноставну истину врло добро знају они што се одлуче да
предузму нову акцију и којима, уосталом, живот постаје
живот препрека и застоја, успона и падова. До које дубине
сеже човекова мука? Aко je донде докле може да се ископа
и да застане човеково стопало, добро! Али ако je, као што
се често дешава, доле до недостижних бездана, далеко
испод дна црних мора? Шта je то у нама што понекад тако
страсно тражи ту дубину?
Током ноћи сам једном или двапут изашао на чардак,
али сам се брзо враћао назад, узмичући од пуног месеца,
уплашен да он јасно не осветли контуре моје бојазни.
Наслоњеног лактом на узглавље у кревету, онако по
навици коју je тело стекло временом, тешиле су ме и
смиривале тама и затвореност, штитиле ме, док сам
осећао сенке и облике што су се плели око мене. Узео сам
књигу и хтео што брже да заспим с њом у рукама, али сан
није долазио и ja сам почео однегде, без реда, на случајно
отвореној страници, да читам: „...у мирисима што су
продирали дубоко у крв и постајали дио мене, мирисало je
животом који се ситним гласићима и покретима сплиће у
нешто јако, јаче од свега што бих хтио, неодвојиво од
мене, исто што и ja сам, још непронађен a жељан... и
мирно свјетло je нада мном и над свијетом, траг нечега у
мени, нечега што je могло бити и што je било, нечега што
ће бити ако устрајем у овом празном стању, без одбране и
без заштите, с дигнутом уставом навике и свијести и воље.
Или ће из црних подрума моје крви сукнути непознате
жеље, и биће касно кад изађу, никад више нећу моћи
мислити да су помрле или укроћене, и никад више нећу
бити оно што сам био. A чинило ми се да немам снаге да
их зауставим, да их вратим у таму њиховог принудног
боравка, нисам то чак ни желио. Нејасно ми je какве су,
знао сам само да су веома снажне. Невине нису, сигурно,
не би се криле.“
Ујутру сам нашао књигу поред кревета, одгурнуо сам je
у тренутку када ме je савладао сан. Чудно, било je касно, и
то ме je онерасположило. Узнемирио бих се увек када бих
открио да сам устао прекасно, да сам изгубио, дакле, неко
време, током којег сам могао нешто да урадим. A тако
често се дешавало и дешава се да током дана изгубим и
три пута више времена од оног наводно изгубљеног
времена ујутру због којег сам почео дан толико
онерасположен. Док сам кувао кафу у удубљењу прозора,
чуо сам како нека жена гони poj пчела, кошница се
изројила. Помолио сам се кроз прозор и видео жену с
кошницом намазаном тотрљаном у рукама, како пчеле
ваби тихом песмом: „Маат, маат, матице, душице, маааат,
маат...“ И опет: „Скупљај ми се матооо, скупљај ми се
божо, мааат, мааатице, душице!...“
Из правца бунара већ су се чули тупи удари копача.
Песма упућена пчелама и ритмично ударање пијука
вратили су ми спокојство. Ах, новопечени градитељу, нека
ти помогне Велики архитект неба, створитељ свих светова.
Он помаже, искусили су људи, увек када се гради и када
се диже, разуме се све док пазиш да не дигнеш градњу
превисоко и не повредиш његов престо.
И када пазиш да не повредиш закон Хирама, градитеља
храма Соломоновог, да се може добити само оно што се
заслужило знањем и трудом. И посебно када пазиш да не
повредиш другог, када му неуништиш живот својом
огромном, неизмерном, себичношћу, a тобоже у име
Алтруизма, Правде, Уметности, Искуства...
Следећих дана радије сам жмурио, него гледао како се
копа бунар. Нисам имао храбрости да одем и погледам у
ископано. Али сам слушао, копач je ударао и, што je било
чудно, интересовање и радозналост људи из Маказара су
расли. Сваког предвечерја, све више посматрача скупљало
се око рупе и износило своје коментаре, своје савете и
предвиђања. Toг дана предвече, била je субота, и ja сам
скупио храбрости да видим шта се дешава. Када сам се
приближио месту, у првом тренутку сам се просто саплео
од изненађења: велики део некадашњег винограда, сав
простор око рупе, био je пун народа. Већином су то били
мушкарци, али било je и жена и деце, која су трчала по
гомили земље и провиривала покрај ногу одраслих. Прво
изненађење, a потом и страх, уступили су место радости
што су, ето, најзад, Маказарчани ту и дају своју подршку.
Ипак, приметио сам да у публици није било главних из
Маказара, предводника протеста у вези с водом. Они су с
правом и даље покушавали нешто да учине, да некоме
кажу, да објаве неправду која им je нанесена, али до тог
тренутка, то ми je било познато, резултата нису имали.
Тешко ми je да признам да сам и ja покушавао, написао
сам писма неким пријатељима, од неких сам добио и
одговор, али све се сводило на обећање да ће се заложити
и да ће покушати да уђу у траг неправди.
Пробио сам се кроз народ и стигао до предњег реда. Рупа
je наоколо била опасана масом, a унутра се Јован, као
гладијатор, до половине наг, ознојен и исцрпљен, борио са
страшном зверком сувом и непопустљивом земљом. Једно
време, као у нестварном животу, међу људима се чуло
свирање хармонике „Кућица сред цвећа, кућица сред
цвећа...“ Ha сувој грани прве шљиве наређала су се четири
врапца и ослушкивала. Влада Кумбар, хармоникаш, мали
сатир, клекнувши, кривио се у ритму мелодије. Јован je
настављао да копа и повремено избацује земљу горе,
принудивши неке људе да се повуку.
„Симоне“ довикнуо ми je неко, „одлично. Доћи ћемо до
воде.“
Гледао сам испред себе, доле у рупу, и не рекох ништа.
„Копај више унутра, море Јоване“, рече неко други,
„около-наоколо, около-наоколо, више унутра, јер ће се
касније сузити.“
„Избиће на осам метара. Да се кладимо!“
„На дванаест до тринаест“, рече други.
„Вода неће избити, али ако случајно избије, да се овде
направи синема, кино на отвореном, драјв ин, као у
Мелбурну“, јавио се онај јаког гласа.
„Ветропир“, рече неко из масе.
„Обрни пијук“, рече опет онај што je подучавао Јована,
„шиљком удри. Остави камичак, после ћеш да га извадиш.
Удри!“
Јован je подигао руку и подлактицом обрисао чело.
„Дођи, удри ти“, рече му потом.
„Јеееботе“, подигао je обрве овај.
Хармоничица се сад вукла тише у позадини. Нека од
деце јела су грисине купљене у једном од маказарских
дућана и празне кесе бацала наоколо. Једна група
мушкараца с друге стране гомиле земље упустила се у
разговор о цени вргања, сув толико за кило, сиров оволико,
неко каже исплати се, неко не исплати се. У тренутку већ
су одвратили пажњу од копања.
„Са господом напред, за празник Свете Богородице,
имаћемо воду“, викнула je нека од жена.
„Измићемо главе“, додаде друга.
„Измићеш ти... себи косу“, засмеја се једна дебела, црног
и масног лица.
„Да идемо, да гледамо своја посла“, рече трећа и крену.
И мушкарци су се један по један удаљавали, долазио je
час када je требало да буду код моста, у продавницама, и
да продуже никад завршену препирку о овоме и ономе, о
националнима и либералнима, о правима и кривима. Са
суве гране шљиве врапци су већ били одлетели. Сунце се
сада спуштало брже и само je још половина сијала на
гребену. Ускоро, у рупи je опет остао Јован сам. Видео сам
да му je рупа била до мало изнад колена, копао je, али није
напредовао. Земља je паклено сува. По навици, он je сада
бацио пијук и лопату посред ископаног, ударио дланом о
длан, обукао кошуљу и, после мало времена, отишао.
Остао сам ja сам, ходао сам напред-назад, покушавајући
да одмерим оно што je био урађено до тог дана и да
процемим шта треба чинити даље. Посао не напредује,
мислим, не само због кривице природе, зар може да буде
кривица то што je лето и то што je земља сува и горка, пa
то je нормално, лето je и суша je и све je тврдо као камен,
a то je и предност једног ископаног бунара, предност
бунара ископаног у највећој суши, што значи да ће у
будућности бити воде у свакој сезони. Кривица je, брате,
говорио сам отворено пред самим собом, стојећи над
гомилом земље, што ниси проценио како треба. Поводиш
се за Јованом, a он и није неки стратег. Ти си сам дозволио
да будеш охрабрен више него што би требало, да верујеш
да један човек у оваквим околностима може да сиђе до
три метра дубине и да још сам избацује земљу горе.
Говорио сам и слушао самог себе, у себи, нико ме други
није чуо. Изгубио сам време. Имам чудну склоност да се не
љутим толико на људе због почињених пропуста колико се
љутим и изједам самог себе због сопствених. Да ли je то
брига, истинска брига за дело, за посао о којем je реч или,
просто, сујета? Да, сујета! Уосталом, није било време за
мудровање, за ходање горе-доле, за премишљање, треба
донети одлуку и убрзати послове око копања. Долази
Велика госпојина, као што je рекла она жена, и зар не би
било најбоље да ce управо пред празник налије прва кофа!
Маказар се суши, из њега ce цеди последња влага,
течности нема, крви није остало у његовим жилама. Она
чесмица горе још цеди по неку кап и одржава живот да
сасвим не клоне, и онај изворчић у подножју оне стрме
међе близу реке. Људи иду и иду, сатима пуне понеку
посуду, понеки крчаг, понеки стаклени суд ко има
пластични, пуни пластични, a жеђ ce не утољава. Пуцају
уста од љутине, од беса, пуца срце.
Ja сам сада морао да одлучим. Како би изгледало да
бунар остане недокопан, празна рупа пред очима
Маказара? Дани пролазе. Не могу да причам да ћу
урадити овако, или ћу урадити онако, a даље „видећемо“.
To „видећемо“, ради тренутног олакшања, увек ce свети с
још више брига и јаловим резултатима. Одлучио сам да ce
ради машином и с још двоје људи, да их, заједно с
Јованом, буде тројица. Заложио сам ce за ту ствар.
Благодарећи познанствима из година док сам био у
„Времену“, већ после три дана био ми je послат компресор,
једна силна машина, бучна, и катран црна, попут
локомотиве. С машином и човек да њоме руководи, црн и
он као и машина, и још трбушаст и, наравно, тром.
Сместили смо je испод шљиве, на десетак метара од
бунара. Када je затутњала, вратила ми ce нада. Осмехнуо
сам ce, потајно, као дете. Поново ce подигло моје
расположење. Четвртог дана дошли су и радници. Њих
двојица, Вангел Борисоски и његов зет Пандил, били су
наши људи из Пустенеца, села поред језера, с оне стране
албанске границе. У то време су многи радници с те
стране границе долазили да раде у наше крајеве. Радили
би и одлазили кући да однесу парче хлеба и да ce пресвуку,
a затим су, са обновљеним визама на три или шест
месеци, поново долазили. Moja срећа je била да радим с
Вангелом и с Пандилом.
Када je затутњала машина, учинило ми ce да чупа цели
Маказар. Нити су људи, нити je предео био навикнут на
такво тутњање. Маказарчани су ме гледали у чуду. „Решио
човек“, говорили су добронамерни, „нека му господ
помогне. За друге, недобронамерне, ако су постојали,
нисам чуо.“
Toг дана, после првог копања компресором, када сам
видео да посао напредује, после толико месеци, први пут
сам отишао у Монастир да ce подшишам. Рекао сам
берберину да ме ошиша мало повише и да ми скине мало
више косе, пошто нисам имао намеру да ускоро поново
дођем на шишање. Од црне машине вукло ce дуго црево
доле у рупу. Ha крају црева, низ које je текао
компримирани ваздух, био je џек, копач, којим je руковао
Јован. Инжењер Јован, прозвали смо га. Сада je земља,
поред свег опирања, попуштала. Јован, горд, тресао ce
сред бунара. Црни машиниста, Коле, пореклом из
Вардина, већ je лежао у сенци, с подвијеним коленима и
једном руком испод главе. Како било! Тада сам, рекох већ,
ослобођен и чисте савести да сам урадио све што je
потребно, одлучио да ce дотерам, да ce подшишам.
 Сада сам већ могао да опширније пишем Агни.
„Ових дана“, писао сам joj, „осећам ce храбро. С вољом
сам отишао да ce подшишам и сада када ce погледам у
мало огледало стављено у удубљење левог прозора,
изгледам млађи. Изненадићеш ce када ме видиш с
најмање четири килограма мање. Своје подигнуто
расположење дугујем једној црној машини, компресору,
којим сада копамо бунар, као и приљежности још двојице
нових радника, пореклом из Пустенеца. Имам и једног
руководитеља машином, трбушастог човека, који je ујутру
пали, a увече гаси. Остало време, голог стомака, лежи под
сенком шљиве. Жали ce да je, као машинист, био
притиснут великом одговорношћу. Ja климањем главом
потврђујем том кучкином сину. Он je очигледно од оних
људи који имају смисла да процене своју повлашћену
позицију и, да би je задржали, не престају да ce жале.
Сада смо постали једна мала радна задруга. Људе сам
сместио у старе просторије у доњем делу куће. Прво што
сам приметио било je да ми je нестало цело једно паковање
соли. Касније сам открио да су je ови из Пустенеца појели с
мaлo хлеба, глад. Радим на томе да организујем
припремање хране. Јованова жена понудила ce за
куварицу.
Ових дана приметио сам да што више рад на бунару
напредује, то мање људи долази увече да посматра сеир и
даје савете. Изгледа да ce, чим престане човекова мука,
људи удаљавају. Ако нема мрцине, нема над чиме да ce
режи. Недостаје ми твоје присуство да могу да разменим
мисли с тобом. Овако, разговарам сам са собом, и не
налазим потврду или одрицање. Разговор с људима с
којима радим своди ce на мало сувих речи. Осећам да су у
таквим разговорима они у предности: њихове мисли,
састављене од мало речи, чисте су и погађају суштину. A ja
ce саплићем о моралне категорије и, најчешће нејасан,
казивање доводим само до половине. Они ћуте. Надам ce
да моју сплетеност доживљавају као ученост, то je моја
утеха.
Вангел je онизак, сув и сив. Тачан je у речи када je у
питању посао и има поглед који тачно одмерава. Јована
зовемо инжењер, али Вангел je главни. Пандил je исто тако
сув, исто тако сив и знојав у оделу, a висок. Не могу увек и
тачно да одредим шта мисли, јер не говори наш језик. Он
je из оне групе људи којих има у нашим крајевима и оним
преко границе, који су задржали православну веру, али су
изгубили језик, за разлику од оне друге групе, чији су
припадници прешли у ислам, a задржали свој језик.
Испоставља ce да једна практична ствар, као што je језик,
није била препрека да Пандил буде Вангелов зет, али да ce
радило о различитој вероисповести, то би било немогуће
или, у најмању руку, неприхватљиво. Јован доле копа,
Вангел пуни, a Пандил диже кофу са земљом и вади je на
гомилу. Када хоће нешто да каже, пошто не може, само би
ce насмејао с некаквим зевањем, забацио при том главу
уназад, и наставио да вуче. Руке су му канџе, суве и
крваве. Коле, опет, као што рекох, спава под шљивом,
стомак го, пупак окрутао и велики, пробушен на средини,
као воденички камен. Ако искључим машинисту, остале je,
посебно двојицу из Пустенеца, мука научила једној, по
њима, вештини, коју бисмо ми најстроже осудили, a то je
уцена. Вангел je већ нашао начин да ме уцени и тако
повећа цену за метар дубине на осамдесет немачких
марака, независно од претходног договора. Видео je да
морам да ce ослоним на њих и каже ми, ово није посао за
обичне раднике, ово je мајсторски посао. Опрости, каже,
али овде ce вода вади, није играчка, не желим да ти ce
уруши бунар, пa да ме сутра и ти, и цели Маказар,
проклињете. И да знаш, каже, зидање ће имати посебну
цену. Ja стојим зинуо, покушавам да ce побуним, да ce
успротивим, али нисам ли ухваћен у ступицу? Вангел je,
рекох већ, онизак и здрав, али када ce пажљиво загледаш,
видећеш му на лицу једну једва приметну сенку.
Испоставило ce да му je жена била болесна. Тако je једном
приликом рекао он сам, жена ми, рече, болује од страха.
Нагазила je увече на шипак. Он joj je те вечери дао шећер,
колико су имали у кући, и она као да ce мало смирила, али
само на тренутак. Онда je приметио и да ce осула
пликовима. Он je поступио по наслеђеном науку, a ja,
сећаш ли ce, када си ce једном пожалила да ти je много
лоше, и када je требало нешто хитно да урадим, прво што
сам учинио било je: извадио сам векну хлеба и пружио ти!
Зашто? Зашто векну хлеба?
Волео бих да си ту и да ти, без преке потребе и без неке
дубоке симболике у томе, пружим нешто и да ти то узмеш
нежно руком. Твоје одсуство je погодност само утолико
што не оставља простор да према теби свакодневно
грешим. Заиста, у усамљености човек je слободан да
греши. Али, с друге стране, ако нема према коме да
греши, да ли je то сагрешење? Прочитао сам да нема
разлике између грешника и свеца ако je сваки сам на
свету. Сећам ce Колаковског када каже да светост и свака
величина могу да ce реализују само у неком окружењу.
Богу je било довољно да наслути да би постојало макар
мало светости, макар мало обожавања, да би саздао свет.
И тек je тада постао велики, јер je стекао некога ко je
могао да ce усхићује њиме. Није популарно, али Бог je
створио свет ради своје славе. И саздао je дело хаотично,
сигурно не савршено, али ипак генијално. A ми, драга
Агна, пошто не можемо да саздамо један цео, нови свет,
можемо да пробамо да овај донекле поправимо. Да ли je то
мешањеу Божје послове? Немој мислити да су моји мотиви
везани за нешто попут обожавања. Ja сам ти већ рекао,
спреман сам да на цркву (у конкретном случају, на овај
бунар који копам) ставим два крста, уместо једног, да бих
Богу двоструко рекао хвала. Moje срце пуно je добрих
намера. Бог je, разуме ce, могао да поступи како хоће, то
je у његовој моћи, и не знам да ли му ce због тога може
оспоравати добронамерност. Ha крају крајева, чак и да je
овај свет, као што ce каже, несавршен, ипак треба да смо
убеђени да не постоји нешто само по себи што човеку
може одузети веру. Важно je старати ce и за ствари које су
са аспекта основног преживљавања неважне. Уметност?
Алтруизам? Да, драга Агна, управо тако. Уметност, љубав,
алтруизам.
Ово место ce не може препознати. Слика je измењена.
Наоколо, осим гомиле земље, стоје разбацани алати, даске,
ознојена одећа, нека до половине пуна флаша воде, празна
кутија цигарета. Педантан каквог ме знаш, ja бих волео да
je одмах све то чисто, уредно, a то још није могуће. Јуче за
ручком, Јованова жена, Ратка, поливала je Пандилу да
опере руке. Он није подигао поглед. Тресући дланове,
окренуо je главу у правцу где су падале капи воде.
Пиши ми брзо и кажи ми докле си стигла с радом на
студији.“
Не може да избегне, да ce не ода. Његово одавање ce
понавља, негде отвореније, негде скривеније. Неопходно
му је да спомиње оне „добре намере“. Како гa je прозрео
онај аутор пoгoвopa када каже да су те добре намере,
које Симон приписује свом јунаку, у суштини плитке и
самообмањивачке, да иза тога стоји једна неизлечива
ароганција. Знам дa je Симон знао за сличан пример, о
томе ce причало у крају. Десило ce то пре више година у
Сарајанову, с оне стране ниске голе планине на истоку.
Бивши учитељ, несрећан због затварања школе, преузео
je на себе изградњу цвећаре која би помогла да Сарајаново
заживи и да се, једног дана, можда опет отвори школа.
Толико се занео том идејом, да је од села направио просто
један логор, сличан казненим радним логорима. Разуме
ce, за „добро“ села. Кажу дa и данас стоје остаци
несуђене цвећаре, у којој ce никад није расцветао ни један
од каранфила које је планирао да засади, a о чему се
дописивао чак с Холандијом, земљом цвећа.
Но, нико никада није извукао поуку. Човек није способан
да извуче поуку, a Симон није ни покушао, већ je гурао
само напред, до самог краја.
Дан или два откако сам послао писмо Агни, приметио
сам да рад на копању бунара губи у свом темпу.
Компресор je доле заиста тутњао, Вангел je пунио кофу,
али пошто су већ били отишли до веће дубине, Пандил није
могао да вуче горе с великом брзином. Жалио ce на болове
у рукама, на посусталост тела. Кофу већ није вукао са
одсечношћу, у оном ритму: Један, два, три; један, два,
три! Почео je да клеца и чак да пада на колена. Стидео ce.
Учестали су и одмори и ja сам, све и да сам имао
разумевања за умор, почео да ce једем у себи и показујем
нетрпељивост. Ратка je већ почела да кува и по нешто
набавља из маказарских продавница. Куповали су ce
артикли и из маказарских домаћинстава, чудно, увек по
вишој цени него на пијацама у Монастиру или Ресни. Људи
су употребљавали један аргумент: Имаш га ту, не трчиш
да га тражиш, и свеже je. Добро! Свака корист тежи да ce
оправда. Жега je чинила да ce пролива зној и копачима je
требало много соли. Не знам колико сам кутија соли тих
дана, оне од пола килограма паковане у кутијама од белог
картона са утиснутим ситним словима, остављао као
случајно у просторијама где су били смештени радници и
кутије налазио празне. Најзад, једне предвечери, појавила
ce она будалетина, онај човек снажног гласа који je при
ранијим посетама предлагао гараж и синему на
отвореном. Док су копачи мислили шта да ce ради са
извлачењем земље горе, овај човек им каже:
 „Код Гадафија, у Либији, када копају бунаре, кофу са
земљом вуку магарцем!“
Хм, учинише људи. Магарац ce није могао наћи, али
нашлa ce мазга. Ове животиње најчешће су настране, не
можеш да их ухватиш ни за главу ни за реп, али ова
Атанаса Бамба погодила ce кротка. Дођи ’вамо, дође; иди
тамо, оде; скрени лево, скрене; скрени десно, скрене;
оуууу, стој, стаје; врати назад, враћа. Лепота невиђена!
Шест марака у динарској противвредности на дан. Од
Атанаса Бамба можеш да очекујеш свакакву помоћ ако
платиш. Он не разуме заједничко и општекорисно добро.
Али ако нешто направиш ти, својим трудом и својим
новцем, тада то признаје и за своје и за опште. Требало je
направити скеле и чекрк. Ту ce изгубио један дан. Кофа,
сада нова и већа, везала ce челичном сајлом и, преко
чекрка, за амове мазге. Мазга ce звала Анка. Хајде, Анка!
Она креће напред, кофа из бунара полако ce диже преко
чекрка по којем клизи сајла, Пандил je сада само
преузима, празни je на гомилу, ja враћам мазгу назад,
рикверц, истим правцем (мени je пао у део овај посао),
кофа ce спушта доле, Вангел je пуни, и опет све изнова.
Повремено, из сенке под шљивом, подбуо и знојав, јавља
ce машиниста.
„Спорије води мазгу“, каже ми, „да Пандилу не испадне
кофа из руку.“
„Шта кажеш?“ питам гa ja пошто га не чујем добро док
тапкам испред животиње држећи je за улар.
„Спорије води мазгу“ понавља он.
„Добро“, кажем му ja, покушавајући да сакријем гнев.
Moja одећа полако постаје попут одеће других, жива
водa, прашина ce лепи. Патике, исечене позади,
претворене у папуче, вруће су, нагазим их, оне ми
склизну, али кофа ce већ брзо враћа и појављује ce опет
пуна. Пандил je прихвата и празни. Код мене ce враћа
нада.
„Како је?“ јавља ce опет Коле испод сенке.
„Шта?“ оглашава ce одоздо Вангел и глас излази нејасан,
измешан с тутњавом компресора.
„Мења ли земља?“ пита и гледа у шаре по телу настале од
лежања. Диже полако руку и одстрањује по неку
залепљену сламку.
„Не мења“, одговара Вангел.
И Пандил врти главом, разумео je изгледа. Ja често
застајкујем близу рупе и одмеравам. Да видимо, кажем,
да измеримо, до које смо дубине стигли. Рано je за мерење,
каже после неког времена машинист. Земља je сва иста,
прљуша, нешто између камена и земље. Већ je почела да
нас хвата она радозналост, или нестрпљење да ce земља
већ једном промени. Мало, мало и неко од нас би рекао:
Ево, сад, за петнаестак центиметара и смениће у
песковито. Прошло би тих петнаест центиметара, и јавио
би ce други: Сад већ, где и да je, промениће ce! Ma
промениће ce, како ce не би променила! Прво, прво, неће
бити толико црвена, јавиће ce друга боја. Ma, мора да ce
јави друга боја! Биће као речни шљунак. Е, као шљунак,
то тек на крају. Ma, биће као шљунак. Ma, биће, како не
би била. A ти, Пандиле, шта кажеш? Овај зине да ce
насмеје и тако зинуо, просипа кофу земље.
Двадесетог августа исплатио сам људима трећину
зараде. Да имају у џепу. У бунар смо већ спустили не
једне, већ два пapa лестви, везаних једне за другу, за
силажење и за пењање. Дошло ce до више од осам метара,
не може ce једноставно сићи доле. Није сад само жега та
која убија раднике, већ и велика неизвесност. Када
градиш кућу, грађевина ce диже, гледаш како расте пред
тобом, и знаш, макар и после много мука, за крај, за кров
који следи. A ово копаш, силазиш, a не знаш докле, нити
знаш какав ће бити резултат. Истог тог дана, двадесетог
августа, Вангел je објавио одоздо да ce земља мења. To je
створило велико узбуђење, али промена je била таква да ce
једва примећивала и ми смо наставили с нагађањима:
смениће ce сасвим брзо, неће ce сменити, окренуће на
песковито, неће окренути. Један каже на толико метара,
други на оволико, трећи прича пример како негде ни на
двадесет и два нису нашли воду. Чак je и Коле под сенком
почео да показује нестрпљивост. Седа, устаје. Тачније,
сада већ код радника није у питању нестрпљивост, колико
амбиција желе да имају успеха, нико не жели јалов крај.
Почињу сами да скраћују одмор и, концентрисани на
дубину, много више ћуте.
Сунце тек што завија из зенита по свом широком луку.
Машиниста ce премешта испод дрвета онако како ce
помера сенка. Водећи мазгу, замишљам себе високо, на
некој тачки пепељавог неба, и посматрам малу копачку
дружину доле: двојица мрдају у црвенкастој рупи, један
гope пружа руке напред и враћа их назад, мазга као црн
гуштер вуче споро донекле, застаје и враћа ce. Густа жега
успорава покрете. Водим мазгу, тетурајући ce у
изгаженим и изнојеним патикама. Око мазге ce скупљају
муве и увлаче joj се у крајеве очију. Она забацује главу,
тера муве, али оне ce опет враћају. Њихова глупа упорност
надражује ми нерве. Сунце ће нас усмртити сред гомиле
црвене земље. У једном тренутку, испод шљиве ce подиже
машиниста.
„Гори“, виче једно време, и диже руке ка западу.
Гледам му црно масно лице што ce пресијава на сунцу,
оснажено сада неком додатном пожарном светлошћу. Сви
остављамо све поред себе, ja улар мазге, Пандил кофу,
Јован и Вангел излазе из рупе. Стојимо отворених уста
окренути ка западу, као прогоњени богумили, застрашени
папским хордама. Ha рубу планине диже ce велики
пламен. Ha лицима осећамо топлотни удар. Доле, од куће,
Ратка, Јованова жена, зове на ручак. Али то je сада
неважно. У тренутку, над нама, и по целом пределу, пада
ватра, захвата жар. Мазга ce отима, хоће да побегне.
Тихи, врели ветар носи ватре ка нама и баца жар и пауљ
сред сувих трава.
Увече, касно, када je на западу већ клонула црвена
светлост и ja ce полако смиривао, на листу хартије, у једва
започетој повести, записао сам баш то:
„Тихи, врели ветар носи ватре ка нама и баца жар и
пауљ сред сувих трава...“
Пожар je унео немир у моју душу, иако нисам видео
непосредно зашто бих ja био душевно узнемирен. Можда
зато што je копање напредовало, моја велика замисао ce
уобличавала и могло ce, где год да je, очекивати да ce
појави вода. Спољашње опасности, пожари попут овог,
поплаве, одрони на планинама, земљотреси, могли су да
униште мој успех и да моју идеју учине ништавном, да
остане ископина као неки остатак из прошлости. Треба
схватити, писао сам у једном писму Агни, да ce ja не
трудим за себе, већ за све којима треба вода и поука. У
Књизи Сираховој ce каже: „Мудрац стиче поверење свог
народа; име његово живеће довека.“
Најзад, двадесет и трећег августа, дан среда, појавила ce
вода. У једном тренутку стало je тутњање компресора, a
затим су ce чули узвици. Јован и Вангел викали су у исти
глас. Ми који смо били горе, одмах ce нађосмо над рупом.
Тражили смо угао светлости да видимо доказ доле. И
заиста, на дну ce стварало једно окце, мало водено
огледалце. Нисам могао да препознам машинисту.
Одједном, то je био други човек, будан и окретан. Стрчао
je до машине, зауставио je и један тренутак потом испалио
два хица из пиштоља. Објавио je, како je рекао касније,
излазак воде. Пиштољ je чувао у једној кутији за алате за
машину. Сада je он био први, безмало сва заслуга била je
његова. Требало je да ja наредим да ce настави с радом,
али наставили смо тек након што смо ce загрејали и
напили. Копачи су ce олабавили, опустили су нерве
затезане на пакленом сунцу двадесетак дана. Ja,
послодавац, нисам толико био загрејан, колико сам био
усхићен. Локвица воде доле за мене je имала значај који за
друге није имала. Док сам ja био одсутан, обузет собом,
Коле je наређивао пиће около. Два хица су ce чула у
Маказару и многи људи почели су да дотрчавају. Неки од
њих нису схватили за шта су хици, дотрчали су за пуцњем.
Завиривали су доле у рупу и, велики број њих, остајали као
згрчени, мислиш фасцинирани овом надом сред изгорелог
Маказара. Са устима испуцалим, пришт, изговарали су по
две речи и остајали усправљени на гомили земље. Биће
времена за славље. Сада сам знао да до празника, до ког
је остајало још само пет дана, неће моћи да ce захвата
вода. Свеједно! Треба сада наставити још донекле с
копањем, направити дубље лежиште за воду, a онда
озидати бунар. Довлачиле су ce гомиле камења, по два, по
три, спуштале ce доле у котао, преко чекрка, a Вангел из
Пустенеца je зидао. Био je поносан, с правом, на своју
мајсторију. Нисам крио своје не само усхићење већ и
завист, пред том лепом ствари. Али то није спречило
Вангела да ме још једном уцени.
„Kao што видиш“, каже ми, „ово јесте мајсторска и
опасна работа. Посебно прва половина од једанаест
метара“, каже ми. „Зато“, каже, „ти метри зидања треба
да ce плате дупло. Бива, не бива“, вели, „казуј!“
Ех, шта сам могао да кажем! Moja идеја ce уобличавала и
ja сам журио напред са заокруживањем свог дела,
Напослетку измерисмо: један метар и двадесет
центиметара надошле воде. Затворили смо бунар да ce и
даље пуни да би ce касније, када буде пун, почело са
употребом. Тада ће, на нашу радост, бити и велика
свечаност.
Усред ноћи, кроз отворени прозор собе старе куће где
сам спавао, и после неколико дана, чини ми ce, допирао je
мирис спаљене шуме у планини. Слушао сам цврчке, они
су певали своју песму. Непрекидана другим звуцима, та
песма само je још више потенцирала велику тишину и
далеку осаму, осећање носталгије, туге, од ког, ноћу, ево,
не може Да ce одбрани ни један градитељ попут мене, ни
један копач бунара, водач мазге, чак и када ce велика
идеја већ крунише. Знам, страх често долази када je
напрегнутост од успеха највећа, када je радост највиша,
зато што тада има шта да ce уруши. Ноћ je одмицала. Да
ли je постојао други свет ван овога, под овим звезданим
небом? Могу ли да кажем, попут оног великог филозофа,
да су звездано небо нада мном и морални закон у мени,
ствари које ме опредељују? И шта да напишем? У машини
поред мене стајао je увучен лист хартије, подсетник на
моју неостварену повест, на којем сам сада откуцао
неколико редова, понављање речи које je изговорио данас
Вангел:
„Сад, Симоне, нема шта, сутра одлазимо. Журимо
својима, да ce измијемо и да ce пресвучемо. Посао ce
свршио како треба, пa можемо да будемо равни пред
собом и пред богом. Често сам ce ноћу будио и мислио који
камен где да ce стави, где да ce изломи, где не. Неко би
рекао да није важно да ли je лепо, важно je да служи, a ja
не мислим тако. Ja кажем да je веома важно какава je
ствар и по изгледу, како je намештена и уређена и има ли
складне мере за око. Значи, није само да служи. Ако би
тако било, зашто онда тражиш лепу жену, a не само
снажну, и зашто ти je цвет леп, сигурно не само зато што
замеће плод...“
Седећи сам за столом с писаћом машином, усред бледе
светлости лампе слабог напона, ишчитавао сам редове.
Седео сам потом и гледао, сам, као задовољан човек, али у
некој неизвесности. Десно од машине приметио сам
велики коверат који ми је ујутру донео поштар. Пружио
сам руку да још једном, сада у ово ноћно доба, видим
увеличану фотографију која je била унутра и коју ми je
послала моја жена Агна. Ha фотографији сам био ja као
дванаестогодишњак. Агна je нашла малу фотографију у
једном од старих албума и решила, да би ме обрадовала,
да наручи да ce ископира у великом формату. У доњем
делу фотографије, у две колоне, њеним рукописом, били су
исписани стихови који су говорили о човеку који из своје
педесетогодишњице гледа у себи дете како ce пење по
брегу, торба на леђима, усне пружене напред, жури ка
високој прозрачности одакле ce види свет, велике куле и
градови, пење ce упорно и постојано, да досегне и да
спозна оно што му je још скривено, далеко и тајно. Увукао
сам брзо фотографију назад у велики коверат. Kao да сам
ce разбудио. Морао сам да ce одбраним од сваке патетике.
Moje успињање, помислих, још ниje сасвим завршено и
када ce заврши, тада ће ce направити потребна увеличана
фотографија.
Доле, у приземним просторијама, двојица копача, и Коле
машиниста, спавали су код мене у Маказару последњу
ноћ, спавали у дубоком сну, тако дубоком и тешком да им
није давао да сањају. Помислих како и Јован сада спава, и
Ратка спава, и шесторо деце je заспало које ce где нашло у
кући, свило ce како га je савладао сан. И данас сам
приметио како Ратка полива Пандилу да опере руке и
како он није подигао поглед ка њој, не знам да ли из стида
или из поштовања, или пак због неке скривене мисли и
тајне жеље.
 3.

Направио сам неколико нацрта за то како ће бунар

изгледати споља, какав ће капак имати, уместо садашњег
привременог, какав кров и с каквим ћерамидама, како ће
изгледати простор около. У сваком случају, изнад бунара
биће посађен један багрем, a сав простор около биће парк
с клупама. У скици за парк, осим новог кедрови, тује и
јеле уклопио сам старо околно дрвеће, оно које ce може
одабрати и искористити, као и садашњу кленову живу
ограду скроз доле. Земља доле ће ce обрадити, изравнати,
посејати енглеском травом и кроз њу ће водити мале
поплочане стазе. To ће бити место за окупљање увече, за
сусрете и разговоре. A вода je вода, захватаће сви, кофе
ће лупати, на багрему ће висити ченгеле. Нацрте сам
ставио у коверат и пажљиво их чувао. Када одем у
Монастир, рекао сам, направићу копије и послати их мојој
жени Агни. Она ће, пошто познаје простор, сигурно нешто
додати. И треба, рекох себи, да у свему овоме буде део ње,
њеног укуса и племенитости.
Ослобођен оне напрегнутости из дана копања, сада већ
без радника око себе, више од две недеље мислио сам о
повести коју je требало да напишем. Бунар je био остављен
да ce пуни. Петнаестог септембра, лето je још стезало,
пакао, што ce каже, отишао сам да завирим. Било je око
шест сати по подне. Подигао сам капак и погледао доле.
Ништа није блеснуло. Окренуо сам ce да застанем тако да
заклоним сунце како би ми вода доле засветлела и још
једном ce нагнуо.
Бунар je био сув!
Не могу да опишем то стање, испрва неверице, a потом
изгубљености и страха. Подигао сам главу и погледао
около. Десило ce да je у том тренутку туда пролазио Пера
Катин, зет Сотира Лековског.
„Нема воде!“ викнух ка њему као да тражим помоћ,
држећи ce руком чврсто за капак.
Он застаде, погледа ме пa и сам зину.
„Нема воде?“
„Нема“, понових ja.
„Аман, бре!“
Он приђе и нагну ce над бунар.
„Стварно нема“, рече зинувши када je подигао главу
горе.
„Нема“, рекох опет ja.
Оно што ce десило потом није било да je Пера стајао са
мном и чудио ce, већ je такорећи отрчао ка центру
Маказара. Ja сам одсутно стајао поред бунара сувог дна,
држећи ce за капак као за руку мртваца.
После мало времена, један по један, почели су да
пристижу људи. За сат или сат и по, цео простор наоколо
био je пун народа. Није било ни четвртине толико народа
на дан када ce појавила вода. Један по један, изређали су
ce над мртвацем, погледали му у суво лице. Нећу причати
о свим мишљењима која су ce изрекла о томе где je могла
да ишчезне вода, када и где ce десило нешто слично, о
саосећајним речима казиваним на неки посебан,
маказарски начин, о ћутању и одмахивању главом. Ja чак
и нисам био у стању да приметим све што ce дешавало у
тај час, али памтим да су, када ce смрачило, један по један
или у малим групама, пролазећи, отишли, a ja сам остао
сам.
Пожурио сам, док je било времена, да поручим Јовану да
још рано ујутру дође. Нисам заспао до зоре. Испитивао
сам, пропитивао ce, шта je могло да ce деси. Ходао сам
тамо-вамо по соби, завиривао у дно бунара, гребао
прстима по песку, али знао сам да могу само толико, да
замишљам. Нисам Moгao да сиђем доле и да видим
изблиза и руком додирнем. Нико ништа не може да ти
каже, свако ће ти рећи само оно што знаш: Ma, било je
воде! Ех, и ja знам да je било.
Има нечег суровог када су у питању бунари: не можеш
да видиш наличје. Не можеш да провириш са унутрашње
стране.
Када je ујутру дошао Јован, замолио сам га да ce спусти
доле. Скела са сајлом још je стајала бачена поред кленове
ограде. Исправили смо je.
„Да видимо како изгледа доле“, кажем му.
„Нема шта да ce види“, каже он.
„Узми мали пијук“, кажем му, „и закопај мало.“
„Не сме да ce копа доле“, каже. „Да није озидан, могло
би.“
„Добро, можеш само мало да закопаш, да видиш чему
можемо да ce надамо“, кажем ja молећи као што моли
очајник. „Запушиле су ce жиле“, каже Јован.
„Видиш“, кажем му, „сигурно су ce запушиле. Узми кофу,
када je напуниш, ja ћу je повући нагоре.“
„Добро“, каже он, „за кофу-две није проблем.“
Савио je једну ногу око сајле, ухватио ce чврсто рукама,
a ja сам пажљиво одвијао чекрк надоле. Чуо сам гa како
говори нешто доле у тами, али га нисам разумео. Требало
je да виче. Потом ce чуло тупо копкање.
„Влажно је“, чуо сам га како je рекао, „али нема воде.“
После неког времена викнуо je:
„Вуци кофу!“
Извукао сам je и просуо земљу. После мало времена,
поново je викнуо, и ja сам извукао другу кофу. Онда сам ja
опет спустио сајлу да ce он попне горе. Загледао сам земљу
у другој кофи. Била je влажна. Најзад, каква може да буде
када долази из толике дубине. Када сам просуо земљу из
друге кофе, видео сам како je испало парче метала. Узео
сам га, видим широко je колико обруч кофе, нешто јаче,
по рубовима нагрижено рђом.
„Види шта сам нашао“, кажем Јовану.
„Баци га, шта ће ти“, каже он.
Није имало шта да ce ради, растали смо ce. Јован, да ли
зато што je нешто знао, или зато што ме види
нерасположеног, дао ми je наду:
„Вратиће ce вода“, каже, „руку сечем!“
Затворио сам бунар. Он je отишао за својим послом, ja
сам с парчетом метала у рукама остао ту. Нисам имао где
да одем, посебно не сада. Сада, с празним бунаром у
мислима, немам где да одем.
Хтео сам да пишем Агни, али сам ce поколебао. Шта да
joj пишем?
Ca парчетом метала у рукама кренуо сам ка кући.
Стегнуо сам га међу прстима, као залепљено. Чудно, као
да ce магнетом држало за мене. У соби горе оставио сам га
на столу. Било je зарђало. Узео сам крпицу и очистио га.
Рђа je била рђа, али, гледај, појавила су ce нека слова.
Ставио сам наочаре, двојку, за читање, и неколико
тренутака га посматрао. Није било сумње. Писало je:
„Поцо.“
Види, прошапутах. Обрнуо сам га још једном-двапут у
руци и поново ce загледао. Да, натпис ce јасно читао. Име
мог претка. Узбуђен, пажљиво сам га ставио на врх, на
једну гомилицу књига и, стављајући га, сетио ce путописа
Јохана Барта где ce спомињало име „Поцо“. Отворио сам
књигу с дебелим корицама великог формата, и нашао
текст под насловом „Маказар у путописима Јохана Барта
из 1858“ Текст овог пруског путописца знао сам од раније,
али сада je цела моја ситуација била другачија, тако да
сам имао потребу да га поново прочитам. Читао сам га с
трепетом.
„Кренули смо из места Ресне ка Монастиру“, писао je
Барт. „Од Ресне води један кривудав пут нагоре до
Дарванског прелаза. Ту je Маказар, село од седамдесет
кућа и око двеста осамдесет житеља, и ту смо конаковали.
Прихватила нас je стража која чува прелаз и предала нас
сеоском мухтару који ce старао о нама до нашег одласка
следећег дана. Тих дана сеоски старешина био je заузет,
како нам je сам причао, идејама и вољом једног великог
добротвора, трговца из Маказара у Истанбулу, по имену
Никола Поцо, да почне изградњу нове цркве, да ископа
велики бунар насред села за добро житеља који су лутали
за водом наоколо по изворима, да на свој рачун поправи
расклиматани мост на Маказарској реци и још неке друге
ствари. Маказар ce налази високо и захватају га ветрови
који зими праве велике наносе снега. По тефтерима и по
сведочењу мухтара, село даје тридесет акчи годишње...“
Ту око себе друтих извора из којих бих могао да дознам
више него што сам знао о човеку чије je име било исписано
на парчету метала, нисам имао. Веза тог имена с мојим
презименом била je очигледна. Јасно je да ce ради о мом
претку, али као потврду за то за сада сам могао да имам
само нејасна казивања људи, писаних доказа нисам имао.
Према поменутом путописцу, он ce звао Никола Поцо, a и
ja сам био Поцо, Симон Поцо. Подударање самог
презимена као презимена не би морало много да значи јер
постоји толико истих имена и презимена. Али, ипак je овде
реч о једном селу, где није познато да je постојало друго
презиме Поцо. Осим причања, макар и врло површних и
колебљивих, о мом претку, у мојој породици с колена на
колено, a исто тако и међужитељима села, у овом случају
било je бар две подударности: прво, човек којег je помињао
Јохан Барт под именом „Поцо“ био je из Маказара, одакле
потичем и ja, a и парче метала с натписом „Поцо“ нађено
je у Маказару; и друго, сетио сам ce и тога да ми je
Надеждина мајка, старица, у једној прилици пре него што
смо почели с копањем бунара, рекла да je, по њеном
сећању из причања људи, на том месту некада већ
постојао бунар. Значи, ми смо ударили не приближно, већ
тачно на стари бунар. Време од нешто више од једног
века, учинило je своје измењена je површина земље,
уједном периоду засађен je виноград, онда је и виноград
напуштен и исушен. Околина, исто тако. Не може да ce
претпостави каквих je ограда около или у близини могло
бити, како je изгледао простор око бунара, какав je кров
имао, ако je уопште имао, да ли je било кућа ближе него
што су садашње. Који су људи живели најближе, како су
живели, шта су радили?
Писаних докумената нисам имао, али je наду будила
чињеница да ce један страни путописац осврнуо на
Маказар и писао о њему. To значи, говорио сам себи, да
постоји извесна могућност да je негде остао неки траг
више, неки поузданији и опширнији документ. У том
тренуткуја сам из родословног стабла знао по нешто све до
претка Николе Поца, да ce радило о моћном и старом
стаблу, али с пуном сигурношћу могао сам да говорим
само о последњим коленима, да ми ce, на пример, деда по
оцу звао Стефан, a по мајци Славко и да ce Стефанов
отац, мој прадеда, звао Митар. Стефана ja не памтим, тек
што сам ce родио када je он умро. Али деду по мајци
(мајка ми je била из Севојна, које више не постоји,
покриле су гa воде вештачког језера које ce по селу зове
Севојнско језеро), памтим. Био je крупан, већ стар човек,
црвен у образима и, сећам ce, скроман у давању поклона.
Једном сам писао брату у Мелбурн и, не причајући му
појединости, питао га да ли он зна нешто више о нашим
прецима. Он у одговору није показивао никакво посебно
интересовање у вези са овим стварима, али je ипак
поменуо да je чуо да ce отац деде Стефана звао Митар и
да je био имућан, будући да су, како je писао, његов отац
и, посебно, његов деда, били још заузетији пословима.
Некада, писао je он, половина њива, шума, говеда и оваца
у Маказару припадала je роду Поцо, али касније je
породица, или породице, осиромашила, a после Другог
рата и то што je остало било je одузето од стране државе
као неки неправедно створен вишак, кулучко богатство.
Да je породица некада била имућна и да ce после рата
десило оно што je помињао мој брат, разуме ce, и ja сам
чуо, али никада ce нисам суочио с потребом да дубље
разјашњавам те ствари, као што сам ce суочио сада.
Одлучио сам да још једном прелистам путописе које сам
већ имао. Било je то близу три хиљаде страница.
Задржавао сам ce на оним местима где ce могло
претпоставити да могу да наиђем на било какав податак.
Напослетку, на неки начин, труд није био узалудан. У
једном анонимном запису од 30. септембра 1859. године,
који je у суштини представљао статистику о кретању
бродова и трговачке робе из Цариграда преко Трста током
те године, набрајају ce бродови по имену, роба коју су
понели и име онога који je шаље. У том запису, под редним
бројем 12, стоји: „Други трговац, Никола Поцо, товарио
бале вуне на брод који je изнајмио од Михаила Карајанија
из Мисолонгија.“
Сада ce овиме потврђују као тачни наводи у путопису
Јохана Барта. Никола Поцо, с трговачким седиштем у
Цариграду, трговао je са светом, a по сведочењу мухтара,
сеоског старешине Маказара, који je наведен у Бартовом
путопису, он je одржавао везе са својим крајем и бринуо
ce о њему. Треба у суштини претпоставити да су терен за
набавке Николи Поцу били управо Реснанска нахија,
Монастир и, шире, Солунски вилајет. Написао сам писмо
Александру М., приређивачу путописа које сам користио,
да ме обавести ако располаже подацима везаним за
Маказар и, још више, за трговца из овог места, Николу
Поца. Он ми je одговорио да, нажалост, не може много да
ми каже о ономе за шта ce интересујем, осим да
располаже једним врло кратким дописом објављеним у
„Цариградском веснику“ од 12. марта 1861, у којем међу
донаторима читалишта у Ресни стоји и име Николе Поца.
„Вреди истражити“, писао ми je Александар М., „да ли je
Никола Поцо био један од већих прегалаца у области
народне културе и образовања у то време, или просто
трговац који помаже из доброчинитељских побуда.“
У великом историјском архиву у Монастиру нисам успео
да нађем ништа што би ме водило у том правцу. Можда
бих отпутовао и у Истанбул, али требао ми je неки
сигурнији траг до могућих извора тамо. Било je добро што
сам сад бар на извесно време заборавио на бунар, на суво
и мрачно дно које ме je ужасавало. Moja пажња, иако опет
поводом тог бунара, била je сад окренута на другу страну и
пружала ми je, ако ce тако може рећи, један другачији вид
неспокојства. Цео септембар, најлепши дани, и ево сада
почетак октобра, пролазе у знаку тог неспокојства, тог
немира, и у одсуству било каквог седања за писаћу
машину. Moja повест, која je требало да да смисао мојој
одлуци да ce осамим у Маказару, никако није
напредовала. Стајало je набацано овде-онде неколико
реченица које, међутим, нису могле да ce међу собом
повежу у неку целину. Последња реченица коју сам био
записао гласила je: „Има нечег суровог... Не можеш да
видиш наличје. Не можеш да провириш са унутрашње
стране.“
Најзад, почетком октобра, био je, чини ми ce, девети у
месецу, чистећи у подрумским просторијама отпатке које
су били оставили копачи из Пустенеца док су спавали доле,
завукао сам руку и поред голих и потамнелих греда и, исто
тако, у ћошкове зидова. У једној рупи насталој на месту
отпалог камена, прсти су ми застали на хладном металу.
Када сам боље завукао руку у таму, видео сам да je то
лимена кутија, правоугаона, добро затворена. Ha неким
местима имала je мрље рђе, али метал je био такав да није
давао да значајно буде нагризан. Кутија je, рекох, била
затворена поклопцем који je обезбеђивао да унутра не
може да продре вода, нити да садржина буде оштећена
ватром. Изашао сам на светлост напољу, отворио кутију, и
из ње je испала гомила хартије. Погледао сам унутра и још
једном je истресао. To je било све. Био сам нестрпљив да
прегледам хартије, али ипак сам ce, ради пажљивијег
прелиставања, попео горе у собу и ceo за сто. Најпре сам
видео неке листове исписане турским и арапским словима,
за које сам претпостављао да су купопродајни уговори,
затим потврде о зајму ћириличним словима и један
свежањ листова, грубо повезаних, исписаних исто тако
ћириличним словима, као и један исечак из новина. Реч je
била о исечку из „Цариградског весника“ из 1873, о допису
испод којег је био потписан Димитрије Боте, учитељ. Када
сам погледао опет почетак повезаних листова писаних
руком, заправо, први лист, видео сам једну белешку у којој
ce говорило: „Сав животопис по причању Николе Поца
писао учитељ маказарски Димитрије Боте.“ Потом датум:
16. јун 1872. Дакле, аутор и једног и другог текста био je
исти, учитељ Димитрије Боте, с тим што je очигледно да je
најпре правио записе, a потом део њих објавио у
„Цариградском веснику“ у облику дописа у рубрици
„Портрети виђених прегалаца народне културе“.
По разговорима које сам водио касније са старим
житељима села, у Маказару није било породице Боте, пa
сам закључио, што ми ce убрзо потврдило и из хартија, да
je учитељ вероватно био из другог места, доведен можда
специјално од стране Николе Поца да држи школу на
народном језику и, у том случају, можда je и живео у
једном делу куће трговца, пa je ту остао и његов рукопис,
који je породица Поцо после спаковала у лимену кутију
која je, очигледно заборављена, стајала у рупи у зиду
подрума. Касније сам видео да ce оно што je било
објављено у веснику по садржини подударало с листовима
писаним руком, само што су у допису ствари биле
казиване накрупно, без појединости којих je било у
повезаним листовима.
Шта да кажем, како сам ce осећао у том тренутку
открића кутије? Ja, ево дакле, имам дубоке корене.
Корачам по нечијим стопама што су ce утиснуле у
маказарске путељке и путују кроз време. Ни моји
подухвати овде нису први и једини. Пре мене већ je
Никола Поцо ставио крст на цркву, ископао бунар или
засадио дрво. Пружам му руку и пуштам глас, тихи зов од
овог часа уназад, ка његовом протеклом времену. Да ли су
наше судбине повезане или растављене заувек?
„Ове редове“, писало je у допису учитеља Димитрија
Боте, објављеном у „Цариградском веснику“, „посвећујемо
плодном делу Николе Поца, добротовора и потпоре
народне културе и просвете, пореклом из Маказара, села у
Монастирској кази. Његово залагање за добро, посебно
његовог родног места и људи који живе тамо, траје већ
целе две деценије. Овај високи, увек елегантно обучени
господин, одважан у многим тренуцима свог живота, у
трговини коју води и у управљању иметком, као и у
заштити својих сународника од невоља, има иза себе
помогнуту изградњу цркве и куповину звона, отварање
народне школе, помоћ читалиштима која су све чешће
почела да ce отварају у нашим већим и мањим градовима,
грађење и поправљање свега онога што je било потребно у
његовом родном Маказару и друго.“
Ево шта он сам каже о себи и о свом родном месту:
’Маказар je био и сада je велико село на важном месту.
године 1841. изорело je у великом пожару. Села су ce тада
лако палила и лако горела, пошто су куће биле од ћерпича
и са сламеним крововима. После пожара почеле су да ce
праве куће од камена и с крововима најчешће од плоча.
Наша није изгорела. Касније сам направио нову кућу,
могао сам да угостим еснаф, бегове и паше. Још нисам
имао ни пуне две године када сам остао сироче. Мог оца
Гошу били су убили разбојници на путу за Корчу, док je
путовао с караваном. Никад нисмо сазнали како ce то
тачно догодило. Оставио je двеста оваца, три коња и
петсто грошева новца. Убрзо ми je умрла сестрица Доља, a
после кратког времена и брат Ђорђе. Ђорђев гробић још ce
познаје, кише га нису сравниле. Остао сам с мајком,
сестром Аспасијом, која ce са седамнаест година удала у
Лерни, и с братом Лазарем, рођеним три године пре мене.
Када сам имао девет година, најмио сам ce да служим код
реснанског Ризван-бега за храну и одећу и да научим
турски. Затим сам био кираџија, пa сам потом држао с
братом малу механу у Маказару. Када сам имао двадесет
година, купио сам коња. Украли су ми га. Купио сам другог
и њега сам ja сам, не желевши то, убио пушком док сам ce
одмарао на путу за Леву Реку. Када сам имао двадесет и
две године, оженио сам ce Љубом из часне и богате
фамилије Наковци из Маказара. Живот ми je добро
кренуо. Родиле су ми ce три кћери и за њима синови
Санде и Павле. Узео сам и једно посвојче, Григура. Када ce
оженио и оделио ce, Лазар ми je оставио двадесет пет
оваца. Полако, полако, куповао сам их и даље. Дотерао
сам до шездесет и пет. После годину-две било их je триста,
потом петсто, осамсто... Приходи су ce повећавали. Moj
главни посао постала je трговина вуном. Раније je ова
трговина била забрањена. Прво je било тако: ако продаш
толико и толико вуне, једну четвртину дајеш власти.
Касније je сасвим забрањена и издат je ферман да сву
вуну прибира султан за израду одеће за војску. Тако je
било док ce није поништила забрана. Тако je до скора било
и са имањем. Имање није могло да ce купи и да ce
поседује. Тек велики господар Абдул Меџид, нек му je
велико име и слава вечна, дао je право и мухамеданцима и
осталима да поседују имање. Како било! Како ce ширио мој
посао, тако су учестала моја путовања, у почетку с
караванима, a касније сам за то имао своје људе.
Познавали су ме сви од Монастира и Ресне до Солуна и сви
су ме примали и поштовали. A поруџбине сам највише
правио преко Цариграда, јер сам тамо имао своје људе
који су ме помагали и речју и делом. Фамилија и кућа
Ризван-бега из Ресне остала je за мене кућа у коју сам
увек могао да уђем, код Абди-паше из Монастира, исто
тако. Ризван-бегов син, Абдула-ефенди, дуго година био je
официр у војној комори која ce бринула за снабдевање
војске. Kao што ce зна, стоку сам извозио и преко Трста за
земље на тој страни. Због потребе да доста времена
проводим у Цариграду, године 1849. рекох да ce за
мухтара у Маказару изабере неко други, јер сам до тада,
тих година, ja био мухтар, коџабаша. Изабрали смо
Лазара, мог брата. Неки ce нису сагласили, добро, али тако
je било најбоље, јер je Лазар био на добром гласу.
И, шта да кажем, тих година сви смо много радили.
Тада, била je 1858, заузео сам ce да ce изгради нова
црква, да ce направи звоник са звонима и, што je
најважније, да ce у цркви отвори и школа a касније сам
довео нашег учитеља Димитрија да децу учи на народном
језику. Најпре су ce училе црквене књиге, a касније и
световне. Од помоћних послова, почео сам с једним
бунаром који сам дао да ce ископа у Маказару, a о осталом
сам рекао и још ћу рећи касније. Oкo цркве много ми je
помогао Беадин-паша из Солуна. Похвалио ме je код
султана једном или два пута, a касније ми je заказао и
аудијенцију, јер сам га много молио. Ja сам тада затражио
неколико ствари од његовог величанства, a све за добробит
људи из наших крајева. Ето тада ми je дат ферман за
грађење цркве и други ферман да ce нареди да не буде
неправде при сабирању џизје... ’
Сада су ми ствари постале јасне. Moj предак оставио je
трагове који ce не бришу (ево добио сам потврду о бунару
у ком je лежало оно парче железа с натписом Поцо), a и
физички je описан: стасит мушкарац, увек лепо одевен.
Трудио сам ce да га себи представим и да ce присетим да
ли неко од нас, из последњих генерација, личи на њега
према овом, макар оскудном опису. Moj брат не. Он je био
онизак, на бабу по оцу, и више лукав него одважан. За
себе немам шта да кажем. Иако код мене сигурно постоји
једна мера одважности, ипак неће бити да сам му сасвим
сличан. Никада нисам запео ни јатаган ни сабљу за појас.
Не носим ни мали нож. Ни у одевању нисам пажљив.
Запуштам ce заокупљен наводно важнијим пословима и
важнијим мислима. Можда je отац највише подсећао на
нашег претка. Он je био стасит, човек с мераком да ce
лепо обуче, a оно што би нам ce код њега понекад учинило
као одважност, било je изгледа више инат или, што je
тачније, тврдоглавост. Majкa ми je била добродушна жена
и није имала снаге (нити je сматрала да joj je дозвољено да
јавно процењује понашање оца) да ce супротстави очевом
инату, тако да je она увек тај његов инат подржавала, не
као инат, већ као његово право, пa чак и правду. Једном
му je само замерила, у једном спонтаном разговору, у
време шездесетих година пре него што су ce одселили за
Мелбурн. Повукао их je мој ујак који je тамо отишао још
пре Другог рата. После су они позвали мог брата. Ja сам
кренуо другим путем, по схватању мог раног окружења,
много лакшим, путем писаљке и беле кошуље и кравате. У
том разговору тада мајка je рекла оцу како je пре много
година, као млада снаха, за великим столом за којим je
ручавала и вечерала породица, она остајала гладна. Не
зато што није било шта да ce једе. Било je. Али, као снаха,
морала je да ce понаша скромно и да не буде прва која ће
узети, a за то време чланови велике фамилије, пa још и
комшије, момци и шегрти, довршавали су јело. Сада je она
рекла оцу: „Добро, бре, мужу, како ти ниједном није дошло
да скренеш поглед, да питаш нисам ли гладна, да ми даш
кришом корицу хлеба?“ Отац je био згранут. Никад му
није пало на ум тако нешто.
Нисам имао времена да опширно пишем Агни, али
нисам могао да ce уздржим да joj не напишем макар
укратко да сам узбуђен и да сам на трагу интересантних
открића. У том спонтаном пориву да поделим, у тој
егзалтацији, био сам написао и следеће: „Доказаћу им.
Видеће они свог бoгa!“ Касније сам морао много да ce
браним и много да објашњавам шта ми je значило то, коме
треба ja да доказујем и ко треба чији бог да буде! „Шта ти
значи ово?“ писала ми je Агна. „У тој изјави видим
агресију, скривену потребу да некога потчиниш и, још,
једно врло велико лицемерје, проблематичност твојих
побуда.“ Признајем, избацио ме je из лежишта овај напад,
требало ми je времена да ce приберем и да ce поново
окренем својим интересовањима. Погодио ме je јер сам га
доживео као израз неког нестрпљења на какво код ње
нисам био навикао. Ово je била реткост. Али, требало je да
ce одбраним. Мислио сам да могу да joj живот мог претка
поднесем као један аргумент и моје поступке, разуме ce.
Да, моје поступке!
Ceo сам с лакомошћу да ишчитам оно што je било
написано на повезаним листовима хартије, тврдим и
пожутелим, по угловима подераним или подвијеним. Ha
неким местима били су испљувани мувама, што значи да
су некада, у неком периоду, стајали на отвореном.
Неколико пута сам помирисао листове, као да ћу осетити
арому времена, цео један век Маказара, испуњен
присуством доброчинства Николе Поца, његовим
караванима коња и камила, стадима оваца, балама вуне.
Читање ми није било лако, пошто ce радило о тексту
писаном руком, особеним рукописом, рукописом учитеља
Димитрија Боте, који je заиста био педантан, али ипак
особен, a поред тога и о тексту писаном једним
правописом на који нисам био навикнут. Помогло ми je
познавање старословенског језика и, пре свега, историја
језика и дијалектологија. Нек je господ у помоћи! Нема
изгледа ничег у животу што ce узалуд радило. Можда
резултати неће увек изаћи на добро, али свакако ће ce
негде у неком тренутку показати. Ja сам некада на
факултету положио ове предмете и сад ми je то било
добродошло. Нисам памтио ко зна колико, али памтио сам
главне знаке, транскрипцију и изговор и значење многих
архаичних речи старословенског корена. Текст je почињао
уобичајено за овакве животописе. Ja тај и тај и тако даље.
Ha почетку повезаних листова била je једна појединост
које није било у тексту објављеном у „Цариградском
веснику“. Стајало је име: „Ја раб божији Никола Спиро
Поцо...“ Сада je било јасно да они иницијали које сам
нашао утиснуте на запису на црквеном звону оног дана
када сам посетио цркву и гробље, a који су гласили: „Н.сП“,
значе у суштини „Никола Спиро Поцо“. Колико да
подсетим, тамо je стајало овако: „Ово звоно поклања Н.сП.,
хр. св. Богородице окр. Монастир, село Маказар ливено у
Лариси, браћа Грегоријади 1861.“
Испред мене на столу били су положени листови и ja сам
их читао даље.
„Када сам пошао да служим код Ризван-бега, имао сам
десет година. Мајка ми je спремила једну бошчу и
скривала ce да не покаже жалост. Шта је требало ja да
носим код Ризван-бега? Тамо je било свега, беговска кућа,
сарај ce жутео као сунце. Његови људи, сигурно на његов
захтев, поручили су да одем да радим тамо. Истина, то je
из обзира према мом оцу, с њим je Ризван-бег био у
пријатељству. Бега сам први пут видео не када сам тамо
стигао, јер су ме тада узели старији служитељи и одвели ме
у помоћне зграде иза сараја, већ касније једног дана када
сам ce нашао близу предњег дворишта велике жуте зграде
с дугим правоугаоним прозорима и одатле могао да га
видим како ce пење на једног доратастог коња, окружен
слугама које су ce, када ce коњ пропео под шибањем
мамуза, повукли далеко. Мислио сам да ће полетети по
отвореном пољу које ce пред њим затварало падинама
Бигле. Од тог тренутка сањао сам да и ja доспем да јашем
коња, имао сам мерак који ми je остао, што ce каже, до
старости. Како било! Даде господ, живот пође напред. Код
Ризван-бега радио сам нецеле четири године. Служио сам,
послушан, a постајао сам све снажнији и све вреднији био
у послу. Пуштали су ме и до куће у Маказар, да видим
мајку, пa сам ce опет враћао тамо у сарај. Научио сам
турски. Једно време с братом Лазарем радио сам кратко
као кириџија, после смо и као ханџије радили. Када сам
имао двадесет година, купио сам себи коња. Лепо, али
једног дана, овако ово време, при заласку сунца, када сам
отишао да га узмем с места где сам га везао да пасе на
ливади Бела Водица, нисам га нашао. Украли су ми га. Ко
je био, шта je било, повуци-потегни, лопов ce није нашао. У
то време долазиле су банде са албанске стране, из правца
Пустенеца, крале и убијале. Купио сам другог, лепо, али
сам сам га убио не желећи то. Јахао сам ка Левој Реци,
сећам ce, осећао сам силу једну, младост. Нисам јахао по
путу, који ми ce чинио исувише тесан и исувише раван,
већ сам скретао лево и десно, терао коња да гаца кроз
реку и да ce спотиче, излазио из воде и опет улазио у њу. У
Левој Реци чекао ме je тамошњи коџабаша, Спасе. Тражио
je да ce договоримо како да нађемо начин да ce сачувамо
од банди што су долазиле из Албаније. Ти, каже ми, имаш
људе у сарају у Ресни, и нека нам они помогну као власт.
Добро, али то je требало извести вешто, зато што су неки
бегови људи имали, колико сам ja знао, тајне интересе с
бандама. Легао сам у једну ливаду крај реке, коњ до мене.
Тако лежећи, с пушком до себе (увек сам носио пушку,
Турци мене нису дирали), узех да нишаним, онако, из
беса, неодређено. Сметнуо сам с ума да сам био набио
туфек у цев. Шкљоцнуо сам и пуцањ je одјекнуо. У том
тренутку пао je коњ. Погодио сам га код препоне леве
предње ноге...
С временом, у Маказару, на нашу фамилију Поцо и ону
Кочову, почело je да ce гледа као да су у некој утакмици.
Не желим о њима да говорим, они су ce показали жедни
крви. Били су битку да би имали коџабаше и свештенике.
Имали су и једног игумана, Михаила, у Слапченском
манастиру. И зато када сам ja постао коџабаша, мухтар, и
када смо касније изабрали Лазара, њима није било право.
Али таква je била воља Маказарчана. Уз нас je био род
Илијев где ce удала моја најстарија ћерка Менка. Она ce
тамо удала са срећом, откако им je дошла, Илијеви су
почели још више да ce богате. Направили су једно чудо
коња, оваца, другог иметка, али мене, с господом пред
собом, нико већ није могао да стигне. Из ергеле од двеста
и педесет коња, један део путовао je с мојим караванима
по Румелији и до Цариграда, a остале сам давао под закуп.
Цела Плава планина била je посута мојим стадима,
осамнаест хиљада оваца. Касније, пре него што сам ce дао
само у трговину вуном, купио сам Биглу планину. У зимско
време овце смо терали доле до Катерника и ниже до
Ларисе. Откупљивао сам пашњаке тамо од беговских
читлука и плаћао чак и до двеста турских лира, ако je
пашњак био велики. Од пашњака које сам узимао, неке
сам користио ja, a друге давао под аренду, с печалбом.
Било je и других сточара и трговаца Наум Поцо, Срафим
Кочов, Дудо Стефан из Маказара, Борис Цибале, Куно
Пило и брат му Анђелко из Сопотова, Иван Попчин из
Даљана, Реџо Зега, Мулаим Пашко, Албанци из Кажана,
Суљо Муча из Рободанака. Милан и Пандил из Монастира
терали су коже, a Стојмен Доковски из Меглена трговао je
памуком и дуваном. Било je и других.
Много ми je помогло пријатељство с Беадин-пашом из
Солуна. Ja сам га молио да ми уговори аудијенцију код
султана, као мухтару и као човеку који штити државу, али
и Маказар и цео крај, јер je било неправди према
хришћанима a да би било мира и слоге, требало je да за
све буде добро и по законима. Откад je султан Махмуд
Други ликвидирао јаничаре, било je одметника. Ja сам
тада још био млад и ако je негде требало гонити
одметнике, ja сам ишао. Када ме je хвалио султану,
Беадин-паша му je рекао и за ово и када ме je његово
величанство примило код себе, питао ме je и о тим
стварима. Ja сам му још причао и о борби коју сам водио
са Синан-ефендијом, такође одметником. Он je досађивао
раји и тражио да му се младе девојке шаљу у шатор.
Одсекао сам му главу и однео je Беадин-паши у Солун.
Дуго година носио сам његову сабљу као трофеј...
Улазак код султана био je велика церемонија. Ja сам,
иако из забитих крајева империје, чак из Маказара, био
храбар. Лепо одевен, с беговском доламом и фесом над
подигнутим челом, мислио сам свет je мој. И био je. Од
султана сам затражио да ce изда ферман да ce у Маказару
изгради црква, a у Кажану џамија. Он je подигао чело,
зачудио ce. Зашто џамија? Ja сам му рекао да су моја
трговина и мој посао повезани са свима, и с рајом и с
Турцима, према свима сам, хтео не хтео, згрешио, пa на
овај начин желим да ми ce опросте грехови. Олаџак, рече
његово величанство, браво! Друго што сам затражио јесте
да ce уреди прибирање данака у нашој кази, јер неки
људи, рекох, продају и последњу њивицу и домаћу
животињу да би платили данак. Чиме ћe радити ови људи
ако продају стоку, од чега ће живети и да ли ћe сутра
моћи да изађу у сусрет власти. Таман, рече султан,
аферим!“
Ha моје велико изненађење, на задњој страни последњег
листа животописа, налазио ce залепљен с мало смоле,
колико да ce држи, сам султанов ферман издат на захтев
Николе Спиро Поца у вези с прибирањем данака. Ферман
je био преведен. Текст je био исписан много ситнијим
рукописом него текст животописа, али и овај рукопис je,
очигледно, био рукопис учитеља Димитрија Боте.
Већ je била ноћ, ja сам седео под млаком светиљком.
Напољу je почео да дува ветар, али ja сам дохватао шум
само повремено, по неки талас. Фијукање ce губило, као
што ce губи ритмично ударање сата. Moja пажња je сада
била усмерена на садржину фермана. Читао сам:
„Уваженом везиру, славном муширу уређивачу света,
предострожном управитељу друштвених послова
проницљивим умом, извршитељу народних послова уз
правилан суд, градитељу темеља господства и среће, који
учвршћује стубове среће и сјаја, окружен милошћу
свевишњег владатељa, муширу Румелског ејалата, мом
везиру Ахамед Мулаимпаши нек му свевишњи бог
продужи господство, и одличном правнику међу наибима,
наибу Монастирске казе нек му ce знање умножи, када
буде стигао овај високи царски знак, нека ce зна:
У бошчи за глобу у Монастирској кази одувек je било по
98 листова више категорије, 950 средње и 162 доње
категорије, укупно 1112 листова џизје, што ce распоређује
по раји, насељеној у поменутој кази, и њихов износ ce
сабирао од поменуте раје по утврђеној процени. Међутим,
у молби поднесеној царском Дивану, раја из поменуте
Монастирске казе извештава да je бивши мутеселим
Шефки-беј установио за ову срећну годину додатак и
преко постојећих намета, чиме je достигао суму од
135.000 грошева и тиме приморао рају да продаје своју
непокретну имовину како би исплатила данак. Овакво
стање довело je до осиромашења поменуте раје, пa она
моли да ce изда моја света наредба, упућена теби,
поменути муширу, да ce почињена неправда одстрани...“
Након што ce говорило како тачно поступити, колико и
како наплаћивати и према којим дефтерима, и након што
ce додавало да ce преко реченог „не узима ни пapa, како
за отварање бошчи, тако ни за ’дарове’ судијама и другим
службеницима, или за било шта друго, и да ce више не
досађује поменутој раји“, ферман je настављао:
„Према томе, када буде стигао и чим схватиш циљ,
садржину и прописе мог царског указа, чини и поступај на
основу изложеног, уложи много напора да на снагу ступи
моја висока наредба и труди ce да ce поменутој раји не
чини неправда и да joj ce не досађује. У овом смислу издаје
ce мој високославни ферман. Заповедам да, када стигне
моја света наредба, поступате на изложени начин, према
високославној садржини и високославној наредби која
налаже покорност и прилагођавање. Ово знајте и верујте у
свети мој знак.
Написано првог у месецу реџепу 1284. (20. септембар
1858).“
Подигох главу. Осетио сам да ce ветар стишао и кроз
једно од стакала на прозору видео сам велики месец. Устао
сам да ce мало покренем, да ce пробудим из света мог
претка. Светиљка je треперила од променљивог напона и
зумирала шаре на зидовима које je направио маказарски
уметник велики јаворови листови равномерно постављени
и осенчени у једнаким правоугаоницима. Приближио сам
ce стаклу. Свет je напољу имао жутомодру боју, као
мртвац положен под црницу, нешто давнашње, мртво, a
присутно. He изгледа да je стварно, a стварно je. Шта je
стварно?
„Ми смо имали једну црквицу“, вратио сам ce за сто и
наставио да читам из повезаних листова животописа
Николе Поца, „од земље толико, један метар зида ако je
имало, a горе je била од дасака. Узео сам да средим да ce
сазида нова црква. Султан ми je, дакле, издао ферман да
слободно градимо и, што je право, у грађењу је дао посао
целом Маказару. Ha месту старе цркве почела je да ce
гради нова и то je трајало неколико година. Када је
требало да цркву поставимо каменом, оним посебним што
помаже, заједно с куполом, да глас изнутра звони, видели
смо да га немамо. Направили смо договор с Малим
Виштанима да нам дају шупљи гранит и они су нам дали,
a ми смо им дали да покосе ливаде у Белој Водици колико
je требало да отплатимо камен. У то време ja сам одлазио
за Цариград и враћао ce, али задржао сам ce посебно кад
су дошли зографи. Дочекало их je цело село пуцањем
пушака. Мајстор Артемије био je позван чак из Бера, али
није ce показао до краја. Шарао му je поглед тамо-вамо по
маказарским невестама. Људска слабост. Отерали су га
наши. Дошао je после зограф Мино из Кранова и завршио
посао. Када су на ред дошла звона, ja рекох да ће бити од
мене, као и бунар, причаћу и о томе, и сам сам отишао
чак до Ларисе, код браће Грегоријади, поручио сам звона
и донесена су док звоник још није био ни изграђен. Када je
звоно стигло, већ je могло да ce звоњавом огласи ако je
било богослужење и за смрт, помилуј господи, могло je да ce
удара жалосно.
Рекао сам за бунар. Била je мука, није било воде близу
цркве и почело je да ce прича о копању бунара. Ja сам
рекао да ce вода ископа у селу, јер je вода тамо била
потребна још више. Велика суша, много народа и стоке, a
мало извора. Стално je било свађе, до рата je ишло, са
Сопотовом. Сопотовчани, повезани с неким Турцима,
митом, покушали су да узму од наше воде на њихову
страну. Изгореше људи, изгоре стока. Тих година два
убиства су ce десила за бразду воде. Људи су устајали рано
ујутру, када надолази која кап више, и још зором,
почињала je вика. Неко je некоме вратио воду, неко je
пресекао туђу бразду. Маказар je јечао од кавги. И једног
лета, чини ми ce да je био крај 1862, рекао сам да ce нађе
дружина да почне копање. Рекао сам да ce копа близу моје
куће, мало повише, на једном слободном месту, a и
пошироком и не далеко од других кућа. Ja нисам
надгледао цео посао, јер сам био заузет трговином у
Цариграду. Оставио сам да ce о томе старају Јордан Илев,
момак моје ћерке Менке, и Санде, мој син, тада je имао
осамнаест година. Бунар je био од мене, уз благослов
божји, за цело село где сам растао. Када сам касније
дошао у Маказар, када сам ce вратио за стално, већ су
лупале кофе и место крај бунара постало je место за
окупљање увече. Мени je душа била пуна, a мислим и
сељанима. Истина, неко би рекао хвала, неко би заборавио
да каже, али ja нисам марио за те ствари...“
Остао je још лист-два. Легао сам да спавам, али пун
месец и модра светлост су ме узнемиравали. Шта je то,
говорио сам, што тера човека да буде, оно што ce каже,
добротвор, да даје, да дарива, да гради? Да ли само то да
je стекао иметак и новац? Има хиљаде места где може да
ce уложи новац, да ухвати или не ухвати место, a ипак
човек бира да га уложи на посебно место и на посебан
начин. Сетио сам оне Божје потребе, како сам био читао у
једном наизглед полушаљивом тексту, да свет створи из
себичних разлога, из потребе да буде обожаван и из
потребе да неког има у шаци. И, ето, и када можда нису у
питању највише потребе, могуће je створити велика дела,
у овом случају цели свет, с нама људима, од мрвице блата
и једног удахњивања даха. Никола Поцо каже: „Неко би
рекао хвала, неко би заборавио да каже, али ja нисам
марио за те ствари.“ To je лаж, говорио сам лежећи у
кревету на леђима, са шакама укрштеним на потиљку,
ако није лаж, зашто je онда уопште имао потребу да то
каже. Да није марио за те ствари, не би ни приметио да je
било таквих и таквих, који су рекли и који нису рекли
хвала.
To je лаж, рекао ми je после два дана Влада Кочов, и ту
подударност сам доживео као шок.
Овог човека ja до сада нисам споменуо. Сада ћу рећи да
сам ce с Владом срео једном још пре око два месеца, био je
јули, чини ми ce. Једном je дошао заједно са осталима док
ce копао бунар, али у тој збрци, при тој занесености
послом, није дошло до неког разговора. Он je живео у
Монастиру, a ту, у Маказар, у њихову кућу, долазио je врло
често. Лети je пак такорећи стално био у селу. Ja сам од
раније знао да je он несвршени историчар, али нисам знао
да je толико упоран. Нећу рећи фанатик, не зато што та
реч упућује на један вид патологије, већ зато што то
заиста не би било тачно. Приликом оног сусрета у јулу,
замолио ме je да му дам књигу Алберта Сониксена,
америчког новинара и публицисте, који ce током
устаничког периода почетком века кретао заједно са
четама, укључујући и наше крајеве. Из свега што je рекао
још при првом сусрету, стекао сам утисак да много зна, и
то највише о догађајима и личностима с нашег подручја.
Знао je о султанима и пашама, о падовима династија, о
кретањима војски, о мировним утоворима, о дербенџијској
улози Маказара у једном пероду, о шумским добрима, о
поплавама и пожарима. И све до таквих појединости да je,
на пример, Ризван-бег из Ресне имао мали ожиљак испод
леве слепоочнице, што je мене скаменило, потом да je
Беадин-паша из Солуна имао дебелу доњу усну, да на
други дан Негушког устанка није падала киша, већ само
оросила, што није исто, и тако даље. Сада сам схватао
зашто није довршио студије. Просто није имао времена да
чека споре професоре. У свему томе код њега, што je
уобичајено у таквим случајевима, није било неког система,
али касније, када je дошла на ред историја његове
породице Кочо, видео сам да je невероватно прецизан.
Рекао сам већ, следећег дана, након оне ноћи када сам
читао листове с казивањима Николе Поца, срео сам га још
пре подне. У суштини сам ja, наизглед случајно, наместио
сусрет. Очигледно сам желео да поделим своје узбуђење и
то, немајући прикладнијег човека, баш с њим. Одмах сам
му рекао, у суштини похвалио ce, да сам нашао
интересантан документ, успомене једног од маказарских
првака из прошлог века. Он je ћутао. Даћу ти их, рекао
сам му. И стварно сам му их дао. Већ два дана касније, по
подне, донео ми их je назад. И то je било када ми je, без
околишања, рекао оно: „То je лаж.“ Ja сам ce стресао, a
потом ce накострешио.
„Шта je лаж?“ рекох му ja, уздржавајући ce да покажем
да сам радознао и да ce осећам прозваним.
Били смо у дворишту, кренули смо да ce пењемо
степеницама нагоре. Он je био с моје десне стране, одевен
у дуго ношену кошуљу с плаво-белим коцкама од слабе
чоје. Леви рукав није му био закопчан, није имао дугме, пa
je висио отворен надоле. Још раније сам гa питао за
године. Рекао ми je да има тридесет и пет година, да зна
да je крајње време да ce ожени, али пошто нема сталне
приходе, нити засебан стан у граду, a из Маказара je већ
једном отишао, бежао je од мисли о тој ствари. Многи од
нас су тако мислили, рекао сам му ja тада, a ипак су ce
ствари средиле. И за тебе ће ce средити, и ти ћеш
„скокнути“, рекао сам му, осим ако сасвим не претераш,
тада ће те тешко оженити.
Сад док смо ишли ка степеницама да ce попнемо горе у
собу, видео сам му профил, помало пушкиновски, истурен
напред, али цело лице издужено, горњи део код чела и
очију израженији, a доњи увучен. Имао je косу увијену у
ситне коврџе, није морао да je чешља, нити ју је чешљао.
„Шта je лаж“, поновио сам ja стављајући ногу на први
степеник. „Зар није постојао првак Никола Поцо?“
„Постојао je, како није постојао“, рече он.
„Ја радим упоредно“, рече он када смо већ били у соби.
Изненадио сам ce речју „радим“. Ову реч најчешће, у
оваквом контексту, употребљавају они што ce
представљају као видовити и надрилекари. Али згрешио
бих да сам Владу примио као неког „надри“, јер из свега
што je говорио и што сам посебно могао да закључим
касније, он ce заиста трудио да прави поређења и да
користи, што би рекли историчари, више извора. Његова
мана, посматрано с моје тачке гледишта, била je његова
ситничавост. Ja нисам имао такву склоност и замарали су
ме такви карактери.
„Шта je забележио, a да није тачно?“ питао сам га.
„Тачно је“, рече он, „тврђење Јохана Барта, у једном
његовом путопису из 1858, да ce у време када je он
пролазио кроз Маказар, Никола Поцо налазио у
Цариграду.“
„Да ли си упознат с Бартовим путописом?“
„Да“, рекох ja, али био сам изненађен да je он упознат.
„Само једно“, рече, „не можеш ce увек са сигурношћу
ослонити на Бартово писање. He да лаже, не, већ он није
знао словенске језике, тако да није могао у разговорима с
људима да примети важне појединости.“
„Добро“, рекох, намештајући повезане листове испред
себе на столу, „али јасно je да je, независно од тога што je
био у Цариграду, Никола Поцо био обузет пословима у вези
с његовим доброчинством.“
„Доброчинством?“ зачудио ce он.
„Доброчинством“, понових ја. „Подарио je, изградио...“
„Није урадио све тако и толико како сам представља у
успоменама“, рече Влада и додаде: „И то што je учинио,
учинио je по високој цени. A да не причамо о побудама
којима ce руководио.“
„Не разумем“, рекох.
„Прво и прво“, рече Влада, „трговина вуном није му била
главни посао каквом je представља. Стварно je био богат,
имао коња и оваца, али број je преувеличан. Није имао
двеста педест коња, него сто педесет. Оних других сто
били су му од зета и ћерке Менке и они су коње из
практичних разлога чували у истој штали заједно с
његовим и често их користили у заједничким пословима,
формирању заједничких каравана и слично. Један добар
део његових коња били су полудивљи коњи, распуштени по
падинама Плаве планине, тако да je једва део њих могао
да користи. Требало je да има момке боље и вештије од
америчких каубоја да би Moгao да их кроти и да их
обучава у амовима и самарима. Он то не каже, али
коњима, пa и караванима, у оперативном смислу, што би
рекли ми данас, највише ce бавио његов син Санде. Што ce
тиче посвојчета, Григура, стварно није давао ни трун да
падне на њега, чувао гa je као своје рођено дете, али то je
било питање части, односно афирмације као часног газде,
на чему je Никола Поцо, очигледно, много радио. Када
кажем радио, дакле, стварно тако мислим и тако je било.
Он je радио на томе, желео je да ce тако представи. A које
су биле побуде, то je друга ствар. Причаћемо и о томе
шире, него сад je била реч о трговини.“
„Не може бити да му трговина вуном није била главни
посао“, рекох ja, „када у својим успоменама не само да
помиње градове, села и путеве по којима јe ишао, већ
наводи тачно и имена људи с којима ce сретао, a који су ce
исто тако бавили том врстом посла. И још нешто што ти
свакако не знаш, a што говори у прилог овоме што тврдим
ja, a то je један извештај о кретању трговине преко Трста,
објављен у „Цариградском веснику“ од 30. септембра
1859. године, у којем ce Никола Поцо спомиње као трговац
који je извезао вуну на закупљеном броду у неку од земаља
с оне стране поменутог великог пристаништа на
најсевернијем делу Јадранског мора. Он и у својим
успоменама каже да ce његова трговина простирала и ван
Румелије, пa и ван тадашње Турске.“
„Тако гледано“, рече с малом иронијом у гласу Влада,
„ствари изгледају истините. Али треба узети у обзир и
друге околности. Брод о којем je реч уопште није возио
вуну, већ оружје, и не у правцу Трста, већ обратно, из
Трста ка Цариграду. To, разуме ce, не може да ce провери
на страницама ’Цариградског весника’ где je Никола Поцо
имао пријатеље и где je, линијом такозваног доброчинства,
могао да има подршку, већ у једном другом документу
објављеном у зборнику ’Документи о историји трговине
Европске Турске’ од стране грчког конзула у Трсту у то
време по имену Адонис Гленди. У документу, за који ce
каже да je био власништво тршћанске поморске полиције,
каже ce отприлике следеће: ’Један брод власника из
Мисолонгија, a држављанина Турске, закупљен од извесног
трговца Николе Поца, био je заустављен на отвореном
мору и констатовало ce да je натоварен барутом и
муницијом за малокалибарске топове и маузерке. Брод je
био пропуштен од царинских служби у пристаниште или
из непажње, што je тешко поверовати, или због узетог
мита.’
Нема ничег о томе шта ce дешавало даље с бродом, нити
je то пак важно за ово о чему расправљамо. Важно je да ce
потврђује да главна трговина Николе Поца није била вуна
и други ситни прехрамбени производи, већ лиферовање
оружја за турску војску. Одатле и везе које je имао с
неким пашама, као што je Беадин-паша из Солуна,
Исмаел-паша, командант главне команде румелијског
корпуса у Монастиру, пa и министар трговине Ахмед-
паша.
„Хоћеш да кажеш, поткупљивао je Турке“, рекох.
„Да“, рече Влада. „У томе нема ничег чудног. За то време
то je једна такорећи нормална појава. Никола Поцо
одлично ce уклапао у све то. Осим оружјем, што je био
главни посао, његови каравани натоварени прехрамбеним,
пре свега сточарским производима, кретали су ce заједно с
турским војскама, с коморама. Никола Поцо практично je
учествовао у неким турским походима, или у угушивању
хришћанских буна и то у Тесалији и у Црноборској
области.
„Полако“, рекох, „правиш издајника од њега.“
„Имао je интерес“, рече Влада. „А једно време био je и
под једним видом уцене.“
„Шта?“
„У вези с такозваним случајем ’Служавка’“, рекао je.
Зачудио сам ce. Ћутао сам и гледао човека пред собом,
како седи на столици дланова приљубљених један уз други
и увучених између колена. Говорио је и трљао два палца,
њишући ce повремено напред-назад. Личио je на студента
који седи на испиту, али говор му je био другачији: течан и
сигуран.
„Ова два дана“, продужио je Влада, „откад сам прочитао
успомене, проверавао сам у документацији коју имам и
пре свега у хроникама о породици Кочо.“
„Ох, тако кажи“, рекох ja тријумфално, „породице Поцо
и Кочо биле су у великој нетрпељивости и у некој врсти
надметања за престиж у Маказару.“
„Имам у виду и то“, рече Влада, „али међу хроникама
сам нашао један исечак из грчких новина које су излазиле
у Цариграду. Реч je о новинама ’Еленико пневма’. У
рубрици дневни ситни догађаји, врло кратко, ситним
слозима, забележен je и онај у вези с Николом Поцом. Сам
исечак je врло мали, a вест je практично у неколико речи,
да je трговац Никола Поцо био притворен и држан две
ноћи у истражном затвору у улици Хане због, како ce
каже, покушаја силовања своје служавке.“
Придигао сам ce на столу, али нисам устао, a он je одмах
наставио.
„Ово ce помиње и у хроници о Кочовима од првака
породице Ника Кочова, али тамо ce каже само да ce о
овоме причало, да су ce ширили гласови. Тако каже:
’...Причало ce да je он (Никола Поцо) укаљао част свих
наших домаћина’.“ Последње Владине речи ja сам једва
чуо. Био сам шокиран спомињањем имена улице Хане,
улице где ce и данас налази истражни затвор у ком сам и
ja био држан једну ноћ, после оног неспоразума око
плаћања хотелског рачуна, када сам у Истанбул дошао
после скупа писаца у Измиру, да бих узео новац који ми je
отац послао преко Сити банке. Требало ми je много снаге
да останем мирно седећи на столици насупрот младом
човеку, a да не одам узбуђење у себи.
„Нисам знао“, узвикнуо сам, „да један млађи човек попут
тебе може да буде такав клеветник. У теби je још присутна
мржња рода Кочовог.“
Повукао ce мало на столици, сигурније ce наслонио, али
није рекао ништа. Неко време je ћутао. Затим je,
занемарујући мој бес, наставио:
„Одатле надаље, цела та ствар може да ce
реконструише, али не кроз много поузданих извора. Оно
што ce за сигурно зна, што je недвосмислено речено у
записима Ника Кочова, јесте да je Никола Поцо до средине
шездесетих година више боравио у Цариграду него у
Маказару. Зашто?“
Посматрао сам га како говори не мењајући своју позу.
Важнији му je био ток историје, него моја узнемиреност и
љутња.
„Зашто?“ изустих и ja стегнутих уста.
„У Цариграду je Никола Поцо имао другу жену, неку
Јерменку, с којом je живео полујавно и која je имала једну
ћерку. И она je, пасторка, та коју je тада, 1859, када je
датиран исечак из новина, покушао да саблазни, a не
служавка, како тамо стоји. Девојка je тада имала петнаест
година и скандал je објавила Јерменка, мајка, тако да je
морала да ce ангажује полиција, међутим, све то иста та
полиција брзо je заташкала. Претпоставља ce да од
полиције и потиче информација, пошто je већ морала да
ce да нека информација, да ce не ради о ћерки, односно
пасторки, већ о служавки. Kao што рекох, све до ових
догађаја, када гa je Јерменка напустила, и још мало
касније, он je у Маказар долазио ретко, a породици и жени
слао je шта им je било потребно, по караванима и по
другим путницима, пријатељима. Његова жена Љуба je
најпре као жена инстинктивно осетила, a потом су и људи
потврдили да Никола у Цариграду живи са друтом. Када je
1957. године њен муж дошао у Маказар, она му je рекла
да жели да пође с њим у Цариград. Разуме ce, он je био
изненађен једним оваквих захтевом, али није могао да не
повеже то са својом ситуацијом, с ’пчелом на капи’ с
Јерменком. До тада су им сва деца била рођена, њих шест
на броју заједно с посвојчетом Григуром Санде, Менка,
Пандора, Павле и Владанка. Он je мислио неко време, a
онда je смислио подлост. Рекао je Љуби: Добро, дођи, али не
можеш да поведеш сву децу. Узми само Владанку, остала
су већа, остави их. Љуба je спремила Владанку, стегнула
зубе, и кренула. Стигли су у Монастир, да одатле оду ка
Солуну и даље бродом у Цариград. Није издржала, стала je
и вратила ce деци у Маказар.“
Ето, то је Поцово семе, лицемерно и неверничко семе
Симоново! Људи с правом кажу: где ће крушка, но под
крушку! Љуба је, као да је видим, све ћутке поднела. Шта
је она морала? Морала je да чува толику децу, да ce брине
о свим малим и великим стварима, да поправља
покварено, да оздрави оболело, a он, Никола, бавио ce
наводно великим стварима, посматрао свет „са тачке с
које и бог посматра нас“ што би рекао Симон, исте
тачке, разуме ce, мислио је да му је дозвољено да
издржава и другу жену, љубавницу Јерменку, па још и да
саблажњава пасторку. Ja барем могу да кажем не.
Готово! A она, Љуба, није могла, ћути и трпи, пази на
кућу, да му, кад ce врати он, велики домаћин Никола,
тобож частан и поштован и од слугу и од Турака
великаша, све буде намештено и очувано. Мушкарац
може, a неверну жену су шишали до темена, пели је на
магарца, ударали je дрвеним маљем по глави, као у оном
филму. A чуј, и она je била од крви и меса, да знаш! Ви
мушкарци волите да мислите о својим женама као о
асексуалним бићима ван cвoг кревета. Волите да
мислите тако, па добро, али то није тачно, никад и није
било, само што жена није имала избора, ни излаза,
морала je да сузбија своју сексуалност и да буде
одговорна. Страдања није излечило време, али неке боли
je ублажило. Ja, eвo, сад, могу да кажем не, раскрстила
сам, и после читања oвoг рукописа ћe, сваки дан све
више, овако или онако, бледети сећање, лик ћe му
бледети, ишчезаваће као што ишчезава мртвац.
Повређеност у мени истиснуће гa, одбациће гa, тражићу
здраво место, чврсто тло, на које ћу спустити ноге и
застати. Он, Симон, у рукопису je нашао решење за
Љубу, вратио је деци, једином могућем и чврстом тлу.
Шта би написао о мени? Волела бих дa знам шта би
написао. Да ли би и мене вратио деци? Ако ме познаје
добро, ако ме je упознао у овом нашем проклетом
заједничком животу, сигурно ме не би вратио. За мене су
деца била једно, a љубав према њему друго. Нису ce могле
замењивати...“
„Нисам ни замишљао“, рекох повишеним гласом, „да
постоји човек у Маказару с тако бујном фантазијом. Па
још хладнокрван. Ти си очигледно“, рекох му, „један
хладнокрвни фантаста. Kao што постоји хладнокрвни
убица, тако си ти хладнокрвни фантаста. He знам коликог
има значаја, али видим да није без икаквог значаја, то
што потичеш са оне стране реке, с места познатих
крвавих гумна на којима су годинама жњели твоји преци
Кочови.“
Опет ce придигао на столици, али у гласу није показао
нервозу.
„Не, господине“, рекао ми je.
Први пут да ми je неко овде рекао господине.
„Не“, поновио je, „ја не фантазирам.“
Сагнуо ce поред себе и подигао једну најлон кесу с
хартијама крај стола, коју je носио са собом још кад je
дошао.
„Ево“, рече, „овде je део тих докумената хронике, исечци,
белешке, путописи. Има чињеница које не могу да побијем
и то признајем. Ha пример, тачно je да je Никола Поцо био
примљен код султана Абдула Меџида и да je добио ферман
за сређивање проблема с данцима и за грађење цркве.
Како je успео, то je друта ствар. Једна од ствари које су му
помогле било je убиство Синан-ефендије, одметника, иако
му није он лично одсекао главу, као што тврди, већ je то
учинило двоје плаћених људи, Есад и Бардуљ, Албанци из
Метимира. Никола Поцо само je ишао испред, они су
носили главу у зобници за њим до улаза у резиденцију
Беадин-паше. Одмах потом, двојица Албанаца су ишчезли,
не зна им ce траг. У време када je био на аудијенцији код
султана, Никола Поцо ce већ полако спремао за повратак у
Маказар. У те припреме улагао je сада више труда и
новца, између осталог и због потребе да прикрије што je
могуће успешније такозвани случај ’Служавка’ и
представи ce као човек не само добрих намера већ и
велике саможртве. Обузет сада потребом да постане, како
ce каже, пророк у свом селу, заборавио je да су сељани
незахвалан, али проницљив свет.“
„Taj човек“, рекох ja, „дао je Маказарчанима цркву, иако
сав посао око цркве није финансирао он, ставио им je крст
на њу, не један, можда два, обезбедио им je звона, учитеља
за црквену школу, ископао им je бунар, a поправио им je и
мост где су данас маказарске продавнице и који и сада
треба поправити или изградити нов. Како je могуће да су
људи незахвални, пa још и проницљиви, као што кажеш?
Чему та проницљивост?“
„Управо зато“, рече осмехујући ce први пут Влада,
„управо зато што им je направио, што им je саградио и
што им je дао.“
„Зар?“ рекох.
„Људи не желе да им буде дато“, наставио je Влада, „али
тек пошто им ce да, пошто узму. Што су више узели,
постају незахвалнији. У случају Николе Поца то ce
усложњава његовим манипулацијама у позадини. Они су
проницали да његово доброчинство није искрено, већ да
има за циљ да их потчини. Ha пример, још раније, када je
решио да више времена проводи у Цариграду, наметнуо
им je Лазара за мухтара. Његови синови, укључујући и
посвојка Григура, још током његовог живота, наставили су
с везама и пословима с Турцима. Његов син Санде није
престао да сарађује с Турцима и био je патријаршист. Зна
ce не само из докумената, већ и из приповедања с колена
на колено, да je умро као велики богаташ.“
 „За то знам и ја“, рекох. „Државна каса остала му је
дужна много пара.“
„Пет хиљада наполеона“, рече Влада. „Овај дуг, међутим,
није према Сандету, већ je постојао још док je био жив
Никола Поцо.“
Зачудио сам ce. Влада je знао и цифре.
„Пет хиљада“, понови он. „Код нас у кући о тим стварима
ce причало до скоро, када сам ja био дете. Кочови не
праштају лако. To су лиферантски послови које je
породица Поцо чинила за турску армију. Да наплати
новац, Никола je послао у Цариград сина Сандета, a он je у
то време покушао и успео да поново заузме улогу мухтара.
У Цариграду je Сандету било издато решење да ce новац
отплати у Монастиру, међутим, у том тренутку у
Монастиру каса није имала довољно пapa, пa су решили да
ce новац исплати када ce продају на лицитацији турски
читлуци Кале и Каменци. Санде je целу ствар, с
Николином дозволом, препустио, уз пуномоћје, неком
његовом пријатељу Турчину, који je, међутим, посао
свршио тако да ce читлуци нису продали, већ je успео да
их препише на своје име и да их присвоји. Почела je борба
с Турчином. Први пут ce породица Поцо сударила с једним
Турчином. Е, тада je род Кочов видео да може да
искористи ситуацију и да нешто учини. Јер, више ce није
могло трпети, Никола je отишао дотле да je затражио и
успео да буде насликан чак и у цркви међу свецима.
Сељани нису мрднули прстом да му помогну у тешкоћи у
којој ce нашао сада. Али било je још нешто.“
„Мислиш на Биглу планину?“ рекох ја. „То Никола
помиње на последње две странице успомена. Он je велики
део планине уступао за потребе села.“
„Није тако“, рече Влада. „Он je купио Биглу од султана,
чини ми ce, за дванаест хиљада и петсто грошева. О овој
ствари писали су и неки историчари и објавили чак и
уговор о купопродаји. Погледај када будеш имао времена у
књизи Владимира Панова ’Шумско добро у прошлом веку’
У међувремену je донесена одлука да ce Бигла планина
прода путем откупа сељанима Маказара. Сељани су то
чврсто тражили, али Никола je са синовима дао мито Абди-
паши у Монастиру, a можда и Ахмед-паши у Цариграду, и
узео планину. Питање je да ли je Порта примила било
какав извештај о овој ујдурми.“
„Зато су Кочови изабрали свог мухтара?“ рекох ja.
„Да“, настави Влада, „тако да je у једном тренутку било
два мухтара. Маказар ce поделио. Илијеви су и даље
стајали на Поцовој страни, али Кочовима су ce придружиле
друге моћне породице, на пример Копевци, Доковци и
Кондо. Сви они живели су тамо, с оне стране реке, где
живим ja. Кочови су успели да придобију Абди-пашу из
Монастира.“
„Тада су изгледа почела убиства“, рекох ja. „Кочови су ce
показали већим крвницима од рода Поцо, вероватно
охрабрени овиме о чему ти причаш, тиме да су придобили
на своју страну Абди-пашу, који je дуго година био
Николин пријатељ. Ha последње две странице успомена
Николе Поца које сам прочитао на крају, он каже, некако
јетко, да су му Кочови убили посвојче Григура.“
„За паше то je била игра“, рече Влада. „А и такву су
политику водили јашсан једни, патласан други! да живе
једни, да пукну други. Следећи пут обратно. Шта су могли
да раде Кочови? Да седе скрштених руку? Зар да трпе
после убиства њиховог мухтара Јаше Кочова, Никовог
брата. После су ови убили посвојче Григура. Кочови су
знали да не смеју ту да ce зауставе. Стари газда посебно je
волео Григура, показивао je већу бригу за њега него за
своју децу. Нико Кочо одвезао je кесу. Пре него што ce
десило Николино убиство, једне недеље пре подне,
такорећи цео Маказар напао je цркву и уништио фреску с
његовим ликом, као фреску једног насилника и лицемера.
Никад сељани нису показали такву крволочност као тих
дана, узбуђени мишљу о растрзању свог доброчинитеља.“
„Чуо сам да je убијен, али нисам знао под каквим
околностима“, рекох ja.
„Плаћени Турци из Ресне пуцали су на Николу код
Раскрста“, рече Влада, „али само су га ранили. Потом су
дошли сељани из Маказара и камењем га дотукли.“
Влада je седео у неизмењеној пози са супротне стране
стола. Тек кад je протекло неко време a да нико од нас
није проговорио, он je покушао, као што je чинио и раније,
да ce повуче мало уназад на столици и да ce исправи, у
сигурнију и стабилнију позу. Испред себе, не скрећући
намерно поглед, видео сам писаћу машину и у ваљак
увучен лист хартије на ком je стајала записана она
реченица: „Има нечег суровог... He можеш да видиш
наличје, не можеш да провириш са унутрашње стране.“
„Не може да ce види наличје“, рекох Влади, несвестан да
у суштини читам реченицу коју сам гледао на листу
хартије.
Он je само климнуо главом, као када хоћемо да кажемо
пa, можда и јесте тако, подигао десну руку и покушао да
закопча откопчан рукав, али ce сетио да нема дугмета и
опет спустио руку доле. Тако je и рекао потом:
„Можда и јесте тако“, рекао je. „Живот прошлости je као
бунар.“
Ja сам ce тргнуо. Kao да ме je дотакао у рану.
 4.

Гледао сам с балкона, на капак бунара и око самог

бунара пао je по који жути лист. Већ започети послови за
уређивање околине, паркића с тујама и кедровима, с
понеком клупом за седење и с поплочаним стазама,
стајали су докле су стигли. И багрем још није био посађен.
Чекао сам касни новембар, да би ce примио. Али шта сад
да ce ради? Мртвог да опремиш можеш, али он неће
проговорити, неће отворити уста, ни да те покуди ни да те
похвали. Да, бунар je стајао као мртвац, прекривен
привременим капком. Ако провирим, увећаћу себи муку.
He можеш да погледаш са унутрашње стране. Да одем да
му потражим лек? У хроникама и легендама нигде нисам
нашао како ce лечи сув бунар, већ једино како он сам,
бунар, лечи, како даје живот, како исцељује, али и како
вуче дубоко доле, како плаши и страши открићима живих
и мртвих тајно бачених на дно. Кожа ми ce јежи, тело ми
ce тресе. Тешко je и претешко легати и устајати уз
опседнутост неуспехом. Постојање објашњења, чак и више
силе, није пуно помагало. У мени je било нешто што ме je
гонило да тражим доказе пред другима о моћи мојих
подухвата. Сада je подухват заиста постојао, али je
резултат био нула. Није било много људи с којима бих
разговарао, али и да их je било, не бих разговарао.
Повукао сам ce у себе, много сам ћутао. Ништа нисам
могао да смислим, a још мање да учиним. И као што je
добро познато, из таквог стања немоћи рађа ce оно
осећање мржње и потребе за осветом некоме за нешто, за
било шта.
Шта да радим? Да одустанем, да дигнем руке, и да ce
предам? He, исувише сам имао потребу да своје намере
потврдим, као што сам уосталом и писао Агни. Људи који
имају такве потребе, написао сам joj, изналазе и снагу, a
крај, као и сваки крај, долази напослетку.
Истина je да ce то осећање код њега само нагласило, јер
je вeћ постојало, сада сам свесна да je постојало. Hиje ce
случајно, joш онда пре него што је отишао за Маказар,
толико наљутио на Јанета, када му je овај рекао: Ниси
ти, Симоне, тај човек, друго је био тај твој предак
Никола Поцо, о којем ми причаш! Симон je скочио. Нисам
гa видела тако повређеног и жестоког. Изговорио je речи
одлучности и, сећам се, још тада, и речи сличне онима на
којима сам му замерила у једном писму, речи попут: Не
знате ви ко сам ја! Ароганција je то, нема шта, и то
непоправљива. Али ја тек сада ово последње видим.
Везаност мојих мисли за бунар постала je стална.
Наизглед сам искључио све друго, и људе и свет, али знам
да je то било зато што су ти људи и тај свет били превише,
на прикривен начин, присутни у тим мислима. Ha
празном листу у писаћој машини, једне вечери, написао
сам: „Мисао о бунару постала ми je принудна.“ Te ноћи,
након што сам откуцао тих неколико слова, устао сам и
изашао напоље. Небо није било онако прозрачно као лети,
a ипак звездано и, на неки начин, очаравајуће. Сова која
ce оглашавала често, опет ce огласила, истим зовом. Сишао
сам низ степенице, спуштајући ноге тако да не правим
буку, као да je постојао неко кога бих разбудио и, путем
који ce успињао, отишао до места где je био бунар. Али
нисам ce приближио, a камоли дотакао своје мртво дело.
Само сам га опкружио кришом, кришом, као да вребам, a
још више као да мене вребају. Од тада, и ноћу сам почео
да одлазим до бунара. Сваке ноћи, крадом, као да чиним
зло. Али рекох, никад му ce нисам приближио, никад
нисам ставио руку на капак. Само сам ослушкивао и,
сећам ce, сваки спољашњи шум, чак и шум једне травке,
чинио ми ce прејак и као да ми пречи да чујем дубоки,
скривени ромор вода. Усправљен под запремином неба,
као повампирен, сенка неког мртвог, давно мртвог Николе
Поца, ослушкивао сам да осетим промене доле у земљи и
да видим да ли су то победа и слава, или нешто што je
боље и не знати.
Или боље и не знати? Да, боље. Јуче сам ce уверио да ce
подругивање, за које сам до тада само наслућивао да je
почело, већ проширило по Маказару. Јуче, кажем, испред
моје куће пролазили су Џорџ, онај са снажним гласом, и
Жабе, сатирач маказарског воћа. Видели су ме како ce
пењем степеницама да уђем у кућу и Џорџ ми je довикнуо.
„Хеј, Симоне“, каже, „није родила врба!“
Ja сам застао, али још нисам погледао ни у једног, ни у
другог. Предосетио сам шта ће бити, али требало je да ce
суздржим.
„Јалово испаде“, викну поново Џорџ. „Гуд фор натинг.“
Осетио сам како ce иза мене кућа тресе од његовог
гласа. Људи су такви какви су и њихово понашање није
несхватљиво. Они ce плаше од моћи, a сурови су када им
ce може. Мера страха, често je мера суровости. Али
уопштавања су једно, a друго je на својој кожи, на кожи
једног претка Николе Поца, још и ученог и осетљивог,
осетити подсмех. Погледао сам упитно у Жабета. Шта je
човеку? Очекивао сам да ће он рећи, пусти га, рећи ће, не
зна шта говори, млати празну сламу, али уместо тога, он ce
сам заценио од смеха.
„Гуд фор натинг, хи, хи, хи!“
Ово je био страшан тренутак. Први пут у Маказару, пa
још овде на мојим степеницама, у својој кући, што ce
каже, доживео сам подсмех од људи у које једва да сам
погледао.
„Мрш, пси погани“, викнух одозго.
Они ce нису помакли с места, баш као пси који су
осетили твој страх. Џорџ je кркорио неким звуком који
није казивао ништа разговетно, a Жабе ce чак нагнуо и
узео са земље неко отпало парче, поломио га и опет га
бесциљно бацио у страну.
„Аман, бре“, рече потом Жабе, „не каже он за тебе да си
јалов, већ за бунар.“
Знао je шта говори и чекао je ефекат са иронично
искривљеним устима. Ово je била невиђена дрскост. Да би
ствар била још неподношљивија, с друге стране, пред
спољашњим вратима своје куће, стајале су Надежда и
њена мајка, a мало даље иза њих, и снаха, све три с
рукама у везицама од кецеља, и све три с неким милим,
блаженим изразом среће што слушају овај разговор.
Магновено сам приметио то. Зар и ви, кћери моје? Али ja
и Агна доносили смо ти лимунчић, старице! Сваке године
дајем вам православни календар, торбу лекова, молбе за
социјално. Тако je било, али оне су стајале срећне, као
лутке, и чекале шта ће ce даље десити.
„Идите својим путем“, викнуо сам ja, сада смиреније,
псима доле.
Трудио сам ce да не покажем претерану нервозу. Више
сам био збуњен, него љут. Збунила ме je дрскост, a морао
сам да ce суздржим, морао сам да покажем да ми они нису
равни да бих ce инатио с њима. Али они су тачно знали
своју позицију. Био сам ухваћен као у ступицу нисам
могао и нисам хтео равноправно да ce свађам, a нисам
могао ни да одмахнем руком.
„Пут као пут“, рече Жабе, „Где бисмо журили?“
Гледао сам са степеница овог човека жутих образа, с
брадом као маховина, и тим носем нагнутим напред,
искривљеним као кука ченгела. Да му je нос био раван, са
старим карираним панталонама, које су већ изгубиле боју,
личио би на кловна. Под носем, уста му ce никако нису
затварала, све време држао их je у полуискривљеном
осмеху, пa су му ce видели зуби, зачудо бели, пa и добро
нанизани.
Ja сам већ улазио на врата куће, a они су, ни кренули ни
застали, и даље били ту. Нису журили, стварно нису имали
где да журе. И три жене преко пута остале су на свом
месту осмехнуте и срећне што могу да виде овакво чудо
Џорџ и Жабе ce спрдају с добротвором Симоном Поцо,
важним писцем који мало-мало пa нешто на машини
пише испршен на балкону. Улазећи у кућу, нисам ce више
обзирао, али сам за собом чуо снажан глас Џорџа Ђорђа
Шумке.
„А ми, у доњој мали, мислили поплава!“
Већ je било јасно да ово није Џорџово и Жабетово дело.
То сам видео после два дана када сам на сваки начин
морао да одем до једне од две маказарске продавнице, да
купим кутију цигарета. Један број људи, као увек, био je
окупљен у малој просторији и бистрили су политику. He
знам да ли сам досад већ рекао: Хвала богу (или нек нас
ђаво носи) што постоји та политика, ти национални и
либерални, те живот постаје супротстављен, пa зато и жив.
Раније, у једнопартијском систему, просторија
кооперације била je увек иста, исти продавац, Тоде Нунко,
исте флаше зејтина, иста со, иста паприка што боде очи,
иста сточна храна, ако ју je било, исте наполитанке
„јадро“, исте поличице, иста вага са истим теговима, све
уравнотежено и сви присутни уравнотежени и мирни,
свако у себи с прстом на челу, шта ће рећи и колико треба
да каже, да ce заслужи тај један живот што ce живи. A
сада, на тренутке мало лепо, a најчешће врло ружно, као
из гериза, избија с дна, с дна душе, мржња скорашња и
стара, мирише, али и смрди, ух, људи као пуштени с
ланца, ослобођени, душа као пуштена из таме, ослобођена
са свим страстима, осветничким и подругљивим.
Дућанчићи пуни робе, a Атанас Бамбо само увлачи руке у
џепове и вади их, увуци-извуци, празно. He звечи пapa.
Јованова деца, као мали псићи, врте ce око излога, увуку
ли главу унутра, избациће их. Лижу уста и, од лизања,
усташца истањена, пa и мало испуцала. Спремају ce,
прича ce, два-три ПП (приватна предузећа). Једно je већ
сместило фирму у стару кухињу Паска Бачо „Пчела“,
трговина медом, матицама и трутовима; друго „Турс“,
путовања и посредништво, рад на Новом Зеланду; треће
„Зодијак“, шта нам кажу звезде, израда хороскопа. Шта
ће бити с предузећима без воде, рекох кад сам први пут
чуо за њихово формирање, али онда сам ce сетио да у овом
случају, осим за пчеле, за остале послове није потребна. A и
пчеле нису стока, нису говеда или коњи. Но, добро, a за
коње, за говеда, за људе да образ оперу? О вртићима и
баштицама да не причамо. Све што je никло, исушило ce.
Зна ce, октобар je сушан, чак и сувљи од августа.
Кажем, уђох у дућан, људи што поседали, што
усправљени око пулта за наплату, држе пиво целим
дланом. Сотира Лековског затекао сам подигнуте руке, с
песницом над главом, и разрогачених очију.
„Где је“, каже, „њихов национални посланик. Ево иду
нови избори, a он ce не појављује. Доћи ће последњег дана,
оставља нас кратких рукава. Причају само национално,
национално, као да нисмо људи, као да не једемо хлеб и не
пијемо воду (мени залупа срце), ми треба да ce нахранимо,
вода да тече, a не да нам je краду, тракторе да купимо,
краве млечне да донесемо, козе алпске расе што дају
седам литара на дан, пa за нацију, опет ћемо бити нација,
јебем ти нацију.“
„А шта су пa урадили твоји, либерални?“ јавио ce споља,
кроз одшкринут прозор, Михајло.
Чуо je Сотиров говор и, уместо да оде у други дућан,
застао споља на прозору, са истуреним брчићима и зубима
стегнутим под придигнутим уснама.
„Шта млатиш празну сламу“, каже Сотиру.
 „Барем су снег чистили зими по путу“, окренуо ce
разрогачен Сотир, „инјекцију си могао да добијеш у
амбуланти у Лерни.“
„Инјекцију може да ти да и Бале Цуба, завршио je
ветерину“, рече Михајло и стегну зубе да ce не насмеје.
Тада су приметили да сам ja ушао.
Добро вече, добро вече. Добро вече, добро вече. Здраво.
Добро вече. Изређали смо поздраве.
У ћошку, испод велике урамљене слике некадашњег
фудбалског тима Маказара (сада не постоји) приметио сам
Жабета и Џорџа, али нисам обраћао пажњу на њих.
Одстојао сам један тренутак усправно. Десно до моје
спуштене руке видео сам један стари издужени сточић
ишкрабан и дубљен ножевима. Сетих ce, ето баш у том
тренутку, сточић ме je подсетио, задржан из старе
кооперације, можда да бих бар на тренутак избегао
нелагодност, сетих ce оне мале свечаности пре више
година, у време велике инфлације, када су новчанице
имале много нула. Частио je Иван Џон Сатиноски поводом
посете родном крају после много година боравка у
грингили, у Аустралији. Продавац je почео да отвара
конзерве „месног нареска“ и да ставља пиво пред нас.
Једно по једно, једно за другим, развеселисмо ce. Почесмо
песму „Ја сам частан Маказарац, из Монастирског краја“.
Остасмо до касно. Прштале су конзерве и флаше пива. И
ja сам, затечен ту тада привремено, допустио себи да
будем с њима. За плаћање, Тоде Нунко дао je листић са
сумом Ивану Џону Сатиноском. Када je видео листић,
Ивану je застао глас. Ред нула. Мало, мало, погледај
кришом у рачун, пa опет: „Ја сам частан Маказар...“ пa
опет погледај. Како ће ce платити ова страшна сума, ред
нула као одавде до Ресне. Зној je покуљао из њега. Тек кад
je платио, тек кад je видео да je то било све у свему негде
око тридесет долара, повратио ce.
 Сада, када сам ушао, сви су гледали у мене. Први пут
сам ce осећао нелагодно. Увек сам улазио са одважношћу,
чак их, богами, када бих улазио, нисам ни примећивао
појединачно. Нисам ce трудио. Они су мене примећивали.
To je било важно. Требало je да одем да потражим паклу
цигарета, када Жабе из ћошка викну продавцу:
„Нане, дај Симону једно пиво, нека ce расхлади.“
Оно „нека ce расхлади“ нагласио je. He можеш свакоме и
свуда да извадиш гркљан. A имао сам такав порив. He
помишљајући да узимањем дајем времена да останем у
дућану, узео сам пиво, али ни кап нисам ставио у уста.
Узео сам га онако, јер ме je помутио бес због оних
Жабетових речи.
„Пиво“, рече сад неочекивано Паско Бачо, „али да je
хлађено у бунару!“
Претрнуо сам. Осетили су да сам променио израз лица.
Посивео сам. Они су то чекали.
„То када будемо прослављали код Симона“, рече Михајло.
Он je још стајао с друге стране прозора. Неколико њих
окренуло je главу у том правцу и поново je вратило,
гледајући у мене. Михајло je чекао с накострешеним
брчићима и са зеницама које није могао сасвим да усмери
напред, јер су гледале једна у другу под ниским челом. Ja
сам кренуо да купим ту проклету паклу цигарета. У том
тренутку приметио сам да je најмање петоро деце, што
мушке, што женске, застало поред мене и гледали су ме
раскикотани, попут сатирчића. И она су наслутила моју
позицију. Слушали су разговоре код куће.
„Стварно, Симоне“, рече после неког времена Коте Буџе,
као да наводно ништа не зна и ништа није чуо, „стварно“,
рече, „кад ћемо почети с бунаром, нека je берићетно? Kao
што знаш“, рече, „ми чекамо твој знак. Видело ce горе,
украли су дарванску воду, и никад ce неће вратити.“
„Даваће нам на кашичицу, као апостол причест“, рекао
je озбиљно Михајло с прозора и коначно отишао ка другој
продавници.
„Купио je кофе“, рече из ћошка Џорџ Шумка.
Ja сам стварно купио пет кофа, готових с конопцима, да
у тренутку кад затреба људи одмах могу да ce послуже.
Moja мисао и моја намера биле су племените. Сада сам
кофе склонио у подрум куће.
„Једну паклу ’родеа’“, рекох гласно продавцу да не бих
морао да одговорим на Котетово питање и да не бих морао
да ce задржавам с њима у продавници. Накострешио сам
ce и исправио колико су ме покретали презир и бес, и
увреда, нормално. Рекох:
„Ја ћу вам...“, изустих и исправљен изађох.
Деца су осетила мој бес и остала су иза мене чим сам
изашао из дућана. Шта je требало да буде то „Ја ћу
вам...“? Показаћу ja вама, или отров ћу вам дати, или
јебаћу вам мајку и сестру и све живо и мртво, или
направићу вам своју слику да ce крстите пред њом, или
учинићу вам ћеф, најешћу вас и напојити вас, или узећу
вам снагу, и тако обеснажени, клечаћете преда мном и,
тресући ce, молићете и чекати, далеко доле, под мојим
коленима.
Ушао сам у кућу, потресен. Направио сам два-три круга
по соби. Нисам био у стању да ce зауставим. Пролазећи
поред зида, угледао сам ce на тренутак у огледалу. Био сам
измењен, изобличен од увреде и срама од којих нисам
могао да ce спасим. Шта је требало, да започнем грубу
свађу? Они људи ипак нису достојни такве свађе, макар
што, чињеница je, бунар јесте сув, чавке ce крече над
њим. A труд, a добре намере, a велика очекивања, a
захвалности и похвале? Прах и пепео. Усправљен мртвац,
сув исушен, таман као тамно незнање. Био сам помодрео,
као дављеник тек извучен из вира. Сада сам био као у
оном сну који ми ce понавља: Треба да обучем нови капут,
али тесан ми je. Подижем једну руку, подижем другу,
затеже, тесно. Журим да нађем стари, али више га нема.
To je мој положај. И једно осећање повређености, силне
повређености. Тада сам, у соби, први пут откад долазим у
Маказар, заплакао.
Али плакање није за људе који граде. Плакање je за људе
који жале над урушеним и над прошлошћу. Скочио сам
опоменут оваквом мишљу. Показаћу им њиховог Бога,
викао сам тада сам у соби, показаћуим ко je њихов Бог! Да
одустанем од важних градитељских послова и, у том
погледу, од својих порива, због једног незнања? Отићи ћу
ако треба до Стамбола и назад, што би рекли људи, до
цара ћу отићи. Да, до Стамбола, до цара! Зар Никола Поцо
није то учинио, зар он није узео од Махмуда Меџида
фермане и благослове.
Узео сам лист хартије и почео да правим планове. У
Маказару ће потећи вода, рекох гласно пред собом,
сјуриће ce надоле, забучати свом силом и, ваљда, једном за
свагда, облагородити овај маказарски неповерљив и дрзак
свет. Изградићу водовод у Маказару. Ja ћу изградити. He
неко други, већ ja. To ће ce знати и рачунати. Признајем
да сам, у тој силини порива, помислио како ће ce, на крају,
на главни резервоар можда ставити нека спомен-плоча с
мојим именом. Био би ред.
Гледај! Ja, па ја. To стално присутно ja. Мислиш,
планину ћe срушити. Ja, тешка реч, што би рекао један
Андрић, реч која у очима оних пред којима је казана,
одређује наше место, кобно и непроменљиво, често
далеко испред или иза оног што ми о себи знамо, изван
наше воље и изнад наших снага. Страшна реч која нас,
једном изговорена, заувек везује и поистовећује са свим
оним што смо замислили и што смо рекли и са чиме
никад нисмо ни помишљали да ce поистоветимо, a у
ствари смо, у себи, већ одавно једно. Tи не знаш сасвим
јасно, дpaги мој, али осећаш да je једноставније да громко
изговориш то ја, нeгo да ce истински, на истински начин
наметнеш другима, у свету и у животу, и истински ce
усагласиш с њим. Хтела бих дa кажем ваљда ћеш
схватити, али вeћ не могу да кажем то. Касно je.
Потражио сам свој адресар, a онда сам почео да
припремам одећу. Узео сам кофер и убацивао сам једну по
једну кошуљу унутра, спаковао сам два сакоа и панталоне
и спаковао сам две кравате, a две лептир машне, једна
црна, једна бордо, биле су ми код куће, у главном граду, у
С. Ставио сам и два каиша, један шири, други тешњи,
према кроју панталона, црне ципеле, нешто доњег веша,
једну жуту четкицу за зубе, две хемијске оловке и још
неке потрепштине. Спаковао сам можда превише, јер и да
ми затреба нешто, имао сам тамо у С. Ево, сад сам одлазио
оданде где сам дошао, одлазио сам у главни град, у С., да
бих ce после још једном вратио, али с ферманима у
рукама, као што ce враћају победници. Срешћу ce са
Агном, питаће ме о доласку, али рећи ћу joj само површно,
без појединости, све док ce послови не заврше до краја.
Надао сам ce да боравак v С. неће бити дуг, да ће ce брзо
видети хоће ли моја мисија успети, да ли ће моје име
главног коментатора и уредника у „Времену“, годинама за
редом, и главног аниматора и учесника у неким важним
кадровским консултацијама, бити гаранција да ћу брзо
завршити послове.
Moje претпоставке, иако не у потпуности, показале су ce
тачне. Нисам очекивао само да ће партија на власти
тражити један вид услуге: да, када ce заврши водовод, ja
будем кандидат за посланика на наредним изборима у
изборној јединици у коју je улазио и Маказар. Ту су била
села из целе долине окружене Плавом планином на југу,
Биглом на западу, великим пошумљеним брдима на северу
и једним излазом ка Монастиру, на истоку. Ja ништа
нисам рекао. Мени то, лично, није било важно, важно ми je
било да ce дају машинерија и људи, односно новац, да ce
изгради водовод који сам имао на уму. О својим побудама
и својим добрим намерама већ сам више пута говорио.
Још при првом сусрету с господином који je руководио
развојем ове врсте у држави, ja сам му рекао да треба, то
јест да мора да ce направи овај водовод. Причао сам му о
важности Маказара за цео крај, о његовој историји, да
нико никад ништа није за њега учинио, a да ce, макар и
не много, увек само узимало, да су ce људи селили за
бољим животом, од немања, од ево оваквих услова, рекох,
од немања воде, струје, телефона, асфалтног пута. Пут je
пре неколико година направљен, струја je уведена, али
остало je других послова. A и то што ce направило,
направило ce више на плећима сељана, него државе, и
прекасно, многе породице су ce већ биле одселиле, да не
окаснимо и сада, кажем му, омладина бежи, a и она која
остаје, уместо производње, планира друге ствари
трговину, хороскопе, поново као некада, агенције за
исељавање... Рекао ми je да чим то ja предлажем, то мора
имати смисла, да он у то не сумња, да сам му ja био
гаранција, да je чуо да сам ja сада био у том крају, да су
новине писале о томе и да и он чека моја велика
градитељска, али исто тако и књижевна дела. Чекао je
моју повест. Ах! Moja повест! Још једном сам га замолио да
не сумња да je све ово с водоводом оправдано и
племенито, да ja то морам да учиним уз његову подршку,
да морам да ce вратим с ферманом у рукама, тако сам
рекао, с ферманом. Он je разумео, јер сви то знамо. За
сваки важан посао потребан je ферман, царски. Овај
човек већ je изгледом одавао озбиљног човека, уосталом
знам да је озбиљан и добре воље. Рекао je: Добро! Али je
ипак оставио да ce видимо опет за два дана.
Претпостављао сам да треба да направи не само увид у
могућности, већ и да обави извесне консултације. Након
та два дана, срели смо ce поново. Сада je ту, у његову
канцеларију, дошао и други човек из партије на власти.
Седели смо нас тројица и пили кафу. И тада су ми
предложили да, након изградње водовода, будем кандидат
за посланика. Ja сам рекао већ да моје побуде нису
повезане са строго практичним или политичким
интересом, моје побуде су добротворне. Ja сам ce кретао
изнад, по вишим и лепшим степеницама. To je било моје
усхићење, али и мој грч, напрегнутост. Признање? Па
добро, то, на крају крајева, и није нешто лоше што човек
може да пожели. Људски je пожелети признање и хвалу.
Било je договорено да ce ангажује државно водоводно
предузеће из Монастира. Сад je већ почетак новембра,
било би добро да ce послови заврше до зиме, али и сам сам
сумњао у то, још пре било каквог сусрета са извођачем.
Дугорочне прогнозе показивале су да ћемо имати сув
новембар, пa и децембар, и то би била повољност, али...
Али људи из водовода, када сам им поставио ово питање,
то нису могли да гарантују, с обзиром на обимне припреме
и обимни посао који je требало да ce заврши. Двојици
људи у С. сам казао за стање с дарванским водама, да су
заробљене за некакав рибњак. He знам, рекох, чији je
интерес у питању, али у сваком случају већи су интереси
Маказара него једног рибњака. Рекли су да ће видети о
чему ce ради, али никада о томе нисам добио одговор.
Неколико дана након што сам ce вратио, a да нисам
остао дуже са Агном у С. (замолио сам je да, чим завршим
овај свој пројекат, a само сам joj укратко испричао о
пројекту, она буде при крају припрема за долазак код
мене у Маказар) и да нисам више него једном видео
ћерке, дошла je екипа стручњака да погледа и обележи
терен. Вода ће, констатовано je још једном, морати да ce
вуче не с падина Плаве планине, из дарванског краја, што
би било далеко згодније, да ове воде нису биле узурпиране,
већ са западне Бигле планине. Ja сам рекао: Вуците,
сеците, рушите! главни инжењер, млад човек, висок, с
лепим издуженим лицем, само ce осмехнуо и није рекао
ништа.
Отишли смо на падине Бигле, требало je да ce захвате
два извора и једна мала речица. Из Маказара je с нама,
формално, био присутан председник Месне заједнице,
Михајло. Све време ce држао превише озбиљно. Да ли je
рекао или није рекао неколико речи. Разуме ce, он и
Маказарчани нису имали ништа против да ce изгради
водовод, али да ли су веровали да ће ce то заиста десити
или не, нисам могао да проценим. Могу да говорим само о
њиховој постојаној уздржаности и неповерљивости.
Двојица колега главног инжењера, чијег ce имена добро
сећам, звао ce Доре Ћамилов, та двојица, дакле,
исцртавала су провизорно на великим табацима (касније
ће исцртати све чисто и професионално) и уносила мере.
Реквизите за мерење носио je један њихов помоћни
радник, али главни инжењер одређивао je где да ce
поставе, када да ce преместе, или да ce скупе, и само он je
гледао кроз малу геодетску камеру на три држача. И ja
сам заличио на инжењера, обучен у ветровку, у
планинским ципелама, дубљег грла, и с капом са
штитником, коју сам понекад стављао, a понекад скидао.
Ha једном узвишењу на западу, које je доминирало над
Маказаром, постављени су параметри за централни
резервоар (седамдесет хиљада литара), a онда je почело
исцртавање мреже у самом селу. Један крак требало je да
иде на запад преко реке, a други на исток. С Михајлом смо
договорили да од главних линија до кућа свака породица
копа сама. To je нормално, узвратио je он. И то je била
једна од то мало реченица које je изговорио. Израчунало ce
да би у резервоар улазило седам литара воде у минути,
тако да би за мање од једне ноћи резервоар био напуњен,
односно, чак и да ce потроши акумулирана количина од
седамдесет хиљада литара, за око седам сати, он би опет
био пун. Разуме ce, рачунало ce у просеку. У летње време,
та количина би била нешто мања, али не битно мања,
пошто два извора о којима je реч, то je потврдио Михајло,
a знао сам и ja, не умањују значајно количину воде лети, у
поређењу са зимом.
Већ je био почетак децембра, чини ми ce девети, када су
ce појавили инжењери са исцртаним планом за водовод и
са свим техничким прорачунима. Затражио сам да га
видим заједно с неколицином људи из Маказара. Михајло
je рекао да и он тако мисли. Дошло je пет душа Сотир
Лековски, Паско Бачо, Коте Буџе, Боре Кузе, прималац
земљорадничке пензије, и Михајло. Дошли су као посути
пепелом, јер су знали шта ce дешавало претходних дана и,
посебно, оне вечери у дућану код моста. Ja то нисам
помињао, али гледао сам их тако да су увлачили вратове у
своје упрљане затиљке.
„Kao што знате“, рекох у једном тренутку, „уговорио сам
у главном граду помоћ да изградимо водовод. Они ми тамо
нису одрекли. С мојом и с божјом помоћи, ево почесмо.
Нећемо губити време у тражењу да ce врате дарванске
воде, отићи ћемо с друге стране Бигле. Ако треба, целу
планину ћемо изорати и подићи на руке. Ту су ево
инжењери, a према временским приликама, доћи ће и
машине и материјал. У оваквим пројектима обично једним
процентом учествује Месна заједница, али, у овом случају,
ja сам вас ослободио свих обавеза. Ваше je да ископате
земљу за цеви од главне линије до куће и, ако буде
потребе, да баците коју лопату земље на цеви главног
канала при затрпавању.“
Нико ништа није рекао, само су слушали мртви озбиљни
и понекад мицали главом, и то не одозго надоле, већ с лева
у десно. To je у Маказару потврђивање, a климање горе-
доле je одрицање. Тек на крају устали су и изустили: Врло
добро, Симоне, нек je господ у помоћи, врло добро, камо да
ce деси! И одоше.
Камо да ce деси! Значи, могло би, мисле они, и да ce не
деси. Ех, неверне Томе! A ипак су отишли некако погнути
и стутуљени. Е, то je, тако треба, рекох тада. Тако треба,
поновио сам, и окренуо ce ка инжењерској екипи.
Ha велику жалост, сам рад на водоводу није могао да
почне. Ja сам то тешко поднео, али била je то виша сила:
дванаестог децембра нанео je велики снег. Знало je тако
да ce деси последњих година. Набацао би почетком зиме, a
после у другим зимским месецима једва ако би забелео
земљу. Можда ће тако бити и ове године, али шта вреди
када не може да ce почне. Остају послови за касно
пролеће. Људи из фирме обећали су да ће до касног
пролећа, када ће моћи да ce ради без препрека, проучити
још једном детаљно нацрте и додати све што би било
потребно, да ce не направи никакав пропуст и још су дали
гаранцију да ће издвојити довољно машина (речено je да
ће ce ангажовати три машине за копање марке
„мерцедес“: једна за терен на планини, друга за део од
планине до села, и трећа за само село) и довољно људи.
Материјал имају и имаће га при руци велике доводне цеви
ф-150, вентили и цеви за каптажу која ce, разуме ce,
изводи на самим изворима и на реци, потом за први мали
резервоар и даље за неколико уставних шахти и, највише,
цемент и грађевинско гвожђе за велики резервоар на
узвишици над Маказаром. И најважније раднике, да ће ce
ангажовати цела једна мала бригада.
Требало je, дакле, сачекати крај зиме. Снабдео сам ce
дрвима и активирао велику пећ. Током зиме, с мање
излажења напоље и ангажмана око новог градитељског
пројекта, завршиће ce најзад повест. Погледао сам тада у
машину, видео сам у ваљак увучен бели лист, с последњом
реченицом написаном на њему: „Мисао о бунару постала
ми je принудна.“
He могу да причам о данима зиме. Нестрпљив сам. С
кратким данима и дугим ноћима, зиме и тако знају да
буду предуге, a за мене je ова зима била трипут дужа.
Писање повести није ce одвијало оним ритмом којим сам
желео да ce одвија. A кад су почели грађевински послови
на водоводу, писање сам сасвим запоставио.
Ha почетку радова, када je машина први пут закопала, и
после током изградње, неколико пута долазио je и
директор фирме, заједно с главним инжењером
заинтересован да извођење радова буде успешно. Говорио
je мало, као сваки привредник, који би, тобоже, ако
говори, ризиковао да ода пословне тајне. Његово црвено
лице било je одозго оивичено црном густом косом и напред
украшено исто тако црним, тешким брковима. Једном или
два пута попео ce и код мене, горе у собу, где сам сада,
уместо хартија своје повести, био распростро копије
исцртаног пројекта водовода. Ha цртежу сам бележио до
ког места je стигла изградња и како ce одвија. Пројекат
мора да буде успешан, рекао ми je он при једном од тих
сусрета. Ти овај пројекат, рекао je, ниси смислио, разуме
ce, за мене, већ за себе и за Маказар, али надам ce да ће
помоћи и мени. Знаш, рекао je, долазе нови избори. Треба
их дочекати с већом сигурношћу. Ми државни директори
смо ти, рекао je, као глинени голубови, стојимо поређани и
пoслe сваких избора, у зависности од тога ко победи, чека
нас одстрел. Тако je, рекао сам ja, претпостављам да je
тако. Најзад ће, рекох, ево, и у Маказару бити довољно
воде. Главни инжењер, који ce шармантно смејао, и овај
пут ce осмехнуо.
Никад, рекао je потом. Никад довољно, поновио je.
Никад, заиста, рекао je и директор, али више нисмо
разговарали у вези с тим. Претпостављао сам да имају у
виду остваривање некаквог развоја сваког места након
што добије воду, изградиће ce неки објекат, фарма или
слично, и тако ће увек бити потребно више и више воде.
Ja сам подигао чашу ракије шљивовице од педесет и два
степена, купљене од Атанаса Бамба, и једноставно рекао:
„У здравље!“
Била je то добра околност што je осим мене, ево, за
успешно завршавање радова заинтересован и он,
директор Пандимир Комаров. Сад je већ све било
припремљено и, у понедељак двадесет и петог априла,
машина копач затутњала je на падинама Бигле. Траса je
била одређена тако да ce не појави превише проблема. Од
извора ce надаље следила једна стара стаза која ce понегде
губила пa je машина изнова морала да прави терен за
копање. Било je деоница где су ce урушавале читаве букве,
мали храстови и чистиле ce гомиле купина. Ja сам стајао,
понекад сам, понекад заједно са инжењером, горе над
машином, на горњем делу падине, и гледао како испод
мене полако један канал сече уздуж планину као на две,
тачно у њеном трбуху. Вадио сам чутурицу с водом и
отпијао, потом придизао штитник на капи, коју сам почео
да носим и када није било сунца. Имао сам срећу са
инжењером који je добро контролисао посао и који ме je, и
када би ce појавио неки застој због великог дрвета, или
стене, наводио да не гледам на то као на велики проблем,
да ће машина и његови људи то савладати.
Пукотина насред планине ишла je уздуж с једним малим
падом. Првих дана маја ми смо већ били на крају те
деонице и избили смо на једну чистину с које je друга
машина већ почела да копа лево надоле по једном
каменом трбуху који je, кажем, осим што je био каменљив,
био чист. Машина je отворила трбух као да je направила
царски рез. Ja сам тако и рекао, засекла царски рез!
Инжењер ce и сам насмејао када ме je видео осмехнутог
осмехом детета које ce радује нечему лепом, a чудном. Иза
нас, по каналу, радници су већ постављали цеви.
Испод нас je био Маказар, описан још код Евлије
Челебије и касније, 1858. године, код оног германског
путописца по имену Јохан Барт, који je говорио:
„...Маказар, село са седамдесет кућа и око двеста
осамдесет житеља.“ С висине сада смо гледали на
миришљави бели ћилим од расцветаних шљива и другог
воћа. Ластавице су ce у малим јатима дизале гope и
спуштале ce, повремено цвркућући, срећне због поновног
враћања у стари крај. У ћошковима тремова и у неким
напуштеним кућама, у одајама с поломљеним прозорима,
већ су почињале да граде своја гнезда. И врхови шуме на
планини иза нас почињали су да зелене. Наша лица била су
опечена сунцем и сваки час смо спуштали доле штитнике
на капама. Тамо преко пута, на врхове Плаве планине,
није могло ни да ce погледа од снажног блеска који je
стварао још нерастопљени снег. У једном тренутку, с
високог платоа на којем смо стајали, чули смо доле у селу
Надеждин глас како продорно виче: Мајкооо! Мајкооооо!
У предвечерје двадесет и трећег маја, када сам ce
вратио са узвишице где су ce већ изводили радови на
главном резервоару, за који je земља била ископана и, на
камионима, однесена, пa су почели бетоњерски радови,
када сам ce вратио тог предвечерја, испред куће ме je
чекао човек којег нисам познавао. Није био из Маказара, a
очигледно није био ни из оближњих села, нити пак,
дозволио сам себи да проценим, из Монастира или Ресне.
Показало ce, према мојој тренутној претпоставци, да je
наш исељеник који je дошао из Канаде. Био je то човек од
око шездесет и пет година, обучен у ново, с плавим оделом
на себи и краватом с једним до другог аплицираним
јаворовим лишћем у јаким бојама и са шеширом у боји
која je нагињала ка кафеној. Ha левој страни испод мало
отворене половине капута видео му ce синџир часовника.
Све у свему, обичан човек, добро нахрањен и умијен и,
још, лица широког и русог и глатко избријаног.
„Ја сам Методије, Мајк Зуно, Зуноски“, представио ce.
„Радујем се“, рекао сам и позвао га горе у собу,
извињавајући ce за неред тамо.
„Итс орајт, итс орајт“, рече он по навици већ стеченој у
новом свету. Касније сам видео да je његова посета била
повезана с душевном потребом човека који je дошао у
посету свом крају после много година, и ни са чим другим
посебно. Ja га нисам познавао. После сам у разговору
видео да je наиван, али није ми пало на памет да га
оптужујем, већ ми je, напротив, било мило, јер сам знао да
ce у суштини ради о осећањима која су га у тренутку била
обузела. Он ми je објаснио да je пореклом био баш из
Маказара, али ja нисам могао да гa ce сетим. Он je рекао
да ме памти као дете, али онда je отишао, рано je отишао,
одмах после Другог рата, чим су створени услови да може
да ce добије пасош. Отац му je тамо, у Виндзору, био од
пре рата.
„Ју ноу“, рече, „Виндзор je мали, али врло сређен град, с
много цвећа, и налази ce одмах преко границе са
Америком, насупрот Нијагариан вотерфолс.“
Ja климнух главом. Све то, у суштини, није имало
значаја, већ je важно било његово расположење.
„Причали су ми о теби“, поче он, „и ja сам одлучио да
дођем, да те посетим, опростићеш ми“, рече, „ако ти
одузимам време, знам да си заузет важним пословима.“
Ja му насух чашу оне исте ракије купљене од Атанаса
Бамба. Наздрависмо и отписмо обојица по мало. Видео сам
да му je драго што je ту, a и мени je било драго, јер je
човек био пријатан и, насупрот маказарским околностима,
испеглан и чист.
 „Одлучио сам да дођем“, понови он погађајући једну
пријатну меру у речи, „да разменим с тобом мисли о
Маказару. Чуо сам да правиш водовод, да предузимаш
велике послове, биг проџектс, за ово место. Ово je мој први
долазак овде након што сам ce одселио пре много година,
имам жељу да када ce вратим испричам шта ce овде ради.
Али није само то, ja сам спреман да дам једну суму новца,
канадске доларе, за изграђивање водовода, ако je
потребно.“
„То je врло лепо од вас“, рекох му ja, „али није потребно
да дајете новац за водовод.“
„Ја то желим. Имам дубока осећања, дип филингс“,
наставио je он. „Ти ме разумеш“ рече. „Друго“, рече, „ми
тамо често причамо о томе шта да ce уради и како да ce
уради да ce Маказар прогласи за туристичко место, пa да
ту лети долазе најпре деца наших људи и да, у једној
школи, уче наш леп језик.“
„Да, семинар“, рекох ja. „Разумем.“
„И дошао сам, кажем, да нам ти помогнеш с државом да
ce Маказар законски прогласи за туристичко и научно
место. Да ту, на овој земљи, не само наши исељеници из
Маказара, већ и други, посебно из Егејског, пошто je близу
граница, граде куће, виле, и када ce буде могло, ако
заживи демократија у Грчкој, да одлазе у посету својим
огњиштима. Ja у Виндзору имам комшије, једног из
Водена, и једног из Голтичева...“
Направио je паузу, одмеравајући оно што je хтео даље да
каже. Ja тада рекох:
„Разумем“, рекох, „врло добро шта сте с ваше стране
мислили за добро Маказара, али, знате, туристичка места
ce не проглашавају туристичким законом, већ она то или
јесу или нису.“
Имао сам утисак да ме не разуме.
„У случају да ce прогласи за туристичко место“, наставио
je он, „и држава и само село, сами људи који живе ту,
имаће профит. Ту ће ce куповати у доларима. Биће
девиза. A и авионске компaније имаће користи.“
Наш разговор није могао да ce продубљује, иако, у
основи, ми нисмо имали различита гледишта. И ja сам
градио и он je желео да ce гради, само што сам ce ja већ
бавио реализацијом, a он лабавим идејама. Гледао сам га
пред собом и било ми je драго: Човек с добрим намерама, с
доброчинитељским побудама! Подигао сам чашу и поново
смо обојица мало отпили. Te ноћи, пре него што сам
заспао, чуо сам роморење кише по лиму који je био
стављен на део крова који ce надносио над балконом.
Сетио сам ce тада још једном разговора с дошљаком. Овај
разговор, иако једноставан, наиван и невин, није остао без
значаја у мом каснијем животу.
Радови на водоводу, пак, напредовали су. Присуствовао
сам заједно са инжењерима када ce у резервоару
постављала разводна цев с два крака што су ce делила за
два дела Маказара. Радници су у паузама пили ракију из
флаше која je ишла из руке у руку и коју су били донели
Маказарчани. И раније су једном они били почастили
раднике пивом. Гope ce каптажа приводила крају, биле су
бетониране и завршене све уставне шахте дуж трасе.
Ускоро je требало да ce покрије резервоар, што није
представљало тешкоћу ни у погледу времена, ни у погледу
градње. Требало je направити малу кућицу с вратима да
би могло да ce уђе унутра, да ce човек спусти по железним
степеницама доле до главног вентила, и да ce вода
заустави у случају потребе. Главни инжењер посебно ce
побринуо да ce добро и приступачно изгради шахта близу
главног резервоара са испусним вентилом за ваздух. Без
испуштања тог ваздуха, који ce компримира у цеви
уколико у неком тренутку у њој није текла вода и сад je
наједном пуштена, вода не може да пробије надоле по
главним цевима. Доле ce завршавало и копање канала до
самих кућа и изграђивање сопствених шахти у
двориштима. И ja сам код себе узео раднике да ископају и
пусте цеви од главног канала до куће и платио
водоинсталатера, платио сам Ацу Ружина из Лерне, да ми
спроведе воду до куће.
Непредвиђено, настао je проблем који ce односио на
постављање водомера. Сви су избегавали да о томе говоре.
Главни инжењер саветовао ме je да тражим да ce поставе
водомери за убудуће, да у случају кризних, сушних година,
може да ce ограничава и контролише потрошња воде.
Затражио сам од Михајла да ce изда таква наредба. Али
није ишло лако. Људи су ce правдали немањем пapa за
водомере, а у ствари су ce плашили могуће наплате
потрошене воде у будућности. Схватио сам да овај сој
људи не занима некаква будућа могућа ситуација, нити су
спремни да тако нешто узму у обзир, већ у обзир узимају
само непосредну ситуацију и непосредну корист. Ипак, у
највећем броју шахти, били су постављени водомери који
ce, потом, никад нису читали, нити би ce, уколико би
настала таква потреба, људи лако сагласили с тим.
Био je двадесет и први јуни када je главни инжењер
известио да je посао најзад завршен и да вода може да
потече. Уколико ce негде појави избијање вентила или
неки други проблем, они ће бити ту да га реше. Вода je
стигла у најбоље време, када je било врело лето, када су
уста тражила да ce расхладе, a тело да ce окупа. Toг дана,
када je инжењер рекао ову вест, са истим оним веселим
осмехом који га је увек пратио, са узвишице код
резервоара могло je да ce види како Надежда једе велике
црвене трешње из пуног крила. Повремено je давала по
једну мајци, која није имала снаге да испљуне семенку из
уста. A преко реке Сандре Марче намештао je
телевизијску антену на ниском кућерку; Коте Буце, у
трему плевнице, гледао je нову краву, швајцарски сој, коју
je био купио, пљујући у прашину доле, да je не урекне;
Пере Катин спремао je рупу за креч за малтерисање нове
куће, која je досад била малтерисана само изнутра и
последњи пут опрао je руке поливајући ce из крчага;
двојица власника продавница, као по договору, чистили су
и преуређивали излоге, a по сеоским улицама и на малим
празним местима, на тржићима, деца су ce играла
слободно после завршетка школске године.
A ja сам, као ретко када, осећао пуне груди, као да сам
пронашао, како сам прочитао код Хадријана, спону која
нашу вољу повезује с нашом слободом.
 5.

Вода je дошла у Маказар, али ja то нисам доживео као

истину. Био je то сан. Леп сан у много боја, најпре у
треперењима, a потом у преливима. Тамније ружичаста, и
светлије ружичаста, вино и жито{1} у облаку што шири
душу и излива ce у самопохвалу и топлину. Спона je
повезала моју вољу са слободом. Над отовореном влажном
шахтом, тамо даље пред кућом, у којој je остало много
влаге од воде, већ су кружила три лептира. Посматрао сам
како им ce боје на крилима пресијавају, трепере мала
окца, дижу ce и потом опет падају доле, мислиш срушиће
ce, али опет ce уздижу, тетураво и несигурно. Ех, такво je
и наше расположење, пa и наш живот, попут лета лептира,
диже ce и пада.
Неколико дана кружим по путевима и тржићима
Маказара, али не видим људе. Да ce и они нису увукли у
облак, у црвени сан? He. Они нису били у сну, они су
журили да употребе воду што je могуће брже и како je
сваком најкорисније. Био je јуни и све што je било
засађено хтело je да буде извађено. У том високом месту
Маказару, где ce све што ce садило, садило касније, и све
што je стизало за бербу, стизало касно, сада ce заметао
корен, или тек што ce заметнуо. Био сам зачуђен, чак и
уплашен, када сам видео да су око многих кућа биле
ископане нове парцеле, истина мале, колико je
дозвољавала земља у дворишту или поред дворишта куће,
али било их je много. Садило ce оно што ce није посадило,
или ce додавало ономе што je већ било посађено још нека
леја паприке, четири реда парадајза, једно парче, велико
колико да ce растрчи магаре, краставчића, близу пред
кућом жене су садиле или преносиле већ раније посађене
зеленкаде, пркосе, красуљке, сивке, гербере. Атанас
Бамбо далеко чак преко сто метара, где му je била башта и
где je имао и једну лејицу кромпира с пасуљем у бразди,
ископао je велику рупу, три са два, и дубоку метар и по, да
je пуни водом из водовода и залива када му затреба. Под
многим сеницама сместила ce бурад, да ce напуне
благовремено, да ce, ако нестане воде, црпе из њих.
Сналажљив, вешт свет! Никога нисам видео опраног и
преодевеног у ново. Нису имали времена.
Мене су заборавили.
Покушао сам да проговорим са овим или оним преко
ограде, али нико ce није задржавао у разговору. Сметао
сам им. Чак ми je, у једном тренутку, Сотир Бачо рекао:
„Иди пиши на машини, што губиш време!“
Када сам покушао, тада још у подигнутом расположењу,
да му кажем да каже свима да треба да ce направи
прослава поводом завршавања водовода, он ce окренуо:
„Али ми смо прославили“, рече.
„Када сте прославили?“
„Још док су били радници“, настави он, „позвали смо их
испред продавница и разделили пиво. Ту су била и два
инжењерчића. He знам где си ти био, отишао си негде.“
„Ма о прослави причам!“ кажем му.
„Па то je прослава“, каже он, „Дошла je вода. Готова
ствар.“ И ово je сада за мене било као неки сан, само не
онај ружичаст, црвен, и у бојама дуге, a ипак сан, чудо.
Kao представа која ce одиграва на некој сцени, карађоз,
сенке, не можеш да похваташ ко где иде, ни одакле
долази, крећу ce, a нема их, не можеш да их зауставиш, да
их додирнеш и да проговориш. Између себе говоре, пa и
свађају ce, о националнима и либералнима, као и увек, пa
чак и око воде ce замерају, ко je шта извадио и колико
потрошио, да ли ce окупао или испрао, да ли волови пију
више од коза, или овце више од кокошака, али све je то
остајало њихово и између њих. Касније, међутим, видео
сам да су ти исти, који би једни другима очи повадили и
често их и вадили, кад сам у питању био ja, били
истомишљеници. Шта ce десило? У чему сам погрешио?
Ох, он не зна у чему је његова грешка! Цео живот ходао
je над провалијом, на крају је и мене повукао, a не зна!
Сањао je врхове, a газио по живом блату.
Али зашто га ја нисам прикочила током година? Зато
што je био преосетљив када су биле у питању такве
ствари, a и уопште, био је повредљив. Живот ми је
показао да је увек када бих му упутила неку замерку,
тешко то доживљавао. Био је у стању да ce данима
понаша као намћор и да покушава да кривицу наметне
мени, како сам, ето, ја била нечовек, што ce тако гpyбо,
a не нежно, како је био навикао, понашам према њему.
Сада могу само да жалим што сам му најчешће
повлађивала, што нисам била критична и нисам
покушала дa га поставим на његoвo место, што ce каже,
и тако сам му на вештачки начин стварала осећање
више вредности. To осећање, суочено с његовим основним
осећањем ниже вредности, дало је катастрофалне
резултате. Изгубио је оријентацију. Имајући мене, он ce
изгубио и тако ce нашао у противречности и сада ћe, као
што каже и сам у једној својој песми, морати да понавља
лекцију живота, ако уопште има још времена и ако
уопште још има пред ким да исприча ту лекцију и поново
положи испит.
Прво што сам чуо, када сам на један кратак тренутак
срео Котета Буџе, високог и погнутог, са истуреним
брковима и челом набраним од бора као бразде за сађење
чудо цвећа, или, тачније, када смо морали да ce сретнемо,
јер je путић којим смо обојица пошли, свако са своје
стране, био врло тесан и кад сам му рекао добар дан, и не
могавши да издржим, поменуо и воду, он je рекао:
„Дарванска вода je боља за пиће, али сад, када нема ње,
и ову ћемо хвалити. Господ нек je у помоћи. Али много смо
труда уложили. Па и ракија, пa и пиво, за раднике...“
„Много труда?“ зачудих ce ja.
„Један од инжењерчића ми каже: Нисам видео, Коте,
каже, људе као што сте ви. Ma, ми смо за посао звери,
кажем му. Да изградимо водовод, кажем му, пa ћемо лако
за ракију и за пиво. Да нисмо частили раднике и да нисмо
узели да закопамо канал првом руком земље по цевима,
ко зна да ли би ce направило ово чудо.“
После мале паузе, као да говори о некој споредној
ствари, коју ће ипак, ево, из обзира поменути, рече:
„И ти си, Симоне, што je право, помогао.“
Гледао сам како подиже ногу и савија je у колену,
спреман да продужи корак даље по путу.
„А људима“, наставио je тобоже добронамерно, „не
можеш да затвориш уста. Причали су и причаће, те о
бунару, те о водоводу... Свакакве ствари.“
„Какве ствари?“ запрепастио сам ce.
„Он јури своје ветрењаче, кажу“, рече Коте, погнувши
главу доле. „Али ми не љубимо руку, кажу.“
Ja сам покушао да проговорим, али из мене je изашао
само неки промукао глас.
„Рекао сам Сотиру да ce одржи прослава“, пробао сам
опет. „Рекао сам да ce одржи прослава“, поновио сам. „Ред
је.“
Грло ми ce осушило, стегло ce. Али ипак, он ме je чуо.
„Хтео си да одржиш говор, да ce раскрилиш над
Маказаром“, рече Коте, као чудећи ce уму људи који мисле
тако. „Ја кажем, ако одржи, одржаће, пa шта? Што да га
слушамо, кажу, наш je, Маказарчанин... Помињали су и
таблу успомена“, додаде Коте.
Ja сам ћутао. Шта сам могао да кажем. Херој, a
несхваћен. „Кажем ти, причају свакакве ствари“, рекао je
опет Коте и остао на месту. Било му je лепо на души да
каже све, a да изгледа као да су други у питању, a не он.
„Где би им крај ухватио“, рече опет. „Кажу“, подигао je
обрве још једном, „ти си удесио да цев нагиње на ову
малу.“
„Koja цев?“ зачудио сам ce ja.
„Попречна цев“, рече Коте, „она горе у резервоару. Ти си
рекао да ce страна која иде на овамо, на исток, постави
неколико милиметара ниже и да вода најпре креће на ову
страну и тек када ce напуни овамо, тек онда да крене на
тамо.“
„Зашто опет ја...?“ збуних ce.
„Да не тече, значи, прво ка Кочовима“, рече Коте. „Ви
сте с њима у кавзи од давнина. Неки твој прадед, Никола
Поцо, био ти je велики насилник.“ Потом je додао: „Влада
зна.“
„Историчар?“
„Он. Влада Кочов.“
Сада je требало да поново узмем полугу и покушам да
подигнем земљу, али, вртећи ce у круг по соби, схватио
сам да најпре треба да подигнем свој дух. Било je време да
пишем Агни. Уосталом, одавно сам ce спремао за то,
очекујући велики тренутак завршавања водовода. Требало
je да joj јавим велику вест о крају изградње, a да ми она
јави да je коначно завршила студију и да долази код мене
у Маказар. Узео сам писаћу машину и почео, трнући у
телу од неке хладноће која je долазила не споља, пошто je
напољу било врело лето, већ изнутра. Јежио сам ce
пишући најлепше и најусхићеније реченице, које,
међутим, нису у себи имале стварног усхита, и то ce
познавало чак и по падању дирки по хартији. Хтео сам да
избегнем последње догађаје у вези с тобожњом
проницљивошћу, a у суштини дрскошћу, људи око мене.
Заваравао сам ce и олакшавао себи, да не бих морао о
томе да пишем Агни, како ти догађаји немају значаја.
Трудио сам ce, али није ми било лакше. Ови догађаји
подсећали су ме на друге такве, мање, у животу, када сам
гледао како су људи далеко једни од других, као с брега на
брег, не разумеју ce чак ни кад су у питању наизглед ситне
ствари. Дете да ce смеје, што би ce рекло. Знам да су људи
сујетни, прости и халапљиви, али нисам знао да ће овај
проклети свет око мене да ce дрзне да ме одгонета и још
да сматра да ме je прозрео? „Али ми не љубимо руку“,
рекли су Котету Буџе. Шта значи то? Шта би било тако
неприродно да ce на резервоар ставила једна спомен-
плоча?
„Коме ja могу, осим теби, драга Агна, да саопштим своје
расположење, усхит великом градњом“, писао сам својој
жени, a у суштини сам у себи читао оне незаустављиве
редове које je већ написао неко други, у отвореној књизи
поред мене, незаустављиве редове, слева надесно, од руба
једне до друге провалије, редове у дугим низовима који су
као оптужба. Оптужба против кога? Против мене?
„У мени je, ипак, нека празнина, као пропуштена
могућност“, нисам издржао, на крају крајева, да не
напишем Агни.
Било је подне, летња жега, а ја сам седео у хладној соби
на столици, савијен у коленима и погнуте главе, као пред
судијама и поротницима. Да, ja поново треба да тражим
полугу, полугу у себи, којом ћу подићи земљу и себе самог.
Поново идем по сокацима и по тржићима Маказара,
непризнат пророк, или светац, као Франческо из Асизија.
Бог je подигао свет више него што досежу моје руке и
спушта га на моја плећа како му ce прохте. Ja напињем
плећа. Придржи, брате Франческо! Покушавам, насупрот
томе, да заузмем позу недодирљивог, али што ce више
трудим, утолико je узалудније. Људима пак, као истинским
кучкиним синовима, успева, као у забави, као у игри, с
лакоћом, да ме држе не уз њих, на њиховој равни, већ на
одстојању, и да пусте да њихове жаоке осетим издалека.
Док тумарам по сокацима и по тржићима, њих нема, a
нико кога сам случајно срео није ми рекао, отворено, лошу
реч. Лицемерје и незахвалност. О, незахвалности, „ти
демону с мраморним срцем“. Зашто? Зашто сам ce заузео
за њих, зашто сам им направио, копао, изградио, дао им?
Сељани су ти један неповерљив a проницљив свет, сећам
се речи Владе историчара (да, тако je рекао, проницљив
свет!). И још je додао: Воле да им даш и када им дајеш,
узеће, али онда ће те замрзети зато што си им дао. Агна
ми je у једном писму, немилосрдно, увек ћу то памтити,
написала: „Не знам да ли си их тим даром учинио
понизнима и зависнима, али они су прозрели да си то хтео.
Да ли ти тешко пада једно такво признање?“
Тачно тако сам му написала. A он није скупио cнaгe да
призна. У суштини, на неки начин, он признаје, али не
суочава ce отворено и до краја с тим. Нека нам не
подмеће поређење с Франческом из Асизија, далеко je од
тог поређења. Франческо je ишао гo и бос, отрцан, гладан
и жедан, обливен крвљу, и ни од кога ништа није тражио:
ни oдeћe, ни хлеба, ни воде, a још мање су га мучиле
сујета и потреба за признањем и славом. Tвoje
доброчинство, дpaги мој Симоне, није из сличних побуда.
Па, тако ce понашао целог живота. Зашто ce
алтруистички није односио према мени? Зато што није
имао публику. Што су публика двоје деце, куче и папагај!
Али, нека, ипак сам стигла донекле, постигла неки успех
у послу, макар са закашњењем. A ево постигла сам и свој
животни успех: Откачила сам ce илузија у вези с тобом!
Види чуда, излази да сам ja ту да вратим у Маказар
вековну омразу, кавге и клетве, убиства, безмало крвну
освету минулих времена. Коте Буџе каже: Никола Поцо
био ти je неки велики насилник! Па, добро, и да је био. A je
ли био? Дакле, и Влада Кочов je причао. После оног
разговора о Маказару, о Николи Поцу и Кочовима, нисам
поседео с њим. Просто није било када, a не да су наше
породице биле у завади. He спорим да je Влада у многим
стварима уверљив и тачан, али сачекај, зар све што je
рекао сам Никола треба одбацити? Зар да ce одбаци
његово високо и богато даривање? A вратили су му
убиством, и то камењем.
Када сам јуче увече ушао у дућан, с намером да купим
паприке, иако мало увенуле, што их je донео Чане, газда,
стављене у гајбу, усправљену испред улаза, у пуној
просторији чуо сам реч „арондација“, баш им je Влада
објашњавао. И још „продаја странцима“, „проценат“ и
„посланик“. Привукло ми je пажњу ово и запамтио сам
речи, јер су, чим сам ушао, сви заћутали. Данас пре подне
добио сам разјашњење о чему је била реч. Испричао ми je
Пера Катин, Сотиров зет, млађи човек на чију меморију
можеш да ce ослониш, пa и на његову способност да схвати
шта ce причало, и да пренесе тачно. Разуме ce, и он ми je
причао како и други увек причају када желе да ти кажу
неку увреду или слично, a не говоре ти то директно, у своје
име. И он je почео тобоже са чуђењем како je свет зао и
људи лоши, пa причају најгнусније ствари, које ће ти ево
он, као добронамеран и пријатељски настројен човек,
испричати.
„Да, да“, рече Пера, „арондација, тако ce каже.“
„Кажем ти“, наставио je он, „шта причају. Кажу, дошао
je код тебе неки непознат и тајанствен човек, рус и са
шеширом. Послала га je, кажу, канадска мафија да ce
повеже с нашом, овдашњом. Чекао те je, кажу, испред
куће. Када си ти дошао, скинуо je шешир и поклонио ce,
рекао нешто што ce није до краја чуло, a онда, пошто си ce
ти враћао однекуд, повео си га горе у собу да не би могао
да ce чује разговор који сте водили. Атанас Бамбо тврдио
je да човек није био нико други него Мајк, Методије,
Зуноски, који je дошао у посету родном крају и који, већ
дуже време, борави у Монастиру код својих рођака. Видео
сам га својим очима, он je био, рекао je Атанас Бамбо
људима. Али ови су га узјахали, направили га, чак,
будалом. Гледао си, кажу му, али ниси видео, слеп си био,
оно што je требало да видиш, ниси видео. Било je неколико
њих који су поверовали да би то могао бити Мајк Зуноски,
али на крају je остало на томе да, чак и да je био Мајк, то
ништа не мења планове који je требало да ce остваре на
штету Маказара. Бизнис, прљав посао. Најзад, рекао je
Пера Питроп, онај што има кућицу горе изнад старог
интерната, тај исти Методије, још као млад, био je вешт у
тим стварима. Велики политичар. Taj исти, рече Пера, био
je у комисији када су узели њивице у Лерни, да ce направи
онај велики државни вишњик. Када сте ушли горе у собу,
тамо сте ce затворили, и тада си ти, наводно, прихватио“,
рече Пера.
„Шта сам прихватио?“ питао сам ja.
„Ето, то, арондацију“, рече Пера.
„Какву арондацију?“ зачудио сам ce.
„Арондацију“, поновио je Пера. „Договорили сте ce са
човеком, како ce прича, да ce споје парцеле земље у једно
велико пространство и да ce то пространство, заједно с
неким кућама, посебно старијим и напуштеним, прода
људима из Канаде. Да ce они рашире ту. Да ли само
људима из Канаде, исељеницима из Егејског, јер je ту
близу граница, или и другима, за војну базу или нешто
друго, не зна ce, пa и није важно, кажу. Главно je да ти,
преко власти, јер видело ce да си ти у вези с влашћу,
видело ce и по томе што су ти дали новац за изградњу
водовода, a богами, кажу, сигурно су му дали и за бунар,
ти би, значи, требало да натераш Маказарчане, заједно с
властима, да продају земљу и куће, a после, зна ce
проценат.“
 „Какав проценат?“ пренеразио сам ce ja.
„Проценат“, подсмехнуо ce са извештаченом наивношћу
Пера. „Проценат од продаје“, рече. „За тебе, за у џеп.“
„Ма ви сте луди људи!“ викнуо сам бесно ja.
„Луди су, како не“, рече Пера. „Никакав народ. Луди и
ружни. И гнусни... Од гнусних гнуснији.“
Изгледа да сам дуго ћутао, скамењен на столици. Када
сам подигао главу, вероватно сам изгледао толико бесно да
je Пера почео да ce помиче у месту и да премешта ноге
једну преко друге. A у суштини, знам, он je уживао у улози
мучитеља и, у исто време, тобожњег спаситеља. Мислио je
да себи обезбеђује дистанцу тиме што, ето, није он тај који
шири подле гласове и клевете, већ други, a он, ево, као
пријатељ, хоће да ми помогне. Тако je и сам рекао.
„Знаш“, каже, „да те ja поштујем. Био сам први, сећаш
ce, који ce нагнуо тада над бунар да видим када je
пресушио. Ти си мене позвао, a не неког другог, ja сам ти
ce нашао. Хоћу“, рече, „да знаш шта je и како je, да водиш
рачуна, да не удараш на слепо.“
Пред њим je стајала чаша с ракијом коју сам му сипао
још када je ушао. Али није je попио. Још тада je рекао да
je неће попити. Ракију Атанаса Бамба, рекао je, не пијем.
Много подваљује при кувању. Ти, Симоне, каже, боље пази
шта купујеш. Барем ћеш знати, каже, да један отров
пијеш, a овако хиљаду отрова. Сада je гледао мене како ce
мучим, како ce печем на њиховој ватри, и није могао да
издржи да не настави. A ja му, опет, види људске слабости,
нисам рекао марш напоље, већ сам некако потајно желео
да чујем.
„Није њему, кажу“, прихвати сад опет Пepa, „ни до
бунара, ни до водовода, нити до тога да ли ћемо ми бити
жедни, или пак гладни. Нити њему треба вода као вода,
кажу, нити црква као црква, ни светица као светица, него
њему треба, кажу прекјуче у Чанетовом дућану, да ми
клекнемо, да му пољубимо руку, да му одамо почаст, a он
да постане посланик. Ето шта причају“, рече Пера, као да
je сам зачуђен. „Кажу, пошто би био изграђен водовод, ти
би, уз помоћ власти, постао посланик из Маказара и из
целог краја. Тако си ce, наводно, договорио с главнима у С.
када си отишао онај пут тамо.“
Направио je малу паузу, a онда додао:
„Ја, опет, кажем, шта je лоше у томе да он буде
посланик. Ево, садашњи, који je од националних, више од
три године није ступио овде. Тада, за време прошлих
избора, притисли су нас да изаберемо њега. Ето, изабрали
смо га, и шта? Био je доктор. Па шта ако je доктор, шта ће
нам, нисмо болесни. Треба да ce изабере човек попут тебе,
да нешто изгради, да створи...“
Он je видео како седим накострешен. Погледао je у мене
и опет спустио поглед. Пратио je мој гнев којег не само да
ce није плашио већ му je чак годио. И зато ce није колебао
да настави.
„Одузеће ти пуномоћје. Такав je договор“, рече.
„Koje пуномоћје?“ рекох ja зачуђено, a Пера настави.
„Ако га не би вратио, узели би адвоката. Тражимо наше
право назад, кажу. Плаше ce да га не употребиш при
продаји маказарске земље и кућа. Може да гa злоупотреби
за продају уговорену са оним човеком из Канаде, кажу.“
Тада сам ce сетио да сам, када сам одлазио у С., узео
један листић хартије на којем су ce потписали Михајло, као
председник Месне заједнице, и још неколицина њих, за
случај да ми затреба, тачније да могу да кажем, ево, људи
траже да ce изгради водовод, потребан им je, живот им
зависи од тога. Разуме ce, нити сам икад извадио тај
листић из џепа, нити га je неко затражио, нити ће га
затражити. Али ja сам гa узео, у суштини, више да
Маказарчанима учиним ћеф. A они ће, гле чуда, узети
адвоката!
 Пробрао сам по хартијама на столу и нашао лист.
„Ево га“, викнуо сам Пери, „дај им гa, нек иду до ђавола.“
„Немој мени, молим те“, рече Пера. „Немој мени, ти им
дај ако им гa дајеш, да ce не мешам ja. Рећи ће, ево овај
посредује, даје-узима са Симоном. Очерупаће ме као
петла ошуреног.“ Знао сам да ова болест код људи неће
проћи лако. Исувише их храни и узбуђује, пa и обједињује
их, независно од међусобне нетрпељивости. Они су сад
једна мала гомила која, као свака гомила, има своја
правила понашања и не обазире ce на оно што je истина
или није истина. О, незахвалности, „ти демону с
мраморним срцем“! A ja, зар да ce кајем? Тешко оном ко
ce касно каје! He, не кајем ce, зашто да ce кајем. Ако
треба, преболећу, a онда ћу ce попети још више, да буду
још безобзирнији. Знам да они уживају у осећању
изгубљеног страха. Такви су они, плаше ce оних на висини,
али када изгубе страх, губе и стид, ослобађа ce брана, и
теку свакакве воде.
Неколико дана седео сам више унутра, у кући, него
напољу. Покушавао сам да пишем, ако ништа друго, да
запишем оно што ми ce дешавало, да би касније, можда,
могло да уђе у повест. Али све je излазило некако оскудно.
Да ли зато што ме дар за писање више није служио као
некада, или можда зато што сам био растројен и одсутан
због последњих догађаја. Приметио сам да ме ни она
неколицина људи с којима сам годинама док сам долазио
ту, у Маказар, био у најбољим односима, у некој ако не
великој блискости, a оно свакако срдачности, не тражи.
Било je људи којима сам чинио добра дела: заузео сам ce
да им дете добије посао, да им ce болестан излечи, да ce
оперише код првокласних хирурга, да ce лек узме из
најбољих апотека, ако je закаснио да плати порез, да ce не
казни, сагињао сам ce да с њима скупљам шљиве, ако ce
смркавало и нису могли да стигну да их сакупе. Ти су сад
најгнуснији. Шта рећи? Каква објашњења дати? Ja таква
објашњења не могу ни да нађем, ни да дам. Људи, ето, ако
je то некакав одговор!
Видим, било му је тешко. Заиста, он je крив што није
смогао снаге дa надвлада пороке, уступке пред ђаволом,
пред сујетом, пред глађу за љубављу и признатошћу, и
мене је гурнуо у провалију, али у овом случају, невоља ce
неправедно оборила на њега. Погађа када ce непријатна
истина каже у очи, али још више погађа неистина, лаж и
сплетка. Е па, они су претерали! Он ce никада није
упуштао у послове због новца, нити да добије неку
конкретну власт. Напротив, чак и када су му ce нудили,
није их узимао. Hиje новац био мотив који гa je покретао,
чак и да му ce нудио, не би га узео, јер би тиме пружио
другачији приступ својим идејама, срозао би их на нижи
ниво. Он је, како и сам пише, и како je много пута писао
и мени, хтео да себе види у дpyгoj, другачијој позицији, да
свет посматра из тачке из које бoг посматра нас, какоје
гoeopиo, или пак, што би било најтачније, да њега
посматрају као малог бoгa. To je било трагично. Taj порив
у њему гонио гa je да предузима дела. A за паре и
проценте, не. Он је чак за копање бунара потрошио
домаћи новац, чак и мој, и једну суму коју сам
приштедела за најмлађу ћерку. Оставио нас је без икакве
уштеђевине. Нека, говорила сам тада, нека прави, нека
гpaди. И ja, што од заузетости, што из слабости према
њему, што од радости да ћe ce направити нешто у том
месту, поред те кyћe коју сам волела, нисам дизала буку.
Грешила сам, али бадава биле паре!
Ceћaм ce, у једном од последњих писама писао ми је као
човек обузет усхићењем, задовољан ониме што je учинио,
ониме што је он називао доброчинством. Често је
понављао да је то доброчинство било безмало у крви
његове породице и, при том, помињао cвoг претка Николу
Поца. Разуме ce, претеривао je, али ја сам га пуштала да
живи с том малом фикс идејом, јер нисам видела ништа
посебно лоше у томе. Када је дошао у С. у вези с
водоводом, био je расположен, чак и више од мoгa, јер је
мислио да је успео. Taдa ми је казао и о захтеву људи с
којима je разговарао да буде кандидат за посланика, али
он ништа није oдгoвopиo. У суштини, нити је желео,
нити га je занимало. Велика загонетка je интуиција
сељана. Они с великом дозом непрецизности, eвo,
погађају гдe да га ране. Kao и увек у случајевима када ce
праве сплетке, има нечег тачног у реченом. У овом
случају, тачно је да је он био у С., да je разговарао с
људима, иако суштина није била тачна. Тако ce прави
интрига. Ha то рачуна интрига. Они, разуме ce, нису
могли да знају да ли ce између Симона и људи у главном
гpaдy говорило о томе да oвaj буде посланик, али обузети
предизборним расположењем и међусобним
супротстављеностима, лако, сасвим спонтано, дошли су
до тога да гласине повежу с речју посланик. Слично je и
са човеком из Канаде. Ja знам, јер ми је Симон писао о
томе, да не само да нема истине у ономе што су му
сместили сељани, не само што није била реч о некој
продаји и процентима већ обратно, човек је и сам хтео да
да за Маказар. Симон ми је тада са симпатијом писао о
том човеку. Имао сам једну предивну посету, сећам ce,
написао ми је. Дошао је код мене, писао ми је, један човек
по идејама сличан мени, иако можда наивнији. Хвала
бoгy, хвала богу, сећам ce, писао ми је, помало нескромно,
што има, ето, таквих људи на свету.
Пера ce наместио на столици, узео чашу ракије, још
онако пуну као када сам му je донео, завртео je између
прстију, и опет je оставио на њено место не отпивши.
Мислио сам да ce спрема да оде. Нисам сасвим пратио
какву намеру има, јер сам био исувише обузет собом и
оним осећањима која ce рађају у тренуцима оваквог
расположења, a која би ce могла назвати осветничким. Да,
осветничка! У том тренутку био бих готов да здробим оне
неваљалце о чијим ми сплеткама прича овај човек преко
пута мене. Али, уместо да устане, Пера je рекао још
нешто.
„Причају“, каже, „да си џабе чекао жену Агну.“
Тргнуо сам ce као прободен ножем.
„Ако није дошла, кажу, целе године досад“, настави
Пера, „неће ни доћи. Изгледа, кажу, да нешто ту има, око
нечег су ce замерили. Значи“, објасни Пера, „ти и жена
Агна наводно нисте били у добрим односима. Они не знају
да ли je сасвим тако, али тако причају, наводно ce сломила
љубав међу вама. Ja им кажем“, рече Пера, „то није ваша
ствар или, ево да кажем, наша ствар, то je, кажем, њихова
ствар, када ће доћи и како ће доћи, и у каквим су
односима.“ Онако уставши, натресен над њим, викнуо
сам:
„Добро си им рекао“, подвикнуо сам, a онда загрмео.
„Добро си им рекао, ти копиле неваљало!“
Пера ce извукао из столице блед као крпа. Када ce мало
сабрао, покушао je да ме увери да није он тај који хоће да
увреди, да ми он само преноси шта причају други, да ме je
он поштовао као пријатеља.
„Ја те поштујем“, каже, „као пријатеља, нек сам мртав“,
каже, „ако те не поштујем.“
„Нисам ти ja никакав пријатељ“, викнуо сам. „Иди до
ђавола.“
Он je устао и, као у недоумици, кренуо ка вратима. Ja
сам остао у соби, вртећи ce у круг, као псето. Покушавао
сам да дохватим реп и да гa загризем, али да гa дохватим
нисам могао јер, нажалост, нисам имао реп, скратиле су
ми гa славна еволуција и оне, такозване, културне
тековине. Шта сам могао да урадим? Каква објашњења,
заиста, дати? Рекох, не знам. Пера je сто пута поновио да
су људи ружни. И сада, пошто je он отишао, биће још
ружнији, он ће обогатити њихове доживљаје и њихову
подлост новим појединостима. Да, они су ружни и
спремни, ево, да испогане и породицу. Хвала богу што
Агна не зна да низ њихова крезуба уста ваљају и њено
име. И нема разлога да joj говорим то. Њено стрпљење
према њима увек je било велико као море. Знала je за
њихову неотесаност и подлост, али није хтела да томе
придаје значај за наш живот. Нека остане и сада по
страни. Када дође, испричаћу joj по нешто од свега. Тада
ће можда цела прича изгледати забавно. С њом поред
себе, ови људи неће моћи да ми поткопају смелост. Ритам
дисања, досад брз и бучан, полако ce смиривао. Помисао
на Агну и на њен скори долазак, успокојавала ме je. Кроз
мене су у том тренутку пролазили догађаји и слике, слике
нежности, пружања руке, миловања. Најзад ћемо бити
заједно. Свићу ce у њено крило и слушаћу како ми срце
спокојно бије и како полако залазим у благи сан
спокојства.
Преко пута, чим je сунце зашло, чуо сам прскање
цревом. Надежда je хладила камење у дворишту и прскала
земљу с које ce, када сам вирнуо кроз прозор, видео сам,
дизала пapa, прскала je земљу да би могла потом да je
помете. Касније ће пустити црево с водом у малу баштицу
дуж десне стране куће, и целу ноћ ће гa оставити да тече.
Када ујутру виде земљу влажну и кажу joj да je оставила
црево да полива, она ће рећи да није од поливања већ да
je земља таква, држи влагу, влажна je још од кише што je
пала пре недељу дана. И још ће рећи: A Атанас Бамбо што
полива по целу ноћ, a Коте Буџе, пa Стојна Сотира Бачо...
Сви. Да, заиста, сви. A ja, Симон Поцо, шта? Зар да ce ja
бринем због тога? Можда не би требало, али нисам
спокојан. Једног дана, будући да je врело лето, вода може
пресахнути. Али, пa шта? Ови алави људи узеће ти кап са
уста, њихова себичност, себичност je гладне звери. Када
себичност једног почне да ce утркује са себичношћу
другог, не можеш да очекујеш ништа корисно и добро за
све. A вода je потребна, зато сам ce и борио и изборио, да
овлажиш испуцала уста и потом измијеш лице и тело и
скинеш наслагу између прстију на ногама.
Истина je да сам ja, у суштини, тих дана мислио пре
свега на Агну. У мом срцу чекала je нежност за њу. Чекале
су нежност и љубав. A о људима? Каква објашњења,
заиста, дати о њима? He знам. Али морао сам да нађем
неку утеху или неки вид помирења, како ce каже, са
чињеницама. Најзад, увек и свуда, при великим
подухватима, при градњама, било je кавги и интрига, чак
и великих казни и катастрофа. При грађењу Вавилонске
куле, господ je био тај који je одредио меру и казну.
Измешао je људске језике. A при грађењу Соломоновог
храма, свакакви беспосличари хтели су да дознају тајне и
без труда и без знања стигну до мајсторске титуле, и убили
су Хирама, једну не само чисту душу већ и највећег
уметника, главног руководиоца послова изградње. A ипак,
храм ce изградио и у њега je свечано био унесен заветни
ковчег, уз пратњу харфи и цимбала, и песме кантора:
„Узвисите, врата, врхове своје, узвисите ce, врата вечна, и
ући ће цар славе.“
Од какве помоћи je могло мени да буде тешење? Утеха je
као лек, који ће ти само за тренутак ублажити бол. Мука
која те мучи опет ће ce вратити и опет ће те заробити
тама која кроз грчеве хоће да ce породи у светлост.
 6.

Устао сам рано. Сан ми je био испрекидан. Спавао сам

од петлова до петлова, што ce каже. Десно од руке на столу
била je шољица кафе, сада празна, остављена само са
црним талогом унутра. У пепељари ce димила друга
цигарета тог јутра и осећао сам како ми од тих првих
цигарета срце убрзано куца. С горњег спрата, кроз
дугуљасти рам прозора, гледао сам сунце, огромно и
крвавожуто, како излази иза голог брда. Излази спокојно и
раскошно огрева свет који ce труди да скроји свој план за
дан. Сунце ме je подсетило на Агну, на њену жељу, увек
када смо лети били у Маказару, да гледа овакве изласке
сунца. Да, сећам ce, пробудио бих ce ујутру и ceo на руб
кревета. У прозор би ударио први црвени зрак, некако
искоса. Дијагонални зрак, имао бих обичај без неког
посебног разлога да помислим, дијагонални зрак, a потом:
Агна, спаваш ли?, рекао бих joj, да би ce разбудила и тако
топла и мека села ми у крило, обгрлила ме десном руком
око врата, и загледала ce у сунце. Често сам je тако ујутро
дозивао. Чинио сам то и у С, када бих био узнемирен.
Агна, рекао бих joj, спаваш ли?
Насупрот сунцу и насупрот брду, у свежем јутру, њишу
ce врхови једног реда јасика и одавде, из собе, кроз
отворени прозор, чујем звон од ударања њиховог лишћа
једно о друго. Сада, с педесет година, видим опет оно дете
како ce пење уз брег. Познајем гa. Вере ce ка високој
прозрачности. Уснице су му пружене напред, црвена
рилашца, једна торба удара гa по леђима. Видим му плави
чуперак на светлости. Хита напред и не обазире ce. Далеко
с друге стране, иза многих врхова и превоја, стоје велике
куле и градови и острва са заливима. Хита да види
невиђено, да дозна тајно и открије скривено. A сада? Шта
сада, у педесетој години? Црвене усне нису нежне и
црвене, већ огрубеле, плави чуперак je побелео и још једва
ако постоји, уместо торбе што ce њише позади, расте
полако једна грбица, тешка и ружна, као свака грба. To
дете, касније током година, видело je по целој земљи куле
и градове, видело je и острва са заливима и лептирима,
само je скривено остало скривено, и тајно je остало тајно,
или само назрето, на трен наслућено. Хоће ли ce
превалити брег? Па добро, нека крцкају колена,
устремљена горе, попут сувих гранчица, запетих у служби
наде. У једној великој књизи, која сада стоји на столу
заједно с гомилом других, које су заградиле моју писаћу
машину, a с њом и мене, прочитао сам: „Зар мислите да ће
човек постићи оно што жели?“
Да, око машине, по целом столу, гомила књига. Лево и
десно, опет књиге. Оне ми чувају стражу пред светом,
често несигурну, толико опседнуте собом да заборављају на
човека. A ипак, до Агниног доласка, гневим ce на њих,
супротстављам ce, буним ce и мирим с њима. С људима
напољу разговори и када би ce повели, оскудни су. Они су
само о датом тренутку, суви и лицемерни. A потом долазе
оне интриге с њихове стране и зачуђеност и бес с моје.
Почео сам да не излазим, или да излазим сасвим ретко.
Сад je код њих почео да расте бес. На чудан начин
изазивала их је моја повученост коју су они доживљавали
као игнорисање. Зашто да сам далеко, зашто да им нисам
на дохват руке? Нису то желели из неке наклоности или
добронамерности према мени, не ни да би одустали од
својих сплетки, већ су желели да им будем близу да гледају
како их изблиза слушам, да могу директно да ме зграбе, да
ме вуку и тресу за ревере. Овако, својим одсуством, ja сам
им изгледао надмен и дрзак. Постали су гневни. Тражили
су прилику да ми то кажу, али није било много таквих
прилика. Само ме je једном Коте Буџе срео у дворишту,
донео ми je писмо од брата из Мелбурна, дао му гa je
поштар (тачније, знам, Коте je тражио да гa брже-боље он
узме да би могао сам да ми гa донесе). Када ме je видео,
одмах је запенио.
„Где си, бре“, каже, „што не изађеш?“
„Зашто да изађем?“ кажем му.
„Како, бре, можеш тако да седиш, да не дођеш горе до
дућана? Какав си ти човек? Какве живце имаш? Пу!“
пљунуо je у прашину од беса. Гледао сам гa разрогаченим
очима. Гневан, a немоћан, јер није могао силом да ме узме
и черечи. „Бре“, грунуо je још једном набреклих жила на
врату, „бре, какав човек“, поновио je.
Moje одсуство, a посебно писање, распамећивало их je.
Како може, слушао сам како мрморе иза мене, да седи цео
дан и целу ноћ над машином! Само на једној основи могли
су да разумеју то. Атанас Бамбо није издржао, рекао ми je.
„Сигурно имаш рачуницу“, каже. „Узимаш паре.“
Али, независно од њиховог гнева, пa чак и насупрот
томе, ja сам наставио да седим у кући. Одлучио сам да ce
затворим с књигама у соби горе и да наставим да пишем
своју повест. Сада, лист увучен у ваљак није био празан,
на њему видим црне редове у низу, вуку ce надоле један за
другим, трепере црно и одблескујући, као што трепере
звезде на небу.
Био сам написао:
„При свему што радим, једна ствар ce понавља у мом
уму: бунар! Враћа ce мрачно и, у исто време, херојско
копање, борба с дубоким и тамним доле и у себи, победа и
слава. У мени ce све понавља безброј пута, и све ми je
познато, a ипак изнова одвијам оно што сам завио или
што ce само завило, стегнуто у кубицима камења у једном
цилиндру који je само једном блеснуо на дну и опет
згаснуо. Рађају ce у том напору мисли и у враћању на
догађаје нејасни излази, прижељкивана решења,
пророштва што су ce некад чула у циганском шатору,
стереотипи жене која гледа у длан, у које, ево, у неком
делу живота, човек пожели да поверује. Ha тренутке, опет,
заморне и залудне ce чине те беспослице, да ми ништа не
може донети та опсесија, та загледаност у оно што не
може да се види изнутра, у унутрашњи, сложени, до краја
невидљиви смисао, који ce садржи у свакој дубини и у
сваком великом подухвату...
Писање, иако споро, сада ипак напредује. Један број
листова папира већ je исписан, и у мени расте нада да ће
можда, ипак, једног дана повест бити завршена. У стању
сам да тачно разграничим да су од послова које сам радио
и које радим, бунар или водовод, на пример, за друге, или
углавном за друге, моје су потребе ту у задњем плану, у
сваком случају, потиснуте, док je писање повести само
моја ствар, и само за мене. Представа да ће ту повест
неко читати и да ће, тако, путем тог читања, она бити и за
друге, присутна je, али на неки загасит, не сасвим присан
и јасан начин. Рекох већ, сада, овог јутра, исписујем низ
речи, целе редове и, повремено, као када ce нагло испије
довољан број гутљаја воде из бокала, прекидам са
издисањем и, у паузи, опет гледам јасике како ce њишу
насупрот голом брду даље у позадини, сада осветљене с
висине, са жутосивкастом ауром око врхова.
Преподне je већ било прошло када сам чуо човечије
кораке по степеницама. Дошао je донекле, a онда тихо,
ненаметљиво, викнуо. Био je то Влада историчар. У десној
руци и овај пут je носио најлонску кесу с хартијама.
Разуме ce, нисам могао да знам да ли je то иста она кеса и
исте хартије са оног сусрета пре дужег времена, или ми
пак враћа оно издање великог формата с документима и
путописима, поред осталог и онај извештај Византинца
Теодора Метохита из тринаестог века о посланству на
српском двору, што сам му био дао на читање. Причекао
сам један тренутак у премишљању, a онда сам гa ипак
позвао да ce попне и да уђе у собу. Ceo je као што je увек
седао на ивицу, са скупљеним коленима и рукама
спуштеним у крило, a онда му je, када je почињао да
говори, лице постајало узбуђеније, помало запаљено, и
десну руку стављао je гope на сто. Ja сам био суздржан.
Откад сам чуо све интриге од људи и откад су ми рекли да
je и он учествовао у свему томе, објашњавајући пред
окупљенима у дућану код моста шта то значи арондација,
да je то увећавање земље, спајање парцела, у овом случају,
ради продаје људима из канадске мафије, пa још и да je
Никола Поцо био крвожедан, ja сам био накострешен и то
je, сигурно, Влада могао да види и осети. Зато je и почео:
„Гледао сам да те сретнем, али нисам могао“, каже.
„Нема те“, каже, „да изађеш гope... Знам“, каже, „пишеш.
Разумем“, каже. „Ја сам“, каже, „прочитао Метохитов
текст о његовом посланству. Велики дипломата. Али...“
„Шта, али?“ рекао сам хладно. „Није довољно
интересантно. Није интересантно као што су
интересантни ваши разговори које водите у тим дућанима
горе!“
„Нисам дошао због тога“, каже Влада.
„Него због чега?“
„Хоћу да наставимо онај стари разговор“, каже.
„Па то je исто“, кажем ja. „Шта je урадио Никола Поцо и
како му ce вратило? Какву су мржњу показивали Кочови?
Ко je тај што сада хоће да врати ту мржњу?“
Влада je подигао поглед и задржао гa на мени. Учинио je
то сада јер je мислио да може да учини на основу свих
прљавштина које je чуо и које су гa, ево, очигледно,
охрабриле.
„Да, опет тај Никола Поцо“, рече Влада, „а зна ce шта је
стајало иза његових такозваних доброчинитељских побуда.
A што ce тиче Маказара данас“, додао je он, „немој
мислити да људи не разумеју. Они знају да ти радиш ово и
оно, стварно си ископао бунар, помогао око водовода, али
колико ja видим, осећају да их презиреш. Греше? Ево,
кажи да ли греше?“
Онда je наставио:
„Нису ли им украли воду са Дарвана, није ли им
закинуто оно мало дувана што гa je откупио Монопол
треће класе, нису ли Маказарчани и други житељи ове
казе плаћали у време Николе Поца, како пише и у
царском ферману, већи данак него што треба? Е, пa,
онда, како да не мисле да ce и овај пут ради о завери
против њих са оним човеком из Канаде!“
Ja сам гa гледао стегнутих уста. Дизала ми ce коса на
глави. Био je дрзак.
„А ти“, исцедио сам потом у бесу, „шта ти кажеш?“
Ћутао je поцрвенелог лица и са оном десном руком
испруженом напред на сто, како ју je држао увек када je
нешто доказивао. Пружао ју je напред као у извидницу,
као у одбрани, не с неком великом сигурношћу, него с
резервом, готов, ако треба, да je повуче назад. Можда je
та резерва била израженија када сам ja био у питању,
иако ce и према мени, сада, откад су почели напади и
интриге сељана, држао слободније и, на неки начин,
дрскије. Рекох већ, и он je био охрабрен. Сада je,
очигледно, дошао да ме дотуче својим безмало
фанатичним појединостима о историји Маказара и
његових људи. Далека прошлост није гa интересовала
много. Зато je и хладно проговорио о тексту Теодора
Метохита. Рекох, палио je слушаоце појединостима о
догађајима који су ce дешавали овде или онде, на местима
познатим свима, у околини. Људи попут оних у Маказару
највише ce интересују за постанак света, или да ли je
земља округла или je плоча, то јест за најкрупније ствари
за део којих једва може да ce да дефинитиван одговор, a
потом, разуме ce, за оно што je најближе њима, у овом
случају, за оне ствари из прошлости о којима je причао
Влада. Сада je Влада зинуо да проговори, али ja сам гa
прекинуо.
„Ако си дошао да преносиш оговарања Маказарчана“,
рекох, „молим те да устанеш и да идеш. Гнусно ми je већ.“
„Не, не“, рече он, убрзавајући. „Не“, понови. A онда je
додао:
„Знам да те мучи“, рече, „крај живота Николе Поца.
Нашао сам неке нове листове који су очигледно део записа
Ника Кочова. Опрости што поново помињем име овог
човека, знам да не желиш да чујеш за њега, али досад
нисам могао да нађем ништа друго написано о крају
Николиног живота. Усмена предања, као што ти je
познато, с толике временске раздаљине, нису неки извор
на који можеш да ce ослониш.“
„Шта друго има да ce зна“, рекох ja. „Зар je мало то што
живот тог важног и племенитог човека завршава на тако
зверски начин? Дотучен камењем, и то од стране твојих
предака?“
Погнуо сам главу. Било je бесмислено, заиста, да мислим
на тај начин, иако су, признајем, предања с колена на
колено, да су Кочови били велики непријатељи моје
породице, нашла своје место у мени. Нисам био сасвим
равнодушан.
Посебно ме je једна наизглед ситна појединост
узнемиравала, a то je било да je наводно син праунука
Ника Кочова, Петруш Кочо, под неким нејасним
околностима, вероватно после неке расправе (јер je
нетрпељивост између две породице трајала до тридесетих
година двадесетог века, када су мушке главе породице
Кочо отишле за Америку), ударио жену мог прадеде
Славејка Поца. To сазнање увек ме je болело и доживљавао
сам гa као велику увреду. Чак je било тренутака у
детињству када сам у својој фантазији ишао дотле да сам
био спреман да убијем, како бих спрао ту увреду с наше
породице и спасио њену част.
„Хоћу да ти кажем“, наставио je после кратке паузе да
говори Влада, „шта сам успео да пронађем у вези са
Николиним гробом. Ти си једном поменуо да je његов гроб
можда био онај који ce једва распознаје поред црквеног
олтара.“
„Да“, рекох ja. „Поменуо сам.“
„Taj гроб, није његов гроб“, рече Влада. „Односно Никола
Поцо није био тамо закопан.“
Посматрао сам гa како суздржано седи, али спреман да
настави да прича. Имао je потребу не толико можда да ми
каже све што je лоше у вези с породицом Поцо, колико да
зна прошле догађаје и људе који су учествовали у тим
догађајима; да зна почетак догађаја и да зна њихов крај;
да нико не зна боље и више од њега. To je, уосталом, било и
тачно.
„Има право Нико Кочо“, наставио je да говорио он, „није
могао Никола, убијен на начин на који je био убијен, да
лежи поред олтара. Осим што Нико записује многе
појединости, поред осталог и у вези са случајем старог с
пасторком у Цариграду када каже: ’Он je осрамотио све
наше часне домаћине’ пa и оно што je познато у вези с
његовом Јерменком и односима с његовом законитом
женом у Маказару, он на новим страницама које сам
нашао помиње да je Никола, после убиства, био бачен
скраја у гробље. Тако пише: ’Беше бачен скраја у гробље’
Ja не верујем да je ово сасвим тачно, пошто ce Николина
породица сигурно побринула да му нађе пристојно место,
ако ништа друго, код њихових породичних гробова што ce
налазе десно од улазних врата гробља, на оном малом
узвишењу. Ja верујем“, рече Влада, „да под оним ’беше
бачен скраја...’ Нико Кочо мисли на то да Никола није био
закопан према жељи и достојанству кoje je сам сматрао да
има, то јест у гробу који je још за живота сам спремио до
олтара. Уосталом, Никола ce сматрао за ктитора пa je био
сигуран да ће бити покопан до олтара, где je неколико
година пре тога био покопан један члан породице Поцо,
свештеник Ђорђије, ’Георгије Jepej’, који je био у добрим
односима са Николом и који je био свештеник кратко
време, јер ce разболео и рано умро. У сваком случају, рече
Влада, онај гроб за који си ти мислио да би могао да буде
Николин, то, ево, није, a где je његов гроб, не зна ce. Ja
претпостављам, ипак, да je можда био закопан на
њиховом породичном гробном месту, али да je после, у
исти гроб, како ce често и ради, био закопан неко од
његових потомака. A ипак, на крају крајева, остаје и
претпоставка да je био ’бачен скраја...’, као што пише
Нико Кочо, јер je у тренутку његове смрти велика била
мржња и жеља сељана за неким видом линчовања.“
„Дакле, ти мислиш, не зна ce Николин гроб?“ рекох. „Не,
не зна се“, рече он. „Онај гроб je празан.“
„Ваљда неће и мој гроб који сам спремио остати
празан?“ рекох са иронијом ja.
Он ce осмехнуо неким полуосмехом. Потом je ћутао. „Ако
треба, отворићу онај гроб“, рекох одлучно. „Kao што ти
кажеш“, продужих потом, „Кочови и други сељани понели
су ce као звери. Навалили су камењем чим су осетили крв.“
„У својој хроници“, преузео je Влада, „Нико Кочо не
говори детаљно о томе. Он сам сигурно није био на датом
месту, нити je било потребе да буде. Могли су у томе да
учествују његови људи, али не он сам. Од неколико речи
које могу да ce извуку из целог записа Ника Кочова и из
предања о убиству, може да ce реконструише да ce то
десило петог септембра 1877, предвече. Турци плаћеници
из Ресне наместили су му заседу на Раскрсту, тамо где ce
деле два пута, један за гope у село, a други надоле. Засели
су у јендек скривени кленом и павитом. Он je долазио из
Лерне, на коњу, усправљен, испршен, како ce увек држао,
иако му године већ нису биле за прсити ce. Пуцали су
одоздо, из јендека, и срушили гa с коња, пао je ту на пут,
рањен у лево раме. Пуцањ ce чуо и у селу и сељани су ce
упутили тамо. Може ce претпоставити да je део њих,
Кочови људи, знао шта ce спрема и да су били ту да
одржавају тензију и, ако затреба, да притрче, као што су и
притрчали. Када су гa видели срушеног и рањеног, дотуки
су гa камењем. Даље“, наставио je Влада, „о погребу ништа
записано не може да ce нађе, осим оне реченице Ника
Кочова када каже: ’Беше бачен скраја у гробље.’“
После неког времена Влада историчар je отишао, a у
мени je остала мисао о гробу. Он je отишао без
церемоније, просто je свршио посао, остварио своју
намеру, и отишао. Шта ja да радим? Да гa мрзим или да
му завидим? Он зна сву нашу историју, открива и
приповда појединости, a не потреса гa чак ни највећа
драма. Остаје на чињеницама. За тај вид стварности ce
везује. Ништа о себи нити казује, нити ce упиње да
докаже. Па, можда je већ и то неки вид потресености? A ja
ce, пак, стално вртим око сопствене осе, око свог, тобоже,
сакралног центра, вртим ce и, изнова и изнова, срећем ce
са собом. A ипак нисам сигуран да сам видео у себи оно
што je требало да видим. Оно најважније и
најкарактеристичније, изгледа, често остаје ван досега
свести.
Сада сам у соби остао сам, узнемирен од мисли о додиру
с костима мог претка.
Свих следећих дана, када je лето већ било у свом зениту,
притиснут свиме врелим наоколо, борио сам ce с потребом
да раскопам онај гроб, да дознам и оно што je, можда,
боље не знати. Нисам имао чврсте доказе да je гроб иза
олтара гроб Николе Поца, осим причања људи из породице
и ван ње који су наводно сачували памћење с колена на
колено да је гроб управо тај, потом чињеницу да на
гробном месту фамилије Поцо није било нити гроба нити
знака о гробу старог Николе и, најзад, моја интуиција или,
можда, више жеља да то буде његов гроб. Али ни Владини
аргументи нису били ко зна колико чврсти, осим оног
цитата из записа Ника Кочова који каже да je, после
убиства, Никола Поцо био „бачен скраја у гробље“. Дакле,
није био закопан у гроб који je изгледа сам припремио још
за живота, већ негде на другом месту. Рекао сам већ, које
je то место, не зна ce. Нема никаквог обележја. Ипак,
раскопавање гроба ће показати, рекох себи, видеће ce да
ли је унутра био закопан човек. Наћи ће ce, макар труле,
кости.
Трећег августа, у уторак, после краткотрајне кише
претходне ноћи, заједно са Јованом, отишао сам до гроба.
Разуме ce, с њим сам ce договорио о цени. Још израна
Јован je почео да копа. Прво je истргао оних неколико
сивих камених плоча које су биле такорећи набијене у
земљу, ништа посебно високо, исплетене корењем траве и
купина. Киша ништа није овлажила, ни за један прст.
Земља je била сува и чврста, толико чврста да je изгледала
као да никад није била копана. A уосталом, и да je била,
помислио сам, то je било пре око једног века. To
некадашње копање не би значило ништа за растреситост
земље сада. Али чудно je било што je, када je Јован зашао
пијуком надоле и ископао ни целих пола метара земље,
почело да ce појављује камење.
„Аман бре“, рече после неког времена, „много камења
излази!“
Мене je почео да изједа страх.
„Ти копај“, кажем му, као да то што je рекао неважно.
„Копај“, кажем му, „не обазири ce на камење.“
„Копаћу“, каже, „али чудно ми je. У гробу, толико
камења? И тврдо, пакао!“ каже.
Његову сумњу требало je да узмем у обзир, јер je он имао
искуства, био je главни копач гробова.
„Треба да видимо“, кажем му, „да ли ћемо наићи на
кости или на друге остатке.“
„Схватам те“, каже он, „али не верујем.“
„Копај“, кажем му ја, „Господ je хтео да ce ти и ja
повежемо међу собом копањем.“
Он ce усправио, погледао ме и осмехнуо ce, a потом
ударио пијуком у тврдо. После неколико удара, поново ce
усправио и, двоумећи ce, рекао:
„Ово копање“, каже, „џаба je копање, да знаш!“
„Зашто?“ питам гa ja.
„Не знам“, каже, „што ce мучиш са овим стварима. Да
ти треба гроб, хајде де. Колико видим, ти си обележио за
себе гроб гope на узвишици, код породичних гробова.“
„Да“, кажем му ja, „обележио сам.“
„Ти, значи“, каже, „хоћеш да будеш овде, на овом
гробљу, у Маказару.“
„Тако je, одлучио сам“, кажем му.
„А жена?“ пита он.
„И она хоће овде“, кажем ja.
Јован je окренуо главу са чуђењем.
„Зато си“, каже, „спремио онако широко место. Сада, да
простиш“, настави он, „живи одлазе, селе ce у град или у
иностранство, a мртви ce враћају.“
Мени ce тело најежило.
Још није било подне. Јован je изашао из рупе и попео ce
гope, a онда смо обојица застали поред гомиле земље и
камења. Да, није било више разлога да ce копа надоле.
Треба да верујем Јовану, зна. Рупа je била дубока и
празна. Није било ничега. Ни костију, ни других остатака.
Само ce камење помаљало овде-онде на ископаним
странама и понеки корен искидан Јовановим пијуком.
Дакле, ипак Никола Поцо није био покопан у гробу који je
припремио за себе, већ je био „бачен скраја...“ Није више
имало шта да ce тражи, Јован je гурнуо земљу назад у
рупу, обрисао зној са чела надлактицом и склонио прамен
равне косе. Над храстовима je било пепељастоплаво небо,
a над плочама и мермером гробља, хлад и тишина,
прекидана само по којим криком гаврана или ритмичним
ударањем детлића у стабло.
Изашли смо по стази кроз гробље. Ja с тешким
осећањем у себи, a Јован с пијуком и с лопатом на рамену.
Ha Раскрсту смо ce раздвојили, он je отишао кући на једну
страну, ja на другу. Када сам стигао у двориште, Надежда,
прва комшиница, узнемирена, дала ce ка мени.
„За мало“, вриснула je, „да ти запале кућу!“
Стао сам пред њу и гледао je узбуђену и с подбратком
који ce тресао.
Шта ce десило?
Maca људи, мушкараца и жена, мислећи да сам ce већ
вратио од цркве, окупили су ce пред кућом и узвикивали
претње и клетве. Скрнавио сам олтарско место и гробље.
Копао сам да бих откопао стару мржњу, пожаре и убиства
између Кочових и породице Поцо, да расејем мржњу низ
цело село. Хтео сам да вратим крвну освету од пре не знам
колико векова. Копа бунаре и прави водоводе, викали су,
да би имао више људи на својој страни и да постане
крвник, као Никола. Зато и тражи његове кости, да ce
накалеми на њих, као на глогов трн. Нека ce губи тај
сотона из села заједно са оном машином за шкљоцање. Да
нам да воду за пиће, отров би дао. Он, видиш гa, само на
себе мисли. Саможив и властољубив. Видели смо ми такве.
Видели смо попове и жандаре, и писаре и новинаре, попут
њега. Сиктер, бре!
Попео сам ce гope степеницама, слеђен ћутљивим
погледима Надежде и њене мајке. С тешким осећањем, пa
и страхом у себи, нисам могао да проценим да ли ме мрзе
или ме сажаљевају.
 7.

He могу тачно да одредим нити који je дан, нити који je

датум. Уторак ли je, петак ли je? Kao да сам пао у празан
простор, у којем нема ни времена, ни догађаја који
обележавају то време. И онај дан откопавања гроба иза
црквеног олтара помешао ce с другим данима. Али остао je
ожиљак узалудности, зазор и нејасан страх. Под
притиском масе која ми je, хтео ja то да признам или не,
стварала осећање кривице, враћало ми ce у мисли оно
Јосијино питање из Друге књиге царства: „Какав je оно
споменик што видим? Рекоше му грађани: оно je гроб
човјека Божијега који дође из Јуде и напријед каза то што
си учинио... A он рече: оставите гa, нико да му не креће
кости.“
Да, без обележја и гласника, време je глуво. Знам само
да je почетак августа, тих дана прошле године почео сам
копање бунара. Мучно и мртво копање. A ипак, да je
могуће, као што сам покушао са Јованом, још једном бих
сишао доле, ако сам уопште, целе године скупа, изашао
оданде и ако сам уопште прекинуо копање у дубоко и
тамно, херојско и раздируће, у исто време! Moja и мисао и
жеља била je да дочекам тренутак када ћу ce нагнути над
бунар и када ћу, уместо оне мисли о дубоком падању која
сама од себе долази, осетити како у души кликће радост
над изворчићима који напајају сам живот.
He дочеках! A можда ћу дочекати. Можда je Јован био у
праву када je оног дана рекао да ће ce вода вратити?
Можда. Можда ће ce и младост и радост вратити, о којима
je с толико туге говорио Анастас зидар Надежди Мирској.
„Све имамо, златна Надежда, говорио joj je, само младости
немамо, и здравља и радости немамо, мила моја!“
И ja сам сад, ове ноћи, на листу хартије у машини,
написао: „...само младости немамо, и здравља и радости
немамо, мила моја!“
Али, коме ce обраћам? И коме имам ja да ce обратим?
Агни, само Агни могу да довикнем: Агна, не касни више с
доласком, јер радости и здравља већ нећемо имати.
Бићемо овде, ja свијен у твоме крилу, у овом жутозеленом
простору ка којем води један једини, тесан пут, као што је
уосталом скоро увек правило да тесан пут води ка
широком и пространом; остаћемо овде под плавом
васељеном по којој један велики жути месец плови као
залутала лађа у пустињи, с похабаном заставом која ce
вије, као што сам ти некада говорио, без боја већ и без
припадности. Све што je лоше ja сам овде већ чуо, и о себи
и о друтима, и зашто да ce сада трудим да лекцију учим
поново, ма колико било нових противречности.
Хм, касно, дpaги мој. Касно колико цео један живот. Сан
који ти сада сањаш, закаснели је сан. Ja већ не сањам
тај сан. Истина je било оно да човек незна данас шта
носи сутра. Сећам ce да сам оних дана пре нeгo што је
отишао за Маказар с радом стигла до проблема
сакрализације и десакрализације политичких вођа, то
добро памтим јер сам дуго потом тапкала у месту,
сасвим сам била дезорганизована, као и увек када гa сам
гa испраћала на пут. У том пасусу рекла сам да таква
десакрализација зна да наступи непредвидљиво и
муњевито и да за следбенике вође, дотад издигнутих до
степена Божанства, наједном потамни светлост њeгoвoг
ореола и они остају бесни на себе што су гa дојуче
обожавали.
И сама сам сада у таквој фази, отварам очи, што би
рекли Маказарчани. Чудно, не осећам никакву бол, само
бес. Према њему или према самој себи?
Ноћ je пролазила даље, a ja сам, седећи за столом над
писаћом машином, осећао како ми само нејасне мисли
пролазе кроз главу, као праменови магле који ce протежу
по долини над малим језером испод Лерне и потом
ишчезавају, и на њихово место долазе нови, све док не
дуне ветар и не истера их из грла котлине. Само
праменови магле и нека тиха, хладна гроза, чији извор
није било тешко знати. Да бих прекинуо ту неделотворну
занесеност, занесеност која није порађала никакву живу
мисао и никакву реченицу Koja би била записана као део
моје повести, устао сам и ставио у једну чинију два крилца
што су остала од пилета које сам купио из домаће
производње Чанета из дућана код моста.
Живот ми je више пута показао да, ма колико понекад
било тешко, мораш да учиниш нешто насупрот томе, да ce
супротставиш. Скувао сам пиле и тако, скуваног само, с
мало соли, имао гa за ручак и, ево, сад за вечеру. Глодао
сам танке кошчице крилца дуго, јер je месанце брзо
отпало, глодао сам их не марећи за мирис, ни укус. Неком
посебном укусу, уосталом, нисам могао да ce надам. Moгao
сам да ce надам само оној свежини и слаткости месанца, a
онда осећању некакве обузетости (која у исто време
омогућава да будеш изгубљен), коју je стварало глодање
кошчице. Скупио сам потом неколицину отпадака и
ставио их у кесу за ђубре. Чинио сам шта ми je најлакше.
Наставио сам с глодањем, али овај пут jeo сам велике
шљиве, неке од њих полузреле, које сам сабрао у велику
чинију. Освежавале су ме, одлагале сан, ако ce ноћас
уопште појави. Превртао сам коштицу од шљиве у устима
и гледао у машину. Онда сам оловком почео да цртам
ромбове средње величине, и то je трајало дуто. Овај цртеж
ce понавља. Није ово први пут да цртам ромбове. He
квадрате, не правоугаонике, већ ромбове. Ha столу испред
мене, због оваквих цртежа исцртаваних у часовима
немоћи за јасну мисао и тачну реч, скупљале су ce гомиле
листова, и све то ме je касније дражило, стварало неку
врсту иритације, a целој соби те шкработине давале су
изглед несређености.
Зашто ромбови? He знам. Нисам питао нмкога ко би
знао да објасни. Можда зато што ce подудара с нечим у
мени, јер je то фигура и строга, и неукроћена сасвим,
упућена десним врхом ка нечему далеко напред, ка ономе
што je тамо на крају, иза брда и иза планина, иза падина
и долина, у правцу у којем je кренуло да хита и оно дете с
торбом на леђима, с плавим чуперком и црвеним
обрашчићима. Да, исто оно дете које ce са Свирчетом,
малим другаром, давно у детињству, с једном папирном
дводинарком, данима, a потом недељама и месецима, пело
гope до оне старе кооперације, државне сеоске
продавнице, да купе једну пишкоту, оно што данас зовемо
наполитанка. Једна једина, умотана у папир, колико да ce
зове пишкота, дакле бисквит, пa и више и деликатније од
тога. Али никада je нису купили, јер je одговор продавца
увек био нема. Десило ce, било je једном, колико да очи
виде, a онда, нема. И остала му je туга на души и
неиспуњена жеља, коју ce после у животу непрекидно
трудио да испуни. Појео je тоне пишкота свакаквих врста,
али туга je остала, душа ce није задовољила. Па и сада, ево,
овде у соби у Маказару, у С., исто тако, као и на многим
путовањима по свету, у разним земљама и градовима,
кроз све године, стајале су и стоје искидане кутије
пишкота, разних наполитанки, чоколадних и
нечоколадних, како би ce нашла, коначно, она запамћена,
некупљена и непоједена пишкота. Није ce поновила више
у животу и неће ce изгледа никада поновити та само
замишљена, незадовољена сласт. Па и она драма тог
детета, доживљена на парчету ледине на почетку ниске
шуме над Маказаром, када je Зари, тада крупној лепој
девојци, одраслој, док je седела придигнуте сукње, видео
црну птицу међу ногама. Носи у очима цео живот ту слику
и у сећању носи ону слутњу и уздрхталост животињице,
која, иако je први пут видела оно нешто, и иако без поуке,
зна да je то птица страсти и сладости.
Господе, какоје лепо написано! Увек сам волела да
видим оно што пише, док још није изашло из машине. To
гa je и само по себи инхибирало, још више јер сам знала
да му онако, преко рамена, кажем: „Да ти право кажем,
ово некако не идe!“ Али и сам ce потресао када сам ce
једном расплакала над једном његовом песмом на коју још
није био стигао да стави своје иницијале. У суштини,
испада да једино што нисам прочитала од њега до сада, a
што је било литература или претендовало да то бyдe,
jecy тa писма. Али дошла су ми руку, читаво снопче, баш
како je рекао Лауш. Има иx читаво снопче, рекао је Лауш,
већ после дpyгoг пића које смо пили у малом бару. И
раније би ми рекао, али није дошло на ред, друго је сада
када смо ce на чудан начин нашли изван свакодневице. И
онако му, каже, није јасно зашто му их је Симон оставио
на чување, шта ће му, када му их је она већ вратила,
онда кад је схватила дa њему не може да ce нада, да му
на памет не пада да ce разведе. Cвe то уопште није било
у реду с његове стране, ни према њој, ни према теби.
Боже, колико си га ти волела, без резерве, без
одступнице, али ти си мислила да су ти ако пођеш са
човеком који има само један пар ципела, загарантовани
љубав и преданост, као да увек постоје две стране, с
једне богатство, с друге врлине с верном љубављу као
круном. Добро сам ово рекао, ха! Hиje да те он није волео,
али да ли лако поводљив, да ли сујетан, да ли жељан
престижа, cви смо гледали како хода по оштрици
жилета, уосталом хтео је да ce зна, и cви смо знали, јер
није била само та, али с њом је било озбиљније, и за дете
ce прича да је његово, али људи знају дa напумпају
ствари! А шта си ти, дакле, добила? Потрошила си
живот поред човека безосећајног када си ти у питању,
ето, памтим, једне вечери, иако смо cви били припити,
запрепастили смо ce када je наједном он устао и рекао:
Joj, шта то радим, требало je још у дванаест да узмем
жену са абортуса... Али то ти je, поспи га пепелом.
Лашзам, опусти се и ти мало, док ce може! Иначе, имам
стан, празан, није далеко!... Добро сам учинила што сам
убрзо након тoгa упала Лаушу у кућу и посебно што сам
му писма затражила пред женом, иначе би ce можда
повукао, извлачио се малим пијанством, овако није имао
куда. Заиста, то је био читав сноп, облепљен споља
самолепљивом траком, па сам морала да их ослободим
када сам их палила, другчије нису могла да ce потпале,
јер, заједно с писмима која ми je слао из Маказара, па и
једним бројем који сам скупљала још од кад je служио
војску, скупила ce велика гомилица. И листови су почели
да се увијају на ватри, да ce мешају љубавне речи
упућене мени са оним упућеним њој, исписане истим
рукописом, као што су нам ce мешали микроби из уста,
патогени и непатогени, и вагинална флора...
Остао је, пишче, твој будући, још нерођени биограф, без
важне документације за одгонетање твог лика!
Са столице на којој сам седео и с које нисам устао целе
ноћи, видео сам како ce иза прозора расветљава.
Праскозорје je било хладњикаво и росно. Како je пролазило
време, час пo час, тако су ce множили шумови и гласови.
По неки узвик далеко, топот и фрктање коња, отварање и
затварање врата, Надеждини замаси метлом у дворишту
још рано, пре него ce дигне прашина, кашаљ њене мајке.
Кроз прозор са истока опет онај дијагонални зрак и опет
зелене јасике с белим стаблима насупрот брду са
жутосивом ауром око врхова.
Попио сам кафу над разбацаним хартијама и књигама,
испушио цигарету, осетио оно убрзано куцање срца, и шта
сад? Захватајући овде-онде по хартијама да бих направио
неки ред и да бих могао касније, после зурења кроз
прозоре, после повременог загледања за неким
пролазником, који подиже главу ка мојој соби и, ћутећи,
ни не накашљавши ce, одлази, захватајући, дакле, по
хартијама, нашао сам онај коверат с братовљевим писмом
из Мелбурна и узео да гa поново прочитам. Безмало сам гa
био заборавио, a нисам смео, зато што ми je најваљивао да
ce припремао да дође у посету. Време ce већ приближава.
Писао je: „Стићи ћу једанаестог августа. Доћи ћу у
Маказар. Колико знам, ти си тамо и тамо ћемо ce видети и
бићу у селу двадесет осмог, за наш празник Свете
Богородице.“
Бре, рекох, драги брате, после толико година! Треба да
оставим све и да ce припремим, да ишчистим, да средим,
да наместим собу с креветом и другим неопходним
стварима. Мисао о братовљевом доласку отргла ме je од
других послова и унела ми узбуђење и радост у срце. После
толико година, брат ће ми бити ту, у кући у којој смо
расли, и моћи ћемо да ce подсетимо свих оних прошлих
година, људи и догађаја, нашег сиромаштва, оскудице која
ce, у заједничком животу и топлој упућености, претварала
у довољност и радост. Нисмо знали за више и није нам
требало више. Касније смо то сазнали и сазнали смо
колико много нуди свет, како блесак градова пуни очи, a
колико смо мало могли да узмемо и понесемо.
Сачекао сам гa у Монастиру. Изгрлили смо ce и
заплакали. Довезао сам гa до Маказара. Близу тридесет
година није долазио. Како je породица, питам гa још у
колима. Добро су сви, каже он. Жена није дошла, рекао je,
мора неко да остане с бизнисом, с два дућана која имамо,
један на Гордон стриту, други у Епингу. Знаш, син Мајк,
завршио je универзитет, економи je студирао. Сви сада
уче економи, a млађем je пак мерак, када заврши школу,
да иде за пајлот, за пилота. Гледао je лево-десно, по
познатим пределима поред пута. Леп сте пут направили,
каже после неког времена, наш стари крај прогресира. Ах,
рекох ja, како да ти кажем! Јес, јес, каже он, прогресира.
Многима je криво што je наша држава постала
индепендент. Да, рекох ја, криво им je. Бат, то не може
тако, каже он, економи из економи, бизнис je бизнис! Код
нас у Мелбурну, каже, најпре бизнис. Бизнис и фамилија.
Ако гледаш бизнис и фамилију, ти си орајт, свако ће
имати за тебе риспект. Разумем, кажем ja, риспект,
поштовање, то je врло важно!
Стигли смо у двориште, пред кућу. Он je изашао и,
нормално, није ce одмах ухватио за кофере. Застао je на
једном месту и разгледао около, не толико с радозналошћу,
колико с важношћу, као да цели свет зна да ce вратио и да
je он ту, али не исти, већ другачији, богат, испеглан и чист,
човек из света. Исто je и није исто, каже он после неког
времена. Ех, кажем ja, толико je година прошло. Некако
мало, све je мaлo, каже, и наша кућа мала, ja je памтим
много велику, до неба. Да, да, кажем с разумевањем ja,
није исто.
Знао сам то, и сам сам осетио, да ce она светлост и
свечана величина и раскош слика што ce запамте из
детињства или из младости, не подударају са стварношћу
у којој све има неизбежну и једину могућу меру.
Следећих дана прошетали смо свуда где je имао жељу да
оде и да види. Одвео сам гa и на наша језера, попео гa на
бродић и на мали чамац, ручали смо и вечерали у
најлепшим ресторанмма, a онда смо заједно ишли по
маказарским местима. Попео ce до последње наше њиве и
ливаде, чак до оних гope у планини које нису регистроване
ни у каквом власничком листу. Посматрао сам гa како ce
креће, могу да кажем, окретно за своје године и за свој
статус госта. Да ce каже остарио je, јесте мало. Прошло je
тридесет година и он ce сада приближавао педесетој, био
je само две године млађи од мене. Био je средњег раста,
али жилав, увек кржљав, црвен у лицу. A сада му je лице
било угојено и бело. И сав je био пун и отежао, с главом
голом до високо изнад чела и с већ проседом преосталом
косом. Руке je држао раширене и придигнуте око згојеног
стомака и често je дохватао копчу на кафенастом каишу,
померајући je горе-доле у месту.
Бизнис je бизнис, имао je обичај да каже максиму из
његове животне филозофије, прихваћене у Мелбурну. У
том духу је и почео разговор, у предвечерје, док смо пили
кафу после кратког поподневног одмора, избегавајући на
тај начин, колико je било могуће, дневну жегу. Био je у
кошуљи кратких рукава. Руке изнад лактова биле су му
удебљане и нежне, незахваћене сунцем, јер тамо, у земљи
из које je долазио, сад je била зима или оно што ce тамо
назива зимом. Већ ми je рекао да ce одвикао да пије
турску кафу, да тамо пије филтер кафу, али ево сада има
прилику да ce опет навикне. О мом боравку у Маказару и
о мојим подухватима, бар до тог тренутка, ништа није
проговорио.
„Слушај, Симоне, треба да видимо за имање.“
„Шта да видимо?“ питао сам.
„Пре свега за кућу“, каже он.
„Добро“, кажем ja, „да видимо, ако треба нешто да ce
види.“
„Причао сам ти о родитељима“, каже, „имали су тешку
старост.“
„Знам“, рекох ja, „много ми je жао. Никад нећу
заборавити ону посету гробљу поред океана, где леже
обоје.“
„Дац ит“, каже он. „То je прошлост. Треба да видимо за
данас.“
Седео сам мирно за столом и гледао испред себе. Осећао
сам благу језу. Разговор није имао срдачан тон и ишао je у
неком правцу који нисам знао. Али, убрзо сам гa сазнао.
„Кућа“, каже гледајући наоколо, „припада мени. По
очевом тестаменту, ja сам власник. Отац ми je преписао
према уговору о доживотном старању који сам направио с
њим и с мајком.“
Збунио сам ce.
„Ево“, каже, „овде имам све пејпрс, све папире.
Направљено je и оверено код лојера. Како ми кажемо,
адвоката.“
Једва сам гa чуо шта говори. Тресао сам ce и хладио као
лед.
„Узимаш ми целу кућу!“ изустио сам после неког
времена с неверицом, као да je реч о неком неспоразуму
који, ипак, може да ce исправи. Ha трен сам помислио
како сам са Агном годинама дотеривао и пазио кућу, као
што ce пази најмилије. Он je на тренутак заћутао, a онда
рекао:
„Ти си хтео да je продаш“, рече. „Тако ce прича“, поновио
je. „Повезао си ce с неким људима из Канаде и хтео си ову
кућу и друге куће и земљу у Маказару да продаш. Тако ce
прича у Мелбурну. Кажу, бизнис. Ју ноу?“
„Али, брате“, рекох слеђен, „зар и ти?“
Он ме je погледао зачуђено, као што ce гледа човек који
не схвата оно што треба да ce схвати, a што je врло
једноставно.
„Орајт“, каже он, „ми смо браћа, али бизнис je бизнис. Ja
имам“, каже, „персонал интерес. Имам сва документа. He
дозвољавам да кућу прода нека мафија.“
„Брате“, смогао сам снаге да проговорим, „ја нисам
никаква мафија.“
„Ај ноу, ај ноу“, подигао je обе руке и одмахнуо њима.
„Знам“, рекао je, али начин на који je то рекао и на који je
одмахнуо рукама говорили су да je то само покушај да ce
одбрани од мојих речи којима није веровао.
Дуго смо ћутали. Ja сам седео као скамењен, a он je
устајао и седао, неколико пута je учинио то. Највише би он
сада желео да ce удаљи. Зашто би губио време, пa још у
овако неугодним околностима. Следећег јутра отишао je за
Монастир да потражи адвоката и да у суду покрене
поступак за наследство према уговору о доживотном
старању.
Остао сам сам. Сада сам био сасвим сам, пa још и туђин
у сопственој кући. Кажем сопственој, a већ није сопствена,
то јест није моја. Како ћу то рећи Агни? И када ћу joj
рећи? Ње нема. Од људи около ништа не може да ce
сакрије, такве ствари попут ове с братом они знају још
унапред, још неречене, тек што ce смисле. Они ће сада
добити крила и њихова агресија ће расти и њихов подсмех
ce ширити. Стегнуо сам длан у песницу. Осетио сам ону
храброст коју дају страх и неизвесност. Устајем и седам,
немам много простора. Нити онај који постоји напољу,
велика пространства, њиве и ливаде, све планине и цела
васељена, значи нешто. Бескорисни су сада за мене.
Са спољашње стране оног прозора окренутог ка балкону,
гледам сарделу, коју је у једну лепу земљану посуду
ставила Агна. Ту сарделу носила je она свуда где смо били
и где смо одлазили целог живота, као неки њен знак
живота по сопственој мери. Зеленела je и цветала с
великим црвеним цветовима, цветала и зеленела, и
ширила онај посебни, снажни сарделски мирис. Загледао
сам ce сада у сарделу и приметио да joj лишће вене и
латице цветова брзо отпадају. Закорачио сам тамо у
бојазни да сам je можда ja оставио без воде у овим летњим
данима. Али није било тако. Хтео сам да ce подсетим и
подсетио сам ce да сам joj редовно сипао воду и неговао je.
A ипак, биљка je венула. Чекао сам дан-два да видим шта
ће ce десити, можда ће ce листови подићи и живот joj ce
вратити. Али, није ce враћао. Споро, али постојано венула
je и то сазнање уселило je страху моју душу, једно
предосећање губитка, који би могао да буде неминован.
Зар као шагринска кожа? Зар ce, како ce она смањује, и
живот истим ритмом гаси? Зар ће увенути сардела и, у
исто време, истим темпом, у истим данима, минутима и
часовима, угасити ce и све око мене Агнина љубав, она
сопствена мера живота, моја воља и моја будућност?
Из страха, Агнино писмо које ми je поштар донео
следећег дана, нисам имао снаге да отворим. Била je
среда. Нисам имао снаге да гa отворим. Ње није било. Није
дошла. Предосећање ме je плашило.
Увече истог дана, тек што ce смрачило, по оном обичају,
или више по оној потреби коју сам носио у себи, отишао
сам до бунара. Рекао сам већ да сам редовно одлазио
тамо, завиривао лево и десно, али нисам имао храбрости
да погледам у дно. Сада сам скупио ту храброст и с
немиром подигао капак, ставио гa на страну и нагнуо ce
над дубоко.
Доле je светлуцала вода.
Господе! Нагнут, осећао сам како ме подиже ударање
срца, велико узбуђење које сам мисло да ће ме сломити.
Повукао сам ce уназад, a онда ce опет нагнуо. Вода je
светлуцала и чак ce мрешкала поред зида. Пошли су у
живот мали изворчићи и у спокојном ритму мрешкали
целу површину. Широко сам ce осмехнуо, и тај осмех,
макар и сливен, без оштрине, видео сам у огледалу воде
доле.
Тако осмехнут, подигао сам главу и окренуо je у страну
ка стази која je водила гope ка другом делу села. Видео сам
Перу Катина. И он je био застао и гледао у мене.
„Вода“, викнуо сам. „Вратила ce вода!“
Он je застао један трен, a онда je, не упућујући ce по
чистини, прескочио ниску ограду испред себе, и дошао.
Нагнуо ce и он над бунар и видео воду како ce вири. Онда
je устао, отишао у страну, нашао један велики камен и
треснуо гa доле. Чуо ce онај тресак камена који пада у
воду. Стресао сам ce, осећајући како ми тело трне, као да
сам падам у празно. Али у исто време ме je обрадовао
снажан пљусак. У тренутку, само што сам ce окренуо,
видео сам Перу како брзо одлази. Подигао сам руке да гa
задржим, иако нисам знао шта бих му рекао у том
тренутку, али он je готово трчао и већ ce удаљио путем.
Помислио сам да жури не због друтог, већ да људима у
дућанима код моста саопшти лепу вест.
Разгледао сам около и видео још раније започете радове
за уређивање простора око бунара. Сада, када одем у собу,
потражићу оне скице и цртеже, и уредићу простор
планираним стазама, парцелама енглеске траве, и тујама
и кедровима који ће ce дизати до неба. Извадићу и кофе,
јер и тако, од превелике употребе воде из водовода за
заливање башти и градина око кућа, лети повремено
нестаје воде.
Са страхом потиснутим надом коју ми je вратио извор
воде доле, усправио сам ce сав, у свој висини, и у летњој
вечери, окружен мирисима трава и блексањем свитаца,
вратио сам ce у собу својој писаћој машини. Ha листу
папира записао сам онај свој повик: „Вода... Вратила ce
вода!“ Нагнут над листом, напрезао сам ce да следим
мисао и дохватим реч у пуном волумену, широку и једру
као велики једри месец што ноћас виси над Маказаром,
„селом са седамдесет кућа и двеста и осамдесет житеља“,
како je писао у свом путопису Јохан Барт, смештеном од
давнина поред старог пута Вија Игњацио. И мислио сам,
или сам стварно чуо пљусак камена у воду, и неку вреву
која ce увећавала и сплашњавала. Када сам боље
ослушнуо, заиста сам чуо гласове далеко гope у правцу
бунара, али су после неког тренутка ишчезли. Ja сам ce
опет нагнуо над лист, али са оном напрегнутошћу слуха,
која je трајала све до свитања.
Ујутру сам устао и пожурио до бунара да сада по дану,
спокојно, на светлости сунца, видим како ce мрешка вода
и како ce мој лик топи утим нежним таласима. Нашао сам
гa напуњеног камењем. Kao гроб. Затрпан од стране
сељана, убијен, као што je био тучен и убијен камењем мој
далеки предак Никола Поцо.
Стајао сам на сувој земљи и, чини ми ce, не часови, не
дани, већ су године прошле, док сам смогао снаге да
покрепем ноге и почнем да вучем стопе доле по изгаженој
сувој грави. Дотад, пред очи су ми излазили људи из
Пустанеца, изједена со, моћна компресорска машина,
црно масно лице и велики гo стомак машинисте,
Атанасова мазга, пожар, гомиле земље...
Шта да радим, коме да пружим руку и кажем: буди ми
пријатељ?
Довукао сам ce до куће и гope степеницама до собе. Ceo
сам за сто над онај бели лист папира који ме je обавезивао,
којег нисам смео да напустим и да прекршим своју лажну
заклетву на верност, и споро и с болом узео сам да пишем
опет оно што сам већ поменуо, a што тобож свакако треба
да буде записано: „Ујутру сам устао и пожурио до бунара
да сада по дану, спокојно, на светлости сунца, видим како
ce мрешка вода и како ce мој лик топи у тим нежним
таласима. Нашао сам гa напуњеног камењем. Kao гроб.“
 Јасмина Врбавац

КИНЕСКА КУТИЈА
ДИМИТРА БАШЕВСКОГ
Бунар Димитра Башевског представља својеврсно
откровење које указује на то да могућности споја
традиционалног и постмодерног рукописа нису још
исцрпљене у оквиру савременог романа. Андрићев и
Селимовићев онтолошки хоризонт препознатљив je у
тематском корпусу романа: појединац и заједница, човек
и историја, индивидуа и политика, етичко и психолошко
димензионисање ликова у ширем контексту у коме
архетипско просијава испод романескног дискурса.
Реалистички прецизна, избрушена реченица андрићевске
провенијенције препознаје ce и на семантичком нивоу
Бунара у коме ce тематски и стилски мешају одјеци
Селимовићевог Дервиша и смрти и Андрићеве Проклете
авлије.
Роман je обликован у постмодерном коду као приређени
рукопис у чије ткиво je инкорпорирано још неколико
текстова који подривају главни текст. Централни наратив
припада педесетогодишњем Симону Поцу, књижевнику
који се враћа у родно село Маказар с намером на напише
хронику, „повест“, посвећену сопственој породици и селу
одакле потиче. Друга наративна линија припада гласу
Симонове женe Агне, чија размишљања/белешке постају
својеврсни одговори на његова писма/извештаје који
истовремено могу бити и исповест и приповест, и
дневничке белешке и сам рукопис дела. Док Агнин глас
има улогу контрапункта Симоновим сведочењима који
денунцира главни текст, трећи рукопис, пронађени
животопис Симоновог претка Николе Поца, постављен je
попут огледала, задатог модела из прошлости по коме ће ce
одвијати и догађаји у садашњости.
Поред ова три наратива, назначено je и присуство још
два текста чије ce постојање само имплицитно
наговештава: једно су документа из архиве, хронике
Маказара које тумачи локални историчар Владо, друго je
истраживање на тему психологије масе коју у оквиру
политолошких студија пише Агна. О њеном истраживању
нема ни речи у роману, али ce закључци намећу посредно,
праћењем понашања самих сељана, заједнице која
наступа као маса, a не као низ појединаца, те ce Бунар
може тумачити и као прилог Агнином истраживању.
Умножавање броја рукописа, конкретних као и оних који
ce посредно ишчитавају између редова, међутим, уместо
да осветљава догађаје из више углова слажући роман-
мозаик, твори потпуно нову конструкцију међусобно
супротстваљених докумената који попут позитива и
негатива стално негирају већ речено. Симонов рукопис je
подриван наративом Агне, биографији Симеоновог претка
Николе Поца су посредством историчара Владе
супротстављена наводна историјска документа о историји
села, a читалац je принуђен да мења мишљење губећи
сваку објективну тачку гледишта и упориште које може да
пружи коначне одговоре. У роману нема поузданог
наратора, сваки исказ изазива сумњу и на овом месту
Башевски вешто сублимише искуства једног Селимовића
са искуствима савременог прозног обзорја.
Роман започиње конвенцијом, сликом списатељске
агоније пред празним папиром, a замајац новом рукопису
постаје тренутак када село остаје без воде због једног од
типичних транзиционих ликова, криминалца с
политичким везама. Симон открива свој судбински
задатак да родном селу помогне обезбеђујући му воду, по
угледу на претка Николу Поца, a истовремено он тиме
добија за своје дело у настајању архетипски мотив вечите
борбе човека с природом као окосницу повести о
породичној и маказарској историји које ce међусобно
преплићу. To je и моменат у коме ce отвара политички
контекст дела, касније заокружен Симоновим нејасним
везама с политичком елитом Македоније, као и причом о
страначки подељеном и завађеном селу, али ce дневно-
политички миље, иако препознатљив, ни у једном тренутку
не намеће само као слика савременог тренутка, већ пре
кроз повезивање прошлости и садашњости тежи
уопштавању.
Симон Димитра Башевског je у неким аспектима могућа
верзија Селимовићевог Ахмеда Нурудина који ce такође
може тумачити и као непоуздан приповедач, кукавица, с
политичким аспирацијама, човек који наступа са
интелектуалних позиција и на махове изгледа како му je
више стало до универзалне Правде, но до братовог
спасења. И Симон je тип интелектуалца који оптира с
политиком иако декларативно тежи универзалном Добру,
али и човек за кога није потпуно извесно да ли je способан
да осети и патњу појединца, да ли ce његова хуманост и
емпатија налазе само у речима, у интелектуалном пориву,
али не и у срцу, и да ли зато оног тренутка када прелазе у
дела, доживљавају крах. Башевски као да ce надовезује на
Селимовића, али док Селимовић уводи лик Хасана, који
верује да ce спасење брата не може доводити у питање
зарад више правде, већ да ce правда може остварити
само кроз појединачно спасење, тј. да нема универзалног
ако гa нема у појединачном, у Бунару нема позитивних
нити ликова чија ce етика не доводи у питање. Агнино
бласфемично сведочење je усмерено против човека кога je
читавог живота подржавала, прећуткујући сопствено
мишљење, и тиме посредно учествовала у настанку онога
што касније критикује. Колективна урота и побуна сељана
против Симона долази из сфере најнижих побуда, у
великој мери je лишена смисла и метафорично je
представљена као деструкција по себи. Симонов покушај
да преузме улогу Бога, демијурга који ће „донети“ воду у
село без правих разлога je презрен и „покопан“
затрпавањем бунара као симболичним чином каменовања
самог Симона. Понижен од стране сународника, изневерен
од стране жене која гa оставља, a да он тога није ни
свестан, поражен од брата који најављује да ће му узети и
кућу, Симон постаје трагички јунак за кога ce не може до
краја утврдити да ли je невина жртва (пхармакос из
античких трагедија, трагичан лик који трпи казну без
праве кривице, односно трпи je због наслеђене кривице
попут Едипа) или je сам за њу заслужан. Бунар je, између
осталог, осавремењена прича о човековом поразу, хроника
пада која ce може сагледавати са становишта архетипске
димензије.
Башевски, међутим, одлази и даље, те антички мотив
наслеђеног греха комбинује са иронизовањем идеје која je
током југословенских ратова била подстакнута политичким
концептом по коме су традиција, историја и порекло
кључне компоненте без којих, наводно, није могуће
довршити личну нити националну индивидуацију. Једно од
централних питања романа јесте да ли Симона покреће
лична хуманост или гa подстиче опсесија претком и због
чега je у формирање личности често укључена и потреба
да ce прошлост идеализује. Слабост и недостатак
самопоуздања карактерише све ликове романа: Агну, иако
незадовољна браком, не напушта мужа јер ce не осећа
довољно снажном без његовог успеха, сељани наступају
искључиво као колектив и једино тако имају снаге да
подривају Симонова настојања; самом Симону није
довољна сопствена убеђеност да чини нешто позитивно,
већ му je неопходно ослањање и на паралелизам који
проналази између претка и личног деловања. Зарад
потврде сопственог дела у садашњости, он ce ослања на
прошлост каквом je он сагледава и у том настојању ће
тврдоглаво пренебрегнути не само историјска документа
већ и чињеницу да ce аутентичност пронађеног рукописа,
колико год заводљиво нудио убедљивост, не може
проверити јер носи у себи субјективност наменски писаног
животописа.
Kao што животопис Николе Поца писан руком извесног
учитеља носи у себи само привид објективности који ce
открива тек када Башевски уведе и друга, наводно
историјска документа која побијају рукопис, тако ce и
други субјективни, непоуздани приповедачи у роману
препознају и прозиру тек у сукобу с другим нараторским
гласовима. Ни глас Агне, када открива наличје Симонових
исказа, ни директно супротстављени глас историчара
Владе, потомка противничке породице Симонових
предака, као ни гласови сељана ce не могу прогласити
поузданим и релевантним сведоцима. Свако из свог угла у
својеврсној наративној рашомонијади оспорава и подрива
већ освојена становишта. У концентричним круговима
прича ce открива као до краја неспознатљива.
Фактор неспознатљивости je у директној вези са
иронизацијом историје као документа чија ce истинитост
не доводи у питање. Постмодерна теорија о историји као
фикцији која не подлеже истини већ спекулацији, једна je
од доминантних тема које Бунар преиспитује, a сумња,
као неизбежан мотив савремене књижевности, доведена je
до перфекције посредством непоузданих наратора у чијим
ce исказима не може до краја веровати.
Управо на питањима појма историје у постмодерном
контексту Башевски проналази решења у многоме
другачија од Андрићевих и Селимовићевих, a постмодерни
аспекти романа ce сагледавају и у начину приказивања
конфликта између појединца и заједнице. Док je у свету
Андрића и Селимовића доминантно настојање да ce,
између осталог, пружи једна могућа слика историје, епохе,
конкретног простора (Андрић) или да ce под кринком
историјског догађаја вечне теме сукоба појединца,
друштва, политике и етике, парaдигматично укључе у
савремени контекст (Селимовић), Башевски повезује
историју и савремено стављајући оба појма под сумњу као
коначно неспознатљива у својој интеракцији. Историјском
нивоу приче који кроз предање, архиву и пронађени
животопис пружа увид у непоуздану прошлост придружује
ce савремени контекст у коме ce историја понавља и
огледа у готово истоветним облицима, намећући закључке
о немогућности проналажења поуздане тачке гледишта и
досезања коначне истине. Позната теза Френсиса
Фукујаме о крају историје једна je од тема које су вршиле
велики утицај на књижевност краја двадесетог века. Овде
ce она поново преиспитује, не само да би ce
aпoстрофирала немогућност спознаје историје, односно
њена фикционалност, већ и да би ce анализирали
психолошки аспекти људске индивидуације која ce без
компоненте прошлости тешко уцеловљује. Колико je човек
условљен знањима која има о историји, колико je
традиција, предање, чињенична историја, неопходни
аспект личности, може ли ce индивидуализовати без
присуства те компоненте, Башевски разматра
постављајући паралеле између Симона и његовог претка,
као и између „лика“ села и онога што je задржано у
колективном памћењу, и коначно, између историчара
Владе и наводних докумената о историји села.
Будући да ce роман одвија у временском распону од
једне године и да ce историја односа села и Симоновог
претка Николе Поца понавља и у судбини Симона и
његовог односа са сељанима, приметно је увођење још
једне димензије романа, оне која указује на могућност
цикличности историје, иначе карактеристичне за митско
време у коме ce, у оквиру дневног, годишњег или дужег
временског периода, циклично понављају смене дана и
ноћи, годишњих доба, али и животни циклус, смена
владара итд. За таква друштва карактеристичан je ритуал
и веровање да не постоји историја нити проток времена
какав познаје савремено друштво. Архетипска димензија
романа je препознатљива и у контексту преиспитивања
одредница зло/добро које Башевски постиже сталним
измицањем већ освојених знања, померањем тачке
гледишта с једног на други нараторски глас,
немогућношћу да ce установи где ce налази истина.
Савремено тумачење архетипа не познаје категорије зла и
добра, оне ce и у овом роману преиспитују на особен
начин. Колико год ce чинило да негативна етичка
димензија преовлађује у поступцима главних ликова, о
њима ce не може донети коначни суд јер нам чињенице
непрекидно измичу. Њихова непоуздана сведочења,
субјективна и под утицајем вишеструких мотива
постављених у исти ранг могућих, али не и до краја
дефинисаних, чине од ликова Бунара загонетке. Да ли
Симона заиста покрећу алтруистички мотиви или je то
искључиво користољубље и да ли je оно изазвано
егоистичном потребом за признањем или за стицањем
политичких поена, или je то жеља за моћ, страх од смрти
који ce огледа у потреби да за собом остави нешто
материјално, бунар или водовод уместо споменика? Да ли
су мотиви сељана да осујете Симонову помоћ, одбију
пружену руку и на крају га понизе, провоцирани
инстинктивном самоодбраном од уљеза, препознавањем
помоћи као подлости усмерене само на личну корист,
одбијање услуге да ce услугом не би морало узвратити или
остати дужан? Да ли су само природно сумњичави или и
суштински зли, да ли je за психологију масе
карактеристично да ће уништити сваки нов ум, или je
проницљивост масе, заправо, иистинктивна и јача од
разумом поткрепљене логике образованих? Да ли je злоба
знак неповерења спрам индивидуе или je последица
(такође непоузданог) познавања сеоског предања по коме
je Симонов предак запамћен као негативан лик? Исконски
пориви, инат, сумњичавост, подлост, интриге део су
средине која регресира на још нижи ниво психологије
мале, сеоске заједнице коју као да мотивишу само пориви
борбе за самоодржањем. Психологија масе je овде на делу
и супротстављена je јединки, интелектуалцу. Етички
кодекс и једног и друтог типа људи сумњивог je карактера
јер су и мотиви за делање проблематични. Село реагује
спонтано, покрећу гa инстинкти иако његове наоко
нелогичне и ничим оправдане реакције, њихова
сумњичавост и неповерење потенцијално откривају праву
истину о поривима који покрећу цивилизоване људе попут
Симона: добре намере, племенитост, залагање за опште
добро и више вредности подлежу сумњи да ce иза њих
крију сујета, претенциозност, ароганција, користољубље,
дакле, такође најнижи, исконски пориви скривени
наслагама научених форми понашања и образовања.
Роман Димитра Башевског Бунар je на плану форме
беспрекорно конструисан, готово геометријски, као низ
хомологија, подударних ликова и дешавања која ce
огледају једно у другоме, и као скуп дихотомија у коме су
супротстављени историја митско, циклично време;
колективно, несвесно индивидуално, цивилизацијско;
мушко (Симон) женско (Агна); вековни породични сукоб
(Симон и Влада); субјективно (животопис) и објективно
(историјска документа); бунар водовод; савременост
прошлост. Геометријска композиција ce потом успешно
огледа и на психолошком и на идејном плану успевајући да
форму стави у службу једне, у самој бити, песимистичне
замисли о цикличности људског пораза као последице
човекове природе у коју je немогуће до краја проникнути,
баш као што je немогуће спознати прошлост, политику,
међуљудске односе, брак, породицу. Ha малом простору
овог романа, захваљујући вешто вођеним наративним
стратегијама које користе искуства традиционалног и
постмодерног романа, покрећу ce неке од кључних тема
одабраних из корпуса интересовања најпре балканског
човека коме су типолошке карактеристике ликова и
ситуационих модела по мери препознавања најближе, али
би било погрешно разумети Бунар само као водич за
балкански менталитет и читати гa као што ce некад читају
Андрићева дела да би ce разумели узроци балканских
сукоба.
Бунар je обликован као кинеска кутија која садржи још
неоткривених преграда и вероватно још по које дупло дно,
скривено до следећег покушаја тумачења овог
вишезначног романа у коме су могуће комбинације
питања и одговора због доминантних мотива сумње,
непоузданих гласова, паралелних наративних токова,
наизглед неисцрпне у мери у којој овај роман може понети
епитет отвореног дела без дефинитивних истина и
коначног, умирујућег завршетка.
 Објављивање ове књиге подржало je Министарство
културе Републике Србије посредством Конкурса за
капиталне пројекте у издаваштву
(Пројекат Сто словенских романа).

obrada : Lena
www.balkandownload.org
 {1}Игра речима: виножито je македонска реч за дyгy
(прим. прев.).