Milan Kundera

KO JE TO ROMANOPISAC

Ko hoe da shvati, mora da poredi

Kada Herman Broh eli da rasvetli neki lik, prvo definie njegov osnovni stav, da bi se zatim
postepeno pribliavao pojedinanim stranama njegovog karaktera. Od apstraktnog ide ka
konkretnom. E je protagonista drugog romana Meseari. U svojoj sutini, kae Broh, E je
rebel. Ko je to rebel? Najbolji nain da shvatimo pojavu, kae Broh, je da je poredimo. Broh
poredi rebela sa zloincem. Ko je zloinac? To je konzervativac, koji rauna na poredak
onakav kakav jeste, eli da u njemu nae mesto i shvata svoje krae i prevare kao
zanimanje, koje od njega ini graanina kao svakog drugog. Rebel, pak, podriva ustaljeni
poredak, kako bi ga podredio svojoj vlastitoj volji. E nije zloinac. E je rebel. Rebel, kae
Broh, kao to je bio i Luter. Ali zbog ega pominjem Ea? Mene zanima romanopisac. Sa kim
da ga poredim?
Pesnik i romanopisac
Sa kim porediti romanopisca? Sa lirskim pesnikom. Sadraj lirske poezije, kae Hegel, je
sam pesnik; pozajmljuje glas sopstvenoj dui kako bi kod slualaca probudio oseaje i
raspoloenja koje sam proivljava. A i onda kada u pesmi razmatra "objektivne" teme,
udaljene od njegovog ivota, "veliki lirski pesnik od njih vrlo brzo odstupi, kako bi na kraju
sainio autoportret (stellt sich selber dar)".
Muzika i poezija imaju zajedniku prednost u odnosu na slikarstvo: svoj lirizam (das
Lyrische), kae Hegel. A u lirizmu, nastavlja Hegel, muzika moe ii jo dalje od poezije, jer
moe da oblikuje najtananiju uzbuenost due, koja nije dostupna govoru. Dakle, muzika je
umetnost koja je vie lirska od lirske poezije. Iz toga moemo izvui da se pojam lirskog ne
moe ograniiti samo na jednu granu knjievnosti (lirsku poeziju), ve da oznaava odreeni
nain postojanja i da je sa tog gledita lirski pesnik pre svega savreni uzorak oveka koji je
obasjan vlastitom duom i ezne da se ona uje.
Ve odavno sam shvatio mladost kao lirsko doba, pod kojim mislim na doba kada je ovek,
usredsreen skoro iskljuivo na sebe samog, nesposoban da vidi, shvati i pronicljivo sudi o
okolnom svetu. Ukoliko krenemo od ove hipoteze (koja jeste ematizovana, ali mi izgleda
ispravna), prelazak iz nezrelosti u zrelost poiva u prevazilaenju lirskog stava.
Kada zamiljam raanje romanopisca u obliku egzemplarnog dogaaja, "mita", vidim to
raanje kao dogaaj konverzije. Sol e postati Pol; romanopisac se raa na ruevinama
svog lirskog sveta.
Dogaaj konverzije
Uzimam iz svoje biblioteke Gospou Bovari, objavljenu kao "livre de poche" (depno
izdanje) 1972. godine. U knjizi su dva predgovora, jedan je napisao pisac Henri de
Monterlan, drugi je napisao knjievni kritiar Mauris Berde. Obojica su se odluili da
predstave svoje visoke zahteve tako to e pokazati distancu prema knjizi u ije predsoblje
su se nastanili. Monterlan: "Nema duhovitosti... nema novih ideja... niti ivosti teksta, niti
nepredvienih pogleda u dubine ljudskog srca, niti nabujalosti izraza, niti posebnosti, niti
duhovitosti: Floberu nedostaje genije u neverovatnoj meri". I nastavlja: bez sumnje se od

njega moe poneto nauiti, ali pod uslovom da u tome ne traimo vee vrednosti od one
koju ima, i da ne ispustimo iz vida da "nije sainjen od istog testa kao Rasin, Sen--Simon,
atobrian ili Mile".
Barde potvruje ovo skeptino vrednovanje i pria o raanju Flobera-romanopisca: u
septembru 1848, sa dvadeset sedam godina, Flober ita uskom krugu prijatelja rukopis
Iskuenja svetog Antonija, te (citiram Bardea) "velike romantiarske proze" u koju je
"ugradio celo svoje srce, sva svoja htenja", svekolike svoje "velike ideje". Osuda je
jednoglasna i prijatelji mu savetuju da se mane svojih "romantinih uzleta", svojih "velikih
lirskih uzbuenja". Flober ih je posluao i tri godine kasnije, septembra 1851, poinje da
pie Gospou Bovari. Radi to (podsea Barde) "bez radosti", kao "pokajanje", protiv koga
"ne prestaje da se bori i buni" u svojim pismima: "Bovari me slama, Bovari mi je dosadna,
od vulgarnosti grae mi je zlo", itd.
ini mi se malo verovatnim da bi Flober bio voljan da ugui "svoje srce, sva svoja htenja"
zarad toga da obraduje svoje prijatelje. Ne, to to govori Barde, nije dogaaj
autodestrukcije. To je dogaaj konverzije. Flober ima trideset godina, to je upravo ono
vreme kada romanopisac mora da skine svoju lirsku masku. To to e kasnije da jadikuje
nad prosenou svojih likova, to je danak plaen za strast koja je za njega postala
umetnost romana i njegovo polje istraivanja: proza ljudskog ivota.
Neni sjaj komike
Posle mondenske veeri, koju je proveo u drutvu gospoe Arnuksove, u koju je zaljubljen,
Frederik iz Sentimentalnog vaspitanja, opijen pogledom na svoju budunost, vraa se kui i
zastaje ispred ogledala. Citiram: "Izgledao je sebi lep - i gledao je sebe itavu minutu".
"itavu minutu". U tom tanom vremenskom podatku nalazi se svekolika neumesnost
situacije. Zaustavlja se, posmatra se, sam sebi je lep. itav minut. Nije se ni pomerio.
Zaljubljen je, ali ne misli na onu koju voli, ve je zaslepljen sam sobom. Posmatra se u
ogledalu. Ali ne vidi sebe kako se posmatra u ogledalu (onako kako ga vidi Flober). On je
zatvoren u svoje lirsko ja i ne moe da pretpostavi da se neni sjaj komike spustio na njega
i na njegovu ljubav.
Antilirska konverzija je osnovno iskustvo u toku romanopievog ivota; udaljivi se od
samoga sebe, vidi se odjednom iz daljine i iznenaen je to nije onaj kakav je mislio da
jeste. Posle takvog iskustva zauvek e znati da niti jedan ovek nije onakav kakav misli da
jeste, da je taj nesporazum optevaei, osnovni, i da baca na ljude (primerice, na Frederika
koji stoji pred ogledalom) neni sjaj komike. (Taj naglo otkriveni sjaj komike je diskretna i
vredna nagrada, koju je dobio za njegovu konverziju).
Ema Bovari, na kraju ivotog puta, poto je izneverena od svojih bankara, naputena od
Leona, ulazi u koiju. Ispred njih stoji prosjak, koji je "iz sebe ispustio neki promukli urlik".
Ema mu je "bacila preko ramena novi od pet franaka. To je bilo celo njeno bogatstvo.
Uinilo joj se divno da mu novi na taj nain baci".
Zaista, bilo je to celo njeno bogatstvo. Ve je doticala dno. Ali poslednja reenica, koju sam
otkucao kurzivom, pokazuje ono to je Flober dobro video a ega Ema nije bila svesna: nije
samo uinila humani gest, ve joj se dopadalo da to uradi; i u asu autentinog oajanja
nije propustila da izvede svoj gest, nevino, samo za sebe, elei da ispadne divna. Sjaj
nene ironije je vie nee naputati, ak ni tokom njenog pohoda ka smrti, koja se ve toliko
pribliila.
Rascepana zavesa
Magina zavesa upletena od legendi bila je zakaena ispred sveta. Servantes je poslao Don
Kihota na put i rascepao zavesu. Svet se otvorio ispred bludnog viteza u svoj kominoj
golotinji svoje proze.

Slian eni, koja se minka pred svoj prvi ljubavni sastanak, svet, kada nam prilazi u asu
naeg roenja, izgleda napuderisan, maskiran, pre-interpretiran. I nisu to samo konformisti,
koje je mogue prevariti; reblovi, koji eznu da kontriraju svemu i svakome, ne shvataju u
kolikoj meri su i oni posluni; bune se samo protiv onoga to je interpretirano (preinterpretirano) kao poveliki revolt.
Scenu sa svoje poznate slike Sloboda koja vodi ljude, Delakroa je otuio sa zavese preinterpretacije: mlada ena na barikadi, njeno strogo lice i obnaene grudi nagone na strah;
uz njen bok klinac sa pitoljem. Ma koliko ne volim tu sliku, bilo bi apsurdno kada bih hteo
da je iskljuim iz reda velikih slikarskih dela.
Ali roman koji slavi sline konvencionalne poze i pohabane simbole, iskljuuje se iz istorije
romana. To je zbog toga to je Servantes poslao na put tu novu umetnost u asu kada je
rascepao zavesu pre-interpretacije; njegov destruktivni gest se ogleda i ponavlja u svakom
romanu kome pripada taj naziv: to je znak identiteta umetnosti romana.
Slava
U Igolijadi, pamfletu protiv Viktora Igoa, dvadesetestogodinji Jonesko napisao je ivei jo
uvek u Rumuniji: "Ono to je karakteristino za biografije velikih ljudi je to da su hteli da
budu slavni. Ono to je karakteristino za ivote ostalih ljudi je to da nisu hteli da budu
slavni, niti su na tako neto pomiljali... Slavni ovek je neukusni karijerista..."
Razjasnimo pojmove: ovek postaje slavan kada broj onih koji ga znaju oigledno
premauje broj onih koje poznaje on sam. Priznanje koje dobija veliki hirurg je neto drugo
od slave: ne oboava ga publika, ve njegovi pacijenti i kolege. On ivi u balansu. Slava je
gubitak balansa. Postoje profesije koje ga fatalno razaraju: politiari, manekeni, sportisti,
umetnici.
Slava umetnika je od svih najnakaznija, jer u sebi obuhvata ideju o besmrtnosti. A to je
avolska zamka, jer groteskno-megalomanska pretenzija da se preivi vlastita smrt je
neodvojivo vezana za estitost umetnika. Svaki roman stvoren sa pravom strau sasvim
prirodno pretenduje na trajnost svoje estetske vrednosti, drugim reima, pretenduje na
vrednost koja je sposobna da preivi autora. Pisati roman bez ovakve ambicije je cinizam:
jer, ukoliko je proseno sposobni instalater koristan, romanopisac, koji svesno proizvodi
knjige koje su prolazne, prosene, konvencionalne, dakle nekorisne, dakle suvine, dakle
tetne, zasluuje prezir. To je prokletstvo romanopisca: njegova estitost je prikovana uz
bestidni kolac njegove megalomanije.
Ubie mi moju Albertinu
Ivan Blatni je pesnik iz generacije deset godina starije od mene. Divio sam mu se od svoje
etrnaeste godine. U jednoj njegovoj zbirci stalno se ponavlja stih sa enskim imenom:
"Albertinko, ti...". Naravno, bila je to aluzija na Prustovu Albertinu. To lino ime je za mene
bilo tokom momakog doba najarobnije od svih enskih imena.
U to vreme sam od Prusta znao samo za poleinu dvadesetak svezaka ekog izdanja
Potrage za izgubljenim vremenom, koje su se nalazile u biblioteci mog prijatelja.
Zahvaljujui Blatnom, zahvaljujui njegovoj "Albertinko, ti...", jednog dana sam utonuo u
njih. Kada sam stigao do Mladim devojkama u cvatu, Prustova Albertina mi se neuhvatljivo
stopila sa Albertinkom moga pesnika.
eki pesnici su voleli Prustovo delo ne poznajui njegovu biografiju. Ni Ivan Blatni je nije
znao. I ja sam uostalom dosta kasno izgubio privilegiju tog divnog neznanja, kada sam
jednoga dana saznao da je za lik Albertine inspiracija bio mukarac u koga je Prust bio
zaljubljen.
Ali ta me se to tie! Albertina je Albertina, ma ko bio inspiracija, i taka! Roman je plod
alhemije, koja pretvara enu u mukarca, mukarca u enu, blato u zlato, anegdotu u

dramu! Upravo u toj boanskoj alhemiji je snaga svakog romanopisca, tajna i veliina
njegove umetnosti!
Ali ne vredi; mogu i dalje da smatram Albertinu za enu od svih najarobniju, ipak od asa
kada sam uo da je model za nju bio mukarac, ta suvina informacija se ugnezdila u mojoj
glavi kao kompjuterski virus. Muki lik se uvukao izmeu mene i Albertine, naruava njenu
sliku, sabotira njenu enstvenost, na trenutke je vidim sa divnim grudima, pa onda sa
ravnim prsima, a na trenutke mi se na njenom nenom licu priine brkovi.
Ubie mi moju Albertinu. I priseam se Floberovih rei: "Umetnik treba da uini sve kako bi
mu ljudi poverovali da nikada nije postojao". Treba pravilno shvatiti tu reenicu: onaj koji
hoe da romanopisca odbrani, nije on sam, ve je to Albertina i gospoa Arnoks.
Verdikt Marsela Prusta
U Potrazi za izgubljenim vremenom, Prust jasno izjavljuje: "U tom romanu... nema niti
jedne injenice koja nije fiktivna... nema niti jednog "kljunog" lika (personnage a clefs)".
Neka je i tesno povezan sa ivotom svoga autora, Prustov roman je jednoznano situiran sa
suprotne strane od autobiografije; u njemu nema nikakve autobiografske intencije; Prust ga
nije napisao da bi govorio o svom ivotu, ve da bi rasvetlio itaocima njihov ivot: "...svaki
italac, dok ita, zapravo je italac sebe samog. Roman je posebni optiki aparat, koji pisac
nudi itaocu, kako bi mu omoguio da otkrije ono to inae nikada u sebi ne bi video. Kada
italac sam u sebi pronae ono o emu govori knjiga, to postaje dokaz istinitosti te knjige".
Ove Prustove misli nisu definicija smisla samo Prustovog romana; one definiu smisao
umetnosti romana uopte.
Moral sutinskog
Barde saima svoju presudu nad Gospoom Bovari: "Flober je promaio svoju sudbinu
pisca! To je u osnovi suda tolikih Floberovih oboavalaca, koji e vam posle zavrenog
itanja rei: Dobro, ali kada biste proitali Floberovu prepisku, kakvo je to tek remek-delo
(chef-d oevre), i kakvog oaravajueg oveka otkriva!".
I ja se esto vraam Floberovoj prepisci eljan da se uverim ta on misli o svojoj umetnosti i
o umetnosti drugih. To nita ne menja injenicu da prepiska, ma koliko bila fascinantna, nije
ni remek-delo, niti delo. Jer delo nije sve to je romanopisac napisao: pisma, dnevnici,
zapisi, lanci. Delo je dovreni dugotrajan rad na estetskom projektu.
Idem jo dalje: delo je ono to romanopisac prizna kao vredno u trenutku bilansa. Jer je
ivot kratak, tiva ima puno, a literatura se samoubija svojom poludelom produktivnou.
Poevi od sebe samog, svaki romanopisac bi trebalo da izbaci sve ono to je
drugorazredno, da proglasi za sebe i za druge moral sutinskog!
Ali ne postoje samo autori, stotine, hiljade autora, ve postoje i istraivai, armija
istraivaa koji, rukovoeni suprotnim moralom, gomilaju sve to se moe nai, kako bi
dostigli Sve - svoj najvii cilj. Sve, to jest i hrpe nacrta, precrtanih pasusa, poglavlja koja je
izbacio autor a koje objavljuju istraivai u takozvanim "kritikim" izdanjima pod perfidnom
oznakom "varijante", to govori o tome da rei imaju jo neki smisao, sve to je autor ikada
napisao ima istu vrednost i jednako je namenjeno za objavljivanje.
Moral sutinskog poklekao je pred moralom arhiva. (Ideal arhiva: slatka uravnilovka koja
vlada nad nepreglednom masovnom grobnicom).
tiva je puno, ivot je kratak
Razgovaram sa prijateljem, starijim francuskim piscem; navaljujem da proita Gombrovia.
Kada sam ga kasnije sreo, pomalo je u dilemi: "Posluao sam vas, ali iskreno, ne shvatam
vae oduevljenje". "ta ste itali?" "Urok". "Do avola, zbog ega ba Urok?".

Urok je publikovan tek posle Gombrovieve smrti. To je zabavni roman, koji je mladi
Gombrovi objavio pod pseudonimom u nastavcima u nekim predratnim poljskim novinama.
Nikada ga nije objavio kao knjigu, nije imao nameru da ga budi iz zaborava. Na kraju ivota
kao posebno izdanje objavljeni su njegovi razgovori sa Dominikom le Ruks pod nazivom
Testament. Gombrovi tamo komentarie celokupno svoje delo. Celokupno. Knjigu po
knjigu. Niti jedne rei nema o Uroku.
Kaem: "Trebalo bi da proitate Ferdidurke ili Pornografiju."
Posmatra me melanholino: "Dragi prijatelju, ivot ispred mene se skrauje. Vreme koje
sam utroio na vaeg autora je istroeno."
Deak i njegova baka
Stravinski se zauvek raziao sa svojim dugogodinjim prijateljem dirigentom Ansermetom,
koji je hteo da izbaci delove iz njegovog baleta Igra karata. Kasnije se sam Stravinski vraa
svojoj Simfoniji za duvake instrumente i u njoj vri mnoge izmene. Kada je za to saznao,
Ansermet biva ogoren; ne dopadaju mu se te izmene i osporava Stravinskom pravo da
menja ono to je napisao.
I u prvom i u drugom sluaju odgovor Stravinskog je na isti nain umesan i ubedljiv: To se
vas ne tie, dragi moj! Nemojte se u mom delu oseati kao u svojoj spavaoj sobi! Jer ono
to autor stvori, ne pripada ni njegovom ocu, ni njegovoj majci, niti njegovom narodu, niti
oveanstvu, to pripada samo njemu samom; moe da ga objavi kada hoe i ako hoe,
moe da ga menja, popravlja, produava, skrauje, moe ga baciti u olju i pustiti vodu, a
da pri tome nema ni najmanju obavezu da bilo ta kome objanjava.
Imao sam devetnaest godina kada je u mom rodnom gradu mladi inteligentni docent imao
javno predavanje; bilo je to u prvim mesecima komunistike revolucije i on je, pokoran
duhu vremena, govorio o drutvenoj odgovornosti umetnosti. Posle predavanja bila je
diskusija; seam se pesnika Josefa Kainara (iz iste generacije kao i Blatni), koji je kao
odgovor na nauno predavanje ispriao anegdotu: Deak vodi u etnju slepu baku. Idu
ulicom a deak povremeno kae: Bako, pazi, korenje! Stara dama je mislila da je na
umskom putiu, te je poskakivala. Prolaznici su prigovarali deaku: Deko, kako to
postupa sa svojom bakom?! A deak je odgovarao: To je moja baka! Postupam sa njom,
onako kako ja hou! I Kainer je zakljuio: "To je moj odnos prema mojoj poeziji." Nikada
neu zaboraviti tu demonstraciju autorskih prava proklamovanu pod nepoverljivim pogledom
mlade revolucije.
Verdikt Servantesov
Servantes nekoliko puta u svom romanu nabraja knjige viteke knjievnosti. Dobro
pogledajte: navodi njihove naslove, ali ne smatra uvek za obavezno da pomene ime autora.
U njegovo vreme potovanje prema autoru i njegovim pravima jo ni izdaleka nije bila
moralna navika.
Pre nego to je dovrio pisanje druge sveske svoga romana, jedan drugi pisac, do danas
neotkriven, pretekao ga je i objavio pod pseudonimom svoj nastavak Kihotovih avantura.
Servantes je reagovao onako, kako bi reagovao savremeni romanopisac - ljuti se, otro
napada plagijatora i ponosno izjavljuje: "Samo se radi mene rodio Don Kihot i ja zbog
njega. On je umeo da dela a ja da piem. On i ja smo jedno i isto."
Poevi od Servantesa, za roman vai da je to produkt jedinstven i neponovljiv, neodvojiv
od imaginacije jednog jedinog autora. Dok nije bio napisan, niko nije mogao zamisliti viteza
Don Kihota; bio je neoekivan; a bez tog porekla neoekivanog niti jedan veliki romaneskni
lik (niti jedan veliki roman) nadalje nije mogao biti zamisliv.
Roenje umetnosti romana bilo je spojeno sa sveu o autorskom pravu i sa njegovom
strasnom odbranom. Romanopisac i njegovo delo su "jedno i isto"; autor je jedini apsolutni

gospodar svoga dela; on je svoje delo. Nije tako oduvek bilo. I nee tako zauvek biti. Jedino
to onda umetnosti romana, naslea Servantesovog, tu vie nee biti.
(etvrto poglavlje upravo objavljene knjige eseja na francuskom jeziku Rascepana zavesa, koje je sam autor preveo na
eki a objavljen je u knjievnom asopisu Host, Brno, 08/2004.)

(Sa ekog prevela Aleksandra Korda-Petrovi)