By

2
ЋУП КОМИТСКОГ ВОЈВОДЕ
роман
МИЛИСАВ САВИЋ

БИГЗ
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

3
 Милисав Савић, рођен 1945. године у Власову код Рашке. Један
је од водећих писаца средње генерације српских приповедача. Када
јс овај писац 1977. године објавио трећу по реду прозну књигу под
насловом Ујак наше вароши за коју је добио угледну Андрићеву
награду, као најмлађи дотадашњи њен лауреат, било је јасно – као и
од прве његове објављене књиге – да је српска проза добила
изузетног писца. Нови роман Милисава Савића. Ћуп комитског
војводе (Војиновић, школован у Бечу, писао је песме, драме, а водио
и свој дневник), заснива се на историјским догађајима из Топличког
устанка који се збио 1917. године. Устанак је, због масовних
бугарских покоља, немилосрдне пљачке имовине и насилне
бугаризације српског становништва, подигнут на обронцима
Копаоника. Вођа устанка био је Коста Војиновић, четнички војвода,
још за живота овенчан песмама и легендарним причама. Погинуо је
у борби са Бугарима у Селу Гргуру, неколико месеци после
сламања устанка.
Зашто је и какве драме писао војвода?, пита се Савићев
приповедач, иначе и савремени глумац, и креће у својеврсну
потрагу за несталим војводиним драмским текстовима.
Ова прича се грана у неколико паралелних фантастичких у
којима је дошло до изражаја одлично ауторово познавање српских
веровања и митологија. На пример, војвода поседује кошуљу која га
штити и може да се претвори у невидљивог.
Злопоглеђа убија својим левим оком. Троглави има три главе,
итд. Жена може да се претвори у мушкарца, и обрнуто. У овом
роману нас чекају још многа мајсторски изведена изненађења.
Милисав Савић је написао чудесну књигу која може да буде прави
читалачки хит.

(Из рецензије Радослава Брагића)

4
 Јер добро шта хоћу не чиним,
него зло што нећу оно чиним.

Посланица св. апостола Павла

Римљанима, 7:19

5
ПРВИ ДЕО

6
 1.

У потрази за семеном из којега сам отрове посисао, ушао сам у

траг тајни што ју је славни српски комита, звани Војвода, однео у
гроб. Понадао сам се да сам коначно крочио на стазу којом је одувек
и једино ваљало корачати, ону где живот није прашина, ветром
ношена и развејавана.
Мајка је говорила: на Ђурђевдан пошкропи лице росом коју су
девице близнакиње плетеницама сакупиле и, с ведром мишљу у
срцу, окрени очи према излазећем сунцу; за трен ћеш ослепети а
онда ћеш угледати све што ти душа зажели.
На самрти мајка ми је открила да нисам њен син.
Умрла је од излива крви у мозак. Боловала је недељу дана.
Прекинуо сам пробе и дан и ноћ бдео крај њеног узглавља.
Иако јој је била одузета лева половина тела, мајка је могла да
говори, додуше кратко и са замором. Десном руком је непрестано
гужвала прекривач, што је лекарима, па и мени, давало наду да ће
се опоравити. Трећег дана стање јој се погорша: поче да одбија
храну и да се често умива и чешља као да очекује посебно драгог и
блиског посетиоца. Све је ређе и успореније отварала очи и све је
краће и тише говорила. Десном руком је и даље гужвала прекривач,
али било је очигледно да живот сваким часком истиче из ње.
Прибојавао сам се да већ губи свест па сам проверавао препознаје
ли лица у соби, медицинске сестре и комшије, и био пресрећан што
– иако уз велики напор – тачно изговара њихова имена. Четвртог
дана потпуно изгуби већ утихнули глас. Брзо се привикох да јој
читам речи с усана па сам добро разумео кад је желела да јој
оквасим уста, кад да истрљам леђа или померим главу на јастуку.
Последњег дана и часа живота сестра је упита, сигурно по навици,
да ли више воли да јој леђа истрља алкохолом она или ја, њен син.
Мајка скрену очи улево па удесно, као да одмахује главом, и
једва приметно помаче усне. Добро сам чуо, односно видео, шта је

7
изустила. Нисам њен син, прошапута. Мајка ми је била чувени
четник, курјак жена.
Хтеде још нешто да каже, можда име моје праве мајке, али усне
јој се стиснуше и умирише.
Онда се полако прекрсти, склопи очи и утону у тежак сан.
Капци ми беху отежали, даноноћно бдење над мајком ме је
испило, те, против воље, и сам задремах на столици.
У сну ми, у галопу, протутња коњ.
– Опростила ти се мајка! – продрма ме сестра за раме.

8
 2.

Мајчине речи такле су ми још незалечену рану. Још сам

туговао и боловао за Јеленом. Још нисам могао да се помирим с
простом истином да ме је оставила, с малим изгледима да се икад
врати.
– Ко ти је подарио толико пакости и мржње? – упитала ме је
Јелена уочи одласка.
Кренуо сам у потрагу за мајчином дуго чуваном тајном. Тим
пре што се од смрти мога брата мајка понашала као да је и мене
изгубила. Као да сам јој и ја, млађи син, умро.
Кренуо сам одакле сам једино и могао. Од писаних докумената.
Јер немам рођака ни по очевој ни по мајчиној страни. Очеву
породицу Бугари су живу запалили, сабивши је, као овце у тор пред
клање, с рођацима и комшијама у сеоску цркву. Двадесет година
касније очев пепео нађубрио је неку немачку њиву поред Рајне.
Ништа боља судбина није снашла ни мајчине: мушкарце кадре за
пушку однео је и прогутао рат, а старце, жене и децу покосио и
затро тифус.
Књига с датумом и часом мог доласка на свет изгорела је у
цркви истог дана кад и очева породица. Мој отац Риста, општински
писар, и мајка Ана, кројачица Српског народног позоришта,
морали су да ме, већ поодраслог, крсте и упишу у живе, уз два
сведока који су потписима зајемчили да сам њихово дете.
Та два сведока одавно су дубоко испод земље, на вучјој гозби.
Судећи по сребрним власима у мом цвету-чуперку изнад чела,
моја права мајка могла је припадати једино оним четницима, или
комитама, како су их још звали, који су пре четрдесетак година, у
време аустроугарске и бугарске окупације, подигли устанак на
највећој планини Србије. С овим се слаже и податак да су мој отац
Риста и моја наводно или доиста лажна мајка Ана родом отуд; сетио
сам се да су ми у детињству причали о невероватним јуначким

9
подвизима младог четничког вође који је – према њиховој бајковитој
причи – и даље у далеким и недоступним планинама мамузао и
сатирао свог белог коња.
О устанку је мало писано. Успео сам да дођем до две-три
танушне пригодне књижице и двадесетак свечарских текстова
расутих по листовима у којима се поименице мушкарци набрајају
као борци а жене као жртве завојевача. Нисам нашао никакав
поузданији траг мајке, те жене курјака.
Нисам био боље среће ни с архивском грађом. Само сам бадава
удисао толику прашину. Од земље која сваких двадесетак година
гори у ратовима не може се очекивати да има музеје и архиве.
Требало је да градимо цркве и куће дубоко под земљом – како пише
у дневнику онај чије ћу име убудуће чешће спомињати. Уосталом,
тамо и живе – додаје он – наши преци и богови.
Моја мање-више безуспешна потрага по нашим библиотекама
и архивама уродила је једино помишљу да би требало кренути у
Беч и Софију, где се без сумње налази део грађе о устанку.
У бечком Градском архиву прилично сам лако дошао до
аустроугарских војно-обавешгајних извештаја и преписке виђенијих
устаничких и комитских вођа с окупационим властима. Анђели су
ми, изгледа, ипак чучали на раменима, па сам налетео и на извештај
о погибији лекара Херберта Ленца на обронцима велике планине, и
то у тренутку кад јс устанак био на издисају. Уз извештај био је
приложен и Ленцов дневник. По дебелом слоју прашине и
пожутелим и слепљеним листовима, рекло би се да сам после
обавештајног официра и архивара први узео у руке и отворио ту
танку бележницу у излизаном кожном повезу.
Анђели су ми и даље мировали на раменима. Из прве странице
коју сам насумично отворио сазнао сам да је Ленц био глумац
најпознатијег бечког позоришта. Преко тог податка никако нисам
могао да пређем, па сам дневник прво прелистао, а онда га
прочитао страницу по страницу, ред по ред. Дах ми је застао кад
сам открио да је вођа устанка и командант свих четничких одреда,
звани Војвода, иначе јунак из прича мог детињства, писао драме и
изводио их са саборцима негде по забаченим шумским
пропланцима.
Ленцове штуре белешке, у којима су нејасно и збркано, уз
обиље пакосних коментара, препричани садржаји неких драма и
описано њихово припремање и извођење, само су ми распламсале
жељу да дођем до оригиналних Војводиних рукописа.

10
 Где се налазе Војводине драме? У ћуповима закопаним негде у
планини, тамо где је њихов творац ратовао – како то овлаш помиње
Ленц, или у Софији, где је завршила архива коју су Бугари
запленили пошто су убили Војводу?
Кренуо сам за Софију, иако ме је познаник уверавао да ћу тамо
тешко доћи и до чаше добре ракије а камоли до онога што тражим.
Бугари ту архиву крију и чувају као злог духа или змаја из бајке.
Чак кажу да и не постоји, бар не оног обима и садржаја како то
српски историчари смишљено и злонамерно тврде. Четничка буна
букнула је зато што су Бугари, између осталог, почели систематски
да уништавају српске књиге. Посебно су се окомили на народне
песме, ту свету књигу српског народа. Зашто би, онда, и за кога
чували рукописне драме, вероватно аљкаво и на брзину написане,
српског одметничког вође кога су из страха и мржње назвали
„поголеми зликовац и бугарски крвопилац”?
Све се ово у доброј мери показало тачним. У Војно-историјском
музеју љубазно су ми објаснили да никаква истраживања нису
могућа без специјалних дозвола с „вишег места”. Којег – нико није
тачно знао. Слали су ме од зграде до зграде, од врата до врата.
Најзад су се на једном месту смиловали да ми приме молбу и
обећали да ће бити прослеђена коме већ треба. Када ће и како ће
бити примљена – нико није знао да каже.
У Софији сам остао још недељу дана и у доколици пио ракију
од које ме је изјутра ужасно болела глава. Никакав одговор није
стигао.
Вратио сам се у Београд и похитао оном старом познанику,
коме ћу дати име Зализанко, мада га у овој причи можете звати како
вам је воља.
Лично више ништа не може да ми помогне. Али повезаће ме с
момцима који, осим што мртве не враћају у живе, могу све да учине.
Под условом да ником не зуцнем да ме је на њих упутио уколико
дође до неких неприлика. Архивска грађа се каткад чува боље од
најбогатијих ризница!
Момци су услуге наплаћивали папрено, па сам морао да
распродам све што сам наследио и стекао, сав накит, вредне слике и
стари намештај. Да сам бар добио оно што сам желео па да не
жалим! Добар део имовине отишао ми је у руке варалица. Неколико
пута су ми подметнули фалсификате.
После дугог и мучног чекања, доведен до просјачког штапа,
коначно сам се (и мртви се – кад се жели – могу оживети) докопао

11
Водоводних рукописа из неприступачних софијских архива.
Испитаних и проверених од најпознатијих стручњака – ако сте баш
толико љубопитиви.
На жалост, недостајала је драма коју Ленц најчешће помиње.
Пошто сам се у бифеу „Код мртвог Турчина” распитао одакле и
када полази аутобус за планину у којој је Војвода војевао, сео сам у
први и после дугог труцкања, у смирај сунца, сишао у близини
камењара-шуме зване „Сватовско гробље”.
– Пре ћу пронаћи окамењену девојку него тај ћуп, па макар у
њему била слама а не злато, – рече ми први мештанин кога сретох.
Девојку нисам пронашао, али ћуп с Војводиним драмама –
јесам. Одмах сам препознао и хартију и слова, близанце оних из
Софије. Ако хоћете, и овај рукопис можете проверити, али ја сам
чврсто уверен да поседујем оригинал, јер сада могу да склопим очи
и као у сну кренем унатраг, ка почецима приче с неколико
завршетака.

12
 3.

Окрећем лице према јутарњим сунчевим зрацима, склапам очи

и, ево, из измаглице израња хладан, зимски дан.
Над воденицом-поточаром, шћућуреном у огољеном шљивику,
надвила се планина. Трбушасти облаци, набрекли од ноћи,
прождиру јој врх.
У углу воденице пиште накисла дрва, пламичци се гризу и
сатиру. Поред ватре на овчијим кожама лежи младић. На њему
српске официрске панталоне и ланена кошуља извезена крстићима
и лозицом. На десној нози блиста чизма, лева му је подвезана
марамом. На дохват руке леже пушка и пиштољ, а уз узглавље
набијена кожна торба.
У поточари се налази још једна особа. Не видим јој лице и не
могу да распознам да ли је женско или мушко. Час се шуња иза
мојих, час ја иза њених леђа. Час она мени, час ја њој дувам у врат.
Рањени младић је приснио. Видим шта сања. Види то и особа
чији ми дах греје врат.
Сања травнат и цветан пропланак испред старе цркве чији
злаћани покров блиста у сунчаном дану. На пропланку поиграва
бели коњ. Снага му сија кроз затегнуту кожу.
Сневач се најахао добрих коња, мењао их је готово као кошуље,
али оваквог белца није узјахао. И тешко је рећи ко коме боље
приличи: коњ сневачу или сневач коњу. Младић покушава да се
приближи белцу, али он стално измиче и лагано каска у широким
круговима.
Особа којој не видим лице прилази сневачу и ножем му одсеца
прамен косе, увија га у мараму, скрива за појас и на прстима излази
из воденице. Упућује се низ падину, према прозеблим и
сиротињским димовима изнад приземљуша.
Хладан ветар носи маглу и мрак, шиба ме у лице, пробија одећу
и зарива се у тело. Следим непознату особу. Испод пупка

13
распламсала ватра шири се наниже, к удовима. Непозната особа у
чије стопе спуштам стопала, стреса се од хладноће и убрзано
одмиче низ падину.
На пола пута застаје и окреће се према поточари. Не види ме,
стопио сам се с њом, тако ми је топлије.
Младић и даље сања. Успео је да се приближи белцу, тепа му
као детету, нуди му на длану јагоде и боровнице, покушава да га
поглади. Белац суче ватру из ноздрва и удара копитама о тло.
Особа без лица хтела би да пробуди сневача. Крик јој се као
гром отима из утробе. Али особа чврсто стиска уста, крик удара о
зубе и замире тамо одакле се и извио; бол се попут муља таложи у
срцу.
Настављам да корачам према селу. Више не осећам хладноћу.
Утроба се расцветала у огањ, сува буковина цврчи, сунце изгрева,
семе заклијало, кликћу птице у шумарку.
У исто време потерни бугарски одред, који је цео дан трагао у
планини за Војводом и остацима његове чете, под претњом
ноћноносних облака, кренуо је према долини, према селу. Војници
су готово трчали иако их на то нико није терао. Тражили су цео дан
Војводу а молили бога да га не нађу. Већ месецима га јуре по
шумама и клисурама, а кад му уђу у траг, он нестане, као да се
земља под њим отворила и склопила. Уз то, добро знају да Војводу
метак неће. Штити га кошуља коју ниједан куршум, осим златног,
не може пробити. Војводу неће метак, али ниједан његов није у
празно испаљен. Војвода нишани соколовим оком: погађа право
између обрва, тамо где ђаволу расту три длаке.
Војници су гледали да се што пре домогну села. Наћи ће ракије,
наћи сира и сувог меса, наћи и неко бравче. Силом или милом –
свеједно. И онако неко мора да плати што су узалуд ломили ноге и
мрзли се по планини. А можда ће се наћи и нека снаша на коју ће се
лако бацити кривица да је Војводина јатакиња – па ће срећнијима
запасти да се и женског примрсе и осладе.
Особа коју у сенку пратим улази у кућицу скрајнуту од пута.
Прилази ватри и греје прозебле ноге и руке. Из мрака израња
крупан троок мушкарац. Треће му је око на челу. Прозебла особа
нешто прича, али се чини да троока делија већ зна шта ће му
казати. У једном трену, делијино лево око се преметне зелено-
љубичастом бојом и проспе кишу ситних искри. Ватра запишти и
зацврчи, као да је неко у њу бацио грудву снега.
Уморан и прозебао стражар, један од неколицине преосталих

14
Војводиних љутих бораца, доцкан је приметио бугарске војнике,
онда када су се већ на пушкомет приближили воденици. Стражар је
први запуцао и, искористивши пометњу међу нападачима, повукао
се у воденицу.
Чим су се прибрали, гоничи се развише у стрелце и кренуше у
напад. Убрзо их пресретоше малобројни а прецизни пуцњи.
Неколико војника остаде на снегу, с рупама између обрва. Строј се
расу и повуче изван досега пушчаних зрна.
Заповедник одреда, плавокос поручник, премишљао је шта да
чини. Најбоље би било – зна то из искуства – да пошаље патролу у
село која би довела жене и децу и истурила их испред себе, као
живи грудобран. Али, по свој прилици, сви су сељаци већ после
првог пуцња побегли из кућа и сакрили се негде по гудурама и
шумама.
Ноћ је полако грабила низ планину, ноћ коју су, изгледа, и
Војвода и бугарски поручник жељно ишчекивали као добар изговор
да се не сретну и да свако продужи својим путем: гоњени у
планину, гоничи према селу. Нити је поручник наредио, нити је
војницима падало на памет да запоседну део шуме који је
притискао воденицу и кроз који се могло очекивати да Војвода
умакне. И поручник и војници су знали да Војвода, поред осталих
моћи, поседује и такве да се сваког часа може претворити у
невидљивог и искрснути тамо где му се нико не нада.
Поручник сачека да му ноћ замути воденицу у оку, а онда даде
знак да се полако крене низбрдо, надајући се да је Војвода с
пратњом већ умакао. Изненади се кад их из поточаре поново
дочекаше пуцњи. Не, то не може бити Војвода! Тај би већ у земљу
пропао! То мора да су неки други а не Војводини четници, затечени
на леглу и обезглављени од страха. Поручник нареди јуриш.
Особа којој не видим лице сања исти сан с младим сневачем у
воденици. Сневач је све ближи белцу, који му зобље и лиже купине
и боровнице с длана. Само још један корак потребан је да му се
баци на леђа и обгрли га око врата. Особа невидљивог лица упиње
се да крикне и да уплаши и коња и сневача, али је изненада
обузима тешки дремеж, приспе јој се као да ноћима оком није
трепнула, није у стању ни усне да помери.
Војници се полако приближавају воденици, опрезно
претрчавају од шљиве до шљиве, од камена до камена, и бесомучно
пуцају у врата и прозоре. Онда се паљба, као по некој заповести,
умири. У тишини само ветар цвили у оголелим крошњама.

15
 Сневач се баца белцу на леђа, зајахује га и тера преко
пропланка а онда се изнад златне црквене куполе вине у небо.
У воденици одјекне пуцањ.
Особа невидљивог лица прене се из сна и трља очи. Не може да
се брзо расани и не зна да ли је будна или још сања.
Војници се баце у заклон и поново панично оспу паљбу према
воденици.
Поручник наређује прекид паљбе и, голорук, улази у воденицу.
Чим одшкрине врата, прво, при одсјају ватре, спази устрељеног
стражара, а потом Војводу, опруженог на овчијим кожама. Од појаса
навише Војвода је го, предео око срца расцветао му се у црвене
руже. Лице развучено у осмех, очи отворене, светлост дана у
зеницама трне. Прамичак косе одсечен му изнад чела.
У ваздуху се осећа мирис нагорелог платна.
Од Војводиних ствари поручник је за себе задржао само кожну
торбу с бележницама.
Одред је одмах кренуо пут прве варошице.
Поручник и два војника пребацили су тела Војводе и стражара
преко коња и упутили се уз планину.
На пола сата јахања од воденице, између два висока бора,
Војводу и стражара сахранише у раку, на брзину и плитко
ископану. Положише их једног поред другог, руку прекрштених на
грудима. Отворене Војводине очи поручник прекри листом из
Војводине бележнице, насумично истргнутим. Онда војници
набацаше земљу.
Густи снег поче да веје и засу земљу као багремов цвет.
Исте ноћи поручник написа извештај о Војводиној погибији и
сутрадан га, заједно с торбом и другим личним стварима убијеног,
проследи вишој команди.
Мало је чудно и невероватно – написао је поручник – да је Војвода
затечен у воденици само с једним пратиоцем. Где се изгубио остатак
његовог десеткованог одреда – није сазнао. Једино може да нагађа да је
дошло до неког расцепа између Војводе и његових највернијих бораца. Још је
чудније и невероватније да је Војвода врло лако и без већег отпора убијен
кад се имају на уму приче да њега метак није хтео, а изнад свега збуњује
што није ни покушао да умакне иако је поседовао моћ да се у сваком
тренутку претвори у невидљивог. Пре смрти, Војвода је у ватру бацио
кошуљу која га је штитила од метака и мачју кост која га је чинила
невидљивим, тако да је поручник стигао управо када су се ови чудотворни
предмети претварали у жар и пепео.

16
 Поручник не може поуздано да тврди да ли су Војводу убили
бугарски војници или је он сам себи, по четничком обичају,
прекратио живот. По његовом уверењу, ближе је истини ово друго.
Пошто се прибојавао напада остатка четничке банде, поручник
је наредио да се одред, с Војводиним и пратиочевим телима, што
пре удаљи од воденице. У густој шуми, на месту за које поручник
није сигуран да би га усред бела дана поново могао пронаћи,
сахрањени су и Војвода и верни му пратилац. Без икаквог обележја,
а снег је већ – поручник јемчи – прекрио свежу земљу.
Тако наши непријатељи – пише даље поручник – никад неће
сазнати за Војводин гроб нити од њега направити светилиште, ни његове
кости прогласити за свете мошти, како су то већ много пута раније
чинили с гробовима и земним остацима својих нимало безгрешних и
нимало светих царева и војсковођа. Војводина погибија означава крај
српске побуне и отпора Аустријанцима и Бугарима.
За награду војници су добили извесну суму новца и дозволу да
се провеселе, али им је забрањено да пљачкају и силују. Нико
паметан, сматра поручник, не жели неког новог Војводу.
У Војводиној торби пронађени су његови дневници, песме и
драме. Могуће је да је Војвода добар део своје архиве, па и
књижевних радова, негде закопао. Пошто је као заробљеник лично
упознао Војводу, поручник се сећа да је стално понављао да ће
његове песме и драме наџивети не само њега него и његова – како је
говорио – јуначка дела. Поручник није издржао а да га не упита
шта ће се десити ако му у рату рукописи страдају, ако допадну у
руке таквих којима ће – из злобе или незнања – послужити за
потпаљивање ватре. Војвода је одговорио да се, пре свега, потрудио
да добар део рукописа закопа, као што су то његови преци испред
навале Турака учинили са својим силним благом. Уколико погине,
његови рукописи ће се кад-тад показати из земље као што здравом
семену ни суша ни цича зима не могу наудити да не проклија. А ко
му дирне, оскрнави и покуша да уништи песме и драме, такве ће га
муке и јади снаћи да ће проклињати мајку што га је родила.
Поручник није узео Војводине речи за голу истину, али сматра
да му је дужност да их пренесе вишој команди – тек да буде на
опрезу јер је могуће да у Војводиним списима има враџбина од
којих се тешко може страдати.
Пошто је завршио извештај, поручник приђе прозору. Снег је
јењавао. Ноћ се бистрила и откривала пределе из божићне приче.
На небу изнад тамне шуме појави се коњаник на белом коњу,

17
обигра неколико кругова и изгуби се у висинама.
– Нека ти је срећан пут, Војводо! Надам се да се не љутиш што
сам ти, колико сам знао и умео, дописао недовршену драму! –
махну поручник руком у знак опроштаја.
Поручников извештај наћи ће се већ идућег дана у вишој
команди, на столу ћелавог мајора-обавештајца.
– Будалаштине! – процедиће мајор, бациће извештај у ватру и
написаће нов.
Војвода је убијен у жестокој борби с бугарским потерним
одредом. Том приликом ликвидиран је и остатак његове банде. За
пожртвованост и неустрашивост неколико бугарских војника је
одликовано, а свима је подељена обећана награда.
Војводино тело обешено је у селендри коју је прогласио за
престоницу. Тамо је остало све док му вране нису испиле очи а пси
изгризли стопала и цеванице. Онда је бачено у бездану јаму.
Врховној команди се шаљу Војводине личне ствари: пушка,
пиштољ и торба с дневничким белешкама.
Војводине „маштарије”, Војводине песме и драме су спаљене, на
основу раније наредбе да српске песничке и историјске књиге треба
као погане ваши истребити до последње.
Мајоров извештај стићи ће кроз неколико дана у Софију. Онај
који га буде први читао ставиће знак питања поред последње
реченице И написати на маргини: „Како су се, онда, у овој
пошиљки нашле Војводине ,маштарије‘? Осим једног истргнутог и
једног нагорелог листа, ништа друго не недостаје у Војводиној
драмској и песничкој заоставштини.”
Примедба је остала без одговора, па ће извештај у таквом
облику, после рата, завршити у софијском војном музеју. Да ли
игром случаја или по некој вишој промисли, наћи ће се у истој
кутији с извештајем о несрећи која је, убрзо по Војводиној погибији,
задесила осорног мајора-ћелавка.

18
 4.

Мог стварног оца, Војводину десну руку, звали су Троглави.

Свашта је за кратко време проживео, све кад се сакупи – више од
три људска живота и три смрти. Родио се с три главе. На рамена је
посађивао ону која му је требала, а остале је скривао негде у
недрима.
Две главе је изгубио на почетку буне. Никад због тога није
жалио. Иако је главе изгубио – готово да не поверујете – због људске
љубопитљивости.
Прва му је глава била дечачка. Стално накривљена од ветрова
што су у њој нашли станиште.
Као и већина његових вршњака, отац је одбио да се одазове
бугарским војним властима које су, под изговором да су Срби из тог
дела Србије – Бугари, хтеле да мобилишу тек стасале младиће и да
их пошаљу на солунски фронт да пуцају на браћу. Отац се
придружио другарима који су се склонили под скуте старе хајдучке
мајке, шуме. Иако није морао. Шепао је на леву ногу. А за шепавце
се не отима ниједна војска. Као ни за кривоглавце.
Бугарски војници су банули у очево село. Кидисали су на сваког
као бесни пси, јер је Војвода претходног дана на челима тројице им
четних другова шпарао ситан мртвачки вез. Из пушке, соколовим
оком.
Извукли су из куће мог деду, с одавно насељеном зимом у
бради и коси. Тукли су га кундацима међу ребра и ударали
чизмама у слабине, тражећи да ода где се скривају син му и Војвода.
Син је отишао да насече дрва, онако шепав није могао одмаћи
далеко. Не зна где се скрива Војвода. Никад га није ни видео. Ако
Војвода постоји, онда мора да је невидљив, каза старац.
– Може ли човек да постане невидљив? – упиташе старца.
– Све је на овом свету могуће.
– Ако је све могуће – једва дочекаше војници – онда ће сада

19
проверити да ли му невидљиви јунак може помоћи.
Војници одсекоше дебелу мотку и за њу привезаше старца. Као
бравче. Онда направише ракље, побише их поред распаљене ватре
и углавише ражањ.
У међувремену други су из подрума докотурали буре ракије.
Поседали су око ватре, пили ракију и хвалили је на сва уста. Бољу
нису пили, говорили су.
– Да знају колико је грдна, никад је не би хвалили, – прошапута
старац.
Отац је с једним вршњаком, сакривен у оближњој шуми, све то
посматрао.
Старац три пута замоли војнике да не греше душу на правди
бога а онда заћута. Дисао је тешко. Лице му од топлоте букну као
булка на сунцу.
Вршњак је обуздавао оца да не крене у село. Старцу неће много
помоћи, године и буђава проја већ су му изјели зубе, а он, мој отац,
може остати краћи за главу. Бугари су се острвили на крв.
– Да му леђа не остану недопечена, – каза један војник и окрену
ражањ. У том окретању свезаном и сапетом човеку спаде капа.
Старац прибра снагу, отвори усне и нешто промрмља. Официр
радосно притрча, понадавши се да је овај одлучио да проговори.
– Капа… – прошапута старац.
– Шта? – отпи официр ракију из чутуре.
– Да му стави капу на главу.
Официр љутито ћушну ногом капу у прашину.
Отац не издржа, отрже се из руку побратима и зашепа према
селу. Ветрови му покуљаше из уста и просуше цвркуте, ћурлике,
звиждуке, жуборе.
Војници приметише шепавка с накривљеном главом, али га,
забављени ракијом, сметнуше с ума, недостојног било какве пажње.
Отац подиже капу, стресе прашину и очисти је а онда стави на
старчеву главу.
Кад, је то видео, официр се од чуда загрцну. Дуго је бленуо у
дошљаково тужно а доброћудно лице налик тек извученој погачи
из пећнице.
– Наочит дечко, а глава му кренула наопачке! Да је исправи док
је време! – рече официр, по теже сабљу и одсече оцу главу.
Отац оста на ногама, крену према глави, подиже је из траве и
стави под пазух.
Официр и војници, слеђени од чуда и страха, једва се дочепаше

20
коња и не осврћући се побегоше из села.
С главом под пазухом отац се упути према бунару. Не знам шта
је намеравао да уради – да главу попрска водом или да се онако
безглав наднесе над бунарским небом – јер до бунара никад није
стигао. Натрчало је неко дете и упитало га: „Чико, где ти је глава?”
Тек што се измигољило из дупка, чудесан свет му пукао испред
очију као пучина у ведром дану, а њему запело баш то да пита!
Дете још то и не изусти, а оцу изниче друга глава. Она коју је
носио под пазухом беше заувек изгубљена.
Друга очева глава отишла је за Војводин живот.
Та друга глава била је огромна. Бачва, чабрица, кошница,
бучук. Тамо је вино врело, ракија се пекла, млеко сирило и
кајмачило, пчеле ројиле. С огромних, меснатих усана једнако су
цуриле бале – тамо где би пале све је бујало, снажило и
напредовало.
Отац је дуго тражио Војводу, али није имао среће да га сретне.
Он у планини, Војвода у селу, он узбрдо, Војвода низбрдо, он на
ногама, Војвода у постељи. Где он замркне, Војвода осване.
Једног дана оца нанесе пут на село које су управо Аустријанци
и Бугари палили. Иако више није шепао, из навике је и даље носио
огроман штап. Тојагу – рекао бих.
У срцу села неко се затворио у најтврђу кућу и пуца на
Аустријанце и Бугаре који су притисли са свих страна као скакавци
ливаду пред кошење. По учесталости пуцњева браниоци се могу на
прсте избројати.
Отац настави ка средишту села. Успут пљуцка.
– Нека будалина! – помисли бугарски наредник за оца.
Главурда се клима час на једну час на другу страну, онај под
њом посрће и заноси се па се чини да ће се сваког тренутка негде
срушити. Повремено из те главурде запалаца црвена језичина и
пљусне киша пљувачке.
А тамо где падне очева пљувачка, гаси се ватра, ниче мирисно
биље, бистри се замућена вода. Угаси тако отац запаљене штале,
амбаре и куће. Смири заплашену живину и стоку.
У пролазу кврцне тољагом по глави војника који му се нађе на
дохват руке. Онде једног, тамо другог – кад се све сабере, прилично
се накупило.
Као да је осетио да су се нападачи проредили и збунили, из
опкољене куће излете висок младић. Истуривши раздрљена прса и
не марећи за куршуме који су око њега пљуштали, јурне на војнике,

21
припуца, неколицину убије а остале нагна у панично бекство.
Војвода и Троглави нашли су се један наспрам другог. Први
створен по слици божјој, други по слици божјег слуге. Први без
белега, други препун.
– Није будаласта главуџа за таквог јунака! – рече бугарски
наредник и у галопу, бежећи из села, сруби оцу главу.
Ни овог пута отац не паде. Саже се и подиже одсечену главу.
С очевом другом главом десило се исто што и с претходном.
Запиткало се нашло у некој снаши. Сва јој се памет слила међу ноге
а сврби је тамо где не треба.
Отац је изгубио главу, али је срео и спасао Војводу од сигурне
смрти. Јер Војвода још није био дошао ни до кошуље која га је
чувала од метака ни до мачје кости која га је преметала у
невидљивог.
Војвода и његови малобројни четници, међу њима и моја
будућа мајка звана Дводевица или Дводевојка, из свег срца
захвалише Троглавом што им је у последњи час притекао у помоћ.
Војвода прогласи Троглавог за четовођу.
Отац је остао с трећом, последњом главом. Побелеле косе и
браде. Старачка глава, из које пршти иње и бије голомразица, а
ноге младићке, хитрије од памети. Стаса погуреног, ваљда од
тежине оне претходне главе-бучука.
Дводевица је запала за око Троглавом, а изгледа и он њој, делија
с будаластим, топлим смешком. Био је обележен – благом грбом и
поранелом старошћу, али у пуној снази и добре нарави. Обележене
бог чува. Заобилази их завист, пакост и свака друга несрећа. Чак им
и смрт нерадо долази.
Војвода обећа да ће им бити кум. Оног дана кад се рат сврши,
свадбоваће.
Моја мајка, за лето-два млађа од оца, била је делија-девојка. За
главу виша од њега, за шаку шира у раменима. Дојке су јој биле две
бундеве. Кад је јуришала, једну би дојку пребацила преко рамена –
да јој не смета. Понекад би дојком тукла као буздованом.
Убрзо су се у некој шумској колиби отац и мајка науживали и
насладили једно у другом. Тада отац откри чудну тајну: да с
драганом може да доживи две прве брачне ноћи.
Отац се добро намучио док је стигао до бунара сласти своје
вољене. Широких кукова а чврстих бутина-стискавица, мајка му
исцрпе и последњу кап снаге. И док је отац, опружен на леђима, с
погледом у далеке звезде, чезнуо за купом доброг вина, мајка

22
однекуд између ногу – као да је знала шта му се мота у глави –
извуче шарени замотуљак. Кад га је одвезала и раширила, појави се
крчаг вина и топла погача.
На месечини оцу се учини да изнад бунара његове драгане, на
којем је управо напојио ђогина, постоји још један, сличан првом.
Мајка објасни чему служе та два бунара: црви је за уживање и
миловање, ту борави зелено пролеће, испреда се месечина, цвркућу
птице; у другом се стани злаћана јесен, родница је, остава пуна
јестива и пића. Отац не мора – додаде мајка – да жури да се накуша
посластица тог другог бунара. Те сласти су намењене њиховом
породу, синовима и кћерима, али понекад могу и они понешто да
чалабрцну.
Отац тајну није могао да држи иза зуба. Другари му причу
дочекаше провалом смеха! Такве будалчине одавно нису видели!
рекоше. Мајка је највише искијала за оно што је отац излануо. Доби
надимак Дводевица.
Иако је чувао трећу и последњу главу, отац примети да му иње
нагриза и мрви зубе, а голомразица смуди цвеће иза ушију и у
бради.
Отац и мајка остали су уз Војводу до последњег дана његовог
живота. Случај и Бог хтео је да се не задесе у воденици кад су
Бугари опколили и убили већ рањеног Војводу. Налазили су се у
оближњем селу, где су, по Војводином наређењу, тражили храну,
одморне коње и траваре за рану која му се дала на зло.
Кад је из правца воденице одјекнула пуцњава, по којој се видело
да је нападача бар педесет пута више од нападнутих, отац хтеде да
се врати и притекне у помоћ вођи и куму. Мајка га спречи: остала
му још једна глава, а и та, оклембешена и оронула, не би могла
спасити Војводу од толике силе. Закле га неначетом родницом и
нерођеним сином да не иде.
Отац и мајка се склонише у планину.
По Војводиној смрти, коју су Аустријанци и Бугари нашироко
огласили као свој велики подвиг и победу, терор казнених
експедиција спласну. Сељаци одахнуше душом и вратише се
њивама и пашњацима. Оца и мајку, прерушене у бескућнике и, под
туђим именима, најми имућнији сељак да му чувају овце. Ту су се
одморили и потхранили. У ноћи уочи празника жетве, отац наче
бачву вина из оног другог мајчиног бунара и тешко се опи, као
никада пре у животу.
Тако у неком тору, уз блејање оваца које су лизале знојава леђа

23
и удове распомамљених љубавника, бејах зачет.
Неколико месеци отац и мајка живели су мирно и кућевно, али
чим шума зазелене и пронесе се глас да се Војвода виђа на белом
коњу, неко их препозна и пријави окупаторским властима. За длаку
измакоше потери.
Опет за обоје наступише тешка, оскудна и сиротињска времена,
посебно за мајку. Тога се и сам магловито сећам. Шарена марама на
којој сам растао нудила је све мање масних залогаја.
Старе четнике, Троглавог и Дводевицу, уцењене златом, јурили
су понекад, као и Војводу, дојучерашњи саборци, сада бугарско-
аустријски верни помагачи и послушници.
У оној планини, чији се врхови увек гушају и рву с облацима,
мајка назебе и навуче врућицу. Отац није могао да јој помогне
(колико би му само сад вредела она глава с лековитом пљувачком!)
и једино што је смислио било је да Дводевицу остави код неке
старице а он да се пребаци чак иза девет брда и тамо започне борбу
– не би ли тако одвукао гониче што даље од драганиног склоништа.
Срећа га је послужила да налети на Пчелара коме су Бугари и
Швабе, у потрази за закопаним благом, раскопали кућни праг и
посекли шупљи, заветни храст. Испод прага су пробудили љуту
змију, која је лежала на костима пчеларових предака и најближих
укућана, а из шупљег дебла дигли! рој пчела.
Пчелар се намршти, ђипи, испрси, размахну раменима и
зазвижда. Пчеле се сјурише и забише војницима у лице а гуја им се
сплете око ногу и зари отровни зуб у месо. Бугари и Швабе
заждише одакле су дошли, право преко плотова, шибља и јаруга –
не гледају куд им је боље и лакше већ куд прече и краће, у страху и
журби један другог рушећи и газећи.
– Шта хоће још, злотвор један! Зар му није било доста крви, на
уста му избила! Зар је наумио да их до последњег истреби, сунце га
спржило! – цикну Пчелар гледајући у небо.
– Тај кога псује одавно је оглувео. – добаци Троглави.
– Сићи ће он кад-тад на земљу. – каза претећи Пчелар.
И заиста, с разјареним Пчеларом и два-три стара одметника,
отац поново крај иза девет брда диже на буну и све потерне одреде
привуче на себе. После два месеца повлачења сусрете се са српском
и француском војском које су надирале од Солуна. Одмах се стави
на чело ударних чета и као ветар, без одмора и сна, појури ка
остављеној а благословеној драгани.
Дочека га опустошено село. Једно бугарско оделење – исприча

24
му старица – набасало је на село, опљачкало, спалило и обечастило
све што им се прохтело. Моју мајку, са стомаком до гуше, одвели су
са собом. Одвели су и сву децу. Да им послуже као заштита од
Војводе који је опет, љући него икад, искрснуо с четом.
Тужни и ојађени отац одјурио је чак до Софије, али драгану
није пронашао нити шта о њој чуо.
Никад није сазнао оно што ћу ја, после четрдесет година.
Дводевојка или моја мајка умрла је негде у близини бугарско-српске
границе, у воловским колима, у дворишту крчме, готово у истом
тренутку када је зубима одгризла пупак којим сам за њу био везан.
Покидао сам јој утробу и као метак излетео на светлост дана.
Крупан и једар, у шареној марамици-кошуљици, са жућкастим
цветићем у густој црној коси, одмах сам пао у очи официру који се
ту затекао.
– Вучић! – рече официр.
– Господине капетане, ово дете ће постати поголем Србин! –
примети његов ађутант. – Боље да с курјаком одмах пречистимо. –
додаде.
– Не, ово дете ће постати поголем Бугарин.
Одред је следећег дана, на самој бугарској граници, налетео на
четничку заседу. Бугарски официр је покушао да се извуче тако
што ме је истурио пред груди као штит, узвикујући да носи српско
дете. Метак му је прошао кроз срце. Мене није ни окрзнуо.
Овог који чита – надам се – не сврби језик да пита како сам
доспео до кафеџије Ристе и кројачице Ане и како сам им постао
син.

25
 5.

По завршетку рата, отац је добио место жандарма у свом крају.

Као награду и признање за храброст коју је показао као четник.
Такву почаст није очекивао. Одлази се у шуму и ратује за слободу и
домовину а не за положаје и злато.
Нови посао је био врло лак, готово беспослица за оца. Није било
стазе, клисуре и пећине коју отац није познавао као рођени длан
тако да се од њега није имало куд побећи. Онај кога су дуго ловили
и прогонили постао је ловац и гонич. Додуше, није гонио борце за
слободу већ крадљивце, разбојнике, убице. Поново се оженио, али је
изгледало да никако није могао да прежали Дводевицу. Судећи по
причама, друга му је жена била и млађа и лепушкастија од прве,
али је вероватно поседовала башту са само једним бунаром. Мора
да се очев ледени дах дотакао пупољка на цвећу око тог јединог
бунара, па му је жена родила мртве двојке.
Отац је веровао да му се то Војвода свети. Двадесетак дана пред
смрт Војвода је изговорио стару и тешку српску клетву: ко се не
тукао до последњег метка, име му се у песми затрло, место га за
вучјом трпезом не чекало.
Уместо да их је мање, разбојника је било све више. Без обзира
што им је за петама био искусан гонич какав је био отац. Тром на
мислима, отац није могао да схвати како се свака власт брзо квари,
ма колико јој неко верно и поштено служио, и да је разлика између
разбојника и бораца за правду и слободу понекад танка као влас.
Још нешто није могао да схвати: да стари, да му црви под кожу
довлаче задах и студен иловаче.
Разбојници су му припремили клопку, ухватили га и дуго
кињили и понижавали.
Поседео, а остао пас! Пас кога пујдају богати господари!
Оптужили су га да је у судбоносном трену издао Војводу.
Од кривице се могао искупити онако како би и они да су му

26
запали шака: да из прокључале воде голим рукама извади усијано
гвожђе.
Отац то уради без оклевања и без трунчице страха, не
ошуривши руке.
Разбојнички вођа разрогачи очи.
– Лепше ће му пристајати псећа глава! – рече и замахну сабљом.
Оставићемо за час ту сабљу подигнуту. Још јој није време да се
спусти на очев врат.

27
 6.

У Војводином дневнику, сада у поседу оног који ово пише,

често се помиње Аустријанац по имену Херберт Ленц. Лекар и
глумац Херберт Ленц.
Неколико месеци по одласку у шуму, Војвода је у заседи сачекао
мањи аустријски одред и унакрсном ватром потпуно га смлатио.
Осим лекара Херберта Ленца, од Аустријанаца нико није преживео.
И Ленц је водио дневник. Започео га је неколико месеци пре
заробљавања, по доласку у тмурне планине у којима ће ускоро
планути четничка буна.
Зима је била на измаку, али дани су и даље били хладни и
тмурни. Ветар је с околних врхова доносио кишу са снегом, а Ленцу
се, с прозора собе изнад једине варошке крчме, чинило да је стигао
на крај света одакле повратка нема. Кости ће оставити у овим
студеним, сурим планинама – писао је Ленц. Данима и данима није
могао да назре и ухвати трачак сунца. Обрео се у аветињској
дивљини, за коју ни у сну није могао замислити да уопште постоји.
Зора цивилизације за дуго овде неће сванути.
Као глумац чувеног бечког позоришта Бург, Ленц је био – може
се сазнати из његовог дневника – поштеђен мобилизације на
почетку рата. Он не каже какав је био глумац, али се после
летимичног прегледа тадашњих позоришних хроника у главним
листовима види да није био међу звездама. Иако је неколико пута
заиграо и веће улоге, критичари га нису претерано ни кудили ни
хвалили. Припадао је оној гомили глумаца којој се никад не деси –
било што им недостаје врхунског талента, било што су малерозни
или што им мањкају веће амбиције – да одиграју велике и
незаборавне улоге, да се издвоје од просечних и вину у свет
изузетних.
Име му се не помиње ни у рубрикама које су пратиле сјај и
раскош забава и светковина, зарука, венчања и сличних догађаја из

28
живота отменог и размаженог уметничког света.
Оно ће се, десетак месеци после убиства престолонаследника
Аустро-угарске монархије у Сарајеву 1914, наћи у скандалозној,
„црној” хроници. У отменом бечком кафеу, припит, из ко зна којих
побуда, поспрдно је опонашао старог монарха, на запрепашћење
или удивљење присутног света. Можда је то била – како су циници
приметили – његова најбоља улога.
Одмах су га притворили. У току истраге неке ствари су се
окренуле против њега, пре свега чињеница да је одрастао уз
слушкињу Српкињу и њено двоје деце, па је само захваљујући
интервенцији рођака и пријатеља успео да избегне тежу казну.
Додуше, знање српског језика, које је стекао уз слушкињу и децу,
пресудило је да буде послат у Србију, што у том тренутку – Србија
је била поражена и освојена а њена десеткована војска и Краљ негде
у Грчкој – и није било најгоре. На другим фронтовима гинуло се –
како се међу писцима и глумцима говорило – као у кланици.
На овом месту сам задрхтао. Ленцова и моја судбина
местимично сличе.
Двадесет пет година касније, кад Немци, па и Ленцови
земљаци, по други пут у истом веку умарширају у моју земљу, ја ћу
као млад глумац, у другој години окупације, у подруму своје куће,
пред двадесетак гледалаца, одиграти главну улогу у класичном
националном комаду. Неко ће нас „откуцати”, комад ће бити
проглашен антинемачким, представа схваћена као смишљена
акција илегалаца, неколико глумаца ће бити ухапшено и оптужено
за припадност покрету отпора.
На листи осуђених на смрт вешањем моје име ће стајати на
првом месту, попут имена главног глумца на позоришном плакату.
Вешање је извршено у зору, у тамном јесењем дану, у дворишту
затвора. Поред нас глумаца, вешали су још два момка, вероватно
праве чланове покрета отпора. За сваког по једна омча на дугачкој
греди. Испод нас столичице. Позади осећамо дах џелата – не
немачког већ неке наше, домаће багре – који треба да измакне
столичицу.
Тог јутра обукао сам везену кошуљу коју ми је мајка некако
дотурила ноћ уочи погубљења.
Немачки официр је прочитао наредбу и упитао за последњу
жељу. Неко је затражио цигарету, неко да се личне ствари и писма
доставе најближим и највољенијим. Неколико ноћи смишљао сам
како да – уколико ми пруже прилику – изговорим део драме која ме

29
је коштала главе, али ми се, између високих голих затворских
зидова, над којим се склапало тмурно, ниско небо, све учинило
бесмисленим. Игра у којој свом саиграчу – смрти – нисам дорастао.
Ништа нас, па ни уметност, не може спасити од ништавила
умирања.
Још бесмисленије ми је звучала молба мог џелата – кога нисам
видео – да му оставим везену кошуљу. Као да ћу мртав моћи да
одлучујем коме ће припасти. Обукао сам је за припремани наступ, а
испада да сам је спремио за неког бедника и бескућника.
Намакнули су нам омче. У тренутку кад се зачула команда да
нам избију столичице испод ногу, чуо сам како је један осуђеник
дебело опсовао а други, мој колега, ускликнуо слободи.
Очајнички покушаји да се обузда и одагна страх.
Небо се у ковитлацу завртело и нестало.
Кад сам се освестио, прво што сам угледао било је то исто небо,
тмурно, ниско, али смирено. А негде у углу мог видног поља
њихала се прекинута омча. Онда се појавило запрепашћено лице
немачког официра.
Вратили су ме у ћелију.
После неколико часова одведен сам у собу за посете. Тамо ме је
чекала мајка. Тад сам у њеним очима видео да ми је цветић у коси
изнад чела побелео. Мора да је мајка у мојим очима приметила своје
натечене и крвљу подливене капке. Јадна мајка! Очију није
склопила док није скројила и извезла кошуљу! Само да с овог света
не одем љут на старијег брата. Сличну кошуљу, мени посебно
драгу, узео ми је на почетку рата брат и однео са собом у шуму.
Убрзо се о брату пронео глас да је један од чувених „бандитских”
вођа – како су Немци звали припаднике покрета отпора. У кућу нам
је често навраћала полиција. Покушала је да нас наговори да се
одрекнемо брата. Прво милом, а онда претњама, уценама,
понижавањима. Дешавало се да смо данима гладовали и смрзавали
се у незагрејаној кући.
Мајка је донела пуну корпу посластица и боцу црног вина. Није
ми дозволила да је било шта упитам или кажем. „Окрепи се прво.
Прича неће побећи”, рече.
По мајчином одласку, одведен сам код младог немачког
официра, кратко подшишане и уредно неговане косе. Разумео је и
прилично течно говорио српски, али се углавном служио
немачким. Можда да покаже како цени моје знање његовог
матерњег језика.

30
 Глумац је као дете – рече официр. Иако га проста и
необразована публика понекад гађа јајима и парадајзом као убицу
или разбојника кога игра, понекад се и сам занесе улогом па умисли
да је прави краљ. Али чим прекорачи магичну линију која га дели
од стварних људи, настају неспоразуми. У том случају најбоље је
сручити на глумца котао воде – да охлади усијану главу.
И у овој земљи, међутим, има оних који мисле да глумцу треба
одсећи његову умишљену краљевску главу. Ко су они? Они исти
који свакодневно пишу ова писма – показа официр на огромну
хрпу у углу собе. Писма-пријаве. Од Срба нема чуднијих људи на
свету: свако ће се љуто увредити ако му се понуди да за новац ради
као достављач, али ће зато било којој власти драговољно и редовно,
и више него што је потребно, пријављивати и опањкавати рођаке,
пријатеље и комшије. На списку сумњивих уметницима припада
прво место. Просто се читаоци и гледаоци утркују ко ће пре
уловити погрешку писца, глумца, редитеља.
Моја глава, додуше, тражена је и због једне друге. Братовљеве.
Овде је, изгледа, незгодно па, чак, и опасно имати брата.
Жао му је што ће му историја натоварити да је као Немац у овој
земљи починио многа злодела, иако смо се, у ствари, међусобно,
братски клали и требили.
Ослободили су ме.
Не прође ни недељу дана а добијем позив од управника
градског позоришта.
Понуди ми главну улогу у водећем комаду репертоара. Комаду
који се игра на читавој кугли земаљској, и у рату и у миру, и у
слободним и у окупираним земљама.
Играјући представе, сачуваћемо језик, срце, душу свог бића.
Кад људи престану да певају, сликају, играју и глуме, престају и да
живе. То је исто што и уместо живота изабрати смрт, рече управник.
Прихватио сам понуду. Понајмање зато што ме је управник
убедио.
Улогу сам сјајно одиграо. Критике су биле похвалне. Наравно,
оне у окупацијској, колаборантској штампи. У неку руку, биле су
похвалне и оне из илегалних билтена покрета отпора: тамо сам
ружен и пљуван зато што стављам дар у службу непријатеља.
По ослобођењу земље, и једне и друге критике постаће део
оптужних доказа против мене. Судиће ми као издајнику. Најтежа
оптужба биће да сам пристао да сарађујем с Немцима како бих
спасао живот. Мојој причи да је уже за вешање пукло само од себе

31
сви су се смејали. Ни од какве ми помоћи није била ни чињеница да
је мој брат, као херој, на белом коњу ујахао у град. Што су више
хвалили брата победника, то су више кудили брата издајника.

32
 7.

Ленц се драговољно, из жеље да у доколици сними остатке

римске и старе српске архитектуре, придружио омањој чети која је
кренула у редовни обилазак околине.
Чим су изјахали из вароши, уз Ленца се прилепио водич,
засипајући га тешким, несносним воњем. Родом је био из тих
крајева и недавно је, уз подршку аустријске војне команде, постао
окружни кмет. Одмах је почео да му се додворава и улагује.
Тек после неколико сати водич је открио праве мотиве
претеране љубазности. Бојажљиво је упитао Ленца да ли би га
фотографисао. Његовој срећи није било краја кад је Ленц пристао.
Пролазећи поред рушевина средњовековног утврђења,
заповедник чете упита водича куд се дело силно благо српских
царева.
– Лежи закопано. – одговори водич.
– Где?
– У темељима старих рушевина, у пећинама, у жилама
столетног дрвећа.
Ленц се грохотом насмеја.
– Блага свуда има, али се не да тако лако узети. Не дају га змије,
змајеви и други духови-чувари, каза водич и позва све на ручак у
своје родно село.
Његови земљаци, уосталом и сви Срби, познати су по
гостољубивости и могли би се увредити уколико би чета одбила
њихов позив, додаде.
– Да не претерује мало! Зашто би они, туђинци и освајачи, које
у овим крајевима називају по једном одвратном инсекту, били радо
виђени гости? – примети заједљиво Ленц.
У пчелињаку поред пута набасаше на стаситог сељака; побијао
је крст изнад свеже ископаног гроба. Радио је полако и смирено, као
да сади воћку. С бојишта на граници јуче је у врећи донео кости

33
сина, погинулог још на почетку рата, каза сељак и позва војнике да
попију чашу ракије за покојникову душу. Бог дао, Бог одузео!
наздрави сељак с лицем доброћудним као узрело поље жита.
Ленц се збуни. У сељаковим очима није видео ни трунчицу
мржње или прекора, иако је његовог сина убила иста војска коју је
нудио ракијом.
– Српски сељак је марљив као мрав и ништа га друго осим мала
не занима. Поштује сваку власт ако држи до реда и правде. – каза
Ленцу водич.
Ручали су на ливади, испред старе цркве, окружени буљуком
мештана, углавном деце. Војници су навалили да прстима комадају
вруће јагњеће печење и халапљиво га гутају, заливајући залогаје
дугим гутљајима вина. Све време Ленц је на себи осећао блентаве
погледе непозваних посматрача. Сви су имали испошћене,
чворновате главе с пуно заломљених и кварних зуба. Ленцу се
чинило да се налази на позорници на којој ће га линчовати
изгладнела руља.
– Добра ли вина! – каза заповедник.
– Какви добра! Киселица. – понизно промумла шепави сељак
искривљене главе, задужен да точи вино.
Водич се за фотографисање окупао (воња се није ослободио),
обријао, подшишао, посекао нокте и обукао стајаћу одећу. Посебно
је био поносан на нове, блиставе чизме. Позирао је с чибуком у
устима, крчагом вина у једној и јагњећом плећком у другој руци.
Упозоравао је Ленца да припази да револвер, сабља и некакав
огроман орден буду јасно ухваћени.
И шепави пехарник је пожелео да се фотографише.
– Нема тог апарата у који би могла стати његова крива глава! –
подругну се водич, али кад Ленц позва шепавка да стане испред
апарата, пружи му плећку печења.
– Лепши ће испасти! – каза водич шепавку.
Кад су сељаци видели да Ленц фотографише пехарника,
нагрнуше да му се придруже.
– Одби, стоко! – отера их водич.
У предвечерје чета настави пут. Чим су војници одмакли
десетак корака, мештани, предвођени децом, нагрнуше ка трпези и
почеше да се отимају и гушају око костију и остатака погаче.
– Са Србима треба знати. – каза водич. Познаје им душу као
длан. Добар али поган народ. Много поган.
У каменитом кланцу чета је упала у заседу.

34
 После првог пуцња Ленц се, невичан јахању, стрмоглавио с
коња и, добро угруван, нашао у густом шибљу. Одатле је посматрао
борбу. Чета је унакрсном ватром убрзо била побијена.
Водич се на коњу вртео око једног бора, а онда је јурнуо према
најближој чистини. Пут му препречи неки крупан четник. Коњ
стаде као укопан. Водич га је бесно мамузао и шибао, али животиња
се није мрдала.
– Где жури? – груну као из бачве четник огроман попут брега.
Од тог громовског гласа водич се окамени.
Четник-див лагано приђе водичу и извуче му пиштољ из појаса.
У том тренутку преко Ленца паде сенка. Подиже поглед и
угледа, први пут откако је доспео у ове планине, светло, анђеоско
лице с крупним зеленим очима, слично онима које је тог дана видео
на фрескама у старом манастиру. Тек кад одвоји поглед од тог лица,
схвати да пред њим стоји млади четник с прстом на окидачу пушке
који само што није повукао. Ленц не осети – зачудо! – никакав
страх.
– Стани! – викну неко иза Ленцових леђа.
Ленц препозна узвик, али не одмах и онога који га је изговорио.
Био је то узвик шепавог кривоглавка, само што овај више није ни
шепао ни држао главу накриво.
Сва тројица се упутише према крупном четнику и водичу који
беше сјахао с коња.
Кад је пришао на корак-два, Ленц примети да див-четник има
три ока. Треће му је стајало на шубари. Огромно, сасушено, оковано
сребром.
Водич се баци на земљу испред лажног кривоглавог шепавка и
поче да му грли и љуби ноге, неразговетно и брзо молећи за милост.
Ленц је чуо да помиње стару мајку, болесну жену, ситну децу,
Аустријанце који би га убили да се није прихватио кметства. Онда
устаде, насрну на Ленца и пљуну га у лице.
На водичеву главу сручи се однекуд камџија.
Кад је обрисао пљувачку, Ленц угледа девојку избразданог
лица, с плетеницама палим преко укрштених реденика.
– Рђа! – процеди девојка и швићну камџијом по панталонама,
што је Трооком био знак да поведе на смрт пребледелог кмета
према оближњој јарузи.
Девојка леденим погледом премери Ленца од главе до пете и
нагло се окрену. Плетенице јој, у окрету, готово окрзнуше Ленцово
лице. Ленца запљусну тежак мирис косе.

35
 Из јаруге убрзо допреше језиви крици, праћени кркљањем и
роптањем, и удвостручише се у кланцу. Ленц се стресе од ледених
трнаца.
Лажни кривоглавко и шепавко скиде капу и прекрсти се.
Неколико тренутака касније Ленцу ће бити наређено да
фотографише Трооког и његову жртву.
На фотографији коју ће развити кроз неколико недеља видеће
се Трооки како клечи на прсима водича, из чијег пререзаног
гркљана вири запаљена цигарета, и лиже крв с ножа гледајући
право у камеру. Уместо левог му ока освануће бела мрља, као да је
огромни Ленцов страх, попут невидљивог сунчевог зрака, на том
месту осветлио фотографску плочу.

36
 8.

Чета се убрзо удаљила с места препада, пошто је на брзину

покопала разодевене и опљачкане војнике.
Ленца посадише на коња и везаше му очи црном марамом. Коњ
крену, вођен нечијом руком. По бату копита, Ленц закључи да јаше
у колони. Повремено га је глас лажног шепавка и климоглавка
упозоравао да се чвршће држи за седло: стаза се сужавала, постајала
стрмија, каменитија.
Повез му скидоше тек кад у сумрак стигоше у пастирско
насеље, у којем се чета спремала да законачи.
Ленц је омању колибу делио с тројицом четника.
Двојицу је познавао. Тачније, једном од те двојице познавао је
глас. Глас лажног кривоглавка и шепавка. Изгледало је као да је
Ленцов познаник добио нову главу: округлу као бундева, меснатих,
балавих усана.
Други познати, момак који га је заробио, стално је ћутао.
Трећи је био прилика из грозног сна. Неко дугокосо и брадато
створење, у дугој и прљавој сељачкој кошуљи, раздрљеној на
косматим грудима. Али најгоре је тек дошло кад та авет окрену
лице: Ленц се суочи са два бела, мртва ока.
– Откуд он овде? – упита Слепац, ширећи ноздрве у правцу
Ленца. – Да ли се почешао кад је ушао? – упита блентавог главоњу.
Овај потврди.
– Где се почешао?
Главоња каза.
– Има ли брадавицу на лицу? – испитивао је даље Слепац.
Главоња опет потврди.
– Где?
Главоња рече.
– Да му каже причу: ћорави су зеца видели, кљасти га ухватили,
голи сакрили и кући однели. Није ноћ тако мркла ни вино кисело

37
као што мисли.
У колибу уђе девојка изгребана лица и унесе скромну вечеру:
хлеб, бели сир и по кришку црног лука. Када је поставила трпезу,
пољуби руке слепцу, главоњи и ћутљивку и опра им ноге у кориту.
Хтеде да опере ноге и Ленцу, али овај, на смрт уплашен, једва успе
да јој склони руке са чизама и љубазно је одбије.
– У невреме је започела вез. – рече Слепац.
На следећем коначишту, међу зидинама неког старог замка,
Ленц је вечерао с човеком пријатног изгледа, уљудног понашања и
разборитог говора. Звали су га Капетан. На негованим прстима
десне шаке истицаше му се необично крупан златни прстен с
лепим, овећим драгим каменом.
Ленц је помислио да би Капетан могао бити Војвода –
одметнички вођа о коме су у последње време почеле да круже
разне, углавном фантастичне приче. Аустријанци су се
заинтересовали за њега и покушали да му утврде прави идентитет
тек кад се пронео глас да је Војвода један од прерушених
краљевића.
Но, Капетан га је убрзо разуверио.

Заиста жали због свега што се десило Ленцу и његовим

друговима, каза. Чим сретне Војводу, скресаће му право у брк да то
што ради уопште није паметно. Шта постиже ако побије десетак
аустријских војника и зароби аустријског лекара? Требало би да се
приупита шта су Срби постигли што су из чисте лудости убили
аустријског надвојводу у Сарајеву. Ништа – осим што су заратили с
три царевине, цвет младежи послали у смрт, изгубили државу.
Нико од његових земљака да стави прст на чело пре него што било
шта уради – куцну се Капетан изнад слепоочнице прстом с
огромним прстеном. Ова земља је у много чему оскудевала, али
понајвише у памети.
Тек на трећем коначишту, у неком старом манастиру, Ленц је
срео Војводу.
Између фресака, обасјаних пригушеном светлошћу, издвоји се
лепушкасто, бледолико лице, с оштрим, продорним очима. Пред
Ленцем стајаше висок младић, у беспрекорно утегнутој официрској
униформи, кроз коју, попут свећа из тамних углова, просијаваше
витко и снажно тело. Дах му мирисаше на маглу, шуму и опор
дуван.
Рекли су му да доводе фотографа а довели су познатог глумца,

38
поздрави га Војвода на добром немачком.
Ленц се, по ко зна који пут за тих неколико дана, пренерази.
Пре рата је студирао у Бечу и срећа му се насмешила да види
неколико представа у којима је Херберт Ленц играо, објасни
Војвода. Заиста је почашћен његовим присуством.
– Почашћен? Како може бити почашћен присуством особе коју
му доводе везаних очију? Као заробљеника,.– не издржа да оћути
Ленц.
– Привременог заробљеника. Мало због неспоразума, мало по
сили прилика. – каза Војвода. – Ако је доведен с марамом на очима,
значи да ће ускоро моћи да се врати својима. Марама је чиста
предострожност; не желе да Аустрњанци сазнају где им се налазе
склоништа. Да буде искрен, нада се да ће у замену за њега извући
нешто од аустријске команде: ослободити затворене таоце, добити
оружје и лекове.
– Греши! Ништа за њега неће извући! – прекиде га Ленц.
– За тако угледног глумца!? – упита Војвода.
Угледни глумци или, бар, они за које Војвода мисли да су то,
још увек играју у Бечу. А ако не играју, онда сигурно на некој
забави у Бечкој шуми, уз звуке валцера, безбрижно испијају
охлађено вино.
У сваком случају, не би било добро да га сада ослободе. Налазе
се дубоко у планини а сам Ленц не би далеко стигао. Растргли би га
вуци или убили разбојници.

39
 9.

Ленца је кроз неколико дана чекало ново изненађење. Његов

новооткривени обожавалац и уједно заробљивач позвао га је да
присуствује представи позоришне дружине комитског одреда.
Ленц се одувек гнушао богатог и моћног света који је сматрао
да може – ако му се само прохте – да свира, пева, слика, глуми. Такав
свет – углавном је имао на уму бечки – упропастио је праву
уметност, створио од ње сопствену прћију, свео је на декор свог
површног живота. И сад се појављује неки полуобразовани дивљак
и бандит и уображава да може да се као Бог поиграва чим год му се
прохте, па чак и позориштем. Још јуче су његови људи убијали и
клали а данас ће изводити позоришну представу.
Оно што није смео Војводи да саспе у лице, записао је у
дневник. Захваљујући тим гневним и заједљивим записима, може се
створити приближна слика о изведеној драми.
Представа је – или, следимо ли Ленца, оно што је Војвода тако
називао – одиграна у пространој пећини, у коју су се, бежећи
испред аустријских казнених одреда, склонили устаници
(„бандити” – вели глумац) и околно, сеоско становништво.
Насред пећине пламсала је велика ватра.
У близини, на огромном камену као на престолу, седео је
брадат и косат човек огрнут вучином и лупкао дебелим штапом по
земљи. Кад је човек-вук заколутао очима, Ленц је препознао Слепца.
Око њега су две девојке-вучице играле и певале, приносећи
храну, со, вуну, као неку врсту жртвених предмета.
Човек-вук, кога су сви називали Хроми, представљао је центар
неомеђене и неутврђене позорнице. Ленцу се чинило да се
представа играла само за њега. Глумци су се често обраћали
Хромом Вуку, али им је он ретко и штуро узвраћао.
– Хроми Вук представља старо српско божанство, вероватно
господара доњег света – објаснио је Војвода Ленцу. – Једном

40
годишње у његову част приређује се гозба, звана вучја, да би био
милостив према онима који ће му се ускоро придружити за
трпезом.
Изводиле су се невезане слике о неком давном боју између
Турака и Срба, у којем су Срби тешко страдали, изгубили моћну
државу и запали у вишевековно ропство.
Глумци су били обучени у костиме који су карикатурално
наговештавали средњовековне. Тако је српски цар као свечану
одору носио дугу извезену сељачку кошуљу, а као круну раскошан
венац пољског цвећа; уместо скиптра држао је богато изрезбарен
чобански штап с главом змије на врху; на ногама је задржао
војничке чизме а о појасу официрску сабљу.
Из дубине пећине понекад би допрло блејање и мукање
склоњене стоке. Упркос томе, глумци су се јасно чули, јер је пећина
била врло акустична. Сваки повишен глас сустигао би и
удвостручавао одјек.
Гледаоци – уколико се тако могу назвати, – примећује Ленц –
одушевљено су поздрављали појаву глумаца, гласно их бодрили, па
чак и грдили. Некад су им говорили како да се понашају или шта да
одговоре суиграчима. Већину примедаба глумци су прихватали,
али често су се препирали с гледаоцима. У појединим тренуцима –
пише Ленц – није се знало ко су глумци а ко гледаоци.
А сав тај хаос произашао је добрим делом из чињенице – која је
од свега највише запрепастила Ленца – да није постојао никакав
текст кога би се глумци држали. Текст није потребан – објаснио је
Војвода – јер сваки Србин, на основу прича и песама, зна све о том
великом догађају из своје историје. Једино су се пре представе
Војвода и глумци договорили које слике да играју (пошто због
времена и пажње гледалаца нису могли све) и ко ће коју личност
играти (што није прошло без препирке, јер је свако желео да игра
највећег јунака). Војвода се премишљао да ли да играју неку од већ
написаних драма о овој бици (углавном по лепоти заостају за
причама и песмама) или да сам напише нову, али је одустао Од ове
идеје највише зато што његови глумци тешко – бар за сада – уче и
памте писане текстове.
У првој слици приказано је – пише Ленц – како се српски цар по
имену Лазар нашао у подземном свету, где му се две девојке нуде за
невесте. Прву невесту играла је прсата, крупна четникиња
(Дводевица, коју Ленц још није стигао да поближе упозна), а другу
девојка изгребаног и натмуреног лица. Прва је, обучена као

41
Циганка, разголићених прсију и босих ногу, играла и певала,
љубила и миловала цара, бестидно му завлачила руку под кошуљу
и седала у крило. Друга је, у скромној белој кошуљи, с невешто
направљеним анђеоским крилима, држећи икону на прсима,
позивала женика да јој се придружи у свету у којем се никад не
стари и не умире. „Држи се добро, царе Лазо!” довикнуо је неко из
публике. Колико је прва глумица претеривала у раскалашности,
толико је друга омањивала у чедности; колико је прва била
уверљива, толико је друга била неуверљива – бележи Ленц.
У другој слици српски витез, по имену Милош, не баш високог
порекла – судећи по презимену изведеном од кобиле, обавештава
Лазара да је уходио турску војску. То је бројна војска, али састављена
од бескућника из целога света, орних за игру, песму и свирку и лако
заскочљивих на женско. Један други српски витез, по имену Вук, на
основу тог податка тврди да ће српска војска лако разбити турску:
одувек су јачи они који имају шта да бране од оних који немају
ништа осим жеље да отимају и грабе. Први витез се не слаже: баш
зато што немају и што нису жељни, куће и кућишта, жене и деце,
ови голаћи су врло жилави, издржљиви и опасни борци. Како је
препирка добијала на жестини – пише Ленц – очигледно је било да
су се глумци све мање држали народних стихова а све више
изговарали сопствене реченице. Тако се у једном тренутку трооки
делија, који је играо првог витеза, унео у лице другом (шепавку) и
рекао: „Будало једна, па мени је погинути као и запевати! шта сам
то у животу стекао па да жалим!?” Шепавко је одвратио: „Знам да ти
је, голаћу, лако погинути, али још лакше из боја утећи!” „Мир, мир,
витезови моји!” прекинуо је свађу цар и упитао кћер (и њу је играла
девојка изгребаног лица, јер је Војвода оскудевао у глумицама):
„Дете моје, зашто се они препиру?” Неко је довикнуо из публике:
„Па због ње, царе Лазо, очи ти испале!”
Лазар витезовима саопштава одлуку да се супротстави турској
војсци на пољу званом Косово: или ће победити или часно
погинути. Једино се тако може погледати у очи Хромом Вуку. На
Косову одлучиће се којом ће се невестом српски цар оженити. И
једна и друга су достојне да буду царице. Ако цар победи – свима ће
бити мило и драго. Ако погине – и Богу ће бити мило и драго.
Мртав ће се придружити великој војсци Хромог Вука, која ће, кад за
то дође време, заподенути победоносни бој. Витез Вук одушевљено
поздравља цареву одлуку; храбро ће се борити, али се пита да ли ће
се и други нештедимице тући, поготову они који хвале бескућнике

42
и грабљивце, ваљда зато што и сами, ниска рода, чезну да запоседну
туђе. Увређени Милош потеже сабљу, али Лазар (глумио га је
Војвода) одлучно спречава борбу и прекорно пребацује витезовима
да снагу чувају за Турке. Вук тражи руку цареве кћери Косовке.
Лазар даје благослов – уверен да ће то и кћери бити драго. Затечен
овом просидбом, Милош љутито напушта скуп. „Царе Лазо, јадан
не био, не сеци своје десне руке!” уздахнуо је један гледалац. Лазар
позива поданике у бој на Косово. Из масе је искорачила старија
жена, расплела дугу, побелелу косу, откопчала кошуљу, извадила
спарушене дојке и почела да проклиње све који се оглуше на царев
позив. Полако је изговарала клетву за клетвом, све тежу за тежом, а
гледаоци су у гласу понављали: „Тако било, Бога нам свемогућег!”
У четвртој слици Вук проси Косовку, а она саопштава да је
одлучила да се уда за онога ко се у боју покаже најбољим јунаком.
То су гледаоци пропратили одобравањем и узвицима да тако
приличи свакој честитој девојци.
У петој слици тужни Милош пије вино с побратимом. Жали се
да га је Вук пред царем оклеветао као кукавицу и издајника, а да га
цар није заштитио. Одлучио је да се сутра не бије с Турцима.
Стајаће по страни и посматраће како Турци бију Србе; сме да се
клади да ће главом без обзира први утећи Вук. А Милош се неће с
места помаћи. Осим уколико му на ноге не дође сам цар и замоли га
за опроштај. Тад ће улетети међу Турке и убиће никог другог него
до султана. Опет је уследио – бележи Ленц – уздах гледалишта:
„Јадни Лазо, царе наш честити, шта те снађе!”
У шестој слици царева жена моли, у присуству занемеле мајке,
најмлађег од своје деветоро браће, да не иде у бој. Цар је дозволио
да један брат остане с њом и нађе јој се у животу – уколико он, не дај
Боже, погине. Најмлађи зна да је она већ питала осталу браћу и да
су сви одбили. Ни он не жели да се одваја од браће и од старог оца
који такође полази у бој. Из гледалишта је излетела девојка, скинула
мараму и везала је младићу око врата, пише Ленц.
Царица моли Милоша да не иде у бој на Косово. Цар је
дозволио да се нађе царици при руци. Па није ни мислио да иде,
говори Милошев пијани побратим. Кад царица задовољна оде,
побратим наставља да говори Милошу да има још путева осим оног
који води на Косово, и на њима крчми с младим крчмарицама.
„Тако је, на Косово нећу!” вели Милош. Гледалиште је опет
уздахнуло: „Цар Лазо, кукавче сињи, остаде без најбољег јунака!”
Онда је – бележи Ленц – настала препирка између Слепца и

43
гледалаца. „Нека цар Лазо замоли Милоша за опроштај!”
предложио је неко, што су сви бурно подржали. „Тако је. Нека ме
Војвода замоли за опроштај!” обратио се Трооки свом команданту.
„Не може!” успротиви се Слепац. „Није тако записано у песми.”
После ове Слепчеве интервенције – бележи Ленц – гледалиште се
умирило. „Као голаћи и бескућници, немају шта да бране на
Косову”, наставља Милошев побратим. „Имају!” продере се Трооки
попут грома и нагло скаче на ноге. После његовог громовског
узвика (чинило се да ће се зидови пећине обурвати и свод срушити
– пише Ленц), завладала је мукла тишина. „Образ!” завршава тише
Трооки. Гледаоци су радосно побацали капе у вис а неколико је
припуцало из револвера.
По свој прилици, не присуствује позоришној представи већ
паганској обредној игри, прилично неразумљивој и бесмисленој и
преко сваке мере наивној и неуверљивој – бележи Ленц.
Један српски витез преспавао је полазак у бој. На путу за Косово
среће рањеног војника и од њега сазнаје да се српска војска храбро
борила али да је готово сва потучена. Из гледалишта су уследила
питања шта се десило с појединим виђенијим јунацима. Сви су
погинули. Сваку погибију гледаоци су пропратили уздахом бола
али и поноса што су им миљеници храбром смрћу завршили.
Одоцнели витез јурне на бојиште. Залуд жури, битка је изгубљена,
добацује му рањени војник. Не жели да царева клетва падне на њега
и потомке, одговара витез. Гледалиште је углас одобрило витезову
поруку: пшеница ће рађати, пчеле се ројити, овце јагњити.
У следећој слици приказан је сусрет између витеза Вука и
Косовке девојке. Вук тражи од ње да испуни обећање: да се уда за
њега. Борио (ре храбро и једини остао жив. Онај који је заслужио
њену руку – одговара Косовка – лежи мртав на Косовом пољу.
Милош. Довека ће остати њен женик. Гледалиште је смркнуто и
занемело, а он би се – кад би само смео – слатко смејао овој
детињастој, глупавој и патетичној сцени – примећује Ленц.
Две вештице-пакоснице јављају старој мајци да јој је на Косову
погинуло свих девет синова. Потанко и полако описују њихову
смрт, с очигледном намером да се наслађују мајчиним болом и
патњама. Међутим, мајка (тумачила ју је Дводевојка) остаје потпуно
мирна. Уместо ње, зајецао је и засузио женски део гледалишта. Кад
чује да јој је и последњи син погинуо, мајка легне на земљу и умре.
Жене су у гледалишту заридале и почеле да чупају косе и гребу
лице. Коме су погинули синови, Дводевојци, или женама у

44
гледалишту? пита се Ленц и додаје: Да мајка не пусти сузе и гласа за
својим девет синова – чиста је бесмислица, како у животу тако и на
сцени.
У претпоследњој слици – ни њену поруку Ленц није разумео –
човек-вук уз гусле пева о јунаштву Милоша Обилића. Витез Вук га
пита зашто не пева о њему: није се ништа мање храбро борио него
Милош и још је, захваљујући својој јуначкој десници, остао жив.
Камо среће да је погинуо. Јер је он, господар Вук, више мртав или
мање жив од оних који су оставили кости на Косову пољу. Господар
Вук му даје дукат да смисли песму о његовом јунаштву и победи.
Какво јунаштво, каква победа? Да се господару то није привидело?
пита гуслар. Слепљи је од њега без очију! Песма коју пева не може
се ничим купити. Победа господара Вука је најгори пораз.
У последњој слици анђео-невеста венчава се с Лазаром и одводи
га на небо, где је заслужио да живи. Гледалиште је одлазак
младенаца испратило узвиком: „Благо нашем цару Лази!” Војвода је
– пише Ленц – скинуо „круну” с главе, отпасао сабљу и изуо чизме,
јер му све то у новом пребивалишту није потребно.
Крај представе пропраћен је новом обредном игром и песмом
девојака-вучица. Кроз огроман вучји зев провучено је дете рођено
тог дана у пећини, уз молбу Хромом Вуку да га очеличи и заштити
од нечистих и злих сила.
Одмах после завршетка представе Ленцу приђе трооки глумац
који је играо Милоша Обилића – Злопоглеђа, како су га звали
четници. Пружи му чутуру с ракијом, „мученицом”. Ленц одби,
али Злопоглеђа је и даље наваљивао. Јесте да је грдна, грђа не може
бити, али мора да сркне ако је мушко. Ленц прихвати чутуру и
повуче гутљај. Ракија му спали грло.
– Зашто називају ракију мученицом, зашто је стално куде? –
упита Ленц.
Злопоглеђа пречу питање и затражи дувана.
– Не пуши. – каза Аустријанац.
Злопоглеђа је једнако буљио у збуњеног глумца. Да би избегао
непријатни поглед његовог левог, вампирског ока, Ленц га – тек да
поведе неки разговор – упита где је и како научио да глуми.
Невоља и нужда су га од малих ногу натерале да се претвара…
да изиграва све и сваког. Једном је чак изигравао женску: јарани су
га у мраку потурили неком парајлији коме се било прохтело да се
мало провесели. И тај парајлија није осетио да је превара све док
није напипао клип међу Злопоглеђиним ногама. Не зна колико је

45
пута изигравао професора, трговца, генерала, лекара. Све из нужде.
Цео живот му је протекао у глуми.
– Да ли Злопоглеђа хоће да каже да између глумаца и
превараната нема разлике. – упита Ленц.
– Нема, осим што су глумци тобож господа. Него, не би било
згорега ако напише својој команди да пошаљу десетак златника.
Длака му тада – обећава – неће фалити с главе!
– Не верује – промуца Ленц већ видећи себе у некој јарузи, са
цигаретом у пререзаном гркљану – да ће команда удовољити
његовом захтеву. Није он толико важна и значајна личност.
– Доста је глуме! – прекиде га Злопоглеђа. Где су му отац, мајка,
драгана? Ваљда није сам на свету као Злопоглеђа? Шта је једном
богатом Шваби десетак златника? Ништа! А њему би, Злопоглеђи,
згодно дошли. Живот без пара не вреди пишљива боба!
Злопоглеђа ову мисао заврши сочним псовкама.
Зна ли да псује на српском, приупита га.
Ленц слеже раменима.
– Ако не зна да псује, онда не зна ни српски! Нека не брине,
научиће га! Псоваће како треба и по реду! Најпре Бога!
– Зашто Бога?
– Ако нећеш Бога, можеш да псујеш сунце које те греје. Земљу
која те држи. Оца, мајку! – рече Злопоглеђа и, у знак поздрава,
потапша га тешком ручердом по рамену.
За време вечере смркнути и преплашени Ленц трудио се да
избегне сваки разговор о представи и глумцима.
Војвода је вероватно осетио да Ленц њихову представу држи за
обичну којештарију и неозбиљну играрију, па му је, доста обазриво,
имајући на уму његов полузаробљенички положај, поменуо да би
био пресрећан уколико би му на било који начин, саветима,
надгледањем, па и самим учешћем, помогао у припремању
следећег комада који је сам написао.
– Позоришта му је – има томе већ неколико времена – преко
главе. Да му није, данас би шетао бечким улицама или слушао неки
добар променадни концерт. – рече Ленц. Али га живо занима откуд
код Војводе љубав за позориште.
Као гимназијалац играо је у популарним историјским
комадима, извођеним о школским и другим празницима. На
жалост, родитељи су га спречили да се потпуно посвети глуми, јер
су се држали општеприхваћеног мишљења да је глумачки позив
недостојан озбиљног грађанског света. Овде, у планинама, поново

46
му се јавила младалачка љубав. Додуше, сад је у прилици да с више
одлучности и аргумената брани глумачки позив од неоправданог
потцењивања, као и драмску уметност у целини.
Да није изабрао погрешно време? Кад топови грме – изрека му
је позната – музе обично ћуте.
– Зашто не би топови ћутали кад музе певају? – узврати Војвода.
– Живо ме занима – усуди се још да пита Ленц – зашто чезне за
глумачком и списатељском славом кад је већ стекао ратничку,
јуначку? Зашто пише драме кад би о њему ускоро једна могла бити
написана?
Да ли је и какву славу стекао и да ли ће о њему бити написана
драма – не жели о томе да говори. У сваком случају, најбољи
одговор за оно што га занима може добити из следеће представе.
Наравно, уколико Ленц буде у прилици и вољан да је види,
одговори Војвода.

47
 10.

Кад су Швабе, а мало потом и Бугари, навалили и притисли на

Србију, Коста се – тако се звао будући Војвода и јунак ове приче –
хитро вратио из Беча, где је учио високе школе, и придружио се
добровољачким, четничким одредима. У даноноћним и прса у прса
борбама убрзо је изучио још једну школу: ратничку.
Уочи повлачења српске војске преко Албаније, Кости је у
окршају куршум просвирао бутину. Тако је морао да остане у
поробљеној домовини. Прикрио се код очевих пријатеља док му
рана не зацели.
Захваљујући познанствима из Беча и добром знању немачког
језика, опорављени Коста испословао је дозволу да за окупаторе
откупљује вуну, кожу, мед, грађу. То му је омогућило да се слободно
креће по селима на обронцима велике планине и снује оно што му
је одавно било на срцу: да подигне устанак против туђинаца, не
чекајући повратак избегле српске војске и Краља.
Одмах се испоставило да не постоје никакви изгледи да оствари
своју жељу и замисао. Становништво велике планине,
преполовљено ратом и болестима, свело се на жене, старце, децу,
богаље. А оно мало људи способних за пушку, Швабе и Бугари су,
било милом било силом, држали у послушности и страху, у
невиђеном запту.
Задрт и тврдоглав, Коста није лако одустао од свог наума. Сам је
извршио неколико препада на мање стражарске постаје и растерао
или поубијао швапске војнике. Надао се да ће тако, кад се глас о
његовим подвизима пронесе, привући под свој већ развијени ратни
барјак десетак каквих-таквих бораца, било оних заосталих и
посакриваних у шумама, било оних који су, притиснути страхом и
нуждом, служили нове господаре. Наде су му се изјаловиле. Само је
на себе навукао јаке аустријске потере.
Брижан и тужан, с помишљу да се сукоби с потерама којима је

48
измицао и тако себи прекрати живот да не би гледао и слушао јад и
муке сиротог народа, Коста у некој шуми набаса на старог слепца,
обраслог у браду и косурину, с пребијеним гуслама на крилу.
– Ако га доведе до јаворовог дрвета, нашао је првог четника и
устаника. – рече Слепац кад му се Коста изјада.
– Јаворово дрво ће му лако показати, једно расте на десет корака
одатле, али са слепцима и богаљима још нико није четовао нити
подигао устанак камоли га срећно довршио. – одговори Коста.
– Он ће подићи буну, дични српски војвода! Уколико девет
удовица буду вредне и уколико му рука с ножем црнокорцем не
задрхти. – каза мирно Слепац.
Коста је прешао девет гора и девет река док није пронашао
девет удовица именакиња које су му, голе, за ноћ изаткале, скројиле
и сашиле кошуљу без иједног чворчића, непробојну за метке. Та
кошуља није штитила човека с белегом и губила је моћ уколико би
се у њој кушала сласт жене.
Коста је опет кренуо на пут и овог пута прешао седамдесет и
седам гора и река док у зору крај неког извора није наишао на брата
и сестру, близанце. Брату у коси руже, сестри – чичак.
Брат је испирао ране на сестрином десном образу.
– Што се за ноћ залечи, дању раскопа. Мањ да јој руке веже. –
пожали се брат придошлици.
Сестра му се спремала за свадбу. Недостајало јој је још неколико
убода иглом да заврши венчану кошуљу кад јој је драган отишао у
рат из којег се није вратио.
Наговара је да заврши кошуљу, али она одуговлачи, правдајући
се да месечева и сунчева пређа није више исте боје као у оне којом је
рад започела. Уместо да везе, једнако ноктима копа и грди лице.
Није јој лако. Љубљена и милована а неудата; девојка а није девица;
без мужа а није удовица.
У извору Коста и пепозпати младић угледаше своја лица и не
могаху да разазнају чије је које.
– Да се не зове Коста? – упита придошлица.
– Да није рођен на Ускрс у години када су Краљ и Краљица
убијени?
– Да ли је кушао женску сласт? – изусти најзад.
Два имењака и вршњака, оба девца, гледала су се у очи.
Да наздраве овом сусрету, предложи младић и извади чутуру.
Да наздраве гробу на коме ће се заљуљати колевка, одговори
Коста.

49
 Младићи се упутише у село и пронађоше црну мачку без
икакве белеге. У поноћ одоше у каменит крај назван „Сватовско
гробље”, до којег не допире глас певца. Запалише ватру и око ње
ножевима црнокорцима, прекаљеним змијским отровом, уписаше
круг. На ватру приставише лонац и у прокључалу воду убацише
мачку. Тад из мрака нагрну сила ђавола и других подземних
грозота и наказа и с ивице круга стаде да их плаши, засмејава и
преклиње да пусте мачку из лонца. Младићи бејаху тврда срца:
нити су шта говорили, нити су се смејали већ су једнако ватру
подстицали. Пред зору се појави ђаволски старешина, хром, вучје
њушке, и упита их какву жељу на срцу носе. Младићи казаше.
Људи због жеље два пута плачу. Први плач је сладак, други може
бити и горак. Знају ли то? упита врховни ђаво. Младићи потврдише
да знају.
Кад се сунце помолило иза планинског врха, очистише мачије
кости и почеше једну по једну да мећу у уста и да се огледају над
водом.
Прво се у води растопи половина лица будућег Војводе.
Сестру оставља на његову душу, каза побратим са сузама у
очима и пружи му торбу са сестриним везом.
Будући Војвода му сјури нож у срце. Ветар снажно дуну и нико
– осим Војводе – не чу шта још на смрт прободени младић изусти.
Коста понови младићеве последње речи и у исти час и друга
половина тела и лица постадоше му невидљиви.
Кад се вратио у село, Војвода слага Косару да јој је брат отишао
да тражи драгана и угура јој у једну руку барјак, а у другу гушчје
перо.
– Да јој руке не буду доконе, кад већ неће игала да се прихвати.
– додаде Коста.
Тако Косара постаде његов други четник. Од туге за братом
поче да нагрђује и други образ. Дању за драганом, ноћу за братом.
Војвода и Косара се упутише да пронађу Слепца. Нађоше га у
оној истој шуми, са свеже издубљеним и издељаним гуслама.
Нека му каже, замолио је Косару Слепац кад се нађоше насамо,
да ли је Коста наочит и згодан.
Косара је ћутала.
Пред њим, обневиделим, може без стида да говори о
мушкарцима. Занима га да ли је Коста онакав каквог га је опевао,
додаде Слепац и исприча следећу причу.
Глас о Костиним успешним препадима на војничке постаје

50
убрзо се проширио, али нико ништа није знао о безименом и
усамљеном јунаку. Народ поче да плете разне приче. Једну исплете
и сам старац, тада још неугашених зеница.
Усамљени јунак није био нико други него млади Краљевић,
који је одбио да се повуче с војском. Без земље и народа, војска и
није војска.
Та прича некако стиже до бугарских власти.
Ухватише човека који ју је ширио и доведоше га пред ћелавог
мајора, главног обавештајца за поробљене српске крајеве.
По слоју прашине нахватаном на раменима и задебљаним
табанима, могло се одмах видети да је приведени сав живот провео
на путовањима од цркве до цркве, од вашара до вашара, од
коначишта до коначишта, зарађујући парче хлеба песмом и
свирком на гуслама.
– Где се скрива Краљевић? – упита мајор.
– Ту негде. – рече скитница.
– Где?
– Ту! – показа скитница на околна брда и шуме.
– Води ли војску или иде сам? – испитивао је даље мајор.
– Свако дрво, бор и храст, бреза и јасен, глог и трн, војник му је!
– Па ако је тако, онда ће му мајор сам за час слистити сву војску!
Сабљом и секиром.
– Не могу се посећи главе онима којима су већ одсечене! А не би
он – кад би га неко питао – тако олако потезао секиру и сабљу на
растиње.
Старац је луд или их све вуче за нос, рече мајор својим
војницима а онда се поново обрати певачу-скитници.
Да ли је видео Краљевића?
Није.
А зна ли како изгледа?
Стасит је и прав као бор. Звезда му сија на челу, соко стоји на
рамену, ружа цвате иза потиљка, бисер-вода гргољи у устима, жар-
птица лепрша у очима. Таквог лепотана још ниједна девојка није
љубила. Нити стари нити ружни, попут сунца на небу.
Саслушавши Слепчеву причу, Косара за тренутак престаде да
гребе лице и каза оно што, из стида и скромности, никад пред
мушкарцима не би изговорила.
Таман је Војвода такав каквог га је Слепац опевао.
Крупан делија с гласом као из бачве, на кога припитог
набасаше крај неке напуштене воденице, постао је трећи четник.

51
Преко левог ока висио му је мртав слепи миш.
– Мотају ли се около жандари? – упита делија придошлице.
– Мотају се само бугарске и швапске потере. – одговори Коста.
Делија се зачуди. Испоставило се да не зна да се у Србији
налази туђа војска. Још пре неколико месеци, за време олујне ноћи,
умакао је с тешке робије.
– Шта му је с оком? – упита Косара.
– Једно му је довољно.
– Оно друго је лакомо и у сну погледљиво. – погоди Слепац.
То лево око му је некако алаво на све што је здраво, лепо и
напредно. Посебно на злато и сребро. Само му доноси невоље,
признаде делија и склони слепог миша.
На први поглед око се није разликовало од парњака, али кад га
делија упери према ружи којом је Коста закитио Косару засјакта
зелено-љубичастим искрама. Ружа се спаруши као мразом опаљена.
– Може ли му се помоћи? – упита Коста Слепца.
– Да не робија – може.
Хоће ли им се онда Злопоглеђа придружити да гоне и бију
Швабе и Бугаре?
– Ако у Бугара и Шваба има злата – а биће да има! – и ако му је
дружина орна за гозбу, свирку и песму – а што не би била? – бољег
од њега неће наћи па да у тражњи три пара нових опанака подеру.
Боре се за слободу.
Па за чим му другим чезне вучја душа?!
Слепац му пружи сасушено вучје око опточено сребром и рече
да га прикачи на шубару. Сада може да се отараси слепог миша. Од
сада ће, с вучјим оком, моћи да урекне само неправедног и злог
створа.
На мајку моју, ону коју ће убрзо окитити надимак Дводевица,
набасаше пред зору у неком селу кугом опустошеном. Месила је
хлеб за задушнице. Дојке пребацила преко рамена да јој не сметају,
једном руком цеди росу из плетеница а другом хвата набреклу
месечину и меша је с брашном. Ни Бога да назове дошљацима,
жури док роса није испарила а месечина спласнула.
Коста и дружина му сачекаше да се хлеб испече и помогоше
мајци да га однесе на гробље и раздели мртвима. И они
презалогајише и осладише се хлеба, меког као девојачка душа.
Коста позва Дводевојку да им се придружи. Тамо где су пошли,
требаће хлеба и за живе и за мртве.
Читалац је већ сазнао како је Коста срео мог оца, Троглавог. У ту

52
причу не сумњам, а лепо пристаје и уз оно што даље намеравам да
приповедам.
Но, неће сметати ако се каже да постоји још једна (а биће и
више) прича о том сусрету. Укратко ћу је казати, па читалац, сабрат
у овом послу, нека запосли машту – како то поручује један од
извођача Војводиних драма – и по својој вољи нека је прихвати,
одбаци, измени или допуни.
На једном конаку дружини се придружи неки шепавко и
климоглавко. Све што га Коста пита, пречује. А одговара оно што га
не пита. Не зна се шта је код њега кривље: памет или нога или
глава. И би и не би хтео да се придружи Костиној дружини. „Да” му
звучи као „не”, а „не” се зачас преметне у „да”.
На другом конаку појави се човек бундевасте главе. Блесасто
лице, бале му стално цуре низ браду. Дводевојка му пружа хлеб а он
је уједа за прсте. Злопоглеђа му као псу баца кости а он му захвално
рукавом гланца чизме. Зову га да им се придружи за трпезом, он
зажди на другу страну. Терају га од себе, он се као чичак качи.
На трећем конаку појави се неки погурени човек, поседеле косе
и браде. Очи му играју као жеравице, а поскакује с ноге на ногу као
какав коловођа.
– Нека се каже ко је и шта је! – подвикну Слепац, – Јер је по
гласу познао да им исти човек већ три ноћи прилази.
Отац почне да врда, туц-муц, али га Злопоглеђа шчепа за гушу,
и он признаде да тражи Краљевића или већ тог незнаног јунака
који је заметнуо буну. Таква су времена да брат у брата сумња, па је
хтео рођеним очима да се увери да пред њим стоји главом и брадом
сам Краљевић.
– Па, да ли се уверио? – груну Злопоглеђа.
– Макар му главу одсекли, није. Прича се да је Краљевић вечито
млад.
– За три ноћи није ни он остарио ма колико се претварао у
шепавка, блесавка и грбавца. – рече Слепац.
– А да ли му сад верује? – упита Коста, стави чудновату мачју
кост у уста, нешто прошапта и пред свима у земљу пропаде.
Троглави у чуду поче да се окреће око себе.
– Ту је! – узвикну Коста иза његових леђа и поново се појави.
– Био би пресрећан да га са своје три главе и три живота служи.
– рече отац.
Коста се пожалио Слепцу да Косара све више и више копа лице.
Слепац започе следећу бајку.

53
 – Пре много лета краљева најмлађа кћер загледа се у два
младића, имењака и вршњака, по стасу и лепоти сличним као јаје
јајету. Једног младића красила је звезда на челу а другог сунце. Није
се знало ко кога више воли: девојка младиће или они њу. Дани и
ноћи су им протицали у неизмерној срећи и радости.
Код старијих краљевих кћери роди се завист па оне, уз помоћ
мађија, уморише младиће.
Краљева кћер од туге паде у кревет и тешко се разболе.
Стари краљ се даде у потрагу да својој мезимици пронађе
сличне младиће. А то не беше лако. У целој краљевини није било
двојице вршњака и имењака, једног са звездом, а другог са сунцем
на челу, а у свему осталом сличним као очи у глави.
Краљ обећа силно богатство оном ко му излечи мезимицу.
Један сиромашни младић са сунцем на челу, који је много
чезнуо за краљевом кћерком, крену да тражи свог парњака. Али ни
он не беше боље среће. Лутајући тако, несрећан и очајан, у шуми
срете вилу…
Нешто је омело Слепца да заврши причу. Или је оставио Кости
да је сам настави и заврши.
Мутавог младића с очима зеленим као горско језеро довео је
Троглави. Младић је у недрима гајио змије.
Зашто придошли није хтео или није могао да говори, нико није
знао.
Троглави први проносе причу да су Бугари или Швабе сажегли
младићу језик јер није одао где се крије Коста, човек који ће убрзо
бити познат под именом Војвода. Кад је младић тако тврд на
речима, онда му не треба језик, рекоше његови мучитељи.
Ова прича Троглавог била је лепа и допадљива иако је, што се
тиче чињеница, стајала климаво, као приповедачева глава: младићу
је међу зубима палацао цео целцати језик.
Дводевојка је тврдила да му је Бог уделио ту ману како би му
сачувао лепоту којом га је обилато обдарио као ведро небо звездама.
Јер лепота је болест, привлачи несрећу и зло.
Злопоглеђа је, пак, мислио да младић може да говори, али да за
то нема ни воље ни жеље. Ничег доброг и лепог нема на овом свету,
а ако се понешто нађе, онда је о томе већ све речено, понајбоље у
песмама. Ако сви људи не умеју да певају, не морају сви ни да
говоре. Све су приче већ одавно испричане.
Слично је, али с другачијим нагађањима, мислио и Слепац.
Младић се заклео да ћути све док се његов народ поново не докопа

54
слободе. Јер слобода пре свега значи могућност да се слободно
говори и пева. Па и псује – ако је тако мило Злопоглеђи. Не пале
Бугари и Швабе српске књиге бадава и не разбијају гусле из чиста
мира.
Младић доби надимке Неми и Мутавко. Првим су га звали – из
милоште, другим – из злоће.
У пчелињаку поред пута Коста и дружина му налетели су на
погуреног али стаситог сељака поред две ископане раке, два свеже
истесана ковчега и још незатрављеног гроба.
– Ово му син, погинуо у рату – каза сељак за гроб – а у
ковчезима му леже жена и кћер, тифус их покосио.
Сељак послужи пролазнике ракијом. За покој душе својих
најближих.
Коста га позва да с њима бије Швабе и Бугаре. Убили су му
сина, затрели породицу и опустили кућу!
– Бог је тако хтео. – одговори сељак и полако и смирено положи
ковчеге у раку, као да жито смешта у амбар.
– Па није он најгори да толико мора од Бога да испашта! –
узвикну љутито Слепац.
– Није, али ваљда му је тако запало. – одговори сељак.
– Зар му није мрско да остане сам у пустој кући? – упита
Војвода.
– Мрско му је, али било би грехота да остави пчеле. – каза сељак
и пожеле им срећан пут.
Коста је сматрао да је скупио довољно људи за четнички одред.
Да им се само Пчелар придружио, сва сила три царевине ништа
им не би могла, уздахну Слепац.
Над крстом и ножем заклеше се да ће се до смрти борити
против туђинаца и душманина.

55
 11.

Ленц је фотографисао Војводу и готово све његове најближе

саборце. И групно и појединачно. Неке фотографије су остале
сачуване. Осим стаситог Војводе, сви устаници изгледају, мрких и
испијених лица, као зликовци. Као да су изведени пред стрељачки
строј. Ленц у дневнику тачно примећује да Војвода ратује против
три моћне државе са шаком разбојника, богаља и жена. Та дружина
несрећника и дивљака, одрпанаца и прљавака, као у некој
грозоморној бајци, кличе одушевљено – нека буде што бити не
може.
Ленц је био уверен да ће га устаници убрзо ликвидирати, чим
увиде да за њега од аустријске команде неће ништа добити.
Смрскаће га као буба-швабу, инсекта по којем су звали све
Аустријанце и Немце.
Војвода, поред Капетана сигурно најцивилизованији међу
устаницима, наједном је суздржао и ушкртарио пређашњу
љубазност и срдачност. Ленц се већ кајао што је одлучно одбио да
на било који начин сарађује у Војводиним сулудим позоришним
подухватима. Нашао је кад ће и где ће – глава му виси о концу! – да
се држи уметничких принципа!
Крајње ледени став према заробљенику показивала је Косара,
Војводин писар и заставник. У представи је играла цареву кћер,
заветовану погинулом јунаку.
Косара је као сенка пратила Војводу. Дању се оружала и
опасивала као мушкарац. Ноћу је облачила сукњу и блузу,
расплићући дуге и густе плетенице.
Од њеног испошћеног, изгребаног лица, Ленц је осећао ледену
зебњу око срца. У угловима очију назирао јој је мисао да сноси
кривицу што њена незавршена свадбена кошуља буђа у дну торбе.
Лудакиња у представи, лудакиња у животу!
Друга жена у одреду, Дводевојка, у представи мајка камена

56
срца, понашала се супротно Косари, али се Ленц и ње прибојавао.
Стално се извињавајући што је на сметњи, бринула се да Ленцу у
колиби ватра буде распаљена и лежај намештен. Нека им,
сиромасима, опрости! говорила је, не знајући где да дене огромне
дојке, као да се стиди њихове величине и бујности. Управо та
снисходљивост и скромност плашиле су Ленца. Дводевојка зна да ће
га преклати ни кривог ни дужног, па хоће да са себе, у својој
простодушности и честитости, спере кривицу, мислио је Ленц.
Ко је Војводина љубавница? – пита се у дневнику Ленц. Косара
или Дводевојка? Или обе?
Ленц је, ипак, највише дрхтао при сусрету са Злопоглеђом и
његовим левим мртвачким оком. За овог трооког дива преклати
човека било је, по сопственом признању, исто што и попити чашу
доброг вина. Поносио се бројем зареза на кундаку пушке – сваки је
означавао преклану или метком убијену жртву.
– Не разуме зашто се слика са жртвама? – упита га опрезно
Ленц. – Те фотографије му – не дај боже! – на неком суђењу могу
доћи главе.
– Суђењу? Па он је само извршио свети завет. – поносно узврати
Злопоглеђа.
Плашио се и Слепчевих заумних моћи.
– Ако је већ причао да Војвода не стари и да ће остати вечито
млад, зашто му не открије како се то постиже? – упита једном
приликом Војвода Слепца.
– Зар му не би било криво да сви остаре а он остане млад? Зар
не би пожалио што су му жена, деца и унучићи старији и паметнији
од њега? – узврати Слепац.
– Не би! Све би на овом свету дао да остане вечито млад. – рече
Војвода.
– Нека не пренагљује! Све се никад пе даје, па чак ни за вечиту
младост? – упозори га Слепац.
– А шта је са Швабом? Да ли је одиграо или ће тек одиграти
улогу свог живота? – упита у шали Војвода.
Слепац узе Ленцову руку и опипа му длан.
– Тек ће! – рече Слепац.
– Може ли рећи каква је то улога? – настави Војвода.
– Тешка. Али јој се Шваба неће дати.
– Значи, добро ће је одиграти.
– Други и да хоће боље неће моћи.
Као Дводевојка, и Троглави је испољавао присност и отвореност

57
према Ленцу.
Та божја наказа са сто лица, с опанцима на којима се није знало
шта је врх а шта пета, могла је – мислио је Ленц – левом руком да му
понуди шаку јагода а десном да му у недра убаци змију-отровницу.
Смеје се а испод коже му вири трње.
Мутавко или Неми, анђео слетео с неба, момак који га умало
није убио приликом заробљавања, уопште није показивао никакве
знаке да је свестан странчевог присуства. У том дивљем и
примитивном свету био је, окружен и заштићен ћутњом као
планинским венцима, већи странац и од самог Ленца. Могли су
глумца пред његовим прелепим очима да секу на комаде а он ни
прстом – веровао је Ленц – не би мрднуо. Драже су му од Ленца
биле гује у недрима.
Једино је Капетан, дебељко с негованим рукама, деловао Ленцу
колико-толико разумно и умирујуће.
– Срби су будале. – говорио је Капетан као да је читао Ленцове
мисли. – Рат је, а они изводе позоришне представе. И то какве? Оне
у којима се порази проглашавају за победе. Оне у којима се цео
народ тера у самоистребљење ради измишљеног небеског царства.
Оне у којима мртви значе више него живи. Оне у којима се девојке
удају за погинуле.
Ленц је убрзо сазнао да је Капетан у својству Краљевог
изасланика стигао авионом из Грчке, са задатком да припреми
устанак који би букнуо у тренутку кад српска и савезничка војска
започну офанзиву. Капетан је поносно показивао Краљев иницијал
на масивном прстену, добивеном при поласку у Србију, као доказ
владаровог великог поверења у свог изасланика и његову мисију.
– Жао му је… – каза Капетан, што није успео у првом часу да
убеди Војводу да ослободи глумца. Са сељачком и хајдучком памећу
– опет стави прст с прстеном на чело – ова земља и народ неће
далеко стићи. Сада више ништа не може да учини за његово брзо
ослобођење. Тачније речено, Ленц мора остати још извесно време с
њима, јер је сазнао ко је Капетан, па не ои било згодно да то и
Аустријанци одмах открију.

58
 12.

Коста је предложио да нападну варошицу испод планине,

окупацијско седиште за ту област, у којој је био смештен јачи
бугарски гарнизон. Сложили су се сви осим Капетана. Гарнизон је
добро утврђен. Брани га најмање две стотине до гуше наоружаних
војника. Комите немају никакве изгледе да га заузму, само ће бадава
изгинути. Бугари ће, као и увек, бес искалити на народу. Уколико
се пита – а требало би да се Краљев изасланик пита – сматра да се
акција мора одложити док српска војска не крене с југа.
– Већ је кренула. Зар не чује топове? – рече Војвода.
Те ноћи се заиста проламала нека тутњава на јужном видику,
али је Капетан тврдио да то нису топови већ грмљавина.
Већина четника мислила је да то топови грувају.
Ако желе да дижу буну, сад јој је време. Ако не желе, онда нека
се лепо разиђу кућама. Да не дангубе више по овим планинчинама.
У нападу Капетан неће учествовати, а Војводу упозорава да
крши наређење Краљевог изасланика, а што значи и самог Краља;
он има овлашћења да уздржи народ од непромишљене буне.
– Зар не види да је народу догорело до ноката? Зар не зна да ће
младићи, сви одреда, пре се подавити него што ће обући бугарску
униформу и пуцати на своју браћу? Ако се Капетан плаши борбе,
нико га у њу не тера! – каза љутито Војвода.
Дошло је до жестоке препирке. Обојица се машише за пиштоље.
Раздвоји их и смири Троглави а Слепац их изгрди и натера да се
помире и пред свима изљубе.
Ако је већина четника за то да се удари на варош, онда ће
Капетан бити међу првима, предложи Слепац. Краљ ће разумети да
народ није имао куд друго него да диже буну.
Четници бејаху уз Војводу.

59
 13.

Ноћ уочи напада, четници се рано повукоше у склоништа да

се одморе и испавају.
Али многима сан није долазио на очи. На првом месту мом оцу.
Троглавом, у ствари, сан већ дуго није долазио. Већ је данима
био заљубл»ен у Дводевојку. О томе нема ништа да се дода песми
која каже: коња води, пешке иде; хлеба носи, гладан је; воду гази,
жедан је.
Дводевојка се нашла на мукама. Јер Троглави јој је био драг, али
допадао јој се и Војвода. Иако се Војвода није одао да му је стало до
било које девојке, па ни до моје мајке.
Није сад време да се каже (уколико је то уопште важно) зашто се
мајка преломила да нахрани, напоји и обује жедног, гладног и
босог. На шумском пропланку испод неке јеле (замислите брезу или
неко друго дрво ако вам се више свиђа), она је између ногу извукла
шарену мараму на којој се зачас створила богата трпеза. Остали део
приче знате или слутите, али додаћу ону коју је причао шаљивџија
Злопоглеђа (тек да га много не занемаримо у овој причи о
причама). Прегладнелог и прежеднелог лако је заситити. Тако је
било и с Троглавим. Хвалио се да му је жудња за мајком велика као
планина, а она испала каменчић, малчуљак. Чалабрцнуо и џарнуо
ватру, па од среће придремао. А ватру је требало гасити. Мајка му
није дала да спава. Оплевио једну башту, а заборавио на другу.
Троглави није знао много о женама па јој је поверовао. Мајка се само
изокренула на бок, тако да се њему учинило да заиста има две
баште. Тако моја мајка доби надимак Дводевица.
Сан није долазио ни Косари. Седела је крај ватре у колиби и
гребла лице. На овчјим кожама у углу лежао је Војвода. Срце му се
кидало гледајући девојку како ружи лице и из дана у дан копни.
Војводи је наједном синуо завршетак приче коју је Слепац
започео.

60
 – Није требало да младић толико путује да би нашао парњака.
Оно што је далеко, обично је и близу. Довољно је да пуцкетне
прстима три пута па ће му се парњак одмах појавити. Али га
упозорава да о њему не сме никад ништа мрско помислити – јер су
обојица од исте крви и меса. – каза вила.
Војвода устаде с лежаја и уради онако како је рекла вила. Од
њега се створише два младића. Насмешише се један другом а онда
легоше до Косаре, један с леве, други с десне стране, склонише јој
руке с лица и целиваше је у ране.
– Узданицо моја! – загрли Косара левог. – Дошао си да своју секу
изведеш из куће и предаш младожењи.
– Снаго моја! – пољуби и приви на прси другог. – Вратио се да
ставиш драгани венац цвећа на главу! Да милујеш и љубиш што
ниси домиловао и дољубио!
Косара откопча кошуљу испод врата и извади зреле гроздове с
лозе што јој је пузала измећу дојки.
Младићи су дуго зобали грожђе с Косариних прсију. Кад је
девојка блажено заспала, Војвода опет пуцкетну прстима и врати се
на лежај у углу.

61
 14.

Уз помоћ сељака наоружаних вилама и косама, одред нападе

варошицу пред зору.
Као да су пошли у свадбу, заједљиво помисли Ленц док су се
комите, расположени и весели, спремали за напад.
Ленц је посматрао борбу с оближњег брда, у групи стараца и
жена, који су завијањем, урликањем и ударањем у таламбасе и
чегртаљке бодрили комите.
Знак за напад беше експлозија бомбе. Троглави се прерушио у
просјака, умолио Бугаре да га пусте да преноћи у коњушници а у
свитање се искрао и бацио бомбу у спаваону главне касарнске
зграде.
Иако нападнути на препад, Бугари узвратише жестоком ватром
и сузбише малобројне четнике.
Злопоглеђа некако успе да дође до затвора, прекоље стражара и
ослободи затворенике, углавном четничке јатаке. Чим је
затвореницима дато оружје, четници јурнуше у напад, али их после
неколико корака пресече митраљезац, угнежден у звонику цркве.
Од њега се није могло ни корак напред. Испод Немог сруши се коњ.
Злопоглеђа сачека да се пуцњава утиша а онда заурла из свег
грла. Митраљезац се нагну да види тог горостаса громовског гласа,
сусрете се с ужареним Злопоглеђиним оком и у истом часу
стрмоглави са звоника као погођена птица.
У исто време Војвода на коњу обигра неколико пута око
касарне. Бугари су га гађали, али нису могли да га погоде.
Неми извуче клупко змија из недара и убаци их кроз прозор
стражарнице. Унутра се зачу запомагање а онда завлада тишина.
Два војника искочише кроз прозор спаваоне и покушаше да
побегну кроз воћњак. Једног кундаком (неки кажу и дојком) обори
Дводевојка, другом Косара зари нокте у очи.
– Нека се предају! – узвикну Капетан и изађе на чистину – Даје

62
им реч српског официра да ће се њима часно поступати.
Бугари кроз прозор главне зграде протурише кундак с белим
чаршавом, и мало потом на излазу се подигнутих руку појави
гологлав плавокос поручник. За њим изађоше и остали војници,
побацаше пушке на гомилу и постројише се у дворишту. Убрзо их
окружише комите и грађани с вилама, мотикама и секирама.
Поручник се запрепасти кад схвати да се предао чашици одрпаних
и слабо наоружаних четника, међу којима је, на његову већу
срамоту, било и неколико жена.

63
 15.

По ослобођењу варошице, коју је Војвода прогласио за седиште

слободне, устаничке државе, Ленц је и даље остао при Војводином
штабу. Није знао да ли је још заробљеник или слободан човек.
Војвода га је уверавао да је слободан, али да не зна ни коме ни где да
га изручи пошто се аустријска и бугарска војска панично повлаче
пред побуњеницима. У вароши и ослобођеним крајевима још није
уведен потпун ред и мир; правду дели како ко стигне и како се коме
прохте.
Ленц се, ипак, најсигурније осећао у Војводиној близини.
Поред редовних ратничких дужности, Војвода је поново
приказао „Косовски бој” и почео да припрема представу по свом
тексту. Припреме су текле успорено, уз доста потешкоћа и отпора.
У планини, сабијени у пећине пред потерама, четници-глумци радо
су прихватали, па чак се и отимали, да играју у представи, а у
ослобођеној вароши распојасали су се и олењили, сматрајући глуму
траћењем времена. Тешко им је падало да уче текст, јер су овог пута
изводили драму коју је Војвода написао, с темом нимало блиском
њиховом бићу и менталитету.
Најављена драма замало да се за дуже одложи па и не изведе јер
су искрсле неприлике са Злопоглеђом, главним глумцем.
По Војводином наређењу, а на упорне захтеве Капетана (по
ослобођењу варошице кренуо је још више да маше Краљевим
прстеном и да се позива на чин и Краљева овлашћења), Злопоглеђа
је био стрпан у онај исти затвор који је сам ослободио.
Трооки див је, припит, провалио у заплењено складиште
бугарског гарнизона, испребијао стражара и све намирнице – со,
шећер, брашно, маст – поделио првом ко се ту задесио. Бугари су
све то отели народу па је ред да му се то и врати. Народ је разграбио
све што је било у складишту, чак извалио и однео врата и прозоре.
Злопоглеђа је за себе издвојио само буренце вина.

64
 Удесило се тако да га је и нека жена оптужила да јој је на силу
раздевичио кћер.
По свој прилици, Злопоглеђа је скинуо са шубаре оно треће,
заштитно око и тако дао одушка дуго потискиваним жељама и
страстима. Он се, додуше, клео да није дирао то око. Не види да је
погрешио што је допустио народу да узме шта му треба, невоља је
искрсла што није за све било довољно, па су га они којима је мало
или нимало запало тужили Капетану. Девојка је сама тражила да јој
покаже прву сласт љубави, а њена мајка га је опањкала кад је чула
да му не пада на памет да се жени. Нити је девојка помињала удају
нити јој је он ишта обећавао. Шта ће бећару и хајдуку жена? Од
ланаца бежи а ланци му се подмећу.
На главном тргу, пред четницима, заробљеним бугарским
војницима и грађанством, најпре су обешена два бугарска џелата и
зликовца и један Србин, њихов помагач и доушник.
Војвода је остале бугарске војнике ослободио. Србима није до
рата већ до мира, поручио им је. Срби не нападају већ се бране. За
туђим не посежу, гледају како ће своје да сачувају.
Онда је под вешала доведен везани Злопоглеђа.
Војвода је објавио да је четнички суд осудио на смрт Злопоглеђу
због пљачке и насртања на девојачки образ. Четници нису
пљачкаши, разбојници и блудници већ војници часне и славне
српске војске. Свако ко окаља четнички образ биће овако кажњен,
па макар био и његов, Војводин, рођени брат.
– Нека моли Војводу за милост! – довикну неко из масе
Злопоглеђи.
– Господине Војводо, поштедите најбољег глумца! – усуди се
Ленц да замоли.
Бугарски војници му до неба захваљују на подареној слободи,
али га моле да укаже милост оном који то више заслужује, понизно
се обрати Војводи бугарски поручник.
– Нека му народ пресуди! Нека народ каже да ли је за милост
или за казну! – огласи се Капетан.
– Милост, милост! – заори се из стотине грла.
Капетан нареди да се Злопоглеђа ослободи.
У знак захвалности Дводевојка пољуби руку најпре Капетану а
онда Војводи.
На трг потом изведоше жену рашчупане косе и раздрљене и
покидане кошуље. За њом се, као за окуженим псом, на конопу
тандрчући вукла лимена канта. У близини је, отимајући се чврстом

65
стиску двојице четника, нека девојчица плакала и покушавала да се
приближи заробљеници.
Војвода објави да је жена била бугарска наложница: пуштала је
у постељу душмане и злотворе.
– Нека не греши душу! Ако ни због чега другог, оно због детета!
Није то радила из обести већ из нужде! – шапну Дводевојка Војводи.
Ако је притискала нужда, што није надничарила или просила
но ширила ноге за скотове цикну Косара.
Жени постригоше косу а онда је пресавише преко клупе и
ударише јој по голој задњици педесет штапова. Негде после
тридесетог ударца Ленц примети како се крај жениних стопала
шири барица воде.
Девојчица је једнако вриштала и отимала се стражарима.
Ленц кришом погледа Косару: топила се од задовољства, као да је
посматрала драгу и добру позоришну представу. Ленцу се учини да
се њено мрко, изгребано лице пролепшало.

66
ДРУГИ ДЕО

67
 1.

Другу драму Коста је приказао у сали певачког и играчког

друштва, највећој просторији ослобођене варошице. Сала је била
украшена цвећем, заставама, ћилимима и натписима
добродошлице ослободиоцима. Војвода се лично побринуо за
изглед позорнице. Ленц га, према белешкама, затиче како
распоређује старе и окрњене грчке статуе, комаде надгробних
плоча и храмских стубова.
Из оскудних Ленцових белешки и других извора, често
непоузданих, може се рећи да су глумци у другој представи носили
много боље и примереније костиме, иако на брзину урађене и од
оскудног материјала. О свим другим детаљима може се само
нагађати.
Војводин текст, под насловом „Марсија и Аполон”, доносим у
целини, без икаквих исправки.

ПРИПОВЕДАЧ: У давна времена када су земљом још

ходили богови, у Грчкој, у Фригији, живео је младић који је
изашао на глас по предивној свирци и игри.
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ (долази с Марсијом):
Господару, ево младића који се хвалише да свира и пева
лепше од ваше Божанске светлости!
АПОЛОН (за себе): Пре ми личи на протуву него на
неког ко се усуђује да се дрзне на богове! (Марсији) Ко си
ти?
МАРСИЈА: Марсија, Егаров син.
АПОЛОН: Знаш ли пред ким стојиш!
МАРСИЈА: Мислим да знам! Божанско лице и стас те
одају, славом овенчани Аполоне, сине Зевса и Лете. Када си
се на Делу родио, дрвеће је процветало и замирисало, а
лабудови су, уз најлепшу песму, седам пута облетели

68
острво.
АПОЛОН: Шта још знаш?
МАРСИЈА: Ни мање ни више него сви други. Моћ
твога лука и стреле, које ти је израдио брат Хефест, познати
су надалеко. Убио си чувену аждају Питона и џина Титија
који је хтео да напаствује Артемиду. Према љубавним
супарницима ниси био благ: наговорио си нимфе да
растргну Леукипа који се удварао Дафни а песника
Тамираја си ослепио јер се усудио да се заљуби у твог
изабраника… (За себе) Сва срећа што сам заљубљен само у
песму и свирку.
АПОЛОН: Прича се да си најбољи свирач, загонетач и
играч у целој Фригији.
МАРСИЈА: Али та прича, ма колико ми годи, бледи
наспрам свих химни о твојој божанској моћи.
АПОЛОН (за себе): Прави се понизан а горди се као
Бог! (Марсији) Кажу да си се хвалисао да си чак бољи и од
мене.
МАРСИЈА: Зашто бих се хвалисао оним што сви знају.
Јер као што теби, славни Аполоне, нема премца у руковању
луком и стрелом тако ни мени нема у песми и свирци.
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ (за себе): Па овај је начисто
обрао бостан! (Марсији) Како се усуђујеш да тако говориш
пред великим Аполоном!
МАРСИЈА: Говорим истину и не верујем да истина
смета божанским ушима. Моћ и бесмртност подарени су
боговима, а страх и смрт људима. Једино се песмом и
свирком људи могу ослободити страха и задобити
бесмртност.
АПОЛОН: Изазивам те на такмичење пред судијама
које ти одабереш.
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ: Да те видим сад, дрзниче!
МАРСИЈА: Нека судије буду музе, заштитнице и
заљубљенице уметности.
АПОЛОН: Победник нека казни побеђеног по својој
вољи!
МАРСИЈА: Нека побеђени награди победника!
АПОЛОН: Чиме то мене можеш наградити?
МАРСИЈА: Ако победим – у шта искрено верујем –
тражићу да један дан у години песници владају светом. Ти

69
 ћеш се тог дана одмарати од напорних божанских послова
и – то ће ти бити награда – уживати у машти својих
заменика.
АПОЛОН: Шта мислиш, песниче дични, која је машта
јача: машта стварања и добра или машта разарања и зла?
МАРСИЈА: Довољно си мудар да знаш да своју душу не
могу изневерити.
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ: О музе, кћери Зевсове и
Миенопине, Аполон и Марсија вас позивају да будете
судије у такмичењу у уметничким вештинама, знајући да
то нико од богова и смртних људи неће праведније и
поштеније проценити од вас.
Улазе три музе.

Музу Мелпомену, богињу игре, играла је моја мајка. С овећом

масницом испод левог ока. И једрим ногама изгребеним до колена.
Испребијана и изгребана муза-хајдучица – додаће Ленц.

АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ: Почећемо са загонетањем.

Свако загонета и одгонета три пута. Нека почне Аполон.
АПОЛОН: „Ко га прави, не жали га, коме треба не зна
за њега.”
МАРСИЈА: Мртвачки сандук. „Три су секе и један
братац. Једна сека нас греје, друга храни, трећа поји, а
братац свира.”
АПОЛОН: Знам, знам. Греје нас велико Сунце,
заштитник мој, а храни пространа Земља; поји нас бистра
вода а свира несташни Зефир. А шта је ово: „Сваком зло
чини, никог се не боји, свему свету над главом стоји.”
МАРСИЈА (за себе): Мртвачки сандук, моћ, сила – ето о
чему мисли бог. (Аполону) То је оно чиме су богови
казнили људе! Смрт! Слушај ово: „Крила нема, ноге нема;
живо није, воду пије.”
АПОЛОН (за себе): Песник! Из сваке речи проговара
песник! (Марсији) То је просто као пасуљ! Богиња Ирида,
гласница богова! Дуга! Реци ми: „Ко је отац свих ствари, све
дочека и преживи?”
МАРСИЈА: Време.

70
 АПОЛОН: Не, Бог!
ПРВА МУЗА: Марсија је тачно одговорио. Време је
старије од свих богова. На почетку је владао Кронос.
МАРСИЈА: А ова загонетка: „Бела њива, црно семе,
мудра глава која сеје.”
АПОЛОН: Зар само знаш ту врсту загонетки? Бела
њива: пергамент; црно семе – слова; мудра глава – песник.
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ: Пошто нема победника,
наставите с питалицама.
АПОЛОН: „Зашто ловац тражи зеца.”
МАРСИЈА (за себе): Глупа питања, глупа одговора.
(Аполону) Зато што не зна где је. „Шта је једнако краљу и
сиромаху?”
АПОЛОН (за себе): Бадава покушаваш да се
изједначиш с боговима. (Марсији) Родити се и умрети.
ПРВА МУЗА: Ни овде нема победника. Наставите с
брзалицама.
МАРСИЈА: На вр’ брда врба мрда.
Аполон десет пута без грешке понови брзалицу.
АПОЛОН: Прође јеж, појевеш, про јелове гране. Врат’
се јеж, појевеш, да и мене проведеш!
МАРСИЈА: Ова брзалица је много дужа од моје.
ПРВА МУЗА: Могао си и ти сличну да изабереш.
Марсија погреши пети пут.
ПРВА МУЗА: У овом делу игре победио је Аполон. На
реду је игра.

У оригиналном Војводином рукопису кратко пише да је

Марсија у игри победио.
Остаје нам да нагађамо коју су игру глумци извели: неку
старогрчку, модерну бечку или народну српску. Остаје нам да
нагађамо и о музичкој пратњи, уколико је уопште постојала.
Из Ленцових бележака сазнајемо да је Марсију глумио човек за
кога је Ленц молио да не буде обешен. Гледаоци су бурно бодрили
играче, а победника су наградили дугим пљеском и узвицима
одушевљења – бележи заједљиво Ленц. Злопоглеђа се победи
радовао као мало дете – додаје Ленц – чврсто уверен да је игром
далеко надмашио свог такмаца, никог другог него славног Војводу.
Тачније речено, Злопоглеђа није био свестан да је, по замисли

71
писца, морао да победи.
Остаје нам опет да призовемо машту, која ће нам у овој причи
све више требати. Склапам очи и видим разиграног Марсију како
плете неко српско коло, ноге му готово не додирују земљу, сваким
поскоком се све више одлепљује и све даље лети према небу. И
уопште ми не смета његов грчки костим, уколико га и примећујем.
Скрајнут стоји потиштени Војвода, јер његов валцер, који је за
дебеле паре учио код најбољих бечких учитеља играња, никог није
одушевио, чак ни Ленца.

ПРИПОВЕДАЧ: Сада ће се такмичари огледати у

свирци и песми.

У Војводином рукопису не описује се такмичење. Ленц је шкрто

забележио како се оно одвило.
Марсија илити Злопоглеђа је сео на троножац, углавио гусле
међу колена и извио стару српску јуначку песму. Ленц не бележи
коју. Слутим која би то могла бити, али зашто да сечем крила
читаочевој машти?
Аполон илити Војвода латио се хармонике и, у част бечког
глумца, отпевао популарну бечку напијачу. Ленц наводи коју, коме
је стало до тачних података нека се потруди да дође до глумчевих
бележака (радо му уступам своје преписе), а коме није, може уместо
напијаче да узме било коју другу која се певала (или ону за коју
мисли да се певала) у пивницама града на плавом Дунаву.
Већ слутите да је Марсија побрао овације гледалишта. У првом
реду због гусала („изгледа да је то овим примитивцима савршен
инструмент” – злобно примећује Ленц), али мало и због песме коју
је изабрао.
Онда је Злопоглеђа извукао двојнице и просуо раскошне и
бисерне звуке а затим отпевао једну српску љубавну песму. Знам му
душу као своју па сам из прве погодио коју је изабрао. Певао је о
неком јунаку – бележи хладно Ленц – који је сву своју имовину
пропио за један дан због лепе крчмарице.
Опет је Злопоглеђа подигао гледаоце на ноге и добро им
загрејао дланове. Човек који је своје најбоље године страћио у
затворима и крчмама излио је у тој песми сав чемер и јед сопствене
душе.

72
 Војвода је пребирајући по лири отпевао нешто – примећује
Ленц – што се обично уз овај инструмент не пева. Знам шта, али
остављам читаоцу да то сам замисли, имајући само на уму да је
четнички вођа пред цењеним гостом настојао да се покаже као
човек од извесне музичке културе, која се у овом такмичењу
показала недовољном, а што је све било У духу улоге.

АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ: Нека музе донесу пресуду.

ПРВА МУЗА: Не бисмо желеле да се огрешимо, јер
сваки такмичар и свира и пева оно што му је по пореклу и
рођењу блиско. Овде је тешко одлучити ко је бољи.
АПОЛОН: Одсвирајмо још нешто, Марсија! Ако си
тако добар свирач као што кажу, онда окренимо наше
инструменте …
МАРСИЈА: Никад нисам свирао на окренутим
двојницама.
АПОЛОН: Нема тог инструмента, окренутог наопако
или не, из којег добар свирач неће извући божанску
музику.
Свирачи су окренули инструменте – пише драмски
писац Војвода. Аполон је из лире и даље извлачио
божанске звуке док се Марсија на двојницама узалуд
успињао.
МАРСИЈА: Ово је превара!
Музе желе да побегну.
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ: Станите Зевсове кћери!
Пресуду вашу очекујемо.
ПРВА МУЗА: Аполон је победио.
АПОЛОН (Марсији): Не само да си се, гољо један,
усудио да се хвалишеш пред богом него чак тврдиш да те је
победио преваром. Заслужио си страшну казну, као
опомену свим смртницима који бркају земаљско и
божанско царство.
Аполонов пратилац изводи Марсију.

Ленц пише да је слике у драми повезивао приповедач. Стајао је

у углу позорнице, једва приметан, и препричавао оно што се десило
између слика и најављивао оно што ће се тек збити. Приповедачеву

73
улогу је – што се могло и очекивати – преузео Слепац.

ПРИПОВЕДАЧ: После извесног времена Аполон је

желео да чује како је завршио његов изазивач.
АПОЛОН (једној музи); О Мелпомено, богињо игре,
причај ми како је скончао тај дрзник!
МЕЛПОМЕНА: Војници су га извели у поље, тамо где
се налазе обори за свиње, свукли га до појаса а онда
наглавачке обесили за грану маслине. Марсија није молио
за милост нити показивао знаке страха или клонућа.

Овде прекидам преписивање Војводиног и даљи Мелпоменин,

односно Дводевојчин монолог исписујем на основу Ленцових
бележака. Глумици се отела улога – бележи Ленц.

МЕЛПОМЕНА: „Што ти сад не помогну књиге и

песме?” ухвати га за косу Бугарин и подиже му главу. Лице
све натекло и обливено крвљу, очи се не виде од убоја.

Браца га пљуну.
– Ако ти је мајка овде, пожалиће што те је родила! – цикну
крвник и нареди да се браца наглавачке обеси за грану ораха.
Двојица војника га ухватише за рамена, да се не љуља, а трећи
засече ножем дуж кичме, од врата до појаса. Онда поче да одваја
кожу. Зацрвене се месо.
Сељани клекнуше и поскидаше капе.
Клече и мајка и прекрсти се.
Марсијино одрано тело дуго се грчило и подрхтавало. Певач
скупи снаге да поручи Аполону како машта зла никад …
Кад су злотвори отишли, сељани скидоше браца с гране и
положише на овчје коже. Беше још жив, али у несвести. Мајка му
кваси усне и гранчицом тера муве.
Браца се престави у смирај сунца. Мајка у поноћ. Окупа се,
обуче укопну ношњу, леже у кревет и склопи очи.
Ова слика изазвала је провалу гнева у гледалишту и пометњу на
позорници. Крај представе је попраћен повицима: „Смрт

74
злотворима! Побијмо гадове! Напијмо им се крви!” Неки младићи се
устремише на Ленца и плавокосог бугарског поручника, али се
Капетан испречи пред њих, подиже руку с Краљевим прстеном,
заустави их и смири.
Ленцу није било јасно шта је разбеснело и разгневило
гледалиште. Оно што је изговорила муза с масницом испод ока и
изгребаним ногама било му је збркано и неразумљиво, а кад је
угледао Војводу како панично даје знаке глумици, помислио је да је
она заборавила текст (руку на срце, није ни стигла да га поштено
научи) и изрекла, по навици, реченице које су јој тог трена пале на
памет.
Бугарски поручник натукнуо је да је Дводевојка вероватно
испричала нешто што јој се стварно и не тако давно догодило. Био
је у праву. Ленц је убрзо сазнао да јс Дводевојка испричала смрт свог
брата и мајке. Брат, учитељ, успротивио се спаљивању српских
историјских књига и јуначких песама у школи, дошло је до
препирке с бугарским војницима, једног је ранио и нагрдио
жарачем и умакао у шуму, али је убрзо на превару ухваћен и за
казну пред целим селом, у присуству мајке, жив одран.
Тим поводом Ленц ће записати да форма долази пре живота а
не обрнуто. Односно да живот или стварност у одређеним
тренуцима оживљавају већ постојеће форме. Оно што Војводи није
пошло за руком у првој, успело му је у другој представи, иако он
тога можда није свестан. Ово је права прича о мајци браће Југовића,
коју је Дводевојка сјајно одглумила. Представа је испала најбоља на
местима где се отргла писцу и глумцима.

Аполоново питање која је машта моћнија, машта зла или машта

добра – додаје Ленц – ни из далека још није решено и око њега ће се
уметници и властодршци дуго још спорити.
Представа је настављена пошто је Војвода више грдњама но
лепим речима умирио гледалиште.

ПРИПОВЕДАЧ: После извесног времена, Аполон

призва пратиоца.
АПОЛОН: Верни мој пратиоче, слави ли ме свет и
приноси ли жртве у моје име?
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ: Слави, господару мој!
АПОЛОН: Слави ли ме као свирача и певача!

75
 АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ (за себе): Тешко мени! Бог је,
али му истина неће пријати! Лаж хоће све док не сазна
истину а тада ће ме стићи сва жестина гнева његовог.
(Аполону) Људи су вам захвални што сте изумели тако
божанску свираљку као што је лира.
АПОЛОН: Да ли певају моје песме?
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ: Од Хекторових стубова па
до Кавказа ори се од ваших и Марсијиних песама.
АПОЛОН: Марсијиних?! Да ли сам добро чуо то име?
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ: (за себе): Куку мени!
(Аполону!) Пук као пук: пева и песме тог чобанина!
АПОЛОН: Невиђена ли дрзништва и богохулништва!
То треба спречити! Је ли јасно?
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ (за себе): Како? (Аполону)
Јасно, господару!
АПОЛОН: Сваког ко пева песме тог простака треба
казнити! Разумеш ли?
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ: Разумем, господару! Све
казнити!
АПОЛОН: Будало једна! Обеси десетак па ћеш видети
како ће се народ умирити!
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ: Тако је, господару!
Обесићемо десетак грађана па десетак војника!
АПОЛОН: Шта? Зар и моји војници певају песме тог
примитивца?
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ: Господару, не знам шта им
се десило! Као да им је сатир обузео душу!
АПОЛОН: А шта је с твојом душом?
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ (за себе); О Зевсе, ево питања
којег сам се највише бојао! (Аполону) Господару, казните,
сеците главу, вешајте, черечите…
АПОЛОН: И хоћу!
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ: Али вас преклињем да ме
саслушате шта ћу рећи!
АПОЛОН: Говори … али пре ће се дављеник спасити
хватајући се за сламку него ти речима.
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ: Господару, победили сте
Марсију, праведне музе су то потврдиле, али нисте његове
чаролије: све нас је његова песма и свирка завела и
опчарала!

76
 АПОЛОН: То не може бити! То је побуна! То је издаја!
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ: Господару мој, Марсија вас
је тешко проклео!
АПОЛОН: Проклео? Како смртник може проклети
Бога?
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ: На месту где је издахнуо,
изникао је густи гај. Свирале направљене од дрвета из тог
гаја извијају…
АПОЛОН: Шта? Зашто дрхтиш?
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ: Не смем да кажем … Гадан
је чаробњак био тај Марсија.
АПОЛОН: Реци да ти усијаним клештима не чупам
речи.
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ: Дунете у свиралу а она
извија „Аполон је на превару одрао Марсију”.
АПОЛОН: Не верујем!
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ (пружа свиралу): Уверите се
сами!
АПОЛОН (свира); „Аполон је на превару одрао
Марсију! Аполон је на превару победио!” (Пратиоцу) Да се
сместа цео гај посече!
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ: Сасекли смо га већ
неколико пута, а он изникне опет, гушћи и већи.
АПОЛОН: О, свемоћни Зевсе, оче мој! Зар да ме,
бесмртног бога, оваква срамота снађе … Зар да се довека та
срамна песма пева о мени! Слуго моја верна и зачарана,
можеш ли ми казати како да се ослободим тог проклетства?
АПОЛОНОВ ПРАТИЛАЦ: Задесио сам се у трену кад
се из Марсије душа одвајала. Поручио вам је да ће вас
ослободити клетве уколико будете три године чували
говеда краља Адмета. Сигурно је, у самртном часу, бунцао.
Надам се, господару, да нећете дозволити да вас један
самртник тако понизи.
АПОЛОН: Верна моја слуго, припреми ми чобански
штап и чобанску торбу. Песникова воља се мора извршити.
Песникову клетву мач мој не може сасећи. Песнике сила не
може покорити.

Крај представе гледалиште је примило доста хладно. Донекле и

77
разочарано. Као да су очекивали неки другачији завршетак.
За вечером, којој је присуствовао и бугарски поручник, Капетан
је покушао да објасни хладан пријем завршних слика код публике.
Подела улога је погрешна. Требало је да Војвода и Злопоглеђа
промене улоге: Војвода да игра певача, а Злопоглеђа силника. Као
четнички вођа, Војвода не може играти негативне личности.
Односно ратника и моћника који губи рат.
– Улоге су можда погрешно додељене, али другог избора није
било – каза Војвода и обрати се Ленцу. – Несрећа његове дружине је
у томе што су глумци недоучени, па ниједан не може да се ослободи
своје личности из обичног живота. Док глуме, вуку као крст на
леђима своју личност, добро познату већини гледалаца. Размишљао
је да глумцима подели маске. На жалост, није било ни времена ни
правих људи да се маске направе.
– Рат који се води добиће се јуначким срцем и памећу, а драма,
и то кроз Војводину улогу, поручује сасвим супротно. – додаде
Капетан. – Овај народ никад није оскудевао у људима јуначког срца,
па и памети, али му то није донело много среће и бољитка. На ову
земљу су стално насртале и пустошиле је туђинске војске као да је
од сувог злата.
– Не зна како али рат ће свакако добити. Јер се тако каже у
песми. Не може се изменити оно што је већ опевано – каза Слепац.
– Песма је једина преживела сва пустошења. Једино нам њу
нису отели. Камо среће да смо се мање борили а више певали. Да
смо мање гинули, а више градили палате и цркве, па макар и под
земљом. Да смо се мање узносилп и јуначили, а више писали,
сликали и свирали. – рече Војвода.
Ленцу се ни ова представа – судећи по његовим белешкама – у
целини није допала. Њену поруку – уколико је уопште поседовала
неку смислену – сматрао је надувеном и лажном. Откуд свим
моћницима и злочинцима жеља да се свету представљају као
љубитељи уметности и поштоваоци уметничких истина? Грижа
савести, покушај да се прикрију или пригуше нечовечни поступци,
страх од судова историје, потомака? Може Војвода да изведе на
стотине драма, па чак и добрих, али врата Талијиног храма остаће
му затворена све док он и глумци носе ножеве и све док су спремни
да као кобасице режу људске вратове. Грубо али тачно речено,
Војвода својим представама скрнави уметност. Осуђује Аполона, а у
стварном животу понаша се горе од њега. Рука која држи пушку не
може на исти начин држати перо.

78
 2.

Недељу дана после представе „Аполон и Марсија” Војвода

предочи Ленцу да је све сређено да буде предат аустријској
команди у пограничном градићу с друге стране велике планине.
Ништа за њега нису добили а ништа више и не траже. Четничка
власт потпуно контролише ослобођену територију тако да нема
никакве бојазни да се Ленцу може десити нека непредвиђена
непријатност. У близини тог градића живи Војводин човек који ће
га, живог и здравог, предати Аустријанцима. На путу ће га пратити
два четника, оба из Војводине уже пратње.
До Ленца беху стигле вести да су Аустријанци ухапсили целу
Војводину породицу: оца, мајку и сестру. Та вест је добро дошла
неким људима из Војводиног штаба, пре свега Злопоглеђи и
Троглавом, да нападну Војводин благонаклон став према
аустријским и бугарским заробљеницима: ето, како му злотвори
узвраћају на његово витештво! Ленца нису помињали, али део
прекора био је, очигледно, упућен и због њега.
На растанку Ленц упути Војводи неколико топлих речи,
трудећи се – колико је у таквој прилици било могуће – да звуче што
мање пригодно и празњикаво.
Нека му не замери што је одбио да учествује у његовим
позоришним пројектима. То се косило с природом његовог
уметничког и етичког бића. Уметник не сме да свој дар ставља у
службу идеја у које не верује или које су му туђе, а поготову не у
службу оних које уметност злоупотребљавају за своје циљеве. Он се
колико-толико у свом животу држао тог става, који му је донео више
штете него користи. Сада може слободно да каже да га је то и
довело као војника у српске планине, а могао је у Бечу лепо да
ужива: да трчи са забаве на забаву, с бала на бал, из кафане у
кафану. Војвода ће му, ипак, остати у успомени као неко ко је – иако
би се то од њега, у овим приликама, најмање могло очекивати –

79
умео да поштује тај његов став. На крају би упитао оно што је већ
питао: зашто Војвода пише и изводи драме? Иако је неке одговоре
наслутио у „Аполону и Марсији” – ars longa, vita brevis; једино се
уметност успешно опире безумљу и сили – желео би да чује и самог
писца.
– То у овом тренутку уопште није важно. – избеже Војвода
одговор.

80
 3.

На путовању ка слободи већ првог дана Ленца и пратњу стиже

и ухвати мећава. Једно време су јој одолевали, а онда се склонише у
неку воденицу. Пошто се мећава није смиривала, један пратилац се
упути у село да набави хране. Онај што је остао – био је то Неми –
кресањем белутака запали ватру.
Смрачило се а мећава је и даље беснела. Први пратилац се није
појављивао.
Те вечери Ленц је записао неколико реченица у дневник.
Пролазили су – пише он – кроз огољене и пусте крајеве. Путеви
излокани и подкопани, ретки мостићи трули и несигурни. Човек
већ после пола сата изгуби сваку вољу за путовањем. На људе су
ретко наилазили. Али зато су стално подизали јата црних врана,
која су се дуго вила изнад њихових глава. Ову земљу би требало
звати – уколико то путописци пре њега нису предложили – мајком
врана. Или земљом гробаља. Села ретка, али зато готово на сваком
брегу, иза сваке окуке, шћућурило се гробље. Мало, збијено,
накривљених и трошних крстача, зарасло у травуљину и трње.
Није му јасно, као и Војводи – наставља даље Ленц – због чега су
толике војске са свих страна и разних вера стално наваљивале на
ову земљу. Нема у њој двораца и цркви обложених златом. Нема
богатих трговачких градова! Нема ни – осим у причама – закопаног
блага. Ничег у њој нема сем беде, муке и зла! И на стотине и
стотине гробаља у којима леже кости оних који су сулудо гинули за
ту дивљу и сиромашну земљу!
А можда су освајачи мамузали коње у овом правцу зато што су
мислили да је најлакше освојити земљу у којој живе примитивци и
дивљаци.
Невреме се ујутру примирило. Глад натера Ленца и Немог да
изађу из воденице и наставе пут.
Невичан јахању по стрмим и уским стазама, Ленц се чврсто

81
држао за јабуку седла.
Неми је јахао напред и повремено покретима руке скретао
пажњу на џомбе и рупе на путањи.
Ленца одједном обузе сладак дремеж. Као лекар, слутио је откуд
долази поспаност па је, плашећи се да не заспи, покушао да
протрља очи. Прсти му беху укочени и он паде с коња.
Од тог тренутка његова судбина била је у рукама Немог.
Неми му истрља промрзле шаке и загреја их дахом. Крв се
споро враћала у врхове прстију. Ленц од бола засузи.
Неми му угура руке под своја пазуха, а онда их спусти ниже,
код трбуха. Ленцу се око прстију сплетоше змије, уједоше га и
исисаше промрзлине.
Пут наставише јашући на једном коњу, Ленц иза Немог, шака
завучених испод његових пазуха.
Пре мрака склонише се с коњима у пространу пећину.
Ленц беше на измаку снаге; тресао се у врућици.
Свега што се касније дешавало сећао се као кроз маглу тако да
му белешке, вероватно настале по оздрављењу, личе на опис
грозничавих снова.
Чим се спустио на хрпу сувог лишћа – пише Ленц – ветар поче
да наноси крупан и хладан снег. Ленца је тресла цвокотавица и
дрхтавица. Али гле, ту, корак од њега, пламтело је ужарено сунце!
Није пловило по небу већ се котрљало по земљи. Иако је осећао
топлоту сунца, Ленц није могао да скупи снагу да се помери с места
на коме га је снег једнако затрпавао. Поред сунца појави се млада
девојка с телом ждребице. Носила је котарицу пуну воћа и
горобиља. У извору закува чај од зове. На сунце изненада навалише
страшне немани. Девојка-кентаур свуче чакшире и голи трбух са
сплетом змија истури као штит пред немани, које устукнуше и
побегоше.
Неми и Ленц остали су у пећини још неко време. Два, три или
четири дана – колико дуго, нека свако одабере по жељи, према томе
колико су му ови јунаци драги и колико жури у овој причи. Остали
су све док се Ленц није опоравио и стао на ноге.
Ленц се тада први пут уверио колико је Неми свикнут на живот
у дивљини: у недостатку чинија, земљаних и металних, младић је у
камено удубљење, напуњено водом и биљем, спустио усијано
камење. Тако би зачас зготовио врло укусну чорбу. Фазана којег је
ухватио на замку уваљао је, неочишћеног, с перјем, у блато и
запретао у жар. Кад је печено блато разбио и уклонио, указао се

82
фазан с руменом кожицом; сочно и меко печење топило се као мед
у Ленцовим уснама.
И следећа белешка посвећена је мутавом пратиоцу.
Необични путници застали су крај неког извора у шуми да
утоле жеђ. Извор беше у удолици, укопан: морали су клечећи
длановима захватити воду и принети је устима. Ленцу је вода
бежала и цурила кроз прсте, па му, видећи то, на крају Неми
принесе своје дланове. Тад се Ленц први пут изблиза срете с
његовим зеленим очима. Тмуран дан су могле просветлити, мутну
воду избистрити.
Ленц је – из необјашњивих разлога, како пише – испричао
мутавом пратиоцу неколико појединости из свог живота и позвао га
у госте у Беч. Појединости разговора остале су незабележене. На
основу оног што ми је познато, Ленц је могао да каже о себи
следеће. Глумац је познатог Бург позоришта. На представе су му
долазили најпознатији људи царства, чак се једном појавио и
престолонаследник, кога ће Срби касније убити у Сарајеву. Живи,
иначе, у овећем стану у делу града у којем углавном станују
уметници. Неки му се Мађар брине о целом домаћинству.
Неми га пажљиво и мирно саслуша, ничим не одајући да га
прича посебно занима.
Опет из необјашњивих разлога, Ленц рече да би му било драго
да види Немог у Бечу. Врата његове куће увек су му отворена.
Његов маћарски момак је исто тако добар кувар као Неми. Ленц ће
му показати Беч: краљевску палату, главну трговачку улицу, парк,
позориште, грчку и српску улицу и многе друге грађевине и ствари
које никад није видео овде, у Србији. Овај глупи и бесмислени рат
ће се завршити и он заиста тада може доћи у Беч. То је чудо од
града. Град из бајке. Додуше, постоји изрека да у том граду не
вреди живети уколико је човек сиромашан, болестан или стар.
Добро, Неми је бар млад. Уколико му се Беч свиди, може тамо
остати. Ленц би му помогао да се у почетку снађе. А сигурно би се
пронашао лекар способан да му поврати говор. Овде може да ћути,
али у Бечу – никако! У Бечу се смеје и пева, у Бечу се кликће и цичи
од радости!
Неми и овај део мирно саслуша, пречувши Ленцове обазриво и
ненаметљиво изговорене позиве да му буде гост у Бечу.
Кришом посматрајући свог пратиоца, голобрадог дечака, како у
једном скоку зајахује коња, или како рукама хвата пастрмке, које су
на ваздуху дрхтале као његове крупне очи, или како се у сну

83
протеже и тера бубице с лица и врата, Ленц уочи оно што је раније
наслутио: да је Бог овог дивљака обдарио ретком лепотом као
околне планине јелама и изворима. Ваљда се само у местима
сиромаштва и оскудице понекад рађа и настаје оваква лепота!
У новим белешкама Ленц се неочекивано дотиче свог позива:
глуме. На то га, по свој прилици, подстиче близина и присуство
необичног дивљака-лепотана.
Нема несигурније каријере од глумачке – пише Ленц. Каријера
сваког другог уметника – сликара, писца, музичара – углавном
зависи од њега самог. Глумац зависи од других. Од писца текста, од
редитеља, од директора позоришта, од суиграча, од публике.
Случај међу глумцима игра много већу и страшнију улогу него игде
другде. Сваки незадовољни глумац, у шта и себе донекле убраја,
може се тешити добро познатом изреком да му се није пружила
права прилика да искаже свој дар! Ма колико ово звучало отрцано –
у томе, авај, има страшне истине.
Добро, не мора да буде толико строг и неправедан према себи –
наставља Ленц. Ипак је одиграо неколико улога у које је уложио
приличан дар и труд. Не може се рећи да није оживотворио
неколико створења на позорници, која су дисала његовим дахом,
хранила се његовом крвљу, сањарила његовим сновима. Она су га
прилично исцрпела и испила. Готово да више није имао снаге да
води приватни, лични живот. Пошто је одиграо на десетине
љубавних улога, почео је да сумња да је икад био способан да воли у
стварном животу; неколико пута је покушао, чак се истински
трудио, али мора да призна да су то биле само нове улоге, свакако
лошије одигране од претходних.
Већ неколико година хвата га паника: сва та створења с
позорнице која су краће или дуже живела, мање или више успешно,
разграбила су његово биће, тако да више не зна ни ко је ни шта је. У
паници покушавао је да докаже да поседује сопствену личност, да је
неко и нешто. Настали су, наравно, само нови неспоразуми. Попут
оног у пивници кад је изрецитовао тај сада чувени а у суштини
јефтини, памфлетски монолог.
А шта ће се с њим десити кад почне да стари? Кад га улоге,
какве-такве, више не буду хтеле? Кад се публика буде смејала
његовој реплици из које излази да је двадесет година млађи него
што стварно јесте? То ће бити прва мртва улога. Онда ће доћи
друга, трећа… улоге ће га напустити, и он ће се суочити са
страшном истином: да је нико и ништа.

84
 Читавом свом животу Ленц је покушавао да подари смисао
више и непоновљиве лепоте (јер шта је уметност него вечита
потрага за савршеном лепотом), али дође тренутак кад се сви ти
покушаји, па били и успешни, показују узалудним и промашеним.
Кад се све у судару с немилосрдном истином садашњости своди на
сећање. А свако сећање је само прошлост, замена садашњости, бледа
сенка живота. Ето, у неким беспутним планинчинама, тамо где се
најмање надао, сусреће прелепо створење кога се уопште не дотиче
– нити има икаквих изгледа да ће га се уопште дотаћи – ништа од
оног у шта је целокупно своје биће Ленц уложио. Без обзира на све
цивилизацијске разлике које стоје у основи овог неспоразума, то
створење га опомиње да он ништа друго није до ислужена рага која
још није свесна да ће јој се маљ убрзо спустити на главу. Мала је
утеха што ће се чин жртвовања обавити у Талијином храму.
Бог се заиста понекад руга нашој уметности – закључује Ленц –
можда зато што јој пришивамо епитет божанска. Као да жели да нас
опомене да су његова дела недостижна, а да ми – у крајњем случају
– рукама хватамо маглу.
Како се дан његовог напуштања одметничке територије и
ослобођења приближавао, Ленц се – чини се – све мање томе
радовао. Шта га очекује кад се врати међу своје, у слободу? пита се
Ленц и одмах одговара. Тешке и бесмислене пијанке, дуге и досадне
картарошке партије – сав очај и беда војничког живота. Па да се рат
већ сутра заврши, ништа га – да буде искрен – не вуче да похрли у
Беч. Шта га тамо чека? Живот у рушевинама, а да гради нови –
нема ни снаге ни жеље.
Иако то звучи невероватно, мора да призна – додаје Ленц – да
му је жао што се растаје од оних који су га заробили, од Војводе и
његове бандитско-позоришне дружине. У почетку их није волео,
страх су му сатерали у кости, а ипак су, за тих неколико недеља,
некако успели да му прирасту за срце. Захваљујући њима, схватио је
колико је водио промашени и бесмислени живот и, на кратко, тргао
се из уобичајене равнодушности и учмалости. Иако су гадно
воњали, као вуге, ти дивљаци су му широм проветрили душу.
За следеће Ленцове записе може се претпоставити да се
посредно тичу глувонемог лепотана, који није, као црв из јабуке,
избијао из глумчеве главе.
Донедавно био је уверен да је реч била и остала основни
елеменат позоришта. Антички драматичари били су у првом реду
писци па потом глумци. Исти је случај и с највећим енглеским

85
драматичарима. Па чак и у овом времену, кад се директори и
режисери намећу као прве личности позоришта, реч писаца још је
неприкосновена.
Речи су у савременом позоришту постале обичне фразе.
Постале су излизане! Немогуће је њима прочачкати запушене уши
данашњих гледалаца ма колико се глумац трудио да их изговори на
нов начин. Можда би представе требало изводити на неком новом,
или на туђем језику: зашто не би бечки глумци извели неку
представу на српском!? Њихови монолози и реплике сигурно не би
звучали тако клишетирано и празно као на немачком.
Зашто је, уосталом, позоришту потребна реч? пита се Ленц.
Позориште је настало из игре а не из разговора. Позориште је
настало из покрета. Људска осећања или све оно што чини једну
драму могу се изразити и на други начин: покретима прстију,
изразом лица, сјајем очију. Све изанђале и прежвакаване речи треба
отерати. Позоришту је потребан нови језик, можда онај којим неми
говоре. Језик додира.

86
 4.

Ленц је пре времена и на месту где се није надао сусрео

земљаке.
У предвечерје, после дугог пута, Ленц и Неми застали су крај
бистре речице. Неми је отишао да налови пастрмки за вечеру.
Огладнео, Ленц је посегао руком у торбу свог пратиоца: у дну, у
шареном замотуљку, пронашао колачић и појео га у сласт. Колачић
је имао укус изветрелог вина.
Ленц је убрзо придремао, али су га из сна пренули груби
повици на његовом, матерњем језику. Аустријска патрола од три
војника окружила је Немог и, уперених пушака, терала га на
чистину.
Ленц је укратко нареднику патроле испричао како је доспео и
колико је остао међу устаницима. Није заборавио да нагласи да се
жив и здрав вратио захваљујући изузетној бризи свог пратиоца.
– Овде свима руже цветају на лицу. – рече један војник. – А чим
им окренеш леђа, сјуриће ти нож међу плећке. И ово голобрадо
момче сад ће, ако му се прохте, узвикнути „Живела Србија”.
– А како би било да ускликне мало ћесару и његовој славној
војсци. – додаде други војник.
– Не може да говори осим што као медвед мумла. А немачки не
разуме. – упозори их Ленц.
– Језик има! Онда нека му полиже прашину са чизама! – настави
први.
Неми се доброћудно смешкао. Други војник му приђе, потапша
га по образу и мучки удари ногом у препоне. Неми паде на колена.
Тад Ленц зграби пушку коју наредник беше одложио, упери је
на војнике и нареди да се удаље од Немог. Први се војник маши
пиштоља али Ленц опали пре него што овај успе да откочи ороз.
Искористивши пометњу, Неми извуче скривени нож из чарапа и
сјури га другом војнику у трбух.

87
 Ленц и Неми вратише се путем којим су и стигли.
Ленц бележи да је пуцао потпуно инстинктивно; није
размишљао да ли ће повлачењем обарача неком угасити живот. На
сву срећу, војника је само лакше ранио. Ипак, тим махиналним
пуцњем Ленц је онемогућио себи повратак у свет и међу људе
којима је, ма колико му се они не допадали, целим бићем, са свим
мржњама и љубавима, припадао.
Описујући како је Неми распорио војника, Ленц каже да се смрт
на позорници не може одиграти и да је потпуно треба избацити из
сваке представе осим из оних у којима се с њом шегачи и спрда.
А Ленц је неколико пута био близу помисли да одигра и ту
улогу која се само једанпут може одиграти. Чезнуо је да приреди
нешто страшно тој публици, која је долазила у позориште пре свега
да би показала шешире и хаљине или да би у паузама ћаскала и
оговарала… Желео је да је лиши прилике (и задовољства) да дотуче
маљем још једну ислужену позоришну рагу. Али кад је добро
размислио, схватио је да ће његов поступак та врста света погрешно
разумети. У крајњем случају, они тако нешто нису ни заслужили.

88
 5.

Ленцов повратак међу побуњенике помињу и аустријски и

устанички документи. Сваки на свој начин.
Аустријски документи, ређи и штурији од устаничких, бележе
да је извесни поручник имена тог и тог, иначе сумњива особа у
сваком смислу (пијанац, распикућа, без породице) подлегао чарима
неке бандитске доушкиње и јатакиње, такође врло сумњивог
морала, и придружио се бандитима.
Устанички документи, пре свега Војводини прогласи и писма,
говоре да се чувени бечки глумац и лекар аустријског ловачког пука
придружио устаницима зато што се из дубине душе није слагао с
прљавим и гнусним ратом који су повели његови земљаци. Убио је
петорицу својих сународника кад су покушали да напаствују српске
девојке.

89
 6.

Ленцов принудни (донекле и драговољни) повратак на

несигурну и стално променљиву територију устаничке државе
означава почетак последњег чина његове драме.
На Војводин предлог Ленц и Неми су се побратимили. По
старом обичају, засекли су вене на рукама, лизнули један другом
крв и изљубили се најпре у образ, а онда у уста.
Истог дана Ленц је свечано примљен у четничке редове. За
Војводом је поновио да драговољно ступа у четнички одред, да је
свестан да самовољно из њега не може изаћи и да сав свој будући
живот подређује циљевима четничке борбе.
Злопоглеђа је принео пушку и нож.
Нека се окити као сваки четник! И дао Бог да на кундаку
нареси више зареза него он, Злопоглеђа!
Ленц одби оружје.
– Па шта ће међу четницима? Само гладна уста више. –
подсмехну се Злопоглеђа али одмах ућута пред мрким Војводиним
погледом.

90
 7.

Иако га Војвода није више наговарао, Ленц је одлучио да

припреми и изведе једну представу с позоришном дружином
четничког одреда. Са што мање – уколико је то могуће – уступака
на штету драмске уметности. Радовао се што је први пут у животу
имао потпуно одрешене руке. Могао је да буде све: директор,
режисер, писац, глумац, сценограф, костимограф. У неку руку,
добио је сопствено позориште.
До замисли за текст дошао је заједно с Војводом. О свакој слици
дуго су разговарали и пажљиво је разматрали. Онда је Војвода бацао
дијалоге на папир, а Ленц је разрађивао поставку слике. У току
припрема Ленц се није чврсто држао текста.
Ленц је желео драму о четницима. Желео је – просто речено –
да четници играју сами себе.
Војводи се то није допало. Није веровао да ће гледаоци такву
представу прихватити. Човек нема разлога да гледа на позорници
оно што виђа на сваком кораку у животу.
Позориште је игра, маштарија, ма колико подражавала живот.
Представа ће успети само уколико гледаоци у њој виде – како и
Војвода каже – оно што не виђају у свакодневном животу. Или ако
га виде у потпуно другој светлости, у другим бојама. Као у сну. Не
каже се бадава да бисмо без уметности живот проживели слепи.
Војвода је побројао јунаке и приче из дуге побуњеничке
историје својих предака. Ленцу се највише допала судбина Хајдук-
Вељка, чувеног јунака из прве српске буне против Турака на
почетку деветнаестог века, која је Србима донела дуго очекивану
слободу.
Из Ленцовог дневника и Војводиног несређеног и недовршеног
рукописа може се стећи .извесна слика о тој новој драми, названој
„Живот Хајдук-Вељка”, која никада није до краја изведена, бар не
онако како су њени творци замишљали.

91
 Услови за рад су били врло тешки. Мањкало је времена,
недостајале прикладне просторије, глумци били непослушни и
незаинтересовани за рад.
Ленц није желео да се јада Војводи – уколико би му то ишта
помогло. Једноставно је одлучио да занемари и заборави тешкоће.
Ма колико били важан елеменат, добри услови за рад нису јемац да
ће представа бити ваљана. У сваком већем европском позоришту
услови за рад у техничком смислу повољнији су од оних који су
вероватно постојали у античком, но то не значи да су савремене
представе боље од оних изведених пре двадесетак векова.
Ленц је избрисао границу између пробе и премијере. Не само
зато што није имао довољно времена за пробе већ што се на њима
увек окупљало доста радозналог света којег се није могао – да је и
хтео – лако отарасити. Премијеру треба укинути – пише Ленц – јер
је свако извођење представе на неки начин премијерно,
непоновљиво. Глумац није машина да може у размаку од неколико
вечери да истоветно изговара исте речи и прави исте покрете.
Глумац не постоји без гледалишта; а ниједно гледалиште, поготову
не оно у забитим српским планинама, није састављено од машина;
колико прихвата оно што му глумац гласом, покретима и изразима
лица шаље исто толико и узвраћа глумцу; а тај узвраћај из
гледалишта није сваке вечери исти и велики је глумац она ј који на
њега уме да одговори правом мером; уколико глумац унапред зна
на којим ће се местима гледалиште насмејати или утонути у мук,
онда је то лоше спремљена улога; ту више нема позоришта, то је
отрцана и много пута виђена игра, чаша устајалог вина.
Сва је срећа што овде нико, чак ни лош глумац, не зна на којим
местима ће се публика смејати или како ће уопште реаговати. Јер
ова публика није дресирана, размажена и навикнута да гледа само
оно што, по неком устаљеном укусу, очекује. Не зна се шта је горе за
позориште: неинвентивна, шаблонска представа или лења,
једноумна, заглупљена публика, коју једино ваљда, бомба може
тргнути из учмалости.
У недостатку правих костима, Ленц је глумце задржао у
свакодневној одећи. То подразумева да глумац уложи још већи
напор да убедљиво одигра улогу. Неки глумци мисле да су
створили убедљив лик краља чим понесу краљевску круну. Они би
требало да тако добро играју да њихови суиграчи и гледаоци виде
ту круну на глави – макар ње и не било тамо. Требало би – додаје
Ленц – одиграти представу без икакве одеће, какву су вероватно и

92
одиграли неки наши далеки преци. А кад већ помиње претке,
позориште мора поново постати обредна и магијска игра, наравно
обновљена и модификована, којој се Војвода несвесно приближио у
својим представама.
Ленц је – у духу ранијих размишљања о месту и значају речи у
позоришту – одлучио да улогу Хајдук-Вељка додели свом
побратиму Немом.
Војвода се томе – што се могло и очекивати – успротивио. Уз
подршку доброг дела дружине.
Злопоглеђа је по сваку цену хтео да игра овог легендарног
српског јунака јер је сматрао да готово у свему личи на њега. Војвода
се, опет, бојао да гледалиште појављивање Немог у улози чувеног
хајдука не схвати као спрдање са славним личностима песничког и
легендарног памћења.
Позориште није прича или песма да би у њему реч била од
пресудног значаја – обратио се Ленц Војводи. Сваки добар глумац
би требало да улогу најпре припреми без иједне изговорене речи а
кад оцени да потпуно влада телом, ликом и простором, тек онда да
приступи учењу говорних делова. Уосталом, он ће, као водитељ
представе, пренети гледалишту Вељкове речи – уколико то уопште
буде потребно.
До интегралног текста драме или, бар, скице за драму нисам
могао доћи. На основу делова које је писао Војвода и Ленцових
дневничких бележака могуће је донекле реконструисати ток
представе.

НАЈАВЉИВАЧ/ЛЕНЦ: Сестре и браћо, поштована

публико, вечерас ће вам позоришна дружина Војводиног
четничког одреда приказати неколико згода из живота
чувеног српског јунака Хајдук-Вељка. Нема сведока да
потврди да ли се заиста догодило оно што желимо да вам
прикажемо, неки кажу да јесте, али ако вам се учини да
није, онда замислите да се тако могло десити. Ко вечерас
чешће и више буде призивао машту може се понадати
лепшој представи, у којој је само крај известан а све друго
неизвесно. Зато нећемо много журити: што се крај дуже
одлаже, представа је ушима угоднија и очима милија.
У првој слици видећемо како је Вељкова жена сазнала
да се удала за хајдука. Вељкову жену глуми наша

93
посестрима Дводевојка.
ГЛАС ИЗ ПУБЛИКЕ: Знамо Дводевојку.
НАЈАВЉИВАЧ: Тим боље. Онда вас не треба
упозоравати да је ово игра, претварање. Да Вељкова жена
није само то за шта се издаје већ и Дводевојка, четничка
мајка која од наших зубатих осмеха прави најбољу
киселицу чорбу, прсте-да-полижеш. Хајдук-Вељка ће
глумити или изигравати наш храбри четник Неми, који се
заклео да реч неће проговорити док се са ове земље магла
зла не подигне и не разиђе.
ГЛАС ИЗ ПУБЛИКЕ: Зар је Вељко био мутав?
ЛЕНЦ: Није! И неће – уколико то од срца желиш!
ВЕЉКОВА ЖЕНА: Шта си се, јадо, прилепио уз ту
ватру? Осмудићеш браду! Не сетиш се да бациш стоци
вилу сена, а! Плашиш се да ти мраз не штипне гузицу!
НАЈАВЉИВАЧ: Поштовани скупе, можете наслутити
шта јој Вељко одговара. Боли га глава – каже јој. И нека га
дрхтавица обузела! А можда јој ништа не каже. Можда се
претвара да не чује. Можда се претвара да је нем. Уосталом,
не дајте машти да вам дангуби. Не заборавите само да се
Вељко, гледајући како да се сакрије од турских потера и да
безбедно презими, прерушио у малоумног слугу и пристао
да усамљеној удовици, својој будућој жени, помаже у
кућним пословима зарад крова над главом и парчета проје.
ВЕЉКОВА ЖЕНА: Мучиш као и увек! Где би ти нешто
рекао, твоја реч је као царска, злата вреди! А да једеш и
пијеш можеш у свако доба. И то за тројицу!
Вељко уштине жену за бедро.
ВЕЉКОВА ЖЕНА: И за то си увек оран! Сва ти памет,
бленто, отишла тамо где јој није место! Иди и закопај негде
у шикару оно буре с ракијом, док нису незвани гости
банули. Шта си зинуо: опет је нека буна почела.
Вељко скочи на ноге као младић.
ВЕЉКОВА ЖЕНА: А што си, јадо, поскочио? Да нећеш
да им се придружиш?
Вељко журно изађе.
ВЕЉКОВА ЖЕНА: Стигла је, опет, црна бабускара,
краљица црних гавранова! Да се окити црним барјацима!
Да поведе црно коло! Да загракће црну песму!
Вељко се враћа у хајдучкој ношњи. Сија као сунце.

94
 ВЕЉКОВА ЖЕНА: Куку мене, зар сам се за хајдука
удала?
НАЈАВЉИВАЧ: Није тешко претпоставити шта јој је
Вељко рекао.
ГЛАСОВИ ИЗ ПУБЛИКЕ: Треба да пева а не да кука.
Мало је жена које су биле те среће да се удају за хајдука.
Хајдуци се не жене већ пију вино с младим крчмарицама и
русокосим вилама.
ВЕЉКОВА ЖЕНА: Колико сам ти дуго била жена?
Једну зиму!
НАЈАВЉИВАЧ: Пред светом и богом Вељко ће јој бити
муж довека.
ГЛАС ИЗ ПУБЛИКЕ (Вељковој жени): Радуј се, ђаволи
те не радовали, што ћеш родити сина од таквог јунака.
ВЕЉКОВА ЖЕНА: Нећу сина јунака! Хоћу сина кога ћу
да женим а не да пре времена сахрањујем и оплакујем.
НАЈАВЉИВАЧ: Ако он погине, каже јој Вељко…
ГЛАС ИЗ ПУБЛИКЕ: … може се удати само за јунака
равна њему.
ВЕЉКОВА ЖЕНА: Да се поново удам? За јунака? Е,
нећу! Удаћу се за ћоравог и сакатог, за гушавог и губавог,
јер хоћу да имам неког с ким ћу старост да дочекам!
Вељко одлази.
ВЕЉКОВА ЖЕНА: О Боже свеједини, уколико ме чујеш
и бар мало мариш за моје речи, сачувај ми оно што обично
овде не чуваш! Сачувај ми ову снагу и лепоту, јер ми срце –
што добро знаш – није било зинуло за њом.

НАЈАВЉИВАЧ: Чим је народ устао против Турака,

Вељко је скупио двадесетак голаћа и ослободио добар део
Србије. Успут је стигао да се и други пут ожени, поред
живе законите жене. Као што знате, Вељко је волео да
добро попије и да се добро провесели… Али шта да вам
даље причам кад ће нам Неми показати како је Вељко
шенлучио. Држи се, побратиме, добро, јер овде ником не
можеш подвалити!
ГЛАСОВИ ИЗ ПУБЛИКЕ: Троглави! Троглави, покажи
му како се то ради!
Читалац слути да је Троглави међу четницима био
виђен као велики пијанац, већи чак и од Злопоглеђе.

95
 Неми на коњу улази у кафану. Швићка змијом као
камџијом.
ГЛАС ИЗ ПУБЛИКЕ: Натерај га преко столова!
ТРОГЛАВИ (у прикрајку, пева): Ој, ракијо рако, тебе
воли свако! (Издере се.) Газда, сваком крчаг вина! И ко пије
и ко не пије! А коњу – ведрицу!
ГЛАС ИЗ ПУБЛИКЕ: Што коњу – штета је!
ТРОГЛАВИ: Хоћу – кад немам с ким да пијем.
Вељко или Неми загледа у отворена уста Циганке-
певачице.
ТРОГЛАВИ: Да ти видим бело грло!
Циганка запева и заигра.
Вељко прстом покаже да се попне на сто. Циганка се
пење и наставља да пева. Вељко јој баца златнике у недра.
ТРОГЛАВИ (из прикрајка изговара оно што би Неми
требало): Стопала ћу да ти позлатим ако ми отпеваш моју
песму.
ЦИГАНКА: А коју?
ТРОГЛАВИ: Ону од које ћу Душу да испустим а жив да
останем.
Циганка пева. Вељко јој покаже прстом да се попне на
дрво испред кафане.
ЦИГАНКА: Нисам птица, господару!
ЦИГАНИ-СВИРАЧИ: Немој, господару, скршићемо
вратове!
Вељко извади кубуру.
Певачица и свирачи се брже-боље попну на дрво.
ТРОГЛАВИ: Песму, иначе ћу све да вас побијем.
Улази друга Вељкова жена, коју игра Косара.
Вељко је ритне у трбух.
ВЕЉКОВА ДРУГА ЖЕНА: Шта сам ти скривила,
господару?
Вељко је опет ритне.
ВЕЉКОВА ДРУГА ЖЕНА: Што ме бијеш на правди
Бога?
ТРОГЛАВИ: Што ми се хоће! Што мн је дошло! Сад ћу
те раставити с душом!
Цигани хоће да умакну с дрвета.
Вељко опали из кубуре.
ЦИГАНИ: Не, бре, газда! Нисмо чавке!

96
 ТРОГЛАВИ: Не мрдај, мајку вам циганску!
Вељка покушава да смири његов побратим.
ПОБРАТИМ: Убићеш рођену жену!
Вељко га одгурне.
КОСАРА (обрецне се на побратима): Шта се ти мешаш!
?
ПОБРАТИМ: Уби те ни криву ни дужну.
КОСАРА: Шта се то тебе тиче? Не бије тебе! Одби!
Косара обгрли Вељка и изведе га из кафане. На изласку
Вељко јој се отме и опали из кубуре.
ТРОГЛАВИ (Циганима): Не мрдај! Као крушке ћу да
вас поскидам!

Читалац слути да је у овој сцени Ленц дословно „скинуо” мог

оца и мајку. Ленц бележи да је Троглави изударао Дводевојку још
оног истог дана кад му је постала драгана, те се у представи
„Аполон и Марсија” појавила с масницом-кромпиром испод ока. И
то из чиста мира. Срби крвнички туку жене – пише Ленц. А што је
најчудније, оне то примају као свакодневну појаву: као кишу, ветар,
сунце.

НАЈАВЉИВАЧ: Једног дана Вељко је одлучио да оде до

Вожда, гласовитог јунака какав је био и он сам. Вожда
глуми наш славни Капетан, који је по својој памети и
мудрости заслужно да носи Краљев прстен, а Вождовог
саветника Војводина десна рука, свима знани Троглави.
Вељковог свирача игра наш гуслар, бољег за ту улогу
не бисмо нашли па да смо га лучем тражили. Играча ће
изигравати наш драги Злопоглеђа, сила над силама, увек
добродошао и радо виђен у свакој кафани, на вашару, на
слави и свадби или било где да се шенлучи и весели. Срце
му је пукло што није глумио Хајдук-Вељка, али му пред
вама кажем да улога не ствара глумца већ глумац улогу.
Свака улога коју Злопоглеђа одигра биће упамћена по
Злопоглеђи. Нема већих или значајнијих улога већ само
боље или лоше одиграних (с овим се овај приповедач, који
је пре свега глумац, уопште не слаже).

97
 Вељко улази код Вожда у пратњи свирача и играча
отпијајући из бардака.
ВОЖДОВ САВЕТНИК: Веселе ли дружине! Да ли су
пошли на свадбу или на вашар? Ко си ти да тако долазиш
код господара, да ти оца и мајку?
СВИРАЧ (игра га Слепи Гуслар): Његово име иде брже
од коњског топота, од ветра! Неком на његов помен задрхте
вилице, неком се уста претворе у песму!
ВОЖД: Добро нам дошао, Вељко!
САВЕТНИК: У прави час! Већ одавно канимо да те
нешто приупитамо.
ИГРАЧ (игра га Злопоглеђа; обраћа се свирачу):
Арамбашо, окрепи се мало ракијом! Видим да ће овде бити
доста збора!
САВЕТНИК: Шта си ти кад је он арамбаша?
ИГРАЧ: Барјактар!
САВЕТНИК: Шта је онда Вељко?
СВИРАЧ: Војвода!
САВЕТНИК: А ко ти је, Вељко, дао право да ове људе
прогласиш арамбашама и барјактарима?
ИГРАЧ: Шта има ко да му га даје!? Ко даје право птици
да пева, ветру да дува, реци да тече, биљки да расте?
САВЕТНИК: А ко те је прогласио војводом? Вељко
климне главом.
ГЛАС ИЗ ПУБЛИКЕ: Његово јунаштво.
САВЕТНИК: Е, па војводо, видиш ли ове седине у
Вождовој глави?
СВИРАЧ: Мудрим годинама наш се Војвода дубоко
клања.
САВЕТНИК: Нису Вожда године оседеле већ
непослушне и самозване војводе као што си ти! Знаш ли
колико је притужби на тебе стигло Вожду? Поред венчане
жене живиш с неком опајдаром! Но ни то ти није довољно,
па с момцима поваљујеш све што сукњу носи!
СВИРАЧ: Доћи ће убрзо време кад ће бабе судити
јунацима.
Вељко хоће да оде.
ИГРАЧ: На коње, дружино! Наш војвода је мислио да
ће га питати колико је турских глава одсекао, колико је

98
рана преболео, колико му је момака погинуло, колико
сакатих остало и колико коња под њим посустало …
ВОЖД: Којекуде, питаћемо те и то, али прво да нам,
сине Вељко, на притужбе одговориш.
СВИРАЧ: Тачно је да наш Војвода има две ркене, с
првом и пород, и с другом ће ако Бог да. Ниједну на силу
није узео. Ако је њима лепо и мило с Војводом, што не би
било и њему а и нама. Тачно је да војвода женски род љуби
и зашто би се тога одрицао и стидео?
ВОЖД: Терете те да глобиш народ горе него Турци и
да грабиш обема рукама не питајући чије је и да ли још
коме треба.
ИГРАЧ: Кад у нашег Војводе има, ком год треба нека
дође да му да, а кад у њега нестане, отеће од првог у кога
зна да има.
САВЕТНИК: Не можеш да радиш шта ти се прохте!
Ниси ти власт!
СВИРАЧ: По нашем мненију, власт треба да брине да
има правде на овом свету. Шта ће власт Војводи док може
да разлучи правду од кривде, добро од зла …
Војвода баца Вожду бисаге са златом.
СВИРАЧ: Нашло нам се. Претекло.
ВОЖД: Охо! Потешке бисаге! Којекуде, биће барута и
топова да Турке бијемо! Нека те, синко, Бог поживи!
Вељко пружа Вожду позлаћену сабљу.
СВИРАЧ: Отео је видинском паши!
ВОЖД: Којекуде, то не могу примити! Нека је носи онај
који ју је на јуначкој мишици задобио! Приђи, мој војводо,
да се целивамо. Донесите вина да наздравимо!
ИГРАЧ: Ако дозволите, Вожде, извели бисмо вам мало
приказеније о чувеном хајдуку Старцу Вујадину.
ВОЖД: Нека вам је по вољи.

НАЈАВЉИВАЧ: Турци су ухватили Старог Вујадина,

али нису знали да је то он.
ЈАНИЧАР (игра га Злопоглеђа): Да ли си где срео
старца Вујадина, хајдучког зликовца над зликовцима?
СТАРАЦ ВУЈАДИН (игра га Слепац): Нисам.
ЈАНИЧАР: Знаш ли шта о њему? Знаш ли како

99
 изгледа?
СТАРАЦ ВУЈАДИН: Знам, како да не знам!
ЈАНИЧАР: Како?
СТАРАЦ ВУЈАДИН: Правши је од сваког бора у
планини, иако му је бело иње попануло по коси. Доскора је
био кадар свуда и стићи и утећи. Али још је кадар на
страшном месту постојати. И крчаг вина из душка попити.
(Шапне јаничару.) И још му је мило да младој крчмарици
под сукњу и у недра руке завуче.
ЈАНИЧАР: Кажеш да га ниси срео а знаш како изгледа?
СТАРАЦ ВУЈАДИН: Ко не би знао Вујадина старог!?
Довољно је било да склопим очи и превучем гудалом преко
струна па да ми Вујадинов стас и образ искрсну пред очима
као јутарње сунце иза брда.
ЈАНИЧАР: Пасји сине, руке смо ти пребили.
СТАРАЦ ВУЈАДИН: Сабљом су витлале и гудало по
струнама превлачиле! Прежалити их не могу!
ЈАНИЧАР: Ноге смо ти поломили, пасји скоте!
СТАРАЦ ВУЈАДИН: Коњима су утицале! Тешко ћу их
прежалити!
ЈАНИЧАР: Пребијене гусле не жалиш.
СТАРАЦ ВУЈАДИН: Лако ми је за њих: на свакој
јаворовој грани висе по једне.
ЈАНИЧАР: Пасја стрвино, очи ћемо ти ископати ако
нам не кажеш где се Стари Вујадин скрива.
СТАРИ ВУЈАДИН: Само су ме на зло наводиле!
Лажљиве су као и твоје, синко мој!
Јаничар нареди да се усијано железо пренесе испред
слепчевих очију.
ЈАНИЧАР: Шта видиш сада, псето хајдучко?
СТАРАЦ ВУЈАДИН: Видим, дете моје, оно за чим би ти
цркао да видиш.
ЈАНИЧАР: Шта то?
СТАРАЦ ВУЈАДИН: Бадава да ти причам. Никад ти то,
дете моје, видети нећеш па да имаш сто очију!

Ову слику пратила је потпуна тишина у гледалишту – пише

Ленц. Тишина коју су само ретки глумци измамили и доживели у
каријери. Прибојавајући се питања или упадице из гледалишта,

100
Ленц је рекао: Све су приче већ одавно испричане, али свакоме не
западне да све проживи. Гледалиште је углас узвратило: Бог
посветио Старца Вујадина и благословио нашег Слепог свирача.

НАЈАВЉИВАЧ: Једног дана јавише Вожду Карађорђу

да Хајдук Вељко целог боговетног дана седи у некој башти
загледан у планине. Бије га ветар, бије га киша, а он се не
помера. Раздрљио кошуљу и распојасао се, повремено
распали шаком по колену и јаукне, рекло би се да му је
помрло све најближе и најдраже на свету.
ВОЖД: Којекуде, шта те мучи, Вељко?
Вељко уздахне.
ВОЖД: Јеси ли болан?
Вељко одмахне главом.
ЗЛОПОГЛЕЂА (из прикрајка, осећајући да је то његова
улога): Здрав је да здравији не може бити!
ВОЖД: Јеси ли жедан и гладан?
Вељко покаже на крчаг вина и печену јагњећу плећку.
ЗЛОПОГЛЕЂА: Ништа не окуша.
ВОЖД: Да те старост не мучи?
Вељко се насмеши.
ЗЛОПОГЛЕЂА: Зар не видиш да је у цвету младости?
ВОЖД: Да ти срце не тугује за неком бајном
крчмарицом?
Вељко покаже на певачице-лепотице које у близини
играју и умиљавају му се.
ЗЛОПОГЛЕЂА: Тугују оне за њим!
ВОЖД: Јеси ли жељан пута и путовања?
Вељко одмахне главом.
ЗЛОПОГЛЕЂА: Нема тог пута којим га коњ није однео
и нема тог брода кога није пребродио.
ВОЖД: Којекуде, Вељко, српски Обилићу! Турци
притисли на Косово, а ти нити дизгине притежеш нити
сабљу припасујеш!
Вељко и даље зури у планине.
ЗЛОПОГЛЕЂА: Ха, доста се он тукао, нека га неко од
толиких јунака мало одмени.
ТРОГЛАВИ: Море, господару, не мази га већ му
подвикни!

101
 ВОЖД: Којекуде, нека га грдна мука спопала! Ништа
му не могу мањ да зовнем попове да му чате из
староставних књига.
ЗЛОПОГЛЕЂА: Кад би смели да му изађу на очи! Боје
се да им мотком не испраши гузице.
Вожд (одлази): Анђели с тобом, Вељко.
Вељко постоји још мало загледан у планине а онда
нагло скочи на ноге. Сви се уплаше и побегну даље од
њега.
ЗЛОПОГЛЕЂА (запева):
Срдо моја, не срди се на ме!
Јер ако се ја расрдим на те,
Сва нас Босна помирити неће!

НАЈАВЉИВАЧ: Крај Вељковог живота неумитно се

ближи а ми можемо, ако хоћемо, да тај завршни чин његове
личне драме продужимо или одложимо за неко време.
Уочи пропасти буне у малом месту близу Вељковог
седишта нашао се млад а шепав писар; убрзо ти се он
спријатељи са чувеним јунаком. Тај хроми писар, по имену
Вук, касније ће написати најлепши животопис свог
пријатеља и тако ће широм света пронети славу његових
јуначких подвига. Хромог писара и писца игра главом и
брадом Војвода, командант четничког одреда, оснивач и
вођа ове позоришне дружине. Сестре и браћо, не знам ко
ће описати јуначка дела нашег Војводе, али знам да је он
већ забележио ваше муке, патње и жртве. И још ће, ако Бог
да!

ХРОМИ ПИСАЦ: Кад ми се нога почела сушити, на

своју велику жалост морао сам да иступим из чете, јер за
борбу више од мене није било никакве користи. Да не
будем докон, отишао сам – иако већ поматор – да изучавам
школе.
Вељко слуша.
ИГРАЧ: Шта си тамо изучио? Ко влада светом: памет
или сила? Да ли су те учили како се освајају женска срца:
јуначком мишицом, златом и драгим камењем или
лепотом?

102
 ХРОМИ ПИСАЦ: Плашим се да на та питања не могу
право одговорити. Научио сам да читам и пишем.
СВИРАЧ (Вељку): Господару, да није сакатих и ћоравих
не бисмо ни имали писмених људи! Све што је здраво и
право оде под земљу а да не стигне да осоли памет.
ИГРАЧ: Какве користи имаш од тих слова? Можеш ли
на њима путовати?
ХРОМИ ПИСАЦ: Могу. Без поткова и без зоби. И тамо
где нема путева и мостова.
ИГРАЧ: Можеш ли живети од њих?
ХРОМИ ПИСАЦ: Трбух ми је често празан, али срце и
душа су ми сити.
ИГРАЧ: А држе ли ти страх?
ХРОМИ ПИСАЦ: Боље од свих амајлија. ИГРАЧ: Не
бојиш се смрти?
ХРОМИ ПИСАЦ: Бојим, али ћу је можда наџивети.
ИГРАЧ: Господару, мањ сви да оћоравимо и
обогаљимо!
ХРОМИ ПИСАЦ: Видим, господар-Вељко, да си лепо
заимао. Оваквих златних чаша и сребрених чинија, оваквих
скупих кубура и сабљи с драгим камењем нисам видео ни у
најгосподскијим кућама.
ИГРАЧ: Господар је то на мишици стекао.
ХРОМИ ПИСАЦ: Склони ово благо, господару! Закопај
у планини или пошаљи жени! Да ти се нађе кад црно
испод нокта будеш вадио! Не дај Боже да падне у руке
Турцима!
Вељко плане.
ИГРАЧ: Жене носе и чувају своје кошуље и чарапе, и
платно и пређу.
ГЛАС ИЗ ПУБЛИКЕ: Све је то господар на сабљу
добио. А ко није кадар сабљом чувати своје благо, није ни
вредан да га има.
ДРУГИ ГЛАС: Срамота би било да Турци дођу у
Војводину кућу, па код толике славе и имена његова,
ништа да не нађу.
ХРОМИ ПИСАЦ: Вичнији сам перу него ратним
вештинама, али се усуђујем да те питам зашто чекаш овде
Турке? Велика је сила на тебе притисла и са шаком голаћа
тешко ћеш јој се одупрети. Зашто се не склониш у планину,

103
 у густе шуме, па да их отуд нападаш и не даш им мира, као
што оса напада медведа? Овде, у пољу, Турци се тебе не
боје па да имаш и три пута више војске…
Вељко се насмеје.
ИГРАЧ: Изгледа да си се ти, летопишче, поплашио
Турака! Јесте да Турака има десет пута више, али ће их наш
господар разбити!
ХРОМИ ПИСАЦ: Како – ако смем да питам.
ИГРАЧ: Остани овде, попни се на неко брдо, узми
дурбин и гледај како ће их разбити.
ХРОМИ ПИСАЦ: Како?
Вељко се љути што му пријатељ поставља таква
питања.
ИГРАЧ: Лепо, припасаће сабљу, узјахаће коња, улетеће
међу њих и…
ХРОМИ ПИСАЦ: И?

Не зна се шта је Играч-Злопоглеђа или неко из публике требало

да одговори. У Војводиној бележници управо недостаје лист са
завршетком ове сцене, вероватно онај положен преко отворених
Војводиних очију пре него што их је земља засула. По неким
наговештајима из Ленцовог дневника на том месту је представа
прекинута јер је стражар успаничено јавио да се јачи аустријски
одред приближава варошици (или неком другом месту где се
одржавала премијера).

104
 8.

Комад „Хајдук Вељко” никад није изведен до краја. Тачније

речено, није ни написан ни изведен до краја. У првом реду због
снажног и добро припремљеног напада аустроугарских, немачких
и бугарских трупа на слободну четничку државицу. „Само коње
сатирем и немам времена за позориште”, вајка се у дневнику
Војвода, који је тих дана летео с једног на други крај своје државице,
подупирући својом појавом, одлучношћу и храброшћу поколебане
четничке редове.
Но, још пре овог напада, Ленц се у белешкама јада да му је
тешко да убеди глумце да се озбиљно лате свог посла; често им је
све друго прече – не само борба против непријатеља – од комада
који су припремали и поступно, слику по слику, пробали-изводили,
на разним местима и у разним приликама: на вашарима, свадбама,
воденичким поселима, црквеним празницима. Ленц је једино могао
да се теши да је бар, у забаченим српским планинама, срео глумце
који неће скапати на позоришним даскама попут ислужених рага.

105
ТРЕЋИ ДЕО

106
 1.

Оставимо потрагу за могућим одговором на питање хромог

српског писца и вратимо се накратко причи о два побратима,
Ленцу и Немом.
Рад на заједничком послу, припремању позоришне представе,
није битно изменио однос Немог према Ленцу. Бечки глумац је за
младог четника остао побратим, човек коме се вечито дугује за
спасени живот. Из таквог осећања Неми је и пристао да игра Хајдук-
Вељка, послушно се придржавајући Ленцових упутстава. Неми није
био – или није желео да буде – свестан да је успешно одиграо улогу.
И даље није придавао никакав значај ономе што је Ленц, с толико
љубави и унесености, радио. Том необичном странцу није се, за
разлику од већине земљака, ни дивио ни ругао.
У време сумњи и клонућа (а тога је било напретек), Ленцу се у
изоштреном облику, праћена леденим осећајем усамљености,
поново јавила мисао о промашености и бесмислености сопственог
живота.
Тај неми младић, с очима које су поседовале више зеленила него
околне шуме, само је уздрмао темеље Ленцове трошне куле:
тренутак је потирао вечност, животна радост стваралачке муке,
богом дана лепота уметничку и духовну, лепршава младост умност
зрелости. Што је најгоре, Ленц се налазио у стању беспомоћности и
малодушности: нити је могао да тог младића потпуно одбаци, као
недостојног његове пажње нити је умео да с њим успостави збиљску
присност.
Ленц је горко жалио што Неми не осећа да се он, на крају
крајева, и због њега вратио у ове дивљине, где се – кад боље
размисли – ничем осим метку (аустријско-бугарском или
четничком – свеједно) није могао надати. Смрти се више није
плашио, чак ју је у неку руку изазивао, али с једом је помишљао да
ће негде завршити у трњу, на гозби стрвинарима.

107
 Записујући ове редове, Ленц је сметнуо с ума оно што је у
многим приликама понављао: да живот није ништа друго него
догађање већ одавно виђеног и реченог. Било му је суђено – да се
послужимо његовим речима – да одигра ову улогу, ма колико да је
није разумео ни желео.

108
 2.

Ипак, неочекивано и брзо доћи ће до обрта у односу између

Ленца и Немог, тако да ова прича може кренути у другом правцу и
изневерити Ленцова суморна предосећања.
Шетајући се шумом поред језера у рано јутро, Ленц је чуо како
се неко купа у језеру. Мало потом на обалу се успузао Неми, го као
од мајке рођен.
Ленц у чуду протрља очи: још није схватао да ли све то види у
сну или на јави. Неми је био девојка. Ништа мање лепа од Немог
момка.
Не зна се ко се више збунио: Ленц или Неми, односно, сада,
Нема.
Ленц се касније кроз маглу сећао да су између њених ногу
измилеле змије, палацајући језиком и језиво шиштећи. Глумцу крв
поче да се леди а удови коче.
Нема се брзо склони иза дебелог стабла и замоли Ленца да јој
дода одећу.
Када се обукла – опет је то био мушкарац – исприча мутавим
језиком, Ленцу већ сасвим разумљивом, следећу причу.
Не тако давно Неми се – који се тада није тако звао – домогао
семена биљке зване омајник. Та трава расте само на местима одакле
дуга почиње свој лук према небу. Док дуга не нестане, она се
расцвета, семе јој узри, окруни се и падне на земљу, где га корњаче,
које вребају у близини, халапљиво прогутају. У току цветања и
сазревања семена омајник шири опојне мирисе од којих сва жива
створења, осим корњача, падају у тежак сан.
Трава расте с друге стране дуге, а то значи да је потребно
провући се испод њеног лука.
Да не би заспао, Неми је у недра стрпао неколико змија.
Захваљујући њима остао је будан, покупио семе омајника испред
прождрљивих корњача и поново се провукао испод дуге.

109
 Тако је дошао до моћи да може да се претвори и у женско и у
мушко. Дању је сунце, а ноћу месец, у пролеће је бик, у јесен јуница,
у планини силовита бујица, у равници лења река!
Свака моћ, па и ова, тражи жртве. Он је морао да се одрекне
говора. Мора – како се каже – да држи језик за зубима. Ово му лакше
пада кад помисли да се и лаж и завист и свако зло користи говором.
И свака моћ, па ни ова, није вечита. Тајна двополности сме се
одати једино особи кадрој да је сачува.

110
 3.

За даљу причу потребно ми је да Ленц и Нема, ту, поред језера

(може и на неком другом месту, мојим приповедачким ушима годи
језеро у свитање, ваљда зато што га никад, сам или с драгом, нисам
видео у то доба) падну једно другом у нежни, љубавни загрљај.
Мада су они – што се тиче нечије друге приче – то могли да ураде и
раније: за време Ленцовог повратка међу устанике или припремања
представе.
Допуштам да за ту другу или било коју причу ова моја љубавна
слика може бити потпуно излишна или неуверљива. Све зависи од
маште којом се служи приповедач.
Добар познавалац српске митологије и обичаја, утврдиће да
Ленц и Нема нису отишли даље од жудње – осим уколико нису
прекршили важеће забране, што је мало вероватно јер су оне
повлачиле и страшне казне. Знам да љубав не зна за забране и да је
слепа за казне, али ми у причи не одговара да Неми/Нема испашта
због тога. Овај јунак/јунакиња је већ доста испаштао/ла, а и још ће!
Као странац и условно речено пролазник, Ленц је у очима
Немог/Неме могао бити Бог. Прерушени Бог који је дошао да куша
људе. Да види колико су пакосни, завидни, себични а колико
добродушни, милостиви и широкогруди.
И отуд је могла долазити уздржаност Немог/Неме, чије корене
Ленц није могао да докучи.
Миловати се са посестримом (Нема му је то постала)
представљало је велики грех. Побратим је морао, и по цену живота,
да штити образ посестриме! По клетви, рука би му се осушила
уколико би и помислио да посестриму грешно дотакне.
Чином побратимства/посестримства Ленц је у незнању изгубио
могућност да му Нема буде драгана.
Приповедач који се држи Ленцове дневничке маште доживеће
претварање Немог у Нему као класичну ситуацију забуне, па ће

111
наш глумац испасти јадан и смешан (што ми се никако не свиђа).
Ленц се – кажимо то отворено – дивио лепоти младића а не девојке,
а овај приповедач је последња особа која ће му то замерити.
Приповедач веран историјској машти – и да хоћу ја не могу да је
избегнем – мораће, најпре, да се определи према присностима и
искључивостима записивача/сведока на које се позива.
Српски извори, ипак, не крију присуство прерушених жена
међу четницима. Бориле су се ништа мање храбро од мушкараца.
Тек кад би биле рањене или кад би погинуле, откривало се да су
жене. Читалац већ претпоставља да записивач ове четникиње
описује као лепе девојке које су се, у одбрани своје части, породице
и земље, венчале с пушком.
У српским изворима присуство ратница у комитским одредима
користи се као још један доказ о снази слободарског духа српског
народа. Јер, и жене су се, супротно ратничким обичајима,
укључивале у борбу. У Србији само мушкарцима приличи да ратују
и гину, а на женама је да рађају и оплакују ратнике.
Занимљиво је да Ленц, пишући благонаклоно и с разумевањем
о Косари и Дводевојци, у прерушавању српских жена у мушкарце
види покушај одупирања мушкој доминацији.
Аустријски извори су појаву бандиткиња искористили да
четнике још једном представе као разбојнике и развратнике, који
воде наложнице и деле их у постељи као што деле хлеб и ракију.
Као што рекох, у мојој причи родиће се љубав између Ленца и
Неме. Оне који сумњају да се бечки глумац могао заљубити у неку
неуку чобаницу и бандиткињу подсећам да је Ленц нехотице,
приликом неуспелог одласка с устаничке територије, појео колачић
с укусом устајалог вина, нађен у торби свог пратиоца. Нема то
никад није сазнала. У журби да што пре напусти место окршаја с
аустријском патролом, Нема је заборавила торбу, тако да је била
уверена да је њен колачић завршио на мрављој гозби.

112
 4.

На слободну четничку територију убрзо су са свих страна

напали Аустријанци, Немци, Бугари и подбуњени Арнаути.
Устаници тај напад нису очекивали, бар не таквих размера и такве
жестине.
Ленц пише да понекад уопште не разуме Србе. Уместо да у
борбеном заносу ослободе веће градове па и целу Србију, или да
крену према Југу и споје се са својом војском која већ месецима,
укопана, није могла да мрдне даље, они су, опијени победом или
заплашени сопственим успесима, нагло стали и примирили се.
Већина новопечених четника је нагрнула да подиже и поправља
срушене домове и да обрађује запуштену земљу. А све је то дало
непријатељу довољно времена да се прибере и припреми за
противнапад.
Што је најгоре, после првих сукоба, у устаничким редовима
завладали су паника и расуло. Ленц готово није могао да верује да
исти они ратници који су без икаквог страха јуришали на јаке и
добро утврђене гарнизоне сад панично беже испред Аустријанаца
и Бугара. Још му је било чудније што свако у том метежу гледа да
зграби и опљачка прво што му наиђе под руку. Неко је узео
огледало, неко котао, неко самар, неко мотику, натоварио на леђа,
стење и негде носи. Пљачкају сопствену земљу, већ опљачкану. И
где то стењући носе и мисле да сакрију кад цела земља гори? пита
се Ленц.
Расуло није могао да обузда ни Војвода. Добрим делом због
неслоге настале у самом вођству устанка.
Капетан, упућен на најкритичније место на фронту, нестао је са
целом четом у непознатом правцу. У писму Војводи тврдио је да у
том тренутку даљи отпор нападачу представља бесмислено
жртвовање већ напаћеног и измученог народа и предлагао је да се
четници повуку у планине и притаје док српска војска са

113
савезницима коначно не крене у офанзиву. Он се, иначе, повлачи у
склониште. Гледаће да затре сваки траг о себи, а удесиће – помоћу
лажног писма – да Бугари и Аустријанци помисле да је отишао на
југ, према фронту, тако да се нада да ће оставити народ на миру.
Сада треба деловати присебне, хладне главе. Капетан је и даље
држао да је, по Краљевој вољи, најодговорнији за судбину устанка.
Војвода је, прек и пргав, одговорио да је Капетан обична
кукавица а да се његово бекство с фронта не може другачије
разумети него као издаја. Није заслужио да носи Краљев прстен.
Свима је јасно да Капетан гледа да сачува своју дебелу гузицу.
После рата опет ће се дочепати посланичког места и живети као
бубрег у лоју на мукама народа остављеног самом себи кад му је
било најгоре и најтеже. Војвода ће се, пак, борити до последњег
метка и до последњег човека.
Капетан је из невидљивог склоништа узвратио готово истом
мером. Нико није обрукао циљеве четничке борбе више од Војводе.
Сам је себе прогласио за вођу устанка и војводу. Окупио је око себе
лупеже и лезилебовиће с којима даје некакве приредбе; тој дружини
тобожњих глумаца најпрече је да се наждере овнујског меса, налије
вином и повали неко женско чељаде, не стидећи се ни Бога ни
народа. У разврату предњачи Војвода. Народ пишти као гуја у
процепу, а он се љубака и проводи са својом милосницом,
успаљушом коју је прогласио за четног писара и заставника. Нема
места по планинама где трава није полегла од њиховог бестидног
ваљушкања – написао је Капетан и поручио Војводи да ће му после
рата бити суђено као бандиту.
Војвода се разбеснео. Осудио је на смрт Капетана и обећао да ће
лично извршити пресуду – па макар овај имао на сваком прсту по
један Краљев прстен! Од Косаре није сакрио део који се ње тицао.
Она је то примила ћутке и потиштено.
Иако је, за разлику од Немог/Неме била само женско, и Косара
је водила двоструки живот.
Дању је била четни писар и заставник, увек при руци Војводи.
У борбама је јахала поред Војводе и високо истурала четни барјак,
не плашећи се метка.
Ноћу је Косара служила вечеру Војводи. Распремала му лежај.
Прала веш. Гланцала чизме. И увлачила му се под ћебе, пошто би
пре тога прожвакала и прогутала траву нероткињу добијену од
Дводевице.
Ленцу је мало требало да уочи да се Војвода дању понаша

114
према Косари као према мушкарцу, као према срчаном и узорном
четнику. Мало дуже је потрајало да запази да се ноћу поставља
према њој као према служавци и грди је за сваку ситницу. Ленц
никад није приметио да је Војвода према Косари, бар не у
присуству других, показао трунчицу нежности и топлине, иако је
цела чета знала да му је она милосница. У том погледу Војвода се
није – нема сумње – разликовао од осталих земљака.
Знам да читаоца чија се машта крилати српским обичајима и
митологијом језик дебело сврби. Нестрпљив је да каже да се Војвода
никако не може назвати грубијаном, а сигурно не типичним
примерком мушког, силеџијског друштва. Жена се никад не хвали
због урока; јер зло увек насрће на оно што се хвали и уздиже, па оно
што је лепо и мило мора да се куди и ружи.
Могуће је да је овај читалац у праву, али ја се држим своје
приче, поготову што сам поменуо да је Косара примила Капетанове
оптужбе потиштено, а ту већ не помаже митолошко-обичајна
машта. Убрзо је Војводи стигло писмо од аустријске команде која је
тражила да се безусловно преда, а заузврат је обећана слобода
његовим најближим и њему лично блага казна, с добрим изгледима
на помиловање.
Злопоглеђа је хтео да писмом… простак је био, простак остао.
Војвода је одговорио да се може предати само мртав. Није он
вођа разбојничке банде који се напљачкао пара па сад да гледа како
да извуче главу. Позван је да ноћу и дању бди над својим народом и
да га упућује да не заборави веру и отаџбину. Радује се што баш за
њу страда. А Аустријанцима поручује да што пре напусте земљу
уколико неће да овде кости оставе.
Уз писмо је приложио и своју фотографију, коју је Ленц
начинио. Ваљда да увери Аустријанце да заиста постоји и да их се
не плаши. Лепотан-бандит смркнутог, озбиљног лица!

115
 5.

Кад је почело расуло четничких и устаничких одреда Ленц је

са Немим/Немом проводио најлепше дане свог живота. Била му је
то, по сопственом признању, најдража улога. Јер, хтео-не хтео,
љубав с лепим четником/четникињом сводила се на претварање и
прерушавање, на врхунску глуму у којој би свака евентуална
омашка имала трагичне последице. Разговарао је с особом која се
претварала да је нема и миловао се и љубио с девојком која је за све
остале била мушко.
Дању је Ленц уживао у друштву Немог. Утркивали су се на
коњима, рвали, бацали камена с рамена, ловили пастрмке,
постављали замке за зечеве, брали печурке. А све време гутали су се
очима, мешали дахове, нехотице се додиривали.
Ноћу је Немог смењивала Нема. На коначишту (обично је по
десетак четника спавало у истој, загушљивој и непроветреној
просторији) Ленц и Нема су гледали да легну једно до другог.
Мазили су се и љубили нечујно, пазећи да се не одају. А кад би се
нашли сами у соби, сатирали су тела и душе у жестокој страсти. За
време месечине искрадали су се напоље и ходали по шуми. Ћутња
је била речита колико и говор. Ако не и речитија. Понекад је Ленц
говорио и за себе и за Нему, што се опет претварало у предивну
игру нагађања и слутњи. Стављајући у уста Немој све што је желео,
Ленц је изигравао и глумца и писца и режисера.
Неки сведоци овог необичног пријатељства и љубавне романсе
тврде да је Ленц запросио Нему. У то не верујем једноставно зато
што Ленц није желео да се ослободи чаролије о вољеном двополном
бићу.
Ипак, због читалаца чију машту голицају ти сведоци нећу да
тајим оно што знам о наводној просидби.
Неки Злопоглеђин другар затекао је на љубавном леглу Ленца
и Немог/Нему. Испреплетене као змије – како би било боље да је

116
рекао, јер то одаје његову пакост и завист. Готово је испустио душу
док је дотрчао до Злопоглеђе и осталих у биваку да исприча шта је
видео. Прича је све запрепастила па Злопоглеђа, користећи
Војводино одсуство, реши да се одмах утврди да ли је истинита. Ако
јесте (у шта је мало ко веровао), онда ће њихов бивши другар
Мутавко тешко платити што их је вукао за нос.
Појурили су у шуму и налетели на Немог како бере јагоде.
Злопоглеђа му заскочи с леђа и обори га а момци притрчаше и
свукоше му чакшире.
– Кучко! Курво! – забрунда Злопоглеђа.
Из густиша излете Ленц и одгурну Злопоглеђу. Неми, или сад
већ Нема, отрже се и навуче чакшире.
Злопоглеђа се окоми на Ленца, свали га на земљу и притисну
коленом испод грла.
– Сад ће му се напити швапске крви! – промумла.
Злопоглеђу од Ленца одвоји Троглави. Опомену Трооког да се
Војводи неће допасти ако чује да је насрнуо на глумца.
Да би је поштедео свих невоља, Ленц истог дана Нему запроси.
Војводу замоли да му буде кум. Овај нерадо пристаде, јер се у земљи
уопште није свадбовало.
Ленц у дневнику не помиње да је просио Нему, али још
неколико пута бележи да је предлагао посестрими да пође с њим у
Беч. Тај предлог се може схватити као просидба само уколико се
има на уму да потиче од човека коме су, као уметнику, били страни
сви грађански обзири.
Нема никад није наговестила, ни најмањим мигом, да ће отићи
у царски град на Дунаву.
Читалац који држи да спољне околности имају пресудног
утицаја на наш живот биће уверен да је Ленц просидбом покушао
да премости социјални, верски и културни јаз између себе и своје
жуђене драге. Као већина покушаја ове врсте, Ленцу добро
познатих из литературе и позоришта, и овај је пропао. Ленцовој
драгани није падало на памет да иде у Беч, јер је слутила да тамо
никад неће бити оно што ту, у Србији, јесте, као и да никад неће
постати оно што њен драги жели. Царски град ће јој донети
несрећу.
– Онда ће он остати у Србији! – изусти последњи адут Ленц.
– Само ће се унесрећити. Јер не схвата да му је овде лепо док је
гост. Онда кад престане да то буде, чаролија бајке ће се распршити.
Као гост не мора да пуца на Швабе, као гост не мора да убија Србе

117
који шурују са злотворима.
– Ако треба, пуцаће! – пристаде Ленц најзад на све.
– Ништа горе него кад неко зажели да сан претвори у јаву! –
остаде упорна Нема.

118
 6.

Војвода је убрзо дошао у сукоб с Троглавим и с Дводевојком

око даљег вођења устанка. У тај сукоб уплео се једном несмотреном
и брзоплетом реченицом и Ленц.
Троглави је предлагао исто што и Капетан: да се устаници
распусте кућама а стари четници повуку у планину, притаје и
сачекају долазак српских трупа из Грчке или неко боље време за
борбу. Јер Аустријанци и Бугари су решили да угуше устанак по
сваку цену. Војводину главу су уценили великим парама. У борбу
су убацили специјалне одреде обучене за ратовање с четницима.
Контра-четничке одреде. Састављене од робијаша и осталог шљама
којем ништа није свето. Капетанову породицу, мајку, оца и троје
дечице затворили су у кућу и живе спалили. Поред стравичног
терора, окупатори су тобож прогласили амнестију и врло лукаво и
вешто обећали народу миран и безбедан живот. Онима који су се
предали помогли су да оправе куће и започну неки посао. Шире
гласине да ће бити дозвољено српским поповима да се врате у
цркве а учитељима у школе… Неки четници су се већ предали –
каза добро обавештени Троглави – и сада воде потере против
дојучерашње сабраће. Стара склоништа су им проваљена а нова
нису стигли да направе.
– Тим одродима Бугари и Швабе намаћи ће конопац на врат. –
процеди Војвода. – Јер издајник остаје издајник!
– Сви ће четници изгинути. Неће имати ко да дочека браћу из
Грчке. – настави Троглави.
Браћа само што нису дошла. Зар Троглави не чује грмљавину
српских топова? Сваког дана грувају све ближе и ближе.
Месецима Војвода чује топове које нико други не чује. Осим ако
сви нису глуви, умеша се Дводевојка. Требало би да Војвода зна да
народ жели мало да предахне. Доста му је војске, и своје и туђинске.
По брашњарима и амбарима одавно се нахватала паучина, каце и

119
бурад се расушили, чичак и коприва притисли њиве. Чим да меси
хлеб – сузе су пресушиле? Из кућа се више не чује детињи плач.
Шта ће им слобода у пустој земљи? Шта се Војвода заинатио да
погине, као да ће му смрт утећи?
Сељаку се срце кида због непооране земље, настави Троглави.
Жели да баци мало семена, да запати стоку и живину, да покрије
порушене куће, да испече ракије, да побије крстаче на гробовима…
Нека и Војвода прошири глас да је погинуо или да је отишао у
Грчку па ће онда душмани оставити народ на миру. А кад се народ
мало поткрпи и омасти, лако ће заметнути нову буну. Ова земља је
оскудевала у хлебу и мрсу, никад у бунама.
– Не остављам пушку док не заврши светињу коју сам започео. –
остаде при своме Војвода.
– За кога онда спремамо ову представу? И ко ће је извести ако
глумци погину? – упита Троглави гледајући Ленца.
– Колико познајем своје земљаке, најбоље је да се четници
уклоне. Они ће их мало тражити а онда ће се вратити одакле су
дошли. Не воле да се веру и ломе ноге по овом камењару. У
међувремену, негде у планини, ми четници се можемо одморити и
завршити започети комад с којим ће дочекати браћу. – каза Ленц.
– Имам преча посла. – одговори Војвода.
– Зар ниси, Војводо, у својој представи тврдио да само народ
високе уметности и културе има изгледе да преживи у овој сулудој
историји? Зар ниси гледалишту поручивао да уметност односи
победу над силама безумља и зла? Зар ниси говорио да ниједно
јунаштво не постоји све док га песма не опева? – упита Ленц.
– Овај народ ће или живети у слободи или ће сав изгинути. –
огласи се Слепац.
– Нема уметности без слободе. – каза Војвода.
– Међу мртвима је сигурно нема. – додаде Ленц
– Зашто ти, Ленц, гураш нос где му није место? – упита
Злопоглеђа. – Шта ћеш овде кад одбијаш да пуцаш на земљаке? Да
издаш четнике кад им сутра пребегнеш? Да одаш јатаке,
склоништа?
– Ленц је убио земљака и разоружао официра. – подсети
Злопоглеђу Троглави.
– Нисам то видео. – одврати Злопоглеђа. – Ленц треба да зна да
је ово рат а не позориште.
– Остави ти Ленца једном на миру. – умеша се Војвода.
– Троглави врда… – окоми се Злопоглеђа на четног друга. – Да

120
не би хтео да се жени? Да му набаве преслицу да преде вуну?
– Убићу га као пса ако још једну погану реч чујем. – шкргутну
зубима Троглави.
Свађу прекиде Војвода.
– Срам вас било! Одавно се нисмо међу собом поклали! Хроми
Вук је пристигао на крваву гозбу!
– Добио сам ново писмо од аустријске команде – настави
Војвода. – Траже да се предам и распустим четнике а заузврат му
обећавају да ће пустити оца, мајку и сестру из затвора, вратити ми
сву одузету имовину и исплатити одштету од хиљаду круна и
дозволити ми да живим слободно у месту које изаберем. Одговорио
сам да за свој живот не марим и да сам га одавно жртвовао на
олтару отаџбине. Од светих циљева борбе неће ме одвратити ни
претњама да ће ми поубијати најближе.
– Војводо, напиши Швабама да пошаљу неког најбољег међу
њима, генерала или обичног војника – свеједно, да подели мегдан са
мном, Злопоглеђом. Нека бира планину или поље – где год му је
воља; пушку или каму или голе шаке – и то му по вољи. Па да
једном решимо ову борбу, да не страда више ни српска ни швапска
сиротиња! – додаде Злопоглеђа.
– Ко жели с Троглавим, нека му је од Бога просто! – одговори
Војвода Троглавом а онда се обрати Ленцу: Од овог тренутка играће
у свом позоришту. У драми у којој је, ипак, крај неизвестан.
– Ни од кога се нећу делити, а понајмање од тебе, Војводо, и то
сад кад Аустријанци нуде суво злато за твоју главу! – љутито каза
Троглави. – С тобом сам и закувао ову чорбу, с тобом ћу је и
посркати.

121
 7.

Иако су четници стали уз Војводу, мајка није одустајала од

замисли да спречи погибију и пропаст чете. Покушала је да то
оствари преко Косаре. Ако неко може одговорити Војводу од
његових намера, онда је то једино она с којом дели постељу. Нека се
послужи и женским лукавством и чаролијама, ако затреба.
Чим јој је Косара затражила траву нероткињу, мајка је изокола
упозори да је та трава за нужду а пе за сваку ноћ. Настави ли да је
користи често, трава ће јој сажећи утробу као слана тек процветале
пупољке.
– Па шта да ради?
– Нека заврши вез на свадбеној кошуљи и припреми дарове за
сватове.
– Војвода је неће.
– Нека раскопа гроб на раскрсници, узме чутуру с вином с
мртвачевих прсију и скине прстен мртвацу. Нека вино преточи кроз
прстен и у њега сипа мало праха од крила слепог миша. Онда нека
у том вину замеси колачић, испече га и да Војводи да поједе.
– Није она ни саката ни ћорава, ни стара ни ружна, па да се
користи мађијама. Уколико би и оне помогле. Војвода је сигурно
последњи Србин који би свадбовао у поробљеној земљи.
– Нико није победио и дочекао слободу а да није свадбовао и
правио дупке. Зар хоће да остане нероткиња? Зар хоће да остане –
као што је Капетан рекао – Војводина поваљуша?
– Неће, ваљда, да роди копиле?
– Да роди, него шта! Бар ће бити копиле јунака!

122
 8.

Мајчине речи су џарнуле одавно отворену а притајену рану на

Косариној души.
Војвода у дневнику не помиње Косару. Не само као жену с
којом дели узглавље и покривач већ ни као борца. Додуше, готово
да не помиње ни остале жене из одреда.
У недостатку икаквих других података и наговештаја како је
Косара покушала да зацели рану мора се поћи од Војводиног
дневника. У овој причи Косара ће га кришом прочитати.
– Уопште ме не помињеш! – неће отрпети да му не каже.
– Пишем ратни дневник а не љубавни роман! – одговори
Војвода. – Ако – не дај Боже – изгинемо, да нам потомци знају шта
смо и колико пропатили за отаџбину.
– Чим ме не помињеш, као да нисам уопште ни постојала! Бар
не у твом животу!
– Оне до чијих руку стигне дневник најмање ће занимати то на
шта ти мислиш.
– Стидиш се! Мене, простакуше, сељанчуре, поваљуше. После
рата Краљ ће те богато обдарити. Поставиће те уз колено и оженити
дворском принцезом. Војвода ће гледати да што пре заборави своју
шумску, хајдучку драгану!
– Шта хоћеш? – разбесне се Војвода. – Да правим весеље док ме
Швабе и Бугари салећу и уједају као љуте осице а одред ми се
расипа? Шта желиш? Да ти пишем љубавне песме док другима
пресушише сузе оплакујући мртве? Да описујем њихова љубакања
и миловања док се небеса проламају од плача и уздаха народа? Да
те женим, а земља на гробу твог драгана није се још осушила?
– Ништа не желим! Али не пристајем више да ти ноћу будем
служавка и да ширим ноге кад год ти се прохте. Грдно се, Војводо,
вараш ако мислиш да Краљ не може и мене посадити себи уз
колено. И ја сам подизала ову буну!

123
 9.

„Овде се не зна шта је јава а шта сан, шта тама а шта светлост,
шта дан а шта ноћ, шта крај а шта почетак, шта горе а шта доле. Све
је нестварно и обрнуто наглавачке и све је опет стварно и чврсто
постављено на ноге”, записао је Ленц под непосредним утиском
оног што ћу испричати мало касније, мада од овог записа нема
бољег почетка за причу која следи.
Косара је приметила да јој у коси промичу беле власи. Преко
дана у левој плетеници, ноћу у десној.
Требало је да то и очекује. Брат и драги почели су да се не трпе
и попреко да гледају један на другог па и да се свађају преко њених
леђа.
– Не допада ми се твој драги. – рече брат. – Улази и излази из
куће на задња врата. Захвата највећом кутлачом из наших чинија и
испија вино као воду из наших пехара, а коси и копа на туђим
њивама.
– Твој брат ме гледа као душманина. – пожали се драги. – Као да
берем грожђе у његовим недрима и пијем вино с његових усана.
– Изгубиће се тај превртљивац, пропашће у земљу, чим вино
оплића у бурету и чим нестане сушеног меса на тавану. – настави
брат.
– Прати ме као сенка. Прислушкује шта ти шапућем, броји ми
пољупце, мери миловања. – додаде драган.
Једне ноћи брат замоли Косару да се окрене према њему како
би јој оба образа осуо пољупцима и миловањима. Драги, пак,
затражи да загњури главу у чокот на њеним прсима.
Косара се нађе на муци: ноћ јој је била кратка и за једног а
камоли за обојицу. Није могла да одлучи коме да удовољи.
Младићи се надурише и окренуше јој леђа а онда напустише
лежај.
Косара ту ноћ сама проведе. Никако није могла да се ушушка и

124
угреје. Згреје леву страну тела, десна јој се смрзне.

125
 10.

Повлачећи се испред Аустријанаца Војвода и дружина му

поново ударише па Пчелара. На згаришту штале из пепела вадио је
чавле. Под оптужбом да је крио, хранио и појио комите, Бугари му
запленили и отерали сву стоку и запалили шталу.
– Мани се чавала и придружи им се! – рече му Војвода.
– Не могу! Пчеле ми се не би одржале саме. – одговори Пчелар
и настави да разгрће пепео.
– Сина су ти убили, жену и кћерку послали под земљу, стоку
узаптили, имање попалили – докле ћеш још да трпиш!? – упита
Војвода.
– Докле Бог хоће. – рече сељак.
– Мора да ти је Бог тежак душманин.
– Крвник. – каза сељак.
– Мора да је Бугарин или Шваба. – каза Злопоглеђа.
– Јок, море! Неки наш Бог. – одговори мирно сељак
– А шта си ти? Јеси ли Србин? – упита сељака Војвода.
– А шта би био? – каза Слепац.
Тог дана Војводу изненада обузе малодушност и утученост.
Никада пре тога није показивао знаке клонућа, чак ни у
приликама у којима су му кола много брже срљала у понор. Сада се
чинило – и то је Ленца, већ навиклог на разна изненађења, највише
зачудило – да Војвода и сам гура кола у понор.
Аустријанци и Бугари су натерали Војводин одред у густу
шуму и опколили га.
Војвода није ништа предузимао. Нити је командовао нити је
неког другог овластио да командује. Лежао је у углу колибе и
брецао се на сваког ко би му се појавио пред очима.
– Нека поцркају! То су и заслужили! Нека сви иду бестрага! –
једнако је понављао Војвода. Коме се обраћао – нико није знао.
Предвече Војвода изађе из колибе, седе на пањ и штапом поче

126
да повлачи кругове по земљи. Још љући и намрштенији.
Одред захвати паника. Четници нису знали да ли да прихвате
борбу или да покушају да се извуку из шуме док обруч није
потпуно стегнут и појачан.
Пљусну јака киша а Војвода се не помери с места. Злопоглеђи
сломи штап о главу кад покуша да га умоли да се склони с кише.
Остаде напољу све док пљусак није престао а онда се полако врати у
колибу. Косару грубо одгурну и изружи кад му пружи суву одећу.
– Стока! Шта ће њима слобода? Или позориште? Тор је за њих!
Прут и камџија! – режао је Војвода.
Ни следећих неколико часова, док су се магла и ноћ навлачили
на планину, Војвода ни с ким не проговори. Само би повремено, с
још већом горчином, понављао грдње и псовке.
Ленцу се чинило да му је ово, као и осталим, последња ноћ у
животу. На ивици шуме Бугари и Аустријанци су палили ватре.
Ветар је доносио гласове и смех војника. Повремено би одјекнули
пуцњи што је говорило да неки четници на своју руку покушавају
да се пробијају кроз обруч.
На запрепашћење присутних, Ленц се усуди да поново
предложи Војводи да наставе рад на представи. Да оних неколико
преосталих сцена одиграју још те ноћи.
После неколико часака ћутње, Војвода се кисело насмеши.
– Шта ће им позориште кад га има превише у животу? И то
суровог. – рече Војвода.
– Нећеш, ваљда, да кажеш да је машта зла…
– За кога да играју представу? – упита Војвода. – Зар не чујеш
топове?
– Не чујем! И биће да их никад није ни чуо!
– Мора да их чујеш! Грувају све жешће и жешће! Знаш ли,
Војводо, а и остала дружино, шта ћу ја, Ленц, једини Шваба-четник,
рећи српском Краљу када му изађем у сусрет?
– Да су пропатили као Исус на крсту! – добаци Дводевојка.
– И горе него Исус! И још ћу рећи: да ли Височанство дозвољава
да за њега и свиту му четнички одред славног Војводе изведе малу
позоришну представу? Краљ неће моћи да дође себи од радосног
изненађења, али ће се, ипак, прибрати и казати: четници моји
верни и драги Коста, војводо славна српска, биће нам необично
задовољство и част!
– Да ли ће нас гледати дворске даме? – упита Злопоглеђа.
– Да. И не само оне већ и генерали савезничке војске, страни

127
посланици и остала висока и часна господа.
– Ха, зар ће се пред таквим званицама четници појавити
одрпани, у прњама и закрпама? – подсмехну се Косара.
– Краљеви кројачи ће скројити и сашити костиме од чисте свиле
и кадифе, злаћаним жицама извезене… – рече Ленц и настави. – А
онда ћемо пут под ноге па у Беч да и тамо одиграмо представу.
– Под условом да аустријски цар замоли за опроштај за сва
злодела и неправде нанесене српском народу! – умеша се
Дводевојка.
– И да се одрекне свих српских земаља из своје царевине! –
додаде Гуслар.
– И да сваког четника обештети кесом златних дуката и
мешином вина из царских подрума! – каза Злопоглеђа.
– Свакако! – сложи се Ленц. – Тек онда ћемо пристати да играмо
у Бечу. И то у царском позоришту. Биће то позоришни догађај
какав Беч и Европа нису запамтили! Позориште ће бити премало да
прими све оне који желе да нас гледају, па ћемо изаћи на оближњи
трг и тамо, као овде у шумама, одиграћемо представу!
– Онда морам да играм Хајдук-Вељка! – завапи Злопоглеђа.
– Кад види нашу представу, цар ће издати проглас, преведен на
све језике царевине. Убудуће нико, из моје и из било које царевине –
поручиће цар – не сме више насрнути на Србију и Србе, на земљу и
народ с најлепшим и најчудеснијим позориштем на свету. Тамо се
може ићи само као добронамеран и драг гост.
– Ако ти, Ленц, озбиљно мислиш да прикажеш ту представу,
мораћеш да за једну улогу пронађеш новог глумца! – прекиде грубо
овај разговор Троглави и саопшти оно што су му управо дојавили:
да је Капетан погинуо.
После три дана и три ноћи ћутње и сиктања Војвода се
придиже, уми и обрија, а онда поведе чету у борбу. Бомбама и
ножевима разбили су обруч и кренули према југу. Војвода је попут
разљућене звери трчао на челу својих јуришника, који су једва
успевали да му држе корак. Меци су му звиждали око ушију и
откидали парчиће одеће, али он није погнуо главу ни застао.
Ленц ће као последње реченице у дневнику записати да је
после тог пробоја први пут поверовао у оно што му је изгледало
потпуно невероватно: у снагу српског ината који се готово рађа нп
из чега и којом је могуће, као у Војводиној позоришној представи,
пораз претворити у победу а мртве подићи на ноге. Срби су
најопаснији кад сви мисле да су дотучени, на издисају. Још опаснији

128
су кад падну у очај или саморушилачки бес; њима је увек потребно
да стигну до дна пакла да би се одатле винули у чисте, жуђене
небеске сфере.

129
 11.

По изласку из обруча, окрњени одред се упутио према југу.

Марширао је целог дана и законачио у шумарку поред реке.
Показало се да су у међувремену Бугари открили и опустошили
тајно склониште за храну, па је за вечеру свако морао да се побрине
како је знао и умео.
Омања група – међу њима Нема, Ленц и Злопоглеђа упутила се
низ реку у потрагу за пастрмкама.
Злопоглеђа и два четника су напаствовали Нему, а онда је
убили. Могуће је да је, не отрпевши срамоту, сама себи прекратила
живот, како то Војвода у дневнику бележи.
Војвода је осудио Злопоглеђу на смрт. Дуго га је трпео – записао
је у дневник – и прелазио преко његових зверских и зликовачких
поступака. Можда и зато што је био један од најхрабријих четника.
Много је помогао четнички покрет, али му је, лаком на паре и
женске, навикао да сам себи командује, доста и одмогао. Звер је био
и остао. Звер која као мед лиже људску крв с ножа. Понекад је према
браћи-издајницима био гори од најозлоглашенијих бугарских и
швапских џелата.
Војвода је свим четовођама упутио наредбу да Злопоглеђи дођу
главе како знају и умеју. Као обешчаститеља и убицу четничке
посестриме, свима познате Неме, као пљачкаша мирних грађана,
свакоме је слободно да га убије. Оног ко изврши то праведно дело,
богато ће даривати, писао је Војвода.
Већина тих наредби никад није стигла до оних којима су
упућене, јер су многи или већ били мртви, или су се предали
Аустријанцима и Бугарима, или нису помаљали носа из пећина и
других склоништа.
Ово су једини познати и поуздани подаци о смрти Неме. У
сваком случају, довољни да се приче започну.
По првој причи – а она ће се највише допасти онима што држе

130
до важности мотива људских поступака – Злопоглеђа је, по природи
алав на женско а због дужег „љубавног поста” већ острвљен, само
чекао прилику да насрне на Мутаву – како је погрдно звао Ленцову
драгану. Да јој врати што га је месецима вукла за нос претварајући
се да је мушко. Злопоглеђа је био уверен да не чини ништа ружно и
да то мора бити мило и самој Немој (доказ – није скинуо треће, вучје
око): ако је могла да се љубака са странцем, односно ако је могла за
Швабу да шири ноге – да употребимо Злопоглеђине речи, зашто не
би и за старог побратима, с којим је прошла и зло и добро, и за кога
зна да би све на свету дао за женско.
Да би се отарасио Ленца, смислио је игру-жмурку звану „Кобац
и кокошке”. Игра је била проста: „кобац” је требало да пронађе и
зграби једну од „кокошки” сакривених у шуми. Под изговором да
му тиме указује посебну част, лако је убедио Ленца да први буде
„кобац”. Објаснио му је да рашири руке попут птичијих крила, а
онда му је вешто и брзо провукао дебелу мотку кроз један рукав па
преко леђа кроз други. И то је био део игре, јер се играч с мотком,
налик крсту, тешко могао кретати кроз густу шуму.
И док се Ленц, игри невичан, вртео у кругу, ударајући у стабла,
Злопоглеђа и двојица четника напаствовали су Нему. Не верујем да
јој је Злопоглеђа пришао грубо. Злопоглеђа је сматрао да заслужује
да се мало поигра с Немом и да се бар једном наслади њеним телом.
Готово да није могао да дође себи од чуда кад га је одбила. Пре него
што ју је оборио на земљу, изгрдио ју је и извређао на пасја уста:
слађи јој је – рекао је отприлике, бечки, господски, швапски него
његов сељачки, криви, квргави кривак. Сад ће видети како се то
ради па јој после више никад неће пасти на памет да се поваља с
тим женскастим господичићем; док је била прерушена у мушкарца
до миле воље парила је очи на њиховој срамоти, а сад је ред да се он
мало нагледа и наужива – како је мумлајући рекао – њене цвећке. У
гушању није приметио да му је вучје око спало.
Злопоглеђа је напаствовао Нему с мржњом; као да је хтео да је
раскомада и убије. Кад се одушком ослободио грча насладе, Нема је
крикнула из свег гласа, из дубине грла. Један четник јој је запушио
уста а други јој заскочио међу ноге. Онда су се заменили. Онај први
јој је ставио руку на уста иако она, у несвести, више није пуштала
гласа.
Кад му се крв смирила и разум разбистрио, Злопоглеђа се
смртно уплашио. Можда више од сазнања да је Нема проговорила
него од оног што је учинио, па је у паници наредио другарима да

131
полуонесвешћену девојку баце у вир. Ови ни часа нису часили.
Онда су се надали у бег, у супротном правцу од места где се одред
беше улогорио.
Чувши женски крик, Ленц је схватио шта се догађа па је као
сулуд полетео у том правцу. Испречиле су му се букве. Дозивао је
Нему из свег гласа и покушавао да се ослободи мотке. Што се више
трудио, све је више ударао у букве, посртао, падао.
Војводи и Троглавом било је сумњиво што се риболовци не
враћају па су пошли да их траже. Најпре су пронашли Нему у виру:
плутала је расплетене косе као да је заспала. А на двадесетак корака
одатле спазили су Ленца. Клонулог између две букве, изгубљеног и
окрвављеног лица.
Не верујем да су му рекли истину – у Србији или, боље рећи, у
овој причи, несрећа се никад у очи не саопштава. Али нису могли
ни да је сакрију.
Војвода је у дневник записао да је Ленц, иако у бунилу, дуго,
мешајући српске и немачке речи, ружио Србе. Ништа горе него
што је то у последње време чинио Војвода, озлојеђен издајством
неких јатака и четовођа.
– Срби! Свиње! Најпоганији народ на свету! Сами ће се
истребити! Заклати брата, осрамотити сестру – слађе им је од свега!
Животиње! Гадови! – псовао је Ленц.
По другој причи (овом приповедачу предах не прија а читаоцу
нека је по вољи), Ленц је непромишљено запросио Нему и тако
разгласио добро чувану тајну, па је она изгубила моћ да се претвара
из мушкарца у жену и обратно. Нема је казала Ленцу да мора
поново да уграби прилику да се провуче испод дуге (што није лако,
јер се никад не зна на којем месту дуга пије воду) и посаветовала га
да је не следи уколико мисли да је још живу види. Ленц је није
послушао. Појурио је за њом, али се она надала у трк. Јурио ју је
читавог дана, све до сумрака. Кад год би јој се приближио на дохват
руке, она би убрзала и измакла му. Најзад је Нема улетела у неки
камењар, звани „Ђавољи сватови”, по неким грешним сватовима
који су се ту окаменили. Ту је и нестала, као да је у земљу пропала.
Ленц ју је тражио целе ноћи, тражио и следећег дана, заборављајући
на сан, глад и жеђ. Од Неме ни трага ни гласа не беше. Онда се
Ленц загледа у један камени обелиск и у њему препозна Нему. Паде
на колена и поче да јој љуби ноге, бедра, груди, руке. У таквом
положају пронашао га је Војвода. Грдно се намучио док га је одвојио
од издуженог камена.

132
 По трећој причи, чији је крај истоветан као у претходној,
Злопоглеђа и његови момци су покушали да силују Нему, али им се
она, и сама хајдук, некако отргла и надала у бег. Како је била
брзонога, можда би умакла да није ударила на камено поље које се
завршавало дубоком провалијом. То поље се звало „Девојачко
гробље” зато што су туда некад побегле девојке испред насилника
и, не желећи да им падну у руке, скочиле у провалију. За казну,
богиња правде и девичанства насилнике је окаменила; њихове
грабљиве прилике и данас тамо стоје.
Немој се није скакало с литице. Нагло је стала, окренула се и
задигла сукњу. Између бутина су јој измилеле змије, од чијих су се
ледених погледа и језивог писка два четника одмах скаменила.
Злопоглеђа није. Заштитило га урокљиво око. Не оно вучје већ
сопствено. Одбило је светлост и звуке змијског сплета и вратило их у
правцу одакле су дошли. Од њих се Нема скаменила и вечито
занемела.
И у овој и у првој причи Злопоглеђа се појављује као зликовац,
што ми – поред све истинитости – грубо пара уши и није по вољи,
али једино тако може даље да се преде наша приповест.
Читаоцу којем се ове три приче чине мањкавим, или му се
напросто не свиђају, препоручујем да се у сумрак (никако касније) у
бифеу „Код мртвог Турчина” распита када и одакле полази први
аутобус за југ Србије, за поље природних камених скулптура које
може да се зове „Девојачко гробље”, „Ђавоља варош”, или „Ђавољи
сватови”. А кад стигне до те камене шуме, нека не пита оно што зна
и нека не плаши змије које спавају на закопаном благу, већ нека
тражи витак камен са две зелене, крупне сузе.

133
 12.

Ленц је одлучио да напусти Војводу и четнички одред.

Војвода га је упозорио да би то могло по њега кобно да се
заврши. Његови земљаци и Бугари једва чекају да им падне шака.
Ваљда зна шта га очекује. Ваљда је свестан да ће бити оптужен за
издају и за убиства. Пошто није било ко, већ глумац позоришта од
имена, треба да зна да га вешала неће мимоићи. Као добра опомена
другима који би се дрзнули на нешто слично.
– Коме ћу пасти шака и шта ће ме снаћи, то више Војводина
брига није. Од овог часа свако ће одиграти своју улогу онако како
мисли да треба. – објасни Ленц.
– Ленц, не можеш и не смеш да напустиш четнике! – успротиви
се Троглави. – Померио си памећу. Швабе и Бугари ће те лако
ухватити. Чека те метак. Пре тога ћеш – силом или милом – открити
јатаке и оно мало преосталих склоништа. Шума – мајка и чуварка –
остала нам је иза леђа, напред се пружају равнице, али довољна је
једна депеша па да нам се на прелазима или мостовима поставе
заседе и подигну читава арнаутска села да нас гоне.
– Шта предлажеш?
– Ленц, мораш с нама све док не измакнемо потерама а онда
иди куда ти драго!
Ленц одби и обгрли букву. Два четника га једва одвојише од
дебла. Ленц им се отрже и опружи се по земљи.
Да га на силу воде, да га вежу па посаде на коња или носе –
било је, у тој журби и стисци с временом, неизводљиво.
– Шта сад? – упита Војвода.
– Метак у чело! Ионако га чека ако остане! – рече Троглави.
– Ко ће да пресуди? – рече Војвода.
– Ленц је сам себи пресудио онда кад је положио четничку
заклетву! – узврати Троглави.
– Онда га ти, Троглави, закољи! Меци су нам ионако потребни!

134
– предложи Косара.
– Зашто баш он? – умеша се Дводевојка.
– Браћо! – обрати се Војвода четницима. – Досад сам вас пазио и
водио што год сам боље знао и умео. Одсад више не могу и нећу! Да
се изљубимо и разиђемо!
– Како нас је Војвода досад водио, тако ће и одсад! – узвикну
Косара.
– Нека ради са Швабом шта год хоће, али нека зна да ће га то
коштати главе! – додаде Троглави.
– Нека нам остави нешто хране и ракије. И једног коња. Пушке
нам не требају. – огласи се Слепац. – Ни ја нећу, стар и слеп, да
будем на сметњи и терету четницима. Од мене Швабе и Бугари
неће ништа извући – кад већ нису док сам имао очи. Неће им бити
много од користи ни оно што ишчупају од Ленца – уколико ишта
ишчупају. Све остало је у Божјим рукама.
Војвода послуша Слепца.
– Збогом, побратиме! – загрли Војвода Ленца. – Изгледа да се не
играју жељене већ суђене улоге.
Постоји још једна прича, у којој се као приповедач, не тајим
задовољство, појављује моја мајка. Као и у претходној, Војвода је
поклонио живот Ленцу.
Слепи гуслар се одвојио од четника још раније. Оне ноћи кад је
сазнао да Војвода намерава силовитим нападом да пробије обруч.
Ослободио је побратиме једне бриге више.
Ленца је требало ликвидирати. Пресуду је сам себи потписао
кад је одлучио да самовољно напусти четнике.
Војвода је наредио Троглавом и Дводевојци да изврше пресуду.
Троглавом је то тешко пало, али Војводина реч се још слушала.
Чета је наставила пут јер нико није желео да присуствује
извршењу казне.
– Да се пољубимо за опроштај! – рече Троглави.
– Ни од ког се не растаје! – одговори Ленц.
– Лежи ли ти на души нека жеља? Хоћеш ли да завијеш и
попушиш цигар дувана? Хоћеш ли гутљај ракије? – упита Троглави.
– Боље да приупитам себе да ли му је нека жеља остала на
души! – узврати Ленц.
Дводевојка зајеца и зацвиле.
– Да га Троглави није пипнуо! Зар не види ко је он? Прерушио
се као странац да нас куша! Жели да види колико су нам срца зла и
пакосна?

135
 – Да ли је то стварно он? – штрецну се Троглави.
– Погледај га у очи ако смеш!
Дводевојка се баци на земљу и обасу пољупцима Ленцове ноге.
– Опрости нам, грешнима. Силесија зла притисла, а ми, нејаки
и неуки да се одупремо!
Троглави узе Ленцов фотографски апарат и опали из пиштоља
у оближњу букву.
Кад Троглави и Дводевојка сустигоше чету, Војвода је горео од
знатижеље да чује последње Ленцове речи.
– Замолио је да га гађам право у срце. – рече Троглави.
– Да ли је још нешто рекао? – упита Војвода.
– Уколико се добро сећам, казао је да глумац мора одиграти
улогу каква је таква је, али да јој се никад не сме препустити.
Постоји и трећа прича о Ленцовој смрти, штура и кратка, која
ми уопште није драга. Мора да је и истинита, јер су све истините
приче такве.
Ленц је по кратком поступку осуђен на смрт. Војвода му је као
пријатељу понудио лакшу смрт. Метак уместо каме. Пре извршења
казне Ленц је одбио цигарету и ракију.

136
 13.

У мојој причи Ленц мора да остане још жив. Иако му попут јата
врана смрт већ кружи над главом. И не само њему. Следећи дани
доносили су смрт нашим јунацима као јесењи облаци кишу. Којим
редом, тешко је утврдити. Уколико је ред овде уопште важан.

137
 14.

Опростимо се, најпре, с оним који је из ове приче већ

искорачио. С Краљевим изаслаником.
Пошто је дочуо шта су му Аустријанци и Бугари урадили с
породицом, Капетан је, ван себе, напустио склониште и сам јурнуо
на прву бугарску патролу, давећи се у пени од псовки. Испуцао је
све метке у једном даху, не гледајући ни где ни у кога нишани. Као
да је Капетану било више стало да наружи своје душманине него да
их убије. Бугари су га лако заробили. Пошто ни претњама ни
батинама нису успели да га спрече да их и даље најгорим речима
ружи и погани, набили су му у уста, све до гркљана, шубару. Има
ли грама мозга у својој тиквари, упита ућутканог Капетана један
војник пре него што његовим друговима у очи паде масиван прстен.
Војници покушаше да га скину. Прстен им се не даде: мало зато
што беше срастао с натеклим прстом мало зато што се Капетан
узјогуни. Војници одвукоше Капетана до оближњег пања и секиром
му одсекоше шаку.
Сељаци су причали да су, из шуме, сакривени, видели како
бугарска патрола гони у град дебељушкастог човека, запушених
уста. У левој руци носио је своју десну, одсечену шаку. Кад год би
човек успорио или застао, војници би га бајонетима боцнули у леђа
и слабине. Ако је кукао, нико га није могао чути, ако је сузио, то, из
даљине, нису могли видети, казали су сељаци.

138
 15.

Ленцова смрт описана је у извештају аустроугарске команде,

који је заједно с Ленцовим дневником и осталим личним стварима
послат у Беч.
Јачи потерни одред кретао се лагано чистином. Из оближње
шуме изронио је коњаник. Због даљине и засењујућег сунца које се
рађало на коњаниковом рамену није се могло тачно одредити да ли
је човек четник или сељак. Пре би могао бити ово друго, јер су
четници – по свим сазнањима – били два-три сата хода одатле,
према југу, а заостали су се као мишеви крили дубоко у планини.
Усамљени коњаник је нагнао коња у галоп, право на одред и,
витлајући нечим што је могло бити краћа пушка или дужи
револвер, заурликао као вук. Пре него што је командир стигао да
изда било какво наређење, одред се у трен ока разбежао. Коњаник
је пројурио између раштрканих војника не опаливши метка.
Зауставио се на голом брдашцету, на пушкомет удаљености. Сав се
купао у светлости јутарњег сунца. Један војник се прибрао и првим
метком га оборио из седла.
Убијени је био наоружан пиштољем старим најмање сто
година, такозваном кубуром коју су употребљавали турски војници,
и кривом сабљом, такође турског порекла и приближне старости.
Иако су с њих украси, по свој прилици злато и драго камење,
одавно били скинути, сабља и пиштољ су представљали ретке
примерке првокласног ручног рада. Убијени је носио српску
свечану, стајаћу одећу. По лепоти се посебно истицао прслук,
срмом и сребром извезен.
У торби од козје длаке пронађени су дневник на немачком
језику, фотографија једне старије бечке госпође и кесица
миришљавог семена.
Убијени је сахрањен на месту погибије, па је тако пропуштена
прилика да се поуздано утврди његов прави идентитет. На основу

139
расположивих чињеница обавештајни официр сматра да убијени
сигурно није био Херберт Ленц, јер су њега, по свим сазнањима,
ликвидирали четници много раније пошто нису успели да га
размене за десетак својих другова и јатака, утамничених у
аустроугарским затворима. Оружје, ношња и амајлија (семе) указују
да је то био неки заостали или залутали четник, код кога се – само
Бог зна како – нашао Ленцов дневник и фотографија Ленцове мајке.
То што је убијени био наоружан застарелим оружјем не би требало
да никог збуњује, јер су четници у оружју оскудевали и многи су се
борили вилама, секирама и тољагама. Још један детаљ потврђује да
је настрадали био обичан бандит: у сулудом јуришу на одред он је –
како су касније заповеднику протумачили – сипао најгоре псовке по
којима је иначе овај варварски језик познат. Од особе каква је био
Ленц, чак и под претпоставком да је научио да говори српски, то се
не би могло очекивати.

140
 16.

Истог дана, или тих дана, окончала је живот и Косара.

Причу је најтеже започети а најлакше завршити. С добрим
почетком прича се може завршити на безброј начина, односно она
се никад стварно не завршава; траје даље или се враћа на почетак.
После свађе с Војводом Косара се у чаркама с потерним
одредима истицала необичном храброшћу. Руку на срце, у многе
чарке је и сама улетала, без икакве потребе. Прва је ударала а
последња се повлачила.
Кад је у једном окршају Војвода рањен у ногу, па је запретила
опасност да се преостали борци нађу у клопци и изгину, Косара је
самовољно преузела команду, изрешетани барјак предала
Дводевојци, наредила да четници свог команданта понесу према
шуми, а сама је залегла иза овећег камена да штити одступницу. Све
док су јој трајали меци, задржавала је нападаче. Последњим метком
разнела је себи лице.
Према другој причи, Косара је – по наговору моје мајке –
престала да употребљава траву нероткињу. Ноћ, једини предах у
непрестаном бежању и чаркама с гоничима, све више јој је краћала.
Брат и драги режали су и даље један на другог, а она ока није могла
да склопи.
Једне ноћи, оставивши уснулог драгана на лежају, Косара и
брат испеше се на највиши врх планине. Тамо затекоше крезубу
бабу како преде црну вуну. Већ пола повесма беше исплела.
Одузеше јој преслицу и вретено и везаше је за оближње дрво.
Уморном брату Косара каза да легне и да одвеже бабу тек кад се
добро испава. Онда се врати уснулом драгану.
Брат је заспао дугим и тешким сном. Зора одоцни. Певци су је
најављивали три пута, али она се не помоли иза планинских врхова.
Косара се намилова и наљуби драгог до миле воље. У утроби, у
извору бистром као око, брчкао се и цичао од радости тек рођени

141
божић.
Косара је погинула недељу дана после те троструке ноћи.
Срушила се поред рањеног Војводе и издахнула му на рукама.
Мојој даљој причи више одговара да је Војвода отерао Косару у
смрт. После оне ноћи с одоцнелом зором, Војводи се дуго чинило да
четници опажају да му на лицу и телу цветају ужарени Косарини
пољупци. Пошто им је у очима видео прекоре, у првој следећој
борби из осећања кривице јурну раме уз раме с Косаром тамо где су
куршуми сипали као киша. Драгана му је погинула.
Косарин трагични крај нико неће ублажити ако каже да је
Војвода горко пожалио због неразумног и сулудог поступка.
По трећој причи, Косара је жива пала у руке Бугарима.
Последњи метак, који је чувала за себе, затајио је или се заглавио у
цеви. Војвода, и сам рањен, није наредио да се Косара избави –
уколико је то уопште и било изводљиво. Није хтео да излаже
погибији преостале људе, или није желео да му пребаце да је због
драге отерао у смрт десетак последњих а понајбољих бораца.
Бугари су приредили Косари венчање и свадбу. За причу није
важно да ли су знали да је Косара била Војводина помилуша и
љубовца. И да ли је била девојка или жена, лепа или ружна, млада
или стара. За причу је важно да су знали да је Косара глумила у
Војводиним представама. Десило се да је командир чете као
заробљеник гледао Косару, садашњу његову заробљеницу, у
представи „Косовски бој”: играла је девојку која остаје неудата јер се
заветовала храбро погинулом момку. Он је и дошао на замисао о
свадби.
У Србији је свака жена, и млада и стара, већи хајдук и од
највећег међу њима – Војводе. Па чак и она која никад није узела
пушку или нож у руке. Жене су кичма српског отпора, написао је
обавештајни официр командиру на вест о Косарином заробљавању.
Командир није сасвим добро разумео ове реченице осим што је
слутио да обавештајац жели да заробљеница буде строго и сурово
кажњена.
Свадба се, у целини узев, држала српских обичаја.
Косару су најпре окупала два војника у кориту пуном
миришљавог цвећа, а онда су јој навукли мртвачку кошуљу, коју је
нека баба спремила себи за укоп. Косу су јој закитили булкама,
чичком и трњем.
Пошто их је Косара изгребала и изуједала, везаше јој жицом
спреда руке и тако изведоше у двориште где су већ за постављеном

142
трпезом банчили сватови-војници. Онако спутана Косара је морала
да точи вино, а „сватови” су је грдили и шамарали што им просипа
у крило. Бесна и неваљала ова млада – треба је на време научити
памети како би била послушна укућанима, говорили су.
Оваква улога само се једном добија у животу, добаци јој
командир, „стари сват” и затражи да, као свака невеста, поведе
коло.
Зачас се у рукама једног војника нађе стара канта и он поче да
добује по њеном дну.
Косара се не помери с места. Војници навалише да јој деле
ћушке и буботке, али она оста укопана.
– Играће као чигра! – каза „бубњар”, лопатом захвати жар
испод ражња на којем су пекли вола и просу га по трави.
Војници угураше Косару на место посуто жаром и направише
око ње круг.
Косара вриштећи поче да поскакује. Чим би искорачила на
траву, војници би је гурнули на усијано грумење.
– Игра као вила. – ругао се командир.
Ево женика! размакоше се војници и пропустише грбавца,
ушију и врата нагрижених и опржених гадном болештином.
Грбавац узе Косару у наручје, упути се према штали, пренесе је
преко прага и баци на гомилу балеге. Неколико војника
притрчаше, раширише Косари ноге и руке и онда је, тако разапету,
привезаше за четири колчића која зачас побише.
За њима нагрнуше остали сватови, набише се у углове, међу
краве и овце и, уз рику и блејање преплашене стоке, запеваше
погане песме; бодрећи женика да приступи извршењу светог
обреда.
Младожења стаде између Косариних раширених ногу и свуче
чакшире. Показа му се огроман, набрекао уд, с главом осутом
црвеним и гнојавим пликовима и раницама. Младожења клече и
задиже Косарину кошуљу, пребацивши јој крај преко очију.
Оклевао је тренутак а онда јој нагло угура уд у утробу.
– Кука ли? Има ли крви? Је ли девица? – завикаше углас
„сватови”.
– Кучка! – процеди грбавац.
– Кучки следује кучак! – пресуди командир.
Убрзо у шталу довукоше кучку и кучка. Кучкином слузи добро
натрљаше Косарин трбух а онда приведоше кучка. Он је оњуши и
заскочи.

143
 – Каква улога! Какав раскошан глумачки дар! – клицао је „стари
сват”.
Кад се пас одмакао, одвезаше је, изгураше напоље и
каменицама испратише путем ка оближњој шуми. Она тај пут
пређе посрћући, при крају на коленима и рукама.
Сватови-војници наставише с гозбом и пијанком. На почасном
месту, до „старог свата” али на корак удаљености, посадише
женика. „Стари сват” му је на прорезу чакшира, тамо где му се
оцртавала мушкост, окачи српску медаљу за храброст.
Срби се једино тако могу победити, каза командир честитајући
младожењи.
У близини шуме Косара се придиже и усправи. Дрвеће се
размаче, пред њом заблиста позоришна дворана, до последњег
места испуњена гледаоцима који су већ били на ногама. Проломи се
дуг и снажан пљесак. На позорницу поче да лети цвеће, гомиле и
гомиле ливадског цвећа, и као снег завејава Косарина изубијана и
окрвављена стопала, колена, бедра.
У даљини грунуше топовске салве.

144
 17.

У причи коју казује овај приповедач Косара је изубијана и

пребијених удова добауљала до шуме и домогла се жуборовог
извора испод огромне јове. Поквасила је крваве усне а онда се
пружила по трави и уснила.
Сањала је да се обрела у тој истој шуми. Сунчани дан је
одзвањао од цвркута птица, жубора поточића и мириса ливадског
цвећа и горобиља. Однекуд је избио младолик човек. Све на њему –
од стаса до црта лица – било јој је познато, осим крупних зелених
очију. Човек водом из извора пошкропи Косару од главе до пете.
Отеклине јој спласнуше, убоји ишчилеше, ране зацелише, кости
срастоше, а опогањена утроба се очисти и престаде да пече.
Незнанац јој пружи свадбену кошуљу, с беспрекорно урађеним
везом од сунчеве и месечеве пређице.
– Сањам ли? – упита Косара.
– Не, све је истинито да истинитије не може бити. – каза
незнанац.
Тек по гласу Косара препознаде побратима из чете, Слепог
Гуслара.
– Кад са напустио одред… – исприча Гуслар – законачио је
испод неког дебелог дрвета. Овог истог што се грана изнад извора.
У глуво доба ноћи пробудили су га раздрагани девојачки гласови.
То су виле на извору гасиле жеђ.
– Кад би неко знао да је испод овог дрвета закопан ћуп блага,
постао би најбогатији на свету… – рече прва.
– И кад би тај знао да вода из овог извора може да поврати вид,
очисти губу и исцели сваку другу болест, ослободио би људски род
тешких патњи и мука, а себи обезбедио место на небу, међу
свецима и анђелима… – каза друга.
– И кад би тај неко знао да не сме ни за живу главу да се врати
међу људе све док брат не престане да убија брата… – додаде трећа.

145
 – Можеш ли ми казати, ти који будућност видиш боље него
прошлост, кад ће брат престати да убија брата? – упита Косара.
– Онда кад…
Онај од кога је потекла ова прича није чуо шта је Гуслар рекао,
јер су у том часу грунули топови. Они исти које је чуо Војвода док је
умирао.

146
 18.

Мало прошло а на Гуслара и Косару набасао бугарски ћелави

мајор, који је у потрази за Војводом стигао чак до те далеке и
непроходне шуме.
Човек у раскошној и скупоценој одећи, с дебелом златном
огрлицом, био му је однекуд познат. Нарочито му је познато звучао
његов глас, али није могао да се сети где га је и када срео.
– Ни сам себе не препознаје. – каза Косара.
Гуслар исприча како је био слеп и тек недавно повратио вид.
Тада се мајор присети ко стоји пред њим.
– А познајеш ли ти мене? – упита мајор, бришући зној са ћеле.
– Први пут те видим новим очима. – каза Гуслар.
Још на почетку буне привели су мајору неког гуслара, свог у
ритама и закрпама, који је проносио приче о неухватљивости,
непобедивости и бесмртности тајанственог комитског вође, званог
Војвода. Иако је деловао будаласто и говорио заумно, као из неког
другог света, пала је сумња да је скитница Војводин јатак и
доушник. Није крио да познаје Војводу (потанко и са слашћу
описивао је његову висину, снагу и наочитост). Кад га мајор упитао
где се скрива Војвода, неодређено је показао на брда у даљини. У
тренутку изненадног беса и помаме мајор му је згазио и разбио
гусле и наредио војницима да му пред очи принесу ужарено
гвожђе. Хтео је – како се касније правдао – да заплаши божјака и
натера га да открије право Војводино склониште, али су му војници
принели усијано гвожђе исувише близу очима тако да је ослепео.
Мајор се обрадова што га Гуслар није препознао и навали на
њега да му исприча како се докопао силног блага.
Законачи испод овог дрвета па ћеш све сазнати. – рече Гуслар.
Следеће ноћи мајор то и уради. Све се збило као у слепчевој
причи.
Мајор није марио за лековиту воду и за упозорења како да

147
сачува благо. Зграбио је ћуп и кренуо ка најближем селу.
На пола пута дунуо је снажан ветар и усковитлао лишће, суву
траву и прашину. Мајор је наставио да жури к селу. Вихор га је
нанео у неку бодљикаву шикару. Гране су му се испречавале на
путу, цепале и кидале одећу и шибале га по телу и лицу. Мајор се
разгневи, извуче сабљу, размахну и лево и десно и поче да крчи
себи пролаз, чврсто држећи ћуп под левом мишком.
На небу севну муња. Шибље се накостреши, устреми на мајора
и заби му се у лице. Гром се проломи и надјача мајоров језиви крик.
Мајор се вртео у кругу. Док су му из дупљи полако цуриле
избодене очи и, помешане с кишом, сливале се низ образе, он је и
даље покушавао да се извуче из шикаре. На коју год страну би
кренуо, дочекивали су га пањеви, грање и трње и забадали му се у
слабине, прса, врат, уши, очне дупље.
– Удри рђу! – са свих страна сливали су се гласови. – Удри
поган!
О Косари и Слепцу ништа више не знам осим да су остали да
живе у тој далекој и густој шуми и да се до дана данашњег нису
вратили мећу људе.
Ловци које је ноћ затицала у врлетној планини проносили су
приче да су их у сну походили младић и девојка, поспаних лица, и
распитивали да ли су се некаква завађена браћа помирила.

148
 19.

На почетку ове приче оставили смо ћелавог мајора како се

спрема да спали Војводине песничке и драмске рукописе. Није
стигао то да уради, јер је тешко настрадао. По званичном извештају,
мајора је нехотице погодио у чело бугарски војник. Сачмом му је
разнео очи. Војник се клео да је гађао срну на пропланку изнад
касарне, а како се она претворила у мајора – то није умео да објасни.

149
 20.

На ред је дошла да се још једном исприча Војводина погибија.

После Косарине смрти не беше дана да Војводина умањена чета
није водила борбе с потерним одредима. Неке борбе је и сам
Војвода заметао, из ината, да покаже нападачима да их се не боји и
да је неуништив. Или је тако – како је мислила моја мајка –
кажњавао себе зато што је, из мушког поноса, отерао драгану у
смрт.
Војвода је престао да пише дневник. Као да му више није било
стало да потомство сазна о његовим најљућим окршајима.
Последња записана реченица гласи: „Данас је погинула Косара,
заставник и писар одреда”. Тад је први и последњи пут поменуо
своју драгану у дневнику.
Чета је из дана у дан трпела губитке и смањивала се. Неки
четници су гинули, неки нестајали у незнаном правцу а неки се
предавали Аустријанцима и Бугарима.
У једном окршају Војвода је рањен у ногу. У ону исту коју му је
метак закачио почетком рата. Рана се дала на зло, јер Војвода није
мировао.
Бежећи од потера, остатак чете законачио је у напуштеној
воденици испод планине. С Војводом су у воденици остали стражар
и Дводевојка, а остали су се, предвођени Троглавим, упутили у
оближње село у потрагу за храном и одморним коњима.
Док је стражар мотрио у шљивику, Дводевојка поможе Војводи
да се окупа, превије рану и преобуче се. Онда на жару испече
пастрмке, уваљане у кукурузно брашно и посољене сузама. Испод
сукње извуче чутуру вина, у коју кришом стави длаке ишчупане
унакрст: прву испод левог пазуха, другу с десне трепавице, трећу с
потиљка, четврту с брегашца између ногу.
– Добро вино – мртва би га уста пила! – каза Војвода.
– И пила су га. – прошапута Дводевојка.

150
 – Крај распламтеле ватре Војвода је облежао моју мајку. Насркао
се и напојио вина из оног другог, нетакнутог крчага!
То је тако било и о томе не треба – нити хоћу – више ништа да
се каже.
Али за читаоца који поставља питања попут оног познатог:
зашто се рађамо, живимо и умиремо, казаћу како је дошло до тог за
моју причу – па и за мене лично – врло важног љубавног сусрета.
Војвода се – да подсетим на неке шаре у овој причи –
Дводевојци одавно допадао. Он се претварао да то не види.
Слутећи да му се смрт шуња иза леђа, Војвода је покушао да је
претекне љубављу. Или да је тако дочека, па и одагна.

151
 21.

Претпостављам да читалац слути да постоји и друга прича о

Војводи и Дводевојци. И она ми је драга. И она се, као остале, прича
због оне почетне.
– Где је Троглави? Где су остали? – упита Војвода коме је постало
сумњиво што се нико одавно не појављује.
– Ту су негде! – замуца мајка и обори очи у страну, а у себи
замоли свевишњег да јој помогне да одигра ову улогу без грешке.
Навалила је да нутка Војводу јелом и пићем, да га зашушкава и
утопљава, да му мрвице погаче склања с кошуље. А успут га је као
нехотице засипала врелим дахом и дотицала му чело и образе
врховима крупних дојки.
– Зар је и Троглави? Зар и он? – не сможе да доврши питање
Војвода.
– Можда се негде задржао! – правдала је, тобож, мајка
Троглавог.
– Зар се и он полакомио на сребрењаке? – једва превали преко
језика Војвода.
– Опрости му! – каза понизно мајка. – Теже је његовој него твојој
души.
– Зар ме је и он издао? Моја десна рука, зелена грана? Он на
кога се не бих наљутио да ми прст у око завуче? – рече са сетом
Војвода а онда се загледа у Дводевојку: – Да и њој нису зинуле очи
на злато? Да и она неће да га остави?
– Грешна ти душа што тако мислиш! – заплака се Дводевојка.
Војвода је загрли и привуче к себи.
– Сви ће ми, и Злопоглеђа и Троглави, кат-тад паста шака. – каза
Војвода и загњури главу у Дводевојчина недра.
Мајка се тобож мало устезала и опирала Војводиним
миловањима.
Војвода је узео Дводевојку дивљачки, готово с мржњом. Балавио

152
је и пенио, избацујући застрашујуће, животињске крике. Као да је
пода собом давио Троглавог.
Можда би и тешко озледио мајку да она није, и сама изненађена
том жестином, сву љубав, нежност и доброту усмерила на једно
место у утроби и тако донекле обуздала и стишала Војводин силан
бес и гнев.
Кад је у грчу страсти истресао и последњу кап снаге, Војвода
као посечено стабло паде на мајчине груди и сместа заспа.
Пре него што је напустила воденицу, мајка с Војводиног чела
одсече прамичак косе, зави га у мараму и сакри дубоко у недра.

153
 22.

Из воденице се мајка упути у скрајнуту кућу, где ју је

нестрпљиво, по ранијем договору, чекао неко који је одраније
познат из ове приче. Мајка се с њим кришом сусрела претходног
дана. Злопоглеђа је – погађате да је то он – желео да се преда
Војводи с надом да ће још једном измолити опроштај. Тврдио је да у
тим најцрњим данима који су задесили чету од њеног постанка хоће
да буде уз пријатеља с којим је поделио толико добра и зла. Мајка
није поверовала. Знала је да се Злопоглеђа нашао између две
подигнуте сабље, Војводине и аустријско-бугарске, и да су обе
вребале да му се спусте на врат. Код Шваба и Бугара Злопоглеђа је
одавно био на гласу као највећи бандитски крвопија, кога би, ако би
га се дочепали, мучили стотинама мука. Војвода му је тражио главу
због непослушности и силеџијства, али је у Злопоглеђи тињао
трачак наде да ће срце старог другара омекшати и да ће подигнути
сабљу вратити у корице. Па и ако се нада покаже јаловом,
Злопоглеђа је могао очекивати лаку и часну смрт, онакву каква
доликује и следује побратиму и четнику.
Злопоглеђа је изабрао мајку да Војводи пренесе поруку.
– Да ли си донела опроштај? – упита Злопоглеђа.
Мајка је најпре желела да сазна шта је с Троглавим и осталим
четницима.
– Сељаци су их, углавном жене и старци, дочекали пушкама,
вилама и секирама. Рекли су им нека се врате тамо одакле су и
дошли, јер неће да им Швабе и Бугари поново пале куће, да их
убијају и одводе у ропство. Двојицу четника су разоружали, трећи
се предао, Троглави је једва извукао живу главу и умакао у планину,
у другом правцу од воденице како не би сељаке навео на Војводу.
– Срце му је тврђе него у пса! – изусти мајка оно што је
Злопоглеђа нестрпљиво очекивао. – Као да је швапско и бугарско!
Али неко ће му једном стати на крај! Бугари и Швабе су

154
удвостручили злато за његову главу.
Злопоглеђа скиде вучје око и смрска га петом. Онда ћутке изиђе
из куће и упути се према воденици.
Стражара је преклао пошто му се пришуњао иза леђа.
У воденицу је улетео изваливши врата ударцем ноге.
Војвода се пробуди и маши за пушку.
Злопоглеђа зашкиљи злореким оком. Војвода задрхта, руке му
клонуше, али се и даље борио да подигне пушку и повуче ороз.
Злопоглеђа дубоко удахну, напрегну се и усмери сву снагу и крв на
једно место. И док му у грудима снажно прасну, као да му се плућа
распадају, из левог ока сукну зелено-љубичаста искра и попут змије
упи се у Војводино тело.
Војвода се стресе као трска на ветру и опружи колико је дуг.
Злопоглеђа полако приђе, свуче му магичну кошуљу и из појаса
извади мачју кост.
– Вратио си се! – прошапута Војвода, вероватно у самртном
бунилу. – Вратио се мој верни Злопоглеђа! Моја десна рука!
Опет му ваљам, а заборавио је да је до малопре искао моју главу!
– забрунда Злопоглеђа и баци мачју кост у ватру. Нека сагори! Да
не западне неком ко, попут Војводе, изгара да дели правду. Јадно би
се Злопоглеђа провео у свету у којем би невидљиви Војвода делио
правду! Свако је исти кад се дограби власти.
Злопоглеђа у пиштољ убаци златан метак и цев упери у
Војводино срце.
Војвода отвори очи и уместо Злопоглеђе угледа Слепог Гуслара
како му приноси чашу вина.
– Ево чаше напитка за којом си чезнуо. – каза Гуслар. – То је
чаша напитка вечите младости. Војводо, више нећеш старити. За све
оне који су те знали, и за оне који нису, и за оне који ће тек чути за
тебе, остаћеш вечито млад!
У даљини загрмеше топови.
Злопоглеђа опали.
Мајци из ока склизну и на образ кану суза.
– Ваљда је и Богу и Војводи и сваком другом мило оно што сам
урадила. – каза мајка и прекрсти се.

155
 23.

Злопоглеђа у воденици сачека заповедника бугарског потерног

одреда. Плавокосог поручника, кога се сећао као устаничког
заробљеника.
Пошто му је показао мртвог Војводу, Злопоглеђа затражи
обећану награду.
– Можеш ли да одговориш како зову пса коме откину уши? –
упита поручник.
Злопоглеђа се присети да је поручник врло пажљиво гледао
представу „Аполон и Марсија”.
– Кудров! – одговори весело Злопоглеђа, мислећи да поручник
жели да настави игру питалица из представе.
– А пса коме откину реп?
– Кусов!
– А знаш ли… Боље да не питам…! – рече поручник и нареди
војницима да Трооког стрељају.
Злопоглеђа се надмоћно и кисело осмехну. Као да су га водили
на свадбу.
Војници га изгураше напоље и рекоше му да лагано и не
окрећући се крене према шуми.
– Зар вас од Бога није стид да ми пуцате у леђа? – упита
Злопоглеђа, окрену се, испрси у Војводиној заштитној кошуљи и
зашкиљи левим оком. Ниједан војник се не затетура и не испусти
пушку. Злопоглеђа се још јаче напрегну, али му око не плану
зеленољубичастим искрама.
У том напрезању плотун га пресече преко груди.
Док је умирао, Злопоглеђа се присети да је поручник хтео да му
каже да нитков, као и пас, остаје нитков и тешко зажали што ће
довека бити запамћен као неко ко је издао најбољег пријатеља. И
тек се делићем свести зачуди што му је заштитна кошуља затајила а
злореко око отказало.

156
 Поручник му приђе и на уста, из којих је милео танак млаз
крви, положи златник.
Овом приповедачу није толико жао што Злопоглеђа није знао
да заштитна кошуља делује једино на човеку без икаква белега и
што није био свестан да му је са сваким злореким погледом отицао и
део мржње или животне снаге, коју је убијајући снажног Војводу
исцрпао до краја, али му је много жао што је веровао да је умро као
последња сеоска џукела, као нитков.
Није слутио да га поручник у извештају, већ познатом читаоцу,
неће ни споменути.
Тако ни у једном документу или легенди о Војводиној смрти
нема ни наговештаја а камоли помена да је Злопоглеђа могао бити
убица. Мислим да је сувишно објашњавати зашто је то тако испало,
али морам да додам – из поштовања према приповедачком занату –
да ниједна прича, испричана било на овом било на бугарском,
немачком или неком другом језику – не би то лако истрпела.
Па чак ни моја прича не прихвата без отпора овакав крај
двојице блиских пријатеља-комита, али га ја обелодањујем да би
Злопоглеђа, према коме сам болећив колико и према осталим
јунацима, коначно нашао мира својој напаћеној души и да би
поручника, уколико га сретне у некој крчми, мирне душе упитао
(јер је сад он на реду да постави питалицу): зашто ракију никад не
треба хвалити?
И пошто оваквим крајем, ипак, своју причу доводим у сумњу
(као што сам то много пута и свесно и несвесно досад чинио), нека
читалац – ако му је стало – смисли сопствену о томе како је завршио
груби и сурови Војводин најближи саборац, назван Злопоглеђа по
свом смртоносно-урокљивом левом оку. Било би ми драго ако се у
тој причи помену крваве туче, жене, вино или нека голема а
безразложна туга.

157
 24.

Остаје ми још да спустим ону одавно подигнуту сабљу на врат

свог првог законитог али не и стварног оца.
Слутећи да му је смрт овог пута неизбежна Троглави збаци
похабану жандарску кабаницу, усправи се, испрси и затресе главом.
Разбојнички вођа устукну. Пред њим, у сивом јесењем дану, као из
бајке искрсну висок и крупан младић изузетне лепоте и сину налик
јарком сунцу иза горе. Бандиту рука задрхта и стаде, али сабља,
сама, у замаху, ипак сруби очев врат.
И с трећом главом се деси као с осталим.
Отац је подигао главу, ставио је под пазухо и кренуо према
оближњој реци. Запиткало се нашло у некој баби. Поиспадали јој
зуби од толике приче, у животу вероватно није видела лепшег
човека од мога оца, а њој ништа друго на ум није пало него да пита
оно што не треба!
Тамо где је из очеве главе капнула крв, изникли су божури.
На дан његове смрти, сваке године у поноћ, она река до које није
стигао неколико часака не тече. Ветар се умири, птице ућуте и свака
прича престаје.

158
ЧЕТВРТИ ДЕО

159
 1.

У затвору пристанем да припремим представу. Изаберем

краћи историјско-митолошки комад писца класика.
Уочи саме премијере управник ме панично обавести да ће
представу гледати и неки врло важни људи, из „самог врха”, који су
дошли у посебан обилазак наше установе, и замоли ме да не
штедим себе.
И нисам.
Током представе у сали се мушица није чула. Завршетак је
пропраћен млаким пљеском.
Кад су се у сали упалила светла, угледах у првом реду брата.
Дуго га, осим на улепптаним новинским фотографијама, нисам
видео. Погледи нам се сусретоше, али он задржа миран израз на
лицу, као да ме не познаје.
Брат је отишао у шуму а није ме позвао да му се придружим.
Велики, старији брат. Никад нисам могао да се изравнам с њим. Кад
год сам покушавао, обијало ми се о главу. Она кућна, протестна
представа одвела ме је под вешала. И кад сам му се супротстављао,
опет ми се обијало о главу. Нова власт, братовљева власт, стрпала ме
је у затвор због окупацијских представа. Брат није хтео ни прстом да
мрдне да би ме избавио с робије. Нека ми суде строго по
прописима, рекао је.
Сутрадан ми управник прописно натрља нос; ваљда му је пре
тога исто урадио уважени господин „с врха”, мој брат. Тешка смо,
ми глумци, багра, каза управник. Поставио сам комад разумљив
само уском кругу људи, као што је то била класа за коју је писан, а
ово ново доба тражи уметност просту као пасуљ. Одмах се мора
почети с припремама комада у којима ће главни јунаци бити
обични људи или с комедијама у којима ће бити исмејани
противници система.
Позориште је опијум. Па чак и оно затворско, васпитно-

160
пропагандно.
Поставио сам неколико бљутавих скечева. Повраћало ми се.
Једина ми је утеха била робијашка публика. Чинило се да не зна
коме се смеје и ко кога исмејава на позорници.
Мајка ме је радосно обавестила да је брат оженио лепу и
даровиту глумицу коју сам површно познавао.
Вест хладно оћутах.
– Кад би сисом могла – а не може – да нас помири! – уздахну
мајка.
По повратку из затвора, из којег сам, захваљујући примерном
владању и труду уложеном у затворско позориште, раније пуштен,
сазнао сам да ми је брат ухапшен.
Посетим Јелену, жену му. У несрећи је свако добродошао.
На прелепим обрашчићима суза јој сузу стиже. Што више
уздише и јеца, све ми привлачнија и лепша. Тако уплакана и
убрљана мами у мени грешне мисли. Не може да сазна шта јој је с
мужем, једино по ретким и штурим писмима без ознаке места и
датума писања зна да је жив. У позоришту су јој све улоге одузете.
Вратиће јој ако се јавно одрекне мужа; ако каже да неће да живи с
тим издајничким ћубретом. Тако нешто не пада јој на памет! Улоге
дођу и прођу а муж се не добија и не губи тако олако.
Тешио сам је а у себи се наслађивао братовљевим мукама: нека
и он мало куса пелена и чемера! Оног истог што сам и сам дуго
кусао.
Једног дана на вратима стана појави се незнанац зализане косе.
Чим се, с рукама у џеповима, поред мене провуче у стан, као стари
знанац, наслутио сам ко је.
Да не описујем његову глуму – много пута виђену у бројним
комадима овог времена – већ да одмах кажем да ме је „замолио” да
наговорим Јелену да се одрекне мужа.
Погоднију особу од мене за тако нешто није могао наћи. Киван
на брата, у потајној жудњи за Јеленом, жељан улога као гладан
хлеба.
Знао сам да се Јелена може одрећи мужа уколико га истиснем из
њеног срца. Никако мржњом већ љубављу.
У кревет нас је први пут одвела страст пробуђена пијанством. У
рибарској кући на Сави коју ми је широка срца уступио момак
зализане косе. До следећих сусрета дошло је из обостране чежње и
љубави. Освета је ишчилела из мог срца.
Нисам ни покушао да јој усадим у главу било шта против мужа.

161
Не само да га даље поштује и цени већ га и воли. Воли и мене,
свакако на другачији начин. Обоје смо обележени несрећом. Први
пут ми је попустила из слабости. Сматрала је да је боље да са мном
оде у кревет него с неким другим ко би то погрешно разумео. Са
мном – њена слабост остаје скривена, у „породици”. И помислила је
– зашто да крије – да тако мири завађену браћу.
После месец дана Зализанко се – тако сам већ назвао необичног
познаника, мада је и мени и њему свеједно како се зове – опет
појавио. Нечујно се спустио поред мене на клупи у парку.
Престрашио сам се од помисли како ће реаговати кад сазна да
нисам успео да урадим оно што је тражио. Мало сам га разочарао,
иако ми верује да сам се својски трудио – намрштио се и љутнуо,
али много блаже него што сам очекивао. Да се јавим у позориште,
чека ме уговор: можда улога није велика, добио сам оно што сам и
заслужио, тек да се уверим да се он држи договора.
Јелена је убрзо обавештена да јој је муж умро од срчаног удара.
Обоје смо знали да није био такве среће да тако заврши.
Могли смо, ипак, најзад да одахнемо. Више није било разлога да
њу киње да се одрекне мужа нити да мене присиљавају да је на то
наговарам. Ваљда ће нас коначно оставити на миру и дозволити да
глумимо.
Јелена је занела, али је то затајила од мене. Можда је желела да
то остане само њена тајна, можда је намеравала да се тог грешно
зачетог плода отараси. Тек на вест о мужевљевој смрти, одлучила је
да ми каже да је у другом стању.
Сенка јој прелете преко чела кад примети да сам се збунио.
Једва смогох снаге да јој спустим овлашни пољубац и промуцам
неколико пригодних речи.
Нашао сам се на великим мукама. Питао сам се: да ли заиста
волим Јелену или сам с њом још из освете према мртвом брату? да
ли је дете које носи плод љубави или мржње? да ли ми је важнија
позоришна каријера или лични, породични живот?
Мука ме је ослободио Зализанков брат. У свему битном сличан
Зализанку, осим што је – рецимо – раздељак носио на другој страни.
И он је уображавао да је велик глумац. Кад сам сабрао све што је
рекао, натукнуо и прећутао, испало је следеће.
Јелена неће да се одрекне ни мртвог мужа. То што је изабрала
да са мном живи и изроди децу није много паметно. Опет бира
човека који је недавно препливао с оне друге обале. А ни мени није
то паметно. Да ја, човек с оне обале, који је тек допливао на ову,

162
бира жену која је још увек тамо одакле сам допливао. Штета за
обоје! Време пролази, а глумачки дар је кварљив! Као сир.
Исте ноћи, попут глумца-аматера, казао сам Јелени да би добро
требало да размислимо о свему пре него што одлучимо да
подижемо децу. Времена су тешка, људи су се прозлили, обоје смо
без посла и поштеног стана… да даље не наводим општа места.
Заслужује да се помене – иако то није део претходне приче – да
сам сутрадан добио главну улогу у комаду врло играног савременог
писца. Од среће сам се запио и кући вратио тек после три дана.
На столу сам затекао Јеленину поруку: отишла је у родно место
да обиђе болесну тетку.
То је била последња Јеленина порука.
Њена тобож болесна тетка касније је у полицији признала да је
Јелена једне облачне али мирне ноћи украла рибарски бродић и
испловила према пучини. Да ли је у таквом бродићу стигла до
друге обале – нико никад није сазнао. Ако јесте – у шта дубоко
верујем, не само зато што је то било изводљиво, већ што је то чврсти
део ове приче – другачије није ни могла, јер су јој путне исправе
биле, као жени издајника, одузете.
Ти, Јелена, и не слутиш какве су те патње и муке мимоишле.
Моје су почеле оног дана кад си нестала и дан-данас трају. Још
не могу да преболим и схватим како сам могао да гурнем у блато
такав бисер, дар од Бога послат. Зар сам осуђен да волим само оно
што пре бацим под ноге? Боже, какво проклетство носим на себи?
По твом одласку, улоге су почеле да ме јуре! Веровао сам, као
што и сада верујем, да сам их добијао због даровитости. Уосталом,
прегршт пожутелих критика које негде у ладицама чувам нешто
ваљда говоре и значе. Уколико слова нису избледела, папир се
претворио у прах.
После извесног времена, као што то обично бива, улоге су
почеле да ми беже.
Ни услуге браћи Зализанко (додуше све сам их ређе и ређе
виђао, при последњем сусрету једва сам их препознао) нису
помогле. Изгледа да сам посао обављао ревносније него што су то
тражили. Могуће је да сам негде дебело омануо и забрљао. Опањкао
из зависти даровитијег колегу. Налетео на крупнију зверку за коју
нисам знао да ради исти посао као ја.
Знаш, Јелена, како је глумцу који после краља почне да игра
принца, онда гласника и на крају заврши као неми стражар у дну
сцене! Знаш да многи то дуго не могу да схвате. Можда је то и боље,

163
јер кад схвате, постаје страшно болно.
Једне ноћи налетим на пијанца који ми исприча шта се десило с
мојим братом а твојим мужем. Не морам да те оптерећујем доказима
да је прича истинита. Како сам већ рекао, истините приче су ми
мрске, не пријају мојим ушима.
У затвору, међу хиљадама сличних сапатника, брат је био један
од несаломљивих. Ни најгоре тортуре, према којима су оне које сам
преживео биле дечја песмица, нису му поломиле веру и помутиле
памет. Мучитељи су га могли лако убити, али то им није био циљ.
Хтели су му душу! Нису желели мртвог брата са славом
несаломивог верника и мученика већ обичну људску лешину и
ништарију. Материја је кварљива, дух је отпоран.
Мој сабрат по пићу био је присутан кад је иследник твом мужу
показао фотографије нашег првог љубавног сусрета и пустио
магнетофонске снимке наших интимних разговора. Тако нешто
рођена жена може да уради само багри, тешкој багри, рекао је брату
иследник.
Тог истог дана брат је гласно, пред постројеним затвореницима,
изговорио оно што иследници месецима, уз помоћ своје разигране
и чудесне маште зла, нису успели да га наговоре.
У сумрак је скочио у јаму с изметом.
У том тренутку био сам спреман да убијем. Али кога? Иследник
је, као и сви други од његовог заната, нестао – рекао је пијанац, твом
мужу сабрат по страдању. Пропали су у земљу, постали невидљиви.
Сетио сам се браће Зализанко. Већ дуго ми се нису јављали,
ваљда им више нисам био потребан.
Дао сам се у потрагу за њима. Од браће ни трага ни гласа. Неки
пролазници су, по добро ми познатим глумачким ефектима,
личили на њих, али ни за једног се нисам могао заклети да стварно
јесте један од браће.
Изгубио сам, Јелена, наду да ћу их икад наћи. Дограбили су се
они мачје чеоне кости па се невидљиви мувају око нас и деле
правду баш онако како је сурови а несрећни Злопоглеђа прорекао.
А кад су видљиви нема им равна у претварању и прерушавању,
надмашили су чак и мог наводног оца Троглавог, па мислим да од
њих бољих глумаца и режисера у читавом свету нема. Свакодневно
изводе сјајне представе, тако сјајне да чак ни ми, глумци, не осећамо
да у њима, против своје воље, играмо!
Остали део приче слутиш.
Кренуо сам у потрагу за Војводиним драмама у којима ме –

164
надао сам се – чека улога какву глумац само једном добија у животу.
Сматрао сам и његове драме и све веће мушке улоге на неки начин
својим. Писаним за мене. Требало је да само пронађем улогу за себе.
Улогу свог живота. Ону која ће од мене коначно направити великог
глумца. Коју ми нико – пронађем ли је – не може одузети.
Ћуп и драме сам – уз још штошта – пронашао. У најважнијој
драми, коју је Војвода започео а живот завршио, постоји и та улога о
којој сваки глумац сања. Главна улога. Али она није моја. Она није
мушка.
Добро знаш која је то улога.
Добро знаш коме треба да припадне.
Јадна Дводевојка! Све је лепо смислила, свима у њеној причи да
буде добро и потаман, а пре свега Војводи: њему херојска смрт и
слава, њему песма и прошлост, а оном који ово пише живот и
будућност. Али у једном се, врачарица и чинобацачица, преварила!
Ма где се налазила, ма шта радила, глумила или само подизала
дете, не пишем ово да би се вратила на обалу с које си се отиснула.
Обале често мењају називе, зависи на којој се стоји и да ли се плови
узводно или низводно. Што се тиче мене, не мораш да се вратиш јер
се ова, наша, прича завршава. У њој твој повратак није ни
предвиђен ни могућ.
Мени остаје још само да се надам да је то створење, изникло из
мог семена положеног у твоју утробу, упило из мог грешног
загрљаја више љубави него мржње, више доброћудности него
пакости, више милосрђа него осветољубивости! И да му у коси
изнад чела не расте бели чуперак.
Ваљда се, ипак, све приче не понављају!

165
 ДОКУМЕНТИ

Заклињем се Богом свемогућим да ћу верно и одано послужити

својој отаџбини и Краљу и за њих свој живот у свако доба заложити.
Старешину поштовати и све заповести тачно извршавати, а с
друговима у братској љубави живети, тако ми Бог помогао.

Четничка заклетва
Сваки онај који ступи у чету не сме и не може нигде без знања и
питања вође чете.
Са својом кућом има да пречисти и исту само у мислима да
подржава.
Сваку издату заповест претпостављеног старешине мора без
изговора извршавати.
Никаквом неповерљивом и непознатом лицу не сме заповест
или задатак открити или поверити.
Из чете не може иступити својевољно, изузев случаја болести.
За сваку неизвршену заповест и учињени преступ најблажа
казна биће смрт.
Сви за једног, један за све – биће гесло за сваког четника.

Из „Правила за упис четника”

***

Оно што је најстрожије забрањено за сва лица:

1. Реч Србин треба потпуно да се изгуби и нико не сме да је
изусти. Сви треба да је потпуно забораве.
2. Не треба изговарати ни употребљавати српске речи.
3. Молбе, усмене или писмене, не смеју бити узете на

166
разматрање ако су написане на српском језику.
4. Забрањено је певати српске песме.
5. Забрањено је учинити неком повластицу ма које врсте
уколико се ради о србофилу.
6. Забрањено је дописивање на српском. Цензура неће пуштати
таква писма.
7. Забрањени су српски натписи на дућанима, гробовима и сл.
8. Забрањено је давати српска имена новорођенчадима.
9. Забрањено је давати српска имена улицама.
10. Сва лица која се обраћају службено бугарским властима
треба да то учине бугарским језиком без ичијег посредовања. У том
погледу власти треба да буду веома строге.
Ово наређење треба брижљиво чувати и затварати после сваке
употребе.

Из „Наређења Штаба бугарске војне инспекције Моравске области у

Нишу”, бр. 13, 29. мај 1918.

***

У 11 часова пре подне, 7. март 1917.

Положај Гобеља на Копаонику

ОБЈАВА

за господина аустријског поручника доктора Херберта Ленца,

који се са три војника упућује у Брус. Наше чете су дужне да
господина Ленца и његову пратњу с предусретљивошћу спроведу, а
кметови села да им прибаве храну по најумеренијој цени.

***

Војвода Коста Војиновић

167
 На првом месту ја сам жртвовао свој живот, па оца, мајку, сестру
и браћу, који сви данас труну у аустријским казаматима – жртвовао
сам и жену и велико имање, које је све опљачкано, па зашто да
жалим српске изроде и шпијуне који се сада налазе код вас и воде
вас само да гинете лудо.
Колико ми је год било могуће помагао сам народ и до данас
моји четници никоме нису ништа узели да нису платили, а могуће
је да има и таквих који на моје име, али без мог одобрења, отимају.
Српски народ је робовао петсто година, па је опет слободан
постао, па још толико нека робује, ипак не може и не сме изгубити
наду да ће ускоро бити слободан и докле год не постанемо
слободни, дотле неће нестати људи који ће ићи по народу и
опомињати га да је време да се сам ослободи, као што су то наши
стари радили, па све иако не буде Војиновића, биће других.

Из писма Косте Војиновића бугарском поручнику Генчову,

19. април 1917.

***

Од 3. октобра до 3. новембра налазио сам се у кули и лечио

ране. Потера је било великих за мном. Нарочито су ме тражили
бивши четници. Њима је жеља да ја погинем те да се они спасу
одговорности пред српским судом за почињена зла и крађе којима
сам ја све податке похватао.

Из дневника Косте Војиновића,

3. новембар 1917.

***

У Житном Потоку су живу одрали мајку Петра Стаменковића.

У селу Гргуру су ставили на ватру казан воде и у њега стрпали
живог Аврама Тодоровића и, док се овај кувао, мрцварили га
бајонетима. У Течану су обесили стрмоглавице Јосифа Филиповића,
подложили под њим ватру и док се он прљио, Бугари су га
кундацима и штаповима ударали по глави „да истресу чађ”. У

168
Грабовици су вешали људе стрмоглавице и љуљали их на тај начин
што их је један мотком ударао с једне а други с друге стране. У селу
Свињишту две жене су свезали за колац и живе запалили. (…) У
селу Доњој Бејашици Бугари су скинули голу Марику Нешовић,
оборили је на земљу, пробили јој кроз уста зашиљени колац и тако
је приковали за земљу. Крсману Милекићу из Добротића одсекли су
десну руку и дали му је да је за Прокупље носи у левој. (…) У селу
Петровцу бугарски подофицир Фердинанд Маура, са четири своја
војника, ухватио је ћерку Станије Бошковић, свукао је голу, свезао и,
пошто ју је тукао по стомаку, пустио пса да је силује. Вучко
Васиљевић из Свињишта четири пута је тучен мокром троструком
камџијом, његов осмогодишњи син обешен стрмоглавице, а жена и
свастика силоване па упрегнуте у плуг да ору. Риста Лакетић из
Дегрмена натеран је да једе печено срце свог сина.

Из књиге „Топлички устанак” Миливоја Перовића,

Београд 1959.

169
 БЕЛЕШКА ПРИЛОЖЕНА
НА КРАЈУ РУКОПИСА
КОЈИ СЕ ПОД ОЗНАКОМ
А-1968, КУТИЈА 17,
ФАСЦИКЛА 3, ЧУВА У
АРХИВУ ПОЗОРИШНОГ
МУЗЕЈА БЕОГРАДА

Ова прича о потрази за изгубљеном драмом српског Војводе

заснива се на историјским догађајима познатим под називом
„Топлички устанак” (1917). Устанак је подигнут на источним
падинама планине Копаоника због бугарских масовних покоља,
немилосрдне пљачке имовине и насилне бугаризације српског
становништва, а непосредни повод био му је покушај бугарских
власти да регрутују све мушкарце од 18 до 45 година како би их
послали на Солунски фронт, у борбу против сопствене браће.
Језгро устаничке војске чинили су четнички (комитски) одреди,
који су и пре устанка дејствовали у том крају. У почетку устаници
су имали успеха, ослободили су широк појас између Ибра и двеју
Морава и створили слободну устаничку државицу. Аустријанци,
Немци и Бугари уз помоћ сеоских арнаутских чета угушили су
устанак у крви, побивши више од двадесет хиљада људи.
Лик Војводе у много чему се подудара с личношћу Косте
Војиновића (1890–1917), четничког војводе, вође устанка.
Непосредно пред први светски рат, завршио је Трговачку школу у

170
Бечу. Погинуо је у борби с Бугарима, код села Гргура, у јужној
Србији. Још за живота овенчан је песмама и легендама. Историчари
избегавају да помену (или то чине готово стидљиво) непроверен и
непоуздан извор по којем су Војиновића – да би се, пре свега,
дочепали обећане уцене – ликвидирали најближи саборци.
Остали ликови само по ситним појединостима могу се доводити
у везу са стварним личностима.
Многи догађаји исприповедани су на основу стварних, што
потврђује и неколико, по летимичној провери, аутентичних
докумената, приложених на крају рукописа.
Војиновић је писао дневник, песме и драме. Осим преписке с
аустроугарским војним властима, смештене у бечким и
београдским архивама, и неколико страница пронађених много
година касније на отпаду за стару хартију у једном граду, сви
остали рукописи су завршили у Софији. Српски историчари и дан-
данас немају приступа тим рукописима, иако је једном успело да из
друге руке дође до већих и значајних делова.
По најновијим сазнањима, ти се рукописи уопште више не могу
пронаћи на местима где се тврди или претпоставља да се налазе.
Могуће је да су их Бугари уништили као аутентичне доказе о
страшним злоделима што су их починили за време окупације
Србије.
Могуће је да је и анонимни писац ове повести заиста дошао до
њих.
Могуће је – да наставимо даље у духу саме приповести – да је
писац мењао и дотеривао оригинал по свом нахођењу, па чак и
дописивао знатније делове. Оригинал је уништио. Јер, понекад
уништени докази још теже оптужују.
Уништени докази су дивна прилика да се крене у њихову
реконструкцију – својеврсну стваралачку авантуру. Ако се неком
ова повест не свиђа или не чини уверљивом, нека створи своју –
поручује писац. У томе и јесте моћ и задовољство приповедања.
Војвода тако кроз причу или приче живи пуним животом. Војвода
не стари али се и приче стално подмлађују.
Могуће је да писац никад до Војводиних рукописа није дошао.
Могуће је да у тим Војводиним списима, налазили се они у
Софијском музеју или у нечијим рукама, нема ниједне Војводине
драме.
Неки историчари – не без основа – претпостављају да је део
Војводине архиве закопан негде у планинама. Можда се у тим

171
ћуповима налазе Војводине драме и песме које ће једном доиста
угледати светло дана. То и писац ове приче наговештава.
Дошли смо и до питања које многе мучи. Ко је писац ове
приповести?
На жалост, то нисмо могли да утврдимо. Оваква глумачка
биографија не постоји. Иако су неки глумци искусили штошта од
оног што је наводно и сам писац доживео, њихове се судбине у
битним цртама не поклапају с његовом.
Ипак, један податак, додуше непоуздан и не проверен, и с
малим изгледима да се икад утврди и провери, морамо навести.
Иако смо свесни да он још више може да запетља мистерију писца
него да је размрси.
Неки пропали глумац или човек који се представљао као
глумац, од кога је пиће и неуредан живот направило живу
рушевину или ходајући леш, не тако давно се у самом центру града,
у старој, сељачкој кошуљи, млатарајући револвером и псујући на сав
глас, устремио на гомилу света која је очекивала да поздрави врло
угледног државника, нашег или страног – за ову причу је свеједно.
Човек је стигао да опали један метак пре него што га је неко из
службе обезбеђења ликвидирао.
Леш је брзо уклоњен. Полиција је утврдила да је човек био
наоружан позоришним пиштољем, старим бар колико и он, а да је
испаљени метак био ћорак. Брзо је утврдила и његов идентитет:
тешки пијанац, углавном стални гост бифеа „Код мртвог Турчина”,
с почетним знацима помрачења ума (претходног дана запалио је све
ствари у својој подрумској соби). Како је живео сам и како није имао
ни ближе ни даље родбине, цео случај је заташкан, односно
сматрано је да се није ни догодио, јер нити је државнику ишло у
прилог да је неко пуцао на њега нити полицији да је убила
безопасног несрећника. Тако ни у новинама ни у полицијским
архивама није остало трага инциденту.
Нисмо сазнали шта је тај наводни глумац опсовао.
Без жеље да оспоримо пишчеву последњу реченицу, упутили
бисмо будућег читаоца овог рукописа – и нека то буде наш скроман
удео у овој причи о причама – да евентуални одговор потражи у
књизи писца који се на овим страницама једино помиње: у Даници
(1826, 1827, 1828, 1829, 1834) Вука Стефановића Караџића, Београд
1969.

Стручни сарадник Б. Пантић

172
 Београд, 17. децембра 1960.

Obrada: Disco Ninja

173
 БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Милисав Савић (1945, Власово, Рашка) завршио је

постдипломске студије на катедри за југословенску и општу
књижевност на Филолошком факултету у Београду. Члан је
редакције листа „Студент” у време студентских демонстрација 1968.
Један од покретача листа „Књижевне речи” и његов први главни
уредник (1972/76). Две године (1980/82) водио је редакцију
„Књижевних новина”. Као лектор српскохрватског језика предавао
је на Лондонском универзитету (1978/79) и Универзитету у
Олбанију, Њујорк, Сједињене Америчке Државе (1985/87). Сада
ради као уредник у издавачком предузећу „Просвета”.
Објавио је три збирке приповедака: Бугарска барака (1969),
Младићи из Рашке (1977) и Ујак наше вароши (1977), два романа:
Љубави Андрије Курандића (1972) и Топола на тераси (1985) и студију
Устаничка проза (1985). Саставио је антологију приповедака
савремених америчких приповедача Психополис (1988), а са
Снежаном Брајовић приредио специјалан број часописа „Градине”
(год. XXIV, бр. 1, 1989) посвећен књижевним погледима о краткој
причи. За књигу Ујак наше вароши добио је Андрићеву награду.

174
 Милисав Савић
ЋУП КОМИТСКОГ ВОЈВОДЕ
Роман

Главни и одговорни уредник

Димитрије Тасић

Уредници
Радослав Братић,
Љубиша Јеремић,
Јован Радуловић,
Јанко Вујиновић

Рецензент
Радослав Братић

Ликовно-графичка опрема
Раде Ранчић

Технички уредник
Силвано Јовић

Коректура БИГЗ-а

Фотографија писца на корицама

Добривоје Урошевић

Издавач
ДП Београдски издавачко-графички завод Београд,
Булевар војводе Мишића 17
НИРО Књижевне новине
Београд, Француска 7

За издавача
Илија Рапаић
Видак Перић

Штампа
ДП Београдски издавачко-графички завод Београд,

175
 Булевар војводе Мишића 17
Телефон пласмана: 011/653-899

Тираж: 4000

176
177