ISPRAVE ZA PLES

ROBERTO BOLANJO

izbor priča

Izabrao i sa španskog
preveo
IGOR MAROJEVIĆ
 Naslovi originala

Roberto Bolaño
LLAMADAS TELEFONICAS
„Anagrama”, Barcelona 1997.

© Robeto Bolaño

© EDITORIAL ANAGRAMA, S.A.

Pedró de la Creu 58
08034

Roberto Bolaño
PUTAS ASESINAS
„Anagrama”, Barcelona 2001.

© Robeto Bolaño

© EDITORIAL ANAGRAMA, S.A.

Pedró de la Creu 58
08034
TELEFONSKI POZIVI
 JEDNA KNJIŽEVNA AVANTURA

B piše knjigu u kojoj se, pod raznim maskama,

izruguje nekim piscima, mada bi adekvatnije bilo reći
nekim arhetipovima pisaca. U jednoj od priča laća se
figure pisca A, autora njegovih godina ali koji je, za
razliku, čuven, imućan, čitan, ima najveće ambicije
(rečenim redosledom) koje može imati čovek od
umetnosti. B nije čuven, niti je imućan i njegove
pesme se objavljuju u beznačajnim časopisima. Ipak,
između A i B ne postoje samo razlike. Obojica potiču iz
malograđanskih porodica ili iz manje ili više
dobrostojećeg proletarijata. Obojica su levičari, dele
sličnu intelektualnu radoznalost, istovetan nedostatak
obrazovanja. Meteorska karijera pisca A, međutim,
udahnula je njegovim spisima duh licemerja, koji B,
gramzivi čitalac, ne podnosi. S početka u novinama, ali
svaki put sve češće, sa stranica svojih novih knjiga, A
popuje nad svim postojećim, ljudskim ili božanskim,
sa akademskom zamornošću i umešnošću onog koji se
poslužio literaturom da dostigne društveni položaj,
poštovanje, i iz svoje skorojevićke kule puca na sve što
bi moglo da zamagli ogledalo u kome se sada
posmatra, iz koga sada posmatra svet. Za B, sve u
svemu, A se pretvorio u sveca.
B, govorili smo, piše knjigu i u jednom od
poglavlja izruguje se piscu A. Nije to ubitačna šala (pre
svega ako se ima u vidu da je reč o samo jednom
poglavlju manje ili više opsežne knjige). Stvara lik
Alvara Medine Mene, pisca od uspeha, izražavajući
upravo mišljenja koja izražava A. Scena se menja:
tamo gde A besni protiv pornografije, Medina Mena to
čini protiv nasilja, onde gde se A ostrvljuje na tržišnu
logiku u savremenoj umetnosti, Medina Mena gomila
razloge kojima maše protiv pornografije. Priča o Medini
Meni ne nadmašuje ostatak priča, bar ne većinu boljih
(ako ne bolje napisanih, onda bolje strukturisanih).
Njegova knjiga je objavljena - prvi je put da B
objavljuje kod velikog izdavača - i počinje da dobija
kritike. Isprva, prolazi nezapaženo. Onda, u jednim od
vodećih novina u državi, A objavljuje apsolutno laskav,
nadahnut prikaz, koji podstiče druge kritičare i
pretvara knjigu B-a u diskretan tržišni uspeh.
Naravno, B oseća nelagodnost. Makar je oseća u
početku, a onda, kako se to obično dešava, nalazi da je
prirodno (ili u najmanju ruku logično) da A hvali
njegovu knjigu; ona je, bez sumnje, značajna u više
aspekata a A, bez sumnje, kao kritičar u suštini nije
loš.
 Ali kroz dva meseca, u intervjuu koji se
pojavljuje u drugim novinama (ne tako važnim kao one
u kojima je objavio prikaz), A još jednom pominje
njegovu knjigu, na način, što se ostalog tiče, pohvalan,
opisujući je kao izuzetno preporučljivu: „Ogledalo koje
se ne zamagljuje”. Ipak, B misli da u tonu pisca A
otkriva još nešto, poruku između redova, kao da mu je
čuveni literata poručio: ne misli da si me obmanuo,
znam da si me portretisao, znam da si mi se sprdao.
Veliča moju knjigu, misli B, da bi je posle srušio. Pre
će biti da veliča moju knjigu da ga niko ne bi
identifikovao sa likom Medine Mene. Ili još pre, ništa
nije shvatio i naš susret pisac-čitalac bio je srećan
susret. Sve mogućnosti mu se čine porazne. B ne
veruje u srećne susrete (naime naivne, naime
jednostavne) i počinje da preduzima sve što je moguće
da lično upozna A. Duboko u sebi zna da se A
prepoznao portretisanim u liku Medine Mene. U
najmanju ruku B je sa razlogom ubeđen da je A
pročitao njegovu knjigu od korica do korica i da ju je
pročitao onako kako bi voleo da ga čitaju. No onda,
zašto mu se obratio na takav način? Zašto laskati
nečemu gde ti se izruguju? (I sada B misli da je
njegova šala, osim neumerena, možda i pomalo
neopravdana). Ne nalazi objašnjenje. Jedino je
prihvatljivo da A ne prepoznaje satiru, mogućnost koja
nije za potcenjivanje je i da je A sve tuplji (B čita sve
njegove tekstove, sve koji su se pojavili posle laskavog
prikaza i ima prepodneva u kojima bi, da može,
pesnicama smrskao njegovo lice, sve čednije lice A, sve
prožetije svetom istinom i svetim nestrpljenjem, kao da
A veruje u Unamunovo vaskrsnuće ili u nešto slično).
Tako da čini sve što je moguće da ga upozna, ali
nema uspeha. Žive u različitim gradovima. A mnogo
putuje i nije uvek izvodljivo pronaći ga kod kuće.
Njegov telefon skoro je uvek zauzet ili poziv prima
telefonska sekretarica a kada se to desi B odmah
spušta, budući da ga telefonske sekretarice užasavaju.
Kroz neko vreme B odluči da nikad neće stupiti
u kontakt sa A. Nastoji da zaboravi problem, to
maltene i postiže. Piše novu knjigu. Kada je objavljena,
A je prvi koji je prikazuje. Njegova brzina prkosi bilo
kojoj kategoriji čitanja, misli B. Knjiga je poslata
kritičarima jednog četvrtka, A objavljuje prikaz u
subotu, barem pet šlajfni kojima, osim toga, dokazuje
da je temeljan i razborit čitalac, lucidan čitalac koji
razjašnjava stvari čak i autoru, B opaža aspekte svoje
knjige koje je ranije prevideo. B u početku oseća
zahvalnost, polaskanost. Potom se oseća užasnuto.
Naprasno razume da nije moguće da je A pročitao
knjigu od dana kad ju je izdavač poslao kritičarima do
dana kada je objavljen prikaz u štampi; s obzirom na
kakvoću poštanskih usluga u Španiji, knjiga poslata u
četvrtak bi u najboljem slučaju stigla na adresu u
ponedeljak sledeće sedmice. B najpre pomišlja na
mogućnost da je A pisao prikaz ne pročitavši knjigu,
ali ovu ideju hitro odbacuje. Neporecivo je da je A
pročitao, i to dobro pročitao, njegovu knjigu. Druga
mogućnost je verovatnija: da je A obezbedio primerak
direktno kod izdavača. B telefonira izdavaču, priča sa
osobom zaduženom za prodaju, pita kako je moguće da
je A već pročitao njegovu knjigu. Službenica nema
pojma (iako je pročitala prikaz i zadovoljna je) i
obećava mu da će da proveri. B je, skoro na kolenima,
ako je moguće preko telefona pasti na kolena,
preklinje da ga nazove te noći. Ostatak dana, u čemu
bi drugo, prolazi mu u zamišljanju verzija, sve luđa od
luđe. U devet uveče, osoba zadužena za prodaju zove
ga iz svoje kuće. Naravno, nema nikakve misterije, A je
bio u uredništvu danima ranije i otišao sa primerkom
knjige i dovoljno vremena da je na miru pročita i sroči
prikaz. Za B, ova vest znači povratak spokoja.
Nastoji da spremi večeru ali u hladnjaku nema
ništa te odluči da izađe i jede napolju. Nosi primerak
novina sa prikazom. Najpre besciljno šeta pustim
ulicama, potom pronalazi otvoren restoran u kome
ranije nikada nije bio i uđe. Svi stolovi su prazni. B
seda kraj prozora, u uglu izdvojenim kaminom koji
slabo zagreva restoran. Jedna cura ga pita šta želi. B
kaže da želi da jede. Cura je lepotica duge raščupane
kose, kao da je upravo ustala. B naručuje supu i zatim
porciju povrća s mesom. Dok čeka jelo, ponovo čita
prikaz. Moram da vidim A, misli. Moram mu reći da mi
je žao i da nisam želeo ovu igru, misli. Pa ipak, prikaz
je dobronameran: nema ničeg što kasnije ne pominju
autori drugih prikaza, s tim što je ovaj možda bolje
napisan. (A ume da piše, razmišlja B bezvoljno, može
biti rezignirano). Čini mu se da jelo ima ukus zemlje,
trulih tvari, krvi. Hladnoća restorana probija se do
njegovih kostiju. Te noći mu se pokvari stomak, ujutro
se kako zna i ume odvuče do ambulante. Lekarka koja
ga pregleda prepisuje mu antibiotike i laganu
jednonedeljnu dijetu. Ležeći, bez želje da izađe iz
kuće, B odlučuje da nazove nekog prijatelja i da mu
sve prepriča. Premišlja koga da zove. A da zovem A i
sve ispričam njemu, misli. Ali ne, A bi, u najboljem
slučaju, sve pripisao koincidenciji i odmah se zatim
posvetio čitanju njegovih knjiga u svetlu novog
saznanja, i naknadno odlučio da ih iskasapi. U
najgorem slučaju, pravio bi se da se to njega ne tiče.
Konačno, B ne zove nikoga, međutim vrlo brzo strah
druge prirode raste u njemu: da je neko, nekakav
nepoznati čitalac, mogao da uvidi da je Alvaro Medina
Mena neka vrsta odraza pisca A. Situacija, takva
kakva je već, izgleda mu strašna. Sa više od dva
čoveka u tajni, mudruje, mogla bi postati
nepodnošljiva. Ali ko su čitaoci koji bi mogli da
prepoznaju identitet Alvara Medine Mene? Teoretski,
tri i po hiljade prodatih primeraka prvog izdanja, a
praktično samo retki, čitaoci odani piscu A, skloni
ukrštenim rečima, ili oni koji su, kao on, B, siti tolikog
moralizovanja i propovedi na kraju milenijuma. Ali šta
može da preduzme B da niko drugi ne uvidi? Ne zna.
Razmatra nekoliko mogućnosti, od pisanja ekstremno
pohvalnog prikaza sledeće knjige pisca A, do pisanja
jedne kratke knjige o celom njegovom opusu
(uključujući i njegove zlosrećne novinske tekstove); od
toga da ga zove telefonom i otvori karte (ali, koje
karte?) do toga da ga poseti jedne večeri, stesni ga u
hodniku njegovog stana, da ga silom primora da
prizna koji je njegov cilj, šta želi da postigne lepeći se
kao prilepak za njegovo delo, kakvu odštetu na
zaobilazan način traži takvim stavom.
Naposletku B ne čini ništa.
Njegovo novo delo obezbeđuje povoljne kritike ali
škrt uspeh kod publike. Nikoga ne čudi što se A kladi
na njega. Zbilja, A, kad nije previše opterećen ulogom
Katona španske umetnosti (i politike) dosta je
velikodušan prema novim piscima koji uskaču u
arenu. Posle nekog vremena B zaboravlja ceo problem,
možda, teši se, posledicu vlastite mašte koja se usijala
od objavljivanja dve knjige kod prestižnih izdavača,
posledicu nepoznatih strahova, oslabljenih živaca
usled tolikih godina rada i anonimnosti. Tako da se
potpuno hladi i za neko vreme taj incident čini zaista
samo neodmerenu anegdotu u dubinama njegovog
sećanja. Međutim, jednog dana, pozivaju ga na
simpozijum o novoj literaturi koji će se održati u
Madridu.
Oduševljen, B dolazi. Pred završetkom je nove
knjige i simpozijum će, misli, poslužiti kao platforma
za njeno buduće lansiranje. Putovanje i hotel su,
naravno, plaćeni i B želi da iskoristi to malo dana
boravka u glavnom gradu za posetu muzejima i odmor.
To je dvodnevni simpozijum i B učestvuje tokom
uvodnog dana i prisustvuje kao posmatrač tokom
završnog. Po završetku ovog, literate, u gomili,
odvezene su u kuću grofice od Bamontesa, propalog
pisca i mecene mnogih kulturnih projekata, među
kojima se ističu jedan časopis za poeziju, možda
najbolji koji izlazi u glavnom gradu, i stipendija za
pisce koja nosi njeno ime. B, koji u Madridu ne
poznaje nikog, nalazi se u grupi koja pristupa
zatvaranju književne gozbe u grofičinoj kući. Otvorena
laganom ali izvrsnom večerom i dobro zalivena vinom
kuće, svečanost se produžuje do kasnih posleponoćnih
časova. Isprva nema više od petnaest učesnika ali
nakon nekoliko sati na gozbi se skuplja raznobojna
galerija umetnika u kojoj ne nedostaju pisci ali u kojoj
se mogu sresti i filmadžije, glumci, slikari, TV voditelji,
toreadori.
U određenom trenutku, B ima privilegiju da ga
lično predstave grofici i čast da ga povede u stranu, u
ugao terase s kog dominira pogled na vrt. Dole vas
čeka jedan prijatelj, kaže grofica osmehujući se i
pokazujući podbratkom ka drvenoj vrtnoj kućici
okruženoj bananama, palmama, borovima. B ne
razume, posmatra groficu. Ona je, misli, u nekom
dalekom razdoblju svog života sigurno bila lepa ali
sada je obična hrpa mesa i pokretnih hrskavica.
B se ne usuđuje da pita za identitet „prijatelja”.
Klimne glavom, tvrdi da će se odmah spustiti, ali se ne
miče. Ni grofica se ne miče i na trenutak oboje ostaju
tihi, gledajući jedno drugo u lice, kao da su se u
nekom drugom životu poznavali (i voleli ili mrzeli). Ali
groficu uskoro zovu drugi gosti i B ostaje sam,
uplašeno posmatrajući vrt i kućicu gde, za neko
vreme, razaznaje neku osobu ili pokret kojim jedna
senka iščezava. To mora biti A, misli, a odmah zatim,
logičan zaključak: mora da je naoružan.
U početku B misli da pobegne. Ne treba mu dugo
da zaključi da jedini izlaz koji poznaje prolazi blizu
vrtne kućice, zbog čega bi najbolji način za beg bio
zadržati se u nekoj od bezbrojnih soba u kući i
sačekati da svane. Ali možda to nije A, misli B, možda
je reč o uredniku nekog časopisa, nekom izdavaču,
piscu ili književnici, nekom ko želi da me upozna.
Skoro ne primetivši, B napušta terasu, uzima piće,
spušta se stepenicama i silazi u vrt. Tamo pali cigaretu
i bez žurbe se približava vrtnoj kućici. Stigavši ne
sreće nikoga, ali je sasvim siguran da je neko bio tu i
odlučuje da sačeka. Kroz sat vremena, iznuren
dosadom, vraća se u kuću. Pita za groficu retke
zvanice što šetkaju bez određenog cilja kao mesečari ili
kao glumci izrazito sporog pozorišnog komada i niko
ne ume da mu pruži suvisao odgovor. Jedan konobar
(koji bi mogao biti u grofičinoj službi, ali bi isto tako
mogao biti neko koga je ona pozvala na gozbu) kaže
mu da se vlasnica kuće svakako povukla u svoje odaje,
tako kako običava, godine, zna se već. B klima glavom
razmišljajući kako, u stvari, godine ne dozvoljavaju
previše izgreda.
Zatim se oprašta od konobara, rukuju se, i
pešice se vraća u hotel. U šetnju ulaže više od dva
sata.
Sutradan, umesto da avionom odleti natrag u
svoj grad, B posvećuje jutro selidbi u jeftiniji hotel gde
se nastanjuje kao da je planirao da dugo ostane da živi
u Madridu; celo popodne provodi zovući telefonom A
na kuću. Tokom prvih poziva samo sluša telefonsku
sekretaricu: A i glas jedne žene svečanim tonom kažu,
jedno posle drugog, da nisu tu, da će se vratiti za neko
vreme, da im se ostavi poruka i, ako je nešto važno,
broj telefona na koji mogu da zovu. Nakon pokojeg
poziva (a da nije ostavio poruku) B je stvorio nekoliko
ideja o A i njegovoj prijateljici, o nepoznatoj celini koju
njih dvoje čine. Najpre, glas žene. To je mlada žena,
mnogo mlađa od njega i od A, možda energična,
odlučna da sebi stvori mesto u životu A i da njegov
položaj bude poštovan. Jadna budala, misli B. Onda,
glas A. Arhetip mirnoće, Katonov glas. Taj tip, misli B,
mlađi je godinu dana od mene ali deluje kao da je
stariji petnaest ili dvadeset. Konačno, poruka: čemu
radostan ton? Zašto misle da će ako je nešto važno
onaj ko zove prestati da pokušava da ih dobije i da će
se zadovoljiti ostavivši svoj broj telefona? Zašto govore
kao da glume u pozorišnom delu, da bi svakome bilo
jasno da tu žive dve osobe ili da bi iskazali sreću koja
ih je, kao par, smela? Naravno, ni na jedno od pitanja
koje postavlja, B ne dobija odgovor. Ali nastavlja da
zove, svakih pola sata, otprilike, a u deset uveče, kada
zove iz jednog jeftinog restorana, odgovara mu ženski
glas. Isprva, iznenađeni B ne zna šta da kaže. Ko je to,
pita žena. To ponavlja nekoliko puta dok ne ovlada
tišina, ali bez spuštanja slušalice, kao da pruža priliku
da se B odluči da progovori. Posle, gestom koji se
nazire kao usporen i po refleksu, žena spušta
slušalicu. Pola sata kasnije, s jedne ulične govornice, B
ponovo zove. I ovog puta žena je ta koja podiže
slušalicu, ta koja pita, ta koja očekuje odgovor. Želim
da vidim A, kaže B. Trebali ste da kažete: želim da
razgovaram sa A. U najmanju ruku, tako to vidi žena i
tako primeti. B se sa ovim ne slaže, izvinjava se i
insistira da želi da vidi A. Ko je to, kaže žena. Ja sam
B, kaže B. Žena okleva nekoliko sekundi, kao da
razmišlja ko je to B i konačno kaže dobro, sačekajte
trenutak. Boja njenog glasa nije se promenila, misli B,
ne zrači nikakvom bojazni niti pretnjom. Kroz
slušalicu, koju je svakako odložila na neki stočić ili
naslonjač ili ju je obesila o zid kuhinje, čuje glasove.
Glasovi, sasvim nerazumljivi, pripadaju muškarcu i
ženi, to su A i njegova mlada prijateljica, misli B, ali se
umeša glas nekog trećeg, znatno ozbiljniji. Isprva
izgleda da pričaju, da je A nesposoban da makar samo
na trenutak ne nastavi jedan izuzetno zanimljiv
razgovor. Posle toga, B veruje da pre nego bilo šta
drugo, diskutuju. Ili im treba dosta vremena da se
usaglase oko nečeg krajnje značajnog pre nego što A
uzme slušalicu jednom zasvagda. I u tom čekanju ili u
neodlučnosti neko, možda A, viče. Onda se stvori
iznenadna tišina, kao da njegove uši neka nevidljiva
žena zatvara voskom. I posle (posle nekoliko metalnih
novčanica od po pet pezeta), neko tiho, pobožno,
spušta slušalicu.
Te noći B ne može da zaspi. Prebacuje sebi za
sve što nije učinio. Prvo je pomislio da treba da
ustraje, ali je nošen sujeverjem odlučio da promeni
kabinu. Dve sledeće govornice bile su osakaćene
(glavni grad je zapušten, čak prljav) a kada je napokon
našao jednu da valja, gurajući novčanice u aparat
uvideo je da mu ruke drhte kao da je pretrpeo napad.
Posmatranje sopstvenih ruku razočaralo ga je toliko da
je bio na ivici da zaplače. Razborito, tada je pomislio
da je najbolje da prikupi snagu i da za to ništa nije
prikladnije od kakvog bara. Tako da je zapešačio i za
neko vreme, odbacivši nekoliko barova zbog različitih
i, katkad, protivrečnih razloga, ušao je u jedno maleno
a previše osvetljeno zdanje, u kojem se guralo više od
trista ljudi. Ambijent bara, nije mu trebalo mnogo da
to primeti, beše ambijent bučne družine skupljene s
koca i konopca. Odjednom se obreo u razgovoru sa
osobama koje ni najmanje nije poznavao i koje bi u
normalnim okolnostima (u svom gradu, u
svakodnevnom životu) držao na distanci. Proslavljalo
se neko momačko veče ili pobeda jednog od dvaju
lokalnih fudbalskih klubova. U hotel se vratio u zoru,
lako posramljen.
Sutradan, umesto da potraži mesto gde bi jeo
(bez iznenađenja je otkrio da ne može da okusi ni
zalogaja), B se smešta u prvu kabinu koju pronađe u
jednoj dosta bučnoj ulici, i zove A. Još jednom, javlja
se žena. Protivno onom što je B očekivao, odmah je
prepoznat. A nije tu, kaže žena, ali želi da te vidi. I
nakon tišine: jako nam je žao zbog onog što se juče
desilo. Šta se desilo juče, pita B iskreno. Očekivali smo
te pa smo spustili slušalicu. Naime, ja sam spustila. A
je hteo da priča s tobom ali se meni učinilo da to nije
prikladno. Zašto nije bilo prikladno, kaže B, izgubivši i
poslednji znak uzdržljivosti. Zbog mnogih razloga,
odgovori žena... A se zdravstveno ne oseća najbolje...
Kad priča telefonom previše se uznemiri... Radio je a
nije ga zgodno prekidati... B više nije siguran da je
ženin glas tako mladalački. Svakako laže: čak ne
preduzima ništa da potraži ubedljive laži, osim toga ne
pominje onog čoveka ozbiljnog glasa. Uprkos svemu,
ona mu se čini čarovitom. Laže kao stidljiva devojčica,
unapred zna da ću joj oprostiti laži, kao da je štiteći A
na neki način povećala vlastitu lepotu. Koliko ćeš
ostati u gradu, pita žena. Samo dok ne vidim A, posle
toga ću ići, kaže B. Da, da, da, kaže žena (B se sav
naježi) i neko vreme razmišlja u tišini. Ove sekunde ili
ove minute B ulaže u zamišljanje njenog lica. Iako
neizvestan, rezultat je uznemiravajući. Biće najbolje
da dođeš večeras, kaže žena, imaš adresu? Da, kaže B.
Dobro, očekujemo te na večeri u osam. Slažem se, kaže
B slabašnim glasom i spušta slušalicu.
Ostatak dana B provodi šetajući s mesta na
mesto, kao lutalica ili kao mentalni bolesnik. Naravno,
ne posećuje nijedan jedini muzej, mada ulazi u
nekoliko knjižara gde kupuje poslednju knjigu pisca A.
Smešta se u park i čita. Knjiga je fascinantna, iako
kroz svaku stranicu procuri tuga. Kako je A dobar
pisac, misli B. Razmatra svoje delo, zamazano satirom
i besom, i nepovoljno ga upoređuje sa delom A. Posle
toga zaspi pod suncem a kada se probudi, park je pun
prosjaka i drogoša koji u prvi mah odaju utisak nekog
pokreta ali su stvarno nepokretni, mada ne može da se
tvrdi ni da su baš mirni.
B se vraća u hotel, kupa se, brije, oblači odeću u
kojoj je bio prvog dana u Madridu, najčistiju kojom
raspolaže, a onda se vraća na ulicu. A živi u centru, u
jednoj staroj petospratnici. B zvoni na interfon i ženski
glas pita ko je. Ja sam B, kaže B. Napred, kaže žena i
zujanje vrata koja se otvaraju potraje dok B ne stigne
do lifta. Čak i dok ga lift nosi do njihovog stana, B
veruje da čuje zujanje, kao da iza njega gmiže dugački
rep gušterice ili zmije.
U odmorištu na stepenicama, pored otvorenih
ulaznih vrata, čeka ga A. Visok je, bled, malo deblji
nego na fotografijama. Smeši se sa nešto
sramežljivosti. B na trenutak oseća kako sva snaga
koja mu je poslužila da stigne u kuću A očas isparuje.
Smiri se, pokuša da se osmehne, pruža ruku. Pre
svega, misli, izbeći nasilne scene, pre svega izbeći
melodramu. Konačno, kaže A, kako si. Dobro, kaže B.
 CRV

Sa slamnatim šeširom i balijem obešenim o

donju usnu, bio je nalik belom crvu. Svakog jutra sam
ga posmatrao zaselog na klupi Alamede{1} dok sam se
smeštao u knjižaru Staklo da razgledam knjige. Kada
sam podizao glavu, kroz zidove knjižare koji su
zapravo bili od stakla, video se on, miran, između
drveća, gledajući u prazno.
Pretpostavljam da smo završili naviknuti jedan
na drugog. Ja sam stizao u pola devet izjutra i on je
već bio tamo, sedeći na jednoj klupi, ne radeći ništa
izuzev pušeći i držeći oči otvorene. Nikada ga nisam
video s nekim novinama, sa sendvičem, pivom ili
knjigom. Nikada ga nisam video da priča s nekim.
Jednom prilikom, dok sam ga, pored stalaže s
francuskom literaturom, posmatrao, pomislio sam da
spava na klupi u Alamedi ili po ulazima susednih
ulica, ali sam kasnije pretpostavio da je isuviše čist za
nekog ko spava napolju i da je sigurno nastanjen u
nekom obližnjem pansionu. Bio je, ustanovio sam,
čovek ustaljenih običaja, isto kao i ja. Moja rutina
sastojala se u ranom buđenju, doručku s majkom,
ocem i sestrom, pretvaranju da idem u školu i vožnjom
kamionom do centra, gde bih prvi deo vremena
između doručka i ručka posvetio knjigama i šetnji a
drugi bioskopu i, manje rutinski, seksu.
 Običavao sam da kupujem knjige u knjižari
Staklo i knjižari Podrum. Ako sam imao malo novca,
onda u prvoj, gde je uvek bio sto sa rasprodajom, ako
sam imao dosta, onda u drugoj, u kojoj je bilo noviteta.
Ako nisam imao novca, što se često dešavalo, običavao
sam da ih kradem, bez razlike, u prvoj ili drugoj. Šta
god bio slučaj, bez obzira, moj prolazak knjižarama
Staklo i Podrum (preko puta Alamede i smeštenoj,
kako govori njeno ime, u jednom podrumu), bio je
obavezan. Ponekad sam stizao pre otvaranja knjižara,
tada sam tražio kakvog uličnog prodavca, kupovao
sendvič sa šunkom i sok od manga i čekao. Ponekad
bih seo na klupu u Alamedi, jednu zakrivenu lišćem, i
pisao. Sve to je trajalo otprilike do deset izjutra, kada
su u bioskopima u centru počinjale prve matine
projekcije. Tražio sam evropske filmove, mada onim
jutrima kada sam bio nadahnut, nisam diskriminisao
ni novi meksički erotski film ili novi meksički horor
film, što je u ovom slučaju jedno te isto.
Onaj koji sam najviše puta gledao mislim da je
bio francuske produkcije. Govorio je o dve devojke koje
žive same u kući na periferiji. Jedna je plavuša, druga
crvenokosa. Plavušu je napustio dečko i u isto vreme
(u isto vreme s bolom, hoću da kažem) ona ima
probleme s identitetom: misli da se zaljubljuje u svoju
cimerku. Crvenokosa je mlađa, naivnija i
neodgovornija; naime, srećnija (iako sam tada bio
mlad, naivan i neodgovoran a mislio sam da sam
duboko nesrećan). Jednog dana, neki otpadnik od
zakona kriomice upada u njihovu kuću i tu ih
kidnapuje. Zanimljivo je da se prepad dešava baš one
noći kada je plavuša, nakon što je vodila ljubav s
crvenokosom, rešila da se ubije. Begunac upada kroz
prozor, sa skakavcem u ruci potajno obilazi kuću, stiže
u sobu crvenokose, savlađuje je, vezuje, ispituje, pita
koliko još ljudi tu živi, crvenokosa kaže da su tu samo
ona i plavuša, on je ućutkuje. Ali plavuša nije u svojoj
sobi i begunac počinje da obilazi kuću, svakog
trenutka sve nervoznije, dok konačno ne pronađe
plavušu kako leži u podrumu, pobledelu, sa
nepogrešivim simptomima da je popila ceo sadržaj
kutijice lekova. Begunac nije ubica, u svakom slučaju
nije ubica žena, i spasava plavušu: pomaže joj da
povrati, sprema joj litar kafe, tera je da pije mleko itd.
Prolaze dani, i žene i begunac počinju da se
sprijateljuju. Begunac im priča svoju životnu priču:
bivši obijač banaka, bivši robijaš, bivši drugari su mu
ubili ženu. Žene su umetnice kabarea i jednog
popodneva ili jedne noći, ne zna se, žive iza spuštenih
zavesa, za njega naprave predstavu: plavuša se uvija u
raskošnu kožu medveda a crvenokosa glumi
krotiteljku. Medved se isprva povinuje, ali kasnije se
buni i pandžama lišava crvenokosu odeće, komad po
komad. Konačno, već gola, poražena, ona pada i
medved se baca na nju. Ne, ne ubija je; vodi ljubav sa
njom. I tu stižemo do najzanimljivije stvari: nakon
posmatranja tačke, begunac se ne zaljubi u
crvenokosu nego u plavušu, naime u medveda.
Kraj je predvidljiv ali ne manjka u izvesnoj
poetičnosti: jedne kišne noći, nakon što je ubio dva
bivša drugara, begunac s plavušom beži u nepoznato a
crvenokosa ostaje u naslonjaču, čitajući i dajući im
vremena pre nego što će pozvati policiju. Gledajući film
treći put, provalio sam da je knjiga koju crvenokosa
čita, Kamijev Pad. Takođe sam video neke meksičke u
manje-više istom fazonu: žene koje su kidnapovane od
strane užasnih tipova ali u suštini dobre osobe,
begunci koji su kidnapovali bogate i mlade gospođe i
koji su na kraju neke strastvene noći izrešetani, lepe
kućne pomoćnice koje su počinjale od nule i koje su
prošavši sve stupnjeve zločina dostizale najviše tačke
bogatstva i moći. Tih dana su skoro svi filmovi lanca
Studija Čurubusko bili erotski thrillers, iako nisu
škrtarili ni u žanru erotičnog horora i erotičnim
komedijama. Horori su se nastavljali na liniju
klasičnog meksičkog horora ustanovljenog pedesetih
koja je u državi bila ukorenjena duboko, poput
muralističke škole. Njihove ikone su oscilirale između
Sveca, Ludog naučnika, Neotesanih vampira i Naivne,
začinjene modernim golaćima tumačenim po
mogućstvu od nepoznatih američkih i evropskih
glumica ili poneke argentinske, više ili manje
zakopčane scene seksa i nasilje u granicama komičnog
i nepopravljivog. Erotske komedije mi se pak nisu
sviđale.
Jednog prepodneva, dok sam tražio neku knjigu
u knjižari Podrum, video sam da snimaju film u dubini
Alamede i približio se da radoznalo posmatram.
Odmah sam prepoznao Žaklin Ander. Bila je sama i,
kao da je očekivala neki znak, gotovo nepomično
posmatrala zavesu stabala koja se uzdizala s njene
leve strane. Bila je okružena reflektorima. Ne znam
otkud mi ideja da joj tražim autogram, nikada me nisu
zanimali. Očekivao sam da će da snima. Približio joj se
neki tip (Ignasio Lopes Tarso?) i pričali su, tip je
razdraženo mahao rukama pa se udaljio jednim od
puteva Alamede a Žaklin Ander se nakon kratkog
kolebanja udaljila drugim. Dolazila mi je direktno u
susret. I ja sam zakoračio i sreli smo se na pola puta.
Bila je to jedna od najjednostavnijih stvari koje su mi
se dogodile: niko me nije zaustavio, niko mi ništa nije
rekao, niko se nije umešao između Žaklin i mene, niko
me nije pitao šta ću ja tamo. Pre nego što smo se sreli,
Žaklin je zastala i okrenula glavu prema opremi za
snimanje, kao da osluškuje nešto, iako joj niko od
tehničkog osoblja nije rekao ništa. Onda je nastavila
da jednako bezbrižno hoda u pravcu palate Beljas
artes i jedino što sam morao da učinim bilo je da
zastanem, pozdravim je, tražim joj autogram, sakrijem
iznenađenje overavanjem da je toliko niska da to ni
cipele sa tankim štiklama ne uspevaju da prikriju. Na
trenutak, bili smo tako sami, pomislih da bih mogao
da je kidnapujem. Od same te mogućnosti podigla mi
se kosa na glavi. Ona me pogleda odozdo nagore, plava
kosa sa pepeljastim tonom koji ja nisam prepoznao
(možda ju je farbala), tamne bademaste oči, velike i
ljupke, ali ne, ljupke nije prava reč, spokojne,
zadivljujuće spokojne, kao da je bila drogirana ili sa
praznim rendgenskim snimkom mozga ili bila
vanzemaljac, i rekla mi je nešto što nisam razumeo.
Pero, rekla je, pero za potpis. U džepu kaputa
potražio sam hemijsku olovku i dao da mi potpiše prvu
stranicu „Pada”. Ščepao sam knjigu i neko vreme
posmatrao Žaklin. Njene ruke bile su male i vrlo
nežne. Kako potpisujem, rekla je, kao Alber Kami ili
kao Žaklin Ander? Kako ti je volja, rekoh. Iako nije
podigla glavu sa knjige primetio sam da se smeje. Ti si
učenik, pitala je. Odgovorio sam potvrdno. I šta radiš
ovde umesto da si na času? Mislim da se nikada neću
vratiti u školu, rekoh. Koliko imaš godina, pitala je.
Šesnaest, rekao sam. A tvoji mama i tata, znaju da ne
pohađaš časove? Ne, naravno da ne, rekao sam. Nisi
mi odgovorio na jedno pitanje, reče podižući pogled i
zaustavljajući ga na mojim očima. Koje pitanje, rekoh.
Šta radiš ovde? Kada sam ja bila mlada, dodala je, sa
časova se bežalo na bilijar ili u kuglane. Čitam knjige i
idem u bioskop, rekoh. Osim toga, ja ne bežim sa
časova. Bežiš, bome, rekla je. Ovoga puta ja sam bio
taj koji se nasmejao. I kakvi se to filmovi gledaju u ove
sate? Svih vrsta, odgovorih joj, neki tvoji. Ovo kao da
joj se nije svidelo. Vratila je pogled na knjigu, ugrizla
se za donju usnu i zažmirkala kao da su je zabolele
oči. Onda me je pitala kako se zovem. Dobro, pa
potpisujemo, rekla je. Bila je levak. Njen rukopis bio je
krupan i slabo čitljiv. Moram da idem, rekla je
pružajući mi knjigu i olovku. Pružila mi je ruku,
stisnuli smo dlanove, i vratila se Alamedom prema
mestu na kome se nalazila oprema za snimanje. Ostao
sam miran, posmatrajući je. Na nekih pedeset metara
dalje približavale su joj se dve žene obučene kao
monahinje misionarke, dve meksičke monahinje koje
su išle ka Žaklin dok nisu zastale ispod stabla
američkog čempresa. Posle im se približio neki čovek,
onda su se sve četvoro udaljili jednom od izlaznih
staza Alamede.
Na prvoj stranici „Pada”, Žaklin je napisala: „Za
Artura Belana, jednog oslobođenog učenika, s
poljupcem od Žaklin Ander”.
Najednom sam ostao bez želja za knjižarama,
bez želja za šetnjama, bez želja za čitanjima, bez želja
za matineima (pre svega bez želja za matineima).
Pramac ogromnog oblaka pojavio se nad centrom
Meksiko Sitija dok su severnim delom grada odzvanjali
prvi gromovi. Shvatio sam da se Žaklinin film prekinuo
zbog neodložnosti kiše i osetio sam se usamljenim.
Nekoliko trenutaka nisam znao šta da radim, kuda da
idem. Tada me je Crv pozdravio. Pretpostavljam da se
nakon toliko dana i on bio zagledao u mene. Okrenuo
sam se i bio je tamo, sedeći na istoj klupi kao i uvek,
svetao, potpuno stvaran, sa svojim slamnatim šeširom
i belom košuljom. Posle odlaska filmskih tehničara,
uplašeno sam ustanovio, prizor kao da je iskusio jedva
primetnu ali odlučujuću promenu: bilo je kao da se
otvorilo more i da se morsko dno moglo videti. Prazna
Alameda bilo je morsko dno a Crv njegov najizvrsniji
dragulj. Pozdravio sam ga, svakako načinio neku
banalnu opasku, počelo je da pljušti, zajedno smo
napustili Alamedu u pravcu Avenije Idalgo a onda smo
pešačili kroz Lasaro Kardenas ka Peruu.
Ono što je usledilo sasvim je nejasno, kao da je
viđeno kroz kišu koja je zablaćivala ulice, ali u isto
vreme i ekstremno. Bar se zvao Kamelije i bio je pun
marijača i pevačica-pratilja. Ja sam naručio enčiladu i
pakovanje osušenog voća, Crv koka kolu a nešto
kasnije (ali sigurno ne puno kasnije) kupio je od
putujućeg prodavca tri jajeta od morskih kornjača.
Želeo je da priča o Žaklin Ander. Nije mi trebalo mnogo
da, oduševljeno, otkrijem da Crv ne zna da je ta žena
filmska glumica. Napomenuo sam da je upravo
snimala neki film, ali Crv se jednostavno nije sećao
tehničara ni opreme koja je bila izložena zbog
snimanja. Prisustvo Žaklin na stazi na kojoj se nalazila
njegova klupa izbrisalo je sve ostalo. Kada je kiša stala
Crv je iz stražnjeg džepa izvadio svežanj novčanica,
platio i otišao.
Sledećeg dana ponovo smo se videli. Po izrazu
njegovog lica kada me je spazio, mislio sam da me ne
prepoznaje ili da ne želi da me pozdravi. Približio sam
mu se, u svakom slučaju. Delovao je kao da spava iako
su mu oči otvorene. Bio je suv, ali njegove mišice, osim
nadlaktica i nogu, nazirale su se kao metiljave, čak
sunđeraste, baš kao kod sportista koji više ne vežbaju.
Njegova suhost, uprkos svemu, bila je više moralne
nego fizičke prirode. Njegove kosti bile su sitne i jake.
Uskoro sam saznao da je sa severa ili da je dugo živeo
na severu što je u ovom slučaju bilo isto. Ja sam iz
Sonore, rekao je. To mi se učinilo čudnovato, budući
da je i moj deda bio odande. Ovo je Crva
zainteresovalo i želeo je da zna iz kog dela Sonore. Iz
Santa Terese, rekoh. A ja iz Viljavisiose, rekao je Crv.
Jedne noći pitao sam oca zna li za Viljavisiosu.
Naravno da znam, rekao je otac, na nekoliko je
kilometara od Santa Terese. Tražio sam da mi je opiše.
Vrlo malo selo, rekao je moj otac, ne može imati više od
hiljadu stanovnika (kasnije sam saznao da nije
dobacilo ni do pet stotina), dosta siromašno, sa malo
načina da se opstane, bez ikakve radinosti. Suđeno
mu je da nestane, rekao je moj otac. Kako da nestane,
pitao sam ga. Zbog iseljavanja, rekao je, ljudi odlaze u
gradove poput Santa Terese ili Ermosilja ili u
Sjedinjene Države. Kada sam to rekao Crvu, on se nije
složio, mada fraze kakve su „složiti se” ili „ne složiti se”
za njega nisu imale baš nikakvo značenje. Crv nikada
nije raspravljao, niti je izražavao vlastito mišljenje, nije
činio uzor za poštovanje prema drugima, jednostavno
je slušao i skladištio, ili je možda samo slušao a zatim
zaboravljao, zatečen u nekoj drugoj orbiti od one u
kojoj živi ostali svet. Njegov glas bio je mek i jednoličan
iako je ponekad podizao ton a tada je ličio na ludaka
koji imitira drugog ludaka i ja nikada nisam znao da li
je to radio promišljeno, kao deo neke igre koju je samo
on razumeo, ili nije mogao da je izbegne, u kom
slučaju bi ti izlivi poticali iz pakla. Zasnivao je svoju
sigurnost u opstanak Viljavisiose na starosti tog sela;
takođe, ali ovo sam razumeo kasnije, na privremenosti
okruženja koje ga je nagrizalo, što je izgleda
ugrožavalo i egzistenciju mog oca.
Nije bio radoznao tip iako je malo šta previđao.
Jednom je bacio pogled na knjige koje sam nosio, na
jednu po jednu, kao da mu je bilo naporno da čita ili
kao da nije umeo. Nije se interesovao za moje knjige
nikada više, iako sam se svakog jutra pojavljivao sa po
jednom novom. Ponekad, možda zato što me je na neki
način smatrao zemljakom, pričali smo o Sonori, koju
sam ja jedva poznavao: otišao sam svega jedanput, na
sahranu mog dede. Pominjao je sela kakva su
Nakosari, Bakoaće, Frontares, Vilja Idalgo, Baserak,
Bavispe, Agua Prieta, Nako, koja su za mene svakako
bila zlata vredna. Pominjao je zaseoke zabačene u
okruzima Nakori Ćika i Bakadeuaćija, blizu granice sa
državom Ćiuaua, a onda, ne znam zašto, pokrivao je
usta kao da će da kija ili da zeva. Delovao je kao da je
propešačio sve planinske lance ili spavao tamo: na
planinskom lancu Las Palomas i planinskom lancu La
Senegita, na planinskom lancu Hihas i na planinskom
lancu La Madera, planinskom lancu San Antonio i
planinskom lancu Sibuta, planinskom lancu
{2}
Tumakakori i planinskom lancu Sjerita, duboko na
teritoriji Arizone, na planinskom lancu Kuevas i
planinskom lancu Oćitaueka na severoistoku pored
Ćiuaue, na planinskom lancu La Pola i planinskom
lancu Las Tablas, na jugu, put od Sinaloe, na
planinskom lancu La Gloria i planinskom lancu La
Pinakate u pravcu severoistoka, kao onaj koji ide u
Nisku Kaliforniju.{3} Poznavao je celu Sonoru, od
Uatabampa i Empalmea, na obali Zaliva Kalifornija, do
selendri zabačenih u pustinji. Umeo je da govori jezik
jaki i papago (koji je slobodno kružio na granici Sonore
i Arizone) i služio se serijem, pimom, majom i
engleskim. Njegov španski bio je suv, katkad prožet
umereno veštačkim prizvukom kojem su njegove oči
protivrečile. Kružio sam predelima tvog dede koji
počiva u miru kao senka bez prilike, rekao mi je
jednom.
Sretali smo se svakog jutra. Ponekad je želeo da
me zbuni, možda da obnovi moje usamljeničke šetnje,
moje posete matineima, ali je uvek bio tamo, zaseo na
istoj klupi Alamede, veoma miran, s balijem obešenim
o usne i pokrivajući slamnatim šeširom polovinu svoje
face (face belog crva) i bilo je neizbežno da ga, uronjen
između polica knjižare Staklo, vidim, neko vreme ga
osmatram i na kraju mu pristupim i sednem pored
njega.
Nije mi trebalo dugo da otkrijem da uvek nosi
oružje. U početku sam mislio da je možda policajac ili
da ga neko progoni, ali je bilo očigledno da policajac
nije (ili barem da to nije još uvek) a i malo puta sam
video nekoga tako nemarnog držanja spram ljudi:
nikada se nije osvrtao, nikada nije gledao sa strane,
retko je spuštao pogled. Kad sam ga pitao zašto je
naoružan, Crv mi reče da je to po navici i ja sam mu
odmah poverovao. Nosio je oružje na leđima, između
kičme i pantalona. Jesi li ga često koristio, pitao sam
ga. Da, često, rekao je kao u snu. Tokom nekoliko
dana Crvovo oružje me je obuzimalo. Ponekad ga je
vadio, vadio šaržer i onda mi davao da ga pogledam.
Delovalo je staro i teško. Uglavnom sam mu ga vraćao
kroz nekoliko sekundi, moleći ga da ga skloni.
Ponekad mi je bilo neprijatno da sedim na klupi
Alamede pričajući (ili učestvujući u monologu) s
jednim naoružanim čovekom, ne zbog onoga što bi mi
on mogao učiniti pošto sam od prvog momenta znao da
ćemo Crv i ja uvek biti prijatelji, već zbog bojazni da će
nas videti policajci Meksiko Sitija, zbog straha da nas
ne pretresu i otkriju Crvovo oružje i da nas dvojica ne
završimo u nekom mračnom zatvoru.
Jednog jutra se razboleo i pričao mi o
Viljavisiosi. Video sam ga iz knjižare Staklo i učinio mi
se isti kao uvek, ali približivši mu se primetio sam da
mu je košulja naborana, kao da je spavao u njoj.
Sedajući pored njega, video sam da drhti. Malo zatim,
drhtaji su se povećali. Imaš vatru, rekao sam, moraš u
krevet. Uprkos njegovom negodovanju, otpratio sam ga
do pansiona u kojem je živeo. Lezi, rekao sam mu. Crv
je svukao košulju, metnuo pištolj pod jastuk i izgledao
kao da je, iako otvorenih očiju prikovanih za ravni
plafon, odmah zaspao. U sobi je imao uzani krevet,
noćni stočić i rasklimatan ormar. U unutrašnjosti
ormara su se videle tri bele košulje koje kao da su se
savršeno udvajale i dvoje pantalona iste boje obešenih
o iste takve vešalice. Ispod kreveta sam raspoznao
kožni kofer izvrsnog kvaliteta, od onih koji imaju
bravu poput kakve vrlo bezbedne kase. Nisam video
nijedne novine, niti magazin. Soba je mirisala na
sredstvo za dezinfekciju, baš kao i stepenice pansiona.
Daj mi pare da idem u apoteku da ti kupim nešto,
rekoh. Pružio mi je svežanj novčanica koji je izvukao iz
džepa pantalona i ponovo se ukipio. Kao da će umreti,
ponekad bi ga drhtavica prošla od glave do pete. Ali
samo ponekad. Na trenutak sam pomislio da će
najbolje biti da zovem lekara, ali sam shvatio da se to
Crvu neće dopasti. Kad sam se, natovaren lekovima i
flašama koka kole, vratio, Crv je spavao. Dadoh mu
konjsku dozu antibiotika i nekoliko pilula za
snižavanje temperature. Zatim sam izveo da popije
pola litra koka kole. Takođe kupih i pankejk, koji sam
ostavio na stolić, za slučaj da Crv kasnije ogladni. Kad
sam se već spremao da idem, on je otvorio oči i počeo
da priča o Viljavisiosi.
Na neki svoj način, rasipao se detaljima. Rekao
je da selo nema više od šezdeset kuća, dve kantine,
jednu trgovinu životnim namirnicama. Rekao je da su
kuće napravljene od mešavine ilovače i slame i da su
neka dvorišta cementirana. Rekao je da iz dvorišta
izvire gadan miris ko ponekad nesnosan. Rekao je da
je nesnosan za dušu, uključujući i za manjak duše,
uključujući i za manjak osećanja. Rekao je da su zbog
toga neka dvorišta zacementirana. Rekao je da selo
ima između dve i tri hiljade godina i da su meštani
zaposleni kao ubice ili kao portiri. Rekao je da jedan
ubica ne progoni drugog ubicu, i kako bi ga progonio,
bilo bi to kao da zmija ugrize sebe za rep. Rekao je da
ima zmija koje ugrizu sebe za rep. Rekao je da čak ima
zmija koje same sebe cele progutaju a ako neko vidi
zmiju kako guta samu sebe, da mu je najbolje da
pobegne glavom bez obzira budući da je to uvek
predznak nekog zla, poput rasprsnuća stvarnosti.
Rekao je da blizu sela teče reka Rio Negro nazvana po
boji svojih voda i da one okružujući groblje prave deltu
koju sušna zemlja upija. Rekao je da ljudi ponekad
dugo posmatraju horizont, sunce koje nestaje iza brega
El Lagarto, i da je horizont boje mesa, poput kičme
nekog ko umire. I šta očekuju da se pojavi tamo, pitao
sam ga. Moj rođeni glas me je užasnuo. To ne znam,
rekao je. Onda je rekao: kurac. A onda: vetar i prašina,
možda. Posle je izgledao sve smirenije i verovao sam
da je nakon nekog časka zaspao. Doći ću ponovo sutra,
promrmljah, popij lekove i nemoj da ustaješ.
Tiho sam izašao.
Sledećeg jutra, pre odlaska u Crvov pansion,
neki trenutak sam proveo, kao i uvek, u knjižari
Staklo. Kad sam se spremao da iziđem, video sam ga
kroz prozirne zidove. Sedeo je na istoj klupi, u beloj
košulji, komotnoj i čistoj, i u belim pantalonama bez
ijedne fleke. Polovina lica bila mu je pokrivena
slamnatim šeširom a bali obešen o donju usnu.
Gledao je ispred sebe, po običaju, i izgledao je
kao da je ozdravio. Kada je bilo vreme da odem,
prilikom rastanka, pružio mi je nekoliko novčanica i
rekao nešto u vezi sa mojim dekomodiranjem od juče.
Bilo je tu dosta novca. Rekao sam mu da mi ne duguje
ništa, da bih uradio isto za svakog prijatelja. Crv je
insistirao da uzmem pare. Tako ćeš moći da kupiš
neke knjige, reče. Imam ih mnogo, rekoh. Tako ćeš na
neko vreme prestati da kradeš knjige, rekao je. Na
kraju sam uzeo novac iz njegovih ruku. Prošlo je dosta
vremena, meksički pesos je mnogo puta devalvirao,
više se tačno ne sećam iznosa, samo znam da mi je
služio da kupim dvadeset knjiga i dve ploče od
„Doorsa” i da je za mene ta količina bila imetak. Crvu
novca nije falilo.
Nikada više mi nije ponovo pričao o Viljavisiosi.
Tokom mesec i po dana, možda dva meseca, viđali smo
se svakog jutra i opraštali kada bi došlo vreme ručku i
ja se ukrcavao u kamion iz Vilje ili u teretnjak pravac
do kuće. Neki put sam ga pozvao u bioskop, ali Crv
nikada nije hteo da ide. Voleo je da priča sa mnom za
vreme u koje bismo zaseli na njegovoj klupi u Alamedi
ili šetali okolnim ulicama a ponekad bi se privoleo i da
uđe u bar gde je uvek od putujućih prodavaca tražio
kornjačina jaja. Nikada ga nisam video da je okusio
alkohol. Nekoliko dana pre nego što je zauvek nestao
došlo mu je da me natera da pričam o Žaklin Ander.
Razumeo sam da je to bio njegov način da osveži svoje
sećanje na nju. Pričao sam o njenoj plavoj i pepeljastoj
kosi ili sam je naklonjeno ili nenaklonjeno upoređivao
sa medno-plavom kosom koja se sjajila na njenim
filmovima i Crv bi neznatno klimnuo glavom, pogleda
prikovanog ispred sebe, kao da je imao Žaklin Ander u
mrežnjači ili kao da ju je upravo prvi put video.
Jednom sam ga pitao koji je njegov tip žene. Bilo je to
glupo pitanje, postavio ga je adolescent koji je samo
želeo da ubije vreme. Ali Crv je doslovno shvatio
pitanje i dugo vremena je zadubljeno nastojao da pruži
odgovor. Na kraju je rekao: smirene. A onda je dodao:
ali samo mrtvi su smireni. A nakon još jednog časka:
razmislivši bolje, ni mrtvi.
Jednog jutra mi je poklonio skakavac. Na dršci
od kosti mogla se pročitati reč „Kaborka”, napisana
lepim slovima na pločici od belog metala. Sećam se da
sam mu se toplo zahvalio i da sam tog jutra, dok smo
ćaskali u Alamedi ili dok smo šetali prepunim ulicama
centra, sklapao i rasklapao sečivo, diveći se dršci,
ispitivao težinu sprave na mom dlanu, oduševljen
njenim tako preciznim dimenzijama. Uostalom, taj dan
je bio isti kao i ostali. Sledećeg jutra Crv više nije bio
tu.
Posle dva dana otišao sam da ga potražim u
njegovom pansionu i rekoše mi da je otišao na sever.
Nikada više ga nisam video.
 ÐOANA SILVESTRI

Poli Maso

Tu sam ja, Ðoana Silvestri, 37-godišnja porno

glumica, ležim prikovana za krevet u klinici Trapezi u
Nimu dok prolaze popodneva i slušam priče jednog
čileanskog detektiva. Koga traži ovaj čovek? Neko
priviđenje? O priviđenjima znam puno toga, rekla sam
mu drugog popodneva, zadnji put kad me je posetio, i
on je složio osmeh starog pacova, starog pacova koji
pristaje bez poleta, neverovatno lepo vaspitanog starog
pacova. U svakom slučaju, hvala na cveću, hvala na
magazinima, ali ja se osobe koju tražite skoro ne
sećam, rekla sam mu. Ne naprežite se, rekao je, imam
vremena. Kada muškarac kaže da ima vremena već je
uhvaćen (i tada je nevažno ima li ili nema vremena) i s
njim se može činiti što god žena poželi. Naravno, ovo
nije istina. Ponekad počnem da se prisećam
muškaraca koje sam imala kraj svojih nogu i zatvorim
oči i kad ih otvorim zidovi sobe su drugih boja, nisu
kao ova bela kost koju vidim svaki dan, nego
izbrazdan cinober, mučno plava, kao na platnima
slikara Atilija Korsinija, jedna ništavnost. Ništavnost
od slika koje bi čovek voleo da ne pamti a kojih se ipak
seća i koje krče prostor, poput klistira, za druga
sećanja, pre nalik na sepiju, koje čine da popodneva
trepere lagano, i koje je u početku teško da podneseš
ali su kasnije čak zabavne. Muškarci koje sam imala
kraj svojih nogu stvarno su retki, dvojica ili trojica, i
uvek su završavali na mojoj grbači, ali to je opšta
sudbina. A to nisam rekla čileanskom detektivu, iako
sam tada razmišljala o tome i sviđalo mi se da to
podelim s njim, čovekom koga uopšte nisam znala. I
kao da sam htela da izgladim manjak finoće, tretirala
sam ga kao detektiva, možda sam pomenula
usamljenost i inteligenciju i iako je požurio da kaže
gospođo Silvestri nisam detektiv, primetila sam da bi
mu se dopalo da mu se kaže to, pogledala sam ga u oči
kad sam mu to rekla i mada naizgled nije trepnuo
okom primetila sam lepršanje, kao da je neka ptica
letela kroz njegovu glavu. I jedna stvar je išla za
drugom: nisam rekla ono što sam mislila, rekla sam
nešto za šta sam znala da će mu prijati. Rekla sam
nešto za šta sam znala da će mu probuditi lepe
uspomene. Kao da mi sad neko, ako može neznanac,
priča o Festivalu pornografskog filma u Ćivitavekji i o
Sajmu berlinskog erotskog filma, o Izložbi
pornografskog filma i videa u Barseloni, i priziva moje
uspehe, i čak one nepostojeće, ili da priča o 1990,
najboljoj godini mog života, kada sam, skoro na silu,
putovala u Los Anđeles, let Milano-Los Anđeles za koji
sam mislila da će me iscrpeti a koji je suprotno tome
prošao kao san, kao san koji sam sanjala u avionu,
sigurno smo sekli Atlantik, sanjala sam da avion leti za
Los Anđeles ali preko Istoka, sa stepenicama u
Turskoj, Indiji, Kini, i iz aviona, za koji ne znam zašto
je leteo tako nisko (osim da zbog toga, nijednog
trenutka, mi putnici nismo bili ugroženi), mogla sam
da vidim kolone vozova, ali stvarno duge kolone,
poludelo a ipak precizno železničko gibanje, kao neki
ogroman časovnik izložen preko tih područja koja ne
poznajem (ako ne računam jedan put u Indiju ’87.
koga je bolje da se ne prisećam), ukrcavajući i
iskrcavajući ljude i robu, sve vrlo precizno, kao da sam
gledala jedan od onih crtanih filmova kojima
ekonomisti objašnjavaju stanje stvari, njegovo rađanje,
njegovu smrt, njegovo inertno kretanje. A kad sam
stigla u Los Anđeles na aerodromu me čekao Robi
Pantoliano, brat Adolfa Pantolijana, i bilo je ne više
nego videti Robija pa da zaključim da je on jedan
gospodin, sasvim suprotno od njegovog brata Adolfa
(koga Bog drži na Nebu ili u Čistilištu, nikome ga ne
želim u Paklu). Na izlazu me čekala jedna od onih
limuzina koje mogu da se vide samo u Los Anđelesu,
čak ni u Njujorku, samo na Beverli Hilsu ili u okrugu
Orandža, a onda su me prebacili u apartman koji su
iznajmili za mene, u malu ali divnu kućicu blizu plaže,
i Robi i njegov sekretar Roni ostali su sa mnom da mi
pomognu da raspakujem kofere (iako sam se zaklela
da više volim da to učinim sama) i da mi objasne kako
kuća funkcioniše, kao da su mislili da ja ne znam šta
je to mikrotalasna pećnica, Amerikanci su ponekad
takvi, od prijatnih postanu neuljudni, a onda su mi
pustili jednu video kasetu da vidim svoje kolege i
koleginice, Šejna Bogarta, već sam ga znala iz jednog
filma koji sam radila za Robijevog brata; Bula
Edvardsa, tog nisam znala; Darta Kresika, odnekud mi
je bio poznat, Dženifer Pulman, još jedna nepoznata
osoba, i tako, još nekih troje ili četvoro, a onda su Robi
i Roni otišli i ja sam ostala sama i zaključala sam
duplu bravu na vratima, kako su tražili da uradim,
posle sam se okupala, uvila se u crni bademantil,
potražila neki stari film na televiziji, nešto što će da me
dovede do totalnog spokoja i ne znam u kom trenutku
sam zaspala a da nisam mrdnula sa sofe. Sutra smo
počeli da snimamo. Kako je to bilo različito od svega
onog čega sam se sećala. Ukupno smo snimili četiri
filma za dve nedelje, uglavnom ista ekipa, a raditi za
Robija Pantolijana bilo je kao igrati se i raditi u isto
vreme, bilo je kao napraviti izlet na selo, jedan od tih
koje ponekad organizuju birokrate ili kancelarijski
službenici, pre svega u Rimu, jedanput godišnje svi u
selo na ručak da se zaborave problemi s posla, ali ovo
je bilo bolje, sunce je bilo bolje, apartmani su bili bolji,
more, prijateljice koje sam ponovo srela, atmosfera za
vreme posla, poročna ali sveža, kako bog zapoveda i sa
Šejnom Bogartom i jednom od cura mislim da sam to
komentarisala, promenu koja je nastala i ja sam je u
početku pripisala, naravno, smrti Adolfa Pantolijana,
koji je bio trgovac najgore vrste i pilićar, čovek koji nije
poštovao ni svoje jadne namučene kurve, nestanak
takvog šupka morao je da se primeti, ali Šejn Bogart je
rekao ne, da nije to, smrt Pantolijana koja je dočekana
sa radošću čak i od njegovog brata nije obavezno
objašnjavala promenu do koje je došlo u industriji,
tvrdio je, pre će da bude da ju je proizvela mešavina
prividno različitih stvari, novac, reče, naprasni ulazak
u posao ljudi iz drugih sektora, bolest, urgencija da se
ponudi drugačiji mada isti proizvod, a onda su počeli
da pričaju o parama i o tekućem prelasku mnogih
porno zvezda u normalne filmove, ali ih više nisam
slušala, počela sam da razmišljam o onom što su rekli
o bolesti i o Džeku Holmsu, koji je do neku godinu pre
toga bio velika porno zvezda Kalifornije, i kad smo tog
dana završili rekoh Robiju i Roniju da bih volela nešto
da saznam o Džeku Holmsu, mogu li da mi nabave
njegov broj telefona, živi li još u Los Anđelesu. I mada
se to Robiju i Roniju najpre činilo kao besmislena
ideja, na kraju mi dadoše telefon Džeka Holmsa i
rekoše da ga nazovem ako je to moja želja, ali da se
previše ne nadam da ću sa druge strane žice da čujem
nekog posebno zdravog, da ne očekujem da čujem
stari, poznati glas. Te noći sam večerala sa Robijem i
Ronijem i Šeron Grouv, koja je sada radila horor-
filmove i koja je čak tvrdila da će da igra u sledećem
od Karpentera ili Klajva Berkera, što je zasmejalo
Ronija, on nije dopuštao takva upoređivanja, sa
Karpenterom se moglo meriti samo par njih, na večeri
je bio i Deni Lobelo, s kojim sam imala jednu ljubavnu
scenu dok smo radili zajedno u Milanu, i Patriša Pejdž,
njegova osamnaestogodišnja žena koja se pojavljivala
samo u Denijevim filmovima i koja je po ugovoru
puštala samo muža da uđe u nju, sa ostalima najviše
što je radila bilo je da im puši kurac, ali čak i to preko
volje, rediteljima je pravila probleme, sudeći po Robiju
pre ili kasnije ju je čekala prekvalifikacija ili da ona i
Deni osmisle prave pravcijate dinamit-tačke udvoje. I
tu sam bila ja, na večeri u jednom od najboljih
restorana Venisa, posmatrajući sa našeg stola more,
iscrpljena danom teškog rada i ne obraćajući previše
pažnje na živahni razgovor mojih kolega, razmišljajući
o Džeku Holmsu ili o slikama Džeka Holmsa kojih sam
se sećala, slikama visokog i mršavog tipa dugačkog
nosa i velikih, maljavih podlaktica kao u majmuna, ali
koja vrsta majmuna je mogao da bude Džek? Jedan
majmun u zatočeništvu, to bez sumnje, melanholični
majmun ili možda majmun melanholije, što iako zvuči
isto nije isto, i kad se večera završila, u neki čas kada
sam još uvek mogla da bez problema Džeka nazovem
na kuću, u Kaliforniji večera rano počinje i ponekad se
završi pre sumraka, nisam mogla da izdržim duže, ne
znam šta mi bi, tražila sam Robiju da mi pozajmi
bežični telefon i povukla se u neku vrstu osmatračnice,
skroz od drveta, u nekakav isključivo namenjen
turistima malecki drveni mol o koji su udarali talasi,
dugi i malecki talasi skoro bez pene, kojima treba
večnost da bi se razbili, i pozvah Džeka Holmsa. Istina
je da se nisam nadala da ću ga dobiti. Baš kao što mi
je rekao Robi, prvo nisam prepoznala Džekov glas, a ni
on nije prepoznao moj. Ja sam, rekoh, Ðoana Silvestri,
u Los Anđelesu sam. Džek je dosta dugo ćutao i
odjednom sam otkrila da drhtim, telefon je drhtao,
drvena osmatračnica je drhtala, vetar je naglo
zahladneo, vetar koji je prolazio kroz stubove
osmatračnice, koji je podizao površinu beskrajnih,
svaki put crnjih talasa, zatim je Džek rekao koliko
dugo, Ðoana, raduje me da te čujem, a ja sam rekla i
mene raduje da čujem tebe, Džek, i tada sam prestala
da drhtim spuštenog pogleda, premestila sam pogled
prema horizontu, prema crvenim, plavim, žutim
svetlima restorana na plaži, svetlima koja su mi prvo
izgledala tužna ali i osvežavajuća, a onda je Džek
rekao kad ću moći da te vidim, Ðoani, prvo nisam
primetila da me zove Ðoani, neko vreme sam lebdela u
vazduhu kao drogirana ili kao da pletem mrežu oko
sebe ali sam posle primetila i nasmejala se i Džek je
znao čemu se smejem bez potrebe da me pita i bez
potrebe da mu bilo šta kažem. Kad ti hoćeš, Džek,
odgovorila sam mu. Dobro, reče, ne znam znaš li da
više nisam u formi. Jesi li sam, Džek? Jesam, reče on,
uvek sam sam. Onda sam ja prekinula vezu i rekla
Robiju i Roniju da mi pokažu kako se dolazi do
Džekove kuće i oni su rekli da je najverovatnije da ću
se izgubiti i da mi se ne desi da tamo prenoćim pošto
smo sutra snimali od početka dana i da je
najverovatnije da nijedan taksi neće hteti da me vozi,
Džek živi blizu Monrovije, u bungalovu koji se raspada
od dotrajalosti i neodržavanja, a ja sam im rekla da
mislim da idem te noći po svaku cenu i Robi mi reče
uzmi moj porše, zajmim ti ga uz uslov da si tu sutra u
dogovoreno vreme, i ja sam poljubila Robija i Ronija i
ušla u porše i pojurila ulicama Los Anđelesa koje su
baš u tom trenutku počinjale da tonu u noć, pod plašt
noći kao u jednoj pesmi Nikole di Barija, pod točkove
noći, i nisam htela da puštam muziku iako je Robi
imao stvarno primamljiv digitalni ili laserski ili
ultrasonični CD, ali meni nije trebala muzika,
zadovoljilo me je da dodam gas i osetim predenje kola,
pretpostavljam da sam zalutala barem u tuce navrata,
i prolazili su sati i uvek kada sam pitala nekog kako
najlakše da se stigne do Monrovije osećala sam se
slobodnijom, kao da mi ne bi smetalo da provedem
celu noć u poršeu, dva puta sam otkrila da sam
zapevala, i konačno stigoh do Pasadene i odande na
210 do Monrovije a tamo sam još sat vremena tražila
ulicu u kojoj živi Džek Holms i kada sam pronašla
njegov bungalov, ponoć je već bila prošla, ostala sam u
kolima a da nisam mogla ni želela da izađem,
posmatrajući se u retrovizoru, zamršena kosa, lice u
raspadu, razmazana senka za oči, karmin, prašina od
puta zalepljena za jagodice, kao da sam stigla trčeći a
ne u poršeu Robija Pantolijana, ili kao da sam za
vreme puta plakala, ali bar je bilo sigurno da su mi oči
suve (možda malo crvene ali suve) i da mi ruke ne
drhte i da bih da se smejem, kao da mi na plaži behu
stavili neku drogu u jelo, i da sam tek tada shvatila da
sam drogirana ili skroz srećna i to sam prihvatila. I
onda sam izašla iz kola, aktivirala alarm, kvart nije
baš ulivao poverenje, i krenula sam prema bungalovu,
koji je bio onakav kako ga je opisao Robi, kućica kojoj
fali još jedna ruka krečenja, razdrndana veranda,
gomila tabli na ivici raspadanja, ali pored kojih je bio
bazen, sićušan ali sa čistom vodom, ovo sam odmah
primetila jer je svetlo bazena bilo uključeno, sećam se
da sam tada po prvi put pomislila da me Džek ne
očekuje ili da se uspavao, u kući nije gorelo nikakvo
svetlo, pod verande je škripao pod mojim koracima,
nije bilo zvonceta i dva puta sam udarala vrata kuće,
prvi put gležnjevima, drugi put dlanom i tada se
uključilo neko svetlo, čula sam da je neko iznutra
nešto rekao i na pragu se pojavio Džek, viši nego
ikada, mršaviji nego ikada i rekao je Ðoani, kao da me
nije poznavao ili kao da se nije razbudio, a ja sam
rekla da, Džek, to sam ja, namučila sam se da te
nađem ali sam te na kraju našla, i zagrlila ga. Te noći
smo pričali do tri ujutro i za vreme razgovora Džek je
barem dva puta zaspao. Izgledao je umoran i slab, iako
je ulagao napore da održi oči otvorene. Konačno nije
mogao više i rekao je da će da legne. Nemam sobu za
goste, Ðoani, rekao je, izaberi: moj krevet ili sofa. Tvoj
krevet, rekoh, s tobom. Dobro, reče on, hajdemo tamo.
Uzeo je flašu tekile i otišli smo u njegovu sobu. Mislim
da godinama nisam videla neuredniju sobu. Imaš
budilnik, pitala sam ga. Ne, Ðoani, u ovoj kući nema
satova, rekao je. Zatim je prigušio svetlo, svukao se i
legao u krevet. Ja sam ga gledala, nepomično stojeći.
Onda sam otišla prema prozoru i raširila zavese,
uzdajući se da će svetla zore da mi odglume budilnik.
Kada sam legla u krevet, Džek je izgledao kao da je
zaspao, ali nije, čak je popio još jedan gutljaj tekile i
onda rekao nešto što nisam razumela. Prošla sam
rukom njegov stomak i milovala ga dok nije zaspao.
Posle sam se spustila još malo i dodirnula njegov
kurac, veliki i hladan poput pitona. Posle nekoliko sati
sam se probudila, istuširala, spremila doručak i čak
mi je ostalo vremena da malo uredim sobu i kuhinju.
Doručkovali smo u krevetu. Džek je izgledao
zadovoljan što me vidi, ali je samo popio kafu. Rekla
sam mu da ću da se vratim popodne, da me očekuje,
da ću ovaj put da dođem ranije, a on reče nemam
ništa u planu, Ðoani, možeš da dođeš kad hoćeš. Ja
sam u tome videla skoro poziv da se više nikad ne
pojavim, ali sam rešila da sam potrebna Džeku i da i
on meni treba. S kim radiš, rekao je. Sa Šejnom
Bogartom, rekoh. Dobar momak, rekao je Džek.
Jednom smo radili zajedno, mislim kad je ulazio u
posao, srčan dečko, osim toga ne voli da se meša u
probleme. Jeste, on je dobar dečko, rekla sam ja. A gde
radite? U Venisu? Da, rekoh, u onoj staroj kući kao i
uvek. Ali znaš li da su ubili starog Alfonsa? Naravno da
znam, Džek, to se desilo pre više godina. Ne radim
puno u zadnje vreme, rekao je. Onda sam ga poljubila,
klinački poljubac u njegove mršave i sasušene usne, i
otišla. Sada je putovanje bilo mnogo brže, sunce
kalifornijskih jutara, jedno sunce malko metalno s
ivica, jurilo je sa mnom. I od tada, posle svakog
snimanja, išla sam kod Džeka ili smo izlazili, Džek je
imao staru kuću na selu a ja sam unajmila alfa romeo
dvosed u kojem bismo se udaljili do planina, do
Redlendsa a posle desetim do Palm Springsa, Palm
Deserta, Indija, dok ne bismo stigli do Salton Sija koji
je jezero a ne more i osim toga jezero koje je ružno više
nego bilo šta drugo, gde smo jeli makrobiotičku hranu
kakvom se tada Džek hranio, zbog zdravlja, tako je
govorio, i jedan dan smo nagarili moj alfa romeo do
Kalipatrije, jugoistočno od Salton Sija, da posetimo
Džekovog druga čiji je bungalov bio u još gorim
uslovima od Džekovog, tipa zvanog Grem Monro koga
su njegova supruga i Džek ipak zvali Meskalito, a ne
znam zašto, možda zbog njegove ljubavi prema
meskalu{4} iako je pivo jedino što su pili dok smo bili
tamo (ja ne jer pivo goji), kasnije su se njih troje
sunčali iza bungalova i kupali gumenim crevom a ja
sam obukla bikini i gledala ih, ne volim da se previše
sunčam, imam jako svetlu kožu i volim da vodim brigu
o njoj, ali mada sam se zadržala u senci, ne dajući im
da me pokvase crevom, sviđalo mi se da ostanem
tamo, da posmatram Džeka, da posmatram njegove
noge, mnogo mršavije nego kako sam ih se sećala, da
posmatram njegov grudni koš koji je izgledao kao da se
još više uvukao, samo je kurac bio isti, samo su oči bile
iste, ali ne, stvarno je samo velika mašina bušilica
kako su govorili u reklamama za njegove filmove, samo
je ud koji je raskomadao dupe Merilin Čembers bio
isti, sve ostalo, sa očima, gasilo se brzinom kojom je
moj alfa romeo jurio dolinom Aguange ili Desert Stejt
Parkom osvetljenim svetlom umiruće nedelje. Mislim
da smo vodili ljubav par puta. Džek je izgubio
sklonost. Kako on kaže, posle tolikih filmova se osušio.
Prvi si muškarac koji mi to kaže, rekla sam mu. Volim
da gledam TV, Ðoani, i da čitam fantastične romane.
Romane strave? Ne, fantastične, detektivske, ako može
one gde na kraju glavni junak umire. Ne postoje ti
romani, rekoh mu. Naravno da postoje, sestrice, to su
jeftini i stari romani i kupuju se na kilo. Stvarno u
njegovoj kući nisam videla knjige, sem jednog
medicinskog priručnika i tri jeftina romana na kakve
je Džek mislio i koje je izgleda stalno čitao ponovo.
Jedne noći, možda druge koju sam provela u njegovoj
kući, ili treće, Džek je bio spor kao puž što se tiče
poveravanja i otkrivanja, dok smo pili vino pored
bazena rekao mi je da će najverovatnije brzo da umre,
znaš kako je to, Ðoani, kad kucne čas znači da je
kucnuo čas. Htela sam da viknem da vodi ljubav sa
mnom, da se venčamo, da napravimo dete ili da
usvojimo jedno siroče, da kupimo jedno kućno
ljubimče i kamp prikolicu, pa da se bacimo na
putovanja Kalifornijom i Meksikom, pretpostavljam da
sam bila malo pijana i umorna, tog dana me je posao
sigurno iscrpeo, ali nisam rekla ništa, samo sam se,
uznemirena, pomerila u svom ligeštulu, bacila pogled
na travnjak koji sam lično ja potkresala, otpila još
vina, čekala sledeće Džekove reči, one koje su
neizbežno sledile, ali on više ništa nije rekao. Te noći
smo vodili ljubav po prvi put posle tolikog vremena.
Bilo je mnogo teško pokrenuti Džeka, njegovo telo više
nije funkcionisalo, samo njegova volja, i uprkos svemu
je zahtevao da stavi kondom, kondom za Džekov ud,
kao da je kondom mogao da ga zauzda, ali tome smo
se bar neko vreme smejali ako ništa drugo, na kraju,
oboje sa strane, metnuo je dugi debeli i mlohavi ud
između mojih nogu, nežno me zagrlio i zaspao, meni je
trebalo dugo da zaspim i kroz glavu su mi prolazile
najbizarnije misli, ponekad sam se osećala tužnom i
plakala bezglasno, da ga ne probudim, da ne
razdvojim naš zagrljaj, ponekad sam se osećala
srećnom a isto sam plakala, štucajući, bez
uzdržavanja, stiskajući svojim butinama Džekov kurac
i slušajući njegovo disanje, govoreći mu: Džek, znam
da se praviš da spavaš, Džek, otvori oči i poljubi me,
ali je Džek nastavio da spava ili da glumi da spava a ja
sam nastavila kao na filmu da razmatram misli koje su
mi prolazile kroz glavu, kao plug, kao crveni traktor sa
sto kilometara na sat, vrlo brze, skoro bez vremena da
i o čemu razmislim, jeste da sam tada želela da
razmatram stvar koja očigledno nije bila deo mog
plana, i ponekad nisam ni plakala, niti sam se osećala
tužnom ni srećnom, samo sam se osećala živom i
osećala njega živim i iako je sve imalo šmek pozorišta,
ljupke, nevine, čak poučne farse, znala sam da je ono
pravo, da vredi, i onda sam stavila glavu ispod
njegovog vrata i zaspala. Jednog dana, negde oko
ručka, Džek se pojavio na snimanju. Ja sam klečala
četvoronoške i dok sam sisala Bulu Edvardsu, Šejn
Bogart me uzimao analno. Prvo nisam primetila da je
Džek došao na snimanje, bila sam koncentrisana na
ono što sam radila, nije lako uzdisati dok kurac od
dvadeset santimetara puni i prazni tvoja usta, neke
jako fotogenične cure raspadaju se čim se late pušenja,
izgledaju užasno, možda previše predate, meni se
sviđa da se moje lice jasno vidi. Dobro, bila sam
koncentrisana na posao a osim toga, zbog položaja,
nisam mogla da vidim šta se zbiva okolo, ali Bul i Šejn,
koji su klečali, ali uspravnog tela i uzdignute glave,
svakako su videli da Džek ulazi, i udovi su im se skoro
istog časa ukrutili, i ne samo Bul i Šejn, reditelj, Rendi
Keš, i Deni Lobelo, i njegova žena, i Robi, i Roni i
električar, svi, mislim, osim kamermana, koji se zvao
Hasinto Ventura, vrlo veseo i profesionalan dečko koji
uz to bukvalno nije mogao da skine oči sa scene koju
je snimao, svi su, kažem, na neki način pokazali da je
Džekovo prisustvo nenadano a onda se nadvila tišina
nad snimanjem, ne teška tišina, ne ona tišina kakva
sluti na loše vesti već jasna tišina, ako mogu da je tako
nazovem, tišina kao voda što pada u usporenom
snimku, ja sam osetila tu tišinu i pomislila mora da je
ovo zato što se osećam tako dobro, zbog tako dobrih
dana u Kaliforniji, ali sam osetila da se bliži još nešto,
nešto neodgonetljivo što je najavljeno ritmičnim
udarcima Šejnovih bokova o moju stražnjicu, sa
mekim Bulovim udarcima o moje usne, i tada sam
znala da se na snimanju nešto zbiva, ali nisam podigla
pogled, takođe sam znala da se zbiva nešto što me se
tiče i što pogađa samo mene, kao da se stvarnost mrvi,
jedno mrvljenje s kraja na kraj, slično ožiljku koji
ostane posle nekih operacija, od grla do prepone,
debeo, brazdav, težak ožiljak, ali sam izdržala i
nastavila da glumim dok Šejn nije izvadio ud iz mog
čmara i svršio po mom dupetu, dok Bul malo zatim
nije ejakulirao po mom licu. Onda su me okrenuli i
ostala sam na leđima i mogla da vidim njihova lica,
skroz koncentrisana na ono što su radili, mnogo više
toga nego obično, i dok su me mazili i govorili mi nežne
reči pomislih ovde se nešto dešava, sigurno je na
snimanju neko iz industrije, neka krupna zverka iz
Holivuda, a Bil i Šejn su provalili i sada glume za toga,
i sećam se da sam preko ramena zirkala siluete koje
su nas okruživale u zoni senki, sve tihe, sve
okamenjene, baš to sam mislila: ostadoše okamenjeni,
mora da je neki stvarno važan producent, ali nisam se
smela, za razliku od Bula i Šejna, ja nemam ambicija
oko toga, pretpostavljam da je to nešto što ne može da
se odvoji od toga da sam Evropljanka, mi Evropljani to
vidimo na drugačiji način, ali pomislih i: možda nije
neki producent, možda je na snimanje došao neki
anđeo, i tačno tada sam ga videla. Džek je bio pored
Ronija i osmehivao mi se. A onda sam videla ostale,
Robija, električare, Denija Lobela i njegovu ženu,
Dženifer Pulman, Margo Kilera, Samantu Edž, dva
tamno obučena tipa, Hasinta Venturu koji nije gledao
kroz kameru i tek po tome sam shvatila da više ne
snimamo, ali jedan sekund ili jedan minut svi smo
ostali nepomični, kao da smo onemeli ili izgubili
pokretljivost, a jedini ko se osmehivao (ali takođe bez
reči) bio je Džek, i svojim prisustvom kao da je posvetio
snimanje, ili sam to pomislila kasnije, mnogo kasnije,
uvek kad bih se vratila na tu scenu, izgledao je kao da
je posvetio naš film i naš rad i naše živote. Posle tog
minuta otpočeo je drugi minut, neko reče da je bilo
odlično, neko je doneo ogrtače za Bula, za Šejna, za
mene. Džek se približio i poljubio me, ostale scene iz
toga dana nisu me se ticale, rekla sam mu da pođemo
na večeru u neki italijanski restoran, pričali su mi o
jednom u Figueroa Street, Robi nas je pozvao na žurku
koju je u njegovoj kući pravio jedan od njegovih novih
poslovnih partnera, Džek je delovao nerad ali sam ga
na kraju ubedila. Tako da smo otišli alfa romeom kod
mene i neko vreme pričali i pili viski i posle otišli na
večeru i oko jedanaest noću, pojavili se na žurci
Robijevih poslovnih partnera. Svi su bili tamo, svi su
poznavali Džeka ili želeli da ga upoznaju i s njim su
bili prisni. A posle smo Džek i ja otišli kod njega i
ljubili se u dnevnoj dok smo gledali televiziju, neki
nemi film, dok nismo zaspali. Više se nije pojavio na
snimanju. Radila sam još jednu nedelju, mada sam
već bila odlučna da u Los Anđelesu ostanem još neko
vreme kada se završi snimanje. Naravno, imala sam
obaveza u Italiji, u Francuskoj, ali sam mislila da ih
odložim ili da bih pre odlaska mogla da ubedim Džeka
da ide sa mnom, on je nekoliko puta bio u Italiji,
uradio par vrlo uspešnih filmova sa Ćićolinom, neke sa
mnom, neke sa obema, Džeku se sviđala Italija, jedne
noći sam mu to rekla. Ali morala sam da se odreknem
te ideje, da je iščupam iz glave, iz srca, morala sam da
satrem ovu ideju ili ovu pičkinu nadu, kako kažu
Napolitanci iz mesta Tore del Greko i, iako ih nikada
nisam prihvatila, na neki neobjašnjiv način sam
razumela Džekove razloge, Džekovu grešku, jasnu i
svežu tišinu, najsporiju moguću, koja je okruživala
njega i njegove retke reči, kao da je njegova visoka i
mršava figura dobila auru, a sa njom i sva Kalifornija,
i uprkos onom što sam donedavno smatrala za svoju
sreću, za svoju radost, otišla je, razumela sam i da je
ovaj odlazak ili ovaj oproštaj bio vrsta ukrućivanja,
čudna, smirena, gotovo tajna vrsta ukrućivanja, ali
krajnjeg ukrućivanja, i ta izvesnost, ako tako mogu da
je nazovem, učinila me srećnom i u isto vreme me
rasplakala, učinila da našminkam oči zauvek i da
svaku stvar vidim drugačijim očima, kao da imam
ugrađen rendgen, i ta moć ili supermoć me je činila
nervoznom, ali mi se i sviđala, bilo je to kao biti
Marvilja, ćerka kraljice amazonki, iako je Marvilja bila
crnka a ja sam plavuša, i jednog popodneva, u
Džekovom dvorištu, videla sam nešto na horizontu, ne
znam šta, oblake, neku pticu, avion, i osetila takav bol
da sam pala u nesvest i izgubila kontrolu nad bešikom
i kad sam se probudila bila sam u Džekovom naručju
a onda sam pogledala njegove sive oči i počela da
plačem i dugo nisam prestala da plačem. Na
aerodromu su me ispratili Robi i Roni i Deni Lobelo i
njegova žena, koji su planirali da za nekoliko meseci
posete Italiju. Džeku sam rekla zbogom u njegovom
bungalovu u Monroviji. Nemoj da ustaješ, rekla sam
mu, ali on je ustao i otpratio me do vrata. Budi dobra
cura, Ðoani, rekao je, piši mi neki put. Zvaću te
telefonom, rekoh, nije kraj sveta. Bio je nervozan i
zaboravio je da obuče košulju. Ja mu nisam rekla
ništa, uzela sam kofer i stavila ga u alfa romeo, na
sedište suvozača. Kad sam se vratila da ga vidim
zadnji put, ne znam zašto sam pomislila da on više
nije tamo, da će prostor koji Džek zauzima, prostor
pored malih ulaznih vrata od rasklimatanog drveta biti
prazan, i produžila sam ovaj trenutak iz straha, bilo je
to prvi put da sam osećala strah u Los Anđelesu, bar
prvi put da sam za vreme ovog boravka osećala strah,
za vreme drugih strah i gađenje nisu škrtarili, ali tih
dana ne, i razbesnela sam se što osećam strah i nisam
želela da se vratim dok nisam otvorila vrata alfa romea
i bila spremna da uđem i munjevito odem, a kada sam
konačno otvorila vrata vratila sam se i Džek je bio
tamo, pored svojih vrata, gledajući me, i tek tada sam
znala da je sve u redu i da mogu da idem. Da ništa
nije u redu i da mogu da idem. Da je sve šteta, da
mogu da idem. I dok me detektiv zirka preko ramena
(pravi se da posmatra nožice kreveta, ali ja znam da
posmatra moje noge, moje duge noge pod plahtama) i
priča o fotografu koji je radio za Mankusa i
Markantonija, o takvom i takvom PR Inglišu, drugoj
kameri sirotog Markantonija, znam da sam u nekom
smislu još uvek u Kaliforniji, na svom poslednjem putu
za Kaliforniju, iako to onomad još nisam znala, i da je
Džek još živ i da posmatra nebo sedeći na ivici svog
bazena, sa nogama zanjihanim u vodu i zanjihanim u
ništa, magloviti spoj naše ljubavi i našeg rastanka. I
šta je taj Ingliš uradio, kažem detektivu. On bi više
voleo da mi ne odgovori, ali pred odlučnošću mog
pogleda kaže: strahote, a onda gleda u nebo, kao da je
da se izgovori ta reč u klinici Trapezi, u Nimu,
zabranjeno, kao da nisam upoznala tolike strahote duž
svog života. I, došavši dovde, mogla bih da pitam još
stvari, ali čemu, ovo popodne je prelepo da bih
primoravala jednog čoveka da mi priča priču koja će
sigurno da bude tužna. I osim toga, fotografija Ingliša
koju mi pokazuje stara je i mutna, na njoj je dečko od
dvadeset i nešto godina, a Ingliš koga se sećam dobro
je zagazio u tridesete, možda više u četrdesete, jedna
jasna senka, gle paradoksa, jedna potučena senka na
koju nisam obratila previše pažnje, iako su crte
njegovog lica ostale u mom sećanju, plave oči, jako
izražene jagodice, pune usne, sitne uši.
Ipak, opisati ga tako znači dati neistinitu sliku.
Upoznala sam PR Ingliša na jednom od svojih mnogih
snimanja predelima Italije, ali njegovo lice ima već
dugo vremena kako se smestilo u zonu senki. I
detektiv mi kaže u redu, slažem se, nema žurbe,
madam Silvestri, bar ga se sećate, to je već nešto važno
za mene, on svakako nije priviđenje. I onda
pokušavam da mu kažem da smo svi priviđenja, da
smo svi prerano ušli u filmove priviđenja, ali ovaj
čovek je dobar i neću da mu naškodim i zato ćutim.
Osim toga, ko mi tvrdi da on to ne zna.
 ŽIVOT EN MUR

Otac En Mur se borio za demokratiju na jednom

sanitetskom brodu, na Pacifiku, od 1943. do 1945.
Njegova prva kćerka, Suzan, rodila se za vreme
njegove plovidbe Filipinskim morem, pred kraj Drugog
svetskog rata. Kasnije se vratio u Čikago i 1948. je
rođena En. Ali Čikago se nije dopadao doktoru Muru i
nakon tri godine on se sa porodicom preselio u Grejt
Fols, država Montana.
Tamo je odrasla En i njeno detinjstvo bilo je
mirno, ali i čudno. Godine 1958, kada je imala deset,
prvi put je videla ugljeno lice, lice umrljano zemljom
(tako ga ona opisuje, bez razlike), stvarnosti. Njena
sestra je imala dečka od petnaest godina, po imenu
Fred. Jednog petka Fred je došao u kuću Murovih i
rekao da su njegovi roditelji otišli na put. Enina majka
rekla je da joj se ne čini u redu ostaviti u kući samog
dečka koji jedva da je mladić. Enin otac je mislio da je
Fred već mali čovek koji ume da se stara o sebi. Te
noći Fred je večerao u kući Murovih a onda je na
verandi pričao do deset sati sa Suzan i En. Pre odlaska
se oprostio od gospođe Mur. Doktor Mur već beše
otišao u krevet.
Sutradan, Suzan i En su autom Fredovih
roditelja uhvatile krug kroz park. Sudeći po onom što
mi je En pričala, Fredovo duševno stanje bilo je
upadljivo različitije nego prethodne noći. Odsutan, ne
izgovarajući gotovo ništa osim jednosloženica, delovao
je kao da je u svađi sa Suzan. Neko vreme su nemo i
nepomično sedeli u kolima, Fred i Suzan na prednjim
sedištima, En pozadi. Onda je Fred predložio da odu
njegovoj kući. Suzan nije odgovorila i Fred je upalio
auto i, kao da se izgubio ili kao da uprkos svom
predlogu u suštini nije želeo goste, kružio je ulicama
siromašnog kvarta koji En nije poznavala. Tokom puta,
seća se En, Suzan nijednom nije pogledala Freda, sve
vreme je provela zureći kroz prozor, kao da su kuće i
ulice u laganom nizu predstavljale jedinstvenu
zabavu. Ni Fred, pogleda prikovanog ispred sebe,
nijednom se nije osvrnuo na Suzan. Nisu ništa ni
govorili niti bi pogledali na nju, pozadi, iako je jednom,
samo jednom, devojčica što je En tada bila, uhvatila
odblesak Fredovih očiju koji ju je nakratko osmotrio u
retrovizoru.
Kada su konačno stigli do kuće, ni Fred ni
Suzan nisu se ni pomerili. I forma u kojoj je Fred
zaustavio auto, na pločniku pored parkinga a ne u
garaži, podsticala je izvesnu privremenost postupaka,
prekid trajanja. Kao da je, uparkiravši se tako, Fred
omogućavao nama i sebi dopunsko vreme za
promišljanje, seća se En.
Posle je (ali En se ne seća koliko je vremena
prošlo) Suzan izašla iz kola, naredila da i ona učini
isto, uzela je za ruku i odatle su otišle bez pozdrava.
Nakon nekoliko metara, En se vratila i videla Fredov
zatiljak na istom mestu, za volanom, kao da je i dalje
vozio, pogleda prikovanog ispred sebe, kaže En, iako
su mu možda oči tada bile zatvorene ili je možda
žmurio ili posmatrao nebo ili plakao.
Kući su se vratile pešačeći i Suzan, uprkos
njenim pitanjima, nije htela da joj objašnjava svoje
postupke. Tog predvečerja En ne bi čudilo da je videla
Freda kako se pojavljuje u vrtu njihove kuće. Ponekad
je bila svedok svađa između njega i svoje starije sestre,
i pizma nikada nije potrajala. Ali Fred se nije pojavio
te subote, ni u nedelju, u ponedeljak nije došao u
školu, sudeći po onom što će Suzan kasnije priznati. U
sredu je policija privela Freda zbog vožnje u pijanom
stanju u bednoj zoni Grejt Folsa. Posle ispitivanja,
dvojica policajaca su otišli njegovoj kući i pronašli tela
njegovih roditelja, majčino u kupatilu a očevo u garaži.
Leš potonjeg bio je napola umotan u pokrivače i
karton, kao da je Fred planirao da ga se reši narednih
dana.
Ovaj zločin uzrokovao je Suzanin krah i
višegodišnje posete psihologu, mada je s početka
primetno sačuvala postojanost. En je, za razliku, ostala
kao pre, iako će ovaj incident ili njegova senka
neumoljivo uskrsnuti mnogo kasnije. Ali trenutno nije
čak ni sanjala Freda a ako i jeste, bila je dovoljno
oprezna da zaboravi san čim je počinjala da se budi.
Sa šesnaest godina En je otišla u San Fransisko
na studije. Dve godine ranije to je učinila i Suzan,
upisavši Medicinu na Berkliju: delila je stan sa dve
studentkinje, u južnom delu Ouklanda, blizu San
Leandra. Roditeljima je pisala veoma retko. Kada je En
stigla, zatekla je sestru u stanju vrednom sažaljenja.
Suzan nije studirala, spavala je danju a noću je
nestajala i ne bi se pojavila dok jutro ne bi poodmaklo.
En je upisala Englesku književnost i odslušala jednu
godinu Impresionističkog slikarstva. Predveče je
počinjala da radi u jednom kafeu u Berkliju. Prvih
dana je živela u istoj sobi sa sestrom. Stvarno je mogla
tako da nastavi do u beskraj. Suzan je spavala danju,
dok je En bila na univerzitetu, noću bi se retko
pojavila u kući, zbog čega En čak nije morala da smesti
drugi krevet u sobu. Ali kroz mesec dana, En se
preselila u Berkli, ulica Heket, blizu kafea gde je
radila, i prestala je da viđa sestru, iako ju je ponekad
zvala telefonom (na pozive su uvek odgovarale
Suzanine dve sustanarke, seća se En) da sazna kako
je, da joj prenese vesti iz Grejt Folsa, da pita treba li
šta. U retkim prilikama kada je dobila Suzan, ova je
bila pijana. Jednog dana joj rekoše da Suzan tu više
ne živi. Petnaest dana ju je tražila celim Berklijem, ali
je nije našla. Napokon, jedne noći je zvala roditelje u
Grejt Fols i javio se niko drugi do Suzan. Enino
iznenađenje bilo je poveliko. Na neki način se osetila
razočaranom i izdanom. Suzan je definitivno napustila
studije i sada je želela da ponovo započne život u
mirnom i čestitom gradu, rekla joj je. En je tvrdila da
će sve što ona uradi biti dobro učinjeno, iako je
stvarno pomislila da je njena sestra bacila dobar deo
života kroz prozor.
Malo potom upoznala je Pola, slikara i unuka
jevrejsko-ruskih anarhista. Preselila se u njegovu
kućicu od dva sprata - na prvom je bio atelje u kom su
se gomilale velike i nikad nedovršene slike, na drugom
je imao zamašnu spavaću i - dnevnu sobu-trpezariju,
kuhinjicu i mali toalet. Naravno, nije bio prvi s kim je
spavala, ranije je izlazila sa kolegom s
Impresionističkog slikarstva koji ju je i upoznao sa
Polom a u Grejt Folsu je bila cura jednog košarkaša i
jednog tipa koji je radio u pekari. Poverovala je da je
neko vreme bila zaljubljena u ovog poslednjeg. Zvao se
Rejmond a pekara je bila njegovog oca. Zaista, u
Rejmondovoj porodici rađali su se novi pekari, bez
prekida, nekoliko generacija. Rejmond je učio i radio,
ali kad je završio odlučio je da se u celosti posveti
pekari. Sudeći po En, nije bio baš sjajan student, ali
nije bio ni loš. I ono čega se najviše seća o Rejmondu, o
Rejmondu iz tih godina, je njegov ponos na vlastiti
poziv i na poziv porodice, u jednom delu sveta gde se
ljudi svakako ponose mnogo čime, ali ne i pozivom
pekara.
Enina i Polova veza bila je posebna. En je imala
sedamnaest godina, uskoro će napuniti osamnaest, a
Pol je imao dvadeset šest. U krevetu su od početka
imali problema. Leti je Pol obično bio impotentan, zimi
je patio od prevremene ejakulacije, na jesen i s proleća
seks ga nije zanimao. Tako to prepričava En i kaže da
do tada nikada nije upoznala nekog tako inteligentnog.
Pol se u sve razumeo, u slikarstvo, u istoriju slikarstva,
u književnost, u muziku. Ponekad je bio nesnosan, ali
je takođe umeo da oceni kada je nesnosan i tada bi
imao vrlinu da se povuče u atelje i posveti se slikanju
celo vreme za koje je nesnosan. Kad bi se vratio, bio je
to opet onaj stari Pol, čarovit, razgovorljiv, drag,
prestao bi da slika i izlazio s En u bioskop ili u
pozorište ili na mnoga čitanja i pesničke večeri u
Berkliju koje kao da su pripremale duh posetilaca za
odlučujuće godine koje su se bližile. S početka su živeli
od Enine zarade u kafeu i od Polove stipendije.
Međutim, jednog dana, odlučili su da putuju u
Meksiko i En je napustila posao.
Bili su u Tihuani, u Ermosilju, u Guajmasu, u
Kuliakanu, u Masatlanu. Tamo su se zadržali i
iznajmili jednu kućicu blizu plaže. Kupali su se svakog
dana, Pol je predveče slikao a En čitala. Uveče su
izlazili u jedan američki, jedini tamošnji bar, po imenu
Thee Frog, pun turista i studenata iz Kalifornije, gde
su pili do kasno u noć i raspravljali sa osobama kojima
inače ne bi uputili ni reč. U Frogu su kupovali
marihuanu od mršavog Meksikanca uvek obučenog u
crno, kome je ulaz u bar bio zabranjen i koji je čekao
mušterije u kolima smeštenim na parkingu ispred
Froga, uz jedno suvo drvo. Poviše tog stabla nije bilo
zgrada, samo tama i plaža.
Mršavi tip zvao se Ruben i ponekad je
razmenjivao travu za muzičke kasete koje je probno
puštao na radiokasetofonu istog tog auta. Brzo su se
sprijateljili. Jednog popodneva, dok je Pol slikao,
pojavio se u kućici kod plaže i Pol ga je zamolio da mu
pozira. Od tog trenutka nikada više nisu morali da
plate marihuanu koju su duvali, iako je Ruben
ponekad stizao ujutro, ne odlazeći pre nego odmakne
noć. To je En smetalo, budući ne samo da je morala da
kuva za jedna usta više, nego je po njenom mišljenju
Meksikanac ukinuo privatnost njihovog planiranog
rajskog života.
Isprva je Ruben pričao samo sa Polom, kao da je
slutio da je za En nezvani gost, no kako su prolazili
dani, i njih su se dvoje sprijateljili. Ruben je govorio
nešto engleskog a En i Pol su s njim vežbali španski za
početnike koji su već bili savladali. Jednog popodneva,
dok su plivali, En je osetila da joj zagnjureni Ruben
pipa potkolenice. Pol je bio na plaži, posmatrajući ih.
Kada je Ruben izronio, pogledao ju je u oči i izjavio da
je zaljubljen u nju. Tog istog dana, kako su kasnije
saznali, udavio se jedan dečko koji je često išao u Frog
i s kojim su u par navrata pričali.
Malo zatim, vratili su se u San Francisko. Bila su
to dobra vremena za Pola. Imao je poneku izložbu,
prodao poneku sliku a njegova veza sa En još se više
učvrstila. Krajem godine njih dvoje su otputovali u
Grejt Fols i proveli Božić u kući Eninih roditelja. Polu
se nisu svideli njeni roditelji, ali sa Suzan se lepo
slagao. Jedne noći En se probudila i nije našla Pola u
krevetu. Izašla je da ga potraži i čula glasove koji su
dopirali iz kuhinje. Spustivši se zatekla je Pola i Suzan
kako pričaju o Fredu. Pol je slušao i postavljao pitanja
a Suzan je čitavo vreme pričala, ali iz različitih uglova,
o poslednjem danu koji je, kružeći autom kroz najgore
kvartove Grejt Folsa, provela s Fredom. En se seća da
je razgovor koji su vodili njena sestra i njen dečko
zvučao sasvim izveštačeno, kao da su se vrteli u krug
oko sadržaja nekog filma, ne oko nečega što se desilo u
stvarnom životu.
Dogodine, En je napustila studije i u potpunosti
se posvetila Polu. Kupovala mu je platna, ramove,
boje, kuvala ručak i večeru, prala veš, čistila i ribala
podove, prala tanjire, činila sve što je mogla da bi
Polov život najviše ličio luci mira i stvaranja. Njihov
život udvoje nije bio zadovoljavajući. U seksualnom
smislu Pol je bio sve gori. U krevetu En više nije
osećala ništa i zaključila je da je možda lezbijka.
Tih dana su upoznali Lindu i Marka. Kao i
Ruben u Masatlanu, Linda je živela od prodaje droge a
ponekad je pisala priče za decu koje nijedan izdavač
nije prihvatio. Mark je bio pesnik ili je barem tako
govorila Linda. U to vreme, osim u izuzetnim
slučajevima, Mark je provodio dane zatvarajući se u
kuću, slušajući radio ili gledajući televiziju. Jutrom je
izlazio da kupi troje ili četvoro novina i ponekad išao
na univerzitet, gde se nalazio sa starim kolegama ili je
posećivao časove renomiranih pesnika koji su na
Berkli dolazili na godinu ili dve. Ali ostatak vremena,
priseća se En, provodio je zatvoren u svom stanu ili,
ako bi Linda imala posetu, u svojoj sobi, slušajući
radio i gledajući TV i očekujući prasak Trećeg svetskog
rata.
Suprotno onom što je En očekivala, Polova
karijera se iznenadno prekinula. Sve se desilo prebrzo.
Prvo je izgubio stipendiju, onda su galeristi zaliva San
Fransiska izgubili interes za njegove slike, na kraju je
prestao da slika i počeo da studira književnost.
Predveče bi Pol i En otišli kod Linde i Marka i provodili
sate pričajući o ratu u Vijetnamu i putovanjima. Iako
se Pol i Mark nikada nisu mnogo sprijateljili, bili su u
stanju da satima piju čitajući jedan drugom pesme.
(Pol je, seća se En, tih dana počeo da piše stihove po
uzoru na Vilijama Karlosa Vilijamsa i Keneta Reksrota,
koga su jednom čuli na pesničkoj večeri u Palu Altu).
Prijateljstvo En i Linde se, za razliku, učvršćivalo
neprimetno ali sigurno, iako je izgledalo kao da je
lišeno ikakvog temelja. Eni se dopadala Lindina
pouzdanost, njena nezavisnost, njeno potcenjivanje
nekih utvrđenih normi, njeno poštovanje drugih, njen
eklektični način života.
Kada je Linda zatrudnela, njena veza s Markom
naglo je pukla. Linda se preselila u ulicu Donaldson i
radila do nekoliko dana ili nekoliko sati (En se toga ne
seća) pre porođaja. Mark je ostao u starom stanu i
njegova izopštenost je postala još radikalnija. S
početka je Pol nastavio da posećuje Marka, ali je ubrzo
uvideo da nemaju šta jedan drugom da kažu, pa je
batalio. En je, sasvim suprotno tome, proširila
prijateljstvo sa Lindom, čak je ponekad spavala u
njenom stanu, uglavnom za vikend, kada je Linda
morala da više vremena posveti klijentima i nije mogla
da provede s detetom sve vreme koje je želela. Godinu
dana nakon prvog puta za Meksiko, Pol i En su se
vratili u Masatlan. Ovoga puta je bilo drugačije, Pol je
želeo da iznajmi onu kućicu kod plaže, ali je bila
zauzeta. Morali su da se zadovolje nekom vrstom
bungalova koji je bio udaljen otprilike tri bloka. Tek
što su stigli u Masatlan, En se razbolela. Dobila je
diareju i temperaturu i tri dana nije mogla da ustane.
Prvog dana Pol je ostao kod kuće da bi se starao o njoj,
ali bi onda nestajao na po nekoliko sati a jedne noći
uopšte nije došao na spavanje. Onaj ko ju je posetio
bio je Ruben. En je shvatila da Pol provodi noći sa
Rubenom i u početku je zamrzela Meksikanca. Ali
treće večeri, kada se osećala već malo bolje, Ruben se
pojavio u bungalovu u dva posle ponoći da se raspita
za njeno zdravlje. Pričali su do pet i onda vodili ljubav.
En se još uvek osećala slabo i na trenutak joj se učinilo
da ih Pol posmatra kroz pritvorena vrata ili kroz
prozor, ali je onda, kaže, zaboravila na sve, usled
Rubenove slasti i usled dužine čina.
Kada se Pol sutradan pojavio, En mu je
prepričala šta se dogodilo. Pol je rekao sranje ali više
nije komentarisao. Sledeći dan, ili dva, trudio se da
zapiše nešto u svesku crnih korica koju En nikada nije
smela da čita, ali je ubrzo odustao i posvetio se
spavanju na plaži i piću. Neki put bi noću izašao s
Rubenom kao da se nije desilo ništa, neku noć bi ostao
kod kuće i dva puta su pokušali, En i on, da vode
ljubav ali je sve u svemu mnogo želja ostalo
nezadovoljeno. Ponovo je spavala sa Rubenom.
Jednom, noću na plaži, drugi put u sobi, dok je Pol
spavao na sofi u dnevnoj. Za neko vreme En je
primetila da je Ruben postao ljubomoran na Pola. Ali
to se dešavalo samo kada su njih troje bili zajedno ili
kada su En i Ruben bili sami, nikada dok su Ruben i
Pol noću obilazili barove Masatlana. Tada su, seća se
En, delovali kao braća.
Kada je stigao dan odlaska, En je odlučila da
ostane u Meksiku. Pol je to razumeo i nije rekao ništa.
Rastanak je bio dirljiv. Ruben i ona pomogli su Polu da
spakuje kofere i da ih stave u kola i onda mu dali
poklone, En neku staru knjigu fotografija a Ruben
flašu tekile. Pol nije imao darove za njih, ali je dao Eni
polovinu novca koji mu je preostao. Kada su ostali
sami, zaključali su se u bungalov i vodili ljubav tri
dana uzastopno. Malo zatim, En je potrošila novac i
Ruben se ponovo bacio na prodaju droge ispred Froga.
En je napustila bungalov i prešla kod Rubena, u kraj
grada iz koga se nije videlo more. Kuća je pripadala
Rubenovoj baki, koja je živela sa unukom i sa starijim
sinom, neoženjenim ribarom četrdesetih godina. Stvari
su se munjevito poremetile. Rubenovoj baki nije se
sviđalo da En kroz kuću hoda polugola. Jednog
popodneva, dok je bila u kupatilu, Rubenov stric je
ušao i predložio joj da spava sa njim. Ponudio joj je
novac. Naravno, En je odbila ponudu, ali ne dovoljno
odlučno (nije želela da ga uvredi, priseća se) i sledećeg
dana Rubenov stric ponovo je ponudio novac za njene
usluge.
Ne znajući šta time maltene izaziva, prepričala je
Rubenu sve što se dogodilo. Te noći Ruben je uzeo nož
iz kuhinje i pokušao da ubije strica. Vika je, seća se
En, mogla da probudi celo susedstvo, ali se začudo
niko nije pojavio da ih upozori. Srećom je Rubenov
stric bio jači i iskusniji u tučnjavi pa mu nije trebalo
puno da ga razoruža. Ali Rubenu je još bilo do tuče te
je gađao strica vrčem u glavu. Stric je eskivirao vrč baš
u trenutku kada je baba, obučena u dugu,
najdrečavije crvenu košulju, nešto što En do tada
nikada nije videla, izlazila iz svoje sobe, sa takvim
pehom da joj se vrč rasprsne o grudi. Onda je stric
mlatnuo Rubena i odveo majku u bolnicu. Kada su se
vratili, baba i stric su ne kucajući ušli u sobu u kojoj
su spavali En i Ruben i dali im nekoliko sati da odu.
Rubenovo telo bilo je puno modrica i jedva se micao,
ali strah od strica bio je tako veliki da su za manje od
dva sata sve stvari smestili u auto.
Ruben je imao porodicu u Gvadalahari, u kom
pravcu su i krenuli. U Gvadalahari su mogli da ostanu
samo četiri dana. Prvog dana su spavali u kući jedne
Rubenove sestre, u jednoj maloj, bučnoj i zagušljivo
vrućoj kući punoj dece; Podelili su sobu sa troje
mališana i sutradan je En odlučila da ode u neki
pansion. Nisu imali novca, ali je Rubenu ostalo još
nešto trave i tableta esida koje je odlučio da proda u
Gvadalahari. Prvi pokušaj bio je razočaravajući. Ruben
nije dobro poznavao Gvadalaharu i nije znao na koja
mesta da plasira robu i vratio se umoran i bez novca.
Te noći su dugo pričali i u trenutku frustracije Ruben
ju je pitao šta da rade ako ne nabave novac za pansion
i za benzin. En je (očigledno u šali) rekla da ona može
da se prostituiše. Rubenu je šala izmakla i ošamario ju
je. Bilo je to prvi put da je neki muškarac tuče. Radije
pljačkam banku, reče Meksikanac i baci se na nju.
Beše to jedno od najneobičnijih prašenja u životu, seća
se En. Zidovi pansiona kao da su bili od mesa. Sirovo
meso i prženo meso, bez razlike. I dok su je jebali
posmatrala je zidove i videla stvari kako se miču, kako
prelaze s kraja na kraj te neravne površine, kao u
jednom hororu Džona Karpentera, iako se ja ne sećam
nijednog Karpenterovog filma sličnih osobitosti.
Sutradan je Ruben prodao preostalu drogu i
otišli su u Meksiko Siti. Živeli su u kući Rubenove
majke, u jednom naselju u blizini La Vilje, manje ili
više u kraju u kome sam živeo. Da sam te tada video,
zaljubio bih se u tebe, rekao sam Eni mnogo kasnije.
Ko zna, odgovorila je En. I dodala: da sam tada bila
mladić, ne bih se zaljubila u sebe.
Za neko vreme, a tokom dva ili tri meseca, En je
pomislila da je zaljubljena u Rubena i da će zauvek
ostati da živi u Meksiku. Ali jednog dana je nazvala
telefonom roditelje, tražila im novac za avionsku kartu,
rekla Rubenu zbogom i vratila se u San Fransisko.
Dok nije našla posao kelnerice, živela je u Lindinom
stanu. Ponekad kada bi se En vraćala s posla, Linda je
bila još budna i pričale bi do vrlo kasno. Nekih večeri
su pričale o Polu i Marku. Pol je živeo sam i ponovo je
slikao iako mnogo manje nego ranije a za neku izložbu
nije imao ni najmanje nade. Po Lindi, glavni problem
sa Polovim slikama bio je da su jako loše. Mark je i
dalje bio zatvoren u svom stanu, slušajući radio i
gledajući sve TV dnevnike i gotovo da više nije imao
nijednog prijatelja. Nekoliko godina potom, priseća se
En, Mark je objavio knjigu poezije koja je imala nekog
uspeha među studentima na Berkliju i davao je
recitale i učestvovao na nekim čitanjima. U zgodnom
trenutku je upoznao jednu devojku i ponovo je živeo s
nekim, ali kada se početna buka stišala Mark se
ponovo zatvorio i, od tada, o njemu se više ništa ne
zna.
Kasnije je Linda počela da živi sa jednim tipom
po imenu Lari a En je iznajmila stančić na Berkliju,
blizu kafea. Stvari su naizgled krenule, ali En je znala
da je na ivici praska. To je opažala po svojim, sve
čudnijim, snovima, po stanju duha - u to vreme je
postala sklona melanholiji - po svojoj mušičavosti. Tih
dana je izašla sa nekoliko tipova, ali iskustvo je bilo
razočaravajuće. Ponekad je posećivala Pola, ali je
ubrzo prestala s obzirom da su susreti počinjali dobro i
gotovo uvek završavali nasilnim scenama (Pol cepa
svoje crteže, možda i jednu sliku) ili napadima suza,
samooptuživanjem i tugom. Ponekad je razmišljala o
Rubenu i smejala se tome kako je bila naivna. Jednog
dana je upoznala tipa zvanog Čarls i postali su
ljubavnici.
Čarls je bio sasvim suprotnost Polu, seća se En,
iako su u suštini ličili kao dve čaše vode. Bio je
Afro-amerikanac i nije imao nikakva primanja.
Voleo je da priča i umeo je da sluša. Ponekad su po
čitavu noć vodili ljubav i razgovarali. Čarls je voleo da
priča o svom detinjstvu i adolescenciji, kao da je tamo
naslućivao tajnu koju je prevideo. En je, nasuprot,
najradije pričala o onom što joj se trenutno dešavalo. I
takođe joj se sviđalo da priča o svojim strahovima, o
prasku koji je šćućureno čekao iza bilo kog dana. U
krevetu, seća se En, odnos je bio nezadovoljavajući kao
i uvek. Prvih dana, možda zbog novosti, doživljaj je bio
prijatan, poneke noći možda čak buran, ali potom bi se
sve vraćalo na staro stanje. U vezi s tim En je počinila
nešto što je iz izvesnog ugla razmatrala kao fatalnu
grešku. Poverila je Čarlsu šta joj se dešava u krevetu,
šta je osećala sa svim ljudima s kojima je spavala,
uključujući i njega. Isprva Čarls nije znao šta da joj
kaže, ali za koji dan joj je sugerisao da bi, ako već ne
oseća ništa, mogla da izvuče materijalnu korist iz
vlastitih okolnosti. Eni je trebalo nekoliko dana da
shvati da je Čarls nagovara da se posveti prostituciji.
Možda je pristala zbog laskanja kojim ju je Čarls
tih dana obasipao. Ili zato što joj se učinilo uzbudljivim
da proba. Ili zato što je pretpostavila da će utoliko pre
stići do praska. Čarls joj je kupio crvenu haljinu i
visoke cipele iste boje a za sebe je kupio pištolj jer je
smatrao, tako je rekao Eni, da svodnik bez pištolja nije
ništa. En je videla pištolj u autu, dok su se vozili iz
Berklija u San Fransisko, otvorivši odeljak za rukavice
da bi nešto potražila, cigarete možda, i prepala se.
Čarls je garantovao da ona nema čega da se plaši, da
je pištolj. garant života za nju i za njega. Onda joj je
pokazao hotel u koji ona treba da vodi klijente, kružio
s njom kroz kvart i ostavio je na ulazu u jedan bar u
koji su muškarci dolazili uglavnom u potragu za
ženama. On je otišao možda u drugi bar, seća se En,
da se zabavi s prijateljima, iako je rekao Eni da će u
svakom trenutku motriti na nju.
Nikad u životu, seća se En, nije osetila takav stid
kao kada je sela za šank znajući da je u lovu na prvog
klijenta i znajući da svi u baru to znaju. Zamrzela je
crvenu haljinu, zamrzela crvene cipele, zamrzela je
Čarlsov pištolj, zamrzela prasak koji je najavljen ali ne
dolazi. Imala je, međutim, snage da poruči dupli
martini i dovoljno čvrstine da se upusti u razgovor s
konobarom. Pričali su o dosadi. Konobar je delovao
kao da zna puno o tome. Ubrzo se u razgovor umešao
neki tip od pedesetak godina, sličan njenom ocu, samo
niži i deblji, čijeg se imena En ne seća ili ga možda
nikada nije saznala, ali koga ćemo mi zvati Džek. Ovaj
joj je platio piće a onda je pozvao da izađu napolje.
Dok se En već spremala da ustane s barske stolice,
konobar joj se približio i rekao da ima nešto važno da
joj saopšti. En je pomislila da mu se desilo nešto
vezano za dosadu i želela da joj se to kaže u uho. U
stvari, konobar se prostro sa druge strane šanka i
šapnuo joj da nikada više tu ne stupi nogom. Kada se
konobar vratio u uobičajeni položaj, on i En su se
gledali u oči a onda je En rekla u redu i izašla. Tip koji
je ličio na njenog oca čekao ju je na parkingu.
Njegovim autom otišli su u hotel koji joj je prethodno
pokazao Čarls. Za vreme kratkog puta En nije prestala
da posmatra ulice, kao da je bila turista. Bez preterane
ubeđenosti očekivala je da u nekom predvorju ili ulazu
u neku uličicu uoči Čarlsa, ali ga nije videla pa je
odlučila da se njen makro svakako nalazi u kakvom
baru.
Susret s tipom koji je ličio na njenog oca bio je
kratak i na Enino iznenađenje nije oskudevao u
nežnosti. Kada je otišao, En je uzela taksi i vratila se u
stan. Te noći rekla je Čarlsu da je sve gotovo i da više
ne želi da ga vidi. Čarls je bio vrlo mlad, seća se En, i
njegova naizgled najveća iluzija bila je da drži jednu
kurvu, ali je podneo dobro iako je bio na ivici da
brizne u plač. Za neko vreme, kad je već radila u
noćnoj smeni u jednom kafeu u Berkliju, opet ga je
videla. Bio je s nekim prijateljima i svi zajedno su joj
se smejali. To je uznemirilo En mnogo više od svih
prošlih prepirki. Čarls je bio jeftino obučen, te je bilo
više nego mogućno da nije napravio karijeru u svetu
prostitucije, mada je En više volela da ga to ne pita.
Sledeće godine bile su dosta prometne, seća se
En. Neko vreme je živela s nekim prijateljima u kolibi
blizu jezera Martis, opet je spavala s Polom, na
univerzitetu je odslušala tečaj kreativnog pisanja.
Ponekad je zvala roditelje u Grejt Fols. Ponekad su se
oni pojavljivali u San Francisku i sa njom provodili
dva ili tri dana. Suzan se udala za jednog apotekara i
sada je živela u Sijetlu. Pol se bavio prodajom delova
za kompjutere. En ga je ponekad pitala što se ne vrati
slikarstvu i Pol je više voleo da joj ne odgovori. Takođe
je u nekoliko navrata putovala izvan zemlje. U
Meksiku je bila par puta. Putovala je u nekoj furgoneti
u Gvatemalu, gde ju je policija pritvorila na dvadeset
četiri sata a jedan od prijatelja koji su s njom putovali
tada je premlaćen. Bila je u Kanadi nekih pet puta, u
oblasti Vankuvera, u kući prijateljice koja je, kao i
Linda, pisala priče za decu i želela da se odvoji od
sveta. Ali, En se uvek vraćala u San Francisko, gde je
upoznala i Tonija.
Toni je bio Korejanac, iz Južne Koreje, i radio je
u radionici odeće u kojoj većina zaposlenih nije imala
papire. Bio je prijatelj jednog Polovog ili Lindinog
prijatelja ili nekog drugara iz kafea u Berkliju, En se
ne seća, seća se samo da je to bila ljubav na prvi
pogled. Toni je bio pitom i vrlo iskren, prvi iskren
čovek koga je En poznavala, tako iskren da joj je pri
izlazu iz bioskopa (Antonionijev film, prvi zajednički
izlazak u bioskop) bez imalo stida priznao da mu je
film bio dosadan i da je on, lično, nevin. Ipak, kada su
prvi put spavali, En se zapanjila polnim umećem koje
je pokazao Toni, mnogo bolji ljubavnik od svih koje je
do tada imala.
Ubrzo su se venčali. En nikada nije razmišljala o
braku, ali se udala kako bi Toni mogao da legalizuje
boravak u državi. Ipak, nisu se venčali u Kaliforniji.
Dali su se na put u Tajvan, gde je Toni imao rođake i
tamo je održano venčanje. Onda je Toni otputovao u
Koreju da poseti porodicu a En je otputovala na
Filipine da poseti prijateljicu sa univerziteta, koja je
već godinama živela u Manili i bila udata za jednog
prestižnog filipinskog advokata. Kad su se vratili u
Sjedinjene Države, nastanili su se u Sijetlu, gde je
Toni imao rođake i gde je svojom ušteđevinom, Eninom
ušteđevinom i novcem koji su mu dali roditelji, otvorio
prodavnicu voća.
Život s Tonijem, seća se En, bio je život kao po
loju. Napolju se svakodnevno odvijala bura, ljudi su
živeli u stalnoj pretnji da će ih strefiti lični potres, svi
su pričali o kolektivnoj katarzi, ali ona i Toni su ušli u
rupicu u kojoj je mir bio moguć. Kratak, kaže En, ali
moguć.
Jedna zanimljiva napomena: Toni je bio očaran
porno filmovima i navikao je da ide u društvu En, kojoj
se nikada ranije, naravno, nije dešavalo da poseti
takav bioskop. Kod porno filmova njega je draškalo što
muškarci vazda svršavaju napolju, po grudima, po
dupetu ili po licu svojih koleginica. Odlazeći u takav
bioskop osećala je sram, nešto što kao da nije iskusio
Toni, koji je držao da ako su filmovi već legalni, čovek
ne mora ni najmanje da se stidi. En je konačno odbila
da mu i dalje pravi društvo i Toni je nastavio da odlazi
u bioskope sam. Druga zanimljiva napomena: Toni je
bio veliki radnik, veći radnik (daleko) od bilo koga od
ljubavnika koje je imala. I još jedna: Toni se nikada
nije ljutio, nikada nije raspravljao, kao da je smatrao
potpuno beskorisnim pokušaj da jedna osoba s
drugom podeli tačku gledišta, kao da je verovao da su
svi ljudi ionako skrenuli s puta i da bi onda bilo jalovo
da jedan s-puta-skrenuvši pokazuje drugom s-puta-
skrenuvšem način da se pronađe put. Put koji ne samo
da niko nije upoznao, već koji verovatno nije ni
postojao.
Jednog dana En nije više ništa osećala prema
Toniju i napustila je Sijetl. Vratila se u San Francisko,
ponovo je spavala s Polom, spavala je s drugim
muškarcima, neko vreme je živela kod Linde.
Toni je bio očajan. Svake noći je zvao telefonom i
želeo je da sazna zašto ga je napustila. En mu je to
svake noći objašnjavala. Stvari su se jednostavno tako
pogodile, ljubav nije večna, možda ljubav nije ni bila
ono što ih je sjedinilo, njoj treba nešto drugo. Nekoliko
meseci, Toni je uporno zvao i pitao je za razloge koji su
je naveli na razvod. Jednom prilikom zvala ju je neka
Tonijeva sestra i ponizno je, priseća se En, zamolila da
pruži još jednu šansu njenom bratu. Tonijeva sestra je
rekla da je zvala njene roditelje u Grejt Fols i da ne
zna šta bi još mogla da učini. En je ova vest sledila, ali
joj se u isto vreme učinila gestom neverovatne topline.
Na kraju je Tonijeva sestra zaplakala, izvinila se na
pozivu (bilo je prošlo pola noći) i spustila slušalicu.
Toni je dva puta doputovao u San Francisko
nastojeći da je ubedi da se vrati. Telefonski razgovori
bili su bezbrojni. Toni je napokon delovao kao da je
prihvatio neizbežnost, ali je nastavio da zove. Rado je
pričao o njihovom putu za Tajvan, o njihovom
venčanju, o stvarima koje su videli, pitao je En kakvi
su Filipini i sa svoje strane joj pričao o Južnoj Koreji.
Ponekad se kajao što joj se nije pridružio na Filipinima
i En je morala da ga podseća da je ona tako želela. Kad
bi ga En pitala za voćaru i kako ide posao, Toni je
odgovarao u jednosloženicama i hitro menjao temu.
Jedne noći ju je ponovo zvala Tonijeva sestra. U
početku je En čula samo mrmljanje pa ju je zamolila
da govori glasnije. Tonijeva sestra je podigla glas, ali
jedva, i rekla joj da se Toni tog jutra ubio. Onda je
pitala, tonom iz koga se nije slutila nijedna nit
surevnjivosti, da li misli da dođe na sahranu. En je
odgovorila potvrdno. Ujutro, umesto da uzme avion za
Sijetl, ušla je u onaj koji ju je za nekoliko sati ostavio u
Meksiko Sitiju. Toni je imao dvadeset dve godine.
Za vreme Eninog boravka u Meksiko Sitiju, drugi
put sam mogao da je upoznam i da se zaljubim u nju,
u šta En sumnja. To su bili dani, priseća se,
neverovatni, kao da je živela u snu, iako je uprkos
svemu nalazila vremena da se bavi turizmom, naime
da posećuje gradske muzeje i gotovo sve
pretkolumbovske ruine što se još drže između zgrada i
saobraćaja. Pokušavala je da potraži Rubena, ali ga
nije našla. Kroz dva meseca uzela je avion za Sijetl gde
je otišla da poseti Tonijev grob. Na groblju se umalo
onesvestila.
Naredne godine bile su prebrze. Imala je previše
muškaraca, previše poslova, previše svega. Jedne noći,
dok je radila u jednom kafeu, sprijateljila se sa dva
brata, Ralfom i Bilom. Te noći spavala je sa obojicom,
no dok je vodila ljubav sa Ralfom posmatrala je Bilove
oči a kada je vodila ljubav sa Bilom, zatvarala je oči ali
je i dalje videla Bilove oči. Sutra uveče, Bil se pojavio
tamo, ali ovoga puta sam. Te noći su spavali, ali više
nego vođenju ljubavi posvetili su se razgovoru. Bil je
bio građevinac i njegovo viđenje sveta bilo je hrabro i
tužno, gotovo isto kao Enino. Njih dvoje su bili mlađa
deca, oboje rođeni 1948. a čak su i fizički ličili. Nije
prošlo ni mesec dana do odluke da žive zajedno. U to
vreme En je primila pismo od Suzan, koja se razvela i
lečila se od alkohola. U pismu je rekla da jednom
nedeljno, ponekad češće, pristupa sastancima
Anonimnih alkoholičara i da se time za nju otvara novi
svet. En joj je odgovorila razglednicom tipičnom za San
Francisko i rekla joj stvari koje u suštini nije osećala,
ali kada je završila pisanje pomislila je na Bila i
pomislila na nju i učinilo joj se da je konačno našla
nešto u životu, lični klub anonimnih alkoholičara,
nešto jako za što je mogla da se uhvati, jednu visoku
granu gde može da izvodi svoje vežbe, svoja
žongliranja.
Jedino zbog čega joj se nije sviđala veza sa Bilom
bio je njegov brat. On, Ralf, ponekad je navraćao u
pola noći, kompletno pijan, i izvlačio Bila iz kreveta da
pričaju o najčudnovatijim temama. Pričali su o jednom
selu u Dakoti gde su boravili u ranoj mladosti. Pričali
su o smrti i šta ima posle smrti, ništa po Ralfu, po Bilu
još manje. Pričali su o ljudskom životu koji se sastoji iz
učenja, rada i umiranja. U nekim navratima, koji su se
progresivno proredili, En je učestvovala u ovim
razgovorima i morala je da primeti da joj se sviđa
Ralfova inteligencija, ili njegova domišljatost da otkrije
slabe tačke u argumentima drugih. Ali jedne noći Ralf
je želeo da spava sa njom i od tada su se distancirali,
sve dok Ralf nije prestao da dolazi.
U šestom mesecu zajedničkog života otišli su u
Sijetl. En je našla posao u firmi koja je distribuirala
kućne uređaje a Bil u zgradi od trideset spratova koji
su bili građeni. Prvi put su ekonomski stajali zaista
dobro i Bil ju je nagovarao da kupe kuću i da se ustale
u Sijetlu, ali En je dala prednost odlaganju kupovine,
te su se utešili iznajmivši stan u zgradi u kojoj su
živele samo tri porodice koje su delile divan vrt. U vrtu
je, seća se En, rastao jedan hrast, jedna bukva, a
zidovi zgrade bili su pokriveni ladoležom.
Možda su to bile najspokojnije godine njenog
života u Sjedinjenim Državama, seća se En, ali se onda
razbolela i lekari su konstatovali tešku bolest. Tih
dana je ponovo postala razdražljiva i više nije
podnosila razgovore sa Bilom niti njegove prijatelje, pa
ni da ga svaki dan viđa kako stiže u odeći u kojoj radi
na konstrukciji. Nije podnosila niti svoj posao, tako da
ga je jednog dana napustila, metnula stvari u kofer i
pojavila se na aerodromu Sijetla ne znajući kojim
avionom i kuda da putuje. Na neki način je želela
povratak kući u Grejt Fols, razgovor s ocem lekarom
koji bi bez sumnje umeo da joj da savet, ali na
aerodromu joj se sve to učinilo kao obmana. Pet sati je
sedela na aerodromu Sijetla razmišljajući o svom
životu i svojoj bolesti, i jedno i drugo joj se učinilo
praznim, kao film strave s finom varkom, ti filmovi što
naizgled nisu iz žanra strave ali na kraju primoraju
gledaoca da viče ili da zatvori oči. Želela je da plače, ali
nije zaplakala. Napravila je polukrug, vratila se kući i
čekala na Bilov povratak. Kada se ovaj vratio
prepričala mu je sve što se desilo tog dana i pitala ga
za mišljenje. Bil je rekao da ništa ne razume ali da ona
može računati s njegovom podrškom.
Ipak, za nedelju dana, stvari su se poremetile.
Bil i ona su se napili, raspravljali, vodili ljubav, autom
kružili nepoznatim četvrtima što je, ipak, kod En
uzrokovalo nejasna sećanja. Te noći, seća se En, mogli
su više puta da naprave saobraćajni udes. Narednih
dana stvari su se samo pogoršale.
Za nekoliko meseci En je bila podvrgnuta
operaciji čiji ishod nije bio potpun. Bolest je
privremeno zaustavljena, ali En je morala da nastavi
da se leči i bude podvrgnuta stalnim lekarskim
proverama. Rizik od ponovnog pojavljivanja bolesti, po
njoj, mogao je da bude smrtonosan.
Iz tih meseci malo je drugih stvari vredno
pomena. En i Bil proveli su Božić u Grejt Folsu. Suzan
je ponovo pila. Linda je nastavila da prodaje drogu u
San Fransisku i imala je sređene ekonomske prilike i
nesređene ljubavne veze. Pol je kupio kuću i nemalo
zatim je prodao. Ponekad, pre svega noću, zvali su
jedno drugo telefonom i pričali kao neznanci, hladno,
nikada se ne dodirujući tema koje su po mišljenju En
bile značajne.
Jedne noći, dok je vodila ljubav sa Bilom, ovaj
joj je predložio da naprave dete. Odgovor En bio je
kratak i smiren, jednostavno mu je rekla ne, da je još
previše mlada, ali je osetila da počinje da vrišti, naime
osetila, videla, cepanje, liniju što čini granicu ne-
vrištanja i vrištanja. Beše to, seća se En, kao otvoriti
oči u najvećoj pećini na Zemlji. Tih dana njena bolest
se ponovo pojavila i lekari su odlučili da je ponovo
operišu. Klonula je duhom, i Bil je klonuo duhom, bilo
je dana kada su ličili na dva zombija. Jedino što je En
radila po volji bilo je čitanje, čitala je šta joj je padalo
šaka, pre svega knjige eseja i latinoameričke romane,
ali i poeziju, kao i istoriografske knjige. Noću nije
uspevala da zaspi i obično je ostajala budna do šest ili
sedam ujutro, a kada je spavala to je činila na sofi,
nesposobna da uđe u svoju i Bilovu sobu i legne pored
njega na krevet. Ne zbog otpora, još manje zbog
gađenja, seća se En, ponekad bi čak ipak ulazila u
sobu i neko vreme posmatrala usnulog Bila, ali nije
bila sposobna da legne nadomak njega i tako pronađe
mir.
Posle druge operacije En je ponovo smestila
odeću i knjige u nekoliko kofera i ovaj put zaista
napustila Sijetl. Prvo je bila u San Francisku a onda je
uzela avion za Evropu.
 Stigla je u Španiju tačno sa toliko novca da
preživi nekoliko nedelja. Tri dana je provela u Madridu
a onda otišla u Barselonu. U Barseloni je imala adresu
jednog Polovog prijatelja, ali kad ga je nazvala
telefonom niko se nije javio. Čekala je nedelju dana,
zovući Polovog prijatelja prepodne, popodne i uveče, i
dugo šetajući gradom, uvek sama, ili čitajući na jednoj
klupi parka Siutadelja. Živela je u pansionu na
Ramblama{5} a kada se hranila, to je činila u jeftinim
restoranima koji su pripadali lancu Kaska Antiga.
Nesanica je, neprimetno, iščezla. Jedno popodne zvala
je Bila o njegovom trošku i nije ga našla. Posle je zvala
roditelje ali ni oni nisu bili kod kuće. Na izlasku iz
Telefonike{6} zadržala se kod jedne kabine i ponovo
nazvala Polovog prijatelja i niko se nije javio. Načas joj
je prošla kroz glavu namera da umre, ali ju je hitro
odbacila. Jedna je stvar samoća a smrt druga i vrlo su
različite. Te noći, seća se En, pokušala je da do kasno
čita knjigu o životu Vilje Keter koju joj je Linda
poklonila pred put, ali ju je san savladao.
Sutradan je zvala Pola o njegovom trošku i
dobila ga. Ispričala mu je šta je imala o njegovom
barselonskom prijatelju, ali nije mu pomenula svoje
novčane prilike. Pol je razmišljao nekoliko trenutaka
pa se dosetio da bi ona mogla da zove njegovu
prijateljicu, iako je možda taj termin bio preteran, koja
je živela na Majorci ali je imala kuću u oblasti Ðirone,
ribu po imenu Glorija koja je sa više od četrdeset
godina počela da studira muziku i koja je svirala u
simfonijskom na Palmi ili nešto tako. Možda ni nju
nećeš naći, reče Pol, ili se tako barem seća En. Onda je
zvala Suzan u Grejt Fols i zamolila je da joj pošalje
novac u Barselonu. Suzan je obećala da će to učiniti
istog dana. Njen glas je zvučao čudno, kao da ju je
poziv iznenadio u krevetu ili je bila pijana. Ova
poslednja mogućnost je uznemirila En, budući da bi
onda Suzan možda zaboravila da joj uplati novac.
Te večeri, iz jedne kabine na Ramblama dva
puta je nazvala Gloriju. Dobila ju je iz druge i u
potpunosti joj objasnila svoju situaciju. Pričale su
petnaest minuta, nakon kojih joj je Glorija rekla da
ode da živi u njenoj kući u Vilademuls, seoce u blizini
Banjolesa, Banjolesa, u kome se nalazi čuveno jezero,
da ne brine za novac, već će joj platiti kad nađe neki
posao. Kad ju je En pitala kako da uđe u kuću, Glorija
joj je rekla da u kući stanuju još dvoje Amerikanaca i
da će bar jedno od njih biti tamo kada ona stigne. U
Glorijinom glasu, seća se En, nije bilo topline ali ni
usiljenosti, bio je to glas s nejasnim njuinglendskim
akcentom, iako je ona odmah znala da Glorija nije iz
Nju Inglenda, bio je to glas nepristrasnosti, sličan
Lindinom (manje nazalan od Lindinog), glas žene koja
korača sama. Ta slika odgovara istočnjačkom filmu,
gde retke žene koračaju same, međutim to je
poređenje koje je upotrebila En.
Tako da je u Barseloni sačekala još dva dana
dok Suzanin novac nije stigao, platila je pansion i
otišla u Vilademuls, zaselak u kojem zimi nije živelo
više od pedeset ljudi, na leto nešto više od dvesta. Baš
kako joj je utvrdila Glorija, jedan od Amerikanaca bio
je kod kuće i očekivao ju je. Zvao se Den i davao je
časove engleskog u Barseloni, ali za svaki vikend bi se
popeo u Vilademuls i bacao se na pisanje krimi
romana. Te zime En nije napustila Vilademuls, osim
da bi otišla u Barselonu kod lekara. Petkom uveče bi
stigao Den, ponekad i Kristin, druga Amerikanka, vrlo
retko su se pojavljivali drugi, većinom Amerikanci, ali
po pravilu Den i Kristin su koristili kuću za osamu.
Den sa svojim rukopisima a Kristin sa svojim
razbojem. Izvan vikenda En je pisala pisma, čitala (u
Glorijinoj sobi pronašla je izdašnu biblioteku na
engleskom), čistila ili se učila popravkama kakve je
stara kuća neretko iziskivala. Kada je počelo proleće
Kristin joj je našla posao profesora u jednoj školi jezika
u Ðironi i prvih dana En je delila kuću sa po jednom
Engleskinjom i Amerikankom, ali je kasnije, usled
perspektiva svog novog posla, odlučila da iznajmi stan
u Ðironi. Vikend je, ipak, provodila u Vilademulsu.
U to vreme ju je posetio Bil. Bio je to njegov prvi
izlazak iz Sjedinjenih Država i tokom mesec dana se
posvetio putovanju Evropom. Nije mu se dopalo.
Takođe mu se nije dopao, priseća se En, ambijent
Vilademulsa, iako su Den i Kristin bili jednostavan
svet, Den je zbilja dosta podsećao na Bila, i sam je
neko vreme radio na građevini, imao je iskustva slična
Bilovim i sebe je smatrao teškim čovekom mada je u
tome on bio nepravičan prema sebi. Ali Bilu se nije
dopao Den i verovatno se ni Denu nije dopao Bil iako
se on starao da to ne pokaže. Ponovni susret, seća se
En, bio je lep i tužan, ali u suštini, dodala je, ove reči
jedva da su dovoljne da odrede nešto neodredivo.
Tih dana sam je prvi put video. Bio sam u
Arkadi, baru na đironskoj Rambli, i video Bila kako
ulazi a onda sam video nju. Bil je bio visok, preplanuo
i sasvim sed. En je bila visoka, vitka, visokih jagodica i
kestenjaste i izrazito ravne kose. Sedeli su za šankom i
ja sam jedva mogao da odvratim pogled od njih. Dugo
nisam bio video tako zgodnog muškarca i tako zgodnu
ženu. Tako sigurne u sebe. Tako daleke i uznemirene.
Cela Arkada bi morala pred njima da padne ničice,
pomislih.
Uskoro sam iznova video Bila, išao je jednom
đironskom ulicom i naravno da se više nije činio tako
zgodan. Više je delovao pospano i žurno. I neki dan
kasnije, dok sam silazio iz svoje kuće u La Pedreri,
video sam En. Ona se pela i nekoliko trenutaka smo
gledali jedno drugo. Tih dana je, seća se En, napustila
školu jezika i davala privatne časove engleskog i dosta
je zarađivala. Bil je otišao i ona je živela preko puta
bara Freaks i bioskopa Opera, u starom delu Ðirone.
Mislim da smo od tada počeli da se često
srećemo. I mada nismo pričali, prepoznavali smo jedno
drugo. Pretpostavljam da smo u nekom trenutku, kako
već običavaju žitelji malog grada, počeli da se
pozdravljamo.
Jednom, dok sam na đironskoj Rambli pričao sa
starim đironskim slikarom Pepom Kolomerom, En je
zastala i prvi put mi se obratila. Ne sećam se šta smo
to rekli jedno drugom, možda naša imena, zemlje iz
kojih potičemo, na kraju sam je pozvao da te noći
večera u mojoj kući. Bio je Božić ili je falilo malo i
spremio sam picu i kupio flašu vina. Pričali smo do
kasno. Tada mi je En rekla da je više puta bila u
Meksiku. Uopšte, njene avanture dosta su podsećale
na moje. En je verovala da jedan život, ili jedna
mladost, šta god, uvek liče jedan na drugi, iako postoje
objektivne, i čak nepomirljive razlike. Ja sam najradije
mislio da smo na neki način ona i ja prošli istu mapu,
iste cvetne ratove, da nam je bilo zajedničko
sentimentalno vaspitanje. U pet ujutro, možda kasnije,
otišli smo u krevet i vodili ljubav.
En se odjednom pretvorila u nešto važno u mom
životu. Seks je bio izgovor u prve dve sedmice, ali posle
sam shvatio da je prijateljstvo ono što nas privlači
zaista više od naših ljubavnih susreta. U to vreme sam
je obično posećivao oko osam uveče, kad bi se
završavao njen poslednji privatni čas, i pričali smo do
jedan ili dva. U međuvremenu ona je pripremala
sendviče i otvorili bismo flašu vina i slušali muziku ili
smo se spuštali u Freaks i tamo nastavljali da pijemo i
pričamo. Na ulazu kafića skupljali su se mnogi
đironski drogoši i nije bilo neobično videti kako okolo
šetkaju lokalni loši momci, ali En se obično prisećala
loših momaka iz San Franciska, istinski loših
momaka, a ja sam se obično prisećao onih iz Meksika,
pa smo se dosta smejali iako sada, istina je, ne znam
čemu smo se smejali, možda tome što smo živi, ničemu
više. U dva posle ponoći smo se opraštali i ja sam se
peo do svoje kuće u visokom području La Pedrere.
Jednom sam joj pravio društvo kod lekara, u
Klinici Dekso, u Barseloni. Tih dana sam izlazio sa
drugom devojkom a En sa jednim arhitektom iz
Ðirone, ali nije me začudilo (godilo mi je) što mi je na
ulazu u čekaonicu šapnula da su me verovatno
pobrkali s njenim mužem. Jednom smo zajedno otišli
u Vilademuls. En je želela da upoznam Gloriju, ali se
Glorija tog vikenda nije pojavila. Ipak, u Vilademulsu
sam otkrio ono što sam do tada slutio: En je mogla da
bude različita, da bude drugačija. Bio je to užasan
vikend. En je bez prestanka pila. Den je ulazio u njenu
sobu i izlazio, bez velikih objašnjenja (pisao je) a ja
sam bio prinuđen da podnosim jednu Katalonku,
bivšu učenicu Kristin ili Dena, tipičnu glupaču iz
Barselone ili iz Ðirone, veću Amerikanku od
Amerikanaca.
Dogodine, En je otputovala u Sjedinjene Države.
Ići će u Grejt Fols da vidi roditelje i sestru a potom u
Sijetl, da vidi Bila. Dobio sam razglednicu iz Njujorka,
pa razglednicu iz Montane, ali iz Sijetla nisam,
nijednu. Kasnije sam dobio pismo iz San Franciska u
kom mi je pričala da je njen susret sa Bilom u Sijetlu
bio porazan. Zamislio sam je kako piše pismo u
Lindinom, ili Polovom stanu, pijući, možda plačući,
iako En obično nije plakala.
Kada se vratila donela je neke stvari iz Amerike.
Jednog popodneva mi ih je pokazala: bili su to
dnevnici koje je pisala od nekog vremena nakon
dolaska u San Francisko do nešto posle prvog susreta
sa Bilom i Ralfom. Sve u svemu, trideset četiri sveske
sa po nešto manje od sto stranica ispisanih sa obe
strane sitnim i žurnim rukopisom a nije falilo crteža,
kao ni citata, planova. (Planova čega, upitao sam je
kada sam prvi put video dnevnike, planova idealnih
kuća, planova imaginarnih gradova ili imaginarnih
četvrti, planova puteva koje bi jedna žena morala
slediti a koje nije sledila).
Dnevnici su ostali u jednoj škrinji u dnevnoj sobi
i u Eninom prisustvu sam ih lagano listao, čak sam
pretvorio svoje posete u nešto, pre svega, neobično:
stizao sam, seo bih u dnevnoj, En je puštala muziku ili
se prepuštala piću a ja sam ćutke razgledao njene
dnevnike. Samo ponekad smo govorili, pretežno kad
sam je pitao nešto što nisam razumeo, nešto vezano za
nepoznate fraze i reči. Uroniti u takvo štivo, pred
autorom, ponekad je bilo bolno (budilo je želju da
bacim sveske i priđem joj da je zagrlim), ali većinom je
davalo podstrek, iako ne bih mogao da odredim šta je
to što je davalo podstrek. Nešto kao neopazice padati u
vatru. Poželeo bih da vičem ili da zatvorim oči, ali je
Enino pisanje imalo vrlinu da ti začepi usta i voskom ti
oblepi očne kapke tako da nisi mogao izbeći da čitaš
dalje.
Jedna od prvih svesaka bila je u potpunosti
posvećena Suzan i reči užas ili sestrinska ljubav ne
uspevaju da je opišu. Dve sveske su bile ispisane
nakon Tonijevog samoubistva i činile su esej i
izlaganje o mladosti, ljubavi, izbledelim pejzažima
Tajvana i Filipina (gde nije bila sa Tonijem); ulicama i
bioskopima Sijetla, izvrsnim smrkavanjima u Meksiku.
Jedna sveska je sažimala njeno prvo iskustvo sa Bilom
i nisam se usudio da je pogledam. Naravno, moje
mišljenje bilo je mediokritetsko. Morala bi to da
objaviš, rekoh, i mislim da sam slegnuo ramenima.
Tih dana jedna od stalnih Eninih tema bila je
prolazak vremena, godine koje su preostale do njene
četrdesete. Isprva sam pomislio da je to puka
koketerija (kako je mogla žena kakva je En Mur da se
zabrine zbog bliženja četrdesetoj?) ali mi nije trebalo
puno da uvidim da je njen strah nešto odistinsko.
Jednom su došli njeni roditelji, ali ja nisam bio u
Ðironi a kad sam se vratio En i oni su otišli na put u
Italiju, Grčku, Tursku.
Malo zatim njena veza sa arhitektom se okončala
na vrlo civilizovan način i En je počela da izlazi sa
svojim bivšim učenikom, stručnjakom u nekoj firmi za
uvoz mašina. Bio je to ćutljiv tip niskog stasa, prenizak
za En, tu razliku između njih neki kicoš bi nazvao ne
samo fizičkom nego i metafizičkom, ali ja sam
razmotrio da bi bilo neuljudno to reći i njoj. Mislim da
je tada En imala trideset osam godina, a stručnjak
četrdeset i to je bila njegova glavna vrlina, što je stariji
od nje. Jednog od tih dana konačno sam napustio
Ðironu a kada sam se vratio En više nije živela u stanu
ispred bioskopa Opera. Nisam tome pridao veće
važnosti, ona je znala moju novu adresu, ali dosta
vremena nisam saznao ništa o njoj.
Tokom meseci u kojima je nisam video, En Mur
je putovala Evropom i Afrikom, imala je saobraćajni
udes, napustila stručnjaka za uvoz mašina, ugostila
Pola, ugostila Lindu, počela je da spava s nekim
Alžircem, dobila infekciju ruku i nadlaktica na nervnoj
bazi, pročitala razne knjige Vilje Keter, Judore Velti,
Karsona Mekkulersa.
Jednog dana se konačno pojavila kod mene. Ja
sam čistio korov u dvorištu i odjednom osetio njene
korake i okrenuo se. Tu je bila En.
Tog smo popodneva vodili ljubav u želji da
sakrijemo čistu radost koju smo osećali zbog ponovnog
susreta. Danima kasnije otišao sam da je vidim. Sada
je živela u novom delu Ðirone, u tesnom potkrovlju, i
rekla mi je da je njen sused neki stari Rus, po imenu
Aleksej, najuglađenija i najobrazovanija osoba koju je
ikada upoznala. En je nosila jako kratku kosu i nije
preduzimala ništa da prikrije sede. Pitao sam je šta se
desilo njenoj divnoj dugoj kosi. Ličila sam na staru
hipi, rekla je.
Bila je pred putovanjem u Ameriku. Društvo će
joj praviti Alžirac i verujem da su se u američkom
konzulatu u Barseloni morali pomučiti da bi mu
obezbedili vizu. Tako da je stvar ozbiljna, rekoh. Nije
mi odgovorila. Rekla je da u konzulatu misle da Alžirac
želi da u Americi zauvek ostane. I zar nije tako, rekao
sam. Ne, nije tako, rekla je.
Ostatak vremena prošao je a da skoro nismo ni
primetili. Više se ne sećam šta smo rekli jedno
drugom, svakako stvari bez značaja. Kasnije sam
otišao i nikada više je nisam video. Za neko vreme sam
primio njeno pismo iz Grejt Folsa, napisano na
španskom. Pričala mi je da se njena sestra Suzan
ubila predoziravši se barbituratima. Njeni roditelji i
njen dečko, tesar iz Misule, bili su skrhani i ništa nisu
razumeli. Ali ja ću radije da ćutim, govorila je, nema
smisla dodavati ovom bolu još više bola ili dodati bolu
tri sićušne enigme. Kao da bol nije dovoljna enigma i
kao da bol nije (enigmatični) odgovor na sve enigme.
Malo pre nego što je napustila Španiju, govorila je, i
time stavila tačku na priču o Suzaninoj smrti, da ju je
Bil zvao više puta.
 Sudeći po Eni, Bil je zvao u svako doba dana i
skoro uvek završavao vređajući je, skoro uvek su
završavali vređajući se. Tokom poslednjih poziva pretio
joj je dolaskom u Ðironu i da će je ubiti. Ono što je bilo
paradoksalno, govorila je, jeste to što je onaj ko je
otišao pravac Sijetl bila ona, iako striktno gledano
skoro da joj nije ostao nijedan prijatelj koga bi tamo
posetila. O Alžircu nije pričala ništa, ali sam
pretpostavio da je bio tamo s njom, ili ovo želim da
pretpostavim da ne bih ružno sanjao.
Kasnije više nisam dobijao vesti od nje.
Prošli su meseci. Promenio sam kuću. Preselio
sam se na obalu, u seoce koje je šezdesetih Huan
Marse uzdigao do mita. Imao sam puno posla i puno
problema da bih uradio nešto za En Mur. Mislim da
sam se čak i oženio.
Na kraju, jednog dana sam se vozom vratio u
sivu Ðironu i u malo Enino potkrovlje. Kao što sam
očekivao, vrata mi je otvorila nepoznata osoba. Pre
nego što sam otišao, pitao sam da li u zgradi živi jedan
već postariji ruski gospodin, i nepoznata mi je
odgovorila potvrdno, i da pozvonim na jedna od vrata
na drugom spratu.
Dočekala me je uglađena starina koja je jedva
koračala pomažući se pozerski ogromnim štapom od
hrastovine koji je više nego na štap ličio na batinu ili
na oružje. Sećao se En Mur. U stvari, sećao se skoro
svega što se desilo u XX veku, iako to, pretpostavio je,
ne vredi razmišljanja. Objasnih mu da već dugo ništa
ne znam o njoj i da sam ga posetio da zatražim kakvu
informaciju. Malo informacija imam, reče, samo
nekoliko pisama iz Amerike, velike države, voleo bih
da sam u njoj duže živeo. Iskoristio je povod da mi
sažeto prepriča godine koje je proveo u Njujorku i šta
mu se događalo dok je u Atlantik Sitiju radio kao
krupije. Onda se setio pisama i napravio mi čaj dok ih
je beskrajno tražio. Na kraju se pojavio sa tri
razglednice. Sve iz Amerike, reče. Ne znam u kom sam
trenutku shvatio da je potpuno lud. To mi se činilo
logičnim, u okvirima mogućeg. To mi se činilo
poštenim, pa sam se opustio, očekujući kraj priče.
Rus je pružio tri razglednice iznad vrelog čaja.
Bile su poredane po datumu prispeća, bile su
napisane na engleskom. Prva je bila iz Njujorka.
Prepoznao sam Enin rukopis. Govorila je uobičajene
stvari i završila moleći ga da se čuva, da jede svakog
dana i tvrdeći mu da ga se seća i slala mu poljupce.
Razglednica je bila fotografija Pete Avenije. Druga je
bila iz Sijetla. Luka iz vazdušne perspektive. Mnogo
sažetija i manje razumljivo napisana razglednica.
Razabrao sam da govori o egzilima i zločinima. Treća
razglednica bila je iz Berklija, jedna spokojna ulica
boemskog Berklija, sudeći po natpisu. Viđam stare
prijatelje i stičem nove, govorio je čitki rukopis En Mur.
I završio isto kao i kod prve, preporukama dragom
Alekseju da se čuva i da ne zaboravi da jede svakog
dana, makar samo pomalo.
Pogledao sam Rusa sa tugom i radoznalošću. On
mi je uzvratio pogled sa simpatijom. Jeste li se držali
njenih saveta?, rekoh. Naravno, uvek se držim saveta
jedne dame, odgovorio je.
 SENSINI

Način na koji se razvilo prijateljstvo sa

Sensinijem svakako nije baš običan. U to vreme sam
imao dvadeset i nešto godina i bio siromašniji od
pacova. Živeo sam na periferiji Ðirone, u ruševnoj kući
koju su mi, preselivši se u Meksiko, prepustili sestra i
zet i upravo izgubio posao noćnog portira u jednom
kampu u Barseloni, posao kojim sam naglašavao
sklonost da ne spavam noću. Gotovo da nisam imao
prijatelja i sve što sam radio svodilo se na pisanje i
duge šetnje koje su počinjale u sedam uveče, posle
buđenja, kada bi moje telo iskusilo osećanje koje je
obuhvatalo i biti i ne biti, odmak od okruženja,
neodređenu krhkost, nešto slično džet-legu. Živeo sam
od onog što sam za vreme leta ostavljao na stranu i,
mada skoro da nisam trošio ništa, ušteđevina je
iščezavala zajedno s jeseni. Možda me je to nateralo da
se okušam na Nacionalnom konkursu za literaturu
koji je bio organizovan u Alkoju, i otvoren za pisce na
španskom jeziku, kakvi god bili njihova nacionalnost i
mesto rođenja. Nagrada je bila podeljena na tri oblasti:
poezija, priča i esej. Prvo sam pomislio da konkurišem
u poeziji, ali poslati ono što sam najbolje radio u borbu
sa lavovima (ili hijenama), činilo mi se nedoličnim.
Posle toga sam pomislio da konkurišem sa esejom, no,
kada su mi poslali uputstva, otkrio sam da bih morao
naklapati o Alkoju, njegovom okruženju, njegovoj
istoriji, njegovim viđenijim ljudima, projekciji njegove
budućnosti a to me je prevazilazilo. Pa, odlučih da
konkurišem s pričom i poslao sam tri primerka
najbolje koju sam imao (nisam ih imao mnogo) i seo da
čekam.
Kada su proglašeni dobitnici, radio sam kao
prodavac na jednom sajmu ručnog rada, gde apsolutno
niko nije prodavao ručne radinosti. Osvojio sam treću
nagradu i deset hiljada pezeta koje mi je Opština Alkoj
savesno isplatila. Nešto docnije, stigao mi je zbornik sa
pričama pobednika i šest finalista, koji nije oskudevao
u štamparskim greškama. Naravno, moja priča bila je
bolja od one koja je dobila zamašnu nagradu, zbog
čega sam proklinjao žiri i govorio sebi da se to, na
kraju krajeva, uvek dešava. Ali ono što me je stvarno
iznenadilo bilo je da sam u istoj toj knjizi našao Luisa
Antonia Sensinija, argentinskog pisca, druga nagrada,
priča u kojoj je pripovedač odlazio na selo gde mu je
umirao sin, ili priča u kojoj je pripovedač odlazio na
selo zato što je njegov sin umro u gradu, ništa nije bilo
jasno, ono što je izvesno jeste da je na selu, ravnoj ili
pre bih rekao pustoj zemlji, sin pripovedača nastavio
da umire, napokon proza je bila klaustrofobična,
veoma sensinijevska, o sensinijevski velikim
geografskim prostorima koji se odjednom skupljaju na
veličinu posmrtnog kovčega i bila je vrednija od
pobedničke, i od same prve nagrade, a takođe je
neuporedivo prevazilazila treću, i četvrtu, i petu, i
šestu.
Ne znam šta me je potaklo da od Opštine Alkoj
tražim Sensinijevu adresu. Ja sam bio pročitao jedan
njegov roman i, u latinoameričkim časopisima,
nekoliko njegovih priča. Roman je bio od onih kakvi
stvaraju čitaoce. Zvao se Ugarte i govorio o nekim
trenucima iz života Huana de Ugartea, činovnika
potkraljevstva Rio de la Plata s kraja 18. veka. Pojedini
kritičari, pre svega španski, roman su prokazali
tvrdeći da je reč o jednoj vrsti kolonijalnog Kafke, ali
roman je sticao poklonike i, do trenutka kada sam sreo
Sensinija u knjizi priča iz Alkoja, Ugarte je u različitim
uglovima Južne Amerike i Španije imao podeljene
malobrojne i gorljive čitaoce, koji su gotovo svi između
sebe, zašto-zato, bili prijatelji i neprijatelji. Svakako,
Sensini je imao i druge knjige, objavljene u Argentini
ili kod iščezlih španskih izdavača, a pripadao je onoj
generaciji pisaca iz međuvremena, rođenih dvadesetih
godina, posle Kortasara, Bioja, Sabata, Muhike
Lainesa, čiji najpoznatiji predstavnik (barem tih dana,
barem meni) beše Aroldo Konti koji je nestao u jednom
od posebnih logora iz vremena diktature Videle i
njegovih pristalica. Od ove generacije (iako bi reč
generacija bila možda preterana) malo je ostalo, no ne
zbog nedostatka dara i briljantnosti; nastavljači
Roberta Arlta, novinari i profesori i prevodioci, na neki
način su najavili ono što će doći u nastavku, i to su
učinili na svoj tužni i sumnjičavi način koji im se na
kraju svima svetio.
Meni su se dopadali. U jednom dalekom
razdoblju svog života čitah pozorišna dela Abelarda
Kastilja, priče Rodolfa Valša (kao i Konti, ubijen od
diktature), priče Daniela Mojana, bila su to površna i
delimična čitanja koja su nudili argentinski ili
meksički ili kubanski časopisi, knjige pronađene u
starinskim knjižarama Meksiko Sitija, piratske
antologije buenosaireske literature, možda najbolje od
literatura na španskom jeziku u ovom veku, čemu su
doprinosili oni i ne nužno Borhes i Kortasar, oni koje
su ubrzo počeli da ostavljaju iza sebe Manuel Puć i
Osvaldo Soriano ali koji su nudili čitaocu kompaktne i
pronicljive tekstove i navodili ga na poistovećenje i
radost. Moj favorit, nije potrebno ni da se kaže, bio je
Sensini i činjenica, na neki način velika i na neki
način laskava, da sam ga susreo na jednom lokalnom
književnom konkursu, nagnala me je da pokušam da s
njim stupim u kontakt, da ga pozdravim i kažem mu
koliko sam ga voleo.
Pa tako, Opština Alkoj nije odugovlačila da mi
pošalje njegovu adresu, živeo je u Madridu, i jedne
noći, posle večere ili ručka ili užine, napisao sam mu
dugačko pismo u kome sam govorio o „Ugarteu”, o
drugim njegovim pričama koje sam čitao u časopisima,
o sebi, o svojoj kući na periferiji Ðirone, o književnom
konkursu (smejao sam se pobedniku), o političkim
prilikama u Čileu i Argentini (obe diktature još uvek
su se držale dobro), o pričama Volša (koga sam, uz
Sensinija, najviše voleo), o životu u Španiji i o životu
uopšte. Suprotno onom što sam očekivao, jedva kroz
nedelju dana primio sam njegovo pismo. Počinjalo je
zahvaljivanjem na mom pismu, govorio je da je u
stvari Opština Alkoj i njemu poslala knjigu sa
nagrađenim pričama ali da, za razliku od mene, on
nije našao vremena (iako je posle, ležerno se vraćajući
istoj temi, govorio da nije našao dovoljno volje) da se
udubi u pobedničku priču i niženagrađene, iako je tih
dana čitao moju i našao da vredi, „jedna prvorazredna
priča”, rekao je, sačuvao je pismo i u isto vreme me
molio da budem istrajan, ali ne, kako sam isprva
razumeo, da budem istrajan u pisanju, nego istrajan u
konkursima, nešto što će i on, uveravao me je, takođe
činiti. Odmah zatim je prelazio na pitanja o književnim
nadmetanjima koja su se „nazirala na horizontu”,
poverivši mi da mu čim saznam za neko, to odmah
dam do znanja. Zauzvrat mi je prilagao detalje vezane
za dva konkursa za kratku prozu, jedan u Plasensiji a
drugi u Esihi, odnosno po 25.000 do 30.000 pezeta, za
koje je uputstva, barem koliko sam naknadno mogao
da utvrdim, izvlačio iz madridskih novina i časopisa
čije postojanje samo po sebi je bilo zločin odnosno
čudo, zavisi. Oba konkursa bila su mi čak nadohvat
ruke i Sensini je okončao pismo pre poletno nego na
neki drugi način, kao da smo obojica dospeli nadomak
izlaza iz jedne karijere bez kraja, isto tako teške, kao i
besmislene. „Odvažnost i na posao”, govorio je.
Sećam se da sam pomislio: čudnog li pisma,
pamtim da sam ponovo pročitao neka poglavlja
„Ugartea”, tih dana su se na trgu bioskopa u Ðironi
pojavili putujući prodavci knjiga, ljudi koji su štandove
postavljali oko trga i koji su pretežno nudili
nekomercijalne zalihe, rasprodavali knjige nedavno
propalih izdavačkih kuća, knjige o Drugom svetskom
ratu, melodramske i vestern-romane, zbirke
razglednica. Na jednom od štandova našao sam
Sensinijevu zbirku priča i kupio je. Bila je kao nova -
zapravo to i jeste bila nova knjiga, od onih koje
izdavači prodaju na sniženje putujućim prodavcima,
jedinom sloju koji podstiče takva štiva onda kad više
nijedna knjižara, nijedan distributer ne želi da stavi
ruku u vatru - i ta nedelja bila je nedelja Sensinija u
svakom smislu. Ponekad bih stoti put čitao njegovo
pismo, drugi put bih se zagledao u „Ugartea”, a kada
sam poželeo akciju, novost, čitao sam njegove priče.
Iako su pokrivale širok kolorit tema i situacija,
pretežno su se odvijale na selu, u pampi, i bile su ono
što se nekada u najmanju ruku zvalo pričama o
konjanicima, naime o naoružanim, nesrećnim
usamljenicima ili onima sa posebnim odnosom prema
društvenosti. Sve što je u „Ugarteu” bila hladnoća,
precizan puls neurohirurga, u zbirci priča značilo je
žegu, pejzaže koji se veoma sporo udaljavaju od čitaoca
(i koji se ponekad udaljavaju sa čitaocem), srčane
osobe nošene vodenom strujom.
Na konkursu u Plasensiji nisam stigao da
učestvujem, ali na onom u Esihi - da. Tek što sam
poslao primerke priče (pseudonim: Alojzius Aker),
poštom, razumeh da će se stvari, ukoliko bih čekao
rezultate, samo pogoršati. Tako da sam odlučio da
potražim druge konkurse i uzgred ispunim ono što je
Sensini tražio od mene. Naredne dane, kad sam se
spuštao u Ðironu, posvetio sam prevrtanju starih
novina u potrazi za obaveštenjima: u nekima, ona su
zapremala po stubac, zajedno sa odjecima iz društva,
u drugima su se pojavljivala između aktuelnosti i
sporta, najozbiljniji od svih ih je smestio na pola puta
od vremenskog izveštaja do čitulje, nijedne, naravno,
na stranice kulturne rubrike. Isto tako sam otkrio
časopis Opštine koji je među stipendije, razmene,
poslovna obaveštenja, sadržaje poslediplomskih
studija, uvrštavao oglase književnih konkursa,
većinom, ali ne u potpunosti, sa katalonskog područja
i na katalanu. Uskoro sam imao tri konkursa u
procesu razvoja na kojima smo Sensini i ja mogli da
učestvujemo i poslao sam mu pismo.
Kao i uvek, odgovor mi je stigao prvom poštom.
Sensinijevo pismo bilo je kratko. Odgovarao je na
poneko moje pitanje, većinom na ona vezana za
njegovu zbirku priča koju sam nedavno bio kupio i sa
svoje strane je prilagao fotokopije uputstava za nova tri
konkursa za priče, jedan od njih sponzorisale su
Državne železnice, debela nagrada i deset finalista sa
50.000 pezeta po licu, doslovno je govorio: ne dobija
onaj ko neće, onaj ko barem ne pokuša. Odgovorio
sam mu rekavši da nemam toliko priča da pokrijem
šest tekućih konkursa, ali sam više od svega želeo da
se dodirnem drugih tema, išlo mi je od ruke, pisao sam
o putovanjima, izgubljenim ljubavima, Volšu, Kontiju,
Fransisku Urondou, pitao sam ga za Helmana, koga je
bez sumnje poznavao, završio sam pričajući mu svoju
životnu priču u poglavljima, uvek kad komuniciram sa
Argentincima okončavam zaplićući se u tango i
lavirint, hoće to mnoge Čileance.
Sensinijev odgovor bio je precizan i dug, bar što
se tiče književne produkcije i konkursa. Na jednom
listu papira ispisanom sa obe strane i samo sa
jednostrukim proredom, izložio je opštu strategiju
vezanu za oblasne književne nagrade. Ovo vam
govorim iz iskustva, govorio je. Pismo je počinjalo
kovanjem u svece (nikada nisam znao da li ozbiljno ili
iz šale) izvora prihoda koji su pomagali dnevno
održavanje. Baveći se pokroviteljima, opštinama i
štedionicama, govorio je: „Ovi dobri ljudi koji veruju u
literaturu”, ili: „Ovi čisti i malko usiljeni čitaoci”. Za
promenu nije glumio nikakvu iluziju u vezi sa
podacima o „dobrim ljudima”, čitaocima koji će
predvidljivo (ili ne tako predvidljivo) konzumirati one
nevidljive knjige. Insistirao je da učestvujem na
najvećem mogućnom broju konkursa, iako je
predlagao da predostrožnosti radi menjam naslov priče
ukoliko, na primer, sa jednom pristupim na tri
konkursa čije odluke se donose na isti datum. Kao
primer za ovo navodio je svoju priču Svitanje koju ja
nisam poznavao a koju je on bio poslao na nekoliko
književnih nadmetanja, gotovo kao eksperiment, kao
zamorče kome je suđeno da proveri učinke nepoznate
vakcine. Na prvom, najbolje plaćenom konkursu,
Svitanje je bilo Svitanje, na drugom konkursu oprobalo
se kao Gaučos, na trećem konkursu njegov naslov
beše Na drugoj pampi, a na poslednjem priča se zvala
Bez Griže savesti. Pobedio je na drugom i četvrtom, i
novcem od obe nagrade mogao je da pokrije kiriju za
mesec i po dana, u Madridu su cene bile do neba.
Naravno, niko nije saznao da su Gaučos i Bez Griže
savesti jedna te ista priča izmenjenih naslova, iako je
uvek postojao rizik da se na različitim borilištima
podudari jedan te isti žiri, neobičan posao koji u
Španiji, sa istrajnošću u greškama, obavlja plejada
slabijih pisaca i pesnika ili prethodni laureti. Književni
svet je užasan, ne samo komičan, govorio je. I
napominjao kako zapravo ni ponovljeni susret sa istim
žirijem ne stvara opasnost, budući da oni uglavnom ne
čitaju poslata štiva, ili ih čitaju letimice, ili do pola. I
pri većoj predostrožnosti, govorio je, ko zna da Gaučos
i Bez griže savesti nisu različite priče čije različitosti
leže samo u naslovima. Slične, uključujući i veoma
slične, ali različite. Pismo je završio zanoseći se da bi
idealno bilo raditi nešto drugo, na primer živeti i pisati
u Buenos Ajresu, oko te stvari nije imao mnogo
sumnje, ali pošto je stvarnost bila stvarnost u kojoj je
čovek morao da zaradi koru hleba, ovo je za sada bio
izlaz. To je kao prošetati Španijom, govorio je.
Napuniću šezdeset godina, ali osećam se kao da mi je
dvadeset pet, tvrdio je na kraju pisma ili možda u post
skriptumu. Ovo mi se isprva učinilo vrlo tužnom
izjavom, ali kada sam je pročitao drugi ili treći put,
razumeo sam da je to bilo kao da mi beše rekao: koliko
imate godina, dečko? Odmah sam odgovorio, toga se
sećam. Rekao sam mu da imam dvadeset osam godina,
tri više nego on. Tog jutra bilo je kao da se vratila, ako
ne sreća, makar energija, energija koja je dosta ličila
na humor; humor koji je prilično ličio na sećanje.
Nisam poslušao Sensinijev savet da se posvetim
konkursima za priče, iako sam učestvovao na
potonjima koje smo on i ja otkrili. Ni na jednom ništa
nisam dobio, Sensini je opet duplirao u Don Benitu i
Esihi, sa pričom čiji je izvorni naslov Sablje i koja se za
Esihu zvala Dva mača a za Don Benito -Najdublji
zasek. Osvojio je drugu nagradu na konkursu vozova,
čime je obezbedio ne samo novac, nego i otvorenu
kartu za jednogodišnja putovanja mrežom železnice
Renfe.
Vremenom sam saznao više toga o njemu. U
Madridu je živeo u stanu sa ženom i jedinom kćerkom,
sedamnaestogodišnjakinjom po imenu Miranda.
Njegov pak sin iz prvog braka lutao je izgubljen
Južnom Amerikom ili je u ovo on želeo da veruje. Zvao
se Gregorio, imao je trideset pet godina, bio je novinar.
Sensini mi je katkad pričao o svojim pokušajima kod
humanitarnih organizacija ili s njima povezanim
ograncima za ljudska prava Evropske Unije da utvrdi
njegov eventualni kraj. U ovim prilikama, pisma su
obično bila teška, jednolična, kao da je kroz opise
lavirinata birokratije Sensini isterivao vlastita
priviđenja. Prestao sam da živim sa Gregorijem, rekao
mi je jednom, kada je dečko imao pet godina. Više
ništa nije dodavao, ali ja sam video petogodišnjeg
Gregorija i video sam Sensinija kako piše u redakciji
jednih novina i sve je bilo nepopravljivo. Takođe sam
se pitao za ime i ne znam zašto sam zaključio da je bilo
neka vrsta nesvesnog omaža Gregoru Samsi. To mu,
naravno, nikada nisam rekao. Kada je pričao o
Mirandi, sasvim suprotno, Sensini bi se razveselio,
Miranda je mlada, u svojoj nezasitnoj radoznalosti želi
da proguta svet, a osim toga, govorio je, lepa je i dobra.
Liči na Gregorija, govorio je, samo što je Miranda
žensko (očigledno) i nije morala da prođe kroz ono kroz
šta je prošlo moje starije dete.
Sensinijeva pisma postepeno su dobijala na
dužini. Živeo je u neuglednoj madridskoj četvrti, u
stanu koji se sastojao od dve sobe, plus trpezarija,
kuhinja i kupatilo. Saznanje da sam raspolagao sa više
prostora nego on učinilo mi se zapanjujuće a zatim i
nepravično. Sensini je pisao noću, u trpezariji, „kad
žena i cura već spavaju” i satirao se od duvana.
Njegovi prihodi poticali su od neodređenih izdavačkih
poslova (verujem da je korigovao prevode) i priča koje
su pravile frku u provincijama. Katkad bi mu prispeo
poneki ček od brojnih knjiga, ali većina uredništava je
glumila zaboravnost ili propala. Jedina koja je pravila
novac bila je Ugarte, čijim pravima je raspolagala neka
izdavačka kuća iz Barselone. Živeo je, nije mi trebalo
dugo da razumem, siromašno, ne u potpunom
siromaštvu, ali srednje žalosno, u bednoj i čestitoj
varijanti srednje klase. Njegova žena (koja se isticala
neobičnim imenom Karmela Zajdman) tu je i tamo
radila izdavačke poslove i davala privatne časove
engleskog, francuskog i hebrejskog, iako je više no
jednom bila primorana da radi kao čistačica. Kćerka se
posvetila jedino učenju i njena univerzitetska upisnina
bila je predstojeća opasnost. U jednom od pisama pitao
sam Sensinija hoće li se i Miranda baviti književnošću.
Odgovorio mi je: ne, zaboga, cura će studirati
medicinu.
Jedne noći sam mu, u pismu, tražio fotografiju
porodice. Tek nakon što sam ga poslao, uvideh da ono
što želim jeste da upoznam Mirandu. Sledeće sedmice
mi je stigla fotografija napravljena zasigurno u
madridskom parku Retiro na kojoj su se videli starac i
sredovečna žena i tinejdžerka ravne kose, vitka i
visoka, prilično velikih grudi. Starac se srećno smejao,
sredovečna žena gledala je lice svoje kćerke, kao da joj
govori nešto, a Miranda je posmatrala fotografa sa
ozbiljnošću koja mi je delovala dirljivo i uznemireno.
Pored fotosa poslao mi je fotokopiju još jednog snimka.
Na njemu se pojavio tip manje ili više mojih godina,
upečatljivih crta, tankih usana, izraženih jagodica,
širokog čela, bez sumnje mladić visok i jak koji je
posmatrao kameru (bio je to studijski snimak) sa
sigurnošću i možda malo nestrpljivo. Bio je to Gregorio
Sensini, pre nego što je nestao, sa dvadeset dve
godine, naime dosta mlađi nego što sam ja u to vreme
bio, ali sa zrelim držanjem koje ga je činilo prividno
starijim.
Fotografija i fotokopija dugo su stajale na mom
radnom stolu. Ponekad bih ih dugo razgledao, ili ih
nosio u spavaću sobu gde sam ih posmatrao dok ne
zaspim. Sensini je u pismu tražio da i ja njima
pošaljem svoju fotografiju. One koje sam imao nisu
bile baš novije i odlučio sam da napravim jednu u
automatu na stanici, tih godina jedinom fotomatu u
celoj Ðironi. Ali fotosi koje sam napravio nisu mi se
dopali. Na njima sam sebi delovao ružan, suvonjav,
rđavo podšišane kose. Tako da sam svakog dana
odlagao slanje snimka i trošio sve više novca na
automat. Konačno sam, nasumice, jedan od njih
metnuo u kovertu s markom i poslao. Potrajalo je dok
nije stigao odgovor. Sećam se da sam u međuvremenu
napisao veoma dugu i lošu pesmu, punu lica i glasova
koji su delovali međusobno drugačije, ali su bili samo
jedno, lice Mirande Sensini, koja se kad sam konačno
mogao da je prepoznam, oslovim, kažem Miranda, to
sam ja, epistolarni prijatelj tvog oca, poluokretala i
počinjala da trči u potrazi za svojim bratom, Gregorom
Samsom, u potrazi za očima Gregora Samse koje su
sjajile na dnu jednog hodnika u mraku gde su se
neopazivo pomerale opskurne spodobe
latinoameričkog terora.
Odgovor je bio dugačak i iskren. Govorio je da su
Karmela i on našli da sam simpatičan, kako su me i
zamišljali, možda suvonjav, ali pristojne spoljašnjosti i
da im se takođe dopala marka sa katedralom Ðirone,
koju su očekivali da će uskoro videti uživo, čim se
oslobode nekih novčanih i kućnih obaveza. Iz pisma se
podrazumevalo ne samo da će doći da me vide nego i
da će neko vreme provesti u mojoj kući. Usput su mi
ponudili svoju, za priliku kada poželim da posetim
Madrid. Kuća je bedna, ali je prljava, govorio je
Sensini podražavajući jednog poznatog gauča iz stripa
koji je početkom sedamdesetih bio slavan u Kono
Suru.{7} O svojim književnim poslovima nije pričao
ništa. Nije pominjao ni konkurse.
U početku sam mislio da pošaljem pesmu
Mirandi, ali posle dosta sumnji i kolebanja odlučio
sam da to ne učinim. Ludim, pomislih, ako pošaljem
ovo Mirandi, Sensini prestaje da mi piše i to sa svim
mogućim razlozima. Tako da joj je nisam poslao. Neko
vreme sam se, umesto njega, posvetio traženju
uputstava za konkurse. U jednom pismu Sensini mi je
govorio da se plaši da mu se nit prekida. Pogrešno sam
protumačio njegove reči, u smislu da više nema
dovoljno književnih nadmetanja gde bi slao priče.
Tražio sam da doputuju u Ðironu. Rekao sam da
Karmela i on imaju moju kuću na raspolaganju, čak
sam nekoliko dana posvetio čišćenju, metenju, ribanju
i usisavanju prašine iz soba, siguran (potpuno
nezasnovano) da će oni i Miranda stići svakog časa.
Zaključio sam da će, pošto imaju otvorenu kartu
Renfe, morati da plate samo dva putovanja, za
Karmelu i za Mirandu, i da Katalonija nudi putniku
raznovrsne divote. Pričao sam o Barseloni, Olotu,
Kosta Bravi, srećnim danima kakve ćemo bez sumnje
provesti zajedno.
U dugom uzvratnom pismu, u kome se
zahvaljivao na pozivu, Sensini me je obavestio da za
sada ne mogu da napuste Madrid. Prvi put da je pismo
bilo smušeno, iako je negde od njegove polovine
počinjao da priča o nagradama (verujem da je osvojio
još jednu) i hrabrio me da ne popustim u daljem
učešću. U tom delu pisma govorio je i o zanatu pisca, o
profesiji, i ja sam stekao utisak da su reči koje je sipao
bile delimično upućene meni a delom opomena koju je
namenio sebi. Ostatak je, kako već kažem, bio
smušen. Okončavši čitanje stekao sam utisak da je
nekome iz njegove porodice ugroženo zdravlje.
Dva ili tri meseca kasnije stigla je vest da su na
jednom skrivenom groblju verovatno pronašli
Gregorijevo telo. Sensini je u pismu umereno
pokazivao tugu, samo je rekao da je tog i tog dana, u
toliko i toliko sati, grupa stranaca, članova organizacije
za humanitarna prava, pronašla jedan zajednički grob
sa više od pedeset leševa mladih itd. Prvi put da nisam
imao želju da mu pišem. Poželeo sam da ga zovem
telefonom, ali verujem da nikada nije imao telefon, a
ako jeste, ja nisam znao njegov broj. Moj odgovor bio je
jednostavan. Rekao sam mu da mi je žao, usudio sam
se da dodam da leš Gregorija možda nije leš Gregorija.
Onda je stiglo leto i počeo sam da radim u
jednom hotelu na obali. U Madridu, to leto je obilovalo
čitanjima, tečajevima, kulturnim aktivnostima svih
vrsta, ali ni na jednoj od njih nije učestvovao Sensini a
ako jeste učestvovao, novine koje sam čitao nisu se na
to osvrnule.
Krajem avgusta poslao sam mu poštansku kartu.
Govorio sam mu da s krajem sezone možda mogu da
ga posetim. Ništa više. Kad sam se vratio u Ðironu,
sredinom septembra, među malobrojnom poštom koja
se nakupila pod vratima pronašao sam jedno
Sensinijevo pismo sa datumom 7. avgust. Bilo je to
oproštajno pismo. Govorio je da se vraća u Argentinu,
da sa demokratijom njemu niko više neće da učini
ništa nažao i da je stoga dalje zadržavanje izvan
zemlje, gubljenje vremena. Takođe, ako hoće da sebi
potpunije predoči Gregorijevu sudbinu, nema mu
druge do da se vrati. Karmela se, prirodno, vraća sa
mnom, obznanio je, ali Miranda ostaje. Odmah sam joj
pisao, na jedinu adresu koju sam imao, no nisam
dobio odgovor.
Postepeno sam razvio ideju da se Sensini zauvek
vratio u Argentinu i da se naše epistolarno
prijateljstvo, ako mi odatle ne bude pisao, može
konačno prekinuti. Dosta dugo sam očekivao njegovo
pismo ili to mislim sada, prisećajući se. Naravno,
pismo od Sensinija nikada nije stiglo. Život u Buenos
Ajresu, tešio sam se, zacelo je brz, eksplozivan, bez
dovoljno vremena ni za šta, osim za disanje i treptanje.
Ponovo sam mu pisao na madridsku adresu koju sam
imao, s nadom da će pismo prispeti Mirandi, ali za
mesec dana ono se vratilo poštom, zbog odsustva
adresata. Tako da sam odustao i pustio da prođu dani
i zaboravljao Sensinija, iako sam prilikom povremenih
odlazaka u Barselonu katkad provodio cela popodneva
u starinskim knjižarama, tražeći njegove knjige,
naslove za koje sam znao ali ih nisam čitao. No
pronašao sam jedino stare primerke „Ugartea” i
njegove knjige priča objavljene u Barseloni, čiji izdavač
je obustavio isplate, gotovo kao znak upućen
Sensiniju, upućen meni.
Posle godinu ili dve saznao sam da je umro. Ne
znam u kojim novinama sam pročitao vest. Možda
nigde, možda su mi je prepričali, ali se ne sećam da mi
je u to vreme išta prepričavano od ljudi koji su ga
poznavali i zato sam verovatno vest o njegovoj smrti
negde pročitao. Bila je jednostavna: argentinski pisac
Luis Antonio Sensini, tokom nekoliko godina iseljenik
u Španiju, umro je u Buenos Ajresu. Verujem da su
takođe, na kraju, pominjali Ugarte. Ne znam zašto,
vest me nije dirnula. Ne znam zašto, Sensinijev
povratak u Buenos Ajres da bi tamo umro, učinio mi se
logičnim.
Kroz neko vreme, kada su fotografija Sensinija,
Karmele i Mirande i fotokopija Gregorijevog fotosa
počivale pored ostalih mojih sećanja u kartonskoj
kutiji koju još nisam zapalio zbog razloga koje ne želim
da ispitam, neko je kucao na moja vrata. Sigurno je
bila ponoć, ali bio sam više nego budan. Međutim,
zbog kucanja sam se štrecnuo. Niko od retkih
đironskih poznanika ne bi me posetio, a da se nije
desilo nešto što premašuje okvire normalnog. Otvorivši
vrata video sam dugokosu ženu u crnom, velikom
ogrtaču. Bila je to Miranda Sensini, iako godine otkako
mi je njen otac poslao fotografiju nisu prošle tek tako.
Pored nje je bio visok plavušan, duge kose i kukastog
nosa. Ja sam Miranda Sensini, rekla je uz osmeh.
Znam, rekao sam i pozvao ih da uđu. Išli su u Italiju i
mislili da kasnije krstare Jadranom, u pravcu Grčke.
Kako nisu imali previše novca, putovali su autostopom.
Te večeri su prespavali u mojoj kući. Tip se zvao
Sebastian Koen i takođe je bio rođen u Argentini, ali je
još od rane mladosti živeo u Madridu. Pomogao mi je
da spremim večeru dok je Miranda razgledala kuću.
Koliko dugo je poznaješ, upitao me. Do pre nekog
trenutka sam je znao samo sa fotografije, odgovorio
sam.
Posle večere spremio sam sobu za njih i rekao da
mogu da idu na spavanje kad žele. Mislio sam da i
sam legnem i zaspim, ali sam shvatio da će to biti
teško, ako ne i nemoguće, tako da sam se, kad sam
pretpostavio da su već zaspali, spustio na prvi sprat i
uključio televizor, podesio ton veoma nisko i počeo da
razmišljam o Sensiniju.
Malo kasnije sam osetio korake na stepeništu.
Bila je to Miranda. Ni ona nije mogla da zaspi. Sela je
pored mene i zatražila mi cigaretu. U početku smo
pričali o njenom putovanju, o Ðironi (ceo dan su
proveli u gradu, nisam je pitao zašto su tako kasno
došli kod mene), o gradovima koje su nameravali da
posete u Italiji. Potom smo pričali o njenom ocu i
njenom bratu. Sudeći po Mirandi, Sensini se nikada
nije oporavio od Gregorijeve smrti. Vratio se da ga traži
iako smo svi bili načisto da je mrtav. I Karmela, pitao
sam. Svi, rekla je Miranda, osim njega. Pitao sam je
kako mu je išlo u Argentini. Isto kao ovde, rekla je
Miranda, isto kao u Madridu, kao svuda. Ali u
Argentini su ga voleli, rekao sam ja. Isto kao ovde,
rekla je Miranda. Izvadio sam flašu konjaka iz kuhinje
i ponudio joj gutljaj. Plačeš, rekla je Miranda. Kad sam
je pogledao, ona je skrenula pogled. Jesi li pisao, pitala
je. Ne, gledao sam televiziju. Hoću reći, kada smo
Sebastijan i ja došli, rekla je Miranda, jesi li pisao? Da,
rekao sam. Priče? Ne, pesme. A, rekla je Miranda.
Dugo smo pili u tišini, posmatrajući crno-bele prizore
sa televizora. Reci mi jednu stvar, rekao sam joj, zašto
je tvoj otac Gregorija nazvao Gregorio? Zbog Kafke,
naravno, reče Miranda. Zbog Gregora Samse? Jasno,
reče Miranda. Da, pretpostavljao sam, rekoh ja. Posle
toga Miranda mi je u krupnim crtama prepričala
poslednje Sensinijeve mesece u Buenos Ajresu.
Napustio je Madrid već bolestan i uprkos
mišljenju raznih lekara, Argentinaca koji su ga
pregledali besplatno i čak mu omogućili nekoliko
hospitalizacija u bolnicama Socijalnog osiguranja.
Ponovni sastanak sa Buenos Ajresom doneo mu je bol i
sreću. Od prve sedmice je počeo da pokušava da ispita
Gregorijev kraj. Želeo je da se vrati na univerzitet, ali
između birokratskih procesa i zavisti i pizme kojih nije
falilo, pristup mu je bio onemogućen i morao je da se
prilagodi na prevođenje za nekoliko izdavačkih kuća.
Za razliku od njega, Karmela se zaposlila, kao
profesor, i u poslednje vreme živeli su isključivo od
njene zarade. Sensini je pisao Mirandi jednom
nedeljno. Ona kaže da je njen otac uvideo da mu je
ostalo malo života i da je ponekad delovao čak željan
da jednom zasvagda požuri sa poslednjim zalihama
života i suoči se sa smrću. Što se tiče Gregorija,
nijedna vest nije bila potpuna. Po nekim strancima,
njegovo telo moglo je biti među gomilom kostiju
izvađenih iz onog skrivenog groblja, ali zbog veće
sigurnosti bilo je neophodno napraviti DNK test, no
vlada nije imala sredstava ili nije želela da se napravi
test i to se sve više odgađalo. Takođe se posvetio
traženju jedne devojke, možda prijateljice s kojom je
Gregorčić bio zajedno u ilegali, ali se ni ona nije
pojavila. Posle mu se zdravlje pogoršalo i morao je da
bude hospitalizovan. Više nije čak ni pisao, rekla je
Miranda. Za njega je bilo važno da piše svakog dana,
bez obzira na uslove. Da, rekoh, verujem da je tako
bilo. Onda sam je pitao da li je u Buenos Ajresu stigao
da učestvuje na nekom konkursu. Miranda me
pogledala i nasmejala se. Jasno, ti si onaj koji je s njim
učestvovao na konkursima, tebe je upoznao preko
jednog konkursa. Pomislio sam da je imala moju
adresu jednostavno zato što je nasledila adresar svog
oca, ali da me je prepoznala tek u tom trenutku. Ja
sam onaj sa konkursa, rekoh. Miranda se poslužila sa
još konjaka i rekla da je tokom jedne godine njen otac
dosta pričao o meni. Primetio sam da me je
posmatrala, sada na drugačiji način. Sigurno sam mu
dosađivao, rekoh. Ma kakvi, reče ona, ništa od
dosađivanja, uživao je u tvojim pismima, uvek ih je
čitao mojoj majci i meni. Nadam se da su bila zabavna,
rekoh bez preterane ubeđenosti. Najzabavnija, reče
Miranda, mama vam je čak dala ime. Ime, kome? Mom
ocu i tebi, zvala vas je revolveraši ili lovci na nagrade,
više se ne sećam, nešto slično, lovci na skalpove.
Verujem da znam zašto, rekoh, iako mislim da je pravi
lovac na nagrade bio tvoj otac, ja sam mu samo
prosleđivao neke podatke. Da, on je bio profesionalac,
rekla je naglo uozbiljena Miranda. Koliko nagrada je
stigao da osvoji, pitao sam je. Nekih petnaest, rekla je
odsutno. A ti? Ja, za sada samo jednu, rekoh. Jednu
nižu nagradu u Alkoju, tako sam i upoznao tvog oca.
Znaš li da mu je Borhes jednom poslao pismo u
Madrid, sa opaskama vezanim za jednu njegovu priču,
reče ona posmatrajući svoj konjak. Ne, nisam to znao,
rekoh. I Kortasar je pisao o njemu, Muhika Laines
takođe. Zato što je on bio jako dobar pisac, rekoh ja.
Jebi ga, rekla je Miranda i ustala i izašla u dvorište,
kao da sam rekao nešto čime sam je uvredio. Pustio
sam da prođe koji trenutak, uzeo flašu konjaka i
krenuo za njom. Miranda je bila podlakćena na zidiću
posmatrajući svetla Ðirone. Imaš lep pogled odavde,
rekla mi je. Sipao sam u njenu čašu, sipao sam u
svoju, i neko vreme smo gledali grad osvetljen
mesecom. Najednom sam razumeo da smo mirni, da
smo zbog nekog nejasnog razloga zajedno dosegli
spokoj i da od sada stvari neopazivo počinju da se
menjaju. Kao da se svet zaista pokretao. Pitao sam je
koliko ima godina. Dvadeset dve, rekla je. Onda ja
moram imati više od trideset, rekoh, i čak je i moj glas
zazvučao čudno.

Ova priča osvojila je Proznu nagradu grada San

Sebastijan, pod pokroviteljstvom Fondacije Kutša.
KURVE UBICE
 GOMES PALASIO

Otišao sam u Gomes Palasio u jednom od

najgorih razdoblja svog života. Imao sam dvadeset tri
godine i znao sam da su moji dani u Meksiku
odbrojani.
Moj prijatelj Montero, koji je radio u Beljas Artes,
obezbedio mi je posao u književnoj radionici u Gomes
Palasiju, gradu užasnog imena. Zaposlenje je sa sobom
nosilo, recimo, prijatnu formu iniciranja u stvar -
jedan grupni izlet po radionicama koje su Beljas Artes
razasule po toj oblasti. Najpre, odmor na severu, rekao
mi je Montero, onda ideš u Gomes Palasio da radiš, i
zaboravljaš na sve. Nije mi jasno zašto sam prihvatio.
Znao sam da ni pod kojim okolnostima neću ostati da
živim u Gomes Palasiju, znao sam da neću da vodim
nijednu književnu radionicu ni u jednoj zabačenoj
varoši na severu Meksika.
Jednog dana krenuo sam iz Meksiko Sitija
vozilom koje je prisustvom putnika bilo potvrđeno kao
autobus i počela je moja turneja. Bio sam u San Luis
Potosiju, u Aguaskalijentes, u Guanahuatu, u Leonu,
ne nabrajam redom, ne znam koji grad je kojem
prethodio i koliko vremena sam tamo proveo. Zatim
sam boravio u Toreonu i u Saltilju. Boravio sam u
Durangu.
Naposletku sam stigao u Gomes Palasio i posetio
ustanove Beljas Artes, upoznao svoje buduće učenike.
Čitavo vreme sam drhtao uprkos žegi. Direktorka,
punačka sredovečna žena skakutavih očiju, koja je
nosila veliku haljinu na kojoj beše naštampano gotovo
sve cveće iz čitave države, smestila me je u motel u
blizini, u stravičan motel na periferiji, sred jednog
druma koji nije vodio nigde.
Blizu podneva ista ona dolazila je da me pokupi.
Imala je ogroman automobil liht-plave boje a vozila je
možda previše smelo, iako bi se u opštim crtama moglo
reći da to nije radila loše. Kola su bila automatska i
njene noge su jedva dosezale do pedala. Prvo što smo
neizostavno činili bilo je da odemo u jedan drumski
restoran koji se iz mog motela nazirao jedva, kao
riđasta izbočina na žuto-plavom horizontu. Tamo smo
išli na sok od pomorandže i jaja na meksički način,
praćeno sa po nekoliko šolja kafe i to je direktorka
plaćala obveznicama Beljas Artes (pretpostavljam),
nikada novcem.
Posle toga se zavaljivala u sedište i počinjala da
priča o svom životu u tom gradu na severu i o svojoj
poeziji, objavljenoj kod male izdavačke kuće koju su
Beljas Artes održavale u životu, i o mužu, koji nije
razumeo posao pesnikinje kao ni muke koje taj poziv
sa sobom nosi. Dok je pričala, ja sam bez prestanka
pušio jedan bali za drugim i kroz prozor posmatrao
drum i razmišljao o tome kakva je nesreća moj život.
Posle toga smo se ponovo smeštali u njena kola i
prebacivali u Gomes Palasio, u centralu lokalne filijale
Beljas Artes, dvospratnicu bez ičeg privlačnog, ako se
ne računa zemljano dvorište sa samo tri drveta, jedan
nedovršen ili polovično adaptiran vrt kojim su se poput
zombija tiskali adolescenti što su se učili slikarstvu,
muzici, literaturi. Kada sam prvi put video zgradu,
gotovo da nisam obratio pažnju na dvorište. Drugi put,
počeo sam da drhtim. Sve ovo nema smisla, mislio
sam, ali sam u suštini znao da ima i taj smisao je bio
ono što me je cepkalo, da upotrebim jedan prejak izraz
koji ja, međutim, nisam doživljavao kao prejak. Možda
sam tada brkao smisao i potrebu. Možda sam bio samo
nervozan.
Noćima sam se mučio da zaspim. Imao sam
poteškoća. Pre nego što bih legao u krevet, proveravao
sam vrata i prozore moje sobe, tako da budu zatvoreni
hermetički. Sušila su mi se usta i jedino rešenje bilo je
da pijem vodu. Stalno sam ustajao i odlazio u toalet da
vodom napunim čašu. Koristio bih to što sam ustao da
još jednom proverim jesam li dobro zatvorio vrata i
prozore. Ponekad sam zaboravljao na osetljivost i
ostajao pored prozora da osmatram noćni izgled
pustinje. Onda sam se vraćao u krevet i sklapao oči,
ali pošto sam popio toliku vodu ne bi prošlo dugo dok
opet ne bih ustao, ovoga puta zbog mokrenja. I pošto
sam već ustao, ponovo sam proveravao sve što se u
sobi moglo zatvoriti i ponovo tilio osluškujući udaljenu
buku pustinje (prigušene motore automobila koji su
putovali na sever ili na jug) ili kroz prozor
posmatrajući noć. I tako do svitanja kada sam konačno
mogao da odspavam nekoliko sati, dva ili tri u
najboljem slučaju.
Jednog dana, dok smo doručkovali, direktorka
me je pitala za boju mojih očiju. Takve su zato što
malo spavam, rekoh joj. Da, pocrvenele su, rekla je i
promenila temu. Tog popodneva, dok me je vraćala u
motel, pitala me je da li bih želeo malo da vozim. Ne
umem da vozim, rekoh. Počela je da se smeje i zakočila
uz bankinu. Jedna hladnjača prešla je na našu
stranu. Na beloj pozadini uspeo sam da čitam velika
plava slova: MESARA UDOVICE PADILJA. Hladnjača je
dolazila iz Montereja i vozač nas je posmatrao s
pažnjom koja mi se činila neodmerena. Direktorka je
otvorila vrata i izašla. Sedi za volan, rekla je. Poslušao
sam je. Dok sam hvatao volan primetio sam da, ispred
vozila, traga za nečim. Zatim je zapremila sedište
suvozača i naredila da krenemo.
Dugo sam vozio sivom trakom koja je spajala
Gomes Palasio sa mojim motelom. Stigavši do ovog,
nisam zaustavio auto. Pogledao sam direktorku,
osmehivala se, nije joj smetalo da vozim još koji
trenutak. U početku smo nas dvoje posmatrali drum u
tišini. Kada smo ostavili motel za nama, ona je počela
da priča o svojoj poeziji, o svom poslu i o svom
neuviđavnom mužu. Kada je ostala bez reči, uključila
je radio-kasetofon i pustila kasetu jedne pevačice
ranćeras{8} tužnoga glasa koji bi uvek za nekoliko nota
preduhitrio orkestar. Ja sam njena prijateljica, rekla je
direktorka. Nisam je razumeo. Šta, rekoh. Ja sam
intimna prijateljica ove pevačice, reče direktorka. Oh.
Ona je iz Duranga, rekla je. Već si bio tamo, zar ne?
Da, bio sam u Durangu, rekao sam. I kakve su
tamošnje radionice za literaturu? Gore od ove, rekoh iz
pristojnosti iako je direktorka izgledala kao da nije
tako shvatila moje reči. Ona je iz Duranga, ali živi u
Siudad Huaresu, rekla je. Ponekad, kad svrati u rodni
grad da vidi majku, telefonira mi i ja nađem vremena
odakle bilo da odem i s njom provedem nekoliko dana
u Durangu. Kako dobro, rekoh ne mičući pogled sa
druma. Gošća sam u njenoj kući, kući njene majke,
reče direktorka. Nas dve spavamo u njenoj sobi i
satima pričamo i slušamo njene albume. Ponekad
jedna od nas dve skokne u kuhinju i skuva kaficu. Ja
obično donesem keks regalada, koji joj se sviđa više od
svih drugih vrsta keksa. I pijemo kafu i jedemo keks.
Poznajemo se od naše petnaeste godine. Ona je moja
najbolja prijateljica.
Na horizontu sam video brdašca između kojih se
gubio drum kojim je pak počinjala da se pomalja noć.
Koje boje je pustinja noću, pitala me je danima ranije
u mom motelu. Bilo je to glupo retorsko pitanje kojim
je sažimala moju budućnost, ili možda ne moju
budućnost već moju izdržljivost u trpljenju bola koji
sam osećao. Jednog predvečerja, u književnoj radionici
u Gomes Palasiju, jedan mladić me je pitao zašto
pišem poeziju i do kada mislim da se bavim time.
Direktorka nije bila prisutna. U radionici je bilo pet
osoba, jedinih pet učenika, četiri mladića i jedna
devojka. Dvoje od njih oblačili su se ekstremno jadno.
Devojka je bila oniža i suva a njena garderoba bi se
najpre mogla nazvati vulgarnom. Onaj koji je postavio
pitanje morao bi da studira na univerzitetu, ali umesto
toga bio je radnik u fabrici sapuna, najvećoj (i možda
jedinoj) u državi. Drugi mladić bio je najamni radnik u
italijanskom restoranu. Ostala dvojica su se pripremali
za faks a devojka niti je studirala niti radila.
Slučajno sam mu odgovorio. Neko vreme, nas
šestoro smo ćutali. Odmerio sam mogućnost da radim
u Gomes Palasiju, da ostanem ovde do kraja života. U
dvorištu sam bio video dve polaznice slikarstva koje su
mi se učinile lepuškaste. Uz nešto sreće sam mogao da
oženim jednu od njih. Lepša od njih dve činila mi se i
običnijom. Zamislio sam dugačku i složenu vezu.
Zamislio sam jednu mračnu i prohladnu kuću i baštu
punu bilja. I do kada mislite da pišete, upita dečko
koji je pravio sapune. Mogao bih da mu na to
odgovorim bilo šta. Izabrao sam ono, najjednostavnije:
ne znam, rekoh. A ti? Ja sam počeo da pišem zato što
me poezija čini slobodnijim, učitelju, i nikada neću
prestati, rekao je sa smeškom koji je jedva skrivao
njegov ponos i njegovu rešenost. Odgovor je bio
ukvaren nepreciznošću i besedničkom patetikom.
Ipak, posle tog odgovora video sam radnika u fabrici
sapuna ne kakav je bio tada, već onakvog kakav je bio
sa petnaest godina ili možda sa dvanaest, video sam ga
kako trči ulicama predgrađa Gomes Palasija pod
nebom koje je ličilo lavini kamenja. I takođe sam video
njegove drugove: izgledalo mi je nemoguće da su
preživeli. To je bilo, uprkos svemu, nešto najprirodnije.
Onda smo održali kratko čitanje poezije. Od njih
je nešto talenta jedino posedovala devojka. Ali ja već
nisam bio siguran ni u šta. Kada smo izašli, direktorka
me je čekala sa dva tipa koji su se ispostavili kao
funkcioneri države Durango. Ne znam zašto, pomislio
sam da su policajci i da će me privesti. Mladež se
oprostila sa mnom i otišla, slabunjava devojka sa
jednim mladićem, ostala trojica sami. Video sam ih
kako preprečuju jedan hodnik olinjalih zidova.
Otpratio sam ih do vrata, kao da sam zaboravio nešto
da kažem jednom od njih. Tamo sam video kako se
gube na dva kraja one ulice Gomes Palasija.
Posle je direktorka rekla: to je moja najbolja
prijateljica, pa je zaćutala. Drum je prestao da bude
prava linija. U retrovizoru sam video ogroman zid kako
se uzdiže iza grada koji smo ostavljali za sobom.
Trebalo mi je dugo da prepoznam da je pala noć. Na
radiokasetašu pevačica je počela da cvrkuće novu
pesmu. Govorila je o nekom naselju izgubljenom na
severu Meksika gde su svi srećni osim nje. Učinilo mi
se da direktorka plače. Tiho i dostojanstveno, ali
neumereno plakanje. Međutim, nisam bio siguran.
Moje oči se ni na trenutak nisu odvajale od druma.
Onda je direktorka izvadila maramicu i oglasila se.
Uključi farove, čujem kako mi više nego tiho govori.
Nastavio sam da vozim.
Uključi svetla kola, ponovila je i, ne sačekavši
odgovor, nagnula se nad komandnu tablu i lično
uključila svetla. Uspori, reče za neko vreme, čvršćim
glasom, dok je pevačica intonirala završne note svoje
pesme. Tužna pesma, rekao sam da bih nešto rekao.
Automobil je ostao uparkiran na jednoj strani
druma. Otvorio sam vrata i izašao: nije još sve bilo
potamnelo, ali više nije bio ni dan. Okolno tlo, brda u
kojima se gubio drum, bili su žute boje prožete tako
intenzivno mračnom bojom, ništa slično nikada nisam
video. Kao da je to svetlo (ali to nije bilo svetlo, samo
boja) bilo obremenjeno nečim što nisam znao šta je a
što je sasvim lako moglo da bude večnost. Postideo
sam se od takve pomisli. Protegao sam noge. Jedan
auto je prošao pored mene trubeći. Opsovao sam mu
majku jednim gestom. Možda to nije bio samo gest.
Možda sam viknuo majke ti ga nabijem a vozač me je
video ili me čuo. Ali to je, kao i gotovo sve u ovoj priči,
neverovatno. Kada mislim na njega, takođe, jedino što
vidim je moja sleđena prilika u njegovom retrovizoru,
još uvek imam dugu kosu, mršav sam, nosim jaknu od
grubog platna i preglomazne, užasne naočare.
Nekoliko metara dalje, automobil je zakočio i
utihnuo. Niko nije izašao, kao ni vratio u rikverc,
sirena se više nije oglasila, ali je delovalo kao da je
njegovo prisustvo naduvalo prostor koji nam je u
nekom smislu bio zajednički. Oprezno sam koraknuo
prema direktorki. Ona je spustila prozor auta i pitala
šta se dogodilo. Oči su joj poskakivale više nego ikada.
Rekao sam joj da ne znam. To je neki muškarac, rekla
je premeštajući se na sedište vozača. Zauzeo sam
mesto koje je ona upraznila. Bilo je toplo i vlažno, kao
da je direktorka imala temperaturu. Kroz prozor sam
mogao da vidim mušku siluetu, zatiljak nekoga ko je
posmatrao, kao i mi, liniju druma koja je počinjala da
vijuga prema brdima.
To je moj muž, rekla je direktorka ne prestajući
da posmatra auto što se zaustavio, kao da je pričala
sama sa sobom. Onda je promenila stranu kasete i
pojačala volumen.
Moja prijateljica ponekad me zove telefonom,
rekla je, kada ide na turneju po nepoznatim
gradovima. Jednom me je zvala iz Siudad Madera, u
četiri ujutro, nakon što je čitave noći pevala u lokalu
sindikata petrolejaca. Ponovo me je zvala iz Reinose.
Kako dobro, rekoh ja. Ne, ni dobro, ni loše, reče
direktorka. Jednostavno me zove. Ponekad ima tu
potrebu. Kada se javi moj muž, ona spušta slušalicu.
Neko vreme niko od nas dvoje nije ništa rekao.
Zamislio sam direktorkinog muža sa slušalicom u ruci.
Podigne je, kaže dobro, ko je to, onda sluša kako sa
druge strane linije spuste pa i on spušta, maltene po
refleksu. Direktorku sam pitao da li želi da izađe i ode
da kaže nešto vozaču tog drugog auta. Nije neophodno,
rekla je. To mi se učinilo razumnim odgovorom iako je
u suštini odgovor bio ludački. Pitao sam je šta misli da
će da preduzme njen muž, ako je to zaista njen muž.
Ostaće ovde dok ne odemo, reče direktorka. Onda bi
najbolje bilo da idemo ovog trenutka, rekao sam.
Direktorka je izgledala kao da sabira misli, iako je u
suštini, posle sam joj se na tome divio, jedino što je
učinila bilo da zatvori oči i da doslovno pije do
poslednje kapi pesmu koju je izvodila njena prijateljica
iz Duranga. Onda je uključila motor i polako grabila
napred dok nije za nekoliko metara ostavila drugi auto
iza nas. Pogledao sam kroz prozor. U tom trenutku
vozač mi je okrenuo leđa pa nisam mogao da vidim
njegovo lice.
Jesi li sigurna da je to bio tvoj muž, pitao sam je
kada se auto ponovo izgubio put brežuljaka. Ne, rekla
je direktorka i prsnula u smeh. Verujem da to nije bio
on. Ja sam takođe počeo da se smejem. Kola su
izgledala kao njegova, rekla je između štucaja smeha,
ali sada mi se čini da to uopšte nije bio on. Samo ti se
čini, rekoh. Osim ako je promenio tablicu, rekla je
direktorka. U tom trenutku sam razumeo da je sve bilo
šala i zatvorio sam oči. Zatim izlazimo iz brežuljaka i
ulazimo u pustinju, u ravnicu koju su čistila svetla
automobila što se kretao prema severu ili prema
Gomes Palasiju. Već je bilo veče.
Obrati pažnju, rekla je direktorka, stići ćemo na
veoma posebno mesto. To su bile reči koje je
upotrebila. Veoma posebno mesto.
Želela sam da vidiš ovo, rekla je, to je ono što se
u mom kraju meni lično najviše dopada. Auto je
napustio drum i zadržao se u nekoj vrsti zone za
predah, iako u suštini to nije bilo ništa, samo zemlja i
veliko parkiralište kamiona. U daljini su sjajila svetla
nečega što je moglo biti naselje ili restoran. Nismo
izašli. Direktorka mi je otprilike pokazala jednu tačku.
Deonicu druma koja je od mesta na kome smo se
nalazili morala biti udaljena nekih pet kilometara,
možda manje, možda više. Direktorka je čak nekom
tkaninom obrisala šoferšajbnu kako bih mogao bolje
da vidim. Pogledao sam: video sam farove automobila,
po okretajima svetala to je možda bila neka krivina. A
onda sam video pustinju i video sam neke zelene
oblike. Jesi li video, upita direktorka. Da, svetla,
odgovorio sam. Direktorka me je pogledala, njene
poskakujuće oči sjajile su sigurno onako kako sjaje oči
životinjica države Durango, negostoljubive okoline
Gomes Palasija. Posle sam ponovo pogledao prema
mestu koje je pokazivala: isprva nisam video ništa,
jedino tamu, sjaj nekog naselja ili nepoznatog
restorana, posle su prošli neki automobili i njihovi
snopovi svetla raskolili su prostor sa uvredljivom
sporošću.
Uvredljivom sporošću koja, nas međutim, više
nije pogađala.
A onda sam video kako se svetlo, nekoliko
trenutaka nakon što bi automobil ili teretni kamion
prošao tim mestom, vrti oko sebe i nestaje, zeleno
svetlo koje je izgledalo kao da diše, na delić sekunde
živo i povratno usred pustinje, sve veze prekinute,
svetlo koje je ličilo na more i koje se pomeralo kao
more, ali koje nije gubilo niti jednu česticu krhkosti
zemlje, zeleno, izvanredno, usamljeno talasanje, koje
nešto na nekoj krivini, jedan znak, krov napuštenog
skladišta, neki plastični ogromni, rasprostranjeni po
zemlji, morali su da niču, ali da se pred nama, sa
zamašne razdaljine, pojave kao san ili kao čudo, što je,
na kraju priče, ista stvar.
Onda je direktorka uključila motor, okrenula
auto i vratili smo se u motel.
Morao sam da sutradan odem u Meksiko Siti.
Kada smo stigli direktorka je izašla iz automobila i
pridružila mi se komadić puta. Pre nego što sam stigao
u sobu pružila mi je ruku i oprostila se od mene. Znam
da ćeš umeti da mi oprostiš moje stramputice, rekla je,
na kraju krajeva mi smo čitaoci poezije. Zahvalio sam
joj što nije rekla da smo nas dvoje pesnici. Kada sam
ušao u sobu uključio sam svetlo, svukao jaknu i popio
vodu pravo iz slavine. Onda sam se približio prozoru.
Na parkingu motela još je bio njen auto. Otvorio sam
prozor i zamah pustinjskog vazduha me je punom
snagom udario u lice. Automobil je bio prazan. Kao što
neko razgleda neku reku ili neki vanzemaljski pejzaž,
ja sam video direktorku, bila je malo dalje, pored
druma, nadlaktice su joj bile malko uzdignute, kao da
je pričala s vazduhom ili recitovala, ili kao da je
ponovo bila devojčica i igrala se sa kipovima.
Nisam dobro spavao. Kada je svanulo ista ona je
došla da me potraži. Ispratila me je do autobuske
stanice i rekla mi da ću ako konačno odlučim da
prihvatim posao, biti dobrodošao u radionicu. Rekao
sam joj da o tome moram da razmislim. Ona je rekla
da je to u redu, da treba promišljati stvari. Zatim je
rekla: jedan zagrljajčić. Sagnuo sam se i zagrlio je.
Sedište koje mi je dopalo bilo je okrenuto na drugu
stranu, tako da nisam mogao da je vidim kada je
otišla. Samo se nejasno sećam njene prilike, kako stoji
tamo, posmatrajući autobus ili možda svoj ručni sat.
Onda sam morao da sednem jer su se drugi putnici
micali prolazom ili se smeštali na susedna sedišta i
kada sam ponovo pogledao više je nije bilo.
 DANI 1978.

Jednom prilikom B prisustvuje žurci Čileanaca

iseljenih po Evropi. Tek što je stigao iz Meksika, ne
poznaje većinu prisutnih. Suprotno njegovim
očekivanjima, žurka je porodična: zvanice su povezane
ne samo nitima prijateljstva nego i nitima srodstva.
Braća plešu sa rođakama, tetke sa sestrićima, vino se
toči napretek.
U izvesnom trenutku, možda u zoru, jedan
mladić pikira na B, koristeći bilo koji povod. Diskusija
je žalosna i neizbežna. Mladić, U, razmeće se jednom
ludom bibliotekom: brka Marksa sa Fojerbahom, Čea
sa Francom Fanonom, Rodoa sa Mariategijem,
Mariategija s Gramšijem. Uostalom, nije baš
najzgodnije vreme za diskusiju, prva barselonska
svetla imaju običaj da izlude neke noćobdije, ovu
dvojicu opskrbljuju hladnoćom dželata. Ovo ne kažem
ja, ovo misli B i, u skladu s time, njegovi odgovori su
ledeni, sarkastični, jedan više nego dovoljan sasus
belli za svađalačke ambicije koje ima U. Ali kada je
svađa već neminovna, B ustaje i odbija sukob. U ga
vređa, izaziva, udara o sto (možda i u zid) pesnicom.
Sve uzalud.
B ga ignoriše i odlazi.
Ovde bi mogla da počne priča. B se gnuša
Čileanaca nastanjenih u Barseloni, iako je i sam,
neizlečivo, Čileanac nastanjen u Barseloni.
Najsiromašniji i, možda, najusamljeniji Čileanac u
Barseloni. Ili tako on misli. U njegovom sećanju,
incident najviše liči na jednu gimnazijsku svađu. Ipak,
U-ova nasilnost navodi ga na gorke zaključke budući
da je U radio i možda još radi u jednoj od partija s
levice koju je B, u to vreme, najviše simpatisao.
Stvarnost mu je još jednom pokazala da na
praznozborje, dogmatizam i neznanje nijedna strana
nema tapiju.
Ali B zaboravlja ili nastoji da zaboravi incident i
nastavlja da živi.
Maglovito, kao da je tema neki pokojnik, katkad
mu stižu vesti o U. Suštinski, B bi više voleo ništa da
ne zna, ali ako neko posećuje određene ljude nije
moguće da se ne uputi u ono što se dešava u njihovom
okruženju ili u ono što ljudi misle da se dešava. Tako,
sada B saznaje da je U dobio špansko državljanstvo ili
da je jedne noći u društvu supruge išao na koncert
neke čileanske etno-grupe. Štaviše, B ih na trenutak
zamišlja zavaljene u sedišta nekog teatra koji se
postepeno puni, u očekivanju da se spusti zavesa i
pojavljuje se etno-grupa, tipovi dugih kosa i s
bradama, na neki način isti kao U, i zamišlja takođe
njegovu suprugu, koju je video samo jednom i koja mu
se čini zgodna, ponešto neobična, žena koja je negde
drugde, koja pozdravlja (kako je pozdravila njega na
onoj žurci) odsutno i koja odsutno posmatra i zavesu
koja se još ne diže, i svog muža, odsutno, neko
neodređeno mesto koje je zasijalo od njenih krupnih i
spokojnih očiju. Ali kako može imati ova žena spokojne
oči?, misli B. Nema odgovora.
Jedne noći, međutim, stiže odgovor, premda ne
onaj koji je B očekivao. Večerajući sa jednim
čileanskim parom, B saznaje da je U interniran u
psihijatrijsku kliniku posle pokušaja da ubije svoju
ženu.
Možda je te večeri B previše popio. Možda je
priča koju prenosi čileanski par preterana do
karikaturalnosti. Ali izvesno je da B sluša priču o U-
ovim nesrećama sa velikim zadovoljstvom i kasnije,
neprimetno, sa izvesnim osećanjem pobede,
iracionalne, žalosne pobede koja otkriva sve senke
njegove pizme, kao i razočaranja. Zamišlja kako U trči
jednom moguće čileanskom, moguće južnoameričkom,
ulicom, zavijajući ili vrišteći, dok sa strana zgrade
počinju trajno da se dime, iako ni u jednom trenutku
nije moguće raspoznati ni jedan jedini plamen.
Od onda B, svaki put kada se nađe sa ovim
čileanskim parom, nepogrešivo pita za U i tako se
lagano, kao da se za njegovu potajnu satisfakciju vesti
poslužuju jednom ili dva puta mesečno, obaveštava da
je U izašao iz klinike, da U ne radi više, da ga žena
nije napustila (nešto što B iskreno opaža kao herojski
čin), da U i žena U ponekad razgovaraju o povratku u
Čile. Naravno, čileanskom paru ideja o povratku u Čile
se čini zavodljivom. B je doživljava kao jezivu. Ali zar U
ne beše levičar, pita. Ali zar U ne beše iz MIR?{9}
Iako to ne izriče, B sažaljeva ženu U. Zašto se
takva žena zaljubi u tipa kakav je onaj? Ponekad ih,
čak, zamišlja kako vode ljubav. U je visok i plav i
njegove nadlaktice su snažne. Da smo se one večeri
potukli, misli, izvukao bih deblji kraj. Žena U je vitka,
uskih kukova i crne kose. Koja je boja njenih očiju,
pita se B. Zelena. Veoma lepe oči. B je povremeno
gnevan što razmišlja o bračnom paru U. Kada bi
mogao, kad bi to bilo mogućno, zauvek bi ih zaboravio
(video ih je samo jednom!), ali ono što je izvesno jeste
da se slika njih dvoje, zabeležena na nesrećnoj žurci,
na misteriozan način zadržala u njegovom sećanju,
kao da želi nešto da kaže, nešto značajno, ali što B,
koliko god da se vraća na to, ne raspoznaje.
Jedne večeri, dok šeta Ramblama, slučajno sreće
svoje čileanske prijatelje. Sa njima u društvu su U i
njegova žena. Pozdravljanje je neizbežno. Žena U mu
se osmehne i njen bi se pozdrav mogao razmotriti kao
otvoren. Sasvim suprotno tome, U mu se jedva obraća.
B na trenutak misli da se U pravi stidljiv ili odsutan. U
njegovom držanju, ipak, ne opaža ni najmanji znak
agresivnosti. Zapravo, kao da ga U prvi put vidi. Glumi
li? Ta nezainteresovanost je prirodna ili je plod
izbijanja psihoze? Žena U, kao da je želela da privuče
pažnju B-a, priča o knjizi koju tek što je kupila na
nekom od kioska Rambli. Pokazuje knjigu, pokazuje je
njemu, pita ga kakvo mišljenje zaslužuje autor. B
priznaje da na vlastitu žalost nije čitao ništa od njega.
Moraš da ga čitaš, kaže žena U i zatim dodaje: ako
želiš, kada ja završim, pozajmiću ti. B ne zna šta bi
rekao. Sleže ramenima. Zamuckuje jedno da koje ga ni
na šta ne obavezuje.
Opraštajući se, žena U ga poljubi u obraz.{10} I
stisne njegovu ruku. Uskoro ćemo se videti, veli.
Kada ostane sam, B misli kako mu se U više ne
čini tako visok ni tako jak kao na žurci, zapravo je
samo malo viši od njega. Izgled njegove žene se,
sasvim suprotno, još poboljšao i zasjao do nesumnjivih
razmera. Zbog razloga stranih toj protivrečnosti, B ne
može da dospe do sna i u jednom trenutku nesanice
ponovo razmišlja o U.
Zamišlja ga na psihijatrijskoj klinici Sen Boa,
vidi ga vezanog za stolicu, kako se previja od besa dok
mu lekari (ili senke lekara) stavljaju elektrode na
glavu. Tretman te vrste, misli, možda može da smanji
visoku osobu. Sve izgleda apsurdno. Pre nego što
zaspi, uviđa da je njegov dug prema U već namiren.
Međutim, priča se nije završila.
B to zna. Takođe zna da njegova priča sa U nije
puka vulgarna priča o surevnjivosti.
Prolaze dani. B u početku pokušava, iz
unekoliko autodestruktivnog poriva, da sretne bračni
par U, i s tom svrhom posećuje, što nikada nije činio,
poznanike iz Čilea iseljene po Barseloni. Sluša njihove
probleme, njihove komentare svakidašnjeg života, sa
mešavinom užasa i ravnodušnosti prikrivenom
prividno zainteresovanim pogledom, ali se U i njegova
žena nigde ne pojavljuju, niko ih nije video, naravno
svi imaju šta da kažu, da puste u opticaj kakvo
prikladno mišljenje o nesreći koja crta vlastite planove
po njihova dva života, no jedino što je izvesno,
zaključuje B posle tolikih poseta i monologa, jeste da U
i njegova supruga izbegavaju društvo svojih bližnjih.
Poriv slabi dok se ne iscrpi; B se vraća svojim
običajima.
Međutim, jednog dana, sreće ženu U na pijaci u
Bokeriji. Vidi je izdaleka, u društvu jedne devojke koju
ne poznaje. Njih dve zastaju kraj tezge sa egzotičnim
voćem. Dok im se približava, B primećuje da je lice
žene U dobilo na uzvišenosti. Više nije samo zgodna
žena nego sada izgleda i kao interesantna žena.
Pozdravlja ih. Odgovor žene U je suzdržan, kao da ga
nije prepoznala. Nekoliko trenutaka B misli da ga ona
zaista nije prepoznala i počinje da se predstavlja.
Podseća je kada su se videli poslednji put, pominje
knjigu koju mu je ona preporučila, uključujući i
nesrećnu žurku na kojoj su se upoznali. Žena U
klimne glavom na sve što B kaže, ali u njenim
gestovima opaža se progresivna mrzovolja, kao da je
njena najveća želja da B nestane. Zbunjen B ostaje
pored njih, iako u dubini duše zna da bi bilo najbolje
smesta se oprostiti. U suštini, B očekuje nešto, neki
znak, neku reč da potvrdi njenu grešku. Ali znak ne
stiže. Žena U se trudi da ga ne vidi. Druga žena ga,
nasuprot, posmatra s pažnjom i tom pogledu B se
priklanja kao davljenik. Prijateljica žene U zove se K i
nije Čileanka nego je Dankinja. Njen španski je slab
ali razumljiv. Ne živi dugo u Barseloni i jedva da
poznaje grad. B se nudi da joj ga pokaže. K prihvata.
Tako da se iste te večeri B nalazi s Dankinjom i
šetaju Gotikom{11} (on ne znajući najbolje zašto čini ono
što čini, ona srećna i pripita pošto su posetili nekoliko
starinskih gostionica) i pričaju i K pri tom pažljivije
posmatra senke koje ocrtavaju njihova tela o drevne
zidove, o popločane ulice. To su senke koje imaju
vlastiti život, kaže K. U prvom trenutku B jedva da
obraća pažnju. Ali onda posmatra svoju senku ili
možda senku Dankinje i na trenutak mu se čini da ga
ta mračna i izdužena silueta posmatra neprijateljski. B
se štrecne. Posle toga sve troje, ili sve četvoro, beže u
tminu neodređenog oblika.
Te noći spava sa K. Dankinja studira
antropologiju sa ženom U i iako joj nije ono što se
naziva prisnom prijateljicom (u stvari, samo su
koleginice sa fakulteta), sa svitanjem počinje da priča o
njoj, možda zato što je ona jedini njihov zajednički
poznanik. Malo toga B uspeva da raščisti. K mu pruža
informacije koje obiluju opštim mestima. Dobra je
osoba, uvek spremna da učini uslugu, inteligentan je
student (šta to znači, misli B, koji u životu nije bio na
nekom fakultetu), iako ima puno problema. Ovo tvrdi
bez ijednog dokaza, gradeći mišljenje tek na ženskoj
intuiciji. Kakvih problema, pita B. To ne znam, kaže K,
problema svih vrsta.
Prolaze dani, B prestaje da se raspituje za bračni
par U po kućama Čileanaca iseljenih u Barselonu.
Svakih dva ili tri dana viđa se s K i vode ljubav, iako
više ne pričaju o ženi U a u retkim navratima kada je
K spomene, B se pravi da je ne razume ili nastoji da
sluša svoju prijateljicu distancirano i hladno,
nastojeći, a nije mu teško da to postigne, da bude
nepristrasan, kao da K priča o socijalnoj antropologiji
ili o maloj sireni iz Kopenhagena.
Vraća se svojoj svakidašnjici što bi bio način da
se kaže da se vraća svom ludilu ili vlastitoj dosadi. Sa
K, na drugoj strani, nema zajednički društveni život,
što ga oslobađa bilo kakvog neželjenog ili slučajnog
susreta.
Koraci ga jednom, posle mnogo vremena u kome
nije video čileanski par koji su njegovi prijatelji, nose
do njihove zgrade.
B očekuje da će ih zateći same, B očekuje da će s
njima da večera i u tu svrhu se pojavljuje s flašom
vina. Kada stigne, kuća je već prećutno prepunjena.
Njegovi prijatelji su tu, ali tu je i još jedna Čileanka,
postarija žena, nekih pedeset godina, koja se izdržava
bacajući tarot, kao i, otprilike, jedna šesnaestogodišnja
devojka, bleda i nabusita, o kojoj se po iseljeničkim
krugovima priča i da je prosvećena (što se na kraju
pokazalo nezasnovanim), kćerka radničkog vođe
ubijenog od strane diktature. Tu je i njen dečko, vođa
katalonskih komunista barem dvadeset godina stariji
od devojke, a tu je i žena U, porumenelih obraza, i
očiju koje odaju da je plakala, a u dnevnoj sobi, sedeći
u naslonjaču, kao da ne zna šta se dešava, nalazi se i
U.
Prvo što B oseti je poriv da odmah ode sa svojom
flašom vina. Ali promišlja bolje i ostaje (mada uistinu
ne nalazi motive da se zadrži).
 Atmosfera u kući njegovih prijatelja je pogrebna.
Ambijent, pokreti, koji se opažaju, liče na one sa tajnih
sastanaka, ali ne uopšteno s tajnih sastanaka, već sa
tajnih sastanaka petit comité ili tajnih u smislu: svi su
raspršeni po različitim prostorijama kuće, kao da je
zajednički razgovor onemogućen nekim neizrecivim
razlogom koji svi uvažavaju.
Vračara i vlasnica kuće zaključane su u sobi
vlasnika kuće. Bleda devojka i vlasnik kuće zaključani
su u kuhinji. Mladić blede devojke i vlasnica kuće
zaključani su u spavaćoj sobi. Žena U i bleda devojka
zaključane su u kuhinji. Vračara i vlasnik kuće
zaključani su u hodniku, i to već mnogo govori.
Štaviše, pri jednom prolasku kroz kuću sam B se
prepoznaje zaključan u sobi za zvanice sa vlasnicom
kuće i bledom devojkom dok kroz tanki zid sluša oštar
glas vračare koja govori ili jednolično otpevava
upozorenje ženi U, obe su zaključane u dvorišnom
magacinu!
Jedini koji se zadržava u naslonjaču, u dnevnom
boravku, sve vreme, kao da ga se opšte uzbuđenje ne
dotiče ili kao da dolazi iz nekog varavog sveta, jeste U.
Tamo se upućuje i B nakon što je čuo obilje konfuznih,
ako ne i protivrečnih informacija, iz kojih jedino što
deluje jasno jeste da je U, tog istog prepodneva,
pokušao samoubistvo.
U dnevnom boravku U ga pozdravlja gestom koji
se ne bi mogao smatrati prijateljskim ali ni agresivnim.
B seda u naslonjač preko puta naslonjača u kome sedi
U. Neko vreme obojica ćute, gledajući u pod, opažajući
kako ostali dolaze i odlaze, dok B ne uvidi da je
televizor uključen, bez tona, i da U deluje
zainteresovan za program.
Ničeg nema na U-ovoj faci što bi odavalo jednog
samoubicu ili pokušaj samoubistva, misli B. Upravo
suprotno, na njegovom licu može se primetiti nepoznat
duševni mir ili barem nepoznat za B. U njegovom
sećanju, U, njegovo lice, ostalo je nepromenjeno u
odnosu na lice kakvo je imao na žurci, jedno
sangvinično lice, uhvaćeno između straha i
surevnjivosti, ili u odnosu na njegovo lice kakvo je sreo
na Ramblama, bezizražajnu masku (iako se ni sada za
njegovo lice ne može reći da je baš izražajno) iza koje
su se sakrili demoni straha i surevnjivosti. Trenutno,
njegova faca deluje isprano. Kao da je tokom nekoliko
sati ili možda dana U bio prepušten koritu kakve
moćne reke. Samo televizor bez zvuka i suve oči koje
pomno prate pokrete što se nižu ekranom (dok se u
kući čuje mrmljanje Čileanaca koji sterilno
raspravljaju o mogućnosti njegove ponovne
hospitalizacije u Sen Boa) mogu da snabdeju B
izvesnošću da se, zapravo, tamo dešava nešto
neobično.
I kasnije se razvezuje (ili se, prikladnije rečeno,
razdvaja) pokret naizgled beznačajan, pokret jasne
oseke: ne pomičući se u naslonjaču, B opaža kako se
svi oni što su do maločas po grupicama raspravljali i
većali svrstavaju u kolonu po jedan prema spavaćoj
sobi vlasnika kuće, osim blede devojke, kćerke
ubijenog sindikalnog lidera, koja gestom za koji ne zna
da li se može nazvati pobunjeničkim, ili pobuđenim
dosadom ili oprezom, seda u dnevnu, na stolicu ne
mnogo udaljenu od naslonjača sa koga U gleda TV.
Vrata spavaće sobe se zatvaraju. Šumovi se prigušuju i
iščezavaju.
Možda je ovo, misli B, mogao biti pogodan
momenat za odlazak. Umesto toga, ono što čini jeste da
otvori flašu vina i ponudi po čašu bledoj devojci, koja
netremice prihvata, i U, koji popije samo gutljaj, kao
da ga ne uvredi, pošto mu stvarno nije do pića ili ne
može da pije. A onda, dok piju ili glume da to čine,
bleda devojka progovara i prepričava im poslednji film
koji je gledala, veoma loš, kaže, a onda ih pita da nisu
gledali neki dobar i koji mogu da joj preporuče. Pitanje
je, uistinu, retorsko. Formulišući ga bleda devojka
zapravo nameće poredak u kome ona vlada na jednom
od najuzvišenijih mesta. Ne oskudeva u prefinjenosti.
Tako isto, u njenom pitanju implicirana je volja (njena
volja, ali i jedna viša volja, tuđa svima osim dobroj
slučajnosti) da njih dvojica budu uključeni u taj
poredak, čime to ne prestaje da bude opipljiv primer
njenog smisla za uključivanje drugih, čak i u
okolnostima kakva je ova.
U po prvi put otvara usta i kaže da već dosta
dugo ne ide u bioskop. Suprotno onom što bi B
očekivao, boja njegovog glasa savršeno je normalna.
Dobro modulisana, s tonom koji otkriva izvesnu tugu,
jednim čileanskim, piramidalnim tonom kakav bledoj
devojci nije neprijatan, niti bi bio neprijatan onima
koji su zaključani u spavaćoj sobi, da su mogli da ga
čuju. Čak ni B ne nalazi da je neprijatan, u njemu taj
ton budi čudne rezonance, jedan crno-beli nemi film u
kojem odjednom svi počinju da viču na nerazumljiv i
zaglušan način dok u središtu objektiva počinje da
nastaje crvena pruga koja se širi ostatkom ekrana. B
usled ove vizije ili ovog predosećanja, ukoliko je taj
izraz u ovom slučaju moguć, postaje toliko nervozan
da, i ne želeći, otvara usta i kaže da naravno da je
nedavno gledao jedan film, i da je taj film baš dobar.
I odmah zatim (iako u suštini ono što želi jeste
da ustane sa tog naslonjača i izađe iz dnevne i iz kuće
i da se udalji iz ovog kvarta) počinje da prepričava
film. Prepričava ga bledoj devojci, koja ga sluša sa
izvesnim izrazom neraspoloženja i znatiželje na licu
(kao da su neraspoloženje i znatiželja nerazlučivi), ali
onaj kome je to prepričavanje u stvarnosti namenjeno
jeste U, ili je ovo to u šta, sred svojih sputanih i brzih
reči, svest kazivača veruje.
Taj film se duboko urezao u njegovo sećanje. I
danas ga pamti, čak i do sitnih pojedinosti. U to vreme
ga je tek video, tako da je prepričavanje sigurno bilo,
bar, živahno. Film govori o jednom svešteniku-slikaru
u srednjovekovnoj Rusiji. Kroz reči koje izgovara B
defiluju feudalni velikaši, popovi, seljaci, spaljene
crkve, zavist i neznanje, zabave i reka noći,
sumnjičavosti i vreme, izvesnost umetnosti, krv koja je
nepopravljiva. Tri osobe se pojavljuju kao središnje
figure, ako ne u filmu, ono u izveštaju o ruskom filmu
koji predaje ovaj Čileanac u jednoj kući Čileanaca,
pred naslonjačem na kojem sedi jedan do samoubistva
razočaran Čileanac, jednog mekog prolećnog
popodneva u Barseloni: glavni junak je sveštenik
slikar; drugi po važnosti lik je satirični poeta, to jest
neka vrsta bitnika, srednjovekovni student lutalica,
sirotinja i, više nego bilo šta drugo, tip koji nema
pojma ni o čemu, šaljivdžija, Vijon izgubljen u golemim
prostranstvima Rusije, koga sveštenik, a da to nije
hteo, izruči vojnicima; treći lik je junoša, sin livca
zvona, koji posle neke epidemije tvrdi da je nasledio
očeve tajne u toj složenoj umetnosti. Sveštenik je
potpuni umetnik i čovek bez poroka. Pesnik
pustopašnik je šaljivdžija ali na njegovom licu se
skupljaju sva krhkost sveta i sav svetski bol. Mladić
livac zvona je Rembo, naime siroče.
Kraj filma, rastegnut kao porođaj, sastoji se iz
izlivanja zvona. Feudalni velikaš želi novo zvono, ali
pomor je desetkovao stanovništvo i među stradalima je
i livac. Velikaševi ljudi idu da ga traže ali nalaze samo
srušenu kuću i njegovog sina - jedinog ko je preživeo.
Junoša nastoji da ih ubedi da on zna kako se izliva
zvono. Nakon što ispolje izvesnu sumnjičavost,
velikaševi žbiri vode ga sa sobom, ne pre nego što su
mu skrenuli pažnju da će životom platiti ispadne li
zvono što defektno.
Sveštenik, koji je namerno prestao da slika i koji
se zavetovao na ćutanje, ponekad šeta poljem gde
radnici izlivaju zvono. Junoša ga ponekad vidi i
izruguje mu se (junoša se izruguje svemu). Postavlja
mu pitanja na koja sveštenik ne odgovara. Smeje mu
se. U okruženju obzidanog grada, istovremeno sa
napredovanjem u livenju zvona, raste neki vid
narodnog hodočašća u hladovini radničkih skela.
Jednog popodneva, dok tuda prolazi u društvu ostalih
sveštenika, sveštenik slikar zastaje da čuje jednog
pesnika, koji se pokazuje kao bitnik koga su, njegovom
greškom, ima tome dosta godina, zatvorili. Pesnik ga
prepoznaje i sruči mu u lice njegovo delo iz prošlosti, i
iznosi mu, koristeći reči pune brutalnosti i
nedozrelosti, muke koje je prošao i kako je dan za
danom bio blizu smrti. Sveštenik, veran svom zavetu
ćutanja, ne odgovara, iako po načinu na koji ga
posmatra može da se primeti da priznaje odgovornost,
šta je to što ga pogađa a šta ga ne pogađa, kao i da
traži oprost. Ljudi gledaju pesnika i sveštenika i ništa
ne razumeju, ali traže da pesnik nastavi da pripoveda,
da pusti sveštenika na miru i da nastavi da ih
zasmejava. Pesnik plače, ali kada se vrati svojoj
publici, iznova je dobro, raspoložen.
I tako prolaze dani. Ponekad se velikaš i njegovi
ljudi približe improvizovanoj livnici da bi nadgledali
poslove na zvonu. Ne razgovaraju sa junošom nego sa
velikaševim žbirom u ulozi posrednika. I sveštenik, sa
rastućim interesom, posmatra radove. Sveštenikov
interes ne razume ni sam sveštenik. S druge strane, za
ovog se stara družina zanatlija koja je na raspolaganju
junoši. Hrane sveštenika. Šale se s njim. Svakidašnja
pažnja probudila je njegova osećanja. I konačno stiže
veliki dan. Podižu zvono. Oko drvene skele s koje će
biti obešeno zvono i odakle će prvi put zazvoniti
skupljaju se svi. Čitavo selo sjatilo se sa druge strane
zidina. Velikaš i vlastela pa čak i jedan mladi
italijanski izaslanik, kome se Rusi čine divljacima,
čekaju. Sveštenik, zbunjen u gomili, takođe čeka.
Opipavaju zvono. Savršeno odzvanja. Niti se krivi, niti
zvon prestaje. Svi čestitaju velikašu, čak i Italijan. U
selu nastaje svečanost.
Kada se sve okonča, tamo gde je ranije bilo
hodočašće sada je veliki prazan prostor pun otpadaka.
Samo dve osobe ostaju uz napuštenu livnicu, junoša i
sveštenik. Junoša sedi na zemlji i plače bez prestanka.
Sveštenik stoji pored njega i posmatra ga. Junoša
gleda sveštenika i kaže da mu otac, ta pijana svinja,
nikada nije objasnio umetnost gradnje zvona, da je
više voleo da umre noseći tajnu u grob, da ju je on sam
otkrio, posmatrajući oca. I onda nastavi da plače. Tada
se pop nagne i kršeći zavet ćutanja na koji se
zavetovao do kraja života, kaže mu: hajde sa mnom u
manastir, ja ću ponovo da slikam a ti ćeš da praviš
crkvena zvona, nemoj više da plačeš.
I tu se film završava.
Kada B prestaje da priča, U plače.
Bleda devojka sedi na stolici i posmatra nešto
kroz prozor, možda samo veče. Film je sigurno dobar,
kaže, i nastavlja da posmatra nešto što B ne vidi. Onda
U iz samo jednog gutljaja ispije čašu vina i nasmeje se
bledoj devojci i B-u, a zatim rukama pokrije glavu.
Bleda devojka ustaje u tišini a kada se vrati, dolazi u
društvu žene U i vlasnice kuće. Žena U klekne pored
muža i miluje ga po kosi. Vlasnik kuće i vračara bez
reči se pomole iz hodnika, dok vračara ne opazi
zaboravljenu flašu vina na stolu i ne sune sebi jednu
čašu.
Ovaj gest zvuči kao signal za izlazak najavljen
hicem iz pištolja. Izlazeći, svi bi da naliju po čašicu
vina. Vračara nazdravlja. Vlasnik kuće nazdravlja.
Bleda devojka nazdravlja. Kada B poželi da još jednom
napuni svoju čašu, više nema vina. Zdravo, kaže
vlasnicima kuće. I odlazi.
Tek kad se spusti u predvorje (u predvorje koje
je mračno i na ulicu koja ga očekuje) uviđa da nije U
onaj kome je on prepričao film, već da ga je prepričao
samom sebi.
Tako bi trebala da se završi ova priča, ali život je
nešto tvrđi od literature.
B više neće videti bračni par U. Zapravo, njemu
više ne treba U, kao ni blistavo priviđenje koje mu je
nametala njegova razorena slika i prilika. Ipak, jednog
dana, saznaje da je U otišao u Pariz da poseti svog
starog drugara iz partije. Putovanje nije izveo sam. U
odlazi praćen još jednim Čileancem. Putuju vozom.
Malko pre prispeća voza u Pariz, U bez reči ustaje i
više se ne vraća u kupe. Kompanjon se budi kada voz
ponovo polazi. Traži U i ne nalazi ga. Posle razgovora
sa kondukterom, zaključuje da je U izašao na
poslednjoj stanici koja je ostala za njima. U tom istom
času, u sitnim jutarnjim satima, telefon zvoni u kući
U. Kada se njegova žena konačno probudi i ustane i
stigne do dnevnog boravka, telefon prestaje da zvoni.
Malo zatim, zvoni telefon u kući jednog prijatelja, koji
slušalicu podiže na vreme i može da razgovara sa U.
Ovaj mu kaže da se nalazi u nekom francuskom selu
koje ne poznaje, da je išao u Pariz ali da je
neočekivano, neobjašnjivo, izgubio želju, i da je sada
raspoložen da se vrati u Barselonu. Prijatelj ga pita
ima li novca. U odgovara potvrdno. Po ovom prijatelju,
U deluje mirno, čak kao da mu je laknulo zahvaljujući
novoj odluci. Tako da voz kojim je putovao U nastavlja
svoj put za Pariz, prema severu, a U počinje da pešači
kroz selo, prema jugu, kao da je odjednom zaspao pa
želi da se u Barselonu vrati pešice.
Više ne telefonira.
Pored sela se nalazi šuma. U nekom trenutku
noći U napušta put i uvlači se u nju. Sledećeg jutra
neki seljak ga nalazi obešenog o drvo, obešenog o
vlastiti kaiš, posao ne tako jednostavan kako na prvi
pogled možda izgleda. Pasoš, njegove ostale
dokumente, vozačku dozvolu, karticu Socijalnog
osiguranja, žandari nalaze razasute daleko od leša,
kao da je U šetajući šumom sve to pobacao. Ili kao da
je pokušao da sve to sakrije.
 OKO SILVA

Rodrigu Pintu i
Mariju i Andresu Brajtvajt

Kako stoje stvari, Maurisio Silva, zvani Oko,

uvek je pokušavao da izbegne nasilje, čak i po cenu da
bude smatran kukavicom, ali od nasilja, od istinskog
nasilja, ne može da se pobegne, barem ne mi, rođeni
pedesetih u Latinskoj Americi, mi koji smo se bližili
dvadesetoj kada je ubijen Salvador Aljende.
Slučaj Oko je paradigmatičan i egzemplaran i
možda ne bi bilo izlišno ponovo ga se podsetiti, pre
svega sada, kada su tolike godine već prošle.
Januara 1974, četiri meseca posle državnog
udara, Oko Silva je napustio Čile. Najpre je boravio u
Buenos Ajresu, onda su ga loši vetrovi iz susedne
Republike oduvali u Meksiko, gde je proveo nekoliko
godina i gde sam ga upoznao.
Nije bio kao većina Čileanaca koji su u to vreme
živeli u Meksiko Sitiju: nije se hvalisao učešćem u više
prividnom negoli realnom otporu, krugove egzilanata
nije pohađao često.
Nas dvojica smo se sprijatelji i običavali smo da
se viđamo barem jednom nedeljno, u kafeu Havana
kod Bukarelija, ili u mojoj kući u ulici Versaj, gde sam
živeo sa majkom i sestrom. Prvih meseci Oko Silva je
preživljavao zahvaljujući sporadičnim i nestabilnim
poslovima, zatim je obezbedio posao fotografa u jednim
novinama u Meksiko Sitiju. Ne sećam se koje su to
novine bile, možda El Sol, ukoliko je u Meksiku
nekada postojao list ovog imena, možda El Universal,
ja bih više voleo da je to bio El Nacional, čiji kulturni
dodatak je vodio stari španski pesnik Huan Rehano,
ali to nije bio El Nacional, pošto sam tamo radio i
nikada nisam video Oka u redakciji. Ali radio je u
nekim meksičkim novinama, u to uopšte ne sumnjam,
a njegove novčane prilike su se poboljšale, u početku
neprimetno, jer Oko se bio navikao da živi u
spartanskim uslovima, ali ako bi neko malo izoštrio
pogled, mogao je da vidi nepogrešive znake
ekonomskog boljitka.
Sećam ga se, primera radi, iz prvih meseci u
Meksiko Sitiju, uvek obučenog u kakav džemper.
Poslednjih meseci već je bio kupio nekoliko košulja,
uključujući i da sam ga jednom video sa kravatom,
odevnom predmetu koji mi, naime moji prijatelji
pesnici i ja, nikada nismo koristili. Zapravo, jedina
osoba s kravatom koja je ikada sela za naš sto u
Havani, bio je Oko.
Tih dana se govorilo da je Oko Silva
homoseksualac. Hoću da kažem: krugovima čileanskih
iseljenika kružio je ovaj glas, delimično kao jedna nova
kleveta a delimično kao dopunsko torokanje koje je
hranilo život egzilanata za koji bi se najpre moglo reći
da je dosadan, levičara koji su mislili, barem od struka
nadole, isto kao i desničari koji su se u to vreme dvorili
Čileom.
Jednom je Oko došao kod mene na ručak. Moja
majka ga je cenila i Oko je uzvraćao naklonost praveći
ponekad fotografije porodice, to jest moje majke, moje
sestre, neke prijateljice moje majke, i mene. Svi ljudi
vole da budu fotografisani, jednom mi je rekao. Meni je
bilo svejedno, ili sam tako mislio, ali kada je Oko ovo
rekao, neko vreme sam razmišljao o njegovim rečima i
na kraju mu dao za pravo. Jedino nekim Indijcima se
ne sviđaju fotografije, rekao je. Moja majka je mislila
da Oko govori o Araukancima,{12} ali je izistinski
govorio o ljudima iz one Indije koja će za njega postati
tako važna.
Jedne večeri sam ga sreo u kafeu Havana.
Mušterija gotovo da nije bilo i Oko je sedeo pored
velikih prozora koji su gledali na Bukareli, sa kafom i
mlekom posluženim u čaši, one velike čaše od debelog
stakla koje su držane u Havani a kakve nikada više
nisam video na nekom javnom mestu. Seo sam pored
njega i neko vreme smo ćaskali. Delovao je prozračno.
To je bio utisak koji sam stekao. Oko je izgledao kao da
je od stakla, i izgledalo je kao da njegovo lice i staklena
čaša sa kafom i mlekom razmenjuju signale, kao da su
se susreli, dva nepojmljiva fenomena u prostranom
kosmosu, i pokušavaju, sa više volje nego nade, da
pronađu zajednički jezik.
Te noći mi je poverio da je homoseksualac, baš
kao što su razglašavali iseljenici, i da će da ide iz
Meksika. Načas sam poverovao da sam razumeo da
odlazi zato što je homoseksualac. Ali ne, neki prijatelj
mu je obezbedio posao u jednoj fotografskoj agenciji u
Parizu a to je bilo nešto o čemu je Oko oduvek sanjao.
Želeo je da priča i ja sam ga saslušao. Rekao mi je da
je nekoliko godina nosio svoju seksualnu sklonost sa
kajanjem, diskrecijom, pre svega zato što se smatrao
levičarom a drugovi su imali izvesne predrasude
prema homoseksualcima. Pričamo o jednoj
pervertovanoj reči (danas izvan upotrebe) koja je kao
magnet privlačila opustošene zemlje, kao i o reči
kulisa.
Sećam se da smo okončali besneći na čileansku
levicu i da sam u jednom trenutku nazdravio lutajućim
čileanskim borcima koji prave greške, brojnoj frakciji
lutajućih latinoameričkih boraca koji prave greške,
entelehije siročića koji su, kako im govori i ime, pravili
greške po belom svetu nudeći svoje usluge najboljem
licitatoru, koji se gotovo uvek, što se ostalog tiče,
pokaže kao najgori. Ali nakon što smo se smejali Oko
je rekao da nasilje nije njegova stvar. Tvoja da, rekao
mi je sa vrstom tuge koju tada nisam razumeo, ali ne i
moja. Nasilje mi se gadi. Ja sam mu ustvrdio da
osećam isto. Posle toga smo se upustili u razgovor o
drugim stvarima, knjigama, filmovima, i više se nismo
videli.
Jednog dana saznao sam da je Oko napustio
Meksiko. To mi je saopštio njegov stari poznanik iz
novina. Nije me čudilo što se nije oprostio od mene.
Oko se nikada nije opraštao ni od koga. Ja se nikada
nisam opraštao ni od koga. Moji prijatelji Meksikanci
nikada se nisu opraštali ni od koga. Međutim, mojoj
majci se to učinilo neuljudnim gestom.
Kroz dve ili tri godine, i ja sam napustio
Meksiko. Bio sam u Parizu, potražio ga (iako ne
naročito prilježno), nisam ga pronašao. Vremenom sam
počeo da zaboravljam čak i njegovo lice, iako se u mom
sećanju zauvek održao jedan način pristupa,
razumevanja stvari, jedna forma mišljenja sa izvesnim
odmakom i sa izvesnom tugom lišenom zanosa koju
sam vezivao za Oka Silvu, jednog Oka Silvu koji više
nije imao lica ili koji je stekao lice senke, ali koji je još
uvek održavao ono bitno, sećanje na Okove pokrete,
jedno maltene apstraktno telo uz koje, međutim,
spokoj nije pristajao.
Prošle su godine. Mnogo godina. Neki prijatelji
su umrli. Oženio sam se, dobio sina, objavio nekoliko
knjiga.
 Jednom prilikom sam morao da odem u Berlin.
Poslednje noći, nakon večere sa Hajnrihom fon
Berenbergom i njegovom porodicom, uzeo sam taksi
(iako je obično Hajnrih bio taj koji me je vozio u hotel) i
rekao vozaču da zaustavi nešto ranije jer sam želeo da
se malko prošetam. Taksista (već postariji čovek iz
Azije koji je slušao Betovena) ostavio me je nekih pet
ćoškova od hotela. Nije bilo mnogo kasno, mada po
ulicama skoro da nije bilo ljudi. Prešao sam trg. Na
jednoj klupi je sedeo Oko. Nisam ga prepoznao dok mi
se nije obratio. Izgovorio je moje ime i pitao me je kako
sam. Onda sam se okrenuo i osmotrio ga ne znajući ko
je. Oko je nastavio da sedi na klupi i njegove oči su me
gledale a posle su se spustile ili je gledao pored sebe, u
ogromno drveće malog berlinskog trga i u senke koje
su ga okruživale, intenzivnije (tako mi se učinilo) nego
što je posmatrao mene. Napravio sam nekoliko koraka
prema njemu i pitao ga ko je. Ja sam, Maurisio Silva,
rekao je. Oko Silva iz Čilea, rekoh ja. On je klimnuo
glavom i tek u tom trenutku sam ga video nasmejanog.
Te večeri smo pričali dok nije svanulo. Oko je
već nekoliko godina živeo u Berlinu i umeo je da
pronađe barove koji su otvoreni do zore. Pitao sam ga
kako živi. U krupnim crtama mi je načinio skicu sjaja i
bede posla frilens fotografa. Imao je kuću u Parizu, u
Milanu, sada i u Berlinu, skromna prebivališta iz kojih
je odsustvovao na po duže i u kojima je čuvao knjige.
Tek kada smo ušli u prvi bar, mogao sam da ocenim
koliko se izmenio. Bio je mnogo mršaviji, prosede kose
i lica izbrazdanog borama. Isto tako sam primetio da
pije mnogo više nego u Meksiku. Želeo je da čuje šta
ima kod mene.
Naravno, naš susret nije bio slučajan. Moje ime
pojavilo se u štampi i Oko ga je pročitao ili mu je neko
rekao da jedan njegov zemljak ima čitanje ili
konferenciju što on nije mogao da poseti, ali je zvao
organizatore telefonom i obezbedio podatke o hotelu
gde sam odseo. Kad sam ga sreo samog na trgu ubijao
je vreme razmišljajući u očekivanju mog dolaska.
Nasmejao sam se. Ponovo ga sresti, pomislih,
kakva sreća. Oko je nastavio da bude neobična a
međutim dokučiva osoba, neko ko nije isticao svoje
prisustvo, neko kome si mogao da kažeš zbogom u bilo
kom trenutku noći na šta će on reći zbogom bez
prekora, bez uvrede, neka vrsta idealnog Čileanca,
postojan i ljubazan, uzorak kakav u Čileu nikada nije
previše uspevao, ali koji se jedino tamo mogao naći.
Ponovo čitam ove reči i znam da činim greh
netačnosti. Oko nikada sebi ne bi dozvolio ova
uopštavanja. U svakom slučaju, po barovima, sedeći
ispred viskija i bezalkoholnog piva, razvili smo naš
dijalog, u osnovi, na području sećanja, naime bio je to
jedan informativan i melanholičan dijalog. Dijalog, u
stvari monolog, koji me zaista zanima, onaj koji je
nastao dok smo se vraćali ka mom hotelu, oko dva
posle ponoći.
Slučaj je hteo da počne da priča (ili da
progovara) dok smo prelazili isti onaj trg na kom smo
se sreli nekoliko sati ranije. Sećam se da je bilo hladno
i da sam odjednom čuo kako mi Oko govori da bi voleo
da mi ispriča nešto što nikada nikome nije pričao.
Pogledao sam ga. Posmatrao je stazu sa pločama od
pečene gline koja je vijugala preko trga. Pitao sam ga o
čemu se radi. O jednom putovanju, smesta je
odgovorio. I šta se desilo na tom putovanju, upitao sam
ga. Tada je Oko zastao i nekoliko trenutaka delovao
kao da postoji samo da bi razgledao krošnje visokog
nemačkog drveća i delove neba i oblake koji su iznad
njih tako davali neprestane znake života.
 Nešto užasno, rekao je Oko. Sećaš li se jednog
našeg razgovora u Havani pre nego što sam napustio
Meksiko? Da, rekao sam. Rekoh li ti da sam gej, reče
Oko. Rekao si mi da si homoseksualac, rekoh ja. Da
sednemo, rekao je Oko.
Zakleo bih se da sam ga video kako sedi na istoj
klupi, kao da još nisam stigao, kao da još nisam ni
počeo da prelazim trg, i da me on čeka razmišljajući o
svom životu i o povesti kojom su ga sudbina ili
slučajnost obavezivali da mi je poveri. Podigao je
kragnu svoje kabanice i počeo da priča. Ja sam zapalio
cigaretu i nastavio da stojim.
Okova pripovest tekla je Indijom. Tamo ga je
odveo poziv, ne radoznalost turiste. Trebalo je da u
Indiji obavi dva posla. Prvi je bio zadatak tipičnog
gradskog reportera, mešavina Margaret Dira i
Hermana Hesea, Oko i ja smo se nasmejali, ima takvih
ljudi, rekao je, ljudi koji žele da vide Indiju između
Indija Song i „Sidarte”, a drugi zadatak bio je da se
ugodi urednicima. Tako da se prva reportaža sastojala
iz fotografija na kojima se naziru kolonijalne kuće,
razoreni vrtovi, restorani svih vrsta, po mogućstvu s
prevagom sumnjivih restorana ili porodičnih,
isključivo indijskih koji deluju sumnjivo, takođe
fotografije periferija, odista ubogih zona, zatim i sela,
pruga, drumova, železničkih skretnica, autobusa i
vozova koji ulaze u grad i izlaze iz njega, s tim da se ne
zaboravi priroda kao latentno stanje, zamrzavanje
tuđe zapadnjačkom shvatanju zamrzavanja, stabla
drugačija od evropskih, reke i rečice, plodna i sušna
sela, teritorija svetaca, reče Oko.
Druga fotoreportaža bila je posvećena kvartu
kurvi u jednom indijskom gradu čije ime nikada neću
saznati.
 Ovde počinje prava Okova priča. U to vreme još
uvek je živeo u Parizu i njegove fotografije će
ilustrovati tekstove poznatog francuskog pisca koji se
specijalizovao za subuniverzum prostitucije. U stvari,
njegova reportaža načinjala je serijal koji bi obuhvatao
delove grada pune javnih kuća, drugim rečima crvene
zone celog sveta, svaka ilustracija snimljena od strane
različitog fotografa, ali sve ih komentariše jedan te isti
pisac.
Ne znam u koji je grad stigao Oko, možda u
Bombaj, Kalkutu, možda u Benares ili Madras, sećam
se da sam ga pitao i da je on prećutao moje pitanje.
Ono što je izvesno jeste da je u Indiju došao sam,
budući da je francuski pisac već napisao svoju hroniku
a on je samo trebalo da je ilustruje, i uputio se u
četvrti koje su navođene u tekstu Francuza i počeo da
snima. U njegovim planovima - i u planovima njegovih
urednika - posao i, tako, boravak u Indiji nije smeo da
prekorači jednu sedmicu. Ukonačio se u hotelu u
jednom mirnom kraju, soba sa erkondišnom i
prozorom koji je gledao na dvorište koje nije pripadalo
hotelu, u kome su se nalazila dva stabla i između njih
vodoskok i parče terase na kojoj bi se ponekad pojavile
dve žene praćene ili predvođene raznom decom. Žene
su bile obučene po indijskim običajima ili su bile
obučene u nešto što je za Oka bila indijska nošnja, ali
je decu jednom prilikom video čak sa kravatama. Posle
podne se premeštao u zonu bordela i pravio fotografije
i čavrljao s kurvama, nekim zgodnim i jako mladim,
drugim nešto starijim ili izraubovanijim, koje su
delovale kao skeptične i uglavnom ćutljive gospođe.
Vonj, koji mu je isprva ipak smetao, na kraju mu se
svideo. Svodnici su (kojih nije video mnogo) bili
ljubazni i trudili su se da se ponašaju kao zapadni ili
su možda (ali ovo mu se prisnilo kasnije, u hotelskoj
sobi s erkondišnom) bili poslednji koji su usvojili
gestove indijskih svodnika.
Jednog predvečerja su hteli da ga časte jednom
od kurvi. Uljudno je odbio. Makro je odmah razumeo
de je Oko homoseksualac i sledeće noći ga je poveo u
bordel pun mladih pedera. Te noći Oko se razboleo.
Već sam bio u Indiji a nisam shvatao, rekao je
proučavajući senke berlinskog parka. Šta si to učinio?,
pitao sam ga. Ništa. Pogledao sam i nasmejao se.
Nisam učinio zaista ništa. Tada je jednom od mladića
palo na um da bi gost možda voleo da vidi drugu vrstu
zdanja. To je zaključio Oko, budući da njih dvojica
međusobno nisu pričali engleski. Tako da su izašli iz
te kuće i pešačili uskim i prljavim ulicama dok nisu
stigli u kuću skromnog pročelja čiji je unutrašnji deo
međutim bio lavirint hodnika, tesnih odaja od kojih su
se isticale, s vremena na vreme, žrtvenik ili soba za
molitvu.
U nekim delovima Indije je običaj, rekao mi je
Oko gledajući nebo, da se ponudi dete božanstvu čijeg
imena se ne sećam. U jadnom nastupu besa naveo
sam ga da primeti da ne samo da ne pamti ime
božanstva nego ni ime grada niti i jedne osobe iz svoje
priče. Oko me je pogledao i osmehnuo se. Pokušavam
da zaboravim, kazao je.
U tom trenutku sam se uplašio od najgoreg, seo
sam pored njega i neko vreme obojica smo, podignutih
kragni kabanica, ćutali. Nude dete tom bogu, ponovo je
započeo priču nakon što je pomnjivo osmotrio trg u
polutami, kao da se plašio da je u blizini neki
neznanac, i tokom nekog vremena koje ne umem da
odmerim u detetu se utelovljuje bog. Može biti da
procesija traje nedelju dana, mesec dana, godinu, ne
znam. Posredi je divljački običaj, zabranjen državnim
zakonom Republike Indije, koji se međutim još uvek
slavi. Tokom svečanosti dete je obasuto poklonima koje
njegovi roditelji primaju sa zahvalnošću i srećom,
budući da su obično siromašni. Po završetku
svečanosti dečaka vraćaju kući, odnosno u prljavu
rupu u kojoj živi, i za godinu dana sve ponovo počinje.
Nova svečanost podseća na neko latinoameričko
hodočašće, jedino što je možda veselija, bučnija i što je
verovatno veća žestina učesnika, onih koji znaju da
učestvuju u njoj. Sa samo jednom razlikom. Nekoliko
dana pre početka gozbe, dečaka kastriraju. Bog koji se
tokom svečanosti utelovljuje u njemu zahteva oblik
čoveka - iako deca obično nemaju više od sedam
godina - lišenog ljage muških obeležja. Tako da
roditelji izruče dete lekarima svečanosti, ili berberima
svečanosti ili sveštenicima svečanosti i ovi ga uštroje a
kada se dete povrati od operacije, počinje gozba.
Nedeljama ili mesecima kasnije, kada je sve završeno,
dečak se vraća kući, ali već kao uškopljenik i roditelji
ga odbacuju. A onda dete završi u bordelu. Ima
bordela svih vrsta, rekao je Oko uzdahnuvši. Mene su,
te večeri, odveli u najgori od svih.
Neko vreme nismo pričali. Ja sam zapalio
cigaretu. Posle mi je Oko opisao javnu kuću i delovalo
je kao da opisuje neku crkvu. Unutrašnji hodnici
natkriveni. Dvorane otvorene. Samice u kojima ljudi
koje ti ne vidiš nadziru svaki tvoj pokret. Doveli su mu
malog uškopljenika koji nije mogao imati više od deset
godina. Izgledao je kao užasnuta devojčica, rekao je
Oko. Užasnuta i podrugljiva u isto vreme. Možeš li to
da pojmiš? Uobličavam neku predstavu, rekao sam.
Vratili smo se ćutanju. Kada sam ponovo mogao da
pričam rekao sam da ne, da nemam nikakvu
predstavu. Ni ja, rekao je Oko. Niko ne može imati tu
predstavu. Ni žrtva, ni krvnici, ni posmatrači. Samo
fotografija.
 Jesi li ga snimio, pitao sam. Učinilo mi se da je
Oko zacvokotao. Izvadio sam aparat, rekao je, i načinio
jednu fotografiju. Znao sam da time sebe osuđujem za
celu večnost, ali sam to učinio.
Ne znam koliko vremena smo ćutali. Znam da je
bilo hladno, budući da sam u jednom trenutku počeo
da drhtim. Pored sebe sam u par navrata čuo Oka
kako jeca, ali ga radije nisam gledao. Video sam farove
auta koji je prolazio jednom od pobočnih ulica trga.
Video sam kako se prozor preko puta lišća osvetljuje.
Zatim je Oko nastavio da priča. Rekao je da mu
se dečak osmehivao a onda krotko skliznuo jednim od
hodnika te nedokučive kuće. U jednom trenutku neki
od svodnika je rekao Oku da ide ako tu nema ničeg za
njegovo zadovoljstvo. Oko je odbio. Nije mogao da ode.
Rekao mu je tako: još uvek ne mogu da odem. I to je
bila istina, iako on nije znao šta je to što ga ometa da
zasvagda napusti tu jazbinu. Ipak, svodnik ga je
razumeo i naručili su čaj ili neki sličan bućkuriš. Oko
se seća da su seli na pod, na neke prostirače ili na
nekakve pohabane ćilime. Prostorija je bila osvetljena
sa nekoliko voštanica. Na zidu je visio poster sa
prilikom rečenog boga. Neko vreme Oko je posmatrao
boga i u početku se osećao prestrašeno, ali posle je
osetio nešto slično gnevu, možda mržnji.
Nikada nisam mrzeo nikog, rekao je paleći
cigaretu i puštajući prvi dim da se izgubi u berlinskoj
noći.
U nekom trenutku, dok je Oko posmatrao priliku
boga, oni koji su bili s njim u društvu su nestali. Ostao
je sam sa jednom vrstom muške prostitutke dvadesetih
godina koja je govorila engleski. A onda, nakon
nekoliko ćuški, ponovo se pojavio dečak. Plakao sam,
ili sam mislio da plačem, ili je sirota muška prostitutka
mislila da sam plakao, ali ništa nije bilo istina.
Nastojao sam da na licu održim osmeh (na licu koje
više nije pripadalo meni, na licu koje se udaljavalo od
mene kao list oduvan vetrom), ali sve što se u mojoj
unutrašnjosti zbivalo bilo je kovanje spletke. Ne neki
poseban plan, ne nejasna pravičnost, nego volja.
I posle toga su Oko i kurvić i dečak ustali i prošli
slabo osvetljen hodnik i drugi, još gore osvetljen
hodnik (dečak je posmatrao Oka i smešio mu se, i
kurvić mu se smešio, a Oko je klimao glavom i slepo se
razbacivao metalnim i papirnatim novčanicama) koji
su vodili do sobe u kojoj je kunjao lekar ili berberin ili
sveštenik a pored njega novi dečak sa kožom još
tamnijom od one uštrojenog dečaka i još mlađi od
njega, možda je imao šest ili sedam godina, i Oko je
saslušao kako mu lekar, ili berberin, ili sveštenik daje
opširna objašnjenja u kojima je pominjao tradiciju,
narodne svečanosti, povlasticu, pričest, opojnost i
svetost, i mogao je da vidi hirurške instrumente kojima
će dečak biti uštrojen te ili sledeće zore, u svakom
slučaju dečak je dobacio, mogao je da razume, tog istog
dana u hramu ili bordelu, jedno zaštitno sredstvo,
jedno medicinsko sredstvo, i dobro beše jeo, kao da već
otelovljuje boga, iako je ono što je Oko video bio
poluusnuli i polusvesni, uplakani dečak, a video je i
poluveseli i poluužasnuti pogled uštrojenog dečaka
koji se nije odvajao od njega. A onda se Oko pretvorio
u nešto drugo, iako reč koju je on upotrebio nije bila
„nešto drugo” nego „majko”.
Rekao je „majko” i uzdahnuo. Napokon. Majko.
Ono što je usledilo u tako ponavljanom nastavku
je svagdašnje: nasilje od koga ne može da se pobegne.
Usud latinoamerikanaca rođenih pedesetih godina.
Naravno, Oko je bez preteranog ubeđenja pokušao
razgovorom, podmićivanjem, pretnjom. Jedino što je
izvesno jeste da je pribegao nasilju a malo zatim, kao
da se znojio u košmaru, ostavio je za sobom ulice tog
kvarta. Sa živošću se seća uzbuđenja koje je raslo u
njemu, svaki put većeg, trenutne radosti koja je na
pogibeljan način ličila na nešto poput lucidnosti, ali
koja nije bila (nije mogla da bude) lucidnost. Takođe se
seća: senke koju su po oljuštenim zidovima crtali
njegovo telo i tela dvojice dečaka koje je vodio za ruku.
U bilo kom drugom kraju pobudio bi pažnju. Tamo, u
taj čas, niko ga nije zagledao.
Ostatak je putopis, više nego priča ili traktat.
Oko se vratio u hotelsku sobu, spakovao stvari u kofer
i otišao sa dečacima. Najpre taksijem do nekog zaseoka
ili u prigradsku četvrt. Odande autobusom do drugog
zaseoka gde su uzeli autobus do novog seoceta. U
jednom trenutku bega popeli su se na voz i putovali
cele noći i deo dana. Oko se seća lica dečaka kako kroz
prozor posmatraju pejzaž koji je prela svetlost jutra,
kao da nikada ništa nije bilo stvarno osim onog što je
nudio, suvereno i ponizno, prozorski okvir tog
čudnovatog voza.
Posle su uzeli još jedan autobus, još jedan taksi,
još jedan autobus, još jedan voz, dok nismo počeli da
stopiramo reče Oko posmatrajući siluete berlinskih
stabala, zapravo posmatrajući siluete nekih drugih
stabala, onih koja se ne mogu imenovati, onih koja
nisu moguća, dok se konačno nisu zaustavili u jednom
seocetu u nekom delu Indije i tu iznajmili kuću i
odmorili se.
Kroz dva meseca Oko više nije imao novca i
otpešačio je do drugog zaseoka odakle je poslao pismo
svom ondašnjem dečku u Pariz. Posle petnaest dana
primio je bankarsku menicu i morao je da ide da je
naplati u neko veće naselje, koje nije bilo zaselak
odakle je poslao pismo, još manje zaselak gde je živeo.
Dečaci su bili dobro. Igrali su se sa drugom decom,
nisu išli u školu, ponekad su kući donosili hranu,
povrće koje su im poklanjali susedi. Njega nisu zvali
ocem, kako im je on sugerisao pre svega kao meru
sigurnosti, da ne bi privlačili pažnju radoznalih, nego
Oko, tako kako smo ga mi zvali. Međutim, pred
žiteljima zaseoka Oko je rekao da su to njegovi sinovi.
Izmislio je da je njihova majka, Indijka, nedavno
umrla i da on ne želi da se vrati u Evropu. To je
zvučalo istinito. U svojim noćnim morama, ipak, Oko je
sanjao da se usred noći pojavljuje indijska policija i da
ga privodi pod nedostojnim optužbama. Obično se
budio drhteći. Posle toga se primicao asurama na
kojima su spavala deca i ta mu je slika davala snage
da nastavi, da spava, da ustaje.
Počeo je da obrađuje zemlju. Uzgajao mali
povrtnjak i od prilike do prilike radio za bogate žitelje
zaseoka. Bogati žitelji, naravno, stvarno su bili
siromašni, ali manje siromašni od drugih. Ostatak
vremena posvetio je podučavanju dečaka engleskom, i
malo matematici, i posmatranju kako se igraju.
Između sebe su pričali na nerazumljivom jeziku.
Ponekad bi ih video kako prekidaju igru i šetaju selom
kao da su najednom postali mesečari. Dozivao ih je
uzvicima. Ponekad su se dečaci pravili da ga ne čuju i
nastavljali da pešače dok se ne izgube. Drugi put bi
okretali glavu i smešili mu se.
Koliko vremena si proveo u Indiji, zbunjeno sam
ga pitao.
Godinu i po dana, reče Oko, iako to nije
pouzdano znao.
Jednom je njegov dečko iz Pariza stigao u
zaselak. Još uvek me je voleo, reče Oko, iako je u mom
odsustvu počeo da živi sa jednim Alžircem,
mehaničarom u Renou. Nasmejao se nakon što je to
rekao. I ja sam se nasmejao. Sve je bilo tako tužno,
rekao je Oko. Njegov tip koji je stizao u selo u taksiju
pokrivenim crvenkastom prašinom, dečaci koji trče za
nekim insektom, usred nekakvih suvih trnjaka, vetar
koji je delovao kao da donosi dobre i rđave vesti.
Uprkos Francuzovim molbama nije se vratio u
Pariz. Nakon nekoliko meseci dobio je pismo u kome
mu je ovaj saopštavao da ga indijska policija nije
maltretirala. Ljudi iz bordela naizgled nisu podneli
nikakvu prijavu. Vest nije smetala da Oko nastavi da
pati od košmara, samo je promenila odeću osoba koje
su ga u snu hapsile i zadirkivale: umesto da to budu
policajci, premetnuli su se u žbirove sekte kastriranog
boga. Rezultat je na kraju bio još užasniji, ispovedio mi
je Oko, ali ja sam se već bio navikao na noćne more i
na neki način sam uvek znao da sam u nekom snu, da
to nije stvarnost.
Posle je u zaselak stigla zarazna bolest i dečaci
su umrli. Ja sam takođe želeo da umrem, reče Oko, ali
nisam bio te sreće.
Nakon što se oporavio u nekoj kolibi koju je kiša
svakodnevno uništavala, Oko je napustio zaselak i
vratio se u grad u kome je bio upoznao svoju decu. S
tihim iznenađenjem otkrio je da grad nije bio tako
daleko kako je mislio, beg je imao spiralan oblik i
povratak je bio relativno kratak. Jednog popodneva,
popodneva kada je stigao u grad, otišao je da vidi
bordel u kome su deca kastrirana. Njihove sobe su se
pretvorile u stanove gde su se tiskale cele porodice.
Hodnicima koje je upamtio kao gotovo mrtvački prazne
sada su vrvela deca koja su jedva mogla da hodaju i
starci koji već nisu mogli da se miču pa su se vukli.
Zdanje mu se učinilo slikom i prilikom raja.
 Te noći, kada se vratio u hotel, ne mogavši da
prestane da plače za svojim mrtvim sinovima, za onim
uštrojenim dečacima koje nije upoznao, za svojom
izgubljenom mladošću, za svim mladima koji više nisu
bili mladi i za svim mladima koji su umrli mladi, za
onima što su se borili za Salvadora Aljendea i za onima
koji su se plašili da se bore za Salvadora Aljendea,
nazvao je svog francuskog tipa, koji je sada živeo sa
jednim Bugarinom, starim dizačem tegova, i tražio da
mu ovaj pošalje avionsku kartu i nešto novca da plati
hotel.
I njegov francuski dečko je rekao da, naravno,
da će to odmah učiniti, i takođe mu je rekao kakva je
to buka, plačeš li? A Oko je rekao da, da ne može da
prestane da plače, da ne zna šta mu je, da plače već
satima. I njegov francuski dečko mu je rekao da se
smiri. I Oko se nasmejao a nije prestajao da plače i
rekao da će uraditi baš tako i spustio slušalicu. I onda
je, bez prestanka, nastavio da plače.
 PREFIGURACIJA LALA KURE

Deluje kao laž, ali ja sam rođen u četvrti

Empaladosa. Ime sjaji kao mesec. Ime, vrškom svog
polumeseca, otvara put u san i čovek ide tim putem.
Putem koji je drhtav. Uvek surov. Put do pakla ili put
kojim se izlazi iz pakla, sve se svodi na to. Približiti se
paklu ili se od njega udaljiti. Ja sam, na primer,
naručio ubistvo. Napravio sam najbolje rođendanske
poklone. Uložio sam u ogromne projekte. Oči sam
otvorio u tami. Neviđeno sporo sam otvorio oči u
potpunoj tami i samo sam video ili zamislio tog čoveka:
četvrt Empaladosa, blistavu kao zvezda sudbine.
Prirodno, sve ću vam ispričati. Moj otac bio je raspop.
Ne znam da li je bio iz Kolumbije ili iz koje države.
Latinoamerikanac jeste bio. Siromašan kao pacov,
pojavio se jedne noći u Medeljinu držeći propovedi u
kantinama i javnim kućama. Neki su poverovali da je
agent tajnih službi, ali ga je moja majka sklonila od
smrti i povukla ga u svoj penthaus u kvartu. Živeli su
zajedno četiri meseca, koliko ja znam, a onda je moj
otac nestao u Jevanđelju. Latinska Amerika ga je
pozivala i on je nastavio da klizi po žrtvenim rečima,
dok nije nestao, dok mu se trag nije potpuno zameo.
Da li je bio katolički ili protestantski sveštenik, to neću
znati da kažem. Znam da je bio usamljen i da se
muvao u masama, grozničav i bez ljubavi, pun strasti i
bez nade. Meni su na rođenju dali ime Olegario, ali
uvek su me zvali Lalo. Mog oca su zvali Kura{13} i tako
me je majka upisala u knjige rođenih. Sve po
propisima. Olegario Kura. Do toga da sam kršten po
katoličkom obredu. Moja je majka, bez sumnje, bila
sanjar. Zvala se Koni Sanćes i ako ste nešto stariji i
poročniji, njeno vam ime neće zvučati strano. Bila je
jedna od zvezda Filmske producentske kuće Olimpo.
Ostale dve zvezde bile su Doris Sanćes, mlađa sestra
moje majke, i Monika Far, rođena kao Letisija Medina,
poreklom iz Valparaisa. Tri dobre prijateljice. Filmska
producentska kuća Olimpo bavila se isključivo porno
filmovima i mada je posao bio u delimičnoj ilegali, a
okruženje iskreno neprijateljsko, firma je izbegavala
ćorsokak sve do sredine osamdesetih. Odgovoran je bio
jedan mnogostrani Nemac, Helmut Bitrih, kadar da
bude poslovođa, reditelj, scenograf, kompozitor, PR i
prigodni kavgadžija producentske kuće. Uključujući i
to što je ponekad glumio. Za ove potrebe koristio je ime
Lepi Abelardo. Neobičan tip ovaj Bitrih. Nikada ga nisu
videli dignutoga uda. Voleo je da diže tegove u
gimnastičkoj dvorani Zdravlje i prijateljstvo, ali nije bio
peder. Jednostavno se dešavalo da ga na filmu nikada
nije metnuo nikom. Ni muškarcu ni ženi. Ako se
pomučite, možete ga videti kako glumi besposličara,
učitelja u školi ili uhodu na seminaru, uvek iz
diskretnog drugog plana. Ono što je najviše voleo bilo
je da glumi doktora. Razume se, nemačkog doktora,
iako većinom nije otvarao usta: bio je doktor Tišina.
Doktor plavih očiju skrivenih iza prigodne somotske
zavese. Bitrih je imao kuću na periferiji, na granici
Empaladosa sa Gran Baldijom. Vikendica u kojoj su
snimani filmovi. Usamljenički dom koji se kasnije
pretvorio u kuću zločina, u izgubljenu zonu punu
drvoreda i trnjaka. Koni me je obično vodila. Ostajao
sam u dvorištu igrajući se sa psima i guskama koje je
Nemac uzgajao kao decu. Divlje cveće je raslo između
guštare i psećih jazbina. Bilo kog prepodneva u kuću
je ulazilo između deset i petnaest osoba. Zatvoreni
prozori nisu smetali da čujem stenjanje iz kuće.
Ponekad sam čuo i smeh. U vreme ručku Koni i Doris
su u vrtu iza kuće postavljale sto na preklapanje pod
stablo i zaposleni Filmske producentske kuće Olimpo
bi se na volju gostili sadržajem konzervi koje je Bitrih
podgrevao na priručnom šporetu na gas. Jeli su
direktno iz konzervi ili iz kartonskih tanjira. Jednom
sam ušao u kuhinju, da pomognem, i otvorivši police,
našao sam samo klistire, stotine klistira, posloženih
kao za vojnu paradu. Sve je u kuhinji bilo veštačko.
Nije bilo pravih tanjira, ni pravog pribora, ni pravih
lonaca. Takav je film, rekao mi je Bitrih posmatrajući
me plavim očima koje su me tada plašile a danas u
meni izazivaju jedino sažaljenje. Kuhinja je bila
veštačka. Sve u kući bilo je veštačko. Ko ovde spava
noću? Ponekad čika Helmut, odgovarala je Koni. Čika
Helmut spava ovde da bi brinuo o psima i guskama i
da bi nastavio da radi. Da se bavi montažom svojih
filmskih ručnih radova. Ručni radovi, ali posao nikada
nije stajao: filmovi su razašiljani u Nemačku,
Holandiju, Švajcarsku. Neki su ostali u Južnoj
Americi, drugi su prodavani u Sjedinjenim Državama,
ali većina filmova je putovala u Evropu, tamo je Bitrih
imao klijente. Možda je zbog toga glas iz offa, Nemčev
glas, na maternjem jeziku, prepričavao prikazane
prizore. Slično putnom dnevniku za mesečare. A
opsednutost majčinim mlekom, još jedna evropska
osobina. Kada sam već bio u Koninom stomaku, ova je
nastavila da radi. A Bitrih je snimao filmove o
majčinom mleku. Filmove tipa Milch i Pregnant
Fantasies, namenjene tržištu onih muškaraca koji su
mislili ili im se dopadalo da misle da trudnice imaju
mleko. Koni, trbuha od osam meseci, pritiskala je svoje
grudi i mleko je teklo kao lava. Naginjala se nad
Ptičicu Gomesa ili nad Sansona Fernandesa ili nad
obojicu i prskala ih mlazetinama mleka. Nemčevi
trikovi, Koni nikada nije imala mleko. Malo - to da,
nekih petnaest dana, možda dvadeset, dovoljno da ja
probam. Ali ništa više. Zapravo su filmovi bili tipa
Pregnant Fantasies i ne tipa Milch. Tamo je Koni:
debela, plava, ja sam unutra, sklupčan, dok se ona
smeje i maže vazelinom čmar Ptičice Gomesa. Njeni
pokreti već su brižljivi i sigurni pokreti jedne majke.
Napuštena od mog imbecilnog oca, tamo je Koni, sa
Doris i Monikom Far, povremeno se smeju, razmenjuju
grimase i neprimetne gestove ili tajne dok Ptičica, kao
hipnotisan, posmatra Konin trbuh. Misterija života u
Latinskoj Americi. Kao ptičica pred zmijom. Sila je sa
mnom, rekao sam sebi kada sam prvi put, sa
devetnaest godina, gledao taj film, plačući bez
prestanka i škrgućući zubima, štipajući slepoočnice,
Sila je sa mnom. Svi snovi su stvarni. Hteo sam da
verujem kako su se udovi koji su prodirali u moju
majku sreli na kraju puta sa mojim očima. Često sam
sanjao o tome: moje sklopljene i prozračne oči u crnoj
kaši života. Života? Ne: poslova koji majmunski
imitiraju život. Moje oči na krstu, kao zmija koja
hipnotiše ptičicu. Znate već, mladalačke gluposti na
filmu. Sve veštačko, kako je govorio Bitrih. I imao je
pravo, kao gotovo uvek. Zbog toga su ga devojke
obožavale. Bilo im je zadovoljstvo da budu u blizini
Nemca, prijateljskog glasa raspoloživog za utehu ili za
savet. Devojke: Koni, Doris i Monika. Tri dobre
prijateljice izgubljene u tmini vremena. Koni je
pokušala da napravi karijeru na Brodveju. Rekao bih
da nikada, ni za vreme najgorih godina, nije odbila
nijednu mogućnost da bude srećna. Tamo, u Njujorku,
upoznala je Moniku Far s kojom je podelila bedu i
iluzije. Bile su konobarice, (pro)davale su krv, bile su i
kurve. Uvek u potrazi za utočištem, besciljno šetajući
gradom zalepljene za jedan jedini vokmen, nešto
svojstveno balerinama, svakim danom sve mršavije i
intimnije. Horske pevačice, pevačice-pratilje. U potrazi
za Bobom Fosom. Na žurci u kući nekih Kolumbijaca
srele su Bitriha, koji je u Njujorku bio u prolazu sa
hrpom svoje robe. Pričali su dok nije svanulo. Ništa
krevet, samo muzika i reči. Te večeri su bacili kocku
na Sedmoj Aveniji, pruski umetnik i južnoameričke
kurve. Ništa drugo nije preostalo. Kada sanjam,
prilikom košmara, ponovo vidim kako se odmaram u
čistilištu i tada čujem, isprva u daljini, zveket kocki na
pločniku. Otvorim oči i vičem. Ta zora je nešto zauvek
promenila. Stvorila se prijateljska veza, kao kuga.
Onda su Koni i Monika Far obezbedile ugovor za uloge
u Panami, gde im je svest bila obrana. Nemac im je
platio kartu za Medeljin, Konin kraj i mesto, dobro kao
i svako drugo za Moniku. Nekoliko fotografija ih
pokazuje na stepeništu aviona: uradila ih je Doris,
jedina koja ih je čekala na aerodromu. Koni i Monika
sa sunčanim naočarama i u tesnim pantalonama. Nisu
mnogo visoke, ali su pravilne građe. Sunce Medeljina
izdužuje njihove senke pistom ispražnjenom od
aviona, osim jednog, na dnu, polovično izašlog iz
hangara. Na nebu nema nijednog oblaka. Koni i
Monika pokazuju zube. Piju koka kolu pored taksi
stanice i imitiraju neobuzdane poze. Vazdušne
neobuzdanosti i zemaljske neobuzdanosti. Svojim
gestovima daju na znanje da dolaze direktno iz
Njujorka, s oreolom misterije. Onda se Doris, veoma
mlada, pojavljuje s njima. Dok velikodušni neznanac
snima fotografiju, njih tri su zagrljene pridržavajući se
za blatobrane taksija i posmatrane, od jednog tako
starog i pohabanog taksiste da je teško poverovati da je
stvaran. Tako počinju najstrastvenije plovidbe. Već
kroz mesec dana snimaju prvi film: Hekatomba,{14} Dok
se svet grči, Nemac snima „Hekatombu”. Film o
grčevima duha. U zatvoru jedan svetac se seća noći
provoda i jebačine. Koni i Monika to čine sa četiri tipa
koji liče na senke. Doris i najveći Bitrihov gusan šetaju
obalom plitke reke. Noć je neobično zvezdana. U zoru
Doris sreće Ptičicu Gomesa i počinju da vode ljubav u
pozadini Bitrihove kuće. Veliko guščije lepršanje. Koni
i Monika aplaudiraju pomolivši se iz jednog prozora.
Svečev čvorugasti ud blista od sperme. Kraj. Odjavna
špica pojavljuje se preko slike jednog usnulog
policajca. Bitrihov humor. Filmovi koje su proslavili
narkodileri i poslovni svet. Jednostavni tipovi kakvi su
revolveraši i portiri ih ne razumeju, oni bi se drage
volje pobrinuli za Nemca. Još jedan film: Kundalini.{15}
Kako stočar bdi nad mrtvacem. Dok rodbina plače i
pije kafu sa domaćom rakijom, Koni ulazi u mračnu
prostoriju punu seoskih ukrasa. Iz ogromnog ormana
za odeću izbivaju dva tipa prerušena u bika odnosno u
kondora. Bez okolišenja, u dva napada, navaljuju na
Koni. Konina usta se krive tako da dočaraju jedno
slovo. Monika i Doris vaćare se u kuhinji. Kasnije se
vide staje potvrđene kao takve prisustvom jednog
stada i jednog čoveka koji se približava radeći,
razdvajajući krave. To je Ptičica Gomes. Nikada ne
stiže: u sledećoj sceni leži u blatu, između govana i
životinjskih šapa. Monika i Doris prave 69 u crnini na
velikom belom ležaju. Mrtvi stočar otvara oči.
Priključuje se i izlazi iz mrtvačkog sanduka na užas i
zapanjenost rodbine. Zaklonjena Bikom i Kondorom,
Koni izgovara reč Kundalini. Krave beže iz staja i
odjavna špica se pojavljuje preko slike zapuštenog tela
Ptičice Gomesa koje se malo pomalo zatamnjuje. Još
jedan film: Impluvio,{16} Dva prava pravcijata prosjaka
vuku svaki svoj džak zemljanom ulicom. Stižu do
dvorišta u pozadini Bitrihove kuće. Vezanu lancima
tako da jedino može da stoji zatičemo potpuno golu
Moniku Far. Prosjaci prazne džakove: obilata kolekcija
seksualnih sprava od čelika i kože. Prosjaci stavljaju
maske s faličkim izbočinama i okruživši Moniku
spreda i pozadi prodiru u nju udarajući je glavama i
tako deluju, u najmanju ruku, dvosmisleno, čovek ne
zna jesu li uzbuđeni ili ih maske guše. Ležeći na
jednostavnom vojničkom krevetu, Ptičica Gomes puši.
Na drugom takvom krevetu regrut Sanson Fernandes
drka. Kamera polako prelazi Monikino lice: ona plače.
Prosjaci se udaljavaju jednom bednom neasfaltiranom
ulicom, vukući svoje džakove. Još uvek u lancima,
Monika zatvara oči i izgleda kao da spava. Sanja
maske, noseve od lateksa, stare ispičuture koje jedva
mogu da zadrže vazduh koji udišu, a bili su tako
zaneseni u svom činu. Natprirodne ispičuture
ispražnjene od svakog smisla. Onda se Monika oblači,
šeta centrom Medeljina, pozvana je na orgiju na kojoj
sreće Koni i Doris, ljube se i smeju, pričaju, svaka
svoje stvari. U maskirnoj uniformi, Ptičica Gomes,
poluobučen, spava. Pre nego što padne veče, kada se
orgija već završila, vlasnik kuće želi da pokaže gostima
najlepšu svojinu koju poseduje. Devojke slede
domaćina do jednog vrta pokrivenog metalno
staklenom građevinom. Prst domaćina krcat
draguljima pokazuje nešto na jednoj strani. Devojke
posmatraju hrpicu cementa složenu u formi mrtvačkog
sanduka. Nagnuvši se vide odraze svojih lica u vodi.
Onda pada sumrak i prosjaci se nalaze u zoni
fabričkih hala. Muzika, grupa dobošara, se pojačava,
zvuči sve više zlokobno i opominjuće, dok konačno ne
zagrmi oluja. Bitrih obožava tu vrstu zvučnih efekata.
Pucanje gromova po planinama, zvuk munje, drveće
koje se zgromljeno obara, zvuk kiše u šumi. Skupljao
ih je na trakama visokog kvaliteta. Za svoje filmove,
govorio je, da bude obezbeđen lokalni šmek, ali je
stvarno cenio te efekte, same po sebi. Čitav spektar
bučnih zvukova koje pravi kiša u šumi. Zvonjava vetra
i mora, u ritmu i suprotno tome. Zvuci uz pomoć kojih
se oseća sam i od kojih se nakostreše sve vlati. Njegovo
blago bila je rika uragana. Slušajući je oseća se kao
dečak. Glumci su pili kafu pod jednim stablom a Bitrih
je rukovao ogromnim nemačkim magnetofonom,
udaljen od drugih i prebledeo usled prekomernog
rada. Sad ćeš da čuješ uragan iznutra, rekao mi je. U
početku ništa nisam čuo. Mislim da sam se nadao graji
hiljade demona, nečemu što bi naškodilo timpanima,
zbog čega sam se osećao prevaren slušajući tako samo
neku vrstu vihora kako urla na mahove. Izdašno a na
mahove. Kao propeler od mesa. A onda sam čuo
glasove, ali nije bio uragan, naravno, nego piloti
aviona koji je prolazio pored njega. Teški glasovi na
španskom i engleskom. Dok ih je slušao, Bitrih se
osmehivao. I posle sam još jednom čuo uragan s tim
što sam ga ovoga puta zaista čuo. Prazan. Most,
vertikalan i prazan, prazan, prazan. Nikada neću
zaboraviti Bitrihov osmeh. Sličan plaču. Ovo je sve,
pitao sam ne želeći da uvidim da mi je bilo već dosta.
To je sve, rekao je Bitrih, zadubljen u traku koja se
bešumno vrtela. Onda je zaustavio magnetofon,
brižljivo ga zatvorio i vratio se ostatku društva u kući,
da bi se posao nastavio. Još jedan film: Lađar. Po
ruševinama bi neko pomislio da se radi o životu u
Latinskoj Americi posle Trećeg svetskog rata.
Devojke uzduž i popreko prolaze smetlišta i
nenaseljene puteve. Onda se vidi široko rečno korito i
njegova mirna voda. Ptičica Gomes i dvojica tipova
igraju karte osvetljeni jednom svećom. Devojke stižu u
gostionicu u kojoj su naoružani muškarci. One vode
ljubav sa svakim od njih uzastopno. Iz šipražja gledaju
reku i nespretno uvezane daske. Ptičica Gomes je
lađar, tako ga barem svi zovu, mada se ne miče od
stola. Njegove karte su najbolje. Perverznjaci
komentarišu kvalitet njegovog kartanja. Kako dobro
igra lađar. Kakav je srećković lađar. Malo-po-malo
počinju da nedostaju životne namirnice. Kuvar i mali
od kuhinje stavljaju Doris na muke, prodiru u nju
drškama ogromnih kasapskih noževa. Glad gospodari
gostionicom: neki ne ustaju iz kreveta, drugi lutaju ne
bi li nabasali na hranu. Dok muškarci obolevaju,
devojke kao opsednute pišu dnevnike. Očajnički
piktogrami. Među slike se mešaju slike reke i kadrovi
orgije koja nikada ne prestaje. Kraj je predvidljiv.
Muškarci presvlače žene u kokoške i nakon što ih
pojebu, jedu ih usred nekog banketa čiji oreol je
ocrtan perjem. U dvorištu gostionice vide se kosti Koni,
Monike i Doris. Ptičica Gomes igra još jednu ruku
pokera. Sreća mu je tesna poput rukavica. Kamera mu
prilazi s leđa i gledalac ima uvid u njegove karte. Karte
su prazne. Nad leševima svih njih pojavljuju se slova
odjavne špice. Tri sekunde posle kraja, reka menja
boju, postaje zift crna. Retko dubok film, obično se
sećala Doris, baš tako nisko završavamo mi, porno
umetnici, kroz nisku formu progutane od nekih
neosetljivih faca nakon što smo iskorištene bez odmora
i milosrđa. Izgleda da je Bitrih napravio film da bi bio
konkurencija žanru kanibalističkih pornića koji je u to
vreme počinjao da izaziva senzacije. Ali ako neko sa
malo pažnje gleda taj film, korak po korak uviđa da je
ono što je u njemu važno kako Ptičica Gomes sedi sa
kartama. Ptičica Gomes, koji je umeo da drhti iznutra
dok se ne ureže u gledaočeve oči. Jedan veliki glumac
istrošen životom, našim životom, drugari. Ali onde su
Nemčevi filmovi, još uvek neukaljani. I onde je Ptičica
Gomes koji drži te prašnjave karte, prljavih ruku i
prljavog vrata, večito spuštenih i drhtavih očnih
kapaka, čovek koji nije znao za predah. Ptičica Gomes,
tipičan lik za pornografiju osamdesetih. Niti mu je bio
velik, niti je bio bilder, niti su mu se dopadali mogući
uživaoci te vrste filmova. Bio je sličan Volteru Ejbelu.
Amater koga je Bitrih izvukao sa ulice da bi ga metnuo
ispred kamere: ostalo je delovalo tako prirodno, da je
delovalo kao laž. Ptičica je drhtao, drhtao i odjednom,
zavisi od toga koliko je gledalac osetljiv, bio bi opčinjen
energijom tog ljudskog ostatka bolešljive pojave. Tako
sitna stvar, tako neuhranjen. Tako neobično
pobedonosan. Par ekselans porno glumac
kolumbijanskog ciklusa Bitrihove filmografije. Onaj
koji je najbolje igrao mrtvaca i onaj koji je najbolje
igrao odsutnog. Takođe, jedini preživeli sa Nemčeve
liste: godine 1999. u životu je bio jedino Ptičica Gomes,
ostali su bili ubijeni ili ih je odnela bolest. Sanson
Fernandes, umro od side. Praksiteles Barionuevo,
umro u jednom sumnjivom kraju Bogote. Ernesto san
Roman, izboden nožem u sauni Arearea u Medeljinu.
Mali Alvaro Fuentes, umro od side u zatvoru Kartago.
Svi mladi, svaki odličnog uda. Frenk Moreno, izrešetan
u Panami. Oskar Giljermo Montes, izrešetan u Puerto
Beriju. David Salasar iliti Medved s ormigom,{17}
izrešetan u Palmiri. Pali u ravnanju računa ili u
slučajnim okršajima. Evelio Latapia, obešen u jednoj
hotelskoj sobi u Popajanu. Karlos Hose Santelises,
izboden od nepoznatih u jednoj uličici Marakaiba.
Reinaldo Ermosilja, nestao u mestu El Progreso,
Honduras. Dionisio Aurelio Peres, izrešetan u jednom
baru u Meksiko Sitiju. Maksimiliano Moret, smrt
davljenjem u reci Maranjon. Kurčevi od 25 do 30
santimetara, ponekad tako veliki da nisu mogli ni da
se ukrute. Mladi mešanci, crnci, belci, Indijanci, sinovi
Latinske Amerike čije se jedino bogatstvo sastojalo u
tome što su imali par jaja i penis, nepogodama
raščerečen ili čudesno ružičast, ko zna zbog kojih
stranputica prirode. Tugu udova Bitrih je razumeo
bolje nego bilo ko drugi. Hoću reći: tugu ovih
monumentalnih kurčeva u prostranstvu i pustoši tog
kontinenta. Tamo vam je Oskar Giljermo Montes, u
sceni jednog filma koji sam već zaboravio: glumac je go
od struka nadole, mlohavi penis mu se klati cedeći se.
Penis je taman i naboran a kapljice su od blistave
sperme. Iza glumca se otvara krajolik: planine,
uvalice, reke, šume, planinski venci, gužvice oblaka,
možda po jedan grad, vulkan i pustinja. Oskar
Giljermo Montes penje se izbočinom planine dok mu
ledeni vetrić miluje čuperak kose. I to je sve. Deluje
kao neka Tabladina pesma, zar ne? Ali vi nikada niste
čuli da pominju Tabladu. Kao ni Bitrih, stvarno nije
važno, tamo je film, mora da negde imam video kasetu,
tamo je osama na koju sam mislio. Pejzaž kakav nije
mogućan i telo kakvo nije moguće. Šta je hteo da
postigne Bitrih snimajući ovu sekvencu? Da opravda
amneziju, našu amneziju? Da napravi portret umornih
očiju Oskara Giljerma? Da nam jednostavno pokaže
neobrezan kurac koji kaplje u prostranstvu
kontinenta? Utisak jalove veličine, zgodnih i
beskrupuloznih mladića predodređenih za žrtvu:
iščezavanje u prostranstvima haosa? Ko to zna. Jedini
ko je bio neuhvatljiv, beše amater Ptičica Gomes, čiji
su atributi, uz puno napora, dosezali 18 santimetara.
Nemac je flertovao sa smrću, jebalo mu se za smrt,
flertovao je s osamom i crnim jazbinama, ali sa
Ptičicom Gomesom to nikada nije želeo, niti mogao.
Neuhvatljiv, neukrotiv, Ptičica je slučajno ulazio u
kadar, kao da je baš prolazio i samo zastao da gleda. I
onda bi počeo da neodmereno drhti, a gledaoci, bilo da
je reč o samcima-drkadžijama ili poslovnoj čeljadi koja
je puštala video iz nezajažljivosti, jedva da su bacili
par pogleda i bili bi presečeni ćudima ove stvarčice.
Sokovi prostate izvirali su iz Ptičice Gomesa. I to je bilo
nešto drugačije, nešto što nije spadalo u brižljivu
taktiku Nemca. Znao je to Bitrih i, u principu, kada se
Ptičica pojavljivao, nije bilo dopunskih efekata, niti
muzike ni ikakvih zvukova, ničega što bi skrenulo
pažnju gledaoca sa onog, istinski značajnog: sa
uzvišenog Ptičice Gomesa, posisanog ili onog koji je
sisao, onog koji je jebao ili bio jeban, ali onog koji je,
poput nekog ko je tu preko volje, uvek drhtao.
Nemčevim pokroviteljima to se nije baš najviše sviđalo,
bilo bi im draže da je Ptičica bio zadužen za utovar i
istovar kamiona na Glavnoj pijaci, da u tom poslu ne
bude šteđen i da, potom, nestane. Pa ipak nisu umeli
da objasne šta je to što im se kod njega ne sviđa, samo
su površno naslućivali da je to tip koji privlači nesreću
i budi mrzovolju. Ponekad, kada se setim svoje
mladosti, mislim o onom što je Bitrih morao osećati
prema svojim pokroviteljima. Bitrih je poštovao
narkodilere, na kraju krajeva oni su bili njegov novac,
kao dobar Evropljanin poštovao je novac, mrvicu
smisla u sveopštem haosu. Ali o vojnicima i
korumpiranim policajcima, šta je morao misliti o
njima, on koji je bio Nemac i koji je čitao istorijske
knjige? Koliko karikaturalni mora da su mu se činili,
koliko mora da im se smejao, u noćima, posle nekog
burnog sastanka. Majmuni u SS uniformama, ni
manje ni više. I Bitrih, sam u svojoj kući, okružen
video-kasetama i izvranrednim zvukovima, koliko
mora da im se smejao. I jesu ovi majmuni, sa svojim
šestim čulom, bili oni koji su želeli da izbace Ptičicu iz
posla. Ti patetični i zloglasni majmuni su se usuđivali
da sugerišu njemu, jednom nemačkom sineasti u
večitom egzilu, s kim da radi i s kim da ne radi.
Zamislite Bitriha posle jednog od tih sastanaka: u
mračnoj kući u kvartu Empaladosa, kada su otišli već
svi osim njega koji pije rum i puši meksičke delikados,
u najvećoj sobi, onoj koja mu služi za studio i za
spavaću sobu. Na stolu su papirnate čaše sa ostacima
viskija. Na TV-u dve ili tri video-kasete iz najnovije
produkcije Filmske producentske kuće Olimpo.
Agende i iščupani listovi prepunjeni brojkama, plate,
podmazivanja i posebni dodaci. Gotovina. A u vazduhu
reči komesara policije, narednika avijacije, pukovnika
vojne obaveštajne službe: želimo da se udalji ta ptica
zloslutnica. Ljudima se okrene stomak kad ga vide u
našim filmovima. Taj parazit da jebe devojke -
neukusno. Ali Bitrih ih je puštao da pričaju, tiho ih
proučavao i potom radio šta mu je padalo na pamet.
Naposletku, bio je to samo porno film, ništa stvarno
unosno. Tako je Ptičica ostao s nama iako je kapitaliste
producentske kuće njegovo prisustvo uznemiravalo.
Ptičica Gomes. Jedan ćutljiv i ne mnogo simpatičan tip
koji je kod devojaka, ne zna se zašto, budio posebna
osećanja. Sve su ga, iz poslovnih razloga, jebale i kod
svih njih je ostavio neki čudan, prijatan trag, nešto za
šta se nije sa sigurnošću znalo šta je i šta priziva.
Pretpostavljam da je biti sa Ptičicom bilo nešto kao ne
biti ni na jednoj strani. Doris je čak neko vreme živela
s njim, ali stvar nije uspela. Doris i on: šest meseci
između hotela Aurora, gde je živeo, i apartmana u
Aveniji oslobodilaca. Prelepo da bi potrajalo, znate već,
posebni duhovi ne podnose toliku ljubav, takvo
slučajno pronađeno savršenstvo. Da Doris nije imala
takvo telo i da je uz to bila i nema, da Ptičica nikada
nije drhtao. Stvar se skršila za vreme snimanja filma
Kokain, jednog od Bitrihovih ponajgorih. U svakom
slučaju, ostali su prijatelji do kraja. Mnogo godina
posle toga, kada su svi već bili mrtvi, potražio sam
Ptičicu. Živeo je u stančiću, samo jedna soba, u ulici
koja je gledala na more, u Buenaventuri. Radio je kao
konobar u restoranu jednog penzionisanog policajca,
Boja hobotnice, idealno mesto za nekog ko se plaši da
će biti otkriven. Od kuće do posla i od posla do kuće,
plus kratko penjanje do video kluba u kome je svakog
dana običavao da iznajmi po jedan ili dva filma.
Filmovi Volta Diznija i stara kolumbijanska,
venecuelanska i meksička produkcija. Svi dani
precizni kao sat. Od stančića u zgradi bez lifta do „Boje
hobotnice” a odande, kad noć već poodmakne, u
stančić, sa filmovima pod miškom. Nikada nije donosio
hranu, jedino filmove. I iznajmljivao ih je, bez razlike,
prilikom odlaska ili prilikom povratka, u istom klubu,
ćumezu veličine tri sa tri otvorenom osamnaest sati
dnevno. Potražio sam ga iz hira, jer mi je tako došlo.
Potražio sam ga i pronašao 1999, bilo je lako, nije mi
trebalo duže od sedam dana. Ptičica je tada imao
četrdeset devet godina i izgledao kao da ima još deset.
Nije se iznenadio kad me je, došavši kući, video da
sedim na njegovom krevetu. Rekao sam mu ko sam,
podsetio ga na filmove koje je uradio sa mojom
majkom i mojom tetkom. Ptičica je uzeo stolicu i dok je
sedao filmovi su mu ispali. Došao si da me ubiješ,
Lalice, rekao je. Jedan film je bio sa Ignasijom Lopes
Tarsom, drugi sa Metom Dilanom, obojica su spadali u
njemu najdraže glumce. Podsetio sam ga na stara
vremena Pregnant Fantasies. Nasmejali smo se.
Ugledao sam tvoj kurčić prozirno, kao crva, jer su mi
oči bile otvorene, znaš već, bdijući nad tvojim
staklenim okom. Ptičica je klimnuo glavom i
ušmrknuo. Uvek si bio pametan dečak, rekao je, i kao
fetus si bio pametan, otvorenih očiju, zašto da ne.
Video sam, to je ono što je važno, rekoh. Tamo unutra
u počeku si ružičast ali posle si postao providan a
usrao si se od čuđenja, Ptičice. Tada se nisi plašio,
pomerao si se tako brzo da su te samo insekti i
životinjice i fetusi mogli da vide. Jedino bubašvabe,
vaške, polne vaške i fetusi. Ptičica je posmatrao pod.
Čuo sam ga kako šapuće: i tako dalje, i tako dalje.
Onda je rekao: nikada mi se nije svidela ta vrsta
filmova, jedan ili dva to je u redu, ali toliko - zločin.
Prilično sam normalna osoba. Prema Doris sam uvek
osećao iskrenu naklonost, tvoja majka je u meni uvek
našla prijatelja, nikada ti kada si bio mali nisam
pričinio nikakvu štetu. Sećaš li se toga? Nisam ja
izmislio taj posao, nikada nikoga nisam izdao, nikada
nikoga nisam ubio. Ponešto sam prodao i ponešto
ukrao, kao i svi, ali već vidiš, nisam mogao baš dobro
da se penzionišem. Onda je pokupio kasete s poda,
pustio film sa Lopesom Tarsom i dok su se ređale slike
bez tona, briznuo je u plač. Ne plači, Ptičice, rekao sam
mu, ne vredi. Više nije drhtao. Ili je možda još uvek
drhturio a ja sam sedeći na krevetu pripisao te ostatke
energije pohlepnosti jednog brodolomnika. Teško je
drhtati u tako skučenom stanu, u kojem se miris po
kokošjoj supi provlači kroz sve pukotine. Teško je
opaziti podrhtavanje kad ti je pogled prikovan za
Ignasija Lopesa Tarsa koji nemo maše rukama. Oči
Lopesa Tarsa u crno-belom: odakle su se spojile tolika
nevinost i tolika zloba? Dobar glumac, naznačio sam,
tek nešto da kažem. Otac domovine, potkrepio je
Ptičica. Bio je u pravu. Onda je šaputao: i tako dalje, i
tako dalje. Jebeni kurvin sin Ptičica. Dugo smo ostali u
tišini: Lopes Tarso je skliznuo niz svoj argument, kao
neka riba u unutrašnjost kita, slike Koni, Monike i
Doris su na nekoliko sekundi zasjale u mojoj glavi a
Ptičica je neprimetno drhtao. Nisam došao da te
likvidiram, na kraju sam mu rekao. U ono vreme, kada
sam bio još mlad, koštalo me je da upotrebim reč ubiti.
Nikada nisam ubijao nego sam: davao kartu, brisao,
potapao, dezintegrisao, mrvio, čerečio, uspavljivao,
lomio, gubio, utopljavao, stavljao široke i tople šalove i
večite osmehe, odlagao u arhiv, povraćao. Palio. Ali
Ptičicu neću spaliti, samo sam želeo da ga vidim i da s
njim proćaskam. Da osetim njegov tik-tak i prisetim se
sopstvene prošlosti. Hvala ti, Lalice, rekao je, i onda
ustao i napunio umivaonik vodom iz stone boce.
Preciznim, umetničkim i rezigniranim pokretima oprao
je ruke i lice. Kada sam bio dečak, Koni, Monika,
Doris, Bitrih, Ptičica, Sanson Fernandes, svi su me
tako zvali: Lalica. Lalica Kura koji se igra s guskama i
psima u vrtu kuće zločina, koja je u ta vremena za
mene bila kuća dosade a ponekad i zasenjenosti i
sreće. Sada nema vremena za dosađivanje, sreća je
nestala na nekom mestu na Zemlji, a zasenjenost je
ono što ostaje. Neprekidna zasenjenost, posledica
leševa i priprostih i običnih osoba kakva je Ptičica, koji
mi se zahvaljivao. Nikada nisam pomislio da te ubijem,
rekoh, čuvam sve tvoje filmove, ne gledam ih prečesto,
to priznajem, samo u posebnim trenucima, ali ih
pažljivo čuvam. Ja sam kolekcionar tvoje filmske
prošlosti, rekao sam. Ptičica je ponovo seo. Više nije
drhtao: bacao je poglede na film sa Lopes Tarsom i u
njegovom odmaranju se oslikavala spokojnost stena.
Bilo je dva posle podne, sudeći po budilniku na
krevetu. Veče pre toga sanjao sam kako nalazim
Ptičicu golog i kako mu, jašući ga, vičem nerazumljive
reči, sve to u blizini nekog sakrivenog blaga. Ili u
blizini nekog podzemnog grada. Ili u blizini nekog
pokojnika umotanog u papire koji se opiru truljenju i
protoku vremena. Ali nisam čak ni stavio ruku na
njegovo rame. Pozajmiću ti pare, Ptičice, da živiš a da
ne moraš da radiš. Kupiću ti šta god hoćeš. Odvešću te
na neko mirno mesto gde ćeš moći da se posvetiš
gledanju svojih omiljenih glumaca. U kvartu
Empaladosa nije bilo nikog kao ti, rekoh. Posmatrali su
me kameno strpljenje, Ignasio Lopes Tarso i Ptičica
Gomes. Njih dvojica sa jednom ludačkom nemošću.
Očima punim čovečnosti i straha i fetusa izgubljenih u
prostranstvima sećanja. Fetusa i drugih sićušnih
stvorenja otvorenih očiju. Drugari, na trenutak sam
imao utisak da je ceo stan počeo da drhti. Onda sam
veoma oprezno ustao i otišao.
 ISPRAVE ZA PLES

1. Majka nam je čitala Nerudu u Kilpeu, u

Kaukenesu, u Los Anđelesu. 2. Jednu jedinu knjigu:
Dvadeset ljubavnih i jedna očajnička pesma, izdavačka
kuća Lozada, Buenos Ajres, 1961. Na naslovnoj strani
crtež Nerude i obaveštenje da je izdanje u spomen
autora, od milion primeraka. Da li je 1961. prodato
milion primeraka Dvadeset ljubavnih ili je u tom tiražu
odštampano njegovo celokupno delo? Plašim se da će
pre biti ovo prvo, mada obe već nepostojeće
mogućnosti zabrinjavaju. 3. Na drugoj stranici knjige
napisano je ime moje majke, Marija Viktorija Avalos
Flores. Jedan možda površan pogled, protiv svih
dokaza, navodi me na zaključak da ona lično nije tamo
zapisala svoje ime. To nije rukopis ni mog oca, niti bilo
koga kog poznajem. Čiji je onda? Nakon brižljivog
razgledanja potpisa, nejasnog usled proteklih godina,
moram da dopustim mogućnost, mada sa rezervom, da
je to potpis moje majke. 4. Godine 1961. i 1962, moja
majka imala je manje godina nego što ih imam ja
sada, još uvek nije imala punih trideset pet i radila je
u bolnici. Bila je mlada i hrabra. 5. Dvadeset
ljubavnih, mojih Dvadeset ljubavnih, prevalile su
dugačak put. Najpre raznolikim varošima južnog Čilea,
zatim kroz mnoge kuće Meksiko Sitija, posle toga kroz
tri grada u Španiji. 6. Knjiga, naravno, nije bila moja.
Najpre je pripadala mojoj majci. Ova ju je poklonila
mojoj sestri i kada je moja sestra otišla iz Ðirone u
pravcu Meksika, poklonila ju je meni. Među knjigama
koje mi je ostavila sestra, omiljene su mi bile naučno-
fantastičke i sabrana dela, do tog trenutka, Manuela
Puća, koje sam lično ja bio poklonio njoj i koje sam
tada ponovo pročitao. 7. Neruda mi se više nije
dopadao. Posebno Dvadeset ljubavnih! 8. Godine
1968. moja porodica otišla je da živi u Meksiko Siti.
Dve godine kasnije, 1970, upoznao sam Alehandra
Hodorovskog, koji je za mene bio oličenje prestižnog
umetnika. Potražio sam ga na izlazu jednog pozorišta
(režirao je jednu verziju „Zaratustre”, sa Iselom Vega) i
rekao mu da želim da me poduči poslu reditelja i od
tada sam se pretvorio u stalnog gosta njegove kuće.
Mislim da nisam bio dobar učenik. Hodorovski me je
pitao koliko trošim nedeljno na duvan. Rekao sam mu
da trošim dosta, budući da sam oduvek pušio kao
kočijaš. Hodorovski mi je rekao da prestanem da
pušim i da uložim taj novac u nekoliko časova zen
meditacije kod Eha Takate. Slažem se, rekao sam.
Nekoliko dana sam posećivao Eha Takatu, ali na trećoj
sesiji sam odlučio da to nije za mene. 9. Napustio sam
Eha Takatu usred jedne zen-sesije. Kada sam hteo da
izađem iz reda, Japanac se zaleteo prema meni mašući
drvenim štapom, istim onim kojim je udarao učenike
koji su mu tako tražili. Naime, Eho je nudio štap,
učenici su govorili da ili ne, a u slučaju potvrdnog
odgovora Eho im je delio udarce koji su grmeli
prostorom u polutami prožetoj tamjanom. 10.
Međutim, meni nije pružio mogućnost da izaberem da
ne primim udarce. Njegov napad bio je nagao i
gromovit. Bio sam pored jedne devojke, u blizini vrata,
a Eho se nalazio pri dnu prostorije. Pretpostavio sam
da su mu oči zatvorene i mislio sam da me nije čuo
kako napuštam sesiju. Ali japanski kurvin sin me je
čuo i nasrnuo na mene urlajući zen ekvivalent
banzaiju. 11. Moj otac je bio amaterski šampion boksa
u superteškoj kategoriji. Njegova neprikosnovena
vladavina ograničila se na jug Čilea. Ja nikada nisam
voleo da boksujem, ali sam naučio još kao dečak; uvek
sam imao par bokserskih rukavica u svojoj kući, bilo u
Čileu ili Meksiku. 12. Kada se učitelj Eho Takata
vičući zaleteo prema meni, možda nije nameravao da
mi pričini štetu, takođe nije očekivao da bih se ja
automatski branio. Udarci njegovog štapa uglavnom su
služili da razgibaju napete živce njegovih učenika. Ali
moji živci nisu bili napeti, samo sam želeo da se
izgubim odande jednom zasvagda. 13. Ukoliko veruješ
da si napadnut, braniš se, to je prirodni zakon, pre
svega kad imaš šesnaest godina, pre svega u Meksiko
Sitiju. Eho Takata bio je nerudijanac po naivnosti. 14.
Sudeći po Hodorovskom, on je lično uveo Eha Takatu u
Meksiko. Tokom izvesnog vremena, Eho Takata je
tražio ovisnike od droge po šumama Oaksake, većinom
Amerikance, koji nisu mogli da se povrate nakon
halucinogenog tripa. 15. Što se ostalog tiče, iskustvo s
Takatom nije pomoglo da prestanem da pušim. 16.
Jedna od stvari koja mi se dopadala kod Hodorovskog
jeste što je pričao o čileanskim intelektualcima
(uglavnom u negativnom svojstvu) u koje je uključivao
i mene. Time mi je ulivao prilično poverenje iako
naravno nisam imao ni najmanju pomisao da budem
kao ti intelektualci. 17. Jednog popodneva, ne znam
zbog čega, upustili smo se u razgovor o čileanskoj
poeziji. Hodorovski je rekao da je najbolji pesnik
Nikanor Para. Odmah zatim, počeo je da recituje jednu
Nikanorovu pesmu, posle toga još jednu, a posle toga
za kraj još jednu. Hodorovski je dobro recitovao, ali
pesme me nisu oduševile. Ja sam tada bio preosetljiv
mladić, osim što sam bio komičan i prilično ohol, i
ustvrdio sam da je najbolji čileanski pesnik, izvan
ikakve sumnje, Pablo Neruda. Ostali su, dodao sam,
patuljci. Diskusija je sigurno trajala pola sata.
Hodorovski je mahao argumentima o Gurđijevu,
Krišnamurtiju i Gospođi Blavacki, onda je pomenuo
Kjerkegora i Vitgenštajna, zatim Topora, Arabala i
samog sebe. Sećam se da je rekao da je Nikanor, kada
je bio u prolazu, bio gost u njegovoj kući. U ovoj izjavi
nazreo sam neku vrstu detinjaste obesti kakvu od tada
nikada nisam prestao da primećujem kod većine
pisaca. 18. U jednom od svojih spisa Bataj kaže da su
suze krajnji vid komunikacije. Počeo sam da plačem,
ali ne na normalan i formalan način, naime puštajući
suze da meko skliznu mojim obrazima, nego divljački,
suze su klokotale, manje-više kao Alisine suze u zemlji
čuda, poplavljujući sve. 19. Kada sam izašao iz kuće
Hodorovskog, znao sam da se nikada više neću vratiti
tamo i to me je zabolelo koliko i njegove reči, pa sam
nastavio da plačem ulicom. Takođe sam znao, ali ovo u
nejasnijoj formi, da nikada više neću imati tako
simpatičnog učitelja, da nijedan neće biti takav lopov u
belim rukavicama, savršen varalica. 20. Međutim, ono
što me je najviše začudilo u mom držanju bila je
odbrana koja bi se pre nego kako drugačije mogla
nazvati bednom i slabo argumentovanom, ali na kraju
krajeva odbranom, odbranom Pabla Nerude od koga
sam bio pročitao samo Dvadeset ljubavnih (koje su mi
se u to vreme činile nehotično humorističnim) i
Sumračje, čija pesma „Farewell” je ovaploćivala
vrhunac vrhunca banalnosti, ali prema kojoj osećam
nepokolebljivu vernost. 21. Godine 1971. čitao sam
Valjeha, Uidobra, Martina Adana, Borhesa, Okenda de
Amata, Pabla de Rokhu, Žilbera Ovena, Lopesa
Velardea, Oliveira Ðironda. Uključujući i Nikanora
Paru. Uključujući i Pabla Nerudu! 22. Ondašnji
meksički pesnici koji su bili moji prijatelji i s kojima
sam delio boemštinu i čitanja, u osnovi su se
razvrstavali na valjehijance i nerudijance. Ja sam, bez
najmanje sumnje, bio parijanac uprazno.{18} 23. Ali
treba ubiti roditelje, pesnik je rođeno siroče. 24.
Godine 1973. vratio sam se u Čile dugim putem
kopnom i morem koji se produžio, zavisno od
gostoljubivosti. Upoznao sam revolucionare različitih
fela. Vihor vatre kojoj u Srednjoj Americi neće trebati
dugo da plane već se ukazivao u očima mojih prijatelja
koji su pričali o smrti onako kako neko prepričava
film. 25. Stigao sam u Čile u avgustu 1973. Želeo sam
da učestvujem u izgradnji socijalizma. Prva knjiga
koju sam kupio bila je Glavno delo od Pare. Druga,
Artefakti, takođe od Pare. 26. Imao sam na
raspolaganju manje od mesec dana da uživam
izgradnju socijalizma. Naravno, to tada nisam znao.
Bio sam parijanac po naivnosti. 27. Prisustvovao sam
jednoj izložbi i video nekoliko čileanskih pesnika, bilo
je užasno. 28. Jedanaestog septembra volontirao sam
u jedinoj operativnoj ćeliji mog kvarta. Šef je bio neki
radnik-komunista, debeljuškast i zbunjen, ali
spreman na borbu. Njegova žena delovala je hrabrije
od njega. Svi smo se nagurali u jednu malu trpezariju
daščanog poda. Dok je šef ćelije govorio, zagledao sam
se u njegove knjige koje je držao na kuhinjskom
ormaru za posuđe. Bilo ih je malo, uglavnom vestern-
romani poput onih koje je čitao moj otac. 29.
Jedanaesti septembar za mene je bio, osim krvavog
spektakla, humoristički spektakl. 30. Patrolirao sam
na praznoj ulici. Zaboravio sam svoju lozinku. Moji
drugovi su imali ili po petnaest godina ili su bili
penzionisani, ili nezaposleni. 31. Kada je umro
Neruda, ja sam već bio u Mulhenu, sa svojim ujacima i
ujnama, sa svojim rođacima. U novembru, dok sam
putovao iz Los Anđelesa u Konsepsion, privela me je
drumska kontrola i zatvorili su me. Bio sam jedini
koga su skinuli s autobusa. Mislio sam da će me ubiti
na licu mesta. Iz zatvora sam čuo razgovor koji je vodio
šef rezervne jedinice, mlađahan pogranični žandar sa
licem kurvinog sina (kurvinog sina koji se valja u
unutrašnjosti jednog džaka s brašnom), sa svojim
šefovima iz Konsepsiona. Govorio je da je uhapsio
jednog meksičkog teroristu. Posle se opozvao i rekao:
jednog stranog teroristu. Pomenuo je moj naglasak,
moje dolare, marku moje košulje i mojih pantalona.
32. Moje prababe i pradedovi, porodice Flores i
Granja,{19} umišljeno su pokušali da pripitome
Araukaniju (iako nisu bili kadri ni da pripitome sebe),
po svoj prilici su zbog toga bili nerudijanci po
neumerenosti; moj deda Roberto Avalos Marti bio je
pukovnik i bio je prekomandovan na nekoliko
područja na jugu sve do prevremenog penzionisanja
pod sumnjivim okolnostima, što me navodi na pomisao
da je on bio nerudijanac po svemu; moji baba i deda
po ocu došli su iz Galisije i Katalonije, napustili su
svoje živote u Bio-Biu{20} i bili su nerudijanci po odnosu
prema pejzažu i po konstantnoj sporosti. 33. Nekoliko
dana sam bio zatvoren u Konsepsionu a onda su me
pustili. Nisu me mučili, kako sam strahovao, nisu me
čak ni opljačkali. Ali mi takođe nisu dali ništa da
jedem, ništa čime bih se pokrio noću, te sam morao da
živim od dobre volje ostalih zatvorenika koji su me
hranili. U zoru bih slušao kako muče druge, nisam
mogao da zaspim, za čitanje nije bilo ničeg osim jednog
časopisa na engleskom koji je neko bio zaboravio i u
kome je jedino interesantan bio tekst o kući koja je u
neko drugo vreme pripadala pesniku Dilanu Tomasu.
34. Iz gliba su me izvukla dva detektiva, moje bivše
kolege iz gimnazije u Los Anđelesu,{21} i moj prijatelj
Fernando Fernandes, koji je imao godinu dana više
nego ja, dvadeset jednu, ali čija je hladnokrvnost bez
sumnje bila uporediva sa idealnom slikom Engleza
kakvu su Čileanci očajnički i umišljeno pokušavali da
imaju o sebi. 35. Januara 1974. otišao sam iz Čilea.
Nikada više se nisam vratio. 36. Jesu li bili hrabri
Čileanci moje generacije? Jesu, bili su hrabri. 37. U
Meksiku su mi ispričali povest o jednoj devojci iz MIR
koju su mučili uvlačeći joj žive pacove u vaginu. Ova
devojka je mogla da se iseli i stigla je u Meksiko Siti.
Živela je tamo, ali sa svakim danom je bila sve tužnija
i jednog dana je od te tuge i umrla. To su mi rekli.
Nisam je lično upoznao. 38. Priča nije naročito
neobična. Znamo za seljanke iz Gvatemale podvrgnute
poniženjima koja uopšte nije moguće imenovati. Ono
što je u ovoj priči neverovatno jeste njena
posvudašnjost. U Parizu su mi pričali da je jednom
tamo stigla neka Čileanka koja beše mučena na isti
način. I ta Čileanka bila je iz MIR, bila je istih godina
kao Čileanka iz Meksika i umrla je, kao i ona, od tuge.
39. Za neko vreme sam saznao priču o jednoj Čileanki
iz Stokholma, mladoj aktivistkinji MIR ili bivšoj
aktivistkinji MIR, koja je mučena u novembru 1973.
sistemom pacova i koja je, na istinsko čuđenje lekara
koji su vodili brigu o njoj, umrla od tuge, od morbus
melancholicusa. 40. Može li se umreti od tuge? Da,
može se umreti od tuge, može se umreti od gladi (mada
je to bolno), može se umreti čak i od splina. 41. Ta
nepoznata Čileanka, ponovno poniženje po mučenju i
smrti, bila je jedna te ista ili se radilo o tri različite
žene, mada su verovale u istu partiju i bile približne
lepote. Sudeći po jednom prijatelju, radilo se o jednoj
te istoj ženi koja će se, kao u Valjehovoj pesmi „Masa”,
na samrti umnogostručiti, ali je to neće poštedeti od
smrti. (Ako ćemo tačno, u Valjehovoj pesmi smrt se ne
umnogostručuje, to što se umnogostručuje jesu oni koji
zapomažu, oni koji ne žele da ona umre). 42. Bila
jednom jedna belgijska pesnikinja po imenu Sofi
Podolski. Rođena je 1953. i ubila se 1974. godine.
Objavila je samo jednu knjigu, pod nazivom Le Pays
oů tout est permis (Montfaukon Research Center, 1972,
280 faksimilnih stranica). 43. Žermen Nuvo (1852-
1920), koji je bio Remboov prijatelj, proveo je
poslednje godine života kao skitnica i kao prosjak.
Sebe je prozvao Umilis (godine 1910. objavio je les
poèmes d’ Humilis) i živeo je po ulazima crkava. 44.
Sve je mogućno. Sve bi ovo pesnik morao da zna. 45.
Jednom su me pitali koji mladi čileanski pesnici mi se
sviđaju. Možda nisu upotrebili reč „mladi” nego
„savremeni”. Rekoh da mi se dopada Rodrigo Lira, iako
ovaj više ne bi mogao biti savremen (ali mlad, to da,
mlađi od svih nas), jer je mrtav. 46. Plesni parovi
mlade čileanske poezije: nerudijanci po geometriji
priljubljeni uz uidobrijance po okrutnosti, mistralijanci
po humoru uz rokijance po poniznosti, parijanci po
kostima uz lineance po oku. 47. Ovo ispovedam: ne
mogu da čitam Nerudina sećanja a da se ne osećam
loše, užasno. Kakva gomila kontradikcija. Koliki napori
da se prikrije i ulepša nešto čije lice je izobličeno.
Kakav nedostatak velikodušnosti i kako malo smisla za
humor. 48. Bilo je jedno srećno i već prohujalo
razdoblje mog života u kome sam u hodniku svoje
kuće video Adolfa Hitlera. Hitler nije radio ništa osim
što je koračao nagore i nadole hodnikom a kada je
ulazio kroz otvorena vrata u moju sobu uopšte me nije
gledao. U početku sam mislio da je to (šta je drugo
mogao biti?) demon i da je moje ludilo bespovratno.
49. Za petnaest dana Hitler je nestao i ja sam mislio
da je sledeći ko će se pojaviti Staljin. Ali Staljin se nije
pojavio. 50. Onaj ko se smestio u mom hodniku bio je
Neruda. Ne na petnaest dana, kao Hitler, nego na tri,
na znatno kraće vreme, što je bio znak da se depresija
smanjuje. 51. Za razliku od njega, Neruda je pravio
buku (Hitler je bio tih kao santa leda nošena vodenom
strujom), žalio se, mrmljao nerazumljive reči, njegove
ruke su se izduživale, njegova pluća su sa užitkom
srkala vazduh hodnika (tog hladnog evropskog
hodnika), njegovi gestovi bola i njegovi prosjački
maniri iz prve večeri menjali su se u takvom obliku da
je na kraju priviđenje izgledalo preinačeno, drugačije,
kao kakav časni i svečani dvorski pesnik. 52. Treće i
poslednje večeri, promičući ispred mojih vrata, zastao
je i pogledao me (Hitler me nikada nije gledao) i, ovo je
to što je najneobičnije, pokušao da priča, nije mogao,
pokušao je da rukama nadoknadi svoju nemoć i
konačno, pre nego što će iščeznuti sa prvim svetlima
dana, nasmejao se (kao da mi je govorio da je svaka
komunikacija nemoguća ali da se, ipak, mora
pokušati). 53. Evo ima već neko vreme kako sam
upoznao tri brata Argentinca koji su stradali
pokušavajući da podignu revoluciju u različitim
zemljama Latinske Amerike. Dvojica starijih su izdali
jedan drugog i usput su izdali najmlađeg. Ovaj nije
počinio nikakvu izdaju, i umro je, kažu, dozivajući ih,
iako je najverovatnije umro u tišini. 54. Sinovi
španskog lava, govorio je Ruben Dario, rođeni
optimista. Sinovi Volta Vitmena, Hosea Martija, Violete
Pare; odranih koža, zaboravljeni, u zajedničkim
grobnicama, na dnu mora, kostiju pomešanih sa
jednom trojanskom sudbinom koja užasava preživele.
55. Mislim na njih ovih dana kada veterani
Internacionalnih brigada posećuju Španiju, starčići što
uzdignutih pesnica izlaze iz autobusa. Bilo ih je
40.000 i danas se vraća u Španiju njih 350 ili nešto
slično. 56. Mislim na Beltrana Moralesa, mislim na
Rodriga Liru, mislim na Marija Santjaga, mislim na
Reinalda Arenasa. Mislim na pesnike umrle u
spravama za mučenje, mislim na umrle od side, od
predoziranosti, na sve koji su verovali u raj Latinske
Amerike i umrli u paklu Latinske Amerike. Mislim na
ona dela koja možda dozvoljavaju levici da izađe iz
rova sramote i nerada. 57. Mislim na naše šuplje
šiljaste glave i na gnusnu smrt Isaka Babelja. 58.
Želim da kad budem stariji po sinergiji budem
nerudijanac. 59. Pitanja za laku noć. Zašto Neruda
nije voleo Kafku? Zašto Neruda nije voleo Rilkea? Zašto
Neruda nije voleo De Rokhu? 60. Barbisea je voleo? Po
svemu sudeći. I Šolohova. I Albertija. I Oktavija Pasa.
Neobično društvo za putovanje Čistilištem. 61. Ali
takođe je voleo Elijara, koji je pisao ljubavne pesme.
62. Da je Neruda bio kokainoman, heroinoman, da ga
je ubila cigla ’36. u opkoljenom Madridu, da je bio
Lorkin ljubavnik i da se ubio posle njegove smrti, bila
bi to druga priča. Da je Neruda bio nepoznat što u
suštini i jeste! 63. U podrumu koji zovemo „Nerudino
delo” vreba Ugolin spreman da proždere rođenu decu.
64. Bez ikakvog kajanja! Nedužno! Samo zato što ga
muči glad i što ga ne muči nikakva želja da umre! 65.
Nije imao dece, ali narod ga je voleo. 66. Kao krstu,
hoćemo li se morati vratiti Nerudi krvavih kolena,
pluća punih rupa, očiju punih suza? 67. Kada naša
imena prestanu išta da znače, njegovo ime će nastaviti
da sjaji, nastaviće da jedri nad jednom imaginarnom
literaturom zvanom čileanska književnost. 68. Svi
pesnici, tada, živeće u umetničkim komunama
zvanima zatvori ili ludnice. 69. Naša imaginarna kuća,
naša zajednička kuća.
 SUSRET SA ENRIKEOM LINOM

Selini Mansoni

Godine 1999. nakon povratka iz Venecuele,

sanjao sam da su me vodili u kuću u kojoj je živeo
Enrike Lin, u državi koja je mogla da bude Čile i gradu
koji bi sasvim lako mogao biti Santjago, ako smatramo
da su poneki put Čile i Santjago ličili na pakao, i da će
ova sličnost, u nekom supstratu stvarnog i
imaginarnog grada, zauvek trajati. Naravno da sam
znao da je Lin umro ali kad su me pozvali da ga
upoznam nisam imao nikakvih primedbi. Možda sam
mislio na šalu ljudi koji su išli sa mnom, sve Čileanci,
možda na mogućnost da je to čudo. Još verovatnije je
da nisam mislio ni na šta i da sam pogrešno razumeo
poziv. Ono što je izvesno jeste da smo stigli u
sedmospratnicu zagasitožute fasade na čijem se prvom
spratu nalazio bar, bar ne baš beznačajnih dimenzija,
sa dugačkih šankom i separeima, i moji prijatelji
(mada mi deluje neobično da ih tako nazivam, pa je
bolje da kažemo: entuzijasti koji su me pozvali da
upoznam pesnika) vodili su me do jednog separea, a
tamo je bio Lin. S početka sam jedva mogao da ga
prepoznam, njegovo lice nije bilo isto ono koje se
pojavljuje na fotografijama u njegovim knjigama, bio je
smršao i podmladio se, postao zgodniji, njegove oči
izgledale su mnogo bolje nego oči na crno-belim
fotografijama sa poleđina njegovih knjiga. U suštini,
Lin više nije ličio na Lina nego na nekog holivudskog
glumca, jednog drugoligaškog glumca od onih kakvi se
pojavljuju u televizijskim filmovima ili od onih što ne
započinju karijeru u evropskim filmovima, nego
odmah ulaze u evidenciju video-klubova. Ali u isto
vreme to jeste bio Lin, u to nisam ni najmanje
sumnjao, iako više nije ličio na Lina. Entuzijasti su ga
pozdravljali oslovljavajući ga po imenu, jednim
tikanjem u kojem je bilo nečega veštačkog, i pitali ga
stvari koje ja nisam mogao da razumem, a onda su me
predstavljali, mada je istina da za to nije bilo potrebe
budući da sam se neko vreme, neko kratko vreme,
dopisivao s njim, i njegova pisma su mi na neki način
pomogla, govorim o 1981. ili 1982. godini kada sam se
zatvarao u kući u Ðironi gotovo bez prebijene pare i
perspektive da ih imam, a literatura je bila jedno
prostrano minsko polje na kom su svi bili moji
neprijatelji, osim nekih klasika (ne svih), i ja sam
svakodnevno morao da šetam tim minskim poljem,
oslanjajući se jedino o Arhilohovu poeziju, a napraviti
jedan pogrešan korak bilo bi kobno. Ovo se dešava
svim mladim piscima. Postoji trenutak u kome nemaš
ni na šta da se osloniš, prijatelji, učitelji još mnogo
manje - nema nikoga da ti pruži ruku, objavljivanje,
nagrade, stipendije su za druge, one koji su više puta
rekli „da, gospodine”, ili one koji su hvalili i slavili
mandarine književnosti, hordu bez kraja i konca čija
jedina vrlina jeste policijsko shvatanje života, takvima
niko ne izmiče, nikad ne praštaju. Na kraju, kako sam
pričao, nema mladog pisca koji se ne oseća tako u
nekom trenutku života. Ali ja sam tada imao već
dvadeset osam godina i ni pod kojom okolnošću nisam
se mogao smatrati mladim piscem. Živeo sam u
neznanju. Nisam bio tipičan latinoamerički pisac koji
je u živeo u Evropi zahvaljujući mecenstvu (i
pokroviteljstvu) neke Države. Niko me nije poznavao a
ja nisam bio raspoložen niti da pružam niti da tražim
milosrđe. Tada sam počeo da se dopisujem sa
Enrikeom Linom. Naravno, ja sam njemu pisao prvi.
Za kratko vreme mi je odgovorio. Dugačko pismo
komplikovanog karaktera, u smislu koji u Čileu
pridajemo terminu komplikovan karakter, naime
nepristupačno, razdražljivo. Odgovorio sam pričajući
mu o svom životu, o svojoj kući na polju, na jednom od
bregova Ðirone, ispred moje kuće srednjovekovni grad,
pozadi polje ili prazno. Takođe sam mu govorio o svojoj
kučki, Lajki, i rekoh mu da mi se čileanska literatura,
izuzev dva ili tri izuzetka, čini kao sranje. Po njegovom
sledećem pismu već se moglo reći da smo postali
prijatelji. Ono što je došlo u nastavku bilo je svojstveno
za odnos jednog prihvaćenog pesnika i jednog,
nepoznatog. Pročitao je moje pesme i uvrstio me u
neku vrstu javnog čitanja poezije koje je napravio u
okviru čileansko-američkog instituta. U pismu je
pričao o tome ko će po njegovom mišljenju da budu
šest tigrova čileanske poezije za godinu 2000. Šest
tigrova bejasmo Bertoni, Makieira, Gonsalo Munjos,
Martines, Rodrigo Lira i ja. Mislim. Možda je tigrova
bilo i sedam. Ali sada mi se čini da ih je bilo svega
šest. A teško da smo nas šestorica mogli da budemo
nešto u 2000. godini budući da se u to vreme najbolji,
Rodrigo Lira, već ubio, i nekoliko godina gnjio na
nekom groblju ili je njegov prah zbunjeno kružio
smećem Santjaga. Pre nego o tigrovima, trebalo je da
priča o mačkama. Bertoni je, koliko znam, neka vrsta
hipika i živi na morskim obalama gde skuplja školjke i
jestive alge. Makieira je pažljivo pročitao antologiju
američke poezije koju su priredili Ernesto Kardenal i
Koronel Urtećo, a onda je objavio dve knjige i posvetio
se piću. Gonsalo Munjos je nestao u Meksiku, rekoše
mi, ali ne kao Lourijev konzul nego kao direktor jednog
preduzeća za reklame. Martines je pažljivo pročitao
Dushatr des cygnes, a onda je umro. Rodrigo Lira,
dobro, već sam rekao šta je radio Rodrigo Lira u godini
u kojoj je održano čitanje u čileansko--američkom
institutu. Više kao tigrove, mačore, kako god da gledaš.
Kao mačiće iz zabačene provincije. U svakom slučaju,
ono što želim da kažem jeste da sam poznavao Lina i
da stoga nije bilo neophodno nikakvo predstavljanje.
Ipak su entuzijasti pristupali predstavljanju, a Lin nije
prigovarao, isto kao ni ja. Tako da smo bili tamo, u
separeu, i neki glasovi su govorili ovaj je Roberto
Bolanjo i ja sam pružao ruku, moja nadlaktica se
stapala s mrakom separea, i prihvatao sam Linovu
ruku, lagano hladnu ruku koju sam stiskao nekoliko
sekundi, ruku jedne tužne osobe, mislio sam tada,
jedna ruka i stisak dveju ruku koji je bio u savršenoj
saglasnosti s licem koje me je u tom trenutku
posmatralo ne prepoznajući me. Jedna gestovna,
morfološka saglasnost, vrata neke neprozirne
govorljivosti koja nije govorila ništa ili koja meni nije
govorila ništa. Prebrodivši taj trenutak, entuzijasti su
ponovo pričali i tišina je već bila prošlost: svi su od
Lina tražili mišljenje o najneobičnijim pitanjima, i tada
moj prezir prema entuzijastima najednom isparivaše
pošto sam shvatao da je to društvo sačinjeno od ljudi
kakav sam bio ja, od mladih pesnika bez ičega o šta bi
se oslonili, mladih koji su bili prokaženi od nove
čileanske vlade, vlade levog centra, i koji nisu uživali
nikakav oslonac, kao ni mecenstvo, sve što su imali bio
je Lin, jedan Lin, s druge strane, koji nije ličio na
pravog Enrikea Lina kakav se pojavljivao na
fotografijama knjiga, jedan neuporedivo zgodniji i
mlađi Lin, Lin koji je ličio na vlastite pesme, koji se bio
ustalio u razdoblju vlastitih pesama, koji je živeo u
zgradi sličnoj vlastitim pesmama i koji je mogao da
nestane sa istom onom elegancijom i zaokruženošću sa
kojima ponekad nestaju njegove pesme. Sećam se da
sam se osećao bolje kada sam ovo uvideo. Želim da
kažem: počinjao sam da prepoznajem izvesni smisao
situacije i počinjao sam da joj se smejem. Nisam imao
od čega da se plašim: bio sam kod kuće, s prijateljima i
piscem kome sam se oduvek divio. Nije to bio film
strave i užasa. Ili nije to bio samo film strave i užasa
već je bio prožet nezanemarljivim količinama crnog
humora. I baš kada sam mislio na crni humor, Lin je
iz džepa izvadio tablicu lekova. Moram da popijem po
jedan na svaka tri sata, rekao je. Entuzijasti su još
jednom zanemeli. Konobar je doneo čašu vode. Tableta
je bila velika. To mi se učinilo kada sam video kako
pada u čašu sa vodom. No, uistinu, nije bila velika.
Bila je gusta. Lin ju je mešao kašičicom a ja sam
uvideo da se tableta činila nalik luku neprebrojivih
slojeva. Približio sam glavu čaši i udubio se. Na
trenutak mi je izgledalo izvesno da se radi o
beskonačnoj tableti. Staklo čaše mi je služilo kao
sočivo-povećalo: u svojoj unutrašnjosti, tableta
bledoružičaste boje se razlagala kao da navodi na
formiranje neke galaksije ili kosmosa. Ali galaksije se
rađaju, ili umiru, toga ne mogu da se setim, brzo, a
moj pogled kroz čašu vode bio je kao u usporenom
snimku, svaka nerazumljiva etapa širila se pred mojim
očima, svaki povratak, svako drhtanje. Posle toga,
uzbuđen, izmakao sam glavu od leka i moje su se oči
susrele sa Linovim, koji je delovao kao da mi govori:
bez komentara, dovoljno mi je što moram da gutam
ovu smešu svaka tri sata, nemojte tražiti simbolizme
voda, crni luk, spori mimohod zvezda. Entuzijasti su se
bili udaljili od stola. Neki su bili za šankom. Ostale
nisam video. A onda sam još jedanput osmotrio Lina
kome je jedan entuzijasta koji je sedeo pored njega
nešto govorio na uho i onda izašao iz separea da se
pridruži svojim drugarima raspršenima po baru. I u
tom trenutku sam saznao da Lin zna da je mrtav. Srce
mi više ne radi, govorio je. Moje srce više ne postoji.
Ovde nešto nije u redu, mislio sam. Lin je umro od
raka, ne od srčanog udara. Obuzimala me je nekakva
ogromna težina. Tako da sam ustajao i izlazio da
prošetam, ali nisam ostajao u baru već sam dolazio do
ulice. Pločnici su bili sivi i nepravilnog oblika a nebo
se činilo poput ogledala bez žive, mesta na kome bi se
sve moralo ogledati ali na kome se ništa, na kraju, nije
ogledalo. Ipak, utisak normalnosti je preovlađivao i
uslovljavao svaku moguću vizuru. Procenjujući da sam
već dovoljno disao i želeći da se vratim u bar, počeo
sam da se saplićem, o jedan od tri stepenika na ulazu
(kameni stepenici, isečeni u blokove, granitno otporni,
svetlucavi poput dragog kamenja), o nekog tipa nižeg
stasa od mene, obučenog poput gangstera iz pedesetih
godina, tipa koji je bio ponešto karikaturalan, klasičan
opasni ali ljubazni ubica, koji me je brkao sa nekim
poznanikom, i pozdravljao me, a ja sam odgovarao na
njegov pozdrav iako sam u svakom trenutku bio
svestan da ga ne poznajem i da me je pomešao s
nekim, ali pravio sam se da ga poznajem, kao da sam i
sam nešto pobrkao, i tako smo se nas dvojica
pozdravljali jalovo pokušavajući da se uspnemo
sjajnim (i najobičnijim mogućim) kamenim
stepenicima, ali njegova zbunjenost nije trajala duže
od nekoliko trenutaka, ubica je hitro uviđao da je
pogrešio i tada me je gledao na drugačiji način, kao da
je pitao samog sebe da nisam i ja pogrešio ili sam ga
suprotno tome od prvog trenutka zajebavao, a kako je
bio nespretan i nepoverljiv (iako je paradoksalno
takođe bio domišljat), pitao me je ko sam, toga se
sećam, to me je pitao s podmuklim osmehom na
usnama, i ja sam mu govorio, jebeš ga, Hara, to sam
ja, Bolanjo, i po njegovom osmehu sada bi bilo kome
već postalo jasno da on nije Hara, ali je prihvatao igru,
kao da je najednom, ranjen munjom, ali to nije
nikakav Linov stih a još manje moj, žudeo da još
nekoliko minuta živi život nepoznatog Hare koji nikada
neće biti, osim tamo, na potonjem od tri bleštava
stepenika, i pitao me je za moj život, pitao me je
(najsporije) ko sam ja, prihvatajući de fakto da je on
Hara, ali jedan Hara koji je zaboravio na egzistenciju
Bolanja, stvar koja sa druge strane takođe nije bila
neverovatna, tako da sam mu objašnjavao ko sam ja i
usput sam mu objašnjavao ko je on, i ono što sam
činio kod tog poslednjeg stupnja bilo je da stvaram
jednog Haru po mojoj meri i po njegovoj meri, naime
po meri tog trenutka, jednog neverovatnog Haru,
pronicljivog, hrabrog, imućnog, velikodušnog, srčanog,
jednog Haru zaljubljenog u jednu predivnu ženu,
ljubav uzvraćena, a onda se gangster osmehivao, svaki
put intimnije ubeđen da troši vreme na šalu ali
nesposoban da udari završnu tačku na epizodu, da
počne da mi daje lekciju, kao da je odjednom bio
zaljubljen u sliku čoveka kakvu sam mu predlagao
dajući mi priliku da nastavim da pričam ne samo o
Hari nego i o Harinim prijateljima i na kraju o svetu,
jednom svetu koji se čak i Hari činio prevelik, jednom
svetu u kome je čak i Hara bio obični mrav čija smrt
na blistavom stepeniku nikome ne bi značila ništa, a
onda su se, na kraju, pojavljivali njegovi drugovi,
dvojica ubica viših rastom, obučenih u trodelna svetla
odela ukrštenih revera, koji su posmatrali mene i
posmatrali lažnog Haru kao da ga pitaju ko sam sad
ja, a ovaj nije imao drugog leka do da kaže to je
Bolanjo, i dvojica gangstera su me pozdravljali, ja sam
drmao njihove ruke, prstenje, skupe satove, zlatne
narukvice, a kada su me zvali na piće, govorio sam ne
mogu, tu sam sa jednim prijateljem, i odvajao se od
Hare u ulazu i gubio se u unutrašnjosti bara. Lin je još
uvek sedeo u separeu. U njegovoj blizini više nije bilo
nijednog entuzijaste. Čaša je bila prazna. Popio je svoj
lek i čekao. Bez reči smo se uspinjali ka njegovom
stanu. Živeo je na sedmom spratu i pozvali smo lift,
ogroman lift u koji bi se moglo nagurati više od trideset
ljudi. Njegov dom je bio bez knjiga i, više nego bilo šta
drugo, skučen, pre svega kada se ima u vidu prosečni
stambeni prostor čileanskih pisaca, oni obično žive u
velikim kućama. Na moje pitanje odgovarao je da više
ne oseća potrebu da čita gotovo ništa. Ali uvek ima
knjiga, govorio je. Iz njegovog doma se video bar. Kao
da je pod bio od stakla. Klečeći, posmatrao sam ljude
koji su bili tamo dole, pogledom sam tražio entuzijaste,
tri gangstera, ali sam jedino video nepoznate kako
jedu i piju i kako se, pre svega, muvaju od stola do
stola, od separea do separea, ili sa kraja na kraj
šanka, svi pod pritiskom nekakvog vrućeg uzbuđenja,
kako se može pročitati u romanima iz prve polovine XX
veka. U trenutku u kom sam posmatrao dolazio sam
do zaključka da nešto nije u redu. Ako je pod Linovog
doma od stakla, kao što je to i plafon bara, šta je sa
stanovima od drugog do šestog sprata? Jesu li i oni od
stakla? Zatim sam ponovo gledao nadole i shvatio da je
od drugog do šestog sve praznina. Ovo otkriće me je
uznemiravalo. Jebi ga, Lin, gde si me to dovukao,
mislio sam, iako sam posle toga mislio, jebi ga, Lin,
gde su te to dovukli. Pažljivo sam ustao, jer sam znao
da su predmeti krhkiji od ljudi, sve drugačije od onog
kako se dešava u normalnim okolnostima, i počinjao
sam da tražim Lina - koji više nije bio pored mene -
kroz razne prostorije stana, koji mi se više nije činio
malim, kao kuća nekog evropskog pisca, nego velikim,
neodmerenim, poput kuće nekog čileanskog pisca,
nekog pisca iz Trećeg sveta, s jeftinom poslugom, sa
skupim i krhkim predmetima, kuća puna pokretnih
senki i polutamnih prostorija u kojoj sam pronašao
dve knjige, jednu klasičnu, kao izglačan kamen, drugu
modernu, bezvremenu, kao sranje, i tražeći ga sve više
sam osećao hladnoću, bio sam sve besniji i sve mi je
više bilo hladno, i osećao sam se bolesnim, kao da se
kuća pomerala poput imaginarne osovine, dok nisam
otvorio jedna vrata i ugledao bazen, i tamo je bio Lin,
plivao je, a onda, pre nego što sam otvorio usta i
progovorio nešto o entropiji, Lin je govorio da ono što je
loše kod njegovih lekova, kod lekova koje je pio da bi
ostao živ, jeste to što su ga oni na neki način pretvarali
u zamorče fabrike lekova, reči koje sam u izvesnom
smislu i očekivao da ću čuti, kao da je sve bilo
nekakva pozorišna predstava i kao da sam se
najednom prisećao vlastitih replika i replika onih
kojima sam morao da repliciram, a onda je Lin izašao
iz bazena i sišli smo na prvi sprat, i otvarali smo prolaz
kroz ljude, i Lin je rekao pukli su tigrovi, i: bilo je lepo
dok je trajalo i: iako ti u to ne veruješ, Bolanjo, obrati
pažnju, u ovaj kvart jedino mrtvi izlaze u šetnju. I
dotle smo nas dvojica preprečivali ceo bar i izvirivali
kroz neki prozor, posmatrajući ulice i fasade ovog
posebnog kvarta kojim su samo mrtvi prolazili. I
posmatrali smo i posmatrali i fasade su, bez mesta za
sumnju, poticale iz nekog prošlog vremena, tako i
pločnici na kojima su bila auta koja su pripadala
nekom drugom vremenu, nekom tihom a ipak
pomičnom vremenu (Lin ga je gledao kako se pomera),
jednom okrutnom vremenu koje je opstajalo bez
posebnog razloga, jedino po inerciji.
 „RASPRSNUĆE STVARNOSTI”

Kada se s variranjem magijskorealističkih

mitologema odn. borhesovsko-kortasarovskih slagalica
napokon došlo do proliferacije, za latinoameričke
autore, posebno one rođene u drugoj polovini prošlog
veka, nametnulo se pitanje: kojim putem dalje
krenuti? Jedan deo pripovedača je obrnuo paradigmu
na - po tamošnju savremenu prozu - radikalan način.
Pojavile su se i antologije i izbori proze pod nazivima
McOndo (opreka markesovskom toposu Makondo),
Nisam magijski realista i sl. Sličnim putem, putem
McOnda, krenuo je i Čileanac Roberto Bolanjo (1953),
bar kada govorimo o kratkoj prozi. (Njegovi
najprestižniji romani više su pseudodokumentarne i
formalno ludičke nego stvarnosne, neorealističke
prirode.) I on je krenuo ka McOndu, ali je taj put
dobrim delom izneverio. Iako znatno stvarnosnija od
proze velikih latinoameričkih preteča, njegova kratka
priča ni izbliza nije inspirisana američkim
neorealizmom koliko je to kratka proza njegovih
savremenika tipa Alberto Fuget (kopriređivač jedne od
pomenutih antologija) ili na primer Rodrigo Fresan.
Dok su oni i slični autori posuvraćivanjem paradigme
ka stvarnosnom umesto magijskog i univerzalnom
umesto domaćeg, kanda sa povišenom osetljivošću
reagovali na egzotičnost slike u koju je svet hteo da
naknadno smesti gotovo svu latinoameričku literaturu,
kao da je Bolanjova kratka priča, pre svega, reakcija
na ono što ima da ponudi taj Novi svet, sam. Insistirati
na začudnim aspektima stvarnosti u kakvoj se, na
primer, geslo „anything goes” svakojako pervertuje, a
tehnologija i mutanti PR pogleda na svet dopiru i do
najzabačenijih zaselaka, znači zahvatati raznovrsne
eklekticizme i paradokse svakodnevice. Time, ali i ni
najmanje ne bežeći od svakidašnjih paradoksa unutar
onog domaćeg - „egzotičnog”, „magijskog” - kao ni od
obilatog oslanjanja na Biblioteku, Bolanjo relativizuje
mimetski stupanj svog neorealizma.
Možda se čak može reći da proza Čileanca „miri”
dva verovatno najuticajnija savremena koncepta
kratke priče, karverovski i borhesovski. Reč je o
oprečnim konceptima, što automatski znači Bolanjovo
kreiranje skliskog ali unapred osobenog modela koji se
podjednako udaljuje od oba obrasca. Zamislimo,
uostalom, koliko bi Karver bio Karver da je opisivao
realeme naslanjajući se na Biblioteku kudikamo
izrazitije i otvorenije nego što jeste, te znatno izvan
svojih preteča tipa Čehov, Babelj ili Hemingvej i da je
pri tom njegov pripovedač bio sklon mistifikovanju i
svakojakim ludizmima. I da se u opisivanju stvarnosti
izrazito udaljavao od svoje opsesivne teme, teme
radničke klase na Severozapadu SAD.
No, dok je Karver praktično proveo ceo život u
Sjedinjenim Državama a većinu radnog veka upravo
na američkom Severozapadu, Bolanju okolnosti nisu
pružile priliku za sličnu opsesivnu temu, to jest
ostavile su ga bez ikakve prostorne matice. Sa 15
godina preselio se u Meksiko gde je radio kao novinar i
postao trockista. U rodni Čile se vratio kao 20-
godišnjak. Posle državnog udara septembra 1973,
priključio se miristima, pokretu otpora, čak je desetak
dana proveo u zatvoru. Ponovo se seli u Meksiko, kao i
u Salvador, gde je izložen novim spoznajama
brutalnosti (između ostalog, upoznao je pesnika Rokea
Daltona i njegove ubice). Pre oko 25 godina napušta
Latinsku Ameriku i odlazi u Kataloniju, gde živi i
danas. Ni ta „baza” nije baza bez navodnika: radeći
poslove tipa portir, čistač, perač i, uporedo, pišući,
selio se po različitim mestima najrazvijenije španske
pokrajine i pri tom dospevao i do Francuske. Od faze
života u Latinskoj Americi pod diktaturom ili u
privremenom iseljeništvu, preko života u egzilantskim
krugovima Čileanaca u Barseloni i faze usamljeništva
po Kataloniji i književnih početaka, do konačnog
književnog uspeha krajem 90-ih - ispisi svih ovih
biografema u nezanemarljivoj meri su prisutni i u
njegovim pričama.
Osim Karvera i ponekog od Karverovih preteča i,
s druge strane, Borhesa, među književnim
referencama na koje se u svojoj kratkoj prozi Bolanjo
poziva opažaju se one, najraznolikije: Volter, Pinčon,
Flober, Šnicler, T. S. Eliot, simbolistička poezija,
Dante, pikarski roman, krimi-model, avanturistički
roman... Te reference skoro su uvek dramaturški, ili
na neki drugi način, funkcionalizovane. Na primer,
pripovest Život En Mur - koja čini ovaj izbor zbirkom od
deset priča plus poklon-kratki roman - iz tipično
američko neorealističkog miljea, uz pomoć nekoliko
„nisko-žanrovskih” i, s druge strane, antivolterovskih
intervencija, prelazi u svojevrsnu antiutopiju sniženog
mimetskog modela. Njena naslovna junakinja
neprestano se sapliće o nadu da će otkriti bolji svet i
naivno se prisećajući kako je nekad bila naivna, a
„revizija” „Kandida” ogleda se i u tome što Bolanjo
pokazuje iluzijom ne samo mogućnost da se čovek
posveti „obrađivanju sopstvenog vrta” (u jednoj sceni
bezimeni narator čisti korov zajedničkog dvorišta) nego
i pomisao da se može ušunjati u rupicu u kojoj je mir
nakratko moguć (reč je o Bolanjovoj priči koja
najplastičnije prikazuje praznjikavost, ali i stravične
aspekte mogućih svetova koje nudi savremeni svet).
Neorealistički milje priče Crv smenjuje se pak
ambijentom bliskim onom kakav je Borhes opisao u
nekim pričama „Brodijevog izveštaja”, a čehovljevski
okvir priča Jedna književna avantura i Dani 1978.
oneobičen je umetanjem pinčonovske paranoje i
parodije krimi-modela koju autor, utisak je, u nekoj
meri sprovodi gotovo u svakoj priči, bez obzira na
inicijalni diskurs. Priče Crv i Dani 1978. u isto vreme
upućuju i na mesta na kojima se Biblioteka proširila
za izvore masovne kulture, što je još jedan aspekt
književnosti (i stvarnosti) koji Čileanac nimalo ne
ignoriše. Ova dva naslova, kao i pripovesti Ðoana
Silvestri i Prefiguracija Lala Kure, donose „izum” filma
u priči, umetnuto prepričavanje vizuelnih narativa
zarad produbljivanja glavnog toka pripovesti aluzijama
i zarad njenog istovremenog spoljašnjeg relaksiranja i
unošenja elemenata parodije. Filmska industrija i njen
spolja najrelaksiraniji mogući odeljak, odeljak porno-
filma, u dvema poslednje pomenutim pričama
pokazuju se i kao zahvalan prozni predmet. Obrnuto
ispraznosti većine takvih filmova jeste bavljenje
životom i mislima porno-glumice ili, još dublje, njenog
sina, počev ne od njegovog detinjstva pre nego što je
rođen (!) Upravo u dotičnoj priči, priči Prefiguracija
Lala Kure, koja sadrži razlistavanje značenja naslova
sasvim saobrazno kompleksnosti njenog sadržaja,{22}
filmski kadrovi služe da se, s jedne strane, motiv
osvete, tako svojstven južnoameričkoj prozi, gorko
isparodira, i da se, s druge, sugestivno oslikaju žigovi
ludila koji se utiskuju u život individue kako u vezi sa
roditeljskim nasleđem tako i sa konsekvencama jedne
„karijere” te da se ubedljivo prikaže njihov preplet. Na
taj način ova priča sažima obe sub-tematske strane
Bolanjove omiljene teme: teme mrvljenja individue i sa
strana domaćeg ognjišta, ne samo njenog mrvljenja
bezdušno jednostavnim zahtevima civilizacije. Usled
postupnog žigosanja pojedinca sa obe te strane i
učinka u kome on sve više postaje zbir bolnih žigova, a
sve manje pojedinac, njegov izbor između atavističke
iracionalnosti i civilizatorske okoštalosti pokazuje se
kao, da parafraziramo Selina, izbor između kuge i
side. U tom svetlu, naslovna priča ovog izdanja pak
fokusira „mogućnost” opredeljenja između desnih
pogroma i takođe kolektivističkog, levičarskog
moralizovanja, a to je fokusiranje sprovedeno -
čitanjem. Drugim rečima, kroz duhoviti slalom, pre
svega, Nerudinim opusom, prikazani su krvava istorija
jedne zemlje, ali i hladnoća civilizacije. Zarazi koju
seje zemljaštvo odn. sužena vizura zavičaja, u raznim
oblicima posvećeni su pak i Crv, Sensini i veći deo
knjige Kurve ubice. Na veoma ekonomičan način to je
postignuto u najčistije realističkoj Bolanjovoj priči
Gomes Palasio, u kojoj autor postupno prikazuje
solipsizam, kao jedan od mogućih ishoda smrvljenog
individualizma. Odviknutost od Drugog, nekog kroz čiji
pogled možemo da posredujemo ono što nam se
objektivno događa, isprva je dato okolišnim znacima,
zatim preko prikazivanja posla u školi punoj
iznuđenih učenika, provoda koji to nije, konflikta koji
to nije, muža koji to nije, humora bez rezona i
usiljenoga smeha, do vrhunca u sceni u kojoj se jedna
pesnikinja po službi, obnevidela od izopštenosti, divi
lepotama prirode svog rodnog kraja koje to nisu,
nečemu što zapravo nije ništa. Negde oko te scene
Bolanjo u hačionovskom poimanju termina, parodira
vajlderovski arhetip (iz filma Sanset Bulevar) širenja
aveti solipsizma, čime se filmičnost priče Gomes
Palasio, inače strukturisane slično road-movie-u,
zaokružuje na najekonomičniji mogući način.
U određenoj formi, pitanje koje kao konstanta
okružuje (skoro svaki) Bolanjov tekst jeste „Može li se
umreti od tuge?” iz priče Isprave za ples. Samim tim
dosta je jasno da dve Bolanjove knjige iz kojih je
sačinjen ovaj izbor nisu tako različite kao što
povremeno tvrdi hispanska kritika. Možda se, na
primer, može reći da se u potonjoj zbirci Bolanjo nešto
više bavi sub-temom Latinske Amerike nego drugom
rečenom sub-temom, ali njihova zajednička Tema,
postupak i emocija ostaju sve u svemu blizu
koordinata prve zbirke. Štaviše, naš izbor Isprave za
ples sačinjen je od onih priča koje dodatno ukazuju na
autoreferencijalnost, kao još jednu zajedničku osobinu
Bolanjovih proza, a priče u njemu su poredane i u
pravcu oslikavanja sličnosti, čak nekih simetričnosti u
konceptu autorovih dveju zbirki. Recimo, emocionalni
antipod šaljivoj pripovesti Jedna književna avantura, u
knjizi Kurve ubice (2001) pružaju njen tematski odn.
parnjak u smislu diskursa (čehovljevština), Gomes
Palasio odn. Dani 1978, a u okviru same knjige
Telefonski pozivi (1997) srodan parnjak/antipod joj
čini pripovest Sensini; Oko Silva je po nostalgiji za
zavičajem i patetičnosti parnjak i antipod Crvu - isto
beguncu od rodnog kraja, odn. svedenom liku,
Prefiguracija Lala Kure se temom i variranjem nekih
motiva (npr. drhtanje) nadovezuje na priču Ðoana
Silvestri, Sensini je po nečemu antipod Enrikeu Linu, a
po zavičajnoj i literarnoj utopiji njegova je dopuna (tj.
Lin njegova)... Autoreferencijalnost Bolanjove kratke
proze priziva i njegove romane: tako Crv, po imenu
jednog od junaka (Arturo Belano), može da bude uvod
u čitanje Bolanjovog najuspešnijeg dela Divlji detektivi
(1999) (nagrade Eralde i Romulo Galjegos, koja se
neretko smatra Nobelovom nagradom Latinske
Amerike). U tom romanu, dva „divlja detektiva”,
Meksikanac Ulises Lima i pominjani Čileanac, Arturo
Belano u potrazi za imaginarnom pesnikinjom Sesareo
Tinahero obilaze najraznije likove iz čijih monologa,
zapravo, niče roman, slično kao što se iskazi jedne
porno-glumice, pobuđeni posetom izvesnog, opet
čileanskog detektiva i njegovim raspitivanjem za
izvesnog lika, pretvaraju u priču Ðoana Silvestri.
Dakle, autoreferencijalnost i aktivan odnos
prema raznim, naizgled nespojivim modelima
pripovedanja, plus raznim pojavnim vidovima
stvarnosti, uključujući i virtuelne (i strip, i pop). Kako
sve to, i još dosta toga, na kraju, Bolanjo stapa u pitku
priču, i kako njegove priče različitih konkretnih miljea
i, zasebno gledano, različitih postupaka, uspevaju da
se na kraju pokažu kao delovi jedinstvenog koncepta?
Deo odgovora već je dat kroz pominjanje postupnog
udesa („mrvljenja”, a često i „praska”) individue kao
zajedničke teme njegovih pripovesti i tuge kao njihovog
zajedničkog osećanja, te okvirnog neorealističkog
miljea. Možda bi se najpre moglo dodati da se Bolanjo
u svakom narativu pokazuje majstorom izneveravanja
horizonta čitaočevih očekivanja. U priču je uvek
uvedeno više različitih rukavaca, neki od njih tako što
ih pripovedač epski najavljuje ili na isti način
saopštava njihov ishod ili u tome posredno navodi na
krive tragove, ili se vraća na one rukavce od naizgled
sporadičnijeg značaja: najčešće se ne zna koji od njih
će biti izvučen u prvi plan, čime se u isti mah
zaokružuju spominjane sklonosti pripovedača ka
poigravanju krimi-modelom (suspens, istražni proces i
njihovo parodiranje) i filmskim (u ovom slučaju
naravno najpre hičkokovskim) strategijama. Detalj koji
se čini sasvim izostavljivim (poput onog da Fred ne bi
da parkira u garaži) dobija na značaju (u garaži je leš)
i obratno: najpre nam izgleda da je En Mur iz šale
rekla da bi se bavila prostitucijom, i zaboravljamo na
to, ali je ta „namera” uvedena, tako da kada se odluči
na iznajmljivanje svog tela, to deluje kao konačna
odluka a nije. Kad se čitalac već možda pita koji je
smisao njenog tako opširnog potucanja i, samim tim,
pomalo preteranog i izveštačenog ograđivanja naratora
od iznetih činjenica, En donosi iz SAD više od 30
dnevnika koji se pokazuju građom za ovu pripovest i
stvari naknadno dolaze na svoje mesto. Sensini se pak
iz štiva o pikarskim, grotesknim aspektima književnog
života pretvara u tragediju bezmalo cele porodice
jednog savremenog književnog pikara. Na kraju, ova
priča o prevarenima životom još neočekivanije poprima
melodramske tonove. Isprva fantastičkorealističnoj,
završnoj priči ovog izbora, postupno opada mimetski
stupanj: antipod njenoj snolikosti je spoznaja da se na
neki način u tu priču ulivaju (gotovo) sve druge
Bolanjove (neorealističke) priče, kao i činjenica da
glavni junak nosi najstvarnosnije moguće ime, Roberto
Bolanjo što je potkrepljeno i taksativnim nizanjem
gomile stvarnih imena čileanskih pisaca u ovoj priči,
po broju jednakoj samo sličnoj „gomili” stvarnih
umetnika iz naslovne priče ovog izbora - u kojoj se
realizam u tom smislu pojavljuje kao protivteža
iznimnoj meri ludizama. S druge strane, recimo, u
dosta realističkoj priči Sensini, naslovni junak, takođe
pisac, je „izmišljen”.
 Osim stalnog suspensa i raznolikih poigravanja
sa čitaočevim očekivanjima, ukupnom utisku o
kohezivnosti doprinosi i stalna dinamična izmena
tačaka gledišta i pozicija pripovedanja, u čemu bi
konzervativniji kritičari svakako našli ključnu građu
za zamerku o Bolanjovoj nedoslednosti ili sl. Na kraju,
u naslovnoj priči ovog izbora, izraziti politički i
esejistički potencijali kritike Nerude klize u opise ljudi
koji simbolizuju svojstva Nerudinog moralizatorskog
pisma. Takvo izneveravanje potencijalnog esejističkog
takođe objedinjuje gotovo sve Bolanjove priče; mnogi
još uvek pišu metafikcionalne traktate o tome da se ne
može pisati u doba kada se znak iz jednog žanra više
nego lako lepi na znak iz sasvim oprečnog, Bolanjo
pokazuje svest o toj fluidnosti, ali i svest da ona ne
smeta da se i dalje piše osobena proza. Bolanjo to
postiže ne esejizirajući nego pripovedajući, sa
srazmerno znatno manje ekspliciranja nego
impliciranja. Do poslednje rečenog dolazi tako što je
onaj ko predaje priču najčešće u tome nečim
ograničen, npr. pomerenim duševnim stanjem. Ostaje
da nagađamo: bolest En Mur, od čega boluju Ðoana
Silvestri i njen Džek (od side?); šta je paranoja lika B a
šta lika A/U, a šta u svemu tome stvarnost (Jedna
književna avantura, Dani 1978); čime se tačno Crv
bavi(o) i koliko se njegov apsurdni monolog o rodnom
kraju može pripisati njegovim gresima iz prošlosti,
tipičnima za nuar-junaka, a koliko - vrućici. I izvan
rečenog, Bolanjo kad god da radije prikazuje nego što
kazuje, čini to u korist semantičke punoće i ukupne
kohezije teksta: ljubav na kraju priče Sensini samo je
naslućena, a reč je verovatno o najkatarzičnijem
naslovu. Iako se priča Gomes Palasio manje „letalno”
bavi tugom od većine ostalih, to čini na jednako
upečatljiv način, a sasvim je lišena patetike. Ili, u priči
Život En Mur: najelegantniji mogući način da
pripovedač priča o sebi jeste da opiše život junakinje i
onda kaže da s njom umnogome deli iskustva.
Kao i u svakoj drugoj priči, reč je o iskustvima
marginalca, a ta činjenica daje još jedan vid
zaokrugljenosti Bolanjovom konceptu. Pominjana
socijalna kritika se utoliko takođe izvodi s rubova, i
onoliko koliko društvo utiče na fokusirani život ljudi sa
ivice. Pošto pak utiče mnogo, to su socijalni zahvati u
Bolanjovoj kratkoj prozi takođe najčešće implicitni ili u
velikoj meri posredovani, i vrlo efektni. Upravo takvo
„vaganje” mere i učinka, dozirano mešanje različitih
obrazaca pripovedanja, balans između povremene
patetike i tematizovane brutalnosti koja ume da bude
prikazana i groteskno, brojni balansi slične vrste...
čine se delom formule za odgonetanje privlačnosti
Bolanjovih ludičko-neorealističkih antiutopija.

Igor Marojević
{1}
Alameda (šp. topoljak) - Čuveni park u Meksiko Sitiju. Nekoliko
ulica odn. ustanova kasnije pomenutih u ovoj priči nalaze se u tzv.
Zoni Alamede. - Prim. prev.
{2}
Planinski lančić. - Prim. prev.
{3}
Delovi severnog i severozapadnog Meksika, kao i gotovo svi
toponimi pomenuti u ovom pasusu. - Prim. prev.
{4}
Meksička rakija od kaktusa. - Prim. prev.
{5}
Rambla (šp. šetalište) - ako bi poređenje imalo smisla, Ramble bi,
što se tiče onih u Barseloni bila lokalni ekvivalent Knez Mihajlovoj. -
Prim. prev.
{6}
Trenutno najveća španska telefonska kompanija - Prim. prev.
{7}
Oblast južne Argentine i južnog Čilea - Prim. prev.
{8}
Meksičke narodne pesme . - Prim. prev.
{9}
Movimiento de Izquierda Revolucionaria MIR (pokret
revolucionarne levice). - Prim. prev.
{10}
Više deo običaja, nego znak prisnosti. - Prim. prev.
{11}
Gotska četvrt u Barseloni, blizu Rambli. Osim po čuvenim
gotskim građevinama, Katedrali Barselone iz XIII-XV veka, turistima
primamljiva i po starinskim kafeima i prodavnicama i tržnicama,
između ostalog, reč je o pijaci u pomenutoj ulici Dagerija. - Prim.
prev.
{12}
Indijanci iz čileanske oblasti Araukanija. Zabuna
Indijci/Indijanci je posledica toga što u španskom postoji zajednički
naziv za Indijce i Indijance, zasebnih naziva nema. -Prim. prev.
{13}
Sveštenik. - Prim. prev.
{14}
Ist. - žrtva od sto volova. Fig. - pokolj, krvoproliće, užas. - Prim.
prev.
{15}
Vrsta joge, bliska tantrističkim jogama. - Prim. prev.
{16}
Ist. (Rim). Prostor za skupljanje kišnice u kućama. - Prim. prev.
{17}
Vrsta kožne bolesti. - Prim. prev.
{18}
Igra rečima - parijanac (ljubitelj Nikanora Pare), tj. pariano, zvuči
slično reči parricida, što bi značilo „ubica roditelja” ili barem
„oceubica”.
{19}
Cveće i farma. - Prim. prev.
{20}
Oblast u Čileu. - Prim. prev.
{21}
Grad u Meksiku. - Prim. prev.
{22}
Prefiguracija Lala Kure može da bude i „Pledoaje o Lalo Kuri”, ali
takođe i „Tlapnja Lala Kure” (prefiguracion, više ne kao
predformiranje, preduobličavanje, nego kao preterana - hiper -
figuralnost, snatrenje). Rečene mogućnosti se udvostručavaju jasno
istaknutom mogućnošću da se „Lalo Kura” ne uzme kao ime nego
kao duševno stanje (la locura, šp. ludilo).
Садржај
ISPRAVE ZA PLES 2
TELEFONSKI POZIVI 4
JEDNA KNJIŽEVNA AVANTURA 5
CRV 17
ÐOANA SILVESTRI 31
ŽIVOT EN MUR 47
SENSINI 78
KURVE UBICE 96
GOMES PALASIO 97
DANI 1978. 108
OKO SILVA 123
PREFIGURACIJA LALA KURE 139
ISPRAVE ZA PLES 156
SUSRET SA ENRIKEOM LINOM 166
„RASPRSNUĆE STVARNOSTI” 176
Napomene 186