LAŽOV

Tobajas Vulf

Moja majka čitala je sve sem knjiga. Reklame u autobusima, čitave

jelovnike dok bismo jeli, bilborde; zanimalo ju je sve što nije imalo korice. I tako,
kad je našla pismo u mojoj fioci koje nije bilo adresirano na nju, pročitala je i
njega. „Kakve veze ima ako Džejms ništa ne krije?“ – to je pomislila. Tutnula je
pismo u fioku kad ga je završila i hodala iz sobe u sobu po velikoj praznoj kući,
govoreći sama sa sobom. Izvadila je pismo i ponovo ga pročitala da bi sve dobro
proučila. Zatim je, bez kaputa i ne zaključavši vrata, sišla niz stepenice i uputila
se ka crkvi na kraju ulice. Ma koliko da je umela biti ljuta ili zbunjena, uvek je
odlazila na misu u četiri sata, a sad je bilo četiri sata.
Dan je bio lep, plav, hladan i tih, ali majka je hodala kao da duva jak vetar,
pognuta napred u struku, dok su za njom žurno išle noge kratkim, odsečnim
koracima. Mojim bratu i sestrama i meni taj njen hod je bio smešan, pa smo se
smejulji jedni drugima kad bi prolazila ispred nas da prodžara vatru ili zalije kakav
cvet. Nismo joj dozvoljavali da nas uhvati kako joj se smejemo. Njoj bi bilo čudna
i pomisao da možda ima nešto zabavno u vezi s njom. Njeno jedino priznanje da
humor postoji bio je neiskren, naprasan smeh. Neznanci su često zurili u nju.
Dok je čekala sveštenika, koji je kasnio, majka se molila. Molila se na
poznat, metodičan, odlučan način – prvo za pokojnog muža, mog oca, potom za
svoje roditelje, takođe mrtve. Izgovorila bi kratku molitvu … za očeve roditelje
(tek toliko da ih pomene; nije ih volela) i najzad za svoju decu po starini, zaključno
sa mnom. Majka nije smatrala da je originalnost vrlina i dok se moje ime nije
pojavilo, njene molitve su bile potpuno iste kao i svaki drugi dan.
Ali kad je došla do mene, odvažno je progovorila. „Mislila sam da neće
više. Marfi je rekao da je izlečen. Šta da radim sad?“ U glasu joj se čulo
prebacivanje. Majka je polagala velike nade u svoju zamisao da sam izlečen.
Posmatrala je moje izlečenje kao odgovor na svoje molitve i kao zahvalnicu
poslala mnogo novca Tomasovskoj misiji, novca koji je štedela za putovanje u
Rim. Osećala se prevarenom i jasno je dala do znanja kako se oseća. Kad je
sveštenik stigao, majka je sela i usredsređeno pratila misu. Nakon pričešća ju je
briga opet stigla, pa je otišla pravo kući ne zastavši da porazgovara s Franses,
ženom koja bi uvek posle mise spopala majku da joj priča kakve su joj sve grozne
stvari radili komunisti, đavolovi sledbenici i rozenkrojceri. Franses je uškiljila za
njom dok ju je posmatrala kako odlazi.
Čim je stigla kući, majka je izvadila ono pismo iz moje fioke i donela ga u
kuhinju. Držala ga je vrhovima noktiju iznad šporeta dok je gledala u stranu kako
je ne bi opet primamilo i zapalila ga. Kad je počelo da gori, ispustila ga je u
sudoperu i gledala kako se crni, treperi i zatvara poput pesnice. Onda ga je sprala
u odvod i pozvala dr Marfija.

Pismo je bilo upućeno mom drugu Ralfiju u Arizoni. Nekad je živeo preko
puta nas, ali se onda preselio. Najveći deo pisma odnosio se na obilazak Alkatraza
u koji smo išli mi iz trećeg razreda. To je bilo u redu. Majku je uznemirio poslednji
pasus gde sam rekao da ona iskašljava krv i da lekari nisu sigurni šta joj fali, ali
da se nadamo najboljem.
To nije bilo istina. Majka je bila ponosna na zdravlje svog tela i smatrala je
da je poput konja. „Imam snage kao konj“, odgovarala je kad bi je neko pitao za
zdravlje. Već nekoliko godina sam izgovarao neprijatnosti koje nisu bilu tačne, a
ta moja navika je strašno jedila majku, dovoljno da je ubedi da me pošalje dr
Marfiju, u čijoj sam ordinaciji sedeo kad je spalila ono pismo. Dr Marfi nam je
bio porodični lekar i nije imao nikakvo obrazovanje iz psihoanalize, ali su ga
zanimala „pitanja uma“, kako je rekao. Lečio me je od upale slepog creva i
krajnika, pa je majka mislila da dr Marfi može usaditi istinu u mene s jednakom
lakoćom s kojom je vadio stvari iz mene, što je bila nada koju dr Marfi nije delio
s njom. Njega je u suštini zanimalo da me natera da razumem šta radim, a kasnije
je bio sve bliže zaključku da ja nikad bolje ni neću razumeti šta radim.

Dr Marfi je slušao kako majka prepričava pismo i šta je uradila s njim.

Zanimalo ga je kako sam ga sročio i iznervirao se kad mu je majka rekla da ga je
spalila. „Suština je“, rekla je, „da je trebalo da se izleči, a nije.“
„Margaret, nikad nisam rekao da je izlečen.“
„Nego šta da si rekao. Zašto bih inače poslala preko hiljadu dolara onoj
Tomasovskoj misiji?“
„Rekao sam da je odgovoran. To znači da Džejms zna šta radi, ne da će
prestati to da radi.“
„Sigurna sam da si rekao da je izlečen.“
„Nikad. Da bi se reklo da je neko izlečen, moraš da znaš šta je zdravlje.
Kad je ovako nešto u pitanju, to je nemoguće. Šta ti uopšte podrazumevaš pod
lečenjem Džejmsa?“
„Znaš već.“
„Svejedno mi reci.“
„Pa da se vrati u realnost, šta drugo?“
„Čiju realnost? Moju ili tvoju?“
„Marfi, šta pričaš ti? Džejms nije lud, već lažov.“
„E, tu si u pravu.“
„Šta da radim s njim?“
„Mislim da nemaš mnogo izbora. Budi strpljiva.“
 „Dugo sam već strpljiva.“
„Da sam na tvom mestu, Margaret, ne bih pravio veliku famu oko ovoga.
Džejms ne krade, je li tako?“
„Naravno da ne.“
„Ne tuče se i ne prkosi starijima.“
„Ne.“
„Onda imaš mnogo razloga da budeš zahvalna.“
„Mislim da više ne mogu da podnesem sve to. Onu priču o leukemiji od
prošlog leta. Sad još i ovo.“
„Mislim da će ga proći s vremenom.“
„Marfi, šesnaest mu je godina. Šta ako ga ne prođe? Šta ako samo nauči da
laže još bolje?“
Majka je najzad uvidela da joj dr Marfi, koji ju je uporno podsećao na njene
blagodati, neće pružiti nikakvu satisfakciju. Nešto mu je skresala, on je njoj nešto
pompezno uzvratio, te da bi ona prekinula vezu. Dr Marfi je zurio u slušalicu.
„Halo“, rekao je i zatim je spustio na aparat. Pogladio se rukom po glavi, iz navike
preostale od vremena kad je još imao kosu. Da bi pokazao da je vedra duha, često
se šalio na račun vlastite ćelavosti, ali imao sam osećaj da gorko žali zbog gubitka
kose. Dok me je gledao s druge strane stola, mora da je poželeo da me nikad nije
ni primio. Lečiti dete prijatelja isto je što i ulagati novac prijatelja.
„Ne moram da ti kažem s kim sam pričao.“
Klimnuo sam.
Dr Marfi se odgurnuo unazad na stolici i okrenuo se kako bi mogao da
pogleda kroz prozor iza sebe, koji je zauzimao najveći deo zida. U zalivu je bilo
još nekoliko jedrilica, ali sve su išle ka obali. Vunasta, siva magla već je bila
progutala most i brzo se dizala dalje. Voda je delovala tiho iz ove daljine, ali kad
sam bolje pogledao, video sam bele tačkice na sve strane, tako da je sigurno bila
veoma nemirna.
„Iznenadio si me“, rekao je. „Kako si mogao da ostaviš tako nešto njoj na
dohvat ruke. Ako stvarno moraš to da radiš, budi bar uviđavan i diskretan. Tvojoj
majci nije lako sad kad ti je otac umro, a ostali se razbežali od kuće.“
„Znam. Nisam hteo da ga nađe.“
„E, pa.“ Lupnuo se olovkom po zubima. Profesionalno nije bio ubeđen, ali
lično možda i jeste. „Mislim da bi sad trebalo da odeš kući i izgladiš celu stvar.“
„Mislim da bi.“
„Reci majci da ću možda navratiti, ili večeras ili sutra. I, Džejmse… Nemoj
da je potcenjuješ.“

Dok je otac bio živ, obično smo išli u Nacionalni park Josemiti na tri-četiri
dana u toku leta. Majka bi vozila, a otac nam je skretao pažnju na znamenita
mesta, livade gde su nekad bili prosperitetni gradovi, stabla koja su služila kao
vešala i reke za koje se pričalo da u izvesno doba teku uzvodno. Ili nam je čitao;
imao je onu fiks-ideju odraslih da deca vole Dikensa i ser Voltera Skota. Nas
četvoro smo sedeli pozadi ozbiljnog i zadubljenog izraza lica dok smo se rukama
i nogama gurkali, štipali, gazili, podbadali, udarali, ćuškali i šutirali.
Jedne noći nam je medved došao na logorsko mesto tik posle večere. Mama
je bila napravila varivo s tunjevinom, čiji je miris njemu bio tako dobar da je
mislio da vredi umreti zbog njega. Došao nam je u logor dok smo sedeli oko vatre
i stao, klateći se napred-nazad. Prvi ga je video moj brat Majkl i munuo me
laktom, a onda su ga videle sestre i vrisnule. Majka i otac su mu bili okrenuti
leđima, ali majka je zasigurno pretpostavila o čemu se radi jer je smesta rekla:
„Ne derite se tako. Možete ga uplašiti, a ko zna šta će onda da uradi. Otpevaćemo
nešto i otići će.“
Otpevali smo mu jednu dečju pesmu, ali medved je i dalje bio tu. Obišao je
krug oko nas nekoliko puta, digavši se s vremena na vreme na zadnje noge kako
bi onjušio vazduh. Na svetlu vatre video sam njegovu pasoliku njušku i gledao
kako mu se pod mlohavom kožom valjaju mišići poput kamenja u džaku. Zapevali
smo glasnije dok nas je obilazio i prilazio nam sve bliže. „Dobro“, rekla je majka.
„Što je dosta, dosta je.“ Najednom je ustala. Medved je stao i zagledao se u nju.
„Briši odavde“, rekla je majka. Medved je seo i osvrtao se čas u jednu, čas u drugu
stranu. „Briši odavde“, rekla je ponovo i sagnula se da podigne kamen.
„Margaret, nemoj“, rekao je otac.
Snažno je bacila kamen i pogodila medveda u stomak. Čak sam i na
prigušenom svetlu video kako mu se prašina podigla iz krzna. Zabrundao je i
potpuno se ispravio na zadnje noge. „Jesi video?“ Majka je vikala: „Prljav je.
Prljav!“ Jedna sestra se zakikotala. Majka je podigla još jedan kamen. „Molim te,
Margaret“, rekao je otac. Upravo u tom trenutku medved se okrenuo i odgegao.
Majka je hitnula onaj kamen za njim. Ostatak noći je tumarao oko našeg bivaka
sve dok nije našao drvo gde smo bili okačili hranu. Sve je pojeo. Sutradan smo se
vratili u grad. Mogli smo da kupimo još namirnica u dolini, ali otac je želeo da
idemo kući i ništa ga nije moglo ubediti u suprotno. U povratku je pokušavao da
oraspoloži sve zbijanjem šala, ali Majkl i sestre su ga ignorisali i kamenog lica
gledali kroz prozor.
Majka i ja nikad nismo imali jednostavan odnos, ali nisam je potcenjivao.
Ona je potcenjivala mene. Kad sam bio mali, mislila je da sam slabašan zato što
nisam voleo da me bacaju uvis i zato što sam gledao da se sklonim kad bih video
da se ona ili ostali spremaju za makljažu. Kad bi me i uvukli u tako šta, izlazio
sam uvek povređen na kraju – usna razbijena kolenom, iščašen prst, krvav nos –
a majka mi je i za to prebacivala, kao da sam namerno povređivao sebe da bih
završio igru.
 Čak su joj i stvari koje sam dobro radio išle na živce. Svi smo voleli igre
rečima sem majke, koja ih nije shvatala, a ja sam uz oca bio najbolji u porodici u
tome. Moj specijalitet su bile fraze iz romana o Tomu Sviftu: „’Možete mi dovesti
zatvorenika“ rekao je Tom zaverenički.’“ Otac me je ohrabrivao da vežbam za
večerom, što je za neupućene sigurno bila golgota. Majka nije bila načisto šta se
događa, ali nije joj se dopadalo.
Sumnjala je u mene i na druge načine. Nisam mogao da idem u bioskop, a
da mi ona ne proveri džepove kako bi bila sigurna da imam dovoljno novca da
platim kartu. Kad sam išao na kampovanje, rasturila mi je ranac pred svim
dečacima što su čekali u autobusu ispred kuće. Više bih voleo da sam otišao bez
vreće za spavanje i nekoliko pari gaća, koje sam bio zaboravio, nego da tako
ispadnem budala pred svima. Zbog njenog nepoverenja sam bio zaboravan.
I mislila je da sam kamena srca zbog onog što se dogodilo kad mi je otac
umro i kasnije na njegovoj sahrani. Nisam plakao na očevoj sahrani i izgledalo je
kao da se dosađujem tokom posmrtnog govora jer sam u rukama vrteo crkvenu
pesmaricu. Majka mi je stavila ruke u krilo i ostavila ih tu da se ne mrdaju kao da
su dva predmeta koja sam čuvao za nekog drugog. Efekat je bio ironičan i majka
se zgrozila. Pomirili smo se u neku ruku nekoliko dana kasnije kad sam zažmurio
u školi i odbio da otvorim oči. Kad me nekoliko nastavnika, a zatim i direktor nisu
uspeli da nagovore da ih pogledam, ili neku nagradu koju su tobože držali u
rukama, predali su me školskoj medicinskoj sestri, koja je pokušala na silu da mi
otvori kapke i gadno me ogrebala po jednom. Oko mi je oteklo, a ja sam se ukočio.
Direktor se uspaničio i nazvao majku, koja me je povela kući. Nisam hteo da
pričam s njom, niti da otvorim oči, niti da se sagnem, pa su morali da me polože
na zadnje sedište, a kad smo stigli kući, majka je morala da me podigne stepenik
po stepenik. Onda me je stavila na kauč i svirala mi klavir celo popodne.
Naposletku sam otvorio oči. Zagrlili smo se i zaplakali. Majka nije bila baš
uverena da su moje suze prave, ali je bila voljna da ih prihvati jer sam ih odglumio
samo za nju.
Moje laži su nas razdvajale, takođe, kao i činjenica da je delovalo kako
meni ništa ne znače vlastita obećanja da više neću lagati. Često su je moje laži
stizale u vidu sramote, kad bi je ljudi zaustavili na ulici i rekli joj da im je baš bilo
žao kad su čuli da se dogodilo to i to. Niko u našem kraju nije voleo da sramoti
moju majku, pa su te situacije prestale da se događaju kad su me svi provalili. Od
neznanaca se, ipak, nije mogla spasiti. Tog leta pošto je otac umro, bio sam u
poseti kod strica u Redingu, a po povratku sam se iznenadio kad sam video da je
majka došla da me dočeka na stanici. Pokušao sam da se izvučem kraj gospodina
koji je sedeo pored mene, ali nisam mogao da ga se otresem. Kad je video da me
majka grli, prišao je i pružio joj vizit-kartu i rekao joj da ga kontaktira ako se
stanje pogorša. Ona mu je vratila vizit-kartu i rekla mu da gleda svoja posla.
Kasnije, na putu do kuće, naterala me je da ponovim šta sam ispričao tom čoveku.
Vrtela je glavom. „Nije u redu prema ljudima“, rekla je, „da im pričaš takve stvari.
Zbunjuješ ih.“ Meni se činilo da je majka zbunila tog čoveka, a ne ja, mada to
nisam rekao. Složio sam se s njom da ne bi trebalo da pričam takve stvari i obećao
da neću više nikad, pa sam tri sata kasnije prekršio to obećanje u razgovoru s
nekom ženom u parku.
Nisu samo laži uznemiravale majku, već i njihova morbidnost. U tome je
ležao pravi problem između nas, kao što je to bio slučaj između nje i oca. Majka
je volontirala u Dečjoj bolnici i Menzi Svetog Antonija, i sakupljala stvari za
Društvo Sveti Vinko Paulski. Volela je da pali sveće. Moji braća i sestre su
povukli na nju u tom pogledu. Otac je psovao mrak. I voleo je da psuje mrak.
Nikad nije bio tako pun života kao kad bi bio ozlojeđen zbog nečeg. Zato mu je
najvažnija stvar u toku dana bila čitanje večernjih novina.
Naše su novine bile užasne, ravnodušne prema gradu koji ih je kupio,
ravnodušne prema medicinskim otkrićima – izuzev prema novim vrstama gasova
od kojih su ljudima otpadale šake kad kihnu – i ravnodušne prema politici i
umetnosti. Glavne teme su im bile nasilje, strahote, jezive koincidencije. Kad bi
otac seo u dnevnu sobu s novinama, majka je ostajala u kuhinji i zabavljala decu,
svu izuzev mene, jer ja sam bio miran i mogli su da me puste da se sam nečim
zanimam. Ja sam se zanimao tako što sam posmatrao oca.
Sedeo je raširenih kolena, pognut napred, tek nekoliko centimetara od
štampanog teksta. Dok je čitao, klimao je glavom za sebe. Ponekad bi opsovao,
bacio novine i napravio nekoliko koraka po sobi, a onda bi ih podigao i iznova
krenuo. S vremenom je stekao naviku da mi čita naglas. Uvek je počinjao s
rubrikom društvo, koju je nazivao parazitska stranica. Taj deo je sve više
nalikovao na strip ili feljton, u kojem su se iz dana u dan pojavljivali isti ljudi, u
svetlucavom šifonu, koji su nespretno držali podignute čaše u zdravlje siročića s
Poluostrva ili se kezili pod sunčanim naočarima na terasi skijaške kolibe na Sijera
Nevadi. Od skijaša je posebno ludeo, verovatno zato što nije mogao da ih razume.
Sama ta aktivnost mu je bila nezamisliva. Kad su sestre otišle na jezero Taho
jednog zimskog vikenda s nekim prijateljima i vratile se ushićene lepotom tog
kraja, otac ih je odmah prizemljio. „Sneg je“, rekao je, „precenjen.“
Zatim vesti, ili šta je važilo za vesti u novinama: otkopana tela u Škotskoj,
bivši nacisti pobednici izbora, pokolj retkih životinja, nage škrtice na samrti u
ledenim kućama na dušecima napunjenim hiljadama, milionima; ženidbe
sveštenika, razvodi glumica, naftaši trošadžije koji grade fantastične mauzoleje u
čast omiljenog konja, kanibalizam. Kroz sve ovo otac se probijao sa skamenjenim
i umornim smeškom na licu.
Majka ga je podsticala da se nečim bavi, da se pridruži organizacijama, ali
on to nije hteo. Nije se osećao prijatno pored ljudi izvan kruga porodice. On i
majka su retko izlazili, izuzev kad su kakve svetkovine ili državni praznici. Uvek
su im dolazili isti gosti, dr Marfi i njegova žena i još nekoliko njih koje su
poznavali od detinjstva. Većina tih ljudi se nikad nije viđala van naše kuće i nisu
se baš lepo provodili zajedno. Otac je obavljao dužnosti domaćina tako što je sve
zadirkivao zbog gluposti koje su davno rekli ili napravili i terao ih da se smeju
sami sebi.
Iako otac nije pio, uporno je želeo da pravi koktele gostima. Nije služio
uobičajena pića kao što su rum-kola ili skoč s ledom, već samo ona koja je sam
izmišljao. Davao im je pravnička imena, kao što su „advokat“, „sudija od vešala“,
„lešinarenje“, „blebetalo“, i detaljno opisivao njihov sastav. Pričao je duge i
složene priče, gotovo šapatom – pa su svi morali da se nagnu prema njemu – i
ponavljao važne rečenice; takođe je ponavljao važne rečenice u pričama koje je
pričala majka i ispravljao je kad bi nešto pogrešila. Kad bi gosti završili svoje
priče, ukazivao bi na pouke.
Dr Marfi je imao nekoliko teorija o ocu, koje je isprobavao na meni tokom
naših susreta. Dr Marfi je dotad već bio zamenio naočare kontaktnim sočivima i
smršao usled postova koje je redovno poštovao. Čak i ćelav izgledao je nekoliko
godina mlađe nego kad je dolazio na zabave kod nas. Svakako nije izgledao kao
očev vršnjak, što je bio.
Jedna teorija dr Marfija bila je da je otac pokazivao klasičnu osobinu ljudi
koji su bili darovita deca, a kasnije prihvatili nezahtevno radno mesto u
nezanimljivoj firmi. „Nije smeo da utvrdi gde su mu granice“, rekao mi je dr
Marfi. „Sve dok je lupao pečate i sastavljao testamente, mogao je da smatra kako
za njega granice ne postoje.“ Bilo mi je neprijatno zbog opčinjenosti dr Marfija
mojim ocem i osećao sam se kao izdajnik zato što ga slušam. Dok je bio živ, otac
se nikad ne bi podvrgao nikakvoj analizi; poleći ga na kauč sad kad je mrtav
delovalo je kao izdaja.
Jesam ipak uživao u uspomenama dr Marfija na oca kad je bio dete. Ispričao
mi je jedan događaj iz vremena kad su bili u izviđačima. Njihova četa je bila na
dugom pešačenju i otac je zaostao. Dr Marfi i ostali odluče da ga sačekaju u zasedi
kad naiđe. Sakrili su se među drveće s obe strane staze i čekali. Ali kad je otac
uleteo u zamku, niko od njih se nije pomerio niti ispustio ikakav zvuk, pa se on
prošetao ni shvativši da su oni tu. „Imao je tako blažen izraz lica“, rekao je dr
Marfi, „slušao ptice, mirisao cveće, kao onaj bik Ferdinand.“ Rekao mi je i da su
pića mog oca imala ukus lekova.

Dok sam se vozio biciklom kući iz kancelarije dr Marfija, majka je strepela.

Osećala se strašno usamljeno, ali nije zvala nikoga jer se osećala promašeno. Moje
laži su imale takav uticaj na nju. Shvatala ih je lično. U takvim trenucima nije
razmišljala o sestrama, jednoj srećno udatoj, drugoj sjajnoj studentkinji na
Univerzitetu Fordam. Nije razmišljala o mom bratu Majklu, koji je napustio
studije da bi radio s decom odbeglom od kuća u Los Anđelesu. Razmišljala je o
meni. Razmišljala je kako je napravila propast od porodice.
A zapravo je dobro vodila porodicu. Dok je otac na spratu umirao, ona nas
je zbližavala. Pravila nam je spiskove obaveza i svakom od nas davala pošten
džeparac. Prilagodila je svačije vreme odlaska u krevet i držala se toga. Odredila
je redovno vreme za domaće zadatke. Svako dete je bilo odgovorno za mlađe od
sebe, a ja sam dobio psa. Često nam je, i predvidivo, govorila da nas voli. Za
večerom se očekivalo da svi nešto uradimo, a posle večere nam je svirala klavir i
pokušavala da nas nauči da pevamo u harmoniji, što ja nisam mogao. Majka, koja
se divila pevačkoj porodici Trap, smatrala je to karakternom manom.
Naš zajednički život bio je uređeniji i zdraviji dok je otac umirao nego pre
toga. I on nam je bio odredio pravila kojih je trebalo da se držimo, zapravo ne
znatno drugačija od onih koje nam je majka dala kad se on razboleo, ali ih je
sprovodio nedosledno. Iako je trebalo da dobijamo džeparac, uvek smo morali da
ga pitamo, a onda bi nam dao previše para jer je voleo da ispadne velikodušan.
Nekad nas je kažnjavao bez razloga, zato što je bio loše volje. Umeo je da odluči,
kad ga neka od sestara pita da ide na igranku, da joj je bolje da ostane kući i radi
nešto od čega će biti bolja osoba. Ili bi nas sve pokupio sredom uveče i odveo na
klizanje.
Promenio se kad je saznao da ima rak i bivao sve mirniji kako se bolest
širila. Sve nas je manje zadirkivao i ponekad se s njim moglo razgovarati i o
nečemu što nije bila poslednja stvar koja ga je razljutila. Prestao je da čita novine
i provodio vreme kraj prozora.
On i ja smo se zbližili. Naučio me je da igram poker i ponekad mi pomagao
oko domaćeg. Ali nije nas zbližila njegova bolest. Distanca između nas počela je
da se topi nakon događaja s medvedom, tokom vožnje kući. Majkl i sestre su bili
besni na njega jer nas je naterao da ranije krenemo kući i nisu hteli da razgovaraju
s njim niti da ga pogledaju. Šegačio se: iako nam je učinjena medveđa usluga, ne
bi trebalo da joj gledamo u zube – i tome slično. Njegovo šegačenje je drugima
delovalo nenormalno, ali ne i meni. Video sam koliko je bio prestravljen kad nam
je medved uleteo u kamp. Toliko se bio ukočio da je počeo da se trese. Kad je
majka krenula da baca kamenice, mislio sam da će pobeći kao metak. Bilo mi
jasno – i ja sam bio preplašen. Ostali su počeli da se glupiraju kad su se navikli
na prisustvu medveda, ali ocu i meni je bilo još gore u toku noći. Bilo mi je drago
što nisam više tamo i zahvalan što me je otac odveo odatle. Shvatio sam da su šale
bile očev način da ostane pribran. Pa sam se i ja njemu obratio šalom: „’Medved
je napolju’, rekao je Tom otvoreno.“ Ostali su me bledo pogledali. Mislili su da
mu se uvlačim. Ali otac se nasmejao.
 Kad sam razmišljao o drugim dečacima i kako su bliski sa svojim očevima,
razmišljao sam o tome kako love zajedno, dobacuju se loptom, prave kućice za
ptice u podrumu i vode duge razgovore o devojčicama, ratu, poslovima. Možda
nam je trebalo toliko vremena da se zbližimo zato što sam ja imao takvu
predstavu. Ona je neprestano ometala ono što smo zaista imali, a to je bio
zajednički strah.

Otac je pred kraj uglavnom spavao, a ja sam ga posmatrao. Odozdo sam,

ponekad, tiho, čuo majku kako svira klavir. On bi ponekad zakunjao u stolici dok
sam mu čitao; bademantil bi mu se rastvorio i onda bih video dugi, novi ožiljak
na njegovom stomaku, crven kao krv na beloj koži. Sva rebra su mu se videla, a
noge su mu izgledale kao sajle.
Jednom sam u biografiji nekog velikog čoveka pročitao da je „doživeo lepu
smrt“. Pretpostavljam da je pisac hteo da kaže da nije delio bol ni sa kim, da nije
dizao lažnu uzbunu i da nije napravio previše problema onima koji su preostali
iza njega. Moj otac je doživeo lepu smrt. Njegova nervoza je ustupila mesto
nečem drugom, nečem nalik spokoju. U poslednjim danima postao je nežan. Kao
da je vežbao tu scenu i da je sva ljutnja u njegovom životu bila neka vrsta treme.
Vladao je svojom publikom – nama – poput prekaljenog glumca koji zna kad da
se glupira, a kad da istrajava u svom dostojanstvu. Svi smo bili dirnuti i divili se
njegovoj hrabrosti, kao što mu je i bila namera. Umro je u prizemlju, obasjan
sunčevim zracima poznog novogodišnjeg popodneva, dok sam mu čitao. Bio sam
sam kod kuće i nisam znao šta da radim. Nisam se uplašio njegovog tela, ali mi je
otac odmah i bolno nedostajao. Delovalo mi je da nije u redu da ga ostavim da
sedi, pa sam pokušao da ga prenesem u spavaću sobu na sprat, ali to mi je bilo
preteško, samom. Pa sam pozvao druga Ralfija s druge strane ulice. Kad je došao
i video što mi treba, počeo je da plače, ali sam ga svejedno naterao da mi
pomogne. Dva sata kasnije majka je došla kući i kad sam joj rekao da je otac
umro, otrčala je uz stepenice, dovikujući ga po imenu. Nekoliko minuta kasnije
se vratila. „Hvala bogu“, rekla je, „što je bar umro u krevetu.“ Izgleda da joj je to
bilo važno, pa joj nisam rekao kako je bilo. Ali te noći su zvali Ralfijevi roditelji.
Zaprepastilo ih je, kako su rekli, to što sam uradio, baš kao i majku kad je čula
priču, zaprepašćena i besna. Zašto? Zato što joj nisam rekao istinu? Ili zato što je
saznala istinu i više nije mogla da veruje da je otac umro u krevetu? Stvarno ne
znam.

„Majko“, rekao sam dok sam ulazio u dnevnu sobu. „Žao mi je zbog pisma.
Stvarno.“
 Slagala je drva u kamin i nije me pogledala niti rekla ijednu reč ni na tren.
Najzad je završila, uspravila se i otresla ruke. Odmakla se korak i pogledala vatru
koju je naložila. „Ovo je dobro“, rekla je. „Nije loše za jednog tuberana.“
„Majko, žao mi je.“
„Žao? Žao ti je što si ga napisao ili ti je žao što sam ga našla?“
„Nisam hteo da ga pošaljem. To je bila kao neka šala.“
„Ha ha.“ Uzela je metlicu i pomela komadiće kore u kamin, a onda navukla
zavese i sela na kauč. „Sedi“, rekla je. Prekrstila je noge. „Slušaj, da li te ja stalno
nešto savetujem?“
„Da.“
„Da?“
Klimnuo sam.
„Dobro, ionako je svejedno. I treba to da radim. Ja sam ti majka. Daću ti
još jedan savet, za tvoje dobro. Ne moraš da izmišljaš sve te priče, Džejmse. One
će se svakako desiti.“ Čupkala je porub na haljini. „Je li razumeš šta ti pričam?“
„Mislim da razumem.“
„Zavaravaš sam sebe, to pokušavam da ti kažem. Kad dođeš u moje godine,
nećeš znati ništa o životu. Znaćeš samo ono što si izmislio.“
Razmislio sam o tome. Zvučalo je logično.
Nastavila je. „Mislim da bi možda trebalo da se manje baviš sobom. Misli
više o drugim ljudima.“
Čulo se zvono na vratima.
„Idi vidi ko je“, rekla je majka. „Razgovaraćemo o ovome kasnije.“
Bio je to dr Marfi. On i majka su se izvinili jedno drugome, a ona je
insistirala da on ostane na večeri. Otišao sam u kuhinju da im donesem led za piće,
a kad sam se vratio, pričali su o meni. Sedeo sam na sofi i slušao. Dr Marfi je
govorio majci da ne brine. „Džejms je dobar dečko“, rekao je. „Razmišljao sam o
svom najstarijem sinu, Teriju. On nije baš neiskren, znaš, ali nije baš ni iskren.
Ne mogu da doprem do njega. Džejms makar ne taji ništa.“
„Tako je“, rekla je majka. „Nikad ništa ne taji.“
Dr Marfi je stisnuo šake među kolena i zurio u njih. „E, a Teri to radi. Taji.“
Pre nego što smo seli da večeramo, majka je očitala molitvu; dr Marfi je
pognuo glavu, zažmurio i prekrstio se na kraju iako je izgubio veru još na koledžu.
Kad mi je to rekao, tokom jednog našeg sastanka, upravo tim rečima, zamislio
sam sliku kišnog mantila koji visi ostavljen ispred menze. Popio je dosta vina i
neprestano skretao razgovor na svoj odnos s Terijem. Priznao je da sve manje voli
dečaka. Onda je pomenuo nekoliko svojih pacijenata po imenu, od kojih smo neke
majka i ja poznavali, i rekao da ni njih ne voli. Koristio je sintagmu „ne voli“ s
uživanjem, kao čovek na dijeti koji sebi dozvoljava da uzme komad čipsa. „Ne
znam gde sam pogrešio“, rekao je najednom, ne misleći ni na šta određeno. „A
možda opet i nisam nigde pogrešio. Ne znam više šta da mislim. Niko ne zna.“
„Ja znam šta da mislim“, rekla je majka.
„A zna i solipsist. Kako da dokažeš solipsistu da ne stvara sve nas?“
Ovo je bila jedna od omiljenih pitalica dr Marfija i gotovo svaki izgovor
mu je bio dovoljan da je ispali. Bio je kao dete koje zna trik s kartama.
„Pošalji ga u krevet bez večere“, rekla je majka. „Pa nek to stvori.“
Dr Marfi se odjednom okrenuo prema meni. „Zašto to radiš?“ pitao je. Bilo
je to obično pitanje, bez ikakvog cilja do da zadovolji njegovu radoznalost. Majka
me je pogledala i video sam istu radoznalost i na njenom licu.
„Ne znam“, rekao sam, i to je bila istina.
Dr Marfi je klimnuo, ne zato što je očekivao moj odgovor već zato što ga
je prihvatio. „Je li zabavno?“
„Ne, nije. Ne mogu da objasnim.“
„Što je sve uvek tako tužno?“ pitala je majka. „Čemu sve te bolesti?“
„Možda su“, rekao je dr Marfi, „tužne stvari zanimljivije“.
„Meni nisu“, rekla je majka.
„Nisu ni meni“, rekao sam. „Jednostavno tako ispadne.“
Posle večere dr Marfi je zamolio majku da svira klavir. Naročito je želeo
da otpeva „Dođi kući, Ebi, svetlo je upaljeno na stepeništu“.
„Stara pesma“, rekla je majka. Ustala je i svesno savila salvetu, pa smo
krenuli za njom u dnevnu sobu. Dr Marfi je stajao iza nje dok se zagrevala. Onda
su zapevali „Dođi kući, Ebi, svetlo je upaljeno na stepeništu“, a ja sam ga
posmatrao kako pomno zuri u majku, kao da pokušava da se seti nečeg. Ona je
žmurila. Posle toga su zapevali „O magnum mysterium“. Pevali su je u delovima
i zažalio sam što nemam dobar glas, tako je lepo zvučalo.
„Hajde, Džejmse“, rekao je dr Marfi dok je majka svirala poslednje note.
„Ne sviđaju ti se baš ove stare pesme?“
„Naprosto ne ume da peva“, rekla je majka.

Kad je dr Marfi otišao, majka je zapalila vatru i napravila još kafe. Izvalila
se na veliku stolicu, isturivši noge ispred sebe i pomerajući stopala napred-nazad.
„Ovo je baš bilo lepo“, rekla je.
„Jeste li ti i tata ikad radili ovako nešto?“
„Nekoliko puta, kad smo se zabavljali. Mislim da mu se nije dopalo. Bio je
isti ti.“
Pitao sam se da li su majka i otac imali skladan brak. On ju je obožavao i
voleo je da ju gleda; svake noći za večerom govorio nam je da pomerimo
svećnjake malčice udesno ili ulevo sa sredine kako bi mogao da vidi preko celog
stola. A ona ih je svake večeri kad je postavljala sto opet smeštala na sredinu.
Delovalo je da joj ne nedostaje mnogo. Ali nisam mogao da znam ni da joj je
nedostajao, kad ni meni svakako nije nedostajao bogzna koliko, ne kao ranije.
Uglavnom sam razmišljao o drugim stvarima.
„Džejmse?“
Čekao sam.
„Nešto sam razmišljala… Da li bi možda otišao kod Majkla na dve-tri
nedelje?“
„A škola?“
„Ja ću razgovarati s ocem Maksorlijem. Neće mu smetati. Možda će se ovaj
problem rešiti sam od sebe ako počneš da razmišljaš o drugima.“
„Razmišljam.“
„Mislim da im pomažeš, kao Majkl. Ne moraš da ideš ako nećeš.“
„U redu je. Stvarno. Voleo bih da vidim Majkla.“
„Ne pokušavam da te se otarasim.“
„Znam.“
Majka se protegla, a onda podvukla noge pod sebe. Glasno je srknula kafu.
„Šta je beše značila ona reč što ju je Marfi iskoristio? Znaš ona?“
„Paranoičan? To je kad neko misli da svi imaju nešto protiv njega. Kao ona
žena što te uvek spopadne posle mise – Franses.“
„Ne paranoičan. Svako zna šta to znači. Sol-nešto.“
„Aha. Solipsist. Solipsist je osoba koja misli da kreira sve oko sebe.“
Majka je klimnula glavom i dunula u kafu, a onda je spustila šolju ne
potegavši gutljaj. „Radije bih bila paranoična. Stvarno misliš da je Franses…?“
„Naravno. Nema sumnje.“
„Mislim stvarno bolesna?“
„Pa to si kad jesi paranoičan, bolestan. Šta ti misliš, majko?“
„Što si ti tako ljut?“
„Nisam ljut.“ Spustio sam glas. „Nisam ljut. Ali nije valjda da veruješ u
one njene priče?“
„Pa ne, ne baš. Mislim da ne zna šta priča i da joj samo treba neko ko će je
saslušati. Verovatno živi sama u nekom sobičku. Pa je paranoična. Ko bi rekao?
Nije mi ni palo na pamet. Džejmse, trebalo bi da se molimo za nju. Hoćeš li se
setiti?“
Klimnuo sam. Razmišljao sam o majci kako peva „O magnum mysterium“,
čita molitvu, moli se s nepomućenim uverenjem i onda mi je sinulo da je njena
mašta bujnija od moje. Ona je mogla da zamišlja kako se stvari spajaju, a ne
raspadaju. Pogledala me je, a ja sam ustuknuo; tačno sam znao šta će reći. „Sine“,
rekla je, „znaš li ti koliko ja tebe volim?“
 Sutradan popodne sam seo na autobus za Los Anđeles. Radovao sam se tom
putovanju, monotoniji puta i pustim poljima pored asfalta. Majka me je ispratila
niz dugački stanični hol. Bio je zagušljiv i pretrpan. „Jesi li siguran da je ovo tvoj
autobus?“ pitala je na peronu.
„Da.“
„Izgleda matoro.“
„Majko…“
„Dobro.“ Privukla me je sebi i poljubila, a onda zadržala sekund duže kako
bi pokazala da je njen zagrljaj iskren, a ne tek kao svačiji drugi, budući da nikad
nije shvatila da svi rade upravo to isto. Ušao sam u autobus, pa smo mahali jedno
drugom sve dok nije postalo neprijatno. Onda je majka počela da traži nešto u
torbi. Kad je završila, stajao sam i smeštao prtljag iznad sedišta. Seo sam i
osmehnuli smo se jedno drugom; mahnuo sam joj kad je vozač kresnuo motor,
slegao ramenima kad je najednom ustao da prebroji putnike i opet mahnuo kad se
vratio za volan. Dok je autobus izlazio iz perona, majka i ja smo se gledali s
iskrenim olakšanjem.
Bio sam ušao u pogrešan autobus. Ovaj je išao za Los Anđeles, ali nije bio
ekspres. Stali smo u San Mateu, Palo Altu, San Hozeu, Kastrovilu. Kad smo izašli
iz Kastrovila, počela je da pada kiša, da pljušti; moj prozor nije mogao da se
zatvori do kraja, pa je mi tanak mlaz vode curio na sedište. Da bih ostao suv,
morao sam da se držim dalje od prozora i da se nagnem napred. Kiša je još jače
padala. Motor autobusa je zvučao kao da se raspada.
U Salinasu je čovek koji je spavao pored mene skočio, ali pre nego što sam
i imao priliku da promenim sedište, na njegovo mesto sela je ogromna žena u
haljini sa šarama, s cegerom u rukama. Zauzela je svoje mesto i zakačila još pola
mog, sateravši me uz prozor. „Kakva oluja“, rekla je glasno, a onda se okrenula i
pogledala me. „Gladan?“ Ni ne sačekavši odgovor, zavukla je ruku u ceger i
izvukla parče piletine i tutnula mi ga u ruke. „Ma vidi bogati“, zatrubila je, „ala
je navalio na ovaj batak!“ Nekoliko ljudi se okrenulo i nasmejalo. I ja sam se
osmehnuo s koskom u zubima i nastavio da jedem. Kad sam završio s tim
parčetom, dodala mi je još jedno, pa još jedno. Onda je počela da deli piletinu
ljudima koji su sedeli pored nas.
Po izlasku iz San Luis Obispa buka motora je iznenada postala glasnija i
onda je jednako iznenada u potpunosti utihnula. Vozač je skrenuo kraj puta i
izašao napolje, a zatim se vratio sav mokar. Nekoliko trenutaka kasnije saopštio
je da se autobus pokvario i da će poslati drugi da nas pokupi. Neko je pitao koliko
bi to moglo da traje i vozač je rekao da nema predstavu. „Ne letite pred rudu!“
viknula je žena pored mene. „Svako ko žuri da stigne u Los Anđeles, treba da
snimi glavu.“
 Vetar je jako duvao oko autobusa, nabacujući kišu na prozore s obe strane.
Autobus se nežno njihao. Napolju je svetlost bila smeđa i gusta. Žena pored mene
je ispitivala ljude oko nas gde su pošli i govorila da li je nekad bila tamo odakle
su ili gde idu. „A ti?“ Lupila me je šakom po kolenu. „Roditelji imaju farmu
pilića? Nadam se!“ Nasmejala se. Rekao sam joj da sam iz San Franciska. „Iz San
Franciska, tamo mi je muž bio raspoređen.“ Pitala me je šta radim tamo i rekao
sam joj da radim s izbeglicama s Tibeta.
„Ma šta kažeš? Šta se radi s gomilom Tibetanaca?“
„Ima još koliko voliš mesta gde su mogli da odu“, rekao je čovek ispred
nas. „Prelaze granicu tek tako. Ni mi ne idemo tamo.“
„Šta se radi s gomilom Tibetanaca?“ ponovila je žena.
„Tražite im posao, smeštaj, slušate njihove probleme.“
„Razumeš njihov jezik?“
„Da.“
„Govoriš ga?“
„Dosta dobro. Rodio sam se i odrastao na Tibetu. Moji roditelji su tamo bili
misionari.“
Svi su čekali.
„Ubili su ih komunisti kad su došli na vlast.“
Velika žena me je potapšala po ruci.
„Sve je u redu“, rekao sam.
„Što nam nešto ne bi rekao na tom tibetanskom?“
„Šta biste da čujete?“
„Reci ’Krava je preskočila mesec’.“ Gledala me je s osmehom, kad sam
završio, pogledala je ostale i zavrtela glavom. „Baš lepo zvuči. Kao muzika. Reci
još nešto.“
„Šta?“
„Bilo šta.“
Nagnuli su se ka meni. Prozori se odjednom zamračiše od kiše. Vozač je
bio zaspao i hrkao je tiho u rimu njihanja autobusa. Napolju je blatnjava svetlost
treperila i pretvorila se u svetložutu, a u daljini se čula grmljavina. Žena pored
mene se naslonila i zažmurila, a onda su isto učinili i ostali dok sam im ja pevao
na zasigurno drevnom i svetom jeziku.

Preveo Igor Cvijanović