Bodlerov ivotni put

Bodlerov ivotni put prua nam dovoljno razloga da verujemo da je pesniki poloaj podloan hirovitoj
igri sluaja, u kojoj pesnik izmeu dva zla najede ne ume da izabere ono manje. Svoj poloaj Bodler
doivljava kao sudbnsko prokletstvo i definitivnu odbaenost u svetu besmisla i neprihvatljivih sistema
vrednosti. Sin obrazovanog i uglednog inovnika Senata (kome nisu bila strana iskuenja sveta likovnih
umetnosti), Bodler je, nakon oeve smrti, ostao duboko vezan za majku, prema kojoj je itavog ivota
gajio ljubav neizrecive nenosti i detinjaste naivnosti. Tu ljubav grubo je naruila majina odluka o udaji
za genarala Opika (Aupick), odanog inovnika Luja Filipa, koji je zavrio karijeru kao ambasador
Napoleona III. Uvreen i ljubomoran, Bodler nikada nije prestao da prigovara majci zbog njene odluke
koju je smatrao neoprostivom grekom. Revoltiran, nezadovoljan, neodgovoran i cinian, mladi Bodler je
svoju netrpeljivost prema ouhu ispoljavao jo od prvih dana provedenih u lionskom koledu pa do
definitivnog raskida sa porodicom. Kod njega su se veoma rano otkrivali i prepoznavali znaci literarne
vokacije, od boemskog ivota u Latinskom kvartu i ekstravagantnosti dendizma. Raskoan ivot u drutvu
knjievnika i slikara, glumaca i prostitutki, prekomerni trokovi, ekscesi i skandali ubrzo su bacili Bodlera
u velike dugove i ozbiljno pretili da unite celokupno njegovo naslee. Na zahtev porodice, Bodleru je
sudskim putem odreena skromna renta koju de primati itavog ivota kao jedini izvor prihoda. Odbaen
i ponien, Bodler je prihvatio svoju ivotnu sudbinu kao proklestvo i nezasluenu kaznu. Zatim se
susretao sa materijalnom oskudicom, sudskim osudama zbog prvog izdanja njegovih pesama,
neizleivom boledu i razoaravajudeg potucanja po Belgiji, do konane smrti u stanju potpune
oduzetosti i afazije.
Kada je Bodler roen (1821), romantiari su bili na domaku svojih borbenih ostvarenja, a kada je poeo
pisati, poetika romantizma se konstruisala kao neosporan i dominantan izraz nove pesnike osedajnosti.
Ali Bodlera nije navodio na iskuenje ni izazov sanjalake imaginacije ni inspirisani elan romantiarkse
retorike. Okolnosti u kojima je Bodler imao da dela pogodovale su da njegovi prirodni darovi donesu
plodove koji de imati neoekivano mnogo posledica. Romantiarska kola ved je dala svoje velike
pesnike: Igoa, de Vinjia, Lamartina i de Misea. ta ostaje onome, pitao se Bodler, ko hode posle njih da
bude veliki pesnik? Pitoreksna dekskripcija, precizno notiranje slika, izrazitost forme i njeno kontrastno
osvetljenje jednom reju, priznavanje vanjskog sveta kao povoda i izvora pesnikog jezika, Bodleru
postaje preuzak okvir za njegovu viziju nadnaturalizma, magijske spirtualnosti i poetske istote
osloboene svega materijalnog, realnog i korisnog. Svojom idejom o simbolikom suglasju i
imaginarnoj transformaciji realnog sveta, Bodler je stvorio osnove novog pesnikog govora i drukijeg
umetnikog opredeljenja, koje de francuskoj poeziji otvoriti nesludene perspektive i ostaviti neizbrisive
tragove u duhovnoj orijetnaciji itave moderne poezije.
Kod Bodlera ne nalazimo ni egzaltaciju zaljubljenog romantiara zbunjenog pred prolanodu vremena i
krhkodu uivanja i srede, ni plailju odu dirljivih akcenata jednog ranjenog srca, ni eruptivnu snagu
zahvata koja snanom poetskom dikcijom i neizmernim bogatstvom oblika i ritmova povezuje nebo i
zemlju, stvarnost i legendu, kosmike promene i pokrete due. Bodler je sav okrenut sebi. Ali, dok
romantiari svoj doivljaj predstavljaju kao univerzalnu dramu i realnost vide kao projekciju vlastite
osedajnosti, dotle Bodler nastaje da iz svog vlastitog iskustva izvue zakljuke o mogudoj vezi izmeu


poezije i ivota, izmeu sudbine pesnika i sudbine jezika. Kao i romantiari, Bodler veruje da je pesnik
pozvan da realnost sveta i svoju ljudsku sudbinu protumai u svetlu svojih snova; ali iz tog uverenja
Bodler izvlai dalekosenije zakljuke o ovekovom suoavanju sa svetom koji ga odbacuje kao tuinca,
suvinog i tetnog. On u sukobu sa svetom vidi izvor svake ljudske drame i svoju egzistencijalnu situaciju
vezuje iskljuivo za neminovnost tog sukoba. Iz tog lucidnog i nemilosrdnog suoavanja, iz svesti da
poezija moe biti samo svedok i izraz pesnikove sutinske veze sa svetom, nastala je Bodlerova poezija
kao potvrda nove duhovnosti i izraz novih imaginarnih *obzorja. Uopteno, ideal njegove generacije je
bio da se Bude velik pesnik- i umre.
Stihovi: O smrti, stari kapetane, vreme je, diimo kotvu! Dosadno nam je u ovoj zemlji...


Pesnike teme
Na poetku ideal (Naa dua je jedrenjak koji trai svoju Ikariju), e za bezgraninim, za ekstazom, onda
bunt i najzad splin, sa svim to je ta re konotirala kod malih romantika, i najzad, posle neuspeha svih
evazija, matom, drogom, begom u svet, fasciniranost smrdu. Bodler tri puta pokuava samoubistvo.
Nikad se smrt nije volela kao tada, pie Floberov prijatelj Di Kan.
U ovu knjigu stavio sam sve svoje srce, svu svoju religiju (preruenu), svu svoju mrnju. Istina je da du
napisati suprotno, da du se kleti svim bogovima da je to knjiga iste umetnosti, majmunisanja,
ongliranja, i lagadu kao vaarski arlatan.
Situacija pesnika. Proklestvo i odbaenost stoje u osnovi Bodlerove ljudske drame, ije e sukobe i
ponore predstaviti kao temeljna naela svoje pesnike vizije i svog moralnog i intelektualnog stava. U
pesmi Blagoslov, kojim se otvara prvi ciklus ( Splin i ideal ) zbirke Cvede zla, nosi u sebi protest i cininu
ispovest prokletog pesnika koji se prezren i osamljen zatvara u dostojanstvenu tiinu bola, u kojoj rei
obrauna i prezira dobijaju prizvuk molitve i himne jedinog pravog izreaza pesnikove due i jedinog
naina da se oplemeni bol i da se neizbenosti sudbine suprostave isti oblici lepote. Taj pesniki elan, ta
stalna tenja da se uzdigne nad kontingentnodu stvari, nad svetom ispunjenim zlom i niskim nasladama,
nad traginim saznanjem o neminovnosti propadanja i smrti, nad ivotom koji je samo splin i kuno
isparenje, zao i nezajaziv u svojoj pohlepi, stvara kod Bodlera predstavu o pesniku koji transcendira svet
realnog postojanja i tei ka viim predelima pesnikog saznanja:

Ko nadlee ivot i lako razume
Nemi jezik cveda i stvari nemutih (Elevation Uzlet)

Jedino na taj nain pesnik ostaje veran svojoj misiji nadahnutog tumaa tajni i zagonetnih poriva
ovekove due. Sve ostalo je sramna kapitulacija ili nasilna zatoenost u svetu prljavtine (Labud) i
cinina banalizacija vrednosti lepote (Albatros).
Bodlerova lucidnost svakako je izraz jednog dubljeg ivotnog i misaonog opredeljenja u kojem dominira
svest o uzaludnom pokuaju promene sveta i razumnog delovanja na tokove njegovog razvida.
Pesnikovo prokletstvo i spoznaja boanske vokacije, bekstvo u sfere pesnikog ideala i vezanost za
realnost u njenom najodvratnijem ispoljavanju, obeleavaju njegov pesniki lik kao simbol nespojivih
krajnosti i tragine rastrzanosti izmeu ideala i istine.
Pred realnodu sveta i neminovnodu njegove mehanike, Bodler se prkosno suprostavlja tronom i
efemernom, veliajudi ideal spiritualizacije realnih predstava i njihovog umetnikog fiksiranja u trajnim
oblicima lepote. Pri tome svest o divergenciji istine i ideala ostaje trajno obeleje pesnikove inspiracije.
Ta dulaistika rastrzanost i svest o polarizaciji ideala i fakticiteteta, trajnih vrednosti i neizbenog
besmisla ispoljava se kod Bodlera kao opreka splina i ideala, boanskog i demonskog, telesnog i
duhovnog. Dinamiku tih suprotnosti saima u sebi i metaforiki naslov Cvee zla. U tom metaforikom


spregu dovedeni su u meusobni odnos elementi dvaju suprotnih misaonih impulsa i dvaju podruja
pesnike vizije: tenju ka istoti i lepoti simbolizuje cvede izraslo po poljima zla; cvede preobraava
pejzae ovekovog proklestva i uzaludnog traganja za sredom u venom izgnanstvu, ono je znamenje
ovekovog trijumfa nad nitavilom.
Lepota.
Putovanje.- Svuda je prisutna ideja o imaginarnom bekstvu iz stvarnosti, o tenji ka harmoninoj
podudarnosti ideala i stvarnosti. Jednom je poziv na putovanje u zemlju snova obeleen sanjalakom
atmosferom bezazlene fikcije i lirizmom pesnike egzotike; drugi put je ideja putovanja vezana za
zlokobna predskazanje i turobne simbole pesnikove egzistencije; najzad, slika putovanja, kao poslednjeg
hodoada poraenog i slomljenog putnika kroz ivot, otvara se kao neizmernost konanog spokoja.
Putovanje je samo imaginarno bekstvo; svako konkretno i praktino reenje dovelo bi u pitanje
dostojanstvo i nepovredivost pesnikovih uverenja, jer pitanje izlaska i bekstva, za Bodlera- istovremeno
je i pitanje pesnikovog postojanja: reenje, tako redi, i ne postoji; postoje samo oblici njegove pesnike
projekcije, svet imaginacije kojem je svesna saznanja mogude porediti logici spontanog govora stvar, to
jest strogost i okrutnost realnosti zameniti slobodnom igrom pesnikih formi. Poezija, na taj nain,
rigorizmu saznanja suprostavlja relativizam doivljaja, a racionalnom knceptu imaginarnu predstavu i
natpevano beznae.
Pariske slike.- U ovom ciklusu, Bodler se sa cinikom melanholijom obraunava sa nalijem velegrada,
ija pomamna dinamika, rui varljive iluzije njegovih stanovnika i otvara paklene prostore bede, poroka i
lane naslade u vetakom raju. Pesnik Pariza i njeovoh podzemlja, Bodler je romantiarsku predstavu
o prirodi zamenio tunom slikom o traumama urbanog oveka na margini drutva, nemodnog
pobunjenika preputenog samodi i bolu. Verlen kae da jedan aspekt Bodlerove originalnosti lei u
nainu predstavljanja modernog oveka izloenog zamkama i rafiniranostima jedne neumerene
civilizacije, modernog oveka sa svojim izotrenim i prenapregnutim ulima, svojim bolno suptilnim
duhom, a mozgom zasidenim duvanom i s krvlju spaljenom alkoholom, jednom reju, bilio-neurotika par
exellence. Prizori oajne samode i groteskne scene gojinske inspiracije (Starice,Slepci,Udovice) samo su
jedan deo pesnikog mozaika o bolu, besmislu i pretedem demonu la. U toj paskalovskoj projekciji
oveka osuenog na samodu i veno traenje nedokuive harmonije, Bodler je otkrio nva podruja
misaonosti i nove obrasce pesnikog govora: daleko od deskriptivne evokacije ili inspirisanog zanosa
romantiara, Bodler je svoj ciniki ton, svoje gorke paradokse i svoj kapriciozni dendizam spojio u
jedinstven spreg vatrenog idealizma i izazovne senzualnosti, kulta bola i tenji ka prevazilaenju u
umetnosti i ljubavi prema lepom. U tom spoju senzualnog i spiritualnog, strasnog i misaonog, Bodler je
traio mogude oblike tajne harmonije izmeu ovekovih duhovnih tenji i njegove ivotne situacije,
izmeu idealnog i realnog. Za Bodlera je moderni grad sa uurbanim ivotom izgradnje, ruenja,
mehanizacije i rastude bede, slika predvorja pakla, slika liena nade. U licima njegovih nesretnih itelja,
prognanim, bespomodnih, Bodler je prepoznao sudbinu modernog pesnika, izgubljenog i suvinog u
drutvu koje ga odbacuje. Nije udo to je Bodler svoje pesme Sdam starica i Starice (a neto kasnije i
poemu Labud iz istog ciklusa) posvetio upravo Viktoru Igou, traginom zatoeniku ostrva Gernsi.


Ljubav. Razoaran i osuen na samodu, pesnik ni u ljubavi ne nalazi utehnu ni obedani spokoj. Cinina i
izazovna, raspusna i pohlepna, samozadovoljna i nezajaziva, Bodlerova ljubav je predstavljena ili kao
kazna i stlani izvor zla (Blagoslov) ili kao afektivni elan u kojem se ulne senzacije pretvaraju u
imaginarne simbole i iste poetske slike (Egzotini miris i Kosa) ili kao ponor iz kojeg jo izbijaju osedanja
na dane srede i kratkotrajnog zadovoljstva (Balkon). Ljubav je samo povod da pesnik napravi bilans
raspoloenja srca koje se opija laima, da doara turobnu atmosferu prolaznosti i aljenja za iezlim
radostima (Jesenja pesma). Rastrzan izmeu grene ljubavi prema crnoj Veneri i raspusne strasti
lascivne mulatkinje ane Dival (i ostalih usputnih ljubavi), Bodler u eni ne vidi ni inkarnaciju srede ni
konano zadovoljenje: ena u bodlerovim oima saima ekstremne polove ivotnih antinomija
nedokuivi ideal i svet koji tone u uspomene, traginu razapetost oveka izmeu sveta koji vie ne
postoji i sveta koji vie nije stvoren, sveta uspomena i uzaludnih iekivanja. ovek je nuno rtva tih
satanskih antinomija koje se neizmenino ispoljavaju bilo kao degradacija i pad, bilo kao neostvariva
tenja ka boanskoj istoti i idealnoj harmoij. Zato ni Bodlerova ljubav, ta pogubna meavina trivijalnosti
i egzaltacije, poniavajudeg pada i oduevljenog elana, greha i svetlosti, nije nita drugo nego jedan
aspekt pesnikovog sutinksog nesporazuma sa okolinom, jedan korak blie neizmernom ponoru
nepomirljivih ivotnih opreka. I ljubav, kao i kult bola, pripada domenu ponornog rituala, i u svojoj
dijalektikoji igri definitivno razvaja svet realnosti od sveta fikcije. Ljubavne pesme kod njega su takve da
je voljena razliito predstavljena. On se druio sa prostitutkama. Bodler se okrede ljudima sa margine.
Bodler je verovatno bio svestan da de ga shvatiti tek budude generacije. Dva tipa voljene: strasna i
telesna sa jedne strane i idealna draga sa druge strane.
Revolt.- Demonski ciklus. Pominje i Sv Petra izabrao je pobunjenike njega i satanu kao palog anela.
Interesantno je to se vradao Bibliji. Od dendizma do ponora rei, Bodler se kretao putevima bekstva i
spasa svestan neminovnosti pesnike sudbine i uzaludnog otpora vremenu, bolu i smrti. Svoj protest
melanholinog i izneverenog sanjara Bodler izraava tonom razoaranog pobunjenika protiv sveta u
kome akcija nije sestra sna. Boanstvo uiva pred prizorom ljudske patnje. Bodlerov revolt nije okrenut
samo protiv neba koje ostaje dutljivo i prazno nego i protiv demonskih snaga zla, protiv satanizma kao
osedanja ovekove fatalne podlonosti silama sa kojima se uzaludno bori. Taj revolt zapoinje
bogohuljenjem iz oaja u kome prekomernost patnje dovodi u pitanje smisao trpljenja i dobrotu boju
(Odricanje Svetog Petra). Sa druge strane, Bodlerov revolt je revolt poraenog i skrhanog oveka kome
su se sve nade izjalovale, koji je upamtio samo uvrede i razoaranja: i nade i zanos kojima se opijao su se
pretvorile u mrnju i elju za osvetom (Avelj i Kain), iako je Bodlerova pobuna okrenuta ka osvajanju
neba, u sutini opteredena razdorom konfliktnih tenji i svedu o ponornoj zatoenosti ovekove ljudske
situacije. Tu potresnu dramu svesti pesnik ne doivljava kao poraz i definitivni krah ideala, nego u svom
pesnikom prkosu prihvata proklestvo i besmisao kao trajno svojstvo ovekovog sukoba sa svetom,
njihove bitne opozicije i nesvodljivosti njihovih egzistencijalnih situacija.

Smrt.- Polarizacuju tog sukoba ne umanjuje ni svest o njegovoj konanosti: tenzija, naime, ostaje i u
pesnikoj viziji smrti. Smrt kod Bodlera nije ni uteha ni konani spas odbaenog oveka. U zavrnoj pesmi
ovog ciklusa, pesnik nas vodi na imaginarno putovanje (Le voyage) ije se etape izjednauju sa razliitim
nivoima pesnikog iskustva i celovite slike sveta. Traedi novo, pesnik se susrede sa iluzornodu svojih


snova i uzaludnodu elje da se oslobodi poroka i greha. Njegovo razoaranje podjednako obuhvata
domen intimnih elja kao i domen drutvenog poretka, morala i religije. Elan ka ponoru i nitavilo kao
novom makar i varljivom izvoru pesnike snage, za Bodlera predstavlja jedinu mogudnost
prevazilaenja ivota i svesnog distanciranja od njegove osrednjosti. Duh pobune i bekstva koji je, kao
naslee romantizma, trajno obeleio dileme pesnikog miljenja, dobio je kod Bodlera izraz najvieg
stepena traginog suoenja sa neminovnodu ljudske sudbine i zakonima realnog sveta. Na kraju svega
dolazi smrt. Smrt donosi spasenje od svog ivota, ali je i izazov, saznanje neega to ne znamo. Neka
vrsta ozorenja znanjem. Smrt zasluuju oni koji su voleli, siromasi i on, tj. pesnici. Smrdu se odnosi
promene, duplja ivota izvrne se kao rukavica; epiderm praktinih dogaaja se smeura zajedno sa
psihikim doivljajima u jezgro koje nastanjuje samu unutranjost onog bivanja koje se zove umetniko
delo i koje je nekad bilo izmaglica jedne snovidljive perspektive, a sada je postalo tvrda, gola
spoljanjost. Ova inverzija, ukrtanje pesnika i njegovog dela, svedoi o jednoj duboko zasnovanoj razlici
koja doputa da umetnik u svom stvaranju ocrta jednu drugu biografiju sebe, koja je u srodstvu sa onom
ivotnom, ali zbog tog srodstva njoj esto suprotna. Njegovim nastojanjem i naom pronicljivodu stedi
demo predstavu o drugom ivotu pesnika, koji bi on samo mogao nazvati imaginarnim, ali nama (ne
sporedi njegovu imaginarnost) on moda izgleda realniji i vaniji od onog ivljenog.


Elementi Bodlrove poetike
-Bodler je bio uveren da je umetniko stvaranje jedini izlaz iz ogromne nodi zla i jedini oblik trijumfa nad
traginim saznanjem svesti. On ne odbacuje ideje romantizma, ved ih samo dovodi do krajnjih izvoda i
univerzalizuje njihov smisao. ulni utisci su predstavljeni kao osnov svake imaginarne predstave. ulnost
se, kod Bodlera, ne vezuje za neposredne reakcije ula nego za itav kompleks sinestezijskih utisaka i
njihovu formalizaciju unutar jedinstvenog elana pesnike sinteze ideje i znaka. Najvii oblik kristalizacije
pesnikog iskustva koji omogudava da snovi dobiju konture pomodu umetnikih dela, Bodler vidi u
simbolikoj trasnformaciji realnosti (koja ukljuuje i uspomene i ideje i lina vienja), to jest u
predstavljanju materijalnog sveta kao inkarnacije duhovnih principa. Bodlerove slike ne tee ka nekom
najsavrenijem obliku predstavljanja stvari, nego ka izraajnosti u kojoj su slike sao elementi i sredstva
evokativne arolije.
Istina nema nieg zajednikog sa pesmom kae Bodler. Nauna i moralna istina tee drugom cilju i
obuhvataju druga znaenjska i vrednosna podruja; umetnost, meutim, stvara svet sugestivne magije
u kome su spojeni i subjekat i objekat i vanjski svet i sam umetnik. U tom saimanju, Bodler istie
imaginaciju kao prevashodno svojstvo poetskog dara, kao elementarnu snagu transformatorskog elana u
kome se znakovi i simboli pretvaraju u iste i zatvorene svetove lepote. Bodler ovde, pre svega, na umu
ima stvaralaku imaginaciju za koju je osedajnost jedna od prepostavki, ali ne i dominantna odlika.
-Odbacujudi imitaciju kao stvaralaki princip, umetnost nuno tei ka apstrakciji, tj. preobraavanju
iskustvenih oblika posredstvom imaginacije. Kako se njen cilj ne ograniava na imitaciju i rivalstvo sa
prirodnim oblicima, tako se i domen njene uverljivosti nalazi drugde. Za Bodlera, to je sfera simbolikog
suglasja i sinestezijskih predstava. Simbolizacija kao i meanje odlika materijalnog i imaginarnog ukazuju


i na vrednosno usmerenje pesnikovog jezika: za Bodlera ne postoji svet predmeta ukoliko on nije
inkarnacija ili prebivalite pesnikog duha. Predmetni oblici izbijaju na povrinu svesti tek kao
preobraeni i simbolizovai posrednici jednog kompleksnijeh duhovnog iskustva.
Bodleru ideja suglasja kao pesniki ideal se suprostavlja uverenju o nedovoljnosti i manjkavosti sveta.
Proirujudi tako granice ulnog sveta, Bodler otvara perspektivu jednog sintetikog koncepta umetnosti
koji jedino i odgovara kompleksnom ustrojstvu ljudske prirode. Imao je potrebu za stalnim suoavanjem
lica i nalija stvari, realnosti i fikcije, za stalnim predstavljanjem linih trauma i iskuenja kao
univerzalnog iskustva duha u sukobu sa vlastitim oprekama i neizbenim granicama realnog sveta.
Bodler kae da je nastojao izvudi lepotu iz zla, to jest pokazati ovekovu veliinu usred njegove bede;
velianjem lepog, suprostaviti se zlu.
-Upotreba veznika kao (comme) je vrlo znaajna iako o njoj niko ne govori. To kao, iskljueno je iz
francuske lirike odmah nakon Bodlera. Odbacio ga je i Rembo, proskribovao ga Malarme (briem kao iz
renika). To kao, koje dovodi razumsko poreenje na mesto poetske metafore i podreuje simboliku
alegoriji, Bodler je sistematski upotrebljavao u svim varijantama (Ja sam kao kralj... Kao mrtvaki
plat.. Oboavam te kao nebeski svod... itd.). Isto tako se Bodler razlikuje i suprostavlja modernoj
poeziji po nehajanju za jedno pravilo koje je Rembo ovako formulisao: Ako ono to pesnik donosi otud
ima oblika, on mu daje oblik, ako je bezoblino, on daje bezoblino. Istina, to pravilo je Rembo mogao
nadi kod Bodlera, ako mu je itao prozu: Bodler hvali Viktora Igoa to ne samo izraava jasno i prevodi
bukvalno jasnu i istu re, ved izraava sa neophodnim nejasnodom to je tamno i nejasno otkriveno.
Remboova zamerka: Bodler je prvi vidoviti, kralj pesnika, pravi Bog. Samo to je iveo u isuvie
artistikoj sredini, i njegov oblik, toliko hvaljen, oskudan je i sitniav.
Oblik je jezgro i ljuska, veli Gete. Kako objasniti da je Bodler prvi vidoviti, kralj pesnika, pravi Bog, a
da mu oblik ne valja, da je Cvede zla remek-knjiga, istina rei, kad je u njemu sve diskurzivno, kad je
gola proza. Francuska kritika i francuski pesnici ved odavno se ne snalaze sa Bodlerom, govore o
njemu, kako neko ree: sa osedanjem nelagodnosti, grubo sebi protivree. Ne mogu da mu priznaju
znaaj, ali, oigledno, on ne ulazi u njihove kategorije. Takoe, Klodel se divi njegovim stihovima, a u
fusnoti ga naziva drugorazrednim pesnikom.
Ako je, recimo, simbol tapid zasenen na dva dela, koja se spajaju radi raspoznavanja, moglo bi se redi
da je kod moderne poezije onaj drugi deo najede izgubljen i otud hermetinost, dok je Bodlerov uvek
sa celim tapom, samo to je kod njega ona druga polovina, umesto da bude mit i ritual, isto
kolokvijalna, tj. pojmovno uslovljena.
-Katkad mi se ini da sam postao ist rezoner i da sam suvie itao da bih zamislio neto neposredno i
naivno. pie majci. Otuda je razumljivo to u Cvedu zla neprestano ponavlja da je progonjen alegorijem,
i to toliki kritiari istiu alegorinost njegove poezije. Jedna mu se pesma zove Alegorija, a u drugoj veli:
a ja svuda vidim samo alegoriju, alegoriju i njenu podvrstu, personifikaciju apstraktnih pojmova. On ih
skoro stalno pie velikim slovom i tretira ih kao ive, to ne znai da su mu hladne i demodirane.
Od renesanse naovamo Satana menja svoju ulogu i vie ne silazi sa repertoara onih koji stavljaju u
pitanje pravdu zemaljsku i nebesku, a u romantizmu pogotovo. Satana je, veli eli, jedino zamiljeno


bide koje u izvesnom smislu lii na Prometeja, s tom razlikom to je Satana poraeni buntonik survan u
ponor iz kog nemodno prkosi. Zavrno sa Bodlerom, romantika je sva u znaku Lucifera i njegovog
predstavnika na zemlji, Kaina. Zato Adam, savremeni knjievni istoriar, veli povodom pesme Bunt, jedne
od Bodlerovih satanskih poema: Ni originalno otkride... ak ni etapa u jednoj dijalektici, ved mnogo
jednostavnije, romatiarska tema, kojoj se Bodler divi u izvesnim, meu najvedim, delima evropskog
romantizma, koju on nalazi u manje plemenitom obliku... I kod malih romantika.
-Bodler je i pesnik neprilagoene mladosti. Navikli smo da ga gledamo kroz potrete zrelog mu doba, kroz
uvene Nadarove fotografije, do danas nenadmaena dela svog naroda; sa licem izbrazdanim patnjom i
straom kako kakva Evripidova maska. U stvari, Bodler je svoj glavni poetski opus zavrio do svoje 25.
godine. Nema u toj poeziji niijeg zrelog doba, ni truni mudrosti, koja je uvek umirenje u rezignaciji,
nema humora, koji je uvek bio prihvatanje ivota, ma koliko lucidno bilo. Teme njegove literature (Zlo,
Greh, Satana, Smrt) jesu i sadraji njegove egzistencije, raskidanost izmeu neba i pakla, ekstaze i uasa,
njegova vlastita raskidanost. Bodler nije bio ono to se zove zdrav ovek, a i kako bi to bio. Ne moe se
biti pesnik a ne reporetr alijencije, izopaenosti i bolesti jednog sveta, a sam biti nenaet U tome i
jeste njegova veliina to je znao prevazidi vlastitu bedu i praviti:
Od ivog prizora moje tune bede
Posao mojih ruku i ljubav mojih oiju.)


-Pri oceni umetnikih dela i pri razmatranju teorijskih aspekata stvaralakog ina, Bodler istie da
kritiarski sud pretpostavlja i ukupnost ovekovog iskustva i totalitet pojavnog sveta sa svim obiljem
njegovih kontradiktornih obeleja. Kritiar je, kao i pesnik, angaovana stvaralaka linost snanog
individualnog temperamentna. Sama kritika pie Bodler treba da bude pristrasna, strasna i politika,
to jest pisana s jednog iskljuivog gledita, ali gledita koje otvara najire vidike. Taj Bodlerov strasni
angaman za stvaralatvo okrenut je, pre svega, protiv ideje o direktnoj koristi i protiv moralizatorskih
tendencija u tumaunju umetnosti. U kritinim ocenama pojedinih savremenika Bodler je pokazao ne
samo lucidnost zapaanja i najvedu sposobnost saivljavanja sa najrazliitijim tvorevinama stvaralakog
genija nego i nepogreivost suda koju nisu dosegli ni mnogi profesionalni kritiari ovog doba. On velia
dela Balzaka, Flobera i Igoa; u slikarstvu istie Delakroa kao primer sinteze klasinog i modernog duha,
matematike i muzike, dok je mnogo stroiji prema Maneu, Kurbeu kod kojih ga odbija naglaeni
naturalizam i snaga volje koja potiskuje spiritualnost.
-Bodler pravi novi sistem: priroda postaje tupava i tua, ena, stvorenje prirode, uasna, civilizacija, koja
je antiprirodna, spiritualno utoite oveka, uprkos njenim grozama. Bodlerov specifian dendizam, koji
je itava jedna ideologija prezira i prkosa stvarnosti, kult artificijelnog, negiranje unutar graanskog
drutva graanskih kriterijuma vrednosti. Sve se kod njega dri, sve je povezano. Otuda i nihilizam
Bodlerov, jer, ako je on prvi koji u Francuskoj posle Paskala negira prirodnog oveka, Paskal je nalazio
kakvo takov utoite kopd Boga, ma kako ovaj straan bio, dok Bodler ne veruje ni u Boga ni u civilizaciju.


-Iako je bio bez pravog muzikog obrazovanja, Bodler je doprineo popularizaciji Vagnerove muzike iji
duh novatorstva sa otrim sukobima telesnog i duhovnog, zemaljskog i nebeskog, podjednako razdire
duu i pesnika Cveda zla i kompozitora Tanhojzera. I sam vet crta, Bodler je uoio svu umetniku i
dokumentarnu vrednost grafikog opusa Domijea i Gavarnija.
Odlina studija koju je pre etrdesetak godina Rober Vivije posvetio Bodleru ima za naslov Originalnost
Bodlera. Ali u toj knjizi od oko 290 stranica, 260 je posvedeno izvorima Bodlerovim, a nepunih etrdeset
originalnosti. I sam malo zbunjen, Vivije nju ovako objanjava: Bodler je sabrao plodove ogromnog
analitikog rada (svojih prethodnika)... Da bi njegov genije koncentracije doao do izraza, bili su potrebni
svi napori drugih... Tako vien Bodler ispada sasvim drugaiji no to ga danas predstavljaju: ne kao
ovek koji je proderdao svoj ivot, onaj koji je olienje neuspeha, valjda zato to je pevao slom i
neuspeh. Javlja se pred nama slika neumornog radnika, kakvim se on i sam predstavljao, sa
alhemiarskom strpljivodu nemirnog, pipavog traenja, sintetiki duh koji je prezirao razbaruenu
romantiarsku inspiraciju, svestan u kojoj su meri instinkt i iskrenost pomeani sa arlatanstvom
neophodni za amalgamisanje dela.
Nadasve je udno to to Bodler nije samo knjievno istorijska prolost, njegov uticaj i dalje traje kao
aktuelnost i njegova slava se ini da je tek u poslednje vreme na vrhuncu. Bodler je stvorio poeziju
same modernosti, ali takvu da je ona i pesnicima koji su danas moderni uzor modernosti, kao i onima
pre nekoliko generacija, ili bolje redi pre nekoliko poetskih epoha.
Opisi njegovih prijatelja doaravaju nam njegov karakteristian lik: armantan, uvek lep, otmen, stegnut,
ali na opte zaprepadenje ne nosi eir. Oblai je neuobiajene velurske prsluke, i odevao se, kao
sekretar engleske ambasade.
Bolovao je od sifilisa. Otac mu je umro kada je imao sedam godina. Majka je bila tridesetak godina
mlaa od oca i udala se zbog novca.
Gotfrid Ben veli da nijedan od velikih liriara naeg vremena nije ostavio vie od est do osam savrenih
pesama; ostale mogu da budu interesantne sa gledita biografskog ili razvojnog, ali ih je malo koje
poivaju u sebi, svetle iz sebe, pune duhovne fascinacije. Dakle, radi tih est pesama trideset do
pedeset godina askeze, patnje, borbe. Bodler ima vie, mnogo vie od est divnih pesama, iji uticaj
ostaje, kao uticaj svake velike poezije, neminovan i blagodatan.
Opisi njegovih prijatelja doaravaju nam njegov karakteristian lik:

O dosadi:
Dosada sve navladava, ona menja izgled vasione, i sama nada se gasi sred dutanja koje me okruuje.
Zar se publici otkrivaju sve krpe, sve minke, ekrci, lanci, vradanje unazad, jednom rei, uasi koji
sainjavanju svetite umetnosti?


Bodler, to je ovek koji je izabrao da sebe vidi kao da je neko drugi; njegov ivot nije nita drugo do
istorija tog neuspeha. Sartr