1866 год. сатари за 1. годину дана својом шпекулациом преко 2,000.

000 душа, као што тврде:

Керије, Текареј и друге социалисте ингл. амер. и осталих народа.
Кад се то тако ради данас у 19. веку по Христу, и то од најизображенијег и просвећенијег
народа, па још са собственом и рођеном браћом, а да шта је било на једно 3 до 4 тисуће година
пре Христа и после овога до средњих векова, и са својима, а нарочито туђима, — то само један
Бог, и вечна правда, знају? Ово је дакле у времену врха нашег садањег савршенства; ово је после
тисућу осам стотина и неколико година после благог нашег Спаситеља ?! o tempora, o fratribus
nationis Christianibus!!! Има ли би још млого и млого тегоба и сметња да излажемо за нашу
ствар, као и општу нашој сродној ; но све то остављамо до другог пута и времена, не с тога што
немамо грађе за ово, но с тога: што немамо права, да обтерећавамо наше дело овим и оваквим
стварима.

Имајући дакле у виду све те тегобе и сметње, које потпуно и најопширније царују у прошлости
србског, — сад. укуп. славенског,— народа, ми морамо прегледати прошлост нашег народа и то у храму
њене паметарнице, без свезе са садањошћу и са садањим разним околностима и разностручним
појавима садањег нашег живота и положаја. А да би ова била што истинитија и да нам се неби могло
ништа приметити, довесће се преглед прошлости нашег народа само до времена владе Неманића, или
до тог доба: кад је он нешто мало боље и јасније обележен.

ГЛАВА I.

I. О СРБИМА.

Прошлост србског народа, којег Народопис — историско-етнографску карту — подносимо, тако

је замршена и заплетена: да се скоро неможе и незна одабрати права и народна истина и ствар од
сумешина и уплета туђих. Српски народ нема обрађене своје паметарнице, те да би се могло што из ове
узети, а нарочито оно, што се односи на његову прошлу и садању етнографију. Збрка разних
паметарских дата, неразумевање ових, недостатци паметарских свеза и филолођијских закључака и
истина, чине прошлост народа србског огромним и ужасним хаосом. Овај и овакав ступањ његова
развића, по раду његових досадањих писаца, довољан је доказ и његове будућности, која неможе
превазићи ни садањост, а камо ли још већи скок и блесак добити у будућности: ако се неодпочне ићи
правим и истинитим путом.
Досадањи вајни радови на овом пољу такви су, да више заплећу и замршују ствар, но што је
објасњавају и на прави пут изводе. Сбрка паметарских дата, без филолођијског и правог најстаријег
знања за народност какву, чини његов прошли, и садањи живот, само вечном муком, сплетњом,
врзењем у једном и истом и помрчавање и убијање једне и исте ствари, са којег и сама ствар мора а пре,
а после, или сама од себе и собом пропасти, или натерана другим околностима у свом замршају
размрсити се, но као сасвим туђа и друга и са туђом се народношћу споити и у ову се прелити.
Већина паметариста србског народа узимали су, по странцима унеколико познатим, а боље
непознатим и замршеним, политички живот српски за основ њихових паметарних списа и према овоме
зидали своје зграде, подтурујући под исте ривотине и разсипине филолошког незнања, са чега су им се
увек пре рушиле, но што су биле довршиване. Заборављало је се: да о народности каквој говорити, без
кореног и правог знања, ове значи толико исто — и још горе — колико и неодговорити. Заборављало
се: да је први основни камен паметарници сваког народа, његов језик и народност, његови умни појави
оличени речју, песмом, причом, загонетком и т.д. којима он и ствара засебну паметарницу. Од првог
рала — пара — људи, од коих постаје цео народ и народност, па до његове државне зграде пролази,
можда, стотинама тисућа година, које обично паметаристе све гураше и тураше у поноре вечних
мракова и провалија, као да то небеше клица, основ, заметак и развијање паметарнице тога народа, о
коме се пише и говори; па тако исто чинише и наше паметаристе. Такав погрешан правац, који

10
зависаше не од њих колико од ступња народног развитка, учини: да ми готово знамо више и о
Хотентотима, но о нама самим. Млогога у нас има, можда, и хотентотског што држимо за своје, а
напротив свога што држимо за тунгуско, финскомонголско и т.д.
Ето у таквим тешким неприликама и у таквом времену налазимо се, у ком морамо, са наше
Народописне мапе српских земаља, да коју проговоримо и о прошлости нашег народа. Нека нам се не
замери за недостатке, непотпуности и остало што буде непотпуно и строго неиспитано, једно са наших
малих сила, слабог знања — а јаче и није могуће кад се и сам народ налази па овом ступњу изображења
у коме смо — а друго са немања до сада ничега урађеног на овом пољу, па и не покушаваног да се
уради. Ствар наша неће ни издалека тачно и јасно бити објасњена и протумачена; али ће јој се барем
бољији правац дати и пут промерити, по ком промеру, ваља градити најсавршенију жељезницу.
Довољно је за нашу одбрану, да наведамо само ово: што се у нас непокреташе мисао, а камо ли
покушаваше рад, да се барем ово протумачи и објасни: од куда Срба, шта значи та реч , како се јављају
они као честица чињенице у општем људском раду, коју и како одигравају улогу у овом опште светском
појаву разних народних појава и радова и т.д ?
За, нас је увек било, а и још ће доста времена бити само то: тако и тако каже Порфирођенит,
Тунман, Енгел и т.д. па и каква Нешредија и ко други, а како ми и наш народ кажемо и држимо, то се
никога и нетиче, баш као да тих питања и није створила вечна и свемогућа сила. Тако, покрај свег свог,
тако да рекнемо, описаног политичног живота Срба и појава ових у заједници опште радње људске и
разних народа, ми још незнамо: шта су и колико су ти Срби допринели роду људском одиграном, или
неодиграном, својом улогом, као и сами себи и т.д ? Ми још незнамо, ни колико су се и како они
јављали у општој паметарници и т.д., а о свему овоме није наш задатак сад овде да говоримо. Наше је
прво, колико нам наше мале силе и мајушно знање допушта, да кажемо шта значи име: Срб, Србин,
Серб, Сербин, Сирб, Сирбин, Сјарб, Сјарбин, Сорб, Сорбин, Серс, Серсин, Сораб, Сорабин, Сербер
Сереб, Себр, Себрин, Серберин, Сурб, Сурбин Сарбин и т.д.

Значај имена Срб у разних народа и писаоца

1. О самом имену Срб, Србин и т. д. наше млоге као и туђе, паметаристе говориле су по нешто
нагађајући и довијајући се; но сво то нагађање, без зреле и ваљане критике, основане на филолођији,
као темељу паметарнице и свега што се на какви народ и његову народност односи, — невреди баш
тако млого.
Тако нам млогоуважни мученик, на пољу паметарских наука, Архим: Јован Раичъ наводи — у II
том стр. 145. 160. Истор. раз. нар. Беч 1794 год. — једне писце, кои доводе Србе од Хуна Сабира, као
једнога народа; друге од Сармата; треће од реке Сербице, која лежи између Тигра и Ефрата; четврте од
Скита; пете од Серва, слугу; шесте чак и од римских опанака; па седме чак и од копилади; осме од
Тулија Сервија; девете од Српа; десете и од Свраба, као тобож да су били сврабљиви за ратом и т.д.; а
он их сам доводи и од сјевера и Сибира дан: и сбора, скупа и т.д. јер су вели тамо становали, а Сибир је
од сјеверне стране и т.д. као што се то види из ових његових речи — вид. Ист. Хор. Сер. и т.д. стр. 154 и
155.

''Ест ли пожелајет читатељ мојего в произведенији Серб имена мјенија и т. д. тако и Серби,
Саберов, или Сабиров, приобрјели имја или от собранија или от сјевера, обоја бо мјесто имјет
могут и на послетку: что древњејшеје отечество Сербов Сиберија, от које и назвалисја'' и т.д.

Разуме се по себи: да сва ова тумачења имена Срб, Србин и немогу се назвати таквим, нити их
треба опровргати, кад никаквих навода и доказа несадрже, ради одржања сваки свог закључка. Међу
толиким писаоцима и тумачима имена Срб, које је наш неумрли Рајић навео на своим горепоменутим
страницама, за дивно је чудо како је се један доцнији, иначе доста разборит и научан славен:
паметарист, Г. Јан Колар, повео за Анонимом, ког тумачење Рајић на стр. 148. у преводу ставља овако:

11
 ''Прочее первообразно Сирб од котораго Сирбал, Сирбланин, сирбско и проч: Сверботу
знаменујет, јако да не отмјеннено прочих себје сонародних возимут и Сирбли
пронаименованије. Зане ашче вси обшче Слави, сијест Славни, или благонарочити називајусја,
ини обаче Ервати от ервања или боренији, ини Верли — изрјадни —њеци же Вандали – даљше
поступајушчи , — њеци же Пази — на се — обозрителније'' — и т.д.

Да би само потрьо право, јасно и истинито тумачење пок. г. П. Шафарика, и да би доказао: да

Срб долази од свраб, шуга, болест, слабост и т. д. ватао је се за све окружавајуће га, — баш као
утопљеник — неразбирајући млого о односности, или не, самом предмету; па у тој свој претераној
брзини, готово изван дејствителности, прихвати се и таквих ствари, које су му, са свим тако названим
филолођијским закључцима у место утврдиле, срушиле и утаманиле и саму ствар. У својој сувишној
заузетости иде од Словака и осталих Слав: племена час Римљанима и у њиховим речницима тражи
корена Србу од свраб! Из Рима лети, као на Пегазу, у Атину и другим Елинима, па кад и ту попабирчи
огромне филоложске недосљедности, лети на сили налик на Бураха Арабима, Парсима и другим
народима, који се сада клањају пророку Мухамеду, а негда Зороастру; те и тамо сабира оно, што баш и
говори противу његових жеља и намера.
Пошто и ту скупи све, што се неодноси суштини ствари и што овој неприпада, пружа се
халдејским Серафимима, да га на крилима својим пренесу у Халдеју, — Вавилон — и Јерусалим, па
пошто му ови својом силом и огњем уништише све недосљедности, а да би загладио болест свраб и
шугу на имену Срба допушта: да су Срби огњени и светли, као Серафими и т.д. Ето тако занешен у
својој претераној ревности, да би своје закључке узнео у коло науке, и да би Србе само од свраба
произвео, као ваљда угледине — идеале — свију садањих укупних, тако званих, Словена, налази да:
Срб значи корено, свраб; јер је свраб у Словака, и наша свраб, или шуга, у свију садањих такозваних
сл. племена, свраб, шуга.
Даље наводи како у Словака значи та реч и палити као: ''ruka mne pali'' т.ј. сврби, а палити значи
немачки brennen, као да Немци другчије говоре и као да палити значи нешто друго од жеђи, горети
сагорети и т.д. али свакојако незначи сврбити. Даље наводи у ческом, руском, срб: и т.д. да је сврбити
то исто што и: сврбити! ? Од особитог су му куриозитета филолошки закључци: Срака — сврака —
хитам, хвитам, и хватам, скерни, скверни, паскверни, хорети у неким племена, као у Руса, хворост, а то
је све зато: јер се мора уметнути писме в у речима: sur, surim, sura те да изађе од surab ''svrab'' дакле
чиста наша шуга.
Даље још гони тај славни славен; филолођист па наводи, да: сраб, или свраб, у Босни зову
сербес, стрибеш, сарбеш, рус: сверб, свербеж, свербити, сврбети. Ето тако постаје Србин од свраба, а
да је то баш тако наш славни славенски научењак, и то нек се незаборави из 19. век по Христу, и после
дивног мученика за науку славенску пок. Шафарика, и других, наводи и речник Линде, у коме се вели,
свраб назива и горја, горје т.ј. горе, горети палити, што опет у Латина значи: pruritus - prurio, per - urio,
per - uritus или од buro, burere, као bru — ritus.
Даље наша научена глава иде, па доказује: да се у ст. Елина наш свраб, или шуга, зове на
њиховом језику ψωρα. Зато наводи и речник одакле је узео ту реч, као да је говор о сврабу, а не о
Србима. Пошто је се тако исцрпео, и пошто је прибрао и Немце и Парсе и Римљане, Елине , Арабе и
Халдеје па и све Славене и т. д. напослетку умна глава закључује, да свраб значи: немоћ, болест,
слаботињу и т. д. Ето, дакле ово начисто излази, упамтите и чујте сви! Кад свраб значи немоћ, болест,
шугу, слабост и т. д. онда су и сви Срби: сврабљиви, слаби, немоћни; јер реч Срб то значи!? Упамтите и
од сад зовите Србе шугом.
Овака наука, оваква научна закључења,овака тумачења, не човека из прошлих векова, у којима
владаше тама и мрак и не туђина, као Анонима, који само нагађаше; него Славенина па још чувеног
књижевника, наученог мужа, који живљаше тако рећи под носом Срба, па још у 19. веку,—
упропастила би сваког, не само африканског Хотентота него и дивљака Полинезије, који још људе једе.
Узмите ову ствар: човек смешао, у својој претераној ревности за науком, две сасвим разне и корено
једна од друге разликујуће се по значају речи, па изводи оно што непостоји и неможе постојати. Изводи

12