DAVID ALBAHARI

DANAS
JE SREDA
Danas je sreda, dvanaesti jun, sedam sati ujutru. Ležim, potpuno
obučen, na krevetu i osluškujem zvukove koji dopiru iz susedne
sobe. Tamo se nalazi moj otac. Moj otac ima Parkinsonovu bolest
i hiljadu puta sam mu rekao da sedne kada presvlači donji veš i
hiljadu puta je on obećao da će to učiniti. Naravno, hiljadu puta
to nije učinio i onda bih ga nalazio izvrnutog na patosu,
bespomoćnog i besnog, kao da sam u najmanju ruku ja kriv za
stanje u kojem se nalazi. Bilo kako bilo, kada bi mu se to desilo,
on bi inadžijski ćutao i čekao da ga pronađem. Nikada nije
priznao da je on krivac, već je za sve tvrdio da je proizvod
delovanja nekih nama još neznanih kosmičkih sila. Ništa nije
smešnije od golog punačkog postarijeg muškarca koji, nogu
zapetljanih u izbledele gaće, pompezno objašnjava sudbinu
svemira. Za to vreme on se njiše, migolji i čini uzaludne pokrete
ne bi li uspeo da se okrene i načini svoju tiradu ozbiljnijom. Na
kraju se predaje, prepušta se mojim rukama i savetima, ali čim se
uspravi, znam, pokušaće na svaki način da umanji moju pomoć..
„Samo vi njemu pomažite“, rekao mi je njegov lekar,
neurolog, „ne obraćajte pažnju na njegove komentare. To je samo
jedan čudan način izražavanja zahvalnosti. Ne treba to da vas
brine.“
„Zašto bi trebalo da me brine“, kažem, „zar to ne bi svaki sin
uradio za svog oca?“
Neurologovo iznenađenje je iskreno. „Čoveče, gde vi živite,
odakle dolazite? Pa ja bih sam mogao da vam ispričam takve
priče da bi vam se kosa digla na glavi!“
„Ne znam na koje priče mislite“, kažem, „ali kad ste
pomenuli podizanje kose, setio sam se šta mi je otac rekao da
zatražim od vas.“
„Šta?“, oprezno pita neurolog.
„Recept za ‘vijagru’“, kažem.
„Recept za ‘vijagru’“, ponavlja neurolog kao da su to reči
nekog stranog jezika koji je tek počeo da uči, potom se osvrće
prema vratima susedne prostorije, u kojoj mom ocu uzimaju krv
i mokraću za analizu, i kaže mi utišanim glasom: „Nisam znao
da je on i dalje seksualno aktivan! Zašto mi to niste ranije rekli?“
„Bilo ga je sramota“, odgovaram. „Stideo se što mu se to
događa.“
„Koješta“, kaže neurolog, „u njegovim godinama, čak i bez
dodatnog dejstva Parkinsonove bolesti, to je sasvim normalna
pojava.“
„Ima tu još nešto“, dodajem i poverljivo se naginjem prema
neurologu, „ali ne smete da mu kažete da ste to čuli od mene.
Naime, mnogo mu se dopada vaša Nadica.“
Neurolog je zbunjen. „Moja Nadica, ko je to? Ništa ne
razumem.“
„Ma to je, u stvari, medicinska sestra sa vašeg odeljenja“,
objašnjavam. „Pravo ime joj je Nadežda, ali on kaže da je ona
njegova Nadica.“
Neurolog trlja čelo. „Naravno“, kaže, „Nadežda, Nada,
Nadica... Sasvim logično.“ Odjednom mu se rašire oči. „Pa ona
je sada s njim tamo pozadi, pomaže mu oko uzoraka za
laboratoriju...“
Tada ih ugledam kako polako prilaze otvorenim vratima
ordinacije i brzo šapnem neurologu da ništa ne pominje mom
ocu, a onda se okrenem prema ocu i kažem da sam pitao doktora
za lek koji ga zanima. „Mora još malo da se raspita, pa će nam to
odmah javiti.“
 I on se doista javlja u petak, tačno u podne, upravo kada otac
i ja šetamo pored Dunava. Da na ekranu telefona ne vidim
njegovo ime – dr Stanković – nikada mu ne bih prepoznao glas.
Zvuči kao glas nekog starca, neke osobe koja je starija i od mog
oca, iako je u stvarnosti dr Stanković mlađi ne samo od mog oca
nego i od mene. Ako ne grešim u računici, on je skoro četvrt veka
mlađi od mog oca, dok je razlika u godinama između njega i
mene znatno manja i iznosi oko četiri godine. Iako nije reč o
nekoj velikoj razlici, moj otac je bio besan kao ris kada sam mu
to saopštio. ,Je l’ vidiš“, vikao je, „šta može da se postigne
dobrom voljom i upornim radom? Ti još nisi ni fakultet završio,
a on je već ugledan lekar i univerzitetski profesor! O, šta sam ja
bogu skrivio da mi uvali sina kao što si ti?“
Bog je novina u očevom rečniku. Pamtim dane kada ni slovo
„b“ nije smelo da se izgovori pred njim, što je iziskivalo veliki
napor moje majke, kojoj je Bog bio krivac za sve. Ni danas mi
nije jasno kako su moji roditelji uopšte uspeli da se slože, a
činjenica da su čak stupili u brak bila mi je krajnje neshvatljiva.
Doduše, postojala je jedna priča o tome kako je moja majka –
tada još devojčurak sa kikama – došla da zamoli moga oca, koji
je u to vreme bio na čelu komiteta za utvrđivanje lične i društvene
odgovornosti, što ga je činilo jednim od najmoćnijih članova
lokalne partijske organizacije, dakle, moja majka, moja buduća
majka, uspela je da sakupi toliko hrabrosti i da se usudi da potraži
kod jednog takvog moćnika milost za svog oca, lokalnog
bakalina, koji je bio optužen kao saradnik neprijatelja jer im je
dozvoljavao kupovinu namirnica u njegovoj radnji. Znajući kako
su prošli ostali žitelji njihovog malog mesta koji su bili optuženi
za slične prekršaje, moja buduća majka je odlučila da se obrati
samom izvoru moći i nekako je uspela da zakuca na njegova
vrata. E sad, ništa ne bi bilo od njene smelosti da moj budući otac,
prema vlastitom priznanju, nije bio obuzet kikama. Ko zna
odakle je, iz kakve dečje muke, poticala ta njegova negativna
strast prema kikama, ali kada bi on sreo neku devojku sa kikama,
nije joj pružao veliki izbor. „Ili seci kike“, izgovarao je strogim
glasom, „ili skidaj gaće.“ Međutim, kada je moju buduću majku
stavio pred tu dilemu, ona mu je prkosno odgovorila: „Kike ne
dam, a gaće nemam!“ Moj budući otac se toliko iznenadio da su
noge počele da mu drhte a srce divlje da udara, prebledeo je i
jedva nekako uspeo da se dotetura do svoje stolice iza radnog
stola. Za to vreme, moja buduća majka je otrčala po čašu vode,
vratila se, navlažila maramicu i stavila je mom budućem ocu na
čelo. On je duboko uzdahnuo, otvorio oči i upitao je: „A gde su
ti sada gaće?“ „Eno ih na konopcu iza naše kuće“, reče ona, „tek
sam se jutros setila da ih nisam oprala, pa nisu stigle da se osuše,
a kad ideš kod lekara ili u opštinu, moraš da obučeš čiste gaće,
ne smeju da budu ni prljave, zbog zaraze, ni vlažne, zbog
prehlade.“ Moj budući otac se zagrcnu. „Ma kakva prehlada“,
upita on, „šta ti to pričaš?“ „Kako kakva“, reče moja buduća
majka, „pa ono dole može da se prehladi kao i sve ostalo.“ A on
upita: „Koje dole?“ A ona reče: „Pa ono.“ A on: „Koje?“ A ona:
„Kako koje?“ I tako, reč po reč, kako je jednom rekla moja
majka, zbližiše se oni kao niko na svetu, a kada je, sat kasnije,
izašla iz zgrade komiteta, bili su obezbeđeni i njen otac i ona
sama, a i dukati zakopani u nepromočivoj kesi ispod oraha.
Ne znam kako će „vijagra“ delovati kod mog oca, ali u meni
je, na neviđeno, pokrenula brdo uspomena. Dakle, pažljivo sam
saslušao doktora Stankovića kako bih mogao ocu da prenesem
što potpuniju informaciju. Za to vreme, moj otac se družio sa
zemunskim galebovima. Danima im je on donosio suv, bajat
hleb, i to uvek u približno isto vreme kao danas – dakle, oko
podneva – i oni su ga upamtili i počeli bi mahnito da kriće čim bi
se on približio obali Dunava. Uzletali su visoko i onda se
obrušavali na njega u znak zahvalnosti, kako sam negde pročitao,
u nekoj knjizi o ponašanju ptica, ali to nije bilo dovoljno da
obuzda moju uznemirenost zbog toga što su me u tim trenucima
neodoljivo podsećali na scene iz Hičkokovog filma „Ptice“.
Zapravo, već četiri puta su mu u brišućem letu skidali kapu sa
glave: dva puta crni šešir, jednom pletenu kapu i jednom kačket.
Danas nema ništa na glavi, tako da se ptice samo otimaju za hleb
i krešte kao da žele da ih čuje ceo grad. Kada ostane bez hleba,
moj otac se vraća nasmejan i seda pored mene na klupu. Odmah
potom me pita: „Šta kaže?“
Iako tačno znam na koga misli, pravim se nevešt i uzvraćam
svojim pitanjem: „Ko?“
„Kako ko?“, žesti se moj otac. „Pa naš doktor, doktor
Stanković!“
„Otkad je on i moj lekar“, kažem, „moj lekar je doktor Jelić
u domu zdravlja.“
Mom ocu počinju da drhte ruke, a lice mu se krivi u grotesknu
masku. Očigledno sam preterao ili, tačnije, on se uplašio
mogućnosti da je doktor odrično odgovorio na njegov zahtev.
Smirujem ga i saopštavam mu šta je njegov lekar doista rekao.
Rekao je, kažem mu, da je pogledao nekoliko ozbiljnih studija i
da su sve saglasne u zaključku da ih ljudi oboleli od
Parkinsonove bolesti mogu slobodno koristiti. Izuzetak su,
naravno, osobe sa visokim krvnim pritiskom, koje ne smeju
uopšte da ih koriste, imale one tu boljku ili ne.
Moj otac pljeska rukama, raduje se kao malo dete koje je
upravo doznalo da će dobiti omiljenu igračku za rođendan, ali
onda se naglo uozbilji, hvata me za zglob desne ruke i pita kada
će dobiti recept.
„Nema recepta“, kažem, „ali možeš slobodno da ih kupiš u
bilo kojoj apoteci.“
Naravno, istog časa on prestaje da misli na našu šetnju.
Umesto toga, pita me: „Gde je najbliža apoteka?“
Nije daleko od keja. Ulazimo u nju kao dva krivca. Prethodno
smo imali raspravu o tome ko će je tražiti od apotekarke. Otac
me je ubeđivao da će on to uraditi, ali kada smo se našli u apoteci,
jednostavno je zaćutao, tako da nisam imao izbora. Rekao sam
šta želimo, a ona se, ne promenivši izraz lica, sagla i počela da
pretura po nekim fiokama. Otvarala ih je i zatvarala i na kraju
rekla da ima još samo pakovanje od sto miligrama. „U stvari“,
kaže kada se uspravi, „za koga je to?“
Pogled joj je strog i mi se ne usuđujemo da joj odgovorimo.
Moj otac pilji u pod, a lice mu postaje jarko rumeno.
Apotekarka to shvata kao odgovor i obraća se meni. „Ima li
on“, pita me, „nekih problema sa pritiskom?“
„Koliko mi je poznato“, kažem, „nema.“
„Nemam, nemam“, potvrđuje moj otac, „i nikada ih nisam
imao.“
Apotekarka ipak traži od njega da izmeri pritisak na aparatu
koji se nalazi u apoteci. Kada aparat pokaže rezultate merenja,
ona tapše mog oca po ramenu. „Bravo“, kaže ona, „pravi ste
dečko.“
I tako napokon dobijamo čarobnu kutijicu, upakovanu u kesu
od neprozirnog belog papira. U njoj se – videćemo to kasnije,
kada stignemo kući, u naš stan – nalazi samo jedna tableta plave
boje. Otac ne krije da je razočaran. „Da sam to onda znao“, kaže,
„odmah bih ti rekao da kupiš bar još dva komada.“ To me natera
da uzmem da pogledam priloženo uputstvo za upotrebu, ali ono
je napisano toliko sitnim slovima da moram da odustanem pre
kraja. Naime, oči mi toliko suze od naprezanja da izgleda kao da
plačem. Ja sam verovatno jedini čovek na svetu koji plače dok
čita uputstvo za upotrebu „vijagre”. Otac pokušava da mi
pomogne i daje mi papirnu maramicu, koju prihvatam, i svoje
naočare za čitanje, koje odbijam. Brišem oči i obraze, onda
izduvam nos i kažem ocu da tu tabletu preseče napola. „Možda
je tebi dovoljno samo pedeset miligrama da bi ‘vijagra’ delovala,
pa ćeš tako moći dva puta da je koristiš.” Otac to ne prihvata.
„Ako prvi put uzmeš nedovoljno, to ti nikada neće biti oprošteno,
što znači da drugog puta možda neće ni biti. Znači, nema
nikakvog lomljenja tablete. Gutam stotku, a onda šta nam bog
da.”
Trljam oči i odmahujem glavom. Ne mogu da poverujem da
sedim sa svojim ocem i da razgovaramo o seksualnim
problemima. Odjednom osećam stid, onaj duboko usađen stid
koji me je, kao i većinu druge dece, sprečavao da o tim stvarima
razgovaram sa svojim roditeljima onda kada je za to bilo vreme.
Doduše, sećam se da je otac, pogotovo u periodu koji je prethodio
njihovom razvodu i koji ja u nekim svojim beleškama nazivam
„olujna noć”, pokušavao da mi objasni da nisu tačne sve optužbe
u vezi sa njegovim brojnim seksualnim avanturama. Dok su se
majka i on svađali a ja bespomoćno sedeo za trpezarijskim
stolom, on bi mi povremeno davao razne znakove rukom,
obrvama ili ustima. Ti gestovi su uglavnom na dva načina
komentarisali majčine tvrdnje i videli su ih kao gnusna
preuveličavanja ili kao čiste gluposti. Pretpostavljam da je otac
verovao da sam ja na njegovoj strani, ali nije bilo tako. U stvari,
ja nisam bio ni na čijoj strani i najviše sam se trudio da me ne
uvuku u svoje igre, da se svađaju oko toga kome od njih dvoje ja
pripadam. A ja zapravo nisam ni tada ni bilo kada pripadao
nikom drugom osim samom sebi.
Možda će neko reći da sam se, posvetivši se u tolikoj meri
brizi o ocu, ipak opredelio da njemu pripadnem. Međutim, isto
tako bi se moglo reći da sam tim izborom želeo da ublažim grižu
savesti što se nisam u tolikoj meri posvetio majci dok je ona
vodila uzaludnu borbu sa smrću. Ništa nije netačnije od toga. Kao
i nju, i mene je njena bolest iznenadila. Od uredne i uvek udešene
„ženice“, ona se preko noći pretvorila u sasušeno stvorenje koje
je izgledalo kao jedan od holivudskih vanzemaljaca, pogotovo
kada je morala da obrije glavu. U poslednjoj fazi, zahtevala je da
prestanemo da je obilazimo, jer nju je to, rekla je, više
uznemiravalo nego što ju je smirivalo. Ni otac ni ja je nismo
poslušali, čak smo još češće dolazili da je obiđemo, a ona je
okretala glavu od nas dvojice ili bi samo nepokretno ležala na
leđima i piljila u belinu tavanice sve dok mi ne bismo otišli. I otac
i ja smo, svaki na svoj način, to teško prihvatali. Dok smo čekali
gradski autobus, otac je neprekidno nešto mrmljao i jadikovao,
prvo tiho, sebi u bradu, kasnije, kod kuće, znatno glasnije, sve
dok mu ja jednog dana nisam podviknuo da prestane sa tim
lažnim prenemaganjem koje ionako nikoga ne može da prevari.
„Sva ona maltretiranja, sve svađe, psovke i uvrede“, rekao sam
mu, „sve to ostaje zauvek i nikakva tvoja busanja u grudi neće ih
izbrisati.“ Otac je stajao i treptao, i duboko sam uveren da je
njegova bolest tada savladala preostale mere otpora koje je
njegov organizam još uspevao da prizove. Tada to nisam znao,
kao što sada ne znam da li se ona već uselila kod mene, ali to više
nije važno. Važno je samo to da postoje trenuci kada se čovek
potpuno promeni, kada postaje sasvim drugačiji – ni bolji ni gori
nego pre, a opet neko ko više ne liči na onoga ko je pre bio.
To me podseća da sam nešto slično rekao svojim
sestričinama: „Ne smete nikome da govorite o sebi, dovoljno je
da kažete svoje ime i eventualno nadimak. Sve ostalo može da
sačeka do jutra.“ Moje sestričine glasno negoduju. Gledam ih: za
mene, one su još uvek devojčice sa kojima sam nekad pravio
kolače od blata, a u stvari su već odrasle devojke. Mogu one i
same, nisu im potrebni nikakvi zaštitnici.
„Nisu ni meni“, dodaje moj otac, „ali ti me ipak ne ostavljaš
na miru.“
Pogledam ga i moram da se nasmejem. Naime, on pokušava
da bude strog i da me mrko gleda, ali bolest mu je ukočila crte
lica i on sada izgleda kao rasplakani klovn, a ne kao opaki
partijski komesar od koga svi strepe i jedva čekaju da mu vide
leđa. Daleko su ta vremena i neće se, ukoliko uopšte smem da
budem u tolikoj meri samouveren, više nikada ponoviti. Istorija
nam, naprotiv, daje mnoštvo suprotnih mišljenja, ali moja sestra
nema strpljenja za razglabanje o istorijskoj zbilji. „Jelo je na
stolu“, kaže ona, „ne dozvolite mu da se ohladi.“ I svi poslušno
sedamo za sto, raspoređeni, kao i uvek, na isti način: moja sestra
sedi u čelu stola, naš otac naspram nje, sestrine ćerke sede jedna
pored druge sa njene desne strane, dok ja sedim sa njene leve
strane. Ti nedeljni ručkovi – u stvari, jednom u dve nedelje –
postali su pravi ritual za sve nas. Odmah da dodam da nije uvek
bilo tako, trebalo je prvo da dođe do sestrinog razvoda i, nekoliko
meseci kasnije, do smrti naše majke da bi nas moja sestra pozvala
na nedeljni ručak. Sestra je tada prvo poslužila supu, masnu i
vruću, i, dok smo čekali da se supa ohladi, ona se nakašljala i
rekla: „Od sada ćemo uvek da budemo zajedno i niko više neće
moći da nas razdvoji.“ Onda se rasplakala i, kroz suze i trake pare
koje su se podizale iz naših tanjira, ispričala nam da ranije nije
nikada mogla da nas pozove sve zajedno na ručak jer nas njen
muž, njen bivši muž, nije voleo i smatrao je da tvorimo veoma
čudnu porodicu, čiji članovi su povezani neobičnim ritualima, te
je stoga branio mojoj sestri da nas poziva u goste. Sećam se da
sam se prenerazio kada sam to čuo. Mićka, muža moje sestre,
znao sam kao povučenog, dobronamernog čoveka, ali nimalo
nisam sumnjao u mogućnost da neko ko je danju anđeo postane
pravi đavo tokom noći, pogotovo u krevetu. Ali svi su prihvatili
to objašnjenje, pogotovo što su se tokom sestrine priče njene
ćerke grlile u nežnom zagrljaju iz kojeg je samo povremeno
dopirao neki jecaj ili dubok isprekidan uzdah. A onda je sestra
počela da govori o našoj majci. Ispostavilo se da je moja sestra
bila u žestokoj panici svaki put kada bi majka došla da je obiđe,
jer, rekla je, „ništa joj nikada nije bilo dovoljno dobro“. Hodala
je za njom kroz stan i za sve je imala sarkastičan komentar i
omalovažavanje. Za pločice u renoviranom kupatilu rekla je da
su nameštene kao da ih je slon surlom ređao; pronalazila je
prljavštinu na tek opranim prozorima i vratima; smatrala je da
sve zna najbolje i za svesku sa receptima svoje dobre prijateljice
rekla je da bi bila korisnija u javnom klozetu nego u njenoj
kuhinjici. Kada je jednom pomenula da bi trebalo sve nas da
pozove na gulaš, majka se toliko ražestila da je odgrizla parče
čaše iz koje je upravo pila sok od zove. Možda neće svakome
prijati da čuje takve priče o osobi za koju bi mogao da stavi ruku
u vatru, rekla je moja sestra, ali rodili smo se sami, svako za sebe,
i isto tako, svako za sebe, posmatramo svet. Nije važno da li ti je
neko otac ili majka, sestra ili brat, prijatelj ili ljubavnik – tokom
života svako od njih postaje balast, teret koji te usporava sve više
i više, sve dok napokon ne budeš prinuđen da priznaš da si se
zaglavio u kaljuzi i da ti je jedino preostalo da naučiš da voliš
njen smrad. Nikakve mirišljave travke tu ne pomažu, kaže moja
sestra i gleda me značajno kao da sam ja jedini član naše porodice
koji voli da popuši džoint u pravom trenutku dana ili noći.

Očeva Parkinsonova bolest počela je naizgled beznačajnim

bolom u levom ramenu. Jednog jutra nam je saopštio, i to krajnje
zvaničnim glasom, kao da nam izriče presudu, da namerava da
obavi nekoliko specijalističkih pregleda sa ciljem da se utvrdi
pravi razlog tog bola. Majka je tada bila još živa i samo je
prezrivo odmahnula rukom kada je saslušala očev govor. On je,
međutim, ispunio svoju reč i za kratko vreme posetio nekoliko
lekara, napravio više rendgenskih snimaka, išao na fizioterapiju,
isprobao razne narodne lekove, namaze i čajeve, a onda je morao
da ode kod neurologa – lekara koji se nalazi na izvoru bola, kako
je to rekao jedan od reumatologa sa kojima se otac konsultovao.
Neurolog je pažljivo saslušao očevu priču o bolu i naporima da
se od njega umakne, potom seo na stolicu naspram mog oca i
rekao mu da ponavlja njegove pokrete. Izvodio je razne pokrete
prstima i šakama, potom udarao nogom u pod u sve furioznijem
ritmu, a otac je to poslušno ponavljao, prateći u početku brzinu
traženih kretnji, da bi kasnije postajao sve sporiji i sporiji, dok ne
bi sasvim stao. A onda ga je neurolog uzeo za ruke i tronutim
glasom mu rekao da ne želi ništa da krije od njega, ali da svi znaci
potvrđuju da je u pitanju Parkinsonova bolest. Trebalo bi obaviti
još neke preglede i analize, nastavio je neurolog, ali ono što je
video uverava ga da ne greši. Otac je tada, rekao nam je, zatvorio
oči i pomislio: „Nikada neću videti Rio.“

„Stvarno si to pomislio?“, pitam ga tokom naše uobičajene

šetnje.
On malo razmisli, pa kaže: „Da, to mi je jedino palo na
pamet.“
„A mene i sestre i njenih devojčica nisi mogao da se setiš?
Nije ti se nigde pojavio naslov ispisan velikim slovima:
RASTANAK OD PORODICE JE BOLAN?“
 „Naravno da je bolan“, složio se moj otac, „ali ipak bih radije
išao u Rio.“
To je znak da o tome ne treba više govoriti. Usredsređujem
se na šetalište na Zemunskom keju: tokom naših šetnji, otac ne
sreće samo galebove, već i ljude, poznanike iz raznih perioda
svoga života: „onaj je radio sa mnom u radnji“, „sa tim sam jurio
kradljivce u krugu fabrike“, „ona mi je bila mentor na fakultetu“,
„sa onim sam imao sukob zbog njegove žene“. Nisam bio u
stanju sve to da upamtim, ali uvek bih pažljivo saslušao njegovu
ispovest. Naravno, sve vreme sam se pitao koliko u tim pričama
ima istine i koliki je udeo očeve bogate mašte. Ponekad, kada bi
on osetio umor, sedali smo na klupu. On bi zatvorio oči, protrljao
lice dlanom i odmah bi utonuo u san. Disanje mu je postajalo
mirno i duboko; glava bi mu ubrzo pala na grudi; usta su mu se
otvarala; pljuvačka je curila sa ugla usana i padala mu, kap po
kap, na pantalone. Za to vreme, ja nisam skidao pogled sa njega,
pomišljajući da je bilo potrebno da se on tako teško razboli da bi
se između nas uspostavilo osećanje bliskosti. Petnaestak minuta
kasnije, otac bi otvorio oči i zagledao se u mene kao da me ne
poznaje. Onda bi mu se suve usne razvukle u osmeh, a ja bih,
takođe uz osmeh, vadio iz džepa svojih pantalona plastičnu
žućkastu kutijicu. Bilo je vreme da otac popije svoj lek.
Samo jednom se desilo da je i mene san savladao na klupi na
Zemunskom keju. Najgore je bilo to što uopšte nisam mogao da
prizovem trenutak kada se to desilo, jednostavno sam zatvorio
oči i utonuo u tako dubok san da je neko, samo da je hteo, mogao
da nas odnese sa klupe. Umesto da mu pružaš zaštitu i budeš
njegov čuvar, korio sam sebe, ti si ga učinio još ranjivijim, još
dostupnijim mračnim silama sveta.
Otac uopšte ne može da shvati moje očajanje. „Pa šta, nije
sramota malo se odmoriti, kaže on. „Uostalom, ko bi nas uzeo?
Kome su potrebna dva propala muškarca, i to jedan koji je već
doznao šta mu je sudbina pripremila, dok drugi tek treba da nauči
šta ga čeka u životu?“
 U pravu je. Ponekad doista preterujem. Podižem se i pružam
mu ruku da bih mu pomogao pri ustajanju. On prezrivo frkne,
odgurne je i pokuša sam da ustane. Na kraju uspeva, premda je
sada zadihan i sigurno oseća bolove u krstima. Hiljadu puta sam
mu rekao da prihvati ponuđenu pomoć prilikom ustajanja.
Hiljadu puta je obećao da će svakako to učiniti. Sada više ništa
ne govorim. Skinem listić koji mu se zakačio za jaknu, popravim
mu kragnu na košulji i krenem. Napravim korak-dva i okrenem
se. On i dalje stoji. „Šta je bilo“, pitam ga, „zar ne idemo kući?“
On nešto promumla i kreće polako, nesigurno, klimavo, kao da
gaca po dubokom blatu, a onda, kada stekne sigurnost,
nastavljamo zajedno, ponekad bez reči, sve do kuće.

Retko ko se ne začudi kada se u našem gradu vide postarije žene,

često izuzetno doterane i sa velikim šeširima, pored kojih stoje
mlađi muškarci, jer, kada ih bolje zagledate, uvidite da su to
majke i njihovi sinovi. Mnogi sinovi su sagoreli i ostarili igrajući
ulogu zaštitnika i poslušnika, iako su se zapravo osećali kao
muve uhvaćene u paukovu mrežu. U nekim slučajevima, ta
svemoguća majka je time sakrivala – za sve ostale, ali i za sebe
– podatak da je ljubljeni sin naklonjen homoseksualnosti. Ne
uvek i ne svaki, naravno, ne treba generalizovati, ali ipak
dovoljno da podstaknu ostale građane na povremene neprijatne
komentare ili uvredljivu psovku.
Za razliku od toga, pojava dva muškarca, jednog starijeg i
jednog znatno mlađeg, mogla je značiti samo jednu stvar:
pederluk. Gde god bismo se pojavili, pratili su nas sumnjičavi
pogledi velikog broja muškaraca i mnogih žena. Otac je zbog
toga bio potišten i često je želeo da se raspravi sa osobama koje
su piljile u nas sa neskrivenim prezirom. Nastojao sam da ga
sprečim u tome, jer od takvih rasprava nije bilo nikakve koristi.
Mi radimo svoj posao, oni rade svoj, govorio sam mu, i ništa se
tu ne može izmeniti. Ali, bunio se on, niko mu ne može zabraniti
da ih u svojim mislima baca na najgore moguće muke, što sam
mu ja „dopuštao“ jer ionako nisam mogao da znam koje mu misli
protiču kroz svest. Odjednom mu je postalo izuzetno važno da
mi ispriča šta mu se sve dešavalo i šta je sve radio u periodu kada
je gotovo totalitarno vladao u svom malom selu i okolini.
Posebnu pažnju je posvetio tragikomičnoj činjenici da je igrom
slučaja odigrao obe uloge: bio je i progonitelj i progonjeni,
odnosno i dželat i žrtva, tako da je na svojoj koži mogao da oseti
sve ono što je prethodno primenio na drugima. Ali to nije govorio
sa ciljem da izazove sažaljenje kod slušalaca, i ne samo
sažaljenje nego i bilo kakvu emociju. Život je za njega bio
nabrajanje činjenica, sve ostalo je bilo imitacija života. Ako je on
nekada svojim postupcima promenio nekome, ili ako su
promenili njemu, nešto što se moglo nazvati životnom
činjenicom, onda je to bila datost o kojoj je bilo moguće govoriti.
Sve ostalo, a pogotovo ono što je bilo zaslađeno emocijama, nije
u stvari bilo ništa, nije se računalo u život, pa samim tim ni u
smrt. Nije sve to on rekao svojim rečima, već sam ja uobličio
njegove ideje i zapisao ih rečenicama koje su, verovao sam,
nalikovale njegovim. I, kao uvek u takvim situacijama, bilo je
onih koji su smatrali da sam pogodio i njegov govor i njegov lik,
dok je bilo i onih koji su neprekidno ponavljali da sam bio
neuspešan u stvaranju njegovog lika. Nimalo me to ne
uznemirava jer smatram da se svako od nas pojavljuje u
hiljadama verzija, budući da nas svaki čovek vidi na svoj
jedinstven i neponovljiv način, unoseći u svoje viđenje nešto
samo svoje. Jednostavnije rečeno, niko nije mogao da vidi mog
oca onako kako sam ga ja video, kao što niko ne može mene da
vidi onako kako me je video moj otac.

Trebalo je da prođe nekoliko godina da bi se moj otac, bar

prividno, pomirio sa činjenicom da ima neizlečivu bolest i
ponekad pomišljam da ni danas ne veruje u to. Jednom mi je
rekao da je siguran da će se u nekom trenutku probuditi zdrav,
pogotovo ukoliko lekari pronađu nov lek ili novu vrstu hirurške
intervencije. Govorio je o tome sa izvesnom nadmenošću, kao da
je reč o posebnoj povlastici, naumljenoj samo za najuži krug
izabranih. U stvari, iza te pompezne retorike nalazilo se uplašeno
ljudsko biće čija konstrukcija je bila toliko rasklimatana da bi se,
na najmanji potres, jednostavno raspala. Strašan je to osećaj: on,
koji je do tada bio temelj porodice, njen neprikosnoveni vođa i
branitelj, sada je bio osuđen na lagano propadanje, na gubljenje
svega onoga što je tvorilo osnovu njegovog telesnog postojanja,
na nemoć. Ali zašto smo i mi kažnjeni, iako nismo imali udela u
njegovim zlim postupcima? Nije se samo njegov život menjao
zbog te kazne, već su i naši životi morali da se promene, da
postanu – na neki način – njegovi. Sve što smo smišljali, planirali
i nameravali morali smo da sagledamo naspram njega i njegove
bolesti; on je sada bio naš glavni filter kroz koji smo posmatrali
svet, odnosno svet nas. On je bio bolesnik, a mi smo predstavljali
malu bolnicu, stanicu za hitnu pomoć, dežurne lekare: ortopeda,
ginekologa, psihijatra, stomatologa. Otac je smatrao da je to
normalno, da je sasvim prirodno da porodica brine o svojim
članovima, i onda dodavao umiljatim glasom kako za nas važi
onaj poklik: svi za jednog, jedan za sve! Piljio je u nas pogledom
zamagljenim nekim bolničkim sedativom. Okupljeni oko njega,
strasno smo šaputali dok smo čekali da dođe hirurg koji ga je
prethodnog dana operisao. Nije bila u pitanju njegova bolest, već
odstranjivanje jedne grudve masnog tkiva koja mu je godinama
štrčala ispod leve plećke, ali mi smo sve vreme razgovarali samo
o njegovoj bolesti. I tada je, takođe, počeo da priča o potrebi da
budemo prava porodica, ali majka nije više mogla da ga sluša.
Dosta joj je, vikala je ona, te proklete porodice i, koliko sutra,
izbaciće sve njegove stvari na terasu! Tako je mogao da se
ponaša, rekla je, odmah posle rata, ali sada, u naše vreme, to više
nije bilo moguće. Otac je pokušao da se suprotstavi, međutim, ta
nastojanja bila su uzaludna. Od majčinog glasa odzvanjali su
bolnički hodnici, a kada su pred vratima sobe počeli da se
gomilaju bolesnici i bolničko osoblje, koji su glasno
komentarisali njene reči i podsticali je dugotrajnim aplauzom,
otac je ipak zaćutao. Ali, naravno, ne zadugo.
Moje sestričine previše oklevaju, previše se posvećuju detaljima
i onda im celina stalno izmiče. Ne vredi im to zamerati, ne treba
ih kažnjavati ni po koju cenu. Možda nikada neće doznati da
postoji celina, možda će im ceo život proći u nabrajanju
pojedinačnih detalja. Moj otac je tvrdio da se sve to desilo samo
zbog toga što je moja sestra insistirala da prvoj ćerki da ime Mila,
dok je druga nazvana Anka, tako da je, kada bi ih zvala na večeru,
mogla istovremeno da ih doziva: „Milanka! Milanka! Odmah
dolazite gore na večeru! „
„Ko je još čuo za takvo nešto“, jadikovao je moj otac,
„poništiti zasebne identitete ovih devojčica samo da bi neko
izgovorio jednu reč manje? Ako to nije zločin, onda ne znam šta
jeste.“
Mila i Anka su doista razvile neku vrstu zajedničkog
identiteta i čak su tokom nekoliko godina govorile o sebi samo u
trećem licu množine. Ako biste upitali Milu da li hoće hleb i med
za doručak, ona bi odgovorila: „Danas nam se ne jede med,
možda sutra. A sada bismo malo pilećeg parizera...“
Otac je, sećam se, očajnički pokušavao nešto da promeni.
Tada još nije bio bolestan i, u potrazi za rešenjem, najavio je da
će uz malu pomoć svojih nekadašnjih partijskih drugova
izdejstvovati sudsku odluku kojom će on postati staratelj tih
devojčica.
„Šta ćeš da uradiš?“, pitala je moja sestra u neverici.
„Tražiću starateljstvo nad Milom i Ankom“, rekao je otac.
Moja sestra se zagledala u njega i onda progovorila glasom
koji je dolazio iz nekog drugog sveta: „Nećeš ti to uraditi, sigurna
sam, ali ako se ipak odlučiš na to, zaklaću te, je l’ znaš?“
„Znam“, reče otac. Ustao je i izašao iz sobe. Bio je poražen,
ali ne i pobeđen, i ko zna šta bi još uradio da devojčice nisu same
prestale da govore u trećem licu množine.

U stvari, moj otac je sam sebi bio general, jer nije nikome
dopuštao da mu komanduje. Tako je bilo, rekao je, dok je bio u
vojsci, pa i kasnije, kada se našao u zatvoru, pa i posle toga, u
svakodnevnom životu. Doduše, pamtim trenutke kada nije bilo
tako i kada je on poslušno ispunjavao zadatke koje mu je naša
majka zadavala. To nije dugo trajalo, moram da priznam, i on se
ubrzo ponovo našao na mestu onoga ko komanduje. S obzirom
na to da majka nije htela da prihvati takav raspored stvari u
svemiru, od tog časa se naš porodični život pretvorio u
besomučno nadvikivanje i nadigravanje, u psovačko nadmetanje
u kojem nijedan član naše uže i šire porodice nije ostajao
nepomenut.
Otac i dan-danas ponekad opsuje, ali to su bledi odrazi
nekadašnjih višeslojnih psovki koji nikoga od nas ne uzbuđuju.
Poslednjih godina, to se najčešće dešava kada mu bolest ne
dozvoli nešto da uradi: na primer, da zaveže pertle na cipelama
ili da zakopča neko dugme. Hiljadu puta sam mu rekao da mu u
tome ne mogu pomoći nikakva nerviranja i da će ona samo
pojačati njegovu nemoć da nešto uradi. Hiljadu puta sam mu to
ponovio, a ipak iz predsoblja opet dopiru njegove psovke
upućene gospodinu Parkinsonu, ko god on bio, i bližim i daljim
članovima njegove porodice. Kada me napokon pozove da mu
pomognem, lice mu je crveno od besa, a ruke mu se tresu kao
nikada do sada.
„Samo tako, samo tako“, govori njegov lekar, „neka zna ko
je gazda u kući!“ U svom radu sa obolelima od Parkinsonove
bolesti, kaže on, često je sretao osobe koje su, zahvaljujući
sažaljenju ljudi oko sebe, uspostavile čvrstu kontrolu nad onima
koji su im najviše pomagali. „Čvrsta ruka“, kaže lekar, „ali prava
čvrsta ruka, nikako ne ona koja se koleba između samilosti i
beznađa.“ Dok to govori, povlači rukav svog belog mantila i pred
našim zadivljenim pogledima pokazuje se savršeno izvajana
desna ruka. Ispostavlja se da dr Stanković redovno vežba u
teretani. Dovoljno je vežbati pola sata svakog dana, smatra on,
da bi telo dobilo fino formiranu muskulaturu. Naravno, on to ne
preporučuje svojim pacijentima, premda im malo fizioterapije ne
bi škodilo. Naginje se malo prema meni i šapuće mi na uvo:
„Kako je prošlo? Ništa ne javljate.“ Ne shvatam odmah šta me
pita, pa on usporeno kaže: „Pla-va ta-ble-ta, šta je s njom?“ Tek
tada uspevam da mu odgovorim i objasnim da je moj otac veoma
pedantan i da ga to dodatno usporava u njegovoj usporenosti.
Naime, kada nešto odluči da uradi, on to onda radi sistematično
sve dok i najmanji detalj ne bude pomno ispitan. Tako je bilo i
ovog puta. Pročitao je nekoliko stotina tekstova o sastavu,
efektima i posledicama „vijagre“, ali je i dalje bio uveren da je
neznalica.
„Ma za to mu nije potrebno nikakvo znanje“, kaže moja
sestra kada sasluša poslednje epizode iz moje sage sa našim
ocem, „tu se samo gleda na rad. Mozak tu ništa ne pomaže.
Mozgom se, da prostiš, ne jebe.“ Nasmeje se, kratko, pa se
uozbilji. „Bolje da si meni dao tu tabletu.“
„Tebi“, kažem, „pa zar se ti još uvek...“ Glas mi podrhtava i
bojim se da nastavim.
„Šta hoćeš da me pitaš“, pita moja sestra, „šta te zanima? Da
li se još uvek jebem?“
Prvo mi iz ruku ispadne jabuka, potom nož kojim sam je
gulio. Usta su mi otvorena, oči raširene, dok mi iz grla dopiru
nerazgovetni glasovi. Moja sestra ne prestaje da se smeje i jedva
uspeva da kaže da ne može da veruje da su me iznenadile njene
reči. Tačno je da nije ranije – jedina u porodici! – koristila psovke
i „ružne reči“, ali tek je nedavno shvatila da se, ako prihvati
njihov jezik, izjednačava sa agresorima. I tada je odlučila da će
da promeni svoj jezik i da tako oslobodi sebe.
„Od koga, pobogu“, uspevam da iskašljem parče jabuke iz
grla, „od koga treba ti da se oslobodiš? Ko tebi toliko smeta?“
„Svako ko me ne poštuje“, odgovara ona brzo kao da je
uvežbavala šta će reći.
„Svako ko te ne poštuje? Kako ćeš ih prepoznati?“
„Ne brini“, kaže moja sestra, „zaudaraju oni još izdaleka...
Ma ko ih jebe, ne treba na njih obraćati nikakvu pažnju. Nego,
reci ti meni šta kažu tatini lekari. Da li dobija dovoljno lekova?
Vidiš ti kakva su ovo vremena, nikada ne možeš sa sigurnošću
da planiraš nešto za dve nedelje unapred, i niko ne može da ti
kaže da će tvojih lekova biti i tokom tri naredna meseca. Stalno
si na rubu, na kraju nečega što je ličilo na početak, ali te je potom
napustilo i ostavilo te bez ikakvih uputstava glede života koji te
tek očekuje. Večno dete! Zar ne razumeš: ovo društvo želi da ti
večito ostaneš malo dete, nesposobno da se samo uhvati ukoštac
sa stvarnošću. Tako tebi, tom večnom detetu, stvarnost postaje
nepodnošljiva, dok se porodica pretvara u tvog spasioca i bez
imalo nelagodnosti pravi od tebe ono što samo oni žele. Patrijarh
porodice, otac, postaje nedodirljivo božanstvo, stub pred kojim
se moraš pognuti, ideal koji se ne može dostići, vođa koji se
bezuslovno ceni. Svi su muškarci takvi, drugih nema, ima samo
privremeno različitih. Svaki od njih oseća želju da bude vođa, i
svaki jeste vođa, ali i među vođama postoji vođa, onaj koji je jači
od ostalih, onaj iz kojeg nešto uvek struji, onaj koji te opčinjava
i navodi da poveruješ da je on taj, onaj jedini, onaj koji će vas
odvesti tamo gde nikada niste bili i gde ćete živeti od uspomena
na njega, od fotografija i telefonskih poruka, i bučnih
televizijskih dnevnika, uvereni da ste srećni jer, eto, vođa se na
vas smeška... Ma jebo vas vaš vođa i spreda i otpozadi! Ništa
bolje niste ni zaslužili!“
Iznurio me je taj njen monolog. Nikada nije ona bila
preterano pričljiva: ako je nešto moglo da se saopšti u pet reči,
čemu onda šesta i sedma i sve one posle tog broja? Doduše, i ona
je ponekad učestvovala u porodičnim psovačkim nadmetanjima,
ali odmah bi se pokazalo da je ona sitna riba za ostale članove
porodice, pogotovo za našeg oca, koji je bio u stanju da poveže
najraznovrsnije detalje u jednu skladnu celinu. (Ukoliko se
uopšte taj organ, to crvenilo koje stalno raste, može nazvati
skladnim.)
„Ne da li može, već mora“, kaže moja sestra, „a ti bi, kretenu
jedan“, obraća se meni, „mogao ponekad da prestaneš toliko da
brineš zbog njega. Prošao je on svako moguće sito i rešeto, šta je
za njega jedan parkinsončić?“
Pogledam oca i vidim da mu se lice nekontrolisano gužva,
kao fotografija u mokrim novinama. Još malo i počeće da plače.
Hiljadu puta sam mu rekao da ne obraća pažnju na reči moje
sestre jer ona ne misli šta govori. „Pričajte usta da niste pusta“,
kažem, „eto, to je ona, to u kombinaciji sa još jednom izrekom –
što na um, to na drum. Je l’ razumeš? Jesi li shvatio?“
Otac potvrdno klima glavom i suze odleću sa njegovog lica
poput jutarnje rose sa ustalasanih vlati trave. Lice mu se još više
gužva i on na kraju ustaje i sitnim koracima odlazi u kupatilo.
Tamo će ostati sve dok ne krenemo kući.
„I šta sad“, pitam je, „je li to ono što si htela da dobiješ? Da
rasplačeš bolesnog čoveka i da mu zagorčaš poslednje dane na
ovom svetu?“ Izgovaram te reči iako dobro znam da otac ne bi
nikada plakao sam nad sobom i da to plače onaj čovečuljak
depresije koji se jedne noći gotovo neprimetno uvukao u njega.
Već narednog jutra pokazao se u očevom podbulom licu i
crvenim rubovima očnih kapaka, u znak pozdrava njegovoj prvoj
loše prospavanoj noći. Od tog dana, njegove noći su se pretvorile
u haotičnu smenu buđenja i ponovnog tonjenja u san sa
odlascima u klozet i periodima nesanice. U to vreme, video je i
svoju prvu halucinaciju: crnog psića koji mu se vrzmao oko nogu
i grickao mu manžetne na pantalonama. Sagnuo se da ga
pomiluje, ali prsti su mu prošli kroz prazninu: tamo gde je trebalo
da se nalazi meko krzno nije bilo ničega. Krajičkom oka, pričao
je kasnije otac, ugledao je psića kako maše repom i nestaje iza
jednih vrata. Nikad se više nije pojavio.
Moja sestra pokušava da nas ubedi da ostanemo još malo.
„Čak ni kafu nismo popili!“, uzvikuje, ali uzalud, magija
porodičnog ručka je nepovratno izgubljena. Otac tužno izlazi iz
kupatila. Kapi kiše postaju sve krupnije – dolazi oluja! I, dok mi
zabrinuto odmahujemo glavom, otac opsuje i kaže da su svi
prozori u stanu ostali otvoreni. Ako ne stignemo kući pre početka
oluje, zadesiće nas prava poplava. Zato pozivamo taksi i tiho se,
gotovo bez reči, vraćamo u naš stan. Pažljivo otključavamo
ulazna vrata, ali umesto bujice iz stana dopire talas ustajalog
vazduha. Ulazimo u stan u kojem nijedan prozor nije otvoren.
„Šta se desilo, ko je zatvorio prozore?“ Otac ćuti, ne odgovara, a
onda, za vreme večere, izriče očekivano priznanje. „Ja sam ih
zatvorio“, kaže, „ali sam zaboravio da sam to uradio.“

Početak njegovog pripovedanja pojavio se iznenada, bez najave.

Šetali smo gradskim parkom, tražeći spas od vreline, a ja sam ga
zabavljao prepričavanjem knjiga koje bi trebalo da pročita. Tog
popodneva prepričavao sam mu odlomke iz romana Vidi pod:
Ljubav. Prva dva dela romana nisu ga zainteresovala, ali se zato
desilo nešto čudno kada sam počeo da prepričavam priču o
Jevrejinu koji nije mogao da umre i o nacisti koji nije imao
savest. Počeo je nešto da šapuće, mrmoljio je sebi u bradu, huktao
i odmahivao glavom dok su mu se ruke nekontrolisano trzale.
Pomislio sam da je možda zakasnio da popije neki od lekova, ali
on je, kada sam ga pitao, rekao da nije ništa propustio. Nastavio
je da stenje i da se uvija, kao da mu se svaka reč koju bih
izgovorio zabadala ispod noktiju. Ponudio sam mu da sednemo
na klupu i malo se odmorimo. Dan je bio težak, lepljiv i vlažan,
i ko zna da li je uopšte bilo dobro za oca da bude napolju po
takvom vremenu. „Ništa to meni ne smeta“, rekao je, „samo ti
nastavi da pričaš. Najviše volim da slušam priče o savesti, znaš
li to?“ Nisam znao, rekao sam mu, ali se uopšte ne sećam da smo
ikada razgovarali o toj temi. On mi gotovo ljutito uzvrati da
savest nije tema, već način i kvalitet života. Imati savest, rekao
je, znači biti u miru sa svetom i samim sobom, što zvuči
jednostavno, a zapravo nije tako lako ostvarljivo. U
međuvremenu smo našli klupu u hladovini i seli. Tu mi je rekao
da je, kada sam mu na početku šetnje najavio priču o savesti, hteo
da me zamoli da zaćutim i da ga ostavim na miru. Jeste, bilo je
perioda u njegovom životu kada se ponašao kao osoba bez
savesti, ali je takođe bilo dana i noći kada je bio prepušten
samovolji savesti, koja je umela da bude strašnija od bilo kakvih
zlih zastora koji su mu obavijali dušu. Dakle, rekao je tada,
nijednog trenutka nije on bio bez savesti, već je jedino bilo
trenutaka kada on nije mario za ono što mu je savest nudila. Na
kraju, kada se sve završilo, njemu je ostalo još dvadesetak ljudi
na savesti, ljudi koje je svuda teglio za sobom. A onda se, rekao
je, pojavila bolest, njegova bolest, koju mu je Gospod dodelio,
rekao je, kao znak da nema više tereta na očevoj savesti. I on je
doista poverovao u to, pitao sam ga, zar ne? A šta je trebalo da
uradi, odgovorio je on pitanjem, zar da ne veruje reči gospodnjoj?
Pa, ako neće njemu verovati, kome će? Svom srcu, na primer,
rekao sam. Moj otac se zagledao u mene, a onda me je upitao da
li se šalim. Ko još danas veruje u srce, rekao je, čak ni ono samo
ne veruje u sebe. Gutao sam. Nisam više hteo da razgovaram o
tome, nisam više želeo da budem u tom parku, nisam više bio
zainteresovan za razgovor sa svojim ocem. Hteo sam nekuda da
odem, ali nisam znao kuda. Ustao sam sa klupe, napravio korak-
dva i ponovo prišao ocu. Piljio je u mene, ne trepćući. Ako mu
uskoro ne stavim kapi u oči, pomislio sam, kapci će mu se sasvim
osušiti. On je poslušno podigao glavu i čekao. Izvukao sam
flašicu iz džepa i istisnuo nekoliko kapi u njegove oči. „Idemo
sad u robnu kuću“, rekao sam mu, „o savesti ćemo neki drugi put,
na nekom boljem mestu.“
U dve apoteke u Glavnoj nemaju lekove koji su potrebni
mom ocu, te se upućujemo u malu apoteku pored pijace, tamo
gde smo kupili prvu „vijagru“. Posle smo kupili još tri, ali sve
četiri i dalje stoje neotvorene u ormariću sa lekovima. Ne znam
da li se nešto desilo sa Nadicom – ne usuđujem se da ga to pitam.
Otac se jedno vreme pripremao za susret sa njom kao da trenira
za Beogradski maraton. Onda je prestao i nikada je više nije
pomenuo.
Apotekarka nas je očigledno prepoznala jer se smejulji dok
gleda recepte za lekove za moga oca. Ne prestajući da se smeši,
pogleda u mene i pokaže bradom u njegovom pravcu. Nisam
siguran šta želi da dozna, pa upitno podižem obrve. Ona mi
mahne da joj priđem bliže i naginje svoju glavu prema mojoj sve
dok joj usne ne dotaknu moju ušnu školjku, i tada šapne: „Je li
opalila ta puška?” Dah joj miriše na ribizle. Odmaknem se da je
malo bolje pogledam. Prošli put je izgledala mnogo starije,
možda zbog umora ili razdražljivosti, i upamtio sam dosta bora
na njenom licu i vratu. Sada, međutim, sada mnogo bolje izgleda:
lice joj je zategnuto, čelo tek blago naborano, oči sjajnije, usne
krupnije. Naginjem se sve dok moje usne ne dotaknu njenu ušnu
školjku. Onda tiho kažem: „Jedna puška je uvek spremna samo
za vas.”
Apotekarka se uspravlja i počinje da pakuje lekove. Moj otac
je već otvorio vrata i izašao napolje. Odjednom mu se strašno
žuri, odbija da stoji u mestu. Pitanja o puškama i pištoljima
ostavljamo za neku bolju priliku. Ali otac nije zadovoljan
razvojem opšte situacije. Postoji nešto u vazduhu, smatra on,
nešto što nije delo ljudskih ruku, što nije delo nikakve svetske
zavere ili prevare, nešto što se prikrada čoveku i potom se svija
oko njega, poput kakve vešte uličarke, i čovek tada klone,
prepusti se i ništa više ne pokušava da uradi, postaje zlovoljan i
jedva čeka da ga proguta mrak.
Pitam ga zašto mi to govori, i to sada, glasom zagrcnutim kao
da nikada više neće ni reč reći.
„Zbog tvog ponašanja u apoteci“, kaže mi, „zbog tvog
nedopustivog ponašanja. I kako te nije bilo sramota da tako
otvoreno flertuješ sa apotekarkom?“
„Ma nemoj! A ko je flertovao sa Nadicom u kabinetu doktora
Stankovića? Ja sigurno nisam. I šta sada kažeš? A? A?“
Vidim kako ubrzava hod, nastojeći da se što više udalji od
mene. Onda se naglo okreće u želji da mi nešto kaže, ali reči mu
ne izlaze iz usta ili bar ne stižu do mene, jer on u tom okretu gubi
ravnotežu i pada na zemlju.
Hiljadu puta sam mu rekao da mora da prestane da pravi
nagle pokrete, naročito prilikom zaobilaženja ili žustrih
okretanja, i to radim hiljadu prvi put dok se naginjem nad njega.
On leži čvrsto zatvorenih očiju, što je njegov uobičajen način da
mi saopšti da se stidi, i ne otvara ih sve dok ne čuje moj glas:
„Hajde, idemo! Večeras imamo picu za večeru!“ Dok ga
podižem, hvata se za mene kao davljenik, a tako i izgleda sa
dugom, nezačešljanom kosom. „Vreme je da posetimo majstora
Miku“, kažem mu. I, čim dođemo kući, zovem majstor Mikin
frizeraj i zakazujem posetu za naredno popodne.
***
Prvo mi je pričao o zbivanjima u Vitezovu. Govorio je tihim
glasom, povremeno prekidanim bolnim jecajima i dubokim
uzdasima. Kasnije je uvideo da preteruje sa jecajima i potpuno se
posvetio uzdasima, koji su dobili razvučene talasaste krajeve. Bio
je uverljiv pripovedač, sposoban da u kratkom periodu prikaže
celokupan registar svog scenskog umeća. Pritom se nije sakrivao
od posmatrača, kao što nije ništa pokušao da uradi kako bi
umanjio negativan efekat onoga o čemu je pričao. Puca njemu
prsluk, pričalo se, za to šta neko o njemu sudi i zaključuje. Možda
je nekada i bilo tako, ali sada je pred nama sedeo namršten starac
koji nije mogao da zakopča dugme na košulji niti da veže pertle
na cipelama. I stalno su mu usta bila suva.
U Vitezovo su, rekao je otac, dolazili noću. Seljaci rano ležu,
jer ih čeka naporan dan. I tako, taman oni utonu u san kad im
neko kucne u prozor. Ponekad smo morali, rekao je, baš dugo da
udaramo dok se ne probude. Mnogo se lepo spava ispod onog
silnog perja u njihovoj posteljini, rekao je. I dodao je da je imao
razumevanja za njih. Nikada ih ne bi terao da ustanu navrat-
nanos, dopuštao im je da se polako rasane, da napokon shvate
gde su i šta su i zašto, dođavola, neko ne natera tog psa da zaćuti?
Tako je on viknuo kada se cela porodica okupila u trpezariji. Na
kraju je, rekao je, morao da izađe i da ga ubije. (U stvari, rekao
je, nije pošao sa idejom da ga ubije, već je samo nameravao da
opali jedan metak pored njega i tako ga preplaši, ali pištolj mu je
pomerio ruku i tane je pogodilo psa tačno u glavu.) Kada se vratio
u kuću, kročio je u tišinu kao da je ubio domaćina. Niko nije hteo
da ga pogleda, ni članovi porodice ni njegova dva saborca. Zato
je odmah nastavio da govori i rekao im da su doznali da oni u
svojim perinama kriju nakit i zlato. I tako su oni onda krenuli iz
sobe u sobu, nasrtali na perine kao da su živi ljudi, boli ih vilama
i bajonetima, a neke su čak i potpuno prosekli. Perje je letelo na
sve strane i cela kuća je izgledala kao da je pokrivena snegom.
Naravno, nisu ništa našli, ali su ipak poveli domaćina i odveli ga
u kuću gde su se nalazili i drugi uhapšenici. Narednog jutra, u
zoru, svi su pušteni, svi osim tog domaćina i još jednog, poznatog
odranije po pozivanju na bojkot vlasti, koji su streljani za primer
i nauk drugima.

Zaćutao je, a ja sam nastavio da piljim u njega sve dok mi nije

rekao da prestanem tako da se bečim jer ništa ne može da
promeni činjenicu da je tada bio u vodu za streljanje. „I ne samo
tada“, dodao je, „ne samo tada.“

I šta čovek onda može da uradi? Može tu vest da primi sasvim

prostodušno, kao i svaku vest koju dozna o ljubaznom susedu
koji svakog popodneva sedi na klupici ispred svoje kuće; može
to da čuje kao odavno okončan ritual na koji neće više reagovati;
može da ostane bez daha, može da mu se čini kao da će istog tog
časa umreti, iako nije još nijednom umro i nema nikakvu
predstavu o tome kako se čovek oseća u tom trenutku, a možda
je, jednostavno rečeno, zanemeo pod teretom praznine koja ga
ispunjava do krajnjih granica. Kako je to apsurdno, misli on,
nema ničega, a ti ne možeš da pomeriš ni mali prst na nozi?
Tako nekako on zamišlja dolazak smrti, ali nije zadovoljan.
Oseća se kao plašt koji odjednom sklizne sam od sebe. Niko ne
ume da mu objasni kako se to dešava. Kako stvari ožive u jednom
trenutku i zašto žive tako kratko? Da nas ohrabre za ono što
dolazi, da nas pripreme za taj čas koji je neminovan i sa kojeg
niko ne može da izostane, da napuste čas i odu toliko daleko da
ih njihovi roditelji danima traže, dozivaju iz sveg glasa i potom
stave dlan oko uha, nadajući se da će se ta deca jednom primiriti
i promeniti. Ili da bar ostanu tako dugo, dok ne nauče da smrt ne
boli.

Zapravo, on je bio dobar otac. Nije se nikada izdirao na nas, nije

nas nikada ošamario niti udario. Jedino je ponekad voleo da nas
štipne da bi utvrdio, govorio je, da li smo se proteklih dana bar
malo ugojili. To je, u stvari, bilo tačno pitanje. Dok smo bili mali,
moja sestra i ja izgledali smo kao strašila sa kojih su visile naše
stare bluze, suknje i čarape. Ne znam da li smo strašnije izgledali
u odeći ili bez nje, ali svako ko bi nas video ostajao je bez daha.
Ne znam, takođe, da li je to bila posledica neke bolesti ili
proizvod loše ishrane, ali nakon polaska u školu i moja sestra i ja
smo polako počeli da dobijamo na težini, a naši udovi, koji su do
tada bili koščati kao očevi, postajali su lepo zaobljeni kao
majčini. Tako se moja sestra pretvorila u punačku devojku sa
jakim butinama i pozamašnim dojkama. Ja sam takođe bio
punačak, ali počeo sam da treniram atletiku, skok udalj i troskok,
i ubrzo su mi se mišići popunili i učvrstili, a masne naslage su
nepovratno nestale.
A onda su došle vrtoglavice i gubljenje ravnoteže. Doktor
Stanković je uputio mog oca kod specijaliste za ulio, grlo i nos,
koji nije našao nikakvu upalu srednjeg uha, na šta je sumnjao
očev lekar, već je smatrao da je u pitanju samo veliki pad krvnog
pritiska prilikom naglog ustajanja, ali moj otac nije u to
poverovao. On je bio uveren da je to posledica nekih procesa koji
su se odigravali u njegovom mozgu. Mi, to jest lekari i ja, bili
smo članovi neke tajanstvene sekte, govorio je moj otac, koja ima
samo jedan cilj: da njega pretvori u neizlečivog bolesnika i da ga
muči dodatnim boleštinama, lekovima i pregledima, dok je on
ranije, tvrdio je, bio uvek zdrav.
,A odakle onda te vrtoglavice“, pitao sam, „jesu li od moje
strine?”
Sedeli smo u kabinetu profesora Radovanovića, našeg
najpoznatijeg specijaliste za uho, grlo i nos, koji je otišao da
proveri zašto još nisu stigli rezultati analize očeve mokraće.
Nisam razumeo zašto mu analiziraju mokraću kada ga bole uši,
ali medicina je za mene uvek predstavljala nerešivu enigmu pa
nisam ni pokušao da razumem njegovo objašnjenje. Zatvorio sam
oči, a on je nastavio da šapuće.
„Nemaš ti nikakvu strinu! Šta pričaš koješta?”
,Ja pričam koješta”, žustro sam šaputao, „a šta su onda one
gluposti o postojanju neke zavere protiv tebe?”
„To nisu gluposti!”
„Jesu!”
„Kako to”, šaputao je on, „da sve što ja kažem predstavlja
nešto loše, a ti sebi dopuštaš da izgovoriš najveće gadosti i nikom
ništa?”
Obojica smo zaćutali. Ruku na srce, on je doista bio u pravu,
bar u nekoj meri, to nisam mogao da poreknem. Pomislio sam da
bi trebalo da mu se izvinim, možda čak i da ga zagrlim, ali mi
smo se odavno odrekli bliskosti i prisnost je za nas gotovo ružna
reč. Ja sam bio sa njim jer mi je tako nalagao nezapisani
porodični kodeks, koji je stavljao naglasak na osećanje brige.
Dete treba da oseća brigu za svoje roditelje, istu onu brigu koju
su roditelji osećali za njega. Briga je dvostrani proces i
podrazumeva odsustvo sebičnosti koja ide uz jednostranu, ličnu
brigu koja nema vremena ni za koga drugog osim za sebe. Samo
onaj koji istovremeno nudi i prima može se nadati svetlosti na
kraju životnog puta.
„A ja? Šta će sa mnom biti?“, šapuće moj otac. „Gde je moj
život? Gde je moj put?“ Lice mu se krivi i izgleda kao da će
svakog trena zaplakati, ali to je samo privid. Neki mali nerv
ukočio je jedan deo njegovog lica, pa se na prvi pogled moglo
učiniti da će on uskoro početi da roni suze. Sada pomišljam da je
to bila svojevrsna najava dolaska njegove bolesti, jedino što je
retko ko sposoban da prepozna takva oglašavanja svoga tela.
Ukočenost, sporost pokreta i neprirodni nagli trzaji, još
propraćeni većim ili manjim bolom – to je sada geografija
njegovog života. Jedino što je do sada izbegao jeste drhtanje
ruku. Ne znam samo da li treba da bude srećan ili nesrećan zbog
toga, jer neki lekari kažu da obolele koji dugo pokazuju blaže
simbole bolesti očekuje znatno teži drugi deo bolesti. U stvari,
bolest se kod svakog obolelog manifestuje na drugi način. Kao
da bolest želi u potpunosti da se privije uz telo i duh bolesnika,
da bude lično njegova. .“Ali zašto, zašto je to meni moralo da se
desi“, prigušeno govori moj otac, „šta sam ja zgrešio?“ U tom
času, otvaraju se vrata i ulazi profesor Radovanović, koji maše
nekim papirima, zaustavlja se pred nama i čita rezultate analize.
Pominje leukocite i eritrocite, potom razne vitamine i minerale,
tako da ja prestajem da ga slušam i, kada se oni upute u
ordinaciju, tonem u san. Budi me otac i kaže mi da je vreme da
krenemo kući. Profesor ga je pregledao sa svih strana i ništa nije
našao. Za svaki slučaj, rekao je, očistio mu je uši. Jedno pranje
ne može da škodi.

A u Petrušini, nedaleko od Zemuna, dva špila karata su mu

iskliznula iz ruku i karte su se rasule preko cele bine. Prvo je to
ugledao jedan dečak, potom se nasmejala jedna devojčica, pa se
zacerekao mladić iz poslednjeg reda, i na kraju se cela sala tresla
od smeha. Taj smeh je bio sastavljen od nekoliko sastojaka.
Odavao je olakšanje što se vaspitno predavanje lepo završilo.
Međutim, za mog oca to je bio tek početak i rekao je da niko neće
izaći ukoliko mu se ne predaju oni koji su počeli da se smeju.
Prema mom ocu, prvi mu je prišao mladić iz poslednjeg reda.
Ispostavilo se da on ne poznaje nikoga u Petrušini i da je navodno
iz Novog Sada. Mom ocu je to bilo sumnjivo, ali nije imao
nikakav trag koji bi mogao da sledi. Mladić je piljio u njega
veselo, širom otvorenih očiju, ne pokazujući nikakav strah, i moj
otac, priznao mi je, uopšte nije znao šta da radi. Ugled Partije,
cela njena struktura, bio je doveden u škripac, u šah-mat poziciju,
a on nije mogao ni da nasluti šta bi trebalo da bude njegov sledeći
potez. Potražio je sekretara lokalne partijske ćelije i upitao ga ko
mu predstavlja najveći problem u njegovim redovnim
delatnostima. Kada je čuo da je to seoski popa, zacvileo je od
radosti. Ništa nije voleo kao jahanje na popu, a taj pop se pokazao
kao stvoren za to. Bez reči se spustio na sve četiri i pokorno
dopustio mom ocu da ga zajaše. Otac ga je mamuzao i vikao:
„Brže, brže!“ Onda je potražio navodnog Novosađanina i naredio
mu da on zajaše popa. Tada mu se prvi put desilo da ne oseti
nikakvo zadovoljstvo i da mu se zarumenjeni pop pokaže kao ono
što je doista bio: običan čovek koji je spremniji da, suočen sa
izborom, odabere ono u šta veruje, jedan bolji i lepši svet,
sagrađen na harmoniji svega postojećeg. Oh, koliko je mrzeo
sebe zbog takvih misli! Sedeo je na dosadnim partijskim
skupovima i škrgutao zubima, sprečavajući tako sebe da
progovori i da se otkrije kao lažljivac i provokator. Ulično
pozorište u kojem je i dalje učestvovao sve manje ga je
zadovoljavalo, premda je i dalje voleo ponekog da prebije,
ponekom popu da počupa bradu i ponekom vlastelinu da razjuri
kokoške i svinje. Najbolje je bilo to sa svinjama. Rasterao bi
svinje, rekao je moj otac, a onda bi naredio gazdi i celoj njegovoj
porodici da legnu u žitko blato u oboru i da izigravaju svinje i
prasiće. Dok su oni groktali, moj otac je recitovao uobičajeni
spisak njihovih navodnih zlodela, navodeći saradnju sa
neprijateljima države i eksploataciju radničke klase. Najgore od
svega bilo je to, rekao je tokom jedne šetnje moj otac, što je on
najozbiljnije verovao u sve te stvari, što je čak bio ponosan na
sebe, uveren, doista, da radi veliku stvar za novi društveni
poredak. Verovao je, rekao je, da su oni vesnici novog sveta,
stvorenog u svesti druga Lenjina i druga Staljina, kao i druga
Tita, naravno. A da li je ikada pomišljao da je nešto samo
njegovo, proizvod njegovih misli, i da to, ma šta to bilo, u
podjednakoj meri utiče na sve one koji ga slušaju i koji samo u
njemu vide tvorca, čitaj: krivca, za sve što se događa? Ali otkud
takve misli u vreme kada Partija i sistem besprekorno
funkcionišu, kada se ne vidi ni trag nagoveštaja da bi bilo ko ili
bilo šta moglo da im naudi?
„Morate da mu pružite podršku“, rekao mi je njegov lekar
kada sam pokušao da mu izrazim svoje dileme. „Kakve sad to
ima veze sa njegovim nekadašnjim političkim uverenjima? Ko
zna koliko je godina prošlo od tada? I ko još uopšte misli na takve
stvari ?“
Pogledao sam ga i šumno udahnuo vazduh.
Neurolog se zagledao u mene i znao sam da je razumeo.
„Goli otok?“, upitao je i ipak sačekao da klimnem glavom.
„Koliko je bio tamo?“
„Devet meseci“, rekao sam. „Prvo je on nekoga smestio u
Zabelu, a onda mu se taj odužio slanjem na Goli otok.“
„I od kada to znate?“
Slegnuo sam ramenima. „Čini mi se – oduvek. Nikada on to
nije krio, jer ga je u svesti svih nas to činilo mučenikom, a u stvari
je predstavljalo dobrodošlu masku za njegovu pravu krivicu.“
„A to je?“, pitao je neurolog.
Zagledao se u mene sa sličnim razumevanjem kao i malopre,
ali ipak sam mu odgovorio na pitanje. „Ozna, Udba“, rekao sam,
„maltretiranje sveštenih lica i imućnih seljaka, oduzimanje nakita
i dukata, birajte šta god želite.“
Neurolog tiho zazvižda, kao da doziva nekog nevidljivog psa.
Onda poče da se češe po glavi. „A vi“, upitao me je kada je
prestao da se češe, „jeste li spremni da mu oprostite?“
Ćutao sam.
„Znam“, rekao je neurolog, „nije lako prihvatiti činjenicu da
je nečiji otac u nekom trenutku života bio čudovište.“
„Nije on čudovište! On je samo radio ono što je sistem
zahtevao od njega!“
„Nije na meni da mu sudim“, rekao je neurolog. „Hoću samo
da vas upozorim da nemate još mnogo vremena da mu to kažete.
Ukoliko želite da mu kažete, naravno.“
„Naravno“, rekao sam.
Neurolog se ponovo počeša po glavi. „Govorim vam to“,
rekao je, „zato što je, sudeći po najnovijim nalazima, demencija
počela brže da mu se približava, a ako ga stigne, onda mu vaš
oproštaj, ukoliko ga ne date blagovremeno, neće više ništa
značiti.“
Sad sam se i ja počešao po glavi. Neurolog je bio u pravu:
ako demencija doista zgrabi mog oca u svoje gluve čeljusti,
nikakav oproštaj neće više biti potreban i ko zna koja količina
patnje će nastaviti da izjeda njegovu dušu. Nisam bio siguran da
li iko zna šta se doista dešava sa čovekovim umom u periodu
demencije, ali ja sam nekako bio uveren da ono što se zbiva – ili
je možda tačnije reći ono sto se ne zbiva. – prolazi propraćeno
velikim bolom. Telo možda brekće i hukće poslednjim mrvama
snage, ali duša je mesto gde se sve vreme nesmanjenim
intenzitetom oseća bol. Moja majka je često govorila: „Duša ište
čistilište“, a ja sam tek mnogo godina kasnije shvatio šta je time
htela da kaže, mada ni sada nisam siguran da li sam je ispravno
razumeo. Ukratko, duša je morala da prođe kroz čistilište ukoliko
se nadala spokojnom odmoru od haosa bitisanja. Ako ne prođe
kroz čistilište, ostajala je da prebiva u rubnim područjima
mučilišta, u predvorjima pakla. Nadam se da ovo niko neće
shvatiti kao moje iznenadno uranjanje u religiju, jer, ukoliko sam
nekada bio udaljen od religije, to nije ništa u poređenju sa
sadašnjim neprijateljskim osećanjem protiv nje, sa osećanjem
koje je svakog dana postajalo sve jače dok sam se, tek ovlaš
prateći događanja u svetu oko nas, neprekidno iznova suočavao
sa pohlepom svake crkve da stekne sve više materijalne dobiti,
iste one dobiti koju je proglašavala najomraženijom svojim
članovima i koje je tražila da se odreknu. Ukratko rečeno,
verovati u crkvu bilo je najgore i, ako se tako može reći,
najlažnije verovanje koje je čovek mogao sebi da ponudi. Ali
ipak, u određenim trenucima, to isto verovanje predstavljalo je
izvor neiscrpne sreće i utehe, pogotovo kada su u pitanju bile
osobe koje su vam najbliži rod.

Ne mogu tačno da kažem kada, da odredim dan, mesec i godinu

kada je on počeo da mi se ispoveda, ali u početku je zamuckivao,
počinjao rečenicu, prekidao je i započinjao iznova. Izgledalo je
kao da se svaka ćelija njegovog organizma suprotstavlja nameri
da se ispriča cela priča, odnosno odabrana verzija priče, jer
nikako nisam mogao sebe da nateram da poverujem da je moj
otac, posle toliko godina mistifikacije svoga života, odjednom
odlučio da ga nekome poveri u izvornoj verziji, pogotovo svom
rođenom sinu. Da se razumemo: niko od nas nije ni tražio od
njega da nam prepričava svoj život, on se sam odlučio na takvo
nešto. Čak ni smrti njegove žene, naše majke, nije to pošlo za
rukom. Dok su je sahranjivali, iz njegovih grudi su izletali bolni
jauci koji su mogli da prevare većinu ljudi koji su se kretali u
posmrtnoj povorci, ali ne moju sestru i mene. Način, na primer,
na koji se on ophodio prema njoj tokom njene bolesti, a naročito
onda kada je već bilo jasno da joj nema spasa, bio je – najblaže
rečeno – prostački. Kada se vratila bez kose na glavi, on nije
mogao da prestane da joj udara čvrge i da joj traži da ugasi svetlo
u glavi jer je on navikao da spava u mraku. Diktirao joj je
pismene zadatke iz srpskog i matematike i onda je maltretirao
zbog loših ocena. Nekad bi joj naredio da stoji na jednoj nozi,
budući da je to, naglasio je, najbolji način da se vežba održavanje
ravnoteže.
„On je lud“, govorio sam svojoj sestri i ona se slagala sa tom
tvrdnjom, ali nije znala šta bismo dalje mogli da uradimo. Mogli
smo, naravno, da ga prijavimo policiji, ali on je, iako star i
prevaziđen član partije, imao još dovoljno veza u policiji i
sudstvu da zaustavi bilo kakvo napredovanje naših tužbi i
zahteva. Majka je, na neki čudan način, takođe bila na njegovoj
strani, verovatno kao izdanak društva u kojem žena nije praktično
imala nikakvu drugu ulogu osim da rađa decu, muze krave, mesi
hleb i, na kraju, da umre. Ćutala je i trnula od svog raka kao sveća
koja umire kap po kap, što sporije, to bolje. Sestra i ja smo
pokušavali naizmenično da joj održimo duh, da je uverimo u
nešto u šta niko od nas nije verovao: da je spas odmah iza ugla,
takoreći nadohvat ruke, samo kada bi majka mogla da ispravi
lakat i istegne prste. Ozdravljenje se, naravno, nije tu nalazilo, ali
ipak smo bili fascinirani spremnošću bolesne osobe da po bilo
koju cenu spase svoj život, ma koliko okrnjen on bio. Kroz ruke
nam je prošlo na stotine recepata i majka ih je gotovo sve
isprobala i, naravno, nijedan od njih nije pokazao nikakav uspeh.
Da joj je neko tada preporučio krila slepog miša, verovatno bi se
uputila u potragu za njima, ispekla ih na tihoj vatri i potom u slast
izgrickala. Neki od tih kvazilekova koštali su čitavo malo
bogatstvo i, ma koliko se sestra i ja trudili da sakrijemo te
troškove od oca, ponekad smo morali da od njega zatražimo
pozajmicu, koju je on rado davao, budući da mu je to davalo
dodatne mogućnosti za maltretiranje naše majke. I tako, umesto
da omogući majci da svoje bolne dane provodi u miru, okružena
najbližim članovima porodice i najdražim prijateljima, ona je lila
suze dok joj je on prebacivao svaki neuspeh u životu, pogotovo
kad su u pitanju bila deca koju je ona, tvrdio je, začela ko zna s
kim. Dok je on crkavao od umora na poslovnim putovanjima u
okviru širenja komunističke ideologije, ona je jedva čekala
priliku da u krevet, u njihov bračni krevet, uvuče bilo kakvog
gada kojeg bi srela na ulici ili pijaci, što se lako može videti ako
se dečji likovi uporede sa njenim ili njegovim. Ko tu nađe
sličnosti sa njegovim crtama lica, rekao bi na kraju, taj je sasvim
lud. Ta su deca, ponavljao je i upirao kažiprstom u nas, plod
orgija sa crnim đavolom. Bilo je samo pitanje dana, govorio je,
kada će na našim čelima izrasti dva roščića, nepogrešiv znak
pripadanja đavolu. Ne znam odakle mu sva ta opsednutost
đavolom. On nije poticao iz neke duboko religiozne porodice u
kojoj je sukobljavanje sa đavolom bilo deo svakodnevne
mentalne higijene, ali neke stvari moraju da ostanu neobjašnjene
jer neznanje takođe ulazi u finu ravnotežu sveta i mora da ostane
takvo kakvo je. Moja sestra i ja smo samo slegali ramenima.
Uostalom, mogao je on da priča koliko hoće pod uslovom,
naravno, da ostavi našu majku na miru. A ona se gasila kao
palidrvce i polako od nje nije ostajalo ništa. Najteže je bilo
sestrinim ćerkama, bliznakinjama, koje nikako nisu uspevale da
shvate to zlatno pravilo sveta po kojem neko mora da ga napusti
da bi neko drugi stupio na njega. Često su satima sedele pored
bakinog kreveta, držale je za ruke i brisale joj lice vlažnom
krpom. Nikada ništa slično nisu kasnije pokazivale u odnosu
prema dedi, mom ocu. On ih jednostavno nije zanimao, bio je
samo senka u svetu sagrađenom od dubokih senki i stoga teško
uočljiv, gotovo nevidljiv. Nikada nisam pričao sa njima o tome,
ali tu je moglo da postoji samo jedno objašnjenje: one mu, naime,
nikada nisu oprostile njegov odnos prema baki, mojoj majci.
Nisu ga mrzele, nisu ga prezirale, samo, prosto rečeno, nisu
mogle da mu oproste gadost u koju se on pretvarao dok je ona,
umorna i iscrpljena, čekala smrt.
Tako se život kotrljao za nas i ne pitajući da li nam se sviđa
ili ne. Bio sam tri godine mlađi od svoje sestre, ali ona je vrlo
brzo prihvatila ideju da sam, na neki način, ja stariji od nje. Dve
godine posle mene trebalo je da se rodi naš mlađi brat, ali porođaj
je bio težak, pupčana vrpca nerazmrsivo obavijena oko njegovog
vrata – vratića, trebalo bi reći – i, kada je došao na svet, on je već
bio mrtav, već mu je bilo vreme da se vrati u majčinu utrobu.
Gubitak deteta teško je oštetio majčinu psihu i ona je hodala
gore-dole po stanu u obraćajući se potpuno nepoznatim,
nevidljivim osobama i obećavala im deo od svega što će njoj biti
dodeljeno testamentom. Naravno, niko nije ništa znao o nekom
testamentu, ali priča je delovala uverljivo i ona se često kretala
kao svirač magične frule za kojim se otegao dugačak red
lezilebovića, materinih maza i sinjih kukavica. Pamtim te dane
kao dane velike magle, one dane kada bi magla bila gusta kao
mleko, tako da čovek nikada nije bio siguran da li treba da
oblizuje usne ili da briše očne kapke. Problem sa tim danima, i
sa takvom maglom, bio je u tome što nikada nisi mogao da znaš
da li se nalaziš na pravom mestu. Sve je bilo izjednačeno, sve je
bilo isto kao i sve ostalo, a vrata, vrata koja su vodila u sigurnost,
nalazila su se na jednom od oblaka koji su uvek bili brži od
najbržeg čovekovog hoda. Jednostavno govoreći, ma koliko
žurio, sebe nisi mogao da stigneš, bez obzira na to da li si se
nalazio na pravom putu ili uskoj stazi koja je vodila nekuda
pozadi, nekuda daleko, preko sedam gora i mora, u beskraj.
Jednom sam ga zatekao u špajzu kako plače. U stvari, jeo je
slatko od šumskih jagoda i lio gorke suze iznad tegle sa sitnim
plodovima. Kada me je ugledao, zamahnuo je rukom,
nameravajući da me kazni jednim šamarom, ali laktom je zakačio
flašu sa sokom od zove, koja je pala na pod i razbila se. Njegovo
lice se odjednom zaledilo, kao da je htelo da kaže da nije ono
krivo ni za šta, ponajmanje za ono što se dogodilo. Godinama je
bilo tako, u stvari, oduvek je bilo tako. Lako se zaboravlja, a kako
godine odmiču, ta veština se sve više usavršava. Postoje dani,
pomišljam, koji ništa nisu ostavili u pamćenju, već se pretvaraju
u ogromnu rupu koju će zatrpati sve ono što sam od tih dana
zaboravio. Hoću da kažem da niko od nas nije više mlad. Moja
sestra je nedavno napunila šezdeset i dve godine. Vene na njenim
nogama stvaraju velelepnu sliku mističnih tokova krvi. Da se
rodio, moj nerođeni brat imao bi sada pedeset sedam godina. A
da nije umrla, naša majka bi ove godine napunila sedamdeset
osmu. Ne znam šta da radim sa svim tim brojevima, ne znam da
li mogu da mi pomognu u bilo kom vidu; brojevi ne zamenjuju
ljude i, ma koliko sabirao, oduzimao ili delio – o množenju i da
ne govorim – ništa se neće izmeniti. Ali godine su ipak nekakvi
međaši i potrebne su nam za orijentaciju u koordinatnom sistemu
života. Otac je, na primer, prve simptome svoje bolesti počeo da
pokazuje još davne 1980. godine, ali tada smo bili zaokupljeni
simptomima majčine bolesti i jurili smo za raznoraznim
napicima, melemima i mastima, proizvodima koji su, svaki za
sebe, garantovali ozdravljenje. Majčina bolest, priznajem, nikada
me nije privukla u tolikoj meri kao očeva. Kasnije ću pomisliti
da smo sestra i ja to namerno uradili, to jest da je ona uronila u
majčinu bolest sa istom onom žestinom sa kojom ću, nekoliko
godina kasnije, ja zaroniti u očevu bolest. Sestra je znala sve o
nekontrolisanoj deobi ćelija, o načinima da se mutacijom DNK u
nekoj ćeliji ugasi program za ćelijsku smrt, što će omogućiti
nesmetano umnožavanje ćelija koje tvore nepotrebnu izraslinu,
takozvani tumor, koji može da bude dobroćudan ili zlokoban. S
druge strane, ja sam znao sve o lučenju dopamina, bradkineziji i
mikrografiji. Sestra je provodila cele dane (i, kada su kasnije
bolovi postali nepodnošljivi, cele noći) uz majku; sedela je na
stolici pored kreveta, spremna da skoči na svaku njenu reč, svaki
uzdah i svaki drhtaj; samo bi ponekad zadremala sa čelom
oslonjenim o njen jastuk i tada bi im se pramenje pomešalo kao
da nikada neće da se razdvoji. Ja nisam sedeo uz oca, ali sam
podjednako brinuo o njemu, isto kao sestra nad našom majkom.
Ona je, dakle, sedela uz nju, a ja sam hodao pored oca, prenosio
ga preko bara, pomagao mu da se obuče, okupa i obrije, i
ponekad, ne često, pevušio sam mu na uvo njegove omiljene
pesme: „Trojku” i „Podmoskovske večeri”. Pokušao sam da
razgovaram o tome sa sestrom, ali ona nije pokazivala nikakvo
interesovanje za moje priče o mističnim kontinuitetima u muškoj,
odnosno ženskoj liniji porodice.
„Nema tu šta da se priča”, rekla je ona, „rodiš se, živiš i
umreš... I to je sve!”
„Bez ikakvog smisla? Bez poruke?”
„A šta bi ti voleo da čuješ: da su sve duše na svetu povezane
nekim finim tkanjem i, kada dirneš jednu, onda se sve, do
poslednje, ustalasaju i tako te obaveste o svetskim zbivanjima?!
Ako je to ono u šta veruješ, onda je krajnje vreme da zaboraviš
na tu zabludu.”
„Kako znaš da je to zabluda? Ili, još bolje, kako znaš da ono
što ti vidiš kao zabludu nije, u stvarnosti, samo prikrivena
istina?”
Ona okleva za trenutak, onda kaže: „Neću da se raspravljam
sa tobom. Isuviše si mi dragocen da bih te tek tako izgubila u
nekoj glupoj svađi. Ovaj svet je prepun protuva i načinila bih
veliku grešku kada bih te ostavila zbog neke stvari koja u
suštini... nema nikakav naročit značaj.”
„Reci mi da me voliš”, kažem. „Reci mi da me stvarno voliš!”
„Naravno da te volim“, kaže ona, „nijedna sestra nema brata
kao što si ti.“
„Ako već pričamo o ljubavi“, kažem, „onda moramo da
pričamo i o smrti ljubavi.“
Sestra, međutim, odbija da prihvati reč „smrt“, jer to
označava, dodaje ona, priznavanje poraza. Stoga provodi uz
majku skoro svaki trenutak, čak spava na stolici pored njenog
kreveta, sa čelom naslonjenim na jastuk. Tako, tvrdi, ne propušta
nijedan majčin uzdah ili jecaj, nijedan drhtaj ili šapat, nikakvo
stenjanje ili coktaj. Ja sam pak šetač. Znam sve o očevom
geganju, o povlačenju stopala po tlu, o povijenim kolenima i još
povijenijoj kičmi, o trenucima kada gubi ravnotežu i pada pravo
napred, na nos, koji mu, posle svih tih padova, izgleda kao
baburast nos neotesanog pijanca, živa rana, prepuna gnoja i
krvavih krasta. Stojim pred njim sa vlažnom maramicom u ruci,
ali ne znam odakle da počnem da ga sređujem. A ima i drugih
padova, padova koji ne ostavljaju krvave podsetnike, već
ljubičaste modrice, kao i padova koji se odslikavaju samo u
dubini srca, tamo gde počinje lice stida. Sa njima se najteže izlazi
na kraj i oni su poput puzavica koje prekrivaju celu fasadu
zgrade, a pritom se više niko ne seća kako ta kuća doista izgleda.
Otac i ja hitamo kroz noć. Želeo bih da ga pitam nešto o majci,
zašto se tako ponašao prema njoj čak i kada je znao da boluje od
neizlečive bolesti. A reći da hitamo kroz noć jeste veliko
preterivanje, međutim, njegova povijena kičma i glava koja štrči
i vuče ga napred proizvode takav privid i on se doista ponekad
zaleti, odnosno njegovo telo to učini samo od sebe, i ja moram
da potrčim za njim, da ga uhvatim za ramena ili oko struka, jer
će inače on ubrzo pasti. Neće ni pokušati da održi ravnotežu i
zadrži pad; pašće s rukama u džepovima, pravo na čelo, obraz ili
nos. Nije važno što je noć, isto se dešava i danju, a u šetnje noću
izlazimo retko: samo onda kada je to jedini način da savladamo
njegovu nesanicu. Ponekad noćima ne spava i čudim se kako
uopšte ostaje budan tih dana. Posadim ga ispred televizora,
potražim neki dosadan kanal, neku diskusiju o tekućoj politici ili
program o novim tendencijama u savremenoj umetnosti, siguran
da bi svako, pa i konj, zaspao usred takve priče, ali ne i on: on
ostaje budan, čak se zainteresuje za temu razgovora i kasnije
insistira da mu nabavim te knjige ili da ga vodim na odgovarajuće
izložbe. Bilo kako bilo, on danima i noćima ne spava, a lekovi
koje mu je doktor preporučio ni najmanje ne utiču na njega. A
onda iznenada, usred razgovora ili šetnje, samo se sklupča i
zaspi. Nekoliko puta je zaspao na klupi na keju usred bela dana i
morao sam da telefoniram nekolicini prijatelja da dođu i da mi
pomognu da ga odnesemo kući. Teturali smo pod njegovim
teretom i mučili se da ga ubacimo u nečiji automobil. „Bože mi
oprosti“, rekao je neko od njih, „ni mrtvac nije ovoliko težak.“
Ćutao sam, nisam znao šta da kažem.

Da, to je bio čudesan dan. Mislim na dan kada mi je rekao da

hoće nešto da mi ispriča, da je dugo razmišljao o tome, ali da je
na kraju ipak zaključio da mora sve to da skine sa svoje duše,
iako u prvi mah nije jasno odredio šta je to o čemu želi da mi
govori, a kada sam ga malo kasnije upitao zašto toliko
odugovlači, zašto jednostavno ne kaže ono što mu leži na srcu,
on se kiselo nasmešio i rekao da mu to ne leži na srcu, već da mu
je srce duboko pokopano ispod toga, kao ispod gomile stajskog
đubreta, i da mora prvo da raščisti sav taj teret koji je godinama
tu odlagao kao svojevrsnu kamuflažu, kao zaštitu od samog sebe,
kao strah od suočavanja sa istinom. Ali sve se razrešilo, rekao mi
je, kada je doznao da boluje od bolesti za koju je uvek smatrao
da je jedna od najgorih koje čoveka mogu da zadese i za koju je,
stoga, mogao slobodno da pomisli da ju je dobio kao neku vrstu
božje kazne. On, rekao mi je i strogo me pogledao, on koji nikada
nije imao nikakve veze sa Bogom i religijom, odjednom je
sagledao sebe kao igračku u božjim prstima. Bog ga je,
jednostavno rečeno, kažnjavao za sav nehaj i nemar koje mu je
pokazivao ranije u životu, vraćao mu je ravnom merom za sva
ona pljuvanja po ikonama, krstovima, freskama i kandilima, za
svako prljanje božjeg imena, i to takvom silinom, takvom
snagom, da nije mogao da ne pomisli da Bog želi potpuno da ga
uništi. Noću se budio sa takvim lupanjem srca da mu se činilo da
mu je glava u nekom bubnju ili bi se, što je bilo još gore, probudio
u potpunoj tišini, uveren da je srce odavno prestalo da mu kuca i
da je on, po svemu sudeći, nepovratno mrtav. Zbog svega toga,
rekao mi je tokom našeg prvog razgovora, odlučio je da mi se
ispovedi, da mi iznese celu priču svog života i da tako sebi
olakša, da se oslobodi bar jednog dela tereta, ali on, uz bledunjav
osmeh, reče da to što ja znam nije ni deo onoga što namerava da
mi ispriča.
Tako je to počelo. Majka je u međuvremenu umrla i to je,
usuđujem se da kažem, bilo okidač koji je obnovio sve simptome
očeve bolesti, ali sa takvom silinom da je bilo teško poverovati u
to. Ranijih godina, on bi se ponekad zaljuljao u hodu, teško su
uspinjao uza stepenice i zateturao bi se ukoliko bi se naglo
okrenuo. Posle majčine smrti, počeo je da se gega kao mornar
koji se našao na kopnu posle višemesečnog boravka na brodu.
Ramena su mu se naglo spustila, kičma povila, a stopala su mu
proizvodila neprijatan šum dok ih je povlačio po asfaltu. Kada
sam otišao sa njim kod njegovog neurologa, dr Stankovića, on je
tvrdio da se bolest moga oca sve donedavno pokazivala u
relativno blagom obliku i da je taj oblik popustio pred nekim
većim šokom. Nije znao šta se to desilo, ali očigledno je u pitanju
bilo nešto što je u njegovom životu igralo presudnu ulogu.
„Presudnu ulogu“, ponovio sam, „ne, to nije mogla da bude
naša majka.“
„Umrla mu je majka?“, iznenadio se neurolog. „Pa koliko je
godina ona imala?“
„Ne, nije to bila njegova majka“, požurio sam da objasnim,
„već naša majka, njegova žena, ali on nije bio s njom u najboljim
odnosima. Ne verujem da ga je njena smrt uzbudila na neki
poseban način.“
„Sa šokom se nikada ne zna. On ima neke svoje tajne prolaze
koji nikome nisu poznati. Kada vidim sadašnji status bolesnika,
a pratim ga već nekoliko godina, usuđujem se da kažem da je
smrt njegove žene u velikoj meri oštetila bolesnikov zaštitni zid,
zid pomoću kojeg se krio od znatiželjnih pogleda sveta.“
„I šta sad ja da radim?“
„Budite stalno s njim. Ne dajte mu da ponovo podigne zid
oko sebe. Ako mu dopustite da izgradi novi zid, nećete više
nikada uspeti da ga srušite i rizikujete da on ostane stalno unutar
tog malog zatvorenog prostora. „
„I sada ja treba da mu pokažem da se ništa nije izmenilo u
svetu koji nas okružuje, da i dalje postoji onaj veliki prostor koji
je u podjednakoj meri njegov koliko i moj?“
„Ne, ne smete ga lagati. On zna da se on promenio, a ako se
on promenio, onda ni svet oko njega nije više isti. Ali dopustite
mu da to sam prihvati, bez jadikovki, bez bola, bez nostalgije.
Idite s njim u šetnje, koliko god on može da izdrži. Idite na
poznata i nepoznata mesta. U početku, on vam neće verovati, ali
s vremenom, polako, samo strpljivo, otvoriće se on i počeće da
traži svoju dnevnu dozu – izvinite na poređenju – kao pas koji
donosi kaiš svom gazdi da ga podseti da je došao trenutak za
izlazak u svet.“

Otac se nije odmah otvorio. U prvi mah nije mu se dopala ideja

da izlazi svakog dana napolje, ponajviše zbog toga što je to
zahtevalo presvlačenje, prvo u odeću za izlazak, a potom, po
povratku iz šetnje, u kućnu odeću. Oblačenje mu je zadavalo sve
više teškoća, što je on pokušavao da prikrije
nezainteresovanošću, tvrdeći da je video sve što napolju ima da
se vidi, ali prsti na rukama bili su odavno prestali da ga slušaju i
izgubili su sposobnost obavljanja malih, finih pokreta kao što su
zakopčavanje ili otkopčavanje dugmeta na košulji i vezivanje
pertli na cipelama. U isto vreme, ruke su mu oslabile i nije mogao
dovoljno da zategne kaiš na pantalonama. Dok je pokušavao da
obuče neku majicu preko glave, ona se pretvarala u mračni
lavirint koji ga je dovodio na rub panike. Ali ja sam bio uporan i
zahtevao sam da se za izlazak obuče kao – govorio je on – da
idemo u crkvu. Otkud on zna, pitao sam ga dok sam mu pomagao
da obuče sako, kako se ljudi oblače za odlazak u crkvu, kada mi
nismo nikada bili u crkvi? Za trenutak je ćutao, a onda je
odgovorio da bih se iznenadio kada bih znao šta on sve zna.
Pokušao sam da iskoristim trenutak i navedem ga bar da počne
da mi priča o tome, ali on nije popustio. Pogledao me je pravo u
oči i rekao: „Dosta je od mene zasad, znaš!“
Znao sam i zato sam prestao da pritiskam. On je, bilo je jasno,
odlučio da mi se poveri, ali hteo je sam da donese odluku kada i
gde će se to desiti, što mi je sasvim odgovaralo. Uostalom, otkako
sam preuzeo brigu nad njim, sve više sam uviđao da sam sebi
dodelio zadatak koji mi je ispunjavao ceo dan, svaki dan, subota,
petak, nedelja, sve je to bilo isto. Ujutru sam mu pomagao da se
izvuče iz izgužvane pidžame i obuče odeću za po kući: donji deo
trenerke i majicu sa kratkim ili dugim rukavima, u zavisnosti od
spoljašnjih vremenskih uslova. Zvuči jednostavno, ali bilo je
mnogo komplikovanije nego što bi neko pomislio. Pidžama mu
je često bila vlažna od znoja i lepila se za kožu leđa i trbuha;
cimao sam je svom snagom, uveren da ću mu otkinuti glavu.
Prema čarapama je imao poseban odnos, delio ih je u bezbroj
kategorija: neke su bile samo za radne dane, neke za dane
vikenda, pojedine su bile za praznike, neke za hladne dane, a
druge za prolećne. Teško meni ukoliko bih mu nekim radnim
danom navukao na stopala praznične čarape. Toliki bes je tada
izbijao iz njega i pržio sve oko sebe poput žive vatre. A slične
podele su se odnosile i na ostale odevne predmete: na košulje, na
primer, ili na pantalone, o kravatama i da ne govorim. Nisam
znao da je on nekada bio toliki kicoš. Jedva smo ga sestra i ja
ubedili da mu kupimo donji deo trenerke koji je trebalo da nosi
dok je u stanu. Potom je danima odbijao da ga obuče, tvrdeći da
je to obična krpa, a ne odevni predmet, tako da nismo ni
pokušavali da ga ubeđujemo da ga nosi kada smo izlazili napolje,
u šetnju.

Sada žalim što nemam zabeležene bar ključne datume između

kojih se odigravala priča o ocu, ali uvek je tako kada priča o
jednom čoveku doista predstavlja povest o bar još desetak drugih
likova koji su na ovaj ili onaj način bili deo njegove priče,
njegove ličnosti. Iako ga pamtim kao nekoga ko se predstavljao
kao totalitarni vladar u našoj porodici, svako ko nas je poznavao
mogao je odmah da uvidi da je vladar zapravo bila naša majka.
Onako mala i tiha, mogla je da navede neupućene na pomisao da
je otac nosilac vlasti, ali to je bio samo privid. Otac je galamio,
istina je, mlatarao rukama, ponekad i udarao šamare i čvrge, ali
majka je bila ta koja je određivala šta će koliko da traje i koje
mesto dati događaj zauzima na listi značajnih zbivanja u našoj
porodici. Sasvim drugi odnos postojao je između oca i moje
sestre. Mislim da neću pogrešiti ako kažem da se nisu podnosili
otkako su se prvi put ugledali. Zasnivam tu tvrdnju na majčinoj
priči o tome šta se desilo kada je ona, nakon porođaja, došla kući.
Otac i ona nisu se videli pre toga, jer otac je samo jednom bio u
bolnici kada se ona porodila, i to tek u neki pozni čas, tako da su
i majka i beba spavale. Elem, kada su se napokon videli, oboje
su strahovito vrisnuli, kao da su se, pričala je majka, prepali jedno
od drugog. Otac je odmah dobio užasan napad migrene, a moja
sestra se, u doslovnom smislu reči, usrala od straha. Dobro je
bilo, rekla je majka, što je otac nije uzeo u ruke, jer bi mu ispala
kao vekna bajatog hleba. Bilo kako bilo, to se ponavljalo sve dok
sestra nije napunila pet godina i iznenada mu rekla: „Tata, tatice,
pa ti me uopšte ne voliš.“ Kasnije sam naučio da ne treba uvek
prihvatati majčine priče zdravo za gotovo, ali ovu o sestri i ocu
niko nije nikada porekao, bar ne toliko glasno da bih i ja čuo.
Trebalo bi možda sve to da pogledam još jednom kroz oko
kamere, ovog puta iznad njihovih glava, tako da oni izgledaju
kao učesnici u nekom amaterskom animiranom filmu. Tačke se
razleću na sve strane, disanje se složno probija kroz kožu, sledi
tupa eksplozija, uzvici, psovke, potom kamera očigledno ispada
iz ruku vlasnika, još dve ili tri sekunde na njoj se naziru nekakve
mrlje i onda je svemu kraj.
Ne znam zašto sada govorim o slikama. Možda zato što ih
nije bilo u očevim rečima. Godine koje je proveo u službi režimu
i vlasti ostavile su traga u njegovom jeziku. On je uvek govorio
kao da komanduje, čak i kada bi mu rečenice bile duge. Uvek se
u njegovom tonu čuo ili fijuk sekire ili tup udarac kundakom.
Rečju, on je bio zlotvor, od toga ne nameravam da pobegnem,
kao što uopšte ne nameravam da za njega tražim oproštaj. On je
dovoljno velik da sve to, ako treba, uradi sam, ali, budući da se
nikada nije odlučio za to u godinama koje su prošle od tih
događaja, teško je poverovati da će to učiniti u budućnosti, u
godinama koje dolaze. U stvari, vreme za. njega nije imalo jasno
definisanu granicu između prošlosti i budućnosti. Za razliku od
većine ljudi koji su obitavali u bezbednoj zoni sadašnjosti, odakle
su, kao iz lože u pozorištu, gledali i komentarisali akcije prošlosti
i postupke budućnosti u kontinuitetu, dakle, za razliku od takvog
stava, on uopšte nije postojao u sadašnjosti: bio je ili naš čovek
prošlosti, ukrašen anegdotama i samoljubljem, ili naš čovek
budućnosti, ukrašen vencem od lovorovog lišća i okružen
upaljenim svećama kao toplim lavirintom u odajama noći.

Kada sam saopštio svojoj sestri da sam odlučio da živim sa ocem

u njegovom stanu, ona mi je rekla da sam lud. A kada sam joj
objasnio da je to jedini način da mu pomognem ukoliko mu se
desi neka ozbiljna nezgoda dok je u svom stanu, jer, dok on nađe
načina da me pozove, bez obzira na to što sam stanovao u zgradi
nedaleko od njegove, moglo bi da bude prekasno, rekla mi je da
nisam samo lud, već i potpuno blesav.
„Kako ne razumeš da te on jednostavno iskorišćava? Otkrio
je da si naivna budala i da može da te vrti oko malog prsta.“
Govorila je žustro, brzo, i mehurići pljuvačke sletali su joj na
usne. „Ako to budeš doista uradio, postaćeš njegov rob do kraja
života. Koliko je njemu još ostalo do smrti?“
„Grozna si“, rekao sam joj, „jesi li to već čula od nekoga?
Inače, od Parkinsonove bolesti se ne umire. Umire se od
posledica njenog uticaja na razne organe, tako da to može da
potraje od dve-tri godine do nekoliko decenija.“
„A ko će za to vreme da zaliva cveće u tvom stanu?“
„Ko? Pa, naravno, ti!“ To je bio jedini način da bar malo
ublažim njen pokušaj da bude sarkastična.
Posle nekoliko trenutaka tišine, ona se oglasi ponovo i upita:
„Ko će da vam kuva?“ A onda, kada je ugledala kako se preko
mog lica širi osmeh, brzo je dodala: „To činim samo zbog tebe,
da znaš. Da nisi ti u pitanju, pustila bih gada da crkne.“
Gad je gad, u to nema sumnje, ali roditelj postoji u više
izdanja. Jedno je njegov lik u spletu porodičnih odnosa, a sasvim
drugo je njegov poslovni aspekt, njegov lik na bojnom polju ili
za beskrajnom trakom u fabrici automobila. Znam da je o tome
napisano bezbroj knjiga i studija, ali svako prolazi kroz tu mrežu
smena stvarnog i imaginarnog na svoj jedinstven način. U
svakom slučaju, nije lako suočiti se sa činjenicom da je biće uz
koje si rastao i koje ti je pokazivalo toplinu i ljubav, dakle, da je
to biće samo jedan od zlotvora plasiranih visoko na listi traženih
zločinaca. Moj otac – komunista. Moj otac – član Ozne. Moj otac
– zadužen za sprečavanje širenja religije u vojvođanskim selima.
Moj otac – izvršitelj kazni. Moj otac na leđima popa Nikole. Moj
otac kao moj otac. Moj otac kao kraj svega i početak svega
ostalog. Moj dobri otac koji čuva stražu smrti. Moj otac koji je
sve to i ništa od svega toga. Moj otac koji nije moj otac, kao što
ni ja nisam njegov sin.

U početku se gotovo ništa nije primećivalo. Blago mu je

podrhtavala leva ruka, povremeno bi mu se odigao levi kraj usana
ili bi mu se malo iskosio gornji očni kapak, takođe na levoj strani.
Bolest počinje unilateralno, ali kasnije postaje bilateralna,
premda nema pokazatelja koja bi upozorili kada bi to moglo da
se desi. Ako je bolesnik dešnjak, a bolest mu zahvati levu stranu
tela, lakše će je podnositi nego da mu zahvati desnu stranu
telesnog sklopa. Tako je bilo u slučaju moga oca. Neke radnje,
međutim, zahtevaju podjednaku upotrebu obe ruke – na primer:
korišćenje pribora za jelo, vezivanje pertli, zakopčavanje
dugmadi i slično – za sve te stvari bolesnik mora da se obrati
osobi koja je određena da mu pomaže. Kasnije nastaju problemi
sa hodom, što je takođe krajnje individualno kod bolesnika;
naime, neki ranije, a neki kasnije počinju da vuku jednu nogu,
kolena se savijaju i razvija se klimav hod, praćen struganjem
đonova i nesposobnošću da se naglo promeni smer kretanja. Ako
se to učini, vidljiva je nemoć bolesnika da zadrži ravnotežu i,
umesto da se okrene i uputi se novim pravcem, bolesnik pada,
često pravo na nos, jer nije više u stanju da bilo kako ublaži svoj
pad.
Tako sam, a često i detaljnije od toga, objašnjavao ocu razne
aspekte njegove bolesti i redovno sam se u početku suočavao sa
njegovim nemarom i prezirom. Njemu, govorio je, ništa od toga
ne može da se desi, tako da sam na kraju odustao od zaludnih
ubeđivanja i dopuštao mu da sve nauči iz vlastitog iskustva. I,
naravno, tek nakon što se nekoliko puta smandrljao niz razne
stepenice i iskošene prilaze, što je bilo propraćeno lomljenjem tri
prsta na levoj ruci, desne podlaktice i nosa (naravno, ne sve
odjednom, već u različitim situacijama), on je počeo da me sluša.
Nisam ja bio jedini koji je prvo morao da prođe kroz neku vrstu
testiranja da bi zaslužio njegovo poverenje. Na isti način je
testirao – tačnije rečeno: izmaltretirao – lekare pitanjima o
fizioterapiji. Kada smo počeli svakodnevno da šetamo, pokušao
sam da ga navedem da pristane da neke vežbe uradimo napolju,
u gradskom parku ili na keju, ali lakše bih naterao slona da hoda
preko užarenog ugljevlja nego njega da izvede nekoliko
jednostavnih vežbi na klupi pored Dunava. Sav zajapuren kao
neka mlada devojka, piljio je u tlo između svojih stopala i
preklinjao me da ga ne teram da radi ono što mu ne prija. Kada
se to prvi put desilo, iznervirano sam mu rekao: „Revolucionarni
zmaj, strah i trepet vojvođanskih sela, stidi se da uradi splet
običnih telesnih vežbi pred očima prolaznika! „
„Ništa ne brinite“, tešio me je njegov lekar, dr Stanković,
posle jedne od mojih žalopojki zbog njegovog otvorenog
odbijanja da vežba, „jer on će, čak i ako nešto time izgubi,
sigurno sve povratiti zahvaljujući redovnim šetnjama.“
Doktor Stanković smatra da je redovno šetanje, dopunjeno
unapred pripremljenim fizičkim aktivnostima, mnogo bolje i
neuporedivo korisnije za pacijenta nego jedan komplet
fizioterapeutskih vežbi. U tom času, baš kao u kakvom
komičnom filmu, otvaraju se jedna mala bočna vrata i na njima
se pojavljuje fizioterapeut, dr Aleksandar Maksimović, na klinici
poznat kao Aca Maksim jer je uvek govorio da samo vežba u
koju uložimo maksimum napora može da nam pruži maksimum
koristi. „Samo tako, samo tako“, govorio bi dok bi pacijent
stenjao i uvijao se, „maksimum napora za maksimum koristi!“
Tog puta, međutim, ljutito se obratio očevom lekaru: „Čuo sam
vas, kolega, čuo sam vas i znam kuda to vodi! Uskoro ćete tražiti
da fizioterapija bude izbačena sa klinike! Pa, pobogu, otkad su
šetnje tako čudotvorne, ili je samo u pitanju tvrdoglavost jednog
pacijenta, pacijenta koji je odbio da radi vežbe i sa kojim ste se
vi, dragi kolega, uortačili da biste fizioterapiju izbrisali sa lica
zemlje?“
Posle toga, dr Maksimović ljutito izlazi iz ordinacije dr
Stankovića i silovito povlači vrata za sobom. Sve to je počelo još
pre nekoliko godina, kada je otac odbio da izvodi neke dosadne i
jednolične vežbe pod nadzorom dr Maksimovića. Tada je, ko zna
iz kog razloga, dr Stanković stao na njegovu stranu, što je dr
Maksimovića dovelo do provale besa. Nešto drugo je sigurno
stajalo u pozadini svega toga, ali ja nisam hteo da budem uvučen
ni u kakvu igru koja se vodila za sticanje vlasti ili ugleda preko
očevih i, samim tim, mojih leđa. Zahvalio sam dr Stankoviću na
pokazanoj ljubaznosti i prestao da dovodim oca na fizioterapiju.
Šetnje su se pokazale kao dobar izbor. Otac je zadovoljno
mahao rukama u hodu i teglio nožne mišiće dok smo sedeli na
nekoj klupi pored Dunava. Međutim, najviše je voleo da vežba
vratne mišiće i marljivo je, sa osmehom na usnama i zatvorenih
očiju, pružao bradu napred sve dok ne bi dotakao grudi, zatim
nazad, prema leđima, pa levo, prema levom ramenu, potom
desno, prema desnom ramenu, posle čega bi usledila moja
komanda da nastavimo dalje. Bezbroj puta sam ga upozorio da
vežba otvorenih očiju, jer je postojala opasnost da izgubi
ravnotežu ukoliko ih otvori tek kada se bude okretao sa namerom
da produži šetnju, i bezbroj puta se on saplitao o svoje noge,
gubio ravnotežu i padao na bok ili potrbuške na asfaltnu stazu ili,
ređe, na zemlju pokrivenu travom, detelinom i maslačcima.
„Neke stvari nećemo nikada naučiti“, šaputao je kao da nosi greh
na svojim ramenima, ali uvek sam zamišljao da će njegov pad
biti propraćen gorkim masakrom njegove savesti. „Ne smeš ni da
pomisliš da nemam savest“, rekao je on kao da mi čita misli, „jer
nema noći, ako je to neka mera, u kojoj se razna lica ne pojavljuju
iza svakog zavijutka u mojim snovima.” Napravio je dva-tri
koraka i približio se klupi, ali nije seo. Ostao je da stoji, povijen,
opuštenih ruku, iskrivljenog vrata, i neko ko ga ne zna poverovao
bi u iskrenost njegovih reči. Ali ja sam ga znao, bio mi je otac,
njegovo telo bilo je moje, kao što je moje bilo njegovo, i tu nije
mogla da postoji nikakva prevara, ćelija ne laže drugu ćeliju,
protoplazme se prepoznaju, srce i srce udaraju u jednakom ritmu,
ali, uprkos svemu tome, morao sam da podignem sve mostove,
da osiguram ogradu i da kažem sebi u njemu da nekada čak i srce
omane a da jezik, odjednom bespomoćan, samo leži na dnu usne
duplje, nesposoban da se pokrene.
Ćutao sam i čekao.
On je čekao i ćutao.
„Mislio sam”, rekao sam na kraju, „da si ti radio za Udbu.”
On je ćutao još nekoliko minuta, sasvim dovoljno da kolona
šlepova klizne niz Dunav, a onda je rekao: „Ozna, Udba – nema
tu nikakve razlike.”
„To ti bolje znaš od mene”, odvratio sam.
Otac se uspravio, zatim je podigao ruke iznad glave i isteglio
se. „Ništa ja ne znam bolje ni od koga. Odluke koje sam donosio
bile su unapred dogovorene i odobrene od onih koji su bili na
višem položaju.”
 „Šta je”, rekao sam, „sada ćeš da mi ispričaš onu dobro
poznatu priču o tome kako ti nisi ništa znao, kako si samo
izvršavao naređenja?”
Pogledao me je pravo u oči. „Znao sam ono što sam hteo da
znam. Kao i svi ostali, uostalom.“ Ne čekajući moj odgovor,
okrenuo se i nastavio da hoda. „Dosta je bilo za večeras“, rekao
je, „idemo kući.“

Ukoliko se to uopšte moglo nazvati kućom. Naime, ta kuća, taj

dom se nekoliko puta u potpunosti raspadao, ali je uvek na neki
tajanstven način uspevao da se obnovi, s tim što je posle svake
obnove postajao sve slabiji, sve nemoćniji da se odupre
unutrašnjim razornim silama koje su ga teglile u raznim
pravcima. Uzalud sam pokušavao da ih smirim, da ih ubedim da
će svima biti bolje ukoliko igramo istu igru u zavetrini. Uvek je
bilo dovoljno onih koji su hteli da nas ubede u svoju moć ili
umeće tako što su se direktno suprotstavljali buri koja je dolazila
i šibala sve pred sobom. Njihovi u prvi mah samouvereni poklici
brzo su se pretvarali u uzvike bola i krike straha posle kojih bi
ponovo zavladala tišina. Oluja je uvek odrađivala ceo posao i, ma
koliko se mi trudili da nađemo neke ostatke onih koji su bili
napolju, zaticali smo samo pusto, ogoljeno dvorište, posuto
srčom razbijenih prozora i delovima posteljine koje je vetar
strgao sa konopca za sušenje veša.
Dakle, to je bio naš dom, to mesto koje smo sve više razarali
da bismo sebi – a verovatno i drugima – pokazali da nam je stalo
do njega. U stvari, sada tek uviđam da je taj dom bio samo krhka
konstrukcija sačinjena od neverice da je takvo nešto uopšte
moguće. Godinama sam ustajao ujutru u strahu da spustim noge
na pod, jer sam strepeo da ću umesto poda tamo naći prazninu i
da će moj pad biti zastrašujuće surov.
A i bio je surov. Mogao sam ceo da se svijem u njemu u
obliku prelepog zemaljskog cveta ili usijane nebeske zvezde, ali
to niko nije mogao da vidi. Nevidljiva porota osudila me je na
dodatnu nevidljivost, tako da je meni jedino preostalo da drugima
dahćem za vrat, što me nikako nije predstavljalo u dobrom svetlu.
Pretpostavljam, međutim, da stvarima, kada jednom krenu
pogrešnim putem, preti sve veće udaljavanje. Putevi se množe
kao mušice i, dok biste lupili dlanom o dlan, već biste se zatekli
pred zamršenom saobraćajnom petljom kojoj niste mogli da
vidite kraj, a kamoli da procenite koja od tih traka bi vas dovela
kući.
Tako sam bar mogao da zamišljam da se i dalje nalazim na
stvarnom putu, odnosno na jednom od stvarnih puteva. U
stvarnosti, naša porodica se raspadala kao osušeni hleb. Naravno,
nismo moja sestra i ja to odmah uvideli. Deca naslućuju takve
stvari, deca ne znaju, pa tako ni mi nismo dugo znali šta to tačno
naslućujemo, šta nagoveštavaju oštri majčini pogledi ili očevo
hrapavo mumlanje, kako da razumemo iznenadnu tišinu koja je
prethodila urlanju prepunom psovki i uvreda. Da smo razumeli
sve to, možda smo mogli nešto da izmenimo, ali odmah uviđam
koliko je ta rečenica apsurdna. Šta doista mogu deca da urade u
takvoj situaciji? Da priprete roditeljima da paze kako se
ponašaju? Ne, deca jedino mogu da čekaju onaj trenutak kada se
nešto u njima promeni i oni odjednom postanu zreli ljudi. Nema
tu nekih krutih pravila i nekoj deci se to dešava ranije nego
drugoj, kao što ima onih kojima se to nikada ne desi, koji nikada
ne sazru, i onih drugih, koji odmah . postanu preterano zreli,
skoro kao polutrulo voće.
Sestra se udala iznenada. Jednog dana je dovela mladića koji
se odazivao na ime Mićko, kao neki dobro treniran pas. Dovela
ga je uveče, u vreme večere, i majka se izbezumila što nije imala
čime da ga posluži. Ispostavilo se da Mićko voli kačamak, sa
sirom ili sa mlekom, svejedno, što je majku uvelo u stanje
blaženstva budući da je smatrala da ta smesa, pogotovo kada je
od kukuruznog brašna zlatne boje, predstavlja (sa bozom)
najzdravije jelo kojim je čovek mogao sebe da ponudi.
Ali, uprkos dobrim nagoveštajima koje je majka prepoznala
u kačamaku i bozi, ubrzo se pokazalo da brak moje sestre i Mićka
ne funkcioniše kako treba ili bar ne kako smo mi očekivali. Sve
češće su se sestra i majka povlačile u kuhinju, gde su užurbano
šaputale, grlile se i jedna drugoj plakale na ramenu.
Pretpostavljao sam da porede svoje sudbine, ali nisam mogao to
sa sigurnošću da kažem jer meni tada nije bio dozvoljen pristup
u taj prostor, tako da ništa nisam mogao da čujem dok sam
pritiskao uvo na drugu stranu vrata, onu u predsoblju. Na kraju
se pokazalo da je Mićko, koji mi je bio simpatičan jer je nekoliko
puta ustao u moju zaštitu kada su roditelji nameravali da me
kazne zbog nekih sitnih prekršaja, zapravo bio tipičan porodični
tiranin koji je u nekim aspektima čak prevazilazio svoga tasta,
moga oca.
Iako mi nije bilo teško da pretpostavim da je moja sestra
doista tražila čoveka koji ju je u najvećoj meri podsećao na
njenog oca, ipak mi je bilo žao što su njihove ćerke, bliznakinje,
imale tako surovo detinjstvo. Mićko im nije dozvoljavao da
imaju drugove i drugarice, zabranjivao im je da odlaze kod bilo
koga, terao ih da uzimaju časove matematike i engleskog jezika,
te ih nagonio da uče da sviraju harmoniku i violinu. Ponekad bi
mi se ukazala prilika da slušam jadno cviljenje violine i udarce
krutih prstiju po dugmićima za basove na harmonici i odmah sam
obećao sebi i bliznakinjama (premda im to nisam nikada rekao)
da ću ih, čim mi se bude ukazala prilika, uvesti u svet
kontrakulture. U jedan ugao svoje biblioteke odložio sam za njih
jedan izbor poezije Alena Ginsberga, roman „Na putu“ Džeka
Keruaka, pesme Garija Snajdera, debelu antologiju haiku
pesama, „Vrata percepcije“ Oldusa Hakslija i još tri-četiri knjige.
To će, računao sam, biti dovoljno da ih pripremi za život na ovoj
planeti. Kasnije sam dodao još nekoliko knjiga: priče Džeroma
Dejvida Selindžera, „Sto godina samoće“ Gabrijela Garsije
Markesa, „Znakove pored puta“ Ive Andrića i, na kraju, „Dobro
drvo“ Šela Silverstajna. U početku, dok je otac kao kobac bdeo
nad njima, one su delovale kao slabe čitateljke, ali kada je on
otišao, odjednom se pred njima otvorio ogroman prostor koji su
ubrzo počele da popunjavaju čitanjem. Tako su unapred bile
spremne za najraznovrsnija iznenađenja i slobodno se može reći
da su bliznakinje – uprkos raznim iskušenjima – ostale verne
zavetu koji su mi dale jednog septembra, dan-dva uoči početka
nove školske godine. I, stvarno, nikada nikakva teška narkotična
supstanca nije dospela u njihove ruke, još manje u njihov nervni
sistem.
U vremenu u kojem živimo, to je veliki uspeh, morate
priznati. Za mog oca to nije predstavljalo nikakav naročit uspeh,
jer kosmos u kojem je on prebivao nije poznavao takve
supstance. Taj kosmos je bio zaokupljen izražavanjem vernosti
jednopartijskom sistemu i nalaženju načina da mu se dodvori i
izrazi spremnost da mu se bude bespogovorni saradnik. Ne znam
da li me je taj uvid razočarao ili načinio još gorčim u odnosu
prema mom ocu. Sada je ionako bilo kasno za bilo kakve
promene, a nekako sam osećao da otac nije ni bio zainteresovan
za njih, pogotovo u početku, kada je očeva priča silazila sa
njegovih često nasmešenih usana. U tim trenucima sam stisnute
šake gurao u tesne džepove farmerki, preklinjući ga – naravno,
ne naglas – da zaćuti i da više nikada ne progovori.
Ali on je i dalje govorio. Reči su sustizale reči, priča je htela
da živi. U petnaestoj ili šesnaestoj godini postao je „partijski
svestan“ i pridružio se mladim komunistima. Dve godine kasnije
bio je na čelu mesnog komiteta za utvrđivanje lične i društvene
odgovornosti, što ga je činilo jednim od najmoćnijih ljudi u novoj
vlasti, za šta je ponajviše trebalo da zahvali Dušanu Ivkovu,
komšiji koji je sa njim u slobodno vreme igrao šah. Ivkov ga je
naučio da rizikuje i da na svet gleda kao na kompleksnu šahovsku
partiju u kojoj su svi ili jedne ili druge boje. „Vidi, ovako“, rekao
mu je Ivkov, „vreme kraljeva i kraljica je okončano i sada
pobeđuje radni narod, dakle, proletarijat, potpomognut lakom
konjicom i teškom artiljerijom. Znači, sve što treba da naučiš“,
naglasio je Ivkov, „jeste kako da rizikuješ, kako da zavaravaš
protivnika i ubediš ga da ćeš napadati upravo sa one strane sa
koje on to očekuje, a onda, kada se on posve usredsredi na taj
napad, ti okreneš ćurak naopako i tresneš ga tamo gde ti se on
najmanje nada. I pritom uopšte ne gledaš na gubitke i svesno
žrtvuješ sve pešake, osim jednog kome je dato da se pretvori u
novu, obnovljenu kraljicu, koja će biti kraljica duha i slobode, a
ne ona prvobitna kraljica, simbol aristokratije i prevaziđenih
vrednosti.“
Tako mi je pričao otac, s tim što se taj deo nije nalazio na
početku njegove pripovesti. On je govorio onako kako bi mu
nešto palo na pamet, danas jedno, sutra nešto drugo, prekosutra
nešto sasvim treće, nikada ne obraćajući pažnju na moje sugestije
ili pitanja kojima sam hteo da ga navedem da nastavi na mestu
na kojem je prethodnog dana prekinuo tok priče. Sve to je
podsećalo na neku ogromnu deltu u kojoj se glavni tok račvao na
bezbroj rukavaca koji su se preplitali, ponekad se privremeno
spajali, a potom se opet razdvajali, ostavljajući za sobom brojna
ostrvca i lažne rukavce koji su se pretvarali u veća ili manja
jezerca ili u močvarne baruštine u koje je bilo uzaludno ulaziti.
Ali kada je počeo da priča, ništa od toga nije se moglo naslutiti
iz njegovih reči. Bilo je potrebno da se seti prvog susreta sa
svojom budućom ženom, našom majkom, i da mu se osmeh
razlije preko lica. Ona je bez imalo straha (ili ga bar nije
pokazivala) stala pred legendarnog komesara i zatražila da bude
izuzeta iz procesa otimanja imovine. A kada je on pomenuo gaće,
napomenuvši da je u pitanju izbor između gaća i kika, ona se
snašla munjevito kao vidra i odrešito mu rekla: „Kike ne dam, a
gaće nemam!“ „Kako to da nemaš gaće“, začudio se on, „pa
svako ima gaće!“ Ima i ona jedan par, rekla je ona, ali se kasno
setila da ih opere, pa se još nisu osušile, a kada ideš pred vlast,
moraš da imaš čiste gaće, kao i kada ideš kod doktora. E to se
njemu, mom budućem ocu, toliko dopalo da je pošao s njom do
njene kuće da bi se uverio da joj gaće doista vise na kanapu u
dvorištu. I stvarno, tamo u dvorištu, sasvim same na dugom
kanapu, njihale su se bledoplave ženske gaće. Prišao im je i
opipao ih. Gaće su, tačno kao što je ona rekla, bile još vlažne.
Moja buduća majka je takođe podigla ruku i opipala gaće i tako
su njih dvoje stajali u tom dvorištu i držali se za gaće kao
brodolomnici za prevrnuti čamac. Držali su se tako sve dok
negde daleko na zapadu nije zašlo sunce i pao gust mrak. Do tada
su se i gaće osušile i sve je posle toga, rekao je moj otac, bilo
mnogo lakše. Nije rekao na šta je tačno mislio, ali verujem da
sam znao šta je imao na umu. Ne bi se on inače smešio tako kako
se smešio dok je izgovarao tu rečenicu.

Da, tako je nekada bilo, a danas on hoće da nabavi „vijagru” i

bez imalo ustručavanja ulazi u apoteke pored kojih prolazimo u
našoj redovnoj šetnji. Nekim farmaceutkinjama, vidim, to je
simpatično; jedna mi je čak otvoreno rekla da joj je moj otac
toliko drag da bi najradije zaspala s njim u zapećku sa glavom
naslonjenom na njegovu butinu. Preneo sam tu poruku ocu, ali
on je već bio doneo odluku i nije više verovao ni u kakvu
promenu. Njegov izbor bila je Nadica, odnosno Nadežda,
medicinska sestra koja je radila u ordinaciji očevog neurologa,
doktora Stankovića. Od nje je primio određene signale, rekao mi
je, i tako je znao da je i ona zainteresovana, možda ne toliko –
sigurno ne toliko – koliko je on bio zainteresovan za nju, ali
izvestan nesklad, izvestan poremećaj u njihovom balansu, bio je
neophodan. Ljubav ne počinje idealnim, harmoničnim odnosom
između dve osobe, rekao je moj otac, već je za početak potrebno
da postoji nekakav nesklad koji će se s vremenom popuniti i
omogućiti novi početak, ostvarivanje prave ljubavi. Zadivljeno
sam slušao to njegovo blebetanje i pokušavao da ga sačuvam kao
niz fotografija. Mogao je taj razgovor još da potraje, ali imao sam
utisak da smo rekli sve što je trebalo da se kaže. U jednoj od
apoteka kupili smo napokon „vijagru“ i otac je pažljivo pohranio
kutijicu u unutrašnji džep svog sakoa. Tamo će ostati sve dok ne
dođe vreme da se sako odnese na hemijsko čišćenje.
Pozvao sam sestru da mi pomogne. Ona je pažljivo
pregledala sve džepove na očevim pantalonama i sakoima i
uredno na stolu slagala papirne i platnene maramice, palidrvca,
sitninu i dugmad. Na kraju je naišla na kutijicu od „vijagre“.
Kutijica je bila prazna. „Šta je ovo?“, upitala je sestra i počela da
se smeje. Taj smeh je više ličio na jecanje nego na smeh i, doista,
sestra je ubrzo počela da plače.
„Taj zlotvor“, rekla je kada joj se povratio glas. „Svet
propada, a on misli na ljubavni užitak! Ko je srećna dobitnica?
Da li je poznajemo? Nadam se da nećemo imati problema sa
ljubomornim muževima!“
Nisam umeo da odgovorim na ta pitanja. Nisam uspeo da se
setim nijedne situacije u kojoj je on bio dovoljno dugo odvojen
od mene da bi mogao da proguta plavu pilulu i dočeka vreme
njenog punog dejstva. Pokušao sam to da objasnim sestri, ali ona,
po svemu sudeći, nije tačno razumela njen princip delovanja i
stalno je ponavljala da se celokupno pomoćno medicinsko
osoblje prostituiše za male pare, ali da ipak ne može da veruje da
su bolničarke tako bezdušne da za sitne pare iskorišćavaju
bolesnike koji nisu više u stanju realno da procenjuju svoje
postupke.
To me je podstaklo na pobunu i uzviknuo sam: „Ali naš otac
nije dementan! Pitaj njegovog lekara pa ćeš čuti!“
Moja sestra je prestala za trenutak da slaže očeve stvari i
zagledala se u mene. „Dokle misliš da lažeš samog sebe? Nego
šta nego je dementan! Zar nisi još uočio njegov unezveren
pogled? I ono brdo stvari koje uvek ostaju za njim, ma gde se
nalazio? Sam si mi rekao da vam posle skoro svake šetnje nešto
nedostaje, zar ne?“
Taj razgovor me je naveo da pitam oca šta se desilo sa
„vijagrom“ koju je nosio u džepu sakoa. U prvi mah je tvrdio da
ne zna o čemu govorim, a kada sam mu pokazao praznu kutiju,
odmahnuo je rukom i onda pokušao da sakrije osmeh koji mu se
pojavio na usnama.
Ništa više nisam uspeo da izvučem iz njega, pa sam nekoliko
dana kasnije otišao u ordinaciju očevog lekara sa namerom da
nađem Nadicu, medicinsku sestru, koja je – bar u očevoj mašti –
započela celu priču u vezi sa kupovinom „vijagre“. U hodniku,
na klupi pored vrata ordinacije, gde su se obično pacijenti gurali
i tiskali, nije bilo nikoga. Na cedulji zalepljenoj za vrata pisalo
je: „Ne ulazite ako niste prozvani.“ Ispod toga, sitnijim slovima,
pacijenti su obavešteni da je doktor Stanković na bolovanju. Još
niže, još sitnijim slovima, neko je napisao: „A kad se vraća?“
Ispod toga, sasvim u dnu stranice, neko je napisao krupnim
štampanim slovima: „Dr Stevanović je zakon!!!“
Tada su se otvorila neka druga vrata i u hodnik je ušla
Nadežda. Preletela je pogledom preko mene, ali bilo je jasno da
me uopšte ne primećuje. Nije bilo vremena za oklevanje. Stao
sam ispred nje i rekao: „Nadice, potrebna mi je vaša pomoć.“
„Ništa ja ne mogu da vam pomognem“, rekla je i odmahnula
rukom. „Doktor Stanković je na bolovanju. Vraća se sledeće
nedelje.“
Pokušala je da me zaobiđe, ali ja se nisam pomerio i morala
je da stane. „Mene ne zanima doktor Stanković, mene zanimate
vi.“
Napokon se zagledala u mene. „O, pa ja vas znam! Vi ste sin
onog duhovitog čičice!“
„Duhoviti čičica!“, ponovio sam. „Dobro je da on nije čuo
to! Ne bi mu se dopalo.“
Nadica sleže ramenima. „Šta ja tu mogu da uradim? Istina ne
može da se sakrije.“
„Mene jedino zanima da li znate šta se desilo sa njegovom
‘vijagrom’.“
„Ništa. Šta bi moglo da se desi?“
„Nije vas napastvovao ili maltretirao?“
„Čičica kao on? Šta vi zamišljate?“
„Šta se stvarno desilo?“
„Kada je došao i pokazao mi ‘vijagru’, rekla sam da je
proguta sa malo vode i da onda sedne na klupu i sačeka pola sata.
Tada ćemo, rekla sam mu, da odlučimo šta ćemo dalje da
radimo.“
 „I on vas je poslušao?“
„Sedeo je mirno kao bubica, a kada sam ja ponovo stala
ispred klupe, pitala sam ga sasvim glasno da li ima erekciju.
Ostali pacijenti su zaćutali i upiljili se u njega, a on je pocrveneo
kao bulka, ustao bez reči i izašao napolje.“

Tako je razrešena enigma zvana „vijagra“, ali slutio sam da otac.

nije još doneo odluku da odustane. Jedna od posledica njegove
bolesti jeste porast libida i takve stvari su morale da se očekuju.
Bilo bi čudno da ih nema. Međutim, ako misli, rekao sam mu, da
ću mu ja na bilo koji način pomagati u takvim situacijama, onda
se grdno prevario. I ljubav prema roditeljima ima svoje granice,
rekao sam mu, ne može im se ispunjavati sve što požele. Tada
smo tek bili počeli da otkrivamo čari zajedničkih šetnji, ali
uglavnom smo ćutali. Prvo je bilo potrebno da se naviknemo
jedan na drugog, da uskladimo ritmove hodanja i disanja i da
naučimo da slušamo šta govorimo. Deluje jednostavno, ali kada
je moj otac u pitanju, ništa nije jednostavno. Osim toga, u prvi
mah nismo uopšte imali zajedničku temu za razgovor, već sam ja
pričao o nekim sportskim događajima, prepričavao sam mu
filmove i razne televizijske serije, skretao mu pažnju na pecaroše
i ptice koje su letele oko njih i kreštale da ih podsete da im bace
bar neku malu ribu. A onda, jednog dana, desilo se nešto što je
sve izmenilo. Otac je, naime, tokom jedne šetnje ugledao osobu
za koju nije bio siguran da je osoba koju je nekada znao ili samo
neko ko liči na tu osobu i, ma koliko se trudio, nije mogao
pouzdano da odgovori na to pitanje, ali u svakom slučaju, bez
obzira na to da li je u pitanju bila stvarna osoba ili samo njena
kopija, otac posle tog događaja nije bio isti čovek. Izgledao je
kao da je sa njega skinut podebeo zaštitni sloj koji je prikrivao
prave crte lica, bore na čelu i opuštene očne kapke. Desilo se da
sam ja tada, kada je on video tu osobu, zaostao za njim, zadržavši
se u razgovoru sa jednom svojom školskom drugaricom, i, kada
sam ga stigao, on je stajao, ukočen kao da je video avet ili
nekakvu prikazu, i ja sam, čim sam razabrao šta govori, požurio
nazad, zavirujući ljudima u lica, iako nisam uopšte znao šta
tražim. Otac je ostao nem do kraja te šetnje pa sam, poštujući
njegovu odluku, i ja ćutao. Ali narednog dana on je počeo da
govori i nije više mogao da se zaustavi.
„Stani malo“, rekao sam mu, „ne razumem ništa od stvari
koje si mi ispričao. Osim toga, pominješ te navode iz Biblije u
skraćenom obliku, kao da ja znam šta oni predstavljaju – molbu
ili kletvu, san ili javu, točak sudbine ili mapu neizvesnosti. Moraš
da se sabereš i da doista odrediš ono što je tvoje, odnosno, tačnije
rečeno, ono što je naše, jer jedno ‘ja’ sastoji se od čitavog
mnoštva ‘nas’. Reći ću ti kako ja to zamišljam: na svim
prozorima, na svim velikim staklenim površinama, dolazi do
ozbiljnog kretanja i cepanja odraza koji ima za zadatak da nam
prikaže svet onako kako on navodno izgleda.“
„Stani ti malo“, rekao mi je on, „jer sada ja ne razumem ništa
od stvari koje si mi napričao. I o kakvim navodima iz Biblije je
reč? Nikada ja nisam citirao Bibliju, nisam je, ako već hoćeš da
znaš, nikada ni pročitao. Počinjao sam da je čitam, to je tačno, ali
ubrzo bi mi dosadili spiskovi predaka i gradskih hroničara, ili su
to možda bili spiskovi uglednih građana i imućnih
veleposednika? Sve sam video kao proizvod klasnih borbi, pa ni
biblijski zapisi nisu bili drugačiji. Sve te priče govorile su o
svrgavanju robovlasničkog sistema i uspostavljanju pravednijeg
društva u kojem su radnici i seljaci imali vlast u svojim rukama.“
„Zaboravio si da pomeneš poštenu inteligenciju.“
„I poštena inteligencija, naravno“, dodao je moj otac. „Kako
sam njih mogao da zaboravim?“
Pokazalo se da je u pitanju jedna jednostavna priča, borba
mog oca da zauzme što bolju poziciju u novoj, narodnoj vlasti.
Mlad, bistar i smeo, bio je idealna slika i prilika onoga što su
vlastodršci imali na umu. „A najvažnije od svega“, rekao je moj
otac, „bilo je to što nisam pokazivao ni trunke kajanja: mogao
sam lažnim optužbama da sredim da nekome ogule kožu ili da ga
nabiju na kolac, a ipak me to ne bi uznemirilo i ne bih ništa osetio.
Samo sam sedeo i mudro se smeškao, ponavljajući u sebi tablicu
množenja od jedan puta jedan do deset puta deset. Uf, bogami,
veličanstvena je lepota urednih nizova brojeva. Kada bi oni bili
šuma, lepo bi se spavalo na zemlji, između njih.“
Pokušao sam da zamislim svog oca, usnulog na šumskom
putu, ali ma koliko da sam se trudio da stvorim njegovu sliku u
sebi, to mi nije polazilo za rukom. Osim toga, nisam se sećao
nijedne naše zajedničke šetnje pored šumskog potoka. Upamtio
sam samo jedan ulazak u mrak, u vlažno srce noći. Otac me je do
tada iznenađivao naglim preokretima u ritmu hodanja i
govorenja. Taman kada sam mislio da je došao trenutak u kojem
će svet dobiti svoje prepoznatljive koordinate, one su gasnule, a
očeva priča se pretvarala u nešto drugo. Sve vreme, međutim,
nisam mogao da se oduprem utisku da me on postepeno uvlači u
duboku, zamršenu igru u koju tonem kao bivo u živi pesak. Nije
bila u pitanju iskrenost njegovog pripovedanja i uveren sam da
su svi podaci, sva imena i sva mesta, da je sve to dato sa velikom
preciznošću. Moj otac nije umeo da laže. Znam da ta tvrdnja
zvuči neuverljivo kada se govori o nekome ko je uživao blagodeti
pripadnosti vladajućoj klasi, pogotovo u političkom sistemu koji
je tvrdio da u njemu nema klasa, da je besklasan. Sve što je on
radio, tvrdio je moj otac, bilo je potvrđivanje upravo te
besklasnosti. Oni su imali, tvrdio je dalje, samo jednu stvar na
umu: da raskrinkaju sve one koji su želeli da zadrže svoj klasni
status, svoju pripadnost veleposednicima, veletrgovcima,
kapitalistima i rojalistima, sve one koji su eksploatisali radnike i
seljake, pozivajući se na besmislenu tvrdnju da je neki tamo Bog
stvorio taj sistem, sistem koji je, budući da je Bog nepogrešiv,
takođe nepogrešiv.
„Ne možeš ti to da razumeš“, podrugljivo mi se obraćao moj
otac. „Ti si odrastao u društvu u kojem je već sve bilo drugačije.
Jeste, postojala je radnička klasa i dobri hladnjaci sa raznovrsnim
jelima u konzervama, ali to više nije bilo TO! Ne, ne umem da
objasnim ono što je tebi bilo najlakše da uradiš. Ti, ceo tvoj
naraštaj nikada se nije pitao da li Staljin uopšte postoji i da li je
ikada postojao. Jednostavno su rekli da Staljina više nema i njega
više nije bilo. Kada je meni prvi put pala na pamet ta bogohulna
vizija, morao sam da donesem hoklicu u kupatilo da bih završio
s brijanjem, jer su mi kolena toliko klecala da nisam mogao dugo
da stojim pred ogledalom. Otišao sam u sobu, legao i prekrio se
ćebetom preko glave. Svet je odjednom postao sasvim drugačiji.
Nisam se usuđivao ni u šta da pogledam, nisam se usuđivao
nikuda da krenem. U džepu sam imao nekoliko novčića, ali sa
njima nisam mogao da se odvezem ni do Novog Sada. Pažljivo
sam se zagledao u lice osobe koja mi je donela poverljivu vest o
tome da je drug Staljin poludeo i da su ga smestili u neku
mentalnu ustanovu. Upitao sam tu osobu da li je sigurna da se to
doista desilo, a . ona, ta osoba, pitala me je da li sam toliko glup
da verujem da se bilo šta odvija mimo znanja onoga ko sedi na
vrhu sveta. Nabusito sam rekao da smatram da smo odavno
raščistili sa bogovima i da ne vidim svrhu njegovog zalaganja za
uspešno dejstvo nadnaravnih sila. Da li ja to želim da kažem, bila
je uporna ta osoba, da je Staljin stvarno Bog ili da je Bog najzad
shvatio ko je ko od njih dvojice?“ Osećao je, rekao je otac, da je
preterao, ali nije mogao da se zaustavi. To je, prosto rečeno, bilo
jače od njega, vrtelo se u njemu kao praseća plećka u rerni koja
jedva čeka da oseti kako temperatura opada, opada i opada i na
kraju se gasi. Kada se ugasila, njega su odveli.

U prvi mah, sestra i ja smo mislili da se početni simptomi očeve

bolesti javljaju kao posledica nervne napetosti i sukoba sa
majkom. Naša porodica se polako raspadala, to je lako moglo da
se vidi, ali mi smo se svi pretvarali da ništa ne primećujemo.
Recimo, niko me ne može ubediti da se moja sestra nije udala za
Mićka samo da bi izašla iz našeg stana, da bi pobegla od nesnosne
dreke, da bi bar mogla noću da spava daleko od njihovih psovki.
Uostalom, sama mi je jednom rekla da bi sigurno poludela da se
tada nije udala za Mićka i da će mu za to uvek biti zahvalna, iako
ga je kasnije nasmrt mrzela i jedva dočekala trenutak razvoda.
Ali pre toga, dok smo još bili porodica, ona je morala da ode:
uzalud joj je majka upućivala upozorenja, skretala joj pažnju na
očite nesklade u ponašanju „njenog Mićka“ sa tvrdnjama koje je
iznosio i sa obećanjima koja je prosipao oko sebe kao prljavu
vodu iz lavora. Moja sestra je, jednostavno rečeno, htela da
napusti sredinu u kojoj je, govorila je, počinjala da se guši čim bi
otvorila oči. I ona bi se, da se nije odlučila na taj potez, sigurno
ugušila, ugasila kao sveća, utrnula kao žižak, srozala se kao
prazan džak nasred sobe. Rekla je da je u tom stanu – stanu u
kojem smo otac, majka i ja i dalje boravili – koncentracija
negativnih elemenata toliko velika da je pravo čudo što smo još
uopšte živi. Toliko je tada, rekla mi je, bila uverena u mračna
zračenja našeg stana da je nekoliko godina odbijala Mićkove
zahteve da imaju decu, a kada je napokon zatrudnela, prestala je
potpuno da dolazi u naš stan, uverena da u sebi nosi ko zna kakvu
nakazu. Vest da će roditi blizance objašnjavala je u prvi mah
takođe kao uticaj našeg stana, odnosno kao posledicu ogledanja
u velikom ogledalu u sobi naših roditelja, u kojem se, tvrdila je,
osoba koja bi stala ispred njega videla dvostruko, u dva ista lika.
Posle toga je odjednom zaćutala i tek je mnogo kasnije priznala
da je prestala da zanoveta zato što joj je Mićko zapretio da će se
razvesti od nje ukoliko nastavi sa takvim glupostima. Prestala je,
ali on ju je svejedno napustio; doduše, mnogo godina kasnije, ali
napuštanje je napuštanje, nije važno kada se odigra. Moja sestra
je i dalje retko dolazila u naš stan, pogotovo posle majčine smrti,
a nikada nije razumela moju spremnost da ostanem da živim sa
ocem nakon što je postalo jasno da boluje od Parkinsonove
bolesti. Ne bi joj smetalo, govorila je, da otac svakog dana dolazi
kod nje na ručak i večeru, ali nikada ne bi pristala da mu dozvoli
da provede noć pod njenim krovom. Slegnuo sam ramenima,
rekao da nas ima raznih na kugli zemaljskoj i otišao sa ocem u
šetnju.
Parkinsonova bolest je jedna od bolesti koje izazivaju
najveću meru sućuti, veću čak i od multiple skleroze i raka dojke.
Ne znam zašto je to tako, ali bezbroj puta sam prisustvovao
situacijama u kojima je nagoveštaj da je neko verovatno oboleo
od Parkinsonove bolesti izazivao gotovo čujno šmrcanje. Rak je,
za razliku od takve reakcije, budio poštovanje, možda zbog toga
što je ta bolest dopuštala da u bolesnoj osobi veoma dugo tinja
fitilj navodnog izlečenja, što je na neki čudan način pomagalo
bolesniku premda se na kraju i to pretvaralo u dugotrajno i
podmuklo trajanje bolova, lišeno svake nade. Najgore su,
naravno, prolazile osobe koje su bile HIV pozitivne: njima su svi
prilazili sa otvorenim zgražavanjem iako se do te zaraze nije
dolazilo jedino kršenjem nekih tvrdo utvrđenih moralnih načela,
već je uzrok mogao da se nađe u bezazlenoj infuziji krvi ili u
slučajnom dodiru sa zaraženom osobom.
U stvari, možda je najveću meru straha u ljudima budila
nejasnoća definisanja dometa demencije. Kod alchajmera sve
izgleda jasno: bolest te uzima u naručje još pre nego što postaneš
svestan da si bolesnik, ali od tog trenutka nadalje sve se zapravo
odigrava po dobro utvrđenom scenariju i svaki dan se može
opisati samo i jedino kao gubitak. Parkinsonova bolest je mnogo
prefinjenija, ako tako može da se kaže, i demencija koju ona
donosi ne sledi samo jednu putanju, već se kreće na potpuno
nepredvidljiv način. Na primer, u nekom trenutku, neće se
odigrati planirano propadanje svesti, dok će se u nekoj drugoj
prilici raspad pamćenja dešavati brzinom koju niko nije mogao
da pretpostavi. Sve u svemu, divna tema za razgovor, naročito uz
pivo i meso sa roštilja, ali strahovita za one koji treba da žive sa
takvim bolesnicima. Za razliku od majke, koja je, da tako kažem,
umirala samo za sebe, preživljavajući svoju bolest, svoj rak, tako
da nikoga ne ometa, otac je doživljavao svoj parkinson gotovo
kao zabavljača – crnohumornog, naravno, ali ipak kao zabavljača
– koji je doveden da bi „uveseljavao“ druge, predstavljajući oca
kao osobu koja umire za druge, koja život doživljava na
jedinstven šekspirovski način, kao priču „koju idiot priča, punu
buke i besa, veličanstveno ništa“.
Ne govorim sve ovo da bih majku predstavio kao „boljeg“
bolesnika od oca. Ne postoje „bolji“ i „gori“ bolesnici. Sve što
postoji jeste ljudska nesreća koju svaki pojedinac prima i
izražava na svoj način. Naša majka je bila jedna plemenita duša
koju je život naučio da bude oprezna kada pristupa drugima, dok
je naš otac bio neka vrsta vuka samotnjaka koji je štitio
unutrašnjost sebe tako što je isturao sebe u prvi plan, bez obzira
na to ko je od njih dvojice doista bio uočljiviji.
Jednom je moja sestra rekla da je naša majka umirala za sebe,
dok je naš otac, rekla je, umirao za druge. Niko nije mogao da
nasluti koju boleštinu ima ona u sebi. Kada bismo joj pomagali
prilikom oblačenja kišnog mantila, na primer, ili prilikom
svlačenja prolećnog kompleta, ona se bunila kao da joj „deremo
kožu“, otimala se i čak nas udarala po nadlanicama kao da igramo
„crvenih rukavica“. Za razliku od oca, njoj je bilo dovoljno nešto
reći samo jednom; njemu, naravno, mogli ste ponavljati neka
upozorenja hiljadu puta, on se ponašao kao da ih nikada do tada
nije čuo; na primer, hiljadu puta sam mu rekao da ne skreće
prebrzo levo ili desno, jer je to vodilo u pad na pločnik, i hiljadu
puta je on naglo skrenuo i završio na oguljenim kolenima ili
modrom kuku. On je bio kao buntovni fitilj koji odbija da se
ugasi, dok je majka bila kao plamičak za koji svako zna da ne
može da se rasplamsa u požar.
Ali upravo to, sve te razlike, govorila je moja sestra, to je ono
što ih je držalo zajedno; sva ta odricanja koja su bila izrečena
samo da se ne bi izrazilo slaganje; sve te psovke koje su bile
zamena za neumeće pristajanja ili za mirne reči razumevanja; sve
to je postojalo samo da se ne bi priznalo da su drugačiji; da su, u
stvari, isti.
Videlo se to, ako ne grešim, i u prividnoj razlici trajanja
njihovih bolesti: majčin karcinom je bio jedan od onih
galopirajućih, jedan od onih koji se munjevitom brzinom sele sa
mesta na mesto u telu obolele osobe, igrajući pritom neku vrstu
žmurki sa pacijentima, lekarima, medicinskim sestrama, ne
dopuštajući im da se čvrsto drže jedne dijagnoze, već je
menjajući, takoreći, iz dana u dan, čak iz časa u čas, sve dok
lekari ne bi postali sami sebi smešni i svaku prognozu o razvoju
bolesti izražavali nemoćnim širenjem ruku i iskrivljenim ustima.
Očev parkinson, s druge strane, bio je jedan od najsporijih koje
je njegov lekar, neurolog, dr Stanković, video u svojoj karijeri.
Tako mi je on rekao kada sam ga jednom prilikom dosta nabusito
pitao kada će već da počnu da se tresu prsti i podrhtavaju šake
mom ocu, što su za mene do tada bili najizrazitiji, glavni i prvi
simptomi te bolesti, a on mi, uhvativši me za ruku i pognuvši
glavu kao da se ispoveda, pričao o nepredvidljivosti nervnih
oboljenja, od kojih se neka tako vešto pretvaraju da su neka
sasvim druga da u njihovom slučaju ne možeš uopšte biti siguran
o kojoj bolesti je reč, a svaka dijagnoza je kao, broj odabran na
lutriji koji može da donese glavnu premiju ali i da bude potpuno
eliminisan. „Morate biti strpljivi“, rekao je tada dr Stanković, „jer
jedino vreme zna tačna rešenja ovakvih zagonetaka.“ Zahvalio
sam mu, uzeo izveštaj koji je u međuvremenu napisao i izašao iz
njegove ordinacije. Napolju uopšte nije bilo hladno, ali meni su
treperili svi mišići i cvokotali zubi kao da sam iskoračio nag na
travnjak pokriven upravo napadalim snegom. Pomislio sam da je
trebalo da ga tresnem posred lica i da mu sateram sve zube u grlo;
tada bih se, pomislio sam, sigurno bolje osećao, jer bes greje i od
besa čoveku nikada nije zima. I tog dana je bila sreda; uvek nam
je dr Stanković zakazivao tromesečne kontrolne preglede u sredu
pre podne, sa jasnom namerom, rekao mi je, da pomogne
stvaranju rituala samo našeg dana, jer je na osnovu svog iskustva
sa brojnim pacijentima zaključio da uspostavljanje takvih rituala
doprinosi popuštanju tenzije između pacijenta i lekara, kao i
jačanju uzajamnog poverenja.

Tada je, dakle, bila sreda, ali nije bila sreda onog dana kada je
ugledao čoveka čijeg imena nije mogao, kako je tvrdio, da se seti.
To se desilo u četvrtak ili, možda, u petak, rano po podne. Bilo
je leto, kraj leta, početak jeseni, pozni septembar, i mi smo
upravo izašli iz spleta bočnih ulica koje su vodile na Zemunski
kej. U jednoj od njih, u malom parku, otac je, sedeći na klupi,
redovno radio nekoliko vežbi za jačanje mišića na rukama i
leđima. Trebalo mi je dosta vremena da ga nagovorim da jedan
splet tih vežbi uradimo za vreme naših šetnji. Naime, dok ih je
radio, prolaznici su zastajali kao omađijani, postavljali razna –
pitanja i dobacivali često neukusne komentare. U početku, otac
je hteo, kako je sam rekao, da ih ubije od batina; kasnije se
navikao, kao što čovek na sve može da se navikne, i ćutke je, uz
poneki težak uzdah, ponavljao svoje vežbe sve dok mu ne bih
rekao da je dosta.
Njegove duboke, teške uzdahe pamtio sam još od detinjstva.
Oni bi se čuli redovno kada bi on legao u krevet, s tim što su
nekada mogli da se čuju za vreme večernjih ili noćnih rasprava
vođenih između majke i njega. Te rasprave su bile čudne,
najblaže rečeno, jer su se u stvari sastojale od dva dugačka
monologa načinjena od mnoštva imena ljudi i naziva mesta, opisa
i događaja, o kojima ja – bar tada, dok sam ih slušao tako što bih
desno uho naslonio na zid – nisam znao gotovo ništa, premda ni
sada ne znam ništa o većini njih. Neke sam kasnije, mnogo
kasnije, prepoznao u fragmentima očeve ispovesti koju mi je
pripovedao tokom naših šetnji, ali oni mi tada nisu ništa značili,
ili bar ne u onoj meri u kojoj sam žudeo da ih što pre sretnem i
upoznam i okusim privlačnost njihove magije u čije postojanje
sam ubedio sebe dok mi se ušna školjka hladila na zidu. Ali
njegovi uzdasi, u to sam čvrsto verovao, predstavljali su pravi
odgovor na sve tajne koje njihovi monolozi nisu otkrivali. Majka
je ionako koristila manje reči od njega i njene tišine nisu bile u
tolikoj meri tajnovite, već su pre dolazile kao pauze u kojima nam
je ona ostavljala dovoljno vremena da shvatimo šta je htela da
kaže da je ne bismo terali u nepotrebna ponavljanja. S druge
strane, očevi uzdasi, moram to da priznam, ipak nisu ništa
rešavali, pogotovo kada me je majka premestila u dotadašnju
sobu moje sestre, a nju u moju. Naime, sestra me je zatekla jedne
večeri kako osluškujem razgovor koji je dopirao iz spavaće sobe
naših roditelja i potom me je – uprkos mojim molbama ili možda
upravo zbog njih – prijavila majci, a ona me je smesta prebacila
u dalju sobu, u kojoj sam jedino mogao da čujem škripu
komšijinih vrata i iscrpljene, polumrtve glasove spikera koji su
na raznim radio-stanicama čitali najnovije vesti.
Dosta je bilo o uzdasima. Uostalom, što je duže i bolje
vežbao, sve manje je uzdisao. Vazduh mu je bio potreban za
njegova pluća, za krv i svest, i nedisanje je u takvim prilikama
bilo nepotrebno razbacivanje. Na kraju krajeva, ništa mu ti
radoznali prolaznici nisu mogli učiniti svojim neukusnim
dobacivanjima. „Zar ne shvataš“, pitao sam oca dok sam mu
pomagao da ravnomerno podiže štap, „da si ti za njih nedodirljiv
i da oni ne postoje? Kada ćutiš, njih zapravo nema, i tek kada
progovoriš, tek tada, postaješ dostupan i ranjiv.“ U početku je
izgledalo kao da govorim nekom kamenom stvorenju, biću koje
je došlo iz potpuno drugačije utemeljenog sveta, biću koje veruje
jedino u ono što samo proglašava ispravnim. Podizao je štap
visoko iznad glave, a ruke su mu drhtale kao da u njima drži
tegove teške četiristo kilograma, i znao sam da je tada jedini
prihvatljiv postupak za njega to da se nekako dokopa tih
mangupa i dobro ih izdeveta, ali morao je da se suzdržava, i zbog
toga, od tog napora, po čelu su mu izbijali grašci znoja.
„U moje vreme“, dahtao je i vrhom jezika pokušavao da
dosegne kapi znoja koje su mu klizile niz obraze, „drugu pesmu
bi oni pevali.“
Iako sam mu hiljadu puta rekao da je njegovo vreme odavno,
okončano i da mu ništa ne vrede takve žalopojke, on je hiljadu
puta našao način da se ponovo pozove na njega. Nekoliko puta,
međutim, nije mogao (ili nije hteo) više da se suzdržava i rekao
mi je gotovo histeričnim šapatom da bi on, u svoje vreme,
razjurio tu rulju dok bih rekao „britva“, i da on ceni da je bar
polovina njih zrela za odlazak u logor.
Okrenuo sam se i osmotrio šačicu znatiželjnih prolaznika koji
su nas posmatrali sa bezbedne udaljenosti od desetak metara. „Ta
rulja koju pominješ“, rekao sam ocu, „sastoji se od tačno osam
osoba.“
„Nije važno“, odgovorio je otac, „u svakom slučaju, polovinu
treba poslati u logor. To je preduslov za mir.“
 „U koji logor?“, pitao sam iako sam znao odgovor.
Otac se osvrnuo oko sebe. Onda je jedva čujno prošaputao:
„Kako u koji? Pa u onaj... na ostrvu...“
„Na Golom otoku?“, pitao sam.
„Nego gde?“, šaputao je otac. „Što se praviš da ne znaš?“
Naravno, sada smo mogli tako da se poigravamo tim nekada
zabranjenim rečima, ali pamtio sam i druge periode i oblike kroz
koje su one prolazile. Prvo su nas privukle svojim odsustvom:
nestajale su reči, osobe i, katkad, predmeti koji su na neki način
bili povezani sa njima. Onda su počela šaputanja, siguran znak
da opasnost još nije prošla, da se samo pretvara u nešto drugo,
naizgled naivnije, a zapravo mnogo ubojitije od onoga što joj je
prethodilo, znatno pogubnije od dotadašnje moći sakrivene u
kosi, nešto poput biblijskog Samsona. Sestra i ja smo tada,
zajedno, u dva neartikulisana urlika, jer nam reči još nisu bile
dostupne, zahtevali da doznamo gde je naš tata i kad će već
jednom da dođe kući. Toliko smo se drali i jaukali da su nam
vene na čelu i vratu bile debele kao prsti na ruci. Majku,
međutim, nije bilo tako lako slomiti. Oni koji je nisu znali
pomislili bi da bi nas ona u takvim situacijama, jednostavno
rečeno, dobro išibala tankim grančicama vrbe, ali ona se nikada
nije služila tako nasilnim metodama, za razliku od oca, koji nije
u sebi imao nikakav bezbednosni sistem i mogao je svakog časa
da eksplodira.
Zbog toga, zbog opasnosti od eksplozije, uvek smo stajali
malo udaljeni od njega. Nismo želeli da nas poprskaju njegova
krv, „crnja od samotne noći“, kako je govorila naša majka, i
njegova žuč, „gorča od zaludne utrobe“. Meni je pogotovo
smetala pomisao na kapi žuči na mom licu, mogao sam da je
osetim kako klizi niz moj obraz, ostavljajući trag kao puž na oknu
prozora, ali me ipak nije sprečavala da, kada bi se u gostinskoj
sobi okupilo nekoliko njegovih prijatelja, golootočana poput
njega, legnem na pod i naslonim uho na dno vrata, tik nad
pragom, u zaludnom pokušaju da rastumačim njihove zujave
glasove i pretvorim ih u reči pune smisla. „Džabe ti posao“,
smejala mi se moja sestra kasnije, „oni ionako samo odmahuju
glavama i pilje kroz prozor.“ Ona je, naime, mogla bolje da ih
vidi kada bi ih sa majkom služila crnom kafom i domaćom
rakijom. Ali ja sam bio siguran da čujem neki zvuk, nešto je
proizvodilo zujanje koje se slivalo preko praga, a to sigurno nije
bila tišina. Jednom sam čak upitao majku o čemu to oni toliko
razgovaraju. „Oni ne razgovaraju“, rekla je majka, „već samo
sede i škrguću zubima. „
Šištavo protivljenje i ubeđivanje ostalo je u govoru i nekih
petnaest godina kasnije, kada je sve, tvrdili su dobronamerni,
počelo da se pokazuje u javnosti. Pojavila se prva knjiga, pa
druga, te drhturavim kapcima, kao da im, posle onoga što su tu
videle, više nisu bile potrebne“
Zaćutao je. Nikada pre toga nisam ga čuo da toliko dugo
govori bez prekida. Pokušao sam da mu se suprotstavim, da ga
navedem da nastavi sa pričom, pa sam pominjao nestvarnost
njegovog opisa, ponavljajući nekoliko puta da je nemoguće da
neko bude „slep kod očiju“, na šta se on samo podrugljivo
nasmejao i rekao da čoveku, kada vidi neke stvari, oči nisu više
potrebne. Dobro, složio sam se s njim u tom pogledu, premda
više zbog toga što se napolju već smrkavalo, a ne zato što sam
doista mislio kao i on. Retko smo šetali po mraku jer je tmina
povećavala njegovu nesigurnost u održavanju ravnoteže i
doprinosila neprijatnim saplitanjima i padovima. „Samo polako,
samo polako“, govorio sam dok smo prolazili nekim nedovoljno
osvetljenim delovima keja, iako sam, u stvari, ubrzavao tempo
naših koraka, primoravajući ga da sve više dahće i mljacka i ljulja
se na rasklimatanim kolenima kao rašrafljeni robot.
Kada je počeo da iznosi svoju pripovest o Golom otoku, priče
o prinudnom otkupu žita takođe su postale sočnije i jedno vreme
nalikovale nekakvoj sremskoj verziji Kazanovinih memoara.
„A majka“, pitao sam, „šta je bilo sa majkom?“
Otac se zaustavljao i počinjao da trlja slepoočnice vrhovima
prstiju. „Stvarno“, rekao bi, „šta je bilo sa majkom?“
Majka je uvek činila sve što je mogla da bi nam omogućila
da opstanemo u svetu u kojem smo mislili da postojimo. I tek što
bismo jednom nogom iskoračili iz tog sveta, ona je već bila
spremna da nas u njega vrati. Sestra je to zamerala majci i
govorila da bi njen, sestrin život bio sasvim drugačiji da joj je
majka dopustila da sama brine o sebi. Ma koliko to čudno
zvučalo, sestra je na neki iščašen način zamerala majci neuspeh
svog braka sa Mićkom. Nikada nisam mogao da razumem ljude
– muškarce i žene – kojima nedostaje osoba koja im je, u
najmanju ruku, zagorčavala život, a da ne pominjem
najraznovrsnije oblike mentalnog i fizičkog maltretiranja kojima
ih je svakodnevno izlagala. Takva je, naime, bila moja sestra: dok
je Mićko bio sa njom, činila je sve što je mogla da izbegne
njegovu blizinu, a kada je Mićko napustio njeno okruženje, činila
je sve što je mogla da ga nađe i vrati. Njene ćerke bliznakinje
samo su odmahivale glavom i tražile da smotam još jedan džoint.
Govorio sam im da treba da budu na oprezu budući da se njihova
majka (moja sestra, dakako) nalazila na samom rubu, tačnije, na
ivici ruba koji je svet živih odvajao od sveta mrtvih. Ali moja
sestra (njihova majka, naravno) pokazala se u znatno boljem
svetlu i, kada je prvi put naišla na tragove uživanja u hašišu,
tačnije rečeno, kada je prvi put naišla na ono što smo u već dobro
razvijenom stanju naduvanosti raskošno zaboravili nasred
kuhinjskog stola, dakle, tada je ona rekla: „Samo pazite da Mićko
ne naiđe prvi na ovakve detalje, jer on onda neće imati nikakve
milosti ni za koga, ni za vas, pa ni za sebe.“ Tu bi sada mogla da
počne da se pokazuje cela jedna posebna priča, ali ona nije
podesna za ovu pripovest i napustićemo je pre nego što nam se
tabani . naviknu na hod po paperju snova. Uloga crnog jagnjeta
u porodici odavno je dodeljena meni i ja je se nikada ne bih
odrekao. Uostalom, zato mi je pripala i druga glavna uloga, to
jest, nisam samo dobio zadatak da igram svog oca, već sam sa
podjednakom predanošću glumio sebe. Tako mi je omogućeno
da povežem razne niti koje je ova priča ostavila za sobom, da ih
zaokružim u celinu i načinim razumljivim, a sve to je trebalo
uraditi na najjednostavniji način, sa najmanjim mogućim brojem
reči. Pomišljao sam da o tome obavestim oca, ali on bi se zgrozio:
nikada nije on sebe zamišljao kao junaka neke knjige ili, ne daj
bože, kakvog filma. Filmove je posebno mrzeo i zvao ih je
„uništačima mladih mozgova”, savetovao svima da ih uopšte ne
gledaju i išao čak toliko daleko da je u nekoliko navrata poredio
bioskopske dvorane sa gasnim komorama. To je bio njegov
skroman doprinos borbi protiv zlih uticaja koje zapadna kultura
– tačnije rečeno, isticao je moj otac, njen potrošački aspekt – ima
na duh i telo naše „slobodne mladeži, naše mladeži iskovane u
čeličanama komunističkih ideja”.
Slušajući ga kako sa neskrivenim ponosom prepričava svoje
ideološke sposobnosti, morao sam da se nasmejem dok sam ga
zamišljao kako se kao neodrasli mladić sa retkim paperjastim
brkovima trudi da unese red i mir u sremska sela. Zbivanja u tim
selima bila su jednolično ista: drčni mladi komunisti jahali su na
krupnim kulacima, šutirali su ih kada bi pali na zemlju, terali su
ih da leže pored krmača u smrdljivom blatu svinjca, čupali su
brade popovima, odsecali kike devojkama i sekli krpenjače
uplakanim dečacima. Ništa od toga, rekao mi je otac, nije ih
posebno uzbuđivalo, ništa mu nije punilo grudi posebnim
zadovoljstvom, ništa ih nije podsticalo da postanu dalji podsticaj
– naprotiv! Zakon o suzbijanju nedopuštene trgovine, špekulacije
i privredne sabotaže pretvarao ih je u nezainteresovane izvršioce.
Tako im se bar činilo, jer koliko dugo je moglo da potraje
interesovanje za suvi pravni jezik, za dosadne primere iz prakse,
za tupe bolove prilikom ustajanja, za nenadano ćutanje, za još
veću odlučnost da se kaže sve, odnosno da se ne kaže ništa? Ono
što im je bilo potrebno, ili što je bar bilo potrebno mom ocu u
tom nadmenom uzrastu, zahtevalo je nešto što je prevazilazilo
stvarnost, odnosno nešto što se nametalo kao nova stvarnost,
nešto što ga je istog trena stavljalo na sam vrh, na sam početak
liste značajnih, dakle, nezaboravnih ili, kako je to sam rekao dok
smo šetali, neopisivih tvoraca novog doba, onih za koje su
Lenjinove reči o kulacima bile čista poezija. Prema Lenjinu,
kulaci su bili vampiri, pljačkaši naroda i proletera, koji se
debljaju na gladi drugih.

Nisam, međutim, mogao sa sigurnošću da utvrdim da li ga to

pripovedanje smiruje ili razdražuje, ali primetio sam da je broj
njegovih padova znatno porastao. Uglavnom je padao u stanu,
ređe napolju, i bez obzira na to što su ih pratile samo manje
povrede, nisam mogao da se oduprem utisku da ga njegovo telo
na taj način kažnjava za ono što je ranije radio. Kada sam to rekao
dr Stankoviću, on je samo slegnuo ramenima i prošaptao nešto
kao: „Svašta postoji pod kapom nebeskom.“ To me je, priznajem,
u prvi mah naljutilo, odnosno, tačnije rečeno, ražalostilo, jer sam
od dr Stankovića očekivao više razumevanja i bolju spremnost
da se odupre okoštalim predubeđenjima. Umesto da se prepirem
s njim, posvetio sam više pažnje očevoj bezbednosti, ali, iako
sam mu hiljadu puta rekao da se ne okreće naglo, već da se prvo
potpuno zaustavi pa da se tek onda polako okrene, on je hiljadu
puta pravio nagle zaokrete i padao svom silinom na pod. Kada bi
se našao na podu, postajao je težak kao komad stene i jedva sam
uspevao da ga podignem. Podvlačio sam ruke ispod njegovih
pazuha, a butine su mi drhtale dok sam pokušavao da ispravim i
njega i sebe. Govorio sam mu da ne možemo tako dalje, da ćemo
jednog dana obojica jednostavno pasti, srozati se jedan preko
drugoga i tako ćemo ostati, kao hrana za pacove i bubašvabe, ali
on se samo smejao na tako zlokobna predviđanja naše
budućnosti. U stvari, on nije ni verovao u budućnost; za njega je
postojala samo današnjost, samo jedno beskrajno danas koje nije
imalo ni početak ni kraj, već jedino mirovanje podneva, vreme
bez senke i samim tim bez dokaza o postojanju, vreme kada i jesi
i nisi, kada te i ima i nema, kad si i sve i ništa, večan početak i
stalan kraj, i da i ne, i tačka i belina bez tačke.
Kada bi pao napolju – u parku, na keju ili ulici – to je bila
druga priča. Odjednom se preda mnom pokazivalo jedno sasvim
drugo biće, gotovo anđeosko u svom samosažaljenju, nežno i
blago, kao da je ceo svet protiv njega. On je, tako je tada ispadalo,
bio savršena žrtva kosmičkih sila koje bi, da nije bilo njega,
odavno zavladale svetom. Možda to zvuči komično i naivno, ali
iza toga se krio – tačnije rečeno, time se prikrivao – veliki strah
od toga da će ljudi u njemu prepoznati ono što je celog života
nastojao da sakrije: svest o svojoj beznačajnosti. Ne. govorim
ovo tek tako, ništa ne izmišljam. Možda je izgledalo da mi
šetamo zajedno, ali, u stvari, on je hodao prvi, a ja sam ga samo
sledio. Isto tako, kada bi u retkim slučajevima pao na ulici, mora
da se osećao izuzetno značajnom osobom čim mu je toliko
potpuno nepoznatih ljudi priticalo u pomoć, pomagalo mu da se
uspravi, obriše uprljanu odeću i popije čašu vode koja se
tajanstveno pojavljivala u njihovim rukama. Za to vreme, ja sam
se tresao od smeha. Ima, naime, ljudi koji se histerično smeju, pa
čak i plaču, kada vide kako neko pada, i ja sam jedan od njih.
Ništa me nije moglo zaustaviti, to jest, bilo je svejedno da li je u
pitanju pad koji je posledica nekog poremećaja u samom
kretanju, kao u slučaju bolesti moga oca, ili u nedovoljno dobro
savladanom okretu na sličugama, svaki takav pad terao me je da
grcam od smeha, što je zapravo koristilo mom ocu i omogućavalo
mu da svu pažnju onih koji su mu pomagali pridobije samo za
sebe. A posle, nakon što bi ga smestili na klupu, i dalje bi se
osvrtali u mom pravcu, zaštitnički ga pljeskali po ramenu i
poluglasno ga pitali da li će moći sam, da li mu je potrebna zaštita
i ko je, dođavola, taj čovek koji se tako kliberi ljudskoj nesreći.
Kada bi im tada odgovorio da je to njegov sin, zbunjeno su širili
ruke, krstili se ili pljuvali u stranu, i govorili da su znali da je ovaj
naš svet lud, ali toliko lud kao nas dvojica – to prevazilazi sva
iščekivanja.

Da, uopšteno govoreći, život prevazilazi sva iščekivanja. Svaki

život prevazilazi sva iščekivanja, ne samo burni životi kakav je
bio život moga oca. Kada bi neko mogao da nam pre rođenja
ispriča šta nas sve čeka, odnosno, tačnije rečeno, šta nam je. sve
dosuđeno da doživimo i proživimo kao deo svog života, govorio
je moj otac, mi bismo smatrali da je lud. „Evo, kaži sam“, rekao
je jednom prilikom, „da li bi poverovao da ti neko uoči rođenja
kaže da ćeš prvo biti bog i batina, potom bednik ugnječen
batinama, a na kraju niko i ništa, ni batina ni bog, tek kožna kesa
puna zdrobljenih kostiju i kvrgava glava iz koje nikada ne
prestaju da kaplju uspomene?“
Sedeli smo u jednom od restorana na obali Dunava i čekali
da nam kelner donese našu nedeljnu poslasticu: goveđi gulaš i
salatu od paradajza. Mart je te godine bio neuobičajeno topao i
mi smo sedeli napolju, ispod suncobrana. Otac nije bio baš
najbolje podneo šetnju koju smo obavili pre dolaska u restoran.
Iako smo seli za sto još petnaestak minuta ranije, on je i dalje
disao sa naporom i brisao znoj sa čela i vrata. U poslednje vreme,
šetnje su mu zadavale sve više teškoća, hod mu je postajao sve
nesigurniji, sve rastrzaniji, tako da vam se moglo učiniti da će se
svakog časa raspasti. Za divno čudo, u tom istom periodu manje
je padao, pa je ispadalo da mu povećana nesigurnost zapravo daje
bolju meru sigurnosti i ravnoteže.
Kada sam to zapažanje izneo dr Stankoviću, on je samo
raširio ruke i slegnuo ramenima. „Rekao sam vam već“, rekao je
kao da se pravda, „da je ovo bolest paradoksa. Ono što u početku
izgleda kao najrealniji ishod kasnije se pokazuje kao
najapsurdniji. Spremate se da dočekate nešto što deluje kao
prirodan smer u toku bolesti, a ispostavlja se da je to najveće
odstupanje od tog toka.“
„Lekari su onda kao oni mudraci“, rekao sam, „koji
pokušavaju da odrede kako doista izgleda slon postavljen pred
njih u mrklom mraku.“
„Kad već govorimo o mraku“, šapnuo mi je dr Stanković na
uvo, „da li biste mogli da kažete ocu da ne gasi svetlo u ordinaciji
kada mu medicinska sestra daje injekciju ili vadi krv za analizu?
Mogao bi tako ozbiljno da se povredi!“ Onda su mu se oči
zamaglile od napora da pronađe u pamćenju nešto što se odigralo
u daljoj prošlosti. Kada se setio, lice mu se potpuno promenilo.
Upitao me je da li je „vijagra“ delovala.
Rekao sam mu da ne treba da brine za sestru Nadicu i da su
sve to samo bili pusti snovi moga oca. „U njegovim godinama, i
u takvom fizičkom stanju“, dodao sam, „lako se tone u snove.“
Očev lekar je odlučio da se bori i, visoko podigavši ukočeni
desni kažiprst, uzvratio da moj otac nije nikakav izuzetak i da, u
današnjem ekonomskom i političkom trenutku, mnogi ljudi traže
utehu u snovima. I pritom ne misli samo na našu zemlju i one
naše usrane političare koji je vode...
„Koji pokušavaju da je vode“, ubacio sam.
„... koji pokušavaju da je vode iako nemaju ni najmanju
predstavu o tome kuda žele da je odvedu.“
Pogledao sam njegov kažiprst i video da treperi kao
zategnuta žica pod naletima vetra. Nisam ni po koju cenu želeo
da se upuštam u raspravu o sadašnjem trenutku naše društveno-
političke zbilje, pogotovo što je dr Stanković, neurolog, sudeći
po izgledu njegovog kažiprsta, bio doista spreman da je detaljno
analizira. Međutim, moj otac nije bio isto što i moja država,
odnosno, nisam bio voljan da ga prihvatim i prikažem kao bilo
kakav simbol. Moguće je, naravno, da nisam bio u pravu i da se
u raspadu njegove ličnosti prepoznavao obrazac raspada
političkog sistema u kojem smo živeli, kao što se u sve
pogrešnijem funkcionisanju njegovog tela mogla povući paralela
sa grotesknim poremećajima u funkcionisanju našeg državnog
aparata. Pomišljao sam tada da bi to mogla da bude zahvalna
tema za nekoga ko u obrisima ljudskog tela vidi strukturu i
svojstva države (ili je možda ispravnije reći da u rogobatnosti
državnog obrasca on vidi slabašni odraz idealnih srazmera
čovekovog bića?), ali to je prevazilazilo krhkost moga znanja.
Jednostavno rečeno, žurim da dodam, moj otac nije bio nikakav
simbol: on je bio samo moj otac, samo to, ništa više, ništa manje.

Prava je istina da moj otac nikada nije prestao da se zanima za

žene: jedino je u jednom trenutku prestao da glasno komentariše
njihov izgled. Toj promeni sam, uveren sam, najviše ja doprineo
jer je ocu dosadilo da sluša moja dosadna, monotona
prebacivanja kojima sam izricao svoje zamerke. One su morale
da budu takve jer su i njegove izabranice gotovo redovno bile
preplanule devojke sa velikim grudima i nabubrelim usnama, u
tesnim haljinama ili pantalonama u kojima su se isticale njihove
savršeno oblikovane stražnjice. Da se razumemo: nisam ja imao
ništa protiv njih i sam sam se okretao za njima kada bih ih sreo
bez očevog prisustva, već sam bio protiv načina na koji je otac
iskazivao da mu se dopadaju. Drugim rečima, nije mi se dopadao
onaj đilkoš koji se u tim trenucima pojavljivao u njemu,
pogotovo što je to bio isti lik koji se pokazivao u njemu kada je
bila reč o njegovoj ženi, o našoj majci. Stoga sam sve češće na
njegove komentare odgovarao ćutanjem, tako da je i on prestao
da se služi rečima i sveo svoja divljenja na hrapavo nakašljavanje
i glasno ušmrkivanje. Kada bi neka „kandidatkinja“ zaslužila
najveću ocenu, on bi se tada zaustavio nasred ulice, salutirao
zaprepašćenoj devojci i burno izduvao nos u džepnu maramicu.
Onda bih ga ja potapšao po leđima, odajući mu tako priznanje za
trud koji je uložio, i njemu bi začas ovlažile oči, a ukoliko bi bio
prekomerno umoran od šetnje, pojavile bi se prave suze.
„Ne mogu da verujem“, govorio sam dok sam mu pružao
papirnu maramicu, „plačeš zbog nekih platinastih lepotica, a
mogao si bez trunke kajanja da jašeš i teraš u kas silne popove i
kulake širom Vojvodine. Gde su ti tada bile suze?“
„Ti pojednostavljuješ stvari“, odgovorio bi i vratio mi
zgužvanu maramicu. „Naravno da se između popova i plavih
devojaka ne može staviti znak jednakosti, što ne znači da me
savest nije izjedala u istoj meri u oba slučaja.“
„Ne znam zašto sam uvek sumnjičav kada pomeneš savest“,
rekao sam.
„Zato što nisi dovoljno dobro slušao ono što sam ti pričao, a
moja savest pre i posle boravka na Golom otoku dve su različite
stvari.“
 „Govoriš o Golom otoku kao da ti to predstavlja neku
garanciju povlašćenog položaja u društvu? A meni se čini da ti to
društvo ne ostavlja nikakvu garanciju jer te zapravo uopšte ne
primećuje. Povlašćeni položaj? Malo sutra. Tačnije je reći:
odbačeni položaj.“
„Ma kakvi položaji, o čemu ti pričaš? Nisu to uputstva za hata
jogu.“
„Odakle ti, molim te, uopšte znaš za hata jogu?“
„Eh, momče“, reče on uz lukavi osmeh na usnama, „ti bi pao
na dupe kada bi znao šta ja sve znam! Zato je bolje da ne sumnjaš
previše u ono što ti govorim.“
Bio je u pravu, naravno. On nam je uvek nametao i određivao
kako ćemo ga videti. Predstava koju smo imali o njemu bila je
predstava koju je on želeo da imamo o njemu i, da mu se nije
desila Parkinsonova bolest, ko zna da li bih još nešto doznao o
njemu. Međutim, sada kada je napokon počeo da se otvara kao
zavesa u pozorištu koja na taj način pokazuje glavne i sporedne
likove u sasvim drugom svetlu, morao sam da budem obazriv, jer
je bio dovoljan trenutak nepažnje da se jedan ili čak svi ti likovi
razbeže pred navalom nove svetlosti koja ih lišava senke u kojoj
su do tada nalazili pouzdano sklonište. Istini za volju, od svih
članova naše porodice, otac se najmanje zaklanjao štitom od
senke. Naviknut da bude bahat i osoran, zaštićen vikom i
psovkama i oslanjajući se o citate ideologije koju u prvi mah
uopšte nije razumeo, on je u svakoj prilici upijao svu rasvetu i
delovao kao lik kome je unapred dodeljena svakolika
grandioznost, čak i onda kada je ona odzvanjala kao napumpana
šupljina.
„Neke bolesti“, govorio je moj otac, „dolaze sa oreolom, a
neke sa krunom od trnja. Nekome, ma koliko groteskne, daruju
nezamislivu lepotu, dok druge pretvaraju u grdobe pred kojima,
od silnog užasa, nismo u stanju nijednu reč da izgovorimo. „
Šta je njemu, pitao sam ga, uradila njegova bolest.
Postao je plemenitiji, odgovorio je.
 Kako je to utvrdio? Kako to zna?
Ne sanja više neke snove, rekao je.
Sedeli smo na klupi na Zemunskom keju, tačno naspram jata
rečnih labudova koji su se tiskali i gurali u iščekivanju hrane.
Nisam znao da toliko veruje u snove i da mu oni u tolikoj
meri određuju budućnost.
Ko govori o budućnosti, pitao je, i odmah dodao da njega
snovi zanimaju jedino kao tumači prošlosti.
Da li hoće da kaže da sada vidi sebe kao plemenitiju osobu u
svojoj prošlosti?
Nije bio siguran u pogledu plemenitosti, ali ubeđen je da je
znatno smerniji nego ranije.
Da li to znači, bio sam uporan, da je oprostio sebi neke grehe
iz bliže i dalje prošlosti?
„Naravno“, rekao je moj otac, „jer, da nisam tako postupio,
ostao bih nepromenjen, ukopan u mestu, što bi značilo da ne
priznajem postojanje savesti, a ko prihvata savest, mora da
prihvati i obavezu da se menja.“
„I ti si se promenio? Postao si drugi čovek?“
Otac me je pogledao, pročeprkao po kesi, izvadio sasušeni
okrajak hleba i bacio ga labudovima. „Nadam se da jesam“, rekao
je.
A zar ne misli da bi na ta pitanja, rekao sam, trebalo prvo da
odgovore njegove žrtve?
„I ja sam žrtva“, odgovorio je moj otac, „koja ima svoje
krvnike! Zašto bi njihovi krvnici imali prednost nad mojim?“
Ćutao sam. Nisam znao odgovor. Ako krvnik postane žrtva,
da li se prvo kažnjava njegov krvnički deo ili se njegovo
naknadno žrtvovanje uzima kao olakšavajuća okolnost?
Odnosno, ukoliko neko usmrti jedno ljudsko biće, koliko
ljudskih bića mora da spase od umiranja u nekoj drugoj prilici?
Samo jedno ili više? Dva, tri, četiri, pet? Kako glasi formula
oproštaja? I da li pojedinačni oproštaj ima veću vrednost od
kolektivnog? I, konačno, može li se oproštaj dati unapred za sve
zločine koje će neko počiniti u datom periodu, kao već
odštampan obrazac u koji samo treba upisati odgovarajuće
brojeve?
Eto o čemu sam razmišljao dok sam sedeo na klupi na
Zemunskom keju i posmatrao labudove. Kada sam počeo da ga
vodim u šetnje, pomišljao sam samo na jednu stvar: da mu
pomognem da što duže sačuva fleksibilnost svojih mišića, kao i
da, zahvaljujući dodatnim vežbama, uspe da održi uspravno
držanje. Nisam ni pomislio tada da će nam šetnje pružiti
mogućnost da razgovaramo. Naime, ni ranije nismo razgovarali,
pa zašto bismo to radili tokom šetnji? Ali njega, kada je u jednom
trenutku počeo da iznosi svoje dogodovštine, ništa više nije
moglo da zaustavi. Izgledalo je kao da je celog života čekao tu
priliku i, kada ju je jednom dobio, bio je spreman da je dokraja
iskoristi.
Kada je nestalo hleba, labudovi su izgubili interesovanje za
mog oca i mene. Gledali smo jedno vreme kako se udaljavaju od
nas, a onda smo i mi počeli da se dodatno udaljavamo od njih.
Izgleda da smo proveli previše vremena u njihovom društvu jer
je otac hodao ukočenije nego obično, a potom je, pravdajući se
umorom, odbio da radi redovne vežbe. Moja nagovaranja su bila
uzaludna, a njegovo odbijanje čvršće nego ranije: to je njegova
bolest, ponavljao je, i on sme da radi sa njom šta god želi.
„Dobro“, rekao sam, „ali nemoj posle da me zoveš da ti
pomognem kada ne budeš mogao da uguraš nogu u odgovarajuću
nogavicu pidžame.“
I, stvarno, kada sam kasnije te večeri razgovarao telefonom
sa svojom sestrom, čuo sam kako me doziva iz svoje sobe. Rekao
sam sestri da ću je ponovo pozvati, spustio slušalicu i otišao u
njegovu sobu. Zatekao sam ga kako sedi na rubu kreveta: desnu
nogu je uspeo da uvuče u desnu nogavicu, ali leva mu se po
svemu sudeći „zamrzla“ i nije mogao da je podigne sa poda i
dosegne rub donjeg dela pidžame.
Moja prva pomisao bila je da ga izvrgnem podsmehu, ali
kada sam ga video tako nemoćnog, nisam mogao to da učinim.
Ipak je on bio onaj veliki otac iz mog detinjstva čija je senka bila
jača od žarke vreline sunca i čija me je samo jedna reč
zaustavljala u mestu. Njega je zamenila slika odsutnog oca,
upamćenog samo po fotografiji naslonjenoj na budilnik koji je
stajao na kuhinjskom ormaru, a posle nje došla je na red slika
ponovo prisutnog oca, toliko mršavog i spečenog pod jakim
suncem da je delovala potpuno nestvarno i od njega napravila
ogorčenog starca koji se podsmevao svemu i svakome, ali uvek
šapatom, uvek na oprezu jer bi neko mogao da ga čuje. Potom je
usledio niz fotografija koje su, kako sam naknadno uočio,
predstavljale „slike oporavka“: otac sam za stolom prepunim
raznih đakonija iz majčine kuhinje; otac i majka u Vrnjačkoj
Banji; otac, majka, sestra i ja u nekoj drugoj banji; otac i sestra
na Avali; otac, sa brkovima, na nekom seoskom putu, i na kraju
otac, bez brkova, na šetalištu pored Dunava. Posle njih dolazio je
period bez fotografija, odnosno bez očevih fotografija. Tačnije
rečeno, postojale su razne porodične fotografije, prizori, na
primer, sa svadbe moje sestre, sa proslava rođendana njenih
bliznakinja, sa velikih porodičnih okupljanja, sa malih
porodičnih okupljanja, ali na njima se otac nigde nije video, kao
da mu je bilo zabranjeno da prekorači okvir fotografije i nađe se
na njoj.
U stvari, do tada smo svi prestali da ga smatramo stvarnim
članom porodice. Sa majkom je samo urlao, bez obzira na to o
čemu su nastojali da razgovaraju. Sa sestrom je samo ćutao, dok
se meni obraćao samo kada nije bilo druge mogućnosti i ti
pokušaji komunikacije najčešće su se završavali groznim
psovkama. Posle toga, desile su se tri stvari koje su dovele do
njegove promene: majčina smrt, sestrin razvod i pojava prvih
simptoma njegove bolesti. Naknadno sam shvatio da su ta tri
događaja mogla da se stave u skladan odnos sa tri prethodna
događaja koja su od njega napravila grdobu i strašilo. Mislim na,
kao prvo, njegovo „ideološko sazrevanje“ u periodu primene
Zakona o suzbijanju nedopuštene trgovine, špekulacije i
privredne sabotaže. Zatim, kao drugo, period Informbiroa, te, kao
treće, boravak u logoru na Golom otoku.
Ta tri događaja su, ukratko rečeno, zagorčala naše živote, dok
su tri prvopomenuta događaja poslužila kao veliki katalizatori,
odnosno kao veliki čistači naših sudbina. U stvarnosti, oni se nisu
odvijali kao jasno ograničena zbivanja, već su se svi preplitali,
kao da su se trudili da popune svaku prazninu u mekom tkanju
naših sudbina.
„Šta ti znači to meko tkanje sudbine?“, usprotivio se moj otac
kada sam pred njim izgovorio tu rečenicu. „Pričaš o sudbini kao
da je ona ljudsko biće, a šta ti zapravo znaš o sudbini? Ona je
tvrđa od bilo čega što možeš da zamisliš i teža od najtežeg živog
stvora. Kada bi mogao da se uvučeš u oklop nosoroga, možda bi
doznao šta želim da ti kažem.“
Tada još nismo bili počeli da izlazimo u zajedničke šetnje.
Naš stan je i dalje bio prepun uspomena i posvuda su još mogli
da se vide obrisi senki onih članova porodice koji više nisu
stanovali u njemu. I tada, tek tada, kada smo u njemu osetili
zagušljivo isparenje samoće (koje nismo nikako uspevali da
izbacimo iz stana, ma koliko dugo ostavljali prozore otvorene i
ma koliko jaka pritom bila promaja), tek tada, dakle, odlučili smo
da krenemo u redovne šetnje. Do tada, otac se sasvim privikao na
ideju da će morati da izađe među ljude, grubo obeležen surovom
bolešću. Pre toga, bio je uveren da više nikada neće kročiti
napolje i spremao se da ostatak života provede u svojoj sobi. U
stvari, video je sebe kao velikog mučenika i očekivao je da ga
tako vide i svi ostali, uprkos savetima lekara da nastoji da,
pogotovo prvih godina, dok simptomi bolesti nisu još dovoljno
uočljivi, živi koliko-toliko uobičajenim životom. Otac je na kraju
to prihvatio, ali je onda, kako to njemu priliči, namerno preterao
tvrdeći da se oseća mnogo bolje nego što su tvrdili njegovi lekari.
I, iako sam mu hiljadu puta rekao da se ne zavarava i da se sada
kreće sporije nego obično, on se nije obazirao na moje savete i
namerno je žurio sve dok se neki nagli okret ne bi završio
njegovim padom.
Prvih nekoliko šetnji proveli smo u dogovaranju o tome
kojim putem ćemo ići od našeg stana do dunavskog keja. Kada
smo stupili na kej, prepustio sam njemu da odabere smer našeg
kretanja, kao i razdaljinu koju je nameravao da pređe. U početku
je zadavao sebi nerealne poduhvate, što se od njega moglo
očekivati, i tada bismo se vraćali kući iscrpljeni od nepotrebnog
napora. Pustio sam ga da sam odluči i samo dva dana kasnije
predložio je da skratimo našu maršrutu za približno jednu
četvrtinu, i od tada je, sve donedavno, on sam donosio odluke o
njenom izgledu i dužini. Danas je sreda; ne, danas je četvrtak,
četrnaesti jul, pola šest ujutru. Probudio me je očev krik, toliko
strašan da se nisam usudio da odmah otvorim vrata njegove sobe.
Prvo sam pokucao savijenim kažiprstom, potom stisnutom
pesnicom, na kraju otvorenim dlanovima. Tada se začuo očev
glas: pitao je što ga budim. Pritisnuo sam kvaku i ušao u njegovu
sobu, okrenuo prekidač i upalio veliki starinski luster.
„Ugasi to“, rekao je otac, „ili možda želiš da oslepim?“
„Niko još nije oslepeo od sobne rasvete“, odgovorio sam, „ali
mnogima nastane muka kada osete vonj mokraće. Zato pazi kuda
usmeravaš svoj mlaz jer ti se može desiti da se ugušiš u vlastitom
smradu.“ Sagnuo sam se i ispod kreveta izvukao staklenu teglu
dopola ispunjenu žućkastom tečnošću. U poslednje vreme bilo je
dana ili, tačnije rečeno, bilo je noći kada se bojao da neće uspeti
da zadrži mokraću dok ne stigne do kupatila, pa smo se
dogovorili da uvek negde blizu ima zgodnu posudu, po svom
izboru, za takvu nepriliku. Tegla mu je, rekao mi je, najviše
odgovarala zbog širokog otvora, iako se pokazala i kao
najnepraktičniji izbor jer je upravo kroz taj veliki otvor mnogo
mokraće prskalo po njegovim rukama i nogama i, naravno, po
posteljini i svemu ostalom. „Idem ovo da prospem u klozetsku
šolju, a ti se za to vreme spremi da mi ispričaš taj strašni san koji
si nedavno sanjao. Reci mi samo, pre nego što pođem: da li se
odigravao na Golom ili u Sremu?“
 Sanjao ih je približno u istoj meri ili ih je, možda, meni
prepričavao u sličnoj meri: koliko onih koji su se odigravali na
Golom otoku, toliko onih koji su se događali u vojvođanskim
selima. Iako sam bezbroj puta pokušao da pronađem neki ritam,
neki obrazac u njihovim pojavljivanjima, ništa pouzdano nisam
mogao da utvrdim. Jedino što sam sa sigurnošću uspevao da
pogodim bila je činjenica da je onih noći kada je imao preobilnu
večeru sanjao strašne snove koji su se zbivali u logoru na Golom
otoku, kao da je ta preterana količina hrane podsećala mozak na
užase beskrajne gladi, gore od bilo kakvih užasa izazvanih
ideološkim maltretiranjima.
„Naravno“, potvrdio je otac kada sam mu izneo tu
pretpostavku nakon jedne seanse mojih tumačenja njegovih
snova, „jer sve drugo si mogao da zamisliš i tako sebi da olakšaš
muke, ali ne i hranu. Kad bi nju zamislio, bilo bi ti još gore.“
Prosuo sam mokraću u klozetsku šolju i pustio vodu. Kada
sam se vratio u njegovu sobu, on je već ponovo spavao ili se
pretvarao da spava, što je moglo da znači da nije želeo da me
sluša kako izigravam Sigmunda Frojda. A možda je jednostavno
bio previše umoran: tog dana, naša šetnja je trajala duže nego
obično, delimično zbog pljuska koji nas je naterao – da potražimo
zaštitu pod tezgama na pijaci, kao i zbog toga što smo sreli
nekoliko poznanika i sa svakim od njih proveli desetak minuta u
razgovoru, što je predstavljalo dodatan sat stajanja za oca, tako
da se on kući vratio potpuno iscrpljen, a i meni su, bogami,
podrhtavali listovi i butine.

Snovi sasvim sigurno nisu mogli da daju odgovor na pitanje zašto

se nešto desilo onako kako se desilo. Tačnije rečeno, sve bi se
desilo na potpuno isti način i da moj otac nije učestvovao u
svemu tome. „U istoriji uvek ima mesta za male ljude“, rekao je
jednom moj otac, „i ona se neće promeniti bez obzira na to da li
u nekom delu njenog toka učestvuje deset ili pedeset malih ljudi,
ali, ako se tu nađe samo jedan veliki čovek koji potom bude
zamenjen, onda će se promeniti ceo tok istorije.“
Nisam mu odgovorio, ponajviše zbog toga što me istorija
uopšte nije zanimala. Osim toga, i da sam se upustio u diskusiju
sa njim, to ne bi ništa izmenilo. On bi i dalje ostao onaj isti mali
čovek koji služi istoriji za prehranu i koji jedini vidi sebe kao
nosioca značajne uloge u zbivanjima koja tvore istoriju.
Mene je zanimalo nešto drugo: zanimalo me je pitanje kako
bih se ponašao prema njemu da sam ranije znao stvari o njemu
koje sam tek naknadno doznao, da sam, da tako kažem, rastao sa
tim znanjem i polako sticao uvid u pravu strukturu njegovog bića,
umesto što mi je ono odjednom, mnogo godina kasnije, bačeno u
lice, zahvaljujući nepoznatom prolazniku čijeg imena otac nije
mogao ili je bar tvrdio da ne može da se seti. Bez tog znanja, on
je u mom detinjstvu bio „veliki ćutljivi otac“, otac kome je neko
(bio sam duboko uveren u to) „naneo zlo“, koga je društvo
nepravedno „istislo iz svojih redova“ i sprečilo ga da „napreduje
i pokaže ono najbolje što je imao u sebi“. Naravno, nisam baš bio
u tolikoj meri slep kod očiju, ali sam sve njegove ranije uočene
mane tumačio rečima „Bio je prek čovek“. Čak i kada je njegova
slika počela da se lomi pod naletima njegove priče, ja sam uporno
pokušavao da zaustavim taj proces ponavljanjem već izbledelog
opisa „prek čovek“. Doduše, ponekad sam pokušavao da ga
opravdam tvrdnjom da „nije znao šta radi“, ali od nje sam ubrzo
odustao jer je posle samo dve-tri epizode o prinudnom otkupu
žita bilo jasno da je on i te kako dobro znao šta radi.
Može se reći da sam sve to doznao zahvaljujući nestvarnoj
pojavi svedoka koga sam nazvao „nevidljivi čovek“. On,
zapravo, nije bio svedok u pravom smislu reči, nije bio pozivan
da svojim rečima potvrdi ili opovrgne iskaz moga oca, već je
njegovo postojanje bilo dokaz istinitosti očeve priče. Pomalo
zvuči smešno što sam potvrdu istinitosti nalazio u nekome ko je
bio nestvaran i „nevidljiv“, ali da nije bio nosilac plamena istine,
njegov lik u onom kratkom trenutku prepoznavanja ne bi mogao
da bude okidač koji je u mom ocu probudio svest (i savest,
svakako!) o potrebi iznošenja svoje priče. Kao i svaka priča, i ova
je morala da ispuni preduslov koji je podrazumevao
uspostavljanje poverenja između pripovedača i slušaoca, jer bez
njega, bez tog poverenja, nije moglo ni da dođe do utvrđivanja
mosta, neophodnog za prenošenje priče. Drugim rečima,
pretpostavljam da je taj susret mog oca sa „nevidljivim
čovekom“ pomogao mom ocu da konačno prihvati stvarnost
svoje bolesti, njeno nepobitno postojanje, koje je od tog trena –
mogao da vidi kao sudbinsku vezu sa istorijom svoga beščašća.
Bez obzira na značaj tog susreta, moj otac nije nikada hteo
da mi ispriča sve detalje epizode sa „nevidljivim čovekom“.
Sudeći po fragmentima koje sam uspeo da prikupim, on je bio
dosta vidljiv u godinama posle Drugog svetskog rata, jedan od
istaknutih kulaka, posebno privlačan novoj vlasti koja je na
njemu i drugima njemu sličnima ispitivala razne metode
zastrašivanja i maltretiranja. U tom periodu, bez obzira na to u
koje doba dana se odigravao susret predstavnika nove vlasti i
starih članova seoskih zajednica, njihov ishod se uvek mogao
lako predvideti. Za razliku od iskusnih zemljoposednika koji su
pokušavali da se sakriju u gustim senkama, novi borci, oni koji
su uvek bili spremni da podvrgnu nekoga detaljnom testiranju,
odmahivali bi prezrivo rukom i tek tada bi počeli da igraju svoju
igru, koja se uvek završavala onako kako su oni hteli, čak i onda
kada je svima bilo jasno da su oni doista pravi gubitnici.
„Zamrsio si tu rečenicu”, rekao bi moj otac, „ni makazama
ne bi mogao da je presečeš.”
I bio je u pravu, bar kada je reč o mojoj rečenici, mada nije
bio u pravu kada se govorilo o novoj vlasti. Iako nije ništa znao
o poljoprivredi, smatrao je sebe anđelom koji donosi pravdu
ugnjetenim seljacima. „Prinudni otkup bio je pravedan otkup”,
rekao je, „koji je izjednačavao zemljoradnike i u isto vreme
kažnjavao one koji su podržavali okupacionu vlast tokom rata i
suprotstavljali se novoj vlasti posle rata.”
„Koješta”, odgovarao sam, „to je bila obična pljačka odevena
u ideološke prnje.”
 „Ideološke prnje”, ponovio je moj otac, „gde samo nalaziš
takve gluposti? Naše uniforme su bile potpuno nove.”
Njegova možda jeste, ali obični vojnici su, verujem, i dalje
hodali odeveni u krpe raznih boja koje su doprinosile
pojačavanju utiska prosjačkog izgleda pobednika. Ali ne, tvrdio
je moj otac, pobednici su bili daleko od prosjaka i sve ono što je
on (i ostali poput njega) radio samo je trebalo da potvrdi tu
razliku, da postavi svakoga na njegovo pravo mesto.
„I time hoćeš da opravdaš sva ona zlodela koja si činio
seljacima širom Srema?“ Tek je bilo prošlo nekoliko dana otkako
smo počeli da razgovaramo i video sam, po ukočenom izrazu
njegovog lica, da ga je pitanje u najmanju ruku iznenadilo i
uvredilo. Možda ne bi trebalo da uzimam za dokaz zamrznuti
izraz njegovog lica, što je bila jedna od manifestacija bolesti, ali
postajalo mi je sve teže da se orijentišem u njegovom sve manjem
kosmosu prepoznatljivih grimasa, u kojima je trebalo pronaći
minimalne razlike koje su označavale njegova osećanja i
raspoloženja. Bilo kako bilo, on je stao i polako okrenuo prema
meni svoje prazno lice, i ta praznina mi je rekla da sam ga doista
povredio, da sam došao do kraja ili bar do neke vrste kraja.
„Dečko“, rekao je, „polako, dečko, velika brzina samo može da
te povredi, ništa više.“
Dobro, naučio sam svoju lekciju i nisam više hodao brzo kao
ranije. Do tada smo uvek hodali pomalo razmaknuti, ja na pola
koraka ispred njega, kao da sam nameravao da za prsa prekinem
traku na kraju trke. Od tog trenutka, hodali smo jedan pored
drugog, ponekad čak ruku pod ruku, odnosno ja sam pristao da
prihvatim ritam njegovih koraka, pokušavajući s vremena na
vreme da ga navedem da ispravno korača, odnosno da ne vuče
stopala i ne istura nožne prste napred, već da stupa na pete. Tako
nije samo bolje hodao, govorio sam mu, nego je jačao i
uspravnije držao ceo kičmeni stub, boreći se tako protiv
povijenosti koja je tipična za obolele od Parkinsonove bolesti. Po
običaju, on se prvo borio protiv svakog mog saveta, iako je na
kraju popuštao i postajao poslušan. Prvo bi mi se rugao i pitao
otkud ja znam sve to i da me nisu neke babe vračare dojile svojim
vidovitim mlekom, a onda bi polako počeo da prihvata moje
savete i da prelazi na moju stranu.
Jednom prilikom, ne znam tačno kako je do toga došlo, ali
jednom sam ga upitao da li je ikada zažalio zbog toga kako se
ponašao prema svojoj ženi, našoj majci.
„Šta time hoćeš da kažeš“, zastao je i zagledao se u mene,
„da nisam bio dobar prema njoj ili da je nisam voleo?“
„Ne kažem da je nisi voleo“, odgovorio sam, „ali čini mi se
da je to bila neka čudna vrsta ljubavi.“
„Svako radi stvari onako kako zna i ume“, rekao je slegnuvši
ramenima. „Možda ja jednostavno nisam mogao bolje.“ Okrenuo
se i nastavio da hoda.
Produžio sam za njim i šaputao sam mu u potiljak. „Tako je
najlakše“, dahtao sam, „ali ako misliš da ćeš uspeti da pobegneš
od odgovornosti, onda se grdno varaš.“
„Ma kakva odgovornost“, brecnuo se na mene, „koji bakrači?
Kome smo mi to bili odgovorni?“
„Šta ja znam“, branio sam se, „valjda narodu? Ili možda
vlasti?“
„Kakav narod, kakva vlast“, viknuo je, „pa mi smo bili taj
narod i ta vlast! Mi smo određivali ko je ko i šta je šta!“ Sažaljivo
me je pogledao i rekao: „Ništa ti ne znaš, ništa ti ne razumeš.“
Ruku na srce, bio je u pravu. Nije da baš ništa nisam znao, ali
nisam znao ni mnogo više od toga. Nisam ni želeo da doznam i
za sve sam krivio očevu bolest, odnosno, da se nije razboleo od
Parkinsonove bolesti, ne bih uopšte pokušavao da tražim
prokletstvo u njegovom životu koje je doprinelo da se ona nađe
u njemu. U stvari, u početku sam verovao da se razlog krije u
njegovom ponašanju prema našoj majci i tek sam kasnije uvideo
pravu istinu (ukoliko istina, naravno, ima samo jedno pravo lice),
koja mi je bila nedostupna sve dok sam verovao da je prokletstvo
bolesti posledica nečega što je vlasnik bolesti učinio ili rekao ili
šapnuo, pokušavajući da tako sebi olakša. „Olakša“, kako to
milosrdno zvuči! Naime, primeri olakšanja mogli su se izbrojati
pomoću prstiju jedne ruke, dok je za prebrojavanje prokletstava
trebalo u pomoć pozvati i nekoliko prijatelja. Zajedničkih
prijatelja, dakako, jer zašto bi se neki neznanac zamajavao
brojanjem vaših nožnih prstiju? Da, na neka pitanja nikada
nećemo moći tačno da odgovorimo i zaludno ćemo se truditi da
to učinimo. Bolje je pustiti da se razvijaju sama od sebe, kao
gnojne bubuljice koje najbrže prolaze ako ih čovek ostavi na
miru. Ako ih stiska i cedi, one se povampire i narednog jutra štrče
mu sa lica kao federi poispadali kroz izlizanu drevnu tkaninu za
presvlačenje trpezarijske garniture.
I, dok se begunci okupljaju na drugom kraju salona, potera
tek pristiže na mesto gde se nalazi skela. Ali skele nema. Nema
je ovde, a po svemu sudeći nema je ni na drugoj obali.
Zapovednik se strese od pomisli da će reku morati da pređu noću,
odeveni samo u čizme i gaće, dok će uniformu, municiju i ostali
pribor morati da nose naslagane na glavi, kao da su pripadnici
nekog plemena iz centralne Afrike, a ne borci za nezavisnost –
čega, koga? Za čiju se nezavisnost oni zbilja bore?
To je bilo pitanje kojim je sve počinjalo i sve se završavalo:
za koga činiš to što činiš? Da li to radiš za sebe ili za druge? Ako
ne radiš za sebe, ko su onda ti drugi za koje to radiš? Ili je možda
u pitanju „taj drugi“, jedna osoba, pojedinac kojem si zavetovao
sve: celo svoje telo! I više: celo svoje biće! I još: sve što imaš,
sve što poseduješ! I još: sve Što voliš! I svakoga koga voliš! I
zvezde na nebu, i svetlucavu rosu na zemlji! I još, i još, i još! Sve
dok ne zanemiš od ushita, dok ne uvidiš da nisi više mucavac
kakav si nekada bio i da ti reči teku kao reka...
Tako je jedne prolećne večeri počeo zagrcnuto da se otvara,
da govori o ljubavi kao o nekoj vrsti političkog ispunjenja, o
predanosti jednoj osobi koja se nije razlikovala od predanosti
nekog vernika najvišem simbolu svoje vere. „Drhtao sam kao
kaluđerica“, rekao mi je tada, „dok misli na ranjene dlanove i
stopala Isusa Hrista.“ Pogledao me je; ne znam šta je tada
očekivao od mene, ali nisam se nasmejao. Nisam se uopšte
pokrenuo. Osećao sam da se između nas nešto otvorilo i nisam
nikako smeo da dozvolim da se to zatvori. Pružio sam ruku i
dotakao mu obraz.
„Znam o čemu govoriš“, rekao sam.
„Doista znaš?“
„Znam.“
„Doista?“
„Da.“
Neko vreme smo zajedno ćutali. Onda je on počeo da se
smeje i ja sam mu se, trenutak kasnije, pridružio. Prestali smo tek
kada smo stigli kući.

Nije se sve završavalo smehom. Nije, srećom, bilo suza, ali bilo
je dana kada smo hodali oštricom brijača, spremni da jedan
drugom, ako zatreba – ako pomislimo da treba – zadamo
smrtonosne udarce. Ništa nije teže nego voleti svog oca,
pogotovo kada je njegovo strpljenje postalo bledo i istanjeno
zbog uticaja bolesti. Nikada se nije znalo kada će da usledi
promena raspoloženja niti koliko će promena trajati. Odjednom
bi počeo da viče, bolje rečeno: da urla, da besno hoda iz sobe u
sobu, iz kuhinje u kupatilo, ne obazirući se pritom na moja
upozorenja da će se sve završiti padom, kao što se nekoliko
minuta kasnije završavalo, uz prevrtanje neke stolice, guranje
trpezarijskog stola, prasak šolje ili čaše. I, dok sam ja žurio prema
njemu, on je prolazio kroz volšebni preobražaj, pretvarao se u
ucveljenu osobu koja je cmizdrila nad svojom sudbinom i
plačnim glasom obećavala da više nikada, nikada neće biti takva
kakva je bila nekoliko trenutaka pre toga. Meni je ostajalo da mu
vidam rane, na svu sreću male: poneku čvorugu, modre masnice,
retko neku posekotinu. I, dok sam mu alkoholom čistio rane, on
je cvileo kao malo dete i ponavljao: „Duvaj u to, duvaj! Peče
me!“
 Nikada mi neće biti jasno kako je on uopšte izdržao na Golom
otoku. Ako je tako reagovao na dodir vate natopljene alkoholom,
kako je onda uspevao da podnese teret oštrog kamenja i bes
ostalih zatvorenika? I ono najteže: činjenicu da je u logoru bila
uspostavljena određena hijerarhija u kojoj su glavne uloge imali
sami logoraši? Podela rada i nagrada bila je jednostavna – oni
koji su „rukovodili” radom logora morali su sve vreme da urlaju
razne komande, izriču pretnje i zadaju udarce dok su logoraši koji
su morali da obavljaju raznovrsne zadatke radili gotovo sve u
vezi sa prenošenjem kamenih gromada s kraja na kraj logora. U
prvi mah, dok je njegovo telo još moglo da troši zalihe hrane i
snage prikupljene po vojvođanskim selima i salašima, on se
gotovo podsmevao ostalim zatvorenicima, koji su bili sama kost
i koža i izgledali kao da vise na čiviluku. Naravno, rekao mi je
kasnije, njegova prednost se brzo istopila, mišići i masne naslage
su nestali, a samim tim i njegova snaga, i ubrzo je on počeo da
tetura kao i svi ostali i da posrće pod pritiskom oštrih kamenih
ploča.
Tu je stao, ali ne, međutim, u priči, u uspomeni, jer u toj
stvarnosti nije smeo da se zaustavlja; zaustavljao se u našem
vremenu, gde niko nije smeo da mu se približi i pljuje na njega
uz skandiranje: „Udri bandu!” Tukli bi ga, rekao mi je, dok ne bi
izgubio svest, a posle toga se budio u nekom kutku logora,
najčešće na gomili đubreta ili na nekom mestu neprekidno
izloženom zracima sunca.
Najviše ga je, međutim, bolelo to što uopšte nije znao zašto
se to događa. Jednog dana su došli po njega, rekli mu da se spremi
i odveli ga. Ništa pre toga nije ukazivalo na mogućnost da se
takvo nešto odigra. Na kraju tog dana našao se u jednoj velikoj
prostoriji, sa još dvadesetak muškaraca. Vonjali su na znoj i na
strah. Napolju još nije bila pala noć i neko je rekao da bi trebalo
da otvore prozore, ali da ne pale svetlo jer će ih komarci žive
pojesti. Otac je pomislio, rekao je, da je srećan onaj koji u takvoj
situaciji može da strepi od uboda komaraca. Posle toga je zaspao.
Probudili su ga opšti metež i galama. Prozori si bili širom
otvoreni i ljudi su se okupljali ispred njih i pokušavali da izvire i
bace pogled na ulicu. Otac je čuo kako neko kaže: „Što li skoči,
majke mu ga nabijem?“ Nije video ko je to rekao, a onda su u
prostoriju utrčali milicionar! i sve se pretvorilo u haos i mrak.
Taj skok kroz prozor, govorio je moj otac kasnije, nije ništa
izmenio. U nekim situacijama i on je pomišljao da prekrati svoj
život, ali ne tako „kukavički“, rekao je, kao da beži od sebe, već
„herojski“, u otvorenom suočavanju sa svojim mučiteljima. Ubiti
sebe, pomislio je tada, bilo je vredno napora samo ukoliko bi
razotkrilo laž koju su oni predstavljali kao istinu.
Dobro se sećam tog popodneva jer je to bila jedna od retkih
prilika kada smo otvoreno razgovarali o njegovim političkim
ubeđenjima i verovanjima. Ti razgovori su znatno više od ostalih
uticali na simptome njegove bolesti: počinjale su da mu
podrhtavaju obe ruke; govor mu je postajao manje razumljiv;
ramena su mu se još više povijala, tako da je gubio ravnotežu i
glava ga je vukla napred, podsticala na ubrzani hod i, na kraju, u
trk. Pitao sam ga zar ne oseća da se njegovo telo na taj način buni
protiv laži, da ga laž izbacuje iz ravnoteže, te da je krajnje vreme
da prihvati istinu i tako olakša svom telu.
Ne, uporno je on ponavljao, nije to tačno, jer bi tako ispadalo
da je njegova bolest proizvod njegovog uma, posledica ko zna
kakvih misli, a ona je zapravo posledica pogrešnog
funkcionisanja njegovih mišića i skeleta. Naravno, i to se dešava
u mozgu, žurio je da doda, ali na daleko nižoj ravni u odnosu na
onu na kojoj se odigrava sam proces mišljenja.
Moja sestra se, za divno čudo, priklonila njegovom
tumačenju. Njegova bolest, smatrala je ona, posledica je
poremećaja u odnosima između raznih supstanci, uključujući
hormone, amino i druge kiseline, i ko zna šta još od onoga što se
odigravalo na molekularnom nivou. Ona se slagala sa mojom
tvrdnjom da i misli i ideje nastaju kao proizvod raznih hemijskih
struktura, ali nije prihvatala mogućnost da čovek može sam sebi,
dakle: samovoljno, da nanese organske ozlede tako što bi mislio
neke negativne, razorne misli. Za takvo nešto, smatrala je, u telu
sigurno postoje neki odbrambeni mehanizmi koji ne
dozvoljavaju da tako lako dođe do kratkog spoja.
Znači li to, pitao sam je, da ona ne veruje da ljudsko telo
može da bude kažnjeno nekom bolešću zato što um – tačnije
rečeno, neki deo uma koji nezavisno od nas nadzire njegov rad –
nije zadovoljan svojim postupcima?
Nije to rekla, rekla je moja sestra, i nije ni sigurna da tako
misli. Na kraju krajeva, rekla je, nije reč o bilo kome, već je u
pitanju naš otac.
Pa šta ako je naš otac, počeo sam da vičem, zar ga to oslobađa
kazne za dela, odnosno nedela, koja je činio drugim ljudima?
Ali moraš ipak da prihvatiš obavezu da ćeš stvari gledati u
istorijskom kontekstu, kao i svi ostali, odgovorila je moja sestra.
Obrazi su počeli da joj rumene.
Tvoja nevolja je u tome, rekao sam joj, što ništa ne možeš da
sakriješ. Tvoje telo stvara nepogrešivu sliku stanja tvoga duha i
uma. Kada ti se obrazi zacrvene, to je siguran znak neke izdaje.
Ne, rekla je ona, to je znak verodostojnosti i poštenja. Obrazi
mi se zacrvene kao da je moje telo semafor čiji zrak obezbeđuje
sigurnu plovidbu.
Nisam dalje govorio. Do tada sam imao samo jednog
pouzdanog saradnika – svoju sestru – i uplašio sam se da bih,
ukoliko nastavim dalje, mogao da je izgubim, a tada bih postao
lak plen ranjenom, razjarenom ocu i njegovim hajducima. Stoga
sam odlučio da odigram stratešku igru povlačenja koja je,
zapravo, bila maska za prodor po centralnoj liniji koji bi doveo
do potpunog prestanka otpora od strane neprijatelja i ubrzo bi
potom general na konju ujahao u grad.

Otac me je naučio da igram šah. Prvo mi je pokazao figure i za

svaku rekao kako se kreće i kako izbacuje protivničke figure sa
table. Na moje pitanje zašto je baš kraljica izabrana da bude
najjača figura, jača i od kralja, kao i od dva topa zajedno, nije
ništa rekao i moglo se nekome učiniti da izbegava odgovor.
Otišao sam u kuhinju da se požalim majci. Ona nije igrala šah,
ali je sigurno znala odgovor na pitanje o kraljičinoj moći.
Bio sam u pravu. Majka mi se nasmešila i u nekoliko rečenica
objasnila da je šah izmišljen u Indiji i da u indijskoj mitologiji
ima mnogo moćnih boginja i da je verovatno zbog toga šahovska
kraljica tako moćna. Bilo kako bilo. naučio sam da igram šah i
već posle nekoliko partija uspeo sam da pobedim oca. Kao i svaki
poraz, i taj mu je teško pao. Počeo je da protestuje posle svakog
mog poteza, psovao i tvrdio da nedozvoljeno pomeram figure na
tabli. Znao je da napravi, malu rokadu, ali kada sam ja jednom
odigrao veliku rokadu, hteo je da me bije. Prestali smo da igramo
šah kada sam u jednoj partiji demonstrirao novostečeno znanje i
pojeo mu pešaka en passant, u prolazu. Otac je zapenušao od
besa; urlao je kao da gubi tlo pod nogama; mahao je rukama kao
vetrenjača; onda je zaćutao i danima mi se nije obraćao.
Ispričao sam sve to o šahu zato što je u prvi mah moja ideja
o našim zajedničkim šetnjama pored Dunava predviđala da u
trenucima odmora, između ostalih aktivnosti, igramo šah. Ostale
aktivnosti obuhvatale su igranje karata, podmornica, rešavanje
ukrštenih reči i matematičkih zagonetaka zvanih sudoku. Od
karata smo brzo odustali jer ih je vetar lako prevrtao, kao i od
matematičkih zagonetaka, oko kojih smo se samo nepotrebno
prepirali. Rešavanje ukrštenih reči nam je ubrzo dosadilo, kao i
igranje podmornica, koje je možda zanimljivo igrati krišom za
vreme školskog časa, ali ne na klupi na keju pored reke. Ostao
nam je još samo šah: imao sam lepu malu magnetnu garnituru,
međutim, otac joj je samo uputio jedan prezriv pogled i to je bio
kraj mojih pokušaja. U pauzi, dok smo se odmarali, nismo radili
ništa. Ćutali smo i čekali da prođe onih desetak minuta posle
kojih smo se, nekad istim a nekad drugačijim putem, vraćali kući.

„Kada osetiš ukus vlasti“, rekao je moj otac jednom prilikom,

„kada čvrsto zagrizeš a zubi ti ne naiđu na otpor, onda si prešao
svaku meru i niko ti više ništa ne može.“
Dok je to govorio, krili smo se od krupnih kišnih kapi na
stepenicama školske zgrade u blizini pijace. Oluja je, kao i
obično, počela iznenada. Crni olujni oblak primetili smo kada
smo prošli pored restorana „Šaran“, a kiša nas je stigla stotinak
koraka dalje, u blizini galerije u zgradi Stare kapetanije. Trebalo
je tu da ostanemo, ali ja sam, zaboravivši na očevu nemoć,
nastavio dalje duž keja i pored restorana „Venecija“, da bih
nakon još samo dvadesetak koraka priznao da sam pogrešio,
čvrsto ga uhvatio podruku i prešao preko travnjaka i ulice do
školskih stepenica. Taj nepotrebni manevar učinio je da budemo
gotovo skroz mokri i naveo oca da mi, posle nekoliko mojih
ponovljenih izvinjavanja, kaže da mi ništa ne zamera, pogotovo
što je, naglasio je, moj postupak tipičan za nekoga ko veruje da
ima kontrolu nad drugima, da poseduje moć, a onda ga običan
letnji pljusak pretvori u malog mokrog miša.
Rekao sam mu da ne znam na koga misli, ali da mene taj opis
neodoljivo podseća na njega.
Slegnuo je ramenima i rekao da je možda nekada bio takav,
bar kad je reč o verovanju u posedovanje moći nad ljudima.
Nikada, međutim, nije on bio miš, rekao je, a prošao je kroz
mnoštvo oluja, i kopnenih i morskih.
Upitao sam ga o kojem moru je reč. Ne misli, valjda, na
Panonsko?
Nije on toliko star, odgovorio je, da bi pamtio to more.
A koje onda pamti, ako ne pamti to?
Zagledao se u mene, obrisao kapi kiše sa čela i rekao:
„Jadransko, nego šta! Treće ne postoji, osim ako oko Golog nisu
iskopali jarak sa vodom iz nekog drugog mora, što me, kada
razmislim, uopšte ne bi iznenadilo.“
Ako ne grešim, tada mi je prvi put gotovo direktno rekao gde
je bio za vreme onog dugotrajnog tajanstvenog odsustva iz
porodice. Znao sam to i ranije, međutim, taj podatak je bio upisan
u naše pamćenje kao strogo poverljiv i nije se direktno pominjao.
Otac, međutim, nije više imao vremena za odugovlačenje. Neke
priče se pričaju samo jednom u životu i, ako se ta prilika propusti,
ništa je ne može zameniti. Ako je ne ispričaš, ona svakog dana
postaje sve teža i odvlači te u neslućene dubine iz kojih nema
povratka. Ne mislim pritom na one priče strave i užasa u kojima
se pojavljuju vampiri, vukodlaci i zombiji, ti grozni živi mrtvaci.
Mislim na ona nežna vazdušasta stvorenja koja lebde iznad naših
glava i lagano tamne dok nas napušta život koji smo bezrazložno
straćili na zaludnu zabavu. Život je neverovatno jednostavan u
svojoj suštini i zato je tako lako pogrešiti u njegovom
izdržavanju. Na Istoku, mnogo češće nego na Zapadu, život se
poredi sa egzotičnom baštom kojom hodaju rajske ptice,
zabijajući kljunove u blato i šljunak i povremeno nalazeći drago
kamenje različitih veličina. Na Zapadu, bašta je prvenstveno
simetrična, što bi trebalo da smiri čovekovo asimetrično biće i da
ga natera bar u neki privid reda.
Rekao sam to ocu, posluživši se gotovo istim rečima, ali on
je odbio da me sasluša. Nije on imao vremena, a ni želju, da
razmatra neke nebuloze o sličnostima i razlikama između dve
strane sveta. „Na kraju krajeva“, rekao je, „kada se sve doda i
oduzme, zaključak je uvek isti: čovek je čoveku gad. I to je to“,
dodao je, „to je smisao postojanja, sve ostalo je isprazno
tamburanje, muzika bez zvuka i pesma bez reči.“
Zaćutao je. I ja sam ćutao. Kiša je i dalje padala, ali središte.
oluje se udaljilo i sve više vremena je proticalo između seva
munje i zvuka groma. Pogledao sam ga i, videvši ga tako
pokislog i šćućurenog u nastojanju da se malo zagreje i spreči
drhtavicu koja ga je sve više obuzimala, odjednom sam shvatio
zašto nije hteo ranije o svemu tome da priča: hteo je da nas zaštiti,
moju sestru i mene, od tog bola i užasa sa kojima je bio osuđen
da živi.
„Šta si rekao?“, upitao me je iako nisam ništa izgovorio.
 „Tamo mora da je bilo strašno“, odgovorio sam.
„Gde to?“
„Na Golom otoku“, rekao sam.
Gutao je neko vreme i onda rekao: „Uvek je strašno kada si
uhvaćen u mreži istorije; svejedno je da li se to dešavalo u
Vojvodini ili na Golom otoku.“
Da skratim: čovek koga je moj otac video – ili, tačnije rečeno,
koga je mislio da je video – za vreme jedne od naših šetnji bio je
jedan od imućnih zemljoposednika koji su mu zadavali najviše
muka u njegovom sprovođenju prinudnog otkupa pšenice i
kukuruza. Nije, naravno, on bio jedini koji se protivio takvom
oduzimanju žitarica i drugih namirnica, ali je na neki poseban
način bio u tome uspešniji od ostalih seljaka. Moj otac je osećao
da je razlog za njegov uspeh trebalo potražiti u činjenici da se taj
kulak nije bojao njegovih pretnji sudom, zatvorom i
oduzimanjem svih prava. Na usnama mu je neprekidno lebdeo
prezriv osmeh koji je opčinjavao mog oca i dovodio ga u stanje
potpune nemoći. Jednog dana, otac je odlučio da tome stane na
kraj i da pokaže ko je pravi gazda. Okupio je grupu svojih
najboljih saradnika, ljude koji su mogli da navedu zid da
progovori, smestio ih u kamion i poveo u selo koje se nalazilo
nedaleko od Rume. Stigli su u podne i odvezli se pravo na imanje
tog seljaka. Njegova porodica i on su upravo završili sa ručkom
i nisu ni najmanjim gestom pokazali da su svesni očevog
prisustva. Otac je prvo počeo lepo i učtivo da mu se obraća, ali
ni seljak ni članovi njegove porodice nisu reagovali. Otac je
osetio kako u njemu ključa bes, prišao je seljaku i počeo da ga
udara. Udarao ga je polako i, priznao je otac, sa velikim
uživanjem, i udarao ga je sve dok se nije stropoštao na zemlju, a
onda je raskopčao pantalone i ispišao se po njemu. Ženini uzvici
koji do tada parali vazduh pretvorili su se u cviljenje dok su
njihova deca, dve devojčice i dečak, užasnuto piljila u mlaz koji
je isticao iz penisa moga oca. Kada je otresao poslednje kapi, otac
mu je rekao da će mu se naredni put, ukoliko nastavi da se pravi
pametan i ne poštuje odluke narodne vlasti, ispišati pravo u usta.
I to bi sigurno učinio, rekao je otac, ali kada je narednog meseca
ponovo otišao kod njega, nije ga zatekao kod kuće. Njegova žena
je istrčala iz kuće, psujući oca na sav glas, i jednog trenutka je
čak uzela vile u ruke i pretila ocu njima. Otac se, tvrdio je, nije
uplašio vila i lako ih je otrgnuo od nje, ali ona ga je tada pljunula
i on je pobesneo i udario je prvo otvorenom šakom, a potom
pesnicom. Žena se zateturala, posrnula, pala i krv joj je šiknula
iz nosa. Otac je tada počeo da je šutira, a ona je četvoronoške
pokušavala da izbegne njegove udarce i na kraju se samo
sklupčala ispred ulaznih vrata, cvileći kao isprebijana keruša.
Narednog dana, po njenog muža je došla naoružana patrola i
sprovela ga u zatvor u kojem je ostao tri meseca. Nekoliko puta
su ga ispitivali i tukli, preteći mu smrtnom kaznom zbog navodne
saradnje sa neprijateljem, iako niko nije imao nikakve dokaze za
to. Naprotiv, pojavili su se svedoci koji su tvrdili da je on sve
vreme rata bio simpatizer antifašističkog pokreta i otac je na
kraju morao da ga oslobodi. Možda je zbog toga, rekao je,
premešten u Novi Sad, to nikada neće doznati, kao što neće
doznati kako su se njih dvojica našli na istoj strani i na istom
mestu.

Da, kada se tako ispriča, ova povest izgleda kratko, ali zapravo
su bili potrebni mnogi dani da ona dobije svoj uglačani oblik.
Ponekad bi cela šetnja dala samo dve ili tri rečenice, koje su se
razlikovale od ostalih, valjajući se ponekad preko nekoliko
stranica rukopisa, a ponekad bi se sastojale samo od jednog slova
koje je kaskalo na kraju rečenice noseći znak interpunkcije kao
svoj krst. Doista je trebalo imati dovoljno nerava za sve te igre i
tragati za trenucima kada su se ti prolazi i otvori nudili onome ko
je priželjkivao da ih savlada. Dakle, iz guste smese uspomena,
nagađanja i mističnih slogova trebalo je izvući nastavak
pripovedanja, istovremeno nagrađujući sebe i osuđujući sebe na
dalju meru nesporazuma.
Upravo je ta dvojnost, to istovremeno postojanje nagrade i
osude, najviše uticala na sporost promene, na govorenje koje je
povremeno zvučalo kao da su reči izrečene ustima punim vruće
čorbe. U takvim situacijama ličio sam sebi na psa sa načuljenim
ušima koji pazi da mu ne promakne neka reč, uveren da bi cela
konstrukcija priče mogla da se raspadne ukoliko bi samo jedan
glas bio pogrešno protumačen ili ako bi samo jedno slovo bilo .
pogrešno zapisano.
„Vazda preterano brineš“, rekao mi je jednom prilikom moj
otac, „i zato nećeš nikada naučiti veštinu pravog života.“
„A ti si je, znači, savladao“, uzvratio sam mu sarkastično,
mada sam odmah zažalio zbog toga. Tih dana je on izuzetno često
gubio ravnotežu, padao i udarao se, i nisam želeo da pomisli da
mu se podsmevam iz bilo kog razloga, te sam brzo dodao:
„Nadam se da me nisi pogrešno razumeo.“
„Nema potrebe da se izvinjavaš“, rekao je mada me nije
pogledao. „Život je žilav borac i u mom slučaju uspeo je
pravovremeno da uzvrati udarac i osveti se za sve što sam mu
učinio. Umesto da ja smrsim konce njemu, on ih je smrsio meni.“
„Ne razumem“, zbunjeno sam uzvratio, „zar si hteo da se
ubiješ?“
Tada me je ipak pogledao i rekao: „E, blento, zar sam
preživeo čuda prirode na Golom otoku da bih se posle toga
ubio?“
Trebalo mi je vremena da napokon shvatim da i on smatra da
je Parkinsonova bolest kazna za ono što je radio u životu, kazna
za razna nedela i zločine, i da nema drugog izbora osim da je
odboluje do kraja, da kroz svoju patnju shvati patnju koju je
naneo drugima. U isto vreme, međutim, prihvatao je tu bolest kao
svojevrsnu utehu, kao mogućnost da razume uticaj zla na fino
tkanje čovekovog duha i učini nešto dobro u ime iskupljenja.
Sećam se da sam ga tada upitao zar ne misli da je to prevelika
cena za verovanje u istinitost i pravovaljanost jednog sistema
političkog mišljenja, pogotovo kada se uzme u obzir da je već
platio za to kaznom koju je izdržao u logoru na Golom otoku.
 Desetak dana kasnije, tokom druge šetnje, dopunio je to
sledećim rečima: „Logor na Golom je najbolji primer naivnog
verovanja da lomljenjem nečijeg tela možeš da slomiš i nečiji
duh. Svaki kamen koji sam tamo preneo, svaki kamen koji me je
tamo povredio samo me je ojačao i zacelio moje rane. Kada su
me pustili odande, kada sam izašao i došao kući, vratio sam se sa
još većom uverenošću da sam se, pre nego što su me odveli u
logor, nalazio na dobrom putu. Uostalom, da nisu oni nas tamo
poslali, poslali bismo mi njih. Oni su samo bili brži, to je sve. Mi
smo bili na jednom puteljku koji je vodio kroz čestar, oni na
drugom. Oba puteljka su bila zarasla u trnje, ali oni su se bolje
borili sa tim trnjem i pre su stigli do kraja puta. Pobednici su za
nagradu dobili celokupnu moć vlasti i dobro su je iskoristili.
Nema tu neke velike mudrosti.“
Sve se može tumačiti kao sudbina, priznajem, ali to je
moguće, rekao sam mu, samo ukoliko se prihvati da smo mi
tvorci svoje sudbine i da smo aktivni učesnici, a ne samo pasivni
suigrači u njoj. U tom slučaju čovek doista stvara svoju sudbinu,
odnosno dozvoljena mu je mogućnost slobodnog izbora, tako da
on u svakom trenutku sam bira šta će učiniti, i tada, tek kada
donese odluku, on zapravo određuje svoju sudbinu i čini je
nepromenljivom. Drugim rečima, kada pogledamo ispred sebe,
ne vidimo samo jedan mogući put, već čitavu mrežu puteva i
raskrsnica, ali kada se osvrnemo, videćemo samo jedan utvrđen
i nepromenljiv put, stazu naše sudbine.
Otac je zastao i pogledao me. „To isto sam i ja maločas
ispričao“, rekao
je.

.
„Nije baš isto“, odgovorio sam, „ipak se dosta razlikuju.“
Otac je nastavio da hoda.
Pustio sam ga da odmakne nekoliko koraka i onda sam
krenuo za njim. Mogao sam da čujem kako struže đonovima po
asfaltu. U poslednje vreme, koraci su mu postali sitniji i nije više
podizao stopala sa tla. Umesto da staje prvo petom, on je prvo
spuštao nožne prste, što je za posledicu imalo skraćivanje koraka
i osetno gubljenje ravnoteže. Hiljadu puta sam mu rekao da mora
svesno da zapovedi svojim stopalima da stupaju petom napred i
on mi je hiljadu puta rekao da će to učiniti, a samo trenutak
kasnije čulo se dobro poznato struganje đonova i on bi zaplovio
pored mene kao kineska princeza na svojim stegama za mala
stopala.

„Nema potrebe da krivite sebe“, rekao je njegov lekar, „vi ste

učinili sve što ste mogli, pa i više od toga. Ali prisetite se našeg
razgovora od pre nekoliko meseci. Setite se da sam vam rekao da
je merilo našeg uspeha sakriveno u njegovim kolenima i da će on
dobro hodati sve dok mu kolena ostanu prava. Kada se budu
iskrivila, gornji deo njegovog tela saviće se unapred, sasvim
malo u početku, ali onda sve više i više, sve dok ne dospe do
situacije u kojoj će mu biti potreban veliki napor da iskrene glavu
i pogleda nagore da bi video nasmešeno lice komšinice sa trećeg
sprata koja izvodi svog patuljastog šnaucera u park. Evo, uverite
se sami“, rekao je lekar. Zamolio je mog oca da ustane, otkopča
kaiš i pusti pantalone da mu skliznu do gležnjeva, zatim me je
pozvao da mu priđem i pogledam ga s boka. „Pogledajte mu
kolena”, rekao je lekar i, doista, očeva kolena su bila savijena kao
da se sprema za skok. „Da“, dodao je lekar, „spremna su.za skok,
što je zapravo apsurdno jer on nikada više neće napraviti neki
ozbiljniji skok u svom životu.“
Ta pomisao – pomisao da moj otac neće više nikada daleko
skočiti u svom životu – zazvučala mi je toliko tužno da su mi
suze navrle na oči.
Lekar mi je pružio papirnu maramicu. „Ne vredi zbog toga
plakati“, rekao je, „suze tu ne pomažu.“ Preporučio je da
nastavimo da šetamo, s tim što bismo dužinu šetnje prilagodili
njegovim mogućnostima. „I, čim pokaže znake umora“, rekao je,
„napravite pauzu, sedite i odmorite se. Kako vreme bude
odmicalo, sve manje ćete hodati a sve više sedeti, ali zato će mu
svaki korak koji bude uspeo da načini vredeti bar kao deset
koraka koje je ranije prelazio.“
„Nadam se da je ovo bilo jasno“, rekao sam ocu kada smo
izašli iz ordinacije dr Stankovića. „Svakog dana moramo u
šetnju, nema zabušavanja.“
„Ali šetamo samo onoliko koliko ja mogu da pređem“, rekao
je otac sa neskrivenim trijumfom.
Upozorio sam ga da svako skraćivanje šetnji znači i
skraćivanje života, da škodi svim vitalnim funkcijama
organizma, međutim, on nije hteo da sluša. Tako smo mi njegove
poslednje mesece proveli uglavnom na klupama na keju, gde smo
hranili ptice, čitali knjige (tačnije rečeno, ja sam njemu čitao) i
igrali se povezivanja reči. Ne znam da li ta igra doista postoji ni,
ako postoji, da li se tako zove, ali pamtim da sam je igrao sa
sestrom kada smo bili mali i da sam uvek verovao da nas je otac
naučio da je igramo. Igra je, kao što sam rekao, bila laka: igrala
se tako što bi prvi igrač rekao jednu reč, a naredni igrač je onda
morao da kaže reč koja počinje poslednjim slovom prve reči. Na
primer, ako bih ja rekao „tigar“, drugi igrač bi rekao, na primer,
„reka“, pa bih onda ja, ili treći igrač, ukoliko igru igraju tri igrača,
rekao, na primer, „avion“, pa bi onda red ponovo došao na prvog
igrača, koji bi rekao, na primer, „nizbrdica“, i tako dalje, sve dok
neko ne bi znao da kaže reč koja počinje poslednjim slovom reči
koju je izgovorio igrač pre njega.
Ranije, dok smo šetali, nizali smo reči u brzom ritmu, ali od
časa kada smo odlučili – odnosno kada je otac odlučio, a ja
prihvatio – da manje šetamo, a da više vremena provodimo na
klupi na keju ili u parku, igra sa rečima je postala sporija i ocu je
trebalo sve više vremena da se seti nekih reči, pogotovo reči koje
su počinjale slovima kao što su „h“, „lj“ ili „ž“. To bi potrajalo
dve-tri nedelje, a onda bi mu se pamćenje ponovo razbistrilo i sa
lakoćom se prisećao reči kao „škriljci“, „hmelj“ ili
„žabokrečina“. Mesec dana bi sve bilo u najboljem redu, a onda
bi opet došao red na ćutanje, odnosno na tiho naprezanje, na zvuk
koji je proizvodio dok je iz sebe pokušavao da istisne potrebne
reči.
Sve to, bio sam uveren, moglo je da se izbegne da smo
nastavili da šetamo i vežbamo. Ovako, dok je njegovo ćutanje
raslo, pojačavalo se moje osećanje da ga ubrzano gubim, kao što
se u isto vreme pojačavao utisak da on to zapravo namerno čini.
Znao je da ima neizlečivu boljku i da nema načina da iz sukoba
sa njom izađe kao pobednik. To mu je, često je govorio, sve bilo
jasno, a jedino nije imao odgovor na pitanje zašto je baš on bio
izabran za nosioca bolesti i da li je nju trebalo da tumači kao
svojevrsnu nagradu ili kaznu.
Više puta smo razgovarali o tome i on je tokom bolesti
nekoliko puta menjao stav. Preovladavalo je ipak uverenje da je
to neka vrsta božanske kazne, da mu se tako sudilo za nehaj sa
kojim se, kao nosilac vlasti, odnosio prema ljudima. Ponekad je
čak pomišljao, rekao mi je tokom jedne šetnje, da je njegov
boravak na Golom otoku bio kazna za ono što je radio u
vojvođanskim selima. Ili je sve povezano sa svim, rekao je, ili
ništa nije povezano ni sa čim. Prva varijanta, smatrao je,
podrazumeva da je svako odgovoran za svaki svoj potez, što je
obezbeđivalo postojanje reda u svetu u kojem prebivamo, dok se
druga varijanta pokazuje kao haos, anarhija u kojoj svako može
da radi šta hoće, što znači da niko nije radio ništa.
Interesantno je da su sa skraćivanjem šetnji i njegovi
monolozi ili dijalozi postajali sve kraći. Sto je kraće hodao, sve
duže je, moglo bi se reći, ćutao. Skrenuo sam pažnju njegovom
lekaru na to, ponadavši se da bi on mogao to da mi protumači.
Ali dr Stanković nije znao mnogo više od mene. On je
pretpostavljao, rekao je, da sa gubljenjem interesovanja za
razgovor počinje proces učahuravanja, zatvaranja u svoj svet,
međutim, nije umeo da objasni zašto se bolesnik odlučuje na to.
Možda je to bila posledica uništavanja određenog procenta
moždanih ćelija koje proizvode levodopu? Ako je to bilo tačno,
onda se bolesniku uopšte više nije moglo pomoći, bar ne na
sadašnjem nivou znanja o bolesti.
„Kažem ti“, rekao je moj otac, „živ ili mrtav – nema tu neke
velike razlike.“
Sedeli smo na terasi restorana „Venecija“ i pili Čaj. Gaj smo
pili zato što je dan bio vruć i što bi rashlađena pića samo
doprinela da se više znojimo. Čaj nam je, verovali smo, pomagao
da ostvarimo balans između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, da
lakše dišemo. Ipak, izvesnu meru nadraženosti nismo mogli da
prigušimo u sebi. Otac je imao zamerke na sve što je stari kelner
Velja učinio: od toga kako je pitao šta želimo da naručimo do
nabusitih komentara na račun onih koji su dolazili u kafanu da bi
naručili čaj. „Ako su bolesni”, mumlao je Velja, „trebalo je da
ostanu kod kuće i jedu kiseli kupus; ima u njemu vitamina C
koliko hoćeš.” Uzaludni su bili moji pokušaji da mu objasnim da
je ispijanje čaja prava umetnost, da kamilica i menta nisu čajevi,
već biljni napici, te da bi uz njih oni u kafani morali da imaju bar
zeleni i crni čaj. Kelner Velja se zagledao u mene i pitao: „Je li ti
to mene kao zajebavaš, sinovac? Misliš da sam čekao da se ti
rodiš i da me naučiš šta je pravi čaj?”
„Dobro de, Veljo”, rekao je moj otac, „šta si se toliko
rasplakao? Zbog kiselog kupusa i jedne šolje zelenog čaja?”
„Da nije tvoje dete u pitanju”, nastavio je kelner Velja, „već
bih mu zavrnuo vrat.”
„Znam da bi to učinio”, osmehnuo mu se moj otac, „a i video
sam kako to radiš, nisi valjda to zaboravio? Nego, donesi ti nama
jednu kamilicu i jednu nanu, a drugi put ćemo videti koji čaj
ostavlja otisak u našem telu.”
Sačekao sam da se kelner Velja udalji od našeg stola i potom
šapatom upitao oca: „Jesi ga stvarno video kako nekoga davi?”
Otac je polako zatvorio očne kapke, potom ih podjednako
polako otvorio.
„A gde to?“, upitao sam.
 „A gde drugde?“, odgovorio je moj otac pitanjem.
Nisam mu odmah poverovao, priznajem, iako sam znao da se
on nikada nije šalio kada se govorilo o Golom otoku i logoru na
njemu. U stvari, tačnije bi bilo reći da se u situacijama kada se
otvarao i pričao o Golom otoku on nije služio iskrivljavanjima ili
ublažavanjima istine. Odmah moram da dodam da mi on nikada
nije ispričao celu priču, već da je ostavljao meni i mojoj mašti da
je izmišljam i popunjavam. Isto je bilo i sa pričom o nasilnom
oduzimanju žita i drugih proizvoda. Ukoliko mi se njegova
verzija ne bi dopala, ništa on tu nije mogao da uradi. Samo bi
rekao da je najjednostavnije ispričati stvarnost, tu finu glazuru
koju vreme katkad nehajno a katkad krajnje surovo upisuje u
kožu naših lica.
Ono, dakle, što ga je bacilo u kovitlac igre života i naglo ga
otrglo od potpune predaje smrti odigralo se, ispričao mi je, kada
su ih izvukli iz utrobe brodića kojim su bili prevezeni do Golog
otoka (koji je u njihovoj svesti još uvek bio bezimeno mesto), i,
dok je teturao kroz kordon starih zatvorenika, sastavljen od
izbezumljenih ljudi koji su urlali na njih, udarali ih, pljuvali i
psovali, i gde je, rekao je otac, samo priželjkivao da legne i
dremne, iznenada je začuo nečiji glas, neko ga je zvao sa ruba
pakla i govorio mu između stisnutih zuba da mora da ostane na
nogama i da se nikada više neće probuditi ukoliko se prepusti
snu. Čovek koji je to govorio dobro ga je prodrmao i potom
zamahnuo rukom, ali, umesto da oseti jak udarac, otac nije osetio
nikakav bol. Hteo je da ostane tu, međutim, čovek ga je odgurnuo
od sebe i moj, otac se ponovo našao u uskovitlanoj struji
sastavljenoj od unezverenih ljudskih tela. Tek kada su udarci
prestali, odnosno tek kada je stigao na kraj pomahnitalog reda
koji je udarao rukama i nogama u strogom ritmu pokliča „Udri
bandu! Udri bandu!“, pokušao je da se osvrne oko sebe i da ga
potraži, ali zbog suznih očiju i podbulih kapaka jedva je mogao
da razazna gde se nalazi. Uočio je samo jednu stvar: iako su
svugde mogli da se vide naoružani milicionari, oni uopšte nisu
učestvovali u batinanju novih robijaša i pre bi se moglo reći da
su se tu nalazili da bi uživali u apsurdu nego da njime upravljaju.
A apsurd je bio potpun: u svim zatvorima i logorima robijaši su
sačinjavali prepoznatljivu celinu, različitu od onih koji su
rukovodili logorom, a tu gde su došli logoraši su igrali sve uloge
i ni sa kim nisi smeo da progovoriš ni reč, jer nisi znao kojoj
strani doista pripada. Neko ko je delovao kao pravi robijaš začas
bi se pretvorio u smrtonosnog batinaša, u onog ko je imao prava
da napujda druge robijaše na tebe: „Udri bandu! Udri bandu!“
„Da, dobro ste primetili“, rekao mi je dr Stanković, „njegova
priča je polako počela da se raspada, a granice između njenih
segmenata postaju sve nepostojanije. Oni će se sve više mešati,
jedni će zamenjivati druge, neki će se širiti, a neki sužavati, i ne
treba da vas čudi ako neki od njih potpuno nestanu. Demencija je
nepredvidljiva; nekad juri kao brzi voz, nekad pućka kao
lokomotiva na ugalj; u svakom slučaju, ne smete da računate na
pouzdan red vožnje.“
„Drugim rečima“, rekao sam, „može se desiti da mi ne ispriča
svoju priču do kraja, jeste li to hteli da mi kažete?“
„Da“, odgovorio je njegov lekar, „kao što lako može da se
desi da priča dobije neki sasvim nov oblik, da se pojave novi
detalji, da likovi iz priče počnu da zamenjuju uloge, da nešto
nevažno postane strahovito važno ili da nešto bitno potpuno
izgubi na značaju. I, naravno, uvek ostaje mogućnost da je ispriča
do kraja u onom pravom obliku, u kojem je započeta. Samo ga
pustite da priča onako kako on želi. Ne požurujte ga, brzina je
smrt za priču.“
To je bilo u ponedeljak, na njegovoj redovnoj kontroli na
neurološkoj klinici. Najava njegove demencije nije me
iznenadila, mada me je uznemirila mogućnost da ona tako brzo
napreduje. Danas je novi dan i već se bolje osećam. Ustao sam
rano, obrijao se i istuširao, i potom spremio doručak za nas
dvojicu. Onda sam čuo kako me doziva iz svoje sobe. Znao sam
šta me tamo očekuje: hiljadu puta sam mu rekao da sedne kada
skida pidžamu ili presvlači donji veš i on mi je hiljadu puta
obećao da će to da uradi, ali ipak sam ga zaticao na podu,
izvrnutog i nemoćnog, na rubu suza.
„Nemoj da se ljutiš“, kazao je, „ali svaki put pomislim da se
bolje osećam i da mi je ravnoteža besprekorna, a onda, iznenada,
tačno na pola puta, gubim oslonac, zanjišem se kao krošnja na
vetru i, kada otvorim oči, vidim da sam na patosu.“
„Jednom ćeš tako da proletiš kroz prozor i tada nećeš moći
da otvoriš oči“, rekao sam mu. Govorio sam oštrije nego obično,
ali to mi se događalo ponekad, pogotovo kada bih počeo da
kinjim sebe za nešto što nisam mogao nikako da popravim ili
dovedem u red. Naime, znao sam da je sve što sam radio za njega
neka vrsta zaludnog ljubavnog truda. Mogao sam da se naprežem
koliko god sam hteo, ali krajnji rezultat je već bio dobro poznat:
ranije ili kasnije, morao sam da priznam poraz. Ta činjenica je
bila izvor svih mojih frustracija, koje su me terale da krivim oca
za stanje u kojem se nalazio. To, naravno, nije bilo tačno, ali
ponekad utehe dolaze sa najneočekivanijih strana. Uzmimo, na
primer, moju majku, njegovu ženu. Otac nije nikad pokazivao
stid niti kajanje zbog načina na koji se ophodio prema njoj. Kada
sam mu jednom to otvoreno rekao, naime, kada sam bez
okolišanja rekao da je on krivac za majčinu nemoć da se u većoj
meri suprotstavi bolesti, on se podrugljivo nasmejao. „Ništa ti ne
znaš, dečače“, rekao je, „i bolje bi ti bilo da staviš svaku stvar na
pravo mesto.“ „Hoćeš da kažeš da priča o vašem upoznavanju
nije tačna?“
„Ne“, rekao je, „ne, neću.“
„I ona ti je doista rekla“, pitao sam, „da nema gaće, a da kike
ne namerava da ti da?“
„Tačno tako.“
„I onda si ti rekao“, rekao sam, „da hoćeš da vidiš te gaće i
ona te je odvela u svoje dvorište i ti si doista tamo mogao da vidiš
njene gaće osvetljene zracima jutarnjeg sunca i posle toga bilo ti
je jasno da je ona žena sa kojom vredi provesti svoj život, je li i
sve to tačno?“
 Da, sve je bilo tačno. Jedino je propustio da uzme u obzir
činjenicu da je ona bila u nekom srodstvu sa onim kulakom nad
kojim se toliko strašno iživljavao da je to bilo nemoguće
zaboraviti. Nije zaboravio on, a nije zaboravila ni ona. Strpljivo
je čekala svoj trenutak, šćućurena kao zmija otrovnica na
njegovim grudima. A taj trenutak je došao u vreme Informbiroa,
tvrdio je moj otac, kad ga je upravo ta njegova voljena žena
prijavila vlastima, tvrdeći da ga je više puta čula kako govori da
je Tito Staljinu, s oproštenjem, do dupeta i da nikada neće uspeti
da izvuče nos odande. Pitao sam ga kako je to doznao i on je
rekao da je celu priču čuo na Golom otoku od ondašnjeg
partijskog sekretara, koji je njenu izjavu prosledio nadležnima.
Kada mu je kazna istekla i on se vratio kući, nikada joj nije odao
da zna njenu ulogu u svom stradanju. Nije mu bilo lako, ali bio
je uveren da će se nekako doznati ko je od njih dvoje pravi krivac
i, kada se njena bolest pokazala u punom sjaju, znao je da je to
njena kazna za zlo koje mu je nanela. Dakle, rekao je, nije on,
odnosno njegovo ponašanje prema njoj, bio glavni razlog za
njeno stanje, već je ona sama plaćala cenu za svoju podmuklu
ulogu u njegovom stradanju.
Rekao sam mu da ne verujem u takve koještarije, jer ne
verujem u postojanje takve, unapred date sudbine. Previše ima
raznih zlih ljudi, krvnika i zlotvora koji su mirno umrli u svojim
krevetima, te zbog toga mora da se sumnja u sudbinu koja ih je
tako nagradila i obrisala sa njih svaki trag krivice. Uostalom,
upitao sam ga jednom prilikom, kako onda tumači pojavu svoje
bolesti, ko je dežurni krivac za njen nastanak?
Iznenadićeš se kada budeš čuo, upozorio me je i ja sam se
doista iznenadio. On me je prvo podsetio na ritual dolaska na
Goli otok, na „dobrodošlicu“ koja je uključivala batinanje
prilikom prolaska kroz pomahnitali kordon starih zatočenika.
Udarci su pljuštali sa svih strana i niko nije birao gde će da udari:
u glavu, leđa, stomak, bubrege. One koji bi pali dočekali su
udarci nogama i gaženje do smrti. Moj otac je, pričao mi je, u
jednom trenutku takođe pao, ali odmah nakon tog pada začuo je
glas koji mu je rekao: „Ustaj i hodaj! Hodaj što brže možeš ako
želiš da ostaneš živ!“ Otac je pokušao da pogleda nagore, ali
samo je video nečiju pesnicu koja se munjevito kretala prema
njemu. Međutim, umesto da ga zdrobi, ona ga je samo okrznula,
odskočivši od njegovog ramena kao da je nosi silina udarca.
Protekla su četiri meseca pre nego što je doznao ko mu je zadao
lažan udarac, a onda, kada je doznao, prva star koju je uradio bila
je da ga prijavi sobnom starešini. Sve u svemu, on je u logoru
stekao zvanje „profesionalnog cinkaroša“: kada bi se primakao
nekom zatvoreniku, on bi se odmah udaljio od njega, tako da je
njegovo kretanje po logoru pratio oblak tišine. Međutim, otac je
tvrdio da je jedino tako uspeo da preživi, što je bila čista
izmišljotina jer je mnogo ljudi izdržalo mnogo gore muke i
napore tokom znatno dužeg boravka na Golom otoku.
Kada se jednom otvorio i počeo da priča o svojim
doživljajima u logoru, otac nije mogao da se zaustavi, ali onog
časa kada je priznao da je redovno cinkario ljude, čak i one za
koje su svi znali da su besprekorno čisti i pošteni kao ljudska
bića, detalji su prestali da me zanimaju. Jednog predvečerja, kada
smo se vraćali iz šetnje, čak me je upitao zašto ga više ništa ne
pitam.
„Zato što si mi odgovorio na moje pitanje“, rekao sam.
„Na koje pitanje?“
„Na pitanje koga smatraš krivcem za svoju bolest.“
„Koga?“
„Sve druge osim samog sebe“, odgovorio sam, „a u stvari ti
si jedini krivac. Ti si stvorio samog sebe. Ti si svoja sudbina.“
„Koješta“, pokušao je da se pobuni otac, ali glas je počeo da
ga izdaje, prsti na levoj ruci da podrhtavaju, glava mu je utonula
među ramena, a leđa se povila. Odjednom je izgledao bolesnije
nego što je do tada bio. Napravio je još tri-četiri teturava koraka
i onda stao. Predložio sam mu da pozovemo taksi i izvadio
mobilni telefon iz džepa, ali on nije hteo ni da čuje za to. „Ako
sam ja doista tvorac svoje sudbine“, rekao je, „onda ja treba da
donesem tu odluku, zar ne?“
„Tačno tako“, rekao sam, „ali kada neku odluku doneseš sam,
onda ne smeš da se žališ na posledice.“
Otac je ćutao. Izgledalo je da nestaje, da nastavlja da se
smanjuje, da ubrzo više ništa neće od njega ostati. Ličio je na
oluju koja nas je poterala sa keja, a onda nas se zasitila, naterala
da se šćućurimo u mraku i smerno čekamo da ona prođe. „Prava
je sreća“, rekao sam da bih prekinuo neugodno ćutanje, „da ove
letnje oluje tako kratko traju... Još malo pa ćemo moći da
krenemo kući. Naravno, da sam poneo kišobran, mogli bismo već
da pođemo, ali izgleda da je i u to sudbina umešala svoje prste.“
Otac se uspravio, odnosno, tačnije rečeno, pokušao da se
uspravi onoliko koliko su mu zgrčeni mišići i ukočeni skelet to
dozvoljavali i ljutitim glasom rekao da njemu nikada niko nije
naređivao, pa to onda neće moći ni neka oluja, ma koliko bila
silovita i ubojita. Stajali smo pred ulazom u jednu stambenu
zgradu, bar delimično zaštićeni od kišnih kapi, i otac je, nakon
što je izgovorio prethodnu rečenicu, naglo krenuo napolje,
smetnuvši s uma dva niska stepenika, ali to je bilo dovoljno da
mu poremeti ravnotežu, da se zanjiše i potom padne prav kao
proštac.
Užasni su to padovi jer potpuno oslikavaju nemoć tela da
izađe na kraj sa Parkinsonovom bolešću. Kada pada, zdrav čovek
zna ili intuitivno reaguje tako da smanji uticaj pada: pruža ruke,
savija kolena, podmeće ramena, ali bolestan čovek nema taj
luksuz samoodbrane. On pada kao srušeni zid ili kao posečeno
drvo. On pada kao da njegovo telo nije ništa upamtilo, nije ništa
naučilo od prethodnih padova. On pada kao da prvi put pada,
ukočenog tela i sa licem koje u početku izražava potpunu
začuđenost, a na kraju pokazuje zbunjenost, pometnju, želju da
se nalazi na bilo kom drugom mestu.
„Hoćeš li mi pomoći da ustanem“, krkljao je moj otac, „ili
ćeš me ostaviti na milost i nemilost ovoj kišurini?“
Ne mogu da verujem svojim ušima: moj otac traži pomoć od
mene! Posle svih onih pocepanih gaća i pidžama, koje je
pokušavao sam da obuče, bez moje pomoći; posle svih onih
otkinutih dugmića sa košulja koji su mi iskakali ispod prstiju i
odletali ko zna u koji ćošak u sobi; dakle, posle svega toga, došao
je na red trenutak u kojem može da prihvati sebe onakvog kakav
jeste. Nažalost, malo je kasno za to, odnosno možda i nije kasno,
ali to priznanje ne može više ništa da promeni. Njegova bolest ne
poznaje preokret, ne zna za vraćanje u zdravo stanje, ne može
ponovo da zaceli, nije u stanju da poništi poremećenu ravnotežu
i još jednom omogući postojan hod po žici razvučenoj iznad
ambisa.
Naravno, ništa od toga nisam mu rekao dok sam se saginjao
i pomagao mu da se uspravi. Kapi na njegovom licu mogu da
budu i kapi kiše i suze, ali ja sam se odlučio za suze i tako ga
naterao da pokaže bar malu meru smernosti, da prizna da je on
sam tvorac svoje sudbine, pa samim tim i svoje bolesti. On je,
međutim, iskoristio priliku da potpuno izrazi svoj bol i učinio je
to uz dodatnu pomoć jecaja, šmrcanja i stenjanja, što je u meni,
naravno, samo podstaklo dalji razvoj sumnje i neverice.
Tako se sve završilo. Dok su mu se ramena tresla od jecaja i
plača, pokrivao je lice šakama, ali ja sam mogao da vidim kako
gviri između prstiju da bi se uverio kakav utisak je ostavio na
mene. Sve to je predugo trajalo jer nismo imali kišobran i morali
smo da čekamo da kiša potpuno prestane da pada. Na kraju smo
ostali bez reči, u tišini koja nije imala nikakvo značenje, i tako
smo se, nemi, vratili kući, u njegov stan, koji se polako pretvarao
u moj stan, iako sam nastojao da ga što manje prisvajam, ali znao
sam da je to nemoguće budući da se život sastoji u gomilanju
stvari koje, hteli to ili ne, nazivamo svojim. Taj proces sam u isto
vreme mogao da pratim u svom prvobitnom stanu, u koji su se,
nakon što sam prešao u očev stan, uselile moje sestričine i onda
ga polako ali sigurno pretvorile u svoj stan.

Možda sam pogrešio što sam toliko sumnjao u očevu iskrenost i

sposobnost promene, ali uveren sam da se u istoj meri može
sumnjati u iskrenost svih ljudi. Najlakše je reći da je čovek dobar
i da je zbog toga osuđen da pati živeći u našem iskvarenom svetu,
osuđen da čezne za onim rajskim područjem iz kojeg je jednom
davno najuren. Ali budimo iskreni: pre nego što je isteran iz raja,
čovek se pokazao kao lažov, prevrtljivac, neposlušnik,
sladostrasnik, zlonamerni nitkov, smutljivac i još mnogo toga,
rečju: kao najveći gad koji je ikada hodao nebeskim
prostranstvom, te ne treba da čudi zašto je Tvorac, stvoritelj svih
stvari, doneo naizgled prenagljenu odluku. Nije on to učinio zbog
ljudskog stvora, već zbog sebe: naime, čovekovo ponašanje je
prikazivalo Tvorca u lošem svetlu i to je bilo ono što ga je
nagnalo da isključi čoveka iz dalje igre, odnosno da bar pokuša
da ga isključi.
Tako nekako je bila sročena govorancija koju sam na svaka
dva-tri sata ponavljao ocu. Ne znam šta sam mislio time da
postignem. Izgovarao sam te reči kao da doprinose rastu njegove
telesne temperature i kao da će na kraju izazvati njegovo
preznojavanje, da će sa grašcima znoja iscuriti sve gadosti koje
sam uobličio brojnim rečima. Njemu Bog ionako nije značio
ništa, pogotovo ranije, u vremenu u kojem se u bogove nije baš
nešto mnogo verovalo. Uostalom, postojao je već jedan bog u
koga se nije smelo sumnjati, rekao je jednom moj otac, u stvari,
postojao je čitav skup raznoraznih bogova i svako je imao svoju
oblast i svoja zaduženja, i, ako bi bilo ko od njih makar malo
pogrešio, odmah bi ga snašla kazna i sa nebeskih visina padao bi
na tvrdo dno stvarnosti. Naravno, krajnji cilj takvog sistema bio
je da očuva poslušnost i vernost, što se uvek nagrađivalo
obećanjem da će smerni i poslušni napredovati na društvenoj
lestvici, što je zapravo značilo isto kao da im je obećan uzlet u
nebeske visine. Ono što on, rekao je moj otac, nije jasno shvatio
bila je činjenica da je sa usponom na toj lestvici rasla brzina
mogućeg izgona sa nje. Drugim rečima, što si više napredovao,
sve brže si mogao sve to da izgubiš. A onda, rekao je, onda se
probudiš bez ičega u rukama, bez ičega na sebi i, što je najgore,
bez ičega u glavi. Nikoga više nisi imao, ništa nisi posedovao,
bio si ljudski sitniš koji se prodavao i preprodavao za nekoliko
novčića, potpuno zbunjen, potpuno razbaštinjen. I nikada ti niko,
rekao je moj otac, neće objasniti zašto se to desilo, ko je zapravo
kriv i za šta, zbog koga i zbog čega?
Ponavljao mi je ta pitanja kao da sam ja zadužen da mu
pružim odgovore, a to je upravo bilo ono što sam ja očekivao od
njega. Moglo bi se reći da smo bili u idealnoj pat-poziciji: on je
bio otac koji nije imao šta da pruži svom sinu, dok sam ja bio sin
koji nije imao šta da vrati svom ocu. Reči nam nisu pomagale, a
nije ni tišina. Ni on ni ja nismo imali nijedno slobodno polje na
koje bismo mogli da stupimo i tako produžimo igru. Stajali smo
i gledali se i mogli smo tako da se beskrajno posmatramo, ništa
se ne bi promenilo. Bili smo kao dva strašila u polju suncokreta
koja nijedna ptica nije shvatala ozbiljno.
Ostalo mi je još da ga pitam da li bi se promenio da su se
stvari drugačije odigrale. Reagovao je ljutito, kao da nisam smeo
takvo nešto da ga pitam. „A šta misliš“, pitao me je, „da li bismo
ih mi milovali i mazili, tapšali po leđima i ramenima, i govorili
da će uskoro ponovo doći njihovo vreme, eno ga iza ćoška, tek
što nije?“
A onda mi je pričao o logorima, o celoj kaskadi logora, i
rekao mi da se tako tešio pre nego što bi utonuo u san u baraci na
Golom otoku. Zamišljao je taj niz logora u kojima je nošenje
kamenja bilo jedna od manjih muka kojima su logoraši bili
kažnjeni za svoju vernost partiji i vođi koje su odabrali. Tako mu
se činilo da je lakše podnosio stvarnu težinu kamena koji mu je
pritiskao kičmu, kao i sva druga zlostavljanja kojima je
neprekidno bio izložen. Tada je pronašao način da stvarno sebi
bar malo olakša muke i počeo je da piše izmišljena priznanja u
kojima su se pominjali stvarni ljudi. Naime, onaj koji bi pisao
izjavu o svojoj ili tuđoj neprijateljskoj delatnosti bio je oslobođen
drugih obaveza dok je običnom grafitnom olovkom ispisivao
svoje priznanje. Bilo je logoraša koji su izlagali svoja zlodela na
nekoliko desetina stranica: zna se, na primer, da je logoraš Milan
Vinković napisao sedamdeset stranica dugu izjavu o tome kako
se opredelio za Informbiro.
Kada mi je saopštio taj podatak, otac je prezrivo frknuo i
rekao: „Samo sedamdeset? Nije to ništa! Ja sam ispunio ukupno
sto sedamdeset strana gustog teksta.“ Nije to bila samo njegova
izjava. On je detaljno pisao o ljudima koje je poznavao i o
ljudima o kojima nije ništa znao. U svemu tome bilo je i
povišenog rizika za njega jer je postojala mogućnost da neki
službenik Udbe poželi da ispita tačnost svih navoda u izjavi moga
oca. Drugim rečima, postojala je mogućnost da se očeve optužbe
vrate na njega kao bumerang, što je moglo da znači produžetak
kazne ili posebna mučenja u logoru. Izgleda da je bio rođen pod
nekom srećnom zvezdom, jer ga niko nije optužio ni za šta, što
se ne bi moglo reći za one koje je pominjao u svojim
cinkarenjima. Jedan od njih, dakle, bio je čovek koji mu je
pomogao da preživi prolazak kroz prvi kordon nakon dolaska na
Goli otok. Otac ga je krajnje zlonamerno prijavio sobnom
starešini, izmislivši neku priču o tome kako noću, u krevetu, dok
ne zaspi, šapatom recituje pesmicu o velikom vođi, drugu
Staljinu.
Pitao sam ga zašto mi nije odmah rekao na koga ga je taj
čovek na Zemunskom keju podsetio. Da li se uplašio da bi taj
čovek mogao da prepozna moga oca i odjednom poželi, tu na
keju, da mu se osveti za zlo koje je moj otac njemu naneo?
„Nisam hteo ništa da ti kažem“, rekao je moj otac, „zato što
u prvi mah nisam bio siguran da je to taj čovek. Po svemu što
sam upamtio o njemu, on je odavno trebalo da bude mrtav i
pokopan. Osim toga, pomislio sam, ako je doista živ i ako smo
se slučajno sreli jednom, može se desiti da se sretnemo ponovo,
pa neka me onda on prvi prepozna. Jer, ako on to ne želi da uradi,
onda ni ja ne bih želeo da mu prvi kažem ko sam. Evo, kaži mi
šta bi ti uradio da si na mom mestu.“
„Spremio bih se da pobegnem“, odgovorio sam, „jer ne
verujem da bi nastavio da ti i dalje daje oproštaj za ono što si mu
učinio. Čak i milosrđe ima granicu koju ne može da pređe.“
„Čudan si ti čovek“, rekao je moj otac, „na jednoj strani
zagovaraš ljubav i razumevanje, a sa druge strane pretiš tučom i
batinama.“
„Imao sam dobrog učitelja. Šta misliš“, upitao sam ga, „ko
me je tome naučio?“
„Ne glupiraj se“, rekao je, „nego mi reci šta bi uradio kada bi
me taj čovek prepoznao i nasrnuo na mene. Da li bi stao u
odbranu svoga oca?“
Pokušao sam da zamislim tu situaciju i prikazao sam sebi oca
koji se sakriva iza mene, dok njegov protivnik juri prema nama,
bodren borbenim povicima svojih istomišljenika. Video sam
kako nam prilazi sve bliže, kako mu se oči šire a prsti na rukama
uobličavaju u pesnice, kako mu očnjaci rastu a nokti blistaju kao
oštra sečiva, i, mada se nisam uplašio, znao sam da ću ustuknuti
i odgurnuti oca od sebe. Postoji određena mera do koje ljubav
prema ocu može da izdrži pritisak izdaje, ali kada se ona pređe,
sve postaje zaludno. Otac koji je izneverio sina ne može da
očekuje da sin bez pogovora stane u njegovu odbranu. Može,
naravno, da pokuša da ga uveri u valjanost svojih postupaka, pa
čak i da za sve okrivi svoju naivnost, svoje nerazumevanje i
nesnalaženje na uzburkanim talasima istorijskih zbivanja, ali čak
i ako pokaže spremnost da ga sasluša, da uvaži neke od njegovih
silnih žalopojki u vezi sa istorijom, sinu ipak pripada pravo da
ide svojim putem, ma koliko drugačiji on bio od onog koji je
njegov otac izabrao za sebe. Jednostavno rečeno, nikada ne bih
branio njegovo pravo na izbor u datom istorijskom trenutku, ali,
isto tako, ne bih ga automatski oslobađao odgovornosti za ono
što mu je taj izbor doneo.
„Moram da priznam“, rekao sam mu tokom jedne od
poslednjih šetnji, „da mi nije baš lako da ovako razgovaram sa
tobom. U stvari, bilo bi mi mnogo teže da si ostao na pobedničkoj
strani. Tada doista ne bih mogao ništa da ti oprostim, ali ovako,
nakon muka koje si preživeo u logoru, pada mi ponekad pomisao
da si već dovoljno platio za svoje grehe i zablude i da je moja
propoved nepotrebna, da je nisi zaslužio.“
Sedeli smo na klupi na keju i bacali parčiće hleba
golubovima, vrapcima i galebovima. Otac je ćutao sve dok nije
bacio poslednje parče suvog hleba, a onda sam ugledao kako mu
se usne šire u osmeh.
„Naravno“, rekao sam, „čim vidim početak tog lukavog
osmeha na tvom licu, znam da sam negde pogrešio, da sam nešto
prevideo, je li to tačno?“
„Kakav bih ja bio roditelj“, rekao je, „kada bih detetu otkrio
sve tajne života i smrti? Deci treba ostaviti nešto da sama nauče.
Nadam se da se sa tim slažeš?“
„Verovatno si u pravu“, odgovorio sam, „premda ne mogu da
prihvatim u potpunosti to što govoriš sve dok ti na licu titra takav
samozadovoljan osmeh.“
„Eto, u tome je problem sa novim naraštajima“, pokušao je
da se uozbilji moj otac, ali mu to nije polazilo za rukom.
„Jednostavno rečeno, vi nikada niste zadovoljni.“ Video je moj
smrknut izraz i grohotom se nasmejao. „Hajde“, rekao je, „idemo
kući. Dosta je bilo ovog nadmudrivanja. Još ću pomisliti da mi
namerno daruješ ovakve vesele trenutke da bi mi tako olakšao
kraj.“ Odgurnuo je ruku koju sam mu pružio da bih mu pomogao
da lakše ustane i rekao: „Sve dok mogu sam, ja ću biti onaj koji
će reći kada je kraj.“
Rekao je to kao da je neki od Šekspirovih prevrtljivih junaka,
jedan od onih koji su uvek spremni da izdaju vlast da bi se održali
na vlasti i tako omogućili njen kontinuitet. Ne moraju oni – treba
to odmah reći – da budu neke nadnaravne vođe, kao što ni moj
otac nije bio, jer nastavak vlasti omogućavaju upravo mali ljudi,
mali zavrtnji u mašineriji sistema koji znaju kako taj mehanizam
funkcioniše i kako, kada i gde treba podmazati neki njen deo koji
će doprineti da motor ne stane i da se ništa bitno ne promeni.
Verujem da bi se moj otac složio s tim, jer je on bio, sada to
shvatam, upravo jedan od tih malih šrafova, poslušni šrafčić koji
je bio vešto naveden da poveruje da je on zapravo onaj veliki
zamajac koji omogućava smenu epoha. Naravno, sasvim je
verovatno da on uopšte nije o sebi razmišljao na taj način i da mu
je bilo više nego dovoljno da o sebi misli kao o revolucionaru,
nosiocu revolucionarnih promena koje definitivno menjaju svet.
Isto tako bi moglo da se kaže da je njegova bolest
predstavljala svojevrsnu revoluciju uma protiv njegovog tela.
Revolucija jede svoju decu, to je dobro poznato, a u slučaju
njegove bolesti moglo bi se reći da su pobunjene moždane ćelije
složno zajednički odlazile u smrt, mada nije bilo jasno zašto.
Možemo da ih zamislimo kao eskadrile kamikaza spremnih da
žrtvuju svoje živote da bi polako ali sigurno onemogućile dalje
postojanje tela koje ih je kao kakav moćan komandni nosač
aviona uvelo u život. To poređenje, međutim, samo je isticalo sve
veći nesklad između uma i njegovog nosioca, ali nije nimalo
pomagalo u shvatanju zašto je do toga uopšte došlo. Moje
nategnuto objašnjenje da je tako očevo telo plaćalo kaznu za
svoje ranije postupke bilo bi, možda, prihvatljivo u nekom
romanu i filmskom scenariju, ali ne i u stvarnom životu. No on
je, uprkos svemu, živeo upravo na taj način i izgledao je kao
osoba koju cela vasiona kamenuje, određujući da se njena
sudbina može i, možda, mora shvatiti samo na jedan način.
Dobro, pomislio sam, neka mu tako bude. Neka sam nađe
izlaz, a ako uspe, lako ću mu se pridružiti. Na kraju krajeva,
nisam ja bio onaj od koga se očekivao oproštaj. Za oproštaj su
bili zaduženi drugi, svi oni koji su neposredno osetili bol, kojima
je naneta rana, osakaćen ud ili zamračen um. Kako sve to lepo i
uredno zvuči, zar ne? Da, sve je tako dok se na računici radi a da
se ne uzima u obzir sama savest. Ona je, naime, nepredvidljiva:
ponekad se lako uvodi u igru, u kojoj igra glavnu ulogu, a
ponekad je nesavladiva, neupotrebljiva i predstavlja glavnu
prepreku razumevanju. Nikada mi, na primer, neće biti jasno
zašto u nekoj situaciji savest ne dejstvuje istovetno kod svih
učesnika, već kod nekih potpuno iščezava, a u većini slučajeva
igra uglavnom nevažnu ulogu, te samo u veoma malom broju
pojedinaca ona postaje dominantna. Umesto da štiti čoveka, da
mu omogući da snagom svoje savesti izbegne da se nađe na strani
zla, ona se potpuno povlači i ostavlja čovekovu dušu na
vetrometini istorije.
Ništa od svega toga nisam, ili bar ne na taj način, ispričao
ocu. Ne znači to da nisam verovao u njegovu savest: u pitanju je
bilo nešto drugo. Naime, da sam mu dopustio da uključi svoju
savest u igru, automatski bih sebi dodelio značajniju ulogu, to
jest stavio bih sebe iznad oca, a prava istina je bila da nije
postojala nikakva sigurnost da u sličnoj situaciji ne bih istovetno
postupio. Kao i većina ljudi, ja sam se lako sakrivao iza zida
savesti, ali sam u stvarnosti imao malo prilika da stvarno iskušam
svoju savest. I, kada malo bolje razmislim, bolje je što je tako.
Otac je, međutim, sam sebi presudio na drastičniji način.
Jednog dana, nakon niza testova kojima se utvrđivao napredak
njegove dementnosti, on mi je priznao da jedva čeka da ga
demencija potpuno uzme u svoje ruke, „biti a ne biti“, rekao je,
„postojati a ne postojati, biti odsutan a zapravo biti prisutan...
svaka od tih mogućnosti vredi mi više od onoga što čini tkanje
života. Biti šašav, biti lud, biti poput okna ili ogledala na koje
svako može da zalepi svoju sliku.“
I tako je, tim tonom, nastavio satima da govori, nateravši me
da pomislim da je doista pobenavio, jer šta može, pomislio sam
tada (a tako mislim i sada), biti gore, biti strašnije od gubitka sebe
samog, od praznine prostora koja postaje tvoja praznina? I može
li biti nešto poraznije od činjenice da za time žudiš, da u tome
vidiš spas? Naravno, u tome je moguće videti priznanje poraza
ili izbegavanje suočavanja sa istinom, i takve pomisli su mi
najpre pale na pamet kada sam pokušao da zaokružim životno
putovanje moga oca. Tada sam razumeo da je jedino valjano
svođenje računa o svom životu ono koje razbudi davno usnulu ili
potisnutu savest, pa čak i u slučaju da se ona oglasi ćutanjem,
tišinom. Nekad se više kaže tako što se ništa ne kaže.
Ne znam da li je na to mislio moj otac kada mi je, nakon što
sam mu postavio to pitanje, odgovorio prislonivši kažiprst desne
ruke na svoje suve usne. Tada je već ležao u bolničkom krevetu
i odbijao da govori. Umesto reči koristio je mimiku i svedene
pokrete ruku. Jednom je napućio usne kao da mi šalje poljubac.
Jednom je treptao toliko dugo da sam pomislio: „Pokvario se“, i
potom mu palčevima i kažiprstima pritisnuo kapke ne bih li ih
tako zaustavio. Poslednjih dana počeo je da krije svoje šake od
mene. Gurao ih je pod jastuk ili pod svoje guzove, nikada ne
objasnivši šta je to trebalo da znači.
Neke tajne treba da ostanu tajne.
Ne znam koji je danas dan: znam samo da je sedam sati ujutru
i da ležim, potpuno obučen, na rubu kreveta i osluškujem. Ništa
se ne čuje iz susedne sobe. Možda se moj otac uspavao, možda
bi trebalo da odem i probudim ga? Možda se sapleo dok se
oblačio i sada leži onesvešćen na podu? Hiljadu puta sam mu
rekao da sačeka da mu pomognem oko oblačenja donjeg veša.
Hiljadu puta je on obećao da će tako postupiti, ali ipak sam ga
posle nalazio na podu besnog kao da sam ja kriv za stanje u kojem
se nalazi. A onda se prisetim da on nije više u svojoj sobi, da sada
njegov život u potpunosti određuju neki drugi ljudi, koji nisu
voljni da gube vreme na igre presvlačenja, već će mu namestiti
pelene za odrasle i prepustiće ga smradu vlastitog umiranja.

Ponekad se osetim grešnim prema ocu. Pokušavam da ga

zamislim kao žrtvu – žrtvu sistema, žrtvu okolnosti, žrtvu
pogrešnih verovanja – ali onda se prisetim svih onih stvarnih
žrtava, razbacanih duž njegovog traga, i znam, odmah znam, da
on ipak ne zaslužuje oproštaj. Čovek mora da bude odgovoran za
izbore koje napravi u životu, to je jedino u šta zasigurno verujem;
sve ostalo je pokušaj izigravanja sistema i reda koji, pomešani,
stvaraju strukturu života, mrežu preko koje pauk može da pretrči,
ali ne i muva, muva nikako ne.
Otac nije nikako mogao da prihvati izjednačavanje sa
paukom. „Da si me nazvao pijavicom“, rekao je, „to bih još
mogao da prihvatim. Na kraju krajeva, one su nekad korišćene u
medicinske svrhe i u njima nema otrova. Ali pauk, taj zlotvor,
čuči negde u mraku i čeka da mu se upleteš u mrežu i samog sebe
ponudiš na tanjiru. Fuj! Kako si to mogao da smisliš? Pobogu, pa
tvoj otac nije nikakvo biće iz mraka. On je čovek kao i svi drugi
ljudi i najbolje se oseća pod svetlošću sunca. Nemoj mi reći da ti
ne misliš isto tako?“
„Naravno da mislim“, rekao sam, „ali to su ipak dve različite
stvari.“
Otac je zastao, odmerio me i rekao: „Možda je tvoje sunce
drugačije od mog?“ Nije čekao da čuje moj odgovor jer je znao
da pravog odgovora neće biti. Ti njegovi mali sarkazmi uvek su
me izbacivali iz takta i u tim situacijama samo sam se gegao za
njim, mrmljajući uzaludno sebi u bradu i osećajući gorčinu
poraza duboko u grlu.
Razgovarao sam jednom o tome sa svojom sestrom i ona me
je oštro prekorila. Nije znala šta sam tačno očekivao od cele te
priče o našem ocu i meni, ali je znala, tvrdila je, da ja sve vidim
kao lični uspeh ili poraz. Zar sam ja verovao, pitala se ona, da će
se pod uticajem dobrote koju sam mu nesumnjivo pokazivao naš
otac promeniti, da će prihvatiti svoju meru zla i postati bar malo,
bar za nijansu bolji, doista bolji nego što je pre bio?
Znači li onda to, pitao sam je, da je svima nama, kao kakvoj
porodici iz drevnih grčkih mitova, bilo dodeljeno da njeni članovi
samo ponavljaju unapred određene uloge, a da im pritom nijedno
od tih ponavljanja ne donosi stvarnu promenu? U stvari, kada
malo bolje razmislim, rekao sam svojoj sestri, nikada ranije
nisam uopšte želeo da budem poput junaka iz grčkih mitova jer
su oni morali da ubiju oca ili majku da bi mogli da nastave da
postoje u tekućem vremenu, u vremenu izvan mitova, a ja ne bih
nikada, rekao sam, nikada ne bih mogao da ubijem svoga oca –
kakvo god bilo zlodelo koje je on počinio.
„Potpuno te razumem“, rekla je moja sestra. „U stvari,
mislim da te razumem, jer ni sama nisam načisto sa tim mitskim
ubijanjima. Ako su ona zapravo simbolična, budući da mitsko
vreme nije nikada ni bilo stvarno vreme, zašto onda moraju da
budu stvarna kada se, i ako se, ponavljaju u stvarnosti? Zašto
moramo da ubijamo pravog oca i pravu majku, zašto ne bi bilo
dovoljno ubiti oca u sebi ili majku u sebi? Tako bi uradio ono što
mit od tebe očekuje, ali ne bi bio zločinac u pravom smislu reči.
Šta kažeš na to?“
Pogledao sam je. Zarumenela se i ubrzano disala, kao da je
upravo počinila ta ubistva. Ništa ne pročišćava kao pomisao na
smrt, bez obzira na to čija smrt je u pitanju. „U redu je“, rekao
sam i potapšao je po ruci, „nemoj da brineš. Ako bi ubila nekog
u sebi, to ni na koji način ne bi moglo da se okvalifikuje kao
zločin. Osim toga, upravo si doprinela da pomislim na još jednu
mogućnost: na ubijanje sebe u sebi... Kako ti se to čini?“
Moja sestra je ćutala nekoliko trenutaka, a onda je rekla:
„Kako mi se to čini? Zar to nije savršeni opis očevog spora sa
smrću? Ništa se tu više ne može dodati ni oduzeti. Kada ubiješ
sebe u sebi, onda si u stvari ubio sve druge i sve ostalo. Misliš da
je naš otac shvatio to?“
„Mislim da je bio dovoljno lukav i da mu ta pomisao ne bi
promakla. Sve u svemu“, udahnuo sam, „može se reći da smo
naseli kao kakvi poletarci.“
„Zašto?“, zbunjeno je pitala moja sestra, očigledno
izgubljena u svim tim mogućim umiranjima.
„Umrli smo“, rekao sam, „a trebalo je da nastavimo da
živimo! Dozvolili smo ocu da nas navede da radimo ono što je
on želeo da mi uradimo i da pritom mislimo da radimo ono što
on nije želeo da mi radimo. Otac“, povikao sam, „ah, otac, taj
veseli manipulant, odigrao je sa nama igru svog života i sada
uživa u svom novostečenom statusu dementne osobe, statusu koji
mu omogućuje da bira sa kim hoće da komunicira i da nikada ne
bude smatran krivim ni za kakve posledice ničega što je on uradio
ili rekao.“
„Nisam sigurna da si u pravu“, rekla bi moja sestra i odlazila
u kupatilo da plače.
Očev lekar, dr Stanković, neurolog, takođe nije delio moje
mišljenje. „Prema onome što vi kažete, ispada da je vaš otac
svesno izabrao demenciju i razboleo se od nje. Ne sećam se da
sam negde čuo nešto slično.“
„Nisam ni ja, ali ako nas dvojica nešto ne znamo, to ne mora
da znači da je takav razvoj događaja nemoguć, je li tako?“
Bilo kako bilo, rekao sam, stvari su se iznenada promenile i
on je počeo da doživljava i prepričava razne halucinacije; da
neočekivano – usred reči, u bilo koje doba dana – utone u san; da
se sve nesigurnije kreće, uz mnogobrojna „zamrzavanja” pred
stvarnim ili imaginarnim preprekama. Tako je bilo danju, a noću
je bilo još gore: probuđen užasnim kricima, uletao sam u njegovu
sobu i tu bi me sačekao njegov unezveren pogled, odbijanje da
me prepozna i strah i gnušanje od mojih dodira i pokušaja da ga
smirim.
„Nije moguće da je on sve to naučio da odglumiš rekao sam
njegovom lekaru, dr Stankoviću, koji je zamišljeno klimao
glavom i po ko zna koji put prelistavao nalaze i mišljenja drugih
lekara. „Slažem se ja sa vama“, rekao je na kraju, „ali ipak ostaje
nejasno kako je mogao tako brzo da pređe put razvoja
demencije.“
„Zato što je tako hteo“, rekao sam.
„Zato što je tako hteo?“, ponovio je lekar. „Nigde u literaturi
nisam naišao na neki sličan slučaj.“
„Sto ne znači“, brzo sam dodao, „da ih nema. Ko zna koliko
sličnih pacijenata je upisano pod neku drugu odrednicu jer
njihovi lekari nisu bili dovoljno zainteresovani za utvrđivanje
pravog stanja takvih bolesnika.“
„Polako“, rekao je lekar, „samo polako. Ništa ne dobijate od
toga što optužujete medicinsko osoblje za nemar prilikom rada
sa takvim pacijentima. U stvari, možda bi trebalo ja vas da pitam
o koliko je bolesnih osoba reč, koliko je bilo muškaraca, a koliko
žena, da li je utvrđena zavisnost od vremenskih prilika i
temperature.“
„Znam ono što znam“, rekao sam, „i niko me ne može uveriti
u suprotno, a ni ja neću nikoga da uveravam u suprotno,
ponajmanje svog oca i lekare koji brinu o njemu. Činjenica je,
naime, da više nisam u stanju sam da pazim na njega, tako da i
nemam neki veliki izbor. Recite mi samo kada treba da ga
dovedem kod vas, a ja ću njemu reći da su u pitanju rutinske
analize, jer, ako ga na taj način ne smirim, on bi mogao da vam
rasturi celo odeljenje.“ .
„Hvala na uviđavnosti“, rekao je dr Stanković, „mada mi
uvek preduzimamo opsežne mere predostrožnosti.“ Zaustio je još
nešto da kaže, ali ja sam ga ućutkao pokretom ruke jer nisam
želeo ništa da znam o tim merama predostrožnosti, mada sam
lako mogao da zamislim kako izgledaju. Oprostio sam se od
dobrog doktora i izašao iz njegove ordinacije. Sasvim sam, na
stolici u uglu hodnika, čekao me je moj otac. Raširio sam ruke i
krenuo prema njemu, žalostivo odmahujući glavom. On je
sačekao da mu se sasvim približim, a onda je ustao i rekao: „Znao
sam.“
„Šta to?“, upitao sam.
„Znao sam da me uopšte ne voliš.“
Njegove reči su me ošinule kao sedmostruki bič i ukočile me
u pola pokreta. Stajao sam tako, nagnut nad njim, a u glavi mi se
samo vrzmao početak mog odgovora: „Eh, kada bi to samo bilo
pitanje ljubavi“, i zatim su do mene doprle reči koje sam stvarno
izgovorio: „Eh, stari moj, bilo bi dobro da je reč samo o ljubavi.“
„Ma šta ti tu meni stari moj’? Otkad sam ja tebi tamo neki
‘stari moj’, od koga si to čuo?“ Ustao je, verovatno sa namerom
da zauzme preteći stav, ali, onako pogrbljen, povijenih ramena i
naboranog vrata, više je izgledao kao veliki plišani medved koji
nudi svoj topli zagrljaj za okončanje svih muka.
Za svaki slučaj, ustuknuo sam.
 On se nasmejao. „Šta je, mali moj“, iskreveljio se, „prpa, a?
Pa ne misliš valjda da bih nasrnuo na svoje rođeno?“
„Ne znam“, rekao sam. „Posle svega što sam doznao o tebi,
mogu samo da kažem da mi sve deluje moguće, pa i to.“
Povredio sam ga, video sam da sam ga povredio, ali nisam
mogao više da se zaustavim. Dok sam izgovarao tu rečenicu, on
je u neverici počeo da odmahuje glavom, ali kada sam je završio,
on je nastavio da maše, sve jače, sve brže, kao da se više neće
zaustaviti. Prišao sam mu, uhvatio ga za ramena i primorao ga da
sedne na stolicu, a zatim sam uleteo u ordinaciju dr Stankovića.
Pokušao sam nešto da kažem, ali nisam uspevao ništa da
izgovorim, i samo sam ga izvukao u hodnik. U dnu hodnika, na
stolici na koju sam ga primorao da sedne, sedeo je moj otac,
miran i nasmejan, kao da je upravo pojeo parče svog omiljenog
kolača, parče štrudle sa makom.
Dok sam zadihanim glasom pokušavao da objasnim dr
Stankoviću šta se desilo, osećao sam njegov pogled na sebi,
pogled koji je govorio da bi on rado i meni odredio terapiju.
Umesto toga, stisnuo mi je nadlakticu i, dok sam ja stajao, on je
prišao mom ocu, nešto mu tiho rekao, nešto što je izvuklo osmeh
na očeve usne, potom mu izmerio puls, dlanom mu dotakao čelo
i potom mu opet nešto tiho rekao, s tim što je tada pogledao u
mom pravcu, a otac mu jedva čujno odgovorio: „A ko je to?“
Od tog trenutka, moje sećanje postaje krajnje nepouzdano.
Naime, i moj otac i njegov lekar su tvrdili da on to nije rekao, te
da je sve plod moje mašte – moje „iznurene mašte“, kako je to
rekao dr Stanković, odnosno moje „iscrpljene mašte“, kako je
naglasio moj otac. Za razliku od njih, za mene je taj događaj
predstavljao definitivan početak kraja, početak zatvaranja
bolničkih vrata iza kojih prebivaju pacijenti, osuđeni da svaki
boravi u svom svetu.
„Fino“, rekao je lekar, „evo šta smo se dogovorili. Vaš otac
ostaće nekoliko dana kod nas, tri ili četiri, u svakom slučaju,
dovoljno da se provere svi aspekti njegove bolesti. Posle toga“,
pogledao je u mene, „vraća se kod vas, a vi se obavezujete da
ćete mirno prihvatiti svaku promenu u daljem napredovanju
njegove bolesti.“
To je bilo u petak pre podne. Po podne sam doneo očev pribor
za higijenu, papuče i pidžamu, kutiju keksa i jedan
kriminalistički roman. Bolničarka koja je primila stvari odbila je
da me pusti da ga vidim.
U subotu uveče, zazvonio je telefon i jedan nervozan muški
glas upitao me je da li može da razgovara sa mojim ocem.
„Ko zove?“, upitao sam.
Veza se prekinula posle nekoliko trenutaka.
U nedelju pre podne, zvao je isti glas i rekao da zove iz
bolnice i da mu je krajnje neprijatno što mora da mi saopšti da je
moj otac nestao. Nestao je još u petak uveče, ali nisu hteli da me
uznemiravaju pre nego što se utvrde svi detalji u vezi sa
nestankom.
„I šta ste utvrdili?“, upitao sam.
„Ništa“, rekao je glas i dodao da je u pitanju velika misterija.
U ponedeljak je ceo predmet predat policiji.
U utorak su policajci detaljno pregledali naš stan. Nisu našli
ništa što bi doprinelo da istraga prestane da tapka u mestu.
Danas je sreda. Ležim, potpuno obučen, na krevetu. Ležim i
osluškujem. Ako se dobro usredsredim, mogu lepo da čujem: moj
otac diše, moj otac jeca.