Slavomir NASTASIJEVI

KARLO MARTEL

DEJE NOVINE, 1989.

By

2
 GLAVA PRVA

UGLJARI

Gusta uma. Stravina i skoro neprohodna. Po jedva vidljivim

stazama lelujaju senke koje kroz gusto granje danju stvaraju zraci sunca,
nou meseca. Niko u toj dubokoj tiini, naruavanoj jedino promicanjem
umske zveri ili uborom nevidljivog izvora, ne bi smeo pomisliti ni da
predani, kamoli da prenoi.
Ipak, uje se odnekud agor ljudskih glasova. ovek, poteran
nevoljom ili kakvom nejasnom eljom, pobeuje strah, svuda nogom
zakorai. Naoruan kakvim-takvim saznanjem o opasnostima koje mu
odasvud prete, oprezan je, koristi se svim to zna, ne bi li priguio strah i
izbegao okrutnog neprijatelja. Nosi on u sebi naslage iskustva, steene
nasleem, i one mu pomau da ne bude bespomoan, iako mu je svest
jo u povoju. To je ovek iz vremena davnih, zastrtih neprozirnim
koprenama, ovek optereen neznanjem, sujeverjem i strahom...
Bilo ih je etvorica. Sedam dana ranije, umro je peti. Iskopali su
grob, sahranili ga i na humku stavili teak kamen. Jer, dua pokojnika
hoe koji put da iskali svoj bes na ivima, osobito ako je pre roka
napustila telo, miiavo i nabreklo od snage! Niko ne zna ta se krije u
oveku dok die, hoda i radi. On govori, podvikuje, svaa se, smeje i
peva, a pitanje je koliko sve to potie iz srca. Kad umre, prestaju lai i
pretvaranja. Telo ostaje zemlji, a dua sobom nosi istinu, istu, punu
dobrote ili opakosti.
Jo od predaka ostalo im je: da kamen, stavljen pa grob, vee za to
mesto duu pokojnika i sputava je da ivima hudi i da ih navodi na zlo.
Umro im je drug, sapatnik. Nije bio ni bolji ni gori od ostalih,
sluajno naen i zdruen u mukotrpnom ivotu. Dok je iveo, mogli su i
bez njega, jer ba nikome nije bio prirastao za srce. A eto, priinjavalo im
se da je mrtav vie prisutan, kao da im se namee. Dokazivao, se da je jo
tu, kraj njih, u snu i na javi. Smrt je dola, okrznula ih i jednoga odnela.

3
Mogao je to biti ma koji od njih, jer ona ne dolazi uzalud i ne vraa se u
svoje mrane odaje bez plena. Odabrala je Petra.
Nespokojstvo se kod ostalih poveavalo, naroito to je pokojnik
izdahnuo od ujeda zmije. Domilela je odnekud, pritajila se u gomili
granja i ujela. uli su oni da je zmija zli demon i da joj je stanite u paklu.
Priali su im da ne ujeda mimo volje nekakve sile koja smrtnima
odreuje dug ili kratak vek. I kako da se shvati ko, kad i na koji nain
treba da napusti ovaj svet, da mu telo ode pod zemlju a dua meu
senke? Ako je pokojnik za ivota navodio blinje na zlo, u srcu nosio
skrivenu opakost, ni mrtav nee nikoga ostaviti u spokojstvu.
etiri druga izbegavala su da pomenu pokojnog Petra, ali je svaki u
sebi nosio njegov lik, a uz to i potajnu radost to je ba njega mimoila
smrt u vidu zmije otrovnice.
Radili su u planini, obarali granate jele i vornovate borove. Osim
lua i smole za buktinje, pravili su humke ispod kojih je tinjala vatra.
Nepogreivo, kao svi koji se godinama bave istim poslom, razgrtali su
zemlju sa humki i vadili cepanice pretvorene u ugljen. Dim, ljut i
otrovan, nadaleko je kolao izmeu debelih stabala i zalazio u bunove,
dok ga vetar ne spodbije i raznese kroz umu i preko proplanaka.
ivotinje, koje su bar jednom beale ispred umskih poara, u velikom
luku obilazile su to mesto. Zbog toga su ugljari miljama ili kroz umu i
preko proplanaka i vrlometali se niz jaruge u potrazi za mesom.
ivotinje su niz vetar oseale miris dima koji je izbijao iz odela ljudi.
Sedam dana je prolo od smrti njihovog druga Petra. Osmoga dana,
u zoru, najstariji meu ugljarima uzviknu:
Brao, na noge!... Moramo, odavde to pre!... Petar se nije
upokojio!... Video sam ga noas...
Ostala trojica, prenue se, pridigoe i skoie na noge:
Kako?... Ne moe biti!... Mrtav... Sahranjen... I zemlja ga pokriva,
i kamen odozgo!...
Unezvereni pogledi ukrtali su se. Na aavim licima bleskale su
beonjae ispunjene strahom.
Vide li ga budan ili u snu?
Spavao sam, probudio se, na jade se okrenuo prema grobu i opet
zaspao... Novo buenje dolo je naglo, kao da me je neko prodrmao...
Pogledam tamo, a kraj humke on...
Stoji?! uzviknu Delja.
Stoji... Kao iv!
Da li ree togod? upita Karaka.

4
 Nita... uti i gleda... Gleda i uti... Da je progovorio, neba mi,
ispustio bih duu na mestu!
Zanemeli su. Samo se Karaka zbog neeg smeio. Levo oko, malo
ziravo, gledalo je u polje. Iz njega je izbijala podrugljivost.
Sotona! krgutnu zubima Petronije. Zlo ti iz oiju viri! Ne
veruje mi!
Sanjao si, brate odmahnu rukom Karaka. Ove humke sa
ugljenom... Iz njih izbija dim, opor i otrovan. Omamilo te. U takvom
stanju viaju se utvare.
Nisam sanjao. Video sam budan... Stoji kraj groba obavijen
maglom... Namestiu svoj leaj dole, kraj potoka i tamo provesti iduu
no.
A ja... isprsi se Karaka. Spavau gde i dosad. Hou da
vidim utvaru.
I ja u dole, u potok tiho ree Delja.
Bogme, i ja dobaci Hugo.
Dan im je protekao u odmaranju jer nije stiglo vreme da se humke
sa ugljenom raskopavaju. Karaka je, opremljen lukom i strelama, poao
u lov na srne ili divlje svinje. Ostali, poto su smestili svaki svoj leaj kraj
potoka, sedeli su pored vatre i pekli peurke.
U jedan mah, Hugo se obrati Petroniju:
Video si ga, kae?
Kao to tebe gledam ivog.
Pobei u i od potoka! uzviknu Delja.
Predvee, Karaka se vratio iz lova praznih ruku.
etiri strele uzalud sam pustio sa luka ree sedajui kraj vatre.
Ostala trojica, gledala su ga podozrivo udei se to i ne pomilja da
svoju postelju prenese kraj njihovih.
Znai, ovde e prenoiti? obrati mu se Petronije.
Tu, na starom leaju.
Drugovi ga jo jednom upitno pogledae i bez rei, lagano kretoe
niz padinu.
Karaka baci nekoliko debelih grana na vatru i sede na postelju,
okrenut prema grobu. I njegovo srce nije manje strepelo... Ali, inadija i
tvrdoglav, oduvek se prsio pred ostalima, osobito otkako se Petronije
nametnuo za vou grupe. Iz dna due, eznuo je da se pokae bolji i
smeliji.
Grane su neko vreme gorele buktei plamenom i razbijajui mrkli
mrak u umi. Glasovi nonih ptica, ree su se uli. Uskoro sve zamre i
vatra poe da gasne.

5
 Momak je jo uvek sedeo na postelji od rogoza i suve trave. Osim
plamiaka, koji su kao blede trake izbijali iz humki, i bleskanja ara iz
pepela, nita se nije videlo ni pomeralo. Momak se nasmei:
Ugledao je, kae, pokojnika kraj groba, a ne vide se ni grob ni
drvee.
Ali, uskoro, strah mu se utrostrui.
Istina je... Mogao je da vidi proapta suhim grlom.
U taj mah, pun Mesec blesnu izmeu debelih stabala i lagano krenu
svojim ustaljenim putem. Blede senke, probijale su se kroz grane visokih
kronji, padale po zemlji i humkama, i na grob upokojenog ugljara Petra.
Senke su se pomerale, menjale mesto i oblije po zemlji prema kretanju
svetlog nebeskog putnika i prema spletu grana koje su se ukrtale. Prizor
udesan, aroban i stravian.
Karaka je sedeo kao opinjen.
Video je... mogao je da vidi aputao, je.
Kad je Mesec izmakao i poeo s druge strane da baca senke, vatra se
pretvorila u pepeo. Mladi ugljar nije ni osetio kad mu je glava pala na
uzglavlje. Zaspao je i u snu doekao zoru...
Na uanj lia i pucketanje granica, prenu se, pridie i ostade
sedei.
Tri ugljara mu bojaljivo prioe i oprezno stadoe da ga zagledaju,
kao, da se ude to ga vide ivog.
Pa? upita Petronije. Jesi li ga video? Nisi premro od straha,
a nisi ni pobegao?
Karaka udari u zevanje i protezanje.
Nisam... Nisam ga video.
Nisi spavao?
I jesam i nisam.
Petronijev otri pogled ne uhvati odblesak straha u njegovim oima.
Voa grupe planu:
Cele noi uao si kao zec, spreman da skoi na noge i nagne u
bekstvo dole prema potoku! Ne... Ne, ti nisi spavao.
He! nasmei se Karaka slavodobitno. Spavao sam, bio budan
i opet spavao. Od utvare ni traga.
Letnje jutro bilo je ispunjeno cvrkutom ptica vi soko u kronjama
drvea. Stene na prisojnoj strani brda, belasale su se obasjane kosim
zracima sunca a u daljini, plavili su se obrisi planine Jure, kao da se
spajaju sa nebom.
Moj stric Eugen govorio je... otpoe Karaka.
Lae! Ti nema strica! prekida ga Petronije.

6
 Karakaevo ziravo oko blesnu.
Moj pokojni stric Eugen, govorio je da se utvare pojavljuju
iznenada. Ako ih eka, nee ih videti.
Lae i ti i stric, koga nikad nisi ni imao!
Ima tu neega... zavrte glavom Hugo.
Ima, ima, ba koliko i u tvojoj glavi! presee ga Petronije. Ovaj
Karaka, ako je i video, nee priznati, samo da nas namami da se vratimo
na staro mesto.
Plamici vie nisu izbijali iz humki. Umesto njih, kolala je i vukla se
nekakva plaviasta izmaglica, koja je oteavala disanje i stvarala
vrtoglavicu. Dolo je vreme da se raskopavaju humke i vadi ugljen iz
zemlje. Ugljarima se nije urilo.
E pa, brao, hoemo li ostati ovde? ree Karaka.
Niko mu ne odgovori.
Hugo je eprkao po pepelu sakupljajui zapretene ike i stavljajui
suve granice na gomilicu. Njegovo duvanje remetilo je tiinu. Delja je
otkidao komadie tvrdog ovsenog hleba i uporno vakao.
Nema druge, brao glasno nastavi Petronije zapoetu misao
moramo do starca pustinjaka. On e nam rei ta nam valja initi.
Poao je, ne osvrui se da vidi prati li ga ko. Hugo i Delja bez rei
kretoe za njim niz padinu.
Kap su ve preli potok i dohvatili se proplanka na drugoj strani,
osvrnue se. Karaka ih je poizdalje pratio.
Meu stenjem i kupinovim bunovima, zjapio je ulaz u peinu. Kraj
ulaza, na prigrevici, oslonjen leima o stenu, sedeo je starac, mrav i
visok kao pritka. Pleo je rogozom asuru rasprostrtu po zemlji. Pustinjak
u jednom trenutku podie glavu i upre bezizrazni pogled u doljake koji
su se krupnim koracima pribliavali. Znao ih je. esto je pratio
pogledom nekoga od njih kako sa lukom i strelama vreba srne na
proplanku ili se s druge strane brda prikrada krdu divljih svinja kad
krenu u potragu za bukovim irom. Sluao je udarce sekira i odjeke
borova koji se strspotavaju. Nou je strepei brojao plamene jezike,
ukaste i vijugave, koji su izbijali iz napukle zemlje na bokovima i pri
vrhu humki.
Zapalie umu prokletnici! gunao je.
Smetao mu je otrovni dim koji su vetrovi koji put i na njega nanosili.
Smetalo mu je i samo prisustvo ugljara u blizini.
Doekao ih je mrgodan.
Gledali su se neko vreme utei.
Pristie i Karaka. On se odmah obrati pustinjaku:

7
 Neka ti je srean dan i as... Moli se bogu za nas, a mi emo za
tebe i za spasenje tvoje due. Jer star si. Skoro e bogu na istinu.
Starac upre u njega vodnjikavi pogled.
Niko ne zna kad e se duh, taj surovi gospodar, oboriti na trono
telo i sruiti ga ree. A vi... Molite se za sebe.
Pustinjak se zagleda u daljinu, gde se zavravala uma i poinjala
padina. Tu, u podnoju, stajala je tvrava. Ugljari joj se nikad nisu
primakli na vie od jednog strelometa. Lu, vree sa ugljenom i meine
sa smolom donosili su na odreeno mesto. Odatle su robu uzimale sluge
iz tvrave, tovarile na kola i odnosile. Ne usuujui se da gunaju to za
svoj mukotrpni posao dobijaju samo pola vree ovesnog brana, po koje
jaje ili kokoku, urno su skupljali ispranjene meine i vree i zamicali u
umu.
Nadmene sluge jedva bi poneku re progovorile, i to uvek sa
prezirom ili grdnjom A straari na bedemima tvrave izdaleka su im
izgledali kao demoni.
Grof Sebastijan, otvarao je veliku kapiju i putao u tvravu seljake
sa svojih poseda jedino u sluaju kad bi ih ugrozile horde razbojnika ili
ratnici nekog obesnog sacgrofa.
Tvrava je imala dvospratnu drvenu zgradu. Na gornjem spratu,
iveo je gospodar oblasti sa suprugom, a prizemne odaje, sluile su kao
skladite za hranu, oruje, orue i ostale predmete neophodne za ivot.
Tvrava je imala i prostrani podrum sa bunarom na sredini i odvojenim
delom koji je sluio kao tamnica. Kula je bila okruena bedemom i
rovom punim vode, sa pokretnim mostom. Ostali prostor zauzimalo je
jedno dvorite sa barakama za smetaj konja a drugo za ratnike koji su
uvek bili u tvravi. Kule, zgrade, konjunice i postaje za sluge sve je
bilo napravljeno od hrastovih greda i talpi. U blizini tvrave, nalazilo se
mesto gde su izvravane smrtne kazne. Tu su spaljivani veci, vetice i
prodavai ljudskog mesa.
Petronije se obrati pustinjaku:
Umro nam je drug. Sahranili smo ga, a eto, javlja se nou.
Ustaje... Viamo ga... Stavili smo i kamen na grob...
To je dobro... zaklima glavom starac. Dobro je to, ali i krst
treba da mu pobodete elo glave... Ako i to ne pomogne, iskopajte le i
spalite ga. Moguno je da je pokojnik bio vetac.
A nai stari su govorili da je kamen...
Vai stari su bili bezbonici! prekide ga pustinjak. Ni vi u
Hrista ne verujete... Zbog takvih je umro na krstu, a vi ne verujete!
Hugo kaljucnu i zatrepta:

8
 Jeste... Jedan putnik, nedavno, je proao kraj nas u umi i priao...
Govorio je kako su sina bojeg umorili na krstu, pa...
Starac ne trepui upre pogled u momka:
Pa?
Pa eto... Zato je bog dopustio da mu ubiju sina?
Istina, zato je dopustio? dobaci Delja. Taj putnik je
govorio, da je Hristos umro radi spasenja celog sveta... I sad, kako to?
Zar neko ko je umro, moe da bude spasitelj drugih, ivih?!
Starac se osmehnu krajikom usana.
Za takve nema ni spasitelja ni spasenja ree. Idite, obarajte
stabla borova i pravite ugljen.
Ugljari zakolae, zgledae se i pooe.
I ne zaboravite da stavite krst vie glave pokojnika! dobaci im
pustinjak.
U taj mah, zaue se udarci kopita o kameno tle. Sa suprotne strane
od ulaza u peinu iskrsnu konja nik. Mlad, naoit vitez, plave kose i
oiju, lepo izvajanog nosa i usta i etvrtaste brade, zaustavi konja u
mestu, Drugi konj, povodnik, zanese se u stranu, tre nekoliko puta
glavom i smiri se.
Bog i sveci s vama, dobri ljudi! oslovi ih vitez gromkim
glasom kao ko je navikao da u samoi jezdi preko brda i dolina.
Konj povodnik opet zaklima glavom, pa grizui em i uljei ui,
prope se i umalo ne nalee prednjim nogama na sapi konja sa jahaem.
Lipsao da bog da! tre vitez uzde povodnika, pa kao
pravdajui se, ree: Nije moj. Dobio sam ga na megdanu... Otkako je
izgubio pravog gospodara, prozlio se, grize, rita se i tue prednjim i
zadnjim nogama. Sotona!
Vitez pobode dugako koplje u zemlju i sjaha. Ugljari prihvatie oba
konja i privezae ih za glog kraj ulaza u peinu.
Gle! protrlja ake vitez. I pustinjak je tu, i peina! Ba sve
kako treba!
Starac, valjda bojei se nenadanog zla od sluajnog doljaka,
odvrati:
Bog i svi sveci neka te prate, vrli vitee... Ali ne zaboravi
zapovest: ljubi blinjega svoga...
A ovi? neto tie upita vitez. Po, upavim glavama i
aavim licima, vidim da su ugljari.
Kakav vitez! Kakav konj! iuavao se Hugo.
A oprema! dobaci Karaka. Pogledaj! Na povodniku oklop i
tit, topuz estoper i golemi ma...

9
 Vitez skide kacigu sa vizirom i oklop, malo zarao po, obrubima, i
sede na kamen pokraj starca.
Plete asuru? ree polaui okrugli tit kraj sebe.
Na crvenom pozau bilo je ispisano belim, krupnim slovima:
MORTUS PLANGO.
Eto, pletem bojaljivo odvrati starac iskosa gledajui tit. A
ovaj natpis... Valjda te uva od maa, koplja i uroka?
Ne... Imam amajliju u balaku maa: krilo od slepog mia i glavu
od zmije otrovnice... A ovo je viteki znak. Ukazuje na smer moga ivota
i pravac sudbinskog puta. Taj natpis znai OPLAKUJEM MRTVE.
O, Gospode! uzviknu Karaka. ive ih ubija, a onda ih
mrtve oplakuje!
A kako bi drukije? primeti starac.
Samo tako potvrdi vitez. Ali zapamtite: nikoga nisam
izazvao, ni prvi napao. Branim sebe i nejake i... ubijam.
I oplakuje dobaci Karaka.
I oplakujem, seljae nasmeja se vitez. Prost si, ali izgleda da
nisi tupoglav.
Vitez se zagleda u pustinjaka kao da mu odmerava snagu i godine
starosti.
O, boe... prekrsti se. Isposnik, otpadnik od ljudi, a radi!
Na presvetli Gospod Isus Hristos, slava mu i hvala, rekao je: I
radei moe se moliti.
Vitez nabra elo i zamisli se.
Hm... Istina je... Mislim da je ba tako rekao... A vi ugljari? Slavite
li Gospoda?
Slavimo... Slavimo... graknue momci.
Slavite vi vraga! Po oima vam vidim da ste lopovi... Pitanje je da
li umete i da se prekrstite!
Starac podie suvonjavi kaiprst i dobaci:
Ako su lice i ruke prljavi, ne znai da srce nije isto.
Mislim da je i to rekao Hristos klimnu glavom vitez.
Uostalom, ko e znati ta je sve rekao!... A vi, aavci... Odvedite konje
dole na potok i napojte ih. I meni donesite vode.
Doneu ja... Imam tikvia. Uvek mi visi o pojasu uurbano
ree Karaka.
Momci odvezae konje i odvedoe ih na potok. Starac nastavi da
plete asuru, a vitez mirkajui pridrema.
Malo zatim, starac podie glavu i zagleda se niz padinu.
Slave ga, a ne znaju za ta slui krst! ree.

10
 Ko?... ta?... Kako?... prenu se vitez.
Ovi ugljari Tuku se i sa drugima i izmeu sebe. Jo ne znaju
zapovest ljubi blinjega svoga. Ne znaju da im je pokojnik blinji.
Zar ih nisi uputio u pravu veru?
Pokuao sam nemono rairi ruke pustinjak. Pokuao, ali
ne ide. Ili su im tvrde glave, ili opaka srca.
Meutim, ugljari se vratie i privezae konje za glog. Karaka dade
vitezu tikvicu s vodom. On je natee, iskapi i baci preko ramena u trnje.
Ugljari! podviknu vitez. Sedite tu, po zemlji i sluajte rei
boje. Uputiu vas u pravu veru. Dobro utuvite ta u vam govoriti!
Nastade kratka tiina koju je remetilo samo vrutanje suve trave
pod zubima konja i siktavo disanje starog pustinjaka. Momci posedae.
Sluajte, greni... otpoe vitez. Mnogo davno, u stara vremena,
iveli su proroci... Valjda znate ko su proroci?
Znamo... Kako da ne znamo... zabrundae ugljari.
Karaka je bio odreeniji:
To, su oni to pogaaju kakvo e biti vreme i ko e dobiti batina.
Kako leno reeno! nasmeja se vitez. Ima, bratac, i proroka
druge vrste... Meu njima se pominje i prorok Isaija. Taj je prorekao da
e se roditi spasitelj sveta. I proroanstvo se ispunilo. Spasitelj se rodio,
odrastao, i poeo da pronosi rei istine... Pronosio je dokle ga nisu
prikovali za krst... Ne gledaj me tako, ti, razroki klipane! obrati se
Karakau. Valjda te udi to je bog dopustio pa mu ubiju sina?
Ba to! kaljucnu ugljar. Zato je dopustio?
Pa da... Zato je dopustio? pridruie se i ostali.
Iz oiju starog pustinjaka, zjapio je ogroman znak pitanja. Ne diui,
ekao je odgovor.
Zato? zamisli se vitez. Zato, ovice moje nite i uboge, da
se ispuni proroanstvo: da vaskrsne i dokae da se samo kroz smrt ulazi
u ivot, onaj pravi, nebeski...
!?...
Onaj nebeski! protepa starac kroz nos ponovo podiui tanki
kaiprst, malo iskrivljen i prljav.
Tako je to bilo dosad i zauvek... razbakari se vitez na kamenoj
ploi. To je religija...
Religija? izbei se Petronije.
Religija? dobaci Hugo, a za njim i Delja.
Dosta sad! namrgodi se vitez. Da preemo na vaniju
stvar... Za godinu dana promenio sam pet titonoa...
Kud su se stamanili? upita Karaka.

11
 Eh... odmahnu vitez rukom. Trojica su poginula u borbi,
kraj mene. asno su otili bogu na istinu, pokoj im dui, boe daj!
prekrsti se vitez.
A ostali? ree Petronije.
Ostali?... Jedan je pobegao. Basic tit i ma, i uhvatio maglu.
Drugi je bio lopov. Potkradao me. Izmlatio sam ga... I on je pobegao. Ne
volim lopove, osobito kad mene potkradaju. I tak, sada sam bez
titonoe... A vi, ugljari? Moda bi neko od vas...?
utanje.
Zar vas ne vue srce da se borite za pravdu?
Pravda?... ta je to? upita Karaka.
Gle! Kakav divan glupak! Ne zna ta je pravda!... Treba ovde
gladan da vam objanjavam... Imate li togod?
Ja imam pueve i skakavce javi se starac.
Neka... Ne nameravam da krenem meu svece... A vi, ugljari?
Ja imam ovsena hleba u torbi dobaci Hugo. Ali tvrd je kao
daska.
Ovamo s njim!
Hugo strpa ruku u torbu koja mu je visila o ramenu i izvadi komad
hleba.
Dakle, ne znate ta je pravda? progovori vitez vaui
snanim vilicama i pravei guke na obrazima.
A valjda je to ono kad nam gospodar tvrave za pet vrea
ugljena i tri meina katrana da pola vree brana ree Karaka.
Tako je! uzviknu vitez. Pravedan je jer bi mogao da vam ne
da nita.
Nita bi i dobio proguna Petronije.
E, to bi tek bila pravda, ona prava! nasmeja se vitez i mai se
kese ispod pazuha. Izvadi zlatnik i stavi ga na dlan. Pogledajte!
ree. Plata titonoi za godinu dana! Osim toga, pripada mu i
polovina plena.
Zlatnik! izbei oi Karaka.
I podela plena! dodade Petronije.
Hugo i Delja gledali su u zlatnik kao opinjeni.
Vitez odmeri pogledom Petronija i Karakaa.
Znai, jedan od vas dvojice?
Pa, gotovo, ja bih... poea se Karaka iza uha.
I ja! dobaci Petronije.

12
 Jedan... Samo jedan mi je... ree vitez uzimajui sekiru koja je
bila prislonjena uz kamen, kraj ulaza u peinu. Sad emo videti koga
bog voli.
Gusti divljeg bagrema bujao je s druge strane pe ine. Vitez posee
dva stabla debela kao ruka, okresa im grane, odmeri duinu i baci ih
pred dva ugljara.
Drite... Ko se pokae bolji, bie titonoa. Pobednik ide sa
mnom. Je li tako dobro?
Pa, da se borimo... Boriemo se... Jo kako... zakolae Petronije
i Karaka.
Dve toljage iste duine i pribline teine u mahu se naoe u
rukama ugljara.
Vitez se obrati pustinjaku:
Ti e biti sudija, ali presudnu re dau ja.
Pristajem... uagri oima starac. Poginule emo sahraniti
dole u potoku.
Nee valjda obojica meu mrtve? bojaljivo primeti Delja.
Biva i to, ali retko... nemarno odvrati vitez. Poinjite vas
dvojica!
I otpoe: vrebanje, primicanje, odstupanje, varke, trzaji levo i desno,
prividni napadi i odskakanja. Udarci su pljutali, toljage sudarale,
ukrtale, odbijale. Veti napadi i majstorsko izbegavanje i odbijanje
udaraca zadivie viteza.
Pustinjak je vikom i mlataranjem rukama bodrio borce kac da mu je
stalo da obojica dobiju valjane batine. Hugo je hrabrio Karakaa, a Delja
Petronija. Najposle, i njih dvojica otpoee obraun pesnicama i
amarima.
He! uzviknu vitez. Ovo vredi! Ako se jo i ja i starac
poerupamo, bitka e se prometnuti u pravi rat... A, ti pustinjae? Je li to
ono tvoje ljubi blinjega svoga?
uti i gledaj! Ovo se ne dogaa svakoga dana...
Sa ela ugljara Karakaa obilato je tekla krv i
slivala se niz lice, a Petronije je vukao levu nogu.
Voa grupe!... Nepobedivi!... Pazi sad ovo! uzvikivao je
Karaka mlatarajui motkom strahovitom brzinom.
Najposle, zbuni protivnika i tresnu ga io temenu. Petronije stade
kao ukopan, prevrte oima i pade na lea.
Borba je bila zavrena.
Vitez prie oborenom ugljaru, zavrne mu kapke na oima i ree:
Nosite ga na potok i drite mu glavu u vodi dok ne doe sebi.

13
 Hugo i Delja digoe Petronija i krenue niz padinu. Poe i Karaka
da opere lice i rashladi vorugu koja je jo uvek oticala.
Kakva borba! Kakvi vetaci! uzviknu starac. Nekada sam i
ja i jo kako...
Ostavi sad to prekide ga vitez. Ljudi se tuku odvajkada i
tui e se do propasti sveta.
etiri ugljara, vratie se s potoka. Petronije je iao napred zanosei
se malo ulevo, za njim Karaka, pa Hugo i Delja.
Znai, ti si titonoa obrati se vitez Karakau. Dobie
konja, tit i ma.
Ba dobro odvrati momak. tit u staviti na glavu kad pada
kia, a ma e nam posluiti kao raanj... Moje oruje je motka, podebela
i vornovata... Smeje se? Ako ne veruje, oprobaj i ti sreu sa mnom. Ja
motkom, ti maem. I neba mi, nee gi pomoi amajlija u balaku! To ti
kaem ja, sinovac Eugena koji je sa etvoricom takvih izlazio na kraj. Od
njega sam i nauio da valjano baratam motkom.
Lae! viknu Petronije. Taj nikad nije imao strica.
Vitez se nasmei:
Poraenom je dozvoljeno da iskali gnev reima kad mu srea u
borbi otkae, a motka ispadne iz malaksalih ruku. Idi, prijatelju, pa i
dalje podsecaj borova stabla i pravi ugljen i katran... I vas dvojica... I ne
zaboravite da pokojniku pobodete krst vie glave.
Pustinjak se zagleda u viteza:
Ne ree nam, asni, ko si. Iz koga kraja dolazi, kuda si poao i
gde e stii?
Moja postojbina je daleko i ko zna da li u je ikad videti. Neu se
vratiti sve dok ne pronaem sveti Gral.1
One rei na tvom titu nita nam ne kau. E na, da ujemo tvoje
ime.
Moje ime? Ono za vas nita ne znai... Daun... Zasad toliko...
Daun se zovem.
Starac otvori usta, ali ne ree nita.

1
U ranom srednjem veku, vitezi su traili sveti Gral, to im je bio
dobar izgovor za traenje pustolovina. Gral je pehar iz koga je Hrist pio
na tajnoj veeri. U njega je Josif, iz Arimateje, uhvatio krv iz Hristove
rane kad su mu na krstu probili grudi. Tomas Malori je u XV veku pisao
da je Parsifal naao sveti Gral i da se pehar nalazi negde u paniji.

14
 Novi titonoa, pripremao je konje i bio spreman da krene sa novim
gospodarem. Tri preostala ugljara pooe lagano niz padinu, ne osvrui
se, kao da ih vie ne zanimaju ni vitez Daun, ni pustinjak, ni Karaka, a
najmanje sveti Gral.
Bilo je to posle smrti Pipina Heristalskog, kad je Austrazija gubila
vojnu i ekonomsku mo.1 Posle propasti zapadne Rimske imperije, meu
mnogobrojnim varvarskim plemenima istakoe se Franci. Hlodovek iz
porodice Merovinga uspeo je da ujedini franaka plemena u jednu
dravu, ali njegovi sinovi i unuci, posle surovih meusobnih borbi
rasparae dravu na etiri oblasti: Pariz sa severozapadnom Galijom
ostade pod imenom Neustrija; severoistoni deo, nastanjen Germanima i
Francima, nazvan je Austrazija; trea oblast bila je biva samostalna
kraljevina Burguidija; kasnije dobi samostalnost i Akvitanija. Meutim,
sve te oblasti, privremeno je ujedinio Pipin Heristalski, jedini majordom
koji je vodio uspene ratove protiv Friza, Alemana i Bavaraca. Oi je titio
katolike misionare i vrio masovna pokrtavanja Germana. Njegova
smrt izaziva kolosalnu pometnju meu Francima. Odon die ustanak u
Akvitaniji, Radbord Friki napade Friziju progonei hriane, ruei
crkve i nanovo zavodei paganstvo. Sasi upadoe u oblast Rajne, Avari u
Bavarsku. Prelazei iz panije, Arabljani opustoie Akvitaniju, potukoe
Odona i krenue prema Loari.
Pored svega, Neustrijci, pod majordomom Raganferdom, upadoe u
Austraziju, gde je vladala Pipinova udovica Plektruda. Ova ena je,
povrh svega, bacila u tamnicu Pipinovog sina Karla,2 izuzetno
sposobnog i valjda jedinog koji bee dorastao da se bori sa nevoljama
koje su sa svih strana nagrnule na franaku dravu...
Takvo je bilo stanje meu Francima u vreme kad je vitez Daun lutao
traei sveti Gral.

1
Pipin Heristalski, umro je 714. godine.
2
Karlo Martel, osniva dinastije Karolinga.

15
 GLAVA DRUGA

POKLONICI SVETOGA GRALA

Vitez Daun stavi kacigu na glavu, navue oklop i desnicom

prihvati koplje.
A sad, prijatelju, kud ja, tu i ti ree.
Kuda emo? upita titonoa.
Gde se gine ili neslavno umire. Gde se stie slava ili se izdie na
mukama, a sve u ime svetoga Grala.
Moda e taj svetac biti uz nas? bojaljivo ree Karaka.
Avaj! Sveti Gral nije svetac! Kakvo neznanje caruje u ovoj zemlji!
uzdahnu vitez. Kraj mene e nauiti mnogo. Uie, makar ti se
glava izduila kao krastavac!
Kao krastavac? nasmeja se momak. Zar i to moe?
Moe... Kad je nauka u pitanju, sve moe. Nego, blagorodna
seljaka duo, ako se ne varam, ovde negde treba da je tvrava grofa
Sebastijana. Zna li gde je?
Znam, ali se meni tamo ba ne ide. Pribojavam se...
Od ega? Nee te valjda pei i guliti?
Ja sam seljak, jo i ugljar. Takve ak i grofove sluge preziru.
Pod mojom si zatitom. Zaboravi ta si bio Sada si titonoa
slavnoga viteza Dauna.
Konji su ili lagano jer ih niko nije gonio na brzi hod kao da je
jahaima svejedno kad e stii. Spustie se niz padinu, zaoe u umu,
uspentrae se uz strminu obraslu u gust iprag, nanovo krenue nizbrdo
i naoe se u potoku. Preplaeno krdo divljih svinja grokui pojuri
nizvodno i zamae iza okuke, gde je potok skretao ulevo.
Sluge iz tvrave me poznaju ree momak. Prodavali smo
im ugljen i smolu za buktinje. Vreae me, a ja sam ovek nakrivo
nasaen, pa e biti svata.
I tuci se valjana hrianska duo! Dobro je to: da ti se srce ispuni
hrabrou a glava otvrdne.

16
 Moja glava je i bez toga tvrda, ali se bojim da mi lea ne
omekaju nasmeja se Karaka pipajui vorugu na elu. Nego,
dobri vitee, ti ree neto o podeli plena, a ne pomenu hoemo li i batine
deliti.
E, to neemo. Pogodba ne obuhvata tu mogunost. Neka svako
ponese ono to dobije po glavi ili preko lea.
Lepo i poteno! ljutnu se titonoa. Ti sa kacigom i u
oklopu, a ja gologlav i u prtenoj koulji.
Ima ma nemarno ree vitez.
Istina je, imam. Njime mogu da mlatim gloginje. A sad me uj:
bez dobre, vornovate toljage ne ulazim u viteki ivot. Dodue, i
pesnice me dobro slue, ali motka je motka!
Zbilja, kako ti bee ime? upita vitez.
Karaka, sin Pantelejev, Sloven.
Sloven? Zato ti je, znai, tvrda glava!
Valjda zato. Otac mi se odavno, upokojio, a majka i brat pre dve
godine, kad je ono kuga morila. Sad sam sam na svetu i bez iega.
Vitez ga stade zagledati.
Dobro govori ree. Kao da si boravio negde u boljem
svetu?
I jesam... Sluio sam monahe u jednom manastiru s one strane
Rajne. Lepo mi je bilo. Radio sam sve i svja. Nauio, pomalo da sriem i
da krabam slova. Istina, za svako slovo, izvukao sam po nekoliko
amara, ali znanje zahteva i odgovarajuu cenu i... pobegao sam.
Pobegao sam, da mi se glava ne bi izduila kao krastavac! to znam,
znam... Dosta mi je.
I mene su monasi mesili, a bogami, poneto i nauili nasmeja
se vitez. Izuio, sam hriansku nauku. I piem i govorim kao Jovan
Zlatousti ili Grigorije Bogoslov.
Neko vreme jezdeli su utei. Karaka se vrteo u sedlu jer nije bio
vian jahanju, a vitez je utonuo u razmiljanje. Najposle, Daun
progovori:
Ree da si Sloven, sin Pantelejev i da te zovu Karaka?
Tako je.
Panteleja brii! Sloven e ostati, jer to se promeniti ne moe. A
to se tie imena, odsad e se zvati Karus... To na latinskom znai drag,
mio... Da li ti se svia ime, Karuse?
Jo kako! Samo ne mogu da se setim da li sam ikada ikome bio
drag.
Odsad e biti.

17
 Kome? razroko ga pogleda titonoa.
Svetome Gralu.
Neka mu je slava i hvala iako nije svetac! prekrsti se momak
za svaki sluaj.
Preli su i drugi proplanak i nanovo u umu zaguenu glogovim i
leskovim ibljem. Konji su se s mukom probijali jer im se, kraj svega, oko
nogu vrzala nekakva divlja loza koja se vukla unedogled.
Uskoro dva jahaa izbie na trei proplanak. Pred oima im se
ukaza tvrava. Izdaleka, izgledala je kao velika kocka, za dobru
etvrtinu ukopana u zemlju. Kule na visokim bedemima pretei su
ukazivale zlonamernima da nije probitano otpoinjati juri. Iznad
goleme kapije od hrastovih greda, bio je zakaen lancima visei most.
Ispod mosta, zjapila je jaruga puna ustajale vode. Kreketanje aba
razlegalo se iz zelene naslage lokvanja i istrulele zukve i rogoza.
Na bedemima su stajali straari sa kacigama i naprsnjacima
ispletenim od ice.
Kad se pribliie jarku, Daun sastavi ake oko usta i razvika se:
Hej, ratnici! Sputajte most!... Dolazi vitez, poklonik svetoga
Grala!
Na velikoj kapiji otvori se kapak i iza gvozdenih reetaka pojavi se
okrugla glava sa travom kosom, crvenim licem i modrim nosem.
Vitez, a?! uzviknu merei slojanjenim pogledom doljaka i
njegovog titonou. Ko si i otkuda dolazi?
Sve sam rekao... Javi svome gospodaru da sam tu.
Kapak se zatvori. Vitez sjaha i predade voice titonoi. Sjaha i
novonareeni Karus.
Sluaj, momino... Kad uemo u tvravu, ja u govoriti i za sebe i
za tebe...
Sa bedema odjeknu jedan prodoran glas:
Ehej, ugljaru! ta e ti tu, pakleno udovite?!
Karus zinu da odgovori, pljunu u stranu i outa.
Rekao sam da uti primeti vitez. A onom bukau na
bedemu ve e pokazati koliko vredi ako izbrblja koju na utrb moje
linosti,
Umem ja da cenim i svoju linost proguna Karus.
Velika kapija zakripa na golemim arkama i otvori se. Lanci
zveknue i most pade preko jarka. Daun i Karus uoe u tvravu
Grupa straara smesta ih zaokrui. Dvojica prihvatie voice i
odvedoe kolje nekud, levo.

18
 Gospodar zamka, grof Sebastijan, dolazio je vitezu u susret. Bio je
osrednjeg rasta ali irok u pleima. Oi su mu bile bezbojne, obrve za
itav prst debele i duge. Nos, iznad golemih prosedih brkova, bio je pri
vrhu izrazito irok, to je odavalo, veselu narav i podobnost za gnev.
Grof je bio tip veseljaka i kavgadije.
Neka se slavi ime Hristovo! uzviknu Daun i duboko se
pokloni. Glavna odlika valjanog hrianina je gostoprimstvo, osobito
kad mu vitez lutalica ukae ast svojom posetom. Ja sam Daun, vitez
pod zatitom svetog Sebastijana, koji ispusti boansku duu isprobadan
bezbonikim strelama.
Sveti Sebastijan! ushieno uzviknu domain. Svetac ije ime
imam ast da nosim!
Vitez nastavi:
Ja sam delilac pravde i zatitnik nejakih. Uvek potrem ma za
dobro onih koje smatram prijateljima. Na kraju, poklonik sam svetoga
Grala.
Lepo reeno nasmei se grof ispod golemih brkova. Moj
dom je i tvoj dom. Moja srea je i tvoja srea.
Spreman sam i nesreu da delim s tobom odvrati Daun.
Eh! uzdahnu Sebastijan. Izgleda da emo ba nesreu i
deliti. U stranom vremenu ivimo...
Vitez doljak nemarno odvrati:
Svaka nesrea moe se preobratiti u sreu ako je uz nas boja
milost.
Tako je sloi se domain. Poi sa mnom, dobri moj. A
titonoa tamo, meu ratnike. Nadam se da je i on valjan. Danas nam je
svaki dobar borac i te kako potreban.
Dok su gost i domain ili prema zgradi, Karus baci tuan pogled za
svojim gospodarem, zavrte glavom i krenu prema konjunici gunajui:
Oigledno je da neemo deliti i dobro i zlo!
Niz drvene stepenice, ila im je u susret sredovena gospa u crvenoj,
raskonoj haljini proara noj belim cvetiima. Haljina je bila zakopana
do grla, utegnuta u struku i dugaka do zemlje. Mesto rukava, leprale
su dve pole ostavljajui nage ruke ukraene zlatnim narukvicama. Imala
je na glavi nekakav ukras od crvenog damasta u obliku kupe, sa ijeg je
vrha visila bela svilena marama i pruala se niz lea.
Geti! uzviknu grof. Ovo je Daun, vitez, na gost. I on je,
takoe, poklonik svetog Grala.
To je za nas velika ast protepa gospa smeei se.
Daun se duboko pokloni.

19
 Potujem mladost i lepotu divnog enskog pola ree. Moj
ma, srce i desnica uvek stoje spremni da zatite blagorodnost jedne
dame.
Grofica nije bila ni mlada ni osobito lepa. Na bledunjavom licu,
isticale su se tanke obrve i plave oi sa tamnim podonjacima, malo
povijen nos, lepo skrojena brada i pravilna usta. Ispod zategnute crvene
haljine pre svega su padale u oi bujne, ispupene grudi. Ona zatrepta i
porumene.
Moja supruga, Gertruda predstavi je domain.
Gospa razvue usta u osmeh. Po licu joj se razli nebeska dobrota.
Znai, i on e biti na naoj strani? upita.
Samo ako je pravedna odvrati Daun.
Pravedna je smerno ga pogleda gospa. Radi se o
zatoeniku... Jedna opaka ena, bacila ga je u tamnicu. Gospod neka nas
titi prekrsti se grofica ali ta ena je sotona. Imama ovde, u tvravi
jo tri viteza. Svi su hrabri i poboni. Ali, potrebno je i neto vie:
umenost, lukavstvo, pa i ubijanje nevinih. Sreom, u toj tvravi nema
nevinih. Sluge te zmije otrovnice ne zasluuju milost.
Ali, draga moja, o svemu emo govoriti. Na gost treba da se...
Vika, agor, galama i smeh dopree do predvorja i prekidoe grofa.
U dvoritu, nedaleko od ulaza u kuu, tukli su se Karaka i jedan ratnik.
Borci su razmahivali pesnicama i jedan drugom delili udarce. Novici i
bodrenje ratnika i slugu, ili su u korist tntonoinog protivnika. Vivi
ugljar, tukao se kao vuk usamljenik. S mukom se probijao kroz ivot
nikad ne traei tuu pomo. Njemu bodrenje ni]e bilo potrebno.
Njegovi udarci raskrvavili su nos protivniku, zatvorili mu oko i
rascvetali donju usnu. Nije mario to mu iz obe nozdrve tee krv i
zamazuje koulju koja je odavno izgubila pravu boju.
Sebastijan, Daun i grofica pourie izlazu.
ta je sad to?! uzviknu grof. Ko se bez moga odobrenja
tue? Bezbonici! Tako mi Spasitelja, raspainu po obojici, pa e vas proi
volja da ukrtate pesnice u tvravi!... Ko je otpoeo?
Ja odazva se ratnik briui rukavom okrvavljeni nos.
Zbog ega?
Ne mogu da podnesem oveka koji ne veruje u sveto trojstvo.
Prokleti ugljar kae da Hrista ne treba stavljati izmeu boga i svetog
duha.
Ju! uzviknu grofica. Jo i to da se uje u naoj tvravi! Ne
priznaje sveto trojstvo!
Eto, ne priznaje rairi ruke grof kao da se pravda.

20
 Priznae ve, ja vam stojim dobar ree Daun. ovek je
prost, neuk. I ono to zna, kae naopako. Ja u se ve pobrinuti da ga
uputim u pravu veru.
Ju, ju, ju jo uvek se iuavala grofica ta e na to rei na
monah Antun!
Sluge i ratnici! podviknu grof. Ako jo neko od vas nasrne
na ovog ubogog momka, nebesa mi, svojom rukom odvaliu mu
dvadeset udaraca biem od govee koe! Mesto da ga upuujete u pravu
veru i razbijate njegovo neznanje...
Mesto neznanja, razbili mu nos! dobaci Daun.
To se vie nee dogoditi krenu grof prema ulazu.
Za njim poe Daun, pa gospa koja se jo uvek iuavala zbog
svetog trojstva. Idui jedno za drugim preko kripavih stepenica, stigoe
na sprat i uoe u prostranu odaju.
Kapci na prozorima bili su irom otvoreni, pa su se jasno videle,
mesto zidova, hrastove daske, niska tavanica i pod, rasuen i kripav
kao, i stepenice. Na sredini odaje, rasplatio se etvrtast sto, a oko njega
amove klupe. Po uglovima, stajali su oklopi, titovi, okrugli i koritasti,
samostreli i kratka koplja.
Za stolom su sedela tri viteza. Bili su mladi i nabrekli od zdravlja.
Ali, videlo se da ne pripadaju bogatom sloju. Haljine su im bile od proste
tkanine, a prsnici bez rukava zaudarali su na znoj i ovju kou. Grof
Sebastijan, u odelu od kadife, sa rukavima opervaenim finom koicom
crvene boje, izgledao je prema njima kao paun.
Na prsnicima vitezova, isticale su se braonkaste mrlje od zaralih
oklopa, a umrljane akire, pritezao je pojas u struku. Na nogama su im
bile arape od sirove vune, nekad bele, i cipele sa dugakim kljunovima.
Duge kose i tanki brkovi, krasili su njihova rumena lica.
Ni jedan nije bio stariji od dvadeset pet godina.
Prvi, smee kose i drskih, zelenih oiju, zvao se Eugen iz Amijena.
Drugi, crnomanjast, sa bubuljiavim licem i bradicom na razdeljak, bio je
poznat pod imenom Otokar iz Trira. Trei je izgledao stidljiv i
beznaajan, a samo u pijanom stanju bio je nasrtljiv i ubojica. Sa kosom
izbledelom od sunca i vetrova, podseao je na seljaka koji itav vek
provodi na njivi. Zvao se Engel, bez druge oznake. Niko nije znao odakle
je i kome rodu pripada.
Na stolu, izmeu pehara, leao je meh sa vinom do pola ve
splasnut. Vitezi su njegovu blagotvornu sadrinu poesto pretakali u
pehare, a iz pehara u svoja grla. U piu im se pridruie Daun i
Sebastijan.

21
 Evo, ih... To su ta trojica... Svi su poklonici svetoga Grala ree
grof.
Neka mu je slava! graknue tri viteza i maie se pehara
Domain nastavi:
A ovo je Daun, vitez pod zatitom svetog Sebastijana, moga
presvetog imenjaka.
Eugen se zagleda u Dauna i, smeei se prezrivo, ree:
Ako se sme znati, iz koga si kraja?
Zar je to vano? nemarno odvrati Daun. Moja linost i dela
jasno govore da pripadam istom narodu kao i grof Sebastijan.
Hm... Da... Znai, Ripuarac... Kao i mi... naduto primeti Eugen.
Moda tvoje gospodstvo stoji iznad nas?... Ili samo tako izgleda?
Otokar i Engel se lagano nasmejae
Moje gospodstvo je u mojoj desnici hladno ga odmeri
pogledom Daun. To moe svako proveriti, pa i ti, ako ti je do toga
stalo.
Vrlo dobro!... Tui emo se! oholo ree Eugen.
Prema tvojoj volji, plemeniti nasmei se Daun. Nijedan
izazov dosad nisam izbegao...
Sutra... zamire Eugen. Tui emo se na poljani, ispred
tvrave. Konj i oruje pripadaju po bedniku.
Jasno i asno odvrati Daun.
Otokar i Engel nemarno su pratili ovaj kratak razgovor kao da ih ni
izazov ni borba ne zanimaju.
Dobri moji... otpoe grof. Mislim da pred nama stoje vanije
stvari. Dvoboj morate odloiti.
Ni pomena! uzviknu Eugen. Tui emo se!
Prijatelju istiha mu se obrati grof u ovoj tvravi ja sam
gospodar. Ili e se pokoravati mojim nareenjima, ili jai svoju kljusinu i
napolje!
Eugen ustade, prie mu i uzdravajui se ree:
A ta bi bilo kad bih tebe izazvao? Da li bi prihvatio?
Jo kako! odvrati Sebastijan. Poslao bih svoga konjuara, jer
se meni ne pristoji da ukrstim ma ili koplje sa lutajuim vitezom.
Konjuara? iskrivi Eugen usta u pakostan osmeh.
Ili bih te bacio u tamnicu... A sad, dosta prianja. Vie po mojoj...
Neete se tui dok ne ispunite obaveze koje stoje pred vama.
Reci ih. Osam dana sedimo u tvravi, a jo pe znamo, ta nam
predstoji.
Danas ete uti. Doao je i etvrti...

22
 Mogli smo ba i bez njega dobaci Otokar.
Eugen sede na svoje mesto.
One tvoje rei, svetli grofe, pogodile su me posred srca ree.
Nisam smatrao da emo krenuti u pustolovinu za oveka koji nas smatra
niim od sebe.
Poi ete ve nemarno odvrati grof.
Grofica je sedela sa prekrtenim rukama na grudima i nemo sluala
raspravu izmeu vitezova. Odjednom se prenu. Pogled joj zae po
vitezima, pree preko pehara i zadra se na meini koja je splasnula
leala na stolu.
Kakvi divni, krasni momci!... prezrivo otpoe. Ovde
spavaju, jedu i piju, a ne pomiljaju da se bar zapitaju kako da nam se
odue! Viteka ast, ponos, slava sve to za njih nije nita. Svakoga
dana sluam kako mi se divite. Dolo je vreme da se ja vama divim.
Kamo vam hrabrost i podvizi?
O, plemenita!... O, prekrasna!... O, uzviena!... graknue pijani
vitezi.
Dosta! planu grofica, pa se obrati Daunu:
Dobri vitee... Izgleda da u tebe ima vie hrabrosti i potenja.
Oprosti nam, presvetla... zabeneta Otokar. Mi traimo sveti
Gral...
Ovde ga neete nai... Ve osam dana ne odvajaju se od meine s
ninom i od pehara! Osam dana!
U jednom uglu, otvorie se vratanca, uzana koliko da se provue
ovek osrednjeg rasta i debljine. U odaju ue omalen starac pepeljave
kose i brade, oretkih brkova i bez i jednog zuba u glavi. Imao je oi boje
tira, male, suzave i na krajevima krmeljive. Ia njemu je visila haljina,
duga do zemlje, siva i utegnuta oko, struka likovim konopcem. Nosio je
otvorene sandale na bosim nogama. Oko glenjeva, ukrtali su se kaii
od svinjske koe.
Neka se slavi ime Hristovo! protepa starac.
Tri viteza, gledala su ga prezrivo.
Grof ga predstavi:
Ovo je otac Antun iz samostana svetoga Gerharda. On e vam
govoriti... Njegove rei su blagotvorne kao da potiu iz bojeg izvora.
Rei e vam kuda treba da poete i ta treba da uradite s pomou
bojom. Molim da ga paljivo sasluate...
Svakako primeti Daun. Ali, plemeniti grofe, ja od jue, osim
tvrdog ovsenog hleba, nita nisam prevakao.

23
 O, predragi! uzviknu grof. Od radosti to si meu nama,
zaboravio sam glavno...
Grof urno izae iz odaje i doviknu nekoliko rei nekome dole, u
predvorju.
Stari monah baci pakostan pogled na Dauna.
Jeo si, kae, ovseni hleb? Vitezi kralja Artura bili su zadovoljni
ako im neko prui gorku jabuku!
Mi nismo vitezi kralja Artura zabeneta Engel. Vie nam se
svia prase ili jagnje sa ranja.
Starac frknu:
Otkako znam za lutajue vitetvo, ovakvu bezonost nisam uo!
Ni ja! rairi ruke grofica. Ali eto, potrebni su nam, makar i
takvi.
A kako u da govorim? obrati se monah grofu koji se vratio.
Zar da skrnavim sve te rei dok ovaj jede?
A zar je greh ako ovek nastoji da odri svoje greno telo za
dobro blinjih?
Nije... Ali u ovako vanoj prilici...
Samo ti govori povisi glas grof. A zna ta treba da kae...
Znam... klimnu glavom monah, isprsi svoje upale grudi,
iskalja se i upre suzave oi u Dauna koji se svojski okomio na ovji but i
komad hleba, koje mu je na plehanom tanjiru doneo sluga.
Dragi moj ree Daun preko zalogaja. Odvajkada je znano
da jelo i pie na usta ulaze, a mudre rei na ui, pa stoga nikad ne dolaze
u sukob.
Oh! uzviknu Otokar prevrui oima.
Ahm! izrazi starac svoje nezadovoljstvo.
Poni ve jednom! podviknu grof.
Neka bude... makar i na utrb... obliznu starac rumenim
jezikom tanke usne i uzdahnu. ujte, greni... Kad su varvari sruili
zapadnu Rimsku imperiju, zauzeli su sve zemlje, osim one izmeu reke
Loare i reke Some... Tu zemlju, drali su nai slavni preci, Franci,
najhrabriji od svih Germana kojima je ivotni prostor isto to i ila
kucavica pod grlom. Kao prvi meu najboljima, istae se Hlodovek iz
porodice Merovinga. On pobedi Alemane i zavlada srednjim delom
Rajne. Ovaj vladar sa ushienjem primi hrianstvo, to mu je pomoglo
da potue Gote i zauzme Akvitaniju, Burgundiju i desnu obalu Rajne.
Kakva mo! Kakva sila! Kakva slava! A sve to uz pomo Hrista i milosti
boje... Samo tako...

24
 Samo tako... A kako bi drukije? dobaci Otokar gledajui
smuenim pogledom kroz otvoren prozor.
Dakle, u slavu svetog trojstva! podviknu sta
rac.
Slava svetom trojstvu! zabenetae Otokar i Engel kolutajui
oima,
Svi se maie pehara.
Tako... nadmeno produi monah svoju tiradu koju je odavno
nauio naizust i ko zna koliko puta izgovorio. etiri plemenita sina
velikog Hlodoveka nasledie slavnoga kralja. Divni vladari,
bogobojaljivi, spojeni bratskom ljubavlju i bezgranino odani jedan
drugom...
Oh! opet uzdahnu Otokar gledajui starca gadljivim
pogledom pijanca.
Sad lae! doviknu Engel.
Da, da... Ba tako je bilo ubrza grof Sebastijan zapliui
jezikom, jer je i njega vino omamilo.
Daun prestade da vae i zabezeknuto se zagleda u monaha.
Neko je nekada rekao da je istorija uiteljica ivota ree. Sad
mi izgleda da je ona uiteljica svih laova na svetu.
Ahm! opet uini starac. Kakve skaredne rei!
Tri viteza, gledala su ravnoduno kao da ih se ne tiu ni kralj
Hlodovek ni njegova etiri sina. Jer, ovo je bio peti put kako sluaju istu
priu staroga monaha. Osim toga, popijeno vino uinilo je da svi
zakunjaju. Samo je grofica Gertruda, smeei se, sluala svaku re kao da
je na redu najprikladnija pesma.
Starca se nije ticalo miljenje prisutnih, mada je bio uveren da svi
znaju o surovim borbama koje su vodili Hlodovekovi potomci.
Znali su i o konanom pobedniku, Dagobergu,1 posle ije smrti su
meu Francima nastali radost i opte veselje, toliko im bee prirastao za
srce.
Nije bilo udno to je stari monah ispredao svoju priu i doveo je do
neverovatnih razmera. Jer Hlodoveka je blagosiljala crkva uzdiui
njegovu dareljivost u nebesa. Izgleda da starom monahu nije bilo vano
to je Hlodovek oteo oblasti od svojih saveznika, to je podmitio
Ragnoharove sluge da mu predadu ivoga kralja koga je svojeruno
ubio. Njega se nije ticalo to je nagovorio sina keltskoga kralja Sigiberta
da ubije svoga oca, a onda dao da se ubije i sin!

1
Dagobert, franaki kralj (628 638).

25
 Oduevljeni starac uze pehar ispred Dauna i u mahu ga ispi do dna.
Sa lica grofice nestade osmeh.
A iznad svega nastavi starac stoji mona hrianska crkva.
Ona svakoga prihvata i prua mu utehu kao, gladnom i ednom putniku
namerniku u pustinji. Otvara mu duhovne oi, kao ovo sad ja vama...
Seljak je, mesto nekadanjeg rimskog kolona, postao slobodan ovek, jer
ga titi salijski zakon.1 Kakva mo! Kakva slava! Kakva sila! uzviknu
starac po ko zna koji put. Nai slavni vladari, nadahnuti svetom
verom, razbili su paganske zablude i zbrisali sve to je ostalo od
takozvane antike kulture. Sve to su stvorili Grci i Rimljani, odbaeno je
kao tetno, a u korist nae svete hrianske crkve, bez koje nema ni
mudrosti, ni prosvetiteljskog duha, ni filozofije, ni umetnosti!2
Kakve rei! Kakvo znanje! ushieno dobaci Sebastijan.
Sveti ovek!... Pravi sveti ovek! zatrepta grofica Gertruda, pa
se obrati Daunu: ta kae na ovo, asni vitee?
Oaran sam... bezvoljno odvrati Daun. Monah dobro
govori. Moda je sve ovo korisno, a moda i nije.
Trojici ostalih vitezova dosada je izbijala iz zamagljenih oiju.
A ta da kaem o vladavini majordoma nastavi starac a da
ne pomenem mo i silu franakih kraljeva koji su se vozili u pozlaenim
kolima sa etiri belca!?
Sluaoci zanemee. Jer, u to vreme,3 kraljevska vlast, bila je svedena
na nulu. Osim prazne titule i lepih rei koje su mu upuivali crkveni
velikodostojnici, kralj nije imao nita. Majordomi su ga jedino udostojili
da se vozi na volovskim kolima kad poe na sabor.
Ej! uzviknu Engel, ve pijan. Ja znam... Priao mi deda...
Sve znam o tim kraljevima. Mo! Sila! Volovska kola... Na rogove volova
nataknuti hlebovi, koliko, da se pokae kako u ovoj zemlji niko ne
gladuje!
Pijani vitez iskrljeti zakrvavljene oi i tresnu pesnicom o sto:

1
Prema Engelsu. Salijski zakon nastao je u VI veku.
2
Ovo se dogaalo u zemljama zapadne Evrope, gde je bio jedan
crkveni poglavar, papa. Po nareenju pape, odbaeno je sve to je do
pojave hrianstva stvoreno na kulturnom polju. No, u istonim
zemljama, bila su etiri patrijarha kojima nije smetala antika kultura.
Zbog toga je u zapadnim zemljama zavladao srednjovekovni mrak, dok
je na istoku cvetala antika kultura.
3
To je bilo u vreme takozvanih lenjih kraljeva.

26
 Kraljevsko velianstvo!... Pih! uzviknu.
Nelagodnost zavlada u skupu jer su svima dodijale lai staroga
monaha. Vitezi su gunali, brundali i najposle stadoe zahtevati da se
monah izbaci iz odaje.
Daun se obrati grofu:
Sa ovakvim istinama neemo daleko doterati. Nego, reci nam
ukratko ta treba da uinimo za ovaj uzvieni dom i za opte dobro.
I da se zabrani ovom laljivom starcu da govori! dobaci
Eugen.
Zar meni?! planu monah. Ja sam misionar! Pokrtavao sam
Saksonce, i to triput!
Oh! po, trei put uskliknu Otokar.
E sad, dosta! primeti grofica, navikla na ovakve i sline scene.
Re je o Plektrudi, koja dri u zatoenitvu Karla, moga brata po
materi.
Presvetla... prevali oima Eugen. O tome smo mogli odmah,
a ne da sluamo ovoga...
Treba izbaviti moga brata iz tamnice! nastavi grofica.
He-e... mirnu eretski Engel. Pa to je vanbrani sin
pokojnog Pipina Heristalskog,1 zakonitog supruga iste te Plektrude...
Oi je moj brat! I vi ga morate iupati iz ruku te opake ene!
Hoemo... Zato da ne?... ree Otokar nadnosei splasnutu
meinu nad svoj pehar i pokuavajui da iz nje iscedi jo koju kap.
Ovo vino zaudara na kou ree i tresnu praznu meinu o pod.
Grof Sebastijan uze re:
Plektruda vlada u Austraziji u ime Pipinovih unuka.
To znamo primeti Daun. Plektruda se plai da joj Karlo ne
otme presto. Zato ga je bacila u tamnicu.
E sad nastavi grof vas etvorica morate u Keln da sunja
izbavite iz tamnice. Sa vama e poi monah Antun.
ta e nam on?! uzviknu Otokar.
Da se moli bogu za vas ive i za vae due ako propadnete.
Ba! viknu Engel.
Grofica dobaci:
I da se moli da svoj poduhvat, uz pomo milosti boje, obavite
valjano.

1
Ovo nije Pipin Mali, otac Karla Velikog, ve Pipin Heristalski, otac
Karla Martela, koji je vladao do 714. godine.

27
 Stari monah, oborene glave i sklopljenih ruku, izgovarao, je molitve
za oprotaj grehova etiri viteza.
Evo, pogledajte ga! ree grofica. Sveti ovek, zaboravio je
uvrede koje ste mu malopre dobacivali. On se moli za vas, za spasenje
vaih dua.
I tek e se moliti ako ga povedemo odvrati Eugen. Jer ko
krene u ovakvu pustolovnu, slobodno moe raunati da mu je ve
pripremljena ulaznica za raj ili pakao.
Stari monah ustade.
Milost gospodnja s nama! ree. Poi emo, osloboditi sunja
i dovesti ga u ovu tvravu.
Pa... da ga povedemo? ree Otokar
I vitezi i seljaci potuju sveteno lice. Treba stii do Kelna
primeti Eugen.
Sebe i duh svoj predajem u ruke tvoje, Gospode! prekrsti se
monah.
Amin! uglas se odazvae prisutni.

28
 GLAVA TREA

OPAKI POKLISARI

Premda je polazak zakazan za sutradan, vitezima se nije urilo.

Nije se urilo ni monahu Antunu. Starac je zahtevao da mu se odobri da
tri dana u postu i molitvi priprema milost gospodnju, da im se nae na
putu. A vitezi su se, na navaljivanje grofa i grofice, zgledali i slegali
ramenima, ne pokazujui ba mnogo volje za pokret. inilo se da je grof
namerno podmetnuo meh sa vinom i starog monaha, da ih zamori,
omami i od njih izvue pristanak da pou u opasnu pustolovinu. Nisu
oni od grofa dobili ak ni nagovetaj kakva ih nagrada eka ako iz
tamnice izbave sunja i dovedu ga u tvravu, sestri Gertrudi. Cenili su
ast i obaveze viteza i slavu koja ih eka, ali su smatrali da iz ovakvog
poduhvata treba izvui i korist druge vrste.
Najposle, Eugen se odlui da progovori:
Sebastijane, uvaeni grofe, pristali smo da krenemo u Keln. Ali,
osim opasnosti koje nas vrebaju na putu i u tom gradu, emu se jo
moemo nadati od vas?
Otokar iskoristi nelagodnost grofovu i dobaci:
Nagradu... Nagradu traimo!
U oima grofa blesnu gnev:
Sleduju vam priznanja i slava ree Pored toga, pripada vam
i plen, koji e uz put sigurno biti obilan.
Grofica ih je gledala nadmeno:
Verujem da vaa re neto znai. Obeali ste i ii ete!
Njen pogled polako pree po rumenim licima vitezova.
Zar ast to ete jednog princa izbaviti iz tamnice za vas nita ne
znai?!
Ako, ga izbavimo! dobaci Otokar.
Gospa ih je gledala kao da je svakome od njih poklonila po kapu
zlatnika, a to joj se nezahvalnou uzvraa. Ipak, ne elei da izgubi
priliku, makar i sumnjivu, blago ree:

29
 Kad moj Karlo postane kralj, umee dostojno da se odui
svakome koga smatra za prijatelja.
Engel zamire na levo oko:
Postae, kae, kralj?... A ako ne postane?... Moda ga je
Plektruda zadavila?... Moda je umoren glau?... Moda je pokuao
bekstvo, pa je ubijen?...
Kakva kukavika nagaanja od jednog viteza! planu grofica.
Dosta sad o tome! umea se grof. Dakle,
asni poklonici svetoga Grala, na emu smo?... Idete li ili ne idete?

Novac traimo! odsee Eugen To jue nismo mogli rei jer

nas je onaj starac zadavio svojim priama.
Dobro... pomirljivo ree grof. Sad mi recite: ta e biti ako
ea kesom zlatnika za pojasom svaki od vas, mesto u Keln, krene u
Akvitaniju ili Burgundiju?... Zar se moemo pouzdati u one koji ispred
viteke asti i slave stavljaju novac?
Ja ne traim nita ree Daun. Ako uz put propadnem, sledi
mi nagrada na onom svetu...
Evo pravog viteza! uzviknu grofica, Ako se vrati u ovu
tvravu sa mojim bratom, dobie kesu sa stotinu zlatnika i beneficije od
kojih e ti se mozak zavrteti.
Zahvaljujem pokloni se vitez.
A vas trojica? upita grof.
Dogovoriemo se... Monah je odredio rok od tri dana odvrati
Eugen.
Dobro prezrivo ih odmeri grof. Razmiljajte tri dana. Posle
toga, vie ne elim da vas vidim u svojoj tvravi. Ili ete u Keln, ili tamo
gde vam ni vrag nee nai trag!
Na taj nain nekako se nagodie.
Na kraju, grofica primeti:
Kakvo sramno reenje za one koji su poli da trae sveti Gral!
Vitezi kralja Artura imali su vie ponosa.
Moda, ali u pesmi! pakosno dobaci Eugen.
Izgledi su bili da e samo Daun krenuti u opasnu pustolovinu. Grof
je prema njemu bio preterano ljubazan, a grofica skoro da ga je
oboavala. Vitez je dobio od grofa pristojno odelo, kacigu i naprsnjak od
ice, samostrel i etiri tobolca dobro nabijenih kratkim strelama. Sve to
dao je svom novom titonoi.

30
 Okupan u valovu za pojenje konja, oian do glave kao pravi ratnik,
bivi ugljar, udio se srei koja ga je iznenada snala. Kraj svega, grofica
mu je poklonila zlatnik. Ovu velikodunost, propratila je reima:
Dobro uvaj svoga gospodara... Ako se vratite, obojica ete videti
koliko grofica Gertruda ume da bude zahvalna.
Prezadovoljan svojim izgledom, a i zlatnikom, momak je goreo od
nestrpljenja da se to pre pohvali drugovima u umi. Zbog toga se obrati
svome gospodaru:
Sve je dobro i lepo... Ali, pre naeg polaska, treba da obiem one
ugljare... da uzmem to je tamo ostalo od moje sirotinje.
Daun se nasmei:
Idi i pohvali se svojim odelom i opremom.
Pohvaliu se... to da se ne pohvalim?
Bacaj se na konja i kreni... Pre noi da si mi ovde!
Samo da uzmem svoju sekiru, gunj, opanke i torbu...
Uskoro, velika kapija na tvravi se otvori i drveni most se spusti.
titonoa se dohvati polja. Jezdei preicama i kozjim stazama, momak
ne ba vet jaha, stie do mesta u planini gde ga ugljari, iznenaeni,
doekae.
Gledajui konja, opremu i oruje, Petronije zlurado ree:
Nema ta! Ba pravi ratnik!
Pravi... sloi se Hugo ushieno, ne odvajajui pogled od
dugakog maa koji je visio o sedlu.
O, Gospode! prekrsti se Delja. Sasvim drugi ovek!
A taj ma? poea se Petronije iza uha. Da li to, znai da si
se odrekao toljage?
Da me bog sauva! odvrati Karaka sjaha i priveza konja za
jedan panji.
Posedae oko vatre. titonoa se raspria. Priao je o svemu to je
video i to nije video u tvravi:
Grof, grofica, vitezi, ratnici, konji kao ale, oruje... Pamet da ti
stane!... A tvrava!... Voleo bih da vidim toga ko e se usuditi da juria!
A grofica?... A?... Kakva je? namignu Petronije.
Ne pitaj! Lepotica!... Tri dana gladan i edan da je gleda!... I
zlatnik mi poklonila... Evo...
A ovo odelo i oruje? upita Hugo gledajui uagrenim oima
u zlatnik.
Od grofa... isprsi se Karus. Dobio sam i blagoslov od
monaha.

31
 Blagoslov? uzviknu Delja. Od pravog monaha? To je ve
neto!
I te kako!
Nego ta! zaklima glavom Karus i baci pogled na grob ugljara
Petra. Znai, i vas se dotakla milost gospodnja?... Poboli ste krst vie
glave pokojnika...
Eto, poboli odvrati Petronije. Ni kamen nismo sklonili,
prema obiaju naih starih.
Konj, privezan za panji, frknu i stade da kopa prednjom nogom i
ulji ui.
Ovo ne sluti na dobro uzjazbi se Delja. Primie se neka zver
ili ovek.
titonoa odveza konja, uze svoju sekiru i torbu i uzjaha.
Gunj i opanke vam ostavljam ree.
Odnekud dopree glasovi ljudi. Ugljari poskakae i doepae
lukove i strele. Karus zape samostrel i namesti strelu na tetivu.
Ve se i agor uo. Gomila seljaka nagrnu u bivak. Bilo ih je oko
pedeset. Predvodio ih je jedan prsati momak izrazito crne kose i brkova.
Ljudi, vojska ide! uzviknu.
Kakva vojska?... otkud vojska?... Da nas bog sauva! zavikae
ugljari.
Konjanici... Zagustilo koliko ih je!... Idu prema tvravi...
Gde su? upita Karus.
Tu, odmah iza brda... Nema ni etiri strelometa odavde
odvrati prsati momak osvrui se bojaljivo. Hitamo u pomo svome
gospodaru... Kolibe su nam spalili do poslednje.
U tvravu!... U tvravu!... zavikae ostali.
Sreom, ene i decu sklonili smo na vreme u planinu... a mi u
tvravu... Grof e nam dati oruje...
Onda i mi! uzviknu Petronije.
Za mnom! dobaci im Karus, oinu konja i ubrzo zamae iza
stabala.
Doljaci i ugljari pojurie njegovim tragom.
Konj ispod Karusa, grabio je kroz umu krivudajui oko borova i
jela i preskaui klade i panjeve. Sjuri se u potok i na nizbrdici umalo ne
zbaci jahaa. Na domaku tvrave, titonoa je terao konja kao da ga
sotona goni. Stigao je pred kapiju udei se kako nije pao s konja i slomio
vrat. Njegova vika i mlataranje rukama uzbunie celu posadu. Most se sa
treskom spusti i begunac ulete u tvravu.
ta je?!... Ko te goni?!... Od koga bei?! razvikae se ratnici.

32
 Vojska... Konjanici se pribliavaju zadihano odgovori Karus.
Dopade i grof Sebastijan, a u stopu za njim Daun, tri viteza i grofica.
Kakva je to vojska i gde si je video? upita grof.
Konjanici... Seljaci bee ispred njih... Uskoro e biti pred
tvravom... Naselje im spalili... Hoe, kau, da vam se nau pri
odbrani... Glave spasavaju...
Za oruje! viknu grof ratnicima. A vi dole... pustite seljake
u tvravu.
Ratnici se uurbae i uskoro poee istravati iz odaja u prizemlju.
Naoruani kratkim kopljima, samostrelima, prakama i topuzima,
poreae se po bedemima. Po njihovu dranju, videlo se da su orni za
borbu, jer dva meseca niko nije juriao na tvravu, niti ih je grof
Sebastijan slao u pljaku.
Iz ume se najpre pojavie seljaci. Trei, posrui i spotiui se,
zadihani stigoe do mosta i poee upadati u tvravu. Kad su ve i oni
zaostali, vukui se, stigli, na ivice ume pojavie se konjanici.
Idu!... Dolaze! zavikae dobegli seljaci. Pljakaju, ubijaju,
spaljuju naselja...
Dosta! viknu grof. Dobiete oruje i trk meu ratnike!
Kad ugledae tvravu, konjanici ubrzae i dopadoe nadomak
kapije.

* * *

Tvrava grofa Sebastijana, leala je u dolini Rone, nekoliko milja od

leve obale, u blizini lakta gde velika reka ini okuku prema Burgundiji i
Austraziji. Tako je sa severoistone strane bila zatiena Rajnom koja se
ni preko leta ne smanjuje u koritu tekui prema Severnom moru. Zbog
toga, i nasilnici iz drugih grofovija i razbojnici, skitai retko, su
odluivali da se prebacuju amcima ili splavovima u Austraziju radi
pljake. Osim toga, smatralo se da mala tvrava, postavljena na
podesnom mestu, obiluje izuzetno dobrim ratnicima, da je snabdevena
hranom i orujem i, to je glavno, gospodarem ije je junatvo bilo
poznato. Bez velike vojske i pravilne opsade niko, se nije ni usuivao da
juria na tu tvravu. Kraj svega, korist je u odnosu na rizik bila neznatna
i pod znakom pitanja.

33
 Na jugozapadu, pruala se planina Seveni, ogrezla u nepregledne
ume i ispresecana jarugama, vododerinama i vrtaama. Tim bespuem,
retko ko je prolazio. Takva prepreka onima iz Akvitanije, leala je kao
kost u grlu, ubijajui im volju za vojni pohod i pohlepu na pljaku. Osim
toga, neprekidni sukobi majordoma iz Neustrije i Akvitanije, spreavali
su i jedne i druge da misle na vojni pohod u plodnu dolinu Rone.
Tako je grof Sebastijan mogao biti ugroen uglavnom iz Austrazije,
iako je smatrao da ivi ba u toj oblasti. Put do tvrave vodio je dolinom
reke Saone, pored ua u Ronu. I taj put je bio nepodesan zbog movara i
barutina kraj obale. Jer posle prolenih kia i topljenja snegova, voda
velike reke razlivala se, a za opadanje ostavljala glib i smrad od
raspadanja uginule ribe i istrulele zukve i rogoza. Ko je hteo da ide
prema Mecu, Heristalu i dalje prema Loari, izlagao se riziku da ga
spopadne groznica ili da ga nezdrava pijaa voda obori s nogu. Zbog
toga su vreni veliki obilasci koji su vodili kroz bespua i odnosili vreme.
Grofovo imanje, irilo se na pedesetak milja oko tvrave. Slobodni
seljaci, gajili su stoku i obraivali plodnu zemlju. Prema zakonu, davali
su grofu ustaljeni deo od plodova zakidajui na meri i izbegavajui
obaveze, ili su se prosto odavali lenstvovanju, mada im je surova kazna
od grofovih slugu uvek visila nad glavom.
Oko dvadeset naselja, pripadalo je grofu Sebastijanu koji je, prema
raspoloenju, bio i blag i surov. Iz naselja je uzimao mlade i sredovene
ljude, kojima su dodijali ralo i motika, i uvrtavao ih meu svoje ratnike.
Podvrgnuti strogoj disciplini, a i inae skloni nasilju, postajali su borci
kojima se grof ponosio. Ostalim seljacima pristup u tvravu bio je
zabranjen, osim u sluaju razbojnikih provala ili najezda iz drugih
grofovija.
U to vreme, smatralo se da jedan vitez u oklopu, naoruan kopljem,
maem i topuzom, a uz to i na dobrom konju, vredi koliko dvadeset
peaka bez oklopa, ianih kaciga i naprsnjaka. Zbog toga je vitez
Rajnhard krenuo iz Heristala sa pratnjom od svega dvadeset pravih,
oklopljenih konjanika. Nadao se da mu to prua mogunost da se istakne
i stekne naklonost kraljice Plektrude, udove preminulog kralja Heristala.
Ozlojeena i pohlepna na vlast, kraljica je odmah zasunjila Karla,
vanbranog sina svoga supruga. Bila je uobiajena pojava da naslednik
vladara ukloni blie i danje roake pokojnika, kako bi otklonio svaku
mogunost koja bi ga dovela u stanje da izgubi i vlast i ivot. Ilektruda je
naredila vitezu Rajnhardu da poseti tvravu grofa Sebastijana i njegovu
suprugu Gertrudu dovede u Heristal ili donese njenu glavu.

34
 Bez svrenog posla ne elim da te vidim u Heristalu! rekla je
ohola kraljica.
Rajnhard se duboko poklonio:
Tvoje velianstvo zna da se vitezu Rajnhardu nita nije otelo.
Znam... nasmeila se kraljica. Zbog toga sam tebe i
izabrala... P uvaj se da ne promenim miljenje!
Bore oko usta i u povijama vidno joj se istakoe, a iz oiju blesnu
iskra da li zlobe ili naklonosti? To vitez nije znao.
Bahat i neuraunljiv. Rajnhard se nadao da e svojom pojavom, a jo
vie nalogom kraljevskog velianstva, nagnati grofa Sebastijana u strah i
prinuditi ga da izda svoju zakonitu suprugu. Zbog toga je poveo svega
dvadeset pratilaca, ne pomiljajui da se sa tako neznatnim brojem
ratnika, u sluaju da grof prui otpor, ne moe juriati na tvravu.
Pokorie se... Nee se usuditi da odbije govorio je uz put
prijateljima Valteru od Saone i Elgaru.
Ali, dva viteza nisu bila ba uverena da e grof Sebastijan popustiti.
Na prvom konaitu. Valter poe da podriva samopouzdanje
tvrdoglavog viteza:
Znai tako: Sebastijana emo zastraiti svojom pojavom i
kraljiinim imenom?... I predae nam na tanjiru glavu svoje supruge kao
to je nekada Irod draesnoj igraici Salomi poklonio glavu svetog
Jovana Krstitelja?... Kakva zabluda!... Kakva luda samouverenost!
Prema odblescima vatre, Rajnhardove oi zlokobno su svetlucale.
Idem kao poklisar mone kraljice ree. Teko svakome ko
ne pogne glavu pred njenim velianstvom!... A valjda ti je poznato da i
moja linost neto znai?
O, jo kako!... Kad te grof ugleda, od straha e krv iz svoga grla
da istoi, a njegova supruga bie srena da stavi glavu na panj!
Elgar se nasmeja:
Svako svoju glavu uva... Valjda e tako biti i sa grofom
Sebastijanom.
Izdae svoju enu otpoe Rajnhard. Predae nam je. Postoji
za to jak razlog: on je sa njom osamnaest godina u braku, a nije mu rodila
ni jedno dete. Jedva e ekati da je se oslobodi...
Jo e nam rei hvala! dobaci Valter zajedljivo.
Rajnhard zauta. Darkajui vatru tapiem, razmiljao je ta bi on
lino uinio da je na mestu grofa Sebastijana. Onda se prenu i ree:
Prijatelji, pred nama je veoma ozbiljna stvar. Ako se vratimo,
nesvrena posla, moja glava je u pitanju.

35
 Tvoja svakako, jer ti si kraljiin vazal pakosno se nasmeja
Valter. A mi, nas dvojica...
Zao pogled iz oiju voe presee mu re.
ta vi? mirnu Rajnhard. Pripadate meni, bar dok smo na
ovom putu. Dugujete mi potovanje kao vitezu koji stoji iznad vas i
potpunu poslunost, jer sam vam stareina.
Potovanje!... Poslunost!... Dugujemo ti i zahvalnost to si pred
kraljicom pomenuo naa imena kad ti je naredila da krene u ovu
pustolovinu... I nas si povukao...
Sluaj... krgutnu zubima Rajnhard a ruka mu pade na balak.
Sa najveim zadovoljstvom prerezao bih ti taj bikovski vrat!
O!... uzviknu Valter. O tome moemo da razgovaramo pri
povratku, ako nas grof Sebastijan ne strpa u tamnicu, ili nas sa kamenom
o vrat ne baci u bunar!
Ovakve i sline razgovore, vitezi su vodili na nekoliko konaita.
Petoga dana donee odluku da poveaju broj ratnika, makar uzimali pod
najam seljake ili razbojnike, ukoliko ih uz put nau.
Moja linost i viteka slava... gunao je Rajnhard.
Od tvoga imena grofa e spopasti uas! nasmeja se Valter.
Nikada ga nisam video, ali sam uo da se ne boji ni boga ni avola!
Pojaviemo se pred tvravom sa gomilom razbojnika... Shvatie
da mu se ne isplati...
Isplatie mu se primeti Elgar. Razbojnici sa lukovima i
strelama nee se usuditi da juriaju na tvravu.
Strah... Raunam na strah. Verujem da se neu prevariti...
Gde misli da nae razbojnike? upita Valter.
Rajnhard se nasmei:
Na pola dana odavde, u kotlini izmeu movare i padine planine,
nalazi se logor razbojnika. Ve sam imao posla s njima.
Tvoji razbojniki pohodi, dobro su poznati ree Valter.
Nego, kako e ih nagraditi?
Plen... odvrati Rajnhard. Pljakae uz put, i to bez bojazni,
jer su pod mojom zatitom... Opljakae ili tvravu grofa Sebastijana, ili
naselja unaokolo, ili i jedno i drugo.
Razbojniki logor, lako su nali, pokupili oko dve stotine ljudi
rasturenih po okolini i kraj movare i krenuli bez zadravanja. Devetog
dana nali su se pred tvravom. Uz put su opljakali dva naselja,
snabdeli se hranom i sravnili ih sa zemljom.

36
 * * *

Rajnhard, u oklopu i pod lemom, sedeo je na golemom mrkovu

kao da je srastao sa njim. Kraj njega, bili su Kartalon, Vlad i Sven, snani
momci, zarasli u kosu i bradu. Prvi je bio melez iz june panije,
razbojnik, skita podmukla pogleda, presedlasta nosa i usta sa tankim
retkim brkovima. Jedno uho bilo mu je rovaeno, glava, malo nakrivo,
nasaena, pojaavala je surovi izgled razbojnika. Drugi je bio plavokosi
Sloven, zalutao kao bela vrana meu Germane, Galorimljane i Gote.
Smeo i snaan, stekao je ugled nepredvidivog borca na mau i topuzu.
Vlad je ostavljao utisak dobriine zapale u gomilu zveri. Trei, Sven, bio
je Galorimljanin, suvonjav i vii za celu glavu od ostalih. Odlikovao se
vetinom borbe na mau, a noem je radio bolje nego iko u druini.
Rajnhard je stezao u desnici topuz estoper. Po njegovom dranju,
reklo, bi se da je gotov da ga spusti na glavu ili meu pleke svakom od
svojih zlehudih pratilaca samo ako mu se primakne nadomak ruke.
Dvadeset konjanika, sa kojima je krenuo iz Heristala, stajali su blizu
viteza kao zatita.
Vitez, siledija, isprednjai za nekoliko konjskih duina i razvika se:
Ja sam Rajnhard iz Meca, vitez pod zatitom svetoga ora, koji
kopljem probada bezbonikog zmaja!... Stojim u slubi presvetle i
plemenite kraljice Plektrude!... Po njenom nalogu, dolazim kao
poklisar!... Zahtevam da spustite most i da mene i moje pratioce pustite u
tvravu! Iako nae ime viteki podvizi i ugled na dvoru stoje iznad vas,
razgovaraemo kao ravni s ravnima! Sve e biti asno i poteno!
Grof Sebastijan podviknu svojim ratnicima:
Zapnite samostrele, stavite strele na tetive i ekajte!
Potom se obrati vitezu dole, na polju:
Kae da ste poklisari?
Rekao sam...
Zar i ta gomila razbojnika?!
Oni su moji pratioci... Bore se asno i nikome ne nanose nikakvo
zlo.
Vrlo pohvalio dobaci Daun. Ispod kojih veala si ih
pokupio i poveo ih da se uz tebe asno bore?!
Rajnhard planu:
Da nisam poklisar, smesta bih pokazao bezonom vitezu koliko,
vrede koplje i ma u mojoj desnici!

37
 teta! odvrati Daun. Doista je teta to si poklisar! Ali,
uzdam se u provienje da emo se uskoro sresti, kad tvome poklisarstvu
proe rok...
Ko si da si, nadmeni vitee, znaj da u te potraiti i nai! Neu ti
uzeti ivot, ali u ti skinuti kosu i kou sa glave...1 Nai u te!
I nai e me, razbojnie!... Ja sam Daun sa padina planine Jure.
Nikada nisam uo, za to nitavno ime! nadmeno odvrati
Rajnhard.
E pa, ue, nadam se...
Lepo! uzviknu grof Sebastijan, Tui ete se i zasad je sa tim
kraj... A ti, to tvrdi da si poklisar, moe ui u tvravu sa dva pratioca i
to bez oruja.
Ne svia mi se! odvrati vitez doljak. To mi ne odgovara.
Ako ti ne odgovara, pokupi taj opor vukova i vraaj se svojoj
gospodarici!
Rajnhard se stade dogovarati sa svoja dva viteza pratioca. Najposle
viknu:
Pristajem... Poklisar sam... Otvorite kapiju i spustite most.
Dolazim sa dva pratioca, bez oruja.
Sebastijan se obrati jednom stotinaru:
ezdeset strelaca sa zapetim samostrelima, kratkim kopljima i
maevima desno i levo. Kad se otvori kapija, dobro motrite. Osim trojice
poklisara, ni maka ne sme u tvravu! Ako oni razbojnici navale, zaspite
ih strelama i kopljima!
Grof se okrete i urno se uputi prema zgradi. Grofica i vitezi ili su
za njim.
Most pade preko jarka i velika kapija se otvori koliko da se ovek
provue.
Tri poklisara uoe u tvravu.
Ratnici na polju sjahae i pustie konje da pasu. Naizgled
miroljubivi, posedae po zemlji i stadoe vaditi iz torbi komade ovsenog
hleba i polupeeno meso. Jeli su bacajui podmukle poglede prema
tvravi. Ratnici, poreani po bedemima, pratili su svaki njihov pokret.
Kad tri poklisara uoe u tvravu i most se podie iza njih,
razbojnici shvatie da njihov pohod nee uroditi plodom. Po njihovom
shvatanju, voa i njegova dva pratioca upali su pravo u eljusti lava.

1
U ono vreme bio je obiaj da se pobeenom na megdanu skida
skalp.

38
 Meutim, poklisari prooe izmeu ratnika poreanih desio i levo
od kanije do velike zgrade. Bila je to vie predostronost nego poast. Uz
pratnju dvadesetorice ratnika sa isukanim maevima, kretoe uz
stepenice.
U velikoj odaji posedae na klupe kraj etvrtastog stola. Dva
pratioca skidoe lemove, a Rajnhard samo podie vizir. Njegov pogled
arao je po ratnicima poreanim unaokolo. Bahati vitez oekivao je da e
svojom pojavom izazvati strah i pometnju u tvravi.
Vitez od Saone, prvi pratilac, zadrigao i debelih usana, brisao je
pekirom modrocrveno lice, jer mu se znoj obilato slivao sa ela, oko
oiju, nosa i usta, pa sve do, vrata i dvostrukog podvaljka. Bio je poznat
po surovosti, iako su mu plave oi bleskale dobroudnim sjajem. Jednom
prilikom, Bonifacije, monah iz Irske, rekao mu je:
Plave oi nisu uvek ogledalo plemenite due. Bezazleni se
prevare, kao na lepu zmijsku aru, i gube glave.
Vitez se nasmeio:
Da nisi sveteno lice, presekao bih te nadvoje.
U to ne sumnjam odvratio je monah. Zbog svojih nedela,
nee videti rajska vrata...
Valter baci pogled po straarima:
uvate nas?
uvamo... odvrati ratnik stotinar, prvi s
desna.
A zbog ega?
Da vam nebo ne padne na glavu.
Valter i drugi pratilac, Elgar, nasmejae se, a Rajnhard podviknu:
Jesmo li zasunjeni?
Jo niste nemarno odvrati stotinar.
Vitez tresnu pesnicom o sto:
Zar se ovako postupa sa poklisarima?! Gde vam je gospodar?
Zato ne dolazi?
Eh odmahnu rukom ratnik. Takvi velikai uvek kasne. To je
uobiajeno i vi to svakako znate.
Velika? zamire Rajnhard. Ja sam i vei i moniji od njega!
To ne znamo i ne tie nas se. Nae je da izvravamo nareenja
svoga gospodara.
I stajaete tako do sudnjega dana? upita Valter.
I do sudnjeg, ako se grofu prohte.
Zautae. Muve, zelenkaste i sa zlatnim krilcima, uletale su kroz
prozor, zujale oko glava vitezova i padale na oznojeno lice i vrat Valtera

39
od Saone. Drugi pratilac, Elgar, suvonjav vitez koate glave i crnih
upalih oiju, bleda lica i povelikih uiju, dremuckao je za stolom.
Odjednom se prenu i kroz stisnute zube prosikta:
Dokle e se otezati ovo ekanje?
Dok se grof sa svojim pratiocima ne pojavi nadmeno odvrati
ratnik.
Da li vam je bar neto rekao? upita Valter.
Jeste... Naredio nam: ako neko od vas bude nasrtljiv, da ga
iseemo.
Rajnhard ustade i ushoda se po odaji:
A da li grof zna koga zastupamo kao poklisari? Ako mi prekipi,
ova tvrava moe da bude sravnjena sa zemljom!
O! uzviknu stotinar. Mnogi su to pokuavali, pa su ostavili
kosti dole u jarku ili se razbeali kud koji.
Kad je nestrpljivim poklisarima dojadilo ekanje, kroz mala vrata u
uglu ue grof, za njim grofica, pa Daun i tri viteza.
Dakle, na emu smo? progovori grof sedajui za sto. Kaete
da ste poklisari. Od koga dolazite i ta nam donosite?
Rajnhard se isprsi:
Dolazimo iz oblasti Heristala, 1 od kraljice Plektrude. Poruka je
kratka i jasna. Ako je ne prihvatite, ova tvrava za dva dana nee
postojati. A vi... svi ete biti pobijeni.
Jadni mi! podrugljivo dobaci Daun. Pobijeni? Gospode,
pomozi i uslii!
A ta eli plemenita kraljica Plektruda? nakrivi glavu grof.
Trai da nam predate groficu Gertrudu, ivu, ili njenu glavu?
Gle! uzviknu grof. Moju suprugu ivu... ili njenu glavu? To
se, dakle, prohtelo kraljici Plektrudi?
Rajnhard nastavi:
Izvriemo nalog svoje kraljice.
Ti si lud! dobaci Otokar, beei oi i krivei usta, jer je ve
stigao da se napije. Trai glavu nae grofice? A sad mi reci, ti, drljavi
vitee, ta e nama grofica bez glave?... A?
Daun se glasno nasmeja.
Grofica prie Rajnhardu i unese mu se u lice:
Tvojoj kraljici je malo to moga brata dri u tamnici? Sad hoe i
mene?

1
Heristal, oblast oko reke Meze, u blizini Ahena.

40
 Nareenje slee vitez ramenima. Neija glava mora pasti,
tvoja ili maja. A ja svoju glavu elim da sauvam.
I ja svoju! buknu grofica i istre ma iz ruke najblieg ratnika.
Podli vitee! uzviknu. Doao si po moju glavu, a pitanje je da li
e svoju odavde izneti!
Grofica uperi ma u trbuh viteza, na mestu gde se oklop zavrava.
ivotinjo! razvika se. Naziva se vitezom, a prihvata se
posla sd koga bi se i delat postideo!
Dvanaest ratnika ekali su nareenje od grofa da navale na
poklisare. Vitezi su ukrtali poglede, stezali pesnice i buno disali.
Upirui ma u Rajnhardov trbuh i gonei ga prema zidu, grofica
prosikta:
Gde je moj brat Karlo?
U gradu Mecu dobaci Elgar.
Zar nije u Kelnu?
Nije... Kakav Keln!
Grof prie Rajnhardu:
Jesi li video? ree i istre ma iz grofiine ruke. Da li ti je
jasno? A ti hoe ivu da je odvede?
Neka proba!... zabeneta pijani Otokar. Naa presvetla i
plemenita grofica, natai e ga na raanj kao gusana!
E pa, uvaeni poklisari, na razgovor je zavren ree grof.
Svojoj kraljici odnesite nau poruku: neka doe ovamo i lino uzme
groficu Gertrudu ili njenu glavu!
N neka ne zaboravi da ponese svoju glavu! dobaci Otokar.
Je li to vaa poslednja re? ustade Rajnhard.
Poslednja i nepromenljiva... A sada znajte: poklisare ne ubijamo.
Dok ste u tvravi, niko vam se nee ispreiti na putu. Kad preete most i
dohvatite se polja, moe se desiti da doivite neprijatnost koja e vam
biti poslednja u ivotu.
Sve je u bojoj ruci odvrati vitez i baci pogled na Dauna. Ali
elim da se sa ovim hvalisavcem ogledam na mau. Izazvan sam.
Ne... Ti si mene izazvao. Prihvatio sam. I ako u toku dananjeg
dana ili noi ne juriate na tvravu, sutra zorom tui emo se dole na
polju, peice ili na konju, kopljem ili maem. Izaberi ta ti najbolje
odgovara.
Prihvatam! odvrati Rajnhard. Boriu se u slavu plemenite
kraljice Plektrude!
Takav propali vitez i odgovara gospodarici koja sebe naziva
kraljicom! dobaci grofica. Ta zmija se uplaila da joj maj brat ne

41
preotme vlast. Sad zazire i od mene i ko zna jo od koga! eli to vie zla
da poini pre nego to ode na lomau!
Rajnhard se pakosno nasmei i sa svojim pratiocima napusti odaju.
Opaki poklisari! nasmei se grof.
Kakvom gospodaru slue, dobro je da su i ovakvi dodade
Daun.
Pijani Otokar se razvika:
Ja u sutra onoga debelog to se znoji da poteram preko polja!
Terau ga do Heristala... da tutnji! Jo vi niste upoznali Otokara iz
Trira!... He-e!
Grof ga ozbiljno pogleda:
Mislim da e ti se uskoro ispuniti elja. Ona rulja e sutra juriati
na tvravu.

42
 GLAVA ETVRTA

DVOBOJ

Kad se po izlasku iz tvrave naoe na polju, tri viteza shvatie da

sa Sebastijanom nee izai na kraj. Grof nije znao za strah.
I dok su pljakai upirali pohlepne poglede na tvravu i upitne na
tri viteza koji su iz nje izali, ratnici na bedemima, sa zapetim
samostrelima, ekali su mig svoga gospodara.
Rajnhard, Valter i Elgar utei prooe kroz razmaknute redove
razbojnika i posedae ispod jednog hrasta
ta sad? upita Valter.
Nita slee ramenima Rajnhard.
Znai, propali smo?
Tako izgleda primeti Elgar. Bez opsadnih sprava i dobrih
ratnika nema juria. Tvrava stoji kao prkos. Ne moemo joj ni prii.
Rajnhard je utao grickajui donju usnu. Videlo se da ga bes razdire.
Najposle skide lem i tresnu ga o zemlju. Donja vilica mu se stee, a pod
grlom nabreknu ila kucavica, Dva viteza unezvereno su se zgledala.
Valter ree:
Da bar nisi onog viteza izazvao na dvoboj... ta ti je to bilo
potrebno?
Svreno je! planu Rajnhard, pa stavi lem na glavu, ustade i
urno krete prema tvravi
Valter i Elgar lagano pooe za njim.
Rajnhard se primae rovu i razvika se:
Ej, vi, majmuni to spavate tu na bedemima sa zapetim
samostrelima! Zovite svoga gospodara! Treba jo neto da mu kaem.
Skoro u isti mah, Sebastijan se pojavi na bedemu.
Neto si hteo, asni vitee? ree.
Jedan predlog... odgovori Rajnhard. Malopre sam izazvao
na dvoboj viteza koji se hvali svojim vrlinama i junatvom. Neka izae iz
tvrave. Boriemo se ovde, odmah!

43
 Vitez je tu. Izazvan je i borie se odvrati Sebastijan. Ali, ako
tvoje poklisarstvo jo vredi, nije zgodno da se borite, jer treba da izae
pred kraljicu i da joj saopti kako si ovde doiveo promaaj.
To je moja stvar! planu Rajnhard. Tvoje je da prihvati moj
uslov. Da li si saglasan?
Najpre da ujem uslov.
Rajnhard se isprsi:
Prezreo si kraljiin zahtev i mene si doveo u nepriliku. Postoji
jedini nain da se nagodimo. Neka tvoj vitez izae ovamo... Ako ga
pobedim, predae mi groficu Gertrudu!
A ako ga ne pobedi? glasno se nasmeja grof Sebastijan.
Hoe li onda ti ovamo dovesti kraljicu Plektrudu.
Viteza Rajnharda jo niko nije oborio s nogu ili naterao u
bekstvo!... Pristaje li na pogodbu?
Ne pristajem. Vitez Daun bori se za svoju ast i ime. To je njegova
stvar i nema veze ni sa mnom, ni sa groficom, ni sa kraljicom
Plektrudom.
Znai, tako? nadmeno, odvrati vitez.
Samo tako!
Meutim, kapija na tvravi se otvori i most pade preko rova. Daun i
njegov titonoa, jaui dobre konje, lagano izaoe na polje. Vitez sa
lemom i u oklopu a Karus gologlav i u prtenoj koulji, zaustavie konje
na etrdeset koraka ispred Rajnharda.
ta je sad ovo? uzviknu Valter. Grof nije prihvatio uslov.
Kakav uslov? hladno odvrati Daun. Ja sam
izazvan i boriu se, a grof neka svoja pitanja reava kako zna i
ume!... Dakle, svemoni vitee Rajnharde, biraj oruje i nain borbe...
Ako ima titonou, napred s njim, jer kao to vidi, moj stoji pokraj
mene.
O, to bar nije teko nemarno odvrati Rajnhard. Odbaci
koplje! Boriemo se maem. Pobeeni gubi ivot, konja i opremu... A
bie i titonoa... Sven, napred! Borie se maem i noem.
A moj toljagom primeti Daun.
Iz gomile razbojnika izdvoji se Sven. Bio je odeven u prtenu haljinu,
dugu do kolena. Za irokim pojasom od svinjske koe leao je dug no
sa drkom od kravljeg roga. Modrocrveno lice odavalo je oveka koji
obiluje svim porocima. Sven je bio Galorimljanin iz Akvitanije, tip ubice
koji je odavno trebalo da skona na vealima. Bio je bez tita, ali je drao
golemi ma kojim je u ilavoj desnici izmahivao kao leskovim tapom.

44
 Sa takvim protivnikom trebalo je da se bori bivi ugljar Karaka,
sada prozvan Karus.
Daun odmeri Rajnhardovog titonou i tiho dobaci Karusu:
Ludae, baci toljagu i bori se maem! Ovaj razbojnik
raskomadae te!
Karusovo levo oko zakilji:
Pogodba je meu nama da delimo plen, a udarce svako neka
prima kao linu dobit. Toljaga je moja prolost i budunost. Ti se u to ne
meaj, nego gledaj da sauva svoju glavu.
Meutim, iz tvrave izaoe Sebastijan, tri viteza i gomila od
pedeset ratnika naoruanih maevima i samostrelima. Svi su bili u
ianim naprsnjacima i sa kacigama.
ta je ovo? uzviknu Rajnhard. Parada?
Tek koliko da se dvoboj odri po vitekim pravilima otro
odvrati Sebastijan. Ako samo jedna strela poleti sa luka iz ove gomile
razbojnika, bie krvi!
Valter i Elgar poreae razbojnike levo, i poravnae ih, a Sebastijan
svoje ratnike desno.
Rajnhard se obrati Daunu:
Silazi s konja! Boriemo se peice To vai i za titonoe.
Daun i Karus sjahae. Konji sami kretoe prema mostu i prooe
kroz kapiju.
Tako! viknu Rajnhard. Sad moe da otpone parada! Vadi
ma, hvalisave, i brani se!
Dva para boraca smesta kidisae. Daun oseti da je njegov protivnik,
mada ve zaao u godine, vian ovoj vrsti oruja. Jo na prvi pogled,
procenio je da e takav borac biti prenagljen. Zato odlui da u poetku
samo odbija udarce i zaklanja se titom.
Bahati Rajnhard, valjda naviknut da brzim i silovitim potezima
zbuni protivnika, navali svom estinom. Golemi maevi sevali su,
ukrtali se, fijukali i treskali o titove. Rajnhard je obletao oko protivnika,
nagonei ga da se okree u mestu, i ne pomiljajui da tako gubi snagu.
U poetku mu se inilo da e njegovi udarci zdruzgati lem, oklop i tit
protivnika. I ukoliko je vreme odmicalo, poeo je da shvata da pred
sobom ima borca koga ni udarci, ni strah ne mogu da pokolebaju. Osetio
je da gubi snagu i da mu je, ako tako nastavi, propast neminovna. Od
silnih promaaja i udaraca zadatih iskosa, vitez je poeo da malaksava. U
mnogim dvobojima, koje je uvek dobijao, naglim juriima i silovitim
udarcima, prvi put mu se desilo da naie na protivnika kome nijedan
opasan udarac nije zadao. Jer, Daun je vrdao, odskakao, podmetao tit i

45
ma, kao da je odluio da se samo brani. Borba se nastavljala pa se
prisutnima inilo da nee biti pobednika.
Meutim, dvoboj izmeu titonoa, trajao je krae nego to je iko
oekivao i zavrio se grohotnim smehom i ratnika i razbojnika. Karus je
dobio na poslugu suvu vornovatu drenovau od ratnika koga je onako
slavno udesio u pesnienju. Sven, nenadmani borac na mau, stao je
pred biveg ugljara, smeei se, jer mu se pruila prilika da se poigra i
valjano pokae pred svojima. Nameravao je da maem pljotimice
zaokupi protivnika i da ga dobro izmlati pre nego to mu odsee glavu.
Izmahivao je i juriao na toljagu udei se to mu nijedan udarac ne
dosee do protivnika. Drenovaa u Karusovoj ruci, strahovitom brzinom
je opisivala prave i krivudave linije, sve dok ne zakai lakat na desnoj
Svenovoj ruci. Razbojnik ispusti ma, za trenutak se zablenu u
protivnika i nae u bekstvo.
Bravo, Karaka! Za njim! Raspali! oduevljeno dreknu ugljar
Petronije.
Smeh i povici razlegoe se poljem.
Brzonogi Karus sustie begunca i jednim udarcem preko lea obori
ga s nogu.
Kakva borba! Kakva bitka! zavika Otokar. Tako mi Odina i
Vala, baciu ma! Od sada toljaga ima glavnu re!
Naem titonoi dugujem dva zlatnika dobaci Eugen.
Ko?... Ti? Nisi video zlatnik najmanje godinu dana dobaci
Otokar.
Rekao sam: dugujem. Isplata e ve doi u svoje vreme odvrati
Eugen.
Nijedan od zapanjenih ratnika ne usudi se da potegne luk.
Borba izmeu Dauna i Rajnharda, nastavljala se. A onda,
neoekivano Daun otpoe napad. Skokovima desio i levo i vitlanjem
maa estoko zaokupi protivnika, koji je dahui doekivao i odbijao
udarce. U jednom mahu, Daunov ma zahvati Rajnhardov tit, presee
mu konu vreicu i odbaci ga u stranu. Drugi udarac zasee desnu ruku
oholog viteza, poduhvati balak i Rajnhardov ma polete u vis i zabode
se u zemlju ispred zaprepaenog Valtera. Daunov ma svom estinom
tresnu o Rajnhardov lem. Vitez se zaljulja i pade.
Predaj se, razbojnie! viknu Daun i pritisnu mu vrh maa pod
grlo. Poklanjam ti ivot jer si poklisar. Treba svojoj kraljici da odnese
poruku grofa Sebastijana.
I pozdrav grofice Gertrude! dobaci Otokar skidajui lem
oborenom vitezu.

46
 Kad sledei put ukrstimo maeve nastavi Daun nee ti
pomoi ni tvoj zatitnik, sveti ore, ije ime skrnavi. Tvoj konj i oruje
nisu mi potrebni.
Zato?... Kako to?! zaudi se bubuljiavi Otokar.
Eugen ga prezrivo pogleda:
Ne odvaja se od meine s vinom i zato i ne shvata veliinu
lutajueg vitetva.
Rajnhard zaueno pogleda Dauna, pridie se na laktove i izgubi
svest.
Valter i Elgar podigoe ga i ponesoe prema umi.
Daun dobaci za njima:
Idite i neka vam je srean put!... A tome vitezu, ako ostane iv,
recite da se oholost ne isplati. Uvek se nae neko bri i bolji.
Grupa Rajnhardovih ratnika, ne osvrui se, takoe krete prema
umi, gde su konjuari uvali i napasali konje.
Valter i Elgar stigoe do jednog granatog bresta i spustie Rajnharda
u hlad. Poturajui mu sedlo pod glavu, Valter progovori:
Ovo nisam oekivao.
Ni ja klimnu glavom Elgar.
Rajnhard je leao bez svesti. Njegovo, buno disanje i crveni peati
po licu, ukazivali su da je dobio udarac koji bi mu glavu prepolovio da
nije bilo tvrdog lema.
Valter mu je iz meine izlivao vodu na glavu.
Daun... Daun... govorio je. Nikada nisam uo za njega.
Kakve udarce taj zadaje!... Najpre tit, pa ma, pa onaj tresak po glavi!...
Treba blagosiljati kovaa koji ovakve lemove izrauje.
Rajnhard malo iskrenu glavu na sedlu, zatrepta i tiho ree:
Daun?...
Da... klimnu glavom Valter prelivajui mu ranjenu aku na
desnoj ruci.
Dobru nam je pouku dao... bolno se osmehnu Rajnhard.
Dao te tebi... Kao borac i kao ovek, potukao te do nogu!
Poklonio ti ivot! Tvoga konja i oruje ne trai. Kakva plemenitost!... Ali
tvoja zloa ne poznaje viteke vrline. Sutra e ponovo biti ono to si bio.
Vode... promuca Rajnhard.
Valter mu prisloni grli od meine na usta. Ne koliko gutljaja malo
povratie oamuenog viteza.
Ono to sam bio?... ree. Moda... Ali, ovek se menja.
Postaje bolji ili gori... Kod nekog to dolazi naglo... Niko ne zna ta sve

47
nosi u sebi i kakav e biti sutra... Tako i ja... ako ostanem iv... Oseam
kao da mi obru stee glavu...
Boe, kakav je to udarac bio! ree Valter. Rei e mi ime
kovaa koji ti je iskovao lem.
Malo podalje, na ivici ume, kraj Vlada i Kartalona, Sven je leao
potrbuke. Skinuli su mu prtenu koulju i videli da motka nije povredila
kimu. Ali estok otok koso preko lea ukazivao je da potie od snane
ruke.
Trojica voa razbojnika razgovarala su.
Kartalon otpoe;
Vrag nas je naveo da krenemo za bahatim Rajnhardom. Badava
smo gonili konje oko movara i traili vreme.
Da... prostenja Sven. Vi kako-tako, a ja... Umesto koristi,
dobio sam motku preko lea.
Vlad se nasmeja:
Onakvo baratanje motkom u ivotu nisam video!... Taj seljak bi i
samog sotonu isterao iz pelengira. Da te je dohvatio po vratu, dua bi ti
sad uveliko obletala oko vrata pakla.
Sven pridie glavu i gledajui odozdo, iskosa, ree:
Seljak je lud!... Jedno oko mu je neastivo... To oko gledalo je
moju levu ruku, a ludak me je tresnuo po desnoj. Tako sam ispustio
ma... a mogao sam da ga...
Mogao si, ali, eto, nisi! primeti Vlad. Ostao si iv. Bolje
premlaen nego mrtav!
I njegov udar na leima polivali su vodom, jer voda lei i duu i
telo.
Malo dalje, meu razbojnicima, najpre se pojavila uznemirenost, pa
agor i najposle povici. Uskoro je svaki svoga konja drao za voice.
Spremaju se za pokret ree Vlad. I ta bi drugo? Ovde, pod
tvravom smo propali. Ljudi uviaju da ne vredi zijati na prazno.
Predlaem da zaredimo po seljakim naseljima grofa Sebastijana. Tamo
e se poneto nai.
Svakako sloi se Kartalon.
I ja sam za to dobaci Sven, jo uvek leei potrbuke.
ta emo sa vitezima? upita Vlad.
Nita... Ostaviemo ih ovde ree Kartalon.
Idite i razgovarajte s njima prostenja Sven.
Vlad i Kartalon, primakoe se brestu.
ta emo? upita Vlad.
Valter ga odmeri pogledom i ne odgovori.

48
 Natmureni Kartalon pretei dobaci:
Vaa nagrada? nasmei se Elgar. Eno vam tvrave!
Juriajte! Ako je osvojite, sve je vae.
Ruga se! krgutnu zubima razbojnik.
Da, rugam se! podrugljivo ree vitez.
Valter stade pred Kartalona raskreenih nogu i sa rukama
prekrtenim na grudima.
ovee, zar ne uvia da ovde vie nema ta da se trai?... Idite i
radite kao dosad. Pljakajte, ubijajte i... vraajte se u svoj logor.
Oslobaamo vas obaveza.
Oslobaate nas obaveza? ponovi Vlad i nastavi promuklim
glasom: Ne pita da li mi vas oslobaamo viteke rei koju ste nam
dali pri polasku?
Eh! odmahnu rukom Valter. Na poduhvat je propao, a sa
njim i vaa dobit.
Prevareni smo! Namamljeni i prevareni! uzviknu Vlad.
Kartalon prui ruku prema gomili razbojnika.
Pogledaj! ree. Ima ih deset puta vie nego vas! Oni samo
ekaju trenutak... Samlee vas!
Neka pokuaju!... Moete i vas dvojica! odvrati Valter.
Ovde je sotona umeao svoje prste pomirljivo otpoe Vlad.
Neemo se tui... A i zato?... Hajde, Kartalone...
Dva razbojnika se udaljie.
Rajnhard je ponovo izgubio svest. Valter nije pokuavao, da ga
dozove. Umesto toga, tiho dobaci svojim ratnicima:
Na konje... Braniemo se do poslednjeg...
U pravu si. Sloven Vlad je lukav. Pokuava da nas zavara ree
Elgar, baci se na konja i proveri da li mu se ma lako vadi iz korica.
ta emo sa Rajnhardom? upita Valter.
Ostaviemo ga tu. Neka lei... Ovaj vaar moe i bez njega da
proe.
Komeanje meu razbojnicima se poveavalo. Mnogi su ve i konje
pojahali.
Uzjaha i Valter.
A sad, ko e prvi napasti? ree.
Dvadeset ratnika, svi u naprsnjacima i pod kacigama od ice, sedeli
su na konjima, mirno oekujui ishod. Bili su to borci koji su se do
nedavno pad Pipinom Heristalskim klali s Akvitancima i Sasima,
prebacivali se preko Rone i preganjali se po Burgundiji sa Keltima i
Alemanima. Tokom godina, prekalili su se, stekli hrabrost i postali

49
ubitano hladni i surovi. Naopako shvativi hriansku nauku, smatrali
su da im je dunost boriti se do smrti protivnikove ili svoje Ako poginu,
tako e im na nebu biti osiguran drugi ivot, bez patnji i tegoba, a uza nj i
nagrada to nisu kao izdajnici promenili svetom. Svaki je bio svestan da
je ratnikovo da se bori, da pobedi ili pogine.
Valter im dobaci:
Spremni ste?... Ako napadnu, sea bez milosti!
O! odvrati jedan postariji ratnik. Ovakva borba je prava
poslastica!
Meutim, razbojnici, ve svi na konjima, laganim hodom krenue
prema umi i zamakoe meu stabla.
Valter se obrati ratnicima:
Ne zavaravajte se. Oni e nas napasti... iznenada.
Ratnici sjahae i ostadoe drei svaki svoga konja za voice.
Valter sede u hlad, smae kacigu i stade maramom da brie znoj sa
lica i vrata.
Elgar je pokuavao da povrati Rajnharda iz nesvesti polivajui mu
lice vodom. Uzalud...
Vitez nije dolazio sebi.

* * *

Sebastijan je povukao svoje ljude u tvravu. Kad je most podignut i

kapija zatvorena, obrati se pratiocima:
Sad mogu da nas napadnu.
Pre e juriati na naselja primeti Daun.
Neka... odmahnu rukom grof. Seljaci su postali oprezni.
Dovikivanjem i duvanjem u rogove pojurie jedni drugima u pomo.
Teko svakom ko se usudi da ih napadne!... Videli ste onog ugljara
danas, onog titonou?... Njegova motka ea je od maa. Svaki drugi je
takav...
Ima i boljih... zau se jedan glas.
Ko je to rekao? upita grof.
Ja...
Ko si ti?
Takoe ugljar. Zovu me Petronije Sloven...

50
 Sloven? nasmei se grof? Jeste, ima vas gore po naseljima.
Dobro mlatara motkom?
Belje nego iko! isprsi se ugljar.
Istina je dobaci Daun. Ve sam ga video u borbi.
E pa, kad je tako, uzimam te za svoga titonou. Pristaje li?
Jo kako!
Mlad je, snaan i... tvrdoglav nasmeja se Daun. Grofe,
dobar si izbor uinio...
Sebastijan ree Daunu:
Valjano si se danas pokazao. Koliko znam, Rajnharda dosad jo
niko nije pobedio u dvoboju. Straan je to borac!
Da... To sam i sam uvideo... Opreznost i hitrina, spasli su mi
ivot. Vitez je u godinama kad su brzi pokreti kratkotrajni a disanje
krae. Pustio sam ga da se zamori... Pobedila ga je njegova prenagljenost.
Eugen dobaci:
Sad je na mene red... Izazvao sam te i tui emo se... mada nisam
siguran da u se izvui.
Okanimo se besmislene borbe odmahnu rukom Daun. Tvoj
ivot meni nije potreban.
Smejae mi se ratnici i seljaci... Nekima sam ve rekao da u se
tui sa Daunom...
Sebastijan se nasmeja:
Jezik ti je bri od pameti! ree. Seljake emo isterati iz
tvrave. Neka idu da brane svoja naselja. A ratnici se nee smejati jer su
videli koliko vredi vitez Daun.
A moja ast? Moja viteka re? uzviknu Eugen.
Re si dao pri piu. A jo nismo imali prilike da vidimo koliko
vredi tvoja ast vredi. Dakle, dvoboja nee biti!
Svakako... primeti Daun.
E, kad je tako, evo ti moje ruke! razvika se Eugen, a radost i
olakanje blesnue na njegovom licu.
Monah Antun i grofica pribliavali su se grupi vitezova.
Gledala sam sa bedema... Sve sam videla obrati se grofica
Daunu. Divim ti se, asni vitee, i poklanjam ti svoju naklonost.
I ja svoju dobaci monah.
I gaj ima nekom neto, da pokloni! proguna bubuljiavi
Otokar.
I seljak titonoa zasluuje panju nastavi grofica.

51
 Sve to znamo... Sve smo videli prekide je grof. Nego, seljake
smo naoruali... Poslaemo ih za razbojnicima koji su sigurno krenuli da
pljakaju naselja.
Dabome! planu grofica. Otkako vlada ona prokleta udovica
iz Heristala, u ovoj zemlji caruju razbojnici! Tu veticu trebalo bi na
lomau!...
Odjednom, spolja dopree topot konjskih kopita i povici iz stotine
grla. Vitezi oko Sebastijana se zgledae.
Juriaju na tvravu ree Eugen.
Bitka! podviknu grof. Svi na bedeme!... etrdeset ratnika
kod kapije!... Napred!
Jedan glas odjeknu sa bedema:
Ehej!... Napolju je bitka!
Sebastijan i njegovi pratioci istrae na bedem.
Gle, kakav prizor! ree Daun. Rajnhardovi opaki saveznici
juriaju na poklisare.
Otokar se razvika:
Hoe Rajnhardovu glavu da odnesu kraljici na poklon! Hoe da
utede trud delatu, jer glava toga viteza ne vredi ni koliko trula tikva!
Na poljani je besnela neravnopravna bitka. Dvadeset ratnika i dva
viteza, okruivi onesveenog Rajnharda, borili su se kao gladijatori.
Strele su udarale o titove i oklope i odskakale. Nekoliko kratkih kopalja
odbie se od titova vitezova koji se ni za korak nisu pomakli s mesta.
Razbojnici, videi da strelama ne mogu nauditi ratnicima, pobacae
lukove i potrgoe maeve. Vika se kao iz jednog grla prolomi i stopi se sa
treskom udaraca o, titove i oklope.
Valter i Elgar prvi doekae navalu. Petnaest ratnika, kao gvozdena
ograda, prihvatie borbu. Ostala petorica, kleei kraj Rajnharda,
odapinjali su samostrele, hladno i smiljeno, kao na strelitu. Nijedna
njihova strela ne polete uzalud.
Vlad i Kartalon juriali su meu prvima. Samo oni su imali iane
kacige i drvene titove. Ostali razbojnici, u prtenim kouljama i
gologlavi, padali su seeni, bodeni, sa odvaljenim rukama i raspoluenim
glavama.
Vlad se borio sa Valterom, odbijajui udarce maem i zaklanjajui se
titom, sve dok mu jedan strahoviti zamah protivnika ne prepolovi tit.
Oko njega su padali razbojnici i ve je gomila telesa kao be dem stajala
ispred vitezova. Ranjeni konji izletali su iz borbe, propinjali se, obarali
ljude ispred sebe i kao pomamni jurili preko polja.

52
 Elgar se borio protiv Kartalona i grupe pratilaca koji su mu titili
bokove. Ostali ratnici navalie na razbojnike obarajui ih ili ranjavajui.
Vlad i Kartalon, odluili su da se dokopaju onesveslog Rajnharda,
nadajui se dobrom otkupu od njegove porodice ili od kraljice Plektrude.
Borba je podseala na onu kad su se Grci ispred zidina Troje borili za
Patroklovo telo.
Gore, na bedemima, Sebastijan podviknu svojima:
Otvarajte kapiju!... Ratnici na konje!... Moramo pomoi vitezima.
Stotinak ratnika, to na konjima to peice, pretrae preko mosta i
jurnue u bitku.
Razbojnici namah zastadoe, zgledae se i prsnue na sve strane.
Vlad, mada ranjen po desnoj ruci i vrat, hitro epa voice jednog konja i
baci mu se na gola lea. Sa strelom zabodenom u butinu. Karlton je ibao
konja i ve zamicao u umu. Uskoro, sustie Svena koga su dva ratnika
pridravala na konju.
Sebastijanovi potekoe za beguncima. Jaui na odmornim konjima,
mnoge sustigoe i isprobadae maevima.
Ratnici oko Rajnharda stajali su na mestu gde se ko zatekao.
Izranjavljeni i isprskani krvlju, ne pokazae znake radosti to su se
izvukli iz sigurne propasti. Poginula su svega dvojica.
Valter i Elgar nisu dobili ni ogrebotinu. Oslonjeni na maeve i
zadihani, bez uzbuenja su gledali svoja dva ratnika koji su, oprueni na
zemlji, sa prerezanim grlima, leali mrtvi.
Sebastijan prie:
Dobro ste se drali ree. Kad bi se svi nai vitezi ovako
borili, Akvitanija bi odavno bila oiena od Vandala i Galorimljana.
Poite s nama u tvravu. Biete nai gosti... Ponesite Rajnharda,
nesrenog poklisara... Pokuaemo da ga povratimo u ivot.
Dok su grofovi ratnici vijali preostale razbojnike a drugi hvatali
konje rasturene po polju, vitezi krenue prema mostu i uoe u tvravu.

53
 GLAVA PETA

VELIKA PRIJATELJSTVA POINJU

SUKOBIMA

U tvravi, u jednoj odaji na spratu, leao je vitez Rajnhard jo uvek

bez svesti. Kraj njega su sedeli Valter i Elgar i tiho razgovarali. Grof ih je
posetio nakratko i samo rekao:
uvajte svoga vou dok ne umre ili dok se ne povrati u ivot.
Poslau vam svoga lekara.
I lekar je doao. Starac sa dugom, sedom kosom i bradom i
dobroudnim izrazom na licu, pogledao je bolesnika, slegao ramenima i
rekao:
Moji melemi vidaju rane. Ovaj vitez nije ranjen. Prezdravie ili
umreti. Nisam u stanju da mu pomognem...
Posle njega, doao je monah Antun, stao vie glave onesveslog
viteza i poeo da izgovara molitve od ozdravljenja. Ni to nije pomoglo.
Svoj pokuaj monah je zavrio reima:
Spasi, Hriste, i pomiluj...
Otiao je, opet doao, otiao i po trei put doao. Dobri monah
uporno se nadao da e njegove molitve dii viteza na noge, ukoliko ne
ispusti duu do zalaska sunca.
Ima li nade? upita ga Valter.
Ima... Ima nade zatrepta stari. Samo treba da doem u
pogodno stanje... Moje molitve krepe, snae, utiu... Ali eto, ba sad ne
mogu da doem u pogodno stanje...
Bubuljiavi Otokar se pojavi na vratima.
To bar nije teko ree. Sii, naas, dole do podruma i istresi
nekoliko pehara dobrog vina... Ako te to ne dovede u pogodno stanje,
napusti tvravu i idi meu pustinjake da se bolje pripremi. Oevidno je
da su ti sveci okrenuli lea.

54
 Bezbonie! prosikta starac. Dok usta otvori, skrnavi.
Gospod e te stamaniti!
Ljuti se?... To ne valja... Nee... otee vitez. Na taj nain
nikad nee doi u pogodno stanje!
Ahm... uini starac, pa poe prema izlazu i tresnu vratima.
U tom trenutku, Rajnhard pomae glavu na leitu, protee se i
otvori oi.
ta je?... Gde smo?... ree.
Gde smo, tu smo odvrati Otokar. Zahvali bogu to si jo
iv. Monah Antun doveo te je svesti.
Monah?... Molitvama?
Ama ne!... Tresnuo je vratima... To te je probudilo.
Valter i Elgar se nasmejae.
Otokar ih ozbiljno pogleda:
Ne smejte se, prijatelji. Ovo je ozbiljna stvar. Ima tu neega...
Ovoga viteza tresak je onesvestio, a tresak mu je i povratio svest. Kao to
vidite, ona stara izreka da se klin klinom isteruje, jo uvek vai.
Vode... Vode mi dajte... tiho ree Rajnhard.
Kakva voda! brecnu se Otokar. Imamo mi ovde i jaih pia.
Doneu ti vr sa vinom. Ako gde nae bolji lek, slobodno moe da
hvali sve lekare odavde do Kelna. Samo, brajko, mora dobro da
nategne i da otpije...
Otokar naglo izae iz odaje i, valjda pribojavajui se da bolesnik
opet ne izgubi svest, podobro tresnu vratima za sobom.
Kakav lekar! Zna lek za svaku bolest! nasmeja se Valter.
Istina je... Zna sloi se Elgar. teta to je bezbonik. Ne
podnosi monaha.
Rajnhard je trljao slepoonice.
Ovo je valjda tvrava grofa Sebastijana?... Gde su razbojnici?
ree.
Napali nas... Da nije bilo grofa i njegovih ratnika, ne verujem da
bi iko od nas ostao iv.
Znai, bitka?
Jo kakva!... Dvadeset na jednog.
U odaju ue Otokar.
Sa podrumarom sam u dobrim odnosima. Evo... Tu je lek...
Nategni i dobro otpij i bie zdrav kao jazavac... Ima ovde podosta vina.
Rajnhard prihvati sud i dobro otpi.
Sad je ve bolje ree. Ali glava mi seva... seva...
Ama, i meni neto seva dobaci Valter. Dodaj-de mi taj vr!

55
 Elgar se poali kako ga probada u krstima, a Otokar primeti da je
njegov lek dobar i za zdrave.
Kad je vr ispranjen, vitezi otpoee razgovor druge vrste.
ta nameravate sa nama? upita Valter.
Eh, golubovi moji uzdahnu Otokar. Moda ete odleteti
svome jatu ako vas razbojnici, rastureni gore po umi, ne doepaju. Vie
od polovine smo potukli...
ta je s naim ratnicima? upita Rajnhard.
U dobrom su, ako ne uzmemo u obzir rane koje su im razbojnici
zadali. Izmeali se sa naima i ne ale se.
Rajnhard ustade sa postelje i naini nekoliko koraka.
Izgleda da u se izvui ree. Ali vas levim okom vidim po
dvojicu...
Proao si bolje nego tvoj titonoa primeti Otokar. Moj
prijatelju, nema tog maa koji se moe meriti sa dobrom drenovaom u
seljakim ru kama.
Verujem ti nasmei se vitez. Ali, reci mi: dokle emo ostati
u ovoj tvravi?
To zavisi od grofa, a bogami, vie od grofice. enska ud je
udnovata. Ts valjda znate... Moda e vas ovde drati dok ne zaete u
duboku starost. Doao si po grofiinu glavu... Tako neto ena ne
zaboravlja. Moda e vas predati delatu... Dole u podrumu ima i
muionicu... Naterae vas da pevate, ako vas ve ne baci u bunar...
Mi smo poklisari! planu Valter.
Daa... To ste bili. Sad vie niste. im se za vama zatvorila kapija,
vae poklisarstvo je postalo prolost. Gospod neka vam se smiluje, to
rekao monah Antun.
Vreme je lagano prolazilo. Tri viteza su ekala, gubila strpljenje i
padala u jarost. Neizvesnost ih je pritiskivala, jer ni po emu nisu mogli
naslutiti kakva ih sudbina eka. A grof nije dolazio iako je doznao da je
Rajnhard doao svesti i da se pridigao. Valter i Engel znali su kolika
vanost pripada Rajnhardu. Oni su bili samo njegovi pratioci. Bili su
ubeeni da bi im grof dozvolio da napuste tvravu da je Rajnhard umro.
Ali, povratak poklisara u ivot, onemoguio im je i pomisao da e tek
tako ugledati slobodu. Dva viteza su shvatila da nisu u stanju da razmrse
petlje i vorove koji su ih sputavali. Osim slugu koji su im doneli hranu i
polupijanog Otokara, do mraka ih niko nije posetio.
Najposle, doe im stotinar u pratnji dva ratnika. Tri buktinje, irile
su treperavu svetlost i dim koji je otro zaudarao na katran.
Stotinar ree:

56
 Poite, asni... Grof Sebastijan vas oekuje.
Vez rei, tri viteza krenue za ratnicima i usko
ro se naoe u velikoj dvorani. Za stolom, pored grofa, sedeli su
grofica Gertruda, vitezi Daun, Eugen, Otokar i utljivi Engel. Kraj njega
je sedeo monah Antun.
Sto je bio pretrpan jelom i piem. Rajnhard i njegova dva pratioca,
iznenadie se kad umesto natmurenih lica grofa i ostalih videe blage i
prijatne osmehe.
Sedite, prijatelji... obrati im se Sebastijan. Pred polazak iz
nae tvrave, treba da ponesete lepo seanje na nas.
Spasli ste nas od sigurne smrti ree Valter. Dugujemo vam
zahvalnost...
Poneli ste se viteki dodade Rajnhard. Dostojni ste
potovanja.
Lepe rei... dobaci Otokar. Pred ovako dobru veeru, one
dobro i prijaju. Svi znamo ta je vitetvo i koliko vrede vrline koje nosi
sobom. Ali, uvek sam govorio do dobro jesti i piti nije manje dostojno
pohvale.1 Prionimo, dakle, jelu i piu, a pohvale, prepirke, svau, ak i
tuu ako do toga doe, zanemarimo u korist stomaka... Ispraznimo
pehare za dobar poetak a u ast i slavu svetoga Sebastijana, pa na diku,
ponos i dug ivot naega domaina, takoe Sebastijana, i njegove
prekrasne supruge, grofice Gertrude...
Uz buno odobravanje, svi za stolom iskapie pehare. I gozba
otpoe.
Jelo se i pilo bez mnogo rei, ali pomalo usiljeno, koliko da se
zadovolji uobiajena potreba. Jer, svi su oseali da e posle veere
nastupiti preokret i da e moda doi do tekih rei, pa i sukoba.
Kad sluge raistie trpezu, zapalie nove buktinje, zadenue ih u
alke okolo, po zidovima i napustie odaju.
Neugodna tiina potraja. Valter je ogromnom maramom brisao znoj
sa lica i vrata. Elgar je utei gledao u sto, sakupljao mrvice od hleba i
pravio gomilicu, kao da ne oekuje nita to bi ga poremetilo u tom
poslu. Rajnhard je trljao vratne ile, gde je oseao zatezanje i tupi bol.
I posle nekoliko ispijenih pehara, gosti su se drali kao da kap vode
nisu okusili.
Monah Antun je zakunjao. Grofica se smeila na Rajnharda. inilo
se da je zaboravila zbog ega je ak iz Heristala doao u njihovu tvravu.

1
U ranom srednjem veku smatralo se za vrlinu dobro jesti i piti, po
ugledu na stare Rimljane.

57
Plavokosi Engel gledao je izraze lica kao da trai bilo, kakav znak koji bi
ukazao na dobar ili rav nastavak razgovara posle gozbe. Jedino Otokar,
polupijan, pevuio je bacajui na ostale ravnodune poglede.
Sve to ne potraja dugo.
Grof Sebastijan, kao domain a u isti mah i najvanija linost u
skupu, otpoe:
Vitezi poklisari, zakon gostoprimstva nalae mi da se prema
vama odnosim kao ravan s ravnima. Neu da pominjem ludost koja vas
je navela da poete u ovu opasnu pustolovinu. To je vaa stvar. A moje
je da vas valjano ugostim i da vam uputim nekoliko rei, korisnih i
vama, i meni, i naoj zemlji... Do vas stoji kako ete ih primiti... Odmah
vam mogu rei: koliko se tiu mene i vas, stostruko vie zasecaju u opte
dobro... Nije potrebno naglaavati u kakvom stanju se nalazi zemlja,
Austrazija. Ko to ne zna ili nee da zna, grean je pred bogom i pred
ljudima. Taj e na svojoj koi osetiti da ga je sopstvena nemarnost dovela
do propasti!... Dakle, samo je pitanje vremena kada emo osetiti svu
strahotu pada!
Grof pree pogledom preko ozbiljnih lica vitezova. Po, elu mu se
razlie kapljice znoja. Kroz otvorene prozore, prodirao je povetarac tople,
letnje noi, blago doticao zaarena lica i lelujao plamen buktinja po
zidovima.
Sebastijan nastavi:
Pipin Heristalski je umro. On je mogao odolevati mnogim
nasrtajima spolja i neprijateljima u zemlji. Tukao je Friane, Alemane i
Bavarce. Divlje i krvolone Sase je satirao... Ali eto... on je umro. Ostala je
njegova udovica Plektruda koja sebe naziva kraljicom. Ostala je jedna
ena, a uz nju i sve opasnosti koje se kao gradonosni oblaci nadnose nad
nau zemlju. Pitam se: da li je ena, prezasiena zlobom i pakou, u
stanju da sprei nesreu koja nam se odasvud pribliava?... Evo vam
stanja u kome se nalazimo... Velikai, svetovni i duhovni, dre se kao
potpuno nezavisni. Svaki ivi na svom dobru, utonuo u nebrigu, i ide
kroz ivot kao slepac ispred koga na pet koraka zjapi provalija... U
Akvitaniji je obrazovano nezavisno vojvodstvo. Vojvoda Odon ini vojne
pohode na susedne oblasti Radbod Frianin, ve je osvojio jedan deo
Frizije. On besomuno ubija hrianske svetenike, rui crkve i vaskrsava
paganstvo... Sasi upadaju u rajnske oblasti Franaka, Avari juriaju na
Bavarsku... A Arabljani? A Berberi?... Oni neprekidno pustoe
Akvitaniju, Nedavno su potukli Odona i krenuli prema Loari... A kao
vrhunac svega, Neustrija se razmee podvizima svog majordoma

58
Raganferda, upada u Austraziju i ponaa se kao da nam dri ma pod
grlom.
Grof nanovo zauta.
U odaji se oseala nelagodnost, kao da je svakog od prisutnih
spopala strepnja da e mu ma u trenutku prerezati grlo. Ni na jednom
licu ne pokaza se podozrenje da grof moda preteruje.
Povetarac spolja se pojaao. Plamen buktinja lelujao je tamo-amo
pomerajui senke. Kroz otvorene prozore videlo se kako munje presecaju
mrak beskrajno daleko. Grmljavina se nije ula Vrhovi omorika oko
zgrade, blago su se povijali kao da se klanjaju jedni drugima i, u radosti
ili strahu, predoseaju toplu letnju kiu ili provalu oblaka.
Ko treba da spasava ovu zemlju? nastavi Sebastijan. Zar
jedna ena i gomila dvorjana oko nje?... Pa oni nemaju ni toliko ratnika
da valjano krenu u hajku na divljeg vepra!
Oh!... uzviknu Otokar. ena!... Kao i svaka, i ona je
stvorena za neto drugo!
Istina je... nasmeja se grof. Moda vam je poznato da se
nekada u Neustriji raspravljalo o to me da li enu treba ubrajati meu
ljudska bia.1 Ali eto, ona dri u tamnici Pipinovog sina Karla, viteza bez
mane, koji sposobnou daleko nadmauje svoga oca Zasunjila ga je jer
mu nije majka...
Grof se zagleda u Rajnharda:
ini se da e ponovo doi do snage ree. Zbog toga uj ta
u ti rei i ne pomiljaj da u svoju odluku promeniti. Ovo vai i za tvoja
dva pratioci, pa i za one ratnike dole, kod konjunice... I nije nam vano
koliko e to ivota odneti. Vi ete ostati u ovoj tvravi i moliti se bogu la
svo) poduhvat uspeno privedemo kraju. Shvatite da vas ne moemo
pustiti, jer ako, se otkrije kuda vodi na put, sve je propalo... Odluili
smo da oslobodimo Karla iz tamnice!
Da oslobodite zatoenika?! zaprepasti se Rajnhard. Taj
suanj se nalazi iza sedam brava! Nema toga ko e proi do njega!
Ti se u to ne meaj! dobaci grofica. Naa odluka je jaa od
svake tvrave.
Molim... umea se monah Antun. Jona je bio u trbuhu kita
pa ga je Gospod spasao!

1
Godine 585. makonski sinod u Francuskoj raspravljao je o toj temi.

59
 To je tako u prii primeti Otokar. A mi emo naeg oveka
spasti makar se zemlja prevrnula ili kraljici Plektrudi porasla brada kao
onoj svetici koja se tako spasla od sramote.1
Ne huli, bezbonie! izbei se monah Antun.
Svetoj Vilgefortis, doista je porasla brada...
Ostavite tu bradu! presee ih Sebastijan.
Nastaviemo... Postoji jo jedna mogunost... Sve to sam govorio
o zlom stanju u kome se nalazimo, provereno je i utvreno. Mada
izgleda da je mog ja tvrava zabaena, dobijam vesti iz sigurnih izvora...
Obraam vam se kao vitezima kojima ova zemlja neto znai. Ako moj
predlog prihvatite, osigurana vam je slava ili muenika smrt. Tu
dvoumice nema. Predlaem vam da nam se pridruite. Vaa pomo bie
nam dragocena. Ukoliko je pustolovina pogibeljnija, utoliko e vam slava
biti vea... Dakle, pristajete li?
Ne! ree Rajnhard. Ja sam zakleti vitez. Sluim kraljici
Plektrudi do svoje ili njene smrti. Nedostojno je zahtevati da se ogluim
o svoju zakletvu.
Hm... uini grof. Mislim da si u pravu... A tvoji pratioci?
To vai i za njih jer su mi potinjeni.
Lepo, na svom mestu, viteki... odvrati grof. Drite se svoje
rei i zakletve i ostaete u tvravi. Niko vas nee vreati sve dok ne
pokuate bekstvo...
Valter ga prekide:
A ta e biti ako va poduhvat propadne i vai ljudi se ne vrate?
U tom sluaju, biete sunji doivotno, jer pripadate onima koji
svoju zemlju ostavljaju da je tlae varvarske horde.
Znai, robovi?
Da, robovi... Bolje i ne zasluujete.
Monah Antun uze re:
Mislim da i ja treba da progovorim nakalja se on i podie
kaiprst. Sveta je dunost viteza, graanina, seljaka, pa i roba da voli
svoju zemlju i da je brani od napasti... Ko to ne eli da shvati, peka zna
da je proklet na ovom i predodreen za muke na onom svetu. Ko misli
da zbog zakletve date jednoj eni treba da propadne drava, taj se
niemu dobrom ne moe nadati!... Ovde, za stolom, sedi vitez Daun koji
je glavnog poklisara oborio na dvoboju... Prema dogovoru, trebalo je da

1
Onakva uda" dogaala su se u ranom srednjem veku Blaena
Devica spasla je ast pobone device tako to je u kritinom trenutku
uinila da joj naraste brada. (Curios Theolog 270, Pariz, 1861.)

60
ubije pobeenog. On to pije uinio... Moda ima plemenitu duu i dobro
srce, pa mu se nije dalo da dotue protivnika. Ali ja, kao sveteno lice,
imam pravo da rasuujem prema zakonima svete crkve... E pa ujte...
Daun nije ubio Rajnharda, jer prema volji gospodnjoj ivotni put
pobeenog treba da se nastavi i da skrene u drugom pravcu. Rajnhard je
jedan dan leao u nesvesti i bio izmeu ivota i smrti. Da je Gospodu
bilo drago da mu uzme duu, mi sada ne bismo ovde o tome
raspravljali... Rajnhard je iv. Vratio se u drugi ivot. Neka kraljica
Plektruda oali svoga viteza kao da je mrtav i neka ga spominje po
dobru, kao to je uobiajeno... Dakle, vitee Rajnharde, zaboravi na prvi
deo svoga ivota i zahvali bogu to ti je podario drugi. Ne misli vie na
prolost. A ja, sluga gospodnji, zaklinjem te in nomine deo atque iure
christianitatis1 da se povinuje volji onoga koji sve vidi i uje. Sa tvojim
prvim ivotom, umrla je i zakletva. A ja, sacerdos dei absolvo te iure
iurando...2
U skupu nastade tiina. Napolju, vetar je uzimao sve vie maha.
Vrhovi omorika, estoko su se povijali. Munje su uestale i naglo se
primicale dolini Rone. Grmljavina je cepala nonu tiinu, gromovi su
treskali o planinske grebene, a odjeci, kao da se utrkuju, prolamali se
kroz uvale i vododerine.
Moja poslednja re... die monah kaiprst. Vitee
Rajnharde, da li si primio srcu ovo to sam govorio?
Vitez je utao. Njegova dva pratioca nestrpljivo su oekivala ta e
rei.
Monah zavri:
Kod kraljice, pae u nemilost, moda i glavu izgubiti. Da
Gospodu nisi bio potreban, on bi ti je ve ovde oduzeo. Sauvao te da
mu slui... A sad, ne iskuavaj ga po drugi put. Na kraju, baciu
anatemu na tebe i tvoje pratioce... Excomunicabo vos!3
Monah je u pravu ree Valter.
Potpuno... dodade Engel.
Otokar proguna:
Vratite se kraljici!... Iupae vam utrobu!
Rajnhard podie glavu, zagleda se u grofa i ree:
Monah je u pravu... Od ovog trenutaka, va sam...

1
...u ime boga i prema zakonima hrianstva...
2
...svetenik boga, oslobaam te zakletve
3
Odluiu (izbaciu) vas od crkve!

61
 Za stolom nastade graja. Pehari se stadoe puniti i prazniti. Ruke su
se preko stola ukrtale i stezale. Muni trenuci su proli. Nastala je opta
radost.
Stekli smo nove prijatelje! uzviknu Sebastijan. Sad nam
valja razmiljati kako da se primaknemo Heristalu, dvoru i tamnici.
Otokar ustade:
Dogodio se preokret kakav se samo poeleti moe! ree.
Kau da je sloga ki raja. Zato i donosi radost. Za spasenje domovine
nisu dovoljni samo hrabro srce i snana desnica. Potrebna je i mudrost...
Klanjam se pred licem grofa Sebastijana, a isto tako i pred mudrou
naeg monaha Antuna, o kome ovoga puta menjam miljenje, i to na
bolje... Iz sveg srca elim da ga nagradim!
Zanet oduevljenjem, bubuljiavi Otokar prie monahu i poljubi ga
u potiljak.
Ne manju radost, priinio mi je vitez Rajnhard. Srean sam to
sam mu dao odgovarajui lek i povratio ga u drugi ivot. Sad nam
valja ispiti pehare za izmirenje dva viteza koji su na dvoboju pokazali
kako se treba boriti...
Uz agor i vesele povike, vitezi ispraznie pehare.
Daun prie Rajnhardu i stee mu desnicu:
Velika prijateljstva poinju sukobima ree. Moj ma i
desnica pripadaju tebi.
Prihvatam odvrati Rajnhard. Od danas smo jedna dua u
dva tela.
Dva viteza se zagrlie.
Neka je slava gospodu! uzviknu monah Antun. Sutra ete
izliti vodu na maeve i utvrditi bratstvo.1 Sve to smo noas ovde
postigli, utvrdiemo zakletvom. Tako nas ni boja milost nee mimoii.
Dan koji je onako muno poeo, zavrio se sreno. Veseli poklici i
pesma, orili su se u velikoj odaji. A oluja, koja je estoko besnela napolju,
nije smetala nikome.

1
Po starom obiaju, izlivanje vode na maeve, od neprijatelja stvara
prijatelje.

62
 GLAVA ESTA

POLAZAK

Ubedljive rei grofa Sebastijana o tekom stanju u koje je zapala

domovina, pokolebale su poklisara Rajnharda. Monah Antun sa drugim
ivotom doveo ga je u nedoumicu i naveo na razmiljanje. Ali trei
razlog da e pasti u nemilost kod kraljice, presudno je uticao na viteza da
donese konanu odluku. Valter i Elgar, znali su da e poklisarev neuspeh
i njih dovesti u nepriliku. I oni su bili vitezi, dodue nieg ranga, ali ipak
nisu tretirani kao prosti ratnici. Sve te okolnosti navele su i poklisara i
njegove pratioce da dignu ruke i od kraljice i od zakletve date njenom
velianstvu i da se prikljue grofu Sebastijanu.
Sutradan, obavljena je mala sveanost u kapelici u tvravi. Posle
kratkog bogosluenja, monah Antun je nagnao tri viteza i osamnaest
njihovih ratnika da poloe zakletvu na vernost grofu Sebastijanu i grofici
Gertrudi. Uz ljupke osmehe, grofica je svakome dala po struak deteline
sa etiri lista.1 Na kraju, Daun i Rajnhard su izlili vodu na maeve i tako
otklonili zle misli i namere ako su ih jo uvek opsedale i postali
prijatelji
Meutim, Sebastijan i Daun, a osobito Otokar, ni za dlaku nisu
promenili miljenje o opakom vitezu. Ipak, nadali su se da e njegova zla
krv ovoga puta valjano pripomoi da ostvare svoju nameru u opasnoj
pustolovini.
Motriu na njega tiho se obrati Otokar grofu. Ako naslutim
izdaju, ni amajlija mu nee pomoi. Dobro upravljen no u mahu rastera
sve ini i vradbine.
Iz vodnjikavih oiju monaha Antuna, izbijala je potuljena sumnja.
Ostala tri viteza nisu pokazivala znake nepoverenja.
Na kratkom savetovanju, odluka grofa Sebastijana je izmenjena.

1
Detelina sa etiri lista, smatrala se kao amajlija koja razgoni zle
demone, valjda zato to ima oblik krsta.

63
 etiri viteza i dvadesetak ratnika nita ne mogu ree
Rajnhard. Ako i stignu do Heristala, nee ni videti kraljicu, a o, sunju
da i ne govorimo. Uhvatie ih strae i staviti na muke... Doznae ko ih je
poslao i... grof Sebastijan, grofica i njihova tvrava nestae sa lica zemlje.
Istina je primeti Daun. Za smicalice i lukavstva nemamo
vremena. Ovaj sluaj zahteva gomilu ratnika, dobrih boraca.
Tako je sloi se Rajnhard. Pretnje, jurii, prepadi...
Uhvatiemo nekoliko istaknutih dvorana i no pod guu!
Dajem re da u vam uhvatiti bar petoricu! uzviknu Otokar.
Izruiu ih ispred vas kao rakove iz torbe.
Videemo ree grof. Danas naputamo tvravu sa sto
pedeset ratnika.
Znai, i ti? dobaci Eugen.
I ja... Biu vam voa na putu i glavni zapovednik. Neu vas
ubeivati da zahtevam apsolutnu poslunost. Viteka pravila, poznata
su vam. Za vas vai disciplina kao i za proste ratnike. Jeste li saglasni?
Jesmo! uglas se odazvae vitezi.
Lepo... klimnu glavom grof. Uz put emo nailaziti na
tvrave i naselja. Moda emo uspeti da pridobijemo koga od grofova,
sacgrofova ili kapetana. Sve to je doraslo oruju, dobro e nam doi. Na
Heristal moramo udariti sa vojskom.
Dok su se vitezi i ratnici pripremali za polazak, grof se obrati
seljacima koji su dobegli u tvravu:
Idite i uvajte svoja naselja. Dao sam vam oruje. Ponesite ga...
Ako naie kakav vei odred ratnika ili pljakaa, beite u tvravu... I ne
zaboravite: danju i nou postavljajte strae oko naselja... A ti? obrati se
Petroniju. Nije te prola volja da mi bude titonoa ?
Nije... odvrati bivi ugljar. Na mene se nee poaliti.
U tvravi je ostalo svega pedeset ratnika. Uz njih je bio stotinar
Klem, a zapovednik nad svima bila je grofica Gertruda koja se jo ranije
u nekoliko mahova pokazala kao izvrstan voa kad je grof odsutan.
Posle molitve za srean put i dobar ishod, stavivi se pod zatitu
svetog Sebastijana, odred napusti tvravu.
Ratnici su bili dobro opremljeni. Jahali su krupne, uhranjene konje i
vodili dvadeset povodnika natovarenih rezervnim orujem i vreama sa
hranom.
Ili su nizvodno, levom obalom Rone. Julska ega, dobro je isuila
movare i ritove, pa su konji sigurnom nogom gazili po stvrdnutom
blatitu. Kojiput bi se kroz vrbake i iblje probijali i stizali do obale reke,

64
gde je trave bilo u izobilju za ispau konja. Na jednom takvom mestu,
postavili su prvi bivak.
Poto su se zaloili obilatom veerom, monah Antun progovori:
Pred spavanje, molitva i nekoliko pobonih rei... Vi, vitezi,
razmeete se hrabrou, snagom i vetinom borenja... To je lepo i bogu
drago, ali su vam glave sline onim fenjerima to deca prave od tikve o
mesojeu. Ima i takvih koji nisu u stanju naizust da izgovore ni Pater
noster... Dakle, napred! Ponavljajte za mnom... Pater noster, qui es in coelis,
sanctificetur nomen tuum, adveniat regnum tuum, fiat voluntas tua...1
Vitezi su uglas ponavljali molitvu. Posle toga, starac je govorio o
hrianskim svetiteljima koji su na mukama izdisali u ime Hrista. Vitezi
su jedan za drugim zapadali u san. I kad se hrkanje razlee odasvud,
prilee i monah. Njegovo siktavo disanje i jeanje, ukazivali su da sanja
velikomuenike i podvinike...
Ratnici su proli kroz tri naselja koja su pripadala grofu Sebastijanu.
Pokupivi pedesatak seljaka, prikljuie ih povorci. Bili su to snani
momci, naoruani noevima, sekirama i mougama. Bez roptanja,
krenuli su peice za konjanicima. Zaostajali su i pristizali ih na bivacima.
Strpite se obrati im se grof. Krenuli ste peice, ali vratiete
se kao konjanici.
Bog te uo, dobri na! graknue seljaci.
A ko pogine nastavi grof evo monaha. Taj nee aliti
molitava da vam osigura ulazak u raj.
Neka mu je slava i hvala!
Blagoslov vam ne gine dobaci Otokar. Njegove molitve
neto znae pred bogom, jer oi je ve dopola na onom svetu.
Jezik ti se okamenio! proguna monah.
etvrtog dana, izali su iz oblasti grofa Sebastijana i primakli se
tvravi sacgrofa Arnufa.
Grof se obrati vitezima:
Sad poinje opreznost... Zali smo u oblast Arnufa, moga
zakletog neprijatelja. Uskoro, biemo na domaku njegove tvrave.
Pa ta? Hoemo li juriati? upita Daun.
Grof ga iskosa pogleda:
ali se? Juriati na tvravu bez opsadnih sprava?!

1
Oe na, koji si na nebesima, neka se sveti ime tvoje, neka doe
carstvo tvoje, neka bude volja tvoja...

65
 Rajnhard, Valter i Elgar pri prolazu nisu primetili tu tvravu.
Zaudo, ni razbojnici je nisu pomenuli. Moda im je ostala u munoj
uspomeni.
Da ree Rajnhard. Tu tvravu nismo videli kad smo
dolazili, valjda zbog obilaska. ini se da je i vea i jaa od Sebastijanove.
Moramo je zaobii.
Ne moemo primeti grof. Ve smo primeeni.
Kako?! uzviknu Valter. Nismo se ni primakli! Moemo je
poizdalje...
Rekao sam: vieni smo... Arkuf ima oko trista ratnika, ne
raunajui seljake po naseljima. Ti seljaci su pravi psi tragai. Lukavi,
oprezni... Ni maka tuda ne moe promai a da je oni ne vide!
Vitezi neko vreme ni re ne progovorie.
Da saekamo no? Po mraku emo se provui predloi Otokar.
Ne ide, prijatelju... odvrati grof. Oni znaju put kojim emo
proi. Postavie nam zasedu.
Da udarimo drugim putem? dobaci Daun.
Eh! odmahnu rukom grof. Te ivotinje primenjuju skitski
nain ratovanja. Skrivaju se, uhode, povlae se, navlae protivnike u
zasede... Udaraju iznenada, muki. N dok pljesne dlanom o dlan,
nestaju... Oni nas i sada vrebaju i nee nas isputati iz vida. Napae nas.
Nemojte misliti da emo im umai.
E pa onda, kako? uzviknu Engel.
Nikako!... Idemo pravo na tvravu. Pokuaemo sa pregovorima
Ako ne prihvate, tui emo se, ali samo na otvorenom polju. Sjaite,
momci, da se konji malo odmore. Predstoje nam i borba i velika trka.
Od vitezova, samo je Rajnhard znao otkuda potie neprijateljstvo
izmeu Sebastijana i Arnufa. Jo u vreme kad se Pipin Heristalski nosio s
Akvitancima oko grada Liona, dva viteza zakazala su dvoboj na ivot i
smrt. Uzrok je bila plavokosa Gertruda, ljubimica kralja Heristala.
Dvoboj je bio estok. Oba protivnika, borila su se viteki, ujednaenim
snagama i vetinom. N kad su ve iskrvavljeni upinjali poslednje snage,
kralj je prekinuo dvoboj.
Ovakvi borci ne treba uludo da ginu! rekao je Pipin. Neka
devojka izabere koga hoe ako joj je stalo do udaje. A vas dvojica maeve
u korice.
Geti je izabrala Sebastijana.
Viteki ponos sacgrofa Arnufa, bio je duboko povreen. estoka
mrnja ispunila je ponienog viteza, mada se kasnije satanski radovao
zbog svog poraza, jer Gertruda nije Sebastijanu rodila ni jedno dete.

66
Uteio se Arnuf. Naao je devojku, oenio se i dobio kerku Mariju.
Godine su se reale i pokrile i povreeni ponos i ponienje sacgrofa, ali
udovina mrnja prema Sebastijanu, ostala je kao ukleta. Vie puta je
Arnuf pokuavao da se osveti svome neprijatelju. Napadao je na njegovu
tvravu, bivao odbijen i gonjen. Postavljao je zasede da ga iva uhvati.
inilo se da je Sebastijan nepobediv. Sve je to znao Rajnhard. I dok su
ostali vitezi bili zane ti razgovorom, on se obrati Sebastijanu:
Da je onda Gertruda odabrala Arnufa, sad bi on iao da oslobaa
njenog brata ree smeei se.
U pravu si... Meni je pripala ast da se nosim sa kraljicom
Plektrudom. I nosiu se, sve dok svoga uraka ne izvadim iz tamnice.
Ako ovoga puta ukrstim ma sa Arnufom, jedan od nas nee doekati
sutranji dan. Nastaviemo dvoboj odande gde smo stali kad nas je
pokojni Pipin prekinuo.
Mrnja je, znai, i tvoj saveznik? nasmeja se Rajnhard.
Sebastijan se ljutnu:
Da, ali ne potie od mene. Ako me napadne, braniu se. A budi
uveren da to umem, i to estoko!
U to ne sumnjam. Ali, poto si voa odreda koji ima da izvri
veoma vaan poduhvat, mesto tebe boriu se ja.
Grof mu se zagleda u oi:
Je li to viteka plemenitost, ili sprema neku podlost?
Znai, jo nisam stekao poverenje? odvrati Rajnhard. Ne
traim od tebe nita. Nudim sebe. Ako ti to ne odgovara, radi prema
svome nahoenju.
Mrak se lagano sputao nosei nespokojstvo. U vrbaku, kraj reke,
vladala je tiina ispunjena pretnjom. Samo od strane gde su konjuari,
dobro naoruani i oprezni, bdeli oko konja, povremeno se ulo frktanje i
lupa kopita o tvrdu zemlju.
Daun i Karus, otili su u izvianje. Vitez je sa isukanim maem
krenuo napred, a titonoa, sad ve i on sa ianom kacigom i
naprsnjakom, drao se ulevo i malo pozadi.
Ako naiu na nae straare, poklae se u mraku primeti
Eugen.
Nee dobaci Petronije. Karus je oprezan kao jazavac. On
vidi i nou, po mraku.
Vidi on avolju strinu! dobaci Otokar. Seljak lae i kad uti!
Nastala je potpuna tiina.
Meutim, zau se uzvik iz jednog grla, za njim komeanje, pa
zapomaganje.

67
 Ovo kao da nekoga deru! primeti Otokar.
Valter se nasmeja.
Daun i njegov titonoa ree. Mislim da emo uskoro
doznati ko se unja oko nas.
Drugi uzvik, ei i piskaviji, odjeknu na pedeset koraka od bivaka.
Zali su im s lea ree Rajnhard. Sa ovakvim ratnicima
moe se mnogo uiniti.
Vucibatino! dopre glas iz ibljaka. Hoe da grize!? Ej, vi,
tamo!... Dajte konopac da ga obesimo!
Oh! buno se zau uzdah.
Sa druge strane ulo se nekakvo mumlanje.
Gospode, spasi grene i izvedi ih na pravi put! zavapi monah
Antun. Ako sam grean, neka prvi ja...
Pucketanje granica pod nogama i preklinjanje i moljakanje spreie
ga da dokraji svoju elju.
Iz mraka dopre Karusov glas:
Izvukao sam ga iz ibljaka kao guju iz procepa. Nee stii da
kae ni jagoda, a ve e visiti na grani!
Milost... Mi smo poteni...
Karus i njegov zarobljenik stadoe pred grofa. Skoro u isti mah
Daun dovede svoga.
Tako ree grof gledajui prema odsjaju vatre prestraena lica
dvojice seljaka. Koliko vas ima u vrbaku?
Nema, nego samo mi, nas dvojica, eto, uhvaeni, ni krivi ni duni
odvrati seljak brzo.
Seti se... Moda si zaboravio? nasmei se grof.
Od straha... Biva to primeti Valter.
Karus se obrati grofu:
Svetli na... Da ga ja jedno dvaput udarim pesnicom za vrat,
koliko da mu povratim pamenje?
ekaj. Progovorie on ve. Dede, ti drugi... Koliko vas ima?
Pa... zatrepta zarobljenik. Bie nas oko petnaest.
Opet la! uzviknu Otokar. Konopce ovamo!
Ne laemo, zemlje nam i neba! zavapi onaj prvi. Dvadeset...
Ni manje ni vie...
Lopovi! umea se Rajnhard. Vi ste Arnufovi... Za vas se
pria ste u stanju ispod avola pozder da dignete. Kuda ste poli i zato
nas uhodite?
To e vam rei na gospodar... ako noas ostane iv.
Kako?... ta sad ovo znai?! zaudi se grof.

68
 Tvrava je napadnuta. etiri dana, vode se borbe...
Ka su napadai?
Sasi... Gledali smo iz daleka, sa brega. Nismo se usudili da ih
napadnemo. Mnogo ih je... Mi... Mi...
ta pria? Koji vi? obrati im se Rajnhard.
Pa mi, seljaci. Videli smo vas jo oko, podne. Ovaj tu, moj kum,
Stok... On je stareina naeg naselja... E pa, on ree da ste i vi Sasi. I poli
smo da vas...
Nismo Sasi blago ree grof. Pomoi emo vaem
gospodaru. Ja sam grof Sebastijan.
O, neka je slava bogu! uzviknu Stok. Pomoi ete, kae?
Dabome. To je naa dunost. A borba oko tvrave jo traje?
Traje, bogme, i ko zna ta e biti! Oni saski razbojnici juriaju kao
pobesneli. I mnogo ih je... A mi smo mislili da ste i vi...
...Pa smo poli da vas noas iznenadimo dovri drugi.
Dosta je prianja! uzviknu grof. Pozovite svoje... Odmah
kreemo prema tvravi. Imate li konje?
Nemamo... Nisu nam ni potrebni.
Stok zviznu u prste dva puta kratko i trei put razvueno.
Ratnici, na konje! Peaci, priteite ukure na akirama i kaie na
opancima! Poinje trka prema tvravi sacgrofa Arnufa ree grof.
Meutim, iz vrbaka, sa svih strana, povrvee seljaci. Bilo ih je oko
dve stotine.
Je li to ono vae petnaest ili dvadeset, a? obrati se Otokar
Stoku.
E, sad nije vreme za takve razgovore, jer valja opanke pritezati
odvrati Stok.
Onaj drugi, njegov kum, ve pribran, ree:
Mi seljaci moramo da laemo. Bez toga bismo propali. Jer, ko ne
dri silu u rukama, mora pameu...
Meutim, nastalo je tiskanje i guranje, pomeranje i svrstavanje.
Odred konjanika i peaka napusti bivak.
Kad se naoe na prostranoj poljani, grof se razvika:
Stoj!... Konjanici napred! Krenuemo galopom... Peaci, za
nama!... ujete li?
ujemo!... ujemo!... zaori se iz stotine grla.
Napaemo odmah nastavi grof. Svi znate ta i kako treba.
Noas, po mraku, Sasi e pomisliti da nas je tri puta vie.
Kopite zatutnjae preko prostranog polja.
Gospod neka se smiluje grenima! uzviknu monah.

69
 uti i jai kljusinu! Ako ti glava ne otpadne, bie vremena da se
moli i za sebe i za nas! dobaci mu Otokar.
Bilo je to vreme udnih shvatanja i strasti. Dva viteza, mogla su
godinama oseati netrpeljivost ili mrnju jedan prema drugom, ali u
sluaju najezde neprijatelja ili razbojnikih napada, obojica su smatrala
za svetu dunost da priteknu u pomo napadnutom. Zbog toga,
Sebastijan se ni za trenutak nije dvoumio. Napad na Arnufovu tvravu,
za njega je predstavljao opasnost kao da je lino ugroen. Osim toga,
prema vitekim pravilima, dunost mu je bila da pritekne u pomo svom
nekadanjem protivniku, to mu nije smetalo da, kad opasnost mine, ni
za dlaku ne promeni svoja ranija oseanja.
Zbog toga se ni Rajnhard, koji je znao za neprijateljstvo dvojice
velikaa, nije udio Sebastijanovoj nagloj odluci. Jer i on bi tako postupio.
Konji su jurili preko polja, probijali se kroz iblje i tutnjali preko
skorelog blata kraj movare. Sa jednog brda ratnici ugledae svetlost. U
nonoj tiini, do njih je dopirala graja.
Jo jednom sjahae da konji predahnu. Uzalud je grof pokuavao da
dozna od seljaka koliko ima napadaa. Od svega, uo je samo mnogo,
vrvi" i ne pitaj.
Nije ni udno primeti Otokar. Oni ne znaju da broje.
Neprosveeni!... Zaputeni!... U boga ne veruju! sklapajui
ruke uzviknu monah.
Eh dobaci Rajnhard. Nai stari, umeli su da postupaju s
njima. Pred nevernike, stavljali su krst i goli ma. Birajte, dobri moji",
rekao bi stareina crkve. To je vredelo. Ko poljubi krst, iao ]e s bogom, a
retko ko se usuivao da pogleda ma.
Tako se sada ne radi podviknu monah. Samo dobrovoljno,
na lep nain... Zna se ta je govorio na Gospod Isus Hristos...
Ko zna ta je sve govorio! proguna Otokar.
Jaite! viknu grof.
Ne znam ta me spreava da na ovog bezbonika dosad nisam
bacio anatemu! prosikta monah,
Tutanj konjskih kopita i po drugi put ugui njegove rei.
Ve su stigli nadomak tvrave. Graja i povici, sve jasnije su se uli.
Na bedemima tvrave, ratnici su razbili burad sa katranom i zapalili.
Plameni jezici osvetljavali su gomile napadaa koji su odasvud juriali.
Bila je to estoka opsada. Splavovi su baeni preko rova sa vodom,
lestvice prislonjene na bedeme, duga koplja, sekire i diliti su leteli s obe
strane. Jedna grupa napadaa, gruvala je debelim stablom u masivna
vrata tvrave. Tresak se nadaleko uo.

70
 Kad se primakoe na dva strelometa, Sebastijanovi ratnici opet
zaustavie konje.
Izgleda da smo stigli u poslednji as ree grof. Prema
svetlosti, na bedemima vidim malo ratnika. Proreeni su i ne verujem da
bi dugo, izdrali... Sad je na nas red... Napred i seci!
Sebastijan, Rajnhard i Daun u mahu isprednjaie. Zbijena gomila
konjanika, srui se kao usov u masu napadaa.
Sasi, ija je hrabrost bila na glasu a surovost dizala kosu na glavi
svakog protivnika, samo su iznenadnim napadom mogli biti potueni.
Ste, dvadeset konjanika grofa Sebastijana, razvivi se u lepezasti
poredak, estoko grunue u bok i lea napadaa. Stiska, komeanje,
jauci, zapomaganje, izmeani sa treskom maeva i topuza o oklope,
napravie strahovitu pometnju. Povici i graja ratnika na bedemima, jo
vie su poveavali haos koji je besneo ispred tvrave. Sekire, maevi i
topuzi treskom su padali na glave, ramena i plea boraca i na sapi i
vratove preplaenih konja.
Sasi se jo nisu ni sredili, a polovina ih je popadala. Oni s krajeva,
videi da je svaki otpor uzaludan, stadoe ibati konje dok ne zamakoe
u mrak. Koji se zatekoe bez konja, behu iseeni.
Od napadaa na tvravu svega dvanaestorica pobacae oruje i sa
dignutim rukama se predadoe. Radosni povici sa bedema nisu
prestajali. Ratrkani ratnici grofa Sebastijana, sakupljali su se u gomilu.
Mada je svetlost zapaljenog katrana jo uvek osvetljavala polje ispred
tvrave i leeve, koji su se mestimino videli jedan preko dugog, ni grof
ni njegovi vitezi pratioci nisu bili u stanju da prebroje svoje ratnike.
Nije lako boriti se sa Sasima ree grof. Svaki je zmija
otrovnica i umirui ujeda... Kad uemo u tvravu, videemo ko
nedostaje.
Eugen i Engel nisu tu primeti Otokar.
Ako su ivi, vratie se ree Rajnhard briui okrvavljeni ma o
le jednog saksonskog borca.
Velika kapija na tvravi se otvori. Dvadesetak ratnika sa buktinjama
preoe preko mosta i kretoe prema vitezima.
Jedan prodoran glas odjeknu:
Kome da zahvalimo za pomo? ast, slava i priznanje pripadaju
svakome ratniku koji je ovde noas okrvavio ma. Ali pre svega,
dugujemo zahvalnost voi odreda... Nosimo pozdrav i zahvalnost od
svoga sacgrofa Arnufa i molimo sve ratnike da posete nau tvravu.
Grof Sebastijan odgovori:

71
 Pozdrav sacgrofu Arnufu od grofa Sebastijana i vitezova njemu
odanih. Ako je Arnuf tu, ui e mo u tvravu. U protivnom, nastaviemo
svoj p\/t koji ima vaniji cilj od noanje borbe sa saskim razbojnicima.
Onaj isti ratnik odgovori:
Sacgrofu Arnufu bie osobita ast da u svome domu vidi grofa
Sebastijana i njegove vitezove. Uite, potovani, i smatrajte da ste u
svome domu.
Prema svetlosti dvadeset buktinja, Sebastijan i njegovi ratnici uoe
u tvravu. Prolazili su kraj leeva koje za etiri dana borbe niko nije
sahranjivao. Bilo ih je svuda. Meu ratnicima, mnogi su bi li ranjeni.
Retko ko je bio zdrav i itav.
Imali ste velike gubitke? obrati se grof jednom ratniku.
Jo kako! Ne verujem da u tvravi ima vie od trideset koji su na
nogama, Bili smo reeni da do poslednjeg izginemo, jer zverstva saskih
razbojnika valjan ovek ne moe ni da zamisli. Kao da im satana apue
kako treba muiti krtene due...
Pa oni su primili hrianstvo ree Otokar.
Jesu. I triput ga se odrekli! odvrati ratnik.
Ne shvataju pravu nauku boju primeti monah Antun.
Shvataju oni, jo kako, dok im dri vrh od maa pod grlom!
dobaci Valter.
A va gospodar? Ne dolazi nam u susret? ree grof.
Na gospodar lei u ranama. Na nekoliko mesta je iseen i
pogoen strelom...
Sacgrof Arnuf, leao je na postelji u velikoj odaji. Kraj njega su
sedele supruga Suzana i ker Marija, obe skruene, ubledele i sa modrim
podonjacima od dugog bdenja, brige i nespavanja.
U odaju su uli Sebastijan, Rajnhard i Daun. Ostale vitezove posluga
je odvela u drugo odeljenje.
Grof Sebastijan! tiho ree Suzana. udna poseta u
stravinoj prilici! Evo moga supruga... Lei kao oduzet... Bezbonici su
ga doveli do smrti.
Sebastijan se duboko pokloni;
Gospod mi je podario milost da mogu da stanem pred lice
prekrasne Suzane i da joj se divim! alosno je to mi prilike ne
dozvoljavaju da se due zadrim u vaem domu... Moje potovanje i
mladoj devici Mariji, ija lepota je nadaleko uvena...
Spasli ste nas nasmei se devojka.
Kakva lepota! proapta Daun. Aneli nebeski sigurno joj
zavide!

72
 uti! ree mu Rajnhard. Nije sada prilika da se divimo.
Meutim, bolesnik je gledao doljake sa uenjem.
Dobri moj oslovi ga Suzana. Evo naih spasilaca. Rasterali
su Sase, mnoge poubijali i oslobodili nas samrtnih muka.
Prinesite buktinju... ree Arnuf slabim glasom. Hou da im
vidim lica...
Marija pritra zidu i izvadi buktinju iz alke. Kad se primae postelji,
Arnuf upre pogled u gri viteza.
Gospode! uzviknu. Grof Sebastijan!... Ti ovde?... U mojoj
tvravi? Doao si da spase svog najljueg neprijatelja!...
Mislim da bi i ti isto uinio ree Sebastijan.
Arnuf sklopi oi. Neko, vreme, apatom je izgovarao molitvu.
Sad mi se ini da sam shvatio nauku Gospoda Isusa Hrista... Prvi
put. Oprosti ovome neprijatelju... Istisni mrnju iz svoga srca...
Sebastijane, spasao si mi i duu i telo... Moja supruga Suzana i ker
Marija duguju ti venu zahvalnost, jer ropstvo i ponienja od varvara,
gori su od smrti...
Bolesnik se zagrcnu. Suze mu potekoe niz lice. Sebastijan ga uhvati
za ruku.
A ja sam doao ree smeei se da nastavimo dvoboj koji
nam je prekinuo pokojni Pipin Heristalski...
Bolesnik se nasmei:
Nastaviemo ga... I videemo ko e se pokazati bolji i jai u
prijateljstvu i ljubavi...
Rane sacgrofa Arnufa nisu bile smrtonosne Zahvaljujui oklopu,
dve su bile zadate po rukama, jedna na vratu a jedna, od strele, u list leve
noge.
Sebastijan mu u nekoliko poteza ispria kuda su poli i zbog ega.
Na kraju ree:
Ova tvrava je primer ta oekuje Austraziju jer nema valjanog
vladara. Varvari se uveliko bacaju na nau zemlju kao, na obezglavljenu
leinu. Ako se to stanje ne prekine, ta e ostati od nas?
Bolesnik uzdahnu:
Moj sluaj neka poslui drugama da shvate tvoje istinite rei. Sad
vam se ne mogu pridruiti... Ali uzmi od mojih ratnika i seljaka koliko
hoe... Uzmi hrane, oruja i konja i nastavi put.
Ali, ta je Sebastijan mogao da uzme kad je broj ratnika u tvravi
ve spao na najmanju meru? Ipak, od seljaka je izabrao stotinu mladih i
snanih, naoruao ih i snabdeo konjima pohvatanim posle bitke i onima
iz konjunica sacgrofa Arnufa.

73
 Od njegovih ratnika, u bici je poginulo dvadeset, a uz njih i dva
viteza, Eugen i Elgar.
Monah Antun je, uz pomo seljaka, pokupio leeve, poreao ih po
poljani, ispred tvrave i oitao im upokojene molitve.
Sahraniemo ih i svakom postaviti krst vie glave ree.
ta emo sa mrtvim Sasima? upita Valter.
Njih emo najpre pokropiti posveenom vo dom i pokrstiti ih.
Da li sam dobro uo?! uzviknu vitez. Mrtve hoe da
pokrtava! ?
Epa... umea se Otokar. Kad nisu hteli ivi da prime
hrianstvo, neka bar kao mrtvi odu bogu na istinu.
Vitezi su se u udu zgledali ne mogui da shvate da li to i mrtve
treba preobraati u pravu veru. Meutim, jedan stotinar iz tvrave,
obrati se monahu:
Imamo dvanaest zarobljenih... Hoemo li im odsei glave?
Ne! uzviknu monah. Nipoto! Hrianska crkva ne
odobrava prolivanje krvi!
I?... ta emo s njima?
I njih emo pokrstiti... A onda ih obesite.
Stotinar se poea iza uha.
Naposletku, ako hrianska crkva... Pa da! Obesiemo ih! Tako ni
kap krvi nee kanuti.
Ne elei da gube vreme, vitezi odluie da toga dana nastave put.
Oprostivi se sa domainom, njegovom suprugom i kerkom, lagano su
krenuli iz tvrave.
Na rastanku, Daun se obrati Mariji:
Kraj tvoga bolesnog oca, pogledi su nam se nekoliko puta
sukobili... Mislim da smo jedno drugom kazali vie nego da smo more
rei prosuli. Jer, kad se dve plemenite due nau i kad se oko sa okom
sukobi, svaka re je izlina. Ako osea isto to i ja, daj mi znak
osmehom, ili toplim pogledom i ja u iveti samo za tebe.
Devojka klimnu glavom i osmehnu se. Iz njenih kestenjastih oiju,
zraile su naklonost i ljubav.
Idi, vitee ree. I ne zaboravi me... Kad se drugi put
sretnemo, iz tvog i mog srca, potei e rei iste kao iz bojeg izvora...
Ako pogine u boju, znaj da e moj ivot tei kao da sam i ja mrtva...
iveu samo za ovaj trenutak... A sad, uzmi ovu maramu i uvaj je kao
zalogu moje ljubavi.
Daun je kao opinjen gledao oi prepune blagosti i dobrote i lepo
lice ukraeno izvijenim obrvama, pravilnim nosem i rumenim obrazima.

74
arobni osmeh, dopunjavale su jedva vidne jamice na obrazima. Mladi
vitez u mahu shvati da to lice nikada nee zaboraviti. On prihvati svilenu
maramu, poljubi je i ree:
Crvena boja... Radost...
Radost ili krv uozbilji se devojka.
Staviu je izmeu srca i oklopa...
Povorka konjanika, ve je odmicala. Vitez Daun
lagano krete prema kapiji, gde je titonoa Karus ekao sa dva
osedlana konja...

75
 GLAVA SEDMA

ZLOSLUTNE GLASINE

Nastavili su put nailazei na naselja pretvorena u zgarita i na

leeve ljudi, ena i dece. Saski varvari, ostavili su za sobom pusto.
Tvrava kapetana Vernera, udaljena svega dvadesetak milja od
Arnufove, bila je sravnjena sa zemljom. Nita ivo nije se ni ulo ni
videlo. Kue i konjunice, bile su do temelja izgorele, od stogova sena i
slame, ostao je samo pepeo, a po bedemima, crneli su se leevi poginulih
ratnika. U prostranom podrumu seljaci naoe isprovaljivane bave i
prosuto, vino uvrh oveka. U vinu su plivali leevi, ve naduveni i
unakaenih lica.
Ko treba da odgovara za ovaj pokolj izusti Valter.
Niko mu ne odgovori.
Napustili su opustoenu tvravu i ulogorili se na jednoj padini, kraj
ume.
Sedei kraj vatre, vitezi otpoee razgovor.
Rajnhard progovori:
Priznanje i zahvalnost dugujemo grofu Sebastijanu. Sve je znao i
predvideo...
Nije sve primeti Otokar Velika je naa zemlja i niko ne
moe naslutiti ta se s one strane ovoga brda dogaa.
Eh! uzdahnu Valter. Poli smo u pustolovinu, a izgleda da
emo zagaziti u rat.
I utonuti do gue! dobaci Elgar. Krenuli smo da oslobodimo
Pipinovog sina, a uz put treba da se nosimo sa varvarima. Eugen i Engel
su poginuli, uz njih jo dvadeset ratnika. Sreom, uinili smo prepad po
mraku. Da smo se borili danju, na put bio bi zavren pod tvravom
sacgrofa Arnufa.
Gospod neka uslii nae molitve... zavapi monah Antun.
A kraljica?! uzviknu Valter. I ona sve zna i vidi, a ne
preduzima nita!... Nee ni prstom mrdnuti dok i pred njenim oima ne

76
zasvetle poari i ne potee krv nevinih. Kad bude izdisala na lomai i
gledala iskeena lica varvara, shvatie u emu joj je protekao ivot.
Crkva... Jedino crkva moe da spase ovaj narod! podie
kaiprst monah Antun.
Tako je! primeti Otokar. Dokle se opati, svetenici i
iskuenici ne late liraka, ripida i kadionica, i ne juriaju na varvarske
horde, nema ovoj zemlji spasa!
Opet huli! prosikta monah. Mi uzdiemo duhove i
pomaemo sirotinju!
Kako da ne! nasmeja se vitez. Bratstvo benediktinaca je
samo za jedan prst svetog Sergija platilo dve kale zlatnika.
Ono je zaista bio prst svetog Sergija glasom punim potovanja
odvrati monah.
Verovatno... Sve je verovatno... Ali ja isto tako verujem da su i
oni zlatnici bili pravi!
Vitezi se nasmejae.
Eh! uzviknu Valter briui dlanovima suze koje mu je smeh
isterao. I ovo je jedna vrsta borbe, dvoboja reima. Sreom, u ovakvim
sukobima nema mrtvih i ranjenih.
Monah zajea:
Ranjen sam ja odavno i teko... otkako sam osuen da kraj sebe
gledam ovoga bezbonika!
Takvi razgovori ne vode niemu primeti Sebastijan, pa se
obrati Stoku, voi Arnufovih seljaka: Koliko je bilo saskih razbojnika
pod tvravom?
Bie oko osam stotina. Mnogi su mugnuli u mrak, razbeali se i
smucaju se po umama. Okupljaju se i pribiraju... Napadae naselja...
Kau da si valjan i hrabar odmeri ga grof pogledom. O
tvojim ljudima se pria da su najbolji tragai i najvetiji u prikradanju...
Razbijte se u grupe i rasturite se po umama. Ako nanjuite njihov trag,
ne naputajte ga. Mislim da znate ta treba da radite.
Znamo, preblagi na!
Kakva lopua! primeti Rajnhard. Nego, ovakvi su nam sada
potrebni.
Stok se stade ekati po upavoj glavi.
Mi elimo da ostavimo konje ree. Za ovaj posao nisu nam
potrebni. Peaci smo od roenja, a i po prilici...
Onda sjaite ree grof. Kad nam se pridruite, opet ete biti
konjanici. Ipak, povedite pet konja. Jer, ako naiete na veliki odred, treba
hitno da nam javite.

77
 Treba, slatki i plemeniti na... ta bi bilo od nas bez tebe i tvoje
pameti!... Sve zna, sve vi di, sve predvidi... Hoemo, blagorodni.
Poveemo pet... Oni e ii lagano iza nas da nam ne smetaju.
Otokar dobaci:
Ama, da vi sluajno, tragajui za Sasima, ne izgubite na trag?
Zar trag tolikih konjanika da izgubimo? ljutnu se seljak.
Prekrsti se, ovee, obema rukama!
Samo jednom! Desnom... Samo jednom! uzviknu monah
Antun.
Seljaci su sjahali, poskidali s konja torbe sa hranom i oruje, i voice
predali Sebastijanovim ljudima. Uskoro zamakoe u umu.

* * *

Sledeeg dana, Sebastijanovi ratnici naioe na naselje koje pljakai

nisu pohodili. Kolibe, napravljene bez reda, bile su ispletene od prua i
oblepljene blatom. Na okruglom prostoru, posred naselja, irio se golemi
hrast, moni svedok starih dana, kad Austrazijci jo ne behu ni uli za
hrianstvo. Zaudo, nikome od crkvenih otaca nije palo na pamet da
treba nekadanju bezboniku sablazan posei i spaliti.
Ratnici naioe na gomilu seljaka. Povici i komeanje privukoe
panju vitezova. Pater noster i Te Deum laudamus1 meali su se sa
paganskim pesmama stvarajui veliku buku. Nedaleko od hrasta, stajala
je lomaa sa naslaganim suvim granjem iz koga su se uzdizala tri direka.
Za svaki je bio privezan po jedan suanj.
ta su skrivili? obrati se Sebastijan jednom seljaku.
Prodavali ljudsko meso.
Jeste li ih ispovedili? upita monah. Treba da se pokaju dok
su jo na ovom svetu.
Ljudi sa direka zavapie:
Milost, asni vitezi!... Nismo krivi!... Na pravdi boga stradamo!...
Ko je stareina naselja? upita grof.
mit, zvani Lovac... Hej, mite!... Zovite mita!... zavikae seljaci.
Ja sam mit Lovac isprsi se jedna ljudina.
Kakva im je krivica upita Rajnhard.

1
Oena i Tebe, Boga hvalimo.

78
 Prodavali ljudsko meso... Kod onog, na srednjem kocu, nali smo
pored kolibe zakopane etiri ljudske glave i ruku do lakta... enska
ruka...
A ostala dvojica?
Njegovi pomagai... Priznali su.
Onda vrite svoju dunost! ree vitez.
Monah Antun odveza krst koji mu je o likovom konopcu visio o,
pojasu i prie lomaama.
Nesrenici! uzviknu. Pokajte se pre ne go to stanete pred
lice gospodnje!... Poljubite krst i prizovite Spasitelja koji je radi svih nas
umro na mukama!
Dva krajnja osuenika okrenue glave. Samo srednji, onaj glavni,
poljubi krst i upre pogled u nebo.
Tri lomae planue. Dim u mahu zakloni i direke i osuenike.
Nekoliko preneraenih uzvika, izvie se iz plamena.
Pomiluj, Gospode, grene! podie monah krst.
Poimo! ree Sebastijan, jer je zadah od dima i izgorelog mesa,
poeo da se iri.
Otpratio ih je mit Lovac.
Na rastanku, Otokar mu se obrati:
Spaliste tri oveka... Gnusno je to...
Jeste... Ali zakon se mora potovati.1 Ovi moji, hteli su da spale i
ene i decu krivaca. Jedva sam ih spreio.
Klekni, krtena duo!... ree monah. Budi srean i
blagosloven, jer tebe se dotakla milost gospodnja...
Seljak ostade neko vreme kleei.
Kad su se udaljili, Sebastijan ree:
Jo jedan... Pre neki dan Arnuf, sad ovaj seljak... Hrianstvo
prodire, oajno sporo, ali osvaja. Koliko muka, rtava i stradanja dok se
ne shvati prava vera!...
Istoga dana, pred zalazak sunca, stigoe do jednog samostana,
odasvud zaklonjenog borovima, jelama i imirom. Masivna vrata
napravljena od debelih hrastovih oblica, otvarala su se iznutra. Tri grede
prevornice, bile su nesavladiva prepreka za mogue napadae. Manastir
je bio okruen visokim zidovima, sa ispustima i zupcima po vrhu, i sa
kulama koje su sluile za izvianje, a isto tako i kao strelarnice.

1
U to vreme, esto se dogaalo da razbojnici ubijaju putnike i
prodaju ljudsko meso. Po zakonu, spaljivani su na lomai.

79
 Sebastijan ugleda veliku gvozdenu alku kraj vrata, uhvati je i dobro
povue nekoliko puta. Odnekud se zau veliko zvono.
Odozgo, sa zida, neko viknu:
Ko ste vi dole?!
Vitezi... Hriani... Grof Sebastijan sa asnom grupom pratilaca i
ratnika.
Odmah! odazva se onaj.
Posle podueg ekanja, vrata se najzad otvorie. Vitezi uoe u
samostan, a ratnici ostadoe napolju da provedu no pod borovima i
jelama.
Opat je bio sredovean ovek, visok i mrav. Smeei se, prilazio je
doljacima.
Otokar tiho dobaci Valteru:
Sad prvi put vidim mrava opata... Taj nee umreti stojei.1
U pravu si odvrati Valter.
Ba smo zavrili veernju slubu u crkvi ree opat gledajui
Sebastijana oima, crnim kao katran.
Crno lice, brada, kosa i ilav vrat, inili su utisak da je opat peen i
prepeen. Iz oiju mu je izbijala snaga, otrina koja oveka zbunjuje i
dovodi u nedoumicu. Grof Sebastijan shvati da pred sobom ima
hrianskog misionara koji bez kolebanja zalazi meu najsurovije
varvare i umire na mukama ne odajui glaska od sebe.
Sve to uio je i Rajnhard. Vitez tiho ree:
Kakvo samopouzdanje i snaga duha! Na ovakvim je hrianska
crkva postavila temelje... I ako zagospodari svetom, njima treba da
zahvali...
Da je vojskovoa dodade Valter ratnici bi na njegov mig
stvarali uda od junatva.
Zvao se Verner od Tura.
Opat se obrati jednom monahu koji ga je malo poizdalje pratio:
Isterajte vola na polje i dajte ga ratnicima, neka ga zakolju i sebi
spreme veeru... A vi, asni, poite sa mnom. Treba da vidite sve to je
neophodno da tvrde ljudske due omekaju i shvate da ih je Gospod
stvorio i postavio daleko iznad ivotinja.
udno, je kako to ljudi teko shvataju! primeti Otokar, kome je
bilo jasno da opat Verner nije isto to i monah Antun.

1
Smatra se da preterano debeli ljudi umiru odjednom, stojei", od
sranog udara ili modane kapi.

80
 Uli su u crkvu sa debelim zidovima, malim, uzanim prozorima i
kamenim stubovima. Desno, pri ulazu, stajali su kipovi dvanaest
apostola, svi u prirodnoj veliini, a malo odvojeno, ulevo, kip Jude
Iskariotskog. Po ondanjem obiaju, doljaci se poklonie pred svakim
kipom apostola i na kraju nijedan ne propusti da Judu pljune u lice.
Nekoliko monaha, koji su poslovali u crkvi ili ili kroz hodnike,
zamicali su svaki u svoju eliju. Prolazili su odmerenim korakom ne
pokazujui vidno zanimanje za doljake.
Na svetoj trpezi, stajalo je nekoliko srebrnih posuda, pozlaeni,
veliki krst i lik Matere boje u zlatnom ramu. Kraj trpeze, na dva iraka,
gorele su debele svee kao veita vatra i duhovna svetlost.
Vitezima pade u oi da na zidovima, osim dve ikone i nekoliko
skupocenih tepiha, nema niega. Na jednoj ikoni prikazano je skidanje sa
krsta, a na drugoj sveti Sebastijan, isprobadan strelama.
Opat Verner progovori:
Nismo slikama ukrasili ovaj sveti hram. Verujemo, u duhovno
boanstvo, a sve to je materijalno navodi na paganstvo. Stari hrianski
velikani nisu ni pomiljali da sebe obesmrte kroz lik, nego preko duha,
rei i dela. Isto tako, ludost je poverovati da bog prorocima apue na
uvo ta e se zbiti... Crkveno bogatstvo treba da postoji radi sirotinje i
hleba, bez koga nema ivota, a ne za skupocene slike i bletee ukrase
koji nikome pe koriste... Svoje monahe uim da u svakom oveku trae i
iznalaze dobro i plemenito, bio on hrianin, obrezan ili bezbonik.
Svakome treba prii sa blagim osmehom.
Takvim i slinim reima, opat Verner je zasuo Sebastijana i njegove
pratioce.
Meutim, stareina samostana nije znao za pohod divljih Sasa na
tvrave i naselja po Austraziji.
Imam etrdeset pet monaha i dvadesetak slugu ree. Svi su
valjano upueni u hriansku nauku, a isto tako su veti i u zatezanju
luka i odapinjanju strela. Maem vladaju moda bolje nego jezikom...
Braniemo sveto mesto dokle god i jedan od nas die...
Veto!1 uzviknu monah Antun koji je sve vreme bio natmuren.
Hrianski oci, radije su umirali pognute glave nego to bi se latili
oruja!... Mi, njihovi sledbenici, borimo se jezikom, a ne maem!
Opatov pogled, podue se zadra na licu monaha kao da se
iuava njegovom gnevu ili ispituje stepen zdravog rasuivanja, pa i
prenagljenost dobrog starca.

1
Zabranjujem, ne dozvoljavam (lat.)

81
 Otokar tiho ree Valteru:
Gospode, kako ga odmerava i procenjuje! Gleda ga kao oprezan
kupac kome se podmee sumnjiva roba.
Opat primeti:
Moj dobroduni sabrat je ubeen da je u pravu... Istina je da naa
vera ne dozvoljava prolivanje krvi blinjih. Ali reci mi, dobri moj,
hoemo li dozvoliti da gladni vuci upadnu u tor i pokolju ovce? Pa mi
neemo iveti ni toliko da vidimo kako zlikovci razaraju i spaljuju ovaj
hram!... Ili emo sa konopcem o vratu uzviknuti: Oprosti im, boe, jer
ne znaju ta ine..." Surovi varvari, isto su to i vuci, a stvar je u tome to
oni znaju ta ine...
Na Gospod Isus Hristos rekao je... zagrcnu se Antun.
Znam ta hoe prekide ga opat. Oni to su ga razapeli
doista nisu znali ta ine. A da su znali, sigurno ga ne bi prikovali za
krst. ivot Isusov i dela njegova, samo su uvod u ono to je trebalo da
naie. Posle muka i smrti, dolo je hrianstvo, i to kroz duh Isusov. A
varvari?... Oni potuju svoju veru i klanjaju se svojim bogovima. Ko da
im to zameri? Oni s pravom brane svoje svetinje isto kao, to mi branimo
svoje. Ko od njih uvidi da je naa vera bolja, moe se odrei svoje...
Moe, ali ne mora, radi potovanja predaka i njihovih grobova. ovek se
teko oslobaa nasleenih obiaja i navika... A mi, monasi?... Da li smo
ba svi bez greha? Danas smo jagnjad boja, a sutra zli psi, uvari doma
svoga gospodara. Sa golim maem i noem dokazujemo oboavaocima
idola da je naa vera bolja... Sila je loe sredstvo za ubeivanje.
Pa eto... opet otpoe Antun.
ekaj. To je druga stvar. Varvari brane svoje svetinje, kao i mi
svoje.
Ovaj razgovor vodio se u trpezariji, posle veere koja nije bila ni
raskona ni obilata.
Sutradan, zorom, grof Sebastijan, oprostivi se sa opatom, die svoje
ratnike i nastavi put.
Meu vitezima nije bilo Elgara. Straar kraj kapije, pustio, ga je iz
crkvene porte i poeleo mu srean put. Vitez je rekao da ide u izvianje.
Hm... Izvianje! proguna Valter. Nije hteo da se odrekne
svetoga Grala.
Gonili su konje krivudavim putevima i kozjim stazama, idui jedan
za drugim ili probijajui se kroz iblje i trnje i ostavljajui za sobom
prokren prolaz. Gledajui s jednog brega niz padinu, ratnici, ugledae
rastinje tamnozelene boje, iikljalo iz sitnogorice i zagueno mladim
izdancima.

82
 Veliki potok ili mala reka ree Daun.
To mu izlazi na isto dobaci Valter. Nego, tamo, iza okuke,
kraj onih visokih grmova, ini mi se da vidim konje.
Kakve konje?... Ono su magarci! zabeneta Otokar, kome je
polo za rukom da pred polazak iz moljaka od podrumara u manastiru
mei sa vinom. Magarci su ono!
Magarac si ti i onaj koji ti je dao vino! obrecnu se grof.
Bili su konji, krupni i tromi. Konji saskih ratnika. Pasli su sonu
travu koja se u to doba godine moe nai jedino pored potoka i reka.
Nekoliko ljudi, mahalo je rukama i dovikivalo vitezima da poure.
Ono su Stokovi seljaci ree Daun. Koliko, vidim, grupa se
smanjila.
I smanjila se. Bilo je svega dvadeset ljudi i dvadeset etiri konja.
ta je? oslovi ih Sebastijan. Zar su sas ki razbojnici ostale
pobili?
Nisu odvrati jedan postariji seljak. Gonili smo ih, satirali i...
eto... Doveli smo vam konje. Hoemo da se vratimo... Svi nai su otili
gospodaru Arnufu. Uzmite konje, nama nisu potrebni. Idemo da uvamo
svoje naselje... ene, deca... Treba to braniti... I letina . Evo nas ve u
avgustu.
To se moglo i oekivati odvrati Sebastijan. Idite.
Seljaci pokupie svoje torbe i oruje.
Bog vam i svi sveci bili na pomoi! povikae i krenue urnim
korakom uz potok.
Ili su naim tragom i saekali nas ovde ree Daun.
Kako su znali da emo ba ovuda proi? iuavao se Valter.
Eto, znali su nasmei se Rajnhard. Na stotinu milja oko
svoga naselja poznaju oni svaku stopu.
Nastavili su put, sad ve i grofovi seljaci na konjima. Nisu se
odvajali od toka Rone koja je vijugavo tekla izmeu bregova. Sebastijan je
hitao da se to vie primakne gradu Lionu i napusti Ronu koja na tom
mestu skree prema jugu i zalazi u Burgundiju. Osobita tekoa,
postojala je pri skretanju prema severu jer ogranci planine Jure, na
mnogo mesta su skoro neprohodni, a grofu bee stalo da u to veem
luku obie Lion; taj grad su drali Akvitanci.
Samo da se dohvatimo reke Saone i ostavimo Juru iza lea
govorio je Rajnhard. Opasnost nam preti iz Burgundije, od donjeg
toka Rone, a isto tako iz Akvitanije... Neustrijci, od Marne i Sene, mogu
nam prepreiti put kod alona... To bi znailo, da preporuimo due
svevinjem.

83
 Heristal... Mec... brino ree grof Sebastijan. Reke Saona i
Mozel, kao da su na kraju sveta!
Nemamo ni dve stotine ratnika, zajedno sa seljacima primeti
Daun. Izgleda da smo se Sasa otresli, bar zasad I ta dalje? Iza lea
nam je Burgundija sa pohlepnim grofovima koji iznad sebe ni boga ne
priznaju. Tri dvoboja sam imao sa tim samozvanim velikaima. Strani
borci. Klanje im je jedina razonoda. Ubio sam svu trojicu, mada mi na
titu stoji oznaka mortuos plango.
Sve tr, znamo ree Rajnhard. Znali smo i pre nego to smo
krenuli u ovu pustolovinu. Akvitanija, koju Franci nikada nisu
posedovali, prua se od Loare do Pirineja i od okeana do doline Rone.
Jo uvek je nezavisna. Samo Baskima je polo za rukom da jedan deo ove
oblasti opustoe. Tu, izmeu Arda i Pirineja, postavili su svoje osinje
gnezdo koje se prua do Garone. Ta oblast ivi samostalno a grofovi koji
dre ogromne posede, kolju se izmeu sebe. Keltski osvajai, po dolasku
iz Velike Britanije, naselili su se u dolini Vilene i ire se sve do oblasti
Vana. Ko da se nosi sa tim ratnicima koji, osim maa, noa i koplja, ne
znaju ni za ta drugo? Pa Neustrijci... Sa svojim Galorimljanima dre
Flandriju, kolevku salijskih Franaka. Krvavi sukobi nae Austrazije sa
ovim izrodima traju jo od Dagobertovih naslednika...
Znali su to i grof Sebastijan, i Valter, i Daun. Znali su i da im od
Alemana preti opasnost.
Grof Sebastijan uze re:
Kuda idemo? Na ta emo naii i u ta upasti? Sa akom ratnika,
jedino nam ostaje da izginemo do poslednjeg... Naa pobeda nad saskim
razbojnicima, ostala je nepoznata... Hoemo li, dakle, nastaviti put u
neizvesnost, ili mislite da je bolje da se vratimo?
Do Meca emo svakako stii, ukoliko nas srea poslui ree
Rajnhard.
A u Mecu? zamire Valter. Kraljica Plektruda i njeni
delati!
More, ako, treba, klaemo se i sa delatima! uzviknu Otokar.
Svakako... nasmeja se Daun. Bie to borba koja e nam lako
doneti slavu, osobito kad nam okuju ruke i noge i stave nam glavu na
panj!... Ipak mislim: treba ii dalje.
Samo tako! dobaci monah Antun. Pred svakim od nas stoje
otvorena rajska vrata.
Iza jedne okuke, pojavi se grupa seljaka. Bilo ih je desetak. Prvi je
vodio magarca na ularu. Na leima ivotinje, lealo je popreko
presamieno telo nekog oveka.

84
 Seljaci bez straha prioe ratnicima.
Nali smo, ga dole, kraj potoka, mrtvog... Verujemo da je jedan
od vaih i doneli smo ga.
Nekoliko ratnika skidoe le sa magarca i opruie ga po zemlji.
Mada mu je lice bilo umazano krvlju i blatom, Daun i Sebastijan
prepoznae Elgara.
Ubili su ga... ree Daun. Reklo bi se da su Alemani, jer oni
unakauju leeve svojih protivnika.
A ko bi drugi! primeti jedan seljak. Vi se nalazite na
tromei Austrazije, Burgundije i Alemanije...
Varvari! krgutnu zubima Rajnhard. Ubili su posveenog
viteza koji trai sveti Gral! Ubili ga i jo mu unakazili lice!
Doista, mladome vitezu bile su odseene ui i nos. Na vratu je
zjapila rana za aku iroka, svakako od udarca sekire. Kacigu, oklop i
konja, napadai su zaplenili.
Monah Antun, kleao je kraj lea i skrueno izgovarao zaupokojene
molitve dok su dva ratnika malo dalje kopala grob.
Nego... otpoe jedan seljak. Na tri strelometa, dole, u
klancu, lei neka vojska.
Vojska?... ija?
A ko e je znati! Nismo se usudili da priemo. Nae naselje ne
diraju, pa velimo, bolje da smo podalje...
Jedan od seljaka se raspria:
Borbe se vode na sve strane, Tuku se svi i ne zna se ko koga bije.
Govore da su se Arapi privukli Akvitaniji... Plene je i pustoe... Kod
alona, dve vojske su se klale skoro do poslednjeg... Gore, na Rajni, Sasi
potiskuju odrede kraljice Plektrude... S druge strane, govore da je
nekakav grof Sebastijan do nogu potukao Sase... Iz Burgundije je krenula
vojska i ide tragom toga grofa... Gde ga sustigne, kau, zametnue
bitku...
Oh, kakva divna pesmica! uzviknu Otokar.
Ovakvog haosa nije bilo otkako je sveta!... A ti, dobra seljaka
duo, odakle sve to zna?
Mi smo poboni stade prevrtati oima seljak. Ili smo u
samostan svetoga Margina da se poklonimo urni u kojoj je deo zemlje od
koje je napravljen Adam... pa su nam to priali monasi.
I da vidimo glavu svetoga Jovana Krstitelja
dobaci drugi seljak krstei se.
O, brate! slee ramenima Otokar. Koliko ja znam, to, je deveti
manastir u kome se uva glava Jovana Krstitelja!

85
 Ne smej se, sotono! planu monah Antun. Prikloni glavu i
zahvali bogu to ti se dala prilika da uje ove svete rei. Od tih glava,
jedna je svakako prava!
Lepo... A koja?
Zar je vano koja je? izbei se monah.
Ako je meu hiljadama jedna prava, budi srean to si joj se
primakao! Iz nje svetli... Je li tako, brao? obrati se seljacima.
Pa... moglo bi se rei... Svetli, jo kako!... Videli smo da ova ba
svetli odazvae se seljaci, udei se i ne mogui da shvate kako jedan
vitez moe da bude toliko zatucan.
Ova, u manastiru svetoga Martina, izgleda da je doista nekada
bila na ramenima Jovana Krstitelja
primeti Valter. Ako monasi tako kau, nema vie ta da se
pria.
Tako je! graknue seljaci.
Najotresitiji je mrkim pogledom merio viteza
Otokara, dok su ostali saaljivo klimali glavama alei zabludelog
viteza. Uskoro, cela grupa zamae u umarak.
I ta sad? ree Rajnhard.
ta?! ljutnu se Sebastijan. Mesto da razmislimo na koju
stranu da udarimo, oni zapeli pa sa seljacima raspravljaju o glavi Jovana
Krstitelja! Alemani su nam za petama, nekakva vojska krenula je naim
tragom iz Burgundije, a druga se utaborila tu, na pola milje od nas...
Karuse, na konja! viknu Daun. Videemo kakva je to vojska
u klancu.
Idite i neka vam je bog na pomoi dobaci monah.
Idite... ree grof. Mi emo polako za vama.
Klanac nije bio ba blizu. Preli su reicu i zali u vrbak zaguen
kupinovim bunovima. Konji su frktali, uljili ui u mahali glavama jer
su im bodljikave grane i izdanci parali kou na grudima a noge do
lanaka tonule u blato. Rojevi komaraca, izletali su ispod lia, padali po
licima i rukama ratnika i ujedali konje za nozdrve i ispod repova, gde je
koa najtanja.
Kad ostavie vrbak iza sebe, vitez i njegov titonoa izbie na
prostranu poljanu. Velike stene, zaobljene pri vrhu i ogrezle u mahovinu,
kao da su nagovetavale da klanac nije daleko... Pojedinano drvee,
izraslo bez reda, prualo se nadaleko, ak do ivice ume, osvetljene
podnevnim suncem.
Nema tu nikakvog klanca ree Daun. Oni seljaci rekoe
blizu je, a mi prevalismo skoro tri milje...

86
 Seljaci lau... Slagae te dok trepne! ljutnu se Karus.
Moda... Ali, ini mi se da nemaju zlu nameru. Oni ne oseaju
prostor i vreme.
Zali su u umu. Bukova i hrastova stabla, sve sami stogodinjaci,
smetala su im u kretanju, ali i pruala zaklon.
Vetar je utao kroz kronje drvea i spreavao da se uje pucketanje
granice pod kopitama. Karus je povremeno lomio granice i zasecao
koru na bukvama.
U ovolikoj umi moe da se zaluta ree. A u debelom sloju
lia, teko se primeuju tragovi kopita.
Obilazili su natrule panjeve i prastare umske divove koje su
dotrajalost i oluje poobarale.
Karus zaustavi konja.
ekaj ree tiho. Oseam dim... U blizini je naselje ili vojska
o kojoj su oni seljaci trabunjali. Sjai i ekaj me. Pridri voice moga
konja...
I ja u s tobom dobaci vitez.
Ne... Sam u... Moda su postavili strae. Jedan ovek lake se
prikrada. Bivak nije daleko.
Daun slee ramenima. Nekoliko debelih stabala, donekle je
zaklanjalo njega i konje.
Cvrkutanje ptica i lepranje u granama, uklapalo se sa utanjem
lia, stvarajui harmoniju kakvu samo majka priroda moe da stvori.
Glas vuge, ujednaen kas, triler iste jaine i trajanja, i zvidanje crnih
kosova oko duplji, meali su se sa tupim udarcima une, koja je tvrdim
kljunom ispod natrule kore stabala neumorno lovila bubice i crvie.
Eh... nasmei se Daun. Ugljarska njuka osea dim na milju
daljine... Ja ne oseam. Ne oseaju ni konji...
Zavijanje i kevtanje, zaue se odnekud s leva. To se ponavljalo sve
jae, kao da je ivotinju spopadao bes.
Vuk... Osetio miris konja ili trai enku...
Nije bio vuk nego lisica koja je dozivala svoje nestane mladunce,
udaljene od jazbine.
Karus je iao kroz umu nastavljajui da lomi granice i noem
zaseca koru na bukvama. Meutim, stabla su bila sve rea. uma se
zavravala, a nedaleko, iznad bunja, video se ulaz u tesnac. Kamene
gromade, dizale su se u nebo kao zidovi. Beliaste stene, bletavo su se
ocrtavale prema kosim zracima sunca.
Sad poinje opreznost proguna Karus skreui udesno.
Iao je povijen tako da su ga bunovi zaklanjali.

87
 Ako na ulazu nisu postavili straara, vou odreda trebalo bi
obesiti promrmlja.
Kroz ulaz u tesnac jedva bi pet konja moglo ii naporedo. Ratnik je
bio ubeen da straar mora biti tu.
Na pedesetak koraka od tesnaca, momak promoli glavu izmeu dva
buna i ugleda straara. Sedeo je na kamenu, zaudo okrenut leima
prema umi. Karus ga je neko vreme posmatrao, a onda se spusti na
zemlju i puzei stopu po stopu poe da mu se pribliava. Ni travka, ni
suva granica ne odadoe glaska. Na pet koraka od straara, ratnik
podie glavu.
Seljak... pomisli i primae se jo korak-dva. Ve mu je bio iza
lea, skoro nadohvat ruke i paljivo ga posmatrao. Spava sinu mu
kroz glavu.
Lagano se pridie i u jednom skoku baci se straaru na lea.
Samo jedna re ili pokret i jo veeras e tvoja dua obletati oko
vrata pakla!... Polazi!...
Vukui zarobljenika, titonoa udari natrag. Kad malo poodmakoe.
Karus ga pusti.
Ama, ja nita nisam... Ja sam samo... prostenja zarobljenik.
Bio si straar na opasnom mestu. Takvi najee stradaju.
Ona vojska nije...
ut!... Sad samo napred, i to brzo! Kad stignemo gde treba, rei
e sve...
ta je? zaudi se Daun kad ih je ugledao. Uhvatio si seljaka?
Da, seljaka. Hoemo li ga klati ili besiti?
Bot s vama, ljudi! uzviknu seljak. Mene su postavili da
straarim zbog Alemana koji se ovuda smucaju... Ja sam seljak, muenik
iz okoline Meca. Poao sam sa ostalima da traim svoga gospodara.
Ko ti je gospodar? upita Daun.
Velika... Silan i moan... Iz grada Me ca...
Ime... Ime hou da ujem! uzviknu Daun nestrpljivo.
Rajnhard...
Vitez i njegov titonoa u isti mah odahnue.
E pa, onda smo nai... potapa ga Karus po ramenu.
Prestani da se trese. Rajnhard je sa nama.
O! dreknu seljak. Gospod me je uvek titio! I sada me nije
izneverio...
Eh, sitna duo... ree Karus. Zar misli da bog nema prea
posla nego da se brine o seljacima?
Ama, ja samo onako...

88
 Onako ili ovako, polazi... Tvoj gospodar sigurno e te nagraditi...

89
 GLAVA OSMA

PUT U HAOS

Poslednji vladari iz dinastije Merovinga, ostavili su za sobom

veliku pometnju. Neprekidni sukobi i ratovi, uinili su meu narodima
besprimeran nered. Tako se desilo da je ova dinastija znaajna po onome
to je sruila, a nije stvorila nita. Stari nain rimske uprave, odravao je
vojsku, rukovao dravnom imovinom, imao administraciju, omoguavao
bezbednost trgovine, pomagao sirotinju i zidao javne zgrade. Sve je to
otilo u nepovrat. Kralj nikome nije priznavao privilegije ni po poreklu,
ni po zasluzi. Bio je apsolutista, vlasnik cele kraljevine, o kojoj skoro niko
nije vodio rauna. Takvo stanje moralo je izazvati nezadovoljstvo
aristokratije i velikih zemljoposednika, a ve na seljatvo i njegove
patnje, niko se nije obazirao. Kraljevi su bili omrznuti, pa nije udo to su
bili kratkoveni. Umirali su mladi pod sumnjivim okolnostima, od
razvrata, ili su prosto ubijani. Kralj Dagobert, uspeo je da pokori i
podvrgne nekoliko plemena svojoj vlasti jer je doiveo ak tridesetu
godinu.
Neprekidni ratovi i lokalni sukobi, uinili su da se ni geografske ni
jezike granice vie nisu mogle sagledati. Jedino se po tokovima reka, bar
donekle, moglo proceniti dakle se prostiru pojedine drave. Na desnoj
obali Rajne, iveli su Sasi i irili se sve do utoka reke u Severno more. O
ostalim meama i granicama, niko nije ni mislio. Saskim vladarima, bilo
je vano da se amcima i splavovima prebacuju preko Rajne i pustoe
Austraziju. Ni Frizi sa severa nisu zaostajali za njima.1 Oblast Ripuaraca2
privlaila ih je radi pljake i hvatanja seljaka koje su kao robove
prodavali jevrejskim i sirijskim trgovcima na morskoj obali.
Zapadno od Soasona, boravili su Neustrijci, aristokratski
veleposednici, veiti protivnici Merovinga. Nipodatavali su sve i

1
Frizi su iveli u dananjoj Holandiji.
2
Ripuarci franako pleme iz Austrazije.

90
svakoga, a Austrazijce su smatrali daleko niim od sebe jer je u toj oblasti
seljaku bila osigurana kakva-takva sloboda.
Juno se prostirala Burgundija, kojoj se nikada nisu znale granice
prema severnim susedima. Reke Rona, Mozel i gornji tok Rajne i planine
Vogezi i Jura, stvarali su neshvatljivu pometnju, pa se nije znalo gde
poinje, a gde se zavrava Burgundija. Zbog toga grofovi Austrazije,
Alemanije, ak i Akvitanije nisu bili naisto gde su mee koje bi im dale
bilo kakvu orijentaciju.
Ni sam grof Sebastijan nije znao da se njegova tvrava nalazi na
podruju Burgundije, a Alemani su smatrali da se njihova zemlja prua
sve do planine Vogezi. Grofovi iz Burgundije, uvek su bili spremni da
tuku svakoga ko bi im doao nadomak.
Nije bilo nikakvog sistema ni organizacije, niti tenje da se dravni
interesi dovedu u sklad bar donekle. Nije bilo policije, niti bilo koga ko bi
vodio rauna o miru i redu u zemlji. Grofovi su se tukli izmeu sebe,
klali se sa razbojnicima ili ih uzimali u najam u sluaju velikih pohoda.
Istovremeno, natezali su se sa episkopima, ija je mo bila iznad njihove.
Bojei se anateme i iskljuenja iz crkvene zajednice, oni su vie voleli da
sa njima odravaju dobre odnose, a potajno da ih truju ili ubijaju iz
zasede. Niko nije imao poverenja ni u koga. Zakletve su davane, ali su
esto prenebregavane, jer je crkva, kao glavni arbitar, uz dobru naknadu
opratala grehove svakome, pa i prekriteljima zakletve.
Vladari i majordomi, bojei se mukih ubistava, esto su menjali
mesto boravka. Budui uvek na oprezi, bez milosti su smicali svakoga ko
im je bio iole sumnjiv. Nisu se ustruavali da unitavaju itave porodice
onih koje su smatrali protivnicima.
Stajaa vojska nije bila mnogobrojna. Teko je bilo sakupiti ljude,
dobre borce, pa i seljake, jer je svaki ratnik morao sam da se naorua i
opremi za vojni pohod.
Grupa Sebastijanovih ratnika, ila je prema Mecu, gde je u to vreme,
po Rajnhardovim reima, boravila kraljica Plektruda. Grof je pod sobom
imao oko pet stotina ratnika, ukljuujui i seljake za ono, vreme
pozamaan broj.
Okolnost da se Rajnhardovi ljudi nalaze u klancu, izazvala je radost
meu ratnicima. Ne asei, krenuli su za Daunom, Karusom i
zarobljenim seljakom. Idui prema znacima koje je titonoa stavio za
sobom na bukovim stablima, stigli su u tesnac i ve zali u klisuru, kad
im prepreie put pet ratnika sa zategnutim lukovima. Snani momci,
stajali su reeni da se bore i poginu. Videi da im se pribliava gomila
konjanika, razvikae se:

91
 Ehej!... Ehej!...
Rajnhard!... Rajnhard!... dreknu Karus.
Za trenutak nastade tajac. Iza jedne okuke i klancu povrvee ratnici
na konjima.
Rajnhard!... Rajnhard!... viknu Valter.
A ta ako je ovaj seljak slagao da su ono Rajnhardovi? primeti
Otokar.
Pet straara spustie lukove i stadoe se dogovarati. Jedan se izdvoji
i urno krete prema doljacima.
Gospode! uzviknu. Na svetli i plemeniti gospodar!
Radost obuze i ostalu etvoricu, pa i grupu konjanika koja se
pribliavala.
Obe vojske, koje su strepele od Alemana ili surovih ratnika iz
Burgundije, uhvati oduevljenje.
Ko vam je voa? viknu Rajnhard svojima.
Volf stotinar.
Jedan demekast ratnik u oklopu i pod lemom, probi se izmeu
ostalih i pritra svome gospodaru:
O, dobri!... O, milostivi!... uzviknu klanjajui se.
Zahvaljujemo Gospodu i plemenitom monahu Bonifaciju i njegovim
molitvama to smo doekali da te vidimo ivog!
Trebalo bi te obesiti! odvrati Rajnhard. Zar ti, prasea glavo,
sa grupom ratnika ulazi U klanac? Takvog vou varvari bi na komade
isekli! Da su vas napali Alemani, ni iva dua se ne bi spasila!...
Klanac ima izlaz jo Na jednu stranu zbunjeno odvrati Volf.
Sebastijan se nasmeja:
Kao da neprijatelj nije mogao posesti oba izlaza!
Otokar prie Volfu, udari ga akom po vratu i prui mu meinu sa
vinom:
Mudra si ti glava... Valjano si izraunao da dva ulaza u klanac
mogu posluiti i kao dva izlaza! ...Otpij malo ove boanske tenosti,
koliko da ti se razbistri mozak. Vidim ti po nosu da naveliko troi kiselo
mleko!
Volf se bezvoljno osmehnu, natee meinu i dobro otpi. Vino ga
malo okurai.
Oh! ree briui rukavom usta. Ovo je bolje od kiselog
mleka!
Taj zna ta je dobro... znalaki ga odmeri Otokar
Jedan omalen konjanik bez oruja sjaha i prie vitezima:

92
 Bog i svi sveti s vama! ree podiui krsti od abonosova
drveta.
Bio je to monah Bonifacije. Godinu dana ranije, pobegao je od Kelta
iz Irske i otada iveo u Remsu kao propovednik Hristove vere
Ja sam misionar Vinfrid nareen u monatvu Bonifacije ree
on. Moje prisustvo je uvek uz pravoverne, osobito gde se ukau
opasnost i pogibelj... Uvek sam neophodan.
Otokar ga potapa po ramenu:
I bie takav sve dok ne izdahne na mukama.
Meutim, monah Antun sasulja se sa svoga konja, pa sitnim
koracima prie misionaru i baci mu se na grudi:
Brate! zavapi. Kakva srea! Kakva ast za mene, ubogog
slugu gospodnjeg! Vidim slavnoga Bonifacija, kome je ve odreeno
mesto meu svecima!
Jecajui, Antun je svojim slabanim rukama stezao u zagrljaju
misionara koji je takoe bio positan.
Oh! uzviknu Otokar pruajui ruku prema Volfu. Daj mi tu
meinu sa vinom... ini mi se da u i ja grunuti u pla. Evo, suze mi ve
naviru...
Vitez natee meinu.
Dobro je ree. Sada imamo dva monaha. I ti, preblagi
Bonifacije, gucni malo od ovog vina... Za suho grlo i vlane oi nema
nita bolje...
Kako?... Zato?... zaudi se monah Antun gledajui razroko
misionara i sluajui kako vino klokoe niz njegovo grlo. Pije!
uzviknu. Pije, i to danas, u petak! Kuda to vodi i dokle e nas dovesti?
Na Gospod, Isus Hristos, rekao je...
Bonifacije ga pogleda smeei se:
Rekao je: Primum vivere, deinde philosophari...1
To nisu rei naega Gospoda! Izrekao ih je neki paganski filozof!
prkosno odvrati Antun.
Taj mora da je bio vrlo pametan! dobaci Otokar.
Vitezi se nasmejae, a monah Antun dobi izraz na licu kao da je
zagrizao oskoruu...

* * *
1
Najpre iveti, pa onda filozofirati (lat.)

93
 Ili su putevima ispresecanim jarugama i rupagama koje je voda od
tegljenja snegova i obilatih proletnjih kia tokom godina izlokala.
Probijali su se kroz gusto ipraje i polumrane ume u kojima caruju
tiina, slepi mievi i zli demoni. Ratnici su utei ukrtali poglede
pribijajui se u gomilu. Konji su frktali i uljili ui jer su oseali miris
tragova medveda i vukova. Kopite su upadale u debeli sloj lia
ostavljajui jedva vidne znake koje bi samo otri pogledi najboljih tragaa
uoili.
Ve su ostavili za sobom strme padine Vogeza i proli pored
movara, kraj Saone, gde reka skree prema jugu. Tek tu shvatie da se
nalaze u zemlji Alemana.
Utaborili su se kraj isuenog korita jednog potoka. Sebastijan je
odluio da na tom mestu ostane dva dana.
Od jake avgustovske ege, potok je presuio, a u meinama nije bilo
ni kapi vode. edni konji trzali su se i mahali glavama, grizli emove
pokuavajui da se otmu od konjovodaca.
Nema druge ree Rajnhard. Moramo poslati nekoliko ljudi
uz potok, prema izvoritu. Bez vode ne moemo dalje.
Deset ljudi sa meinama pojahae konje i jo za videla kretoe uz
presueno korito potoka.
Sebastijan se obrati Rajnhardu:
Kako si sa svega dvadeset ljudi stigao od Meca do moje
tvrave?... Jo si uz put pokupio i gomilu razbojnika...
Sa malim odredom, lake se prokrada odvrati vitez. Niko
nas nije ni vrebao ni saekivao... A sad mi se ini kao da nigde nema
sigurnog prolaza... Velika grupa ratnika lako pada u oi i izaziva. Svako
je napada da ne bi bio napadnut. A razbojnike sam naao kraj movara, u
gornjem toku Rone. Osim toga, dvaput sam iao u Burgundiju i stizao do
Bazela. Poznat mi je put. Sada nismo daleko od Mozela. Kad se
dohvatimo obala te reke, smatrajte da smo pred krajnjom takom naeg
putovanja. Za tri dana, reka Meza bie nam sleva. To znaju i moji ljudi
koji su mi poli u susret.
Otokar je sedeo namrgoen. Ljutio se na sebe i svoju velikodunost.
Kao i svaki pijanac kome je vino nasuna potreba, mrzovoljno je gledao
mrtvo oko meine koja mu je splasnuta leala pred nogama. Davao je
drugima da piju u elji da im bude bolje. I eto, desilo mu se da ga
spopadne e, a ni vode nije mogao da se napije. Jer, ve se i no
spustila, a desetak ratnika koji su odjahali po, vodu nisu se vraali.
Grof Sebastijan je govorio:

94
 Nae putovanje pribliava se kraju, a nalazimo se na mestu koje
nam ne prua sigurnost. Oseamo se kao lutajua vojska kojoj je stalno
eravica pod tabanima. I no se spustila, a od naih vodonoa ni traga.
Od jue niko od nas ni kapi vode nije popio. Ratnici uveliko gunaju...
Svi izvori i potoci su presuili...
Pet ratnika su se dogovorili da zakolju nekoliko konja pa da se bar
krvi napiju. Drugi su vakali stabljike nekakve ukaste biljke, opore i
nakisele. To im je samo uveavalo e.
Rajnhard se obrati monahu Bonifaciju:
Reci nam, asni, gde se nalazi kraljica Plektruda.
Bila je u Mecu kad smo krenuli... Gde je sad, to valjda samo bog
zna! U Remsu, sigurno nije, a oko Kelna, njena se vojska preganja sa
Sasima.
Vitezi se zgledae.
Sebastijan upita:
Zna li togod o sunju Karlu? On je sin pokojnog Pipina
Heristalskog.
Znam... On je zasunjen u gradu Mecu. Dvaput sam ga
ispovedao. Oba puta pred pogubljenje... Ali, nije ubijen, bar dok sam ja
tamo boravio, a to e rei do pre dvanaest dana. Kraljica sad ima preu
brigu jer se na sve strane vode borbe. Njeni majordomi, ini se da su
glave izgubili. Ne znaju na koju stranu pre da se okrenu. Zbog toga smo
krenuli u susret vitezu Rajnhardu. Svi veruju, ne znam zbog ega, da bi
on mogao da se nosi sa nevoljama koje su celu zemlju zaokupile...
ekajte... ree Daun. Neko se pribliava. ujem topot
kopita.
Vodonoe se vraaju primeti Valter. Valjda su nali vodu.
Valjda... zavrte glavom Daun. Ali ne ujem ljudske
glasove... E hej! uzviknu.
Povik se odbi od ivice ume s druge strane potoka, tri puta odjeknu
i ieze.
Niko se ne odazva.
Dva kenja bez jahaa, primakoe se vatri. Njihove staklaste oi,
svetlucale su prema plamenu.
Nema jahaa! uzviknu Valter. Ovo su nai konji. Eno
praznih meina na sedlima.
A ratnici?... Gde su oni?... Gde su ostali? upita Otokar.
Niko mu ne odgovori.
Daun i titonoa Karus pojahae konje. Sebastijan i Rajnhard bez
mnogo rei rasporedie ratnike za sluaj da budu napadnuti.

95
 Daun i Karus, ili su koritom potoka. Kroz mrkli mrak, konji su
oprezno gazili po mekanoj zemlji. Desno i levo, strme obale, titile su im
bokove, a debela stabla hrastova i bukova nisu im ometala kretanje.
Znai, prema izvoritu? tiho ree Karus.
Vitez je utao. titonoa shvati da su i odgovor i novo pitanje izlini.
Neko, je napao vodonoe i pobio ih. Ko?... Gde?... I kako po mraku
pronai me sto borbe?
Karusovo levo oko mirkalo, je, jer ga je bes guio. Desnica mu je
stezala drku noa za pojasom.
Ko?... Na kome mestu?...
Daunov konj, vukao se neujno kao vuk kad se prikrada krdu
divljih svinja. titonoa ga nije ni uo pi video u mraku.
Karusovo levo oko blesnu. Konji!... Osetie krv! Osetie napadae!
Da mi je jednoga da se doepam! Samo jednoga!
Sigurnim, ujednaenim korakom, konji su odmicali.
Da ne proemo... Da ne promaknemo... ree vitez zabrinuto.
uti! odazva se titonoa. Konji nee mirno proi kraj krvi i
leeva...
Ne priaj... tiho ree vitez. Gledaj u zemlju, u nebo ili ispred
sebe.
Osim svoga nosa, ne vidim nita! odvrati Karus.
Ti si valjda jedini koji vidi svoj nos!
Daunov konj se spotae i posrnu.
ila ili panj ree vitez.
Konj ponovo posrnu.
Jahai shvatie da su blizu.
Voda... Osetili su vodu.
Ili krv... dodade vitez.
Konji ubrzae. Uskoro zastadoe i poee da piju vodu.
Moram i ja ree Karus. Lipsavam od ei...
Ne znajui da li je voda bistra ili zamuena, i konji i jahai su pili.
Oseam blato u ustima ree titonoa
I ja... Ovde je korito potoka plie i ire... Izvedi konje na desnu
obalu. Izvor nam je na domaku.
Poli su. Karusov konj tre voice i prope se. Stigli su do izvora.
Okolo nije bilo drvea, pa se prema svetlucanju zvezda blago, presijavala
povrina vode.
Oko izvora, leala su tela pobijenih vodonoa
Tu smo... ree Daun i stade da broji leeve. Opipa jednog po
jednog i uzdahnu: Svi su mrtvi...

96
 Hoemo li natrag svojima, ili da ovde ekamo zoru? upita
Karus.
Do zore ovde, a onda tragom neprijatelja, pa makar upali u
eljusti zmaja.
Zmaja, kae? poea se titonoa iza uha. Neka i to bude!
Ove hrianske due treba osvetiti.
Daun je sedeo na zemlji naslonjen leima na jedan kamen, a Karus
je drao konje za voice, pomerajui se kako su ivotinje pasle.
U praskozorje, vitez se protegnu, otvori oi i glasno zevnu.
Vidi li togod?
Nita... Osim zviduka kosova dole, niz korito potoka, nita ne
ujem odvrati momak.
Po ugaenoj travi i otiscima kopita u zemlji, obojica shvatie da su
na tragu velikog odreda ratnika.
ta sad? upita Karus.
Nita... Idemo po tragu.
Hoemo li juriati, ili da se prikradamo?
Ne znam... Ali predoseam da emo se tui.
I ja.
titonoa skide sekiru sa sedla i odsee jednu mladicu gloga, debelu
kao ruka, pa joj stade kresati grane.
Hm... uini vitez. Ja se vie uzdam u svoj ma.
Toljaga je toljaga mirno odvrati Karus.
Pojahae konje i krenue utabanim tragom. Uskoro zaoe u
golemu umu dinovskih borova.
Oh! uzdahnu Karus. Kakvo prekrasno mesto za lu, smolu i
ugljen!
Daun se nasmeja:
Ne moe da zaboravi?
U dui jo oseam zadah smole kao ko je navikao da ga stalno
neto davi.
Stoj! ree vitez. ujem nekakve glasove. Sjai i poi malo
napred...
titonoa sjaha, predade mu voice i, drei motku po sredini, krete
uzbrdo, izmeu debelih stabala. Ubrzo stie do vrha brega. Pred oima
mu se ukaza prekrasna dolina, a dole, na padini manastir.
Kakva divota! ree. Mir, spavanje, dobra hrana, vino i...
blagoslov pobonih monaha. Ako, moj gospodar propusti ovu priliku,
biu siguran da nije pri istoj svesti... to mi se uinilo jo onoga dana
kad sam ga prvi put ugledao.

97
 Meutim, Daun nije propustio priliku.
Manastir, sagraen od hrastovih greda i dasaka, bis, je okruen
rovom i bedemom, a iznad masivne kapije, visio je most sa lancima.
Vitez se ba spremao da vikne nekog iza bedema, kad iza jednog
buna izbie tri momka mlatarajui toljagama.
Ko ste i ta traite ovde? viknu najprsatiji.
Mi smo poklonici svetoga Grala odvrati vitez.
Koga? zamire prsati momak. Za toga sveca nikada nismo
uli.
E pa, eto... Sad vam se dala prilika da ujete... Dobri moj Karuse,
poui ove momke ta je sveti Gral.
Vrlo rado... prihvati titonoa. Dede, momci... Ko e prvi da
primi nauku?
Mi bismo sva trojica... ree drugi momak, pljunu u ake i stee
motku.
eljni nauke! pogleda Karus svoga gospodara. Hoe svi
odjednom...
Znai, trojica na jednog!? uzviknu vitez.
Samo neka juriaju... Napred, momci! nemarno odvrati Karus
oslonivi se na toljagu.
Tri momka se pogledae i u isti mah jurnue izmahujui.
Karus doeka prvog i jednim udarcem mu izbi to]agu iz ruku.
Ostala dvojica za trenutak zastadoe udei se sa kakvom vetinom
titonoa vrti svoju toljagu u desnoj ruci, kako munjevitim pokretima
pravi krugove i cikcak linije. Onda, neoekivano, zakai jednoga po
ramenu i nastavi da vrti motku. Trei momak stajao je zabezeknut.
ta je? ree mu Karus. Prola te je volja za naukom?
Ti si sotona! Trebalo bi te strelama...
Sa zida iznad kapije, zau se prodoran glas:
ta je to tamo, dole?!
Mi smo poklonici svetoga Grala odvrati Daun. Ovi momci
napadaju nas kao da smo bezbonici...
Brao u Hristu doviknu i Karus spustite oruje, jer pred
sobom imate pobone hriane koji se klanjaju asnom krstu.
Neka je slava bogu! Ovaj manastir u svako doba prihvata takve
hodoasnike.
Velika kapija se otvori i most sa treskom pade preko jarka. Vitez i
njegov titonoa ujahae u dvorite manastira koji je bio vie tvrava
nego sveto mesto.

98
 Debeli opat, kome je elepu samo nekim udom stajao na
pregolemoj glavi, poe doljacima u susret. Lice mu je bilo gojazno,
modrocrveno i ukraeno baburastim nosem i krupnim oima, okruglim i
zelenkastim, iz kojih je izbijala ogromna glupost.
Debele usne, razvukoe se u osmeh:
Poklonici svetoga Grala?... A?... Neka je slava svevinjem!...
Dobro doli u na sveti... Takvi valjani, koji... U ovom pustom mestu...
Ovaj sveti hram slui... Prihvatamo duevne koji se krste...
Ovaj je kao na Otokar promrlja Karus. Mnogo troi kiselo
mleko...
U pravu si sloi se vitez.
Uvek sam ja u pravu! dreknu opat. I to u slavu onoga koji
vedri... Poite sa mnom... I neka svako ko veruje...
Neka mu je slava! dodade Karus.
I hvala... prekrsti se Daun.
Uli su u kapelicu, gde je ispred oltara na ogromnom iraku gorela
samo jedna svea.
Gosti se poklonie pred posveenim mestom i promrljae nekoliko
otpadaka od molitava koji su im se zadrali u pamenju.
Nemamo ovozemaljskog blaga duboko uzdahnu opat.
Siromani smo...
Ali ste zato bogati umom i duhom odvrati vitez.
To!... Ba to svakoga dana govorim svojim monasima! Ali te
izelice samo gledaju ta e da pojedu...
Lo sveg zaklima glavom Karus. Treba lo bi ih pustiti da
jedu dok ne popucaju.
Opat se tako gromko nasmeja da umalo ne ugasi sveu na iraku.
U jednoj odaji, sedelo je pet monaha ubledelih lica i uagrenih
pogleda. Svi su bili u poslu. Paljivo su noevima strugali slova sa starih
papirusa koji su ostali od paganskih pisaca: Horacija, Vergilija, Cicerona,
Tita Livija i drugih.
Eto, rade... ree opat. Nemamo papirusa da ispisujemo
uda svetaca, isposnika i podvinika... Moramo, da briemo i struemo
ovo to su bezbonike ruke ispisale... I korisno i bogougodno... A sad,
ko je gladan i edan, za mnom!...
Vredni monasi podigoe glave i sa bolnim izrazom pogledae
doljake. I oni su bili i gladni i edni.
Pohlepa nije vrlina! dobaci im opat.
Vie ljudi je pomrlo od prejela nego od nejela dodade Karus.
Opat se oduevi:

99
 To! Ba to im svakoga dana govorim!
Nikad nita slino nismo uli dobaci jedan mlad monah sa
klempavim uima, krupnim oima i pregolemim ustima.
Pogledajte ga! rairi ruke opat kao da hvata pile. Pre neki
dan, svojeruno sam mu odvalio deset tapova... I nita...
Probaj da ga vue za ui primeti Karus. Valjda e shvatiti
da ono to stareina manastira kae, moe da bude samo suta istina.
Moe, moe proguna klempavi momak. Samo i u mene
ima neto pesnica!
Eto tako... Ponovo rairi ruke opat. Uvek guna. Radi, ali
guna. Ne znam ta u s njim!
Oevidno da opat nije dobro uo rei mladog monaha, niti mu je
padalo na pamet da ga prosto izbaci iz manastira.
Daun, Karus i opat otpoee doruak u jednom polumranom
odeljenju. Jeli su utke i bez prekida jer su svi bili gladni. Drvenim
kaikama, hvatali su zrna pasulja koja su jurcala po zemljanom loncu, i
mezetili rotkve. Sreom, hleb je bio od penina brana, to su gosti
iskoristili da uz preretki pasulj postignu odgovarajuu meru sitosti.
Karus podie pogled prema tavanici, gde su s greda visili veliki
komadi slanine.
Oh, kako se slatko jede na svetom mestu! uzviknu.
A?... ne u ga opat i gromko podrignu na rotkvu.
Sveto mesto, kaem! podviknu Karus. Nego, preasni, ne
znam da li su momci namirili nae konje.
Opat ga pogleda slojanjenim pogledom:
A ti idi pa pogledaj.
Nisam ba u dobrim odnosima s njima, pa se bojim da naim
konjima ne podmetnu travu od pomame... Zato pokorno molim da tvoja
svetlost...
Dobro... Pogledau ja... A vi... ne odvajajte se od lonca... Jedite...
Doneu i vina...
Za ovako bogatu gozbu, to je bolje nego melem... primeti
Daun.
Opat izae.
im se vrata zalupie, Karus ustade, tre no iz pojasa, skoi na sto,
pa odsee dobar komad slanine i strpa ga u torbu, koja mu je visila od
pazuha do pojasa.
To je kraa ree vitez. Greh je krasti.

100
 Greh na duu ovome opatu! odvrati titonoa sedajui na
mesto. Stavio je pred nas lonac vrue vode u kojoj vitlaju zrna pasulja,
a gore, o gredi, polutke slanine! Jo nam nudi i vino!
Meutim, doe i opat nosei mei sa vinom.
Sve je u redu... Konji su namireni... A valjda ste i vi siti?
Ovo je bila carska gozba! uzviknu Karus. Nebo e ti dati
dostojnu nagradu!
Oh!... rasplinu se opat i ponovo podrignu, tako da se zadah na
rotkvu rairi na dva koraka oko njega.
Vitez i titonoa se pogledae.
Ja sam Sep isprsi se opat stavljajui mei na sto. Zovem se
Sep iako nisam seljakog porekla... Cenjen sam i voljen... Svi me vole,
osim onog klempavog... A sad... dobro emo potegnuti... Ovo vino, staro
je pet godina.
Neemo piti... ree Daun. Nego preasni Sepe, imamo
bolesnika koga samo vino dri u ivotu. Ako dozvoljava, poneemo mu
ovaj dar... I...
Za to dobro delo hvaliemo te gde stignemo dodade Karus.
Opat se zagleda u mei, napui debele usne, a oi mu se ukoie
kao u raka. Videlo se da duboko razmilja. Najposle pogladi mei po
trbuhu i uzdahnu.
Jesi li saglasan? upita ga Karus.
Opat je utao gledajui u dva gosta kao da se reava srce iz nedara
da im da.
Daun se pribojavao da preasni otac u skruenosti ne podigne
pogled prema nebu i ne ugleda polutku sa koje je titonoa odsekao
dobar komad.
Dobro! najposle se odlui opat. Nosite bolesniku... Ja u se
moliti... Nego, dole, ispred rova stoji jedan ratnik i dere se kao da mu
avo kou guli... daleko bilo od nas! Izgleda da trai vas.
Dabome... ree Karus. To je titonoa bolesnog viteza...
Milosre... Sveti Gral... Odmah polazimo...
Pravedna duo... obrati se Daun opatu nije pas Gospod
badava uputio na tebe!
Dobili smo lek! Bog je uinio udo! dobaci Karus steui
mei ispod pazuha.
Neka mu je slava i hvala! prekrsti se opat.
Napolju ispred rova, stajao je Petronije.
ta je? u isti mah povikae Daun i Karus.

101
 Ili smo uz potok vaim tragom. Grof me poslao da vas potraim
u manastiru. Nai su u umi. Tu, iza brda...
Izmeu bunova, pojavi se onaj mladi klempavi monah.
Otkud ti? upita ga vitez.
Hou s vama... Odan sam i bogu i ljudima... Volim sve hriane.
osim onoga vola tamo to je sebe izvikao za opata.
Pobegao si?
Pobegao od zloina jer me sotona stalno navodi da onog
njegovog sabrata prekoljem... Povedite me... Zovem se Rap...
Preklinjui pogled mladoga monaha, jasno je govorio koliko je
eznuo da oisti nogu od manastira.
Dobro... klimnu glavom vitez. Poi s nama. Ako te elja
povue nekud u stranu, moe nas napustiti...
Mladi monah se pokloni:
Zahvaljujem! uzviknu.
Opat je doiveo da te vie ne gleda ree Karus.
A mene je Gospod usliio, da ja njega ne gledam... Nego, dobri
moji, iza onoga brda, tamo desno, lei nekakva vojska... Mislim da su
Alemani...
Gde? prenu se vitez.
Odmah iza ume, u jednoj uvali. Pre dva dana dali smo est
volova da se ti ratnici ishrane. To je bio uslov da ne napadnu manastir.
Penji se iza mene na konja i dobro se dri! viknu Karus.
Trk! nadvika ga Daun.
Tri konja sa etiri jahaa, jurila su preko, polja. Petronije je
isprednjaio jer on je znao gde se nalazi grof Sebastijan sa ratnicima.

102
 GLAVA DEVETA

HAN OD BURGUNDIJE I DITRIH OD

ALEMANIJE

Grof Sebastijan i njegovi pratioci, doekali su klempavog monaha

Rapa kao da je heruvim. Poto je dobio komad hleba i primio blagoslov
od misionara Bonifacija, kao i estoke prekore od oca Antuna to je
pobegao iz manastira, mladi se raspria:
Jeste... Vojska... Alemani... Tu su, odmah iza brda... Jue smo im
oterali volove, samo da zaobiu manastir... I, hvala Gospodu, otili su i
utaborili se na padini s one strane brda...
Ko ih je video? upita grof.
Ja... Ja i jo tri monaha... Oterali smo volove sve do njihovog
tabora...
Pa? uzviknu Rajnhard.
Nita... trepnu Rap. Imaju robove, bar pedeset. Svi
povezani dumanski, sa rukama na leima. Jedan od njih, tiho mi je
dobacio: Ja sam, kae, sacgrof Arnuf... Moli se bogu za mene...
Gospode! zgrabi ga Daun za ramena. Da li si video neku
enu i devojku ?
Jesam... Bilo je vie ena...
Sotono! prosikta Antun. Trebalo bi te rainiti i baciti
anatemu na tvoju paklenu duu!
Zato? bezazleno ga pogleda Rap.
Jer si begunac... Apostat!... Jo i baca sablanjive poglede na
ene!
Rajnhard ga zgrabi za vrat i estoko odgurnu.
Starac se izvrte na lea i sa zemlje viknu:
Proklet da si, nazovi vitee!
Dosta vie! planu Sebastijan.
Daun dohvati starca za ramena i postavi ga na noge:

103
 Jo samo jednu re i vezaemo te za drvo i ostaviti ovde! Jesi li
uo?
uo sam, uo... Sve sam uo... sevnu starac oima.
Rajnhard se obrati Rapu:
Koliko ima Alemana?
Pa, bie ih dve-tri stotine... Moda i vie... Nismo ih brojali... Ja
sam monah, bogobojaljiv i ne razumem se ba u... Klonim se
krvoprolia...
Znai, rasturili su Arnufovu tvravu i porobili sve to je ostalo u
ivotu! uzviknu Daun.
Nekoliko, ratnika koji su ili kao zatitnica, dojurie na konjima.
Predvodio ih je Otokar.
Vitez sjaha.
Na tri milje iza nas, zagustilo je od ratnika. Ima ih bar pet stotina!
Mislim da su iz Burgundije. Idu naim tragom.
Nema se ta kriti slee ramenima Sebastijan. Nalazimo se
izmeu ekia i nakovanja... Predstoji nam bitka, i to estoka...
Boriemo se ree Valter. I nai maevi su od gvoa!
Ko kae da nisu?! presee ga grof.
Imamo, preko pet stotina ratnika primeti Otokar.
Da... Jedna etvrtina su ratnici, ostalo seljaci odvrati grof.
Nego, dobri moji, kau da je brza odluka najbolja. Ostaemo ovde, u
umi, koliko da nas ne primete Burgunani. Imaju dva traga. Jedan su
ostavili Alemani, drugi je na... Ako nalete na Alemane koji su sigurno
nama postavili zasedu, pustiemo ih neka se dobro, iskrvave, a onda i mi
u bitku...
Rajnhard zakoluta oima:
Na kolena, monasi! dreknu. Molite se bogu da ne udare
naim tragom! Ako ne izmolite milost, lino u vam odrubiti glave!
Monasi munjevito ukrstie poglede i padoe na kolena. Iz tri grla
potee Pater noster.
Oh! uzviknu Otokar. Kakvo, iskuenje! Kakva prilika da se
pokau i pamet i snaga! A moda e i boja pomo neto doprineti...
Nego, vidim mei pod pazuhom Daunovog titonoe. Ako je unutra
vino, znajte da je pobeda na naoj strani!
Vino je, vino... dobaci klempavi monah. Vino, i to
posveeno... Iz manastira...
Umukni! presee ga Rajnhard. Tvoje je da se moli...
Dok su se u umi tiho i monotono razvlaile rei molitava, vitezi su
redom natezali mei sa vinom.

104
 Sad dosta! prekide ih Sebastijan. Rajnhard i Daun, napred u
izvianje! Idite do ivice ume i motrite... Burgunani e se pojaviti
zdesna... Dobro pazite da vas ne primete... Karus i Petronije, za vama, na
pedeset koraka!
Dva viteza, urno se uputie prema ivici ume. Za njima kretoe
Karus i Petronije.
Na ivici ume, iza jednog kupinovog buna, vitezi legoe i pritajie
se.
Ako udare naim tragom, smesta se povlaimo ree Rajnhard.
Boriemo se u umi...
U pravu si odvrati Daun. Burgunani su na otvorenom
polju nadmoniji... Ne znamo, ni koliko ih ima. Pijanom Otokaru nije
palo na pamet da ih broji.
Nije bio pijan nasmei se Rajnhard. Bio je edan, ak i vode.
Nego, gledaj!... Tri ratnika se primiu zdesna... Izviai... Idu dobro
utabanim tragom. Ako skrenu ovamo, to e im biti poslednje izvianje u
ivotu...
Tri konjanika, kasom su se pribliavala. Kad stigoe do mesta gde
su Sebastijanovi krenuli u ibljak, stadoe. Poto su izmenili nekoliko
rei, okretoe prema mestu gde su leala dva viteza.
To sam i oekivao ree Rajnhard. I mi smo ostavili podobar
trag.
Daun tiho dodade:
Ako dopustimo samo jedan da umakne, propast nam je sigurna.
Na napad mora da bude munjevit.
Dva viteza, leala su nepomino, steui balake isukanih maeva.
Konjanici su se pribliili na pedesetak koraka. Jahali su lagano, bacajui
poglede na sve strane.
Daun proaputa:
Eh, da mi je samostrel! Uvek sam govorio da ratnik bez tog
oruja nije ni izdaleka osiguran. Svaka ra moe da mu otpeva za duu...
Frktanje konja i tupkanje kopita o tvrdu zemlju, sve se jasnije ulo.
Izviai se primakoe na deset koraka i stadoe.
Iz iblja zviznu kratka strela. Jedan konjanik se zaljulja i pade.
Napred! viknu Daun.
Dva viteza iskoie iza buna i u brzini obojica napadoe istog
ratnika. Trei okrete konja i nae u bekstvo.
Pobee! viknu Rajnhard zadajui poslednji udarac oborenom
ratniku.

105
 Karus i Petronije odapinjali su strele iz ibljaka. Konj treeg ratnika
posrte, napravi jo nekoliko skokova i pade. Rajnhard pritra i jahau
prereza grlo.
Petronije i Karus pritrae.
Momci, ovo je bilo valjano! pohvali ih Daun.
Dva konja bez jahaa, galopom su jurila pravcem odakle su dola.
Sad to bre! uzviknu Rajnhard. Leeve na ramena i nosite
ih tamo, na trag Alemana!
Daun, Karus i Petronije spodbie svaki po jednog mrtvog ratnika.
Odnee ih preko livade i spustie na utaban trag koji su ostavili konji
Alemana.
Za to vreme. Rajnhard je maem sekao iblje i bacao ga na mrtvog
konja. Kad ga je potpuno zaklonio, stigoe i ona trojica.
Burgunana jo nema ree Daun gledajui prema golom brdu.
ekaju izviae...
Sad je ve sigurno da e nas proi primeti Karus.
I meni se ini odvrati Rajnhard. Proi e zahvaljujui vama
dvojici... Od danas prezirem sve grofove i sacgrofove koji brane
seljacima da po potocima i proplancima streljaju divlja. Kakvi divni
pogoci! Jedan ratnik, pogoen je u grlo, a konj onog treeg, dobio je dve
strele u trbuh i jednu ispod pleke.
Dva viteza, urno se uputie u umu. Grof Sebastijan je odmah
shvatio da su leevi burgundskih izviaa odlian mamac.
Tako, momci... ree. Sad nam ostaje da propustimo
Burgunane, pa da lagano krenemo njihovim tragom i saekamo bitku.
Karus i Petronije, leali su iza buna. Ostali su da motre ko, kad i s
koje strane e naii.
Sluaj, Petronije! Izgleda da su ovi naduti vitezi poeli da uviaju
da i mi, seljaci neto vredimo.
Uviaju odvrati njegov drug. Ali pravo priznanje nikada
nee dobiti. Oni prema seljacima oseaju prezir, da ne kaem
odvratnost.
Tako je to odvajkada zaklima glavom Karus. Kad uvide da
im vie nismo potrebni, najurie nas ili prodati kao robove. Onaj
Rajnhard gleda kao zver! Od njega se treba uvati...
Eh... uzdahnu Karus. Moj Daun je vitez. Neu da greim
duu... Junak je, dobar borac i poten... premda bih rekao da je malo
luckast.
Daa... otee Petronije. Jo nije pokazao pravu ud. A
pokazae je, ja ti stojim dobar.

106
 Kad do toga doe, odoh ja meu razbojnike! mirno ree
Karus.
I ja... Nego, pogledaj der levo... Alemani...
Alemani! Tako mi boga, Alemani! uzviknu Karus. Mi
ekamo Burgunane, a ono nagrnue Alemani. Dosadilo im je nas
ekaju... Krenuli nam u susret, ali e... Ovo se ve ne zna ko koga bije...
Dolo vreme da svaki svakog ree Petronije. A sada
pogledaj desno... Eno i Burgunana! Bie to bogat vaar... Povlai se!

* * *

Voa ratnika iz Burgundije, grof Han, bio je potomak uvene

kraljice Brunhilde koju su Ripuarci stotinak godina ranije rastrgli
konjima na repove. Dugogodinja mrnja prema Austrazijcima, ispoljila
se prema grofu Sebastijanu. Jer, za ivota Pipina Heristalskog, niko se iz
Burgundije nije usuivao da izvri vajni pohod na Austraziju. Kraljica
Plektruda, samovoljna i ogranienih sposobnosti, nije shvatili do koje
mere ide bahatost franakih grofova, majordoma i sacgrofova. Smatrali
su da joj jedina opasnost preti od Sasa, pa je svu panju usmerila na tu
stranu. Njeni ratnici su dve bitke izgubili sa Sasima iji je svaki odrastao
ovek bio borac, surov i hrabar do bezumlja. Njihov voa, rii Majsner,
nije prezao ni od ega. Dve izgubljene bitke do krajnosti su zbunile
kraljicu, pa joj nije padalo na pamet da ozbiljno uzme u obzir izvetaj o
meusobnim sukobima i borbama izmeu grofova Austrazije,
Burgundije, Alemanije i Neustrije, koji su odasvud stizali. O Akvitaniji
nije htela ni da misli, a na najezdu Arapa i Berbera iz panije, samo je
odmahivala rukom. Pojava zapadnih i istonih Gota, Kata, Gepida,
Slovena i Avara po njoj je imala samo prolazni karakter, iako su franaki
grofovi iz tih krajeva vapili za pomo jer su skoro neprekidno trpeli
poraze.
U takvom stanju, grof Han iz Burgundije, krenuo je sa est stotina
dobro opremljenih ratnika nameravajui da najpre uniti Sebastijana, a
zatim i svakoga ko mu se isprei na putu. Ovaj grof, imao je nameru da
se doepa franake krune i da kraljicu Plektrudu i njene srodnike spali na
lomai. Han je imao velike posede oko Bezansona. Mada je granica
njegove oblasti bila udaljena oko dvadeset milja zapadno od Rajne, on je
iz neznanja ili iz drskosti proirio svoju zemlju do velike reke i zaao u

107
oblast Alemana. Zbog toga su izbijali neprekidni sukobi izmeu dva
plemena, a mrnja i osveta, obostrano su satirale oba naroda.
Voa Alemana, Ditrih iz trasburga, uhvatio je deset vodonoa
grofa Sebastijana i, stavivi ih na muke, doznao kuda su Ripuarci
krenuli. Ditrih je u vreme Pipina Heristalskog bio majordom. Ali, zbog
surovosti prema svakome ko nije Aleman, pao, je u nemilost i samo
zahvaljujui kraljici Plektrudi spasao glavu. Povukao se u trasburg i
ekao trenutak da se osveti Ripuarcima, da po mogustvu zbaci svoju
dobrotvorku i doepa se franakog prestola.
Dogodilo se da se putevi dva grofa i jednog biveg majordoma
ukrste u jednoj taki. Od njih trojice, jedino Sebastijan nije pomiljao da
na svoju glavu stavi kraljevsku krunu. Poao je da oslobodi zasunjenog
Karla i da mu kao nasledniku prestola pomogne.
Han i Ditrih imali su da se sukobe u estokom boju jer alemanski
ratnici nisu bili nita slabiji od Burgunana. Tri stotine pedeset
oprobanih boraca, eznuli su da se sudare sa Sebastijanom. Kad su
ispred sebe ugledali Burgunane, spopala ih je divlja mrnja. Bili su
spremni da bezglavo jurnu u bitku.
Sebastijan i njegovi ratnici, mirno su ekali svoj trenutak.
Hanu i Ditrihu, bilo je poznato kolika je udarna snaga konjice u
naletu. Znalo se to jo iz doba Ramzesa II, Aleksandra Makedonskog,
Hanibala i Cezara. Svet je zapamtio uraganske, pobedonosne jurie
Atiline konjice.
Burgunani i Alemani u galopu se sudarie. Tresak o oklope i
titove odjeknu kao grmljavina preko brda i dolina. Pobacavi koplja,
ratnici povadie maeve i otpoee pojedinane borbe. Svako se borio
prema svojoj vetini i snazi ne vodei rauna o vitekim pravilima.
Udarci su zadavani s bokova i s lea. Na vie mesta, po nekoliko ratnika,
napadalo je jednog sve dok ga premlaenog i isprobadanog ne obore s
konja. Mrnja izmeu dva jednorodna naroda, uinila je od njih zveri.
Niko nije ni pomiljao da obustavi klanje ili da baci oruje i da se preda.
Ditrih i Han, okrueni najboljim ratnicima, pravili su pusto na
jednoj i drugoj strani. Udarci maeva o njihove tvrde lemove i oklope
nisu im smetali da juriaju u najgue redove protivnika i za sobom
ostavljaju leeve.
Voi dveju protivnikih vojski nisu se sretali u borbi. Gomile
ratnika, koje su se meale i kovitlale, i trupovi pobijenih ljudi i konja, sve
vie su ometali kretanje po bojitu.

108
 Kad je bitka bila u najveem zamahu, Sebastijanovi ratnici izjahae
iz ume. Oni su ianim naprsnjacima i kacigama, poreae se iza
vitezova, a seljaci u gomilu iza njih, kao krdo.
Grof Sebastijan podie golemi ma i uzviknu:
Napred, za kralja Karla i Austraziju!... iveli Ripuarci!
Konjanici se probie kroz iblje i izletee na polje.
Burgunani i Alemani, ve dobro proreeni i premoreni, najpre se
pokolebae, a onda prekidoe borbu. Videi da se i trei umeao u bitku,
kao po dogovoru stadoe da okreu konje prema napadaima. I desilo se
ono to grof Sebastijan i njegovi nisu oekivali. Burgunani i Alemani,
kao da se nisu do tog trenutka meusobno klali, naglo poee da se
prestrojavaju. Do maloas smrtni neprijatelji, kao voeni ekom
nevidljivom silom, sloki doekae napadae.
Smrt Ripuarcima! dreknu Han. Napred Burgundijo!
Smrt Sebastijanu! podviknu Ditrih. Napred, u slavu
Alemanije!
Sebastijanovi ratnici jurnue preko polja i svom estinom tresnue u
proreeni i nadohvat stvoreni borbeni red protivnika.
Jaui odmorne konje, a ve odavno eljni bitke, Ripuarci su
strahovitom brzinom dizali maeve i sekire i obarali konje i jahae.
Goni!... Teraj!... Seci!... vikao je Otokar.
Za Austraziju!... Za Sebastijana!... odazivao se Valter.
Za svetog Sebastijana! gromko su odzvanjali izbezumljeni
glasovi seljaka koji su se ve ratrkali i juriali na krajeve raskomadanog
ubojnog reda.
Rajnhard se sukobi sa Hanom. Dva viteza otpoee dvoboj brzo i
silovito. Borili su se kao da se oko njih nita ne dogaa. estoki borbeni
zanos Burgunanina, pretvorio se u bes. Zadavao je udarce u elji da
protivnika to pre obori s konja. Rajnhard je na tit i ma doekivao
munjevitu navalu udaraca i po svojoj navici jo ee napadao.
Graja meu borcima, naglo se poveavala. Burgunani i Alemani,
ratrkani po bojitu, beali su desnoj i levo. Konjanici su se naglo izvlaili
iz bitke i, ibajui konje, grabili preko polja da se to pre doepaju ume.
Peaci, skrivajui se iza bunova ili zamiui u ibljak, gubili su dah od
napora i straha. Poraenu vojsku, spopala je pomama. Jer, kad ratnik
pone da bei iz bitke, nikakva sila ne moe da ga zaustavi. Jedni
pobacae oruje i posedae na zemlju, drugi su uzalud jurili po polju
rasplaene konje, a samo neki se dohvatie ume.
Rajnharda i Hana razdvojie begunci. Burgunanin ulete meu
Alemane i sa Ditrihom pobee iz bitke.

109
 U to vreme, ljudi su se voleli ili mrzeli prema prilikama koje su
iskrsavale, ili kako je kome odgovaralo. Mogli su ubijati, vriti nasilja
nad enama i spaljivati naselja, uzajamno se tamaniti kroz krvnu osvetu i
sve to pokrivati naknadom u volovima, konjima, itu i oruju. Uz
blagoslov svete crkve, grehovi su opratani. Biskupi i opati, velikoduno
su stavljali znak krsta izmeu zakavenih, razreavali ih grehova i vrili
izmirenje protivnika, razume se uz poveliko obeteenje crkvi. Ali ako se
neko usudio; da premrsi petak, bio je srean da izdri pedeset udaraca
goveom ilom preko lea, ako ve svoj prestup nije okajao obeen o
prvu granu.
Alemani i Burgunani, beali su pojedinano ili u grupama,
zaboravivi na dugogodinju mrnju. Kojima je polo za rukom da
umaknu, delili su izmeu sebe poslednje zalogaje, zariui se da se
krvavo osvete Ripuarcima. Pri tom su pominjali veito prijateljstvo i
zaklinjali se jedni drugima na vernost.
Daun je sa malim odredom zamakao za brdo odakle su se pojavili
Alemani i pronaao grupu robova.
Njegovi konjanici isekoe do poslednjeg desetak uvara i oslobodie
sedamdeset robova. Nekoliko trgovaca, Jevreja i Sirijaca, koji su iz Meca
stigli da otkupljuju robove, odmah stupie u pogaanje sa vitezom
nudei pozamanu sumu novca.
Lepo... ree im Daun. Doli ste da otkupljujete robove... Ko
vam je dao dozvolu za to?
Kraljica Plektruda... Zlatom smo platili odobrenje...
Vitez krgutnu zubima:
Kraljica prodaje svoje podanike bezbonicima!
Platili smo... Dobili dozvolu... Ostalo, nas se ne tie!
Momci... obrati se vitez svojima. Kraljica im je prodala
dozvolu za ovu besramnu rabotu... Ima sedam trgovaca... Spremite
konopce!
Trgovci zavapie:
Milost!... Mi smo platili zlatom...
Jedan Sirac se isprsi:
Ko se usuuje da vea ljude koji su u milosti kraljice Plektrude?!
Ja se usuujem ree Karus i namae mu omu oko vrata.
Za tili as, trgovci su visili o jednoj podebeloj grani.
Meu osloboenim robovima, bio je i sacgrof Arnuf sa suprugom
Suzanom i kerkom Marijom.
Opet vi! sa suzama u oima zagrli Arnuf Dauna. Po drugi
put nas spasavate!

110
 Zagrli ga i Suzana i toplo ga poljubi u oba obraza.
Marija je stajala malo po strani i smerno iskosa gledala u mladog
viteza.
I moja zahvalnost... tiho ree devojka.
Daun joj prie:
Moja srea... Zahvaljujem bogu to je nadahnuo Alemane da vas
zarobe i da mi prue priliku da vas oslobodim...
I ja... nasmei se Marija.
Iz kestenjastih oiju devojke blesnue plemenitost i dobrota, a dve
jedva vidne jamice na obrazima do krajnosti uzbudie viteza. Daun je
zagrli udei se svojoj smelosti. Njihove usne, spojie se spontano kao da
se samo tako dva bia mogu spojiti u jednu duu.
Tvoja je... smeei se ree Arnuf.
Moja?... zadihano odvrati vitez.
Kako bi bilo drugaije? dobaci Suzana. Dvoje se nau iako
se ne trae... Neka via sila ukrsti im puteve i nau se!
Meu ostalim robovima, bilo je ratnika iz tvrave sacgrofa Arnufa,
a bilo je i seljaka. Tu se nalazio i voa naselja Stok.
Tvoji smo!... Vodi nas!... Boriemo se uz tebe!... zagrajae oni.
Osam ena, supruge i keri ratnika iz tvrave, nisu se odvajale od
Suzane i Marije Jedna crnka plamenih oiju i trave kose, gledala je ispod
oka titonou Karusa.
Ti si junak... ree mu. uda se priaju o tvom junatvu.
He... odvrati bivi ugljar. Jo se za sve i ne zna... Tek ima da
se pria... Tvoje priznanje za mene ipak neto znai... Sam sam. Budi
blizu mene, pa e se uveriti da moja vrednost i u drugom smislu neto
znai.
Devojka se nasmeja i munu ga laktom u slabinu:
Za mnom uzdiu svi momci ree i avolasto pogleda u
momka. Ako te skole toljagama, zlo e se provesti!
Za tebe i ivot da dam!... uzviknu momak. A pored toga i
bar pedeset razbijenih glava momaka koje pominje... Neka me pamte. A
zapamtie me i ti i s ponosom e govoriti kome si poklonila srce i
duu...
Devojka napui rumene usne.
Grof Sebastijan, iskupio je svoje, ratnike i utvrdio da je poginulo oko
trideset Nekoliko ranjenika, prihvatilo je klempavi monah Rap da ih lei.
On se odmah dade na branje trava. Za kratko vreme je od izgnjeeni
cvetia, stabljika i lia napravio lek.

111
 Zarobljenih Alemana i Burgunana, bilo je pedeset i etvorica.
Stajali su potiteni, pognutih gla
va.
Ratnici obrati im se grof pred vama stoje slava ili smrt!
Pogledajte!... Dva delata... Birajte!
Slavu!... Slavu biramo!... graknue zarobljenici. Vodi nas!
Tvoji smo!
Lepo ree grof. Zakleete se na krstu. Ko pogazi zakletvu
bie rastrgnut. Jeste li saglasni?
Jesmo...

112
 GLAVA DESETA

KRALJICA PLEKTRUDA

Glas o pobedama grofa Sebastijana, naglo se irio i prestizao

glasnike na brzim konjima. Zalazio je po tvravama i postajama,
prodirao u gradove i preletao, preko koliba po seocima i naseljima,
nosei sa sobom strah i trepet. Snaga pobednika, dobijala je neviene
razmere, a porazi pobeenih, graniila se sa katastrofom. Prialo se,
dodavalo i uveliavalo: grof Sebastijan do nogu je potukao Sase,
najborbenije germansko pleme, i oslobodio sacgrofa Arnufa i nekoliko
stotina robova; osloboeni robovi doepali su oruje i pridruili se
grofovoj vojsci; grof Han iz Burgundije i bivi majordom Ditrih od
Alemanije, jedva su spasli gole ivote, ostavivi na bojitu gomile svojih
ratnika. Sa strahom se govorilo da Sebastijan ide nizvodno, levom
obalom Rajne i niti sve na ta naie.
Te glasine, stvarale su nespokojstvo sve do delte Rone, na jugu i
utoka Rajne, na severu. Grofove iz Neustrije spopade strah koji zahvati i
vojvode iz Akvitanije, sve do Septimanije i granice panije.
I razbojnike druine se pokolebae, iako, su im boravita bila
skrivena po jarugama teko prohodnih uma i u tru, kraj movara.
Uveliko se proulo kako su melez Kartalon Sloven Vlad i Akvitanac Sven
izvukli valjane batine pod tvravom grofa Sebastijana, iako je samo ovaj
poslednji dobio toljagom preko lea od titonoe Karusa, a Kartalon
poneo strelu zabodenu u butinu.
Svako je strepeo od susreta sa tom vojskom, mada Sebastijan, osim
da bi se odbranio, nikoga nije napadao. Sve ivo, bealo je ispred
Ripuaraca, a strah je osobito spopadao one koji ih ni iz daleka nisu videli.
Jedan odred Akvitanaca, beao je prema Loari da se sakrije u
vrbacima kraj reke, jer su voe strepele da im Sebastijan ne presee put
prema Lionu. Bojali su se, iako je grof sa svojom vojskom u to vreme
uveliko ostavio za sobom Ronu i hitao prema Mozelu.

113
 Seljaci po naseljima, iznosili su pred Ripuarce so i hleb, prasad,
kokoke, jaja, sir, voe i vino. Strepei od naoruanih ratnika, ma koji da
su, usiljeno su se smeili diui oi prema nebu i glasno ih blagosiljajui,
a u sebi molei boga da ih se to pre ratosiljaju. Bilo je i takvih koji su se
tada prikljuivali grofovoj vojsci. Oni su ili peice ili na kljusadima, u
elji da ih dotaknu zraci ratne slave ili da trpnu neto od plena.
Trag vojske grofa Sebastijana, vodio je prema Mecu. Tim tragom,
niko se nije usuivao da poe iz bojazni da mu ta smelost ne bude
poslednja u ivotu.
Tako se desilo da je slava Ripuarskih ratnika postala daleko vea
nego to su Sebastijan i njegovi pratioci eleli. O tajnom pohodu na grad
Mec, vie nije moglo biti ni rei. Uzalud su se kretali nou, a dane
provodili po skrovitim mestima. Njihova slava, vratolomnom brzinom,
ila je ispred njih. Jo ih je svega pola dana putovanja delilo od cilja, a oni
nisu imali nikakav plan kako da izvedu svoj poduhvat.
Na jednom proplanku, okruenom gustom umom, vojska se
ulogorila. Ratnici su rasedlali konje i pustili ih da pasu, a vitezi posedali
u hlad.
ta sad? otpoe Rajnhard. Nalazimo se na domaku grada.
Hoemo li nastaviti put i pokuati da proemo kroz veliku kapiju?
Otokar iz Trira se nasmeja:
To moe ti... i ovaj Valter! Vi ste ljubimci kraljice Plektrude!
Zelene oi viteza Rajnharda zlobno blesnue:
Za takve ale nije vreme! ree.
Onda da krenemo svi... odvrati Otokar.
Da nas bog sauva od toga! uzviknu Valter. Neemo stii ni
do kapije, a kia strela i dilita, sruie se sa zidova na nas. Nevolja je to
naa slava, umesto za nama, ide ispred nas.
Kako ui u grad?! povisi glas Sebastijan. Nas se i Ripuarci
plae iako smo njihovi. Danas niko nikom ne veruje. Kraljica je na
oprezu... ako je u gradu...
Ona je na oprezu iako nije u gradu primeti Daun. Glas o
naim pobedama, stigao je do nje ma gde se nalazila. Imaemo muke i
ispred grada i u gradu ako uopte proemo kroz kapiju.
Ne treba se zavaravati ree Valter. U grad nas nee pustiti.
Bila bi ludost juriati na zidove bez opsadnih sprava.
Prema tome? upita Sebastijan.
Prema tome, ne predlaem nita, jer nita se ne moe uiniti.

114
 Moe... javi se Arnuf. Ja u poi... Poveu nekoliko
pratilaca i kao sluajni putnik proi kroz kapiju. Sa mnom moe i
misionar Bonifacije. Treba najpre videti ta se tamo dogaa.
Ovo bi moglo da se prihvati ree grof. Zaista ne znamo ta
se zbiva u gradu.
Otokar dobaci:
To ne znamo. Ali ja znam ta e se dogoditi. Svakome je poznato
da uz tvoju vojsku idu Arnuf i Bonifacije. Gde su ta dvojica, tu je i
Sebastijan. Tu su i Rajnhard i Valter... Njih kraljica oekuje sa glavom
grofice Gertrude na tanjiru. Umesto toga, Rajnhard joj dovodi grofiinog
supruga Sebastijana, i to ivog, bez tanjira, okruenog ratnicima
ovenanim slavom. Zbog toga u poi ja. Mene niko ne poznaje. Niko me
ne oekuje. Mogu i Daun i njegov titonoa...
Za Dauna se zna da je uz nas primeti grof.
Zna se za Dauna, ali ga niko nije video. Neka promeni ime, ili
prosto, neka bude bezimeni vitez svetoga Grala.
Najposle se sloie da Otokar, Daun i Karus krenu prema gradu.
Poveete i Petronija ree grof. Idite kao vitezi. Obojica
morate imati titonoe.
Klempavi monah Rap prie grofu i duboko se pokloni:
I ja bih s njima ree. Napred krst i ja, za mnom vitezi pa
titonoe. Niko se nee usuditi da juria na krst.
Nee, istina je... Poi s njima.
I ja bih... dobaci monah Antun.
ta e nam ti? obrecnu se Otokar. U svojoj ludosti, bacie
na nekoga anatemu, pa e da puca po naim leima!
Bezbonie! siknu starac. Mogao bih te...
Nita ti ne moe! Ostani gde si i sluaj pobone rei oca
Bonifacija. Od njega moe nauiti ta je prava hrianska nauka, i da
razlikuje zmiju od goluba!
Bacajte se na konje i najpreim putem prema Mecu! ree
Sebastijan.
Rap se obrati Bonifaciju:
Imam u nedrima no, a u torbi svete rei is pisane na papirusu.
Trebae ti i jedno i drugo... Nosi se! nasmei se misionar.
Ako neko digne ruku na tebe, sigurno je bezbonik. A verujem da ume
da barata noem.
Sodoma! Ovo je Sodoma! uzviknu Antun krstei se. Monah,
sluga gospodnji nosi no!

115
 Sovuljago! podviknu Otokar. Ako i dalje bude
kukumavio, taj no emo isprobati na tebi!
Dosta vie! planu Rajnhard. Polazite! Ako se ne vratite do
sutra u ovo doba, u grad e poi druga grupa.
Poli su. Iza jednog debelog stabla izae Marija, prie Daunu i
uhvati voice njegovog konja.
Sve sam ula ree uzbueno. Idete u eljusti zmaja!
Eh odmahnu rukom vitez. Moda emo, se vratiti.
Moda?... Poubijae vas ili baciti u tamnicu!
Neka i to bude ako je boja volja... A ti... ekaj me.
ekau do sutra u ovo doba. Ako ne doe, dolazim za tobom.
Vitez joj stee ruku:
Ne!... Zaklinjem te! ivi i misli na mene... Ti si jedino bie koje e
me doivotno pamtiti...
Marija ostade gledajui tunim oima za konjanikom koji zamae u
ibljak.
Napred je jahao Rap. Ili su najpreim putem. Konji su se s mukom
probijali kroz gusti, gacali po debelom sloju natrulog lia i obilazili
stabla, na ponekim mestima esta, jer su po tri ili etiri rasla iz istog
panja. Tuda se i peak Jedva mogao provlaiti, a oni su gonili konje.
Debele grane, izrasle su nisko, a prema kronjama, izbijale su sve tanje,
pa su drveta pri vrhu strala u vis kao iljci.
Kroz ovakvu umu ide se u pakao ree Otokar.
Probiemo se nekako... Sjaite! ree monah.
Sjahali su i poveli konje, vukui ih za voice i viui do
promuklosti, jer su ivotinje, izgrebanih grudi, trbuha i vratova, trzale
unatrag. Monah je pronalazio prolaze i kozje staze u ibljaku i provlaio
se.
Ovuda ni ivotinje ne prolaze ree Karus.
Lae, seljae! dobaci Otokar.
Hm! Laem? odvrati titonoa. A ti? Bolje bi bilo da iscedi
tu bubuljicu, to ti se posadila na vrh nosa. Kraljicu e muka spopasti
kad te vidi!
Daun se nasmeja:
Ako je ne oaramo svojom lepotom, nema nam povratka.
Zato i kaem ree Karus.
Seljae, postao si drzak! odreza Otokar. To e te odvesti
pravo na konopac za suenje rublja... A dotle, budi spokojan... Vodi nas
Rap, sveti ovek...

116
 Zbog toga se i pribojavam odvrati Karus. Taj e nas odvesti
pravo u raj, jer ti sveti ljudi...
Pa da, sveti ljudi... Monaha vodi prst boji! skrueno ree
Petronije.
Molim te, ostavi se tog prsta! podviknu Otokar. Lepo kai:
boja volja, i kraj!... Je li? obrati se monahu. Osim noa u nedrima,
rekao si da ima i neto u torbi?
O tome zasad utim.
Najposle, premoreni ljudi i konji izbie na istinu. Neko vreme,
proveli su oko konja, vadei im trnove i iglice etinara pozabadane po
koi.
Sad jaite i trk! uzviknu Daun.
Gonili su konje preko livada i oranica. Protutnjae kroz jedno
naselje, ne obzirui se na seljake koji su zaprepaeno gledali za njima iz
oblaka praine. Uskoro izbie na dombasti put za Mec.
Monah Rap, jezdio je na elu, valjda zato to je bio bez oklopa i
oruja, mrav i lak kao torbica, ili to je imao najbreg konja.
Mec je bio okruen visokim zidovima sa prorezima i zupcima za
strelce i kulama za izvianje i dobru odbranu. Oko zidova nije bilo jarka
sa vodom.
Rap skide krst od abonosova drveta, koji mu je visio o pojasu,
podie ga i razvika se:
Neka su blagosloveni koji ive pod znakom svetoga krsta!
Svevinji nad nama nagradie svakoga i pruiti mu dostojnu platu ako
prikloni glavu pred raspeem! Slava bogu na visinama! Blagoslov onima
ija je dua prosveena!
Kako lepo reeno... sa suzama u oima izusti Petronije.
Na kuli, iznad kapije, pojavie se nekoliko glava. Jedan stotinar se
prekrsti i gromko podviknu:
Amin!... Otvarajte kapiju!
Rap nastavi:
Dolaze poklonici svetoga Grala. Kuda oni prou, ostaje svetao
trag!
Ovakvu vucibatinu u ivotu nisam video! izusti Otokar.
Ne huli, bezbonie! presee ga pogledom Rap. Ovo znanje
nisam stekao u manastiru od opata Sepa. Taj ne ume ni pet rei da sroi a
da ne pone da tuca i prevre oima... Mene je bog nadahnuo i pozlatio
mi jezik.
Samo tako... Samo tako... proguna Otokar.

117
 Kapija na gradu, bila je napravljena od debelih hrastovih balvana
obloenih gvozdenim ploama, jaka kao grom. Ko bi se usudio da juria,
na glavu bi mu se sruila gomila kamenja, poneki balvan, rastopljeno
olovo ili vrelo ulje.
etiri snana ratnika s mukom otvorie jedno krilo preteke kapije.
Pet konjanika ujahae u grad.
Desno i levo, stajali su ratnici, u redu kao na paradi, skrueni i
pognutih glava. Monah Rap sjaha i predade voice Petroniju. U
podignutoj desnoj ruci, drao je crni krst, a levu je stavio na grudi u znak
predanosti bogu.
Rap... Sveti Rap... Monah pri bogu! uzviknu Karus.
Monah zavapi:
Adveniat regnum tuum... Fiat voluntas tua...
Oh, kakva srea za nas! zau se neiji uzdah iz gomile.
Ovaj je moniji od Bonifacija! dobaci drugi.
Taj bi Bonifacija zadenuo za arapu, samo da nije bos
proguna Otokar.
Ratnici su klicali:
Sveti Rap... Uz njega poklonici svetoga Grala...
Karus dobaci:
Taj pokretom ruke moe da pomeri Mesec, a Sunce da ugasi kao
sveu!
Daun se obrati jednom stotinaru:
Majordomi i kraljica? Jesu li u gradu?
Kraljica je tu, a majordomi se tuku sa Sasima na Rajni.
Neka je slava bogu i svetome Rapu! ree Otokar diui pogled
prema nebu. Kraljica nam je ovog asa neophodna, a majordome neka
gospod titi i neka im pomogne u pravednoj borbi.
Monah je blagosiljao ratnike, ene, nadnosio ruke nad decu i starce
koji su odasvud povrveli Kao da govori sa predikaonice, uzvikivao je:
Sanctificietur nomen tuum... Benedico vos in nomine Christi Sic
transit gloria mundi... Vanitas vantatum... Cerebrum non habet...1
Daun se glasno nasmeja:
Ovaj sveti otac zaista cerebrum non habet! proguna Otokar.
Nema, nema... odvrati Daun. A ni mi uz njega.
Vest o svetome Rapu, brzo se pronela kroz grad. Sve ivo pohrli
prema trgu, gde je povorka, vukui se, naposletku stigla. Mnogi su bili

1
Neka se sveti ime tvoje... Blagosiljam vas u ime Hristovo... Tako
prolazi slava sveta... Nitavilo od nitavila... Nema mozga...

118
na kolenima, a oni najpoboniji, gurali su se da dopru do monaha, obgrle
mu kolena i poljube kraj od mantije.
Ovo je udotvorac! Dok trepne, stvorie udo! opet podviknu
Karus, poinjui da veruje da im put nee biti uzaludan.
Ako ne napravi udo, rulja e nas rastrgnuti!
tiho dobaci Otokar Daunu.
Videemo odmahnu rukom vitez.
Bojim se da neemo imati vremena da vidimo
odvrati Otokar. udo u Mecu zasee nam u grlu.
Eh primeti Daun terajui akom muvu koja mu se ispod
podignutog vizira motala oko nosa. udo nas jedino moe spasti!
Monah Rap, videi da je napreac postao udotvorac, mai se torbe
ispod pazuha i izvadi svitak papirusa, razmota ga i gledajui u nebo
uspori hod.
Na papirusu, preko sastruganih slova paganskih pisaca, video se
krst upisan crnom bojom. Ispod njega bio je tekst: Per me in vitam
aeternitatis.1
Sa blaenih lica, blistali su svetli pogledi. Svi su bili ushieni iako
niko nije razumeo ta pie na papirusu.
Klempa je neuraunljiv slee ramenima Otokar. Ako ne
napravi udo, a sigurno je da ga nee napraviti, propali smo.
Ali Rapu se inilo da jo nije postigao ono pravo. On smota papirus,
stavi ga u torbu i izvadi drugi. Na njemu je takoe bio krst, a ispod njega
natpis: In hoc signo vinces.2
Glas o dolasku vitezova svetoga Grala u grad, a osobito udotvorca
Rapa, stigao je i do dvora. Dva majordoma i nekoliko dvorana, a naroito
gomila ena oko kraljice, pokazae krajnje uzbuenje. Kraljica Plektruda,
jedina je ostala dostojanstvena i zagonetna. Izgledalo je da dolazak
svetog oveka i vitezova iz daleka sveta nju ne uzbuuje. Jer, ona je
vladarka. Smatrala je da je iznad svega i svakog i da njeno duhovno
stanje nita ne moe do poremeti.
Bila je visoka, mrava, sa upadljivo dugakim rukama i ilavim
vratom. Glava joj je bila duguljasta i koata. Na licu se isticao nos,
kukast, a ispod njega velika usta sa modrikastim, tankim usnama, upola
otvorenim, i zubima krupnim i ukastim. Sive oi, delovale su
sanjalaki i pomalo dremljivo. Ali, u nastupu gneva, pretvarale su se
munje, a njihov blesak, naterivao je strah u kosti i najhrabrijim

1
Kroz mene u ivot venosti.
2
U ovom znaku e pobediti.

119
velikodostojnicima koji bi se zatekli u njenoj blizini. Jer, jedan
nepromiljen gest ili pokret, ma od koga poticao, mogao je da kota
glave. Kraljica nije verovala nikom. Smatrala je da svet postoji radi nje, a
svi ostali treba da su sreni to ih podnosi u svojoj blizini. Niije savete
nije primala. Glasnike sa ravim vestima, predavala je delatu smatrajui
da se preko njih iskazuje volja i namera sotone. Zato se i dogaalo da je
esto ostajala bez obavetenja o izgubljenim bitkama, izdaji grofova i
prodorima pljakakih hordi koje su postajale sve brojnije i drskije.
Glasnicima je bilo milije da sauvaju glavu nego da stanu pred lice
kraljice Plektrude.
Bila je nadmena, samoiva i do krajnosti sujeverna. Slepo je
verovala u boga i u avola, pa tako i u uda koja potiu od jednog i
drugog. Ako je bila uverena da su od boga, postajala je opsednuta
dobrotom, raunajui da i na taj nain moe izvui korist. Ali udotvorci
nadahnuti avoljom silom ako joj se tako inilo umirali su na
mukama.
O kraljici se aputalo da potajno ivi u bludi, da sablanjuje mlade
dvorane, ak i naoite ratnike, i da ih bez milosti ubija kad joj dosade ili
kad kao ljubavnici poele da pokau svoju nadmo. Jednom je ubila
stotinara, svog ljubavnika, i njegovu enu, da ova ne bi priala kako joj je
mu nestao. Njihovog sina jedinca, poslala je u manastir da se od
monaha naui pismenosti i da se moli za njenu duu. Mladi je nauio da
pie. Beleio je na pergamentu uda svetaca i podlosti avola koji se
mota oko krtenih dua. U nastupu gneva, on je meu paklena udovita
upisao i ime kraljice Plektrude. Sreom po njega, opaka ena bila je
nepismena, a monasi su utali, bojei se svaki za svoju glavu, mada su
znali da se vladarka kao ive vatre plai anateme.
Plektruda je zahtevala da joj dovedu monaha Rapa i poklonike
svetoga Grala.
Tri oveka, ni po emu slina, prilazila su dvoru, a svetina se uz put
rasipala, bojei se mesta koje je probitano zaobii. ak su i ratnici
zaostajali kao da im od dvora prete kuga ili boginje.
Daun, Otokar i Rap, malo su znali o udima vladarke. Ipak, potajno
strepei, svaki je eleo da se nekako izvue, da ostane to manje vidljiv i
izbegne neugodna pitanja i iste takve odgovore. Doli su u Mec da izvide
raspoloenje naroda i da provere ratnike i njihovu odanost kraljici. A
evo, moraju da se suoe sa enom koja dri u tamnici oveka zbog koga
su prevalili toliki put i izdrali toliko bitaka. Daun i Otokar, proklinjali
su monaha Rapa, a uz njega i Karus koji ga je izvikao za sveca i

120
udotvorca. A ogluiti se o poziv kraljice, za njih je znailo sigurnu
propast.
Daun je bio viniji mau nego jeziku. Bio je otvoren, iskren i kao
zolja osetljiv na nepravdu. Najbolje bi bilo da otvara usta samo kad mora
i da odgovara to krae. Otokar je bio reit, ali zajedljiv, pa je postojala
opasnost da uprosti i sebe i ostale. Ali bio je trezan i Daun je smatrao da
je to dobar znak.
Monah Rap, ve oglaen za sveca i udotvorca, nije mogao a nije ni
eleo da se odrekne slave koja ga je nenadano ozarila. Ostao je jedina
nada vitezima. Razumljivo je da titonoama nije bilo mesto u dvoru.
Karus i Petronije, zastali su ispod jedne lipe da uvaju konje i strpljivo
ekaju svoje gospodare.
Oh, u kakvo muno stanje smo zapali! uzdahnu Otokar. Da
mi je bar nekoliko gutljaja vina...
Predvodio ih je jedan stari dvoranin koji je drao glavu malo
nakrivo, kao to, je sluaj kod nagluvih osoba.
Kako ti bee ime? oslovi ga Otokar.
Kraljica vas nestrpljivo oekuje nasmei se dvoranin.
Pitao sam kako se zove! viknu Otokar.
He-e... otee starac. To e se videti kad stignete pred lice
njenog velianstva!
Oh! uzdahnu bubuljiavi vitez. Ovakvi dvorani, veoma su
pogodni za poverljive razgovore!
Monah Rap se nasmeja:
ta te se tie njegovo ime?
Ko e da govori? tiho ree Daun.
Kome se bude obratila odvrati Otokar. Jedan drugome
moramo pritei u pomo. Sad ili nikad. Odgovaraj kratko i ne padaj u
vatru, inae odosmo vragu.
A ti? pogleda ga iskosa Daun.
Ja u se snai.
Govoriu ja dobaci klempavi monah. Jedini sam
nadahnut... Ovu mo nisam stekao od opata Sepa u manastiru. Taj vo ni
pet rei ne ume...
To smo ve uli prekide ga Otokar. Uzdamo se u tebe...
Dobro, svetac si i udotvorac, ali tako ti boga, ne preteruj! I tvoja glava je
u pitanju!
Stari dvoranin se upola okrete, nasmei se i preko krbavih zuba
procedi:

121
 Ako budete veti, kraljica e vas obasuti potovanjem... Uz vas je
milost boja, a to ona najvie ceni.
Ulice u gradu, bile su uzane i krivudave. Kue, napravljene od
drvene grae, imale su prizemlje i sprat, iri i prostraniji, Mali prozori,
zatvarali su se kapcima, pa je svetlost u prostorijama bila veoma
oskudna. Grad okruen zidom nije ni mogao da se iri. Samo trg na
sredini, bio je neto prostraniji. Tu je stajala optinska zgrada sa
birgermajsterom i majordomima. Na tom mestu, malo izdvojen,
podignut je dvor kao povremeno boravite vladara.
Dvor je bio zidan na rimski nain, od kamena i etvrtastih opeka.
Imao je dva ulaza sa zdepastim stubovima, prema dorskom stilu, bez
kamene ploe pri zemlji bez kapitela. Debeli zidovi, ostavljali su utisak
masivnosti, glomaznosti i ubitane hladnoe. Mesto stakla, na prozore su
postavljeni kapci od borovih dasaka. Leti su stajali irom otvoreni a zimi
zatvoreni. Oigledno, nikome nije smetala ni letnja promaja ni zimska
zaguljivost. Pod u auli, bio je obloen kamenim ploama, neveto,
spojenim, pa je iz pukotina izbijao zadah na buu i vlagu.
Dva viteza i monah uoe u ogromnu dvoranu. Dva stola na sredini
i klupe oko njih, izgledali su siuni u tolikom prostoru, iako je za svaki
sto komotno moglo da sedne trideset dua. Po podu su bile prostirke od
sirove vune, dreee crvene, ute, zelene i plave. Neke su bile izveane
po zidovima. Vonj na prainu, irio se iz njih i hvatao za nozdrve.
U jednom uglu, stajalo je prestolje sa pet stepenica i na njemu presto
obloen ploicama od istog zlata. Desno i levo, bila su dva srebrna
iraka visine oveka. Na svakom se nalazila po jedna svea, debela kao
ruka. Iza prestola, visile su svilene tkani ne razliitih boja. Njihovi
nabori, presijavali su se pod svetlou slabakih plamenova.
Na prestolu je sedela kraljica Plektruda, a okolo su stajali dvorani i
dvorkinje, svi odeveni u sveana ruha razliitih boja i kroja. Niko od njih
nije se usuivao da sedne u prisustvu kraljice.
Bilo je rano popodne. Kroz otvorene prozore bletala je dnevna
svetlost, ali je jedva dopirala do ugla u kome je stajao presto. Tako je
svetlost svea jedina okruivala kraljicu istiui grivne od masivnog zlata
na njenim mravim rukama. Haljina od damasta vinjeve boje,
zakopana do grla, krasila je vladarku. Oko vrata, visio joj je lani i na
njemu krst sa dijamantom veliine oraha, Dijamant, uglavljen na mestu
gde je nekada stajala glava Hrista, blistala je kao magijsko oko. Niz gole
kraljiine ruke, visile su dve pole od zelene svile, istiui bledo, lice i sive
oi vladarke. Na nogama je imala otvorene sandale sa kaiima
uokvirenim zlatnom srmom. Na glavi, mesto svilenog ukrasa u obliku

122
kape, stajala je teka kruna, naikana dragim kamenjem svih boja i
veliina.
Kad monah i vitezi uoe u dvoranu, za trenutak se sve glave
okretoe prema njima i odmah prema kraljici. Ona ih odmeri pogledom
dok su prilazili. Onda mahnu jednom dvoraninu obuenom u raskone
haljine, zelene kao trava. On klee na levo koleno i nakrivi glavu da bolje
uje zapovest.
Majordomi... tiho ree Daun.
Svakako odvrati Otokar. Kao petao, samo mu je zabranjeno
da kukurie.
Monah napravi rukom znak krsta prema dvoranima. Kraljica apnu
nekoliko, rei majordomu. On poskoi i dade znak ostalima da se udalje
Bilo je oevidno, da vladarka eli da ostane nasamo sa vitezima i
monahom.
Stajali su na pet koraka od prestola. Sa divljenjem su gledali
prekrasnu haljinu, krunu i nakit i bez oduevljenja enu mravu i
poodmaklih godina. Ona ravnodunim pogledom pree preko monaha,
zanemari Otokara i zagleda se u Dauna. Lepo lice i vitki stas viteza,
smesta joj padoe u oi. Mrdnu desnom obrvom i nasmei se krajikom
usana.
Daun se duboko pokloni, za njim Otokar, a monah se i ne pomae.
Ko ;je od vas najglavniji? mirnu kraljica.
Svi... odvrati Daun. Svaki na svoj nain.
Ni po emu nismo slini, a svaki je ol nas zasluan pred bogom i
ljudima ree Otokar. Monaha Rapa mnogi ubrajaju meu svece, a o
njegovim udima uveliko se pria... Ovaj neznani vitez, poklonik je
svetoga Grala, a uz njega i ja. Mi smo, svetla kraljice, na dobrom putu da
ga naemo.
Da naete sveti Gral!? grlenim glasom uzviknu kraljica i prvi
put se promekolji na prestolu. To nisu mogli ni vitezi kralja Artura!
Bili su greni. Gospod nije usliio njihove molitve primeti
monah. Takvu sreu moe da doivi samo jedan, najodabraniji.
Oi kraljice Plektrude blesnue kao u deteta. Ona se obrati Daunu:
ta e, asni vitee, uiniti ako taj sveti pehar pronae?
ta u uiniti? kao zaudi se Rap. Poklonie ga nekom
manastiru i tako stei sigurnu ulaznicu u raj.
Divno! pljesnu rukama kraljica. Prekrasno!... A zato ga ne
bi poklonio meni?
I to je mogue... pognu glavu Daun. Rado... Vrlo rado...
Pokloniu ga velianstvenoj...

123
 ...jedinstvenoj i bogobojaljivoj kraljici Austrazije! dodade
Otokar.
Monah die kaiprst i sveanim glasom ree:
Samo pod jednim uslovom... Kad joj doe vreme da stane pred
lice Gospodnje, da ga ona lino preda u ruke Hristu!
Dva viteza se zapanjie.
Propali smo! pomislie proklinjui as kad su pristali da
neuraunljivog monaha povedu u Mec.
Meutim, kraljica bez kolebanja prihvati uslov kao mogu i
ostvarljiv. Ona se opusti na prestolu, podboi rukom bradu i utonu u
blaeno sanjarenje.
Eh... uzdahnu. Prihvatam uslov i molim boga da uslii
moju i vau elju. Takav emisar bio bi najsreniji meu smrtnima... A ti,
asni oe, kau da si udotvorac... Je li ta mo od boga?
Monah se zagleda u tavanicu.
Ti kaza... ree.
Svakako, od boga... dobaci Otokar. Na brat u Hristu,
skroman je i skruen. Ne eli da govori o sebi...
Kraljica dohvati zvono koje joj je stajalo pri ruci, na stoiu, kraj
prestola. Na otar zvuk, razmae se zavesa u dubini i jedna dvorkinja
ue klanjajui se.
Donesi vino i etiri pehara ree kraljica.
Tri... Samo tri... skromno primeti Daun. Ja ne pijem vino. I
neu ga piti dok ne ispunim zavet...
Zavetovao se dodade Otokar. Vino nee ni pogledati dok
ne nae sveti Gral.
Oh!... uzviknu kraljica. Sveti Gral!... Sveti Gral!... Sveti
Gral!... ponavljala je upirui pohotljiv pogled u Dauna.
Dvorkinja donese tri pehara poreana oko kondira na srebrnom
posluavniku.
Oi Otokara i Rapa zasvetlucae. U viteza zbog vina, u monaha
zbog srebra. Obojica iskapie pehare. Kraljica otpi nekoliko gutljaja i
zagleda se u monaha.
udotvorac?... Svetac?... ree.
Otokar se raspria:
Svojim sam oima video prole godine kad je jednim pokretom
ruke skrenuo oblak skakavaca na drugu stranu... On je u stanju i poplavu
da zaustavi...
Kraljica ustade, prie monahu i unese mu se u lice:
Jesi li od boga ili od avola? ree potmulim glasom.

124
 Rap izdra njen pogled i ne pomae se s mesta. Njegove crne oi,
prkosno su svetlucale. Vitezi su stajali kao opinjeni. Shvatili su da je
poela igra ivota i smrti.
Nita slino, ne pojavi se na monahovom licu. Daunu se inilo da je
Rap siao s uma, da namerno srlja u propast, jer eli da bude muenik i
da se na taj nain potvrdi kao svetac.
Monah progovori:
Ja sam jedan od retkih koje je za ivota ozarila milost gospodnja.
Teko onome ko se usudi da digne ruku na mene!
Kraljica buknu:
Zna li da jedan moj mig za svu trojicu znai smrt ili ivot?
Rap se zagleda u tavanicu i otpoe:
Zaista, zaista vam kaem: ako zrno penino padnuvi na zemlju
ne umre, onda jedno ostane; ako pi umre, mnogo roda rodi!1
Boji ovek! Tako mi boga, iv se posvetio! uzviknu Otokar.
Kraljica ustade, upre prst u monaha i viknu:
Uini udo i poverovau!
Jo uvek gledajui u tavanicu, Rap nastavi:
Blago onima koji ne videe a verovae!2
Opaka ena klonu na prestolu.
Nee nas umoriti ree Rap jer naa smrt znai tvoju
propast...
Zautae.
Dva viteza prvi put se usudie da ukrste poglede, a monah, kao da
je sam sa sobom usred pustinje, mrmljao je molitve na latinskom.
Kraljica, bleda i sa rukom na srcu, sklopila je oi naslonivi glavu na
naslon prestola. Ruke su joj podrhtavale, a usne se stiskale i oputale.
Pokuavala je da progovori.
Monah joj prie, klee na oba kolena i die krst sa njenih grudi:
Poljubi i pokaj se! ree.
ena otvori oi, nasmei se i poljubi krst.
Lud je... Poludeo je... Oboje su ludi... proapta Otokar.
ta eli, brate u Hristu?... Sve u uiniti... Kai...
I kazau... ustade monah. Grof Sebastijan stekao je milost
gospodnju Njegova supruga, otila je meu senke, po tvojoj volji... Njen
ivot pao je na duu viteza Rajnharda koga si ti poslala... I Rajnhard je
umro. Pao je u dvoboju, nanovo se vratio u ivot i sad ivi.

1
Jevanelje po Jovanu, 12, 24.
2
Jevanelje po Jovanu, 20, 29.

125
 ivi?!... zavapi kraljica. Ko ga je povratio u ivot?
Ja!... A sad uj... Ovde, meu sunjima, sedi mladi koga si iz
obesti osudila na propast. Gospod me je uputio u Mec. Doao sam po
njega, da ga odvedem u manastir svetoga Martina. Karlo spada meu
odabrane i njemu je mesto kraj raspea, votanih svea i monaha...
Karlo! Sin moga upokojenog supruga Pipina!... Da, da... iv je...
Srea tvoja! Gospod ti se nasmeio...
Pustiu ga. Neka ide... Neka se i na njega iskali boja milost...
kao za sebe progovori kraljica Plektruda.
Monah nije lud! apnu Otokar Daunu.
U pravu si... slee vitez ramenima.

126
 GLAVA JEDANAESTA

GROM IZ VEDRA NEBA

Kako je vreme prolazilo, grofa Sebastijana i njegove pratioce,

spopadalo je sve vee nestrpljenje. Rajnhard i Valter, najvie su bili
uznemireni. Dobro su poznavali kraljicu Plektrudu i njene udi i bili
uvereni da se ni vitezi ni monah nee vratiti. Imala je ona uhode meu
dvoranima i ratnicima, a isto tako i savetodavce koji nisu birali sredstva
da joj se udvore. Prokljuvie oni ko su dva viteza i ta ih je dovelo u
grad. Klempavog Rapa nisu pominjali, jer im nije bio vaan, ili su
smatrali da njega kao monaha, makar i nitavnog, niko nee taknuti.
Sreom, niko ih ne poznaje ree Rajnhard. Niko ne zna
kome pripadaju, osim ako se Otokar u pijanom stanju ne oda, ili ako
boja volja ne okrene lea.
Valter zavrte glavom.
Trebalo je da nas dvojica poemo...
I da padnemo pravo u ruke opakoj eni! Zna ona da smo uz
Sebastijana.
Zna prokletnica! uzdahnu Valter.
Grof Sebastijan primeti:
emu se moemo nadati ak i ako se vrate nai prijatelji?... Kako
da doemo do sunja?... udo, samo udo moe nam pomoi!
Kraljicu treba ubiti! krgutnu Valter.
Treba... ali ko? rairi ruke grof.
Ja... Ja u je ubiti! dobaci Rajnhard.
Sebastijan mu stavi ruku na rame:
Ne zavaravaj se, prijatelju. Nee stii ni do ulaza u dvor, niti e
videti kraljicu sve dok te ne izvedu na muilite.
A ta emo dobiti ako se ona dvojica i vrate? ree Arnuf.
Donee nam vest da je Pipinov sin u tamnici i to je sve.
udo, samo udo moe nam pomoi! zavapi monah Antun.
Misionar Bonifacije progovori:

127
 udo!... Mnogo se pominje udo! Svi ga oekuju i veruju u nj. A
ja vam kaem da u prirodi nita ne biva sluajno. Postoji zakon
nevidljive sile... To je bog!... On stvara poredak koji niko ne moe
promeniti. On upravlja svetom, rui i podie carstva, skida vladare s
prestola, a prosjake uzdie do vrha. Sve vidi, sve uje, ne zanemaruje
nita... Njemu nisu potrebni posrednici u vidu udotvoraca... Po svojoj
volji, izdvojio je oveka, uspravio ga na dve noge i dao mu mogunost da
glavu, lice i pogled upravi prema nebu, suncu i zvezdama i da oseti
njihovu silu i lepotu. A zato?
Zato? kao odjek upita Arnuf.
Misionar se nasmei:
Zato?... Jer treba da vidi i shvati veliinu svoga tvorca. Poslao je
na zemlju sina da zabludelima pokae put kojim treba ii. I Hristos je,
radi spasenja ljudskoga roda, na svoja plea uzeo grehe celoga sveta. Za
ljude i njihovo dobro, umro je na krstu... Brao moja podie glas
misionar nema veeg zloina nego pogubiti nevinog!... Sveti se to do
devetog kolena, jer taj greh se ne oprata... Isus je umro nevin. Jo je pred
svojim ubicama uzviknuo sa krsta: Oprosti im oe, jer ne znaju ta
ine... Nisu znali ta ine jer im je razum bio pomraen.
Rekao je! Tako je rekao! dobaci Arnuf.
Rekao je, umro i vaskrsao! Ustao je iz mrtvih da pokae zlim i
dobrim kolika je mo boja... Nije tu Gospod uinio udo. Uinio je da se
oglasi nitavna granica izmeu ivota i smrti. On, gospodar duha i tela!...
Njegova volja je zakon!...
A satana? bojaljivo upita monah Antun.
Daleko bio od nas, da li i on...?
I on je tu... Boravi u nama ili kraj nas... Bodri rave i navodi ih na
zlo kako bi naudio dobrima...
Antun zaneme. Beseda ga je porazila.
I zato, brao moja nastavi Bonifacije borimo se da u sebi
gajimo dobro i plemenito, da u svakom oveku traimo iskru koju je
svojim roenjem doneo i nosi je kroz ivot. Jer nema oveka u kome ne
tinja iskra dobrote. Ona je mirisna i blagonosna kao rajsko cvee kad se
rasplamti iz pupoljaka! I ne dozvolimo da ga korov zla ugui!
A bezbonici? Zar i oni?!
I oni... Ako u njihova srca uegnemo svetu vatru, osetie
blaenstvo boje. Na nama, monasima je da irimo meu njima ljubav
prema oveku i preziranje smrti radi dobra drugih.
Oni nas, monahe, mue i ubijaju!

128
 Brate... blago ga pogleda misionar. Budi zahvalan bogu ako
umre na tom poslu, jer je ta milost samo odabranima data.
Znai, bezbonike ne treba ubijati?
Bonifacije se nasmei:
Boni pastoris gregem tondere non deglubere!1
Takvim i slinim razgovorima, vitezi su skraivali vreme.
U zoru, sa ivice ume se oglasi straar.
Sebastijan se prenu.
Neko se pribliava... Dolazi iz Meca... I to dolazi obilaznim
putem.
Videemo ko je... ustade Valter i mahnu rukom dvojici ratnika
da ga prate. Pojahavi konje, zamakoe u umu.
Prvi se pojavi monah Rap, kooperan i krepak. Za njim su jezdili
Daun, Otokar, Valter i vitez irokih plea i sa dugom kosom i bradom.
Povorku su zavravali Karus, Petronije i dva ratnika koje je Valter poveo.
Kad se grupa primae bivaku, Sebastijan uzviknu:
Gospode!... Da li me oi varaju?... Ovo je grem iz vedra neba!...
Desilo se udo!
Nije udo ree Bonifacije. Znamenje je to... Milost
gospodnja, sveobuhvatna i neshvatljiva, pokazala je svoje velianstveno
prisustvo!... Pred nama je vitez Karlo, sin pokojnog Pipina Heristalskog.
Do jue suanj, sutra e postati kralj! Nije on doao sluajno. Razrivena
franaka drava, dobila je vou i spasioca.
Nekoliko trenutaka, svi su stajali kao opinjeni.
Prvi progovori monah Antun:
Preblagi Bonifacije, ipak se desilo udo!
Starac prkosno prevali oima po svima i pobedonosno sede na jedan
panj.
Da... To je nedokuiva tajna koju svi nazivaju udom odvrati
misionar smeei se. Neka bude udo...
Otokar upre prst u Antuna.
Od svih uda, ovo je najvee... i najgluplje ree.
Svi se nasmejae, a monah estoko frknu kroz nos.
Karlo je bio osrednjeg rasta, ali razvijen u pleima. Na licu su mu se
isticale krupne oi orahove boje. Nos mu je bio pravilan, sa izrazito
istaknutim nozdrvama. Naroito se isticala vrsta donja vilica. Iz celog
lica, izbijala je energija i u isto vreme odlunost koja nagoni na
potovanje. Ipak, na tom licu je bilo i neke pitomine, esto vidljive kod

1
Dunost je dobrog pastira da stado ia a ne da ga guli.

129
ljudi koji su dugo tamnovali. Monah Rap mu je potkresao kosu i bradu,
to je jo vie istaklo lepotu mladoga oveka.
Otokar prvi sjaha.
Evo sunja zbog koga smo prevalili toliki put i borili se sa
hrianima i bezbonicima.
Zar je mogue?... Kako se to desilo? hvatao se za glavu
Sebastijan. Kome je polo za rukom da od one paklene ene izmoli
milost?
Karlo upre prstom u monaha Rapa:
Ovome... ree.
Kakva nitavna prilika! proguna Antun.
Zaviri mu u duu! planu Otokar. Jednim pogledom,
sagoree te kao munja!
Kao munja? provaka starac.
Bez njega bi va trud bio uzaludan nastavi Karlo. Kroz tri
dana, ja vie ne bih bio meu ivima...
Vitezi su sjahali. Kad posedae oko vatre, kraj koje se na ranju
pekla srna, uestae pitanja. titonoa Karus im prinese dva meia s
vinom i pehare.
Za ovo se pobrinuo na oprobani prijatelj Otokar ree. On
sa svakim podrumarem sklapa veno prijateljstvo.
Kad su ispraznili pehare, Karlo uze re:
Tri puta je htela da me preda delatu. udio sam se ta je
spreava, dok nisam uvideo da je to neka vrsta muenja: najpre ubiti
duu, pa onda telo. Misionar Bonifacije, dvaput me je pripremao za smrt.
Trei put, jedan monah koji se razume u Sveto pismo koliko ja u latinski
jezik. epao sam ga za guu i priznao je da mu nedostaje znanja za
popovsku rabotu, ali da se razume u potkivanje konja i iskivanje raonika,
bradvi i sekira. U strahu mi je rekao da je kraljica pogubila moju majku,
jednu sestru i brata...
Karlo se obrati Sebastijanu:
Verujem da je moja druga sestra, Gertruda, jo u ivotu? Tvoja
supruga... Nadam se da si je sauvao?
iva je i zdrava odvrati grof. Kraljica je poslala Rajnharda
po njenu glavu, ali vitez se predomislio i priao nama kako bi sauvao
svoju.
Zahvaljujem i tebi, i Rajnhardu, i svima koji se nisu ustruavali
da nam pomognu. Ova dva viteza i mladi monah, uspeli su da utiu na
kraljicu da me pusti. Jo ne mogu da shvatim kako im je to polo za
rukom.

130
 To se ne moe shvatiti ree Daun. Vodila se borba izmeu
dva duha. Pobedio je jai.
Monah Rap dobaci Otokar. Trebalo je videti kako mu vatra
seva iz oiju. Siguran u sebe, smodio je kraljicu Plektrudu! Sila!
Duhovna snaga... A moda je i lud!...
To, to... proguna monah Antun.
Karlo nastavi:
Nije me drala u tamnici sa ostalim sunjima. iveo sam u odaji,
istoj i urednoj. Imao sam i slugu. Retko me je poseivala, ali je uvek
govorila: Ti nisi obian suanj. Ti si sin jednog kralja. Umree kako
dolikuje princu. Niko u ovoj zemlji nee moi da mi prebaci da sam
ravo postupala s tobom, ali e svako rei da sam dobro uinila to sam
te smakla. Mogu te pogubiti danas, sutra, ili kroz godinu dana... To je
jedna vrsta muenja koju dananji svet ne moe da shvati. Iekivanje
smrti, tee je nego sama smrt. Tvoji roaci, svi su pobijeni osim sestre
Gertrude... Ali, uskoro e videti i njenu glavu...
Kakav pakao od ene uzviknu Otokar.
Srna je bila ispeena. Vitezi se prihvatie jela
zalivajui ga dobrim vinom. Meutim, svako je razmiljao ta treba
uiniti da se Plektruda ukloni sa prestola. Bilo je sigurno da oholu i
surovu kraljicu nee tako lako smai. Ostao, je drugi vaan deo posla i
trebalo ga je obaviti to pre. U Mecu, niko nije gajio osobitu naklonost
prema nadmenom velianstvu, ali je majordome i grofove vezivala
zakletva. Uz vladarku, moraju biti smaknuti i njeni kletvenici i
sahranjeni sa svojim zakletvama.
Doao, je odsudan trenutak ree Sebastijan. Imamo oko pet
stotina ljudi. Nisu svi vini ratovanju, ali su dobro naoruani i eljni
borbe jer ih je nekoliko puta okrznula slast pobede. Verujem da e se
dobro boriti.
Svi znaju i zato se bore primeti Rajnhard.
Znaju, svakako dobaci Otokar, pa se razvika: iveo Karlo,
sin Pipina Heristalskog!
iveo!... iveo!... prihvatie vitezi i ratnici.
Oklevanja nema! podviknu Rajnhard. Udariemo na Mec,
opkoliti grad i ivu duu neemo pustiti da izae. Kraljiina vojska, bori
se sa Sasima na donjoj Rajni. Predvode je najzagriljiviji majordomi. S
njima se moramo boriti kao najei neprijatelji. Ako zauzmemo Mec i
smaknemo Plektrudu, gotovo je s njima. Dakle, kraljicu treba uhvatiti ili
ubiti.
Daun se namrti:

131
 Ubiti enu?! Ko to uradi, doivotno gubi viteku ast.
Zato? poea se Valter iza uha. Ubie je Rajnhard. Za njega
viteka ast nikada nije bila prepreka da ini zloine.
I to mi kae ti! krgutnu zubima Rajnhard, pa mu raspali
estok amar. Ima li jo togod?
Imam podskoi vitez. Skidaj oklop i lem! Tui emo se
pesnicama! Ovaj amar, estoko e mi platiti!
Dok su se vitezi u udu zgledali, Valter i Rajnhard stadoe jedan
prema drugom, gologlavi i u konim prslucima.
Vitezi i ratnici poee agorei da se okupljaju oko boraca. Bilo je to
vreme kad ljudi nisu imali nikakvih duhovnih zadovoljstava koja bi im
razbila dosadnu amotinju. Zbog toga su i ratovali gotovo bez razloga,
tukli se, napadali jedni druge i beskrajno se vebali u vetini borenja.
Neprekidna borba, bila im je, pored lova, jedino uivanje! Pesnica,
sekira, dobar udarac maem, bili su neuporedivo znaajnije nego bilo
kakva mudrost. Ko nije umeo ili hteo da se bori, a nije kaluer ili kmet,
nije zasluivao nikakvo potovanje i jedva mu se priznavalo da je iv
ovek!
Imajui u izgledu dobru predstavu, gomila ratnika oas zaokrui
borce.
Zar emo dopustiti ovo? obrati se Sebastijan Karlu.
Zato da ne? Neka se tuku... I ja bih voleo da se ogledam sa
pobednikom.
Skoro da bih i ja dobaci Otokar.
Hajde, vas dvojica, poinjite! nasmeja se grof.
Antun se prekrsti i upre pogled prema nebu:
Gospode, svet se izopaio! Niko nikom ne oprata kako si ti
naredio! Brat na brata udara, oko hoe da mu izvadi!... Pomozi, Gospode,
uslii pravednoga!
Obojica su pravedni kao da su do jue bili pod skutom sotone!
nasmeja se Otokar. Nije Gospod za njih nadlean!
Dva viteza otpoee borbu. ilavi Rajnhard, imao je duge ruke i
koate pesnice. Valter, zdepast i nabijen, nadmaivao ga je teinom bar
za petnaest kilograma. Prvi brz i okretan, a drugi trom, Valterove kratke
ruke sa mesnatim pesnicama veto su odbijale udarce i ublaavale
njihovu snagu. Rajnhardova pesnica kojiput bi pronala put i kao u
jastuk upadala u gojazan trbuh protivnika. Brektanje Valterovo i siktavo
disanje Rajnhardovo, ukazivali su da je borba u punom zamahu.
Valterove pesnice, odbijale su se od kao daska tvrdog tela protivnika.

132
Obojica su dobro uvala glave i vratove i dobovala pesnicama po
grudima, trbusima u rukama.
Ova borba, omiljena od pamtiveka, izazivala je oduevljenje kod
ratnika koji su podjednako bodrili oba borca. Ali, zaudo, njihova
galama privue i monaha Antuna kome zbog neega bee stalo da
Rajnhard bude potuen. I zbilja, njegov piskavi glas, bodrio je Valtera da
istraje i zada odluujui udarac. U nekoliko navrata vatreni monah
primae se borcima opasno blizu.
asni oe, oprosti im, jer ne znaju ta rade! ree Otokar vukui
monaha za mantiju iz opasne zone. Tresnue te ili Rajnhard, koga
mrzi, ili Valter, kome si naklonjen, jer, kao to rekoh, oni ne znaju ta
ine!...
Plahoviti Rajnhard u jednom naletu pogodi protivnika u desno oko.
Valter se zanese, zatrese glavom, jurnu i obe pesnice srui u grudi
protivnika. Rajnhard pade na lea, uhvati vazduh, pridie se i glavom
kao u meh pogodi Valtera u trbuh.
Bila je to borba slina prastaroj grkoj pankratiji. U njoj je borcima
dozvoljeno sve, osim upotrebe oruja. Valter jeknu, pade na kolena i
obema rukama se uhvati za trbuh. Borba je bila zavrena. Za trenutak
nastade tiina.
Ej, doboga! uzviknu monah Antun.
Karlo doviknu:
Da li neko eli da osveti poraz onoga viteza to se jo uvek dri
za trbuh?!
Niko mu ne odgovori.
Odnekud dopre hukanje sove. Karlo se prenu.
Gle, sova usred bela dana!
Eh! nasmei se Otokar. U franakoj zemlji, sve se izopailo...
Straar nam javlja da se pribliava nekakva vojska.
E? otee Karlo. Ovamo ma ili topuz!
Zar e se boriti?! iznenadi se Sebastijan. Nema oklop i
lem!
Imau ih... Prvi vitez koji se primakne nadomak ove ruke,
milostivo e mi pokloniti svoju opremu i ostae kao oerupani boini
gusan.
Otokar mu dade svoj topuz.
Dva straara dotrae.
Vojska!... Vojska!... Konjanici!... Ima ih bar tri stotine! zavikae.
Plektruda se predomislila ree princ. Ali danas e i ona i
njeni ankolizi uvideti da nije probitano hvatati ivog vuka za rep.

133
Neka me vrag odnese ako, nije za mnom poslala Beka i Teodorika! Bek je
pokuao da me udari dok sam bio zasunjen. Taj pokuaj se ne
zaboravlja lako.
Dobri vitee ree Rajnhard. Nije zgodno da se bori. Od
tamnovanja, snaga ti se smanjila. Ako pogine, ko treba da spasava ovu
zemlju?
Karlo ga mrko pogleda.
Vi ste se borili i odnosili pobede. Sad je na mene red Ovi vai
ratnici, puni su odvanosti. Krenuli su da me oslobode. Sada e da vide
zbog koga su se borili!
Daun mu prie:
Kralju Karlo... otpoe.
ekaj... Stani... Nisam ja nikakav kralj. Moda neu ni biti.
Onda e se pokoravati mojim nareenjima! uzviknu
Sebastijan. Nee se boriti! Baci topuz!
Princ se zagleda u njegove natutene obrve.
U pravu si ree. Iz mene jo nije iilila zatvorska memla.
Pokoravam se. Evo topuza...
Tako je dobro neto blae odvrati Sebastijan. Sa doljacima
u govoriti ja, jer sam jo uvek nad ovim ratnicima. Kad doe tvoje
vreme, povui u se.
Meutim, grupa konjanika se pribliila na strelomet. Napred su
jahala dva viteza u oklopima i sa lemovima. Njihovi ratnici, ili su bez
reda tiskajui se oko drvea dok ne izaoe na istinu.
Jedan vitez die ruku i povorka stade.
Jahao je golemog paripa suve glave jakih grudi i dugih nogu. Za
takvog konja, Arapi su davali kapu zlatnika. Na titu viteza nije bilo
oznake. Drugi je jahao durana vranca povijene glave, nauljenih uiju i
kao eravica crvenih nozdrva. tit ovoga viteza bio je takoe bez oznake.
Ovo su Akvitanci ree Rajnhard. Meu njima retko koji ima
oznaku na titu. A ratnici, mesto ianih naprsnjaka, nose kouhe sa
vunom okrenutom upolje.
Pih! dobaci Otokar. Ovji kousi, vuna... Dovoljne su meni i
moje buve!
Sebastijan se obrati Karlu:
Kao to vidi, Plektruda se nije predomislila.
Prvi vitez, doljak se razvika:
Hej, ratnici! Neka izae va voa i neka se primakne! Dajemo
viteku re da mu neemo nita!
A ta e biti ako ne izae? odazva se Otokar.

134
 Onda emo mi prii vama!
Vrlo dobro... Neemo ni mi vama nita! nasmeja se bubuljiavi
vitez.
Ja sam voa! viknu Sebastijan. Priite samo vas dvojica!
Nijedna strela nee poleteti odavde ukoliko vai ratnici ne budu traili
vraga!
Prilazimo! uglas se odazvae Akvitanci i poterae konje.
Njihovi ratnici posedae po zemlji.
Kad se dva viteza primakoe, Sebastijan ree:
Vi ste Akvitanci?
Ta jest... Pa da... Iz Akvitanije... Otkud znate? zaudi se prvi.
Vai titovi bez oznaka i kousi ratnika, odmah su nam pali u oi.
Ja sam grof Sebastijan, a ovo su moji pratioci i ratnici. Ako nameravate
da nas napadnete, vraajte se svojima i spremajte se za bitku!
Dva viteza se pogledae. Onaj na vrancu ree:
Zato da vas napadnemo? Nismo potegli ak iz Burdigale da se
ovde sa vama koljemo... Da nas nevolja ne goni, nikada nae oi ne bi
videle ove krajeve. Molimo da nas sasluate. Ako vam se ini da nismo
dostojni vae pomoi, vratiemo se istim putem...
Pomoi?... Traite pomo? upita grof.
Tako je... A sad ujte... Pre svega, ja sam Tulije, potomak starih
Rimljana, nazvan Crni osvetnik...
ovee!... uzviknu Otokar. Niti si crn, niti lii na
osvetnika!
Istina je sevnu oima Akvitanac. Nisam crn ali su Arapi
crni. Na njih je uperena moja osveta!
Znai, zacrnelo? poea se iza uha bubuljiavi vitez.
A ovaj drugi? upita Karlo.
Kakav je on osvetnik? dodade Otokar.
I on vodi poreklo od starih Rimljana. Poznat je pod imenom
Neustraivi Gal.
Eto, ti sad! uzviknu Otokar. Vodi poreklo od Rimljana, a
Gal!
Sjaite, asni! uzdravajui smeh, ree Sebastijan.
Dva viteza sjahae, skidoe lemove i sedoe kraj vatre.
Traili smo vas i naposletku nali! zadovoljno ree Tulije.
Znai, i do vas je stigao glas o naim pobedama? bezvoljno
odvrati Sebastijan.
Tako je!... Sve znamo. uli smo... Nepobedivi ste! ushieno
ree Gal.

135
 Svakako! Inae ne biste potegli ovamo ak iz Burdigale dobaci
Otokar pruajui mu meh sa vinom. Srkni malo ove boanske
tenosti, pa e rei iz tvojih usta potei kao iz slavine, a bie i mudrije.
Dva viteza uagrenih oiju stadoe natezati meh.
Tulije otpoe:
Nemojte nas pitati ta smo sve preturili preko glave dok smo vas
nali!
Nita vas nismo pitali odvrati Sebastijan. Sad moete rei
ta vas je nagnalo da nas traite i zbog ega smo vam toliko vani.
Pomo... Pomo traimo! uzviknue potomci starih Rimljana.
To smo ve uli, do avola! podviknu Karlo. Recite ve
jednom ta elite!
Gal otpoe:
Pre dvadeset dana, krenuli smo od reke Garumne i ili, ili, ili...
Verujemo da ste ili! planu Daun. Reci ta hoete! Ko vam je
isturio ma pod grlo?
Berberi!... Prebacuju se iz panije... Gospod, neka nam se
smiluje... Stie do Toloze i reke Garumne... Nismo u stanju da im se
valjano odupremo. Tuku nas, pobeuju... pljakaju, pale, robe... Nae
male odrede unitavaju... Zlo! Nesrea! Nemamo vou... Nai grofovi i
sacgrofovi ne mogu da se sloe... Nikako da izaberu glavnog...
Svi bi da su glavni? upita Otokar.
Bogme, ne bi... Pribojavaju se jer niko nikoga niti ceni, niti
slua!... Arapi nasru... Sad je strah ve spopao i one iz naselja oko
Rodana i Narbone...
Skupite veliki broj ratnika i potraite vi njih u paniji primeti
Karlo.
Eh! uzdahnu Gal Nae ratnike je spopao strah, a to je znak
da se nalazimo pred propau. Nemamo voe! Niko nikoga ne slua!...
Rasulo!... Mnogi se spremaju da bee u Neustriju, iako znaju da ih tamo
eka ivot pun bede i prezira...
Veliko zlo... dodade Tulije i nanovo natee meh sa vinom.
Zlo jeste! podviknu Otokar. Ali, ako vas dvojica budete i
dalje natezali taj meh, bie jo vee! Ostau bez vina! A da znate, taj meh
mi je pokloni la lino kraljica Plektruda!... To je kraljevsko vino!
Ah!... Kraljica Plektruda! ushieno uzviknu Akvitanac. To je
velika ast...
Jo kako! Sad se ba spremamo opet da je posetimo nadmeno
ree Otokar.
Sebastijan die glas:

136
 Dobri moji zabludeli vitezi!... Traite pomo od nas?... Traite, a
ne znate da je pomo i nama potrebna.
Pa evo... mi smo tu... Privremeno. Ako treba samo...
Treba, jo kako! dobaci Karlo. Vi nama, a mi emo posle
krenuti s vama da poteramo Berbere.
Akvitanac zavrte glavom:
A kako bi bilo da vi prvo nama...?
Ne!... presee ga Sebastijan. Ako izbegavate da nam se
pridruite, nema nita ni od Berbera, ni od Burdigale, ni Toloze, ni
Garumne...
Dva Akvitanca se stadoe dogovarati nekakvim jezikom koji niko
od Sebastijanovih nije razumeo.
Otokar dobaci Valteru:
Ovim je jezikom valjda Vercingetoriks pregovarao sa Cezarom
pred bitki kod Alezije.
Valter se gromko nasmeja.
Dva rimska potomka za asak se prenue i opet nastavie
dogovaranje. Najposle rekoe uglas:
Pristajemo!
Tako valja! oduevie se vitezi oko Sebastijana.
Otokar ih prijateljski potapa po ramenima:
Evo vam prilike da steknete slavu i ast i da naterate Berbere da
se penju uz motku, i to trajno... Ali najpre, posetiemo kraljicu Plektrudu.
Oh! uzviknu Gal. Kakva srea za nas!
I za nas... znaajno namignu bubuljiavi vitez. Divna ena!
Lepotica! Kad je ugledate, ima oi da vam uteknu iz glave... Mnogi su od
ushienja zanemogli pred njenim velianstvom. Neki su i svetom
promenili, bog neka im se smiluje...
Gal Neustraivi otvori usta, ali ne ree nita. Tulije Osvetnik, gledao
je u splasnuti meh. Po njegovim zaarenim oima ne bi se moglo
proceniti da li ga je uzbudila pria o kraljici ili elja da jo jednom
nategne meh.
Na polasku se priseti:
Ne rekoste nam ta treba da uinimo za vas... Pristali smo da vam
pomognemo... Protiv koga?
Eh... odmahnu rukom Sebastijan. Najpre idemo u Mec, a
posle moda na Sase, u dolini Rajne... Moda i u Burgundiju...
Ama, bie to mnogo i dugotrajno... mirnu Tulije.
Pa sad... Trudiemo se da sve to ta pre... I vi ste tu, pa e ii lake
i bre...

137
 Rekli smo i pristali... Ali ako se otegne ta vaa vojna... Bogami, ne
znam ta emo...
Nee se otegnuti.
Bogovi neka nam se smiluju! ree potomak starih Rimljana,
zaboravljajui da je pre etiri godine primio hriansku veru
Gle bezbonika! kliknu monah Antun. Ja u na njega da
bacim...
Umukni, sovuljago! stavi mu Otokar aku na usta.
Akvitanac se prenu, podie malo ramena, izbaci kroz nos jedno
hm i lagano krete prema svojima.

138
 GLAVA DVANAESTA

OPET KRALJICA PLEKTRUDA

Gal i Tulije, pristali su da se prikljue ratnicima grofa Sebastijana.

Imali su tri stotine nadohvat skupljenih boraca i toliko zauzdanih i
neosedlanih konja. Pometnja koju su stvorile pljakake horde u
Akvitaniji, nagnala ih je da potrae grofa i njegovu vojsku, jer vest o
pobedama ove grupe Ripuaraca, dok je stigla do Burdigale, dobila je
neuvene razmere. Jo kad se ukazala mogunost da dou u vezu sa
kraljicom Plektrudom, inilo im se da su pogodili posred sree. Bili su
uvereni da se kraljica nee ogluiti o njihovu molbu. Pamtili su kako je
nekada njen suprug Pipin Heristalski pomogao Akvitancima kad su se
borili sa Frizima kod grada Klermona. Sigurni da su napravili dobar
posao, eljno su oekivali polazak prema Mecu. Uz put, priterani glau,
opljakali su dva naselja i na dva manastira udarili namet, ne obazirui
se na kletve seljaka i proklinjanje monaha. U Mecu e svakako biti
prijateljski doekani, naii e na obilatu hranu i dobro vino. Dobie
pomo od kraljice Plektrude i bie siti i pijani.
Dva Akvitanca su svoje oduevljenje prenela na ratnike u kousima,
pa je nastala opta radost.
Sebastijan i njegovi pratioci, odluili su da smesta krenu prema
Mecu. Kad se primaknu gradu, upravljae se prema prilici, jer se nije
moglo naslutiti na ta e naii. Zapovednik ove lutajue vojske nije imao
poetnu taku za koju bi se uhvatio i nainio bilo kakav plan. I njegovi
prijatelji, vrteli su se u krugu ne mogui da se snau. Najposle, ogoreni,
prisetie se da e im Akvitanci vie smetati nego biti od koristi.
Karlo je govorio:
Oekuju pomo od nas, a uzdaju se u kraljicu. Smatraju da je
srea to im se ukazala prilika da stanu pred njeno lice. Kad shvate ta
nameravamo, moe se desiti da okrenu oruje protiv nas.
Moe... brino ree Sebastijan. Ako se nadaju veoj pomoi
od kraljice, imaemo i njih na vratu.

139
 Jezdili su obilaznim putem prema Mecu. Za njima su kasali
Akvitanci. Ve je podne prevalilo kad stigoe pred zidine grada.
Jedan ratnik sa ispusta, iznad kapije, zavika se:
Stanite!... Ko ste?... ta traite ovde?... Ko vam je zapovednik i
kakve su mu namere?... U na grad niko ne moe ui dok ne kae zato je
doao. I mora ostaviti oruje napolju, ako mu se dozvoli da proe kroz
kapiju...
Otokar se obrati grofu:
Daun, ja i klempavi Rap, ve smo biti u gradu... Dozvoli da
odgovorim ovom brbljivcu, premda mi se ini da bi najprikladniji
odgovor bio da mu uputimo strelu sa dobro zategnutog luka.
Govori ree Sebastijan.
Bubuljiavi vitez se razvika:
Ej, ti, tamo gore, vie kapije!... Izgleda da su ti oi otkazale kad ne
vidi da smo Ripuarci, da pripadamo istom narodu i da nae namere
nisu rave, poto dolazimo svojima... Otvori kapiju i putaj nas u grad!...
Ako oekuje odgovore na sva pitanja kojima si nas zasuo, sii lepo kao
ovek i doi ovamo. Seemo na travu i natenane popriati o svemu, pa
makar se na razgovor otegao do mraka.
Tebe znam! dreknu onaj vie kapije. Dolazio si jue u grad
sa jo jednim vitezom i monahom udotvorcem!
E pa, ta te onda spreava da otvori kapiju?
Priekajte!... doviknu ratnik i nestade sa ispusta.
Ratnici ispred grada, podue su ekali, ali uzalud.
ta je ovo? Zato, ne otvaraju? ljutnu se Tulije.
A ja mislio da e nas sa radou doekati dodade Gal.
Strpljenja, Akvitanci hladno ree Otokar. U gradu nam
spremaju sveani doek. Pripremaju se da nas doekaju sa buketima
cvea. Valjda znate da je Mec grad cvea?1
Ne znamo... slegoe ramenima dva rimska potomka. Ako
ba treba da bude doek sa cveem, onda... hm...
Odnekud je odjekivao topot kopita u galopu. Vitezi se prenue.
Ratnici poee da se razmiu i prave ubojni red.
Sebastijan dobaci nekoliko rei Karusu i Petroniju. Dva momka
odabrae deset ratnika i zaokruie princa Karla.
Mi smo tvoji pratioci ree Karus. Uzmi ma... Na pomolu je
bitka, a teko onome ko eka da ga drugi odbrani!
Princ se nasmei i prihvati ma.

1
Mec je odvajkada bio poznat kao grad cvea.

140
 Mala grupa, povue se stotinak koraka i stade ispod jednog hrasta.
Iz ume je put izbijao na proplanak i vijugao prema gradu. Otud se
uo tutanj kopita. Sve oi, bile su uprte na tu stranu.
Desetak konjanika izbie iz ume viui i mlatarajui rukama. Gonili
su konje trkom.
ta je?... Ko vas goni?! uzviknu Sebastijan.
Saski razbojnici! Gomile jure za nama zadihano odvrati prvi
begunac, stotinar. Potukli nas na Rajni. Sva tri majordoma su
poginula!... Rasulo!... Propast!...
Iz ume nagrnu nova grupa begunaca, za njima druga, pa trea.
Ratnik sa ispusta vie kapije, vikao je:
ta je?... Kakva je to nova vojska?... Ko su ti ratnici?
Otvaraj kapiju, prokletnie! dreknu Rajnhard. Kraljevska
vojska, pretrpela je poraz na Rajni! Majordomi su izginuli. Naa
obezglavljena vojska bei na sve strane.
Po zidovima grada, poreae se ratnici. Pojavi se i onaj gluvi
dvoranin. Vrtei se i podvikujui, hvatao je one oko sebe za ruke i
drmusao ih ne mogui da shvati ta se dogaa.
Uskoro se na zidu pojavie i drugi dvorani, i Klaus, jedini
majordom koji se zatekao u gradu. Uz njih su bili i graani i ene. Na
kraju, pojavi se i kraljica Plektruda.
Begunci, izmeani sa Sebastijanovim ratnicima i Akvitancima,
povrvee prema gradskoj kapiji.
Onaj gluvi se razvika:
A sni u kousima?!... Jesu li razbojnici ili zarobljeni Sasi?!
Neko ga odostrag zgrabi za ramena i svue sa zida.
Sebastijan stavi ake oko usta i zavika:
Svetla kraljice!... Tvoji majodromi su potueni na Rajni... Pobijena
vojska bei na sve strane...
Kraljica, mirkajui, jer joj je sunce tuklo pravo u oi, odvrati:
Ti si grof Sebastijan... Opratam i tebi i tvojim ratnicima...
Oh, kakva velikodunost! primeti Otokar.
Kako bismo izali pred oi saskim hordama bez ovog oprotaja?
ula sam za tvoje pobede nastavi kraljica. ti si vitez... Poi
u susret Sasima i zaustavi njihovu najezdu!
Kakva skromna elja! ree Daun.
To u i uiniti odazva se Sebastijan. A ti pusti u grad nae
ranjenike, ene i tri monaha. Uz njih je i vitez Rajnhard. On e pripremiti
odbranu, za sluaj da nas Sasi pregaze...
Onaj stotinar begunac zavapi iz sveg glasa:

141
 Velianstvo!... Kraljice naa!... Majko!... Uniteni smo... Sasi
nadiru prema Kelnu... Jure za nama. Stii e pred Mec...
Ulazite u grad! viknu kraljica.
Ratnici se uskomeae, gotovi da jurnue prema kapiji.
Begunci, stojte! uzviknu Daun. Ni koraka dalje!... Vi ete s
nama da doekate Sase. Nazad od kapije!... ene, ranjenici i monasi,
napred!
Tako... Samo tako ree Sebastijan. A vi, begunci, boriete se
kao nikad u ivotu. Ovi moji nisu navikli na beanje.
Za trenutak nastade tiina. Begunci su se zgledali, pa kao iz jednog
grla viknue:
iveo grof Sebastijan!... Napred u pobedu ili smrt!
Rajnhard prui ruku grofu:
Prijatelju ree ako kraljica pogazi zadatu re i preda
delatu, osveti me!
Sebastijan se nasmei:
I ti osveti mene i moje ratnike ako nas Sasi potuku!
Rajnhard krenu za grupom koju je predvodio monah Bonifacije.
Kapija je bila irom otvorena.
Otokar zaustavi Rapa:
Kraljici e rei da je Karlo s nama. Nismo ga odveli u manastir,
jer...
Monah razvue u osmeh svoja pregolema usta:
...jer se pribojavamo razbojnika, ali emo ga posle sigurno
odvesti!
Umee ti to ve... povue ga vitez za klempavo uho.
Ne brini! namignu Rap i krenu prema kapiji koja se za njim
zatvori.
Sa Akvitancima i beguncima, broj Sebastijanovih ratnika, premaio
je hiljadu.
Momci... obrati im se grof. Poi emo u susret Sasima...
Begunci i Akvitanci, ujte me... Sad pripadate meni... Od vas zahtevam
potpunu poslunost. Ko se oglui o moje nareenje, visie... Ovo nije
vojska sipljivih majordoma kojima su peen ovji but i meh sa vinom
miliji nego ratnika slava. Ko ide uz mene, taj pobeuje ili gine... Ovo je
prilika da saski razbojnici uvide da Austrazija nije pustolina koju svako
moe da razvlai. Toj nemani rasparaemo kou i polomiti joj ape, pa joj
vie nee pasti na pamet da prelazi ovamo, preko Rajne... Neu mnogo
da vam govorim, jer ratnika slava se ne stie reima, nego maem i
topuzom...

142
 Tulije se obrati Galu:
Kakav vojskovoa!... Kakva srea to smo ga nali!...
Eh, da nam je ovakav! uzviknu njegov drug. Apolona mi i
device Marije, Arapi bi ispred nas beali...
Karlo i njegovi pratioci, primakoe se grofu. Karus, sa blaenim
izrazom na licu, ree:
Svetli, predobri i slatki na... Roditelju i dobrotvore... Spasioe
asti i slave... Grofe na...
Ne prenemai se! ree Sebastijan. Reci ta ima.
Molim za milost i odobrenje da kaem nekoliko rei onima u
kousima. Mene e bolje razumeti...
Govori...
Karus se obrati Akvitancima:
Brao moja, seljaci kao i sam to sam. uli ste rei naega grofa...
Evo, i ja bih da dodam... Gospod bog nije podario ljudima noge da bi
mogli beati... Znamo da ste se tamo, po Akvitaniji, utrkivali ko e bre i
dalje pobei ispred Arapa... Iskorenite tu lou naviku. Ovde beanja
nema... Ako nekome padne na pamet da Sasima okrene lea, neka dobro
zna da e mu kouh biti isprobadan naim ili saskim strelama... Toliko!
Pametan seljak ree Karlo Sebastijanu.
To je na najhrabriji ratnik i najbolji borac odvrati grof smeei
se.
Ratnici u upavim kousima, naoruani sekirama i dugakim
lukovima, utei pojahae konje. Iako zarasli u kose i brade, nisu
ostavljali utisak estokih boraca.
Otokar primeti:
Ovi potomci starih Rimljana kao da su poli u umu po drva.
Sreom, begunci nisu pobacali oruje ree Karlo. Ali ko da
se pouzda u njih?... Beali su... A ko jednom pone da bei, njemu to ue
u naviku.
Meutim, begunci su i dalje pristizali. Ve ih se nakupilo preko
etiri stotine. Jaui na premorenim konjima, gledali su unezvereno,
spremni da i dalje bee.
Gospode, kakva vojska! uzviknu Otokar. Akvitanci su doli
nabijeni strahom do grla, a Plektrudini begunci gledaju kao da su se
najeli bunike. Sa ovakvim ratnicima ne udara se na Sase...
Neka samo pokuaju da bee! planu Sebastijan. Ako me
Gospod podri u ivotu, narediu da se bar pedesetorici odrubi glava...
Polazite!...

143
 Grof obode konja i krete putem prema umi. Za njim se otee
povorka ratnika, od kojih je dobra polovina izgledala skrueno.

* * *

Begunci su bezglavo jurili, a Sasima se nije urilo. Od zarobljenika

su doznali da se kraljica nalazi u Mecu i da e prilikom juria na grad
morati podue da se zadre. Grupe ratnika koje su gonile begunce
prema Kelnu, bile su neznatne. Glavnina vojske, krenula je prema Mecu
da zauzme grad i smakne kraljicu Plektrudu. Voa Sasa, Rii Majsner,
nameravao je da potini celu Austraziju, da Ripuarce pretvori u robove i
da se proglasi za kralja svih Franaka. Znao je da nijedna oblast nema
ratnika koji bi se mogli suprotstaviti njegovim borcima, a isto tako da
nema viteza kome bi se pokorili nadmeni grofovi iz svih oblasti. Po
njemu, kraljica Plektruda je bila poslednja nit koja je drala kakvu-takvu
vlast u Austraziji. Majsneru i njegovim pratiocima nije bilo manje vano
da se doepaju manastirskih poseda ija su bogatstva daleko
nadmaivala celokupnu vrednost dravnih dobara. Kraljevska kruna,
plen, bogatstvo, gomile robova... Sve to je navelo Sase da prekinu sa
prebacivanjem preko Rajne radi kratkotrajnih pohoda na Austraziju.
Ovoga puta, masa ratnika prela je veliku reku, potukla vojsku
Ripuaraca i ubila tri majordoma.
Majsner od Osnabrika, govorio je svojim ratnicima:
Zaboravite na sitne pljake, jurie na naselja i zarobljavanje
seljaka. Dolo je vreme da sve to ivi od Rajne do Mozela, Saone, Sene,
Garumne i Septimanije pripadne nama.
Bio je mlad, snaan i hrabar. Saski ratnici, kojima se godinu dana
ranije nametnuo za vou, oboavali su ga, ali se i pribojavali njegove
surovosti. Jer, jedina kazna koju je izricao, bila je smrt. Begunce iz borbe
davio je u blatu ili im prtio glave izmeu dva kamena. Ko je pokazivao
znake neposlunosti, umirao je na konopcu.
Riobradi Majsner, krenuo je na Mec sa deset hiljada ratnika, to je
u ono vreme smatrano neshvatljivo velikom vojskom. Dobra polovina
bila je na konjima. Peaci su sluili za opsadu gradova i hvatanje i
ubijanje begunaca posle bitke.
Rii i njegovi pratioci, uli su za pobede grofa Sebastijana. Poraz
saskih pljakaa pod tvravom sacgrofa Arnufa, dovodio ih je do besa.

144
Oko pet stotina oprobanih ratnika, palo je neosveeno, a od tri stotine,
koji su se prebacili preko Rajne u domovinu, polovina je pobijena,
drugima za primer. Njihovi leevi, etrnaest dana su visili po drveu kao
opsadena svakome da nije probitano beati ispred neprijatelja...
Nekoliko puta, Sasi, su primali hrianstvo i odricali ga se. Na ovom
pohodu, etiri manastira su sravnili sa zemljom, pobili monahe, a
igumane umorili na mukama. Manastirske sluge i seljaci po naseljima,
beali su ispred najezda varvara kao ispred kuge. Preko, sluajno
zaostalih ili onemoalih, horda je prelazila kao poplava. Zemlja i nebo,
bili su jedini svedoci saskih zloina.
Uz Sebastijana, bili su Karlo, Otokar, Daun, Gal i Tulije i nadohvat
sakupljena gomila seljaka i beskunika, koji su se izmeali sa ratnicima.
Arnuf je, sa otvorenom ranom na listu leve noge, otiao u Mec.
Rajnhard i Valter, poli su za njim da organizuju odbranu ukoliko
Sebastijan i njegovi ratnici pretrpe poraz. Nikakva pomo od njih se nije
mogla oekivati.
Daun je govorio:
Ona luda kraljica moe da pogubi Rajnharda i Valtera jer nije
svesna ta eka grad Mec ako saski zarobljenici preu preko nas. Ratnici i
graani bie pobijeni do poslednjeg, a greno telo njenog velianstva
goree na lomai ili e biti rastrgnuto konjima na repove.
Rajnhard i Valter moda mogu neto da uine primeti Karlo.
A ko bi drugi?! dodade Otokar. Valjda onaj majordom
Klaus sa duom u nosu?... Ne!... Nee luda kraljica... valjda nije toliko
luda... da dva najsposobnija viteza ubije!
Nee, nee... neubedljivo ree Sebastijan.
Povorka ratnika, lagano je ila prema severu.
Daun, Karus i Petronije, isprednjaili su za itavih deset strelometa.
Bojei se iznenaenja, grof je za njima poslao odred od etrdeset
konjanika pod Otokarom.
Prvi izvetaj koji je izvidnica dojavila, bio je porazan. Doneo ga je
Otokar: oko deset hiljada saskih ratnika ide prema Mecu. Predvodi ih
Rii Majsner iz Osnabrika. Uz njega jezde Gros i Ben, ija surovost je
poznata irom franake drave.
Deset hiljada!?... uzviknu Sebastijan Prema prvom
izvianju, toliko! Vest nam je poslao Daun. Tu dvoumice nema... Toliko
ih je, a moda i vie... Neemo s njima izai na kraj!
Cezar je pobeivao deset puta brojnije neprijatelje primeti
Karlo.

145
 Svakako namrti se grof. Ali ja nisam Cezar, a moji ratnici
ne mogu se meriti sa njegovom deseto legijom... Pogledajte samo ove
nae...
Zato? mirnu Otokar. Dobra polovina, pokazala je koliko
vredi. Uz njih, i begunci e zaboraviti na strah... I gomila sa upavim
kousima moe da iznenadi... Hej! doviknu Tuliju i Galu.
Primaknite se malo...
Kad su prili, Otokar im se obrati:
Akvitanci, vrede li togod oni vai?
Videete u prvoj borbi nemarno odvrati Tulije.
Videemo... ukoliko nam ta prva bitka ne bude i poslednja.
Meutim, Sebastijan nije mogao znati koliki ugled uiva meu
ratnicima, niti je mogao proceniti koliko njegova lina hrabrost utie na
borce. Osim toga, uz njega je sada bio Karlo, sin Pipina Heristalskog,
mlad ovek, snaan, moda i dobar ratnik. Sebastijan nije mogao ni da
nasluti kolika sposobnost se krije u njemu. udom ga je iupao iz ruku
obesne kraljice da bi uinio radost svojoj supruzi. S druge strane, gonila
ga je elja da poljulja ugled eni koja je zasela na presto i svojom
opakou i nesposobnou gurala zemlju u neminovnu propast.
Na prvom odmoritu, grof se obrati Karlu:
Mladiu, pred nama stoji pogibeljan put. Mali su izgledi da iz
ovog uda iznesemo ive glave. Ti si naslednik prestola, pa...
Pa?...
Ako pogine, s naom dravom je svreno. Ripuarci e biti robovi
saskih razbojnika... Odaberi grupu ratnika i idi... Treba da se vidi sa
svojom sestrom i da okuplja ratnike za dalju borbu...
Lepo i poteno misli, dobri roae... Za mene bi to bilo
probitano, ali i sramno... Koji bi vitez ostavio i tebe i ove ratnike da
svoju glavu sauva?!
Ti si budui kralj! Za dobro naroda treba da ivi...
Ne!... Pastir koji napusti svoje stado i ne treba da ivi... Idem s
vama!
U dobri as! uzviknu Sebastijan i zagrli ga. I, quo te tua
virtus vocat!1 Ako je bogu drago, ivee, a uz tebe i poneki od nas...
Neka vreme, ili su ukoloteenim putevima koji su povezivali
naselja i katkad se probijali kroz iblje na padinama bregova. Obilazili su
velike i guste ume i hvatali proplanke.

1
Idi kuda te tvoja vrlina zove! (lat.)

146
 Sutradan, oko podne, na jednoj zaravni gde se zavravala borova
uma, ugledae grupu ratnika Bio je to Otokar sa svojim malim
odredom.
Gde je Daun? upita Sebastijan.
Ne znam... slee ramenima vitez. Izgubili smo iz vida i
njega i njegova dva pratioca. Od jue, popodne, nismo ih videli. Nismo
primetili ni saske ratnike. Prolazili smo kroz opustela naselja. ivu duu
nismo videli. Nigde zgarita ni leeva. Kao da se na dvadeset milja
unaokolo nita ne dogaa...
Ne!... ree grof. Seljaci su se verovatno razbeali po
planinama... Nego, gde je onaj stotinar, begunac?
Tu sam... prie ratnik...
Od koga ste vraga beali?... Gde su gonioci?... Govorili ste da su
vam za petama i dojurili pred Mec kao da vam je sama smrt za vratom!
Nismo beali ovuda pravdajui se ree ratnik.
Eto ti sad! pljesnu rukama Karlo. Govori, ovee, kuda ste
beali!
Neko vreme ispred njih, a onda smo zamakli u umu, levo... ini
mi se ba ovde...
Gde?
Tamo, na onoj padini... I gonili konje kroz umu...
A Sasi?
Mora da su udarili desno, prema Triru...
Ama, vi ste beali kao da su neprijatelji tri strelometa za vama!
primeti Otokar. )
Eh... nemarno odvrati stotinar. urili smo da javimo kraljici
o porazu.
Svakako!... I ta bi drugo? mrgodno ree Sebastijan. Kae
da ste ovde negde skrenuli?
ini mi se ba ovde... poea se ratnik iza uha.
Ovde, ovde smo skrenuli... Poznajem onaj ravasti grab kraj
potoka dobaci jedan od begunaca.
Lepo... zaklima glavom Sebastijan i viknu:
Sjaite, momci! Ovde emo se podue odmarati... Hej, Stok!...
Dovedite mi Stoka!
Uskoro demekasti Arnufov seljak stade pred grofa.
Sebastijan mu se obrati:
Digni svoje ljude i kreni desno... Ne vraajte se dok ne naete
trag neprijatelja. Ovoga puta ii ete na konjima, jer treba brzo da
odmiete i jo bre da se vratite.

147
 Stok se pokloni i ode.
ta sad? upita Otokar,
Nita... Izgleda da nas srea nije napustila odvrati grof.
Mesto da se sretnemo sa Sasima, pojaviemo im se s lea. Ako ih
iznenadimo negde na bivaku, bie loma!
Da iznenadimo... I tr, nou!... Samo da oni Arnufovi nau trag!
uzviknu Otokar.
Pronai e ve...
I to je glavno primeti Gal neprijatelji ne znaju da idemo za
njima.
Naopako ako doznaju! uzviknu grof.
Bogovi neka nam se smiluju! prekrsti se Tulije.
Bogovi, a krsti se!... U ivotu svata ovek moe da vidi i uje. ta
si hteo da kae? upita ga bubuljiavi vitez.
Pa to... Deset na jednoga... Postoji li kakva nada?
Postoji odvrati vitez. Da svaki na ratnik ubije po deset.
Oh!... zanemoe potomak starih Rimljana.
Zar smo zato doli ak ovamo iz Burdigale?
Zato, bogovi bili uz vas!
Stok i njegovi seljaci, vratie se u predveerje.
ta bi? upita grof.
Nali smo... Ogroman trag... Nigde travice, sve sabijeno, u
zemlju!... Trag irok kao reka...
Gotovo! viknu Sebastijan. Diite logor!
Pred polazak, grof odabra pet ratnika sa dobrim
konjima.
Trk prema Mecu!... Recite tamo da neprijatelj nadire sa deset
hiljada ratnika. Neka se brane do poslednjeg... Ako uzmognemo, pritei
emo im u pomo...
Rei emo... Sve emo rei! odvrati desetar, voa grupe.
I pozdravite ona tri monaha! dobaci Otokar. Poklonite se
pred misionarem Bonifacijem, klempavog udotvorca Rapa poljubite u
elo, a od monaha Antuna donesite nam blagoslov!
Sve emo to uiniti ako stignemo do grada... dobroduno se
nasmei ratnik.
Seljak Stok, nepogreivo je vodio povorku konjanika iako se mrak
ve spustio.

148
 * * *

U grad Mec, ulo je pedesetak ljudi i ena, osim ratnika i klonulih

na dugom putu. Dva ratnika, nosila su na rukama sacgrofa Arnufa,
kome se ponovo otvorila rana na nozi. Melemi monaha Rapa nisu je
zaleili. Uz sacgrofa, bile su supruga Suzana i ker Marija sa osam ena
koje su preivele propast Arnufove tvrave.
Rajnhard i Valter, odvedeni su u dvor. Uz njih je bio i misionar
Bonifacije. Rap je zamolio kraljicu da ga oslobodi uea u pripremama
za odbranu grada, jer prema zakonu hrianske crkve, njemu se ne
pristoji da sudeluje u poslu koji izaziva prolivanje ljudske krvi.
Osim toga rekao je noas moram saekati zvezdu Psa.1 Ako
budem u pogodnom stanju, ona e mi ukazati ko e pretrpeti poraz u
ovim borbama.
Kraljica ga zahvalno pogleda skidajui prsten s rubinom sa domalog
prsta leve ruke. Svoju velikodunost, propratila je smekom nadajui se
da e boji ovek odbiti da primi poklon. Ali Rap uze prsten, poljubi ga i
stavi u nedra.
Pokloniu ga manastiru svetoga Martina ree. Staviu ga na
prst toga sveca koji je postavljen desno od oltara u vidu kipa.
Oh, divno! bez oduevljenja uzviknu kraljica.
Presvetla nastavi monah kad budem odveo princa Karla u
manastir, obaviu i taj sveti in.
Kraljica se natuti:
Zar sunja jo niste predali opatu?
Nismo... Uinilo mi se da e nas napasti razbojnici, pa... eto...
odloili smo da tog skruenog odvedemo u manastir. On je sad uz grofa
Sebastijana. Stoji krotak i smiren, kao jagnje boje.
A kako bi drugaije? pakosno se nasmei kraljica. On je
greni plod svoga oca i ene koja nije dostojna ni obuu da mi celiva... A
grof Sebastijan?... Kako on prema njemu?

1
Zvezda Pas je Sirijus, najsjajnija zvezda na severnom nebu. Jo u
Homerovo doba, pominje se pod imenom Pas. Pod istim imenom,
pominju je i stari Egipani. Danas je astronomi belee kao Alfa Velikog
psa. Od zemlje je udaljena 8,6 svetlosnih godina.

149
 Nikako!... U svojoj brizi za dobro tvoga velianstva i domone,
skoro da ga i ne vidi. Jer on grofu nije nikakav rod...
Divan je taj grof! Pravi vitez od asti i ponosa! On e nas spasti
od saske navale.
Neka bi dao Gospod! prevrui oima odvrati monah.
Nego, reci mi, boji ovee, ta je sa onim mladim vitezom to
treba da pronae sveti Gral?... Da li je jo u ivotu i da li me pominje? )
Lice klempavog monaha dobi blaeni izraz:
Oh, plemenita! Taj bezazleni vitez nikada ne odlazi na poinak
dok se najpre ne pomoli bogu za zdravlje i sreu tvoga velianstva!
ubedljivo odgovori Rap, zaboravljajui da je svega jedan dan proao od
Daunovog susreta sa kraljicom.
A ona, ushiena, kao da je van toka vremena, ne pokaza nikakve
znake sumnje.
Monah Antun, otiao je u gradsku crkvu, reen da ostatak dana i
celu no prelei niice, kao raspet, ispred oltara, za spasenje dua
hriana koji e izginuti u predstojeim borbama.
Plektruda, do krajnje mere zaplaena, pozvala je sebi Rajnharda,
Valtera, majordoma Klausa, pa zaudo i onoga gluvog dvoranina.
Zaseli su za sto u velikoj dvorani, gde se nalazio kraljiin presto.
Sasi se pribliava ju gradu... otpoe kraljica gledajui
unezverenim pogledom po prisutnima, kao da im saoptava vest koja
nikome nije poznata.
Daa... otee majordom Klaus.
Daa... pridrui mu se dvoranin krivei glavu prema kraljici.
Neto se mora preduzeti... nadmeno primeti Klaus.
Svakako... Odbrana grada... Moramo se boriti!... ubrza kraljica.
I to estoko,! uzviknu gluvi dvoranin, koji je naslutio o emu
je re.
Plektruda prevali oima prema Rajnhardu i Valteru.
Da ujemo ova dva viteza ree. Oni su pravi ratnici. Uzdam
se u njih.
Rajnhard je po dolasku u grad pohitao svojoj kui. Zatekao je
neoteenu, ali je na ulazu od slugu doznao da su njegova supruga i sin
zasunjeni.
Da li su jo u ivotu? uzbueno upita on.
Stari sluga usplahireno ree:
Moda e dati bog... Ne znamo... Odveli su ih pre deset dana.
Jue sam pitao jednog straara koji uva sunje... Pitao sam ga da li su
nai u ivotu... Odgovorio je da je njemu glava mila i da mu vie nikad

150
ne pominjem enu i sina izdajnika Rajnharda... uj... Rekao je
izdajnika"...
Pokai mi tog straara...
Sada vitez odvrati kraljici:
Uzda se u mene, svetla i plemenita? Zar jo ima poverenja?
Imam... Oprostila sam svima, pa i tebi.
A moja supruga i sin?
ivi su i zdravi. Danas e ugledati sunce.
Hvala... pokloni se vitez. A da nisu navalili Sasi, nikad ne bi
izali iz tamnice?
Sve je oproteno i zaboravljeno ponosito odvrati kraljica.
Sad je na redu vanija stvar. Braniemo grad. Spasavae sebe i svoje... U
pitanju su i tvoja ena i sin... Naposletku, i ja... Valjda neto znaim u
ovoj zemlji!
Rajnharde, sad nije vreme da se isteruju nepravde ree
Bonifacije. Zaboravi uvrede i prioni na posao oko odbrane grada.
U pravu si ree vitez. Sad na posao... Koliko ratnika ima u
gradu?
Bie oko est stotina odgovori Klaus.
Malo... A slugu?
Valjda sto pedeset...
Oruje, hrana... Kako stoji s tim?
Oruja imamo, na pretek... a hrane za mesec dana.
Rajnhard se zamisli.
Sve to mrda i moe da mae rukama moramo naoruati. Sasi e
juriati kao besni.
Gospode, pomiluj nas i spasi! zavapi kraljica sklapajui ruke.
Braniemo se... Moramo se braniti!
Jo kako! dobaci majordom Klaus isteui dugi vrat.
Valter primeti:
Mislim da i sunje treba izvesti iz tamnica... Koliko ih ima dole?
Pedeset... Moda i vie... Ko e to znati! odgovori Klaus.
Kraljica se namrti:
Ne! Sunje neemo... Kako bi to izgledalo! Mogu okrenuti
oruje protiv nas!
Rajnhard se zagleda nekud preko njene glave razmiljajui:
Kad je Hanibal ugrozio Rim posle bitke kod Kane, konzuli su
naoruali deset hiljada robova i nisu se pokajali. Bili su to izvrsni borci.
Kae: Rimljani, Hanibal, konzuli, robovi?... Kad je tako, moemo
i mi.

151
 Moemo... dobaci Klaus.
Tamniar!... Zovnite tamniara!... Smesta neka doe!... Shvatila
sam... I oni e se boriti uz ratnike, kao oni rimski... Pokloniu im slobodu.
Mada su svi, osim Rajnharda, bili do krajnosti uzbueni, za stolom
zavlada zlokobna tiina. Svi su iekivali tamniara kao da on treba da
uini odsudni korak. Kad se pojavio, sve oi se upree u njega.
Bio je suv, sa malom glavom na dugakom vratu i nogama tankim
kao take.1 Imao je tamno lice i pogled gladnice, kao da je, provodei vek
oko tamnica, i sam postao suanj.
Koliko ih ima dole? upita Rajnhard.
Tamniar isprsi upale grudi, zamire i duboko se zamisli.
Sedamdeset mukih i dvadeset enskih. Ukupno stotinu glava.
To je za njega stotina! proguna Valter.
Moju suprugu i sina odmah pusti ree Rajnhard. Kai im da
idu kui. Ja u odmah za njima.
Tamniar pogleda kraljicu. Ona klimnu glavom.
Shvatio sam... Uiniu...
A ti? obrati se Valter stotinaru. Pusti sve sunje. Naredi
kuvaru da ih dobro nahrani. Od ovog trenutka, oni su ratnici Ja u im
biti zapovednik. Dajte im odelo i obuu.
Tako... Samo tako... aputala je kraljica bacajui unezverene
poglede po vitezima i stiskajui slepoonice levom rukom, a desnom
krstei se.
Misionar Bonifacije ustade:
A sad otpoe pomoliemo se bogu da nam da snage kako
bismo sauvali uzvienu kraljicu, grad, graane i domovinu...
Svi za stolom ustadoe i pognutih glava poee tiho da ponavljaju
rei molitve oca Bonifacija.
Na kraju, kraljica prie Rajnhardu, uhvati ga za obe ruke i zagleda
mu se u oi:
Izdajnika vie nema, pa nema ni onih kojima sam namenila da
ispataju za izdaju.
Vitez slee ramenima i nasmei se preko volje.

1
Take pritke za okie u vinogradu, pasulj, hmelj i slino.

152
 GLAVA TRINAESTA

LUTAJUA VOJSKA

Daun, Kraus i Petronije, ostavili su za sobom Otokara i njegovu

grupu ratnika za itavih pet milja. Probijajui se kroz ibljake i jezdei
oprezno kroz ume i preko proplanaka, nisu ni pomiljali da se vrate dok
ne ugledaju neprijatelje. Upravljajui se prema drveu i zaobljenim
stenama ogrezlim u mahovinu, nepogreivo su odmicali prema severu.
Ili su udei se to ne nailaze na trag koji je velika grupa konjanika
morala da ostavi za sobom.
Kraj jednog potoia u umi, zastali su da napoje konje i napune
meine.
Sad mi se ini da su oni kraljiini ratnici beali ispred utvara
ree Daun.
Nema ni njihovih tragova primeti Petronije. Ko zna kojim
pravcem su beali!... Ovuda valjda nijedan konjanik godinu dana nije
projahao... Zaudo, nismo naili ni na naselja...
Nismo... ree Karus. Ali, meni se ini da oseam miris
dima...
Karaka lae... Ja ne oseam dobaci Petronije.
Dim!... Tako mi boga, oseam! ree Karus i sjaha. Saekajte
me, ili lagano krenite za mnom...
titonoa poe izmeu drvea vodei konja. Iao je blagom
uzbrdicom dok ne naie na proplanak. Stado od desetak kouta prestade
da pase. Mrdajui gubicama i uljei ui, ivotinje se zbie u gomilu.
Jelen, predvodnik, zalupa prednjim nogama i buno dunu kroz rairene
nozdrve. Stado prsnu na sve strane.
Proplanak je bio na vrhu brda. titonoa zastade. Niz padinu, uma
se nastavljala, a preko kronja koje su se stepenasto sputale, irila se
ravnica proarana bunovima i drveem. U daljini se prema nebu jasno
video stub dima.
Dim... Naselje ili Sasi...

153
 Daun i Petronije pristigoe.
A ta sad kae, stari ugljaru? zamire Karus na zdravo oko.
Je li ono dim ili nije?
Dim je, sotono, dim!... Jesi li zadovoljan?... Crkao si da pokae
da si bolji!
Dan je na izmaku ree vitez. Ako pre mraka izbijemo na
ravnicu, videemo se kao na dlanu... Do zalaska sunca neemo dugo
ekati. Jeemo, nahraniemo konje i malo prilei.
Sputali su konje i pustili ih da pasu.
Nikako da mi doe u pamet kuda su oni kraljiini beali!
proguna Petronije. Ko ih je gonio i gde su gonioci?... Sad mi se ini
da je avo ovde imao posla, koliko da se naegai sa krtenim duama.
Moj brate... ree Karus. Velika je ovo zemlja... Ako budemo
ili malo ulevo, naii emo na trag.
Daun se ljutnu:
Ulevo?... Kuda?... Pitanje je da li smo uopte u Austraziji!...
Moda omo zabasali u tuu zemlju... Opruivi se na suvoj travi,
dodade: Najpre emo prema onom dimu.
Sunce je lagano tonulo iza grebena nekakve planine na zapadu.
Poslednjim zracima, vie je osvetljavalo nebo nego zemlju. Sa istoka, ve
je nadolazila tama. Iznad visokih drveta, kruila su jata vrana spremajui
se da tu provedu no. Ptice su graktale oko gnezda koja su se kao crne
take nazirala po raljama i granama visokih kronji.
Oko malog bivaka, sputani konji, srubili su do zemlje suvu travu.
Vitez i dva pratioca, ili su u neizvesnost. Dan ranije, sreli su
nekoliko seljaka i mladog monaha koji su beali prema jugu. Po
usplahirenim pogledima ubledelim licima i poderanoj obui, videlo se da
izmiu ispred smrti. Ugledavi tri konjanika, pokuali su da se sakriju u
iblju.
Daun je od njih doznao da masa saskih ratnika nadire prema jugu.
Po miljenju monaha, bar pet hiljada konjanika i isto toliko peaka,
nitilo je sve na ta naie. Monah i seljaci udom su se spasli jer su leali
sakriveni u jednoj jaruzi. Gomile neprijatelja, prole su pored njih i nisu
ih primetile. To je bila prva vest koju je Daun javio Sebastijanu preko
Otokara.
Vitez nije mogao da pronae put kojim su proli Sasi. O povratku
nije moglo biti ni govora, jer zato bi Plektrudini ratnici, pa i monah sa
seljacima, onako bezglavo beali? Dim koji se na nekoliko milja
udaljenosti dizao prema nebu, odgovorie na pitanje kuda su neprijatelji
proli i koliko ih ima.

154
 I titonoa je razmiljao. Kuda su proli? Na koju stranu su udarili i
koliko ih ima? Jedan seljak meu beguncima, rekao, je kako je iz jaruge
uo saske ratnike koji su govorili da e najpre osvojiti grad Trir, snabdeti
se hranom i nastaviti prema Mecu. Daun nije pridavao vanost ovim
reima koje je samo jedan seljak uo, tim pre to je Trir udaljen od Meca
preko sedamdeset milja. Oba grada su na desnoj obali Mozela, a izmeu
njih na vie mesta ire se movare. Ipak, Daun je i tu mogunost dostavio
Sebastijanu.
Tri izviaa, dobro su znala sa kakvim neprijateljem imaju posla i
kolika im je opreznost potrebna da ne upadnu u zamku. Zbog toga su
krenuli tek kad se spustio mrak. Dim se vie nije mogao videti, ali su sva
trojica upamtila pravac kojim treba ii. Napred je jezdio Daun, za njim na
pedeset koraka Karus, a Petronije malo udesno, na istom odstojanju.
Jaui u luku, sve vie su naginjali zapadu.
No je bila bez meseine, ali su se nazirali bokori bunova i po neko
usamljeno drvo. Sa brda, gde su bivakovali do noi, pred oima im se
ukazivala ravnica. Meutim, zemlja je bila prekrivena jarugama i
breuljcima obraslim u paprat i pirevinu.
Prevalili su polovinu puta. Daun zaustavi konja.
Sad ve nismo daleko ree kad su i ostala dvojica pristigla
Poi emo dalje... A ti, Petronije, ako nas dvojicu napadnu, okrei konja i
bei... Mora javiti grofu gde je neprijatelj...
Daun je lagano odmicao ne osvrui se. Karus za njim. Njegov konj,
nepogreivo je drao pravac. Petronije je malo zaostao.
Vitez je razmiljao. Ako su Sasi krenuli prema Triru, morali su se
drati pravca koji e ih dovesti do Mozela. Ali na kome su mestu
skrenuli?... Rei onog seljaka iz jaruge, sve vie su mu se nametale. Mada
se nisu uli glasovi ljudi i konja, predoseao je da se primie
neprijateljima. Konj je iao ne pokazujui znake uznemirenosti. Proe
izmeu dva buna, spusti se u malu udoljicu i dohvati se blage uzbrdice
na kojoj nije bilo ni buna ni drveta. Kad izae na breuljak, vitez
zaustavi konja. Oko pola milje udaljena, bleskala je vatra.
Daun namae vizir i proveri da li mu se ma lako vadi iz korica.
Naselje ili bivak ree.
Ili bivak ili naselje dobaci Karus koji mu se pribliio.
Hoemo li dalje?
Svakako... Ie emo naporedo... Ne uju se ni agor ni rzanje
konja.
Primae im se i Petronije.

155
 Jezdili su naporedo. Spokojstvo, im se povratilo. Borie se ili
mugnuti u mrak.
Bilo je naselje. Rasturene kolibe, sagraene od prua i oblepljene
blatom, stajale su svaka pripijena uz okresano drvo koje je kao stub
drao svaku kolibu. Kronje drvea, stravino su se nadnosile nad
krovove od trske ili granja.
Odnekud se zau reanje psa. Kad se ratnici primakoe, pas besno
zalaja grizui konopac kojim je bio vezan. Na vratima jedne od koliba,
pojavi se starica oslanjajui se desnom rukom o toljagu. U levoj je drala
zapaljen lu.
Gospode, opet ratnici! uzviknu.
uti!... dobaci joj Karus. Mi smo Ripuarci... Krstimo se. Evo,
gledaj!...
Momak se prekrsti.
Neka je slava bogu! s olakanjem izusti starica Jo ima
nekoga ko se ne plai prokletih Sasa!
Ima... Za nama ide itava vojska... A Sasi?... Jesu li proli ovuda?
Jesu... Sve to se moe drati na nogama, pobeglo je iz naselja.
Ostali su samo starci i babe. Nas nisu pobili prokletnici, ali su nam
poklali svu ivinu i oterali stoku.
Gde su sad? upita vitez.
Otili... Stamanili se dabogda! Ostavili su ranjenike... Eno ih
tamo, pod hrastom, nasred naselja.
Koliko ih je?
A ko e ih znati! Ne umem da brojim.
Petronije naini rukom znak krsta i ree:
Bog te blagoslovio, rajska duo! Ova zemlja nee doi psd jaram
razbojnika.
Starica, krstei se, ue u kolibu, a vitez i njegova dva pratioca
pooe prema odblescima vatre.
Ranjenici su leali na slami, pod hrastom. Dva starca iz naselja,
sedela su kraj vatre. Njih su Sasi ostavili u ivotu da se staraju o
ranjenicima, da im pripremaju hranu, donose vodu i sahranjuju one koji
pomru. Zbog toga su i naselje potedeli.
Vitez i njegovi pratioci obioe oko vatre u poveem luku i naoe
se s druge strane hrasta. I tu su bila dva starca. Bdeli su oko konja,
hranili ih i pojili. Peti starac je vadio vodu iz bunara teglei teku kofu od
hrastovih daica. Kad ugleda tri ratnika na konjima, zadrhta i ispusti
kofu u bunar.
Bog i Hristos neka te tite, krtena duo! ree vitez.

156
 Gospode, pomiluj! prekrsti se starac. Vi ste nai!... Od
Meca?... Od kraljice?... Hoemo li proamiti ivot u ropstvu?
Za nama ide ripuarska vojska odvrati Daun.
Znai, bog nas nije napustio?
Koliko ranjenika ima tamo, pod hrastom?
Bilo ih je oko etrdeset. Polovina je pomrla. Od ivih, samo
dvojica mogu na noge. Ostali lee kao klade. Jee i prizivaju svoje
bogove.
Gde su njihovi ratnici?
Otili prema Triru. Hoe da zauzmu taj grad, da pokupe hranu i
da krenu prema Mecu. Tamo je, kau, kraljica. Hoe da je uhvate i da je
rastrgnu.
Jauci i uzdasi, dopirali su na mahove.
Oni ne znaju da ste vi tu ree starac. Navikli su da uju
razgovor... Skoro svi su nemoni...
Dobro ih niste poubijali primeti Petronije.
Nismo i neemo. Kod nas je prole godine boravio monah
Bonifacije. On nas je uio hrianskoj veri. Govorio je da e biti proklet ko
ubije ranjenog ili bolesnog, starog ili onemoalog, makar to bio i
neprijatelj. Mi se toga drimo... Leimo ih... Ispiramo im rane hladnom
vodom... I meleme im stavljamo na rane, ali slabo pomae...
Daun sjaha i predade voice Karusu. Iz bisaga izvadi jedno upe
koje mu je poklonio monah Rap. Bio je to melem spravljen od medvee
masti i izgnjeenih cvetia nekakve trave.
Odvedi me ranjenicima ree vitez.
Nee biti dobro! uzjazbi se starac.
Kreni! nasmei se Daun. Ti napred, a ja u za tobom.
Karus i Petronije ostadoe kod bunara, kraj konja.
Dva saska ratnika, sedela su ispod hrasta, na slami i tiho
razgovarala. Ostali su leali jeei.
Bogovi s vama, ratnici! ree Daun.
Ko si ti?... Ripuarac!... uzviknu jedan pruajui ruku prema
mau koji je leao kraj uzglavlja. Desna ruka mi je ranjena, ali levom
u se boriti!
Ostavi... bolno se nasmei njegov drug. Opkoljeni smo... S
naim mukama je svreno.
Ripuarci ne ubijaju ranjene i bolesne ratnike blago ree vitez.
Doao sam da vam pomognem. Molite se svojim bogovima, a ja u
Hristu, pa e melem koji imam u ovom upetu pomoi i vama i vaim
drugovima.

157
 Melem?... Lek?... Da nam pomogne!?... Pa mi smo vai zlotvori!
uzviknu drugi ratnik.
Karus i Petronije, predali su starcima konje na uvanje. udei se
Daunovoj odvanosti, oprezno su prili hrastu.
Hoemo li ih leiti? upita Karus.
Hoemo... odvrati Daun skidajui krpu sa nateene ruke
prvog ratnika. Otok... Ovo se mora rasei... Karuse, no nad vatru!
titonoa izvadi no iz nedara, oproba palcem otricu i nadnese ga
nad vatru.
Daun dohvati no i obrati se svojima:
Drite ga dobro... A ti, ratnie, stegni zube i trpi... O hrabrosti
Sasa, uda se priaju. Izdri i bie zdrav...
Vitez u mahu presee oteklinu na miici ratnika. Gnoj i crna krv
obagrie ruku.
Starac prinese kofu s vodom. Vitez dobro opra ranu, namaza je
melemom i uveza istom krpom.
Drugi ratnik, morao je da izdri dva reza, jer je imao otok na butini i
na ruci.
Daun i Karus pregledae i rane ostalih. Na kraju, upe je ostalo
prazno.
Niko vas nee dirati ree na kraju Daun. Ako vam je
sudbina naklonjena, preiveete...
Sa zahvalnou, ranjenici su pratili svaki pokret viteza. Kod nekih se
ak zavrtee suze u oima. Ozloglaeni saski ratnici, valjda su prvi put
osetili da ovek ne nosi samo surovost u svom srcu.
Prvi ratnik ree:
Ja sam Herbert... a moj drug se zove Roman. asni vitee, reci
nam da znamo kome treba da budemo zahvalni.
Daun... Toliko. Moja je elja da ozdravite, i vi i oni tee ranjeni. A
zahvalnost dugujete svojim bogovima.
Vitez i njegova dva pratioca napustie ranjenike, meu kojima neki
nee doekati sutranji dan.
Prvi od S|ne dvojice, gledajui za Ripuarcima, ree:
uj, Romane... Zbog ovakvih sunce greje... Kakav vitez!... Kakva
plemenitost!...
Daun nije pomenuo ranjenicima njihove voe i vojsku. Ne elei da
ih dovede u stanje da sebe smatraju izdajnicima, ostavio ih je zauene
do krajnje mere.
Pojahavi konje, nastavili su put i jo u toku noi pronali trag koji je
za sobom ostavila masa saskih konjanika.

158
 U praskozorje, ugledae u daljini vojsku. Nekoliko puta su je gubili
iz vida. Ili je zalazila u umu, ili nestajala iza brega, da se opet pojavi na
vidiku. Tri izviaa nisu se usuivala da joj se primaknu.
Tek oko podne, Daun primeti da je vojska zastala da predahne ili da
se ulogori.
Ii emo kroz umu ree vitez. Proveriemo koliko ih ima.
Zasad nas ne vide...
Ve su se primakli na pola milje.
Karuse, sjai ree Daun. Privuci se to blie logoru...
titonoa nastavi peice, zaklanjajui se iza bunova i skrivajui se
oko stabala. Dobro je znao ta ga eka ako padne u ruke saskih
razbojnika. agor i rzanje konja, uveliko su se uli, a on je jo uvek iao.
Tu su negde i straari proguna i lee iza jednog gustog
buna.
Pasle malog predaha, nastavi da se primie logoru vukui se po
zemlji. Odjednom zastade. Na desetak koraka primeti straara. Stajao je
iza jedne debele bukve. Videlo mu se samo rame i jedna ruka. Ratnik
pripremi luk i stavi strelu na tetivu.
ekau dok se ceo ne pojavi iza drveta...
I saekao je. Straar se pojavi, i to licem prema Karusu. titonoa
ustade i glasno se nasmeja. Straar se prenu i potee ma.
Stani, seljae! viknu titonoa.
Straar se tre:
Ko si?... A, ti si!... Tako mi boga, ovo je Daunov...
Stok, Arnufov seljak!... Boljeg nisu mogli postaviti za straara!
Karuse, brate, jesi li to doista ti? Gde su vitez i Petronije?
Nisu daleko... Dozvaemo ih...
titonoa zaokrui usta akom i razvika se:
Ehej!... Ehej!... Daun!... Daun!... Ovamo!...
Kad su stigli u logor, tri izviaa se iznenadie videi kolika radost
je spopala grofa Sebastijana i ostale.
Bili smo uvereni da ste propali! ree grof.
Karlo potapa Dauna po ramenu:
ta nam donosi?... Jesi li neto doznao?
Sve... odvrati vitez. ak sam leio saske ratnike...
Karlo ga zaprepaeno pogleda.
Daun ukratko ispria ta je uo i video.
Dakle, otili su prema Triru? ree Sebastijan.
Idemo za njima i mislim da nismo daleko... dodade Karlo.
Sad treba nanovo izviati... Ovoga puta, ii u ja... Poveu pedeset

159
ratnika na dobrim konjima i odmah polazim. Otokare, odaberi momke i
spremi se. I ti ide...
Grof ga ozbiljno pogleda:
Ti nee ii!
Rekao sam i ii u! odvrati princ. Sad je vreme da ponemo
razgovor druge vrste.
Sebastijan se nasmei:
Takav razgovor i ja elim, samo mislim da nije vreme.
Pogodnije ne moe biti! namrti se Karlo. Pred nama se
nalazi masa saskih konjanika i peaka. Ili emo ih pobediti, ili proterati
preko Rajne, ili svi do poslednjeg izginuti... Ako treba da mi pripadne
vlast nad Ripuarcima, poteno, u je zasluiti... Od naeg pothvata zavisi
sudbina franake drave. Zbog toga elim da se obratim ratnicima...
Neka se iskupe...
Sebastijan slee ramenima:
Izgleda da si u pravu ree.
Ratnici i seljaci, svrstali su se u karu i u tiini oekivali ta e
stareine govoriti.
Sebastijan otpoe:
Ratnici, u nekoliko mahova pokazali ste da se na vas u svakoj
prilici moemo osloniti. Vaa hrabrost zasluuje pohvalu jer ste se borili
protiv nasilnika i uvek pobeivali. Mali odred koji je krenuo od moje
tvrave, stekao je slavu. Sad vie niste mali odred nego vojska koja treba
da brani slobodu svoga naroda... Uz nas je Karlo, sin pokojnog Pipina
Heristalskog. On je zakoniti naslednik prestola. Mi emo mu omoguiti
da se domogne svojih prava i preko njega emo osigurati i utvrditi
franaku dravu i povratiti joj slavu kakvu je imala u doba naih
predaka. Dajem re mladome princu...
iveo Karlo!... iveo, na kralj i oslobodilac! zaori se iz stotine
grla.
Karlo otpoe:
uli ste rei grofa Sebastijana, voe koji vas je vodio iz pobede u
pobedu... Preko njega stekli ste besmrtnu slavu. Nadmeni grofovi iz
Neustrije, Burgundije, Akvitanije, Alemanije i drugih pokrajina, uli su
za vae uspehe, za vau hrabrost i portvovanje. Saski razbojnici, dobro
su upamtili poraz pod tvravom sacgrofa Arnufa. Sada su se digli da nas
unite i da ripuarski narod bace u ropstvo. To neemo dopustiti, makar
svi izginuli!...
Neemo!... Smrt saskim razbojnicima! prolomi se vika.
Karlo nastavi:

160
 Njih je mnogo, vie. Oni se uzdaju u svoju nadmo, a ne znaju da
ta okolnost ide na tetu njihove opreznosti. Nas je manje, ali zato svaki
ratnik shvata da mu od ishoda ovog sukoba zavisi ivot i opstanak
porodice. Na kraju, ne elim da vas podstiem na hrabrost. Boriete se
kao i dosad to ste. Ali, elim da vam kaem... Nalazimo se u veoma
tekom poloaju. To uvia svaki od vas... Zbog toga vam kaem: ko
meu vama smatra da e mu biti bolje ako nas napusti, neka ide, neka se
spasava... Niko ga nee zadravati niti ga nazivati izdajnikom. Jer, borbe
koje nam predstoje, za mnoge e znaiti smrt. Ali upamtite, ratnici... Ta
smrt bie slavna i pamtie je vai potomci!...
Svi idemo!... Niko nee izostati!... zavikae mnogi.
Onda, neka je slava bogu! uzviknu Karlo. Od danas, ja sam
va zapovednik, a grof Sebastijan je moja desna ruka. Sve to vam on
naredi, smatrajte da sam ja naredio... Vitezi Daun i Otokar, nai su
pomonici i zapovednici manjih odreda... Ovog trenutka kreem na
neprijatelja sa pedeset konjanika. A vi, ostali, upravljajte se prema
nareenjima grofa Sebastijana.
Tulije i Gal prioe grofu i princu:
A ta e biti s nama?
uli ste moje rei odvrati Karlo. Ii ete uz nas, ili hvatajte
put za Akvitaniju!
Potomci starih Rimljana se pogledae. Gal Neustraivi ree:
Ako vas napustimo, naleteemo na Sase i bie zlo!
Vaa stvar... nasmei se princ.
Bogme, mi emo s vama! uzviknu Tulije, Crni osvetnik.
To je ve mnogo pametnije! dobaci Daun.
Akvitanac ga mrko pogleda:
Valjda, kad ti kae!
Grupa od pedeset konjanika, stajala je spremna. Karlo navue iani
naprsnjak i stavi kacigu. Ma i topuz dobio je iz rezervnog oruja.
Sebastijan mu se obrati:
A sad, ta namerava? Hoe li da juria na Sase?
Princ slee ramenima:
Toliko nisam ni moan ni hrabar. Idem u izvianje... A vi... Ne
naputajte trag neprijatelja. Na tom tragu emo se nai.
Neka je sreno... Zbogom poli! doviknu mu grof.
Povorka konjanika lagano krete.

161
 * * *

Rii Majsner, Ben i Gros, skrenuli su prema Triru i ulogorili se na

trideset milja od grada. Tabor su postavili na ravnom polju gde se
zavravala movara. Na skorelom blatu, ostale su gusto zbijene suve
trske, rogoz i zukva. Napred se prostirao vrbak ogrezao u iblje, a ispod
njega reka sa visokom obalom. Taboru iza lea, uzdizao se breg
pokriven gustom umom. Jedini prilaz prostranom polju, bio je uzvodno.
Tuda su saski ratnici proli i zali u movare.
Letnja ega, smanjila je vodu po ritovima i ostavila bare i lokve.
Vetar je na mahove duvao nosei rojeve komaraca i nekakve siune
muice koje su se zavlaile konjima u nozdrve, oi i ui i kao napast
dosaivale i ljudima. Smrad od ustajale vode i uginule ribe, kuio je celu
okolinu.
Polovina konjanika i isto toliko peaka, odvojeno je da nastavi put
prema Mecu, da opkoli grad i otpone sa napadima. Toj grupi stavio se
na elo Rii Majsner.
Pred polazak, rekao je:
Opkoliemo Mec i juriati. Napraviemo opsadne sprave... A vi...
Kad zauzmete Trir, krenite za nama... Ostavite posadu u gradu i ne
urite... Jer, to vie vreme prolazi, strah kod neprijatelja se pojaava.
Kome nije poznato da je napadaima strah najbolji saveznik?... Uz put
pljakajte i ubijajte, palite... Glas o naem pohodu treba da uzdrma celu
Austraziju koja je ionako sklona padu, a uz nju i Neustriju, Burgundiju,
Akvitaniju i Alemaniju... Za nama ide jo jedna grupa konjanika. Ima ih
preko tri hiljade. Predvode ih Braun i Rot. Idu naim tragom. Kroz pet
dana bie ovde. Saekajte ih.
Laki trzaji glave, ramena i ruku, ukazivali su na krajnju napetost
voe koji nema poverenja ni u koga. Na licu opaljenom od sunca i vetra,
isticao se nos podobro ugnut kod korena. Na njega se preko ela
nastavljao dubok oiljak i gubio se u rioj kosi koja je kao bun pokrivala
glavu ratnika. Iz ukastih oiju, izbijale su pohlepa i podmuklost zveri.
Demekasto telo na snanim nogama odavalo je snagu i hitrinu. Niko
meu stareinama i ratnicima nije se usuivao da mu u bilo emu
protivrei. Majsner je svakoj primedbi, makar i dobronamernoj, video
napad uperen protiv njega lino. Istina, pe, neki put se obraao svojim
potinjenim voama da uje njihovo miljenje. Oni su iz straha ponavljali
sve to je rekao ili nagovestio kao to to biva kod tiranina kad se

162
doepaju vlasti. Trudili su se da pogode njegove namere i na taj nain
sebe dovodili do krajnjih ponienja.
U redu ree Gros. Osvojiemo Trir i snabdeti se hranom.
I krenuti za vama prema Mecu dodade Ben.
Gros je bio visok i mrav. Imao je upale grudi i malo pogrbljena
lea. Bledunjavo lice, beskrvna usta i nos, tanak i povijen, dovodili su u
zabunu neiskusne, tim pre to je iz crnih oiju, usaenih blizu korena
nosa, izbijala dremljivost i mrzovolja. Oni koji su ga nipodatavali, uvek
su padali u istu greku i ginuli pod njegovim maem. inilo se da je
privren voi Majsneru, jer je, kao i ostali, bez pogovora izvravao
njegova nareenja. Ali niko nije mogao prozreti da li to ini iz straha ili
iz elje da se udvori divljem voi.
Gros je bio lukav kao panter, borac kakav se retko sree. O njegovim
dvobojima, uda su se priala, jer nikome nije polo za rukom ni da ga
okrzne. Ubijao je bez milosti. Mrav se rodio i takav ostao. Mogao je
danima gladovati, ali i da pojede pola peenog jagnjeta za obrok.
Drugi Majsnerov izabranik, Ben, bio je snaan i lepo graen ratnik.
Imao je kosu kao kuina, zelene oi, pravilan nos, vrstu donju vilicu i
malo izboene jagodice. Usta su mu bila puna i rumena kao u devojke.
Plava brada i brkovi, isticali su lepotu ratnika, osobito u poreenju sa
Grosom koji je bio osav. Ben je bio ljubimac celokupne vojske, a Gros je
izazivao divljenje. Majsner ih je uzdigao do sebe, mada se nisu osobito
isticali kao voe. Poverio im je vojsku sd dve i po hiljade konjanika i
toliko peaka.
Trir je mali i slabo branjen grad rekao im je Rii pred polazak.
Osvojite ga, dignite hranu, ljudsku i stonu, i povedite to vie robova,
mladih i snanih. Bie nam potrebni prilikom juria na Mec.
Daa... otee Gros. Goniemo ih ispred sebe da se na njih
srue prvi udarci sa zidova.
I jo neto... nastavi Majsner. aljite izvidnice na sve strane.
elim da pronaete grofa Sebastijana. On je jedini ratnik koji neto znai
u propaloj Austraziji. Treba osvetiti poraz naih pod tvravom sacgrofa
Arnufa. Njegova vojska je mala. Lako ete je slistiti... Grofa Sebastijana
hou ivog!...
Uhvatiu ga ja! ree Gros. Ali, jo se nije ulo da je u blizini.
Gde da ga naem?
Kakvo pitanje! ljutnu se Rii. Potraie on vas, ako vam ve
nije na tragu.
Potraie nas i to e mu biti poslednje u ivotu! dobaci Ben.

163
 Tako... Samo tako... uzviknu Majsner i baci se na konja.
Polazimo!...
Kolona konjanika i peaka krete lagano preko polja.
Ben i Gros se pogledae.
I sad? otpoe Ben. Hoemo li slati izvidnice?
Gros klimnu glavom.
O tome grofu mnogo se pria. Ako ga unitimo, naa slava
odjeknue kroz celu franaku zemlju. Ako se sretne sa Majsnerom, Rii
e dobro osetiti njegove udarce.
Ben se nasmeja:
Ta mala vojska za naeg vou je kao psu muva! Rii e je
progutati u tren oka!
Gros nabra obrve:
Ne verujem da e se Sebastijan usuditi da prihvati bitku na
otvorenom polju... Moda se ve nalazi u Mecu... Ako kraljica njemu
poveri odbranu grada, grdne emo muke imati.
A ako nije u Mecu?... Moda trai nas... I ja sam siguran da e nas
nai...
Traiemo i mi njega i drati ga na oku dok nam ne doe zgodno
pod ruku...
Zautae. Sunce se primicalo zapadu. Oblak pepeljave boje,
zaklonio ga je i stajao nepomian, to je predskazivalo egu i suu. Kroz
rumenkastu izmaglicu, prolivala se kolona svetlog nebeskog putnika. To
je slutilo krvoprolie, glad i pomor.
Dok su razulareni konji pasli prezrelu travu, ratnici su lekarili kraj
vatri, gde se u velikim kazanima kuvala orba, a kraj najvee i najsvetlije
vatre, vrteo se vo na golemom ranju. Kroz tabor se neprekidno pronosio
agor. Dovikivanje ljudi i povici onih koji su posmatrali pesnienje ili
rvanje ratnika, meali su se sa rikom marve i rzanjem konja. Sa vie
mesta, dopirali su pitei zvuci svirala napravljenih od trske.
Benu i Grosu nije smetala vreva u taboru. Sedeli su ispod jedne
breze spokojni kao da nisu krenuli u osvajanje. Bili su sigurni u sebe i
svoje divlje ratnike koje hrabrou i brojem niko nije nadmaio. Dva
ohola saska ratnika nisu ni pomiljala da postave strae oko tabora.
Grickajui suvu travku, Gros progovori:
Izgleda da je Riem Majsneru vie stalo do toga grofa nego do
grada Meca i kraljice Plektrude.
Moda... slee Ben ramenima.
Iz opte galame, prolomi se vika. Neko je meu borcima u
pesnienju ili rvanju oborio protivnika.

164
 Ben lee na lea i poturi ake pod glavu.
Pre bi se moglo rei da je Sebastijan u Mecu ree. Takav
ratnik zna da bi propao ako se na otvorenom polju sukobi s nama.
to to nisi rekao Riem? iskrivi usta Gros, gledajui u daljinu,
gde se na okuci, kroz razreene vrbe, belasala povrina reke.
Probitanije je utati ili se diviti promuurnosti naeg slavnog
voe!
Slavnog?... ponovi Gros. Po emu je slavan?... Mi mu
odobravamo sve, jer nam drugo ne ostaje. Sutra emo poslati izvidnice
na etiri strane i moliti se bogovima da ne naiu na vojsku grofa
Sebastijana. Jer ako se sukobimo i pobedimo, Rii e sebi pripisati taj
uspeh.
Ben se nasmeja.
Daa... Pripisae ga sebi jer je predvideo da Sebastijan ide za
nama. Ako budemo poraeni, ni sva voda Rajne nee nas oprati! Sprtie
nam glave izmeu dva kamena ili e nas podaviti u blatu...

165
 GLAVA ETRNAESTA

KARLO MARTEL

Ni Karlo ni Otokar nisu urili. Pustili su konjima na volju i u tihom

razgovoru lagano odmicali tragom saskih konjanika. Po duboko
utisnutim kopitama, videlo se da nije prolo ni dva sata otkako su
neprijateljski konji tuda proli. Karlo je poslao samo jednog konjanika
napred. Taj ratnik je isprednjaio za dva strelometa. Jahao je spokojno
iako je znao da bi ga saska patrola zadavila ako bi ga se doepala. Bio je
to Miler, jedan od Arnufovih seljaka, brz, okretan i lukav. Izvrstan ita
tragova, znao je prema otiscima kopita da do pred zalazak sunca nee
stii sasku kolonu ili dospeti do tabora ukoliko je postavljen. Samo
povremeno, bacao je poglede desno i levo, uveren da tolika masa ratnika
nema razloga da osigurava bokove i zaelje.
Otokar se obrati Karlu:
Dakle, ta, kuda i kako?
Nita odvrati princ.
Oh uzviknu bubuljiavi vitez. Za takvu malenkost nismo se
morali odvajati od glavne vojske!
E pa, bratac, treba da vidimo s kim imamo posla. Zar te ne kopka
kako ti ratnici izgledaju?... Treba da vidimo koliko ih ima.
Znam kako izgledaju. Tukli smo se s njima. Neke smo pohvatali
ive...
ive?
Da... Bili su ivi. Posle smo ih obesili, jer monah Antun ne
dozvoljava da se proliva ljudska krv. Taj kaluer, veoma je poboan i
bogobojaljiv. Pravi sveti ovek!
Vidi se... nasmei se Karlo. Ljudska krv je dragocena
tenost. Ne treba je prolivati bez velike potrebe.
Zato smo ih i obesili trepnu Otokar. Nego, da se ne bi
iznenadio kad ugleda pljakae sa desne obale Rajne, rei u ti kako
izgledaju... Snani su, okretni i divlji, sa okastim i etvrtastim glavama.

166
Odelo, im je od ovje koe sa vunom okrenutom upolje. Svaki na glavi
ima kalpak od medvee, vuje ili lisiije koe... valjda da bi bili strani...
Ve me hvata strah!... A dalje?
Dalje?... Da... Idu na dve noge.
udnovato!
Mogu i da tre... Video sam kod Arnufove tvrave... Tre!...
Beali su kao ispred Torovih munja... Toliko o tome. A broj znamo...
Deset hiljada...
To treba proveriti. Moda su ih oni begunci iz jaruge videli
dvostruko vie... U strahu, ljudi, ono to je zlo i opako, vide uveano, a
dobro i lepo, umanjeno. Je li tako?
Hm... Valjda, kad ti kae...
Kad ja kaem? zamire Karlo. A da je to neko drugi rekao,
ti se ne bi sloio?
Ne bih.
Lepo, i poteno!... Pa, sokole, moda bi se usudio da se tue sa
mnom?
Boe sauvaj!... Da je neko drugi, presekao bih ga na dvoje kao
tikvu!... A ti... Bie kralj! to god kae, svi moraju da odobravaju, more
i da se oduevljavaju i da viu od ushienja dok ne promuknu... a sve u
tvoju ast i korist!
Znai, ako bih te zaokupio maem, ti se ne bi branio?
Bogme, bih! I to jo kako!
Gle! Brzo menja miljenje!
Brzo, jer jo nisi kralj!
Bleji... Sve vreme bleji ree Karlo.
Da... Blejimo sloi se Otokar.
Rumenilo na zapadnom nebu, poelo je da dobija
zlatastu boju iza koje e uskoro nastupiti sivilo, a za njim mrak.
Odred od pedeset konjanika, zaao je u umu Na izlasku, irila se
prostrana ravnica, a iza nje krivudava linija vrba i reka Mozel sa
modrikastom povrinom i tamnim dubinama.
Istureni ratnik na konju, saekao je odred.
uma se zavrava iza one gomile stena ree izvia. Odatle
pogled obuhvata tabor.
To je sve? odvrati Karlo. Uskoro emo videti ta se dole, na
polju, dogaa.
Primakli su se ivici ume. Zaobljene stene, ogrezle u mahovinu,
stajale su kao omanji plastovi sena. Dole, niz padinu, prema prostranom

167
polju, strale su iz rastresite zemlje manje, ali zgusnute, bez reda, kao da
ih je neko boanstvo u prastaro vreme izruilo tu iz dinovske vree.
Sjaite, momci, i posedajte po zemlji ree Karlo.
A mi? upita Otokar.
Primai emo se taboru.
Beliasta izmaglica, nadirala je od reke i movare i visila nad ravnim
poljem. Sa istoka, izmeu topola i vrba, lagano se primicao sumrak.
Kreketanje aba, mealo se sa agorom u taboru. Vatre su postajale
svetlije, a senke ljudi due.
Princ je poslao dva ratnika desno i levo ivicom ume da oprezno
izvide da li su Sasi postavili strae.
Oni se vratie zadihani:
Nigde nita... Straara nema...
Otokar se poea po obrvi:
Kakvo spokojstvo i nebriga kod vojske koja ide u osvajanje
ree.
Sigurni su... Ne boje se dodade Karlo.
Dva viteza idui od stene do stene odmakla su se od ume za pola
strelometa.
O, majko Hristova! O boji ugodnici, smilujte se grenima!
uzviknu Otokar.
Da... sloi se Karlo. S jedne strane uma, ispred nje padina
prekrivena stenama, s druge strane movara, a sa tree reka... E pa, asni
vitee, mislim da bi trebalo obesiti voe koje ovakvo mesto izaberu za
tabor! Jedini izlaz je tamo levo, preko ravnice.
Ravno polje je za dobru treinu zalo u deo prosuene movare. Taj
komad, okruen trskom, bio je mestimino proaran rasturenim vrbama.
Jedna grupa saskih ratnika, smestila se tu zbog hladovine i gustih trski
koje su im bile pri ruci za vatre. Tu se kuvalo i peklo meso i spremao
hleb. Osim toga, dim je rasterivao komarce.
Karlo se obrati Otokaru:
Idi gore, u umu, izaberi najsnanijeg konja i trk prema naoj
vojsci!... Snai se kako zna, jer e uskoro mrak. Dovedi vojsku na izlaz
iz ovog polja, tamo gde su ona tri dinovska hrasta. Vojska mora to pre
biti tu! A mi, zapaliemo trske, povesti konje oko stena i kad nastane
haos dole, na poljani, jurnuemo u gomilu. Bie bezglavog beanja. Grof
Sebastijan umee valjano da saeka begunce.
Oh! uzviknu Otokar. Ala e da navale, kao riba u vrku!
Karlo ga odmeri pogledom:
Da li zna koliko je vano da stigne na vreme?

168
 Znam... Znam i da brojim do sto i jo puno kojeta.
Kakva ala, i to jo u ovakvoj prilici! tiho ree princ.
Bubuljiavi vitez primeti kako su mu crte na licu odjednom postale
otre i pretee. Uini mu se da su se Karlu jagodice ispod oiju zategle,
nozdrve se rairile a usta skupila u gr.
uje... nastavi Karlo. Verujem da shvata koliko je vano
da stigne na vreme...
Vitez pretrnu. Iz oiju orahove boje, iskrila je vatra, ubitana kao u
zmije otrovnice.
Otokar zatrepta:
Stii u, makar konj lipsao poda mnom!
Jer ako ne stigne, ne izlazi mi pred oi!... Idi i trai sveti Gral... I
propadni!
Bubuljiavi vitez potra prema ivici ume obilazei i preskaui oble
stene.
Karla sede na travu kraj jedne stene i zagleda se desno, u guste trske
ije su se krunice kao talasi povijale pod veernjim povetarcem.
Tu... Moda tu lei spas! proaputa.
Bilo mu je jasno. Sasi su navikli na etniko ratovanje, na pljakake
pohode, zasede, brze napade i jo bra povlaenja. Samo takav nain
ratovanja, njima je odgovarao. Velika vojska, nenavikla na poredak koji
zahteva ovakav poduhvat, lei dole, na prostranom polju i u svojoj sili i
moi ne pomilja da bi se neko usudio da je napadne.
Varvari! proguna Karlo i lagano krete prema svojima.
U umi je ve zavladao polumrak. Ratnici su se deli na zemlji drei
svaki svoga konja za voice.
ujte... obrati im se princ. Noas emo napasti tabor...
Unezvereni pogledi se stadoe ukrtati. Samo jedan bojaljivi glas se
javi:
Zar mi?...
Mi!
A ko e ostati iv?
Niko!...
Zar i ti da pogine, dobri na?!
Ako je bogu drago, i ja... Dole emo zapaliti trske. Kad nastane
pometnja, sjuriemo se niz brdo II jurnuti u gomilu.
Nas pedeset? opet se javi onaj.
Da... nasmei se Karlo. Saskim beguncima nee pasti na
pamet da nas broje.
More, nee stii ni oruje da ponesu! dobaci neko.

169
 Na nekoliko mesta iz gomile izbi tektav smeh.
Neka se primakne onaj Arnufov seljak koji je bio ispred odreda
kad smo ili ovamo.
Tu je... Evo ga...
Kako ti je ime?
Miler.
Zovu ga Martin dobaci neko.
Kako to? zaudi se Karlo. Miler, a Martin!
Ukrao srebrno kandilo iz manastira svetoga Martina. Od tada ga
svi zovu Martin.
Lae, tako mi neba i zemlje i svih svetaca! zavapi Miler.
ta si uradio sa kandilom?
Nita... Nisam ga ukrao. Gde bih ja iz manastira! Ruke da mi se
osue...
Dobro sad... prekide ga Karlo. Krenue ivicom ume do tri
debela hrasta dole, na izlazu iz polja. Tu e saekati grofa Sebastijana i
nau vojsku. Moe im poi malo u susret. Bojim se da Otokar nee u
mraku pogoditi mesto.
Pogodie. Dva dana ni kap vina nije liznuo. Ja u ih nai, ne brini!
ree Miler.
Tako. Ako treba, povedi jo nekog.
Ne treba. Sam u se ve snai.
Dakle, uli ste i razumeli? obrati se Karlo Ripuarcima.
Jo kako! uli i razumeli!
Lepo... Saekaemo, da se ovaj Martin vrati, a onda kreemo.
Zateui kolan Miler dobaci:
Lepo jeste... ali ja nisam Martin! Ono s kandilom, izmislili su moji
zlotvori. Dok nekome ne rascopam glavu, nee se okanuti ni mene ni
svetog Martina...
Ni kandila! dobaci neko.
Dosta! presee ih Karlo. Miler, na konja i trk!
Zautae i zakunjae oslonjeni o stabla. No je lagano odmicala,
Vlaii su ve prevalili pola nebeskog svoda. I galama u saskom taboru je
utihnula. Povremeno se ulo frktanje konja i tupkanje kopita o stvrdnuto
blato na isuenom delu movare. Sa nebeskog svoda, mirkale su
zvezde. Rojevi veitih putnika, lagano su plovili od istoka prema
zapadu. A Zemlja, prkosni din, utonula je u tamu kao da ne haje ta se
iznad nje dogaa. Ona je sredite svemira i nita se ne moe uporediti sa

170
njenom silom i snagom. Sve se kree iznad nje, a ona, moni gospodar,
miruje i eka svog saputnika, Sunce, da blesne na istoku.1
Jedan ratnik glasno zevnu:
Nema Martina ree proteui se.
Nema... prihvati drugi. Koje li je doba?
A ko e ga znati!
Veernji povetarac se izgubio. Trske, bokori bunova i kronje
visokog drvea nisu odavali ni glaska. Sve je utonulo u tamu. Izmeu
stabala, plazio je zadah debelog sloja trulog lia, rasutog po vlanoj
zemlji. Uznemireni konji, trzali su povodnike i uljei ui, upirali
staklaste poglede u mrak kao da oseajui miris medveda ili vukova.
Jedan zarza kao iz prerezanog grla. Odazva mu se drugi, pa i trei.
inilo se kao da predoseaju brzi pokret ili smrt svojih gospodara.
Ove e nas kljusine odati! doviknu jedan stari ratnik.
Nekakvo utanje i pomeranje, zau se u kronjama visokog drvea.
Hladan vetar sa zapada, otpoinjao je svoju igru u liu i meu granama.
Zaudo, nadirao je naglo pojaavajui nalete dok ne poe da povija grane
i ogranke i fijue oko debelih stabala. Uznemireni konji, trzali su ulare i
povodnike, propinjali se i njitali kao da im preti pomor.
Oluja!... Posle onako sparnog dana, morala je doi, opaka ree
jedan ratnik.
Pokvarie nam veselje dobaci drugi.
Odjednom, neuven i nevien, iz mraka se pojavi Miler.
Ha! Evo Martina!
Umukni, brbljive! Gde je princ?
Ovde sam... Doi! ree Karlo. ta bi? Nae li grofa i
njegove?
Naoh i grofa, i njegovu vojsku, i Otokara! Ve su kod ona tri
hrasta. I Otokar je ovde sa stotinu konjanika.
Gde je?
Tu, na pedeset koraka Od ovog vetra ne bi se uli ni gromovi.
Bubuljiavi vitez se pojavi.
Da nije bilo ovog Arnufovog seljaka, ne bih vas pronaao. Mrak
je kao u paklu.
Otkuda sad ti ratnici? upita Karlo.

1
Tada je jo bila na snazi Ptolomejeva teorija o geogentrinom
sistemu.

171
 Poslao ih grof. Sa pedeset konjanika, ne polazi se ni u lov na
lisice. Dole, kraj movare, lei vojska od pet hiljada ratnika.
Kako pet hiljada? prenu se Karlo.
Prosto. Polovinu je Rii Majsner poslao prema Mecu.
Karlo se nasmeja:
Samo voe varvara su u stanju da prave takve greke. Kako ste
doznali da ih je samo toliko?
Onaj seljak, Stok, i jo dvojica, privukli su se saskom logoru,
otkinuli dva spavaa i doveli ih ive. Tako smo doznali. Kad smo iscedili
iz njih priu o podeli vojske, okaili smo ih o granu.
Oluja je lomila grane i suvarke koji su padali na sve strane. Tutnjava
je stravino odjekivala preko gora i dubrava.
Grupa konjanika, doljaka, primakla se.
Deset ratnika odreenih da zapale trsku, silazili su niz padinu
obilazei stene.
Karlo se obrati ratnicima:
Dobro pritegnite kolane, zategnite ukure na akirama i
proverite da li vam se maevi lako vade. Kad planu trske, spustiemo se
niz padinu, baciti se na konje i jurnuti. Ratnici, hou da ujem viku!
Derite se to jae moete!
Arlaukae oni da im i avoli pozavide! Strah im se ve uvukao u
kosti primeti Otokar.
Ve nas je spopao nasmeja se Stok. Neki bi jo sad poeli da
zavijaju kao gomila gladnih vukova.
Kakvi vukovi! Morate biti glasniji! Oni dole treba da poveruju da
nas je bar deset puta vie ree Karlo. Jer, kome bi palo na pamet da
sa ovako malom grupom ratnika, u ovako paklenoj noi, juria na itavu
vojsku!
Nikome, osim ako je lud!
Ko je to rekao? uzviknu Karlo.
Ja! odazva se Stok.
Ti? nazre ga princ u mraku. Izgleda da ima neto pod tom
kapom!
Ima glavu primeti Otokar.
Valjda ima neto i u glavi! nasmeja se Karlo.
Ne verujem dobaci Miler.
uti, ti sa kandilom! odvrati Stok.
Gotovo! dreknu jedan ratnik. Gore trske!
Pogledi se upree prema movari. Kroz tamu su se na nekoliko
mesta videli plamenovi.

172
 Ko zna Oena bez greke? viknu Karlo.
Ja... Ja... odazvae se dvojica.
Onda napred! Ponite... Kad zavrite, silazimo niz padinu.
Sa fijukanjem vetra i lomljavom grana u kronjama, meale su se
rei:... qun es in coelns... Adveniat regnum tuum... Fiat voluntas tua...
Otokar ree Karlu:
Sad i oni dole prizivaju Geza i Tevtona da otklone nepogodu. Ali,
ako ih napadne Tor, sa munjama i gromovima, a jo i mi odovud
navalimo, ne verujem da e kroz ovu tminu potrefiti vrata pakla.
Ne bi valjalo da tresne kia primeti Karlo. Neka bi Tor bio
noas na naoj strani!
Neko dobaci iz mraka:
Tore, molimo ti se da noas pritedi svoje gromove!
Munja kao ogromna zmija zapara nebo nad movarom.
Eto ti! uzviknu Otokar. Tako izgleda kad se hrianin moli
bogovima mnogoboaca!
Grmljavina se prolomi.
A ta sveta hrianska crkva kae: Ne pominji ime Gospoda bez
goleme nevolje! zavri bubuljiavi vitez.
Vala, ako ovo nije golema nevolja...
Vea je za one dole!
Dosta prianja! viknu Karlo. Nema vie stena. Bacajte se na
konje!
Dole, u ravnici, poar je besneo. Vatra je prodirala suve trske i
vrbova stabla. Raspaljivana vetrom, irila se kao poplava, nosei gomile
varnica i oblake dima. Ljudi i konji, tiskali su se, obarali jedni druge,
padali, dizali se i nanovo beali, dok je gomila iza njih pretila da ih
pregazi, Tutnjanje vatre mealo se sa huanjem vetra, zapomaganjem
ratnika, vritanjem konja i kretanjem ptica koje su, dignute sa legala,
uletele u dim i padale po zemlji ili zahvaene vetrom nestajale bestraga u
tami.
Odred saskih ratnika sa prosuenog dela movare, grunuo je svom
estinom u glavni tabor, gde su se gomile, osvetljene poarom i
munjama, tiskale u neredu. Preplaeni konji propinjali su se i vritali,
naletali jedni na druge, sudarali se i obarali ratnike. Uzalud su stotinari
vikali do promuklosti. Prestravljene ratnike i podivljale ivotinje nikakva
sila nije mogla smiriti.
Na padini brega, stajali su Ripuarci, osvetljeni kao na dlanu.
Iz opteg metea, prvi ih ugleda Gros:

173
 U red!... U red!... Pravite ubojni red, prokletnici!... Eno
Ripuaraca!...
Gde su?... Kakvi Ripuarci?... zavikae neki.
Odmah ete ih videti i osetiti!
Ripuarci!... viknu Karlo svojima. Za maeve i sekire, i juri
u gomilu!...
Kopita zatutnjae preko ravnice.
Udar je bio silovit. Prekaljeni borci grofa Sebastijana, zadavali su
munjevite udarce. Sekire i maevi padali su sa treskom na glave i plea
izbezumljenih saskih ratnika koji su se kao preplaene, krdo gurali i tukli
izmeu sebe o prolaz stvarajui strahovitu pometnju. Uas je spopao
begunce, jer su neki u guvi odbacili beskorisno oruje, dok su drugi, u
iznenadnom poaru i meteu nisu ni poneli. Smeteni, potiskivali su one
ispred sebe U nastupu pomame, nisu prestajali da se tuku i probijaju,
mada su ve bili van domaaja vatre. Videi prema svetlosti poara
Ripuarce, koji su strahovitom brzinom zadavali ulaoce, vritali su
hvatajui se konjima za grive i u trku skakali na njihova gola lea.
Ubeeni da ih napada grof Sebastijan sa celokupnom vojskom, jurili su
da se to pre izvuku iz haosa.
Kao povodanj koji svom silinom udara u branu dok je ne provali
begunci su pritiskali one ispred sebe, sve dok cela masa ne udari u
bekstvo.
Na izlazu iz ravnice, gomilu doeka Sebastijan sa svojim ratnicima.
Tu otpoe prava bitka. S jedne strane, tukli su se pribrani ratnici koji
znaju ta hoe, a s druge izbezumljeni begunci.
Gros i Ben nisu bili dobre voe, ali su umeli valjano da se bore.
Reeni da se probiju kroz ubojni red Ripuaraca, tukli su se uporno ne
osvrui se na svoje koje je strah doveo do oajanja. Meutim, nekoliko
starijih i odvanijih ratnika, podstaknuti hrabrou voa, borili su se i
bar donekle odolevali silnim napadima Ripuaraca.
Iako se borba odmakla od poara, svetlost je avetinjski isticala borce
koji su kao utvare proletali tamo-amo. Najveu pusto, stvarao je Gros.
Njegov ma je skoro uvek zadavao smrtonosne udarce Devet protivnika
oborio je s konja i naleteo na desetog. Bio je to Karus, titonoa viteza
Dauna. Bivi ugljar, tukao se motkom. Grof Sebastijan i Daun, borili su se
pedesetak koraka dalje. Videi da se Karus nalazi pred najstranijim
borcem, za trenutak prekinue borbu.
Svreno je! Ubie ga! podviknu grof i do krvi zabode mamuze
konju u trbuh.

174
 Ali gomila se kao bedem ispreila. U optoj stisci, zbijeni Sasi
ometali su kretanje.
Uzalud je Daun vrebao trenutak da se probije do Grosa. Ve je bio
siguran da je izgubio valjanog titonou.
Ali bivi ugljar, odbijao je udarce neshvatljivom brzinom. Motka je
ispred oiju Grosa pravila brze krugove i cikcak linije. Dva puta je vrhom
zakaila saskog borca, a trei put umalo da mu nije pala na te
me.
Gros shvati da je naiao na borca kome nije lako odoleti. Valjda prvi
put u ivotu, oseti strah i poe da pravi greke. Jedna dugaka munja
blesnu na nebu i osvetli dva borca. Motka zakai ma mravog ratnika i
odbaci ga kao slamku. Gros se mai za sekiru, koja mu je visila o sedlu i
u isti mah se pognu do vrata svog konja kako bi izbegao smrtonosni
udarac. miravo oko biveg ugljara, igralo je kao na zejtinu. Seljak shvati
da mu nema spasa ako ga Gros zaokupi sekirom. U trenutku, njegova
motka dohvati desnu ruku vie lakta silovitog saskog borca, a zatim se s
treskom spusti na glavu konja. Gros pomisli da je izgubljen ako ne iskoi
iz sedla, jer je oamuena ivotinja poela da se zanosi. Kraj svega, teak
bol u desnici naterivao mu je suze na oi. Kad konj posrnu na prednje
noge, mravi ratnik skoi na zemlju i utra u gomilu begunaca koja ga
ponese kao bujica.
Meutim, Ben je bio loe sree. Dok se tukao sa obinim ratnicima,
pobeivao je, krei prolaz sebi i drugima. Ali kad se sukobio sa
Sebastijanom, oseti ta je prava borba. Brzim potezima, grof je odbijao
udarce, estoko uzvraao i nasrtao dok u jednom mahu maem ne
prereza grlo snanog Sasa.
Akvitanski ratnici, uletali su u vrevu uz ostale udei se svojoj
hrabrosti. U nastupu borbenog zanosa, nije im padalo na pamet da im
okolnosti pruaju priliku da se istaknu. Zbijeni u gomilu, nadirali su
obarajui protivnike koji se skoro nisu ni branili. Galu i Tuliju, inilo se
da je njihov udeo od presudnog znaaja u haosu koji je besneo na
prostranom polju. U svome zanosu, nisu mogli shvatiti da tuku i
pobeuju protivnika koji ih hrabrou, vetinom borenja, pa i brojem
daleko nadmauje.
Ipak, mnogim saskim ratnicima, polo je za ru kom da se probiju
kroz mete i nestanu u mraku...
Sutradan, u zoru, gomile leeva ljudskih i konjskih, ukazivale su
kakva se stravina igra odigrala protekle noi.
Dok su akvitanski ratnici ubijali ranjenike i pretresali leeve, Gal i
Tulije, epurili su se ispred grofa Sebastijana i princa Karla.

175
 Velika pobeda, a? ree Tulije merei pogledom od glave do
pete grofa Sebastijana.
Velika... Nema ta...
Bogami, velika! primeti Gal trljajui ruke.
E, ta e!... dobaci Otokar mirkajui. Bolji uvek
pobeuju...
Ne ba uvek... nasmei se Karlo.
Pa sad... kad je ve tako... Mislim da smo mi na redu?... A?...
Treba odrati re. Da poete s nama u Akvitaniju. Nai ratnici s pravom
to oekuju... Berbere treba uutkati, kao ovo sad...
Otokar zauze nadmeni stav:
Ba razmiljam... ree. Ovi rimski potomci, prole noi su
dokazali da su dostojni slave svojih predaka. Zahvalni smo im i
moliemo se bogu da ih srea i hrabrost podre dok ne stignu u
Akvitaniju. Red je da i Berberi uvide da nije lako otimati tue.
To ba i hoemo da kaemo! uskliknu Tulije.
Ne! To niste hteli da kaete!... Vi biste da se vratite u Akvitaniju i
pokaete deci Alahovoj da je bolje kvocati na svom pragu nego eprkati
po tuem ubritu! Otii ete u Akvitaniju bez nas. Svojom hrabrou,
pokazali ste da to moete...
ta?... Kako?... Ne moe biti!... uglas se odazvae Gal i Tulije.
Daa... Bez nas... mrdnu nosem i desnom obrvom bubuljiavi
vitez.
Oho!... isprsi se Tulije. Prevarili ste nas! Nas, Akvitance,
potomke starih Rimljana!
Sebastijan ga zgrabi za miicu:
Je li?... Rimski potomci hteli bi od nas da ostavimo svoju zemlju
da je plene i robe Sasi?... To traite?!
Samo to... prezrivo odvrati Akvitanac.
Onda... istiha otpoe grof. Pokupite svoje junake to tamo
po polju ubijaju ranjenike i prevru leeve i gubite se!
Zar tako?!... planu Tulije i tre ma.
Samo tako! dobaci Karlo i tresnu mu estok amar, pa se
obrati Karusu: Spremi konopce... Obesiemo ih!
Ii emo! Smesta idemo! ubrza Gal. Pokupiemo svoje
ratnike i odlazimo.
Idite! ree Sebastijan. I potrudite se da nam vie ne izlazite
pred oi.
Uskoro akvitanski ratnici napustie bojno polje.

176
 GLAVA PETNAESTA

VOJSKA, ODASVUD VOJSKA

Saski ratnici, beei kroz mrak, dozivali su se pokliima i

prikupljali se u gomile. Ukoliko su odmicali od mesta borbe, strah ih je
naputao i prisebnost im se vraala. Mnogi nisu imali ni konja ni oruja.
Najpre su ili nasumice dok poznati zvuci roga nisu poeli da ih
dozivaju.
Na jednom proplanku, usred ume, stajao je Gros. Kraj njega je bilo
pedesetak ratnika. Trojica su se izmenjivala duvajui u rog. Novi i novi
su pridolazili. U praskozorje, rog zamue. Gros se obrati ratnicima, kojih
je sada bilo oko hiljadu:
Ja sam sad jedini stareina. Majsner je s polovinom ratnika otiao
da juria na grad Mec. Ben je poginuo... Tako, spali ste na mene... Vi ste
ostatak poraene vojske. Verujem da vie ne oseate strah, jer vi ste dobri
borci i nikakav neuspeh ne moe da umrtvi vau hrabrost. Napadnuti
samo nou, na spavanju. Neprijatelj je zapalio trske. Oluja i vatra od vas
su napravile preplaeno krdo bez mozga. Klali ste se izmeu sebe. Vie je
poginulo tukui se u elji da se izvue iz opte pometnje i da spase
glavu... Nau propast je dokrajio neprijateljski ma. Sad treba da
razmislimo ta nam valja initi. Ne nalazimo se u zavidnom poloaju...
Neprijatelj, pobednik, u stopu nas prati. Pred nama je Rii Majsner, a
ozgo, uz Rajnu, nadiru Rot i Braun sa tri hiljade konjanika. ta sad i
kuda?... Sebastijanu se ne moemo odupreti. Ripuarci se bore na svojoj
zemlji, poznaju ume, proplanke, brda, doline i reke. Osim toga, puni su
samopouzdanja jer su nas pobedili. Dodajte jo da se bore za slobodu
svoje domovine... Ispred njih moramo beati kao od gomile vragova!
Kako?! uzviknu jedan stotinar. Zar mi, Sasi, da beimo?!
Dosad nas niko nije nadmaio u hrabrosti!
Gros upre u njega crne oi:
Da, do prole noi! Rano bi bilo da se taj poraz zaboravi... Sad je
pitanje hoemo li pod Mec, Majsneru.

177
 Taj e nas lepo doekati! dobaci jedan ratnik. Ni polovinu
nee ostaviti u ivotu. Beali smo... To se ne prata!...
Poveae nas ili poklati primeti drugi.
Neemo Majsneru!... Smrt crvenom delatu!... zaue se
glasovi.
U pravu ste prihvati Gros. Od Majsnera nam se valja uvati
koliko i od Sebastijana... A Braun i Rot?... ta emo s njima?
Neka idu u pakao zajedno sa Riim! uzviknu stotinar Valter,
Grosova desna ruka. Predlaem da napadnemo Trir i da se u njemu
utvrdimo dok ne smislimo neto bolje. Treba nam hrane, oruja i konja.
Taj grad bi nam najbolje odgovarao.
Tako je! grmnu desetar Oton. Rot i Braun bi jedva doekali
da nas ive predadu Majsneru. Oni nee propustiti priliku da mu se
dodvore.
ekajte... ekajte... istae se Klaus, snani ratnik.
Zaboravljate ono glavno... Neemo Majsneru. Rota i Brauna se klonimo...
E pa, kakva smo mi vojska?... Kome pripadamo? Kako da se vratimo
preko Rajne, u Sasku?... Posle ovog pohoda, treba da se vratimo svojim
kuama...
Klaus je u pravu!... Treba misliti na povratak! zavikae neki.
Klaus nastavi:
Potueni smo ne hrabrou Ripuaraca, nego svojom nemarnou.
Za tu nesreu treba da odgovaraju voe. Tako je uvek bilo. Ben je
poginuo, ostao je Gros... Neka on stane pred Majsnera i neka ga ubedi da
mi, ostali, nismo krivi.
Niste krivi to ste se kao opor divljih ivotinja tukli izmeu sebe
da sauvate glave!? planu Gros.
Klaus ga i ne pogleda.
Ako mu trud bude uzaludan, neka Rieg izazove na borbu na
ivot i smrt ree.
Ovakav govor, bogovima je veoma ugodan ree Valter.
Njihova e za ljudskom krvlju bie obilato utoljena.
Stotinar se obrati Klausu:
A ti i ostali koji ti povlauju, ujte: neete stii ni da se pomolite
bogovima, a leaete poklani kao ovnovi!
Ne svi... odvrati Klaus. Kazna, odmazda, primer ostalima...
Tamo su nai stari radili.
Lepo... obrati mu se Gros. Idite pod Mec i kaete Riem da
sam za poraz kriv ja. On e vas pomilovati, pohvalie vau hrabrost i
odanost i iz zahvalnosti podii e vas dva lakta iznad zemlje a oko vrata

178
svakome staviti konopac. Tako su nai stari radili. Zato bismo
zanemarili njihove obiaje?
Klaus se isprsi:
Potujem zakone svojih predaka... Ii u... Ratnici, ko hoe za
mnom neka prie!
U gomili nastade komeanje i doaptavanje. Oko stotinu ratnika
prioe Klausu.
Tako... dobaci im Valter. Idite i uvajte se da nam se ne
ispreite na putu... Tako mi bogova, neete stii da Riem Majsneru
oliete pete! Hvatajte put i ne zaboravite da pozdravite bogove donjeg
sveta!
Hrabri ratnik Klaus poe ispred svoje grupe.

* * *

Grof Sebastijan i njegovi ratnici, hitali su da pokupe oruje i hranu i

pohvataju konje koji su se razbeali u toku bitke. Pored toga, trebalo je
izvriti uvid u brojno stanje ratnika, jer su velike bitke bile na pomolu.
Poginulo je oko pedeset boraca, a dvadesetak je ranjeno. Meutim, preko
dve stotine seljaka iz daljih naselja, stigoe premoreni i zadihani kao da
su beali ispred smrti.
Utekosmo!... Pobegosmo!... Jedva glave sauvasmo!...
zagalamie pobedonosno kao da su neprijatelje do nogu potukli.
Otokar im se obrati:
Dobro je to ste pobegli, ali tako vam Hristovih rana, ne prsite se
i ne galamite!... Za to ete imati prilike napretek, jer od danas ste svi
borci. Takvo je vreme nastalo. A sada recite: ko vas je gonio i od koga ste
pobegli?
Sasi... Akvitanci!... Bilo je gu i Sebastijanavih! nadvikujui se
odvratie seljaci.
A da li znate kome ste dobegli? upita ih Otokar.
Najgrlatiji odgovori:
Mislim da smo dobro potrefili... Vi pripadate kraljici Plektrudi i
majordomima koji su kod utoka Rajne potukli Sase...
Bubuljiavi vitez se gromko nasmeja:
Kakvu posuvraenu istinu nam donose ovi blagorodni!

179
 Ko da raisti ovo pakleno stanje? ree Karlo. ujte me,
seljaci... Ovo je vojska grofa Sebastijana!
Naopako! doviknu neko iz gomile,
Doli ste prijateljima i boriete se uz nas nastavi Karlo. Ako
vam se to ne svia, idite prema Mecu. U gradu je kraljica Plektruda, a
oko grada vrvi od saskih ratnika. Predvodi ih Rii Majsner.
Otokar nastavi:
Za njega smo uli da osobito voli ripuarske seljake. Kad mu dou
nadomak ruke, povee ih na konopac i potera ispred sebe...
O, brate... poea se iza uha jedan postariji seljak. Kaete da
ste Sebastijanovi?
Kaemo i zbog toga se ne stidimo slee ramenima Otokar.
Nego, gledajte tamo... Ima dve gomile... Na jednoj je hrana, na drugoj
oruje. Uzimajte ta vam se svia i pomeajte se meu ratnike...
Ovo bi moglo da se prihvati... Gladni smo kao prokletstvo!
odvrati seljak.
Otokar prie Karlu i Sebastijanu:
Razbijena saska vojska udarie na Trir. U tom gradu sam roen i
tamo, odrastao. U gradu su mi roditelji i brat Franc... Dunost mi je da
graanima priteknem u pomo.
Idi, prijatelju. Povedi ove seljake i potrudi se da stigne pre saske
vojske ree grof.
I ja bih s njima dobaci Daun.
Poi i povedi bar pedeset pravih ratnika, jer ovi seljaci vie su
galamdije nego borci primeti Karlo. Verujem da emo se uskoro
videti kod Meca ili na nekom drugom mestu.
Daun ode da odabere ratnike, a Otokar prie seljacima:
ujte, ljudi iz naroda... otpoe. Dolo je vreme da u naoj
zemlji vie nee biti nikoga kome e uspeti da se izvue iz ratnog metea.
Vidim da ste se snabdeli orujem i hranom... Neki jo uvek vau... Uz
mene niko nee gladovati i biti edan, makar da mu je trbuh kao bava...
A to se tie borbe, mogu vam rei: teko svakome ko eka da ga drugi
brani!... Boriete se kao pravi ratnici. Sad pripadate vojsci grofa
Sebastijana. Ta vojska ne zna za poraz. Ja u vam rei kako treba da se
borite... Nema tu mnogo da se pria... Najvanije je ne okrenuti
neprijatelju lea. Tako vas nee spopasti elja za beanjem, a moe da te
stigne neprijateljsko koplje ili strela, i dok trepne, bie mrtav, i to
mrtviji nego ikad!... To je sve...
Meu seljacima nastadoe agor i smeh.

180
 Konja je bilo na pretek. Trebalo je pojahati i krenuti. Meutim, bilo
je momaka koji nikad nisu seli konju na lea.
Ko e jahati!... Ne umemo... Zbacie nas... Vratove da polomimo...
zavikae.
Ja sam vam voa! podviknu Otokar. Bacajte se na konje,
bednici, i molite se Gospodu da ne polomite vratove!... Ovakvih trutova,
u ivotu nisam video!
Mnogi uzjahae, ostali se ispentrae na lea konja i povorka krete
bez reda. Daun i Karus, na elu pedeset ratnika, kretoe za gomilom.
Karuse, slatka, seljaka duo! doviknu Otokar. Ko se
strmekne s konja sd ovih mojih zlehudih jahaa, pokupi ga i nanovo
posadi u sedlo...
Pokupiu ive, a pokojnicima neka je laka crna zemlja!
nasmeja se Karus.
Gledajui za povorkom, Sebastijan ree:
Kad ugledaju Sase, rasprtae se kao vrapci... Cenei po
njihovom voi, nee daleko stii!
Kolona je odmicala. Zlehudi konjanici, truckali su se i mekoljili,
drei se za obluje sedla ili za grive i vratove konja koji su ih strpljivo
nosili, valjda udei se ta ih je snalo.
Uskoro i grof dade znak za polazak. Pokupivi sve to se moglo
poneti, ratnici krenue prema gradu Mecu.
Gomile ratnika, odasvud su se pojavljivale, zamicale u ume i
nestajale iza zavojica, kako bi izbegle zasedu ili je same nekom postavile.
Bile su to razliite vojske sa razliitim smerovima: grofa Sebastijana,
Rieg Majsnera, suvonjavog Grosa, stotinara Klausa, Otokara sa
seljacima, Rota i Brauna i, najposle, rimskih potomaka Tulija i Gala sa
Akvitancima. Meutim, glasovi su stizali da se i neustrijski grofovi
spremaju da upadnu u Austraziju i da Han od Burgundije i Ditrih od
Alemanije uveliko skupljaju ratnike za vojni pohod.
Preneraeni seljaci, za koje je odvajkada svaka vojska isto to i kuga
ili boginje, naputali su svoje domove i izbezumljeni stizali u naselja gde
noga ratnika nikad nije kroila. Nosei pometnju i golemi strah, svojom
pojavom dizali su sve to je moglo da bei i da se sklanja. Mnogi su
zamicali u guste ume, ostavljali ene i decu po jarugama i
vododerinama i stvarali druine. Ali kad se pronela vest o porazu saskih
ratnika, shvatili su da im je jedini spas ako se prikljue vojsci Ripuaraca.
Ili su prema movari gde se vodila bitka. Manje grupe, spajale su se u
vee i priticale kao bujica. Jednoga dana, Sebastijanovi ratnici naioe na
gomilu od nekoliko hiljada ljudi.

181
 Iz stotine grla prolomi se pokli:
ivela kraljica Plektruda!... ivela naa majka i dobrotvorka...
Sebastijan pogleda Karla:
ta kae na ovo?
Oduevljen sam! nasmei se princ. Ovakvu odanost
poeleli bi mnogi vladari...
Seljaci su svojski agorili. Iz gomile se izdvoji jedan plavojko,
omalen i goljav. Imao je krupne, malo izbuljene oi, zelene kao tir i
malo razmaknute.
Meu seljacima izbie povici:
Tiina!... Umuknite!... Josip uster hoe da govori!
oveuljak isprednjai nekoliko koraka, izbaci desnu nogu, nakalja
se i otpoe:
Mi smo Ripuarci... Boriemo se za svoju zemlju i za slobodu...
Zahtevamo da nam smesta odgovorite: kakva ste vojska i za koga
ratujete?
Opravdano... odvrati Sebastijan. I mi smo Ripuarci i borimo
se protiv svakoga ko nasrne na nau domovinu. Je li vam to dovoljno?
Meu seljacima nastade agor.
Mali uster podviknu:
Ako niste uz nau svetlu kraljicu, pobiemo vas do poslednjeg!
Oh! uzviknu Sebastijan. Vi nam pretite?
Pretimo, jo kako!
Onda emo drugaije razgovarati... odvrati grof, pa se obrati
svojima. Vadite maeve i spremite sekire!... Sa ovim momcima
poeemo razgovor kao svoj sa svojim!
Seljaci su se estoko osilili jer ih je bilo dva puta vie. Nisu ih
zastraivali ratnici sa kacigama i ianim naprsnjacima. Pretei pogledi i
krgutanje zuba ukazivali su da borba svakog asa moe planuti.
Princ Karlo podviknu:
ujte me, seljaci!... Vidim da ste se pomamili i da vam je pamet
otkazala... Hoete da se borite protiv nas i da ubijate svoje, a neprijatelji,
Sasi, juriaju na Mec. Ako taj grad osvoje, svreno je sa Austrazijom i
vaom slobodom... ako vam ve saski delati ne polome kosti...
Urazumite se!... Mi i vi pripadamo istom narodu...
Iz gomile seljaka, progura se jedna ljudina, via od najviih. Velika,
mesnata glava, leala mu je malo nakrivo na zdepastom vratu. Ruke sa
nabreklim miicama i golemim pesnicama, visile su malo odvojene od
tela.
Brunk... Brunk... On e da se bori!... zaue se glasovi.

182
 Brunk prie Karlu, stade na dva koraka ispred njega i podrugljivo
ree:
Znam ko si... Ti si vanbrani sin Pipina Heristalskog... Plemenita
kraljica Plektruda, bacila te je u tamnicu jer si hteo da je svrgne s
prestola... Nekako si se izvukao... Sad ti je doao kraj...
O, to si ti, Brunk! odvrati princ. uvao si me dok sam bio
suanj. Donosio si mi hranu i vodu. Vie puta, pojeo si moj ruak, a iz
odanosti kraljici, vodu si mi ispred nosa prosipao. Mi se dobro znamo.
Sad je vreme da ti zahvalim... Onda ti nisam mogao pokazati ta znam.
Sad mogu... Izvui e batine da e ih pamtiti dok si iv... ako ostane
iv! Skidaj gunj, ivotinjo, i spremi se za pesnienje!
Mali uster podviknu:
Ovo su izdajnici!... Neprijatelji nae svetle kraljice!... Brunk e se
boriti u ime svih nas... Ako pobedi ovoga odmetnika, zahtevamo da se
grof Sebastijan i njegova vojska povuku na stotine milja od Mozela i da
se vie nikad ne pojave ovde...
Ovi su ludi! ree grof. Ne znaju ta ine...
Znae ve... Urazumiemo ih... dobaci Karlo. A ti, seljae
obrati se Brunku spremaj se za borbu!
Princ skide kacigu i iani naprsnjak i ostade u tankom kouhu.
Brunk zbaci sa sebe gunj od valjanog sukna. Na njemu ostade samo
prtena koulja.
Karlo tiho dobaci Sebastijanu:
Ovde rei ne pomau... Ako me ova seljaina obori, jurnite u
gomilu i isecite bar polovinu. Ako to ne uradite, oni e pobiti vas.
Princ je bio za glavu nii od protivnika, ali po nabreklim miicama i
pesnicama vrstim kao tu, videlo se da e pruiti estok otpor.
I borba otpoe.
Uzdajui se u svoju snagu, Brunk silovito napade. Mlatarajui
dugim rukama, juriao je, reen da to pre okona borbu. Iznad glave
princa Karla, fijukale su ruke kao dve toljage, a goleme pesnice,
upravljene u njegova prsa, prolazile su naprazno. Karlo je izbegavao,
udarce, saginjao je glavu i odskakao desno i levo. Nasrtaji seljaka,
nevetog u pesnienju, ostajali su uzaludni. U nastupu besa, Brunk
pokua glavom, povi se napred i riknu kao bik valjda da prestrai
protivnika pa kao sumanut prolete kraj princa koji se na vreme skloni
ulevo. Meu grofovim ratnicima, zaori se smeh, a seljaci se uskomeae.
Neki se latie motika i toljaga, spremni da juriaju ako njihov borac
padne.
Grof Sebastijan doviknu svojima:

183
 Strelci, napred!... Spremite se... Za ovu rulju viteka pravila ne
znae nita.
Pedesetak strelaca se izdvojie, potrgoe lukove i stavie strele na
tetive. Meu seljacima nastane guranje i potiskivanje. Masa odstupi za
dvadesetak koraka.
Meutim, borba se nastavljala. Brunku nije polo za rukom nijedan
valjan udarac da zada. Mlatarao je i dalje prosipajui uvredljive rei na
raun princa.
Sad poinje prava borba! uzviknu Karlo.
Njegova pesnica se silovito spusti na usta protiv
nika. Krv linu iz naprslih usana i nosa i obagri koulju zadihanog
seljaka. On zatrese glavom, krgutnu zubima i nanovo jurnu. Drugi
udarac pogodi ga u vrh brade. Presamien i iskrivljen, Brunk se zanese
ulevo, nalete na pesnicu protivnika i pade na lea. Borba je bila zavrena.
Mali uster pritra Brunku, podie mu glavu, zagleda mu se u
razrogaene oi i uzviknu:
Mrtav je!... Ubio ga je!...
Pesnicom!... Gospode, kakav udarac!... Nevieno!... Neuveno!...
zavikae seljaci.
I grof prie pobeenom, zagleda mu se u staklaste oi i ree:
Istina je... Mrtav... Ovo je bio udarac!...
Da... primeti Karlo. Ovakav udarac ubija. Nai stari,
nazivali su ga malj". Upravljen u prvo mesto, obara protivnika kao
kladu. Podlac je dobio zasluenu kaznu.
Malj... eki... Martel!... oduevljeno zavikae grofovi ratnici.
Tako je princ Karlo dobio nadimak Martel, to znai malj, ili eki.
Ogoreni seljaci, zbie se u gomilu i, bodrei se uzajamno, stadoe
izmahivati sekirama, motikama i toljagama. Ali kad Sebastijanovi ljudi
podigoe lukove sa zategnutim tetivama, uskomeae se i gunajui
udarie natrag.
Josip uster doviknu:
Zapamtiete vi nas!... Jo nas niste upoznali!... ivela kraljica
Plektruda!... Smrt vama!...
Jedna strela mu zviznu pored uha i pogodi seljaka iza njega.
Borbeni oveuljak namah shvati da je ali doao kraj i nae u bekstvo za
svojima koji su ve izmicali.
Brunk ih je pobunio ree Karlo. Od njega su doznali da smo
protiv kraljice... Noas e nas napasti...

184
 Hoe, svakako odgovori grof. Izgleda da glupost i zlo idu
ruku pod ruku. Kad nekoga bujica ponese niz vodu, taj se lako ne
dohvata obale.
No se pribliavala. Ratnici su napasali konje ili lekarili na suhoj
zemlji.
Seljaci, nevini ratovanju, izvrili su napad u prvi mrak. Njihov
agor i dovikivanje, izdaleka su se uli. Tako o iznenaenju nije moglo
biti ni govora. Dobra petina je izginula. Ostali se predadoe. Njihova
kratkotrajna borbenost iezla je, a poraz ih pretvorio u ovice. Sedeli su
na zemlji i doaptavali se upuujui jedni drugima unezverene poglede.
Strah ih je dotukao jer su bili uvereni da e u zoru svi otii pod ma.
Grof ih je ostavio da se do grla nagutaju straha. Do ponoi su se
vajkali, okrivljujui pokojnog Brunka i pretei malom usteru to su ih
povukli u propast. Ukoliko je no odmicala, sve vie su se uli uzdasi,
jadikovanje i zapevanje.
U svanue, mali uster i pedeset pratilaca, lagano se primakoe
grofu.
uster otpoe drhtavim glasom:
Boriemo se protiv Sasa i svakoga koji tlai nau zemlju.
To je lepo od vas nemarno odvrati grof. Ako se budete
borili kao sino protiv nas, bolje se vratite svojim kuama!
Uz vas!... Uz vas emo! graknue ostali. Kud vi, tu i mi!...
Ako treba, zakleemo se...
Ne treba dobaci Karlo. Dobro ste se pokazali! Takvi nam
niste potrebni.
Molimo!... Preklinjemo!... Nemojte nas poubijati!... Mi smo vai!...
zavapi uster.
Jedan pogrbljeni seljak, najstariji u grupi, klee i sklopi ruke:
Mi smo vai podanici... Smilujte se!...
Podanici ste ovom princu, to je onako slavno oborio vaega
Brunka! Njega molite za milost. On e biti va kralj...
Na kolena!... Svi na kolena!... podviknu Karlo. Buntovnici
su uvek zavravali na gubilitu! A evo, ja vama pratam...
Seljaci klekoe:
Dobri na... Slatki... Plemeniti... Neemo te izneveriti... Umemo
da potujemo dobroinstvo... Zaklinjemo se... Mi smo vai... Vi ste nai...
Diite se! ree Karlo. Idite i recite onim zabludelim...
Hoemo!... Hoemo!... zagrajae seljaci. ...da u lino
sravniti sa zemljom svakoga
ko pomisli na izdaju!

185
 Mali uster i njegovi pratioci otrae svojima. Uskoro, otud se
zaue radosni poklii:
iveo nepobedivi! iveo Karlo Martel! Uveana vojska grofa
Sebastijana istoga dana krete prema Mecu.

* * *

Pedeset ratnika i dve stotine seljaka pod Otokarom i Daunom, hitalo

je da to pre stigne u Trir. Uz put, Karus i Petronije naioe na tragove
saskih ratnika koji su krenuli pod grad Mec, na milost i nemilost Riem
Majsneru. Klaus i njegovi pratioci, pretrpeli su potpun poraz. Napustili
su Grosa i poli Majsneru ne pomiljajui da su u tuoj zemlji. Njima je
ionako smrt visila nad glavom, jer su potovali surove zakone predaka.
Gros i njegovi ratnici, lagano su ili prema Triru jer je skoro
polovina bila bez konja. Premoreni i izgladneli, zastajkivali su, odmarali
se i gubili vreme. Najposle odluie da konjanici isprednjae, a peaci, za
njima, kad stignu. Izvrstan borac, Gros je potvrdio da je lo voa.
Razdvojeni, propali su skoro svi. Peake ja satro Daun, a konjanici
naletee na Akvitance i izgiboe borei se do poslednjeg daha.
Otokar sa svojim ratnicima stie u Trir. Gal i Talije uoe u grad
istoga dana.
Grad Trir nalazi se na reci Mozelu, u Rajnskoj oblasti. U njemu su
ostaci nekadanjeg rimskog boravka u tom kraju, kada se grad jo
nazivao Augusta Trevirorum. Na vidnom mestu, istiu se Trajanov
amfiteatar i bazilika. Mestimino se vide temelji poruenih kua. Grad
nije veliki, ali je dobro utvren. Opasan visokim zidom sa strelarnicama i
kulama, mogao je odolevati estokim napadima. Bio je dobro snabdeven
hranom, ljudskom i stonom, ali je imao malo ljudi koji bi u sluaju
napada mogli da odbijaju jurie.
U gradu je boravilo oko trista pedeset ratnika i pet puta toliko ena,
dece i staraca, koji su, prestravljeni, izazivali pometnju. Mete su
uveavali i seljaci dobegli u grad iz oblinjih naselja. Glasovi istiniti i
preuveliani, stizali su odasvud. Sve se bilo ustumaralo i uzjazbilo, jer
nije bilo nikoga kome nisu poznata zverstva saskih ratnika.
Birgermajstor ulc i optinski odbornici, odnekud su doznali ne samo za
najezdu Sasa, nego i o njihovoj nameri da napadnu Trir. Zbog toga, sve je
bilo u iekivanju. I ukoliko je vreme prolazilo, strah se poveavao. ene

186
su zapomagale preklinjui ratnike da se valjano bore. Deca su plakala
upirui poglede u svoje matere, a ljudi, ubledeli i zanemeli, bili su
uvereni da mali broj ratnika u gradu nee izdrati navalu.
Po zidovima, stajale su gomile oruja: lukovi, tobolci sa strelama,
diliti, duga koplja, maevi, sekire i kamenje veliine pesnice odreeno
za prakae.
Kad straari s kule ugledae konjanike koji su se brzo pribliavali,
razvikae se. Ripuarci pohrlie prema oruju i zauzee mesta na
zidovima.
Birgermajster ulc i optinari dotrae i zadihani stadoe iza ratnika
nadnosei dlanove nad oi.
ekajte!... Ne odapinjite strele dok se ne primaknu! zavika
birgermajster.
Za trenutak, na zidovima nastade tiina. Ripuarci su prosuli strele iz
tobolaca i zategli tetive.
Sa jedne kule odjeknu prodoran glas:
Otokar!... Otokar!... Moj brat dolazi!... vikao je mladi Franc.
Drugi sin birgermajstera ulca stra niz stepenice viui:
Otvorite kapiju!... Nai dolaze!...
Ko?... Kako?... Odakle?... zaue se glasovi.
Otac i sin, ve su dotrali do velike kapije. Uz pomo nekolicine
straara, spustie most. Uskoro, kroz irom otvorenu kapiju poee
prolaziti konjanici, po etvorica u redu.
Pomo!... Kakva velianstvena pomo!... Gospod nas je usliio!
uzvikivali su ratnici i graani.
Otokar pade u zagrljaj svome ocu. Zatim se zagrli i sa bratom
Francom. Odnekud se stvori i mati Jozefina. Cela porodica krenu prema
optinskoj zgradi.
U sveanoj dvorani zasedoe za veliki sto: stareina grada ulc,
njegova supruga Jozefina, sin Franc i jedan monah oronuo od starosti.
Njegova kosa, brada i brkovi, potpuno sedi, nagonili su na potovanje.
Bio je to otac Varlaam, starac koji je zapamtio mnogo vladara i bitaka u
franakoj dravi. Nekoliko optinara i stotinara, dopunili su skup.
Po izrazima lica, videlo se da im je prvu radost zamenila briga, jer
svi su znali da se u zemlji na vie mesta nalaze Sasi, a uvideli su da vei
deo Otokarove vojske sainjavaju seljaci.
Otokar i Daun, sedeli su malo razdvojeni. Kraj njih su bili Gal i
Tulije.
Ovo je moj veliki prijatelj, vitez Daun, borac kakvog ova zemlja
jo nije imala otpoe Otokar. I on je krenuo da trai sveti Gral. Ali

187
kad je naa domovina ugroena odasvud, stavio se u slubu grofa
Sebastijana kome i ja imam ast da pripadam...
Za stolom nastade agor.
A ovo su Akvitanci, Gal i Tulije, obojica potomci starih Rimljana.
Doli su da trae od nas pomo protiv Arapa, a ispalo je da oni nama
pomau.
Gal i Tulije usiljeno su se smeili. Njihova namera da se vrate u
Akvitaniju, jo ih je drala, ali im se ve priinjavala kao neostvarljiva.
Otokar i Daun su govorili o grofu Sebastijanu, Rajnhardu,
razbojnicima i krvoproliu oko Sebastijanove i Arnufove tvrave, o svim
borbama koje su Ripuarci vodili uz put, o monahu Rapu, gradu Mecu,
kraljici Plektrudi i porazu sasa kraj movare, u blizini Mozela.
Posle nekoliko ispijenih pehara, oduevljeni Otokar stade priati
kako su se domogli princa Karla i doveli ga u Sebastijanov logor.
Kakav ratnik!... Vitez da mu para nema!... Karlo e postati kralj!
Takvoga franaka drava nije imala... Pamet, mudrost, lepota, vitetvo!...
Ko ga jednom vidi, shvati da je Austrazija stekla vladara koji e je
proslaviti... Je li tako, prijatelji? obrati se svojim drugovima.
Sasvim tako klimnu glavom Daun.
Tako... Tako... bezvoljno odgovorie dva rimska potomka.
Tulije dodade:
Nadamo se da e i Akvitanija jednom stei bezbednost...
...ako Karlo odri re dodade Gal.
Odrae... Pomoi e vam...
Jedan postariji stotinar, Berger, zasuka golemi brk i protrlja modar
nos. Iz zakrvavljenih oiju blesnu mu zloba. On tresnu pesnicom o sto:
Neka me prva munja pretvori u prah i pepeo, ako shvatam ta se
u ovoj zemlji dogaa!
Prekrsti se, sotono! planu stari monah. Tvoj pokojni otac,
znao je ta treba da radi kad je otadbina u opasnosti!...
uti, stari! prezrivo ga pogleda Berger. uti i snuraj
brojanice, a ostavi se ratnikih poslova!... Vidim da jedni srljaju za
grofom Sebastijanom kao da kraljica i ne postoji!... Zanemaruju njeno
kraljevsko velianstvo i vuku dravu u propast... Otokare, reci mi emu
to vodi?... Sasi e nas unititi, a vi kao da u glavi nemate ni dve unakrst!
Idete za tim grofom...
Tako je! dobaci drugi stotinar, njegov vrnjak. Ko je taj
Sebastijan? Ko je Karlo? ta oni hoe?
Hoe da zbace kraljicu i da se doepaju vlasti... dodade Berger.
Otokar zakoluta oima i zinu, ali mu otac stavi aku na usta.

188
 uti! ree ulc. Ja u odgovoriti... Zar emo dozvoliti da
nam ove dve klade sole pamet?! grmnu iz basa. Gospode, kakvi
slojanjeni mozgovi, a ovamo se izdaju za stotinare!... Sa vaom konjskom
pameu neete daleko doterati!... Sad mi recite: ko nam je poslao moga
Otokara, ovoga viteza i Akvitance i uz njih gomilu ratnika? A?... Je li to
uinila kraljica ili neko drugi?
Kakva kraljica! buknu mladi Franc. Ona nije u stanju ni
sebe da odbrani!
ujte i shvatite ustade Otokar. Radi se o opstanku naeg
grada, domovine i, do avola, naih ivota!... Ko se usudi da pravi
pometnju, neka se isti iz Trira! Neka ide u Mec da brani kraljicu i njene
delate!... Dakle, Bergeru, spremaj se za put... i ti i svi koji misle kao ti...
Ne idem nikud! drsko odvrati stotinar.
Otii e, brajko! zamire birgermajster. Ili ti moda vie
odgovara da se tue s mojim Otokarom?...
Tui u se, i to odmah! planu Berger.
Daun dobaci:
Sad nije vreme za dvoboje... Moramo biti sloni dok ne odbijemo
jurie Sasa... Posle emo pokuati da izbijemo glupost iz nepokornih
glava.
Anatemu!... Anatemu u da bacim na svakoga ko izaziva nered!
drhtavim glasom uzviknu monah Varlaam. Kad opasnost proe,
vadite oi jedan drugom... Gospod e svoju srdbu sruiti na vae glave!
Vae vobis!... Teko vama!...
Za stolom svi zanemee. Iz oiju staroga monaha, izbijao je gnev
koji je pretio da sravni sa zemljom i krive, i prave, i grad Trir, i celu
Austraziju.
Birgermajster ulc, ubledeo, diui teko i hvatajui vazduh,
promuca:
Monah preti!... Hoe da baci anatemu!... Dobri i prepoboni na,
ostavi se anateme, tako ti boga! I bez toga imamo nevolja napretek.
Tako se zavrio prvi sastanak stareina, a da plan o odbrani niko
nije ni pomenuo...
Sutradan, posle obilatog ruka, razgovor se nastavio, opet uz
pehare.
Daun uze re:
Velike bitke stoje pred nama... Kod Meca se sleglo preko pet
hiljada Sasa. Juriaju na grad koji nije ba dobro obezbeen. Nema
dovoljno ratnika. Grof Sebastijan, krenuo je u pomo kraljici, mada ga
ona smatra za neprijatelja. Neki su ostali verni kraljici koja ih niim nije

189
zaduila. Sad Karlo i Sebastijan, pored Sasa, moraju i s njima da se nose.
Neprijatelji spolja, drugi u zemlji, a trei stoje postrani i ne tie ih se ta
se dogaa...
Drutvo za stolom, sve vie je padalo pod uticaj dobrog vina. Neki
su paljivo sluali viteza, dok su drugi krgutali zubima i mrtili se.
Birgermajster ulc, iskapivi ve ko zna koji pehar, stade oimati
oima, grickati donju usnu i sukati brkove. Isturivi glavu, podviknu:
Moj sin Otokar i ovaj vitez... Kako ti ono bee ime?
Daun... Daun ga zovu... odazvae se Gal i Tulije.
E, taj Daun i moj sin, potucaju se po svetu i trae nekakav sveti
Gral... Otadbina propada, a oni trae sveti Gral!... I sad, ako se uzme...
Stoj, oe!... Stani!... usprotivi se Otokar. Sveti Gral ve
dvesta godina trae najbolji vitezi sveta!
Pa? opet istee iju njegov otac. Jesu li ga nali?... Ili misli
da ete ga vi nai, a?
Moda... Moda i hoemo! buknu Otokar.
Nai ete vi vraga!... Oh!... razbakari se otac na klupi. Nai
ete ga kad pronaete svoju pamet... koju niste ni imali!
Daun se umea:
Dobri na i potovani domaine... A koji pravi vitez nije traio
sveti Gral?... Preko toga pehara, stiu se vrline koje krase lutajue
vitetvo. Mi ga nismo nali, ali smo stekli te osobine... Postali smo vitezi
bez mane. Ko god je traio taj pehar, bio je posveen kao da je iz njega
pio!
Oh, majko moja! zavapi birgermajster. ta li bi tek bilo sa
mojim Otokarom da je pio iz toga pehara, kad mu je nos i bez toga
modar kao da je umoen u katran!
Grohotan smeh, prolomi se u odaji.
U monaha Varlaama, kosmate obrve su bile natutene kao oblak. Iz
njega buknu drhtavi, staraki gnev:
A ti, asni predsednie, smatra da je sveto samo ono to donosi
materijalnu korist! ree. Mladi vitezi idu stopama onih koji su
godinama dokazivali da van Gospoda i svega to ga okruuje nema
nieg svetog!
I ta sad hoe? mirnu ulc.
Hou da kaem da si bezbonik, i ti i tvoji sinovi!
Mi bezbonici! pisnu Franc. Mi?... Gospode! Godinama jede
na hleb, a evo kako nam uzvraa! Ja i moj brat umemo da se
prekrstimo!... Evo!
ta?! zakreta stari monah. Ti misli da je to dovoljno?

190
 A ta bi ti hteo? iskrivi usta birgermajster. Tako vam boga,
uste li ga?... Dreme!... ist dreme!
O, Savaote! planu monah. Neprijatelj samo to nam nije
grunuo u kapiju, a ovde se vrea i vera i sveteno lice!
Dreme, rekao sam!... Moji sinovi umeju da se prekrste i dosta!...
ta bi inae popovi radili?
Njegova supruga Jozefina tresnu pesnicom o sto.
Pehari poskoie.
Starac je u pravu! podviknu ona. Svi ste bezbonici! Moj
suprug, glava ovoga grada je jedan duhovni slepac!
Ko slepac?... Kako to slepac?... Pa jo duhovni!... Jozefina, zar i ti?
uti, bruko! Tvoja pamet ne bi ispunila ni kapicu od ira!
Vitezi i stotinari, snebivljivo su se zgledali, smejuljili se i
doaptavali. Samo su potomci starih Rimljana sedeli preterano ozbiljni,
naizgled nedokuivi i premudri, kao da na svau i prepirku gledaju sa
ogromne visine: bili su siti i pijani do grla.
U takvom raspoloenju nije moglo biti ni rei o dogovoru kako da
se pripremi odbrana grada. Svi osim oca Varlaama, bili su pijani i
mrzovoljni. Napustili su dvoranu gunajui ili pevuei, kao da se saski
ratnici nalaze sto konaka udaljeni. Otac Varlaam je prozuklim glasom
izgovarao Pater noster. Najposle upre pogled u Dauna i protepa:
Moda oni saski lopovi cee ni doi.
Eh! odmahnu rukom vitez.
Sluaj!... podie monah kaiprst i obrve. I avo kojiput
poneto zaboravi. Moda nas je smetnuo s uma...
Moe biti, ali ja ne verujem smeei se odvrati Daun.

191
 GLAVA ESNAESTA

IEKIVANJE

U gradu Mecu, sve je bilo spremno za odbranu. Rajnhard i Valter

neprestano su bili uz ratnike, bdeli na zidovima i pripremali konjanike
da se bore kao peaci ako bi dolo do provale neprijatelja u grad. Bilo je i
odvanih ena, spremnih da odapinju strele, da borcima na zidovima
dodaju oruje i hranu i da se staraju o ranjenicima kojih e svakako biti.
Seljaci iz okolnih naselja, nagrnuli su da spasavaju gole ivote, svoje i
svojih porodica. Dolo ih je etiri puta vie nego to je bilo ratnika u
gradu. Dva viteza prihvatie ih, neto iz samilosti, a vie zbog tekog
stanja koje se nadnelo nad grad. U takvoj prilici, svaki ovek je dobro
doao.
Sve je bilo u grozniavoj napetosti jer zverstva saskih ratnika uterala
su strah u kosti i najhrabrijima.
Kraljica Plektruda, znala je da od odbrane Meca zavisi sudbina
Austrazije, itavog naroda, i, to je glavno, njen ivot! Nije ispoljavala
strah. inilo se da se uzda u svoje ratnike ili u udo koje e joj doneti
spas. Valjda da istakne vrstinu svoga duha, ili da da primer ostalima,
odluila je da istera seljake iz grada.
Kakva korist od njih? rekla je Rajnhardu. Imamo jake
zidove i est stotina valjanih ratnika... pa i one sunje... Odoleemo...
Seljaci e propasti odvrati vitez.
Pa ta?... Oni nisu dorasli ovakvoj vrsti borbe, a osim toga, hrane
nemamo ba napretek. Te gladnice pojee sve!
Znai, da ih gurnemo u smrt ili u ropstvo?
Kad se ve mora... Ionako ih je mnogo u zemlji... Hiljada-dve
manje, ne znai nita!
Vitez je odmeri pogledom, pa uzdravajui gnev ree:
Upotrebiemo ih kao ratnike. Borie se jer su i njihovi ivoti u
pitanju.
Zatim se obrati Valteru:

192
 Odaberi etrdeset dobrih ratnika. Podeli seljacima i sunjima
maeve i sekire... Neka ih ti ratnici vebaju u borenju.
Ne! uzviknu kraljica. Oni mogu oruje okrenuti protiv nas!
Zar smatra da si toliko omraena u narodu? nasmei se vitez.
Nee oni okrenuti oruje protiv nas. Seljak je navikao na prezrenje i
oguglao na ponienja...
Kraljica ga gnevno pogleda:
U ovoj zemlji moja re mora biti presudna! Seljake emo izbaciti
iz grada!
Pravo pod maeve i sekire napadaa?! podie glas vitez.
Valjda u jo i o njima voditi rauna! prezrivo odvrati kraljica.
Vrlo lepo i pohvalno... Valtere, idi meu ratnike, odvoj sve koji
pripadaju meni i tebi... Spremi nae porodice i saekaj me dole, kod
kapije...
ta to znai? planu kraljica.
Znai da e ti braniti grad!
A vi?
Odlazimo!
Neete otii! Baciu vas u tamnicu!
To ve nee moi mirno odvrati vitez stavljajui desnicu na
balak od maa.
To je neposlunost!... Izdaja!... Narediu da vam odseku glave!...
O, plemenita!... Da nisi ena, tvoja glava bi se ve kotrljala niz
stepenice!... ta misli i emu se nada?... Dole, na Rajni, Sasi su u dve
bitke satrli majordome i njihovu vojsku i stigli do Meca, a ti ne uvia u
kakvoj je opasnosti cela naa zemlja!
Vitez se odmae dva koraka i nastavi:
eno! Rii Majsner, grohotom e se smejati kad ga na kolenima
bude preklinjala da ti pokloni ivot! Nee ti ga pokloniti. Jo vie e se
smejati kad te budu ivu stavljali na lomau ili vezivali konjima na
repove! Saskim razbojnicima takvi prizori priinjavaju izuzetno
zadovoljstvo.
Ne!... Ne! vrisnu ena. Boriemo se, braniti!... Neemo
dozvoliti....
Tri dvoranina, stajala su po strani pratei sukob kraljice i viteza.
Jedan se osmeli:
Velianstvo... Kraljice naa... Rajnhard i Valter, jedini su koji
mogu uticati na ratnike da se valjano bore... Ako ostanemo bez njih,
propast nam je...

193
 uti! Ne pominji propast! prekrsti se kraljica. A vi!...
obrati se Rajnhardu i Valteru. Valjda neete otii iz grada i napustiti
svoju kraljicu?... Neete?... Meni za ljubav, neete?... Zbog mene?
Jo emo videti odvrati Rajnhard.
Ovoga puta iz sivih oiju opake ene, izbijali su oaj i preklinjanje.
Neete otii? dodade plaevno.
Ostaemo, ali da nam se niko ne mea. Boriemo se do
poslednjeg jer nam nita bolje ne ostaje.
Dva viteza krenue prema zidinama, gde su bdeli ratnici, gledajui
preko volja i umaraka prema mestu gde su oekivali da se pojavi
neprijatelj.
Podmukli pogled kraljice Plektrude, pratio ih je do krivudavih
stepenica. Kad zamakoe, ona se obrati dvoranima:
Videli ste koliko je vaa kraljica nesrena?... Ovako me do sada
niko nije ponizio! Neete nikome rei?
Neemo!... Kunemo se... Od nas niko nee progovoriti.
Iz kraljiinih oiju blesnu zloba.
Niko... Doista, niko nee progovoriti!... Hej, Adolfe!... doviknu
jednom stotinaru. Odvedi ova tri brbljivca i baci ih u tamnicu!
Milost!... Milost, dobra naa i plemenita! Nismo brbljivci!...
Nikome neemo...
Da! Sigurno neete!... Vodi ih!...
Dva viteza, povredila su kraljiin ponos. Za to je neko morao da
plati. Rajnhard i Valter iskijae za svoju drskost... ako opasnost po grad
mine. Za to vreme, tri dvoranina sedee u tamnici i utati, ako ih ve
delat ne uutka za svagda.
Kraljica oseti kako joj se neko pribliava iza lea i naglo se okrete.
Ovako se vri varvarska pravda! ree monah Rap smekajui
se. Kad Sasi dobro iskrvare pod zidinama grada, odstupie. Tada ti
ima re... Rajnhard i Valter na toak, a tri dvoranina na konopac...
Ti?... udotvorac! tre se kraljica. uo si i video sve?
Sve sam uo i video... Moe i mene u tamnicu, ali se u tom
sluaju odmah pripremaj za onaj svet...
Kraljica upre u njega otrovan pogled.
uj, plemenita otpoe Rap. Hou da izaem iz grada, jer
meu ljudima nema spokojstva. Ne potuju se boji zakoni... Idem u
planinu. Nai u pogodnu peinu... Gospod e mi u divljini podariti mir.
Kraljica ga zgrabi za ruku:
Hoe da pobegne?... Je li?... Za monaha i udotvorca smrt treba
da je blagodet, a ti bei!

194
 Dobra i pobona kraljice... Niko ne umire sluajno. Moj ivotni
put vodi u samou. Tako je kazano i tako treba da bude.
ena obori glavu:
Ako je od boga, neka ti bude ree. Moe da ode, ali najpre
poi sa mnom...
Kraljica ga povede prema dvoru. utei stigoe do jedne male odaje,
nametene kao da u njoj boravi isposnik. Osim stola, klupe i tvrde
postelje, tu nije bilo niega. Samo je na zidu visila ikona majke boje sa
malim Hristom na ruci. Na jednom stalku, kiljio je iak bacajui
slabaku svetlost na ikonu.
Ovo je moja samica... Tu se molim ree kraljica. Sedi na
klupu i dobro me sluaj... Pre nego to uje moje rei, zaklee se... Ako
pogazi zakletvu, mo udotvorca gubi... Predau te delatu i umree
na mukama!
Monah zatrepta i promekolji se na klupi:
Neto eli i trai? upita. Moda tvoja elja ne potie od
boga?... Govori ta hoe!...
Zaklee se i utati...
utau i bez zakletve.
Kraljica nakrivi glavu i uspijajui tankim usnama ree:
Treba da dobijem naslednika prestola...
E? iznenadi se monah. A ko je otac?
Zasad niko!
Kako to?... Neko mora...
Mora i bie!
Naopako! Ne cilja valjda na mene?!... Apage, sotona!" pomisli Rap.
Oi su mu bleskale kao u maora. Meutim, ubrzo shvati na ta
ena cilja.
Da ree on. Treba da ga naem, da mu kaem... Da ga
pripremim da izvri in koji mu ba nee biti po volji.
Kraljica ga pogleda razrogaenih oiju. A Rap se seao kako je
kraljica nekoliko puta bacala pohotljive poglede na Dauna kad su njih
trojica prvi put stali pred lice njenog velianstva.
Plektruda bojaljivo primeti:
Govori kao da ti neka via sila apue na uho!... Pomenuo si da
njemu nee biti po volji?...
Da... Nee... Ima zarunicu...
Oh!... Zaboravlja da sam ja kraljica! Nema oveka koga ne bi
ozarila srea kad dozna da treba postane otac naslednika prestola! A
priznae da i moja lepota i drai neto vrede.

195
 Svakako... Ali ja sam monah, pa mi ne dolikuje da se bavim
takvim...
Dakle, nai e ga i rei mu ta od njega zahtevam. Nagradie te...
Rap se namrti jer je shvatio da kraljica i ne pomilja da odrei kesu
i da mu prui nekoliko zlatnika za ovako vanu uslugu. Znao je da je i
Daunova kesa prilino plitka. Osim toga, shvatajui da e kraljiin zahtev
ostati samo pusta elja, lukavi monah izgubi volju da sudeluje u poslu
koji nema nikakve izglede na uspeh. Njegova golema usta, razvukoe se
u blaeni osmeh, a u oima mu blesnu dobroga kao da mu se nasmeila
najvea srea ovoga sveta.
Dobro ree i pogleda je znaajno. Tvoje velianstvo dobie
naslednika prestola. Mislim da je na razgovor zavren...
ekaj!... Jo neto... I tvoja uloga nee biti manje vana.
Znai, i ja?
Da... Ti si udotvorac. Moli se i izmoli. Dete mora biti muko,
zdravo i lepo!
Na oca ili na majku? zakilji monah.
Pa... na oboje ljupko se nasmei kraljica.
ekaj... Jo neto...
ta sad? opet zastade Rap.
Da bude vitez, hrabar, pametan i ponosit...
Ponosit na majku? skupi monah usta kao da je zagrizao
oskoruu.
Tako!... Sasvim tako! uskliknu kraljica.
I jo neto...
O, boe!... Da ujem?
Pomenuo si njegovu zarunicu... Zna li koja je?
Ne znam slaga monah.
Nai je i otruj!
Hm! uini Rap i zamisli se. To bi bilo svom mestu. Pronai
u je...
Zna o otrovima? Ume da ih spravlja?
Znam i umem...
Kai!... Govori!... Hou i ja da znam... Hajde! oduevi se
kraljica. Najbolje sredstvo da se neko smakne na tih nain...
Rei u... Uputiu ge... Ima mnogo vrsta i naina... itao sam u
starim knjigama... Trave, biljke, glavno su sredstvo: pavit, otrov koji
izaziva rane, elabora, kukuta i jedi... Skitske ene upotrebljavaju
strahovit otrov: meavinu istrulelih guja otrovnica i ljudske krvi... Za
ovaj uas od trovanja postoji i protivotrov. Pronaao ga je Mitridat,

196
pontski kralj: dva suva oraha, dve smokve, dvadeset listova rutvice i
malo soli. Sve to samleti u prah. Uzima se na prazan stomak. Dejstvuje
samo jedan dan. Indijske i kineske ane odvajkada upotrebljavaju
arsenik. Eh, kraljice moja! ene su se oduvek sa oduevljenjem bavile
trovanjem. Cezonija, supruga Gaja Kaligule, davala je muu nekakve
otrovne trave i od njega napravila ludaka. Neronova trovaica, Lokusta,
imala je svoju radionicu. Otrove je isprobavala na ivotinjama i
robovima. Njen pronalazak je otrov spravljen od akonita, morskog zeca,
bakarne re, cinobera i arsenika. Ovim otrovom, Neron je ubio svoga
uitelja Burusa, zatim Selanijusa, Narcisa i Britanika.
Zanesen u ovome prianju, monah Rap, smeo je s uma da su avolje
sile imale udela u tim mranim poslovima. Ni kraljici nije palo na pamet
da je i samo pominjanje ubistava na ovaj nain satanino delo. Ona je
znala koliku mo su imale vraare u to vreme. avolovo carstvo se
smatralo neprikosnovenim i svakako nije bilo poeljno meati se u
najcrnju magiju. Vraare su svoje keri posveivale avolu, a one su
posle priale da neizmerno vole predstavnike pakla. Priale su da im se
avo javlja u obliku oveka u crnom, koji je veoma privlaan. Davao im
je neki praak koji se baca pred one koje treba unititi. Dejstvo tog praka
je brzo i smrtonosno. Kraljica Plektruda je znala za jednog opata koji
zlatnom iglom ubija dete i krv daje prisutnima da piju. Za ovu svrhu,
kradena su deca od majki ili od nesrenih devojaka koje su kriom
raale. Leevi dece su spaljivani, ali se strogo vodilo rauna da pre smrti
budu krtena. Bojei se anateme, kraljica se nije usuivala da toga opata
izvede pred sud koji bi ga osudio na uobiajenu kaznu: seenje ruku,
veanje ili spaljivanje na lomai...
Posle svog iscrpnog izlaganja o trovanju, Rap je smatrao da je
lakovernu kraljicu zaludeo, a nije mu palo na pamet da je sebe doveo na
ivicu propasti. Jer, kraljica je bila ubeena da udotvorca podrava
sam avo.
Lepo si govorio. I pouno ree mu blago. Uklonie
zarunicu onoga viteza, a od mene e dobiti poklon koji e ti spasti
duu...
Da... Spasti duu ponovi monah bledei, pa poe izlazu,
zastade i upola se okrete. Sve to sam rekao zapisau i dau ti...
Kraljica se nasmei:
Biu ti zahvalna, mada ne znam da itam.
Jedan stotinar dotra i viknu:
Velianstvo! Glasnici od grofa Sebastijana!
Ah! jeknu kraljica. Glasnici?... ta donose?

197
 Zlo!... Deset hiljada saskih ratnika nadire prema Mecu!
Deset hiljada!? stavi ena ruku na srce. Rekao si deset
hiljada?
Da... Tako su kazali glasnici
Strah, uas, neopisiva pometnja, dopirali su sa gradskih ulica,
zidova, od velike kapije, gde su bdeli straari.
Napolje! dreknu kraljica na stotinara, pa se okrete monahu.
Stoji, gleda i nita ne preduzima!
A ta bih?... Neprijatelji jo nisu stigli... Kad dou, moja mo...
Kraljica ustade, prie i unese mu se u lice. Sevajui oima, prosikta:
udotvorac si!... Sad ti se daje prilika da uini udo! Skreni put
saskim razbojnicima i odvedi ih u propast!
eno potmulim glasom otpoe Rap. Ne skrnavi i, pre
svega, odmakni se, jer sam posveen. Jedna moja re, dovoljna je da te
ubije!
Preneraena, kraljica se povue nekoliko koraka:
udotvorac!... Svi to znaju!... Preklinjem te, uini udo!...
Stani!... Ne prenagljuj! Ako je Gospod odredio da ovaj grad i
narod propadnu, moja mo je preslaba... Ipak, moliu se...
Moli se... I za mene... Za kraljicu... Srenim u te uiniti!
Uiniti? razroko je pogleda monah i poele da joj zabije no u
srce. Ipak se savlada i blago dodade: Da... Moli se i ti... Bog se valjda
nee ogluiti o molitve ene koja ga nosi u svom srcu
Nosim!... Nosim!... Oh, koliko ga nosim u srcu! klonulim
glasom promuca ena i spusti se na postelju.
Monah Ran je ostavi i uputi se odaji gde je sacgrof Arnuf leao u
nesvesti. Supruga Suzana i ker Marija, bdele su kraj njega. Premorene
od brige i nesanice, kunjale su na klupi, pored postelje.
Tiho jeanje bolesnika, mealo se sa monotonim glasom monaha
Antuna koji je, kleei elo nogu bolesnika, izgovarao molitve od
ozdravljenja.
Rap se tiho obrati enama:
Izaite za mnom...
Kako?... Zato?... prenue se obe.
Tie se ivota i smrti odvrati monah i poe vratima.
U polumranom hodniku zastadoe.
ta je? upita Suzana. Ima li nade za bolesnika?
Nema... Umree.
Zaboga! uzviknu Marija.
Suzana zaplaka.

198
 uti blago joj ree Rap. Mariji preti smrt... Kraljica se
sprema da je otruje.
Ah! uzviknu Suzana. To se moglo i oekivati!
Zato da me otruje? skoro pribrano upita Marija.
Ti si zarunica viteza Dauna. Kraljica je bacila oko na toga
mladia i unitie svakoga ko joj se nae na putu.
Doboga! oajno uzviknu Suzana. ta da radimo?... Napolju
neprijatelj, a u gradu ena demon!
Pazite ree Rap. Nita ne jedite i ne pijte u njenom
prisustvu ili to dolazi od nje.
Ali ona e...
Nee... Noas izlazim iz grada. Marija e sa mnom...
A Sasi?... Oni e vas uhvatiti! klonulim glasom ree Suzana.
Poznajem dobro ove krajeve samouvereno otpoe monah.
Devojku u odvesti na bezbedno mesto.
Zato ne bi i ti pola? zagrli Marija majku.
Ne... Neu da ostavim svoga supruga... Neka umre na mojim
rukama... A onda, moram da mu izdam sva uobiajena poduja... Neka
vas prati naa sluavka, Lucija...
Kraljica!... Sasi!... Reci mi, boji ovee, koja je opasnost vea i
postoji li mogunost da se obe izbegnu?
Postoji... A moda emo i nai Dauna...
Majko! zajeca Marija. Moda je boja volja da izbegnem
propast! Ako Lucija poe s nama, lake u podneti lutanje...
Rap ostavi dve ene i uputi se prema stepenicama koje vode u
dvorite. Na trgu ugleda viteza Valtera i pedeset ratnika koji su prionuli
da ue seljake borenju maem i sekirom.
Monah prie Valteru:
Vitee, noas izlazim iz grada ree.
E?... Kuda namerava?
U pustinju.
Vitez se nasmei:
Zar sad?... Ako naleti na Sase?
Verujem da neu... Kad uje o emu se radi, sloie se sa
mnom.
Monah ukratko ispria vitezu razgovor sv kraljicom i naglasi kako
je i zbog ega Marija u smrtnoj opasnosti.
Sreom, kraljica ne zna da je ta devojka Daunova zarunica. Ali
e prokletnica sigurno doznati i ubie je... Zbog toga u je odvesti.
Poveu i njenu sluavku. Ja sam monah. Ne elim da padnem u

199
iskuenje... Nisam ba vian ophoenju sa enama. Tu vetinu nisam
izuio kod opata Sepa... Spremi nam tri konja... Neka budu u prvi mrak
kod velike kapije.
Valter klimnu glavom:
Bie u redu... Noas straare moji ratnici... Propustie vas. I ja u
biti tamo...
Rap se zahvali, pa se zagleda u seljake borce.
Ue se ree. Bie valjani ratnici jer se radi o njihovom
ivotu... U prvoj borbi, pokazae se... Daj mi taj ma obrati se jednom
mladi u. Tako... A ti obrati se drugom napadaj me!... Braniu se.
Zar da ubijem monaha? nasmeja se mladi. Gde e mi
dua?
Ovaj vitez treba da vidi kako si izuio vetinu borenja... Napadaj!
Rap zavitla maem ispred seljaka i umalo mu ne zakai nos.
Ostali prekidoe vebanje i napravie krug oko mladia i monaha.
Napadaj, Rudi!... ta eka?... Ako ti nee njega, on e tebe!...
Nos e ti odsei!... zavikae.
Zar monaha da...?
Rap ga udari maem pljotimice po glavi.
Natera mi svetlace na oi, sunce ga nebesko ne grejalo!
uzviknu Rudi.
Bori se, ili u te presei nadvoje! dobaci mu Rap.
E pa, kad je tako, brani se! planu mladi i navali.
Tako, tako, Rudi!... Udri ga!... zagrajae seljaci.
Rudi je napadao kao besan. Monah je odbijao udarce i odskakao
desno i levo.
Skae kao vetac! zau se iz gomile.
Rap se primicao protivniku skoro nadohvat ruke, a zatim se
munjevito povlaio. U jednom naletu, tresnu amar seljaku i odskoi u
stranu.
Gledaoci su estoko galamili, a Valter se smejao do suza.
Posle silnih pokuaja i promaaja, nesreni Rudi shvati da nije ni
zavirio u vetinu borenja.
A sad gledajte kako to treba! uzviknu monah i jednim
zamahom izbi ma iz ruke protivnika, priskoi mu i levom rukom ga
epa za guu.
Ovo je sotona!... Utvara! zavikae seljaci.
Rap pusti Rudija, blago ga povue za uho i ree:
Nadam se da si neto nauio...

200
 Nauio sam vraga! zadihano odvrati mladi i pljunu u stranu.
Mogao sam do sutra da vitlam maem i ne bih te ni zakaio! Na kraju,
umalo da me zadavi!
A vi? obrati se monah ostalima. Ima li koga da ume bolje?
Sotona si ti!... Nisi od boga iako nosi mantiju!... Privienje!
dobaci jedan postariji seljak.
uti! ree Valter. On je udotvorac... Ko stane ispred njega
sa zlom namerom, pisana mu je smrt. Ubija reima, pogledom i duom!
Opako je to i neastivo proguna Rudi. Sasima se ne pie
dobro ako ih skoli ovaj sotonjak!
Meutim, prie i Rajnhard.
ta se ovde dogaa? ree.
Monah i ovaj mladi su se tukli. Bila je to borba o kojoj e se
priati! nasmeja se Valter.
Rajnhard mirnu:
Pobogu, brate!... Monah si, boji ovek. Kau da si udotvorac.
Gde naui da rukuje maem i emu ti to znanje?
Svako znanje moe da koristi odvrati Rap. U manastiru,
gde sam i posveen, bilo nas je osamnaest monaha i dvanaest slugu.
Opat Sep, glupa i zatucana ljudina, gonio nas je da vebamo u rukovanju
orujem. To mu je bilo vanije nego nae molitve! Govorio nam je da
ovek treba da se stara o telu ako misli da sauva duu. Po itav dan smo
mlatarali mougama, maevima i sekirama, zatezali lukove i bacali
dilite.
I to da ujem! uzviknu Rajnhard. Voleo bih da vidim kako
izgleda taj opat!
Kako izgleda? izbei se monah. Naizgled, uirena
dobriina, ali ne dao ti bog da mu se zameri! Nikakve molbe ne mogu
da ga omekaju... Zdepast, nabijen, a grudi kao mehovi. Sa pet koraka
ugasi sveu... Za sitnicu udara amare i krivima i pravima. Takva je to
osoba. Usta mu puna pljuvake, pa prska kad govori; nos slinav, oi
suzne, pa izgleda da plae za svojom i tuom sreom... Monasi i sluge u
manastiru gule redak pasulj, a on se tovi slaninom svakoga dana, osim
petkom... A monasi i sluge?... Borci kakvi se retko sreu. Koliko bi nam
vredeli da su sada ovde!
O, brate! nasmeja se Rajnhard.
Sveta crkva i ma! ree Valter.
Vitez se seti da je Daun priao kako je njegov titonoa Karus
oprobao sreu sa tri momka iz nekog manastira. Dobili su batine jer
Karusa niko nije nadmaio u toj vrsti borbe.

201
 Da li zna Daunovog titonou? upita.
Bog s tobom!... Kako da ne!... Ko ne zna Karusa?! Kralj boraca
motkom! Kad umre, bog e ga postaviti za uvara rajskih vrata.
Da li bi s njim oprobao sreu motkom?
Da me bog ukloni od toga!
Rajnhardov domar im prie. Sa njim je bio jedan sredovean ratnik.
Evo ga ree domar. To je onaj to se onako oholo drao kad
sam ga upitao za tvoju porodicu.
Vitez zamire:
Znai, on?
On...
Ratnik zausti neto da kae, ali ne stie. U Rajnhardovoj desnici
blesnu ma i zari mu se u grudi.
Nosi ga odavde! ree vitez domaru.
Kao da se nita nije dogodilo, Rajnhard se okrete i otpoe:
Neprijatelja nema, a nae strpljenje je pri kraju. Trebalo bi poslati
izvidnicu.
Rap se sprema da izae iz grada primeti Valter.
Ako mu je stalo da umre, smrt ga ni ovde nee mimoii... Sad mi
pade na pamet... Sveti ovee obrati se monahu kad ve izlazi iz
grada, povedi nekoliko ratnika u izvianje.
Dva... Samo dva... na brzim konjima odvrati monah. Po
njima u vam javiti gde su neprijatelji, to jest, ako ih uopte budem
video... Veeras, u prvi mrak, izlazimo iz grada.
E pa, srean put, sveti ovee! dobaci Rajnhard.
A tebi blagoslov! odvrati monah.
Sunce se primicalo zapadu. Jo jedan dan je proao, a Sasi se nisu
pojavili. Nestrpljenje ratnika i graana, prevrilo je meru. Mesto
uobiajene vreve i dovikivanja, u gradu je nastalo zatije. I najratoborniji,
koji su uzvikivali da e se boriti do poslednjeg daha, zautali su. Graani
su pomiljali da napuste grad, ali strah da ne padnu u ruke neprijatelju,
prikovao ih je za mesto. Povremeno, uli su se oajni uzvici:
Prokleti majordami! Dozvolili su da ih razbojnici potuku na
Rajni! Ko treba da brani, ko da uva gradove po Austraziji?...
Propaemo!... Izginuemo do poslednjega!...
ene su dizale pogled prema nebu prizivajui boga i svece:
Zato ste nas stvorili kad nas naputate?... Zar smo izrodile decu da
gledamo kako ih kolju saski razbojnici?... Ostavljeni smo, naputeni!...
Preziremo ivot koji nam ni do sada nita dobro nije pruio!...
Suluda Ana, vikala je:

202
 Ne prizivajte vie boga! On pomae razbojnicima! Molite se
sotoni! On e vas spasti!...
Kraljica je kroz prozor gledala na trg gde su se graani smucali. Rei
sulude ene dopree i do nje. Ona se obrati jednom dvoraninu koji je
stajao kraj nje:
Suluda Ana, opet se obraa avolu. Sii i na redi delatu da je
odvede na lomau! Ko vrea Gospoda, ne moe da ivi u ovom gradu!
Dvoranin hitro napusti odaju.
Ljudi, ene i deca, sa strahom su gledali delata i njegova dva
pomonika.
Eno je! viknu delat. Hvatajte je!
Pomonici zgrabie suludu enu. Vritei i zapomaui, nesrenica
je pokuavala da se otme.
Odnekud se pojavi monah Antun.
ta je? ta se ovde dogaa? upita.
Huli na boga! Priziva avole! odvrati delat.
O! uzviknu monah. U nesrei koja nas je snala, samo nas
bog moe spasti... Na lomau! Vetica je to!
Nesrenu enu povukoe sa trga prema pozadini dvora, gde je bilo
gubilite. Ratnici su nemo gledali, a graani, kad uvidee da se gnev
kraljice i monaha ne odnosi na njih, prestadoe da se povlae i kretoe
prema gubilitu da ne propuste prizor koji je za ih predstavljao i uas i
uivanje. Vrisak ene, koju su delati vukli delei joj uz put pesnice u
lea i slabine, za njih je bio potvrda da su ovoga puta sigurni.
Sunce je ve zalo kad lomaa na gubilitu planu. Vrisak nesrene
ene nadvisi pucketanje suvog granja. U jednom trenutku, razmakoe se
dim i plamen. Izoblieno lice i izbuljene oi pune uasa ukazae se i
nestadoe u plamenu koji je prodirao kosu i haljinu rtve. Jo jedan
prodoran krik, nekoliko uzdaha i sve zamue...
U letnjem predveerju, vetri je raznosio po gradu zadah od dima i
izgorelog mesa. Suluda Ana, spaljena je da se Gospod ne bi rasrdio na
graane i u gnevu pustio Sase da unite i njih i grad.
Ve se mrak bee spustio kad Valterovi ratnici otvorie veliku
kapiju. Rap, Marija, Lucija i dva ratnika izaoe iz grada.

203
 GLAVA SEDAMNAESTA

MONAH I DEVOJKE

Monah Rap, jezdio je prema severu kao da mu je ba stalo da se to

pre sretne sa saskim ratnicima. Dva Rajnhardova izviaa, u udu su se
pitala kuda ih to monah vodi i da li postoji bar najmanja mogunost da
ne ulete pravo u neprijateljsku hordu. ta taj udotvorac namerava?
Zbog ega je Rajnhard naredio da se njemu pokoravaju? Monahu mora
da je dojadio ivot kad srlja u sigurnu propast. Na tom besmislenom
putu svakako nee uiniti udo. Dva ratnika, Silber i Vagner, uorili su i
doaptavali se padajui u jarost.
Mariju i Luciju, morila su ista pitanja. I one su se doaptavale jer su
znale s koje strane mogu nagrnuti saski ratnici. A ako im padnu u ruke,
ni Gospod ih ne moe spasti. Mariju je spopalo oajanje, a Lucija je
smatrala da je monah siao s uma.
Monah udotvorac! ree Lucija. Sigurno osea da mu se
pribliava smrt i eli da to pre stigne pod okrilje muenika u raju... ako
ve ne potrai vrata pakla!
uti!... ue te dobaci joj Marija.
Nee... Isprednjaio je... Da... I udotvorci umiru. Samo ne znam
zato i nas vue...
Ostavila sam u Mecu majku i bolesnog oca... Ja moram za njim
uzdahnu Marija.
Monah nije mogao uti, ali su ih ula dva ratnika.
Vas niko nije gonio da naputate grad ree Silber. Pole ste,
i sad... ta vas snae!... Nas dvojca idemo u izvianje, a dosad, osim
monahovih lea, nismo videli nita. Ako se vratimo bez izvetaja i
stanemo pred Rajnharda, konopac nam ne gine! Taj vitez ne voli da se
ali, osobito u ovakvoj prilici...
Istina je brino dodade Vagner. Treba da idemo za
monahom. On nam je voa i odvee nas u propast.
Moemo se odvojiti... Moemo i moramo! primeti Silber.

204
 Rap je bio utljiv i zamiljen. Silber pritera konja uz njegov bok.
asni oe, mislim da i mi treba da znamo kuda nas vodi ree.
Doznaete nemarno odvrati monah.
Ratnik buknu:
Doznaemo kad nas skleptaju Sasi! Vodi nas u propast... Ako je
tebi stalo do smrti na mukama, nama nije!
O! uzviknu Rap. Nemate poverenja u mene?... E pa, hrabri
moji ratnici, poli ste u izvianje, a izbegavate da se primaknete
neprijatelju!
Da se primaknemo? zgranu se Silber. Odmah sam video da
u tvojoj glavi nije sve u redu!... Hm... Da se primaknemo!... Onda je bolje
da se odmah obesimo!...
Bezbonie! prezrivo ga odmeri Rap. Ne zna da je greh
dii ruku na sebe!
Moj drug i ja ne elimo da umremo na mukama. To ostavljamo
udotvorcima...
Monah oseti kako mu krv jurnu u glavu. Zausti da mu valjano
odbrusi, ali se savlada i blago ree:
to su muke vee, to ste blii spasenju.
To ti nekom drugom! dobaci Vagner. Monah si. Spasavaj se
na taj nain, a nas dvojicu pusti da sami odluimo o spasenju svojih
ivota.
A ne misli na duu, bezbonie?!
Neka se svako brine o sebi kako ume... Nas dvojica, skrenuemo
prema jugu. Pribliiemo se Mecu sa te strane.
Tako dodade Silber. Nama je stalo do ivota.
Ne bih rekao da vam je stalo do ivota... Idite!
A devojke? upita Silber.
Monah se nasmei:
Neete valjda i njih voditi u izvianje?
Marija dobaci:
Ja se ne odvajam od monaha...
A ja od svoje gospodarice! dodade Lucija.
Kad ste ve odluili, idite i neka vam je srean put! ree Rap,
napravi rukom znak krsta i oinu svoga konja.
Devojke kretoe za njim.
Htelo im se da i mi poemo s njima! nasmeja se Lucija.
Onaj buljavi utretio pogled u mene kao maak!
Marija se obrati monahu:
Sad nam moe rei kuda idemo. Nema smisla ii prema severu.

205
 Rap zaustavi konja.
Pa i nema ree. Skrenuemo prema Triru. I taj grad je na
Mozelu, ali podalje. Sasi idu na Mec. Ne verujem da e produiti
nizvodno. Napae grad od reke... Oni su ve proli...
Proli?! uzviknu devojka. Mogli smo naleteti na njih!
Mogli smo, ali, hvala bogu, nismo. Video sam trag od mase
konja. To su verovatno proli njihovi konji...
Onda su ona dva ratnika propala! uzviknu Lucija. Zato im
nisi rekao?
Trebalo je oni meni to da kau! Ja sam monah. Kao sveteno lice,
zasluujem potovanje. A oni su poeli da me vreaju... Kraj svega, ne
tvrdim da sam u pravu. Ako onaj trag nisu ostavili saski konjanici, dva
ratnika e se spasti...
A mi? tiho upita Marija.
ta nam bog da... Ja sam vas uzeo na duu... Od sudbine niko nije
pobegao.
Strano! sklopi ruke Marija.
Propast! dodade Lucija.
Idemo prema Triru! ree monah i oinu konja
Devojke, sad ve vie brine za sebe nego za dva ratnika, nastavie
put, udei se to monah ne pokazuje znake straha.
No su proveli na ivici jedne ume. Proplanak se pruao prema
severu. U svanue, pred oima im pue padina, na koju se nastavljala
ravnica. Prostrano polje, proarano bunovima, pruilo se unedogled.
Kakvo divno mesto! uzviknu Marija. Sa ove uzviice, vidi
se bar deset milja u daljinu.
Dok su konji pasli prezrelu travu, i njih troje latie se jela.
Lucija je ispod oka gledala monaha.
Ba si mogao skrenuti panju onoj dvojici! ree.
Rap obrisa usta rukavom:
Moj rad na ovom svetu ne obuhvata ratnike poslove, mada se i
u njih razumem. Moje je da se staram o vama. Onu dvojicu poslao je
Rajnhard. Njihova smrt ide na njegovu duu.
Gospode! uzviknu Lucija. Gledajte tamo, preko ravnice!...
Vojska!
Rap nadnese dlan nad oi i zagleda se u daljinu.
Istina je... Vojska... Izgleda da ne ide ovamo, to ne znai da nee
skrenuti prema umi... Lezite i ne miite se ree zavodei konje dublje
meu stabla. Poi u im malo u susret...
Videe te! doviknu mu Marija.

206
 Neka vide! odmahnu rukom monah i krete niz padinu.
Dobro je znao kad treba poeti sa skrivanjem. Kad je ocenio da
moe biti uoen, poe da pretrava od buna do buna. Oseajui bol u
krstima i sevanje u listovima na nogama, monah lee iza jednog oveeg
buna i pritaji se. Diui ubrzano, razmae granice i upre pogled u
masu konjanika i gomilu peaka koja se vukla sa kolonom.
Gospode, spasi! Vojska ide prema umi!
Poe da prebacuje sebi to sa devojkama nije nastavio put kroz
gusti. Ali, prevagnula je elja da vidi ija je vojska.
Ve je poeo da se smiruje i pomilja na povlaenje, kad se dogodilo.
Neko mu se kao vrea strpa na lea. Jednom rukom ga zgrabi za vrat, a
drugom ga estoko raspali preko lica. Monah se oprui i izgubi svest.
Kad je doao sebi, leao je na leima. Najpre ugleda plavo nebo i
bele oblake kako lagano plove od zapada prema istoku. Ne mogui da
shvati ta se zbilo, poe da broji oblake kao da mu to priinjava osobito
zadovoljstvo. Onda se lagano podie na laktove i stade se unezvereno
osvrtati. Najposle mu pogled pade na seljaka koji mu je sedeo elo glave
sa rukama skrtenim na trbuhu i prepodobnim licem kao da bdi kraj
pokojnika.
Ti!?... uzviknu monah.
Eto, ja... i oprosti, preblagi... Umalo te ne zadavih!
Rap zatrepta, poea se iza uha i uzviknu:
Ti si seljak! Seljak sacgrofa Arnufa!... Stok!...
Eto, to smo mi, smireni u Gospodu...
Zna li da mogu anatemu da bacim na tebe? Mogu da te skruim
i satrem!
Znam, i molim te da me ne...
Umukni!
Pa, kad ti kae, eto... Nisam kriv ni koliko bubica... Iznenadilo
me kad sam te video tu, iza buna... Eh, da sam znao da si ti!
Da si znao!? sevnu oima monah. Nisi mogao da skoi na
neko drugo mesto, nego ba na mene, sveteno lice?!... Gospod ti ovo
nee uzeti u pokoru grehova!
Preblagi i predobri ree seljak vajkajui se ovo je rat, a u
ratu se svata dogaa.
Bogme, svata odvrati Rap trljajui nateen obraz. Samo ne
znam da li je predvieno da se monasima skae na lea!
E pa, dolo je i to na red poea se seljak po upavoj glavi.
Kako si mi se prikrao, podla seljaka duo?

207
 Prosto die Stok obrve. Dok si ti upirao pogled prema
vojsci, ja sam, slatki oe, leao iza onog onamo, buna i... skoio sam.
Rap se glasno nasmeja:
Bolji si od mene! Sad vidim da ni grof Sebastijan nije daleko.
Nije... Ono je njegova vojska.
Sebastijan i njegovi pratioci, gledali su monaha kao da je s onoga
sveta.
Gospode! uzviknu grof. Da su te saski ratnici uhvatili, kou
s lea bi ti odrali!... Gde su oni?
Izgleda da su otili prema Mozelu. Hoe s te strane da napadnu
Mec. Do sino grad nisu opkolili.
Karlo pljesnu rukama:
Da li si siguran u to?
Sino sam izaao iz grada sa dve devojke...
Oho! uzviknu jedan ratnik. Malo mu jedna!
Monasi se proavolili! dobaci drugi.
Mir tamo! viknu grof. I?...
...sa dve devojke i dva pratioca ratnika. Momke je poslao
Rajnhard da izviaju. Otili su za Sasima prema Mozelu.
A devojke?
Jedna je Marija, kerka sacgrofa Arnufa, a druga njena sluavka.
Svevinji neka nam je na pomoi! uzviknu Karlo. Svuda
vrvi od ratnika, begunaca i preplaenih seljaka, da ne pominjem saske
razbojnike, a on luta naokolo, i to sa devojkama!
Rap im ukratko ispria da kraljica namerava da otruje Mariju, da je
Arnuf na samrti i da je devojku izveo iz grada da je spase.
A grad?... A ratnici? upita Karlo.
Sve je spremno za odbranu.
Stok! viknu grof. Devojke te poznaju. Idi i dovedi ih!
Karlo se obrati monahu:
Kuda namerava sa devojkama?
U Trir... Ako ji taj grad nisu ugrozili Sasi.
Daun i Otokar su u Triru... Idite oprezno. Ako iz daleka ujete
borbenu vrevu ili ugledate saske ratnike, beite. Idite prema
Sebastijanovoj tvravi. Tamo je moja sestra, Gertruda. Odnesite joj moj
pozdrav i ispriajte kako sam se domogao slobode.
Pozdrav i s moje strane dodade Sebastijan.
Mojoj supruzi i stotinaru Klemu reci da naoruaju seljake sa
celog poseda i povedu ih prema Mecu. Izgleda da e taj grad biti stecite
svih koji ele da se bore za slobodu.

208
 A devojke? upita monah.
Neka ostanu u tvravi.
Uskoro pristie Stok sa devojkama. Radosne to su naile na
Sebastijana i njegovu vojsku, bipe su presrene kao da su sve nevolje
prebrodile.
Grof zagrli Mariju:
Dete, izgleda da naim nevoljama nema kraja... Monah mi je ve
rekao da ti je otac na samrti.
Devojka zaplaka.
Nisam mogla da saekam njegovu smrt ree.
Moja majka je kraj njega, a ja, morala sam da
beim...
Znam... Monah e vas odvesti u moju tvravu... U Triru su Daun
i Otokar. Ako Sasi juriaju na Trir, ta dva viteza ne mogu vam se
pridruiti. Zbog toga, uz vas e biti Stok i Miler .
Bolje pratioce ne traim! uzviknu monah.
Moramo odmah dalje ree Karlo. Pogledajte... Proli smo
kraj etiri naselja. Seljaci nisu hteli da nam se pridrue. A sad eno ih!
Tre za nama...
U daljini su se videle grupe konjanika, a iza njih gomila peaka.
Jurili su tragom grofove vojske. Iza njih, na nekoliko milja, videli su se
dimovi.
Novi nalet saskih ratnika!... Dolaze ree Sebastijan.
Rot i Braun sa tri hiljade konjanika dodade Karlo. Odmah
polazimo prema Mecu...
A seljaci? upita grof.
Stii e nas...
Princ se obrati monahu:
Dakle, prema Triru!
Koliko konji mogu izdrati! odvrati Rap.
Svi pojahae.
Zbogom poli! dobaci im grof.
Monah, devojke i dva seljaka galopom odjurie i uskoro zamakoe
iza breuljaka obraslih u iblje. Krete i Sebastijanova vojska.

* * *

209
 Braun i Rot, ni po emu se nisu isticali. Njihova hrabrost i snalaenje
u pljakakim pohodima, graniile su se sa sposobnostima obinih
ratnika. Ali su zato, prilikom deobe plena, uzimali lavlji deo, to je kod
ostalih izazivalo zlovolju. Za voe su se nametnuli drskou i vikom.
Stari i mladi ratnici, dobro su znali da je opasno zameriti se nasilnicima
jer Rii Majsner bio je oenjen Braunovom sestrom, a Rot u bliskom
srodstvu sa obojicom.
Braun je bio positan. Mada je napunio etrdesetu, drao se kao da je
tri koraka od starosti. Obrazi su mu bili mlohavi, a lice puno bora i sitnih
pega. Nos mu je bio tanak i izduen. Ispod njega su visila dva brka,
oretka i proarana sedinom. Proreena kosa, pokrivala je tanuan vrat i
ramena. Sede vlasi i nju su proarale, pa su stvarale neku sivinu slinu
pacovskoj boji. Jedino to se isticalo na tom licu, bile su oi, sitne i
ivahne.
Rot nije imao ni punih dvadeset pet godina... Zbog toga su mu crte
na licu bile bezbojne i bez karakternih crta. Iz zelenih oiju, izbijala mu je
podsmeljivost kao da se ruga svakome. elo mu je bilo ispupeno i
okruglo kao jabuka, a lice glatko kao dlan. Usne, crvene i nabrekle, uvek
su bile vlane, a iza njih bleskali su zubi, beli i zdravi kao u vuka.
Ta dva ratnika, Rii Majsner je postavio na elo odreda od tri
hiljade konjanika.
Stari borci, koji su vek proveli u sedlu u pljakakim pohodima,
gunali su i doaptavali se. Pribojavali su se da e njihov pohod na
Austraziju pretrpeti slom. Znali su da bez sposobnih voa u ratu koji su
bez potrebe pokrenuli i nametnuli drugima, ne moe biti uspeha. ak je i
Majsner u nastupu besa pravio greke. Ben i Gros su poginuli jer nisu
umeli da se savlauju i da sauvaju i sebe i druge. Rii im je ostavio
polovinu ratnika da osvoje Trir, a oni su nemarnou i nebrigom
upropastili sve. Ratnici Rota i Brauna, do tanina su znali kako su se
pokazali Gros i Ben, pa i cela vojska koja im je poverena. Jer njihovi
poraeni ratnici, beali su prema severu levom obalom Rajne i kao bez
due uleteli u gomilu konjanika Rota i Brauna.
Grupa saskih ratnika, ila je utabanim tragom koji je nainila masa
konjskih kopita. Ve su se ukazivala unitena naselja, spaljene kolibe,
stogovi sena i slame i leevi ljudi, ena i dece ko su leali nepogrebeni.
Avgustovska ega, dovela ih je brzo u stanje raspadanja. Topli vetrovi,
nadaleko su raznosili smrad.
Braun i Rot, prolazili su pored leeva bacajui uzgredne poglede i
stavljajui dlanove na nos i usta. Takvih prizora, nagledali sg se i na
pamet im nije padalo da se gnuaju. Ali, ukoliko su odmicali, poee

210
nailaziti i na leeve saskih ratnika. Nije ih bilo mnogo, ali se videlo da su
skoro svi premlaeni motkama. Ripuarski seljaci, opako su se svetili.
Rota i Brauna spopade bes jer su bili uvereni da samo saski ratnici mogu
da ine zloine.
Vidi li ovo? krgutnu Braun.
Vidim i udim se odvrati Rot.
Ripuarci e platiti za ovo!... Uvidee koliko vrede ivoti naih
ratnika. Jo nisu shvatili da jedna glava naih ratnika vie vredi nego
dvadeset njihovih!
Kako su se usudili da ph ubijaju! udio se Rot. Sad prvi put
vidim da ima nekoga ko se nas ne boji!
Ili su tragom mase konjanika ne pomiljajui da se nalaze u
neprijateljskoj zemlji i da ta j trag moda nisu ostavili saski ratnici. Od
ratnika, begunaca, doznali su da je Rii naredio Grosu i Benu da
napadnu Trir, osvoje grad i prikupe to vie hrane, pa zatim da krenu
prema Mecu. Braun i Rot, znali su da se oba grada nalaze na Mozelu, ali
kako doi do Trira? Nisu ni pomiljali da mogu stii tamo bez dobrih
vodia. Zbog toga su iz poslednjeg naselja koje su unitili ostavili u
ivotu pet seljaka, vezali ih i poterali kao putovoe.
Seljaci, videi da im je smrt bar privremeno odloena, uglas
zavikae da bi i vezanih oiju stigli do Trira, iako nisu znali ni da postoji
taj grad. Saski ratnici popee ih na konje i kolona krete.
Najstariji meu seljacima, Huto zvani Sirotan, obrati se uvarima:
Mogli ste nas pobiti, a eto, boja, volja je na naoj strani!... Niste
nas pobili... Odveemo vas do Trira. Znamo taj grad. Prole godine dva
meseca smo radili tamo. Pravili smo most. Na reci. Prei emo preko
njega... Dobar most...
Dobar, svakako! nasmei se Filip, njegov sused, jer je dobro
znao da niko iz grupe nema pojma ni o mostu, ni o reci Mozelu.
Hugo uuta i upre dremovan pogled u daljinu. Zatim se prenu i
nastavi:
Mi, seljaci, umemo da budemo zahvalni... Niste nas pobili...
Bogovi e vam zbog toga biti na pomoi... Rei emo vam gde je vojska
grofa Sebastijana...
Kako?... Gde je?! uzviknue Braun i Rot.
Pre dva dana, prola je pored naeg naselja i udarila ba ovim
pravcem.
To onda znai da mi moda idemo tragom te vojske? upita
Braun.

211
 Ne bih rekao utae se Filip. Sluao sam dok su pojili konje
na bunaru... Treba da idu prema Ahenu...
Ti si lud! povika Rot. Da li zna gde je Ahen?
Znam... ak tamo gde zalazi sunce...
Hm... Grofu je svakako voda do gue. Hoe da pobegne ispred
Majsnera ree Braun.
Filip zatrepta, pa uspijajui ustima, ree:
Grofovi ratnici, boje se i vas i vaeg voe... uo sam kad su
govorili kraj bunara...
Onda je Majsneru grad Mec poklonjen! nasmeja se Rot. A ti,
seljae, ako si slagao, kou emo ti odrati!
Ne morate da mi verujete... Govorim ta sam uo slee Filip
ramenima.
Hugo primeti oteui:
Grof je pozvao i nas, seljake, da mu se pridruimo. Nismo hteli...
Ionako je sve propalo...
Zakasnili smo ree Rot. Rii je svrio posao bez nas.
Braun zavrte glavom:
Ben i Gros su propali. Ko ih je, do avola, potukao kad, eto, grof
Sebastijan bei?!
Uplaio se dobaci Huto. Strah je lo saveznik...
Dobra ti je, seljae odvrati Rot. Jo dok smo bili u
Osnabriku, govorilo se da dva majordoma pripremaju vojsku u Ahenu.
Uzimaju i najamnike... Sebastijan je svakako pohitao da se prikljui
njihovoj vojsci.
Doista, u to vreme se u Ahenu pojavio neki mladi koji je tvrdio da
je zakonita sin Pipina Heristalskog i kraljice Plektrude. Ranije se znalo da
je dete postojalo i da se zvalo Teodorik, ali da je umrlo u nekom
manastiru na rukama svoje matere. Uprkos tome, mladi u Ahenu,
prisvojio je ime umrlog deteta i uz pomo bogatih aristokrata i crkvenih
velikodostojnika kojima bee stalo da se obnovi dinastija Merovinga,
izvikan je za majordoma pod imenom Teodorik... Kraljica Plektruda,
znajui da je posredi podvala, poslala ]e godinu dana ranije ubice da
smaknu varalicu. Ubice su pohvatane. Stavljene na muke, priznale su da
ih je kraljica poslala da ubiju mladog majordoma.
Majka mi je rekao je mladi. Ali za ovu podlost mora da
strada!
To je izjavio pred veem stareina u Ahenu.
Odobravali su mu jer su ga oni i proglasili za Plektrudinot sina.

212
 Teodorik i drugi majordom Kurt, koji je bio dva puta stariji od
njega, spremili su se da krenu u Neustriju, da zauzmu Rems, Soason i
Lije i da se utvrde na tom podruju. Oni se nisu uzbuivali to su Sasi
prodrli u donju Austraziju i stigli do Meca. Njih nije uzbudio ni poraz
majordoma kod Kelna, jer vojsku kraljice Plektrude niti su priznavali,
niti je alili kad je poraena u dve bitke. Neosetljivost franakih velikaa
nije imala granica...
U svemu tome, poneto su znali Braun i Rog. Zbog toga im se inilo
mogunim da je grof Sebastijan krenuo prema Ahenu, da se pridrui
Teodoriku ili da ga smakne.
Ili su dobro utabanim tragom i u predveerje postavili logor na
ivici jedne ume.

213
 GLAVA OSAMNAESTA

BRANITI SE PO SVAKU CENU

Rii Majsner je u luku zaobiao Mec i postavio logor na obali reke

Mozela. Oblinja naselja, bila su pusta jer su seljaci blagovremeno
pobegli, oterali stoku, poneli svu hranu i spalili stogove sena i slame.
Lukavi vojskovoa, zabranio je ratnicima da spaljuju kolibe, kako vatra i
dim ne bi odali gde se nalazi logor. Posle pogibije Grosa i Bena i propasti
njihove vojske, Rii je postao oprezan. Pribojavao se grofa Sebastijana jer
je znao da mu je on na tragu. Kraj svega, nije urio sa opsadom Meca jer
je hteo da ratnike i graane toga grada do krajnosti iscrpi i da ih dovede
do oajanja. Nadao se da e mu se taj grad iz straha predati na milost i
nemilost. Pred njim su stajale dve mogunosti: namamiti grofovu vojsku
u zasedu, ili udariti na grad. Ne mogui da se odlui, pozvao je dva
stotinara koje je postavio za voe veih odreda na mesta Grosa i Bena.
Bili su to Adolf i Grin, obojica hrabri i uveni po surovosti. Njih je
pozvao sebi pod ator. Dva ratnika, zahvalna na poasti koja im je
ukazana, ali i pribojavajui se udi Rieg, sa nespokojstvom dooe pod
ator.
Majsner ih je neko vreme odmeravao pogledom kao da proverava
da li imaju neto od lukavosti i drugih osobina neophodnih voama
velikih odreda.
Dok su se ostali ratnici, raspojasani, izleavali u hladovini, pod
vrbama, kraj reke, Rii otpoe razgovor sa dvojicom izabranika:
Prokleti Rot i Braun jo uvek ne stiu!
Doi e... Idu naim tragom odvrati Adolf.
Naim tragom? zamire Rii. Postoji jo jedan trag. Ostavili
su ga konji grofa Sebastijana.
Za nama su ostala spaljena naselja. Bolji putokaz im nije potreban
primeti Grin.
Hm... Istina je promekolji se Rii. Uhvatie i nekoliko
seljaka. Oni e ih dovesti do nas... Nego, pred nama stoje dve

214
mogunosti: napasti na grad, ili namamiti grofa Sebastijana i potui ga.
Mec nam je na dohvatu, ali postoji mogunost da nas grof napadne s
lea dok juriamo na grad. elim da ujem vae miljenje.
Dva ratnika se zagledae kao da se odluuju koji e prvi progovoriti.
Adolf se osmeli:
Najpre napasti na grad. Moemo ga osvojiti pre nego to stigne
Sebastijan.
Majsner se nasmeja:
Evo jednoga koji veruje u uda! Nama je potrebno bar dva-tri
dana da napravimo opsadne sprave... Ne misli valjda da e oni u gradu
na prvi na juri pasti na kolena?... Ne, prijatelju! To ne ide... A ti?
obrati se Grinu.
Dok ne satremo grofa i njegovu vojsku, nema smisla poinjati
juri na grad ree ratnik.
Evo jo jednoga ija pamet vredi zlata! opet se nasmeja Rii.
Zamisao nije loa, ali nam reci kako misli da uniti Sebastijana i
njegovu vojsku!...
Zautae. Dva ratnika, sedela su utuena, a Majsner se igrao jednim
konopetom, vezujui vorie i pri tom pazei da rastojanje od vora do
vora bude isto. Najposle odbaci konope i ree:
Sebastijan sigurno ide naim tragom. Moda e nas ovde
napasti... U vaim ovnujskim mozgovima nije se zavrtela takva misao!...
Smatrate li da e nas napasti?
Nee odvrati Grin.
Hoe dobaci Adolf. Moda e ekati da otponemo sa
juriem na grad pa onda da nas napadne.
Adolf primeti:
Dobro bi bilo da podelimo vojsku. Jedna polovina da krene u
susret grofu, a druga prema gradu.
U oima Rieg blesnu gnev.
Jednom smo je podelili i ostali bez jedne polovine! Na misli
valjda da u ponoviti istu greku?
Ratnik bojaljivo odgovori:
Ne traimo da nae miljenje prihvati... Rekli smo ta mislimo.
Pozvao si nas i postavio pitanja. Odgovorili smo kako nam se ini da je
najbolje i...
Dosta! viknu Rii. Ili ste glupi ili hoete da me navuete u
propast!... Dakle, ujete! ...Ovde emo saekati grofa, a onda krenuti na
grad...
Slaemo se! u jedan glas se odazvae dva ratnika.

215
 Znali su koliko je opasno ne sloiti se sa Riim ili ne pogoditi
njegove namere.
Na polasku, Majsner im dobaci:
Dovedite ona dva Ripuarca to smo ih jue uhvatili...
Gladni, edni i izmueni strahom, dva ratnika uskoro stadoe pred
Rieg. Saski voa, gledao ih je neko vreme kao zver koja je uhvatila plen
i sprema se da ga bez urbe prodere.
Ripuarci... otpoe. Pre nego to umrete, rei ete mi gde se
nalazi grof Sebastijan s vojskom... Vi ste svakako njegovi ratnici?
Nismo tiho se odazva Silber. Ne znamo gde je grof jer smo
izali iz Meca. Pripadamo ratnicima viteza Rajnharda.
On je u gradu... dodade Vagner.
A Sebastijan? upita Majsner.
To ne zna niko ko se zatekao u gradu...
Nastade muna tiina.
Silber tiho progovori:
Monah Rap... Njegove istinite rei...
Kakav monah Rap? prenu se Majsner.
udotvorac... Rekao nam je kuda treba da idemo. Nismo ga
posluali i sad...
O! uzviknu Rii. Uhvatiemo mi i njega. Sa vaim
udotvorcima lako izlazimo na kraj... Vodite ih!
Uskoro stotinari i desetari otpoee da rasporeuju ratnike prema
planu koji su im izloili Adolf i Grin. Najvea grupa, ostala je u logoru, a
desno i levo, sakrivene po breuljcima obraslim u umarke, postavljene
su dve manje. Njima je nareeno da se u toku bitke sjure niz breuljke i
udare u bokove vojske grofa Sebastijana. Otile su i tri patrole da izvide s
koje strane e naii neprijatelj.
Tako! zadovoljno ree Rii. Sebastijan e upasti u klopku.
Hoe, svakako! dobaci Grin. Osvetiemo smrt Grosa i Bena.
Sada samo ekati i ekati zakljui Majsner.
I ekali su. itav taj dan je proao, a vojska grofa Sebastijana nije se
pojavila. Vratile su se i patrole i saoptile da nisu na nekoliko milja
daljine ugledale nikakvu vojsku.
Majsner je vrteo glavom i gunao. Adolf i Grin su se zgledali.
Adolf progovori:
Grof je okrenuo na drugu stranu... Uplaio se i pobegao.
Pogreili smo ree Rii. Trebalo je jednu patrolu poslati
prema Mecu. Moda je lukavi grof uao u grad...
To je malo verovatno primeti Grin.

216
 Rii ga presee pogledom:
Valjda i ti veruje da je pobegao?... Ne!
... Grof Sebastijan nee pobei! A vas dvojica, osim zamahivanja
maem i klanja, ni za ta niste!... I ja od vas traim miljenje!... Idite i ne
izlazite mi pred oi dok vas ne pozovem!
U predveerje, bojei se iznenaenja, Majsner je naredio da se strae
upetostrue.
No je bila tiha, bez daka vetra. Prema slabanoj svetlosti zvezda,
videli su se ratnici kako u grupama sede na zemlji. Bili su u iekivanju
jer ]e mogunost da budu napadnuti stvarala nespokojstvo. Tiha no je
crnim platom obavila brda, doline i vrbak kraj reke, nosei strah koji se
sve vie uvlaio u srca ratnika. Nareenje plahovitog voe da niko ne
spava, da svi dre konje za voice i da im isukani maevi budu kraj
desnice, poveavalo je strah. Posle ponoi, opreznost je poela da
poputa. Ratnici poee da kunjaju, a pred zoru, neki su spavali sedei.
itav dan i itavu no, ekali su Sebastijanovu vojsku. A za to vreme,
grofovi ratnici su u potpunom redu ulazili u Mec. Riem Majsneru i
njegovim zlehudim savetodavcima ova mogunost bila je najmanje
verovatna.
ekaemo... Doi e oni govorio je Majsner.
Dozvolio je premorenim ratnicima odmor: jedna polovina Da spava,
a druga da bdi kraj spavaa, da ih u sluaju navale neprijatelja digne na
noge.
Meutim, dve grupe ratnika, zaklonjene umarcima, prespavale su
no. Njihove stareine, tvrdo su verovale da ih tu niko nee potraiti.
Obe grupe, okruene dobrim straama, spokojno su ekale da neprijatelj
udari dole na logor.

* * *

Grof Sebastijan i Karlo Martel, urili su da stignu do Meca pre

saskih ratnika. Znali su da je vitez Rajnhard hrabar i sposoban, ali su isto
tako znali da je u gradu mala posada i da su ratnici obuzeti strahom koji
se iz dana u dan uveava. Kraj svega, tu je bila i kraljica. Od nje se mogao
oekivati potez koji bi upropastio sve. Zbog toga su Karlo i Sebastijan
osetili olakanje kad su sa jednog brega ugledali Mec utonuo u mir i
tiinu.

217
 Stigli omo na vreme ree grof.
Da klimnu glavom Karlo. Rii Majsner oekuje nas na
Mozelu. Tamo je sigurno postavio zasedu. Sa malo vie pameti i sree,
mogao nas je saekati ovde, izazvati na bitku i moda nas potui.
Dan ranije, poslali su nekoliko Arnufovih seljaka u izvianje. Oni su
doneli vest da se saski logor nalazi na obali reke. Izviai su primetili
dimove na jednom bregu.
Rii je napravio klopku! nasmeja se Karlo.
Voli iznenaenja dodade grof.
E pa, iznenadiemo ga... Nego, dobri moj prijatelju, ovde emo se
rastati. Odabrau dve stotine boraca i...
Gospode! uzviknu Sebastijan. Ne misli valjda sa tako
malim odredom da udari na Sase? Progutae te...
Karlo ga prekide:
Dobri ratnici na brzim konjima mogu da naprave iznenaenje da
i Rieg i njegove, muka spopadne!... Posle toga, ako ostanem iv,
krenuu prema Ahenu da potraim majordoma Teodorika, ako nije
krenuo prema Neustriji.
Sebastijan je klimao glavom:
Nemamo nijednog monaha da izmoli milost gospodnju da ti se
pamet sasvim ne pomuti!... Idi, prijatelju, jer ovaj rat uzima sve vee
razmere. Sa jednom vojskom ne moe se mnogo uiniti. Ako se ne
vidimo na ovom svetu, na drugom emo poloiti raune.
Grof ga zagrli i sa suzama u oima poele mu srean put.
Ako se sretne sa Teodorikom, budi oprezna jer e imati posla sa
huljom. Ne zaboravi da je on lani sin kraljice Plektrude!
U gradu Mecu, nastala je velika radost. Grof Sebastijan i njegovi
ratnici, doekani su kao da ih samo nebo alje. Graani su grlili ratnike i
klicali im dobrodolicu. Rajnhard i Valter, trudili su se da ne pokau
znake uzbuenja, ali se moglo primetiti da im je grdan teret pao s due.
ak je i na kraljicu uticala opta radost. Gledala je Sebastijana
uagrelim oima kao da se sprema da mu padne u zagrljaj.
Karlo?... Gde vam je Karlo?! vikala je uzbueno. ula sam
za njegov podvig, tamo negde kraj movare! Takav junak!... A ja sam
htela da ga... Sreom, onaj monah, udotvorac...
ta je sa sacgrofom Arnufom? upita Sebastijan.
iv je... Ozdravio... Gospod ga je spasao...
Monah Rap nije pogodio. Sacgrof Arnuf je preboleo i stao na noge.
Uskoro se i on naao u zagrljaju grofa Sebastijana.

218
 Sve je spremno ree. Boriemo se do poslednjeg... A vama
dugujemo zahvalnost za sve to inite za dobro otadbine i svih vas. A
Karlo?
Noas e napasti svaki logar. Ako preivi, krenue prema Ahenu
da potrai majordoma Teodorika i njegovu vojsku... Nego, vidim da je
ovde sve spremno za odbranu...
O, o, o! iuavao se Arnuf. ini mi se da je taj princ Karlo
vie mahnit nego hrabar!
I meni tako izgleda nasmei se grof. Jednom mu je uspelo
da uini udo. Tada mi je re kao da se dri pravila svoga oca: napadaj da
ne bi bio napadnut, udri tamo gde ti se niko ne nada!... Nee on mnogo
nauditi Sasima, ali e im bar naterati strah u kosti!
Lepo, pohvalno i... vrlo opasno zavrte glavom Arnuf.
Grof mu ree da je sreo Rapa i Mariju i da su oni otili prema Triru.
Arnuf uzviknu:
Ali, Trir je daleko!
Snai e se... Predvode ih dva tvoja seljaka, Stok i Miler. Ta
dvojica bi i samog vraga navela na tanak led nasmeja se grof.
Toga dana, popodne, odrano je savetovanje u dvoru. Kraljica i
Sebastijan, gledali su se i smekali jedno na drugo kao da su vek proveli
u najveem prijateljstvu. Rajnhard i Valter u udu su se pitali dokle e
doterati to pretvaranje i ko e kome na kraju slomiti vrat.
O odbrani grada nije se dugo raspravljalo. Ratnika je sad bilo daleko
vie nego to je potrebno. Trebalo je samo sve rasporediti u grupe koje e
se smenjivati na zidovima. Odreena je rezerva iz koje e se popunjavati
mesta poginulih i ranjenih. Rajnhard, Valter i Arnuf, ponudie se da
svaki odabere po dve stotine ratnika sa kojima e vriti ispade iz grada.
Sebastijan primeti:
Treba imati u vidu da Majsneru dolaze u pomo Rot i Braun sa
tri hiljade ratnika. Moramo uvati svoje borce...
Sad se vie nemamo ega bojati dobaci Valter. Imamo
ratnika napretek.
Ja se ni dosad nisam plaio ree Rajnhard.
Misionar Bonifacije ih blagonaklono pogleda:
Ne budite preterano samouvereni. Nije potrebno naglaavati sa
kakvim neprijateljem imamo posla. Znamo koliko su saski ratnici uporni
i opasni... Na otvorenom polju, oni su nepobedivi. Zbog toga, odustanite
od ispada.
Rajnhard ga pogleda iskosa:

219
 Na uvaeni monah je oprezan. To je dobro i korisno. Ali mi ne
moemo izdrati dugotrajnu opsadu... Odbijaemo jurie, boriti se sa
zidova i nanositi gubitke neprijateljima. Ali, dokle tako?... Grad je pun
ratnika, graana i seljaka. Prema prvom proraunu, hrane e biti za tri
nedelje... A onda?...
Nestae i njima hrane primeti Sebastijan.
Sva naselja okolo, unitena su. Sasi su pokupili sve to su nali.
Pitanje je koliko e im to trajati... Ne verujem da e dugo...
Ko to zna! ree kraljica.
Mislim da ja znam odvrati Sebastijan. Ta hrana trajae im
desetak dana. Onda e poeti da jedu svoje konje. I to e im trajati mesec-
dva. A za to vreme, sa desne obale Rajne, stii e novi ratnici.
Navaljivae... Opsadu e drati dokle i jedan ratnik mrda na zidu!
Imamo i mi konje dobaci majordom Klaus.
A moe se desiti da saskim ratnicima dosade jurii i da napuste
opsadu.
To se nee desiti! uzviknu Rajnhard. Ovde je kraljica!... Tu
je i grof Sebastijan sa skoro celom vojskom... Znaju oni: ako ovo gnezdo
razore, cela Austrazija im je kao poklonjena. Zato moramo vriti ispade i
satirati napadae jer vreme radi za njih. Svaki dan koji proe u borbi ili
bez borbe, za nas je ista teta.
Tako je! sloi se Arnuf. Vriemo ispade. Nai e ratnici
ginuti, ali ginue i protivnici. Kad im se smanji broj, unitiemo ih...
Kad im se smanji broj! nasmei se Sebastijan. Rii ima
najmanje pet hiljada ratnika. To su njegovi. Kad stignu Rot i Braun, bie
ih osam hiljada. Nas ukupno nema vie od pet hiljada, a od toga jedna
treina otpada na seljake.
Zaboravljate na princa Karla! primeti kraljica. On je
napolju. Moe nam pritei u pomo...
Moe ree grof. Samo, moe se desiti da jo u toku naredne
noi propadne. Otiao je da napadne saski logor.
Opasno... Veoma rizino dobaci Rajnhard. Bolje e biti da
ne raunamo na njega... Boriemo se i ginuti! Valjda e neko ostati iv!...
Oh!... zanemoe kraljica pa, trudei se da doprinese optem
dobru, nastavi: Zaboravljate da u gradu imamo misionara Bonifacija,
Antuna i jo est monaha. Oni e se moliti.
To se razume! dobaci Valter. Oni neka se mole, a mi emo
se boriti.
Tako je... sloie se prisutni.

220
 * * *

Ne moe se rei da su Rii Majsner, Adolf i Grin strpljivo ekali

vojsku grofa Sebastijana. Dan, no i jo jedan dan, proli su u iekivanju.
Rii je ve pomiljao da je Sebastijan ili uao u grad Mec, ili krenuo
prema Triru. Glasom promuklim od gneva, govorio je:
Braun i Rot!... Dve budale, a ja trea, jer sam im poverio ratnike!
Ovoga puta, drukije u razgovarati s njima!...
Hodajui gore-dole, ispred atora, grizao je donju usnu, uzdisao i
britkim pogledima presecao Adolfa i Grima. Dva biva stotinara, znala
su da se bez glavnog voe nee sruiti na Brauna i Rota, pa su se
pribojavali da Rii na njima ne iskali svoju srdbu.
Da su stigli, poslao bih obojicu na Mec, a ja bih gonio Sebastijana
dok ga ne satrem!... Ovako... Nita!... Sutra diemo logor i kreemo na taj
prokleti grad! Tako mi Geza i Tevtona, ivu duu neu ostaviti!
Adolf i Grin nisu se usuivali ni re da progovore.
Meutim, i taj dan je proao i dola je no, tiha, bez meseine. U
logoru je i dalje sve bilo na oprezu.
Vreme je prolazilo a nita se nije dogaalo. Ve su i Vlaii krenuli
prema zapadu. Kad je prevalila pono, sa brega, levo, dopree neki
glasovi kao dozivanje ili dovikivanje, a onda se prolomi vika.
U pakao se stamanili! reknu Majsner. Mesto da naiu na
logor, skrenuli su levo! Sad se gore vodi bitka, a mi... Neemo stii ni da
se pokrenemo, a sve e biti gotovo!
Na tom bregu, bilo je oko pet stotina ratnika. Napadnuti iznenada,
nadigli su paklenu dreku. Ne mogui u mraku da uhvate odakle
neprijatelj nadire, napravie strahovitu pometnju. U gomilu boraca
uletee i konji koji su pasli na proplanku. Zaplaeni vikom, jurili su
tiskajui se i gazei sve ispred sebe. Ratnici su ginuli pod njihovim
kopitama. Mnogi izgiboe i ne videvi neprijatelja. Drugi, smucajui se
po mraku, stadoe da mlataraju maevima i obaraju svakoga ko im
nadohvat doe.
Bez mnogo muke i truda, Karlovi ratnici zavrie bitku bre nego
to je iko mogao oekivati. Ostaci razbijene grupe na bregu, sjurie se u
logor za konjima koji su njitei i propinjui se pretili da unite i glavni
tabor.
Od sto pedeset ratnika koji su strali sa brega, Rii u nastupu besa
naredi da se svakom desetom odsee glava.

221
 Prokleti Ripuarci! ree. Opet su nas nadmudrili. I ko s njima
da izae na kraj!? Pet stotina ratnika ginu pod njihovim maevima ili
bee kao ispred sotone!
Gledajui begunce zakrvavljenim pogledom, ree:
Jeste li videli neprijatelje? Kako izgledaju?
Ratnici su utali.
Ko ih je od vas video?
Opet utanje.
Niste videli nikoga?!... Tukli ste se izmeu sebe kao anda u
movari!... Vi niste dostojni svojih predaka...
Jedan ratnik se osmeli i progovori:
Ko je video neprijatelje nije vie meu ivima!
Konji su nas razbili! dodade drugi.
Konji?! planu Majsner. Gde su konjuari? Glave u im
posmicati!
Ali, meu ratnicima nije bilo konjuara. Svi su pobijeni jo dok su
konji mirno pasli na proplanku.
Sutradan, Rii Majsner povede svoju vojsku na Mec.

* * *

Monah Rap, dve devojke i dva pratioca, jurili su prema Triru.

Zaustavljali su se samo koliko da nahrane konje i da im dopuste predah.
Stok i Miler, jahali su napred kao da poznaju put, mada nikada tuda nisu
prolazili. Upravljali su se prema suncu i zvezdama i ni za trenutak nisu
gubili pravac.
Kad se pred njima ukaza grad, Miler ree:
Ako ono nije Trir, pristajem da pojedem presne opanke!
Moda nije odvrati Stok. U svakom sluaju, opanke nee
pojesti...
Pristigoe ih Rap i devojke.
Radujte se! uzviknu Miler. Evo nas pred Trirom... Kao to
vidite, ni saskih razbojnika nema.
Neka je slava gospodu! ree Rap. Jahanje mi je rastoilo
kosti. A vi, devojke? Da li je togod ostalo od vas?
itave smo odvrati Marija.
itave, ali dobro nagnjeene dodade Lucija.

222
 Nagnjeene? zamire monah, Iako si sluavka, mogla bi da
pazi kako govori pred svetenim licem!
Sveteno lice, trebalo bi ovakve rei da preuje ili da ih prosto ne
razume! nasmeja se devojka.
Razumee ti i vie kad te stavim na epitimiju! Sedam dana jee
samo suva hleba!
Oh, samo da i to preivim! prevrte oima Lucija.
ulc, Daun i Otokar, pa i graani, bili su skoro ubeeni Da Sasi nee
doi. U to su verovala i dva rimska potomka, Gal i Tulije, pa su tri dana
ranije napustili Trir sa svojim Akvitancima. Zaudo, nikome nije palo na
pamet da ih zadrava.
Daun, Otokar i Franc, pripremali su se da napuste grad i potrae
Sebastijana i njegovu vojsku.
Kad se petoro jahaa zaustavie pred gradskom kapijom, zau se
jedan prodoran glas:
Neka me Tor, bezboniki gromovnik koji ubija i krive i prave,
napola precepi munjom ako ono dole nije udotvorac!
Rap se odazva:
Tor e te i dotui, sotono!... Otvaraj kapiju!
Otvoriu, slatka monaka duo, i jo slae dve devojke koje vidim
kraj tebe... da i ne pominjem koliko sam tronut zbog seljaka Stoka i
njegovog drugara kome sam zaboravio ime, ali ga pamtim po onom
kandilu to je omotao u manastiru svetoga Martina!
Jezik pregrizao! doviknu mu Miler. Ako si danas popio
neku vie, nije ti se valjda mozak posuvratio!... Otvori kapiju da se ve
jednom odlepimo od sedla!
Kad uoe u grad, nagrnue ratnici, zaokruie ih i galamei
krenue prema gradskoj kui.
Daun i Karus potrae u susret devojkama. Vitez zagrli Mariju:
Bog me nije zaboravio! ree.
Ni mene! podviknu Karus steui Luciju u zagrljaj.
Polako, momci! dobaci im Otokar. Sve to je preterano,
moe da bude opasno i beskorisno. Ako u svojoj preteranoj ljubavi
podavite te devojke, ostaete doivotno momci...
Gledajui Mariju, Otokarov brat Franc ree:
Za ovakvu lepoticu spreman sam da rem kao drebac!
Za bolje i nisi! odvrati mu brat.
Lucija se obrati Karusu:
A ti?... Osim to zna da grli kao medved, valjda ume neto i da
kae?

223
 Zanemeo sam! odvrati titonoa. Zanela si me i poremetila
mi raune... Nameravao sam da odem u manastir, jer sam pismen,
poboan i lepo pevam...
Pismeniji si ti za neto drugo!... Nego, teta! Bie jedan monah
manje na svetu...
A jedna oenjena budala vie! dobaci Otokar.
Cela grupa krenu prema venici...
Birgermajster ulc je toga dana za rukom malo vie pio. Klatei se
na stolici, staklastim oima je gledao Mariju.
O, o, o... Arnufova kerka!... Kakva lepotica... Oh! cmoknu
ustima. Za ovakvu, ovek i veru da promeni!
Njegova supruga Jozefina planu:
Antihriste!... Ako te zaokupim amarima, prestae glupo da se
iuava i vie O, o, o" i da prevre oima!...
Grohotan smeh prekide ovu neugodnu raspru izmeu starih
suprunika.
Birgermajster zakoluta oima i prestade da se klati na stolici.
Dakle, dobili smo pojaanje ree. Sad se ve moemo klati
sa saskim razbojnicima...
Nee ti vie ni kali popiti danas! proguna Jozefina.
Monah Rap die pogled prema poaaloj tavanici i ree:
Blagosiljam vas u ime Hrista... Oni tamo u Mecu, spremni su za
odbranu... Rajnhard i Valter su glavni zapovednici...
A kraljica? iskrivi usta ulc. Hoe li i ona kome zapovedati
ili su joj ostavili da se s monasima moli da sve ispadne kako njoj
odgovara?
Rap preu ovu upadicu i nastavi:
Grof Sebastijan i Karlo hitaju prema Mecu jer se ne usuuju da sa
Sasima otponu bitku na otvorenom polju... Ali neto ih baca u brigu...
Sasima idu u pomo Rot i Braun sa tri hiljade konjanika. Kad se spoje sa
Riim, nee biti dobro za nas...
Mec e se braniti ree Daun. Kad je tamo grof Sebastijan,
Sase e proi volja da due napadaju. Tamo je i Karlo Martel...
He! izbei se ulc. uo sam da taj ubija oveka pesnicom
kao muvu!
Gospode! uzviknu Jozefina. Pesnicom ubija muve!...
uli smo mi... Proulo se... Nego, i mi treba da krenemo prema
Mecu dodade ulc. Da krenemo... Imamo monaha... On e se
moliti... Birgermajster zamagljenim pogledom odmeri Rapa. Istina,
nije ba onako... kako da kaem?... na izgled... Ali, kakav je, takav je...

224
 Sa zidova dopree glasovi koji se pretvorie u viku. Jedan stotinar
utra u dvoranu i viknu:
Sasi!... Dolaze!... Zagustilo od konjanika!...
Za trenutak nastade tiina, a onda otpoe komeanje.
Rot i Braun! uzviknu monah. A moda i Rii Majsner!
Galamei, svi krenue prema izlazu.
Ratnici su se ve razmetali po zidovima. Komeanje i vreva
potrajae. Uzbuenje je uhvatilo sve kao da e neprijatelj tog trenutka
navaliti.
Dole, na polju, saski ratnici, sjahali su i otpoeli da opkoljavaju grad.
Jedna grupa, nosei, sekire, krenu prema oblinjoj umi. Bilo je oigledno
da se Sasi spremaju da grade opsadne sprave.
Otokar uhvati Dauna za ruku:
Sreom, i ti si gu ree. Potreban nam je voa. Boljeg od tebe
nemamo... Pristaje li?
Pristajem... Biu vam voa... Ali zahtevam potpunu poslunost.
To se razume...
Obrativi se stotinarima, Otokar podviknu:
Daun je glavni voa.... Recite ratnicima da zapovesti ovoga
viteza za njih znae ivot i smrt.
Za pomonika Daun predloi monaha Rapa.
Pristajem! smerno se pokloni Rap.
Kakav izbor! proguna ulc. Dolo vreme da popovi
odbace ripide, svee i kandila i da se late maa i sekire!... Neka ti bude,
sveti ovee, jer znam da vitez Daun nee pogreiti...
Tako zadovoljno dobaci Otokar. Ispod ove mantije, nalazi
se udotvorac, a isto tako i lisac...
Nekoliko stotinara zagunae.
Bez rei! presee ih Otokar.
Daun oseti da ga dva uagrena oka gledaju. Okrete se. Pred njim je
stajala Marija.
Poi sa mnom ree devojka.
Uskoro se naoe u odaji odreenoj za devojke. Marija zaplaka i
baci se vitezu na grudi:
Zar nam je sudbina dodelila da prolazimo kroz ivot kao dva
muenika!? ree. U tvravi moga oca, jedva smo se spasli... Posle
toga, razbojnici su me zarobili i ti si naiao kao da te je provienje
dovelo... U Mecu, kraljica mi je odredila smrt jer si joj ti zamakao za
oko... Pobegla sam i sad...
Vitez je poljubi, potapa je po ramenu i ree:

225
 Sve znam... Monah Rap mi je sve ispriao...
Poast koju mi je kraljica odredila, nagoni me na smeh...
Znam... Znam... Ali, naterae te...
Ostavi se ti toga! Sad je vano da se ovde borimo sve dok onu
rulju ispod grada ne oteramo.
ta e od nas biti? zatrepta devojka. Zahtevam da odredi
jednog ratnika da me ubije ako Sasi upadnu u grad... Ako pogine, ni
meni nema ivota. Umreu bez roptanja.
Svako moe poginuti ili umreti nasmei se vitez. Ali ti, ti i
posle moje smrti treba da ivi.
Ja?... U ropstvu?... Nikad!
Da ivi, makar i u ropstvu... Da se moli za moju duu... Gospod
najradije prihvata molitve ednih devica ispunjenih ljubavlju prema
dobrom, valjanom i potenom...
A Lucija je govorila Karusu:
Znam koliko vredi... Nisam slepa i nisam te zabadava izabrala.
Ja sam tebe izabrao nasmei se momak.
O tome bolje da ne govorimo! Vi, mukarci, u svojoj nadmenosti i
uobraenosti mislite da vi birate sebi enu, a ne vidite da ene biraju vas!
Dobro, izabrala si me i sad dosta o tome!
Sluaj ti mene ozbiljno otpoe Lucija. Mora me nauiti da
baratam motkom. Ako Sasi prodru u grad, elim bar dve-tri glave da
razlupam!
Bie kako ti kae sloi se Karus. Nauiu te makar i meni
motkom naterala svetlace na oi...
Oh, kakav momak! Kakav junak! baci mu se devojka u
zagrljaj, pa nastavi: Ako ujem da si me izneverio, da nisi bio estit i
poten prema meni, tako mi nebeskih anela, ispunie ti se elja. Razbiu
ti glavu kao tikvu!
Na taj nain, dve devojke utvrdie i potvrdie svoju ljubav i to u
trenutku najmanje pogodnom za to.

226
 GLAVA DEVETNAESTA

OPSADE

Saski ratnici, stigli su pred Mec. Ne gubei vreme, smesta otpoee

da dovlae iz ume oblice i da prave lestve i kuice na tokovima, u koje
e staviti debela stabla za probijanje vrata na gradu, po ugledu na rimske
ovnove. Nametali su gvozdene iljke na dugake motke, ak su
pokuavali da prave i katapulte, mada u blizini nigde nije bilo kamena.
Ostali, rastureni po polju, otrili su na brusu maeve i vrhove za strele, ili
pravili od granja nadstrenice da se zaklone od sunca i kie, koja je ve
nagovetavala da se jesen pribliava. U daljini su se videli konjuari koji
su bdeli kraj konja, na ispai.
Grad je bio opkoljen.
Dok su ratnici sa zidova gledali razmetanje neprijatelja po polju i
vatre koje su se na mnogo mesta puile, kraljica Plektruda nije naputala
svoju odaju. Okruena monasima, molila se bogu da otkloni teko stanje
koje se nadnelo nad grad i njenu linost. Monah Antun je molitvama i
skruenou stekao naklonost kraljice. On je svoju uroenu zloslutnost
prebacio sa sebe i sa svojih na saske ratnike. Proklinjao je, dozivao
demone u pomo i sa plamenom u oima i arom u srcu, molio se za
sreu i dug ivot kraljice, zaboravivi da je mesecima jeo hleb grofa
Sebastijana. Ostali monasi, upuivali su mu podmukle poglede. Zavist i
mrnja su ih razdirali. Doaptavali su se i kroz stisnute zube prosipali
kletve na glavu svoga sabrata.
Kraljica im je govorila:
Molite se za njega! Antun je sveti ovek. Njegove molitve ne idu u
prazno...
Molimo se... molimo! graknue pet monaha.
Molimo se, najpre za tebe, pa za grad i graane i na kraju za nas,
grene!
Svi na kolena! podviknu kraljica.

227
 Na kolena.... na kolena zabrundae monasi metaniui kraj
golemih iraka na kojima su dimile debele svee, bacajui lelujavu
svetlost na ikonu majke boje sa malim Hristom na ruci.
Zanemogli od dugog kleanja i molitava, monasi su proklinjali u
sebi kraljicu u Antuna, pa i dan kad su se zamonaili.
Gospod nas nee napustiti! vapili su iz promuklih grla.
Kraj svega, zlosrenike je morila glad, jer su, na predlog monaha
Antuna, udarili u strogi post. Mada prepoboni, ovakav reim ih je
dotukao, a iz blaenog osmeha kraljice nisu videli nikakve izglede za
bilo kakvu korist. Shvatili su da im osim jalovih nada i nateenih kolena
ne predstoji nita.
U nastupu verske strasti, kraljica jednom uzviknu:
O, da je monah Rap sada meu svecima!... Taj udotvorac bi
lino izmolio milost za nas!
Monah Antun je pogleda iskosa:
Moda su ga negde Sasi uhvatili i umorili na mukama...
Neka bi dao Gospod! sklopi ruke kraljica.
Bie... Bie tako zabrundae monasi.
Najmlai meu njima ree:
Umro je on... Promenio svetom... Sanjao sam ga... Doao mi na
san... Javio mi se...
Neka je slava bogu! podviknu kraljica. Spaseni smo!
Rekao mi je da je meu svecima slaga monah.
Oh, on e to... protepa Antun i poluglasno proguna kletvu na
raun Rapa udotvorca.
A na zidovima, ratnici su ekali da Sasi otponu juri. Tri dana,
prolo je u iekivanju, a etvrtog se dva saska, stotinara primakoe zidu
maui u znak da ele da pregovaraju.
ta je?... Neto ste hteli? dobaci im Sebastijan.
Hoemo da pregovaramo.
Onda uite u grad. Mi ne ubijamo poklisare.
O tome ni govora! lecnu se saski ratnik. Na slavni voa,
veliki Majsner, naredio mi je da vam kaem... Zahteva da mu predate
grad.
Vidi, molim te!... I ta jo? dobaci Arnuf.
Daje re da e potedeti graane ako mu predate ive ili mrtve
kraljicu Plektrudu, grofa Sebastijana i viteza Rajnharda...
Gle!... Mene ne trai! ljutnu se Valter.
ta e mu ti! nasmeja se Rajnhard.
Stotinar nastavi:

228
 Ratnike emo razoruati i pokloniti im ivot.
Kako velikoduno! uzviknu Sebastijan. i ta ete s njima?
Odveemo ih u nau zemlju kao robove.
Znai, samo to trai va Rii?
Ako ne ispunite zahteve naeg voe, ivu duu neemo ostaviti u
gradu!
Rajnhard se obrati ratnicima na zidovima:
Jeste li uli ta vas eka?
uli smo!... Jo kako! kroz smeh se odazva nekolicina.
Vitez podviknu poklisarima:
Maknite se odatle, saski ljudoderi, dok vas nismo zasuli
strelama!... I recite onom svom crvenom jarcu da emo mu kou odrati i
pokloniti je njegovom pobratimu avolu!
Lopovi, razbojnici, zlikovci! Mene nisu ni spomenuli! opet
uzviknu Valter.
Dva poklisara, urno su odmicala.
Sad e valjda otpoeti napad ree Arnuf.
Nee odmah odvrati Sebastijan. Varvari vole predstave.
Sigurno e nam prikazati neto strano. Mislim da e poterati ispred sebe
pohvatane seljake...
Doista, saski ratnici dovukoe dva zarobljenika, Rajnhardove
izviae.
Jedan prodoran glas odjeknu spolja:
Odbili ste zahteve naeg voe!... Sada ete videti ta vas eka!
etvorica navalie sekirama na zarobljenike i obojicu raskomadae.
Rajnhard se obrati svojim ratnicima:
Oko grada stoji gomila zverova! Jedina mogunost da spasete
ivote, svoje i svojih porodica, jeste nemilosrdna borba!... U pitanju je
ivot ili smrt na mukama...
Jedan grlati ratnik razvika se sa zida:
Hej, Sasi!... Kamo vam seljaci to ste pohvatali?... Tolike vae
pretnje, svele se na svega dva oveka koje ste isekli!... Ovo e vas
nadaleko proslaviti!...
Seljaci su se razbeali. Sad ih ve ni vrag nee pronai! ree
Arnuf.
Toga dana, Sasi su krenuli u juri.
Sa nekoliko strana, dopirali su zvuci rogova koji su se stapali sa
optom vrevom. Divlji ratnici, nadirali su prema zidovima kao da su
reili da u mahu osvoje grad. Svaki je na levoj ruci imao tit napravljen
od debelog prua. Napred su ile grupe nosei lestve i koplja, a za njima

229
strelci sa dugim lukovima Skoro u isti mah, svi su bili na domaku
zidova. Graja nije prestajala jer napadai su dobro znali da dreka
pojaava i uveava strah branilaca.
Na zidovima je vladala tiina. Nijedna strela nije hitnuta. Dim je
kolao nad gradom, a plameni jezici bleskali su ispod velikih kazana u
kojima je voda uveliko kljuala. Svuda su se videle gomile strela, dilita,
kamenja i balvana.
Sebastijan i Rajnhard, bili su spremni da valjano doekaju napadae.
Kad se saski ratnici primakoe zidovima, sa svih strana poletee
strele i diliti. Prakai su svojski zasipali napadae kamenjem. Jauci
ranjenika meali su se sa preneraenim glasovima boraca koji su nadirali
zaklanjajui se titovima.
Iza prvog borbenog reda, ili su strelci, gaajui ratnike na
zidovima. Ali, Sebastijan i Rajnhard isturili su napred borce sa kacigama
i ianim naprsnjacima.
Saski ratnici na nekoliko mesta su se primakli zidu. Prislanjali su
lestve bodui dugakim kopljima branioce. Ripuarci, naoruani sekirama
i maevima, tukli su napadae ili dugim motkama obarali lestve
naikane borcima.
Juri je vren na obe gradske kapije. Po mnotvu ratnika koji su
vrveli oko drvenih kuica na tokovima, videlo se da su im te dve take
najvanije. Iako tieni strelcima, padali su mrtvi i ranjeni. Za njima su
nadirali druga, i ve poeli da gruvaju balvanima u obe kapije.
Meutim, kamenje i debela stabla inili su svoje. Obe kuice pod
teretom su sruene. Vrela voda dokrajila je juri na kapije. Strelci sa
zidova, gaali su begunce po polju kao zeeve.
Dva puta su Sasi toga dana pokuavali da se pomou lestvi ispenju
na zidove. Bili su odbijeni i pretrpeli dosta gubitaka. Najposle, Rii
naredi da se prekine sa juriima jer je preko sto pedeset boraca palo ili se
vuklo ranjeno po bojitu.
Noas, po mraku, napaemo grad ree Adolfu i Grinu i jo
dvojici stotinara kojima je ukazao poverenje.
U nastupu besa, divlji voa je prizivao sile gornjega i donjega sveta,
zaklinjui se da hleba u usta nee metnuti dok ne osvoji grad.
Istoga dana, vrene su pripreme. Napravljene su nove kuice sa
balvanima za razbijanje kapija i odabrani ratnici ve poznati po hitrini i
hrabro sti. Njima je palo u deo da se po svaku cenu pomou lestvi
prebace preko zida u grad, Adolfu, Grinu i ostaloj dvojici stotinara,
nareeno je da sa etiri strane povedu ratnike u napad.
Gledajui izdaleka konture grada utonulog u mrak, Rii je govorio:

230
 Ovoga puta bez galame... Privucite se zidovima i na znak roga
navalite... Ja u vam dati znak...
inilo se da je grad utonuo u dubok san. Nita se nije ulo ni videlo,
kao da su branioci, posustali od borbe proteklog dana, pospali savladani
umorom.
Paljivo, oprezno... Ripuarci su lukavi kao zveri... Bez i jednog
glaska krenite govorio je Majsner idui iza reda svojih boraca.
Taj juri je bio ei od dva prethodna. Kao utvare, branioci su se
pojavili na zidovima zasipajui strelama, dilitima i kamenjem napadae.
Rii je morao dunuti u rog pre nego to se i jedan ratnik primakao zidu.
Meutim, neoekivano, na mnogo mesta blesnue plamenovi.
Ratnici u gradu, razbili su burad sa katranom i zapalili. Majsnerovi borci,
videli su se kao na dlanu.
Sasi su besno juriali. Mnogi se primakoe zidu i uz prislonjene
lestvice poee da se penju. Ova smelost mnoge je stala glave. Tada
Arnuf i Rajnhard, na elu tri stotine konjanika, ispadoe iz grada i svom
estinom grunue u gomilu saskih boraca, sekui i bodui svakoga ko bi
im se naao na domaku maeva.
Te noi, Sasi su imali dve stotine pedeset mrtvih i ranjenih.
Neemo vie ovako! vikao je Majsner. Ako nastavimo,
ostaemo bez ratnika!... Proklet bio Rot i proklet bio Braun! Jo uvek ne
dolaze!... ivotima Ne platiti svoju nemarnost!... Kad Sunce izae, hou
da vidim sve ratnike svrstane. Hou da izvrim uvid koliko ih je
poginulo i ranjeno... Juria vie nee biti. Draemo opsadu sve dok oni u
gradu ne ponu da umiru od gladi...
Ja bih neto primetio osmeli se Adolf.
Govori! presee ga pogledom Rii.
Ne znamo kako stoje s hranom u gradu...
Ja znam! planu Majsner. Tamo je prilian broj ratnika.
Doao je i onaj prokleti grof Sebastijan... Da nije njega, grad bi ve bio
na... Doveo je bar tri hiljade ratnika, da i ne pominjem seljake koji su
ispred nas beali i nagrnuli u grad... Sad raunajte koliko e dugo
izdrati! Tolika usta svakoga dana jedu po triput...
U pravu si... Tako je... Mec e pasti odazvae se stotinari.
Samo da dou Rot i Braun ree Adolf. Jasno je... Ali bih jo
neto... Njima e ponestati hrane, ali i nama. Seljaci su iz naselja sve
poneli ili spalili... I nama e nestati hrane...
Imamo konje primeti Grin. A kad njih pojedemo...
Majsner kripnu zubima:
Onda u vas naterati da sami sebe jedete!

231
 Od neprospavane noi, lice mu je bilo podbulo, a oi zakrvavljene.
Brazgotina u povijama, podobro se zategla i natekla. Siloviti saski voa
nije mogao da podnese poraz. Zbog toga je prosipao jed na etiri
stotinara koji su se snebivali i gledali jedan u drugog iskosa kao da se
pogledima pitaju: koji ih je vrag naveo na svoju hrabrost istiu u
borbama, kad im ona, eto, donosi sigurnu propast? Jer, kao to biva,
vojskovoe obino u ratu uspehe pripisuju sebi, a neuspehe svaljuju na
ratnike.
Majsner sede na panj, pored atora i stade meriti pogledom
stotinare kao da se reava da li da ih lino pobije ili da ih preda delatu.
Vi ste etiri vola! ree. Kaete da pojedemo konje? A sad mi
recite: kako mislite da se vratimo? Bez konja nikad neemo stii kui.
Ova prokleta zemlja progutae nas! Neemo peice prevaliti ni polovinu
puta. Konje hoete da pojedete? To biste vi hteli?!
Adolf se osmeli:
Ako pojedemo svoje, uzeemo od neprijatelja njihove.
Kako lepo reeno! iskrivi usta Majsner. Neprijatelji su
velikoduni. Oni e nam dati konje. Ma, i kola emo dobiti da se vozimo!
U oima stotinara, bleskala je mrnja pomeana sa strahom.
Rii dohvati testiju sa vinom, natee je i dobro otpi.
Dobro, momci. ree. Rekli smo da sa juriima neemo
daleko doterati. Opsada i samo opsada... Vano je da smo grofa
Sebastijana zatvorili u miolovku. On je jedini ovek koji u zemlji
Ripuaraca neto vredi. Nateraemo ga da na kolenima izbaulja iz grada.
Tako je!... To je prava re!... Nateraemo ga! ivnue stotinari.
Idite sad i spavajte na oba uha Hm!...
Moda u od vas napraviti voe, bolje nego to su bila ona dva
gusana, Gros i Ben...
Stotinari, radosni to su se bar privremeno izvukli ispod gneva
voe, urno se odmakoe od atora.
Rot i Braun!... Prokletnici, jo ne dolaze! proguna Rii i opet
natee testiju s vinom.
Zaboravivi na smotru koju je zakazao po izlasku Sunca, lee na
tvrdu postelju pokrivenu ovijim koama i u mahu zaspa.

* * *

232
 Rot i Braun, doveli su svoje ratnike pred grad Trir. I oni su naredili
da se naprave opsadne sprave. uma nije bila daleko i uskoro sekire
poee da zasecaju i obaraju mlada stabla. Ratnici su pravili lestve, duga
koplja i kuice sa debelim stablima ispod krova od dasaka za razbijanje
kapija. Mali grad, inio im se lako osvojivim, pa su dobro prionuli na
posao, tim pre to su im zalihe hrane bile na izmaku.
Napred, momci!... Na posao!... Za tri dana, grad e biti na!
kooperio se Rot.
Braun, smekajui se dodade:
Ima tamo hrane napretek! Ima i vina, pa i mladih ena i
devojaka. Nismo badava doli ovamo...
Stariji ratnici koji su znali ta znai napadati grad, vrteli su glavama
i gunali, dok su mlai verovali svojim voama.
Lupa ekia i sekira odjekivala je poljem. Posao je odmicao.
Pred no, umorni ratnici se opruie po suhoj zemlji. Pored svakog
je, privezan za koi, stajao osedlan konj. Rot i Braun, bili su oprezni jer
se moglo desiti da u noi neprijatelj ispadne iz grada.
Sledeeg dana, po izlasku Sunca, poli su na juri.
Eno ih!... Krenuli su!... zavikae ratnici na zidovima.
Otokar je vikao:
Za oruje, momci!... I gaajte dobro!... Gledajte Da vam svaka
strela i dilit pogode i naprave rupu na grudnjaku neprijatelja spreda, a
kad udare u bekstvo, pozadi...
Pustite ih neka se primaknu dobaci Daun gledajui kako se
saski ratnici u redu pribliavaju.
Rot se okrete trojici strelaca i mahnu im rukom da pou za njim. U
prizemlju pronae mala vrata i ue u polumranu odaju. Ratnici utrae
za njim.
U odaji je leala ustajala voda skoro do kolena. Bila je to tamnica,
odreena za one koji su osueni na smrt. etiri uzana otvora, proputala
su vazduh i oskudnu svetlost. Monah je dan ranije pronaao tu odaju i
uvideo da je moe iskoristiti. Ne obazirui se na vodu, Rap sa lukom u
ruci i sa dva tobolca nabijena strelama o desnom ramenu, zauze mesto
pored jednog otvora u zidu. Kraj ostala tri stadoe ratnici drei spremne
lukove,
Dobro gaajte! ree monah. Neka nijedna vaa strela ne
poleti uzalud.
Pa eto, oe... kako ti kae... Gaaemo valjano...
Tako, tako... Posle borbe, blagosiljau vas i svakom dati po vr
vina.

233
 Tri ratnika se nasmeie upirui poglede kroz uzane otvore prema
polju, gde su se ratnici u malom opsegu videli.
Juri je otpoeo vikom. Napadai su se trei pribliili zidovima,
ostavljajui za sobom mrtve i ranjene. Kia strela i dilita, zasipala ih je.
Jauci i zapomaganje, orili su se poljem.
Otokar je bio na zidu iznad kapije. Kraj njega su stajali ratnici
oekujui zapovest da polutama izvrnu kazan sa vrelom vodom.
Spremite se! viknu vitez. Kad izbrojim do tri, izvrnite
kazan!... Brojim!... Jedan!... Dva!... Pazi ti tamo da te ne dohvati vrela
voda... Tri!...
Voda pljusnu preko zida i izli se na napadae. Jauui i stresajui se,
saski ratnici udarie u bekstvo. Ali u kuici je ostalo desetak ratnika koji
nisu prestali da izmahuju balvanom i da treskaju u kapiju.
Otokar je vikao za beguncima:
Zaboravili ste ta znai kupanje? Odavno ste napustili Rajnu, pa
je red da vam bar mi operemo zabagrelu kou!... A vi tamo obrati se
svojima dohvatite taj balvan to lei pred vama i gurnite ga na one
dole pod kuicom!
O-ruk! viknue ratnici i gurnue balvan.
Kuica se u mahu pretvori u gomilu izlomljenog drveta.
titonoa Karus, stajao je na zidu sa vornovatom motkom u
rukama. Kraj njega je bila grupa odreena da obara lestve prislonjene
uza zid i da motkama udara po glavama napadaa.
Karus je govorio svojima:
Pazite... Veto baratajte motkom. Dokaite da nisam badava
prolio vedro znoja dok sam vas toj vetini nauio. Gledajte gde udarate,
vi, bivi seljaci! To su glave ljudi, a ne tikve. I motka vam slui za borbu,
a ne da mlatite pasulj!
Vikao je, gunao i popravljao, ne obzirui se to ga napadai
zasipaju strelama. Zatien ianim naprsnjakom i kacigom, stajao je
uspravno, ekajui da se pojave lestve, ruke ili glave neprijatelja. etiri
njegova ratnika, pala su pogoena strelama, a od njega su se odbijali i
diliti baeni poizdalje. Videi kraj sebe mrtve i ranjene, Karus krgutnu
zubima. U mahu, ugleda glavu jednog saskog ratnika.
ta je?... Hteo bi da zaviri u grad, da vidi ta se ovde dogaa?
Takva elja mnoge je upropastila!
Motka se spusti na glavu. Ratnik bez glasa pade sa lestvica.
A dole, u podrumu, Rap i tri ratnika putali su strele na saske borce.
Pogaani izbliza, Sasi su padali ne znajui odakle im zlo dolazi.

234
 Najposle, primetie duguljaste otvore na zidu i zasue ih strelama.
Jedan ratnik pade pogoen u oko, drugom strela zakai obraz, a trei u
trenu izbee hitac.
Svreno je! Primeeni smo! viknu Rap, odbaci luk i uz pomo
srenika koji je izbegao smrt ponese ranjenika.
Trei je ostao mrtav u vodi.
Monah dovede ranjenika do bunara, izvadi kofu vode i ispra mu
ranu na obrazu. Ispod pojasa izvadi upe sa melemom, namaza ranu i
previ je paretom krpe.
Tako, prijatelju! ree. Sad ve nee umreti. Istina, jedna
polovina lica ti je oteena...
Pogodio sam ga... Sigurno sam ga pogodio! prostenja ratnik.
Koga si pogodio?
Njihovog vou... Tri moje strele odbile su se od oklopa... etvrta
ga je pogodila u lice!... Pao je... Video sam...
Ratnik je ubio Brauna.
Tako se zavrio prvi juri na Trir. Sasi su se povukli, ostavivi na
polju preko stotinu mrtvih. I branioci su imali gubitaka: pedeset mrtvih i
isto toliko ranjenih. Tako je i moralo biti, jer mnogi ratnici nisu imali
iane naprsnjake i kacige. Veina meu njima bili su seljaci.
Meutim, Rot se naao u udu. Braun je poginuo, a on se oseao
bespomonim. Odgovornost za tolike ratnike, pala je na njega. Tako u
prvi mah. A onda shvati da e, ako osvoji Trir, slava pripasti samo
njemu, kao to ga neuspeh moe stajati ivota, mada je bio Majsnerov
bliski roak. Bio je hrabar i preduzimljiv, ali ni po emu nije bio slian
Riem. Njemu nije palo na pamet ak ni da opomene svoje ratnike koji
su uzalud juriali na grad, a kamoli da ih kanjava smru. Ratnici su ga
sa zahvalnou gledali i uzdisali, uporeujui ga sa Majsnerom.
Rot je posle borbe pozvao svih pedeset stotinara na savetovanje.
Doli su bez straha, spremni da svaki iznese svoje miljenje.
Mislim da niko od vas nije ni za trenutak pomislio da emo grad
osvojiti u jednom juriu otpoe Rot. Poli smo u zemlju Ripuaraca,
uvereni da emo pohod brzo okonati. A ta se desilo?... Seljaci se nisu
odvajali od rala i motike i nama nije palo na pamet da od tih pitomih
Ripuaraca mogu da postanu dobri ratnici. Njih rat odavno nije doticao.
Njihovi gospodari, bavili su se lovom ili se tukli izmeu sebe, koliko da
razbiju dosadu. Takve smo ih poznavali. Svaki na dosadanji pohod,
donosio nam je pobedu i bogat plen. Ali sada izgleda drukije... Ovo je
rat... Ripuarci su shvatili da im od nas preti unitenje i otpoeli su
estoko da se brane. Posluila ih je i srea. Pojavio se grof Sebastijan. On

235
je stvorio vojsku koja ume da se bori. Divei se njegovim uspesima, i
ostali Ripuarci su se osmelili, dohvatili oruje i bore se za opstanak. A
mi?... Napustili smo svoju zemlju da pustoimo tuu. Zavarali su nas
uspesi dok smo bili pljakai i doli smo u stanje kad ve ne znamo ta
nas eka sutra... Nae nadiranje ilo je sporo, a povlaenje e biti jo
sporije i opasnije, jer e se seljaci jo vie osmeliti. Napustie skrovita po
jarugama i umama i napadae nas i danju i nou... Ratnici, ovo ne
govorim da vas obeshrabrim. Znam koliko vredite, ali hou da vam
predstavim stanje koje zabrinjava, da nam se ne bi desilo da
propadnemo zato to nismo bili oprezni. Sa juriima emo nastaviti.
Drugo nam ne ostaje... Ako bogovi hoe, Majsner e osvojiti Mec i pritei
nam u pomo. Onda e nastati prekretnica i mi emo se osloboditi briga
koje nas sada mue... No, moe se desiti da se i nama srea osmehne, da
zauzmemo Trir...
Moe, svakako. dobaci jedan stotinar.
Moe!... Moe!... I bie tako! zagrajae ostali.
Rot nastavi:
Sada bih hteo da ujem i vae miljenje, ali bez ublaavanja
tekoa...
Jedan stotinar se javi:
Da li smo ba sigurni da je Majsner odveo ratnike pod Mec?...
Meni se ini da samo nagaamo...
Istina je!... Nismo sigurni! zaue se glasovi.
Osim toga nastavi onaj da li znamo gde se nalazi grof
Sebastijan sa vojskom?... Ako nije uao u Mec, moe se desiti da doe
ovamo...
U skupu nastade tajac.
Stotinar Hans ree:
Trebalo bi poslati jedan mali odred do Meca. Onih pet seljaka, to
ih danima vuemo za sobom, sigurno znaju put za Mec... Taj put je
svakako teak i opasan, ali ovo je rat... Svako mesto je opasno. Ja u poi
sa trideset ratnika...
Dovedite one seljake! viknu Rot.
Pet seljaka, naoe se pred skupom. Njih niko nije zlostavljao.
Dobijali su hranu i vodu. Osim to su bili vezani, nita im se ravo nije
dogodilo.
uvaju nas i hrane da bismo due mogli da podnosimo muke
govorili su.
Ali vreme je prolazilo, a nikome nije padalo na pamet da ih mui.
Ipak, pred glavnim zapovednikom, stajali su prestraeni.

236
 Seljaci obrati im se Rot. Da li znate gde je grad Mec?
Pa... otprilike znamo... Ide se pored reke Mozela...
Koliko?... Dokle?...
Ko e znati! Glavno je da je u tom pravcu...
Odveete jednu grupu ratnika do Meca.
Hoemo... Odveemo te ratnike... Zato da ih ne odvedemo?...
Znamo kuda treba ii...
Onda, sloili smo se... Hans e odvesti grupu ratnika pod Mec
ree Rot.
On i Hans ostadoe sami kraj atora.
A sad? upita stotinar. ta da kaem Majsneru?
Reci mu da smo kod Trira, da napadamo grad i pitaj ga da li da
nastavimo s juriima ili da krenemo prema Mecu... I ne zaboravi da
pomene da je Braun poginuo... To je sve...
Uskoro trideset ratnika i pet zarobljenih seljaka napustie logor.

* * *

Umesto da udari uzvodno i pree reku Mozel izmeu Meca i Trira,

Karlo je nameravao da zaobie Mec s june strane i da se prebaci na levu
obalu reke. Njegovi pratioci su se u udu zgledali, ne mogui da shvate
zbog ega se itavih trideset milja udaljuju od najkraeg puta za Ahen.
Ta neizvesnost, i jo vie strepnja da ne naiu na saske ratnike,
stvorila je potajni strah kod Karlovih pratilaca. Osim toga morae da
pregaze dve reke, Saor i Mozel.
Dva stotinara, Oto i Vaj, jahali su desno i levo od Karla, ne
usuujui se da pitaju za razlog tolikog skretanja.
Karlo im se obrati:
Znam ta vas mui... Objasniu vam... Obe reke, ovde su ire i
plie, osobito Mozel. Ta reka, nizvodno je vea i dublja. S one strane,
naii emo na padine Ardena. Zaklonjeni gustim gorjem, nevieni i tihi,
primai emo se pokrajini Luksemburg, a zatim i planini Ajfel. Put do
Ahena, proi emo bezbrino. Vano je odmai se to dalje od Rajne, jer
na desnoj obali vrvi od saskih ratnika. Ili mislite da bi bilo dobro da se s
njima sukobimo?
Neka nas Gospod ukloni od toga! ree Vaj.

237
 A sad nastavi Karlo premorene i oznojene konje neemo
naterati u reku. Naredite ratnicima da sjau.
Oto die ruku i zaustavi kolonu. Ratnici sjahae i stadoe da
rasedlavaju konje i trljaju ih guvama od suve trave. Iako je bilo podne,
ratnicima je nareeno da ne loe vatre jer se po sunanom danu dim
moe uoiti izdaleka.
Okrueni debelim vrbama i ibljem, Karlo, dva stotinara i pet
desetara, sedeli su u hladu i jeli poslednje zalogaje oskudne hrane koju
su poneli.
Karlo otpoe:
Nemojte ni misliti da emo izbei opasnosti kad preemo obe
reke. Verovatno, saskih ratnika, zasad tamo nema, ali moemo naii na
gomile seljaka, begunaca. Rulje lutaju gladne. Svaka vojska za njih je zlo.
Napadae nas i nee ni pitati kome pripadamo... S one strane Mozela,
naii emo na manastir Esternoh.
Oto se promekolji na tvrdoj zemlji:
Hoemo li se moliti bogu, ili misli da nateramo monahe da to
ine za nae zdravlje?
Od svega e biti pomalo. Ali, bie veselo nasmei se Karlo.
Veselo? Sa monasima?! uzviknu Vaj. U ovom ratu i oni su
se prozlili... Zar treba da zalazimo u osinje gnezdo?... Ako neko pokua
da im togod otme, loe e se provesti!... Bolje bi bilo da taj manastir
zaobiemo.
Mi smo poboni ljudi, to ne znai da ne treba da jedemo ree
Karlo. U manastiru ima svega. Traiemo i dae nam...
To je pitanje! odvrati Vaj.
Karlo nastavi:
To je manastir benediktinaca.1 Treba da vidimo kako to bratstvo
vri slubu boju i kako se ophodi prema sluajnim prolaznicima i
namernicima.
Vaj strpa poslednji zalogaj hleba u usta:
Mislim da e boji ljudi lako uvideti da nismo sluajni"
prolaznici... Dohvatie oruje i napae nas... Sigurno e pomisliti da smo
Sasi...

1
Benediktinci: najstariji monaki red u katolikoj crkvi. Osnovao ga
je Benedikt iz Nursije u V veku. Bili su vlasnici velikih poseda i
eksploatisali seljake. Kasnije, uestvuju uz papu u borbi za svetovnu
vlast.

238
 To je mogue, ak i sasvim verovatno klimnu glavom Karlo.
Nego, uo sam da su benediktinci miroljubivi...
To bi trebalo pitati njihove kmetove i seljake. Oni rade i bore se
za crkvu i teko svakome ko se ne pokorava opatu... Priao mi je
klempavi Rap da su danas monasi vie ratnici nego boji ljudi... I on
sam... Vitla maem i gaa strelom bolje nego iko!
Karlo se zamisli:
Rei emo ratnicima da budu spremni za borbu i naglasiti da
nipoto ne posumnjaju u boga i njegovo postojanje.
Neka probaju da posumnjaju! primeti Oto.
Pred bogom smo skrueni, a njegove pustopane sluge
doteraemo u red!
Jedan konj zarza i stade da kopa prednjom nogom.
O-oh! uzviknu Vaj. Moj dorat se uznemirio. Neko nam se
pribliava.
Stotinari i tri desetara smesta krenue u izvianje. Ostali ratnici,
brzo su se pripremali za borbu. Uskoro, Vaj i njegov pratilac dotrae.
Nekakav odred konjanika nam se pribliava
ree. Rekao bih da idu od Trira prema Mecu, zakleo bih se:
naim tragom!
Koliko ih je? upita Karlo.
Dvadeset, trideset... moda i neto vie... ini mi se da su Sasi.
Misle da idu tragom seljaka, begunaca.
Saski ratnici, primakli su se vrbaku. Bio je to odred pod stotinarem
Hansom. Pet zarobljenih seljaka, jahalo je kraj Hansa i jednog desetara.
Najstariji seljak tiho dobaci ostalima:
Ovaj trag nas vodi u propast ili u slobodu... Hans ga krvniki
pogleda:
Jo samo jedna re i ode ti glava!
Ripuarci navalie iz vrbaka. Bitka je bila kratka, ali estoka. Sasi su
se branili mahnito, ali tueni sa tri strane od boraca koji su pod
Sebastijanom navikli na brze jurie i dobre udarce, izgiboe do
poslednjeg.
Pet zarobljenih seljaka svukoe s konja. Kad im isekoe veze na
rukama, oni zadihani od uzbuenja, stadoe da blagosiljaju oslobodioce.
Boja milost neka je uvek uz vas!... Blagosloveni na veki
vekova!...
Karlo im se obrati:
Recite kuda je krenula ova grupa ratnika.

239
 Prema Mecu!... odgovorie oni. Mi smo ih vodili... Naterali
nas pod pretnjom...
Blagi i predobri na otpoe najstariji od njih. Uhvatili nas
razbojnici i nagnali da ih odvedemo do Trira... Tamo se vode estoke
borbe... Sasi juriaju na grad kao pobesneli, ali i nai se dobro brane... E,
onda su, brao moja, odredili nas petoricu da ovu grupu odvedemo do
Meca...
Kakav Mec! uzviknu Oto. Vi ste odavno skrenuli s puta koji
vodi u taj grad!
Istina je trepnu seljak. To smo, mili na, uinili namerno...
Skrenuli smo da ih to dalje zavedemo...
Karlo primeti:
Majsner juria na Mec... Rot i Braun na Trir... Zlo!
Tako je... upravo tako klimnu glavom seljak. Samo, Braun je
poginuo...
To je dobra vest! uzviknu Karlo. Ova grupa, krenula je da
Majsneru dojavi da je Trir opsednut, ili da trai uputstva ta treba da
preduzme Rot sad kad je ostao bez Brauna... Kao to vidite, grupa nee
stii do Meca... A vi, seljaci, sada ste ratnici... Dobiete oruje i... hou da
vas vidim u prvoj borbi...
Videe nas, preslatki... Boriemo se valjano...
Pohvatali su konje saskih boraca, pokupili oruje i neto hrane to
su nali po torbama skinutim sa leeva i krenuli prema reci Saor.

240
 GLAVA DVADESETA

OD SVAKOG PANJA NE MOE SE

ISTESATI SVETAC

Preli su obe reke i dohvatili se staze koja vodi prema manastiru

Esternoh.
Bio je avgust. Seljaci su digli letinu sa njiva i pustili stoku da pase
trei rod deteline i svinje da rikaju po strnjikama. Stada ovaca,
plandovala su u hladu pojedinanog drvea, rasturenog po livadama.
Manastir je leao u prekrasnoj dolini. Crkva i zgrade, nazirale su se
izmeu stabla nad svetim rova koji su kao moni straari bdeli nad
svetim mestom. Donji deo na stablima, bio je poseen do polovine da bi
nepoeljni posetioci mogli biti lako uoeni. Crvenkasta smola, cedila se iz
naprsle i zaseene kore irei opojni miris. Ripuarci ugledae manastirski
zid ogrezao u zelenu mahovinu i lozu puzavicu. Po vrhu zida, isticali su
se kameni ispusti, zupci i strelarnice. Ogromna kapija od hrastovih
greda, stajala je kao prepreka ispred koje se belasala voda u irokom
jarku. Manastir je bio vie tvrava nego sveto mesto.
Doljaci zapazie neko pomeranje izmeu borova, a zatim i ljude
kako pretravaju od stabla do stabla.
Hej! viknu Karlo. Mi smo hriani, sluajni prolaznici...
Nikakvo zlo vam ne spremamo...
Jedan glas se odazva:
Sjaite, ostavite oruje na gomilu i krenite prema kapiji... U na
manastir niko naoruan ne moe ui!
Nosimo oruje u ime Hrista spasitelja... odgovori Oto.
Onaj se opet javi:
uli ste nareenje!... Ako se ne pokorite, nee vam pomoi ni
kacige ni naprsnjaci!
Oto se razvika:

241
 Da ne traite moda da vezanih ruku i sa konopcem o vratu
doemo pred kapiju?... Ko ste vi, do avola?!
Vigilanti1 uvamo sveto mesto.
Sveto mesto uvate od hriana?!
Vaj primeti:
Mislim da emo morati maevima da prokrimo put do
manastira!
Hm! uini Karlo. Vigilanti... Nikad nisam uo za njih...
Ni ja... Ni ja odazvae se stotinari.
He dobaci Vaj. Nismo monasi, pa se ba i ne razumemo u
to njihovo!
Na ispustu vie kapije, pojavi se jedan vitez u oklopu. Stavivi ruke
oko usta, razvika se:
Hej, vigilanti!... ta se dogaa tamo dole? Ko je tamo?
Neki koji smatraju da naoruani mogu da uu u manastir!
Moda su Sasi? viknu vitez.
Ne znamo!
E, pa kad ne znate, zaspite ih strelama!...
Zar se hrianski ratnici tako doekuju? dobaci Karlo. Ovo
mesto ne slui da u njemu borave bezbonici! Stii ete vi na avolje
rogulje, da vas strpaju u kazan!
Jedna strela proita mu pored uha. Za njom dolete kletva:
U kazan ete vi, saski razbojnici!
Prekinite svau! opet se javi vitez. Odmah dolazim...
Vigilanti! uzviknu Karlo. Spustite lukove! Ako doe do
borbe, lako ete ih zategnuti, verujem poslednji put u ivotu!
Uskoro se otvori kapija. Vitez pree preko mosta i uputi se prema
ratnicima. Kad se primakao na pet koraka, ree:
ta hoete?
Hoemo u manastir... Umorni smo i gladni ree Karlo.
Hm!... Reklo bi se da ste hriani zavrte vitez glavom.
Jo kako!... I to Ripuarci!
Onda neka je slava bogu!... Ja sam Emanuel Verber, sin uvenog
kpetana Adama Verbera koji se borio u slavu Pipina Heristalskog. Bio
sam posveeni monah, ali sam odbacio brevijar i kandilo i latio se maa...
Na mom titu je sova...
Znai, vitez od sove, bez brevijara i kandila primeti Vaj.

1
Vigilanti: od vigilia (straa). uvari.

242
 Da... Od sove... U mojoj glavi ima mudrosti, a u mom srcu
hrabrosti.1
Nae potovanje i divljenje nasmei se Karlo.
Vitez mahnu rukom prema vigilantima koji su izvirivali iza stabala.
Verni moji, uvajte i dalje sveto mesto. Budite dobri prema ovim
ratnicima, ukoliko neko od njih ne pokua da trai avola... A vi
obrati se Karlu i stotinarima poite sa mnom. Moj ujak Alojz je opat u
ovom manastiru... Ugostie vas... A i vaim ratnicima doturie se hrana...
Oto dobaci nekolicini ratnika koji su mu bili najblii:
Konje drite za voice... Oruje neka vam je pri ruci...
Vitez i tri Ripuarca krenue prema kapiji.
Bio sam posveeni monah... Nadam se da u uskoro postati opat
u ovom manastiru otpoe vitez od sove. Ne udite se, valjani... Dve
godine sam vitez. Ubio sam etiri protivnika na dvoboju... Sad je dosta.
Vratiu se slubi Gospodu, i to kao opat...
A ta e biti sa tvojim ujakom, opatom? upita Karlo.
Verber se zamisli mrdajui usnama kao da neto rauna.
Pa da... On e ove godine, ili najdalje poetkom idue, umreti...
Ja u to ne bih bio ba siguran primeti Vaj.
Vitez ga odmeri pogledom kao da pred sobom ima dete koje
postavlja glupa pitanja:
Pogledaj onaj orah desno od kapije... Posadio ga je moj ujak pre
tri godine. Kad se stablo razvije koliko je debeo vrat moga ujaka, osuie
se, a umree i moj ujak...2
Mnogi u to veruju primeti Vaj. Ali, bilo bi bolje i sigurnije
da opatu preree vrat.
Vitez planu:
ta ti pada na pamet!... Opat mi je roeni ujak! Zar na njega da
dignem ruku? Toliki bezbonik nisam!...
Nita, nita... Pouzdaj se ti samo u orah... To je potenije...
Postau opat! isprsi se vitez od sove.
To smo ve uli klimnu glavom Karlo. Monah-vitez... Vitez-
monah...
Mala grupa ratnika pree preko mosta i ue u prostranu portu.
Crkva se nalazila usred dvorita, okruena lipama. Du
odbrambenog zida, stajale su zgrade: prostorije za monahe, brvnare za
sluge i vigilante i obori i tale za stoku. Jele, smre, tuje i venje, rasturene

1
Kod starih Grka, sova je bila posveena Ateni, boginji mudrosti.
2
Staro verovanje. Orah je senovito drvo.

243
i valjda samonikle, irile su opojni miris koji se meao sa zadahom
talskog ubreta.
Na doksatu najvie zgrade pojavi se opat, omalen, suvonjav, sa
kosmatim obrvama, ispod kojih su bleskale sitne oi, zelene i pune zloe.
Iz komotne mantije provirivao je tanuan vrat sa ispupenom
adamovom jabuicom, male ake prekrtene na trbuhu i stopala u
sandalama na kaie.
Laudet Christus! podviknu siuni opat.
In saecula saeculorum!1 odvrati vitez od sove.
Iza stabala, zgrada, kroz prozore i sa doksata stadoe izvirivati
monasi. Vitez im doviknu:
Doite, boji!... Iskupite se da se poklonite ratnicima koji se bore
za svetu crkvu!
Za svetu crkvu! podie opet kaiprst.
Za svetu crkvu! proguna Karlo.
Mesto ozarenih lica u znak dobrodolice, monasi su prilazili
namrgoeni, kao da su gosti do li da im neto otmu. Drali su ruke
zadenute u iroke rukave i klanjali se pred Karlom. Dva stotinara i ne
pogledae.
Vitez Verber se razvika kao da su svi prisutni gluvi:
asni gosti nai!... Pred vama se nalazi bratstvo benediktinaca,
smirenih i skruenih u Gospodu... Glava ovoga svetoga skupa je opat
Alojz, uven po mudrosti i pobonosti!
Opat zatrepta. Karlo se nasmei, a Vaj se zagleda u tanuni vrat
opata Alojza, uporeujui ga sa stablom onog oraha dole, ispred jarka.
A vi ko ste? obrati se opat Karlu.
Ja sam sin pokojnog Pipina Heristalskog...
O! prenu se opat.
O!... O!... O! pridruie mu se i monasi.
A ovo su moja dva stotinara, Oto i Vaj, valjani borci i dobri
hriani.
O!... O!... O! nanovo zaklimae glavama monasi.
Opat znaajno pogleda viteza od sove:
Takvi gosti, dobro su nam doli. Do naih uiju doprla je slava
grofa Sebastijana. Njemu je svakako osigurano mesto u istoriji franakih
naroda.
Vanbrani sin Pipina proguna vitez od sove.

1
Hvaljen Hristos!... Na veki vekova!...

244
 U sitnim oima opata Alojza blesnu iskra podsmeha.
Goste uvedoe u prostranu trpezariju sa nekoliko velikih stolova
oko kojih su stajale klupe bez naslona. Svi posedae. Upitni pogledi,
stadoe da se ukrtaju. Nelagodnost potraja.
Vaj tiho ree Karlu:
Gledaj monahe... Uveren sam da svaki dri no u nedrima, a pod
mantijom ma...
Karlo se nasmei krajikom usta:
Dobri, valjani... Boji ugodnici... Na koju li e stranu ovo da
okrene?...
I okrenulo je.
Opat ih je ve sada gledao sa prezirom.
Ruaete, mada je vreme ruku prolo, a za veeru je rano
ree. Putnici jedu kad stignu, to jest, ako imaju ta...
Monasi udarie u smeh kao da je opat izrekao prvoklasnu alu.
No, dosta sad prekide ih opat. Dok na kuvar ne donese
jelo gostima, progovoriemo nekoliko rei, koliko da doznamo ta se
tamo, preko Mozela, dogaa...
Dogaa se kojeta bezvoljno ree Karlo.
Sasi? a?... Razbojnici sa Rajne? upita vitez od sove.
Da, da dodade opat polako, kao da razmilja. Dakle, Sasi?
Juriaju na Mec odvrati Karlo. Ako taj grad osvoje, prei e
reku i doi i vama u posetu Ne verujem da e ih vai vigilanti u tome
sprei ti.
Zar je ba tako teko stanje? nasmei se opat, kao da su Sasi
udaljeni bar dvadeset konaka. A sad mi recite zbog ega ste napustili
grofa Sebastijana!
Dabome! mirnu vitez od sove belim trepavicama. Mesto
da se borite za crkvu i svoju zemlju, pobegli ste preko Mozela.
Nekoliko monaha se glasno nasmejae.
Oto i Vaj prebledee. Obojica su shvatila da e krv da padne na
svetom mestu. Karlov pogled presee smeh monaha, pa pree na opata i
viteza Verbera:
Vi smatrate da smo pobegli? ree.
I smatraemo, dokle god ne kaete ta traite ovde i kuda ste
naumili!
Jedna vrata podobro zakripae i irom se otvorie. Kroz njih proe
debeli kuvar. Na velikom posluavniku, nosio je tri drvene inije, tri
kaike i uz njih tri povelika komada hleba.
Oh!... Pasulj! uzviknu opat eretski.

245
 Kakva prekrasna hrana! oduevi se vitez od sove, kao da je
kuvar doneo na posluavniku tri peene kokoke. Samo jedite, mili
gosti. Pasulj je zdrava hrana...
I bogougodna! die opat kaiprst.
Kuvar je stajao namrgoen, gledajui u inije kao da su se u njima
stekle sve nesree ljudskoga roda.
Vitez Verber ga munu laktom u slabinu.
Idi!... ta eka?... Idi i donesi ljudima testiju vode!
Ja bih im i malo slanine izmuca kuvar.
Napolje! dreknu opat.
Karlo i njegova dva pratioca utke poee da jedu. Opat se ponovo
javi:
A mi mislili da je taj Karlo, vanbrani sin Pipina Heristalskog,
odavno mrtav... Pogubljen je po nalogu kraljice Plektrude...
I ta sad? hladno upita Karlo.
Nita odvrati vitez od sove. Znai da ti nisi taj!
Lepo... ak vrlo lepo prestade Karlo da jede. I ta biste sad
hteli?
Ti si varalica! podviknu opat. Zadraemo te ovde i obaviti
suenje!
Da mi sudite i da me osudite? ree Karlo. A ta emo sa
onim mojim ratnicima dole?
Sa njima e ve nai vigilanti lako izai na kraj!
Oto se glasno nasmeja:
Ovakvu dobru alu odavno nisam uo!
Ne smej se, prijatelju!... U Ahenu boravi majordom Teodorik. Ide
sa vojskom ovamo i uz put okuplja ratnike... Hoe da napadne i Sase i
grofa Sebastijana. On e vas zbrisati!...
Ej, doboga! uzviknu Vaj. Onda nam nema spasa!...
Nema... Oevidno dodade Karlo.
Vitez od sove primeti:
Teodorik e biti kralj franake drave, a ja glavni majordom!
Gle! iznenadi se Karlo. Zar nee da postane opat?
Verber buknu, zinu da neto kae i u mahu zatvori usta.
Monasi su kolutali oima, podgurkivali se i znaajno gledali, kao da
oekuju mig od opata pa da zgrabe tri gosta.
Karlo je gledao u jedan ugao tavanice. Razmiljajui, ostade neko
vreme tako. Onda se obrati vitezu Verberu:
Ti me, ini mi se, nazva varalicom?
Vitez se zlobno nasmeja:

246
 Da!... I ostajem pri tome!
estok amar odjeknu u dvorani. Vitez od sove slete s klupe i
oprui se po podu. Vaj zgrabi opata za vrat. Oto istre ma.
Dok se vitez s mukom pridizao, a opat pokuavao da se izmigolji iz
ruku stotinara Vaja? Oto se razvika:
Monasi!... Ako samo jedan potrgne no iz nedara ili ma ispod
mantije, lei e krv ovde, na svetome mestu! Na vae due pae greh!...
Opat e biti zadavljen, a vitez od sove iseen!
Monasi se uzjazbie ne znajui ta e.
Monasi, napolje! dreknu opat ispod Vajovih ruku.
U mahu, svi napustie odaju zalupivi vrata za sobom.
Karlo Martel sedeo je za stolom i posmatrao viteza koji se pridigao
mirkajui i opipavajui nateeni obraz.
Oborio si etiri protivnika na dvoboju ree princ. Evo ti
prilike da i mene petog...
Ne... S tobom se neu tui mrgodno odvrati vitez.
Tui e se, jo kako! podviknu opat Alojz koga je Vaj pustio i
posadio za sto. Pola godine mota se po naem samostanu, badava
jede i pije i razmee se svojim junatvom. Dolo je vreme da se bori
za ast monaha i odbranu ovog svetog mesta... protiv napasnika...
Vaj doviknu:
Progutaj te napasnike ili u te opet zgrabiti za guu!
Gospode, pomozi i uslii! zavapi opat.
Da ree Oto. Gospod e da ti pomogne da vrea valjane
hriane!
Prokleti!... Prokleti! zastenja opat.
Karlo primeti:
Ovo vae drutvo nikako da shvati da smo Ripuarci i da se
borimo za spas svoje domovine!
Vitez od sove odvrati:
Moj roak Teodorik, digao je vojsku i krenuo iz Ahena ovamo.
Unitie i grofa Sebastijana i Sase... U njegovu slavu i za ast ovoga
manastira, boriu se s tobom na dvoboju...
Opat dobaci:
A ja traim skruenost i pokajanje od ovog ratnika koji me je... Ja
nikoga nisam vreao...
Nisi vreao? mirnu Vaj. A redak pasulj? Pa ni ruak ni
veera" i otrovne rei koje su monahe naterale na smeh?... Zbog toga u
te opet epati za vrat!... More, i zemlju e da grize!

247
 Pa sad... To ne bi bilo zgodno... Kako bi to izgledalo?!... Ja, opat!...
Idem da naredim onom lenjom kuvaru da vam spremi slanine za put...
Opat Alojz se hitro dohvati vrata i nestade. U dvorani ostadoe
samo tri Ripuarca i vitez od sove.
A sad, hrabri vitee otpoe Karlo krenuemo na poljanu
izvan manastirskih zidova. Boriemo se peke ili na konju. Dozvoljavam
ti da bira oruje.
Koplje biram! odvrati vitez.
Jedan postariji monah odkrinu vrata i doviknu:
Pred bogom ete odgovarati, bezbonici! Na opat je posveen.
Ama, ostavi se, ovee! dobaci mu Oto. Sumnjiva je ta
posveenost, jer od svakog panja ne moe se istesati svetac!
Tri ratnika i vitez od sove napustie odaju i krenue preko dvorita,
prooe kroz veliku kapiju i naoe se na poljani. Za njima, na
pristojnom odstojanju, ili su monasi, pa i opat Alojz koji prie Verberu i
doapnu mu nekoliko rei:
Izmeu stabala borova dimile su se vatre. Vigilanti i ripuarski
ratnici, kao da su odvajkada prijateljevali, sedeli su oko vatrita i pekli na
ranjevima etiri ovce.
Na niskim granama jedne omorike, suilo se ukupno osam ovijih
koa.
Oh, kakav prizor! uzviknu Karlo.
Opat Alojz buknu:
Zar tako, bezbonici? Zar tako, sotonini sinovi? Okreete
ranjeve, a sutra je preobraenje!
Ah! zanemoe jedan stari monah. Gos pod e nas zgromiti!
Vigilanti! Bednici! podviknu i Verber. Zar se tako uva
sveto mesto?!
A vi, ripuarski ratnici javi se i Oto vae voe gule go pasulj,
a ovde se vrte ranjevi i to uoi preobraenja!
Zasad, to je manje vano! viknu vitez od sove Gledaete
dvoboj!... Tui u se s ovim pustolovom koji tvrdi da je sin pokojnog
Pipina Heristalskog! Borba kopljima...
Vigilanti i Ripuarci, koje je ovetina s ranja sasvim zbliila, naetie
se oko vitezova. Za njih je ova vrsta borbe bila pravo uivanje.
Karlo se obrati seizu:
Ovamo moga konja, tit i koplje!... Obrativi se skupu, nastavi:
Vigilanti, bratstvo ovoga manastira nije dostojno ni ime Hristovo da
izgovori, a kamoli da mu slui! Ali, zasad neemo o tome... Drugi,

248
vaniji posao je pred nama. Ide mo prema Ahenu, u susret Teodoriku,
lanom sinu kraljice Plektrude. Tu varalicu emo uhvatiti i obesiti!
Vigilanti! podviknu Verber. Ne sluajte ovog podlog viteza!
On je lani sin Pipina Heristalskog.
O, brate! javi se jedan vigilant po imenu Lorenc. Dva sina i
oba lana!... Nego, ovaj mi se ini prikladniji... Poi emo za njim...
Tako je! odazvae se vigilanti.
Prokleti!... Prokleti da ste! zastenja opat.
Dosta je prianja!... Poinje dvoboj! viknu vitez od sove i baci
se na konja.
Jedan vigilant dodade mu koplje.
Uzjaha i Karlo.
Vitez Verber potera konja kasom da uhvati potrebno odstojanje.
Kad se odmae na stotinak koraka, okrete se u sedlu i viknu:
Dvoboj se odlae! Sreemo se drugi put...
Mamuze zaparae trbuh konja. Vitez odbaci koplje i odjuri u
galopu.
Pobee prokletnik! dreknu opat.
Grohotan smeh, zaori se meu ratnicima...
Uskoro, mala vojska Karla Martela krenu levom obalom Mozela.
Ripuarcima se pridruilo etiri petine vigilanata. Grupa od dvadesetak
ljudi, pola je za opatom prema kapiji.
Kuda ete, krivokletnici?! obrecnu se opat.
U manastir... Neemo da pogazimo zakletvu...
Monasi! podviknu opat. Batine u ake, pa po njima!
Vigilanti, pokajnici, u mahu shvatie da je probitanije biti
krivokletnik nego premlaen. Ne ekajui da se bes monaha srui na
njihova lea, pojurie za Ripuarcima iji su konji ostavili podobar trag.
Karlo Martel, ve je imao za sobom tri stotine ratnika. Obrativi se
Vaju i Otu, ree:
Momci, hoemo li dozvoliti da nas vitez od sove i njegov
pobratim Teodorik nadmudre?
Vaj odvrati:
Nadmudriti nas nee. Ali ako upadnemo u guvu, svata moe
da nam se desi.
Kakva guva?! dobaci Oto. Mudrost, lukavstvo i hrabrost
od jedne su majke!
ta si hteo time da kae? nakrivi glavu Vaj.
Prosto: dobra roba na vaaru najbolje prolazi...

249
 Hm uini Karlo. Zavisi od vaara, a bogami i od robe.
Nego, onaj od sove nam pobee ispred nosa. Pre nas e sresti vojsku iz
Ahena. Sve mi se ini da emo upasti u zasedu.
Tano! sloi se Oto.
To je dobro dobaci Vaj.
ta tu ima dobro? planu Oto.
Biemo oprezni jer znamo da je pred nama zaseda.
Kakva mudrost! Kakva pamet! nasmeja se njegov drug.
Uleteti u zasedu i poginuti sa zadovoljstvom, jer si znao za zasedu!
Obojica ste ubedljivo pametni ree Karlo. A sad na posao...
Oto, odaberi pet ratnika na dobrim konjima i trk za vitezom od sove!
Ako ga stignete, zasede moe biti, ali emo je postaviti mi!
Uskoro Oto i pet ratnika odjurie galopom, i to po tragu ne od
jednog, nego od tri konja.
Otkud sad ovo?! zapita se ratnik ne usporavajui trk.
Karlova vojska, ila je ustaljenim hodom. Uz put su joj prile tri
grupe seljaka koji su, u strahu od saske najezde, prebegli s desne na levu
obalu reke, Izgladneli, kao aveti su se pojavljivali iz uma, ibljaka i
jaruga.
Vojska hoemo da budemo... Biemo vojska... Go.js ivote da
branimo... Hleba nam dajte... Gladujemo... Ko je ovde glavni?...
Dosta je galame! prekide ih Vaj.
Naoruani toljagama, nisu ba izgledali borbeno.
Imajui u zaleu prave ratnike, seljaci jurnue na manastirsko stado
na jednom proplanku, batinama razjurie obane, iskuenike i doterae u
logor tridesetak ovaca.
Jedan od seljaka, omalen, demekast, sa crvenim licem i
zakrvavljenim oima, istae se:
Ne volim, brate, ove vigilante! Opaki su i nee valjati da smo uz
njih. Dobro smo ih zapamtili tamo, kod manastira Esternoh!
to? upita Vaj. Nisu vam dali da kradete?
Pa poea se seljak iza uha. Malo i to, i... onako...
Ovako ili onako, vi ste sada uz njih, I teko i vama i njima ako
zapodenete kavgu! ree Karlo. Treba izmeu sebe da izaberete
vou, stotinara...
Tako je... Treba... Evo Zelera! zavikae seljaci.
Ko je Zeler?
Ja isprsi se demekasti momak.
Iz gomile dopree glasovi:

250
 On ima gvozdeni raanj!... Rukuje njim bolje nego maem... On je
s one strane Mozela skroz probo saskog ratnika...
Zeler, oslonjen na raanj, gledao je prkosno.
Ti e im biti voa ree Karlo. Ali, ako se ne pokorava
mojim nareenjima, nee ti pomoi ni taj raanj!... I da zna, i ti i svi
ostali, u mojoj vojsci nema beanja. Uz mene se gine ili pobeuje. Jeste li
razumeli?
Razumeli i u glavu utuvili...

* * *

Vitez od sove, gonio je konja kao da su mu sto vragova za petama.

Ratnici grofa Sebastijana, naterali su mu strah u podgrlac, a osobito
Karlo Martel za koga je, verovatno zbog onog amara, bio siguran da je
sin Pipina Heristalskog. Osim toga, gonio ga je stid to je pobegao sa
megdana, a i strah jer je bio uveren da e se sa princom ponovo sresti.
Vitezu se inilo da jedini spas moe nai ako to pre sretne svoga nazovi
roaka Teodorika i njegove ratnike. Smatrao je da malenu vojsku Karla
Martela nije teko unititi ako joj se postavi valjana zaseda.
Silne prie i prepriavanje o Karlu i njegovoj snazi, hrabrosti i
sposobnosti, pa i o ratnicima koji ga okruuju, stigli su i do viteza
Verbera.
Teodorik je krenuo iz Ahena sa tri hiljade konjanika i hiljadu
peaka. Uz put su mu prilazili seljaci, skitnice, pa ak i manje grupe
razbojnika. Tako se desilo da je Teodorikova vojska za pet dana
premaila osam hiljada ljudi. Mladi pustolov, nameravao je da potue
Sase, da uniti grofa Sebastijana i da kraljicu Plektrudu uhvati i zasunji
u nekom manastiru ili da je spali na lomai.
Sve su to znali i vitez od sove i opat Alojz. I dok su Karlo i njegova
dva stotinara kusali redak pasulj, dva iskuenika, na brzim konjima,
hitala su u susret Teodoriku, da ga obaveste koja e mu se vojska najpre
ispreiti na putu.
Vitez od sove, jurio je za glasnicima iji su konji u mekanoj zemlji
ostavili jasne tragove. Meutim, od brzog i dugog teranja, konj je gubio
snagu. Kad je ve poeo da posre, vitez uspori hod i najposle sjaha. Konj
je brektao, mahao glavom i trzao ular. Iao je lagano jer je bio gladan i

251
edan. Verber nije imao mogunosti da ponese jema u torbi. Vukui se i
nateui sa premorenom ivotinjom, najposle ugleda dim u vrbaku.
Iskuenici!... Glasnici! uzviknu.
Najpre primeti dva konja oputenih uiju i klecavih kolena kako
halapljivo pasu prezrelu travu koja je u bokorima okruivala debela
stabla vrba.
Kraj vatre su sedela dva iskuenika. Pekli su komad mesa na malom
ranju. Kraj njihovih nogu, leala je meina do pola splasnuta.
Vitez u mahu shvati da je u zao as stigao glasnike. Obojica su bila
pijana, a njihovi konji do krajnosti premoreni.
Lepo... Lepo... Pijani glasnici! ree Verber. Kad mislite da
krenete? I gde ete sresti vojsku iz Ahena?
Zar je to vano? mirnu stariji, podebeli iskuenik, dok je
levom rukom okretao raanj na sokama, a desnom gurkao nekim
patrljkom ar ispod peenice.
Vano je, jo kako! planu vitez.
He-e razbakari se debeli. Ja sam Peper i... ne bojim se
nikoga!...
Dobro te znam, pijanduro! Opat Alojz nije mogao nai
pouzdanijeg glasnika!
ta mu fali? tre se iz dremea drugi iskuenik. Ja i on smo
kao od jedne majke...
Peper se izbekelji:
Ovo je Braun, moj prijatelj... Mi smo kao od jedne majke...
Braun je krmeljivim oima gledao viteza kao da ga prvi put vidi.
Mrav, sitan, neugledan, jo bednije je izgledao pored debelog Pepera.
Mi emo tek razgovarati! ree debeli. Razgovaraemo... Ti si
meni svojeruno pre dva meseca udario etrdeset tapova manje jedan.
Posle si me strpao u tamnicu... Tri dana hleba i vode nisi mi dao...
Zahvali bogu to te nisam obesio!... Premrsio si petak... Ja sam
posveeni vitez! Izvrio sam hriansku dunost.
Odavno ja tebe vrebam...
Debeli pokua da ustane, zanese se i ponovo stenjui sede.
Vitezu od sove, izgledalo je najprikladnije da napusti pijane
iskuenike i nastavi put. Ali, konj mu je bio do krajnosti premoren, a on
sam gladan. Miris peenog mesa, draio mu je nozdrve i pogaao ga
pravo u srce. Ali dva iskuenika, gledala su ga dumanski. Verber
zakljui da nee biti lako izvui od njih pare mesa i komad hleba.
Obrativi im se, naizgled nemarno ree:

252
 E pa, brao u Hristu, malo emo jesti i zaliti vinom meso
boanskog mirisa. Za to vreme, konji e se odmoriti, pa emo nastaviti
put.
Iskuenici su utali ukrtajui zlokobne poglede. Peper skide raanj
s vatre i prisloni ga uz vrbovo stablo.
Daa ree. Jeemo i piti nas dvojica... Tebi ne damo.
Gle! uzviknu Verber. Ne date?... Zar ne znate koliko ima
naina da vitez dobije ono to eli?... Izgleda da je ovaj najkorisniji...
Vitez istre ma, sede na kladu i stavi ga preko krila.
Peper ga je gledao iskosa:
Ti si meni udario etrdeset tapova manje jedan... Odvaliu i ja
tebi toliko i onda smo kvit!... Mesa i hleba nee dobiti...
Vitez dohvati meinu s vinom i dobro otpi:
Lepo si govorio. Seam se jednoga koji je bio isto tako hrabar i
drzak. Nije umeo da se obuzda i umro je pre roka. Ovim sam ga maem
proburazio...
Braun preblede i zamuca:
E pa sad, zna, ono... kako bi se moglo rei... mislim da bismo
ovako utroje... da prezalogajimo, da malo pridremamo, pa da krenemo...
Evo jednog koji e poiveti! uzviknu vitez.
A ja? izbei se Peper.
Tebe e sigurno nadiveti!...
He-e izbekelji se debeli. A da li ti zna... To jest, da li umeti
da izrauna da je dva vee nego jedan?... A?...
Vitez nemarno nastavi:
Na put ima isti smer i cilj... Nastaviemo zajedno, bez zle krvi i
svae, jer sa mnom nema ale!
Ni sa mnom! podviknu Peper.
Zato se ne ugleda na svoga prijatelja Brauna? Dobar, pametan i
miroljubiv. Njega ne raunaj u ona dva!
Pa i neu!... Zato bih? Dosta sam ti i ja sam. Progovoriemo mi i
razgovarati, poto ti odvalim etrdeset manje jedan!1
A da li, ovja glavo, zna ta znai dii ruku na prosveenog
viteza? Za takve bezbonike rei, mogao bih te ovog trenutka probosti!

1
Prilikom izvrenja kazne, uvek se udarao jedan udarac manje, za
sluaj da se izvritelj zabrojao, pa da ne bude udarac vie. Od Jevreja,
primio sam pet puta etrdeset manje jedan udarac. (Apostol Pavle:
Karinanima, poslanica druga. 11, 24.)

253
 Dok se Peper mrtio, puio usta i beio oi, ne mogui da se snae,
Braun udari u prenemaganje:
asni, dobri i preslavni vitee, ne osvri se na rei zatucanog
iskuenika kome je Gospod utukao pamet u stupici, a strogi opat u
manastiru ga dotukao... Smiluj se, a ja u se moliti bogu i za tebe i za
njega. Nego, ovo meso mora danas da se pojede. Sutra je preobraenje,
pa...
Istina je poea se vitez iza uha.
Pa da... Postan dan... Meso moramo pojesti i vino popiti
mrzovoljno proguna Peper vadei hleb iz torbe.
Dva iskuenika, kojima je pasulj u manastiru dozlogrdio, navalie
na peeno meso kao da je sutra propast sveta, a ne samo preobraenje.
Ni vitez se ba nije libio.
Kad od peenice i hleba ne ostade nita, i kad meina ispusti i
poslednju kap, vitez i Peper udarie u tucanje, brektanje, stenjanje i
druge naine ispoljavanja prejela, a neugledni Braun poe da cvili kao
prignjeeno tene.
Meutim, tragovi koje su ostavila tri konja dovedoe pred bivak
stotinara Ota i njegove pratioce. Konji zlehudih glasnika, trpkali su
ostatke trave, mestimino srubljene do zemlje. Do uiju ripuarskih
ratnika dopree glasovi, vrlo neobini, kao da se neko davi i zapomae.
ujete li? upita Oto.
ujemo i udimo se...
Gledajui izmeu bunova i stabala spazie udan prizor.
Stoj... Ne urite ree stotinar pratiocima. Pustite neka se
dobro izmeu sebe nagnjee i iskrvave...
U bivaku je bila tua. Poela je naglo i odmah estoko. Naime,
iskuenik Braun, skoio je vitezu na lea i poeo da ga udara kamenom
po glavi i vratu. Odmah mu se pridruio i Peper, delei vitezu niske
udarce, kao neko ko je kivan i eljan osvete. Vitez je sa svoje strane
uzvraao estoko. Braunu je zagrizao uho i uvrnuo mu ruku u laktu, a
Peperu otkinuo podobar uperak kose. Borba je bila mlitava, sa
upolovaenom snagom, jer su se sva tri, ni po emu slina borca, prejela i
prepila. Iskuenici su mlatili po vitezu i lemali ga, stenjui i brekui kao
da nisu blagoprikloni manastiru i bogu. Rasipali su psovke koje su se
vukle po vrbaku, na sablazan poziva koji im hrani telo i duu...
Na svoju sreu, vitez od sove imao je iani naprsnjak i kacigu. Ta
okolnost je izjednaila snage, jer iskuenici, osim prtenih koulja i
gunjeva, nisu na sebi imali nita, pa su udarci koje su primali podobro
upadali.

254
 Oto im se primae:
E pa, momci, mislim da e za danas biti dosta ree.
ta dosta?... Kako dosta? zatrepta Peper briui dlanom krv
koja mu je obilato tekla iz nosa. Vitez mu odvali vru amar, a Brauna
zakai nogom po stranjici i kao torbicu ga prebaci preko klade.
Ti, zmijo otrovnico! zarea vitez.
Rekao sam, dosta! planu stotinar. Odsad ste pod mojom
komandom... Ko se usudi da trai avola, lino u mu udariti etrdeset
tapova manje jedan!
Oh!... Zar i ti! zastenja Peper.
Toliko... I da vam pokaem ta znai premrsiti preobraenje!
Preobraenje je sutra promoli Braun glavu iza klade.
Umukni! planu Oto. Ja valjda bolje znam!
Jedan postariji ratnik dobaci:
Stareino... Momci su u pravu. Preobraenje je sutra.
Srea vaa! krgutnu stotinar. A sad, vezaemo ruke ovim
bednicima i posaditi ih na konje. Krenuemo prema vojsci iz Ahena. Nai
e nas ve stii.
A ta emo sa ovom trojicom? upita jedan ratnik.
O! ree Oto. Imam ja naina za sve. Stvoriu od njih boje
ugodnike...

255
 GLAVA DVADESET PRVA

TEODORIK

Toga dana u predveerje, Oto i njegovi ratnici, uli su u sastav

vojske Karla Martela. Vitez od sove i dva iskuenika, jahali su na
konjima vezanih ruku i dobro uvani. Stotinar Vaj, odredio je tri
ripuarska ratnika i naredio im da ih smesta pobiju ako pokuaju da
pobegnu. Zarobljenici se nisu usuivali ak ni da se svaaju. Verbar se
naplaio i od samog imena Karla Martela, a iskuenici su, smireni i
skrueni, dizali poglede prema nebu kao da se mole Gospodu, ili beili
oi kao da se ude ta ih je snalo. Jahali su u povorci, ne odajui glasa od
sebe.
Sad ve moramo uriti ree Karlo. Glasnici opata Alojza,
stii e do Teodorika i njegove vojske, a odatle, zajedno sa svojim
gospodarem, na veala ili u tamnicu.
Na narednom odmoritu, Karlo prizva dva stotinara i Lorenca, voe
vigilanata.
Momci oslovi ih princ treba da napravimo plan kako da
nadmudrimo neprijatelje... O borbi na otvorenom polju i zasedama nema
ni govora. Sad su na redu mudrosti i lukavstvo... Priznajem da nemam
polaznu taku kako da doskoimo vojsci koja je moda dvadeset puta
brojnija od nae. Za nekoliko dana, sreemo je, i ako ne znamo ta da
preduzmemo, propast nam je sigurna. Od nas etvorice zavisi ishod
ovoga poduhvata, a moda i celog rata.
Tri ratnika se zgledae. Dospeli su u nezgodan poloaj, a nisu imali
vremena ni da razmisle.
Karlov pogled pree letimino preko njihovih natmurenih lica. Princ
je utao i inilo se da nemilosrdno eka ko e od njih prvi da progovori.
Nema ta... Ba si nas nabio u stupicu! ree Vaj.
Karlo se nasmei:

256
 Ne prisiljavam vas da govorite, ali elim da iznesete svoje
miljenje, pa i predlog, ma kakav da je... Jer, dogaa se da ono to na prvi
pogled izgleda nemogue, koji put ispadne najbolje.
Vaj se javi:
Naa propast nikome nee koristiti. Na drugom mestu biemo i
te kako potrebni... Predlaem da odustanemo i da se vratimo.
Lepo ree Karlo. A vas dvojica?
Postaviti zasedu i tui se do poslednjeg! uzviknu Oto. Za
nevaljalcem Teodorikom ide rulja... Mnogi nisu ni videli kako izgleda
prava bit ka!
Da ujemo vigilanta utae se Vaj.
Pa i uete me tiho se odazva Lorenc, sklopi ruke, stisnu usta i
upre pogled u nebo, kao da oekuje da iz tajanstvenog plavetnila dobije
nadahnue.
Dakle, da ujemo? obrati mu se Karlo. Povratak ili zaseda?
Ni jedno ni drugo...
E?! prenue se oba stotinara i munjevito upree poglede u
nebo, ali tamo ne naoe nita
Nije nam podarena mo ree Oto.
I nije! dobaci Karlo Tamo, gore, vas dvojica neete videti
nita!
Ja nita nisam ni oekivao! ljutnu se Vaj.
Lorenc otpoe:
Moram rei da razumem stotinara Vaja... ali njegov predlog ne
bih prihvatio. Stotinar Oto predlae zasedu. To bi svako drugi uinio. A
ja, eto, ni to ne bih prihvatio... Imam sto dvadeset vigilanata. Svi su
posveeni bogu i crkvi, a sada i domovini...
Bogme, ako Sasi preu Mozel pa zarede po manastirima, ostaete
i bez crkve i bez domovine! primeti Oto.
Da, da... Oni to znaju... Reeno im je... Ja sam im stareina... Svi
do poslednjeg, shvatili su moje rei. Borie se za domovinu i svoje ivote.
Moja re za njih znai kao da je od boga. Veruju da svi njihovi gresi
padaju na moju duu. Ja odgovaram pred bogom i za sebe i za njih. Moja
je zasluga to su prihvatili prijateljstvo ripuarskih ratnika tamo kod
manastira. Bez grie savesti, ostavili su opata Alojza na cedilu... E ia,
isprednjaiu s njima i prikljuiu se vojsci iz Ahena. Niko nee
posumnjati u nas, jer je svakome poznato da vigilanti pripadaju
manastiru Esternoh, a opat Alojz izdaje se za roaka varalice Teodorika...
I!... uzviknu Vaj.
Lorenc se nasmei:

257
 U toku bitke okrenuemo maeve protiv vojske iz Ahena.
Pa to je izdaja!... A bog?! uzviknu Oto.
To tvoja briga nije... Znam odgovarajue molitve za sve, pa i za
to, premda ovo i ne smatram za greh... Pobogu, u pitanju je spas crkve i
domovine!...
Karlo se obrati stotinarima:
Sad valjda vidite gde je mudrost?... Treba da se ugledate na
Lorenca... A ti obrati se vigilantu spremi svoje ratnike i kreni u
susret Teodoriku.
Odmah polazimo odvrati vigilant.
uje! doviknu mu Oto. Ako vam se ukae zgodna prilika,
pogledajte izbliza tog Teodorika i upamtite: dobar no, valjano
upravljen, kojiput je veoma koristan... A ti verovatno i za takav sluaj
ima molitvu?
Lorenc preu ovu upadicu.
Karlo i dva stotinara utonue u utanje. inilo se da su uvereni da
sto dvadeset maeva vigilanata ne mogu nauditi vojsci od nekoliko
hiljada ljudi.
Malo ih je... Nee uspeti proguna Vaj.
Istina je ree Karlo ali mogu da naprave estoku pometnju.
Zato ne bismo poslali jednu grupu seljaka da i oni provrljaju kroz
redove neprijatelja? Seljaci e se izmeati sa seljacima kojih tamo ima
mnogo. Poremetie, pokolebati, pridobiti neke, zavaditi i napraviti takvu
pometnju da e muka spopasti i Teodorika i sve njegove stareine.
To bi mogao Zeler... Onaj sa gvozdenim ranjem ree Oto.
Tako je... Dovedite ga!
Demekasti seljak, odmah je shvatio i bez kolebanja pristao da
sudeluje u opasnom poduhvatu.
Karlo nastavi:
Sto pedeset Zelerovih seljaka i sto dvadeset vigilanata mogu da
budu opasan kvasac u mnogoljudnoj vojsci varalice Teodorika. A ti,
seljae, upamti i reci svojima: drite se vigilanata. Oni e prvi okrenuti
maeve protiv izdajnika.
A ako ne okrenu? poea se seljak po potiljku.
Onda raspalite po njima! To valjda znate?
Znamo, sve znamo isprsi se Zeler. Umemo da se
snalazimo... to jest, s lea da napadamo i da juriamo u bokove
neprijatelja... naravno, kad nam se ne nada...

258
 Tako, tako potapa ga stotinar Oto po ramenu. I da zna,
Lorenc i vigilanti su crkveni ljudi. Njihove molitve pred bogom neto
znae... Molie se i za vas...
To, to... Neka se i na nas, grene, jednom okrene milost
gospodnja...

* * *

Vojska iz Ahena nije urila, kao da je glavnom voi i njegovim

pratiocima stalo da se Ripuarci pod grofom Sebastijanom to due tuku
sa Sasima, da dobro iskrvare i da se i jedni i drugi to vie prorede. Uz
Teodorika, jahao je Gerhard, jedini majordom kome je polo za rukom da
iz bitke kod Kelna iznese ivu glavu ispod saskog maa. Njega je deset
godina ranije kraljica Plektruda osudila na smrt jer nije odgovorio na
njenu ljubav, prezreo njene drai i navukao na sebe doivotnu mrnju
ohole ene. Njemu je Teodorik poverio vostvo nad odredom od osam
stotina Sveba i Sevona koji su, skloni skitnji i eljni plena, napustili
movare kraj reke Dunava.
Han od Burgundije i Ditrih od Alemanije, zakleti neprijatelji grofa
Sebastijana, ne mogui da zaborave poraz koji su od njega pretrpeli,
krenuli su na Teodorikov poziv i nali se u Ahenu.
Odnekud se stvorio i Sloven Vlad koji je sa gomilom razbojnika
potuen pod tvravom grofa Sebastijana. Kao mora, pritiskivalo mu je
duu seanje na vitezove Rajnharda i Valtera, a samo ime grofa
Sebastijana, dovodilo ga je do besa. Vodio je tri stotine pedeset momaka,
divljih, zaputenih i kao zveri pohlepnih na pljaku.
Ratnicima od zanata, prilo je mnogo skitnica kojima je svaki vojni
pohod dobro doao. Osim Alemana, Burgunana i Ripuaraca, koji su, ni
sami ne znajui zbog ega, bili odani Teodoriku, nagrnuli su Goti,
Vizigoti, Vandali, Tenkterani i potomci krvolonih Kvada i Markomana,
sa ijim su se precima nekada klali rimski pretori i konzuli.
Golema reka Rajna, odvaja i Keln i Ahen od Saksonske iji su surovi
ratnici odvajkada zadavali strah narodima po gradovima na levoj obali
Rajne. Ali, zbog irine velike reke i estokih vrtloga i matica, Sasi su
izbegavali da se na tom mestu prebacuju na levu obalu. U tome ih je
ometao i nedostatak velikih i malih amaca. No, te godine Rii Majsner,
uinio je izuzetak.

259
 Ba tu je preao reku i sa deset hiljada ratnika potukao majordome u
dve bitke. Ne vraajui se, krenuo je kroz Austraziju sa namerom da
pokori Ripuarce. Stigao je do Meca i opkolio grad.
Druga njegova vojska ugrozila je Trir. Zbog toga su Teodorik i
njegovi pratioci bili sigurni da nikakva saska vojska nee prelaziti preko
Rajne dok se Rii Majsner ne vrati.
Kakve okolnosti! Prilike nam idu na ruku! uzviknu Gerhard.
Dii emo sve to je doraslo oruju u donjoj Lotaringiji!
I u gornjoj, i u gornjoj! dodade Han. Obe Lotaringije,
prepune su seljaka i propalih zanatlija. Mnogi e se prikljuiti naoj
vojsci. Treba ih samo nahraniti i dobro naoruati.
Hrane i oruja imamo dovoljno ree Teodorik. Bogati
posednici, snabdeli su nas. Imamo preko pedeset kola.
Dobro... Sve je dobro dok veleposednici ne ponu da trae svoj
deo primeti Ditrih.
I dobie! nasmeja se Han. Kad se doepamo vlasti, bie nam
zahvalni ako ih ostavimo u ivotu.
uti!... Ni re vie o tome! prekide ga Teodorik. Bolje je da
zasad ne znaju nae namere.
Vlad se poea iza uha:
A da li mi znamo tvoje namere? ta ja i moji ratnici treba da
dobijemo posle obavljenog posla?
Tvoji ratnici? uzviknu Gerhard. Oni e ve umeti dobro da
se napljakaju jo uz put. Mi ih neemo goniti... Zamoliemo ih da odu
na lep nain.
Ko e jo voditi rauna o gomili razbojnika! dobaci Ditrih.
Vlad pognu glavu i zagleda se u drku od noa koja mu je virila
ispod pojasa.
Po vaem, oni nee dobiti nita? ree.
Dobie pravo na ivot, pod uslovom da budu to dalje od nas. To
im moe rei iskrivi usta Gerhard.
Mislim da je bolje da im ti to kae presee ga pogledom Vlad.
Teodorik planu:
Niko im nita nee rei! Zabranjujem da pravite razdor u naoj
vojsci! Gerharde, i vi ostali, ne usuujte se vie da zapoinjete svau!
Glavni zapovednik sam ja i, ako treba, ovim maem u zavesti mir i red
meu vama.
Nastade tajac.
Svi su oni bili izvrsni i neustraivi borci na mau i koplju.
Uestvovali su u mnogim bitkama, pobeivali ili trpeli poraze, ali u

260
dvobojima su gotovo uvek bili pobednici. Sad su svi kao jedan oseali da
nije dobro zameriti se Teodoriku. Mladi je bio krupan i snaan. Od svih
boraca koji su se usudili da mu izau na megdan, devetorica su pala. O
njegovoj hrabrosti i vetini borenja, prie su kruile po Lotaringiji,
Austraziji, meu Neustrijcima, Sasima i Frizima. Zbog toga su ga
veleposednici izabrali, izvikali ga za sina kraljice Plektrude, poverili mu
vojsku, dobro je opremili i dali mu uputstva ta treba da radi. Posle
svega, oekivali su da im mladi vojskovoa na tanjiru prui crkvene
posede koje su oni odavno prieljkivali.
A sad me ujte i upamtite... Ti, Gerharde, ne pokuavaj da
podmee svoje podlosti. Oduzeu ti zapovednitvo nad Svebima i
Sevonima i oterau te do avola zajedno sa tvojih stotinu ratnika!... Oni
su tvoj ponos, jer su pobegli iz bitke kod Kelna... Kau da je mnogo
tutnjalo na levoj obali Rajne kad ste udarili u bekstvo...
Sad ne bi trebalo o tome govoriti proguna Gerhard.
Sad i vie nikad... A Hana sa Burgunanima i Ditriha s
Alemanima dobro je potkusio grof Sebastijan!
Eh nasmei se Han. Ti e nas osvetiti. Tvoj ma, presei e
grofu Sebastijanu i slavu i ivot.
Nee se on boriti na dvoboju primeti Vlad.
Zar u ga ja pitati?
Voa razbojnika odvrati:
Ima on jednoga viteza. Zovu ga Daun. Dosad ga niko nije oborio
na dvoboju
Utoliko bolje nasmei se Teodorik. Meni e pripasti vea
slava... Nego, i tebi, Slovenine, treba da kaem... Znam kako si proao
pod tvravom grofa Sebastijana... Dakle, ujte me... Ovo je prvi i
poslednji put to vam govorim o vaim porazima... Samo sam hteo da
naglasim da niste nepobedivi. Treba da shvatite da sve znam o vama,
koliko da prestanete preda mnom da se prsite i kezite!... Svaka moja
zapovest, za vas je svetinja.
To se razume sloi se Han.
Teodorikov pogled prelete po svima:
Na razgovor je zavren...
Dva dana im je bilo potrebno da se dogovore kuda da idu, da srede
ratnike i da odaberu najiskusnije za izvianje. etvrtog dana, jo uvek su
bili u blizini Ahena, osmog dana kod Koblenca, gde se Mozel uliva u
Rajnu. Teodorik naredi da se tu postavi bivak i dade ratnicima tri dana
da se odmore.

261
 Neemo uriti ree. Do Meca nam je potrebno bar petnaest
dana i jo sedam dana za odmor.
Meutim, uveliko su se pronosili glasovi da su Sasi osvojili Mec,
zarobili grofa Sebastijana i ubili kraljicu Plektrudu. Prestraeni seljaci,
strepei su oekivali saske ratnike. Zbog toga su oni blii Ahenu i
Koblencu pristupili Teodorikovoj vojsci, a oni iz gornje Lotaringije, hrlili
su prema Mozelu, traei spas meu ratnicima Karla Martela. Ovi drugi,
videi malu vojsku na koju su sluajno nabasali, naputali su je i beali
nizvodno, levom obalom. Pristiui jedni druge, u blizini Trira naioe
na druge begunce koji su preplivali reku i doepali se leve obale, da bi se
to vie odmakli od grada koji su Sasi opkolili. Veselje nastade meu
beguncima kad im doljaci rekoe da Sasi nisu osvojili ni Trir ni Mec, da
su ak prestali sa juriima, kao da imaju nameru da nateraju u glad
graane i ratnike i prinude ih na predaju. I jedni i drugi, ili su u susret
vojsci iz Ahena. Meutim, kad ispadoe iz jedne ume, kuda je vijugao
put, naletee na grupu konjanika. Seljaci shvatie da nema smisla ni
pokuavati bekstvo. Strah ih je prikovao na mestu.
Kad se konjanici primakoe, jedan seljak se razvika:
Gospode, pomiluj nas i uslii! Ovo su vigilanti od manastira
Esternoh! Brao, ne bojte se! Pred nama su boji ljudi...
Oh! uzviknu drugi. Oni e se jo i bogu moliti za nas!
I hleba nam dati dodade trei.
Sve e biti ako se pokaete valjani i pokorni ree Lorenc.
Seljaci zagrajae. Bie presreni uz vigilante. Dobie po komad hleba
i dadoe obeanje da se nee ogluiti o nareenja voe vigilanata. Jer
odred od sto dvadeset konjanika predstavlja kakvu-takvu zatitu.
Istoga dana, predvee, gladni seljaci, pa i vigilanti kojima je
ponestalo hrane, osetie dim zasien mirisom zagorelog loja i shvatie da
im je u izgledu carska gozba. Po svetlucanju vatri u jednoj plitkoj jaruzi
uskoro uvidee da su se primakli vruem peenju.
Bio je to Zeler sa svojim seljacima. Videi vigilante i Lorenca,
obradovae se.
Kad posedae oko vatre, otpoe razgovor, koliko da se prekrati
vreme dok se ranjevi sa peenjem ne skinu sa vatri.
Zeler otpoe:
Pet dana peaimo putevima i stranputicama. Noge podbismo, a
nikako da sretnemo vojsku iz Ahena.
Moraete jo da peaite nasmei se Lorenc. Brao moja,
velika je to vojska. Optereena je kolima natovarenim hranom i orujem,
pa onda, tu je krupna i sitna stoka... itavi opori, za hranu vojsci.

262
 Eh uzdahnu jedan seljak.
Tako neto dobaci drugi.
Lorenc nastavi:
Kolona se razvlai, prekida se... Onda, saekivanje na bivacima...
A ini mi se, vama niko nije rekao da urite?
Pa i nije odvrati Zeler. I eto... Desilo se... Vi na konjima, a
mi peice, i sustigosmo se.
Ni nama niko nije rekao da urimo.
Dok su se aavali mesom i polupeenim pogaama koje su digli sa
vrueg pepela, seljaci, novajlije, gledali su zahvalno Lorenca i Zelera.
Mi smo, ako se moe, uz vas ree najstariji. Valjda nas
neete oterati?
Pa... to zavisi mirnu Lorenc. Budite posluni i pokorni jer i
vi ste sada ratnici, i niko vas nee terati. Ovaj Zeler vam je voa... On je
junak... Gvozdenim ranjem probo saskog ratnika... Ugledajte se na
njega...
Nemamo gvozdeni raanj bojaljivo dobaci jedan seljak.
Zeler se isprsi, a Lorenc se glasno nasmeja i obrati mu se:
Ti ve zna ta treba da radi?
Isto kao i ti...
Onda neka je slava bogu!
Amin!
Tek etvrtog dana naioe na izvidnicu od dvadeset ratnika koje je
predvodio Gerhardov stotinar iler.
Ko ste? Kuda ete?... Odmah stanite! razvika se voa
izvidnice.
Njegovi ratnici, ne obzirui se to ih je mnogo manje, latie se
maeva.
Ostavite se toga! doviknu im Lorenc. Ako pripadate vojsci
iz Ahena, onda smo iz istog jata. U protivnom, nastavite put, jer borba
koju nameravate s nama da zametnete bie na vau tetu.
Ko ste, do avola?! viknu stotinar.
Vigilanti iz manastira Esternoh. alje nas opat Alojz da uveamo
vojsku njegovog roaka Teodorika.
E-e otee iler. Onda je to sasvim druga stvar...
Konjanici obe grupe sjahae i posedae u hlad. Seljaci se malo
odmakoe, pa i oni posedae. Lorenc doviknu Zeleru da i doljacima
dadu peenog mesa i hleba.
Ovo je vrlo prijatno iznenaenje ree stotinar, Otkud vam
ova blagodet?

263
 Uzeli smo vola i etiri ovce sa manastirske pae. Stoka pripada
crkvi odvrati Zeler. Monasima meso nije vano, jer im je milije da u
postu provode dane, a sveci niti jedu niti piju.
Ba tako! nasmeja se stotinar.
Monasi e baciti anatemu na vas. primeti Lorenc.
Imamo mi molitve i za takve prilike! namignu Zeler.
Koliko je ratnika krenulo iz Ahena? upita Lorenc.
Oko etiri hiljade. Od toga, polovina su peaci. Nego, seljaci nam
stalno pridolaze. Gone ih glad i strah od saskih ratnika. Da nije toga,
niko ih ne bi mogao naterati da se late oruja.
A da vidi, ovi moji jedva ekaju da im se ukae prilika za borbu.
Hoe da se pokau koliko vrede.
Stotinar se nasmeja:
U toku borbe, nee ih ni videti. Razbeae se kao zeevi...
E pa sad... Ti tako smatra...
iler se zamisli za trenutak.
Ovde smo se sreli... Nekoliko dana idete nam u susret, pa... Ide li
kakva vojska za vama?
Gledajui ga pravo u oi, Lorenc ree:
Ne... Nikakva vojska...
To pitam jer se ovamo, kod nas, proulo da nam se pribliava
Karlo, vanbrani sin Pipina Heristalskog.
I mi smo to uli, ali nismo naili ni na
kakve tragove...
To je dobro... Vratiemo se s vama...
Uz put je vigilant Lorenc doznao kako je tekla bitka kod Kelna.
Pripadam majordomu Gerhardu otpoe iler. U bitku smo
uli kao i ostali i borili se dobro, estoko... To tvrdim, jer sam Gerhardu
titio desni bok... Padali su nai, ginuli. Nisu mogli da odole besu saskih
ratnika. Rii Majsner i njegovi doglavnici, juriali su kao pomahnitali u
nae redove, razbijali ih i komadali. Ne znam ko bi mogao da odoli
takvim ratnicima!... Ono Ripuaraca to je pobeglo, ostalo je ivo... Gomile
leeva, tamo, kod Kelna, ostale su nepokopane jer ti varvari ni svoje
mrtve ne sahranjuju...
Da, da zaklima glavom Lorenc. Bezbonici su oni... Tri puta
su primali hrianstvo i odricali ga se, poto najpre pobiju misionare koji
su pokuavali da im spasavaju due.
Zeler se utae u razgovor:
Znai, ti i tvoj zapovednik pobegli ste iz bitke?

264
 A kome bi koristilo da smo izginuli?... Sad smo krenuli da se
osvetimo Sasima za sramotu poraza. Svaki ovek koji nam pristupi,
dragocen je jer ko se nije sukobio sa saskim razbojnicima, taj ne zna ta je
uas!
A grof Sebastijan? upita Lorenc.
Njega e unititi Sasi, a mi Sase.
Lepo... Lepo... Ba lepo! kao da se razradova Zeler.
Lepo jeste, ako se ispuni dodade Lorenc.
Ispunie se! nadmeno odvrati stotinar.
Sutradan, pred podne, uli su u sastav Teodori
kove vojske.
Zeler se sa svojima smesta izdvoji i prikljui se seljacima koji su u
grupama ili kraj glavne vojske, pa ak i iza kola koja su zavravala
kolonu.
Teodorik i njegovi doglavnici prihvatie vigilante i prikljuie ih
konjanicima Hana od Burgundije, a Lorenca prizvae sebi.
Voe skolie vigilanta pitanjima:
Manastir Esternoh nije daleko od Meca:... ta se tamo dogaa?...
Da li je istina da je grad pao?... Da li se Sasi prebacuju na ovu stranu
reke?... Da li je istina da je Karlo Martel krenuo s vojskom na nas?
Lorenc se nasmei:
Mec se jo uvek brani. Kravica Plektruda i grof Sebastijan, jo su
u gradu. Koliko sam uo, vojske imaju dovoljno i dobro se brane... Nego,
Sasi su i Trir opkolili...
Da... Da... uli smo i to ree Han. Za dan-dva, biemo u
blizini Trira... Moda emo i videti grad s one strane reke...
Proi emo ga primeti Teodorik. Sad su nam vaniji
Sebastijan, kraljica i Sasi... Za Karla Pipinovog, uo sam da ima neto
vojske i da nam ide u susret... ovom stranom reke.
Ja sam sa svojima desetak dana na ovoj strani ree Lorenc i
nisam naiao ni na kakve tragove. I opet Alojz je uo za toga Karla, ali ga
nije video... Taj boji ovek alje vam blagoslov, pozdrave i elje da va
poduhvat uspe.
Bog ga uvao! prekrsti se Teodorik. Od svih roaka, on mi
jedini misli dobro.
Pakostan osmeh pree preko Hanovog lica. Jer Burgunanin je znao
da mladi pustolov nema nikakvih roaka, osobito meu istaknutim
ljudima i crkvenim velikodostojnicima.
Teodorik promeni temu:

265
 Dobri vigilante, da li se u tom manastiru jo nalazi moj prijatelj
Verber, vitez od sove?
Eh odmahnu rukom Lorenc. Bio je i... nestao. Naiao je
nekakav vitez, verovatno jedan od onih to trae sveti Gral, izazvao ga
na dvoboj i pobedio.
Znai... mrtav?
Ne... Vitez ga je zarobio, vezao mu ruke i odveo ga.
Nee ga valjda pojesti? nasmeja se Vlad.
To ne znam ozbiljno odvrati Lorenc. Od vitezova svetoga
Grala, svata se moe oekivati... Ali, jo nisam uo da jedu ljude...

266
 GLAVA DVADESET DRUGA

VOJSKA IZ AHENA

Jesen je bila na domaku. Dani su postajali sve krai, a noi due i

hladnije. Seljaci su ili peice po loim putevima. I kad bi kolona ratnika
kretala u ranu zoru sa bivaka, kapljice rose, nahvatane po travkama,
kvasile su i natapale obuu od neutavljene svinjske koe, a bosima
nagrizale kou izmeu prstiju, stvarajui plikove, otekline i bolne ranice.
Neki su cepali krajeve od gunjeva, pravili krpe i zavijali noge. Ali, ni to
nije pomagalo.
Da bar hoe da naie kakva gomila neprijatelja, da ih pomlatimo
i obuu da im skinemo! govorili su.
Ali, nikakvi neprijatelji nisu bili u izgledu. Tako se bar seljacima
inilo.
Uvee u bivaku, okupljali su se oko Zelera i njegovih, tiskali se oko
vatri, kravili noge i grejali grudi, dok im je prohladni vetar tukao u lea.
Sluali su zavijanje vukova koji su se skupljali u opore. Silazili su sa
Ajfela i Ardena, naputajui jaruge po gustim umama i loge gde su
odgajili skrivene mladunce. Zveri su silazile u ravnicu i pitominu,
predskazujui skoru i dugu zimu.
Ptice selice, okupljale su se u jata i letele tamo-amo kao da ne mogu
da se snau. Ali, za nekoliko dana, krenue one na daleki put sve do
poslednje. I slepi mievi, spremali su se da prespavaju zimski san. Leteli
su kroz mrak i iznad vatri, ne plaei se ukanja sove, svoga opakog
dumanina.
Meutim, ukanje sove, zastraivalo je seljake, jer svako zna da ta
nona grabljivica predskazuje boletine, glad, suu i smrt krtenoj dui.
Istina je... Opaka zloslutnica! govorili su.
Jedan dodade:
Jue sam je video usred bela dana. Proletela mi iznad glave.
Mogao sam je rukom dohvatiti...

267
 Bolje to nisi... dobaci drugi. Sad ve ne bi bio meu ivima.
Ona je ptica pakla. Nosi sobom smrt...
Bogami, Silvester je u pravu primeti trei. Kad su prekjue
obesili one nae jadnike, ukala je i letela tamo-amo po drveu, leprala u
granama i beila oi.
Ba si joj i oi video! dobaci neko.
Moj brate... otpoe Zeler. Istina je da se ta sova mota oko
nas... A ja velim: nije ona kriva to su obesili vae drugove... Doznao
sam... Pre neki dan devet, a prekjue est... Zato su ih obesili?
One prve, ajde-de... Krali su hranu iz kola... Ali ove prekjue ba
ni za ta... Tukli se izmeu sebe.
Potukli se, pa ta!... isprsi se drugi.
Prvi se obrecnu:
Ama, bre, mi smo u vojnom pohodu!... Stareine ne dozvoljavaju
da kvarimo red, to jest, da se izmeu sebe tuemo...
Zeler obazrivo izvue iz gomile sedmoricu, za koje je doznao da su
se nametnuli za voe svojih grupa.
Kratak dan se primicao kraju. Vetrovi su valjali mrke oblake
zaklanjajui Sunce koje se ve primaklo zalasku. Krupne kapi kie, retko
su promicale utei u liu visokih topola i niskih grana alosnih vrba, i
padale po tvrdoj zemlji prekrivenoj ugaenom travom. Kao predznak,
kia je dola, padala kratko i prestala. Stariji ratnici, znali su da je to
nagovetaj koji donosi muku i nevolju, hladnu i dugotrajnu, ledenu kiu.
Zeler i ona sedmorica posedae ispod jednog hrasta. Znali su da do
jutra sa tog bivaka nee krenuti, pa im se nije urilo da otponu
razgovor. Sedmorica snanih i otresitih seljaka, bacali su nemarne
poglede prema grupama svojih drugova, gde su se dimile i svetlucale
vatre.
Zeler progovori:
ta se ovde dogaa i kakve namere imaju voe ove vojske?
A ta da ti kaemo!... Vidi valjda i sam... Vojska je krenula da
bije Sase, da uniti grofa Sebastijana i da spali kraljicu Plektrudu.
Sebastijan je Ripuarac kao i mi... prelete Zeler pogledom po
svoj sedmorici. Jeste li svi Ripuarci?
Jesmo! odazvae se oni uglas.
E pa, kako to?... Hoete li tui grofa Sebastijana i njegove? Hoete
li klati svoje?
Eh... odmahnu rukom jedan. Neemo mi ni stii do njih...
Kako to?
Razbeaemo se putem kud koji.

268
 Zeler se nasmeja:
Zar ne bi bilo bolje da okrenete oruje protiv ovih nadmenih
Burgunana?... Ni Alemani vam ns misle dobro, pa ni Sloven Vlad i
njegovi razbojnici.
Bog s tobom! uzviknu jedan. To su ratnici! Kud bi mi s
njima!?... Isekli bi nas do poslednjeg!
Nee biti ba tako odvrati Zeler. Pa onda, ovi Goti, Vizigoti,
Vandali, Frizi i ko sve da ih nabroji!... Sve su to dumani Ripuaraca!... A
vi krenuli uz njih da nitite svoje!
E pa, hoemo li se tui s njima? upita jedan.
Ja sa svojima hou... A vi odaberite ta vam izgleda najbolje... Ii
uz njih protiv svojih, tui se s njima ili kud koji u bekstvo... Ovo
poslednje mislim da je najrizinije, jer moete da nabasate na saske
ratnike. Onda, neka se Gospod smiluje vaim duama!
Kae, tukao bi se s ovima?
A vi?
Bogme, i mi! odsee jedan.
Kako izgleda, to bi bilo najbolje dodade drugi.
Ostali se sloie.
A sad, ujte... otpoe Zeler. Uz nas su vigilanti i Karlo, sin
pokojnog Pipina...
Zar Karlo? uzviknu jedan, a oi mu sinue.
Sreemo se s njim i njegovom vojskom.
Oh, kako su to lepe i blage rei! rasplinu se onaj. Ako su
istinite, onda si nam kao s neba doao! Taj Karlo ima pesnicu kao grom!
uo sam da je jednim udarcem nekakvog grmalja ubio.
Zeler istre no iz pojasa i zabode ga u zemlju:
Zakunite se da nee biti izdaje!
Zaklinjemo se u ime boga i svetaca koji su hodali zemljom, ovako
kao mi! uglas se odazvae sedmorica.
Onda idite svojima i svakome na uho... Ko pokua da izda, ubijte
ga!... I ujte... Vigilanti su ljudi pri bogu, ali ako osete da neko od vas
sedmorice samo die kao izdajnik, isei e ga!
Bog s tobom!... Ni na pamet nam...
Ni na pamet... Nema izdaje... Oteemo oruje i ona kola sa
hranom. Bar neko vreme da budemo siti...
Samo tako... Kad pone bitka, gledajte ta ja i moji inimo a uz
nas i vigilanti, pa i vi tako...
Znamo ve...
Neete ekati da vas veaju zbog hrane i tue?

269
 Neemo!
Istoga dana, Zeler je obavestio Lorenca da je pridobio voe seljaka.
To je dobro bez uzbuenja ree vigilant. Dobro e biti ako
odre re... Valjda nas nee izdati...
Nee... Zakleo sam ih... i zaplaio...
I to je dobro... Idi svojima i ne odvajaj se od njih. Za dandva,
imaemo bitku...

* * *

Karlo Martel i njegova mala vojska, neprestano su se drali reke da

bi izbegli guste ume, ibljake i jaruge obrasle u trnje i kupinove
bunove. S leve strane, ostavili su za sobom padine Ardena i ili
nizvodno pored reke Mozel koja je postajala sve vea. Ukoliko je vreme
prolazilo, ratnici su sve manje agorili. Poeli su da govore tiho, da se
zgledaju i doaptavaju. I da nisu bili pod vostvom Karla Martela, strah
bi ih nagnao u bekstvo. Meu njima je bilo i takvih koji su se tukli sa
Sasima u movari i potpuno porazili polovinu vojske Rieg Majsnera.
Meutim, i oni su oseali strah, jer su bili uvereni da nikakvog izgleda
nemaju da izvuku itave glave kad se sukobe sa vojskom iz Ahena.
Grad Trir, na drugoj obali reke, odavno su proli i ve su bili na
domaku Meca. Na tome mestu, grupa seljaka od dvadeset ljudi,
prebacila se preko reke i prikljuila se vojsci Karla Martela.
Kako ste preli? upita ih stotinar Oto.
Neto plivanjem, pomalo pomou klada i panjeva... estoricu
progutae talasi...
ta se dogaa oko Trira?
Sasi su opseli grad. Nekoliko dana su juriali na zidove. Kad su
uvideli da im se to ne isplati, prestali su. Sad ekaju da graanima
nestane hrane... Oekuju predaju...
Vaj se nasmeja:
Morae malo due da priekaju! ree. Taj grad je dobro
snabdeven hranom i vinom. Zapovednik grada, ulc, zna ta je potrebno
ivom oveku: da dobro jede i jo bolje pije.
Da, da... zaklima glavom Oto. On je roeni otac onoga
Otokara to je u stanju pola meine vina da ispije, a da ne odujmi!

270
 Oh, to e se Sasi naekati! uzviknu Karlo. Kad budemo
okonali borbu sa Teodorikom, ako ostanemo ivi, prebaciemo se na
onu stranu Mozela, da se primaknemo Triru i da onim saskim ratnicima
ispriamo priu o maoru koji je kraj rupe ekao da izae mi i lipsao od
gladi. Miu se nije izlazilo, jer je imao hrane napretek... Seljaci... obrati
se doljacima. Dobiete hranu i oruje... Ui ete u sastav nae vojske...
Hoemo!... Jo kako!... Svakako!... A hoe li uskoro biti kakva
borba?
Zasad nema izgleda odvrati Oto. Ali, ako nas neko
napadne, boriemo se estoko!
Vaj dobaci:
Vi, seljaci, nikad niste siti... Gladni ste kao prokletstvo. Kad nam
nestane hrane, napaemo i crnog avola! More, i na manastire emo
juriati!
Seljaci su se blaeno smeili:
To, to... U njih je prepuno svega. Jo nisam uo da je neki monah
ili iskuenik umro od gladi!
Karlo je nameravao da se, po mogustvu nevien, to blie
primakne vojsci iz Ahena i da je napadne nou. Zbog toga je svoje
kretanje podeavao tako da se ni po koju cenu ne sretne sa neprijateljem
po danu. Izvidnice od po tri oveka prikradale su se, zaklanjajui se iza
stabala kraj reke. Skrivajui se po jarugama i iblju, izmicali su po
nekoliko milja ispred glavnine.
Karlo je slao u izvianje najpouzdanije ratnike.
Meutim, Teodorik, manje oprezan, prestao je da alje izvidnice.
Kad ratnici lanog princa vide sa kakvom silom treba da se bore,
razbeae se govorio je,
Han od Burgundije zavrte glavom:
Mala je to vojska, ali ja bih ipak bio oprezan. Ako je meu njima
samo polovina onih Sebastijanovih, znaj da e se boriti kao vuci. Dobro
smo ih zapamtili Ditrih i ja...
Teodorik se prezrivo nasmei:
E pa, i ja elim da ih izblie upoznam.
I upoznae ih! dobaci Ditrih.
Sedeli su pod atorom. Na sredini je gorela vatra kraj velikog panja
koji se puio, ali nikome nije padalo na pamet da sirovo drvo izbaci iz
atora.
Mada su se trudili da izgledaju bezbrini, lica su im bila oputena, a
iz oiju im izbijalo nespokojstvo.

271
 Ta je vojska mala... neznatna... Znamo... govorili su tiho ili
uzvikivali vie nego to je potrebno.
Dan ranije, nekoliko seljaka je dobeglo i prikljuilo se njihovoj
vojsci. Govorili su i kleli se u sva uda da Karlo Martel nema ni tri stotine
ratnika.
Kad smo pokuali da ostanemo uz njih priali su on je
podviknuo: Vucite se do avola! Nemam hrane ni za prave ratnike!...
Istina je, nemaju hrane.
U to niko ne sumnja... proguna Han. Ali to ne znai da
emo s njima lako izai na kraj.
Izai emo! potapa ga Teodorik po ramenu.
Spokojstvo je moglo da se vidi jedino na licu i po dranju pustolova
Teodorika. On se nije bojao Karla Martela i njegove male vojske.
Han doviknu jednom od ratnika koji su se izleavali kraj atora:
Dovedi onog seljaka Filipa:
Ostavi se toga Filipa! Ve si nam rekao da se sprema izdaja
ree Teodorik.
Hou da ga ti, lino, saslua.
Ne pada mi na pamet!... Neka ga sasluaju Gerhard ili vigilant
Lorenc.
Ama, mladiu! uzviknu Gerhard. Tebe ni glasovi o pobuni i
izdaji ne mogu da pomaknu s mesta!
Ja u ga sasluati ree Lorenc. Doista sam primetio kod
seljaka neko komeanje, dogovaranje... Okupljaju se u grupe i
doaptavaju se... Moe da ispadne pobuna. To biva kod onih koji nisu
navikli na disciplinu.
Nita od toga! prkosno uzviknu Teodorik. Sasluajte seljaka
kad vam je toliko stalo... i to pre ga najurite odavde!... A ja u vam rei...
Seljaci se moraju drati nas, jer znaju ta ih eka ako Sasi preu Mozel.
Osim toga, ovde su siti, a seljak je zagriljiv samo kad je gladan.
Istina je... nasmeja se Ditrih. Dok je sit, i ne pomilja da
menja gazdu.
Ja, ja... proguna Han. Mislim da nije trebalo poveati one
to su krali hranu i to su se tukli.
Seljaka rulja je odobravala... odvrati Teodorik. Niko se nije
bunio. Mirno su gledali veanje...
Pod ator ue seljak Filip, mrav, ubledeo, sa dugakim vratom i
izbuljenim oima.
Govori! ree mu Lorenc.

272
 Pa, eto to... Rekao sam ve... Doaptavaju se, dogovaraju... Hoe
da naprave prepad...
Ko im je voa? upita vigilant.
Nekakav Zeler. Taj se hvali da je probo saskog ratnika
gvozdenim ranjem.
Jadni saski ratnici! nasmeja se Teodorik.
Taj seljak sve e ih nataknuti na raanj!
Dobegao je sa velikom grupom ratnika nastavi Filip. Taj
buni.
Odvedi me do njega. Hou da razgovaram s njim. ree Lorenc.
Nepotrebno! nasmeja se Teodorik. A ti, seljae... Smesta se
isti odavde!
Taj oekuje nagradu dobaci Ditrih.
Nikakva nagrada nije mi potrebna... prezrivo ga pogleda Filip.
Sve mi se ini da nije trebalo da vam dolazim...
Iste veeri, nali su ga u potoku sa prerezanim grlom. A seljak Zeler
je nestao.
Lini obraun meu seljacima! ree Teodorik. Zeler je pod
sumnjom da sprema pobunu. Filip ga je potkazao. Da li je spremao
pobunu ili nije, malo je vano. On zna da bi svakako bio obeen. Jer, ko
bi proveravao da li je u pitanju istina ili nije kad se radi o seljaku!
Valjda je tako kad ti kae primeti Han.
Ba tako! bezvoljno dobaci Ditrih.
Odobrie i ostale stareine, a nikome ne pade
na pamet da se upita kako je Zeler doznao da ga je Filip potkazao.
Osim vigilanta Lorenca i onih pod atorom, to nikome nije bilo poznato.
Za stareine velike vojske, obraun meu seljacima nije imao nikakvog
znaaja.
Onda, neoekivano, te noi su opljakana kola sa hranom i orujem,
a vozari i uvari pobijeni. Deset kola ostalo je prazno. Hiljadu i dve
stotine seljaka, pobeglo je neznano kud. Meu njima, bili su i svi
Zelerovi. Nosei vree i torbe sa hranom, dahtali su od umora. I pre bi
ispustili duu, nego to bi bacili dragoceni plen. Koristei mrak,
dohvatie se guste ume i ibljaka. Beali su, iako ih niko nije gonio.
Samo neka idu... Neka se nose! krgutao je zubima Teodorik.
Tu seljaku rulju, trebalo je odmah batinama oterati.
A mi smo ih primili i nahranili dobaci Gerhard. Strano je
koliko ti bednici mogu da potamane hrane!
ta sad da radimo? u udu su se pitali vigilanti. Da li da
beimo?

273
 Ne... Saekaemo Karla Martela odvrati Lorenc.
Hoemo li s njim ili protiv njega?
Zasad o tome ne vredi govoriti... Kako se bude razvijala bitka,
tako emo se upravljati. Ne odluujte nita bez mene.
Svi smo pokorni Gospodu i tebi! mirno odgovorie vigilanti.
Sa Lorencom su razgovarala svega trojica. Ali, njihov stareina, znao
je da se poverenje ostalih pre ma njemu ni za dlaku nee pokolebati.
A mogu seljaci i da se predomisle ree jedan od trojice.
Mogu da upadnu u bitku kad se niko ne nada.
Mogue je slee Lorenc ramenima. Ali ne treba se uzdati u
to.
Nisu samo vigilanti doli u nedoumicu. Neka ko se ceo red
poremetio. Spokojstvo se pretvorilo u kolebanje i strepnju. Kod starih
ratnika, koji su proli kroz mnoge bitke, pojavilo se nespokojstvo koje je
lako i brzo prelo na mlae, pa i na one koji nisu ni videli pravu bitku.
Svi su pominjali Karla Martela, grofa Sebastijana i njihove ratnike. Sa
divljenjem su govorili i veliali njihove uspehe u borbama. Odnekud se
doznalo da je Karlo Martel unitio polovinu ratnika Rieg Majenera i to
sa svega sto pedeset svojih boraca. Doista, nije lako boriti se s takvom
vojskom. Tako se desilo da su ratnici iz Ahena zaboravili da se dive
Teodoriku i ostalim voama. Upuivali su svoje divljenje Karlu Martelu,
koga niko od njih nije video.
Meu seljacima koji su ostali u taboru, vrilo je kao u konici. Jedni
su hteli da bee, drugi da ostanu i u datom trenutku okrenu oruje
protiv onih koji ih hlebom hrane. Vigilanti su izgledali smireni, ali vie
nego ikad upuivali su molitve Gospodu da ih spase od nenadanog uda
u koje su zapali.
Sve je to razbijalo jedinstvo i izazivalo kolebanje u vreme kad je
bitka ve bila na pomolu.
Od dobrovoljaca koji su se prikljuili vojsci radi pljake, prvi se
pokolebae Frizi, za njima Vizigoti, pa Tankterani. Ali, bojei se gneva
stareina, niko ne pokua bekstvo.
Meutim, vojska Karla Martela, pribliavala se lagano i oprezno. Tri
izviaa, koji su ili za tri strelometa ispred glavnine, ugledae ispred
sebe konjanike. Neprimeeni, izviai se vratie.
Dolaze... Grupa konjanika se pribliava... Ima ih nekoliko stotina
rekoe.
A iza njih? upita Karlo.
Ostalu vojsku nismo videli, ali smo uli galamu, dovikivanje i
riku marve.

274
 Stoj! podviknu princ. Peaci, trk prema iblju i lezite...
Napaemo konjanike, a vi nam pritecite kad bitka bude u punom
zamahu... Konjanici, u red!... Jo nas niko nije video... Samo strpljenja,
momci! Bitka nijednog nee mimoii...
Uskoro, iza okuke vrbaka, pojavie se konjanici. Predvodio ih je
majordom Gerhard. Ili su gonei konje trkom. Bili su udaljeni stotinak
koraka. Karlo u mahu oceni da ih nema vie od stotine.
Odjednom, Gerhard tre voice i zaustavi konja u mestu:
Stoj! viknu.
Dve grupe konjanika, nakratko i bez glasa, stajale su jedna prema
drugoj.
Karlo se prvi oglasi:
Znamo ko ste i kome pripadate... Ja sam Karlo, sin pokojnog
Pipina Heristalskog... Sjaite, poloite oruje i posedajte na zemlju...
Gerhard se grohotom nasmeja:
Ovakve vrste prepada odavno su zastarele! Ako misli da nas
zaplai, prevario si se. Ja sam Gerhard, majordom... Ovi ratnici su
Ripuarci. Krenuli smo da unitimo grofa Sebastijana i njegovu vojsku.
E pa, evo vam prilike... odvrati Karlo. Mi pripadamo vojsci
toga grofa...
Jedan stotinar kraj Gerharda uzviknu:
iveli Ripuarci!... iveo grof Sebastijan!... iveo Karlo Martel!...
Izdajnie! viknu Gerhard i tresnu ga topuzom po glavi.
Ratnik pade s konja i ne pomae se.
Kakav podvig! Kakvo junako delo! iskrivi usta Karlo.
Izai, hrabri vitee, malo ispred svojih i pokuaj mene da obori s konja!
I hou! odvrati Gerhard i potera konja.
Na prostoru izmeu dve grupe konjanika otpoe
dvoboj.
Gerhard se nadao da e lako izai na kraj sa vitezom za koga je bio
ubeen da je varalica. Imao je oklop sa lemom i vizirom, a Karlo samo
iani naprsnjak i plianu kapu, ispod koje su izvirivali talasi bujne kose.
Gerhard se zaradova, jer mu se inilo da e sa nekoliko zamaha
golemim maem ili raskrojiti pancir na grudima protivnika, ili mu
prepoloviti glavu. Vitlajui maem desno i levo i upirui bodove, sve
vie je padao u vatru, ne mogui da domai protivnika. Karlo je
doekivao udarce na ma i odbijao ih ne pokuavajui da pree u napad.
Sputan oklopom i lemom, Gerhard se brzo umorio i disanje mu je
ve otealo. Kad uvide da nee dugo izdrati, vitez izmahnu maem u
nameri da protivnikovom konju preree grlo. Ali, Karlo uvide ta

275
Gerhard smera i njegov teki ma svom estinom tresnu po mau
upravljenom prema grlu konja. Gerhard oseti kako mu ruka utrnu do
ramena. Pokua jo jednom istim bodom da dohvati konja, ali Karlov
udarac mu ovoga puta izbi ma iz ruke. Gerhard ostade zabezeknut.
Njegova desna ruka munjevito sunu prema topuzu, ali Karlo Martel je
ve vrhom maa pogodio otvor na njegovom viziru.
Bedni vitee! uzviknu Karlo. Malopre si ubio najpotenijeg
meu svojim ratnicima, a sada ti se prohtelo mome konju da preree
grlo! Ovo ti je poslednja podlost u ivotu!...
Golemi ma zviznu i estoko zasee vrat viteza. Odseena glava sa
lemom pade na zemlju, a preplaeni konj odjuri u stranu sa telom.
Obe grupe konjanika uzviknue.
Mir, momci! ree Karlo. Videli ste kako prolazi nepotenje.
Pobeeni vitez je bio Ripuarac. Poao je da napada svoje i da uniti grofa
Sebastijana, jedinog oveka koji je tukao Sase. Ako meu vama ima jo
nekoga ko je krenuo smerom svoga voe, neka izae ovamo na istinu!
Slobodan mu je izbor. Mesto mene, tui e se drugi. Ili moda elite svi
da se borite s nama?... Hajde!... Napadajte svoje! Saski ratnici e vam
zahvaliti tako da ima muka da vas spopadne!...
Hoemo s vama! zau se jedan glas.
S vama!... S vama!... iveo Karlo Martel! zaori se iz gomile.
Za tili as, konjanici se izmeae. Neki se stadoe grliti i ljubiti.
Uskoro poee jedni drugima da nude komade hleba i peenog mesa.
Odnekud se stvorie i meii s vinom.
Karlovi peaci povrvee iz ibljaka i izmeae se sa konjanicima.
Ratnici poginulog majordoma Gerharca govorili su:
Da smo stupili u borbu s njima, nijedan od nas ne bi ostao iv...
Meutim, vrevu i vesele poklie zaglui graja iz pozadine.
Desilo se ono to niko nije oekivao: odbegli seljaci, koje je
predvodio Zeler, sjurili su se niz padinu i svom estinom udarili u bok
kolone Teodorikovih ratnika. Seljaci su se pomamno tukli.
ta je?... Tamo u pozadini je bitka! viknu Karlo. Na konje i
trk!
Kopita zatutnjae po tvrdoj zemlji.
Odmah se videlo da su Teodorik i njegova vojska pred propau.
Najpre Karlo Martel i prie o njemu, istinite i preuveliane, pa vigilanti i
seljaci oko Zelera, i oni koji su ostali u taboru Gerhardova pogibija i,
najzad, prelaz njegovih ratnika na stranu Karla Martela, uinili su svoje.
Svi oni, tukli su se, svako za svoj raun, ali sa zajednikom eljom da
unite Teodorika i nestanu sa poprita.

276
 Prevejani lisac Han od Burgundije, prvi okrete konja i nae u
bekstvo. Za njim potekoe i njegovi ratnici. Ditrih od Alemanije shvati da
je bitka izgubljena jo na samom poetku. On je nagao u bekstvo ne
osvrui se da vidi da li njegovi jure za njim. Od ostalih, polovina je
izginula, a ostali se rasprtali na sve strane. Meutim, vigilanti potekoe
za Alemanima i mnoge poubijae, kivni na njih jo od pre etiri godine,
kad su Alemani juriali na manastir Esternoh. Dve treine vigilanata,
tada je izginulo. Ostalima je polo za rukom da napadae odbiju i spasu
sveto mesto. Zakasnela pravda, zadovoljena je u bici izmeu padina
Vogeza i reke Mozela.
U meteu, iskuenici Peper i Braun izdahnue pod kopitama konja,
a vitez od sove pridrui se Zelerovim seljacima.
Vlad i njegovi razbojnici, umesto da se bore za Teodorika, navalie
da pljakaju kola sa hranom i rezervnim orujem. Mnogi ak i konje
ispregoe i bacie im se na lea. U trku napustie bitku.
Peaci Karla Martela, izmeani sa seljacima, gonili su begunce, a
konjanici, udarivi u elo kolone, gde su bili najbolji Teodorikovi ratnici,
naleteli su na estok otpor. Neko vreme nije se moglo proceniti koja e
strana prevagnuti, dok seljaci ne navalie s lea na borce iz Ahena.
Borei se maevima, noevima i toljagama, napravie estoku pometnju.
Po nekoliko ih je jurialo na konjanika, pojedinca, obaralo ga s konja i
premlaivalo.
Ova neviteka, ali svrsishodna borba, unitila je najbolje
Teodorikove ratnike. Sam Teodorik, neustraivi borac, pokua da se
sukobi sa Karlom Martelom, ali kad vide da seljaka rulja mahnito srlja
na svakog konjanika, obara ga i ubija, podviknu svojim pratiocima,
obode konja i sa dvesta ratnika izbee seljaku toljagu koja bi ga zatukla i
dokrajila njegove velike namere...

277
 GLAVA DVADESET TREA

MEC

Rii Majsner je u napadima na grad Mec izgubio nekoliko stotina

ratnika. Uvidevi da nije u stanju da gradsku posadu prinudi na predaju,
prekinuo je sa juriima. Ali surovi vojskovoa nije ni pomiljao da die
opsadu. Ve se podobro zakorailo u septembar a graani su iveli kao
da se nita ne dogaa.
Neka govorio je Majsner. Zima se pribliava... Glad e nam
predati u ruke ive ili mrtve kraljicu, Sebastijana, Rajnharda i ostale.
I doista, glad je zavladala u gradu, ali je poela da hara i u saskom
taboru. Divlji ratnici sa Rajne, teko su podnosili dugo zadravanje na
jednom mestu. Bili su naviknuti na brze prepade, jurie i zasede. Mnogi
su roptali, gunali i uzdisali, jer ih je, kraj svega, tukla vedrina
prohladnih septembarskih noi. Meutim, niko se ne usudi da Riem
pomene mogunost dizanja opsade. Bojali su se ak i da pomisle kako je
probitanije dii ruke od Meca i krenuti kui.
I, kad se niko nije nadao, Rii sam pomenu da bi moda bilo bolje
da se povuku. Ali ratnici, poznajui njegovu ud, dobro su se uvali da
ne padnu u iskuenje.
Saski ratnici, znali su da je glad uhvatila maha u gradu, ali su dobro
osetili da hara i u njihovom taboru. Svakodnevno su odlazile grupe
konjanika u obilazak daljih naselja. Ali, od seljaka nije bilo ni traga. Iza
njih su ostala zgarita i izbelele kosti pobijenih ljudi, konja i marve. Jer
saski ratnici, postarali su se ve ranije da popale kolibe i pobiju sve ivo.
Dok su nadirali, ubijali su govee radi nekoliko komada mesa, a ostalo
preputali psima skitaima i vucima, kojima su jata vrana ukazivala gde
e nai strvinu.
Majsner i nekoliko stareina koji su ostali iza Bena i Grosa, pominjali
su razliite mogunosti koje bi mogle da promene stanje u koje su zapali.
Majsner je govorio:

278
 Ako pojedemo jedan deo konja, mlai i snaniji ratnici mogu ba
i peke ii, ako bi dolo do neslavnog povratka kui.
Rii je svakoga odmerio pogledom, ali niko ni re nije prozborio.
Broj pojedenih konja iz dana u dan se poveava nastavi Rii.
Stanje se ne menja. Mec stoji kao uklet...
Jedan stotinar se osmeli:
Grad Trir ima hrane napretek... Treba ga zauzeti...
Treba klimnu glavom Majsner, pa neoekivano planu: Do
avola! Ko to zna!?... Braun je poginuo, a Rot nije u stanju ni vor na
svojim akirama da vee kako treba!
Jedan ratnik dotra do atora.
Glasnik iz Trira! viknu.
Dovedi ga!...
Glasnik, zadihan od umora i straha, izmuca:
Na vo a Rot trai pomo... Ne moe da zauzme grad...
E-e? otee Majsner, ustade i ushoda se pod atorom. Najposle
stade i zagleda se u lice glasnika. Govori ta se tamo dogaa!
Zlo! ree ratnik. Posada iz grada, pobila je mnoge nae
borce. Jurie smo obustavili...
Majsner sede na svoje mesto pa, uguujui gnev, ree:
Sluaj i zapamti ta e rei svome stareini tamo, kod Trira!...
Rote, narediu da ti se odere koa s lea!... Glavu u ti odsei i baciti je
na ubre! Nee ti pomoi ni to si mi roak!..." ekaj!... Ostani ovde!
doviknu, pa se okrete stotinarima. Sad hou vae miljenje...
Govorite...
Postoji mogunost da se promeni stanje otpoe jedan. Da
krenemo svi na Trir, da osvojimo grad, da se dobro snabdemo hranom i
da se vratimo pod Mec...
Hm! uini Majsner. A ti? obrati se drugom.
Da zauzmemo Trir i da se vratimo siti...
Siti?! iskrivi usta Rii. Lepo, pametno... A znate li ta bi bilo
ako dignemo vojsku i krenemo ma u kom pravcu? Vaa pamet ne dosee
vie od dva pedlja ispred nosa... Grof Sebastijan, krenue za nama i gde
nas stigne, napae!
Braniemo se dobaci bojaljivo jedan stotinar.
Hoemo, jo kako... Osobito ovako izgladneli!
I oni u gradu su gladni primeti stotinar Frelih.
Da... Prialo se i jo se pria o njihovoj gladi. Govori se da su
smanjili obroke na polovinu. A mi?... Uskoro emo poeti jedni druge da
jedemo!

279
 Rii se obrati glasniku koji je jo uvek stajao kod izlaza iz atora:
A ti... Gubi se!...
Ratnik mugnu iz atora.
Rii se obrati drugom stotinaru:
Frelih... Ti spava!...
Ko?... Ja?... Ne spavam... Razmiljam...
Rii se razbakari na seditu:
O, bogovi naih predaka, umreu od uda!... Frelih razmilja!
Torovih mi munja i gromova, poee brda da se tresu i stene da se
valjaju!
Stotinar Valter se tiho nasmeja, a Rii upre otrovan pogled u
Freliha.
Jesi li bar neto smislio?
Jesam... Ima meu robovima jedan ratnik, Sebastijanov seljak. On
nas moe odvesti do tvrave toga grofa. Razorili bismo tvravu, digli
svu hranu i poterali stoku i konje. Jo ako uhvatimo Sebastijanovu
suprugu, mogli bismo...
Majsner pljesnu rukama:
Dosta!... Sve smo razumeli... Valtere, ti si promuurniji, odvaniji
i dobar si voa... Poi e na Sebastijanovu tvravu i to pre da se
vrati!... Sada dovedite toga roba!
Frelih napusti ator.
Rii ree Valteru:
Sad vidi zato sam odabrao ovoga gada. I takav je potreban. Taj
podlac uvek smisli neto opako... unaokolo... A to uvek valja. Jesi li
shvatio, glupane?!
Frelih se vrati sa robom. Seljak je posrtao. Glad mu je pojela i
poslednju snagu. Iz lica pepeljave bo je, zaraslog u bradu, izvirivao je
tanak i ut nos kao od voska, a oi bez izraza bile su kao u samrt nika.
Mnogi meu robovima, znajui u kakve su ruke zapali, udili su se da su
jo ivi. Malo hrane to su dobijali nije bilo dovoljno da ih due odri u
ivotu. Nesrenike je oajanje dotuklo i ubilo im svaku nadu u spas.
Rob stade ispred Rieg.
Ti nisi ratnik? obrati mu se Majsner.
Ja sam seljak.
Kome pripada?
Grofu Sebastijanu. Ja sam ugljar. Zovu me Hugo...
Odvee grupu naih ratnika pred Sebastijanovu tvravu.
Pogled iz svetlih oiju roba malo jae blesnu.
Ako moram ree.

280
 Mora... Inae, ode ti glava!
Mene ne moe nita da zastrai hladno odvrati ugljar. Da li
u umreti ovde, tamo ili na nekom treem mestu, to mi je sasvim
svejedno... Da sam poginuo u borbi, ne bih provodio dane gore od smrti.
Pripadao sam grofu Sebastijanu. Sada sam u bojim rukama.
Ti si hrianin?
Da! naglo ree rob. Znam: koji pate ovde, kad umru, bie
im na drugom svetu bolje.
Hm namrti se Majsner. Ako uz put pokua da pobegne,
ubie te.
Neka je slava bogu! Hvala mu i na takvom daru!
Odenite ga bolje i dajte mu da jede obrati se Rii stotinarima.
Ne sme da umre dok tu tvravu ne osvojite... Valtere, groficu hou
ivu! Sebastijanu e prepui srce kad je sa zidova Meca vidi na lomai!
Grof Sebastijan?! uzviknu rob. Njega vi neete oboriti na
pleke. Ima taj jako srce i teku desnicu.
Glavu u ti otkinuti, robe! planu Majsner.
Nee ti to... iv sam ti potreban!
Vodite ga!
Uskoro, sto pedeset ratnika na izmravelim konjima, sa Valterom na
elu, napustie tabor kod Meca. Uz stotinara, jahao je bivi ugljar Hugo.

* * *

U gradu Mecu, u velikoj dvorani, gde su Daun, Otokar i monah Rap

prvi put stali pred lice kraljice Plektrude, sedeli su za stolom grof
Sebastijan, sacgrof Arnuf, monah Bonifacije, vitezi Rajnhard i Valter i
est stotinara. Kraj Sebastijana, sedela je kraljica. Sastali su se da ve ko
zna koji put odlue ta da preduzmu, jer im je opsada saskih ratnika
dozlogrdila. U poetku, odbijali su jurie neprijatelja i pravili ispade, ali
saske ratnike nisu mogli nagnati na povlaenje. Izgubili su dobru
etvrtinu ratnika, a nisu postigli nita. Dodue, ginuli su i Sasi, ali njih je
bilo vie, i to samo oprobanih ratnika, dok je gradu, uz ratnike, boravilo
trostruko vie graana i seljaka. Niko nije oekivao da e se opsada
otegnuti preko dva meseca. Tako su i opsaeni i opsaivai pali u istu
nevolju. Nestalo im je hrane i glad je krenula svojim laganim i ubitanim
hodom. Nije vredelo to su Sasi prekinuli sa juriima, a ratnici iz grada

281
sa ispadima. Stanje se produavalo, inilo se unedogled kao da obe
strane proveravaju ko e due izdrati.
Sastanak je zakazan jer je kraljica naglasila da ima neto vano da
saopti. Ali, nijedan lan saveta nije bio nestrpljiv ni uzbuen, kao da su
svi bili sigurni da nita dobro nee prei preko kraljiinih usana. Svi su
bili prekaljeni ratnici. Borba im je prela u naviku, pa se na opasnosti
nisu ni osvrtali. U oekivanju kraljiinih rei, osmehivali su se upuujui
jedni drugima znaajne poglede, kao da se nadaju dobroj ali.
Grof Sebastijan prvi progovori:
Sastali smo se da potraimo izlaz iz tekog stanja u koje smo
zapali. Poeli smo da oseamo glad. Nego, ni Sasima, tamo napolju, nije
bolje. Pre neki dan, uhvatili smo tri njihova ratnika. Nismo ih stavljali na
muke da progovore. Umesto toga, Valter je doneo komad hleba i stavio
ga pred njih na sto. Ratnici, rekao je, ko progovori ovo pare hleba je
njegovo". Umalo se nisu potukli. Tako smo doznali da su dobru etvrtinu
svojih konja ve pojeli i da ratnici jedva ekaju da napuste opsadu i
krenu kui. Ali strah koji im je u srca usadio ludi Majsner, sputao ih je.
Pitanje je dokle e izdrati. U potrazi za hranom obilaze udaljena naselja,
ali malo ta nau.
ta emo mi? Ne valja ni kod nas primeti Arnuf.
Ne valja... Ne valja uglas se odazvae stotinari.
Kraljica ree:
Izneu dva predloga...
Oho! Dva?! uzviknu Valter.
Da ujemo ree Sebastijan.
ekajte umea se monah Bonifacije. Ako njeno velianstvo i
dalje smatra da seljake treba da izbacimo iz grada, onda taj predlog
otpada...
Ba to sam htela! prkosno uzviknu kraljica. Seljaci su nam
pojeli hranu, a nikakve koristi nemamo od njih.
Bonifacije se nasmei:
Naa kraljica je hrianka. Ne misli ona to ozbiljno.
Ozbiljnije nego ikad! zakoluta oima kraljica.
Taj predlog ne prihvatamo. Da ujemo drugi ree Sebastijan.
Plektruda ustade, suva, koata, sa modrim podonjacima. Oi su joj
sevale. Od toga pogleda do nedavno su ljudi oko nje premirali od straha.
Glasom promuklim i punim zloe ona nastavi:
Ja sam u ovoj zemlji kraljica. Ko mi se ne pokori, nai e se u
tamnici!

282
 Kakve su to sad prie?! prekide je Sebastijan gledajui je kao
to se gleda teak bolesnik kome nema leka.
Taj pogled i hladan ton, jo vie je razgnevie. Ona lupi pesnicom o
sto:
Vi!... Vi!... Dobro ete osetiti moju silu i snagu! Kosti u vam
polomiti!... Baciu vas u bunar!... U bunar! vrisnu.
Monah Bonifacije se prekrsti:
Gospod neka ti se smiluje, izgubljena duo! Tvoj ivotni put
primakao se kraju.
U bunar!... Sve u vas u bunar! kretavim glasom ponovi
kraljica.
Ama, eno, ostavi se tog bunara! doviknu joj Valter. Imamo
preih briga!
Niste mi potrebni!... Idite iz moga grada!... Nala sam druge
podanike...
uste li ovo?! podviknu Arnuf. Ovde se radi o ivotu i
smrti, a ona se setila da menja podanike!
Kraljica je ceptala od besa:
Moji podanici su oni ispred grada! Svi e mi se pokoriti... Vas
emo pobiti!... Grof Sebastijan i Rajnhard su moji robovi. Predau ih
Sasima... Stotinari! podviknu ratnicima koji su nemi pratili ta e
dogaa. Veite ova dva izdajnika i bacite ih u tamnicu...
Ratnici se ne pomakoe s mesta.
Zar misli da e ti to uspeti, izbezumljena eno?! dobaci
Rajnhard. Ne uvia da je tvojoj samovolji doao kraj... Otvori kapiju i
idi meu svoje nove podanike. Bie oduevljeni kad te vide privezanu za
kolac... Spalie te...
Zar mene?!... Ja sam kraljica, supruga Pipina Heristalskog!
O, to e oni uvaiti, kako da ne!... Ukazae ti najdublje
potovanje...
Nekoliko trenutaka, bila je potpuna tiina. Onda kraljica grcajui
ree:
Zato ste doli u Mec?... Niko vas nije zvao...
Sebastijan je presee pogledom:
Pogledaj me u oi i reci: kome narodu pripada? ija si kraljica?
Ko su tvoji podanici? Zna li da i mi pripadamo tome narodu? titiemo
ga od svakog, pa i od tebe! Ne uvia da si ti izdajnik i po obiaju naih
predaka, trebalo bi te udaviti u blatu! Ali, to ostavljamo tvojim novim
podanicima, tamo napolju!
Rajnhard primeti:

283
 Pokojni Pipin Heristalski u grobu bi se prevrnuo da bi uo rei
svoje supruge!
More, kad bi se digao iz groba, dohvatio bi jednu podebelu
batinu! dobaci Valter.
Ti da uti! obrecnu se Sebastijan, pa tiho dodade: Zar ne
vidi da je poludela?
Stotinari, za mnom! kriknu kraljica, baci prezrivi pogled
prema vitezima i poe izlazu.
Stotinari se stadoe mekoljiti i zgledati. Pogled grofa Sebastijana,
prikova ih za mesto.
Plektruda, kooperna kao paunica, sama lagano izae iz dvorane:
Valter ree:
Detronizirano velianstvo ode meu svoje nove podanike!
Luda je... Treba motriti na nju primeti Arnuf.
Muno stanje u dvorani potraja. Kraljica je ubila volju svima za
dogovor od tolike vanosti.
I ta sad? najposle ree Valter.
Nita slee ramenima Sebastijan. Valjda ne oekuje da e
nas iz ovog nemogueg stanja izvui suluda kraljica?
Opet nastade tiina.
ta li je sa Karlom Martelom? kao za sebe ree Rajnhard.
O njemu ne vredi govoriti primeti Valter.
Prebacio se sa sto pedeset ratnika na drugu obalu Mozela. Hteo je
da uniti varalicu Teodorika, a unitio je sebe!... Sigurno je propao...
Karlo nije propao... Pojavie se on ree Sebastijan.
Neka bi dao Gospod! prekrsti se Bonifacije.
Valter se opet javi:
Pojavie se jednoga dana da pokupi nae kosti i da ih sahrani u
zajedniku grobnicu... Uostalom, moe se desiti da Sasi dignu opsadu i
krenu prema Rajni...
Sebastijan se nasmeja:
Rii Majsner to nee uiniti. Zna on da bismo ga napadali i danju
i nou.
Ne valja to su pojeli dobar deo konja. Bila bi prava srea da nam
pobegnu! nastavi Valter.
Za nas nepredviena srea, a za njih bruka.
Predlaem da otponemo sa pregovorima ree Bonifacije.
Pristajem da izaem iz grada, da odem u njihov tabor i pregovaram o
miru.
Otii e i umreti na mukama odvrati Sebastijan.

284
 Jedan ratnik utra u dvoranu viui:
Kraljica je na zidu iznad velike kapije! Mlatara rukama i doziva
saske ratnike!
Rajnhard pouri prema izlazu. Za njim se povedoe i ostali. Grupa
krenu bedemom i primae se zidu. Svi stadoe iza kraljice.
Plektruda je vikala:
Saski ratnici, doite!... Primaknite se zidu!... Ja sam na vaoj
strani!...
Ratnici na polju, prenue se i poee se primicati zidu. Ili su
oprezno, zazirui. Otkako su borbe prestale, oni sa zidova su dovikivali
Sasima uvredljive rei, pravili grube ale na raun Rieg Majsnera,
pominjali glad i dovikivali pitajui da li misle da uzjau na tapove i
krenu prema Rajni.
Idite kui, leinari! obino su vikali sa zida. Obesite ludoga
Majsnera i krenite!... Mi emo lagano za vama. Jo ima nade da ostanete
ivi!...
Kraljicu nam dajte, grofa Sebastijana i Rajnharda i odmah
odlazimo! dovikivali su spolja.
Meutim kad su na zidu videli kraljicu i uli njeno dovikivanje,
primakoe se na pola strelometa
Borbe treba da prestanu! vikala je kraljica. Naredila sam da
se Rajnhard i Sebastijan bace u bunar!
Kakav bunar?... Eto ih tu, iza tebe! doviknu neko od Sasa.
Meu ratnicima se zaori smeh.
Jedan grlati ratnik se razvika:
Pogledajte, ljudi! Grof Sebastijan i Rajnhard izvukli su se iz
bunara!
Drugi dobaci:
Baba je eret!... Nije ih bacila u bunar... Lae!
Zar ja baba?! planu Plektruda. Ah, sotone!... Utrobu u vam
iupati! I vi ete u bunar!... U bunar!...
Teko nama! dreknu jedan ratnik spolja. Pa, mi emo se svi
podaviti u bunaru!
Kakvo odvratno poniavanje velianstva! uzviknu Arnuf.
Rajnhard zgrabi suludu enu za ruku i povue je sa zida.
Toga dana, kraljica Plektruda je zatvorena u jednu odaju pod
straom. Uz nju je bio monah Antun, odreen da joj ita molitve za
isterivanje besova.

285
 Meutim, sutradan je slabani monah naen mrtav. Leao je na
podu sa modrim kolutom oko gue i oima koje su beivotno piljile u
tavanicu.
Na postelji je leala kraljica Plektruda i spavala, spokojno kao da
nije zadavila bojeg oveka.

286
 GLAVA DVADESET ETVRTA

TRIR

I opsada Trira, potrajala je. Ali saski ratnici, udaljeni od Rieg

Majsnera, nisu bili ni nalik onima kod Meca. Njihov voa Rot, naredio je
da sva naselja kraj reke Mozel ostanu netaknuta. Neki stari ratnici, bili su
uvereni da e Rotu sleteti glava im Majsner dozna za ovu Sasima
neuvenu i neshvatljivu blagost. Ali mladi voa ostao je dosledan.
Njegovi ratnici nisu gladovali. Kao i svuda, seljaci su se razbeali,
ali su za sobom ostavili kue, kolibe i torove, gde se moglo nai poneto
od hrane. Meutim, glavni izvor snabdevanja Rotovih ratnika, bio je
manastir Esternoh. Oni su sa monasima napravili pogodbu: da ih ne
ugroavaju, a zauzvrat da dobijaju hranu u stoci, itu, branu, vou, pa i
vinu. Tako je opat Alojz sa svojim monasima stekao kakav takav mir.
Meutim, svi su proklinjali vigilante to su ih napustili. Ipak, i dalje su se
moli li bogu da se to pre pojave na vidiku, kao da bi stotinak ratnika
moglo nauditi saskoj vojsci. Oekivali su oni i Teodorika, koga je opat
Alojz arko eleo da vidi, mada bi u krajnjoj nudi bio poeljan i Karlo
Martel, pa ak i Verber, vitez od sove.
Tako je vreme prolazilo, a niko se nije pojavljivao. Nekakvi seljaci,
koje su okolnosti nagnale u ratnike, pobegli su iz bitke izmeu
Teodorika i Karla Martela. Oni su se spasli, ali od silnog straha i beanja
nisu znali ko je pobedio. A ni za ivu glavu nisu smeli da se vrate na
poprite bitke. Neki od njih svratili su u manastir. Uzalud su monasi
pokuavali da doznaju ko je koga u bici smlatio.
Prokleti seljaci! kleo je stari monah Venijamin. Samo znaju
da riju zemlju, da lau i da kradu.
Ne znaju boje zapovesti kroz nos protepa opat Alojz.
Otac Venijamin, starac koata lica, dugaka vrata sa isturenom
Adamovom jabuicom i zelenim oima, izbuljenim kao u skakavca,
nastavi:

287
 Monasi, znajte da je od boga ovo zlo to podnosimo... Otpadili
ste se od posta i molitve i eto vam sad! Davanje naim krvnicima,
pridavie i vas i manastir!
Monasi, podnosei namet, proklinjali su i Sase i svoju sudbinu, pa i
oca Venijamina.
Opat Alojz je govorio:
Na manastir je prebogat, a saski ratnici nee veito ostati kod
Trira. Molim se Gospodu da nam to pre poalje viteza Teodorika i
njegovu vojsku...
A vitez Teodorik, posle poraza, grabio je sa dve stotine konjanika
prema Ahenu kao da ga goni opor vragova. Karlo Martel, u elji da ga
dokusuri, jurio je za njim zaklinjui se da e varalicu presei na dvoje,
Vitez od sove, oduevljeno se pridruio goniocima, a debeli Peper i
suvonjavi Braun, poginuli su.
Tako su opat Alojz i manastirska bratija ostali u potpunoj
neizvesnosti.
Zaudo, nikome od monaha ne pade na pamet da kao spasioce
prieljkuje grofa Sebastijana i njegove ratnike.
A saski ratnici nali pa zali...
Oko Trira, borbe su odavno prestale. Iz grada niko nije vrio ispade.
Zapovednik ulc, grdio je, trezan, svoje ratnike to se ne bore, a pijan je
govorio:
Zato da ginemo bez potrebe? Tamo, kod Meca, reie se na ijoj
je strani Gospod, a uz njega i pravda. Videe se ko ima bolju pesnicu...
Sedi monah Leontije, snurajui brojanice, govorio je ravnoduno:
Bog neka nam poivi ulca. Taj i kad je trezan zna ta treba da se
radi.
Tako se izmeu dve neprijateljske vojske stvorila preutna
trpeljivost. Obe su oekivale da odluka padne kod Meca, a to se
iekivanje oteglo unedogled. Rot je poslao Majsneru glasnika da trai
pomo koja mu nije ni bila potrebna.
Pijani ulc i njegovi savetnici, koji se takoe nisu odvajali od pehara,
preneli su na svoje ratni ke teku otupelost, osobinu odvajkada ustaljenu
kod pijanaca. To zlo je kao zaraza prelo preko zidina i uhvatilo i saske
ratnike. Meutim, vino je svakako na obe vojske delovalo umirujue. U
gradu je bilo dosta hrane, starog i novog vina; a saski ratnici, nali su
dobar izvor u manastiru Esternoh. Tako su i jedni i drugi, siti i pijani,
ekali da se rat zavri.
Mladi vojskovoa Rot nije se ni treznio, pa je valjda i zaboravio
zato je doao pod Trir. U poetku, pijuckao je koliko da ublai strah koji

288
ga je pritiskao kad god bi mu palo na pamet modro i surovo lice Rieg
Majsnera. Znao je da nije u stanju da odoli besu Rieg i da e ga
prokletnik ubiti. Tako je zapao u pijanstvo, opustio se i dozvolio da se
svi ratnici povedu za njim.
Onima u gradu, opet, odgovaralo je takvo stanje. I dani su
prolazili u lenstvovanju.
Gospode boe! govorio je titonoa Karus, Daunu i monahu
Rapu. Ako se ovako nastavi, ovi nai e jo poeti da se grle i ljube sa
Sasima!
Rap se blaeno nasmei;
Bezbonici su spremni da prime hriansku nauku!
Triput su je primali i klali monahe koji su im kao slepcima
otvarali oi! ree Daun.
Oni monasi, bili su neprosveeni! isprsi se Rap. Nisu umeli
sa varvarima...
A ti si prosveen, pa sa svima ume?! nasmeja se Otokar koji je
pratio razgovor. Ko tebe vidi, gotov je da se odrekne i boga, i Hrista, i
roene majke!
A ti?... Ne veruje ni u ta! planu monah. Ja sam posveeni
propovednik i prosvetitelj...
Daa... Propoveda ljubav meu blinjima, a nosi no u nedrima!
Daun primeti:
A ti, Otokare, sine slavnoga ulca, zaboravio si podvig monaha
Rapa u Mecu?...
On se toga sea jedino kad je pijan! dobaci Karus. Kad Rap
progovori, u stanju je nebo i zemlju da sastavi!
To neka ne pokuava iskrivi usta Otokar.
Bolje neka se dri zaluivanja suludih! To mu je donelo slavu
udotvorca, jer je kraljicu Plektrudu strpao u miolovku! Opat Sep je
kralj glupaka, pa je opet ovoga klempavog udotvorca muio sve dok ga
nije nagnao da pobegne iz manastira. Izlapeli opat Sep, tada je uzviknuo:
Slava bogu na visinama! Izbacismo kugu iz torine!"
Monah Rap zakoluta oima. Desnica mu u mahu krenu prema
nedrima.
Ne potei no, sveti ovee! uhvati ga Karus za ruku.
Rap zamuri i kao zanet ostade neko vreme u utanju. Najzad se
prenu, prekrsti se i ree:
Moj prekrasni Jerusalime, ne zaboravi me...
Jedan stari graanin im prie:

289
 Dva saska ratnika, primakla su se velikoj kapiji ree. Trae
da ih pustimo u grad.
Otokar uzviknu:
E pa, brate, ti su se dobro razbakarili!... Sad hoe i u grad da
zavire! Reci onima kod kapije neka ih puste, da vidimo ta hoe.
Uskoro dva saska ratnika stadoe pred Dauna.
Gle! uzviknu Kraus. Ovo su nai poznanici!
Sasi se smerno poklonie:
Da... dobro smo vas zapamtili... I doosmo...
Tako mi boga, ovo su oni ranjenici u seljakom naselju, tamo kod
onih staraca priseti se Daun. Celo upe melema, potroio sam na
njih.
U dobri as! ree stariji. Ja sam Roman, a ovo je Herbert. Vie
puta, videli smo vas na zidu... I doosmo da vam se zahvalimo.
Da li je jo neko preiveo od onih ranjenika? upita Daun.
Jo etvorica. I oni razmiljaju da dou ovamo.
Rap ih odmeri pogledom:
ujte, Sasi... Ovo nije manastir sa monasima! Ovo su ratnici...
Mogu vas tu na mestu sasei!
Nee nasmei se Roman. Oni su nam spasli ivote.
Otokar se razvika:
Saski ratnici, navalili su da nas unite!... A vi?... emu se nadate
ovde u gradu?
Ostaemo kod vas ree Herbert.
Mi bismo da ostanemo javi se Roman.
Kad je tako, pokrstiu vas odluno im se obrati Rap.
Dovedite i ostalu etvoricu!
Oh, kako je to dirljivo! uzviknu Otokar. Ludoga Majsnera
uguie suze radosnice kad uje da njegovi ratnici, mesto da se biju,
primaju hriansku nauku!
Eh odmahnu rukom Roman. Nai e se ve neko da mu
slomije vrat, da mu iskopa oi i prospe creva...
Gle novih hriana! uzviknu Otokar. Odmah bi da
prosipaju creva! Kakvo blagorodno milosre prema blinjima!
Monah Rap mu se obrati:
Vode... Donesite vode za krtenje...
More kakva voda! Doneu vino...
Bez vode nema krtenja. Rekao sam vode... a vino emo posle.
Tako, tako, posle rekoe Sasi. Ah, vino!...

290
 Sutradan dooe u grad i ostala etvorica. Rap je i njih pokrstio, a
Otokar ih poastio vinom. Bilo je i pevanja i smeha, pa i psovki upuenih
na raun Rieg Majsnera.
Istoga dana, jo dva ratnika stadoe pred kapiju i zavikae:
Otvarajte!... Gladni smo kao prokletstvo!
Straar mrzovoljno odvrati:
Valjda oekujete da emo kukati i gruvati se u prsa to je vas
spopala glad?!
ta je? Opet dolaze? obrati se Otokar straaru. Jo malo, pa
e svi da se presele u grad. Pojee nam i mia u duvaru... ta?... Da li
sanjam?! uzviknu. Ej, Daune!... Karuse!... Doite da vidite ko nam
dolazi...
Kad se ispee na zid, Karus ree:
Tako mi boga, ovo su Arnufovi seljaci!... Stok i Miler...
Jeste... Oni su... Stok i Miler... Onaj to je digao kandilo iz
manastira svetoga Martina...
Crkni, pijanduro! doviknu onaj odozdo.
Kad su uli u grad, Stok ree:
Zlo... Veliko zlo se dogodilo... Tvrava grofa Sebastijana vie ne
postoji. Unitili je Sasi... juriali, pobili poslugu, zarobili preko trideset
seljaka i ratnika i uhvatili groficu Gertrudu i odveli je...
A vas dvojica? upita Daun.
Pobegli... Jedva doosmo do vas...
I to kroz saski tabor! nasmeja se Karus.
Kako prooste do grada?
Niko nas nije nita pitao... Saski ratnici, mislili su da smo njihovi.
O, Gospode! uzviknu Daun. Otkud oni ak tamo?... I kuda
su otili?
Istim putem kojim i vi kad ste krenuli prema Mecu ree Miler.
Ili smo s njima kao i ostali robovi... Ili, do unitene tvrave sacgrofa
Arnufa.
Rap primeti:
Izgleda da je naem miru i spokojstvu doao kraj. Saske
razbojnike poslao je Majsner da uhvate groficu. Hoe da se osveti
Sebastijanu.
Tako je sloi se Daun. Opremiemo sto pedeset ratnika i
poi tragom razbojnika.
Tragom... ako ga pronaete dobaci Otokar.
Uostalom, Stok i Miler idu s vama... Boljih tragaa nema... Ali,
pitanje je kako ete izai iz grada... Treba proi kroz opsadu...

291
 Ako nas Sasi napadnu, probiemo se! odvrati Daun.
Stok primeti:
Ako Daun i njegovi ratnici ne oslobode groficu, Ripuarci doista
nemaju u koga da se pouzdaju... Nego, tako vam boga, dajte nam togod
da pojedemo! Presamitili smo se od gladi...
Otokar ih odvede prema zgradama. Uskoro, dva Arnufova seljaka
zasedoe u kuhinji, za sto i svojski prionue jelu. Pasulj, tuanik, tvrd sir i
slaninu, zalivali su kiselim vinom koje je zapovednik ulc namenio
ratnicima i seljacima.
est novih hriana, bili su spona izmeu graana i saskih ratnika
napolju. Njihovi drugovi, sluali su prie o blagostanju u gradu Triru, o
dobrom vinu i krkanlucima. O monahu Rapu, govorili su sa divljenjem.
Prie su se pronosile od usta do usta i bez zastoja prele granice
verovatnoe. Prialo se da iz glave klempavog monaha izbija nekakva
svetlost koja nije od ovoga sveta. Drugi su govorili da je vien jednom ili
dvaput kako ide, a zemlju nogama ne dodiruje. Trei su se kleli u sva
uda da monah pretvara vodu u vino. Neki su slepo verovali, drugi su se
smejuljili, a prie su se i dalje pronosile. Tako se dogodilo da su saski
ratnici smatrali za sreu to ih monah Rap poseuje i upuuje u pravu
veru. Za kratko vreme, gledali su u njega kao da je heruvim.
Ja sam misionar govorio je Rap svojima.
Radim pod zatitom Hrista.
Eh, dobra duo uzdisao je pijani ulc.
Jagnje si ti, a ono su vukovi... Pojee te!
Posveen sam odvrati monah. Ako me ubiju, odoh pravo
meu svece!
Blago tebi! zatrepta Jozefina. Moj Otokar nikad nee postati
svetac.
Ko zna namere boje! poea se Rap iza uha. Sasvim je
verovatno da su i takvi potrebni svecima!... Pokuau da ga obratim... Ja
to mogu!
Bog te uo! rasplinu se Jozefina.
Birgermajster ulc, nekoliko puta se pismeno obraao vojskovoi
Rotu, savetujui ga da digne opsadu i svoje ratnike odvede kui. Pisma
su nosili pohrianjeni ratnici, ona prva estorica, iako je za to bio
dovoljan samo jedan.
Rot je preutao odgovor na tri pisma, ali na etvrto je odgovorio:
Mi, saski ratnici, navikli smo da se borimo, a eto, pojavilo se udno
stanje izmeu nas, koje smeta i vama i nama da se koljemo. Mi emo se
jednoga dana poklati... A sada treba da ste nam zahvalni to ne vrimo

292
jurie na grad. Zahvalni smo i mi vama to ne pravite ispade iz grada.
Konano, moram rei da nam je ovako sasvim dobro... Nismo gladni, a
bogami ni edni. Jedina muka i nas i vas spopada kad se setimo Rieg
Majsnera. Ako nam se ovde jednoga dana pojavi, bie zlo. Meu svojim
ratnicima nemam oveka koji bi se mogao nositi s njim. Zasad ne
mislimo da diemo opsadu, a ubudue, videemo... Toliko."
Takvim reima, Rot je odgovorio pismeno, a ulc je poverio sinu
Otokaru da odgovori, takoe pismeno. I odgovorno je, izgovarajui
glasno svaku re:
Dobri na susede... Dobili smo tvoje pismo i na jedvite jade ga
proitali, za koje te molimo da ubudue ne kraba, nego da itko pie...
Nekako smo shvatili ta si hteo da kae. Istina je da ste vi, Sasi, dobri
ratnici, ali bogami, ni mi, Ripuarci nismo gori, ako se uzme u obzir onaj
poraz koji ste pretrpeli kod tvrave sacgrofa Arnufa, i koji ete pretrpeti
ovde, kao i kod Meca... Onaj kod movare ne pominjemo... Mi smo,
prijatelju, malo okasti, nakrivo nasaeni i slabo marimo za ale kad je u
pitanju sloboda. Ako moramo, spremni smo da nastavimo klanje..."
Kako lepo sroeno! uzviknu Jozefina. Ume go moj Otokar.
Mogao bi on i vladika postati!
Kako?... ta? prenu se ulc iz dremea.
Govori i pii dalje! podviknu Daun kao da se nalazi usred
divljine. Preplitao je jezikom jer je toga dana vie popio.
E pa nastavi Otokar piui dalje moramo i mi neto o
Majsneru. Hrabar je, jak i lud... Ali i mi imamo viteza. On je takoe
hrabar i jak... a moda i lud...
Na koga si to nianio? zakilji Daun.
Na tebe...
Znai, ja?
Ti!...
Vitez se namrti:
I lud... da se borim sa Majsnerom?
Tako je!...
Da se bori, sinko, da se bori ree ulc zaturajui glavu
unatrag.
Daun se zagleda u tavanicu i stade da razmilja mrdajui usnama:
Ne!... Ne seam se da sam pristao da se tuem sa Majsnerom...
Jedino moda pri piu...
Tako e i biti! sloi se ulc. Izai na dvoboj tom ludaku i
skrati ga!

293
 Da ga skratim?... Trebalo bi razmisliti o tome... Najpre, ja sam
vitez svetoga Grala... Zatim, hou da se enim... Imam zarunicu... I sad,
odjednom, dvoboj!... S kim ono bee?
Sa Majsnerom.
Jozefina primeti:
Zaruniku i vitezu svetoga Grala treba poeleti sreu, a ne
nagovarati ga da se tue s ludacima!... Ja sam protiv!
Ko tebe pita?! planu ulc... Ovde se radi o opstanku!...
Naite nekog drugog! prkosno ree Jozefina. Ja ovoga
momka ne dam!
ulc stade da puke i da koluta oima:
eno, uuti ako moe!
Mogu, ali neu!... A ti, mladi vitee obrati se Daunu ne ili
pod Mec. Majsner e te ubiti.
Mislim da bi najprobitanije bilo tebe ubiti! planu ulc.
Moja gospoo otpoe Daun ipak u ii i tui se... Volim
svoju zarunicu i potujem sveti Gral, ali kad mi neko pomene Majsnera,
kao da me epa za guu... Tui u se ja s njim...
Budi bog s nama! prekrsti se Jozefina. Oduvek sam mislila
da sa tim vitezima neto nije u redu!
ulc se podboi. Brkovi i kosmate vee, estoko mu se nakostreie.
Uzdravajui gnev, tiho se obrati Otokaru i Francu:
Sinovi moji!... Izvedite svoju dobru mater i nipoto je ne putajte
da se ovamo vrati!
Kuku! uzviknu Jozefina. On me tera napolje!
Sevaj! dreknu ulc.
Neto silom, neto blagim reima, sinovi je izvedoe iz odaje.
I jedni i drugi, bili su uvereni da stanje prividnog mira nee
potrajati. Jer, Sasi su krenuli u osvajanje, a Ripuarci da se brane.
Kratkotrajni prekid sukoba, bio je vie odlaganje nego smiljena i trajna
odluka. Ipak, takvo stanje se produavalo. Obe strane, oekivale su
rasplet kod Meca, pa im se nije urilo da nastavljaju borbu. Osim toga,
postojao je zajedniki razlog da budu popustljivi. To je bio Rii Majsner
koji je i jednima i drugima zagoravao ivot. Ako se jo doda da je i vino
inilo svoje, onda je jasno da je kod Trira moglo proi i bez daljih bitaka.
Monah Rap je slobodno zalazio meu saske ratnike. Neke je
pokrstio, a ostale nagnao na razmiljanje. Govorio je o srei i blagostanju
posle smrti, u raju, i o mukama u paklu.

294
 Primajte hriansku nauku, ljudi! govorio je. Osigurajte sebi
ulazak u raj. Bolje vam je da uivate blagodeti, nego da se kao bezbonici
previjate na avoljim roguljama i da se kuvate u kazanu!
Ovi razlozi, bili su ubedljivi.
Jednoga zana, monah Rap podviknu:
Majsneru je doao crni petak!... Naao se vitez koji e ga raskrojiti
na dvoje!... To je na Daun. On je nepobediv jer je pod zatitom svetoga
Grala. Kad ga Majsner ugleda, moe se desiti da padne i precrkne! Sa
svecima nema ale!
Saski ratnici zaagorie. Ovakva mogunost, najvie im je
odgovarala. Najgrlatiji podviknu:
Toga viteza na rukama emo odneti do grada!... Propustiemo
ga! Neka izae na ivot, zdravlje i slavu naega voe Rota!
Uz njega e poi i stotinak pratilaca ree monah.
Samo neka pou... U dobri as!...
Ide pravo na Mec zavri Rap.
Ratnici su gledali za njim ozarenih lica.
Tako je Daun dobio propusnicu za prolazak kroz saski tabor.
Izaao je iz grada i to ne sa namerom da ide prema Mecu, nego da
stigne saske ratnike koji su razorili tvravu grofa Sebastijana i zarobili
groficu Gertrudu. Ali, nevolja je bila to se u taj poduhvat ukljuila i
njegova zarunica Marija, a uz nju i Lucija.
Daun i Karus, sa ponosom su gledali dve devojke koje su na
konjima stigle do velike kapije, ali se iznenadie kad one kroz nju
prooe, ne nameravajui da se vrate u grad.
Daun se obrati Mariji:
Lepo je to si dola da me isprati... i to jo na konju... Sad bi
mogla da se vrati.
Ni pomena! Idem s tobom!
Ovo mi se svia ree vitez. A zna li da tamo kuda ja idem
moe i da se pogine?
Moe, a ne mora dobaci Lucija.
Tebe nita nisam pitao! obrecnu se Daun, pa podviknu:
Marija, vraaj se u grad!... I ti, Lucija!
Ne! Idemo s vama! prkosno ree Marija. Znam da e
najpre pokuati da oslobodi groficu... Htela bih da joj se naem, moda
i da je negujem... Ko zna kako e jadnica izgledati posle ropstva!
To je plemenito i... opasno zavrte glavom Daun.
Pored toga nastavi Marija sanjala sam da te monah Rap i
jedan svetac vode u nebo...

295
 Pa? namrti se vitez.
Koji svetac? upita Karus.
Ne znam... Rapa znam, a tog drugog ne poznajem.
Ne vai! uzviknu Karus. Pitanje je da li je to bio svetac. A
opet, ako ga ne znamo, san se nee ispuniti.
Hvala bogu! uzdahnu Marija.
Je li? priseti se Karus. Da li si videla da i mene vode u nebo?
Nisam... Tebe nisam videla...
Oh!... Kakva srea! javnu se Lucija. Moj momak ostaje na
zemlji... Kako-tako, tek nas dve smo odluile da poemo s vama... Ako
vam se ta desi, da vas sahranimo po hrianski: krst vie glave, a u
grobu, Daunu ma, a mom Karusu toljaga.
Gle! ljutnu se titonoa. Hoe da me sahrani pre roka!
Marija sa suzama u oima ree:
Jo uvek ne znam da li mi je otac u ivotu i ta je sa majkom.
Oboje su ostali u Mecu. Moda u uz put neto doznati.
Kako?... Od koga? zaudi se vitez.
Ne znam slee devojka ramenima. Uzdam se u sreu...
E pa, da i ja kaem svoju otpoe Lucija. Ako naiemo na
neki manastir i na nekog valjanog monaha, mogli bi nas venati.
O! uzviknu Karus. Sve to moe i bez manastira, monaha i
venanja!
To bi ti hteo, sakagija te pojela! planu Lucija i munu ga
pesnicom u slabinu. Ako mi se veeras primakne, odgriu ti nos!
Samo probaj! Izdevetau te tako da e sve da se pui!
Je li to tvoja ljubav, zelembau?... Ti bi jo i da me izmlati?
Bogme i hou, ako treba da sauvam svoj nos!
Devojka se koketno nasmei:
Valjda i ja imam neto da sauvam!
Karus se oglui o ovu primedbu, a Daun se glasno nasmeja...

* * *

Stok i Miler, uzalud su se trudili da pronau trag od kola i konjskih

kopita. Krstarei desno i levo, uzdu i popreko, nita slino tragu nisu
nali. Obilazili su movare, reke, reice, ume i doline obrasle u paprat i
sitnogoricu... I nita.

296
 Stok se vajkao:
Svojim smo oima videli petoro kola, gomilu ratnika i tridesetak
robova... Dobro smo sve upamtili, jer smo straarima ispred nosa
pobegli... Mora biti da je sve to preletelo od Arnufove tvrave do Meca!...
Miler se nasmeja:
Jo nisam uo da konji lete, robovi jo manje, a o kolima da i ne
govorim! Nita od toga, prijatelju. Nisu oni preleteli!
Stok se zamisli, poee se po upavoj glavi i pljunu:
Vitez Daun i njegovi ratnici idu za nama uvereni da emo nai
trag pljakaa, a mi se brukamo... Zna li ta smo mi? Magarci!
Tako je sloi se Miler. Naroito ti!
I ti... I ti, dragi moj! Da si malo munuo glavom, mogao bi da se
seti.
Ti si verovatno mukao, pa opet nita!
Stok kao za sebe otpoe:
Ona povorka nije stigla dovde. Konji, kola, robovi... Sve to ide
polako, mili... Kao to vidi, u mojoj glavi sad je sve bistro.
Trebalo je dva dana da lutamo dok u tvojoj glavi nije postalo
bistro! dobaci Miler.
Daun je sasluao dva tragaa i bez rei dao znak ratnicima da
skrenu konje prema Arnufovoj tvravi.
Sutradan, u podne, ugledae razorene zidove na bedemu, ogorele
grede i pepelita koja su ostala od kua i staja. Mrtvi ratnici, seljaci i
graani, koje su Sasi tri meseca ranije pobili, leali su razbacani po
zgaritu. Iz odela, koja su sunce, kie i vetrovi pretvorili u istrulele krpe,
belele su se ogolele kosti.
Marija zaplaka.
Mrtvi... Svi mrtvi... alosni ostaci onih koji su nas voleli i titili... I
deo moga ivota, ostao je u ovoj pustoi...
Bog neka se smiluje njihovim duama i neka im podari pokoj
prekrsti se Karus.
Vitez i titonoa sjahae.
Za njima se povedoe i ostali ratnici, pa i obe devojke. Na etiri
mesta Stok postavi po dva straara. Ostali ratnici opustie kolane i, ne
udaljujui se od konja, posedae po travi.
Ubrzo, ratnici naloie vatre i poee da peku meso koje su sirovo
poneli u torbama. Iz ume se pojavi ugljar Hugo. Posrui stie do
bivaka.
Hugo! viknu Karus.
Ja sam prostenja bivi ugljar. Umirem od gladi...

297
 Miler mu se unese u lice:
Trebalo bi da ti damo otrova, izdajnie! ree. Doveo si Sase
do Sebastijanove tvrave...
Hugu zasuzie oi, a nozdrve mu se rairie.
Gospode! Meso!... Zaboravio sam kako izgleda meso... Pa taj
miris...
Dajte mu malo vina, a posle i mesa ree Daun. Sasi su mu
sigurno poturili no pod guu... Morao je da ih odvede...
Da... Morao sam... morao izmuca Hugo i nanovo natee
meinu s vinom. Sad ve neu umreti nasmei se.
Dok se meso peklo, bivi ugljar se zavaravao komadom hleba koji
su mu dali.
Priaj sve to si doiveo ree Daun.
Hugo otpoe:
Bio sam zarobljen. Uhvatili me u blizini Meca.
Kod Meca?... ta se tamo dogaa?
Zlo... Propast... Svi gladuju... I graani i Sasi... Poslali su ovamo
stotinara Valtera da razori tvrave grofa Sebastijana, da zarobi groficu i
da donese to vie hrane... Majsner je odredio mene da pljakae
odvedem najkraim putem... Odveo sam ih do tvrave... Posle
obavljenog posla, trebalo je da me ubiju. Iao sam s njima dovde,
pobegao sam i sakrio se izmeu praznih bavi u Arnufovom podrumu...
A Sasi? Kako to da te nisu uhvatili? upita Marija.
Mnogi su bili pijani. U Sebastijanovoj tvravi, bilo je vina
napretek. Poneli su koliko su hteli. Celim putem su rikali kao volovi...
Verovatno su me traili po umi, a ja sam za to vreme uao iza bavi u
podrumu... Sluao sam ta govore... Govorili su da se nee vraati istim
putem, nego obilazno, oko movare, s druge strane... Taj put je mnogo
dui, ali sigurniji...
Stok se obrati Mileru:
Sad vidi zato nismo nali trag!...
Da... Valter se pobojao da ne naleti na neko ga ko bi mu smrsio
konce! odvrati Miler.
Daun se nasmei:
E pa, mi emo se vratiti kraim putem, s ove strane movare.
Pljakae emo saekati na drugom kraju, ili na obali reke... razume se,
ukoliko nam ne izmaknu, jer imaju prilinu prednost.

298
 GLAVA DVADESET PETA

U ZNAKU SMRTI

Valter i njegovi pratioci, stigli su pred tvravu grofa Sebastijana

osmoga dana. Skriveni u umi, saekali su no. Jo tokom dana, odsekli
su jedan bor, skratili mu grane i stablo, kao lestve, pripremili da se uza nj
penju na zid. Za tu svrhu, nainili su i splav da ga prebace preko jarka
ispunjenog vodom. Napad su izvrili oko pola noi. Iznenaeni straari,
ratnici i grofica, jo se nisu ni pribrali, a neprijatelji su bili u tvravi. Sasi,
naviknuti na prepade svake vrste, uinie pokolj. Stotinar Klem i
desetina ratnika hrabro izgiboe borei se.
Grofica Gertruda, sa gri pratilje, uhvaena je. Sa vezanim rukama,
ene su izvedene na poljanu ispred tvrave i gurnute meu tridesetak
robova.
Petoro kola i dvadeset konja, Sasi su natovarili vreama sa hranom
i, hitajui da to pre krenu natrag, spalili tvravu.
Saski ratnici i robovi, gledali su kako vatra besni i unitava tvravu
grofa Sebastijana.
Grofica se obrati stotinaru Valteru:
Za vas, Sase, pria se da ste nenadmani ratnici, hrabri i smeli.
Sad mi se ini da ta medalja ima i drugu stranu. Vi ste obini razbojnici.
Ti si voa ovoj gomili propalica. Mora im rei da e ih grof Sebastijan
pohvatati i naterati ih da mu sagrade bolju i veu tvravu, a kad je bucu
zavrili, poveae ih sve, do poslednjeg... razume se, ako doekaju ivi
kraj ovog odvratnog rata... A tebe i onoga koji te je poslao ovamo, spalie
na lomai. Tako e svi razbojnici skupa i u isto vreme u pakao, ukoliko se
nekome od vas ne smrkne ranije.
Stotinar iskrivi usta u prezrivi osmeh:
U pakao e najpre ti! Nareeno mi je da te ivu odvedem do
Meca. U tome gradu, nalaze se i grof Sebastijan, kraljica Plektruda i vitez
Rajnhard. Oni i svi ripuarski ratnici gledae sa zidova kako na polju

299
groficu prodire plamen... Uhvatiemo mi i tvoga brata Karla. On je
nekud zalutao sa malim brojem ratnika... I njega emo mi...
Hoete, svakako mirno ree grofica. ula sam, pria se,
kako vas je potkusio pored nekakve movare... Sa sto pedeset ratnika,
unitio je i razjurio pet hiljada saskih razbojnika!
Stotinar Valter preblede i krgutnu zubima:
Nareeno mi je da te odvedem ivu... Da nije toga, prerezao bih
ti grlo!
Da, da zaklima glavom grofica. Vi ste hrabri, estoki,
nepobedivi kad treba juriati na ene, decu i seljake. Ve ete uvideti da
se takva hrabrost ne isplati.
U blizini je stajala gomila robova. Meu njima, bili su Stok i Miler.
Oni su u blizini Trira napustili Dauna i krenuli prema Sebastijanovoj
tvravi. Tako su i pali u ropstvo.
Stok apnu:
Imam no u nedrima...
I ja odvrati Miler.
Valter se pakosno nasmeja:
Presvetla grofice, uskoro emo biti kod Meca. Uz put se
pripremaj da poravna raune s bogom!
O! uzviknu ena. Niko ne moe da predvidi ta se sve moe
dogoditi dok se ne stigne do Meca! Savetujem ti da se i ti pomalo
priprema za onaj svet. Zna kako je... U tekim vremenima ivimo.
Niija glava nije sigurna. Rat je ovo...
Dosta je bilo prianja!... Polazimo!...
Tri dana i toliko noi, povorka je milela. Kraj
Arnufove razruene tvrave Valter naredi dui odmor. Zanoili su
na ivici ume.
Dva straara, dobro su uvala groficu i njene tri pratilje. Znali su da
im ivot visi o koncu ako im panja popusti. Meutim, etiri straara,
uvari robova, digli su jednu meinu s kola i dobro se poastili vinom.
Stoku i Mileru nije bilo teko da preseku veze na rukama i nestanu
u mraku, kao to ni Hugu nije bilo teko da mugne u razvaline tvrave i
sakrije se iza bavi, u podrumu.
Tek u zoru straari primetie da dva roba i ugljar koji ih je vodio
nedostaju. Pri polasku, Valteru nije palo na pamet da broji robove, ali je
primetio da nema Huga. Ratnik nije mnogo mario za njega. Meu
robovima, pronaao je trojicu koji su poznavali svaku stopu obilaznog
puta oko movare.

300
 Valter je bio i lukav i hrabar. I bez primedbe grofice Gertrude da
opasnost moe da iskrsne na svakom koraku, odluio je da zaturi trag.
Smatrao je da je bolje zakasniti jedan ili dva dana nego zapasti u nevolju
koja moe da upropasti i njega i njegove pratioce.
Probijajui se kroz gusto iblje, vrbake i topoljare, bio je uveren da
ga niko nee ni videti ni uti. Meutim, grofica se pribojavala da e
saskom stotinaru poi za rukom da neopaen proe dobar deo puta. I
ukoliko se pribliavao gradu Mecu, bilo je sve verovatnije da e uspeti.
Zbog kola, povorke natovarenih konja i gomile robova, kolona se
razvlaila. Saekivanje i pristizanje, usporavalo je kretanje, a stabla
debelih hrastova i bukava po padinama i topola kraj movare
onemoguavala su da se bar donekle ubrza. Nije bilo ni istine, ni kozjih
staza, ni estih proplanaka, pa se inilo da ljudska noga nikad tu nije ni
kroila.
Grofica je, po prianju Arnufovih seljaka, znala da se negde kraj
movare nalazi stanite razbojnika. Ona to tiho saopti svojim pratiljama.
Uznemireni pogledi etiri ene, ukrstie se jer im se inilo da e pasti iz
zla u gore, ako ih se razbojnici doepaju.
Meutim, Valteru je izgledalo da je napravio dobar potez izabravi
taj put. Njegove strepnje, postepeno su iezavale.
Konji, idui bespuem kroz sitnogoricu, paprat i kupinovo bunje, a
ponegde i po vlanom tlu, kretali su se s polovinom snage. Zbog toga su
odmori bili ei i dui.
Na jednom odmoritu, u predveerje, ratnici su na nekoliko mesta
naloili vatre jer je iz movare dopirala hladnoa. Na tihom vremenu,
iznad trski je lebdela magla, kovitlala se oko stabala vrba i topola i
lagano se kretala prema proplanku gde su saski ratnici postavili bivak.
Jato voraka se povijalo iznad kronji nekoliko visokih jablana. Gakanje
divljih plovki, ukazivalo je da se pribliava no.
Odjednom, neoekivano, na ivici ume iskrsnu jelen. Ni stotina
koraka nije ga odvajala od proplanka gde su se puile vatre i vrveli
ratnici.
Strele!... Bre dajte!... Da ga gaamo! zavikae Sasi.
Jelen, zadihan i premoren, za nekoliko trenutaka zastade i podie
njuku u vis kao da hvata vazduh. Onda se prope i stuti se niz padinu
prema movari. Nijedna strela ne polete za njim, niti je ikome od ratnika
palo na pamet da ga goni.
Jelen se monim grudima probijao kroz trske, ostavljajui za sobom
krivudavi trag. Veliki rogovi su se isticali iznad krunica trski. Uskoro i to

301
nestade. Jelen je zaplivao i dohvatio se tvrde zemlje na malom ostrvu. Tu
e se on odmoriti i povratiti snagu.
Kakva divna ivotinja! ree jedna pratilja.
Prekrasna! prihvati grofica, pokazujui glavom levo, prema
ivici ume.
Oh! uzviknu druga pratilja.
Na domaku proplanka iskrsnue ratnici. Gurali su se i tiskali kao da
svaki eli to pre da izbije na istinu.
Razbojnici!... Za maeve! podviknu Valter.
Ratnici se uskomeae. Uvidevi da nemaju vremena da pojau
konje, potrgoe maeve i pokuae da naprave ubojni red.
etiri ene, vie zbunjene nego preplaene, sedele su na travi ispod
jedne lipe. Kraj njih su lekarili robovi.
Zaudo, grofica se nasmeja. Poznala je vou razbojnika, visokog
Svena Galorimljanina, koji se onako slavno" borio sa Karusom i dobio
batinu preko lea. Po njegovu dranju, videlo se da je jo uvek voa
razbojnika.
Borba otpoe, i estoka i nejednaka, jer je razbojnika bilo dvostruko
vie. Osim toga, Sven u mahu dohvati rog koji mu je visio ispod levog
pazuha i dunu. Zvuk se probi kroz gore i dubrave, odjeknu nekoliko
puta i ieze. Razbojnik jo dva puta dunu u rog i ostavi ga.
Razbojnici su se srano borili, vitlajui maevima, odskakali, juriali
po trojica na jednoga i svojim mnotvom i vikom do promuklosti
uveavali pometnju. Svaki drugi ratnici, osim saskih, izgubili bi
prisebnost i nagli bi u bekstvo. Tada grofica uvide da su pohvale, koje su
se na sve strane ule o saskim ratnicima, sasvim opravdane. Svi su se
borili hladno i smiljeno, zaklanjali se iza malih titova i zadavali brze,
uvek smrtonosne udarce. ak su i oni kod konja i robova doepali
maeve i jurnuli u bitku. Nijedan ne pade a da se nije bar dvostruko
iskupio.
Stotinar Valter, borio se pokazujui vetinu na kojoj bi mu mnogi
vitezi pozavideli. Ali razbojnici, borei se neviteki, pravili su prodore,
opkoljavajui manje grupe ili pojedince. Nasrtali su i udarali maevima i
toljagama, hrpimice juriajui kao lovaki psi kad skole krdo divljih
svinja.
Ravnopravna bitka potraja. Borci su se na obe strane proredili, a
inilo se da sve ee navaljuju kao da su reili da se bore do poslednjeg.
Meutim, robovima nije bilo teko da prereu veze na rukama.
Jedna grupa uhvati nekoliko konja natovarenih hranom i trei dohvati
se ume. Druga oslobodi veze groficu i njene pratilje. Begunci se bacie

302
na konje koji su odmakli van domaaja borbe i u trku, po tvrdom tlu,
odjurie prema movari, gde nestadoe iza okuke. Nikome od boraca ne
pade na pamet da ih goni. A oni su beali, isterujui iz konja poslednju
snagu.
U borbi je na obe strane palo mnogo ratnika jer je ogorenje bivalo
sve vee. Valter je oborio sedam protivnika i sukobio se sa Svenom.
Izranjavljen na nekoliko mesta, pao je ne odajui glasa.
Iz ume povrvee novi razbojnici. Predvodio ih je Sloven Vlad.
Njihov dolazak okona bitku. Od saskih ratnika, spaslo se svega est.
Mada su bili pritenjeni i do krajnosti ugroeni, ipak su se spasli.
Doepavi konje za voice, bacie se na njihova gola lea i u galopu
odjurie prema Rajni.
Na popritu, kraj mrtvih i ranjenih, nastade opte veselje, jer
razbojnicima je pripao obilat plen...

* * *

Vitez Daun i njegovi pratioci, vraali su se od Arnufove tvrave

istim putem kojim su i doli. Movara je bila ogromna, pa se nije moglo
oceniti gde poinje, a gde se zavrava. Stok i Miler su jedino znali da se
kreu po tetivi tog luka i da e na kraju svakako stii pre saskih ratnika
koji idu okolo. Prednost od dva dana, koju su imali Valter i njegovi
ratnici, nije predstavljala osobitu smetnju. Ipak, treega dana, stigavi do
kraja movare, Stok i Miler ne naoe tragove konja i kola.
Da li su stigli pre nas?... Proli ovuda?... I na kraju, kuda?
upita Stok.
Moda su preleteli? podsmehnu se Miler.
Moe biti!... Svata se dogaa kad je rat...
Na malom proplanku, okruenom umom, ratnici postavie logor.
Daun odlui da tu eka. Na etiri strane, vrljalo je po etiri ratnika,
tragajui. Konano, Mileru poe za rukom da otkrije tragove konja, i to
na tvrdom tlu. Bili su udaljeni od vode nekoliko strelometa. Tragau
Mileru, odmah je bilo jasno da je tuda prolo svega nekoliko konja.
ta je sad ovo?! zaudi se ratnik. Mala grupa... Ko su
konjanici i kuda idu?
Miler i njegova tri pratioca odluie da idu po tragu. Vrbe i topole
na tom mestu, bile su retke, pa im nije bilo teko da prate trag i da na

303
konjima brzo napreduju. Uskoro naioe na mali bivak. Osam ljudi,
sedelo je ispod jednog hrasta, a pet konja paslo je u njihovoj blizini. Bila
je to prva grupa robova koja je pobegla tokom bitke. Tri ratnika i pet
seljaka, prenue se kad ugledae naoruane ratnike. Sami i bez oruja,
nisu imali nikakvih izgleda da se izvuku.
Ne bojte se! doviknu im Miler. Mi smo Ripuarci.
Pripadamo vitezu Daunu...
Gle!... Miler, Arnufov seljak! dobaci neko.
Neka je slava bogu! graknue bivi robovi. Ti i Stok, pobegli
ste pre nas, a sad i mi... Iz bitke smo pobegli...
Kakve bitke? tre se Miler.
Izmeu Sasa i razbojnika... Izgleda da su razbojnici pobedili. Bilo
ih je mnogo vie...
A grofica?... A ostali robovi?...
Ako su bili veti, pobegli su... ukoliko ih razbojnici nisu
pohvatali...
Da li je neki od saskih ratnika ostao iv?
A ko e ga znati!... Bila je estoka borba...
Hm! uini Miler. Ako su razbojnici uhvatili groficu, nee
valjati.
Kad stigoe u bivak, Daun se obrati doljacima:
Svi ste iz Sebastijanove tvrave?
Svi... Zarobljeni... Pohvatani...
Posle galame, upadajui u re jedan drugom, najzad ispriae ta se
dogodilo, Ono najvanije, ipak nisu znali: ta se dogodilo posle njihovog
bekstva, ko je pobedio i da li je grofica pobegla sa ostalim robovima ili su
je uhvatili razbojnici...
Ja bih se stideo da sam na vaem mestu re e Daun. Ostavili
ste svoju gospodaricu i pobegli!... Poneli ste se kao da ne pripadate grofu
iji ratnici prave uda od junatva!
Mi tebe poznajemo... Ti si vitez svetoga Grala... Boravio si u naoj
tvravi stadoe zatakavati seljaci.
Daun ih vie i ne pogleda.
Dogovarajui se sa svojim ratnicima, vitez odlui da itav taj dan
ostanu na tom mestu.
Daun zavri:
Ako je grofica pobegla sa grupom robova, moe se desiti da je
doekamo ili naemo. Patrole e neprestano krstariti unaokolo.
ta e biti ako je ne naemo? upita jedan ratnik.
Onda kreemo pravo na tabor razbojnika... Stok i Miler!...

304
 Ovde smo...
Valjda znate gde je tabor razbojnika?
Znamo...
Pred podne, vrati se jedna grupa izviaa sa est ratnika na
konjima. Bio je to ostatak grupe stotinara Valtera. Nijedan od njih nije
potrgao ma protiv izviaa.
Trebalo bi da vas pobijemo! ree im voa. Ali ratnici viteza
Dauna ne ubijaju poraene. Odveemo vas svome voi, ive, ukoliko
neki od vas ne pokua da hvata avola za rogove! Vi ste valjda jedini
uspeli da se izvuete iz bitke?
Poraeni smo i ponieni... Evo vam naih maeva rekoe Sasi
otpasujui kajase.
Maeve ete predati naem voi.
U bivaku, Daun im ree:
Maeve vam neu uzeti... Treba da odete i ispriate Majsneru
kako se vodila bitka sa razbojnicima... Momci! uzviknu vitez. Jesu li
razbojnici odveli groficu?
Nisu... Grofica, njene pratilje i robovi, doepali su se konja u toku
bitke i pobegli...
Tako, znai! odahnu vitez. Za ovakvu vest, poklanjam vam
slobodu! Zadrite svoje maeve i idite pod grad Mec! Rii Majsner e se
uditi to ste ostali ivi... A vi znate ta to znai...
Znamo... Znamo... Ali kuda?... Kako?... ta da radimo?
Idite pod grad Trir. Tamo e vas doekati saski ratnici. Kad
stanete pred njihovog vou Rota, ispriajte mu sve to vam se dogodilo...
I recite da vas je poslao Daun, vitez svetoga Grala...
est saskih ratnika, sa divljenjem su gledali stasitog mladia.
Njegovo dranje, dovodilo ih je do ushienja.
Ratnici dobie dovoljno hrane i pojahae konje. Stok ih uputi kuda
treba da idu da bi stigli do Trira. Ripuarac im doviknu:
Ako uz put naiete na seljake ili nae ratnike, dobro bi bilo da
nm se uklonite s puta ili da ih zaobiete, jer mnogo ste im zagorali...
Nisu svi slini vitezu Daunu...

* * *

305
 Pred gradom Mecom, dogodile su se promene koje uvek mogu
neoekivano da se pojave. Naime, vojska ispod grada, poela je da se
osipa. Nekako se doznalo da su ratnici kod Trira odavno prestali sa
juriima i da ni graani vie ne vre ispade iz grada. Mesto toga, svi su
siti i pijani i niko nikoga ne dira. Majsnera je razdirao bes jer od strane
saske discipline, tamo, kod Trira nije ostalo nita kao da su ratnici
zaboravili ili zanemarili obiaje svojih predaka.
Ah, Rot! kipeo je Rii. Ubiu ga!... Svojeruno u ga ubiti!...
Ako se iv vratim u Osnabrik, pobiu sve njegove roake!
Prisutni stotinari, gunali su, brundali i klimali glavama u znak
odobravanja.
Riem se steglo grlo od ljutine i napora da se savlada:
Sad vidim ta znai nesposoban voa! Nai stari, birali su
najhrabrije i najborbenije, a mi... odnosno ja... Bolje da ne govorim o
tome!... Na elu velike vojske mora da bude ovek pun odvanosti...
Snaga, sila, a ne eprtlja!... Takvi su bili Ben i Gros, a sada i ovaj Rot!...
Ona dvojica, unitila su polovinu naih ratnika tako rei bez bitke, a
ovaj... Bolje da ne govorim o tome!.
Tako je... Bolje... bolje sloie se stotanari.
Druga okolnost, opako je pritiskivala saske ratnike. Nedostatak
hrane, nagnao ih je da neprestano ubijaju svoje konje, pa je postojala
opasnost da oni koji ostanu u ivotu posle uzaludnih pokuaja da osvoje
grad, budu primorani da zapnu peke prema Rajni i nekako preu
veliku reku, ako stignu do nje, ukoliko nau amce ili naprave splavove.
Osim toga, bilo je sigurno da e im Ripuarci biti stalno za petama.
Obe okolnosti, dovele su do oajanja Rieg Majsnera i njegove
privrenike, iji se broj iz dana u dan smanjivao.
Grupa od trideset ratnika, stigla je u tabor. Pobegli su od Trira i
vrletima i stranputicama stigli do Meca. Bili su smeli, puni pouzdanja i
ponosni to su napustili Rota i drugove utonule u lenjost i blagostanje.
Uz njih su ranije bila jo dvojica, ali su njih drugovi isekli kod Trira, jer
su pokuali da ubiju Rota, ija ih je nebriga liila vrlina koje krase valjane
ratnike i dovela ih u stanje otupelosti. Da su ta dvojica uspela, bilo bi
bolje i za ostale.
Kad stadoe pred Majsnera, najstariji progovori:
Doli smo jer nas je muka uhvatila od svega to se dogaa kod
Trira.
A ta se to dogaa kod Trira? mirnu Majsner.
Tamo se jede i pije. Hranu i vino dobijaju iz manastira s one
strane Mozela. Bratime se sa monasima. Oni im daju... O napadima i

306
juriima na Trir nema ni pomena! Iz grada izlazi jedan klempavi monah i
zalazi u tabor naih. Oni ga oboavaju, klanjaju se pred njim kao da je s
neba pao. Polovinu naih ratnika, preveo je u hriansku veru...
Kau da je udotvorac dobaci jedan ratnik. Kad ide, zemlju
ne dodiruje. Pretvara vodu u vino...
Eto vam! pljesnu rukama Majsner. Taj ih je omaijao!
Jedan od njegovih stotinara primeti:
udo jedno kako ste vi to dosad podnosili! Sad ste se tek setili da
doete!... Toga udotvorca ste mogli da uhvatite i zadavite. I sve bi bilo u
redu...
Nije se moglo nastavi doljak. Dvojica su pokuala da
smaknu Rapa. Uhvaeni su i iseeni... I nas bi pobili da nismo
blagovremeno umakli. Niko se nije usudio da na monaha digne ruku...
Majsner ih je mrzovoljno gledao:
Kad je tako, vratiete se pod Trir i ubiti Rota i klempavog
monaha. Ako ih dovedete ive, etvoricu od vas postaviu za stotinare...
Koju etvoricu? bojaljivo upita najstariji doljak.
Doznaete kad se vratite... A sad, na put!...
Kad su pojahali konje, bacie poslednji pogled prema Majsnerovim
ratnicima koji su ih saaljivo gledali.
Znali su da idu u sigurnu propast jer su vie od ivota cenili obiaje
svojih predaka.

* * *

U Mecu, glad je lagano ali sigurno nagovetavala da e graani i

ratnici doiveti neminovnu katastrofu. Krave, ovce, svinje, kokoi... sve
je ve poklano i pojedeno. Od konja, bez kojih se ne moe zamisliti ni
najmanji odred ratnika, ostalo je svega etrdeset. Magaze sa itom, skoro
da su izbacivale poslednje zalihe. Graani i ratnici, dobijali su po jedan
oskudni obrok na dan. Gore se nije moglo zamisliti.
Grof Sebastijan, Rajnhard Arnuf i Valter, dan i no su provodili na
zidovima i kod velike kapije, jer su ratnici, u nastupu oajanja, pretili da
ispadnu iz grada i da se tuku dok ne izginu. etiri viteza, s mukom su
odravala nekakav red. Nekoliko puta, Rajnhard i Valter, maevima su
morali da nateraju ratnike na dostojnu pokornost. Posle vike, pretnji i
ubeivanja, za njima je ostajao i pokoji le. Gunanje i negodovanje

307
ratnika, nagovetavali su skoru pobunu i krvoprolie. Zbog slabe ishrane
i iznemoglosti, deca su se listom razboljevala i svakodnevno umirala.
Kuknjava majki pri pogrebima i kletve namenjene zapovednicima grada,
zlokobno su odjekivale.
Riem Majsneru se inilo da je doao pogodan trenutak da osvoji
grad. U dva maha, naredio je otar juri i oba puta se prevario.
Ozlojeeni ratnici iz grada, proklinjali su svoje voe, ali su estoko
raspalili po pravim krivcima za zlo stanje koje ih je snalo. Tukli su se
kao razjarene zveri. Sa zakrvavljenim oima i penom na ustima, kao
pobesneli su mlatili sekirama i maevima po neprijateljima. Pod
zidovima su leale gomile leeva.
Stareine u gradu, prestale su da se sastaju kao da vie nemaju jedan
drugome ta da saopte. I kod njih je nastala neka vrsta otupelosti koju
izaziva oajanje. Izgledalo je kao da oekuju neminovnu propast, smrt od
gladi ili neprijateljskog maa. Karla Martela, vie niko nije pominjao kao
da su svi bili ubeeni da je sa svojom malobrojnom vojskom zauvek
propao.
Retko se dogaa da dve neprijateljske vojske istovremeno dou u
stanje krajnje nemoi i da obe u tekom gru oekuju svaka svoju
propast.
Vitez Rajnhard je neoekivano pozvao na savetovanje istaknute
voe i stareine. Doli su bezvoljno, ubeeni da nita znaajno nee uti.
Grof Sebastijan, sacgrof Arnuf, monah Bonifacije, vitez Valter i osam
stotinara zasedoe za sto u velikoj dvorani.
Rajnhard progovori:
Ne oekujte da u vas zasuti reima. Izazvau na dvoboj
Majsnera... Borba na ivot i smrt... Ako ga ubijem, postoji mogunost da
se njegovi ratnici povuku od grada. Ako poginem, stanje ostaje
nepromenjeno... To je sve...
Stareine su ga nemo gledale. Tiina potraja. Niko mu nije
odobravao, a nije ga ni odvraao od namere.
Onda tako ree Sebastijan. Ako pogine, za tobom e poi
drugi... pa i trei...
Svakako! dobaci Arnuf.
Kao drugi, idem ja! javi se Valter.
Izreaemo se svi... Valjda e nekome uspeti da tog Lucifera vrati
u pakao! ree Sebastijan ustajui.
Mala vrata u uglu, naglo se otvorie. U dvoranu ue monah
Eustahije. Lice mu je bilo udno iskrivljeno, a pogled kao u umobolnika.

308
On klee ispred Bonifacija u trenutku kad je misionar napravio znak
krsta blagosiljajui viteza Rajnharda.
Kleei i udarajui elom o pod, otac Eustahije je uzvikivao:
Nevin sam!... Kunem se u spasenje svoje due da sam nevin!...
Sabrate, priberi se, ustani i kai ta se desilo ree Bonifacije
stavljajui mu obe ruke na glavu.
ta se desilo? upita i grof Sebastijan.
Ubio sam je! zavapi monah briui rukavom iskrvavljeno lice.
Htela je oi da mi iskopa... Zadavila bi me kao i naeg sabrata Antuna
to je... pokoj mu dui, boe, daj!... Neka bi se rajska vrata otvorila pred...
Znai, kraljica Plektruda se upokojila? upita Valter
Upokojila se! prekrsti se Arnuf.
Bog neka se i njoj smiluje, i neka bi se rajska vrata... zavapi
opet Eustahije.
Ama, ostavi ta rajska vrata! planu Valter. Bolje idi pa operi
to krvavo lice!
Jedan stotinar prie Eustahiju i kucnu ga srednjim prstom po elu:
Zar si ba morao da je ubije?... Ona bi i inae skoro preminula,
to i nas eka... Mi bismo mogli zbog tog ubistva i da te obesimo...
Ako se mora, umreu prema Gospodnjoj volji, a ne od ruke ene
koja je odavno predala duu avolu!
Ne pominji neastivog, bezbonie! isprei se misionar
Bonifacije. A ti... obrati se Eustahiju. Idi u svoju eliju. Moli se za
njenu i svoju duu... Tri dana hleba i vode u usta da nisi stavio!
Valter se tektavo nasmeja:
Za to vreme ni mi neemo imati ta da stavimo u usta...
Toga dana, Rajnhard je proao kroz veliku kapi ju i uputio se prema
atoru Rieg Majsnera. Iao je kroz tabor ne osvrui se ni desno ni levo,
kao da ne vidi gomile ratnika koji su ga nemo gledali. Tako u prvi mah, a
onda otpoe graja jer su svi znali viteza Rajnharda i bili uvereni da je
doao da preda grad. Zbog toga su izbijali veseli povici, pa nikome ne
pade na pamet da nasrne na viteza ili da mu bar otme ma.
Majsner je sedeo na klupi, ispred atora. Noem je seckao komadie
osuenog konjskog mesa i stavljao ih u usta. Kraj njega su bila dva
stotinara.
Kad ugleda viteza, uzviknu:
Gle, Rajnhard!... Doao da se preda ili da pregovara?... Izgleda da
emo konano slaviti pobedu... Prii, vitee... Samo prii... Dok ne
ujemo zato si doao, niko nee dii ruku na tebe. Dakle, predaja grada
ili pregovori?

309
 Nisi pogodio nasmei se vitez. Dokle god vidi da na onim
zidovima neko mrda, nee ui u grad... ni ti, ni ova tvoja pljakaka
rulja!...
Kako lepo reeno! iskrivi usta Rii, a iz oiju mu blesnu
zlokoban sjaj. Ratnici... Ratnici su oni...
Ne... Nisu... Da su pravi ratnici, ne bi izabrali za vou takvo
udovite... Nego, nisu oni te be ni birali. Sam si se nametnuo.
Dosta je prianja! planu Majsner. Jo nismo uli zbog ega si
doao...
Uzmi tit i ma... Boriemo se na ivot i smrt, peice, jer smo i mi
i vi konje pojeli...
Majsner se nasmeja:
Prihvatam dvoboj... premda bi mi vie odgovaralo da je mesto
tebe doao grof Sebastijan...
U tom trenutku zviznu jedna strela i vitezu oea obraz. Iako je rana
bila plitka, krv obagri Rajnhardovo lice.
Ko je odapeo strelu? upita Rii etajui pogledom po
ratnicima koji su se naetili oko atora.
Ja! isprsi se jedan mladi. Zovem se Ludvig, sin Karla
Kvedera, koga je taj vitez ubio...
Da li ga je u bici ubio? upita Majsner.
Jeste...
Znam... Znam Kvedera... Bio je hrabar ratnik... Daj mi ma
obrati se titonoi. Prii malo blie...
Mladi baci pogled po ratnicima, isprsi se i prie Majsneru.
Da li zna otpoe Rii da je ovo posveeni vitez?... Njega
samo u bici moe napasti i ubiti... Njegov ivot pripada meni, a moj
njemu, i to samo u asnom dvoboju...
Majsner mirnu i istre ma. Ratnicima zastade dah jer njihov voa
ni pola snage nije uloio, a mladieva glava pade kao ispod delatovog
maa.
A sad moemo da otponemo igru obrati se Rajnhardu.
Boriemo se viteki, da i tvoji i moji ratnici vide koliko vredimo...
Rajnhard odrei kacigu koja mu je visila o pojasu, i nataknu je na
glavu.
Obojica su imala na sebi iane naprsnjake i kacige, na levoj ruci
okrugao metalni tit, a u desnoj ma, irok kao aka.
Borba je otpoela bez titonoa, jer su oba borca smatrala da su u
ovakvoj prilici izlini.

310
 Na zidovima su stajali Sebastijan, Arnuf i Valter, a sve do velike
kapije, bili su poreani ratnici i graani. Svi su oni gajili nadu da e
njihov vitez ubiti Majsnera i da e potom saska obezglavljena vojska
napustiti opsadu.
Saski ratnici napravili su veliki krug da bi borci imali dovoljno
prostora da se razmahnu.
Obiaj je bio u dvobojima da pristalice jednog ili drugog borca
bodre svoje ljubimce. Ali ovoga puta, borba je otpoela bez galame i tako
se nastavila. Ni sa gradskih zidova, ni na polju nisu se uli povici. inilo
se da su i Sasi i Ripuarci ve siti i presiti prolivanja krvi.
Bila su to dva estoka borca, svaki istaknut meu svojima i najbolji
meu najboljima. Obojica su vaili kao nepobedivi, premda je Rajnhard
jedanput pao pod udarcem Daunovog maa, a Majsner nosio brazgotinu
od povija, preko celog obraza, do donje vilice. Nije se znalo ko ga je, gde
i kad obranio i da li je to bilo na dvoboju ili na bojnom polju.
Borci su bili plahi i estoko kivni jedan na drugoga jer su strast
ubijanja nosili u krvi kao otrov. Nasrtali su, zadavali ili odbijali udarce i
nanovo juriali. Vetina borenja, bila im je bez zamerke. Pitanje je bilo
samo ko e due izdrati.
Dok su gledali sa zida, Sebastijanu i Valteru je bilo jasno na ijoj
strani e biti pobeda. Obojica se prisetie dvoboja izmeu Rajnharda i
Dauna pod Sebastijanovom tvravom. Oba borca, bila su pravi vetaci,
hrabri i neustraivi, ali snage su im bile neujednaene. Tada je Rajnhard,
desetak godina stariji od Dauna, naglo poeo da malaksava, da sporije
zadaje i odbija udarce i naposletku je pao.
Sebastijan se obrati Valteru:
Pogledaj!... Ponavlja se ista stvar kao sa Daunom... Jo malo, pa
e na borac poeti da malaksava, a Majsner da likuje jer je mlai snaniji
i izdrljiviji... Boe moj nastavi grof da li e ljudi ikada poeti da
uviaju da se sve polako gubi, prolazi, iezava?... Kad e jednom znati
da je doao trenutak da sami sebi kau: dosta!... Povlai se!... Posle toga
mogu da poive jo koju godinu na staroj slavi, do koje im je toliko stalo.
Na polju se borba estoko rasplamsa. Maevi su se sudarali i tretali
o titove. Ali, ve se moglo primetiti da Rajnhard ulae veliki napor da se
odri, a da se Majsner bori kao da je tog trenutka potrgao ma. Ishod je
bio jasan. U jednom naletu, Rajnhard promai, zanese se, posrnu i nalete
na protivnikov ma. Vitez pade i zgri se, dok mu je iz rane na trbuhu
ikljala krv.
Iz hiljade grla divljih ratnika na polju, prolomi se vika. Majsner,
oslonjen na ma, bacao je slavodobitne poglede po ratnicima, a oni na

311
zidovima, nemo su gledali gomilu kako se tiska i komea oko atora
svoga voe. Rii mahnu rukom nekolicini. etiri ratnika se izdvojie,
podigoe telo mrtvoga viteza i ponee ga prema gradu. Kad stigoe do
velike kapije, spustie ga ispred mosta i vratie se.
Dok su Ripuarci unosili Rajnhardovo telo u grad, Valter se obrati
Sebastijanu:
Sad je na mene red... Odmah u poi...
Grof ga uhvati za ruku:
Stoj!... Na dvoboj nee ii!
Zato?... Ja u...
Nita ti nee!... Ako ti je stalo da pogine, ja sam tu i boriu se s
tobom, ali onoj rulji dole niko vie iz grada nee pruiti priliku da likuje.
Hm uini vitez. Mislim da si u pravu... Odloiu...
Ne!... Promenie odluku. Nee se boriti... Moramo biti naisto...
Meu naim ratnicima postoje samo dva viteza koji mogu da izau na
kraj sa Majsnerom... To su Daun i Karlo Martel...
Toga dana, sahranjeni su kraljica Plektruda i vitez Rajnhard.

312
 GLAVA DVADESET ESTA

POTOMCI STARIH RIMLJANA

Varalica Teodorik, shvativi da mu je jedini spas u bekstvu, gonio

je konja isterujui iz njega poslednju snagu. Za njim je jurilo dve stotine
pratilaca, sve odabranih ratnika na krupnim i brzim konjima. Znali su
oni da izgubljena bitka ne znai da poraeni treba da bee do poslednjeg
daha. Pobednik obino ostaje na popritu i ne polazi dok njegovi ratnici
ne pokupe ranjenike, ne pokopaju poginule i, konano, dok se dobro ne
napljakaju i na kraju odmore.
Karlo Martel je ostavio glavninu svoje vojske da obavi te poslove, a
on, ne dozvolivi predah posle bitke ni beguncima ni svojim ratnicima,
jurio je za Teodorikom, reen da ga stigne po svaku cenu. Njegovih tri
stotine pratilaca, pitalo se zbog ega je Karlu toliko vano da uhvati
Teodorika koji je izgubio najvei deo vojske i postao bezopasan. A
Teodorikovima se inilo da bez potrebe jure i satiru konje jer su bili
uvereni da ih niko ne goni. Sve je to bilo neuobiajeno i neshvatljivo.
Karlovi ratnici, uzalud su oekivali da se posle bitke opuste i dobro
odmore.
I jednima i drugima, inilo se da uzalud trae snagu. Samo je
voama bilo jasno da je jedan od dvojice suvian na ovom svetu, jer se
radilo o pitanju vladara u franakoj dravi. Teodorik ili Karlo!
Begunci se nisu usuivali da postave neugodno pitanje svome voi:
zbog ega bee? Goniocima je Verber, vitez od sove, govorio:
Ima li meu vama nekoga kome mesto glave na ramenima stoji
tikva?
Bog s tobom!... Kakva tikva!... Otkud tikva? zabrundae
ratnici.
Ima li ili nema? zaudi se Verber.
Pa otpoe jedan iz gomile reklo bi se da nema, osim ako nije
tvoja...

313
 Gle!... Tako ti to, znai?... Mogao bih te i klepnuti, da ti isteram
bezobrazluk iz glave!
Nema!... Nema! zagalamie ostali.
E, onda sluajte, pa ete znati zato jurimo... Hoemo da
uhvatimo varalicu iz Ahena... On je izgubio bitku i sad bei. A valjda
znate da je zmija opasna sve dok joj ovek glavu ne stuca!... Isto tako
znate da jedna izgubljena bitka ne znai i izgubljen rat. Nevaljalac e
sakupiti novu vojsku da opet udari na nas... E, sad ta zmijska glava
bei...
Gospode! Glava bei! zaudi se jedan priglupi.
Kaem, prikuplja snagu i eka priliku da ujede... I nee se Karlo
Martel smiriti dok glava toga pustolova stoji na svom mestu!
Ratnici su ga gledali mrzovoljno, kao da im nije vano gde e stajati
glava voe potuene vojske.
Karlo Martel, poverio je glavninu vojske Lorencu, voi vigilanata:
Kreni naim tragom, jer se ne zna na ta emo naii. Pred nama
bei hulja neviena, a ini mi se da bismo i samog avola pre epali za
rogove!...
Tragovi begunaca, jo uvek su vodili levom obalom Mozela.
Ako preu reku i dohvate se padina Vogeza, teko emo ih stii
ree stotinar Vaj.
Kako da preu? Da prelete? ljutnu se Karlo.
Ne znam slee ramenima stotinar. Ali kad je u pitanju
Teodorik, svata se moe oekivati. Dva dana ve jurimo tragom
begunaca, a jo ih nismo videli. Ii emo za njima, makar i do vrata
pakla...
Jo tri dana i toliko noi, jurili su tragom, a nijednog begunca nisu
videli, kao da gone utvare. Sve ee su nailazili na brda i uvike obrasle
umom. Ne udaljujui se od traga, petoga dana pred vee postavie
bivak kraj jednog potoka.
Grupa od pet izviaa, ila je ivicom ume i nestala u ipraju. Do
noi se nije vratila. Poslali su drugu grupu. I njoj se izgubio trag.
Karlo, Verber i Vaj u udu su se zgledali.
ta kaete? ree Karlo.
Izgleda da su nam postavili zasedu odvrati vitez od sove.
Hvataju nae izviae...
Noas moemo oekivati napad primeti Karlo. Izviae
vie neemo slati. Postaviemo trostruke strae na tri mesta, po dvojicu
da straare, a treeg da lei sakriven u ibljaku...
Znai, dvojica vidljivih i jedan nevidljiv? nasmei se Verber.

314
 Ovakvog naina obezbeenja prvi su se setili vigilanti. Dokazalo se
da je skriveni straar vaniji i vredniji nego deset ostalih.
Karlo se obrati Vaju:
Dovedi mi onog seljaka Zelera. Treba da poe u susret naoj
vojsci.
Uskoro, demekasti seljak prie.
Karlo mu se obrati:
Uzmi etiri ratnika i poi u susret vigilantu Lorencu. Reci mu da
ubrza kretanje... Neka uri koliko konji i ljudi mogu izdrati... Jesi li
razumeo, seljae?
Razumeo i utvrdio u glavi!
Onda, na put!...
Mislim da emo noas ostati ovde, pa i sutra itav dan ree
Karlo. Begunci su napravili greku. Uhvatili su nae dve patrole,
pobili ljude ili ih zadrali... Mora biti da su naili na neku svoju vojsku,
pa sad vie ne moraju da bee... Postavili su nam zasedu i ekaju...
Neka ekaju... Samo neka ekaju! uzviknu Vaj. ekaemo i
mi Lorenca sa vigilantima...
Vatre su pogasili i rasporedili ljudstvo na tri strane. Iskusni ratnici
Karla Martela, te noi nisu spavati. Meutim, i svanulo je, a od napada
ne bi nita.
ta sad? upita vitez od sove.
Nita odvrati Karlo. Neprijatelji su napravili i drugu
greku. Da su nas prole noi napali, ne verujem da bismo se izvukli...
Napae po danu primeti Vaj.
Onda e opet napraviti greku... Povui emo se u umu i razbiti
na tri strane. Strelci e dobiti priliku da se pokau.
Vreme je prolazilo. Prolo je i podne, a od neprijatelja ni traga ni
glasa. Kad se sunce priklonilo zapadu, pojavie se tri ripuarska ratnika.
Bili su bez oruja i ili su ne pokazujui strah.
Pazi sad! uzviknu Verber. Ovo su nai ratnici!... Pobegli...
Mislim da su ih poslali da pregovaraju ree Karlo.
Tako e i biti sloi se Vaj. Sada emo uti ta neprijatelj
zahteva.
Uskoro, tri ratnika stadoe pred Karla.
ta je? Gde su ostali? Ko vas je uhvatio? upita Karlo.
I ko vas je pustio? dodade Verber.
Rei emo sve otpoe jedan ratnik. S one strane ume, iza
brda, lei velika dolina. Tu je pritislo i zemlji je teko od ratnika. Ima ih
preko etiri hiljade... Voa im je nekakav Odon. Taj nas je poslao da vas

315
pitamo: hoete li pod viteku re prihvatiti njegove poklisare da
pregovaraju s vama?
Karlo se nasmei:
Samo neka dou... Dajemo re da im se nita ravo nee desiti,
Idite i dovedite ih...
Ne moramo svi... Idem ja sam ree jedan ratnik polazei.
Naa predvianja su se izjalovila nasmeja se Karlo. Tako i
mora biti, jer u ratu ima iznenaenja svake vrste. Ovoga puta, bie i
smeno i alosno... Predviam...
Bie svakako! primeti Vaj. Traie da im predamo Karla
Martela ivog ili mrtvog...
A mi emo od njih traiti da nam predaju Teodorika dobani
Verber.
Meutim, stigoe poklisari: dva viteza u oklopima. Svaki je u levoj
ruci nosio svoj lem. O bedrima, sa desne strane, visili su im galski
maevi, iroki kao aka i dugaki kao ranjevi. Okruivala ih je grupa od
deset ratnika.
Prkosni i kooperni, poklisari su odmerenim korakom ili prema
atoru Karla Martela.
Odjednom, meu ripuarskim ratnicima izbie povici:
O!... O!... O!... Kakva ast!... Kakva srea za nas i za Karla
Martela!... Dobro doli, mili gosti!...
Poklisari su im odmahivali rukama u znak prijateljstva.
Dobrodolicu su uzvikivali ratnici grofa Sebastijana.
E, ovo se zaista zove srea! uzviknu stotinar Vaj. Nai
dini poznanici!
Uzdravajui smeh, Karlo Martel viknu:
Samo doite, dobri i plemeniti! U naem drutvu, uvek vam je
bilo dobro!
Dva poklisara, Akvitanci, Tulije, potomak starih Rimljana, i Gal
Neustraivi, takoe potomak starih Rimljana, ponosito stadoe ispred
Karla.
Sedite... Sedite, dobri moji... Eto, tu, na kladu... ta ete, kad u
ovoj divljini nema boljeg!...
Da... Nema boljeg... podie obrve Tulije.
Gal Neustraivi otpoe:
Nai se putevi udno ukrtaju. I ko moe da predvidi, osim
onoga gore... svi bacie pogled prema kronjama koji sve vidi i sve
uje... Nae prijateljstvo, poelo je neoekivano, a mogue je da se krvavo
zavri...

316
 Krvavo? uzviknu Karlo.
Da, krvavo... Ukoliko ne pristanete na na zahtev...
Karlo se nakalja:
ekaj... Stani... Ja u da postavljam pitanja, a vi odgovarajte...
Najpre, kome pripadate i kome sluite?
I Tulije se nakalja:
Mi smo Akvitanci. Na voa je Odon, slavan i...
I kuda ste poli?
Da sretnemo vas i da se potuemo ako ne htednete da se vratite
istim putem kojim ste doli.
Lepo... A kome je stalo do toga? Vama dvojici, Odonu ili nekom
treem?
Dva Akvitanca se pogledae kao da se dogovaraju pogledom ko da
odgovori. Najposle obojica graknue:
Nekom treem!
E!... A ko je taj?
Ima ih vie... ree Tulije. ive u Ahenu... E pa, da ne
duimo, rei u odmah sve... To su velikoposednici i crkveni
velikodostojnici... Oni imaju svoga oveka koji treba da bude franaki
kralj...
Je li to Teodorik? upita Verber.
Jeste razrogai oi Akvitanac, gledajui u viteza kao da je
rekao da e Sunce od sutra izlaziti na zapadu a zalaziti na istoku.
Kako samo pogodi?!... On je sada pod naom zatitom... U naem
taboru... I teko svakome ko pokua da ga ugrozi!
O, brate! slee ramenima Karlo. I ta vi dobijate za to?
Oho! uzviknu Tulije. Mi smo ve dobili. Dobili smo sto
dvadeset volova...
Bolje da ste traili krave! dobaci Vaj Bar biste imali mleka.
Trista deset ovaca nastavi poklisar. I etiri stotine svinja...
ekaj... pogreio si... ree Gal. Trista deset svinja i etiri
stotine ovaca...
Hm! zamisli se Tulije. Bie da si u pravu...
I sve su vam to dali? uzviknu vitez od sove.
Gal nabra obrve:
Dobili smo dosad polovinu od polovine svega toga.
Znai, etvrtinu? primeti Karlo
Valjda, kad ti kae... Ostatak emo dobi ti... i jo toliko... kad
toga Teodorika iva i zdrava odvedemo u Ahen i pomognemo mu da se
domogne kraljevske krune...

317
 Verber se pakosno nasmei:
Podvalie vam!... Neete dobiti vie nita!
Ne!... Umemo mi da raunamo! isprsi se Gal. Umemo da se
bijemo, a bogami i da raunamo... Treba znati da kroz nae ile tee krv
Julija Cezara i Vercingetoriksa!... Toliko!
Ba vi to lepo umete! s divljenjem ree Verber.
Neoekivano, Karlo podie ton:
A sad ujte!... Mi ba hoemo da uhvatimo toga Teodorika i da ga
obesimo!
Kako?! izbei se Gal.
Prosto... Konopac oko vrata, pa o granu!... I unitiemo svakoga
ko toga lopova titi!...
Makar dobio i osam stotina volova i isto toliko ovaca i svinja!
dobaci Verber.
To znai da vi pretite?! mirnu Tulije, pa ustade i stavi desnicu
na balak maa.
I Gal uini isto.
Ostavite te maeve i gubite se odavde dok mi nije prekipelo!
podviknu Karlo. I recite vaem Odonu da emo i njega obesiti, odmah
pored Teodorika!...
I pored njih, vas dvojicu! dobaci Verber.
Mi smo to mislili na lep nain ree Gal miroljubivo.
Karlo Martel u trenutku pomisli kako nije zgodno sukobljavati se s
Akvitancima dok ne stigne Lorenc sa vojskom. Zbog toga se blago
nasmei i ree:
Ispali smo malo grubi... Iznenadio nas takav zahtev... Treba da
razmislimo i mi ovde i vi tamo dok ne donesemo odluku. Doite sutra u
ovo doba i rei emo vam ta moemo uiniti...
Dabome dodade vitez od sove. Vi treba da dobijete ostatak
volova, svinja i ovaca...
Tako... Tako... To je pravo i poteno... Sutra dolazimo u isto
vreme rekoe dva rimska potomka polazei.
I poaljite nam nae ratnike! Tamo kod vas su jo sedmorica
doviknu Vaj.
O, to je bar lako... Poslaemo ih.
Akvitanci krenue kroz umu.
Kakva dva glupaka! ree vitez od sove.
I ja trei! dodade Karlo. Samo ne znam da li sam po volji
boga oglupeo, ili su ova dva rimska potomka delovala na mene!...

318
 Moe da bude jedno, a moe da bude i drugo nasmeja se vitez.
Ali, nisam uo da glupost kao bolest prelazi sa oveka na oveka...
Eh... Svako grei, pa eto, i na voa nemarno primeti Vaj.
Da sloi se Karlo. Ja zapeo pa im pretim, a ko zna kad e
Lorenc stii! Ali, ako nas Teodorik, Odon i Akvitanci ne napadnu,
njihova greka bie katastrofalna!
Od toga napada nee biti nita! ubedljivo primeti Vaj.
Sutra emo da nastavimo naklapanje s ona dva gusana.
Verber dobaci:
Dobrovoljno stavljam glavu na panj ako ovaj stotinar nije u
pravu! Doi e oni sutra da nam i reju i svojim prisustvom zagoravaju
ivot.
Ako no proe bez bitke, a ona dvojica poklisara sutra dou,
kunem se da u ih naterati da se puzaju uz motku! ree Karlo.
Bie to veselo! nasmeja se Vaj.
Oho! uzviknu vitez od sove. Nai se vraaju iz
kratkotrajnog ropstva.
Sedam ratnika, pribliavalo se agorei. Bili su veseli kao da se
vraaju sa vaara. Svaki je nosio preko ramena luk i tobolac sa strelama,
a o pojasu ma.
Karlo im se obrati:
ta su vas pitali tamo?
Nita naroito... Pitali koliko ratnika ima ovde odgovori voa
patrole.
I ta ste vi rekli?
Pa... rekli smo: neto preko tri hiljade...
Mnogo!... Mnogo! nasmeja se Karlo. Od trista ratnika
napravili ste tri hiljade!... Samo ste pomnoili sa deset i time dokazali da
i la moe da bude korisna.
Pa da... Deset ovamo ili onamo ne znai ni ta! dobaci Verber.
A vi, momci... Jesu li vas tukli?
Nisu...
teta! ree Vaj. Za svoju neopreznost, valjalo je da dobijete
valjane batine!
Hranili su nas bogovski zakoluta oima voa patrole. Neto
zbog praznog stomaka, a ostalo od straha izgladneli, jeli smo da nam je
sve pucalo za uima.
Bitange! Mogli ste da ostanete u njihovoj vojsci! prebaci im
Vaj.

319
 Taman posla!... Onaj Teodorik gleda kao krvnik. Mogao je da nas
pobije...
I videli ste ga izbliza?
Kao god tebe to gledamo!
I niste se setili da ga malo noem zagolicate oko gue?
Ratnici se stadoe zgledati. Oevidno, ta mogunost im nije pala na
pamet.
Eto, nismo rairi ruke voa patrole.
Kad ostadoe sami, tri stareine opet udarie u savetovanje i
dogovaranje.
Karlo otpoe:
Sad postoje dve mogunosti: da se rasturimo po umi i da
izbegnemo noni prepad, ili da se povuemo.
Postoji i trea mogunost ree Vaj. Da ostanemo ovde...
Slaem se dobaci Verber. Tu e nam biti kao u Avramovom
krilu.
Hm!... Ko ti je taj Avram? Nikad nisam uo za njega...
Objasni mu... Reci oveku... Dugo si boravio kraj monaha u
manastiru nasmeja se Karlo.
Neu napui usta vitez od sove. Ovaj stotinar sasvim lepo
ivi i bez Avrama... A takvo zna nje koristi samo onima koji su pri bogu!
A ti si, znai, taj? zamire Vaj.
ujte me! podviknu Karlo. Ovde nam nee pomoi ni
znanje, ni neznanje, ni Avram!... Govorite, ta da radimo?
Nita... Nita odazvae se oba ratnika.
Dobro ree Karlo. Ali, ako napravimo greku, lino u vas
pobiti!
Nee imati potrebe pakosno odvrati Verber. Greka za
sobom povlai i smrt nas trojice.
A valjda e i Lorenc sa vojskom stii! ree Vaj.
Lorenca grom neka spali ako ne stigne na vreme! uzviknu
Karlo.
Stii e on bar da pokopa mrtve! iskezi se vitez od sove.
Karlo Martel je oseao da su ona dvojica u pravu, pa nije ba mnogo
navaljivao da prihvate jedan od njegovih predloga.
Znai, noas spavanje s uha na uho, a sutra kako bog da! ree
Verber...
Ne moe se rei da su spokojno spavali. Ipak, no su proveli u miru.
Oko podne, dooe im poklisari, Tulije i Gal.

320
 ta je? Jeste li odluili da ispunite elje naega voe Odona i
slavnoga Teodorika? upita Tulije.
Zamisli, jo nismo!... Jo uvek se dogovaramo ree Verber.
Zbog toga nismo ni spavali dodade Vaj.
Da, da... Vana je to i presudna stvar... Znam i sve shvatam i
razumem ree Tulije iako nita nije razumeo.
Onda napravi paeniki izraz i, vajkajui se, dodade:
Morate ipak malo da pourite. Mi treba da dobijemo od one
stoke jo...
E pa, koliko se moe, uiniemo slee ramenima vitez od sove.
Karlo Martel, sa izrazom kao da je zagrizao zelenu oskoruu, gledao
je mrzovoljno u poklisare i Verbera, proklinjui u dui vigilanta Lorenca.
Meutim, iznenada se na njegovom licu rasplinu dobro
Vi ste valjani momci ree poklisarima. Sada u vam izneti
predlog koji e vas uiniti srenim i bogatim ako ga prihvatite.
Ko da ga prihvati? upita Gal.
Vas dvojica i Odon.
A Teodorik?
Ko njega pita! Neka se nosi do avola! O njemu vie ni re ne
elim da ujem!
E pa, da ujemo taj predlog? prenu se Tulije.
Evo ga... Da vi lepo ostavite toga Teodorika, a da prihvatite
posao s nama... Ja od vas toga lopova vie ne traim. Kad bude vreme,
uhvatiemo ga i bez vas... Dakle, sluajte... Oni su vam dali polovinu od
polovine obeane stoke... Je li tako?
Je li tako? obrati se Gal Tuliju.
Da, tako je... I onda?
Onda... Neete vie od njih dobiti ni crno ispod nokta!... Ja to
znam, a znaju i ova moja dva prijatelja... Je li tako?
Tako je! uzviknue Vaj i Verber, ubedljivo kao da im je ptica
lastavica s neba donela potvrdu.
Eto vidite!...
Da, da... Sasvim je mogue zaklima glavom Tulije.
Pa smo odluili nastavi vitez od sove da se vi okanete onih
laova iz Ahena, a Teodorika poaljete do vraga!
Pa... ovaj pogledae se Gal i Tulije. A ta nam nudite za to?
Isto to i oni. Ali, mi emo svoje obeanje ispuniti dobaci
Karlo, pa proguna: Prokleti Lorenc!... Dobiete sto dvadeset volova,
trista deset svinja i etiri stotine ovaca. Ali i o tome nas trojica treba da se
dogovorimo... Zato doite sutra opet... Moete i malo ranije...

321
 Znai, tako ree Tulije, a oko usta i u povijama pojavie mu se
misaone bore. I mi treba da se dogovorimo...
Tako, tako potapa ga Vaj po ramenu.
Mislim da bi nam va predlog odgovarao okrete se Tulije pri
polasku. Ako se pogodimo, krenuemo u Neustriju. Pozvao nas je
zapovednik grada Lutecija Pariziorum...1 kako mu ono bee ime?...
obrati se Galu.
Ne znam... Nekako na Reng... Rong... To ime ba ne mogu da
upamtim!... Ne mogu... Neka ga ubije gromovnik Tor munjom i
gromovima ljutnu se Gal zaboravivi ko zna ve po koji put da je pre
etiri godine primio hriansku veru.
Hoe da krene na Frize, pa...
Neka samo krene, a i vi sa njima i nek vam je sa sreom!
blagoslovi ih Verber.
Dva poklisara pooe kroz umu. Ili su, zastajkivali, mlatarali
rukama i neto se preraunavali.
Tulije je govorio:
Sto dvadeset volova, trista deset svinja i etiri stotine ovaca...
Toliko nam je obeano... Je li tako?
Tako je!
E pa, od toga smo dobili polovinu od polovine. Znai, dvadeset
pet volova, devedeset ovaca i ezdeset svinja...
Tako je... To je polovina od polovine! uzviknu Gal, pa odmah
zatim nabra obrve. I njemu se u povijama pojavie misaone bore.
Meni se ini da ba nije tako...
Ti si glup kao ona bukva dole u potoku! prezrivo ga pogleda
Tulije. Zar nismo dobili dvadeset pet volova, devedeset ovaca i
ezdeset svinja? Je li tako?
Jeste... Nema ta...
Onda je sve u redu. Lopovi oko Teodorika nee nam dati vie
nita.
Nita e i dobiti! planu Gal! Nego, raunaj, ako to to smo
dobili, svedemo sa ovim to e nam Karlo Martel dati, koliko e onda
izai...
Pa evo poea se Tulije iza uha. Sto dvadeset volova i
trideset...
Stoj!... Otkud sad trideset? uzviknu Gal.
Toliko je polovina od polovine ubedljivo ree Tulije.

1
Stari naziv za Pariz.

322
 A dali su nam dvadeset pet volova!
Pazi, bogati! Prevarili nas... Dvadeset pet nije isto to i trideset!
Nije zamire Gal. To zna svako ko se krsti asnim krstom...
Ako ne umemo da itamo i piemo, bar znamo da raunamo!
Raunali su uz put, mlatarali rukama, podvikivali, zastajkivali i
ljutito ubrzavali. Na kraju tvrdo odluie da prihvate predlog Karla
Martela, a onima iz Ahena da ne vrate polovinu od polovine volova,
svinja i ovaca...
Odon i Teodorik ih s nestrpljenjem doekae.
Pobogu, ta je s vama?! Otkad vas ekamo! uzviknu Teodorik.
Polako, prijatelju! Nije propast sveta! hlad no odvrati Tulije.
Morali smo ekati da se ljudi dogovore...
Ko da se dogovori?! dreknu Teodorik. Vi ste poludeli! Na
jedno jasno i sasvim odreeno pitanje, njima treba dva dana da se
dogovore! I vi podnosite da vas tamo vuku za nos!... Traim Karla
Martela! ivog ili njegovu glavu!... Kakav odgovor! ta tu ima da se
pria?...
Ima, jo kako! planu Tulije. Od svega to su nam obeali oni
iz Ahena, dobili smo samo polovinu od polovine, a i to manje nego to
treba!... A ostalo?... ta je sa ostalim?... Kad emo dobiti ostalo?
Ostalo pa ostalo! uskipe Teodorik. Dobiete kad mi predate
Karla Martela!
Epa, brajko, ako toga hoe da dobije u ruke, prei preko brda,
pa kroz umu, pa malo uz potok... Naii e na njegov tabor...
I uhvatie ga! umea se Gal.
Ja da ga uhvatim? buknu Teodorik. Ja da ga uhvatim?... A
vi?
ta ti nas mea? Mi smo samo pregovarai...
Gospode, kakve dve zamlate! U ivotu nisam video takve!...
Pregovarai! Zar ste zato primili stoku?...
Odon se umea:
Vrea moje ljude! uti, ili u te ja uutkati!... Ovo su moji
savetnici...
A, tako! proguta knedlu Teodorik, zelen kao otrov. Kakav
voa, takvi i savetnici! Dobro se dosad nisi obesio pored njih ovakvih!
gadija si ti! Gamad! odvrati Odon. Pogoeni smo da
radimo u tvoju korist... Nije nam se platilo, i sad... svako na svoju stranu!
Mi s vojskom u Neustriju, da uz Regenfelda ratujemo sa Frizima, a ti
zapni u Ahen i podseti one svoje dobrotvore laove da se Odon
Akvitanski ne da prevariti!

323
 I da zna ta treba da radi! dobaci Tulije.
Odon Akvitanac, bio je ljudina irokih ramena,
krupne glave i grlat. Imao je ogromne brkove, ekinjaste obrve i
bokore dlaka koje su mu izbijale iz nosa i uiju. Imao je oi zelene, velike
i otre kao u risa.
Teodorik ga presee ljutitim pogledom i u mahu shvati da nema
nikakvog smisla poinjati borbu s njim.
Odlazim sa svojim ratnicima! podviknu. A vi ete jednoga
dana videti ko je Teodorik, sin kraljice Plektrude i Pipina Heristalskog! I
kad se budui kralj razmahne...
Iz Odonovog grla i monih grudi grunu smeh:
Razmahnue se ti kac i mrtve kobile rep!
Teodorikovim ratnicima, laknulo je kad su uli da odmah treba da
krenu prema Ahenu. U strahu su prieljkivali taj trenutak jer su verovali
da ih Karlo Martel goni sa tri hiljade konjanika.

* * *

Kad su Gal i Tulije zamakli u umu, Karlo ree: Sad emo dii
ratnike. Idemo u susret Lorencu, a zatim prema Triru i Mecu.
Proi emo pored manastira Esternoh primeti Verber. Treba
da posetim svoga ujaka, opata Alojza.
I da vidi da li je ono orahovo stablo tamo, kraj zida, odebljalo
kao njegov vrat! nasmeja se Vaja.
Vitez od sove planu i zausti da neto kae, ali outa.

324
 GLAVA DVADESET SEDMA

MAJSNER ILI MARTIN

Daun i njegovi pratioci, dva dana su ostali kraj movare. Nadali su

se da e odnekud naii grofica Gertruda sa beguncima. Treega dana,
njihovo ekanje urodilo je plodom. Izgladnela i premorena grofica stie
sa svojim pratiocima u bivak, gde je Daun i Marija s radou doekae.
Posle uestalih pitanja i kratkih odgovora, vitez i Marija doznae da
je grofica pobegla dok su se razbojnici i saski ratnici pod stotinarem
Valterom krvniki tukli. Onda je nastalo beanje i lutanje u strahu da ih
ne stignu razbojnici ili Sasi. Od hrane skoro nita nisu imali, jer nijednog
od natovarenih konja, koje su Sasi poterali od razorene tvrave, nisu
stigli da uhvate.
Nahranjeni i napojeni, begunci ispriae da je ceo saski odred
ratnika uniten u borbi, ali da su i razbojnici dobro povukli.
Grofica, smejui se, pomenu da je zapovednik razbojnika bio
Galorimljanin Sven, onaj koga je prilikom dvoboja Karus dobro mlatnuo
motkom preko lea.
Onda je naiao Sloven Vlad. Lep, naoit i ponosan, reklo bi se pre
da je vitez nego razbojnik... Meutim, bitka se ve privodila kraju.
Dakle, Sven ree Karus, koji se naao meu sluaocima. Da
sam ga onda dotukao, ti bi, svetla grofice, jo bila u ropstvu! Naiao je sa
svojim razbojnicima u pravi as.
Od Dauna grofica saznade da je grof Sebastijan sa svojim ratnicima,
Rajnhardom i Valterom u Mecu.
A kraljica Plektruda?
I ona je u Mecu.
Kako je podnela Rajnhardov neuspeh u vezi sa mnom i mojom
glavom? nasmeja se grofica. A Valter... onaj to se znoji, pa ona tri
viteza to su se bakarila u naoj tvravi?
Daun je odmeri pogledom.

325
 Mislim da je to s tvojom glavom na svom mestu. Valter se valjda i
dalje znoji, a od onih vitezova iz vae tvrave, u ivotu je samo Otokar.
Oh!... Ta pijanica! On ne veruje ni u boga, ni u avola, ali je
dobar, plemenit i ume lepo da pria...
Grofica se zagleda u Mariju i mirnu:
To je, znai, Arnufova kerka?... Lepa je...
Moja zarunica nasmei se vitez.
O!... Pa to je divno!... Oboje ste naoiti... Imaete lepo
potomstvo...
Daun obori glavu, a Marija pocrvene.
ujem da je ovaj odvratni rat izazvao onaj zlotvor i krvolok
Majsner?
Da... Ba on!... Dok njega ne usmrtimo, nema mira! odvrati
Daun.
Straan, nepobediv... Ko li e ga unititi!?
Ja! odgovori Daun. Izazvau ga na dvoboj...
Mislim da na taj dvoboj nee izai! dobaci Marija.
Gle! uzviknu vitez. Valjda e ti da mi zabrani?
To ne kaem, ali treba o tome i sam da razmisli... Najpre ti si
vitez svetoga Grala, a i moj zarunik. Sa svetim Gralom, moe se lino
namiriti, to je tvoja stvar, a to se tie mene, ini mi se da treba da se
pitam!
Smeei se, Daun pogleda groficu:
Kad sam je upoznao, bila je krotka kao jagnje, a gledaj sad! Hoe
da mi zapoveda!...
E! slee ramenima Geti. Rat... Rat je... Time je kazano sve...
Ljudi se menjaju na gore, dobri postaju ravi, a zli krvoloci!...
Hvala bogu, krvolok jo nisam postala! podie glas Marija.
Samo elim da sauvam svoju sreu!
ta je srea? mirnu grofica.
Ono to je lepo, sad i u budue...
Otkud zna da e ti u braku biti lepo?
Pa... pitaj mog zarunika. On e umeti bolje da ti odgovori, jer od
njega zavisi...
Svako svoju sreu zamilja prema svom nahoenju ree Daun.
Za dobrog viteza, srea je ponos, ast, potenje...
A za enu? upita Geti.
ena je srena kad vidi svoga supruga... ako ga ima...
A ako ga nema?
Onda nema ni sree!

326
 Marija se namrti:
Eto, to je potenje viteza koji se smatra za uzor...
Dok su oni raspravljali o srei i potenju, Karus i Lucija su iza
jednog buna obilato obasipali poljupcima jedno drugo i bez rei se
sladili, ne pomiljajui da raspravljaju o tome ta jeste, a ta nije srea.
Krenuli se prema Triru. Uz put je Daun priao grofici kako je
osloboen njen brat Karlo i kako je monah Rap reju i dranjem skrio
ponos kraljice Plektrude.
A gde je sad Karlo? upita ona.
Preao je Mozel i sa malom grupom ratnika krenuo prema
Ahenu... Toliko znamo...
Postoji li mogunost da ga bar jo jednom vidim u ivotu?
Postoji... Ali, sve je u bojoj ruci...
Neko vreme, jezdili su utei. Konjska kopita,
lupala su o tvrdu zemlju jer su ve izali na dombasti put.
Posle tri dana, odvojili su se od reke Rone i dohvatili se pitomih
livada du leve obale Rajne. etvrtog dana udaljie se od velike reke,
koristei se Belforskim prelazom1 i iza sebe ostavie masive, okapine i
ogromne ume bukava i etinara i krenue du padina planine Vogeza.
Najposle, zaobiavi Mec, stigoe do Trira i na ivici jedne ume postavie
bivak.
Povrina reke Mozela, bleskala je prema jutarnjem suncu. Izmeu
stabala vrba na desnoj obali, video se jedan povei amac. Kretao se u
pravcu bivaka. Kad stie do obale, iskrcae se osam ljudi.
Kakva je to parada! ree Daun. Grupa monaha, ne hajui za
saske ratnike, prela je Mozel... O, pa to su oni iz manastira Esternoh!...
Oni odravaju vezu sa saskim ratnicima... Miler i Stok ovamo!...
Ona dvojica prioe.
Uzmite deset ratnika, siite do reke i dovedite one monahe. Ako
nee milom, a vi onda silom!... Moramo doznati ta se u gradu i oko
grada dogaa...
Stok i Miler sa svojim pratiocima stigoe do grupe monaha. Ali,
pokazalo se da nije lako izai na kraj sa onima koji su se privoleli
nebeskom carstvu. Monasi potrgoe maeve ispod mantija i po pravilima
ratne vetine, napravie ubojni red.

1
Prelaz izmeu Jure i Vogeza, kojim su se oduvek sluile vojske i
karavani.

327
 Dakle, tako vi! podviknu Miler. Ne pitate ni ko smo ni ta
hoemo, a potrete maeve!
Baciemo anatemu na vas! graknue monasi.
Anatemu maevima! dobaci Stok. I to da ujem dok nisam
umro!
Iz grupe monaha, izdvoji se jedan bez mantije. On stade ispred
ratnika i isprsi se:
Ja sam Verber, vitez od sove!
Od sove?... Gde ti je sova? Kamo ti tit? odazva se Stok.
Miler podviknu:
Mi smo Ripuarci! Govori kome pripada!...
Vitez se obrati monasima:
Maeve u korice!... Ja sam vitez i crkveni ovek... Ovo su monasi
iz manastira Esternoh, a ovo je opat Alojz, prepoboan i potovanja
dostojan, moj ujak... On je stareina toga manastira... Doli smo da
pregovaramo sa saskim ratnicima, ako hoe da prihvate ponudu za mir.
Ako nee, neka im se Gospod smiluje!... Treba da pridobijemo i one u
gradu Triru... elimo da se okona neprijateljstvo izmeu dva naroda,
koje, osim vere, nita od deli.
Ratoborni monasi, natmureni i zloudni, s mrnjom su gledali
ripuarske ratnike, kao da pred sobom vide dumane.
Daun saslua viteza od sove i opata Alojza koji je smerno u levoj
ruci drao maslinovu granicu.
Pristajem da sudelujem oko zakljuivanja mira izmeu nas i
saskih ratnika, ali bih najpre hteo da ujem kome vi pripadate ree
Daun.
Verber se isprsi i podviknu:
Ovo su monasi, kao to vidi... Pripadaju bogu... A ja sam vitez,
borac za pravdu, istinu i potenje, i takoe pripadam bogu, a trenutno
sam uz Karla Martela.
ta?! dreknu Daun. Uz Karla Martela?! Gde je on?! Tako ti
boga, govori li istinu?!
Opat Alojz se vidno tre. Od silne vike i uzbuenja, nakrivi mu se
elepu na glavi. Poto ga je napipao i namestio u prvobitni poloaj, ree:
Taj Karlo Martel nalazi se sa vojskom kod naega manastira... I
ne bih mogao rei da ba utie na svoje ratnike da manje jedu i piju. Ako
tako nastave, mi u manastiru neemo imati ime da se pohvalimo...
O! uzviknu grofica. Zna li ti, asni oe, da je taj Karlo moj
roeni brat?
E-e? otee opat.

328
 A ja sam grofica Gertruda, supruga grofa Sebastijana.
O-o? opet otee Alojz. Onda na manastir nee osiromaiti.
Karlo nas je poslao ovamo da pregovaramo sa Sasima... Njegovi ratnici
prave splavove, gore, uzvodno, blizu ume. Hoe i oni da se prebace
preko reke... A opet, ako Sasi nee da pregovaraju, oni e da raspale po
njima!
Srena sam i presrena! Dobri oe, moj brat nee vam ostati
duan!
Neka mu Gospod da zdravlja i sree! kroz nos protera opat.
Daun se obrati Verberu:
Koliko ima ratnika?
Oko hiljadu i po konjanika i dvaput toliko peaka. Kad pree na
ovu obalu, bie sa Sasima mir ili krvoprolie. Sa tim Karlom nema ale.
Dosad ga niko nije pobedio.
Nisi ni ti! pakosno dobaci opat. Dobro si ga zapamtio po
onom amaru kad te je poloio na pod kao dasku! A da i ne govorimo o
tvome dvoboju s njim, kad si bacio koplje i pobegao.
Eh... Bilo pa prolo namrgodi se Verber. Nego, zaboravio si
da pomene kako te je davio njegov stotinar. Umalo ti oi nisu ispale!
Proklet da si! proguna opat. Excomunicabo te!
Meutim, do pregovora je dolo lako. Rot je oduevljeno prihvatio
predlog da se obustavi neprijateljstvo i sve je ilo vrlo brzo, jer ni jedna
strana nije postavljala uslove. A to se Daun ponudio da Majsneru izae
na dvoboj, to su obe strane rado prihvatile. Oduevljenje saskih ratnika,
pokazalo je da arko prieljkuju da se to pre vrate kui.
Daun, Marija, grofica Gertruda, vitez od sove i opat Alojz, ili su
kroz saski tabor. Prolazili su izmeu ratnika koji su ih pozdravljali
oduevljenim poklicima.
Birgermajster ulc, Otokar i istaknuti graani, predvoeni
monahom Rapom, doekali su Karla Martela pokliima po kojima se
videlo da ga cene i priznaju kao glavnog zapovednika ripuarske vojske.
Grofica Gertruda, do krajnosti uzbuena, doekala je svoga brata
plaui:
Nisam verovala da u te ikad vie videti... Ali, Gospod je usliio
moje molitve i zatitio te od opake ene... Neka mu je slava i hvala!
Evo me... Tu sam ree Karlo. Nema razloga da plae...
Nekoliko puta sam ula da si ubijen i alila sam te i plakala, a
sada plaem od sree to te vidim iva!... Moj suprug, grof Sebastijan,
zasluuje najvee priznanje!... Poao je sa malim odredom ratnika da te
izbavi i...

329
 Izbavio me, ali je izazvao rat nasmei se Karlo.
Nee biti da je ba tako dobaci Daun. Sasi su potukli
majordome kod Kelna i krenuli da pokore nau zemlju. A to se
Sebastijan ispreio sa svojom vojskom, to je ista sluajnost...
Bie da je tako sloi se Karlo. Hvala grofu Sebastijanu i tebi
i onome monahu i svima koji su mislili na mene i moju slobodu...
U gradu je prireena gozba na kojoj se mnogo jelo i jo vie pilo.
Svakoga asa, pehari su se dizali i ispijali, a sve u ast i slavu Karla
Martela, jer su ripuarski ratnici oekivali da ba on okona rat koji je
svima mnogo jada zadao.
Meutim, pri kraju gozbe, izbilo je nekoliko sukoba. Najpre se
dohvatie opat Alojz i monah Rap. Odmah se videlo da opatu nije milo
to je Karlo nekoliko puta naglasio da duguje veliku zahvalnost Rapu i
jo ga nazivao udotvorcem.
Ne!... Ne moe taj da bude udotvorac! govorio je opat koga je
vino izbacilo iz ravnotee. Ne... i ne!... Ta osoba sa klempavim uima,
velikim ustima i krmeljivim oima nikako ne moe da bude
udotvorac!...
Rap, koga je vino takoe oamutilo, zahtevao je da mu opat smesta
izae na dvoboj. Alojz, sa svoje strane, naglasi da se njemu ne pristoji da
se bije, pa predloi da njegov sestri podeli megdan sa ratobornim
monahom. Dok su se natezali oko toga, dohvatie se Karlo i Daun.
Obojica su htela da se tuku sa Riim Majsnerom. Pod uticajem vina,
umalo ne potrgoe maeve.
Ti si vitez svetoga Grala! podviknu Karlo. Od tebe niko ne
trai da se tue sa Majsnerom, tim pre to e te on sigurno ubiti!
A ta bi ti hteo?! planu Daun. Da se odreknem dvoboja! ?
Nisi ga ni zakazao...
Svejedno je... Ja sam to u dui...
uvaj ti svoju duu za traenje svetoga Grala!... Majsnera u ja da
sredim... I ne prsi se toliko... Znamo koliko vredi!
Koliko vredim?! tucnu Daun. Koliko vredi ti?
A na drugom kraju stola, dohvatile su se Geti i Marija. Svaka je
elela da sauva svoga oveka, Geti brata, a Marija zarunika.
Poelo je prepirkama i prelazilo u svae, jer je vino birgermajstera
ulca delovalo miroljubivo samo ako se pije umereno, inae je postajalo
opaki podstreka svae i tue.
Onda, neoekivano, izbi svaa izmeu ulca i Jozefine, ali ona se,
kao to obino biva, zavrila na tetu muke strane. Naime,
birgermajster, dobro naliven vinom, ovoga puta je upuivao vatrene

330
poglede, uzdahe i slatke rei grofici Gertrudi. Tako Jozefina die svoj
glas i pokaza otre nokte. Da se Otokar nije blagovremeno umeao,
njegovi roditelji pustili bi krv jedno drugom. ulc je prvi popustio,
iskapio jo jedan pehar i poraen zakunjao za stolom.
Meutim, Marija je poela da ustupa grofici. Njena upornost da
sprei Dauna da izae na dvoboj sa Riim, naglo je popustila. Ona je bila
otresita i bistra devojka. Umela je da sabere dva i dva. Gledajui Dauna i
Karla, dola je do rezultata: onaj je lep, hrabar i moda poten, ali je vitez
svetoga Grala. Otii e u beli svet i ona ga nee videti bar tri ili etiri
godine u sluaju da se uopte vrati, A ovaj drugi?... Takoe lep, pa
sila, snaga... Bie kralj u franakoj dravi... Pa da... kralj... Kraljica!...
Ukoliko je Geti vie navaljivala da Daun izae na dvoboj, utoliko je
Marija poputala. I na kraju se dve ene poljubie i sloie da bi
najprikladnije bilo da Karlo ostane po strani.
Onda se isprei i Rot. I on je hteo da juria na Majsnera.
Ja, kao saski ratnik, imam pravo na prvenstvo! uzviknu on i
tresnu pesnicom o sto.
uti i pij to vino! dobaci mu Otokar. Ima ko e tvome
dinom roaku da privee kantu za rep i da vikne: Uaaaaa!...
Birgermajster se tre iz dremea:
ta se dere, magare! ? dreknu.
Otokar nastavi:
Moram rei da i mene neto gurka da okuam sreu sa Riim...
He... Koliko nas ve ima?... Verujem da se i u Mecu nekolicina kostrei.
Boe, sad se tek pokazalo koliko je taj Majsner voljena linost!... Ako se
svi izreamo, koa e mu biti izbuena bar na deset mesta!...
Sutradan je ripuarska vojska, raunajui na kredu, brojala oko
sedam hiljada ljudi. Sve se sredilo, uparadilo i krenulo put Meca.
Povorku je pratila kolona od etrdeset kola, krcato natovarenih hranom, i
jo deset kola sa buradima punim vina. Sedamnaest monaha iz trirske
biskupije i manastira Esternoh, izmealo se s ratnicima. estorica se nisu
odvajala od buradi birgermajstera ulca i svite od deset njegovih
odbornika crvenih lica i modrikastih noseva. Povorka se zavravala
oporom ovaca i rogate marve i krdom svinja.
Na elu mnogoljudne ripuarske vojske, pomeane sa Sasima, jahao
je Karlo Martel. Desno i levo od njega, bili su Rot i Daun.
Rot je uzalud ubeivao dva viteza da njega isture kao borca protiv
Majsnera.

331
 Boriu se s njim na ivot i smrt. On je voa i ja sam voa...
Obojica smo Sasi... Jedan je suvian na ovom svetu... Dakle, ja sam prvi.
Ako me obori, vi ste na redu... Jedan e ga valjda savladati.
Karlo se nasmei:
Da li ti ima predstavu koliko Majsner vredi kao borac?
Imam... Kako ne bih imao!... On mi je roak... Mi smo roaci...
Nita zato... Ubie te... Ti si za njega izdajnik. Jedva e doekati
da te sravni sa zemljom!
Mladi saski ratnik se nasmeja:
Znam i ja poneto od borake vetine!...
Verujemo... Verujemo odazvae se oba viteza.
ovee! uzviknu Karlo. Tek si poeo da ivi. Ne bi se reklo
da ti je stalo da umre. Os tavi se ti Majsnera i dvoboja s njim. Pogledaj
ove ratnike to idu za nama... Iz cele te mase moe da izdvoji samo dva
oveka koji se mogu nositi sa Majsnerom...
Znam... Ti i Daun... Jedan od vas e se boriti posle mene... Koji?
Jo se nismo sloili oko toga ree Daun.
A ti... ako bude i dalje navaljivao, pustiemo te da pogine kad ti
je toliko stalo. Sahraniemo te sa svim poastima...
Pre toga, ja u te istui dobaci Karlo.
I ja ree Daun. Da, da... bie batina...
Hej! doviknu Otokar koji je jahao iza njih.
uj me, slavni saski voo!... Mrtav e biti sasvim obian
mrtvac... A iv? Ova dva viteza postavie te za vou celokupne vojske...
ta imaju oni?... Sam u ja... Je li?... A ta e biti ako jedan od vas
pogine? Majsner vas moe obojicu...
Daun se obrati Otokaru:
Daj mu malo vina... Izgleda da danas ni kap nije srknuo...
etiri dana vojska Karla Margela kretala se prema gradu Mecu.
Petoga dana pred podne, bila je na domaku grada.
Desetak Majsnerovih ratnika, koji su se udaljili nekoliko strelometa
od tabora, uli su potmulu tutnjavu. Dopirala je iza brega obraslog u
umu.
Ratnici se prenue:
Vojska!... Vojska!... ija?... Kakva?... Odakle?... stadoe da se
pitaju.
Ali, kad zaue rzanje konja, riku marve i ljudske glasove, zgledae
se i u trku odjurie prema taboru.
Ratnici sa zidova, primetili su neobino komeanje u saskom taboru.

332
 ta se tamo dogaa?... Neto nije u redu... Mora biti da se Sasi
spremaju za povlaenje... Mo la je umro Majsner?... Ili je ubijen?
uurbano su govorili ratnici.
utite! dobaci im Sebastijan. Uskoro emo i sami videti.
I videli su. Na padini brega, pri samoj ivici ume, vrvelo je od
konjanika i peaka.
Valter prvi uzviknu:
Pogledajte!... Svrstavaju se za borbu!... Oi neka mi ispadnu ako
me varaju...
Daljina je bila poprilina, ali se moglo nazreti da se du ivice ume
pravi ubojni red.
Doista, Karlo Martel je dovikivao ratnicima:
Peaci, svrstavajte se u trostruki ubojni red!... Konjanici desno i
levo u pripravnosti!... Bolje je hvatati kurjaka za guu nego za rep.
Bolje!... Bolje svakako! zaue se glasovi Dauna, Otokara,
monaha Rapa i drugih.
I ja mislim da je bolje rasplinu se birgermajster ulc koji je ve
stigao da se napije. Vidite li ovoga Karla?... Kako ga ono zovu?
Martel... Martel... dobacie neki smejui se.
Dabome, Martel... E, on... On je onaj etvrti...
ta etvrti?... Kako etvrti?! planu jedan stari odbornik koji se
uz put nije odvajao od kola sa buradima.
Stari, nabubreli mit, tvrdio je da voda nije zdravo pie i da je zbog
toga jo od starina bog podario oveku vino. On se obrati ulcu:
Protiv Karla ne dam ni re da se kae!... Ne!... Nije on etvrti
konjanik... Prvi, prvi je on... On je prvi... Taj gazi, rui... Ja da ti kaem...
Ja to znam...
ulc ga je gledao sa gaenjem pijanca:
Ti zna!... Nita ti ne zna!... Meni je moj Otokar itao o etiri
konjanika... A zna li ti, abo, da ba taj etvrti... E, on! Kad zamahne
kosom, ljudske glave lete kao krastavci!... Uostalom, da sam mlai bar
trideset godina, izaao bih tom Majsneru na dvoboj!... Izaao bih, tako mi
onoga sunca to nas greje! Isterao bih mu creva na potiljak!
Oh!... Kakva gnusoba! uzviknu Geti koja se zadesila u blizini.
A ta emo! nastavi ulc. I moja Jozefina se grozi od toga...
Tako rei, od tih creva... Kad je moj Otokar itao o etvrtom konjaniku,
sluala je i ona, moja supruga... Pala je u nesvest... Od tada stalno tera
Otokara da joj ita ba to!... Sad vie ne pada... Ne... ne... Ne pada...
Pada kad vidi tebe! pakosno dobaci mit.

333
 Meutim, vojska se na ivici ume sredila. Trostruki ubojni red, bio je
na oprezu, a konjanici des no i levo, sjahali su i ostali svaki na svom
mestu, drei konje za voice. U pozadini, iz ume, uveliko su se dizali
dimovi i plamsale vatre. Zaklane ovce, svinje i volovi, vrteli su se na
ranjevima. Miris rastopljenog loja i peenog mesa, irio se niz vetar
preko tabora Majsnerovih ratnika, pa sve do gradskih zidova. Gladni
ljudi, udisali su taj miris i kao opinjeni okretali glave prema ivici ume.
Oni na zidovima, pokrenuti iz dremea, pod uticajem toga mirisa, oseali
su kao da se bude iz runog sna i ve zakorauju u bolji ivot.
udna tiina, zavladala je u sve tri vojske. Ni jedna nije zapoinjala
nita. Sebastijanovi na zidovima, ekali su da oni sa ivice ume krenu
prema saskom taboru. Majsnerovi, zbunjeni, nisu mogli da shvate od
koje vojske im preti vea opasnost. Trei, oni Karlovi, zauzeti oko
pripremanja ruka, ekali su da iz Majsnerovog tabora krenu borci.
inilo se da se nikome ne uri.
U dokolici, monah Rap je govorio istaknutim borcima da budu
strpljivi i da ekaju i vide ta e neprijatelj preduzeti. Uvek eljan da se u
ma emu istakne, on prie stareinama i, zagledajui ih redom i
odmahujui rukom, ree:
Mislim da u morati da odredim ko e se boriti sa Majsnerom... A
ja to mogu, jer e mi vie sile doapnuti... Kazae mi se i ja u rei...
Kad e rei? upita Daun.
Kad doem u pogodno stanje.
Dok ti ne doe u pogodno stanje, Majsner moe bar etvoricu
od nas da poloi po zemlji.
Rekao sam i ostajem pri tome! ljutnu se monah udotvorac.
Majsner i njegovi ratnici u prvi mah nisu znali ta da preduzmu.
Ali, neki su se smirili m poeli da razmiljaju. Ratnici za koje se verovalo
da ne znaju ta je strah shvatili su da se nalaze u veoma tekom poloaju.
Bilo ih je oko tri hiljade. Svaki je predstavljao olienje hrabrosti. Ali ime
Karla Martela, poelo je da izaziva kolebanje, pa je postojala opasnost da
za vreme borbe naprave paniku koja neminovno vodi u propast.
Sam Majsner nije se bojao ni boga, ni avola, pa ni Karla Martela.
Ipak, radi spokojstva i sigurnosti, lake bi disao kad bi ime istaknutog
ripuarskog voe zbrisao iz reda nepobedivih.
Zbog toga je okupio najistaknutije ratnike, etrnaest stotinara i, van
svog obiaja, otpoeo s njima da se savetuje.
Majsner pree pogledom po skupu i progovori:
Vreme ne dozvoljava da se nadmeemo u govornikoj vetini.
Sad nam valja odluiti ta da preduzmemo. Jedna neprijateljska vojska je

334
u gradu, druga iza naeg tabora... Nju je doveo Karlo Martel. Taj nam je
nekoliko puta zagorao... Ako nas i ovoga puta nadmudri i potue, kao
vojska vie neemo postojati.
Ratnici su u tiini pratili rei svoga stareine, oseajui da im se
vraa samopouzdanje, jer se na Majsneru nije moglo primetiti nita
slino strahu.
Rii nastavi:
elim da ujem vae miljenje. Slobodno govorite i predlaite...
Nae uhode, uhvatile su nekoliko ratnika koji su se malo udaljili od
ume. Od njih smo doznali sve... Karlo Martel ima oko osam hiljada
boraca. Od toga, treina pripada Rotu. Taj izdajnik, predao ih je
neprijatelju. Koliko ih ima u gradu, pod grofom Sebastijanom, ne znamo.
Ti ratnici su manje opasni, jer su izgladneli.
Isto kao i mi! dobaci stotinar Grin.
Da, kao i mi sloi se Majsner gledajui ga zakrvavljenim
oima. Sad ujte... Karlo eka da mi njega napadnemo. Postavio je
trostruki ubojni red...
Zato ga ne napadnemo? upita jedan stotinar. Moda postoji
mogunost da se probijemo...
Moda... Moda uzdravajui se ponovi Majsner. A kako?
Ovo konja to imamo, izmravelo je i slabo. Nije nam ostala ni petina. Ko
se probije kroz neprijateljske redove, treba i da pobegne. Nai konji
lipsavae pod nama.
Nastade muna tiina. I ratnici u taboru, smirili su se ekajui da
uju ta e stareine odluiti. Razgovarali su tiho, nagaajui ta bi se
moglo preduzeti da se prebrodi muno stanje u koje su zapali. Izlaz nisu
mogli nai. Da je bila u pitanju koja druga vojska, Sasi bi je unitili. Ali
Karlo Martel... Uporeivali su ga sa onim boanstvom koje prodire sve
ivo to hoda i gamie u ljudskom rodu. Bili su uvereni da goga viteza i
njegovu vojsku niko ne moe pobediti, pa ni oni.
Ah, Majsner... Majsner... U ta nas je uvalio! uzdisali su.
Nema druge, brao... Treba se pripremati za smrt... Mislili smo da emo
pomreti od gladi, a ono, gle!... Utopiemo se u sopstvenoj krvi!
A oni u savetu, i pored naprezanja i vrste na mere da se iskau,
nisu znali ta da ponu.
Stotinar Frelih, sedeo je na klupi zatvorenih oiju i kunjao. Ratnici
nisu obraali panju na nje ga, ali Majsner ga mrko pogleda:
Frelih, ti spava!
Ne spavam... Razmiljam... Mislim da sam...

335
 Tvoje razmiljanje je za nas ista teta. Unitio si stotinara Valtera
i itav njegov odred!
Odred je upropastila Valterova luda glava! odvrati Frelih.
Otiao je da srui Sebastijanovu tvravu, da donese hrane i dovede
groficu...
Da pakosno se nasmei Rii. Grofica je dola, ali ne u na
tabor!... Nego, jesi li togod valjano smislio?
Jesam... Ti si na voa i najbolji borac. Izai na dvoboj Karlu
Martelu. Ako ga pobedi, zahtevaj da nas ostali puste da se vratimo
svojim kuama.
Stotinari zaagorie:
Kako?... ta ti pada na pamet?... Na voa ne moe se tek tako
boriti!... Propast je pred nama!...
Smirite se mirno ree Majsner. Karlo Martel je voa
Ripuaraca. On ima ast da se bori sa mnom, a ja imam ast da se borim s
njim...
Pa otpoe Grin tvoji razlozi su jai. Treba da osveti nae
poraze i da nam osigura povratak kui... ako pobedi.
Pa otpoe Grin. tvoji razlozi su jai. Treba da osveti nae
poraze i da nam osigura povratak kui... ako pobedi.
Rii natuti obrve:
Zaveu smrtnu kaznu ko ubudue pomene nae poraze!... Ako
ostanem iv...
Tako su Majsnera okolnosti i tua volja nagnali da se bori na
dvoboju i na taj nain reava muno i bezizlazno stanje...
I na ivice ume, u taboru Karla Martela, po stavljalo se pitanje ta da
se preduzme. Neki su predlagali da se smesta izvri napad na Majsnerov
tabor. Drugi su smatrali da je bolje drati neprijatelja neko vreme u
neizvesnosti i dovoditi ga do oajanja.
Rot je uporno zahtevao da mu se odobri dvoboj sa Majsnerom.
Tako bi se izbeglo krvoprolie izmeu dva dela vojske koja se
sticajem okolnosti razdvojila. Ovo treba dvobojem reiti, a to je moj
posao.
To nije tvoj posao! dobaci Daun. ta da radimo ako te
Majsner ubije?... Jedino nam jo ostaje da potrgnemo maeve i juriamo u
gomilu neprijatelja... A ti eli da izbegne krvoprolie!
Tako je! ree Otokar Potreban nam je borac koji moe da pobedi...
A to sam ja!
ujete li? nasmeja se Lorenc. Hoe da je najbolji, kao da ne zna
kakva je sila Majsner!

336
 Mislim da bi vigilant bolje odgovarao ree Verber. Posle
mene, on bi moda mogao...
Posle tebe?!... Pa da baci ma i pobegne! odbrusi mu opat
Alojz.
Tako su se nadmetali, istiui svoju smelost, a u dui strepei i od
samog imena Rieg Majsnera. A pomisao da se s njim tuku, dovodila ih
je u teskobu.
Igrajte se, igrajte... Istiite se, podmeite se obrati im se Karlo
Martel. A ta ako ja, kao glavni zapovednik, pokaem prstom na
nekoga od vas i podviknem: Spremi se!... Ide na dvoboj!" Sad utite?
Ne utimo... Boriemo se ree vitez od sove.
Verujem, verujem... Osobito ti!
Nastade tiina, a onda se glasnu monah Rap:
Mislim da je prianju doao kraj... Sad je vreme... Oseam... Mogu
da odredim borca koji e pobediti na dvoboju... Doao sam u pogodno
stanje...
Dakle, da ujemo? ree Karlo.
I uete tiho odgovori monah gledajui u nebo i mrdajui
usnama kao da je utonuo u molitvu. Onda stade zagledati vitezove
pojedinano i najzad ree kao iz tueg grla: Ne moe!... Ne ide!...
ta ne moe?... Kako ne ide?... ta to sad znai? dobaci Otokar.
Monah ga pogleda i preteim glasom odsee:
Borci koji ele da okuaju sreu sa Majsnerom... na kolena!
Kako? opet se javi Otokar.
Na kolena! dreknu monah kao da se pribojava da ga pogodno
stanje ne napusti.
Vitezi, megdandije se uskomeae gledajui jedan u drugog kao da
se pitaju treba li se pokoriti zapovesti monaha udotvorca ili varalice.
Svreno je! ree Karlo. Monah e odrediti borca. Kleknite!
Vigilant Lorenc, kao najpoboniji, prvi klee. Za njim se povedoe
Rot, zaudo i stotinar Vaj. Klekoe i Daun i Karlo, a na kraju i Otokar i
vitez od sove.
Monah nanovo utonu u molitvu gledajui u nebo i stavljajui obe
ake na glave boraca. Brojao je naglas:
Jedan... dva... tri... i... i... i... Ukupno sedam!... Sedmorica!...
Magini broj... Pobediemo...
Onda zae od glave do glave. Odbacujui jednu po jednu, stade kraj
Karla, zatrepta, uzdahnu i izmuca:
Evo ga! On e se tui i pobediti!

337
 Uzdah olakanja boraca prekide kratkotrajnu tiinu. Jedino Daun
frknu i proguna:
Kako?... Zato?... Ovo ne ide!
Ii e... Ii e, dragi moj! ree Karlo ustajui.
Gotovo je! kao za sebe ree monah. Razgovor izmeu
vinjih i mene, posrednika, zavren je. Neka se niko ne usudi da remeti
volju onih...
I nee! primeti Karlo i uputi podsmeljiv pogled Daunu.
Hm! uini vitez. Sve mi ovo izgleda nekako...
Monah Rap objavi:
Prema volji viih sila, ovaj dvoboj treba da pone i okona Karlo
Martel, vitez od slave i hvale, sin pokojnog Pipina Heristalskog... Slava
mu!
Slava!... Slava! graknue borci, sreni to su se ratosiljali bede.
Otokar proguna:
ta je sad?... Kome slava?... Pipinu ili njegovom sinu:
Daun podviknu:
Ako izabranik monarhov pogine, i ja u se tui!
Ako poginem, bie mi svejedno ree Karlo pa dodade: ini
mi se da dolaze Majsnerovi poklisari...
Tri ratnika, smeli i prsei se vie nego to je potrebno poklisarima,
prioe vitezima.
Meutim, desilo se udo, da li sluajno, ili je u tome imao udela
udotvorac, neizvesno je. Stotinar Frelih, voa poklisara, ree:
Moj veliki, uveni i po hrabrosti slavni voa Majsner, izaziva na
dvoboj Karla Martela. Ako ga pobedi, zahteva da ripuarska vojska
propusti saske ratnike da bez tekoa odu svojim kuama... Takoe trai
da mu se preda izdajnik Rot, koga eli, prema obiajima naih predaka,
da umori na mukama!...
Slaete li se?
Slaemo se! odvrati Karlo.
Slaemo se dobaci Otokar ali vou Rota neete dobiti!...
Ako treba, po obiaju vaih predaka, nekoga da umorite na mukama,
neka to bude Majsner!
Tako je! dobaci Verber. Njega moete da ubijete i bez
obiaja predaka!
Rei emo svome voi mirno odvrati Frelih. Ako pristane...
Daun podviknu:
Ako ne pristane, nijedan od vas nee izneti ivu glavu! Sve emo
pobiti!

338
 Rei u zavri poklisar i mahnu rukom svojim pratiocima da
krenu za njim.
Vitezima se inilo da je monah Rap dokazao svoju mo udotvorca.
Nikome nije palo na pamet da su sluajne okolnosti namestile udo.
Monahu nije bilo teko da oceni ko je najbolji meu ripuarskim borcima,
a Majsneru je bilo jasno da mora izai na dvoboj sa glavnim
zapovednikom protivnike vojske. Ta sluajna podudarnost ne pade na
pamet nijednom vitezu, a nije bilo ni prilike, ni mnogo vremena za
razmiljanje...
Grof Sebastijan i ostali u gradu, stajali su spremni da izjure kroz
kapiju i priteknu u pomo vojsci na ivici ume. Njima se inilo da je bitka
na pomolu. Prividni mir u oba tabora van grada, naj pre ih js udio, a
ukoliko je vreme prolazilo, sve vie ih bacao u brigu.
Glavni zapovednici obeju vojski, pod pretnjom smrtne kazne,
zabranili su da se iko mai oruja u toku dvoboja. A ko bi se i usudio da
se umea kad su u pitanju bila dva najistaknutija borca u Franakoj
dravi? I jedni i drugi ratnici smatrali su ovu borbu kao boji sud jer su
bili u pitanju sloboda i ivoti ogromnog broja ljudi. Smrt jednog od njih,
znaila bi kraj rata! Svi su to znali i s nestrpljenjem su oekivali poetak
borbe...
Majsner je izaao iz svoga tabora sa pedeset konjanika, mladih i
snanih, svakako i najhrabrijih u celoj saskoj vojsci.
Ne potrite maeve bez preke potrebe rekao im je na polasku.
Izdaje ili podmuklog napada, verovatno nee biti jer u pitanju je jedan
princ, sin vladara ije su viteke vrline bile na glasu... Ipak, budite
spremni... Ako padnem, sahranite me na mestu pogibije. Verujem da ete
se bez smetnji vratiti u nau zemlju. Ako moj protivnik padne, mi emo
prema svom nahoenju krojiti sudbinu Ripuarcima.
Ratnici se nasmejae jer su svi bili ubeeni da je Rii nepobediv. Ili
su alei se i smejui jer je ovaj dvoboj za njih predstavljao dobru zabavu.
Meutim, oni oko Karla Martela, bili su bri ni, jer glas, toliko puta
ponavljan, o nepobedivosti surovog saskog voe, bio je dovoljan da
unese kolebljivost u svaije srce. I mnogi su sa strepnjom bacali poglede
na Karla gubei nadu u dobar ishod dvoboja.
Onda se, neoekivano, dogodi preokret. Grofica Gertruda, Jozefina,
Marija i druge ene, stajale su kraj vitezova verujui da e svojim
prisustvom doprineti da snaga i vetina njihovog borca dou do punog
zamaha Kad se saski voa i njegovi pratioci primakoe, grofica pljesnu
rukama i uzviknu:
Ju!... Martin!...

339
 Kakav Martin?... Koji Martin? upita Kar lo gledajui je
sumnjiavo.
Ama, govorim o Majsneru, nepobedivom borcu, koga je na
pokojni otac Pipin oborio na dvoboju. Onda se zvao Martin, a sada, eto,
Majsner!... Uzeo drugo ime da zaturi svoj poraz i bruku! Na otac mu je
raspolutio glavu!... Jedva su je sastavili!...
Oh! uzviknu Otokar.
ta govori? nasmeja se Karlo. Martin Majsner...
Nepobediv, a pobeen!... I raspoluena glava!
Jo je i sastavili! dodade Otokar.
Videla sam svojim oima! nastavi Geti. Na Pipo... tako smo
zvali oca, a ti se ne sea, jer si bio mali... Gledala sam, kaem, dvoboj...
Karlo ree:
Kad ena pone da pria ta je videla i doivela, tu granica
verovatnoe nestaje!
Otokar se glasno nasmeja:
Samo zato to svaka ima pukotinu u mozgu!
Magare! dreknu Jozefina. Ako te klepnem po glavi,
isterau ti tu pukotinu!...
uti, majko dobaci ulc. Na sin je u pravu.
Kao i ti! isprei se ena. Veito istie neko svoje pravo!
Dosta sad! prekide ih Karlo. A ti, sestro... O toj raspoluenoj
glavi vie ni rei!...
Majsner je strpljivo sluao. Gledao je groficu mirkajui kao da se
neeg prisea.
Nisam ja nikakav Martin! Ova ena bunca!...
Buncam?! planu Geti. Znai, zaboravio si kad te je na
dvoboju na otac Pipo...?
Smeh vitezova oko Karla, prekide je, a Majsner se potpuno zbuni.
Njegovi pratioci, gledali su ga kao da pred sobom vide strano lice. Bilo je
jasno da je slava nepobedivog Majsnera propala.
E pa sad... nastavi grofica. Opet dvoboj... Ovoga puta
izmeu Martina i moga brata. Ono to je otac poeo, sin e da dovri...
Nakratko se glasnu birgermajster ulc:
Grofice, svetlosti, diko naa... Tvoje rei nas razgaljuju kao da ih
je heruvim kroz tvoja usta preneo u naa srca... Ja kao...
uti, oe!... dobaci mu Franc.
Sakagija! Matora sakagija! buknu Jozefina. Nikad nee
prestati da se benavi kad vidi ensko!...
ulc je i dalje, blaenog i rasplinutog lica, gledao u groficu.

340
 Za to vreme, ratnici su raistili mesto gde e se odrati dvoboj.
Karlo se obrati Majsneru:
Moe sjahati... Boriemo se peaki.
A ja zahtevam i oklope da skinemo! odvrati Rii.
Daun prie Karlu i prui mu svoj ma:
Uzmi ga... Dobro e ti posluiti. Dobio sam ga u dvoboju sa
jednim Frianinom koji je boravio u Britaniji. Ma je nekada pripadao
jednom od vitezova kralja Artura. Ima nekoliko zasekotina na otrici za
koje kau da ih je tokom vebanja nainio Lanselot.
Moda i jeste ree Karlo zagledajui ma.
Uskoro oba borca stadoe jedan naspram drugoga. Obojica su imala
u desnoj ruci ma, a na levoj okrugao metalni tit.
Znak za poetak borbe, dao je opat Alojz kao sveteno lice viega
ranga, na golemi jad monaha Rapa.
Maevi se ukrstie i borba otpoe. Odmah se videlo da su oba borca
oprezna, da paljivo ispituju nain borenja i vetinu protivnika.
Gledaoci su posmatrali borbu ne trepui i ne odajui glasa.
Sudaranje maeva i tretanje udaraca o titove, nadaleko se ulo. Mnogi
Majsnerovi ratnici, uprkos zabrani, napustili su svoj tabor i primakli se
mestu borbe. Neki su odmah stupili u dodir sa Ripuarcima koji su
izruili na travu sadrinu svojih torbi. Bilo je tu hrane napretek: komadi
hleba, slanina, grudve sira, pogaice od pekmeza, sirovo i suvo voe i
svata drugo.
Sladei se i ne pomiljajui na neprijateljstvo, saski ratnici iz dva
tabora, nali su se preko jela i pia. Birgermajster ulc, udario je slavinu u
jed no bure i maui rukama uzvikivao, kao na vaaru, da svako moe
da pije koliko mu dua ite.
Dva borca, uzajamno su zadavala udarce. Vreme je prolazilo, a ni
jedan jo nije uspeo ni da okrzne drugoga. Ratnici i vitezi, sa divljenjem
su pratili svaki pokret boraca pokuavajui da predvide koji e pasti.
Vinim oima vitezova nije promakla jedna okolnost. inilo se da
Majsnera postepeno osvaja jarost To se moglo primetiti po sve eim i
ubrzanijim nasrtajima i udarcima. Vitezi su znali da takva vrsta borbe
uslovljava bri zamor i vodi blie malaksalosti. Majsner se, meutim,
borio kao da mu snaga ni za dlaku ne poputa. Ali, u brzim naletima i
udarcima, nazirao se strah kao da je poeo da se pribojava protivnika.
Njegove oi, krupne i zelene, najpre su bleskale gnevom, da bi se tokom
borbe njihov sjaj pretvorio u ukoenost bez izraza, koja ukazuje na
neobuzdani strah to nadolazi kao plima.

341
 Karlo Martel, bio je borac koji ne isputa iz vida oi protivnika. Jer,
svaki pokret, namera i pomisao jasno se itaju u oima. Karlo je ekao da
oi saskog borca dou do otupelosti, do trenutka kad vie nema ni
namere ni plana. Zadavao je i odbijao udarce u ritmu, bez ubrzavanja i
usporavanja. Izmahivao je kao kosa koji bez urbe obara otkose, ide
dalje, napreduje, ne osvrui se da pogleda iza sebe. Znao je da takav
nain prua najbolju zatitu, a u isti mah izbacuje protivnika iz duhovne
ravnotee jer odaje zastraujuu sigurnost.
Karlo Martel je ekao da se Majsner dobro zamori i pone da pravi
greke, jer zamor i gnev podjednako rue i snagu i opreznost.
Meutim, u jednom trenutku, Majsneru poe za rukom da zasee
miicu na desnoj ruci protivnika. Zaradova se saski borac i jo ee
napade, ali Karlo u mahu odbaci tit i prebaci ma u levu ruku. Njegovi
napadi zaprepastie i Majsnera i gledaoce. Brzina kojom je zadavao
udarce, utrostruila se. I Majsner shvati da je propao. Iz njegovog grla
izvi se oajniki krik:
Levak!...
Majsner je teko disao, a Karlo je zamahivao i udarao kao da je tek
zapoeo borbu. U trenutku, Majsner skoi napred i promai. Zanese se i
svom tei nom nalete na protivnikov ma.
Borba je bila zavrena. Majsner je leao na leima. Bio je mrtav. Ma
mu je probio grudi i izbio vrhom na drugu stranu.
Samo nekoliko trenutaka, vladala je tiina, a onda se podie graja.
Ripuarci opkolie Karla, a Sasi mrtvo telo svoga voe.
Pobeda!... Pobeda!... Velianstvena pobeda! uzvikivali su
ratnici.
Bio je to straan borac ree Karlo, pritiskajui dlanom ranu na
miici. Sad se pitam kakav li je bio moj otac Pipin kad ga je pobedio!
Razume se, ako je verovati mojoj sestri Gertrudi... Meutim, monah Rap
se mai svoje torbe, u kojoj je drao upe sa melemom i zavoje. On
dobro opra ranu na Karlovoj ruci, namaza je i previ istom krpom.
Sebastijan, Arnuf, Valter i monah Bonifacije, izali su sa ratnicima i
graanima kroz veliku kapiju, hitajui da to pre stignu do ripuarskog
tabora. Njima su saski ratnici iz Majsnerovog tabora spolja dovikivali ta
se desilo. Grljenju, ljubljenju i veselju nije bilo kraja jer niko nikoga vie
nije ugroavao.
Marija, plaui od sree, zagrli svoga oca, za koga je verovala da
vie nije meu ivima. I njena mati, lila je suze radosnice jer je smatrala
da je njena kerka mrtva. Sebastijan, izmraveo i ogrezao u golemu
bradu, zagrli svoju suprugu. Bez mnogo prianja, izgladneli ljudi iz

342
grada, pa i Sasi koji su drali opsadu, dobie posle toliko vremena pune
obroke hrane, pa i vina, koje se obilato toilo.
Daun je stajao po strani i tiho razgovarao sa monahom Rapom.
Ne... Bez mene nee ii govorio je Rap.
Poi u s tobom i uveren sam da e mi vie sile pomoi da te
odvedem do svetoga Grala. I onda... Tebi slava, a meni na zemlji
spokojstvo i mir, a na nebu rajsko naselje...
Daun ga je gledao svetlim oima i ve se u dui uveliko pripremao
da nanovo kree u potragu za svetim Gralom, ovoga puta sa Rapom.
Ovoga puta govorio je monah ja u se moliti i za tebe.
Brinuu se s tvojoj dui... A kad ga naemo, ti meu vitezove ovenane
slavom, a ja u peinu... Ve sam tamo, u Vogezima, pronaao jednu
prikladnu...
Daun prie Mariji i njenim roditeljima, pa snebivajui se ree:
Marija, hoe li me ekati?... Odmah polazim...
Kuda?... Koliko dugo e lutati?
Godinu, dve, moda i tri... Sad mi se ukazala mogunost da
naem sveti Gral.
Idi i trai ga hladno odvrati Marija. Ja u za to vreme traiti
neto drugo.
Pa da! dobaci Otokar. A pre e pronai onaj kome je ono to
trai blie i, naravno, potrebnije!
Bubuljiavom vitezu nije promakao munjeviti pogled koji je devojka
dobacila Karlu Martelu dok je govorila.
Svakako, svakako odazva se Karlo gledajui zavodljivim
pogledom u Mariju.
Ona mu se osmehnu.
Da, da ree njena mati bacajui umilne poglede na princa, a
zatim prenese hladan pogled na Dauna.
Tvoja namera je dobra i za svaku pohvalu pogleda Karlo
prema Daunu steui Mariji ruku.
Obuzet vizijom svetoga Grala koji ga negde eka, Daun samo slee
ramenima i stade da se oprata od svoga titonoe Karusa. Bivi ugljar,
gledao je za vitezom sve dok ga Lucija ne povue za ruku.
Ode uzviknu Karus.
Ima ovde nekoliko monaha ree devojka. Tvoj vitez, krenuo
je da trai sveti Gral. Tvoje traenje se zavrava ovde, kod mene!
Ako je bog tako naredio ponovo uzdahnu Karus i baci
poslednji pogled za Daunom i Rapom koji su ve poodmakli. Gde su
ti monasi?

343
 Tri dana, trajalo je veselje. Jelo se i pilo. etvrtog dana, saski ratnici,
ko na konju, ko peice, krenue prema Rajni. Predvodio ih je Rot.
Graani Meca, snabdeveni hranom, vratie se u grad. Oni iz Trira,
uputie se prema svome gradu.
Opat Alojz i Lorenc sa vigilantima, a uz njih i Verber, vitez od sove,
prebacie se preko Mozela i bezbrino odoe prema manastiru Esternoh.
Sebastijan, Arnuf i Valter ostadoe uz Karla i njegove ratnike.
A sada otpoe Karlo ii emo prema Ahenu, da potraimo
varalicu Teodorika i da pitamo velikoposednike i crkvene
velikodostojnike zbog ega su ga pomagali.
Sebastijan i Arnuf, sa suprugama i Marijom, odluie da krenu sa
Karlom u Ahen, poto su im tvrave bile razorene.
A mi?... ta e biti s nama?! zavikae seljaci koji su izali iz
grada Meca. Ostali smo bez igde iega!
Vratite se u svoja naselja i ponite da se sreujete ree im
Karlo. Od nas vam predstoji pomo, i to velika. Manastiri su
prebogati. Niko se nee ogluiti o boji nalog da gladnoga valja nahraniti
i ednoga napojiti... Morae monasi dobar deo onoga to imaju da odvoje
za vas...
Nekoliko monaha koji su se nalazili u njegovoj sviti, zaklimae
glavama, gledajui ne ba sa velikom ljubavlju i odobravanjem u Karla
Martela. Kao da su nasluivali da e tek morati da se odriu svojih
pregolemih i prebogatih imanja za opte dobro...

KRAJ

344
Obrada: Disco Ninja

345