Posvećeno Lin i Zaku

Prolog

U policijsku stanicu me je odvela majka.

Policajci su hteli da me sami tamo odvezu na zadnjem sedištu svog vozila, ali je
ona to odbila. To je jedina prilika, koliko pamtim, da je moja majka izgubila živce. Imao
sam petnaest godina, stajao sam u kuhinji, a uz mene dvojica krupnih policajaca. Majka
je stajala u dovratku. Sećam se kako joj se izraz lica menjao dok su joj govorili zašto su
tu i o čemu žele da razgovaraju sa mnom. Isprva je delovala kao da ju je zbunilo to što
čuje, a onda joj se na licu bezmalo video strah kad me je pogledala i videla koliko sam
upravo u tom trenutku bio izgubljen i uplašen.
I premda je moja majka sitna žena, nešto u tihoj silovitosti njenog glasa i snazi
njenog držanja nateralo je te ogromne policajce da se odmaknu od mene. Na putu do
policijske stanice, sedeo sam na suvozačkom sedištu pored svoje majke, zanemeo, dok
smo sledili automobil koji nas je sprovodio kroz selo.
Usporio je kad smo stigli do starog igrališta.
„Ne gledaj“, rekla mi je majka.
No pogledao sam. Video sam da su postavljene barijere. Policajci su stajali duž
ulice, smrknutih lica. Na svim vozilima, parkiranim pored puta, rotaciona svetla su se
bezglasno okretala na poznom popodnevnom suncu. I video sam staru penjalicu za decu.
Tle pored nje je ranije uvek bilo mrko i sivo, ali sada sam video nekakvu crvenu šaru.
Sve je izgledalo veoma mirno i svečano, atmosfera je bila bezmalo pobožna.
A onda se automobil ispred nas zaustavio.
Policajci su se starali da dobro pogledam prizor za koji sam, bili su uvereni, ja
odgovoran.
Moraš da uradiš nešto u vezi sa Čarlijem.
Bila je to pomisao koja mi je često padala na pamet u mesecima što su prethodili
tom danu i još se sećam kako mi je uvek izazivala uznemirenost. Imao sam petnaest
godina i nije bilo fer. Imao sam osećaj kao da mi čitav život ograničavaju i kontrolišu
odrasli oko mene, a ipak niko od njih nije primetio crni cvet što trune usred vrta. Ili su
pak zaključili da je lakše da se ne mešaju – a trava koju je trovao nije bila važna.
Nije trebalo da se ja bavim Čarlijem.
Sada to shvatam.
A ipak, dok sam tada sedeo u kolima, obuzela me je griža savesti kakvu su želeli da
osećam. Ranije tog dana šetao sam prašnjavim ulicama, škiljio na suncu po vrućini i baš
tu na igralištu sam spazio Džejmsa. Mog najstarijeg druga. Sitna, usamljena figura u
daljini, sedeo je nespretno na penjalici. I mada su od našeg poslednjeg razgovora
protekle nedelje, vrlo dobro sam znao šta radi. Čekao je tamo Čarlija i Bilija.
I prošao sam pored njega.
Brojni policajci na licu mesta okrenuli su se da nas pogledaju i na trenutak sam se
osećao zarobljen usred apsolutne tišine. Gledali su i osuđivali.
Tad sam se trgnuo kad je odjeknuo neočekivani zvuk.
Bio mi je potreban sekund da shvatim da je moja majka pritisnula automobilsku
sirenu. Treštanje tog zvuka delovalo je neskladno i nepristojno na tom mestu – kao
vrisak na sahrani – ali kad sam je pogledao, video sam da stegnutih vilica ljutite gleda
policijski automobil ispred nas. Nije skidala ruku sa sirene i zvuk se nastavljao
odjekujući po selu.
Pet sekundi.
„Mama.“
Deset sekundi.
„Mama“
Tada je policijski automobil ispred nas opet polako počeo da se pomera. Majka je
prestala da trubi i svet je opet utonuo u tišinu. Kad se okrenula ka meni, lice joj je u isto
vreme odražavalo i bespomoćnost i odlučnost, kao da je moja patnja bila njena i da je
rešila da to breme nosi umesto mene koliko god može.
Jer bio sam njen sin i nameravala je da brine o meni.
„Biće sve u redu“, rekla je.
Nisam odgovorio. Samo sam zurio u nju, prepoznao ozbiljnost u njenom glasu i
uverenje na njenom licu i, mada to nikad ne bih priznao, osećao zahvalnost što postoji
neko ko brine o meni. Zahvalnost što je sa mnom neko kome je stalo do mene. Neko ko
toliko veruje u moju nedužnost da se to ne mora izgovoriti naglas.
Neko ko bi učinio sve da me zaštiti.
Nakon naizgled čitave večnosti, klimnula je glavom, pa opet pogledala napred i
počela da vozi. Vozeći za automobilom, ostavili smo za sobom selo i parkirana
policijska vozila, policajce što gledaju i krvlju umrljano igralište. Majčine reči su mi i
dalje odjekivale u glavi kad smo stigli na auto-put.
Biće sve u redu.
Dvadeset pet godina je prošlo, ali još uvek mnogo razmišljam o tome. To je ono što
svi dobri roditelji govore svojoj deci. A ipak, šta to zapravo znači? To je nada, želja.
Talac sudbine. Obećanje koje moraš da daš i ono u koje se moraš potruditi da veruješ jer
šta drugo preostaje?
Biće sve u redu.
Da. Mnogo razmišljam o tome.
Kako to svi dobri roditelji kažu i koliko često greše.
PRVI DEO
 1

Sada

Tog dana kad je počelo, detektivka Amanda Bek zvanično je bila na slobodnom danu.
Spavala je dokasno. Kako ju je u sitne sate probudio poznati košmar, čvrsto se držala
tankih niti sna što je duže mogla i bilo je skoro podne kad je ustala, istuširala se i
skuvala kafu. Baš tada je ubijen dečak, ali to još niko nije znao.
Sredinom popodneva Amanda je krenula u kratku vožnju kako bi posetila oca. Kad
je stigla u Rouzvud gardens, još nekoliko automobila je bilo parkirano, ali nije videla
nikoga. Duboka tišina spustila se na svet dok je išla krivudavom stazom između cvetnih
gredica što su vodile do ulazne kapije, a onda je skretala na mestima koja je upamtila za
poslednje dve i po godine, pored spomenika koji su postali poznata obeležja.
Je li bilo čudno razmišljati o mrtvima kao o prijateljima?
Možda, ali negde u duši je tako razmišljala. Na groblje je dolazila najmanje jednom
sedmično, što je značilo da je više viđala ljude koji su tu ležali nego šačicu živih
prijatelja koje je imala. Primećivala ih je dok je koračala. Ovde je bio grob koji je uvek
bio lepo uređen, sa svežim cvećem. Tamo, onaj sa starom, praznom bocom rakije
oslonjenom na kamen. A zatim parcela prekrivena plišanim igračkama – dečji grob,
pretpostavljala je Amanda, gde su igračke ostavljali ožalošćeni roditelji koji još nisu bili
u stanju da svom detetu dopuste da ih ostavi.
A onda, kad zađe za poslednji ugao, grob njenog oca.
Zaustavila se i gurnula ruke u džepove kaputa. Parcela je bila obeležena
pravougaonim kamenom, širokim i jakim, onako kako je oca pamtila od detinjstva. Bilo
je nečeg prijatno neumoljivog u jednostavnosti kamena – u načinu na koji su samo
njegovo ime i dva datuma obeležavali njegov život. Bez gužve, baš onako kako bi on
želeo. Njen otac je kod kuće bio mio i brižan, ali život je proveo u policiji, gde je
obavljao svoju dužnost da bi na kraju dana posao ostavljao u kancelariji. Činilo se da je
ispravno da njen izbor nadgrobnog spomenika odražava taj aspekt njegove ličnosti.
Pronašla je nešto, taj kamen što je obavio zadatak koji se od njega očekivao – i obavio
ga je dobro – dok su emocije ostale po strani.
Bez prokletog cveća na mom grobu, Amanda.
Kad umrem, umro sam.
Jedno od mnogih naređenja koja je poslušala.
 Ali, bože, i dalje joj je bilo čudno i neprijatno to da njega više nema. Kao dete se
plašila mraka i uvek bi otac dolazio da je smiri kad bi viknula. Kad god bi radio noćnu
smenu, sećala se da je strepela kao da je uklonjena zaštitna mreža i da je, ako padne,
ništa neće uhvatiti. Tako je život izgledao i ovih dana. Negde je u nekom kutku uma
imala neprestan osećaj da nešto nije u redu, da nešto nedostaje, ali da neće potrajati.
Tada bi se setila da joj je otac mrtav i tada bi to u potpunosti spoznala. Da sad vikne,
noću je ne bi našao niko.
Čvršće je pritegnula kaput oko sebe.
I nema razgovora sa mnom kad umrem.
Još jedno naređenje tako da je kad god bi otišla na grob samo stajala i razmišljala.
Njen otac je, naravno, bio u pravu. Kao i on, ni ona nije bila religiozna, pa nije videla
svrhu u tome da nešto kaže naglas. Sada, na kraju krajeva, nije imao ko da je čuje; prošla
je prilika za ispitivanje. Ostalo joj je iskustvo koje je stekla u kratkom životu i mudrost
koju joj je podario otac, a na njoj je bilo da pretura po tome. Da deliće pogleda pobliže,
da oduva prašinu s njih i vidi šta radi i šta može da iskoristi.
Racionalno.
Hladno.
Praktično.
Takav je i on bio kad je posredi bio njegov posao. Često je mislila na savet koji joj
je dao: kad se vidi nešto strašno, to se mora odložiti u kutiju. Kutija je bila nešto što se
čuva zaključano u glavi, a otvara se jedino da se u nju ubaci još nešto. Posao i prizori
koji prate posao moraju po svaku cenu biti odvojeni od ličnog života. Zvučalo je to tako
jednostavno, tako prikladno.
Bio je veoma ponosan kad je počela da radi u policiji, a mada joj je svim srcem
nedostajao, pomalo joj je bilo drago što nije bio tu da vidi kako se snalazila poslednje
dve godine. Kutija užasa u njenoj glavi koja nije htela da se zatvori. Košmari koje je
imala. Činjenica da ona, kako se ispostavilo, nije onakav policajac kakav je on bio i
pitala se hoće li ikad i biti.
I premda je sledila očeva uputstva, to je nije sprečilo da razmišlja o njemu. Danas,
kao i uvek, pitala se koliko bi bio razočaran.
Išla je prema kolima kad joj je zazvonio telefon.

Pola sata docnije Amanda je opet bila u Federbanku i išla pustopoljem.

Mrzela je to mesto. Mrzela je ružno, suncem sprženo žbunje. Tišina i osama. Način
na koji je vazduh ovde uvek delovao bolesno, kao da se sama zemlja pokvarila, pa su se
trulež i otrov u tlu mogli osetiti na nekakvom primalnom nivou.
„To je mesto gde su ga našli, je li?“
Idući pored nje, detektiv Džon Dajson je pokazivao na neugledni grm. Kao i sve
ostalo što je tu uspevalo da raste, i on je bio žilav, suv i oštar.
„Da“, rekla je. „To je mesto.“
Gde su ga našli.
 Ali bilo je to i mesto gde su ga najpre izgubili. Pre dve godine tu je na povratku iz
škole nestao dečak čije su telo nekoliko sedmica kasnije pronašli bačeno na istom mestu.
Bio je to njen slučaj. Događaji koji su usledili njenu su karijeru odveli u neku vrstu
slobodnog pada. Pre mrtvog dečaka zamišljala je da će istrajno godinama napredovati,
da joj je kutija u glavi bezbedno zatvorena, ali ispostavilo se da uopšte nije poznavala
sebe.
Dajson klimnu glavom.
„Trebalo je da ograde ovo mesto. Da ga unište.“
„Ljudi su ti koji rade loše stvari“, kazala je. „Ako ih ne urade na jednom, uradiće ih
na drugom mestu.“
„Možda.“
Nije izgledao kao da je uveren, ali činilo se i da mu nije stalo. Dajson je, pomislila
je Amanda, bio prilično glup. U njegovu odbranu, makar je izgledalo da to shvata i
čitava karijera mu je bila obeležena potpunim odsustvom ambicija. Sada je već napunio
pedeset i koju, obavljao je posao, primao platu i svake večeri odlazio kući i ne osvrnuvši
se. Zavidela mu je.
Gusti niz stabala što je obeležavao vrh kamenoloma sada je bio tik ispred njih.
Osvrnula se. Barijera, kojom je po njenom naređenju ograđeno pustopolje, nije se videla
od rastinja, ali je Amanda osećala da je tu. A iza nje, naravno, nevidljivi zupčanici velike
istrage već su se počeli okretati.
Stigli su do stabala.
„Pazi gde gaziš“, rekao je Dajson.
„Pazi ti.“
Namerno je zakoračila ispred njega, podigla ogradu što razdvaja pustopolje od
kamenoloma, pa se provukla ispod nje. Malo dalje je stajao izbledeli znak upozorenja
koji decu iz mesta nije sprečavao da istražuju teren. Možda je to čak bio podsticaj; njoj
bi, kad je bila dete, verovatno bio. Ali Dajson je imao pravo. Tle je ovde bilo strmo i
opasno, pa je, idući pred njim, pazila kako ide. Ako bi se sad okliznula pred njim,
morala bi ga, jebiga, ubiti da sačuva obraz.
Stranice kamenoloma su bile opasno strme i oprezno se spuštala. Korenje i granje,
izbledelo od sažižuće letnje vrućine, visilo je iz stena poput tetiva, pa se hvatala za
njihove grube namotaje da bi održala ravnotežu. Bilo je duboko pedesetak metara i
laknulo joj je kad je dotakla čvrsto tle.
Trenutak kasnije Dajsonovi đonovi su zagrebali po kamenu pored nje.
A onda se više ništa nije čulo.
Kamenolom je delovao jezivo, kao s onog sveta. Bio je zaseban i napušten, a
premda je sunce i dalje peklo gore na pustopolju, ovde je temperatura bila mnogo niža.
Osmotrila je stene i skupine požutelih grmova koji su tu rasli. Ovo mesto je bilo lavirint.
Lavirint kroz koji će proći po uputstvima koje im je dao Eliot Hik.
„Ovuda“, rekla je.
Ranije tog popodneva dva tinejdžera su privedena ispred obližnje kuće. Jedan od
njih, Eliot Hik, bio je bezmalo histeričan; drugi, Robi Foster, prazan i miran. Svaki je u
rukama držao nož i knjigu, a obojica su gotovo od glave do pete bila natopljena krvlju.
Trenutno su bili u stanici na ispitivanju, ali Hik je već prisutnom policajcu ispričao šta
su njih dvojica uradili i gde će policija pronaći ishod njihovog postupka.
Nije bilo daleko, rekao je.
Stotinak metara.
Amanda je krenula između stena, ne žureći, polako i pažljivo. Pritisak tišine je tu
bio takav da je imala osećaj kao da je pod vodom, a u grudima ju je stezala strepnja pri
pomisli na ono što će ugledati. Pod pretpostavkom, naravno, da je Hik govorio istinu.
Uvek je postojala šansa da ovde neće naći baš ništa. Da je ovo samo nekakva bizarna
šala.
Amanda je pomerila u stranu zavesu od oštrih grana. Pomisao da je ovo neslana
šala izgledala je apsurdno, ali je bila daleko poželjnija od ideje da će sad zakoračiti na
čistinu i videti…
Ukopala se u mestu.
I videti to.
Dajson je pristigao i stao pored nje. Disao je malo brže, ali nije bilo jasno je li tome
razlog fizički napor usled spuštanja u kamenolom i hodanja, ili prizor koji se sada
ukazao pred njima.
„Gospode bože“, rekao je Dajson.
Čistina pred njima bila je otprilike šestougaona, tie nazubljeno, ali u osnovi ravno i
sa svih strana okruženo drvećem i žbunjem. U toj sceni je bilo nečeg gotovo okultnog,
prvi utisak koji je samo pojačavala tu postavljena živa slika.
Telo se nalazilo oko pet metara dalje, tačno u centru. Postavljeno je u klečeći
položaj, povijeno skoro kao u molitvi, a mršave ruke savijene unazad po tlu kao
slomljena krila. Izgledalo je kao da je telo tinejdžera. Na sebi je imao šorts i majicu koja
mu se podigla do pazuha, ali se od krvi nije moglo odrediti koje je boje odeća. Amanda
je pogledom prelazila po telu. Na izloženom dečakovom trupu bile su brojne tamne
ubodne rane, a krv oko njih bledosmeđe mrlje na koži. Veća lokva mu je bila ispod
glave, koja je nekako nezgrapno bila nakrivljena na jednu stranu, jedva i povezana s
telom, i, na sreću, okrenuta u suprotnom pravcu od Amande.
Racionalno, podsetila se Amanda.
Hladno.
Praktično.
Načas je svet bio potpuno nepomičan. Tada je ugledala još nešto i namrštila se.
„Šta je ono na zemlji?“, rekla je.
„Telo klinca, jebote, Amanda.“
Ignorisala je Dajsona i napravila dva-tri oprezna koraka ulazeći na čistinu, pazeći
da ne naruši mesto zločina, ali morala je da razluči šta je to što je videla. Na kamenom
podu još je bilo krvi koja se pružala kao krug u svim pravcima oko tela. Šara je delovala
isuviše ujednačeno da bi bila slučajna, ali tek kad je stigla do ivice samih mrlja od krvi,
shvatila je šta su te mrlje.
Gledala je u tle, pogled joj je išao tamo-amo.
 „Šta je?“, upitao je Dajson.
Ponovo nije odgovorila, ali ovog puta zato što nije baš sasvim znala kako. Dajson
joj je prišao. Očekivala je još jedan uzvik, još glasniji, ali Dajson je ćutao i Amanda je
videla da je i on podjednako potresen kao i ona.
Izbrojala je mrlje najbolje što je mogla, ali je bilo teško pobrojati ih. Bile su oluja
na tlu.
Stotine krvavocrvenih otisaka dlanova pažljivo su ostavljene na kamenu.
 2

Dom za nemoćne osobe u kojem je umirala moja majka nalazio se u okviru kompleksa
Bolnice Griten.
Izgledalo mi je to pomalo tužno rešenje. Za vreme duge vožnje s kraja na kraj
zemlje pitao sam se zašto nisu pokušali da postignu het-trik i odmah podignu i groblje i
pokretnu traku kad su već tu. Ali ispostavilo se da je kompleks prijatan. Kad se prođe
bolnica, staza lagano krivuda između brižljivo ošišanih travnjaka sa cvetnim gredicama
jarkih boja i stablima jabuka, da bi onda vodila preko mostića ispod kojeg žubori potok.
Bio je vreo dan, pa sam otvorio prozor na kolima. Napolju je vazduh prožimao raskošni
miris sveže pokošene trave, a šum vode na kamenju kao da se ispreplitao s dečjim
smehom.
Spokojno okruženje za kraj života.
Minut kasnije stigao sam do jednospratne zgrade čije je pocrnele zidove prekrivao
bujni bršljan. Automobilske gume su krčkajući prelazile preko mora uredno oblikovanih
oblutaka. Kad sam ugasio motor, jedino što se čulo bio je blagi ptičji cvrkut koji je
remetio tešku duboku tišinu.
Pripalio sam cigaretu i na trenutak samo sedeo.
Čak i sad nije bilo prekasno da se vratim.
Trebalo mi je četiri sata da se dovezem dovde i sve vreme sam osećao kako je
Griten sve bliži, a strah u meni se povećavao sa svakim pređenim kilometrom. Nebo je
možda bilo blistavo i vedro, ali sam imao osećaj da se vozim prema oluji i napola sam
očekivao da u daljini čujem grmljavinu i na obzorju vidim munje. A kad sam se već
vozio ruševnim ulicama i ravnim industrijskim oblastima, pored nizova oronulih
prodavnica i fabrika i zgrada pred kojima je bilo rasutog đubreta i razbijenog stakla,
osećao sam takvu mučninu da sam se jedva suzdržao da ne okrenem kola.
Sada sam pušio, a ruka mi se tresla.
Dvadeset pet godina je prošlo otkako sam bio ovde, u Gritenu. Sve će biti u redu,
rekao sam sebi.
Ugasio sam cigaretu, izašao i otišao do doma za nemoćne. Klizna staklena vrata na
ulazu otkrivala su čistu, minimalističku prijavnicu s uglačanim crno-belim podom.
Rekao sam svoje ime i čekao osećajući mirise sredstava za poliranje i dezinfekciju.
Izuzev zveckanja pribora za jelo koje je dopirale s jedne strane, u zgradi je bilo tiho kao
u biblioteci, i osetio sam poriv da se nakašljem samo zato što je izgledalo kao da to ne bi
trebalo da učinim.
 „Gospodin Adams? Dafnin sin?“
Podigao sam pogled. Prilazila mi je neka žena. Imala je oko dvadeset pet godina,
kratku svetloplavu kosu, mnoštvo pirsinga na ušima i nosila je običnu odeću. Nije radila
kao ovdašnja bolničarka.
„Da“, potvrdio sam. „Sali, je li tako?“
„To sam ja.“
Rukovali smo se. „Zovite me Pol.“
„Dobro.“
Sali me je povela uz stepenice, pa niz lavirint tihih hodnika, usput neobavezno
ćaskajući.
„Kako ste putovali?“
„Dobro.“
„Kad ste poslednji put bili u Gritenu?“
Kazao sam joj. Izgledala je šokirano.
„Au. Imate li još uvek prijatelje ovde?“
Pitanje me je podsetilo na Dženi, i srce mi je poskočilo. Pitao sam se kako bi
izgledalo da je opet vidim posle svih ovih godina.
„Ne znam“, odgovorio sam.
„Pretpostavljam da distanca sve otežava?“, rekla je Sali.
„Da, tako je.“
Mislila je na geografsku, ali postoje i druge distance. Današnja vožnja kolima
možda jeste trajala četiri sata, ali ovaj kratki hod u domu za nemoćne trajao je, činilo se,
duže. I mada bi četvrt veka trebalo da bude istorijsko razdoblje prepuno događaja
izvesne težine, u sebi sam drhtao. Imao sam utisak kao da su godine nestale i da se ono
što se ovde u Gritenu dogodilo pre svih ovih godina lako moglo odigrati i juče.
Sve će biti u redu.
„Drago mi je da ste mogli da dođete“, rekla je Sali.
„Tokom leta nikad nema mnogo posla.“
„Vi ste profesor, je li?“
„O, bože, ne. Predajem engleski, ali nisam na tako visokom položaju.“
„Kreativno pisanje?“
„To je jedan od modula.“
„Dafni je bila ponosna na vas, znate? Uvek mi je govorila da ćete jednog dana biti
veliki pisac.“
„Ja ne pišem.“ Oklevao sam. „Stvarno je to kazala?“
„Da, naravno.“
„Nisam znao.“
No bilo je mnogo toga u majčinom životu što nisam znao. Možda smo razgovarali
telefonom jednom mesečno, ali to su uvek bili kratki, neobavezni razgovori u kojima se
ona raspitivala za mene, ja sam lagao, a ona nije morala pošto se ja nisam raspitivao za
nju. Nikad mi nije nagovestila da nešto nije u redu.
 A onda, pre tri dana, telefonirala mi je Sali, majčina negovateljica. Nisam ni znao
za Sali. Takođe nisam znao da moja majka već godinama ima demenciju koja uporno
napreduje i da je u poslednjih šest meseci njen rak postao neizlečiv. Da je poslednjih
sedmica moja majka postala toliko slaba da nije mogla da se popne uz stepenice, pa je
živela gotovo isključivo u prizemlju kuće. Da je odbijala da se preseli. Da je jedne
večeri ranije te sedmice Sali ušla u kuću i zatekla je bez svesti u dnu stepenica.
Da li zbog frustriranosti ili zbog zbunjenosti, moja majka je izgleda pokušala da
stigne do odmorišta, ali ju je telo izdalo. Povreda koju je zadobila na glavi bila je teška,
ali ne i fatalna, ali je pad doveo do toga da se sve njene tegobe pogoršaju brže.
Bilo je toliko toga što nisam znao.
Ostalo je malo vremena, rekla mi je Sali. Mogu li da dođem?
„Dafni uglavnom spava“, rekla mi je sada. „Dobija palijativnu negu i sredstva
protiv bolova, i dobro je koliko može biti. Ali u nekoliko narednih dana će spavati sve
češće i sve duže. I na kraju se…“
„Neće probuditi?“
„Tako je. Naprosto će mirno preminuti.“
Klimnuo sam glavom. Delovalo je to kao lepa smrt. Budući da kraj mora doći,
možda je to ono čemu se svi možemo nadati – da lagano utonemo u san. Neki ljudi su
verovali da posle dolaze snovi ili košmari, ali nikad mi nije bilo jasno zašto. Pošto znam
bolje od većine, to se dešava u ranim fazama spavanja i uvek sam se nadao da će smrt
biti daleko dublje stanje od tog.
Zaustavili smo se pred vratima.
„Je li lucidna?“, upitao sam.
„Kako kad. Ponekad prepozna ljude i izgleda da ima nejasnu predstavu gde se
nalazi. Ali češće kao da je na drugom mestu i u drugom vremenu.“ Otvorila je vrata i
rekla tiše: „Ah – evo naše devojke.“
Ušao sam za njom u sobu pripremivši se za ono što ću videti. Ali prizor je ipak
predstavljao šok. Bolnički krevet bio je namešten uz najbliži zid, imao je točkiće na
nogama i komande koje su omogućavale da se podiže i menja položaj. Pored njega je
bilo više aparata nego što sam očekivao: kolica s nizom monitora i stalak s providnim
kesama iz kojih su virile cevi povezane s osobom koja je ležala ispod pokrivača.
Moja majka.
Zastao sam. Nisam je video dvadeset pet godina, a sad, dok sam stajao u dovratku,
činilo se kao da je neko napravio voštanu figuru po njenom liku, samo manju i krhkiju
nego što mi je ostala u sećanju. Srce mi je zatreperilo. Na glavi je sjedne strane imala
zavoj i deo lica koji sam mogao da vidim bio joj je žut i nepomičan, a usne blago
razdvojene. Tanki pokrivači jedva da su bili dovoljno neravni da bi ukazali da je ispod
njih neko telo i na trenutak nisam bio siguran čak ni da je živa.
Sali nije delovala zabrinuto. Prišla je i malo se nagnula, proverila monitore. Osetio
sam slab miris cveća iz vaze na stolu pored aparata, ali je miris kvario nagoveštaj nečeg
slatkastijeg i bolesnijeg.
 „Slobodno sedite s njom, naravno.“ Salije završila proveru i uspravila se. „Ali je
verovatno najbolje da je ne uznemiravate.“
„Neću.“
„Na stolu ima vode ako se bude probudila i želela da pije.“ Pokazala je na zaštitnu
ogradu na krevetu. „Ako ima bilo kakvih problema, tu je taster za poziv.“
„Hvala“, rekao sam.
Zatvorila je vrata za sobom i otišla.
A onda je nastupila tišina.
Ali ne potpuna. Prozor najbliži krevetu bio je napola otvoren i čuo sam umirujuće,
uspavljujuće zujanje kosilice za travu koje je dopiralo iz daljine. A potom, tiše od toga,
lagano, plitko disanje moje majke. Između udisaja su se protezale duge prazne sekunde.
Gledajući je, tek sad sam primetio ružičasti cvetni dezen krevetskih čaršava i pogled na
njih mi je prizvao sen uspomene. Nisu bili identični kao oni koje sam pamtio iz
detinjstva, ali veoma slični. Mora da ih je Sali donela iz kuće kako bi se moja majka
osećala više kao da je u svom domu.
Pogledao sam naokolo. Soba me je podsećala na onu u studentskom domu na prvoj
godini fakulteta: mala ali udobna, s pripadajućim kupatilom ugrađenim u jednom uglu, i
radnim stolom i ormarićima na zidu naspram kreveta. Na stolu je bila šačica predmeta.
Neki od njih su očigledno bili medicinski – prazne bočice, otvorene kutije tableta i
otkinuti komadi vate – ali ostalo je izgledalo običnije, poznatije. Bila je tu pažljivo
naslagana odeća. Naočare u otvorenoj kutiji. Stara fotografija s venčanja mojih roditelja
– sećam se da je stajala na kaminu kad sam bio dete – sada ovde i okrenuta tako da je
moja majka može videti iz kreveta ako se probudi.
Prišao sam stolu. Fotografija je trebalo da bude snimak srećne prilike, ali dok je
moja majka bila nasmešena i puna nade, očevo lice je bilo strogo kao i uvek. Bio je to
njegov jedini izraz lica koji sam pamtio iz detinjstva, bilo da je osvetljen stalnim
vatrama koje je palio u dvorištu iza kuće ili da je bio u senci hodnika dok smo se
mimoilazili bez reči. Uvek je bio ozbiljan i kiseo – čovek koga je izneverilo sve u životu
– i, kad sam otišao iz kuće, obojici nam je bilo drago što smo se rešili jedan drugog. Nije
učestvovao ni u jednom telefonskom razgovoru kad bi me nazvala majka. A kad je umro
pre šest godina, nisam otišao u Griten na sahranu.
Bacio sam pogled na sto i video nešto što pre nisam primetio. Debelu knjigu,
spuštenu naslovnom stranom nadole. Bila je stara i pohabana, a rikna je izgledala
pomalo iskrivljeno kao da je u nekom trenutku bila natopljena vodom i ostavljena da se
osuši tako neravno. Moja majka nikad nije čitala mnogo; otac je oduvek posprdno
gledao na beletristiku, i na mene i moju ljubav prema njoj. Možda je majka otkrila strast
prema čitanju posle njegove smrti i možda je ovu knjigu čitala pre nezgode. Lep Salin
gest iako je izgledalo prilično optimistično pomišljati da će moja majka sad završiti
knjigu.
Okrenuo sam knjigu i ugledao crveno, iscereno đavolje lice na koricama – i onda
sam brzo povukao ruku dok su me jagodice peckale kao da sam se opekao.
Ljudi iz košmara.
 „Pole?“
Poskočio sam i okrenuo se. Majka se probudila. Okrenula se na bok i pridigla na
lakat, gledajući me gotovo sumnjičavo onim jednim okom koje sam mogao da vidim, a
retka seda kosa joj je padala na jastuk.
Srce mi je tuklo prebrzo.
„Da.“ Govorio sam tiho pokušavajući da se smirim. „Ja sam, mama“
Namrštila se.
„Ti… ne bi trebalo da budeš ovde.“
Pored kreveta je stajala stolica. Prišao sam polako i seo. Pogledom me je pratila,
oprezna kao životinja spremna da pobegne.
„Ne bi trebalo da budeš ovde“, ponovila je.
„Pa nekako sam morao. Pala si. Sećaš li se?“
Na trenutak je nastavila da zuri u mene. Tada joj se izraz lica ublažio, pa se nagnula
ka meni i zaverenički mi šapnula.
„Nadam se da Ajlin nije ovde.“
Bespomoćno sam se osvrnuo po sobi. „Nije, mama.“
„Ne bi zapravo to trebalo da kažem. Ali oboje znamo kakva je kučka ta žena. Siroti
Karl.“ Izgledala je tužno. „I siroti mali Džejms. Ovo radimo zbog njega, zar ne? Mislim
da to znaš. Ne moramo da to izgovorimo, ali razumeš.“
Kao da je na drugom mestu, u drugom vremenu.
Ovo mesto i vreme sam prepoznao.
„Da, mama“, rekao sam. „Razumeo sam.“
Ponovo je oprezno legla i zatvorila oči šapućući.
„Ne bi trebalo da budeš ovde.“
„Hoćeš li malo vode?“, upitao sam.
Na trenutak moja majka nije uradila ništa. Ležala je naprosto mirno dišući kao da
pitanju treba vremena da dopre do zbunjenog lavirinta u njenom umu. Nisam verovao da
će stići do odredišta, ali nisam mogao da smislim ništa drugo što bih sad rekao. A onda
se najednom trgla sasvim budna, uspravila u krevetu, pa me zgrabila za ruku toliko brzo
da nisam imao vremena da se povučem.
„Ne bi trebalo da budeš ovde!“, povikala je.
„Mama…“
„Crveni dlanovi, Pole! Crveni dlanovi su svuda.“
Oči su joj bile razrogačene, nije treptala i zurila je u mene potpuno užasnuta.
„Mama…“
„Crveni dlanovi, Pole.“
Pustila me je i pala na postelju. Ustao sam i malo se zateturao unazad; koža mi je
bila bela na mestu gde me je držala za ruku. Zamislio sam penjalicu za decu i tie
prekriveno grimiznom šarom, a njene reči su mi odzvanjale u glavi u ritmu mojih
otkucaja srca.
Crveni dlanovi, crveni dlanovi, crveni dlanovi svuda…
„O, bože, u kući je, Pole!“
 A onda se majčino lice iskrivilo od bola i vrisnula je gledajući u tavanicu ili možda
u nešto što se nije videlo iznad nje.
„U kući je, jebote!“
I dok mi je panika zahvatala čitavo telo, zagrebao sam da dohvatim taster za
uzbunu.
 3

O letnjem raspustu, kad mi je bilo četrnaest godina, moja majka je mene i mog druga
Džejmsa odvela da vidimo Griten park, našu novu školu. Tog jutra smo najpre stigli
pred Džejmsovu kuću i sećam se da mi je, dok smo stazom prilazili kući, majka šapnula.
„Nadam se da Ajlin nije ovde.“
Klimnuo sam glavom. Tome sam se nadao i sam. Ajlin je bila Džejmsova majka,
što nikad ne biste rekli po načinu na koji se ophodila prema njemu. Džejms u njenim
očima nikad nije mogao uraditi ništa dobro pod pretpostavkom da ga je uopšte
primećivala. Meni je uvek delovala zastrašujuće. Mirisala je na šeri i izgleda da je
neprestano pušila, oslanjajući lakat jedne ruke na dlan druge, posmatrala bi te
sumnjičavo kao da misli da si joj možda nešto ukrao.
Ali tog jutra nam je vrata otvorio Karl.
Karl je bio Džejmsov očuh i bio mi je veoma drag. Džejmsov pravi otac je ostavio
Ajlin dok je bila u drugom stanju. Karl je Džejmsa podizao kao da mu je rođeni sin. Bio
je skroman čovek, tih i ljubazan, ali, premda mi je bilo drago što je dobar prema
Džejmsu, nikako mi nije bilo jasno kako je on završio sa ženom kakva je Ajlin. Karl i
moja majka su bili bliski prijatelji od detinjstva i pretpostavljao sam da je to zagonetka i
za nju. Pre više godina slučajno sam čuo razgovor koji su vodili njih dvoje. S nekim
drugim bi mogao biti mnogo srećniji, znaš, rekla mu je moja majka. Nastupila je duga
tišina pre no što je Karl odgovorio. Zaista mislim da ne bih mogao.
Karl je tog dana izgledao umorno, ali nam se oboma srdačno nasmešio, pa zovnuo
Džejmsa, koji se pojavio nekoliko trenutaka kasnije. Džejms je na sebi imao donji deo
stare trenerke i prljavu majicu i nespretno se smešio. Bio je plašljiv dečak: stidljiv, mio i
bespomoćan, uvek se očajnički trudio da udovolji čitavom svetu, ali nikad nije bio
siguran šta taj svet želi.
I bio je moj najbolji drug.
„Idemo, male hulje“, rekla je moja majka.
Nas troje smo od kuće krenuli ka auto-putu koji je naše selo povezivao s ostatkom
Gritena. Jutro je bilo toplo, vazduh vlažan i pun prašine i mušica. Metalni nadvožnjak
kloparao nam je pod nogama dok smo prelazili na drugu stranu auto-puta, gde se
nalazila prljava autobuska stanica. Ispod nas je ravnodušno prolazila reka kombija i
zglobnih kamiona. U našem selu je bilo malo saobraćaja i premda je to zvanično bilo
predgrađe Gritena, jedva da je i postojalo na mapama. Čak je i njegovo ime – Griten
Vud – više isticalo ogromnu obližnju šumu nego pomisao da tu još uvek neko živi.
 Najzad se u daljini pojavio autobus.
„Imate li novac za karte?“, upitala je moja majka.
Obojica smo potvrdno klimnuli glavom, ali sam ja i zakolutao očima okrenuvši se
ka Džejmsu, koji se na to nasmešio. Ni on ni ja nismo imali probleme u autobusu i već
smo prošlog polugodišta posetili Griten park, nakon što smo saznali da se mala srednja
škola koju smo dotad pohađali sada zatvara. Ali mada to možda nije priznao, Džejms je
strahovao od polaska u novu školu narednog polugodišta, pa je moja majka smislila
kako da mu pomogne a da ga pritom ne postidi, na šta sam rado pristao.
Vožnja je trajala pola sata. Griten je uglavnom bio veoma siromašan i pogled kroz
prozor autobusa bio je toliko jednoličan da se ponekad teško moglo reći jesu li zgrade
prazne ili u njima neko živi. Nisam želeo ništa drugo do da pobegnem odavde – da se
odselim i da se nikad ne vratim – ali teško je bilo i zamisliti da će se takvo nešto ikad
dogoditi. Ovde je gravitacija bila toliko jaka da bi sve što je ispušteno ostajalo tu gde je
palo. To se odnosilo i na ljude.
Iz autobusa smo nas troje krenuli u petominutni hod do Griten parka.
Škola je bila mnogo veća i strahotnija nego što sam pamtio. Gimnastičke dvorane
nalazile su se na stotinak metara od glavnog puta, a u njihovim ogromnim prozorima
odražavalo se bezlično nebo, zarobljeno u staklu. Iza se videla glavna zgrada: četiri
sprata mračnih, jednoličnih hodnika, učionice s debelim teškim vratima kakva sam
zamišljao da postoje u zatvoru. Uglovi dveju zgrada nisu bili sasvim pravilni, pa je s
ulice škola izgledala kao nešto što se izvlači iz zemlje, s jednim ramenom zabačenim,
pogrbljenim, nezgrapnim i slomljenim. Pogledao sam desno od gimnastičkih dvorana.
Taj se deo renovirao i čuo sam udaranje pneumatske bušilice negde iza razapetih cerada.
Isprekidan, staccato zvuk, poput udaljene pucnjave.
Stajali smo neko vreme.
Sećam se da sam se osećao nelagodno. Bilo je nečeg zlokobnog u školi – u njenoj
tišini i načinu na koji mi je, činilo se, uzvraćala pogled. Pre toga sam shvatio zašto
Džejmsa uznemirava početak škole. Škola je bila ogromna – dom, ako se tako može
nazvati, za više od hiljadu učenika – a Džejms je uvek bio prirodna meta nasilnika. Ali
bio mi je najbolji drug. U prošlosti sam se uvek brinuo o njemu, rekao sam sebi, i uvek
ću to činiti. A ipak bilo je nečeg zlokobnog u školi pred kojom sam stajao u tom trenutku
i zbog toga sam posumnjao u sebe.
Tišina je i dalje trajala.
Sećam se da sam pogledao majku i da sam prepoznao zbunjenost koju je osećala
kao da je pokušavala da uradi nešto dobro, brižno, ali je nekako ispalo pogrešno. I sećam
se izraza na Džejmsovom licu. Zurio je u školu potpuno užasnut. I pored najboljih
namera moje majke, ovaj izlet mu nimalo nije pomogao.
Izgledalo je to pre kao da smo ga doveli da vidi mesto gde će biti pogubljen.
Najkraći put od doma za nemoćne do sela vodio bi me tim istim putem pored škole. Išao
sam drugim putem. Želeo sam da što duže mogu izbegnem svaki kontakt sa strašnim
stvarima iz svoje prošlosti.
To je, međutim, postalo nemoguće kad sam se dovezao u sam Griten Vud. Protekle
godine kao da nisu dotakle selo u kojem sam odrastao. Mreža tihih, opustelih ulica
smesta mi je bila poznata, a mračna šuma je i dalje gospodarila krajolikom koji se
nadvijao nad trošnim jednospratnicama što su se nalazile na zasebnim parcelama grube
zemlje. Imao sam osećaj da je mekani pesak što se krio pod automobilskim gumama ona
ista prašina koja se tu nalazila kad sam bio dete. Pokupljena i ponovo postavljena na
malo drugačija mesta, ali se zapravo nikad nije pomerila.
Loš predosećaj koji sam imao čitavog dana pojačao se. Nije to bio samo izgled
ovog mesta već i način na koji se doživljavalo. Sećanja su pretila da izbiju na površinu –
talasi istorije počeli su da mute površinu sadašnjice – i jedva sam uspevao da ih
potisnem. Dok sam vozio, volan pod mojim rukama bio je klizav od znoja koji nije bio
posledica vrućine.
Još sam bio potresen susretom s majkom u domu za nemoćne. Sali je stigla minut
nakon što sam pritisnuo taster za uzbunu, ali moja majka je dotad već opet zaspala. Sali
je proverila monitore i izgledala je pomalo uznemireno.
„Šta se dogodilo?“
„Probudila se. Pričala je.“
„Šta je rekla?“
Nisam odmah odgovorio jer nisam znao šta da kažem. Majka me je prepoznala,
rekao sam joj najzad, ali je izgledalo kao da je negde drugde, kao da proživljava nešto iz
prošlosti što ju je očigledno uznemirilo. Ali nisam rekao Sali koje je to vreme i mesto
bilo – ni šta je posle rekla i koliko me je to izbacilo iz ravnoteže.
Crveni dlanovi svuda.
Uprkos vrućini, naježio sam se od tih reči. I dalje sam pokušavao da ih
racionalizujem. Moja majka je zbunjena i umire; to što se vraća u svoju prošlost ima
smisla kao i to da je ponešto iz te prošlosti uznemirava. A ipak, ma šta da sam sebi
govorio, osećaj mučnine u meni – osećaj da će se dogoditi nešto loše – bivao je sve jači.
Ne bi trebalo da budeš ovde.
Ali bio sam.
Parkirao sam se pred majčinom kućom. Kao i skoro sve zgrade u selu, i ona je bila
oronula jednospratnica, odvojena od suseda komadima zemlje i živicama koje je
uglavnom činila drača. Na drvenom prednjem delu videli su se tragovi vremenskih
nepogoda, a prozori su bili tamni i prazni. Vrt je bio izuzetno zapušten. Odvodne cevi i
oluci zarđali su, a na nekim mestima samo što nisu otpali.
Kuća se, činilo se, zapravo s godinama nije promenila; samo je ostarila. Pogled na
nju sada je pokrenuo talas emocija. Na ovom mestu sam odrastao. Ovo je bilo mesto gde
su pre dvadeset pet godina dva policajca sa mnom čekala da se moja majka vrati kući.
Ostavio sam to za sobom, a ipak je sve vreme bilo tu.
 Izašao sam iz kola. U kući sam najpre osetio miris – kao kad otvoriš sanduk pun
predmeta iz detinjstva, nagneš se i duboko udahneš. No i druge mirise sam osetio gotovo
odmah. Pogledao sam zid pored stepeništa i primetio tragove crne i sive budi. Miris
sredstava za čišćenje u vazduhu nije uspevao da prikrije prašinu i vlagu. Namirisao sam
i amonijak. I još nešto. Isti onaj slatkasti bolesni vazduh koji sam udisao u domu za
nemoćne.
Taj poslednji miris, ispostavilo se, najjače se osećao u dnevnoj sobi, gde je moja
majka očigledno provodila najviše vremena. Sali je izgleda malo pospremala, ali složena
meka ćebad na naslonu sofe, ma kako uredna, samo su mi omogućila da sofu lakše
zamislim kao improvizovani krevet. Mali sto pomeren je do njega. Na njemu sada nije
bilo ničega, ali sam mogao da zamislim predmete koji su se tu nalazili.
Čaša vode. Majčine naočare.
Knjiga, možda. Ona koju sam sad imao u rukama.
Ljudi iz košmara.
Izašavši opet u hodnik, pratio sam miris amonijaka do ostave ispod stepeništa. Dve
muve su zujale uz mutno zeleno prozorsko okno, prostirka s poda uklonjena, savijena i
spakovana. Trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim. Pošto poslednjih sedmica više
nije mogla da ide uz stepenice, ovaj mračni prostor mora da je majci služio kao toalet.
Uz to sam zamislio majku – sitnijeg tela, smanjenih sposobnosti, nespretno se kreće
po svetu koji se steže oko nje – i preplavio me je talas griže savesti.
Ne bi trebalo da budeš ovde.
Uprkos svemu, trebalo je da budem.
Stepenice su škripale pod mojim nogama i peo sam se oprezno kao da se plašim da
ću uznemiriti nekoga. Na pola puta do odmorišta, pogledao sam dole. Sunčeva svetlost
je dopirala kroz staklo na ulaznim vratima. Otkrivala je deo patosa koji je bio očišćen i
uglačan i ponovo mi je trebalo malo vremena da prepoznam ono što gledam. Mora da je
moja majka tu ležala kad je pala.
Na spratu sam stajao ispred onoga što je nekad bilo moja spavaća soba naizgled
čitavu večnost, a onda su šarke zaškripale kad sam otvorio vrata. Prostor se polako
ukazao. Ovde se ništa nije promenilo. Moji roditelji očigledno moju sobu nisu koristili
ni za šta u godinama nakon što sam otišao i jedina stvarna razlika sada bila je što mi je
delovala mnogo manja nego što sam pamtio. Ostaci mog starog kreveta još su stajali uza
zid – samo metalni okvir i na njemu goli dušek – dok je moj stari drveni sto ostao ispod
prozora naspram kreveta. Soba je uvek bila ovako skromna. Nikad nisam imao mnogo.
Odeća mi je stajala na patosu pored radijatora, a knjige su bile uza zidove naslagane
jedna na drugu poput klimavih stubova.
Kao da sam se juče iselio. Negde u sebi sam gotovo mogao da osetim duh dečaka
koji je kasno noću sedeo pogrbljen za radnim stolom i radio na pričama koje je tada
voleo da piše.
Ušao sam i sklonio zavese iznad stola, na šta je svetlost okupala sobu. Ispod sam
video zarastao stražnji vrt što vodi do ograde na suprotnom kraju, a iza niz stabala.
 Selo je možda nazvano po šumi, ali kao i svi ostali ovde, i ja sam je znao pod
nazivom Senke. Otkad pamtim tako su je svi zvali. Uprkos suncu, prostor između
stabala uvek je izgledao prepun tame i tajni, a dok sam gledao na vrt, iz šume je na
površinu izbilo sećanje, crno i neželjeno.
Tamo nas je nekad vodio Čarli.
Svakog vikenda te godine sastajali bismo se na starom igralištu, zatim krenuli do
Džejmsove kuće i kroz stražnji vrt odlazili u šumu. Hodali smo kilometrima. Čarli je
uvek vodio. Tvrdio je da su Senke uklete – da tamo živi utvara – ali iako sam često imao
osećaj da me posmatra nešto između drveća, obično sam se više brinuo da se ne
izgubimo. Ta šuma je meni uvek izgledala živa i opasna. Što se dublje išlo, to se više
sticao osećaj kao da zapravo miruješ – da iluziju kretanja stvara zemlja koja se
preuređuje oko tebe, kao što se polja na šahovskoj tabli pomeraju oko figura.
A ipak nas je Čarli uvek bezbedno izvodio odatle.
Ali onda sam se setio poslednje prilike kad sam s njima otišao tamo. Duboko među
drvećem, kilometrima daleko od ijedne žive duše, Čarli mi je napunjenu praćku uperio u
lice.
Navukao sam zavese.
Spremao sam se da izađem iz sobe kad sam primetio da nije sasvim prazna – da na
podu pored stola stoji stara kartonska kutija. U nekom trenutku gornji deo je zalepljen
slojevima smeđeg selotejpa, ali je sada bio otvoren i stranice razmaknute. Oprezno sam
kleknuo i razmaknuo ih još malo.
Unutra su se nalazile neke moje stare stvari. Prvo što sam našao bio je požuteli
časopis. Život pisca. Kao i s knjigom u domu za nemoćne, jagodice su me peckale kad
sam ga dodirnuo i brzo sam ga spustio na pod. Ispod njega je bila tanka knjiga u tvrdom
povezu. Znao sam šta je to i nisam hteo odmah da je pogledam, a ni da dodirnem.
A onda su ispod bile moje beležnice. One koje sam upotrebljavao za svoje neuspele
tinejdžerske pokušaje da pišem priče.
Između ostalog.
Uzeo sam beležnicu s vrha, otvorio je i počeo da čitam prvu rečenicu.
Ja sam na mračnoj pijaci.
Najednom se podigao vihor uspomena kao kad uplašene ptice prhnu iz krošnji.
Džejms, koji onog dana sedi na penjalici.
Potom kucanje na vratima.
Misao koja mi je često padala na pamet:
Moraš nešto da uradiš u vezi sa Čarlijem.
Spustio sam beležnicu drhteći pomalo uprkos vrelom danu. Kad me je ranije te
sedmice Sali nazvala, obavestila me o majčinoj nezgodi i pitala mogu li da dođem
ovamo, nisam odmah odgovorio jer me je pomisao na povratak u Griten ispunila
stravom. Ali učinio sam sve da sebe uverim da je prošlost nestala. Da nema potrebe da
mislim o onome što se ovde dogodilo. Da ću posle svih ovih godina biti bezbedan.
Nisam bio u pravu.
 Jer sve više uspomena je pristizalo sada, mračnih i gnevnih, i shvatio sam da ma
koliko želeo da raskrstim s prošlošću, važno je bilo da li je prošlost raskrstila sa mnom. I
dok sam slušao zlokobni tutanj tišine u kući, loš predosećaj koji sam imao čitavog dana
sada je bio sve bliže strahu koji sam, pamtim, osećao pre dvadeset pet godina.
Dogodiće se nešto strašno.
 4

Pre

Bio je početak oktobra, nekoliko sedmica nakon što je počelo naše prvo polugodište u
školi Griten park. Tog dana smo imali čas ragbija. Džejms i ja smo se presvukli u
glavnoj zgradi s ostalima iz razreda, a onda kaldrmisanim ulicama krenuli na igralište.
Sedam se da sam na butinama osećao ledeni vazduh i da mi se video dah. Svuda oko nas
čuo se neprijatan, oštar zvuk krampona po popločanom tlu.
Pogledao sam Džejmsa, koji je išao pored mene s izgledom osuđenika. Oprezno je
posmatrao krupnije dečake ispred nas. Iako smo se nas dvojica što smo neprimetnije
mogli utopili u začelje nove škole, Džejms je od prvog dana bio meta nasilnika. Činio
sam sve što mogu da ga zaštitim kad smo bili zajedno, ali nisam mogao biti s njim sve
vreme, a igralište za ragbi je bilo poput otvorene sezone lova. Mesto gde nasilje nije
samo tolerisano već se i aktivno podsticalo.
Nastavnik – gospodin Gudbold – šepurio se među dečacima ispred nas, šegačeći se
s miljenicima. Bio je, činilo se, tek nešto više od starije, krupnije verzije školskih
nasilnika. Ista besno obrijana glava i snažna konstitucija, ista ogorčenost na svet i jedva
prikriven prezir prema nežnijoj, osetljivijoj deci. U nekoliko prilika sam ga video kako
šeta svog buldoga po Gritenu – obojica su se kretala istim pogrbljenim, mišićavim
ritmom.
Stigli smo do druma i morali da sačekamo na semaforu dok su vozila opasnom
brzinom pristizala iza ugla. Trgnuo sam se osetivši udar vazduha kad bi proleteli pored
nas. Sudeći po brzini kojom su neki vozili, ionako se nije moglo jamčiti da će na vreme
stati na crveno svetlo.
Primaknuo sam se da šapnem Džejmsu.
„Kao da je svaka pojedinost osmišljena da nas ubije.“
Nije se nasmešio.
Nakon što smo bezbedno prešli na drugu stranu, Gudbold nas je odveo na igralište
za ragbi na suprotnom kraju, gde se pomoćnik u nastavi borio sa zamršenom mrežom
lopti. Svod koji se pružao nad nama delovao je sivo i beskrajno.
„Dve grupe!“
Gudbold je raširio ruke nekako uspevajući da razdvoji svoje omiljene učenike od
nas ostalih.
„Vi uz ovu liniju. Postrojte se po visini.“
 Krupnije dečake je poveo preko terena, a mi smo se svi zgledali i počeli da se
premeštamo. Bio sam prilično viši od Džejmsa, pa sam na kraju bio dalje u vrsti.
Pomoćnik mi je dao loptu. Na drugoj strani terena gledao sam kako Gudbold organizuje
drugu vrstu tako da je najviši dečak u toj grupi bio naspram najnižeg u našoj.
„Kad dunem u ovo“, povikao je podižući pištaljku, „pokušaćete da loptu prebacite
na drugu stranu. Protivnik će pokušati da vas zaustavi. Jednostavno. Da li je svima
jasno?“
Poneko je promrmljao „da“, ali ne i ja. Video sam kako se dečaci na drugoj strani
terena dogovaraju i premeštaju Gudboldu iza leđa. Dečak po imenu Dejvid Hejg
zamenio je mesto s onim pored sebe kako bi bio tačno naspram Džejmsa. Gad, pomislio
sam. Hejg je bio najgori nasilnik. Poticao je iz tegobne porodice; stariji brat mu je bio u
zatvoru, a činilo se da će tamo verovatno završiti i on. Prvog dana u Gritenu Hejg me je
gurnuo zbog nečega što je doživeo kao uvredu, a ja sam ga bez oklevanja udario. Tuča je
prekinuta i posle toga me je uglavnom ostavljao na miru. Ali Džejms je bio lakša žrtva.
Rekao sam sebi da tu ništa ne mogu da učinim. Džejms je zasad bio prepušten sam
sebi. Usredsredio sam se na svog protivnika. Uspeh mog tima mi nije bio važan, ali sam
bio rešen da pobedim makar samo radi sebe samog, pa sam zaškripao zubima dok sam
stezao loptu uz bok i desnu nogu pomerio unazad. Srce mi je brže zakucalo.
Pištaljka se oglasila.
Krenuo sam što sam brže mogao tek blago svestan dečaka koji je išao na mene sa
suprotne strane. Kad je do njega došlo, sudar je bio brutalan. Udario je u mene u visini
pojasa, od udara sam ostao bez vazduha i teren se zavrteo, ali sam i dalje išao napred,
besno se uvijajući uz njega, ne popuštajući, usredsređen na liniju u daljini. Trenutak
kasnije njegov stisak je popustio i ja sam ponovo poleteo napred. Sekund kasnije lopta je
bila na liniji, pritisnuta mojom rukom.
Pištaljka se ponovo oglasila.
Teško dišući, pogledao sam niz liniju. Samo je šačica nas uspela da pređe na drugu
stranu, a na sredini terena bili su dečaci od kojih su neki stajali, a neki se i dalje rvali na
tvrdom tlu. Najpre sam ugledao Hejga. Stajao je podalje i smejao se. Džejms mu je ležao
pred nogama, sklupčan, i plakao.
Naizgled nesvestan onog što se dešava, Gudbold je jednostavno išao duž linije i
brojao pobednike. Osvrnuo sam se i video da je Hejg, i dalje se smejući, pljunuo na
Džejmsa.
Bes me je obuzeo.
Podigao je pogled kad sam prišao, ali ne na vreme da izbegne snažni udar kad sam
naleteo na njega i odbacio ga od Džejmsa. Udarac je bio šok i za njega i za mene –
nisam znao da ću to uraditi. Hejg je na sekund izgledao podjednako iznenađen, a onda
mu je lice potamnelo od gneva. Kao da su se stvorili niotkud, njegova dva druga stajali
su pored njega.
„Šta je s tobom, jebote?“, rekao sam tiho.
Hejg je raširio ruke.
„Šta? Jesam li ja kriv što je tvoj drug jebeni pederčić?“
 Progutao sam knedlu. Čak i ako je Gudbold posmatrao, nije nameravao da se
umeša – barem ne dok ne postane ozbiljno. Ali ostali dečaci će nas gledati i znao sam da
ne mogu sebi da dozvolim da se povučem. A to je značilo da ću morati da primim
nekoliko udaraca. Najbolje čemu sam se zaista mogao nadati bilo je da nekoliko udaraca
zadam i sam, pa sam stegnuo pesnice uz bokove i prisilio se da Hejgu uzvratim pogled.
„Šta je s tobom, jebote?“, ponovio sam.
Hejg je zakoračio ka meni.
„Nameravaš da nešto učiniš u vezi s tim?“
Razgovor je bio beskoristan – bilo bi bolje samo zamahnuti i nadati se. I upravo
sam to i hteo da učinim kad sam osetio da neko stoji pored mene. Pogledao sam udesno i
video da su nam se pridružila još dvojica dečaka.
Čarli Krebtri.
Bili Roberts.
Nisam o njima znao ništa izuzev njihovih imena, a i njih jedva. Pohađali su isti
razred kao i mi i išli su na neka predavanja sa mnom i sa Džejmsom, ali nijedan od nas
nikad s njima nije razgovarao. Zapravo, nikad nisam video da i s kim razgovaraju.
Koliko sam znao, godinama su pohađali Gritenpark, ali se činilo da su od ostatka škole
odvojeni kao što smo bili Džejms i ja. Na odmorima i pauzi za ručak naprosto bi
nestajali.
A ipak je po njihovom govoru tela bilo očigledno da su me iz nekog razloga
podržavali. Nijedan od njih nije izgledao kao neko ko se tuče: Bili je bio visok i koščat,
isuviše mršav da bi bio stvarna pretnja; Čarli je bio visok tek koliko i Džejms. Ali
nekolicina ljudi ima više snage ma koliko neočekivano njihovo prisustvo bilo i u tom
trenutku sam bio zahvalan.
Ili sam makar bio dok Čarli nije progovorio.
„Sanjao sam te sinoć, Hejg“, rekao je.
Zvučao je toliko ozbiljno da je trebalo nekoliko sekundi da se te reči pravilno
shvate. Šta god da sam očekivao da kaže, ovo sigurno nisam. I Hejg se zapanjio. Vrteo je
glavom.
„Šta, jebote, pričaš, Krebtri?“
„Samo to što sam rekao.“ Čarli se strpljivo smešio kao da razgovara sa zaostalim
detetom. „Ležao si na zemlji i bio si teško povređen. Lobanja ti je bila smrskana i video
sam kako ti mozak pulsira – kako ti srce kuca. Ostalo ti je samo jedno oko, kojim si me
trepćući gledao. Nisi bio mrtav, ali bićeš. I ti si to znao. Znao si da umireš i bio si
prestravljen.“
Uprkos neskladu u njihovoj građi, Čarli je izgledao kao da se uopšte ne plaši Hejga,
a vazduh je vibrirao kao da Čarli kanališe nešto stravično – nekakvu unutrašnju snagu
koju može da oslobodi ako poželi. Hejg je bio više navikao na fizičke sukobe. Pojma
nije imao kako da odgovori na nešto tako neobično kao to što je upravo čuo.
Ponovo je zavrteo glavom.
„Ti…“
Pištaljka se oglasila iza nas.
 Svi smo nagonski napravili korak unazad – svi izuzev Čarlija. Ostao je da stoji
tačno tamo gde je bio. I dalje se smešio. I dalje nije skidao oka s Hejga.
„Vas šestorica je uspelo.“ Gudboldov glas je odjekivao terenom. „Bilo bi vas devet
da Krebtri i njegovi prijatelji nisu napustili liniju. Mislite na to sledeći put, momci.“
Hejg i njegova dva druga zaputili su se ka liniji, a Hejg nas je besno gledao preko
ramena. Pružio sam ruku Džejmsu i povukao ga na noge.
„Jesi li dobro, druže?“
„Jesam.“
Ali iako sam mu ja pomogao da ustane, Džejms je upravo tada posmatrao Čarlija.
Čarlija, koji se i dalje smešio za sebe. Pored njega, Bili me je načas pogledao u oči, a na
licu mu je bio neodređen izraz.
„Da pokušamo to ponovo“, uzviknuo je Gudbold.

***

Posle časa smo se nas četvorica zajedno vraćali preko terena. Nije mi to delovalo kao
slučajnost, ali nisam bio sasvim siguran kako se to dogodilo; niko od nas nije tražio
ostale, a ipak smo se nekako našli i hodali jedan pored drugog. Izgledalo je, čak i tada,
da već postoji obrazac u onom što se dogodilo.
Hejg i njegovi drugovi bili su malo ispred nas, a Hejg se neprestano osvrtao i
gledao nas. Dejstvo Čarlijevih reči dotad je izbledelo, pa je ponovo hodao ljutite se
šepureći.
Čarli je bio ravnodušan prema pažnji koju je privlačio.
„Pitam se“, rekao je lenjo, „koliko će puta godišnje gospodin Gudbold ući u
svlačionice pod izgovorom da proverava jesmo li se svi istuširali.“
Brzo sam proverio da li Gudbold može da nas čuje. Nije bilo jasno može li ili ne.
Okrenuo sam se. „Makar nismo previše blatnjavi.“
Bili je šutnuo tvrdu zemlju. „Jedino dobro od zime.“
„Još nije zima“, rekao je Čarli.
Bili je delovao pomalo povređeno. „Ali izgleda kao da je zima. Hladno je kao da je
zima.“
„Da“, složio se Čarli. „Tačno.“
„Ne želim više da čujem kako me sanjaš, jebeni pederčiću.“ Hejg se okrenuo i sada
se vraćao ka nama, i zurio u Čarlija.
Govorio je daleko glasnije nego što je Čarli pričao, pa sam ovog puta bio uveren da
Gudbold može da čuje. Ali, naravno, on nije nameravao da se umeša.
Hejg je mljackao usnama kao da se ljubi.
„Znam da ne možeš da odoliš.“
Čarli mu se nasmešio.
„Ko kaže da ne mogu?“
„Molim?“
 „Ko kaže da ne mogu da odolim?“, ponovio je Čarli. „Možda sam odabrao da
sanjam kako umireš, da ti je oko prsnulo i da ti mozak curi iz lobanje. Hoću da kažem,
ko ne bi odabrao takav san? Bio je to divan prizor.“
Uprkos tome što se ponovo razmetao hrabrošću, Hejg je malo pobledeo.
„Ti si jebeni čudak, Krebtri.“
„Da.“ Čarli se nasmejao. „Da, jesam.“
Hejg je napravio gadljiv izraz lica i okrenuo se. Video sam da je Džejms prikovan
utiskom koji je na njega ostavio Čarli. Zurio je u njega kao da je Čarli pitanje na kakvo
Džejms nikad dotad nije naišao, a morao je na njega da odgovori.
„Jebeni čudak“, rekao je Čarli.
Bilo je to dovoljno glasno da Hejg čuje, smišljena provokacija. I kad smo stigli do
pločnika, Hejg se okrenuo i ponovo se vraćao, besan što ga izaziva. Ali ma šta da je
njegov odgovor bio, nisam ga čuo jer je nepromišljeno zakoračio na kolovoz, kombi je
naleteo na njega i Hejg je nestao.
Začula se škripa kočnica. Tupo sam pogledao ulevo i video kako vozilo ide ukoso
na drugu stranu puta i okreće se ostavljajući dim u vazduhu i tragove guma na kolovozu.
Zaustavilo se tridesetak metara dalje, a na popucalom vetrobranskom staklu mrlja od
krvi bila je razmazana kao kakav ogroman otisak dlana.
Načas je vladala potpuna tišina.
A onda su ljudi počeli da vrište.
„Sklanjaj se!“
Kad je Gudbold projurio pored nas, pogledao sam Čarlija. Još uvek sam bio u
takvom šoku da nisam mogao ni da trepnem, a kamoli da shvatim šta se upravo
dogodilo, ali se sećam da je Čarli delovao potpuno mirno. Na usnama mu je bio isti onaj
osmeh.
Džejms je zurio u njega, usta otvorenih od užasa i nečeg nalik strahopoštovanju.
Lobanja ti je bila smrskana, pomislio sam.
Video sam kako ti mozak pulsira.
I sećam se da se Čarli osvrnuo, pogledao Džejmsa i namignuo.
 5

„Zaista mi se dopala.“
Podigao sam pogled. Klub kreativnog pisanja koji se održavao u vreme pauze za
ručak upravo se završio, pa sam vraćao stvari u torbu. Mislio sam da su svi već otišli, ali
jedna devojčica se zadržala i sada je stajala u dovratku učionice.
„Tvoja priča“, rekla je sporije. „Zaista mi se dopala.“
„O – hvala.“
Kompliment me je zbunio pogotovo što ga je uputila devojčica. Bila je sitna, gar-
crne kose koja je izgledala kao da je makazama ošišana u kuhinji, a ispod školske
kecelje imala je majicu.
Dženi… Čejmbers?
Jedino što sam o njoj znao bilo je njeno ime. U onoj meri u kojoj sam je uopšte
primetio, izgleda da je bila na školskoj margini, isto kao Džejms i ja.
„Hvala.“ Spakovao sam torbu. „Mislio sam da je sranje.“
„Lep način da odgovoriš na kompliment.“
Činilo se pre da se zabavlja nego da je uvređena.
„Izvini“, rekao sam. „Lepo je što si to rekla. Ali znaš kako je. Nikad nisi zadovoljan
onim što radiš.“
„Jedino tako možeš da napreduješ.“
„Valjda je tako. I meni se mnogo dopala tvoja priča.“
„Stvarno?“
Gledala je pomalo sumnjičavo. Moralo je biti očigledno da sam to rekao iz čiste
uljudnosti i zapravo nisam mogao da se setim njene priče. Naša nastavnica engleskog,
gospođa Horobin, jednom sedmično je vodila klub kreativnog pisanja na polučasovnoj
pauzi za ručak. Unapred bismo pisali priče i nas dvoje smo ih naglas čitali na svakom
sastanku. Prošle sedmice je bio red na Dženi. Ili je to bilo pretprošle sedmice?
Setio sam se njene priče u poslednjem trenutku.
„Ona o čoveku i njegovom psu“, rekao sam. „Baš mi se dopala.“
„Hvala. Iako je zapravo pre o psu i njegovom čoveku.“
„Tačno.“
Njena priča je govorila o čoveku koji je zlostavljao svog psa. Svuda ga je vukao,
tukao ga, zaboravljao da ga nahrani. Ali pas, kao pas, ipak je voleo gospodara. Zatim je
čovek doživeo srčani udar i umro u kući, a pošto nije imao prijatelja, njegovo telo nije
nađeno čitavu večnost. Stoga je pas – gotovo izvinjavajući se – bio prisiljen da jede leš.
Dženi je priču napisala iz ugla psa i nazvala je Dobar pas.
Kad je završila čitanje, usledilo je nekoliko sekundi tišine, a zatim se gospođa
Horobin nakašljala i za priču rekla da je evokativna.
„Mislim da gospođa Horobin to baš i nije očekivala“, rekao sam.
Dženi se nasmejala.
„Nije, ali to su najbolje priče, zar ne? Volim kad me iznenade.“
„I ja.“
„A zaista je bila zasnovana na istinitoj priči.“
„Stvarno?“
„Aha. Dogodilo se to nedaleko odavde. Očigledno nisam bila tamo. Stoga sam
veliki deo izmislila. Ali policija je zaista našla ono što je ostalo od čoveka kad su ušli u
njegovu kuću.“
„Au. Nisam čuo za to.“
„Rekla mi je jedna prijateljica.“ Dženi je glavom pokazala ka vratima. „Izlaziš?“
„Da.“
Zatvorio sam rajsferšlus na torbi i zajedno smo izašli. „Gde si ti našao ideju za
svoju priču?“, upitala me je.
I opet sam se osećao nelagodno. Moja priča je bila o čoveku koji ide kroz selo u
kojem je odrastao, vraća se u svoj dom iz detinjstva. U mojoj glavi, progonili su ga zbog
nečega i želeo je da se poslednji put podseti prošlosti – da se vrati na mesto gde je svet
još uvek delovao otvoreno i prepun mogućnosti. Nije bilo jasno je li stigao kući ili ne;
završio sam priču baš kad je stigao u svoju staru ulicu dok su se izdaleka čule sirene.
Sam sam se pred sobom pretvarao da je pametno i literarno biti tako dvosmislen, ali,
istini za volju, nisam mogao da smislim bolji kraj.
„Jesi li čitala Uporište?“, upitao sam.
Nisam očekivao da jeste, ali razrogačila je oči.
„O, bože, da. Obožavam Stivena Kinga! Sad razumem. Onaj šetač, zar ne?“1
„Da, da.“ Njeno oduševljenje je pomalo zahvatilo i mene. „Taj tip je zaista ostavio
utisak na mene… iako se, znaš, ispostavi da je demon ili već šta. Ali u početku, dok
samo hoda, a ne znaš zapravo zašto? To mi se veoma dopalo.“
„I meni.“
„Jesi li čitala još neku knjigu Stivena Kinga?“
„Sve.“
„Sve?“
„Da, naravno.“ Pogledala me je kao da je pomisao da ne pročitaš sve njegove
knjige sumanuta. „On mi je omiljeni pisac. Skoro sve sam pročitala dva-tri puta. Barem
dva-tri puta, hoću da kažem.“
„Opa.“

1 Misli se na Rendala Flega. (Prim. prev.)

 Kasnije ću saznati u kojoj meri je to tačno. Dženi je gutala knjige. Delom zato što
je njena porodica bila siromašna, a knjige su predstavljale jeftin oblik bekstva od
stvarnosti, ali takođe je naprosto i bila takva. U tom trenutku sam jednostavno bio
zadivljen činjenicom da je pročitala više Kingovih knjiga od mene.
„Ja sam pročitao skoro sve“, rekao sam. „Neke više puta.“
„Omiljena?“
„Isijavanje.“ Razmišljao sam o tome. „Možda.“
„Da, teško je odabrati, zar ne? Sve su toliko dobre.“
„A tvoja omiljena?“
„Groblje kućnih ljubimaca.“
„O, bože, ta je užasna.“
„Znam – obožavam je.“ Osmehnula se. „Završetak! Mračan do bola.“
„I tebi se to dopada?“
„Naravno. To treba da budu priče strave, je li tako? I očigledno jesu, ali pogledaj
Uporište. Mnogo loših stvari se dešava, ali na kraju dobri momci pobede. A u Isijavanju,
jeste, tužno je i sve ono što se dogodi ocu, ali klinac je okej. Ali Groblje kućnih
ljubimaca. Tu naprosto nema nikakve nade.“
Klimnuo sam glavom, ali sam prepoznao i setu i ogorčenost u načinu na koji je to
rekla. Negde sam poželeo da joj kažem da ne moraju svi završeci biti beznadežni. Ali
tada smo izašli na glavno igralište i suočili se s morem dece i sivim okruženjem i nisam
mogao da nađem prave reči. U danima kad sam bio raspoložen mogao sam da verujem
da ću kad odrastem pobeći iz Gritena, ali istina je bila da će retko ko odavde imati
drugačiji od uobičajeno teškog i jadnog života. Nije bilo razloga da mislim da smo
Dženi ili ja posebni ili da ćemo mi završiti srećnije od ostalih.
Pogledao sam udesno. Džejms me je čekao na drugom kraju gimnastičkih dvorana.
Stavio sam torbu na rame. „Idem ovuda.“
„A ja onuda. Tako to biva.“
Bilo je čudno reći takvo nešto. Ali onda sam se setio da je nikad ne viđam na
odmoru i na pauzi za ručak – izgleda da je i ona nestajala nekud isto kao Džejms i ja.
Pitao sam se kuda je odlazila: koji je zaboravljeni deo škole prisvojila za sebe i šta li je
tamo radila.
„Jesi li čitao Majmunsku šapu?“, upitala je.
„Mislim da nisam. To nije napisao Stiven King, zar ne?“
„Nije. To je kratka priča – starija. Prilično je slična Groblju kućnih ljubimaca.
Možda bi ti se dopala.“
„Dobro zvuči.“
„Dobra je. Imam je kod kuće. Mogu ti je pozajmiti? Mislim, samo ako želiš.“
Neki ljudi na kraju dodaju ovakve izraze kako bi izbegli neprijatnu mogućnost da
budu odbijeni, ali Dženi je to izgovorila opušteno – kao da joj zaista nije bilo važno
hoće li biti ovako ili onako. Dosad je ostavljala utisak usamljene osobe, ali iz razgovora
s njom bilo je neverovatno koliko je sigurna u sebe i kako se lako snalazi u sopstvenoj
koži. Kao da je svet nešto što je mogla da uzme ili da ostavi i to što je odabrala da
razgovara sa mnom delovalo mi je kao nekakva čudna povlastica.
„Da“, rekao sam. „Zaista bih to voleo.“
Tada sam otišao da se nađem sa Džejmsom.
I Čarlijem i Bilijem, naravno.

U nedeljama i mesecima nakon Hejgove nesreće nas četvorica smo se počeli družiti.
Nikad nisam bio siguran kako je do toga došlo. Pomalo je podsećalo na ono kad
smo se onog dana s igrališta vraćali zajedno – kao da je samo izgledalo kao slučajno. Ali
znam da je to najviše bilo zbog Džejmsa. Bio je fasciniran Čarlijem posle onoga što se
desilo tog dana, Čarli je podsticao tu pažnju i upravo je privlačnost između njih dvojice
postepeno zbližila nas četvoricu. Počeli smo više vremena provoditi zajedno. Vikendom
bi nas Čarli vodio na pešačenje u šumu, pričao o duhovima, a u školi smo pauzu za
ručak provodili u sobi C5b.
Prostorija se nalazila u podrumu škole, gde se stizalo zasebnim stepeništem na
kraju glavnog hodnika. Sećam se da je u dnu bilo mračno udubljenje sa prastarim liftom
koji je izgledao kao da će mu vrata zaškripati ako se ikad i otvore. Koliko sam mogao da
dokučim, iznad nije bilo odgovarajućih vrata, pa sam pretpostavljao da lift mora da ide
sprat niže čak i od podruma. Možda u kotlarnicu. Neko ustajalo, vlažno mesto puno
zarđalih zveketavih cevi.
Jedina vrata koja su tu još postojala vodila su u sobu C5b, koja je nekad, mislio
sam, bila učionica. U prednjem delu su se nalazili nepravilni redovi prašnjavih stolica,
ali su pozadi bile udobne stolice, što je prostoriji davalo utisak oronulosti,
fragmentarnosti, kao da je nameštaj godinama prikupljan iz raznih prodavnica polovne
robe. Prostorija je bila kao deo škole koji je zaboravljen i pretpostavljam da je u tom
smislu bila prikladno mesto za nas četvoricu. Tu bismo se okupljali. Ručali. Ćaskali.
Ponekad bismo starim komadićima krede pisali tekstove pesama na tabli koja se nalazila
u prednjem delu. Nirvana. Pearl Jam. Faith No More. Šta god da smo pisali ostajalo je
tamo dok ne bismo obrisali reči i napisali nešto drugo.
Čarli i Bili su tog dana već bili tamo kad smo Džejms i ja stigli. Bili se izležavao u
fotelji, čitao jedan od časopisa o oružju i municiji kojima je bio opsednut. Načas je
podigao pogled da se uveri da se najzad nije pojavio neki nastavnik da nas sve izbaci, pa
nastavio da čita. Čarli je bio na svom uobičajenom mestu na suprotnom kraju prostorije,
visoko iza jednog usamljenog stola od hrastovog drveta. Ničim nije pokazao da nas je
primetio. Usredsredio se na beležnicu koja je stajala pred njim na stolu. Držao je olovku
iznad stranice kao da se sprema da povuče odlučujući potez.
Išao sam prvi kroz lavirint nameštaja.
„Hej, momci. Šta ima novo?“
Bili je slegnuo ramenima, mrzovoljnog izraza na licu, kao da je prekoren zbog
nečeg. Pošto je često izgledao tako, nije se moglo sa sigurnošću tvrditi. Čarli još nije
odgovorio. Ali kad smo stigli do začelja sobe, namrštio se i onda nešto pažljivo zapisao
u beležnicu.
Seo sam na jednu fotelju naspram Bilija, izvadio spakovani ručak koji sam sebi
pripremio tog jutra i ignorisao Čarlija. Navikao sam se na ovakvo ponašanje. Tu i tamo
bismo došli i zatekli Čarlija kako veoma upadljivo radi nešto misteriozno. Dok sam jeo,
međutim, primetio sam radoznalost na Džejmsovom licu i morao sam da potisnem
ogorčenje koje mi je to izazvalo. Postao je za moj ukus malo previše impresioniran
Čarlijem. Mada sam bio spreman da prihvatim Čarlijeve ekscentričnosti, postarao sam
se da uvek u mislima zakolutam očima, dok je bilo očigledno da je Džejms često mislio
kako je Čarli upravo onoliko važan koliko je i sam Čarli mislio da jeste. Iz razloga koje
nisam lako mogao da definišem, to mi je smetalo.
„Šta radiš, Čarli?“, rekao je najzad Džejms.
„Već sam ga pitao.“ Bili je napravio grimasu, ali nije digao pogled sa svog
časopisa. „To je očigledno tajna.“
Čarli je uzdahnuo i odložio olovku na sto.
„Nije tajna“, rekao je. „Koncentrisao sam se. Kad razmišljaš o nečemu važnom, ne
želiš da te prekidaju.“
„Isuse“, promrmljao je Bili. „Izvini.“
„Isto kao što ti ne bi želeo da te ja prekidam… u tome što čitaš ma šta da je to.“
Bili je pogledao časopis i zatvorio ga.
Čarli se osmehnuo Džejmsu.
„Pisao sam svoj dnevnik snova.“
„Šta je dnevnik snova?“
Čarli je podigao beležnicu.
„Svakog jutra zapisujem šta sam sanjao prethodne noći.“ Uzeo sam zalogaj
sendviča. „Nije jutro.“
„Nisam rekao da to radim ovog časa.“
Progutao sam. Neprijatno tačno.
„Nikad se ne sećam svojih snova“, kazao je Džejms.
„Većina ljudi to i ne može.“ Čarli je spustio beležnicu. „Nekad sam i ja bio isti
takav. Snovi se pohranjuju u kratkoročnom pamćenju, zbog čega je važno da ih zapišeš
čim se probudiš, pre nego što ih zaboraviš. Ako to ne uradiš, nestaju zauvek.“
Odupro sam se porivu da stvarno zakolutam očima.
Navikao sam se na Čarlijevu opčinjenost misterioznim sranjima. Donosio je knjige
o magiji i demonologiji u školu, ali sam uvek mislio da je to pre zato da bude viđen kako
ih čita, a ne zato što ga to istinski zanima – da je to deo ličnosti kakvu je voleo da
neguje. Čarli bi bio više nego srećan da ljudi veruju kako večeri provodi prekrštenih
nogu u kredom iscrtanom pentagramu, okružen svećama. Ali obično je voleo da njegov
ugled ima veći značaj od ovog.
„I, šta si radio?“, rekao sam.
 „Tragao za obrascima.“ Pogledao me je. „Beležio šta sam otkrio. Kad jednom
počneš da to radiš, počinješ da primećuješ da se opet i iznova pojavljuju isti snovi. Iste
teme. Ista mesta. Isti ljudi.“
„Pa šta?“
„To pomaže u inkubaciji.“
Čarli se nasmešio.
Oklevao sam načas zaustavivši na pola puta ruku kojom sam sendvič prinosio
ustima. Izgledalo je to pomalo kao kad je razgovarao s Hejgom na dan nesreće – rekao
je nešto neočekivano i dovoljno čudno da vas privuče.
Inkubacija.
Nije mi se dopala ta reč. Navela me je da pomislim na nešto strašno što se gaji u
tegli. I, naravno, shvatio sam da sam upravo tada pogrešio – nakon onog što se dogodilo
Hejgu, snovi su, kad je Čarli posredi, zapravo imali značaj.
I Džejmsu je, činilo se, bilo nelagodno.
„Šta znači inkubacija?“
„Uticaj na ono o čemu sanjaš“, rekao mu je Čarli. „Što pomaže da se podstakne
lucidnost. Znaš li šta je lucidan san?“
Džejms je odmahnuo glavom.
„To je kad postaneš svestan da sanjaš dok sanjaš. Bezmalo kao da se probudiš u
svom snu, ali da i dalje spavaš. Kad jednom to uradiš, imaš kontrolu nad onim što se
dešava. Možeš da radiš šta god želiš, iskusiš šta god poželiš, napraviš svoj svet snova
tačno onako kakav želiš da bude. Sve na šta pomisliš može biti stvarno.“
Pogledao sam Džejmsa i video da razmišlja o tome i pitao sam se šta bi odabrao da
uradi ako bi uopšte mogao da uradi nešto. Da se osveti nasilnicima koji su ga mučili?
Zamišlja srećniji porodični život? Pobegne iz Gritena? Mislio sam da mu ideja mora biti
privlačna i nije mi se dopao način na koji je posmatrao Čarlija kao da mu je upravo
ponuđeno nešto čarobno.
„I dalje su to samo snovi“, rekao sam. „Kad se probudiš, nisu više važni. Nisu
promenili ništa.“
Čarli me je pogledao. Na trenutak mu je lice bilo naizgled potpuno bezizrazno, ali
bilo je tu još nečeg što me je uznemirilo, kao da sam time što se ne slažem s njim
počinio nekakav prestup.
„Šta hoćeš da kažeš?“, rekao je.
Slegnuo sam ramenima. „Samo to. To su samo snovi. Nemaju nikakvog uticaja.“
Čarli se tada osmehnuo i iz nekog razloga to me je uznemirilo više nego ona
ravnodušnost. Bio je to isti osmeh koji je uputio Hejgu onog dana, osmeh koji je
ukazivao da je on daleko ispred mene i da sam rekao nešto površno i detinjasto što je on
sam odavno prevazišao.
To su samo snovi.
Osmeh koji je govorio da on zna tajnu meni nepoznatu.
 6

Sada

Amanda je te noći radila dokasno.

Spustila je roletne u svojoj kancelariji i ugasila svetlo, pa je jedina svetlost u
prostoriji dopirala s kompjuterskog ekrana na njenom stolu i radne lampe pored njega.
To verovatno nije bilo sjajno za njen vid, ali je volela da tako radi kad god može. Tako je
bila usredsređena, a ostatak sveta kao da nije postojao. To joj je omogućavalo da misli.
Ono o čemu je upravo sada razmišljala bili su dnevnici snova.
Koncept joj se činio smešnim. Već su joj dovoljno strani bili i svakodnevni
dnevnici – ako se dogodilo nešto što nije bilo dovoljno važno da ti ostane u glavi, čemu
onda to beležiti? Pomisao da se ode još jedan korak dalje i da se zapisuju i snovi
delovala joj je u takvoj meri kao da je s druge planete da bi joj bio potreban teleskop da
je sagleda. Ali to je bilo ono u šta je sada gledala.
Premda Robi Foster nije sarađivao, a Eliot Hik je bio na granici histerije, policija je
uspela da otprilike uspostavi vremenski sled događaja i Amanda je sada znala malo više
o onome što se dogodilo. Nešto pre podneva Hik i Foster su otišli u kamenolom sa
svojim drugom Majklom Prajsom, i tamo su ga ubili.
Posle toga su popili pilule za spavanje. Kad su se konačno probudili, došli su
pustopoljem, okrvavljeni i izgubljeni, i tada ih je primetio zabrinuti građanin. Svaki
mladić je nosio nož i knjigu. Nijedan nije poricao ubistvo, a premda će forenzičarima
trebati vremena, Amanda je bila sigurna da su dvojica tinejdžera krivi. Znala je šta je
učinjeno i ko je to učinio.
Ono što još nije razumela bilo je zašto je to učinjeno.
Sat ranije imala je sastanak sa svojim šefom, starijim inspektorom Kolinom
Lajonsom. Lajons je bio poznati gad i dobro je znala kakva mu se računica odvija u
glavi. Ubistvo se dogodilo na njegovoj teritoriji, što je izgledalo loše, ali ubice su već u
bile u pritvoru i izgleda da široj zajednici nije pretila nikakva opasnost. Presude će biti
čvrsto utemeljene i uprava će shodno tome izgledati uspešno. Dečak je mrtav, da, ali
moglo je biti i gore.
Tako je funkcionisao Lajonsov um – i premda njen otac sigurno nije bio gad,
Amanda je verovala da bi se njih dvojica u najmanju ruku razumeli. Zašto nije nužno
bilo pitanje koje je važno. Motivacija, uzroci, razlozi – bezmalo uvek se ispostavljalo da
su prizemni i razočaravajući. Kakvo bi objašnjenje moglo postojati za užas koji je tog
popodneva videla u kamenolomu koje bi tom postupku dalo smisao? Pitati zašto bilo je
kao skakanje u crnu rupu. Što dublje ideš, sve manje svetlosti nalaziš.
Ali ona je morala da pogleda.
I našla je mrak kakav je teško bilo razumeti. Foster i Hik su svoje dnevnike snova
poneli sa sobom na mesto ubistva, i sada su pred njom na stolu bili odštampani snimci
poslednjih nekoliko beleški. Čitala je ono što su dečaci zapisali tog jutra.
Najpre belešku Robija Fostera:

Ja sam u kamenolomu. Svetlost je čudna. Primenjujem trik s nosem i metod

okruženja da se stabilizujem, pa odlazim na scenu. Eliot me čeka. Nije
sasvim jasan, ali znam da je zaista tu. (Obojica stavljamo dlanove na
zemlju.) C je u žbunju i posmatra nas, skoro da mu vidim lice. Eliot ga
takođe vidi i obojica znamo da je vreme.

A zatim beleška Eliota Hika:

Ja sam na sceni u kamenolomu. Vazduh je neobične boje. Robi stiže

trenutak kasnije, i stabilizujemo jedan drugog tako što stavljamo dlanove na
zemlju. To traje neko vreme, ali onda osećam C. Još ne mogu da mu vidim
lice, ali je u žbunju sa strane. Robi mi se osmehuje. Sve smo pažljivo
pripremili i znamo tačno šta da radimo, baš kao što nam je Čarli rekao.
Obojica znamo da je sutra vreme.

Amanda se zavali u stolicu.

Na prvi pogled se činilo da su oba dečaka sanjala isto. Izuzev što zabeleške nisu
bile identične. Kao da je jedan događaj opisan iz dve različite perspektive. Kao da su
Hik i Foster bili u istom snu zajedno.
A to očigledno nije moguće.
Naravno, dečaci su morali biti sumanuti da urade ono što su uradili, a ono što ju je
najviše zanimalo bile su ostale pojedinosti. Šta je značilo C?
I ko je bio Čarli?
Ko god da je bio, Hikova beleška posebno implicira da su njih dvojica sledili
njegove instrukcije. A to je nadalje ukazivalo da ovo možda neće ostati na jednom
ubistvu kao što se Lajons nada.
Amanda je stavila odštampane beleške u stranu i usredsredila se na računar, pa
otvorila slučaj koji je pripreman onlajn. Hiku i Fosteru su ranije zaplenjeni prenosivi
računari. Za oba se čekala potpuna analiza, ali je Amanda imala spisak veb-stranica koje
su posećivali. Obojica su često posećivali razne veb-stranice. Ali dok je sada gledala
detalje, izgledalo je da im je najviše pažnje zaokupljao jedan određeni forum.
Nerešeni i nepoznati.
 Amanda je adresu ukucala u svoj pretraživač.
Pojavila joj se naizgled petparačka veb-stranica stvarnih zločina. Naslov je na vrhu
bio ispisan crvenim slovima kao da je jagodica prsta umočena u krv, a ispod je bio
vrtoglavi broj podforuma. Folderi su bili složeni hronološki prema najnovijem postu i
onaj na vrhu stranice joj je smesta privukao pažnju.

Krebtri/Roberts – „C“

Upotreba slova C teško da je bila slučajnost. Kliknula je dalje i naišla na još jedan
niz postova od kojih je svaki imao sopstvene brojne odgovore. Prvih nekoliko bili su
ispisani kurzivom – stare diskusije, pretpostavila je – ali joj je srce zastale kad je
kliknula na najnoviji post ispod toga i počela da čita prepisku.

LP242: Ljudi, upravo sam dobio vest o ubistvu u Federbanku. To nije

daleko od mesta gde živim, pa tako i znam. Nema detalja o žrtvi, ali
govorka se da je tinejdžer i da je policija privela dva momka. Blizu
@RF532 i @EH808, rekao bih? Koliko vidim, čitav dan nisu bili na mreži.
Nadam se da nisu napravili nikakvu glupost? Pokušavam da saznam više.

KH854: Ni ja ne mogu da nađem skorije postove. Samo ubistvo je na

vestima, ali dosad nisam uspeo da nađem vezu sa C?? Ne žurimo sa
zaključcima. Kopiram @RF532 i @EH808. Javite nam se, ljudi!

SR483: Bez obzira, mislim na sirote roditelje. Moja suzdržanost u vezi sa

@RF532 i @EH808 poznata je. Takođe, možda bi moderatori mogli da
razmisle da li je sada konačno vreme da se zabrani @CC666? Jer ako je
ovo istina, onda @CC666 ima krv na svojim jebenim rukama.

LP242: Okej, razgovarao s izvorom u policiji kome verujem. Žrtva i

počinioci dobro poznati lokalno. Rečeno mi je da je žrtvi gotovo odrubljena
glava, da su nađeni dnevnici snova, otisci dlanova na tlu. 100% C, ali
policija je ili suzdržana ili još nije uspostavila vezu. Dođavola, @ RF532 i
@EH808. Svi mi ovde pišemo sranja, ali nikad nisam pomislio da ćete to
uraditi. Pokoj duši jadnog deteta koje ste ubili, nadam se da ćete goreti u
paklu.

Amanda je ponovo pročitala prepisku.

@CC666 ima krv na svojim jebenim rukama.
Pogledala je na sat i podigla telefonsku slušalicu.
 Detektiv Teo Rouan je radio u podrumu uprave. Njegovu kancelariju su svi zvali
„mračna soba“, a razlog za takav naziv bio je dvojak. Najpre, zato što dole nije bilo
prozora i prirodne svetlosti, a zatim zbog posla koji su tu obavljali Teo i njegov tim.
Amanda je znala da mnogi policajci u upravi misle da je Teo jeziv. Zaključila je da je to
prilično fer. Ako su neki ljudi u glavama držali zapečaćene kutije užasa, Teo je
verovatno imao jebeni sanduk.
Ali bio je efikasan. Dvadeset minuta nakon što ga je nazvala, imejl joj se oglasio i u
inboks su joj stigli svi Hikovi i Fosterovi postovi i poruke na veb-stranici Nerešeni i
nepoznati. Zatreptala je kad je shvatila obim materijala: poruke su prekopirane u
dokument u vordu koji je imao skoro sto stranica. Ta dvojica su očigledno bili aktivni
učesnici na forumu.
Amanda je mišem pomerila tekst i počela da čita nasumično.

RF532: Dosad ograničen uspeh s lucidnim snovima. Neko iskustvo sa C, ali

@EH808 i ja se još mučimo da se povežemo. Savet?

PT109: Teško je reći. Zvuči kao da napredujete. No prvo skoči, pa reci hop.
Vodite dnevnike i nastavite s inkubacijom, i ti i @EH808 ćete uspeti! Imaj
vere, brate.

Pročitala je nekoliko sličnih poruka koje su bile podjednako dvosmislene, ali sve su
ukazivale na isti zaključak. Foster i Hik su učestvovali u nekakvom eksperimentu i
tražili su savet i pomoć u tome na ovom forumu. Ali bilo je teško razlučiti šta je posredi.
Malo dalje jedan post predstavljao je zlokoban preokret.

RF532: Može li iko da potvrdi tačan model noža koji su upotrebili CC i

BR? Unapred hvala.

FG634: Ja mogu! Bio je to lovački nož itaka S3. Tada je u novinama

objavljeno nekoliko fotografija. U prilogu šaljem neke stare snimke koje
sam napravio. Objavljeno SAMO INFORMATIVNO kao i uvek. Sve
najbolje.
[nož1.jpg]
[crnaudovica1.jpg]

Slike nisu bile obuhvaćene dokumentom. Ali nekoliko minuta kasnije, u postu od
pre nekoliko meseci, pronašla je ono što je tražila.
 RF532: Obaveštenje, ljudi. @EH808 i ja sada stalno postižemo uspeh.
Svake večeri zajednički lucidni san. C, itd. Sada razmišljamo o sledećem
nivou, ali smo pomalo nervozni s obzirom na neuspele pokušaje u prošlosti.
Šta ljudi misle, šta je pošlo naopako? Zašto je CC uspeo, a BR i ostali nisu?
Teorije su dobrodošle.

CC666: Bio sam tamo. Pošalji mi direktnu poruku.

Amanda je gledala u ekran. To je u prepisci bio jedini doprinos korisnika poznatog

kao CC666. Posle toga je sledila šačica postova uključujući i komentar korisnika SR483
koji je izrazio suzdržanost u pogledu Fosterovog pitanja i tražio savet moderatora. Ali
izgleda da od toga ništa nije bilo i ni Foster ni Hik nisu ponovo odgovorili na prepisku.
Bio sam tamo. Pošalji mi direktnu poruku.
Prepis direktnih poruka dva dečaka na sajtu nalazio se na kraju dokumenta.
Amanda je došla dotle i brzo našla prepisku između Fostera, Hika i onog ko se
predstavljao kao CC666. Prepiska se protezala na nekoliko strana.

[Učesnici]: @RF532, @EH808, @CC666

RF532: Zdravo, CC666. Kad kažeš da si bio tamo, šta tačno misliš?

CC666: Znaš šta se dogodilo u Gritenu. To je sve što sam spreman da

kažem, ali evo znaka. Možeš da čitaš između redova i sam zaključiš. Želiš
li odgovor ili ne?

Uz tu poruku je bio prilog: [beleška.jpg]. Amanda ga nije mogla otvoriti direktno iz

dokumenta, ali po porukama koje su usledile, izgleda da su Foster i Hik bili
impresionirani sadržajem.

RF532: To!

CC666: Dobro. Biliju i ostalima nije uspelo zato što nisu verovali dovoljno
snažno. Ali meni je uspelo, a može da uspe i tebi. Moraš samo da slediš
uputstva.

Amanda je čitala dalje osećajući sve veću mučninu.

Posle nekog vremena zatvorila je transkripte i otvorila nacionalnu bazu podataka
tražeći pojedinosti o drugom zločinu na drugom mestu. Nikad dosad nije čula za Griten.
Ispostavilo se da je to industrijski grad sto šezdeset kilometara severno od Federbanka.
Četvrt veka ranije tamo je počinjeno ubistvo.
Otvorila je datoteku.
A onda se približila ekranu ne mogavši da veruje šta vidi. Tu je bila fotografija.
Snimljena je pre mnogo godina, ali je baš tog dana mogla stići iz Federbanka. Na slici se
videlo igralište. Telo je bilo gurnuto pod obližnju živicu, možda u neodlučnom pokušaju
da se sakrije, a tie je bilo prekriveno stotinama krvavih otisaka dlanova.
Pročitala je šta se dogodilo.
Tog popodneva kad je izvršeno ubistvo tinejdžer po imenu Pol Adams priveden je
pod sumnjom da je počinio ubistvo. Pušten je, međutim, iste večeri kad je dečak po
imenu Bili Roberts dolutao u selo, okrvavljen i s knjigom i nožem u rukama, i priznao
zločin. Tog dana su na igralištu on i dečak po imenu Čarli Krebtri ubili nekog učenika iz
svog razreda.
Policija u Gritenu je gotovo odmah saznala šta je urađeno i ko je to uradio, ali
trebalo je malo više vremena da se otkrije zašto – priča je postepeno sastavljena u
danima i sedmicama što su usledili.
U mesecima koji su prethodili zločinu Čarli Krebtri i Bili Roberts bili su opsednuti
lucidnim snovima. Vodili su dnevnike. Verovali su da sanjaju iste snove dok spavaju. S
vremenom su izmislili nejasnu figuru koja je vladala tim kraljevstvom mašte, a ubistvo
je predstavljalo žrtvu koju su mu prineli. Uradivši to, verovali su da će nestati iz
stvarnog sveta i zauvek živeti – svemoćni – u zemlji snova.
Posle ubistva dvojica dečaka su otišli u obližnju šumu noseći svoje noževe i
dnevnike snova, popili pilule za spavanje i zaspali među rastinjem. Bili Roberts se
probudio posle nekoliko sati i teturajući se vratio u selo, gde je smesta uhapšen.
Ali ne i Čarli Krebtri.
Jer on je nestao s lica zemlje i više nikad nije viđen.
DRUGI DEO
 7

Sada

Prvih nekoliko dana po povratku u Griten vreme sam provodio ili kod kuće ili u domu za
nemoćne.
Stanje moje majke se i dalje pogoršavalo. Spavala je gotovo uvek dok sam je
posećivao, a olakšanje koje sam zbog toga osećao izazivalo mi je grižu savesti. Premda
sam sebi govorio da je za nju najbolje da se odmara, znao sam i da se plašim onoga što
bi mogla reći ako je budna. U nekoliko navrata kad je bila, nisam disao čekajući da kaže
još nešto o prošlosti koju sam svesno odlučio da zapečatim i izbegavam. Nije rekla.
Najčešće je bila pogubljena i izgleda da me uopšte nije prepoznavala. Izgledalo je to kao
da sam neznanac – a pretpostavljao sam da sam i mogao biti, što je misao koja mi je iz
drugog ugla izazivala grižu savesti i što me takođe zbunjivalo. Nisam znao šta želim da
se desi. Nisam znao šta da kažem niti šta želim da čujem.
Nakon posete majci odlazio bih u obližnji pab nakratko. Bila je to lokalna kafanica
u koju sam, pamtio sam, kradom ulazio kao tinejdžer, a promenila se više od mene.
Nekad su se na podu videli upljuvci i piljevina, a sada je to bio sportski bar, uredan i
dobro organizovan, s dekorom od tamnog drveta i blagim osvetljenjem. Po podne nikad
nije bila gužva. Sedeo bih za stolom uz jedno jedino pivo, slušao kako bilijarske kugle
udaraju jedna o drugu negde na suprotnom kraju prostorije i na sat-dva se trudio da ne
mislim ni o čemu.
Jer u kući su uspomene bile svuda.
Vratio sam sve svoje stvari u kutiju, ali sam uvek mogao da ih osetim – neprestano
pulsiranje pretnje kod stola s drugog kraja sobe – a utvara dečaka koga sam zamišljao
kako tu sedi postajala je svakim danom sve postojanija.
Sećao sam se pauze za ručak kad nam je Čarli prvi put pričao o snovima – o
inkubaciji – i kako sam u ponoć tog dana sedeo za radnim stolom. To mi je bio omiljeni
deo dana. Sve obaveze i domaći zadaci završeni, u kući tišina, moji roditelji usnuli.
Iskrao bih se iz postelje, upalio lampu i radio na svojim pričama. Imao sam mnogo
beležnica; sakrivao sam ih u Uoči radnog stola jer, ako bi ih pronašao, moj otac ne bi
oklevao da ih pročita, a da to učini, lako sam mogao da zamislim podrugljiv izraz na
njegovom licu.
Ali te noći je preda mnom stajala nova beležnica.
 Događaji na toj pauzi za ručak odvijali su se tačno onako kako sam očekivao. Čarli
je odlučio da ćemo svi raditi nešto i na kraju smo svi pristali na to. Čak je i sam
postupak bio predvidiv. Džejms je bio zainteresovan, što je značilo da se i Bili – ne
želeći da mu neko preotme Čarlijevu naklonost – pridružio. Preostao sam samo ja, a
konačno bih i ja popustio.
Lucidni snovi.
Ma koliko da sam je tada potcenjivao, pomisao na to me je zaintrigirala. Gledajući
svoju prašnjavu otrcanu spavaću sobu i misleći na svoj žalosni porodični život i
jednoličan, siv, obeshrabren svet oko sebe, pomisao na sposobnost da se pobegne od
svega toga i doživi šta god želim bila je privlačna. Osećao sam da bi to možda mogao
biti jedini način da pobegnem.
Čarli nam je rekao da ono što najpre moramo da uradimo jeste da vodimo dnevnik
snova. Nedelju dana docnije treba da pročitamo zabeleške i potražimo obrasce. Tako
ćemo verovatnije moći da ih prepoznamo u budućnosti, kada ćemo shvatiti da sanjamo i
moći da preuzmemo kontrolu.
Ležeći u postelji te noći, zurio sam neko vreme u dosadnu tavanicu, pa ugasio
svetlo povukavši gajtan što je visio pored uzglavlja. Čarli je objasnio da svako veće, pre
nego što zaspimo, moramo sebi nešto reći. To je bila inkubacija – signal za podsvest – i
mada se može imati utisak da reći nikud ne idu, nešto duboko u nama će ih čuti i
odgovoriti.
Ja ću upamtiti svoje snove, rekao sam sebi.
I uspelo je. Kad sam se ujutro probudio, sećao sam se mnogo više pojedinosti nego
inače. Kad sam odmah s beležnicom seo za svoj sto, slike su mi nadirale, svaka je vodila
ka prethodnoj, kao da sam se penjao uz konopac.
U snu koji sam vrlo živo pamtio bio sam na nekakvoj čudnoj pijaci na otvorenom.
Bila je noć i trčao sam kroz uzane prolaze, pored tezgi koje su bile isuviše mračne da bi
se dobro videle. Ljudi su vrveli oko mene, sivi i nejasni poput utvara i znao sam da
moram da izađem – da je tu bilo još nešto sa mnom. Čuo sam kako juri besno i
nasumično nedalekim stazama, goneći me kao Minotaur u lavirintu. A ipak svaki prolaz
izgledao je isto i gde god da sam skrenuo, činilo se da izlaza nema.
I znao sam da odavde ne mogu da pobegnem sam.
Bio sam na mračnoj pijaci.

Ali sada kuću nisu ispunjavale samo uspomene stare dvadeset pet godina. U svakoj sobi
je bila i tišina koja je sa svakim danom izgledala sve teža i presudnija. Šta je moja majka
mislila kad je ono kazala? Šta je bilo u kući?
Pokušavao sam da sebi kažem da nije važno – da je prošlost bila nešto što se moglo
ostaviti na miru – ali je bilo trenutaka kad je izgledalo kao da kuća i ja vodimo rat
iscrpljivanja, i nisam mogao a da ne osećam da na nekom nivou ona pobeđuje. I da će se
nešto loše dogoditi kad otkrijem šta je to.
Crveni dlanovi svuda.
 Video sam je četvrtog dana.

Sedeo sam tada u pabu; preda mnom je na stolu stajalo polupopijeno pivo. Pružio sam
ruku da podignem bocu i prešao prstom preko kondenzovanih kapi vode na staklu kad
sam video da se otvaraju vrata naspram mene.
Jedna žena je ušla obasjana toplim popodnevnim suncem. Spazio sam joj lice samo
načas, a polušok prepoznavanja izostao je kad mi je smesta okrenula leđa i prišla šanku.
Je li to…?
Na sebi je imala farmerke i elegantnu crnu kožnu jaknu, smeđa kosa joj je padala
do pola leđa. Gledao sam kako pretura po tašni i novčaniku. Čekao sam govoreći sebi da
ostanem miran, da to zaista nije mogla biti ona. Šankerica je donela belo vino, koje
nisam primetio da je naručeno, a žena je tada zatvorila tašnu i okrenula se gledajući po
pabu da nađe gde će sesti.
Nekoliko sekundi bilo mi je teško da poverujem sopstvenim očima.
Dženi je sada izgledala drugačije, naravno, a ipak i nekako isto. Još sam mogao da
vidim obrise petnaestogodišnje devojčice koju sam poznavao: sad joj je četrdeset, život
joj je ostavio traga na licu, koje je i dalje bilo lako prepoznatljivo.
Godine su nestale.
Možda bi bilo bolje da te ne vidi.
Tada me je, međutim, Dženi pogledala u oči, pa načas skrenula pogled, a onda me
opet pogledala. Namrštila se. Video sam da joj na um pada ista misao kao i meni.
Je li to…?
A onda se nasmešila.
Bože, osmeh joj se uopšte nije promenio.
Osetio sam kako mi se pri pogledu na taj osmeh toplina širi u grudima i svaki strah
ili suzdržavanje od ponovnog viđenja s njom nestali su dok je prilazila lupkajući
potpeticama naizgled skupih čizama po drvenom patosu.
„Blagi bože“, rekla je. „Zdravo, stranče.“
„Zdravo. Au.“
„Da, au. Koliko je vremena prošlo?“
Pokušao sam da izračunam. Nekoliko puta me je posetila na univerzitetu, ali počelo
je to da biva neprijatno i u nekom trenutku smo izgubili kontakt.
„Dvadeset godina?“, rekao sam.
„To je čisto ludilo.“
Ćutke me je proučavala na trenutak. Pitao sam se šta vidi. Moj izgled – traljava
odeća, raščupana kosa, umorne oči – sigurno je predstavljao veliki kontrast njenom.
„Je li okej da sednem s tobom?“, upitala je.
„Naravno.“
Sela je naspram mene i spustila vino na sto.
„Pretpostavljam da zapravo nije iznenađenje što te vidim“, rekla je. „Čula sam da si
u poseti.“
 Nabrao sam čelo. „O?“
„Da. Mala zajednica, vesti brzo putuju – znaš već. Uvek je tako bilo, uvek će tako i
biti. Znaš kakvo je ovo mesto.“
„Znam.“
„Javila bih ti se, ali… znaš.“
Da. Pamtio sam kako se završilo među nama.
„Znam i to“, rekao sam.
Tužno se osmehnula. Nastupio je trenutak tišine, a onda je pogledala u svoju čašu i
obod polako protrljala vrhom prsta.
„Slušaj, veoma mi je bilo žao kad sam čula za tvoju majku.“
„Hvala ti.“
Odgovor je stigao automatski, ali sam shvatio koliko je neprikladno da tako
odgovaram. Još nešto što sam potiskivao ovih proteklih nekoliko dana bila je griža
savesti, ali sa Dženi sam se osećao dovoljno sigurno da to malo i pokažem.
„Ne znam kako se osećam“, rekao sam. „Trebalo je da budem ovde, ali moja majka
i ja se u poslednje vreme nismo često čuli. Nisam znao čak ni koliko je bolesna. Nisam
bio u Gritenu otkako sam otišao.“
Dženi je pijuckala vino.
„Ja imam osećaj kao da sam stalno ovde“, rekla je. „Često dolazim da vidim mamu.
Sećaš se moje mame, zar ne?“
„Naravno. Kako je ona?“
Dženi je klimnula glavom. „Dobro je, da. Stara, ali dobro.“
„Bolje nego da je drugačije.“
„Tačno. Bože, zaista se nisi vraćao ovamo?“
„Ne“, rekao sam. „Otišao sam na univerzitet i to je bilo to.“
„Zašto?“
„Ovde je previše ružnih uspomena.“
„Razumem.“ Ćutala je načas. „Ali neke su i lepe, zar ne?“
Usudila se da se osmehne i uzvratio sam joj osmeh i pored svoje volje. Bilo je teško
misliti o tome tako, ali da, bilo je ovde i lepih uspomena. Trenutaka koji su, kad se na
njih sad pogleda objektivno, bili ispunjeni svetlošću. Problem je bio u tome što je ono
što se dogodilo kasnije bacilo takvu senku da je bilo teško videti lepe uspomene.
„Uzgred rečeno, tvoja knjiga je još uvek kod mene“, rekao sam.
„Moja knjiga?“ Trebalo joj je sekund da se seti. „Oh – Ljudi iz košmara?“
„Baš ta.“
Donela mi je knjigu u školu dan nakon što smo se upoznali: izlizana antologija
klasičnih priča strave. Rikna je bila nalik kori drveta, a izbledela cena – deset penija –
bila je ispisana olovkom u gornjem uglu prve strane. Nije mnogo novca, naravno, i dala
mi je knjigu pokazujući istu nezabrinutost kao i prethodnog dana, ali sam osećao da joj
je knjiga važna i tog trenutka sam odlučio da vodim računa o njoj. Ako joj je pretila
opasnost da se raspadne, to se neće dogoditi dok je kod mene.
I rekao bih da sam to postigao.
 „Mislim da ju je čitala moja majka“, kazao sam.
„Da, ali važnije pitanje je da li si je ti pročitao?“
Nasmešio sam se. „Mnogo puta.“
„Da li i dalje pišeš?“
„Ne. Znaš kako kažu. Ko ne ume da piše – postane nastavnik.“
Podigao sam bocu piva i malo joj pričao o svom radu na univerzitetu i modulima
koje sam predavao.
„A ti?“, upitao sam.
„Da“, rekla je. „I dalje se bavim svim tim. Slikanjem i muzikom. Ali uglavnom
pišem. Objavljeno mi je nekoliko knjiga.“
„Opa.“
Obradovala me je; bilo je dobro da je jedno od nas ostvarilo baš taj san. Zavalio
sam se u stolicu i shvatio koliko je lepo bilo ponovo razgovarati s njom, čak i posle svih
ovih godina. Izgledala je sjajno i bio sam zadivljen koliko je srećno delovala. Bilo mi je
drago da joj je išlo dobro – da je na kraju otišla iz Gritena i da ima dobar život.
„Opa“, ponovio sam. „Nisam video. Moraću da potražim tvoje knjige.“
Tajanstveno se potapšala po nosu.
„Pišem pod pseudonimom.“
„Koji mi nećeš odati?“
„Ne. Dobro, to je što se tiče posla. A porodica? Žena, deca?“
Odmahnuo sam glavom. Imao sam niz veza, neke su bile ozbiljne, ali na kraju
nijedna nije uspela. Bilo bi isuviše dramatično reći da su te žene naslućivale nekakav
mrak u mojoj prošlosti, ali senka onoga što se dogodilo zaista je povremeno padala na
mene. Nisam puštao ljude da mi se približe; u najgorim trenucima odgurnuo sam ih.
Potreba da izbegnem rešavanje tog problema uvek je bila hitnija, važnija od veza u
kojima sam bio – i duboko u duši sam znao da to nije osnova za bilo šta dugoročno.
„Nikad nisam stigao da to obavim“, rekao sam.
I iz nekog razloga nisam joj zauzvrat postavio isto pitanje. Dženi nije nosila burmu.
Ali to nije značilo ništa, i tada sam odlučio da ne želim da znam.
Nekoliko sekundi smo sedeli u tišini.
„Je li ti majka dobro?“, upitala je Dženi.
„Uglavnom spava. Kad je budna, ne prepoznaje me…“
Namrštio sam se.
Dženi me je ohrabrila.
„Izuzev?“
„Izuzev kad sam je video prvi put.“
I zato što sam opet osećao da je bezbedno da razgovaram sa Dženi, ispričao sam joj
šta je majka govorila za vreme one prve posete. Kako ne treba da budem ovde. Da su
crveni dlanovi svuda. Da je nešto u kući.
Dženi je zavrtela glavom.
„Šta je bilo u kući?“
 „Ne znam“, rekao sam. „Ništa, rekao bih. Bila je kutija mojih starih stvari koje je
pregledala, pa ju je možda naprosto grizla savest što ću to videti. Ali zbunjena je. To
verovatno ne znači uopšte ništa.“
„Da, ali spomenuo si to. Očigledno te to muči.“
Oklevao sam.
„Zato što sam davao sve od sebe da ne mislim o tome. Čistio sam, sređivao. Sedeo
sam s njom.“ Mahnuo sam rukom. „Želim samo da obavim ono što moram da učinim i
onda odem odavde. Da se vratim kući. Da ostavim prošlost tamo gde pripada.“
Dženi je odmahivala glavom i pre nego što sam završio.
„Ali to su gluposti, Pole. Ne moraš da brineš zbog svega toga. Hoću da kažem,
pogledaj nas dvoje sada. Je li ti čudno što me opet vidiš?“
„Ne. Lepo je.“
„Tačno. A ja sam prošlost, zar ne? Prošlost je bila davno. Više te ne može
povrediti.“
„Možda.“
Pogledala je na sat, pa iskapila vino.
„Moram da krenem.“ Ustala je. „Ali ako brineš zbog onoga što je tvoja majka
rekla, jednostavno… preduzmi nešto? Možda si u pravu – možda to nije ništa. Ali ovde
nemaš čega da se plašiš.“
„Možda.“
„Čuješ li sebe – kapetan Možda.“ Stavila je tašnu na rame. „Možda se vidimo?“
„Nadam se“, odvratio sam.
I ponovo sam u grudima osetio toplinu dok sam gledao kako odlazi ka vratima.
Malo svetlo među senkama. Kao plamen svece koji sam želeo da zaštitim dlanovima,
blago dunem u njega i dam mu svetliji život. Ali, naravno, uvek postoji opasnost kad se
to radi.
Uvek postoji opasnost da se plamen ugasi.
 8

Preduzmi nešto.
Dženinih reči sam se setio i sledećeg jutra, a dok sam se tuširao kako sam najbolje
mogao u maloj bledožućkastoj kabini u starom kupatilu, zaključio sam da je bila u
pravu.
O, bože, u kući je, Pole.
U kući je, jebote!
Ma šta da je moja majka mislila kad je rekla da je to u kući, to verovatno nije bilo
ništa. Ali u svakom slučaju ovde nije bilo ničega čega se treba plašiti i mislio sam da to
moram utvrditi zasigurno pre no što zauvek odem odavde. Kad sam zatvorio vodu i
počeo da se brišem, činilo se kao da tišina u kući šumi.
Iščekuje.
Pokušavao sam da malo radim u svojoj staroj spavaćoj sobi i tu mi je na radnom
stolu bio laptop. Nakon što sam se obukao, ušao sam i pomerio ga u stranu. Zatim sam
podigao kutiju sa stvarima koje sam imao kao tinejdžer i sve stvari metodično izvadio na
sto, jednu po jednu.
Beležnice i dnevnik snova.
Časopis za pisce.
Tanku knjižicu u tvrdom povezu. Mladi pisci.
Svaku stvar sam prepoznao. Delovale su kao magični predmeti koji su zajedno
pričali nekakvu priču. Uzeo sam časopis, stare stranice su mi pod prstima bile grube i
krute, i pogledao naslovnu stranu – Život pisca – a onda je okrenuo i pročitao poslednju
stranicu osećajući kako mi godine izmiču. Ponovo sam je odložio. I pored sve moje nove
odlučnosti, pripovest koju su pričale ove stvari ona je koju još uvek nisam bio spreman
da pratim od početka do kraja. I uprkos onome što sam kazao Dženi, premda je moja
majka očigledno pregledala kutiju, nisam bio uveren da je to ono na šta je mislila.
Pa šta je to bilo?
Do sada sam vreme u kući uglavnom provodio u spremanju: brisao sam radne
površine u kuhinji, sklonio ćebiće iz dnevne sobe i odložio ih u orman; meo i glačao. Ali
umesto da bude produktivno, to je delovalo kao odugovlačenje. Sad sam prikupio snagu
i pokušao da odgovorim na pitanje koje su mi postavile majčine reči. Otvarao sam fioke
i ormariće, preturao po sadržaju. Izvadio sam odeću i razbacao je, podigao jastuke i
naslagao ih po podu. Nakon što sam kući danima prilazio pažljivo, sad sam se posvetio
upravo suprotnom: zgrabio sam je i vadio joj unutrašnjost tražeći bilo šta što bi moglo
da objasni ono što je majka rekla.
Ništa.
Ili barem ništa korisno. Ali ovde su bila sećanja koja su poput prašine izlazila iz
šavova kuće. Pregledajući majčinu odeću, prepoznao sam ponešto što sam pamtio da je
nosila: stare farmerke, izlizane višegodišnjim nošenjem i zakrpljene na kolenima i
bokovima; lagani crni kaput s kojim je nekako uvek uspevala da pregura zimu; torbu
punu cipela, uparenih naopako i pritisnutih toliko da su izgledale kao da su slepljene.
A uz uspomene su išle i misterije: predmeti iz života o kojem sam znao malo. U
maloj kutiji za nakit otkrio sam prstenje i narukvice i medaljon na lančiću u kojem se,
kad sam ga otvorio, ukazala ovalna crno-bela fotografija žene koju nisam prepoznao.
Moja baka možda, ali bilo je nemoguće odrediti jer su čak i oni delovi moje prošlosti
koje nisam odlučio da zaboravim bili obavljeni izmaglicom. Palo mi je na pamet da ću,
kad moja majka umre, ja biti sve što je ostalo od porodice koju nisam poznavao i na
trenutak je sve moje samopouzdanje odraslog čoveka nestalo, pa sam se osetio
izgubljenim i bez uporišta.
No najčudnije su bile fotografije koje sam pronašao nasumično prikupljene u kutiji
za cipele, punoj do vrha. Istresao sam je na krevet i raširio fotografije stvarajući mozaik
što se preklapao na čaršavu. Nije tu bilo nikakvog reda. Različiti trenuci prošlosti
slobodno su se mešali, stajali jedni ispod i iznad drugih; ljudi i mesta iz različitih perioda
stajali su jedni uz druge.
I ja sam bio tu.
Podigao sam fotografiju na kojoj me majka kao bebu drži u naručju. Plakao sam, ali
se ona smešila iako je izgledala iscrpljeno. Bila je tu fotografija na kojoj imam tri-četiri
godine i na prilaznoj stazi nesigurno hodam i smešim se srećno nekom ko je izvan kadra.
Sa šest godina vozim bicikl s pomoćnim točkovima. Školska fotografija, tu mi je osam-
devet godina, kosa mi je ošišana kod kuće i pomalo nejednaka, a obrazi pokriveni
pegama. Na moj jedanaesti rođendan s rukama u džepovima, mršavih ramena koja su
bila vešalica za moju odeću, stojim nespretno pored torte koju mi je umesila.
I ona je bila tu.
Pažnju mi nisu toliko privlačile fotografije na kojima sam ja već pre one starije:
slike toliko izbledele kao da ih je papir na kojima su urađene zaboravljao. Bila je tu
crnobela fotografija moje majke kao male devojčice koja leži na travi i stidljivo se smeši
foto-aparatu, a pored nje je otvorena knjiga. Na drugoj je nešto starija i stoji ispred meni
nepoznate kuće i rukom zaklanja oči od sunca.
Najveći utisak su, međutim, na mene ostavile fotografije na kojima je tinejdžerka.
Bila je lepa i na snimcima su uhvaćeni trenuci kada nije pozirala, lica bez bora, sa
čitavim životom pred njom, očiju koje svetlucaju dok se smeje. Pronašao sam snimke na
kojima je petoro ljudi namešteno tako da sede na stepenicama. Troje od njih nisam
prepoznao, ali moja majka je bila zdesna, pored tinejdžera koji je, shvatio sam iznenada,
bio mladi Karl Doson – dečak koji će na kraju odrasti, oženiti se Ajlin i postati
Džejmsov očuh.
 Na fotografiji je okrenut prema njoj. Majka ruke drži na svojim kolenima, a na licu
joj je izraz neobuzdanog oduševljenja, nešto između šoka i smeha, kao da je namerno
rekao nešto neverovatno baš u trenutku kad je fotografija napravljena.
S nekim drugim bi mogao biti mnogo srećniji, znaš?
Zatreptao sam, a zatim skupio fotografije i vratio ih u kutiju. Kad sam mislio o
majci, uvek sam mislio na pojavu – bezmalo ulogu – i bilo je čudno suočiti se sa
činjenicom koja je trebalo da bude očigledna: da je bila osoba sa sopstvenim snovima i
težnjama, koja je osećala isto što i ja i koja je nekad imala život koji je postojao potpuno
nevezano za odnos sa mnom.
Ništa od svega toga me nije približilo onome što sam morao da saznam.
U kući je.
Izašao sam na odmorište i protrljao čelo. Možda je trebalo da postoji olakšanje što
nisam našao ništa, ali posvetivši se ovome, osećao sam se frustrirano. Odsustvo dokaza
nije predstavljalo dokaz odsustva. Činjenica da nisam našao ništa nije značila da se ništa
ne može naći već samo da nikad neću biti siguran.
Tišina je i dalje šumila.
Hajde, kućo, pomislio sam. Vidi kako se trudim. Uradi i ti nešto.
Ali, naravno, kuća nije rekla ništa.
Prozor na odmorištu gledao je na stražnji vrt i prednji deo Senki. Gledao sam
napolje neko vreme, posmatrao stabla što su se pružala uvis stvarajući zid isprekidanog
zelenila koji kao da je napola sezao do neba.
A onda sam pogledao malo dalje. Tačno iznad sebe ugledao sam obris vratanaca u
tavanici.
Potkrovlje.
Šum u kući se malo pojačao.
Bilo je očigledno da moja majka u sadašnjem stanju nije mogla da se popne gore,
ali nisam znao kad je narušeno njeno fizičko zdravlje ni koliko brzo se pogoršalo. I
premda mi se nije dopadala mogućnost, potkrovlje je bilo jedini deo kuće koji nisam
pretražio.
Stoga sam pružio ruku i pritisnuo ivicu vratanaca.
Malo su se odigla. Čuo se prigušen zvuk i kad sam spustio ruku, vratanca su se
otvorila. Očekivao sam prašinu i paučinu, ali nije bilo ničeg. U tom prostoru je bio mrkli
mrak, ali sam čuo blago strujanje vazduha.
Lestvice su bile ugrađene u ivicu. Ponovo sam podigao ruku i spustio ih niz otvor,
pa ih razvukao do dna uz priličnu buku dok im se krajevi nisu uglavili u tepih. U
potkrovlju sam kao dete bio nekoliko puta, ali dok sam se sad peo, metal je delovao
lagano i daleko slabije nego što sam pamtio. Dok sam se peo malo-pomalo u mrak,
svaka prečaga se nesigurno savijala pod mojom težinom.
Vazduh u potkrovlju je bio ustajao i hladan – pun mirisa stare odeće, prtljaga i
vlage. Stavio sam ruke na grubo drvo prve grede i podigao se. Kad sam se uspravio,
zakoračio sam napred pomalo se teturajući, najednom svestan visine i udaljenosti.
Vratanca iza mene izgledala su mala, a sunce koje je padalo na odmorište ispod njih
izgledalo je kao da je kilometrima a ne metrima daleko. Činilo se da sam u svetu
različitom od ostatka kuće.
Pružio sam ruku udesno i našao gajtan za svetlo.
Klik.
„Sranje.“
Bio sam okružen jatom jarkocrvenih ptica.
Prizor je bio toliko upečatljiv da sam uzmaknuo, srce mi je poskočilo i skoro da
sam pao kroz vratanca. Ali onda se prizor oko mene pretvorio u ono što je zaista bio.
Nisu to uopšte bile ptice. Strehe potkrovlja su bile prekrivene grimiznim otiscima
dlanova. Na stotine njih, otisnutih na drvo pod uglovima, ponegde se crvena boja
preklapala, rašireni palčevi i prsti davali su privid krila.
Svi su bili iste veličine. Svi dovoljno mali da pripadaju mojoj majci. Zamišljao sam
je kako dolazi ovamo, nekad dok je još bila u stanju, brzo se kreće po gredama kao
utvara, dlanovima pritiska strehe. Primetio sam i da je miris ovde gore drugačiji, a
drugačiji je i osećaj.
Izgledalo je kao da stojim usred ludila.
Dok mi je srce lupalo prebrzo, skrenuo sam pogled s otisaka dlanova na suprotni
kraj potkrovlja. Kad sam video šta je tamo, činilo se da se svet zaledio.
U kući je, Pole.
Jer mislio sam da sam to pronašao.
 9

Pre

Nedelju dana nakon što je počeo eksperiment sa dnevnicima snova, sećam se da sam
silazio niz stepenice do sobe C5b i da je Džejms išao iza mene. Pomalo se vukao i video
sam da je nervozan.
„Jesi li okej?“
„Aha.“
Bilo je očigledno da nije bio. Čak i ako to nije želeo da prizna, mogao sam da
naslutim šta je najverovatniji razlog. Na toj pauzi za ručak trebalo je da razgovaramo o
dnevnicima snova i šta smo uspeli da uradimo, a Džejmsova strepnja jasno je ukazivala
da se brine da ne razočara Čarlija. Ta spoznaja me je malo iznervirala. Ne bi trebalo da
mu to toliko znači.
„Sve je to, jebiga, glupo“, rekao sam.
„Jesi li uspeo?“
„Koga briga?“
Stvar je bila u tome što mi jeste uspelo – barem u izvesnoj meri. Svakog jutra te
sedmice sa sve više uspeha sam se sećao snova od prethodne noći, a prošle noći sam
usnio san koji sam prepoznao. Nisam bio na mračnoj pijaci već na nekom prilično
sličnom mestu: skučenom, lavirintu nalik mestu gde sam se izgubio, nisam mogao da
pronađem izlaz, i imao sam osećaj da me nešto progoni.
Strah iz sna zadržao se i nakon buđenja. Ali bilo je tu i uzbuđenje zbog
prepoznavanja. Imao sam utisak kao da mi je dat nekakav čudan uvid u samog sebe –
pogled na točkiće koji se okreću ispod površine mog uma.
Čarli je bio u pravu.
To, naravno, njemu ne bih priznao.
„Ne brini zbog toga“, rekao sam. „Ništa od ovoga nije važno.“
Kad smo ušli u sobu, Čarli je bio na svom uobičajenom mestu na suprotnom kraju.
Bili je sedeo u jednoj od udobnijih fotelja tu nedaleko i držao stari rokovnik, verovatno
preuređen za eksperiment. Kad je Džejms izvadio svoj dnevnik, video sam da je to samo
gomila papira formata A4, presavijenih napola i spojenih na sredini. Čarlijev dnevnik
snova bio je pred njim na stolu. Bila je to crna beležnica, ista kao one koje sam koristio
za svoje priče i ona koju sam počeo da koristim za beleženje sopstvenih snova. Iz nekog
razloga imao sam osećaj da se između nas dvojice odvija neka neizgovorena borba.
 „Okej“, rekao je Čarli. „Ko želi da počne? Džejmse?“
Džejms se nelagodno promeškoljio na svom sedištu.
Isuse, pomislio sam. Priberi se, druže. Nisam znao želim li da ga ohrabrim ili da ga
prodrmam. Ali ispostavilo se da ne treba da brinem ni o jednom ni o drugom jer Bili
nikako nije nameravao da dopusti Džejmsu da mu preotme položaj Čarlijevog zamenika
koji mu po pravu pripada.
„Ja sam imao lucidan san.“ Bili se smešio, zadovoljan sobom. „Zaista mi je uspelo
– bilo je baš kao što si rekao. Jedne noći sam sanjao da sam u tatinoj radionici, a onda
sam sledeće noći sanjao to isto. I tada sam imao utisak kao da se okrenuo prekidač, tako
nekako. Potpuno sam se probudio u snu. Bilo je neverovatno. Primenio sam trik s
nosem, i sve.“
„Kakav trik s nosem?“, upitao sam.
„Doći ćemo do toga.“ Čarli me nije pogledao. „Bili, veoma sam zadovoljan.“
Bili se ćutke osmehivao.
„Koliko dugo si lucidno sanjao?“, upitao je Čarli.
„Ne dugo. Probudio sam se gotovo odmah. Bio je to šok.“
„Dakle, nisi primenio metod okruženja?“
„Ne, nisam se setio.“
Čarli je izgledao razočarano, a Bili je prestao da se smeška i sada je izgledao
postiđeno. Ja sam pak samo pokušavao da pratim. Pogledavši u stranu, video sam da je i
Džejms zbunjen kao i ja. Po onome kako je Čarli govorio, izgledalo je kao da smo dobili
test a da nam prethodno nisu date lekcije koje treba da naučimo kako bismo se spremili
za test.
„Šta je, jebiga, metod okruženja?“, upitao sam.
„Rekao sam da ću objasniti.“ Čarli se okrenuo ka meni. „A ti, Pole? Šta si ti
uradio?“
Nisam zapravo zasigurno odlučio hoću li govoriti o uspehu koji sam imao, ali mi se
nije dopalo kako mi se Čarli obratio u tom trenutku. Šta si ti uradio? Kao da moram da
mu se dokažem.
„Baš ništa“, rekao sam.
„Ne?“
„Možda da sam znao za trik s nosem…“
Čarli je ignorisao podsmeh i jednostavno klimnuo glavom kao da je to i očekivao.
Ja ga nisam razočarao kao Bili. Nastavio je.
„A ti, Džejmse?“
Džejms je spojene papire pritisnuo na krilo i delovao nelagodno.
O za boga miloga, hteo sam da mu kažem.
To nije važno.
„Ništa“, rekao je žalosno Džejms. „Baš kao Pol.“
Reči su me malo zabolele, ali najviše me je pogodio njegov ton. Zvučao je kao da
je uraditi nešto kao ja bilo pravi promašaj.
„Nisi primetio nikakve obrasce?“, pitao je Čarli.
 „Baš ništa. Sve je to bilo samo slučajna zbrka.“
„To je u redu. Iziskuje samo vežbe i iskustvo. Za desetak dana ćeš uspeti. Uradio si
dobro samim tim što si pokušao.“
Džejms se nervozno osmehnuo Čarliju.
Bili ga je pogledao.
„I šta si sanjao?“
Džejms je bacio pogled na ono što je prolazilo kao njegova sveska.
„Ništa zanimljivo.“
„Ne, nastavi.“ Bili se nagnuo napred kao da će Džejmsu uzeti dnevnik snova.
„Možda mi možemo da nađemo neke obrasce čak i ako ti ne možeš.“
Džejms se odmaknuo od njega.
„Nemoj.“
„Onda nam samo reci.“
„Pa… sinoć sam sanjao o šumi.“
Džejms me je pogledao. „O onoj iza našeg sela. O Senkama.“
Izgledao je kao da ga pomalo grize savest. Možda se tako osećao zato što, posle
svih izleta na koje smo nas četvorica odlazili, selo i šuma više nisu bili naši. Možda
Džejms i ja jesmo tu odrasli, ali je Čarli bio taj koji nas je vodio u šumu i izmišljao priče
o duhovima.
„Nastavi“, rekao je Čarli.
„U snuje bilo mračno. Stajao sam u svom vrtu, pored drveća i gledao u šumu.“
„Je li još neko bio tamo?“
„U vrtu je iza mene bilo mnogo ljudi – kao da je bila zabava. Mislim da su neki
imali kapuljače i maske. Ali nije bilo strašno. Pre je izgledalo kao nekakav skup na koji
nisam bio pozvan.“
Čarli se nagnuo napred, sada zaintrigiran.
„A šta je sa šumom?“
Džejms je na trenutak ćutao.
„Da, bio je… neko u šumi, mislim.“
„Jedna osoba?“
„Nisam mogao da odredim. Pre je to bilo nalik pojavi. Ali imao sam osećaj da su ti
koji su tamo bili, ma ko da su, mogli da vide mene. Kao da su gledali pravo u mene. Jer
u vrtu iza mene sve je bilo osvetljeno, je li? Ali oni su bili u drveću – u mraku – pa
nisam mogao da ih vidim.“
„Je li te to uplašilo?“ Čarli je sada govorio tiše. „Jesu li te ljudi u šumi uplašili?“
Džejms je oklevao.
„Malo.“
„To ima smisla.“ Čarli se ponovo naslonio. „Nije bilo potrebe da se plašiš, ali to
tada nisi znao. Jesi li pomislio da bi te oni mogli pozvati? Ili poći ka tebi?“
„Ne znam.“
„I šta se desilo?“
„San se promenio. Jednostavno sam otišao nekud drugde.“
 Čak i posle samo nedelju dana, već mi je bio poznat taj osećaj – način na koji su se
snovi neprimetno stapali jedan s drugim – ali reči kojima je Džejms to izrazio ipak su mi
izazvale nelagodu. Jednostavno sam otišao nekud drugde. Rekao je to kao da je san
nekako bio stvaran. A Čarli ga je sada posmatrao s divljenjem, kao da se dogodilo nešto
važno u šta gotovo nije mogao da poveruje.
„Video si ga“, rekao je Čarli glasom punim čuđenja.
U sobi trenutak tišine.
„Koga je video?“, rekao sam.
„Nije ga video.“ Bili je zvučao mrzovoljno. „Nije rekao da ga je video.“
„Onda ga je osetio.“ Čarli je Bilija samo na tren pogledao, pa se ponovo
usredsredio na Džejmsa. „Znaš li šta sam ja sinoć sanjao?“
„Ne.“
„Sanjao sam da sam na istom mestu kao ti. Bio sam u šumi s njim i video sam kako
nas gledaš. Bilo je veoma mračno tu gde smo stajali, pa nisam bio siguran da možeš da
nas vidiš. Ali video si nas.“ Nasmešio se ponosno. „Dogodilo se to mnogo pre no što
sam očekivao.“
„O čemu pričaš?“, rekao sam.
Čarli me je pogledao.
„Džejms i ja smo sinoć bili u istom snu.“
„Šta?“
„Džejms i ja smo sanjali isti san.“
„O ne budi, jebiga, smešan.“
Reči su mi izletele bez razmišljanja i promenile atmosferu u sobi. Iako sam ranije
možda kolutao očima, nikad se dosad Čarliju nisam suprotstavio ovako otvoreno ili
agresivno. Osmeh mu je nestao, u očima mu nije bilo ničeg i znao sam da sam preterao.
Ali sam ipak nastavio.
„To nije moguće, Čarli.“
„Razumem, Pole“, rekao je. „Nisi se potrudio kao mi ostali. Nisi postigao ništa. Ali
veruj mi. To se zaista dogodilo.“
„Aha. Zaista nije.“
Čarli je otvorio svoj dnevnik snova i preko stola ga pružio Džejmsu.
„Džejmse, možeš li, molim te, da ovo pročitaš?“
Džejms je oklevao. Bio je nervozan zbog naglo pooštrenog razgovora. Ali video
sam i da je zaintrigiran i sekund kasnije prišao je i uzeo Čarlijev dnevnik, pa stao tamo i
čitao stranicu koja je bila otvorena pred njim.
Razrogačio je oči.
„Šta je?“, upitao sam.
Ali Džejms nije odgovarao. Kad je pročitao sve, spustio je dnevnik i pogledao
Čarlija, a na licu mu se videlo nešto nalik strahopoštovanju.
„Ovo je… ovo ne može biti tačno.“
„Ali jeste.“ Čarli je glavom pokazao na mene. „Pokaži Polu.“
 Džejms mi je pružio dnevnik snova. Iako se očigledno prestravio, i dalje sam mislio
da je sve to besmisleno. Ljudi ne mogu da budu u istom snu. Spustio sam pogled na
dnevnik. Čarlijeva poslednja beleška uneta njegovim sitnim rukopisom počinjala je na
levoj i prelazila na sledeću stranu. Datum na početku ukazivao je na to jutro.
Počeo sam da čitam.

Sedim s njim u šumama.

Ovde je vrlo mračno, ali vidim da on nosi staru vojničku jaknu, onu sa izlizanom
tkaninom na ramenima gde izgleda kao perje, kao anđeo kojem su krila sasečena,
svedena na patrljke. Ima nešto malo mesečine. Kosa mu je crna i umršena, divlja kao
rastinje oko nas, a lice mu je crna rupa, baš kao uvek. No sedi prekrštenih nogu s rukama
oslonjenim na butine i iz nekog razloga mu jasno vidim šake. One su jarkocrvene.
Čovek ustaje i nadvija se nad mene, ogroman kao planina. Odvukao se u šumu i
stabla se razmiču pred njim, a ja shvatam da moram da ga pratim. Želi nešto da mi
pokaže, nešto što treba da vidim.
Idem za njim kroz šumu. On je kao medved, čudovište, zaklanja vidik pred sobom.
S mukom ga pratim, ali ne želim da se izgubim i da ga izneverim. Šuma se iza mene
zatvara onoliko brzo koliko se napred otvara pred njim i zadivljen sam kontrolom koju
ovde ima.
Iznenada se zaustavlja i pruža jednu ruku raširenih prstiju. Zaustavljam se i stajem
uz njega. Oslanja svoju ogromnu crvenu šaku na moje rame i koža mi bridi kad me
dodirne. Iz ove blizine miriše na zemlju i meso i osećam kako se njegove ogromne grudi
polako šire pored mene, a iz grla mu se dok diše čuje hropac. Želim da se pribijem uz
njegovu težinu, snagu i zaštitu. Želim da mu vidim lice, ali znam da još nisam dostojan
toga.
Šuma se pruža još malo ispred nas. Tada se vidi nešto nalik na vrt i daleko je jače
osvetljeno od mesta na kojem mi stojimo. Tamo je neko. Neće moći da nas vidi zbog
mraka, ali ja mogu da vidim njega.
To je Džejms.
Tada srce počinje da mi kuca jače jer znam da to najzad uspeva. Ono čemu me je
naučio i što mi je rekao ostvaruje se. Jednog po jednog ću nas odvesti njemu.
Budim se u trenutku kad se spremam da doviknem Džejmsu.

Kad sam pročitao do kraja, ponovo sam proverio datum. A onda sam još jednom
zabelešku preleteo po drugi put dajući sebi vreme za razmišljanje. U sobi je vladala
tišina i bio sam svestan da me ostali posmatraju i čekaju moju reakciju – pitajući se ko
će iz baš ovog razgovora izaći kao pobednik, Čarli ili ja. Činilo se da niko ne zna šta će
se desiti.
Pogledao sam Čarlija. Posmatrao me je radoznalo, a ja sam njegov pogled izdržao
samo sekund i ponovo pogledao u dnevnik.
Jer pojma nisam imao šta da kažem.
 Ono što sam upravo pročitao – što je i sad bilo preda mnom – bilo je nemoguće.
Dvoje ljudi nisu mogli sanjati isti san. A ipak bio sam podjednako siguran da Džejms i
Čarli nisu bili u dosluhu. Šok koji sam video na Džejmsovom licu bio je stvaran.
Osećao sam kako sekunde prolaze, a sa svakom se u meni pojačavala frustracija.
Ma koliko da sam se trudio, nisam mogao da smislim kako da razotkrijem čaroliju koju
je ovde izveo Čarli. Morao sam, međutim, da kažem nešto, a moja uporna želja da mu se
suprotstavim bila je snažnija nego ikad. Ovde nešto nije bilo u redu, znao sam. Nešto
opasno čak. Ono što nisam znao bilo je kako da se s tim nosim. Zatvorio sam dnevnik i
nehajno ga spustio na sto ispred Čarlija, a onda se potrudio da mi glas zvuči što
prezrivije.
„I, ko je gospodin Crvenoruki?“
 10

Sada

„Majki je praktično živeo ovde dole.“

Meri Prajs je govorila tiho kao da je vazduh u dnevnoj sobi nežan i da bi ga njen
glas mogao povrediti.
Amanda se osvrnula po sobi. Bilo je tačno da su ostaci života Majkla Prajsa još
uvek bili nehajno razbacani. Pored prozora se nalazio stakleni sto na kojem je stajalo
ono što je ličilo na dečakov domaći zadatak; gomila dukseva nezgrapno je visila preko
naslona jedne drvene stolice. Crne slušalice stajale su na rukohvatu sofe, a pored
televizora Amanda je videla kutije od igrica poslagane po podu pored plejstejšna. Soba
je izgledala kao da je Majki tu bio svega nekoliko trenutaka ranije i da se ubrzo vraća.
Ali kad je Amandi pogled opet pao na dečakove roditelje, bilo je smesta očigledno da se
neće vratiti. Meri Prajs je bila bleda i u šoku. Njen suprug Din sedeo je pored nje na sofi,
bezizražajnog lica, jednom rukom čvrsto stežući svoje koleno. Razgovor s rođacima
žrtava bio je deo posla koji je Amandi padao najteže. Pogotovo u poslednje vreme teško
joj je bilo da njihov bol ne doživljava kao svoj, da zamišlja kako pored nje stoje na
mestu zločina i da ublaži njihovu tugu. Ovog trenutka joj je osećanje gubitka i odsustva
u sobi bilo gotovo nepodnošljivo.
Zaključaj to u kutiju, zamišljala je kako joj otac govori. Moraš da budeš hladna.
Ali nije mogla.
„To je jednim delom naša krivica, znam“, rekla je Meri. „Nikad nismo imali
mnogo. Majki je od osme godine imao istu sobu. Premala je za tinejdžera – mesta ima
samo za krevet i nekoliko fioka, zaista. Bože, bila sam užasna majka.“
Amanda je pogledala Dina Prajsa, očekujući da će utešiti svoju suprugu. Ali čovek
je bio toliko daleko u tom trenutku da nije bila sigurna da je uopšte i čuo ženine reči.
„Nemojte tako. Sigurna sam da ste davali sve od sebe.“
„Imate li dece?“, upitala je Meri.
O, bože, ne. Amanda se još živo sećala kako se u dvadeset i nekoj uplašila da je u
drugom stanju; to je istinski bila jedna od najgorih stvari koje su joj se desile u životu.
„Ne, još ne.“
„Vredi, ali može da bude veoma teško. Majki j e oduvek bio miran dečak, ali je kao
stariji postao toliko ćutljiv. Nije hteo da priča sa svojom mamom, naravno.“ Meri je
pogledala muža, koji je i dalje bio zagledan u daljinu. „Vas dvojica ste se u poslednje
vreme bolje slagali, zar ne? To je bilo lepo i za jednog i za drugog. Mislim da se osećao
malo manje usamljen.“
Meri ga je potapšala po kolenu.
Din nije odgovorio i Meri se ponovo obratila Amandi.
„Zato mi nije smetalo što toliko mnogo igra igrice. Tada je pomalo spuštao gard,
vidite. Zaboravljao je da sam ovde. Bilo je lepo čuti da razgovara s ljudima.“
„Drugovi su mu uglavnom bili onlajn?“
„Nisu mu to zapravo drugovi. Samo neznanci protiv kojih igra. Zato… zato mi je
bilo toliko drago kad je upoznao drugove u stvarnom svetu.“
Meri je zaćutala i Amanda se nelagodno promeškoljila na svom mestu. Ovo će biti
teško. Ali moralo se učiniti. Na stranu sve ostalo, njih dvoje su zaslužili da znaju šta se
dogodilo.
„Kao što možda znate“, rekla je, „dva dečaka su optužena za ubistvo vašeg sina.
Treba da se pojave na sudu početkom sledeće sedmice.“
Din Prajs je živnuo.
„Eliot Hik“, rekao je. „I Robi Foster.“
Govorio je polako i promišljeno, ali je i dalje zurio u suprotni zid. Amanda je
oklevala. Imena dečaka nisu navedena u štampi, ali izgleda da nije imalo mnogo smisla
kriti tu informaciju od roditelja. Već su znali. Svi su znali. Takva je zajednica bio
Federbank. Postala je takva posle Šaptača pre svih ovih godina.
„Hik i Foster su drugovi od detinjstva“, rekla je Amanda. „Recite mi, je li tačno da
se vaš sin s njima počeo družiti početkom ove godine?“
„Tako je.“ Meri je potvrdno klimnula glavom. „Pozvali su ga da sedi s njima.“
To im je i Hik rekao. Trojica dečaka su sedeli zajedno u školi, a onda bi vikendom
odlazili u kamenolom. Majki Prajs je bio željan društva, rekao je Hik. Bezmalo do bola
zahvalan za druženje. Onako kako je to opisao delovalo je kao da su njih dvojica usvojili
ulično štene. U svetlu onoga što se dogodilo, pomisao na to Amandi je izazivala
mučninu.
U subotu ujutro Majki se sa Hikom i Fosterom sastao na pustopolju, kao i obično, i
trojica dečaka su zajedno otišla u kamenolom. Majki je po svoj prilici očekivao više od
drugarstva i društva koje je tražio čitavog života i mislio je da je sada to našao. Ali ovog
puta dvojica njegovih navodnih drugova sa sobom su poneli noževe i dnevnike snova.
Njihova je namera od samog početka bila da ubiju Majkla. A korisnik poznat kao CC666
rekao im je sve što je trebalo da znaju da bi mogli da ponove ono što je Čarli Krebtri
uradio.
Bio sam tamo. Pošalji mi direktnu poruku.
„Je li vam Majki ikad pominjao mesto koje se zove Griten?“
Meri je razmišljala ne menjajući izraz lica. Ali trenutak kasnije Din se nagnuo
napred. Bio je čovek strogih gledišta, primetila je Amanda, i bilo je nečeg skoro
pretećeg u načinu na koji je sada pažnju usredsredio na nju.
„Ne“, rekao je. „Gde je to?“
 „Grad severno odavde.“ Oklevala je. „A Čarli Krebtri? Ili neko ko se zove
Crvenoruki?“
Din je samo odmahnuo glavom.
„Ko je Crvenoruki?“
Mit, pomislila je Amanda.
Samo što nije čak ni to, naravno. „Mit“ je bio isuviše značajan pojam za lik iz
mašte koji je izmislila grupa tinejdžera pre dvadeset pet godina. Ali ma koliko to bilo
besmisleno, i žalosno i beznačajno kako je izgledalo Amandi, činilo se da zaista jeste
stajalo iza ubistva Majkla Prajsa tog vikenda. Prvobitni zločin se odigrao pre postojanja
modernog interneta, ali misterija nestanka Čarlija Krebtrija godinama je prenošena kao
štafeta: istraživana, analizirana, raspravljana – i još gore. Bila je nadahnuće.
A u to je na jednom nivou bilo teško poverovati. Izuzev što čak i sad, kad je njoj
trideset i koja, još uvek može da se seti užasa neraskidivo vezanog za tinejdžerske
godine. Kako se mučila da ovlada svetom koji se naizgled neprestano menjao; zbrke i
nedoumice o najboljem načinu ponašanja da bi se uklopila; mreža suprotstavljenih
napetosti i pritisaka. A od svega se najbolje sećala želje da pobegne od svega toga – da
bude bilo gde osim tu gde je i da nađe osobu koja joj je suđena, kao da je njeno pravo ja
već tamo negde i jednog dana će se sresti i rukovati. Tinejdžeri nisu racionalni, to je bila
poenta, i svet nije uvek bio ljubazan prema njima.
Dala je sve od sebe da Meri i Dinu Prajsu objasni šta se dogodilo u Gritenu pre
dvadeset pet godina. Din je sada pomno slušao, a izraz lica mu je bivao sve mračniji i
mračniji.
„Ne razumem“, rekao je. „Hoćete da kažete da je moj sin ubijen zbog utvare?“
„Ne kažem da to ima smisla. Kažem da su njegove ubice izgleda stvarno verovale u
sve to. Iskreno su mislili da će se to dogoditi. Mislili su da će nestati.“
„Kako uopšte znaju za sve ovo?“
Amanda je ponovo oklevala. Nije želela da pominje šta je CC666 rekao Hiku i
Fosteru na onom forumu. To je bila jedina pojedinost koju trenutno nije htela da
obelodani javnosti – pogotovo sad kad je videla sadržaj „dokaza“ koji su ona ili on
poslali direktnom porukom.
„Na internetu ima mnogo informacija o tom slučaju“, rekla je.
Ali Din je, srećom, i dalje bio usredsređen na ono što mu je upravo ispričala.
Izgledao je i besno i zbunjeno, i nije znao kako da se snađe između ta dva osećanja.
„Ali zašto bi iko verovao u takvu glupost?“
„Kao što sam rekla, ovo ubistvo se dogodilo pre dvadeset pet godina. I posle toga je
Čarli Krebtri stvarno nestao. Nestao bez traga.“
„Kako to mislite, nestao?“
„Doslovce tako“, odvratila je Amanda. „Prema onome što mogu da saznam, vođena
je opsežna istraga, ali više nikad nije viđen. Neki ljudi…“
Htela je da kaže veruju da je to zaista uradio, ali Din Prajs ju je opet prekinuo –
ovog puta jednostavno je podigao ruku da je zaustavi. Bilo je to previše za njega. Ustao
je i izašao iz sobe bez ijedne reči. Amanda i Meri su slušale bat njegovih koraka na
stepeništu, a zatim čule kako se vrata na odmorištu zatvaraju iznenađujuće tiho.
Trenutak tišine.
„Izvinite zbog muža“, rekla je Meri.
„Ni vi ni on nemate zbog čega da se izvinjavate.“
Meri je polako ustala i prišla stolu. Počela je da sređuje dukseve koji su nesigurno
stajali preko naslona stolice.
„Jednostavno mu je veoma teško“, rekla je. „Din je nekad bio u vojsci, a Majki je
uvek bio tako nežan, tih dečak. Nisu se razumeli. Kad je bio mlađi, Majki se plašio
mraka i dozivao bi nas. Din bi se nervirao – govorio mu da duhovi i čudovišta ne
postoje. Na kraju bih uvek odlazila ja.“
„I ja sam bila takva kao dete“, rekla je Amanda.
„Stvarno?“
„Dakako.“
Izuzev, naravno, što je njoj uvek dolazio otac: staložen, ljubazan i strpljiv kad je
trebalo da se pobrine za kćerku i uteši je. Njen otac, koji bi se sada sigurno mrštio na nju
objašnjavajući joj da to nije podatak kakav policajac treba da otkriva o sebi dok obavlja
posao.
„Tek kad je Din napustio vojsku, njih dvojica su počeli da se zbližavaju“, kazala je
Meri. „Postali su veoma bliski. Din je uvek bio praktičan. On rešava sve probleme.“
„Ali ovo nije problem koji može da reši, zar ne?“, rekla je Amanda.
Meri se žalosno osmehnula.
„Ne. Taj problem niko ne može da reši. To je naprosto nešto sa čim se mora živeti.“
Završila je sređivanje one gomile odeće i uzdahnula.
„Šta mislite da mu se dogodilo? Tom dečaku, mislim,“
„Čarliju Krebtriju?“
„Da. Mislite li da je još živ?“
Amanda je razmišljala o tome.
Poslednjih nekoliko dana istraživala je ubistvo u Gritenu koliko je god mogla, i još
nije znala šta da misli. S jedne strane potraga za Krebtrijem je bila iscrpna: stotine
policajaca je bilo uključeno, lokalni spasilački timovi, psi tragači. Ti ljudi su imali
ogromno iskustvo i dobro poznavali teren, i svi su se usredsredili na pronalaženje
tinejdžera koji sigurno nije mogao odmaći toliko daleko.
No s druge strane, nikad nije pronađen.
A bio je tu i korisnik CC666 o kome je trebalo razmisliti. Ko god se krio iza tog
naloga izgleda da je nagoveštavao da je Čarli Krebtri, a informacije koje je dao Fosteru i
Hiku za posledicu su imale ubistvo Majkla Prajsa.
Razmišljala je o [beleška.jpg], datoteci koja je poslana kao dokaz identiteta
korisnika. Kad ju je otvorila, naježila se ugledavši prizor na ekranu. Fotografija
beležnice, otvorene na dve strane s datumom od pre četvrt veka i prepune redova
urednih crnih slova.
Sedim s njim u šumi.
 Dnevnik snova Čarlija Krebtrija koji je navodno nestao s lica zemlje kad i Čarli.
Amanda je pogledala Meri, ali sada se zapravo setila Dinovih reci i njegovog
pitanja na koje je zapravo sad odgovorila.
Hoćete da kažete da je moj sin ubijen zbog utvare?
„Ne znam“, rekla je.
 11

U potkrovlju nije bilo gotovo ničeg izuzev tri kartonske kutije. Bile su uredno naslagane
jedna na drugu i očigledno žiža čitavog prostora, nalik svetilištu. Otvorena konzerva
sasušene crvene boje stajala je pored njih, kao i zgužvani kuhinjski papirni ubrusi toliko
natopljeni bojom da su izgledali obliveni krvlju.
Moja majka je, pretpostavio sam, brisala ruke nakon što je stvorila ovo što me je
okruživalo.
Oprezno sam prilazio kutijama dok su mi u vidnom polju bili oni besni, crveni
dlanovi. Imao sam neprijatan osećaj da se pomeraju kad ih ne gledam – da su sve vreme
dok sam bio u kući, ovih nekoliko proteklih dana, bili ovde gore, bešumno lebdeći na
strehama u tami.
Spustio sam prvu kutiju i seo na pod.
Bila je zatvorena samolepljivom trakom, koju sam rasekao svojim ključem. Unutra
sam ugledao gomilu starih novina. Izvadio sam prve. Bio je to primerak Griten veli
tajmsa, lokalnog glasila iz vremena kad sam bio dete. Stavio sam ga na grede i ugledao
turobni naslov u sredini požutele naslovne strane.

UBISTVO TINEJDŽERA POTRESA GRITEN

Štampani tekst ispod naslova bio je zamrljan otiscima prstiju i s vremenom je

izbledeo, ali su zrnaste fotografije još bile vidljive. Bio je tu petnaestogodišnji Bili, koji
je smrknuto gledao u foto-aparat. Imao je gustu smeđu kosu, razdeljak na sredini i akne
na obrazima. Ispod te je bila Čarlijeva fotografija. Smeškao se odsutno, crne kose
očešljane unazad, očiju praznih i čudnih kao u ajkule.
Obe fotografije su mi bile dobro poznate. Uzete su sa fotografije razreda za koju
smo svi pozirali početkom godine kad je izvršeno ubistvo i znao sam da smo i mi ostali
bili tu negde, izvan kadra. Ove su uvećane, što je objašnjavalo loš kvalitet slika. Bilo je i
drugih, boljih fotografija Čarlija i Bilija, ali mediji su u to vreme uglavnom objavljivali
ove. Tada nisam razumeo zašto, ali sam sad shvatio da se one najbolje uklapaju u priču –
uhvatile su ne samo ubice već i njihove uloge u onome što se odvijalo.
Čarli, vođa.
Bili, sledbenik.
Nisam video fotografiju nijednog od njih godinama i sad kad sam ih ugledao,
osetio sam otupelost. Trebalo je da osetim nešto, pomislio sam, ali na trenutak nisam
osećao ništa. Nekoliko ispraznih sekundi zurio sam u mutnu Čarlijevu sliku, a onda je –
konačno – nešto puklo u meni kao da je tetiva u mom umu popustila pod iznenadnim
naprezanjem, i emocija je pokuljala, gnevna i odvratna.
Mrzim te.
Mrzim te, jebote.
Ruke su mi drhtale dok sam iz kutije vadio druge novine. Bili su to drugi primerci
Griten veli tajmsa, ali i nacionalne novine, a u svima članci o ubistvu ovde u Gritenu i o
potonjoj istrazi. Bio je tu tekst o Bilijevom hapšenju i suđenju. Potraga za Čarlijem.
Tuga zajednice u šoku zbog mračnog zla koje je cvetalo u njenoj sredini.
Moja majka je sve to sačuvala.
Ali zašto? Sećao sam se kako me je podsticala da ne pratim medije u to vreme,
pokušavala da me zaštiti od njih. Ignorisao sam je, naravno, i svaki izveštaj koji sam sad
pregledao budio je sećanja. Bila je tu fotografija igrališta, ograđenog policijskom trakom
za obeležavanje mesta zločina, i policajac koji stražari pored žbunja. Eto, još jedan
živopisan osvrt koji detaljno opisuje Čarlijevu i Bilijevu opsednutost lucidnim snovima.
Okrenuo sam jednu stranicu i naišao na fotografiju noža, gde je krv na oštrici bila
sasušena tako da izgleda kao mrvice rđe, i pročitao natpis ispod fotografije.

Oružje koje su Čarls Krebtri i Vilijam Roberts upotrebili da nasmrt izbodu

žrtvu iz svog razreda. Ukupno je pedeset sedam rana izbrojano na telu, a
glava žrtve je bila skoro sasvim odrubljena.

Brzo sam je odložio na stranu.

Sada sam se osećao šuplje, čitavo telo mi je bilo pomalo omamljeno, kao da je to
što sam sve ovo video ponovo na mene uticalo pre fizički nego mentalno. I sve vreme su
mi na obodu vidnog polja treperili crveni dlanovi.
Šta je bilo u drugim kutijama?
Odjednom je to bilo hitno pitanje. Uzeo sam drugu kutiju i otvorio je. I u toj su bile
novine, ali su ove izgledale novijeg datuma. Prve koje sam izvadio štampane su pre
svega četiri godine.
A ipak je naslov bio jezivo poznat.

ČETRNAESTOGODIŠNJAKA UBILI
DRUGOVI IZ RAZREDA

Pored toga je stajala fotografija dečaka. Imao je neposlušnu plavu kosu i pege, a
okovratnik školske uniforme mu se video u dnu slike. Ljupko se smešio foto-aparatu.
Ime mu je bilo Endru Bruk. Izgledao je mnogo mlađe od četrnaestogodišnjaka i na
trenutak me toliko podsetio na Džejmsa u tom uzrastu da mi je to oduzelo dah.
 Dok sam pregledao novine, sve oko mene je izgledalo nepoznato i izbačeno iz
ravnoteže, kao da se potkrovlje okrenulo za nekoliko stepeni i svet je sada stajao pod
čudnim, dezorijentišućim uglom. Priča o onome što se dogodilo Endruu Bruku
pojavljivala se malo-pomalo kroz naslove.

DVOJICA UHAPŠENA U ISTRAZI O UBISTVU

„AUTSAJDERI“ OPTUŽENI ZA BRUTALNO UBISTVO

VEZA S OKULTNIM „JEDAN PRAVAC ISTRAGE“,

TVRDI POLICIJA

Imena ubica nisu navedena u izveštajima, ali je iz tekstova bilo jasno da su Endrua
Bruka napala dva dečaka iz njegove škole – dečaci za koje je mislio da su mu drugovi –
i da policija veruje da su ga ubili kao deo nekakvog rituala. Spominjani su dnevnici i
drugi predmeti uzeti iz njihovih kuća za analizu.
Privukao sam treću kutiju i otvorio je. Opet novine. Ove su bile stare svega dve
godine i pisale o još jednom ubistvu, ovog puta o ubistvu petnaestogodišnjeg dečaka po
imenu Ben Halsal. Dvojica njegovih drugova iz škole uhapšeni su i optuženi za njegovo
ubistvo.

LOKALNO UBISTVO POVEZANO S KULTOM SNOVA

Kao i u prethodnoj kutiji, i u ovoj izveštaji nisu navodili tačne pojedinosti, ali ako
ste znali šta da tražite, veza je ovde bila još očiglednija. Pisalo se da su dvojica
osumnjičenih bili povučeni i usamljeni, opsednuti snovima i internet mitologijom. Uticaj
ubistva u Gritenu bio je očigledan. Znao sam u šta gledam.
Ubistva su dela imitatora.
Dvadeset pet godina sam činio sve da ne mislim o onome što su Čarli i Bili uradili
ili o sopstvenoj ulozi u događajima koji su doveli do toga. Svaka krivica je otklonjena, a
kad sam otišao na univerzitet, mislio sam da me je voz u koji sam se onog dana ukrcao
odvezao daleko od svega toga. U meri u kojoj sam ikad o tome razmišljao,
pretpostavljao sam da je i ostatak sveta postupio kao i ja i da je Čarli zaboravljen.
Ali nije bio.
I moja majka je to znala.
Zašto si sve ovo sačuvala, mama?
Ali, naravno, na to pitanje ovde nije bilo odgovora. Seo sam i zatvorio oči. Tišina je
odzvanjala. A u tami koja me je okruživala osećao sam kako stotinu krvavocrvenih
dlanova bešumno klizi po strehama.
Sat kasnije parkirao sam se ispred doma za nemoćne. Okolina je bila mirna kao i uvek,
vreli sunčevi zraci probijali su se kroz krošnje, ali svet je delovao mračnije nego ranije.
Kao da je senka postepeno padala na sve, a u grudima me je od nervoze stezalo dok sam
išao ka majčinoj sobi.
Spavala je. Prvi put otkako sam došao u Griten, poželeo sam da ne spava. Danas je
izgledala još sitnije, a spori udisaji su joj se jedva primećivali. Aparat koji joj je
kontrolisao rad srca tiho bi se oglašavao svakih nekoliko sekundi, a čak je i taj zvuk
delovao tiše nego inače.
„O čemu sanjaš?“, upitao sam tiho.
Zatim sam neko vreme sedeo u stolici pored kreveta polako trljajući ruke. Prozor je
bio otvoren i osećao sam miris drveća i pokošene trave i čuo šum povetarca.
No premda sam telom bio u domu za nemoćne, u mislima sam se vraćao u
potkrovlje i na ono što sam tamo našao. I dok sam čekao da se majka probudi, izvadio
sam telefon i počeo onlajn pretragu.
Bilo je na hiljade rezultata. Bili bi mi potrebni sati da sve to pročitam, ali sam
kliknuo na veliki forum posvećen ubistvu u Gritenu i pregledao stotine postova.
Iznenadila me je količina informacija; svaki aspekt slučaja raspravljan je do detalja. Ali
ono što me je najviše fasciniralo bile su diskusije posvećene Čarlijevom nestanku. Tu se
nagađalo naširoko i nadugačko.
Izgledalo je to toliko besmisleno. Ako policija nije mogla da pronađe Čarlija pre
četvrt veka, kako će gomila onlajn amatera to postići sad? Bez obzira na to, svi su imali
svoje omiljene teorije o tome kako je Čarliju pošlo za rukom da nestane. Neki su
smatrali da su njegovi posmrtni ostaci negde u dubinama Griten Vuda, da još čekaju da
budu nađeni. Drugi su pak mislili da mu je saučesnik pomogao da nestane i da je još
uvek negde živ.
Naježio sam se na tu pomisao.
Još gori, međutim, bili su postovi ljudi koji su verovali u nemoguće. Čarli je mislio
da će mu žrtva omogućiti da zauvek nestane u svetu snova i bilo je ljudi na Internetu
koji su iskreno verovali da je u tome uspeo.
A to je, naravno, bilo smešno. Ali u isto vreme sam se isuviše dobro sećao koliko su
mi kao tinejdžeru bili privlačni lucidni snovi – i kako me je, premda nisam poverovao u
širi opseg Čarlijevih gluposti, glavna ideja o bekstvu i dalje privlačila. Iako mu nisam
verovao, možda sam negde želeo da mu poverujem. Dakle, da, to jeste bilo smešno. Ali
sam sam video da se to dogodilo, zar ne? Gledao sam kako se verovanje uvrežilo i kako
su se zatim strašne posledice tog uverenja odvijale polako i neumoljivo u stvarnom
vremenu.
Ubice Endrua Bruka i Bena Halsala su verovale.
Od toga sam osećao mučninu. Ono što su Čarli i Bili uradili tog dana ostala je
priča, priča koja je godinama rasla i bila izvrtana, i sada su makar još dvojica tinejdžera
bili mrtvi zbog njega. Možda je bilo apsurdno verovati da je Čarli nestao u svetu mašte,
ali on je u izvesnom smislu ostvario svoju želju. Ubistvo je dospelo u živote tolikih
drugih ljudi i Čarli je nastavio da živi u njihovim snovima i košmarima, baš kao što je
želeo.
A zato što sam imao ulogu u onom što se dogodilo, nisam mogao da se oslobodim
osećaja da sam delimično odgovoran za ubistva koja su potom usledila. Bilo da sam za
njih znao ili ne, nekako sam bio kriv.
Nakon nekog vremena majka se promeškoljila u snu. Disanje joj se promenilo i,
mada je to verovatno bila moja mašta, tiho glasanje monitora koji je pratio rad njenog
srca učinilo mi se malo glasnije.
Otvorila je oči.
Čekao sam dok je nekoliko sekundi zurila u tavanicu. Okrenula je glavu i tupo me
pogledala. A onda je izgledala tužnije nego što sam je ikad video. Kao da je želela da
dopre do nekog – da ga dodirne – ali je nekakav jaz razdvajao njih dvoje.
„S nekim drugim bi mogao biti mnogo srećniji, znaš“, rekla je.
Setio sam se fotografija koje sam video u kući. Moja majka kao mlada žena, puna
nada i snova, smeje se s takvom radošću da izgleda kao da je čitav svet oduševljava.
Ovog trenutka kontrast je bio potpun.
„Mama“, rekao sam. „Ja sam, Pol.“
Zurila je u mene. Brinuo sam se da će reagovati kao za vreme moje prve posete, ali
trenutak kasnije izraz joj se promenio i tuga se ublažila i pretvorila u nešto malo
srećnije, ali i dalje obojeno melanholijom i gubitkom.
„Izgledaš kao odrastao čovek“, rekla je.
„I jesam.“
„Oh, znam. Ili barem misliš da jesi. Svi to misle u tvojim godinama. Ali to me ne
sprečava da brinem o tebi. Moj sin, odlazi sam u veliki svet.“
Progutao sam knedlu.
Nije bila sa mnom u ovom trenutku, ali sam znao gde su joj misli i šta vidi. Nisam
morao da zatvorim oči da bih zamislio sliku onog poslednjeg dana na železničkoj stanici
dok smo zajedno čekali voz. Odlazio sam na univerzitet, torbe su stajale pored mene na
peronu. Sećao sam se šta mi je rekla.
Biće Božić dok trepneš.
Majka se sada tužno smešila.
„I znam da se nećeš vratiti“, rekla je. Nekoliko sekundi sam ćutao. Baš kao i onda.
Zatim sam se nagnuo ka njoj.
„Ne, neću“, rekao sam tiho. „Žao mi je.“
„Ne treba da ti bude.“
„Jesi li zato tužna?“
Blago je odmahnula glavom, pa pogledala u tavanicu i opet se osmehnula, ovog
puta više za sebe.
„Mnogo ćeš mi nedostajati“, kazala je. „Ali sam srećna zbog tebe. Želim da odeš i
postigneš velike stvari. To je sve što sam uvek i želela. Da pobegneš od ovog mesta i
svega što se ovde dogodilo. Želim da te bacim što dalje mogu, tako da porasteš veliki i
jak na nekom boljem mestu. Da imaš dobar život. Nije mi važno i ako nikad ne pomisliš
na mene. Ja ću misliti na tebe.“
Nisam odgovorio. Nisam znao šta se tog dana mojoj majci vrzmalo po glavi i nikad
nisam imao svoje dete, što bi mi pomoglo da razumem pojam bezuslovne žrtve koju je
opisivala.
To je sve što sam uvek i želela.
Da pobegneš od ovog mesta i svega što se ovde dogodilo.
Svih ovih godina znala je za ubistva koja su počinili imitatori. Čuvala je novine u
kojima su opisani zločini povezani sa mnom za koje ja uopšte nisam znao. Dozvolila mi
je da pobegnem i u mom odsustvu nosila breme koje je trebalo biti moje.
Zaštitila me je.
„Bio sam u potkrovlju, mama“, rekao sam.
Osmeh joj je na to zatreperio. Kao da su moje reči ometale njen prijem, narušavale
jasnoću signala koji je primala, kao prasak neprijatnog pucketanja na ekranu njenih
uspomena. Smesta sam zažalio. Ako je ona to činila za mene godinama, valjda je sada na
mene red da ponesem breme. Najvažnije je bilo da poslednje dane i sate provede u miru.
„Šta si rekao?“, upitala je.
„Ništa, mama.“
Polako je disala. Sekunde su prolazile.
Zatim se blago namrštila.
„Moram nešto da ti kažem“, rekla je.
„Šta?“
Opet tišina. Samo ono tiho disanje.
„Ne mogu da se setim šta“, rekla je.
Čekao sam. Nisam znao o kojem periodu ili mestu moja majka govori sada jer su je
moje reči očigledno poremetile. Je li i dalje bila na železničkoj stanici onog dana sa
mnom? Ili su ove misli stizale s nekog sasvim drugog mesta?
Ali nije bilo odgovora na to pitanje. Ma o čemu da je moja majka sanjala ranije,
sada se tome vratila.
 12

Hoćete da kažete da je moj sin ubijen zbog utvare?

Amanda je i dalje razmišljala o tom pitanju kad se vratila u upravu. Umesto da ode
pravo u svoju kancelariju, ušla je u lift i pritisnula dugme za podrum.
To je dole bilo sasvim sigurno mesto za utvare. Dok je ostatak zgrade pre nekoliko
godina bio modernizovan, podrum je ostao nepromenjen. Boja na zidovima se ljuštila
kao da je čačkana noktima, a dve sijalice su treperile dok je hodala ispod njih. Ovde se u
hodnicima nije čulo ništa izuzev sveprisutnog zujanja. Kad god bi dolazila u podrum,
Amanda nikad nije bila sigurna da li je izvor tog zvuka osvetljenje, instalacija u
zidovima ili nešto sasvim drugo. Ni koja ju je od tih mogućnosti više uznemiravala.
Mračna soba, dakle.
Kad je stigla do nje, pokucala je na vrata i čekala. Iako joj se ovde dole nije
dopadalo, činilo se da je lakše ovamo doći nego nazvati telefonom ili poslati imejl.
Čula je da se unutra neko kreće i vrata su se posle nekoliko sekundi otvorila.
Detektiv Teo Rouan vrata nije otvarao onoliko koliko se očekuje; podsećalo ju je to na
nekog ko ne skida lanac s vrata kad stigne neželjeni posetilac. Ali ugled koji je imao u
čitavoj upravi uglavnom se svodio na posao koji je obavljao; u ličnom kontaktu,
pretpostavljala je Amanda, predstavljao bi iznenađenje za ljude koji su za njega čuli, ali
ga nikad nisu upoznali. Teo je bio u poznim dvadesetim godinama, građen kao atleta i
imao gustu kovrdžavu plavu kosu. I uprkos svim pričama da je jeziv, imao je lep osmeh.
I taj osmeh se ukazao sada.
„Amanda.“
„Zdravo, Teo.“
Iako je osmeh i dalje bio tu, vrata su i dalje bila tek malo otvorena.
„Čemu dugujem ovo zadovoljstvo?“, upitao je.
„Moram da pronađem nekog.“
A to, oboje su znali, nije bio njegov posao. Ali već je pokušala uobičajenim
kanalima i nije uspela, pa je zaključila da će Teo prepoznati da ona traži malo drugačiji
pristup. Ne sasvim nezakonit, ali možda manje konvencionalan od onoga što pravilnik
dozvoljava.
Takođe je pretpostavljala da će ga zanimati takva mogućnost. Imala je pravo.
Trenutak kasnije vrata su bila propisno otvorena.
„Onda svakako treba da uđeš.“
 Ušla je za Teom u prostoriju i zatvorila vrata za sobom. Uprkos nezvaničnom
nazivu koji su joj policajci dali, mračna soba je zapravo bila sve samo to ne. Iako nije
bilo prirodne svetlosti, bila je toliko jarko osvetljena, a sve površine besprekorno čiste i
uglačane da ju je podsetila na laboratoriju.
A uslovno govoreći, ovde su se stvarno uzgajale neke stvari.
Amanda je pogledala na jednu stranu. Dok je glavnina prostorije bila bela i
očišćena, a radni stolovi prekriveni uredno postavljenim monitorima, jedan zid je bio
tamniji i neuredniji. Ogromna biblioteka crnih hard-diskova bila je smeštena u
komplikovan sistem polica; kablovi koji su se videli između njih bili su pažljivo savijeni
i vezani, ali su ipak stvarali masu bodljikave teksture iz koje je mnoštvo malenih zelenih
i crvenih LED lampica treptalo poput očiju pauka. Svaki hard-disk bio je pažljivo
obeležen tankom belom etiketom. Na mnogima od njih, znala je, bila su imena dece. Ne
prave, žive dece već lažnih onlajn ličnosti koje su Teo i njegov tim stvorili. Bilo je tu
podjednako izmišljenih identiteta odraslih osoba. Drugi diskovi su jednostavno nosili
nazive foruma na internetu. Neki od njih bili su ozloglašeni, a drugi su pak srećom bili
daleko ispod radara šire javnosti.
Posao koji je Teo obavljao u mračnoj sobi bio je istovremeno i jednostavan i
zastrašujući. On i njegov tim su dane provodili u dubinama interneta vadeći mulj. Ako je
iko mogao da joj pomogne da pronađe utvaru na internetu, onda je to bio detektiv Teo
Rouan.
Trenutno niko osim njega nije bio u prostoriji i poveo ju je do stola u dnu
prostorije.
„Tiče li se to Prajsovog ubistva?“, upitao je.
„Da. Nerešeni i…“
„Nepoznati. Da, sećam se. Kaži mi šta ti treba.“
Amanda mu je rekla za istoriju slučaja i korisnika na forumu koji je poslao
fotografiju onoga što je izgledalo kao dnevnik snova Čarlija Krebtrija. Upotrebivši
Fosterovo korisničko ime, ustanovila je da svi registrovani na veb-stranici imaju lične
profile, ali da je profil korisnika CC666 bio potpuno prazan. Sajt je fizički bio smešten
izvan zemlje, a registracija je bila privatna. Pokušala je da stupi u kontakt sa anonimnim
vlasnikom preko linka na forumu, ali nije dobila nikakav odgovor. On ili ona izgleda
nisu želeli da sarađuju s policijom. Sve to je značilo da su njegove reči na ekranu bile
jedino što je dosad imala o korisniku CC666. Izgledalo je da više nema kud.
Teo je pažljivo slušao, ali se već na pola njenog objašnjenja usredsredio na monitor
pred sobom i počeo da kuca brzo.
„I misliš da bi ta osoba mogla biti Krebtri?“, upitao je.
„Ne znam“, rekla je Amanda. „Ne izgleda moguće, ali to je ono što nagoveštava u
porukama. I s obzirom na način na koji je ohrabrivao Hika i Fostera, veoma bih volela
da saznam ko je. Naprosto ne vidim kako.“
Teo je prestao da kuca.
„Možda mogu da ti nađem njegovu IP adresu.“
„Možeš?“
 „Možda. Ali moraš imati na umu da, čak i ako uspem, to možda neće biti dovoljno
precizno da ga identifikuje. IP adrese razlikuju se po tačnosti. Možda neću moći da ti
precizno kažem u kojoj je kući, ali će to makar suziti područje.“
„To bi bilo dobro“, rekla je Amanda. „Kako?“
Teo je pokazao na zid sa hard-diskovima.
„Uz malu pomoć mojih prijatelja.“
Ili drugim rečima: napraviće utvaru da uhvati utvaru.
Teo je objasnio da će upotrebiti jedan od svojih već uspostavljenih lažnih identiteta
da otvori nalog na forumu pružajući tako nekom ko taj profil gleda dovoljno informacija
da zaključi da je posredi živa osoba koja nema nikakve veze s policijom. Zatim će
poslati direktnu poruku korisniku CC666, uključujući i link osmišljen da mu probudi
radoznalost. Sam link će izgledati uopšteno i nedužno – njih dvoje su odabrali novinski
članak – ali će najpre ići preko spuf-stranice koju osoba koja klikne na link nikad neće
videti. Ta stranica će beležiti opsežne podatke o korisniku: njegovu internet konekciju;
pojedinosti o njegovom računaru, lokaciju. A kako je CC666 bila jedina osoba koja će
ikad posetiti taj link, mogu da budu sigurni da sve informacije koje dobiju pripadaju tom
muškarcu ili ženi.
Teo je govorio tako da je sve zvučalo jednostavno.
„Naravno, sve zavisi od toga hoće li CC666 zagristi mamac“, rekao je.
„Bi li ti?“
Nabrao je čelo i nasmejao se.

***

Dok se vozila liftom na sprat, Amanda je i dalje razmišljala o pitanju koje joj je tog dana
postavljeno dva puta.
Misli li ona da je taj korisnik Čarli Krebtri?
To je bilo teško zamisliti. Krebtri je valjda dosad morao biti mrtav. Ili bi ga neko
drugi našao. U vreme ubistva je imao petnaest godina i premda je na osnovu onoga što
je saznala o slučaju shvatila koliko je bio prepreden i kako se oprezno odvijao njegov
plan, bilo je teško poverovati da je bio u stanju da sve ove godine izbegava hapšenje.
Ali ne i nemoguće.
Pretrnula je na tu pomisao. Ako je to zaista bio on, šta je radio?
Kakav mu je plan mogao biti sada?
Vrativši se u svoju kancelariju, Amanda je spustila venecijanere, ugasila svetlo i
uključila računar. Sebi je rekla da bude razumna. Pre no što počne da razmišlja o
duhovima, treba da istraži druge mogućnosti.
Bio sam tamo. Pošalji mi direktnu poruku.
Policija možda Čarlija Krebtrija nije našla pre dvadeset pet godina, ali je dokaza
protiv Bilija Robertsa bilo u izobilju. Roberts se izjasnio da je kriv za ubistvo. Njegov
advokat je pokušao da tvrdi da dečak boluje od šizofrenije, ali je dijagnoza osporena na
drugom psihijatrijskom pregledu i sudija ju je na kraju odbacio. Uticaj zlostavljanja u
detinjstvu uzet je u obzir kao i što je prihvaćeno da je Krebtri imao glavnu ulogu u
zločinu. Roberts je na kraju za ubistvo osuđen na dvadeset godina zatvora.
Prema onlajn datotekama koje je pročitala, dobro je reagovao na razne inicijative i
programe u kojima je učestvovao dok je izdržavao kaznu. U izveštajima o evaluaciji više
puta je navedeno da je obazriv, da se kaje i da nije verovatno da će predstavljati opasnost
za društvo. Ocenjeno je da je spreman za puštanje na slobodu i uslovno je pušten pre
deset godina.
Amanda se zavalila u stolicu.
Bili Roberts, čovek koji je stvarno bio tamo tog dana, bio je sada negde u svetu.
Spoznaja je izazvala pomešana osećanja. Upoznala se sa ubistvom u Gritenu, i
surovost toga što je tamo urađeno urezala joj se u misli. Kako i ne bi, pomislila je, kad je
svojim očima videla reprodukciju zločina u kamenolomu? Pomisao da je jedan od
dvojice ljudi odgovornih za takav zločin slobodno živeo u zajednici malo ju je potresla.
Ali, naravno, Bili Roberts je i sam bio tek nešto više od deteta u vreme ubistva. I
morala je da veruje da se ljudi mogu promeniti.
U isto vreme nije volela da se potpuno oslanja na tuđi sud o tome. Ponovo je
pročitala izveštaje na ekranu. Roberts se možda na površini prikazivao kao obazriv i da
se kaje, ali ko zna kakvu su mu štetu ubistvo i zatvorska kazna naneli na dubljem nivou?
Pogotovo kad je znao da je Čarli prošao nekažnjeno.
Amanda je otvorila novi prozor na kompjuteru i počela da kuca. Spremila se da
pokuša da traži Bilija Robertsa preko sistema uslovnih presuda – iako škripeći zubima
pri pomisli na muke koje je to moglo iziskivati – ali se ispostavilo da to neće biti
potrebno. Ma koliko joj se činilo neverovatno, njegovi adresa i broj telefona bili su
javno objavljeni u imeniku.
Makar je pretpostavljala da je to on. Adresa navedena u sistemu nalazila se svega
nekoliko kilometara dalje od centra Gritena, a kad je brzo proverila originalnu datoteku,
saznala je da su tu tada živeli Robertsovi roditelji. Kopajući malo dublje, zatreptala je
kad je videla šta je otkrila. Robertsova majka je umrla dok je on bio u zatvoru. Nakon
što su ga pustili, izgleda da se vratio kući i živeo s ocem, koji je preminuo nekoliko
godina docnije. Roberts je otada sve vreme bio u porodičnoj kući.
Isuse, pomislila je.
S obzirom na njegovu istoriju, verovatno nije imao mnogo izbora, ali je ipak bilo
teško zamisliti da čovek počini takav zločin i potom se vrati u grad gde se to odigralo.
Da živi tu – ili barem da pokušava da živi. Pitala se koliko se njegovih suseda sećalo ili
je saznalo šta je Roberts uradio i je li njegovo stalno prisustvo u tom kraju teže padalo
njima ili njemu.
Amanda je podigla slušalicu.
Zvonilo je neko vreme.
„Halo?“
Muški glas. Nekako je uspevao da istovremeno zvuči osorno i prazno kao da ga
nervira što ga uznemirava nešto za šta je znao da nije važno. Iz pozadine su dopirali
drugi glasovi. Čula je psovke i viku, ali sve je bilo udaljeno, kao da dolazi iz druge
prostorije.
„Halo“, rekla je Amanda. „Je li to Vilijam Roberts?“
„Ko ste vi?“
„Ja sam detektivka Amanda Bek. Pokušavam…“
Roberts je spustio slušalicu.
Amanda je ponovo pokušala da nazove isti broj. Ovog puta se, kao što je manje-
više očekivala, niko nije javio.
Namrštila se.
Zašto ne želiš da razgovaraš sa mnom, Bili?
Bilo je milion mogućih odgovora na to pitanje, naravno. Ali činjenica je bila da je
tamo negde postojao neko ko tvrdi da je bio prisutan onog dana kad je u Gritenu
počinjeno ubistvo, ko je imao pristup onom što je izgledalo kao dnevnik snova Čarlija
Krebtrija, dnevnik koji je nestao, i ko je pomogao da se podstakne ubistvo. Mada bi joj
podvala koju je Teo pripremao mogla doneti rezultate, Roberts je delovao kao podesan
kandidat koga bi u međuvremenu trebalo istražiti.
Isključila je računar i otišla da vidi Lajonsa.
 13

Želeo sam da ponovo vidim Dženi i imao sam ideju kako da je najlakše pronađem.
Način na koji joj je vino posluženo a da ga nije naručila ukazivao je da je redovan gost
lokalnog paba kada boravi u gradu i mogao sam da zamislim da joj je prešlo u naviku da
pobegne iz majčine kuće po podne kako bi imala malo vremena za sebe.
I, naravno, čim sam ušao u pab, smesta sam je spazio kako sedi za istim stolom kao
i pre, sa čašom vina ispred sebe. Naručio sam piće i otišao do nje. Podigla je pogled dok
sam prilazio kao da je pomalo grize savest.
„Uhvatio si me“, rekla je. „Nemam problem, časna reč.“
„Hej – i ja sam ovde. Smem li da sednem?“
„Naravno.“
Seo sam naspram nje i počeo da čupkam podmetač ispod čaše kako bih uposlio
ruke. Nas dvoje smo načas sedeli u tišini dok se najzad nije zavalila u stolicu.
„Razmišljala sam o onome što si mi juče rekao.“
„O čemu?“
„O svom životu. Uvek sam mislila da ćeš dosad biti oženjen i imati decu. I pisati
priče. I takođe to što nisi hteo da ispitaš ono što ti je majka rekla. Naprosto je to toliko
drugačije od onog kako si se nekad ponašao. Recimo samo da te pamtim kao malo…
preduzimljivijeg.“
Znalački je podigla obrvu. Shvatio sam da je čak i posle sveg ovog vremena u
stanju da me natera da pocrvenim i dodirnuo sam hladnu bocu piva da skrenem misli.
Bila je u pravu, naravno. Ali umesto da mislim o sebi i njoj nekad, sećao sam se
onog dana kad smo igrali ragbi – dana kad je Hejg umro – i koliko sam bio rešen da
savladam dečaka koji je bio naspram mene na igralištu. Kako sam uvek ja podržavao i
štitio Džejmsa. Kako sam bio usredsređen kao tinejdžer, radio na idejama za moje priče
do kasno u noć dok su u kući vladali mrak i tišina.
„Valjda“, rekao sam.
„Pa šta se promenilo?“
Pogledao sam je. „Znaš šta se promenilo.“
„Ali prošlo je dvadeset pet godina.“ Prodorno me je pogledala. „Čini se da nema
potrebe da se nad tim toliko dugo okapa.“
Nisam odgovorio. I opet je bila u pravu. Dok sam se ja najveći deo života trudio da
ne razmišljam o onome što se dogodilo u Gritenu, istina je da nisi morao da razmišljaš o
nečemu da bi to uticalo na tebe. Bio sam skrenut s kursa, a zatvarajući oči, nikad nisam
mogao da ispravim tu putanju.
„Pa“, rekao sam konačno, „ispitao sam ono što je rekla moja majka. Pretražio sam
kuću. Ti bi bila ponosna na mene.“
„Dakle, tražio si. I?“
„I našao.“
Ispričao sam joj za kutije s novinama koje je moja majka sakupljala – izveštaje ne
samo o onome što su Čarli i Bili uradili ovde u Gritenu već i o ubistvima počinjenim od
tada. Kako je izgledalo da su proteklih godina drugi tinejdžeri čitali o Čarliju i nastojali
da oponašaju ono što su neki od njih verovali da je uspeo da postigne.
„Slučajevi imitatora“, rekao sam. „Proverio sam na Internetu. Sve pojedinosti su
tamo. Čarli je smatrao da će mu žrtva prineta Crvenorukom omogućiti da zauvek živi u
svetu snova, a pošto je zaista nestao, ima ljudi koji misle da je u tome uspeo.“
Dženi je odmahnula glavom.
„Ali to je…“
„Smešno? Da, znam. Ali postoje sve te veb-stranice.“
Posegnuo sam za telefonom, ali sam se predomislio. „To je ludost. Ti veb-detektivi
– hoću da kažem, tako doslovce nazivaju sebe – preispituju svaku i najmanju pojedinost,
pokušavaju da dokuče kako je Čarli nestao.“
„Ljudi vole dobru misteriju“, rekla je Dženi.
„Ali ovu niko nikad neće rešiti. Koliko se zna, Čarli bi čak mogao da bude živ.“
Smesta sam poželeo da to nisam izustio. Pomisao da je umakao pravdi posle onoga
što je učinio bila je nepodnošljiva sama po sebi, ali je takođe bilo i uznemiravajuće
zamišljati da bi mogao biti negde. Čak i posle sveg ovog vremena plašila me je pomisao
da je u blizini.
Načas je nastala tišina.
„Pretpostavljam da bi i mogao biti“, rekao sam. „Jer ljudi ga i dalje slušaju, zar ne?
I dalje uče od njega.“
„Šta misliš zašto je tvoja majka sve to sačuvala?“
„Nisam siguran“, odvratio sam. „Mislim da nije želela da saznam za to ili da
moram da se s tim nosim. Tu je velika griža savesti i izgleda kao da ju je preuzela na
sebe kako ja ne bih morao da se osećam krivim.“
„Ti ni zbog čega ne treba da osećaš grizu savesti“, kazala je.
„Treba.“
Pogledao sam je i setio se nečeg drugog. Prvi lucidni san sam imao dve nedelje
nakon što su se Čarli i Džejms navodno prvi put pojavili u istom snu. Počeo je kao jedan
od onih koje sam stalno sanjao o mračnoj pijaci – lutao sam po uzanim prolazima kao da
me nešto ogromno i opasno progoni – ali ovog puta je bilo drugačije.
Ovde sam već bio, pomislio sam.
Prepoznajem ovo.
Zapušio sam nos i pokušao da dišem. Bilo je raznih načina da se proveri spavaš li
ili ne, ali Čarli nam je rekao da je „trik s nosem“ najpouzdaniji. U stvarnosti ne bi
mogao da dišeš, ali u snu si uvek mogao. Imao sam zapanjujući, nemoguć osećaj da mi
se pluća pune vazduhom.
Bože, pomislio sam. Ja upravo sad sanjam.
Pogledao sam sive tezge, slabo osvetljene sanduke, klimave stolove i tamne,
škripave nadstrešnice, i sve je izgledalo potpuno realno. Svet se nije razlikovao od onog
koji me okruživao kad sam budan i imao sam jak osećaj čuđenja. Sve je bilo toliko
zamršeno da je bilo smešno pomisliti da je moj mozak sposoban da konstruiše nešto
toliko složeno.
Pokaži mi kuda da izađem odavde, pomislio sam.
„Pole.“
Dženin glas je smesta dopro meni sleva.
„Ovuda.“
Moja podsvest je prizvala Dženi da mi pomogne za vreme tog prvog lucidnog sna.
Da nije, sve bi se odvijalo sasvim drugačije.
Ti ni zbog čega ne treba da osećaš grizu savesti.
„Treba“, rekao sam ponovo sad.
Dženi se namrštila na mene.
„Da li se zaista tako osećaš sve ovo vreme?“
„Ne“, odgovorio sam. „Ovo je novo. Kad sam otišao odavde, odlučio sam da sve to
spakujem – da sve to ostavim iza sebe. Griža savesti je naprosto ono što je trebalo da
osećam.“
„Bože, treba da popričaš s nekim.“
„Pričam.“
„S nekim kvalifikovanim, hoću da kažem. S nekim ko može da pomogne.“
„Da. Možda.“
„Opet ta reč. Kao što sam rekla, nekad si bio odlučniji.“ Uzdahnula je i ustala.
„Moram da idem.“
„Znam.“
„Ali ozbiljno. Razmisli o onome što sam rekla.“
Dok sam posmatrao kako ide ka vratima, razmišljao sam. Ti ni zbog čega ne treba
da osećaš grizu savesti. Mislio sam o tome neprestano, i pokušavao da poverujem u to,
ali mi nije delovalo istinito.

Kasnije sam se najednom probudio usred noći, ali nisam bio siguran šta se događa. U
spavaćoj sobi oko mene je vladao skoro potpuni mrak. Bio sam siguran da sam se
probudio iz dubokog sna – nešto me je naglo probudilo – ali nisam znao šta.
Ležao sam tamo, a srce mi je mirno kucalo.
Spavaća soba se postepeno ukazivala, mračni oblici su se polako pojavljivali kao da
istupaju iz tame ka meni. Moja stara soba. Pogled na nju izazivao mi je nemir na koji
sam se navikao u danima otkako sam se vratio. Nisam bio gde treba da budem, a ipak
soba je bila toliko poznata da je izgledala kao neko mesto gde sam oduvek bio.
 DUM,
DUM,
DUM.
Brzo sam se uspravio, a srce mi je sada tuklo.
Zvuci su dolazili iz prizemlja – neko je kucao na ulazna vrata. No bilo je ritmičnije
od toga – zvukove su delile pauze, kao da je neko, ma ko da je bio napolju, morao da
uloži napor da podigne ruku. Po težini udaraca reklo bi se kao da je pokušavao da vrata
skine sa šarki.
Spustio sam noge na pod, pa ga opipao. Telefon mi je oživeo u ruci kad sam ga
našao; tek što je prošlo tri ujutro. Pomalo uspaničen, navukao sam farmerke koje sam
nosio prethodne večeri i izašao na odmorište.
U prizemlju je patos pored ulaznih vrata osvetljavala slaba svetlost što je dopirala s
ulice. Zurio sam u nju načas očekujući da opet čujem buku i vidim da se vrata tresu od
siline udarca.
Ništa.
Oklevao sam.
Nekad si bio odlučniji.
I sišao sam oprezno i dalje držeći mobilni u ruci. Kad sam stigao do ulaznih vrata,
otvorio sam telefon i uključio baterijsku lampu. Jarka svetlost ispunila je hodnik, a onda
je zrak svetlosti zatitrao dok sam skidao lanac i otvarao vrata.
Napolju nije bilo nikog. Staza pred ulazom bila je prazna, a ulica pusta.
Ali kapija je bila otvorena.
Jesam li je ja tako ostavio?
Nisam mogao da se setim. Izašao sam napolje; na koži sam osećao hladan noćni
vazduh, a pod bosim nogama neravnu kamenu stazu. Uperio sam lampu levo i desno; po
zapuštenom vrtu smenjivali su se svetlost i senke. Tu se niko nije krio. Potom sam
krenuo niz stazu, pa kroz kapiju izašao na pločnik. Ulica, okupana bolesnom žućkastom
svetlošću, bila je prazna u oba smera.
Osluškivao sam.
Čitavo selo je bilo tiho i mirno.
Zatvorio sam kapiju i zaputio se nazad u kuću. Kad sam stigao do ulaznih vrata,
baterijska lampa ih je osvetlila.
Zaledio sam se, a srce mi je brzo kucalo.
Naježio sam se kad sam uperio svetlost na drvena vrata i pomislio na kucanje koje
sam upravo čuo.
I dok sam gledao oznake ostavljene na vratima.
 14

Pre

Nakon mog prvog lucidnog sna, u narednim nedeljama bilo ih je sve više i više. Nikad
nijedan nisam spomenuo ni Čarliju ni drugima. Razlog je jednim delom bio to što su mi
se činili isuviše ličnim da bih ih prepričavao drugima, ali takođe, kako je vreme
prolazilo, i moja ogorčenost zbog načina na koji je eksperiment počeo da upravlja našim
životima.
Čarli je počeo da vodi razgovore o našim „rezultatima“ i postalo je jasno da to, ma
šta se događalo, nije jedno od njegovih prolaznih interesovanja. Posle sveg ovog
vremena teško mi je da se tačno setim kako se sve to događalo. Ideja o zajedničkim
snovima bila je nemoguća, ali oni su ih imali – ili su makar tvrdili da ih imaju.
Podsećalo je to na nekakvu trku u naoružanju. Čarli je recimo mogao prvi da čita iz svog
dnevnika snova, a onda bi Bili opisao svoj san i tu bi se našla veza. Čarli bi bio
zadovoljan, što bi, naravno, podstaklo Džejmsa da pronađe vezu u svom snu. Ili bi pak
prvi počeo Džejms, Čarli bi opisao sličan san, a onda bi Bili, ne želeći da bude
izostavljen, shvatio da je i on doživeo nešto slično. Posle onog prvog puta više nikad
nisu jedan drugom pokazali dnevnike snova. Možda nisu želeli da naruše svet mašte koji
su međusobno gradili.
I sve više je izgledalo kao da su posredi samo njih trojica. Moj otpor da učestvujem
u svemu tome počeo je da stvara razdor u grupi. Nadao sam se da bi moja ravnodušnost
mogla uticati na ostale, ali nije. Naročito je Džejms, činilo se, sa svakim danom sve više
potpadao pod Čarlijev uticaj.
A to je bilo još nešto zbog čega sam bio ogorčen.
Imao sam neprijatan osećaj da svi mi idemo ka nečemu. To što je Čarli radio imalo
je svrhu, a mada nisam mogao da dokučim šta je to, osećao sam sve veću nelagodu.
Ali ma koliko mi je sve to izgledalo glupo, sećam se da sam mislio: kakvu štetu to
može naneti? Kao što sam rekao Džejmsu onog dana kad smo prvi put upoređivali
dnevnike snova, ništa od svega toga nije imalo značaja. Snovi su bili samo snovi. I
zaključio sam da će se na kraju sve to samo od sebe završiti i da će se život vratiti u
normalu.
Nije važno.
To sam stalno govorio sebi.
Inkubacija.
Uprkos zlokobnim prizvucima, ta reč opisuje jasnu činjenicu: stvarni svet utiče na
snove koje sanjamo. Naša podsvest uzima svakodnevna iskustva i razbija ih o pod kao
vazu, a onda uzme šačicu delića da napravi nešto nasumično i novo što nam pokazuje
dok spavamo. Možda prepoznajemo neke fragmente, ali spojeni su čudno i razdvojeni
neobičnim pukotinama. Snovi su kao pačvork, spojeni od stvari koje nam se dešavaju
dok smo budni.
No ponekad i suprotno može biti tačno.
Na jednoj pauzi za ručak Džejms i ja smo bili na igralištu, pa smo se zaputili u sobu
C5b. Nije mi se dopadalo da opet učestvujem u uobičajenoj aktivnosti i taj osećaj je bio
sve jači dok smo išli, ali nisam mogao da smislim nikakav izgovor da ne idem.
Tada sam se načas osvrnuo.
Dženi je bila na suprotnom kraju igrališta i išla je u pravcu gradilišta. Delovala je
samouvereno i sama sebi dovoljna kao i uvek – sama, ali nikad usamljena – a kretala se
kao da je nekako između ostale dece zacrtala putanju koja joj je omogućavala da ide
pravom linijom bez zastajanja.
Gledao sam kako je nastavila puteljkom uz gradilište. Kuda je išla? Tamo nije bilo
bogzna šta, samo teniski tereni, nekoliko spoljnih nastavnih prostorija i parkiralište za
zaposlene, a ipak je koračala mirno i sigurno, i očigledno je na umu imala neko
odredište.
„Šta je?“, rekao je Džejms.
Nisam odmah odgovorio. Kad sam video Dženi, setio sam se onog svog prvog
lucidnog sna. I baš kao što nam snove oblikuje stvarnost, postoje prilike kao što je ova
kad nam živote mogu promeniti snovi koje smo sanjali.
„Stići ću te“, rekao sam.
„Zašto?“
„Moram da popričam s nekim.“
„Okej.“
Malo je slegnuo ramenima i otišao.
Oklevao sam, ali onda sam krenuo nazad putem kojim smo došli. Izbliza su cerade
bile providne dovoljno da se vidi blato što je poprskalo drugu stranu. Podignuti krak
kopača visio je u vazduhu, njegovi široki metalni zupci izobličeni i zarđali, i osećao sam
blagi miris katrana. Verovatno je tamo nešto bilo, ali na gradilištu je vladala takva tišina
da je bilo lako pomisliti kako je sve iluzija: da će cerade na kraju biti uklonjene kao
maramica u nekom mađioničarskom triku i otkriti da se ništa nije promenilo.
Oko nas nikog nije bilo, a dok sam išao, sve se manje zvukova čulo. Teniski tereni
sleva bili su zaključani iza žičane mreže, dok su nastavne prostorije zdesna izgledale kao
kamp prikolice od talasastog lima, ostavljene u nepravilnoj liniji. Dženi je tu sedela.
Stigla je najviše minut pre mene, ali je već energično pisala u svesku na krilu.
Zaustavio sam se nedaleko, sada nesiguran u sebe, osećajući se pomalo glupo. Ovo
je očito bilo njeno mesto i bila je toliko zadubljena u to što je radila da se činilo
pogrešnim da se namećem. I premda sam s njom razgovarao nekoliko puta otkako mi je
pozajmila knjigu, uvek je to bilo slučajno: razgovori posle kluba kreativnog pisanja ili
kratki razgovori kad bismo se slučajno sreli u hodniku. Nikad je dosad nisam ovako
potražio. Pojma nisam imao šta ću reći. San me je možda doveo ovamo, ali sam u
stvarnosti ostao bez reči. I spremao sam se da se okrenem kad je podigla pogled i
ugledala me.
Smesta je prestala da piše, načas bezizražajnog lica.
Zatim je doviknula.
„Hej.“
Prebacio sam torbu na rame.
„Hej.“
Još jedan trenutak ćutanja.
Rekla je. „Dolaziš li ili odlaziš?“
Ponovo sam se osećao glupo. U isto vreme, bio bih još smešniji ako bih se okrenuo
i otišao. Prišao sam klupi.
„Izvini“, rekao sam. „Izgledalo je da si zauzeta.“
„Zauzeta?“ Bacila je pogled na svesku. „O. Ne. Samo sam se poigravala s
idejama.“
„Idejama za priče?“
Zatvorila je knjigu.
„Tako nekako. Hoćeš da sedneš ili planiraš da stojiš?“
Još jedno pitanje na koje je, sad kad sam bio tu, postojao samo jedan mogući
odgovor. Seo sam na kraj klupe oprezno ostavljajući razmak između nas. Pogledala me
je s iščekivanjem.
Da, shvatio sam.
Verovatno mi treba razlog zbog kojeg sam ovde, zar ne?
Dobio sam inspiraciju.
„Video sam te i shvatio sam da sam nameravao da se izvinim“, rekao sam. „Ona
knjiga koju si mi dala ostala je kod mene toliko dugo.“
„Oh. Ne brini zbog toga.
„Imao sam utisak da ti je važna.“
„Jeste, ali imam je sto godina. Jesi li već pročitao sve priče?“
„Ne baš.“
„Onda je zadrži još malo. Završi domaći. Jer sve su dobre. Tu su neki pravi klasici
– te svakako treba da pročitaš.“
Nasmešio sam se.
„Da se obrazujem?“
„Da. Ako hoćeš da budeš pisac, moraš da poznaješ tu oblast, zar ne? Imaj malo
poštovanja prema istoriji. Ma koliko je sjajan, ne mogu ti dopustiti da do kraja života
čitaš samo Stivena Kinga.“
„Valjda je tako.“
Sad sam se osećao još gore. Ako hoćeš da budeš pisac. Želeo sam da budem, ali uz
nedavna ometanja jedva sam uspeo da napišem nešto za nekoliko sedmica. Zapisao sam
nekoliko ideja, ali su mi izgledale monotone i beživotne. Činilo se kao da nemam o
čemu da pišem. Nemam šta da ispričam.
„Na čemu radiš?“, rekao sam.
„Na priči strave, naravno.“ Lice joj se ozarilo, razdraganost joj je dobro pristajala.
„Tako nekako. Priča o duhovima, pa je zapravo pre tužna nego bilo šta drugo.“
„Zašto je tužna?“
„Zato što priče o duhovima treba da budu tužne. Zar ne misliš i ti tako?“
Priče o duhovima su me uopšte uzev navodile da zamišljam bele čaršave i
zveketave lance, mračne hodnike s likovima koji iskaču pred tebe. Ali razmišljajući o
tome, uviđao sam na šta misli Dženi.
„Da, valjda. Mora da je tužno biti duh.“
„Baš tako. Ako postoji utvara, znači da je neko mrtav. Ličnost je ostala i nema
mira. Drugi ljudi tuguju. I tako dalje.“
„U ovoj, dakle, nema krvi?“
„Ne.“ Šmrknula je. „Pa – ne mnogo.“
Osmehnuo sam se setivši se Dobrog psa, jezive priče koju je čitala naglas o psu
koji je pojeo svog gospodara nakon što je ovaj umro. Podsetilo me je to na Gudbolda,
koji je šetao ulicama sa svojim ljubimcem, i pomalo sam se nadao da če i njega ista
sudbina zadesiti jednog dana. Osim što izgleda da je, i pored svih grešaka kad smo mi
posredi, prema životinji postupao dobro.
„Priča o psu je bila odlična“, rekao sam.
„Hvala.“
„Rekla si da je zasnovana na istinitom događaju. Kako si uopšte čula za to?“
„Mari mi je rekla.“
„Ko je Mari?, upitao sam.
„Moja prijateljica.“ Dženi je spustila beležnicu na klupu između nas. „Što me
zapravo podseti – imam nešto za tebe. Ne znam hoće li te zanimati, ali Mari mi je to
dala, a ja sam se setila tebe. Sačekaj.“
Sagnula se i preturala po torbi koja joj je stajala pored stopala i na kraju izvadila
pohabani časopis. Pružila mi ga je.
„Život pisca“, rekao sam.
„Pogledaj zadnju stranicu.“
Okrenuo sam časopis i pregledao pojedinosti.
„Takmičenje za najbolju kratku priču“, rekla je Dženi. „Otvoreno za sve mlađe od
osamnaest godina. Ako te odaberu, objaviće antologiju pobednika – pravu knjigu. Rok
nije daleko.“
„Okej.“
Pogledao sam oglas bez razumevanja. Najzad mi je sinulo.
„Šta – misliš da treba da konkurišem?“
„Da! Obavezno. Mislila sam da je tvoja priča zaista dobra. Svakako treba da je
pošalješ.“
„Hoćeš li ti poslati svoju?“
 „Naravno. Mislim, šta mogu da izgubim?“
Zurio sam nekoliko sekundi u časopis ponovo čitajući detalje, ovog puta pažljivije.
Što je najvažnije, ništa se nije plaćalo. Pa kakvu bi štetu moglo da nanese? Strahovao
sam da će me odbiti, naravno, ali Dženi je mislila da je moja priča dovoljno dobra.
„Nemam olovku.“
Zakolutala je očima. „Ne moraš da je pošalješ sad.“
„Znam to. Hteo sam da zapišem adresu.“
„U redu je – ponesi časopis. Ja već imam sve detalje.“
„Sigurno?“
„Da, naravno.“ Zavrtela je glavom, zbunjena. „Zato sam ga donela.“
Zato sam ga donela.
Sećam se da me je to obradovalo. To je značilo da je, uprkos tome što nismo često
razgovarali, Dženi mislila na mene, i ta spoznaja mi je pružila uzbuđenje kakvo je teško
opisati. Toplota u stomaku. Takvo nešto nikad dotad nisam doživeo, ali bilo je kao da
sam upravo naučio da na svetu ima mogućnosti za koje ja nisam znao.
Stavio sam časopis u torbu. „Hvala ti.“
„Nema na čemu“, odvratila je Dženi. „Nije to ništa posebno.“

Narednog jutra sam zevao dok sam hodao selom gotovo i ne razmišljajući o putu koji
me vodio do Džejmsove kuće. Makar me je hladnoća malo razbudila – iako je proleće
zvanično počelo, Griten je i dalje zimu držao čvrsto kao i svoje stanovnike. Ali u selu je
makar trava ponovo rasla i premda je sunce bilo tek nešto više od blistavog novčića
trenutno zaklonjenog oblacima, osećao sam da prikuplja snagu. Ptičji pev se čuo prvi put
posle niza meseci. Oprezan zvuk koji kao da nije želeo da iskušava sudbinu, ali je bio tu.
Razočarao sam se kad sam stigao pred Džejmsovu kuću.
Obično ga je Karl spremao za školu i pratio ujutru, ali je tog dana Ajlin bila na
kućnom pragu. Na sebi je imala izbledelu kućnu haljinu i brisala je vrata starom plavom
krpom koju je držala stisnutom pesnicom, dok joj je na licu bio izraz koji je ukazivao na
bes i usredsređenost.
Kapija je visila na jednoj šarki. Drvo je zagrebalo po zemlji kad sam je otvorio.
Ajlin me je pogledala oštro, a ja sam pognute glave prilazio stazom.
„Dobro jutro, gospođo Doson.“
„Jeli?“
Nastavila je šta je dotad radila držeći jednom rukom vrata, a drugom upirala krpom,
brišući tako divljački da sam napola očekivao da će oronulo drvo popustiti. Viknula je u
kuću.
„Izađi, dečko. Vreme je za školu.“
Nije bilo trenutnog odgovora. Stajao sam tu u nelagodi nekoliko trenutaka i gledao
je kako radi. Kod nogu joj je stajala boca dezinfekcionog sredstva.
„Je li se nešto sinoć desilo u tvojoj?“, upitala je.
 Pitanje me je iznenadilo; pojma nisam imao na šta misli. Sekund kasnije, možda
protumačivši moje ćutanje kao nekakvu grizu savesti, pogledala me je sumnjičavo.
„Gde si ti bio sinoć?“
„Gospođo Doson?“
„Ne bulji tako u mene, dečko. Jesi li izlazio sinoć?“
„Ne.“
Gledala me je, procenjivala me. Nakon onoga što je ličilo na večnost odmahnula je
glavom, pa se ponovo usredsredila na vrata.
„Neko je izlazio. Neko od vas. Neko iz vašeg društva se igrao napolju, jebeni
glupani.“
Pre no što sam mogao da kažem još nešto, Džejms se pojavio u dovratku, oprezno
prolazeći postrance pored majke kao da je žena elektrifikovana i da bi doživeo strujni
udar ako se dotaknu.
„Vidimo se kasnije, tata“, doviknuo je u kuću. „Volim te.“ Karlov glas je dopirao iz
nekog udaljenog kutka kuće.
„I ja tebe.“
Čekao sam dok se Džejms i ja nismo dovoljno udaljili da nas ne čuju.
„Je li sve u redu?“
„Jeste.“
To je očigledno bila laž, ali nisam želeo da insistiram. Kad je autobus stigao,
Džejms je prvi ušao. Uvek bih nas ja poveo na zadnji deo sprata – jer se činilo da je to
mesto gde treba da sedimo u našim godinama – ali danas nas je Džejms odveo do
slobodnog mesta u sredini donjeg sprata. Kad su se vrata zatvorila i autobus krenuo,
neko vreme smo sedeli u tišini. Ali premda nisam želeo da otvoreno pitam Džejmsa šta
se dogodilo, želeo sam da saznam o onome što je Ajlin govorila.
Je li se nešto sinoć desilo u tvojoj?
„Šta je radila tvoja majka?“, upitao sam.
„Čistila vrata.“
„Da, video sam. Hoću da kažem, zašto?“
Džejms je oklevao.
„Jesi li čuo nešto?“, upitao je. „Tokom noći?“
Ponovo sam razmislio o tome. Koliko sam mogao da se setim, spavao sam mirno.
„Ne, ničeg se ne sećam.“
„Jesi li siguran?“
Džejms je izgledao umorno kao i ja. Ali bio je i uplašen.
„Ne znam“, rekao sam. „Šta je trebalo da čujem?“
Ali trenutak kasnije Džejms se okrenuo i kroz prozor gledao u turobni krajolik
pored kojeg smo prolazili.
„Ništa.“
„Da. Baš zvuči kao ništa.“
„Kucanje na vratima. Jesi li to čuo?“
„Kucanje? Ne.“
 „Dobro.“
„Hoćeš da kažeš da si ti čuo?“
„Ne, to je rekla moja majka. Neko je lupao na naša vrata usred noći. Bila je besna
zato što ju je to probudilo.“ Džejms je slegnuo ramenima – mali stidljiv pokret koji
jedva i da je bio završen. „Stoga je probudila mene i tatu. Ali nije bilo nikog. Mislio sam
da joj se učinilo, ali je jutros na vratima bilo nešto. To je radila – čistila je to.“
„Šta je čistila?“
Džejms ponovo nije odgovorio. Pitao sam se da li je zapravo i znao – i da li je tamo
uopšte i bilo nešto. Ajlin je dosta pila i nije bila osoba koja bi priznala da je pogrešila.
Lako se moglo poverovati da joj se učinilo da čuje buku u noći, da je preterano
reagovala i da jutros čisti vrata samo da bi se i dalje tvrdoglavo pretvarala da je u pravu.
Autobus je skrenuo na auto-put i počeo prolaziti pored napuštenih fabrika, trošnih
prodavnica i kuća na čija vrata i prozore su bile zakucane daske.
Džejms je ispod glasa rekao nešto što nisam čuo.
„Molim?“, rekao sam.
„Krv.“
I dalje je posmatrao jednolični pejzaž, a glas mu je bio toliko tih da sam ga jedva
čuo.
„Rekla je da je na našim vratima bila krv.“
 15

Sada

Pozornik Oven Holder škiljeći je posmatrao ulazna vrata moje majke.

„Šta mislite da je ovo?“, upitao je.
„Ne znam. Liči na krv.“
„Da, valjda.“ Nakrivio je glavu. „Možda.“
Upotrebljavao sam previše tu reč i sad mi je smetalo da je čujem. Na vratima su
bile tri grimizne mrlje, svaka veličine bočne strane stisnute pesnice, jasno su se isticale
na belom drvetu, blistajući turobno na jutarnjoj svetlosti. Ako mi je bilo neprijatno da ih,
sam u mraku, vidim pri svetlosti mobilnog telefona, sada mi je pogled na njih izazivao
mučninu. Počele su da se zgrušavaju i već su privukle nekoliko muva.
„Mislim da je ovo sigurno krv“, rekao sam.
„Ranije ih nije bilo?“
„Teško da bi vam promakle, zar ne?“
„Da“, odvratio je Holder. „Tako je.“
Zatim se nagnuo unazad, nabio ruke u džepove i namrštio se kao da nije siguran šta
bi tačno trebalo da uradi u vezi s ovim. Nisam bio siguran ni ja. Oklevao sam pre nego
što sam nazvao policiju i na kraju sam zaključio da to može da sačeka makar do ujutro.
Ali sada mi je, ma kakav da bude ishod, bilo drago što sam to učinio. Oznake na vratima
su očito bile nekakva poruka, a iako još nisam sasvim razumeo njeno značenje, plašila
me je više nego što sam želeo da priznam.
Nisam pokušavao da ponovo zaspim nakon što me je kucanje probudilo. Umesto
toga sam proverio brave na svim vratima i prozorima u kući, a onda sedeo u tami na
majčinom krevetu s odškrinutim zavesama kako bih imao pogled na ulicu. Čekao sam i
posmatrao dok tišina u vazduhu nije počela da šumi. I premda napolju nije bilo nikog, ni
najmanje naznake kretanja u selu, još uvek sam imao jeziv osećaj da me neko posmatra.
Taj osećaj sam imao i sad.
Holder je duboko i polako udahnuo, pa pogledao niz prilaznu stazu ka ulici.
Izgledao je nesigurno.
„Zaista ne znam šta da kažem, gospodine Adamse. To je, rekao bih, neka vrsta
vandalizma. I shvatam da mora biti neugodno. Ali nikakva stvarna šteta nije učinjena.
Verovatno je posredi samo neslana šala.“
Neko iz vašeg društva se igrao napolju, jebeni glupani.
 Iako je jutro bilo toplo, naježio sam se setivši se toga. Ali Holder je izgledao kao da
mu je najviše dvadeset sedam-osam godina i pretpostavio sam da je isuviše mlad da bi
znao šta se ovde desilo pre svih ovih godina. Mogao sam da pokušam da objasnim, ali
izgledalo je da bi trebalo govoriti isuviše mnogo da bih mu sve ispričao. A čak i da to
učinim, da bi se shvatio pravi značaj, moralo se to najpre doživeti.
„Voleo bih da makar napravite službenu zabelešku“, rekao sam.
Uzdahnuo je, pa izvadio svoj telefon.
„Naravno, gospodine.“
Slikao je ulazna vrata iz nekoliko različitih uglova, a ja sam stajao prekrštenih ruku
i promatrao ulicu i obližnje kuće. I opet se nije videlo ništa. Ali ako me je neko
posmatrao, makar je znao da ozbiljno shvatam situaciju. Da – makar površno gledajući –
nisam bio zastrašen.
Nakon što je Holder završio i otišao, vratio sam se u kuću. Čitava situacija delovala
je i neobično i razočaravajuće; nešto ozbiljno se dogodilo, ali je sama kuća izgledala
sasvim normalno i život se izgleda nastavljao isto kao i prethodnih nekoliko dana.
Nisam znao šta da radim.
Za početak očisti vrata.
Da – to bi bilo preduzimljivo, zar ne? I izneo sam krpe, kofu vode i bocu
dezinfekcionog sredstva na prag i počeo da radim. Ali sve vreme sam proveravao ulicu
iza sebe. A čak i ako tamo nikog nije bilo, radovao sam se kad sam završio i mogao da
se vratim u kuću i zaključam vrata za čitav svet.
U kući je vladala tišina.
Ko je mogao ostaviti one tragove? Na to pitanje je bilo nemoguće odgovoriti. Kad
sam juče čitao na internetu, video sam brojne komentare o kucanju na vrata Džejmsove
kuće. Bila je to samo jedna od mnogih dobro poznatih pojedinosti slučaja: deo slagalice
poznat hiljadama korisnika opsednutih internetom. Ako je neko želeo da mi priredi
neslanu šalu, bilo je mnogo materijala u kojem je mogao naći inspiraciju.
A možda je to bilo sve.
Ali dok sam razmišljao o postovima koje sam video na mreži, takođe sam se setio
korisnika koji su verovali da je Čarli još živ tamo negde i onih koji su mislili da je
postigao nemoguće. Loš predosećaj koji sam imao danima sada je bio jači. Osećaj da
prošlost nije nestala i da dolazi nešto grozno.
Ali ako je tako, šta?
Polako sam se popeo stepenicama, pa stao na odmorištu pored prozora i pogledao u
potkrovlje. Vratanca su bila zatvorena, ali sam bezmalo mogao osetiti crvene otiske
dlanova i kutije s novinama, zapečaćene iznad mene.
U kući je, Pole.
U kući je, jebote!
Značaj majčinih reči sad mi se vratio kao i panika i strah koji joj se osećao u glasu.
Pronašao sam kutije pune novinskih izveštaja o tri različita ubistva, razdvojena
godinama, ali sa zajedničkom niti koja je vodila ponovo do mene. Ma koliko bolno bilo
saznati šta je moja majka krila od mene sve ovo vreme, mislio sam da je to sve što se
može pronaći. Ali sada sam se pitao da li postoji još nešto što mi je promaklo. Neka
pojedinost koja je bila dovoljno važna da mi neko pošalje poruku ili upozorenje.
Pretnju.
Pomisao na to me je plašila.
Ali morao sam da pogledam još jednom. Spremao sam se da otvorim vratanca kad
sam krajičkom oka spazio nešto. Stajao sam veoma mirno prisiljavajući se da i dalje
gledam uvis. Prozor pored mene gledao je na stražnji vrt i šumu, i bio sam siguran da se
među drvećem nešto pomerilo.
Bacio sam pogled napolje, posmatrao šumu nekoliko sekundi i pokušavao da
ponovo ugledam to što sam video ma šta da je to bilo.
Tamo nije bilo ničeg.
A onda je bilo.
Nisam mogao biti siguran, ali sam imao utisak da neko čuči u rastinju s druge
strane ograde.
Ponašaj se prirodno, rekao sam sebi.
A onda sam se trudio da ostanem miran. Trenutak kasnije sam okrenuo leđa
prozoru i stajao tu još malo gledajući tamo-amo, kao da nisam video ništa. Kao da nisam
siguran šta ću dalje raditi.
U izvesnom smislu to je i bilo tačno. Jesam li želeo da se suočim s onim koji je bio
napolju ma ko on bio? Srce mi je kucalo uporno mi govoreći ne, ne, ne. To sam
poslednje želeo. Ali onda sam pomislio na ono što mi je Dženi rekla i setio sam se kako
sam se onog dana nekad davno zaleteo na dečka na terenu za ragbi, i zaključio da ono
što želiš da radiš nije uvek isto ono što moraš da uradiš.
Krenuo sam u prizemlje.

***

Stražnji vrt je bio dugačak. Između vrata i šume bilo je pedesetak metara rastinja, i ako
izađem tuda, ko god da je tamo videće me i nestati u drveću pre no što stignem do njega.
Ali u Senke su vodili i drugi putevi. Izašao sam, zaključao ulazna vrata i onda brzo
krenuo niz ulicu. Malo dalje je obrasla pešačka staza vodila od puta prema šumi. Krenuo
sam tom stazom. Prigušeni živom ogradom s obe strane, ovde su zvuci bili toliko tihi da
sam mogao da čujem zujanje pčela u drači oko mene, a čak je i taj šum nestao kad sam
stigao na kraj staze i oprezno zakoračio među drveće.
Nelagodnost se pojačavala. Nisam bio u ovoj šumi dvadeset pet godina, ali sam je
isuviše dobro pamtio. Trebalo je da ideš samo nekoliko metara da bi civilizacija ostala
iza tebe i nastupila duboka, uznemiravajuća tišina. Da se osećaš zarobljeno i izgubljeno,
čak i na ogolelim delovima staze gde je rastinje bilo pregaženo.
I da osećaš da te neko posmatra.
Ali ja više nisam bio tinejdžer.
 Malo dalje sam skrenuo levo probijajući se između stabala pod uglom prema
zadnjem delu majčine kuće. Ako budem pažljiv, moći ću da se prikradem onome koga
sam video kod ograde.
Minut kasnije procenio sam da sam skoro stigao. Bilo je veoma vruće i zastao sam
da obrišem znoj s lica pre no što sam se malo pognuo i počeo da se krećem sporije.
Udaljena začelja kuća počela su se postepeno pojavljivati između granja.
Grančica je kvrcnula pod mojom nogom.
Stajao sam nepomično na trenutak. Ništa se nije dogodilo.
Nastavio sam dalje i posle nekoliko sekundi stigao do ograde, gde se drveće
proredilo, a neuredni stražnji vrt moje majke iznenada je postao vidljiv. Tamo nije bilo
nikog. Ali kad sam spustio pogled, rastinje kod mojih nogu bilo je očigledno spljošteno,
a mogao sam da osetim i neki miris u vazduhu.
Nezdrav trag prljavštine i znoja.
Koža na zadnjem delu vrata me je počela peckati. Polako sam se okrenuo ka šumi
iza sebe. Uvek je bilo nešto naopako s ovim mestom – tihi brum energije zemlji, isto kao
kad se previše približiš električnom stubu – ali sada je osećaj bio gori.
Neko je bio tu.
Neko se krio među drvećem.
„Hej?“, uzviknuo sam. „Ima li koga?“
Nije bilo odgovora. Ali tišina je bila napeta, kao kad se zadržava dah.
„Čarli?“
Pojma nisam imao zašto sam izgovorio njegovo ime, ali to je urodilo plodom. Posle
dve-tri sekunde tišine čuo sam kako se negde ispred mene s leve strane lišće tiho kida.
Stajao sam nepomično dok mi je srce tuklo. Šuma je bila tako gusta u tom pravcu da
nisam mogao videti više od nekoliko metara ispred sebe, ali zvuk nije došao izdaleka.
Ko god je bio tamo bio je blizu.
Pripremio sam se, pa oprezno krenuo između grubih stabala koračajući preko
namotaja trave i sklanjajući tanko granje s puta.
A onda, kad sam izbio na čistinu, ukopao sam se na mestu.
Jedan muškarac je stajao na suprotnoj strani.
Bio je desetak metara udaljen od mene i stajao je meni okrenut leđima, pognute
glave, potpuno nepomičnog tela.
„Hej?“, rekao sam.
Čovek nije odgovorio. Pogledao sam pažljivije i video da nosi ono što je izgleda
bilo stara vojnička jakna, izlizana na ramenima tako da je tkanina štrčala u paperjastim
čupercima. I dok sam osluškivao, čuo sam ga kako diše.
Ne, pomislio sam.
Ne, ne, ne.
Iako sam želeo da se približim, moje telo nije reagovalo. Osećao sam se kao da sam
ukorenjen u mestu kao i stabla koja su me okruživala. Podigao sam ruku i zapušio nos.
Nisam sanjao.
 A onda, tek tako, čovek je krenuo dalje među stabla. Zurio sam za njim užasnut, ali
nestao mi je s vidika gotovo odmah; lišće je šuštalo dok je nestajao dublje u šumi.
Tada je sve utihnulo.
Stajao sam tamo dok mi je srce udaralo kao ludo.
I baš kao što se trenutak ranije Čarlijevo ime pojavilo naizgled niotkud, sada mi se
javila slično nezvana misao. Da ono što sam upravo video uopšte nije bio čovek. Da je
to bilo nešto što se izvuklo iz dubina Senki da me poseti, a sada se vraćalo u svoj dom
među drvećem.
 16

Isuse, pomislila je Amanda kad je stigla u Griten.

Činilo se da se svet oko nje potpuno promenio za samo dvadeset minuta. Ne tako
davno vozila se mirnim seoskim putevima, okružena sunčanim idiličnim poljima
misleći: Ovo nije tako loše mesto. Sad su tu bili samo prazni industrijski pogoni, oronule
kuće i prodavnice sa svih strana, a ona je mislila: Ovo je jebena rupa.
To je, doduše, bilo oštro. Po njenom iskustvu, mesta su bila naprosto mesta. Ono
najvažnije bili su ljudi koji su u njima živeli, a poštanski broj u otmenijem delu grada
nije jamčio ništa; dobrog i lošeg bilo je svuda. A ipak bilo je nečeg posebno
poražavajućeg u Gritenu. Uprkos sunčevim zracima, vazduh je izgledao tmurno i sivo
kao stara mokra krpa, napola isceđena. Dok je gledala oronule četvrti kroz koje se
vozila, teško joj je bilo da odagna osećanje da je ovo mesto nekako ukleto – da ima
nečeg otrovnog u tlu, ukorenjenog u istoriji mesta, zbog čega je zemlja jalova, a ljudi
mrtvi iznutra.
Telefon joj se nalazio na kontrolnoj tabli, a uključila je aplikaciju za navigaciju koja
joj je pokazivala putanju. Ima da se vozi još otprilike kilometar.
Malo je usporila kad je naišla na oštru krivinu, a zatim prošla pored niza
novosagrađenih kuća s leve strane. Glupo je nadati se da će biti bolje kad nas iskustvo
uči da neće, pomislila je. Teško je bilo zamisliti da bi se u Griten doselio neko ko ima
mogućnost da bude negde drugde.
Naravno, neki ljudi nisu imali izbora.
Nekoliko minuta docnije parkirala se u blizini adrese na kojoj je Bili Roberts bio
prijavljen. Kuća je bila mala i nalazila se između dva pojasa zapuštene, iždžikljale trave.
Komadići cigle otpadali su ispod starih prozorskih dasaka, a boja na ulaznim vratima
toliko se ljuštila da je izgledalo kao da je izgrebana kandžama. Ostaci stare garaže bili su
napola pričvršćeni uz levu stranu, a po zemlji su bili rasuti komadi talasastog lima i
nekoliko zarđalih podupirača još je štrčalo iz kuće nalik telu s otkinutom rukom i
iščupanim tetivama što vise.
Amanda je najpre pomislila da je kuća nekad videla i bolje dane. Ali onda se setila
nagoveštenih pojedinosti koje je pročitala o Robertsovom detinjstvu – zanemarivanje,
veliko siromaštvo, navodi o zlostavljanju – pa je pomislila da možda i nije.
Ugasila je kola i poslala kratku poruku Lajonsu obaveštavajući ga da je stigla. Kad
je juče otišla u njegovu kancelariju, ispostavilo se da je bio više nego predusretljiv kad je
predložila da otputuje u Griten i razgovara sa Bilijem Robertsom. Samo po sebi to nije
bilo veliko iznenađenje. Sa mogućom umešanošću treće osobe na internetu, ubistvo
Majkla Prajsa počelo je da izlazi iz okvira, a Lajons je uvek mislio na krajnji cilj. Ako se
ispostavi da je Roberts umešan ili – još bolje – da je Čarli Krebtri zaista još uvek živ i
ako mogu da nađu nešto što vodi ka njemu, svi će zaslužiti priznanja.
Ali Lajonsu je ostatak dana bio potreban da njenu posetu dogovori s Policijskom
upravom u Gritenu. Ono što nije očekivala bilo je to da će, dok traži pojedince povezane
s prvobitnim zločinom, od univerziteta gde je Pol Adams radio saznati da je i Adams
trenutno u Gritenu. Lajonsu se to, naravno, dopalo: jednim udarcem dve muve. Ono što
je isprva zamišljala kao jednodnevni izlet završilo se njenom rezervacijom u usranom
lokalnom hotelu i žurnim pakovanjem kofera koji se sada nalazio u prtljažniku njenih
kola.
Najpre Roberts.
Izvadila je mobilni telefon dok je prilazila kući i ponovo nazvala Robertsov broj. U
ulici je vladala takva smrtna tišina da je, kad se uspostavila veza, čula kako telefon zvoni
u kući. Ali niko se nije javio. Prekinula je poziv i kuća je utihnula dok Amanda nije
zakucala na vrata.
Čekala je.
Kreće li se neko unutra?
Na vratima se nalazila mala špijunka i posle nekoliko sekundi Amanda je imala
jeziv osećaj da je neko gleda s druge strane. Nestrpljivo se okrenula i pogledala oronulo
okruženje. Kuća se nalazila naspram niza zatvorenih prodavnica čije su metalne šalone
bile ispisane jednostavnim grafitima. Malo dalje niz put bilo je ograđeno dvorište s
gomilama starih automobilskih guma i nečitkim drvenim natpisom privezanim za žičanu
mrežu.
Vratila se do kuće i ponovo pokucala.
Niko nije otvarao.
Uzmaknula je.
Prema podacima, Bili Roberts je godinama bio nezaposlen, ali to očigledno nije
isključivalo mogućnost da je negde van kuće. To je bilo u redu, naravno; uvek je mogla
da opet dođe. Ali ponovo je pogledala špijunku. Imala je osećaj da je neko unutra, a s
obzirom na Robertsov otpor da odgovori na telefonski poziv, nije bila sasvim uverena da
je njegov odnos prema vratima drugačiji. Kleknula je na prag i gurnula poklopac otvora
za poštu.
„Gospodine Robertse?“
Ništa.
Virila je koliko je mogla i uspela da vidi delić hodnika. Vodio je do vrata koja su se
otvarala prema kuhinji, a polomljena daščica na prozoru na suprotnom kraju visila je
pod uglom kao giljotina. Sve što je mogla da vidi delovalo je staromodno: šarene tapete,
prašina na ramovima slika što su visile u hodniku. Izgledalo je kao da Roberts nije
promenio ništa otkako se vratio ovamo. Bledožućkasti tepih bio je zakrpljen i otrcan i na
njemu su bili…
Otisci đonova.
 Amanda je na trenutak samo zurila.
Crveni otisci đonova.
Srce joj je zakucalo malo brže. Polako je zatvorila otvor za poštu, pa ustala i
uhvatila se za kvaku. Lako je popustila pod pritiskom i vrata su se polako otvorila uz
škripu šarki.
Zakoračila je u kuću.
„Gospodine Robertse?“
U kući je vladala potpuna tišina.
Proveri kuda možeš da izađeš.
Brzo je pogledala naokolo. Direktno njoj sleva nalazila su se vrata sa zarđalim
katancem; ta su verovatno nekad vodila u garažu. Stepenice su vodile na sprat, ali iznad
na odmorištu nije bilo nikog. Stari hodnik tačno ispred nje bio je prazan i dovoljno uzan
da može da prođe samo jedna osoba. Niko se nije video u onom delu kuhinje koji je
mogla da vidi – premda je nagađala da verovatno postoje i stražnja vrata, koja trenutno
nije videla.
Pogledala je udesno. Otvoren dovratak vodio je u ono što je delovalo kao dnevna
soba. Nije mogla da vidi nameštaj, ali su pri dnu zidova bile prazne konzerve i boce. Ni
tamo nikog nije mogla da vidi. Ali to je bio njen trenutni položaj. Mesto s kojeg ne bi
videla da neko dolazi.
Pomerila se odatle načas.
Sad kad je bila u kući, tragovi đonova što su vodili niz hodnik izgledali su još više
kao krv nego pre. Po onome što je mogla da razazna, činilo se da je neko iz dnevne sobe
došao do vrata, a onda iz hodnika otišao u kuhinju.
Amanda je osluškivala.
Tišina.
Izvadila je telefon i ukucala broj policije; prst je držala iznad dugmeta za poziv dok
se smirivala. Zatim je postrance zakoračila u dnevnu sobu.
Smesta je pritisnula dugme za poziv.
Bio je to nagonski pokret pre nego išta drugo jer je njenom umu bio potreban
trenutak da obradi ono što je videla. Pažnju joj je privukla tamnocrvena sofa koja joj je
bila sleva, zadnjim delom naslonjena na zid prema hodniku. A onda nepomična figura na
njoj. Nije odmah prepoznala da je to čovek već samo nešto blisko ljudskom, ali i užasno
pogrešno. Glava nije imala nijednu jasnu crtu i bila je prevelika, i tek nakon što se
zagledala u nju shvatila je da je muškarčevo lice neprepoznatljivo, da je koža otekla do
gotovo nemogućih proporcija usled modrica i posekotina koje su joj nanete.
Amanda je telefon koji je već zvonio prislonila na uho.
Javi se, javi se, javi se.
„Policijska uprava u Gritenu, kako…“
„Policajac traži pomoć. Ulica Gejbl 18. Hitno su potrebni policija i ambulantna
kola. Muškarac izgleda kao da je mrtav. Sumnjive okolnosti. Ne zna se gde je
počinilac.“
 Dok je govorila, oprezno je zakoračila ka telu upijajući pojedinosti. Muškarcu su
ruke bile u krilu, a svaki prst slomljen, pa su mu šake izgledale kao iskrivljeno gnezdo.
Još jedan korak i čula je šljapkanje. Pogledala je dole. Sofa uopšte nije bila crvena,
shvatila je. Bila je natopljena krvlju koja se slivala u tepih ispod sofe.
Podigla je pogled.
Malo dalje od sofe stajala su otvorena vrata. Sudeći po dužini prostorije, mogla su
voditi jedino u kuhinju.
Ne zna se gde je počinilac.
„Gospođo, možete li mi reći svoje ime, molim vas?“
„Detektiv Amanda Bek“, rekla je. „Dođite ovamo smesta.“
Čovek na telefonskoj vezi rekao je još nešto, ali Amanda je spustila telefon, srce joj
je tuklo da joj je bubnjalo u ušima, a pažnju je potpuno usmerila na otvorena vrata malo
ispred nje. Razmišljala je o otiscima đonova u hodniku. Nestajali su u kuhinji, ali
najočiglednija putanja vodila je odavde kroz ova vrata na suprotnom kraju sobe. A ipak
ko god ih je ostavio otišao je hodnikom do ulaznih vrata.
Setila se osećaja koji je imala nakon što je pokucala na vrata. Osećaja da je neko
posmatra.
Ostani smirena.
Ne skidajući pogled s vrata što vode u kuhinju, Amanda je spustila telefon u džep
jakne i izvadila ključeve, pa ih namestila između prstiju. Zatim je oprezno krenula ka
suprotnom kraju sobe dajući sebi veću distancu, više vremena, bolji ugao. Tako slabo
naoružana ne bi imala izgleda protiv bilo koga ko je sposoban da izvrši grozno nasilje
nad čovekom koji je nepomično sedeo na drugom kraju sobe.
Kuhinja se otkrivala deo po deo. Amanda je videla kraj radne površine, prepune
prljavih tanjira, a zatim ivicu sudopere. Prozor.
Oklevala je, zatečena između straha od onoga na šta bi mogla naići u kuhinji i
uništene grimizne stvari koja je sada sedela iza nje.
Panika ju je hvatala.
Ne mogu ja ovo.
I na nekoliko sekundi je opet bila osmogodišnja devojčica. Prestravljena, a opet
isuviše uplašena da vikne zato što je znala da u kući nema nikog ko bi došao.
A onda:
Možeš ti to, zamislila je kako joj otac govori.
Dobro sam te vaspitao.
Napravila je još jedan korak postrance.
Kuhinja je bila prazna. Videla ju je sada čitavom dužinom, sve do niše na
suprotnom kraju, odakle ju je gledalo crno oko stare mašine za pranje rublja, i ugledala
je matirano staklo na stražnjim vratima, koja su bila otvorena pored bojlera na zidu dok
su isprekidani sunčevi zraci prodirali kraj njih.
Dobro si.
Olakšanje ju je preplavilo i sada se kretala brže obilazeći krvave otiske đonova koji
su vodili iz hodnika. Iako je dan bio vreo, kad je stigla do vrata i udahnula, vazduh je bio
nekako hladniji i svežiji od mučne atmosfere koja je pulsirala iza nje. Napolju su bili
neuredan popločan deo, trava koja je izbijala kroz pukotine između prljavih kamenih
ploča, i na kraju niz stabala.
Nikog na vidiku.
Spustila je pogled.
Krvavi otisci đonova vodili su preko kamenih ploča prema stablima na kraju
dvorišta. Ali bledeli su kako su odmicali, kao da je osoba koja ih je ostavila nestajala
dok je trčala. A kad je stigla do drveća, sasvim je nestala.
 17

Pre

Sećam se poslednje prilike kad sam s ostalima otišao u Senke.

Bilo je to o vikendu nakon što je neko noću kucao na Džejmsova vrata i, kao i
obično, nas četvorica smo se sastali na seoskom igralištu, pa onda otišli do njegove
kuće. Postojalo je bezbroj puteva kojima smo mogli ići, ali iz nekog razloga Čarli je
uvek voleo da krene odatle. Dok smo tog dana išli Džejmsovim stražnjim vrtom, ja sam
se zatekao malo iza ostale trojice. Stabla preda mnom izgledala su mračnije i
nepristupačnije nego inače i postepeno su zaklanjala nebo dok smo prilazili ogradi, a u
hladu sam na koži osećao hladnoću.
Osvrnuo sam se. Neko je stajao na prozoru na spratu. Karl je stajao tamo i
posmatrao nas, a odraz oblaka pomalo je zaklanjao izraz na njegovom licu. Podigao sam
ruku u znak pozdrava i najpre nije uzvratio. Zatim je oklevajući podigao ruku do okna.
Okrenuo sam se, raširio tanke žice na stražnjoj ogradi i provukao se između njih, pa
zakoračio u šumu i krenuo za ostalima među drveće. Buka je odmah oslabila, tihi nalet
stvarnog sveta bivao je sve tiši iza nas. Tišina je u šumi bila jeziva, i nisam se prvi put
osvrtao oko sebe dok sam ih pratio, a srce mi šumilo od onog čudnog osećanja koje se
javlja kad imate utisak da vas neko posmatra.
A to je bilo glupo, naravno. Tu nije bilo nikog osim nas. Ali u šumi sam uvek bio
nervozan. Majka me je upozorila da tu nije bezbedno. Staza nije bilo mnogo, pa se
čovek lako mogao izgubiti, a čak i ako nije, sama zemlja je bila varljiva i nesigurna.
Postojali su tu i napušteni rudnici i mesta gde se tlo urušilo, usled čega je drveće bilo
nagnuto pod uglom oblikujući tako slomljene krstove ponad ruševnih jama. Ova šuma
nije bila dobrodušna. A ni dobro mesto da bi se tu igrala deca.
I, naravno, bile su tu sve one Čarlijeve priče da je šuma ukleta. Ta ideja mi se
urezala u misli. Uvek je Čarli bio taj koji je insistirao da dolazimo ovamo i uvek nas je
on predvodio, vodio nas različitim putevima kroz drveće. Imao sam osećaj da nešto traži
ovde i često bih zavirio da vidim šta je pored puta ili bih proveravao šta je iza. Među
drvećem je bivalo toliko mračno i tiho da se lako moglo zamisliti da nas nešto ovde
proganja.
Tog dana smo hodali oko sat i po. Tada je Čarli skinuo torbu s ramena i bacio je na
zemlju.
„Evo ovde“, rekao je. „Nije savršeno, ali će poslužiti.“
 „Gde bi bilo savršeno?“, upitao sam.
Nisam očekivao odgovor i nisam ga ni dobio. Prethodnih sedmica sam postao
otvorenije ratoboran prema Čarliju, a on se zauzvrat počeo ponašati kao da nisam tu ili
kao da nisam ništa rekao.
Osvrnuo sam se da pogledam gde nas je doveo.
Veliki deo šume bio je neprohodan, ali Čarli nas je danas skrenuo sa staze i ipak
uspeo da nađe nešto što bi se moglo nazvati čistinom. Tie je bilo crno i spaljeno kao da
je tu bio požar i da se zemlja nikad nije sasvim oporavila. Ugljenisana drveta su kao
strele prava štrcala iz tamne zemlje, a visoko gore grane se pružale kao rašireni prsti. Na
tom mestu se oslobađala i nekakva čudna energija. Okretao sam se ukrug, udišući
atmosferu, misleći na vile i čudovišta. Ako je išta slično živelo u šumi, ovo je izgledalo
kao mesto gde bi se takva stvorenja sastajala. U vazduhu se osećalo iščekivanje kao da
samo mesto očekuje da se nešto pojavi.
Bili je poneo svoju torbu – staru, uprljanu vreću s učkurom. Izvadio je nož i praćku
marke crna udovica iz torbe, pa praćku dao Čarliju, ali nož zadržao za sebe, okrenuo ga
u ruci i pregledao sečivo. Praćku sam video i ranije, ali me je nož uznemirio. Bio je
dugačak oko petnaest centimetara, s nazubljenom oštricom i opasno zakrivljen pri vrhu,
a malo svetlosti što je palo na metal otkrilo je brojne ogrebotine na sečivu. Zamislio sam
Bilija u radionici njegovog oca kako oštri nož prateći uputstva iz onih svojih časopisa.
Tle je zabrektalo kad ga je Čarli šutnuo tražeći odgovarajući kamen za praćku. Kad
ga je našao, zakačio je naslon preko podlaktice, utisnuo kamen u torbicu i do
maksimuma zategnuo užad.
Čuo sam kako guma od rastezanja škripi.
Zažmurio je na jedno oko da precizno nanišani, a onda se okrenuo i naciljao meni u
lice.
„Jebote.“
Reagovao sam instinktivno, zatvorio oči i podigao ruku. Kretao se toliko brzo da
sam u mislima video ostatak događaja i zamislio eksploziju bola u svom oku. Do toga
nije došlo. Kad sam spustio ruku i opet pogledao, Čarli mi se smešio i sada je ciljao u
zemlju.
„Prešao sam te“, rekao je.
„Zaboga, čoveče.“ Srce mi je kucalo toliko brzo da sam jedva govorio. „Šta radiš,
jebote?“
„Samo se šalim.“
Ali nehajnost u glasu nije mu se ogledala u očima. Okrenuo se i naciljao jedno
stablo. Progutao sam knedlu trudeći se da se smirim.
Da mu je ruka tada skliznula, verovatno bi me ubio.
Pa uradi nešto.
Poriv je bio tu. Ali on je i dalje imao praćku. A sada mi se primaknuo i Bili. Vrh
noža je gurao u jedno drvo. Nije ga baš ubadao već pre iz čiste radoznalosti mučio
bezizražajnog lica.
Iznenada mi je sinulo.
 Ja ove ljude vise ne poznajem.
„Gudbold“, rekao je Čarli.
Opalio je. Kamen je leteo isuviše brzo da bih mogao da ga pratim, ali se čuo strašan
prasak i kad sam pogledao tamo, stvarno sam načas video Gudbolda kako stoji s jednim
okom crvenim i probijenim dok mu komadići lobanje lete pored uha. A onda je to opet
bilo samo stablo. Čarlijev hitac je odvalio komad kore drveta u visini glave.
„Pravo u centar“, rekao je.
Zavrteo sam glavom bilo da pokažem neslaganje ili samo da oteram sliku koju mi
je izazvao.
„Nije baš“, rekao sam. „Pre je u oko.“
„Onda u oko. Ipak pravo u njegov mozak – ili ono što prolazi kao njegov mozak.
Na tebe je red, Džejmse.“
Čarli je pružio praćku, i Džejms ju je uzeo oklevajući, pa po zemlji potražio kamen.
Kad ga je našao, stavio ga je u torbicu i stao raširenih nogu, nespretno ciljajući u isto
drvo koje je Čarli pogodio.
„Malo ulevo“, rekao je Čarli.
Rukovanje oružjem Džejmsu nije bilo urođeno. Video sam da će biti neuspešan,
isto kao i na sportskom terenu. Dok je nišanio, Čarli mu je dodirnuo mišicu i nežno ga
navodio.
„Još malo.“
Sada je gotovo samo šaputao.
„A i malo više. Tako je. Sad – vidiš li Gudbolda tamo?“
Džejms je žmurio na jedno oko, koncentrisao se.
„Da.“
„Uradi to.“
Džejms je opalio, ali je u poslednjoj sekundi malo povukao užad. Kamen je
skliznuo kroz rastinje, a Džejms je snuždenog lica spustio praćku.
„Treba samo da vežbaš“, rekao je Čarli. „Probaj ponovo.“
Džejms je opet napunio praćku.
„Voleo bih kad bismo ovo mogli da mu uradimo u stvarnom životu.“
„Uradićemo“, kazao je Čarli.
Na čistini je na trenutak vladala tišina koju je narušavao jedino uporni zvuk koji je
pratio Bilijevo neprekinuto rezbarenje drveta. Pogledao sam Čarlija. Sigurnost u glasu
ogledala mu se i na licu. Izgledao je mirno. I sasvim ozbiljno.
„Kako to misliš?“, upitao sam. Da ju je neko drugi izgovorio, tu bih reč pripisao
razmetanju, ali Čarli je retko govorio nešto što nije mislio.
Pogledao me je.
„Ubićemo ga“, rekao je.
„Mislim… Mislim da to ne bi trebalo da uradimo.“
„Zašto ne? Taj je nasilnik i pedofil.“
„Prilično sam siguran da nije zapravo pedofil.“
 „Stvarno?“ Čarli se namrštio na mene. „A kako bi ti nazvao čoveka koji prisiljava
dečake da se svlače pred njim?“
Ja sam mislio da je Gudbold naprosto odrasla verzija Hejga. Frustriran čovek koji
problemima iz svog žalosnog života daje oduška na nama.
„On je nasilnik“, rekao sam.
„Ne, on je gore od toga.“
„Možda. Ali, zaboga. Čak i da je to istina, to ne znači da možemo da ga ubijemo.“
Zavrteo sam glavom; čitav taj razgovor je bio besmislen. „Na stranu sve ostalo, mislim
da niko od nas ne želi da ide u zatvor.“
„Nećemo morati u zatvor“, odvratio je Čarli.
„O da – naravno da nećemo.“
„Zato što ćemo navesti Crvenorukog da to uradi.“
I opet sam po njegovom glasu i izrazu lica video da je potpuno ozbiljan. Pogledao
sam po šumi osećajući veću nelagodu nego ikad dotad. Ko je gospodin Crvenoruki?
Čarli nikad nije odgovorio na moje pitanje, ali nikom od nas duboko u duši nije bilo
potrebno da čuje odgovor. To je očigledno bila utvara za koju je tvrdio da tumara ovom
šumom i koju je takođe prizivao u svom svetu snova. I na neki čudan način izgledalo je
da je u čitavu stvar lakše poverovati samim tim što to ne izgovara naglas. Kad ljudi
misle da su nešto sami dokučili, skloniji su da to smatraju istinom. Ono što tada nisam
znao bilo je zašto.
Sada sam gledao Džejmsa i Bilija. Nijedan od njih nije izgledao ni najmanje
zbunjen onim što je rekao Čarli.
I opet mi se javila ona misao.
Ja ove ljude više ne poznajem.
„Ali on nije stvaran“, rekao sam obazrivo. „To su samo snovi.“
„To kažeš samo zato što ga ti nisi video.“
„Ne, to kažem zato što je to nemoguće.“
„Džejmse?“
Obojica smo se okrenuli ka Džejmsu, koji je zurio u pocrnelo tie i izgledao
nelagodno.
„Šta je?“, rekao sam.
Džejms je oklevao.
„Video sam ga“, rekao je. „Video sam ga sa Čarlijem.“
„Ne, nisi.“
„Jesam – ranije ove sedmice. Sanjao sam da sam ovde u šumi i obojica su bili tu.
Crvenoruki je izgledao baš kako ga je Čarli opisao. Na sebi je imao stari vojnički kaput,
iskrzan na ramenima, pa je izgledao kao da je imao krila koja su mu istrgnuta.“
„I ja sam sanjao isto to“, rekao je Čarli. „Zar ne?“
Džejms je potvrdno klimnuo glavom. Zatim me je pogledao pun nade.
„Kosa mu je bila razbarušena, Pole. I ruke su mu bile jarkocrvene. Ali nisam mu
mogao videti lice. Bilo je potpuno tamno. Bilo je naprosto rupa.“
 Sigurnost na njegovom licu me je uplašila. Pogledao sam u stranu. Prostori između
stabala oko nas sada su delovali zlokobno, kao da je nešto slušalo, privučeno tihim
ludilom koje se odvijalo na čistini.
„Ispričaj mu i ostalo“, rekao je Čarli.
„Sećaš se onog jutra, je li?“ Džejms je zakoračio ka meni. „Kad se noću kucalo na
naša vrata?“
O, bože.
Izgledao je toliko pun nade. Bilo je očigledno da je već verovao u ono što je trebalo
da objasni i da očajnički želi da i ja verujem u to. Da je želeo da to podeli sa mnom – da
me povede na ovo putovanje na kojem se obreo.
„Da“, rekao sam. „Sećam se.“
„I tragova na vratima tog jutra?“
Krv.
„Da.“
„Čarli mi je pokazao svoj dnevnik snova. Njegovu belešku za prethodnu noć. Bio je
to on. On je to učinio u njegovom snu.“
„Ne.“ Čarli je podigao ruku. „Ne ja.“
Iako mu nije zatražio, Džejms mu je dodao praćku.
„On je kucao na vrata“, rekao je Čarli. „Glasno i jako. Sećam se da je san delovao
još stvarnije nego obično, kao da smo nas dvojica zaista stajali tamo. Podigao sam
pogled i video da se na spratu upalilo svetlo.“
„A to je tačno ono što se dogodilo.“ Džejms me je sada praktično preklinjao. „Moja
majka je sišla u prizemlje, ali tamo nije bilo nikog. Sećaš se, zar ne?“
Pre no što sam mogao da odgovorim, Čarli je zavrteo glavom.
„Bilo je to previše za mene“, rekao je. „Previše stvarno. Tik pre no što su se
otvorila vrata, probudio sam se. Bilo je kao da me je san izbacio iz sebe.“
Zatvorio sam oči sećajući se kako je Ajlin tog jutra žustro brisala vrata – uklanjala
krv, ako je to zaista bila krv. I bilo mi je jasno šta se dogodilo, čak i ako je racionalno
objašnjenje bilo gotovo podjednako neverovatno kao ono što je Džejms, izgleda, bio
spreman da prihvati. Čarli se iskrao noću i to uradio. Zatim je to opisao u svom
dnevniku kako bi uverio Džejmsa.
Bilo je smišljeno i sračunato.
I bilo je toliko očigledno.
Ali kad sam ponovo otvorio oči, video sam da Džejms veruje, barem dovoljno da
bude spreman da na to pristane. Bilo mi je muka od izraza na njegovom licu. Ali šta sam
mogao da kažem? Odjednom sam shvatio koliko sam sam ovde i koliko smo nas
četvorica daleko od svake žive duše. Čarli, koji je stajao tu s napunjenom praćkom. Bili,
koji se okrenuo od drveta i posmatrao me s nožem u ruci. I Džejms, nedužni pion u
nekoj igri koju i dalje nisam razumeo.
Sad moraš da budeš veoma oprezan, rekao sam sebi.
Veoma, veoma oprezan.
 „Okej“, rekao sam polako. „Dakle, Crvenoruki će oživeti i ubiti Gudbolda za nas.
Kako to ide?“
„Bićemo sva četvorica potrebni“, rekao je Čarli. „Zajednički, uz njegovu pomoć,
možemo biti dovoljno snažni da utičemo na stvarnost.“
„Molim te, Pole“, kazao je Džejms.
Lud si, pomislio sam. Svi ste vi ludi.
Osim što nisam bio siguran da je to istina. Čarli je, izgleda, situaciju držao pod
kontrolom daleko više od toga. Pravo pitanje je bilo šta se nadao da će postići. Jer čak
ako je dosad uverio Džejmsa, eksperiment nikako nije mogao otići mnogo dalje. Jedno
je bilo ušunjati se u naše selo noću i lupati na Džejmsova vrata, ali nisam verovao da je
čak i Čarli sposoban da ubije Gudbolda.
Najvažnije je otići odavde, Pole.
Od te spoznaje sam zadrhtao.
„Okej“, rekao sam. „Kako ćemo to uraditi?“
Čarli je nogom gurnuo torbu na zemlji i osmehnuo mi se. „Inkubacija“, rekao je.
 18

Te noći sam sedeo za stolom u svojoj sobi, u kući u kojoj su vladali mrak i tišina, i u
rukama držao predmet koji mi je Čarli dao tog popodneva u šumi.
Lutka.
Ručno rađena, duga petnaestak centimetara. Osnova je bila stara drvena štipaljka,
ali Čarli ju je obavio pačvorkom materijala: ostaci stare odeće, navoji kanapa, grudvice
sasušene boje, kapi lepka. Kosa na onome što je trebalo da bude glava bila je tamna i
neposlušna, a lice koje je okruživala obojeno je potpuno crno. Telo je bilo ogrnuto
nekakvom kamuflažnom tkaninom, a iz rukava su virile ruke napravljene od čistilica za
lulu. Pet dugih žilica crvenog kanapa bile su prikačene na kraj svake – prsti, pretpostavio
sam, ali bili su toliko dugi da su, kad sam uspravio lutku, visili do njenih stopala.
Okrenuo sam lutku u ruci. Fizički je bila odvratna. Bilo je nešto prljavo i svrabežu
nalik u njoj, poput igračke koja je ostavljena pod sofom ili u nekom uglu sobe koji se
nikad ne čisti.
Inkubacija.
Zašto sam je zadržao? Tamo u šumi nisam imao izbora. Čarli je napravio četiri
ovakve lutke, a i ostale tri su bile podjednako složene i pažljivo napravljene kao i moja.
Ma koliko da su odvratne bile, bilo je očigledno da je u njih uložio mnogo rada i Bili i
Džejms su svoje prihvatili sa zahvalnošću. Činilo mi se da je opasno da odbijem svoju.
Umesto toga, saslušao sam šta nam je Čarli rekao i pretvarao se da pristajem, sve vreme
govoreći sebi da ću se rešiti te jezive jebene stvari čim budem bezbedan.
A ipak je i dalje bila tu, sada u mojim rukama.
Zurio sam u crno ništavilo njenog lica.
Nakon što nam je dao lutke, Čarli je objasnio šta treba da uradimo. Ideja je bila da
će nam lutka, ako je budemo držali blizu sebe i usredsredili se na nju pre no što zaspimo,
pomoći da nas onaj lik pronađe u noći. Kad budemo sanjali lucidno, treba da se
prenesemo u sobu C5b i tamo se sastanemo, a onda će nam Čarli pokazati šta da radimo.
To je, naravno, bilo nemoguće. Nisam verovao da se to može dogoditi ni sad kao ni
u šumi, i shvatio sam da je jedini razlog zbog kojeg sam sve ovo radio bio Džejms.
Okrenuti leđa Čarliju značilo je izgubiti mog najboljeg druga. I plašio sam se da će, ako
ga napustim, Džejms biti u opasnosti.
Stoga sam morao da sarađujem.
 A i dokle je realno Čarli s ovim mogao ići? Nije postojao svet zajedničkih snova.
Nije bilo načina da naši snovi imaju opipljiv uticaj na stvarni svet. I nije postojao
nikakav Crvenoruki.
A to je značilo da se ništa neće dogoditi.
I sutra će tome doći kraj.
Uprkos tome, postojala je granica do koje sam bio spreman da idem. Čarli nam je
rekao da spavamo s lutkom pod jastukom, ali ta ideja je bila isuviše grozna da bi se i
razmišljalo o njoj. Lutku sam stavio u fioku radnog stola. U krevetu sam ugasio svetlo i
neko vreme ležao, a kad sam pomislio da su i drugi u svojim posteljama, uznemirilo me
je to koliko sam ih lako zamislio. Tog dana sam se gadno uplašio. Okrenuo sam se na
bok u tami, a onda ponavljao mantre koje su mi sad već bile poznate.
Zapamtiću svoje snove.
Probudiću se u svojim snovima.
Ništa se neće desiti Gudboldu. Džejms će uskoro prozreti Čarlija, probuditi se iz
čini koja je na njega bačena i za nekoliko sedmica sve ovo će biti zaboravljeno.
Šta se drugo može dogoditi?
Još uvek nisam imao pojma za šta je sve Čarli sposoban.

Sanjam.
Sećam se poznatog uzbuđenja koje prati stanje lucidnosti u snu.
I sećam se nelagode koja je potom došla.
Jer stajao sam u dnu stepeništa u podrumu škole i gledao u sobu C5b. Vrata
naspram mene su bila zatvorena, a prozor s mrežastom rešetkom je s jedne strane bio
zamagljen i siv. Nemir koji sam osetio zamutio mi je san i gotovo me probudio, stoga
sam kleknuo i primenio metod okruženja, spuštajući ruku na hladni kameni pod i kružeći
dlanom po grubom kamenu. Taj osećaj me je učvrstio.
Ustao sam ponovo.
Nemaš čega da se plašiš.
Ovo je bio san, što je značilo da ga sad ja kontrolišem i da nema potrebe da se
plašim. Razmišljao sam o događajima tog dana dok sam zaspivao, i stoga je sasvim
prirodno da je moja podsvest prizvala ovo mesto.
Ali nije bilo razloga da ostanem tu. Leđima okrenut stepenicama, rekao sam sebi da
će, kad se okrenem, na vrhu biti vrata i kad ih otvorim, ta će me vrata odvesti na plažu.
To je bilo lakše nego pokušavati da se teleportujem. U lucidnom snu mozak vam se i
dalje drži poznatih pravila o onome što je moguće i to je bila tehnika koju sam ranije
koristio i uvek je uspevala.
Zamislio sam to jasno i onda se okrenuo.
Odmorište je bilo sivo i mrtvo i…
Klank.
Čuo sam zvuk u daljini. Kao da je čekićem udareno po cevi. Zvuk je odjeknuo i
zamro. Nisam mogao da odredim odakle stiže i sada sam se osećao još nelagodnije. Bio
sam budan u snu, ali sam osećao da mi je nekako van kontrole, kao da neko drugi utiče
na njega i da je u tome bolji od mene.
Klank.
Ponovo taj zvuk. Ovog puta glasniji.
Okrenuo sam se i prišao vratima sobe C5b. Prozor sa strane bio je siv, ali je vazduh
iza njega izgledao kao da se kovitla, kao da je soba puna dima. I bilo je tu još nešto,
shvatio sam sad. Bledi oblik, blizu stakla.
Bilo je to lice – ili barem košmarna sličnost licu. Bilo je izduženo, ovalno, a oči
razvučene i izobličene u nejasne mrlje, nos nešto više od tankih vertikalnih proreza, a
usta tanki crni rez. Ma koliko, međutim, da je bilo izobličeno, prepoznao sam Džejmsa.
Razrogačio je oči kad me je ugledao, a usne su mu se pomerale na neki nepoznat način
stvarajući čudne oblike kao da je pokušavao da sa mnom komunicira preko razvoda koje
ni on ni ja nismo mogli preći. Izgledao je kao da je udavljen i ostavljen pod vodom, i
njegov lik je plivao preda mnom s druge strane prozora.
Klank.
A onda najednom mnogo glasnija buka odnekud iza mene. Užasan zvuk metala koji
se trlja o metal. Škripa i struganje zarđalih delova koji se nisu pomerali godinama a sada
su se trgli iz nerada.
Polako sam se okrenuo.
U senci pored stepenica sada je bledožuti trougao sijao iznad vrata starog lifta.
Zvuk metala koji škripi dolazio je odatle. Srce mi je u grudima počelo tući toliko snažno
da mi se činilo da je nemoguće da se ne probudim. Ali nisam se probudio.
Ton onog struganja se promenio.
Probudi se, rekao sam sebi.
Metalna vrata su se tresla dok su se otvarala.
Ponovo sam se okrenuo ka sobi. Džejms je i dalje bio tamo, vrteo je glavom levo-
desno, užasne crte lica su mu se sada razmazale u usporenu mrlju kad je video ma šta da
je to bilo što je ustalo iz dubina škole i zakoračilo iza mene.
Probudi se.
Zatvorio sam oči zamišljajući sebe kako ležim u svom krevetu i primoravajući se
da tamo pobegnem.
Probudi se.
Ali kad sam ponovo otvorio oči, san je izgledao još živopisniji nego pre. Soba je i
dalje bila tu ispred mene i sada sam mogao da osetim kako nešto stoji tačno iza mene.
Jeza me je prolazila od njegovog prisustva.
Probudi se.
Osećao sam miris lišća i iskopane zemlje i čuo užasan hrapav zvuk kao kad neko
teško diše kroz slomljeno grlo.
Probudi se, probudi se, probudi se.
Zatim mi je mokra, crvena ruka obuhvatila lice, a smrdljivi prsti su mi zapušili nos
i usta. Pokušao sam da dišem. Ništa. Kad sam počeo da se gušim, bespomoćno sam u
panici zamlatarao rukama.
Sada sam znao zašto nisam mogao da se probudim.
Zato što ovo nije bio san.
 19

Sada

Vrativši se u majčinu kuću, zaključao sam vrata i zatim se naslonio na kuhinjski pult,
gledao kroz prozor u Senke i pokušavao da kontrolišem disanje.
Izuzev muva koje su treperile na ogradi, sve je bilo potpuno mirno.
Sada tamo nikog nije bilo.
A ipak sam se tresao.
Setio sam se kako sam, nakon što sam se probudio iz košmara koji su mi priredili
Čarli i njegova lutka, dao sve od sebe da to sebi objasnim. Da to racionalizujem.
Naravno, sanjao sam o sobi u podrumu i o Crvenorukom. Posle onako intenzivnog
prethodnog dana, nakon što su me nadjačali Čarli i njegova praćka i kolektivno ludilo
mojih drugova, bilo bi bezmalo čudno da nisam.
Pokušao sam da to isto uradim i sad.
Tragovi na vratima su mogli biti neslana šala. I ljudi su imali pravo da šetaju po
ovoj šumi. Možda sam video skitnicu – čoveka koji je živeo tamo jer nije imao gde
drugde. Ne bi bilo tako čudno za nekog takvog da bude onako odeven, umotan u iznošen
i otrcan stari kaput.
Želeo sam da verujem u to.
Ali iako mi se nije dopadalo da priznam, sada sam bio uplašen. Mogao sam sebi
reći da nema svrhe ići za čovekom – da je šuma toliko gusta i neprohodna da bih ga
verovatno brzo izgubio – ali ma koliko to bilo tačno, znao sam da to nije računica koju
sam napravio tada.
Ne, pogled na njega me je prestravio.
I stajao sam tamo – sleđen – ponovo tinejdžer.
Trgnuo me je iznenadni zveket iza mene. Ali zvuk je prizvao poznati odjek
uspomene iz detinjstva. Bio je to samo poklopac na otvoru za poštu. Okrenuo sam se i
video da je stigla pošta.
Otišao sam niz hodnik i pokupio rasuta pisma. Novi računi i pamfleti. Stavio sam
ih na stranu sa ostalima, a onda sam se predomislio. Bili su očigledno beznačajni i
nebitni za širi kontekst, ali u nekom trenutku sam ih morao pregledati, a i dosadan posao
koji će mi skrenuti misli sad bi mogao i da pomogne. Nešto što će me opet vratiti u
stvarni svet. Stoga sam pokupio čitavu gomilu, odneo je u dnevnu sobu i seo na sofu.
 Moja majka je pripadala staroj školi i još uvek je dobijala svaki dokument
odštampan na papiru. Bili su tu uobičajeni računi za komunalije, koje sam otvorio i
pregledao bez zanimanja kao i izvod iz banke, koji sam odlučio da zasad ostavim po
strani. Bilo je tu i jelovnika iz restorana i reklama za lokalne firme koje se bave
baštovanstvom i slivnicima.
A onda je tu bio i telefonski račun.
Zurio sam u njega nekoliko sekundi pre no što sam ga otvorio. Bio je to tromesečni
račun za fiksni telefon i sastojao se od tri lista. Pogled mi je prelazio po spisku brojeva –
svi su bili pozivi moje majke – a onda sam prešao na sledeći list i zatim na poslednji.
Gledajući pozive od pre skoro dva meseca, našao sam broj svog mobilnog. Činilo
se da je taj dan bio veoma davno. O čemu smo pričali? Shvatio sam da se ne mogu setiti.
Ni o čemu, verovatno – samo uobičajeni razgovor da čujemo šta ima novo koji sam
sigurno bez razmišljanja žurno okončao. Uvek je majka telefonirala meni, a između tih
retkih poziva prolazilo je vreme tokom kojeg nikad nisam osetio potrebu da telefoniram
njoj.
Preplavio me je talas tuge.
Nije mi važno i ako nikad ne pomisliš na mene.
Ja ću misliti na tebe.
Jer to je bilo ono što roditelji rade, zar ne? Želeli su da zaštite svoju decu. Želeli su
da im deca žive najbolje što mogu. I ništa nisu očekivali zauzvrat. Ali bilo je jasno iz
ovde navedenih brojeva da je moja majka osećala potrebu da razgovara s nekim i sada
me je grizla savest što to nisam bio ja. Što nisam više mislio o njoj.
S kim je razgovarala?
Vratio sam se na prvi list. U poslednjih mesec dana je bilo nekoliko poziva
upućenih na broj koji sam prepoznao kao Salin, kao i još nekoliko brojeva koji mi ništa
nisu značili. Jedan se posebno isticao po broju poziva. Bio je to broj mobilnog telefona,
a premda ga moja majka nije zvala svakog dana, zvala je vrlo često. Razgovori su bili
različite dužine i obavljali su se u različito doba, često usred noći. Predstavu nisam imao
ko je to bio, ali onda, i zašto bih? Znao sam tako malo o životu svoje majke.
Možda nije prekasno da to promenim.
Izvadio sam svoj mobilni telefon i nazvao broj. Zvonilo je čitavu večnost da bi se
onda uključila anonimna, robotska govorna pošta koja mi je predlagala da ostavim
poruku. Nisam to učinio. Prekinuo sam poziv, pa pokušao minut kasnije. Možda osoba
kojoj broj pripada naprosto nije mogla da stigne do telefona.
Ovog puta nije zvonilo uopšte. Jednostavno se čuo samo signal.
Prekinuo sam poziv i namrštio se gledajući u telefon. Ko god da je bio na drugom
kraju veze odlučio je da ne želi da se javi i isključio je svoj telefon. Izgledalo je da se to
ne može drugačije protumačiti, ali nisam mogao ni da smislim kako da to shvatim.
Sedeo sam tako načas, zbunjen.
I tada mi je zazvonio mobilni – neočekivan zvuk i vibracija u ruci. Pogledao sam u
ekran očekujući da vidim isti broj, ali zvala je Sali.
„Halo?“
 „Vaša majka se probudila“, rekla je. „Pita za vas.“

Odvezao sam se prebrzo u dom za nemoćne. Nije bilo nikakve očigledne žurbe po
onome što mi je rekla Sali – nije bilo nagoveštaja da moram da stignem tamo pre no što
bude kasno – ali i pored toga. Moja majka je bila budna i pitala je za mene, a kako su mi
njeni obrasci spavanja bili dovoljno poznati, nisam želeo da propustim ovu priliku za
razgovor. Posle godina gotovo neprekidne tišine između nas, imao sam osećaj da ima
toliko toga što želim da je pitam.
Nakon što sam se parkirao, ušao sam u zgradu i zatekao Sali kako me čeka na
prijavnici. Upisao sam se u knjigu posetilaca, a onda smo brzo krenuli.
„Je li još budna?“, upitao sam.
„Bila je pre minut.“
„O čemu je želela da razgovara sa mnom?“
„Ne znam.“ Sali me je pogledala saosećajno. „Ne nadajte se previše. Pitala je za
vas, ali mi je delovala zbunjeno.“
Kad smo stigli do sobe, Sali je čekala u hodniku. Polako sam otvorio vrata i video
da majka leži u krevetu. Izgledala je još sitnije i slabije nego juče, telo joj je sada
kopnelo iz sata u sat, ali su joj oči bile otvorene. Pogledala me je dok sam tiho zatvarao
vrata, a onda me pogledom pratila po sobi dok sam prinosio stolicu do kreveta.
„Zdravo, mama.“
„Zdravo, Pole.“
„Sali je rekla da si htela nešto da mi kažeš?“
Namrštila se. „Ko je Sali?“
Žena koja je mesecima tvoja negovateljica, pomislio sam.
„Nije važno“, rekao sam.
„Je li ona tvoja devojka?“
„Nikako.“
„Ona koju mi još ne dopuštaš da upoznam?“
Majka se osmehnula i pogledala u tavanicu. Ćutao sam. Govorila je o Dženi – eto
gde je i u kojem vremenu sada bila.
„Moraćeš da tražiš od oca.“
Mog oca koji je već šest godina mrtav. Čak i da je živ, ne bih voleo da mu nešto
tražim, i na trenutak nisam mogao da dokučim na šta misli moja majka.
Pogledala me je i osmehnula se ohrabrujuće, navodeći me snagom volje da
shvatim.
„Koverte, Pole. Znaš da on čuva takve stvari. Trebaće ti dva, zar ne? I poštanske
marke, naravno.“
Tada sam shvatio gde je bila. Bio je to dan kad sam joj pokazao časopis koji mi je
Dženi dala na čijoj su zadnjoj strani bile pojedinosti o takmičenju za najbolju kratku
priču. Takmičenje je možda bilo besplatno, ali to nije značilo da sam imao sve što mi je
potrebno. Koverte i marke. Još pamtim mučninu koju sam osećao u želucu pri pomisli
da od oca tražim pomoć, kao i na prezriv izraz na njegovom licu kad sam to učinio i
nakon što me je naterao da objasnim za šta su mi potrebni.
„Ali tvoju priču neće vratiti.“ Majka je govorila za sebe. „Ne ako znaju šta im valja
činiti.“
„Mislim da nije naročito dobra, mama.“
„Koješta. Ušla sam, vidiš, u tvoju sobu i pročitala je dok si bio u školi. Onu o
čoveku koji hoda ulicama kraja u kojem je odrastao? Mislila sam da je sjajna.“
Zatim se namrštila.
„Mislim, znam da nije trebalo da to uradim. Ali ti mi nikad ništa ne pokazuješ,
Pole. Izvini.“
Progutao sam knedlu. U to vreme bi me prenerazilo da znam da je to uradila, ali
sada je sve to bilo tako daleko da je jedva i imalo ikakvog značaja.
„U redu je, mama.“
Opet je pogledala u tavanicu i zatvorila oči. Čekao sam ne znajući šta da uradim i
kažem. Dojurio sam ovako jer je bila budna i želela je nešto da mi kaže. Možda je to bilo
glupo, ali posle onoga što se danas dogodilo u kući, pomislio sam da je možda povezano
s tim: kucanje na vratima; čovek koga sam video u šumi.
Ali bilo je samo ovo.
„Mama, sećaš li se da sam ti rekao da sam išao u potkrovlje?“ Na trenutak nije bilo
odgovora. Zatim je uzdahnula.
„Sve su iste.“
„Kutije?“
„Ne.“ Oči su joj i dalje bile zatvorene, ali se smešila kao da je nečim zadovoljna.
„Sve su iste. Zato je on neće naći.“
„Ko? I šta neće naći?“
Samo je, međutim, odmahnula glavom. Izgledalo je da je, ma ko da je on bio i ma
šta da je krila od njega, bila rešena da to taji i od mene. No kasnije sam opet mogao da
pregledam novine. Potisnuo sam nezadovoljstvo koje sam osećao i pokušao iz drugog
ugla.
„Jesi li… videla nekog u šumi?“
I opet nije odmah odgovorila. Ali osmeh je nestao, a onda je nekoliko sekundi
kasnije najednom otvorila oči i pogledala me uznemireno.
„On je u šumi, Pole!“
„U redu je, mama.“
„On je u šumi. On je tamo sada.“
Mirno sam poravnao kraj prekrivača na krevetu. Delovalo je to kao uzaludan
pokušaj da je umirim, ali trenutak kasnije njeno telo se, izgleda, malo opustilo.
„Ko je u šumi, mama?“
„Ne želim da kažem ime tog užasnog dečaka.“ Ponovo je odmahnula glavom i
zatvorila oči. „Ne nakon onog što je učinio, Ne posle sveg bola koji je godinama
nanosio.“
Oklevao sam.
 „Videla si Čarlija u šumi?“
Odsutno je klimnula glavom. „Svetluca među drvećem.“
Slika me je uznemirila i sklonio sam ruku s kreveta. Moja majka je sada videla
duhove. Ali sebi sam rekao da ih je verovatno viđala mesecima.
To nije značilo da su stvarni.
„Oh“, rekla je iznenada. „Setila sam se.“
„Čega si se setila?“
„Šta sam morala da ti kažem.“
Oči su joj i dalje bile zatvorene, a glas sada slabiji. Padala je u san. Prilika je
prolazila, a ja nisam znao koliko će ih još biti.
Opet sam se primaknuo.
„Šta?“
„Veoma sam ponosna na tebe.“
Blago se osmehnula. Dok je opet tonula u san, misli su joj se kretale između
različitih perioda i znao sam gde je sada. Stajala je na železničkom peronu sa svojim
sinom, čekala da on ode, znajući da se neće vratiti. Bacila ga je u svet ne misleći na
sebe.
U sobi na trenutak tišina.
„Hvala ti“, rekao sam tiho.
„Mislim da ćeš biti pisac.“
Iako joj se glas sada jedva čuo, rekla je to s tolikim uverenjem da nisam bio u
stanju da odgovorim. Samo sam sedeo tu i gledao kako se sa svakim njenim kratkim
dahom prekrivač podiže i spušta gotovo neprimetno. A onda sam napokon pronašao reči.
„Volim te“, rekao sam.
Ali dotad je moja majka već zaspala.
Nežno sam je poljubio u čelo i još neko vreme sedeo uz nju.

***

Toliko sam ponosna na tebe.

Dok sam docnije izlazio napolje, razmišljao sam o tim rečima. Trebalo bi da donesu
nekakvu utehu, ali sam znao da nije zapravo govorila meni – ili barem ne sadašnjem
meni. U mom sadašnjem životu nije postojalo ništa čime bi se iko ponosio i ma šta da je
možda postojalo nekad, odavno je protraćeno. Dok je moja majka bila srećna što bežim
iz Gritena i od onog što se ovde dogodilo, činjenica je da to zapravo nikad nisam učinio.
Ne uistinu. Senka je oduvek bila ovde.
Bićeš pisac.
Kakva sprdnja. Pomalo mi je bilo drago što joj se mozak povukao u vreme i mesto
gde je još mogla da veruje da bih mogao postati nešto.
Otvorio sam vrata doma za nemoćne, i zaškiljio kad sam izašao napolje na jako
popodnevno sunce. Prilazio sam svojim kolima, šljunak mi je krčkao pod nogama, a
zbog svetlosti, vrućine i osećanja koja su se uskomešala u meni, tek kad sam stigao do
automobila, primetio sam da je sada do mog parkirano drugo vozilo na koje je
naslonjena žena koja me je posmatrala skrštenih ruku.
Izgledala je kao da je u poznim tridesetim, duge smeđe kose vezane u konjski rep.
Nije bila odevena u skladu s vremenskim prilikama – tamne farmerke i dugi crni kaput –
ali sudeći po izrazu na njenom licu, temperatura joj je bila najmanja briga.
Odmaknula se od kola.
„Pol Adams?“
„Da.“
Klimnula je glavom za sebe, kao da sam još jedno u dugom nizu razočaranja.
„Detektiv Amanda Bek“, rekla je. „Ima li u blizini neka kafana, Pole? Ne znam za
vas, ali meni bi piće zaista dobro došlo.“
 20

Pol nije vozio daleko.

Nekoliko minuta nakon što su napustili bolnički kompleks, dao je migavac i
zaustavio se na parkiralištu. Amanda se parkirala iza njega, a onda za njim ušla u pab. S
obzirom na opšte stanje Gritena, brinula se da će pab biti rupa, ali se ispostavilo da je
sasvim pristojan: tamno drvo i uglačani mesing, s dovoljno ekrana da se zaključi da će
kasnije biti živo, ali trenutno je bilo mirno. Ovog trenutka je najvažnije, naravno, bilo da
je tu postojao šank.
Potrebno mi je piće.
Amanda je pomislila kako je to rekla mnogo puta u životu, obično nakon što je, kad
sad razmisli, imala relativno miran dan na poslu. Danas je to zaista bilo tačno. Susret
koji umalo nije imala u kući Bilija Robertsa probudio je nagon bori se ili beži, a nakon
što su policija i hitna pomoć stigle, adrenalin je počeo da joj se polako taloži poput
mulja. Adrenalin je bio otrov; ako ga ne potrošiš, on potroši tebe. Tresla se dok je
razgovarala s glavnim detektivom, čovekom po imenu Grejam Dvajer, a ruke su joj
pomalo drhtale čak i sad.
Šanker je Polu automatski poslužio pivo. Vodeći računa o količini alkohola
dozvoljenoj za vozače, Amanda je naručila jednu votku i koka-kolu i još jedno žestoko
piće koje je iskapila čim je stiglo. Polje krenuo da izvadi novčanik, ali mu je rukom dala
znak dok ju je grlo peklo.
„Ja častim.“
„Hvala.“
Kad je račun plaćen, osvrnula se i povela ga ka stolu sa strane, što je moguće dalje
od šačice gostiju. Kad su seli, odolela je porivu da iskapi i drugo piće. Umesto toga,
otpila je samo gutljaj, zatvorila oči i zadržala tečnost u ustima.
„Da li je ovo u vezi s jutrošnjim događajem?“, upitao je Pol.
Amanda je polako progutala gutljaj i otvorila oči.
„S jutrošnjim događajem?“
„S tragovima na vratima moje majke“, odvratio je Pol. „Policajac je došao u kuću.
Holder, mislim da se zove. Napravio je fotografije, ali nije izgledao baš zainteresovano.“
Amanda je svakako bila.
„Kakvi su tragovi?“
„Neko je noću kucao na vrata i ostavio otiske pesnice na vratima. Policajac je
mislio da je to samo šala.“
 „To je čudna šala.“
„Da, i ja sam to pomislio.“
Načas je zurio u nju kao da želi da objasni nešto više, ali nije bio siguran kako.
Tada je odmahnuo glavom.
„Ali vi niste ovde zbog toga.“
„Ne.“ Amanda je izvadila svoju legitimaciju i pokazala mu je. „Ja ne radim u
Policijskoj upravi u Gritenu. Ja sam iz mesta koje se zove Federbank.“
Pomno je posmatrala njegovu reakciju na to. Ako Pol Adams stoji iza naloga
CC666, naziv mesta će mu sigurno biti poznat. Ali na njegovom licu nije se video ni
nagoveštaj prepoznavanja.
Sklonila je legitimaciju. „Ovde sam zbog zločina koji se tamo dogodio prošlog
vikenda. Ubistvo. Dvojica dečaka su ubili školskog druga.“
To je izazvalo reakciju. Polje zatvorio oči i prstima protrljao čelo. Ponovo ga je
posmatrala. Moglo mu je biti oko četrdeset godina, procenila je, ali je imao privlačno
lice koje bi, pomislila je, pod normalnim okolnostima moglo da prođe kao mnogo
mlađe. Sada je izgledao kao da na leđima nosi ceo svet, svaka godina mu je bila urezana
na licu. Izgledalo je kao da mu je ona samo dodala još tereta.
„Još jedno“, rekao je tiho.
„Još jedno?“
„Proteklih godina bila su dva. Najmanje.“
Sranje. Amanda je izvadila telefon. „Imate li imena?“
Ukucala je detalje koje joj je dao upotrebivši aplikaciju za beleške. Kasnije će
morati da ih razmotri. Je li bilo moguće da je CC666 umešan i tu?
„Nisam znala za ove“, priznala je.
„I ja sam za njih saznao tek juče. Dotad pojma nisam imao. Pretpostavljao sam da
je sve to… da je sve to zaboravljeno.“
„Onlajn nije.“
Nabrao je čelo.
„Da, video sam. Ne razumem to.“
„Pa, znate…“ Amanda je slegnula ramenima i sledeće izgovorila što je nehajnije
mogla. „Ljudi su uvek zainteresovani za nerešeno i nepoznato.“
Odmahnuo je glavom.
„Ali to nije bilo nerešeno.“
„Ne, to je tačno.“ Ako je ikad čuo za forum, bio je dobar glumac. Napravila je
računicu. „Tako se zapravo zove veb-stranica. Nerešeni i nepoznati. Jeste li ikad čuli za
nju?“
„Ne.“
„Nisam ni ja do pre nekoliko dana. Stvar je u tome što su obojica dečaka u
Federbanku bili članovi. Bili su opsednuti slučajem Čarlija Krebtrija. A bio je tu još
jedan korisnik koji ih je izgleda ohrabrivao. Ta osoba zna mnogo o onome što se
dogodilo ovde u Gritenu.“
„Da, primetio sam da mnogo ljudi zna.“
 „Ovaj je nagoveštavao da je Čarli.“
To je delovalo kao čarolija. Na trenutak je Polovo čitavo telo bilo sasvim
nepomično. Zatim mu se na licu pojavila neverica: mešavina gađenja i zbunjenosti i
žalosti. Niko nije bio tako dobar glumac, zaključila je Amanda. Ma šta možda bio Pol
Adams i ma kakve nevolje imao u životu, bila je sigurna da on ne stoji iza naloga
CC666.
A to je bilo gotovo razočaravajuće.
„Zašto bi iko to uradio?“, rekao je.
„Ne znam.“ Oklevala je. „Hoću da kažem, mislite li da je moguće da taj govori
istinu?“
„Ne. Čarli je mrtav.“
Ali rekao je to prebrzo, kao da je to njegova čarolija: čarobna reč koja će, ako je
ponavljaš dovoljno često, postati istina.
„Kako možete biti sigurni?“, kazala je. „Koliko mogu da vidim, policija je
intenzivno pretraživala onu šumu.“
Pol je načas razmišljao o tome.
„Sećam se toga“, rekao je najzad. „Sećam se kako sam s prozora svoje spavaće
sobe slušao pseći lavež. Tu i tamo bih ugledao policajca među drvećem. Ali stvar je u
tome što je, kako je predstavljeno na internetu, Čarli nestao bez traga. A to jednostavno
nije istina.“
„Nije?“
„Ne. On i ostali su bili u toj šumi toliko često da su njegovi tragovi bili posvuda.
Psi bi namirisali trag koji bi ih odveo do sledećeg i na kraju su se vrteli ukrug. Doslovce
su jurili svoje repove. Dakle, potraga jeste bila opsežna, ali ukoliko niste bili tamo, nije
zapravo očigledno koliko je velika ova šuma. Koliko je lako izgubiti se u njoj.“
Sve je to moglo biti tačno, ali još je mogla da oseti sumnju. Nije bio siguran
onoliko koliko je želeo da zvuči. Čak i suočen s dokazima i verovatnoćom, negde ipak
nije bio sasvim siguran. I videla je da ga ta pomisao plaši.
„Jeste li znali da je Bili Roberts živeo u Gritenu?“, upitala je.
„Ne.“ Trepnuo je. „Jebiga. Pojma nisam imao.“
„Živeo je u staroj kući svojih roditelja.“
„Nisam znao čak ni da je pušten.“
„Stvarno?“ Još jedna istina, pomislila je, ali ju je ova iznenadila. „S obzirom na to
šta se dogodilo, pomislila bih da ste godinama pratili slučaj.“
„Naprotiv. Činio sam sve da uopšte ne mislim o tome. Nakon što sam otišao
odavde, samo sam želeo da zaboravim na to. Da se pretvaram da se to nije ni dogodilo.“
Isuse, pomislila je Amanda. Svako ima sopstvenu jebenu kutiju uglavi u kojoj krije
stvari. Izuzev nje, naravno. Nije sada morala da zatvori oči da se seti kako je Bili
Roberts izgledao na krvlju natopljenoj sofi. Slika joj je neprestano bila u nekom kutku
uma i jedva je uspevala da je odagna. Kasnije će biti košmara.
„Živeol“, rekao je Pol.
„Molim?“
 „Rekli ste da je Bili živeo.“
Bio je pronicljiv. Amanda je uzela piće i otpila još jedan gutljaj pitajući se koliko
da mu kaže. Ali ovde će se novosti ionako brzo saznati.
„Juče je nađen mrtav“, rekla je.
Ja sam ga našla mrtvog.
„Kako?“
„Ne želim da sada govorim o tome. Želim samo da naglasim ovo – ja zvanično ne
učestvujem u toj istrazi. Policija u Gritenu već ima nekoliko osumnjičenih s kojima žele
da razgovaraju. Razlog moje posete bilo je nešto sasvim drugo.“
Pol je razmislio o tome.
„Mislite da bi on mogao biti osoba iza poruka na internetu?“
Još pronicljiviji.
„Ne znam. To je jedan pravac istrage. Mislite li da je to nešto što bi on uradio?“
„Bili? Ja o njemu ne znam ništa.“
Sadašnje vreme. Iako mu je upravo rečeno da je Roberts mrtav, Pol još nije
dovoljno usvojio informaciju da bi o tome ispravno govorio. Već je bila uverena da Pol
ne stoji iza naloga CC666. Sada je bila sigurna da nije umešan u ubistvo Bilija Robertsa.
Pa ko je bio?
Nešto sasvim drugo, upravo je rekla Polu, i to je verovatno bilo tačno. Premda nije
bila uključena u samu istragu o ubistvu, bila je na licu mesta, dala detaljnu izjavu i posle
razgovarala s detektivom Grejamom Dvajerom. Dvajer je već imao spisak ljudi koje je
želeo da privede i s njima obavi razgovor. Bili Roberts je bio nesigurni deo lokalnog
kruga pijanaca u često nestalnom odnosu: ljudi koji su bili gotovo beskućnici i koji su se
svađali i žestoko se tukli dok bi popili pola boce pića jer su iz njih izbijali potiskivani
bes i ogorčenje. Pre forenzičke nauke te veze bi bile prirodna žiža istrage, i Amanda je
smatrala da postoje dobri izgledi da Dvajer bude u pravu.
Nije se, međutim, mogla osloboditi osećaja koji je ranije imala pred Robertsovim
vratima – osećaja da je neko stajao s druge strane tog trošnog drveta i zurio u nju. Ako je
bilo tako, to bi značilo da ubica ima daleko veću kontrolu nad sobom nego što se mislilo.
I Amandi se nije dopadalo da veruje da je onaj koji je uradio strahote koje je videla u toj
kući, ma ko da je, bio toliko hladan i pribran dok je to radio.
Jer kakvo je to čudovište bilo?
Pol je zurio u prazno, izgledao bespomoćno i gotovo preopterećeno informacijama
koje mu je dala.
„Izvinite što sam iskopala ružne uspomene“, rekla je.
Odmahnuo je glavom.
„Verujte mi, već su sve bile iskopane.“
„Vaša majka… nije dobro?“
„Umire.“
„Nisam htela da budem tako direktna.“
„U redu je.“
 Klimnula je glavom sećajući se kako je izgledalo kad je njen otac umirao.
Beskrajne posete, miris bolnice, kako je svakog dana bivao sve sitniji, smanjujući se na
osobu koja nije odgovarala veličini čoveka koga je pamtila. Izgledalo je to nemoguće.
No sve bude u redu dok na kraju ne bude. Ljudi su tu, veći od života, uzimamo ih zdravo
za gotovo, a onda ih nema.
„Žao mi je“, rekla je. „Mora da vam je veoma teško sada.“
„Mislim da je njoj verovatno teže.“
Pol je uzeo pivo i ispio pola čaše.
Amanda je čekala.
„Dugo je nisam video“, rekao je. „Nisam se vraćao ovamo. Znate kako izgleda kad
nešto ostavite i zaboravite na to, pa kao da ga nema? Ali onda shvatite da je sve vreme
bilo tu.“
„Kao kutija koja neće da se zatvori?“, rekla je.
„Baš tako.“
„Verujte mi, to svakog dana znam. Odseli ste u majčinoj kući, je li tako?“
Potvrdno je klimnuo glavom.
„Čudi me da se niste odlučili za hotel“, kazala je.
„Predavači nisu toliko plaćeni.“
„Ali ipak.“
Nije odgovorio, a Amanda je pokušavala da zamisli kako mora da izgleda povratak
u kuću iz detinjstva s toliko gorke istorije u njenim zidovima i podovima. Pogotovo kad,
za razliku od Bilija Robertsa, Pol verovatno nije morao da se vrati. Ali gledajući ga sada,
Amanda je prepoznala da je veliki deo bremena koji je nosio bila griza savesti i pitala se
da li je, iako nije želeo da misli o onome što se ovde dogodilo, zaključio da je možda
ipak, duboko u duši, morao.
„Ne znam“, rekao je napokon polako kao da i sam razmišlja o istoj stvari. „Ma
koliko da je teško, mislim da to dugujem svojoj majci. Brinula je o meni kad sam bio
dete. Štitila me. Podizala me. Možda je to najmanje što mogu da uradim. Iako je,
očigledno, sada prekasno.“
„Ne mora da znači.“
Telefon joj se oglasio. Pogledala je i našla poruku od Lajonsa, koji je zahtevao da
mu javi šta se, dođavola, dešava. Bila je sročena toliko učtivo da je mogla da vidi koliko
je besan što mu ništa ne javlja. No on je mogao da čeka. Nadala se da je možda dobila
vesti od Tea, ali nije stiglo ništa. Misteriozni korisnik naloga CC666 očigledno još nije
zagrizao mamac. I, naravno, ako se ispostavi da je to bio Bili Roberts, nikad i neće.
Pred očima joj je blesnuo onaj prizor.
Odagnala ga je i iskapila piće.
„Okej“, rekla je. „Moram da idem.“
„Hvala za piće.“
„Nema na čemu. Sad kad znam da predavači ne zarađuju mnogo, laknulo mi je što
sam to uradila. Verovatno ću vam se javiti. Možda bi bilo korisno da razgovaramo o
onome što se ovde dogodilo čak i ako mi to samo da ideju šta da tražim.“
 „Ne znam koliko mogu da pomognem.“
„Ni ja. Ali videćemo.“ Ustala je. „U međuvremenu, da li ovde postoji još neko s
kim bi vredelo da popričam?“
Na to je Pol pogledao mimo nje prema vratima paba.
Sve do tada je delovao toliko iskreno da nije sumnjala ni u šta što je rekao. Ali sad
je u njegovom držanju nešto bilo drugačije. Nije izgledao kao neko ko prebira po
pamćenju ne bi li se setio imena nego pre kao neko ko već ima nečije ime na umu i
razmišlja da li da ga izgovori ili ne.
„Ne“, kazao je najzad. „Niko.“
 21

Kad sam se kasnije odvezao u Griten Vud, nisam otišao pravo u majčinu kuću.
Dok sam skretao sa auto-puta, video sam kraj Senki u daljini: crna postojana pojava
u podnožju neba. Uskoro će pasti noć i uznemiravala me je pomisao da ću spavati u
svojoj staroj sobi posle svega što se danas dogodilo. I uz sve što sam saznao i što mi se
vrzmalo po glavi. U kući koja kucka i krčka oko mene, dok je drveće na kraju vrta puno
mraka i duhova.
Naravno, ovde su duhovi bili posvuda.
Parkirao sam se ispred druge kuće i zurio kroz prozor automobila. Vrt je bio
izuzetno zapušten, bilje iždžikljalo, a drača se nadvijala nad travnjakom poput navoja
bodljikave žice. Rastinje najbliže kući bilo je dovoljno visoko da dosegne prljava crna
okna prozora u prizemlju. Kuća je bila tek nešto više od ljušture. Imao sam osećaj da je
šuma raširila prste po stražnjem vrtu i polako stezala pesnicu otimajući prostor koji je
zgrada zauzimala da bi ga vratila u divljinu.
Džejmsova stara kuća.
Nejasno sam se sećao kako mi je majka rekla da su se Karl i Ajlin odselili pre više
godina. Možda su pokušavali da pre toga prodaju ovu kuću, ali ko bi kupio kuću u
Griten Vudu? Selo je polako umiralo, kuće su se poput svetala gasile jedna po jedna, a
stare sijalice nikad nisu zamenjene. Zgrada pored mene sada je očito bila već godinama
napuštena, a davno pre toga je iz nje iščilela duša.
Bili je mrtav, pomislio sam.
Reči su jasno označavale nešto, ali i dalje se nisu uklapale u svet na način koji sam
mogao da razumem. Izgledalo je kao da bi to trebalo da mi bude važno – da bi trebalo da
osećam nešto. Možda bi trebalo da mi bude drago. Da budem zadovoljan da je, posle
onoga što je učinio, gad napokon dobio šta je zaslužio. To bi bila prirodna reakcija, zar
ne? Ali svaki put kad sam pokušao da u sebi pronađem reakciju na tu vest, nisam mogao
da je nađem.
Istina je bila da je, u svakom bitnom pogledu, Bili za mene bio mrtav dvadeset pet
godina. Bio je samo stara fotografija koju sam odavno prestao da gledam. U ono vreme
bih ga rado lično ubio zbog onog što je uradio, ali vreme je ublažilo taj poriv. Kad sam
sada razmišljao o tome, video sam da je Bilijem uvek bilo lako manipulisati. Imao je
teško detinjstvo i mogao sam samo da pretpostavim da je i njegov život kao odrasle
osobe bio takođe težak. Jedina emocija koju je njegova smrt izazvala u meni sada bila je
neka čudna tuga. Osećaj koliko je života upropastilo ono što se dogodilo ovde i kakva je
sve to bila šteta.
A sada je ubijen još jedan dečak.
Čarli je mrtav.
To sam rekao Amandi, ali te reći su izgovorene instinktivno. Bilo je to ono što sam
sebi govorio godinama jer sam morao. Sada sam gledao pored kuće, prema šumi.
Najverovatnije objašnjenje Čarlijevog nestanka i dalje je bilo da je tamo negde u
Senkama – da se, posle onoga što su on i Bili uradili, probudio i odlutao, i da su mu se
kosti raspadale negde duboko između drveća, raskomadane zamršenom travom i
izgubljene u rastinju.
A ipak sam se sav naježio.
Kako se smrkavalo oko mene, mislio sam na kucanje u noći, na likove u šumi i na
ono što je moja majka rekla, kako je videla Čarlija među drvećem.
Na nekog ko se na internetu pretvarao da je on.
Mislite li daje moguće da govori istinu?
Tog trenutka sam poželeo da osećam bilo šta onako sigurno kao što sam pokušao da
zvučim u pabu, ali činjenica je bila da sam još uvek mogao da ga osetim svuda. Kad sam
upalio kola i odvezao se, bio sam prestravljen tom mišlju. Ako je Čarli još živ, šta se
onda dešava ovde?
Bili je mrtav.
Reči su mi opet došle dok sam vozio. I pored toga što je Amanda rekla da je to
nešto sasvim drugo i da su osumnjičeni već identifikovani, u meni je rastao strah. Jer
crveni dlanovi su još jednom ostavili otiske i nisam se mogao oteti osećaju da će se opet
dogoditi nešto grozno. A ponajviše su tu bile reči moje majke.
Ne bi trebalo da budeš ovde.

Kad sam se parkirao pred kućom, sačekao sam nekoliko sekundi da se smirim. Gotovo
sam se plašio da uđem u kuću, a to nije bilo razumno. Povratak u Griten me je
poremetio; to je bilo sve. I premda će teški trenuci tek doći, važno je bilo da će se sve
ovo završiti uskoro. Kad se moja posla ovde završe, moći ću da se vratim svom životu i
opet sve ovo zaboravim. U međuvremenu bilo je razumljivo što viđam duhove u
senkama. To nije značilo da su zaista i bili tamo.
Prošlost je prošlost.
I sada me nije mogla povrediti.
Kuća je bila mračna i sumorna dok sam otključavao ulazna vrata i pritiskao kvaku.
Vrata su načas zapela na nešto, a onda se otvorila sporije nego što bi trebalo. Nešto se
zaglavilo ispod njih. Otvorio sam vrata dovoljno da se provučem i uđem, pa ih zatvorio
za sobom. Šta god da je bilo zaglavljeno ispod, sad je bilo nesputano.
Pritisnuo sam prekidač za svetlo.
I zaledio sam se.
Šta je to?
 Ali već sam znao. Primorao sam se da čučnem pored prostirke i potisnem gađenje
koje je navrlo kad sam dodirnuo predmet koji je bio uguran kroz otvor za poštu. Tkanina
je bila prašnjava i stara. Na nekim mestima je otpala, pa su se videle kapi gnjecavog
lepka. A kad sam okrenuo lutku i pogledao crno lice, nadlanicu su mi dodirnuli crveni
prsti.
Šta je to bilo?
Na odgovor koji je stigao stresao sam se dok sam zamišljao ogromnu mračnu šumu
iza sebe.
Inkubacija.
 22

Pre

Sećam se da sam onog jutra posle košmara sa Crvenorukim bio uplašen dok sam kroz
selo išao ka Džejmsovoj kući. Znao sam da je san koji sam usnio – kad sam bio ispred
sobe u školskom podrumu i šta se tamo dogodilo sa Crvenorukim – bio samo san: san
koji sam možda osećao kao lucidan, ali koji zaista to nije mogao biti. Nisam mogao da
dišem naprosto zato što je to bio košmar, a i nikad nisam nimalo kontrolisao ono što se
dešava. No ma koliko se trudio da to sebi racionalizujem, ipak su tragovi ostali u meni.
Spoznaja da mi se Čarli nekako uvukao u glavu u tolikoj meri bila je zastrašujuća.
Džejms je izgledao umorno i prestrašeno. Kad smo se zajedno uputili ka autobuskoj
stanici, bilo je očigledno da je i njemu na umu ono što je sanjao prethodne noći ma šta to
bilo. Nijedan od nas to nije spomenuo dok autobus nije krenuo s auto-puta.
„Kako je bilo?“, upitao je Džejms.
„Šta?“
„Noćas. Eksperiment. Šta si sanjao?“
Prisilio sam se da slegnem ramenima kao da nije bilo ništa. U isto vreme sam tog
jutra poslušno u glavnim crtama zapisao opis svog sna u dnevnik, a ako na kraju to
budem čitao na pauzi za ručak, činilo se da nema mnogo svrhe da sad lažem o onom što
se dogodilo.
„Sanjao sam o sobi“, priznao sam.
„I ja sam. Šta se dogodilo u tvom snu?“
„Ništa se nije dogodilo.“
„Ali sad si rekao da si sanjao o sobi?“
„Jesam.“
Bio bih zadovoljan da se razgovor tu završio, ali čekao je da nastavim, nije želeo da
me ostavi na miru. Uplašilo ga je to što je sanjao ma šta to da je. Stoga sam uzdahnuo i
ispričao mu malo kako sam bio ispred sobe i kako sam ga video da pluta iza stakla. Ali
nisam hteo da mu kažem koliko je sve bilo strašno i svakako nisam spomenuo šta se
dogodilo na kraju.
„I niko drugi nije bio tamo“, rekao sam. „Istini za volju, nisam čak siguran da si to
bio ti. Bio je to samo glup san.“
Džejms je pogledao kroz prozor.
„A ti?“, upitao sam.
 „Ne želim da pričam o tome.“.
„Zašto?“
„Zato što je bilo užasno.“ Odmahnuo je glavom. „Brine me šta smo uradili, Pole.
Mislim da smo uradili nešto zaista loše.“
Pre će biti nešto besmisleno.
A ipak nisam to rekao. Nešto u njegovom tonu me je uznemirilo. Prethodnog dana
nisam ni na sekund poverovao da bi se Čarli usudio da ponovi smicalicu s kucanjem na
vratima i pokuša da uradi bilo šta Gudboldu. Jutros pak više nisam bio tako siguran.
„Sve će biti u redu“, rekao sam. „Doći ćemo u školu i sve će biti kao i obično.
Gudbold će biti tamo, veruj mi, i biće isti gad kao što je i uvek.“
Džejms nije odgovorio.
Autobus se drmusao i kloparao.
„Videćeš“, rekao sam.

***

Ali Gudbold tog jutra nije bio u školi.

Nakon što smo se odvukli u svlačionice da se spremimo za fudbal, drugi nastavnik
fizičkog vaspitanja, gospodin Djuherst, došao je da nas odvede na teren. Pod normalnim
okolnostima, to bi bio dobar znak. Djuherst je bio mnogo stroži od Gudbolda, pa stoga
na terenu neće biti onoliko nasilja. Ali možda je to bio prvi dan otkako sam pošao u
Griten park kad bi mi bilo drago da vidim Gudbolda, a kad smo krenuli ulicama i kad
sam ugledao Čarlija kako se smeška, pojačala se nelagodnost koju sam osećao otkako
sam se probudio tog jutra.
Nešto se dogodilo.
Brine me šta smo uradili, Pole.
Do pauze za ručak u meni je titrao svaki nerv. Džejms i ja smo otišli u sobu C5b;
koraci su nam odjekivali praznim stepeništem i bilo je jasno da je ono što je od jutros
opterećivalo Džejmsa u poslednjih nekoliko sati postalo još teže. Kad je otvorio vrata,
osetio sam poriv da ga ponovo utešim. Da mu kažem da ne brine. Da će sve biti u redu.
Izuzev što nisam mogao da nađem reči.
Čarli i Bili su sedeli na svojim uobičajenim mestima, ali je danas ostatak prostorije
delovao mračnije. Sekund kasnije sam shvatio zašto. Svetla pored vrata su bila ugašena,
pa su njih dvojica bila osvetljena otpozadi, što je nas izvlačilo iz senke prema njima. Je
li to bilo smišljeno? Mislio sam da verovatno jeste. Čarli je sve pažljivo kontrolisao.
Dok smo se Džejms i ja probijali između stolica, zaključio sam da nisam spreman
da više budem žrtva Čarlijeve manipulacije. Sada nismo bili sami u šumi, kilometrima
udaljeni od svih, ovde nije postojala opasnost. Stoga sam dopustio da malo gneva koji
sam juče potiskivao sada izbije na površinu. Ma kud da je ovaj eksperiment vodio,
odlučio sam da mora da prestane.
„I“, rekao sam. „Šta se dešava, jebiga?“
 „Sedi.“
Ignorisao sam Čarlija – ali, naravno, Džejms je uradio kako mu je rečeno. Ruke su
mu drhtale dok je iz torbe vadio dnevnik snova.
„Šta smo svi sanjali?“, rekao je Čarli.
„Pitao sam te šta se dešava.“
Strpljivo se nasmešio.
„Džejmse?“
Džejms me je pogledao nervozno.
„Želim da prvi govori Pol.“
Čarli je odmahnuo glavom. „Ne.“
„Ne želim da kažem šta sam sanjao.“
„Onda ću ja to učiniti.“
Čarli je pružio ruku tražeći Džejmsov dnevnik snova, pokret napravljen s potpunim
uverenjem da će se njegova zapovest poslušati.
„Ne moraš to da radiš“, rekao sam Džejmsu.
Ali Čarlijeva ruka je i dalje bila ispružena i posmatrao sam kako Džejms radi tačno
ono što mu je naređeno. Nije želeo da se njegova beleška pročita naglas, ali Čarli je
imao toliki uticaj na njega da nije bio u stanju da odbije.
Čarli je otvorio Džejmsov dnevnik.
„Bio sam u sobi C5b“, pročitao je. „Čarli i Bili su takođe bili tu. Pol nije bio.
Vazduh je bio čudan i tečan, pa je izgledalo kao da plivam kroz vodu. Kad sam prišao
vratima, pogledao sam kroz prozor sa strane i tamo je stajao Pol.“
Džejms me je letimično pogledao, pa brzo skrenuo pogled.
„Nisam ga video valjano“, nastavio je Čarli. „Lice mu je bilo izobličeno i kao da
nije sasvim bio u snu. Izgledao je prestrašeno. Pokušao sam da mu se obratim, ali mislim
da nije mogao da čuje šta sam govorio. A onda ga više nije bilo.“
Džejms je sada gledao u pod, potpuno nesposoban da me pogleda u oči. Nisam
mogao da verujem šta čujem. Njegov sanje bio gotovo isti kao moj, a čak i ako se
inkubacija uzme u obzir, nikako se nisu mogli završiti toliko slično. Mogao sam se
dosetiti samo jednog objašnjenja za ono što sam čuo.
Pisao je u svoj dnevnik nakon što je sa mnom razgovarao u autobusu.
Želim da prvi govori Pol.
Zato što bih ja pročitao opis svog sna, a onda bi on pročitao svoj i bili bi isti. I u
tom trenutku bi zadivio Čarlija i dokazao mu da je u pravu – iako je duboko u duši znao
da je sve to izmišljotina i laž.
Isuse, pomislio sam.
Posle svega što smo godinama doživljavali – posle svih onili prilika kad sam ga
podržavao i štitio – otišao je tako daleko da je bio spreman da me iskoristi kako bi
potvrdio Čarlijeve zablude.
„Gluposti“, rekao sam.
Čarli je prekinuo čitanje.
„Molim?“
 „Rekao sam da su to gluposti.“
„Zašto?“ Čarli je gledao mene, pa dnevnik, pa opet mene, pretvarao se daje
zbunjen. „Ovo je zapisao Džejms. Šta hoćeš da kažeš?“
Načas sam bio isuviše ljut – isuviše povređen – da bih odgovorio. Gledao sam ih,
jednog po jednog. Čarli je čekao moj odgovor. Bili je bio ravnodušan prema tome. A
Džejms, i dalje oborenog pogleda, toliko se očigledno stideo sebe da nisam mogao da
izustim ni reč.
Hoću da kažem daje moj najbolji drug lažljivac.
„Pole?“, rekao je Čarli.
„Pročitaj do kraja šta je sanjao Džejms.“
Ali umesto toga, Čarli je Džejmsov dnevnik spustio na sto.
„Oduvek si sumnjao u ovo, zar ne?“, rekao je. „Zašto nam ne kažeš šta si ti sanjao?
Džejmsovu belešku mogu da dovršim kasnije.“
Pogledao sam u svoju torbu što mi je stajala pored nogu, a u njoj moj dnevnik
snova. Ali sad nisam mogao da čitam iz njega, zar ne? Ne ukoliko ili ne potvrdim ono
što je napisao Džejms ili to otvoreno dovedem u pitanje, a trenutno mi je i jedno i drugo
delovalo nepodnošljivo.
„Samo do kraja pročitaj šta je napisao Džejms“, rekao sam.
„Za minut“, odvratio je Čarli. „Ali zapravo mislim da ću najpre pročitati svoju
belešku – ili će radije to učiniti Bili. Tako možemo da izbegnemo svaku nedoumicu i
sumnju. Počni, Bili.“
Razmenili su dnevnike snova i Bili je počeo da čita.
„Bili i Džejms i ja smo bili ovde u sobi“, rekao je. „Isprva nisam bio siguran jesu li
njih dvojica lucidni isto kao i ja, ali sam mislio da jesu. Pol nije bio tu. Naslućivao sam
da je negde u blizini, ali iz nekog razloga nije želeo da nam se pridruži. Bio sam
razočaran jer sam znao da smo isprva potrebna sva četvorica da bismo ostvarili ono što
smo želeli da uradimo. Biće mnogo teže samo s trojicom, pogotovo ako je u blizini neko
ko ne veruje. Pol nije želeo da nam se pridruži…“
Čarli je podigao ruku.
„Stani tu, Bili. Sad ću pročitati početak tvog.“
Zavrteo sam glavom.
„Ovo je ludilo, jebote.“
„Ja i Čarli smo bili u sobi“, čitao je Čarli. „I Džejms je bio tu, ali je bio treperav,
kao da nije uspevao da bude tu kao što smo bili ja i Čarli – kao da nije bio podjednako
povezan. Ali Čarlija sam jasno mogao da vidim. Pola nigde nije bilo. On uopšte nije bio
tu.“
Čarli je zaćutao i pogledao me.
„Šta si ti sanjao, Pole?“
Nisam odgovorio i tišina je bivala sve glasnija. Trenutak docnije Džejms me je
pogledao s molećivim izrazom lica, što je samo pojačalo mučninu koju sam osećao. Na
svoj tužan način činio je ovo da me vrati u zajednicu. Da mi pruži priliku da podržim
Čarlijevu fantaziju kao i on.
 Uzvratio sam mu pogled, a izraz lica mi je bio sve hladniji.
„Nisam sanjao ništa takvo“, rekao sam ravnodušno. „Nisam bio tamo. Nisam video
nikog od vas.“
„Da se ti toga sećaš“, ispravio me je Čarli. „Džejms je napisao da te je on video.“
„Mislim da sam završio sa svim ovim.“
„Da.“ Čarli se zavalio u stolicu. „Mislim da bi to bilo najbolje. Tvoje učešće nas
trojicu ometa. Zato nismo mogli da se pravilno povežemo – zato što ti nisi valjano
posvećen.“
„Džejmse?“, rekao sam.
I tada sam stajao tamo čekajući da vidim hoće li Džejms reći nešto. Hoće li se
urazumiti i možda priznati; okončati čitavu ovu šaradu. Iz Čarlijevih reči je bilo jasno da
tog trenutka pokušava da me izbaci iz grupe i ovo je bila prilika da moj navodno najbolji
drug progovori i prekine sve ovo.
Da odavde ode sa mnom.
Ali nije rekao ništa.
„U pravu si.“ Vratio sam se u stvarnost i uzeo svoju torbu. „Vidimo se, momci.“
Išao sam ka vratima. Kad sam stigao do njih, zastao sam i osvrnuo se. Jer iako sam
znao da se ništa ne može dogoditi, činjenica je bila da Gudbold danas nije bio u školi.
„Kako se sve završilo?“, doviknuo sam.
„San se raspao“, odvratio je Čarli. „Zbog tebe. Sećam se da su se Džejms i Bili
udaljavali od mene i da je san počeo da bledi. Crvenoruki i ja smo sami stigli do
Gudboldove kuće, ali sam znao da nas dvojica nećemo biti dovoljno jaki da sami uđemo
unutra. Sve zbog tebe.“
Zavrteo sam glavom i kratko se nasmejao.
„Znači, nije se dogodilo ništa.“
Čarli se nasmešio.
„Uspeli smo da mu ubijemo psa“, rekao je.
 23

Gudbold se narednog dana vratio u školu.

Iz očiglednih razloga sam ga posmatrao krajičkom oka. Površno gledajući, na
njemu se ništa nije promenilo: i dalje se kretao nezgrapno kao i uvek, kružio ramenima,
a pištaljka mu je bila na uzici oko vrata. Ali ako ste znali šta da tražite, činilo mi se da je
hodao nešto sporije nego inače, kao neko ko se oporavlja od operacije. I tu i tamo sam
ga hvatao kako sumnjičavo gleda naokolo kao da traži nekog.
Nikako nisam sa sigurnošću mogao znati da li je Čarli zaista ubio njegovog psa.
Nije to bio incident o kakvom se izveštava u vestima ili govorka u školi. Ali Gudbold mi
jeste izgledao kao da pati. Kad sam mu video lice u trenucima neopreza, izgledao je kao
da mu je pričinjena nekakva okrutna šteta, a nije mogao da razume zašto.
I premda nije bilo načina da to zasigurno saznam, znao sam.
Jer video sam da Čarli i ostali takođe posmatraju Gudbolda. Tog prvog dana kad se
vratio, sećam se da sam video njih trojicu kako na odmoru zajedno sede na klupi pored
dela za šesti razred. Mada sam se trudio da ih izbegavam od prethodnog dana, bio sam
dovoljno blizu da vidim kako Gudbold, kao dežurni na igralištu, prolazi i zatim ono što
se dogodilo kad je stigao do njihove klupe.
Džejms je gledao u zemlju, a Bili u stranu. Ali Čarli je gledao pravo u Gudbolda
sve vreme i posmatrao ga kako prilazi.
Video sam kako ih je Gudbold ravnodušno ovlaš pogledao.
A onda ponovo i pomnije.
I tada se zaustavio.
Jer Čarli mu se osmehivao. Bio je to znalački osmeh – onaj koji se lako poriče, ali
koji prenosi tek toliku poruku da Gudbold shvati šta leži iza tog osmeha. Da mu da do
znanja da je Čarli taj koji mu je učinio tu strašnu stvar, a da on, Gudbold, ništa ne može
da učini u vezi s tim.
Trenutak je, činilo se, trajao čitavu večnost. Imao sam osećaj da mi je srce stalo u
grudima dok sam se pitao šta će se dogoditi. Hoće li Gudbold možda prići Čarliju i
izazvati ga. Ili će čak možda izgubiti kontrolu i napasti ga.
No Gudbold nije učinio ništa od toga.
Samo je stajao tamo. Ali izraz lica mu se promenio. Izgledao je kao da ne može
sasvim da shvati ono što vidi – kao da, premda u tom trenutku razume šta se dogodilo,
ne može sasvim da shvati zašto. I u tih nekoliko sekundi video sam tog čoveka u
drugačijem svetlu. Setio sam se prilika kad sam ga video kako šeta psa u Gritenu, a onda
sam zamislio njegov usamljenički život, frustracije i razočaranja svakodnevne
egzistencije. Zamišljao sam kako se probudio prethodnog jutra i sišao u prizemlje,
izašao u svoje dvorište i video šta mu je oduzeto. I uprkos svim poniženjima kojima nas
je izlagao mesecima, bilo mi ga je žao.
Zatim se okrenuo od Čarlija i otišao.

I život se nastavio za sve nas.

U narednim sedmicama bilo je dovoljno lako izbegavati Džejmsa. Selo je bilo
malo, ali bilo je puteva kroz selo kojim se u jutarnjim satima mogla izbeći njegova kuća.
Bilo mi je lako da ga ignorišem dok sam čekao na autobuskoj stanici. Tokom same
vožnje sedeo je na donjem spratu, pa je uvek bio ispred mene u trenutku kad smo izlazili
iz autobusa. Na povratku kući sam ga često viđao kako prelazi most preko auto-puta,
pognute glave, ruku nabijenih u džepove, i pogrbljen prebrzo hoda kao da pokušava da
pobegne od nečeg.
U školi su, pretpostavljam, njih trojica vreme uglavnom provodili u sobi C5b, a ja
više nisam imao razloga da idem tamo. Isto tako ni u šumu. Vikendom sam se držao
podalje od Senki. Nisam želeo da se s tom trojicom sretnem tamo u divljini dok prave
svoje glupe planove, veruju jedan drugom u izmišljotine i komuniciraju s čudovištem iz
svojih snova.
Nisam, naravno, mogao da ih potpuno izbegnem. Viđao sam ih na časovima i
povremeno na igralištu. Iako sam sve činio da ih ignorišem, uvek je bilo neprijatno pošto
sam imao utisak da oni ne ignorišu mene – ili me makar Čarli nije ignorisao. Tu i tamo
bih se naježio, a kad bih podigao pogled, ugledao bih njih trojicu u blizini, Čarlija s
osmehom i lukavim, pobedonosnim izrazom na licu.
Možda si izašao iz igre, činilo se da govori. Ali igra još nije završila s tobom.
I svaki put bih skrenuo pogled i pitao se zašto sam uopšte i bio drug s njim. Bilo je
to zbog Džejmsa, naravno. Ali nikad nisam video da Džejms gleda u mene. Uvek je
zurio u zemlju, posramljen, nespretan, i sećam se da sam mislio kako sve više izgleda
kao da se ne oseća najbolje s drugom dvojicom. Između nas četvorice kao grupe
postojala je promenljiva podela moći, ali moje prisustvo je sve pomalo dovodilo u
ravnotežu; činilo se da su, budući da mene nije bilo, Čarli i Bili ponovo postali bliži, a
da je Džejms nadjačan.
Na jednoj pauzi za ručak bio sam na ivici igrališta i ugledao sam njih trojicu u
daljini. Džejms je išao između druge dvojice i izgledao je toliko slomljeno da me je
podsetio na zatvorenika koga nekud vode protiv njegove volje.
Ali to je bio njegov izbor, zar ne?
Na trenutak sam ih posmatrao govoreći sebi da me nije briga i da mi on ne treba.
Zajebi ga.
Onda sam stavio torbu na rame i otišao pored gradilišta prema teniskim terenima i
klupi.
Jer imao sam nekog drugog s kim ću provoditi vreme.
 24

Sada

Čudi me da se niste odlučili za hotel.

To mi je juče rekla Amanda. Komentar me je iznenadio. Nikad mi nije palo na
pamet da to uradim i pitao sam se zašto nisam. Nije posredi bio novac, pa sam možda
nekako želeo da kaznim sebe. Ili sam možda, razmišljajući o tome kako mi je život
godinama posrtao i propadao u senci onog što se dogodilo, podsvesno odlučio da to
treba da se uradi – gotovo kao da sam izazvao sebe.
Vidiš? Sve je u redu.
Ako je tako, dostava Čarlijeve lutke je to promenila. Te noći nije bilo šanse da
ostanem u kući. Spakovao sam stvari, uključujući kutije koje je moja majka čuvala, ušao
u kola i odvezao se u Griten. Našao sam najjeftiniji hotel i prijavio se, pa odlučio da ću
ujutru smisliti šta da radim.
Ali nikad nisam dobro spavao u hotelima. A čak i tu, daleko od kuće, i dalje sam
imao osećaj pretnje i slutnje. Kucanje na vratima možda i jeste bilo šala, a čovek koga
sam video u šumi stranac, ali isporuka lutke se nikako nije mogla racionalizovati.
Neko je bio tu. Bio sam nečija meta.
I ma koliko sam sebi govorio da je to nemoguće, nisam mogao izbeći osećaj da iza
toga stoji Čarli. Prevrtao sam se u postelji dok se jutro bližilo i sećao sam se kako me je
gledao onih sedmica nakon što sam napustio grupu. Osećaja koji sam imao tada da nije
sve gotovo.
Igra još nije završila s tobom.
Rano ujutro već sam bio napolju i hodao ulicama Gritena.
U to vreme sve je tiho i mirno. Nije bilo vetra već sam samo osećao hladan vazduh,
osećaj gotovo dobro došao pre vrućine koja će, znao sam, stići kasnije. Trake i niti
oblaka visile su nisko na jutarnjem svodu. Bile su tako blizu da su delovale kao duhovi
koji su se spustili da me zagledaju i tako nepomične da je bilo teško zamisliti da će se
ikad pomeriti.
Lutao sam putevima koje sam dobro pamtio. Bili su tu beskrajni nizovi anonimnih
kuća od crvene cigle, neprijatno stisnutih jedne do drugih. U ono vreme su užad za
sušenje rublja bila razapeta preko ulica i s njih je odeća visila poput dronjavih zastava.
Ulice su se malo promenile, ali su ostale poznate. I mada sam sebi govorio da šetam
besciljno – da samo tumaram – znao sam da to nije istina i da ću se na kraju naći na vrhu
brega koji sam poznavao bolje od ostalih.
Dženina stara kuća bila je preda mnom.
Zaustavio sam se kad sam zašao u ulicu. Kuća je izgledala skoro isto kao pre
dvadeset pet godina. Pogled mi je pao na jedan prozor na spratu, onaj u njenoj spavaćoj
sobi, i zamislio sam krevet s jednostavnim pokrivačem, radni sto s malim televizorom,
akustičnu gitaru na stalku u uglu. Zidove su prekrivale police. Pružale su se od patosa do
tavanice očigledno domaće izrade – i uvek su izgledale isuviše klimavo da izdrže
ogroman broj knjiga naslaganih na njih. Samo su temelji sačinjeni od još brojnijih knjiga
sprečavali da se čitava konstrukcija sruši.
Bože, i dalje sam mogao sve da vidim jasno.
Setio sam se kad sam prvi put došao ovamo i kako sam se iznenadio videvši Dženi
neodevenu u školsku uniformu. Kad je otvorila vrata, na sebi je imala farmerke,
izbledelu majicu s oznakom benda Iron Maiden koja joj je bila nekoliko brojeva veća, i
raskopčanu crno-belu kariranu košulju.
Nas dvoje smo se popeli na sprat.
„Izvini zbog nereda“, rekla mi je.
Nije bilo potrebe da se izvinjava. Kontrast s mojom spavaćom sobom mi je odmah
pao u oči i postideo sam se – misleći na ogoljeni patos i običan dušek, gomile odeće i
knjiga, vlažne zidove. Bila mi je strana ideja o sopstvenom ormaru ili polici za knjige, a
kamoli o televizoru.
„Treba da vidiš moju sobu“, rekao sam.
Na to je podigla obrvu.
„To je vrlo hrabro od tebe.“
Nasmešio sam se sada prisećajući se toga. Tada sam pocrveneo, ali u isto vreme mi
je prijao osećaj meškoljenja u stomaku. I oba osećanja su se ubrzo ponovo pojavila kad
je Dženi završila pakovanje knjiga koje je htela da odnese u svoju voljenu prodavnicu
polovnih stvari.
„Treba da siđemo u prizemlje“, rekla je. „Ne želimo da moja mama postane
sumnjičava, zar ne?“
Sada su se, malo niz ulicu, otvorila ulazna vrata.
Osetio sam poriv da se sakrijem, ali nisam imao kud. Možda iz kuće neće izaći
Dženi.
Ali, naravno, izašla je baš ona.
Gledao sam kako je zakoračila na stazu, doviknula nešto u kuću, pa krenula na
ulicu prebacivši torbu preko ramena. Ovog puta ne plastičnu kesu punu knjiga već nešto
prikladnije odrasloj osobi: Armirano i skupo. Svakog trenutka će se okrenuti i ugledati
me kako stojim nasred pločnika kao idiot.
Više nisi tinejdžer.
Ne. I umesto da i dalje oklevam, počeo sam da hodam.
Okrenula je glavu i videla me, pa ponovo pogledala iznenađeno. Zatim se
nasmešila.
 „Hej, stranče.“
„Ne možeš me izbeći“, rekao sam. „Kud god pogledaš, eto me.“
„Ne budi grub, nije to tako strašno. Šta te u ovo doba dovodi u ovaj kraj?“
„Moje noge. Ne proganjam te, časna reč. Samo sam šetao.“
„Da, da. Verujem ti, kako da ne.“ Pokazala je na kuću. „Hej, hoćeš da uđeš načas?
Da vidiš moju mamu?“
Nisam zaista mogao da zamislim da to činim baš sada.
„Hvala. Ali trenutno nisam najbolje društvo. Zaista sam samo šetao.“
„Zvuči ozbiljno.“ Potapšala je torbu. „Krenula sam da najpre doručkujem. Da malo
čitam. Napravim neke beleške. Da prošetaš sa mnom?“
„Naravno.“
Uskladio sam korak s njenim. Dok smo išli, setio sam se kako smo nas dvoje to
toliko često radili onog leta: lutali ulicama, rame uz rame, pričali gluposti i govorili o
svojim planovima za budućnost.
Kako su sedmice prolazile, izgledalo je da nam se životi polako prepliću i postojala
je blaga napetost između nas dvoje: zajednička spoznaja da se nešto stvara. Mnogo
vremena je prošlo od tada, naravno, i sve se promenilo, ali lagodnost koja je došla s
godinama i iskustvom sada je na svoj način bila podjednako prijatna.
„Zašto smo izgubili kontakt?“, rekla je Dženi.
„Ne znam.“
Stavio sam ruke u džepove misleći o prilikama kad je dolazila da me vidi na
univerzitetu, a zatim o šačici susreta posle toga i znao sam samo da je postajalo sve
neprijatnije. Dženi mi je bila prva ljubav, a kad si mlad, onda se držiš toga još dugo
posle trenutka kad shvatiš da treba da bude gotovo. Znaš da treba da napustite jedno
drugo, ali je to tako tužno i teško, pa to ne činiš dok ne moraš. Dok bol što nekog
zadržavaš ne nadjača bol što ćeš ga izgubiti.
„Ne znam“, ponovio sam. „Davno je bilo. Znam samo da je sad lepo što te ponovo
vidim.“
„Jeste, jelda?“ Osmehnula mi se. „I, ima li nešto novo?“ Malo sam oklevao.
„Ne želim da pričam o tome sad.“
„Da, vidim. Baš zato treba da pokušaš, rekla bih.“
I tako sam, nakon trenutnog oklevanja, i uradio. Ispričao sam joj za kucanje na
vratima i čoveka koga sam video u šumi. Činjenicu da je Bili mrtav.
„Pa“, rekla je za ovo poslednje, „drago mi je.“
„I mislio sam da će ti biti. Znam da bi trebalo da bude i meni.“
„Da, ali ti si uvek bio osetljiviji.“ Namrštila se. „Šta misliš da se događa?“
„Ne znam. Ali sećaš li se lutaka koje je pravio Čarli?“
„Sećam se da si mi pričao o njima.“
„Neko mi je juče jednu ubacio kroz majčina vrata.“
Dženi je stala pored mene, užasnuta.
„Zašto bi to iko učinio?“, rekla je.
 To je bilo jedno od pitanja koje me je mučilo. Dosad je pažnja koju sam dobijao
bila preteča, ali ne i štetna. Možda je to značilo da je onaj ko stoji iza ovog samo želeo
da me iz nekog razloga zaplaši. Ali ponašanje je takođe i eskaliralo – išlo ka nečemu – i
nisam mogao da odagnam osećaj da sam ovde u opasnosti.
Ali bilo je tu pitanje koje me je plašilo još više. Ao?
„Ne znam“, rekao sam.
„Moraš da odeš u policiju“, rekla mi je Dženi.
Pogledao sam je.
„Ne moram“, kazao sam. „Mogu uvek jednostavno da odem.“
I kad sam to rekao, shvatio sam da to i mislim – da je ta misao stigla juče sa lutkom
čak i ako to nisam hteo da priznam dosad. Mogao sam da odem. Nikakav zakon me nije
primoravao da ostanem ovde u Gritenu. Ako bih time izneverio svoju majku, proteklih
godina sam živeo i sa gorom grižom savesti. I zar mi i sama nije rekla da ne treba da
budem ovde?
Nije bilo potrebe da ostanem.
Dženi se setno osmehnula.
„Mislim da to ovog puta nećeš učiniti, Pole.“
I tada mi je dodirnula ruku.
Bio je to naš prvi fizički kontakt posle više od dvadeset godina. Osećaj me je
potresao, a kad je ostavila ruku tu, osećao sam kako mi se toplota širi po koži.
Mislim da to ovog puta nećeš učiniti.
„Dugujem to svojoj majci, je li tako?“, rekao sam.
„Ne, duguješ to sebi. I znaš šta? Mislim da to negde i želiš da uradiš. Na kraju
krajeva, nisi uopšte morao da se vratiš, zar ne? Nisi morao da odsedneš u kući i da
gledaš po potkrovlju. Ali jesi.“
„Da.“
„Jer, duboko u duši, znaš da moraš to da učiniš.“
Nisam odgovorio. Trenutak kasnije sklonila je ruku.
„Usput, ja ovde idem.“
Pogledao sam u stranu i shvatio da stojim ispred kafea na jednoj od glavnih ulica.
Bio sam toliko zadubljen u razgovor s njom da nisam obraćao pažnju na svet oko nas.
„Onda ću te tu ostaviti“, rekao sam. „Ali hvala ti.“
„Hej – u svako doba.“
I tada je ušla u kafe ostavljajući me samog na pločniku dok mi je ruka još bridela
od dodira. I njene reči sam još čuo i znao sam da je imala pravo. Da, mogao sam da
spakujem svoje stvari u automobil i odem odavde. To bi bilo najlakše na svetu. Ali ne i
ono što sam morao da učinim.
I shvatio sam da postoji još jedno pitanje koje se mora postaviti u vezi s lutkom. Ne
samo zašto i ko, već i kako? Nisam znao šta se dogodilo s ostale tri lutke, ali nisam se
mogao setiti da sam se rešio svoje. Pretpostavljao sam da je trebalo da bude u kutiji sa
svim ostalim iz tog vremena. Ali nije bila. A ako je lutka koja mi je dostavljena bila tada
moja, kako je neko mogao da dođe do nje?
Mogao sam da se setim samo jednog odgovora.
Taj neko je u nekom trenutku morao biti u kući.
 25

Sredinom jutra su najzad stigli nalazi obdukcije Bilija Robertsa, a Amanda je već bila
mrtva umorna. Hoteli joj nisu prijali. Ili je bilo obrnuto? Pomisao ju je načas zbunila.
Zatim je odmahnula glavom, otpila gutljaj jeftine kafe i pokušala da se usredsredi na
ekran pred sobom.
Nije bilo lako. Jedna od mnogih stvari koje je naučila iz ovog slučaja bila je da se
snovi odigravaju u najplićem delu ciklusa spavanja. Sinoć je neudobni dušek učinio sve
da je upravo tu zadrži i pomogao da se stvori mnoštvo njih.
Noćne more, naravno.
S obzirom na užase koje je Amanda videla u svojoj karijeri, mogla je očekivati da
svaki loš san bude mračan i iracionalan, ali najčešći koji je sanjala bio je, površno
gledano, dobroćudan. Sve oko nje je bilo crno i naokolo je vladalo osećanje ogromnog
prostora, kao da je čitav svet ispražnjen i očišćen. Nije bilo zvukova. Nije bilo nikakvih
stvarnih osećaja izuzev jakog grča svesti u njenom umu da je negde u mraku dete
izgubljeno. Da će umreti ako ga ona ne nađe. I da to neće uspeti da učini na vreme.
Uvek se iz tog sna budila duboko uznemirena, s bolom u grudima. Nije to bio
toliko bol koliko odsustvo: osećanje beznađa i očaja. Ovog jutra je to osećanje bilo
pojačano panikom. Spavaća soba oko nje bila je mračna koliko i svet u košmaru i ono
malo što je videla u tami bilo je nepoznato i preteče.
Brzo se uspravila.
Gde se nalazila? Nekoliko sekundi nije bila u stanju da misli. Za to vreme ponovo
se osećala kao dete, a očaj je pojačavala nejasna spoznaja da joj je otac mrtav i da, ako
bude zvala, niko neće doći.
Barem je znala gde se sada nalazi. U kafeteriji Policijske uprave u Gritenu. Bila je
to klasična kafeterija te vrste: mala prostorija s bledožućkastim stolicama i starim
sklopivim plastičnim stolovima okrnjenih ivica. Tu se moglo pojesti ono što se moglo
naći u samouslužnom automatu smeštenom u jednom uglu. Otpila je još jedan gutljaj
ogavne kafe koji je uzela iz automata i pomislila: Usredsredi se, ženo. Zatim je otvorila
obdukcioni izveštaj na laptopu.
Fotografije su bile u prilogu, ali ovog trenutka nije htela da ih gleda. Ispostavilo se
da su same pojedinosti dovoljno komplikovane i pregledala ih je što je nepristrasnije
mogla. Procenjeno je da je smrt nastupila juče u kasnim jutarnjim satima. Zadrhtala je na
to. Bila je sigurna da je ubica još bio u kući kad je stigla i izveštaj forenzičara je to
bezmalo potvrdio. Kad je pokucala, čudovište je bilo s druge strane vrata i uzvraćalo joj
pogled.
Bože, da je u tom trenutku pritisnula kvaku…
Dala je sve od sebe da odagna tu pomisao i nastavila je da čita. Uzrok smrti je
izgleda bila rana u Robertsovom grlu svirepo naneta nožem, ali kao što je primetila na
mestu zločina, brojne druge povrede navedene su u izveštaju: posekotine na licu i
rukama; velike modrice na glavi i telu; metodično polomljene kosti. Bili Roberts je bio
izložen groznom mučenju pre no što je umro, a tragovi na ručnim zglobovima su
upućivali da je glavninu mučenja proveo vezan lisicama.
Amanda se pripremila i otvorila jednu fotografiju.
Na njoj se izbliza videlo ono što mu je ostalo od lica. Odmakla se malo, ustuknuvši
od prizora. Tokom istraživanja videla je fotografije Bilija Robertsa kao tinejdžera, kao i
onu koje se sećala iz novinskih izveštaja: zlovoljno lice zuri u foto-aparat, negde u onom
nedefinisanom stanju između dečaka i muškarca. Razlika između tinejdžerske
fotografije i prizora koji je sada bio pred njom bila je vidljiva u svakom mogućem
pogledu.
Ko ti je ovo uradio, Bili, pomislila je.
Ali kao i uvek, mučilo ju je još jedno pitanje. Trenutno je ono izgledalo važnije
nego ikad.
I zašto?

Detektiv Grejam Dvajer je bio prilično siguran da ima odgovore na oba pitanja.
„Volt Barnabi, Džimi Til i Stiven Hajd“, rekao je. „Jebene propalice.“
Amanda je za njim išla jednim od prastarih hodnika Policijske uprave u Gritenu,
rastrzana između potrebe da nastavi i želje da ne ide. Dvajer je bio krupan čovek. Leđa
njegove jedva uvučene košulje bila su umrljana znojem, a retka seda kosa mu je bila
vlažna od znoja; mogla je da ga namiriše izdaleka i bilo je očigledno da ga je bilo baš
briga. Jednako očigledno je bilo i to da je njeno prisustvo pre tolerisao nego pozdravljao
– da su veze koje je Lajons povukao na višem mestu u Gritenu tu malo niže postale malo
zamršenije.
To je bilo razumljivo, pomislila je; i ona bi verovatno bila ista da je situacija
obrnuta. Ali onda je razmislila. Možda to više nije bilo tačno. Sećala se istrage nestanka
malog dečaka i kako je u početku prezirala policajca koji je angažovan da joj pomaže
dok joj je sada nedostajao.
„To je troje ljudi“, rekla je.
Dvajer nije zastao.
„Dobro izbrojano.“
„Ja sam na licu mesta videla samo jedan par otisaka đonova“, rekla je.
„Jedan par krvavih otisaka.“
„Što ukazuje na jednog krvavog ubicu.“
„A to će biti jedan od trojice ljudi koje sam spomenuo.“
 Dvajer ju je uveo u svoju kancelariju. Bila je urednija nego što je Amanda
očekivala; na policama su bile pažljivo obeležene fascikle, na stolu samo njegov
kompjuter i nekoliko uredno složenih smeđih dosijea. Prozor iza stola bio je – srećom –
otvoren.
Dvajer se sručio u stolicu i uzdahnuo.
„Morate da razumete, vi ne poznajete ove ljude. Barnabija, Tila i Hajda. Kao što
sam rekao – prave propalice. Ako mi ne verujete, dosijei su tu.“ Pokazao je na gomilu
dosijea ne trudeći se da joj ih doda. „Slobodno pogledajte.“
„Hvala vam.“
Prelistala ih je misleći da se Dvajerova definicija „jebenih propalica“ malo
razlikuje od njene. Možda je smekšala s godinama, ali joj je bilo pomalo žao ove trojice.
Svi su imali oko četrdeset godina, ali su izgledali mnogo starije na fotografijama
napravljenim u policiji. Bleda koža. Raščupana kosa. Izbezumljen pogled. Prepoznala je
tip, naravno, i mogla je da čita između redova o raznim hapšenjima i optužbama. Bili su
tip ljudi koji se kretao na obodu društva ili je zapao u njegove procepe. Svuda su se
mogli naći: pili su po danu u jeftinim neuljudnim pabovima, sedeli s konzervama pića u
parku; onesvešćivali se jedni drugima po kućama i stanovima, a dani i noći su im se
stapali u jedno. Promenljiva mreža prijatelja gde je pretnja nasiljem uvek brujala ispod
površine. Bila je potrebna samo jedna pogrešna reč ili nešto što se smatralo uvredom.
Jedna svađa.
Dvajer ju je posmatrao.
„Svu trojicu imamo u pritvoru“, rekao je. „Imamo brojne svedoke koji kažu da su
pili s Bilijem Robertsom u kući dan pre njegovog ubistva.“
Amanda se setila povišenih glasova koje je čula u kratkom telefonskom razgovoru
kad je nazvala Robertsa.
„I šta još?“
„Svi kažu da su u nekom trenutku otišli.“ Dvajer je raširio ruke. „Osim što nijedan
od njih to ne može da dokaže. I njihovi iskazi su oprečni.“
„Možda su bili pijani.“
Dvajer se nasmejao.
„O to sigurno jesu.“
„Okej“, rekla je. „Je li nešto odneto iz kuće?“
„Ko to može reći? I pre nego što pitate, čekamo izveštaj forenzičara. Rekao bih da
ćemo naći gomilu dokaza.“
„Već ste rekli da su svi bili u kući.“
Dvajer ju je ignorisao.
„Pretražujemo ono što se naziva njihovim posedom. Takođe razgovaramo s njima –
ili pokušavamo. Dvojica su i dalje obeznanjen od pića. Ali verujte mi. Iz iskustva znam
da će se ispostaviti da je jedan od njih krvavi ubica.“
Amanda je spustila dosije na sto, rastrzana između nagona da se ne složi s
Dvajerom i spoznaje da je on verovatno u pravu. Nije bilo razloga da se veruje da je
ubistvo Bilija Robertsa na bilo koji način povezano s onim što se dogodilo u Federbanku
– često se ispostavljalo da se najočiglednije rešenje pokaže kao ispravno. Dvajer je bio
uveren u svoje sposobnosti kao što bi verovatno i ona bila da je na njegovom mestu.
Nije sve moralo imati dublje značenje; ponekad je cigara samo cigara.
A ipak.
Nije prestajala da misli na svirepost onog što je učinjeno Robertsu. Da, nivo nasilja
je odgovarao počiniocu čiji je um godinama uništavan pićem i drogom i sam bog zna
čime još. Ali i dalje je izgledalo kao da je ono što se dogodilo u kući bilo bolje
kontrolisano ponašanje i da postoji nešto tu što im je promaklo.
„Izgledate zabrinuto“, rekao je Dvajer.
„I jesam.“
„Šta vas brine?“
„Brine me da ovo ima nekakve veze s onim zbog čega sam ja ovde.“
Dvajer je zakolutao očima.
„Detektivko Bek“, kazao je, „znam zašto ste ovde. Dozvolite da vam kažem,
ovakva mesta imaju dugo pamćenje. Niko nije zaboravio šta se dogodilo. Ali suština je u
tome što niko ne voli da misli o time. To je gotovo. To je prošlost. Život ide dalje.“
„Neko je ostavio krv na vratima Pola Adamsa.“
„Izgleda da jeste. Rekao sam da ljudi ne vole da misle o tome. Ali možda im ne
smeta da drugi ljudi misle o tome.“
Naslonila se na sto.
„Čarli Krebtri nikad nije pronađen.“
U sobi je načas zavladala tišina. Dvajer ju je posmatrao i u njegovom pogledu je
bilo hladnoće kao da je napravila prekršaj, prešla granicu.
Nije marila.
„Ako grešite“, rekla je tiho, „ubica je još na slobodi. I ono što me brine jeste šta bi
mogao sledeće da uradi.“
Htela je da kaže još nešto kad joj je telefon zazvonio u džepu. Odmakla se od stola i
izvadila telefon, na kojem je bila poruka od Tea.
HITNO MI SE JAVI.
Dvajer je sarkastično podigao obrvu.
„Šta imate tu?“, rekao je. „Priznanje?“
Pogledala ga je.
„Da“, kazala je. „Možda.“

Otišla je u hodnik da nazove Tea i naslonila se na zid dok je čekala da joj se javi. Kad se
javio, mogla je da čuje tihi brum hard-diskova kojima je bio okružen u svom radu. Ili je
bar mislila da može.
„Ovde Amanda“, rekla je. „Šta imamo?“
„Nemamo zapravo odgovor korisnika CC666“, odgovorio je. „Ali neko je
pregledao link koji sam poslao. Mogao bih ti dosađivati svim informacijama koje mi je
to pružilo o kompjuteru korisnika, ali zasad neću. Najvažnije je da se ispostavilo da je
lako pronaći IP adresu. Sveo sam je na nekoliko ulica. U mestu koje se zove Brenfild. To
je oko sto šezdeset kilometara od Gritena.“
„Kad je to bilo?“
„Sinoć. Izvini, tek sam sad video.“
„U redu je.“
Ko god da je bio iza naloga CC666, taj očigledno nije bio Bili Roberts. Ali naziv
mesta ju je mučio. Brenfild. Negde je u dosijeima videla taj naziv. Ali bila je toliko
umorna da je bilo teško pretraživati silnu količinu informacija koju je upijala poslednjih
nekoliko dana.
Zvuk na vezi se malo promenio i zamislila je kako se Teo kreće po svojoj mračnoj
sobi i premešta između ekrana.
„Prepoznaješ naziv mesta, zar ne?“, rekao je.
„Imala sam dva-tri naporna dana.“
„Dobro.“
I rekao joj je. A Amanda se setila. Čak i dok ga je slušala, već je brzo krenula niz
hodnik.
 26

Sedeći na ivici kreveta u mojoj hotelskoj sobi, uzeo sam mobilni i nazvao. Nisam bio
sasvim siguran šta ću pitati ili šta ću docnije uraditi s onim što saznam, ali sam znao da
moram da učinim nešto.
Trebalo joj je nekoliko sekundi da se javi.
„Ovde Sali Longfelou.“
„Zdravo, Sali“, rekao sam. „Ovde je Pol Adams.“
„Zdravo, Pole. Trenutno sam kod kuće. Kako je Dafni danas?“
„Još nisam otišao da je vidim.“
„Znam da je teško. Pa, pretpostavljam da spava.“ Govorila je sad malo tiše. „Ma
koliko da je tužno, to je zaista najbolje čemu se možete nadati u ovoj fazi, zar ne?“
Nisam bio raspoložen i odlučio sam da pređem na stvar. „Pretpostavljam da je
tako“, kazao sam. „Zapravo sam hteo da pitam nešto više o okolnostima majčine
nezgode.“
„Naravno. Šta biste hteli da znate?“
„Pala je, je li tako?“
„Da.“
Čekao sam gledajući kroz prozor na ulicu, ali se činilo da Sali nije voljna da doda
još nešto bez potpitanja. Ako je bilo moguće da se u tišini čuje odbrambeni stav, onda je
ovaj poziv delovao tako. Možda je mislila da nameravam da je okrivim za ono što se
dogodilo – zato što je na neki način bila nemarna.
„Je li išla uz ili niz stepenice kad je pala?“
„Zaista ne znam. Je li to važno?“
„Nisam siguran.“ Zavrteo sam glavom. Pitanje je došlo niotkud, a ipak je iz nekog
razloga najednom izgledalo važno. „Je li išta posle rekla o onom što se dogodilo?“
„Ne. Povredila se prilično gadno. I znate kakva je vaša majka, gospodine Adamse.
Nisam sigurna da je uopšte shvatila šta se dogodilo.“
„Koliko je dugo tamo ležala?“
„Ne znam. Mogu samo da vam kažem da sam stigla što sam brže mogla.“
Zastao sam. Pretpostavljao sam da je Sali došla u planiranu posetu.
„Čekajte. Dakle… znali ste da je pala?“
„Ne da je pala, ali Dafni je imala alarm. Zovemo ga šišmiš-signal – to ne
podrazumeva ništa loše, naravno. U osnovi je to pejdžer koji pacijenti nose sa sobom i
on šalje signal našim telefonima. Dobila sam signal od Dafni, pa sam pokušala da
nazovem kućni broj. Kad se nije javila, odmah sam se odvezla tamo.“
Razmišljao sam o tome.
„Bila je svesna posle pada?“
„Nije bila kad sam stigla, ali je očigledno morala biti. Mogu samo da vam kažem,
gospodine Adamse, da sam za pola sata bila u kući. Bila bih i pre, ali je bilo kasno
uveče.“
Morala je biti.
Ukoliko iz nekog razloga nije pritisnula alarm pre pada. Možda zato što ju je nešto
ili neko u kući uplašio.
„Gospodine Adamse? Još nešto?“
„Da, izvinite.“ Odmahnuo sam glavom. „Zapravo, još samo nešto. Jesu li vrata bila
otključana kad ste stigli?“
Načas tišina.
„Imam ključeve. Sada su kod vas.“
„Da. Ali jeste li ih upotrebili te noći?“
Tišina dok je pokušavala da se seti.
„Sad kad ste to spomenuli, nisam sasvim sigurna. Mislim da nisam. Pokucala sam,
a kad niko nije otvorio, odmah sam ušla. Ali mislim da nisam morala da otključam.“
„Okej. Hvala vam.“
„Ali šta…“
Prekinuo sam vezu. To je, naravno, bilo nepodnošljivo nepristojno. Ali s obzirom
na okolnosti, zaključio sam da će mi svemir oprostiti čak i ako Sali neće.
Zurio sam kroz prozor na ulicu i prodavnice naspram hotela, ljude koji su išli
svojim poslom i pokušao da sravnim ono što sam već znao s onim što sam upravo
saznao.
Te noći kad je pala, moja majka je poslala signal, znak da joj treba pomoć, a vrata
su bila otključana kad je Sali stigla. Bila je tu očigledna nedužna priča koja se iz toga
mogla konstruisati, što su ljudi i uradili.
Izuzev što je moja majka bila dezorijentisana i plašila se nečega. Tvrdila je da je
Čarlija videla u šumi. A ako je meni dostavljena moja lutka, onda je još neko morao biti
u kući u nekom trenutku. Pitao sam se sada da li je majčin pad pratilo nešto više od onog
što su svi mislili. Da možda nije bila sama te noći.
Da možda uopšte nije pala.
I dok sam sedeo tu u hotelskoj sobi, osećajući se usamljeno i preplašeno, ona misao
mi se neprestano vraćala.
Igra još nije završila s tobom.

I doneo sam odluku.

To, međutim, nije značilo da će moja odlučnost preživeti susret sa stvarnošću, i
počeo sam da se osećam glupo i pre no što sam stigao u policijsku stanicu. Osećaj se
pojačao kad sam ušao unutra. Prijavnica se tokom godina jedva promenila i na trenutak
sam se setio kako sam ovamo ušao s majkom, izgubljen i zanemeo, dok me je ona,
zagrlivši me, vodila iza dvojice policajaca koji su nas doveli tu.
Ali više nisam bio tinejdžer.
Najpre sam tražio Amandu, ali posle početne zbrke ispostavilo se da nije u stanici.
Zatim sam tražio policajca Ovena Holdera, čoveka koji je video krv ostavljenu na
vratima moje majke, pa sam neko vreme čekao u prijavnici.
„Gospodine Adamse?“ Kad je stigao, Holder je izgledao očito iznenađen što me
vidi, ali se trudio da to prikrije. „Pođite za mnom.“
Poveo me je u malu prostoriju pored prijavnice. Bila je to pre ostava nego
kancelarija, ali je tu bio kompjuter; seo je s druge strane stola i kucao po tastaturi. Seo
sam naspram njega i čekao. Po izrazima koji su mu se smenjivali na licu, pomislio sam
da se brine da nije uneo incident u vezi s lupanjem na vrata kao što sam tražio, a onda je
najednom osetio olakšanje kad je video da jeste.
„Da li je još… štete naneto vašem posedu?“
„To nije moj posed“, rekao sam. „To je kuća moje majke.“
„Da, naravno.“
„Moja majka je imala nezgodu – pala je niz stepenice. Ali nisam siguran da je to
ono što se zaista dogodilo.“
„O?“
„Mislim da je još neko bio u kući.“
Holder je gledao u računar, ali sada me je pogledao. Na putu ovamo zamišljao sam
da bi, kad bude izgovoreno naglas, to moglo zvučati besmisleno, a možda i jeste, ali je
takođe i delovalo ispravno. Holder se odmaknuo od ekrana i zamišljeno me posmatrao.
„Nastavite.“
Ispričao sam mu sve što se dogodilo. U početku je samo klimao glavom, ali onda se
ponovo nagnuo napred, potražio olovku i hartiju na stolu i počeo praviti beleške. Izgleda
da je bio skeptičan u pogledu čoveka koga sam video u šumi.
Ali onda sam stavio lutku gospodina Crvenorukog na sto.
Holder je podigao pogled s beleški i zaledio se.
„Šta je, za boga miloga, to?“, rekao je.
„Lutka“, kazao sam. „Neko ju je gurnuo kroz poštanski otvor na vratima moje
majke. Čarli Krebtri ju je davno napravio. Čarli je bio…“
„Znam ko je bio Čarli Krebtri.“
Holder je oklevajući podigao lutku i pregledao je. Bio je isuviše mlad da se seti
samog slučaja, ali možda sam potcenio pamćenje kakvo mogu imati mesta: način na koji
se priče prepričavaju godinama. A naročito je Griten oduvek bio takav. Držao se svojih
ljudi i priča čak i kad niko nije želeo da o njima otvoreno govori.
„Ovo je… odvratno“, rekao je napokon Holder.
„Da. Jeste.“
 Spustio ju je, a onda pomerio ruke ispod stola. Pitao sam se je li i ne shvatajući
brisao ruke o pantalone, pokušavao da ukloni nevidljivu mrlju koju je, imao se osečaj,
lutka nosila sa sobom.
„I kažete da je neko ovo dostavio kroz otvor na vašim vratima?“
„Na vratima moje majke“, rekao sam. „Ali da.“
Holder je i dalje netremice posmatrao lutku. Izgledalo je kao da u stvarnom životu
vidi nešto o čemu je dosad samo čitao u istorijskim čitankama. Video sam da ga je
uznemirilo ono što sam mu rekao, ali i da se takođe muči da smisli šta da uradi u vezi s
tim.
Ali makar me je slušao.
„Znate ko je bio Čarli Krebtri“, rekao sam.
„Naravno. Svi ovde znaju.“
„Dakle, znate šta se dogodilo. Znate šta je ovo.“
„Da. I znam ko ste vi. Biću iskren s vama, gospodine Adamse. To je jedini razlog
što sam tragove na vašim vratima – mislim, na vratima vaše majke – uzeo ozbiljno. I…“
Skrenuo je pogled, najednom u nelagodi.
„I?“, upitao sam.
„I takođe shvatam da vam povratak ovamo mora biti veoma težak, pogotovo nakon
sveg ovog vremena.“
Čekao sam.
„Hoću da kažem“, kazao je, „da žalost može čoveku učiniti čudne stvari. I zaista ne
mislim pod tim ništa neuljudno. Ali pitam se da li ste sve ovo možda malo stvorili u
svojoj glavi. Dovoljno da to deluje značajnije nego što jeste. Da bude čak nešto više.“
Ponovo nisam rekao ništa.
Bio sam spreman da se osećam glupo dok sam dolazio ovamo ili da mi kažu da
nema dovoljno dokaza da bi policija bilo šta preduzela, ali nisam očekivao da budem
optužen da lažem – čak i indirektno – o onome što se dogodilo. Na trenutak sam se
osećao neprijatno, a onda sam se setio Dženinih reči.
Nekad si bio odlučniji.
„Ja ovo ne izmišljam“, kazao sam.
„Zaista to ne kažem.“
„Da, kažete.“
Glas mi je zvučao hladno. Holder je makar imao pravo u jednom: sve emocije ovih
proteklih dana izbijale su na površinu i bio sam u opasnosti da kažem nešto što ne treba.
Neće mi pomoći ako izgubim kontrolu nad sobom.
„Gde je detektivka Amanda Bek?“, upitao sam.
„Ko?“ Odmahnuo je glavom. „To je detektivka iz Federbanka, je li tako? Ne znam
gde je. Mislim da je možda otišla.“
„A Bili Roberts? Znate da je mrtav?“
„Naravno da znam.“ Holder me je pogledao, sada gotovo tužnog lica. Pokazao je na
lutku. „Ali to nema veze s ovim. Već imamo ljude u pritvoru i…“
„Koga? Koga imate?“
 Holder je sačekao trenutak da se pribere.
„Zaista ne mogu da otkrijem tu informaciju sada, gospodine Adamse.“
„Mislite da lažem.“ Ustao sam i uzeo lutku. „Ili da sam poludeo.“
„Ne, samo sam…“
„Hvala vam što, jebiga, niste učinili baš ništa.“
„Gospodine Adamse…“
Ali nisam bio spreman da slušam šta god da je još imao da kaže. Kad sam se vratio
u kola, bio sam još gnevniji. Osećao sam se tačno onako nemoćno i frustrirano kao kad
sam bio tinejdžer. Otvorio sam prtljažnik i tresnuo lutku toliko snažno da je gotovo
odskočila, a onda zalupio vrata prtljažnika dovoljno bučno da privučeni poglede
prolaznika.
Ignorisao sam ih.
Zatim sam stajao na pločniku, ne znajući šta da radim dalje. Policijska stanica je na
prometnom glavnom putu, gde su uglavnom prodavnice i desetine ljudi je šetalo po
suncu s kesama u rukama. Uhvatio sam se kako im zagledam lica, tražim nekog
poznatog ili nekog ko izgleda kao da posmatra mene.
Jesi li ovde negde?
Da li sam zaista tražio Čarlija?
Dok sam stajao na suncu, okružen svakodnevnim aktivnostima običnog života,
izgledalo je apsurdno razmišljati o takvom nečemu. A ipak sam shvatio da sam radio
upravo to.
Zagledao ljude oko sebe tražeći lik dečaka koga nisam video dvadeset pet godina.
Ofarbana crna kosa očešljana na stranu. Prazan pogled. Sada odrastao, ali ne toliko
različit od onoga što je bio da ga ne bih prepoznao.
Dečak za koga niko nije pouzdano znao da je zaista mrtav.
Svet je dalje živeo oko mene, naizgled nesvestan. Niko izgleda na mene nije
obraćao ni najmanju pažnju.
Počeo sam da hodam.
Delom sam krenuo jer nisam znao šta drugo da radim, ali takođe mi je negde u
nekom kutku uma bila pomisao da bi, ukoliko me neko zaista prati, ovo bio najbolji
način da tu osobu primetim. Stoga sam tumarao trudeći se da izgledam bezbrižno dok
osmatram ljude oko sebe.
Ništa.
A onda sam dvadeset minuta docnije shvatio u kojoj sam se ulici obreo. Osvrtao
sam se u čudu jedva prepoznajući svetle nove prodavnice, počišćene pločnike bez
otpadaka. Kad sam bio tinejdžer, na ovim izlozima su uglavnom bile zakucane daske, a
otvorene radnje su bile oronule. Sada je sve bilo uposleno i uspešno. Čak su i stabla
uredno zasađena u malim ograđenim mestima duž puta.
Nemoguće da je još uvek ovde.
Sad sam krenuo malo brže.
Kad sam prvi put posetio Dženinu kuću, ovo je bila ulica u koju me je povela
noseći kesu punu knjiga. Odvela me je u prodavnicu koja je – kao i mnoge u to doba –
na prvi pogled izgledala zapušteno. Vrata su bila stara i klimava, prozori su spolja imali
žičane mreže, a stakla su bila toliko zamagljena od prašine da se kroz njih teško moglo
videti.
Nemoguće da je još uvek ovde…
A ipak je bila.
Zaustavio sam se na uglu. Vrata su bila nova, žičane mreže nije bilo, a staklo je bilo
čisto. Ali po mnogo čemu se činilo da se ništa nije promenilo. Podigao sam pogled.
Zeleni natpis je bio prefarban, ali se i dalje protezao duž čitave prodavnice, čiji je naziv
bio ispisan kitnjastim kurzivom poput nečeg iz drugih vremena.
Džonson i Ros.
Stajao sam tu na trenutak i zurio u prodavnicu. Bila mi je toliko poznata i svet oko
mene je najednom toliko utihnuo da je bilo teško oteti se utisku da sam se nekako vratio
u ono vreme.
Polako sam pritisnuo kvaku.
Gurnuo vrata.
Unutra je zazvonilo zvonce.
A onda sam, nervozan kao što sam bio pre dvadeset pet godina za vreme one prve
posete sa Dženi, zakoračio u prodavnicu, iz sadašnjosti u prošlost.
 27

Pre

U Džonson i Ros sam se zaljubio onog sekunda, kad sam tog prvog dana posle Dženi
ušao unutra.
Vrata su vodila u pretrpanu glavnu prostoriju. Smesta me je obrvala kakofonija
osećanja; čitava prodavnica je imala živopisnu teksturu. Knjige su bile izložene na
policama duž svakog zida, u ormarima za kartoteku i po stolovima, a utešni, ustajali
miris se osećao u vazduhu koji kao da su s godinama natopili koža i papir što su me
okruživali. Sedam se tačno kako je bilo. Ne samo da sam knjige video već sam ih i
osećao na koži i sa svakim dahom duboko u sebi.
Dženi me je povela jednim od pretrpanih prolaza. Ali u tom trenutku sam bio
rastrojen – osvrtao sam se u čudu, bezmalo šokiran sopstvenom unutrašnjom reakcijom
na prodavnicu. Hodati kroz nju nalikovalo je zagrljaju nekog ko se o meni brinuo kad
sam bio isuviše mali da bih se te osobe dobro sećao. Ovde dotad nikad nisam bio, a
osećao sam se kao da sam stigao kući.
Pult je, ispostavilo se, bio tek nešto više od pećine među policama i ormarima. Na
prvi pogled nisam mogao dokučiti kako je iko mogao stati iza pulta, ali tamo je sedela
žena pred kojom su bile otvorene novine. Imala je četrdesetak godina, dugu kosu
obojenu u plavo toliko svetle nijanse da je praktično bila bela, i nosila je male naočari.
Radoznalo me je gledala preko naočara dok smo prilazili.
Zatim je pogledala Dženi i toplo se nasmešila, očigledno oduševljena što je vidi.
„Dženi! Šta si mi to danas donela?“
Dženi je podigla kesu s knjigama. „Nekoliko od prošlog meseca.“
„Nisam mislila na knjige, mlada damo.“
Dženi me je pogledala načas i prvi put otkad pamtim izgledala je pomalo nervozno.
„Ja sam njen… pripravnik“, rekao sam.
„Ah!“ Žena je sada delovala još zadovoljnije. Zatvorila je novine i zaverenički
namignula Dženi. „Onaj o kome si mi sve ispričala, je li?“
„Ovo je Pol“, kazala je Dženi. „Da.“
Po izrazu njenog lica reklo bi se da više nije bila sigurna je li ovo bila tako dobra
ideja. Ali onda se okrenula prema meni.
„A ovo je moja prijateljica Mari.“
Ispostavilo se da je Mari vlasnica prezimena Džonson iz naziva knjižare. Ros je bilo ime
čoveka koji je bio prvi vlasnik i za koga je radila dok se nije penzionisao nekoliko
godina ranije.
„Ali ostavila sam njegovo ime u nazivu“, rekla mi je Mari. „Tradicija je važna, zar
ne? Moraš imati poreklo. Mesta su kao ljudi. Moraju znati odakle potiču – i gde su sad –
inače nikad neće znati kuda idu.“
Složio sam se da je to tačno, ali, iskreno govoreći, teško je bilo učiniti bilo šta
drugo. Mari je imala neverovatnu energiju. Narednih dvadeset minuta provela je
užurbano, vukla me da vidim razne delove knjižare i sve vreme me bombardovala
pitanjima. Ovo poslednje bi često propratila pogledima u Dženinom pravcu kao da ih je
osmislila da zadirkuje nju koliko i da ispita mene.
„A kako ste se vas dvoje upoznali?“
„Idemo u istu školu“, rekao sam.
„To nije nikakav odgovor. Dženi ide u školu s mnogim dečacima, ali ne sećam se
da je dosad ijednog dovela da ga upozna sa mnom.“
Dženi je podigla obrvu.
„I pitate se zašto?“, rekla je.
Ali video sam da su joj se živci malo smirili sada i izgledala je sasvim zadovoljno
kao da je upoznavanje s Mari nekakva inicijacija koju sam zasad uspevao da uspešno
obavim. Bilo je očigledno da se ona i Mari dugo poznaju i da je važno šta ta žena misli o
meni. Meni je pak bilo lepo da vidim da se Dženi malo opustila. Divio sam se kako je
uvek delovala samostalno, ali bilo je lepo i videti je opušteniju.
Videti nekog u sopstvenom sosu, kako je govorila moja majka.
Nisam to shvatao tada, ali kad sad o tome razmislim, vidim šta je zapravo bio čitav
taj susret. Mari, starija i iskusnija od Dženi i mene, vešto nas je zgrabila za ruke i
spojila, primoravajući nas da se približimo flertovanju oko kojeg smo oboje s
oklevanjem obigravali.
„Oboje smo u klubu kreativnog pisanja“, rekao sam.
„To sam vam već rekla“, dodala je Dženi.
„Naravno, da.“ Mari se pravila da je zaboravna. „Pa, kad dođeš u moje godine.
Klub kreativnog pisanja – to me podseti. Jesi li poslala priču na ono takmičenje?“
Dženi je napravila grimasu.
„Jesam. Ali od toga ništa neće biti.“
„Ćuti. Ti veoma dobro pišeš. Jesi li pročitao neku njenu priču, Pole?“
„Jedino onu u klubu. Pa – hoću da kažem, slušao sam je. Onu o psu.“
Mari se nasmejala.
„Ta mi se dopala. Malo je možda lična, ali neke od najboljih priča su takve.“
„Mari je rezervoar lokalnog znanja“, rekla mi je Dženi.
„U ovim krajevima ima mnogo priča, veruj mi.“
„Znam“, odvratila je Dženi. „Znam.“
Ideja o tome me je malo iznenadila. Otkako pamtim, mislio sam da je Griten sivo i
dosadno mesto, i sanjao sam kako ću pobeći iz njega i završiti na nekom boljem mestu.
Nikad mi nije palo na pamet da to gde živim na svoj način može biti podjednako
zanimljivo kao i svako drugo mesto u koje sam pomišljao da idem.
„I Pol je poslao priču.“ Dženi me je pogledala. „Mislim?“
„Da.“
Sledio sam majčina uputstva. Sećao sam se kako mi se otac podrugnuo kad sam mu
zatražio dve koverte i poštanske marke: jednu da pošaljem priču, a drugu za Institut da
priču vrate ukoliko je odbiju.
Kad je odbiju.
„Ali ni od moje ništa neće biti.“ Okrenuo sam se ka Dženi i hitro dodao: „Nije da
mislim da od tvoje neće ništa biti. Siguran sam da hoće. Tvoja je mnogo bolja od moje.“
„Još nisi pročitao moju.“
„Nisam. Ali bih voleo. Hoću da kažem – ako želiš da je pročitam.“
„Da, naravno. Ali samo ako želiš.“
Mari je pratila naš razgovor i gledala jedno pa drugo s nevericom na licu.
„Tinejdžeri!“
„Molim?“, rekla je Dženi.
„Ništa, dušo. No – da vidim šta imaš za mene u pogledu knjiga.“
Dženi je počela da vadi knjige iz kese i njih dve su ih zajedno pregledale. Sve
knjige su bile polovne i pretpostavio sam da su kupljene ovde. Dok sam gledao kako
Mari proverava olovkom ispisane cene na unutrašnjoj strani korica i pravi spisak brojeva
na papiru, pretpostavio sam da, barem za neke mušterije, ova prodavnica služi i kao
biblioteka podjednako kao i knjižara.
Mari me je pogledala preko naočara.
„Da li bi bio ljubazan da mi učiniš uslugu, Pole?“
„Naravno.“
„Izvrsno! On mi se već veoma dopada, Dženi. Dobro, izgledaš kao veliki, snažan
dečko, a ja pozadi imam kutiju knjiga i dobro bi mi došlo da je neko donese. Da li bi bio
ljubazan da mi to učiniš?“
„Svakako.“
Mari je ispod pulta izvadila ključeve i pružila mi ih.
„Možeš da prođeš onuda.“ Pokazala je glavom ka zadnjem delu prodavnice. „Samo
idi hodnikom. Moj automobil je napolju. Stari narandžasti ford. Ne može ti promaći,
jedini je tamo.“
Uzeo sam ključeve.
„Kutija je u prtljažniku. Ali budi pažljiv. Metal se zagreje na suncu, ne želim da
opečeš ruke.“ Podigla je obrvu i pogledala Dženi. „Sigurna sam da to ne želi ni Dženi.“
Imao sam vremena da vidim kako je Dženi strašno pocrvenela pre nego što sam
brzo ove reči pohranio u glavu i pohitao ka stražnjem delu prodavnice.

Poslednje tromesečje u školi delovalo je kao da se nikad neće završiti. Brojao sam dane
do letnjeg raspusta, očajnički želeći da makar neko vreme ne vidim Griten park.
 Sve sam činio da izbegnem Čarlija, Bilija i Džejmsa, u čemu sam uglavnom i
uspevao. Ne uvek, naravno. Bilo je prilika kad bih ih video – prilika koje nikad nisu
delovale kao sasvim slučajne. Džejms bi zurio u zemlju, a Čarli bi se smešio pored njega
kao da se razmeće trofejom koji je osvojio.
Uvek sam brzo skretao pogled.
Nek se jebu.
Ali čak i kad ne bih direktno naleteo na njih, bilo je trenutaka kad sam nekako
mogao da ih osetim. Kad god sam bio blizu stepeništa koje je vodilo u sobu C5b, kao da
sam mogao da osetim kako srce pulsira istrajno ispod mene i pitao sam se šta se dešava
tamo dole. Šta njih trojica sanjaju zajedno.
Ali provodio sam što je moguće više vremena sa Dženi. Sedeli smo na njenoj klupi
na odmoru i pauzi za ručak dok klupa nije počela da bude više naša nego njena.
Upoređivali smo beleške o knjigama koje smo pročitali i pričama o kojima smo
razmišljali; sedeli i pričali; ponekad smo zajedno odlazili u šetnju. Vikendom sam
posećivao njenu kuću. Njena majka je uvek bila kod kuće, pa su nam prilike bile
ograničene, ali pamtim da smo mnogo vremena provodili u njenoj sobi, ljubili se i
mazili. Veza između nas je cvetala. Nikad se nisam osećao tako ugodno i opušteno ni sa
kim – tako sam mogao da budem onakav kakav sam ne brinući da će to kakav sam biti
problem – a spoznaja da se i ona oseća isto bila je dovoljna da mi oduzme dah.
I, naravno, odlazili smo u knjižaru.
Mari nam je davala kafu i kolače i poneki mastan komentar, koji je s vremenom
postajao sve manje neprijatan. Delom zato što smo Dženi i ja jedno s drugim bili
opušteniji, ali i zato što je Mari tada već malo kasnila za nama. Ali nas troje smo
uglavnom samo razgovarali. Mari mi je bila draga i pomagao sam joj kad bismo je
posetili: premeštao i otpakivao kutije, sređivao police.
Jednom je ćaskala sa Dženi kad je kupac prišao pultu. Pozvala me je.
„Pole? Hoćeš li da uslužiš ovog gospodina umesto mene, molim te?“
„Svakako.“
Pojma nisam imao kako radi kasa. Pritisnuo sam nekoliko očiglednijih dugmića,
petljao oko fioke i iznos izračunao napamet.
Mari mi je kasnije prišla.
„Uskoro će početi letnji raspust, je li?“
„Za deset dana.“ Pretvarao sam se da gledam na ručni sat koji nisam imao. „Za
šesnaest sati, deset minuta i petnaest sekundi.“
Nasmejala se.
„Razmišljala sam. Imaćeš mnogo slobodnog vremena.“ Bacila je pogled na Dženi.
„I pretpostavljam da ćeš biti u blizini. Pitala sam se da li bi voleo da radiš?“
Trepnuo sam, pa pogledao po prodavnici.
„Mislite, ovde?“
„Da ti pokažem kako radi kasa“, rekla je brzo.
Moja majka je bila zadovoljna što sam našao honorarni posao da mi ispuni vreme.
„I to u knjižari!“, kazala je.
Možda bih očekivao da i moj otac bude srećan, ali sam odavno odustao od svake
nade da ga impresioniram, a, ako ništa drugo, knjižara – i to polovnih knjiga – bila je
deo jednačine koji je izgledao dostojan još i većeg prezira nego inače. Ali umesto da se
osećam obeshrabreno, ja sam se mirno osmelio. Izgledalo je kao da me je rad u knjižari
Džonson i Ros nekako približio mom snu.
Kad je raspust počeo, pomagao sam Mari tri dana nedeljno i kad sam ovladao
radom na kasi, posao mi je donosio zadovoljstvo. Trebalo je srediti police, spakovati i
iskrcati kutije, upoznati redovne kupce. Mari nije bila ni približno onako provokativna
kad Dženi nije bila tu. Pokazala mi je neke od skupljih knjiga u prodavnici i čak počela
da me uči kako da sam razaznam ono što bi mogao biti vredan primerak. Dopadala mi se
sve više i više. I Dženi je imala pravo: Mari je znala mnoštvo priča. Bila je nalik
spremištu lokalne istorije na dve noge, i ni dan ne bi prošao da me nije počastila nekom
neobuzdanom lokalnom pričom.
Kasno noću, nakon što moji roditelji odu na spavanje, nastavljao sam s pokušajima
da pišem vlastite priče. Teško je bilo. Iako mi nije manjkalo ideja, problem je nastajao
kad bih seo za sto i probao da ih pretočim u reči. Marije bila rođena pripovedačica, a
smatrao sam da je takva i Dženi. Ali ne i ja. Ideje koje su mi u glavi izgledale dobro na
papiru su bile nezanimljive i beživotne. Počeo sam mnogo, ali nisam završio ništa.
Ostalo vreme provodio sam sa Dženi.
Snaga mojih osećanja prema njoj plašila me je. Čudno je bilo pomisliti da sam je na
početku školske godine jedva i primećivao. Sada sam jedva mogao da prestanem da
mislim o njoj. Srce mi je kucalo čudno, kao da je moje bilo uzimalo tajne časove i učilo
sveže i nepoznate trikove. Kad nismo bili u njenoj kući, šetali smo polako ulicama
njenog dela Gritena. Pokazala mi je park u kojem se igrala kao devojčica, pričala o
prodavnicama koje je pamtila, ali kojih više nije bilo. S jedne strane sve je to bilo
nevažno. Ali bliskost je učinila da svaka pojedinost bude živopisna i posebna. Bilo je
toplo i vedro i najednom sam svuda primećivao boje. Stiglo je leto. Svet koji je ranije
bio monoton i siv svakog dana je bivao sve živopisniji.
I uopšte nisam viđao ni Čarlija ni Bilija ni Džejmsa.
Posle svih ovih godina, kad sam po povratku u Griten prvi put video Dženi,
podsetila me je da sam ovde imao i lepe uspomene podjednako kao i ružne. To je bilo
tačno. Sve su bile ovde, kada sam se prvi put zaljubio. Tri sedmice na početku tog
raspusta bile su najsrećnije u čitavom mom životu.
U četvrtoj je sve krenulo naopako.
 28

Sada

Ponovni ulazak u knjižaru Džonson i Ros posle svih ovih godina doneo je gotovo
nezadrživu eksploziju prepoznavanja.
Eksterijer je možda i bio podmlađen, ali unutra je promenjeno vrlo malo. Sve
police i ormari bili su prepuni knjiga, mnoge od njih toliko stare i pohabane da se lako
moglo poverovati da su to one iste što su nekad bile ovde. Miris i atmosfera bili su
upravo onakvi kako sam ih zapamtio. Svaki osećaj je bio toliko jak da sam se setio svoje
prve posete ovom mestu i kako sam se osećao kao da sam stigao kući, pa sam se načas
zapitao da li je to mogao biti nekakav nemoguć skok u budućnost, od onda do sad.
Zakopana uspomena što se pojavljuje ne iz prošlosti već iz budućnosti.
Pomalo nesigurno sam krenuo prolazom.
Za pultom nije bilo nikog. Kad sam se osvrnuo i oslušnuo, činilo se da u prodavnici
nema ni kupaca. Često je tako bilo kad sam ovde radio. U trenucima kad je vladalo
zatišje tog leta, samo bih mirno sedeo i udisao miris knjiga. Bilo je prilika kad sam imao
osećaj kao da čujem kako stranice oko mene nežno šuškaju, kao da se priče u njima
malo meškolje u snu.
Mari nije mogla i dalje biti ovde, zar ne?
Nisam znao koji me je odgovor na to pitanje više brinuo. Da je otišla odatle ili da
bih je mogao ponovo videti nakon sveg ovog vremena.
Kako bih se osećao i u jednom i u drugom slučaju?
Nešto se začulo iz stražnjeg dela prodavnice.
„Odmah dolazim“, čuo se ženski glas. „Sačekajte me.“
Srce mi je brže zakucalo. Još nije kasno, pomislio sam; čak i sad sam mogao da se
okrenem i izađem odavde pre no što se pojavi. Ali prisilio sam se da sačekam. Najzad se
pojavila između polica. Bila je vidljivo starija – ona izbeljena plava kosa kratko ošišana
i sada prirodno bela – i hodala je pomalo nespretno, ali u mojim očima bila je
nepromenjena kao i sama prodavnica.
Mari nije očekivala da me vidi, naravno, pa me je dve-tri sekunde bezizražajno
posmatrala, možda zbunjena intenzitetom s kojim sam ja gledao nju. Ali onda me je
prepoznala i razvukla lice u osmeh koji joj je još više istaknuo bore u uglovima očiju.
„Pole.“
Polako mi je prišla, pa me zagrlila.
 Kako ću se osećati kad je vidim posle sveg ovog vremena?
I opet je izgledalo kao da sam došao kući.

Mari je natpis na vratima okrenula na „Zatvoreno“, pa nam skuvala kafu u kuhinjici iza
pulta.
„Bojim se da nema kolača.“
„U redu je“, rekao sam. „Nisam gladan.“
„Ne. Ali svakako izgledaš kao da bi ti kafa prijala.“
Jesam li tako izgledao? I dalje sam osećao jutrošnji umor, ali nisam shvatio da je to
tako očigledno. Možda je postojao drugi razlog što u policiji misle da nisam baš svoj.
„Ne spavam dobro.“
„Razumljivo. Ne može biti lako.“
„Drago mi je da ste još ovde“, rekao sam.
„Ni to nije lako. Držim se koliko mogu. Mislim, međutim, da nemam više mnogo
snage.“
„U to nimalo ne verujem.“
Nasmešila se, pa dunula u kafu i otpila gutljaj.
„Žao mi je da čujem za tvoju majku, Pole. Ona je divna žena.“ To me je iznenadilo.
„Poznajete je?“
„Malo. Ne dobro, ali dolazila je ovamo prilično često.“ Razmislio sam o tome.
„Izgleda da je počela mnogo da čita.“
„Nakon što je preminuo tvoj otac. Da.“
Klimnuo sam glavom.
Moj otac je bio strog i neumoljiv, čovek koji je obrađivao zemlju dok je bilo
poslova, ali uvek je izgledao ponosniji na to kako je zemlja obrađivala njega, kao da je
tvrdokornost postignuta kroz patnju nešto za čim se žudi. Knjige za njega nikad nisu
imale smisla, pa nisam ni ja – njegov mirni sin, knjiški moljac, uvek skriven na spratu,
izgubljen u tuđim pričama ili u pokušaju da stvori sopstvene.
Setio sam se fotografije na kojoj sam video svoju majku kao dete koje leži na
suncem obasjanoj travi s otvorenom knjigom ispred sebe. I lako sam mogao da je
zamislim, oslobođenu muževljevog neodobravanja, kako najzad može da se prepusti
svojoj potisnutoj strasti prema čitanju. Mogao je to biti utešan prizor, ali sam, umesto
toga, mislio na usamljenu ženu koja čezne za kontaktom, traži utehu i vezu na jedinim
mestima gde je može naći i preplavio me je ogroman talas griže savesti jer ja nisam bio
jedno od njih.
Nikad mi ništa ne pokazuješ, Pole.
„Kako se ponašala?“, upitao sam. „Mislim, u poslednje vreme.“ Mari je oklevala.
„U redu je.“ Otpio sam gutljaj kafe. „Želim da čujem. Već znam da je često bila
zbunjena.“
„Da. Ponekad je bila.“
 Mari je svoju šolju spustila na pult i zamišljeno je posmatrala. Oboje smo znali da
mi je u prošlosti rekla nešto što je dovelo do nezamislivih posledica i video sam da i
sada vaga utisak koji bi njene reči mogle ostaviti.
„Nastavite“, rekao sam.
„Tražila bi tebe.“
„Mene?“
„Da. Katkad je mislila da još radiš ovde. Drugim danima bi tražila knjige koje si ti
napisao. Stalno je govorila da moram da nabavim neke tvoje knjige. Stalno mi je
govorila da bi se prodavale kao lude.“
Nisam odgovorio.
„Govorila sam da ću pokušati, naravno.“ Mari se nasmešila. „Govorila sam joj da
mislim da sam ranije imala dve-tri, ali da su prodate. Takvo nešto.“
„To je moralo biti… teško.“
„Nikad nije bilo teško biti ljubazan prema tvojoj majci, Pole.“
Ne, pomislio sam. Ne bi bilo. Jer moja majka je uvek bila ljubazna ne samo prema
meni već prema svima. Ta spoznaja me je veoma ražalostila. Palo mi je na pamet sada
da sam protraćio tolike godine i da je bilo toliko toga što sam želeo da joj kažem dok još
ima vremena da čuje.
„Imala je, znaš, mnogo prijatelja“, rekla je Mari. „Nije bila nesrećna. I bila je
veoma ponosna na tebe.“
„Nije imala razloga da bude.“
„Eh, sad. Sigurna sam da to nije istina.“
Zaćutao sam.
Mislim da ćeš biti pisac.
Nekad sam i ja tako mislio. Ali setio sam se jednog dana te godine, neposredno
pred kraj drugog polugodišta, kad sam sišao u prizemlje i tu zatekao koverat koji me je
čekao. Čak i sa kuhinjskih vrata prepoznao sam svoj rukopis i markicu koju sam zalepio
u ugao. U sedmicama nakon što sam svoju kratku priču poslao na takmičenje, trudio sam
se da ne mislim o tome, govorio sebi da priča nije naročito dobra, da neće biti
prihvaćena i da nema svrhe da gajim velike nade. Ali saznanje da je tamo negde ipak je
stvaralo blago lepršanje u mom srcu kao da u njemu živi ptica. Imao sam osećaj da je
deo mene napustio ovo mesto i otišao u svet, a duboko u duši sam sebi dopuštao da
zamišljam da je možda tamo negde našao dom.
Kad sam otvorio koverat, unutra je bila kratka priča kao i poruka u kojoj se odbija
rečima kojima se izražava žaljenje što ovom prilikom moje učešće nije bilo uspešno.
Sećao sam se kako sam to pročitao nekoliko puta i kako sam imao osećaj da je
umrlo ono što mi je tih proteklih nekoliko sedmica živelo u grudima.
„Sada pomalo predajem kreativno pisanje“, priznao sam Mari. „To je deo onog što
radim. Ali zapravo više ne pišem.“
„Šteta. Zašto si prestao?“
„Zato što sam znao da nikad neću biti dovoljno dobar.“
 No to nije bilo sasvim tačno. Činjenica je da nikad nisam radio dovoljno vredno da
saznam jesam li dobar i trebalo je da iskreno to kažem.
„Nakon onoga što se dogodilo, imao sam osećaj da postoji samo jedna priča koja će
uvek imati značaja. Mislio sam da nikad neću naći reči da pišem o tome.“
„Možda će se to promeniti.“
„Ne verujem. To nije priča koja ima kraj.“
„Još ne.“
Pomislio sam na ljude koji su na internetu okapali o slučaju. Potpuni stranci koji su
posle svih ovih godina i dalje bili rešeni da otkriju misteriju Čarlijevog nestanka.
„Mnogo vremena je prošlo“, rekao sam. „Sada je to drevna istorija. Sve je to
odavno iza mene.“
Mari se ponovo osmehnula.
„Mislim da vreme ne funkcioniše tako, Pole. Kako stariš, tako se sve stapa u jedno.
Počinješ da misliš da život nikad nije bio nikakva ravna linija. Uvek je više bio…
žvrljotina.“
Tiho se nasmejala: jeftin komentar. Ali me je opis pogodio. Gde god sam u Gritenu
pogledao ispod detalja koje su godine isklesale po površini video sam tragove prošlosti.
Mesta. Ljudi. Prošlost je i dalje bila tu ispod sadašnjosti: ne linija već žvrljotina. Ma
koliko se trudio da je zaboraviš, možda si, i ne shvatajući to, samo trčao u mestu.
Hteo sam da kažem nešto drugo – da pitam još nešto o mojoj majci, knjigama koje
je volela, onome što je govorila – kad mi je telefon zazvonio u džepu.
Zvala je Sali.
Javio sam se. I onda sam slušao i odgovarao sam gde je trebalo, tiho i zvanično i
gotovo instinktivno. Mari me je sve vreme posmatrala, a na licu joj se ocrtavalo
saosećanje. Jer znala je.
Kad se razgovor završio, sva pitanja koja sam minut ranije nameravao da postavim
nestala su. Preostala je zapravo samo šačica reči da se kaže, što sam i bezizražajno
učinio.
„Moja majka je umrla“, rekao sam.

Sali nije bila u domu za nemoćne kad sam stigao i neka medicinska sestra me je odvela
u sobu. Odnosila se s poštovanjem, ali profesionalno. Moje saučešće, rekla mi je u
predvorju, a onda uopšte nije govorila dok smo išli zajedno. Bilo je nesumnjivo bezbroj
formalnosti i procedura koje se moraju obaviti, ali je iz njenog držanja bilo jasno da se
to može učiniti i kasnije.
Zasad je naprosto bilo ovo.
Zaustavili smo se ispred vrata.
„Ostanite koliko god vam je potrebno“, rekla je.
Dvadeset pet godina, pomislio sam.
U sobi je bilo tiho i mirno. Pažljivo sam zatvorio vrata kao da ću naići na osobu
koja se polako budi umesto na nekog ko nikad neće. Moja majka je ležala na postelji,
isto kao i uvek. Ali premda joj je glava bila poduprta jastukom, već se pomalo gubila u
njemu. Seo sam pored kreveta, obuzet osećanjem odsustva u prostoriji. Majčina koža je
bila žuta i tanka kao flis-papir preko obrisa lobanje. Oči su joj bile zatvorene, a usta
malčice otvorena. Bila je nemoguće, neljudski nepomična. Osim što to uopšte nije ona,
pomislio sam. Jer ovo nije bila moja majka. Njeno telo je bilo tu, ali ona nije.
Za vreme prethodnih poseta bilo je trenutaka kad joj je disanje bilo toliko plitko i
telo toliko nepokretno da sam se pitao je li preminula. Samo me je tiho glasanje aparata
pored kreveta uveravalo da nije tako, a čak je i to ponekad delovalo kao trik. Taj aparat
je sada ćutao i razlika je bila ogromna. Nikad nisam bio religiozan, ali neka iskra života
toliko je očigledno napustila ovu prostoriju da je bilo teško ne zapitati se kuda je otišla.
Nije izgledalo moguće da potpuno nestane. To nije imalo smisla.
Osećao sam se otupelo. Ali na neki čudan način tišina u sobi je bila toliko svečana
da je delovala neprikladno za emocije. Stići će, znao sam. Jer, uprkos svemu, ja sam
voleo svoju majku.
I to sam joj rekao juče, dok je spavala.
Kad nije mogla da čuje.
Mislio sam na razne stvari koje su nam se mogle dogoditi da Čarli i Bili nisu uradili
ono što su uradili. Ono što je promenilo tok kojim je moj život mogao ići – i gde smo
moja majka i ja mogli završiti umesto ovog trenutka sada.
Prokleti bili, pomislio sam.
Događaji iz prethodnih nekoliko dana su me uplašili i taj strah je ostao. Osećanje
pretnje je i dalje bilo prisutno.
Ali sada je pored njega goreo i bes.
Ubrzo potom – ne znam koliko vremena kasnije – postao sam svestan tihih glasova
ispred sobe, a onda i nesigurnog kucanja na vratima. Ustao sam i prišao im. U hodniku
je bila medicinska sestra, a stigla je i Sali.
„Moje saučešće, gospodine Adamse.“
Sali je nežno spustila dlan na moju ruku, a onda mi dodala papirnu maramicu.
Shvatio sam da sam u nekom trenutku morao zaplakati.
„Da, prozor je otvoren“, rekao sam. „Moja alergija je najgora u ovo doba godine.“
Sali se blago osmehnula.
„Slušajte“, rekao sam. „Hvala vam. Za sve što ste uradili. Mislim da nemam mnogo
prava da to kažem posle svega, ali moja mama bi želela da vam zahvalim. I izvinite zbog
onog ranije.“
„Ne morate da se izvinjavate. I nema na čemu.“
Počela je da mi objašnjava šta dalje treba obaviti i šta moram da učinim. Reči su
me duboko pogodile. Znao sam da sve to treba da zapamtim, ali nisam mogao da se
koncentrišem. Sve što sam upamtio bilo je da je potrebno nekoliko dana da se sve
organizuje.
„Možete li da ostanete?“, upitala je Sali.
 Pomislio sam na sve što se dogodilo. Koliko sam uplašen bio. Koliko sam želeo
samo da odem odavde i zaboravim prošlost. I kako – ma šta se dešavalo ovde – to nije
ono što ću uraditi.
Jer uz strah, onaj bes je i dalje goreo.
„Da“, odgovorio sam. „Mogu.“
 29

Noć je pala do trenutka kad se Amanda vratila iz Brenfilda, grada s kojim su povezali
nalog CC666, i vozila je polako i pažljivo auto-putem koji je vodio u Griten Vud. Ulične
svetiljke obasjavale su automobil odozgo povremenim talasima žućkaste svetlosti:
hipnotički efekt koji kao da ju je navodio ka nekakvom stanju sna. Svet izvan
automobila nije delovao sasvim stvarno. Pokušavala je da se koncentriše, ali joj je um
lutao i misli su odbijale da se zadrže.
Skrenula je levo kad je naišla na to skretanje. Selo pred njom bilo je mračno i
mrtvo, ulice nešto više od zemljanih staza i kuće kao rukom sagrađene drvene straćare
napola zakopane u mrak na svojim zasebnim komadima zemlje. Dok je vozila, opazila je
tu i tamo poneki osvetljen prozor – mali pečati svetlosti u noći – ali nije videla nijedan
pravi znak života.
A iznad svega toga u daljini pomaljala se crna šuma.
Nekoliko minuta kasnije parkirala se ispred kuće koja je delovala još napuštenije
nego ostale, i izašla iz kola. Zvuk zatvaranja vrata odjeknuo je praznim ulicama, pa se
osvrnula pomalo nervozno, kao da je možda uznemirila nekog ili nešto. Naokolo nije
bilo nikog. Ali uprkos nedostatku vidljive aktivnosti, ipak je imala osećaj da se neke oči
okreću da je pogledaju.
Da se njeno prisustvo primećuje.
A posle događaja u poslednja dva dana to ju je plašilo.
Ponovo se okrenula prema kući. Ulazna kapija je bila polomljena i visila je na
jednoj jedinoj zarđaloj šarki. Prošla je kroz nju i krenula obraslom stazom do ulaznih
vrata. Napukli prozori s obe strane bili su sivi i zamagljeni, a s unutrašnje strane
izlepljeni požutelim novinama. Pomoću baterijske lampe bi mogla da razazna naslove –
priče iz drugih vremena – ali osećaj da je neko posmatra bio je toliko jak da nije htela da
skreće pažnju na sebe.
Pritisnula je kvaku.
Zaključano, naravno.
Odmaknula se malo i pogledala iznad žuljevitog drveta pročelja kuće. Prozori na
spratu su bili tamnosivi poput pregorelih sijalica, a deo oluka je visio. Mahovina je rasla
između greda iznad vrata.
Jebiga.
Izvadila je telefon i uključila baterijsku lampu, pa pažljivo zakoračila u gustu travu
s jedne strane staze, a zatim usmerila svetlo kroz prozor na mestu gde se deo novina
odlepio s okna. Snop je tiho osvetljavao praznu unutrašnjost sobe, dok su se svetlost i
senke smenjivali na nezastrtom patosu i zidovima umrljanim vlagom.
Amanda je ugasila bateriju.
Tu nikog nije bilo; kuća je bila oronula i odavno napuštena. Ali to je bilo mesto gde
su živeli Ajlin i Karl Doson i gde je pre dvadeset pet godina odrastao Džejms Doson. To
je bilo mesto odakle je Čarli Krebtri uvek insistirao da krenu kad je vodio dečake na
pešačenje po šumi koja se nalazila iza kuće.
Ajlin i Karl Doson su nastavili da žive ovde sve do pre desetak godina kad je Karl
nasledio mali iznos novca i par je odlučio da se konačno odseli iz Griten Vuda. Nisu,
međutim, mogli da prodaju kuću, jer ko bi želeo da kupi nekretninu u ovakvom mestu?
Ali ipak. Spakovali su svoje stvari i otišli odavde ostavljajući za sobom kuću i sve ružne
uspomene zapečaćene u njoj.
I onda su se odselili sto šezdeset kilometara dalje u Brenfild.

Vrativši se u kola, Amanda se odvezla nekoliko ulica dalje i parkirala ispred adrese na
kojoj je prijavljena Dafni Adams. To bi trebalo da bude mesto gde je Pol odseo. A ipak,
mada je izgledala neznatno bolje održavana od one koju je upravo videla, i ova kuća je
odavala isti osećaj praznine dok je Amanda išla prilaznom stazom. Sama kuća je bila
obavijena mrakom i tišinom i Amandi je srce zastalo dok je prilazila. Bacila je pogled na
ulicu. Polov automobil nije bio tu. Neće biti ni on.
Pokucala je i sačekala.
Nije očekivala odgovor i nije ga ni dobila.
Frustracija je bivala sve veća; morala je da razgovara s njim. Gde li je on, jebiga?
Znala je da je ranije bio u Policijskoj upravi u Gritenu i prijavio da mu je kroz poštanski
otvor ubačena lutka, ali policajac s kojim je razgovarao – Holder – stvar nije uzeo
ozbiljno. Bila je to jedna u nizu grešaka koje su napravljene i pretpostavljala je da su
neke od njih bile i njene. Nije čak ni imala broj Polovog telefona. Otkrila je da je Pol
ovde u Gritenu dok je razgovarala s univerzitetom gde je radio, ali ovde nikog nije bilo
ko bi joj u ovo doba noći odgovorio na poziv. Pretpostavljala je da bi joj ovde mogao
pomoći Teo, i već ga je nazvala, ali više nije bio na poslu.
Odmaknula se.
Vrt ovde nije bio zarastao kao u staroj kući Dosonovih i posle trenutka oklevanja,
Amanda je ponovo uključila lampu na telefonu, pa pored kuće krenula niz obraslu stazu
što je vodila prema stražnjem delu. Sve vreme je pažljivo osluškivala, ali nije čula ništa
izuzev tihog šuštanja noćnog povetarca. Kad je stigla u stražnji vrt, osvetlila ga je. Snop
nije dopirao daleko, ali je mogla da razazna nejasnu liniju žičane ograde u dnu i nasluti
prostrano, neprohodno crnilo šume iza ograde.
Šuma u kojoj je nestao Čarli Krebtri.
Stresla se.
Čarli je mrtav.
 Amanda više nije bila sigurna da je to istina. I dok je sada zurila u tamno
prostranstvo tih beskrajnih stabala, pitala se ko ili šta se možda ovog trenutka pomera
tamo.
Iako se ranije zaputila u Brenfild, nije stigla do kuće Karla i Ajlin Doson. Usput je
iz ljubaznosti telefonirala Policijskoj upravi u Brenfildu, i rečeno joj je da je policija već
u njihovoj kući. Jer tog jutra su tamo pronađeni iskasapljeni muškarac i žena.
Brine me da ovo ima nekakve veze s onim zbog čega sam ja ovde.
Setila se da je na to Dvajer zakolutao očima i šta mu je potom rekla. Da je, ako on
greši, to značilo da je ubica još uvek na slobodi i da nju brine šta bi mogao sledeće da
uradi.
Gde si, Pole?
Amanda je sada zurila u crnu šumu pred sobom. Senke, tako su je ovde zvali. Nije
čula ništa osim teške tišine, ali je mogla da oseti težinu istorije koja je ležala u toj šumi.
Istorije koja se izgleda sada vratila.
Istorije koja je uzimala život za životom.
TREĆI DEO
 30

Pre

Četvrta sedmica letnjeg raspusta.

Bio sam u Dženinoj kući, u njenoj spavaćoj sobi na spratu. Ljubili smo se i mazili.
Njenoj majci izgleda nije smetalo da Dženi bude sama s dečakom u svojoj sobi, ali vrata
su bila otvorena i ona je stalno išla gore-dole i neumorno radila. U jednom trenutku smo
čuli da je na odmorištu i brzo smo se razdvojili, a Dženi je ustala i odmaknula se od
kreveta gde smo dotad bili u poluležećem položaju. Sećam se da je njena majka odsutno
pevušila za sebe dok je išla hodnikom neprestano obavljajući posao za poslom.
Dženi i ja smo načas oslušnuli. Kad smo opet čuli njene korake na stepenicama,
Dženi mi se osmehnula i ponovo sela na krevet.
„Ma koliko da je ovo lepo“, prošaputala je, „bilo bi bolje da imamo malo više
privatnosti, zar ne?“
Moje srce je izvelo jedan od onih iznenađujućih novih trikova.
„Da“, rekao sam. „Zaista bi bilo.“
Nije da nisam razmišljao o tome. I, naravno, kako su moji roditelji bili van kuće po
čitav dan, palo mi je na pamet da bi nam moja kuća upravo to pružila. Naprosto nisam
imao hrabrosti da to ranije spomenem. A takođe, nakon vremena provedenog kod Dženi,
bio sam bolno svestan koliko je, u poređenju s njenom, naša kuća bila otrcana i
pohabana. Ali glupo je bilo stideti se.
„Mogla bi jednog dana da dođeš kod mene.“
„Da?“
„Moji roditelji nisu mnogo kod kuće.“
Nasmešila se. „To zvuči kao dobra ideja.“
„Sutra radim. Možda u petak?“
„Da. To bi bilo sjajno.“
Gledali smo se jedan trenutak i shvatio sam da je i ona podjednako nervozna i
uzbuđena kao i ja.
„Oh.“ Najednom je ustala. „Imam nešto da ti pokažem.“
Prišla je komodi. Pored televizora su stajale novine i knjige.
„Dobila sam je zapravo pre nekoliko dana, ali nisam bila sigurna želiš li da je
vidiš.“
„Šta je to?“
 Uzela je tanku knjigu u tvrdom povezu.
„Antologija. Sa takmičenja? Poslali su mi primerak.“
„Opa.“ Bilo mi je neprijatno, ali me je i ganulo što je brinula kako će mi pokazati
antologiju. „U redu je, časna reč. Voleo bih da je vidim. Izgleda neverovatno.“
Nasmešila se i donela knjigu na krevet. Nije imala zaštitne korice, ali je bila lepo
dizajnirana. Korice su bile svetloplave i na njima se video naslov i spisak autora – njih
ukupno dvanaest. Pronašao sam njeno ime i prešao prstima preko njega.
„Izgleda tako profesionalno“, rekao sam.
„Znam.“
„Tvoja prva publikacija.“
„Zapravo mi je jedna priča objavljena kad sam imala sedam godina. U časopisu
Kiks.“
„Dobro – onda, druga publikacija. Ali prva s tvojim imenom na koricama. Prva od
mnogih, rekao bih.“
„Hvala ti.“ Osmehnula se. „Zaista sam zadovoljna.“
„Ovo je sjajno.“
I zaista je bilo. Razočaranje zbog toga što je moja priča odbijena već je malo
izbledelo, ali nikad mi ne bi palo na pamet da budem ogorčen zbog Dženinog uspeha.
Pogledao sam korice i zamišljao da ovako vidim svoje ime na knjizi, pa sam rešio da
udvostručim trud. Možda ću jednog dana imati da joj zauzvrat pokažem nešto svoje.
Rikna je tiho, ali zadovoljavajuće pucnula kad sam otvorio knjigu, a onda sam,
pažljivo držeći knjigu, prelistao prvih nekoliko stranica dok nisam našao sadržaj.
„Treba da se čita“, rekla je Dženi. „Ne da se čuva.“
„Samo želim da budem pažljiv.“
„Nije to baš toliko važno.“
„Kako da nije.“
Pregledao sam spisak autora. Nije bio složen po abecedi, pa sam Dženino ime
našao pri dnu.
Crvenoruki, autor: Dženi Čejmbers.
Nekoliko sekundi sam zurio u naslov dok mi je jeza prolazila niz kičmu. Gotovo da
sam osetio poriv da zapušim nos, ali nije bilo potrebe – video sam da u tom trenutku
nisam sanjao. Jedino što nisam znao bilo je kako da shvatim to što vidim.
„Pole?“
Bio sam svestan da se Dženi mršti. A ipak sam samo zurio u tu nemoguću reč.
Crvenoruki. Ostatak teksta na toj strani počeo je da mi vrluda pred očima. Više od tri
sedmice sam sve činio da zaboravim na Čarlija i njegove glupe priče, a ovo je izgledalo
kao zaseda koju je nekako uspeo da isplanira unapred. Kao da sam bio predmet šale.
„Pole?“
„Izvini.“ Odmahnuo sam glavom, brzo pretražio knjigu ne bih li našao početak
priče. „Daj mi trenutak.“
Našao sam stranicu i počeo da čitam.
 Crvenoruki
Autor: Dženi Čejmbers

Bila je skoro ponoć kad je čovek u šumi pozvao dečaka da mu priđe…

Trgnuo sam se kad mi je Dženi dodirnula ruku. Povukla je svoju ruku kao da ju je
udarila struja.
„Gospode – šta se dešava? Izgledaš kao da si video duha.“ Pokušala je da se
nasmeši. „A još je nisi ni pročitao.“
Pogledao sam je; osećao sam mučninu.
„Je li to to? Priča o duhovima?“
„Tako nekako. To je ona koju sam ti spominjala.“
„Tužna priča.“
„Da.“ Protrljala mi je ruku. Ovog puta se nismo trgli ni ona ni ja. „Šta nije u redu,
Pole?“
„Ne znam. Mogu li najpre da je pročitam?“
„Da.“ Malo se odmaknula od mene. „Naravno.“

Priča je bila o dečaku koga je u gluvo doba noći iz kuće izvukao čovek koji ga je
dozivao iz šume. Dečak se tiho iskrao na odmorište da ne probudi majku, na koju je
očigledno bio nekako ogorčen. U prizemljuje otključao stražnja vrata što je tiše mogao,
pa izašao na hladnoću u mrak. Njegov stražnji vrt je bio zarastao, prepun lelujave crne
trave.
Čovek je stajao na ivici šume. Dečak nije mogao da mu vidi lice već samo da je
krupan i nezgrapan.
Kad se čovek okrenuo i zaputio u šumu, dečak je krenuo za njim.
Bili su tu rečiti pasusi s opisom dečakovog ulaska u šumu, koja postaje sve strašnija
i bajkovitija kako više zalazi u nju. Ali premda je bio uplašen, dečak je išao dalje čak
ikad je čovek bio samo nejasna pojava između stabala. Dečak je u mraku sklanjao lišće u
stranu. Povijuše su mu hvatale gležnjeve. Pod stopalima su mu krčkale grane i grančice.
I na kraju je pronašao čoveka.

Baš kad se činilo da je isuviše umoran da nastavi, dečak je ugledao

logorsku vatru, plamenove što su poigravali i treperili među drvećem. Čuo
je da je nešto prasnulo i video iskre vatre kako se dižu u dim. Zakoračivši
napred, našao se na čistini gde je drvo prikupljeno u šumi gorelo u rupi od
mekog sivog pepela, a grane poput kostiju sijale u tami.
Čovek je sedeo skrštenih nogu, lica nekako u senci, ali mu je dečak video
ruke što su počivale na umrljanim kolenima farmerki i bile jarkocrvene na
svetlu. Bile su crvene od krvi koja je i dalje curila iz nepravilnih rezova
 koje je napravio na ručnim zglobovima. Taj prizor je dečaka zaboleo.
Čovek je još uvek krvario iako su te rane nastale pre mnogo godina.
Dečak je seo u rastinje, s druge strane vatre. Muškarčev izraz je bio
neprepoznatljiv, ali krv je još uvek bila vidljiva, a posekotine opasne i
strašne. Vatra je pucketala između njih.
I dečakov otac je najzad počeo da govori.

Kad sam pročitao, nekoliko sekundi sam sedeo u tišini. Još nisam imao pojma šta
ću reći, pa sam neke rečenice čitao ponovo pretvarajući se da nisam završio, dok sam
pokušavao da se priberem.
„Dopada li ti se?“
Dženi je zvučala zabrinuto. S obzirom na to kako sam dosad reagovao, teško da
sam joj to mogao zameriti.
„Mislim da je sjajna“, rekao sam.
„Stvarno?“
„Da, stvarno.“
I zaista sam to mislio. Po kvalitetu je bila daleko iznad svega što sam ikad uspeo da
napišem. Uprkos mojoj nelagodi zbog teme, saosećao sam sa dečakom dok sam čitao
priču – plašio sam se za njega, ali me je takođe zanimao čovek koga je sledio. Dženi je
dodala dovoljno suptilnih pojedinosti da bi, kad stigne, kraj bio neizbežan i da se sve
shvati na samom kraju. Dečak je živeo sam s majkom, a čovek koji ga je dozivao bio je
duh njegovog oca, koji je godinama ranije izvršio samoubistvo. Dečak je morao da
razgovara s njim, da shvati šta se dogodilo i zašto. Bila je to metafora za žalost i gubitak
i zlo naneto onima koji ostaju posle tragedije.
Dakle, jesam, smatrao sam da je priča sjajna.
Ali je li mi se dopala?
Ni najmanje.
Bila je isuviše bliska snu koji nam je Čarli prepričao i maštarijama koje je ispredao,
da bi bila slučajnost. Nas četvorica smo u šumi tražili nešto što nikad nismo našli. Priče
o duhu među drvećem. Čoveka jarkocrvenih dlanova i lica koje ne može da se vidi.
Ali kako je bilo moguće da Dženi zna išta od toga? Koliko sam znao, baš nikad nije
razgovarala sa Čarlijem niti sa Bilijem a ni s Džejmsom. A ipak ovo se nikako nije
moglo dogoditi slučajno.
Znači da je moralo postojati nekakvo objašnjenje.
„Mislim da je neverovatna“, rekao sam joj ponovo. „Odakle ti ideja za priču?“
Ali i dok sam postavljao pitanje, shvatio sam da već znam odgovor.

Narednog dana sam rano došao na posao.

Mari mi je dala ključeve, pa sam otvorio i počeo obavljati uobičajene zadatke. U
početku je bio tek pokoji kupac koga je trebalo uslužiti, a samo jednu isporuku je trebalo
razvrstati. Radio sam metodično ali ne razmišljajući jer su mi se pitanja vrzmala po
glavi. Na svoj način sam bio očajan kao i dečak u Dženinoj priči, ali negde u duši i
nisam hteo da znam. Negde u duši sam se plašio onoga što bih mogao saznati.
Mari se pojavila tek posle deset kada u knjižari nije bilo nikog osim mene. Ustao
sam, okružen gomilama knjiga u delu gde su razvrstavane iza pulta. Srce mi je brzo
kucalo. Ako ovo ne uradim odmah, možda neću nikako.
„Moram da razgovaram s vama o nečemu.“
Mari me je načas ljubopitljivo posmatrala.
„Dobro“, rekla je. „Dobro jutro i tebi.“
„Izvinite.“
I onda sam samo stajao tu. Mari je uzdahnula i spustila tašnu na pult, pa rekla
nežnije:
„Šta te muči, Pole?“
„Dženina priča“, kazao sam.
„Koja priča?“
„Ona koju je napisala za takmičenje. Crvenoruki.“
Mari je odmahnula glavom. „Ne znam, tu nisam pročitala. Stani malo. Objasni mi
šta te muči.“
„Priča se zove Crvenoruki“, kazao sam. „Govori o dečaku koji odlazi u šumu.
Njegov otac je tamo – dečak njega traži – ali njegov otac je mrtav. On je duh. Ubio se
pre mnogo godina i ruke su mu prekrivene krvlju.“
Opis sam istrtljao, ali sam video da se izraz koji je Mari imala na licu promenio od
radoznalog u uznemireni dok sam govorio. Možda nije pročitala samu priču, ali je tačno
znala o čemu govorim.
„Zasnovana je na nečemu što ste joj vi ispričali, zar ne?“, kazao sam.
„O, bože.“ Zatvorila je oči i protrljala koren nosa. „Da, mislim da je tako. Pojma
nisam imala da će pisati o tome. Kad to radiš, moraš biti oprezan. Na kraju krajeva, ne
pripadaju sve priče tebi. Ljudi se mogu naljutiti.“
„Moram da znam šta se dogodilo“, rekao sam. „Pravu priču.“
Mari je otvorila oči i gledala me nekoliko sekundi. Najednom je izgledala umorno i
kao da me nekako odmerava.
„Molim vas“, kazao sam.
„Tvoji roditelji, Pole.“
„Šta s njima?“
„Tvoji mama i tata. Oboje su još živi?“
„Da.“ Ispred očiju mi je preleteo očev lik. „Nažalost.“
„Nedostajaće ti kad ih ne bude.“ Ali onda se tužno nasmešila i ispravila se.
„Naravno, to nije nužno istina. Ali u redu. Šta želiš da znaš?“
„Sve.“
Već sam nešto znao jer mi je Dženi ispričala ono čega se sećala. Nekoliko godina
ranije čovek je došao u Griten Vud, otišao među drveće i tamo izvršio samoubistvo.
Pričalo se da je iza njega ostalo dete. To je bila odskočna tačka za Dženinu priču. Odatle
je izmišljala kako se možda dečak osećao posle niza godina.
 Mari je na trenutak ćutala.
„Čudno, to sam joj ispričala samo zbog tebe“, rekla je. „Bilo je to pre izvesnog
vremena. Pričala je o tebi – rekla je da u njenom klubu postoji dečak koji joj se sviđa.
Novi dečak iz Griten Vuda. Nemoj da se stidiš.“
„Ne stidim se.“
Ono što sam u stvari osetio bio je početak užasa u meni. To sam joj ispričala samo
zbog tebe. Teško je bilo prihvatiti da je pomisao da je bilo šta od ovog – ma šta ovo bilo
– možda nekako moja greška.
„Samo sam joj rekla da bude oprezna“, kazala mi je Mari. „Bila je to zapravo šala.
Rekla sam da je šuma tamo navodno puna duhova zbog onog što se dogodilo.“
„Nikad ništa nisam čuo o tome.“
„Da, ali ti si odrastao tamo“, uzvratila je Mari. „Kad se u nekom mestu dogodi
nekakva grozota, ljudi umeju da zaćute. Zaključe da je najbolje da se ne priča o tome i
nadaju se da će to nestati. Možda ponekad i bude tako.“
„Neko se stvarno ubio u Senkama?“
„Da.“
„Ko?“
„Zaista ne mogu da se setim njegovog imena, Pole. Od tada je prošlo mnogo
vremena.“
„Koliko?“
No tada sam shvatio zašto je pitala jesu li mi roditelji živi.
„Oko šesnaest godina?“
„Da. Dogodilo se to sedamdesetih. Pisalo je o tome u lokalnim novinama, ali ne
mogu se setiti detalja. Uglavnom se pričalo o tome. Govorkalo.“
„Zašto se ubio?“
„Iz raznih razloga, rekla bih.“ Mari me je tužno pogledala. „Ljudski život ume da
bude veoma komplikovan, Pole. Koliko sam razumela, čovek je neko vreme bio u vojsci
i to je uticalo na njega.“
Neko vreme u vojsci.
Još nešto poznato. Setio sam se kako je Čarli opisivao Crvenorukog i kako smo ga i
mi ostali zamišljali prema upravo tom opisu. Da živi od zemlje; da je podjednako deo
šume koliko i njen stanovnik; pohabani stari iznošeni kaput, ramena izlizana da
izgledaju kao perje.
„A šta je s detetom koje je ostavio za sobom?“
„To je bilo malo komplikovanije.“ Mari je vrtela glavom. „Jesi li siguran da želiš da
čuješ sve ovo? Jer, razmisli o tome. Možda postoje dobri razlozi zbog kojih o ovome
nikad dosad nisi ništa čuo. Možda je za sve bolje da se to zaboravi.“
„Moram da znam“, rekao sam.
„U redu. Ne znam je li išta od ovog istina, ali to sam u ono vreme čula. Čovek je
bio oženjen nekom u Griten Vudu – tvom selu – u to vreme i njegova žena je bila u
drugom stanju. Imao je, međutim, i vezu s drugom ženom. Ali ne iz tvog sela. Iz drugog
dela Gritena – ne znam gde. I ta druga žena je takođe ostala u drugom stanju.“
 „Dakle, čovek je imao dvoje dece?“
„Da. Druga žena – znala je da je oženjen, naravno, i htela je da on ostavi suprugu.
Ali on to nije učinio. Opredelio se za svoju suprugu. Ali kad joj je priznao, odbacila ga
je – izbacila ga je iz kuće. I zato je otišao u šumu i uradio šta je uradio.“
Mari je raširila ruke, naizgled pomalo bespomoćna.
„Ali ne znam je li išta od ovog istina, Pole. To su samo glasine koje sam čula u to
vreme. Neke iz druge, čak i treće ruke. Nisam sigurna da je išta od toga istina.“
Klimnuo sam glavom.
Mari možda nije bila sigurna, ali ja sam bio. Pomislio sam na Džejmsa. Kako ga je
njegova majka, činilo se, uvek prezirala. Kako je njegov biološki otac nestao pre no što
je Džejms rođen. Uvek sam mislio da je Džejmsov otac napustio porodicu i da Džejms
neprestano podseća Ajlin na taj bol. Ali nikad mi niko nije rekao da se ovo dogodilo.
A onda sam pomislio na Čarlija. Kako su ponekad on i Džejms slično izgledali.
Kako je, kad smo tek stigli u školu, Čarli tražio Džejmsa, žudeo da ga potčini svojoj
volji i da ga kontroliše. Da ga odvoji od mene. Kako je uvek izgledalo da ima nekakav
plan na umu, o kojem mi ostali ne znamo ništa i idemo nekoliko koraka iza njega.
Kad se dogodi nešto strašno, kao što mi je Mari upravo rekla, ljudi se trude da to
zaborave. Barem normalni ljudi. Ali razmišljao sam sada o Dženinoj priči – o dečaku
koji očajnički pokušava da nađe oca, da razgovara s njim, da ga otac prihvati – i pitao
sam se postupaju li oštećeni ljudi drugačije.
Da li možda idu u potragu.
 31

Moraš da uradiš nešto u vezi sa Čarlijem.

Sećam se da sam se ujutro poslednjeg dana naglo probudio samo što je svanulo.
Sunce se probijalo kroz tanke zavese na prozoru iznad mog radnog stola i već je
zagrejalo čitavu sobu. Ali drhtao sam i pored vrućine. Prvi put posle nekoliko meseci
nisam mogao da se setim tačnih pojedinosti sna iz kojeg sam se upravo probudio već
samo da je imao veze s Čarlijem. Strah koji sam osećao u snu još je bio tu, polako mi
sipio kroz misli kao crno mastilo što natapa papirnu maramicu.
Na trenutak sam ležao nepomično da bih se smirio.
Pokušavao sam da mislim na bilo šta drugo.
Moji roditelji su rano otišli na posao i u kući je vladala tišina. U prizemlju će, znao
sam, biti uobičajeni spisak zadataka koje treba da obavim. Na njih ću utrošiti nekoliko
sati pre podne. A onda će po podne doći Dženi.
Bilo bi tepo da imamo malo više privatnosti, zar ne?
Srce mi je na to poskočilo iz drugog razloga.
A ipak još sam bio pod utiskom sna. Posle nekog vremena otišao sam i seo za svoj
sto, povukao zavese i pogledao na naš neuredni stražnji vrt i šumu na drugom kraju.
Svet je bio okupan suncem i pun života: ozidan i zastrt hiljadama nijansi žute i zelene, a
rosa se još blistala na travi. Ali sada sam znao da je šesnaest godina ranije jedan čovek
otišao u tu šumu i prerezavši sebi vene, izlio život na lišće.
Nekog drugog dana bih uzeo svoj dnevnik snova i pisao u njemu. Danas sam
odlučio da to ne uradim. Sve što sam zapamtio od prethodne noći bio je Čarli, a njegovo
ime nisam hteo da zapišem u svoju beležnicu.
Moraš da uradiš nešto u vezi sa njim.
Ta ista misao mi se ponovo javila, ovog puta snažnija i hitnija. Nakon onoga što
sam juče saznao, nisam se mogao oteti osećaju da će se dogoditi nešto loše – da je Čarli
bio nekako opasan. Ali u isto vreme pojma nisam imao šta treba da uradim. Da nađem
nekog odraslog, pretpostavljao sam, i razgovaram s njim. Da mu kažem šta znam i
ponešto od onoga što pretpostavljam. Da počnem sa snovima, a onda pokušam da
objasnim kako je sve postepeno postalo onako mračno. Mogao bih da mu ispričam o
Gudboldovom psu i o Crvenorukom i kako više ne znam je li Čarli bio sumanut i treba li
mu pomoć ili je planirao…
Nešto.
Niko me neće slušati.
 Ali ipak. Morao sam da pokušam. Napraviću plan, odlučio sam. Smisliću tačno
koju priču treba da ispričam i kome ću je ispričati. Mari je verovatno predstavljala
najbolji izbor. Od svih odraslih kojih sam se mogao setiti, ona će verovatno biti
najspremnija da sluša, a već je i znala ponešto o pozadini.
Mogla bi da mi pomogne da smislim šta da radim.
Donošenje te odluke omogućilo mi je slobodu da na neko vreme više ne razmišljam
o tome. Istuširao sam se i obukao, napravio kajganu za doručak, pa pogledao spisak
zadataka koji mi je ostavljen na kuhinjskom stolu. Trebalo je da pospremim i očistim, a
moja majka je napisala i šta treba da kupim i ostavila mi nešto novca. Najpre sam
završio poslove u kući, a onda napokon kasno tog jutra krenuo u prodavnicu.

Dan je bio topao i vedar, ali sećam se da je selo odisalo čudnom atmosferom. Ulice su
bile tihe, što nije bilo neuobičajeno radnim danom, ali delovale su opustelo više nego
inače. Na putu do prehrambene prodavnice nisam sreo nikog živog; činilo se kao da su
svi uklonjeni sa sveta i da sam ostao potpuno sam. Vazduh je pomalo šuštao, a svetlost
imala neobičnu primesu sepije. Putevi, kuće, drveće – sve je izgledalo kao da je
natopljeno žućkastom tečnošću koja se još nije sasvim iscedila iz vazduha.
Gotovo mi je laknulo kad sam stigao do prodavnice i unutra zatekao stvarne ljude.
Normalnost se nastavila. Uzeo sam namirnice s majčinog spiska i prodavac ih je pažljivo
zapakovao na kasi. Kad sam ponovo izašao napolje, u onu tešku tišinu, ručke plastične
kese već su se zategle i zasecale mi se u prste.
Iz nekog razloga nisam hteo da odem pravo kući. Imao sam još otprilike jedan sat
do Dženinog dolaska, a znao sam da ću za to vreme jedino koračati gore-dole po kući i
brinuti. Iako je atmosfera tog dana bila neobična, bila je i lepa na neki svoj čudan način,
pa sam odlučio da se prošetam i kući nisam krenuo uobičajenim već zaobilaznim putem
uživajući u toploti i miru.
I dok sam to radio, osećao sam da mi se raspoloženje popravlja. Izbegavao sam
mnoge seoske ulice i staze proteklih meseci pazeći da ne sretnem Čarlija, Bilija i
Džejmsa, i sad sam se pitao zašto. Ovo je, na kraju krajeva, bilo moje selo. Moj dom.
Ovog popodneva Dženi će doći u moju kuću, a šta su ona trojica u svetlu toga? Nekoliko
žalosnih dečaka, izgubljenih u maštariji, dok je moj svet cvetao, latice su mu se otvarale,
a budućnost preda mnom bila puna mogućnosti. U tom trenutku sam se osećao više nego
dovoljno jakim da se, ako moram, suočim s njima.
Šetnja me je odvela do oboda sela, a onda pored starog igrališta u centru. Ako je
trebalo negde da ih vidim, biće to ovde i, naravno, dok sam prilazio prašnjavom stazom,
video sam da je tamo neko.
Džejms.
Trenutno je bio sam i sedeo je na najnižoj prečki prastare penjalice za decu. Kad
sam bio mlađi, ta sprava mi je izgledala ogromna, zemlja opasno udaljena kad sam bio
na vrhu, ali u stvari jedva da je bila viša od moje sadašnje visine. I pored toga, Džejms
je, dok je sedeo onako pogrbljen, delovao malen u poređenju s penjalicom. Kad sam ga
viđao poslednjih sedmica polugodišta, delovao je sitno i isceđeno, kao da je život isisan
iz njega, ali sada je izgledao bezmalo kao kostur, a senka njegovog tela gotovo da se nije
razlikovala od senki koje je oko njega bacala penjalica.
Moja odlučnost bila je malo poljuljana. Ali primorao sam se da nastavim.
Podigao je pogled kad sam se približio, upalog lica, a kad me je ugledao, brzo je
skrenuo pogled.
Prolazio sam namerno polako.
Nisam bio siguran zašto. Možda je sve to bilo prikazivanje dominacije – nekakav
pokušaj da ga nateram da shvati da mi nije stalo – ali ako je tako, to je bilo glupo. Jer
meni jeste bilo stalo. U tih nekoliko trenutaka, u stvari, nestali su događaji proteklih
meseci. Moj život se dovoljno udaljio od njegove izdaje, čak i ako mu nisam sasvim
oprostio ono što je učinio, makar sam razumeo njegove razloge i pomalo sam ga
sažaljevao zbog njih.
Nakon što sam prošao, osvrnuo sam se i opet primetio koliko je krhko delovao.
Koliko uplašeno.
I to je sećanje na Džejmsa koje nosim od tog dana: izgubljeni dečak koji nije znao
kako da pobegne iz situacije u kojoj se našao. Sedeo je tamo i čekao, osuđeni zatvorenik
u iščekivanju kazne.
Moraš da uradiš nešto u vezi sa Čarlijem.
Opet ta misao. Nije bila racionalna, ali postoje trenuci u životu kao što je taj, rekao
bih – trenuci za koje na nekom nivou shvataš da su ključni. Gde će se sve promeniti i da
ćeš se zauvek kajati ako ne učiniš nešto što znaš da treba da učiniš.
Možda me je neobičnost tog dana navela da verujem da je ovo bio takav trenutak.
Da je to što je Čarli planirao dostizalo kulminaciju i da se, ako se sad okrenem i odem,
nikad neću osloboditi griže savesti.
Moraš da uradiš nešto u vezi sa Čarlijem.
Pre no što bude prekasno.
Stoga sam se polako vratio na igralište. Opkoračio sam nisku drvenu ogradu koja
ga je odvajala od puta i prišao penjalici. Džejms mi je bio okrenut leđima. Ne znam je li
me čuo, ali nije se trgnuo kad sam kese iz prodavnice spustio na zemlju. Samo se
okrenuo i pogledao me onim tužnim, ukletim očima.
„Hej“, rekao sam. „Moram nešto da ti kažem.“

Sećam se olakšanja koje sam osećao kad sam se kasnije vratio kući. Namirnice sam
pohranio na mesto gotovo poskakujući od sreće. Možda sam se osećao i pomalo
trijumfalno.
Moraš da uradiš nešto u vezi sa Čarlijem.
I uradio sam.
Rekao sam Džejmsu sve što sam saznao od Mari, što je značilo da je moja dužnost
izvršena i sada je njegova odgovornost da uradi nešto u vezi s onim što sam rekao.
Nisam znao hoće li informacije koje sam mu dao pomoći ili nešto promeniti, ali u tom
trenutku nisam imao osećaj da je to važno. Važno je da je sada na Džejmsu da se time
pozabavi, a ne na meni.
Takođe sam uspeo da to učinim ne dajući mu nikakvu prednost. Kad sam počeo da
govorim, primetio sam blesak nečeg na njegovom licu. Možda nadu. Ali moj izraz je to
sasekao u korenu. Pobrinuo sam se da shvati da nisam tu da bih ga spasao ni da obnovim
naš odnos. Naprosto sam morao da ga upozorim i upozorio sam ga. Vrteo je glavom,
zbunjen, ali sam video da mu je ono što sam govorio pobudilo pažnju kao da sam mu
dao deo slagalice koji zna da se uklapa negde iako još baš ne zna gde da ga stavi.
Budi oprezan.
To su poslednje reči koje sam mu uputio i rekao sam ih hladno starajući se da
poruka bude jasna. Sada više nismo drugovi, a nećemo biti ni u budućnosti.
Zatim sam uzeo plastične kese i otišao kući.
Sećam se da sam pohranio sve namirnice i onda odagnao susret iz misli. Tada više
nije ostalo mnogo vremena do Dženinog dolaska i odlučio sam da ću sebi dopustiti da se
tome radujem. U grudima mi je bila čudna mešavina uzbuđenja i strepnje, a srce mi je
svakog minuta kucalo sve brže.
Jedan sat.
Vreme je došlo i prošlo.
Potom sam neko vreme hodao gore-dole po dnevnoj sobi, često bacao pogled kroz
prozor očekujući da je vidim svakog trenutka kako vedra i lepa na popodnevnom suncu
otvara kapiju i prilazi kući.
Ali ulica i prilazna staza su i dalje bile prazne.
Narednih nekoliko sati sam zatim proveo razmišljajući šta je pošlo naopako. Možda
se urazumila, shvatila da nisam za nju i predomislila. Ili je možda nešto iskrslo i nije
mogla da dođe, pa je ostala kod kuće i oseća se užasno zato što me je izneverila. Možda
je njena majka saznala kuda Dženi ide, pa joj je zabranila. Kolebao sam se između svih
mogućih objašnjenja za njen nedolazak. Mogućnosti su se rojile oko mene.
Kucanje na vratima ih je zaustavilo.
U tom trenutku sam bio u svojoj sobi i gledao u šumu. Brzo sam strčao niz
stepenice. Dotad sam već odustao od ideje da će Dženi doći i uostalom moji roditelji će
se uskoro vratiti kući, ali sam i dalje mislio da to mora biti ona. I to bi bilo u redu.
Sve ostalo je moglo da čeka, rekao sam sebi. Možda bih je čak mogao upoznati s
mojom majkom.
Ali kad sam otvorio vrata, tu su stajala dva policajca. Njihov automobil je bio
parkiran pred kućom, a rotaciona svetla su se besmisleno vrtela na kasnom
popodnevnom suncu.
„Pol Adams?“, rekao je jedan od njih.
„Da.“
Spustio je ruku na vrata i provirio unutra kao da traži nešto. Zatim me je odmerio
od glave do pete, lica strogog i lišenog emocija.
„Jesam li u pravu što mislim da si poznavao devojčicu po imenu Dženi Čejmbers?“
„Da.“ Zastao sam. „Zašto?“
Pogledao me je kao da već znam.
„Oh, mrtva je.“
 32

Sada

Ovog trenutka sanjam.

Čak i posle toliko godina nisam izgubio osećanje čuđenja što prati tu spoznaju, a
evo opet je tu dok gledam u školu Griten park – zadivljen, kao i uvek, činjenicom da je
moj uspavani um u stanju da zamisli nešto toliko realno.
Čučnuo sam i primenio metod okruženja: protrljao sam dlan po tlu i osetio grubu
teksturu asfalta. Iz blizine se čulo nekakvo ritmično udaranje. Pogledao sam udesno i
video ceradu razapetu iznad gradilišta. Toga u stvarnom životu odavno nije bilo. Ali ovo
je škola kakva je bila, a ne kakva je sad.
Ustao sam i prošao pored gradilišta, teniskih terena i nastavnih prostorija od
talasastog lima. U snu su ove poslednje dobile sloj rđe i postavljene su pod čudnim
uglovima na travi kao da su nehajno spuštene s neba.
Klupa se nalazila malo dalje.
Dženi me je tamo čekala. Izgledala je tačno onako kao što ju je moj um stvorio
nekoliko večeri ranije: i dalje prepoznatljiva kao devojčica koju pamtim, ali starija tako
da odslikava prohujale godine. Čak i dok je samo sedela, krasilo ju je samopouzdanje i
pribranost. Ali njena stara školska torba bila joj je kod nogu, a u krilu otvorena
beležnica. Prošlost i sadašnjost, jedna na drugoj.
Ne linija, pomislio sam. Žvrljotina.
Srce me je zabolelo kad sam je video.
Zatvorila je beležnicu i nasmešila mi se.
„Hej, ti.“
Ali i osmeh i pozdrav su mi izgledali usiljenije nego ranije kad sam je sanjao.
Sećao sam se kako sam ovamo prvi put došao kao tinejdžer i brinuo se da je možda ne
uznemiravam. To tada nije bilo tačno, ali sam imao snažan osećaj da je tako sad. Da bi
joj, premda je ovo bio moj san, a ona samo plod moje mašte, bilo draže da je ne
uznemiravam.
„Hej“, rekao sam. „Imaš li nešto protiv?“
„Ne ako ti nemaš.“
Seo sam pored nje na klupu ostavljajući između nas mali razmak.
„Jesi li dobro?“, upitao sam.
„Iskreno?“ Skrenula je pogled. „Umorna sam, Pole. Želim da nastavim da spavam.“
 Način na koji je to izrekla činio se kao da je ona sanjala mene a ne obrnuto, pa sam
osetio grižu savesti što je prizivam: stari osećaj. Zašto smo izgubili kontakt, pitala me je
Dženi prethodne noći. Sećajući se prilika u kojima sam je sanjao nakon njene smrti,
ovde u Gritenu i posle na univerzitetu, odgovor je bio jasan: zato što je počelo da biva
ovako. Ma šta drugo da je uradio, Čarli mi je dao alat koji sam koristio. U lucidnom snu
možeš da uradiš šta hoćeš i tako sam ja oživeo Dženi ne bih li ublažio bol i tugu koju
sam osećao. Ali moja podsvest je znala i postalo je jasno da je vreme da prestanem.
Mislio sam da će biti bezazleno da je sad ponovo vidim. Da ću zato ponovni
boravak u Gritenu i sve što sam ovde morao da uradim i sa čim sam morao da se suočim
podneti lakše. I pretpostavljam da je neko vreme tako i bilo. Ali znao sam da to ne može
da traje i da je sada vreme da je opet pustim da ode.
„Žao mi je“, rekao sam.
„Neka ti ne bude. Znam da ti nedostajem.“
„Uvek.“
„Ali treba da odem. No pre no što to učinim, želela sam da ti dam dve stvari.“
„Koje?“
„Sećaš li se kad je policija stigla?“
Pomislio sam na taj dan. Dva policajca nisu mogla da me ispituju bez prisustva
jednog roditelja, ali su pitali mogu li da uđu i, naravno, odgovorio sam potvrdno. Za
početak nisu hteli da mi kažu šta se dogodilo Dženi.
Oh, mrtva je.
Reći su mi odjekivale u glavi, ali bile su to samo reči i činilo se da se ne odnose ni
na šta što bi moglo biti stvarno. Ako su istinite, onda bi trebalo da dođe kraj sveta.
A svet je ipak nastavljao da živi.
„Mislili su da sam te ja ubio“, rekao sam.
Dženi se osmehnula.
„Naravno da jesu. Na kraju krajeva, išla sam da se vidim s tobom. A često je dečko
krivac, zar ne?“
„Tako je.“
Prošlo je otprilike pola sata dok moja majka nije stigla kući i tada je insistirala da
me odveze u policijsku stanicu kako bi mogli da me ispitaju u prisustvu roditelja. Sećao
sam se kako sam se osećao otupelo i kako su nas policajci primorali da se zaustavimo
kod igrališta kako bih mogao da vidim šta sam navodno uradio. Majka me je žestoko
štitila. Poznavala me je. Čak bez ijedne moje reči, znala je da to nisam učinio.
Sve vreme su drugi policajci pretraživali našu kuću tražeći dokaze koji će me
inkriminisati. Oružje, možda. Odeću s mrljama od krvi. Nisu mogli naći ništa, naravno, i
nedugo potom je Bili ušetao u selo u odeći natopljenoj krvlju, sa svojim dnevnikom
snova i nožem kojim su on i Čarli ubili Dženi.
Dženi mi se sada tužno osmehnula.
„Nikad dotad mi nisi pokazao tvoje selo“, rekla je. „Bila sam toliko srećna što ću te
videti tog dana da sam stigla oko pola sata ranije. I odlučila sam da se malo prošetam.“
„Zašto?“
 „Želela sam da te vidim u sopstvenom sosu.“
Zatvorio sam oči na to – na majčin izraz koji je izgovarala Dženi, lik koji je stvarao
moj uspavani um – ali bilo je pogrešno zatvarati oči u lucidnom snu. Potreban vam je
osećaj kako bi svet oko vas bio čvrst. Stoga sam ih opet otvorio, pa stegnuo grubu ivicu
klupe i slušao udaljene udarce pneumatske bušilice pokušavajući da se utvrdim.
„Kad sam stigla na igralište“, nastavila je Dženi, „Džejms nije bio tamo. Očigledno
je tvoje upozorenje shvatio ozbiljno. Ali tamo su bili Čarli i Bili. Čekali su i imali su
plan. Bili su ljuti.“
„Ne moram ovo da čujem“, kazao sam.
„Moraš. Dali su mi znak da priđem. Nisam sigurna zašto sam prišla. Pretpostavljam
da me je zanimalo šta hoće nakon svega što si mi ispričao o njima. A kad sam videla
nož, bilo je prekasno.“
Opet sam poželeo da zatvorim oči.
„Pribili su me na zemlju i naizmenično me ubadali“, rekla je Dženi. „Isprva gotovo
i nije bolelo jer nisam mogla da verujem šta se događa. Mislim da sam bila u šoku. Ali
onda je bolelo. Onaj koji me nije ubadao ostavljao je po zemlji otiske dlanova umazanih
mojom krvlju. Borila sam se svom snagom jer sećam se da sam shvatila da ću umreti i
koliko ne želim da umrem. Toliko sam želela da živim.“ Tužno me je pogledala. „Ali
nisam poživela.“
Ukupno je pedeset sedam rana izbrojano na telu, sećao sam se.
Glava žrtve je bila skoro sasvim odrubljena.
„Kad su završili, gurnuli su moje telo pod jedan žbun“, kazala je. „A onda su otišli
u šumu i popili tablete za spavanje misleći da će zauvek napustiti ovaj svet. Što je,
dakako, bilo smešno.“
„Osim što je Čarli zaista nestao.“
„Niko ne može da nestane, Pole. Niko nikad zaista ne ode.“ Razmislio sam o tome i
klimnuo glavom.
„Ali policajci su bili u pravu“, rekao sam. „Ja sam te ubio.“
Dženi je odmahnula glavom.
„Pole, nisi znao šta će se dogoditi. To je prvo što želim da ti dam. Uradio si sve što
si mogao, sve što bi iko od nas mogao da uradi. Pomogao si drugu. I bio si samo dete.
Nisi ti kriv. Ti nisi kriv ni za šta.“
Zvučala je toliko ozbiljno da sam joj gotovo poverovao.
„Toliko vremena sam proveo želeći“, rekao sam.
„Šta si želeo?“
„Da sam nastavio da hodam tog dana. Da nisam rekao ništa. Jer to nije fer. Trebalo
je da ubiju Džejmsa, a ne tebe. I ubili bi ga da nije bilo mene.“
Obrvala me je tuga na kojoj su se temeljile ove reći. Godinama sam sebe krivio
zbog onog što sam uradio. Želeo sam da nisam tog dana razgovarao sa Džejmsom i da je
sve bilo drugačije.
Kako mi je sad to izgledalo kao traćenje vremena. Zašto nikad nisam poželeo da
Čarli i Bili tog dana ne ubiju nikog? Možda jednostavno zato što jesu, pa je čin postao
neizbežan: ubistvo je postalo nešto što se nije moglo izbeći, a posledice su samo
ublažene i izmenjene u korist drugih ljudi, drugih života. Istina je, međutim, da bi smrt
bila meni na savesti ma šta da sam uradio.
„Nisi ti kriv“, rekla je Dženi. „A sada druga stvar.“
Posegnula je i tražila nešto po torbi, a onda izvadila časopis i pružila mi ga.
Život pisca.
Pamtio sam koliko me je ganulo što mi je ovo donela. Kako je to značilo da je
mislila na mene. Ali onda je tekst na koricama prestao da se vidi jasno i shvatio sam da
se san otima mojoj kontroli.
„Sve su iste“, rekla je Dženi. „Zato je on neće naći.“
Reči moje majke. Protrljao sam stranice časopisa palcem i prstom, očajnički
nastojeći da se zadržim.
„Šta to znači?“
Ali uprkos mojim naporima sve oko mene je počelo da bledi. Svest o tome da ležim
na krevetu u hotelskoj sobi postajala je stvarnija od mog prisustva na klupi, i čekalo me
je buđenje. Ali premda Dženi nikako nije mogla znati odgovor na moje pitanje, činilo se
da je hitno da čujem njen odgovor.
„Šta je isto?“, rekao sam. „Šta neće naći?“
Dok sam zurio u ono što je ostalo od nje, najednom sam osetio blesak otkrovenja i
pomislio sam da možda razumem. Iako je sada san bezmalo završen i soba u stvarnom
svetu dobijala svoj oblik, video sam kako se poslednji put nasmešila pre no što sam se
potpuno probudio i bezglasno izgovorila reči koje sam osetio koliko i čuo.
Zbogom, Pole.
 33

Bio sam rasejan dok sam se vozio prema majčinoj kući – toliko nameran da stignem
tamo da sam jedva primećivao put.
To nije u potpunosti bila posledica neizbežne pospanosti koja je pratila lucidne
snove. Sad kad mi je ideja pala na pamet, činilo mi se važnim da tamo stignem brzo i
vidim je li to možda tačno. Naoko je ono što sam mislio bilo ludost, a ipak je nešto došlo
na svoje mesto i morao sam da proverim da bih bio siguran. Dok sam vozio, imao sam
osećaj da je moj um već ispred mene, da me čeka u kući, da me hrabri da mu se
pridružim.
Sve su iste.
Zato je on neće naći.
Kad sam se parkirao i izašao iz kola, ulica je bila pusta. Ali premda je to mogla biti
moja mašta, baš tada mi se učinilo da je u vazduhu haos baš kao na dan ubistva.
Ušavši u kuću, zastao sam u hodniku. Na vrhu stepeništa prašina se polako okretala
na odmorištu, nehajno uznemirena otvaranjem ulaznih vrata. U kući je bilo tiho kao i
uvek, ali je težina u vazduhu danas imala drugačiju teksturu. Bilo je tiše i praznije i
činilo se da je tuga u kući, kao da kuća nekako zna da osoba koja je ovde živela toliko
godina sada više nije živa, kao da sama zgrada oplakuje gubitak.
I dalje sam bio nervozan zbog onoga ko je dostavio lutku, ali potreba da saznam
nadjačala je to. Otišao sam na sprat u svoju staru sobu i sadržaj kutije istresao na sto.
Časopis.
Knjiga sa Dženinim imenom na koricama.
Beležnice.
Sad sam njih gledao. Bilo ih je ukupno osam i dosad sam malo pažnje obraćao na
njih. Moj dnevnik snova bio je na vrhu gomile, prvi koji sam otvorio i nije me zanimalo
da pregledam ostale i čitam svoje žalosne tinejdžerske pokušaje da napišem nešto. Sve
one površne pokušaje pripovedanja koje sam odavno napustio.
Ali sada sam jednu podigao i otvorio.
Ništa.
Druga.
Ništa.
Tada sam otvorio treću. I pred sobom nisam video svoj rukopis već Čarlijevo
stisnuto, crno, iskošeno žvrljanje. Instinktivno sam zatvorio beležnicu, a srce mi je jače
zakucalo.
 U mislima sam se vratio na prvu priliku u kojoj smo nas četvorica upoređivali
rezultate, na pauzu za ručak kad je Čarli izveo naizgled nemoguć trik pojavivši se u
Džejmsovom snu. Kako sam tog dana primetio da on i ja imamo istovetne beležnice.
Sad je u kući, Pole.
Sve su iste.
Zato je on neće naći.
Ali Čarlijev dnevnik je navodno nestao s njim. On i Bili su sa sobom imali svoje
dnevnike na dan ubistva – verovatno kao deo rituala koji je Čarli osmislio. A to je
značilo da držim u rukama nešto što je nestalo s ovog sveta u isto vreme kad i on. U
mojim rukama je bio nemoguć delić čarolije.
Čarolija.
Pregledao sam ovlaš neke beleške pred kraj beležnice. Sve su bile varijacije na istu
temu: Crvenoruki, šuma, Bili i Džejms. Uglavnom su bile neodređene, ali dve beleške su
se istakle kao specifičnije od ostalih. Bio je tu podugačak pasus s opisom sna u kojem je
ubio Gudboldovog psa i, malo dalje, slično podrobna beleška o kucanju na Džejmsova
vrata usred noći. U oba slučaja, naravno, Čarli je znao šta je uradio u stvarnom životu i
mogao je da bude precizniji.
Prelistavao sam dalje dok nisam naišao na belešku koja me je najviše zanimala.

Sedim s njim u šumi.

Ovde je vrlo mračno, ali vidim da on nosi staru vojničku jaknu, onu sa
izlizanom tkaninom na ramenima gde izgleda kao perje, kao anđeo kojem
su krila sasečena, svedena na patrljke.

Tačno tako sam je zapamtio kad je pročitana na onoj pauzi za ručak. Čarli je rekao
Džejmsu da mi doda njegov dnevnik snova da bih sam mogao da vidim istinu. Tada sam
gledao u isti stisnuti crni rukopis, s datumom tog dana zabeleženim na početku stranice,
i snom koji je bio toliko sličan onome što je Džejms već opisao da se činilo nemoguće
da je to slučajnost. A ipak nisam mogao da objasnim kako je to postignuto.
Čarlijev trik.
Vratio sam se jednu stranicu ranije i počeo da čitam.

Sedim s njim u šumi.

A zatim još jednu.

Sedim s njim u šumi.

Nastavio sam da prelistavam prethodne stranice. Beleške za tu čitavu sedmicu bile

su gotovo identične. Premda je Čarli menjao pokoju reč, tema je uvek bila potpuno ista.
U svakoj belešci dečak i čudovište pojavljivali su se iz šume i videli Džejmsa u
njegovom stražnjem vrtu kako ih gleda.
I posle svih ovih godina najzad sam razumeo.
Inkubacija.
Čarli je nedelje proveo kljukajući nas pričama o ukletoj šumi. Svakog vikenda nas
je vodio tamo uvek insistirajući da u šumu uđemo iz Džejmsovog stražnjeg vrta. Stoga
je bilo gotovo neizbežno da svi mi, uključujući Džejmsa, na kraju sanjamo o njoj.
Pomislio sam na to kako mi je Dženi dala časopis. U ono vreme sam mislio da je
slučajnost to što ga je donela istog dana kad sam je potražio i obratio joj se. Ali nije,
naravno; gledao sam to naopako. To je bio dan kad mi ga je dala jednostavno zato što
sam joj se tog dana obratio. Donosila ga je svakog dana i ma kojeg dana da sam s njom
razgovarao, izgledalo bi to i tada kao koincidencija.
I Čarli je uradio nešto slično. Pripremao je belešku za beleškom tako da mu bude
spremna kad god Džejms napokon opiše nešto što je dovoljno slično.
Dogodilo se to mnogo pre no što sam očekivao.
Frustracija je kolala u meni. Kako sam tada sve mogao lako zaustaviti samo da sam
shvatio. Na toj pauzi za ručak njih trojica su me posmatrali, čekali na moj odgovor u
vezi s beleškom u dnevniku i sećao sam se kako sam se osećao nemoćno. Sve vreme
jedino što je trebalo da uradim bilo je da okrenem jednu jedinu stranicu unazad.
A da sam to uradio, ništa od svega toga se ne bi dogodilo.
Zatvorio sam dnevnik.
„Kako si ti došla do ovoga, mama?“, rekao sam tiho.
U kući je, naravno, i dalje vladala tišina.
Otišao sam do majčine spavaće sobe. Razmaknuo sam zavese i pogledao na ulicu.
Sunce je tuklo toliko jako da je vazduh iznad mojih kola titrao od vreline. Nikog nije
bilo na vidiku; selo je bilo mrtvo i tiho.
Osećao sam težinu dnevnika u ruci.
Kako si ti došla do ovoga?
Od tog pitanja sam osetio mučninu. Jer premda su postojala brojna moguća
objašnjenja za njegovo prisustvo u kući, sva su se svodila na isto.
Moja majka je o Čarlijevom nestanku znala više nego što mi je rekla.
Pogledao sam u tavanicu zamišljajući otiske crvenih dlanova u potkrovlju i kutije s
novinama koje je moja majka sakupila. Kad sam ih tek otkrio, mislio sam da ih je
skupljala godinama, da je preuzela na sebe da me zaštiti od saznanja i griže savesti.
Sada sam se, međutim, pitao je li griža savesti zapravo bila njena. Ako je znala šta
se dogodilo Čarliju, onda je snosila barem deo krivice za ubistva imitatora. Mogla je da
učini nešto da ih spreči.
A to ipak, iz nekog razloga, nije uradila.
Pogledao sam ponovo kroz prozor.
I ulica više nije bila pusta.
 Neko je stajao pored mog automobila. Blago se ocrtavala silueta jer je sunce bilo
iza njega, a crte lica mu je zaklanjala jara iznad vozila, ali sam video da gleda u mene.
Prepoznao sam ga odmah i dvadeset pet godina nestalo je u jednom otkucaju srca.
Podigao je ruku.
Nakon trenutka oklevanja i ja sam uradio isto.
Ostavio sam dnevnik snova na krevetu i sišao u prizemlje. Napolju su me dočekali
toplota i svetlost. On se sada udaljavao zaputivši se polako uz ulicu. No nije bilo potrebe
da ga jurim. Znao sam kuda ide.
Okrenuo sam se i zaključao vrata.
A onda sam, sada se i sam krećući polako, pošao za njim.
 34

Drugo jutro zaredom Amanda je sedela u kafeteriji Policijske uprave u Gritenu,

pogrbljena nad laptopom. Nažalost, izgleda da joj je ta prostorija zasad postala
kancelarija. Otpila je gutljaj kafe. I dalje se nije poboljšala.
A nije ni ukupna situacija.
Dosad su imali tri ubistva, a svaka žrtva bila je povezana s prvobitnim ubistvom
crvenih dlanova. Premda još nije razumela šta se događa, Amanda nije verovala da će na
tome ostati.
Morali su da nađu Pola Adamsa.
Policajci su najpre pronašli njegovu rezervaciju u hotelu u Gritenu. Bilo je tu
ironije, pomislila je. Nije mogla da ga nađe prethodne noći jer je poslušao njen savet da
ode iz kuće. Ali, po informacijama iz hotela, nije bio u svojoj sobi, a ni automobil mu
nije bio na parkiralištu. Zaključila je da to znači da je najverovatnije u majčinoj kući i
nakon što je o tome porazgovarala s još uvek protivnim detektivom Grejamom
Dvajerom, Holdera su poslali u Griten Vud da vidi je li Pol tamo.
Sada je pogledala telefon koji joj je stajao pored laptopa.
Ništa.
Pokušavajući da sebi skrene misli, usredsredila se na laptop. Još uvek se obrađivalo
mesto zločina u Brenfildu, ali je porodična istorija bila u dosijeu.
Karl i Ajlin Doson su se doselili u Brenfild desetak godina ranije. Preselili su se
izgleda da bi bili bliži svom sinu Džejmsu. Čitajući između redova, čini se da se Džejms
Doson teško snalazio posle ubistva u Gritenu. Otišao je na univerzitet, ali je fakultet
napustio posle dva semestra i otada je uglavnom vodio nestalan život. Imao je dve lakše
presude u vezi sa drogom kao i nekoliko zbog zanemarljivog asocijalnog ponašanja. Bio
je tu i dugačak spisak adresa u dosijeu, a periodi između njih upućivali su da je
povremeno bio beskućnik.
Sve u svemu, to je Amandu podsetilo na život koji je Bili Roberts vodio posle
izlaska iz zatvora. S tim što je Džejms Doson imao ljude kojima je bilo stalo do njega.
Deset godina ranije Karl Doson je nasledio novac nakon smrti svoje majke. On i Ajlin su
kupili kuću u Brenfildu gde je njihov sin bio u to vreme i od tada je Džejms živeo s
njima.
Žrtve koje roditelji podnose zbog svoje dece.
A ipak sudeći po pojedinostima na ekranu bilo je dokaza da tu nije uvek sve bilo
sasvim ružičasto. Policija je u nekoliko navrata dolazila na tu adresu po pozivu
zabrinutih suseda, a jednom je Ajlin Doson zapravo uhapšena i udaljena s poseda.
Optužba nije podignuta i žena se na kraju vratila. Amanda je bila naviknutija na obrnut
scenario u pogledu pola, ali ni ovako nije bilo ništa manje depresivno. Pogotovo zato što
je to bio jedan razlog zbog kojeg ti isti zabrinuti susedi nisu odmah pozvali policiju u
ranim satima prethodnog dana, kad su se iz kuće Dosonovih čuli povici i krici.
Zavese su, naravno, i dalje pomerane. Ubrzo nakon svitanja, jedan sused je čuo da
se ulazna vrata Dosonovih otvaraju i video je kako odatle izlazi čovek odeven u crno.
Sused je pretpostavio da je to bio Karl Doson, ali bilo je mračno i nisu imali nikakav
opipljiv opis na osnovu kojeg bi dalje radili. U svakom slučaju, u svemu tome je bilo
nešto dovoljno uznemiravajuće da se Amanda lati telefona. Dežurni policajci pronašli su
dva tela u dnevnoj sobi. Iako se mesto zločina još obrađivalo, izgleda da je Ajlin Doson
brže stradala. A onda je ubica više vremena posvetio Džejmsu.
Amanda se na to ražalostila.
Iz svega što je pročitala o istoriji slučaja, bilo joj je teško da Džejmsa Dosona
zamisli ikako drugačije do kao sitno ranjivo dete, a sve što je saznala o njegovom životu
u potonjim godinama samo je pojačalo taj utisak. Bio je dečak koji se nikad nije u
potpunosti oporavio od onog što se dogodilo. Navodni drugovi koje je prihvatio
pripremali su ga s namerom da ga ubiju, a kao odrastao se očigledno mučio da nađe
svoje mesto u svetu. Činilo se kao da se zaglavio u tom dečačkom dobu, da nikad nije
rastao ni napredovao već je zauvek ostao zamrznut, a njegovo je postojanje bilo
određeno trenutkom traume.
Ako se pokuša, pomislila je Amanda, možda bi se moglo tvrditi da ono što se
dogodilo Biliju Robertsu predstavlja nekakvu pravdu. Ali ovde se to nije moglo
pokušati. Ma koliko da mu je život narušen, Džejms Doson nije zaslužio da ovako
završi.
Je li on stajao iza naloga CC666?
Činilo se da verovatno jeste; kompjuter je uzet iz kuće i podvrgnut analizi. Ali ako
je tako, nije razumela zašto.
Bez obzira na to, trenutno je najvažnije pitanje bilo gde je Karl Doson.
Vrata kafeterije su se otvorila. Amanda se osvrnula i ugledala kako Dvajer ulazi
donoseći sa sobom miris kuvane hrane. Prišao je njenom stolu i seo naspram nje
strovalivši se u stolicu tako teško da Amanda nije bila sigurna da će nameštaj izdržati
udar, a onda spustio mastan omot na sto i iz njega počeo vaditi sendvič.
„Holder se upravo javio“, rekao je. „Kazao mi je da nema traga od Adamsa u kući
njegove majke. Ali kola su mu tamo.“
„To je nekakav znak.“
„Holder nije najpametniji.“
„Je li proverio unutra?“
„Kuća je zaključana. Pogledao je kroz nekoliko prozora i naoko je sve u redu.
Nema opravdanog razloga da provali. Možda je Adams samo otišao do prodavnice.“
„Moramo da ga pronađemo.“
„Tako vi kažete.“
 Nekoliko sekundi je vladala tišina dok je Dvajer progutao i pažljivo usne obrisao
salvetom koju nije primetila. Onda mu se držanje malo promenilo.
„Bio sam tamo, znate“, kazao je.
„Kako to mislite?“
„Baš tako kako sam rekao. Tog dana sam bio dežurni policajac. Bio sam na
igralištu kad je nađeno telo devojčice. A onda smo nas dvojica posle otišli do kuće
Adamsovih. Pogledao sam naokolo dok smo čekali da mu se majka vrati. U tom
trenutku smo i ja i moj partner mislili da je on to učinio.“
„Očigledno, je li?“, rekla je Amanda.
„Baš tako.“
Dvajer je odgrizao još jedan zalogaj sendviča. Čekala je da sažvaće i proguta.
„Kad sad razmišljam o tome, nisam bio fer.“ Slegnuo je ramenima. „Biraš
najverovatniji ishod, zar ne? Adams je bio nekako čudan – svi su oni bili – ali tog dana
me je predosećaj prevario. Možda je pogrešno i ovo što sad mislim. Mislite da je ovaj tip
– Karl Doson – umešan?“
Amanda se naslonila.
„U nekom svojstvu?“, rekla je. „Sigurno. Hoću da kažem, njegova porodica je
mrtva, a on je nestao. U ovakvoj situaciji prirodno je pretpostaviti takvo nešto.“
„Kao što rekoh, biraš najverovatniji ishod.“
„Da. Ali pojma nemam je li odgovoran. I još ga ne možemo povezati s mestom
zločina gde je stradao Bili Roberts.“
„Ne možemo biti sigurni čak ni da je isti počinilac.“
Ali ako se Dvajer i dalje napola držao svoje prvobitne teorije, više nije izgledao
onako uveren u nju kao što je bio juče. Bilo je isuviše slučajnosti. Bili Roberts i Džejms
Doson – dva dečaka koja su pre dvadeset pet godina bila umešana u ubistvo – mučeni su
i ubijeni. I ma koliko možda nije želeo da čeprka po prošlosti, Amanda je videla da je i
on zabrinut kao i ona.
„Doson je poznavao sve tri žrtve“, rekao je. „Mislim da je on glavni osumnjičeni.“
Spremala se da mu odgovori kad joj je zazvonio telefon. Na ekranu je videla da je
zove Teo.
„Sačekajte.“
Javila se na telefon. Kao i uvek, tihi zvuk računara i njihovih duhova čuo se u
pozadini.
„Zdravo, Teo“, rekla je. „Ovde Amanda.“
„Zdravo. Tražila si broj mobilnog telefona Pola Adamsa, je li tako?“
„Tako je.“
„Zapravo ima pripejd paket, ali sam broj dobio iz podataka o njegovoj kartici. Ne
pitaj me kako, ali evo broja.“
Zapisala je broj koji joj je dao.
„Hvala, Teo.“
„Ima još nešto. Preneću ovo nadležnima, ali sam odlučio da najpre tebi kažem.
Imam broj i Karla Dosona.“
 Srce joj je poskočilo. I dok je zapisivala broj, još nešto joj je palo na pamet.
„Možeš li da mi kažeš gde je Doson?“, upitala je.
„Ti baš hoćeš sve, Amanda. Ali da, verovatno. Daj mi sekund. Što više tornjeva
primi signal to je lakše.“ Čula je kako kuca po tastaturi. „Ah – evo ga.“
„Našao si ga? Gde je?“
„Oko tri kilometra od tebe“, rekao je Teo. „U Griten Vudu.“
 35

Posle ubistva staro igralište je srušeno i popločano. Kad sam otišao iz Gritena, ništa nije
dodato na prazni kameni prostor kao da niko nije znao šta da uradi s njim i tada je bilo
dovoljno da se samo pokrije. Ali sad su tu bile klupe oko drveta u sredini.
A ipak, dok sam prilazio, još sam mogao da zamislim kako je izgledalo u ono doba.
I čovek koji me je čekao na jednoj klupi veoma me je podsetio na Džejmsa onog dana,
onako krhkog i uplašenog, te je bilo lako zamisliti da sam se vratio u ono vreme.
Zaustavio sam se ispred njega.
„Gospodine Dosone.“
Džejmsov očuh je zurio u svoje ruke. Primetio sam pege na njegovoj ćelavoj
lobanji i čvornovatu, prastaru grubost njegovih ruku. Kad je najzad podigao glavu, lice
mu je bilo mršavo i upalo, oči utonule u duplje. Izgledao je nemoguće tužno. Mogao
sam da osetim talase tuge koji se odbijaju od njega i činilo se da je to nešto dublje od
gubitka, kao da sada kad se suočava s poslednjim danima života žali za svim stvarima
koje je uradio i svim stvarima koje nije.
Kako sa svi ostareli, pomislio sam.
I kako je čudno da generacija koju pamtim kao jaku, čvrstu i pouzdanu sada nestaje
u starosti.
„Pole.“ Pokazao je na klupu. „Sedi, molim te.“
Seo sam na drugi kraj ostavljajući uljudno prostor između nas. Nije bilo osećaja
fizičke pretnje; naprotiv, starost je samo naglasila blago, bezopasno osećanje kojim je
uvek odisao. Ali slutio sam da je on stajao iza događaja proteklih dana i sada kad je
napokon rešio da mi se pokaže, želeo sam da održim izvesnu distancu između nas dok
ne budem razumeo zašto.
„Moje saučešće“, rekao je. „Povodom Dafnine smrti.“
„Hvala vam.“
Zvučao je potpuno skrhano. Ali onda sam se setio da je čovek koji sada sedi pored
mene bio prijatelj moje majke od detinjstva – da ju je poznavao mnogo duže nego ja. I
setio sam se fotografije na kojoj sam video njih dvoje, gde su oboje toliko mladi i gde
Karl šapuće nešto mojoj majci na šta se ona neobuzdano smeje.
„Moje saučešće i vama“, rekao sam.
Klimnuo je glavom.
„Jeste li uspeli da je vidite?“, upitao sam.
„Ne posle nezgode.“
 Osetio se veoma blag povetarac. Okrenuo sam lice ka suncu i načas zatvorio oči.
„Pretpostavljam da vama moram da zahvalim za lutku?“
„Da“, rekao je. „Izvini.“
„Kako ste do nje došli?“
„Pripadala je Džejmsu.“
Otvorio sam oči. Dakle, uopšte nije moja. Pitao sam se šta se s njom dogodilo.
Možda nikad neću saznati. U kutiji s mojim predmetima u kući bilo je mnogo šta iz te
godine, ali ništa što bi zasluživalo da se sačuva.
„Džejms ju je čuvao sve ovo vreme?“
„Nije vodio najstabilniji život“, rekao je Karl. „Ali da. Uvek ju je čuvao iz nekog
razloga.“
„Svi mi nosimo mnogo toga sa sobom, zar ne?“
„Da“, rekao je. „Tako je,“
Nisam mnogo razmišljao o tome kakav je Džejmsov život bio kad smo napustili
Griten, ali pretpostavio sam da sam uvek zamišljao da je srećan. Ražalostilo me je
saznanje da nije bio. Da je griža savesti pratila i njega i da nije mogao da je se reši i
ostavi za sobom.
„Kucanje na vratima?“, rekao sam. „To ste bili vi?“
„Da.“
„I vas sam video onog dana u šumi?“
Karl je potvrdno klimnuo glavom.
„Zašto?“, rekao sam.
„Pokušavao sam da te uplašim i oteram.“
U čemu zamalo nije uspeo. Ali, naravno, Karl je bio tu kad se sve dogodilo. Znao je
šta treba da uradi.
„Izvini“, rekao je. „Nisam znao šta drugo da učinim. Zaista nikad nisam mislio da
ćeš se vratiti ovamo. Dafni mi je uvek govorila da nećeš. A onda si stigao u kuću i znao
sam da je samo pitanje vremena kad ćeš ga naći.“
U kući je, Pole.
„Čarlijev dnevnik snova“, kazao sam.
„Našao si ga, dakle?“
„Jesam. Zašto je bio kod moje majke?“
Tada je usledila duga tišina. Gledao sam staro igralište, posmatrao kako na
suprotnoj strani žbunje tek neznatno leluja na povetarcu.
Čekao.
„Jesi li siguran da želiš da znaš?“, upitao je.
Posle svega što se izdešavalo, bes je buknuo u meni.
„Znate li“, rekao sam, „to me svi stalno pitaju. I posle mnogo vremena možda je
odgovor bio ne. Nisam želeo da znam ništa o tome. Ali sada sam ovde, uprkos svačijim
predviđanjima o meni. I, dakle, da, i te kako bih, jebiga, želeo da znam.“
Karl je pogledao u nebo.
 „Samo sam hteo da svi budu bezbedni“, rekao je. „Ali sad kad je Dafni umrla,
možda više nije važno. Možda više ništa nije važno. O, bože, toliko sam umoran.
Ispričaću ti ako je to ono što želiš da znaš. Onda to breme možeš i ti da nosiš. I možeš da
odlučiš šta ćeš s tim uraditi.“
„Recite mi kako je moja majka došla do dnevnika.“
Nastavio je još trenutak da gleda u nebo, izgubljen u sećanju, a onda je spustio
pogled i protrljao ruke.
„Najpre moram da ti ispričam šta se dogodilo onog dana.“

I Karl i Ajlin su bili kod kuće onog dana kad su Čarli i Bili ubili Dženi. Karl je radio na
spratu i kao i uvek, slušao kako je Džejms sav nesrećan otišao iz kuće. Te godine je bilo
mnogo dana kad se osećao tako: posmatrao je kako nas Čarli sve vodi niz stražnji vrt i u
šumu, ali se osećao nemoćnim da se umeša. Znao je ko je bio Čarli – vanbračni sin
Ajlininog bivšeg muža – i nije imao poverenja u njegovo mešanje u Džejmsov život. Ali
smatrao je da nije na njemu da kaže bilo šta.
Dok mi je pričao ovo, setio sam se poslednjeg dana kad sam s njima išao u šumu.
Kako sam video da Karl nerado podiže ruku kad sam mu mahnuo.
„I, naravno, tada već nisi bio s njima“, rekao je Karl. „Ali tog dana si s njim
razgovarao ovde. Rekao si mu istinu. I umesto da se sastane sa Čarlijem i Bilijem, došao
je kući.“
Karl je čuo da počinje svađa, izašao je iz svoje improvizovane kancelarije i ćutke
stajao neko vreme na stepenicama slušajući ljutite reči koje su razmenjivali Džejms i
njegova majka. Svađa zbog onoga što sam uradio bila je gadna. Ajlin je plakala i vikala.
„Uvek sam smatrao da je trebalo da mu kažemo ranije“, rekao je. „Ali Ajlin je bila
nepokolebljiva. Nije želela da misli o onome što se dogodilo, htela je samo da zaboravi.
U tom trenutku nisam znao kako je Džejms saznao, ali mi je negde bilo drago da jeste.
No to je trebalo da razreše njih dvoje, pa sam se ja vratio da radim.“
Svađa u prizemlju se nastavila još neko vreme, a onda je nastupila tišina. Karl je
nastavio da radi misleći da će kasnije moći da pomogne. To je bila njegova uloga u kući:
da sve smiri; da brine o svima i da sve funkcioniše. Oduvek je bio mirotvorac.
Duboko je udahnuo.
„Ali onda sam čuo vrisak.“
Nikad nije mogao sa sigurnošću znati šta se dogodilo, ali izgleda da je u nekom
trenutku Čarli ušao kroz stražnja vrata.
„Taj dečko je bio lud. To znaš, je li?“
Klimnuo sam glavom sećajući se. „Da, znam.“
„Zaista je verovao u taj svet snova koji je izmislio. Mislio je da će naći svog oca
tako što će uraditi ono što je uradio. Ali, naravno, čitava stvar je bila besmislena. Mislim
da je, kad se probudio u šumi, bio toliko uznemiren, frustriran i ljut da je došao u našu
kuću da se istrese na Ajlin.“
 Karl nije video kad se to dogodilo, ali po onome što je uspeo da sazna kasnije, Čarli
je počeo da vređa Ajlin, a zatim ju je napao, gurnuo na patos i počeo da je tuče. Džejms
je stajao tamo na trenutak i gledao kako dečak za koga je mislio da mu je drug pokušava
da mu ubije majku. Znao je da su ga izdali. Shvatio je da su temelji njegovog postojanja
potkopani za samo jedno popodne.
A kako je Čarli nastavio napad na Ajlin, Džejms je dograbio nož.

Kad je Karl završio, načas sam sedeo u tišini.

„Džejms je ubio Čarlija?“
Karl je potvrdno klimnuo glavom.
„Moglo bi se reći da je postupio u samoodbrani – ili makar da je štitio majku. Ali to
je otišlo dalje. Izgubio je kontrolu nad sobom. Mislim da je sve što se dogodilo – sve što
je saznao tog dana – sve se to izlilo u tom trenutku. Još je ubadao Čarlija kad sam sišao.
Morao sam da mu otmem nož.“
Trepnuo je ne bi li oterao tu sliku.
„Zašto niste zvali policiju?“, rekao sam.
„Razmišljao sam o tome. Ali onda… doneo sam odluku. Stojeći tamo u tom
trenutku znao sam da su nam životi zauvek promenjeni i želeo sam da ograničim štetu.“
Najednom me je pogledao. „Ja volim Džejmsa, znaš.“
Klimnuo sam glavom sećajući se.
Kao rođenog sina.
„I znao sam da će biti u velikoj nevolji. Pojma nisam imao šta radim, ali neko je
morao da preuzme kontrolu. Džejms je ridao, Ajlin je bila histerična. Neko je morao da
se pobrine za njih oboje. I svelo se na mene. Kao i uvek.“
Zavrteo je glavom i zaćutao.
Čekao sam.
Posle nekog vremena je ponovo duboko udahnuo.
„Zamotali smo Čarlijevo telo u plastičnu foliju, dobro ga uvezali i ostavili u
potkrovlje, okruženo kutijama i tepisima. Očistili smo sve. I onda smo čekali. Nismo
znali šta je uradio u tom trenutku, a kad je te večeri Bili uhapšen, bilo je prekasno da se
išta pomeni. Sakrili smo telo; pospremili mesto zločina. Svi smo bili krivi. Policajci su
sutradan došli da razgovaraju s nama, ali nisu imali razloga da sumnjaju u nas. Nikad
nisu pretražili kuću niti bilo šta slično uradili. Stalno sam čekao da sve krene naopako,
ali nije. Ono što je ostalo od Čarlija bilo je zapečaćeno iznad nas, ali na kraju je bilo lako
pretvarati se da je sve to naprosto… nestalo.“
Raširio je ruke kao da nije mogao da sasvim u to poveruje. Međutim, nije bio u
pravu. Njih troje su možda prošli nekažnjeno za zločin, ali posledice Čarlijevog nestanka
su se i dalje osećale čak i sad. Ljudi su umirali zbog te tajne. Ono što se dogodilo tog
dana pružalo je prste narednih dvadeset pet godina i još uvek stezalo svet.
 „Džejms se nikad zapravo nije oporavio“, rekao je Karl. „Imao je težak život. Piće.
Droga. Ajlin i ja smo došli do nekog novca i preselili se da bismo mu bili bliže. Uvek je
bilo potrebno da se neko brine o njemu.“
„Da“, rekao sam.
„I dao sam sve od sebe da pomognem. Pokušao sam da ga uverim da je to što se
dogodilo bio samo ružan san.“ Karl se nasmejao na ironiju. „S vremenom mislim da je
prihvatio da je to istina. Veruje da je Čarli zaista nestao tog dana. Priča o tome sve
vreme. Potvrđuje to sebi. Treba mu da to bude tako da ne mora da se seća.“
Pomislio sam na ono što mi je Amanda ispričala.
„Priča li o tome na internetu?“
„Na šta misliš?“
„Ne znam.“
Amanda je smatrala da je korisnik na forumu koji je spomenula hrabrio ubice u
njenom gradu. Pitao sam se sada je li možda pogrešno protumačila poruke koje je videla.
Je li bilo moguće da su osmišljene ne da podstaknu ubistvo koliko da učvrste uverenje
kojeg korisnik mora da se drži. Da Čarli nije mrtav. Da se ono što mi je Karl upravo
opisao nikad zapravo nije dogodilo.
Ništa od svega toga nije bio odgovor na moje prvobitno pitanje.
„Kako je bila umešana moja majka?“
„Nikako.“ Pogledao me je. „Pole, moraš mi verovati. S onim što se dogodilo ona
nije imala ništa.“
„Ali?“
Skrenuo je pogled.
„Ali bilo je teško. Griža savesti. Pritisak. A Dafni je bila moj najbolji prijatelj. Mi
smo zaista… Bili smo dragi jedno drugom.“
Pomislio sam ponovo na fotografiju na kojoj su njih dvoje kao i na razgovor koji
sam načuo kao dete.
S nekim drugim bi mogao biti mnogo srećniji, znaš?
Usledila je tišina pre no što je odgovorio.
Zaista mislim da ne bih mogao.
Tada su, naravno, moja majka i moj otac već godinama bili u braku, a Karl je već
preuzeo na sebe da podiže Džejmsa. U to doba mi razgovor nije izgledao bremenit, ali
sada sam imao dovoljno godina da zamislim težinu reći i tišinu između njih. Pravila koja
su se morala poštovati. Prilike koje su propuštene. Stvari koje nisu izrečene i životi
neistraženi.
„Rekli ste joj šta ste uradili?“
„Nekoliko godina kasnije.“
„Šta je rekla?“
„Da sam postupio ispravno. Da ništa dobro ne bi proizašlo iz istine. Jer razumela je
da sam radio ono što je najbolje za Džejmsa, i da je bilo bolje da se sve to zaboravi. I
tako je sve ove godine čuvala tajnu.“
 Da. To je tačno ono što je moja majka morala uraditi. Iz osećanja dužnosti,
prijateljstva i možda čak izgubljene ljubavi. Ali bilo je to breme koje joj je bilo teško da
nosi. Razmišljao sam o otiscima crvenih dlanova u potkrovlju i novinskim izveštajima
koje je sakupljala. Razumela je posledice svog ćutanja i to ju je mučilo. Ali svejedno je
nosila to breme.
Jedna generacija je žrtvovala toliko mnogo da bi zaštitila sledeću.
„Ali prošle godine otprilike“, rekao je Karl, „počela je da me zove. Iz onog što je
govorila bilo je očigledno da… pomalo gubi kontrolu nad svim. Stalno mi je govorila o
onom što se dogodilo. Brinuo sam da bi mogla da ispriča drugim ljudima, i pre nekoliko
nedelja sam se vratio u Griten.“
„Otišli ste da se vidite s njom?“
„Pokušao sam da razgovaram s njom, ali nije bila sva svoja.“
„I onda ste je gurnuli niz stepenice?“
„Ne!“
Iznenadni šok u njegovom glasu i izraz na njegovom licu bili su iskreni.
„Recite mi šta se onda desilo.“
„Odlučio sam da je najbolje da telo iznesem iz naše stare kuće. Čak i da Dafni kaže
nešto, tamo niko ne bi mogao naći dokaze. Stoga sam te noći posmrtne ostatke odneo u
šumu i razbacao ih. Malo sam ih pokrio. Trudio sam se da izgleda kao da su tamo
odavno.“
On je u šumi, Pole!
Svetluca među drvećem.
„Možda je Dafni videla baterijsku lampu. Ali šta god bilo, znala je šta radim.
Problem je bio Čarlijev dnevnik snova, razumeš? Džejms ga je uzeo, a ja sam ga doneo
ovamo. Ali shvatio sam da ga ne mogu ostaviti u šumi s njim. Od njega su ostale samo
kosti, ali dnevnik nije bio izložen vremenskim neprilikama – izgledao je kao sasvim nov.
Stoga sam planirao da ga spalim. Ostavio sam ga na kuhinjskom pultu kad sam otišao u
šumu. I kad sam se vratio… više nije bio tu.“
„Moja majka je došla i uzela ga?“
„Mora da je to uradila. Ali tada je bilo prekasno da preduzmem nešto u vezi s tim.
Otišao sam do vaše kuće, a hitna pomoć je bila ispred.“
Sve su iste.
Sada sam shvatio šta se dogodilo. Moja majka je uzela dnevnik i sakrila ga među
ostale identične beležnice. Došla je dotle, ali njeno telo više nije bilo dovoljno snažno.
„Znači silazila je niz stepenice“, rekao sam tiho.
„Molim?“
„Nije važno.“
Zaćutali smo.
Tada je Karl uzdahnuo.
„Umoran sam, Pole. Sada znaš sve. I kao što sam rekao, na tebi je da odlučiš šta ćeš
uraditi s ovim što sam ti ispričao.“ Pokazao je iza nas. „Čarli je sada tamo u šumi i pre
ili kasnije će ga pronaći. Sve će biti gotovo. U međuvremenu moraš da odlučiš šta da se
radi. Možeš da upropastiš ono što je ostalo od života troje ljudi. Možeš da naštetiš
uspomeni na svoju majku. Ili možeš…“
„Zaboraviti?“
„Da. Pretpostavljam da je tako.“
Pogledao sam u stranu razmišljajući o svemu što je rekao. Razmišljao sam o sledu
događaja, mreži uzroka i posledica. Ako je ono što mi je rekao istina, jesam li ikom
zamerao što se ponašao tako kako se ponašao? Nisam bio siguran da jesam. Svi su
pokušali da urade sve što mogu. Da zaštite ljude koje vole. Da ih zaklone od nevolje. Da
nose svako svoje breme koje im je dato. Možda je vreme da ponesem svoj deo tog tereta.
Tada sam se setio majčinih reči.
„S nekim drugim ste mogli biti mnogo srećniji, znate“, rekao sam.
Na Karlovom licu je bilo urezano celoživotno kajanje. Mislio sam da te moje reči
verovatno važe za svakog, ali možda čovek ceni značaj toga tek na kraju života.
„Da“, rekao je. „Znam.“
Onda i vi možete da nosite sve to.
I možete da odlučite šta da radite u vezi s tim.
I spremao sam se da kažem još nešto, ali tada sam podigao pogled i video da stižu
policijska vozila.
 36

Dvajer je vozio isuviše brzo i automobil se zaneo kad se zaustavio pored onoga što
nekad bilo igralište u Griten Vudu. Drugo vozilo se zaustavilo iza njega umalo se ne
zabivši u njihov zadnji deo.
Amanda je pogledala kroz suvozački prozor i videla da na klupi sedi dvoje ljudi.
Prepoznala je Pola, a na osnovu podataka koje joj je Teo neprestano slao, pretpostavila
je da je drugi muškarac bio Karl Doson.
Dvajer očigledno nije bio u nedoumici: već je izašao iz kola i kretao se brže nego
što bi Amanda pretpostavila da je bio u stanju. Još je otkopčavala sigurnosni pojas kad je
Dvajer opkoračio malu ogradu držeći svoju službenu legitimaciju ispred sebe.
„Gospodin Doson?“, čula je kako govori. „Gospodin Karl Doson?“
Potrčala je da ga sustigne. Iza sebe je čula kako su se zalupila vrata. Oba vozila su
bila parkirana s iste strane područja: ne baš sjajan postupak, ali na drugoj strani igrališta
je bilo gusto žbunje u obliku potkovice, a Karl Doson je izgledao isuviše iznenađen da bi
se dao u bogzna kakvu jurnjavu. Ustao je, međutim, i krenuo s klupe prema središtu
terena. Pol je još uvek sedeo, očigledno zbunjen onim što se dešava, ali Karlu se na licu
videla panika kao da nije bio nimalo iznenađen što vidi policiju ovde.
Kao da bi pokušao da beži da može.
Ali to nije dolazilo u obzir kad je Dvajer stigao do njega. Pohranio je legitimaciju
jednom rukom, a drugu spustio Dosonu na mišicu pre no što je Amanda i videla da se
pomera.
„Karl Doson, je li tako? Smiri se, druže. Želimo samo da porazgovaramo, u redu?“
Doson je sada nepomično stajao u mestu. Amanda je prošla pored njih dvojice i
otišla tamo gde je Pol i dalje sedeo na klupi. Ustao je kad mu je prišla.
„Šta se dešava?“
„Ništa.“ Ispružila je dlanove procenjujući ga. Izgledao je potreseno, ali ne i
povređeno. „Jeste li dobro?“
Ali on je samo gledao mimo nje. Čula je kako im se drugi policajci pridružuju na
igralištu, kao i pucketanje radio-stanica.
„Smirite se, Pole“, kazala je.
„Šta se dešava?“
„Samo moramo da razgovaramo s gospodinom Dosonom.“
„O čemu?“
„To vam ovog trenutka ne mogu reći.“
 Načas ga je pogledala i videla je očaj na njegovom licu. Ruke su mu visile uz
bokove, a pesnice je stezao i opuštao. Osvrnula se. Dvajer je vodio Dosona do vozila,
jednom rukom praktično obgrlivši ramena starijeg muškarca. Otpozadi je izgledalo kao
da su prijatelji, kao da jedan drugom pomaže da ode kući posle noćnog provoda.
A onda je videla kako je Doson malo posrnuo, kao da mu je izbijen vazduh iz pluća
i znala je da mu je Dvajer upravo rekao zbog čega ga hapse. Da je osumnjičen za ubistvo
svoje supruge i pastorka i Bilija Robertsa.
Na jedan tren Karl Doson se osvrnuo ka mestu gde su stajali ona i Pol. Nikad dotad
nije videla takav gubitak na licu nekog čoveka. Izgledalo je kao da mu je oduzeto sve za
šta se godinama borio i za šta je radio. Kao da se u tom jednom jedinom trenutku
osvrnuo na čitav svoj život shvatajući da je svaka sekunda njegovog života bila
besmislena i protraćena.
A onda ga je Dvajer ponovo poveo prema vozilu.
„Šta je uradio?“, upitao je Pol.
Amanda se okrenula.
„Ne znači nužno da je išta uradio. Samo moramo da razgovaramo s njim.“ Spustila
mu je ruku na rame i tiho rekla: „Jeste li sigurni da ste dobro?“
„Dobro sam.“
„Zašto ste ovde bili s njim?“
„Samo smo razgovarali.“
Čula je kako su joj se iza leđa zalupila vrata.
„O čemu ste razgovarali?“, upitala je.
Pol je gledao preko njenog ramena, a kad ju je sad pogledao, nikako nije mogla da
pročita izraz na njegovom licu. Podsetilo ju je to na onu priliku u pabu kad ga je pitala s
kim još bi trebalo da razgovara u Gritenu. Kao da je vodio neku unutrašnju borbu sam sa
sobom, kao da ne zna koliko da joj kaže.
„O mojoj majci“, rekao je.
„Šta je s njom?“
„Umrla je.“
„Znam“, rekla je. „Moje saučešće.“
„A Karl joj je bio prijatelj.“
Pogledala je iza u kola gde je Dvajer čekao, a Karl Doson sedeo na zadnjem
sedištu. Imali su tri brutalna ubistva, a taj čovek je bio povezan sa svim žrtvama. Mislim
da je on glavni osumnjičeni, rekao joj je Dvajer u Upravi i sigurno je bio u pravu. To je
bilo najverovatnije, na kraju krajeva. Ako nije on, ko je onda? Ali pogledavši sada
ponovo Pola, pomislila je da joj je nešto promaklo – da se tu dešava nešto više nego što
shvataju.
„Pole?“, rekla je.
Dođavola. Pomozi mi.
Ali lice mu je postalo bezizražajno. Ma s kakvom odlukom da se borio, očigledno
ju je doneo. A kad je progovorio, činilo se pre kao da razgovara sam sa sobom.
„Karl joj je bio prijatelj“, ponovio je.
Zatim je spustio pogled i okrenuo se.
„To je sve.“
 37

Moj otac je imao običaj da spaljuje stvari.

Bila je to jedna od retkih uspomena na njega iz mog ranog detinjstva. Ja sam
izgleda čitavo svoje zrelo doba proveo ne osetivši potrebu da zapalim bilo kakvu vatru, a
to je u ono doba ipak bila redovna pojava. Kad sam još bio dovoljno mali da me otac ne
mrzi, stajao bih s njim u stražnjem vrtu i gledao kako lomi drvca za potpalu, ostavljajući
tanke komade drveta da vise s krajeva kao kandže, i pomagao mu da šuškave gomile
lišća metlom skupi u ložište koje smo tamo imali. Novine, đubre, svežnjevi grana i oštri
navoji drače. Sve čega je želeo da se reši bilo je spaljeno, a onda bi sledećeg dana
pregrabuljao pepeo, spreman za naredne vatre. Pretpostavljao sam da je moj otac
naprosto takav. Kad mu nešto više nije koristilo, preuzimao je na sebe da to zbriše s lica
zemlje.
Možda je imao pravu ideju.
Sada sam stajao na stražnjem stepeniku i držao prvu kutiju.
Bilo je veće i gde god sam pogledao, senke su bile sve tamnije. Noć je brzo padala
u Gritenu i uskoro će biti mrak. Čak i sad pročelje šume na kraju vrta gubilo se u
pačvorku crnog i sivog, dodatno zaklonjeno izmaglicom što se dizala iz niskog rastinja.
Vazduh se hladio, a blagi povetarac je do mene donosio miris zemlje i lišća.
Čitavo popodne sam proveo omamljen, šokiran i zbunjen onim što se dogodilo:
najpre svime što mi je Karl ispričao, a onda dolaskom policije. Amanda je odbila da
objasni o čemu su hteli da razgovaraju s Karlom i od tada se nisam s njom čuo. Naravno,
i obrnuto je bilo tačno. Nisam joj rekao šta je Karl govorio niti sam je kasnije nazvao i
preneo joj informacije. Tamo na igralištu za to je naprosto bilo prerano. Imao sam osećaj
da mi je odluka koju mi je Karl prepustio nametnuta i ono što mi je zaista bilo potrebno
jeste prilika da razmislim i smislim šta je najbolje činiti.
Ako kažem istinu, životi troje ljudi će biti upropašćeni i svi će saznati za umešanost
moje majke. A s kojim ciljem? Išao sam tamo-amo sve vreme pokušavajući da se
usredsredim na praktične stvari. Otišao sam u dom za nemoćne po majčine stvari.
Izvadio sam umrlicu. Raspitao se o sahrani.
Ali odluka se morala doneti.
Mislio sam da sam je sad doneo.
Nosio sam kutiju u vrt. Ložište je bilo pomalo obraslo travom, ali su se cigle na
ivicama držale i bilo je manje-više onakvo kakvo sam pamtio: bledi čir na zelenoj koži
vrta. Okrenuo sam kutiju i istresao novine u ložište, pa napravio gomilu u središtu
šutirajući ih, a pri svakom pokretu su se dizali oblačci starog pepela i kiseli, prljavi miris
davnašnjih vatri.
Zatim sam se vratio u kuću.
Činilo se da je ovo posao koji treba obaviti po mraku, pa svetla u kući zasad nisam
palio. Još je bilo dovoljno svetlosti da siđem do ulaznih vrata gde sam sve odneo.
Podigao sam drugu kutiju i odneo je do ložišta.
Ispraznio je.
Jesam li postupao ispravno?
Podigao sam pogled. Nebo je bilo tamnoplavo i poprskano bledim zvezdama. Tamo
se odgovor nije mogao naći.
Ponovo sam ušao u kuću i uzeo treću kutiju, pa je ispraznio u ložište, gde je gomila
novina bila tamnosiva poput stare kosti.
Još jedna.
Poslednja kutija, dakle. Unutra je već bilo mnogo mračnije nego kad sam počeo, a
u vazduhu se osećala težina kao da moji postupci kući ništa ne oduzimaju već joj nekako
dodaju. Dok sam iznosio kutiju do ložišta, povetarac se pojačao i trava oko mene je
zadrhtala. Ispraznio sam kutiju. Moje stare beležnice. Moj dnevnik snova. Časopis o
kreativnom pisanju. Lutka koju je Čarli dao Džejmsu. Tanka knjiga u tvrdom povezu sa
Dženinom pričom o Crvenorukom.
Ali ne i Čarlijev dnevnik snova.
Namrštio sam se.
Gde je bio?
Trenutak kasnije sam shvatio da mora biti još uvek na spratu u majčinoj sobi. Kad
sam ranije napolju ugledao Karla, spustio sam dnevnik na krevet, a zatim otišao za
Karlom na igralište. Opet sam ušao u kuću i polako se popeo uza stepenice. Odmorište
je bilo skoro u mrklom mraku, kao da je kuća uvukla noć u sebe, a kad sam ušao u
majčinu sobu, bila je puna oblika i senki. Ali dnevnik se jasno video: crni pravougaonik
na prugastom dušeku.
Uzeo sam ga.
Postupam li ispravno, mama?
Čitavo popodne mi je na pameti bilo šta bi moja majka želela da uradim. S
razlogom je odlučila da Karlu ukrade dnevnik. Posle tolikih godina nagomilavanja
krivice možda je negde želela da istina izbije na površinu. Alije podjednako u tom
trenutku um počeo da je izdaje. Sve ovo vreme je čuvala Karlovu tajnu. Jer bili su
prijatelji ako ne i nešto više.
Postupam li ispravno?
Nisam znao šta bi rekla da je sada bila ovde, a mračna kuća nije nudila odgovore
ništa više do noćno nebo napolju. Možda nije bilo odgovora, pomislio sam. Možda se
život samo svodio na to da uradiš ono što u tom trenutku misliš da je najbolje i onda
posle živiš s posledicama – najbolje što možeš. Šta bi rekla moja majka da je sada ovde?
Verovatno to da sam odrastao čovek. Da me je vaspitavala i štitila najbolje što je mogla.
I da je sad više nema, što je značilo da sam sam morao odlučiti šta da radim.
 Šum u prizemlju.
Na trenutak sam nepomično stajao.
Osluškivao.
Ništa više. Bilo je kao da se kuća proteže posle vrelog dana i priprema za spavanje.
Možda je negde i znala šta se spremam da učinim i pripremala se da bude zaključana i
zaboravljena na neko vreme.
Uzeo sam dnevnik i izašao na odmorište.
Zatim sam oklevao gledajući niz stepenice.
Sada je tu bilo veoma mračno i kuća je izgledala još ispunjenija nego pre. Jeza mi
je prošla niz kičmu. Otkako sam se vratio u Griten, ovde se nikad nisam osećao kao da
sam potpuno sam, ali tako je bilo zato što su uspomene bile u svakom ćošku i na svakoj
površini. Sada sam osećao drugačije prisustvo.
Neko je u prizemlju.
Misao se pojavila niotkud.
Nije bilo razloga da verujem da je to tačno. Sve što se ovde dogodilo svodilo se na
to da je Karl pokušavao da me zastraši i otera. A ipak mi je tišina odzvanjala u ušima i
neki primalni deo u meni bio je na oprezu.
Gledao sam na ulazna vrata. Kad sam stigao, na njih sam stavio lanac. Ali zadnja
vrata su bila otključana.
Je li zvuk koji sam čuo mogao biti otvaranje vrata? Moraš da izađeš.
Kad mi je ova misao pala na pamet, najednom je postala hitna.
Sišao sam niz stepenice krećući se brzo, ali nastojeći da budem što tiši, pa bih se
trgnuo na svaki škripavi šum. U dnu sam se osvrnuo i pogledao mračni hodnik. Kuhinja
je bila u mraku, a zadnja vrata zatvorena. Tamo nikog nije bilo.
Ali kad sam se okrenuo i posegnuo da skinem lanac s ulaznih vrata, sablasni čovek
je iskoračio iz senki u dnevnoj sobi i stao pored mene. Kretao se toliko brzo da sam
jedva imao vremena da ga primetim pre no što mi je bol eksplodirao u plućima.
Svet se zavrteo oko mene, a mrak u hodniku ispunio zvezdama.
 38

„On nešto laže“, rekao je Dvajer.

Amanda je zurila u monitor na stolu i potvrdno klimnula glavom. Na ekranu se
video snimak kamere koja je bila uključena u prostoriji za razgovor. Karl Doson je sedeo
za stolom, s laktovima na stolu, lica zaklonjenog dlanovima. Ono što mu je ostalo od
kose štrčalo je uzdignuto njegovim prstima. Prošlo je deset minuta otkako su ga ostavili
samog da naprave pauzu i koliko je mogla da vidi posmatrajući monitor, nije se uopšte
pomerio.
On nešto laže.
Laže on mnogo šta, pomislila je.
Pre svega, Doson je tvrdio da je nekoliko dana bio u Gritenu. U izvesnoj meri se to
uklapalo s promenama koje su ustanovili na njegovoj kreditnoj kartici, ali po svemu
ostalom nije imalo smisla. Zašto je bio ovde? Došao je, izgleda, da vidi Dafni Adams, ali
to se nije slagalo. Vratio se u Griten dan pre njene nezgode, a ipak, kad su proverili u
domu za nemoćne, nije bilo podataka da je posle uopšte dolazio da je poseti. Pa, šta je,
dođavola, radio?
„Nije imao odgovor kad je posredi Dafni“, rekla je.
„Da, umukao je. Jer laže.“
„Laže li zaista?“
„Naravno da laže“, kazao je Dvajer. „Ako je došao da je vidi, to mu nikako nije
pošlo za rukom. Da budemo iskreni, ona nije baš trčala naokolo.“
„Nije.“
Dvajer je bio u pravu, ali ipak je u njoj tinjala sumnja. Iz nekog razloga Doson im
nije rekao sve, ali mislila je da postoji zrno istine u onom što je rekao. Izgledalo je kao
da oni imaju jednu sliku, a on drugu i da se neki delovi poklapaju, a neki ne. Možda je
zaista došao da vidi Dafni Adams, ali bilo je tu još nešto i uprkos višečasovnog pritiska
kojem su ga izložili, nije hteo da objasni šta je to.
Postojalo je nešto što im je promaklo.
Dvajer je rekao: „Zar ga ne smatrate glavnim osumnjičenim za ubistva?“
„Nisam sigurna.“ Pogledala ga je. „Vidim da ga vi i dalje smatrate.“
Slegnuo je ramenima. „Možemo ga povezati sa sve tri žrtve. Znamo da je bio ovde
u Gritenu u vreme kad je ubijen Bili Roberts. A ni vožnja do kuće mu ne traje mnogo
dugo. Dakle, za mene je definitivno glavni osumnjičeni, da.“
„A motiv?“
 „Dugogodišnje porodično zlostavljanje navedeno u dosijeu. Možda je najzad
pukao.“
Amanda je pogledala ekran.
Doson se još uvek nije pomerio.
„Možda“, rekla je.
„Evo šta ja mislim“, kazao je Dvajer. „Doson se ovamo vraća iz nekog razloga –
recimo da je moguće da je zaista želeo da vidi Dafni Adams. Ona umire, on je
uznemiren. Živeo je žalosno, jebiga, i ogorčen je. A tu su i sve one ružne uspomene u
Gritenu. I on se neko vreme krčka, pa na kraju pronađe Bilija Robertsa i sve eksplodira.
Kasnije odlazi kući i poludi i sa svojom porodicom.“
„A onda se vrati ovamo da proćaska sa Polom Adamsom?“
Dvajer je ponovo slegnuo ramenima.
„Ako verujete da je to ono što su zaista radili.“
Amanda nije imala odgovor na to. Pol se tamo na igralištu očigledno mučio zbog
nečeg. Kad ga je tek upoznala, bila je uverena da joj je govorio istinu, pa je bilo mnogo
lakše primetiti razliku kad nije govorio. Ali takođe je imala osećaj da je to što nije bio
spreman da joj kaže nešto što nije povezano s ubistvima. Da je znao išta o ubistvima,
bila je sigurna da bi joj rekao. Izgled je mogao da vara, naravno, ali joj je delovao kao
isuviše pristojan da bi tako postupao.
„Ne mogu da zamislim da su to zajedno uradili“, kazala je.
„Nešto jesu zajedno uradili.“
„Pol nije imao motiv da povredi Ajlin i Džejmsa.“
„Ali je imao za Bilija Robertsa.“
„Svakako. Ali kad sam razgovarala s njim, zbilja mislim da nije znao čak ni da je
Bili izašao iz zatvora. Zaista, mislim da je Pol dao sve od sebe da zaboravi ono što se
dogodilo ovde u Gritenu. Dobro čitam ljude, a on je, kad sam mu rekla, bio istinski
šokiran.“ Pokazala je na monitor. „A, naravno, tu je još nešto.“
„Šta to?“
„Lice Karla Dosona kad ste mu rekli.“
Taj trenutak na igralištu joj se urezao u pamćenje. Otkako su počeli razgovor u
stanici, Doson joj je delovao kao skrhan čovek. Nije briznuo u plač, nije vičući poricao,
nije se rušio od šoka. Odisao je prazninom, ali i nekom čudnom vrstom odlučnosti. Kao
da je pre ovoga nosio teža bremena i ma šta to iziskivalo, nameravao je da to ponovo
učini i sad.
Dvajer je pogledao u ekran.
„I dalje mislim da je on glavni osumnjičeni“, kazao je.
Amanda je uzdahnula za sebe. Ma koliko ona bila suzdržana, postojali su dobri
izgledi da je Dvajer u pravu. A uostalom, pogotovo pošto je Pol odbijao da razgovara,
Doson je bio sve što su ovog trenutka imali.
„Treća runda?“, rekla je.
„O da.“
 Kancelarija u koju su se povukli bila je samo dvoja vrata dalje od prostorije za
razgovor. Kad su stigli do nje, Amandin telefon je zazvonio. Izvadila ga je iz džepa
pitajući se ne zove li je možda Pol. Ali unela je njegov broj u svoj mobilni, a ovaj koji se
sada video nije joj bio poznat.
„Možete da počnete“, rekla je Dvajeru. „Pridružiću vam se za sekund.“
„Nemam ništa protiv.“
Karl Doson je podigao pogled kad je Dvajer ušao, a lice mu je i dalje bilo
izgubljeno i prazno, no onda su se vrata zatvorila i Amanda ništa nije mogla da vidi.
Odgovorila je na poziv i naslonila se na zid.
„Detektivka Amanda Bek“, rekla je.
„Detektivka Bek?“
Bio je to ženski glas. Amanda nije mogla da ga prepozna, ali je čak i u te dve reći
primetila žurbu i paniku.
Odmaknula se od zida.
„Da. Ko zove, molim vas?“
„Meri.“
„Meri?“
„Meri Prajs? Pre nekoliko dana ste bili u našoj kući da razgovaramo o ubistvu
našeg sina. Zaista moram da razgovaram s vama. Toliko se plašim.“
Majka Majkla Prajsa. Amanda se setila kako je sedela u dnevnoj sobi po kojoj su
još bile dečakove stvari, a vazduh težak od tuge, i kako je očajnički želela da bude negde
drugde.
„Meri“, rekla je. „Naravno. Molim vas, pokušajte da se smirite.“
„Žao mi je. Toliko mi je žao.“
„Ne treba da vam bude žao.“
„Trebalo je da vas nazovem ranije. Jednostavno nisam… O, bože.“
Toliko se plašim.
„Recite mi šta nije u redu, Meri.“
„Moj suprug.“
Din Prajs. Amanda se sećala kako je naglo napustio sobu ne mogavši da prihvati da
mu je sin ubijen zbog priče koju im je oboma ispričala. Hoćete da kažete da je moj sin
ubijen zbog utvare? I pretnja koju je naslutila u njemu. Jedva prikriveno nasilje što mu
je, osetila je, ključalo pod površinom.
„Šta je s njim?“, rekla je.
Meri je sada plakala.
„Mislim da je uradio nešto loše.“
 39

Svetlo u hodniku se upalilo i shvatio sam da gledam u par vojničkih čizama.

Na momente nisam mogao da ih vidim jasno. Ležao sam sklupčan na uglačanom
patosu očajnički pokušavajući da dišem uprkos bolu u plućima kakav nikad dotad nisam
osetio. Činilo se da se čovek maltene nije pomerio, ali me je udario u stomak tolikom
snagom da mi je izbio vazduh i onemogućio mi da dišem duboko.
„Plitko diši“, rekao mi je. „Preživećeš.“
Glas mu je bio bezizražajan i hladan: iznosio je činjenice ne mareći zapravo za
ishod. No ispostavilo se da je bio u pravu. Posledice udarca su postepeno uminule i
uspevao sam da udišem male količine vazduha, a bol je sa svakim udahom bivao sve
slabiji.
Sve vreme čovek je stajao tu čekajući da se povratim, potpuno nepomičan. Nekako
sam shvatio da ne treba da pokušavam da ustanem – da je želeo da budem na patosu i da
bi me jednostavno opet srušio ako bih se opirao – ali trenutak kasnije sam se usudio da
ga pogledam. Stajao je u dovratku dnevne sobe, odeven u crne vojničke pantalone i crni
džemper. Telo mu je bilo vitko i žilavo, građeno za nasilje. Kosa mu je bila kratko
ošišana. Nisam mu prepoznao lice, ali izraz na licu mu je bio neumoljiv, kakav mu je bio
i glas.
U jednoj ruci, na kojoj je imao rukavicu, držao je lovački nož.
U grudima mi se počeo javljati užas.
„Šta hoćeš?“, uspeo sam da procedim; svaka reč mi je raspirivala bol u grudima.
Čovek me je ignorisao i s ramena skinuo ranac koji dotad nisam čak ni primetio.
Slobodnu ruku je zavukao unutra, pa onda bacio nešto ka meni. Trgnuo sam se kad je
tresnulo na patos pored mene.
Lisice.
„Stavi ih“, rekao je.
Svaki instinkt u telu mi je govorio da to ne činim. Ali čak i da nije imao nož i da
nisam nemoćan ležao na patosu, video sam da mu fizički nisam bio ravan. Da bi mi
jednostavno sam stavio lisice i da bi me bolelo mnogo više ako ga primoram da to on
uradi.
Prišao je korak bliže okrećući nož u ruci.
„Neću ti ponavljati.“
„U redu.“
 Uzeo sam lisice. Bile su čvrste, profesionalne, a između krugova je razmak bio
mali. Policijske, pomislio sam – ili vojne, možda. Čovek je odisao autoritetom kao da
mu je prirodno da kontroliše i maltretira ljude.
Stavio sam krug na levi zglob i zatvorio ga.
„Malo čvršće“, rekao je.
Poslušao sam.
„A sad drugu ruku.“
Ponovio sam postupak s desnim zglobom. Sada sam bio bespomoćan, ali to sam
već i bio. Možda je bilo čak i neke utehe u saznanju da je imao potrebu da me veže. Da
je hteo da me ubije, dosad bih već sigurno bio mrtav.
„Šta hoćeš?“, ponovio sam.
I opet nije bilo odgovora.
Umesto toga, čučnuo je i pogledao me hladno. Nož je sada bio mnogo bliže i video
sam da je s jedne strane nazubljen, a s druge tanak i opak. Posmatrao me je kao da
ispituje strvinu koju treba da iskasapi i ohladio sam se kad sam shvatio da možda postoje
drugi razlozi da me veže i da postoje daleko gore sudbine nego da naprosto budeš mrtav.
Osetio sam vibracije na butini.
Moj telefon je zvonio.
I čovek je to čuo i zavukao je ruku u moj džep. Načas je pogledao ekran, pa
nehajno stavio telefon na patos i zavitlao ga u mračnu dnevnu sobu.
Podigao je nož.
„Vidiš li ovo?“, rekao je.
„Da.“
„To znači da ćemo ti i ja razgovarati.“
„O čemu?“
„Ćuti. Razgovor će trajati onoliko koliko bude potrebno. Ako mi ne daš odgovore
koje želim, gadno ću te povređivati dok to ne učiniš. Razumeš li?“
„Da.“
„Jer znam da imaš te odgovore. Znam da znaš šta se dogodilo Čarliju Krebtriju i
gde je nestao.“
Trepnuo sam.
Nisam bio siguran šta sam mislio da se ovde dešavalo – pljačka možda? Ali setio
sam se sada Bilija Robertsa i koliko je potresena Amanda bila nakon što je došla s mesta
zločina.
Razgovor će trajati onoliko koliko bude potrebno.
Čovek je stavio koleno na moj bok, naslonio se i pribio me uz patos, a onda mi
vrhom noža prešao po ramenu.
„Nemam pojma šta se dogodilo Čarliju“, rekao sam.
„Stvarno? Zašto si onda planirao da uništiš dokaze?“ Pokušavao sam da mislim.
„Hteo sam samo da završim sa svim tim. To je sve što sam oduvek hteo.“
 To ga je izgleda razbesnelo. Jače mi je kolenom pritisnuo bok, a nož premestio na
moj obraz. Osetio sam kako vrh noža probija kožu, za vrh prsta udaljen od mog desnog
oka.
„Znaš šta mu se dogodilo“, rekao je.
Mogao sam mu reći istinu, ali nisam želeo, a po izrazu njegovog lica mislio sam da
namerava da me povredi ma šta ja rekao. Uprkos ovakvoj situaciji, osetio sam da u meni
raste gnev. Bes, zato što je čak i posle svih ovih godina Čarli još uvek imao sposobnost
da me se domogne, i rešenost da to prestane.
„Reci mi gde je Čarli.“
Vrh noža je iznenada zašao dublje; trgnuo sam se kad je čovek okrenuo ruku
zabadajući mi oštricu u jagodicu. Bol nije bio strašan, još ne, ali desnim okom sam video
blesak metala i iščekivanje je bilo još gore.
Moraš da mu ispričaš priču.
„Hejg“, rekao sam.
Ime se pojavilo niotkud, palo mi na pamet iznenada i silovito kao kombi koji je
odneo Hejgov život.
Početak priče.
Sada sam samo morao da pronađem ostatak.
Ali zasad je sečivo prestalo da se okreće dok je čovek razmišljao o mom odgovoru.
Sekund kasnije se setio imena i video sam da mu je poznato. Mora da je pregledao iste
forume na internetu kao i ja.
Trenutak kasnije nož se udaljio od mog lica.
„Dečak koji je stradao u saobraćajnoj nesreći“, rekao je.
„Ne“, odvratio sam. „Ne on. Njegov stariji brat. Rob Hejg – tako se zvao.“
Predstavu nisam imao da li je to tačno.
„Šta s njim?“
„Bio je u zatvoru, ali je izašao te godine. Glasine su kružile o onome što je Čarli
tog dana rekao na terenu za ragbi. Neki ljudi su mislili da je Čarli zaista izazvao nesreću,
a Rob Hejg je bio jedan od njih. Krivio je Čarlija za smrt svoga brata.“
Bila je to potpuna izmišljotina, naravno, ali sad kad sam počeo da je pričam,
shvatio sam da u mislima mogu da vidim kako se odvija, onako kao što se u retkim
prilikama dešavalo dok sam kao tinejdžer sedeo i pripremao svoje priče. Rob Hejg i
njegovi drugovi krstare automobilom. Traže priliku da se obračunaju sa Čarlijem i
nalaze ga kako sam tumara nedaleko od Griten Vuda nakon što se probudio i ostavio
Bilija među drvećem.
Odvlače ga u kola.
Batine koje su izmakle kontroli.
„Bilo ih je trojica“, rekao sam. „Ne mogu da se setim ostalih imena. Nakon što je
Čarli umro, uspaničili su se. Telo su mu umotali u tepih i ostavili u prtljažnik. Kasnije su
telo ostavili u šumi i spalili kola.“
„Gde u šumi?“
„Ima jedan stari bunar.“
 „Bunari su svi pretraženi.“
„Pre toga. Ima li boljeg mesta da se sakrije leš?“
Nisam disao dok je čovek razmišljao o tome. Morao je da poveruje u priču kako bih
dobio na vremenu. Pojma nisam imao šta ću uraditi s tim vremenom, ali sam znao da ne
želim da počne da me povređuje. Da će ono što se dogodi, ma šta to bilo, biti pod mojim
uslovima.
Napokon je sklonio nož.
„Otkud ti to znaš?“
„Hejg mi je pokazao.“
„Zašto bi to uradio?“
Dobro pitanje.
„To je bilo dva-tri meseca kasnije“, kazao sam. „Znao je da mrzim Čarlija i mislio
je da bih voleo da znam da je pravda izvršena. Možda je zaključio da može da mi veruje
da neću nikom reći. I bio je u pravu.“
Čovek me je gledao.
Još mi nije sasvim verovao. Ali malo je nedostajalo.
„Hejg mi je dao nešto“, rekao sam.
Pokazao sam glavom ka Čarlijevom dnevniku snova, koji sam ispustio pored vrata
kad sam dobio prvi udarac. Čovek ga je posmatrao načas, a onda podigao i prelistao. Ko
god da je on bio, očigledno je dovoljno doznao o slučaju da shvati šta mu je pred očima.
„I drago mi je“, rekao sam. „Drago mi je, jebiga, što mi je rekao.“
Čak i ako je sve ostalo što sam rekao bila izmišljotina, sada u otrovu u mom glasu
nije bilo ničeg lažnog. Da je moja priča bila istinita – da se Hejgov brat zaista pojavio na
mom pragu – otišao bih u tren oka s njim u onu šumu. I kad me je pogledao, čovek je
video da govorim istinu.
Nekoliko sekundi docnije bacio je dnevnik u dnevnu sobu.
„Odvešćeš me tamo“, kazao je.
 40

Stajao sam ispred zadnjih vrata na obodu vrta, a preda mnom zaleđeno, tamnoplavo
more namotaja i kovitlaca trave. Crna stabla u dnu mogla su jednako biti kraj sveta. Iza
mene čovek je upalio baterijsku lampu. Snop je rastinje pred nama pretvorio u bezbojni
tepih teksture i senke.
„Idemo ovuda?“, rekao je.
„Manja je verovatnoća da će nas ovim putem videti.“
„Koliko je daleko?“
Razmislio sam.
„Prilično. Otprilike kilometar i po.“
„Bolje bi ti bilo da me ne lažeš.“ Pritisnuo mi je nož na slabine. „Znaš šta će ti se
desiti ako lažeš.“
„Ne lažem.“
Udisao sam noćni vazduh. Sada je bio hladan. Bilo je čudno kako sam bio miran,
pogotovo što pojma nisam imao kako će se naredni minuti odvijati. Najverovatnije će
me čovek ubiti i jedino ću zapravo uspeti da rastegnem vreme koje mi je preostalo. Ali
svet je nekako bio neuravnotežen, a tišina nestvarna. Imao sam osećaj kao da smo čovek
i ja iskoračili iz vremena i obreli se na mestu gde se prošlost i sadašnjost mešaju
slobodnije nego obično.
Na mestu gde je sve moguće.
Podigao sam ruke vezane lisicama, zapušio nos i pokušao da dišem.
„Šta radiš?“, rekao je.
Spustio sam ruke.
„Ništa. Hajde.“
I onda sam krenuo niz vrt, jedva svestan da me prati, izuzev što se svetlost
baterijske lampe pomerala gore-dole što je održavalo miran, metodičan ritam. U dnu vrta
sam žičanu mrežu skinuo sa stubova i prešao preko nje. Čovek je obasjao šumu
otkrivajući put toliko obrastao rastinjem sa strana i odozgo da je izgledao pre kao tunel
nego kao staza.
Osvrnuo sam se. Kako je svetlost lampe toliko bleštala, bilo je nemoguće videti
čoveka, ali sam imao utisak da je i njemu nelagodno kao i meni – ili kako mi je trebalo
biti. Zatim sam se okrenuo i zakoračio preko ostataka ograde i počeo se probijati kroz
granje i lišće koje mi je već grebalo ruke.
Još jednom sam krenuo u Senke, poslednji put.
Bilo je prilično lako pronaći jednu od šačice grubih staza koje su vijugale kroz šumu.
Kad sam je našao, čoveka sam neko vreme vodio tom stazom.
Išao je malo iza mene, ali je osvetljavao put ispred mene i pod tim svetlom šuma je
izgledala jezivo i nestvarno. Najbliža drveta s obe strane bila su jarko osvetljena, svaki
detalj suve kore otkriven i video sam tepih zamršene trave i slomljenih grančica što se
pružao malo ispred nas. Ali svetlost je mogla da se probije samo dotle. Prizor svega
nekoliko metara ispred mene bio je kao crna ženica ili rupa u koju sam vodio nas
dvojicu.
Dok smo išli, počeo sam da gubim pravac kojim smo se kretali. To i nije bilo
važno. Nakon nekoliko minuta spazio sam zgodan prolaz između stabala s leve strane –
nije to bila staza, ali se moglo proći – i tu sam odlučio da skrenemo s glavnog puta.
„Moramo da idemo ovuda.“
„Siguran si?“
Na najbližem deblu u visini kukova tanke grane su visile s veće kao koščati prsti
iznad klavira. Pokazao sam na njih kao da je orijentir koji sam prepoznao.
„Siguran sam.“
Pun samopouzdanja sam zakoračio nadajući se da ne vodi u ćorsokak. Sreća je bila
na mojoj strani. Malo dalje je bio još jedan prolaz između stabala, ovog puta nadesno i
krenuo sam tuda odvodeći nas dublje u šumu.
Grana se slomila o moju mišicu. Ruku vezanih lisicama, pokušavao sam nespretno
da sklonim druge s puta kojim sam išao. Što smo dublje zalazili u šumu, to je baterijska
lampa radila sve gore i stabla su jedno preko drugog bacala senke, pa je sve izgledalo
slomljeno. Jedino što sam mogao da čujem u tišini bilo je pucanje grančica pod našim
nogama dok smo se sve više i više udaljavali od ostatka sveta.
Ovo je put, rekao sam mu.
Oko kilometar i po.
Naravno, nisam imao nikakvo stvarno odredište na umu. Nikakvu stvarnu ideju o
tome gde sam vodio ovog čoveka ni šta će se desiti kad stignem.
Najednom se ukazao prolaz na tlu.
Zateturao sam se i gotovo pao. Ogroman pojas zemlje bio je prekopan i iskopan,
korak ispred nas.
Ostani miran.
Napred se nije moglo, pa sam zakoračio ulevo oprezno podižući nogu iznad
zamršenog rastinja.
„Pazi ovde“, rekao sam.
Morao sam samo da se nadam. Sećao sam se kakva je bila ova šuma – kako si često
imao osećaj da se ne krećeš kroz šumu nego da se šuma pomera oko tebe – i sada sam se
u sebi molio šumi da neki deo namesti tako da mi sad pomogne.
Sreća me je ponovo pratila. Malo dalje napred se nije moglo proći već sam opet
mogao da nas povedem udesno. Činilo mi se da je selo sada ostalo veoma daleko iza
nas.
„Koliko još?“, upitao je čovek.
 „Još ima da se ide.“
Ali video sam po tišini koja je usledila da se bliži kraj njegovom strpljenju. Morao
sam da mu skrenem pažnju dok nas vodim dublje u šumu.
„Zašto ovo radiš?“, upitao sam.
Nije bilo odgovora.
„Ko si ti? Vojnik, pretpostavljam.“
Ponovo nije rekao ništa. Ali ovog puta sam slutio da makar razmišlja o pitanju.
„Nekad sam bio vojnik“, kazao je konačno. „Dugo. I radio sam vrlo loše stvari kad
sam bio vojnik. Stvari kojih se stidim. Kasnije sam bio otac i sve je opet počelo da bude
kako treba.“
Glas mu je zvučao toliko bezizražajno, toliko prazno i mislio sam da sam sad
razumeo. Bio je roditelj – verovatno roditelj žrtve u Federbanku, o čemu mi je Amanda
pričala. Čarlija nikad nisu našli i stoga je njegovo dete mrtvo, i to ga je slomilo. Zato je
bio ovde i radio šta je radio. Pokušavao je da to popravi.
„Žao mi je“, rekao sam.
„Ćuti.“
„Bio sam samo dete. Pokušao sam da uradim najbolje što sam mogao. Pojma nisam
imao da će to navesti ostalu decu da imitiraju ono što je Čarli uradio. Zaista sam mislio
da će se sve to naprosto zaboraviti.“
I tada je vreme isteklo.
Koraknuo sam među drveće i naišao na ćorsokak. Tu je bio još jedan veliki usek u
zemlji po čijem je obodu bilo načičkano korenje stabala koje je ličilo na crne vene što
vijugaju iz trošne zemlje. Napred se nije moglo. Tie sleva bilo je zaraslo u rastinje i
neprohodno. Zdesna je bio mali pojas zemlje koji se završavao gustim nizom stabala, a
trava i drača između njih bila je neprohodna kao bodljikava žica.
Dalje nismo mogli.
„Tamo“, rekao sam.
Čovek je stao pored mene. Srce mi je tuklo dok sam pokazivao na komad zemlje
desno od jaruge što je bila ispred nas. Nakrivio je lampu prema njemu, šarao snopom
napred-nazad, tražeći stari bunar koji nije bio tamo.
„Gde?“
Nekad si bio tako odlučan.
Brzo sam ispružio ruke i udario lampu nagore prema njegovom licu, a zatim ga
ramenom odgurnuo od sebe što sam jače mogao, kao što sam se setio da sam nekad tako
prošao pored dečaka na terenu za ragbi. Odleteo je na zemlju – ne preko ivice kao što
sam želeo, ali makar dovoljno daleko da se okrenem i nazad pođem putem kojim smo
došli.
I tada sam, boreći se za život, potrčao u mrak.
 41

Hoćete da kažete da je moj sin ubijen zbog utvare?

To je bilo pitanje koje joj je postavio Din Prajs. Ali dok je Amanda jurila mračnim
auto-putem prema selu Griten Vudu, setila se reči koje je istog dana izrekla Meri Prajs.
Dinje nekad bio u vojsci.
Tek kad je Din napustio vojsku njih dvojica su počeli da se zbližavaju.
Din je uvek bio praktičan. On rešava sve probleme.
Tada je Amanda rekla da ovo nije problem koji može da se reši, ali sada se pitala da
li je to tačno. Majki Prajs je ubijen jer Čarli Krebtri nikad nije pronađen. Misterija
njegovog nestanka bacila je senku na sve i prouzrokovala toliko bola. A to je problem
koji se mogao rešiti, zar ne?
Ako si imao odgovarajuću obuku i volju.
Ako više nisi imao za šta da živiš.
Dok je bila u Upravi, Meri joj je rekla da je Din izašao iz kuće pre tri dana i da se
od tada nije čula s njim. Telefon mu je bio isključen. Čovek je nestao.
Sve je u redu, rekla je sebi Amanda.
Već je proverila i Pol nije bio u svojoj sobi u hotelu. Ali to je samo značilo da je
verovatno u kući svoje majke. I premda se nije javljao na telefon, najverovatnije
objašnjenje sigurno je bilo to da posle današnjih događaja nije želeo da razgovara s
njom.
Dakle, nema razloga za brigu.
Ali tako je govorila logika, a ona je čula druge, glasnije glasove sada. Mračni
krajolik izvan njenih kola podsetio ju je na košmar koji je često imala i počela je da
oseća istu paniku i hitnost koji su pratili košmar. Neko je u nevolji, a ona do njih neće
stići na vreme.
Telefon joj je bio pričvršćen za kontrolnu tablu. Nazvala je Dvajera.
„Gde ste, dođavola, nestali?“, rekao je.
„Na putu sam za Griten Vud.“
Objasnila je šta je saznala od Meri Prajs.
„Boga ti milog“, rekao je. „Niste pomislili da me sačekate?“
„Nije bilo vremena. Sigurna sam da je sve u redu, ali sam htela da stignem ovamo
što pre. Ostanite na vezi i reći ću vam da li mi trebate.“
„Ja ću nekog svakako poslati.“
Razmislila je o tome.
 „Nemam ništa protiv.“
Vozilo ispred nje kretalo se isuviše sporo. Amanda ga je prestigla, pa dodala gas
ignorišući treštanje sirene iza sebe – a onda je skretanje za Griten Vud naišlo iznenada s
leve strane, pa je skrenula s auto-puta jedva usporivši iako se put sužavao. Automobil se
zatresao i odskočio, a gume udarale po grubom tlu. Selo se pojavilo pred njom,
podjednako mračno i naizgled pusto kao i pre.
A iza njega crna šuma.
Srce joj je brže zakucalo.
Minut kasnije stigla je do kuće. Automobil Pola Adamsa bio je parkiran pred
kućom. Zaustavila se iza njega, povukla ručnu kočnicu i zgrabila mobilni s kontrolne
table.
„Stigla sam“, rekla je.
„Ima li nešto?“
„Automobil je ovde.“ Izašla je i pogledala kuću.
„Svetlo u hodniku je upaljeno.“
„Samo ostanite na vezi.“
„Hoću.“
„I ne činite nikakve gluposti.“
Amanda se setila divljačkog ubistva Bilija Robertsa, i užasa koji je osetila kasnije
nakon što je bila toliko blizu takvog čudovišta.
„Ne brinite, neću.“
Držala je telefon prislonjen na uho dok je išla stazom ka ulaznim vratima. Pokucala
je, ali nije čekala da se neko pojavi – pritisnula je kvaku i videla da su vrata otključana.
Unutra je jarko osvetljeni hodnik bio prazan.
„Pole?“, povikala je.
Nije bilo odgovora.
„Šta se dešava?“, pitao je Dvajer.
„Sačekajte.“
Amanda je gledala niz hodnik prema kuhinji na suprotnom kraju. Tamo nije bilo
upaljeno svetlo, ali je osećala da iz tog pravca duva vetar. Krenula je tamo. Zadnja vrata
su bila otvorena ka crnom, iždžikljalom vrtu.
„Zadnja vrata su otvorena.“
Izašla je. Bilo je teško razaznati mnoge detalje, ali je mogla da vidi drveće u dnu.
Tamo je mrak bio potpun.
„Policajci su krenuli“, rekao joj je Dvajer.
A to je bila odlična vest, pomislila je Amanda. Jer bila je svesna da joj ovde treba
pomoć – da ovo nije mogla da uradi sama. Ona nikako neće sama zakoračiti u onu šumu.
Ali u isto vreme drugačija misao ju je mučila i premda nikako nije mogla znati
zasigurno, nekako je ipak znala.
Kolege neće stići na vreme.
 Nekoliko sekundi je stajala nepomično na zadnjem stepeniku, i nije mogla da se
zaputi kroz travu prema neumoljivom crnilu na kraju. Drhtala je. Iako je snagom volje
terala svoje telo da se pokrene, ono nije reagovalo.
A onda:
Smiri se, rekla je sebi.
Glas je stigao kao šamar. Načas je pomislila da je očev, ali nije bio.
Bio je njen.
Nekome si potrebna.
Da, shvatila je. Na to se svodilo. Više nije bila ona mala devojčica koja leži u
krevetu usred noći, plaši se mraka i čeka da je neko spase. Bila je osoba koja dolazi kad
neko drugi zove.
„Jeste li tu?“, pitao je Dvajer.
„Tu sam“, rekla je Amanda.
A zatim je spustila telefon i brzo krenula niz vrt ka šumi.
 42

Čučnuo sam između dva drveta i pokušavao da odagnam paniku koja je rasla u meni.
Okruživalo me je nevidljivo rastinje, gusto i zamršeno. Jedva da sam išta uspevao da
vidim.
I izgubio sam se.
Kad sam u prvi mah pobegao od ovog čoveka, bio sam siguran da se vraćam putem
kojim smo došli. Ali mora da sam negde pogrešno skrenuo jer pojma nisam imao gde se
sada nalazim. U šumi se lako moglo dezorijentisati i po danu, a kamoli po potpunom
mraku u kakvom sam se sad obreo. Čak nisam bio siguran idem li prema selu ili zalazim
dublje u šumu.
Stajao sam nepomično i osluškivao.
Granje je pucketalo meni zdesna – ne preblizu, ali ne ni dovoljno daleko. Pogledao
sam u tom pravcu i video kako svetlo nejasno podrhtava između stabala. Bio je tamo,
tražio me po šumi i izgledao je kao čovek koji će pretraživati metodično. Ako ostanem
tu gde sam, naći će me.
Ali ako se pomerim, kuda da idem?
Drača mi se zabadala u ruku. Pomerio sam se neznatno pokušavajući da razmislim.
Idi levo – za početak se udalji od tog svetla.
Počeo sam da se podižem, ali tada sam začuo glas –
„Ne možeš se sakriti.“
– i glavu sam naglo okrenuo. Reči su dopirale odnekud sleva. Video sam kako
svetlo bleska među drvećem sada u tom pravcu: bliže nego ranije. Ali naprosto nije
mogao tako brzo preći toliku razdaljinu.
Jesam li se okretao ja ili se okretao svet?
„Nekad su me plaćali da ovako lovim ljude.“
Okrenuo sam se u suprotnom pravcu od onoga iz kojeg su dopirali glas i svetlost i
polako pipajući išao između stabala, dodirivao gruba debla, kretao se polako i tiho i
molio se da ne završim tamo odakle nema izlaza.
Sve je neko vreme bilo utihnulo izuzev šuštanja lišća koje mi je dodirivalo ruke i
tihog pucketanja trave što mi se povijala pod stopalima.
A tada se preda mnom odjednom otvorio svet. Jednog sekunda sam nadlanicom
udario o granu, a sledećeg sam imao osećaj da se stablo okreće od mene. I sada se
svetlost nekako našla tačno ispred mene i snažno se probijala između crnih debala.
„Tu si.“
 Svetlost se ugasila i šuma je utonula u mrak.
A onda sam čuo strašan, besan zvuk pucanja kad je čovek krenuo pravo na mene.
Okrenuo sam se i potrčao u jednu stranu, sada slepo jureći kroz šumu, udarao
izbezumljeno u stabla, odbijao se od njih i išao u bilo kojem pravcu kojim sam mogao
da se krećem. A ipak, kud god sam išao, imao sam osećaj da se zapravo krećem prema
njemu: da šuma nas dvojicu vrti ukrug i da smo jedan drugom sve bliže. Činilo se da
zvuci sada dopiru sa svih strana.
Kud god sam pogledao, video sam samo nejasne sive obrise, a svaki put kad sam se
okrenuo, neodređena staza preda mnom bila je potpuno ista kao prethodna. Sa svih
strana me je okruživalo pucketanje i krckanje čoveka koji me je ovde lovio.
Sam nisam mogao pronaći izlaz odavde.
Bila mi je potrebna…
„Pole!“
Glas me je toliko iznenadio da sam se ukopao u mestu. Dolazio je meni s leđa i bio
toliko daleko da sam se pitao jesam li ga umislio. Ali sam po sebi je bio težak kao sidro.
Bio je to ženski glas. Na trenutak sam pomislio da je to bila Dženi – ali to je, naravno,
bilo nemoguće.
„Pole, jeste li tu?“
Oklevao sam, a onda počeo da se vraćam putem kojim sam došao. Ali i čovek je
čuo ženin glas. Mogao sam da osetim da je negde među drvećem, meni zdesna. Odatle je
dopiralo škripavo teško disanje.
I kako sam se kretao, osetio sam da je sve bliže.
„Pole?“
Isprva sam puzao prateći glas kao nit kroz lavirint. Grančice su pucketale negde sa
strane dok me je čovek pratio, ali sada barem samo s jedne strane. Tada su se stabla
preda mnom razradila i našao sam se na stazi. Sada sam se brže kretao i dalje očekujući
da se čovek pojavi svakog časa.
A onda sam odnekud otpozadi čuo drugačiji zvuk. Bio je to opet glas ovog čoveka,
ali ovog puta to nisu bile reči već primalni krik frustracije i bola.
Potrčao sam.
„Pole!“
Krici iza mene su jenjavali. Iz nekog razloga me nije pratio. A glas žene, ma ko ona
da je bila, čuo se sve glasnije i izvlačio me odavde. Trčao sam sve brže i brže, svom
snagom, nazad prema Gritenu, prema njoj, prema još udaljenijem zvuku sirena koje su
se približavale, i napolje iz Senki.
 43

Posle

Rano jutro.
Dan je bio vedar i prohladan kad je Amanda izašla iz svog doma i započela
polučasovnu vožnju do Rouzvud gardensa. Nebo je bilo bez oblačka, a na putevima nije
bilo gužve. Radio nije uključila, vozila je polako i uživala u tišini. Kao i obično u ovo
doba dana bila je jedini posetilac na groblju. Kad je stigla, parkirala se na pošljunčanom
tlu i krenula stazom kojom je uvek išla između grobova.
Možda je to bio samo plod njene mašte, ali činilo joj se da je danas sve drugačije.
Prolazila je pored uobičajenih poznatih parcela: onih ukrašenih cvećem; one sa starom
bocom rakije; groba na čijoj su ploči stajale plišane igračke. Površno gledajući, sve je
izgledao kao i uvek, ali je imala osećaj da ih ovog jutra posmatra drugim očima. Boca je
tu bila veoma dugo, a ko god da ju je ostavio – verovatno stari drug u piću – otad više
nije dolazio. Sveže cveće delovalo je ne kao izraz tuge već pre zahvalnosti i ljubavi. A
ma koliko tužne bile dečje igračke, u njihovom prisustvu je barem bilo svojevrsnog
prihvatanja. Bolje da su tu, dakako, nego da skupljaju prašinu u nekoj malenoj,
netaknutoj spavaćoj sobi koja se održava kao muzej.
I sve to joj je saopštavalo suštinsku istinu. U prošlosti je na dolazak ovamo mislila
kao na posetu ocu, ali sada je shvatila da to nikad nije bilo tako. Njen otac je umro.
Groblja su možda smeštala mrtve pod zemlju, ali ono što se nalazilo iznad uvek je bilo
za žive; bila su to mesta gde ljudi dolaze da se izbore s raskidom između onoga što su
njihovi život bili nekad i onoga što su sad. Svaki put kad je dolazila ovamo, samo je
zapravo posećivala sebe i svoj odnos s prošlošću.
A o tome kako će to raditi odlučiće sama.
Stigla je do očevog groba. Onog čvrstog pouzdanog granitnog pravougaonika koji
ničim nije odavao emocije.
„Zdravo, tata“, rekla je. „Znam da si rekao da ne želiš ni da razgovaram s tobom
niti bilo šta od tih gluposti, ali bojim se da nemaš sreće. Jer nedostaješ mi.“
Kamen, naravno, nije odgovorio, a na groblju oko nje je i dalje vladala tišina. Ali
olakšanje koje je osetila bilo je toliko snažno da je zapravo počela da se smeje. Na pola
se smeh pretvorio u suze, pa je prinela ruku nosu.
„O jebiga. Ali tako je, znaš. Nedostaješ mi. I žao mi je što nisam kao ti, ali valjda ni
tu nemaš sreće. Jer stvar je u tome što mislim da bi ipak bio ponosan na mene.“
 Zastala je.
„Da, zaista mislim da bi bio.“
To je zasada bilo dovoljno. Stajala je tu neko vreme plačući. Poslušno sledeći još
jedno očevo naređenje, nikad dotad sebi nije dozvolila da to učini ovde. Ali kao i sve
ostalo, zaključila je, razumeo bi i ovo. Možda bi čak i ćutke klimnuo glavom u znak
odobravanja. Jer vaspitao je kćerku da bude jaka, zar ne? Da stoji na svojim nogama i
donosi svoje odluke a ne da sledi naređenja. Ako je htela da plače, onda će, jebiga,
plakati.
Njen izbor.
Isto tako se odgovor na to kakav je policijski službenik postala nije morao
procenjivati u odnosu na ono kakav je njen otac bio. Ona je bila takva kakva je ona. I
ako je to ponekad značilo da se previše unosi, da je to previše progoni, da je previše
nesposobna da stvari zatvori u kutiju i razdvoji posao od privatnog života – pa neka
bude tako.
Ali imala je osećaj da se čak i to promenilo, makar malo. Prošlo je skoro nedelju
dana od događaja u Gritenu, a noćnu moru je imala samo jednom, dva dana nakon što je
Polu pomogla da se izbavi iz šume. San je, površno gledajući, bio isti kao i uvek, ali je
bilo i razlike. Stajala je u mraku znajući da je neko izgubljen u blizini, ali ovog puta je
prepoznala šta znači san i ta spoznaja ju je smirila.
U lucidnom snu si, očigledno, mogao da radiš šta god poželiš. Ali umesto da
pokuša da stvori nešto složeno, Amanda je jednostavno počela da hoda po mraku. Nikad
to ranije nije učinila. I premda nije imala pojma da li ide u dobrom pravcu, makar se
kretala.
Noćnu moru od tada nije imala.
Pogledala je u očev grob.
„Uradiću ovo samo jednom“, rekla je. „Obećavam.“
Spustila je cveće koje je donela na nadgrobni spomenik, a zatim se okrenula i otišla
na posao.

Ali ne u Federbank.
Nešto pre podneva vozila se idiličnim krajolikom što okružuje Griten, a onda stigla
u njegov sivi, otrcani centar. Prošla je pored hotela u kojem je boravila prethodne
sedmice, pa skrenula na parkiralište paba u koji ju je Pol odveo kad su se prvi put sreli.
Unutra ga je našla kako sedi na istom mestu kao onda. Izgledao je, međutim, drugačije.
Bio je uredno ošišan i na sebi je imao elegantno crno odelo. Na stolu je pred njim stajalo
polupopijeno pivo. Sebi je naručila vino i pridružila mu se praveći predstavu od gledanja
na sat.
„Da li bi zaista trebalo da pijete?“, rekla je.
„Apsolutno. Nisam ljubitelj javnog govorništva.“
„Vi ste predavač, zaboga.“
„Znam. Barem zasad.“ Pokazao je na pivo. „A i niste mi čak ni platili piće.“
 Nasmešila se. Budući da su se sreli jedva nekoliko puta, bilo je čudno da se u
njegovom društvu osećala ovako opušteno. Možda je razlog tome naprosto bila činjenica
da su ih događaji zbližili, ali dopadao joj se. Ili joj se makar dopadao dovoljno da nije
želela da ga zapitkuje o svemu što se zaista dogodilo ovde u Gritenu.
S jedne strane bilo je to dovoljno jednostavno – zbrkano na svoj način, ali i dalje
relativno jednostavno. Forenzički dokazi su Dina Prajsa povezali s ubistvima Vilijama
Robertsa i Ajlin i Džejmsa Dosona. Ucveljen ubistvom svog sina, Prajs je izgleda
nameravao da otkrije istinu o nestanku Čarlija Krebtrija. Da na svoj način reši problem.
Amanda je sada znala nešto više o Prajsovoj istoriji u vojsci: o stvarima koje je radio; o
nečasnom završetku službe; o tome kako se mučio da nađe svrhu po povratku u civilni
život. U tome mu je pomogao njegov sin Majki. Kad je to izgubio, u njemu se nešto
slomilo.
Prajsovo telo nađeno je duboko u šumi ujutro narednog dana nakon što je oteo
Pola. Dok ga je jurio kroz drveće, Prajs je izvrnuo gležanj. Izgleda da je potom pokušao
da se pomeri dalje među drveće pre nego što je na kraju odustao od nade da će pobeći.
Amanda je videla fotografije s lica mesta koje su policajci otkrili nakon što je sledećeg
jutra svanulo. Čovek kakav je Prajs sebi nikad ne bi dozvolio da bude uhvaćen. Nađen je
kako sedi na zemlji, leđima naslonjen na drvo, prerezanih vena, a rastinje oko njega bilo
je natopljeno krvlju.
Slučaj rešen.
Izuzev što je i dalje bilo mnogo pitanja. I dalje nije znala zašto se Karl Doson vratio
u Griten, ni o čemu su on i Pol zaista razgovarali onog dana na igralištu. A metode Dina
Prajsa svakako se nisu uklapale s tragovima ostavljenim na vratima Polove majke niti s
lutkom koja je dostavljena u kuću. I premda je nalog CC666 na kraju povezan sa
kompjuterom Džejmsa Dosona, nije razumela zašto bi slao poruke kakve je slao ni otkud
mu fotografija dnevnika snova Čarlija Krebtrija.
Sve je to značilo da je bila prilično sigurna da se ovde odigralo još nešto što joj je
promaklo. Ali ni Karl ni Pol nisu bili spremni da razgovaraju o tome. Nastavili su da
ćute ostavljajući je s delićima misterije koje nije mogla da uklopi.
No to možda, zaključila je dok je sada pijuckala vino, nije nužno bilo važno. Na
kraju krajeva, imala je odgovore na pitanja koji su joj bili potrebni. I premda nije bila
kao njen otac, imala je osećaj da je ono što joj je sakriveno bilo nešto što je – za opšte
dobro – bolje ostaviti na miru.
„Zašto ste hteli da se vidimo danas?“, upitao je Pol.
„Da pružim moralnu podršku“, rekla je. „Zar niste znali? Kad jednom nekome
spasete život, zauvek ste odgovorni za tu osobu.“
Podigao je obrvu i pogledao je.
„Okej“, rekla je. „Priznajem, ja verovatno nisam sposobna za taj nivo odgovornosti.
Zapravo sam imala još jedan razlog.“
Iz torbe je izvadila tanki dosije.
„Priča koju ste one noći ispričali Dinu Prajsu“, rekla je. „O tome da je Hejgov brat
odgovoran za ubistvo Čarlija Krebtrija.“
 „To sam izmislio.“
„Da, rekli ste. I iskreno, bez uvrede, ali proverili smo. Njegov brat se zvao Lijam, i
u to vreme je još bio u zatvoru.“
„Samo sam pokušavao da smislim šta god mogu.“
„I ja vam verujem.“
Amanda je stavila dosije između njih dvoje na sto i gurnula ga prema njemu.
„Šta je to?“, upitao je.
„Dobila sam to juče. Otvorite. Slobodno pogledajte.“
Pogledao je načas nju, pa dosije. Kad ga je otvorio, videla je unutra jednu jedinu
fotografiju. Bila je okrenuta naopako iz Amandinog ugla, ali već je dovoljno zurila u nju
da zna šta je iz kojeg god ugla da je vidi. Odeća u dronjcima; stare kosti, napola
obavijene rastinjem, gola lobanja prevrnuta na jednu stranu.
Fotografija je snimljena istog jutra kad je nađeno telo Dina Prajsa, tek malo dalje
od mesta gde je on ležao. Zvanična identifikacija je bila potvrđena kasno juče, i Dvajer
joj je to ljubazno poslao. Amanda je zauzvrat poslala SMS poruku Polu da dogovori
današnji sastanak upravo iz tog istog razloga.
On je i dalje gledao fotografiju.
„Je li ovo…?“
„Čarli Krebtri“, rekla je. „Jeste.“
Nastavio je da zuri i Amanda se pitala o čemu li je razmišljao. Kako mora da se
oseća – kad to vidi posle sveg ovog vremena? Da zna da se noćna mora koja je trajala
četvrt stoleća napokon završila? Teško je bilo zamisliti šta mu je sad u glavi.
„Uzgred rečeno, ne bi trebalo da vam to pokazujem“, rekla je. „Ali zaključila sam
da biste želeli da znate. Da ste zaslužili da znate.“
Konačno ju je pogledao i na licu mu je videla toliko emocija da je bilo nemoguće
razlučiti skoro sve.
Sve izuzev jedne.
Olakšanje koje je videla na njegovom licu podsetilo ju je na sopstveno koje je
osetila tog jutra na groblju.
„Hvala vam“, rekao je.
 44

Na železničku stanicu me je odvela majka.

Zapravo je vozio moj otac, ali on je tada bio tek nešto više od daleke pojave u mom
životu, i na tu poslednju vožnju me je poveo gotovo ljutite. Kad smo stigli, ostao je u
kolima. Navodno zato što je hteo da pazi da ne naiđe saobraćajna policija, ali smo
obojica znali da je pravi razlog to što jedan drugom nemamo šta da kažemo i da je lakše
zaboraviti rastanak kod kola nego na železničkom peronu. Majka me je dopratila na
peron i sa mnom čekala voz, pa uvek mislim da me je tog dana ona odvela tamo.
Imao sam pretrpan ranac i težak kofer. Kofer je imao točkiće koji su pravili buku u
velikom predvorju dok smo se probijali kroz gomile putnika. Sećam se da su se table s
informacijama o odlascima vrtele i treperile dok su se informacije menjale, i da su iz
razglasa treštale isprekidane nerazgovetne poruke. Svuda je pomešani brum razgovora
odjekivao među popločanim zidovima. Dotad nikad u životu nisam bio u vozu i osećanja
su me preplavila. Sećam se da sam bio nervozan. Uplašen, čak.
To nisam rekao.
Moja majka i ja nismo razgovarali dok nismo stigli na peron. Voz je trebalo da
stigne za nekoliko minuta, pa smo se pomerili u hlad da ga sačekamo.
„Imaš li kartu?“, upitala je.
Želeo sam da joj uputim pogled koji je govorio da mi je sada osamnaest godina i da
nisam idiot. Ali u tom trenutku sam se setio drugog putovanja na koje smo zajedno išli
kad sam pošao u novu školu i kad mi je postavila slično pitanje. Pitanje tada nije bilo
zarad mene i negde sam razumeo da nije bilo ni sad – da je pitanje postavila da uteši
sebe.
„Da“, rekao sam.
„Naravno da imaš“, rekla je. „Izvini.“
Iskreno se izvinjavala, ali sam mogao da vidim da je rasejana: puna nervozne
energije. Takvi su ljudi kad brinu o nečemu važnom što je izvan njihove kontrole.
Ne moraš da se izvinjavaš, pomislio sam.
I nisam rekao.
Sećam se da sam bio uplašen, da, ali istina je da sam takođe bio i uzbuđen.
Poslednje dve godine su mi bile veoma teške. Važno je da se u tome ne pretera, naravno,
i u nekoliko navrata kad sam tokom godina mislio o Gritenu – u onim kratkim trenucima
kad sam zaboravljao da zaboravim – uvek je to bilo izraženo tim vrlo određenim
pojmovima: šta se dogodilo, a nikad – šta se dogodilo meni. Jer znao sam tada, i znam
još bolje sad, da su drugi ljudi patili daleko gore nego ja i da tragedija prikladnije
pripada njima. A pre svega, naravno, njoj, Dženi Čejmbers.
I pored toga, kao mnogi od nas, i ja sam bio deo te priče i proganjala me je uloga
koju sam, ma kako nevoljno, odigrao u onom što se dogodilo. Spoznaja o onome što
jesam i onome što nisam uradio otada mi je bacila senku na život. Čekajući na peronu
tog dana, pojma nisam imao šta me čeka u budućnosti već samo da za sobom ostavljam
daleko više od samog Gritena.
„Biće Božić dok trepneš“, rekla je moja majka.
„Znam.“
Poslednjih godina sam štedeo. Radio sam u knjižari i obavljao sve moguće poslove
koje sam mogao da uklopim s nastavom. Moj cilj, što sam jedva priznavao i samom
sebi, bio je sasvim jasan. I premda će Božić doći dok budem trepnuo, znao sam takođe i
da nemam nameru da tada dođem kući.
To nisam rekao.
Primetio sam da voz stiže: dva klimava vagona polako su se kotrljala prema nama,
plavi na vrhu, s mrljama od crne prljavštine na dnu, kao da su se dovde vukli kroz
blatnjava polja. Malo dalje na peronu ljudi su već nosili torbe. Krenuo sam napred
osećajući se kao da se moram ukrcati odmah ili ću propustiti priliku i voz će otići bez
mene. Ali tada mi je majka spustila dlan na ruku. Kad sam je pogledao, video sam po
izrazu na njenom licu da je već znala ono što nisam izgovorio naglas. Da me dugo neće
videti. I da se s tim pomirila.
„Volim te, Pole“, rekla je tiho. „Brini o sebi.“
„Hoću.“
„I, za boga miloga, zagrli svoju mamu.“
Skinuo sam ranac s ramena. Ne znam koliko je dotad prošlo godina otkako sam
poslednji put zagrlio majku, ali se sećam da sam se iznenadio koliko je delovala sitno i
krhko. Kad smo se razdvojili, stavila je oba dlana na moje mišice i odmerila me.
„Toliko si visok.“
Nisam znao šta da kažem na to, pa nisam rekao ništa. Iza mene je voz huktao, a
majka mi je potapšala ruke i onda me pustila.
„Samo mi obećaj da ćeš voditi računa“, rekla je.
„Biću dobro, mama.“
Osmehnula se.
„Znam da hoćeš.“
Ušao sam u voz, našao svoje sedište, a ona je čekala na peronu da mi maše na
rastanku. Tada nisam shvatao šta joj prolazi kroz glavu, a očigledno i dalje ne znam
zasigurno, ali sada makar imam predstavu.
Mislila je da ću postati pisac.
Jer napisao sam priču koju joj nikad nisam pokazao, ali koju je ipak našla i
pročitala. I mada je bila tužna što vidi da odlazim, mislim da je takođe bila srećna što
idem u svet, bežim od prošlosti i idem napred u drugačiju sadašnjost čak se i ne osvrćući
za sobom. Jer ma kako bolno možda jeste, to je ono što svi dobri roditelji moraju da
urade na kraju. Mislim da je naprosto to što se dogodilo podiglo zavesu tišine između
nas, što je onemogućavalo da se određene stvari kažu glasno.
Voleo bih da mislim da nisu ni morale da se izgovore.
Ponosna sam na tebe, nije rekla. I: Razumem.
Hvala ti, nisam odgovorio. I: Volim te.

Zastao sam i podigao pogled s beleški.

Uz Salinu pomoć, uspeo sam da razgovaram s mnogim majčinim prijateljima u
danima posle njene smrti, i otkrio sam da su površna religiozna uverenja koja je
negovala kroz život poslednjih godina procvetala. Stoga je ta odluka već bila doneta: to
je morala biti crkvena sahrana. Preda mnom je sada bio ogroman prostor, a ipak je svaki
red bio pun. Redovi i redovi bili su prepuni ljudi, natrpanih rame uz rame, kao da je sve
kilometrima oko Gritena ovamo pozvao nekakav osećaj dužnosti da se okupe i oproste.
Kad sam tamo sedeo ranije, čekao da služba počne, iza mene je svaki pokret i
kašalj odjekivao. Reči koje sam upravo izgovorio to su učinile sad.
Hvala ti. Volim te.
Pogledao sam naokolo. U crkvi je bilo mračno, a ljude ispred mene osvetljavali su
jezičci sunca koji su se pomalo probijali kroz prozore s vitražima. Ali primetio sam
nekoliko poznatih lica među neznancima. Sali je sedela blizu prvog reda kao i neki
prijatelji koje sam naknadno upoznao. Karl je bio tu. Sedeo je na kraju prolaza prema
prednjem delu, i uprkos svemu što se dogodilo, bio je svečano odeven, bol koji je osećao
trenutno je prikrivao, usredsređen na muku koja mu je sada predstojala. Da kaže zbogom
nekom koga je, znao sam, voleo.
Amanda je bila tu, u začelju crkve.
S nje mi se pogled vratio na Karla dok sam razmišljao o onome što mi je ispričala
sat ranije. Čarli je pronađen i taj deo priče je završen. Da li će biti pitanja na koja će i
dalje biti potrebno odgovoriti, još nisam znao. O tome ću misliti ako do toga dođe. Ali
nakon vatre koju sam konačno upalio pre dva dana, znao sam da sada nema ničeg što bi
moju majku vezivalo za ono što se dogodilo. I u međuvremenu mislim da sam na
Karlovom licu video isto uverenje koje sam sad osećao u duši. Nije bilo potrebe da se o
takvim stvarima priča ukoliko ne moramo. Svi su već dovoljno izgubili.
I najzad sam ugledao Mari.
Pronašla je mesto na kraju jednog reda u sredini crkve i osmehnula mi se kad je
videla da sam je primetio. Juče sam otišao u knjižaru i odneo staru knjigu. Ljudi iz
košmara. Zauzela je mesto na policama naspram pulta, ali cena nije bila upisana
olovkom. Predložio sam Mari da, ukoliko je neko nađe i poželi, treba samo da je uzme, a
ona se složila sa mnom.
Zatim sam joj pomogao pri isporuci, kao u stara vremena, i rekla je još nešto,
pomalo naglašeno.
Znaš… Neću ovo moći da radim još dugo, Pole.
 I dalje sam razmišljao o tome. Kad sam ranije razgovarao s Amandom, rekao sam
joj da sam zasad predavač jer iako na to nisam pomišljao pre nedelju dana, negde sam
već zamišljao drugačiji natpis iznad te prodavnice. I dalje Džonson i Ros, naravno –
važno je sećati se odakle si – ali nije mi izgledalo nemoguće da na novom natpisu bude
dodato još jedno prezime. Na kraju krajeva, uvek sam se tu osećao kao kod kuće.
Bila je to tema za razmišljanje.
Ali ovog trenutka sam opet spustio pogled.
„Priča koju sam napisao“, rekao sam. „Ona koju je pročitala moja majka. Bila je to
glupa priča. Govorila je o čoveku koji se još jednom, poslednji put vraća kući. Završila
se pre no što je zapravo stigao jer nisam znao kako da je završim. Još uvek ne znam.
Znam samo šta se dogodilo kad sam se ja vratio kući.“
A zatim sam malo govorio o onome što sam saznao o svojoj majci otkako sam se
vratio u Griten. Nije to bilo mnogo, ali je makar bilo nešto. Govorio sam o prijateljima
za koje nisam znao do sada. O ljubavi prema čitanju koju je otkrila kasnije u životu. O
ljudima koje je volela i koji su zauzvrat voleli nju.
Kad sam završio, pogledao sam kovčeg pored sebe sećajući se fotografija koje sam
video. Onih na kojima je mlada, nesputana i radosno se smeje, a pred njom je život pun
mogućnosti. I premda nisam religiozan čovek, zapitao sam se da li sada nešto sanja.
„Lepo spavaj“, rekao sam.
 Izjave zahvalnosti

Kao i pri pisanju svakog romana, dugujem veliku zahvalnost ogromnom broju ljudi – u
ovom slučaju posebno mojim urednicima Džoel Ričardson i Rajanu Dohertiju, bez kojih
bi ova knjiga bila sasvim drugačija. Njihova stručnost i strpljenje su neuporedivi i
izuzetno ih cenim. Takođe bih želeo da zahvalim Sesili van Bjuren-Fridman, Emi
Henderson, Grejs Long, Eli Hjuz, timu za autorska prava u izdavačkoj kući Majki
Džozefi doslovce svim ostalima u izdavaštvu koje sam imao veliku sreću da upoznam i s
kojima sam radio na ovoj i na prethodnoj knjizi. Neki pisci imaju sreće u tom pogledu;
ja se osećam potpuno blagosloveno.
Veliko hvala mom sjajnom agentu Sandri Savickoj, kao i Liji Midlton, Gaju
Herbertu i svima ostalima u agenciji Mardžak.
Takođe hvala recenzentima, blogerima i čitaocima koji su odabrali moj rad i
odvojili vreme da o njemu lepo govore – sve vas veoma cenim. Divnom osoblju paba
The Packhorse u Ulici Brigejt i restorana Bowers Tap u Lidsu što su me trpeli po
ćoškovima dok sam kucao po tastaturi. Mojim prijateljima i porodici. I zajednici pisaca
detektivskih romana u celini, pogotovo Kolinu Skotu, koji mi je očuvao zdravu pamet i
bio neverovatno briljantan.
I na kraju, veliko hvala Lin i Zaku. Ništa ne bih uradio bez vas i ova knjiga je još
jednom s mnogo ljubavi posvećena vama.
 O piscu

Aleks Nort je pseudonim anonimnog autora rođenog u Lidsu, u Engleskoj, gde i sad živi
sa suprugom i sinom. Studirao je filozofiju na Univerzitetu u Lidsu gde je i radio na
Odeljenju za sociologiju pre no što se posvetio pisanju.