пачи ватра — пећка бубхешу боиш ли се;

кабила кобила; ста стати;

бахута богатство, мложина; свапити спавати;
бегство бегство; видхјаси сиромашујеш;
нара човек одкуда је народ; најаси носиш;
пратхиувач противуречје; дринаси дереш;
правексана преглед, гатаси гаташ, говориш;
прувека правитељ; вартаси вратиш;
правачана правда; бодајаси будеш;
ветена ведење; мишаси мешаш;
чатвар четири; паравит повратити;
панча пет; пидџ писати;
шаш шест; плава пливајући;
сапта седам; шици шити;
аштап осам; доспод доспети;
даван девет; сус сушити;
даса десет; сио сијање;
екадаса једанајест; бхадра бодри;
двадаса 12. дали дол, долина;
трајдаса 13 гра град;
атурдаса 14; грам громила;
винстати 20; кати кутњак;
тринсат 30; махат вредни, машисти;
сата 100; праг праг;
да дати; прасине прошење;
дадати, давати; праста просјак;
трасти трести; са со
граб грабити; стала стол, столац;
ведси ведети, знати; тада тада;
пивасш певаш; тапа топити;
смајасе смејати се; траја траје;
васи веје, дува; ваје вахини, војна,
дџанаси знаш ли;
и т д. — Види Об: отп: јаз: слов: к род А Гиљфер: Мос 1853. од њега ''Срод: јаз: сдав. са Санскр'' 1853
год. А Вељтм. Ат. а Рус Мос. 1858. К. А. Косов. Санскр. Рус. слов; Сп: 1854-54 ст. Срав: Рус: Слов:
Хомјак: сп: 1855 Ист Рус: слов: Ст: Шев; Мос: 1859. Очерк Рос: Вадима Пасека Мос; 1840 т. III. и
других
Уверени смо, да ће ce овај преглед млогим учинити чудноватим и да је сасвим далек од нашег
језика; али нетреба заборављати: да ми наш језик још незнамо, и да нисмо још ни покушали да га
испитамо акамоли испитали где и како говори наш народ, изузевши само рад Вуков. Ко хоће да
наведене санскр: речи, сравњава са дан нашим: нетреба да узме разно изговарање само једног јединог
гласног писмена но свију како глас: тако и сугласних, као и преливања једних у друга, што све скупа
чини тако звана наречија у једном језику. Колико смо и у овом познати, и колико наш језик знамо,
сведочи нам незнање сопственог нашег језика у Правој, такозван. Старој Србији и окрајцима њеним
граничећим с Маћедониом.
Тако се у нас заборавља да се старо српско, или сада тако звано црквено-словенско, h (јат)
изговара у нашем језику осим као е, ије, и и још и као ја н.п. мљако, дјавојка и т.д. Тако се исто и
самогласно а изговара, но врло ретко, и као о н: пр: розум место разум, розумети место разумети: итд.
па и као кратко е н: пр: деска, ден, скемија и т.д.

30
 Садање наше у где је заменило старо @ такође се у срп: језику изговара на неколико начина и то
као: о, ов, а и у па и сасвим избачено н: п: с, @-со-са-су-с. Тако га Словенци а и у једном делу дибар: и
призренске нахије у правој Србији изговарају као чисто о, н.п. рока у место рука, рокаји м: рукави пот
у м: пут, мож м. муж, мошко, м мушко, стопати м. ступати и. т.д. А ове људе ваљда наши идеални
филолози неће уврстити у Самоједе или Тунгузе какве. Осим овог изговара се и као а, н.п, у
Маћедонији маж м муж: рака м. рука, ракаји м. рукави, пат, м пут и т.д. око Битоља и Костура у Пр.
Србији и као он н. пр. ронка м. рука, понт м. пут, монж м: муж и т.д.
Даље од полугласних писмена у Пр. Срб. Маћедонији и т.д. х и в. и кад су заједно једно до
другог и кад су одвојени готово се свуда изговорају као ф. н.пр. фатати—тако и у Босни —фала тако и
офуда, фрвети место врвити врх место врх, фрлити, место врлити његоф м. његов, благоф м: благов и т.
д. Тако се исто не само х него и в скоро свуда или претвара, у ј или са свим изоставља где дође међу
два самогласника, као рукаји м: рукави, нејеста м. невеста, лојити м. ловити и т.д.
Даље писме к међу два самогласника претвара се у ћ као: раћија м. ракија, плаћати м. плакати,
девојћа м. девојка, мајћа м. мајка и т.д. као и у нас у источном крају кнежевине Србије,
Писме д претвара се у ђ и у оним речима, у којима овде у нас остаје као д па и у јужном
наречију као: ливађа, ливађе м, ливада, ливаде, вођа, вође у вода, воде и т.д.
Даље џ претвара се у ђ, а ђ у џ, ч у ћ и обратно као и у Босни и међу аустр. Србима. н: п: џак м
ђак; ћовек, м: човек и т.д:
Ми неможемо више овде о овој ствари говорити с тога, што јој место није, а овако само узгред
напомињемо: да би се боље разумеле ове наведене санскр. речи, нарочито при преливању и мењању
самогласних, које је у нашем језику такође најбогатије од свију осталих слов. језика, што ваља све ово
имати на уму при том прегледу.

2. Некадашње становање Срба у ошптој индоевропској заједници. Прво дакле, што је и

најглавиије, прегледали смо сродство садањег нашег језика са ст. санскритским, који је сада мртав у
Инђији и само књижевни, страшно и ужасно изкварен и измешан са језицима не санскритовим,
монголско-финске и турске расе. Друго нам остаје, да покажемо некадашње место живљења прастарих
Срба — у заједници са укупном тако званом индоевропском расом — у Инђији земљи проклетој. За ово
такође имамо довољно дата и то:

1. у описима војевања Алек; Великог у Инђији,

2. у оставшим још називима места у Инђији, која још и данас носе или чисто српска
имена или слична са овима. Ови су називи имена места и тд. која једино у српском
језику имају значаја и овим се могу протумачити.

3. у инђијским споменицима и

4. у споменицима нашег народа.

Инђиски и других споменици о живљењу Срба у Инђији

1. Што се тиче инђијских споменика ту међу првим заузима прво место у Ведама тако звана
Бувана Дарса — Васионе огледало — у којој се свет овај преставља у виду цвета тако званог лотоса,
нашег локвања а у санскрит. palma, пливајућег на води. Оба та начела, воде и локвања, као знаци бога
Вишњег — т. ј. створца — често представљајући се у животворећем начелу сунца, или Кришне, —
представљају се или почивајућим, или дејствујућим.
У првом виду, као символ видимости, у пространству, лежи он на дну океана, или на змији,
вечности, пливајућој у мору. Из трбуха овог символа израстло је стабло лотосово, или локвањево, којег

31
пупуљах означава стање света до саздања његова, а цветови, већ разцветани, означавају свет овај од
његова —света — саздања, који плови на површју морске воде. Разцветали овај цвет зато се и зове
Брама, која реч значи творећи, стварајући— braman demiurgh — у противном значају несазданог
суштаства, које се зове Парабрама или наше правелики који као вечност, никад неулази у обичну
митологију богова. На средини тог символичног знака локвањевог, или Палме — земног света —
узвишава се зачетак плода који се зове Меру — врх прекрасне планине, — а око њега су знаци
оплодотворења.
Око ових су нехтари и зачетници, који представљају изворе најзнатнијих земних река, а четири
пуштена цветна листа означавају четири стране света: Двипа, или полуострв окружен са две, или више
страна, водом, а у Аравитјана Ецира. Јужни зове се Жамбу-Двипа т.ј. Инђија, сјеверни Куру, васточни
Бардразвас, и западни Кетумалас. Међу овима су, осим мањих цветних листова, који означавају мање
стране света као:Пегу Персију и Аравију и т.д. и остали други листови, који означавају друге чести
света. Даље иде Јона, Арга, или Арија - достојна поштовања - престављајућа се као мати, a Меру као
створна сила мушког рода, која преставља средсреду или управо осовину земље, која се узвишава
толико исто над површјем ове колико и силази у дубљину.
Најузвишенија површност те Мере или Су — Мере, што значи: прекрасне и најсветлије Мере,
округла је и окружена венцем Илаврада, који се под именом Сваргабуми — наш Сварог — небесног
пребивања на земљи, и дан данашњи у разних народа обожава. С тога Су — Меру има значај у
инђијској и осталих околних народа митолођији као жилиште и становање богова, и умрлих
праведника. Са све четири стране те баснославне планине, она се одупире на разне драгоцене стене од
најдрагоценијих ковова и камења.
Тако је источна страна Парва, Пурва, од које са западне стране лежи Опара, Опар, или Опарика,
под којом млоги подразумевају дан. Африку. Овај се исток још зове и Прач, југ Прачјад, сјевер Куру, у
ком влада бог Кувера — наш ков — богатства и т.д. који је тако исто неприступан, као и зраци сунчани.
Куру је на бреговима моpa Кишрода — млечног, а наше: ледовитог, — а за овим је предео Ајровата у
ком сунце не сија, но месец и звезде. Са обе стране, источне и западне, земљу о6ливају мора, где се
простире земља Барата — Варша до океана парског. Највеће реке зову се: Ганг и Синд или Инд, коих
воду пију не само чисти, него и нечисти народи, као Млеча варварско племе, Бербера, који незнају и
необожавају браманство и остали. Са источне стране Мере тече река Сита, са сјеверне Бадра, са
западне Апара, Гандика, или Какша.
Са врха најузвишевијег Мера пружају се разне гране овога као: Химават, Хемакутас, Нишадес
— најлепша,—на којима је живео сурови и одевен у одело од зверинских кожа народ Серба, или Срба
— Нилас—рујноцрвена — Светас — бела света и богата — Срингавац — од Сринга, врх површина. —
Последње четир Нилас — рујноцрвена, — Светас — бела — и Срингава иду на сјевер, а Химават—т.ј.
hiems, χεμα снег зима, и т.д.— и Химакућа —или зимакућа, а по неким златодајућа од hema злато и
кућа вршина — јасно се види да су означавале дан. Хималај. Нишадес или прекрасни и неприступни
стан богова, као и тисућу оког бога Индра, бога који пушта муње и громове, кише, реке и т.д. и који
награђава сваку свету ствар и свако свето и богоугодно дело,—био је дакле место становања Срба, или
Серба. — вид: Ритера земљев: I стр. од 19—29.

Трагови о некад живљењу Срба у Инђији

Тако дакле на самим тим Хималајским и Нишадским планинама, по системама њихним, сједне и
сдруге стране, па све до Хиндукушских планина и народа, некада је првобитно живео и становао
српски народ, као народ и маса, која је се ширила и гранала под доцнијим именима Сјамскрита или
Срба — Славена. — Хиндукушке планине око којих становаху, делиле су га од Хиндуша у дан.
Бухарским и другим пустарама средње Азије, у којима обитаваху црни народи, дошљаци са острва, са

32