Askanio Čelestini

OBRAĆANJE NACIJI
Prevod: Julijana Vučo
Režija: Bojan Đorđev
Dramaturgija: Mina Milošević

Atelje 212, januar 2023.

Kap - prolog

Osoba sedi u sobi.

Gleda slavinu iz koje kaplje.
Osoba misli „To je samo jedna kap.
Neko će morati da reši ovaj problem kapanja.
Mogla bih da ustanem i da odem da zatvorim slavinu,
ali ne mogu sve ja da radim“.

U međuvremenu kapi padaju jedna za drugom.

U nekom trenutku one će napuniti sudoperu.

Sudopera će biti puna do vrha
a zatim će da padne ona sudbinska kap koja će preliti čašu.
Voda će početi da curi na pod
i tada ću pokvasiti noge.
Mogla bih da ih podignem da izbegnem vodu koje je sve više,
ali bi to bilo privremeno rešenje.
Pre ili kasnije, kap po kap, soba će biti poplavljena.
Pod težinom vode popustiće pod.
A pod moje sobe
je tavanica sobe ispod mog stana.
Milijarde kapi probiće tu tavanicu
i potopiće sobu na donjem spratu
i sve potrebne i nepotrebne stvari
i osobe koje u njoj žive.
Zatim će slavina neumoljivo nastaviti da kaplje
a patos sobe ispod moje će se provaliti.
A taj patos je tavanica sobe koja je ispod ove

2
koju će takođe preplaviti voda
sa svim potrebnim i nepotrebnim stvarima
koji će se naći u sobama
i sa svim osobama koje u njima žive.

A moja soba je na vrhu

jedne zgrade od dvadeset pet spratova.
Dvadeset pet soba,
sa osobama koje žive u njima
i sa svim potrebnim i nepotrebnim stvarima.
Sobe će pasti jedna na drugu.
Ostatke moje zgrade
potopiće talas bezbrojnih kapi.
Voda će potopiti ruševine“.

Osoba sedi u sobi.

Gleda slavinu iz koje kaplje i vidi potop.
I misli
„Nije moguće. Ne ne, to uopšte nije moguće“.

I tako se okreće i gleda ka zidu.

Prestaje da misli na kapi.
Nasmeši se, i blažena zaspi.

3
Uznemiren sam

Jako sam uznemiren.

Hoću odmah da kažem da politika sa tim nema veze,
to nije nešto što ima veze sa novinskim vestima,
sa kriminalnim televizijskim dnevnicima, bestidnim raspirivačima ili podstrekačima zločina
od kojima se građanima tresu gaće dok jedu svoje faširane šnicle
slušajući vesti o poslednjoj majci ubici
koja je zadavila dete i strpala ga u zamrzivač.

Jako sam uznemiren.

Tako se osećam bez obzira na neki poseban razlog.

Uznemirenost je nešto od čega ti se glava naduvava.

To je kao vazduh u fudbalskoj lopti.
Jako sam uznemiren.
Osećam kako se gušim.
Lopta u mozgu se naduvava.
Više od glavobolje,
liči na neko osećanje praznine koje oduzima dah.
Gledam u medicinsku enciklopediju:
ako se ovom osećanju gušenja
doda i pritisak u grudima,
mogao bi to biti infarkt.
Ako mu se pridruži uporan bol u levoj ruci,
ne preterano jak, već samo postojan i dugotrajan,
onda to jeste infarkt.
Ulazim u kola i jurim u urgentni,
jer naravno, uznemirenost
te ne obuzme nikada na početku
radnog vremena tvog izabranog lekara

4
Ili kada se slučajno zatekneš u blizini njegove ordinacije.
Osetiš je kada si sam kod kuće
ili u najboljem slučaju kada je tu neko
ko čak uspeva da ti je pojača.

Na putu za bolnicu osećam kako mi trnu i ruka i leva noga,

zatim simetrično i preostala dva uda.
Dva ili tri puta jasno osećam probadanje u grudima,
dva iznenadna uboda nožem.
Naglo ukočim na ulazu u urgentni centar,
otvaram vrata od kola i urlajući padam na zemlju nepomičan.
Natovare me u neka invalidska kolica,
kao slučaj za reanimaciju,
shvatam da mi nešto govore da bi me podstakli da im odgovorim,
ponavljam svoje ime i prezime
mucavo izgovaram slovo po slovo.
Ubacili su mi iglu u ruku,
strgli mi majicu
i zakačili mi gumene pumpice na grudi.
Izvadili krv i poslali je na analizu
bez lekarskog recepta,
bez jutarnjeg gladovanja,
bez pečata, redova i ceduljica za prijem preko reda.
Naduvali su mi manžetnu oko mišice
i mere mi pritisak
mašinom koja je već počela
da ispisuje tragove mojih srčanih otkucaja
na nekoj vrsti milimetarske klozet hartije.

Doktorka koja je do pre neki sekund bila uznemirena kao i ja

sasvim se smirila.

5
Drži moje rezultate u ruci i kaže mi:
„Pijte više vode,
uzimajte kalijum i magnezijum,
Leti uzimajte suplemente.
Što se ostalog tiče, dobro ste.
Možete na Olimpijadu.“

Jako sam uznemiren.

Pročitao sam medicinsku enciklopediju i učinilo mi se da je infarkt.
„Da ste čitali odrednicu guba ljuštili biste se
i bili prepuni pečata ma koži“, kaže mi.
„Uznemirenost nije bolest,
to je stanje.
Ako uveče ne možete da zaspite,
umesto da dođete u bolnicu uzmite sredstvo za spavanje
ima ih koja i konje obaraju“.
Ali uznemirenost oduzima dah,
Imaš utisak da ćeš se ugušiti.
U krevetu, uveče, kada ne mogu da zaspim
ako uzmem sredstvo za spavanje,
čim počnem da osećam kako nadolazi hemijski san
osećam da umirem.
Osećam se kao samoubica koji se ubija barbituratima
Kao Merilin Monro.
Jako sam uznemiren,
Za uznemirene san je
neka vrsta generalne probe smrti.

Doktorka mi kaže „Kada ne možete da zaspite

stanite na prozor
i videćete ugašena svetla u drugim stanovima.

6
To je dokaz da svi spavaju“.
Odgovaram „Doktorka, spavanje je kao umiranje,
Stanem na prozor i vidim groblje“.
„Samo tako izgleda, a onda narednog dana svi ustanu.
Nisu mrtvi“, kaže.

„Spavanje je kao umiranje,

to i Šekspir kaže“, na to će ona,
„umreti, spavati, možda sanjati“.

Doktorka mi kaže „Onda brojte ovce“.

Ali ne mogu.
U početku je umirujuće.
Kod prvih deset bolje se osećam,
ali ako pređem pedeset opkoljen sam.
Pedeset jedan, pedeset dva, pedeset tri…
Ja sam uznemirena osoba,
Panika me obuzme kada sam među ljudima
a možete misliti tek među ovcama.
„E pa onda ostanite budni.
Pući ćete pre ili posle“, kaže, i izbaci me napolje
da oslobodim mesto za tipa što se posekao motornom testerom.
Blago njemu.
Barem mu odnekud curi krv,
zaustaviš krv i boljke više nema.
Nema taj onu fudbalsku loptu u mozgu.
On sebi odseče nogu i ide preko reda pre svih,
rok zvezda urgentnog centra.

Ja sam uznemiren.
Ne znam gde da zalepim flaster.

7
Ne znam koju rupu da zapušim.

Vratim se kući,
probam da čitam knjigu da bih zaspao.
Treba mi neka laka literatura,
nešto što će da mi isprazni mozak.

Palim televizor,
nadajmo se da ima neka partija bilijara.

Jako sam uznemiren.

Zašto sam uznemiren?
Zbog budućnosti svog sina?
Zbog vlade i autoritarnog skretanja sa kursa?
Zbog ratova, siromaštva i zagađenja?
Mogu li konačno da odem kod doktora i da kažem
„Evo, bolest je ovde. Da mi stavite flaster, gazu, gips?“

Zavidim svima.
Zavidim drugovima.
Stari partizani koji su obesili Musolinija
na trgu,
mrze ga i ne prestaju da mu i mrtvom pucaju u glavu.

Vidim i žestoke antikomuniste,

neskrivene fašiste,
jer se teše fašističkim pozdravom.
Odlaze u krevet i zaspe sa podignutom rukom i s osmehom na licu.

Navijače sa jedanaest heroja,

Vojnike sa zastavom kojoj se klanjaju

8
i sto hiljada drugih na koje pljuju i pucaju.

Za razliku od njih ja sam

razoružan.
Ni vere
Ni zastave.

Ja sam uznemiren.

9
Proizvodi i konzumiraj

Bila jednom jedna mala zemlja.

U maloj zemlji bio je jedan mali pekar
koji je radio taman,
ni više ni manje.

Onomad, iako je bila nedelja, ipak je izašao napolje.

Izašao je iz kuće i rekao ženi
„Idem da napravim jednu veknu i donesem je kući za ručak“.
Nakon sata rada
krenuo je kući sa svojom veknom hleba.

Na putu ka kući zaustavio ga je mali bakalin i rekao

„Šta to radiš? Jedeš samo hleb i ništa više?
Da li bi hteo malo salame?
Naravno da bih, rekao je pekar.
Onda ti meni daj veknu, a ja ću tebi salamu“.
„Kako da bez hleba“, odgovorio je pekar,
„jedem ono što se s hlebom jede?“
„Ova mala zemlja je jedna mala kapitalistička zemlja.
Ako radiš… proizvešćeš“, odgovorio je bakalin. „Proizvedi i konzumiraj!“

Tom pekaru se učinilo da razume o čemu se radi i odjurio je u pekaru,

Radio je još jedan sat i vratio se kod kolege sa još jednom veknom hleba.

Sa hlebom i onim što se jede uz hleb uputio se prema kući.

Zaustavio ga je mali krčmar.
Šta to radiš?
Zidaš kuću bez maltera? Rekao mu je. „Jedeš a ne piješ?

10
Je l’ bi hteo da imaš balon vina?“
E, kamo lepe sreće“, reče pekar.
„Dobro, onda ti meni daj hleb i salamu, a ja ću tebe snabdeti pićem“.
„Ali, ako nemam hleb i ono što se jede uz hleb, sa čime ću onda da pijem vino?“
„Mi živimo u maloj kapitalističkoj zemlji.
Ako radiš, proizvodiš.
Proizvodi i konzumiraj!

Pekar se setio da je to već čuo.

Ponovo je otrčao do pekare i radio je naredna dva sata,
napravio je dve vekne i vratio se kod bakalina.
Dao mu je jednu veknu za salamu koju je predao krčmaru
i drugu veknu da bi dobio balon vina.

Sa hlebom, salamom i vinom u rukama krenuo je ka kući.

Zaustavio ga je mali krojač.
„Ma šta to radiš? Stalno ideš unaokolo u toj odeći prljavoj od brašna?
Je l’ bi hteo novo odelo?“
„Kamo lepe sreće“, kazao je pekar. „Ali kako mogu da ga kupim?“
„Ti meni daj ručak, a ja ću tebi da dam novo ruho“.
„Mi živimo u maloj kapitalističkoj zemlji.
Ako radiš… proizvešćeš.
Proizvedi i konzumiraj!“

Pekar je sada odlično znao šta treba da radi.

Radio je ceo dan i narednih dana,
bio je umoran, ali zadovoljan što se vraća kući sa čistom odećom
i sa svojim ručkom koji je sada već postao večera.

Zatekao je svoju ženu kako spava

11
pa je i on zaspao, nije imao snage ni da jede.

Sledećeg jutra nije se probudio.

Prethodnih večeri bio je mrtav umoran,
sada je bio samo mrtav.

I tako je žena pozvala malog grobara

i malog sveštenika male zemlje.
„Hajde da mu održimo misu“, rekao je sveštenik.
„Hajde da mu organizujemo sahranu“, rekao je grobar.
Udovica je, činilo se, bila neodlučna.
„Ali vi ste dobrostojeći“, rekao je sveštenik. „Imate hleb, ono što se jede uz hleb, vino i lepu
odeću“.
„I mi hoćemo da bolje jedemo, da pijemo
i da se bolje obučemo“, dodao je grobar.

I tako je mala supruga malog pekara shvatila

i otrčala u pekaru da radi.
Na ulici su bili pekari i bakalini, krčmari i krojači,
sveštenici i grobari,
operateri u kol centrima i kasirke u samoposlugama,
radnici i službenici, učiteljice i vojnici.
Svi su trčali na posao.

Bio je to lep dan u maloj zemlji.

Radio je prenosio poznatu pesmu.

Muzika je bila vesela,
pevljiv refren
ostajao je u uhu.

12
“Proizvodi i konzumiraj,
proizvodi, konzumiraj
pravi i troši
i crkni“.

13
Zemlja koju volim

Bila jednom jedna mala zemlja.

U maloj zemlji bio je Toni Mafijaš,
koji je bio mali predsednik Partije mafijaša,
i Toni Korumpirani, mali predsednik Partije korumpiranih.
Oni su vladali zajedno.

U maloj zemlji postojala je i Partija opozicije,

koja je, budući da se tako zvala, po zakonu bila u opoziciji
i nikada nije htela da uđe u vladu,
jer je smatrala da je to elegantnije.

Toni Korumpirani bio je intelektualac,

nosio je naočare.
Toni Mafijaš, međutim, bio je sirov i prost.
Toni Mafijaš je radio šta je hteo,
i Toni Korumpirani je napustio vladu.

Održani su novi prevremeni izbori,

i iako su iz vlade izašli svi šefovi saveznici
Toni Mafijaš je pobedio sa sto deset posto glasova.

Toni Mafijaš je kupio novine i televizije

prekršivši zakon i potplaćujući sudije,
ali sve to nije objašnjavalo
onaj čudan rezultat na poslednjim izborima.

Toni Mafijaš je omogućio da se vrati prljav novac iz inostranstva,

betonirao je malu zemlju
favorizovao svoja preduzeća,

14
ali ni to nije imalo veze sa izbornim rezultatima.

Na kraju ga je razotkrio njegov rival,

Toni Korumpirani, tako što je uspeo da otkrije par opština
u kojima je Toni Mafijaš omogućavao pravo glasa i umrlima.

Eto zašto je u jednoj maloj zemlji

od šezdeset miliona ljudi
uspeo da postigne sto miliona glasova:
glasali su i stari Rimljani,
i da je poželeo baš uverljivu pobedu
mogao je da uzme glasove i Kelta i Etruraca.

I tako niko
Tonija Mafijaša ne bi mogao da skine sa vlasti.
Onda su odlučili da ga ubiju
i pošalju da ga jedu crvi među njegovim glasačima.

Ali, Toni Mafijaš je sam otišao.

Dao je ostavku i pored Novog groblja
dao je da se izgradi Novo novo groblje,
najveće na svetu rezidencijalno groblje.
I otišao je da tamo živi, tačnije da vlada,
jer nijedan tiranin
sa svih svojih šest milijardi živih stanovnika
nema takvu masu podanika koja se može porediti
sa stanovnicima planete ispod zemlje.

Toni Mafijaš je ušao u veliko groblje i rekao

„Pokojnice i pokojnici,
pre petnaest godina izašao sam na megdan

15
a danas izlazim na groblje.
Kad si car mrtvih duša
znači da vladaš najvećim velikanima istorije,
da si veličanstveniji od Lorenca Veličanstvenog,
veći od Aleksandra Velikog i Karla Velikog,
grozniji od Ivana Groznog
veći diktator od Staljina i Hitlera.

Ali pre svega

kada si suveren naroda pokojnika
znači da nema rizika od protesta,
sudskih istraga ili istraživačkog novinarstva.
Mrtvi su narod koji odobrava.
Mrtav čovek je uzoran građanin
i nema potrebe da se manipuliše informacijama,
nema potrebe za lažima, za mafijaškim zastrašivanjima,
represivnim zakonima i policijom.
Živeli vi meni na groblju!

To je zemlja koju volim!

16
Ljudske mete

Ja imam jednu tehniku.

upotrebljavam je da bih živeo u miru sa sebi sličnima.
kada učestvujem na nekom sastanku,
sednem, izvadim pištolj i stavim ga na sto.

prvo pravilo: je „odmah izvaditi pištolj“.

drugo pravilo: ne gledati u pištolj.
treće pravilo: je „nikada ne razgovarati o pištolju“
četvrto pravilo: „misliti neprestano na pištolj“

naravno, neko bi mogao da bude sumnjičav.

mogao bi da pomisli da pažnja koju moji sagovornici pokazuju prema meni
potiče isključivo od pištolja koji pokazujem.

tada sam počeo da ga držim u džepu.

neki znaju za pištolj,
ali vremenom počinjem da srećem nove sagovornike
koji ne znaju da pištolj postoji.
tehnika radi podjednako.
mogućnost da držim pištolj u džepu
bez obaveze da ga izvadim
za mene je bila prava revolucija.

e, sada pozitivne prednosti pištolja,

mogu da budu iskorišćene bilo gde
a ne samo na nekom sastanku.
i kada idem u neki kafić da popijem kafu,
kada razgovaram sa svojom ženom
i kada na stepenicama sretnem našeg komšiju,
pukovnika u penziji.

ja se suočavam sa čovečanstvom
17
gledam ga u lice,
mislim na pištolj
i događa se neka vrsta čarolije,
promena u mom poimanju sveta

sva bića koja me okružuju

pretvaraju se odmah u mete.
ja ih stvarno ne pogađam, ja nisam nasilan.
ali mogućnost da to učinim prikazuje mi ih kao ljudske mete.
svaka sa svojom metom nacrtanom na čelu i oko srca.

pukovnik u penziji
izlazi iz lifta sa kesama iz kupovine
„u samoposluzi sredom do podneva
penzioneri imaju popust“
kaže, pokazujući mi na to đubre koje je kupio.
ja mu pomažem da donese kupljene stvari do blindiranih vratanaca.
mislim na pištolj u džepu,
gledam u metu
osmehnem se i poželim mu prijatan dan.

silazim da popijem kafu,

barista sa rukama umočenim u vodu u sudoperi
i sa smeđom mrljom na beloj košulji
upita „izvolite“
ja mislim na pištolj u džepu,
gledam u metu
osmehnem se i kažem „kratak espreso, hvala“

moja žena mi govori o ekstraktu brezove kore

protiv strija na zadnjici
ja mislim na pištolj u džepu,
gledam u metu
osmehnem se i masiram joj dupe
18
i to što ne izvlačim pištolj i ne gađam u metu
samo je pitanje mog izbora,
ali mogućnost da to uradim mi donosi veliko olakšanje.

važna je alternativa!
alternativa da mogu da pucam u pukovnika u penziji
da se razleti sa svojim đubretom kupljenim upola cene,
da se baristina glava raspoluti,
da se rascveta mlohavo dupe moje žene,
dupe masno od brezove kore.

jednom sam napravio eksperiment.

namerno sam ostavio pištolj u fioci komode
i izašao iz kuće.

sreo sam pukovnika u penziji

vukao se uz stepenice
sa kesama punim kupljenog đubreta,
„pokvario se lift“ rekao je „baš danas
kad je sreda i kad sam išao u veliku kupovinu“
i znojio se.
znoj mu se slivao niz masno lice
košulja mu mokra od znoja.
dve velike mrlje ispod pazuha i jedna na stomaku
„pokvario se lift!“ rekao je
a ja tražio sam metu i nisam je pronašao.

otrčao sam u kafić,

pomislio sam „popiću kafu i uznemirenost će proći“

kada me je video kako ulazim

barista sa rukama umočenim u prljavu vodu
obrisao je ruke o zakorelu kecelju
19
i upitao me „izvolite“?

„kafu…“ odgovorio sam kao da nešto pitam

a šta sam drugo mogao da uradim?
otvorio je mašinu za sudove
izvadio gomilu vrelih šoljica.
naslagao ih je na mašinu za kafu,
glasno ispustio paru
i još mokrom rukom pružio mi šoljicu.

da sam imao pištolj pri ruci

mogao sam da ga izvadim i da zapucam,
ali kad nemaš pištolj nemaš ni alternative,
moraš da uzmeš kafu.

otrčao sam kući.

vrata je otvorila moja žena mokre kose,
sa peškirom na leđima i farbom za kosu u ruci
„da li se vidi izrastak?“ pitala me je pokazujući na sedu kosu

a ja sam tražio metu na onoj napola ofarbanoj glavi,

videla se samo kosa još uvek prekrivena balzamom.

mogao sam da pucam, ali sa čime?

ako nemaš pištolj
nemaš alternativu.
moraš da gledaš u izrastak.

i tako sam otrčao u sobu,

uzeo pištolj iz fioke,
čvrsto ga stegnuo u ruci razmišljajući o hladnoći gvožđa,
težini onoga u ruci.
a onda sam ga stavio u džep

20
moja žena je došla do mene.
sa kose joj je još kapala voda a sapunica bila na ušima
pitala je zabrinuto „šta ti je?“

ja sam je gledao misleći

na cilindrične komore u kojima su smešteni meci,
na pritisak oroza koji zateže okidač
i istovremeno pokreće burence
koje se okreće u pravcu kazaljke na satu.
okidač je stigao do mrtve tačke,
maksimalno je napet,
udara u kapislu metka
i pokreće hitac.

odgovorio sam „ništa draga, sada sam bolje“

a na njenom čelu se ponovo pojavila meta
obojeni krug sa tačkom u sredini.

ja vas gledam na televiziji,

čitam o vama u novinama
o vama političarima, bankarima, predsednicima upravnih odbora.
odlično znam na šta mislite.

o čemu god da govorite od pravosuđa do emigracije,

od privrede do ustava
vi uvek mislite na istu stvar:
na pištolj koji držite u džepu

i zato nas gledate kao gomilu ljudskih meta

i zato naoružani držite govore.

21
Ukradeni hleb

Građanine!

Učili su te da ne smeš da kradeš hleb.

Hleb je ukusan samo ako je zarađen znojem koji kaplje sa čela.

Rekli su ti da je ukradena stvar prljava stvar.

I na televiziji to kažu kada se govori o parama mafije.
Kažu ti da su to prljave pare.
Ali kada ti malo tih para završi u džepovima, primetiš i sam da nisu prljavije od drugih,
normalnih para.

Građanine, ko ti je ispričao tu priču o prljavim parama?

Znaj da se radi o metafori, o priči za filozofe.
Štaviše, primetićeš da lopovima koji kradu kokoške
ruke uvek smrde na kokošinjac,
dok su oni koji kradu veliki novac čisti i namirisani.
Veliki lopovi uvek imaju sako, kravatu i ruke koje mirišu na sapun.

To je kao kada si bio dečkić

i na bazenu ti kažu da ne pišaš u vodu
jer ima neka hemijska materija koja reaguje na urin
i pretvara ga u fosforescentnu tečnost.
Ti onda ne pišaš jer se stidiš da ćeš ispasti upišanko.
A onda ti se jednom toliko pripiša da ne možeš više da zadržiš,
I primetiš da nema nikakvog reagensa.
Tada počneš da pišaš u vodu bez uzdržavanja.

Napinješ se da pišaš i kada ti se ne piša.

Ideš u bazen da bi unutra pišao,

22
samo iz zadovoljstva da te ne uhvate.

Isto to dešava se sa hlebom.

Prvi put ukradeš samo komad
primećuješ da je uprljan brašnom kao i hleb kupljen zarađenim novcem.
Da je ukrasti ga ili časno kupiti potpuno isto.
Štaviše, isti onaj hleb koji bi inače kupio, sada odnosiš a da ga nisi platio.
Na tvojim lopovskim rukama nema ni krvi ni govana.
Ima samo malo brašna.
Onda počinješ sve više da kradeš.
Možeš i da prodaš drugima taj ukradeni hleb
i oni će ti dati pare koje su čiste.
Ti im prodaješ hleb a oni su klijenti.
A pare nisu čak ni brašnom uprljane.
Pare su čistije od hleba.

Sada si preduzimač,
ali ne možeš da odvučeš više od jedne vreće hleba.
I tako ukradeš kamion.
Ta poslednja krađa je bila lakša od prve
jer sada si pravi profesionalac.
Da su te gledali u oči dok si odnosio onaj svoj prvi komad hleba
pocrveneo bi, ispovedao bi se svešteniku i policiji.
Nadao bi se da ćeš završiti u zatvoru da okaješ grehe.
Međutim, sada si bezočan.
Ako te uhapse sve negiraš, kuneš se i zaklinješ svim na svetu.
Ideš i na televiziju da se kuneš da si častan čovek,
da hoće da ti nameste, da je to manevar tvojih političkih suparnika.
I ganut si kada sa nostalgijom pomisliš na tu prvu krađu
kao na svoju prvu devojčicu iz osnovne škole.

23
Kao na prvi novčić Baje Patka.
Ali sada kradeš kamion svima ispred očiju.
Sada možeš da kradeš bez stida jer to ne radiš samo za sebe.
Kradeš da bi omogućio da se nastavi tvoja trgovina hlebom.
Bez kamiona morao bi da prekineš poslove i mnogi bi ostali bez hleba.
Hleb je ukraden, ali se njime u svakom slučaju neko može spasti gladi.

Sada ćeš naučiti nekog drugog da krade.

Nekog drugog koji može da ukrade toliko hleba da napuni kamion.
I srećan si što možeš da preneseš svoje iskustvo.
Postaješ učitelj i ukradeni hleb više ni ne dotičeš, prestaješ da se prljaš brašnom.
Ti više i ne kradeš za sebe samog, već za druge.
Tehnički ti uopšte i nisi lopov, ti si vozač kamiona.
Kad bi ti otišao, svi ti lopovi bi ostali sami.
Ostali bi bez kamiona i bez hleba.
Odgovaraš „ja kradem jer sam odgovoran“.

Jednog dana prestaješ da voziš kamion

jer sada moraš da rukovodiš preduzećem koje sada ima puno kamiona
a njima su se pridružili vozovi i brodovi.
Sada si u stanju da kradeš sav hleb proizveden u zemlji.
Ti si najznačajniji kradljivac hleba.
Upravljaš toliko velikim količinama hleba da si čak morao da počneš da ga proizvodiš.
Proizvodiš hleb i kradeš ga sebi samom.
To radiš da bi tržište održao živim.

Na dnevniku kažu da celo tržište hleba ne može da se koncentriše

u rukama jedne jedine osobe.
Optužuju tebe. Kažu da si lopov.

24
Ti imaš sako, kravatu i ruke koje mirišu na sapun.
Pokrećeš miš pomerajući kursor s jedne tabele na drugu.
Selektuješ, konvertuješ, naručuješ, personalizuješ.
Sediš za stolom i uzimaš u ruku komad hleba.
Ne možeš da znaš da li je to hleb kupljen parama koje si ti zaradio.
Jedeš ga i naprežeš se da shvatiš, ali ne možeš da primetiš.
I kao što ti ne primećuješ niko drugi ne može da primeti.
I to te čini srećnim.
Jer kupljeni hleb i onaj ukradeni imaju isti ukus.

25
Red različitih

Bila jednom jedna mala zemlja.

U maloj zemlji bila je jedna mala škola.

Deca su imala puno učitelja,

ali je mala vlada
pomislila da ta raznolikost nastavnika
stvara zabunu.

Otpustili su nastavnika književnosti,

Jer je književnost takvo zamlaćivanje
da je opšte poznato da narod čita uveče da bi se uspavljivao.
Otpušteni su i nastavnici matematike i fizike,
biologije i hemije pa čak i fizičkog.
Na kraju se mislilo da je najbolje da ostave samo jedan predmet
i u školu male zemlje
došla je nastavnica čekanja u redu.

To znanje je korisno
jer čekanje u redu postavlja osnove
odličnog uključivanja u mali svet rada.

Prvog dana škole

učiteljica čekanja u redu ušla je u razred.
Reče „Deco, stanite slobodno u red jedan po jedan“,
a deca su prirodno stala u krug.
„Ne“, reče učiteljica, „krug je krivično delo.
Zabranjen je zakonom male zemlje.

26
„Dakle, stanite u vrstu po visini“,
zaključila je učiteljica.

Devojčica plave kose, visoka i mršava

stala je prva u red,
ali i Ciganka je htela da bude ispred svih.
Ja sam viša od tebe, rekla je Cigančica.
„Da, ali ja imam štikle“, odgovorila je plavuša.

„Vidite, deco“, reče učiteljica,

„ako na prvo mesto stavimo Ciganku
izgledaće nam da smo pogrešili,
zato što je plavuša viša od nje.
Ali ako bismo plavušu stavili pre nje
samo bismo prividno rešili naš problem.
Sutra bi plavuša mogla da dođe bosa kao i Ciganka
i u našem narednom redu
bila bi niža od druge u redu.
Zbog toga visina nije dobro merilo za razvrstvanje“.
Deca su potvrdno klimala glavicama.
„dakle, stanite u red po boji kose“,
zaključila je učiteljica.

Devojčica plave kose bila je visoka i mršava

i ponovo je stala prva u red,
ali pored nje u vrstu je stala i niska i debela plavuša.
Kosa im je bila iste boje
a i dečak, Rumun, imao je plavu kosu kao i one.

„Vidite, deco“, reče učiteljica, „boja vara.

27
Ako bismo uzimali u obzir samo boju
svo troje bi trebalo da stoje na prvom mestu.
Razumete sada zašto vas lažu kada kažu da ste svi jednaki?
U stvari, ovo troje dece su objektivno različiti:
po visini, po zapremini i ništa manje po rasi
pošto je jedan od njih čak Rumun.
Zato boja nije dobro merilo za razvrstavanje“.
Deca su potvrdno klimala glavicama.
„Dakle, stanite u red po različitosti“,
zaključila je učiteljica.

Devojčica plave kose, visoka i mršava

ponovo stade na prvo mesto u redu,
i svi su se složili.
Isto tako niko nije imao ništa protiv
kada je Afrikanac stavljen kao poslednji.

A sredina reda?

Iza visoke i mršave plavuše stala je niska i debela plavuša,

zatim su sledili Ciganka a pored nje bio je Rumun,
na kraju debeli dečak s naočarima,
Kineskinjica i Afrikanac.

„Ja sam debeo i imam naočare“, reče bucko,

„ali rođen sam u našoj maloj zemlji
i treba da sam ispred Rumuna i Ciganke“.
Rumun se složio, ali Ciganka nije htela da se pomeri.
„Ja jesam Ciganka,
ali rođena sam u našoj maloj zemlji kao i moj otac i moj deda“.

28
„Naravno“, rekao je bucko, „ali si jedina
koja živi u prikolici,
a mi svi ostali živimo u kućama.
Mi smo isti a ti si jedina različita“.
I debeli dečak sa naočarima zauzeo je njeno mesto.

„Nas Rumune“, rekao je stranac,

„preziru svi u ovoj maloj zemlji,
ali u našoj zemlji mi preziremo Cigane
baš onako kako vi prezirete nas.
Zato sam ja jednakiji od ove Cigančice“,
i u redu ću stati ispred nje.

„Ja sam“, rekla je ona sa bademastim očima, „ja sam Kineskinja“.

Ali mi Kinezi radimo, dok Cigani kradu“.
„Nije tačno, ja učim“, rekla je Cigančica.
„Ti učiš, a tvoj otac?“ ljubazno upita Kineskinjica.
„On radi“.

„A tvoj deda? I ostali rođaci?“ dodali su u horu

svi iz reda,
osim Afrikanca koji je ćutao.

„Vi ni ne poznajete moje rođake,

kako možete da sudite o njima?“

„Tačno“, rekla je učiteljica, „mi ih ne poznajemo

i ne znamo gde su sada.
Ko nam garantuje
da baš sada ne rade neko zlodelo?

29
Možda ne kradu, ali ubijaju!“

„Cigani su lopovi i izdajice“, svi će horski,

i Cigančica je stavljena na kraj reda
tik ispred Afrikanca koji je i dalje ćutao.

Ciganka je bila veoma ljuta

i rekla je „Učiteljice, ako bih se ja sparila sa Crncem
sigurno bi se rodila tamnija deca od mene,
a možda i šarena kao krave“.

„Tačno“, rekla je učiteljica, „odstranimo drugačije

pre nego što zagade rasu“.
I dok dlanom o dlan, Afrikanca su bacili kroz prozor.

„Možda ova Ciganka ne krade“, nastavila je Kineskinjica,

„ali izvesno je da smo mi Kinezi veliki radnici,
Ne volimo neradnike.
Oni su balast koji usporava privredu“.

„Tačno“, rekla je učiteljica.

I dok dlanom o dlan, Cigančicu su bacili kroz prozor.

Rumun reče „Ja sam stranac kao i ova Kineskinjica,

ali i moja zemlja je mala zemlja.
Kineza, međutim, ima više od milijarde,
ako jednog dana svi dođu u ovu malu zemlju
postali bi većina“.

„Tačno“, reče učiteljica, „odstranimo drugačije

30
Pre nego što postanu ravnopravni“.
I dok dlanom o dlan Kineskinjicu su bacili kroz prozor.

Ovaj prljavi Rumun izigrava rodoljuba“,

Rekao je debeli dečak s naočarima,
„još malo pa će reći da je građanin
naše male zemlje kao i mi.
I pošto nije debeo, a ne nosi ni naočare,
hoće da stane u red ispred mene“.

„Tačno“, rekla je učiteljica

I dok dlanom o dlan Rumuna su bacili kroz prozor.

„Ovo dete nosi naočare“, rekla je plavuša

koja je bila i niska i debela, „možda je to urođena mana.
Oslobodimo ga se pre nego što se razmnoži i napravi ćoravu decu“.

„Tačno“, rekla je učiteljica,

„Ostale smo samo nas dve“, rekla je devojčica plave kose

koja je međutim bila visoka i mršava, „više se ne vidi
da li se ja razlikujem od nje
ili se ona razlikuje od mene“.

„Tačno“, rekla je učiteljica, „odstranimo drugačije

Pre nego što napravimo zbrku“.
I dok dlanom o dlan nisku i debelu devojčicu bacili su kroz prozor.

„Sad sam ostala sama“ rekla je smešeći se

Plavokosa visoka i mršava devojčica, „moja rasa

31
više nije u opasnosti da će je druge pokvariti.

„E, ne draga,
i dalje nas ima dve
a ti nisi ista kao i ja“,
rekla joj je učiteljica stajanja u redu
dok ju je bacala kroz prozor.

Sve u svemu, jedna baš ružna priča.

Ali ako gledamo sa pozitivne strane,

te godine škola ove male zemlje postavila je rekord:
niko nije pao na popravni.

A posle škole igralo se prvenstvo u malom fudbalu…

Odlučujuća utakmica vodila se između Pobednika i Gubitnika.

Po zakonu, Pobednici su morali da pobede
dok je Gubitnicima bilo zabranjeno da dobiju bilo koju utakmicu.

Na kraju prvog poluvremena

Gubitnici su vodili sa 6:0.

Na kraju drugog poluvremena dali su još devet golova.

Tada je sudija diskvalifikao pet igrača
iz tima Gubitnika
i prešlo se na produžetke,
tokom kojih su Pobednici uspeli da postignu jedan gol.

Kod rezultata 15:1

32
sudija je diskvalifikovao sve ostale igrače Gubitnika,
i prešlo se na jedanaesterce.
Utakmica je završena rezultatom 16:2 za Gubitnike,
ali je pobednički pehar dodeljen Pobednicima
koji su, pošto su bili Pobednici, imali prava da pobede.

Navijači tima Pobednika izašli su na ulice.

Slavili su čitave noći.
Ali je ipak bilo nekih koji su se pobunili.
„Kakvog smisla ima igrati prvenstvo
Ako svi znaju da će, po zakonu, pobediti Pobednici?“

Bila je to pravična primedba,

i zaista, od naredne sezone izbegavalo se da se igra,
a pobednički pehar dodeljen je Pobednicima
a da nisu ni izašli na teren

Zašto sebi komplikovati život?

U maloj zemlji bilo je toliko problema,
stvari je trebalo pojednostaviti.

Reforma školstva ukinula je ispite i ispitivanje,

jer iskusan nastavnik odmah zna
ko je dobar učenik a ko je najgori u razredu.
Ko je položio a ko je pao određivalo se prvog dana škole,
a ubrzo su takvo ocenjivanje počeli da obavljaju po kućama,
sa velikim smanjenjem zaposlenih,
nastavnog i nenastavnog osoblja,
kao i sa zatvaranjem samih škola
koje više nisu služile da se u njima odvija nastava

33
koja, objektivno govoreći, nije ničemu služila.

Da bi se izbegli beskrajni sudski procesi

smislili su da se naprave spiskovi hipotetičnih kriminalaca
koji su u vreme kada se dogodio neki zločin
bivali hapšeni po službenoj dužnosti,
bez obzira da li su zaista
bili umešani u neku krađu ili u neko ubistvo.
Naravno, bogataši i moćnici
nisu našli mesto na tim listama.
Ko ima para i novca uvek uspeva da se izvuče bez kazne,
dakle zašto uopšte gubiti vreme da im se sudi?
Posle nekog vremena kriminalce su
odabirali još u porođajnoj sali,
izbegavajući tako uzaludna birokratska odugovlačenja.

Među lepim novinama

bilo je i ukidanje rata.

Oružane snage su se organizovale:

svi su bili svesni da je cilj rata
bilo da se radi o bezobzirnom napadu,
ili o zakamufliranoj mirovnoj misiji,
uvek da se liši života priličan broj nevinih žrtava.
Umesto da gube vreme
i da teraju da vojnici suprotstavljenih strana pucaju jedni na druge,
odlučeno je da će svaka Država
lišiti života određen broj svojih vojnika,
druge će raniti,
onesposobiti izlažući ih otrovnim gasovima

34
ili osiromašenom uranijumu,
a mnogim drugima amputirati noge i ruke.
I sami generali su pucali na svoje potčinjene,
dok su ministri odbrane
išli da uživo u televizijskom prenosu
plaču na grobovima i na spomenicima,
otvarali su parkove,
otkrivali spomen-ploče
i proglašavali dane sećanja na žrtve.

Bilo je jasno da će jedan deo malih građana

ići u raj
a drugi u pakao,
ali bilo je besmisleno čekati večnost,
zato je velika crkva u maloj zemlji
proglasila da će se strašni sud održati krajem te godine.

Svi znamo da je negde

već zapisana sudbina svakog od nas.
Ponekad se to može jasnije shvatiti,
ponekad je manje jasno, ali svi znaju da je tako.

Da li je iko ikada video da dete predsednika

ide da radi kao čistač ulica?
Ili je ikako moguće zamisliti da dete čistača ulica
postane predsednik?

Zašto sebi komplikovati život?

Istorija je igra u kojoj je neko drugi već pobednik.

NAPOLEON BONAPARTA

35
Kap - Intermeco

Osoba sedi u sobi.

Gleda slavinu iz koje kaplje.
Osoba misli: „To je samo jedna kap.
Neko će morati da reši ovaj problem kapanja.
Mogla bih da ustanem i da odem da zatvorim slavinu,
ali ne mogu sve ja da radim.“

Ja sam demokrata.
Mislim da građani biraju svoje predstavnike
da bi se ovi bavili važnim problemima.
Stanjem puteva, ozonskom rupom, organizovanim kriminalom.

Ja uopšte nisam jedna od onih

koji više ne veruju u institucije
i koji osnivaju komitete i udruženja
i žele da se sami organizuju!“

Za to vreme kapi padaju jedna za drugom.

Osoba sedi u sobi i gleda u slavinu i misli
„Ovaj problem kapanja morala bi da reši vlada.
Osoba koji pripada desnici rekla bi
„zavarimo gvozdeni čep u cev slavine
i kapljice će prestati da padaju“.
Tačno, kažem ja, zavarimo čep.
Ali ako je cev zavarena voda neće izlaziti
i neću moći ni ruke da operem.

Desničar bi mi odgovorio

36
„Pa dobro, ali smo zato rešili problem kapanja.
Kada bude iskrsnuo problem pranja ruku
i njime ćemo se pozabaviti.
Jedno po jedno.

Tačno, kažem ja,

ali, to rešenje sa zapušačem nije mi uverljivo.

Šta bi uradio neko ko pripada levici?

Neko ko je levičar nikada nije sam.
Uvek idu u paru.
Jedan iz umerene levice i drugi iz radikalne levice.

Za to vreme kapi padaju jedna za drugom.

Osoba sedi u sobi i gleda slavinu i misli
„Hajde, opet ću.
Da su tu dvojica levičara,
čovek iz umerene levice bi rekao
„Zavarimo gvozdeni čep u cev slavine“.
Isto kao i desničar.

Međutim, čovek iz radikalne levice dodao bi

„Ustani iz stolice i idi da zatvoriš slavinu“.
To jest rekao bi ono što i ja mislim
a ja se u stvari smatram levičarkom.

Ali čovek radikalne levice bi dodao

„Ipak, kad bismo zatvorili slavinu
objektivno bismo se našli u sukobu
sa umerenom levicom,

37
koja bi, budući da je bliska idejama desnice,
napustila koaliciju.
Zato moramo da budemo odgovorni
i da ne rizikujemo da oborimo vladu.

Dakle, zatvaranje slavine i zaustavljanje padanja kapljica

jeste odlično rešenje, ali nije put kojim se može ići.
Zato sačekajmo.

Tačno, kažem ja,

ali ovo rešenje da se čeka nije mi ubedljivo.
Partije mi nisu ubedljive.
Možda bih morala da se obratim sindikatu.
Kad bi ga tu bilo, sindikalac bi mi rekao
„Nije bitno koje je najbolje rešenje.
Slavina bi se mogla zatvoriti kao što bi se i cev mogla zavariti,
međutim, izbor bilo kog od ova dva rešenja
podrazumevao bi sukob između različitih stavova.
A kada sukob postoji niko ne može da zna kako će se završiti!
Mi se, naime, zalažemo za posredovanje.
A uostalom, da li smo sasvim sigurni da se radi o jednoj kapi?
A ako to uopšte nije prava kap?
A ako je neka metafora?
A ako je obična provokacija?

Tako je, kažem ja,

ali i ovaj stav sindikata mi uopšte nije uverljiv“.

Za to vreme kapi padaju jedna za drugom.

Osoba sedi u sobi, gleda slavinu i misli

38
„ja bih mogla da ustanem.
Mogla bih ja da odem da je zatvorim,
ali ne mogu da preuzmem tu odgovornost
sada kada su svi u iščekivanju.

Svaka zajednica ima svoja pravila,

svoje hijerarhije koje treba poštovati.
Ako svi nešto čekaju, biće da za to ima razloga.

Ne mogu sada ja, valjda, protiv svih.

Krene tako što se zatvori jedna slavina
a na kraju pravdu sami isterujemo
noću, lovačkom puškom.
Kada nismo sigurni
bolje je sačekati.
Ko ne radi, ne greši“.

Okreće glavu i gleda ka zidu.

Ne misli više na kap.
Nasmeši se, i blažena zaspi.

39
Osoba s kišobranom

Ja sam osoba s kišobranom

preda mnom je neka osoba bez kišobrana.
Pada kiša.
Meni to nije problem: ja imam kišobran,
ali ona nema. Ona je bez kišobrana.

Ko je plemenite duše,
reći će da svoj kišobran treba da dam onoj osobi bez kišobrana.
ali ako uopšteno posmatramo tu stvar ništa se ne bi promenilo.
svakako bismo bili jedna sa i jedna osoba bez kišobrana.
s tom razlikom što bih ja bila ona koja kisne.

Činjenica da ja imam kišobran

ne znači da sam ja nasilna.
nisam ja kriva što pada kiša.
ja se štitim od kiše jer imam kišobran.
jer su ga imali moji otac i majka
a i moji deda i baba.
mi smo ljudi s kišobranom već mnogo generacija.
na stranu pitanje kiše
tu je i afektivna veza sa kišobranom.

I osoba bez kišobrana

dete je neke osobe bez kišobrana.
mislim da su bez kišobrana nekoliko generacija.
ako stvari već dugo tako stoje
zašto bih ja morala da ih menjam?

mogu ja da budem solidarna s njom.

ako hoćete poslaću jedan euro SMS-om.
to sam već uradila za afričku decu
i za poginule u cunamiju,
40
to radim za slepe i za paralitičare,
za obolele od tumora i mišićne distrofije.
mogu to da uradim i za tu osobu.

U nekom smislu, ja sam na njenoj strani.

osećam se nelagodno zbog svoje privilegovane pozicije
i sažaljenja za njen nepovoljan položaj,
ali nisam ja odgovorna za kišu.
ja samo imam kišobran.

Lišiti me kišobrana preokrenulo bi situaciju a ne bi je rešilo.

Svet se neće promeniti, promeniće se samo mesto u svetu.

Sada osoba bez kišobrana ide ka meni.

nisam ja naivna,
znam da hoće moj kišobran.
nije joj dovoljno moje razumevanje.
razumevanje je neće zaštititi od kiše.
očigledno ona hoće sve:
i ljubav i kišobran.

Hoće kišobran.
Očigledno je da kad bi ga uzela
držala bi ga čvrsto
i branila bi ga isto kao što ja sada branim svoj.

Ja ne volim sukobe, miroljubiva sam.

zato joj i dozvoljavam da bude dole.
Ne pod kišobranom,
već pod mojim nogama.
i svakako kada je tamo dole ona neosporno ima zaklon.

Ne poričem da je moj položaj bolji od njenog,

41
ali ona ne može da opovrgava da se i njen položaj poboljšao.
Na primer
ja jedem komad hleba,
mrvice padaju dole, a ona liže pod.
kad bi ona jela komad hleba
mrvice ne bi padale na gore,
ja ne bih imala šta da ližem.
da zaključimo:
zakon gravitacije je na njenoj strani!

Popušim cigaretu,
bacim pikavac a ona povuče poslednji dim.
objektivno govoreći bolje je pušiti cigaretu nego pikavac,
ali ja svoje cigarete plaćam,
dok su njeni pikavci besplatni.

Da zaključimo:
ona se sklanja od kiše, jede i puši
a za uzvrat leži tamo dole i ne radi ništa.
Pošto se nalazi pod mojim nogama mogla bi da mi ih masira.
to je sitnica.
I kad već liže pod da sakupi mrvice
mogla bi i cipele da mi malo lizne,
tako… tek da ih malo ucakli,
pošto su blatnjave od ove silne kiše.

Htela bih samo da je podsetim da je nekada kisnula.

htela bih da podsetim da je bila osoba bez kišobrana
dok se sada, zahvaljujući meni, njen položaj popravio.

Ja sam ona odozgo i kenjam na onu ispod.

pretpostavljam da nije oduševljena,
ali šta ja tu mogu da uradim ako me je poteralo?
42
uvek mi se to desi posle pušenja.
Potera me.
a i pojela sam komad hleba

To ti je sila gravitacije.
pristižu pikavci i mrvice,
ali i govna.
sve pada.

Ona ispod se žali.

žali se kao kada je kisnula.
Uvek se žali.
ima sveta koji nikada nije zadovoljan.
Daš im prst a oni hoće ruku.

Ja se solidarišem sa tobom.
Na tvojoj sam strani.
To sam i dokazala.

Pa ako ti se ne sviđa: idi.

A znaš li koliko ih je što kisnu napolju?

ima ih na desetine
ili možda na stotine ili hiljade.
možda čak i više od milijardu.
Ali pod mojim nogama nema mesta za sve.
Nema dovoljno mrvica,
ni dovoljno opušaka za pušenje,
situacija postaje složena.

Dakle
Molim da se odmah prekine proizvodnja kišobrana
I da počnu da se proizvode puške,
Puške za nas ljude s kišobranom
43
I takođe, puške za one voljne bez kišobrana
Koji će nam pomoći da odbranimo naš kišobran od svih ostalih… terorista.
Za one voljne koji će dozvoliti da se po njima kenja odozgo
Samo da bi pronašli zaklon ispod naših nogu
Sa gomilom mrvica i pikavaca.

Mi smo ljudi s kišobranom,

Ali i sa puškom.
Plug zaore brazdu,
Ali mač je štiti.

44
Indigo

Ja sam kao vi.

Mi smo isti.
Ja sam kao vi.

Vi ćete mi, možda, reći „Ne, ja sam desničar“.

Tačno.
Ja sam kao vi, ja sam desničar.
Jer kada je on vladao vozovi su stizali na vreme.
U to vreme je bilo više reda i discipline.

Ja sam kao vi.

Mi smo isti.
Ja sam kao vi.

Vi ćete mi možda reći „Ne, ja sam levičar“.

Tačno.
Ja sam kao vi, ja sam levičar.
Radim sve one levičarske stvari, tipa pevam Bela čao,
slavim 29. novembar sa starim nadrkanim partizanima.
I ja sam, kao i vi, levičar.
Mi smo isti.
Obrni okreni, svi smo isti, ista smo rasa.

Vi ćete mi možda reći „Nismo mi svi ista rasa.

Ja sam rasista“.
Tačno. Ja sam kao vi, rasista sam.
Ja sam kao oni iz Kju-Kluks-Klana.
Oni što spaljuju Crnce.

45
Jer Crnac smrdi!
Smrdi i kada se pere.
Smrdi i kada je mrtav.
Smrdi na paljevinu!

Ja sam kao vi.

Mi smo isti.
Ja sam kao vi.

Vi ćete mi možda reći „Ne, ja volim matorke“.

Tačno.
Ja sam kao vi, i ja volim matorke.
U stvari, kada sam bio mlad, patio sam od Edipovog kompleksa.
To je ona perverzija kada ti se sviđa tvoja majka.
A i sada kada sam poodmaklih godina
baš volim matorke,
sviđa mi se moja baba,
dobio sam kompleks Baka Kate, babe Paje Patka.

Ja sam kao vi.

Mi smo isti.
Ja sam kao vi.

Vi ćete mi možda reći „Ne, ja sam homoseksualac“.

Tačno.
Ja sam kao vi, homoseksualac sam.
U stvari, nije da sam hteo da kažem „Baka Kata“,
već sam mislio na „Cakanog Caju“,
Na Baka Katinog Caju.
Jer Caja je peder!

46
Isti je kao vi i ja.

Ja sam kao vi.

Mi smo isti.
Ja sam kao vi.

Ako mi vi možda kažete „Ne, zavitlavao sam vas. Šalio sam se.
Nije tačno ništa od onoga što sam vam maločas rekao,
same laži, baljezgarije“.
Baš tako.
Ja sam kao vi,
i ja sam se zavitlavao i govorio same baljezgarije.

Ja sam kao vi.

Ali zašto vi ne želite da budete isti kao ja?
Kažite mi kakvi ste to vi da se ja prilagodim.
Vi ste visoki? ja ću porasti.
Vi ste niski? ja ću sebi testerom skratiti noge,
i onako ne znam koj će mi kurac,
ne moram nikuda da idem.
Vi ste debeli? ja ću postati debeljko.
Vi ste mršavi? ja ću postati anoreksičan.
Ofarbaću kosu, obrijaću bradu,
želim po svaku cenu da budem kao vi.

Ili, ako više volite, možete vi da postanete kao ja.

Ali, mi moramo da budemo isti.
Fotokopije.
Indigo.

47
Vi mislite da ste lukavi?
Vi želite da budete drugačiji?
Vi se osećate različitim, ali grešite.
Čitate li novine? Gledate li televiziju?
Svi pričaju isto.
Bave se istom temom.
Predsednik kine
i svi govore o predsednikovoj prehladi.
Pontifiks prducne
I svi raspravljaju o papinim crevima.

A ko govori o nečemu drugom,

ko se bavi drugim stvarima, nestane.
I nikoga nije briga za njega.
Slušajte šta vam kažem:
ko je izvan hora taj je izvan sveta!

Uskladite se i vi.
Fotokopija.
Indigo.

A zatim vidim vas.

Vi ste ispred mene.
Ja miran stojim iza zatvorenog prozora.
Vidim vas, nepomičnog iza vašeg zatvorenog prozora.
Obojica želimo da ga otvorimo i da se bacimo dole.
Obojica u strahu da ćemo to zaista i da uradimo.

Mi smo isti.
Depresivni i prestravljeni.

48
Kralj je mrtav

Bila jednom jedna mala zemlja.

U toj maloj zemlji
Došao je dan izbora.
Partija mafijaša odmah je osetila raspoloženje naroda,
i umesto da pozivaju da se glas da mafiji

radije su govorili
„Korupcija je zločin!“

I tako su svi izabrali da ne glasaju za korumpirane,

i izbornu pobedu dodelili mafijašima.

Predsednik je postao
Toni Mafijaš I.

Ali niko ne voli mafiju,

tako da se Partija korumpiranih organizovala i ubila Tonija Mafijaša I.
Narod je bio zadovoljan - jedan mafijaš manje!
Ali narod je smatrao da korupciju treba iskoreniti,
tako da su se mafijaši, kako bi podržali želju naroda,
organizovali i ubili Tonija Korumpiranog I.

I tako su se mafijaši i korumpirani neko vreme ubijali i smenjivali na vlasti.

Sve do vlade Tonija Mafijaša 144.

Toni Korumpirani 144, koji je trebalo da zauzme njegov presto,
shvatio je već kakva mu je sudbina.
Čim stupi na vlast, biće ubijen.
Zato su se Korumpirani i Mafijaši prećutno složili

49
da bi najbolje bilo da na prestolu ostane mrtvi Toni Mafijaš 144.

Mali građani male zemlje su primetili da je kralj mrtav,

ali narod je kao dete, pravio se da se ništa ne dešava.

Prošlo je nekoliko dana, i jednog ponedeljka

udruženje malih građana
za pešačku prohodnost pločnika
zahtevalo je prijem kod predsednika.
U maloj zemlji sada već više nije bilo pločnika
jer su se mali građani za odlazak na posao
ili u samoposlugu, na stadion ili u crkvu
kretali kolima
ili su, u protivnom, ostajali kod kuće da gledaju televiziju.

Udruženje malih građana

odvedeno je do mrtvaca
i zatražilo da se obnove
pločnici male zemlje.

Predsednik je bio mrtav i nije rekao ništa,

jednostavno, od tela u stanju raspadanja
odvojilo se jedno uvo.

Ali budući da je prethodnih puta odgovor bio negativan

ovo ćutanje shvaćeno je kao neko pozitivno otvaranje
i od tog dana
u maloj zemlji
bilo je moguće ponovo ići peške.

Narednog ponedeljka prijem je zatražilo

50
udruženje malih građana
za pitkost vode za piće.

U maloj zemlji bila su legalna samo gazirana pića

jer su multinacionalne fabrike gaziranih pića
potplatile i mafijaške vlade, a i vlade korumpiranih.

Udruženje malih građana

zahtevalo je da se omogući da se barem dozvoli flaširana voda.

Predsednik je i dalje bio mrtav

i nije rekao ništa ni tog puta,
jednostavno, sa tela u stanju raspadanja
otpalo je pet prstiju leve ruke.

Svih prethodnih puta odgovor je bio negativan.

Ali sada je ova tišina
shvaćena kao neko pozitivno otvaranje
i od narednog dana u maloj zemlji
bilo je moguće sresti male građane
koji su razgovarali ne podrigujući.

Svakog ponedeljka telo predsednika Tonija Mafijaša 144.

primalo je novu delegaciju.

Došlo je udruženje malih građana

za dišući vazduh.
Primljena su i udruženja malih građana
protiv kamenovanja žena,
protiv ubadanja homoseksualaca,
protiv spaljivanja Cigana i beskućnika.

51
Predsednik je ležao mrtav i nije davao glasa od sebe
Ali zato je smatran za najmudrijeg predsednika male zemlje.

Jednog ponedeljka stiglo je udruženje malih građana

za slobodu od mafije i korupcije..
Od predsednika Tonija Mafijaša 144.
ostale su samo potkolenice i lobanja koja se klatila na jednom kuku.

Tada je izabrani predsednik Partije korumpiranih,

Koji je sedeo tu u blizini, skočio na noge i razdrao se
„Ne! Slobodu ne! To je preterano!“
I proglasio je konačnu smrt Tonija Mafijaša 144 i preuzeo vlast

Istog trenutka ubijen je iz redova Mafije.

Toni Mafijaš 145. pomerio je mrtvaca i obratio se žurno,

jer je znao da će uskoro biti ubijen.

„I danas smo pobedili korupciju“, rekao je.

Mase se lakše zaslepe velikom laži nego malom istinom.

Adolf Hitler

52
Ekser

Živim pomiren sa ovim svetom.

A znate li zašto?
Zato što ja zabijam eksere u zid.

Vi ćete mi reći da svi možemo da zabijamo eksere u zid.

Ali ja vam odgovaram da umem da ih zabijam glavom.

U stvari, radio sam u cirkusu.

Izašao bih u cirkusku arenu,
postavio vrh eksera na zid
a zatim bih udario glavom o glavu eksera.

Jednom sam pogrešio:

postavio sam glavu eksera na zid,
zadao sam udarac glavom u vrh eksera
i zario ga sebi u glavu.

Dešava se.
To je isto kao kad upališ cigaretu sa pogrešne strane
i osetiš filter da gori i počinje da smrdi.
Ja barem nisam osetio smrad.

Sada živim sa ekserom zabijenim u mozak.

U prvo vreme svi su bili veoma zabrinuti za mene.

Ako bih ostajao ispod tuša više od pola sata,

Plašili su se da će mi ekser zarđati.

53
Ali, srećom, od čelika je.
Kvalitetan je to ekser i nije zarđao.
Smirili su se
a i ja sam mnogo spokojniji.

Živim u miru sa ovom svetom!

Međutim pre nego što sam sebi zabio ekser u mozak

uvek sam bio ljut.
Ljut na lopovsku vladu, ljut na crkvu,
na gazde koji otpuštaju radnike…
Ali od kada imam ekser mislim samo na bol.
Loše se osećam 24 sata dnevno i samo na to mislim.

Došao je kod mene prijatelj koji je izgubio novčanik.

Jednim udarcem sam mu razvalio lice,
i prestao je da misli na izgubljene pare.

Jednog drugog, kome su ukrali kola

i još je pride morao zelenašu da otplaćuje dug,
bičevao sam pola dana
i prestao je da se brine o dugovima.

Jedan prijatelj sindikalista,

bio je aktivan u nekoj maloj proizvodnji aluminijumskih profila,
nakon dugih meseci borbe za platu i penziju
fabriku su zatvorili i preselili u Kinu.
Tog sindikalistu mučila je griža savesti,
mislio je da se nije dovoljno založio,
nije mogao da spava noću.

54
Došao je kod mene.
Polomio sam mu svih pet prstiju leve ruke
a još bio je i levoruk.
Sada kad potpisuje sve sporazume sa preduzećem,
svaki put kad uzme olovku u ruke urliče od bolova,
misli samo na to
i baš ga je više briga za radnike.

Bol je droga
a ja sam preprodavac te droge.

I, dakle, znate li šta ja to radim?

Odem ispred škole
čekam na klupici
dečurliju koja su dobila loše ocene,
ili one koje je napustila devojka.
Dođu kod mene
stave mi novac u ruku,
ja ih ne zloupotrebljavam, zadovoljan sam malim,
5 i 10 evra i išutiram ih po jajima.
Prestanu da misle na svoje adolescentske probleme.
Zavisnici su od bola.
Policija me je uhapsila nekoliko puta,
ali ja ne brinem.
Sa policijom sam u dosluhu.
I panduri su zavisnici u apstinencijskoj krizi,
kad me uhapse ja i njih izudaram po jajima.
Tako ih potkupljujem.

55
Bol je pravi biznis, to je i vlada otkrila,
sada već o tome prave programe na televiziji,
silovanja, mrtvi, pucnjave, direktan prenos ratova…
Upotrebljavaju televiziju i novine da bi se ljudi osećali loše.
Bol je suprotno proporcionalan
sa zainteresovanošću građana za ostatak sveta,
Kada osećaš bol, na drugo ne misliš,
više te ništa ne zanima
i živiš u miru sa svima.

Naravno,
reći ćete mi
da ne postoji samo jedna vrsta bola.
Ne želim da banalizujem ovu temu.
Bol može da bude afektivan ili indirektan
onaj koji osećaš kada ti umre neki rođak, prijatelj ili pas.
Može da bude i sportski, za tvojim timom koji je izgubio neku utakmicu.
Može da bude i verski, taj je izvanredan.
Crkva ubija Isusa Hrista svake godine,
i svaki put taj sveti čovek vaskrsne
da bi ponovo umro naredne godine.
Tu je i patriotski bol za ubijenim vojnicima,
palim u svim ratovima, za neznanim junakom.
Ali nema delotvornijeg bola
od onog kog osetiš na svom sopstvenom mesu.
Lični bol prevazilazi svaki drugi bol.

Međutim, kao preprodavac bola svestan sam

Da nemaju svi hrabrost da dozvole da im se lice razvali,
I taj strah ih gura ka drugim, manje efikasnim drogama.

56
Ali jedno uravnoteženo društvo
ne može da rizikuje da dozvoli da se pijani građani slobodno kreću
i kad pijanstvo prođe, oni su ponovo bistri
i ponovo počinju da se interesuju za svet u kome žive.
Uravnoteženo društvo mora da se ponaša tako
da su svi građani stalno nadrkani.

Moje skromno mišljenje je

da je povremeno potreban neki pokolj.
Nešto kao atomska bomba, ili neki genocid.
Nešto impresivno što će umrtviti sve redom,
čak i one koji nemaju muda da dozvole da im neko polomi kosti.

Ja sam srećnik jer imam ekser u mozgu

i nemam potrebu da sebi zadajem još neki bol,
ali za sve ostale treba vlada da se pobrine.

Znate li kolika je buka u nekom vrtiću?

Probajte tuda da prođete posle bombardovanja.

57
Ašov

Ja sam jedna lepa devojka,

stojim u autobusu i neki tip me hvata za dupe.
Ponedeljak je ujutru i ponovo počinje radna nedelja
i još povrh toga, ovaj me hvata za dupe.
Ali zar i njemu nije grozno što se vraća na posao?
Gledam ga krajičkom oka
i vidim jednog visokog čoveka, u sakou i sa kravatom.
Olovke zadenute u gornji džep.
Mora da je neka vrsta lekara
jer u ruci drži lekarsku torbu.
Jednom rukom drži torbu, a drugom?
Drugu ne vidim.
Naravno da je ne vidim, druga je na mom dupetu.

Nekada, kada sam bila devojčica, neki pas me je ujeo za nogu.

Zakačio se za nogu i lepo je hteo da je otkine.
Tada je moj otac stao da ga udara nekim ašovom.

Iz psa je šikljala krv i ašov je bio nov!

A moj otac je uživao dok je ašovom tukao tu zver.
Pomislila sam na svog oca
koji je jednog dana ušao u radnju sa ašovima
i rekao „Treba mi jedan veliki ašov“,
obrtao ga je i okretao ocenjujući težinu predmeta,
lakoću rukovanja,
i molio Boga da se pojavi pas koji će ujesti njegovu kćerku.
Na kraju, molitve su mu uslišene.

58
Tukao je psa ašovom i uživao.

Kada me ponedeljkom ujutru

u autobusu lekar uhvati za dupe
obuzme me velika želja da se okrenem
i da ga bijem ašovom,
ali ne mogu.
Ko bi poverovao da me upravo hvata za dupe?
On će reći da nije istina,
a ljudi u autobusu će verovati njemu,
lekaru sa olovkama u gornjem džepu.

Onda se ja pravim da mi nije ništa,

gledam pravo ispred sebe.
U dnu autobusa,
oslonjen na zadnje staklo,
neki Arapin jede komad hleba
zavijen u salvetu.

Ja sam jedna lepa devojka,

stojim u autobusu i neki tip me hvata za dupe.
A sreda je uveče i mrtva sam umorna.
Sreda je najodvratniji dan,
radna nedelja kao da je počela pre sto godina
i čini se da se nikada neće završiti.
Ali kako ovom uopšte pada na pamet da me hvata za dupe?
Kako je moguće da i ti nisi mrtav umoran?
Zar nemaš želju da se opružiš na trosedu
i da zaspiš ispred televizora?
Ne, jer ovaj ovde nije neko ko radi. Nije umoran.

59
Gledam ga krajičkom oka
i vidim sportski obučenog momka.

Možda je spavao do kasno, malo prošetao po kanalima,

odigrao partiju na plejstejšnu,
i sada ide u teretanu.
Samo zato što si lep momak
misliš da imaš pravo da hvataš narod za dupe?

Onomad, kada sam bila devojčurak,

moj otac je ubedio psa da se odlepi od moje noge,
Ubedio ga je udarcima ašova,
ali je zver i dalje režala.
Tako da sam istrgla ašov iz ruku svoga oca
i počela i ja da udaram.
Udarala sam, i shvatala kako se veliko zadovoljstvo oseća kada mlatiš ašovom.

Kada mi u sredu uveče

onaj batica stavi ruku na dupe
dobijem želju da se okrenem i da ga izudaram ašovom,
ali ne mogu.
Ko bi poverovao da me upravo hvata za dupe?
Narod bi rekao „Ti bi volela da te odistinski hvata za dupe!“
Ako ne kažu, tako misle.

Onda se ja pravim da mi nije ništa,

gledam pravo ispred sebe.
U dnu autobusa,
pored sedišta za hendikepirane,
stoji Arapin prljav od kreča i cementa.

60
Pre nego što izađe, traži cigaretu i gleda me rasejano.

Ja sam jedna lepa devojka,

stojim u autobusu i neki tip me hvata za dupe.
Nedelja je, ali ja svejedno idem na posao:
jednom mesečno dežurna sam na kasi.
Ali kako ovom tipu uopšte pada na pamet
da i nedeljom u zoru ide autobusom
umesto da ostane u krevetu?

Gledam ga krajičkom oka

i vidim jednog starca, mlitave ruke.
Lepo obučenog.
Kišobran okačen o ruku.
Iako je dan lep,
taj matori baš baksuzira.
Verovatno ide na misu,
i pre Hristovog tela on bi da malčice opipa moje.

To je uslovni refleks.
Čim je ruka na dupetu,
odmah se setim ašova

Recimo da kada nedeljom ujutru,

osetim ruku na dupetu,
instinktivno poželim
da matorca premlatim ašovom.
To je prilično neprijatna situacija jer dupe je moje
i on ne bi trebalo da polaže pravo da ga dira.

61
Neprijatno mi je, ali ipak ga neće ugristi, dupe, mislim.
Kad bi to uradio ostao bi beleg, dokaz o učinjenom delu.
Međutim, ja nemam ni najmanji dokaz.
Ako kažem „Hvata me za dupe“,
On će podići ruke uvis i reći da nije istina.
I kome bi poverovali?
Starčiću sa kišobranom okačenom o ruku, ili meni?

Onda se pravim da mi nije ništa,

gledam pravo ispred sebe.
U dnu autobusa,
oslonjen na aparat za poništavanje karata,
stoji pospani Arapin.

Približavam se,
Okrenem mu leđa i vrištim.
Arapin se iznenada probudi.
Ljudi u autobusu se pitaju „Šta se dešava?“
Ja kažem „Ovaj migrant me uznemirava!“

Doktor sa olovkama u gornjem džepu

preteći se približava sa torbom u ruci kao oružjem.
Obraća mu se sa „gospodine“,
ali izgleda kao da kaže „kopile“.
A zatim se obraća svima ostalima
„Ovi Arapi dolaze u Italiju
da siluju naše žene!
A onda se žale ako posle neko puca u njih…“

Sportista, onaj iz teretane, hvata ga za grlo

62
i baca ga i udara ispod aparata za poništavanje karata.
Obraća mu se sa „svinjo“ i „ilegalče“.

Matori manevriše kišobranom svojom mlitavom rukom,

udara ga u glavu i u jaja.
I ja mu zadajem jedan udarac.
Svoj lični udarac ašovom.

Silazim na okretnici,
idem do stanice metroa.
Špic je,
vagon je pun.
U gužvi me hvataju za dupe.

To će raditi i sutra i prekosutra,

i narednih meseci i sve do sudnjeg dana.
Nema veze.
Danas nema veze.
Danas sam se istresla.

63
Metamorfoza Tonija Korumpiranog

Jednog jutra, kada se probudio posle košmarnih snova,

Toni Korumpirani bio je preobraćen u ženu.

Otpala mu je kita.

Dodirnuo je šlic na donjem delu pidžame i kite više nije bilo.

skočio je iz kreveta.
potražio ju je po posteljini,
pokušao je da se seti gde je bio poslednji put kada ju je upotrebio.
a zatim je odjurio kolima kod svog izabranog lekara.

Doktorka ga je pregledala iznutra i spolja, odozgo i odozdo,

i rekla mu „Toni Korumpirani, ti si žena.
ne umem da objasnim tu metamorfozu.
ali kao lekar mogu da ti kažem da si žena zdrava kao dren.

„ali meni je potrebno da ponovo postanem muškarac!“ rekao je Toni Korumpirani

„biti žena je stanje, uopšte nije nikakva bolest“ odgovorila je doktorka

„to je gore od bolesti – na to će Toni –

u maloj zemlji uradili smo sve da unizimo žene,
da ih pretvorimo u potrošački predmet kao belu tehniku,
kao igru sličnu fliperu.
jedina razlika između žene i lutke na naduvavanje
je u tome što na ženi mogu da ugasim cigaretu a da ne pukne“

Toni Korumpirani je ponovo seo u kola

i odjurio kod Tonija Mafijaša.

64
nekada su zajedno vladali
a od pre nekoliko nedelja Toni Mafijaš je prešao u opoziciju.
ali je bio jedina prosečno inteligentna osoba koju je poznavao.

Toni Korumpirani pokucao je na vrata Tonija Mafijaša

koji ga je pustio da uđe.
Toni Mafijaš hodao je na visokim potpeticama.
„jutros sam se probudio kao žena
– reče Toniju Mafijašu – dobila sam histerični napad
i prošao mi je samo kad sam izašla u šoping.
Kupila sam šest pari cipela i jednu tašnu.

Pozvali su Tonija Kamoristu, Tonija Radimkakomisećefne, Tonija Kojkuracgledaš! i Tonija

Dupesraslosafoteljom koji je stigao sa foteljom zalepljenom za dupe.
Čitava muška upravljačka klasa male zemlje se preobrazila.
Neko je bio viša, neko niža,
neko je imao veće grudi, neko manje,
ali svi muškarci na vlasti pretvorili su se u žene.

Pozvali su i psihoanalitičarku.
rekla je „ne znam da vam kažem šta je to anatomski proizvelo ovakvu metamorfozu,
ali za psihoanalizu tumačenje ovog problema je isuviše očekivano.
Penis predstavlja žezlo, gubljenje penisa znači abdikaciju, odustajanje od vlasti.
a zatim
kada je Toni Korumpirani otišao u vladu i depenalizovao se krivičnih dela korupcije,
Toni Mafijaš se depenalizovao krivičnih dela mafije,
Toni Kamorista krivičnih dela kamore
i tako dalje.
Sada ste doslovno depenalizovana, bez penisa, upravljačka klasa.
Psihoanaliza može da vam pomogne da prihvatite svoje stanje,
ali ko će vaše podanike podstaći da prihvate vaše stanje?

65
I tako su otišli do malog šefa male crkve male zemlje.
Zatekli su ga samog u jednoj velikoj sobi.
Mali papa uvek je bio jedna bizarna ličnost.
Nosio je izuzetno skupu odeću i uvek je nosio mantiju,
ali toga dana videli su ga u veoma kratkoj suknji,
u mini mantiji
koja je dosezala do iznad kolena.
Prišao je Toniju Korumpiranom,
imao je crvene i mesnate usne,
velike grudi i umilan glas.
bio je jedna prelepa papinica.

„Dođite gospođe“ reče i sve ih povede do prozora.

kada su podanici videli upravljačku klasu
zanemeli su od iznenađenja, ali mali papa je progovorio
„sestre i braćo,
žene i muškarci, lezbejke, gejevi, transrodni/e
obraćam se svima vama
ne praveći razlike ili diskriminaciju prema polu, seksualnom opredeljenju ili rodu.

Napuštajući muški rod

mi napuštamo njegove užase:
kasarne i ludnice,
koncentracione logore i fabrike,
sudove i zatvore!
Neko je pre mene rekao
da je Bog i otac i majka
pa dakle i sestra, kćerka, tetka, rođaka i komšinica
a njegova jedina zapovest je ljubav.

66
A naš gospodar Isus Hrist
na toj poslednjoj užasnoj večeri
kada je pred sobom imao tuce kukavica koje će ga se odreći
i među njima je bio izdajica koji ga je osudio na smrt…
nije rekao „dođavola, taj komad hleba je moje telo,
ne dozvoljavam ti da njime praviš moču u škembićima u sosu!“

Ne, rekao je „uzmite ga i svi jedite, ovo je moje telo

uzmite i svi pijte, ovo je moja krv“
i učinio je to u ime ljubavi.

Zato vam kažem: volite se.

radite to kako vam se sviđa
sa „onoliko njih koliko vam se sviđa
i koliko puta vam se sviđa.“

Tog dana i kamenje se preobrazilo.

Jednog jutra, kada se probudio posle košmarnih snova,

Toni Korumpirani je dotakao šlic donjeg dela pidžame
i njegova kita je i dalje bila na mestu.
samo je ružno sanjao.

Otvorio je oči i zatekao sobaricu u toplesu.

Poslužila mu je doručak govoreći „bonjour“.
On je rekao „znaš da govoriš francuski, mala?“
Ona je odgovorila „ne, predsedniče, znam samo tu reč na stranskom“

„Dobro – reče on –
bićeš moj novi ministar spoljnih poslova!“

67
Drugarice i drugovi

Drage drugarice i dragi drugovi

hoću da vam se tako obratim iako znam da vi više ne koristite te lepe reči,
ali vi ste za mene i dalje drugarice i drugovi,
vi iskorišćavani i jadni, potlačeni i uvređeni
da tako kažem, vi, proleteri svih zemalja,
koji morate da se ujedinite da biste pokidali svoje lance.

Ja nisam drug,
ja sam gazda.
Ili bolje
predstavnik vladajuće klase, kako je tvrdio Marks

Drage drugarice i dragi drugovi

mi smo sve naučili od vas.

Pošto smo vas vekovima iskorišćavali.

Pošto smo vas naučili da poštujete svojinu
uveravajući vas da je zemlja naša
namećući vam da nam poklonite pola letine
dok smo u stvari mi bili ti koji smo vam krali polovinu vašeg truda.

Jednog dana
sklonili smo vas sa polja i iz zanatskih radnji
da bismo vas nagurali jedne preko drugih u fabrike
i tada ste se osvestili i pobunili.
Trebalo je vekovi da prođu, ali ste konačno uspeli.
Dobro ste postupili. Normalno je.
I mi bismo to uradili na vašem mestu.

Objasnili ste nam

68
Da ste prvo bili kao mrvice na trpezi posle neke gozbe
I da smo vas baš mi ujedinili kao sve prste na ruci u jednu pest.
U fabrici ste stekli klasnu svest.

Onda smo vam mi dali mašine

na kojima je trebalo vi da radite
Pokrećući neku polugu i pritiskajući neko dugme
Posao za dresiranog majmuna.
a vi, umesto da nam zahvalite, vi ste se naljutili.
rekli ste nam da je to monotono i zaglupljujuće.
Sve to nazvali ste otuđenjem.

Tada smo vam mi dali malo prava.

sazidali malo narodnih stanova,
poneko fudbalsko igralištance…
ali vi ste nam odgovorili da smo paternalisti.
Objasnili ste nam da je odnos između klasa suštinski konfliktan
i nadenuli ste mu ime: klasna borba!

Vi ste bili najbolji u razredu

i sve ste nas naučili.

I zato, kad već posedujete te izuzetne sposobnosti,

dođe nam da se pitamo koji je to razlog što vi niste u vladi.

Drugarice i drugovi,
vi ste nas razočarali.
Zašto ste se predali?

Danas vaši predstavnici

ne liče više na nekadašnje drugove i drugarice.
Toliko su se navikli da gledaju nas kako vladamo
da misle da treba da budu kao mi da bi ušli u vladu.
I baš oni koji su hteli ukidanje privatnog vlasništva
69
danas bi hteli da privatizuju sve redom i traže liberalizaciju.

Skoro da ne mogu da zamislim kako bi sjajna zemlja bila ova naša

da ste barem na kratko vi vladali.
Vi sa svojim idealima slobode i jednakosti,
vi sa svojom čudesnom utopijom.

Ja mislim da i kad bi samo jedan čuvar plaže bio ministar turizma

da bi ova zemlja bila bolja.

Međutim, mi smo u vladi,

a vi, ne da ste samo pokorni,
ponekad čak izgleda da ste srećni.
Vi nas poštujete i zavidite nam umesto da nas mrzite i da nam se protivite.

Ali mi, gazde, bićemo ljubazni prema vama.

Svojim slugama uvek kažem:
da bih vam ga zabio u dupe, da prostite, nije potrebno nevaspitanje,
dovoljno je samo malo strpljenja i prst namazan vazelinom.

Bio je jedan trenutak kada sam poverovao da će se stvari promeniti.

Pre nekoliko godina počeli su da dolaze u ovu zemlju brojni imigranti.
Pomislio sam da ćete se povezati i da ćete se naoružati protiv nas.
To jest, da će se naš proletarijat ujediniti sa tim lumpenproleterima
i da će se boriti protiv nas: buržoazije.
Međutim prisustvovali smo jednom žalosnom prizoru
pokondirenog proletarijata
koji traži pomoć od buržoazije da bi se borio protiv lumpenproletera.
Kakvo razočarenje…

Zato što ste vi, potlačene klase, bili prvi koji su se ustremili protiv njih.
Vi ste im palili barake
vi ste tražili nepravedne čak rasističke zakone
vi sa vašim jednosobnim stanovima renoviranim rukom albanskog zidara plaćenog na crno
70
vi sa vašom ukrajinskom negovateljicom
vi sa Rumunkom koja čisti stepenice u vašem kondominijumu… na crno

Vi koji šaljete jedan evro detetu čiji je dom uništio cunami

a onda kupujete svome sinu kožni fudbal koji je sašilo to isto dete
koje je u međuvremenu prodalo bubreg da bi mu porodica preživela

Vi ste nacisti u odelu i sa kravatom,

vi ste kriminalci
vi ste ubice
velike ribe jedu male ribe, puno ribica nikada neće pojesti ajkulu.
jedina nada da mala riba preživi
je u tome da postane parazit na onoj velikoj,
bišteći joj peraja
u zamenu dobija ostatke njenog ručka ili večere

Vlast ste i vi,

mali šrafovi tog istog sistema.

Ne slažete se sa mnom? dobro!

Izađite na ulice i izvikujte protiv nas sve one užasne stvari,
mi ćemo izaći na ulicu sa vama i prebićemo vas batinama.

Mi to radimo zbog vas jer to radimo zbog nas.

jer mi i vi, mi smo isto,
više nego isto,
identični smo.

Večeras kada se budete vratili kući pogledajte se u ogledalo

a u ogledalu…
… videćete mene!

71
Osoba bez kišobrana

U mojoj zemlji pada kiša.

U nekim zemljama pada manje.
U nekim zemljama pada ciklično, uništavajući sve pred sobom.
U mojoj zemlji stalno pada kiša.
Nikada uništavajuća, ali ona uporna.

Ah! A tu je zatim i rat!

Toliko dugo već traje da smo već navikli i više ne obraćamo pažnju.
Ali tu je rat, iako ga je najveći broj ljudi već zaboravio.
Neko se bori protiv nas
i siguran je da će pobediti.
Lakše je pobediti u ratu ako je neprijatelj zaboravio da borba i dalje traje.

Rat je problem, ali to je stanje na koje se navikneš.

Dovoljno je da držiš glavu povijenu.

Kiša je nešto sasvim drugo.

Na kišu se nikada ne navikneš i ne pomaže ako držiš povijenu glavu.
Nema spasa.

Napolju pada kiša

i kroz moj zatvoren prozor vidim osobu sa kišobranom.
To su ljudi koji su jednog sunčanog dana sebi kupili kišobran
I počeli su da ga stalno nose sa sobom.
Kažeš im „ali lep je i sunčan dan,
Zašto nosiš kišobran sa sobom?“
A oni će „zato što će možda padati kiša“.
Prođe jedan dan, prođe nedelja, prođe čak mesec dana i na kraju kiša padne.
A oni s kišobranom će „jesi li video da pada kiša?“
72
Kaže ti kao da je vrač pogađač.
Kao da je najlukaviji na svetu,
jedini spreman da se bori sa kišom.
Bio je budala čitavih mesec dana
a sada je čovek godine.

Ja sam tako skrojena.

Ne kupujem kišobran kada je dan sunčan.
Više volim da uživam u suncu tokom čitavog meseca
i da ostanem kod kuće sa zatvorenim prozorima kada pada kiša.

Sada sa svog prozora vidim i osobu bez kišobrana.

Osoba bez kišobrana bi htela kišobran
ali osoba sa kišobranom joj ga neće dati.
Osoba s kišobranom ga poziva da stane ispod.
Ali ne ispod kišobrana, već ispod njenih nogu,
Što u izvesnom smislu znači i da je ispod kišobrana.

Sada više nisu

osoba sa kišobranom i osoba bez kišobrana.
Sada su onaj gore i onaj dole.

Ona gore jede komad hleba.

Padaju mrvice i liže ih onaj dole.
Ona gore puši cigaretu, baca opušak
I onaj dole povlači poslednji dim.

Ona gore svlači gaće,

kenja na glavu onog dole
a onaj dole se razbesni.

73
Dragi moj,
to ti je sila gravitacije!
Kada padaju mrvice i opušci, sviđa ti se,
A kad padaju govna onda se ljutimo?

Ima puno ljudi s kišobranom,

ali mnogo je više onih bez kišobrana
i hteli bi kišobran da se zaštite od kiše.

„Ima i jedan što se moli“.

„Jedan?“
„Moli boga da zaustavi kišu“.
„Onda je to neka budala!“
Ne, dvoje ih je“.
Onda su dve budale“.
„Ne, ima ih desetak“.
„Biće da su onda neka zajednica budala“.
„Možda ih je stotinak“.
„Biće da su neka sekta“.
„Možda ih je sada već nekoliko miliona. Puno miliona budala“.
„Onda je to neka religija!“.

Mole se.
Ali neki čak i pucaju.
Drugi se kriju od kiše
i s vremena na vreme počnu da se mole.
Neki se istovremeno i mole i pucaju.

Nisam izašla jer se zbog kiše osećam nelagodno,

74
paz’ da slučajno ne izađem sada kada se ubijaju.

Otvaram prozor:
čuje se zvuk pucnjeva iz puške
zvuk polomljenih kostiju
zvuk kiše,
čuju se molitve

Zatim čujem i kako neko zove upomoć.

To jest mnogi zovu upomoć, ali onaj zove baš mene.
Sve je prljavo od krvi.

Dragi moj,
žao mi je
ali meni smeta kiša, možeš misliti koliko mi smeta rat!

Ako od mene tražiš pomoć, loše si razumeo.

Ja nisam niko. Nemam ni jedan običan kišobran.
Ali mogu da ti izrazim svoju solidarnost
a mogu i da ti dam savet:
nemoj da uvek vidiš polupraznu čašu.
Svi ćemo umreti, ali barem uživaj u ovim poslednjim trenucima života.

A, osim toga, osećaš li kako kiša lepo miriše?

75
Kap - Epilog

Osoba sedi u sobi.

Gleda slavinu iz koje kaplje.
Osoba misli „To je samo jedna kap.
Ja bih mogla da ustanem i da odem da zatvorim slavinu,
ali ne mogu ja sve da radim“.

U međuvremenu kapi padaju jedna za drugom.

Osoba u sobi vidi sudoperu koja se puni.

Vidi sudbinsku kap koja će preliti čašu.
Vidi vodu koja pada na pod.
Oseća noge koje počinju da bivaju mokre i misli
„pre ili kasnije, kap po kap preplaviće sobu.
Pod će popustiti pod težinom vode.
Ali pod moje sobe
je tavanica sobe ispod.
Milijarde kapi probiće tu tavanicu
i potopiće sobu ispod na donjem spratu
i sve potrebne i nepotrebne predmete
i osobe koje žive u njima.

Sobe će pasti jedna na drugu

Sve dok se ne sruši čitava zgrada
A voda potopi ruševine“.

Osoba sedi u sobi.

Gleda u slavinu iz koje kaplje i vidi potop.
I misli

76
„Ne, nije moguće. Ne, to uopšte nije moguće“.

Okrene se i gleda ka zidu.

Prestaje da misli na kap.
Nasmeši se, zaspi.

I tako vedra se udavi.

77