Марсел Пруст

У ТРАГАЊУ ЗА
ИШЧЕЗЛИМ ВРЕМЕНОМ

ОКО ГЕРМАНТОВИХ
(2)

Прусту се пребацивало да је описивао један већ нестали, фосилни свет,

аристократију и њене салоне. Али бар до 1918, а и даље, управо тече
процес који је друштвена тема Прустовог дела: постепена симбиоза старе
аристократије и богате буржоазије. У Немачкој. Шпанији, Аустрији и
другде, аристократија је још отворено на власти, у Француској где је већ
република, та симбиоза се изводи управо преко снобизма.

Из предговора
др Сретена Марића
 МАРСЕЛ ПРУСТ

У ТРАГАЊУ ЗА
ИШЧЕЗЛИМ ВРЕМЕНОМ

1 У СВАНОВОМ КРАЈУ
2 У СВАНОВОМ КРАЈУ
3 У СЕНИ ДЕВОЈАКА У ЦВЕТУ
4 У СЕНИ ДЕВОЈАКА У ЦВЕТУ
5 ОКО ГЕРМАНТОВИХ
6 ОКО ГЕРМАНТОВИХ
7 СОДОМА И ГОМОРА
8 СОДОМА И ГОМОРА
9 ЗАТОЧЕНИЦА
10 ЗАТОЧЕНИЦА
11 НЕСТАЛА АЛБЕРТИНА
12 НАЂЕНО ВРЕМЕ

КЊИГА ШЕСТА
ОКО ГЕРМАНТОВИХ
 МАРСЕЛ ПРУСТ
У ТРАГАЊУ ЗА
ИШЧЕЗЛИМ ВРЕМЕНОМ
III

ОКО ГЕРМАНТОВИХ
(2)

МАТИЦА СРПСКА * НОЛИТ * НАРОДНА КЊИГА НОВИ САД *

БЕОГРАД
 Наслов оригинала:

Мarcel Proust
А LA RECHERCHE DU TEMPS PERDU
III
LE CÔTÉ DE GUERMANTES
II

Превео c француског
ЖИВОЈИН ЖИВОЈНОВИЋ

MMXVII
II
 ПРВА ГЛАВА

Бакина болест — Берготова болест — Војвода и лекар — Баки се ближи

крај — Њена смрт

Прешли смо опет на другу страну Габријелове авеније, усред мноштва

шетача. Посадио сам баку на једну клупу и пошао да потражим фијакер.
Она, у чије сам се срце увек преносио кад је требало судити и о некој
најбезначајнијој особи, она је сад била затворена за мене, постала је део
спољнога света и био сам присиљен, још више него и пред простим
пролазницима, да пред њом ћутим о њеном стању, да јој прећутим своју
забринутост. Не бих јој могао говорити о томе поверљивије него каквом
туђину. Она ми је сад вратила моје мисли, моје јаде, које сам још од
детињства њој био заувек поверио. Није још била умрла. Али већ сам био
сам. Па чак и оне њене малопређашње алузије на Германтове, на
Молијера, на наше разговоре о „малом табору“ Вердиренових, и то је сад
постајало некако без упоришта, без узрока, фантастично, јер је потицало
из истога тог бића којег можда већ сутра неће више бити, за које то више
неће имати никаквог смисла, из онога ништавила — неспособног да то
појми — што ће моја бака ускоро постати.
— Не кажем, господине, али ви нисте заказали преглед код мене, немате
свој број. Уосталом, данас и не примам пацијенте. Ви ваљда имате свог
лекара. Ја не могу да заузмем његово место, сем да ме он позове у
конзилијум. То је питање сталешке етике...
Баш у часу кад сам махнуо једном фијакеру, срео сам чувеног
професора Е..., који је био тако рећи пријатељ мог оца и деде, у сваком
случају познавао се с њима, а становао је на Габријеловој авенији, па сам
га, у изненадном надахнућу, зауставио кад се спремао да уђе у кућу, јер сам
помислио да би можда било одлично посаветовати се с њим о баки. Али он
се журио, и пошто је узео пошту, хтео је да ме отправи, па сам успео да
разговарам с њим само тако што сам заједно с њим ушао у лифт, где ме је
он замолио да пустим да он притисне дугме, јер то му је била манија.
 — Али ја и не желим да ви примите моју баку, господине, разумећете
кад вам кажем, она не би ни била способна за то, него вас, напротив,
молим да кроз пола сата свратите код нас, пошто се она враћа кући.
— Да дођем код вас? Та не мислите то ваљда озбиљно, господине.
Вечерам код министра трговине, а треба пре тога да одем у још једну
посету, па ћу се сад одмах пресвући; да невоља буде већа, фрак ми се
поцепао, а на другом нема рупице на реверу, за одликовања. Молим вас,
будите тако добри, немојте дирати дугмад, ви не знате руковати овим
лифтом, треба бити врло опрезан у свему. Због те рупице на реверу још ћу
и закаснити. Најпосле, из пријатељства према вашима, ако ваша бака дође
одмах, примићу је. Али упозоравам вас да ћу моћи да јој посветим једва
четврт сата.
Сместа сам пошао натраг, и не изашавши из лифта, који је професор Е...
сам ставио у покрет гледајући ме не без подозрења.
Ми, додуше, кажемо да је смртни час неизвестан, али кад то кажемо, ми
тај час замишљамо као да је у неком неодређеном и далеком простору, не
мислимо да је у каквој било вези с овим већ започетим даном и да може
значити да смрт — или онај трен кад она први пут делимично завлада над
нама, после чега нас више не пушта — може наступити још ово исто
поподне, тако мало извесно, ово поподне чији смо сваки сат унапред
распоредили. Стало нам је до наше шетње, да бисмо за месец дана
накупили потребни збир чистог ваздуха, двоумимо се бирајући који капут
да обучемо, којег кочијаша да позовемо, у фијакеру смо, дан је сав пред
нама, кратак, јер хоћемо да се вратимо кући на време, пошто ће нам доћи
у посету једна пријатељица; хтели бисмо да и сутра буде исто овако лепо
време; а и не слутимо да је смрт, која је путовала по нама неким другим
путевима, по недокучивом мраку, изабрала баш овај дан да ступи на
позорницу, кроз неколико минута, отприлике у часу кад наша кола стигну
до Јелисејских поља. А можда ће они које обично прогони ужас због
изузетне необичности која је својствена смрти наћи да има нечега
умирујућег у таквој врсти смрти — у таквом првом додиру с њом — зато
што она тада добија вид нечега познатог, присног, свакодневног. Претходио
јој је добар ручак и исти излазак у шетњу као што излази и здрав свет.
Повратак кући у отвореним колима прекрива њен први насртај; ма колико
да је бака била болесна, ипак је више њих могло рећи да су је, у шест сати,
кад смо се враћали са Јелисејских поља, поздравили док је промицала у
отвореним колима по дивном времену. Легранден, који је ишао према Тргу
Конкорд, поздравио нас је скинувши шешир, заставши, с изненађеним
изразом лица. Ја, који се још нисам растао од живота, упитао сам баку је
ли му отпоздравила, подсећајући је колико је он осетљив. А бака, налазећи
без сумње да сам заиста неозбиљан, подигла је мало руку као да је хтела
рећи: „Шта то мари? То нема никаква значаја“.
Да, неко је могао рећи да је моја бака малочас, док сам ја тражио
фијакер, седела на једној клупи на Габријеловој авенији, да се мало
касније провезла у отвореним колима. Али би ли то збиља било истина? Да
би стајала на некој авенији, клупи није потребна енергија, мада је и она
подложна извесним условима равнотеже. Али да би живо биће стајало
постојано, ма и прислоњено уз клупу или у колима, потребан је напор сила
које ми обично и не опажамо као што не опажамо (зато што дејствује у
свим правцима) ни ваздушни притисак. Можда бисмо, кад би се у нама
створила празнина и кад бисмо били препуштени да поднесемо притисак
ваздуха, осетили, у оном трену што би претходио нашем уништењу, тај
страховити терет који више ништа не би поништавало. Тако исто и кад се у
нама разјапи понор болести и смрти и кад немамо више ништа што бисмо
могли супротставити метежу у коме се свет и наше рођено тело сурвавају
на нас, тада, ма и само подносити мисао на своје мишиће, ма и само језу
што нам пустоши по сржи костију, тада чак и само то да се држимо
непомично у положају за који обично мислимо да је тек просто негативан
положај једне ствари, ако хоћемо да нам глава остане усправљена а поглед
миран, тада то захтева животну енергију и постаје предмет исцрпљујуће
борбе.
А што нас је Легранден онако изненађено погледао, то је било зато што
се и њему као и свима који су онуда наишли, моја бака, у фијакеру у коме
је изгледало као да седи на седишту, указала тонући, клизећи у бездан,
држећи се очајнички за седиште које је једва могло да задржи њено тело
што се стропоштавало, са разбарушеном косом, с изгубљеним погледом
који више није могао да се суочава са навалом слика које њене зенице нису
више успевале да носе на себи. Указала им се тако, премда је седела до
мене, потонула у онај непознати свет у коме су јој већ били задати ударци
чије је трагове носила на себи кад сам је малопре угледао на Јелисејским
пољима, са шеширом, лицем, огртачем које је пореметила рука
невидљивог анђела с којим се рвала.
Помишљао сам, касније, како тај тренутак напада мора бити да није
сасвим изненадио баку, да га је она можда одавно предвиђала, живела у
његовом ишчекивању. Она, дакако, није знала када ће тај кобни час
наступити, била је у неизвесности, као што слична слутња наводи
љубавнике да се час неразумно надају, а час да неоправдано сумњају у
верност своје љубавнице. Али ретко бива да се такве тешке болести као
што је била та која ју је најзад ударила посред лица не настане у болеснику
много пре него што ће га убити и да му се не огласе доста брзо, као што то
раде дружељубиви нови суседи. То је страшно познанство, не толико по
боловима које причињава, колико по необичној новини ограничења која
коначно намеће нашем животу. Човек у томе случају види да умире, не
заправо у самоме смртном часу, већ месецима, понекад и годинама раније,
откако се смрт тако погано уселила у нас. Болесник се упознаје с Туђином,
кога чује како му тумара по мозгу. Не познаје га, додуше, из виђења, али
чује како се он креће, и по тим редовним шумовима закључује о његовим
навикама. Је ли то какав зликовац? Једног јутра, не чује га више. О, бар да
је заувек! Увече, ето га опет. Какве ли су му намере? Лекар, кад га
подвргнемо испитивању, одговара, као и обожавана љубавница, заклетвама
у које некад верујемо, некад сумњамо. Уосталом, лекар и не игра толико
улогу љубавнице колико послуге коју испитујемо. То су тек трећа лица. А
она коју желимо да притеснимо, она коју сумњичимо да тек што нас није
изневерила, то је сам наш живот, па иако осећамо да није више онакав
какав је био, још варујемо у њега, остајемо у сваком случају у сумњи до
оног дана кад нас он најзад напусти.
Сместио сам баку у лифт професора Е... и часак касније он се појавио и
увео нас у своју ординацију. Али онде, ма колико да му се журило, ишчезло
је његово набусито држање, толику силу имају навике, јер био је навикао
да с болесницима буде љубазан, чак и весео. Како је знао да је моја бака
веома начитана, а и сам је то био, прво јој је два-три минута цитирао неке
лепе стихове о ведроме лету какво је тада било. Посадио ју је у једну
наслоњачу, а он сам је био леђима окренут прозору, да би је могао добро
видети. Преглед је био подробан, чак сам за тренутак морао и изићи.
Потом га је још наставио, па кад је завршио, почео је баки опет цитирати
штошта, мада се четврт сата ближило крају. Чак је направио и неколико
доста духовитих шала, које бих истина више волео чути у некој другој
прилици, али које су ме потпуно умириле због докторовог веселог тона.
Сетио сам се тада како је г. Фалјер, председник сената, пре много година,
имао тобоже такав напад, али је, на очајање својих супарника, три дана
касније поново преузео своје дужности и почео припремати, како се
говорило, мање-више издалека, кандидатуру за председника републике.
Моје уздање у бакин брз опоравак било је утолико потпуније што ме је, у
часу кад сам се сетио примера г. Фалјера, из тога поређења тргнуо
грохотан смех којим је професор Е... завршио неку своју шалу. Он на то
извади из џепа сат, грозничаво набра веђе видећи да је у закашњењу за пет
минута, и опраштајући се од нас позвони да му сместа донесу фрак.
Пропустио сам баку да изиђе прва, затворио врата и упитао научника да ми
каже истину.
— Ваша бака је изгубљена — рече ми он. — То је кап изазвана уремијом.
Уремија сама по себи није смртоносна, али њен случај чини ми се
безнадежан. Није ни потребно да вам кажем да се надам да грешим.
Уосталом, са Котаром, она је у одличним рукама. Извините ме — рече ми
он видећи да је собарица ушла с његовим црним фраком преко руке. Знате
да вечерам код министра трговине, а имам пре тога да обавим још једну
посету. Ах, живот није посут само ружама, као што се мисли у вашим
годинама.
И он ми љубазно пружи руку. Затворио сам за собом врата и један собар
нас је водио кроз предсобље, баку и мене, кад зачусмо бесну вику. Собарица
је заборавила да отвори рупицу на реверу, за одликовања. За то ће сад
требати још десет минута. Професор је још беснео док сам ја на
степеништу гледао моју баку, која је била изгубљена. Свако је сасвим сам.
Пођосмо кући.
Сунце се клонило заласку; од њега је пламтео један бесконачан зид дуж
кога је наш фијакер имао проћи да би стигао у улицу у којој смо
становали, и сенка коња и кола, коју је сунчев залазак бацао на тај зид,
истицала се на њему, црна, на црвенкастој позадини, као нека погребна
кола на каквој керамици у Помпејима. Најзад смо стигли. Посадио сам
болесницу у предворју степеништа, а ја сам се попео да јавим мами. Рекао
сам јој да се бака враћа малко болесна, да је имала несвестицу. Већ при
првим мојим речима на мајчином лицу показа се најдубље очајање, које је
међутим било већ и толико помирено са судбином да сам схватио да га је
она већ годинама носила у себи, спремно за неки неизвесни последњи дан.
Ништа ме није питала; каогод што злурадост воли да преувеличава туђе
патње, тако је изгледало као да она из нежности неће да прихвати да јој је
мати тешко болесна, а нарочито не од болести која може пореметити умне
способности. Мама је дрхтала од језе, лице јој је плакало без суза,
потрчала је да каже да позову лекара, али кад је Франсоаза упитала ко је
болестан, није могла да одговори, глас јој је запео у грлу. Стрчала је са
мном, збрисавши са лица јецаје од којих се оно грчило. Бака је чекала
доле, на дивану у предворју, али чим нас је чула, усправила се, устала,
весело махнула мами руком. Ја сам јој био упола увио главу белим
чипканим шалом, рекавши јој да је то зато да јој не буде хладно на
степеништу. Нисам хтео да мати одвише примети промену на лицу,
искривљена уста; али моја предострожност била је излишна: мати приђе
баки, пољуби јој руку као своме богу, прихвати је и подржа до лифта, са
бескрајном пажњом у којој је било, уз бојазан да не буде неспретна и не
позледи је, и скрушености онога ко се осећа недостојан да се дотакне
нечега што му је најдрагоценије, али ниједном није подигла очи нити
погледала болесничино лице. Можда зато да се бака не би растужила при
помисли да је њен изглед могао забринути њену ћерку. Можда из бојазни од
превеликог бола с којим се није усуђивала да се суочи. Можда из
поштовања, што је мислила да јој не може бити допуштено без светогрђа
да на томе обожаваном лицу установи траг икаквог умног клонућа. Можда
зато да би касније већма сачувала у сећању неокрњену слику истинског
лика своје мајке, који је увек зрачио умом и добротом. И тако су се попеле,
једна уз другу, бака упола скривена шалом, а мати одвраћајући очи у
страну.
За то време неко други није испуштао из очију оно што се могло
назрети од бакиних измењених црта, које се њена ћерка није усуђивала да
види, неко ко је упирао у њих забезекнут, неуздржан и злослутан поглед: то
је била Франсоаза. Не да она није искрено волела баку (била је чак
разочарана и готово саблажњена мамином хладноћом, јер она би више
волела да се ова плачући бацила у загрљај својој мајци), него је имала
извесну склоност да у свему види оно најгоре, из детињства су јој остале
две особине које би, чини се, требало да се искључују, али које се, кад су
здружене, узајамно појачавају: неваспитаност простога света, који се и не
труди да сакрије своје утиске, чак ни болни ужас пред неком телесном
променом, за коју би се из обзирности ваљало чинити као да је нисмо ни
приметили, и ону безосећајну грубост с којом сељанчица чупа крила
вилинском коњицу док не одрасте толико да може да заврће шију
пилићима и због које јој недостаје онај стид који би изискивао да крије
радозналост да види тело које пати.
Кад је, уз савршено брижљиву Франсоазину помоћ, бака положена у
постељу, приметила је да говори много лакше, јер лако напрснуће или
зачепљење крвног суда које је изазвала уремија било је без сумње веома
мало. Она је онда пожелела да не остави маму беспомоћну, да јој помогне
у тим најсвирепијим тренуцима које је ова икад доживела.
— Но, кћери моја, — рече јој она ухвативши је за руку, а држећи другу
пред устима да би тобоже то било узрок што поједине речи још изговара с
помало потешкоће — тако ти жалиш своју мајку! Ти као да мислиш да није
непријатно кад се поквари стомак!
Тада се мајчине очи први пут са страсном љубављу упише у бакине, јер
није хтела да види остали део њеног лица, и она рече, започињући низ
лажних заклетви које не можемо испунити:
 — Брзо ћеш оздравити, мама, твоја ћерка ти то обећава.
Па уносећи сву своју најсилнију љубав, сву своју вољу да јој мати
оздрави у пољубац који је пропратила и својом мишљу и целим својим
бићем до врхова усана, она га смерно, побожно положи на то обожавано
чело.
Бака се жалила да јој ћебад стално клизе и нагомилавају се на једној
страни, на левој нози, и да не може да их подигне. Али она није увиђала да
је сама томе узрок (тако да је сваки дан неправедно кривила Франсоазу да
јој лоше намешта постељу). Грчевитим покретима збацивала је на ту
страну пенушаве таласе лаке вунене ћебади, која се ту гомилала као песак
у заливу кад се непрестаним наносима плиме брзо претвори у жало (ако се
не подигне брана).
Мати и ја нисмо хтели чак ни да кажемо да је бака веома болесна (али
ту нашу лаж је Франсоаза, проницљива и немилосрдна, већ унапред
прозрела), као да би то могло причинити задовољство неким њеним
непријатељима, којих уосталом није ни имала, и као да је било нежније
сматрати да јој није баш тако лоше, једном речју по истом оном нагонском
осећању по коме сам претпостављао да Андре сувише жали Албертину да
би је могла много волети. Иста се појава понавља и између појединаца и
мноштва, у крупним одсудним догађајима. У рату, онај ко не воли своју
земљу не говори ружно о њој, али верује да је пропала, жали је, види све у
црном.
Франсоаза нам је чинила неизмерну услугу тиме што је била кадра да се
одрекне сна, да обавља и најтеже послове. Па и кад би, после више ноћи
проведених на ногама, отишла да прилегне, ако смо морали да је позовемо
већ четврт сата пошто је заспала, она је била тако срећна што може да
уради нешто тешко као да је то најпростија ствар на свету, па је, далеко од
тога да би се мрштила, показивала на лицу задовољство и скрушеност.
Само, кад би дошао час да оде на мису или кад је било време доручку, све
да је бака била и на умору, Франсоаза би ишчезла на време, да не би
закаснила. А њен млади лакеј није могао — нити је она то хтела — да је
замени. Она је, додуше, из Комбреа понела врло високо мишљење о
поштовању које нам други дугују; она не би поднела да се неко од наше
послуге о то огреши. По томе је она била тако узвишена, тако строга, тако
ефикасна васпитачица да никада код нас није било слуге, ма како иначе
покварен био, да није брзо променио, исправио своја схватања о животу,
тако да више није дирао у кусур и да је притрчавао — ма колико дотад био
мало услужан — да ми узме из руку и најмањи пакетић да се ја не бих
замарао. Али Франсоаза је, такође у Комбреу, била стекла навику — и
пренела је и у Париз — да не трпи никакву помоћ у свом раду. Да јој ко у
чему помогне, то се њој чинило као да би је срамотио, и дешавало се да
она недељама не отпоздравља ујутро некоме од послуге или да тај чак и
оде на одсуство а да му она не каже ни збогом, док он није могао ни
наслутити зашто; у ствари, једино зато што је хтео да уради нешто мало од
њеног посла једног дана кад се она није осећала добро. А тада, кад је баки
било тако лоше, Франсоази се чинило да јој њен посао још искључивије
припада. Као носилац своје улоге, није хтела пустити да јој је неко преотме
у такве свечане дане. Те тако њен млади лакеј, пошто га је потиснула у
крај, није знао шта би радио, па не задовољавајући се више само тиме да,
по Викторовом примеру, узима хартију из мог писаћег стола, почео је уз њу
да износи и књиге стихова из моје библиотеке. Читао их је добар део дана,
из дивљења према песницима који су их саставили, али исто тако и зато да
би, преостали део дана, украшавао цитатима из њих писма која је писао
пријатељима на село. Дакако, он је мислио да их тиме засени. Али, пошто
му памет није била баш сасвим на месту, замишљао је да су те песме које је
налазио у мојој библиотеци нешто што је свакоме познато и што се
свакодневно помиње. Тако је, пишући тим сељацима, за које је унапред
веровао да ће бити запањени, уз своја лична запажања мешао Ламартинове
стихове, као што би просто рекао: били живи па видели, или чак само:
добар дан.
Због болова баки су допустили морфијум. На несрећу, он је болове,
додуше, смиривао, али је и повећавао беланчевине. Ударци којима смо
хтели погодити бољку што се у баки угнездила стално су промашивали;
погађали су њу, њено јадно тело, укљештено између болести и лека, а она
се јадала тек слабим јечањем. А бол који смо јој задавали није бивао
накнађен неким бољитком, који јој и нисмо могли прибавити. Свирепу
бољку коју смо желели искоренити једва смо успевали да окрзнемо и само
смо је још више подјаривали, пожурујући можда час кад ће она прождрети
своју жртву. Оних дана кад је количина беланчевина бивала сувише велика,
Котар је, после извесног двоумљења, ускраћивао морфијум. У тога иначе
тако безначајног, тако обичног човека било је, у тим кратким тренуцима
док се предомишљао, док су се у њему одмеравале опасности једнога и
другог лека, некакве величине, као у генерала који нас, ма колико у
обичном животу био прост, узбуди својом одлуком у часу кад се решава
судбина отаџбине, кад после тренутног колебања закључи оним што је,
војнички, најмудрије, и рекне: „Све снаге на исток!“ Иако је било тако мало
наде да би се могла зауставити та уремична криза, из медицинских разлога
није се смео замарати бубрег. Али, с друге стране, кад бака није добијала
морфијум, болови су јој постајали неподношљиви; вечито је понављала
један покрет који је тешко могла да начини а да не зајечи: бол је великим
делом нека врста потребе организма да постане свестан неког новог стања
које га узнемирава, да своје осећаје саобрази том стању. Такво порекло
бола може се разабрати у случајевима кад некоме нешто смета што не
смета свакоме. У просторију пуну дима продорног задаха два огрубела
човека ући ће и обављати свој посао; трећи, нежнијег састава, испољиће
неки непрестан немир. Ноздрве ће му без престанка са стрепњом
ушмркивати воњ који би, чинило би се, требало да покуша да не осети, а
који ће он стално настојати да што тачнијом спознајом упије у свој
позлеђени њух. Отуда нас сигурно и нека мучна брига спречава да се
жалимо на зубобољу. Кад је бака тако имала болове, зној јој је лио по
светлољубичастом челу, лепећи по њему седе праменове косе, и кад је
мислила да нисмо у соби, јаукала је: „Ох, ово је ужасно!“ Али ако би
опазила моју мајку, сместа би упела сву снагу да с лица збрише трагове
бола, или би, напротив, поновила исту јадиковку пропраћајући је
објашњењима која су накнадно давала друкчији смисао ономе што је мати
могла чути:
— Ох, кћери, ужасно је лежати у кревету по овако лепом времену, кад
бих тако радо изишла да шетам; плачем од једа што ме овако строго
држите.
Али није могла спречити јадиковање у погледу, зној на челу, грчевите
трзаје удова, које је сместа обуздавала.
— Не боли ме, стењем зато што рђаво лежим, осећам да ми је коса у
нереду, мука ми је, ударила сам се о зид.
А моја мати, крај њеног кревета, прикована за ту патњу као да би својим
погледом могла пробити то болно чело, то тело што је у себи крило бол, па
тај бол домашити, уклонити га, мати би рекла:
— Не, мамице, нећемо те пустити да се тако патиш, измислићемо
нешто, стрпи се за часак, смем ли да те пољубим, али тако да се не
помичеш.
И нагнута над постељу, клецавих ногу, упола клечећи, као да би
толиком својом смерношћу могла већма постићи да буде услишена жарка
љубав с којом је нудила на дар све своје биће, надносила је над баку сав
свој живот, на своме лицу, као да јој приноси путир рељефно украшен тако
страсним, тако уцвељеним и тако нежним јамицама и борама да човек не
би умео рећи је ли их извајао пољубац, јецај или осмех. Бака је и сама
покушавала да пружи лице ка мами. А оно је било толико измењено да би
је свет без сумње препознао само по перу на шеширу, да је имала снаге да
изиђе из куће. Као кад вајар моделира лик, њене црте као да су настојале, у
напору који ју је одвраћао од свега осталог, да се саобразе неком нама
непознатом моделу. Тај вајарски рад примицао се крају, и док се бакино
лице смањивало, оно је исто тако и отврдњавало. Жиле које су пролазиле
тим лицем личиле су не на жиле мрамора, него неког грубљег камена.
Стално нагнуто напред због отежаног дисања, а у исто време и повучено у
себе, од умора, њено оголело, испијено, свирепо изразито лице изгледало
је као грубо, љубичасто, риђе, очајно лице дивље чуварке гроба на некој
примитивној, готово преисторијској скулптури. Али дело још није било
цело довршено. Требаће га потом још разбити, и онда, у тај гроб — који је с
толико муке чуван, с тим мучним напором — и сићи.
У једном од онаквих тренутака када, како то народ каже, човек већ
више не зна коме свецу да се моли, пошто је бака много кашљала и кијала,
прихватили смо савет једног рођака који је тврдио да специјалиста Н...
излечи то за три дана. Отмен свет то каже за свог лекара и верује му као
што је Франсоаза веровала рекламама у новинама. Специјалиста је дошао
са својом торбом пуном кијавица његових пацијената као Еолов мех. Бака
је оштро одбила да је он прегледа. А ми, пошто нам је било непријатно што
је лекар залуд дошао, повиновали смо се његовој жељи да прегледа наше
носове, којима, додуше, није било ништа. Он је тврдио да јесте и да су и
мигрена или стомачни грчеви, болесно срце или шећерна болест, само
погрешно схваћена обољења носа. Свакоме од нас рекао је: „Е, овај носић
волео бих још једном прегледати. Немојте сувише дуго чекати. С неколико
каутеризација ослободићу вас тога.“ Ми смо, дакако, мислили на нешто
сасвим друго. Ипак смо се питали: „Али чега то да нас ослободи?“ Једном
речју, сви наши носови били су тобоже болесни; он се, истина, преварио
само утолико што је о томе говорио у садашњем времену. Јер већ сутрадан
испољило се дејство његовог прегледа и лека који нам је привремено
ставио у нос. Сви смо добили катар носа. А он, кад је срео мог оца на улици
и видео како се зацењује од кашља, он се осмехнуо при помисли како би
неки незналица могао помислити да болест потиче од његове
интервенције. По њему, били смо већ болесни кад нас је он прегледао.
Бакина болест пружила је прилику разним особама да испоље обиље
или недостатак саосећања, који су нас изненадили исто колико и природа
случајева у којима су нам ови или они открили сплет околности или чак и
посредна пријатељства за која не бисмо ни слутили. А знаци пажње које су
нам показивали они што су стално долазили да се распитају како је баки
открили су нам озбиљност њене болести, коју дотад још нисмо довољно
издвојили, разлучили од хиљаду болних осећања што су нам се будила крај
баке. Иако смо их обавестили телеграмом, њене сестре се нису ни макле из
Комбреа. Биле су откриле једног музичара који им је приређивао изврсне
концерте камерне музике, у чијем слушању су сматрале да ће се боље него
крај болесничине постеље моћи предати узвишеним болним мислима, што
није могло да нам се не учини необично. Гђа Сазра је мами написала
писмо, али као неко од кога нас је заувек отуђио нагли раскид неке веридбе
(а то је била Драјфусова афера). Али Бергот је зато долазио сваког дана да
проведе по више часова са мном.
Он је одувек волео да неко време уобичаји долазити у неку кућу, где се
није морао нарочито трудити. Али некада је то чинио да би могао говорити
а да не буде прекидан, а сада, да би дуго ћутао а да не траже од њега да
говори. Јер био је веома болестан: неки су говорили од албуминурије, као
и бака; по другима, имао је некакав тумор. Све више је слабио; тешко се
пењао уз наше степенице, а још теже је силазио. Мада се наслањао на
ограду, често се спотицао, и верујем да би остао код куће да се није бојао
да би сасвим изгубио навику, могућност да излази, он, онај „човек с
брадицом“ кога сам знао још крепког, не тако давно. Није већ ни видео, а и
у говору је често заплитао.
Али, у исто време, и сасвим обрнуто, скуп његових дела, која су некада
познавали само књижевно образовани људи, у оно доба кад је гђа Сван
била покровитељ њихових стидљивих напора да их распростру, сада је у
широкој публици стекао изванредну моћ ширења. Дешава се, истина, да
писац тек после смрти постане славан. Али он је још за живота, корачајући
полако ка смрти, до које још није био стигао, присуствовао ходу његових
дела ка Слави. Мртав писац је бар славан без замора. Зрачење његовог
имена зауставља се на његовој надгробној плочи. У глувоме вечном сну
Слава му не досађује. Али за Бергота, та антитеза још није била сасвим
довршена. Он је још довољно постојао да би патио због те буке. Још се
мицао, мада с муком, док су му његова дела, скакутала као ћерке које
човек воли, али чија га необуздана младост и бучно весеље замарају,
довлачила сваки дан, и до самог његовог кревета, нове обожаваоце.
Те његове посете дошле су за мене неколико година прекасно, јер
нисам му се више онолико дивио. Што није било у противречности са
порастом његове славе. Ретко бива да је нечије дело потпуно схваћено и
победоносно а да дело некога другог писца, још незнаног, није већ почело,
за неколицину пробирљивих умова, да успоставља један нови култ уместо
оног који се напослетку већ скоро наметнуо. У Берготовим књигама, које
сам често наново прочитавао, реченице су ми биле исто тако јасне пред
очима као и моје сопствене мисли, као намештај у мојој соби и кола на
улици. Све се у њима лако видело, ако баш и не онако како је одувек било
виђено, а оно бар како смо сад већ били навикли да видимо. А један нов
писац почео је да објављује дела у којима су односи између ствари били
толико другачији од односа у којима су оне за мене међусобно биле да
скоро ништа нисам разумео што је он писао. Говорио је на пример: „Црева
за поливање дивила су се лепом одржавању путева“ (а то је још било лако,
клизио сам по тим путевима) „који су сваких пет минута полазили из
Бријана и из Клодела“. Али тад већ нисам више разумео, јер сам очекивао
име неког града, а речено ми је име особе. Само, осећао сам да није
реченица рђаво саздана, него да ја нисам довољно јак и спретан да јој
допрем до краја. Залетао сам се изнова, одупирао се и рукама и ногама да
се домогнем оне тачке са које бих сагледао те нове односе међу стварима.
Али сваки пут, пошто бих доспео отприлике до половине реченице, опет
бих пао, као и касније у војсци, при вежби на греди. Но нисам се зато
нимало мање дивио томе новом писцу, онако као што се неспретно дете,
које добија нулу из гимнастике, диви некоме спретнијем детету. А одмах
сам се и мање дивио Берготу, чија ми се прозрачност чинила као некаква
неспособност. Било је тако и једно време кад су се ствари лепо
препознавале ако их је насликао Фромантен, а нису се већ више
препознавале ако их је насликао Реноар.
Људи од укуса кажу нам данас да је Реноар велики сликар XVIII века.
Али кад то кажу, заборављају Време, и то да га је требало много, чак и
самом XIX веку, па да Реноар буде поздрављен као велики уметник. Да би
успео да га признају таквим, оригиналан сликар, оригиналан уметник
поступа као очни лекар. Лечење његовим сликарством, његовом прозом
није увек пријатно. Кад је завршено, лекар нам каже: погледајте сада. И
онда нам се свет (који није створен једанпут, него онолико пута колико се
пута јавио неки оригиналан уметник) укаже потпуно другачији од
дотадашњег, али савршено јасан. Улицом пролазе жене друкчије од
некадашњих жена, пошто су то сад Реноарове жене, онакве каквима некада
нисмо хтели да видимо жене. И кола су такође Реноарова, и вода, и небо:
сада нам долази жеља да прошетамо шумом налик на ону која нам је,
првог дана, личила на свашта само не на шуму, на пример на неку
таписерију са многим нијансама, али где су недостајале управо нијансе
својствене шумама. Такав је тај нови и пролазни свет који је сад створен.
Он ће трајати до следеће геолошке катастрофе коју ће изазвати неки нов
оригиналан сликар или писац.
Тај који је за мене заузео Берготово место замарао ме је не збрком,
него савршено повезаном новином односа какве нисам имао навику да
пратим. Увек иста тачка на којој сам осећао да пропадам указивала је на
истоветност мајсторије коју је ваљало савладати. А уосталом, кад год сам,
једном од хиљаду пута, успевао да следим писца до краја реченице, оно
што сам видео било је увек тако забавно, тако истинито, тако пуно чари,
као што сам то некад налазио и читајући Бергота, само сада још изврсније.
Помишљао сам како ми је пре не тако много година исту такву обнову
света какву сам очекивао од тога његовог наследника пружио и Бергот. Па
сам се онда питао има ли неке истине у разлици коју увек правимо између
уметности, која није савршенија него у Хомерово доба, и науке, која се
непрекидно унапређује. Можда уметност, напротив, по томе баш личи на
науку; сваки нови изворни писац чинио ми се да је коракнуо даље од онога
који му је претходио; и ко ми каже да кроз двадесет година, кад будем умео
да без замора пратим овога данас новог, неће наићи неки други, пред којим
ће овај садашњи минути као и Бергот?
Поменуо сам Берготу тога новог писца. Он ми га је онемилио, не
толико тиме што ми је тврдио да је његово писање неуглађено, површно и
празно, колико тиме што ми је испричао како га је видео и како толико
личи на Блока да би их човек могао побркати. Та се слика отада оцртавала
по странама текста и чинило ми се да више нисам дужан да се трудим да их
схватим. А што ми је Бергот лоше говорио о њему, варујем да је то мање
било из љубоморе због његовог успеха, а више из непознавања његовог
дела. Он готово ништа више није читао. Највећи део његовог мишљења већ
је био прешао из његовог мозга у његове књиге. Био је смршао као да му је
мишљење операцијом одстрањено. Његов нагон за плођењем није га више
гонио на рад, сада кад је већ био изнедрио скоро све што је мислио. Живео
је вегетативним животом болесника који се опоравља, или породиље;
његове лепе очи биле су непомичне, некако неодређено засењене, као кад
човек, испружен на морској обали, занет неким неодређеним мислима,
гледа само сваки таласић. Уосталом, ја нисам осећао никакву грижу
савести због тога што ме је сад мање занимало да с њим разговарам него
што би ме то занимало некада. Он је толико био човек подложан навикама
да су му и оне најпростије као и најраскошније, кад их је једном стекао,
постајале неопходне за извесно време. Не знам шта га је довело први пут,
али потом је сваки пут долазио зато што је био и јуче. Долазио нам је у
кућу као што би ишао у кафану, да му нико ништа не говори, да може —
врло ретко — сам говорити, тако да се, све у свему, није могао открити
неки знак да је дирнут нашим болом или да налази задовољства у разговору
са мном, да смо хтели нешто да закључимо из те његове ревности. Али она
није била равнодушна мојој мајци, осетљивој за све што се могло сматрати
као указивање поште њеној болесници. И сваког дана говорила ми је: „А
нарочито, немој заборавити да му се лепо захвалиш.“
Посетила нас је — у знак ненаметљиве женске пажње, као кад нас,
између два позирања, сликарова жена послужи ужином — као бесплатан
додатак докторовим посетама, и гђе Котар. Дошла је да нам понуди своју
собарицу; а кад смо одбили, рекла нам је да се бар нада да се ми не
изговарамо само зато да не бисмо прихватили њену понуду. Уверавала нас
је како је професор, који никада не прича код куће о својим болесницима,
исто тако растужен као да се ради о њој самој. Касније ће се видети да би
то, чак и да је било истина, било у исти мах и врло мало и много од стране
тога најневернијег и најзахвалнијег мужа.
Исто тако корисне понуде, а бескрајно дирљивије по начину (који је био
мешавина највише интелигенције, најширег срца и ретко срећних израза)
упутио ми је и надвојвода престолонаследник Луксембурга. С њим сам се
упознао у Балбеку кад је дошао да посети своју тетку, принцезу од
Луксембурга, док је сам још био само гроф од Насауа. Неколико месеци
касније оженио се дивном ћерком друге једне принцезе од Луксембурга,
страховито богатом пошто је била јединица једног принца који је био
власник неког огромног предузећа за трговину брашном. После тога је
надвојвода од Луксембурга,који није имао деце а обожавао је свог нећака
Насауа, успео да скупштина одобри да овај буде проглашен надвојводом-
наследником. Као у свим таквим женидбама, порекло богатства је и
препрека каогод што је и делотворни узрок. Сећао сам се тога грофа од
Насауа као једног од најодличнијих младића које сам срео; он је већ тада
горео од некакве тамне и успламтеле љубави према својој вереници. Био
сам веома дирнут писмима која ми је непрестано писао за време бакине
болести, а и мама је, ганута, тужно понављала омиљене речи своје мајке:
ни Севињеова не би лепше рекла.
Шестога дана је мама, да би удовољила бакиним молбама, морала да је
остави за тренутак и да се начини као да иде да отпочине. Да би бака
заспала, волео бих да је Франсоаза остала и да се није макла од ње. Упркос
мојим молбама, она је изишла из собе; волела је баку; са својом
проницљивошћу и својим песимизмом сматрала је да јој нема спаса. Радо
би јој дакле пружила сву могућну негу. Али мало пре тога ушли су и јавили
да је дошао електричар, један врло стар помоћник и зет свог мајстора,
цењен у нашој кући, где је већ годинама радио, а нарочито га је ценио
Жипјен. Поручили смо по тог електричара још пре него што се бака
разболела. Мени се чинило да смо га сад могли отправити или га пустити
да чека. Али Франсоазин протокол није то допуштао, она би се тиме
показала непажљива према томе честитом човеку, и бакино стање није ту
више имало никаквог утицаја. Кад сам после четврт часа, изгубивши
стрпљење, отишао по њу у кухињу, затекао сам је како разговара с њим на
одморишту, на степеницама за послугу, пред отвореним вратима, што је
имало то преимућство да покаже, ако би ко од нас наишао, да се они
тобоже управо опраштају, али и непогодност што је стварало грозну
промају. Франсоаза се дакле опростила с електричаром, али му је још
довикнула неколико поздрава, које је испрва заборавила, за његову жену и
шурака. То старање да се не огреши о дужну пажњу било је
карактеристично за Комбре, и Франсоаза га је уносила чак и у своју спољну
политику. Незналице замишљају да су крупне размере друштвених појава
одлична прилика да се дубље проникне у људску душу; требало би,
напротив, да разумеју да би понирући дубље у појединца имали више
изгледа да схвате те појаве. Франсоаза је хиљаду пута понављала
баштовану у Комбреу да је рат најбезумнији злочин и да ништа не вреди
осим живота. Али кад је избио руско-јапански рат, њој је било неугодно,
спрам цара, што нисмо и ми ступили у рат да помогнемо „сиротим
Русима“, „пошто смо сојузници“, говорила је. Налазила је да је то
непажљиво према Николају II, који је увек „имао за нас толико лепих
речи“; иста та правила спречавала су је и да одбије Жипјену чашицу пића,
мада је знала да ће јој „пореметити желудац“, и због тих правила је, и пред
тако блиску бакину смрт, сматрала да би поступила исто тако нечасно као
Француска тиме што је остала неутрална према Јапану, да није изишла да
се лично извини томе добром електричару који се толико потрудио да
дође.
Срећом, врло брзо смо се ратосиљали Франсоазине ћерке, која је
морала некуда да отпутује на више недеља. Она је саветима које су у
Комбреу обично давали болесниковој породици: „Нисте покушали с
каквим малим путовањем, променом ваздуха, да се побољша апетит, итд.“
додала једну, готово једину своју идеју, коју је нарочито измислила, па ју је
стога понављала кад год смо се с њом видели, неуморно, као да хоће да је
другима утуви у главу: „Требало је да се још од почетка радикално лечи.“
Није препоручивала радије ово или оно лечење, главно је било да лечење
буде радикално. Што се Франсоазе тиче, она је видела да баки дајемо мало
лекова. Како лекови, по њој, служе само за то да вам упропасте желудац,
то јој је било драго, али се још више осећала понижена због тога. Она је на
југу имала неке рођаке — сразмерно богате — чија се кћи разболела у
цвету младости и умрла у двадесет трећој години; за тих неколико година
отац и мати потрошили су иметак на лекове, на разне докторе, на путовања
од једне бање до друге, све до ћеркине смрти. А то је за Франсоазу било као
некаква раскош у тих родитеља, као да су држали тркачке коње или имали
замак. Па и они сами, ма колико да су били уцвељени, били су некако
сујетни на толике трошкове. Није им остало ништа више, а пре свега нису
више имали своје најдрагоценије благо, своје дете, али волели су да
понављају да су за њ учинили исто толико, па и више, него и најбогатији
свет. Ултраљубичасти зраци, чијем је дејству месецима више пута дневно
излагана несрећна девојка, особито су им ласкали. Отац, који се својим
болом дичио као некаквом славом, понекад је о својој ћерци говорио као
што би говорио о каквој оперској звезди због које се упропастио.
Франсоаза није била неосетљива за сву ту богату инсценацију; а ова која је
окружавала бакину болест учинила јој се помало сиромашка, добра тек за
неку болест у каквом малом провинцијском позоришту.
У једном тренутку, поремећаји услед уремије захватили су и бакине
очи. Неколико дана није више ништа видела. Очи јој нису нимало биле као
у слепца и остале су исте. И ја сам схватио да она не види само по томе
што јој је некако чудноват био осмех којим је сваког дочекивала чим би се
врата отворила, па све док је не бисмо ухватили за руку и рекли јој добар
дан, осмех који је почињао сувише рано и остајао укалупљен на уснама,
крут, окренут увек лицем, у настојању да се види одасвуд, јер му поглед
није више помагао и управљао га, није му указивао на правац, тренутак,
није га подешавао ни мењао према промени места или израза особе која је
ушла; зато што је остајао усамљен, без осмеха очију, који би мало скренуо
с њега посетиочеву пажњу, па је тако у својој неспретној крутости добијао
неки претеран значај, давао утисак прекомерне љубазности. А онда јој се
вид потпуно повратио, а лутајући поремећај прешао је с очију на уши.
Неколико дана бака је била глува. А како се бојала да је не изненади неко
ко би неочекивано ушао а она га не би чула, сваки час је (премда је лежала
окренута зиду) нагло окретала главу ка вратима. Али покрет врата био јој
је неспретан, јер човек не може за неколико дана да се навикне на ту
транспозицију, ако не да гледа звуке, а оно бар да ослушкује очима. Најзад
су болови уминули, али се заплетен говор још појачао. Били смо
приморани да молимо баку да понови скоро све што би рекла.
Бака је онда, осећајући да је више не разумемо, одустала од тога да
каже и једну једину реч и лежала је непомична. Кад би ме опазила,
пренула би се некаквим трзајем налик на трзај некога коме је одједном
понестало ваздуха, хтела је да ми каже нешто, али је изговарала само
неразговетне гласове. Онда би, свладана својом немоћи, пустила главу да
јој падне наузнак, опружила би се у постељи, озбиљна, мраморна лица, руку
непомичних на чаршаву, или би се забавила неким сасвим материјалним
покретима, на пример, брисала би прсте марамицом. Није хтела да мисли.
А онда је почела стално бивати немирна. Непрестано је желела да устане.
Али ми смо је спречавали колико смо могли, из бојазни да не схвати да је
паралисана. Једног дана, кад смо је за часак оставили саму, затекао сам је
на ногама, у спаваћици, како покушава да отвори прозор.
У Балбеку, кад су једног дана неку удовицу која се бацила у море спасли
и против њене воље, бака ми је рекла (можда по једном онаквом
предосећању какво каткад гонетамо из међутим тако недокучивог
тајанства нашег органског живота, али у коме изгледа да се ипак огледа
будућност) да јој ништа није тако свирепо као отргнути очајницу од смрти
коју је желела и вратити је њеној голготи.
Стигли смо таман да зграбимо баку. а она се мојој мајци опирала у
скоро грубом рвању, па је, савладана, посађена силом у наслоњачу,
престала хтети било шта, престала жалити, лице јој је опет постало
неосетљиво и узела је брижљиво купити по спаваћици длаке од крзна што
су јој се нахватале од мантила који смо пребацили преко ње.
Поглед јој се сасвим изменио; и тако, узнемирен, жалостиван,
унезверен, није више био онај њен некадашњи поглед, већ је био зловољни
поглед старице која булазни.
Франсоаза је толико запиткивала баку не би ли желела да је очешља да
је напослетку уобразила да је та жеља потекла од баке. Донела је четке,
чешљеве, колоњске воде, пењоар. Говорила је: „Не може замарати госпођу
Амеде да је очешљам; ма колико да је неко слаб, још увек се може
чешљати.“ То ће рећи, не можете бити сувише слаби да други ко, што се
њега тиче, не би могао да вас чешља. Али кад сам ушао у собу, угледао сам,
у свирепим Франсоазиним рукама — а она сама била је очарана као да
баки враћа здравље — под расутом старачком косом која није имала снаге
да поднесе додир чешља, бакину главу како, неспособна да се одржи у
ставу у који је била постављена, пада у непрестаном вртлогу у коме се
исцрпеност смењивала с болом. Осећао сам да се ближи тренутак кад ће
Франсоаза завршити, па се нисам усудио да је пожурим и кажем јој: „Доста
је“, из бојазни да ме не би послушала. Али сам зато притрчао кад је
Франсоаза, да би бака видела је ли добро очешљана, несвесно свирепа,
принела огледало. У први мах сам се порадовао што сам успео да јој га
истргнем из руку на време, пре но што је бака, од које смо брижљиво
склонили сва огледала, могла, због такве непажње, угледати такав свој лик
какав није могла ни замислити. Али, авај, кад сам се тренутак касније
нагнуо к њој да пољубим то лепо чело које се толико изморило, погледала
ме је изненађено, с подозрењем, с негодовањем: није ме препознала.
По нашем лекару, то је био знак да се навала крви у мозак појачава.
Ваљало ју је смањити. Котар се двоумио. Франсоаза се за тренутак
понадала да ће јој ставити „крваве“ вантузе. Котар се, без много наде,
радије определио за пијавице, што је њу разочарало. Кад сам неколико
сати касније ушао код баке, црне змијице, приљубљене уз њен потиљак,
слепоочнице, уши, увијале су јој се по окрвављеној коси као на Медузиној
глави. Али на бледом јој и смиреном лицу, потпуно непомичном, угледао
сам њене лепе некадашње очи, широм отворене, блиставе и спокојне
(можда још умније него што су биле пре болести, јер није могла да говори,
а није смела ни да се миче, па је само у очи уносила своју мисао, мисао
која може да васкрсне као некаквим самониклим рађањем захваљујући
растерећењу од неколико капи крви), њене очи, благе и влажне као уље, у
којима је поново запаљено светло обасјавало пред болесницом свет кога се
опет домогла. Њено спокојство није више било мудрост очајања, него
наде. Схватала је да јој је боље, хтела је да буде опрезна, да се не миче, и
поклонила ми је само један леп осмех да бих знао да се осећа боље, и лако
ми стиснула руку.
Знао сам колико се бака гади да види неке животиње, па тим више да је
се и дотакну. Знао сам да само из виших разлога корисности подноси
пијавице. Стога ме је Франсоаза изводила из стрпљења понављајући с
онаквим смехом као кад хоћемо да разонодимо дете: „О, какве бубице
миле по госпођи!“ То је, поврх тога, значило опходити се с нашом
болесницом без поштовања, као да је подетињила. Али бака, чије је лице
узело на се спокојну храброст стоика, чинила се као да то и не чује.
Али авај, тек што су пијавице биле скинуте, навала крви се наставила,
још јача. Изненадио сам се што је Франсоаза, у часу кад је баки било тако
рђаво, сваки час ишчезавала. А то је било зато што је била наручила
црнину, па није хтела да пусти кројачицу да чека. У животу већине жена,
све, па и највећи бол, свршава се кројачким пробама.
Неколико дана касније, док сам спавао, мати је дошла да ме позове
усред ноћи. С оном нежном пажњом коју у изузетним тренуцима они који
су сломљени неким великим болом показују и према најситнијим туђим
непријатностима, она ми рече:
— Опрости што те будим.
— Нисам спавао — одговорих ја будећи се.
Рекао сам то верујући да је тако. Она велика промена коју буђење
уноси у нас састоји се мање у томе што нас уводи у јасни живот свести, а
више у томе што чини да изгубимо сећање на мало пригушену светлост у
којој је наш ум почивао као на млечноплавкастом дну воде. Упола
замагљене мисли по којима смо пловили још часак раније изазивале су у
нама кретање које је било савршено довољно да га означимо именом јаве.
Али буђење наилази тада на интерференцију памћења. Мало касније, ми
оне мисли означавамо сном зато што их се више не сећамо. А док светли
она сјајна звезда што у тренутку буђења обасјава иза спавача сав његов
сан, она му за неколико тренутака ствара утисак да то није био сан, већ
јава; звезда падалица, истину рећи, јер са својим сјајем односи не само
варљиво постојање него и сам призор сновиђења и само омогућава
пробуђеноме да у себи закључи: „Спавао сам.“
Тако благим гласом као да се бојала да ме не позледи, мати ме је
упитала да ли ми не би било сувише тешко да устанем, и милујући ми руке:
— Јадни мој мали, сад ћеш моћи да рачунаш само још на свог тату и
своју маму.
Ушли смо у собу. Савијено у полукруг на постељи, друго неко створење
а не моја бака, некаква зверка која као да се прерушила њеном косом и
легла у њену постељину, дахтала је, јечала, грчевима набирала ћебад. Очни
капци били су јој склопљени, и више зато што су се рђаво склапали него
што су се отварали, вирио је између њих крајичак ока, замућен, крмељив, у
коме се огледао мрак неке органске визије и унутрашњег бола. Сав тај њен
немир није се обраћао нама, које она није видела нити познавала. Али ако
се то ту мицало још само неко живинче, где је била моја бака? Још јој се
препознавао, додуше, облик носа, сада у несразмери с лицем, и крај њега
се још држао младеж, а рука јој је отуривала ћебад покретом који би
некада значио да јој ћебад сметају, а сада није значио ништа.
Мама ме замоли да одем да донесем мало воде и сирћета да покваси
баки чело. То ју је једино освежавало, веровала је мама, видећи како бака
покушава да уклони косу. Али с врата су ми давали знак да дођем. Вест да
је баки дошао последњи час сместа се раширила по кући. Један од оних
прекобројних служитеља који се унајмљују у изузетним тренуцима, да се
ублажи замарање послуге, по чему агоније имају нешто заједничко са
светковинама, отворио је војводи де Германту, који је остао у предсобљу и
тражио да ме позову; нисам могао да га избегнем.
— Управо сам сазнао тужну вест, драги господине. Хтео бих, у знак
саосећања, да стегнем руку господину вашем оцу.
Извинио сам се да бих га тешко могао узнемирити у оваквом тренутку.
Г. де Германт нам је упао као кад неко дође кад сте спремни да кренете на
пут. Али он је толико осећао значај части коју нам указује да му је то
скривало остало, па је на сваки начин хтео да уђе у салон. Он је обично
много држао до тога да у потпуности обави формалности којима је решио
да некога почаствује, и мало је марио да ли је пртљаг већ спакован или је
мртвачки ковчег спреман.
— Јесте ли позвали доктора Дјелафоа? О, то је велика грешка. А да сте
мене замолили, ради мене би он дошао, он не може ништа да ми одбије,
иако је одбио чак и војвоткињу од Шартра. Видите, ја себе отворено
стављам испред једне краљевске принцезе. Уосталом, пред смрћу смо сви
једнаки — додаде он, не да би ме убедио да моја бака постаје њему равна,
него зато што је можда осетио да дужи разговор о његовом утицају на
доктора Дјелафоа и о преимућству које он има пред војвоткињом од
Шартра не би био баш јако укусан.
Његов савет ме уосталом није изненадио. Знао сам да се код
Германтових увек помиње Дјелафоаово име као име каквог „добављача“
коме нема премца (само с мало више поштовања). А стара војвоткиња де
Мортемар, рођена Германт (немогућно је разумети зашто се, чим се ради о
некој војвоткињи, каже скоро увек: „стара војвоткиња де“ или, напротив, са
нечим профињеним и ватоовским, ако је млада, „мала војвоткиња де“)
препоручивала је скоро махинално, намигујући оком, у озбиљним
случајевима: „Дјелафоа, Дјелафоа“, као што би, да вам је потребан
сладолеџија, рекла: „Поаре Бланш“ или, за ситне колаче: „Ребате, Ребате“.
Али нисам знао да је мој отац управо био позвао доктора Дјелафоа.
У том тренутку моја мати, пошто је нестрпљиво чекала боце с
кисеоником да олакшају баки дисање, уђе и сама у предсобље, где није
знала да ће затећи г. де Германта. Ја бих га радо био сакрио било куд. Али
он, убеђен да ништа није важније од тога, да њој, уосталом, ништа не може
већма поласкати и да је то неопходно да би он сачувао глас савршеног
џентлмена, ухвати ме снажно за мишицу и мада сам се томе опирао као
насиљу, узвикујући: „Господине, господине, господине“, повуче ме ка мами
говорећи ми: „Хоћете ли ми учинити ту велику част да ме представите
госпођи вашој мајци“ искрећући помало глас код речи мајка. И толико је
налазио да је то част за њу да се није могао уздржати да се не смеши,
правећи у исти мах пригодно лице. Није ми остало друго до да га
представим, на шта се он стаде сместа као навијен клањати и скакутати, и
већ је почињао сав церемонијал поздрављања. Мислио је чак и да започне
разговор, али моја мати, утонула у свој бол, рече ми да дођем брзо и чак и
не одговори на фразе г. де Германта, који би, пошто је очекивао да ће бити
примљен у посету, а био је, напротив, остављен у предсобљу, напослетку
отишао да у истом часу није угледао како улази Сен-Лу, који је тога јутра
стигао у Париз и дотрчао да чује шта има ново. „Е, баш је љубазна!“
узвикну весело војвода ухвативши свог нећака за дугме, које му умало није
ишчупао, и не обраћајући пажњу на моју мајку, која је опет пролазила кроз
предсобље. Упркос томе што је био искрено ожалошћен, Роберу, верујем,
није баш било криво да избегне да се види са мном, с обзиром на његово
расположење према мени. И он изиђе јер га је његов ујак повукао за собом
пошто је имао нешто веома важно да му каже, па је зато већ мислио
отпутовати у Донсјер и није могао да верује у срећан случај који му је
приштедео толики труд. „Е, да ми је ко рекао да треба само да пређем
преко дворишта и да ћу те овде срести, мислио бих да тера шегу. Као што
каже твој пријатељ г. Блок, ово је као у комедији.“ И одлазећи с Робером,
кога је држао за раме: „Свеједно“, понављао је, „баш имам ђаволску срећу.“
А није то да је г. де Германт био неваспитан, напротив. Само, био је од оних
који нису кадри да се ставе на туђе место, од оних који по томе личе на
већину лекара и на гробаре, који, пошто направе пригодан израз лица и
рекну: „То су веома болни тренуци“, па вас можда и пољубе и посаветују да
се одморите, гледају на агонију или на погреб још само као на окупљено
друштво, мање или више присно, у коме, са весељем за часак обузданим
већ траже очима особу с којом би могли разговарати о својим стварима,
замолите је да их некоме представи или јој „понудити једно место“ у
својим колима да је повезу кући. Иако се радовао што га је тако „срећан
ветар“ нанео на његовог нећака, војвода де Германт је остао тако
изненађен тиме како га је моја мати дочекала, премда је то било тако
природно, да је и касније изјављивао да је она исто толико непријатна
колико је мој отац углађен, да има тренутке „одсутности“, кад изгледа чак
и не чује што јој се говори, и да по његовом мишљењу она није баш сасвим
код куће, а можда чак и није сасвим при здравој памети. Допуштао је,
међутим, како су ми говорили, да се то делом може приписати
„околностима“ и радо је изјављивао да му се моја мати учинила веома
„погођена“ тим догађајем. Али у ногама су га још сврбели сви они поклони
и реверанси са узмицањем које му мама није дала прилике да изведе до
краја, а и тако је слабо увиђао колики је био мамин бол да ме је уочи
сахране питао да ли покушавам бар да је разонодим.
Један бакин рођак, који је био калуђер, а кога нисам познавао,
телеграфисао је у Аустрију, где се налазио поглавар њиховог реда, и пошто
је по изузетној милости добио дозволу, дошао нам је тога дана. Утучен
тугом, читао је крај постеље молитве и богоугодна размишљања, не
одвајајући од болеснице своје очи продорне као сврдло. У једном тренутку,
кад је бака била без свести, заболео ме је призор туге тог свештеника, па
сам га погледао. Он је изгледао изненађен мојим сажаљењем, и тада се
догодило нешто необично. Склопио је руке пред лицем као човек задубљен
у болно размишљање, али схватајући да ћу скренути поглед са њега,
оставио је мало размака међу прстима. И у часу кад су га моје очи
остављале, опазио сам како му је оштро око искористило тај заклон руку
да осмотри да ли је мој бол искрен. Тако је био ушанчен, као у тами
исповедаонице. Он примети да га ја видим и сместа херметички затвори
решетку коју је био оставио одшкринуту. Касније сам се још сретао с њим,
али никада се међу нама није повела реч о томе тренутку. Као да смо се
прећутно споразумели да ја нисам приметио да ме он мотри. У свештеника
као и у лекара за душевне болести увек има нешто од истражног судије.
Уосталом, који је то пријатељ, ма колико да нам је драг, у чијој прошлости,
заједничкој с нашом, нема таквих тренутака за које налазимо да је
угодније да верујемо да их је заборавио?
Лекар је дао инјекцију морфијума и, да би олакшао дисање да не буде
тако мучно, затражио је боце с кисеоником. Моја мати, лекар, сестра,
држали су их у рукама; чим би се једна испразнила, додавали смо им другу.
Ја сам за часак изишао из собе. Кад сам се вратио, нашао сам се као пред
чудом. Уз пратњу неког непрекидног пригушеног жамора, бака као да нам
је упућивала једну дугу песму пуну среће, која је испуњавала собу, брза и
милозвучна. Убрзо сам схватио да ни то није нимало мање несвесно, да је
исто тако механичко као и малопређашње кркљање. Можда се у томе
помало одражавало извесно олакшање које јој је прибавио морфијум.
Пошто ваздух није више пролазио сасвим на исти начин кроз душнице, та
песма је потицала нарочито од промене у регистру дисања. Растерећено
двоструким дејством кисеоника и морфијума, бакино дисање није се више
мучило, није јечало, него је, живахно, лако, клизило, као клизач на
клизаљкама, и упијало слатки флуид. Можда се у то дисање, са дахом
неосетљивим као што је и дах ветра у свирали трске, мешао и неки од оних
већма људских уздаха ослобођених приближавањем смрти, у којима нам се
чини да видимо утиске патње или среће у оних који већ више ништа не
осећају, па су ти уздаси додавали неки мелодичнији призвук, али не
мењајући ритам, тој дугој фрази што се дизала, пењала још више, па
падала, да се поново вине, у растерећеним грудима, у жеђи за кисеоником.
А онда, пошто би досегнула тако високо, продужила се са толико снаге, та
песма, помешана са шапатом преклињања у наслади, на тренутке као да се
заустављала сасвим, као извор кад пресахне.
 Кад је осећала какву велику жалост, Франсоаза је имала толико
излишну потребу да то и каже, али није уједно имала и толико просто
умеће да то и изрази. Судећи да је бака зацело сасвим при крају, она је јако
желела да нам искаже своје сопствене утиске. А умела је само да понавља:
„То ме тако тишти“, истим тоном као што је говорила, кад би се прејела
чорбе од купуса: „Као да ми је камен у стомаку“, што је у оба случаја било
природније него што се то њој, изгледа, чинило. Но и тако слабо изражен,
њен бол је ипак био врло велик, увећан уосталом и том незгодом што јој се
ћерка, коју је нешто задржало у Комбреу (који је та млада Парижанка сада
презриво звала „селендром“ и где је осећала да се „посељачује“) вероватно
неће моћи вратити за сахрану, за коју је Франсоаза осећала да ће морати
бити нешто величанствено. Знајући да ми осећања слабо испољавамо, она
је унапред позвала Жипјена, за сваки случај, за све вечери током недеље.
Знала је да он неће бити слободан у време погреба. Хтела је бар, по
повратку, да му га „исприповеда“.
Мој отац, деда и један наш рођак пробдели су већ више ноћи и нису
више ни излазили из куће. Њихова непрекидна преданост добијала је већ
некакву маску равнодушности, а у бесконачној доколици око те агоније
почели су водити онакве разговоре какви су нераздвојни од дугог боравка у
купеу у возу. Уосталом, тај рођак (нећак дедине сестре) изазивао је у мени
исто толико антипатије колико је обично заслуживао поштовања и уживао
га.
Он би се увек „нашао“ у озбиљним приликама, а био је тако усрдан кад
је неко био на умору да га је самртникова породица увек, сматрајући да је
он нежног здравља упркос снажном изгледу, дубоком гласу и бради као у
војничине, преклињала уобичајеним перифразама да не дође на сахрану.
Знао сам унапред да ће му и мама, која је и усред најогромнијег бола
мислила на друге, у неком другом облику казати оно што су му увек
говорили:
— Обећајте ми да нећете доћи „сутра“. Учините то „за њу“. Немојте бар
ићи „донде“. Она је желела да не дођете.
Али ништа није помагало; он је „у кућу“ увек стизао први, због чега су
му, у једној другој средини, дали надимак за који ми нисмо ни знали: „ни
цвећа ни венаца“. А још и пре но што би тако присуствовао „свему“, он је
увек „мислио на све“, због чега су му говорили: „Вама не треба ни да
кажемо хвала.“
— Шта? — упита снажним гласом деда, који је био постао мало наглув
па није чуо нешто што је тај рођак рекао мом оцу.
 — Ништа — одговори рођак. — Рекао сам само да сам јутрос примио
једно писмо из Комбреа, где је време страшно, а овде је сунце и тако
топло.
— Међутим, барометар је врло ниско — рече мој отац.
— Где то кажете да је ружно време? — упита деда.
— У Комбреу.
— О, томе се не чудим, кад год је овде ружно, у Комбреу је лепо, и
обратно. Боже, кад сте споменули Комбре: је ли се ко сетио да јави
Леграндену?
— Јесте, не узнемиравајте се, то је већ учињено — рече рођак, а образи,
тамни од сувише јаке браде, неприметно му се осмехнуше од задовољства
што је и на то мислио.
У том часу отац похита некуд, и ја помислих да је наступило какво
побољшање или погоршање. А то је само стигао доктор Дјелафоа. Мој отац
отиде да га прими у суседном салону, као глумца кад дође да одигра неки
комад. Он је био позван не да лечи, него да установи, као какав бележник.
Доктор Дјелафоа је наиме био можда и велик лекар, диван професор; уз те
различите улоге, у којима се истицао, имао је још једну, у којој је
четрдесет година био без премца, улогу исто тако оригиналну као што су у
позоришним комадима улоге зановетала, лакрдијаша или племенитог оца,
а то је било да дође и установи агонију или смрт. Већ и само његово име
предсказивало је достојанственост с којом ће он одиграти ту своју улогу, и
кад би служавка рекла: Г. „Дјелафоа“, човеку се чинило да је у
Молијеровој комедији. Достојанственом држању доприносила је истичући
се, и гипкост његовог красног стаса. Само по себи сувише депо лице било је
као осенчено пристојношћу, с обзиром на болне околности. У своме
отменом црном реденготу професор је улазио, тужан, али без
пренемагања, није изражавао никакво саучешће, које би се могло сматрати
извештаченим, а не би се исто тако ни чиме најмањим огрешио о такт. Крај
самртне постеље велики господин био је он, а не војвода де Германт.
Пошто је прегледао баку не замарајући је и с претераном уздржаношћу, у
знак учтивости према лекару који ју је лечио, он рече тихо неколико речи
мом оцу, поклони се с пуно поштовања пред мојом мајком, док је отац,
осећао сам, морао да се савлада да јој не каже: „Професор Дјелафоа“. Али
овај је већ окренуо главу, не желећи да буде на досади, и изашао на
најлепши начин на свету, узевши једноставно коверат који су му предали.
Изгледало је као и да га не види, па смо се и ми сами за часак питали јесмо
ли му га предали, толико је он брзо нестао у његовим мађионичарски
гипким рукама а да он при том није ништа изгубио, него пре још и добио у
озбиљности великог лекара у дугом реденготу са свиленим реверима, са
лепом главом пуном племенитог сажаљења. Његова спорост а и живахност
показале су да, иако га чека још стотину посета, он неће нипошто да
изгледа као да се жури. Јер он је био сушти такт, мудрост и доброта. Тога
уваженог човека нема више. Други лекари, други професори могли су га
достићи, превазићи можда. Али та „улога“ у којој је он тријумфовао
захваљујући своме знању, свом телесном дару и изванредном васпитању не
постоји више, у недостатку наследника који би је могли играти. Мама чак
није ни опазила доктора Дјелафоа, све што није било моја бака није за њу
постојало. Сећам се (износим ово унапред), на гробљу, где смо је видели
како као какво натприродно привиђење бојажљиво приступа раки као да
гледа неко биће које је одлетело и већ је далеко од ње, кад јој је отац
рекао: „Чика Норпоа је дошао и кући, и у цркву, и на гробље, пропустио је
једну за њега веома важну седницу, требало би да му кажеш нешто, то би га
веома дирнуло“, моја мати, кад се амбасадор поклонио пред њом, могла је
само да благо наклони лице, које није било уплакано. Два дана раније — а
и ово још износим унапред, пре но што се вратимо на онај тренутак крај
постеље на којој је болесница била у хропцу — док смо бдели крај
упокојене баке, Франсоаза, која се, пошто није потпуно порицала
постојање сабласти, престрављивала и на најмањи шум, говорила је: „Чини
ми се као да је то она.“ Али уместо страха, те су речи будиле неку
бескрајну нежност у мами, која би толико желела да се покојници могу
вратити, да би покаткад имала своју мајку уза се.
Да се сад вратимо на оне часове агоније:
— Знате да су нам њене сестре телеграфисале? — упита деда оног
рођака.
— Да: Бетовен! рекли су ми; не чудим се, то би ваљало урамити.
— А моја их је јадна жена толико волела — рече деда бришући сузу. —
Али не треба се љутити на њих. Оне су луде, само што се не окрећу, увек
сам то говорио. Шта је то? Не дају јој више кисеоник?
Моја мати рече:
— Па мама ће онда опет почети тешко да дише.
Лекар одговори:
— О, не, дејство кисеоника ће још мало потрајати, даћемо га опет мало
касније.
Мени се чинило да тако нешто не би рекли за једну самртницу, те ако то
повољно дејство може потрајати, онда се још може деловати на њен живот.
Шиштање кисеоника престало је за неколико тренутака. Али озарена
јадиковка дисања навирала је још увек, лака, измучена, недовршена,
непрестано изнова почињала. На тренутке се чинило да је све свршено, дах
је застајао, било услед истих онаквих промена за октаву као што то бива у
дисању некога ко спава, било по некој природној испрекиданости, због све
већег гушења, због клонулости срца. Лекар је опипао баки пулс, али већ се
нова песма надовезивала на прекинуту фразу као да је нека притока
донела свој допринос усахлој струји. И песма се настављала, у другом
дијапазону, са истим неисцрпним полетом. Ко зна нису ли тада, иако бака
није могла тога бити свесна, толика срећна и нежна стања, дотад
притиснута боловима, узлетала из ње сада као какви лакши гасови што су
дуго били потиснути? Чинило се као да се из ње излива све што је имала да
нам каже, да се она то нама обраћа у том обилном говору, тој усрдној
хитњи, тим одушкама осећања. Чело ногу, грчећи се при сваком даху тога
хропца, не плачући, али на махове окупана сузама, мати је била уцвељена
без мисли, као лишће кад га шиба киша и преврће ветар. Рекоше ми да
обришем сузе пре него што приђем да пољубим баку.
— Па ја сам мислио да она не види више — рече мој отац.
— Никад се не може знати — одговори доктор.
Кад су је моје усне дотакле, бакине се руке узнемирише, један дуг
дрхтај прелете јој целим телом, било рефлексно, било што неке нежне
љубави имају своју преосетљивост, која и кроз копрену несвесног
препознаје оно за шта им скоро нису ни потребна чула да би то љубиле.
Бака са одједном упола усправи, напреже се у једном силном напору, као
кад неко брани свој живот. Франсоаза се није могла опрети том призору и
бризну у плач. Сетивши се онога што је лекар рекао, хтео сам да је изведем
из собе. У том тренутку бака отвори очи. Ја полетех ка Франсоази да
сакријем њене сузе док моји родитељи буду разговарали с болесницом.
Шум кисеоника био је престао, лекар се удаљио од постеље. Бака је била
мртва.
Неколико сати касније, Франсоаза је могла још последњи пут и не
наносећи јој никаква бола да очешља ту лепу, тек проседу косу, која је
дотад изгледала млађа од баке. Али сада је та коса, напротив, једина
крунисала старошћу лице које је опет постало младо, са кога су ишчезле
боре, грчеви, задебљања, напони, клонућа, све што је на њ већ толико
година наносила патња. Као у оно далеко доба кад су јој родитељи
изабрали мужа, црте јој је нежно вајала чедност и покорност, образи су јој
блистали неком чудном надом, неким сном о срећи, чак неком безазленом
веселошћу, коју су године мало-помало биле уништиле. Живот је,
повукавши се, однео и разочарања живота. На бакиним уснама као да је
почивао некакав осмех. Смрт ју је, као какав средњовековни вајар, на
самртну постељу положила у виду девојке.
 ДРУГА ГЛАВА

Албертинина посета — Изгледи за богату женидбу неких Сен-Луових

пријатеља — Дух Германтових пред принцезом од Парме — Необична
посета г. де Шарлису — Све мање разумем његову нарав — Војвоткињине
црвене ципеле

Мада је то била просто једна јесења недеља, тога јутра родио сам се
наново, живот је био неначет преда мном јер је после низа топлијих дана
осванула хладна магла, која се разишла тек пред подне: а промена времена
довољна је да изнова створи и свет и нас саме. Некада, кад је ветар дувао у
мом оџаку, слушао сам са исто толико узбуђења како удара у капак на
камину као да је го, попут оних чувених удара гудача којима почиње
Симфонија у ц-молу, неумитан зов неке тајанствене судбине. Свака
видљива промена у природи нуди нам такав преображај, прилагођујући
новом поретку ствари наше хармонијски усклађене жеље. Магла је, још од
буђења, створила од мене, уместо онога центрифугалног бића какво смо
по лепом времену, човека повучена у себе, жељног да седи крај ватре и да
дели с неким своју постељу, зимљивог Адама који жуди за једном домаћом
Евом, у томе промењеном свету.
Између сиве и благе боје јутарњих поља и укуса шоље чоколаде стала је
за мене сва изворност онога телесног, мисаоног и душевног живота који
бејах донео у Донсјер отприлике годину дана раније, тог а живота који је, с
дугуљастим обликом голога брежуљка као грбом на себи — присутним увек,
чак и кад је био невидљив — представљао у мени низ уживања потпуно
издвојених од осталих, који се не би дали исказати ни пријатељима, у томе
смислу што су их за мене, и без мога знања, много више карактерисали
утисци, међусобно богато проткани, који су их оркестрирали, него какве
чињенице о којима бих могао причати. У томе погледу, нови свет у који ме
је заронила магла тога јутра био је један мени већ познат свет (што му је
давало само још више истинитости) а и заборављен од неко доба (што му је
враћало сву његову свежину). И могао сам да посматрам неке од оних
слика магле које је поседовало моје памћење, нарочито нека „Јутра у
Донсјеру“, било онога првог дана, у касарни, било другог једног, у једноме
оближњем замку, куда ме Сен-Лу беше повео на двадесет и четири сата: са
прозора на коме сам у зору одигао завесу, пре но што ћу се још вратити у
кревет, на првој, један коњаник, а на другој (са танким рубом рибњака и
шуме, чији је сав остатак прогутала једнолична и течна блага магла) један
кочијаш који је лаштио амове, указали су ми се као они ретки ликови,
једва разбирљиви оку принуђеном да се прилагоди тајанственоме нејасном
полумраку, што изроне из отрте фреске.
Сад сам из постеље гледао те успомене, јер био сам поново легао да бих
сачекао време када сам, користећи се одсуством родитеља, који беху
отишли на неколико дана у Комбре, намеравао да одем да видим један
мали комад који је требало да се прикаже код гђе де Нилпаризи. Да су се
они вратили, можда се не бих усудио да одем; из поштовања које је до
ситница гајила према бакиној успомени, моја мати је желела да видљиви
знаци жалости буду слободно, искрено изабрани; она ми не би забранила
тај излазак, али би га осуђивала. Али из Комбреа, да сам је упитао, не би ми
одговорила једним тужним: „Ради како хоћеш, довољно си велик да знаш
шта треба да радиш“, него би, пребацујући себи што ме је оставила самог у
Паризу и судећи о мојој тузи по својој, пожелела да тој тузи нађем
разоноде, које би она сама себи ускратила, али за које је себе убеђивала да
би ми их и сама бака, која се пре свега бринула за моје здравље и моју
живчану равнотежу, саветовала.
Још ујутро беху потпалили ново парно грејање. Оно се с времена на
време оглашавало некаквим штуцањем, и тај непријатни шум није имао
никакве везе с мојим успоменама из Донсјера. Али услед дуготрајног
додира с њима, у мени, то поподне, он им је постао толико сродан да ће ме
убудуће, кад год га (помало одвикнут од њега) поново зачујем, подсећати
на те успомене.
Код куће је била само Франсоаза. Сиво дневно светло падало је као
ситна киша и непрестано ткало провидне мреже у којима су се сребрили
недељни шетачи. Одбацио сам крај ногу Figaro, који сам савесно куповао
сваког дана откако сам томе листу послао један чланак, који се није ни
појавио; иако није било сунца, јачина светлости показивала ми је да је тек
половина поподнева. Завесе од тила на прозорима, ваздушасте и трошне,
какве не би биле да је било лепо време, биле су у исти мах и онако нежне и
крхке као крилца вилиног коњица или као венецијанско стакло. Утолико
ми је теже падало што сам сам у ту недељу што сам ујутро био послао
једно писмо гђици де Стермарији. Робер де Сен-Лу, кога је његова мати,
после болних неуспелих покушаја, успела да убеди да раскине са својом
љубавницом и који је тада одмах био послат у Мароко, да би заборавио њу,
коју већ од неко доба није више ни волео, био ми је написао једно писмо,
које сам примио претходног дана, у коме ми је јављао да ће доћи у
Француску на врло кратко одсуство. Како је требало да само сврати у
Париз (где се његова породица сигурно бојала да он не настави опет с
Рашелом), јављао ми је, да би ми показао да је мислио на мене, како је у
Тангеру срео гђицу, или боље гђу де Стермарију, јер она се била развела
после три месеца брака. И Робер ју је, сећајући се шта сам му рекао у
Балбеку, у моје име замолио за састанак. Она му је одговорила да ће врло
радо вечерати са мном једног дана кад се буде задржала у Паризу пре но
што се врати у Бретању. Писао ми је да пожурим да пишем гђи де
Стермарији, јер она је сигурно већ стигла.
Сен-Луово писмо није ме изненадило, премда нисам имао вести од њега
откако ме је оно био оптужио за подмуклост и издајство, у време бакине
болести. Тада сам сасвим добро разумео шта се десило. Рашела, која је
волела да му подбада љубомору (а имала је и узгредних разлога да буде
кивна на мене), убедила је свог љубавника да сам ја предузимао подмукле
покушаје да с њом одржавам везу док је он био одсутан. Он је вероватно и
даље веровао да је то истина, али ју је у међувремену престао волети, тако
да му је то, било истина или не, постало савршено свеједно, а преостало је
опет само још наше пријатељство. Кад сам једном, кад смо се поново
видели, покушао да разговарам с њим о томе што ми је замерао, он се
само доброћудно и нежно осмехнуо, као да се извињава, па је променио
разговор. Што не значи да се нешто касније, у Паризу, није каткад поново
састајао с Рашелом. Ретко бива да створења која су играла какву велику
улогу у нашем животу одлете из њега одједном и заувек. Она се враћају и
слете с времена на време (тако да неки помисле да то љубав наново
почиње) пре но што нас заувек напусте. Раскид с Рашелом врло је брзо
постао Роберу мање болан захваљујући умирујућем задовољству које му је
пружало то што је Рашела непрестано тражила новца од њега. Љубомора,
која продужава љубав, не може да обухвати много више шта него остали
облици уобразиље. Ако човек, полазећи на пут, понесе са собом три-четири
слике, које се, уосталом, уз пут и изгубе (љиљане и овчије руно са Понте-
Векија, персијску цркву у магли итд.), ковчег је већ сасвим пун. Кад човек
остави љубавницу, желео би, док је мало не заборави, да она не припадне
тројици-четворици мушкараца који би је могли издржавати, а које он већ
замишља, то јест због којих је љубоморан. А сви они које не замишља исто
су што и ништа. Дакако, то што напуштена љубавница често тражи новца
не пружа вам потпуну слику о њеном животу, као што је ни температурне
листе не би пружале о њеној болести. Али ове би ипак биле знак да је
болесна, а тако нам и то тражење новца пружа претпоставку, доста
неодређену додуше, да она коју смо напустили или која је нас напустила
мора бити да није баш нашла неког богатог заштитника. Стога сваку такву
молбу дочекујемо с радошћу коју ствара привремено затишје у патњи
љубоморнога, па сместа шаљемо новац јер нећемо да јој ишта недостаје
осим љубавника (то јест, осим неки од оне тројице коју замишљамо), док се
ми мало не опоравимо и не могнемо без слабости сазнати име нашег
наследника. Понекад би Рашела наишла доста касно увече да замоли свог
бившег љубавника за допуштење да преспава код њега до јутра. За Робера
је то био велик мелем јер је увиђао колико су њих двоје ипак живели
присно заједно већ самим тим што је видео да чак и ако сам заузима већу
половину кревета, то њој нимало не смета у спавању. Схватао је да је њој
удобније ту него негде другде, ту крај његовог тела, тела њеног старог
пријатеља, да јој је крај њега — ма било то и у хотелу — као да се нашла у
некој одавно познатој соби, на коју је човек навикао, где боље спава.
Осећао је да су за њу његова рамена, ноге, он сав, чак и ако се сувише
много миче због несанице или послова који га чекају, нешто тако
навикнуто да не може да јој смета и да јој опажање свега тога само још
увећава осећај починка.
Да се још вратим унатраг, писмо које ми је Сен-Лу написао из Марока
тим ме је више узбудило што сам између редова читао и оно што се он није
усудио да каже изричитије. „Можеш је сасвим лепо позвати на вечеру у
сепаре“, писао ми је он. „То је красна млада жена, дивне нарави, савршено
ћете се разумети и унапред сам сигуран да ћеш провести врло пријатно
вече.“ Пошто је требало да се моји родитељи врате крајем недеље, у суботу
или недељу, па бих после био приморан да свако вече вечерам код куће,
сместа сам писао гђи де Стермарији и предложио јој који она буде хтела
дан, до петка. Одговорено ми је да ћу добити писмо, око осам часова, исте
те вечери. А то вече стигло би брзо да ми је у току поподнева које ме је од
њега раздвајало притекла у помоћ каква посета. Кад се сати обавију
разговором, не можемо више да их меримо, чак ни да их видимо, они
ишчезавају, и одједном, сасвим далеко од оне тачке где вам је било
измакло, време се опет појави, хитро а прикривено. Али ако смо сами,
наше нестрпљење, привлачећи нам пред очи још далеки и дуго очекивани
тренутак, заједно са честим и једноличним куцањем сата, дели, или боље
рећи умножава сате свима оним минутима које уз неког пријатеља не
бисмо бројали. И тако ми се то поподне, које ћу довршити сам, чинило
веома пусто и јако тужно у поређењу — услед непрестаног враћања моје
жудње — са страсним уживањем којим ћу се, тек кроз неколико дана, авај,
наслађивати са гђом де Стермаријом.
Чуо сам на махове шум лифта како се пење, али за њим би се зачуо
други један, не онај коме сам се надао — заустављање на мом спрату —
него други један, сасвим друкчији, којим се лифт оглашавао настављајући
свој успон ка вишим спратовима, звук који је, зато што је тако често
значио бежање од мога спрата кад сам баш чекао какву посету, остао за
мене и касније, чак и кад више нисам желео ничију, звук сам по себи болан,
у коме као да одјекује пресуда на напуштеност. Сиви је дан, уморан,
помирен са свиме, забављен за неколико сати још својим вековним
послом, испредао своје седефасте нити, а ја сам туговао при помисли да ћу
остати насамо, лицем у лице с њим који ме не познаје, као што бих остао с
каквом шваљом која се смести пред прозор, где јој је видније за рад, па не
обраћа више пажњу на некога ко је ту у соби. Одједном, иако нисам ни чуо
да је неко звонио, Франсоаза отвори врата и уведе Албертину, која уђе с
осмехом, ћутке, пуначка, носећи у своме једром телу, припремљене да бих
наставио да их проживљавам, дане који су ми се, ето, сами вратили, дане
проведене у Балбеку, куда никад више нисам ишао. Кад год се поново
видимо с неком особом с којом су се наши односи — ма колико безначајни
били — променили, то је, дакако, као некакво суочавање два различита
доба. За то није потребно да нас некадашња љубавница посети као
пријатеља, довољно је да нас у Паризу посети неко с киме смо се упознали
у свакодневници извесног начина живота и да је тај живот престао, ма и
само пре недељу дана. На свакој насмејаној, упитној или збуњеној црти
Албертининог лица могао сам да рашчитам питања: „А гђа де Вилпаризи? А
учитељ играња? А посластичар?“ Кад је села, њена леђа као да су рекла:
„Богами, овде нема оне наше литице над морем, али допуштате да ипак
седнем крај вас као што бих села у Балбеку?“ Изгледала је као чаробница
која ми пружа огледало Времена. По томе је била исто што и сви они с
којима се ретко виђамо, али који су некада живели присније с нама. Но с
Албертином није било само то. Истина, и у Балбеку, при нашим
свакодневним сусретима, увек сам бивао изненађен угледавши је, толико
је она била променљива. Али сада ју је тешко било препознати. Ослобођена
оне ружичасте измаглице у коју су некада биле огрезле, њене црте су сада
изрониле као статуа. Имала је друкчије лице, боље рећи: сада је најзад
имала некакво лице; тело јој је било порасло. Није више остало готово
ничега од оне чауре која ју је обавијала и на чијој су се површини, у
Балбеку, њени будући облици тек једва оцртавали.
Тога пута Албертина се вратила у Париз раније него обично. Иначе је
стизала тек с пролећа, тако да, већ неколико недеља узбуђен пљусковима
по раном цвећу, у задовољству које сам осећао нисам раздвајао
Албертинин повратак од повратка пролећа. Довољно је било да ми кажу да
је у Паризу и да је навраћала код мене па да је у мислима угледам опет као
ружу на морској обали. Ни сам нисам начисто да ли ме је тад обузимала
чежња за Балбеком или за њом, јер можда је и жудња за њом била само
једна лена, потајна и непотпуна чежња да потпуније обухватим Балбек, као
да је материјално поседовати нешто, настанити се у неком граду, исто што
и духовно то поседовати. А уосталом, чак и тако, материјално, кад је није
више само моја машта љуљала спрам морског видокруга, него кад је била
непомична крај мене, често ми се чинила сасвим јадном ружом, пред
којом бих радије склопио очи да не видим овај или онај недостатак
крунице и да могнем поверовати да дишем ваздух на жалу.
Могу то да кажем овде, премда тада још нисам знао оно што ће се
догодити тек касније: свакако, паметније је жртвовати живот женама него
поштанским маркама, старим табакерама, паметније чак него и сликама
или статуама. Само, пример тих других збирки требало би да нас упозорава
да мењамо, да немамо само једну, него много жена. Оне љупке смеше што
их нека девојка чини с каквим жалом, са исплетеном косом неке црквене
статуе, с каквом гравиром, са свим оним због чега у једној од њих волимо,
кад год уђе код нас, неку красну слику, те мешавине нису јако постојане.
Живите потпуно с неком женом, и нећете више видети ништа од онога због
чега сте је заволели; додуше, кад се та два састојка раставе, љубомора
може опет да их споји. Ако ми је, после дугог заједничког живота,
предстојало да у Албертини видим само још обичну жену, некакав њен
љубавни заплет с неким кога је волела у Балбеку можда би био довољан да
с њом опет сједини и стопи морско жало и ваљање таласа по њему. Само,
такве накнадне смеше не очаравају више наше очи, него их сада осећа
наше срце, а оне су за њ погубне. Не може се сматрати пожељним да се
чудо понови у тако опасном облику. Али отишао сам више година унапред.
Овде треба само да зажалим што нисам остао довољно мудар да имам
просто своју збирку жена као што неко има збирку старих догледа, никада
довољно богату иза стакала витрине, где увек неко празно место чека неки
нови и још ређи доглед.
Супротно уобичајеном реду својих летњих путовања, те је године она
дошла право из Балбека, па је штавише и тамо остала много краће него
обично. Већ одавно је нисам био видео. А како нисам знао, чак ни по
имену, особе с којима се она виђала у Паризу, нисам знао ништа о њој за
све оно време док ми није долазила. То је често бивало доста дуго. А онда
би, једног лепог дана, Албертина одједном искрснула, а њена ружичаста
појава и ћутљиве посете доста су ме слабо обавештавале о томе шта је
могла радити у међувремену, и то је остајало утонуло у онај мрак у њеном
животу у који моје очи нису много настојале да проникну.
Овога пута, ипак, извесни знаци као да су указивали на то да се нешто
ново збило у томе животу. Али по њима је можда ваљало просто закључити
да се девојка врло брзо мења у Албертинином узрасту. На пример, њена
интелигенција више се испољавала, па кад сам јој споменуо како је оно
једног дана с толико жара хтела да наметне своју идеју, по којој би
Софокле написао: „ Драги мој Расине“, она се прва од срца насмејала.
„Андре је имала право, била сам глупа“, рекла је, „требало је да Софокле
напише: ,Господине’.“ Одговорио сам јој да ни Андреино „господине“ и
„драги господине“ није нимало мање смешно него њено „драги мој Расине“
или Жизелино „драги пријатељу“, него да су у ствари глупи професори кад
хоће да Софокле пише писмо Расину. Али ту ме Албертина већ није више
пратила. Није видела шта је у томе глупо; њена интелигенција је
процветавала, али није још била развијена. Но било је у ње и привлачнијих
новина; осећао сам, у истој лепој девојци што је села крај мене на постељу
нешто другачије и, у оним линијама које у погледу и у цртама лица
изражавају уобичајена хтења, неки преокрет, као да се упола преобратила,
као да су у њој уништени они отпори о које сам се сломио у Балбеку, оне
сада већ далеке вечери кад смо нас двоје чинили пар симетричан овоме
данашњем, али обрнут, пошто је онда она лежала, а ја стајао крај њеног
кревета. Желећи а не усуђујући се да се уверим да ли би се сада дала
пољубити, кад год је устајала да пође, молио сам је да остане још. То није
било лако постићи, јер иако није имала ништа да ради (иначе би излетела
напоље), то је сад била тачна особа и уосталом не много љубазна са мном,
као да више није уживала много у моме друштву. Ипак је сваки пут, пошто
би погледала на сат, на моју молбу поново села, тако да је провела са мном
више сати, али ипак нисам ништа затражио од ње; оно што сам јој говорио
надовезивало се на оно што сам јој већ рекао у протеклим сатима и. није
се ничим примицало ономе на шта сам мислио, што сам желео, него је
остајало бесконачно паралелно томе. Ништа толико колико жеља не
спречава оно што говоримо да има икакве сличности с оним што нам је у
мислима. Време нас пожурује, а ипак као да хоћемо да добијемо у времену
тиме што говоримо о стварима сасвим туђим ономе чиме смо обузети.
Човек разговара, док би она реченица коју би волео да изговори већ била
пропраћена и покретом, ако чак не би (да би себи причинио уживање
непосредно стварнога и задовољио радозналост у погледу реакција које ће
изазвати), без иједне речи, и не питајући за икакво допуштење, учинио тај
покрет. Истина, ја уопште нисам волео Албертину: родивши се из оне
магле напољу, она је мог ла да задовољи само замишљену жељу коју је
такво ново време пробудило у мени, а која је била негде између жеља које
могу задовољити куварска вештина и вештина монументалног вајарства,
јер у тој жељи сањарио сам о томе да са својим телом помешам неко
друкчије и топло ткиво и да на некој тачки вежем за своје испружено тело
неко друкчије управљено тело, као што се Евино тело тек стопалима држи
за Адамову слабину, чијем је телу она готово управна, на оним романским
рељефима на катедрали у Балбеку, који на тако племенит и спокојан начин,
готово као какав антички фриз, приказују стварање жене; бога тамо свуда
прате, као два прислужника, два мала анђела у којима човек препознаје —
као каква лепршава крилата летња створења које је зима изненада затекла
ту и поштедела — Аморе из Херкуланума, још живе усред XIII века, у
малаксалом последњем лету, уморне, али не без оне љупкости која се од
њих још може очекивати, на целој фасади портала.
А да ме је ко упитао на чему се — за време тога бесконачног чаврљања,
у коме Албертини нисам говорио оно једино на шта сам мислио —заснива
моја оптимистична претпоставка у погледу могућне Албертинине
попустљивости према задовољству које би ме, испунивши ми жељу,
ослободило те сањарије, али које бих исто тако радо потражио и у било
које друге лепе жене, ја бих можда одговорио да та претпоставка потиче
(док су ми заборављене црте Албертининог гласа поново оцртавале обрисе
њене личности) од појаве извесних речи које нису спадале у њен речник,
бар не у ономе значењу какво им је сада давала. Кад ми је рекла да је
Елстир глуп, а ја се побунио:
— Не разумете ме — одговорила ми је смешећи се — хоћу да кажем да
је био глуп у тој прилици, а знам савршено добро да је он неко сасвим
изузетан.
Исто тако, говорећи о игралишту за голф у Фонтенблоу, изјавила је:
— То је савршена селекција.
Поводом једнога мог двобоја, рекла је за моје сведоке: „То су збиља
одабрани сведоци“, а гледајући моје лице, признала је да би волела кад бих
„пуштао бркове“. Чак је у један мах рекла, и мени су се тада моји изгледи
учинили веома велики, рекла је један израз за који бих се заклео да јој је
био непознат претходне године, да је, наиме, откако је последњи пут
видела Жизелу, прошао известан „период времена“. То не значи да
Албертина није поседовала, још кад сам био у Балбеку, веома пристојан
број таквих израза који одмах откривају да је неко потекао из имућне
породице, а које из године у годину мати предаје ћерци исто као што јој,
како она расте, поклања у значајним приликама по нешто од свог накита.
Осећало се да је Албертина престала бити мало дете кад је једног дана,
захваљујући се једној госпођи на неком поклону, одговорила: „Заиста сам
дирнута.“ Гђа Бонтан се није могла савладати да не погледа свог мужа, који
је одговорио:
— Побогу, па скоро јој је четрнаест година.
Да је Албертина већ зрела девојка пало је још више у очи кад је,
говорећи о једној девојци непоћудног понашања, рекла: „Не може се ни
разабрати је ли лепа, начвакала је с прста ружа на лице.“ Најзад, мада је
још била девојка, већ се држала као жена из њене средине и њеног ранга,
па је говорила, ако је неко правио гримасе: „Не могу да га гледам, јер дође
ми да и ја почнем да правим такве гримасе“, или, ако смо се забављали
тиме да имитирамо друге: „Кад је ви имитирате, најсмешније је што онда и
личите на њу.“ Све је то потицало из друштвене ризнице. Али управо ми се
чинило да Албертини није могла њена средина пружити оно
„дистингвиран“ у смислу како је мој отац говорио, за понеког колегу кога
још није познавао, а чију су му интелигенцију хвалили: „Изгледа да је он
сасвим дистингвиран.“ „Селекција“, чак и за голф, учинило ми се исто тако
неспојиво с породицом Симоне као што би било неспојиво и с придевом
„природна“ у неком тексту који би за више векова претходио Дарвиновим
радовима. „Период времена“ чинио ми се да још више обећава. Најпосле
су ми се показали очигледни преокрети, који су ми били непознати, али су
ми допуштали и највеће наде, кад ми је Албертина рекла, са задовољством
особе чије се мишљење уважава:
—То је, по моме мишљењу, најбоље што се могло догодити... Ја ценим да
је то најбоље решење, отмено решење.
То је било тако ново, тако је видљиво било један нанос по коме су се
могла слутити тако ћудљива кривудања кроз предела који су њој некада
били непознати да сам још код речи „по моме мишљењу“ привукао
Албертину, а код „ја ценим“ посадио је на мој кревет.
Дешава се, додуше, да необразована жена, кад се уда за веома
образована човека, прими као мираз такве изразе. И мало после
преображаја који долази после прве брачне ноћи, кад иду у посете и
показују се уздржане са некадашњим пријатељицама, с изненађењем се
опажа да су постале жене по томе како, проглашујући да је неко
интелигентан, изговарају ту реч; а то је управо знак промене, па ми се
чинило да је разлика, као између неба и земље, између тих нових израза и
речника оне Албертине коју сам познавао — онога речника у коме су
најсмелији изрази били ако је за неку чудновату особу рекла: „То је неки
чудак“, или, ако јој је неко предложио да се коцкају: „Немам ја новца за
бацање“, или пак, ако јој је нека пријатељица нешто замерила, што је она
сматрала неоправданим: „Е, баш си славна!“ — што су све биле фразе које
јој је у тим случајевима наметала нека врста грађанске традиције, скоро
исто тако древне као што је управо и само Magnificat, фразе које девојка,
кад се мало наљути, а сигурна је да је у праву, употреби, како се то каже,
„сасвим природно“, то јест зато што их је научила од мајке, као што је од
ње научила и да се моли богу и да се поздравља. Свима тим изразима
научила ју је гђа Бонтан, каогод и мржњи на Јевреје и поштовању према
црнини, у којој је жена увек пристојна, иако је томе није ни учила
изричито, него онако као што се по цвркутању родитеља штиглица
уобличава цвркут тек излеглих штиглица, тако да и они постају прави
штиглици. Упркос свему, „селекција“ ми се учинила туђинским наносом, а ,
ја ценим“ охрабрујуће. Албертина није више била она иста, значи неће
моћи поступити као пре, неће реаговати на исти начин.
Не само што нисам више осећао љубави према њој него се чак нисам
више имао ни бојати, као што сам то могао у Балбеку, да ћу у њој уништити
пријатељство према мени, које није више ни постојало. Није било нимало
сумње да сам јој већ одавно постао веома равнодушан. Увиђао сам да за њу
ја не спадам више у ону „малу дружину“ у коју сам некада давно толико
настојао да будем примљен и био толико срећан кад сам у томе успео. А
онда, како она није више ни изгледала онако отворена и добра као у
Балбеку, нисам осећао ни много гриже савести; ипак, чини ми се да ме је
одлучило једно, последње филолошко откриће. Кад сам, додајући још
један беочуг ономе спољном ланцу разговора под којим сам крио своју
дубоку жељу, док ми је Албертина седела на ивици кревета, почео говорити
о једној девојци из њихове дружине, која је била ситнија од осталих, али
сам ипак налазио да је прилично лепа: „Да, одговорила ми је Албертина,
личи на неку малу мусме.“1 Сасвим је очигледно било да је Албертини, кад
сам се упознао с њом, реч „мусме“ била непозната. Да је све текло
природним током, она вероватно никада не би ни научила ту реч, а по
мени, у томе не би било ничега лошег, јер нема грозније речи. Кад је човек
чује, просто осети како му трну зуби као кад стави сувише крупно парче
леда у уста. Али у Албертине, онако лепе каква је била, чак ни та реч није
ми могла бити немила. А заузврат, учинило ми се да та реч открива да је
Албертина упућена у штошта, ако не по нечем што је од другог кога могла
научити, а оно бар неким унутрашњим развојем. По несрећи, било је већ
време да се с њом опростим ако сам хтео да се она врати кући на време за
вечеру, а и ја да устанем на време за своју. Франсоаза ми је спремала
вечеру, а она није волела да вечера чека, и сигурно је већ по некоме члану
свога законика налазила да се Албертина, у одсуству мојих родитеља,
сувише дуго задржала у посети и да ће сад зато све бити у закашњењу. Али
пред тим „мусме“ сви су ти разлози отпали и ја похитах да кажем:
— Замислите да је нисам нимало шкакљив. Могли бисте ме голицати
сатима а да то и не осетим.
— Заиста?
— Верујте.
Она је без сумње разумела да је то неспретан израз моје жеље, јер као
кад вам неко понуди неку препоруку за коју се нисте усудили да га
замолите, али су ваше речи довољно показале да би вам била корисна:
— Хоћете ли да пробам? рече она са женском скрушеношћу.
— Ако хоћете, само, онда би било згодније да се сасвим испружите на
кревету.
— Овако?
— Не, налегните се сасвим на ^мене.
— Али нисам ли вам сувише тешка?
Док је завршавала ту реченицу, врата се отворише и уђе Франсоаза
носећи лампу. Албертина је таман стигла да опет седне на столицу. Можда
је Франсоаза баш изабрала тај тренутак да би нас постидела, можда је
ослушкивала на вратима или вирила кроз кључаоницу. Али није ни било
потребно да то претпоставим, јер њој је могло бити излишно да се очима
увери у нешто што је њен нагон морао довољно нањушити, пошто је,
живећи дуго са мном и мојим родитељима, стекла, путем бојазни,
предострожности, пажње и лукавства, оно нагонско и готово пророчанско
познавање какво о мору има морепловац, о ловцу дивљач и о болести, ако
не лекар, а оно бар често сам болесник. Све што је она успевала да сазна
могло је исто тако с разлогом запањити као и напредно стање извесних
знања у античких људи, с обзиром да нису имали скоро никакве могућности
да дођу до података (а и њене нису биле много веће; бивало је то по
неколико наших речи, које су представљале једва двадесети део нашег
разговора за вечером, које је управитељ послуге уз пут чуо и нетачно
пренео у соби за столни прибор). Па и њене заблуде потицале су, као и оне
у старом веку, као бајке у које је и Платон веровао, више од погрешног
схватања света и од предубеђења него од недовољних материјалних
могућности. Тако је још и у наше дане највећа открића о животу инсеката
могао да начини један научник који није располагао никаквим
лабораторијем, никаквим апаратом. Али док скучене могућности које су
произлазиле из њеног положаја служавке нису Франсоазу спречавале да
стекне знање неопходно умећу које му је било циљ — а које се састојало у
томе да нас посрами саопштавајући нам резултате својих сазнања —
принуда је учинила још и више; то што је била спутана не само да није
паралисало њен замах него му је и снажно доприносило. Франсоаза,
наравно, није занемаривала ни помоћна средства, на пример дикцију,
држање. Пошто је (мада никада није ништа веровала од онога што бисмо
јој ми рекли и што бисмо желели да верује) без и трунке сумње прихватала
све што би јој неко из њеног сталежа испричао ма и најбесмисленије, ако је
то у исти мах могло вређати наша уверења, она је исто толико по начину
како је слушала наше тврдње показивала своју неверицу колико је тоном
којим је препричавала (јер индиректни говор допуштао јој је да нам
некажњено упути најцрње увреде) причу неке куварице која је тобоже
запретила својим господарима и назвавши их пред целим светом
„ђубретом“ постигла од њих хиљаду погодности, показивала да је то за њу
Свето писмо. Франсоаза би чак и додала: „Да сам јој ја газдарица, мене би
то увредило.“ Свеједно што смо ми, упркос томе што смо осећали мало
симпатије према госпођи са четвртог спрата, слегали раменима на ту
причу која је пружала тако рђав пример, њен тон, док је то причала, умео
је бити прек, одсечан као најбеспоговорнија и најувредљивија тврдња.
Али, нарочито, каогод што писци често достигну велику моћ
усредсређења, које би им било излишно у режиму политичке слободе или
књижевне анархије, кад су спутани тиранијом монарха или поетике,
строгошћу правила метрике или државне религије, тако је и Франсоаза,
пошто није могла да нам одговара изричито, говорила као Тирезија, а да је
писала, писала би као Тацит. Све што није могла непосредно да каже она је
умела да обухвати таквом некаквом реченицом за коју је нисмо могли
кривити а да не будемо сами оптужени за неправду, чак и мањим од
реченице, ћутањем, начином како би поставила неки предмет.
Тако, ако ми се десило да из непажње оставим на свом столу, усред
других писама, неко које она није требало да види, на пример зато што се у
њему говорило злонамерно о њој, по чему се могла претпоставити иста
злонамерност према њој и у примаоца писма колико и у пошиљаоца, увече,
кад бих се вратио кући забринут и похитао у своју собу, пао би ми у очи
најпре, као што није могао да не падне у очи и Франсоази, тај
компромитујући документ, који је она поставила сасвим одозго, скоро
издвојено, на остала писма, лепо сређена у савршену гомилу, тако
очигледно да је то било као неки језик, било је речито, па бих још с врата
претрнуо као да сам чуо узвик. Она се одликовала у таквом удешавању
позорја да оно, чак и у њеној одсутности, тако добро упути гледаоца да је
овај знао да она зна све кад би потом и она лично ступила на сцену. Са
вештином, у исти мах и генијалном и стрпљивом, једног Ирвинга или
Фредерика Леметра умела је постићи да и мртве ствари говоре. У томе
тренутку, држећи изнад Албертине и мене упаљену лампу, која није
остављала у сенци ниједно још видљиво улегнуће које је девојчино тело
оставило на перини, Франсоаза је изгледала као „Правда која осветљава
Злочин“. Албертинино лице није нимало губило тим осветљењем. Оно јој је
на образима откривало исти онај сунчани сјај који ме је очарао у Балбеку.
То Албертинино лице, које је понекад, напољу, у целини имало некакво
бледило, показивало је, напротив, уколико га је више лампа осветљавала,
тако блиставо, тако подједнако осветљене површине, тако чврсте и тако
глатке да су се могле поредити са једрином извесних цветова. Међутим,
изненађен Франсоазиним неочекиваним уласком, ја сам узвикнуо:
— Зар већ лампа? Боже, што је та светлост оштра!
Циљ ми је без сумње био да овом другом реченицом прикријем своју
збуњеност, а првом да оправдам што сам у закашњењу.
— ’Оћете л’ да угасим?
„Хоћете ли?“ шапну ми на уво Албертина, очаравши ме живахном
присношћу с којом је, позивајући се на мене, у исти мах и као на господара
и као на саучесника, убацила ту психолошку примедбу у упитни тон једног
граматичког питања.
Кад је Франсоаза изишла из собе, а Албертина опет села на кревет,
рекох јој:
— Знате ли чега се бојим? Бојим се, ако овако наставимо, да се нећу
моћи уздржати да вас не пољубим.
— А што би то била велика несрећа!
Нисам се одмах повиновао том позиву. Неко други би чак можда нашао
да је он и излишан, јер Албертина је имала тако путен и тако благ изговор
да се чинило да већ и самим тим што вам говори као да вас љуби. Једна
њена реч била је као љубавна милошта, а њен разговор обасипао вас је
пољупцима. Па ипак, тај њен позив био ми је врло непријатан. Сећао сам се
Албертине, најпре спрам жала, тако рећи насликане на морској позадини,
док за мене још није имала стварније постојање од оних позоришних
призора у којима се не зна је ли то пред нама глумица која треба да се
појави, или статисткиња која је тренутно замењује, или просто светлосно
привиђење. А после се истинска жена издвојила из светлосног снопа,
пришла ми је, али само зато да бих могао приметити да она у стварноме
свету нема нимало оне лаке љубавне податљивости коју је човек
претпостављао по чаробној слици. Научио сам да се она не може дотаћи,
пољубити, да се с њом може само разговарати, да она за мене није жена
каогод што ни грожђе од ћилибара, украс некадашњих столова, није
грожђе за јело. А ево где се сад, у једноме трећем призору, појавила преда
мном стварна, као у ономе другом сазнању које сам о њој стекао, али
податљива као у првоме; податљива, и то утолико примамљивије што сам
дуго веровао да није таква. Тај вишак мојих сазнања о животу (о животу
мање уједначеном, мање једноставном него што сам испрва веровао)
привремено ме је доводио до агностицизма. Шта се може тврдити, кад се
оно што смо испрва веровали да је могућно показало потом као погрешно,
а сада се, из трећег пута, испоставља као тачно? (А ја још, тужан, нисам ни
био исцрпао сва открића о Албертини.) У сваком случају, чак и да није било
те романескне привлачности у тој поуци о још већем богатству свих тих
слојева што нам их живот редом открива (привлачности обрнуте од оне у
којој је Сен-Лу уживао, за време наших вечера у Ривбелу, што је, међу
маскама које је живот наслагао једну преко друге на неко спокојно лице,
откривао оне црте које је некад прекривао пољупцима), чак и да није било
тога, већ и само сазнање да је пољубити Албертинине образе ствар могућна
било је за мене једно можда још и веће уживање него пољубити их. Имати
неку жену уз коју може да се приљуби само наше тело, јер је она само
парче људске пути, колико је то нешто друго, а колико је друго шта имати
девојку коју смо опажали на жалу с њеним пријатељицама, у извесне дане,
и не знајући зашто баш у те дане а не у неке друге, због чега смо стрепели
да је нећемо више угледати. Живот вам је предусретљиво открио надугачко
сав роман те мале девојке, додао вам, да бисте је могли видети, сад овај,
сад онај оптички инструмент, а додао и телесној жудњи једну пратњу, која
њу устостручава и разграњава, пратњу оних већма духовних и теже
утољивих чежњи, које не излазе из своје чаме и пуштају пожуду да сама
стреми кад верује да тежи само томе да се домогне једног тела, али се и те
чежње за поседовањем целога једног предела успомена из кога су са
носталгијом осећале да су прогнане, усковитлају као олуја, уз пожуду,
увећају је, али не могу да је прате до задовољења, које је и немогућно у
томе жељеном облику као упијање у себе неке нематеријалне стварности,
па те чежње онда остану па пола пута, сачекају пожуду при њеном
повратку и опет јој се придруже као пратња; пољубити, уместо образа било
које жене, ма колико свежи били, али безимени, без тајни, без изузетне
привлачности, пољубити уместо њих те образе о којима сам тако дуго
сањао, било би исто што и упознати укус, сласт неке често посматране боје.
Угледали смо неку жену, просту слику у декору живота, као што је била
Албертина кад се оцртавала спрам мора, а онда ту слику можемо да
издвојимо, да је ставимо крај себе и да јој мало-помало сагледамо дубину,
боје, као да смо је ставили под стакла стереоскопа. Због тога и јесу
занимљиве једино оне жене које су помало неприступачне, које не можемо
одмах имати, за које чак не знамо одмах хоћемо ли их икада моћи имати.
Јер упознати их, приближити им се, освојити их, то значи учинити да
људски лик варира по облику, величини, рељефу, то је поука из
релативизма у процењивању једног тела, живота једне жене, коју је лепо
поново угледати кад је опет постала танка као силуета у декору живота.
Жене које упознамо одмах код подводачице нису занимљиве, зато што
остају непроменљиве.
С друге стране, за Албертину је био везан, окружујући је, цео низ
приморских утисака, који су ми били особито драги. Чинило ми се да ћу на
оба девојчина образа пољубити цело жало Балбека.
— Ако ми заиста допуштате да вас пољубим, више бих волео одложити
то за касније и добро одабрати тренутак. Само, не би требало онда да
заборавите да сте ми допустили. Треба да ми дате „бон за један пољубац“.
— Треба ли и да га потпишем?
— Али, ако бих вас пољубио одмах, да ли бих ипак добио још један
пољубац и касније?
— Засмејавате ме с вашим боновима, даваћу вам наново по неки с
времена на време.
— Кажите још нешто само, знате ли, у Балбеку, док се још нисам
познавао с вама, имали сте често неки суров, лукав поглед, не можете ли
ми рећи на шта сте мислили у тим тренуцима?
— О, не сећам се тога уопште.
— Ево, да вам помогнем, једног дана је Жизела скочила скупљених ногу,
преко столице на којој је седео један стари господин. Покушајте да се
сетите шта сте мислили у том тренутку.
— Са Жизелом смо се понајмање дружиле, она јесте била из наше
дружине, ако баш хоћете, али не сасвим. Мора бити да сам помислила да је
збиља неваспитана и проста.
— А, то је све?
 Волео бих да сам је могао, пре но што ћу је пољубити, испунити наново
оном тајанственошћу коју је имала за мене на плажи, пре но што сам је
упознао, наћи у њој пределе у којима је пре тога живела; на њихово место,
кад их већ нисам познавао, могао сам бар да убацим све успомене из нашег
живота у Балбеку, шум таласа што запљускују под мојим прозорима, дечју
вику. Али пуштајући да ми поглед клизи по лепој руменој кугли њених
образа, чије су благо заобљене површине замирале у подножју првих
увојака њене лепе црне косе, која се протезала у немирним планинским
ланцима, уздизала се стрмим обронцима и угибала таласастим удолинама,
морао сам да помислим у себи: „Најзад, кад то нисам успео у Балбеку, сад
ћу упознати укус те непознате руже, Албертининих образа. И пошто нису
тако многобројни кругови кроз које за нас, у току нашег живота, могу да
прођу ствари и бића, можда ћу моћи сматрати да је мој живот у неку руку
испуњен кад тај цветни лик што сам га одабрао између свих, извукавши га
из његовог далеког оквира, будем довео у тај нови план у коме ћу га најзад
упознати уснама.“ Мислио сам то у себи зато што сам веровао да постоји
спознаја уснама; у себи сам мислио како ћу упознати укус те путене руже,
јер нисам ни помишљао на то да човеку, створењу очигледно мање
рудиментарном него што је морски Јеж или чак и ајкула, ипак још
недостаје известан број битних органа и да он, нарочито, нема никаквог
органа који би био намењен љубљењу. Тај одсутни орган замењује он
уснама и тиме можда постиже резултат који задовољава мало више него да
је сведен на то да љубљену милује каквим рожастим кљовама. Али усне,
створене за то да непцима принесу укус онога што их привлачи, морају, не
схватајући своју заблуду нити признајући своје разочарање, да се задовоље
тиме да лутају по површини и да налећу на непробојни бедем жуђеног
образа. Уосталом, у томе тренутку, при самом додиру са пути, усне, чак и
под претпоставком да постану вичније и обдареније, без сумње исто тако
не би могле осетити укус као што их природа сада спречава да хватају, јер,
у томе пустом пределу где не могу да нађу себи хране,. оне су саме, вид их
је, па онда и њух, одавно напустио. Најпре, што су ми се уста почела више
приближавати образима које су им моји погледи предложили да пољубе,
ови су, померајући се, угледали некакве нове образе, јер је врат, виђен
изближе и као под увеличавајућим стаклом, открио, својим крупним
ткивом, некакву снагу која је изменила карактер лица.
Сем најновијих примера коришћења фотографије — кад положи у
подножје неке катедрале све оне куће што су нам се тако често, изблиза,
чиниле исто тако високе као и звоници, кад редом, као да изводи егзерцир с
каквим пуком војске, постројава па растура, па опет скупља у збијену масу
једне исте споменике, примиче један другоме два стуба на Пјацети који су
малочас били тако размакнути, удаљава блиску Салуту, а у бледој и
обезбојеној позадини успева да обухвати огроман видокруг испод једног
лука моста, у отвору једног прозора, између листова дрвета у првом плану
и снажнијег тона, даје, као оквир једној истој цркви, аркаде свих других
редом — сем таквих примена фотографије, не видим ништа друго што би
могло толико колико пољубац да из једне ствари за коју смо веровали да
има један одређени вид изроди стотину других које исто тако јесу та ствар,
пошто се свака од њих односи на једну не мање веродостојну перспективу.
Једном речју, каогод што ми се Албертина у Балбеку често чинила
другачија, тако исто и сада — као да сам, увећавајући огромно брзину
промена перспективе и измена боје које нам иначе пружа нека особа у
разним нашим сусретима с њом, хтео све да их обухватим у неколико
тренутака, да бих експериментално поновио тај феномен којим се
умножава индивидуалност једног бића и извукао, као из какве кутије, све
могућности које оно садржи — у кратком путу мојих усана ка њеном
образу, видео сам десет Албертина; та једна једина девојка била је као
каква богиња с више глава, те кад бих покушао да се приближим оној коју
сам последњи пут видео, она је уступала место некој другој. Али докле год
је нисам дотакао, видео сам бар ту главу и неки лак мирис допирао је од ње
до мене. Али, авај! — јер за пољубац су наше ноздрве и очи исто тако лоше
постављене колико су и усне лоше саздане — очи ми одједном престаше
видети, а и нос, притиснут, није више осећао никакав мирис, па премда
нисам заузврат исто тако ни осетио жуђени укус оног руменила, познао
сам, по тим немилим знацима, да у томе часу најзад љубим Албертинин
образ.
Да ли зато што смо играли сцену обрнуту од оне у Балбеку (која би се
могла представити обртањем једног чврстог тела око другог), што сам ја
лежао, а она, стојећи, могла да избегне какав груб препад и да по својој
вољи управља уживањем, да ли ми је зато тако лако допустила сада оно
што ми је некада тако строго одбила? (Додуше, страсни израз који је сада
добило њено лице при приближавању мојих усана разликовао се од онога
некадашњег израза само бескрајно малом помереношћу линија, али у коју
може стати цело растојање што постоји између кретње човека који хоће да
дотуче неког рањеника и кретње некога ко му притиче у помоћ, између
каквог узвишеног и неког грозног портрета.) И не знајући да ли треба да
одам поштовање и будем захвалан за ту промену у понашању некоме
непознатом доброчинитељу који је, тих последњих месеци, у Паризу или у
Балбеку, радио за моје добро, мислио сам да је то како смо били
постављени главни узрок те промене. Албертина ми је, међутим, навела
један други; управо овај: „О, па то је било зато што вас тада, у Балбеку, још
нисам познавала, могла сам помислити да имате неке ружне намере.“ Пред
тим разлогом остао сам збуњен. Албертина ми га је без сумње искрено
рекла. Жена има толико муке да препозна у покретима својих удова, у
осећајима свог тела, док је насамо с неким другом, онај непознати грех у
који је стрепела да би је неки туђин могао пожелети да повуче!
У сваком случају, какве год да су се промене од неко доба збиле у
њеном животу, које би можда могле објаснити што је тако лако поклонила
мојој тренутној и сасвим телесној пожуди оно што је у Балбеку с
ужасавањем ускратила мојој љубави, још чуднија једна промена извршила
се у Албертини, то исто вече, чим је њено миловање изазвало у мени
задовољење, које је морала приметити и за које сам се чак био побојао да
она пред њим не устукне с истим онаквим гађењем и увређеним стидом
као оно Жилберта у сличноме тренутку, иза бокора ловора на Јелисејским
пољима.
Десило се сасвим обрнуто. Још у часу кад сам је повукао да легне на
кревет и почео је миловати, Албертина је начинила израз лица који ми је у
ње био непознат, израз послушне добре воље, скоро детиње
простодушности. Отклањајући из ње све оно чиме је иначе била
заокупљена, све оно како је себе обично приказивала, тај тренутак што
претходи љубавној наслади, сличан по томе ономе који наступа после
смрти, вратио је њеним подмлађеним цртама нешто налик на чедност
ранога детињства. А додуше, свако биће, кад се одједном лати да примени
своје умеће, постане скромно, предано и љупко; нарочито ако зна да нам
тим својим умећем причињава какво велико уживање, оно је и само због
тога срећно, хоће да нам га пружи веома потпуно. Али у томе новом изразу
Албертининог лица било је и нечега више, а не само несебичности и
савесности, било је некакве професионалне великодушности, некакве
конвенционалне и изненадне преданости; и она се то вратила још даље
него у сопствено детињство, вратила се у младост свога соја. Много
друкчија од мене, који нисам желео ништа више до телесно смирење, које
сам најзад и постигао, Албертина као да је налазила да би с њене стране
било некако простачки кад би сматрала да та телесна наслада иде без неког
моралног осећања и да завршава нешто. Док јој се малочас тако журило,
она је сада, зато што је без сумње налазила да пољупци подразумевају
љубав а да је љубав претежнија од сваке друге дужности, рекла, кад сам је
подсетио на вечеру:
— Па то ништа не мари, молим вас, имам времена колико год хоћу.
 Изгледало је да јој је непријатно да одмах устане после онога што је
учинила, да јој је то непријатно из пристојности, као што и Франсоаза, ако
је сматрала да треба, мада није жедна, да се учтивом радошћу прихвати
чашу вина којом ју је понудио Жипјен, нипошто не би отишла чим испије
последњи гутљај, па ма какве је неодложне дужности звале кући.
Албертина је — и то је можда био, и без мог знања, поред једнога другог
који ће се касније видети, један од разлога што сам је пожелео — била
једно од отеловљења мале француске сељанке чији је образац од камена у
Светом Андрији у Пољима. Заједничко са Франсоазом, која ће јој ипак
ускоро постати смртни непријатељ, препознавао сам у ње углађеност
према госту и туђину, пристојност, поштовање постеље.
Франсоаза, која је после теткине смрти сматрала да може говорити
само сажаљивим тоном, налазила је да би било непристојно, у оним
месецима што су претходили венчању њене кћери, кад ова не би држала
испод руке свог вереника док се шетала с њим.
Непомична крај мене, Албертина ми је говорила:
— Имате лепу косу, имате лепе очи, златни сте.
Кад сам, скренувши јој пажњу да је касно, додао: „Не верујете?“
одговорила ми је, што је можда било истина, али тек од пре два минута и
само још за неколико сати:
— Ја вам увек верујем.
Говорила ми је о мени, о мојој породици, о мојој друштвеној средини.
Рекла ми је: „О, знам да се ваши родитељи познају с врло отменим светом.
Ви сте пријатељ са Робером Форестјеом и са Сузаном Делаж.“ У први мах,
та имена ми нису ништа говорила. Али одједном сам се сетио да сам се
доиста играо на Јелисејским пољима с Робером Форестјеом, кога од тога
доба никада више нисам видео. Што се тиче Сузане Делаж, то је била
сестричина гђе Бланде, и једном је требало да одем на час играња код
њених родитеља, па чак и да одиграм код њих неку малу улогу у једној
салонској комедији. Али бојазан да ме не спопадне луди смех спречила ме
је, као и крварења из носа, тако да је никада нисам ни видео. Једино сам
некада давно разумео да је она Жилбертина учитељица с пером на шеширу
раније била код Сузаниних родитеља, али можда је то била и само нека
сестра те учитељице или нека њена пријатељица. Морао сам да оповргнем
што је Албертина рекла и да јој кажем да Робер Форестје и Сузана Делаж
заузимају мало места у мом животу. „Могућно је, али ваше мајке се
познају, па то омогућава да се има нека представа о вашем месту у
друштву. Ја често срећем Сузану Делаж на Месинској авенији, она има
шика.“ Наше мајке познавале су се само у уобразиљи гђе Бонтан, која је
знала да сам се ја некада играо с Робером Форестјеом, коме сам, кажу, и
рецитовао стихове, па је по томе закључила да смо ми у некаквим
породичним везама. Кад год се поменуло мамино име, она никад није
пропуштала да каже, како су ми говорили: „Ах, да, то је друштво
Делажових, Форестјеових итд.“, дајући тиме мојим родитељима један поен
који они нису заслуживали.
Уосталом, Албертинини појмови о друштву били су крајње глупи. Она је
веровала да су Симонеови са два п нижи не само од Симонеових с једним п
него и од било кога другог. Ако неко носи исто име које и ви, премда није с
вама у сродству, то је крупан разлог да га презирете. Додуше, има и
изузетака. Може се десити да два Симонеа (ако их једно другоме представе
на неком од оних скупова где човек осећа потребу да говори о било чему и
где се уосталом осећа пун оптимистичког расположења, на пример на
каквом погребу, док поворка иде ка гробљу), видећи да носе исто име,
настоје да нађу, са узајамном благонаклоношћу, али без успеха, да ли
немају какве родбинске везе. Али то је само изузетак. Многи људи нису баш
много часни, али ми то не знамо и за то и не хајемо. Но ако нам, због
истоветног имена, предаду писма њима упућена, или обратно, почињемо,
често оправдано, подозревати да то нису ваљани људи. Бојимо се да нас
други не побркају с њима, упозоравамо их на то тиме што с гађењем
пућимо уста кад нам их помену. Кад у новинама прочитамо своје име, које
они носе, чини нам се да су га они узурпирали. Равнодушни смо према
гресима других чланова друштвеног тела. Али много теже теретимо њима
своје имењаке. Мржња коју гајимо према другим Симонеима утолико је
већа што није индивидуална, него се преноси наслеђем. После два
поколења сећамо се само како су нам дедови увредљиво пућили уста при
помену оних других Симонеових; не знамо разлог томе; не бисмо били
изненађени кад бисмо сазнали да је то почело неким убиством. Све до
онога честог дана кад се то заврши браком између једне Симонеове и
једног Симонеа који нису рођаци.
Не само да ми је Албертина говорила о Роберу Форестјеу и о Сузани
Делаж него ми је сама од себе — као по дужној поверљивости коју ствара
телесно зближење, бар испочетка, у једној првој фази, пре но што се из
њега изроди једна нарочита дволичност и прикривање пред истим
створењем — причала о својој породици и о једном Андреином ујаку
нешто о чему у Балбеку није хтела да ми каже ни речи, али сада је мислила
да не треба да изгледа као да има некаквих тајни преда мном. Да јој је сада
и најбоља пријатељица испричала нешто против мене, она би сматрала
својом дужношћу да ми то каже. Наваљивао сам да оде кући и она је
напослетку пошла, али било јој је тако непријатно што сам испао тако
прост да се готово смејала да би ми се извинила, као што се смеје
домаћица кад јој одете у обичном оделу, и прими вас тако, али јој то није
свеједно.
— Смејете се? — рекох јој.
— Не смејем се, смешим вам се — одговори ми она нежно. — Кад ћемо
се опет видети? — додаде она, као да не може ни замислити да то што смо
радили, пошто је то обично круна великог пријатељства, није бар почетак
таквог пријатељства, пријатељства које је већ од раније постојало и које
смо дужни били открити, исповедити, које је једино могло објаснити оно
чему смо се били предали.
— Пошто ми то допуштате, потражићу вас чим будем могао.
Нисам се усуђивао да јој кажем да хоћу све да подредим могућности да
се видим са гђом де Стермаријом.
— То ће на жалост бити изненада, јер никада не знам унапред — рекох
јој. — Да ли вас могу потражити увече, кад будем слободан?
— То ће бити сасвим могућно ускоро, јер ћу имати одвојен улаз од
улаза моје тетке. Али засада је то неизводљиво. У сваком случају, доћи ћу
насумце сутра или прекосутра поподне. А ви ћете ме примити ако будете
могли.
Стигавши до врата, изненађена што им нисам пришао пре ње, она ми
пружи образ, налазећи да сада нимало није потребна груба телесна жудња
да бисмо се пољубили. Како је тај кратки однос који смо малочас имали
био од оних до којих понекад доведу потпуна присност и избор срца,
Албертина је веровала да треба да импровизује и да сместа дода оним
пољупцима које смо измењали на постељи оно осећање чији би они били
знак за неког витеза и његову госпу, онакве како их је могао замишљати
готски певач.
Кад је отишла моја млада Пикардијка, какву је могао извајати на свом
порталу средњовековни вајар Светог Андрије у Пољима, Франсоаза ми
донесе једно писмо које ме испуни радошћу, јер било је од гђе де
Стермарије, која је прихватала позив на вечеру за среду. Било је од гђе де
Стермарије, то јест, за мене, још и више него од стварне гђе де Стермарије,
од оне на коју сам мислио целога дана пре Албертининог доласка. То је
она страшна обмана љубави коју почнемо играти са женом не из спољнога
света, него с једном лутком у нашем мозгу, једином, уосталом, која нам је
увек на располагању, једином коју ћемо имати, коју је произвољно сећање,
скоро исто тако произвољно као и уобразиља, могло створити исто толико
различитом од стварне жене колико је за мене стварни Балбек био
различит од сањаног Балбека; вештачка творевина на коју ћемо, патње
наше ради, мало-помало присилити стварну жену да личи.
Албертина ме је толико задржала да се комедија управо завршила кад
сам стигао код гђе де Вилпаризи; и немајући нимало жеље да се сусретнем
са реком посетилаца што је отицала претресајући велику новост, развод
између војводе и војвоткиње де Германт, за који се говорило да је свршена
ствар, сео сам, у очекивању да се могнем поздравити с домаћицом, на
један слободан диван у другом салону, кад из првога, где је без сумње
седела сасвим у првом реду, видех како се појављује, величанствена,
широка и висока у дугачкој жутој сатенској хаљини по којој су били, у
рељефу, огромни црни цветови мака, она, војвоткиња. Њена појава није ми
више причињавала никакво узбуђење. Једнога дана, положивши ми руке на
чело (као што јој је био обичај кад се бојала да ми не учини нажао) и
рекавши ми: „Немој више да излазиш да би срео гђу де Германт, цела кућа
ти се смеје. Уосталом, видиш како је бака болесна, збиља имаш шта
озбиљније да радиш а не да пресрећеш жену која ти се смеје“, једним
потезом, као кад вас хипнотизер врати из далеке земље у којој сте
замишљали да сте били и отвори вам очи, или као кад вас лекар,
подсетивши вас на дужност и на стварност, излечи од неке уображене
болести којој сте се са задовољством предавали, мати ме је пробудила из
једног сувише дугог сна. Следећи дан био сам посветио томе да кажем
последње збогом тој бољци које сам се одрекао; сатима сам непрестано
плачући певао Збогом од Шуберта:

... Збогом! Чудни гласи

Зову те далеко, сестро херувима.

И тако се то свршило. Престао сам пре подне да излазим, и то тако лако

да сам из тога извео предсказање, које ће се касније испоставити као
погрешно, као што ће се видети, да ћу се у животу лако навићи да више не
виђам неку жену. А кад ми је потом Франсоаза испричала како Жипјен,
желећи да прошири дућан, тражи нов локал у тој четврти, у жељи да му га
нађем (а и сав срећан, док сам шврљао улицом, коју сам већ из кревета чуо
како жагори на светлости, као каква плажа, кад бих угледао у млекарама,
испод подигнутих гвоздених капака, младе млекарке с белим рукавима),
могао сам опет да отпочнем с тим изласцима. Веома слободно; јер био сам
свестан да то не чиним више да бих видео гђу де Германт: тако и жена која
предузима бескрајне мере предострожности докле год има љубавника, од
оног дана кад раскине с њим оставља да се његова писма повлаче којекуда,
уз опасност да открије мужу тајну једнога греха, чега се више не плаши
чим га је престала чинити.
Жалостило ме је што сам сазнавао да скоро по свим кућама станује
несрећан свет. Овде је жена непрестано плакала зато што је муж вара.
Онде је било обрнуто. Негде се опет вредна мати, коју је тукао син
пијаница, трудила да од суседа сакрије своју патњу. Цела једна половина
човечанства плаче. А кад сам је упознао, видео сам да је толико кадра да
наједи човека да сам се питао нису ли у праву баш тај неверни муж или
жена (који су баш зато и неверни што им је ускраћена домаћа срећа, а
показују се дивни и верни свакоме другом до својој жени или мужу).
Ускоро нисам више имао ни тај разлог да наставим своје преподневне
шетње, да бих био од користи Жипјену. Јер сазнали смо да ће столар у
дворишту, чија је радионица била одвојена од Жипјеновог дућана само
танком преградом, добити отказ од управитеља куће зато што сувише лупа.
Жипјен се није могао ни надати нечему бољем, радионица је имала подрум
где је стајало дрво, а тај је био повезан с нашим подрумом. Жипјен ће у
њему држати угаљ, а срушиће преграду и имати тако један једини,
простран дућан. Али како је Жипјен налазио да је кирија коју је одредио г.
де Германт сувише висока, пуштао је да заинтересовани разгледају локал,
како би се војвода, обесхрабрен кад не нађе новог кирајџију, помирио с тим
да спусти цену, а Франсоаза је чак, приметивши да домар и после оног
времена кад долазе посетиоци оставља пред вратима радионице таблу „За
издавање“, нањушила да то он поставља замку да би привукао вереницу
онога лакеја Германтових (то би они искористили као љубавно гнездо), те
да их онда ухвати на делу.
Како год било, премда више нисам имао да тражим локал за Жипјена,
наставио сам да излазим пре ручка. Често сам при тим изласцима сретао г.
де Норпоа. Дешавало се да он, разговарајући с неким колегом, гледа
према мени погледима који би се, пошто би ме потпуно осмотрили,
вратили ка његовом саговорнику а да ми се није ни осмехнуо ни поздравио
ме, сасвим као и да ме није ни видео. Јер код тих важних дипломата, томе
што вас гледају на известан начин није сврха да вам ставе на знање да су
вас видели, него да вас нису видели и да имају да разговарају са својим
колегом о неком озбиљном питању. Једна крупна жена коју сам често
сретао близу наше куће била је мање уздржана према мени. Јер иако је
нисам познавао, окретала се за мном, сачекивала ме — узалудно — пред
излозима трговина, смешила ми се као да ће ме пољубити, уз покрет као да
ми се предаје. А начинила би опет леден израз лица кад би срела некога
кога је познавала. Ја сам већ одавно у тим преподневним изласцима, већ
према томе шта сам имао да урадим, ма било то и само да купим какве
безначајне новине, изабирао најкраћи пут, без жаљења ако је он био изван
уобичајеног пута којим је војвоткиња ишла у шетњу, а ако се он, напротив,
поклапао с њим, без гриже савести и без прикривања, зато што ми се више
није чинио забрањеним путем на коме силом отимам од једне
немилосрдне жене милост да је видим и против њене воље. Али нисам ни
помишљао да би моје оздрављење, враћајући ми у односу на гђу де
Германт природно држање, могло извршити паралелно дејство на њу и
омогућити с њене стране љубазност, пријатељство, који ми више нису били
важни. Дотада би сви удружени напори целога света да ме приближе њој
били немоћни пред злим чинима које несрећна љубав сама баца. Виле
моћније од људи прописале су да у таквим случајевима ништа више неће
помоћи докле год у свом срцу не изрекнемо искрено речи: „Не волим је
више.“ Ја сам некада био киван на Сен-Луа што ме није одвео својој тетки.
Али ни он, као ни било ко други, није био кадар да раскине те чини. Докле
год сам волео гђу де Германт, знаци љубазности које сам примао од других,
комплименти, само су ме жалостили, не само зато што нису потицали од
ње него и зато што она за њих није ни знала. Али и да је знала за њих, не би
ми то било ни од какве користи. Док, чак и у ситним појединостима нечије
наклоности, одсутност, нека вечера на коју смо одбили да одемо, нека
нехотична, несвесна суровост, користе више него сва козметичка средства
и најлепша одећа. Било би у томе чак и људи од успеха, кад би се вештина
успеха у томе смислу подучавала.
У часу док је пролазила кроз салон у коме сам седео, а мисао јој била
пуна сећања на пријатеље које је нисам познавао и с којим ће се она кроз
који час срести на неком другом соареу, гђа де Германт ме опази на мом
дивану (као истински равнодушног човека који настоји само да буде
љубазан, док сам се, онда када сам је волео, тако безуспешно трудио да се
начиним равнодушан); она скрете према мени, приђе ми, и пронашавши
опет онај свој осмех какав је имала оно вече у Опери, а који сад није више
одагнало мучно осећање да је воли неко кога она не воли:
— Не, не узнемиравајте се, допуштате ли да за часак седнем поред вас?
— рече ми она љупко прикупљајући огромну сукњу, која би иначе заузела
цео диван.
Виша од мене, а још крупнија због запремине хаљине, скоро ме је
дотицала дивном голом руком око које су једва приметне безбројне
маљице биле као стална златаста измаглица и исплетеном плавом косом
која ме је запахњивала својим мирисом. Пошто није имала много места,
није се могла лако окренути према мени, и принуђена да гледа више преда
се него на моју страну, имала је сањалачки и благ израз као на каквом
портрету.
— Имате ли вести од Робера? — упита ме она.
У томе тренутку наиђе гђа де Вилпаризи.
— Е, баш лепо, господине, зар се сад долази? А и иначе се не дате
видети.
Па приметивши да разговарам с њеном сестричином и
претпостављајући да смо ми у већем пријатељству него што је мислила:
— Али нећу да сметам вашем разговору с Оријаном — додаде она (јер
подводачке услуге су саставни део дужности домаћице). — Не бисте ли
дошли на вечеру с њом, у среду?
То је био дан кад је требало да вечерам са гђом де Стермаријом, па сам
одбио.
— А у суботу?
Пошто је требало да се моја мати врати у суботу или у недељу, не би
било лепо да не останем код куће да вечерам с њом; одбио сам, дакле,
опет.
— Е, па вас баш није лако видети у својој кући.
— Зашто никад не дођете да ме посетите? — рече ми гђа де Германт кад
се гђа де Вилпаризи удаљила да честита глумцима и да примадони преда
букет ружа, коме је цену подизала само рука која га је поклањала, јер
коштао је само двадесет франака. (То је уосталом била највиша цена, за
оне које су само једном дошле да певају. Оне које су учествовале на свим
соареима добијале су руже које је маркиза насликала.) — Глупо је виђати
се увек само код других. Пошто нећете да вечерате са мном код моје тетке,
зашто не бисте дошли на вечеру код мене?
Неки гости, пошто су се задржали колико год су могли, под било каквим
изговором, али су најзад излазили, видећи војвоткињу како седи и
разговара с једним младићем на тако тесном дивану да се ту могло седети
само удвоје, помислише да су рђаво обавештени, да није војвоткиња, него
да је војвода тражио развод, због мене. Па пожурише да ту вест рашире. Ја
сам боље него ико знао колико је она лажна. Али изненадио сам се што у
том тешком периоду кад се судружници растављају а нису се још развели,
војвоткиња, уместо да се осами, позива управо некога кога тако мало
познаје. Посумњао сам чак да само војвода није хтео да ме она прима и да
сада, пошто је он оставља, она више не види сметње да се окружи људима
који јој се свиђају.
Два минута раније био бих запањен да ми је ко рекао да ће ме гђа де
Германт позвати у посету, а још више, на вечеру. Свеједно што сам знао да
салон Германтових не може имати оних својстава која сам ја изводио из
тога имена, ипак, због саме чињенице што у њ нисам могао ући, што ме је
приморавало да му придам исто онакво постојање као салонима чији смо
опис само прочитали у неком роману или му видели слику у сну, замишљао
сам га сасвим друкчијим, чак и кад сам био сигуран да је он налик на све
остале; између мене и њега постојала је она граница на којој се завршава
стварни свет. Вечерати код Германтових било је нешто као поћи на давно
жељено путовање, преместити једну жељу из главе пред своје очи и
успоставити познанство с једним сном. Да сам бар могао помислити да се
ради о онаквој вечери на коју домаћини позову некога кога им баш није
стало да покажу другима, па му кажу: „Дођите, неће бити савршено никога
осим вас“, претварајући се као да томе парији приписују бојазан коју сами
осећају да се не помеша с њиховим пријатељима и настојећи чак да
претворе у завидну повластицу намењену само присним пријатељима тај
карантин за изопштенога, који тако и без своје воље постаје и дивљак и
повлашћен. Али осетио сам, напротив, да гђа де Германт жели да окусим
од онога што је код ње најпријатније, кад ми је рекла, стављајући уосталом
преда ме нешто као љубичасту лепоту доласка Фабрисовој тетки и,
захваљујући неком чуду, могућност да будем представљен грофу Моски:
— Не бисте ли били слободни у петак, за сасвим мало друштво? То би
било лепо до вас. Биће принцеза од Парме, која је красна; уосталом, не бих
вас ни позивала кад то не би била прилика да се сретнете с пријатним
светом.
Породица, која се напушта у прелазним друштвеним слојевима, у
којима се збива стално успињање, игра значајну улогу, напротив, у
непомичним срединама као што су ситно грађанство и висока
аристократија, која не може тежити да се успне још више, пошто изнад ње,
са њене посебне тачке гледишта, нема ничега. Пријатељство које су према
мени показивали „тетка Вилпаризи“ и Робер можда је од мене начинило, за
Германтове и њихове пријатеље, који су стално живели затворени у себе и
у једном истом кругу, предмет радознале пажње, о чему нисам ни слутио.
Њено познавање тих својих рођака било је за њу нешто породично,
свакодневно, просто, веома другачије него што ми то замишљамо, па ако
се и ми нађемо обухваћени тим познавањем, наши поступци, далеко од
тога да отуд буду избачени, као трун из ока или кап воде из душника, могу
остати урезани у њему, бити препричавани, коментарисани још и годинама
пошто смо их и ми сами заборавили, у неком дворцу где се изненадимо кад
их затекнемо као какво наше писмо у некој драгоценој рукописној збирци.
Обичан отмен свет може бранити приступ у своју кућу, на коју свет
сувише наваљује. Али тако није било код Германтових. Неки туђин скоро
никада није имао прилике да наиђе на њихова врата. Кад се већ једном
десило да су војвоткињи указали на једнога, она није ни помислила да
обрати пажњу на његову мондену вредност, пошто је то било нешто што је
она даривала другима, а не примала. Мислила је само на његове стварне
квалитете: гђа де Вилпаризи и Сен-Лу рекли су јој да их имам. А она им без
сумње не би поверовала да није приметила да им никада не успева да ме
позову кад они то хоће, па да мени, дакле, није стало до отменог друштва,
што се војвоткињи чинило као знак да неки туђин спада у „пријатан свет“.
Ваљало је видети како је она, говорећи о женама које није баш много
волела, одједном мењала лице чим би се, поводом неке од њих, поменула
на пример њена снаја. „О, она је красна“, рекла би с изразом проницљивим
и сигурним у себе. А једини разлог који је могла навести било је то што је
та дама одбила да је представе маркизи де Шосгро и принцези де Силистри.
Није додавала да је та дама исто тако одбила да је представе и њој,
војвоткињи де Германт. То се међутим било догодило, и од тога дана
војвоткиња се домишљала шта ли се то дешава с том дамом с којом је тако
тешко упознати се. Умирала је од жеље да буде примљена код ње. Свет из
високог друштва толико је навикао да сви теже да им се приближе да кад
их неко избегава, тај им се учини као какав феникс и привуче им сву
пажњу.
Да ли је у души гђе де Германт прави разлог да ме позове било то
(откако је више нисам волео) што нисам ја тражио друштво њених рођака,
него су они тражили моје? Не знам. У сваком случају, кад се одлучила да
ме позове, хтела је да ме почасти најбољим друштвом које је могла имати,
а да уклони оне међу њеним пријатељима због којих бих могао да јој после
више не долазим, оне за које је знала да су досадни. Нисам знао чему да
припишем ту промену војвоткињиног кретања кад сам видео да је скренула
са своје звездане путање, дошла да седне крај мене и да ме позове на
вечеру, што је било последица непознатих ми узрока: у недостатку
нарочитог чула које би нас о томе обавестило, ми замишљамо да они које
једва познајемо — као ја војвоткињу — мисле на нас само у оним ретким
тренуцима кад нас виде. А такав идеалан заборав, у коме замишљамо да за
њих ишчезавамо, сасвим је произвољан. Те тако, док у тишини осаме, као у
ведрој ноћи, замишљамо поједине краљице отменог света како прелећу
небом на бескрајном одстојању, не можемо да се не тргнемо, с
нелагодношћу или са задовољством, кад нам одозго падне, као какав
метеор на коме је урезано наше име, за које смо веровали да је непознато
на Венери или на Касиопеји, позив на вечеру или каква сплетка.
Можда је понекад, док је попут оних персијских владара што су, по
казивању Књиге о Јестири, наређивали да им се читају спискови имена
оних њихових поданика који су им посведочили своју ревност, гђа де
Германт листала у памети списак доброжелатеља, па о мени помислила:
„Овога ћемо позвати на вечеру“. Али друго шта јој је скренуло мисли

(Метеж многих брига краља окружава

И пажњу му увек другде удаљава)

све до оног часа кад ме је опазила самог, као Мардохеја пред дворском
капијом; и пошто јој је моја појава освежила сећање, пожелела је, као
Асвер, да ме обаспе даровима.
Морам међутим рећи да ме је чекало једно изненађење супротне врсте
после тог изненађења што ме је гђа де Германт позвала на вечеру. Како
сам налазио да је скромније од мене и знак веће захвалности да то
изненађење не кријем и да, напротив, још и преувеличано изразим колико
је оно за мене радосно, гђа де Германт, која се спремала да пође на још
један соаре, рекла ми је, готово као оправдање, а и из бојазни да је можда
не знам сасвим добро ко је она кад сам се показао тако изненађен што ме
је позвала: „Па ви знате да сам ја тетка Роберу де Сен-Луу, који вас много
воли, а уосталом, већ смо се и виђали овде.“ Одговорио сам јој да то знам
и додао сам да се познајем и са г. де Шарлисом, који је „био врло добар
према мени у Балбеку и у Паризу“. Гђа де Германт као да се изненадила и
као да је погледом потражила, да провери, на некој још ранијој страни
књиге памћења. „Како, ви се познајете с Паламедом?“ То име добијало је у
устима гђе де Германт нешто веома благо, због нехотичне једноставности с
којом је она говорила о једној тако сјајној личности, која је, међутим, за
њу била само њен девер и кузен, с којим је заједно одрасла. А у оно нејасно
сивило, какав је за мене био живот војвоткиње де Германт, то име Паламед
као да је уносило светлост дугих летњих дана, кад се она, као девојка,
играла с њиме, у Германту, у парку. Уз то, у томе већ одавно прохујалом
делу њиховог живота, Оријана де Германт и њен кузен Паламед били су
веома различити од онога какви су касније постали; нарочито г. де Шарлис,
који је тада био сав предан уметничким склоностима, које је касније тако
потпуно потиснуо у себи да сам био запањен кад сам сазнао да је он
исликао огромну лепезу са жутим и црним перуникама коју је у томе
тренутку војвоткиња држала раширену у руци. А могла ми је показати у
једну малу сонатину коју је он некада компоновао за њу. Мени је било
потпуно непознато да је барон имао такве таленте, о којима никада није
говорио. А рецимо узгред и то да г. де Шарлис није био одушевљен што га у
породици зову Паламед. За надимак Меме још би се и могло разумети да
му није био по вољи. Такве глупе скраћенице знак су да аристократија не
схвата сопствену поетичност (код Јевреја је, уосталом, исто, пошто су
једног нећака леди Руфуса Израелса, који се звао Мојсије, у друштву
обично звали Момо), а у исто време и да се труди да изгледа као да не
придаје значаја ономе што је аристократско. Но г. де Шарлис је у томе
погледу имао више песничке маште и показивао више гордости. Али
разлог што није волео надимак Меме није лежао у томе, пошто се
протезао и на лепо име Паламед. Истина је била у томе што је он,
сматрајући, знајући да је из принчевске породице, желео да му брат и
снаја, говорећи о њему, кажу: „Шарлис“, као што су краљица Марија-
Антоанета или војвода од Орлеана могли казати за своје синове, унуке,
нећаке и браћу: „Жоенвил, Немур, Шартр, Париз“.
— Што се тај Меме прави тајанствен — узвикну она. — Надугачко смо
му говорили о вама, рекао нам је да би му било врло драго да се с вама
упозна, баш као да вас уопште никада није ни видео. Признајте да је
смешан! — и, што баш није лепо од мене да кажем за девера кога
обожавам и чијим се изузетним вредностима дивим, покаткад помало и
луд?
Та реч, примењена на г. де Шарлиса, била ми је веома упечатљива, и
помислио сам у себи да то половично лудило можда објашњава извесне
ствари, на пример то што је изгледао тако очаран оном замисли да затражи
од Блока да истуче рођену мајку. Запазио сам да је, не само по томе шта је
говорио него и по начину како је то говорио, г. де Шарлис помало луд. Кад
први пут чујемо неког адвоката или глумца, изненади нас тон како говоре,
толико другачије него што се разговара. Али пошто видимо да сви то
сматрају природним, не кажемо никоме ништа, не помислимо ништа ни у
себи, задовољимо се тиме да ценимо ступањ њихове даровитости. Једва ако
тек помислимо, о неком глумцу у Француском позоришту: „Што ли је он,
уместо да пусти да му подигнута рука падне, спуштао руку у малим
трзајима, испрекиданим застојима, читавих десет минута?“ — или, о
каквом Лаборију: „Зашто је, чим је отворио уста, проговорио таквим
трагичним, неочекиваним гласом, да би рекао најпростију ствар на свету?“
Али пошто сви то унапред прихватају, то нам не смета. Исто тако, кад би
мало размислио, човек би у себи помислио да г. де Шарлис говори о себи
патетично, тоном који нипошто није тон обичног говора. Чинило се да би
му човек сваки час морао рећи: „Али зашто вичете тако? Зашто сте тако
обесни?“ Само, сви као да су прећутно прихватали да је то добро тако. И
сви су се хватали у коло да му певају славопојке, док је он надмено
беседио. Али неко го га није познавао у неким би тренуцима јамачно
помислио да то виче неки бесомучник.
— Али, — настави војвоткиња с трунком неучтивости, која је у ње била
накалемљена на једноставност — јесте ли сасвим сигурни да не бркате, да
говорите заиста о мом деверу Паламеду? Истина да он воли да буде
тајанствен, али ово ми се чини превише!...
Одговорио сам јој да сам сасвим сигуран и да мора бити да је г. де
Шарлис пречуо моје име.
— Е, па остављам вас — рече ми као са жаљењем гђа де Германт. Треба
да одем на тренутак код принцезе де Лињ. Ви не идете код ње? Не, ви не
волите друштво? Имате сасвим право, то је тако досадно. Кад не бих
морала! Али то ми је рођака, не би било лепо од мене. Себична сам, па ми
је жао, јер могла бих вас повести, а и довести вас кући. Па онда, довиђења,
и унапред се радујем за петак.
Што је г. де Шарлис поцрвенео због мене пред г. д’Аржанкуром, још и
да разумем. Али што је пред рођеном снајом, која је имала тако високо
мишљење о њему, порицао да ме познаје, што је међутим било тако
природно, пошто сам се познавао с његовом тетком и с његовим нећаком,
то нисам могао да схватим.
Завршићу ово тиме што ћу рећи да је у извесном погледу у гђе де
Германт било истинске узвишености, која се састојала у томе што је за њу
било потпуно избрисано оно што би други тек непотпуно заборавили. И да
ме никада није срела док сам је оно прогонио, пратио, ишао њеним трагом
у њеним преподневним шетњама, и да никада није на мој свакодневни
поздрав одговорила изведена из стрпљења, и да никада није отправила Сен-
Луа кад ју је преклињао да ме позове, она се ни тад не би према мени
могла опходити са племенитијом и природнијом љубазношћу. Не само да
се није задржавала на накнадним објашњењима, на недореченом
помињању, на двосмисленим осмесима, на прећутном подразумевању, не
само да је у њеној садашњој благонаклоности, без враћања на прошлост,
без прикривања ичега, било нечега исто тако поносито правог какав јој је
био и стас него и све што је у прошлости могла некоме замерити бивало је
тако потпуно смрвљено у прах, па и сам тај прах био је развејан тако
далеко од њеног сећања, или бар од њеног држања, да је човек, гледајући
јој лице кад год је имала тако да се најдивнијим упрошћавањем поступи
према нечем што би код толиких других био повод за неки остатак
хладноће, за пребацивања, имао утисак некаквог светог очишћења.
Али док ме је изненадила промена која се у њој збила према мени,
колико ли ме је још више изненадила много већа промена у мени према
њој! Није ли било једно доба кад су ми се живот и снага враћали само док
сам, кујући стално нове планове, тражио некога ко би постигао да ме она
прими, и после те прве среће, прибавио још многе друге моме све
жеднијем срцу? И само зато што ништа друго нисам могао да смислим, био
сам отпутовао у Донсјер да се видим са Сен-Луом. А сада, сада сам опет
био узбуђен због нечега што је произлазило из једног његовог писма, али
сад због гђе де Стермарије, а не због гђе де Германт.
Додајмо још, па да завршим с том вечери, да се тада збило и нешто што
је било оповргнуто неколико дана касније, нешто што није могло да ме
изненади, што ме је на неко време завадило с Блоком, а само по себи
представља једну од оних чудних противречности чије ће се објашњење
видети на крају првог дела следеће књиге.
Елем, код гђе де Вилпаризи, Блок ми је непрестано хвалио љубазно
држање г. де Шарлиса, који га је, кад год би га срео на улици, гледао у очи
као да га познаје, као да жели да се упозна с њим, као да врло добро зна ко
је он. Ја сам се испрва осмехнуо, пошто се Блок с оноликом жестином
изражавао у Балбеку о истоме том г. де Шарлису. И помислио сам само да
Блок познаје барона „мада га не познаје“, као и оно његов отац Бергота, и
да је то што је он схватио као љубазан поглед био просто расејан поглед.
Али, ипак, Блок је залазио у толике појединости и чинио се толико сигуран
да му је г. де Шарлис у два-три маха хтео прићи да сам ја, сетивши се да
сам барону говорио о свом другу кад ми је оно он, пошто смо изишли
управо од гђе де Вилпаризи, поставио више питања о њему, претпоставио
да Блок не лаже, да је г. де Шарлис сазнао његово име и да је он мој
пријатељ итд. Стога сам неколико дана касније, у позоришту, замолио г. де
Шарлиса да му представим Блока, и на његов пристанак пошао да га
потражим. Али чим га је г. де Шарлис спазио, на лицу му се оцртала
запањеност, коју је сместа савладао, па ју је заменио муњама гнева. Не
само да није пружио Блоку руку него му је, кад год му се овај обратио
неком речју, одговарао најдрскије, раздраженим и увредљивим тоном. Тако
да је Блок, који је дотада, како је сам говорио, од барона примао само
осмехе, поверовао да сам га ја, уместо да га препоручим, опањкао, у
кратком разговору у коме сам му, знајући колико г. де Шарлис држи до
протокола, говорио о свом другу пре него што ћу му га довести. Блок нас
је оставио, сатрвен као кад је неко хтео да појаше коња који сваки час
подивља или да плива насупрот таласима који га стално бацају натраг на
обалу, и шест месеци није говорио са мном.
Дани који су претходили мојој вечери са гђом де Стермаријом били су
ми не преслатки, него неподношљиви. Јер обично, уколико је краће време
које нас дели од онога чему смерамо утолико нам се то време чини дуже,
зато што на њега примењујемо све краће мере или већ просто зато што
помишљамо да га меримо. Папство, кажу, рачуна на векове, а можда чак и
не мисли на то да рачуна, зато што му је циљ у бесконачности. Мој је био
на одстојању од само три дана, ја сам рачунао у секундама, предавао сам
се маштањима, која су као почетак миловања, оног миловања због којег
човек помахнита што не може сама та жена да га доврши (баш то
миловање, искључујући сва остала). А све у свему, премда је истина да
потешкоћа да се домаши предмет неке жеље ову обично увећава
(потешкоћа, не немогућност, јер ова жељу уништава), ипак, при некој
чисто телесној жудњи, извесност да ће она бити задовољена у некоме
блиском и одређеном тренутку није мање узбудљива него неизвесност;
скоро исто колико и сумња пуна стрепње, и одсуство сумње чини
ишчекивање сигурног уживања неподношљивим, зато што одсуство сумње
претвара то ишчекивање у безброј испуњења и честим замишљањем онога
што ће се догодити дели време на исто тако ситне одсечке као што би га
делила и стрепња.
Сад ми је требало баш то да имам гђу де Стермарију: већ неколико дана
моје жудње су, непрестаним својим радом, припремале у мојој уобразиљи
ту насладу, и једино ту; друга нека (наслада с неком другом женом) не би
била спремна, пошто је наслада само остварење једне претходне жеље,
која није увек иста, која се мења у зависности од хиљаду комбинација
сањарија, случајних сећања, стања нашег темперамента, поретка по коме
нам стоје на располагању наше жудње, јер оне које су последње услишене
одмарају се док се помало не заборави разочарање задовољења; био сам
већ скренуо са главног друма општих жудња и упутио се једном
одређенијом стазом; да бих пожелео неки други састанак, сад би ваљало
вратити се сувише далеко натраг да бих поново изишао на главни друм и
пошао неком другом путањом. Имати гђу де Стермарију на острву у
Булоњској шуми, куда сам је позвао на вечеру, то је било оно уживање које
сам замишљао у свакоме тренутку. Оно би, наравно, било уништено кад бих
вечерао на том острву без гђе де Стермарије; али би, можда, било исто
тако и јако умањено кад бих, чак и са њом, вечерао негде другде.
Уосталом, положаји тела у којима човек замишља насладу замишљени
су пре саме жене, пре оне врсте жене која им одговара. Они њу одређују, а
исто тако и место; и због тога се, у нашим ћудљивим мислима,
наизменично враћа та и та жена, такав и такав предео, таква и таква соба, а
неке друге недеље све то не бисмо ни удостојили своје жеље. Рођене тако
из замишљених ситуација, неке жене не иду без простране постеље, на којој
крај њих налазимо спокојство, а за неке друге, за нека нарочитија тајна
миловања, хоће се лишће на ветру, воде у ноћи, јер оне су лаке и
неухватљиве као и то лишће и та вода.
Додуше, још и много пре него што сам примио Сен-Луово писмо и док
се још није радило о гђи де Стермарији, острво у Булоњској шуми чинило
ми се створено за љубавну насладу, зато што ми се дешавало да тамо одем
да се наслађујем тугом што немам никаквог таквог уживања коме бих се ту
предао. Онде, на обале језера које воде ка том острву и по којима
последњих недеља лета шетају Парижанке које још нису отпутовале, дође
човек да лута у нади да ће угледати у пролазу девојку у коју се заљубио на
последњем балу те године, дође ту не знајући већ више где да је тражи
нити чак да ли није већ отпутовала из Париза, а неће је моћи срести ни на
каквом соареу до идућег пролећа. Осећајући да стојимо уочи дана одласка
вољеног бића, или је тај дан већ прошао јуче, корачамо дуж устрептале
воде оним лепим стазама крај којих се већ расцветао први рујави лист као
последња ружа, мотримо погледом по видокругу, а тамо, услед обмане
чула обрнуте од оне у панорамама, где под округлим кровом павиљона
воштане фигуре у првом плану дају исликаном платну у позадини
привидну дубину и простор, наше очи, прескачући без прелаза са
вештачког парка на природне узвишице Медона и брда Валеријан, не знају
где би поставили границу, па мешају праву природу у дело вртларских
руку, а његове вештачке лепоте пројицирају још много даље од њега самог;
тако и оне ретке птице што их узгајају у слободном простору у зоолошком
врту одлете сваког дана, у својим крилатим шетњама, чак до оближњих
шума и заките их по којом егзотичном нотом своје песме. Између
последњих летњих забава и зимске пустоши корачамо пуни стрепње по
томе романтичном царству неизвесних сусрета и љубавне туге, и не би нас
нимало више изненадило кад би се оно налазило изван географског света
него кад бисмо у Версаљу, на високој тераси, тој опсерваторији око које се
гомилају облаци по плавом небу у стилу Ван дер Мелена, пошто смо се
тако уздигли изнад природе, сазнали да се тамо где она поново почиње, иза
великог канала, села која не можемо да разаберемо на видокругу
засењујућем као море, зову Флерис или Нимег.
А кад прођу и последње кочије, кад с болом осетимо да она више неће
доћи, одемо да вечерамо на острву; изнад уздрхталих топола које
бесконачно подсећају на ноћне тајне више него што на њих одговарају,
један румен облак уноси још последњу боју живота у смирено небо.
Неколико капи кише бешумно пада по тој води, древној, али која у својој
божанској младости остаје онакве боје какво је време и непрестано
заборавља слике облака и цвећа. А кад се мушкатле, узалуд појачавајући
зарење својих боја, престану борити против све мрклијег сумрака,
измаглица обујми острво и оно потоне у сан; шетате по влажној помрчини
дуж воде, на којој тек ако вас тихи наилазак којег лабуда изненади као на
постељи, у ноћи, за часак широм отворене очи и осмех детета за које нисте
мислили да је будно. И тада бисте утолико више желели да имате уза се
вољену жену што се осећате сами и што вам се може чинити да сте негде
далеко.
Али колико ли бих тек сада, кад су већ наступили ружно време и позна
јесен, био још срећнији да доведем гђу де Стермарију на то острво, на коме
чак и лети често има магле! Чак и да време, какво је било још од недеље,
није и само по себи претворило у сивкасте и приморске те пределе у
којима је живела моја уобразиља — каогод што су друга годишња доба
чинила те пределе мирисавим, светлим, италијанским — већ и сама нада да
ћу кроз неколико дана имати гђу де Стермарију била би довољна да сто
пута у сваком сату изатка завесу од магле у мојој једнолично чежњивој
уобразиљи. У сваком случају, магла која се још претходног дана спустила
на Париз не само да ме је непрестано подсећала на завичај те младе жене
коју сам позвао на вечеру него сам чак мислио, пошто је било вероватно
да та магла, још гушћа него у граду, мора увече покрити Булоњску шуму,
нарочито по обали језера, да ће она помало претворити за мене Лабудово
острво у некакво бретонско острво, чија је морска и магловита атмосфера
одувек окружавала, за мене, као каква одећа, бледу силуету гђе де
Стермарије. Дакако, док смо млади, у оним годинама у којима сам ја био
кад сам шетао према Мезеглизу, наша жудња, наше веровање приписују
одећи неке жене нешто особено, нешто суштаствено и незаменљиво.
Тежимо да се домогнемо стварности. Али пошто толико пута пустимо да
нам она измакне, најпосле запазимо да иза свих тих узалудних покушаја у
којима смо налазили само ништавило, преостаје нешто чврсто, а то је оно
за чим жудимо. Почињемо да издвајамо, да упознајемо оно што волимо,
настојимо да то себи прибавимо, макар и вештачком обманом. И тада, у
одсуству оног веровања које је ишчезло, одећа значи њено замењивање
посредством једне хотимичне илузије. Ја сам добро знао да на пола сата од
моје куће нећу наћи Бретању. Али шетајући загрљен са гђом де
Стермаријом по мраку на острву, по обали воде, учинио бих оно што раде
они који, пошто не могу да продру у неки самостан, пре него што легну с
неком женом обуку је као редовницу.
Могао сам се чак надати да ћу с том младом женом слушати
запљускивање таласа, јер се дан уочи те вечере помамила олуја. Почео сам
се бријати да бих отишао на острво да резервишем сепаре (мада је у то
доба године острво било пусто, а у ресторану није бивало гостију) и да
саставим наш јеловник за сутрадан, кад Франсоаза пријави Албертину.
Рекох јој да је одмах уведе, равнодушан што ће ме она видети тако ружног,
са изниклом црном брадом, она за коју, у Балбеку, никада нисам сматрао да
сам довољно леп и која ме је тада стала исто толико труда и муке колико
сада гђа де Стермарија. Било ми је стало до тога да сутрашња вечера
начини на њу што лепши утисак. Стога сам замолио Албертину да одмах
пође са мном до острва да ми помогне да саставим јеловник за вечеру. Ону
којој дајемо све замени тако брзо нека друга да се и сами чудимо што све
ново у себи дајемо, сваког сата, без наде у будућност. На тај мој предлог, на
Албертинином насмешеном и руменом лицу, под пљоснатом капом која јој
је била намакнута врло ниско, до очију, као да се показало оклевање. Мора
бити да је имала неких других планова; у сваком случају, лако ми их је
жртвовала, на моје велико задовољство, јер сам придавао велики значај
томе да имам уза се једну младу домаћицу која ће много боље него ја
умети да поручи вечеру.
Сигурно је да је она представљала за мене сасвим друго нешто у
Балбеку. Али наша присност са женом у коју смо заљубљени, чак ако тада
ту присност и не сматрамо довољно великом, ствара између ње и нас,
упркос свему оном што нам се тада чини недовољно па због тога патимо,
друштвене везе које надживе нашу љубав, па чак и сећање на ту љубав. И
тада, кад нам сећање покаже шта је све јединствено значила ономе бићу
које смо ми онда били ова која је за нас још само средство и пут ка некој
другој, то нам је исто толико чудновато и смешно као кад, довикнувши
кочијашу неку адресу на Булевару капуцински или у Скелеџијској улици,
мислећи само на особу с којом ћемо се тамо видети, помислимо да је то
некада био назив часних сестара чији се самостан тамо налазио или
скелеџија који су превозили преко Сене.
Дакако, Албертинино је тело на сунцу мојих жудњи у Балбеку било
толико сазрело, накупило у себи толико свежег и тако слатког сока да сам,
док смо пролазили Булоњском шумом, а ветар, као брижљив баштован,
отресао дрвета, стресао са њих плодове, мео суво лишће, мислио у себи
како бих, да је иоле претило да се Сен-Лу преварио или да сам погрешно
разумео његово писмо и да ме моја вечера са гђом де Стермаријом не
доведе ни до чега, могао заказати за то исто вече, врло касно, састанак с
Албертином, да бих за један сат посвећен само сладострашћу, држећи у
загрљају то тело коме сам некада одмеравао, процењивао све те дражи
којих је сада било препуно, заборавио узбуђења, а можда и тугу почетка
љубави према гђи де Стермарији. А исто тако, да сам могао претпоставити
да ми гђа де Стермарија неће допустити ништа то прво вече, замишљао бих
вече с њоме као доста разочаравајуће. Сувише сам добро знао, из искуства,
како се она два стадија што у нама наступају један за другим при таквом
почетку љубави према некој жени коју смо пожелели и не познајући је,
волећи у њој више онај особени живот који је окружава него њу саму,
готово још непознату, — како се та два стадија чудновато одражавају у
стварности, то јест не више у нама самима, већ у нашим састанцима с њом.
Док још никада нисмо ни разговарали с њом, двоумили смо се, привучени
поезијом коју је она за нас представљала. Хоће ли то бити она или нека
друга? А онда се сањарије устале око ње, стопе с њоме. Први састанак с
њом, убрзо потом, требало би да одражава ту љубав што се рађа. Али
ништа од тога. Као да је нужно да и материјални живот има исто тако један
свој први стадиј, иако је већ волимо, говоримо јој најбезначајније ствари:
„Замолио сам вас да дођете да вечерамо на овом острву зато што сам
мислио да ће вам се овај оквир свидети. Немам, уосталом, ништа нарочито
да вам кажем. Али бојим се да је овде сувише влажно и да вам је хладно.“
„Та не, није.“ „Ви то кажете из љубазности. Допуштам вам, госпођо, да се
још четврт сата борите против хладноће, јер нећу да вас мучим, али кроз
четврт сата одвешћу вас кући, макар на силу. Не бих желео да назебете.“ И
тако, нисмо јој ништа рекли, и одвеземо је кући, па се од ње ничега не
сећамо сем можда некаквог нарочитог начина како је гледала, али ипак
мислимо само на то да се опет видимо с њом. А тај други пут (мада у
сећању нисмо више налазили чак ни онај поглед, ту једину успомену, али
смо зато ипак — чак утолико више — мислили само на то да је опет
видимо) онај први стадиј је превазиђен. Ништа се у међувремену није
догодило. Па ипак, уместо да говоримо о удобности ресторана, ми сад
кажемо — а њу то нимало не изненађује — тој новој особи, за коју
налазимо да је ружна, али бисмо ипак желели да јој свакога тренутка
њеног живота говоре о нама: „Имаћемо много муке да савладамо све
нагомилане препреке између наша два срца. Мислите ли да ћемо успети?
Замишљате ли да бисмо могли победити наше непријатеље, надати се
срећној будућности?“ Али до тако противних разговора, прво безначајних,
а онда пуних наговештаја о љубави, неће доћи, у томе погледу могао сам
веровати Сен-Луовом писму. Гђа де Стермарија даће ми се већ прво вече,
неће дакле требати да позовем Албертину кући, као утеху, за крај вечери.
То ће бити излишно, Робер никада није претеривао, а његово писмо било је
јасно.
Албертина је мало говорила јер је осећала да сам замишљен. Пошли
смо неколико корака пешке, као кроз зеленкасту, готово подморску шпиљу,
испод куполе густе, старе шуме, по којој смо слушали како ветар жубори
као таласи и како прска киша. Газио сам по сувом лишћу, које се
утискивало у земљу као шкољке, а штапом сам одгуривао кестене
бодљикаве као морски јежеви.
Последње, згрчено лишће на грању пратило је ветар само колико су му
петељке биле дуге, али ове су се понекад откидале и лист је падао на земљу
и трчећи сустизао ветар. С радошћу сам помишљао како ће, ако овакво
време потраје, острво сутра бити још даље и у сваком случају потпуно
пусто. Вратили смо се у кола, и пошто се ветар стишао, Албертина ме је
замолила да продужимо до Сен—Клуа. Као мртво лишће доле, горе су
облаци јурили за ветром. А вечери селице, које су се у некој врсти купастог
исечка на небу виделе, једна преко друге, ружичасте, плаве и зелене, биле
су спремне да одлете ка лепшим поднебљима. Да би видела изближе једну
мраморну богињу, која је узлетала са свог подножја и, сасвим сама у
великој шуми која као да је њој била посвећена, својим махнитим
скоковима испуњавала је некаквом митолошком, упола животињском,
упола светом стравом, Албертина се попе на једну узвишицу, док сам је ја
чекао на путу. Па и она сама, виђена тако одоле, не више онако крупна и
заобљена као оно вече на мом кревету, где се ткиво њеног врата указало
под увеличањем мојих примакнутих очију, него као извајана и сућушна,
личила је на неку малу статуу коју су срећни тренуци у Балбеку прекрили
својом патином. Кад сам се опет нашао сам код куће и помислио како сам
поподне ишао да обавим један посао с Албертином, како ћу прекосутра
вечерати код гђе де Германт и како треба да одговорим на једно
Жилбертино писмо, помисливши на те три жене које сам некада волео,
учинило ми се да је наш живот у друштву као атеље каквог уметника, пун
напуштених скица на којима смо за тренутак поверовали да ћемо моћи
овековечити нашу потребу за једном великом љубављу, али нисам ни
мислио да се понекад може десити, ако таква скица није сувише стара, да је
се поново латимо и од ње начинимо једно сасвим друкчије дело, можда
још значајније од онога које смо испрва замишљали.
 Сутрадан било је хладно и ведро: осећала се зима (а јесен је одиста
била већ толико поодмакла да је било чудо што смо у Булоњској шуми, већ
опустошеној, могли јуче да затекнемо још неколико златнозелених
купола). Пробудивши се, угледао сам, као кроз прозор касарне у Донсјеру,
млечну, једноличну и белу измаглицу, која је весело висила о сунцу, чврста
и слатка као истопљен шећер. А онда се сунце сакрило и магла се поподне
још више згуснула. Сумрак се спустио рано, умио сам се и обукао, али било
је још сувише рано да пођем; одлучих да пошаљем кола гђи де Стермарији.
Нисам се усудио да се и сам одвезем до ње истим колима, да је не бих тиме
принудио да се вози заједно са мном, али сам кочијашу дао писамце за њу
у коме сам је питао да ли ми допушта да дођем по њу. Чекајући одговор,
испружио сам се на кревету, склопио за тренутак очи, па их опет отворио.
Изнад завеса био је још само узан перваз дневног светла које је све више
тамнело. Препознавао сам онај залудни час, оно дубоко предворје
уживања, чију сам мрачну и слатку празнину упознао у Балбеку кад сам,
сам у соби као и сада, док су остали били на вечери, без жаљења гледао
како дан умире изнад завеса, знајући да ће ускоро, као после кратке
поларне ноћи, он васкрснути још сјајнији у блиставом осветљењу у
Ривбелу. Скочио сам с кревета, везао црну кравату, загладио четком косу,
што су све били последњи покрети позног дотеривања, које сам у Балбеку
вршио мислећи не на себе, него на жене које ћу видети у Ривбелу, док сам
им се унапред смешкао у косом огледалу моје собе, и ти су покрети зато
остали предзнаци весеља помешаног са светлошћу и музиком. Као какви
мађијски знаци, ти покрети су такво весеље дочаравали, штавише већ га и
остваривали; захваљујући њима, имао сам исто тако поуздану представу о
његовој истинитости, исто тако потпуно уживање у његовој опојној и
раскалашној дражи као што сам такву представу и такво уживање имао и у
Комбреу, у јулске дане, кад бих зачуо како столар закива сандуке и слушао,
у свежини своје замрачене собе, жегу и сунце.
Стога и нисам баш толико са гђом де Стермаријом желео да се видим.
Сад кад сам био принуђен да с њом проведем вече, више бих волео, пошто
је то било последње вече пре повратка мојих родитеља, да ми је остало
слободно и да сам могао покушати да пронађем оне жене из Ривбела. Још
сам једном опрао руке и шетајући по стану, у очекивању уживања које ми
је предстојало, брисао сам их у мрачној трпезарији. Учинило ми се да су
врата отворена према предсобљу и да је оно осветљено, али то што ми се
учинило као светлост у вратима, која су у ствари била затворена, био је
само бели одблесак мог пешкира у огледалу које је било прислоњено уза
зид пре но што ће бити постављено на своје место пре маминог повратка.
Помислио сам на све сличне обмане које су ми се већ дешавале у нашем
стану, а које се нису тицале само вида, јер првих дана био сам поверовао да
наша сусетка има пса, због дугог кевтања које је скоро личило на људски
глас, а које се чуло кад год се у њеној кухињи отварала славина на једној
цеви. А улазна врата затварала су се полако сама од себе, од промаје на
степеништу, увек уз онакве искидане фразе, пуне страсне насладе и јецаја,
какве се мешају са хором ходочасника, при крају увертире Танхојзер. Кад
сам вратио пешкир на своје место, још једном сам, уосталом, зачуо тај
засењујући симфонијски одломак, јер је зазвонило звонце, па сам потрчао
да отворим врата, а то ми је кочијаш доносио одговор. Мислио сам да ће
рећи: „Она госпођа је доле“, или „Она госпођа вас чека.“ Али он је у руци
држао писмо. За часак сам оклевао да прочитам шта је то написала гђа де
Стермарија, што је, док је она још држала перо у руци могло бити и нешто
друго, али што је сада, одвојивши се од ње, било једна судбина која сама
иде својим путем и у којој она не може више ништа променити. Замолио
сам кочијаша да сиђе и да сачека тренутак, мада је он гунђао због магле.
Чим је он отишао, отворио сам коверат. На посетници: Виконтеса Аликс де
Стермарија, моја гошћа је написала: „Веома ми је жао, али спречена сам
да вечерам с вама на острву у Булоњској шуми. А толико сам се томе
радовала! Писаћу опширније из Стермарије. Са жаљењем и поздравима.“
Стајао сам непомичан, ошамућен од ударца. Крај ногу су ми пали коверат
и карта, као чаура кад се метак испали. Подигох их, стадох рашчлањавати
реченице. „Каже ми да не може да вечера са мном на острву у Булоњској
шуми. По томе би се могло закључити да би могла вечерати са мном негде
другде. Нећу бити тако наметљив да одем по њу, али најпосле, то би се
могло тако разумети.“ А како су ми се мисли још пре четири дана сместиле
с гђом де Стермаријом на острву у Булоњској шуми, није ми успевало да
их оданде вратим. Моје жудње ишле су и нехотице том падином којом су
клизиле већ толико сати, и упркос тој вести, сувише скорашњој да би их
могла надјачати, нагонски сам се још увек спремао да пођем, као кад ђак
који је пао на испиту хоће да одговори на још једно питање. Напослетку се
реших да одем да кажем Франсоази да сиђе и исплати кочијаша. Прођох
кроз ходник, и не нашавши је, уђох у трпезарију; одједном ми кораци
престаше одзвањати по паркету, као што су дотле, и пригушише се у
тишину која је, још и пре но што сам јој схватио узрок, створила у мени
осећај да се гушим као заточеник у тамници. А то су били ћилими, које су
пред повратак мојих родитеља почели да причвршћују клинцима за под, ти
ћилими што су тако лепи у радосна јутра, кад вас, усред њиховог
шаренила, сунце чека као какав пријатељ што је дошао да вас поведе на
ручак у природу, и спушта на њих свој шумски поглед, али који су сада,
напротив, били први знак уређивања зимског затвора, из кога, принуђен да
живим и храним се у породици, нећу више моћи слободно излазити.
— Припазите, господине, да не паднете, нису још притврђени — довикну
ми Франсоаза. — Требало је да упалим светло. Већ је крај септембра,
прошли су лепи дани.
Ускоро ће зима; у углу прозора, као на Галеовом стаклу, жила
стврднутог снега; а чак и на Јелисејским пољима, уместо девојака које
чекамо, само врапци, сами.
Моје очајање што се нећу видети с гђом де Стермаријом увећавало је
то што сам по њеном одговору претпостављао да док сам ја, још од недеље,
сат за сатом живео само за ту вечеру, она на њу без сумње није ни један
једини пут помислила. Касније сам сазнао како се глупо удала из љубави за
једног младића с којим се сигурно виђала већ у то време па је без сумње
због њега заборавила мој позив. Јер да га се сетила, свакако не би чекала
да стигну кола, која, уосталом, према нашем договору није ни требало да
јој пошаљем, па да ме обавести да није слободна. Моје сањарије о
феудалној девици на магловитом острву биле су прокрчиле пут једној
љубави која још није постојала. Сада су моје разочарање, гнев, очајничка
жеља да се ипак домогнем девојке која ми се одрекла, могли, ако би у то
увукли и моја осећања, учврстити ту могућну љубав коју ми је дотада, али
тек млако, нудила једино моја уобразиља.
Колико ли је у нашем памћењу, а колико још више у нашем забораву,
таквих ликова девојака и младих жена, све различитих, којима смо само
зато приписивали дражи и махнито желели да их опет сретнемо што су нам
у последњем тренутку измакле! Са гђом де Стермаријом било је још нешто
више, и сад, да је заволим, било би ми довољно да сам је само још једном
видео и да су се обновили они тако живи али сувише кратки утисци које
памћење иначе не би имало довољно снаге да сачува и у њеном одсуству.
Околности су одлучиле друкчије, нисам је више видео. Тако нисам њу
заволео, али могло се десити да њу заволим. И оно због чега ми је, између
осталог, била тако болна велика љубав коју сам ускоро потом доживео
било је то што сам, сећајући се те вечери, помишљао у себи како се та
љубав могла, да су веома просте околности биле друкчије, управити на
неку другу, на гђу де Стермарију; управљена на ону која је ту љубав
пробудила у мени тек мало касније, она дакле није била — као што сам то
међутим толико желео, као што ми је било толико потребно да верујем —
потпуно нужна и предодређена.
Франсоаза ме је оставила самог у трпезарији рекавши ми да грешим
што стојим ту док још није запалила ватру. Отишла је да спреми вечеру, јер
још и пре повратка мојих родитеља, већ то вече, почињало је моје
заточење. Угледао сам једну огромну гомилу ћилимова, још увијених,
прислоњених уз креденц, и заронивши у њих главу, гутајући прашину из
њих заједно са сузама, као што су Јевреји у жалости посипали главу
пепелом, стадох јецати. Дрхтао сам, не само зато што је у соби било хладно
него што знатан пад температуре (чијој опасности и — ваља ли и рећи —
лакој пријатности и не покушавамо да се одупремо) изазову извесне сузе
што нам плачу из очију, кап по кап, као ситна, продорна, ледена киша која
као да никада неће престати. Одједном зачух нечији глас:
— Сме ли се ући? Франсоаза ми је рекла да си сигурно у трпезарији.
Дошао сам да видим не би ли хтео да пођемо некуд заједно на вечеру, ако
ти то не би шкодило, јер магла је таква да се може ножем сећи.
Био је то Сен-Лу, који је стигао још ујутро, док сам ја веровао да је он
још у Мароку или на мору.
Рекао сам већ (а управо ми је Робер де Сен-Лу, у Балбеку, и не знајући
то, помогао да тога постанем свестан) шта мислим о пријатељству: наиме,
да је оно тако мало шта да тешко могу да разумем како су неки људи, који
су имали и нешто генијално у себи, на пример један Ниче, могли бити тако
наивни да пријатељству припишу неку интелектуалну вредност и да се,
према томе, одрекну таквих пријатељстава за која не би било везано и
интелектуално уважавање. Да, увек сам се чудио што је такав човек, који је
у искрености према самом себи ишао дотле да је, веран својој савести,
окренуо леђа Вагнеровој музици, могао уображавати да се истина може
оваплотити у таквој врсти израза, по својој природи конфузној и
неадекватној, какви су, уопште узев, поступци, а посебно пријатељства, и да
може било шта значити ако неко остави свој посао да би отишао неком
пријатељу и с њим плакао на лажну вест да је изгорео Лувр. Отуда сам ја, у
Балбеку, нашао да је уживање у томе да се играм с девојкама мање погубно
за духовни живот, јер оно бар остаје изван њега, него пријатељство, чији је
сав напор усмерен да нас наведе да жртвујемо једини стварни део себе,
који се не може изразити (осим путем уметности), једноме нашем
површном ја, које не налази, као оно друго, дубоко ја, радости у самом
себи, него налази неку нејасну разнеженост кад осећа да га подржава један
спољни подупирач, да га, као болесника у постељу, прима у себе једна туђа
индивидуалност, на коју он онда, срећан због заштите која му се пружа,
излива своје блаженство у виду одобравања и диви се особинама које би у
себе самога називао манама и настојао да их поправи. Уосталом, они који
оцрњују пријатељство умеју бити, без илузија, али не и без гриже савести,
најбољи пријатељи на свету, као што и уметник који носи у себи какво
ремек-дело и осећа да би му дужност била да живи да би радио, упркос
томе, да не би изгледао или ризиковао да буде себичан, да свој живот за
какву узалудну ствар, и да га утолико храбрије што су разлози због којих га
радије не би дао били несебични разлози. Али какво год да је било моје
мишљење о пријатељству, чак и ако је реч само о задовољству које ми је
пружало, задовољству тако ништавном да је личило на нешто између
замора и досаде, нема тога погубног напитка који не би у извесним
тренуцима могао постати драгоцен и окрепљујућ тиме што нам доноси
потребно ободрење, топлину коју не можемо наћи у самом себи.
Био сам дакако далеко од тога да затражим од Сен-Луа, као што сам то
желео само сат раније, да удеси некако да видим још једном оне жене из
Ривбела; бразда коју је у мени запарало жаљење за гђом де Стермаријом
није хтела да тако брзо буде збрисана, али у часу кад већ нисам више
осећао у срцу никаквог разлога за срећу, кад је Сен-Лу ушао, било је то као
да су ми у собу ушли доброта, весеље, живот, који су, додуше, били изван
мене, али су ми се нудили, желели само да буду моји. Он ни сам није
разумео мој узвик захвалности и моје сузе ганућа. А уосталом, има ли ичег
парадоксалније пуног љубави него то што такви наши пријатељи,
дипломате, истраживачи, авијатичари или војници као што је био Сен-Лу,
који, полазећи сутрадан на село, а одатле сам бог зна куда, налазе, у
вечери коју нам посвете, нешто што се ми чудимо како њима може бити
тако пријатно, кад је то вече тако кратко и тако ретко, и зашто онда такво
вече, кад им се већ толико свиђа, не продуже или чешће не обнове? Обед с
нама, ствар тако природна, причињава тим путницима исто уживање као
Азијатима наши булевари. Пођосмо заједно на вечеру, и силазећи
степеницама ја се сетих Донсјера, где сам свако вече ишао да се нађем с
Робером у ресторану, и већ заборављених малих трпезарија. Сетих се једне
на коју од оног доба нисам никада више ни помислио, која није била у
оном хотелу где је Сен-Лу вечеравао, него у једноме много скромнијем,
који је био нешто између гостионице и породичног пансиона и где су госте
служиле газдарица и једна служавка. Снег ме је једном зауставио онде.
Робер, уосталом, те вечери није требало да вечера у граду, а ни мени се
није ишло даље. Донели су ми вечеру горе, у једну одају сву у дрвету.
Лампа се за време вечере угасила и служавка ми је запалила две свеће.
Претварајући се да не видим добро, док сам јој пружао тањир а она ми у
њега стављала кромпира, ухватио сам је за голу подлактицу, као да хоћу да
јој покажем где да ставља кромпир. Видећи да она није повукла руку, почех
је миловати, па је без речи привукох целу себи, угасих свеће и рекох јој да
ми претура по цеповима да би нашла нешто новца за себе. Следећих
вечери чинило ми се да телесна наслада, да бих у њој уживао, захтева не
само ту служавку него и ту трпезарију у дрвету, тако самотну. Ипак сам
свако вече ишао у ону где су вечеравали Сен-Лу и његови пријатељи, ишао
сам тамо по навици, из пријатељства, све до одласка из Донсјера. Па ипак,
чак ни на тај хотел где су он и његови пријатељи били стални гости нисам
већ одавно више мислио. Ми не користимо много свој живот, остављамо
недовршене, у летња предвечерја или у ране зимске ноћи, такве сате за
које нам се међутим чинило да би могли садржати мало спокојства и
уживања. Али ти сати нису сасвим ишчезли. Кад опет запевају у нама
други, нови тренуци уживања, који ће исто тако проћи, исто тако слабашни
и танки, они часови им пруже ослонац, једрину једне богате оркестрације.
И тако се они простиру све до понеке онакве типичне среће какве
доживљавамо тек с времена на време, али које настављају да постоје; у
овоме случају, то је било напуштање свега осталог да би се вечерало у
једном удобном амбијенту који, захваљујући успоменама, обухвата у
призору природе наговештај путовања, са пријатељима који ће продрмати
наш успавани живот свом својом енергијом, свом својом љубављу, пренети
на нас једно задовољство пуно тронутости, сасвим друкчије од задовољства
које бисмо дуговали само сопственом напору или друштвеним разонодама;
те вечери потпуно ћемо се посветити њему, заклињаћемо му се у
пријатељство; а те заклетве, рођене између преграда тога сата, затворене у
њега, сутрадан можда нећемо испунити, али ја сам могао да их говорим
Роберу без гриже савести, пошто ће он, с одлучношћу у коју улази и много
мудрости и предосећања да се пријатељство не може већма пробудити,
сутра већ отпутовати.
Док сам силазећи степеницама поново проживљавао у себи оне вечери
у Донсјеру, кад смо изишли на улицу, готово мркла ноћ, у којој магла као
да је погасила уличне светиљке, које су се, веома слабе, разабирале тек
сасвим изблиза, одједном ме је вратила у не знам који наш долазак, једно
вече, у Комбре, кад је варошица још била тек наретко осветљена и кад се
по њој ишло пипајући по влажној, млакој, некако светој помрчини која је
подсећала на вертеп и била овде-онде посејана, као звездама, слабим
светиљкама које нису светлеле јаче од свеће. Између те године,
неодређене уосталом, у Комбреу, и оних вечери у Ривбелу, које сам
малочас био угледао изнад мојих завеса, коликих ли разлика! У њиховом
опажању осећао сам неко одушевљење које је могло бити плодоносно да
сам остао сам и могло ми је тако приштедети заобилазни пут многих
излишних година кроз које сам још имао проћи док се није испољило оно
невидљиво позвање о чијем настајању прича ово дело. Да се то збило те
вечери, она кола заслужила би да за мене остану знаменитија од кола
доктора Перспјеа, на чијем сам седишту био саставио онај мали опис —
који управо бејах поново нашао, дотерао и узалуд послао Figarou — опис
мартенвилских звоника. Да ли зато што ми не проживљавамо поново своје
протекле године у њиховом непрекидном току, дан за даном, него кроз
сећање згуснуто у свежину или у осунчаност неког јутра или неке вечери,
кроз сећање на које пада сенка овог или оног издвојеног, непомичног,
заустављеног и забаченог предела, које је далеко од свега осталог, па су
тако онда изостављене оне постепене промене, не само спољне него и
промене у нашим сновима и у нашој нарави, која се мења, промене које су
нас у животу неосетно водиле од једног времена до неког другог, веома
различитог? Па ако поново проживимо неку другу успомену, узету из неке
друкчије године, ми због тих празнина, због огромних површина заборава,
између ње и оне прве успомене налазимо као некакав понор између
различитих висинских тачака, неспојивост двеју неупоредљивих особина
ваздуха који смо удисали и боја које су нас окружавале. Али између тих
сећања што су се малочас јавила у мени, редом, из Комбреа, из Донсјера и
из Ривбела, ја сам у томе тренутку осећао много више шта него само
временско растојање, осећао сам растојање које би могло постојати
између два различита света у којима материја не би била иста. Да сам хтео
да у неком делу дочарам ону материју у којој су ми се указивала изрезана
и најбезначајнија моја сећања из Ривбела, ваљало би ми прошарати
ружичастим жилицама, учинити одједном прозрачном, једром,
освежавајућом и звонком материју дотада сличну тамноме и грубом
пешчару Комбреа.
Али пошто је кочијашу објаснио што је требало, Робер се попео крај
мене у кола. Мисли које су ми се биле јавиле одлетеше. То су богиње које
осамљеног смртника кадикад удостоје да му се укажу, на каквом завијутку
пута, чак и у његовој соби, док спава, кад му, стојећи у вратима, донесу
своју благовест. Али чим смо удвоје, оне ишчезну, у друштву их људи
никада не угледају. И био сам опет одгурнут у пријатељство.
Кад је стигао, Робер ме је, истина, упозорио да је напољу густа магла,
али док смо ми разговарали, она се непрестано још више згушњавала. Није
то више била тек онаква лака измаглица какву сам био желео да видим
како се спушта на острво и обавија нас, гђу Стермарију и мене. После два
корака, уличне светиљке су се угасиле, и онда је била исто тако мркла ноћ
као и у пољу, у каквој шуми, или, боље, на каквом меком острву у Бретањи,
куда бих радо био пошао; осетио сам се изгубљен, као на обали каквог
северног мора, где се човек сто пута излаже смрти док не стигне у неку
осамљену гостионицу; преставши бити чаролија коју човек жели, магла је
постајала од онаквих опасности против којих се човек бори, тако да смо
имали, док нисмо нашли пут и стигли на циљ, онаквих тешкоћа и брига и
најзад онакву радост какву безбедност — тако неприметна за онога коме не
прети да је изгуби — пружа збуњеном путнику залуталом у туђини. Само
једно замало да ми није покварило уживање за време тога пустоловног
излета, због љутитог изненађења у које ме је за часак бацило. „Испричао
сам Блоку, знаш,“ рекао ми је Сен-Лу, „да га ти баш и не волиш толико, да
налазиш да је понекад прост. Ја сам такав, ето, волим јасне ситуације“,
закључи он задовољно и гласом који није трпео поговора. Био сам
пренеражен. Не само да сам имао најпотпуније поверење у Сен-Луа, у
лојалност његовог пријатељства, а он га је изневерио тиме што је то рекао
Блоку, него ми се, штавише, чинило да су га његове мане исто колико и
врлине морале спречити да тако поступи, па и све оно што је стечено
васпитањем, а што је могло довести углађеност чак и до извесног
недостатка искрености. Је ли његов израз ликовања био израз који
начинимо да бисмо прикрили збуњеност, кад признајемо нешто што знамо
да није требало да учинимо? је ли изражавао несвесност? глупост која
уздиже на ступањ врлине једну ману која ми је у њега била непозната?
наступ пролазне зловоље према мени, која га је навела да ме се одрекне,
или траг пролазне зловоље према Блоку, коме је хтео да каже нешто
непријатно, макар и мене тиме компромитовао? Уосталом, док ми је
говорио те простачке речи, лице му је било жигосано једном вијугом коју
сам на њему видео само једном или двапут у животу, а која је, спуштајући
се најпре приближно средином лица стизала до усана и кривила их, дајући
им грозан израз подлости, готово нешто животињско, сасвим пролазно и
без сумње наслеђено од давних предака. У тим тренуцима, који су се без
сумње понављали тек сваке друге године, долазило је до делимичног
помрачења његовог сопственог ја, јер би тада прелетела преко њега
личност некога претка која се на њему огледала. Каогод и Роберов
самозадовољан израз, тако су и његове речи „Волим јасне ситуације“
давале повода истој сумњи и заслуживале исту осуду. Хтео сам му рећи да
ако човек воли јасне ситуације, онда треба такве наступе отворености да
има у погледу самога себе, а не да се олако кити врлинама на туђ рачун.
Али кола су се већ зауставила пред рестораном, који је једини, својом
широком застакљеном блештавом фасадом, успевао да пробије мрак. Па и
сама магла, обасјана удобном светлошћу што је допирала изнутра, као да
вам је на тротоару показивала улаз, са радошћу, као кад послуга одражава
расположење господара; преливала се у најнежнијим дугиним бојама и
показивала улаз као онај сјајни стуб што је предводио Израиљце. Њих је,
уосталом, било много међу гостима. Јер баш у тај ресторан дуго су
долазили Блок и његови пријатељи, да се ту нађу увече, жедни кафе и
гладни политичких занимљивости, за чим су преко дана исто толико
огладнели као и од верског поста, који бар бива само једанпут годишње.
Пошто свако душевно раздражење придаје прворазредну вредност, неку
вишу каквоћу, навикама које су с њим повезане, свака живља склоност
састави тако око себе једно друштво које она сједињује, а у коме је
уважавање осталих чланова управо оно уважење које сваки поглавито
тражи у животу. Негде ћете, чак и у каквој провинцијској варошици, наићи
на људе страсно предане музици; најлепше своје тренутке и највећи део
свог новца поклањају они сеансама камерне музике, састанцима на којима
се разговара о музици, кафани у којој се састају љубитељи музике и где се
срећу музичари. Другима, заљубљеним у авијацију, стало је да их цени
стари келнер у застакљеном бифеу, високо на аеродромској кули;
заклоњени од ветра, као у стакленом кавезу светионика, ту они могу, у
друштву неког авијатичара који тренутно не лети, да прате лет неког
пилота што изводи лупинге, док се други један, невидљив још часак раније,
одједном спустио на земљу, слетевши уз велику буку крила своје орлушине.
Исто је тако и тај кружок што се састајао да продужи, продуби пролазна
узбуђења у Золином процесу, придавао вилику важност тој кафани. Али на
њих су ту рђаво гледали млади племићи, који су сачињавали други део
гостију и запосели другу салу, одвојену од прве ниском оградом
украшеном зеленилом. Ови су Драјфуса и његове присталице сматрали
издајницима, мада ће двадесет пет година касније, пошто прође довољно
времена да идеје дођу на своје место, а драјфусовштина стекне у историји
извесну отменост, синови тих истих племића, који ће сви бити занети
бољшевизмом и валцерима, изјављивати „интелектуалцима“ који их буду
испитивали, да би они, наравно, били за Драјфуса да су живели у то време,
иако неће заправо знати шта је била афера, каогод ни ко је била грофица
Мелани де Пурталес или маркиза де Галифе, звезде исто тако већ угасле у
време њиховог рођења. Јер у то магловито вече племићи у тој кафани,
који ће касније бити очеви тих младих интелектуалаца, накнадних
Драјфусових присталица, били су још неожењени. Додуше, породица
свакога од њих имала је за њих у виду неку богату женидбу, али та се још
није остварила ни за једнога. Та још само виртуелна богата женидба, коју
је истовремено прижељкивало више њих (било је, истина, више „богатих
партија“ у изгледу, али ипак је број великих мираза био мањи од броја
просаца), засада је међу тим младићима изазивала само помало
супарништва.
 На моју несрећу, пошто је Сен-Лу заостао који тренутак да би рекао
кочијашу да се врати по нас после вечере, морао сам да уђем сам. А пре
свега, кад сам се уденуо у врата на окретање, на која нисам био навикао,
помислио сам да нећу успети из њих да се извучем. (Рецимо узгред, за
љубитеље прецизнијег речника, да се таква „добош-врата“, упркос свом
мирољубивом изгледу, зову још и „револвер“, од енглеског revolving door)
Те вечери је газда, не усуђујући се да изиђе напоље да се не би поквасио,
нити да напусти госте, стајао међутим крај улаза да би уживао слушајући
веселе јадиковке придошлица озарених од задовољства, пошто су имали
муке да стигну и већ се уплашили да ће залутати. Његова ведра срдачност
распршила се међутим кад је угледао непознатога госта који не уме да се
испетља из стакленог точка. На тај очигледни знак незнања набрале су му
се обрве као у испитивача који је сасвим расположен да не изрекне оно
dignus est intrare. Да несрећа буде већа, отишао сам и сео у дворану
резервисану за аристократију, па је он дошао и грубо ме оданде извео,
показавши ми, са неучтивошћу коју су сместа прихватили сви келнери,
једно место у оној другој сали. То ми се место утолико мање свидело што
је било на клупи која је већ била пуна света и што су наспрам мене била
врата намењена Израиљцима, а та су се сваки час отварала и затварала, јер
нису била на окретање, и пуштала на мене ужасну хладноћу. Али газда је
одбио да ми да неко друго место, рекавши ми: „Не, господине, не могу
ваљда узнемиравати сав свет због вас.“ Но убрзо је заборавио тога госта
што је тако касно дошао да вечера и који му је био на сметњи, јер је сав
био обузет доласком сваког придошлице, који је, пре но што би затражио
криглу пива, хладно пилеће крило или грог (време за вечеру је одавно
било прошло), морао, као у старим романима, да плати свој улог тиме што
ће испричати шта је доживео, сад кад је ушао у ово топло и безбедно
уточиште у коме је, због супротности с оним чега се човек спасао, владало
весеље и другарство у заједничким шалама као око ватре у војничком
логору.
Један је причао како су његова кола, кад су поверовали да су стигли до
моста Конкорд, трипут обишла око Инвалида; други један како су његова,
силазећи авенијом Јелисејских поља, зашла у парк, одакле им је требало
три четврти сата да изиђу. Па су се онда ређале јадиковке о магли,
хладноћи, тишини по мртвим улицама, а све се то говорило и слушало
изузетно весело, због пријатне атмосфере у дворани, где је, осим на моме
месту, било топло, због блештаве светлости од које су очи жмириле, јер су
већ биле навикле да не виде ништа, и због жагора говора који је ушима
враћао живот.
 Придошлице су тешко могле да ћуте. Језик их је сврбео од необичних
догодовштина које су сматрали невиђеним, и тражили су очима с ким би
заподенули разговор. И сам газда губио је осећање за дужна одстојања: „Г.
принц де Фоа је трипут залутао долазећи од капије Сен-Мартен“, није се
устезао да каже смејући се, па чак и показујући, као кад неког
представљамо, славног аристократу једном адвокату, Јеврејину, кога би у
сваки други дан делила од принца много несавладљивија преграда него
што је била преграда у ресторану украшена зеленилом. „Три пута! шта
мислите, молим вас!“ рече адвокат дотакнувши шешир. Принцу се нису
свиделе те речи које као да су их зближавале. Он је спадао у једну
аристократску групу за коју као да је неучтивост, чак и према племићима,
ако нису били из сасвим највиших редова, била једино чиме су се
занимали. Не одговорити на поздрав; ако их учтиви човек поздрави
поново, подругљиво се зацерекати или љутито забацити главу; чинити се да
не примећују неког старијег човека који им је учинио неку услугу; стисак
руке и поздрав остављати само за војводе и за најприсније пријатеље
војвода, ако су им их ови представили: такво је било понашање тих
младића, а нарочито принца де Фоа. Таквом држању погодовала је и
разузданост ране младости (када, и у грађанској средини, младић испадне
незахвалан и покаже се простак, јер је месецима заборавио да пише неком
свом доброчинитељу коме је умрла жена, па зато потом престане и да га
поздравља, да би упростио ствар), али на такво држање њих је нарочито
наводио претерано заоштрен кастински снобизам. Истина да је тај
снобизам, каогод и извесне живчане болести чија се испољавања ублаже у
зрелим годинама, обично престајао да се тако нетрпељиво показује у оних
који су раније били тако неподношљиви младићи. Кад младост прође,
ретко бива да човек остане тако ушанчен у своју дрскост. Чинило му се да
само она постоји, али одједном открије, ма колико да је принц, да постоје
и музика, књижевност, па чак и народно представништво. Тиме се поредак
људских вредности мења, па човек ступа у разговор с онима које је некада
волео да згроми погледом. Нека је наздравље онима који су имали
стрпљења да чекају и чија је нарав довољно добро скројена — ако тако
ваља рећи — да осете задовољство кад им се око четрдесете укаже
љубазност и предусретљивост које су им биле хладно ускраћиване кад им је
било двадесет година!
Поводом принца де Фоа треба рећи, кад се већ пружа прилика за то, да
је он спадао у један круг од дванаест до петнаест младића, а у њему, у једну
групу од четворице. Томе друштву од дванаесторице или петнаесторице
било је својствено то што је сваки тај младић имао два лица. Огрезли у
дугове, они су у очима својих поверилаца били никоговићи, упркос
задовољству које су ови осећали говорећи им: „Господине грофе,
господине маркиже, господине војводо...“ Надали су се да ће се извући из
шкрипца помоћу те толико прижељкиване „богате женидбе“, што се још
звало и „добра партија“, а како је богатих миражџика за каквима су жудели
било само четири-пет, по више њих је у потаји циљало на исту удавачу. И
то се тако опрезно тајило да кад би неки од њих ушао у кафану и рекао:
„Драги моји пријатељи, одвише вас волим да бих могао да вам не објавим
своју веридбу са гђицом д’Амбресак“, разлегли би се узвици, јер више њих,
верујући да је иста та ствар већ уређена, али за њих, није имало довољно
хладнокрвности да угуши у првом тренутку узвик срџбе и пренеражења:
„Шта, зар се толико радујеш да се ожениш, Биби?“ није могао да се уздржи
да не узвикне принц де Шателро, који је испустио виљушку од изненађења
и очајања, јер веровао је да ће веридба са гђицом д’Амбресак ускоро бити
објављена, али с њим, Шателроом. А сам бог зна да је његов отац тако
вешто испричао Амбресаковима штошта о Бибијевој мајци. „Шта, зар се
толико радујеш да се ожениш?“ није могао да се уздржи да не упита још
једном Бибија, који је, будући да је био боље припремљен, јер је имао
времена да изабере држање откако је то било „готово званично“, одговарао
смешећи се: „Драго ми је, не тек да се оженим, што баш и нисам много
желео, него што се женим са Дези д’Амбресак, која је, налазим, прекрасна.“
За то време колико је трајао тај одговор, г. де Шателро се прибрао, али сад
је помишљао како би требало брже-боље да се окрене гђици де ла Канурк
или мис Фостеровој, великим миражџикама бр. 2 и бр. 3, да замоли за
стрпљење повериоце, који су очекивали женидбу са Амбресаковом, и
уопште, да свима онима којима је и он говорио да је гђица д’Амбресак
дивна, објасни да је женидба с њом добра за Бибија, али да би се он завадио
са целом својом породицом да се њоме оженио. Гђа де Солеон, тврдиће он,
рекла је чак да га неће више примати у кућу.
Но мада су у очима трговаца, кафеџија итд. били никоговићи, чим би се
нашли у високом друштву, о тим бићима с два лица није се више судило по
њиховом оронулом имовном стању ни по жалосним ујдурмама којима су
покушавали да га поправе. Постајали су опет г. принц, г. војвода тај и тај и
вредели су само по свом пореклу. Неки војвода, готово милијардер, за кога
би се рекло да у себи спаја све што би се могло пожелети, долазио је после
њих зато што су они били глава породице која је некада владала неком
малом покрајином у којој су имали право да кују новац итд. Често би, у тој
кафани, неки од њих оборио очи кад уђе који други, да овај не би могао да
га поздрави. А то зато што је, у свом домишљању како да се домогне
богатства, позвао на вечеру неког банкара. А кад год човек из високог
друштва ступи у везу с неким банкаром, у таквим околностима, он при том
изгуби по стотинак хиљада франака, што му не смета да после опет ступи у
везу с неким другим. Свет не престаје да пали свеће, али обилази и лекаре.
Али принц де Фоа, који је већ и сам био богат, спадао ја не само у ту
отмену дружину од петнаестак младића него и у још затворенији и
нераздвојан круг четворице, у који је спадао и Сен-Лу. Никада их нису
позивали једнога без другог, звали су их „четири жиголоа“, виђали су се
увек заједно у шетњи, у замковима су им давали собе које су међусобно
биле повезане, тако да се, тим пре што су сви били врло лепи, штошта
говоркало о тој њиховој присности. Ја сам имао прилике да то
најизричитије порекнем што се тиче Сен-Луа. Али иако се касније сазнало
да је то што се причало било истина за сву четворицу, занимљиво је да је
ипак свакоме од њих, у оно доба, то било савршено непознато у погледу
остале тројице. А међутим, сваки се од њих баш толико трудио да сазна
што више о осталима, било зато да задовољи жељу, или још пре
осветољубље, да би спречио какав брак, да би стекао преимућство над
раскринканим пријатељем. Још и један пети (јер у групама од четворице
увек има више од четворице) прикључио се тој четворици платоничара, а
сам је такав био још и више него сви остали. Али још дуго после онога
времена кад су се остала четворица растурила, а и он сам се оженио, њега
су још обуздавали верски разлози, па је као отац породице ишао у Лурд и
молио се богу да му идуће дете буде син, или ћерка, а у међувремену се
бацао на војнике.
Упркос томе што је принц био такав какав је био, самим тим што оне
речи изговорене пред њим нису биле њему непосредно упућене, и срџба му
је била мања него што би иначе била. Сем тога, и вече је било унеколико
изузетно. Најпосле, адвокат није имао нимало више изгледа да успостави
познанство с принцом де Фоаом него што је то имао кочијаш који је
довезао тога великог господина. Стога је овај сматрао да може да
одговори, надмено додуше и као да се не обраћа никоме посебно, томе
саговорнику који је, захваљујући магли, био као некакав сапутник на кога
је човек наишао на неком жалу на крају света, по коме шиба ветар и које је
потонуло у маглу: „А није само што човек залута, него што не може да
пронађе пут.“ Та толико тачна мисао произвела је дубок утисак на газду,
јер ју је већ више пута чуо те вечери.
Он је наиме имао обичај да увек упоређује оно што би чуо или
прочитао са неким већ познатим текстом и осећао је како се у њему буди
дивљење ако није установио никакве разлике. Таква духовна склоност није
занемарљива, јер ако се примењује на политичке разговоре, на читање
новина, она ствара јавно мнење, па тиме омогућава најкрупније догађаје.
Многе су тако немачке кафеџије, тиме што су се дивили својим гостима
или новинама кад су говорили како Француска, Енглеска и Русија изазивају
Немачку, учинили да је рат постао могућ, у тренутку агадирске кризе,
премда он, истина, није и избио. Иако историчари нису погрешили што су
одбацили да поступке народа објашњавају вољом краљева, треба ову да
замене психологијом појединца, онога ништавног појединца.
У политици, власник кафане у коју сам стигао од неког је времена свој
менталитет професора декламовања примењивао само на известан број
декламација о Драјфусовој афери. Ако не би наишао на већ познате изразе
у речима неког госта или на ступцима неког листа, проглашавао је да је
чланак досадан или гост неискрен. Принц де Фоа га је, напротив, задивио, и
то толико да је једва дао саговорнику времена да заврши реченицу. „То је
добро речено, господине принче, добро речено (што је, у ствари, значило:
издекламовано без грешке), сасвим тако, сасвим тако“, узвикнуо је он,
„разгаљен“, како се то каже у Хиљаду и једној ноћи, „с не може бити већим
уживањем“. Али принц је већ нестао у мањој дворани. А онда, пошто се
живот наставља и после најнеобичнијих догађаја, они што су изронили из
мора магле почеше поручивати, једни пиће, други вечеру, а међу овима
другим, неки младићи из Џокеј-клуба, који се, пошто је вече било тако
необично, нису устезали да се сместе за два стола у већој дворани, па су се
тако нашли веома близу мене. Тако је тај смак света успоставио, чак и
између мање и веће дворане, међу свим тим људима подстакнутим
удобношћу ресторана после дугог лутања по океану магле, неку присност
из које сам једино ја био искључен, присност каква је морала владати у
Нојевом ковчегу.
Одједном видех како се газда пресамићује и клања, сви старији келнери
притрчаше колико год их је било, па се и очи свих гостију управише на ту
страну. „Зовите ми брзо Сипријена, један сто за г. маркиза де Сен-Луа“,
викао је газда, за кога Робер није био само велики господин који ужива
стваран углед, чак и у очима принца де Фоа, него и гост који живи на
великој нози и троши у његовом ресторану много новца. Гости из велике
дворане гледали су радознало, а они из мале викали су и дозивали свог
пријатеља, један гласније од другог, док је он још отирао ноге. Али у часу
кад ће ући у малу дворану, он ме угледа у великој. „Господе боже“, узвикну
он, „шта радиш тамо, па још с отвореним вратима пред собом“, рече он не
пропустивши да баци љутит поглед на газду, који потрча да их затвори,
извињавајући се на рачун келнера: „Стално им говорим да затварају.“
 Био сам приморан да узнемирим госте за мојим столом и за још два
испред мене да бих му могао прићи. „Зашто си устао? Волиш ли више да
вечерамо овде него у малој сали? Само, дечко мој, овде ћеш се смрзнути.
Бићете тако љубазни да ми заградите та врата“, рече он газди. „Одмах,
господине маркиже. Гости који одсада стигну ући ће кроз малу дворану,
ништа простије.“ И да би што боље показао своју ревност, позвао је за ту
операцију шефа сале и више келнера и извикивао гласно страшне претње
ако она не би била извршена како ваља. Према мени је показивао знаке
претераног поштовања да бих заборавио да оно није почело још при мом
доласку, него тек после Сен-Луовог, а да ја не бих помислио да је то због
пријатељства које према мени показује његов богати аристократски гост,
кришом ми је упућивао осмехе којима као да ми је изјављивао своју
сасвим личну симпатију.
За часак сам се осврнуо због нечега што је рекао један гост иза мене.
Уместо: „Пилеће крило, врло добро, и мало шампања, али не сувише
опорог“, ја сам чуо: „Ја бих више волео глицерин. Да, врућ, врло добро.“
Хтео сам да видим који је то аскета што себе кажњава таквим јеловником,
али сам брзо опет окренуо главу ка Сен-Луу да ме не би препознао тај
чудновати гурман. Јер то је просто био један лекар кога сам познавао, а од
кога је један гост, искористивши маглу да га затвори ту у кафану и
натенане испита, тражио савета. Лекари, као и берзански посредници,
говоре увек , ја“.
Међутим, гледао сам Робера и мислио ово: било је у тој кафани, а и
упознао сам у животу, много странаца, интелектуалаца, свакојаких сликара
и мазала, који су се мирили с подсмехом што су га изазивале њихове
разметљиве пелерине, кравате из 1830, а још више њихови неспретни
покрети, па су тај подсмех чак и навлаш изазивали да би показали како за
њ не хају, али су то ипак били људи од стварне умне и духовне вредности,
дубоко осећајни. Нису се свиђали — Јевреји нарочито, неасимиловани
Јевреји, дабогме, јер о осталима нема смисла ни говорити — онима који не
могу да поднесу кад неко изгледа чудно, шашаво (као што се Блок није
свидео Албертини). Касније се обично увиђало, премда им је коса била
сувише дуга, нос и очи сувише крупни, покрети театрални и искидани, што
је све сметало, да је детињасто по томе судити о њима, да су то људи умни
и с много срца и да их човек, кад их боље упозна, може дубоко волети.
Нарочито међу Јеврејима, мало их је било чији родитељи нису били тако
племенита срца, тако широких погледа, тако искрени да би поред њих Сен-
Луова мати и војвода де Германт, у моралном погледу, изгледали доста
јадно због своје безосећајности, своје површне религиозности, која је
жигосала само скандале, и по величању таквих хришћанских схватања која
су непогрешиво водила (непредвиђеним путевима интелигенције, коју су
једину ценили) каквом колосално уносном браку. Но ипак, у Сен-Луа, као
да су се у њему родитељске мане сложиле у један нов сплет врлина,
постојала је прекрасна отвореност ума и срца. А ваља одиста рећи, у
бесмртну славу Француске, кад се те врлине стекну у чистог Француза, био
он из племства или из народа, оне у њему цветају — расцветавају се било
би претерано рећи, јер остаје у томе мера и граница — са љупкошћу какву
не виђамо у странца, ма колико он био достојан да га ценимо. Умне и
моралне врлине поседују, дакако, и други, па и ако треба прво прећи преко
онога што није допадљиво, што смета и изазива осмех, те врлине нису зато
мање високе вредности. Али ипак је лепо, и можда је то искључиво
француско, кад је оно што је лепо по суду правичности, што вреди по уму и
срцу, пре свега мило и оку, љупко обојено, правилно срезано, кад и у свом
телу и облику остварује то унутрашње савршенство. Гледао сам Сен-Луа и
помишљао у себи како је лепо кад нема ничега нескладног да служи као
предворје унутрашњим дражима и кад су крилца ноздрва нежна и
савршено оцртана као крилца лептирића што слећу на цвеће по ливадама
око Комбреа; икако истински opus francigenum, чија тајна није изгубљена
још од XIII века и који неће изумрети с нашим црквама, нису толико
камени анђели Светог Андрије у Пољима колико такви мали Французи,
племићи, грађани или сељаци, са лицем извајаним с том префињеношћу и
с том јасноћом, које су остале исто тако традиционалне као и на
гласовитоме порталу, али и још увек творачке.
Пошто је за часак отишао да се и лично постара око заграђивања врата
и о вечери коју смо поручили (усрдно нам је саветовао да узмемо каквог
другог меса а не живинског, јер ово без сумње није било баш особито),
газда се врати да нам каже како би г. принц де Фоа волео кад би му г.
маркиз допустио да дође да вечера за неким суседним столом. „Али овде су
сви столови заузети“, одговори Робер видећи столове који су окруживали
мој. „Што се тога тиче, то ништа не мари: ако то само може бити пријатно
г. маркизу, лако ћу замолити ове госте да промене сто. То су ствари које се
могу учинити за г. маркиза!“ „Па, ето, ти одлучи“, рече ми Сен-Лу, „Фоа је
добар момак, не знам неће ли ти бити на досади, али он је мање глуп него
многи други.“ Ја одговорих Роберу да би ми се он сигурно свидео, али кад
већ једном имам прилику да вечерам с њим и толико сам срећан због тога,
било би ми исто тако драго и да останемо сами. „О, што i. принц има леп
капут“, рече газда док смо се ми решавали. „Да, знам“, одговори Сен-Лу.
Хтео сам да испричам Роберу како је г. де Шарлис прикрио од своје снаје
да ме познаје и да га питам шта би могло бити разлог томе, али спречио ме
је долазак г. де Фоа. Он је дошао да види да ли му је молба прихваћена, па
смо га угледали како стоји на два корака од нас. Робер нас упозна, али није
крио од свог пријатеља да има да разговара са мном, па би више волео да
останемо на миру овако. Принц се удаљи, додавши поздраву који ми је
упутио један осмех на Сен-Луов рачун, као да се извињава што је, по
Роберовој вољи, ово наше упознавање краће него што би он то желео. Али
у томе часу Робер, као да се одједном нечега сетио, пође са својим
пријатељем, рекавши ми: „Седи ти само и почни вечеру, одмах ћу доћи“, па
нестаде у малој сали. Мени је мучно било слушати неке отмене младиће
које нисам познавао како причају не може бити смешније и пакосније
ствари о луксембуршком надвојводи престолонаследнику (некадашњем
грофу од Насауа) с којим сам се упознао у Валбеку и који ми је указао
знаке толике пажње и саосећања за време бакине болести. Један је тврдио
да је надвојвода казао војвоткињи де Германт: „Ја захтевам да сви устану
кад наиђе моја жена“, а да је војвоткиња одговорила (што би било не само
недуховито него и нетачно, јер је баба младе надвојвоткиње била не може
бити часнија жена): „Треба свет да устане кад наиђе твоја жена, јер то ће
бити бар некаква промена, пошто су код њене бабе мушкарци легали.“ Па
су онда причали како се те године, у Балбеку, кад је отишао да посети своју
тетку, принцезу од Луксембурга, и одсео у Гранд-хотелу, жалио директору
(мом пријатељу) што овај није истакао заставу Луксембурга на насипу дуж
плаже. А пошто је та застава мање позната и ређе у употреби него енглеска
или италијанска, требало је више дана док су је набавили, на велико
незадовољство надвојводино. Нисам веровао ниједне речи из те приче, али
зарекао сам се да ћу, чим одем у Балбек, питати директора хотела да бих се
уверио да је то пука измишљотина. Чекајући Сен-Луа, затражио сам од
газде да ми донесу хлеба. „Одмах, господине бароне.“ „Ја нисам барон“,
одговорих му ја тобоже снуждено. „О, извините, господине грофе!“ Нисам
стигао да га још једном оповргнем, после чега бих сигурно постао
„господин маркиз“; заиста брзо као што је и рекао, Сен-Лу се појавио на
улазу држећи у руци велик путни огртач принца де Фоа, од перуанске вуне,
па сам схватио да је замолио овога да га узме за мене, да ми буде топлије.
Он ми издалека даде знак да се не мичем, па пође ка мени, а морао би се
помаћи сто или бих ја морао променити место да би он могао прићи и
сести. Но он, чим је ступио у велику салу, скочи лако на клупу пресвучену
црвеним плишом, која је свуд дуж зида окружавала салу, а на којој су, осим
мене, седела само три-четири младића из Џокеј-клуба, његови познаници,
који нису могли да нађу места у малој сали. Између столова били су
разапети електрични гајтани на извесној висини; Сен-Лу није запињао за
њих, већ их је вешто прескакао, као тркачки коњ препоне; ја сам се, мало
постиђен што то ради једино због мене и да би ми приштедео да се сасвим
једноставно помакнем, у исто време и дивио сигурности с којом је мој
пријатељ изводио ту јахачку вештину; а нисам био сам у томе; јер, премда
им се без сумње не би баш много свидело да је то урадио који други гост,
мање аристократског соја и мање штедар, газда и келнери стајали су као
опчињени, као зналци кад посматрају мерење џокеја пре трке; један
келнер, као да је паралисан, стајао је као укопан, држећи у руци чинију на
коју су чекали гости за столом крај њега; а кад се Сен-Лу, пошто је имао да
прође иза својих пријатеља, попео на ивицу наслона и пошао њоме,
одржавајући равнотежу, зачу се дискретан пљесак у дну сале. Стигавши
најзад наспрам мене, он из трка стаде у месту, тачно где треба, као какав
заповедник почасне чете пред владаровом трибином, и поклонивши ми се
учтиво и покорно, пружи ми огртач, па ми га одмах затим, пошто је сео
поред мене, а да ја нисам имао ни да се помакнем, намести на раменима
као лак и топал шал.
— Чуј, да не заборавим, — рече ми Робер — мој ујак Шарлис има нешто
да ти каже. Обећао сам му да ћу те послати код њега сутра увече.
— А и ја сам баш хтео нешто да разговарам с тобом о њему. Али сутра
увече вечерам код твоје тетке Германт.
— Да, сутра је код Оријане неки страховит пир. Ја нисам позван. Али
мој ујак Паламед желео би да ти не одеш тамо. Зар не можеш да се
извиниш? У сваком случају, отиди код Паламеда после тога. Чини ми се да
му је стало да се види с тобом. Па могао би ваљда да будеш код њега око
једанаест. У једанаест, немој заборавити, а ја ћу га већ обавестити. Он је
врло осетљив. Ако не одеш, биће му криво. А код Оријане се вечера увек
рано заврши. Ако само вечераш код ње, можеш сасвим лако бити у
једанаест код мог ујака. И ја бих, уосталом, морао да се видим с Оријаном,
због мог распореда у Мароку, који бих хтео да променим. Она је тако
златна у таквим стварима, а може да постигне све код генерала де Сен-
Жозефа, од кога то зависи. Али немој јој говорити о томе. Ја сам већ
поменуо ствар принцези од Парме, и то ће ићи само од себе. О, Мароко је
тако занимљив. Имао бих много да ти причам. Људи су тамо врло
промућурни. Осећа се да су нам равни по интелигенцији.
— Не мислиш ли да би Немци могли заратити с нама због Марока?
— Не, то им не би годило, а и с разлогом. А цар је мирољубив. Они се
увек праве као да хоће рат, да би нас присилили да попустимо. То је као у
покеру. Принц од Монака, који ради за Виљема II, дође нам и каже у
поверењу како ће се Немачка бацити на нас ако не попустимо. И ми онда
попустимо. Али кад не бисмо попустили, опет не би било рата. Помисли
само каква би космичка катастрофа био рат данас. То би било још
катастрофалније него Потоп или Сумрак богова. Само што би краће
трајало.
Говорио ми је о пријатељству, о нарочитој наклоности, о жаљењу, мада
ће као сви путници његове врсте сутрадан отпутовати на неколико месеци,
које ће провести на селу, а вратити се на два дана у Париз пре него што
опет оде у Мароко (или некуда другде); али речи које је тако бацио у
огрејано срце какво је било моје те вечери пробудиле су у њему пријатну
сањарију. Наша ретка виђења насамо, а нарочито то, остала су ми касније у
трајном сећању као велики тренуци. За њега, као и за мене, то је било вече
пријатељства. Ипак, оно које сам ја у томе тренутку осећао (па стога не и
без извесне гриже савести) није баш било сасвим, бојао сам се, онакво
какво би он желео да је побудио у мени. Још увек испуњен задовољством
које сам осетио видећи га како се примиче лаким трком и љупко стиже на
циљ, осећао сам да то моје задовољство потиче отуда што је сваки његов
покрет дуж зида, по клупи, имао своје значење, свој узрок, можда и у
личној Сен-Луовој природи, али још и више у оној коју је рођењем и
васпитањем наследио од своје лозе.
Сигуран укус, не у погледу лепоте него у погледу опхођења,
захваљујући коме у некој новој прилици отмен човек одмах ухвати — као
музичар кад га замолите да одсвира неки непознат му комад — осећање,
темпо који она захтева и прилагоди јој механику, технику каква највише
одговара, сигурност која потом омогућава томе укусу да се испољи без
спутаности због икаквих других обзира који би паралисали толике младиће
из грађанског сталежа, колико из бојазни да не испадну смешни у очима
других тиме што се огрешују о ред толико и да не испадну сувише услужни
у очима свог пријатеља, обзири наместо којих је у Робера био презир, који
он, истина, није никада осетио у свом срцу, али који је примио наслеђем у
своје тело и који је уобличио опхођење његових предака у некакву
присност за коју су веровали да може само ласкати ономе коме је упућена
и очарати га; најзад, великодушна штедрост, захваљујући којој није ни
марио за толика своја материјална преимућства (због издашног трошења у
том ресторану он је напослетку постао, ту као и другде, најпопуларнији и
најомиљенији гост, а то је било наглашено и тиме што су се око њега
услужно купили не само сва послуга него и сва најугледнија младеж), него
је та преимућства газио, баш како, и стварно и симболично, ту пурпурну
клупу, као да гази по неком раскошном путу који му се свидео само зато
што му омогућава да дође до мене са више љупкости и брже, — то су биле
врлине, суштаствено аристократске, које су се, кроз то не непрозирно и
тамно тело као што би било моје, него пуно зрачења и прозирно,
провиделе, као што се кроз уметничко дело види умешна, делотворна моћ
која га је створила, и чиниле Роберове кретње у његовом лаком трку дуж
зида исто тако разумљивим и љупким као што су кретње каквих коњаника
извајаних на неком фризу. „Авај“, помислио би Робер, „зар је вредело што
сам целе своје младости презирао своје племићко порекло, што сам
поштовао само правичност и ум, што сам, изван пријатеља на које сам био
упућен, бирао себи другове неспретне и лоше обучене, само ако су били
речити, а све то само зато да би једино биће које се у мени испољава, које
ће другима остати у драгоценој успомени, било не оно које је моја воља,
трудећи се и имајући у томе заслуге, уобличила тако да личи на мене, него
једно биће које није моје дело, које чак и нисам ја, које сам одувек
презирао и настојао да савладам; зар је вредело што сам волео свога
најмилијег пријатеља као што сам га волео, кад је највеће задовољство
које он налази у мени у томе што у мени открива нешто општије него што
сам ја сам, задовољство које нипошто није, као што то он каже, премда то
не може искрено веровати, радост пријатељства, већ једно интелектуално
и несебично задовољство, нека врста уметничког уживања?“ Ето шта се
данас бојим да је Сен-Лу каткада помислио. Али у том случају се варао. Да
није волео, као што јесте, нешто узвишеније него што је била урођена
гипкост његовог тела, да није тако дуго био равнодушан према племићкој
гордости, било би више труда и неспретности и у самој његовој чилости,
знатне вулгарности у његовим манирима. Као што је и гђи де Вилпаризи
требало испрва много озбиљности да би у свом разговору и у својим
мемоарима касније створила утисак фриволности — а тај утисак је ствар
интелектуална — тако је исто, да би у Сен-Луовом телу живело толико
аристократскога, требало да то аристократско напусти његову мисао,
управљену ка вишим стварима, те да се, растворено у његовом телу, ту
устали у несвесним и племенитим линијама. Тако његова духовна
отменост није била одсутна из његове телесне отмености, која не би била
потпуна да је у њој недостајало оне прве. Уметник не мора да своју мисао
непосредно изрази у свом делу да би се у њему огледала њезина врсност;
неко је чак рекао да је највећа похвала богу у порицању атеисте, који
створени свет сматра толико савршеним да му не треба некакав створитељ.
А добро сам знао и то да се ја не дивим само једном уметничком делу у
томе младом коњанику што је дуж зида развио фриз свога трка; онај млади
принц (потомак Катарине де Фоа, краљице наварске и унуке Шарла VII)
кога је он оставио ради мене, његово порекло и богатство које је
приклањао преда мном, они његови презриви и гипки преци што су још
живели у самопоуздању, у хитрини и углађености с којима ми је наместио
око зимљивог тела вунени огртач, зар све то нису били у његовом животу
као некакви пријатељи старији од мене, за које бих веровао да би требало
да нас заувек раздвајају, а које је он, напротив, мени жртвовао, јер је тако
изабрао, по једном избору коме се човек може определити само у
узвишеним пределима ума, са таквом краљевском слободом какву су
оличавали Роберови покрети и у каквој се остварује савршено
пријатељство?
Колико је присност једнога Германта могла открити простачке
надмености — уместо отмености које је у тој присности било у Робера, зато
што је у њега наследни презир био само рухо истинске духовне смерности,
рухо које је постало несвесна љупкост, — тога сам постао свестан не пред г.
де Шарлисом, у кога су се мане нарави, које сам дотад слабо разумевао,
надовезале на аристократске навике, него пред војводом де Германтом. Па
и он је ипак, уз нешто просто у целини, што се толико није свидело мојој
баки кад га оно беше срела једном код гђе де Вилпаризи, показивао и
понешто од древне величине, што сам врло добро осетио кад сам отишао
код њега на вечеру, сутрадан по вечери коју сам провео са Сен-Луом.
Ту древну величину нисам уочио, ни у њега ни у војвоткиње, кад сам их
видео први пут код њихове тетке, као што првог дана нисам видео ни
разлике које раздвајају Берму од њених другарица, премда су у ње личне
особине биле бескрајно уочљивије него у отменом друштву, пошто су оне
утолико наглашеније уколико је предмет посматрања стварнији,
појмљивији за интелигенцију. Но ипак, ма колико да су друштвене нијансе
мале (толико, да кад неки њихов веран сликар, као што је био Сент-Бев,
хоће да обележи све редом нијансе које су постојале између салона гђе
Жофрен, гђе Рекамије и гђе де Боањ, они се сви чине тако слични да главна
истина која и нехотице произлази из ауторове студије јесте ништавност
салонског живота), ипак, из истог разлога као и у случају Берме, кад сам
постао равнодушан према Германтовима и кад капљица њихове
оригиналности није више испаравала пред мојом уобразиљом, могао сам
да је уочим, ма колико да је била немерљиво мала.
Пошто ми војвоткиња на оном соареу код њене тетке није поменула
свог мужа, питао сам се, с обзиром на све што се причало о њиховом
разводу, да ли ће он присуствовати тој вечери. Но и та неизвесност брзо је
ишчезла, јер сам, између лакеја што су стајали у предсобљу и (пошто су
дотле морали гледати на мене отприлике као и на столарову децу, то јест
можда са више симпатије него њихов господар, али су сигурно сматрали да
не могу бити примљен код њега) сигурно се домишљали шта је могао бити
узрок таквом преокрету, угледао како се провукао г. де Германт, који је
мотрио на мој долазак, да би ме дочекао на прагу свог дома и сам ми
скинуо капут.
— Гђа де Германт ће се силно обрадовати — рече ми он вешто
убедљивим гласом. Допустите да вас отресем вашег перја (он је сматрао да
је знак доброћудности, а и да је забавно да говори по народски). Моја жена
се мало прибојавала да не изневерите, премда сте обећали да ћете данас
доћи. Од јутрос говоримо једно другом: „Видећете да неће доћи.“ Морам,
истина, рећи да је гђа де Германт боље погодила. Вас није лако наговорити
да дођете, и ја сам био убеђен да ћете изневерити.
А војвода је био тако рђав муж, тако груб чак, говорило се, да му је
човек уписивао у добро, као и злима неку нежност, те речи „гђа де
Германт“, којима он као да је ширио над војвоткињом заштитничко крило,
да би она била једно са њим. Ухвативши ме међутим присно за руку, он се
спремао да изврши своју дужност домаћина и да ме поведе у салоне. Тако
се и неки уобичајен израз може свидети у устима сељака, ако одаје још
живо локално предање, траг каквог историјског догађаја, можда и незнане
ономе који тако подсећа на њих; исто ме је тако и та учтивост г. де
Германта, коју ми је посведочавао целе вечери, очаравала као остатак
вишевековних обичаја, обичаја нарочито из XVII века. Људи минулих доба
чине нам се бескрајно далеки од нас. Не усуђујемо се да претпоставимо у
њих какве дубље намере од онога што изричито исказују; запањени смо кад
наиђемо у неког Хомеровог јунака на осећања приближно слична онима
која и ми осећамо или на вешту тактичку варку Ханибалову у бици код
Кане, кад је пустио да му једно крило буде потиснуто, да би изненадио и
заокружио непријатеља; као да смо тога епског песника и тог војсковођу
замишљали као нама исто тако далеке као што је зверка коју видимо у
зоолошком врту. Па чак и кад у неких личности са двора Луја XIV наиђемо
на знаке учтивости у каквом писму упућеном неком човеку нижег сталежа,
који им не може бити ни од какве користи, та учтивост нас изненади, зато
што нам одједном открива у тих великаша цео један свет уверења која они
никада не изражавају непосредно, али којима се руководе, а нарочито
уверење да из учтивости треба глумити извесна осећања и најсавесније
извршавати извесне обавезе љубазности.
Та замишљена удаљеност прошлости можда је један од разлога који нам
омогућују да разумемо што су чак и неки велики писци налазили генијалне
лепоте у делима таквих осредњих мистификатора као што је био Осијан.
Ми се толико чудимо што су и давнашњи барди могли имати модерних
идеја да се задивимо кад у некој песми за коју верујемо да је стара келтска
песма наиђемо на неку мисао за коју бисмо нашли да је тек духовита у
неког нашег савременика. Даровит преводилац треба старом писцу, кога
мање-више верно преноси, ла само дода пасусе који би се учинили само
пријатни кад би били потписани каквим савременим именом и објављени
одвојено: он тиме сместа даје неку узбудљиву величину своме песнику, који
тако зазвучи онда у гами више различитих векова. А тај преводилац био је
кадар дати тек сасвим просечну књигу, да је она објављена као његов
оригинал. Али као превод, она се чини ремек-делом. Прошлост не бежи и
не чили, она стоји у месту. Не само да месецима после избијања каквог
рата закони изгласани без журбе могу ефикасно деловати на њега, не само
да и петнаест година после неког злочина који је остао неразјашњен судија
још може наћи елементе који ће му послужити да га расветли, него и
после много и много векова научник који у неком далеком крају проучава
гопонимију, обичаје становништва, моћи ће у њима докучити неку легенду
много старију и од хришћанства, коју људи већ нису више разумели, ако је
чак нису и заборавили, још у Херодотово доба, а која, у називу датом некој
стени, у каквом верском обреду, стоји усред садашњице као још гушћа
еманација, древна и постојана. Тако је зрачила и једна прошлост, мање
древна додуше, прошлост дворског живота, ако и не у често вулгарним
манирима г. де Германта, а оно бар у духу који је њима управљао. Окусио
сам је поново, као какав старински мирис, кад сам га касније опет срео у
салону. Јер нисам гамо одмах ушао.
Напуштајући предворје, рекао сам, наиме, г. де Германту како ми је
велика жеља да видим његове Елстире. „Стојим вам на располагању. А јесте
ли ви пријатељ са г. Елстиром? Јако ми је криво што нисам знао да вас он
тако занима. Јер ја га помало познајем, то је мио човек, красан отмен
човек, што би рекли наши стари, могао сам га замолити да ми учини љубав
и дође, те га позвати на вечеру. Њему би сигурно веома ласкало да проведе
вече у вашем друштву.“ Војвода је био веома мало човек старога кова кад
се тако трудио да буде такав, али је то потом и нехотице ипак постајао.
Пошто ме је упитао да ли бих желео да ми покаже те слике, повео ме је,
пропуштајући ме љубазно напред пред сваким вратима, извињавајући се
кад је морао да пође испред мене да би ми показао пут, а такве су мале
сцене (од онога доба кад је и један предак Германтових, како то прича Сен-
Симон, овоме показивао свој дворац извршавајући исто тако до у танчине
савесно те ситне дужности племића) морали играти и многи други
Германтови, за многе друге посетиоце, док она није доспела до наших дана.
А кад сам војводи рекао да би ми било драго да останем мало насамо пред
тим сликама, он се дискретно повукао, рекавши ми да ћу га после наћи у
салону.
Само, кад сам тако остао лицем у лице с Елстировим сликама, сасвим
сам заборавио на вечеру; опет су, као у Балбеку, преда мном били одломци
тога света непознатих боја који је био само пројекција виђења својственог
томе великом сликару, виђења које његове речи нису ничим изражавале.
Они делови зидова што су били покривени његовим сликама, које су све
биле међусобно хомогене, били су као блештаве слике из магичне лампе,
која би, у овом случају, била уметникова глава, за коју никада не бисмо ни
слутили колико је чудна све док бисмо познавали само човека, то јест
докле год бисмо видели само лампу насађену на светиљку, док још није у
њу постављено ниједно шарено стакло. Међу тим сликама неке од оних
које су се свету из високог друштва чиниле најсмешније занимале су ме
више него друге по томе што су репродуковале оне оптичке илузије које
нам доказују да предмете не бисмо препознавали кад у томе не би
учествовало и наше расуђивање. Колико ли нам се пута не дешава, у
колима, да пред собом откријемо дугу, светлу улицу која почиње на
неколико метара од нас, док је пред нама у ствари јарко осветљена
површина зида, која је у нама створила заблуду дубине! Није ли онда
логично да се, не ради вештачке симболичности, него искреним враћањем
самоме корену утиска, нека ствар представи том другом, од које нам се, у
магновењу првобитне илузије, учинило да је она? Површине и запремине
стварно су независне од имена које наше памћење даје предметима кад их
препознамо. Елстир се трудио да из онога што је осетио ишчупа оно што
зна; његов напор се често састојао у томе да разбије онај конгломерат
расуђивања који зовемо виђењем.
Они који нису волели те „грозоте“ чудили су се што се Елстир диви
Шардену, Пероноу, толиким сликарима које су волели и они, људи из
отменог света. Они нису увиђали да је и Елстир, са своје стране, учинио
исти напор пред стварношћу (уз особено обележје његове склоности за
извесна тражења) исти напор који и један Шарден или Пероно, и да се,
према томе, кад је престајао радити на своме, дивио код њих настојањима
исте врсте, као некаквим антиципираним фрагментима свога сопственог
дела. Али људи нису у мислима додавали Елстировом делу ону перспективу
Времена која им је омогућавала да воле или бар да без нелагодности
гледају Шарденове слике. Они најстарији међу њима могли су се, додуше,
опоменути да су у свом животу видели како се, што су их године више од
њих удаљавале, оно непремостиво растојање између онога што су
сматрали неким Елстировим ремек-делом и нечега за шта су веровали да
ће заувек остати грозота (на пример, Манеове Олимпије) смањивало све
више, тако да су им се на крају та два платна чинила као близанци. Али
човек не искористи никакву такву поуку зато што не уме да проникне до
општег и што увек уображава да се налази пред неким експериментом који
нема претходника у прошлости.
Узбудило ме је кад сам на двема сликама (а те су биле више
реалистичке, из једног ранијег сликаровог манира) наишао на једног истог
господина, једном у фраку, у његовом салону, а други пут у оделу и
цилиндру на некаквом народном весељу на обали воде, где очигледно није
имао шта да тражи, што је доказивало да он Елстиру није био само
уобичајени модел него и пријатељ, можда какав покровитељ, кога је он, као
некада и Карпачо неке познате венецијанске великаше, сасвим верно
приказане, волео да унесе у своје слике, каогод што је и Бетовену било
мило да у заглављу неког драгог му дела испише мило име надвојводе
Рудолфа. У томе слављу на обали било је нечега чаробног. Река, хаљине
жена, једра барки, безбројни одблесци и једних и других на води, све је ту
било напоредо у томе шареном четвороуглу што га је Елстир изрезао из
једног дивног поподнева. Оно што је очаравало у хаљини једне жене која је
за часак престала играти због врућине и зато што се задихала исто се тако
пресијавало и на платну једнога малог непомичног једра и на води мале
луке, на дрвеном пристаништу, по лишћу и небу. Каогод што је, на једној од
оних слика које сам видео у Балбеку, једна болница, исто тако лепа под
својим лазурним небом као и сама катедрала, изгледала, још смелија него
Елстир теоретичар, него Елстир човек од укуса и заљубљен у средњи век,
као да пева: „Нема готике, нема ремек-дела, болница без стила равна је
готском порталу“, тако сам исто слушао: „Ова припроста жена, коју би
неки дилетант у шетњи избегао и да погледа, коју би изоставио из поетичне
слике коју природа ствара пред њим, и та жена је такође лепа, по њеној
хаљини пада иста светлост као и по једру барке, нема скупоценијих или
мање скупоцених ствари, та проста хаљина и једро, које је и само по себи
лепо, огледала су истога одблеска. Сва је вредност у очима сликара.“ А овај
је, ето, умео зауставити и обесмртити ход часова у томе светлом тренутку
кад је жени било врућина па је застала у игри, кад је дрво било обрубљено
сенком, кад једра као да су клизила по златној глазури. Али баш зато што
нас је тренутак притискивао толиком снагом, то платно, тако заустављено
у времену, давало је утисак највеће пролазности, осећало се да ће жена
убрзо отићи кући, чамци нестати, сенка се померити, да ће доћи ноћ, да
уживању има краја, да живот пролази и да тренутке, приказане овде
толиким напоредним светлостима, не можемо поново доживети.
Препознавао сам још један, истина сасвим друкчији вид Тренутка у
неколико акварела с митолошким темама, који су потицали из доба
Елстирових почетака, а којима је такође био украшен тај салон.
„Напредни“ отмени људи ишли су „до“ тога манира, али даље не. То
свакако није било од најбољих Елстирових дела, али већ је и ту искреност с
којом је предмет био схваћен умањивала његову хладноћу. Тако су, на
пример, музе биле приказане као што би била приказана бића која би
припадала некаквој фосилној врсти, али која су се, не ретко, у митолошко
доба могла видети како пролазе увече,-по двоје-троје, неком планинском
стазом. Понекад се и један песник, од некаквог соја који би такође имао, за
каквог зоолога, своју посебну индивидуалност (коју је карактерисала
извесна асексуалност) шетао с неком музом, као што то бива у природи са
створењима различитих али пријатељских врста које живе у друштву. На
једноме од тих акварела видео се један песник, исцрпен од дугог хода по
планини, како га је један Кентаур, кога је срео, ганут његовим умором,
узео на леђа и враћа га кући. На неколико других, огроман предео (у коме
митски призор, јунаци из бајки, заузимају тако мајушно место као да су
изгубљени) био је приказан, од планинских врхова до мора, са тачношћу
која показује не само сат него и минут, помоћу тачног степена заласка
сунца, верно приказане пролазности сенки. Тиме је уметник давао симболу
бајке, приказавши га као тренутак, некакву доживљену историјску
стварност, насликао га и испричао у пређашњем свршеном времену.
Док сам ја гледао Елстирове слике, пријатно ме је уљуљкивало звоно
које је непрестано звонило како су гости пристизали. Али тишина која је
потом наступила и већ подуже трајала напослетку ме је пробудила из
замишљености, исто онако — само, истина, не тако брзо — као што тишина
после Линдорове свирке буди Бартола из сна. Уплашио сам се да ме нису
заборавили и да су већ за столом, па пожурих ка салону. Пред вратима
кабинета с Елстировим сликама наишао сам на једног слугу који је чекао,
стар или напудерисан, не знам, као какав шпански министар и указао ми
исто поштовање с каквим би се поклонио и пред ногама каквог краља.
Осетио сам по његовом изгледу да би ме он ту чекао и цео сат још, па сам
са ужасом помислио колико се касни с вечером због мене, а ја сам још и
обећао да ћу у једанаест бити код г. де Шарлиса.
Шпански министар поведе ме у салон (а уз пут сам срео још и онога
лакеја што га је домар прогањао, и он ми, сав озарен од среће кад сам га
упитао за његову вереницу, рече да баш сутрадан имају и она и он излазак,
да ће моћи провести цео дан заједно, и величао је доброту госпође
војвоткиње) где сам се бојао да ћу затећи г. де Германта зле воље. Али он
ме, напротив, дочека с радошћу, делом очигледно извештаченом, из
учтивости, али иначе и искреном, јер се радовао и због свог стомака, који
је био огладнео од толиког закашњења, а и због тога што је био свестан да
су исто тако нестрпљиви и сви његови гости, који су потпуно испунили
салон. Касније сам, наиме, сазнао да су ме чекали скоро три четврти сата.
Војвода де Германт је без сумње помислио да свеопште муке, ако се
продуже за још два минута, неће због тога бити много теже, па кад је већ из
учтивости толико одлагао тренутак кад ће се сести за сто, да ће та учтивост
бити још потпунија ако тиме што неће наредити да се одмах послужи
вечера успе да ме убеди да нисам закаснио и да нису због мене чекали.
Стога ме он упита, као да имамо још сат времена до вечере и као да неке
званице још нису стигле, како ми се свиђају Елстири. Али у исти мах, не
допуштајући да се примети да му већ крче црева, а да не би више губио ни
часа, у сагласности с војвоткињом, приступио је моме представљању. И ја
тек тада опазих да се око мене, мене који сам до тога дана — осим оног
времена у салону гђе Сван — био навикао, код моје мајке, у Комбреу и у
Паризу, на заштитничко или уздржано опхођење киселих грађанских дама,
које су ме све сматрале дететом, да се око мене променио декор, као кад
се он одједном промени и уведе Парсифала усред девојака у виду цветова.
Ове што су мене окруживале, потпуно деколтиране (њихова пут указивала
се с обе стране какве гранчице мимозе или под широком круницом крупне
руже), поздрављале су се са мном само уз дуге погледе којим су ме
миловале као да им једино стидљивост брани да ме пољубе. Многе од њих
биле су зато ипак веома часног живота; многе, не све, јер оне чедније нису
осећале према онима лаким ону одбојност коју би осећала моја мати. Као
да су, у друштву Германтових, љубавни хирови, ако су их само, упркос
очигледности, порицале пријатељице које су биле праве светице, били
мање важни него друштвени односи које је таква жена умела сачувати. Сви
су се претварали да не знају да се тело неке жене подаје било коме, само
ако је њен салон остао неокрњен.
Како се војвода веома мало устезао пред својим гостима (о којима, као
ни они о њему, већ одавно није имао ништа ново да сазна), али се веома
устезао преда мном, јер му је било непознато шта је то по чему се ја
одликујем, па му је то помало уливало исто онакво страхопоштовање као
што су га министри из грађанског сталежа уливали великашима на двору
Луја XIV, он је очигледно сматрао да то што се ја не познајем с његовим
гостима нема никаква значаја, сем можда за њих, али за мене бар не, и док
сам ја, због њега, био забринут какав ћу утисак оставити на њих, он се
бринуо само какви ће се они мени учинити.
 Најпре је, уосталом, дошло до једног малог двоструког замешатељства.
Чим сам, наиме, ступио у салон, г. де Германт ме је, не давши ми времена
ни да се поздравим са војвоткињом, повео ка једној омањој дами као да јој
приређује пријатно изненађење и као да каже: „Ево вашег пријатеља: ето,
видите, шчепао сам га за гушу и довео вам га.“ А још и увелико пре него
што сам доспео пред њу, док ме је војвода гурао пред собом, та дама није
престајала да ми се смешка својим крупним и благим црним очима, с
некаквим подразумевањем, као што се смешимо неком старом познанику
који нас можда не препознаје. Како је то управо био случај са мном и
пошто нисам успевао да се сетим ко је она, окретао сам главу на другу
страну док сам јој се приближавао, тако да не морам одговорити на њене
осмехе док ме представљање не извуче из шкрипца. А за то време госпођа
је држала у несигурној равнотежи свој осмех мени упућен. Као да је једва
чекала да га се ослободи и да јој најзад ракнем: „О, госпођо, па дабогме!
Како ће се мама обрадовати што смо се опет срели!“ И ја сам био исто
толико нестрпљив да сазнам њено име колико и она да је најзад препознам
и поздравим и да њен у бескрај продужен осмех као тон „гис“ могне најзад
престати. Али г. де Германт је представљање извео тако неспретно, барем
по мени, да ми се чинило да је рекао само моје име, па још нисам знао ко
је та тобоже непозната госпођа. која се није сетила да бар сама каже своје
име, толико су јој се чинили јасни мени непознати разлози нашег присног
пријатељства. Јер чим сам стао пред њу, она ми није пружила руку, него је
сасвим присно узела моју и стала ми говорити тако као да су и мени исто
тако знане као и њој лепе успомене којих се она у себи сећа. Рекла ми је
како ће Алберу, за којег сам разумео да јој је син, бити жао што није могао
да дође. Ја сам се присећао који се то мој пријатељ зове Албер, и нисам се
сетио другога до Блока, али то није могла бити преда мном гђа Блок,
пошто је она умрла још пре много година. Узалуд сам се упињао да
одгонетнем ту нашу заједничку прошлост у коју се она у мислима
преносила. Али нисам могао да је назрем ни кроз полупрозирни гагат
њених крупних, питомих очију, које су пропуштале само осмех, као што не
може да се разабере ни неки предео кроз задимљено стакло, ма кроз њега
сијало и сунце. Упитала ме је да ли се мој отац не премара сувише, не бих
ли ја једно вече ишао у позориште с Албером, да ли сам сад боље са
здрављем, а како су моји одговори, тетурајући се по умноме мраку у коме
сам био, постали разговетни тек колико да кажем како се баш вечерас не
осећам најбоље, она ми сама привуче једну столицу, трудећи се толико око
мене како нисам навикао да икада видим друге пријатеље мојих родитеља.
Најзад ми је војвода пружио кључ загонетке: „Јако јој се свиђате“, шапну
ми он на уво, и те су ми речи зазвониле у уху као да ми нису непознате.
Биле су то исте оне речи које нам је рекла и гђа де Вилпаризи, баки и мени,
кад смо се упознали с принцезом од Луксембурга. И тада разумедох све, та
присутна дама није имала ничега заједничког с принцезом од Луксембурга,
али по говору г. де Германта који ми ју је послужио, разабрао сам врсту
зверке. Била је то једна Висост. Она није уопште познавала моју породицу
ни мене, али пошто је била пореклом од најплеменитије лозе и поседовала
огромно богатство (јер је била кћи принца од Парме, а удала се за једнога
братанца, такође принца), желела је, из захвалности према Створитељу, да
посведочи ближњему, ма колико он био сиромашан или ма колико ниског
порекла, да га не презире. Истину рећи,\ могао сам то погодити већ и по
оним осмесима, јер видео сам већ како је оно принцеза од Луксембурга
купила мале овсене земичке на плажи да их даде баки, као што би каквој
кошути у зоолошком врту. Али ово је била тек друга принцеза краљевске
крви којој сам био представљен, па ми се могло опростити што нисам
разабрао те опште црте љубазности височанстава. Али зар се нису и они
сами потрудили да ме упозоре да не рачунам сувише на ту љубазност,
пошто је војвоткиња де Германт, мада ме је онолико поздрављала руком у
Опери, изгледала тако љутита кад сам ја њу поздрављао на улици, као што
неки, кад једном даду некоме двадесет франака, сматрају да су га
намирили једном заувек. Што се пак тиче г. де Шарлиса, мене његовог
расположења биле су још противречније. Најзад, упознао сам, као што ће
се видети, височанстава и величанстава и друкчије врсте, краљица које
изигравају краљицу и говоре не по обичају својих истородница, него као
краљице у Сардуовим водвиљима.
А то што је г. де Германт толико пожурио да ме представи било је зато
што је недопустиво и не сме ни тренутка потрајати да у друштву с једним
краљевским височанством буде неко ко му је непознат. То је била иста она
хитња с којом је и Сен-Лу пожурио да буде представљен мојој баки.
Уосталом, по остатку нечега што је наслеђено из дворског живота а што се
зове отменом учтивошћу, и што није површно, али у чему се оно
спољашње посувратило и постало унутрашње, те је то површно постало
битно и дубоко, војвода и војвоткиња де Германт сматрали су још битнијом
дужношћу него што су дужности милосрђа, чедности, самилости и
правичности, које су доста често занемаривали, обоје или бар једно од њих,
дужност много незаобилазнију да се принцези од Парме обраћају само у
трећем лицу.
Пошто још никада у животу нисам био у Парми (а желео сам то још од
давнашњих ускршњих распуста), то што сам упознао њену принцезу, која је,
као што сам знао, имала најлепшу палату у томе јединственом граду у
коме је, уосталом, све морало бити хомогено, јер је био тако издвојен од
осталог света између углачаних површина и у загушљивој атмосфери као
летње вече на малом талијанском градском тргу, његовог једрог и сувише
слатког имена, — то, дакле, што сам упознао његову принцезу требало је да
оно што сам се трудио да замислим одједном замени оним што стварно
постоји у Парми, као некаквим делимичним доласком тамо, иако се нисам
ни помакао; то је, у алгебри путовања у Ђорђонеов град, било као једна
прва једначина с том непознатом. Али док сам већ годинама уносио у то
име, принцеза од Парме — као парфимериста у једнолични блок какве
масне супстанце — мирис хиљада љубичица, сада је, заузврат, чим сам
угледао принцезу, за коју бих дотле био убеђен да је бар некаква
Сансеверина, почела друга једна операција, која се, додуше, завршила тек
неколико месеци касније, а састојала се у томе да, мешањем друкчијих
хемијских супстанци, извучем сву есенцију љубичица и било какав
стендаловски мирис из принцезиног имена и да уместо њих с њиме
сајединим слику једне мале црномањасте жене, предане вршењу добрих
дела и тако скрушено љубазне да се одмах схватало из какве охоле
гордости извире та љубазност. Слична, уосталом, сем у понечем, другим
великим дамама, она је у себи имала исто тако мало било чега
стендаловског као и, на пример, у Паризу, у четврти Европа, Пармска
улица, која много мање личи на Парму, а више на све друге околне улице и
мање подсећа на Картузијански манастир у коме умире Фабриције него на
чекаоницу железничке станице Сен-Лазар.
Њена љубазност имала је два узрока. Један, општи, било је васпитање
које је добила као владарска кћи. Њена мати (која је била не само у
сродству са свима европским владарским породицама него је — супротно
пармској војводској кући — била и богатија од било које владарке) усадила
јој је још од најраније младости гордо смерна начела једног јеванђелског
снобизма; и сада, свака црта на кћерином лицу, линија њених рамена,
покрети њених руку, као да су понављали: „Памти да то што си се по божјој
вољи родила на престолу не треба да користиш да би презирала оне изнад
којих те је божанска Промисао (нека јој је за то слава и хвала!) поставила
по рођењу и богатству. Напротив. буди добра према нишчима. Твоји су
преци били принчеви у Клеву и у Жилјеу још од 647; бог је у својој доброти
хтео да имаш скоро све акције Суецког канала и трипут више акција Ројал
Дача него Едмон Ротшилд; твоје порекло у директној линији утврдили су
генеалози још од године 63. после Христа; снаје су ти две царице. Стога,
кад говориш, нека се никада не види да имаш на уму та велика
преимућства, не зато што би она била непостојана (јер древно порекло не
може се ничим изменити, а петролеја ће увек требати), него што је
излишно да тумачиш како си ти бољег рода и како је пласман твог
капитала првокласан, кад то цео свет зна. Притичи у помоћ невољнима.
Пружај онима изнад којих те је божанска доброта у својој милости
поставила оно што им можеш дати а да не окрњиш свој углед, то јест,
помоћ у новцу, па их чак и негуј као болничарка, али немој их, разуме се,
никада позивати на своје соарее, што њима не би причинило никаква
добра, али би, умањујући твој углед, ослабило ефикасност твога
благотворног деловања.“
Стога се принцеза, чак и у оним тренуцима кад није могла чинити
добра, трудила да свима спољним знацима немога говора покаже, или,
боље, да постигне да се верује како она не сматра себе изнад особа међу
којима се нашла. Она је са сваким била онако љупко учтива као што су
према нижима од себе лепо васпитани људи, и сваки час је, да би била од
користи, одмицала своју столицу да би начинила више места, придржавала
ми рукавице, нудила ми свакојаке услуге које би биле недостојне
поноситих грађанки, али које радо чине краљеви или, по нагону или по
професионалној навици, некадашње слуге.
Други разлог љубазности коју је према мени показала принцеза од
Парме био је посебнији, али ни он није потицао из неке тајанствене
симпатије према мени. Но у тај други разлог нисам стигао да дубље
проникнем у томе тренутку. Војвода, коме се изгледа журило да доврши
представљање, већ ме је, наиме, повукао ка једној другој међу девојкама
цветовима. Чувши њено име, рекох јој да сам прошао крај њеног замка
недалеко од Балбека. „О, како бих била срећна да сам вам га могла
показати“, рече она готово тихо, као да се жели показати скромнија, али
гласом пуним осећања, прожетим жаљењем што је пропустила прилику за
такво изузетно задовољство, па додаде, уз поглед који је придобијао:
„Надам се да то није заувек пропуштено. А морам рећи да би вас још више
занимао замак моје тетке Бранка; градио га је Мансар; то је бисер целе
покрајине.“ Не само да би њој било драго да ми покаже свој замак него би
и њена тетка Бранка била не мање очарана да ме угости у своме, бар тако
ме је уверавала та дама, која је очигледно мислила, нарочито у ово доба
кад земља све више прелази у руке финансијера, који и не знају како се
треба понашати, да је важно да великаши одрже високе традиције
племићке гостољубивости, речима које ни на шта не обавезују. А било је то
и зато што се и она трудила, као и сви из њене средине, да каже оно што би
саговорнику могло причинити највише задовољства, створити му високо
мишљење о самом себи, тако да поверује да он ласка онима којима пише,
да чини част своме домаћину, да други горе од нестрпљења да га упознају.
Истину рећи, и у грађанском сталежу постоји каткад та жеља да се другоме
створи пријатно мишљење о самом себи. У томе сталежу такво
благонаклоно расположење среће се у појединаца, као противтежа некој
мани, на жалост не код најпоузданијих пријатеља, али ипак бар код
најпријатнијих пријатељица. У знатном делу аристократије, напротив, та
особина је престала бити индивидуална; она се гаји васпитањем, одржава
појмом о сопственој узвишености, која не треба да се боји да ће се унизити,
која не зна за супарнике, а зна да пријазношћу може усрећити некога и
ужива да то и чини, и постала је опште својство једне класе. Па чак и они
које и сувише противне личне мане спречавају да ту особину очувају у
срцу, носе њен несвесни траг у речнику и у кретњама.
— То је веома добра жена, — рече ми г. де Германт за принцезу од
Парме — и уме бити „велика дама“ као нико.
Док су ме представљали женама, један је господин показивао силне
знаке узбуђења: био је то Ханибал де Бреоте-Консалви. Пошто је стигао
касно, није доспео да се обавести ко ће све бити на вечери, па кад сам ја
ушао у салон, видећи у мени госта који не припада војвоткињином
друштву, те према томе мора бити да поседује некакво сасвим изузетно
својство да би у тај круг ушао, ставио је монокл под полукружно засвођен
лук обрве, мислећи да ће му он помоћи не само да ме види него, много
више још, да разабере каква сам ја врста човека. Он је знао да гђа де
Германт има — што је преимућство својствено женама одиста вишег реда
— оно што се зове свој „салон“, то јест да каткад придружи људима из свога
круга понеку знамениту личност која се истакла проналаском каквог лека
или некаквим ремек-делом. Тако је аристократски Сен-Жермен још био
под утиском који је произвела вест да се војвоткиња није устезала да на
пријем у част енглеског краља и краљице позове г. Детаја. Образованије
жене из те отмене четврти тешко су могле да прежале што нису биле
позване, толико би их угодно занимало да се приближе томе необичном
генију. Гђа де Курвоазје је тврдила да је на том пријему био и г. Рибо, али
то је било измишљено да би свет поверовао да Оријана тежи да јој муж
буде наименован за амбасадора. Најзад, као врхунац саблазни, г. де
Германт се појавио у фоајеу Француске комедије и са краљевском
углађеношћу достојном маршала де Сакса замолио је гђицу Рајхенберг да
дође и рецитује стихове пред краљем, што се и збило и што је
представљало догађај без преседана у аналима отмених скупова. При
сећању на толике необичне ствари, које је уосталом потпуно одобравао,
будући да је и сам био, колико и украс, исто толико, каогод и војвоткиња де
Германт, само у мушком полу, круна сваког салона, г. де Бреоте је,
питајући се ко ли бих ја то могао бити, осећао како се веома широко поље
отвара његовом домишљању. У један мах синуло му је у глави име г.
Видора; али оценио је да сам ја одвише млад да бих био оргуљаш, а и да је
г. Видор премало истакнут да би био „примљен“. Учинило му се вероватније
да у мени види просто новог аташеа шведског посланства, о коме су му
причали; и већ се спремао да ме пита о краљу Оскару, који га је више пута
веома лепо примио; али кад му је војвода, представљајући ме, рекао моје
име, г. де Бреоте, видећи да му је то име савршено непознато, није више
сумњао, пошто сам ту, да сам неки славан човек. Оријана одиста није
држала никаквих друкчијих, а била је вична да привуче виђене људе у свој
салон, у проценту од један од сто, разуме се, иначе би га декласирала. Г. де
Бреоте је, дакле, почео да се облизује и да похлепно шмркће, јер му је
отварала апетит не само добра вечера, у коју је био сигуран, него и
својство тога скупа, јер моје ће га присуство неизоставно учинити
занимљивим и пружити му тако примамљиву тему за разговор сутра, на
ручку код војводе од Шартра. Није још био начисто да ли сам ја тај чији се
серум против рака управо испитује или се мој комад спрема за идућу
премијеру у Француском позоришту, али као велики интелектуалац,
велики љубитељ путописа, није се престајао клањати преда мном,
показивати како се нас двојица тобоже разумемо, смешкати ми се кроз
монокл, било што је погрешно мислио да ће га један човек од вредности
више ценити ако он успе да га обмане да за њега, грофа де Бреоте-
Консалвија, преимућства ума нису мање достојна поштовања него
преимућства порекла, било просто из потребе да изрази своје задовољство,
а и због тешкоће како да то учини, јер није знао каквим би језиком требало
да разговара са мном, отприлике као да се нашао пред урођеницима неке
непознате земље у коју је пристао његов сплав и с којима ће, у нади да
извуче неку добит, настојати — посматрајући истовремено радознало
њихове обичаје и не прекидајући изражавање пријатељства нити губећи из
вида да урличе као и они — да трампи стаклене ђинђуве за нојева јаја и
зачине. Пошто сам одговорио што сам боље умео на његову радост,
руковао сам се с војводом де Шателроом, кога сам већ срео код гђе де
Вилпаризи, за коју ми он рече да је промућурна шпица. Он је био не може
бити већма Германт, по плавој коси, профилу с кукастим носом, кожи на
образима која је местимично венула, по свему оном што се виђало већ и
на портретима те породице који су нам остали још из XVI и XVII века. Али
како више нисам био заљубљен у војвоткињу, њена реинкарнација у
младића била ми је без привлачности. Куку којом се истицао нос војводе
де Шателроа ја сам читао као потпис неког сликара кога сам дуго
проучавао, али који ме више нимало не занима. Онда сам се поздравио и
са принцом де Фоа; а по несрећи за моје прсте, јер су од тога остали
сасвим згњечени, пружио сам руку и пријатељу г. де Норпоа, принцу фон
Фафенхајму, који ју је стегао по немачки, као клештима. По манији која је
била својствена томе друштву да свакога зову неким надимком, њега су
толико сви звали принц Фон да се и он сам потписивао тако, „принц Фон“,
или, кад је писао присним пријатељима, „Фон“. То се скраћење, на крају
крајева, још и могло разумети, због дужине његовог имена. Мање су били
јасни разлози зашто се Елизабета замењивало некад са Лили, некад с
Бебета, као што је у неком другом друштву било тушта Кикима. Може се
још објаснити што су људи, мада су иначе били обично прилично докони и
траћили време на којештарије, усвојили „Кју“ да не би губили време
изговарајући „Монтескју“. Али мање се види шта су добијали тиме што су
једнога свог рођака звали Динан уместо Фердинан. Не треба, уосталом,
мислити да су Германтови, у надевању тих надимака, увек само просто
понављали један исти слог. Тако су две сестре, грофицу де Монперу и
виконтесу де Велид, обе огромно дебеле, сви увек звали само „Малецка“ и
„Пуслица“, а то њих није ни најмање љутило нити би иком пало на памет да
се осмехне, толико се тај обичај већ био уврежио. Да се гђа де Монперу
тешко разболела, гђа де Германт, која ју је обожавала, упитала би са
сузама у очима: „Чујем да је ,Малецка’ веома болесна.“ Гђу де л’Еклен,
која је носила косу обавијену око главе тако да јој је сасвим скривала уши,
увек су звали само „Гладница“. Каткад су само додавали а мужевљевом
имену или презимену и тако звали жену. Најгнуснији циција, најпоганији
човек те аристократске четврти звао се Рафаел, а његова премила, његов
цветак, поникла такође из стене, потписивала се увек Рафаела; али све су
то само примери безбројних правила, међу којима ћемо још моћи
објаснити понека, ако се за то укаже прилика.
Затим сам замолио војводу да ме представи принцу д’Агриђенту. „Како,
зар не познајете нашег доброг Гри-грија“, узвикну г. де Германт, па рече
моје име г. д’Агриђенту. Мени се његово, које је Франсоаза тако често
помињала, увек јављало као некаква провидна стакларија, испод које сам
видео, на обали љубичастог мора и под косим зрацима златног сунца,
ружичасте коцке једног античког града, за који нисам сумњао да му је
принц — на пропутовању кроз Париз неким краткотрајним чудом, а и он
сам исто тако сицилијански блештав и с патином древне славе — стварни
владар. Али, вај, обични гундељ коме су ме представили и који се, да би се
поздравио са мном, окренуо тромом и нехајном пируетом, за коју је
веровао да је елегантна, био је исто тако независан од свог имена као што
би био и од каквог уметничког дела које би поседовао али не би носио
никакав његов одблесак на себи, које можда није никада ни погледао.
Принц д’Агриђенте био је тако потпуно лишен ичега принчевског и било
чега што би подсећало на Агриђенте да је човек био склон да претпостави
да је његово име, сасвим оделито од њега и ничим невезано за његову
личност, имало моћ да привуче себи све што је могло бити неодређене
поетичности у томе човеку, као и у било коме другом, и да то онда затвори
у своје чаробне слогове. Ако се то догодило, та операција је у сваком
случају била добро изведена, јер није више остало ни атома чари који би се
могао извући из тога рођака Германтових. Тако да је он сад био
истовремено и једини човек на свету који је био принц д’Агриђенте и
можда једини који је то најмање био. Он је, уосталом, био јако срећан што
је то, али као што је неки банкар срећан што има много акција неког
рудника, не хајући иначе нимало да ли тај рудник одговара лепоме имену
рудника Ајванхо или рудника Примероза, или се зове само рудник Премје.
Међутим, док се завршавало то представљање које је, кад се прича, тако
дугачко, али које, почев од мог уласка у салон, није трајало дуже од
неколико тренутака, и док ми је гђа де Германт скоро преклињућим гласом
говорила: „Сигурна сам да вас Базен замара што вас тако води од једних до
других, ми желимо да се упознате са свима нашим пријатељима, али
желимо пре свега да вас не замарамо, да бисте нам чешће долазили“,
војвода је, доста неспретно и бојажљиво, дао знак (што је већ цео сат
желео да учини, док сам ја посматрао Елстира) да се вечера може
послужити.
Ваља додати да је један гост још недостајао, г. де Груши, чија је жена,
рођена Германт, дошла сама, а муж је требало да стигне право из лова у
коме је провео цео дан. Тај г. де Груши, потомак онога из доба првог
царства, за кога се погрешно говорило да је његово одсуство на почетку
битке код Ватерлоа било главни узрок Наполеоновог пораза, био је из
одличне породице, али ипак не довољно такве у очима неких који су били
сувише залуђени племством. Тако је принц де Германт. који се много
година касније показао мање строг према самом себи, имао обичај да каже
својим синовицама: „ Каква несрећа за ту сироту гђу де Германт (виконтесу
де Германт, мајку гђе де Груши) што никада није успела да уда своје
кћери!“ „Али, чико, па старија се удала за г. де Грушија.“ „То ја и не зовем
мужем! Тврде, додуше, да је чика Франсоа запросио млађу, тако бар неће
све остати уседелице.“
Чим је наређено да се вечера послужи, као да је истовремено откочен
некакав вишеструки окретни механизам, отклопише се оба крила свих
врата на трпезарији; један управитељ послуге, који је изгледао као какав
церемонијал-мајстор, поклони се пред принцезом од Парме и објави вест:
„Госпођа је послужена“, таквим гласом као да објављује „Госпођа је на
издисају“, али то није унело нимало туге у окупљено друштво, јер су се
парови, с враголастим весељем, као лети у Робинсону, упутили један за
другим у трпезарију, раздвајајући се пошто би стигли до свог места, где су
лакеји примицали за њима столице; гђа де Германт, последња, приђе мени
да је поведем за сто, а ја нисам осетио ни сенку стидљивости које сам се
могао прибојавати, јер видећи без сумње да сам стао на погрешну страну,
она се као амазонка којој велика мишићна спретност даје лакоћу у
грациозности, обрнула око мене тако тачно да ми се њена рука нашла под
мишком и да ме је природно понео ритам тачног и отменог кретања. Ја
сам му се повиновао с утолико природнијом неусиљеношћу што
Германтови нису томе придавали важност као ни знању прави учењак, пред
којим се мање устежемо него пред каквим незналицом; поотвараше се и
друга врата, кроз које уђе супа што се пушила, као да се вечера одиграва у
каквом луткарском позоришту, вешто удешеном, у коме је закаснели
долазак младога госта, на домаћинов знак, покренуо целу машинерију.
Бојажљив је, а не величанствено краљевски био тај војводин знак на
који се покренула, као часовник, та голема, вешто удешена, послушна и
раскошна механичка и људска машинерија. Неодлучност његовог покрета
мени није кварила ефекат представе којом је он заповедао. Јер осећао сам
да је он био неодлучан и збуњен само из бојазни да ја не приметим да су
само мене чекали да почну с вечером и да су ме дуго чекали, каогод што се
и гђа де Германт плашила да ме они сад, пошто сам се нагледао толиких
слика, замарају тиме што ме беспрекидно представљају свима и не дају ми
да мало одахнем. Тако да је баш одсуство узвишености у тој кретњи
одавало истинску узвишеност, војводину равнодушност према сопственој
раскоши, а пажњу, напротив, према једноме госту који је сам по себи
безначајан, али коме је он хтео да укаже поштовање.
То не значи да г. де Германт није у понечем био и веома обичан и да
није имао чак и смешних страна сувише богатог човека, охолост
скоројевића, што он међутим није био. Али као што чиновник или
свештеник осећају да њихов скромни дар бескрајно увећавају (као што
талас појачава цело море што се тиска за њим) оне снаге на које се они
ослањају, француска државна управа и католичка црква, тако је и г. де
Германта подржавала једна друга снага, најистинскија аристократска
углађеност. Та углађеност искључује многе особе. Гђа де Германт не би
примила у кућу гђу де Камбремер или г. де Форшвила. Али чим би се неко,
као што је то био случај са мном, учинио подобан да се уклопи у круг
Германтових, та углађеност проналазила је ризницу гостољубиве
једноставности, још дивније, ако је то могућно, од њихових старих салона,
од красног намештаја који се у њима сачувао.
Кад је желео да некоме тако причини задовољство, i. де Германт је био
вештак у томе да од те особе, тога дана, начини главну личност, и у тој
вештини умео је да искористи околности и место. У Германту би та
љубазност којом би одликовао госта без сумње добила неки друкчији
облик. Наредио би да се упрегне, да би ме повео насамо у шетњу пре
вечере. И човек је био дирнут таквим његовим опхођењем као што је
дирнут, читајући мемоаре из онога доба, опхођењем Луја XIV, кад
доброћудно, ведро и наклонивши се мало одговара некоме ко је дошао да
га што моли. Дакако да у оба случаја ваља разумети да та углађеност није
ишла даље од онога што та реч значи.
Луј XIV (коме они који су у његово доба били занети племством
замерају, међутим, да је баш мало пазио на етикецију, тако да је, каже Сен-
Симон, био по рангу тек веома мали краљ у поређењу с Филипом Валоа,
Шарлом V итд.) наређује да се саставе најподробнија упутства како би
принчеви краљевске крви и амбасадори знали којим владарима треба да
уступе првенство. У извесним случајевима, у немогућности да се постигне
сагласност, договорено је радије да ће престолонаследник, син Луја XIV,
примити неког страног владара само напољу, на отвореном простору, да се
не би рекло да је, улазећи у двор, један ушао испред другога; а рајнски
изборни кнез, примајући војводу де Шевреза на вечеру, претвара се да је
болестан, да му не би уступио првенство, и вечера с њим, али лежећи, чиме
је потешкоћа уклоњена. Пошто је војвода д’Ангјен избегавао да услужи
краљевског брата, овај, по савету краља, који га уосталом нежно воли, под
неким изговором позове свог братанца, војводу, док се ујутро облачио, и
принуди га тако да му дода кошуљу. Али чим се ради о неком дубљем
осећању, о срцу, дужност, тако незаобилазна док је у питању учтивост,
потпуно се мења. Неколико сати после смрти тога истог брата, једне од
особа које је највише волео, док му се брат, како то каже војвода де
Монфор, „није још ни охладио“, Луј XIV пева оперске арије, чуди се што
војвоткиња од Бургоње, која тешко може да прикрије свој бол, изгледа тако
тужна, и у жељи да сместа опет завлада весеље, наређује војводи од
Бургоње да започне партију карата да би се дворјани решили да наставе
картање. А и у г. де Германта наилазило се на исте противречности, не само
у његовим промишљеним поступцима у друштву него и у сасвим
нехотимичним речима, у свему чиме се занимао, на шта је трошио време:
Германтови се нису умели већма растужити него остали смртници, може се
чак рећи да је њихова истинска осећајност била мања; но зато се њихово
име ипак виђало сваког дана у друштвеној хроници у Gauloisu, због многих
сахрана, јер су сматрали да би се огрешили ако се не би уписали у књигу
жалости. Као што и путник може још увек наићи на куће покривене
земљом, на терасе, готово онакве какве су знали и Ксенофон или свети
Павле, тако сам и ја, у понашању г. де Германта, човека који је умео да
гане умиљатошћу и да огорчи безосећајношћу, који је робовао и
најситнијим обавезама, а сматрао се разрешен и најсветијих веза, налазио,
још неокрњену после два протекла века, ту извитопереност својствену
дворском животу под Лујем XIV, која скрупуле преноси из области осећања
и морала на питања пуке форме.
Други разлог љубазности коју је према мени показала принцеза од
Парме био је посебнији. Она је, наиме, била убеђена да је све што се види
код Германтових, и ствари и људи, финије каквоће од свега што она сама
има код куће. И код свију других, истина, понашала се она као да је тако; и
пред неким најпростијим јелом, најобичнијим цвећем, није јој доста било
да се усхити него је молила за допуштење да већ сутрадан пошаље свога
кувара или свога главног баштована да препише рецепт или да види ту
врсту цвета, а то су биле личности с великом платом, које су имале
сопствена кола и, нарочито, свој професионални понос, па су сматрали
великим понижењем што долазе да се обавесте о каквом презреном јелу
или да узму за узор неку врсту каранфила која није ни упола толико лепа,
тако прошарана разним бојама, тако крупна као каранфили које су они већ
одавно одгајили код принцезе. Али док је код свију других такво
принцезино дивљење и пред најмањим ситницама било извештачено и
требало само да покаже како се она не горди својим високим рангом и
богатством, што су јој бранили њени некдашњи учитељи, што је и њена
мати крила, а што је и богу немило, дотле је сасвим искрено сматрала
салон војвоткиње де Германт таквим богомданим местом где је на сваком
кораку, после изненађења, чекају само још чаробније дивоте. Германтови
су, уосталом, уопште узев, били прилично другачији од свега осталог
аристократског света, премда ни то не би било довољно да објасни такво
принцезино расположење: они су били нешто драгоценије и ређе. На мене
су, у први мах, оставили супротан утисак, били су ми прости, налик на све
људе и на све жене, али то је било зато што сам претходно, као и у Балбеку,
у Фиренци, у Парми, у њима видео једно име. Очевидно, све жене у томе
салону, које сам раније замишљао као фигурице од саксонског порцелана,
личиле су ипак више на велику већину жена. Али каогод и Балбек или
Фиренца, тако и Германтови, после разочарања уобразиље, зато што су
личили више на своје ближње него на своје име, могли су потом, иако у
мањем степену, да и умном поимању пруже извесне особине којима су се
одликовали. И телесно чак, по неком нарочитом руменилу пути, које је
каткад ишло до љубичастог, по лакој, плавој коси, чак и у мушкараца, која
је светлела, згуснута у меке, златне прамене упола налик на лишај
каменике, а упола на лавље крзно (блистави сјај којем је одговарала и
унеколико блистава интелигенција, јер каогод што се говорило о
германтовском тену или коси тако се исто говорило и о германтовском
духу, као и о духу Мортемарових), по некој профињеној друштвености — и
то још пре Луја XIV — која је утолико више била од свих призната што су је
и они сами проглашавали, по свему су се томе Германтови, и усред ткива
аристократског друштва, ма колико оно било драгоцено, у коме су се они
видели усађени овде-онде, још увек могли препознати, лако уочити и
пратити, као оне златасте жиле којима је прошаран јаспис или оникс, или,
још боље да кажем, као гипко таласање оних власи светлине што као
рашчешљане нити, налик на савитљиве зраке, вијугају у сржи пенушавог
ахата.
Германтови — барем они који су били достојни свог имена — нису
имали само некакву изврсну каквоћу пути, косе, бистрога погледа него су
се и по начину како су се држали, како су корачали, поздрављали се, како
би погледали неког пре но што му пруже руку, како су се руковали, исто
толико разликовали од било ког човека у високом друштву колико и овај
од каквог салашара у опанцима. Па је, упркос њиховој љубазности, човек
помишљао у себи: немају ли они збиља права, мада то крију, кад виде нас
како ходамо, поздрављамо се, излазимо, кад чинимо све што у њих постаје
исто тако љупко као лет ластавице или њихање руже, немају ли права да
мисле: „Они су друкчијег соја него ми, а ми, ми смо краљеви овог света?“
Касније сам разумео да су Германтови одиста веровали да сам ја од
друкчијег соја, али је он у њима будио завист, зато што сам ја имао
вредности за које ни сам нисам знао, а за које су они јавно исповедали да
их сматрају једино значајнима. Још касније осетио сам да су такве њихове
изјаве биле само упола искрене и да су код њих презир или чуђење
постојали упоредо с дивљењем и завишћу. Телесна гипкост, тако
суштаствено својствена Германтовима, била је двострука: једно је била
гипкост којом је, стално у покрету, у сваком тренутку, неки Германт,
мушкарац, прилазећи да поздрави неку даму, постизао такву силуету која
се састојала од несталне равнотеже асиметричних покрета који су се
нервозно надопуњавали, па се због једне ноге, ако се мало вукла, било
навлаш или што је више пута сломљена у лову, грудни кош извијао, да би
сустигао другу ногу, а томе је противтежа било издизање једног рамена, док
се монокл натицао на око и подизао обрву у истом часу кад се ћуба косе
спуштала у поклон; а друга гипкост, као што шкољка или брод заувек носе
на себи облик таласа, ветра или водене бразде, стилизовала се тако рећи у
неку врсту непомичне покретљивости, повијајући у луку нос, који је под
плавим, испупченим очима, изнад сувише танких усана, са којих се, у жена,
јављао храпав глас, подсећао на митолошко порекло које су у XVI веку
услужни генеалози паразити, који су се волели бавити грчком
митологијом, приписали тој лози, древној додуше, али не толико колико су
то они тврдили кад су јој порекло изводили из митске љубави једне нимфе
и некакве божанске птице.
Ни у интелектуалном погледу нису Германтови били нимало мање
нарочити него у телесном. Изузев принца Жилбера, мужа „Марије-
Жилбер“, човека застарелих схватања, који је жену стављао себи с леве
стране кад су излазили у шетњу колима, зато што је она, премда краљевске
крви, била од мање високе лозе него он (али он је био изузетак и био је, у
одсутности, предмет подсмеха у породици и увек нових анегдота),
Германтови су се, мада су живели међу самим цветом аристократије,
држали као да племству не придају никакве важности. Теорије војвоткиње
де Германт, која је, истину рећи, била толико германтовска да је већ у
извесној мери постајала нешто друго и нешто пријатније, стављале су
толико изнад свега интелигенцију и биле су толико социјалистичке да се
човек питао где ли се то у њеном дворцу крије онај дух домаћег огњишта
што бди над одржањем аристократског живота и који, невидљив стално,
али очевидно шћућурен час у предсобљу, час у салону, час у соби за
облачење, подсећа послугу те жене која не верује у титуле да јој говори
„госпођо војвоткињо“, подсећа и њу саму, која воли само читање и нема
никаквог страхопоштовања ни према коме, да пође на вечеру код снаје,
кад избије осам сати, и да за то обуче деколтовану хаљину.
Исти тај дух њеног домаћег огњишта приказивао је гђи де Германт
друштвени углед војвоткиња, бар оних првих међу њима, које су, као и она,
биле мултимилионарке, и жртву коју чини кад присуствује досадним
чајевима, вечерама код других, слављима, жртву часова кад би могла
читати занимљиве књиге, приказивао јој све то као непријатне нужности,
нешто налик киши, а што је гђа де Германт прихватала окрећући против
саме себе свој опозиционарски жар, али никада није ништа дотле да се
пита о разлозима тога свог прихватања. Та чудновата случајност што је
лакеј гђе де Германт увек говорио „госпођо војвоткињо“ тој жени која је
веровала само у интелигенцију, њој као да ипак није сметала. Никада није
ни помислила да га замоли да јој каже просто „госпођо“. Уз крајњу добру
вољу могло би се помислити да је она, расејана, чула само оно „госпођо“, а
да јој онај усмени прирепак што се надовезивао није допирао до ушију.
Само, ако се и правила глува, није била нема. Па је и сама тако исто, кад
год је имала да нешто замоли мужа, говорила лакеју: „Подсетићете
господина војводу...“
А тај породични дух старао се и о којечему другом, на пример да се
говори о моралу. Дакако да је било Германтових превасходније
интелигентних и Германтових превасходније моралних, и то обично нису
били једни исти. Али они први — чак и неки такав Германт који је начинио
какав фалсификат и варао на картама и био најизврснији од свих, отворен
за нове и праведне идеје — расправљали су о моралу још и боље него ови
други и исто онако као и гђа де Вилпаризи у тренуцима кад је породични
дух говорио на уста старе госпође. У истоветним тренуцима могло се
одједном видети како Германтови почињу говорити скоро исто тако
старинским тоном, исто тако доброћудним, а пошто су имали више
љупкости, још ганутљивијим него маркиза, да би рекли за неку служавку:
„Осећа се да је у њој темељ добар, та девојка није проста, мора бити да је
из честите породице, сигурно никада није скренула с правог пута“. У тим
тренуцима породични дух претварао се у интонацију. Али понекад је он
бивао држање, израз лица, исти у војвоткиње и у њеног деде маршала, нека
врста неприметног грчења, као у змије, која је била дух заштитник
картагинске породице Барка, а од тога ми је више пута закуцало срце, у
оним мојим преподневним шетњама, кад бих, пре но што бих и препознао
гђу де Германт, осетио да ме она гледа из дубине неке мале млекаре. Тај
дух умешао се у једној прилици која далеко од тога да је оставила
равнодушне не само Германтове него чак ни Курвоазјеове, противни део
породице, који је, премда је био од исто тако добре лозе, био њихова сушта
супротност (тако су баш бабом принца де Германта, која је била од
Курвоазјеових, Германтови објашњавали предрасуду због које је он увек
говорио о племству и пореклу, као да је то једино важно). Не само да
Курвоазјеови нису интелигенцији давали онај ранг који су јој давали
Германтови, него ни њихова представа о њој није била иста. За једног
Германта (ма он сам био и глуп), бити интелигентан значило је немати
длаку на језику, бити кадар рећи нешто пакосно, ујести кад треба, а
значило је и умети супротставити се у питањима сликарства, музике,
архитектуре, говорити енглески. Курвоазјеови су о интелигенцији имали
мање повољну представу; за њих, да је неко интелигентан, само ако није из
њиховог круга, није било далеко од тога да значи да је „вероватно убио и
оца и мајку“. За њих је интелигенција била нека врста обијачког алата
помоћу којег људи које човек не познаје ни по Адаму ни по Еви проваљују
врата и најзатворенијих салона, а Курвоазјеови су знали да се напослетку
увек опечете кад примите у кућу такву „багру“.
И најбезначајнијим тврдњама интелигентних особа, ако нису биле из
високог друштва, Курвоазјеови су супротстављали систематско подозрење.
Кад је неко једном рекао: „Па Сван је млађи од Паламеда.“ „Тако бар он
каже; а ако вам то каже, будите сигурни да у томе налази неку корист“,
одговорила је гђа де Галардон. Штавише, кад је неко једном, говорећи о
двема веома отменим странкињама које су Германтови примали, рекао
како су пропустили прво једну од њих, као старију: „А и да ли је бар
старија?“ упитала је гђа де Галардон, не заправо као да особе такве врсте и
немају одређене старости, него као да су, вероватно, и без грађанске и без
црквене крштенице и лишене неких поузданијих традиција, мање-више
младе као мачићи у корпи, међу којима би се само ветеринар могао
разабрати. Курвоазјеови су, више него Германтови, одржавали, уосталом, у
неком смислу, неприкосновеност племства захваљујући својој
ускогрудости и пакосном срцу. Германтови (за које се све што је испод
краљевских породица и неколико других, као што су Лињови, Ла Тремојеви
итд., губило у некаквој ситнежи) били су дрски са старим породицама које
су живеле у околини Германта, баш зато што нису обраћали пажње на она
споредна преимућства којима су Курвоазјеови придавали огроман значај,
па им је исто тако мало важно било ако неко није ни имао тих
преимућстава. Извесне жене које нису заузимале високо место у својој
покрајини, али су се сјајно удале, биле богате, лепе, драге војвоткињама,
биле су за Париз, где се мало знало о њиховим родитељима, одлична и
елегантна увозна роба. Дешавало се, мада ретко, да такве жене, преко
принцезе од Парме или зато што су саме биле врло пријатне, буду
примљене код неких Германтових. Али гнушање Курвоазјеових према
таквима није се никад дало умилостивити. Срести између пет и шест, код
њихове рођаке, такве особе са чијим родитељима њихови родитељи нису
волели да се виђају у својој покрајини, то је за њих постајало разлог срџбе
која је непрестано расла и тема неисцрпних нагваждања. Чим би, на
пример, љупка грофица Г... ушла код Германтових, лице гђе Вилбон
добијало је тачно онакав израз какав би требало да добије да је имала да
изрецитује стих:

И ако остане само један још,

 Тај ћу бити ја...

стих за који она, уосталом, није ни знала. Та Курвоазјеова је скоро

сваког понедељка гутала принцескрофне пуне крема на неколико корака
од грофице Г..., али без икаквог резултата. И гђа де Вилбон је кришом
признавала да не може да појми како њена кузина Германтова може да
прима једну жену која не спада чак ни у другоразредно друштво у
Шатодену. „Шта онда вреди што моја кузина иначе тако строго бира
друштво, то је као да се спрда са светом“, закључила би гђа де Вилбон, с
друкчијим изразом лица, сада насмејаним и подругљивим у очајању, на
који се, као у каквој игри погађања, могао ставити други један стих, који
грофица, наравно, исто тако није познавала:

Слава боговима! Несрећа је моја

Превазишла сваку, и најлепшу наду.

Можемо, уосталом, унапред рећи да упорност која је одговарала тој

нади, упорност с којом је гђа де Вилбон презирала гђу де Г... није била
сасвим узалудна. Она је у очима гђе де Г... придавала гђи де Вилбон толики
углед, сасвим измишљен уосталом, да кад је кћи гђе де Г..., која је била
најлепша и најбогатија на баловима тога доба, доспела за удају, сви су се
чудили што одбија све војводе. А то је било зато што је њена мати,
сећајући се свих тих редовних недељних понижења која је трпела у улици
Гренел, због прошлости из Шатодена, желела уистину само једног мужа за
своју ћерку: једнога од синова Вилбонових.
Једина тачка у којој су се Германтови и Курвоазјеови дотицали била је
вештина, бескрајно разнолика, уосталом, да се нагласе одстојања. Код
Германтових манири нису, додуше, били сасвим једнообразни у свих. Али
сви су они, на пример, то јест сви који су били прави Германтови, кад вас је
неко њима представљао, приступали као некаквом церемонијалу,
отприлике као да је то што ће вам пружити руку исто тако огромна ствар
као да се ради о томе да вас произведу за витеза. У часу кад би један
Германт, коме би могло бити и само двадесет година, али који већ иде
стопама својих претходника, чуо како онај који вас представља изговара
ваше име, он би на вас спустио поглед, обично плав, увек хладан као челик,
као да није нимало решен да вам каже добар дан, него као да је спреман да
вам тај поглед зарије као мач до најскривенијег кутка срца. То су,
уосталом, Германтови и веровали да стварно чине, јер су се сви сматрали
прворазредним психолозима. Уз то су мислили да таквим испитивањем
увећавају љубазност поздрава који ће доћи потом и који ће вам бити
удељен само свесно и оправдано. Све се то одигравало на одстојању које би
се, да се радило о мачевању, чинило мало, али је изгледало огромно за
руковање, и ви бисте се на том одстојању следили и у овом другом случају
као и у првом, а Германт, пошто је хитро претресао и најскривеније кутове
ваше душе и ваше части и просудио да сте достојни да се одсада сусрећете
с њим, пружио би вам руку испружену свом дужином као да пружа мач за
двобој, а та рука је, све у свему, у томе часу била тако далеко од Германта
да је тешко било разабрати, кад би наклонио главу, да ли се он то клања
вама или својој рођеној руци. Неки Германтови, немајући осећање мере
или што су били неспособни да се непрестано не понављају, претеривали су
и понављали ту церемонију кад год би вас поново срели. Будући да више
нису имали да изврше то претходно психолошко испитивање, за које их је
породични дух обдарио својом моћи и чијих су се резултата сећали,
упорни пробојни поглед пре стиска руке могао се објаснити само
аутоматизмом који је њихов поглед стекао или тиме што су ваљда мислили
да имају некакву моћ да вас опчине. Курвоазјеови, чији је телесни крој био
друкчији, узалуд су покушавали да усвоје такав испитивачки поздрав, па су
се морали задовољити охолом крутошћу или брзим занемаривањем ваше
личности. Али, зато, неколико веома ретких жена међу Германтовима као
да је од Курвоазјеових преузело женски поздрав. Наиме, у тренутку кад би
вас представљали некој од тих Германтових, она би вам се дубоко
поклонила, приближујући вам главу и груди, отприлике под углом од
четрдесет и пет степени, а доњи део тела (у њих врло висок) све до појаса,
који је представљао осовину, остајао је непомичан. Али тек што би тако
избацила ка вама горњи део своје личности, она би га забацила уназад од
вертикале, наглим покретом приближно једнаке дужине. То брзо
забацивања потирало је оно што вам се чинило да вам је по милости било
удељено, простор који сте мислили да сте освојили није вам остао ни
колико у двобоју, обоје сте остали у првобитном положају. Исто такво
поништавање љубазности поновним заузимањем одстојања (што је било
пореклом од Курвоазјеових, са циљем да вам покаже да је она почетна
љубазност била само тренутна варка) испољавало се исто тако јасно, и код
Курвоазјеових и код Германтових, и у писмима која је човек примао од
њих, бар у прво време познанства с њима. Текст писма могао је садржавати
реченице које би, чинило вам се, неко написао само пријатељу, али узалуд
бисте помислили да се можете похвалити да сте постали пријатељ с том
госпођом, јер писмо је почињало са „Поштовани Господине“, а завршавало
се са „Примите, Господине, изразе мог поштовања“. Онда су, између тога
хладног почетка и тог леденог завршетка, могли да се нижу (ако је то био
одговор на неку вашу изјаву саучешћа) најдирљивији описи бола дотичне
Германтове што је изгубила сестру, описи присности која је постојала
између њих, лепота краја у коме проводи време на селу, утехе коју налази
у љупкости своје унучади, све је то било сад још само онакво писмо каква
се налазе по збиркама писама, а све што је у њему било тако дубоко лично
није стварало никакву присност између вас баш као и да је аутор писма био
Плиније Млађи или гђа де Севиње.
Неке су вам Германтове, истина, већ отпрве писале „Драги мој
пријатељу“, „Драги пријатељу“; то нису увек биле оне најпростосрдачније,
него пре оне које су живеле међу краљевима, а с друге стране биле „лаке“,
па су у својој гордости биле сигурне да све што од њих долази чини
другима задовољство, а у својој раскалашности стекле навику да не
ускраћују другима задовољства која могу да им пруже. Уосталом, пошто је
било довољно да су имале неку заједничку чукунбабу у доба Луја XIII па да
нека млада Германтова каже за маркизу де Германт „моја тетка“,
Германтови су били тако многобројни да је и у тим простим ритуалима, у
томе поздраву приликом упознавања, на пример, било много подврста.
Свака иоле профињенија подгрупа имала је свој ритуал, који се преносио с
родитеља на децу као какав рецепт мелема за ране или неки нарочити
начин кувања пекмеза. Тако смо већ видели како се Сен-Луово руковање
покретало као да је откочено и мимо његову вољу, у тренутку кад је чуо
име онога кога му представљају, а без учешћа погледа и без икаквог
поздрава као додатка. Сваки несрећни неплемић који би из неког посебног
разлога — што се уосталом доста ретко дешавало — био представљен
некоме из подгрупе Сен-Лу, лупао је главу, пред тим минимумом тако
осорног поздрава, који је хотимично изгледао као да је несвестан,
домишљајући се шта ли то може имати против њега тај Германт или та
Германтова. И бивао је јако изненађен кад би сазнао да су он или она
сматрали за потребно да нарочито пишу ономе који вас је представио да би
му рекли колико сте му се, или колико сте јој се свидели и да се он, или
она, нада да ће вас још виђати. Исто толико својеврсни, као варијација,
колико и Сен-Луов механички гест били су брзо поскакивање и
компликовано укрштање ногу маркиза де Фјербоа (што је г. де Шарлис
сматрао смешним), озбиљни и одмерени кораци принца де Германта. Али
немогућно је овде описати богатство те кореографије Германтових, баш
због обима њихове балетске трупе.
Да се вратимо на антипатију коју су Курвоазјеови осећаји према
војвоткињи де Германт; они су још и могли имати ту утеху да је сажаљевају,
али само док је била млада Јер тада није била баш богата. По несрећи,
нека чађава еманација sui generis одвајкада је замагљивала, скривала
погледу богатство Курвоазјеових, и оно је, ма колико било велико,
остајало незнано. Свеједно што би се нека богата Курвоазјеова удала за
каквог крупног богаташа, младенци никад нису имали свога стана у Паризу,
„одседали“ су код родитеља, а преко године су живели у унутрашњости,
усред друштва које је било чистокрвно, али без икаква сјаја. Док је Сен-Лу,
који скоро и није имао друго шта до дугова, засењивао Донсјер својим
запрегама, један веома богат Курвоазје није онде никада ишао друкчије до
трамвајем. А тако исто (и много година раније, уосталом), о тоалетама
гђице де Германт (Оријане), која није имала богзна шта, говорило се више
него о тоалетама свих Курвоазјеових заједно. Чак и њене саблажњиве
упадице правиле су неку својеврсну рекламу њеном одевању и фризури.
Она се усудила да каже великом књазу руском: „Како то, ваша светлости,
кажу да ви хоћете да дате уморити Толстоја?“ и то на једној вечери на коју
Курвоазјеови нису били ни позвани, а они су, уосталом, слабо и били
упућени у то ко је то Толстој. А нису били много боље обавештени ни о
грчким писцима, ако је било судити по војвоткињи-удови де Галардон
(свекрви принцезе де Галардон, која је тада још била девојка), која је,
пошто је Оријана није почаствовала ниједном посетом за пет година,
одговорила некоме ко ју је упитао за разлог томе: „Кажу да она рецитује
Аристотела (хтела је рећи Аристофана) у друштву. Ја то не трпим у својој
кући!“
Може се замислити колико је тај „испад“ гђице де Германт о Толстоју,
који је, додуше, изазвао гнушање Курвоазјеових, очаравао Германтове и
преко њих све оне који су им били не само блиски него и далеки. Грофица
удова д’Аржанкур, рођена Сенпор, која је примала помало свакојаког света
зато што је била умишљена списатељка, премда јој је син био страшан
сноб, препричавала је ту упадицу пред књижевницима и говорила:
„Оријана де Германт, која је врашки проницљива, довитљива као видра,
која слика аквареле достојне каквог великог сликара, пише стихове каквих
мало има и у великих песника, а знате, што се тиче породице, она је не
може бити вишег рода, баба јој је била гђица де Монпансје, а она је
осамнаеста Оријана де Германт, без иједног неприличног укрштања, то је
најчистија крв, најстарија у Француској.“ Стога су ти тобожњи књижевници,
ти полуинтелектуалци које је примала гђа д’Аржанкур, замишљајући
Оријану де Германт, с којом никада неће имати прилике да се лично
упознају, као нешто дивније и чудесније и од принцезе Бадрул Будур,
осећали да су не само спремни да и погину за њу кад су чули да једна тако
племенита особа изнад свега слави Толстоја, него су осећали и да им се у
души с новом снагом буди и њихова сопствена љубав према Толстоју и
жеља да се одупру царизму. Можда су те слободоумне идеје већ биле
закржљале у њих, можда су већ и сумњали да су тако заносне и нису се
више ни усуђивали да их исповедају, кад им је, ево, одједном притекла у
помоћ сама гђица де Германт, то јест једна тако несумњиво ретка и
меродавна девојка, која носи шишке на челу (што једна Курвоазјеова не би
никад пристала да уради). Известан број добрих или лоших ствари много
добија тако кад уз њих пристану особе које за нас представљају неки
ауторитет. На пример, код Курвоазјеових се ритуал љубазности на улици
састојао од једног извесног поздрава, самог по себи веома ружног и не баш
љубазног, али за који се знало да је то отмен начин да се каже добар дан,
тако да су се сви, гасећи на лицу осмех и љубазност, силили да подражавају
тој хладној гимнастици. Али Германтове уопште, а Оријана посебно, иако
су боље него ико познавале такве ритуале, нису оклевале, кад би вас
приметиле из кола, да вам љупко махну руком, а у салону, пуштајући
Курвоазјеове да се поздрављају онако извештачено и круто, пружиле би
вам руку као другу, смешећи се својим плавим очима, тако да је
захваљујући њима у саму суштину отмености, дотад помало шупљу и
хладну, улазило одједном све оно што би човек природно и волео да у њој
буде, а што се свет дотле упињао да из ње избаци: добродошлица, излив
истинске љубазности, спонтаност. Тако исто, али једном рехабилитацијом
која је у овом случају мало оправдана, и они који у себи носе у највећој
мери нагонску љубав према лошој музици и према мелодијама које, ма
колико да су баналне, имају у себи нешто умилно и допадљиво, успеју,
захваљујући музичком образовању, да у себи угуше такав укус. Али кад
једном то постигну, кад с разлогом задивљени засењујућим оркестарским
колоритом Рихарда Штрауса виде да и тај музичар прихвата и
највулгарније мотиве, са попустљивошћу која би била достојна само
једнога Обера, онда оно што су они волели нађе одједном, у тако високом
ауторитету, оправдање које их очарава, и они се онда, слушајући Салому,
без гриже савести и с двоструком захвалношћу одушевљавају оним што им
је било забрањено да воле у Дијамантима круне.
Веродостојан или не, препад гђице де Германт на великог књаза, који се
разглашавао од куће до куће, био је прилика да се прича како је
ненадмашно елегантна била Оријана на тој вечери. Али иако се раскош не
рађа из богатства (што ју је управо и чинило недоступном
Курвоазјеовима), него из расипништва, оно ипак траје дуже ако га најзад
подржава и богатство, које онда омогућава раскоши да заблиста у пуном
сјају. А с обзиром на начела која је јавно исповедала не само Оријана него
и гђа де Вилпаризи, наиме да племство није важно, да је смешно водити
бригу о свом рангу у друштву, да богатство не чини срећу, да су важни само
интелигенција, срце, даровитост, Курвоазјеови су се могли надати да ће се
Оријана, са таквим васпитањем какво је примила од маркизе, удати за
некога ко неће бити из отменог света, за каквог уметника, бившег
робијаша, вандрокаша или безбожника, те да ће тако коначно пасти у
категорију оних које су Курвоазјеови звали „пропалице“. Тим више могли
су се томе надати што је гђа де Вилпаризи, која је у томе тренутку
преживљавала једну тешку кризу у друштвеном погледу (ниједна од ретких
угледних особа које сам срео код ње тада јој се још није била вратила),
јавно изражавала дубоко гнушање према друштву које ју је држало по
страни. Чак и кад је говорила о своме нећаку принцу де Германту, с којим
се виђала, није могла довољно да му се наруга што је тако зајовљен својим
пореклом. Али од онога часа кад се поставило питање да се Оријани нађе
муж, том ствари нису више управљала начела која су јавно исповедале и
тетка и сестричина, него тајанствени породични „Дух Заштитник“. Исто
тако непогрешиво као да су гђа де Вилпаризи и Оријана одувек говориле
само о рентама и родословљу, а не о књижевном дару и врлинама срца, и
као да је чак маркиза на неколико дана умрла — као што ће умрети једног
дана — и да је у ковчегу, у цркви у Комбреу, где сваки члан породице није
више ништа друго до један од Германтових, лишен индивидуалности и
личног имена, као што сведочи, на великим црним засторима, једно једино
пурпурно Г са војводском круном одозго, тако је непогрешиво на
најбогатијег човека, и од најбољег рода, на најугледнијег младожењу на
Сен-Жермену, на најстаријег сина војводе де Германта, на принца де Лома,
породични дух заштитник упутио избор те тако интелектуалне, тако
јеванђелске гђе де Вилпаризи. И тако је, на дан венчања, гђа де Вилпаризи
окупила у својој кући све оне отмене особе којима се дотад подсмевала,
којима се чак и тада подсмевала пред неколико њој блиских особа из
грађанског сталежа, које је била позвала и код којих је после принц де Лом
остављао посетницу док није, већ следеће године, „прекинуо везу“. А на
највећи јед Курвоазјеових, о оним максимама по којима су интелигенција
и таленат једино што човека одликује у друштву наставило се опет трубити
код принцезе де Лом одмах после венчања. А у том погледу, узгред буди
речено, у гледишту које је бранио Сен-Лу док је живео с Рашелом, кад се
састајао с Рашелиним пријатељима, кад се хтео оженити Рашелом, било је
— ма колико да је то гледиште изазивало ужасавање у породици — мање
лажи него у гледишту госпођица Германтових уопште, кад су певале
славопојке интелигенцији, кад тако рећи нису допуштале да се сумња у
једнакост међу људима, док се све то у одређени час завршавало истим
исходом као да су исповедале сасвим супротна уверења, то јест удајом за
неког пребогатог војводу. Сен-Лу је, напротив, и поступао сагласно својим
теоријама, па се зато и говорило да је пошао лошим путем. Истина, у
моралном погледу, није се баш могло рећи да Рашела задовољава. Али да
је у питању била нека особа која не би била боља, али би била војвоткиња и
имала много милиона, није извесно да гђа де Марсант не би била
наклоњена таквој синовљевој женидби.
Елем, да се вратимо гђи де Лом (која је ускоро потом, смрћу свога
свекра, постала војвоткиња де Германт), за Курвоазјеове је најтежи ударац
било то што теорије младе принцезе, премда су јој тако остале на језику,
нису нимало управљале њеним понашањем; јер тако та филозофија (ако се
тако може рећи) није ничим нашкодила отмености салона Германтових.
Додуше, све оне особе које гђа де Германт није примала замишљале су да
је то зато што нису довољно интелигентне, и понека богата Американка,
која никада није имала ниједне друге књиге до један мали, стари примерак
Парнијевих песама, који никада није ни отворила, али га је стављала, зато
што је био „из оног доба“, на један сточић у своме малом салону,
показивала је колико цени духовне вредности тиме што је гутала очима
војвоткињу де Германт кад би ова ушла у Оперу. Исто је тако, додуше, гђа
де Германт била искрена кад би одабрала некога због његове
интелигенције. Кад би за неку жену рекла: кажу да је она „красна“, или за
неког човека да је не може бити интелигентнији, веровала је да нема
другог разлога што пристаје да их прима до те њихове љупкости или
интелигенције, јер породични дух Германтових није се више мешао у то, у
томе последњем тренутку: налазећи се дубље, на мрачном уласку у ону
област где су Германтови пресуђивали, тај будни дух спречавао их је да
нађу да је човек интелигентан или да је жена красна ако нису имали неку
вредност у отменом друштву, садашњу или будућу. У таквом случају
изјављивали су да је тај човек, истина, учен, али као што је учен какав
лексикон, или, напротив, да је прост и да му је духовитост као у трговачког
путника, а за жену би рекли да је лепа али да је грозног понашања или да
сувише говори. А што се тиче оних који нису заузимали никакво место у
високом друштву, каква страхота, то су били снобови. Г. де Бреоте, чији је
замак био у непосредној близини Германта, дружио се само с
височанствима. Али он им се подсмевао и сањао само о томе да живот
проводи по музејима. Стога је гђу де Германт огорчавало кад би неко рекао
за г. де Бреотеа да је сноб. „Сноб, Бабал! Та ви сте луди, јадни мој
пријатељу, баш напротив, он мрзи свет, не можете ни с ким да га упознате.
Чак ни код мене! Кад га позовем с неким новим, он дође, али само кука.“
А то не значи да, чак и у пракси, Германтови нису много више полагали
на интелигенцију него Курвоазјеови. У позитивном смислу, та разлика
Германтових и Курвоазјеових доносила је већ доста лепог плода. Тако је
војвоткиња де Германт, обавијена и иначе неким тајанством које је
издалека будило снове у толиких песника, приредила онај свечани пријем
о коме смо већ говорили, у коме је енглески краљ уживао више него било
где другде, јер је она дошла на мисао, што никада не би пало на памет
ниједном Курвоазјеу, и имала је одважности, пред којом би клонула
храброст свих Курвоазјеових, да позове, осим личности које смо поменули,
и музичара Гастона Лемера и драмског писца Гранмужена. Али та
интелектуалност испољавала се нарочито у негативном погледу. Док је
неопходни коефицијент интелигенције и љупкости опадао уколико је
вишег ранга била особа која је желела да буде позвана код војвоткиње де
Германт, тако да се приближавао нули кад су у питању биле најкрупније
крунисане главе, дотле је, заузврат, тај коефицијент био утолико виши
уколико се силазило ниже од тога краљевског нивоа. На пример, код
принцезе од Парме, виђало се мноштво особа које је њена висост примала
зато што се с њима познавала још од детињства, или зато што су у сродству
с неком војвоткињом, или што су на двору каквог владара, па ма те особе
иначе биле ружне, досадне или глупе; и за Курвоазјеове такав разлог што
некога „воли принцеза од Парме“, што је то „полусестра по мајци
војвоткиње д’Арпажон“, што „сваке године проводи по три месеца код
шпанске краљице“, био би довољан да позову такве особе, али гђа де
Германт, која је већ десет година учтиво примала њихове поздраве код
принцезе од Парме, није им никада допустила да јој прекораче праг,
сматрајући да је са салоном, у друштвеном смислу, исто као и у
материјалном: довољно је да се у њему оставе такви комади намештаја
који нису лепи, него их човек задржи да би попунио празнине или показао
своје богатство, па да салон буде грозан. Такав салон личи на књижевно
дело у коме писац није умео да се уздржи од фраза које показују знање,
бриљантност, лакоћу. Као и књизи, као и кући, мислила је с правом гђа де
Германт, и „салону“ је камен темељац жртвовање.
Многе пријатељице принцезе од Парме, с коЈима се војвоткиња де
Германт већ годинама само пристојно поздрављала или им узвраћала
посетнице, али их никада није позивала нити је ишла на њихове пријеме,
жалиле су се дискретно њеној висости, а ова би то напоменула г. де
Германту кад би он дошао сам да је посети. Али препредени великаш, рђав
муж утолико што је имао љубавница, али у свему поуздан друг кад се
тицало доброг функционисања жениног салона (и Оријанине духовитости,
која је била главна привлачна сила тог салона) одговарао је: „Али зар је
моја жена познаје? А! Е, па онда би заиста требало. Али рећи ћу госпођи
истину: Оријана у ствари не воли разговор са женама. Она је окружена
једном свитом изузетних духова — ја, ја ту нисам ни муж, ја сам само први
собар. А осим једног малог броја жена које су врло духовите, жене су јој
досадне. А молим вас, госпођо, ваша висост, која је тако профињеног духа,
неће ми рећи да је маркиза де Сувре духовита. Да, па ја то добро разумем,
принцеза је прима из доброте. А онда, принцеза је познаје. Кажете да се
Оријана виђала с њом, може бити, али врло мало, верујте. А онда, морам
рећи принцези, има у томе и моје кривице. Моја жена је веома уморна, а
она толико воли да буде љубазна да не би било краја посетама кад бих јој
пустио на вољу. Ето, баш и синоћ, имала је температуру, а бојала се да не
учини нажао војвоткињи де Бурбон ако не би отишла код ње. Морао сам да
покажем зубе, забранио сам да јој упрегну кочију. Ето, знате, госпођо,
чисто не бих ни рекао Оријани да сте ми говорили о гђи де Сувре. Оријана
толико воли вашу висост да ће отићи сместа да позове гђу де Сувре, а то ће
бити још једна посета више, па ће нас присилити да успоставимо односе и с
њеном сестром, са чијим се мужем ја познајем. Чини ми се да нећу ништа
ни рећи Оријани, ако ми принцеза то допушта. Тако ћемо је поштедети
много замора и узбуђења. А уверавам вас да гђа де Сувре неће тиме ништа
изгубити. Она иде свуда, у најотменије куће. А ми, ми чак и не примамо
заправо, тек тако, на мале вечере, које и нису ништа, гђа де Сувре би се
смртно досађивала.“ И принцеза од Парме, верујући наивно да војвода
неће пренети војвоткињи њену молбу и жалећи што није могла да прибави
позив који је желела гђа де Сувре, била је тим више поласкана што је сама
редован гост у тако недоступном салону. Истина, то задовољство није било
без неприлика. Тако, кад год би принцеза од Парме позвала гђу де Германт,
морала је да се довија и мучи да не буде никога ко би се могао не свидети
војвоткињи те да јој ова више не дође.
У уобичајене дане, после вечере, на којој је принцеза увек имала по
неколико гостију (а вечеравала је врло рано, пошто је задржала своје
старе навике), салон принцезе од Парме био је отворен њеним сталним
посетиоцима и уопште свој високој француској и страној аристократији.
Пријем се састојао у томе што је принцеза по изласку из трпезарије седела
на дивану за великим округлим столом, разговарала са двема
најугледнијим госпођама које су биле на вечери или је разгледала какав
магазин, картала се (или се чинила као да се карта, по обичају на
немачким дворовима), било тако што је отварала пасијанс, било што би
узела за истинског или тобожњег партнера неку истакнуту личност. Око
девет сати врата великог салона непрестано су се широм отварала,
затварала и опет отварала, пропуштајући посетиоце који су вечерали
учетворо (или, ако су били код некога другог на вечери, одрекли се кафе
рекавши да ће се одмах вратити, рачунајући да код принцезе само „уђу на
једна врата а изиђу на друга“) да би се повиновали принцезином распореду
времена. Принцеза се, међутим, задубљена у картање или у разговор,
чинила да не види придошлице, и тек кад би се нека дама нашла на два
корака од ње, она би љубазно устала доброћудно се смешећи. Гошћа би,
међутим, пред њеном висости која је стајала, начинила тако дубок
реверанс да би скоро клекла, а усне јој дошле у висину лепе руке која је
висила врло ниско, да би је пољубила. Али принцеза би у том часу, баш као
да је сваки пут изненађује тај протокол који је међутим тако добро
познавала, тобоже силом подигла гошћу, с беспримерном љупкошћу и
благошћу, и пољубила би је у оба образа. С љупкошћу и благошћу којима је
услов био, рећи ће неко, скрушеност с којом је придошлица повила
колено. Без сумње; и изгледа да би у друштву заснованом на једнакости
учтивости требало да нестане не из недостатка васпитања, као што се
мисли, него што ће код једних нестати дубоког поштовања које се дугује
.угледу, који треба да буде уображен да би деловао, а нарочито што ће код
других нестати љубазности, која је штедра и профињена кад онај који је
удељује осећа да она има, за онога који је прима, бескрајну вредност, а та
би се вредност у друштву заснованом на једнакости одједном расплинула у
ништавило, као и све што има само фидуцијарну вредност. Али није
извесно да ће учтивост тако нестати у једноме новом друштву, јер ми смо
понекад сувише склони да верујемо да су садашњи предуслови некога
стања и једини могућни. И врло мудре главе веровале су да република
неће моћи имати дипломатије и савезништва и да сељачка класа неће
трпети одвајање цркве од државе. Најпосле, учтивост у друштву једнакости
не би била веће чудо него што je успех железнице и коришћење аероплана
у војне сврхе. А све и кад би нестало учтивости, ништа нам не доказује да
би то била нека несрећа. И зар се, најзад, не би у друштву створила потајна
хијерархија баш уколико би се оно више демократизовало? То је врло
могућно. Политичка моћ папа умногоме је порасла откако више немају ни
државе ни војске; катедрале су имале много мању чар за побожног човека
у XVII веку него за атеисту у XX, а да је принцеза од Парме била владарка
у некој држави, без сумње би ми исто толико пало на памет да о њој
говорим колико и о неком председнику републике, то јест нимало.
 Пошто би подигла и пољубила придошлицу, принцеза би опет села и
наставила свој пасијанс, а ако је гошћа била каква значајна особа, прво би
с њом поразговарала који часак, понудивши јој да седне на неку
наслоњачу.
Кад би се салон сувише напунио, почасна дама којој је било поверено
старање о реду ослободила би простор тако што би повела неке госте у
огроман хол испред салона, пун портрета и занимљивости у вези са
бурбонским домом. Принцезини редовни гости радо су тада играли улогу
водича и причали занимљиве ствари, које млађи свет није имао стрпљења
да слуша, јер је са више пажње гледао живе висости (и, по потреби, молио
почасну даму или почасне госпођице да их њима представе) него што је
посматрао реликвије покојних владарки. Сувише обузети познанствима
која би могли склопити и позивима које би можда могли упецати, они чак
ни после више година нису савршено ништа знали ни о чему што се
налазило у томе драгоценом музеју монархије, и само су се нејасно сећали
да је био украшен џиновским кактусима и палмама, по којима је то
средиште отменог света личило на палмариј у зоолошком врту.
Војвоткиња де Германт је, додуше, долазила каткад и тих вечери, као из
покоре, да посети принцезу после вечере, а ова ју је тада држала све време
крај себе, ћаскајући истовремено и с војводом. Али кад је војвоткиња
долазила на вечеру, принцеза се добро чувала да тада не буде њених
уобичајених гостију, и после вечере њена су врата била за сваког
затворена, из бојазни да би се непробрани посетиоци могли не свидети
избирљивој војвоткињи. Тих вечери, ако би наишао неки неупозорени
верни принцезин посетилац, вратар је одговарао: „Њена краљевска висост
данас не прима“, и посетилац би отишао. Но многи принцезини пријатељи
знали су унапред да тога дана неће бити позвани. То је био један посебан
круг, круг затворен за толике који би желели да му припадају. Они који су
били искључени могли су готово са сигурношћу да именују изабране и
говорили су између себе, малко увређени: „Па знате да Оријана де Германт
не иде никуд без целога свог штаба“. Њиме је принцеза настојала да
војвоткињу окружи као некаквим бедемом који ће је заштитити од особа за
које је било неизвесније да би код ње имале успеха. Али принцези од
Парме је било нелагодно да испољи љубазност према многим омиљеним
војвоткињиним пријатељима, према многим члановима тога сјајног
„штаба“, будући да су они сами показивали врло мало љубазности према
њој. Принцеза од Парме је, додуше, врло радо допуштала да неко може
више уживати у војвоткињином друштву него у њеном. Била је приморана
да установи да се на војвоткињиним пријемима свет гуши и да је и сама
тамо често сретала три-четири висости које су се задовољавале да код ње
само остављају посетницу. И залуд је она памтила Оријанине досетке,
подражавала њеним хаљинама, послуживала, уз чај, исте колаче с
јагодама, дешавало се ипак да остане сама по цео дан са неком својом
почасном дамом и с неким саветником којег страног посланства. Стога,
ако неко (као што је то, на пример, био случај са Сваном, давно) није никад
завршио дан а да не оде да проведе два сата код војвоткиње, а принцези од
Парме долазио у посету тек сваке друге године, ова није имала много
воље, чак ни Оријаниног задовољства ради, да сама учини прве кораке и да
тога некаквог Свана позове на вечеру. Једном речју, кад је позивала
војвоткињу, то је за принцезу био случај пун недоумица, толико ју је
мучила бојазан да ће Оријана наћи да је све лоше. Али зато, и из истог
разлога, кад је принцеза долазила на вечеру код гђе де Германт, била је
унапред сигурна да ће све бити добро, изврсно, и само се једнога бојала, да
неће умети да разуме, да упамти, да се свиди, да неће умети да усвоји и
идеје и људе. У томе је смислу и моје присуство подстицало њену пажњу и
лакомост, као што би и какав нов начин украшавања стола венцима воћа,
јер није била сигурна да ли нарочито једно или друго, украси на столу или
моје присуство чини једну од оних дражи које су тајна успеха Оријаниних
пријема, па је, у недоумици, била тврдо решена да на својој идућој вечери
покуша имати и једно и друго. А ту очарану радозналост с којом је
принцеза од Парме долазила код војвоткиње потпуно је, уосталом,
оправдавала она комична, опасна, узбудљива атмосфера у коју се принцеза
гњурала са страхом, с узбуђењем и с насладом (као кад на мору заронимо у
таласе, за које нас учитељи пливања упозоравају да су опасни просто зато
што ниједан од њих не зна пливати), и из које би изронила окрепљена,
срећна, подмлађена, а та се атмосфера звала германтовски дух.
Германтовски дух — ентитет исто тако непостојећ као и квадратура круга,
по војвоткињи, која је налазила да га једина она од Германтових има — био
је нешто исто тако гласовито као чварци из Тура или кекс из Ремса. Дакако
(пошто се нека интелектуална особина не преноси на исти начин као боја
косе или коже) и у неких војвоткињиних присних пријатеља, који нису били
од њеног рода, ипак је било тог духа, који, опет, није могао да се прошири
на неке Германтове одвише недоступне било каквој врсти духа. Онима који
су имали тога германтовског духа а нису били у сродству с војвоткињом
обично је било својствено то да су се некада истицали блиставим
способностима, били обдарени за неку каријеру, било у уметности,
дипломатији, политичком говорништву, војсци, али су се радије
определили за живот у уском друштвеном кругу. Можда се такво њихово
опредељење могло објаснити извесним недостатком оригиналности, или
предузимљивости, или воље, или здравља, или среће, или снобизмом.
За неке (треба, уосталом, признати да су такви били изузетак), што је
салон Германтових био камен спотицања у њиховој каријери, то је било
мимо њихову вољу. Тако један лекар, један сликар и један дипломата нису
могли да успеју у својој каријери, за коју су међутим били сјајније
обдарени него многи други, зато што су због присног дружења с
Германтовима прва двојица важила само као отмени људи, а трећи као
реакционар, што је онемогућило да их они којима су били равни признају
као такве. Древна тога и црвена капа, које још облаче изборна већа
факултета, нису, или бар нису биле још не тако давно, само чисто
спољашњи остатак једне прошлости са скученим идејама, са тесногрудним
секташтвом. С капама са златним кићанкама, као јеврејски
првосвештеници са својим купастим митрама, „професори“ су, још и у
годинама које су претходиле Драјфусовој афери, били ушанчени у
најкруће ортодоксне идеје. Ди Булбон је у суштини био уметник, али
спасло га је то што није волео отмено друштво. Котар се, истина, дружио с
Вердиреновима, али гђа Вердирен му је била пацијент, а онда, штитила га
је и његова простота, и најзад, у својој кући примао је само колеге с
факултета, на гозбе над којима је лебдео мирис фенола. Али у тим строго
устројеним сталежима, у којима су уосталом крута предубеђења само
данак најнеприкосновенијој честитости, најузвишенијим моралним
схватањима, која се пољуљају у толерантнијим, слободнијим, а убрзо и
искваренијим срединама, један професор, у скрлетној тоги постављеној
хермелином као у венецијанског дужда (то ће рећи војводе), затворен у
своју дуждевску палату, био је исто тако частан, исто тако одан
племенитим начелима, али и исто тако немилостив према сваком туђем
елементу као и онај други војвода, одличан али страшан, какав је био г. де
Сен-Симон. А туђин, то је био лекар из отменог друштва, друкчијих
манира, с друкчијим пријатељима. А тај несрећник о коме говоримо, да га
колеге не би оптуживале да их презире (каква идеја човека из отменог
света!) ако би од њих крио војвоткињу де Германт, надао се, верујући да
добро ради, да ће их разоружати приређујући мешовите вечере, на којима
је лекарски свет био утопљен у отмено друштво. Он није знао да тиме
потписује своју пропаст, боље рећи сазнавао је то кад год је Веће
десеторице (у овом случају нешто бројније) имало да попуни неку
упражњену катедру, па је из судбоносне урне увек излазило име некога
нормалнијег, ма и мање способног лекара, док је „вето“ одјекивао древним
факултетом исто онако свечан, исто онако смешан, исто онако страшан
као и Iuro уз које је умро Молијер. Тако је било и са сликаром, коме су
заувек пришили етикету човека из отменог света, док су људи из високог
друштва који су се бавили уметношћу успевали да буду сврстани међу
уметнике; тако и с дипломатом који је имао сувише веза с реакционарима.
Али такав је случај био најређи. Типични врсни људи који су
сачињавали основу салона Германтових били су они који су хотимице
одустали (или су бар тако веровали) од свега осталог, од свега што је било
неспојиво са германтовским духом, с германтовском углађеношћу, с оном
љупкошћу која се не да дефинисати, а која је мрска свакоме иоле
„устројеном“ сталежу.
А они који су знали да је некада један од тих сталних гостију
војвоткињиног салона добио златну медаљу Салона, да је неки други, као
секретар адвокатске коморе, био започео посланичку каријеру која је
имала великог одјека, да је неки трећи умешно служио Француску као
отправник послова, они који су то знали могли су их сматрати
промашеним људима зато што ништа нису урадили за последњих двадесет
година. Али такве „обавештене“ особе биле су малобројне, а они о којима
је реч били су последњи који би на то подсетили, јер су те некадашње
успехе сматрали безвредним баш у име германтовског духа: нису ли, у име
тог духа, сматрали гњаватором, уображеним дрвеним филозофом или,
обрнуто, духовитим као што су трговачки помоћници, неке истакнуте
министре, од којих је један био помало свечан, а други волео каламбуре,
па иако су им новине певале славопојке, гђа де Германт је зевала и
показивала знаке нестрпљења ако би јој која несмотрена домаћица
доделила једног од њих као суседа за столом? Пошто углед изванредног
државника није за војвоткињу био никаква препорука, они њени пријатељи
који беху дали оставку у дипломатској каријери или у војсци, који се нису
више кандидовали за народног посланика, сматрали су да су тиме што
сваки дан долазе да ручају и разговарају са својом великом пријатељицом,
што се састају с њоме код неких висости, које су уосталом мало ценили,
бар како су сами говорили, да су тиме изабрали оно боље, премда је њихов
сетан изглед, чак и усред весеља, малко оспоравао оправданост таквог
суда.
Но ипак ваља признати да су утанчаност друштвено! живота,
префињеност разговора код Германтових биле нешто стварно ма колико то
било мршаво. Никаква званична титула није ту вредела колико пријатност
неких омиљених пријатеља гђе де Германт, које ни најмоћнији министри не
би успели да привуку себи. Ако толике интелектуалне амбиције, па чак и
племенити напори и јесу заувек били сахрањени у томе салону, из њиховог
су праха бар процветали најлепши цветови отменог живота. Истина, људи
који су имали духа, као Сван на пример, сматрали су себе изнад умних
људи, које су презирали, али то стога што је војвоткиња изнад свега
стављала не интелигенцију, него — нешто што је, по њој, било виши, ређи,
изврснији облик интелигенције, уздигнуте до једног вербалног варијетета
обдарености — духовитост. И кад је некада, код Вердиренових, Сван судио
о Бришоу и о Елстиру, о првоме као о дрвеном филозофу, а о другом као о
простаку, упркос свој учености првога и свој генијалности другог, он их је
тако сврставао зато што је био прожет германтовским духом. Никада се он
не би усудио да војвоткињи представи ни једнога ни другог, јер је унапред
осећао како би она дочекала Бришоове тираде, Елстирове „лакрдије“,
пошто је германтовски дух сваку уображену и размахану глагољивост, било
озбиљне или шаљиве врсте, сврставао у најнеподношљивију недотупавост.
А што се тиче Германтових телом, Германтових по крви, што њих
германтовски дух није тако потпуно прожимао као што то бива, на пример,
у књижевним кружоцима, где сви имају исти начин изговора и изражавања,
па следствено и мишљења, то дакако није било зато што би у високом
друштву оригиналност била снажнија и постављала препреку подражавању.
Него подражавању је предуслов не само одсуство неугушиве
оригиналности него и релативна осетљивост слуха, која омогућава да се
најпре разабере оно чему ће се потом подражавати.
А било је неколико Германтових којима је таква музикалност исто тако
потпуно недостајала као и Курвоазјеовима.
Да узмемо као пример оно што се, у нешто друкчијем смислу
подражавања, зове „имитирати“ (а што се код Германтових казало
„карикирати“), мада је гђа де Германт у томе дивно успевала, Курвоазјеови
су били исто тако неспособни да то увиде као и да су били чопор зечева, а
не људи и жене, зато што никада нису умели да запазе ману или нагласак
које је војвоткиња настојала да опонаша. Кад је она имитирала војводу де
Лиможа, Курвоазјеови су се бунили: „О, не, та он ипак не говори тако, баш
синоћ сам вечерала с њим код Бебете, разговарао је са мном цело вече,
али није тако говорио“, док су мало профињенији Германтови узвикивали:
„Боже, што је Оријана смешна! А најлепше од свега је то што, кад га овако
имитира, и личи на њега! Као да њега слушам. Оријана, хајде, још мало
Лиможа!“ А ти Германтови (да и не узимамо оне, сасвим изванредне, који
су, кад је војвоткиња имитирала војводу де Лиможа, говорили са
дивљењем: „О, нема шта, погодили сте га“ или „погодила си га“), свеједно
што нису имали духа, по гђи де Германт (у чемује она имала право), они су
толико пута слушали и препричавали војвоткињине досетке да су већ
мање-више успешно подражавали њеном начину изражавања, њеном суду,
или како би то Сван назвао, као и сама војвоткиња, њеном начину
„редиговања“, те су у разговору показивали нешто што се Курвоазјеовима
чинило грозно слично Оријанином духу, па су то сматрали германтовским
духом. Пошто су такви Германтови њој били не само рођаци, него и
обожаваоци, Оријана (која је држала остали део породице на одстојању и
светила му се сада презиром за све пакости које јој је породица чинила док
је била девојка) посећивала их је понекад, обично у војводиној пратњи,
лети, кад је излазила заједно с њим. Такве посете биле су догађај. Срце би
закуцало принцези д’Епине, док је примала госте у великом салону у
приземљу, кад би издалека угледала, као прве одблеске каквог безопасног
пожара или као извидницу једне ненадане најезде, како кроз двориште
полако пролази, држећи се некако укосо, војвоткиња, са прекрасним
шеширом на глави и нагињући сунцобран, са ког се као киша сливао мирис
лета. „Гле, Оријана“, рекла би она као да је узвикнула „позор“, да би из
предострожности упозорила своје посете, како би имале времена да се у
реду повуку, да без панике евакуишу салоне. Половина присутних није се
усуђивала да остане, посете су устајале. „Али што? Та седите, молим вас,
тако бих се радовала да останете још мало“, говорила је принцеза тобоже
нехајно и неусиљено (да би се држала као велика дама), али гласом који је
постао извештачен. „Можда имате нешто да разговарате с војвоткињом,“
„Журите, заиста? Па добро, доћи ћу вам у посету“, одговарала је домаћица
госпођама за које јој није било криво што одлазе. Војвода и војвоткиња
поздрављали су веома учтиво тај свет који су ту виђали већ годинама, али
се зато нису с њим нимало више познавали, и који им је, из уздржаности,
једва отпоздрављао. Тек што би они отишли, војвода се љубазно
распитивао о њима, као да се занима за изврсне особине које иначе, само
по себи, имају особе које код њега не долазе само по некој пакости судбине
или због Оријаниног живчаног стања, за које је дружење са женама врло
шкодљиво: „А ко је та мала госпођа са роза шеширом?“ „Па ви сте је већ
често виђали, рођаче, то је виконтеса де Тур, рођена Ламарзел.“ „А знате
да је лепушкаста, изгледа и духовита; да нема некакву ману на горњој усни,
била би просто дивна. Ако постоји и виконт де Тур, тај се сигурно не
досађује. А знате, Оријана, на кога ме подсећају њене обрве и линија косе
на челу? На вашу кузину Хедвигу де Лињ.“ Војвоткиња де Германт, која би
зачмала чим би се повео разговор о нечијој лепоти осим њене, престала би
се занимати за разговор. Није рачунала с том склоношћу свог мужа да
покаже како савршено зна све о онима које не прима, чиме је он веровао
да се показује „озбиљнији“ од своје жене. „Него“, рекао би он одједном
силовито, „рекли сте Ламарзел. Сећам се, док сам још био у скупштини, да
је један сасвим изванредан говор одржао...“ „То је био стриц ове младе
жене што сте је видели.“ „О, какав таленат!... Не, злато моје“, рекао би
виконтеси д’Егремон, коју гђа де Германт није могла да поднесе, али која,
пошто није избијала из куће принцезе д’Епине, где се радо спуштала чак и
до улоге собарице (само што би се после искалила на својој, кад се врати
кући, и истукла је) беше остала, збуњена, уцвељена, али је ипак остала и
док су војвода и војвоткиња били ту, прихватала капуте, трудила се да буде
корисна, из дискреције нудила да пређе у суседну собу, „немојте спремати
чај за нас, ми смо једноставан свет, без церемоније. Уосталом“, додао би
окренувши се гђи д’Епине (остављајући Егремоновицу да црвени,
скрушена, амбициозна и пуна ревности), „не можемо вам поклонити више
од четврт сата.“ Тих четврт сата бивало је потпуно испуњено неком врстом
изложбе свега духовитог што је војвоткиња рекла током недеље, што она
сама не би помињала, али што ју је војвода врло вешто наводио да понови,
чинећи се као да је тобоже грди због којекаквих трзавица које су њене
досетке изазивале.
Принцеза д’Епине, која је волела своју кузину и знала да је ова слаба
према комплиментима, усхићавала се њеним шеширом, сунцобраном,
њеном духовитошћу. „Говорите јој о тоалети колико год хоћете“, рекао би
војвода џандрљивим гласом, каквим је уобичајио да говори, али
ублажујући га чапкунским осмехом, да се то његово негодовање не би
схватило озбиљно, „али, за име бога, не о њеној духовитости, ја бих се радо
одрекао тако духовите жене. Ви сигурно циљате на онај немогући
каламбур који је направила о мом брату Паламеду“, додао би, иако је врло
добро знао да ни принцеза ни остала породица још не знају за тај
каламбур, очаран што може да истакне своју жену. „Пре свега, налазим да
је недостојно некога ко је, понекад, признајем, рекао и доста духовитих
ствари, да прави ружне каламбуре, а нарочито кад је у питању мој брат,
који је веома осетљив, па ако исход буде да се завади са мном, зар је онда
вредело збијати такву шалу!“
— Па ми ништа и не знамо! Оријанин каламбур? То мора бити нешто
прекрасно. О, испричајте!
— А, не, не, — настављао је војвода дурећи се још, иако већ ведрији —
баш ми је драго што ништа нисте чули. Заиста, ја јако волим свог брата.
— Чујте, Базене, — рекла би сад војвоткиња, јер је дошао ред на њу да
одигра своју улогу — не знам зашто кажете да вас то може завадити с
Паламедом, кад добро знате да је баш обрнуто. Он је и сувише паметан да
би се увредио због те глупе шале, у којој нема ничега лошег. Свет ће још
помислити да сам рекла нешто пакосно, а ја сам просто одговорила нешто
што и није смешно, него то сад испада важно зато што се ви толико
жестите. Не могу да вас разумем.
— Страшно сте нам заголицали радозналост, та о чему се ради?
— О, па наравно, није то ништа тако страшно: — узвикнуо би г. де
Германт. — Можда сте већ чули да мој брат хоће да поклони Брезе, замак
своје покојне жене, својој сестри Марсант.
— Јесмо, али казали су нам да га она неће, да не воли тај крај, да јој
клима не одговара.
— Па да, и неко је баш то све рекао мојој жени и казао како мој брат
поклања тај замак нашој сестри не зато да би јој причинио задовољство,
него да би је наједио. Јер Шарлис толико ужива да неког пецка, рекла је та
особа. А ви знате да је Брезе царски замак, може бити да вреди више
милиона, то је некада био краљев посед, тамо је једна од најлепших шума у
Француској. Многи би волели да им неко тера такав инат. Па зато Оријана,
кад је чула ту реч „инат“, у вези са Шарлисом, зато што поклања такав
краљевски замак, није могла да се савлада да не узвикне, нехотице, морамо
признати, није у томе било никакве пакости, јер то јој је дошло муњевито:
„Инаџија... инаџија... Па то је онда Луј Инација!“ Ви разумете, — додаде
војвода опет џандрљивим гласом и бацивши поглед унаоколо да би
просудио какав је утисак произвела духовитост његове жене, па настави,
јер био је доста скептичан у погледу тога колико гђа д’Епине познаје
француску историју, ви разумете, то је због Луја Инаџије, француског
краља; али то је глупо, то је недостојно Оријане. А ја, ја сам много
обазривији од моје жене, па иако имам мање духа, мислим на последице,
јер ако неко то по несрећи исприча мом брату, биће силне тарапане. Тим
пре — додаде он — што је Паламед баш заиста врло горд и велик
цепидлака, осетљив за све што се прича, чак и ван питања тога замка, а
мора се признати да му то „Луј Инаџија“ доста приличи. То и спасава
госпођине досетке, што и кад се спусти до таквих грубих карикатура, остаје
духовита и доста добро наслика некога.
И тако, једном захваљујући Лују Инаџији, други пут некој другој
досетки, те војводине и војвоткињине посете породици обнављале су
залихе прича, а узбуђење које би изазвале трајало је још дуго пошто би
духовита жена и њен импресарио отишли. Прво су се Оријаниним
досеткама наслађивали они срећници који су били на тој гозби (они који су
остали за време њихове посете). „Нисте знали оно о Лују Инаџији?“ питала
би принцеза д’Епине. „Јесам“, одговорила би црвенећи маркиза де Бавено,
„причала ми је принцеза де Сарсина-Ла Рошфуко, само не сасвим тим
речима. Али тако је морало бити много занимљивије чути, кад се то
испричало пред Оријаном“, додала би, као да каже „у пратњи аутора“. А
некој посети, уцвељеној што није дошла сат раније, говорили су:
„Разговарали смо о најновијој Оријаниној досетки, малочас је била ту.“
— Шта, Оријана је била ту?
— Па да, да сте мало раније дошли..., — одговорила би Принцеза
д’Епине без пребацивања, али стављајући неспретњаковићки на знање шта
је пропустила. Сама је крива што није присуствовала стварању света или
најновијој представи гђе Карвало. „Шта кажете за најновију Оријанину
досетку? Ја признајем да ми се Луј Инација јако свиђа.“ И досетка се
послуживала још и хладна, сутрадан за ручком, међу ближим пријатељима
који су бивали нарочито за то позвани, па се појављивала још и током
недеље, уз свакојаке сосове. Пошто је принцеза те недеље ишла у своју
годишњу посету принцези од Парме, искористила је то да пита њену висост
да ли зна за ту досетку и испричала ју је. „А, Луј Инаџија“, рекла би
принцеза од Парме и разрогачила очи дивећи се унапред, али тражећи
њима и допунско објашњење, које јој принцеза д’Епине не би ускратила.
„Признајем да ми се та редакција Луја Инаџије бескрајно свиђа“,
закључила би принцеза. У ствари, та реч „редакција“ није нимало
одговарала томе каламбуру, али принцеза д’Епине, која је претендовала да
је упила у себе германтовски дух, преузела је од Оријане изразе
„редиговати, редакција“, и употребљавала их без много разумевања. Али
принцеза од Парме, иако није баш много волела принцезу д’Епине, за коју
је налазила да је ружна, знала да је шкрта и сматрала да је пакосна,
верујући ономе што су причали Курвоазјеови, препознала би реч
„редакција“, коју је слушала од гђе де Германт, а коју сама не би умела
употребити. Стога је имала утисак да доиста „редакција“ чини чар тога
„Луја Инаџије“, па премда није заборављала своју антипатију према ружној
и шкртој госпи, није могла да толико савлада осећање дивљења према
једној жени која у тој мери има германтовског духа, те је помислила да
позове принцезу д’Епине у Оперу. Задржала ју је једино помисао да би
можда ваљало најпре питати гђу де Германт. Што се пак тиче гђе д’Епине,
која се, за разлику од Курвоазјеових, много умиљавала Оријани и волела
је, али је била љубоморна на њено друштво и помало озлојеђена због шала
које је војвоткиња пред целим светом збијала с њеним тврдичлуком, она је,
вративши се кући, причала како је принцеза од Парме једва успела да
схвати „Луја Инаџију“ и како Оријана мора бити велики сноб кад међу
присним пријатељима има и такву гуску. „Ја се не бих могла дружити с
принцезом од Парме и кад бих хтела, зато што ми то г. д’Епине не би никад
допустио, због њеног неморала“, рекла је пријатељима који су јој били на
вечери, циљајући на потпуно измишљену принцезину распусност. „ Али чак
и да немам тако строгог мужа, признајем да не бих могла. Не знам како
Оријана може стално да се виђа с њом. Ја јој одем једанпут годишње, па и
тада једва издржим до краја посете.“
Што се пак тиче оних Курвоазјеових који би се нашли код Виктурнијене
у тренутку посете гђе де Германт, они би се обично разбежали при њеном
доласку, јер их је доводило до беса „претерано метанисање“ пред
Оријаном. Један једини је остао тога дана кад је била реч о Лују Инацији.
Није сасвим разумео шалу, али упола ипак јесте, јер је био образован. Тако
су Курвоазјеови после ишли свуда и причали како је Оријана назвала чика-
Паламеда „Лујем Опаким“, што је, по њима, била доста верна његова
слика. „Али чему толике приче о Оријани?“ додали би они. „Не би се више
причало ни о некој краљици. Најпосле, шта је Оријана? Не кажем да
Германтови нису од старе лозе, али ни Курвоазјеови ни по чему не заостају
за њима, ни у погледу славе, ни у погледу старине, ни у погледу родбинских
веза. Не треба заборавити да је Франсоа I, кад га је енглески краљ питао, у
Златотканом табору, који је најплеменитији од присутних великаша,
одговорио: „Крувоазје, величанство.“ Уосталом, и да су сви Курвоазјеови
остали кад је наишла гђа де Германт, они би тим пре били неосетљиви за
њене досетке што би на повод тим досеткама гледали из сасвим друкчијег
угла. Ако се, на пример, десило да некој Курвоазјеовој понестане столица
на пријему који је приредила, или ако је побркала име неке госпође коју
није препознала, или ако јој је неко од послуге рекао нешто смешно глупо,
та Курвоазјеова би се осетила крајње нелагодно, поцрвенела би, сва би
дрхтала од узрујања, и била би уцвељена због такве непријатности. А ако би
се код ње десио неки посетилац у часу кад је требало да јој дође Оријана,
она би га упитала, гласом пуним стрепње и немилосрдно упитним:
„Познајете ли се ви с њом?“ бојећи се, ако се посетилац с њом не познаје,
да би његово присуство могло на Оријану оставити лош утисак. Док је гђа
де Германт, напротив, у таквим случајевима налазила повод за приче од
којих су се Германтови смејали до суза, тако да јој је човек морао завидети
што јој је понестало столица, што је направила неку глупу омашку или
допустила да је направи неки њен слуга, што се код ње затекла нека особа
коју нико није познавао, као што треба да смо срећни што су неке велике
писце људи држали на одстојању од себе и што су их жене изневеравале,
кад су њихова понижења и боли, ако можда и нису били подстицај њиховом
генију, послужили бар као предмет за њихова дела.
Курвоазјеови исто тако нису били способни ни да се уздигну до оног
новаторског духа који је војвоткиња де Германт уносила у друштвени
живот и који је, прилагођујући тај живот тренутним потребама, по једном
сигурном нагону чинио од њега нешто уметничко, док би у таквим
околностима чисто разумна примена крутих правила дала исто тако рђаве
резултате као кад би неко ко би хтео да успе у љубави или у политици
подражавао у свом животу подвизима Бисија д’Амбоаза. Кад су
приређивали породичну вечеру или вечеру у част каквог принца,
Курвоазјеовима се чинило да би било неприродно и да би створило врло
лош утисак кад би позвали и неког духовитог човека, неког пријатеља
њиховог сина. Кад је требало да једна Курвоазјеова, чији је отац некада био
Наполеонов министар, приреди пријем у част принцезе Матилде, она је, по
математичкој логици, закључила да може позвати само бонапартисте. Али
таквих она скоро и није познавала. Све отмене жене из њеног друштва, сви
пријатни људи, били су немилосрдно уклоњени, пошто су по убеђењу или
по родбинским везама били легитимисти, па би то, по логици
Курвоазјеових, могло да се не свиди њеном царском височанству. И
принцеза, која је примала цвет аристократије са Сен-Жермена, била је
прилично изненађена кад је код Курвоазјеових затекла само једнога
чувеног чанколиза, удовицу једног префекта из доба царства, удовицу
директора пошта и још неколико личности које су биле познате као верне
Наполеону III, а и као глупе и досадне. Принцеза Матилда није зато ипак
нимало мање обасула великодушним и добростивим обиљем своје царске
милоште те злосрећне ругобе које војвоткињи де Германт није ни на памет
пало да позове кад је на њу дошао ред да прими принцезу, него их је, без
икаквог начелног мудровања о бонапартизму, заменила најбогатијим
букетом свих лепотица, свих најврснијих и најславнијих људи за које је по
неком њуху, по такту и интуицији, осећала да би морали бити пријатни
Наполеоновој синовици, мада су неки од њих били и из саме краљевске
породице. Није изостао чак ни војвода д’Омал, и кад је принцеза, одлазећи,
подигла гђу де Германт, која јој се поклонила дубоким реверансом и хтела
јој пољубити руку, и кад ју је пољубила у оба образа, заиста је од срца могла
рећи војвоткињи да никада није лепше провела дан нити присуствовала
успелијој забави. Принцеза од Парме била је као Курвоазјеови у погледу
неспособности да унесе нешто ново у друштвени живот, али за разлику од
њих, изненађење које је у њој увек изазивала војвоткиња де Германт будило
је у њој не антипатију, као код њих, него задивљеност. То њено
изненађивање било је утолико веће што је принцезина култура била
бескрајно застарела. И сама гђа де Германт била је много мање напредна
него што је веровала да је. Али довољно је било што је то била више него
гђа од Парме па да ову запањи, и као што се свака генерација критичара
задовољава да заступа истине супротне онима које су усвајали њихови
претходници, довољно је било да каже како је Флобер, тај непријатељ свега
грађанског, био пре свега грађанин и сам, или да код Вагнера има много
италијанске музике, па да принцези, по цену увек новог исцрпљујућег
замора, као кад човек плива усред бурног мора, отвори видике који су се
овој чинили невиђени и остајали јој нејасни. Тако је принцеза остајала
запањена не само пред војвоткињиним парадоксима о уметничким делима
него чак и о њиховим заједничким познаницима и о понашању у друштву.
Један од узрока тога принцезиног чуђења кад год би чула како гђа де
Германт суди о појединим особама била је свакако и њена неспособност да
разлучи истински германтовски дух од оних његових облика које су неки
само несавршено научили (по чему је веровала у високу интелектуалну
вредност неких Германтових, нарочито неких жена из те породице, за које
би се после пренеразила кад би јој војвоткиња смешећи се рекла да су то
обичне ћурке). Али постојао је и један други узрок, који сам ја, познајући у
то доба више књига него људи и боље књижевност него свет, објашњавао
себи мислећи да војвоткиња, живећи тим животом отменог света чија је
доконост и јаловост према истинској друштвеној делатности оно што је у
уметности критика према стварању, примењује и на особе у својој околини
она непостојана гледишта, ону нездраву потребу манџије који измишља
било какав иоле нов парадокс који би могао задовољити ту потребу
његовог јаловог духа, па се не устеже да тврди да је најлепша Ифигенија
Пичинијева, а не Глукова, а ако устреба, и да је права Федра Прадонова, а
не Расинова.
Ако је нека паметна, образована, духовита жена била удата за каквог
стидљивог клипана, који се ретко виђао а никад се није чуо, гђа де Германт
би једног лепог дана нашла неке духовне насладе у томе да не само
омаловажи жену него и да „открије“ мужа. За Камбремерове, да је тада
живела у њиховој средини, она би прогласила да је гђа де Камбремер
глупа, а да је, напротив, занимљива особа, потцењена, изврсна, управо
маркиз, који је осуђен да ћути зато што му жена стално блебеће, и да он
вреди хиљаду пута више него она, и у таквим изјавама војвоткиња би
налазила исто онакво освежење као и кад неки критичар, после шездесет
година свеопштег дивљења Ернанију, тврди да више воли Заљубљеног лава.
Из исте болесне потребе за произвољним новинама, ако је свет неку узорну
жену, праву светицу, жалио још од њене младости, јер су је удали за једнога
мангупа, гђа де Германт би једног лепог дана стала тврдити да је тај мангуп
додуше ветропир, али с много срца, и да га је женина немилосрдна
безосећајност дотерала до заиста непромишљених поступака. Знао сам да
критика, не само између појединих дела, у дугом низу векова, него и у
оквиру једног истог дела воли тако да потисне у сенку оно што је сувише
дуго блистало, а да истакне оно што се чинило осуђено да заувек остане у
тами. Доживљавао сам не само да Белини, Винтерхалтер, језуитски
архитекти, један мајстор уметничког намештаја из доба рестаурације
заузму место неких генија за које се почело говорити да су досадни просто
зато што су досадили доконим интелектуалцима, као што се неурастеници
увек брзо засите свега и превртљиви су. Доживљавао сам да код Сент-Бева
више цене сад критичара, а сад опет песника, да се одричу Мисеа као
песника, осим у неким сасвим безначајним песмицама, а прослављају га
као приповедача. Извесни есејисти греше, додуше, што изнад најславнијих
сцена из Сида или из Полијекша стављају неку тираду из Лажљивца, која,
као какав стари план, пружа обавештења о Паризу из оног доба, али и
такво њихово опредељење, које бар оправдава документарна занимљивост,
ако не и разлози лепоте, још је сувише рационално шашавој критици. Ова
би дала целог Молијера за један стих Ветрогоње, па чак и из Вагнеровог
Тристана, налазећи да је убиствено досадан, спасла би само „један леп тон
рога“ у тренутку наиласка ловаца. Таква изопаченост помогла ми је да
разумем и изопаченост гђе де Германт кад је за неког човека из њиховог
друштва, познатог по добром срцу али и по глупости, проглашавала да је
чудовиште од себичности, али проницљивији него што се мисли, да је неки
други, познат по штедрости, оличење тврдичлука, да нека добра мати и не
хаје за своју децу и да нека жена, за коју се веровало да је порочна, има
најплеменитија осећања. Као да их је искварила ништавност живота
отменог друштва, памет и осећања гђе де Германт били су сувише
нестални, па је у ње гађење наступало доста брзо после одушевљења (што
јој није сметало да је опет привуче нека врста духа којој је једном већ
тежила па је одбацила) а драж коју је налазила у неког добродушног
човека уступала је место раздражености, ако се он често виђао с њом,
тражио сувише од ње неко усмерење које она није могла да му да, а она је
веровала да ту раздраженост изазива њен обожавалац, док је она настајала
само из наше немоћи да нађемо неко задовољство кад се задовољавамо да
га увек само тражимо. Такве промене војвоткињиног суда нису
поштеђивале никога осим њеног мужа. Он је једини никад није волео; у
њему је она одувек осећала челичну нарав, равнодушну према њеним
ћудима, презриву према њеној лепоти, осиону, и вољу која никада не
попушта и под чијом влашћу живчано неуравнотежени једино могу да
нађу смирење. С друге стране, г. де Германт, који је жудео за једним
јединим типом женске лепоте, али га је тражио у љубавница које је често
мењао, налазио је у својој жени, кад би њих оставио, и да би им се наругао,
само једног сталног ортака, увек истоветног, и она му је често ишла на
живце својим брбљањем, али је знао да је сви сматрају најлепшом,
најврлијом, најпаметнијом, најобразованијом женом у свој аристократији,
женом коју је г. де Германт био и сувише срећан што је нашао, која
заклања сву његову разузданост, приређује пријеме као нико и одржава
њиховом салону глас првог салона на Сен-Жермену. То мишљење других и
он је делио; често зловољан на жену, поносио се њоме. Мада јој је
ускраћивао и најситније своте за милосрдна дела, за послугу, јер је био
исто толико шкрт колико је умео и раскошно да троши, захтевао је да она
има највелелепније тоалете и најлепшу запрегу. Најзад, увек му је било
стало до тога да истакне духовитост своје жене. А гђа де Германт, кад год
би измислила какав нов парадокс — праву посластицу — о врлинама и
манама некога њиховог пријатеља, врлинама и манама које би она
одједном преокренула, горела је од нестрпљења да тај парадокс испроба
пред особама које би биле кадре уживати у њему, наслађивати се његовом
психолошком оригиналношћу и блиставом пакосном лапидарношћу. Таква
њена мишљења обично нису, додуше, садржавала више истине него
дотадашња, а често мање; али баш то произвољно и неочекивано у њима
давало им је нешто интелектуално, због чега је било узбудљиво саопштити
их. Само, жртва на коју би војвоткиња тако применила свој психолошки
дар бивао је обично неки присни пријатељ, за кога они којима је она
желела да пренесе своје откриће нису још уопште знали да није више у
највећој милости; стога је гђи де Германт, због гласа који је уживала да је
неупоредива пријатељица, осећајна, нежна и одана, било тешко да отпочне
препад; у најбољем случају могла је да се умеша у разговор, као да је
принуђена, силом натерана да одговори на нешто, да би умирила
саговорника, да би му привидно противречила, а у ствари да би подржала
тог саговорника који је узео на себе да је изазове; а то је управо била улога
у којој је г. де Германт био изврстан.
А што се тиче појединих поступака у друштву, и ту је гђа де Германт
осећала опет произвољно театрално уживање да о њима изнесе такве
непредвиђене судове који су принцезу од Парме потресали непрестаним и
изврсним изненађењима. Али то војвоткињино уживање покушавао сам да
разумем мање по угледу на књижевну критику, а више по политичком
животу и скупштинској хроници. Кад јој већ нису више били довољна
разонода наизменични и противречни укази којима је непрестано
преокретала врлине особа из своје средине, гђа де Германт је настојала да
и у начину како је одређивала сопствено понашање у друштву и како је
објашњавала и своје најситније одлуке, нађе она вештачка узбуђења, да се
повинује онаквим измишљеним дужностима које распаљују осећања у
скупштинама и којима политичари пуне себи главу. Зна се, кад неки
министар објашњава скупштини како је сматрао да је добро урадио што се
придржавао једног правила које је себи поставио, а које се одиста и чини
сасвим просто човеку здравог разума кад сутрадан чита у новинама
извештај са заседања скупштине, тај исти човек здравог разума ипак се
одједном осети узбуђен и почне сумњати да је био у праву што је
одобравао министру, кад види да је његов одговор био саслушан с великим
узрујањем и испрекидан изразима неодобравања као што је: „То је веома
озбиљна ствар“, што је изговорио неки посланик чије су име и титуле тако
дуги, а све то пропраћено тако усталасаном узбуном да оне речи „То је
веома озбиљна ствар!“ заузимају у целој упадици мање места него
полустих александринца. Некада, на пример, док је г. де Германт, тада још
принц де Лом, био посланик у скупштини, могло се каткад прочитати у
париским новинама, премда је то било нарочито намењено изборном
округу Мезеглиз, да би се бирачима показало да нису свој глас дали
неактивном или немом представнику.
ГОСПОДИН ДЕ ГЕРМАНТ-БУЈОН, ПРИНЦ ДЕ ЛОМ: „То је врло
озбиљна ствар!“ (Тако је! Тако је! у центру и из неких клупа на десници,
оштри повици с крајње левице.)
Читалац, човек здравог разума, још чува зрачак верности мудроме
министру, али срце му је поколебано и закуца на прве речи новога
говорника, који одговара министру:
— Чуђење, а није сувише рећи ни запрепашћење, (велико узбуђење на
скупштинској десници), које су у мени изазвале речи некога ко је још
увек, претпостављам, члан владе... (Урнебесан пљесак; неколико посланика
притрчава министарским клупама; г. државни подсекретар у
Министарству пошта и телеграфа потврдно клима главом са свог
места.)
То „урнебесан пљесак“ савлада и последњи отпор читаоца са здравим
разумом; и он сад налази да је увредљив за скупштину, да је чудовишан
један начин поступања који је сам по себи безначајан. Тако ће он, у некој
другој прилици, за неку природну ствар, на пример: да се од богатих
наплаћује више него од сиромашних, да се расветли нека неправда, да се
више воли мир него рат, наћи да је скандалозна и видеће у њој повреду
извесних начела, на која он, додуше, није ни мислио, која нису записана у
људском срцу, али која силно узбуђују због клицања које изазову и због
сложне већине коју придобију.
Ваља уосталом признати да је та превејаност политичара, која ми је
послужила да себи објасним друштво Германтових, а касније и друге
средине, само изопачење извесне проницљивости у тумачењу, која се често
означава изразом „читати између редова“. Док у скупштинама има
бесмислености услед изопачења те проницљивости, код публике има
глупости услед одсуства те проницљивости, кад неко све схвата „дословце“,
ако ни не слути да је у питању опозив кад је неки високи достојанственик
разрешен дужности „на свој захтев“, па помисли у себи: „Он није опозван,
пошто је то на његов захтев“, да је у питању пораз кад се Руси стратешки
повуку испред Јапанаца на јаче и унапред припремљене положаје, да је у
питању одбијање кад нека покрајина тражи независност од немачког цара,
а овај јој да верску аутономију. А да се вратимо тим скупштинским
седницама, могућно је, уосталом, да су и сами посланици, кад се отвори
заседање, налик на онога човека здравог разума који ће о тој седници
читати извештај у новинама. Сазнавши да су штрајкачи послали своје
представнике министру, можда се они наивно питају: „А! Па да видимо шта
је речено на том састанку. Надајмо се да се све средило“, у тренутку кад се
министар пење на говорницу у дубокој тишини, која већ чини људе
склоним вештачким узбуђењима. Прве министрове речи: „Нема ни потребе
да кажем скупштини да имам сувише високо мишљење о дужностима владе
да бих примио ту делегацију са којом власт која ми је поверена није
надлежна да расправља“, само су позоришни ефекат, јер то је једина
хипотеза коју здрав разум посланика није предвидео. Али баш зато што је
позоришни ефекат, дочека га такав пљесак да министар може да настави
тек после неколико минута, а кад се врати у своју клупу, примиће
честитања својих колега. Сви су исто тако узбуђени као оног дана кад је он
изоставио да на* једну велику званичну прославу позове председника
градског већа, који је био у опозицији према њему, а сви су после
изјављивали да је и у једној и у другој прилици поступио као прави
државник.
Г. де Германт се, у оно доба свог живота, на велико саблажњавање
Курвоазјеових, често налазио међу колегама који су ишли да честитају
министру. Касније сам слушао да је он, чак и кад је у једном тренутку играо
доста велику улогу у скупштини и кад се помишљало да му се повери неко
министарство или амбасада, био неупоредиво једноставнији кад би неки
пријатељ дошао да га замоли за неку услугу, да је у политичком смислу
много мање изигравао велику личност него било ко други, ко није био
војвода де Германт. Јер иако је говорио да племство није ништа нарочито,
да он своје колеге сматра себи равним, није у ствари нимало тако мислио.
Он је тежио политичким положајима, претварао се да држи до њих, али их
је презирао, а како је за самог себе остајао г. де Германт, није због њих био
онако уштогљен као што су други, који постану неприступачни кад су на
високом положају. И тако је његова гордост штитила неокрњене не само
његово опхођење, у коме је он волео да истиче своју присност, него чак и
истинску једноставност, колико је ње у њега могло бити.
Али да се вратимо оним ставовима гђе де Германт, извештаченим и
узбудљивим као што су ставови политичара, ни она није нимало мање него
они збуњивала Германтове, Курвоазјеове, сву аристократију Сен-Жермена,
а више него икога принцезу од Парме, својим неочекиваним указима, иза
којих су се осећала начела која су производила тим дубљи утисак што пре
тога нико на њих није ни помислио. Ако је нови грчки посланик
приређивао бал под маскама, свако је изабрао некакав костим, а сви су се
питали какав ће бити војвоткињин. Једна је мислила да ће она хтети да се
појави као бургундска војвоткиња, нека друга је претпостављала као
вероватно да ће се прерушити у принцезу Дижабар, нека трећа, да ће се
прерушити у Психу. А кад ју је једна Курвоазјеова запитала: „Како ћеш се
ти обући, Оријана?“ изазвала је једини одговор на који нико није ни
помислио: „Па никако!“ и о коме се после много причало, јер је открио
Оријанино мишљење о стварном месту новога грчког посланика у високом
друштву и о томе какав став треба према њему заузети, то јест, мишљење
које се могло и предвидети, наиме да једној војвоткињи „није место“ да се
појави на балу код тога новог министра. „Не видим да је нужно да одем
новом грчком посланику, с којим се и не познајем, ја нисам Гркиња, па
зашто бих ишла? Немам тамо шта да тражим“, говорила је војвоткиња.
— Али сав свет иде, изгледа да ће бити дивно — узвикнула је гђа де
Галардон.
— Али исто је тако дивно и остати код куће, седети крај свог камина—
одговорила је гђа де Германт.
Курвоазјеови нису могли да се поврате од чуда, али Германтови, иако
нису поступили као она, одобравали су јој: „Наравно, нису сви у
могућности, као Оријана, да раскину са свим обичајима. Али, с друге
стране, не може се рећи да није у праву што хоће да покаже да ми
претерујемо кад тако падамо ничице пред тим странцима, за које се не зна
увек ни одакле долазе.“
И тако, наравно, знајући какве ће коментаре неизоставно изазвати било
један или други став, гђа де Германт је налазила исто толико уживања да се
појави на некој забави где се нису усуђивали надати јој се колико и да
остане код куће или да проведе вече с мужем у позоришту кад се
приређивала нека забава „на коју сав свет иде“, или ипак, ако су сви
мислили да ће она бацити у засенак и најлепше дијаманте каквом
историјском дијадемом, да се појави без икаквог накита и у некаквој
друкчијој тоалети, а не у онаквој каква се, неоправдано, сматрала
обавезном. Премда је била антидрајфусовац (иако је веровала у
Драјфусову невиност, каогод што је проводила живот у отменом друштву,
мада је веровала само у идеје), изазвала је огромну сензацију на једном
соареу код принцезе де Лињ прво тиме што није устала кад су се све даме
дигле при уласку генерала Мерсјеа, а потом тиме што је устала и упадљиво
позвала своје лакеје да је отпрате кући кад је један националистички
говорник започео некакав говор, показујући тиме како сматра да салони
нису за то да се у њима говори о политици; све су се главе окренуле за њом
на једном концерту на Велики петак, на коме није остала зато што је
сматрала недоличним да се Исус приказује на позорници, премда је била
волтеријанка. Зна се колико значи, чак и за најотменије даме, онај
тренутак у години кад почиње сезона забава: толико да је маркиза
д’Амонкур, која је, из потребе да говори, и што јој је психологија била
манија, а и из недостатка осетљивости, често изваљивала глупости, једном
одговорила некоме ко је био дошао да јој изјави саучешће после смрти
њеног оца, г. де Монморансија: „Можда је још тужније кад вам се деси
таква жалост баш онда кад на огледалу имате заденуте стотине позивница.“
А ето, у то доба године, док су се многи журили да позову гђу де Германт на
вечеру, да не би већ била заузета, она би захвалила на позиву из јединог
разлога на који неко из отменог света не би никад ни помислио: спремала
се да отплови да разгледа норвешке фјордове, који је занимају. У друштву
су сви били запањени, па иако им не би ни на памет пало да ураде као она,
осетили би ипак због њеног поступка онакво некакво олакшање као кад код
Канта, после најстрожег доказивања детерминизма, откријемо да изнад
света нужности постоји и свет слободе. Сваки изум који нам никада не би
пао на памет узбуђује, чак и оне који се не умеју њиме користити. Тако је и
изум пароброда био мало шта спрам коришћења пловидбе паробродом у
јеку сезоне, кад се нико не миче из града. Помисао да се може добровољно
одустати од стотину вечера и ручкова у друштву, од по два чаја или три
соареа дневно, од најсјајнијих понедељника у Опери или уторка у
Француском позоришту, да би се разгледали норвешки фјордови, таква
помисао чинила се Курвоазјеовима исто тако необјашњива као и Двадесет
хиљада миља под морем, али је преносила и на њих осећај независности,
пун дражи. Стога није било дана да неко није рекао не само: „Знате ли
најновију Оријанину досетку?“ него и: „Знате ли шта је најновије Оријана
измислила?“ И о томе су онда, као и о најновијој Оријаниној досетки,
говорили: „То се само од Оријане и могло очекивати“, „То је сасвим налик
на Оријану“, „То је сушта Оријана“. Такав један последњи Оријанин „штос“
био је, на пример, кад је требало да одговори у име неког патриотског
удружења кардиналу Н..., маконском бискупу (кога је г. де Германт, кад је о
њему говорио, обично звао „Господин од Маскона“, зато што је налазио да
је то по странски), док се свако домишљао како ће писмо бити срочено и
налазио да би, као почетак, било добро: „Високопреосвећени“ или
„Монсињоре“, али је био у недоумици шта даље, Оријанино писмо је, на
свеопште изненађење, почињало са „Господине кардинале“, по неком
старом обичају у Академији, или са „Драги брате“, јер су се таквим изразом
међусобно ословљавали црквени великодостојници, Германтови и владари,
молећи при том бога, једни за друге, „да их чува у свом светом и високом
окриљу“. Да би се говорило о „најновијем Оријанином ,штосу’“ довољно је
било да на представи неког веома лепог комада, на коју је дошао сав
отмени Париз, док су сви тражили гђу де Германт у ложи принцезе од
Парме, принцезе де Германт, у толиким другим у које су је били позвали,
нађу војвоткињу саму, у црном, са сасвим малим шеширом, на једном
седишту у партеру, где је села још пре почетка представе. „Оданде се боље
чује, кад већ комад вреди нешто“, објаснила би она касније, на велико
саблажњавање Курвоазјеових и на дивљење Германтових и принцезе од
Парме, који би тако одједном открили да такав „стил“, да се чује почетак
комада, показује више оригиналности и интелигенције (а томе се од
Оријане није ни требало чудити) него да се дође на последњи чин, после
какве велике вечере и пошто се свратило још и на неки соаре. Таква су
била разна изненађења на која је принцеза од Парме знала да треба да буде
спремна кад би гђи де Германт поставила неко питање из књижевности или
из друштвеног живота, па се због тога, на вечерама код војвоткиње, њена
висост одважавала да покрене и најбезначајнију тему само с оном
плашљивом и очараном опрезношћу купачице кад изрони између два
налета таласа.
Међу састојцима по којима се, будући да су били одсутни у два-три
друга приближно одговарајућа салона, који су били на челу аристократског
Сен-Жермена, одликовао салон војвоткиње де Германт — као што и
Лајбниц допушта да свака монада, премда одражава сву васиону, ипак јој и
додаје понешто особено — понајмање симпатичан састојак представљале
су обично по две-три врло лепе жене, које иначе ни по чему не би требало
да се нађу ту, осим по својој лепоти, по уживању које је у њој налазио г. де
Германт, и њихово је присуство сместа откривало, као што то у неком
другом салону откривају некакве неочекиване слике, да је у овом салону
муж ватрени обожавалац женских чари. Све су оне помало личиле једна на
другу; јер војвода је волео жене високе, у исти мах и достојанствене и
нехајне, нешто између Милоске Венере и Самотрачке Победе; често плаве,
ретко црномањасте, каткад риђе, као једна, најновија, која је била на тој
вечери, та виконтеса д’Арпажон, коју је некада толико волео да ју је дуго
приморавао да му шаље и по десетак телеграма дневно (што је војвоткињи
већ мало ишло на живце), дописивао се с њом помоћу голубова
писмоноша кад је бивао у Германту и дуго времена толико није могао да
буде без ње да је једне зиме коју је морао да проведе у Парми сваке недеље
долазио у Париз, проводећи на путу по два дана, само да би се с њом видео.
Те лепе статисткиње обично су некада биле његове љубавнице, али сада
то нису више биле (такав је случај био и са гђом д’Арпажон) или је требало
да то ускоро престану бити. Можда су их, међутим, баш углед који је у
њиховим очима имала војвоткиња и нада да ће бити примљене у њен
салон, мада су и саме припадале веома аристократским срединама, али
ипак другоразредним, навели, више него војводина лепота и дарежљивост,
да попусте његовим жељама. Војвоткиња се, уосталом, и не би докраја
супротстављала томе да оне ступе у њену кућу; она је знала да је већ у
више њих нашла савезнице захваљујући којима је успевала да постигне
много шта што је желела а што је г. де Германт немилосрдно ускраћивао
својој жени докле год није био заљубљен у неку другу. Стога је то што су
оне бивале примљене код војвоткиње тек када је њихова љубавна веза с
војводом узнапредовала потицало више отуда што је, прво, војвода, кад
год би се упустио у какву велику љубав, поверовао испрва да се ради само о
обичној малој пустоловини, спрам које је сматрао да је и сувише много да
та жена буде примљена код његове жене. Али дешавало се да он то понуди
и за нешто много мање, за први пољубац, зато што је наишао на отпор на
који није рачунао, или, напротив, што није било отпора. Јер у љубави,
често, из захвалности или из жеље да причинимо задовољство, дајемо и
више него што су нада и користољубље обећали. Али тада би друге какве
околности омеле остварење те понуде. Пре свега, г. де Германт је све жене
редом које су му одговориле на љубав, а понекад чак и оне које му још
нису попустиле, држао као заточенице. Није им више допуштао да се ма са
ким виђају, проводио је крај њих скоро све време, бавио се васпитањем
њихове деце, а каткад му се чак дешавало, ако је судити по каснијој
упадљивој сличности, да им дода још којег брата или сестру. А онда, док је
у почетку њихове везе познанство са гђом де Германт, које војвода и није
имао у виду, играло неку улогу у очима љубавнице, сама љубавна веза
променила је њена гледишта; војвода сада није више био за њу само муж
најотменије жене у Паризу и човек кога она воли, а и човек који је често
својој љубавници пружио могућности и склоности за више раскоши и који
је у ње променио дотадашњи редослед по значају питања снобизма и
питања користи; најзад, понекад су свакојака љубоморна осећања
подбадала војводину љубавницу против гђе де Германт. Али такав је случај
био најређи; уосталом, кад би најзад дошао дан да се љубавница представи
војвоткињи (обично онда кад је то војводи постало већ прилично
равнодушно, јер и његовим су поступцима, као и у целог света, управљали
чешће непосредно претходни поступци него првобитна побуда, која више
није постојала), тада се често дешавало да је баш гђа де Германт настојала
да прими војводину љубавницу, у којој се надала, а имала и тако велику
потребу, да нађе драгоцену савезницу против свога страшног мужа. То не
значи да г. де Германт, у понашању према својој жени, није поштовао оно
што се зове „форме“, сем у ретким тренуцима, код куће, или кад би се
војвоткиња сувише распричала, па би се њему омакла нека реч или би је,
нарочито, згромио онаквим својим ћутањем које је поражавало. Оне који
их нису познавали могло је то обманути. Понекад, у јесен, између трка у
Довилу, одласка у бању и у Германт, у лов, за оних неколико недеља у
Паризу, пошто је војвоткиња волела кабаре, војвода би изишао с њом да
заједно проведу вече. И публика би одмах приметила, у једној од оних
малих отворених ложа само за две особе, тога Херкула у „смокингу“
(пошто се у Француској свему што је мање-више енглеско даје назив који
та ствар у Енглеској нема), с моноклом на оку, са цигаром у руци и
прстеном на коме је блистао сафир, како с времена на време повуче дим и
избаци га, а с очима обично упртим у позорницу, но кад би их спустио на
партер, где уосталом савршено никог није познавао, ублажио би га изразом
питомости, уздржаности, учтивости, поштовања. Кад би му се нека строфа
учинила смешна и не сувише непристојна, војвода би се с осмехом окренуо
жени и поделио с њом, уз миг пун међусобног разумевања и доброте,
безазлену веселост коју је у њему будила нова шансона. И гледаоци су
могли поверовати да нема бољег мужа од њега нити особе којој би имало
више да се завиди него војвоткињи — тој жени изван које је за војводу било
све што га је у животу занимало, тој жени коју није волео, коју никада није
престао варати; кад би се војвоткиња осетила уморна, гледаоци би видели
како г. де Германт устаје, сам јој придржава мантил и удешава огрлице да
јој се не заплету и крчи јој пут до изласка, са усрдном пажњом пуном
поштовања, коју је она примала хладно, као отмена дама која у томе види
само углађену пристојност, а понекад чак и с помало горком иронијом
разочаране супруге која нема више никаквих илузија. Али упркос томе
спољашњем изгледу, који је био саставни део оне уљудности која је дубоке
дужности пренела на површне ствари још у једно сад већ давно доба, али
које је још трајало за оне који су га надживели, војвоткињин живот био је
тежак. Г. де Германт је умео још бити великодушан, човечан, само према
новој љубавници која би се, и тако је најчешће и бивало, заузела за
војвоткињу; и за њу би онда поново постало могућно да буде дарежљива
према потчињенима, да дели милостињу сиромасима, па чак и да за себе
добије, касније, нов диван аутомобил. Али ни војводине љубавнице нису
бивале поштеђене оне раздражености што се обично доста брзо рађала у
гђи де Германт према особама које су јој биле сувише покорне. И ускоро
би оне досадиле војвоткињи. Тако се и у том тренутку ближио крај
војводиној вези са гђом д’Арпажон. Друга једна љубавница указивала се на
видику.
Љубав коју је г. де Германт некада осећао према свакој својој
љубавници редом једног би се дана, додуше, поново почињала опажати:
пре свега, љубав је, пошто би умрла, остављала те љубавнице, као какво
наслеђе, као лепе мраморне статуе — мраморе лепе војводи, који је тако
постајао делимично уметнички настројен, пошто их је волео, па је сад био
осетљив за облике које иначе, да није било љубави, не би ценио — статуе
које су у војвоткињином салону низале једна до друге своје облике, тако
дуго међусобно непријатељске, разједане љубомором и свађама, па
напослетку измирене у пријатељству; а онда, и само то пријатељство било
је последица љубави, захваљујући којој је г. де Германт уочио, у оних које
су му биле љубавнице, неке врлине које постоје у сваком људском бићу,
али их опажа само пожуда, па је стога бивша љубавница која је постала
„одличан друг“, која би за нас све учинила, исто тако банална ствар као и
лекар или отац који нису више лекар и отац, него пријатељи. Али, у прво
време, жена коју би г. де Германт почео напуштати жалила се, приређивала
му сцене, стално постављала неке захтеве, изгледала индискретна,
зановетала. Војвода ју је тада почињао мрзети. А тада је и гђа де Германт
имала разлога да истиче истинске или измишљене мане такве једне особе
која јој је ишла на живце. Позната као добродушна, гђа де Германт је
примала телефонске поруке, исповести, сузе напуштене љубавнице, и није
јој било криво. Смејала се томе заједно с мужем, па и с неким присним
пријатељима. А сматрајући да по сажаљењу које је показала према
злосрећници има права да буде заједљива према њој, чак и у њеном
присуству, ако то само улази у оквир смешног карактера који су јој војвода
и војвоткиња однедавна измислили, гђа де Германт се није устезала да са
мужем измењује погледе ироничног дослуха.
Међутим, док смо седали за сто, принцеза од Парме се сетила да је
хтела да позове у Оперу гђу д’Едикур, па је, желећи да сазна да ли то не би
било непријатно гђи де Германт, покушала да је испита.
У том тренутку уђе г. де Груши, чији је воз имао сат закашњења због
исклизнућа из шина. Извинио се како је умео. Да је његова жена била од
Курвоазјеових, умрла би од стида. Али гђа де Груши није била узалуд од
Германтових. Док јој се муж извињавао због закашњења, она узе реч:
— Видим да је закашњење, чак и у ситницама, традиција у вашој
породици.
— Седите, Груши, и не дајте се збунити — рече војвода.
— Мада идем укорак с временом, принуђена сам да признам да је битка
код Ватерлоа имала и добрих страна, пошто је омогућила повратак
Бурбона, и што је још лепше, на такав начин да су постали непопуларни.
Али видим да сте ви прави Немрод!
— Уловио сам, одиста, неколико лепих примерака. Бићу тако слободан
да пошаљем сутра војвоткињи Једно туце фазана.
У очима гђе де Германт као да је синула нека мисао. Одлучно је
замолила г. де Г рушија да се не труди да јој он шаље фазане. Па махнувши
руком ономе заљубљеном лакеју с којим сам поразговарао кад сам изишао
из собе где су биле Елстирове слике, она рече:
— Пулене, отићи ћете сутра по фазане код г. грофа и донећете их
одмах, јер, зар не, Груши, допустићете ми да учиним неку пажњу и
другима? Нећемо појести дванаест фазана сами нас двоје, Базен и ја.
— Па и прекосутра ће још бити довољно рано — рече г. де Груши.
— Не, више волим да то буде сутра — рече војвоткиња оставши упорно
при своме.
Пулен је пребледео; пропао му је састанак с вереницом. А то је било
довољно да расположи војвоткињу, која је држала до тога да све увек
изгледа врло човечно.
— Знам да је сутра ваш слободан дан, — рече она Пулену — али
замените се са Жоржом. Он ће изићи сутра, а остаће прекосутра.
Али прексутрадан Пуленова вереница није била слободна. Шта ће му
онда да излази. Чим је Пулен изишао, свако је хвалио војвоткињу што је
тако добра према послузи.
— Па ја само поступам с њима онако како бих желела да и други
поступају са мном.
— Па то баш и јесте! Они се збиља могу похвалити да код вас имају
добро место.
— Не баш тако нарочито. Али верујем да ме воле. Овај малко иде на
живце зато што је заљубљен, па мисли да треба увек да прави уцвељено
лице.
У том тренутку Пулен поново уђе.
— Одиста, — рече г. де Г руши — не би се могло рећи да је ведар. Треба
бити добар с њима, али не одвише.
— Признајем да нисам баш страшна; цео дан неће имати друго шта да
ради до да оде по ваше фазане, да седи овде и не ради ништа, и да поједе
свој део.
— Многи би волели бити на његовом месту — рече г. де Груши — јер
завист је слепа.
— Оријана, — рече принцеза од Парме — ономад ме је посетила ваша
рођака д’Едикур; то је, очигледно, жена изузетне интелигенције; уосталом,
и она је од Германтових, а тиме је све речено, само кажу да има опак
језик...
Војвода упери у своју жену поглед пун хотимичне запањености. Гђа де
Германт се стаде смејати. Принцеза то примети.
— Па... зар нисте... мог мишљења?... — упита она забринуто.
— Госпођа је сувише добра што обраћа пажњу на то какво лице прави
Базен. Молим вас, Базене, немојте се правити као да хоћете да подмећете
нешто ружно о нашим рођацима.
— Зар он налази да је она сувише злобна? — упита принцеза живахно.
— О, не, никако — одговори војвоткиња. Не знам ко је могао рећи вашој
висости да она има зао језик. То је, напротив, изванредно створење, које
никада није рекло зла ни о коме, нити икоме учинило зла.
— А! — одахну гђа од Парме с олакшањем — ни ја нисам опазила тако
шта. Али пошто знам да је често тешко не бити помало злобан кад се има
много духа...
— Е, то, знате, тога она има још мање.
— Мање духа?... — упита принцеза пренеражена.
— Али, молим вас, Оријана, — прекиде је војвода жалостивим гласом,
бацајући и десно и лево увесељене погледе — зар не чујете да вам принцеза
каже да је то изузетна жена?
— Па зар није?
 — У сваком случају је бар изузетно дебела.
— Немојте га слушати, госпођо, он није искрен. Она је глупа као гуска
— рече снажним и промуклим гласом гђа де Германт, која је, много више
него војвода, била у стилу старог племства кад се није трудила, а често је и
настојала да таква буде, али на начин супротан њеном мужу, који је имао
некакав цифраст и декадентан начин, док је она при том имала нешто у
ствари много финије, некакав скоро сељачки изговор, који је у себи имао
неки опор и изврстан сеоски укус. — Али то је најбоља жена на свету. А
уосталом, не знам ни да ли се то може назвати глупошћу кад је у толиком
степену. Не верујем да сам икада упознала слично створење; то је случај за
лекаре, има у томе нечега патолошког, она је нека врста „нишче духом“,
кретена, „заостале“, као у мелодрамама или као у Арлезијанки. Кад дође
овамо, увек се питам није ли наступио тренутак кад ће јој се памет
пробудити, јер од тога човека увек помало хвата страх. — Принцеза је била
задивљена тим изразима, иако ју је пренеразила војвоткињина пресуда. —
Цитирала ми је, као и гђа д’Епине, вашу досетку с Лујем Инацијом. То је
изврсно — одговори она.
Г. де Германт ми објасни досетку. Пожелео сам да му кажем да ме
његов брат, који је тврдио да ме не познаје, чека у једанаест сати. Али
нисам питао Робера могу ли говорити о том састанку, а како је то што ме је
г. де Шарлис тако рећи позвао било у супротности с оним што је рекао
војвоткињи, оценио сам да је деликатније да прећутим.
— То „Луј Инаџија“ није лоше — рече г. де Германт — али гђа д’Едикур
вам вероватно није испричала нешто много лепше што јој је Оријана
рекла пре неки дан у одговор на њен позив на ручак?
— О, не! Испричајте!
— Та молим вас, ћутите, Базене, пре свега, досетка је глупа, и по њој ће
принцеза судити о мени да сам још гора од моје кузине, која је ћурка. А и
не знам зашто кажем да ми је кузина. Она је Базенова кузина. Па ипак,
помало је и мени род.
— О! — узвикну принцеза од Парме на помисао да би могла наћи да је
гђа де Германт глупа и уверавајући жарко да ништа не може одузети
војвоткињи високо место које има у њеном дивљењу.
— А онда, већ смо јој порекли умне врлине; а пошто та досетка тежи да
јој порекне и неке врлине срца, чини ми се да је неумесна.
— Да јој порекне! Неумесна! Како се она лепо изражава! — рече
војвода с лажном иронијом, да би изазвао дивљење према војвоткињи.
 — Молим вас, Базене, не ругајте се својој жени.
— Морам рећи вашој краљевској висости — настави војвода — да је
Оријанина рођака изузетна, добра, дебела и све што год хоћете, али није
баш, како бих рекао... штедра.
— Да, знам, велика је циција — прекиде га принцеза.
— Ја себи не бих допустио тај израз, али нашли сте праву реч. То се
показује и у њеном домазлуку, а нарочито у њеној кухињи, која је одлична,
али одмерена.
— То чак доводи до доста комичних сцена — прекиде га г. де Бреоте. —
Тако сам, драги Базене, отишао на један дан у Едикур, баш кад су и вас
очекивали, Оријану и вас. Биле су обављене раскошне припреме, кад,
поподне, један лакеј донесе телеграм да ви нећете доћи.
— Не чудим се! — рече војвоткиња, која се не само тешко одазивала
позивима него је волела да се то и зна.
— Ваша рођака је прочитала телеграм, снуждила се, па је сместа, не
часећи ни часа, и мислећи сигурно да не вреди правити излишног трошка
за тако безначајног господина као што сам ја, позвала лакеја натраг:
„Кажите кувару да изостави пиле“, довикнула му је. А увече чуо сам како је
питала лакеја: „А она говедина што је остала од јуче? Зар је нећете
послужити?“
— Ваља признати, уосталом, да је код ње јестиво савршено — рече
војвода верујући да с таквим изразом говори по старински. — Не знам куће
у којој се боље једе.
— И мање — упаде му војвоткиња у реч.
— То је врло здраво и увелико довољно за једног, што се каже, простог
сељака као што сам ја — настави војвода — човек се не наједе сит.
— А, ако је ради дијете, онда је друга ствар. Очевидно, много је више
здраво него раскошно. Уосталом, и није баш тако добро — додаде гђа де
Германт, која није баш много волела да се нечија друга кухиња, а не њена,
проглашава за најбољу у Паризу. — С мојом кузином је исто као и с оним
ушкопљеним писцима који сваких петнаест година породе неку једночинку
или сонет. То је оно што зову мала ремек-дела, мали бисери, једном речју
нешто чега се ја највише грозим. Кухиња код Зенаиде није лоша, али
чинила би се сасвим обична да није тако шкрта. Има ствари које њен кувар
уме добро да приреди, а има и таквих које му не успевају. Дешавало ми се
већ и код ње, као и свугде, да врло лоше вечерам, само што ми је од тога
било мање зло, јер стомак је у ствари много више осетљив на количину
него на квалитет.
— Најзад, да вам напослетку кажем, — закључи војвода — Зенаида је
наваљивала да јој Оријана дође на ручак, а како моја жена не воли много
да излази, опирала се, желела је да зна да ли је неће, под тим тобожњим
интимним ручком, увалити у некакву велику параду, и узалуд је настојала
да сазна ко ће све бити од гостију. „Дођи, дођи“, наваљивала је Зенаида,
сладећи јој каквих ће све финих ствари бити за ручак. „Биће пире од
кестена, али какав, не умем ти ни рећи, а биће и седам паштетица.“ „Седам
паштетица“, узвикнула је Оријана. „Значи да ће нас бити најмање осморо!“
Пошто је после неколико тренутака схватила, принцеза прсну у громки
смех. „А! биће нас, значи, осморо, дивно! Како је то лепо редиговано!“
рече она пошто се крајњим напором сетила израза који беше употребила
гђа д’Епине, а који је овог пута боље пристајао.
— Оријана, врло је лепо то што каже принцеза, она каже да је то „лепо
редиговано“.
— Па нисте ми рекли ништа ново, драги, ја знам да је принцеза врло
духовита — одговори гђа де Германт, којој се лако свидела нека досетљива
реч ако ју је изговорила каква висост и ако је тиме похваљена њена
сопствена духовитост. Веома се поносим што госпођа тако лепо мисли о
мојим малим редакцијама. Додуше, и не сећам се да сам тако рекла. А ако
сам и рекла, хтела сам само поласкати својој рођаци, јер ако је имала
седам паштетица, устију је, ако смем тако рећи, морало бити више од
дванаест.
За то време грофица Д’Арпажон, која ми је пре вечере рекла како би се
њена тетка тако веселила да ми покаже свој замак у Нормандији, говорила
ми је, преко главе принца д’Агриђента, да би она нарочито волела да ме
прими у округу Кот-д’Ор, зато што је она заправо тамо, у Пон-ле-Дику, код
своје куће.
— Архива замка би вас занимала. Има тамо невероватно занимљивих
преписки између свих најзнаменитијих људи XVII, XVIII и XIX века. Ја
тамо проводим дивне часове, живим у прошлости — тврдила ми је
грофица, за коју ми је г. де Германт скренуо пажњу да је веома упућена у
књижевност.
— Она има све рукописе г. де Борнјеа — настави принцеза говорећи о
гђи д’Едикур и настојећи да истакне ваљане разлоге што се зближила с
њом.
— Мора бити да је то сањала, јер мислим да га није ни познавала — рече
војвоткиња.
 — А нарочито је занимљиво то што су то преписке између људи из
разних земаља — настављала је грофица д’Арпажон, која је била у сродству
са главним војводским, па чак и краљевским кућама Европе и волела је да
на то подсети.
— Та како да није — рече г. де Германт, не без скривене намере. Сећате
се оне вечере кад вам је г. де Борнје био сусед за столом!
— Ама, Базене, — прекиде га војвоткиња — ако хоћете да кажете да сам
га познавала, наравно, он је чак више пута долазио да ме посети, али
нисам никада могла да се решим да га позовем, јер бих после морала све
да дезинфикујем формолом. А што се тиче те вечере, сећам је се и сувише
добро, то уопште није било код Зенаиде, која никада у животу није ни
видела Борнјеа и која сигурно верује, ако јој ко помене Роланоћу кћер, да
се ради о некој принцези Бонапарта за коју тврде да је верена са сином
грчког краља; не, то је било у аустријској амбасади. Онај златни Хојош
мислио је да ће ми причинити задовољство ако ми придене тога кужног
академика. Било ми је као да је поред мене цео ескадрон жандара. Морала
сам да запушим нос колико сам могла и усудила сам се да дишем тек кад су
послужили гријер!
Пошто је тако постигао свој потајни циљ, г. де Германт погледа кришом
по лицима гостију да би видео какав је утисак оставила војвоткињина
поента.
— Ја уосталом налазим да преписке имају неку нарочиту, драж —
настављала је, упркос томе што је између нас било лице принца
д’Агриђента, дама упућена у литературу, која је имала тако занимљива
писма у свом, замку. — Јесте ли приметили да су писма неког књижевника
често боља него све остало што је написао? Како се оно зове онај писац
што је написао Саламбо?
Радо јој не бих одговорио, да не бих продужио тај разговор, али сам
осетио да бих довео у неприлику принца д’Агриђента, који се начинио да
савршено зна од кога је Саламбо и да из пуке учтивости препушта мени
задовољство да то кажем, али је био и на грдној муци.
— Флобер — рекох најзад, али принчево потврдно климање главом
заклонило је мој глас, тако да моја саговорница није знала тачно да ли сам
рекао Пол Бер или Филбер, а та је имена нису потпуно задовољила.
— У сваком случају, — настави она — колико је његова преписка изнад
његових књига! А она то, уосталом, и објашњава, јер по свему што се у њој
говори о томе колико се мучио пишући неку књигу види се да то није био
прави писац, даровит човек.
 — Ви говорите о препискама, а ја налазим да је дивна Гамбетина
преписка — рече војвоткиња де Германт да би показала да се не устеже
занимати се за једног пролетера, једног радикала. Г. де Бреоте је схватио
колико је та одважност пуна духа, па погледа око себе у исти мах малко
припитим и ганутим погледом, и онда обриса свој монокл.
— Боже мој, што је та Роланова кћи била врашки досадна — рече г. де
Германт, који је још остао код г. де Борнјеа, са задовољством које му је
причињавало осећање своје надмоћи над једним делом које му је било
тако досадно, а можда и по ономе suave mari magno које осетимо, усред
добре вечере, при сећању на тако страшне вечери. Али било је неколико
лепих стихова, некаквог патриотског осећања.
Ја рекох нешто по чему се могло осетити да немам никаквог дивљења
према г. де Борнјеу.
— А, ви имате нешто да му замерите? — упита ме радознало војвода,
који је веровао, кад год неко лоше говори о некоме, да је то због неке
личне пизме, или кад лепо говори о некој жени да је то почетак неког
флерта. — Видим да сте га узели на зуб. Шта вам је урадио? Испричајте
нам! Мора бити да између вас има неких нерашчишћених рачуна. А та
Роланова кћи, то је дугачко, али је проосећано.
— „Проосећано“ је врло тачно, кад је реч о једном писцу који се тако
„осећа“ — прекиде га иронично гђа де Германт. — Ако се овај сироти
младић икада нашао поред њега, сасвим се може разумети што га не
мирише!
— Морам уосталом признати госпођи — настави војвода обраћајући се
принцези од Парме — да сам ја у књижевности — на страну Роланоћа кћи —
па и у музици, страшно старомодан, и нема такве старежи која ми се не би
свидела. Нећете ми веровати, али кад моја жена седне увече за клавир,
дешава ми се да је замолим да одсвира неку стару Оберову или Боалдјеову
арију, чак и Бетовена! Ето шта ја волим. Али ме зато Вагнер одмах успава.
— Грешите у томе — рече гђа де Германт — Вагнер уме бити
неподношљиво дуг, али је имао генија. Лоетрин је ремек-дело. Па чак и у
Тристану има овде-онде по нека занимљива страна. А хор преља у
Холанђанину луталици прави је бисер.
— А ми, зар не, Бабал, — рече г. де Германт обраћајући се г. де Бреотеу,
ми више волимо:

Отмени се састанци збивају

 Сви у томе прекрасноме крају.

То је изврсно. Па Фра Дјаволо, и Чаробна фрула, и Планинска кућа, и

Фигарова женидба, и Дијаманти круне, ето, то је музика! А и у
књижевности је тако исто. Ја обожавам Балзака, Бал у Соу, Париске
Мохиканце.
— О, драги, ако почнете о Балзаку, онда неће ускоро бити краја,
оставите то за неки други дан, кад и Меме дође. Он је још бољи, он га зна
напамет.
Разљућен женином упадицом, војвода ју је неколико часака држао под
паљбом претећег ћутања. А очи тог ловца личиле су на два пуна пиштоља.
У међувремену је гђа д’Арпажон измењала с принцезом од Парме
неколико речи о трагичној и осталој поезији, које нису разговетно допрле
до мене, али чуо сам кад је гђа д’Арпажон рекла: „О, може бити што год
госпођа хоће, слажем се с вама да нам он приказује свет ружним зато што
не уме да разликује ружно од лепог, или, боље речено, зато што у својој
неподношљивој сујети верује да је лепо све што он каже, признајем вашој
висости да у тој песми има и смешних ствари, неразумљивих, да се
огрешује о добар укус, да је то тешко разумљиво, да вам задаје муке кад
читате, као да је написано на руском или на кинеском, јер, очевидно, то је
све само не француски, али ако се човек потруди, заиста буде награђен, јер
има у томе толико маште!“ Нисам чуо почетак тог малог говора, али
напослетку сам разабрао не само да је тај песник што је неспособан да
разликује лепо од ружног Виктор Иго него и да је песма која стаје толико
мука да се разуме као да је на руском или на кинеском заправо:

Кад се дете роди, породични круг сав

Пљеска му и кличе...

песма из првог песниковог периода, која је још можда ближа гђи

Дезулјер него Виктору Игоу из Легенде векова. Далеко од тога да ми се
учини смешна, ја сам сад гђу д’Арпажон видео (прву за тим тако стварним,
тако обичним столом, за који сам сео с толиким разочарањем), видео је
духовним очима, с онаквом чипканом капом испод које вире дуги увојци,
какву су носиле гђа де Ремиза, гђа де Број, гђа де Сент-Олер, све оне тако
изврсне жене што су у својим писмима с толико знања и тако умесно
цитирале Софокла, Шилера и Подражавање Христу, али које су ужасавале
и замарале прве романтичарске песме баш као и моју баку последњи
стихови Стефана Малармеа.
— Гђа д’Арпажон веома воли поезију — рече гђи де Германт принцеза
од Парме, под дубоким утиском ватреног тона којим је говор био изречен.
— Та не, ништа се она у њу не разуме — одговори тихо гђа де Германт
користећи што је гђа д’Арпажон одговарала на неку примедбу генерала де
Ботрејија, па је била сувише обузета оним што је сама говорила да би чула
шта војвоткиња шапуће. — Она то постаје тако одушевљена за књижевност
откако је напуштена. А рећи ћу вашој висости да ја сносим сав терет тога,
јер увек дође мени да кука кад је Базен не посети, то јест скоро сваког
дана. А нисам ваљда ја крива што му је она досадна, и не могу га присилити
да јој одлази, премда бих волела да јој је мало вернији, јер онда бих је
мало ређе виђала. Али она му је смртно досадна, и није никакво чудо. Није
она лоша жена, али досадна је да не можете замислити. Од ње ме сваки дан
тако заболи глава да морам увек да узмем пирамидон. И све то само зато
што је Базену пало на памет да ме годину дана вара с њом. Па уз то имам
још и једног лакеја који је заљубљен у неку малу уличарку и прави ми
кисело лице ваљда зато што не позивам ту младу особу да за часак остави
свој уносни тротоар и дође да попије чај са мном! О, живот је тако
убиствено досадан — закључи војвоткиња с уморном сетом.
Гђа д’Арпажон је нарочито зато постала смртно досадна г. де Германту
што је он однедавна постао љубавник једној другој, а сазнао сам да је то
маркиза де Сиржи-ле-Дик. Сад је баш послуживао онај лакеј лишен свога
слободног дана. И ја помислих како он то, још увек тужан, ради веома
збуњено, јер сам приметио да је, послужујући јело г. де Шателроу, тако
неспретно обављао свој посао да је лактом више пута очешао војводин
лакат. Млади војвода се није нимало наљутио на лакеја који је црвенео, и
погледао га је, напротив, смејући се својим светлоплавим очима. Учинило
ми се да је његово добро расположење доказ доброте. Али по његовом
упорном смеху поверовао сам да он, знајући за лакејово разочарање,
осећа, напротив, некакву злурадост.
— Али знате ли, драга моја, да то није никакво откриће, то што нам
говорите о Виктору Игоу — настави војвоткиња обраћајући се овог пута
гђи д’Арпажон кад ју је видела како је забринуто окренула главу ка њој. —
Немојте се надати да ћете лансирати тог почетника. Сав свет зна да он има
дара. Грозан је онај последњи Виктор Иго, Легенда векова и не знам већ
наслове. Али Јесење лишће, Сутонске песме, то је често песнички, од
правог песника. Чак и у Контемплацијама — додаде војвоткиња, а
саговорници се, с разлогом, нису усуђивали да јој противрече — има још
лепих ствари. Али признајем да се ја радије не упуштам даље од Сутона! А
онда у лепим песмама Виктора Игоа има, нађе се често, и нека мисао, чак
дубока мисао.
И ту војвоткиња, са тачно погођеним осећањем, истичући тужну мисао
свом снагом интонације, узносећи је изнад свога гласа и упирући преда се
диван сањалачки поглед, рече полако:
— Ето, чујте:

Бол нам је плод, а бог не да му да роди

На грани преслабој да га собом носи,

или пак ово:

Мртвих је кратак век...

У срцу нам, авај, траг им чили брже
Него прах у гробу.

И док јој је растужен осмех љупко извио болна уста, војвоткиња упери у
гђу д’Арпажон сањалачки поглед својих светлих и красних очију. Почињао
сам их познавати, као и њен глас, тако тромо развучен, тако пун опоре
сласти. У тим очима и том гласу откривао сам много шта од природе око
Комбреа. У извештачености с којом је тај глас на тренутке истицао нешто
грубо народско било је, додуше, много чега: било је у томе и сасвим
провинцијског порекла једне гране породице Германт, која је дуже остала
везана за свој крај, била одважнија, сировија, изазовнија; па навике
истински отменог света, оних који имају духа и знају да отменост није у
томе да се говори успијајући, а и нечега од племића који се радије братиме
са сељацима него с грађанима; а све су то биле особине које је гђи де
Германт њен положај краљице допуштао да лакше испољи, да истиче на све
начине. Изгледа да су исти такав глас имале и неке њене сестре, које су јој
биле немиле, а које су биле мање интелигентне и тако рећи грађански
удате, ако се тако може рећи за бракове с незнатним племићима који су се
закопали у свом завичају, или у Паризу, у средини аристократској, али без
сјаја, а имале су такав исти глас, само што су га обуздале, дотерале,
ублажиле колико год су могле, каогод што је врло ретко да неко од нас има
одважности да буде самосвојан и да се не труди ревносно да личи на узоре
који су највише хваљени. Али Оријана је била толико интелигентнија,
толико богатија, нарочито толико омиљенија него њене сестре, још као
принцеза де Лом толико је ведрила и облачила у друштву принца од Велса
да је схватила да је тај њен нескладан глас некаква драж, па је, са дрскошћу
коју дају оригиналност и успех, начинила од њега, у оквиру отменог
друштва, онако нешто као што су од свога гласа начиниле у позоришту
једна Режана, једна Жана Гранје (без икаква поређења, уосталом, између
вредности и даровитости тих двеју глумица), нешто особено и дивно, што
су можда некакве Режанине или Гранјеине сестре, за које нико није ни знао
да постоје, покушавале да прикрију као какву ману.
Свима толиким разлозима да широко испољи своју завичајну изворност,
омиљени писци гђе де Германт: Мериме, Мејак, Алеви, додали су, уз
поштовање природности, жељу за прозаичношћу, којом је она досезала до
поетичног, и један чисто друштвени дух, који је преда мном васкрсавао
пејзаже. Уосталом, можда је војвоткиња, надовезујући на те утицаје једну
уметничку тежњу — а она је била сасвим кадра да то уради — изабрала за
већину речи онакав изговор какав јој се чинио највећма из срца
Француске, највећма шампањски, пошто се, иако не у оној^ мери колико
њена заова Марсант, служила готово само најчистијим речником којим би
се могао служити и какав стари француски писац. И ако је човеку додијао
разнородни и шарени модерни говор, било му је тако одморно да слуша —
мада je знао да он изражава много мање — разговор гђе де Германт, скоро
исто онако, ако је био насамо с њом па је она још више ограничила и
избистрила струју свог говора, као кад човек слуша неку стару песму. Тада
сам, гледајући, слушајући гђу де Германт, виђао како се, заробљено у
вечитом и спокојном поподневу њених очију, шири небо париске покрајине
или Шампање, плавичасто, искошено, у истом нагибу као и у Сен-Луа.
Тако је, у тим разним облицима, гђа де Германт изражавала у исти мах
и ону најстарију аристократску Француску и много каснији начин како је
војвоткиња де Број, у доба јулске монархије, могла волети Виктора Игоа и
шта му је могла замерати, и најзад, велику наклоност према књижевности
која је произишла из Меримеа и из Мејака. Први од тих облика свидео ми
се више него овај други, више ми је помагао да се утешим за разочарање
које ми је донело моје путовање и приспеће у аристократски Сен-Жермен,
толико друкчији него што сам га замишљао, али сам ипак и тај други облик
више волео него трећи. У ствари, док је гђа де Германт била Германтова
готово и нехотице, дотле су њена склоност ка Пајероновом духу и љубав
према Дими-сину биле промишљене и хотимичне. А како је такав укус био
супротан моме, у мојим мислима, кад није говорила о аристократском
Сен-Жермену, представљала је за мене литературу, а никад ми се није
чинила тако глупо аристократска као кад је говорила о књижевности.
Узбуђена последњим стиховима, гђа д’Арпажон узвикну:
— И спомен у срцу у прах се претвара!
Треба да ми напишете то, господине, на моју лепезу — рече она г. де
Германту.
— Сирота жена, тако ми је жао ње! — рече принцеза од Парме гђи де
Германт.
— Не, не треба госпођа да се разнежава, она је само добила што је
заслужила.
— Али... опростите што то вама говорим... она га ипак истински воли!
— Та не, нимало, није она ни способна за то, она само верује да га воли,
као што сад верује да цитира Игоа зато што је рекла један Мисеов стих. А,
знате, — додаде војвоткиња сетним гласом — никога не би већма гануло
једно истинско осећање него мене. Али рећи ћу вам један пример. Јуче је
она направила Базену страшну сцену, и ваша висост ће можда помислити
да је то било зато што он воли неку другу, зато што њу више не воли; ни
најмање, него зато што он неће да предложи њене синове за чланство у
Џокеј-клубу! Зар госпођа налази да тако ради заљубљена жена? Не! Рећи
ћу вам, штавише, — додаде гђа де Германт сасвим одређено — то је ретко
безосећајна особа.
Г. де Германт је међутим, блиставих очију од задовољства, слушао своју
жену како говори о Виктору Игоу, тако „изнебуха“ и како цитира његове
стихове. Војвоткиња му је, додуше, често ишла на живце, али у оваквим
тренуцима он се њоме поносио. „Оријана је збиља невероватна. Може да
говори о свему, све је прочитала. Није могла ни слутити да ће се вечерас
повести разговор и о Виктору Игоу. Било о чему да се заподене разговор,
она је спремна, може да се носи и с најученијима. Овај младић мора бити
да је задивљен.“
— Али променимо разговор — додаде гђа де Германт — јер она је врло
осетљива. Мора бити да ме сматрате веома старомодном, — настави она
обраћајући се мени — знам да се то данас сматра слабошћу кад неко воли
идеје у поезији, поезију у којој има нека мисао.
— То је старомодно? — рече принцеза од Парме претрнувши малко
пред тим новим таласом коме се није надала, мада је знала да јој разговор
са гђом де Германт приређује увек такве честе и слатке потресе, такве
препасти од којих застаје дах, тај здрав замор после којег је она нагонски
помишљала, као на плажи, да би требало да у кабини опере ноге па да хода
брзо да би се „угрејала“.
— Што се мене тиче, ја не мислим тако, Оријана, — рече г. де Брисак —
ја не замерам Виктору Игоу што има идеја, баш напротив, него што их
црпе из оног што је чудовишно. Он нас је, у ствари, навикао на ружно у
књижевности. А има већ доста ругобе и у животу. Зашто да их не
заборавимо бар док читамо? Неки мучан призор од кога бисмо у животу
окренули главу, баш то привлачи Виктора Игоа.
— Али Виктор Иго ипак није исто толико реалистичан као Зола? —
упита принцеза од Парме.
Ниједан мишић на лицу г. де Ботрејија није се помакао на Золино име.
Генералово антидрајфусовско убеђење било је и сувише дубоко да би он
покушао да га изрази. И његово благонаклоно ћутање, кад би се разговор
заподео о тим стварима, дирнуло би неупућенога као што вас дирне
увиђавност коју свештеник показује тиме што избегава да вам говори о
верским дужностима, или финансијер кад се уздржи да вам препоручи
послове које он води, или какав Херкул кад се покаже питом и не избубета
вас песницама.
— Знам да сте ви рођак адмирала Жирјена де ла Гравјера — рече ми
почасна дама принцезе од Парме с изразом који је показивао да је она
добро упућена. То је била веома добра, али ограничена жена, коју је мати
војводе од Парме некада давно придодала принцези. Она ме дотада још не
беше ословила, а касније, ма колико да ју је принцеза опомињала и ма
колико да сам се ја бунио, никада нисам успео да јој избијем из главе да
имам било какве везе с тим адмиралом академиком, кога нисам ни
познавао. У тој упорности почасне даме принцезе од Парме да у мени види
нећака адмирала Жирјена де ла Гравјера било је нечега грубо смешног.
Али њена заблуда била је само претеран и стврднут облик толиких
ситнијих, мање упадљивих заблуда, нехотичних или намерних, које прате
наше име у картотеци коју устројава друштво. Сећам се како је један
пријатељ Германтових, изразивши жарку жељу да се упозна са мном, навео
као разлог то што се ја веома добро знам с његовом рођаком гђом де
Шосгро, „она је тако златна, и веома вас воли“. Савест ми није дозволила
да не нагласим, али узалуд, да је посреди заблуда, да ја не познајем гђу де
Шосгро. „Онда познајете њену сестру, а то је исто. Она се срела с вама у
Шкотској.“ Никада у животу нисам био у Шкотској и постарао сам се,
узаман, да поштено упозорим на то свог саговорника. Али сама гђа де
Шосгро била је рекла да ме познаје, и без сумње је то искрено веровала,
услед некакве првобитне заблуде, и никада није пропуштала да ми пружи
руку чим би ме опазила. А како је друштво у коме сам се кретао било
углавном баш друштво гђе де Шосгро, моме скрушеном повлачењу није
било никаквог оправдања. Да сам ја присан са Шосгроовима било је, у
буквалном смислу, заблуда, али са друштвене тачке гледишта то је било
еквивалент мога друштвеног положаја, ако се може говорити о положају
тако младог човека као што сам био ја. Свеједно, дакле, што ми је тај
пријатељ Германтових говорио све саме погрешне ствари о мени, он ме
тиме није ни узвисио ни унизио (с површног друштвеног гледишта) у
представи коју је и даље имао о мени. А најпосле, за оне који се не баве
глумом, досаду коју осећају што живе увек у једној истој личности
распрши за часак, као да су ступили на позорницу, кад неко други има о
њима неку погрешну представу, кад верује да су у пријатељству с неком
госпођом коју они и не познају и кад су обележени тиме што су се с њом
упознали на неком красном путовању на коме уопште нису били. Такве се
заблуде после размножавају и забавне су, кад нису онако упорно круте као
заблуда у којој је, упркос мом порицању, остала целога живота та глупа
почасна дама принцезе од Парме, која је заувек остала у убеђењу да сам ја
у сродству с тим досадним адмиралом Жирјеном де ла Гравјером. „Она
није нека велика памет“, рече ми војвода, „а и не би смела сувише да се
причешћује, чини ми се да је малко под окриљем бога Бахуса.“ Гђа де
Варамбон није пила ништа друго до воде, али војвода је волео да убаци
своје омиљене изразе.
— Па Зола и није реалиста, госпођо! Он је песник! — рече гђа де
Германт инспиришући се критичким студијама које је била прочитала
последњих година и прилагођавајући их своме личном укусу. А принцеза,
коју је дотад пријатно бацала тамо-амо та духовна купка усталасана ње
ради и за коју је веровала да јој мора чинити добро, па се пуштала да је
носе парадокси што су је запљускивали, пред овим, још чудеснијим него
што су били остали, принцеза поскочи, из страха да ће је овај талас
оборити. И стога је испрекиданим гласом, као да губи дах, рекла:
— Зола, песник!
— Па да — одговори смејући се војвоткиња, очарана што је изазвала
такву задиханост. — Ваша висост ће запазити колико он увеличава све чега
се такне. Ви ћете ми рећи да се он дотиче само онога што... доноси срећу!
Али он то претвара у нешто огромно; код њега је и ђубре нешто епско! То
је Хомер ђубришта! Он не може довољно крупним словима да испише ону
Камбронову реч.
Упркос крајњем замору који је почињала осећати, принцеза је била
очарана, никада се није боље осећала. Не би мењала ни за боравак у
Шенбруну — што је међутим била једина ствар која јој је ласкала — ове
божанске вечере код гђе де Германт, које су јој, зачињене толиком
духовитошћу, биле окрепљујуће.
— Он је пише с великим К — узвикну гђа д’Арпажон.
— Пре ће, мислим, бити с великим Г, мала моја, — одговори гђа де
Германт не пропустивши да с мужем размени весео поглед који као да је
говорио: „Боже, што је глупа!“ — Него, збиља, — рече ми гђа де Германт,
упревши у мене ведар и благ поглед, јер је као савршена домаћица желела
да покаже своје познавање једног уметника који мене нарочито занима и
да и мени пружи прилику да и ја покажем своје знање — збиља — рече ми
она машући лако лепезом од перја, свесна да у томе тренутку потпуно
извршава своје дужности гостопримства, а да не би занемарила ниједну,
давала је истовремено и знак да ми послуже још шпаргли у белом сосу с
павлаком, — збиља — чини ми се да је Зола написао једну студију о
Елстиру, томе сликару чије сте слике малочас ишли да погледате, — једине,
уосталом, које ми се свиђају међу његовим сликама — додаде она. Она у
ствари није волела Елстирове слике, али је налазила да је изврсно и
јединствено све што је у њеној кући. Ја упитах г. де Германта да ли зна име
онога господина с цилиндром на оној слици са мноштвом света, у коме сам
препознао онога истог чији је свечани портрет био одмах до те слике и био
отприлике и из истог тог периода кад се Елстирова личност још није била
потпуно изразила и кад се још помало инспирисао Манеом. „Богами“,
одговори ми он, „знам да је то неко ко није непознат, нити је неки глупак у
својој струци, али ја тако слабо памтим имена. На врху ми је језика,
господин... господин... но, није важно, не знам збиља. Сван би вам то могао
рећи, јер он је и наговорио гђу де Германт да купи те слике, а она је увек и
сувише љубазна, увек се боји да не учини коме нажао ако одбије нешто;
међу нама буди речено, ја мислим да нам је утрапио мазарије. Могу само
да вам кажем да је тај господин нека врста мецене г. Елстира, он га је
лансирао и често га је извлачио из неприлике поручујући од њега слике. Из
захвалности — ако ви то зовете захвалношћу, то је ствар укуса — он га је
насликао на тој слици, где он, онако упарађен, изгледа прилично смешно.
Можда је то неки врло учен папа у својој струци, али он очевидно не зна у
којим се приликама носи цилиндар. Тако, усред тих гологлавих девојака,
личи на неког наћефлеисаног провинцијског бележника. Али, чујте, ви сте
канда сасвим заљубљени у те слике. Да сам то знао, могао сам се распитати.
Уосталом, не вреди толико лупати главу и копати по сликама г. Елстира
као да се ради о Енгровом Извору или о Едуаровој деци Пола Делароша. Ту
може да се види фино запажање, нешто забавно, париско, али се не вреди
задржавати. Код тих слика не треба бити велики зналац. Знам да су то,
додуше, само слике из неколико потеза, али ипак налазим да нису доста
дорађене. Сван је чак имао смелости да нам предложи да купимо и некакве
Шпаргле. Чак су и стајале овде неколико дана. Само то је било на слици,
веза шпаргли, баш сасвим као те што их ви сад гутате. Али ја сам одбио да
прогутам шпаргле г. Елстира. Тражио је за њих тристо франака. Три
стотине франака за везу шпаргли! А двадесет франака коштају и
најскупље, оне најраније! Нашао сам да је то већ сувише. А чим унесе и
неке личности, слике му добију нешто сокачко, песимистично, што не
волим. Чудим се што један профињен дух, један ванредан ум као што сте
ви воли то.“
— Не знам зашто тако говорите, Базене, — рече војвоткиња, која није
волела да се потцењује нешто што је у њеним салонима. — Далеко од тога
да ја прихватам све без разлике у Елстировим сликама. Има ту и шта ваља
и шта не ваља. Али ипак нису без даровитости. А мора се признати да су ове
које сам купила ретко лепе.
— Ја, Оријана, у томе жанру стопут више волим ону малу студију г.
Вибера коју смо видели на изложби акварелиста. То можда није ништа
нарочито, ако хоћете, то би цело стало на длан, али препуно је духа: онај
мисионар, прљав, сама кост и кожа, пред тим кардиналом мекушцем што
се игра са својим кучетом, то је цела једна проницљива, па чак и дубока
поема.
— Чини ми се да ви познајете г. Елстира — рече ми војвоткиња. — То је
пријатан човек.
— Паметан је — рече војвода — и човек се чуди, кад с њим разговара,
што су му слике тако вулгарне.
— И више него паметан, чак је и доста духовит — рече војвоткиња с
изразом лица некога ко зна шта говори и уме да се наслађује нечим у шта
се разуме.
— Није ли он био започео да ради ваш портрет, Оријана? — упита
принцеза од Парме.
— Јесте, у хаљини црвеној као рак — одговори гђа де Германт — али то
му неће обесмртити име. То је права грозота, Базен је хтео да га уништи.
То је гђа де Германт често говорила. Али понеки пут је њен суд бивао и
друкчији: „Ја не волим његове слике, али једном је насликао један мој
портрет који је леп“. Први суд је обично бивао намењен онима који би
војвоткињи поменули њен портрет, а други онима који га нису поменули,
па је желела да за њега сазнају. Први је био инспирисан кокетеријом, други
сујетом.
— Ваш портрет, па да буде грозота! То онда није портрет него лаж: ја
која једва знам да баратам кичицом, чини ми се, кад бих вас сликала, кад
бих само приказала оно што видим, направила бих ремек-дело — рече
наивно принцеза од Парме.
— Он ме вероватно види онако како и сама себе видим, без ичега
пријатног — рече гђа де Германт с погледом у исти мах и сетним, и
скромним, и мазним, који јој се чинио најподобнији да је прикаже
другачијом него што ју је Елстир показао.
— Тај портрет сигурно годи гђи де Галардон — рече војвода.
— Зато што се она не разуме у сликарство? — упита принцеза од Парме,
која је знала да гђа де Германт бескрајно презире ту своју рођаку. — Али
она је веома добра жена, зар не? — Војвода начини дубоко изненађено
лице.
— Па зар не видите, Базене, да се принцеза руга (принцези то није било
ни на крај памети). Зна она исто тако добро као и ви да је Галардоновица
једна матора костреба — настави гђа де Германт, чији је речник, обично
ограничен на све такве некакве старе изразе, био сочан као она јела која се
још могу наћи само у изврсним Пампилиним књигама, али која су у
стварности постала тако ретка и у којима су желе, маслац, сок, крокети
природни, не садрже никакве допуне, јела за која се чак и со поручује из
бретонских солана: по нагласку, по избору речи, осећало се да основа
војвоткињиног говора долази право из Германта. Тиме се војвоткиња
дубоко разликовала од свог нећака Сен-Луа, који је био толико пун нових
идеја и израза; тешко може човек, кад га узнемирују Кантове идеје и чежња
за Бодлером, да пише оним изврсним француским језиком из доба Анрија
IV, тако да је и сама чистота војвоткињиног говора била један знак
ограничавања, а интелигенција и осећања остали су у ње затворени за све
новотарије. И ту ми се опет дух гђе де Германт свидео баш по ономе што је
искључивао (а што је чинило управо грађу мога мишљења) и по свему
ономе што је због тога успео да сачува, ону очаравајућу снагу гипких тела
која никакво заморно размишљање, никаква морална брига или живчана
узрујаност нису нарушили. Њен дух, уобличен толико пре мога, био је за
мене нешто што је одговарало ономе што сам осетио видећи како
морском обалом пролази она мала дружина девојака. Гђа де Германт је, у
мојим очима, показивала, припитомљене и укроћене љубазношћу,
поштовањем према духовним вредностима, енергију и драж једне свирепе
девојке из аристократије, из околине Комбреа, која је још од детињства
јахала коња, пребијала мачкама кичму, копала зечевима очи, и која је,
каогод што је остала цвет врлине, могла постати, повише година раније,
најсјајнија љубавница принца де Сагана, толико је њена отменост била
равна његовој. Само, она је била неспособна да разуме шта сам ја раније
тражио у њој — чар имена Германт — и колико сам мало тога нашао, тек
један провинцијски остатак Германта. Наши односи засновали су се на
неспоразуму, који је морао избити на видело чим се моје дивљење, уместо
да остане везана за релативно изузетну жену каква је она веровала да је,
буде окренула некој другој, исто тако просечној жени, која ће одисати
неком исто тако несвесном чари. А тај је неспоразум тако природан и
постојаће увек између сањалачког младића и жене из отменог света, но он
га ипак дубоко узбуђује, докле год не упозна природу моћи своје уобразиље
и не помири се с неизбежним разочарањима која мора доживети пред
људским бићима, као и у позоришту, на путовању, па чак и у љубави.
Пошто је г. де Германт изјавио (поводом Елстирових шпаргли и оних
које су нам послужили после пилета у сосу с телећим крезлама) да би
зелене шпаргле, које расту напољу и као што то тако лепо каже писац који
се потписује као Е. де Клермон-Тонер, „не делују онако круто као њихове
сестре“, требало јести с јајима, — „Што се једнима свиђа не свиђа се
другима и vice versa „, одговори г. де Бреоте. „У кантонској покрајини, у
Кини, не могу вас почастити већом посластицом него што су иотпуно
укварена јаја жутовољке.“ Г. де Бреоте, писац једне студије о Мормонима,
која је била објављена у Revue des Deux Mondes, појављивао се само у
најаристократскијим круговима, па и међу њима само у онима који су
уживали известан глас у интелектуалном погледу. Тако се по његовом
присуству код неке жене, бар ако је било ревносно, могло препознати да ли
је њена кућа истински салон. Он је тврдио да не воли мондени живот и
уверавао је сваку војвоткињу посебице да њено друштво воли само због
њеног духа и лепоте. И све су биле убеђене да је тако. Кад год би се, дубоко
уцвељен, помирио с тим да оде на какав велики соаре код принцезе од
Парме, он би их све сазвао, да му улију срчаности да то издржи, и
појављивао се тако само окружен својим присним кругом. Да би сачувао
глас интелектуалца у таквом салонском животу, он је, примењујући
извесне максиме германтовског духа, ишао с неким отменим дамама на
дуга научна путовања у сезони балова, а кад би неки сноб, што значи неко
ко још није имао друштвеног угледа, почео да се појављује свугде у
друштву, он је са свирепом упорношћу одбијао да се с њим упозна, да му га
представе. Његова мржња на снобове извирала је из његовог снобизма, али
наивни, то јест цео свет, веровали су да му он није подложан.
 — Бабал увек све зна! — узвикну војвоткиња де Германт. — Ја налазим
да је дивна таква земља у којој свет хоће да буде сигуран да му у млекари
продају заиста укварена јаја, јаја још из године кад је пролетела комета.
Као да гледам себе како замачем хлеб с маслацем у таква ровита јаја. А
морам рећи да се и код тетка-Мадлене (гђе де Вилпаризи) дешава да вас
послуже јелима, па чак и јајима, која су у распадању (па, пошто се гђа
д’Арпажон бунила): Та молим вас, Фили, ви то знате исто тако добро као и
ја. И пиле већ буде у јајету. Не знам чак откуд му стрпљења да тако дуго
седи у њему. То и не буде омлет, него читав кокошињац, само што није
назначен на јеловнику. Добро што нисте били прексиноћ на вечери, био је
брадати облиш са фенолом! Није већ ни личило на послужење за столом,
него на заразну болницу. А Норпоаова приврженост иде збиља до хероизма:
он се чак двапут послужио!
— Чини ми се да сам вас видео код ње онога дана кад је онако удесила г.
Блоха (г. де Германт, можда зато да би то јеврејско име више личило на
страно, није изговарао Блок, него, по немачки, Блох), који је рекао не знам
већ више за којег поету да је узвишен. Узалуд га је Шателро мувао
коленом, г. Блох није никако могао да схвати зашто и мислио је да је то
намењено једној младој жени која је седела до њега (ту је г. де Германт
малко поцрвенео). Никако није примећивао да иде на живце нашој тетки с
тим „узвишен“, које је пришивао било ком имену. А тетка Мадлена, која
нема длаку на језику, одвратила му је: „Охо, господине, а шта онда
остављате за г. де Босијеа?“ (Г. де Германт је мислио, кад каже: господин
де... уз неко славно име, да то звучи нарочито као у доба краљевства.) Е, то
је вредело видети.
— А шта је одговорио тај г. Блох? — упита расејано гђа де Германт, која
је, пошто тренутно није имала инспирације за нешто оригинално, мислила
да је најбоље да усвоји немачки изговор свог мужа.
— О, верујте да г. Блох није тражио кусур, него је заждио и сигурно још
и сад бежи.
— Па да, сећам се врло добро да сам вас видела тога дана — рече ми гђа
де Германт наглашеним тоном као да у томе њеном сећању има нечег врло
ласкавог за мене. — Код моје тетке је увек врло занимљиво. Кад сам вас
срела на последњем соареу, хтела сам вас баш питати није ли онај стари
господин што је прошао поред нас био Франсоа Копе. Ви мора бити да
знате сва имена — рече ми она с искреном завишћу због мојих песничких
познанстава, а и из љубазности, да би још више истакла у очима својих
званица једног младића тако упућеног у књижевност. Хтео сам да уверим
војвоткињу да нисам видео ниједно славно лице на соареу гђе де
Вилпаризи. — Како то! — рече ми непромишљено гђа де Германт,
признајући тиме да су њено поштовање према писцима и презир према
високом друштву површнији него што је то она говорила, а можда и него
што је веровала — како! није било великих писаца! Збиља ме изненађујете,
а баш је било немогућих лица!
Сећао сам се врло добро те вечери због једног сасвим безначајног
догађаја. Гђа де Вилпаризи је била представила Блока гђи Алфонса
Ротшилда, али мој друг је пречуо име, па је, мислећи да има посла с неком
матором, мало шашавом Енглескињом, тек кроз зубе одговарао на
причљиво брбљање некадашње лепотице, кад гђа де Вилпаризи, упознајући
је с неким другим, тог пута врло разговетно рече: „Бароница де Ротшилд“.
Тада су Блоковим жилама изненада и уједанпут прострујале толике
представе о милионима и угледу, које би боље било да су биле опрезно
издељене, те као да га је нешто погодило у срце, као да му се замаглило у
глави, узвикнуо је, ту, пред, љубазном старом дамом: „О, да сам знао!“ а
после због тога глупог узвика недељу дана није могао да спава. Тај Блоков
узвик био је безначајан, али ја сам га се сећао као доказа да човек понекад
у животу, под дејством неког изненадног узбуђења, каже и оно што мисли.
— Чини ми се да гђа де Вилпаризи није баш сасвим... морална — рече
принцеза од Парме, која је знала да свет не иде војвоткињиној тетки, а по
ономе што је војвоткиња малочас била рекла, видела да се о њој може
слободно говорити. Али пошто је гђа де Германт начинила лице као да се
не саглашава, додала је:
— Али на њеном ступњу, због интелигенције се све прашта.
— Ви имате о мојој тетки представу какву сви обично имају, а која је, у
ствари, врло погрешна. То ми је баш јуче рекао и Меме. (Она при том
поцрвене, а сећање на нешто мени непознато замаглило јој је очи.
Претпоставио сам да ју је г. де Шарлис замолио да ми откаже позив, као
што ме је и преко Робера замолио да не одем код ње. Имао сам утисак да
се војводином црвенилу — мени, уосталом, неразумљивом — кад је у
једном тренутку поменуо свог брата, није могао приписати исти разлог.)
Сирота моја тетка! Остаће јој глас жене као у доба пре револуције, жене
блиставог духа и разуздано раскалашне; а нема већма малограђанске
памети, озбиљније и сивље. Остаће као заштитница уметности, чиме се
хоће рећи да је била љубавница једног великог сликара, али он никада није
успео да она схвати шта је то уметничка слика; а што се тиче њеног
живота, далеко од тога да је порочна, она је толико рођена за брак, толико
је рођена супруга да, кад већ није могла да сачува мужа, који је, уосталом,
био гад, никада није имала неку љубавну везу а да је није схватила исто
тако озбиљно као и да је то законита веза, са истом преосетљивошћу, истим
љутњама, истом верношћу. А знајте да су то понекад најискреније везе;
најпосле, има више неутешних љубавника него неутешних мужева.
— Па ипак, Оријана, погледајте баш вашег девера Паламеда, кога сте
управо поменули; ниједна љубавница не би могла ни сањати о томе да буде
оплакана као што је била једна гђа де Шарлис.
— Е, — одговори војвоткиња — ту нека ми ваша висост допусти да не
будем сасвим истог мишљења. Не воли свако да буде оплакан на исти
начин, свако воли нешто друго.
— Али, ипак, он гаји истински култ према њој откако је умрла. Истина
да према мртвима чинимо некад оно што не бисмо чинили живима.
— Пре свега, — одговори гђа де Германт сањалачким гласом, који је
одударао од њене намере да каже нешто подсмешљиво — идемо им на
погреб, што живима никад не чинимо! (Г. де Германт погледа обешењачки
г. де Бреотеа, као да хоће да га изазове да се насмеје војвоткињиној
духовитости.) Али, ето, признајем искрено, кад бих волела неког
мушкарца, не бих желела да ме тако оплакује као што мој девер оплакује
своју жену.
Војводино лице се смркнуло. Он није волео да му жена изриче
непромишљене судове, а нарочито не о г. де Шарлису. „Сувише сте
пробирљиви. Његова жалост послужила је као пример врлине целоме
свету“, рече он осорно. Али војвоткиња је према мужу показивала онакву
одважност као укротитељи дивљих звери или као људи који живе с неким
лудаком и не боје се да га разљуте:
— Не, богами, реците шта хоћете, то може служити као пример врлине,
не кажем, он иде сваки дан на гробље да јој прича колико је особа имао на
ручку, силно жали за њом, али као за рођаком, као и за својом баком, као
за сестром. То није мужевља жалост. Истина је да су то била два свеца, па
то чини и његову жалост особеном. (Г. де Германт је, раздражен њеним
чаврљањем, стрељао жену страшно укоченим зеницама.) Нећу да кажем
ништа лоше о сиротом Мемеу, који, узгред речено, вечерас није слободан,
— настави војвоткиња — признајем да је он добар као нико, изврстан је,
толико је пажљив и има толико срца колико то мушкарци обично немају.
Меме је право женско срце!
— То што кажете права је бесмислица, — прекиде је оштро г. де Германт
— нема у Мемеа ничега женственог, нико није мужевнији него он.
— Па не кажем ја да је он и најмање на свету женствен. Разумејте бар
оно што кажем. Ох, он, знате, — додаде она окренувши се принцези од
Парме — чим му се учини да неко хоће да дирне у његовог брата...
— Па то је врло лепо, красно је то чути. Ништа није лепше него кад се
браћа воле — рече принцеза од Парме као што би то рекла и многа жена из
народа, јер може неко по крви припадати принчевској породици, а по души
бити као да је сасвим из народа.
— Кад већ говоримо о вашој породици, Оријана, — рече принцеза —
видела сам јуче вашег нећака Сен-Луа; чини ми се да би он хтео да вас
замоли за неку услугу.
Војвода де Германт се намршти као Јупитер. Кад није био рад да учини
неку услугу, није волео ни да то његова жена прими на себе, јер знао је да
ће то изићи на исто и да ће они које војвоткиња буде морала молити
уписати то у заједнички дуг и његов и њен, као да је он сам то молио.
— Па што ме није он сам замолио? — рече војвоткиња. — Био је два
сата овде, јуче, и сам бог зна колико је био досадан. Он не би био глупљи
него било ко други да је, као и толики пристојни људи, умео да буде бар
толико паметан да остане глуп. Али најстрашније је то његово површно
знање. Он хоће да буде отворен дух... отворен за све оно што не разуме.
Прича вам о Мароку, па то је грозно.
— Не би хтео да се врати тамо, због Рашеле — рече принц де Фоа.
— А зашто, кад су раскинули — прекида га г. де Бреоте.
— Па ето, како су раскинули кад сам је пре два дана затекао у Роберовој
гарсоњери; а уверавам вас да нису изгледали нимало завађени — одговори
принц де Фоа, који је волео да шири све гласине које би Роберу могле да
покваре неку женидбу, а можда је и био обманут честим тренутним
наставцима једне у ствари раскинуте везе.
— Та Рашела ми је говорила о вама, виђам је тако понекад, у пролазу,
пре подне, на Јелисејским пољима, то је неки ветропир, како ви то кажете,
оно што ви зовете успаљеница, нека врста „Даме с камелијама“, у
пренесеном смислу, наравно. (То ми је говорио принц Фон, који се трудио
да покаже како је упућен у француску књижевност и у париске финесе.)
— Па баш се о Мароку и ради... — узвикну принцеза хватајући се за тај
повод.
— А шта може он то хтети с Мароком? — упита строго г. де Германт —
Оријана не може савршено ништа у тим стварима, он то добро зна.
— Он верује да је измислио стратегију — настављала је гђа де Германт, а
и служи се немогућим речима и за најмање ситнице, што му нимало не
смета да прави крмаче у писмима. Ономад је рекао да је јео божанствен
кромпир и да је успео да изнајми божанствену ложу.
— А говори и латински — дометну војвода.
— Како, латински? — упита принцеза.
— На часну реч! Нека госпођа пита Оријану да ли претерујем.
— Па да, госпођо, ономад је рекао, у једној јединој реченици, из једног
даха: „Не знам дирљивији пример за Sictransitgloriamundi“; кажем ту
реченицу вашој висости пошто смо после силног распитивања и уз помоћ
литбиста успели да је реконструишемо, али Робер је то истресао из једног
даха, једва се могло и разабрати да у томе има и латинског, личио је на
неку личност из Уображеног болесника! А све се то тицало смрти аустријске
царице!
— Јадна жена! — узвикну принцеза — како је то било дивно створење!
— Јесте, — одговори војвоткиња — мало луцкаста, помало будаласта,
али веома добра жена, златна и веома љубазна луда, само никако нисам
могла да разумем зашто никада није купила вештачку вилицу која би
добро држала, јер она њена увек би се откачила пре него што би завршила
реченицу, па је морала да је прекине да не би прогутала протезу.
— Та Рашела говорила ми је о вама, рекла ми је да вас тај мали Сен-Лу
обожава, да вас чак више воли него и њу — рече ми принц Фон
настављајући да једе као људождер, румен у лицу и смејући се непрестано
тако да су му се видели сви зуби.
— Па она онда мора бити да је љубоморна на мене и да ме мрзи —
одговорих ја.
— Ни најмање, говорила ми је све најлепше о вама. Љубавница принца
де Фоа била би можда љубоморна кад би вас он волео више него њу. Не
разумете? Пођите заједно са мном после вечере па ћу вам објаснити све
то.
— Не могу, идем у једанаест сати код г. де Шарлиса.
— Гле, а он ме је јуче позвао на вечеру данас, али да не дођем после
четврт до једанаест. Али ако вам је стало да одете код њега, ходите са
мном бар до Француског позоришта, бићете у тој периферији — рече
принц, верујући без сумње да то значи „у близини“, или можда „У центру“.
Али његове исколачене очи, на крупном и лепом црвеном лицу,
уливале су ми неки страх, па сам одбио рекавши да један пријатељ треба да
дође по мене. Мислио сам да у тој реченици нема ничега увредљивог.
Принц је без сумње морао стећи друкчији утисак, јер ми се никада више
није обратио ниједном речју.
— Треба баш да одем напуљској краљици, то за њу мора бити велики
бол! — рече или ми се бар учини да је рекла принцеза од Парме. Јер њене
речи допрле су до мене тек неразговетно, између онога што ми је, ближе
до мене, говорио принц Фон, додуше врло тихо, јер без сумње се бојао да
би га чуо г. де Фоа да је говорио гласније.
— О, не, — одговори војвоткиња — мислим да она због тога не осећа
баш никакав бол.
— Никакав? Ви увек идете у крајност, Оријана, — рече г. де Германт
поново преузимајући своју улогу хридине која се супротставља таласу и
присиљава га да још више избаци своју перјаницу од пене.
— Базен зна још боље него ја да говорим истину, — одговори војвоткиња
— само што мисли да треба да се направи строг, због вашег присуства, јер
се плаши да вас ја не саблазним.
— О, не, молим вас — узвикну принцеза од Парме уплашивши се да се
због ње не поквари нешто у једној од тих дивних среда код војвоткиње де
Германт, у том забрањеном воћу које чак ни шведској краљици још није
било дато да окуси.
— Баш је њему самом одговорила, кад јој је он рекао пригодно тужним
гласом: „Али краљица је у жалости? За ким то? Је ли то нека велика жалост
за ваше величанство?“ „Не, није то нека дубока жалост, то је мала жалост,
сасвим мала, за мојом сестром.“ Истина је да јој је и тако сасвим драго,
Базен то зна врло добро, позвала нас је на неку забаву још исто вече и
поклонила ми два бисера. Волела бих да сваки дан изгуби тако по једну
сестру! Она не оплакује сестрину смрт, него јој се грохотом смеје.
Вероватно мисли у себи, као и Робер, да Sic transit, не знам већ како се то
каже, додаде она из скромности, иако је врло добро знала.
Гђа де Германт се уосталом у свему томе само правила духовита, и то
сасвим извештачено, јер је напуљска краљица, као и војвоткиња д’Алансон,
која је исто тако трагично погинула, имала много срца и искрено је
оплакивала своје најрођеније. Гђа де Германт је и сувише добро познавала
те племените сестре Баваркиње, своје рођаке, да то не би знала.
— Он би волео да се не враћа више у Мароко — рече принцеза од
Парме, искористивши поново што је гђа де Германт поменула Роберово
име и тако јој га и нехотице пружила као повод. — Чини ми се да ви
познајете генерала де Монсерфеја.
— Врло слабо — одговори војвоткиња, иако је с генералом била у
присном пријатељству. Принцеза објасни шта Сен-Лу жели.
— Па, ето, ако га будем видела... Може се десити да се сретнем с њим —
одговори војвоткиња да не би изгледало као да одбија, а њена виђења с
генералом де Монсерфејом као да су се одједном разредила откако се
повела реч о томе да га она нешто замоли. Међутим, ни таква неизвесност
није војводи била довољна, па он рече, прекинувши жену:
— Знате добро да се нећете видети с њим, Оријана, а онда, већ сте га
двапут молили нешто па вам није учинио. Моја жена просто лудује за тим
да буде предусретљива — настави војвода све љутитије, како би присилио
принцезу да повуче своју молбу а да се при том не могне посумњати у
војвоткињину предусретљивост, него да принцеза од Парме пребаци све на
рачун његове тако намћорасте нарави. — Робер би и сам могао постићи од
Монсерфеја што год жели. Само, пошто он и не зна шта хоће, хтео би да
ми молимо уместо њега зато што зна да нема бољег начина да ствар
пропадне. Оријана је већ сувише штошта молила Монсерфеја. Кад би га
сад опет молила, то би већ био разлог да одбије.
— О, па кад је тако, боље је да војвоткиња не предузима ништа — рече
гђа од Парме.
— Па наравно — закључи војвода.
— Јадни генерал, опет је пропао на изборима — рече принцеза од
Парме да би променила разговор.
— О, није то ништа страшно, то му је тек седми пут — рече војвода,
пошто је био принуђен да напусти политику, па се прилично радовао туђим
изборним неуспесима.
— А утешио се тиме што му је пало на памет да својој жени направи
још једно дете.
— Шта, зар је сирота гђа де Монсерфеј опет у другом стању — узвикну
принцеза.
— Па наравно, — одговори војвоткиња — то је једино у чему јадни
генерал није никада претрпео неуспех.
Касније сам бивао стално позиван, ма и само с неколико особа, на те
вечере на којима сам некада замишљао да су званице као они апостоли у
Светој капели. Они су се ту одиста и окупљали као првобитни хришћани, не
само да међусобно поделе телесну храну него као на некакву друштвену
Тајну вечеру; тако да сам већ у мало тих вечера стекао познанство свих
пријатеља мојих домаћина, пријатеља којима су ме они представљали са
тако наглашеном нијансом благонаклоности (као некога кога су одувек
нарочито очински волели) да није било ниједног међу њима ко не би
сматрао да би се замерио војводи и војвоткињи кад би приредио бал а да
мене не уврсти међу званице, а у исто време, пијући једно од икемских
вина из подрума Германтових, наслађивао сам се жутовољкама
приређеним по разним рецептима које је војвода брижљиво израђивао и
опрезно дотеривао. Међутим, за онога ко је већ више пута седео за
мистичним столом причест тим птицама није била неопходна. Неки стари
пријатељи г. и гђе де Германт дошли би и после вечере, „са чачкалицама“,
како би то рекла гђа Сван, непредвиђено, и попили би, зими, шољу липовог
чаја под светиљкама великог салона, а лети чашу оранжаде у мрачној
малој правоугаоној башти. Не зна се да је икада тако, после вечере, у
башти, код Германтових служено ишта друго до оранжада. Она је била
нешто ритуално. Додати уз њу још и нека друга освежавајућа пића значило
би нарушити традицију, као што какав велики пријем на отменом Сен-
Жермену није више пријем ако се игра комедија или свира музика. Треба
да изгледа као да је свако — ма било и петсто особа — дошао просто да
посети принцезу де Германт, на пример. Сви су се дивили мом утицају зато
што сам успео да се уз оранжаду дода и боца куваног сока од вишања, од
крушака. Због тога сам омрзнуо принца д’Агриђента, који се, као и сви
људи лишени маште али не и грамзивости, чудио шта ја то пијем и молио
за допуштење да и он мало проба. Тако ми је г. д’Агриђенте сваки пут,
смањујући мој оброк, кварио уживање. Јер тих воћних сокова никада не
буде довољно да се угаси жеђ. Ништа нам не може мање досадити него та
боја воћа претворена тако у укус, као да се воће, скувано, вратило у доба
цветања. Румен као воћњак с пролећа или безбојан као поветарац под
воћкама, сок се даје удисати и посматрати кап по кап, а г. д’Агриђенте ме је
редовно спречавао да га се науживам. Упркос тим соковима, задржала се и
традиционална оранжада као и липов чај. А друштвена причест одржавала
се и у виду тих скромних биљних твари. По томе су пријатељи г. и гђе де
Германт без сумње ипак остали, као што сам их првобитно и замишљао,
друкчији од осталог света, више него што бих то могао помислити по
њиховом изгледу, који је разочаравао. Многи су старци долазили да приме
тај неизоставни напитак код војвоткиње, мада су често наилазили на не
баш љубазан пријем. А нису могли долазити из снобизма, будући да су и
сами били од највишег рода; нити из љубави према раскоши: можда су је и
волели, али и у некој нижој друштвеној средини могли су наћи још сјајнију,
јер тих истих вечери љупка жена каквог пребогатог финансијера учинила
би све да их је могла повести у чаробни дводневни лов који ће приредити у
част шпанског краља. А они су ипак одбили и дошли да виде за сваки случај
да ли је гђа де Германт код куће. Нису чак били сигурни ни да ће ту наићи
на убеђења сасвим сагласна њиховим или на нарочито топла осећања; гђа
де Германт би понекад избацила понеку примедбу о Драјфусовој афери, о
републици, о противверским законима или чак, полугласно, и о њима
самима, о њиховим старачким манама, о њиховом досадном разговору,
примедбе за које су они морали да се претварају да их нису чули. А остали
су ипак верни навици да долазе без сумње зато што су били профињено
васпитани као сладокусци монденог живота, што су јасно познавали
савршене и првокласне каквоће друштвене хране, њима присно познате,
умирујуће и укусне, без примеса, непатворене, чије су порекло и историју
знали исто тако добро као и она која их је њоме послуживала, по чему су
остали већма „племићи“ него што су то и сами знали. Елем, међу тим
посетиоцима којима сам био представљен после вечере случај је хтео да се
нађе и генерал де Монсерфеј, кога је била поменула принцеза од Парме, а
за кога гђа де Германт, чији је он био чест гост, није знала да ће доћи баш
те вечери. Саслушавши моје име, он се поклони преда мном као да сам
председник Врховног војног суда. Мислио сам да је војвоткиња само из
неке прирођене јој неуслужности, у којој јој је војвода био саучесник као и
у духовитости, ако већ не и у љубави, одбила да свог нећака препоручи г. де
Монсерфеју. И видео сам у томе утолико грешнију равнодушност што сам
по неким речима принцезе од Парме разумео да је Роберово место опасно
и да би било мудро да буде премештен. Али огорчила ме је истинска злоба
гђе де Германт кад је принцеза од Парме бојажљиво предложила да она
сама, са своје стране, разговара с генералом, а војвоткиња учинила све да
њену висост од тога одврати.
— Али, госпођо, — узвикну она — у овој влади Монсерфеј нема
никаквог утицаја ни моћи. То би био пуцањ у празно.
— Чини ми се да би нас могао чути — прошапта принцеза да би навела
војвоткињу да говори тише.
— Нека се ваша висост ништа не плаши, он је глув као топ — рече
војвоткиња не спуштајући глас, иако ју је генерал савршено добро чуо.
— Чини ми се, знате, да г. де Сен-Лу није баш на безопасном месту —
рече принцеза.
— Шта ћете, — одговори војвоткиња — сви су у истом положају, с том
разликом што је он сам тражио да тамо оде. А и није то опасно; можете
мислити да бих се иначе ја већ и сама заузела. Разговарала бих о томе са
Сен-Жозефом, за време вечере. Он је много утицајнији, а тек заузимљив!
Али, видите, већ је отишао. С њим би то било лакше него с овим, који
управо и сам има три сина у Мароку, а није хтео тражити да буду
премештени; могао би се позвати на то. Али, пошто је вашој висости
толико стало, разговараћу са Сен-Жозефом... ако га видим, или с
Ботрејијем. Само, ако их не видим, немојте сувише жалити Робера.
Објаснили су нам пре неки дан где је то. Мислим да му нигде не може бити
боље него тамо.
— Какво лепо цвеће, никада нисам видела такво, само ви, Оријана,
имате такве дивоте! — рече принцеза од Парме, која је, из бојазни да је
генерал де Монсерфеј чуо војвоткињу, настојала да промени разговор.
Препознао сам биљку исте врсте као оне што их је Елстир сликао преда
мном.
— Драго ми је што вам се свиђа; дивно је, погледајте како им је извијен
вратић од љубичасте кадифе; само, као што се то дешава и с врло лепим
особама и врло лепо обученим, има ружно име и ружно мирише. Ипак га
јако волим. Али помало је тужно што ће умрети.
— Па то је цвеће у саксији, није узбрано — рече принцеза.
— Није, — одговори војвоткиња смејући се — али то излази на исто,
пошто су ово даме. То је једна врста код које се даме и господа не налазе
на истој биљци. И ја сам сад као они који имају женско псето. Требао би ми
муж за моје цвеће. Иначе нећу имати младе!
— Како је то занимљиво. Али, онда, у природи...
— Да, постоје извесни инсекти који преузимају на себе да обаве
венчање, као код владара, преко изасланика, а да се вереник и вереница
никада нису ни видели. Зато, верујте, стално говорим собару да меће моју
биљку на прозор што год више може, час из дворишта, час са, стране
баште, у нади да ће наићи неопходни инсект. Али требало би да се деси
тако редак случај. Помислите, требало би да је он управо посетио особу
исте врсте а супротног пола и да му падне на памет да сврати код нас и
остави посетницу. Досад још није дошао, и чини ми се да је моја биљка још
увек достојна да буде узор чедности, иако признајем да би ми се мало више
раскалашности више свидело. То је, ето, као и оно лепо дрво у дворишту, и
оно ће умрети без деце, зато што је то једна врста веома ретка у нашим
крајевима. Код њега се ветар стара да обави венчање, само нам је зид мало
превисок.
— Одиста, — рече г. де Бреоте — требало је да сте га снизили само за
неколико сантиметара, то би било довољно. Треба умети обавити такве
операције. Тако и мирис ваниле, који је био у изврсном сладоледу што сте
нам га малочас послужили, војвоткињо, потиче од једне биљке која се зове
ваниловац. Она, додуше, носи у исти мах и мушке и женске цветове, али
нека врста чврсте преграде између њих спречава свако општење. Стога
никада нису могли да се добију плодови све док једнога дана једноме
младом црнцу с Рејиниона, који се звао Албин, што је, узгред буди речено,
прилично смешно за једног црнца, пошто то значи бео, није пало на памет
да помоћу једног шиљка доведе у везу раздвојене органе.
— Ви сте божанствени, Бабал, ви све знате — узвикну војвоткиња.
— Па и ви сами, Оријана, ви сте ме научили ствари о којима нисам ни
слутила — рече принцеза.
— Рећи ћу вашој висости да ми је Сван увек много причао из ботанике.
Понекад, кад нас је и сувише мрзело да одемо на неки чај или на пријем,
отишли бисмо у поља, па ми је показивао невероватна венчања између
цвећа, што је много забавније од венчања код људи, без ручкова и
честитања у цркви. Никада нисмо имали времена да одемо некуда даље.
Сада, кад постоје аутомобили, то би било дивно. На жалост, он се и сам у
међувремену оженио, и то још невероватније, што отежава ствар. О,
госпођо, живот је грозна ствар, проводимо време бавећи се стварима које
су нам досадне, а кад случајно упознамо некога с ким бисмо могли да
идемо да гледамо нешто занимљиво, тај онда мора да се ожени тако као
Сван. Између одрицања од ботаничких шетњи и обавезе да се виђам с
једном бешчасном особом, изабрала сам прву од тих двеју невоља.
Уосталом, не би се у ствари ни требало ићи тако далеко. Биће да се већ и у
мојој малој башти догађа и усред дана више ствари него ноћу... у
Булоњској шуми! Само што се то не опажа, зато што се између цвећа то
обавља врло просто, видите неку ситну наранџасту кишицу, или сву
запрашену муву како отире ноге или како се тушира пре но што ће ући у
неки цвет. И све је свршено!
— А и комода на којој стоји та биљка дивна је, чини ми се да је из доба
царства — рече принцеза, која је, будући да се није много разумела у
радове Дарвина и његових следбеника, слабо схватала војвоткињине шале.
— Је л’ те да је лепа? Очарана сам што се свиђа госпођи — одговори
војвоткиња. — То је величанствен комад. Рећи ћу вам да сам ја одувек
обожавала стил из доба царства, чак и у време кад више није био у моди.
Сећам се да ме је у Германту моја свекрва ружила зато што сам наредила
да се скине с тавана сав онај велелепни намештај из доба царства који је
Базен наследио од Монтескјуових и што сам њиме наместила крило замка
у коме сам становала.
Г. де Германт се осмехну. Мора бити да се ипак сећао да је све то било
мало друкчије. Али шале принцезе де Лом на рачун лошег укуса њене
свекрве биле су постале традиционалне за оно кратко време док је принц
био заљубљен у своју жену, а ту љубав је у њему надживео известан презир
према духовној недораслости његове мајке, презир који је, уосталом, био
помешан с много привржености и поштовања.
— Принчеви од Јене имају исто такву наслоњачу са Веџвудовим
инкрустацијама, и лепа је, али мени се ипак више свиђа ова моја — рече
војвоткиња с исто тако непристраним изразом као и да не поседује ниједну
од тих наслоњача — признајем, уосталом, да они имају дивних ствари
каквих ја немам.
Принцеза од Парме је ћутала.
— Него, збиља, ваша висост не познаје њихову збирку. О, требало би
свакако да дођете једном са мном код њих. То је једна од
највеличанственијих ствари у Паризу, прави живи музеј.
И како је тај предлог био једна од највећма германтовских
војвоткињиних смелости, пошто су принчеви од Јене били за принцезу од
Парме прости узурпатори, јер је њихов син, као и њен, носио титулу
војводе од Гвастале, гђа де Германт, изговоривши то, није се могла
уздржати (толико је у њој љубав према сопственој оригиналности
надјачавала чак и поштовање према принцези од Парме) да не добаци
осталим званицама поглед пун обешењачког осмеха. И они су се
усиљавали да се осмехну, у исти мах и престрављени, и задивљени, а
нарочито очарани при помисли да су сведоци „најновијег Оријаниног
,штоca’“ и да ће га моћи препричавати „још врућег“. Били су само упола
запањени, јер знали су да војвоткиња уме да презре све предрасуде какве
приличе Курвоазјеовима, да би у животу остварила нешто привлачније и
пријатније. Није ли она тако, баш тих последњих година, окупила у истом
друштву принцезу Матилду и војводу д’Омала, који је написао
принцезином рођеном брату оно чувено писмо: „У мојој породици сви су
мушкарци храбри, а све жене чедне“? А пошто принчеви остају принчеви
чак и кад се чини као да желе да забораве да су то, принцеза Матилда и
војвода д’Омал толико су се свидели једно другом код гђе де Германт да су
се касније међусобно посећивали, с оном способношћу заборављања
прошлости коју је посведочио Луј XVIII кад је узео за министра Фушеа,
који је гласао за смрт његовог брата. Гђа де Германт сновала је да исто
тако зближи и принцезу Мира и напуљску краљицу. Међутим, принцеза од
Парме изгледала је исто тако у неприлици као што би могли бити
наследници холандске и белгијске круне, принц од Оранжа, односно
војвода од Брабанта, кад би им ко хтео представити г. де Маји-Нела,
принца од Оранжа и г. де Шарлиса, војводу од Брабанта. Али војвоткиња,
мада су Сван и г. де Шарлис (овај последњи је ипак остао одлучан у томе да
се не упозна с принчевима од Јене) имали велике муке да јој омиле стил
царства, узвикну пре свега:
— Збиља, госпођо, искрено речено, не умем вам казати колико бисте
нашли да је то лепо! Признајем да је стил царства увек остављао на мене
дубок утисак. Али код принчева од Јене то је збиља као некакво сновиђење.
Све то, како да вам кажем... што нас запљускује као талас који се враћа са
похода у Египат, а исто тако и како се антика успиње до нас, све то што нам
преплављује куће, те Сфинге што долазе да легну под наше наслоњаче,
змије што се обавијају око свећњака, нека огромна муза која вам пружа
малу буктињу с којом се можете играти грејалице или која се мирно
попела на ваш камин и налактила на ваш сат, па онда све те помпејанске
лампе, мали кревети у виду барке, које као да су нађене на Нилу и из којих
вам се чини да ћете угледати Мојсија како устаје, они антички
четворопрези што галопирају око ноћних сточића...
— Али не седи се баш удобно у наслоњачама из доба царства — усуди се
да каже принцеза.
— Не, — одговори војвоткиња — али ја волим — додаде она
наглашавајући речи осмехом — волим да рђаво седим у тим наслоњачама
од махагонија пресвученим велуром боје граната или зеленом свилом.
Волим ту неудобност ратника који су знали само за столице римских
курула и усред великог салона укрштали ликторске снопове и гомилали
ловорике. Уверавам вас да код принчева од Јене човек ни једног тренутка
не мисли на то како седи кад пред собом види велику Победу насликану на
фрески на зиду. Мој муж ће наћи да сам врло лош ројалиста, али ја имам
врло грешне идеје, знате, а верујте да у тој кући човек просто заволи све те
Н, све те пчеле. Шта ћете, за време краљева слава већ одавно није мазила
ратнике, па кад су после доносили из битака толико круна да су их
стављали чак и на рукатке наслоњача, ја налазим да у томе има неке чари!
Требало би, ваша висости.
— Па, ако баш мислите, — рече принцеза — али чини ми се да то неће
бити лако.
— Та госпођа ће видети да ће се све врло лепо уредити. То је врло
добар свет, нимало глуп. Одвели смо тамо и војвоткињу де Шеврез, додаде
војвоткиња знајући колика је моћ примера, и била је очарана. Син им је
чак веома пријатан... Ово што ћу вам рећи није баш јако пристојно, додаде
она, али он има такву собу, и нарочито кревет у коме би човек радо спавао
— без њега! Још мање је пристојно што сам га посетила једном кад је био
болестан, у кревету. Поред њега, дужом по ивици кревета извајана је
опружена сирена, прекрасна, с репом од седефа, а у руци држи неку врсту
лотоса. Уверавам вас, — додаде гђа де Германт успоривши говор да би још
јаче истакла речи које као да је вајала својим лепим напућеним уснама и
вретенастим извијањем својих дугих изражајних руку, а упирући у
принцезу благ, нетремичан и дубок поглед — уверавам вас да је то, с
палминим гранчицама и златном круном поред тога, било узбудљиво,
сасвим као што је Гистав Моро насликао Младића и смрт (ваша висост
сигурно познаје то ремек-дело).
Принцеза од Парме, којој је било непознато чак и име тога сликара,
стаде живо климати главом и смешкати се са жаром да би показала своје
дивљење према тој слици. Али ни та појачана мимика није успевала да
замени ону светлост које нема у очима докле год не знамо о коме нам то
говоре.
— Он је леп младић, чини ми се? — Упита она.
— Није, јер личи на тапира. Очи су му помало као у краљице Хортензије
на абажурима. Али он је вероватно мислио да би било помало смешно да
као мушкарац још појачава ту сличност, па се то губи спрам навоштених
образа који му дају прилично изглед некаквог Мамелука. Осећа се да му
масер сигурно долази свако јутро. Свана је запањила — додаде она
враћајући се на кревет младог војводе — сличност те сирене и Смрти
Гистава Мороа. Али, уосталом, — додаде она брже, но ипак озбиљно, да би
још више засмејала друштво — немамо чему да се чудимо, јер то је била
само кијавица, и младић је сад опет здрав као дрен.
— Кажу да је он сноб? — упита г. де Бреоте са злурадим и озареним
изразом лица и као да у одговору очекује исто такву прецизност као да је
рекао: „Рекли су ми да он има само четири прста на десној руци, је ли то
истина?“
— Па... н.. .е, — одговори гђа де Германт с осмехом благог праштања. —
Можда изгледа малчице сноб зато што је врло млад, али чудила бих се да
је то заиста, јер је паметан — додаде она као да би по њеном мишљењу
снобизам и интелигенција били потпуно неспојиви. — Проницљив је,
забаван — рече она још, смејући се као сладокусац и зналац, као да суд о
томе да је неко забаван изискује весеље у изразу или као да се у томе
тренутку сећа досетки војводе од Гвастале. — Уосталом, пошто га не
примају у право друштво, тај снобизам се не би ни могао испољити —
настави она и не помишљајући да тиме баш не подстиче много принцезу од
Парме.
 — Питам се шта ће рећи принц де Германт, који њу зове гђа Јена, ако
сазна да сам била код ње.
— Та, молим вас, — узвикну необично живо војвоткиња — знате да смо
ми уступили Жилберу (сада се због тога горко кајала!) цео један салон за
картање у стилу царства, који смо наследили од Кју-Кјуа и који је
величанствен! Овде није било места за њега, мада налазим да је ту лепше
стајао него код њега. То је нешто савршено лепо, упола етрурско, упола
египатско...
— Египатско? — упита принцеза, којој „етрурско“ није говорило богзна
шта.
— Па да, помало и једно и друго, Сван нам је тако рекао, он ми је то
објаснио, само, знате, ја сам бедна незналица. А у ствари, госпођо, треба
имати на уму да Египат у стилу царства нема никакве везе с правим
Египтом, нити њихови Римљани с Римљанима, ни њихова Етрурија...
— Заиста? — рече принцеза.
— Па дабоме, то је исто као оно што се у доба другог царства звало
костимом у стилу Луја XV, кад су Ана де Муши или мати нашег драгог
Бригода биле младе. Базен је малочас говорио о Бетовену. Пре неки дан
свирали су нам нешто од њега, нешто врло лепо уосталом, помало хладно,
а у томе је био и један руски мотив. Дирљиво је кад човек помисли да је он
веровао да је то руско. Тако су и кинески сликари веровали да копирају
Белинија. Уосталом, чак и у једној истој земљи, кад год неко види ствари на
помало нов начин, четири четвртине људи не види ништа у ономе што им
он показује. Треба бар четрдесет година па да могну нешто разабрати.
— Четрдесет година! — узвикну принцеза престрављена.
— Па да — настави војвоткиња изговарајући тако да је речима (које су
биле готово моје речи, јер ја сам био изрекао пред њом једну сасвим
сличну мисао) све више додавала нешто што би се у штампаном тексту
звало курзивом, то је као некаква прва, усамљена јединка једне врсте која
још не постоји, а која ће се касније намножити, јединка обдарена неком
врстом чула које људска врста у њено доба још нема. — Не бих баш могла
себе да наведем као пример, јер ја сам, напротив, увек отпрве волела све
занимљиве појаве, ма колико нове биле. Али, ето, пре неки дан, била сам с
великом књегињом у Лувру, прошле смо крај Манеове Олимпије. Сад она
више не запањује никога. Као да је од Енгра! А сам бог зна колико сам
морала да ломим копља око те слике, на којој, додуше, не волим све, али
која сигурно није од ма кога. Можда јој место није баш сасвим у Лувру.
— Како је велика књегиња? — упита принцеза од Парме, којој је тетка
руског цара била неупоредиво присније позната него Манеов модел.
— Добро је, баш смо разговарале о вама. У ствари, — настави
војвоткиња, којој је било стало до своје идеје — истина је, као што каже
мој девер Паламед, да између нас и свакога као да стоји зид некаквог
страног језика. Признајем, уосталом, да то не важи ни за кога толико
колико за Жилбера. Ако вам се иде код принчева од Јене, ви сте и сувише
паметни да бисте се у оном што радите равнали по томе шта би о томе
могао мислити тај сироти човек који је једно врло драго безазлено
створење, али чије су идеје ипак из једног другог света. Ја се осећам ближа,
већма од исте крви, са својим кочијашем, својим коњима, него с тим
човеком који се стално пита шта би се мислило под Филипом Смелим или
под Лујем Дебелим. Замислите само, кад шета на селу, он испред себе
штапом склања сељаке с пута говорећи с доброћудним изразом: „Склоните
се, кметови!“ Кад год разговара са мном, ја сам у ствари исто тако
изненађена као да ми говоре они лежећи кипови са старих готских гробова.
Свеједно што је тај жив камен мој рођак, улива ми страх, и само мислим
како да га што пре оставим у његовом средњем веку. Иначе, признајем да
није никада никога убио.
— Баш сам недавно вечерао с њим код гђе де Вилпаризи — рече
генерал, али без осмеха и не пристајући уз војвоткињине шале.
— Је ли и г. де Норпоа био тамо? — упита принц Фон, који је увек
мислио на Академију.
— Јесте — одговори генерал. — Баш ми је говорио и о вашем цару.
— Изгледа да је цар Виљем веома интелигентан, али не воли Елстирове
слике. Не кажем то уосталом против њега, — одговори војвоткиња — ја
делим његово мишљење. Мада је Елстир насликао један мој леп портрет. А,
ви га не знате? Није веран, али је занимљив. А и он је занимљив док
позирате. Насликао ме је као некакву старицу. То подсећа на Старатељке
сиротишта од Халса. Верујем да познајете ту узвишену лепоту, да се
послужим изразом мог нећака — рече војвоткиња окренувши се мени и
машући лако лепезом од црног перја. Више него усправљена на столици,
отмено је забацила главу, јер премда је увек била велика дама, помало је и
изигравала велику даму. Ја јој рекох да сам био једном у Амстердаму и
Хагу, али, да не бих све помешао, пошто ми је време било ограничено,
изоставио сам Харлем.
— О, Хаг, какав музеј! — узвикну г. де Германт. Ја му рекох да се тамо
сигурно дивио Погледу на Делфт од Вермера. Али војвода је био мање
образован него што је био горд. Стога се задовољио да ми одговори
самозадовољно, као и увек кад би му ко поменуо неко дело из каквог
музеја или из Салона, којег се није сећао: „Ако вреди видети, сигурно сам
видео!“
— Како! Били сте у Холандији, а нисте отишли у Харлем? — узвикну
војвоткиња. — Па и да сте имали само четврт сата, Халсове слике су нешто
изванредно, што је вредело видети. Рекла бих чак радо, кад би те слике
биле изложене на улици, и онај ко би их могао видети само с горњег спрата
омнибуса и не заустављајући се, требало би да широм отвори очи.
Те су ме речи шокирале јер су показивале потпуно непознавање начина
како се у нама стварају уметнички утисци и као да су подразумевале да је
наше око у томе случају некакав пуки фотографски апарат.
Г. де Германт, срећан што ми она с таквим познавањем ствари говори о
ономе што ме занима, гледао је чувени достојанствени изглед своје жене,
слушао шта говори о Франсу Халсу и мислио: „Поткована је у свему. Мој
млади гост може рећи да има пред собом једну велику даму као из
прошлих времена, у пуном смислу речи, каквој данас нема равне“. И тако
сам их гледао обоје како су изишли из тога имена Германт у коме сам их,
некада, замишљао како живе једним незамисливим животом, сада слични
осталим људима и женама, само мало у закашњењу за својим
савременицима, али неједнако, као и толики супружници са Сен-Жермена,
јер жена је умела да се заустави у златном веку, а муж се по несрећи
спустио до једног незахвалног доба прошлости, она још из доба Луја XV, а
муж у помпезном стилу Луја-Филипа. То што је гђа де Германт била налик
другим женама за мене је испрва било разочарање, а сад ме је, по реакцији
и уз помоћ доста вина, управо задивило. Један Дон Хуан Аустријски, једна
Изабела д’Есте, који за нас живе у свету имена, исто су тако мало повезани
с правом историјом као што је и предео пут Мезеглиза за мене био без везе
с пределом око Германта. Изабела д’Есте без сумње је у стварности била
врло мала принцеза, слична онима које у доба Луја XIV нису добијале
никакав нарочит положај на двору. Али пошто нам се она чини као да је од
неког јединственог суштаства, па према томе и неупоредива, ми не
можемо да појмимо да би она могла бити нешто мање узвишено од њега,
тако да би нам се, кад бисмо вечерали с Лујем XIV, то чинило само
занимљиво, док бисмо у Изабели д’Есте, као у неком натприродном
сусрету, видели својим очима једну јунакињу из романа. Али када Изабелу
д’Есте, проучивши је, стрпљиво пресадимо из тога вилинског света у свет
историје и установимо да у њеном животу, њеној мисли, није било ничега
од оне тајанствене необичности коју нам је сугерирало њено име, кад
дођемо до тог разочарања, бескрајно смо благодарни тој принцези што је
њено познавање Мантењиног сликарства било готово равно знању г.
Лафенетра, које смо дотада презирали и стављали, како би то рекла
Франсоаза, „ниже од земље“. Пошто сам се испео на недостижне висине
имена Германт, силазећи низ унутрашњу падину војвоткињиног живота и
наилазећи при том на имена Виктора Игоа, Франса Халса и, авај, Вибера,
која би ми другде била тако обична, осећао сам исто изненађење какво
осети и путник кад, водећи стално рачуна о географској удаљености, о
необичним називима, о биљном свету, а све то зато да би што боље
замислио необични живот људи у некој дивљој долини Централне Америке
или северне Африке, угледа, прошавши кроз завесу од џиновских алоја и
манцаниља, урођенике (каткад чак пред развалинама каквог римског
позоришта и стуба посвећеног Венери) како читају Меропу или Алзиру. И
ма колико да је њена култура била далеко, ма колико одвојена, ма колико
изнад образованих грађанки које сам познавао, у тој култури ипак сличној
њиховој, којом се гђа де Германт трудила, без користољубља, без икаквих
разлога амбиције, да се спусти на ниво оних жена с којима се никада неће
упознати, било је некакве заслуге, нечега скоро дирљивог колико је то било
неупотребљиво, као што би била ученост у феничанским старинама у
каквог политичара или лекара.
— Могла сам вам показати једнога врло лепог, — рече ми љубазно гђа
де Германт говорећи о Халсу — најлепшег, тврде неки, којег сам наследила
од једног мог немачког рођака. На жалост, он је у замку, у феудној
државини; не знате тај израз? Ни ја — додаде она, из оне своје склоности да
збија шале (по чему је веровала да је модерна) на рачун старинских
обичаја, којима је, међутим, несвесно била жестоко привржена. Драго ми
је што сте видели моје Елстире, али признајем да би ми било још милије да
сам вам могла приказати и мога Халса, ту „феудализовану“ слику.
— Ја је знам, — рече принц Фон — то је слика надвојводе од Хесеа.
— Сасвим тачно, његов брат оженио се мојом сестром, — рече г. де
Германт — а његова мати је, уосталом, била сестра од тетке Оријанине
мајке.
— Али што се тиче Елстира, — додаде принц — бићу тако слободан да
кажем, иако немам никаквог мишљења о његовим делима, која не
познајем, да ми се чини да цару не би требало замерити због мржње коју
осећа према њему. Цар је обдарен дивном интелигенцијом.
— Јесте, вечерала сам двапут с њим, једном код моје тетке Саганове, а
једном код моје тетке Радзивил, и морам рећи да ми се учинио занимљив.
Није ми се учинио једноставан! Али има у њему нешто чудновато, нешто
што као да је „вештачки постигнуто“ (она то рече истичући ту реч), као
што би био какав зелен каранфил, то јест нешто што ме запањује а не
свиђа ми се баш неизмерно, нешто чему се човек чуди како се могло
створити, али што налазим да би исто тако добро било и да се није успело
створити. Надам се да вас не вређам?
— Царева интелигенција је невиђена, — настави принц — он страсно
воли уметност; он у уметничким стварима има у неку руку непогрешив
укус, никад се не вара: ако је нешто лепо, он то одмах препозна и омрзне;
ако нешто не воли, нема нимало сумње да је то нешто изврсно.
Сви се осмехнуше.
— То ме умирује — рече војвоткиња.
— Радо бих упоредио цара — настави принц, који, будући да није умео
изговорити како треба реч археолог, никада није пропуштао прилику да је
употреби — с једним старим аркеологом кога имамо у Берлину. Пред
древним асирским споменицима тај стари аркеолог се заплаче. Али ако је
то нешто скорашње, фалсификовано, ако није заиста старо, он не плаче. И
тако, кад хоће да знају је ли неки аркеолошки предмет заиста из старине,
однесу га старом аркеологу. Ако заплаче, откупе предмет за музеј. Ако му
очи остану суве, врате га трговцу и оптуже га за фалсификат. Па тако и ја,
кад год вечерам у Потсдаму и кад ми цар за нешто каже: „Треба то да
видите, принче, то је генијално“, упамтим то да бих се чувао да не одем да
то видим, а кад чујем да бесни због неке изложбе, отрчим на њу чим
узмогнем.
— Није ли г. де Норпоа за англо-француско зближење? — рече г. де
Германт.
— А чему би вам то користило? — упита раздражено, а у исти мах и
препредено принц Фон, који није могао да поднесе Енглезе. — Они су тако
клупи. Знам, дабоме, да вам они не би војнички помогли. Али ипак се о
њима може судити по глупости њихових генерала. Један мој пријатељ је
недавно разговарао с Ботом, бурским вођом, знате. Он му је рекао: „Таква
војска, то је нешто ужасно. За мене би се, уосталом, пре могло рећи да
волим Енглезе, али ипак, помислите, ја који сам само један сељак, ја сам их
испрашио у свим биткама. А у последњој, у којој сам подлегао пред
двадесет пута надмоћнијим непријатељем, мада сам се предао, пошто сам
био принуђен, ипак сам нашао начина да заробим две хиљаде
непријатељских војника! И то је већ било добро, јер ја сам био само вођа
обичних сељака, али ако ти глупаци буду икада морали да се огледају с
неком правом европском војском, човек стрепи за њих при помисли шта
ће им се десити!“ Уосталом, довољно је видети како њихов краљ, кога знате
исто тако добро као и ја, важи у Енглеској као велики човек.
Ја сам једва и слушао те приче, од онаквих какве је г. де Норпоа причао
мом оцу; оне нису пружале никакве хране сањаријама које сам волео; а
уосталом, и да је било у њима такве хране, које су оне биле лишене, она би
морала бити врло узбудљива па да се мој унутрашњи живот пробуди у тим
сатима салонског живота, кад сам живео на својој површини, у лепо
очешљаној коси, у пластрону кошуље, то јест кад нисам могао да осетим
ништа од онога што је за мене, у животу, било уживање.
— А, ја нисам вашег мишљења, — рече гђа де Германт, која је налазила
да се немачки принц показао нетактичан — ја налазим да је краљ Едвард
красан, тако једноставан и много оштроумнији него што се мисли. А
краљица је, и сада још, најлепше створење које знам на свету.
— Али, госпођо војвоткињо, — рече принц раздражен, не примећујући
да се замера, да је принц од Велса био обичан грађанин — нема ниједног
друштва које га не би избрисало из свог круга и нико не би пристао да се
рукује с њим. Краљица је дивна, крајње питома и ограничена. Али, најзад,
има нечег недоличног у томе краљевском пару кога буквално издржавају
његови поданици, коме крупни јеврејски финансијери плаћају све
трошкове које би они сами требало да плаћају, а они их за награду именују
баронетима.
— Он је наш рођак — рече војвоткиња — и има духа.
— Па и мој је рођак исто тако, — рече принц — али ми зато не мислимо
да је он ваљан човек. Не, с нама би требало да се зближите, то је и царева
највећа жеља, али он жели да то буде од срца; он каже: ја хоћу стисак руке,
а не учтив поздрав шеширом! Тако бисте постали непобедиви. То би било
практичније него англо-француско зближење које проповеда г. де Норпоа.
— Знам да га ви познајете — рече ми војвоткиња де Германт да ме не би
оставила изван разговора. Сетивши се како је г. Норпоа испричао да сам
изгледао као да хоћу да му пољубим руку, помислио сам да је без сумње
испричао то и гђи де Германт и да је у сваком случају могао о мени
причати само злобно, пошто, упркос пријатељству с мојим оцем, није
оклевао да ме тако извргне подсмеху, те нисам учинио онако како би
учинио човек из високог друштва. Он би рекао да не воли г. де Норпоа и да
му је то дао осетити; рекао би то да би изгледало као да је он сам
хотимичан узрок амбасадоровог оговарања, које би тако постало само
лажљива и користољубива освета. Но ја сам, напротив, рекао да на своју
велику жалост мислим да ме г. де Норпоа не воли. „Јако се варате“,
одговори ми гђа де Германт. „Он вас веома воли. Питајте Базена. Ако за
мене кажу да сам сувише љубазан, он то није. А и он ће вам рећи да никада
нисмо чули да г. де Норпоа о некоме тако лепо говори као о вама. А
недавно је хтео да посредује да вам даду једно лепо место у министарству.
Но како је знао да сте болешљиви и да не бисте то могли прихватити, био је
тако деликатан да и не помиње своју добру намеру вашем оцу, кога он
бескрајно цени.“ Г. де Норпоа је збиља био последњи од кога бих се надао
некој услузи. А у ствари он се волео подсмевати и био је чак прилично
злобан, па су они који су се као ја дали обманути његовим изгледом налик
на светог Луја кад је делио правду под храстом, и његовим гласом, који је
лако постајао сажаљив, у његовим помало сувише благоглагољивим
устима, веровали да је уистину подао кад би сазнали како их је негде
оговарао тај човек за кога им се раније чинило да му речи извиру из самог
срца. Таква оговарања била су честа код њега. Али то га није спречавало да
према некима осећа симпатију, да хвали оне које је волео и да се према
њима радо покаже услужан.
— Не чудим се, уосталом, што вас цени, — рече ми гђа де Германт — он
је интелигентан. А врло добро разумем, — додаде она говорећи сад свима и
циљајући на његову могућну женидбу, о којој ја ништа нисам знао —
разумем што му се моја тетка, која га већ не весели више много ни као
стара љубавница, чини излишна као нова супруга. Тим пре што верујем да
му већ одавно није чак ни љубавница, сва се упреподобила од побожности.
Боз-Норпоа може рећи, као у оним стиховима Виктора Игоа:

Већ одавно, Боже, жена коју волим

Из моје постеље прешла је у твоју!

Моја сирота тетка је збиља као они авангардни уметници што целог
живота оговарају академију, а онда, под старост, створе неку своју малу
академију; или као оне сврзимантије што створе себи неку своју личну
религију. Онда је боље задржати мантију или се не уортачивати. А ко зна, —
додаде војвоткиња замишљено — можда је то зато што помишља да би
могла остати удовица. Ништа није тако тужно као кад не можемо да
носимо црнину за неким кога оплакујемо.
— О, кад би гђа де Вилпаризи постала гђа де Норпоа, мислим да би се
наш кузен Жилбер разболео од тога — рече генерал де Сен-Жозеф.
— Принц де Германт је красан, али заиста веома држи до питања
порекла и етикеције — рече принцеза од Парме. — Била сам да проведем
два дана код њега на селу док је принцеза по несрећи била болесна.
Пратила ме је Малецка (то је био надимак гђе д’Инголштајн, зато што је
била огромна). Принц је изишао да ме сачека пред улазом, понудио ми
руку, а начинио се да и не види Малецку. Попели смо се на спрат, до улаза у
салоне, и тек тада је, измакнувши се да би ме пропустио, рекао: „О, добар
дан, госпођо д’Инголштајн“ (он је увек само тако зове откако се развела),
правећи се као да ју је тек тада приметио, да би показао да због ње не би
сишао да је поздрави доле.
— Нимало се не чудим томе. Не треба ни да вам кажем да немам много
заједничког у схватањима с мојим братом од стрица — рече војвода, који је
веровао да је крајње савремен, да више него ико омаловажава порекло и
да је чак републиканац. — Госпођа сигурно слути да се ми у свему слажемо
отприлике као пас и мачка. Али кад би се моја тетка удала за Норпоа,
морам рећи да би се, ето, десило да једанпут мислим исто што и Жилбер.
Бити кћи Флоримона де Г иза па се тако удати, то би било, што се каже, да
се и мртав смеје, шта да вам кажем? (Те последње речи, које је војвода
обично изговарао у средини неке реченице, биле су овде сасвим излишне.
Али он је осећао непрестану потребу да их каже, па би их рекао и сасвим
на крају, ако им није нашао места негде другде. То је за њега, између
осталог, било као некакво питање метрике.) Имајте ипак на уму да су
Норпоаови честити племићи, из доброг краја, од добре лозе.
— Чујте, Базене, залуд се ругате Жилберу кад и сами говорите као он, —
рече гђа де Германт, мада је и за њу, исто као и за принца и за војводу де
Германта, добро порекло, каогод и добро вино, зависило тачно од тога
колико је старо. Само што је она, мање искрена од свог рођака, а лукавија
од свог мужа, пазила да на речима не порекне германтовски дух, па је
тобоже презирала углед по пореклу, али га је уважавала у својим
поступцима.
— Али зар ви нисте помало и рођаци? — упита генерал де Сен-Жозеф. —
Чини ми се да је Норпоа био ожењен једном Ла Рошфукоовом.
— Не, по томе нисмо нимало. Она је била од гране војвода де Ла
Рошфуко, а моја баба је од војводе де Дудовил. Она је рођена баба и
Едуару Кокоу, најмудријем човеку у породици — одговори војвода, који је
о мудрости имао помало површне представе, а те две гране су се раставиле
још у доба Луја XIV; то би било мало далеко.
— Гле, то је занимљиво, нисам то знао — рече генерал.
— Уосталом, — настави г. де Германт — његова мати је, мислим, била
сестра војводе де Монморансија и била се прво удала за једног Ла Тур
д’Оверња. Али како су ти Монморансијеви једва Монморансијеви, а ти Ла
Тур д’Оверњови уопште и нису Ла Тур д’Оверњови, не видим да му то даје
неки висок ранг. Он каже да потиче од Сентраја, што би било важније, а
како и ми потичемо од њега у правој линији...
У Комбреу је постојала једна Сентрајова улица, на коју од оног доба не
бејах никада више ни помислио. Водила је од улице Бретонри до Птичје
улице. А како је Сентрај, тај саборац Јованке Орлеанке, оженивши се
једном девојком из породице Германтових, припојио тој породици
грофовију Комбре, његов грб видео се као четвртина грба Германтових при
дну једног витража у Светом Хилариону. Угледао сам пред очима
степенике од црнкастог пешчара, док се то име Германт модулацијом
враћало у онај заборављени тоналитет у коме сам га некада чуо, толико
различит од овог у коме је то име означавало љубазне домаћине код којих
сам те вечери вечерао. То име, војвоткиња де Германт, било је за мене
збирно име не само у историји, по низу жена које су га носиле, него и
током моје кратке младости, која је већ видела како се у тој једној јединој
војвоткињи де Германт смењују једна преко друге толике различите жене,
од којих би свака ишчезла кад Се следећа довољно уобличила. Ни речи не
мењају своје значење током векова колико, за нас, имена, у размаку од
неколико година. Наше памћење и наше срце нису довољно пространи да
би могли бити верни. Немамо довољно места у својој садашњој мисли да у
њој сачувамо мртве поред живих. Принуђени смо да градимо на ономе што
је претходило и на шта после наиђемо само при неком случајном
ископавању, као што је било ово што га је извршило име Сентрај. Сматрао
сам излишним да све то објасним, па сам чак, мало раније, прећутно и
слагао тиме што нисам одговорио кад ме је г. де Германт упитао: „Ви не
познајете наше сеоце?“ Можда је чак и знао да га познајем, па можда само
као лепо васпитан човек није инсистирао. Гђа де Германт ме отрже из
мојих сањарија.
— Ја налазим да је све ово гњаважа. Знате, није код мене увек овако
досадно. Надам се да ћете нам брзо опет доћи на вечеру, у накнаду за ово
вече, али тада неће бити родословља — рече ми полугласно војвоткиња, јер
није могла схватити какву чар ја налазим код ње па да буде толико смерна
да ми се свиди просто као какав хербариј пун старинског цвећа.
Оно због чега је гђа де Германт веровала да ћу бити разочаран у свом
очекивању, баш то је, напротив, на крају — јер војвода и генерал нису више
престали говорити о родословљу — спасло за мене то вече од потпуног
разочарања. А зар сам и могао да га дотле не осећам? Сви су гости на тој
вечери заодевали оно тајанствено име под којим сам их дотле једино знао
и о њему издалека сањарио у тело и памет који су били слични или и гори
од тела и памети свих оних које сам познавао, па су у мени стварали утисак
бљутаве вулгарности какав може створити у сваког усхићеног читаоца
Хамлета улазак у данску луку Елсинор. Они географски предели и она
давна прошлост који су у њихова имена уносили древне шуме и готске
звонике свакако су, у извесној мери, уобличили и њихова лица, њихов дух и
њихове предрасуде, али су у томе још постојали само као узрок у
последици, то јест можда их је ум могао разабрати, али уобразиља их није
могла осетити.
А те старинске предрасуде вратиле су одједном пријатељима г. и гђе де
Германт сву њихову изгубљену поетичност. Додуше, основна знања која
имају племићи чине их зналцима, етимолозима језика, не језика речи, него
имена (па и то само у односу на просечне незналице из грађанског
сталежа, јер иако ће, при подједнако траљавом знању, богомољац моћи да
вам каже више шта о литургији него неки атеиста, зато ће ипак неки
археолог, ма био и антиклерикалац, често имати чему да поучи свог
жупника о свему што се тиче чак и саме његове цркве), та знања, ако
хоћемо да се држимо стварног, то јест духа, нису чак ни имала за те
великаше ону чар коју би имала за неког грађанина. Можда су они боље од
мене знали да је војвоткиња де Гиз принцеза од Клева, Орлеана, Порсјена
итд., али они су, још и пре свих тих имена, упознали лице војвоткиње де
Гиз, па се стога у њеном имену, за њих, огледало њено лице. Ја сам пак био
почео од виле, мада је она убрзо имала ишчезнути; а они, од жене.
У грађанским породицама виђа се каткад како се рађа суревњивост ако
се млађа сестра уда пре старије. Тако се и аристократски свет, свет
Курвоазјеових нарочито, али и свет Германтових, спуштао са своје
племићке узвишености до простих питања првенства у породици, услед
детињарија које сам прво упознао у књигама (а једино им је то и придавало
чари у мојим очима). Зар се не чини као да Талеман де Рео говори о
Германтовима, а не о Роановима, кад с очевидним задовољством прича
како је г. де Гемене довикивао свом брату: „Можеш ући овамо, није ово
Лувр!“ а за витеза де Роана говорио (зато што је овај био ванбрачни син
принца де Клермона): „Он је бар принц!“ Једино што ме је болело у том
разговору било је то што сам видео да Се бесмисленим причама о оном
красном надвојводи престолонаследнику Луксембурга поклања вере и у
овом салону као и међу Сен-Луовим друговима. Збиља, то је била права
епидемија, која ће потрајати можда само две године, али која се раширила
на цео свет. Понављали су исте измишљене приче, додавали још и друге.
Схватио сам да је и сама принцеза од Луксембурга, мада је изгледало као
да брани свог нећака, пружала повода да га нападају. „Грешите што га
браните“, рече ми г. де Германт, као што ми је говорио и Сен-Лу. „Ето, и да
оставимо на страну мишљење наших рођака, које је једнодушно,
разговарајте о њему с његовом послугом, а то је свет који нас најбоље
познаје. Гђа од Луксембурга дала је нећаку свог малог црнца. Црнац се
вратио плачући: ,Надвојвода мене туче, ја не битанга, надвојвода рђав,
страшно’. А ја знам шта говорим, јер он је Оријанин кузен.“
Не могу уосталом ни рећи колико сам пута те вечери чуо те речи: кузен
и кузина. С једне стране, г. де Германт је при скоро сваком имену које би ко
изговорио узвикивао: „Па то је Оријанин кузен!“ исто тако радосно као кад
човек који је залутао у шуми прочита на двема стрелицама путоказа,
постављеним у супротним правцима, уз малу бројку која означава
километре: „Видиковац Казимира Перјеа“ и „Крст надзорника лова“, па по
томе схвати да је на добром путу. С друге стране, те речи, кузен и кузина,
употребљавала је у сасвим другу сврху (што је овде било изузетак) жена
турског амбасадора, која је дошла после вечере. Она је умирала од
амбиције за отменошћу, а била обдарена памећу која је све упијала, па је с
подједнаком лакоћом научила све и о повлачењу Десеторо хиљада као и о
перверзијама код птица. Немогућно је било ухватити је да не зна за
најновије немачке радове било из политичке економије, о лудилу, о разним
облицима онаније или о Епикуровој филозофији. Ту је жену уосталом
опасно било слушати јер је вечито била у заблуди, па вам је беспрекорно
часне жене означавала као најраскалашније, упозоравала вас да се
причувате неког господина пуног најчистијих побуда и причала вам приче
које као да су биле из књига, не по озбиљности, него по невероватности.
Њу су, у то доба, ретко где примали. По неколико недеља посећивала је
најсјајније жене, као што је била војвоткиња де Германт, али обично је,
што се тиче високих племићких породица, силом прилика остајала при
незнатним огранцима с којима се Германтови нису дружили. Надала се да
ће изгледати као да сасвим припада високом друштву тиме што је
помињала најславнија имена, али која су носили неки њени пријатељи који
су мало где примани. Г. де Германт, помисливши да је реч о некоме ко
често вечерава код њега, сместа би устрептао од радости што се нашао на
познатом тлу и узвикнуо би лозинку: „Па то је Оријанин кузен! Знам га као
стару крајцару. Станује у улици Вано. Његова мати је била рођена д’Изес.“
Амбасадорка је бивала принуђена да призна да је њен примерак узет међу
ситнијим зверкама. Па би покушала да изокола повеже своје пријатеље с
пријатељима г. де Германта: „Знам врло добро на кога мислите. Не, ови
нису од тих, то су њихови кузени.“ Али те речи, налик на осеку, које је
амбасадорка изговарала повлачећи се, брзо би замрле. Јер г. де Германт би,
разочаран, одговорио: „А, тако, онда не знам о коме то говорите.“
Амбасадорка не би ништа одговорила, јер не само што се увек познавала
само са „кузенима“ оних правих него ти кузени често нису уопште ни били
никакви рођаци. А онда би од г. де Германта наишла нова плима онога „Па
то је једна Оријанина кузина“, јер те речи као да су за г. де Германта, у
свакој реченици, биле од исте користи као и неки епитети који су згодно
долазили латинским песницима јер су им у хексаметрима обезбеђивали
неки потребни дактил или спондеј.
Прасак тога „Па то је Оријанина кузина“ учинио ми се бар сасвим
природан кад су поменули принцезу де Германт, која је одиста била
војвоткињина блиска рођака. Но амбасадорка као да није волела ту
принцезу. Рекла ми је сасвим тихо: „Она је глупа. Та не, није баш ни тако
лепа, више је само извикана као лепотица. Уосталом“, додала је с изразом
промишљеним и у исти мах пуним одвратности и одлучности, „јако ми је
антипатична.“ Али често се такво сродство простирало и много даље, јер
гђа де Германт је сматрала да треба да зове „тетком“ и особе с којима није
имала заједничког претка до у доба Луја XV или раније, каогод што је и
каквој америчкој милијардерки с којом се, због тешких времена, оженио
неки принц чији је чукундеда, исто као и војвоткињин, био ожењен једном
Лувоаовом ћерком, једна од радости увек било то да већ при првој посети
у дворцу Германтових, где је, уосталом, била мање-више лоше примљена и
мање-више добро испитана, каже „тетка“ гђи де Германт, која јој је
пуштала на вољу уз матерински осмех. Али мени је било свеједно шта
порекло значи за г. де Германта и г. де Босерфеја; у њиховим разговорима
о томе ја сам тражио само једно поетично уживање. А они су ми га
пружали иако је оно њима самима било незнано, као што би било и
ратарима или морепловцима кад би ми говорили о земљорадњи или о
плими и осеки, тим стварима које су њима сувише блиске да би могли
уживати у њиховој лепоти, коју бих ја тежио да из тога извучем.
Каткад је неко име, више него на неку лозу, подсећало на неки особит
догађај, неки датум. Кад сам чуо како г. де Германт каже да је мати г. де
Бреотеа била од Шоазелових, а његова баба од Лисенжових, чинило ми се
да под његовом обичном кошуљом са простим бисерним дугмадима видим
како крваре у двема кристалним куглама, као свете реликвије, срце гђе де
Прален и срце војводе де Берија; друге су такве реликвије биле још
сладострасније: дуга и нежна коса гђе Талијен или гђе де Сабран.
Понекад ми није тако пред очи излазила само једна проста реликвија. У
памћењу г. де Германта, који је више него његова жена знао о њиховим
прецима, налазило се и таквих остатака прошлости по којима је његов
разговор имао у себи нешто од лепоте старинских здања у којима, додуше,
нема истинских ремек-дела, али која су пуна оригиналних слика, осредње
вредности, али господствених, које све заједно изгледају велелепно. Кад га
је принц д’Агриђенте упитао зашто је принц Н..., говорећи о војводи
д’Омалу, казао „мој ујак“, г. де Германт је одговорио: „Зато што се брат
његове мајке, војвода од Виртемберга, оженио једном ћерком Луја-
Филипа.“ И ја сам тада пред очима угледао цео један ћивот, налик на
онакве какве су сликали Карпачо или Мемлинг, видео га од првог одељка,
на коме се принцеза појављује на венчању свог брата, војводе од Орлеана,
обучена у просту хаљину за башту да би показала колико је кивна што су
били одбијени њени изасланици које је била послала да за њу уговоре удају
за принца од Сиракузе, па до последњег, на коме се она породила и донела
на свет сина, војводу од Виртемберга (рођеног ујака принца с којим сам
управо заједно вечерао), у ономе замку Фантазија, једноме од оних места
што су исто тако аристократска као и неке породице: и за њих се, током
више од једног поколења, везује више него једна историјска личност; тако
и у томе замку живе упоредо успомене на грофицу од Бајројта, ту помало
ћудљиву принцезу (сестру војводе од Орлеана), којој се, кажу, свидело име
тог замка, успомена на баварског краља и најзад на принца Н..., чија је то
била адреса, на коју је управо замолио војводу де Германта да му пише, јер
он га је наследио, а издавао га је само за време свечаних Вагнерових
представа принцу де Полињаку, исто тако изванредном чудаку. Исто је тако
било и кад је г. де Германт, да би објаснио како је у сродству са гђом
д’Арпажон, морао да се врати у прошлост, тако далеко а тако једноставно,
преко низа баба и прабаба што се у ланцу држе за руке, до Марије-Лујзе
или до Колбера: у свима тим случајевима неки крупан историјски догађај
указивао се у пролазу, али само прерушен, измењен, ограничен, у имену
неког поседа, у крштеним именима неке жене, именима која је добила зато
што је унука Луја-Филипа и Марије-Амелије, на које се сад није гледало
као на краља и краљицу Француске, него само као на деду и бабу, уколико
су иза себе оставили потомства. (Тако се, само из друкчијих разлога, у
једном речнику Балзакових дела, у коме се имена најславнијих личности
јављају само с обзиром на везу у којој су са Људском комедијом, види како
Наполеон заузима много мање места него Растињак, и заузима га само зато
што је разговарао с госпођицама де Сен-Сињ.) Тако аристократија, у своме
гломазном здању с тек ретким прозорима кроз које улази мало светлости,
здању коме исто тако недостаје узлета али је исто тако пуно тешке и слепе
моћи као и романска архитектура, обухвата сву историју, зазидану,
намрштену.
 Тако су се простори мог памћења мало-помало прекривали именима,
која су, сређујући се, распоређујући се једна према другима, повезујући се
међусобно све многобројнијим односима, личила на она савршена
уметничка дела на којима ни један једини потез кичицом није издвојен, на
којима сваки део редом добија оправдање свог постојања од других као
што и он њима намеће свој разлог постојања.
Пошто је име г. од Луксембурга поново дошло на тапет, жена турског
амбасадора испричала је како је деда његове младе жене (онај чије је
огромно богатство потицало од брашна и теста) позвао једном г. од
Луксембурга на ручак, а овај се захвалио да неће доћи и на коверат
написао: „Г. де***, млинар“, на шта му је овај одговорио: „Тим више ми је
жао што нисте могли да дођете, драги пријатељу, што бих могао у присном
кругу уживати у вашем друштву, јер били бисмо на ручку само млинар,
његов син и ви.“ Мени је та прича била не само одвратна, јер знао сам
колико је морално било немогућно да мој драги г. од Насауа пише деди
своје жене (кога је уосталом требало и да наследи) ословљавајући га као
„млинара“ него је и глупост избијала већ из првих речи, јер то називање
млинаром било је и сувише очевидно убачено само зато да би после
довело до наслова Лафонтенове басне. Али у отменом Сен-Жермену има
толико недотупавности, нарочито још кад је злоба затрује, да је свако
нашао да је то „сјајно речено“ и да се деда, за кога су сви одмах лаковерно
изјавили да је изузетан човек, показао духовитији него зет. Војвода де
Шателро је хтео искористити ту причу да исприча ону коју сам већ био чуо
онда у кафани: „Сви су мушкарци легали“, али већ при првим речима, чим
је рекао како је г. од Луксембурга сматрао да г. де Германт треба да устане
пред његовом женом, војвоткиња га је прекинула и оповргнула: „Не, он
јесте смешан, али ипак не баш толико.“ Ја сам био дубоко убеђен да су све
приче о г. од Луксембурга исто тако измишљене и да ћу, кад год буде
присутна нека особа на коју се таква прича односи или која је била сведок,
чути исто такво порицање. Питао сам се, међутим, да ли је гђа де Германт
то порекла из истинољубивости или из самољубља. Но и ово је, у сваком
случају, попустило пред злурадошћу, јер додала је смејући се: „Уосталом, и
ја сам исто тако имала да прогутам једну малу увреду кад ме је позвао на
ужину да ме упозна с надвојвоткињом од Луксембурга; он мисли да је
укусно да тако зове своју жену кад пише својој тетки. Написала сам му да
ми је жао што не могу доћи и додала: ,Што се пак тиче „надвојвоткиње од
Луксембурга“, међу наводницама, кажи јој, ако хоће да ме посети, да сам
код куће увек четвртком после 5 сати.’ Доживела сам чак и још једну такву
неприлику. Кад сам била у Луксембургу, јавила сам се телефоном и
позвала га да дође на апарат. Његово височанство се спрема да руча,
његово височанство је тек ручало, и тако су прошла два сата без икаквог
резултата, па сам се послужила друкчијим начином: ,Хоћете ли рећи
грофу од Насауа да дође да разговарам с њим?’ као ошинут, дотрчао је
истог часа.“ Сви су се смејали војвоткињиној причи и другима сличним, то
јест, убеђен сам, лажима, јер паметнијега, бољег, финијег и, да кажем
праву реч, изврснијег човека него што је био тај Луксембург-Насау нисам
никада срео. Касније ће се видети да сам био у праву. Но морам признати
да је усред свих тих пакости гђа де Германт имала ипак и једну лепу реч.
— Није он одувек био такав — рекла је. — Док није изгубио памет и
постао, као у књигама, човек који верује да је краљ, он није био глуп, па је
чак, у прво време своје веридбе, говорио о томе доста симпатично, као о
ненаданој срећи: „То је као у бајци, требало би да уђем у Луксембург у
велелепним кочијама“, говорио је он свом ујаку д’Орнесану, који му је
одговорио — јер, знате, Луксембург баш није велик: „У велелепним
кочијама бојим се да не би могао да уђеш. Пре бих ти саветовао колица с
козјом запрегом.“ Насау не само да се није на то наљутио него нам је сам
први испричао ту досетку и смејао се.
— Орнесан је пун духа, а има и на кога да буде, мати му је од
Монжеових. Јако му је лоше, сиротом Орнесану.
То име је срећом прекинуло отужне пакости које би иначе текле у
бесконачност. Г. де Германт је наиме објаснио да је прабаба г. д’Орнесана
била сестра Марије Кастиљске-Монже, жене Тимолеона од Лорене, па
према томе Оријанина тетка. Тако да се разговор вратио на родослове, док
ми је та глупа жена турског амбасадора шапутала на уво: „Изгледа да сте ви
врло добро уписани код г. де Германт, причувајте се“, а кад сам је запитао
да ми објасни: „Хоћу да кажем, а ви ћете ме разумети отпрве, њему би
човек могао без бојазни поверити своју ћерку, али не и сина.“ А баш
напротив, ако је ико страсно и искључиво волео жене, био је то збиља
војвода де Германт. Али заблуда, сушта супротност истини, у коју је
амбасадорка наивно веровала, била је за њу као каква животна средина
изван које није могла да се креће. „Његов брат Меме, који ми је, уосталом,
из других разлога (он је није поздрављао) дубоко антипатичан, истински је
уцвељен због војводиних склоности. А исто тако и њихова тетка Вилпаризи.
О, њу обожавам. То је права светица, узор некадашње велике даме. Није
она само сушта врлина него и уздржаност. Она још увек говори ,господине’
амбасадору Норпоау, с којим се виђа сваки дан и који је, узгред речено,
остао у дивној успомени у Турској.“
Нисам чак ни одговорио амбасадорки, да бих чуо родослове. Они нису
били сви значајни. Дешавало се чак у току разговора да од г. де Германта
чујем како су се две породице ородиле неком женидбом која је, у ствари,
била неприлична, али не и без дражи, јер је, на пример. венчањем једног
војводе де Германта и једног војводе де Фезансака са двема прекрасним
ћеркама једног славног морепловца давала тако тим двема новим
војвоткињама неочекивану драж, егзотично буржоаску и луј-филиповски
индијску. Или се пак, под Лујем XIV, један Норпоа оженио ћерком војводе
де Мортемара, чије се славно име, у то далеко доба, утискивало у име
Норпоа, које је мени било сиво и веровао сам да је скорашње, па је на
њему извајало нешто лепо као на каквој медаљи. А у таквим случајевима,
уосталом, није само оно мање познато име добијало таквим зближењем: и
оно друго, које је од силног сјаја већ постало банално, одједном ми је
постајало упечатљивије у томе новом, потамнелом облику, као што је међу
портретима каквог блиставог колористе најупечатљивији каткад неки
портрет сав у црном. Та нова покретљивост којом ми се чинило да су
обдарена та имена што су долазила да стану уз нека друга, од којих сам
веровао да су далеко, није потицала само од мог незнања; такво мењање
места и укрштање парова, као у кадрилу, које су она сад обављала у мојим
представама, она су исто тако лако вршила и у оно доба када је нека
титула, будући увек везана за неки посед, пратила тај посед из једне
породице у другу, тако да сам у томе лепом феудалном здању какво је
титула војводе де Немура или војводе де Шевреза могао редом да
откријем шћућурене, као у гостољубивој љуштури какве шкољке, неког
Гиза, неког принца од Савоје, неког Орлеана или Лијина. Понекад је више
њих полагало право на исту шкољку: на кнежевину Оранж, холандска
краљевска кућа и господа де Маји-Нел; на брабантско војводство, барон де
Шарлис и белгијска краљевска кућа; толики други на титуле принца од
Напуља, војводе од Парме, војводе од Ређа. Каткада је бивало обрнуто,
шкољка је већ одавно стајала ненастањена, а њени власници мртви одавно,
те ми није ни падало на ум да је име неког замка могло бити, у неко и не
баш тако давно доба, име неке породице. Тако, кад је г. де Германт на једно
питање г. де Монсерфеја одговорио: „Не, моја кузина је била непомирљив
ројалиста, она је била кћи маркиза де Фетерна, који је одиграо извесну
улогу у устанку Шуана“, видећи како то име Фетерн, које је за мене, од
мога боравка у Балбеку, било име замка, постаје нешто што никада не бих
ни помислио да би могло бити, породично име, осетио сам исто онакво
изненађење као кад у некој чаробној представи куле и капије на позорници
оживе и претворе се у личности. У томе смислу може се рећи да историја,
чак и у простом виду родословља, оживљава и старо камење. Било је
некада у париском друштву људи који су у њему играли исто тако замашну
улогу, а били још и више цењени због своје отмености или свог духа, и сами
исто тако високог рода као војвода де Германт или војвода де Ла Тремој. А
данас су пали у заборав зато што нису оставили потомства, па се њихово
име више никада не чује и звучи као непознато; оно једва ако још живи као
име мртвих ствари, у имену неког замка, неког далеког села, под којим и
не помишљамо да се крије име некада живих људи. Кад једнога блиског
дана неки путник застане, далеко у Бургоњи, у сеоцету Шарлису, да
разгледа цркву. ако није довољно приљежан или му се сувише жури да би
пажљиво разгледао надгробне плоче, неће ни знати да је то име Шарлис
било име једног човека који је био раван највишима. Та помисао
подсетила ме је да треба да пођем и да се, док сам слушао како г. де
Германт говори о родословљу, приближило време мог састанка с његовим
братом. Ко зна, наставио сам своју мисао, хоће ли се и то име Германт
једнога дана чинити као друго шта до име места, сем археолозима који се
буду случајно заустављали у Комбреу и који пред витражом Жилбера
Опаког буду имали стрпљења да слушају што буде говорио неки Теодоров
наследник или да прочитају жупников водич. Али докле год се неко велико
име не угаси, оно држи под пуном светлошћу оне који су га носили; и без
сумње је баш у томе, једним делом, био значај који је у мојим очима имала
слава тих породица, што полазећи од данашњице можемо да их пратимо
враћајући се, колено по колено, све до далеко унатраг, пре XIV века, и да
пронађемо мемоаре и преписке свих предака г. де Шарлиса, принца
д’Агриђента, принцезе од Парме, у тако давној прошлости да би у њој
непрозирна тама скривала порекло какве грађанске породице, док у њој, у
светлости што га уназад баца неко име, разабирамо порекло и постојаност
извесних живчаних обележја, извесних порока, поремећаја овога или онога
од Германтових. Готово патолошки слични овима данашњим, они из века у
век буде забринуто занимање своје околине, било у доба пре Палатинске
принцезе и гђе де Мотвил, било у доба после принца де Лиња.
Уосталом, моја радозналост за историјско била је слаба у поређању с
естетским уживањем. Имена која су се помињала деловала су тако што су
ослобађала телеснога војвоткињине званице, које је дотад њихова телесна
маска и маска њихове неинтелигентности или њихове просте
интелигенције претварала у сасвим обичан свет, тако да сам, све у свему,
кад сам приспео на отирач пред улазом, био доспео не на праг, као што сам
веровао, него на крај чаробнога света имена. Али сада је и сам принц
д’Агриђенте, чим сам чуо да му је мати била од Дамаскових, унука војводе
од Модене, био ослобођен, као од каквог несталног хемијског споја, свог
лица и речи, који су спречавали да га човек препозна, па је с Дамаском и
Моденом, који су били само титуле, створио једно бескрајно чаробније
једињење. Свако име, померено привлачном силом неког другог, с којим
нисам ни слутио да има каквог афинитета, напуштало је непомично место
које је заузимало у мом мозгу, где је од навиклости било потамнело, па је,
спајајући се са Мортемарима, Стјуартима или Бурбонима, оцртавало с
њима огранке не може бити љупкијег изгледа и променљивих боја. Па и
само име Германт добијало је од свих тих лепих имена, угашених па зато
сад тим блиставије поново распаљеним, с којима сам сазнавао да је
повезано, неко ново обележје, чисто поетско. У најбољем случају, на
сваком колену поносите стабљике, могао сам да видим како јој се изданци
расцветавају у лик каквог мудрог краља или славне принцезе, као што су
били отац Анрија IV или војвоткиња де Лонгвил. Али како ти ликови,
различити по томе од лица гостију за столом, нису за мене били затамњени
никаквим талогом материјалног искуства и салонске ништавности, они су у
своме лепом цртежу и пресијавању својих одблесака остајали истородни с
тим именима која су се, у правилним размацима, свако друкчије боје,
издвајали с родословног стабла Германтових и нису никаквом туђом и
непрозирном материјом замућивали те прозрачне, наизменичне и
разнобојне изданке што су се, као оно Исусови преци на древним
витражима с Исаијевим стаблом, расцветавали с обе стране стакленог
стабла.
У више махова већ хтео сам да се повучем, и то, више него из било ког
другог разлога, због безначајности коју је моје присуство наметало томе
скупу, баш једноме од оних које сам ја дуго замишљао тако лепим и који би
без сумње и био такав да није сметао никакав туђин. Мој одлазак омогућио
би бар званицама, кад већ непосвећени не буде више ту, да најзад поново
успоставе свој тајни круг. Моћи ће да се посвете мистеријама ради чијег су
се светковања и окупили, јер очевидно нису дошли зато да би говорили о
Франсу Халсу или о тврдичлуку и да о томе говоре онако као што говори
грађански свет. Говорило се само о тричаријама, без сумње зато што сам и
ја био присутан, па сам, гледајући све те лепе жене тако раздвојене, осећао
грижу савести што их својим присуством спречавам да се у
најдрагоценијем од свих салона предаду тајанственоме животу
аристократског Сен-Жермена. Али док сам ја сваки час желео да пођем, г. и
гђа де Германт су у свом жртвовању ишли дотле да су стално одгађали
тренутак мог поласка тиме што су ме задржавали. Још чудноватија ствар,
више госпођа, које беху дошле пуне ревности, очаране, дотеране, посуте
драгим камењем као звездама, да би мојом кривицом присуствовале тек
једној вечери која се није нимало битније разликовала од других, какве се
приређују и другде а не само на Сен-Жермену, као што ни у Балбеку човек
не осећа да се налази у једном граду који је друкчији од онога што су наше
очи навикле да виде— више тих дама отишле су не разочаране као што је
требало да буду, него од срца се захваљујући гђи де Германт на изврсној
вечери коју су код ње провеле, као да се ни у друге дане, кад ја нисам био
онде, није ништа друго збивало.
Јесу ли се збиља због оваквих вечера све те особе брижљиво облачиле и
одбијале да пуштају грађанке у своје тако затворене салоне? Због вечери
као што је била ова? И истоветних и кад ја нисам ту? У један мах ми се
јавила таква слутња, али била је сувише бесмислена. И сам здрав разум био
ми је довољан да је одбацим. А и шта би остало, да сам је прихватио, од
тога имена Германт, већ тако оронулог још од оног доба у Комбреу?
Уосталом, те девојке цветови до чудне су се мере лако задовољавале
било ким, или су желеле да другог задовоље, јер више њих, којима сам за
цело вече рекао тек две-три речи, тако глупе да сам због њих црвенео,
нарочито су ми пришле, пре но што ће изићи из салона, да ми кажу,
упирући у мене своје лепе умилне очи и поправљајући на грудима венац
орхидеја, како им је тако силно драго што су се упознале са мном и да ми
рекну — што је био прикривен наговештај позива на вечеру — како би
волеле да „нешто уговоримо“ пошто „утврде дан“ са гђом де Германт.
Ниједна од тих дама цветова није отишла пре принцезе од Парме. Њено
присуство — јер не сме се отићи пре једне висости — било је један од два
разлога, које нисам наслутио, што је војвоткиња тако наваљивала да још
останем. Чим је гђа од Парме устала, као да су се сви ослободили. Пошто
су клекле пред принцезом, која их је подизала, све даме као да су њеним
пољупцем примиле, као какав благослов за који су молиле на коленима,
допуштење да затраже свој мантил и позову своју послугу. Тако да се пред
излазом чуло како извикују, као у каквој рецитацији, велика имена из
француске историје. Принцеза од Парме је забранила гђи де Германт да
сиђе да је испрати до предворја, да се не би прехладила, па је војвода
додао: „Па молим вас, Оријана, кад вам госпођа допушта, сетите се шта
вам је доктор рекао.“
„Мислим да је принцези веома драго што је вечерала с вама.“ Познавао
сам ту фразу. Војвода је прошао кроз цео салон да би је изговорио преда
мном, са љубазним и ганутим изразом лица, као да ми предаје какву
диплому или ме нуди колачима. А по задовољству које се видело да осећа у
томе тренутку и које је његовом лицу за часак давало тако благ израз,
осећао сам да та пажња представља за њега једну од домаћинских
дужности које ће он извршавати до последњег даха, као што су оне почасне
и лаке дужности које људи задрже и кад су већ исхлапели.
У часу кад сам хтео поћи, принцезина дворска дама врати се у салон,
јер била је заборавила да понесе дивне каранфиле из Германта које је
војвоткиња поклонила принцези од Парме. Дворска дама је била доста
зајапурена, осећало се да је била грђена, јер принцеза, која је била тако
добра према свима, није умела да савлада нестрпљење према својој
будаластој пратиљи. Стога је ова брзо потрчала пошто је узела каранфиле,
али да би ипак изгледала само враголасто и као да јој није непријатно,
добацила је прошавши крај мене: „Принцеза налази да касним, хтела би да
смо већ пошле, а и да узме ипак своје каранфиле. А ја, побогу, нисам
птичица, не могу бити на два места одједанпут.“
На жалост, разлог што није ваљало да устанем пре њене висости није
био једини. Нисам могао одмах да пођем јер постојао је још један разлог:
она чувена раскош, непозната Курвоазјеовима, којом су се одликовали
Германтови, били богати или упола пропали, и коју су тако изврсно умели
да пруже, као уживање, и својим пријатељима, та раскош није била само
материјална, као што сам то већ искусио и с Робером де Сен-Луом, већ је
била и раскош љупких речи, љубазних поступака, цела једна говорна
елеганција коју је хранило истинско унутрашње богатство. Али како је ово,
у монденој доконости, остајало неупотребљено, оно се каткад изливало,
тражило као неку одушку у краткотрајним изливима осећања, и утолико
пунијим стрепње, за које би човек могао поверовати да су, у гђе де Германт,
осећања срдачне љубави. Она ју је уосталом и осећала у часу док ју је
пуштала да је преплави, јер она је тада, у друштву пријатеља или
пријатељице с којима би се десила, осећала неку врсту пијанства, нимало
чулног, налик на оно којим музика опија неке особе; дешавало јој се да
скине цвет са груди или медаљон и да га да некоме с ким би волела да вече
још потраје, мада је са сетом осећала да такво продужење не би могло
водити ничем до празним разговорима у које неће ући ништа од тога
живчаног уживања, пролазног узбуђења, који су налик на прве топле
пролећне дане по утиску умора и туге који остављају за собом. Што се
пријатеља тиче, он се не би смео сувише обмањивати обећањима,
заноснијим од икојих које је у животу чуо, јер такве жене, док их
изговарају, тако снажно осећају сласт тога тренутка да га претварају, с
утанчаношћу и отменошћу какве су непознате нормалним створењима, у
дирљиво ремек-дело љупкости и доброте, али немају ништа више да од
себе даду кад наиђе неки други тренутак. Њихова нежност не живи дуже од
заноса који ју је изазвао; а проницљивост с којом су тада погодиле све што
бисте волели да чујете, и то вам и рекле, исто ће их тако навести неколико
дана касније да се дохвате ваших смешних страна и да њима засмејавају
неког другог посетиоца с којим ће се тада наслађивати једним таквим
„музичким тренутком“, који је тако краткотрајан.
У предворју, где сам од лакеја затражио своје каљаче, које сам понео из
бојазни од снега, јер било је пало нешто пахуљица које су се брзо
претвориле у блато, а нисам ни помислио колико је то мало отмено,
осетио сам стид пред презривим осмесима свију, а мој стид је достигао
врхунац кад сам опазио да принцеза од Парме још није отишла и да ме
види како обувам те америчке каљаче. Принцеза ми приђе. „О, то вам је
одлична идеја, како је то практично! Ето шта је паметан човек. Треба и ми,
госпођо, да купимо тако нешто“, рече она својој почасној дами, док се
иронија лакеја претварала у поштовање, а гости се стали окупљати око
мене да се распитају где сам успео да нађем тако дивну ствар. „Тако
немате чега да се плашите, чак и ако опет почне да пада снег и ако идете
далеко; јер сад се већ више не знају годишња доба“, рече ми принцеза.
— О, што се тога тиче, ваше краљевско височанство може бити
спокојно, — прекиде је дворска дама с промућурним изразом лица — неће
више падати снег.
— А откуд ви знате, госпођо? — упита је јетко добра принцеза од Парме,
коју је једино могла да раздражи глупост њене почасне даме.
— Смем то да тврдим вашем краљевском височанству, не може више
падати снег, то је материјално немогућно.
— Али зашто?
— Не може више падати снег, учињено је све што треба: посута је со.
Лаковерна дама није приметила принцезин гнев ни смех осталих, јер
уместо да ућути, рекла ми је с умилном љубазношћу, не обзирући се на
моје порицање у погледу адмирала Жиријена де ла Гравјера: „Уосталом,
шта мари? Господин сигурно подноси свако невреме као и поморци. Крв
није вода.“
Пошто је испратио принцезу од Парме, г. де Германт ми рече,
придржавајући ми капут: „Помоћи ћу вам да навучете своје перје.“ Није се
већ више ни осмехнуо употребивши тај израз, јер Германтови су се толико
правили једноставни да су и најпростачкији изрази постајали самим тим у
њиховом говору аристократски.
Пошто заносно узбуђење доводи само до сете, јер је било вештачко, то
сам ову осетио, иако сасвим друкчије него гђа де Германт, кад сам најзад
изишао из њене куће, у колима која је требало да ме одвезу до дворца г. де
Шарлиса. Ми можемо по вољи да се предамо једној или другој од двеју
сила од којих се једна рађа из нас самих, проистиче из наших дубоких
утисака, а друга нам долази споља. Прва природно носи у себи радост, ону
која зрачи из живота стваралаца. А ону другу струју, ону која покушава да
на нас пренесе узбуђења којима су обузета спољна створења, не прати
уживање; али ми можемо и на њу да надовежемо неко уживање, у виду
одјека, у тако извештаченој опијености да се она брзо преобраћа у досаду,
у тугу; отуда суморно лице у толиких мондена и толико живчаних
поремећаја који могу ићи до самоубиства. А ја сам у колима која су ме
возила г. де Шарлису био обузет овом другом врстом узбуђења, сасвим
различитом од онога што га буди неки лични утисак, као што је било оно
које сам осетио некада, у другим једним колима: једном, у Комбреу,у
каруцама доктора Перспјеа, са којих сам видео како се спрам заласка
сунца оцртавају мартенвилски звоници; једног дана, у Балбеку, у кочијама
гђе де Вилпаризи, док сам се трудио да разаберем на шта ме подсећа један
дрворед. Али у овим трећим колима, пред духовним очима били су ми они
разговори што су ми били тако досадни на вечери код гђе де Германт, на
пример оно што је принц Фон причао о немачком цару, о генералу Боти и
о енглеској војсци. Те сам разговоре сад утиснуо у онај унутрашњи
стереоскоп кроз који, чим више нисмо ми сами, чим хоћемо, помоћу једне
површне друштвене душе у себи, да свој живот примамо само од других, па
рељефно истичемо оно што су они рекли, што су учинили. Као што је
пијанац пун нежне наклоности према келнеру који га је послужио, и ја сам
се дивио својој срећи, коју, истина, у првом тренутку нисам био ни осетио,
што сам вечерао с неким ко тако добро познаје Виљема II и ко је о њему
испричао, богами, врло духовите анегдоте. И сетивши се приче, с
принчевим немачким нагласком о генералу Боти, гласно сам се насмејао
као да је тај смех, као што пљескање некад повећава наше унутрашње
дивљење, био тој причи неопходан да би појачао њену комичност. Чак и
они судови гђе де Германт који су ми се били учинили глупи (на пример,
како би Франса Халса требало видети с крова омнибуса) добијали су, под
увеличавајућим стаклима, некакву изванредну живост, изванредну дубину.
А морам рећи да то усхићење, премда је брзо спласнуло, није било потпуно
бесмислено. Каогод што се једног лепог дана можемо обрадовати што се
познајемо с једном особом коју смо највећма презирали, зато што се
испоставило да се она познаје с девојком коју смо заволели и којој нас та
особа може представити, па нам тако прибавити и корист и пријатност, док
смо дотад веровали да она никада не може за нас значити тако нешто, исто
тако нема разговора, као ни познанства, за које бисмо могли бити сигурни
да једног дана нећемо из њих нешто извући. Оно што ми је гђа де Германт
рекла о сликама које би било занимљиво видети, чак и из омнибуса, било је
нетачно, али садржавало је делић истине који ми је касније постао
драгоцен.
Исто су тако и они стихови Виктора Игоа које ми је наводила били,
мора се признати, из доба пре оног кад је он постао још и више него нов
човек, кад се захваљујући њему у еволуцији појавила једна нова књижевна,
врста, још непозната, са сложенијим органима. У оним првим песмама,
Виктор Иго још мисли, уместо да се, као природа, задовољи тиме да само
пробуди мисао. Тада је он „мисли“ изражавао на најнепосреднији начин,
готово у оном смислу у коме је војвода узимао ту реч кад је, налазећи да је
застарело и заметно да званице на великим забавама у Германту, уз потпис
у албуму замка, додаду и неку филозофско-поетичну мисао, преклињућим
гласом упозоравао придошлице: „Ваше име, драги пријатељу, али никаквих
мисли!“ А баш те „мисли“ Виктора Игоа (којих готово исто тако нема у
Легенди векова као ни „арија“, „мелодија“ у познијем Вагнеровом маниру),
баш њих је гђа де Германт волела у првобитном Игоу. Но и не сасвим
неоправдано. Оне су биле дирљиве, и мада облик још није имао ону дубину
коју је достигао тек касније, запљускивање ритмичних речи и богатих рима
око тих мисли чинило је да се оне нису могле бркати с онаквим стиховима
какви се могу открити у Корнеја, на пример, у којима повремена, уздржана
романтика, која нас утолико више узбуђује, ипак још није допрла до
телесних извора живота, изменила онај несвесни организам који се даје
уопштити и који је скровиште идеје. Стога сам грешио што сам се дотад
ограничавао на последње Игоове збирке. Из оних првих, само је мајушни
делић, додуше, красио разговор гђе де Германт. Али баш кад се тако цитира
издвојено неки стих, удесетостручава се његова привлачна моћ. Они које
сам током те вечере упамтио или их се поново сетио будили су сада и сами
магнетизам у других, с толиком снагом привлачили песме којима су
обично уоквирени да моје наелектрисане руке нису могле да одоле дуже од
два дана сили која их је вукла књизи у којој су биле заједно повезане
Источњачке песме и Сутонске песме. Проклињао сам Франсоазиног лакеја
што је послао на поклон у свој завичај мој примерак Јесењег лишћа и не
часећи ни часа послао сам га да купи један други примерак. Прочитао сам
те збирке од корица до корица и смирио се тек кад сам одједном угледао
како ме чекају, у оној светлости у коју их је она загњуривала, стихови које
ми је поменула гђа де Германт. Из свих тих разлога, разговори с
војвоткињом де Германт личили су на она знања која стекнемо у
библиотеци неког замка, застарелој, непотпуној, неподобној да се у њој
развије нечија интелигенција, у којој нема готово ничега од оног што
волимо), али која нам каткад пружи занимљиво обавештење, чак и цитат
какве лепе стране коју нисмо познавали, а којој се касније радујемо зато
што нас подсећа да је дугујемо једном величанственом властелинском
здању. И онда, зато што смо у њему нашли Балзаков предговор
Картузијанском манастиру или необјављених Жуберових писама, склони
смо да преценимо живот којим смо онде живели и због тога срећног
открића једне вечери, заборављамо јалову површност тамошњег живота.
У томе погледу, мада тај свет у први мах није могао да одговори
очекивањима моје уобразиље, па ми је стога прво пало у очи оно што је у
њему било заједничко са свима другим срединама више него оно чиме се
он од њих разликовао, ипак ми се он мало-помало открио као сасвим
својеврстан. Високо племство је готово једини свет од кога можемо да
научимо скоро исто колико и од сељака; његов разговор украшен је свим
оним што се тиче земље, старих здања каква су била кад се у њима некада
живело, старинских обичаја, свега оног што је потпуно непознато свету
новца. Па и под претпоставком да неки аристократа, и најумеренији по
тежњама, на крају сустигне доба у коме живи, његова мати, стричеви,
тетке, повезују га, кад се сети детињства, са данас већ скоро непознатим
животом какав је могао бити некада. У мртвачкој соби неког данашњег
покојника, гђа де Германт не би никоме скренула на то пажњу, али би
сместа уочила сва огрешења о обичаје. Била је шокирана кад је на једном
погребу видела жене и мушкарце помешане, јер постоји посебан обред
који треба да се обави пред женама. Што се пак тиче покрова којима се
мртвац прекрива за време опела, за који би Блок без сумње поверовао да
служи само при погребима, зато што се у вестима са сахрана помињу
гајтани покрова које држи породица, г. де Германт се могао сећати да је,
као дете, видео како су такав покров држали и над главама младенаца на
венчању г. де Маји-Нела. Док је Сен-Лу продао своје скупоцено
родословно стабло, старе портрете Бујонових, писма Луја XIII, да би купио
Карјерове слике и намештај модерног стила, г. и гђа де Германт, из неког
осећања у коме је можда мању улогу играла жарка љубав према уметности
и уз које су они ипак остали сасвим просечни, задржали су стари Булов
намештај, који је, за уметника, чинио много чаробнију целину. Неки писац
био би исто тако очаран њиховим разговором, који би за њега био — јер
гладноме није потребно да и други буде гладан — као какав живи речник
свих оних израза који сваког дана све више падају у заборав: поша уместо
кравата, шегрти, у које дају децу, итд., а какве још чујемо само од оних који
пристају да буду љупки и драговољни чувари прошлости. Уживање које
писац осећа међу њима, много више него међу другим писцима, није
безопасно, јер му прети да поверује да ствари из прошлости имају неку чар
саме по себи, те да их просто такве какве су биле унесе у своје дело, које у
том случају постаје мртворођенче пуно досаде, а он се за то теши
помишљајући у себи: „То је лепо зато што је истинито, то се тако каже.“ Ти
аристократски разговори имали су, уосталом, код гђе де Германт, ту драж
што су се водили на одличном француском језику. То је оправдавало
војвоткињино кикотање због таквих речи као „профетски“, „космички“,
„питијски“, „еминентан“, које је употребљавао Сен-Лу, као и пред
намештајем купљеним код Бинга.
Упркос свему, приче које сам чуо код гђе де Германт биле су ми туђе,
сасвим другачије по томе од онога што сам некада могао да осетим пред
расцветалим глогом или кад сам оно окусио једну магдаленицу. Те приче
ушле су за часак у мене и само ме физички испуниле, и (будући друштвене,
а не личне природе) као да су биле нестрпљиве да ме напусте. Копрцао сам
се у колима као врач у власти духова. Чекао сам неку другу вечеру на којој
бих могао и ја сам постати нека врста принца Н..., гђе де Германт, и
испричати их. А дотле, усне су ми се од њих тресле и муцале их, и узалуд
сам покушавао да поново привучем себи своју душу, коју је вртоглаво
разносила некаква центрифугална сила. Стога сам с грозничавим
нестрпљењем да се ослободим њиховог терета и да их не носим овако сам у
тим колима, где сам уосталом заваравао потребу за разговором тако што
сам говорио гласно, зазвонио на вратима г. де Шарлиса, па сам све време
док сам седео у једном салону у који ме је увео један лакеј, кога нисам ни
погледао колико сам био узрујан, провео у дугим монолозима у којима сам
понављао у себи све што ћу испричати г. де Шарлису, и не мислећи више
много на то шта би то он могао имати мени да каже. Имао сам толику
потребу да г. де Шарлис чује све што сам горео од нестрпљења да му
испричам да сам био горко разочаран помисливши да домаћин можда
спава и да ћу морати да одем кући да се у самоћи растрезним од тог
пијанства од речи. Био сам наиме приметио да је прошло већ двадесет пет
минута како седим у томе салону, где су ме можда и заборавили, а упркос
томе дугом чекању о томе салону могао бих у најбољем случају рећи да је
био огроман, зеленкаст, с неколико портрета. Потреба да говори не
спречава човека само да слуша него и да види, па је у том случају одсуство
било каквог описа спољне средине већ само по себи опис једног
унутрашњег стања. Баш сам хтео да изиђем из салона и покушам да некога
дозовем, а ако никога не нађем, да потражим пут до предсобља и позовем
некога да ми отвори, кад тек што сам устао и начинио неколико корака по
паркету у мозаику, један лакеј уђе са забринутим изразом лица: „Господин
барон је све досад имао састанке“, рече ми он. „А има још више особа које
чекају. Учинићу све што могу да прими господина, већ сам двапут
телефонирао секретару.“
— Немојте се трудити, имао сам уговорен састанак с господином
бароном, али већ је врло касно, па пошто је вечерас заузет, навратићу
неког другог дана.
— О, не, нека господин не оде — узвикну лакеј. — Г. барон би могао бити
незадовољан. Покушаћу поново.
Ја се сетих шта сам слушао о послузи г. де Шарлиса и о њеној оданости
свом господару. За њега се није баш сасвим могло рећи као за принца де
Контија да је исто толико настојао да се свиди и слузи колико и министру,
али он је толико умео да и најмање ситнице које би од њих затражио буду
као некаква милост коју он њима удељује да су се у вече, кад би се његови
лакеји окупили око њега на учтивом одстојању, а он, пошто би их прелетео
погледом, рекао: „Коање, свећњак!“ или: „Дикре, спаваћицу!“ остали
повлачили гунђајући од зависти, љубоморни на оне које је господар тиме
одликовао. А и таква двојица која су се међусобно мрзела покушавала су
да један другоме преотму такву милост, па ако се барон раније попео у
своју собу, отишли би, под најбесмисленијим изговором, да му тобоже
нешто саопште, у нади да ће им тако те вечери припасти дужност да
придрже свећњак или спаваћицу. Ако би се он некоме од њих непосредно
обратио с неколико речи које се нису тицале посла, штавише, ако би зими,
у башти, знајући да му се кочијаш прехладио, после десет минута рекао
овоме: „Немојте стајати гологлави“, остали, из љубоморе, по две недеље
нису разговарали с њим, због милости која му је указана.
Почекао сам још десет минута, и пошто су ме замолили да не останем
сувише дуго, зато што је г. барон уморан и морао је да отправи неколико
важних особа које су још пре много дана уговориле посету, уведоше ме к
њему. Сав тај церемонијал око г. де Шарлиса чинио ми се много мање
господствен него једноставност његовог брата Германта, али врата су се
већ отворила и ја сам угледао барона, у кинеској домаћој хаљини,
обнажена врата, испруженог на канабету. У истом часу пао ми је у очи
блистав цилиндар на једној столици, заједно с бундом, као да је барон тек
малочас стигао кући. Лакеј изиђе. Мислио сам да ће ми г. де Шарлис поћи
у сусрет. И не помакавши се, он упре у мене немилосрдан поглед. Ја му
приђох, поздравих се, он ми не пружи руку, не одговори ништа, не понуди
ме да седнем. Часак касније ја га упитах, као што би човек питао неучтивог
лекара, да ли треба да останем на ногама. Упитао сам то без зле намере,
али лице г. де Шарлиса, које је изражавало хладан гнев, као да се још више
натуштило. Нисам, уосталом, знао да је он на селу, у замку у Шарлису,
имао обичај, после вечере — јер толико је волео да изиграва краља — да се
извали у наслоњачу, у салону за пушење, остављајући своје госте да стоје
око њега. Замолио би некога да му припали цигару, другоме би понудио
једну, па би мало после рекао: „Та седите, Аржанкуре, узмите столицу,
драги пријатељу“, јер је много држао до тога да они што дуже остану
стојећи, само да би показао да он треба да им допусти да седну. „Седите на
столицу Луј XIV“, одговори ми он заповедничким гласом и више зато да би
ме принудио да се одмакнем од њега него да би ме понудио да седнем. Ја
седох у једну наслоњачу која је стајала ту близу. „Аха, то ви зовете
столицом Луј XIV! Видим да сте образован младић“, узвикну он
подругљиво. Толико сам био запрепашћен да се нисам ни помакао, нити да
изиђем, као што је требало да урадим, нити да седнем на другу столицу као
што је он желео. „Господине“, рече ми он мерећи сваку реч и наглашујући
оне најбезобразније као да почињу с по више сугласника, „разговор којим
сам благоволео удостојити вас, на молбу једне особе која не жели да је
именујем, ставиће тачку на наше познанство. Нећу крити од вас да сам се
надао бољем; можда ћу мало преувеличати значење речи, што не би
требало чинити, чак ни пред неким ко им не зна вредност, већ из
поштовања према самом себи, ако вам кажем да сам имао симпатије
према вама. Чини ми се ипак да ,благонаклоност’, у смислу
најделотворнијег покровитељства, не би било претерано рећи за оно што
сам осећао и што сам намеравао да вам посведочим. Чим сам се вратио у
Париз, дао сам вам на знање, док сте још били у Балбеку, да можете
рачунати на мене.“ Сећао сам се каквим се испадом г. де Шарлис растао од
мене у Балбеку, па сам заустио да порекнем то што је рекао. „Шта!“
узвикну он гневно, и збиља, лице му се, у грчу и бледо, исто толико
разликовало од његовог уобичајеног лица колико и море кад у бурно јутро,
уместо уобичајене ведре површине, угледамо по њему хиљаде отровних
змија од пене, „хоћете да тврдите да нисте примили моју поруку — тако
рећи изјаву — да треба да ме се сећате? Какав је украс био на књизи што
сам вам је послао?“
— Врло леп венац исплетен од шара и слика — одговорих ја.
— Ах, млади Французи слабо познају ремек-дела наше земље —
одговори он презриво. Шта би Немци рекли кад неки млад Берлинац не би
познавао Валкирију? Биће да сте слепи код очију, јер сте ми ви сами рекли
да сте провели два сата пред тим ремек-делом. Видим да се исто тако не
разумете у цвеће као ни у стихове; немојте то порицати за стилове, —
повика он сикћући од беса, — не знате ни на шта сте сели, подметнули сте
под своју стражњицу фотељу из доба директорија уместо бержере Луј XIV.
Једног дана ћете од крила гђе де Вилпаризи помислити да је лавабо и ко
зна шта ћете урадити. Тако исто нисте чак ни препознали на повезу
Берготове књиге венац споменика са довратка на порталу цркве у Балбеку.
Зар је било јаснијег начина да вам кажем: „Немојте ме заборавити“?
Гледао сам г. де Шарлиса. Истина, његова величанствена глава, али која
је одбијала, надмашала је све ликове из његове породице; личио је на
каквог остарелог Аполона; али из пакосних уста као да тек што му није
потекла маслинаста жуч; а што се интелигенције тиче, није се могло
порећи да је он, захваљујући врло широком углу посматрања, сагледавао
много шта што ће војводи де Германту заувек остати незнано. Али ма
каквим да је лепим речима заодевао своје силне мржње, осећало се, чак и
ако је у њему било час увређене гордости, час разочаране љубави или
злопамћења, да је тај човек кадар и убити па доказивати логиком и
слаткоречивошћу да је био у праву што је то учинио и да је зато ипак за
три копља изнад свог брата, своје снаје итд., итд.
— Као што у Веласкезовим Копљаницима — настави он — победник
прилази ономе који је највећма унижен и као што треба да ради свако
племенито биће, пошто сам ја био све, а ви ништа, ја сам учинио прве
кораке. Ви сте глупо одговорили на нешто што није моје да назовем
узвишеним. Али ја се нисам дао обесхрабрити. Наша вера проповеда
трпељивост. И надам се да ће ми бити уписана у добро трпељивост коју сам
према вама показао, као и то што сам се само осмехнуо на оно што би се
могло назвати неучтивошћу, кад би било у вашој моћи да будете неучтиви
према некоме ко је за толико копаља изнад вас; али, најпосле, господине,
све то сад није више важно. Ја сам вас ставио на оно искушење које једини
изузетан човек нашег света духовито зове искушењем сувише велике
предусретљивости и за коју с правом вели да је најтеже од свих, једино
којим се може одвојити жито од кукоља. Једва да вам могу замерити што га
нисте успешно издржали, јер врло су ретки они који успеју да га савладају.
Али ја бар желим, и то је закључак који хоћу да извучем из последњих речи
које ћемо разменити на овом свету, да будем заштићен од ваших
клеветничких измишљотина.
Дотад нисам ни помислио да би гнев г. де Шарлиса могао потицати отуд
што му је неко испричао да сам нешто лоше рекао о њему; покушао сам да
се сетим; никоме нисам о њему говорио. Неки пакосник морао је то
измислити из чиста мира. Стао сам уверавати г. де Шарлиса да нисам ни
речи рекао о њему. „Нисам мислио да би вас могло наљутити што сам
рекао гђи де Германт да смо се спријатељили.“ Он се презриво осмехну,
подиже глас до крајње висине, па проговоривши тихо најпискавијим и
најувредљивијим тоном:
— О, господине, — рече необично споро спуштајући глас до природног
тона, као да се само усхићује уз пут том ћудљивом силазном скалом —
мислим да грешите према самом себи што себе оптужујуте да сте рекли да
смо се „спријатељили“. Не очекујем неку нарочиту велику тачност у
изражавању од некога ко за чипендел фотељу може да помисли да је
рококо столица, али ипак не мислим, — додаде он умилним, али и све више
заједљивим гласом, при чему му је око усана лебдео чак некакав љубак
осмех — не мислим да сте рекли, нити поверовали, да смо се спријатељили!
Да сте се похвалили да сте ми били представљени, да сте разговарали са
мном, да се помало познајете са мном, да сте постигли, скоро и без молбе,
да могнете једног дана постати мој штићеник, налазим, напротив, да би
било веома природно и паметно да сте тако учинили. Огромна разлика у
годинама између нас допушта ми да признам, а да не испаднем смешан, да
је то што сте ми били представљени, што смо разговарали, што је међу
нама започео наговештај познанства, да је то било за вас, није моје да
кажем част, али ипак у најмању руку преимућство, које је било глупо не
што сте разгласили, него што га нисте умели сачувати. Додаћу чак — рече
он прелазећи нагло и за тренутак из охолог гнева у благост тако прожету
тугом да сам помислио да ће заплакати — да кад сте оставили без одговора
оно што сам вам предложио у Паризу, то ми се учинило тако нечувено од
вас, који сте ми се чинили лепо васпитани и из добре грађанске породице
(само ту се у његовом гласу јавио слаб писак увредљивости), да сам био
толико наиван да поверујем у све оне приче о залуталим писмима, о
погрешној адреси, што се заправо никад не дешава. Признајем да је то
била велика наивност с моје стране, али и свети Бонавентура је више
волео да верује да би и во могао летети него да би му брат могао слагати.
Најпосле, са свим тим је свршено, то више не долази у обзир. Чини ми се
само да сте могли (и ту му је глас постао заиста плачеван) макар из обзира
према мојим годинама, да ми пишете. Имао сам у погледу вас бескрајно
привлачне замисли, које сам се добро пазио да вам не обелоданим. Ви сте
више волели да одбијете и не знајући какве су, то је ваша ствар. Али, као
што вам рекох, увек се може писати. На вашем месту, па чак и на мом, ја
бих писао. Због тога више волим што сам на мом месту, кажем због тога,
јер мислим да су сви положаји равноправни, и осећам више симпатије
према неком паметном раднику него према многим војводама. Али могу
рећи да више волим место на коме се налазим зато што то што сте ви
учинили ја у свом животу, који већ почиње бити прилично дуг, нисам
учинио никад. (Глава му је била окренута ка сени, нисам могао да видим да
ли му из очију теку сузе као што се то могло чинити по његовом гласу.) И
као што вам рекох, ја сам учинио сто корака према вама, а последица је
било само то да сте ви учинили двесто корака уназад. Сад је на мене ред да
се удаљим, и више се нећемо познавати. Нећу упамтити ваше име, него
ваш случај, да бих се сетио, кад ми се деси да дођем у искушење да
поверујем да људи имају срца, учтивости или бар памети да не пропусте
такву јединствену прилику, да бих се сетио да то значи сувише их високо
ценити. Не, то што сте рекли да се познајете са мном, док је то било истина
— јер одсад то више неће бити — могу да нађем да је то природно и
сматрам то указивањем поштовања, то јест нечим пријатним. На жалост,
на другом једном месту и у другим околностима, рекли сте нешто сасвим
друго.
— Кунем вам се, господине, да нисам рекао ништа што би вас могло
увредити.
— А ко вам каже да сам увређен? — повика он бесно, усправивши се
нагло на дивану на коме је дотад непомично лежао, и док су му се на лицу
грчиле бледе запенушене змије, глас му је бивао час пискав а час дубок,
као помахнитала и заглушна олуја. (Снажан глас каквим је обично говорио
и због кога се непознат свет освртао за њим на улици био је сад
устостручен, као што је forte кад се разлегне у оркестру уместо на клавиру,
па још пређе и у fortissimo. Г. де Шарлис је урлао.) Мислите ли да сте
дорасли да ме увредите? Ви изгледа не знате с ким разговарате? Мислите
ли да би отровна пљувачка пет стотина таквих патуљака, кад би се попели
један другом на рамена, доспела да ми попљује ма и моја узвишена
стопала?
Уместо жеље да уверим г. де Шарлиса да никада нисам ни рекао ни чуо
ништа ружно о њему, од пре којег тренутка наступио је у мени помаман бес
због тих његових речи које су, по мени, потицале од његове безмерне
охолости. Можда оне и јесу делом биле последица те охолости. Али иначе
су скоро све проистицале из једног осећања које ми још није било познато,
па нисам дакле био крив што нисам о њему водио рачуна. Могао сам,
додуше, уместо тог осећања, додати гордости бар мало лудила, да сам се
сетио речи гђе де Германт. Али у ономе часу није ми чак ни пала на памет
помисао о лудилу. У њему је, по мени, било само охолости, а у мени је било
само срџбе. А та срца (у часу кад је г. де Шарлис престао урлати и стао
говорити о својим узвишеним стопалима, са достојанством пропраћеним
таквом гримасом као да му се бљује од гађења на те недостојне
богохулнике) није се више дала савладати. Плаховито сам скочио и хтео
ударити нешто, а пошто је у мени још остало толико разборитости да
поштедим човека толико старијег од мене, па чак, због његовог уметничког
достојанства, и немачки порцелан који се налазио око њега, бацих се на
баронов цилиндар, треснух га о под, стадох га газити и толико сам се био
помамио да га свег исцепам да сам му ишчупао главу, раздерао надвоје
обод, не слушајући праскање г. де Шарлиса, који је и даље урлао, па пођох
кроз собу да изиђем и отворих врата. На моје велико запрепашћење, с обе
стране врата стајала су два лакеја, који се полако удаљише да би изгледало
као да су се ту затекли само пролазећи својим послом. (Касније сам им
сазнао имена, један се звао Бирнје, а други Шармел.) Нисам се ни за часак
дао обманути објашњењем које као да ми је нудио њихов нехајан ход. Оно
није било уверљиво; друга три објашњења чинила су ми се мање
неуверљива: једно, да је барон можда понекад примао такве посете против
којих би му могла затребати помоћ (али зашто?) па је сматрао да је
потребно да има у близини стражаре који би му притекли у помоћ; друго,
да их је привукло љубопитство, па су прислушкивали не мислећи да ћу ја
тако брзо изићи; треће, да је целу ту сцену коју ми је приредио г. де
Шарлис он унапред припремио и одглумио, а њима казао да дођу да чују,
јер је волео да изиграва необичне сцене а и да дели лекције које ће
свакоме користити.
Мој гнев није смирио баронов, мој излазак из собе као да га је љуто
заболео, он ме Стаде дозивати, нареди да ме позову натраг, па најпосле,
заборављајући да се часак пре тога, говорећи о својим „узвишеним
стопалима“, држао као да се преда мном претвара у божанство, потрча што
је брже могао, стиже ме у предворју и испречи се преда мном испред
врата. „Де, де, не будите дете, вратите се на часак; ко воли тај и кара, па
ако сам вас и покарао, то је зато што сте ми збиља драги.“ Мене је гнев био
прошао, прешао сам преко тог његовог „карања“ и пошао за бароном, који
позва једног лакеја и без и мало повређеног самољубља нареди му да
изнесе парчад уништеног цилиндра и да донесе други.
— Ако хоћете да ми кажете, господине, ко ме је тако подло оклеветао,
— рекох г. де Шарлису — остаћу да то чујем и да побијем лажљивца.
— Ко? Зар не знате? Зар ви не памтите шта говорите? А и мислите ли да
они који ми чине услугу да ме упозоре на такве ствари не захтевају прво да
их не одам? И зар мислите да ћу се огрешити кад сам обећао?
— Зар је немогућно, господине, да ми то кажете? — упитах
претражујући још једном по свом памћењу (где нисам нашао никога) с ким
сам то могао разговарати о г. де Шарлису?
 — Зар нисте чули да сам свом доушнику обећао да ћу чувати тајну —
рече ми он одсечним гласом. — Видим да не само што волите да говорите
гадости него још волите и да узалуд наваљујете. Требало би бар да будете
толико паметни да искористите наш последњи разговор да кажете нешто
што не би било потпуно ништа.
— Господине, — одговорих ја полазећи да одем — ви ме вређате, а ја
сам разоружан пошто сте више него двоструко старији од мене, па борба
није равноправна; с друге стране, не знам како да вас убедим, заклео сам се
да ништа нисам рекао.
— Значи, ја лажем! — повика он страшним гласом и скочивши толико
да се нашао, усправљен, на два корака од мене.
— Обманули су вас.
Тада он — гласом благим, умилним, сетним, као што у неким
симфонијама које се свирају без застанка између ставова љупки скерцо,
мио, идиличан, смени грмљавину из првог става — рече: „То је врло
могућно. У начелу, оно што се прича да је неко рекао ретко је кад истина.
Сами сте криви што нисте искористили прилике које сам вам нудио да се
виђате са мном и што ми оним отвореним, свакодневним разговорима који
стварају поверење нисте пружили једину и најмоћнију предохрану против
приче која вас је приказала као издајника. У сваком случају, истина или не,
та прича је учинила своје. Не могу више да се ослободим утиска који је то
оставило на мене. Не могу чак ни да кажем да ко воли тај и кара, јер
покарао вас јесам, али вас не волим више.“ Говорећи те речи истовремено
ме је и принудио да седнем и позвонио. Уђе други један лакеј. „Донесите
пића и кажите да упрегну затворену кочију.“ Ја му рекох да нисам жедан,
да је већ врло касно и да, уосталом, имам кола. „Вероватно су исплаћена и
отправљена“, рече ми он, „не брините о њима. Наредио сам да упрегну да
би вас одвезли кући... Ако се не бојите да је сувише касно... могао бих вам
дати једну собу овде...“ Ја рекох да би се моја мати бринула. „А, да, и тако,
истинита или лажна, та прича је учинила своје. Моја помало преурањена
симпатија сувише је рано| процветала; и као оне јабуке о којима сте
поетично говорили у Балбеку, није могла да одоли првом мразу.“ Али и да
та симпатија није била уништена, г. де Шарлис се не би могао понети
друкчије, јер мада ми је говорио како смо сад завађени, задржавао ме је да
останем, да пијем, понудио ме да преноћим и хтео да ме отпрати.
Изгледало је чак као да се плаши тренутка кад ће се растати са мном и
остати сам, као да осећа неку бојазан пуну стрепње, као што ми се учинило
да ју је осећала и његова снаја и кузина, гђа де Германт, сат раније, кад је
хтела да ме задржи да останем још мало, са истом таквом некаквом
тренутном наклоношћу према мени, истом жељом да се тренутак продужи.
— На жалост, — настави он — ја немам дар да учиним да поново
процвета оно што је једном уништено. Моја симпатија према вама умрла
је заувек. Ништа је не може васкрснути. Верујем да није недостојно мене
ако признам да ми је то жао. Ја се увек осећам помало као Боз Виктора
Игоа:

Сам сам и удовац, ноћ се спушта на ме.

Поново сам заједно с њима прошао кроз велики зеленкасти салон.

Рекох му, онако насумце, колико ми се тај салон свиђа. „Зар не?“ одговори
ми он. „Нешто ипак треба волети. Дрвена оплата је од Багара. Лепо је,
видите, што је она направљена тако да се слаже с овим фотељама
пресвученим таписеријама из Бовеа, а и са консолама. Приметићете да се
на њој понавља исти украсни мотив као и на њима. Тако нешто постојало је
још само у два дворца, у Лувру и код г. д’Инисдала. Али, наравно, чим сам
ја намислио да се настаним у овој улици, нашао се један стари дворац
Шимеових који нико никада није видео, пошто је он дошао овамо само
мене ради. Све у свему, лепо је. Могло би можда бити и лепше, али, најзад,
ни овако није лоше. Има лепих ствари, зар не, портрети мојих ујака,
пољског и енглеског краља, од Мињара. Али шта вам ја ту причам, ви то
знате и сами, пошто сте чекали у овом салону. Не? А, биће да су вас увели
у плави салон, рече он као да хоће да покаже презир према мојој
нерадозналости или своју надмоћ, као да није ни питао куда су ме увели да
чекам. А ево у овој одаји су сви шешири које су носиле госпођа Елизабета,
принцеза де Ламбал и краљица. Не занима вас, изгледа као да и не видите?
Можда имате неки поремећај видног живца. А ако више волите овакву
врсту лепоте, ево једне Тернерове дуге која почиње да блиста између два
Рембранта, у знак нашег помирења. Чујете ли: и Бетовен му се
придружује.“ И збиља, разабирали су се први акорди трећег става
Пасторалне симфоније, „радост после олује“, коју су неки музичари
свирали негде недалеко од нас, без сумње на спрату. Ја наивно упитах
каквим то случајем свирају баш ту музику и ко су ти музичари. „Па, ето, то
се не зна. Никако не може да се сазна. То је некаква невидљива музика. А
лепо је, зар не,“ рече ми он помало заједљивим тоном, који је међутим
малко подсећао на Сванов утицај и нагласак. „Али баш је вас брига за то
колико и за лањски снег. Ви хоћете да одете кући, макар се и огрешили о
поштовање које се дугује Бетовену и мени. Ви сами себи изричете
пресуду“, додаде он нежно и тужно кад је дошао тренутак да пођем.
„Опростићете ми што вас нећу отпратити, као што би ми то пристојност
налагала“, рече ми он. „Пошто не желим више да вас виђам, није ми важно
хоћу ли с вама провести још пет минута дуже. А и уморан сам и имам још
много посла.“ Међутим, приметивши да је време лепо: „Па ипак, поћи ћу с
вама колима. Прекрасна је месечина, па ћу отићи да је гледам у Булоњској
шуми кад вас отпратим. Како то, ви још не умете да се бријете, чак и кад
идете код некога на вечеру, остало вам је неколико длака“, рече ми он
ухвативши ми браду с два прста која као да су била намагнетисана, па
пошто су часак одолела, склизнуше ми до ушију, као што то ради берберин.
„О, било би пријатно посматрати ту ,плаву месечину’ у Булоњској шуми с
неким као што сте ви“, рече ми он с изненадном и као нехотичном
благошћу, па тужно: „Јер ви сте ипак златни, могли бисте то бити више него
ико“, додаде он такнувши ме очински по рамену, „морам рећи да сам
некада нашао да сте сасвим безначајни.“ Требало је да помислим да ме још
сматра таквим. Довољно је било да се сетим с каквим је бесом разговарао
са мном пре пола часа. Упркос томе, имао сам утисак да је у томе часу
искрен, да је његово добро срце превладало над нечим што сам сматрао
скоро суманутим стањем услед преосетљивости и гордости. Кола су била
пред нама, а он је још продужавао разговор. „Хајде“, рече он одједном,
„пењите се; за пет минута бићемо код вас. И рећи ћу вам лаку ноћ, што ће
заувек прекинути наше односе. И боље је, кад већ треба заувек да се
растанемо, да то учинимо као у музици, једним складним акордом.“ Упркос
таквим свечаним тврдњама, заклео бих се да је г. де Шарлису било
непријатно што се малочас био онако заборавио и да му, бојећи се да ми је
учинио нажао, не би било криво да се још једном видимо. Нисам се
преварио, јер часак касније он рече: „Ах, ето, заборавио сам оно
најважније. За успомену на госпођу вашу баку, дао сам повезати за вас
једно занимљиво издање гђе де Севиње. То ће, ето, онемогућити да ово
наше виђење буде последње. Али ваља се утешити и помислити да се
компликоване ствари ретко кад могу окончати за један дан. Помислите
само колико је трајао Бечки конгрес.“
— Па могао бих послати некога по књигу и не узнемиравати вас — рекох
предусретљиво.
— Хоћете ли умукнути, лудо мала, — одговори он љутито — и немојте
испадати смешни сматрајући као да је ситница што ћете вероватно имати
част (не кажем сигурно, јер можда ће вам књиге предати лакеј) да вас
примим.
Брзо се савладао: „Нећу да се таквим речима растанем с вама. Никакве
дисонанце; пре вечног ћутања, доминантни акорд!“ Изгледало је као да се
због својих живаца боји да се врати кући непосредно после опорих речи
заваде. „Нећете да пођете до Булоњске шуме“, рече ми он не упитним, него
потврдним тоном, не зато што није хтео то да ми предложи, него што се
бојао да ће му самољубље морати да отрпи моје одбијање. „Е, па ето,“ рече
ми он одуговлачећи још, „сад је време кад се малограђани враћају кући,
како каже Вистлер (можда је хтео да ме ухвати на самољубље) и када треба
почети гледати. Али ви и не знате ко је Вистлер.“ Ја скренух разговор и
упитах га да ли је принцеза од Јене интелигентна особа. Г. де Шарлис ме
прекиде, па ми рече најпрезривијим тоном који сам од њега чуо:
О, господине, ви ту помињете један систем номенклатуре с којим ја
немам никакве везе. Можда и међу Тахићанима постоји некаква
аристократија, али ја признајем да је не познајем. Па ипак, чудновата
ствар, то име што сте га малочас изговорили допрло ми је до ушију пре
неколико дана. Неко ме је питао да ли бих благоизволео да ми представе
младог војводу од Гвастале. То ме је питање изненадило, јер војвода од
Гвастале нема никакве потребе да ми се представља, из простог разлога
што ми је кузен и познајемо се одувек; то је син принцезе од Парме и мој
врло лепо васпитан рођак, који никада не пропусти да ме посети о Новој
години као што је и ред. Али пошто сам се обавестио, испоставило се да
није реч о мом рођаку, него о сину те особе која вас занима. Но како не
постоји принцеза која би носила то име, претпоставио сам да се ради о
некој јадници која спава под јенским мостом па је сликовито узела то име,
као што се каже Пантер с Батињола или Краљ Челика. Али не, радило се о
једној богатој особи чијем сам се веома лепом намештају дивио на једној
изложби, само тај намештај имао је то преимућство над својом власницом
што није био лажан. Што се пак тиче тога тобожњег војводе од Гвастале,
помислио сам да би то могао бити какав берзански посредник мог
секретара, јер новцем људи прибављају много шта. Али не; него изгледа да
се Император нашалио да том свету да једну титулу која управо није била
слободна. Можда је то доказ моћи, или незнања, или пакости, а ја налазим
да је тиме учинио магарећу услугу тим нехотичним узурпаторима. Али,
ето, ја вам не умем пружити објашњења о свему томе, моје познавање је
ограничено на четврт Сен-Жермен, где ћете, међу свим тим
Курвоазјеовима и Галардоновима, ако успете да нађете некога ко би вас
увео у тај свет, наћи маторих пакосних стеница које као да су извађене из
Балзака и које ће вас занимати. Наравно, све то нема никакве везе са
сјајном принцезом де Германт, али, без мене и мога чаробног штапића,
њена кућа остаје недоступна.
 — Заиста, господине, дворац принцезе де Германт је веома леп.
— О, није веома леп, него је то нешто најлепше што постоји на свету;
после саме принцезе, наравно.
— Да ли принцеза де Германт надмаша и војвоткињу де Германт?
— О, нема никаквог поређења. (Ваља приметити да људи из високог
друштва, чим имају мало маште, крунишу или свргавају с престола, већ
према својим симпатијама или завадама, и оне чији се положај чинио
најчвршћи и најпостојанији.) Војвоткиња де Германт (можда је тиме што
није казао Оријана хтео да стави више одстојања између ње и мене) је
прекрасна, још много више него што сте могли и наслутити. Али, ипак, не
да се поредити са својом кузином. Она је сасвим онаква како пиљарице
могу замишљати да је била принцеза Метерних. Али принцеза Метерних је
уображавала да је лансирала Вагнера зато што је познавала Виктора
Морела. А принцеза де Германт, боље рећи њена мати, познавала је
правога. А то је велико преимућство, да и не говоримо о невероватној
лепоти те жене. А тек Естерини вртови!
— Могу ли се они разгледати?
— О, не, требало би бити позван, али они никада не позивају никога,
осим ако се ја заузмем.
Али он ми сместа пружи руку, као да повлачи мамац те понуде, јер били
смо стигли.
— Моја је улога завршена, господине; додаћу само још ових неколико
речи. Неко други можда ће вам једног дана показати симпатију као што
сам и ја. Нека вам овај пример послужи за поуку. Симпатија је увек
драгоцена. Оно што човек не може сам да учини у животу, зато што има
ствари које не може да тражи, ни да учини, ни да хтедне, нити да научи сам,
може то кад се удружи, а при том није нужно да их буде тринаесторица, као
у Балзаковом роману, нити четворица као у Три мускетара. Збогом.
Мора бити да је био уморан и да је одустао од намере да оде да гледа
месечину, јер ме је замолио да кажем кочијашу да вози кући. Али сместа се
тргнуо, као да се предомислио. Но ја сам већ пренео његово наређење, и да
се не бих још дуже задржао, пошао сам да зазвоним на капији и не мислећи
више на оно што сам имао да испричам г. де Шарлису о немачком цару, о
генералу Боти, приче које су ме још малочас толико прогониле, али које
његов неочекивани и поражавајући дочек растерао далеко од мене.
Ушавши у стан, нашао сам на свом писаћем столу једно писмо које је
млади Франсоазин лакеј написао једноме свом пријатељу па га ту
заборавио. Откако је моја мати била одсутна, он се није нимало устезао;
али ја сам био још безобзирнији од њега што сам прочитао то писмо без
коверта, широм расклопљено, које као да ми се само нудило, што ми је и
било једино извињење:

„Драги пријатељу и рођаче,

,Надам се да си са здрављем још увек добро и да је тако и цела

породица а нарочито моје кумче Жозеф којег још немам задовољство да
познајем али којег највише волим од свију вас јер је то моје кумче, и
спомен у срцу у прах се претвара, нека те светиње нетакнуте стоје.
Уосталом драги пријатељу и рођаче ко ти каже да се ти и твоја драга
женица моја рођака Марија нећете стрмоглавити обадвоје у морске дубине
као морнар привезан за јарбол, јер овај живот је само долина суза. Драги
пријатељу морам ти казати на твоје велико чуђење сигуран сам да је сада
мој главни посао поезија коју волим са насладом, јер човек мора некако да
проводи време. Зато драги пријатељу немој се сувише чудити што ти још
нисам одговорио на твоје последње писмо, место опроштаја нек заборав
дође. Као што знаш, Госпођина мати преставила се у неисказаним мукама
које су је доста намучиле јер су је прегледала чак три доктора. Дан њене
саране био је диван јер је дошло сијасет Господинових познаника као и
више министара. Требало нам је више од два сата да стигнемо до гробља,
сигурно ћете разрогачити очи сви тамо на селу јер тако нешто неће бити
ни на сарани стрине Миши. Зато мој живот више неће бити друго до један
дуг јецај. Силно уживам на мотоциклу који сам недавно научио. Шта би ви
казали драги моји пријатељи кад би стигао тако под пуним гасом у Екор. Ал
о том више ћутати не могу, јер осећам да ум му несрећа сад мрачи.
Посећујем војвоткињу де Германт, свет коме ни имена ниси никада чуо у
нашим неуким селима. Зато ћу са задовољством послати књиге од Расина,
Виктора Игоа, Изабране стране од Шендолеа, од Алфреда де Мисеа, јер
хтео би да излечим село где сам дошао на свет од незнања које неизбежно
води у злочин. Немам више ништа да ти кажем и шаљем ти као пеликан
уморан од дугог пута много поздрава као и твојој жени и моме кумчету и
твојој сестри Рози. Нека за њу не важи оно: Ко ружа поживе колко живе
руже, као што је казао Виктор Иго, сонет од Арвера, Алфред де Мисе, сви
ти велики генији које су због тога спалили на ломачи као Јованку
Орлеанку. Чекам ускоро од тебе писмо и грлим те као један брат и земљак
Жозеф.“
 Нас привлачи сваки живот који за нас представља нешто непознато, по
последњој илузији која још остаје да се уништи. Много шта од оног што ми
је рекао г. де Шарлис силно ми је распалило машту, учинило да моја
уобразиља заборави колико ју је стварност разочарала код војвоткиње де
Германт (с именима особа исто је као и с именима места) и скренуло је ка
Оријаниној кузини. Уосталом, г. де Шарлис ме је само зато обмануо за неко
време у погледу вредности и уображене разноликости отменог света што
се и сам у томе обмањивао. А то је можда било стога што сам није ништа
радио, није писао, није сликао, чак није ништа ни читао озбиљно и
продубљено. Али како је за више степени био изнад других људи из високог
друштва, они га нису схватали, мада су они и призор њиховог живота
чинили грађу његових разговора. Говорећи као уметник, он је у најбољем
случају могао да изрази варљиву драж отменог света. Али да је изрази само
за уметнике, за које је могао играти улогу коју ирвас игра за Ескиме: та
драгоцена животиња брсти за њих, по пустом стењу, маховину, лишаје, које
они не би умели ни пронаћи ни користити, али који, пошто их ирвас свари,
постају за становнике далеког Севера сварљива храна.
Додаћу томе да је тим сликама којима је сликао високо друштво г. де
Шарлис умео удахнути много живота мешавином своје зверске мржње и
побожне симпатије — мржња се обично обарала на младиће, а обожавање
су у њему будиле поглавито извесне жене.
Иако је међу овима г. де Шарлис уздизао на највиши престо принцезу
де Германт, његове речи о „недоступном Аладиновом дворцу“ у коме
станује његова кузина не могу ипак довољно да објасне моје
запрепашћење, а затим бојазан да то неко хоће да се поигра са мном и да
ми приреди неслану шалу да одем непозван у једну кућу из које ће ме
избацити напоље, кад сам, отприлике два месеца после вечере код
војвоткиње и док је она била у Кану, отворивши један коверат чији ми се
изглед није учинио нимало изузетан, прочитао ове речи наштампане на
једној карти: „Принцеза де Германт, родом војвоткиња Баварске, биће код
куће...“ Додуше, бити позват код принцезе де Германт можда и није у
друштвеном погледу, било нешто теже него вечерати код војвоткиње, а и
по свом скромном познавању хералдике знао сам да принчевска титула
није изнад војводске. Помишљао сам у себи и то да памет једне жене из
високог друштва не може суштински бити толико друкчија од осталих, као
што је то тврдио г. де Шарлис. Али моја уобразиља, као и Елстир кад је оно
приказивао ефекте перспективе не водећи рачуна о законима физике које
је иначе могао знати. сликала ми је не оно што сам знао, него оно што је
она видела; то јест, што јој је име показивало. А и док нисам још познавао
војвоткињу, име Германт с титулом принцезе испред себе, као какав тон,
или боја, или квантитет дубоко измењен суседним вредностима,
математичким или естетским „предзнаком“ који га модификује, увек ми је
дочаравало нешто сасвим друкчије. С том титулом оно се среће нарочито
у мемоарима из доба Луја XIII и Луја XIV; и ја сам дворац принцезе де
Германт замишљао тако као да га мање-више походе војвоткиња де
Лонгвил и велики Конде, а њихово присуство чинило је мало вероватним
да бих и ја могао икада у њ крочити.
Упркос ономе што у таквим вештачким преувеличавањима потиче од
различитих личних гледишта, о којима ћу још имати да говорим, остаје
ипак да има и неке објективне стварности у свим тим бићима, па према
томе и разлике између њих.
А како би и било друкчије? Свет у коме се крећемо, а који тако мало
личи на оно о чему сањаримо, исти је онај свет, међутим, који смо видели
описан у мемоарима, у писмима знаменитих људи и који смо пожелели да
упознамо. Најбезначајнији старац с којим вечерамо исти је онај чије смо
поносито писмо принцу Фридриху-Карлу с узбуђењем прочитали у једној
књизи о рату 1870. На вечери се досађујемо зато што је машта одсутна, а
зато што нам она прави друштво књига нам је забавна. Али ради се о истим
личностима. Волели бисмо да смо познавали гђу де Помпадур, која је
толико штитила уметност, а крај ње бисмо се исто тако досађивали као и
поред савремених Егерија, којима не можемо да се решимо да поново
одемо, толико су ништавне. При свем том, разлике ипак постоје. Људи
никада нису сасвим слични једни другима, начин како се понашају према
нама, могли бисмо рећи: при подједнаком пријатељству, одаје разлике које
се, у крајњој линији, изравнавају. Кад сам се упознао са гђом де
Монморанси, она је волела да ми говори непријатне ствари, али ако ми је
затребала каква услуга, залагала се свим својим утицајем, без устезања, и с
успехом, да ми је прибави. Док нека друга, гђа де Германт на пример, не би
нипошто хтела да учини нажао, него је говорила само оно што би ми могло
годити, обасипала ме свим могућним љубазностима које су сачињавале
богати духовни начин живота Германтових, али да сам је замолио за неку
ситницу изван тога, не би ни коракнула да ми то учини, као у оним
замковима где гост има на располагању аутомобил, собаре, али где је
немогућно добити ма и чашу јабуковаче ако није предвиђена програмом
забаве. Која ми је била прави пријатељ, да ли гђа де Монморанси, која је
толико уживала да ме позледи, а увек била спремна да ми учини услугу,
или гђа де Германт, коју је болела и најмања неугодност коју би ми неко
причинио, а није била кадра да учини ни најмањи напор да ми буде од
користи? С друге стране, говорило се како војвоткиња де Германт говори
само о тричаријама, а њена кузина, мада најпросечнијег духа, увек о
занимљивим стварима. Облици људског духа тако су разнолики, тако
супротни, не само у књижевности него и у друштву, да нису Бодлер и
Мериме једини који имају права да се узајамно презиру. Те особености
чине у свакога један систем погледа, говора, поступака, тако повезан, тако
деспотски да нам се он, кад смо у њиховом присуству, чини изнад осталих.
Код гђе де Германт, оно што је говорила, изведено као некаква теорема из
њеног душевног склопа, чинило ми се једино што би требало рећи. И био
сам, у ствари, њеног мишљења кад би ми рекла да је гђа де Монморанси
глупа и да је отворена према свему, али ништа не разуме, или кад би ми
војвоткиња, сазнавши за неку њену пакост, рекла: „То ви зовете добром
женом, ја то зовем чудовиштем.“ Али та тиранија оне стварности која је
пред нама, као очигледност светлости лампе од које бледи зора, сад већ
далека као успомена, ишчезла би чим бих се нашао далеко од гђе де
Германт и чим би ми нека друкчија жена рекла, постављајући се на равну
ногу са мном, а судећи о војвоткињи као да је далеко испод нас: „Оријану у
суштини не занима ништа и нико“, па чак (што би у присуству гђе де
Германт немогућно било и помислити, толико је она сама изјављивала
супротно): „Оријана је сноб.“ Пошто нам никаква математика не
омогућава да гђу д’Арпажон и гђу де Монпансје сведемо на неки
заједнички именитељ, немогућно би ми било одговорити да ме је неко
питао која ми се од њих чини да надмаша другу.
Елем, међу особеним цртама салона принцезе де Германт најчешће се
помињала ексклузивност, која је делом потицала од принцезиног
краљевског порекла, а нарочито од тако рећи фосилне крутости принчевих
аристократских предрасуда (којима, уосталом, војвода и војвоткиња нису
пропустили да се подсмехну преда мном) и због које сам, наравно, морао
сматрати још невероватнијим да ме је позвао човек за кога су постојала
само височанства и војводе и који је на свакој вечери правио сцене зато
што за столом није добио оно место на које би имао право под Лујем XIV,
место које је, захваљујући својој изузетној учености у стварима историје и
родословља, он једини знао. Због тога су многи из високог друштва
оцењивали у војводину и војвоткињину корист разлике које су их делиле од
њихових рођака. „Војвода и војвоткиња су много савременији, много
интелигентнији, они не мисле, као њихови рођаци, само на чистоту
племићког порекла, њихов салон је тристо година испред салона њихових
рођака“, то су биле уобичајене фразе, и сећајући се њих, стрепео сам
гледајући позивницу, јер по њима је било много вероватније да ми ју је
послао неко ко је желео да ми подвали.
Још да војвода и војвоткиња де Германт нису били у Кану, могао сам се
потрудити да од њих сазнам да ли је позивница коју сам примио
изистинска. Таква сумња није чак нипошто, као што сам то за часак
помислио, осећање које не би имао човек из високог друштва и које би
према томе писац, ма иначе и сам припадао отменој касти, требало да
прикаже да би био „објективан“ и да би сваку класу насликао друкчије.
Тако сам недавно у једној љупкој књизи мемоара нашао забележену сличну
недоумицу у какву је мене довела принцезина позивница. „Жорж и ја (или
Ели и ја, није ми при руци књига да проверим), толико смо горели од жеље
да будемо примљени у салон гђе Делесер да смо, кад смо примили
позивницу од ње, сматрали да би било мудро да се уверимо, свако са своје
стране, да нам то није неко приредио првоаприлску шалу.“ А приповедач
није нико други до гроф д’Осонвил (онај што се оженио ћерком војводе де
Броја), а други младић, који ће исто „са своје стране“ проверити није ли
жртва неке подвале, јесте, већ према томе да ли се зове Жорж или Ели,
један од двојице нераздвојних пријатеља г. д’Осонвила, г. д’Аркур или
принц де Шале.
Онога дана кад је требало да буде соаре код принцезе де Германт,
сазнао сам да су се војвода и војвоткиња претходног дана вратили у Париз,
па сам одлучио да их још пре подне посетим. Али они су били рано изишли
и нису се још вратили кући. Испрва сам мотрио кад ће стићи њихова кола,
из једне собе која ми се учинила као добра осматрачница. У ствари, наше
двориште сам одатле једва назирао, али сам видео више других, што ми
није било ни од какве користи, али ме је за часак забавило. Нема само у
Венецији таквих погледа на више кућа истовремено, који су привлачили
сликаре, него исто тако и у Паризу. Не кажем случајно у Венецији. На њене
сиромашне четврти подсећају неке сиромашне четврти у Паризу, ујутро, са
левкасто извијеним високим димњацима, којима сунце даје најоштрије
ружичасте, најсветлије црвене боје; то је као да цела једна башта цвета
изнад кућа, и то цвета у тако разноликим нијансама да би човек помислио
да је то, над градом, засађена башта неког љубитеља лала из Делфта или из
Харлема. Уосталом, крајња међусобна близина кућа са наспрамним
прозорима који гледају на исто двориште чини од сваког прозора оквир у
коме нека куварица сањари гледајући напоље, или, мало даље, неку девојку
чешља нека старица с лицем као у вештице, једва разговетним у мраку;
тако свако двориште, потирући звуке својим простором, а приказујући
бешумне покрете у правоугаонику стављеном под стакло прозора,
представља за човека из суседне куће једну изложбу од стотину поређаних
холандских слика. Из палате Германтових није се, додуше, видео призор
такве врсте, али је ипак био занимљив, нарочито из необичне
тригонометријске тачке у којој сам се налазио и одакле ништа није
заустављало поглед — пошто су сразмерно празни међупростори били на
падини — све до узвишења које је представљао дворац принцезе де
Силистри и маркизе де Пласак, веома отмених рођака г. де Германта, које
нисам познавао. До тога дворца (који је био дворац њиховог оца, г. де
Брекињија), било је само онижих зграда, окренутих на најразличитије
стране, које нису заустављале поглед, него су, својим искошеним правцима,
увећавале растојање. Мала кула са црвеним црепом на шупи, у којој је
маркиз де Фрекур држао кола, завршавала се, додуше, високим шиљком,
али тако танким да он ништа није заклањао, а подсећао је на она лепа
старинска здања што се, у Швајцарској, уздижу осамљена у подножју
планине. Услед свих тих појединости, неодређених и разнородних, на
којима се задржавао поглед, дворац гђе де Пласак чинио се даљи него да га
је од нас раздвајало више улица или многи потпорни бедеми, а у ствари је
био доста близу, али је био химерично удаљен као какав алпски пејзаж. Кад
су ти велики квадратни призори, блистави на сунцу као кристалне стене,
били отворени, кад се у дворцу спремало, човек је могао да прати на
разним спратовима собаре, који се нису дали јасно разабрати, како носе да
истресу ћилиме, и у томе је било истог оног задовољства као кад се на
неком Тернеровом или Елстировом пејзажу види неки путник у дилижанси,
или какав водич, на разним висинама Светог Готхарда. Али са тога места
где сам стајао могао сам пропустити да видим г. или гђу де Германт кад се
врате кући, тако да сам после подне, кад сам опет био слободан да
наставим мотрење, стао просто на степениште, одакле ми ничији пролазак
кроз капију није могао промаћи, па сам стајао тако на степеништу, мада се
оданде нису виделе алпске лепоте Брекињијевог дворца, тако засењујуће с
његовим собарима, мајушним услед великог растојања. А то чекање на
степеништу имало је за мене тако крупне последице и открило ми тако
значајне пределе, не тернеровске, него душевне, да је боље да причу о
томе одложим за који тренутак, па да прво испричам о посети
Германтовима, кад сам видео да су се вратили кући.
Примио ме је војвода сам, у својој библиотеци. Кад сам стигао, отуда је
изишао један мали човек сасвим седе косе, сиромашна изгледа, с малом
црном краватом какву су носили и бележник у Комбреу и више пријатеља
мога деде, али овај је изгледао још стидљивији, и дубоко ми се клањајући
никако није хтео да сиђе степеницама док ја не прођем. Војвода му из
библиотеке довикну још нешто што нисам разумео, а овај одговори на то
опет се клањајући зиду, јер војвода није могао да га види, но он се ипак
није престајао клањати, као што се људи излишно смешкају кад
разговарају телефоном; говорио је у фалсету и још једном поздравио,
понизно као какав пословни човек. А могао је и бити неки пословни човек
из Комбреа, толико је изгледао провинцијски, старински и питомо, као онај
ситни свет, они скромни тамошњи старци.
— Одмах ћете се видети с Оријаном — рече ми војвода кад сам ушао. —
Пошто Сван треба сваки час да дође да јој донесе отиске своје студије о
новцима Малтешког реда, и што је још горе, једну огромну фотографију
на којој је приказао обе стране свег тог новца, Оријана је отишла да се
одмах обуче, да би могла остати с њим све док не пођемо на вечеру. Већ
смо тако претрпани стварима да не знамо куд да их ставимо, па се питам
куда ћемо стрпати ту фотографију. Али ја имам претерано љубазну жену,
која сувише воли да другима причини задовољство. Сматрала је да би од ње
било лепо да замоли Свана да јој омогући да види једне до других све те
велике мајсторе тога реда, чије је медаље нашао на Родосу. Ја сам вам
рекао Малта, али то је био Родос, но то је исти ред светог Јована
Јерусалимског. У ствари, она се за то занима само зато што се Сван тиме
бави. А иначе, наша породица је веома повезана са свом том историјом; и
данас још мој брат, кога познајете, један је од највиших достојанственика
Малтешког реда. Али да сам ја о свему томе говорио Оријани, не би ме ни
слушала. Међутим, кад се Сван дао на истраживања о витезовима
храмовницима (јер то је невиђено с каквом махнитом страшћу људи једне
вере проучавају туђу), довољно је било да га то одведе до историје
родоских витезова, који су наследници храмовника, па да Оријана одмах
пожели да види ликове тих витезова. А то су били врло незнатни момци
спрам Лизињанових, који су били краљеви на Кипру, и од којих ми
потичемо у правој линији. Али Сван се досад није њима бавио, па стога
Оријана не жели ништа да зна о Лизињановима.
Нисам могао одмах да кажем војводи зашто сам дошао. Наиме,
неколико њихових рођака или пријатељица, као што су биле гђа де
Силистри и војвоткиња де Монроз, дошле су у посету војвоткињи, која је
често примала пре вечере, па пошто је нису затекле, остале су за тренутак
с војводом. Прва од тих госпођа (принцеза де Силистри), обучена
једноставно, хладна али љубазна изгледа, носила је штап у руци. Ја сам се
испрва побојао да није повређена или хрома, али она је, напротив, била
врло чила. С тугом је говорила војводи о једноме његовом брату од тетке
— не од Германтових, него још сјајнијег рода, ако је то било могућно —
чије се здравствено стање, веома лоше од неког доба, нагло још
погоршало. Али видело се да војвода, мада је сажаљевао судбину свог
рођака и понављао: „Јадни Мама! То је тако добар момак“, верује у
повољну дијагнозу. Наиме, вечера на коју је требало да оде занимала га је,
није му био мрзак ни велики соаре код принцезе де Германт, али, нарочито,
требало је да са женом оде у један сат после поноћи на још једну велику
вечеру с балом под маскама, за који је за њега већ био спремљен костим
Луја XI, а за војвоткињу хаљина Изабеле Баварске. И војвода није хтео да
му све те разоноде поквари болест доброга Аманијена д’Осмона. Још две
госпође, све тако са штапом, гђа де Пласак и гђа де Трем, обе ћерке грофа
де Брекињија, дођоше потом у посету Базену и изјавише да стање здравља
рођака Аманијена не оставља више никакве наде. Војвода слегну
раменима, и да би променио разговор, упита их да ли ће ићи довече код
Марије-Жилбер. Оне одговорише да неће, због стања у коме се налази
Аманијен, који је на издисају, па су чак отказале и одлазак на вечеру на
коју се војвода спремао да пође, а на којој ће, како су набројале, бити брат
краља Теодосија, инфанткиња Марија Консепсион итд. Како је маркиз
д’Осмон њима био мање близак род него што је био Базену, њихово
одустајање од вечере учинило се војводи као некаква околишна осуда
његовог понашања, па се није баш показао љубазан. Стога оне, премда су се
спустиле са висина Брекињијевог дворца да би се виделе с војвоткињом
(боље рећи, да би је обавестиле колико је болест њиховог рођака
забрињавајућа и, за родбину, неспојива са забавама у друштву), нису остале
дуго, па су, опремљене својим планинарским штаповима, Валпургија и
Доротеја (тако су се звале те две сестре) пошле даље стрмим путевима ка
својим врховима. Нисам се никада сетио да питам Германтове шта значе ти
штапови, тако чести код извесне аристократије на Сен-Жермену. Можда
нису волеле да се возе фијакером, па су, сматрајући целу ту парохију као
свој посед, ишле пешке чак и далеко, а за то им је штап био неопходан
услед неког давнашњег прелома ноге у лову, којим су се некада неуморно
бавиле, при каквом паду с коња, што при том често бива, или просто због
реуме услед влаге на левој обали Сене и по старим замковима. А можда
заправо и нису биле пошле у неку далеку шетњу по својој четврти, него су
само биле сишле у своју башту (недалеко од војвоткињине) да наберу воћа
које им је требало за компот, па су, пре но што се врате у кућу, свратиле да
се поздраве са гђом де Германт, код које ипак нису хтеле да уђу с
баштенским маказама или са кантом за заливање.
Војвода је изгледао дирнут што сам дошао да их посетим већ први дан
по њиховом повратку. Али лице му се смркло кад сам му рекао да сам
дошао да замолим његову жену да се обавести да ли ме је њена рођака
заиста позвала. Дотакао сам се такве услуге какву г. и гђа де Германт нису
волели да чине. Војвода ми рече да је сувише касно, да би изгледало, ако
ми принцеза није послала позивницу, као да он хоће да је замоли да ми је
пошаље, а они су му једном већ одрекли тако тражену позивницу, па он не
би хтео да се ни издалека учини као да се он меша у то кога ће они позвати,
да се „уплиће“ у „листу“ њихових званица, да најпосле и не зна чак ни да ли
се он и његова жена, пошто треба да вечерају у граду, неће одмах затим
вратити кући, а у том случају најбоље оправдање што нису отишли на
соаре код принцезе било би кад би од ње прикрили да су се вратили у
Париз, да би они иначе од свег срца похитали да јој напишу писамце или да
јој телефонирају мене ради, али било би прекасно, јер у сваком случају
принцеза „листа“ сигурно је већ закључена. „Нисте у завади с њом?“ упита
ме он сумњичаво, јер Германтови су се увек бојали да су им непознате
најновије заваде, па да неко не покуша да се измири преко њихових леђа.
Најзад, пошто је војвода имао обичај да прими на себе све одлуке које би
се могле чинити нељубазне: „Знате шта, драги мој“, рече ми он одједном
као да му је то изненада пало на памет, „најрадије не бих уопште ни
поменуо Оријани да сте ми говорили о томе. Знате како је она љубазна, а уз
то она вас неизмерно воли, па би сигурно хтела да пошаље некога код своје
рођаке, ма шта јој ја рекао, а ако после вечере буде уморна, не би више
имала никаквог оправдања, била би присиљена да оде на тај соаре. Не,
зацело, нећу јој ништа рећи. Уосталом, видећете је кроз који часак. Али ни
речи о томе, молим вас. Ако се одлучите да одете на тај соаре, не треба ни
да вам кажем колико ћемо се радовати да проведемо вече заједно с вама“.
Хумане побуде су сувише свете да би онај пред којим се неко позива на
њих могао да им се не приклони, било да их сматра искреним или не;
нисам хтео да се учини као да ма и за часак стављам на теразије мој позив
и могућни умор гђе де Германт, па обећах да јој нећу говорити о циљу
своје посете, баш сасвим као и да сам допустио да ме обмане комедија коју
је г. де Германт одиграо преда мном. Упитао сам војводу да ли мисли да би
се могло догодити да се код принцезе сретнем са гђом де Стермаријом.
— О, не, — рече ми он с изразом упућена човека — то име ми је познато
јер га срећем по адресарима клубова, али они не спадају у ону врсту света
који долази код Жилбера. Видећете само крајње отмен и врло досадан свет,
војвоткиње с титулама за које се верује да су изумрле, али које се изваде из
нафталина за такву прилику, све могућне амбасадоре, много Кобургових,
иностраних височанстава, али не надајте се ни помену о Стермарији.
Жилбер би се разболео и од саме ваше претпоставке. Него, пошто ви
волите сликарство, морам вам показати једну прекрасну слику коју сам
купио од мог брата од стрица, делом у замену за Елстире, које коначно
ипак нисмо волели. Продали су ми је као Филипа Шампањског, али ја
мислим да је то нешто још боље. Хоћете ли да вам кажем шта мислим?
Верујем да је то Веласкез, и то из најлепшег периода — рече ми војвода
гледајући ме право у очи, било да би докучио мој утисак, било да би га
појачао. Уђе један лакеј.
— Гђа војвоткиња шаље ме да питам г. војводу да ли би г. војвода хтео
да прими г. Свана, пошто гђа војвоткиња још није спремна.
— Уведите г. Свана — рече војвода пошто је на сату видео да има још
неколико минута времена пре но што пође да се и сам обуче. — Наравно,
моја жена му је рекла да дође, а није спремна. Пред Сваном не треба
говорити о соареу код Марије-Жилбер — рече ми војвода. — Не знам да ли
је и он позван. Жилбер га веома воли зато што верује да је он ванбрачни
унук војводе де Берија, то је читава прича. (Иначе, можете мислити, мој
брат од стрица добија напад кад види Јеврејина и на стотину метара.) Али
сада то ипак постаје мучније због Драјфусове афере, Сван би требало да
схвати боље него ико да би требало да прекине сваку везу с тим светом; а
он, напротив, говори сасвим непријатне ствари.
Војвода позва натраг лакеја да би чуо да ли се вратио онај којег је био
послао код свог кузена д’Осмона. Војводин план је, наиме, био овакав:
пошто је с разлогом веровао да му је рођак на самрти, било му је стало да
се види да се распитивао за његово здравље пре његове смрти, то јест пре
обавезне жалости. Пошто му званична вест да је Аманијен још жив пружи
покриће, отрчаће на ту вечеру, па на соаре код принца и на бал, где ће се
појавити као Луј XI и где је требало да има не може бити привлачнији
састанак с једном својом новом љубавницом, па се више неће распитивати
до сутрадан, кад све те забаве већ буду прошле. А онда ће обући црнину,
ако се деси да д’Осмон издахне у току вечери. „Не, господине војвода, није
се још вратио.“ „Сто му... овде се све ради тек у последњи час“, рече
војвода при помисли да је Аманијен могао стићи да „одапне“ и за неко
вечерње издање новина, па да му тако поквари бал. Он затражи Le Temps, у
коме није било ничега.
Свана одавно не бејах видео, па сам се за часак питао је ли он раније
тако кратко поткресивао бркове или није носио кратко ошишану косу, јер
ми се чинило да се некако променио; а он се у ствари само заиста веома
„променио“, јер је био врло болестан, а болест исто тако дубоко мења лице
као кад човек почне да носи браду или промени раздељак. (Сван је боловао
од исте оне болести која је однела и његову мајку и од које се она
разболела управо у његовим тадашњим годинама. Наши животи су у
ствари, путем наслеђа, исто тако пуни кабалистичких бројки, враџбина, као
да вештице збиља постоје. И као што постоји животни век у људском роду
уопште, тако он постоји и у појединим породицама, за оне њене чланове
који личе једни на друге.) Сван је био обучен с елеганцијом која је, као и у
његове жене, спајала оно што је он сад био с оним што је био некада.
Утегнут у бисерносив реденгот који је истицао његов висок, витак стас, с
белим рукавицама са црним пругама, носио је сив цилиндар који се горе
левкасто ширио и какве је Делион правио још само за њега, за принца де
Сагана, за г. де Шарлиса, за маркиза од Модене, за г. Шарла Хаса и за
грофа Луја де Тирена. Изненадио ме је топао осмех и пријатељски стисак
руке којима је одговорио на мој поздрав, јер сам веровао да ме после
толико времена неће одмах препознати; рекох му да ме је то изненадило; а
он то прими насмејавши се, помало и огорчено, и уз још један стисак руке,
као да је претпоставка да ме не препознаје значила посумњати да му је
памет на свом месту или да је његово пријатељство искрено. А у ствари
баш тако је и било; много касније сазнао сам да је тек неколико минута
доцније установио ко сам, кад је поменуто моје име. Али никаква промена
на лицу, у речима, у ономе што ми је рекао, није одала да је тек по нечем
што је рекао г. де Германт сазнао ко сам, толико је мајсторски и сигурно
играо своју улогу у монденом животу. А у то је још уносио и ону
спонтаност у понашању и много личнога, чак и у одевању, што је било
својствено германтовском духу. Тако и поздрав којим ме је, и не
препознавши ме, поздравио тај стари члан отмених клубова није био
хладни и крути поздрав формалисте из високог друштва, већ поздрав
препун стварне љубазности, истинске љупкости, као што је то било и у
војвоткиње де Германт, на пример, (која вам се чак прва осмехивала још и
пре него што бисте је поздравили, кад би вас срела), насупрот чисто
механичком поздраву својственом госпођама са аристократског Сен-
Жермена. Тако му је и шешир, који је он, по обичају што се већ почињао
губити, спустио крај себе на под, био постављен зеленом кожом, што се
обично није чинило, зато што се тако (како је он говорио) постава мање
прља, а у ствари (али то он није говорио) зато што се то врло лепо слагало.
— Молим вас, Шарл, ви који сте велики зналац, ходите да видите нешто;
а после ћу вас, децо, замолити за допуштење да вас оставим за часак
насамо, да одем да обучем фрак; уосталом, мислим да Оријана неће још
дуго. И он показа Свану свог „Веласкеза“.
— Па чини ми се да познајем то, — рече Сван са гримасом болесника
коме је већ заморно и да говори.
 — Да — рече војвода, који се уозбиљио што зналац оклева да изрази
своје дивљење. — Вероватно сте то видели код Жилбера.
— А, па да, сећам се.
— И шта мислите, шта је то?
— Па ако је било код Жилбера, онда је вероватно неко од ваших
предака — рече Сван с мешавином ироније и поштовања према једној
величини коју би сматрао неучтивим и смешним не уважавати, али о којој
је желео, из доброг укуса, да говори само „као у шали“.
— Па наравно — рече војвода грубо. — То је Бозон, не знам већ више
која нумера међу Германтовима. Али баш ме брига за то. Знате да ја нисам
такав феудалац као мој брат од стрица. Помињао се Риго, Мињар, чак и
Веласкез! — рече војвода упирући у Свана инквизиторски и џелатски
поглед, настојећи да истовремено и прочита шта овај мисли и да утиче на
његов одговор. — Хајде, — закључи он (јер кад је морао да вештачки изнуди
неко мишљење које је желео, имао је дар да неколико тренутака касније
верује да је то мишљење било спонтано изражено) — молим вас, без
ласкања. Мислите ли да је то од једнога од тих великана које сам поменуо?
— Нннне — рече Сван.
— Него? Најзад, ја се у то ништа не разумем, није моје да кажем од кога
је та мазарија. Али ви, прави љубитељ, вештак у тим стварима, коме је ви
приписујете?
Сван се часак колебао пред тим платном за које је очевидно налазио да
је грозно: „Пакости“, одговори он смејући се војводи, који није могао да
савлада тренутан бес. Па кад се смирио, рече: „Будите тако добри обојица,
причекајте Оријану један тренутак, само да навучем фрак и враћам се.
Поручићу мојој госпи да је чекате.“
Поразговарао сам часак са Сваном о Драјфусовој афери и упитао га
како то да су сви Германтови антидрајфусовци. „Пре свега, зато што су сви
они антисемити“, одговори Сван, иако је међутим из искуства знао да неки
то нису, али је, као и сви они који су у нешто жарко убеђени, више волео да
онима који то мишљење не деле припише неко предубеђење, неку
предрасуду против које се ништа не може, радије него какве разлоге о
којима би се могло расправљати. Уосталом, доспевши на прерани измак
живота, као зверка сустала од хајке, мрзео је прогањања и повукао се у
верско окриље праотаца.
— Што се тиче принца де Германта, — рекох — то је истина, говорили су
ми да је он антисемита.
 — О, о њему да и не говоримо. Он је то до те мере да је једном, кад га је
заболео зуб док је још био официр, радије трпео болове него да оде
једином зубару у томе крају који је био Јеврејин, а касније, пустио је да му
изгори цело једно крило замка, које се било запалило, да не би морао
затражити пумпу у суседном замку, који је припадао Ротшилдовима.
— Идете ли можда вечерас код њега?
— Идем, — одговори ми он — иако се осећам врло уморан. Али он ми је
јавио пнеуматиком да има нешто да ми каже. Осећам да ћу ових дана бити
одвише болестан да бих му могао отићи или примити га, то би ме узрујало,
па више волим да одмах свршим с тим.
— Али војвода де Германт није антисемит.
— Па видите да јесте, пошто је антидрајфусовац — одговори ми Сван и
не примећујући да закључује на основу нечега што би управо тек требало
доказати. Али то ништа не смета да ми је ипак жао што сам разочарао тог
човека — шта кажем! тог војводу — тиме што се нисам дивио његовом
тобожњем Мињару или не знам већ чему.
— Али, ипак, — наставих ја враћајући се на Драјфусову аферу —
војвоткиња је бар интелигентна.
— Јесте, она је дивна. По мом мишљењу, уосталом, била је још дивнија
док се још звала принцеза де Лом. Сад је постала некако угластијег духа, а
све је то било некако нежније код велике младе даме. Али, најпосле, шта
ћете, мање или више млади, мушкарци или жене, сви су они другога соја,
не може човек без последица носити у крви хиљаду година феудализма.
Наравно, они верују да то нимало не утиче на њихова убеђења.
— Али Робер де Сен-Лу је ипак драјфусовац.
— О, тим боље! Тим пре што је његова мати, као што знате, веома
против. Рекли су ми да је он за Драјфуса, али нисам био сигуран. То ми је
врло драго. А и не чудим се, он је врло интелигентан. А то много значи.
Драјфусовштина је Свана начинила невероватно наивним и његове
погледе скренула, избацила из колосека, још упадљивије него што је то
некада учинила његова женидба с Одетом; то скретање боље би било
назвати исправљањем, и оно би за њега било само часно, пошто га је
вратило на пут којим су дошли његови стари, а са кога га је скренуло
његово аристократско друштво. Али управо кад му је, захваљујући
прадедовском наслеђу, било дато да, тако проницљив, сагледа истину која
је још била скривена за људе из високог друштва, он је ипак показивао
смешну заслепљеност. Све чему се дивио и све што је презирао подвргавао
је он сад једном новом мерилу, драјфусовштини. Што је, због њеног
антидрајфусовског става, налазио да је гђа Бонтан глупа, није, додуше,
било нимало чудније него што је, кад се оженио, нашао да је интелигентна.
Није исто тако било нарочито страшно ни то што је тај нови талас захватио
у њему и политичка убеђења, па је услед тога заборавио да је некада
Клемансоа називао проданом душом, енглеским шпијуном (то је била
бесмислица из круга око Германтових), а сада је изјављивао да га је одувек
сматрао човеком од савести, челичним човеком, као и Корнелија. „Не,
никада вам нисам друкчије говорио. Побркали сте.“ Али тај је талас
превазишао политичке судове и преокренуо у Свана и књижевне оцене, па
чак и начин како их је изражавао. Барес је изгубио сваки таленат, па су чак
и његова дела из младости постала слабашна, једва да су се још могла
читати. „Покушајте, нећете моћи дочитати до краја. Каква разлика спрам
Клемансоа! Ја лично нисам антиклерикалан, али како се, спрам њега,
осећа колико је Барес мекушац! Велик је то човек, чича Клемансо! А како
зна језик!“ А ни антидрајфусовци, уосталом, не би имали права да
критикују такве глупости. Они су, опет, објашњавали што је неко
драјфусовац тиме што је јеврејског порекла. Што је и тако веран католик
као што је Санијет исто тако за ревизију Драјфусовог процеса објашњавао
се тиме што га је скувала гђа Вердирен, која је помаман радикал. Она је
пре свега против „мантијаша“. А Санијет је више глуп него зао, и не зна
колико му „Газдарица“ шкоди. А ако би неко приговорио да је и Бришо исто
тако пријатељ са гђом Вердирен па је ипак члан „Француске отаџбине“, то
је онда било зато што је он интелигентнији.
— Виђате ли га понекад? — упитах Свана мислећи на Сен-Луа.
— Не, никада. Писао ми је пре неки дан да замолим војводу де Мушија
и неке друге да гласају за њега у Џокеј-клубу, где је, уосталом, примљен без
речи.
— Упркос афери!
— То се питање није ни покренуло. Рећи ћу вам, уосталом, да ја тамо
нисам више крочио ногом откако је све ово почело.
Г. де Германт се врати, а убрзо затим и његова жена, сасвим спремна,
висока и дивна у хаљини од црвеног сатена, са сукњом оперваженом
шљокицама. У коси је имала велико пурпурно нојево перо, а на раменима
шал од тила исте боје. „Како је лепо кад је шешир постављен зеленим“,
рече војвоткиња, којој ништа није могло промаћи. Уосталом, у вас је,
Шарл, све лепо, и оно што носите као и оно што кажете, што читате и што
радите.“ Сван је, међутим, као да не чује, гледао војвоткињу као да
посматра платно каквог мајстора, па онда потражи њен поглед, а устима
начини као да каже: „Богами!“ Гђа де Германт прсну у смех. „Свиђа вам се
моја тоалета, то ми је драго. Али морам рећи да се мени баш не свиђа
много“, настави она кисело. „Боже, што је досадно облачити се, излазити,
кад би човек тако волео да остане код куће!“
— Какви прекрасни рубини!
— О, мали мој Шарл, види се бар да се ви у то разумете, ви нисте као
онај простак Монсерфеј, који ме је питао да ли су прави. Морам рећи да
никада нисам видела овако лепе. То ми је поклон од велике кнегиње. За
мој укус су мало сувише крупни, помало као чаше препуне бордоа, али
ставила сам их зато што ћемо се вечерас видети с великом кнегињом код
Марије-Жилбер — додаде гђа де Германт и не слутећи да тиме оповргава
оно што је њен муж рекао.
— А шта ће то бити код принцезе? — упита Сван.
— Скоро ништа — похита да одговори војвода, који је по Свановом
питању помислио да овај није позван.
— Та како, Базене? Па сазвани су сви вазали листом.
Биће то кркљанац, права погибија. Али нешто ће ипак бити лепо, —
додаде она нежно гледајући Свана — ако не провали пљусак који се већ
осећа у ваздуху, лепо ће бити у оном дивном парку. Ви га познајете. Била
сам тамо пре месец дана, кад је јоргован цветао, не можете ни замислити
како је било лепо. Па водоскок, нема шта, то је збиља Версаљ усред Париза.
— А каква је жена принцеза? — упитах ја.
— Па знате већ, пошто сте је видели овде, лепа је као анђео, а и помало
блесава, и врло златна, упркос својој германској охолости, са много срца и
брљотина.
Сван је био и сувише проницљив да не би схватио да гђа де Германт
покушава у том тренутку да буде германтовски духовита, а на јевтин
начин, јер само је понављала неке своје раније досетке, у мање савршеном
облику. Ипак, да би војвоткињи показао да разуме њену жељу да буде
смешна и као да је у томе заиста и успела, он се мало усиљено осмехну,
што ми је, том нарочитом* врстом неискрености, причинило исту ону
нелагодност коју сам осећао и некада док сам слушао како моји родитељи
разговарају са г. Вентејом о искварености у неким кућама (а врло су добро
знали да у Монжувену царује још гора) или просто кад сам у друштву око
Леграндена слушао како пред глупацима говоре с таквим нијансама,
бирају тако префињене епитете какве су савршено знали да не може
разумети додуше богато и отмено, али необразовано друштво.
— Та молим вас, Оријана, шта то говорите — рече г. де Германт. —
Марија глупа? Па она је све прочитала, а музикална је као виолина.
— О, јадни моји мали Базене, ви сте право дете. Као да се не може бити
све то а и помало блесаст! Блесаста је, додуше, претерано рећи, не, она је
сва некако збуњена, сва је некако Хесе-Дармштат, германско-царска и
цмиздрава. Већ и сам њен изговор иде ми на живце. Али признајем,
уосталом, да је она сасвим златна луда. Већ и сама та идеја да сиђе са свог
немачког престола да би се сасвим грађански удала за обичног приватног
човека. А, додуше, и јесте изабрала! О, па да, — рече она окренувши се
мени — ви не познајете Жилбера! Ево, да бисте имали неку представу, он је
једном пао у постељу зато што сам оставила посетницу код гђе Карно...
Него, драги мој Шарл, — рече војвоткиња да би променила разговор,
видећи да прича о њеној посетници остављеној код гђе Карно као да љути г.
де Германта — знате да нисте послали фотографију наших витезова с
Родоса, које сам заволела због вас и с којима тако жудим да се упознам.
Војвода међутим није престао нетремице гледати своју жену:
— Требало би, Оријана да бар испричате истину, а не да прогутате
половину. Треба рећи — исправи он обраћајући се Свану — да је жени
тадашњег енглеског амбасадора, која је била врло добра жена, само што је
увек била помало у облацима и имала обичај да прави такве глупости, пала
на памет доста шашава идеја да нас позове заједно с председником и
његовом женом. Били смо изненађени, чак и Оријана, тим више што је
амбасадорка познавала приближно исти свет који и ми, а не да нас зове
баш у тако чудно друштво. Био је и један министар који је крао, али
најпосле, прелазим преко свега тога, ми ништа нисмо унапред знали, упали
смо у клопку, а мора се уосталом признати да је сав тај свет био веома
учтив. Само, доста је већ било и то. А гђа де Германт, која ми не указује
често ту част да се посаветује са мном, нашла је да треба у току седмице да
остави посетницу у Јелисејској палати. Можда је Жилбер мало претерао
што је у томе видео да смо укаљали своју част. Али, и да оставимо на
страну политику, не треба заборавити да је г. Карно, који је уосталом врло
пристојно играо своју улогу, унук једног члана револуционарног суда који
је за један дан погубио једанаест наших.
— А што сте онда ви, Базене, ишли сваке недеље на вечеру у Шантији?
И војвода д’Омал није нимало мање унук једног члана револуционарног
суда, с том разликом што је Карно био поштен човек, а Филип-Једнакост
грозан нитков.
 — Извините што вас прекидам, послао сам фотографију — рече Сван. —
Не схватам како је нисте добили.
— Томе се само упола чудим — рече војвоткиња. — Моја послуга ми
каже само оно што се њој свиди да каже. Вероватно не воле ред светог
Јована. И она позвони.
— Ви знате, Оријана, кад сам ишао на вечеру у Шантији, да сам ишао
без одушевљења.
— Без одушевљења, али са спаваћицом, ако вас принц задржи да
преноћите, што је уосталом ретко чинио, пошто је био савршен муфлиз,
као и сви Орлеани... Знате ли с ким ћемо вечерати код гђе де Сент-Еверт?
— упита гђа де Германт мужа.
— Осим гостију за које већ знате, биће и брат краља Теодосија, који је
позван у последњем тренутку.
На ту вест, на војвоткињином лицу испољило се задовољство, а у њеним
речима досада. „О, боже, опет принчеви!“
— Али он је бар мио и паметан — рече Сван.
— Но ипак не баш сасвим — одговори војвоткиња као да тражи речи да
би својој мисли дала изглед нечега новог. — Јесте ли запазили да и
најпријатнији међу височанствима нису баш сасвим пријатни? Да, да,
верујте! Они увек морају да имају неко мишљење о свему. А како немају
никаквог, прву половину живота проведу у томе да нас питају за мишљење,
а другу да нам та иста мишљења износе као своја. По сваку цену морају да
кажу да је ово било добро одсвирано, а да оно није било тако добро. У томе
нема никаквих разлика. Ето, и тај мали Теодосије Млађи (не сећам се како
се зове) питао ме је једном како се зове оркестарски мотив. Одговорила
сам му — рече војвоткиња блистајући очима и насмејавши се својим лепим
црвеним уснама: „Зове се оркестарски мотив.“ И молим вас, у ствари, није
био задовољан. О, мали мој Шарл, — настави гђа де Германт чежњиво —
што то уме бити непријатно, вечерати у друштву! Има вечери кад би човек
радије умро! Истина да је и умрети можда исто тако непријатно, пошто
човек не зна како је то.
Појави се један лакеј. Био је то онај млади вереник што је имао
окапања с вратаром док војвоткиња, у својој доброти, није међу њима
успоставила привидан мир.
— Треба ли да одем вечерас да се распитам како је г. маркизу д’Осмону?
— упита он.
— Ни за живу главу, нипошто пре јутра! Нећу чак ни да останете овде
вечерас. Само би још требало да његов лакеј, с којим се познајете, дође да
вам нешто јави и да каже да нас потражите. Изиђите у град, идите куд
хоћете, проводите се, спавајте где вам је воља, али нећу да вас видим овде
пре него сутра ујутро.
Безмерна радост преплави лакејово лице. Најзад ће моћи да проведе
дуге сате са својом вереницом, с којом већ тако рећи није више могао да
се виђа откако му је војвоткиња, после још једне сцене са вратаром, лепо
објаснила да је боље да више не излази, да би избегао нове сукобе. При
помисли да ће најзад имати цело вече слободно, топио се од среће, коју је
војвоткиња приметила и разумела. Она осети као да ју је нешто ујело за
срце и као да је свуд сврби од те среће у којој ће неко уживати без њеног
знања, криомице од ње, што ју је дражило и чинило љубоморном. „Не,
Базене, нека остане овде, нека се, напротив, не миче из куће.“
— Али то је бесмислено, Оријана, сва вам је послуга ту, а у поноћ ће
вам доћи још и кројач костима и гардероберка да вас обуку за бал. Он вам
не може требати ни за шта, а пошто је једини он пријатељ с Аманијеновим
лакејом, хиљаду пута више волим да буде што даље одавде.
— Чујте, Базене, пустите ме, имаћу нешто по .њему да поручим вечерас,
не знам још тачно у колико сати. Немојте се мицати од куће ни часка —
рече она лакеју, који је био очајан.
Мада је стално било кавги и мада је послуга кратко остајала код
војвоткиње, особа од које је потицало то непрестано ратовање била је
непроменљива, али то није био вратар; истина, за грубље поступке, за
заморнија мучења, за кавге које се завршавају тучом војвоткиња је њему
давала оружје у руке; но и он је, уосталом, ту своју улогу играо и не
слутећи да му ју је неко други подметнуо. Као и послуга, и он се дивио
војвоткињиној доброти; а они лакеји који нису били проницљиви често су
долазили Франсоази и кад би већ отишли од војвоткиње, и говорили како
би војводина кућа била најбоље место у Паризу, само да није вратара.
Војвоткиња се користила вратаром као што су се неки дуго користили
клерикализмом, слободним зидарством, јеврејском опасношћу итд. Уђе
један лакеј.
— Зашто нисте донели горе пакет који је послао г. Сван? Него, збиља —
знате да је Мама веома болестан, Шарл? — да ли се вратио Жил, који је
отишао да пита како је г. маркизу д’Осмону?
— Баш сад је стигао, господине војводо. Сваког часа чекају да г. маркиз
издахне.
— О, жив је! — узвикну војвода с уздахом олакшања. — Чекају, чекају!
Док је човек жив, има наде — рече нам војвода весело. — Говорили су ми о
њему као да је већ и мртав и сахрањен. А кроз недељу дана биће крепкији
него ја.
— Лекари су рекли да неће преживети ову ноћ. Један је хтео да још
једном дође ноћас. Њихов шеф је рекао да нема потребе. Мора бити да је г.
маркиз већ умро; живео је још само захваљујући клизмама с камфоровим
уљем.
— Ћутите, глупаче један, — повика војвода на врхунцу беса. — Ко вас
пита? Ништа нисте разумели што су вам рекли.
— Нису мени, него Жилу.
— Хоћете ли умукнути? — урлао је војвода, па окренувши се Свану: —
Каква срећа што је жив! Опоравиће се он мало-помало. Жив је, после
таквог напада! То је већ одлично. Не може се желети све уједанпут. А то
мора бити да није непријатно, мало испирања камфоровим уљем — рече
војвода трљајући руке. — Жив је, шта хоћете више? После свега што је
претрпео, то је већ сасвим лепо. Треба му чак завидети на таквој
конституцији. Ех, ти болесници, њих мазе много више него нас. Мени је
данас овај наш врашки кувар спремио овчи бут с беарнским сосом, дивним,
морам признати, али то баш и јесте: толико сам појео да га још осећам у
стомаку. Али зато неће нико питати за моје здравље, као што се сви
распитују за мог драгог Аманијена. Чак се и сувише распитују. То га
сигурно замара. Треба га пустити да предахне. Дотући ће тог човека
колико стално шаљу послугу да виде како му је.
— Но, па шта је било? — упита војвоткиња лакеја који је пошао да
изиђе. — Затражила сам да се донесе горе спакована фотографија коју ми
је послао г. Сван.
— Госпођо војвоткињо, тако је велика да нисам знао хоће ли проћи кроз
врата. Оставили смо је у предворју. Жели ли гђа војвоткиња да је донесем?
— Па немојте онда, требало је да ми кажете, али кад је тако велика,
погледаћу је кад сиђем.
— Заборавио сам да кажем госпођи војвоткињи да је госпођа грофица
Моле оставила јутрос посетницу госпођи војвоткињи.
— Како, јутрос? — рече војвоткиња с незадовољним изразом лица,
налазећи да тако млада жена не би смела себи допустити да оставља
посетнице пре подне.
— Око десет сати, госпођо војвоткињо.
— Покажите ми те посетнице.
 — У сваком случају, Оријана, кад кажете да је од Марије било шашаво
што се удала за Жилбера, — настави војвода враћајући се на првобитни
разговор — онда ви чудно говорите о историји. Ако је неко био глуп у томе
браку, онда је то био Жилбер што се оженио тако блиском рођаком
белгијског краља, који је узурпирао брабантску титулу, која је наша. Једном
речју, ми смо од исте лозе од које и Хесеови, и то од старије гране. Увек је
глупо говорити о себи, — рече он обраћајући се мени — али, ето, кад смо
били не само у Дармштату него чак и у Каселу и у целој кнежевини Хесе,
тамошњи грофови сви су нам увек љубазно уступали првенство, будући да
смо ми од старије гране.
— Али најпосле, Базене, нећете ми ваљда причати да та особа, која је
била командант свих пукова у својој земљи и верена за шведског краља...
— О, Оријана, то је већ сувише, помислио би човек да не знате да је
деда шведског краља обрађивао земљу у Поу, док смо ми већ девет стотина
година били у првим редовима у целој Европи.
— Али зато ипак кад неко каже на улици: „Гле, ено шведског краља“, сви
трче да га виде чак до трга Конкорд, а ако неко каже: „Ено г. де Германта“,
нико и не зна ко је то.
— Е, и то ми је неки разлог!
— Уосталом, пошто је титула војводе од Брабанта прешла у белгијску
краљевску кућу, не знам како можете ви да полажете право на њу.
Лакеј се врати с посетницом грофице Моле, боље рећи с оним што је
она оставила као посетницу. Под изговором да није имала посетнице при
руци, она је била извадила из џепа једно писмо које је примила, па је,
задржавши за себе садржај, пресавила угао коверта, на коме је било
написано њено име: Грофица Моле. Како је коверат био доста велик, с
обзиром на формат хартије за писма какав је био у моди те године, та
„посетница“ написана руком испала је двапут већа од уобичајене
посетнице.
— Ово се зове једноставност гђе Моле — рече војвоткиња иронично. —
Хоће да нас убеди да није имала посетнице и да се покаже оригинална. Али
ми то већ познајемо, зар не, мали мој Шарл, доста смо већ стари и доста
оригинални и сами да нас учи духовитости једна млада дама која тек
четири године излази у друштво. Она је красна, али не чини ми се ипак да
је таквог формата да би смела уображавати да ће тако лако запањити свет
тиме што ће оставити коверат уместо посетнице, и то у десет сати пре
подне. Али има ко ће јој показати да и сам зна колико и она.
Сван се није могао уздржати да се не осмехне помисливши како ће
војвоткиња, која је, уосталом, била помало љубоморна на гђу Моле, већ
наћи у „германтовској духовитости“ неки дрзак одговор на поступак гђе
Моле.
— Што се тиче титуле војводе од Брабанта, сто пута сам вам рекао,
Оријана..., — настави војвода, али војвоткиња му пресече реч и не
слушајући га.
— Него, мали мој Шарл, чезнем за вашом фотографијом.
— О, extinctor draconis latrator Anubis — рече Сван.
— Да, тако је лепо оно што сте ми о томе рекли, у поређењу са Светим
Ђорђем у Венецији. Само не разумем зашто Anubis.
— А како се зове онај што је Бабалов предак? — упита г. де Германт.
— Хтели бисте да видите Бабаловог чукун-бабајла — рече гђа де
Германт хладно, да би показала да она сама презире тај каламбур. — А ја
бих волела све да их видим — додаде она.
— Чујте, Шарл, хајдете да сиђемо да сачекамо доле док не притерају
кола — рече војвода — наставићете своју посету у предворју, јер иначе нам
моја жена неће дати мира док не види ту вашу фотографију. Ја сам,
признајем, мање нестрпљив — додаде он самозадовољно. — Ја сам човек
смирен, али она, од ње не бисмо могли дисати.
— Сасвим се слажем с вама, Базене, — рече војвоткиња — хајдемо у
предворје, знамо бар зашто вас водимо доле, док никада нећемо знати
зашто водимо порекло од брабантских грофова.
— Сто пута сам вам поновио како је та титула припала господарима
Хесеа — рече војвода (док смо ишли да видимо фотографију и док сам ја
мислио на оне што ми их је Сван доносио у Комбреу — женидбом једног
брабантског војводе, 1241. године, са ћерком последњег кнеза Тирингије и
Хесеа, тако да се чак пре може рећи да је титула принца од Хесеа прешла у
брабантску кућу него титула војводе од Брабанта у дом принчева од Хесеа.
Сећате се, уосталом, да је наш бојни поклич био поклич брабантских
војвода: „Лимбург свом освајачу“, све док нисмо заменили грб Брабанта
грбом Германстових, у чему, уосталом, налазим да смо погрешили, па ме
ни пример Грамонових неће убедити да променим мишљење.
— Али, — одговори гђа де Германт — пошто га је белгијски краљ
освојио... Уосталом, белгијски престолонаследник носи име војводе од
Брабанта.
— Али, дете моје, то што говорите неодрживо је и из основе погрешно.
Знате исто тако добро као и ја да постоје титуле по праву које се полаже и
да оне савршено постоје чак и ако је територију окупирао какав узурпатор.
На пример, и шпански краљ се назива војводом од Брабанта, позивајући се
тиме на посед који је мање стар од нашег, али старији од поседа белгијског
краља. Он се назива и бургундским војводом, краљем западне и источне
Индије, војводом од Милана. А исто тако не поседује ни Бургундију, ни
Индију ни Брабант као што ни ја не поседујем овај последњи и као што га
не поседује ни принц од Хесеа. Шпански краљ не проглашава се нимало
мање и краљем Јерусалима, каогод и аустријски цар, иако ни један ни
други не поседују Јерусалим.
Ту он застаде за часак, збуњен што је помен Јерусалима могао бити
непријатан Свану, због „текућих збивања“, па зато још брже настави:
— А то што ви кажете могло би се онда рећи за све титуле. Ми смо били
војводе од Омала, а то је војводство прешло у француску краљевску кућу
исто тако регуларно као што су и Жоенвил и Шеврез прешли у кућу
Алберових. Ми више исто тако не захтевамо повраћај тих титула каогод ни
титуле маркиза од Ноармутјеа, која је била наша, па је сасвим регуларно
припала Ла Тремојевима, али по томе што су нека уступања титула
пуноважна не значи и да су таква сва. На пример, — рече он обраћајући се
мени — син моје снаје носи титулу принца од Агриђента, која нам долази
од Јованке Безумне, као и Ла Тремојевима титула принчева од Таранта. А
Наполеон је тарантску титулу дао једном војнику, који је, уосталом, могао
бити врло добар ратник, али Император је тиме одлучио о нечем што му је
још мање припадало него кад је Наполеон III доделио титулу војводе од
Монморансија, пошто је Перигору бар мати била од Монморансијевих, док
је Наполеонов Тарант имао од Таранта само Наполеонову вољу да то
постане. Но то ипак није спречило Шеа д’Ест-Анжа да царског тужиоца
пита, циљајући на вашег стрица Кондеа, да ли је титулу војводе од
Монморансија извукао из ровова венсенског замка.
— Чујте, Базене, ја бих радо пошла за вама и у венсенске ровове, па чак
и у Тарант. Него, збиља, мали мој Шарл, баш сам хтела да вам кажем, док
сте ми говорили о вашем Светом Ђорђу у Венецији, Базен и ја намеравамо
да проведемо идуће пролеће у Италији и на Сицилији. Кад бисте и ви
пошли с нама, помислите колико би то било друкчије! Не говорим само о
томе колико бих се радовала да будемо заједно, него, помислите, са свим
оним што сте ми тако често причали о норманској најезди и о античким
споменицима, замислите какво би то било путовање ићи заједно с вама!
Чак би и Базену то користило, шта кажем, чак и Жилберу! Јер осећам да би
ме чак и питање права на напуљски престо и све те заврзламе занимале кад
бисте нам то ви објашњавали у старим романским црквама или у малим
сеоцима што висе по литицама као на сликама примитиваца. Али да
видимо вашу фотографију. Хајде, распакујте — рече војвоткиња једном
лакеју.
— Забога, Оријана, не вечерас! Разгледаћете је сутра — поче је
преклињати војвода, који ми је већ знацима показивао колико је ужаснут
кад је видео колико је огромна фотографија.
— Али волим да је видим заједно са Шарлом — рече војвоткиња с
осмехом у исти мах и извештачено пожудним и проницљиво психолошким,
јер је, у жељи да буде љубазна према Свану, говорила о задовољству с којим
ће разгледати ту фотографију као кад болесник каже како би уживао да
поједе поморанџу или као да се с пријатељима договорила о неком
несташлуку и истовремено и обавестила свог биографа о неким својим
склоностима које су сасвим ласкаве за њу.
— Па добро, ето, он ће доћи посебно ради тога — изјави војвода, и
његова жена морала је да попусти. — Провешћете три сата пред њом ако
хоћете — рече он иронично. — Него, где ћете метнути оволику играчку?
— Па у моју собу, хоћу да је имам пред очима.
— О, само изволите, ако буде у вашој соби, сва је прилика да је нећу
никада видети — рече војвода и не мислећи како тиме непромишљено
открива колико су непостојећи његови брачни односи.
— Добро, онда ћете то брижљиво распаковати — нареди гђа де Германт
слузи (и давала му је вазда упутства, из љубазности према Свану). — Пазите
да не упропастите ни омот.
— Треба поштовати чак и омот! — рече мени војвода на уво, дижући
руке к небу. — Али, Сване, — додаде он — ја који сам само један јадан и
сасвим прозаичан муж, ја се у свему овом дивим како сте нашли оволики
омот. Где сте то пронашли?
— Та фирма за фотогравире често врши такве испоруке. Али видим да
су то неки простаци, јер су написали: „Војвоткиња де Германт“, без
„Госпођа“.
— Ја им праштам — рече војвоткиња расејано, јер одједном као да јој је
пало на памет нешто што ју је разгалило, но она савлада лак осмех, па се
брзо опет обрати Свану: — Но, па не кажете ми хоћете ли доћи с нама у
Италију?
— Госпођо, верујем збиља да то неће бити могућно.
— Значи, гђа де Монморанси је била боље среће. С њом сте били и у
Венецији и у Виченци. Рекла ми је да с вама човек види ствари које иначе
не би никад видео, о којима нико никад није говорио, да сте јој показали
невероватне ствари, па чак и у познатим стварима, да је могла да схвати
појединости крај којих би, без вас, прошла сто пута а не би их приметила.
Одиста, она је била боље среће него ми... Узећете тај огромни омот од
фотографија г. Свана — рече она слузи — и отићи ћете да га оставите, од
мене, вечерас у десет и по, код гђе грофице Моле.
Сван прсну у смех.
— Па ипак, волела бих знати — упита гђа де Германт — како можете да
знате, десет месеци унапред, да ће то бити немогућно.
— Драга војвоткињо, рећи ћу вам ако вам је баш стало, али, пре свега,
видите и сами да сам веома болестан.
— Јесте, драги мој Шарл, налазим да не изгледате нимало добро, нисам
задовољна вашом бојом, али не предлажем вам то кроз недељу дана, него
кроз десет месеци. За десет месеци, знате, човек има времена да се лечи.
У том тренутку дође лакеј да јави да су кола пред вратима. „Хајдемо,
Оријана, у седло!“ рече војвода, који је већ од неког времена копао ногама
од нестрпљења као да је и сам један од коња који чекају.
— Но, па једном речју, који ће вас то разлог спречити да путујете у
Италију? — питала је војвоткиња устајући да се опрости од нас.
— Па, драга пријатељице, ја ћу тада бити већ више месеци мртав. По
лекарима који су ме прегледали крајем године, болест од које патим и од
које, уосталом, могу и одмах умрети, ни у ком случају ми не оставља да
живим дуже од три-четири месеца, а и то је максимум — одговори Сван
осмехујући се, док је лакеј отварао стаклена врата предворја да пропусти
војвоткињу.
— Та шта ми то говорите? — узвикну војвоткиња заставши за часак у
ходу ка колима и подигавши своје лепе и сетне плаве очи, али сада пуне
недоумице. Нашавши се први пут у животу између два тако опречна
задатка, да се наиме попне у кола и оде на вечеру и да посведочи
саосећање човеку који треба да умре, није налазила ништа у правилима
пристојности што би јој указало каква се пракса има ту применити, па не
знајући чему радије да се повинује, помислила је да ће најбоље бити да се
начини као да не верује да се ова друга могућност уопште и поставља, како
би се могла повиновати првој, која је у том часу изискивала мање напора,
јер је веровала да је најбољи начин да се тај конфликт реши тако што ће га
порећи. — Шалите се? — рече она Свану.
— Била би то врло укусна шала — одговори Сван иронично. — А и не
знам зашто вам о томе говорим, нисам вам досад никад говорио о својој
болести. Али пошто сте ме питали и пошто сад могу сваког дана умрети...
Али нећу нипошто да закасните, треба да стигнете на вечеру — додаде он
јер је знао да су, за друге, сопствене обавезе важније него смрт неког
пријатеља, а био је толико углађен да се стављао на њихово место. Али и
војвоткињи је углађеност омогућила да нејасно назре да вечера на коју она
иде мора Свану бити мање важна од његове сопствене смрти. Стога је,
настављајући да корача ка колима, слегнула раменима, рекавши: „Та
махните ту вечеру. То није нимало важно!“ Али те речи озловољише
војводу, који узвикну: „Та молим вас, Оријана, немојте стајати ту и
јадиковати са Сваном, знате добро да гђа де Сент-Еверт држи до тога да се
седне за сто чим избије осам. Треба да знате шта хоћете, ево ваша кола
чекају већ пет минута. Извините, Шарл, — рече он окренувши се Свану —
али већ је десет до осам. Оријана увек касни, а треба нам више од пет
минута да стигнемо до тетка-Сент-Евертове.“
Гђа де Германт коначно приђе колима и још једном се поздрави са
Сваном. „Разговараћемо још о томе, знате, ја не верујем ниједне речи од
свега што сте рекли, али треба о томе да разговарамо. Биће да су вас само
глупо заплашили, дођите нам на ручак кад будете хтели (за гђу де Германт
све се увек решавало ручком), рећи ћете ми који вам дан буде одговарао“,
па подигавши своју црвену сукњу, ступи ногом на папучицу. Већ је
закорачила у кола, кад војвода, спазивши јој ногу, повика страшним
гласом: „Оријана, шта сте то урадили, несрећнице! Остали сте у црним
ципелама! Са црвеном тоалетом! Попните се брзо горе и обујте црвене
ципеле, или боље,“ рече он лакеју, „кажите одмах собарици гђе војвоткиње
да донесе доле црвене ципеле.“
— Али, драги, — одговори војвоткиња тихо, јер јој је непријатно било
видећи да је Сван то чуо, пошто је, изишавши са мном, хтео да пропусти
кола — кад већ каснимо...
— Та не, имамо још времена. Тек је десет до осам, а неће нам требати
десет минута до парка Монсо. А најпосле, шта мари, и да буде осам и по,
они ће се већ стрпети, не можете тек ићи у црвеној хаљини и црним
ципелама. Уосталом, нећемо бити последњи, долазе и Саснажови, а знате
да они никад не стигну пре двадесет до девет.
Војвоткиња се попе у своју собу.
— Шта кажете, а? — рече г. де Германт — сви се подсмевају сиротим
мужевима, али ипак има неке користи и од њих. Да није мене, Оријана би
отишла на вечеру у црним ципелама.
 — Није то ружно, — рече Сван — ја сам приметио црне ципеле, и нису
ми нимало сметале.
— Не кажем, — одговори војвода — али елегантније је кад су исте боје
као и хаљина. А будите сигурни, не бисмо још ни стигли тамо, а она би то
приметила, па бих ја морао да се вратим по ципеле. Вечерао бих у девет
сати. Збогом, децо, идите пре него што Оријана сиђе. Не што не би волела
да вас види обојицу. Напротив, сувише воли да вас види, па ако вас затекне
ту, почеће опет да разговара, а већ је веома уморна, стигла би на вечеру
мртва. А и признаћу вам искрено да умирем од глади. Врло сам слабо
ручао данас, кад сам стигао с воза. Био је, додуше, неки врашки беарнски
сос, али ипак, не би ми било нимало криво, баш нимало, да већ седнем за
сто. Пет до осам! Ах, те жене! Због ње ће нас обоје заболети стомак. А она
је много нежнијег здравља него што се мисли.
Војводи није било нимало нелагодно што једном самртнику говори о
својим и жениним стомачним нелагодностима, јер оне су га више погађале
па су му се и чиниле важније. Стога је само као лепо васпитан човек, а и
као шаљивџија, пошто нас је љубазно отправио, довикнуо громким гласом,
са врата — као кад се глумац обраћа некоме иза кулиса — Свану, који је већ
био у дворишту:
— А ви, не дајте да вас збуне те лекарске глупости, доврага! Све су то
магарци. Здрави сте ви као дрен. Још ћете ви све нас посахрањивати!
 Марсел Пруст

У ТРАГАЊУ ЗА ИШЧЕЗЛИМ BPEMEHOM

ОКО ГЕРМАНТОВИХ (2)

Уредници: Раша Попов, Никола Бертолино, Тања Крагујевић •

Лектор: Милица Бујас • Корице: Ивaн Болдижар • Омот: Никола
Macнuкoвuћ • Технички уредник: Мирјана Јовановић • Коректор: Мирјана
Теодоровић • Издавачи: ИРО Матице српске, Нови Сад — ИРО »Нолит«,
Београд — ИРО »Народна књига«, Београд • Тираж: 9000 примерака •
Штампа: Младинска књига, Љубљана 1983
 Напомене

1 Мусме — јапански: девојка. (Прим. прев.)